DINA

Početak je pravi čas da se najpomnije povede računa o tome da sve bude u

ravnoteži i pravilno sređeno. To znaju sve sestre reda Bene Geserit. Na početku
proučavanja života Muad'Diba potrebno je, dakle, da ga najpre smestite u njegovo
vreme: rođen je 57. godine vladavine cara Padišaha, Šadama IV. Takođe je
neophodno pobrinuti se o tome da ga postavite na pravo mesto: planetu Arakis.
Neka vas ne dovede u zabunu činjenica da je on rođen na Kaladanu, gde je živeo
sve do petnaeste godine. Arakis, planeta poznata kao Dina, njegov je pravi dom.
-Iz 'Uputnika o Muad'Dibu' princeze Irulan

Na nedelju dana pre no što su krenuli na Arakis, u jeku završnih priprema zbog
kojih su svi već gotovo pomahnitali, jedna smežurana starica došla je u posetu
majci dečaka Pola. Bilo je to jedne tople noći u dvorcu Kaladan, drevnom kamenom
zdanju koje je služilo kao dom porodici Atreida čitavih dvadeset šest pokolenja;
uvek pre promene vremena, ovo mesto bi se ispunjavalo svojevrsnom slatkastom
svežinom. Staricu su uveli na jedna bočna vrata i proveli lučno zasvođenim
hodnikom do Polove sobe, gde joj je bilo dopušteno da za trenutak osmotri dečaka
koji je ležao u postelji. U prigušenom sjaju suspenzorske svetiljke, koja je
lebdela sasvim blizu poda, probuđeni dečak ugledao je krupnu žensku priliku na
vratima svoje sobe; neznanka je stajala korak ispred njegove majke. Starica je
predstavljala utvarnu senku - sa kosom sličnoj prepletenoj i zamršenoj paučini,
plaštom koji je obavijao tamno obličje i očima poput dva blistava dragulja.
"Nije li odveć sitan za svoje godine, Džesika?" upita starica. Govorila je teško
i zadihano, stvarajući zvuk sličan raštimovanom balisetu. Polova majka uzvrati
svojim blagim kontraaltom: "Atreidi su poznati po tome što kasno počinju da
rastu, Vaša visosti."
"Čula sam o tome, čula sam o tome", prodahta starica. "Pa ipak, njemu je skoro
petnaest godina."
"Da, Vaša visosti."
"On je budan i sluša nas", reče starica. "Prepredeni, mali pritvorko." Ona se
zakikota. "Ali za kraljevanje je potrebna prepredenost. A ako je stvarno Kvizac
Haderah... onda..."
U senci svoje postelje, Pol je čkiljio kroz trepavice. Dva ptičjesvetla ovala -
staričine oči - kao da su se širila i svetlucala, netrmice ga posmatrajući.
"Spavaj spokojno, ti prepredeni, mali pritvorko", reče starica. "Sutra će ti
biti potrebno sve umeće kojim raspolažeš da se susretneš sa mojim gom džabarom."
Pogurnuvši dečakovu majku, ona iziđe napolje i prilično bučno zalupi vrata za
sobom. Pol je ostao da leži budan, dok su u glavi počela da mu se roje pitanja:
Šta je gom džabar? Od svih neobičnosti koje se javljaju u razdoblju promene
vremena, starica je predstavljala najčudniju pojavu koju je video.
Vaša visosti. Tu je, zatim, bio način na koji je ona po imenu oslovila njegovu
majku, kao da razgovara sa nekom običnom služavkom, a ne sa jednom gospom Bene
Geserita, vojvodinom naložnicom i majkom naslednika.
Da li gom džabar predstavlja nešto vezano za Arakis što moram da saznam pre no
što odemo tamo? - upita se on. Usta mu sama stadoše da uobličavaju nepoznate
reči: "Gom džabar... Kvizac Haderah..."
Čekalo ga je premnogo stvari koje je valjalo naučiti. Arakis će se sigurno
toliko razlikovati od Kaladana da će se Polu često zavrteti u glavi od novosti
koje ga tamo vrebaju. Arakis - Dina - pustinjska planeta...
Tufir Havat, Starešina Ubica u službi njegovog oca, objasnio mu je jednom
prilikom: njihovi smrtni neprijatelji, Harkoneni, nalaze se na Arakisu već
osamdeset godina, držeći planetu kao kvazifeudalni posed zahvaljujući ugovoru sa
kompanijom CHOAM, koji se odnosi na eksploataciju gerijatrijskog začina melanža.
Harkoneni sada moraju da se povuku i da ustupe mesto Kući Atreida, koja će
preuzeti planetu kao pravi feudalni posed - što je predstavljalo prividnu pobedu
Vojvode Letoa. Doduše, dodao je Havat, u ovoj prividnosti mogla bi se kriti
najveća opasnost, budući da je Vojvoda Leto uživao popularnost među Velikim
Kućama Landsrada.
"Popularan čovek izaziva ljubomoru moćnih", objasnio je Havat.
Arakis - Dina - pustinjska planeta...
Pol je utonuo u san i usnio prizor jedne pećine na Arakenu, dok su se svuda oko
njega vrzmale utihle prilike ljudi u zatamnjenoj svetlosti sjajnih kugli. Bilo
je svečano i činilo mu se kao da je u katedrali dok je osluškivao slabašan zvuk
- kap-kap-kap vode. Još dok se nalazio u snu, Pol je znao da će se setiti ovoga
kada se probudi. Uvek se spominjao snova koji su predstavljali predskazanja.
San se rasplinu.
Pol se probudio i najpre osetio oko sebe toplinu postelje - a zatim mu na um
navreše mnoge misli... Ovaj svet dvorca Kaladan, lišen igre i društva njegovih
vršnjaka, možda i nije zavređivao tugu prilikom rastanka. Doktor Jueh, njegov
učitelj, stavio mu je posredno do znanja da se na Arakisu ne vodi baš
najstrožije računa o kastinskom sistemu faufreluhes. Žitelji planete obitavali
su na rubu pustinje i nije bilo nikakvog kaida ili bašara koji bi im komandovao:
bili su to Slobodnjaci, neuhvatljivi poput peščanih kovitlaca, koji se čak nisu
nalazili popisani ni u Carskim Spiskovima.
Arakis - Dina - pustinjska planeta...
Osetivši kako ga obuzima napetost, Pol odluči da primeni jednu od vežbi telesno-
mentalnog tipa kojoj ga je majka naučila. Tri puta je brzo udahnuo i njegov
fiziološki mehanizam smesta je reagovao: iskusio je kako uranja u stanje
oslobođene svesti... kako mu se um usredsređuje... aorta proširuje...
izbegavajući nefokusirane sprege svesti... kako je svestan činom volje... kako
mu se krv obogaćuje kiseonikom i brzo plavi preopterećena područja... hrana-
bezbednost-sloboda ne stiču se samo pukim nagonom... svest životinje ne ide
dalje od datog trenutka, niti se u njoj rađa pomisao da joj žrtve mogu biti
istrebljene... životinja uništava, ali ne stvara... zadovoljstva životinja ne
uzdižu se mnogo iznad nivoa osećaja, a nikada ne dostižu sfere pravih
osećanja... čoveku je, međutim, potrebna merna skala kojom će određivati aršine
svog sveta... ovu skalu jedino je u stanju da stvori hotimice usredsređena
svest... telesna celovitost proističe iz priliva krvi i titraja živaca, a prema
duboko uvreženoj svesti o potrebama ćelija... sve stvari/ćelije/bića nisu
večni... u pitanju je borba za večni unutarnji priliv...
Nauk je tekao sve dalje u Polovoj oslobođenoj svesti.
Kada je žuta svetlost praskozorja dodirnula prozorski sims Polove sobe, on ju je
osetio kroz zatvorene očne kapke; otvorivši oči, najpre je ugledao poznatu šaru
sjajnih odseva na tavanici spavaće sobe, a zatim začuo uobičajenu vrevu i hitnju
u zamku.
Vrata prostorije se otvoriše i na njima se pojavi dečakova majka, sa kosom
sličnom osenčenoj bronzi, koju je crnom trakom držala prikačenu za krunu; na
licu joj se nije moglo pročitati nikakvo osećanje, a zelene oči zračile su
svečano.
"Probudio si se", reče ona. "Jesi li lepo spavao?"
"Jesam."
Zagledao se u njenu visoku priliku, primetivši napetost u majčinim ramenima dok
mu je ona birala odeću iz ormana. Drugima bi promakao ovaj tanušan grč, ali ona
ga je uputila u tajne reda Bene Geserit - u pomno zapažanje sitnica. Okrenula
se, držeći u ruci jedan polusvečan sako, na čijem je spoljnjem gornjem džepu
stajala crvena kresta atreidskog sokola.
"Brže se oblači", reče ona. "Časna Majka čeka."
"Sanjao sam je jednom", uzvrati Pol. "Ko je ona?"
"Bila mi je učitelj u školi reda Bene Geserit. Sada je carev Istinozborac. Znaš,
Pole..." dodade ona, ali zastade. "Moraš joj ispričati o svojim snovima."
"Hoću. Je li ona bila razlog što smo dobili Arakis?"
"Mi nismo dobili Arakis." Džesika otrese prašinu sa pantalona i okači ih zajedno
sa sakoom na postolje uz krevet. "Nemoj dozvoliti da te Časna Majka čeka."
Pol sede u postelji i obgrli kolena. "Šta je to gom džabar?"
Ponovo mu je veština stečena od majke omogućila da opazi gotovo nevidljiv grč
oklevanja na njoj, nekontrolisan titraj nerva čije je značenje odmah prozreo:
strah.
Džesika priđe prozoru, širom razmaknu zavese i baci pogled preko rečnih voćnjaka
prema planini Sijubi. "Ubrzo ćeš saznati sve o gom džabaru", reče ona.
Osetio je prizvuk straha u njenom glasu i to ga je začudilo.
Džesika mu se obrati, ne okrenuvši se: "Časna Majka te čeka u mojoj dnevnoj
sobi. Molim te, požuri."
Časna Majka Gaius Helen Mohijam sedela je na tapeciranoj stolici i posmatrala
majku i sina kako se približavaju. Prozori koji su stajali oko nje gledali su na
južnu okuku reke i zelene oranice porodičnog poseda Atreida, ali Časna Majka
uopšte nije obraćala pažnju na to. Osećala je ovog jutra kako je pritiska breme
godina, što ju je uvek činilo prilično razdražljivom. Okrivljavala je zbog toga
putovanje kosmosom i veze sa gnusnim svemirskim Esnafom, odnosno njegovim
tajnama. Ali, ovde ju je čekalo poslanstvo koje je zahtevalo ličnu pažnju jedne
Vidovite Bene Geserit. Čak ni Istinozborac cara Padišaha nije mogao da se ogluši
o odgovornost kada ga ova dužnost zove.
Prokleta Džesika! - pomisli Časna Majka. Kamo sreće da nam je rodila devojčicu
kao što joj je bilo naređeno!
Džesika se zaustavila na tri koraka od stolice, blago prevukavši levom rukom duž
nabora suknje u znak naklona. Pol kratko pognu glavu na način koji ga je naučio
njegov učitelj igranja - i kome uvek valja pribeći kada postoje nedoumice o
statusu sagovornika.
Tananost Polovog pozdrava nije promakla Časnoj Majci. Ona reče: "Dečak je
oprezan, Džesika."
Džesika spusti ruku na Polovo rame i blago ga steže. Za jedan tren strah je
zastrujao iz njenog dlana, a onda je ona ponovo ovladala sobom. "Tako smo ga
vaspitali, Vaša visosti."
Čega se boji? - upita se Pol.
Starica osmotri Pola ispitivačkim pogledom: lice mu je ovalno kao Džesikino, ali
kosti su jake... kosa: veoma crna na Vojvodu, ali zato gornji deo lica ima na
dedu po majci (onoga koji se nije mogao imenovati); nos mu je tanak i prezriv, a
zelene oči prodorne, baš kao kod starog Vojvode, dečakovog dede po ocu, koji je
već umro.
Postojao je bar jedan čovek kadar da razume moć hrabrosti - čak i u smrti,
pomisli Časna Majka.
"Vaspitanje je jedna stvar", reče ona, "a sirov materijal druga. Videćemo."
Stare oči prostreliše Džesiku. "Ostavi nas nasamo. Nalažem ti da upražnjavaš
meditaciju spokoja."
Džesika spusti ruku sa Polovog ramena. "Vaša visosti, ja..."
"Džesika, ti znaš da se ovo mora obaviti."
Pol začuđeno podiže pogled prema majci.
Džesika se uspravi: "Da... razume se."
Pol osmotri Časnu Majku. Ljubaznost i majčin očigledan strah od ove starice
zahtevali su oprez. Pa ipak, osetio je kako ga obuzima srdžba zbog straha koji
je zračio iz majke.
"Pole...", Džesika duboko uzdahnu, "...test kome ćeš sada biti podvrgnut...
veoma mi je važan."
"Test?" zagleda se on ponovo u nju.
"Ne zaboravi da si ti sin Vojvode", reče Džesika. Zatim se okrenu i iziđe iz
prostorije uz oporo šuštanje suknje. Vrata se čvrsto zatvoriše za njom.
Pol upravi pogled prema starici, jedva zauzdavajući bes u sebi. "Zar se tako
otpušta gospa Džesika kao da je najobičnija sluškinja?"
Osmeh zatitra na uglovima smežuranih starih usana. "Gospa Džesika bila je odista
moja služavka, momče, i to punih četrnaest godina u školi." Ona klimnu glavom.
"I to dobra služavka. A sada, hodi ovamo!"
Naredba ga ošinu kao bič. Pol je poslušao pre no što je to i shvatio. Koristi se
Glasom u ophođenju sa mnom, pomisli on. Zaustavio se na njen znak i ostao da joj
stoji uz kolena.
"Vidiš li ovo?" upita ga ona. Iz nabora svog plašta ona izvadi zelenu metalnu
kocku osnove petnaest centimetara. Kada ju je okrenula, Pol primeti da je sa
jedne strane otvorena - crna i neobično zastrašujuća. Svetlost nije bila kadra
da prodre u tu otvorenu tamu.
"Stavi desnu šaku u kutiju", reče starica.
Pola prože plima straha i on stade da uzmiče, ali starica reče: "Tako, dakle,
slušaš majku?"
On netrmice pogleda u ptičjesvetle oči.
Lagano, osećajući prisilu i ne mogavši da joj se usprotivi, Pol zavuče šaku u
kutiju. U prvi mah iskusio je studen dok mu je tama obavijala šaku, a zatim mu
prsti dodirnuše glatki metal i on oseti bockanje u njima kao da su sasvim
utrnuli.
Na staričinom licu pojavio se izraz grabljivice. Ona odvoji desnu ruku od kutije
i položi je u blizinu Polovog vrata. Dečak opazi u njoj metalni odsev i poče da
se okreće.
"Ne mrdaj!" uzviknu ona.
Opet se koristi Glasom! On ponovo usmeri pažnju na njeno lice.
"Držim ti tik uz vrat gom džabar", reče ona. "Gom džabar, svemoćni neprijatelj.
To je igla u čijem se vrhu nalazi kap otrova. Ah-ah! Ne uzmiči, inače ćeš smesta
iskusiti dejstvo otrova."
Pol je pokušao da proguta pljuvačku, ali mu se grlo sasvim osušilo. Nije mogao
da odvoji pogled sa izboranog, starog lica, blistavih očiju, bledih desni oko
srebrnih, metalnih zuba, koji su se caklili dok je starica govorila.
"Vojvodin sin mora da bude upućen u otrove", reče ona. "Takva su danas vremena,
eh. Maski, koji ti se može staviti u piće. Aumas, koji ide u hranu. Brzi otrovi,
spori otrovi, kao i oni srednji. A sada evo i jednog novog: gom džabar. On ubija
jedino životinje."
Ponos nadvlada strah u Polu. "Usuđuješ se da tvrdiš kako je Vojvodin sin
životinja?" upita on.
"Recimo da tvrdim da bi mogao biti i ljudsko biće", odgovori ona. "Miruj!
Upozoravam te da ništa ne pokušavaš. Ja jesam stara, ali ruka mi je još dovoljno
brza da ti zabodem iglu u vrat pre no što mi se izmigoljiš."
"Ko si ti?" prošaputa on. "Čime si to navela moju majku da nas ostavi nasamo?
Jesi li jedna od Harkonena?"
"Harkonena? Bože sačuvaj, ne! A sad budi miran." Sparušeni prsti dodirnuše mu
vrat i on oseti neodoljiv nagon da uzmakne.
"Dobro", reče ona. "Prošao si prvi test. Evo u čemu se sastoji drugi: ako
izvučeš ruku iz kutije, smesta ćeš umreti. To je jedino pravilo. Dok god budeš
držao šaku unutra, ostaćeš živ. Trgneš li je napolje, gotov si."
Pol duboko udahnu vazduh kako bi malo primirio drhtanje. "Ako viknem, sluge će
se smesta stvoriti ovde, a onda si ti gotova."
"Bojim se da neće moći da prođu pokraj tvoje majke koja čuva stražu pred
vratima. Možeš se pouzdati u to. Tvoja majka je preživela ovaj test. Sada je na
tebe red. Trebalo bi da budeš počastvovan. Veoma retko ga primenjujemo na muškoj
deci."
Radoznalost je gotovo sasvim prigušila strah u Polu. Nije mogao poreći da su
staričine reči zvučale ubedljivo. Ako mu majka stvarno stoji pred vratima... ako
je ovo odista test... Uostalom, ma šta da je bilo posredi, sada mu nije bilo
uzmaka, sputavala ga je ona igla koja mu je stajala uz vrat: gom džabar. Na um
mu pade litanija protiv straha, kojoj ga je majka naučila iz obreda
upražnjavanih među Bene Geseritima.
Ne smem se bojati. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno
brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i
kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim
tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega.
Preostaću samo ja.
Osetivši kako mu se pribranost vratila, on reče: "Pređimo na stvar, starice."
"Starica!" odbrusi ona. "Hrabar si, ne može se poreći. Dobro, da te vidimo,
momče." Ona se povi napred i priguši glas gotovo do šapata. "Osetićeš bol u šaci
koju budeš držao u kutiji. Bol. Ali pazi! Izvučeš li ruku, smesta ću ti zabiti
gom džabar u vrat - ta smrt je brza poput pada dželatove sekire. Trgneš li šaku,
postaješ žrtva gom džabara. Je li ti jasno?"
"Šta se nalazi u kutiji?"
"Bol."
Osetio je kako mu prsti sve više trnu i čvrsto je stisnuo usne. Kako ovo može da
bude test? - upitao se. Peckanje se pretvorilo u svrab.
Starica reče: "Čuo si kako su životinje u stanju da odgrizu sebi šapu samo da bi
umakle iz zamke? Ali to je trik kojim se jedino zveri služe. Čovek bi ostao u
zamci, podneo bol i napravio se mrtav - kako bi ubio onoga ko mu je postavio
stupicu i tako odagnao pretnju po svoju vrstu."
Svrab se polako pretočio u osećaj blagog pečenja. "Zbog čega ovo radiš?" upita
on.
"Da odredim da li si ljudsko biće. Budi miran."
Pol stisnu levu šaku u pesnicu kada mu se osećaj pečenja pojačao u drugoj ruci.
Lagano se uspinjalo: unutra je postajalo sve toplije. Osetio je kako mu se nokti
na slobodnoj ruci zarivaju u dlan. Pokušao je da promrda i olabavi prste šake
koja ga je pekla, ali mu to nije uspelo.
"Peče me", prošaputa on.
"Tišina!"
Bol poče da mu se penje uz ruku. Na čelu mu navreše graške znoja. Sva telesna
tkiva urlala su da izvuče ruku iz plamene jame... ali... gom džabar. Ne okrećući
glavu, pokušao je da sasvim iskosi oči kako bi ugledao užasnu iglu koja mu je
stajala tik uz vrat. Počeo je otežano da diše, da gubi dah, ali ništa nije mogao
da preduzme u tom pogledu.
Bol!
Sada je jedino bio svestan šake zaronjene u agoniju i oronulog lica koje ga je
netrmice posmatralo sa male udaljenosti.
Usne su mu se toliko osušile da ih je on tek s velikim naporom mogao razdvojiti.
Peče! Peče!
Učinilo mu se da jasno oseća kako mu se koža ugljeniše na šaci zahvaćenoj
nesnosnim plamenom, kako mu meso cvrči i otpada, sve dok nisu preostale samo
nagorele kosti.
A onda je sve naglo prestalo!
Kao da je neko okrenuo nekakav prekidač, bol je najednom minuo.
Pol oseti kako mu desna ruka drhti i kako se sav kupa u znoju.
"Dovoljno je", promrmlja starica. "Kul vahad! Nijedno žensko dete nije još
ovoliko izdržalo. Biće da sam nesvesno želela da ne uspeš." Ona se zavali u
stolici, povukavši gom džabar sa dečakovog vrata. "Izvuci ruku iz kutije, mladi
čoveče, i pogledaj je."
On zauzda bolno drhtanje i zagleda se u tamnu prazninu gde ruka kao da mu je
ostala vlastitom voljom. Sećanje na bol sputavalo je svaku kretnju. Razum mu je
govorio da će iz kutije izvući ugljenisani patrljak.
"Hajde, šta čekaš!" odbrusi ona.
On polako izvuče šaku iz kutije i zabezeknuto se zagleda u nju. Nije joj
nedostajala nijedna dlačica. Na koži se nije video ni najmanji ožiljak. Dečak
podiže ruku, okrenu je, promrda prste.
"Osećaj bola je stvoren nervnom indukcijom", reče ona. "Ne mogu svuda unaokolo
da osakaćujem potencijalna ljudska bića. Ima mnogo onih koji bi sve dali za
tajnu ove kutije." Ona je zavuče u nabore svog plašta.
"Ali bol...", reče on.
"Bol", prezrivo ponovi ona. "Ljudsko biće kadro je da nadmaši svaki nerv u
telu."
Pol oseti kako ga leva ruka žiga, razmaknu stisnute prste i ugleda četiri krvava
ožiljka na mestima gde su mu se nokti urezali u dlan. Spustivši ruku uz bok, on
pogleda staricu. "To si već učinila i sa mojom majkom?"
"Da li si ikada prosejavao pesak?" uzvrati mu ona pitanjem.
Neobičnost njenog odgovora uključi više nivoe svesti u njemu. On klimnu glavom.
"Mi iz reda Bene Geserit prosejavamo stvorenja da bismo pronašli ljudska bića."
On podiže desnu ruku, prisećajući se osećaja bola. "I ovo vam je jedini
kriterijum: bol?"
"Posmatrala sam te dok te je bolelo, momče. Bol je samo središte testa. Majka ti
je sigurno pričala o našim načinima posmatranja. To se lako može zaključiti po
tebi. Naš test se sastoji iz izazivanja krize, a zatim posmatranja."
Staričin glas zvučao je veoma ubedljivo i on reče: "Istina je!"
Ona se zagleda u njega. Oseća istinu! Da li je on onaj koga tražimo? Da li je
stvarno on taj? Ali, onda, starica priguši uzbuđenje u sebi, setivši se: Nada
zamagljuje posmatranje.
"Ti znaš kada ljudi stvarno veruju u ono što kažu", reče ona.
"Znam."
Sklad sposobnosti potvrđen ponovljenim testom mogao mu se pročitati i u glasu.
Ona ga je jasno razabrala i zato reče: "Možda si ti Kvizac Haderah. Sedi ovde uz
moje noge, mali brate."
"Više volim da stojim."
"Tvoja majka mi je nekada sedela uz noge."
"Ja nisam moja majka."
"Ti nas pomalo mrziš, zar ne?" Ona podiže pogled prema vratima i doviknu:
"Džesika!"
Vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi Džesika. Njen prekoran pogled se
razmekša kada ugleda Pola. Na usnama joj se pojavi osmeh.
"Džesika, da li si ikada prestala da me mrziš?" upita starica.
"Ja vas i volim i mrzim", uzvrati Džesika. "Mržnja potiče od bola koji nikada ne
smem da zaboravim. A ljubav..."
"Samo osnovne činjenice", reče starica, ovoga puta blagim glasom. "Možeš ući
sada, ali ništa nemoj da govoriš. Zatvori vrata i vodi računa da nas niko ne
prekida."
Džesika zakorači u sobu, zatvori vrata i osloni se leđima o njih. Sin mi je živ,
pomisli ona. Sin mi je živ i... ljudsko je biće. Znala sam to... ali... on je
živ. Sada i ja mogu da nastavim da živim. Osećala je čvrstinu i materijalnost
vrata na leđima. Sve u prostoriji neposredno joj je i snažno delovalo na čula.
Sin mi je živ.
Pol pogleda majku. Kazala je istinu. Želeo je da ode odavde i da u samoći
porazmisli o iskustvu koje je doživeo, ali nije mogao bez dozvole da napusti
prostoriju. Starica je stekla moć nad njim. One su kazale istinu. Majka mu je
već prošla kroz ovaj test. Mora da je bio vraški svrhovit... pošto su bol i
strah bili nesnosni. Imao je razumevanja za takve vraške svrhovitosti. One su
mogle ići protiv svih razloga, a neophodnost im se mogla pravdati jedino samom
sobom. Pol je osetio da i u njemu leži zapretana neka vraška svrhovitost. U ovom
času, međutim, još nije imao pojma šta je ona.
"Jednoga dana, mladiću", reče starica, "možda ćeš i ti ovako stajati pred
vratima. Za to je potrebno imati puno hrabrosti."
Pol baci pogled na ruku koja mu je iskusila bol, a zatim se ponovo zagleda u
Časnu Majku. Zvuk njenog glasa razlikovao se od svih ostalih koje je do sada
čuo. Reči su joj bile blistavo odmerene i britke. Osećao je da bi na svako
pitanje koje bi joj postavio dobio odgovor koji bi ga izdigao iznad ovog
neposredno datog sveta u nešto više.
"Zbog čega preduzimate testove kojima tražite ljudska bića?" upita on.
"Da bismo vas oslobodili."
"Oslobodili?"
"Jednom u prošlosti ljudi su predali svoje misli mašinama u nadi da će ih to
osloboditi. Ali, ovaj čin je samo omogućio drugim ljudima sa mašinama da ih
podjarme."
"'Ne napravi takvu mašinu koja bi nalikovala umu čovekovu'", navede citat Pol.
"Tako kažu Butlerski Džihad i Ovanjska Katolička Biblija", reče ona. "Ali ono
što je O.K. Biblija stvarno trebalo da kaže jeste: 'Ne napravi takvu mašinu koja
bi predstavljala falsifikat uma ljudskog bića.' Jesi li proučavao Mentata za
vreme službe?"
"Učio sam sa Tufir Havatom."
"Velika Buna oduzela nam je poštapalicu", reče ona. "Nagnala je ljudske umove da
se razvijaju. U školama su počeli da se obučavaju nadareni predstavnici ljudskih
bića."
"U školama reda Bene Geserit?"
Ona klimnu glavom. "Od drevnih škola preživele su samo dve glavne: Bene Geserit
i Svemirski Esnaf. Esnaf je, tako mi mislimo, gotovo sasvim usredsređen na čistu
matematiku. Bene Geserit obavlja ostale funkcije."
"Politiku", reče on.
"Kul vahad!" uzviknu starica, uputivši oštar pogled Džesiki.
"Ja mu ništa nisam kazala, Vaša visosti", uzvrati Džesika.
Časna Majka ponovo upravi pažnju na Pola. "Došao si do ispravnog zaključka na
osnovu škrtih činjenica", reče ona. "Da, posredi je politika. Prvobitnom školom
Bene Geserit upravljali su oni koji su uviđali potrebu kontinuiteta ljudskih
poslova. Bilo im je jasno da je ovakav kontinuitet nemoguć bez razdvajanja
ljudskog soja od životinjskog soja - za potrebe uzgajanja."
Staričine reči najednom su izgubile u Polovim ušima onu osobenu oštrinu. Osetio
je uvredu prema onome što mu je majka nazivala njegovim nagonom za istinitošću.
Ali, nije bila stvar u tome što ga je Časna Majka lagala. Ona je očigledno
verovala u ono što je kazala. Bilo je to nešto dublje, nešto što je bilo u vezi
sa njegovom vraškom svrhovitošću.
On reče: "Ali, majka mi je kazala da mnoge štićenice Bene Geserita ne poznaju
svoje poreklo."
"Genetske linije nalaze se pomno zabeležene u našim registrima", uzvrati ona.
"Tvoja majka zna da je ona ili potomak Bene Geserita ili da je njeno stablo samo
po sebi prihvatljivo."
"A zašto onda ne može da zna ko su joj roditelji?"
"Neke to mogu... Ali većina ne. Mogle smo, na primer, da poželimo da je sparimo
sa nekim bliskim rođakom kako bismo što više istakle neku genetsku crtu. Postoji
mnoštvo razloga."
Pol ponovo oseti uvredu na račun istinitosti i reče: "Da niste malo previše
uzele na sebe..."
Časna Majka ga ispitivački pogleda, zapitavši se: Čujem li to kritiku u njegovom
glasu? "Na nama leži težak teret", reče ona.
Pol je osećao kako u njemu sve više jenjava šok izazvan testom. On upravi
prodoran pogled u staricu i reče: "Kazala si da sam ja možda Kvizac Haderah. Šta
je to? Gom džabar u ljudskom obliku?"
"Pole", umeša se Džesika. "Ne smeš da razgovaraš tim tonom sa..."
"Ja ću se pobrinuti za to, Džesika", reče starica. "Momče, da li si čuo o
drogama koje koriste Istinozborci?"
"Koristite ih za povećanje sposobnosti da otkrijete laži", reče on. "Majka mi je
kazala."
"Da li si ikada video trans istine?"
On odmahnu glavom. "Nisam."
"Ta droga je opasna", reče ona, "ali omogućuje uvid u stvari. Kada se neka
Istinozborka nalazi pod dejstvom droge, ona može da dokuči mnoga mesta u svom
sećanju - u sećanju svog tela. Zavirujemo tako u mnoge puteve prošlosti... ali
samo ženske puteve." U glasu joj se pojavila primesa tuge. "Postoji, međutim,
jedno mesto koje je zapretano za sve Istinozborce. Ono nas odbija, muči. Rečeno
je da će se jednoga dana pojaviti muškarac koji će pronaći u nadarenosti što je
stvara droga svoje unutarnje oko. On će biti kadar da zaviri tamo gde mi ne
možemo - kako u ženske, tako i u muške prošlosti."
"Je li to Kvizac Haderah?"
"Da, to je onaj koji može biti na mnogo mesta odjednom: Kvizac Haderah. Mnogi
muškarci su kušali drogu... mnogo njih, ali niko nije uspeo."
"Pokušali su i nije im pošlo za rukom?"
"O, ne." Ona zatrese glavom. "Pokušali su i umrli su."

2.
Pokušaj da se shvati Muad'Dib bez istovremenog razumevanja njegovih smrtnih
neprijatelja, Harkonena, ravan je nastojanju da se dokuči Istina bez poimanja
Laži, da se razabere Svetlost bez upućenosti u Tamu. Tako nešto naprosto je
nemoguće.
Iz 'Uputnika o Muad'Dibu' princeze Irulan
Reljefni globus jednog sveta, delimično u senci, okretao se pod zamasima debele
šake na kojoj je blistalo prstenje. Globus je stajao na asimetričnom postolju uz
jedan od zidova prostorije bez prozora; ostali zidovi predstavljali su mozaik
šarolikih cilindara za poruke, filmskih knjiga, traka i kalema. Svetlost u sobi
stvarale su zlatne kugle koje su lebdele u pokretnim suspenzorskim poljima.
U sredini prostorije stajao je elipsoidni sto čija je ploha bila napravljena od
okamenjenog elaka drveta boje ružičastog nefrita. Okružavale su ga suspenzorske
stolice, koje su se prilagođavale obliku tela; dve od njih bile su zauzete: u
jednoj je sedeo tamnokosi mladić od svojih šesnaest godina, okruglog lica i
namrgođenog pogleda. U drugoj se nalazio vitak i nizak čovek sa ženskim crtama
lica.
I mladić i čovek netremice su posmatrali globus koji je okretao muškarac
poluskriven u senci.
Iz pravca globusa razleže se kikot, a zatim iz smeha izroni gromki bas: "Evo je,
Pitere - najveća zamka za čoveka u istoriji. A Vojvoda srlja pravo u njenu
čeljust. Nije li veličanstveno ovo što preduzimam ja, Baron Vladimir Harkonen?"
"Izvan svake sumnje, Barone", reče čovek. Njegov glas bio je tenor sa izvesnim
milozvučnim, melodičnim svojstvom.
Debela šaka spustila se na globus zaustavivši okretanje. Sada su sve oči u
prostoriji mogle da se usredsrede na nepomičnu površinu i da jasno razaberu da
je posredi globus načinjen za imućne sakupljače ili guvernere planete carstva.
Na njemu se nalazio žig carske zanatske radionice. Linije geografskih širina i
dužina bile su obeležene platinskim žicama tankim poput vlati kose. Polarne kape
predstavljale su oplate od najfinijih oblačno-mlečnih dijamanata.
Debela šaka se pokrenu i stade da ocrtava pojedinosti površine. "Pozivam vas da
osmotrite", zabrunda bas. "Pomno osmotrite: Pitere i ti, Fejde-Rauta, dragi moj.
Od šezdeset stepeni na sever do sedamdeset stepeni na jug - kakvo uzbudljivo
talasanje. Pogledajte mu boju: ne podseća li vas ona na slatke karamele? A nigde
ni traga plavetnilu jezera, reka ili mora. Ove ljupke polarne kape - nisu li
tako sićušne? Zar bi iko mogao da se zabuni u pogledu ovog mesta? Arakis! Odista
je jedinstven. Izvrsno poprište za jedinstvenu pobedu."
Na Piterovim usnama zaigra osmeh. "A kad samo pomislim, Barone: car Padišah je
uveren da je dao Vojvodi vašu začinsku planetu. Baš uzbudljivo!"
"Svašta trućaš", zabrunda Baron. "Kažeš to da bi zbunio mladog Fejd-Rautu, ali
nema nikakve potrebe dovoditi u pometnju mog nećaka."
Namrgođeni mladić promeškolji se u stolici i ispravi nabor na odori koju je
nosio. Iznenada se ukruti kada se na vratima iza njega oglasi diskretno kucanje.
Piter se izmigolji iz stolice, priđe vratima, odškrinu ih taman toliko da primi
cilindar sa porukom. Zatim zatvori vrata, razvi cilindar i prelete pogledom
preko teksta. Sadržaj ga u dva navrata nagna na prigušen kikot.
"Dakle?" upita Baron.
"Budala nam je odgovorila, Barone!"
"A kada je neko od Atreida propustio priliku za kurtoaznost?" upita Baron. "No,
šta kaže?"
"Krajnje je drzak, Barone. Oslovljava vas samo sa 'Harkonene'... nema ni pomena
od 'Ser ili Dragi Rođače', nema nikakve titule, baš ničega."
"Šta fali imenu?" progunđa Baron glasom u kome se osećalo nestrpljenje. "Šta nam
poručuje dragi Leto?"
"Evo šta kaže: 'Odbijam vašu ponudu da se susretnemo. Premnogo puta sam doživeo
izdajstvo s vaše strane, i to je svima poznato.'"
"I?" upita Baron.
"Čitam dalje: 'Umeće kanlija još ima svoje poštovaoce u carstvu.' Zatim sledi
potpis: 'Vojvoda Leto od Arakisa'." Piter poče da se smeje. "Od Arakisa! Baš
dobro! Nije li ovo ipak malo previše?!"
"Tišina, Pitere", reče Baron i smeh namah zamuknu, kao da ga je neko isključio
prekidačem. "Kanli, a?" upita Baron. "Vendeta, je li? Upotrebio je tu lepu
starinsku reč, koja tako odiše tradicijom, samo da bi bio siguran da sam ja
odlično shvatio ono što je imao na umu."
"Pokušali ste da se izmirite", reče Piter. "Forma je zadovoljena."
"Za jednog Mentata ti premnogo brbljaš, Pitere", reče Baron, pomislivši pri tom:
Moram što pre da ga se otarasim. Već je gotovo preživeo svoju svrsishodnost.
Baron baci pogled preko sobe na svog Mentata-ubicu; spazio je najpre ono što je
i svima drugima izgledalo najupadljivije: oči, senovite proreze plavog u plavom,
oči potpuno lišene beonjača.
Piterovo lice izobliči se u masku cerenja. Učinilo se kao da je navukao neku
obrazinu oko očiju sličnih jamama. "Ali, Barone! Zar je ikada postojao slađi
revanš! Razradili ste plan najdomišljatije obmane: nagnali ste Letoa da ustupi
Kaladan za Dinu - i to bez mogućnosti predomišljanja, budući da je to carevo
naređenje. Kako lukavo od vas!"
Baron uzvrati hladnim glasom: "Suviše brbljaš, Pitere."
"Ali ja sam srećan, moj Barone. Ali vas... vas kao da je malo spopala
ljubomora."
"Pitere!"
"Ah-ah, Barone! Nije li žalosno to što vi niste bili kadri da sami skujete ovaj
sjajan plan?"
"Jednoga dana naložiću da te obese, Pitere."
"Nesumnjivo, Barone. Enfin! Ali učinjena usluga nikad se ne zaboravlja, a?"
"Da nisi žvakao veritu ili semutu, Pitere?"
"Istina bez straha iznenađuje Barona", reče Piter. Lice mu se izobličilo u
karikaturu namrgođene maske. "Ah, hah! Vidite, međutim, Barone, ja ću kao Mentat
znati kada ćete poslati dželata. Obuzdavaćete se sve dok vam budem od koristi.
Preduzeti nešto ranije bilo bi čisto traćenje, a ja vam još mogu biti na usluzi.
Odlično znam da je to jedan od nauka koje ste stekli od te ljupke peščane
planete Dine: ne traći! Nije li tako, Barone?"
Baron nije skidao pogled sa Pitera.
Fejd-Rauta se promeškolji u stolici. Ove svađalačke budale!, pomisli on. Moj
ujak nije u stanju da razgovara sa svojim Mentatom bez upuštanja u
raspravljanje. Misle li oni da ja nemam ništa pametnije da radim do da slušam
njihove razmirice?
"Fejde", reče Baron. "Kazao sam ti da slušaš i učiš kada te pozovem ovamo. Učiš
li?"
"Da, ujače." Glas mu je bio sračunato ponizan.
"Piter me ponekad dovodi u nedoumicu", reče Baron. "Ja izazivam bol samo iz
nužde, ali on... zakleo bih se da uživa u tome. Što se mene tiče, žao mi je
sirotog Vojvode Letoa. Doktor Jueh će se ubrzo dići protiv njega, i to će biti
kraj svih Atreida. Ali, Leto će jamačno znati ko stoji iza tog prevrtljivog
doktora... i upravo će ovo saznanje biti najužasnije od svega."
"Zašto onda niste naložili doktoru da mu zarije kindžal među rebra, tiho i
efikasno?" upita Piter. "Pričate o sažaljenju, a ovamo..."
"Vojvoda mora da sazna da sam mu ja bio sudija", odgovori Baron. "Isto tako,
ostale Velike Kuće moraju izvući nauk iz ovoga. To saznanje će ih umiriti, a ja
ću steći nešto prostora za manevrisanje. Nužnost je očigledna, premda to ne
znači da mi se dopada."
"Prostor za manevrisanje", frknu Piter. "Careve oči već su uperene u vas,
Barone. Vučete odveć drske i smele poteze. Jednoga dana, car će poslati jednu
ili dve legije svojih Sardaukara ovde na Giedi Jedan, i to će biti kraj Barona
Vladimira Harkonena."
"Dopalo bi ti se to da vidiš, zar ne, Pitere?" upita Baron. "Uživao bi u prizoru
sardaukarskih trupa koje pale i haraju moj grad i pljačkaju ovaj zamak. Stvarno
bi uživao."
"Zar Baron još mora da pita?" prošaputa Piter.
"Trebalo je da budeš sardaukarski Bašar", uzvrati Baron. "Previše si zaokupljen
krvlju i bolom. Možda sam preuranjeno obećao plen Arakisa."
Piter napravi pet izveštačenih koraka kroz sobu i zaustavi se tik iza Fejda-
Raute. U prostoriji je zavladala napetost i mladić zabrinuto podiže namrgođeni
pogled prema Piteru.
"Ne igraj se sa Piterom, Barone", reče Mentat. "Obećao si mi gospu Džesiku.
Obećao si je meni."
"U ime čega, Pitere?" upita Baron. "Bola?"
Piter se netremice zagleda u njega. Tišina se otegla.
Konačno, Fejd-Rauta pomeri u stranu suspenzorsku stolicu i reče: "Ujače, moram
li da ostanem? Kazao si da ćeš..."
"Moj dragi Fejd-Rauta postaje nestrpljiv", reče Baron, zakoračivši u senku
pokraj globusa. "Strpljenja, Fejde." Trenutak potom, pažnja mu je ponovo bila
upravljena na Mentata. "Šta ćemo sa Vojvodinim naslednikom, malim Polom, moj
dragi Pitere?"
"I njega ćete uhvatiti u zamku, Barone", promrmlja Piter.
"Nisam te to pitao", uzvrati Baron. "Sigurno se sećaš da si prorekao da će ona
veštica Bene Geserita roditi Vojvodi kćer. Izgleda da si pogrešio, a, Mentate?"
"Retko kada grešim, Barone", reče Piter. Po prvi put se u njegovom glasu osetila
primesa straha. "To ne možete poreći: veoma retko grešim. Uostalom, vi i sami
znate da Bene Geserit rađaju uglavnom kćeri. Čak je i careva supruga donela na
svet samo žensku decu."
"Ujače", reče Fejd-Rauta, "rekao si da će ovde biti nešto važno za mene..."
"Moj nećak je baš nestrpljiv", reče Baron. "Hteo bi da vlada mojom Baronijom, a
nije kadar da vlada ni samim sobom." Baron se sasvim primakao globusu, potpuno
se stopivši sa senkom. "Dobro, Fejde-Rauta Herkonene, pozvao sam te ovamo,
nadajući se da ću ti usaditi u glavu malo mudrosti. Jesi li dobro posmatrao
našeg dragog Mentata? Trebalo je da stekneš neki nauk iz našeg razgovora."
"Ali, ujače..."
"Zar se ne bi složio da je naš Piter izuzetno efikasan Mentat, Fejde?"
"Da, ali..."
"Ah! Tako je: ali! Ali, on troši premnogo začina, tamani ga kao slatkiše.
Pogledaj te oči. Kao da je došao pravo iz nekog majdana sa Arakisa. Da, Pitere,
efikasan, ali isto tako još podložan osećanjima i naglim izlivima strasti.
Efikasan, ali još može da pogreši."
Piter progovori prigušenim, zlovoljnim glasom: "Da li ste me pozvali ovamo da
kritikama ocrnite moju efikasnost, Barone?"
"Da ocrnim tvoju efikasnost? Poznaješ ti mene, Pitere. Sve što želim to je da
moj nećak dokuči ograničenja jednog Mentata."
"Da li već pripremate moju zamenu?" upita Piter.
"Tvoju zamenu? Zaboga, Pitere, pa gde bih mogao da nađem jednog drugog Mentata
koji bi bio tako lukav i podmukao kao ti?"
"Tamo gde ste i mene pronašli, Barone."
"Možda to i nije rđava ideja", promrmlja Baron. "Nešto si mi nestabilan u
poslednje vreme. Osim toga, tu je i začin koji tamaniš!"
"Jesu li moja zadovoljstva preskupa, Barone? Smetaju li vam ona?"
"Moj dragi Pitere, tvoja zadovoljstva su ono što te vezuje za mene. Kako bi ona
mogla da mi smetaju? Jedino sam želeo da moj nećak to utuvi o tebi."
"Onda se ja, znači, nalazim na pozornici", reče Piter. "Treba li da igram? Treba
li da priredim program u kome bih za uvaženog Fejda-Rautu izveo sve svoje
raznovrsne funkcije...?"
"Upravo tako", uzvrati Baron. "Ti si na pozornici. A sada ćuti malo!" On upravi
pogled na Fejda-Rautu; nećakove usne, napućene i jedre, što je predstavljalo
genetsko obeležje Harkonena, sada su bile blago zakrivljene u smešak. "Ovo je
Mentat, Fejde. On je uvežban i uslovljen da obavlja određene dužnosti. Ne sme
se, međutim, prevideti činjenica da je ukalupljen u ljudsko telo, što
predstavlja ozbiljan nedostatak. Ponekad pomislim da su naši stari sa svojim
mašinama koje misle bili u pravu."
"One su bile igračke u poređenju sa mnom", odbrusi Piter. Čak biste i vi,
Barone, mogli uveliko da nadmašite te mašine."
"Možda", uzvrati Baron. "No, dobro..." On duboko uzdahnu i podrignu. "A sada,
Pitere, predoči mom nećaku u opštim crtama našu kampanju protiv kuće Atreida.
Istupi kao naš Mentat, ako nemaš ništa protiv."
"Barone, upozorio sam vas da u te stvari ne upućujete nekoga ko je ovako mlad.
Moja posmatranja..."
"Ja ću da prosudim", reče Baron. "Izdao sam ti naređenje, Mentate. Izvrši jednu
od svojih funkcija."
"Dobro, neka bude tako", uzvrati Piter. On se uspravi, zauzevši neobično držanje
puno dostojanstva, kao da je stavio na sebe novu masku, koja mu je ovoga puta
prekrivala celo telo. "Kroz nekoliko standardnih dana, celo domaćinstvo Vojvode
Letoa ukrcaće se u jednu letelicu Svemirskog Esnafa za Arakis. Esnaf će ih
iskrcati pre u Araken nego u naš grad Kartag. Vojvodin Mentat, Turuf Havat,
ispravno će zaključiti da je Araken lakše braniti."
"Pažljivo slušaj, Fejde", reče Baron. "Uočavaj planove u planovima."
Fejd-Rauta klimnu glavom, pomislivši pri tom: Tu smo, najzad. Staro čudovište
konačno me upućuje u nešto tajno. To znači da odista računa na mene kao na
naslednika.
"Postoji više različitih mogućnosti", reče Piter. "Ja sam predvideo da će Kuća
Atreida otići na Arakis. Ne smemo, međutim, prenebreći i mogućnost da je Vojvoda
sa Esnafom sklopio sporazum da ga prevezu na neko bezbedno mesto izvan Sistema.
Druge Kuće su, u sličnim okolnostima, postale otpadnice, ponevši sa sobom
porodično atomsko oružje i zaštitna polja i odjezdivši sa one strane granice
carstva."
"Vojvoda je odveć ponosan da bi se odlučio na jedan takav korak", reče Baron.
"Pa, ipak, to nije isključeno", reče Piter. "Posledice bi za nas, međutim, bile
iste."
"Ne, ne pristajem na to!" progunđa Baron. "Moram da ga vidim mrtvog, a njegovu
lozu zatrtu."
"Najverovatnije je da će se upravo to dogoditi", reče Piter. Postoje izvesni
pokazatelji koji otkrivaju kada se neka Kuća priprema za bekstvo. Vojvoda za
sada nije preduzeo ništa u tom smislu."
"Tako je", reče Baron. "Nastavi, Pitere."
"U Arakenu", reče Piter, "Vojvoda će se sa porodicom nastaniti u Rezidenciji, u
kojoj su prethodno obitavali grof i gospa Fenring."
"Ambasador kod Krijumčara", zakikota se Baron.
"Kod koga?" upita Fejd-Rauta.
"Ujak vam se šali", reče Piter. "Nazvao je grofa Fenringa ambasadorom kod
Krijumčara, ukazujući na carev interes u krijumčarskim rabotama na Arakisu."
Fejd-Rauta začuđeno pogleda ujaka. "Zašto?"
"Ne budi glup, Fejde", odbrusi Baron. "Zar bi moglo biti drukčije sve dok se
Esnaf nalazi izvan carske kontrole? Kako bi, inače, uhode i ubice dobile prostor
za delanje?"
Sa usta Feja-Raute ote se jedno bezglasno: "Aha!"
"Pobrinuli smo se za diverzije u Rezidenciji", reče Piter. "Pokušaćemo da
pogubimo naslednika Atreida... i to ne samo pokušati nego i uspeti!"
"Pitere", progunđa Baron, "kazao si..."
"Kazao sam da će se dogoditi nesrećni slučaj", reče Piter. "Nesrećni slučaj koji
mora izgledati autentično."
"Ah, ali mladić ima tako ljupko mlado telo", reče Baron. "Doduše, on je
potencijalno opasniji od svog oca... Uz tu đavolju majku koja ga obučava.
Prokleta žena! No, nastavi, molim te, Pitere."
"Havat će pogoditi da imamo agenta među njima", reče Piter. "Najviše podozrenja
izazvaće doktor Jueh koji je doista naš agent. Ali, Havat se već raspitao i
ustanovio da je naš doktor diplomirao u Suk Školi, gde je stekao veliko Carsku
Uslovljenost... što ga čini pogodnim da leči čak i samog cara. U ovu titulu se
polaže veliko poverenje. Poznato je, naime, da se ta vrsta uslovljenosti ne može
ukloniti bez ubistva subjekta. Međutim, kako je neko jednom primetio, uz
prikladnu polugu može se pomeriti cela planeta. Pronašli smo takvu polugu za
našeg doktora."
"Kako to?" upita Fejd-Rauta. Stvar je počela veoma da ga zanima. Svi znaju da se
ne može odstraniti carska uslovljenost!
"Drugi put ćemo ti to otkriti", reče Baron. "Nastavi, Piter."
"Umesto Jueha", reče Piter, "poturićemo Havatu jednu znatno zanimljiviju osobu.
Ona će mu upasti u oči po svojoj nečuvenoj drskosti i smelosti."
"Na koga misliš?" upita Fejd-Rauta.
"Na gospu Džesiku lično", uzvrati Baron.
"Nije li izvrsno smišljeno?" upita Piter. "Havatov um će u toj meri šokirati ova
mogućnost da će njegove mentatske funkcije biti prosto paralisane. Možda će čak
pokušati da je ubije." Na Piterovom čelu nabraše se obrve: "Sumnjam, međutim, da
će mu to poći za rukom."
"Ne želiš da uspe, a?" podrugljivo upita Baron.
"Nemojte me dekoncentrisati", reče Piter. "Dok Havat bude zaokupljen gospom
Džesikom, nastavićemo da ga dovodimo u pometnju manjim pobunama u nekim gradskim
garnizonima i tome slično. No, sve će to biti sređeno. Vojvoda mora steći utisak
da je obezbedio određenu meru sigurnosti. A onda, kada kucne čas, daćemo znak
Juehu i istupićemo sa našim najjačim adutom..."
"Hajde, kaži mu kad si počeo", reče Baron.
"Pojavićemo se na poprištu zbivanja, pojačani dvema legijama Sardaukara
prerušenim u harkonenske livreje."
"Sardaukara!" uzviknu Fejd-Rauta.
U svesti mu se izoštri vizija jezivih carskih trupa, ubica bez milosti, vojnika-
fanatika cara Padišaha.
"Vidiš koliko ti verujem, Fejde", reče Baron. "O ovome nijedno slovce ne sme da
dospe do neke druge Velike Kuće, pošto bi Landsrad mogao da se ujedini protiv
Carske Kuće, a onda bi zavladalo pravo rasulo."
"Najvažnije u svemu je ovo", reče Piter. "Budući da je Kući Harkonena namenjeno
da obavlja carske prljave poslove, mi smo u priličnoj prednosti. Posredi je,
doduše, opasno preimućstvo, ali ako ga pažljivo budemo koristili, ono bi Kući
Harkonena moglo da donese veću dobit nego što je ima ijedna druga Kuća u
carstvu."
"Ti uopšte ne slutiš o kolikoj je dobiti reč, Fejde", reče Baron. "Ne bi to čak
ni u snu pogodio. Pre svega, preuzeli bismo upravljanje CHOAM kompanijom."
Fejd-Rauta klimnu glavom. Dobit je odista bila ogromna, a put do nje vodio je
preko CHOAM-a, u čiju bi kasu svaka plemićka Kuća duboko zavukla ruku kad god bi
joj se našla na upravničkom položaju. Upravnici CHOAM-a predstavljali su pravo
merilo političke moći u carstvu, menjajući se sa preraspodelom glasačke snage u
okviru Landsrada, koji je balansirao u odnosu na cara i one koji su ga
podržavali.
"Vojvoda Leto", reče Piter, "mogao bi da potraži pribežište među slobodnjačkim
ološem na rubu pustinje. Ili bi mogao da pošalje porodicu u tu fiktivnu oazu
bezbednosti. Ali tu će mu se isprečiti na putu jedan od agenata njegovog
veličanstva - planetni ekolog. Možda se sećate Kinesa..."
"Fejd ga se seća", reče Baron. "Nastavi."
"Kao da vas je ovo pogodilo u živac, Barone", reče Piter.
"Nastavi, naređujem ti!" zagrme Baron.
Piter slegnu ramenima. "Ako sve ispadne kako je planirano", reče on, "Kuća
Harkonena imaće svoj podfeud na Arakisu kroz jednu standardnu godinu. Vaš ujak
će dobiti zakonitu upravu nad tim posedom. Njegov lični agent vladaće na
Arakisu."
"A to će doneti novu dobit", primeti Fejd-Rauta.
"Tačno", uzvrati Baron, pomislivši pri tom: To je jedino pravedno. Mi smo ti
koji smo ukrotili Arakis... Sa izuzetkom šačice meleza - Slobodnjaka koji su se
sakrili pod plašt pustinje... i nekolicine krotkih krijumčara, koji su vezani za
planetu gotovo podjednako čvrsto kao i domorodačka radna snaga.
"A Velike Kuće će znati da je Baron uništio Atreide", reče Piter. "Znaće to vrlo
dobro."
"I te kako će znati", ponovi Baron.
"Najlepše u svemu je to", nastavi Piter, "što će i Vojvoda biti svestan ovoga.
To i sada zna. Već može da nasluti zamku."
"Tačno je da Vojvoda zna", reče Baron sa primesom tuge u glasu. "Ali ništa ne
može da preduzme... baš šteta."
Baron iziđe iza globusa Arakisa. Dok se pojavljivao iz senke, prilika mu je
zadobijala prave razmere: bio je krupan i neizmerno debeo. Blaga ispupčenja pod
naborima njegove tamne odore ukazivala su da su mu salo podupirali suspenzorski
nosači koji su mu bili prikačeni uz telo. Prava težina verovatno mu je iznosila
punih dve stotine standardnih kilograma, ali noge jedva da su nosile teret od
pedeset.
"Gladan sam", zagunđa Baron prevukavši šakom iskićenom prstenjem preko ispućenih
usni; zatim se okrenu prema Fejdu-Rauti, pogleda ga sitnim očima usađenim u salo
i dodade: "Naloži da nam donesu hranu, dragi moj. Obedovaćemo pre nego što
pođemo na počinak."
3.
Ovako govoraše sveta Alia od Noža: "Časna Majka mora da objedini u sebi
zavodničku domišljatost kurtizane i nedodirljivu veličanstvenost devičanske
boginje, a potom da ova svojstva drži u napetoj ravnoteži sve dok traju čari
njene mladosti. Jer kada mladost i lepota minu, ustanoviće da je na mestu koje
je nekada zauzimala napeta ravnoteža nastalo vrelo lukavstva i snalažljivosti."
Iz 'Porodičnih letopisa Muad'Diba' princeze Irulan
"No, Džesika, šta imaš da mi kažeš?" upita Časna Majka.
Sunce je bilo na zatonu u dvorcu Kaladan na dan kada je Pol bio podvrgnut
ogledu. Dve žene bile su same u Džesikinoj dnevnoj sobi, dok je Pol čekao u
susednoj prostoriji za meditiranje, koja je bila zvučno izolovana.
Džesika je stajala kraj južnih prozora. Gledala je, ali nije videla zatamnjene
večernje prelive livade i reke. Čula je, ali do svesti joj nije doprlo pitanje
Časne Majke.
Postojao je još jedan ogled - pre toliko godina. Jedan vižljast devojčurak, sa
kosom boje bronze i telom koje su mučili vetrovi puberteta, ušao je u radnu sobu
Časne Majke Gaius Helen Mohijam, višeg Proktora škole Bene Geserit na Valahu IX.
Džesika obori pogled na svoju desnu ruku, promrda prstima i seti se bola, užasa,
ljutnje.
"Jadni Pol", prošaputa ona.
"Postavila sam ti pitanje, Džesika!" Staričin glas zazvučao je grubo,
zapovednički.
"Molim? Oh..." Džesika odvrati misli od prošlosti i pogleda Časnu Majku koja je
sedela leđima oslonjenim o kameni zid između dva zapadna prozora. "Šta želite da
kažem?"
"Šta želim da kažeš? Šta želim da kažeš?" Staričin glas sada je imao prizvuk
grubog podražavanja.
"Imam sina, pa šta!" prasnu Džesika. Znala je da je hotimice navedena na srdžbu.
"Rečeno ti je da Atreidima rađaš samo kćeri."
"Sin mi je veoma mnogo značio", pokuša da se opravda Džesika.
"I ti si u gordosti pomislila da možeš da rodiš Kvizac Haderaha!"
Džesika podiže bradu. "Osetila sam mogućnost."
"Mislila si samo na želju svog Vojvode da dobije sina", obrecnu se starica. "A
njegove želje uopšte nisu bile važne. Ćerka Atreida mogla se venčati sa
naslednikom Harkonena, što bi dovelo do okončanja sukoba među porodicama. Ovako
si beznadežno zamrsila celu stvar. Sada se može dogoditi da izgubimo obe
genetske linije."
"Ni vi niste bezgrešni", reče Džesika, izdržavši leden pogled staričinih očiju.
Najednom starica promeni boju glasa: "No, šta je bilo, bilo je."
"Zavetovala sam se da nikada neću zažaliti zbog svojih odluka", reče Džesika.
"Veoma otmeno", ironično reče Časna Majka. "Nećeš zažaliti. Videću te kada budeš
izbeglica za čiju je glavu raspisana nagrada i kada svaki čovek bude imao prava
da posegne za tvojim životom i životom tvoga sina."
"Nema nikakve alternative?" pokunjeno upita Džesika.
"Alternative? Zar bi jedna Bene Geserit uopšte trebalo da traži tako nešto?"
"Jedino vas molim da mi kažete šta vidite u budućnosti pomoću svojih izuzetnih
moći."
"Vidim u budućnosti ono što sam videla i u prošlosti. Ti vrlo dobro znaš kako
stoje naše stvari, Džesika. Rasa zna za vlastitu smrtnost i boji se stagnacije
svog nasleđa. U samoj krvi je zapretana potreba da se genetski slojevi mešaju
bez plana. Carstvo, CHOAM kompanija, Velike Kuće - sve je to samo iverje koje
nosi bujica."
"CHOAM", promrmlja Džesika. "Pretpostavljam da su se već dogovorili kako će
podeliti plen stečen na Arakisu."
"Šta je CHOAM do vetrokaz vremena u kome živimo", reče starica. "Car i njegovi
prijatelji trenutno drže u šaci pedeset devet zarez šezdeset pet posto glasova u
upravi CHOAM-a. Sigurno su namirisali dobit, a kako je verovatno da su to i
drugi učinili, njihova glasačka snaga još će porasti. Takav je hod istorije,
devojko moja."
"Upravo mi je to potrebno u ovom trenutku", reče Džesika. "Pridika iz istorije."
"Ne budi sarkastična, devojko! Obe odlično znamo kakvim smo silama okružene.
Naša civilizacija počiva na tri nosača: Carsko Domaćinstvo stoji kao pandan
Federaciji Velikih Kuća Landsrada, a između njih se nalazi Esnaf sa svojim
vraškim monopolom na međuzvezdani transport. U okviru politike tronožac je
najnestabilnija struktura. Bilo bi već dovoljno rđavo i bez zapetljavina
feudalne trgovačke kulture koja okreće leđa gotovo svakoj nauci."
Džesika ogorčeno reče: "Iverje koje nosi bujica... ova ovde je Vojvoda Leto, ova
druga njegov sin, a ova treća..."
"Oh, prekini, devojko. Ušla si u celu stvar sa punom svešću o tome da ćeš sve
vreme koračati ivicom provalije."
"'Ja sam Bene Geserit: postojim samo da bih služila'", izrecitova Džesika davno
naučeno pravilo.
"Tako je", uzvrati starica. "Sve čemu se u ovom času možemo nadati jeste da će
nam poći za rukom da predupredimo izbijanje sveobuhvatnog požara i da ćemo
spasti što više budemo mogli ključnih genetskih linija."
Džesika zaklopi oči, osećajući kako joj pod kapcima naviru suze. Obuzdala je
unutrašnje drhtanje, a zatim i spoljnje, primirila dah, ukrotila puls i zauzdala
znojenje dlanova. "Platiću za svoju grešku", reče najzad.
"A sa tobom će platiti i tvoj sin."
"Zaštitiću ga koliko budem mogla."
"Zaštititi!" odbrusi starica. "Ti znaš da u tome leži velika slabost! Budeš li
odveć štitila sina, Džesika, on neće biti dovoljno snažan da ispuni ma koju
sudbinu."
Džesika se okrenu i baci pogled kroz prozor u tamu koja je postajala sve gušća.
"Je li stvarno toliko strašna, ta planeta Arakis?"
"Prilično, ali ne beznadežno. Misionarija Protektiva je bila tamo i donekle je
ublažila." Časna Majka ustade i popravi nabor na plaštu. "Pozovi dečaka da uđe.
Uskoro moram da krenem."
"Moram li?"
Staričin glas postade blaži: "Džesika, devojko moja, volela bih kada bih mogla
da budem na tvom mestu i preuzmem tvoje patnje. Ali svaka mora da krene svojim
putem."
"Znam."
"Draga si mi kao i bilo koja od mojih kćeri, ali ne smem dopustiti da se ovo
kosi sa dužnošću."
"Shvatam... neophodnost."
"Obe znamo, Džesika, šta si učinila i zašto si to učinila. Ali iskrenost mi
nalaže da ti kažem da ima malo izgleda da će tvoj dečko postati Ukupnost Bene
Geserita. Ne smeš se odveć nadati."
Džesika obrisa suze ljutitom kretnjom. "Nagnali ste me da se ponovo osetim kao
devojčica koja deklamuje svoju prvu lekciju." Za trenutak zastade, a onda s
mukom izgovori: "'Ljudska bića nikada ne smeju da se pokore životinjama.'" Telo
joj prože opori jecaj. "Bila sam tako usamljena", prošapta ona.
"To je pozitivan znak", uzvrati starica. "Ljudska bića gotovo uvek su usamljena.
Pozovi sada dečaka. Imao je dug, zastrašujući dan. Ali, to mu je pružilo priliku
da razmisli i upamti; moram da ga ispitam o snovima."
Džesika klimnu glavom, ode do vrata prostorije za meditiranje, otvori ih i reče:
"Pole, uđi sada, molim te."
Pol uđe jogunasto sporo. Pogledao je majku kao da pred sobom ima nekog stranca.
Oči mu se prekriše koprenom opreza kada je opazio Časnu Majku, ali ovoga puta
joj klimnu glavom na način na koji se pozdravlja sebi ravan. Čuo je kako majka
zatvara vrata iza njega.
"Mladiću", reče starica, "hajde da se malo pozabavimo tvojim snovima."
"Šta hoćeš?" upita on.
"Sanjaš li svake noći?"
"Da, ali ne snove kojih bi se vredelo setiti. Mogu da se setim svakog sna, ali
neki od njih su toga vredni, dok drugi nisu."
"Na osnovu čega praviš razliku?"
"Tako... naprosto znam."
Starica upravi pogled na Džesiku, a zatim se ponovo usredsredi na Pola. "Šta si
noćas sanjao? Da li je to bio san koga se vredi setiti?"
"Jeste." Pol zaklopi oči. "Sanjao sam pećinu... i vodu... i jednu devojku -
veoma vižljastu i sa krupnim očima. Oči su joj bile skroz plave, sasvim lišene
beonjača. Razgovarao sam sa njom i ispričao joj o tebi, o tome kako sam na
Kaladanu video Časnu Majku." Pol otvori oči.
"A to što si ispričao neobičnoj devojci o meni... da li se to zbilo danas?"
Pol za trenutak utonu u misli, a onda reče: "Jeste. Kazao sam devojci kako si
došla i utisnula na mene žig neobičnosti."
"Žig neobičnosti", ponovi starica, ponovo uputivši kratak pogled Džesiki. "Reci
mi iskreno, Pole, da li često sanjaš stvari koje se naknadno događaju sasvim
onako kako si ih doživeo u snu?"
"Da, sanjam. Već sam i ranije sanjao tu devojku."
"Oh? Da li je poznaješ?"
"Upoznaću je."
"Ispričaj mi nešto o njoj."
Pol ponovo zaklopi oči. "Nalazimo se na jednom mestu ograđenom stenama. Gotovo
je noć, ali prilično je toplo i mogu da razaberem peščane obrise kroz procep u
stenama. Mi... čekamo nešto... ja treba da se nađem sa nekim ljudima. Ona je
uplašena, ali pokušava da to prikrije od mene, a ja sam uzbuđen. Onda ona kaže:
'Pričaj mi o vodama sa tvog rodnog sveta, Usule.'" Pol otvori oči. "Nije li to
neobično? Moj rodni svet je Kaladan. Nikada nisam čuo za planetu koja se zove
Usula."
"Ima li još nečeg u snu?" upita Džesika.
"Da. Hej! Možda je ona mene nazvala Usulom", uzviknu Pol. "To mi je sad palo na
pamet." On ponovo zatvori oči. "Moli me da joj pričam o vodama. Ja je uzimam za
ruku i odgovaram joj da ću joj izrecitovati jednu pesmu. Deklamujem joj pesmu,
ali moram da objašnjavam neke reči... kao što su obala, pena talasa, morske
alge, galebovi."
"Koja je to pesma?" upita Časna Majka.
Pol otvori oči. "Jedna od melodija Gurnija Haleka za setne trenutke."
Iza Pola, Džesika poče da recituje:
Sećam se slanog dima sa obalske vatre
i senki pod borovima -
čvrstih, čistih... postojanih -
Galebovi su stajali na hridinama,
beli spram zelenila...
A onda zahuja vetar među borovima
da rasprši senke;
Galebovi raširiše krila,
prhnuše
i ispuniše nebo kricima.
Čujem vetar
kako huči obalom
i udaranje penušavih talasa,
dok u vatri pucketaju
sasušene morske alge.

"To je ta pesma", reče Pol.

Starica pogleda Pola i reče: "Mladiću, kao Proktor Bene Geserita, ja tražim
Kvizac Haderaha, muškarca koji jedini može postati član našeg reda. Tvoja majka
je videla tu mogućnost u tebi, ali ju je videla majčinskim očima. I ja je
naslućujem, ali ništa više od toga."
Časna Majka zaćuta i Pol oseti da bi sada on trebalo nešto da kaže, ali ne
progovori ni reči.
Posle nekoliko trenutaka, ona nastavi: "Kako želiš. Ima nečeg dubokog u tebi,
moram da priznam."
"Mogu li sada da odem?" upita on.
"Zar ne želiš da čuješ šta će ti Časna Majka reći o Kvizac Haderahu?" upita ga
Džesika.
"Pa već je kazala da su poumirali svi oni koji su pokušali to da budu."
"Ali mogu ti pomoći zato što ću ti nagovestiti zašto nisu uspeli", reče Časna
Majka.
Govori o nagoveštajima, pomisli Pol. Ona u stvari ništa ne zna. "Dobro,
nagovesti mi", reče on.
"I idi do đavola", završi umesto Pola rečenicu starica. Oporo se osmehnu, od
čega joj se bore isprepletoše na licu. "Vrlo dobro: 'Onaj ko se pokori, vlada'."
Osetio se pomalo zbunjenim zbog toga što je ona pribegla nečem tako prostom kao
što je dvosmislenost značenja. Misli li starica da ga majka ničemu nije naučila?
"Je li to nagoveštaj?" upita on.
"Nismo ovde da bismo izvrtali reči ili se igrali njihovim značenjima", reče
Časna Majka. "Vrba se povija pred vetrom i raste sve dok jednoga dana ne bude
mnogo vrba - čitav zid spram vetra. To je svrhovitost vrbe."
Pol se zabulji u nju. Kazala je svrhovitost i ta reč zadobova u njemu, prizvavši
mu u sećanje "vrašku svrhovitost." Obuzela ga je najednom srdžba prema njoj:
luda, matora veštica iz čijih usta kuljaju sve same trivijalnosti.
"Misliš da ja mogu biti taj Kvizac Haderah", reče on. "Pričaš samo o meni, ali
još ništa nisi kazala o tome kako da pomognemo mom ocu. Čuo sam te kad si
razgovarala sa mojom majkom. Govorila si kao da mi je otac već mrtav. E, vidiš,
još nije!"
"Da se nešto moglo učiniti za njega, mi bismo to učinile", promrmlja starica.
"Možda ćemo moći da spasemo tebe. Teško, ali moguće. Ali sa ocem ti je gotovo.
Kada budeš naučio da to primiš kao činjenicu, steći ćeš pravi nauk Bene
Gaserita."
Pol vide kako su ove reči potresle njegovu majku, a zatim se zagleda u staricu.
Kako može da kaže ovako nešto o njegovom ocu? Otkud je tako sigurna? Ogorčenost
je ključala u njemu.
Časna Majka pogleda Džesiku. "Uputila si ga u naš Način... videla sam znake na
njemu. Postupila bih isto na tvom mestu, bez obzira na Pravila."
Džesika klimnu glavom.
"Savetujem ti", reče starica, "da prenebregneš regularan sled upućivanja.
Njegova vlastita bezbednost nalaže Glas. Već ima dobru osnovu za to, ali obe
znamo koliko je još truda neophodno... beskrajno mnogo." Ona priđe Polu i
zagleda se u njega. "Zbogom, mladiću. Nadam se da ćeš uspeti. Ako i ne budeš
uspeo - uspećemo mi."
Starica ponovo pogleda Džesiku. Treptavi znak međusobnog sporazumevanja
prostruja među njima, a onda Časna Majka iziđe iz prostorije, dok joj je odora
šuštala, ne okrećući se više. Soba i dva bića u njoj već su joj iščileli iz
svesti.
Ali u trenutku kada je starica prolazila pokraj Džesike, ova je pogleda u lice.
Na izboranim obrazima pojavile su se suze. Suze koje su izražavale veće
nespokojstvo od svih reči ili znakova što su ih razmenile tog dana.
4.
Već ste pročitali da Muad'Dib nije imao vršnjake sa kojima bi se igrao na
Kaladunu. Opasnost je bila odveć velika. Ali zato je Muad'Dib imao divne
drugove-učitelje: Gurni Haleka, trubadura-ratnika, čije ćete pesme imati prilike
da čitate u ovoj knjizi, Tufira Havata, starog mentatskog Starešine Ubica, koji
je ispunjavao zebnjom srce čak i cara Padišaha, Dankana Ajdahoa, učitelja
mačevanja iz Kuće Ginaz, doktora Velingtona Jueha, čije je ime ukaljano zbog
izdaje, premda je ostalo svetlo zbog znanja, gospu Džesiku, koja je uputila sina
u tajne reda Bene Geserit i - naravno - Vojvodu Letoa, čije su vrline kao oca
dugo ostale nezapažene.
Iz 'Istorije Muad'Diba za decu' princeze Irulan
Tafir Havat uđe u vežbaonicu dvorca Kaladan i lagano zatvori vrata za sobom.
Zastao je tu za trenutak, osetivši se starim, umornim i nesrećnim. Leva noga ga
je bolela na mestu gde je stekao ranu obavljajući službu kod Starog Vojvode.
Ima ih već tri pokolenja, pomisli on.
Bacio je pogled preko velike prostorije obasjane svetlošću podneva koja je
dopirala kroz svetlarnike i spazio dečaka kako sedi leđima okrenut vratima i
zadubljen u hartije i karte rasprostrte po stolu oblika slova "L."
Koliko puta moram da ponovim ovom momku da nikada ne sedne leđima okrenut
vratima? Havat pročisti grlo.
Pol ostade zadubljen u ono što je proučavao.
Senka oblaka prođe preko svetlarnika. Havat se ponovo nakašlja.
Pol se uspravi i reče, ne okrećući se: "Sedim leđima okrenut vratima."
Havat obuzda smešak i krenu preko prostorije.
Pol podiže pogled prema sedokosom starcu koji je stao kod ugla stola. Havatove
oči predstavljale su dva jezerca opreza na tamnom i izboranom licu.
"Čuo sam te kako dolaziš predvorjem", reče Pol. "A zatim i kako otvaraš vrata."
"Zvuci koje ja pravim mogu se oponašati."
"Osetio bih razliku."
Stvarno bi to mogao, pomisli Havat. Imao je šta da nauči od svoje majke-
čarobnice. Pitam se šta njena cenjena škola misli o ovom odavanju tajni. Možda
su baš zbog toga poslali ovamo staru Proktorku - da dovede u red dragu gospu
Džesiku.
Havat izvuče jednu stolicu naspram Pola i sede licem okrenut prema vratima.
Učinio je to otresito, zavalio se i pomno osmotrio vežbaonicu. Prostorija mu se
najednom učinila neobična i strana, budući da je najveći deo sprava i nameštaja
već bio prebačen na Arakis. Preostao je još sto za vežbanje i mačevalačko
ogledalo sa kristalnim prizmama; tapecirana i iskrpljena lutka-protivnik pokraj
njega izgledala je kao starovremeni pešadinac, ofucan i olinjao u mnogim
bitkama.
To sam ja, pomisli Havat.
"Tufire, o čemu misliš?" upita Pol.
Havat pogleda dečaka. "Razmišljao sam o tome kako ćemo uskoro svi otići odavde i
verovatno više nikada nećemo videti ovo mesto."
"Jesi li tužan zbog toga?"
"Tužan? Nipošto! Tužno je kada se rastaješ s prijateljima, a mesto je samo
mesto." On baci pogled na karte raširene na stolu. "I Arakis je samo mesto kao i
svako drugo."
"Da li te je moj otac poslao da vidiš kako sam?"
Havat se namrgodi: dečak je baš umeo da pronikne u njega. Kratko je klimnuo
glavom. "Sigurno misliš da bi bilo lepše da je on lično došao ovamo, ali znaš i
sam koliko je zauzet. Navratiće kasnije."
"Proučavao sam oluje na Arakisu."
"Oluje, je li?"
"Izgledaju mi prilično opake."
"Preblago je reći za njih da su opake. Te oluje besne duž šest ili sedam hiljada
kilometara ravničarskog terena, upijajući u sebe sve ono što im može dati
dodatni zamah: snagu koriolisa, druge oluje, bilo šta što sadrži u sebi makar i
trunku energije. Brzina im dostiže čitavih sedam stotina kilometara na čas, a
nose sve što im se nađe na putu i što nije veoma snažno pričvršćeno: pesak,
prašinu, sve. U stanju su da zderu meso s kostiju, a zatim da kosti pretvore u
iverje."
"Zbog čega ne uvedu kontrolu vremena?"
"Arakis je suočen sa posebnim problemima, tako da su cene znatno više, a tu je
još i problem održavanja. Esnaf je zatražio papreno visoku cenu za satelitsku
kontrolu, a Kuća tvog oca ne spada među najbogatije, momče. I sam to dobro
znaš."
"Jesi li ikada video Slobodnjake?"
Dečak je danas baš nemirnog duha, pomisli Havat.
"Gotovo bi se moglo reći da ih nisam video", odgovori on. "Malo se po čemu
razlikuju od žitelja grabena i sinka. Svi nose dugačku, valovitu odoru. A
zaudaraju do neba kada se nađu u zatvorenom prostoru. To je zbog naročitih odela
koja imaju - zovu ih 'pustinjska odela'; - njihova glavna funkcija je da
prikupljaju vodu koju telo luči."
Pol proguta pljuvačku, postavši najednom svestan vlažnosti sopstvenih usta i
setivši se jednog sna o žeđi. Činjenica da su Slobodnjaci u toj meri oskudevali
u vodi da su morali da recikliraju telesnu vlagu ispunila ga je osećanjem
potištenosti. "Voda je stvarno dragocena tamo", reče on.
Havat klimnu glavom, pomislivši: Možda sam uspeo da ga uverim koliko je
neprijateljska ta vražja planeta. Bezumno je otići na nju, a nemati to na umu.
Pol podiže pogled prema svetlarniku i primeti da je počela da pada kiša.
Netremice je posmatrao kako metastaklo postaje sve mokrije. "Voda", reče najzad.
"Naučićeš da pomno vodiš računa o svakoj kapi", reče Havat. "Kao Vojvodinom sinu
ona ti nikada neće nedostajati, ali ćeš svuda oko sebe biti suočen sa morom
žeđi."
Pol ovlaži jezikom usne, vrativši se istovremeno u mislima nedelju dana u
prošlost, kada ga je Časna Majka podvrgla ogledu. Ona je takođe nešto kazala o
oskudici vode.
"Upoznaćeš se sa samrtnim ravnicama", kazala je starica, "sa divljinom koja je
sasvim pusta, sa goleti gde ništa ne živi osim začina i peščanih crva.
Zatamnićeš očne kapke kako bi ublažio nesnosni sjaj sunca. Zaklon će ti
predstavljati kakva zavetrina skrovita od pogleda. Jurićeš na sopstvenim nogama,
bez pomoći toptera, površinskog vozila ili osedlane marve."
Na Pola je više delovala boja njenog glasa - melodična i puna preliva - nego
same reči.
"Kada živiš na Arakisu", kazala je ona, "kala, onda moraš računati na pustoš.
Meseci će ti biti prijatelji, a sunce neprijatelj."
Pol je osetio kako mu se majka primakla sa mesta odakle je čuvala vrata.
Pogledala je Časnu Majku i upitala: "Ne vidite nikakvu nadu, Vaša visosti?"
"Nema je za oca." Starica uputi Džesiki znak rukom da ćuti, okrenuvši se ponovo
prema Polu. "Dobro upamti ovo, momče: svet počiva na četiri oslonca..." Ona
podiže četiri čvornovata prsta. "...Na učenju mudrog, na pravičnosti velikog, na
molitvama neporočnoga i na vrlini hrabroga. Ali sve to ne vredi ništa..." Ona
stisnu prste u pesnicu. "...bez vladaoca koji poznaje veštinu vladanja. Neka ti
ovo bude glavni nauk!"
Prošla je sedmica od tog dana sa Časnom Majkom, a njene reči su tek sada počele
da stiču svoje puno značenje. Sedeći u vežbaonici sa Tufir Havatom, Pola je
najednom počeo da obuzima neobuzdan strah. On podiže pogled preko stola, u
pravcu Mentatovog izboranog lica.
"Kuda su ti odlutale misli ovoga puta?" upita Havat.
"Jesi li se video sa Časnom Majkom?"
"Misliš na onu veštičju Istinozborku iz carstva?" U Havatovim očima odjednom
buknu interesovanje. "Da, video sam je."
"Ona...", zausti Pol, ali zastade, shvativši da ne može ništa da kaže Havatu o
ogledu. Sputavanja su bila odveć duboka.
"Da? Šta je bilo s njom?"
Pol dva puta duboko udahnu. "Kazala je nešto." On zaklopi oči, prisećajući se
reči; kada je počeo da ih izgovara, glas mu je nesvesno stekao boju staričinog
tona. "Ti, Pole Atreide, potomče kraljeva, sine jednog Vojvode, moraš da naučiš
da vladaš. To nije naučio niko od tvojih predaka." Pol otvori oči i reče: "Ovo
me je razljutilo i ja sam joj kazao da mi otac vlada celom planetom, na šta je
ona odgovorila: 'On je gubi!' Ja onda primetih da zauzvrat dobija bogatiju
planetu, a ona uzvrati: 'I nju će izgubiti.' Hteo sam tog časa da pojurim i
obavestim oca, ali ona mi reče da je on već upozoren - da ste to učinili ti,
Majka, mnogi ljudi."
"Tako je", promrmlja Havat.
"Zbog čega onda idemo?" upita Pol.
"Zato što je to car naredio. I zato što još nije izgubljena sva nada, uprkos
onome što je kazala ta vražja špijunka. Šta je još navrlo iz tog starog vrela
mudrosti?"
Pol obori pogled na desnu šaku stisnutu u pesnicu pod stolom. Lagano, nagnao je
zgrčene mišiće da se opuste. Uspelo joj je da uspostavi neku moć nada mnom,
pomisli on. Kako?
"Upitala me je šta znači vladati", reče Pol. "Odgovorio sam joj da je to
izdavati naređenja, na što je ona kazala da postoje predubeđenja i predrasude
koje moram zaboraviti."
Tu je bila u pravu, pomisli Havat. Klimnuo je glavom Polu da nastavi.
"Kazala je da vladalac mora da bude vičan uveravanju, a ne prisiljavanju. Mora
da iznese najlepše posluženje kako bi privukao najbolje ljude."
"Kako li ona zamišlja da je tvoj otac privukao ljude kao što su Dankan ili
Gurni?" upita Havat.
Pol slegnu ramenima. "Zatim je dodala da dobar vladalac mora da nauči jezik svog
sveta, koji nigde nije jednak. Pomislio sam u prvi mah da hoće da kaže kako se
na Arakisu ne govori galaški, ali ona reče da uopšte nije imala to na umu.
Kazala je da je mislila na jezik stenja i rastinja, jezik koji se ne čuje samo
ušima. Uzvratio sam da je to ono što doktor Jueh naziva Tajnom Života."
Havat se zakikota. "Kako joj se to dopalo?"
"Mislim da se razbesnela. Kazala je da tajna života nije problem koji treba
rešiti, već stvarnost koju valja iskusiti. Tada sam joj naveo Prvi zakon
Mentata: 'Proces se ne može shvatiti tako što će se zaustaviti. Razumevanje mora
ići uporedo sa razvojem procesa, mora mu se pripojiti i teći s njim.' To kao da
ju je zadovoljilo."
Izgleda da se oporavio od šoka, pomisli Havat, ali zašto li ga je samo ta stara
veštica toliko uplašila?
"Tufire", reče Pol, "da li će nam na Arakisu odista biti tako loše kao što je
ona kazala?"
"Ništa ne može biti toliko rđavo", reče Havat, usiljeno se osmehnuvši. "Uzmi, na
primer, one Slobodnjake, otpadnički narod pustinje. Samo na osnovu prve procene,
mogu ti reći da ih ima znatno više nego što se to u carstvu misli. Ljudi žive
tamo, momče, i to mnogo ljudi, koji...", Havat položi žilav prst pokraj oka,
"mrze Harkonene iz dna duše. Ali o ovome nigde ne smeš da zucneš, dečko moj.
Kazao sam ti to samo zato što sam glavni pomagač tvog oca."
"Otac mi je ispričao o Salusu Sekundusu", reče Pol. "Znaš, Tufire, veoma mi je
ličilo na Arakis... možda ne toliko rđavo, ali prilično slično."
"Danas malo znamo o prilikama na Salusu Sekundusu", reče Havat. "Uglavnom nam je
poznato kako je tamo davno bilo. U tom pogledu, tvoje je poređenje sasvim na
mestu."
"Da li će nam Slobodnjaci pomoći?"
"Nije isključeno." Havat ustade. "Ja danas krećem za Arakis. U međuvremenu, vodi
računa o sebi za ljubav jednog starca koji te voli. A sada, budi dobar momak i
pređi sa druge strane kako bi sedeo licem prema vratima. Nije da me plaši neka
opasnost ovde u zamku, nego naprosto hoću da stekneš tu korisnu naviku."
Pol ustade i pređe s druge strane stola. "Odlaziš danas?"
"Da, danas; već sutra krećeš i ti. Kada se naredni put budemo sreli, biće to na
tlu tvog novog sveta." Uhvatio je Pola za mišicu desne ruke. "Neka ti nož uvek
bude nadohvat ruke, a zaštitno polje pod punim naponom." Havat pusti Polovu
ruku, potapša ga po ramenu, okrenu se i odlučnim korakom krenu prema vratima.
"Tufire!" pozva ga Pol.
Havat se okrenu, zastavši u otvorenim vratima.
"Nikada ne okreći leđa vratima", reče Pol.
Na izboranom, starom licu zaigra smešak. "Ne boj se, momče, neću", uzvrati
kratko i brzo iziđe, lagano zatvorivši vrata za sobom.
Pol sede na stolicu sa koje je ustao Havat i poče da dovodi u red papire. Još
samo jedan dan ovde, pomisli on, osvrnuvši se po prostoriji. Odlazimo. Pomisao o
odlasku najednom mu se učinila stvarnijom nego ikada ranije. Na um mu pade ono
što je starica kazala o svetu koji predstavlja zbir mnogih stvari - ljudi,
prljavštine, rastinja, meseca, plima i oseka, sunaca - neznani zbir nazvan
priroda, neodređeno stecište lišeno bilo kakvog osećaja za sada. Šta je to sada?
- upita se on.
Vrata naspram Pola sa treskom se otvoriše i kroz njih banu jedna ružna
ljudeskara, noseći pred sobom čitav arsenal oružja.
"Pa, Gurni Haleče", upita Pol, "jesi li mi ti novi učitelj u baratanju oružjem?"
Halek petom zatvori vrata za sobom. "Više bi ti se dopalo da sam došao da se
igramo, znam", reče on. Osvrnuo se po prostoriji, odmah primetivši da su
Havatovi ljudi već pronjuškali po njoj, temeljno je pregledavši kako bi bila
bezbedna za Vojvodinog naslednika. Tanani, kodirani znaci mogli su se uočiti
svuda unaokolo.
Pol je posmatrao nezgrapnog, ružnog čoveka kako krupnim koracima ide prema stolu
za vežbanje, noseći tovar oružja; tek tada je među ovim arsenalom spazio
devetostruni baliset, okačen preko Gurnijevog ramena, sa višestrukom trzalicom
upletenom među žice pri vrhu vrata instrumenta.
Halek spusti oružje na sto za vežbanje i razvrsta ga: rapire, bodeže, kindžale,
ošamućivače sa sporim dejstvom, zaštitne pojaseve. Modra brazgotina duž njegove
čeljusti povila se u smešak kada se okrenuo.
"Zar ni dobro jutro da mi kažeš, ti mali nevaljalko", reče Halek. "Čime li si to
samo uvredio starog Havata? Prošao je pokraj mene u predvorju poput čoveka koji
hita na pogreb svom smrtnom neprijatelju."
Pol se osmehnu. Od svih očevih ljudi, najviše je voleo Gurni Haleka; dobro je
poznavao njegov karakter i vragolije, kao i njegovu sklonost ka humoru, tako da
se odnosio prema njemu pre kao prijatelju nego kao prema iznajmljenom maču.
Halek skinu baliset sa ramena i poče da ga štimuje. "Ako nećeš da pričaš,
nećeš", reče.
Pol ustade i krenu preko prostorije govoreći: "Dobro, Gurni, zar se dolazi
opremljen za muziciranje kada je vreme za borbu?"
"Kanda danas nemaš poštovanja za starije", reče Halek. Isprobao je zategnutost
jedne strune na instrumentu i zadovoljno klimnuo glavom.
"Gde je Dankan Ajdaho?" upita Pol. "Zar ne treba on da me podučava borilačkim
veštinama?"
"Dankan predvodi drugi talas na Arakis", reče Halek. "Sve što ti je preostalo to
je siroti Gurni, koji je upravo završio jednu borbu i sada vapije za malo
muzike." Zategao je novu žicu, pažljivo oslušnuo zvuk koji je proizvela i
osmehnuo se. "Osim toga, održali smo savetovanje: budući da si veoma slab borac,
odlučili smo da te temeljito obučimo u muzici, kako ti život ne bi protekao
uzalud."
"Onda će najbolje biti da mi otpevaš neku pesmu", reče Pol. "Treba da naučim
kako se to ne radi."
"Ha-ha-ha!" nasmeja se Gurni. Smeh mu se pretočio u početne taktove pesme
'Galačke devojke', dok je višestruka trzalica brzo preletala po strunama:
Sve galačke bludne cure
samo te za nakit jure
dok aračke vodu hoće.
Ali ako želiš damu
da te smaže k'o salamu
kaladansko probaj voće!

"Nije rđavo za ruku tako nevičnu trzalici", reče Pol, "ali ako te majka čuje da
u zamku pevaš takve nepristojnosti, okačiće ti uši na zid kao ukras."
Gurni se povuče za levo uho. "Bio bi to jadan ukras, ako se ima u vidu koliko je
oštećen dok sam kroz ključaonicu slušao jednog dobro mi znanog momka kako muči i
ugnjetava svoj siroti baliset."
"Izgleda mi da si zaboravio kako je to kad nađeš pesak u postelji", reče Pol.
Izvukao je iz stola jedan pojasni štit i brzo ga zakopčao oko pasa. "Ne
oklevajmo više! U borbu!"
Halekove oči se razrogačiše u podrugljivom iznenađenju. "Tako, dakle! Tvoja je
grešna ruka počinila to nedelo! Čuvaj se danas, mladi gospodaru - čuvaj se!" On
zgrabi jedan rapir i zapara vazduh njime. "Ja sam sam đavo željan osvete!"
Pol podiže svoj rapir, savi ga u rukama i zauze početni položaj sa jednom nogom
isturenom napred. Učinio je to krajnje teatralno, komično podražavajući doktora
Jueha.
"Kakvog mi je tikvana otac poslao da me obučava u borilačkim veštinama",
podrugnu se Pol. "Naš tupavi Gurni Halek izgleda da je zaboravio prvu lekciju za
naoružanog i zaštićenog borca." Pol pritisnu dugme za aktiviranje polja sile na
pojasu i oseti kako mu se ono peckavo i pucketavo širi spreda i pozadi; istog
časa spoljni zvuci na karakterističan način promenili su boju, pošto su
prolazili kroz zaštitne filtre. "Kod borbe u zaštitnim poljima čovek se kreće
brzo u odbrani, a sporo u napadu", reče Pol. "Jedina svrha napada jeste da
navede protivnika na pogrešan korak, tako da mu se može zadati odlučujući
udarac. Zaštitno polje odvraća brze udarce, ali propušta spori kindžal!" Pol
suknu rapir, na izgled munjevito, a onda ga naglo uspori i lagano prođe kroz
automatsku odbrambenu masku.
Halek, koji je nepomično posmatrao ovu akciju, izmakao se u poslednji tren, tako
da mu je tupa oštrica prošla tik pokraj prsa. "Brzina, izvrsno", reče on. "Ali,
ostao si potpuno otkriven za nizak udarac bodežom."
Pol se povuče jedan korak, razljućen.
"Morao bih pošteno da te isprašim po turu za ovaj nehat", reče Halek. On uze sa
stola jedan kindžal isukan iz korica i podiže ga. "Ovo oružje u ruci
neprijatelja moglo bi da te liši života! Dobar si učenik, čak izvrstan, ali već
sam te upozorio da čak ni u igri ne dopustiš nikome da ti uđe u gard sa smrću u
rukama."
"Čini mi se da danas nisam baš najraspoloženiji", reče Pol.
"Raspoloženje?" Halekov glas zazvučao je ljutito čak i kroz filtre zaštitnog
polja. "Kakve veze raspoloženje ima sa ovim? Boriš se kad to nalažu okolnosti -
bez obzira na to da li si raspoložen za okršaj! Raspoloženje je za marvu, za
vođenje ljubavi ili za sviranje na balisetu. Ono nema ničeg zajedničkog sa
borbom."
"Žao mi je, Gurni."
"Nije ti dovoljno žao!"
Halek uključi svoje polje i zauze napadački stav, sa kindžalom ispruženim u
levoj ruci i rapirom u desnoj. "A sad se istinski čuvaj!" On se naglo izvi u
stranu, a zatim baci napred u žestok napad.
Pol uzmače parirajući. Osetio je kako polje pucketa kada su se rubovi štitnika
dodirnuli i međusobno odbili, a zatim ga prože električno peckanje i žmarci mu
prostrujaše celom površinom kože. Šta je spopalo Gurnija? - upita se on. Više ne
simulira borbu! Pol pokrenu levu ruku i spusti bodež u dlan iz korica na
podlaktici.
"Šta je, potreban ti je još jedan nož, a?" zabrunda Halek.
Je li ovo izdaja, upita se Pol. Ne, to ne može biti Gurni!
Razmahali su se po celoj vežbaonici - napadajući i parirajući, fintirajući i
kontrafintirajući. Vazduh u zaštitnim mehurovima ubrzo je postao ustajao zato
što se stalno trošio, a spora razmena duž ivica štitnika nije bila dovoljna da
ga osveži. Sa svakim novim dodirom polja, miris ozona postajao je sve
izrazitiji.
Pol je nastavljao da uzmiče, ali je sada svoje povlačenje usmerio ka stolu za
vežbanje. Ako budem uspeo da ga domamim do stola, pokazaću mu jedan trik,
pomisli Pol. Još samo korak, Gurni.
Halek koraknu napred.
Pol je parirao napad tako što je savio nadole protivnikov mač; želeći da ga
vrati uvis, Halek zape rapirom o rub stola. Pol se izvuče u stranu, visoko
podiže rapir i munjevito sjuri bodež prema Halekovom vratu. Zaustavio je oštricu
na samo centimetar od vratne arterije.
"Jesi li to tražio?" prošaputa Pol.
"Pogledaj dole, momče", prodahta Gurni.
Pol posluša i ugleda Kalekov kindžal kako viri ispod ruba stola, sa vrhom koji
mu gotovo dodiruje slabine.
"Obojica bismo bili gotovi", reče Halek. "Ali moram priznati da se boriš nešto
bolje kada te nužda na to nagoni. Kao da si povratio raspoloženje." Kurjački se
iscerio, od čega mu se modra brazgotina iskrivila duž čeljusti.
"To je zbog načina na koji si nasrnuo na mene", reče Pol. "Da li bi mi odista
pustio krv?"
Halek povuče kindžal i uspravi se. "Da si se borio makar i za dlaku ispod svojih
mogućnosti, urezao bih ti ožiljak koji bi pamtio do kraja života. Nipošto ne
želim da moj omiljeni učenik postane žrtva prve zamke Harkonena na koju nabasa."
Pol isključi zaštitno polje i naže se nad sto da malo povrati dah. "Zaslužio sam
to, Gurni. Ali otac bi se veoma naljutio da si me ranio. Ne želim da budeš
kažnjen zbog moje greške."
"Kad smo već kod toga", reče Halek, "greška je takođe bila moja. Isto tako ne
treba mnogo da te brine ako na vežbanjima zaradiš jednu-dve brazgotine. Što se
tvog oca tiče - Vojvoda bi me kaznio jedino ako ne uspem da napravim od tebe
prvorazrednog borca. A ja sigurno ne bih uspeo da ti nisam ukazao na varljivost
ove predrasude o raspoloženju koja se iznenada pojavila u tebi."
Pol se uspravi, vrati bodež u korice za pojasom i uzdahnu.
"Ovo što radimo ovde nije baš igra", reče Halek.
Pol klimnu glavom. Pomalo ga je začudila neuobičajena ozbiljnost Halekovog
ophođenja i njegova hladna odlučnost. Pogled mu se zaustavio na modrom ožiljku i
on se setio priče o tome kako je ovu brazgotinu načinio Bist Raban u jednom
harkonenskom logoru robova na Giediu Jedan. Pri pomisli na to, Pola iznenada
obuze stid što je i na časak posumnjao u Haleka. Na um mu takođe pade da je
Halek, u trenutku kada mu je nanesen ožiljak, jamačno iskusio strašan bol - bol
koji se, možda, po jačini mogao uporediti sa onim što ga je izazvala Časna
Majka. Ali odagna od sebe tu pomisao - pošto mu je najednom ispunila svest
užasnom zebnjom.
"Priželjkivao sam malo igre danas", reče Pol. "Ovde je sve postalo nekako
preozbiljno."
Halek se okrenu u stranu da bi prikrio osećanja. Nešto mu je buknulo u očima.
Javio mu se bol - sličan nekom pliku ili živoj rani, jednom ostatku iz minulih
dana od kojih ga je Vreme inače sasvim rastavilo.
Koliko brzo ovo dete mora da odraste, pomisli Halek. Koliko brzo mora da se
saživi sa grubom nužnošću neprekidnog opreza, da shvati da na njemu leži usud
predaka?
Halek progovori ne okrećući se: "Osetio sam igru u tebi, momče, i sve bih dao da
sam mogao da ti iziđem u susret. Ali, sa igrama je gotovo. Sutra idemo na
Arakis. Arakis je stvarnost. Harkoneni su stvarnost."
Pol dodirnu čelo oštricom rapira koji je uspravno podigao.
Halek se okrenu, primeti pozdrav i otpozdravi kratkim klimanjem, a zatim pokaza
rukom prema lutki za vežbanje. "A sada, da vidimo kakvi su ti refleksi.
Napadaćeš lutku sleva, a ja ću da te kontrolišem odavde, gde imam najbolji
pregled. Upozoravam te da ću danas isprobavati nove vrste protivnapada. Pravi
neprijatelj nikad ti ne bi skrenuo pažnju na to."
Pol napravi pregib i dodirnu vrhove nožnih prstiju kako bi malo razmrdao mišiće.
Osetio se svečano zbog iznenadnog saznanja da mu je život najednom postao
ispunjen brzim promenama. Prišao je lutki, vrhom rapira okrenuo prekidač na
njenim grudima i osetio kako mu odbrambeno polje potiskuje oštricu.
"En garde!" uzviknu Halek i lutka krenu u napad.
Pol munjevito uključi polje, parira udarac i pređe u protivnapad. Um kao da mu
je bio raspolućen: jedan deo bio je svestan neophodnosti ove trening-borbe, dok
je drugi netragom odlutao.
Ja sam dobro odnegovano plodonosno stablo. Puno dobro odnegovanih osećanja i
osobina - koje su sve nakalemljene na mene i uzgajene da bi ih neko drugi
pobrao.
Na um mu iznenada pade mlađa sestra, sa svojim patuljastim licem, koje je
najednom mogao da vidi sasvim jasno u svesti. Ali, ona je sada bila mrtva - u
nekoj kući zadovoljstva Harkonenovih trupa. Volela je ljubičice... ili su to
možda bili krasuljci? Nije mogao da se seti. Ražalostilo ga je to što nije mogao
da se seti.
Pol blokira jedan nizak udarac lutke i levom rukom izvede jedan entretisser.
Taj lukavi mali đavo, pomisli Halek, pomno usredsređen na složene kretnje
Polovih ruku. Biće da je vežbao i učio na svoju ruku. Ovo nije Dankanov stil, a
ni nešto čemu sam ga ja naučio.
Ova pomisao samo je povećala Halekovu tugu. I na mene deluje raspoloženje,
pomisli on, zapitavši se istovremeno da li je dečak ikada osluškivao, preplašeno
i sa glavom zagnjurenom u jastuk, otkucavanja i dobovanja u noći.
"Kada bi želje bile ribe, svi bismo mi bacali mreže", promrmlja on.
Bio je to izraz njegove majke i on ga je uvek koristio kada bi ga pritiskala
mora narednog dana. A onda mu pade na pamet da je krajnje neprikladan u slučaju
planete koja ne samo što nije imala ribe, nego ni mora.
5.
JUEH Velington, Standard 10.082-10.191; doktor medicine iz Suk Škole (dipl.
Standard 10.112); ož: Vana Markus, B.G. (Standard 10.092-10.186?); poglavito
poznat kao izdajnik Vojvode Letoa Atreida. (V: bibliografija, odeljak VII, kao i
pod Izdajnik.)
Iz 'Rečnika o Muad'Dibu' princeze Irulan
Iako je čuo doktora Jueha kako ulazi u vežbaonicu, prepoznavši ga po krutom i
odsečnom koraku, Pol je ostao opružen na stolu za vežbanje, sa licem okrenutim
nadole, u položaju u kome ga je maserka ostavila. Osećao se veoma prijatno i
opušteno posle treninga sa Gurnijem Halekom.
"Izgledaš mi odmorno", reče Jueh svojim tihim, piskutavim glasom.
Pol podiže glavu, ugleda čovekovu krutu priliku na nekoliko koraka od sebe i
podrobno je osmotri: naborana crna odeća, četvrtasta glava sa jarkocrvenim
usnama i povijenim brčićima, dijamantski istetovirani znak carske uslovljenosti
na čelu, duga crna kosa uhvaćena u srebrni prsten Suk Škole na levom ramenu.
"Biće ti milo da čuješ da danas nemamo vremena za redovnu nastavu", reče Jueh.
"Tvoj otac će nam se uskoro pridružiti."
Pol se podiže.
"Međutim, predvideo sam da za vreme putovanja na Arakis vidiš jednu filmsku
knjigu, kao i da održimo nekoliko časova."
"Oh!"
Pol poče da se oblači. Uzbudila ga je pomisao da će mu uskoro doći otac. Bili su
premalo zajedno od carevog naređenja da preuzmu Arakis.
Jueh krenu prema stolu oblika slova 'L', razmišljajući: Kako je dečak sazreo
ovih poslednjih nekoliko meseci. Baš šteta. Kako je sve to tužno. Ali, onda se
priseti. Ne smem biti neodlučan. Sve ovo činim da bih zaštitio moju Vanu od
Harkonenovih zveri.
Pol mu se pridruži kod stola, zakopčavajući sako. "Šta ćemo učiti tokom
putovanja?"
"Ah-h-h-h, površinske oblike života na Arakisu. Izgleda da je planeta bila
gostoljubiva prema određenim vrstama kopnenog života, premda mi nije jasno kako
je do toga moglo doći. Moram da potražim planetnog ekologa... izvesnog doktora
Hajnesa... čim budemo stigli i da mu ponudim moju pomoć u istraživanju ovog
problema."
Dok je govorio, Jueh je istovremeno pomislio: Šta to pričam? Ispadam licemer čak
i prema samom sebi.
"Da li će biti reči i o Slobodnjacima?" upita Pol.
"Slobodnjacima?" Jueh zadobova prstima po stolu, a kad vide da je Pol primetio
ovu nervoznu kretnju, brzo povuče ruku.
"Ispričaj mi nešto o celokupnoj populaciji Arakisa", zatraži Pol.
"Pa, tu ovako stoje stvari", reče Jueh. "Postoji opšta podela na dve grupe
ljudi: prvu sačinjavaju Slobodnjaci, a drugu žitelji grebena, sinka i pana. Kako
čujem, među njima dolazi do izvesnog mešanja. Žene iz sela pana i sinka često se
udaju za Slobodnjake, a do ovakvih veza dolazi po muškoj liniji. Oni imaju jednu
izreku koja kaže: 'Uglađenost dolazi iz gradova, mudrost iz pustinje.'"
"Imaš li njihove slike?"
"Gledaću da ti ih dobavim. Najizrazitija odlika Slobodnjaka jesu njihove oči:
potpuno plave, odnosno sasvim lišene beonjača."
"Neka mutacija?"
"Ne, to je u vezi sa zasićenošću krvi melanžom."
"Slobodnjaci su sigurno hrabar narod kada žive na rubu pustinje."
"U svakom pogledu", reče Jueh. "Oni ispevavaju poeme svojim noževima. Žene su im
podjednako žestoke kao i muškarci. Čak su i deca Slobodnjaka divlja i opasna.
Neće ti biti dopušteno da se mešaš sa njima."
Pol se zagleda u Jueha, otkrivši u ovih nekoliko opštih crta o Slobodnjacima
snagu vrednu svake pažnje. Kakav bi saveznik oni bili!
"A crvi?" upita Pol.
"Šta?"
"Voleo bih da saznam nešto više o peščanim crvima."
"Ah, to; svakako. Imam filmsku knjigu o jednom malom primerku, dugačkom samo sto
deset metara i prečnika dvadeset dva metra. Snimljen je na krajnjem severu.
Pouzdani svedoci videli su crve duže od četiri stotine metara, a ima razloga za
verovanje da postoje još veći."
Pol spusti pogled na kupastu projekcionu kartu severne hemisfere Arakisa, koja
je bila rasprostrta po stolu. "Pustinjski pojas i južna polarna područja
označeni su kao nenaseljivi. Je li to zbog crva?"
"Da, ali i zbog oluja."
"Ali svako mesto se, kao što znate, može učiniti pogodnim za život."
"Ako je to ekonomski opravdano", uzvrati Jueh. "Opasnosti Arakisa su mnogobrojne
i skupe." On pogladi svoje povijene brčiće. "Otac ti uskoro dolazi. Pre no što
krenem, imam jedan dar za tebe, nešto na šta sam naišao prilikom pakovanja."
Stavio je jedan predmet na sto između njih - crn, duguljast, ne veći od vrha
Polovog palca.
Pol ga pogleda. Jueh odmah primeti da dečak nije nepromišljeno posegao da uzme
stvar. Kako je oprezan, pomisli.
"To je veoma stara Oranjska Katolička Biblija napravljena za svemirske putnike.
Nije posredi filmska knjiga, već takva koja je štampana na vlaknastoj hartiji.
Poseduje vlastiti uveličavač, kao i sistem za elektrostatički naboj." On je uze
i pokaza Polu kako se rukuje njome. "Knjigu drži zatvorenom naboj koji deluje na
korice zakačene federskim sistemom. Pritisneš li na ivicu... ovde... stranice
koje si izabrao međusobno se odbijaju i knjiga se otvara."
"Tako je mala."
"Da, ali ima hiljadu osam stotina stranica. Ako ponovo pritisneš na ivicu...
ovako... naboj ti okreće stranicu za stranicom kako ih budeš pročitavao. Moraš
dobro paziti da nikada prstima ne dodirneš stranice, pošto su one odveć tanane."
On zaklopi knjižicu i pruži je Polu. "Probaj sad ti."
Posmatrajući Pola kako podešava uređaj za listanje knjige, Jueh pomisli:
Spasavam vlastitu savest. Nudim mu religijsko izbavljenje pre nego što ću da ga
izdam. Sada se mogu utešiti mišlju da je on otišao tamo gde ja neću moći.
"Ovo mora da je napravljeno pre filmskih knjiga", reče Pol.
"Da, knjižica je veoma stara. Neka ona ostane naša tajna, a? Roditelji bi mogli
da kažu da je ovo odveć dragocen dar za jednog dečaka."
A majka bi mu se sigurno zapitala o mojim pobudama, pomisli Jueh.
"Pa..." Pol zatvori knjižicu i zadrža je na dlanu. "Ako je stvarno toliko
dragocena..."
"Budi popustljiv prema prohtevu jednog starca", reče Jueh. "Ja sam je dobio kada
sam bio sasvim mlad." U svesti mu istovremeno zastruja: Moram da mu zagolicam i
um, a ne samo pohlepnost. "Otvori je na Kalimi 467 - gde se kaže: 'Iz vode je
sav život počeo.' Na ivici korice nalazi se mali zarez koji označava mesto."
Pol opipa prstom koricu, oseti pod njim dva zareza, od kojih je jedan bio plići.
On ga blago pritisnu i knjižica mu se otvori na dlanu, a uveličavač skliznu na
svoje mesto.
"Pročitaj naglas", reče Jueh.
Pol ovlaži usne jezikom i poče da čita: "'Pomisli o tome da gluv ne može čuti.
Ko onda od nas može reći da nije gluv? Zar nije moguće da nam nedostaju čula
kojima bismo mogli videti i čuti druge svetove svuda oko nas? Ko zna šta nas sve
okružuje što ne možemo'..."
"Stani!" prekide ga Jueh.
Pol prestade da čita i pogleda ga.
Jueh zaklopi oči, nastojeći da povrati pribranost. Kakva li je nastranost
izazvala da se knjižica otvori na omiljenom pasusu moje Vane? On otvori oči i
ugleda kako ga Pol netremice posmatra. "Izvini", reče Jueh. "Bio je to...
omiljen odlomak... moje pokojne žene. Nisam hteo da taj pročitaš. Probudio je u
meni sećanja koja su... bolna."
"Postoje dva zareza", reče Pol.
Naravno, pomisli Jueh. Vana je obeležila svoj pasus. Njegovi prsti su
osetljiviji od mojih i našli su njenu oznaku. Posredi je puki slučaj, ništa
više.
"Knjiga će ti sigurno biti zanimljiva", reče Jueh. "Ona obiluje istorijskim
istinama, baš kao i valjanom etičkom filozofijom."
Pol pogleda knjižicu koja mu je stajala na dlanu: izgledala je neverovatno
sićušna. No, uprkos tome, sadržala je tajnu... nešto se zbilo dok je čitao iz
nje - nešto što mu je prizvalo iz sećanja pomisao o vraškoj svrhovitosti.
"Otac treba da ti stigne svaki čas", reče Jueh. "Skloni sada negde knjigu i
čitaj je u trenucima dokolice."
Pol dodirnu ivicu korica na način koji mu je Jueh pokazao i knjižica se zaklopi.
On je stavi u tuniku. Istog trenutka, Jueh se slučajno nakašljao i u Polu se
iznenada javi strah da će mu je zatražiti natrag.
"Zahvaljujem ti na poklonu, doktore Jueh", reče Pol, obrativši mu se formalno.
"Biće to naša tajna. Ako postoji neki dar ili usluga kojom bih mogao da ti
uzvratim, molim te da mi to bez ustezanja kažeš."
"Ne... nema ničega", reče Jueh.
Zbog čega stojim ovde i mučim samog sebe? - pomisli. Zašto mučim i ovog momka...
premda on toga još nije svestan? Ah, proklete harkonenske zveri! Zašto su
izabrali baš mene za ovu prljavu i gnusnu rabotu?
6.
Kako pristupiti izučavanju Muad'Dibovog oca? Vojvoda je bio čovek iznenađujuće
topline i iznenađujuće hladnoće, koji je gajio trajnu ljubav prema svojoj gospi
Bene Geserit, koji je snio predivne snove za svog sina, koji je imao ljude što
su ga izuzetno odano služili. Videćete ga ovde kao čoveka koga je Usud uhvatio u
zamku, kao samotnu priliku, čiji je sjaj zasenila blistavost njegovog sina. Pa
ipak, jedno pitanje ostaje: šta je sin nego produžetak svog oca?
Iz 'Porodičnih hronika Muad'Diba' princeze Irulan
Pol je video oca kako ulazi u vežbaonicu i stražu pred vratima koja je stala u
stavu mirno. Kada je Vojvoda prošao kroz vrata, jedan od stražara ih zatvori.
Kao i uvek, u Polu se javio osećaj prisustva njegovog oca, jedne sveobuhvatne
prisutnosti.
Vojvoda je bio visok, a koža mu je imala maslinastu boju. Lice mu se odlikovalo
oštrim uglovima koje su ublažavale jedino duboke, sive oči. Nosio je crnu radnu
uniformu, sa crvenom sokolovom krestom na prsima. Posrebreni zaštitni pojas,
uglačan od silne upotrebe, obavijao mu je uzan struk.
Vojvoda reče: "Jesi li mnogo radio, sine?"
Prišao je stolu oblika slova 'L', bacio pogled na hartije rasprostrte po njemu,
a zatim ga ponovo podigao prema Polu. Osećao se umoran, iscrpljen od napora koji
je ulagao kako ne bi pokazao svoj zamor. Moram iskoristiti svaku priliku za
odmor za vreme putovanja na Arakis, pomisli on. Kada budemo stigli, odmora više
neće biti.
"Ne baš mnogo", uzvrati Pol. "Sve je tako...", zausti on, ali onda slegnu
ramenima.
"Da. Pa, sutra krećemo na put. Jedva čekam da se skrasimo u novom domu i da ceo
ovaj metež ostane za nama."
Pol klimnu glavom, iznenada prožet sećanjem na reči Časne Majke: ...za oca
ništa.
"Oče", reče Pol, "hoće li Arakis zbilja biti toliko opasan kako svi kažu?"
Uz priličan napor, Vojvoda samo odmahnu rukom i sede u ugao stola, osmehnuvši
se. U svesti počeše da mu iskrsavaju reči koje je ranije koristio kada je
trebalo da primiri i osokoli svoje ljude pred bitku. Ali, pre no što je stigao
da ih izgovori, one se rastočiše, predupređene jednom jedinom mišlju:
Ovo je moj sin.
"Biće opasno", priznade on.
"Havat mi je kazao da imamo nekakav plan za Slobodnjake", reče Pol, pomislivši
pri tom: Zašto mu ne kažem ono što mi je starica rekla? Kako mi je to samo
sputala jezik?
Opazivši sinovljevu nelagodnost, Vojvoda reče: "Kao i uvek, Havat je odmah
shvatio na kojoj strani imamo najveće izglede. Ali, ovde je ulog znatno veći.
Pre svega, valja računati na Combine Honnete Ober Advancer Mercantiles - odnosno
CHOAM kompaniju. Davši mi Arakis, Njegovo visočanstvo prinuđeno je da mi
prepusti i upravu nad CHOAM-om... što nam ide u prilog."
"CHOAM kontroliše začin", reče Pol.
"A Arakis sa svojim začinom predstavlja našu ulaznicu za CHOAM", reče Vojvoda.
"Ali CHOAM nipošto nije samo melanž."
"Da li te je Časna Majka upozorila?" s naporom izusti Pol. Stisnuo je pesnice,
osećajući kako mu dlanovi klize od znoja. Bila je to posledica napora uloženog
da se postavi ovo pitanje.
"Havat mi je kazao da te je uplašila upozorenjima o Arakisu", reče Vojvoda.
"Nemoj dopustiti da ti ženski strahovi pomrače um. Nijedna žena ne želi da se
oni koje voli nađu u opasnosti. Iza svih tih opomena stajala je tvoja majka.
Shvati to kao znak njene ljubavi prema nama."
"Zna li ona za Slobodnjake?"
"Da, kao i o još mnogo drugih stvari."
"Šta to?"
Istina bi mogla biti rđavija nego što on pretpostavlja, pomisli Vojvoda, ali čak
su i opasne činjenice korisne ako je čovek vičan da barata njima. A ako postoji
nešto čemu sam oduvek nastojao da naučim sina, to je upravo vešto baratanje
opasnim činjenicama. No, ovo mora još malo da sačeka; još je veoma mlad.
"Malo je stvari nad kojima CHOAM nema kontrolu", reče Vojvoda. "Drvena građa,
magarci, konji, krave, đubrivo, ajkule, koža kitova - od najprozaičnijih do
najegzotičnijih... računajući tu i naš ubogi pundi pirinač sa Kaladana. Sve što
je Esnaf voljan da prevozi - umetnička dela sa Ekaza, mašine sa Ričesa i Iksa.
Ali sve je to beznačajno u poređenju sa melanžom. Dovoljna je samo šačica začina
da se kupi kuća na Tupilu. On se ne može veštački proizvesti, već jedino
eksploatisati sa Arakisa. Jedinstven je u svakom pogledu i poseduje istinska
gerijatrijska svojstva."
"A sada ga mi kontrolišemo?"
"Do izvesne mere. Ali najvažnije je imati u vidu koliko Kuća zavisi od profita
CHOAM-a, kao i uzeti u obzir da ovaj profit gotovo isključivo zavisi od samo
jednog proizvoda - začina. Zamisli šta bi se dogodilo kada bi na neki način
došlo do smanjenja proizvodnje začina."
"Svako ko bi se dokopao većih zaliha melanža mogao bi da kontroliše tržište",
reče Pol. "Drugi bi ostali praznih šaka."
Vojvoda je sebi dopustio trenutak gorkog zadovoljstva, posmatrajući sina i
razmišljajući o tome koliko je pronicljiv, koliko je istinski suptilan bio ovaj
zaključak. On klimnu glavom. "Harkoneni gomilaju zalihe već više od dvadeset
godina."
"A sada žele da dođe do krize proizvodnje začina i da krivica zbog toga padne na
tebe."
"Hoće da porodica Atreida izgubi popularnost", reče Vojvoda. "Pomisli samo na
kuće Landsrada, koje u izvesnom smislu vide u meni predvodnika... nezvaničnog
zastupnika. Možeš zamisliti kako bi one reagovale ako bih ja bio odgovoran za
ozbiljno smanjenje njihovih prihoda. Na kraju krajeva, čovek uvek vodi računa
najpre o svojoj koži. Proklet bio Veliki Dogovor! Ne smeš dopustiti da te neko
baci u bedu!" Usiljen osmeh zatitra na Vojvodinim usnama. "Svi bi mi okrenuli
leđa, bez obzira na to šta mi je učinjeno."
"Čak i u slučaju kada bi nas napali atomskim oružjem?" upita Pol.
"Stvari neće otići toliko daleko. Neće doći do otvorenog prkošenja Dogovoru.
Ali, sa tim izuzetkom, sredstva se neće birati... čak će možda pribeći
radioaktivnoj prašini ili kontaminaciji tla."
"Zbog čega se onda petljamo u sve to?"
"Pole!" Vojvoda uputi sinu prekoran pogled. "Ako znaš gde se nalazi zamka - već
si načinio prvi korak da je izbegneš. Ovo ti je kao borba prsa u prsa, sine,
samo u širim razmerama - finta, pa protivfinta, pa finta i tako unedogled. Naš
je zadatak da razmrsimo to klupko. Znajući da Harkoneni negde gomilaju zalihe
melanža, odmah postavljamo logično pitanje: ko ga još gomila? I tako dolazimo do
spiska naših neprijatelja."
"Ko su to?"
"Izvesne Kuće, od kojih su nam neke i odranije bile neprijateljski naklonjene,
dok smo za druge mislili da su nam prijatelji. Ali, za sada ne moramo mnogo da
lupamo glavu oko njih, zato što postoji neko neuporedivo značajniji: naš voljeni
car Padišah."
Pol pokuša da proguta pljuvačku kroz grlo koje mu se iznenada osušilo. "Zar ne
možeš da sazoveš Landsrad, da objasniš..."
"I da tako neprijatelju stavim do znanja da nam je poznato u kojoj se ruci
nalazi nož? A mi ga sada vidimo, Pole. Ko zna gde bi se posle toga mogao
premestiti? Ako bismo ceo slučaj izložili pred Landsradom, to bi samo napravilo
veliku pometnju. Car bi poricao celu stvar. A ko bi se usudio da mu protivreči!?
Na račun velikog haosa koji bi usledio dobili bismo tek nešto malo vremena. A
odakle bi onda usledio naredni napad?"
"Sve Kuće bi mogle početi da gomilaju i uskladištuju začin."
"Prednost naših neprijatelja odviše je velika da bismo ih sustigli."
"Car", reče Pol, "to znači Sardaukari."
"Preodeveni u harkonenske livreje, nema sumnje", reče Vojvoda. "Ali ništa manje
fanatični vojnici zbog toga."
"Kako nam Slobodnjaci mogu pomoći protiv Sardaukara?"
"Da li ti je Havat pričao o Salusi Sekundus?"
"Carevoj planeti zatvoru? Ne."
"Možda to nije samo planeta-zatvor, Pole. Postoji jedno pitanje za koje nikada
nisi čuo da ga je neko postavio o carevim trupama Sardaukara: odakle one
dolaze?"
"Iz planete-zatvora?"
"Odnekle sigurno."
"Ali plaćena vojska na ime koje car ubira porez..."
"Navedeni smo da u to poverujemo: da su, naime, Sardaukari samo carevi plaćenici
koji se odmalena uvežbavaju za vojničko zvanje. Povremeno se tu i tamo čuju
gunđanja o carevom vojnom kadru i prevelikim porezima koji idu na njega, ali
ravnoteža naše civilizacije ostaje ista: vojne snage Velikih Kuća Landsrada, s
jedne strane, Sardaukari i plaćenici, na drugoj. I plaćenici, Pole. Sardaukari
uvek ostaju Sardaukari."
"Ali u svim izveštajima o Salusi Sekundus kaže se da je to đavolji svet!"
"Nesumnjivo. Ali, ako želiš da postaneš čvrst, snažan, jak, zar bi za obučavanje
u ovom pogledu postojala poželjnija sredina od te?"
"Kako se može steći lojalnost takvih ljudi?"
"Postoje oprobani načini: insistiranje na izvesnoj svesti o njihovoj
superiornosti, mističnost tajnog zaveta, duh zajedničkih patnji. Uopšte nije
neizvodljivo. Već je primenjeno na mnoštvu svetova nebrojeno puta."
Pol klimnu glavom, netremice posmatrajući oca. Osetio je da predstoji neko
otkrovenje.
"Seti se Arakisa", reče Vojvoda. "Čim se mrdneš malo izvan gradova i
garnizonskih postaja, planeta nije ništa manje negostoljubiva od Saluse
Sekundus."
Polove oči se razrogačiše. "Slobodnjaci!"
"Na Arakisu nas čekaju potencijalne trupe koje su podjednako snažne i pogubne
kao i Sardaukari. Biće nam potrebno mnogo strpljenja da ih u potaji pripremimo i
sredstava da ih valjano opremimo. U svakom slučaju, Slobodnjaci su tamo... baš
kao i začin, čija vrednost jamči sredstva. Nadam se da ti je sada jasno zašto
idemo na Arakis, iako znamo da nas tamo čeka postavljena stupica."
"Zar Harkoneni ne znaju za Slobodnjake?"
"Harkoneni preziru Slobodnjake, love ih zabave ili sporta radi; čak se nisu
potrudili ni da ih prebroje. Poznata nam je dobro tradicionalna harkonenska
politika sa planetnim populacijama: potrošiti na njih što je moguće manje."
Metalne pređe u simbolu sokola na vojvodinim prsima zacakliše se dok je on
menjao položaj. "Shvataš?"
"Upravo sada zaključujemo sporazum sa Slobodnjacima", reče Pol.
"Poslao sam misiju na Arakis pod vođstvom Dankana Ajdahoa", reče Vojvoda. "On je
ponosan i nemilosrdan čovek, ali odan istini. Mislim da će ga Slobodnjaci
obožavati. Ako budemo imali sreće, možda će o nama suditi po njemu: Dankan
Pošteni."
"Dankan Pošteni", ponovi Pol, "i Gurni Hrabri."
"Dao si im prave nadimke", reče Vojvoda.
Gurni je jedan od onih, pomisli Pol, koje je Časna Majka imala na umu kada je
kazala: oni na kojima počivaju svetovi - hrabri.
"Gurni mi reče da si se danas dobro pokazao u borbi", primeti Vojvoda.
"Meni je kazao nešto drugo."
Vojvoda se glasno nasmeja. "Gurni je oduvek bio škrt na hvalama. Pa ipak,
doslovce mi je kazao da izvrsno praviš razliku između oštrice i vrha mača."
"Rekao mi je da nije nimalo umetnički ubiti vrhom, nego samo oštricom."
"Gurni je romantičan", uzvrati Vojvoda. Najednom ga ova rečenica njegovog sina o
ubijanju ispuni zebnjom. "Najviše bih voleo da nikada ne moraš da ubiješ... ali,
ako iskrsne potreba, učini to kako najbrže budeš mogao: vrhom ili oštricom."
Podigao je pogled prema svetlarniku po kome je dobovala kiša.
Primetivši gde mu otac gleda, Pol pomisli na vlažno nebo nad njima - pojava koja
je krajnje nezamisliva na Arakisu - a ta pomisao prizva mu u svesti predstavu o
svemiru koji se pruža sa one strane nebeskog svoda. "Jesu li brodovi Esnafa
stvarno veliki?" upita.
Vojvoda ga pogleda. "Ovo će ti biti prvi put da napustiš planetu", reče on. "Da,
veliki su. Vozićemo se u transvemircu zbog dužine putovanja. Transvemirac je
stvarno veliki. Sve naše fregate i transporteri mogu da mu stanu u jedan ugao.
Predstavljaćemo samo malu stavku na njegovom spisku tereta koji prevozi."
"Neće nam biti dozvoljeno da iziđemo iz naše fregate?"
"To je ustupak koji zahteva Bezbednost Esnafa. Čak i kada bi se tik uz nas našli
brodovi Harkonena, uopšte ne bi bilo razloga da zaziremo od njih. Harkoneni
umeju da vode računa o svojim prevoznim povlasticama."
"Pokušaću da na ekranima vidim nekog Esnafljanina."
"Neće ti poći za rukom. Čak ni agenti Esnafa nikada ne vide njihove ljude. Esnaf
je podjednako ljubomoran na privatnost, kao i na monopol. Nemoj učiniti ništa
što bi ugrozilo naše prevozne povlastice, Pole."
"Misliš li da se kriju zato što su doživeli mutaciju i više nemaju... ljudski
izgled?"
"Ko zna?" Vojvoda slegnu ramenima. "Malo je verovatno da ćemo odgonetnuti tu
tajnu. Uostalom, zaokupljeni smo znatno neposrednijim problemima - među kojima
si i ti."
"Ja?"
"Tvoja majka je želela da ti ja to kažem, sine. Vidiš, možda poseduješ mentatske
osobine i sposobnosti."
Pol se zabulji u oca, ne mogavši za trenutak da prozbori ni reči. Konačno
izusti: "Mentatske? Ja? Ali..."
"Havat se slaže s tim, sine. Istina je."
"Ali, ja sam mislio da obučavanje Mentata mora početi u ranom detinjstvu, kao i
da se to ne sme saopštiti kandidatu zato što bi to moglo da sputa..." On
zastade, pošto mu u taj čas pred očima minuše svi važni trenuci iz prošlosti.
"Shvatam", reče.
"Dođe i taj dan", reče Vojvoda, "kada se istina otkriva potencijalnom Mentatu.
Od tog trenutka on se više ne može krišom obučavati, već mora sam da donese
odluku da li će nastaviti ili odustati. Neki su kadri da nastave, dok drugi to
nisu. Samo potencijalni Mentat može to zasigurno reći o sebi."
Pol protrlja bradu. Sva posebna obučavanja koja su sa njim obavljali Havat i
njegova majka - mnemonička vežbanja, usredsređivanje svesti, kontrola mišića i
izoštravanje čula, učenje jezika i razlikovanje nijansi glasova - sve mu to
zauze novo ustrojstvo u svesti.
"Jednoga dana postaćeš Vojvoda, sine", reče mu otac. "Biće to divna kombinacija:
Vojvoda-Mentat. Možeš li već sada da odlučiš, ili ti je potrebno još malo
vremena?"
Polov odgovor usledio je bez oklevanja. "Nastaviću obuku."
"Odista izvrsno", promrmlja Vojvoda. Trenutak potom Pol primeti na očevom licu
ponosan osmeh - osmeh koji je na njega delovao snagom šoka: učinilo mu se kao da
mu je ova grimasa izobličila usko lice u lobanju. Pol zaklopi oči osećajući kako
se vraška svrhovitost budi u njemu. Možda vraška svrhovitost znači upravo to:
biti Mentat, pomisli on.
Ali još dok mu se ta pomisao uobličavala u umu, njegova nova svest je opovrgnu.
7.
Sa gospom Džesikom i Arakisom, sistem uvreživanja legendi, koji je red Bene
Geserita sprovodio posredstvom Misionarie Protektive, doživeo je pun procvat.
Mudrost zasejavanja poznatih svetova jednim proročkim modelom radi zaštite
članova Bene Geserita odavno je uvažavana i praktikovana, ali još nikada nije
viđena tako idealna kombinacija ličnosti i priprema. Proročke legende u toj meri
su uhvatile koren na Arakisu da su čak prihvaćeni i njihovi izvorni nazivi
(Časna Majka, kanto i respondu, kao i većina Šari-a panoplia profektikus). Sada
je već opšteprihvaćeno da su latentne sposobnosti gospe Džesike umnogome bile
potcenjene.
Iz 'Analize arakenske krize' princeze Irulan (za privatnu upotrebu: B.G.
arhivski broj AR-81088587)
Svuda oko gospe Džesike - nagomilani po uglovima velike arakenske dvorane ili
naslagani na otvorenom prostoru - stajali su paketi sa stvarima: kutije,
sanduci, kartonski boksovi, koferi - od kojih su neki bili delimično
raspakovani. Do nje su dopirali zvuci koje su stvarali radnici Esnafa
istovarujući novi tovar u ulazu.
Džesika je stajala u središtu dvorane. Polako se osvrtala oko sebe, prelazeći
pogledom preko senovitih rezbarija, udubljenja i duboko uvučenih prozora. Ovaj
džinovski anahronizam sobe podsetio ju je na Dvoranu Sestara u školi Bene
Geserita. Ali tamo je odasvud zračila toplota, dok je ovde sve bilo samo goli
kamen.
Arhitekta se jamačno nadahnuo nekim davno minulim razdobljem kada je projektovao
ove poduprte zidove i tamne zastore, pomisli ona. Lučna tavanica stajala je dva
sprata iznad nje, prošarana poprečnim gredama, za koje je ona bila sigurna da su
dovezene na Arakis kroz svemirsko prostranstvo po papreno visokoj ceni. Ni na
jednoj planeti ovog sistema nije raslo drveće od koga su se mogle napraviti
ovakve grede - osim ako one nisu bile načinjene od imitacije drveta.
Ali, to joj je izgledalo malo verovatno.
Ovo je bila vladina rezidencija u danima starog carstva. Tada je novac bio od
manje važnosti. Tek kasnije je došao red na Harkonene i njihov novi megalopolis,
kao Kartagu, kitnjasto i jevtino mesto, udaljeno oko dve stotine kilometara u
pravcu severoistoka preko Ispucale zemlje. Leto je povukao mudar potez kada je
izabrao da mu ovde bude sedište vlade. Naziv mesta, Araken, imao je dobar
prizvuk, koji je zračio tradicijom. Osim toga, ovo je bio manji grad, tako da se
lakše mogao sterilisati i braniti.
Ponovo se začula buka iz ulaza gde su se istovarivali paketi. Džesika uzdahnu.
Uz jednu kutiju sa njene desne strane stajala je slika Vojvodinog oca. Ambalažna
traka visila je sa nje poput kakve pohabane dekoracije. U Džesikinoj ruci još se
nalazio kraj ove vrpce. Pokraj slike stajala je crna glava bika, postavljena na
poliranu dasku. Glava je predstavljala tamno ostrvo u moru hartije za ambalažu.
Njeno postolje ležalo je pljoštimice na podu, tako da je bikova sjajna brnjica
bila upravljena pravo u tavanicu, kao da se životinja svakog časa spremala da
prkosno rikne u ovoj sobi odjeka.
Džesika se zapitala šta ju je nagnalo da najpre uoči ove dve stvari - glavu i
sliku. Znala je da je u tome bilo nešto simbolično. Nikada, još od onog dana
kada su je Vojvodini izaslanici poveli iz škole, nije se osetila toliko
zastrašena i nesigurna u sebe.
Glava i slika.
Ove dve stvari povećale su u njoj pometnju. Ona uzdrhta, bacivši pogled na
proreze-prozore visoko gore. Još je bilo rano popodne, ali u ovom delu planete
nebo je izgledalo crno i hladno - neuporedivo tamnije od tople plaveti Kaladana.
Najednom je obuze plima nostalgije.
Kaladan je tako daleko.
"Evo nas!"
Bio je to Vojvodin glas.
Ona se okrenu i ugleda ga kako ulazi kroz lučni prolaz u svečanu dvoranu.
Njegova crna radna uniforma sa crvenom krestom oklopljenog sokola na grudima
izgledala je prašnjava i izgužvana.
"Pomislio sam da si se možda izgubila u ovom mrskom mestu", reče on.
"Kuća je hladna", uzvrati ona, bacivši pogled na njegovu visoku priliku, na
tamnu kožu, koja joj u mislima prizva maslinjake i igru zlatnog sunca na plavoj
vodi. U njegovim sivim očima stajao je dim drveta, ali je zato imao lice
grabljivice: duguljasto, puno oštrih uglova i ravni.
Iznenadan strah od njega stisnu joj grud. Postao je tako divlja, nemirna osoba
od kada je doneo odluku da se povinuje carevoj naredbi.
"Ceo grad je nekako hladan", reče ona.
"Ovo je prljav, prašnjav, garnizonski grad", složi se on. "Ali već ćemo ga
promeniti." On se osvrnu po dvorani. "Ovo su javne prostorije za državne
poslove. Upravo sam malo zavirio u neke od porodičnih apartmana u južnom krilu.
Oni su znatno lepši." On priđe bliže i dodirnu joj ruku, diveći se u tišini
njenom dostojanstvenom držanju.
I ponovo ga zaokupi tajna njenog nepoznatog porekla - možda iz neke otpadničke
Kuće? Ili potomak nekih članova kraljevske porodice koji su pali u nemilost?
Izgledala je kraljevskije od samog cara.
Pod pritiskom njegovog pogleda, ona se delimično okrenu u stranu, pokazavši mu
profil. Tog časa mu postade jasno da ne postoji samo jedna određena stvar koja
predstavlja žižu njene lepote. Lice joj je bilo ovalno pod kosom boje uglačane
bronze. Imala je široke oči, zelene i bistre poput jutarnjeg neba na Kaladanu.
Nos joj je bio mali, a usta široka i mila. Figura joj je bila zgodna, ali
majušna; nije, doduše, bila niska, a i obline su joj izgledale blage i meke.
Setio se da su mu izaslanici kazali da su je ostale sestre u školi zvale mrša.
Ali taj epitet bio je skroz površan. Ona je vratila lozi Atreida kraljevsku
lepotu. Bilo mu je milo što je Pol veoma ličio na majku.
"Gde je Pol?" upita on.
"Negde u kući uči sa Juehom."
"Verovatno u južnom krilu", reče on. "Čini mi se da sam čuo Juehov glas, ali
nisam imao vremena da odem i pogledam." On obori pogled na nju i zastade.
"Navratio sam ovamo samo da bih okačio ključeve dvorca Kaladan u trpezariju."
Ona zaustavi dah, obuzdavši se u poslednji čas da ga ne dodirne. Postojala je
neumitna konačnost u činu vešanja ključeva. Ali, ovo nije bilo ni vreme ni mesto
za tešenje. "Videla sam našu zastavu na kući kada smo ulazili", reče ona.
On baci pogled na sliku svog oca. "Gde si nameravala da je okačiš?"
"Negde ovde."
"Ne." Reč je zazvučala konačno i neumoljivo, stavivši joj do znanja da u
uveravanju može da se posluži lukavstvom, ali da je otvorena rasprava
beskorisna. Pa ipak, morala je da pokuša, ako ni zbog čega drugog, a ono da
podseti samu sebe da se u ophođenju sa njim nikada ne bi služila varkama i
lukavstvima.
"Moj gospodaru", reče ona, "kada bi samo..."
"Odgovor je i dalje odrečan. Sramno sam ti popustio u mnogim stvarima, ali u
ovoj neću. Upravo dolazim iz trpezarije, gde su..."
"Gospodaru! Molim te!"
"Stavljen sam u procep između tvoje probave i dostojanstva mojih predaka,
draga", reče on. "Okačićemo ih u trpezariji."
Ona uzdahnu. "Da, gospodaru."
"Možeš da zadržiš svoj običaj obedovanja u vlastitim odajama kad god to bude
moguće. Očekivaću da zauzmeš svoje zvanično mesto samo za formalne prilike."
"Hvala, gospodaru."
"I ne budi tako hladna i zvanična sa mnom. Možeš mi biti zahvalna što se nikada
nisam oženio tobom, draga. Tada bi po dužnosti morala da mi se pridružiš
prilikom svakog obeda."
Ona klimnu glavom, dok su joj crte lica ostale nepomične.
"Havat je već instalirao otkrivač otrova na sto u trpezariji", reče on. "Takođe
je postavljen jedan portabl u tvojoj sobi."
"Ti si predvideo ovu... nepriliku?" reče ona.
"Draga moja, mislim ja i o tvojoj udobnosti. Iznajmio sam poslugu. Svi su oni
ovdašnji, ali Havat ih je temeljito proverio. Uzeli smo Slobodnjake. Zadržaćemo
ih sve dok ne budemo mogli da naše ljude oslobodimo ostalih dužnosti."
"Možemo li se odista pouzdati u lokalne žitelje?"
"Možemo, pošto svi mrze Harkonene. Mogla bi čak i da zadržiš glavnu guvernantu:
Šedut Mejps."
"Šedut", ponovi Džesika. "Je li to neka slobodnjačka titula?"
"Kazali su mi da znači 'onaj ko zahvata vodu iz bunara'; ta funkcija bi ovde
mogla da bude prilično važna. Možda ti se, doduše, neće učiniti kao najidealniji
tip sluge, premda Havat ima visoko mišljenje o njoj na osnovu Dankanovog
izveštaja. Uvereni su da želi da služi - i to posebno tebe."
"Mene?"
"Slobodnjaci su saznali da si ti Bene Geserit", reče on. "A ovde sve vrvi od
legendi o Bene Geseritu."
Misionaria Protektiva, pomisli Džesika. Nema mesta gde nije stigla.
"Znači li to da je Dankan imao uspeha?" upita ona. "Da li će nam Slobodnjaci
biti saveznici?"
"Ništa još nije sigurno", uzvrati on. "Žele da nas najpre malo posmatraju,
smatra Dankan. Obećali su, međutim, da će obustaviti napade na naša isturena
sela za vreme razdoblja primirja. A ovo je izvanredno važno postignuće. Havat mi
je kazao da su Slobodnjaci predstavljali pravi trn u oku Harkonena, odnosno da
obim njihovog haranja i pustošenja predstavlja strogo čuvanu tajnu. Ne bi im baš
išlo u prilog kada bi car saznao za neefikasnost Harkonenove vojske."
"Slobodnjačka guvernanta", promrmlja Džesika, skrenuvši razgovor ponovo na Šedut
Mejps. "Da li će joj oči biti potpuno plave."
"Neka te ne obmane izgled ovih ljudi", reče on. "Oni se odlikuju zdravom snagom
i dubokom vitalnošću. Mislim da će nam u svemu pogodovati."
"Ipak, to je opasan potez", reče ona.
"Ne započinjimo ponovo, molim te", reče on.
Ona se na silu nasmeši. "Zaglibili smo se do guše, nema nikakve sumnje." Ona
obavi brzi obred pribiranja i smirivanja: dva puta duboko udahnu vazduh, ponovi
u sebi ritualne reči i najzad progovori: "Kada budem dodeljivala sobe, želiš li
nešto posebno što bih sačuvala za tebe?"
"Jednog dana me moraš naučiti kako ti to polazi za rukom", reče on. "Tako lako
uspevaš da odagnaš sve brige i da se potpuno zaokupiš praktičnim stvarima. To
mora da je neki trik Bene Geserita."
"Ne, to je ženski trik", uzvrati ona.
On se osmehnu. "Dakle, dodela soba: pobrini se da dobijem prostranu zvaničnu
odaju uz spavaću sobu. Ovde me čeka više administrativnog posla nego na
Kaladanu. Tu je i prostorija za stražu, naravno. Mislim da bi to bilo sve. Neka
te ne brine obezbeđenje kuće. Havatovi ljudi su je temeljito pretražili."
"Sigurna sam u to."
On baci pogled na ručni sat. "Verovatno si već primetila da su svi naši merači
vremena podešeni prema arakenskom časovniku. Naložio sam jednom tehničaru da
povede računa o tome. Uskoro će stići i ovde." On joj skloni čuperak sa čela.
"Moram da se vratim do kosmodroma sada. Naredno iskrcavanje treba da usledi
svakog trenutka."
"Zar ne bi mogao Havat da se pobrine oko toga, gospodaru? Izgledaš odveć
umoran."
"Dobri Tufir još je zauzetiji od mene. Znaš da je ova planeta okružena
Harkonenovim spletkama. Osim toga, moram da pokušam da odgovorim neke od
izvežbanih lovaca na začin da nas ne napuste. Sa promenom vlasnika poseda, oni
imaju pravo slobodnog izbora, znaš - a ispostavilo se da je nepodmitljiv
planetolog koga su car i Landsrad naimenovali kao arbitra Promene. On je
dopustio slobodan izbor. Oko osam stotina izvežbanih ruku očekuje da krene
začinskim transporterom do esnafskog teretnog broda koji čeka na orbiti."
"Gospodaru", zausti ona, ali zastade.
"Da?"
Nemoguće je ubediti ga da odustane od pokušaja da ovu planetu učini bezbednom za
nas, pomisli ona. A u ophođenju prema njemu ne mogu da se koristim lukavstvom.
"Kada želiš da bude poslužena večera?" upita ona.
Imala je na umu nešto drugo, pomisli on. Ah-h-h-h, moja Džesika, da smo sada
negde drugde, bilo gde izvan ovog užasnog mesta - sami, nas dvoje, lišeni svih
briga.
"Ješću u kantini, napolju", reče on. "Vratiću se prilično kasno. I... ah,
poslaću blindirana kola za Pola. Želim da prisustvuje konferenciji na kojoj ćemo
razrađivati strategiju."
On pročisti grlo na način kao da želi još nešto da kaže, ali onda, ne rekavši
ništa, okrenu se i pohita prema ulazu odakle je dopirala buka istovarivanja
kutija. Još jednom mu je začula odande glas, zapovednički i prezriv, kakvim se
uvek obraćao slugama kada je bio u žurbi: "Gospa Džesika je u Velikoj Dvorani.
Idi odmah k njoj."
Spoljna vrata se zalupiše.
Džesika se okrenu u stranu i suoči sa likom Letoovog oca. Naslikao ju je slavni
umetnik Albe, u vreme kada je stari vojvoda bio sredovečan čovek. Bio je
prikazan u matadorskom kostimu sa ljubičastim plaštem prebačenim preko leve
ruke. Lice mu je izgledalo mladalačko, prividno istih godina kao i Leto sada i
sa istim oštrim crtama lica, odnosno sivim pogledom. Ona stisnu pesnice uz
bokove i sa mržnjom prostreli sliku pogledom.
"Prokletniče! Prokletniče! Prokletniče!" prošaputa ona.
"Šta naređuješ, plemkinjo?"
Bio je to ženski glas, tanak i napet.
Džesika se okrenu i ugleda jednu čvornovatu, sedokosu ženu odevenu u bezobličan
džak-haljetak kakav su obično nosili robovi. Izgledala je izborana i sasušena
poput ostalih ljudi u gomili koja ih je jutros pozdravljala duž puta od
kosmodroma do grada. Svi lokalni žitelji koje je videla na planeti imali su
izgled suve šljive i ostavljali su utisak neuhranjenosti. Pa ipak, Leto je kazao
da su snažni i žilavi. Doduše, tu su bile i oči - nanos najdublje, najtamnije
plaveti, sasvim lišen beonjača - tajnovite, zagonetne. Džesika se s naporom
obuzda da ne pilji u ženu.
Ova ukrućeno klimnu glavom i reče: "Zovu me Šedut Mejps, plemkinjo. Šta
naređuješ?"
"Možeš mi se obraćati sa 'moja gospo'", reče Džesika. "Ja nisam plemkinja, već
zvanična naložnica Vojvode Letoa."
Ponovo je usledio neobičan klim i žena podiže upitni i prepredeni pogled prema
Džesiki. "Onda postoji i supruga?"
"Ne postoji niti je ikada postojala. Ja sam Vojvodina jedina... saputnica, majka
njegovog naslednika."
Još dok je govorila, Džesika se nasmeja u sebi ponosu sa kojim je izgovorila ove
reči. Šta je ono kazao sveti Augustin? - upita se ona. 'Um naređuje telu i ono
sluša. Um naređuje samom sebi i nailazi na otpor i protivljenje.' Da - u
poslednje vreme suočavam se sa sve većim otporom. Kada bih samo mogla da se malo
odmorim od same sebe.
Jezivo kričanje odjeknu sa puta izvan kuće. Glas je ponavljao: "Suu-suu-suk!
Suu-suu-suk!" A zatim "Ikhut-eigh! Ighut-eigh!" Pa ponovo: "Suu-suu-suk!"
"Šta je to?" upita Džesika. "Čula sam nekoliko puta dok smo se jutros vozili
ulicama."
"Samo prodavac vode, moja gospo. Nema razloga da pokazujete interesovanje za
njihovu vrstu. U ovdašnjim cisternama nalazi se pedeset hiljada litara i one su
uvek pune." Ona obori pogled na svoj haljetak. "Vidite, moja gospo, ovde čak ne
moram da nosim pustinjsko odelo!" Ona se zakikota. "A nisam mrtva!"
Džesika zastade; htela je da uputi neka pitanja ovoj slobodnjačkoj ženi, da se
obavesti o raznim podacima, ali dovođenje u red opšte pometnje u zamku bilo je
preče. Pa ipak, na nju je već delovala veoma uznemirujuće pomisao da je ovde
voda glavno znamenje imućnosti.
"Muž mi je kazao o tvojoj tituli, Šeduta", reče Džesika. "Poznata mi je ta reč.
Ona je veoma stara."
"Onda znate drevne jezike?" upita Mejps, napeto i netremice je posmatrajući.
"Jezici su prvi predmet u školi Bene Geserita", uzvrati Džesika. "Znam Botani
Džib i čakobsu, lovačke jezike."
Mejps klimnu glavom. "Baš tako kažu legende."
Zašto prihvatam da igram ovu komediju? - upita se Džesika. Ali putevi Bene
Geserita bili su okolišni i zaobilazni, i to se moralo poštovati.
"Znam Mračne Stvari i čini Velike Majke", reče Džesika. U kretnjama i izgledu
Mejps čitala je očigledna znamenja sićušne izdaje. "Miseces prejia", reče ona na
čakobsa jeziku. "Andral t're Trada cik buscakri miseces perakri..."
Mejps ustuknu jedan korak, spremna da se da u beg.
"Znam mnoge stvari", nastavi Džesika. "Znam da si rađala decu, da si izgubila
one koje si volela, da si se krila od straha, da si počinila nasilje i da ćeš ga
još činiti. Znam mnoge stvari."
Mejps se oglasi gotovo šapatom: "Nisam imala nameru da vas uvredim, moja gospo."
"Govoriš o legendama i tražiš odgovore", reče Džesika. "Čuvaj se odgovora koje
budeš našla. Znam da si došla spremna za nasilje sa oružjem skrivenim u jeleku."
"Moja gospo, ja..."
"Postoji daleka mogućnost da bi mogla posegnuti za mojim životom", reče Džesika,
"ali ako to budeš pokušala, dovešćeš do znatno veće propasti nego što si u
stanju i da zamisliš. Postoje gore stvari od umiranja, znaš - čak i za ceo jedan
narod."
"Moja gospo!" zavapi Mejps. Izgledalo je da će da padne na kolena. "Ovo oružje
poslato vam je kao poklon ukoliko dokažete da ste vi Prava."
"Odnosno, kao sredstvo moje smrti ukoliko mi to ne pođe za rukom", reče Džesika,
ostavši u na izgled opuštenom stavu, koji je štićenice škole Bene Geserit u
trenutku pretvarao u strašne borce.
Sada ćemo videti kakva je odluka doneta, pomisli ona.
Lagano, Mejps posegnu u okovratnik svoje haljine i izvadi tamne korice iz kojih
je virila crna drška sa dubokim usecima za prste. Zatim uze korice u jednu ruku,
a dršku u drugu, isuka mlečnobelu oštricu i podiže je. Izgledalo je da se sečivo
presijava i cakli vlastitim sjajem. Oštrica se nalazila sa obe strane, slično
kindžalu, a dužina joj je iznosila dvadesetak centimetara.
"Prepoznajete li ovo, moja gospo?" upita Mejps.
To je moglo biti samo jedno, znala je Džesika, legendarni kris-nož Arakisa,
sečivo koje nikada nije mrdnulo sa planete i o kome su postojale jedino priče i
predanja.
"Da, to je kris-nož", reče ona.
"Ne smete to tako olako reći", reče Mejps. "Znate li šta taj naziv znači?"
Tu smo, dakle, pomisli Džesika. Ovo je, znači, razlog zbog koga je ona htela
pošto-poto da postane moja služavka: da bi mogla da mi postavi ovo pitanje. Moj
odgovor bi mogao da dovede do nasilja ili do... čega? Žena traži odgovor od
mene: značenje jednog noža. Ona se zove Šedut na čakobsa jeziku. Na istom jeziku
nož znači 'Tvorac Smrti'. Postaje nestrpljiva. Moram sada da odgovorim.
Oklevanje je podjednako opasno kao i pogrešan odgovor.
Džesika zausti: "To je tvorac..."
"A-a-a-h!" zavapi Mejps. Bio je to istovremeno zvuk tuge i oduševljenja. Tako je
snžno zadrhtala da su se svuda po prostoriji razleteli odsjaji sa ustreptalog
noža.
Džesika je nepomično čekala. Imala je nameru da kaže da je nož tvorac smrti, a
zatim da doda drevni izraz za to, ali sada ju je svako čulo upozoravalo, ona
savršena obučenost koja joj je omogućavala da pronikne u značenje makar i
najsićušnijeg mišićnog grča.
Ključna reč je bila... tvorac.
Tvorac? Tvorac.
Pa ipak, Mejps je još držala nož kao da će ga upotrebiti.
Džesika reče: "Zar misliš da ja, koja sam upućena u tajne Velike Majke, ne znam
za Tvorca?"
Mejps spusti nož. "Moja gospo, kad čovek dugo živi sa proročanstvom, trenutak
otkrovenja deluje snagom šoka."
Džesika pomisli o proročanstvu - Šari-a i sve panoplia prefetikus, članice Bene
Geserita iz Misionarie Protektive koje su navratile ovamo pre mnogo stoleća -
sada davno mrtve, nesumnjivo, ali sa ispunjenom svrhom: zaštitne legende usađene
u ovaj narod za onaj dan kada će biti potrebne Bene Gaseritu.
Pa, sad je taj dan došao.
Mejps vrati nož u korice i reče: "Ovo je nepričvršćena oštrica, moja gospo.
Držite je uza se. Ukoliko provede više od nedelju dana podalje od tela, počinje
da se dezintegriše. Vaš je za čitav život ovaj zub Šai-huluda."
Džesika ispruži desnu ruku, rizikujući obmanu: "Mejps, vratila si oštricu u
korice neokrvavljenu."
Sa uzdahom Mejps ispusti nož u koricama u Džesikinu ruku, raskopča smeđi jelek i
uzviknu: "Uzmite vodu mog života!"
Džesika izvuče sečivo iz korica. Kako samo blista! Ona uperi vrh prema Mejps i
vide kako je obuzima strah veći od smrtne panike.
Vrh je otrovan? - upita se u sebi Džesika. Ona iskrenu nož i oštricom plitko
zaseče Mejpsinu levu dojku. Za trenutak je potekla krv, ali je odmah prestala.
Ultrabrzo zgrušavanje, pomisli Džesika. Mutacija sračunata da se maksimalno
sačuva telesna vlažnost?
Ona vrati nož u korice i reče: "Zakopčaj se, Mejps."
Mejps posluša, drhteći. Oči lišene beonjača netremice su piljile u Džesiku. "Vi
ste naša", promrmlja ona. "Vi ste Prava."
Iz ulaza ponovo su počeli da dopiru zvuci istovarivanja. Mejps hitro zgrabi nož
u koricama i stavi ga Džesiki u jelek. "Svako ko vidi nož mora biti ili očišćen
ili ubijen!" reče ona. "Vi to dobro znate, moja gospo!"
Znam sada, pomisli Džesika.
Radnici se udaljiše, uopšte ne ulazeći u Veliku Dvoranu.
Mejps se malo pribra i reče: "Neočišćeni koji je video kris-nož ne sme živ da
ode sa Arakisa. Nemojte to nikada smetnuti s uma, moja gospo. Kris-nož vam je
poveren." Ona duboko udahnu vazduh. "A sada stvari moraju poći svojim tokom.
Nemoguće je požuriti ih." Osvrnuvši se oko sebe, ugleda naslagane kutije i
nagomilane stvari. "A ovde ima premnogo posla da nam prođe vreme."
Džesika je oklevala. Stvari moraju poći svojim tokom. Rečenica koja je
neposredno preuzeta iz riznice bajalica Misionarie Protektive. Časna Majka će
doći da te oslobodi.
Ali ja nisam Časna Majka, pomisli Džesika, ali joj onda sinu: Velika Majko! Ovo
mora da je užasno mesto kada su ovako nešto uvrežili ovde!
Mejps progovori stvarnim glasom: "Čega želite da se najpre latim, moja gospo?"
Instikt upozori Džesiku da uzvrati istim tonom: "Ova slika starog Vojvode treba
da bude okačena s jedne strane trpezarije. Nasuprot njoj treba da visi glava
bika."
Mejps priđe glavi bika. "Koliko li je velika morala da bude ova životinja kada
je imala ovoliku glavu", reče ona. A onda zastade. "Moram najpre da je očistim,
zar ne, moja gospo?"
"Ne."
"Ali prljavština mu se nahvatala na rogovima."
"Nije to prljavština, Mejps. To je krv oca našeg Vojvode. Rogovi su prevučeni
providnim fiksativom neposredno pošto je životinja ubila starog Vojvodu."
Mejps se uspravi. "Ah, tako!" reče ona.
"To je samo krv", reče Džesika. "I to još stara. Neka ti neko pomogne oko
vešanja. Glava je prilično teška."
"Mislite li da mi krv smeta?" upita Mejps. "Ja sam iz pustinje, a tamo se ona
često proliva."
"Da... vidim da si navikla na krv", reče Džesika.
"I meni je bila puštena", reče Mejps. "Znatno više nego što mi je iscurelo od
vaše malopređašnje ogrebotinice."
"Više bi ti se dopalo da sam zasekla malo dublje?"
"Ah, ne! Telesna voda odveć je dragocena da bi se uludo rasipala. Pustili ste mi
je baš koliko treba."
Primetivši poseban način na koji su reči izgovorene, Džesika uoči dublje
implikacije izraza "telesna voda." Ponovo je obuze osećaj ugnjetenosti i
skučenosti pri pomisli na važnost vode na Arakisu.
"Sa koje strane trpezarije da stavim koju od ove dve stvari, moja gospo?" upita
Mejps.
Baš ima praktičnog duha u sebi ova Mejps, pomisli Džesika, a zatim reče: "Kako
sama budeš našla za shodno, Mejps. Potpuno je svejedno."
"Kako kažete, moja gospo." Mejps se naže i poče da uklanja delove ambalaže sa
glave. "Ubio si starog Vojvodu, a?" promrmlja ona sebi u bradu.
"Hoćeš li da pozovem nekog radnika da ti pomogne?" upita Džesika.
"Snaći ću se sama, moja gospo."
Da, snaći će se ona, pomisli Džesika. To je možda najvrednije svojstvo
Slobodnjaka: sposobnost da se snađu.
Osetivši hladne korice kris-noža ispod jeleka, Džesika pomisli na dug lanac
spletki Bene Geserita koji je ovde skovao novu kariku. Zahvaljujući ovim
spletkama, ona je preživela smrtonosnu krizu. "Nemoguće je požurivati stvari."
Tako je Mejps kazala. Pa ipak, ovde je vladao besomučan tempo, koji je Džesiku
ispunjavao zlim slutnjama. A te slutnje nisu mogle da odagnaju ni sve pripreme
Misionarie Protektive, niti Havatovo pomno ispitivanje ove hrpe kamenja sa
imenom zamka.
"Kada završiš to vešanje, počni da otpakuješ kutije", reče Džesika. "Jedan od
ljudi zaduženih za istovar kraj ulaza ima sve ključeve i zna gde šta treba da
ide. Uzmi od njega ključeve i spisak. Ako slučajno bude nekih problema, ja ću se
nalaziti u južnom krilu."
"Kako želite, moja gospo", reče Mejps.
Džesika se okrenu, razmišljajući: Havatu je moglo da izgleda da je ova
rezidencija bezbedna, ali nešto mi ovde smeta. Osećam to.
Najednom Džesiku obuze neodoljiva želja da vidi sina. Ona krenu prema lučnom
ulazu koji je vodio u hodnik za trpezariju i porodična krila. Koračala je sve
brže i brže, da bi konačno počela da trči.
Iza nje, Mejps prestade da odmotava glavu bika i podiže pogled prema novoj
gospodarici koja se brzo udaljavala. "Ona je Prava, nema sumnje", promrmlja.
"Sirotica."
8.
'Jueh! Jueh! Jueh!' ponavlja refren. 'Ni milion smrti ne bi bilo dovoljno za
tebe, Jueh!'
Iz 'Istorije Muad'Diba za decu' princeze Irulan
Vrata su bila odškrinuta i Džesika uđe u prostoriju sa žutim zidovima. Sa njene
leve strane stajaoj je nizak divan od crne kože, dve prazne police za knjige i
jedna obešena pljoska na čijim se izbočenim stranama nahvatala prašina. Zdesna,
preprečujući jedna druga vrata, nalazilo se još praznih polica za knjige, jedan
radni sto sa Kaladana i tri stolice. Kraj prozora, pravo pred njom, stajao je
doktor Jueh, okrenutih leđa i potpuno usredsređen na spoljni svet.
Džesika još jednom tiho koraknu napred.
Primetila je da je Juehov ogrtač izgužvan, sa belom mrljom oko levog lakta, kao
da se nalaktio na neku kredu. Otpozadi je ostavljao utisak bestelesno krute
prilike u prevelikoj crnoj odeždi - karikature koju je lutkar koncima zaustavio
u grčevitoj pozi. Jedino je četvrtast blok glave, sa dugom abonosnom kosom
zakačenom za rame srebrnim prstenom Suk Škole, izgledao živ - lagano se okrećući
kako je pratio neku kretnju napolju.
Ona se ponovo osvrnu po sobi, ne primećujući ni traga od svog sina, već samo
jedna zatvorena vrata sa desne strane, za koja je znala da vode u malu spavaću
sobu što se dopala Polu.
"Dobar dan, doktore Jueh", reče ona. "Gde je Pol?"
On klimnu glavom kao da se obraća nekom sa druge strane prozora, a zatim
progovori odsutnim glasom, ne okrećući se: "Sin vam se umorio, Džesika. Poslao
sam ga u susednu prostoriju da se malo odmori."
Najednom, on se ukoči i okrenu se, dok mu se brčići spustiše na crvene usne.
"Oprostite mi, moja gospo! Odlutao sam u mislima... Nisam... nisam imao nameru
da budem tako prisan."
Ona se osmehnu i odmahnu desnom rukom. Za trenutak se pobojala da će on pasti na
kolena. "Velingtone, molim vas."
"Samo tako da kažem vaše ime... bez..."
"Poznajemo se već šest godina", reče ona. "Odavno je trebalo da ukinemo sve
formalnosti među nama - kada smo nasamo."
Jueh razvuče usne u smešak, razmišljajući pri tom: Mislim da je upalilo. Sada će
sigurno sve neobičnosti mog ponašanja protumačiti kao ishod ove nezgode. Neće
tragati za dubljim razlozima kada već zna odgovor.
"Bojim se da sam malo sanjario", reče on. "Kad god mi vas je... žao... onda o
vama mislim samo kao o... Džesiki."
"Kad god me žalite? Ali zašto?"
Jueh slegnu ramenima. Još davno je shvatio da Džesika nije u istoj meri nadarena
za Govorenje Istine kao njegova Vana. Pa ipak, kad god je mogao, bio je iskren
prema Džesiki. Tako je bilo najbezbednije.
"Videli ste ovaj svet, moja... ovaj, Džesika." Malo je zamucnuo dok je izgovarao
ime bez titule, ali onda nastavi: "U poređenju sa Kaladanom, ovde je sve jalovo
i pusto. A tek ljudi! Žene pokraj kojih smo prošli na putu ovamo naricale su pod
velom. Uz to, tu je i način na koji su nas gledale."
Džesika ukrsti ruke preko grudi, obgrlivši se i osećajući obrise kris-noža - sa
oštricom izrađenom od zuba peščanog crva, ukoliko je izveštaj o tome tačan.
"Stvar je samo u tome što smo im strani - različiti ljudi, različiti običaji.
Oni su poznavali jedino Harkonene." Ona baci pogled mimo njega kroz prozor. "Šta
ste to posmatrali napolju?"
On okrenu leđa prozoru. "Ljude."
Džesika pređe na njegovu stranu i pogleda nalevo, prema pročelju kuće gde je
bila upravljena Juehova pažnja. Tamo je stajao drvored od dvadeset palmi, ispod
kojih je tle bilo očišćeno i golo. Zaštitna ograda odvajala ih je od puta kojim
su prolazili ljudi odeveni u lokalnu nošnju. Džesika opazi tanušno svetlucanje u
vazduhu, između nje i sveta - zaštitno polje kuće - a zatim stade da proučava
ljude koji su promicali, pitajući se zbog čega su toliko privukli Juehovu
pažnju.
A onda se odgovor pojavi i ona položi ruku na obraz. Način na koji su prolaznici
posmatrali palme! Primetila je zavist, čak mržnju... ali i izvesnu nadu. Svako
ko bi se osvrnuo prema palmama naprosto bi ih lomio pogledom.
"Znate li šta misle?" upita Jueh.
"Hoćete da kažete da čitate misli?" upita ona.
"Njihove misli", uzvrati on. "Posmatrajući ova stabla, oni misle: 'Tamo nas je
stotinu.' Baš to imaju na umu."
Ona mu uputi upitan pogled. "Kako to?"
"Ovo su urmine palme", reče on "Jednom takvom stablu potrebno je četrdeset
litara vode dnevno. Čovek se, međutim, zadovoljava samo sa osam litara. Svaka
palma, dakle, ravna je petoro ljudi. A dvadeset palmi isto je što i sto ljudi."
"Ali neki od njih posmatraju stabla sa nadom."
"Da, nadaju se da će im pasti neka urma. Ali sezona im je već prošla."
"Posmatramo ovaj svet odveć kritičkim okom", reče ona. "Ovde je prisutna i nada
i opasnost. Začin bi mogao da nas obogati. A uz odgovarajuće bogatstvo,
preobrazili bismo planetu onako kako bismo to želeli."
Ona se nasmeja u sebi: Koga ja to pokušavam da ubedim? Smeh joj izmače kontroli
i glasno odjeknu, opor i gorak. "Ali, bezbednost se ne može kupiti", reče ona.
Jueh se okrenu kako bi prikrio lice od nje. Kada bi samo bilo moguće mrzeti ove
ljude umesto voleti ih! Po svojim manirima, Džesika je mnogo podsećala na
njegovu Vanu. No, upravo ova pomisao ispuni ga odlučnošću da ne klone u
ostvarenju svog nauma. Okrutnost Harkonena bila je okolišna, zaobilazna. Vana
možda još nije mrtva. Morao je to pouzdano da utvrdi.
"Ne brinite za nas, Velingtone", reče Džesika. "Ovo je naš problem, a ne vaš."
Misli da brinem za nju! On zažmirka da bi uklonio suze. I brinem, razume se. Ali
moram da stanem pred crnog Barona sa obavljenim zadatkom, kako bih zatim ulučio
priliku da ga napadnem tamo gde je najslabiji, i to baš u trenutku najvećeg
trijumfa!
On uzdahnu.
"Da li bi to uznemirilo Pola ako bih samo bacila pogled na njega?" upita ona.
"Uopšte ne bi. Dao sam mu sedativ."
"Dobro podnosi promenu?" upita ona.
"Da, osim što se malo više umara nego obično. Prilično je uzbuđen, ali to je
sasvim normalno za jednog petnaestogodišnjaka pod ovim okolnostima." On priđe
vratima i otvori ih. "Evo ga ovde."
Džesika pođe za njim i pogleda u senovitu sobu.
Pol je ležao na uskoj postelji, držeći jednu ruku ispod lakog pokrivača, a drugu
zabačenu iza glave. Fronclasti zastori na prozoru uz krevet bacali su rebrastu
senku na lice dečaka i prekrivač.
Džesika osmotri sina, videvši najpre njegov ovalni oblik lica po čemu joj je
najvećma bio sličan. Kosu je, međutim, imao na Vojvodu - crnu poput uglja i
razbarušenu. Dugačke trepavice prikrivale su mu oči boje limuna. Džesika se
osmehnu, osećajući kako joj se strahovi razvejavaju. Najednom je obuze pomisao o
genetskim tragovima u crtama lica njenog sina - o njenim očima i bradi, odnosno
o nasleđu od oca koje se pomaljalo iz dečakovog izgleda kao što zrelost niče iz
detinjstva.
Pomislila je o dečakovim crtama kao o prvorazrednom izboru iz slučajnih i
nasumičnih ustrojstava - o beskrajnom nizu podudarnosti koje su se sve našle
ovde u žiži. Ova pomisao nagna je da poželi da klekne pokraj postelje i uzme
sina u naručje, ali u tome ju je sputalo Juehovo prisustvo. Ona se vrati natrag
i blago zatvori vrata.
Jueh se u međuvremenu vratio do prozora, pošto nije bio kadar da posmatra kako
Džesika gleda svog sina. Zbog čega mi Vana nije rodila decu? - upita se on. Kao
lekar znam da nisu postojale nikakve fizičke smetnje. Da nije posredi bio neki
razlog Bene Geserita? Da joj, možda, nije naloženo da služi nekom drugom cilju?
Šta bi to moglo biti? Volela me je, u to nema sumnje.
Po prvi put mu je sinula pomisao da možda predstavlja delić nekog ustrojstva
čija složenost i zapetljanost daleko prevazilaze sposobnost njegovog shvatanja.
Džesika mu priđe i reče: "Kako deca ljupko spavaju."
On uzvrati mehanički: "Kad bi samo i odrasli mogli tako spokojno da otpočinu."
"Da."
"Kako li smo samo izgubili tu sposobnost?" promrmlja on.
Ona ga podozrivo pogleda, opazivši neobičan prizvuk u njegovom glasu, ali um joj
je još bio usredsređen na Pola, na nove stroge mere njegovog obučavanja ovde, na
razlike u sinovljevom sadašnjem životu - koji će biti potpuno drugačiji od onoga
što mu je svojevremeno planiran.
"Da, odista smo puno izgubili", reče ona.
Ona baci pogled napolje, na desnu stranu, prema jednom obronku obraslom
sivozelenim rastinjem, koje je vetar lelujao i povijao - prašnjavo lišće i suve
grane oblika kandže. Odveć tamno nebo nadnosilo se nad obronak poput mrlje od
mastila, a mlečna svetlost arakenskog sunca davala je celom prizoru srebrnastu
koprenu - sličnu sjaju kris-noža skrivenog u njenom jeleku.
"Nebo je tako tamno", reče ona.
"To je delimično usled nestašice vlage", uzvrati on.
"Voda!" prasnu ona. "Ma gde da se okreneš ovde, svuda si suočen sa oskudicom
vode!"
"To je dragocena tajna Arakisa!" reče on.
"Zbog čega je ima tako malo? Ovde postoje vulkanske stene. Mogu da nabrojim bar
deset snažnih izvora. Tu je i polarni led. Kažu da se ne mogu praviti bušotine u
pustinji zato što oluje i peščane plime i oseke uništavaju opremu brže nego što
ljudi stignu da je instaliraju - ako crvi prvi ne dokusure stvar. U svakom
slučaju, tamo nikada nisu pronađeni tragovi vode. Ali tajna, Velingtone, prava
tajna jesu bunari koji su iskopani ovde u sinkovima i kotlinama. Jeste li imali
prilike da pročitate nešto o njima?"
"Najpre kratkotrajan mlaz, a zatim ništa", uzvrati on.
"Ali, Velingtone, upravo je to tajna. Voda je najpre postojala, zatim je
presahla i više se nikada nije pojavila. Sa obližnjom bušotinom dogodila se ista
stvar: kratkotrajan mlaz koji je ubrzo prestao. Zar ova pojava nije pobudila
ničiju radoznalost?"
"Zbilja je neobično", reče on. "Sumnjate li na prisustvo nekog živog bića? Zar
se njegovi tragovi ne bi ispoljili u uzorcima terena?"
"Šta bi se, zapravo, ispoljilo? Neka neobična biljka... ili životinja? I ko bi
mogao da je prepozna?" Ona okrenu leđa obronku. "Voda naprasno prestaje. Nešto
je začepljuje. To mi izgleda sumnjivo."
"Možda je razlog poznat", reče on. "Harkoneni su uskratili mnoge izvore
informacija o Arakisu. Nije isključeno da su u ovom pogledu imali neki poseban
motiv."
"Kakav motiv?" upita ona. "Osim toga, tu je i atmosferska vlaga. Nema je mnogo,
doduše, ali je prisutna. To je glavni izvor vode na planeti, koja se hvata u
sabirnicama vetra i aparatima za taloženje. Odakle ona potiče?"
"Sa polarnih kapa?"
"U hladnom vazduhu nema mnogo vlage, Velingtone. Iza zastora koji su podigli
Harkoneni ima mnogo stvari koje valja temeljito ispitati i koje sve ne moraju da
budu u vezi sa začinom."
"Da, sad se već nalazimo iza zastora Harkonena", reče on. "Možda ćemo...",
zausti dalje, ali onda zaćuta, primetivši iznenada kako Džesika podozrivo pilji
u njega. "Nešto se dogodilo?"
"Način na koji ste izgovorili 'Harkonena'", reče ona. "Čak ni glas mog Vojvode
ne bi toliko odisao zlobom pri pomenu tog omraženog imena. Nisam znala da imate
i lične razloge da ih mrzite, Velingtone."
Velika Majko, pomisli on. Izazvao sam njenu sumnju. Sada moram pribeći svakom
triku kojem me je Vana naučila. Postoji samo jedno rešenje: da joj što je moguće
više kažem istinu.
On reče: "Niste znali da je moja žena, moja Vana..." On slegnu ramenima,
nesposoban da nastavi zato što ga je nešto iznenada steglo u grlu. Konačno,
progovori ponovo: "Oni..." Ali reči su presahle. Osetio je kako ga obuzima
panika i čvrsto je zaklopio oči, iskusivši plimu agonije u grudima; bilo je to
jedino čuvstvo koga je bio svestan, sve dok ga jedna ruka nije blago dodirnula
po mišici.
"Oprostite mi", reče Džesika. "Nisam imala nameru da otvorim staru ranu."
Istovremeno, kroz glavu joj prođe: Te zveri! Žena mu je bila Bene Geserit -
znaci toga mogu se opaziti svuda po njemu. Očigledno je da su je Harkoneni
ubili. Evo još jedne jadne žrtve vezane za Atreide čemerom mržnje.
"Žao mi je", reče on. "Naprosto nisam u stanju da razgovaram o tome." On otvori
oči, prepustivši se unutarnjem bolu. Uostalom, bar je to bilo istinito.
Džesika ga je ispitivala pogledom: izbočeni obrazi, oči u obliku tamnih cekina,
masleni ten i vlaknasti brčići slični zakrivljenom okviru oko jarkocrvenih usni
i uske brade. Bore na obrazima i čelu, primetila je, predstavljale su plod ne
samo tuge nego i godina. Najednom je obuze duboko saučešće prema njegovom bolu.
"Velingtone, žao mi je što smo vas doveli na ovo opasno mesto", reče ona.
"Pošao sam dobrovoljno", odgovori on. Ovo je, takođe, bila istina.
"Ali cela ova planeta je Harkonenova stupica. To morate znati."
"Biće potrebno znatno više od jedne stupice da bi se uhvatio Vojvoda Leto", reče
on. Ovo je takođe bila istina.
"Možda bi trebalo da imam veće poverenje u njega", uzvrati ona. "Vojvoda je
izvrstan taktičar."
"Nasilno smo istrgnuti sa matičnog sveta", reče on. "Zbog toga se svi osećamo
tako nelagodno."
"A istrgnutu biljku veoma je lako ubiti", reče ona. "Naročito kada je ponovo
zasadiš u negostoljubivo tle."
"Jesmo li sigurni da je tle negostoljubivo?"
"Došlo je do otimačina vode kada se saznalo koliko ljudi Vojvoda dodaje lokalnoj
populaciji", reče ona. "Duhovi su se smirili kada smo saopštili da ćemo
instalirati nove sabirnice vetra i kondenzere za potrebe pridošlica."
"Ovde ima taman toliko vode da opstane ljudski živalj", reče on. "Ljudi znaju da
ako se pojave nova žedna usta na ograničenu količinu vode, njena cena će porasti
i onda će najsiromašniji biti osuđeni na smrt. Ali Vojvoda je rešio ovaj
problem. Neredi nastali zbog vode ne predstavljaju izraz stalnog neprijateljstva
prema njemu."
"A straža?" reče ona. "Straža se nalazi svuda. Tu su i zaštitna polja. Kud god
se okrenete opazićete njihovo svetlucanje. Ovako se ne živi na Kaladanu."
"Treba pružiti priliku ovoj planeti", reče on.
Ali Džesika je i dalje zurila kroz prozor nemilosrdnim pogledom. "Osećam miris
smrti na ovom svetu", reče ona. "Havat je ovamo poslao u prethodnicu čitav
bataljon agenata. Ovi stražari napolju su njegovi ljudi. Radnici koji se bave
istovarom takođe su njegovi ljudi. Velike sume su otišle iz trezora bez ikakvog
objašnjenja. Tako ogromne svote mogu da znače samo jedno: podmićivanje na
visokim mestima." Ona zavrte glavom. "Gde Tufir Havat dođe, tu odmah nastupaju
smrt i obmana."
"Omalovažavate ga."
"Omalovažavam? Ne, ja ga visoko cenim. Smrt i obmana sada su nam jedine nade.
Stvar je samo u tome što nemam nikakve iluzije o njegovim metodama."
"Trebalo bi... da se zaokupite nečim", reče on. "Ne smete dozvoliti sebi da vas
obuzimaju tako morbidne..."
"Da se zaokupim! Na šta mi odlazi najveći deo vremana, Velingtone? Ja sam
vojvodina sekretarica i toliko imam posla da se svakoga dana upoznajem sa novim
stvarima kojih se bojim... stvarima za koje on ni ne sluti da ih znam." Ona
stisnu usne i nastavi nešto prigušenim glasom: "Ponekad se pitam u kojoj je meri
moja upućenost i uvežbanost za Bene Geserita uticala da me izabere."
"Šta hoćete da kažete?" Zbunio ga je cinični ton njenog glasa, ogorčenost koju
ranije nije nikada primetio kod nje.
"Ne mislite li, Velingtone", upita ona, "da je znatno bezbednija sekretarica
koja je vezana ljubavlju?"
"Ta pomisao vas nije vredna, Džesika."
Usne joj se same iskriviše u grimasu prekora. Uopšte nije bilo sumnje u
vojvodina osećanja prema njegovoj naložnici. Bilo je dovoljno samo posmatrati ga
kako je guta pogledom.
"Tako je, nije me vredna."
Ona ponovo obavi ruke oko sebe, stišćući uz telo korice kris-noža i
razmišljajući o neokončanom poslu koji ga je čekao.
"Uskoro nam predstoji veliko krvoproliće", reče ona... "Harkonen se neće smiriti
sve dok sam ne bude mrtav ili moj Vojvoda uništen. Baron ne može da zaboravi da
je Leto kraljev krvni rođak - bez obzira na udaljenost - a da njegovo plemstvo
vodi poreklo iz registra CHOAM kompanije. Ali najjači otrov u njemu, duboko u
njegovom umu, jeste svest da je jedan Atreid prognao zbog kukavičluka jednog
Harkonena posle Korinske bitke."
"Stara čegrst", promrmlja Jueh. Za trenutak je osetio kako ga je preplavila
ljutita mržnja. Ta stara čegrst uhvatila ga je u svoju mrežu, ubila mu Vanu ili
- što je još gore - izložila je Harkonenovim mučenjima sve dok joj muž ne izvrši
njegovu zapovest. Stara čegrst ga je ulovila u zamku, a ovi ljudi su deo te
mrske stupice. Ironija se ogledala u činjenici što je ova smrtonosna razmirica
došla da uzme maha ovde na Arakisu, jedinom izvorištu melanža u Vaseljeni,
produžiocu života, tvorcu zdravlja.
"O čemu razmišljate?" upita ga ona.
"Razmišljam upravo o tome kako sada na otvorenom tržištu jedan dekagram začina
vredi šest stotina dvadeset hiljada solarisa. Tolikom količinom novca mogu se
kupiti mnoge stvari."
"Da i vi niste postali gramzivi, Velingtone?"
"Ne gramziv."
"Šta onda?"
On slegnu ramenima. "Obuzima me osećaj uzaludnosti." On joj uputi dug pogled.
"Možete li da se setite kada ste prvi put probali začin?"
"Da - imao je ukus kao cimet."
"Ali to se nikada više nije ponovilo", reče on. "Začin je kao život - pokazuje
vam drugo lice kad god posegnete za njim. Neki tvrde da začin stvara naviku
prijatnosti. Kada, naime, telo nauči da mu nešto prija, onda ga rado prihvata
kao ugodno - čak pomalo euforično. Sličnost sa životom je i u tome što se začin
ne može sintetizovati."
"Mislim da bi za nas bilo daleko bolje da smo postali otpadnici i da smo umakli
carevom dohvatu", reče ona.
Primetio je da ga nije slušala i zato se usredsredio na njene reči, pitajući se:
Da - zbog čega ga nije navela da to učini. Mogla ga je navesti doslovce na sve.
Progovorio je brzo, zato što je posredi bila istina, kao i promena teme: "Da li
biste mi zamerili, Džesika... ako bih vam postavio jedno lično pitanje?"
Ona se osloni o prozorsku lođu, obuzeta iznenadnim grčem nemira. "Razume se da
ne bih. Vi ste mi... prijatelj."
"Zbog čega niste naveli Vojvodu da se oženi vama?"
Ona se okrenu, uspravi i upitno ga pogleda. "Da se oženi mnome? Ali..."
"Nije trebalo to da pitam", reče on.
"Ne." Ona slegnu ramenima. "Postoji jak politički razlog - sve dok je moj
Vojvoda neoženjen, neke Velike Kuće mogu se nadati savezu. Osim toga...", ona
uzdahnu, "...podsticati ljude, potčinjavati ih vlastitoj volji, dovodi vas u
ciničan odnos prema čovečanstvu. Time se nipodaštava sve čega se dotaknemo. Ako
bih ga ja navela da to učini... onda to ne bi bio njegov slobodan izbor."
"Ovo kao da je kazala moja Vana", promrmlja on. To je takođe bila istina. On
stavi ruku na usta i s naporom proguta pljuvačku. Nikada se još nije našao tako
blizu priznanja svoje tajne uloge.
Džesika nastavi da govori, narušivši čaroliju: "Pored toga, Velingtone, u
Vojvodi postoje, zapravo, dva čoveka. Jednog od njih veoma volim. On je
šarmantan, duhovit, pun obzira... nežan - sve što jedna žena može samo da
poželi. Ali onaj drugi je... hladan, neosetljiv, nepažljiv, sebičan - grub i
okrutan kao zimski vetar. To je čovek koga je otac uobličio." Grimasa joj
izobliči lice. "Da je samo taj starac umro kada se moj Vojvoda rodio!"
U tišini koja je zavladala među njima moglo se čuti kako struja vazduha iz
ventilatora njiše rese na zastorima.
Konačno, ona duboko uzdahnu i reče: "Leto je u pravu - ove sobe su lepše od onih
u drugom delu kuće." Pogled joj napravi krug po prostoriji. "Izvinićete me,
Velingtone, volela bih još malo da vidim ovo krilo pre no što dodelim sobe."
On klimnu glavom. "Razume se." Istog časa u glavi mu se rodi misao: Kada bi samo
postojao način da ne uradim ono što moram da uradim.
Džesika spusti ruke, ode do vrata koja su vodila u Veliku Dvoranu i zastade tu
za trenutak, oklevajući, a zatim brzo iziđe. Svaki put kad smo razgovarali on je
nešto krio, zadržavao nešto u sebi, pomisli ona. Nesumnjivo da bi mi poštedeo
osećanja. On je dobar čovek. Ona ponovo zastade, neodlučna da li da se ipak
vrati i izvuče tajnu iz njega. Ali to bi ga samo postidelo - zaplašilo bi ga
kada bi shvatio kako ga je lako pročitati. Moram da imam više poverenja u
prijatelje.
9.
Mnogi su uočili brzinu kojom je Muad'Dib naučio nužnosti Arakisa. Bene Geserit,
razume se, znaju na čemu se temelji ta brzina. Ostalima možemo reći da je
Muad'Dib učio brzo zato što je najpre bio upućen u to kako da uči. A prvi nauk
koji je uopšte stekao bila je temeljna istina da je u stanju da uči.
Iznenađujuće je ustanoviti koliko ljudi ne veruje da je u stanju da uči, kao i
koliko je veći broj onih koji smatraju da je učenje teško. Muad'Dib je znao da
svako iskustvo ima svoj nauk.
Iz 'Čoveštva Muad'Diba' princeze Irulan
Pol je ležao na postelji, pretvarajući se da spava. Nije bilo teško smotati
pilulu za spavanje koju mu je dao doktor Jueh, a da pri tom izgleda kao da ju je
progutao. Pol se jedva uzdržao da se ne nasmeje. Čak mu je i majka poverovala da
spava. Hteo je da skoči iz kreveta i da je zamoli za dopuštenje da krene u
istraživanje kuće, ali na vreme je shvatio da ona to ne bi odobrila. Stvari još
nisu bile sređene kako treba. Ne. Ovako je bilo najbolje.
Ako šmugnem napolje bez pitanja, onda nisam prekršio naređenja. Osim toga, neću
izlaziti iz kuće gde je najbezbednije.
Čuo je kako mu majka i Jueh razgovaraju u susednoj prostoriji. Reči su im bile
teško razbirljive - pričali su nešto o začinu... o Harkonenima. Govorili su čas
življe, čas sporije.
Polovu pažnju privuče izrezbarena daska na uzglavlju postelje - zapravo, lažno
uzglavlje, koje je bilo prikačeno za zid, prikrivajući kontrolne uređaje za
manipulisanje raznim aparatima u sobi. Na drvetu je bila prikazana riba koja je
iskočila iz gustih, smeđih talasa. Znao je da ako pritisne vidljivo ribino oko,
uključiće suspenzorske svetiljke u prostoriji. Okretanjem jednog od talasa
kontrolisala se ventilacija, dok se drugim menjala temperatura.
Pol se tiho uspravi u postelji. Sa njegove leve strane, prema zidu je stajala
visoka polica za knjige. Ako bi se pomerila u stranu, iza nje bi se pojavio
orman sa nizom ladica. Kvaka na vratima koja su vodila u dvoranu bila je
napravljena u obliku poluge za gas kod ornitopera.
Izgledalo je da je cela soba bila napravljena tako da ga što više primami.
Soba i ova planeta.
Na um mu pade filmska knjiga koju mu je Jueh pokazao: "Arakis - pustinjska
botanička ogledna postaja Njegovog carskog veličanstva." Bila je to stara
filmska knjiga još iz vremena pre otkrića začina.
Nazivi pohrliše kroz Polov um, u pratnji slika koje su utiskivali mnemonički
impulsi knjige: saguaro, magareći grm, urmina palma, peščani sporiš, večernja
jagorčevina, burasti kaktus, plamteći grm, dimno drvo, kreozotski grm...
patuljasta lisica, pustinjski soko, kangaro miš...
Nazivi i slike, nazivi i slike iz čovekove zemaljske prošlosti - od kojih se
većina više nije mogla nigde naći u Vaseljeni izuzev na Arakisu.
Postoji toliko novih stvari koje valja naučiti - začin.
I peščani crvi.
U susednoj prostoriji zatvoriše se neka vrata. Pol začu bat majčinih koraka kako
se udaljava niz dvoranu. Znao je da će doktor Jueh uzeti nešto da čita i ostati
u susednoj sobi.
Kucnuo je čas da se krene u istraživanje.
Pol skliznu iz postelje i krenu prema polici za knjige koja se otvori u orman. U
istom trenu, začu zvuk iza sebe i okrenu se. Izrezbareno uzglavlje postelje
spuštalo se nadole prema mestu gde je on ležao. Pol se ukoči i upravo mu je ta
nepomičnost spasila život.
Iza daske iziđe sićušan lovac-tragač, čija dužina nije premašala pet
centimetara. Pol ga je smesta prepoznao - bilo je to standardno ubilačko oružje
sa kojim se još u ranoj mladosti upozna svaki potomak kraljevske krvi, pogubna
metalna igračkica kojom su telekomandovali neka obližnja ruka i oko. Ona se
mogla zariti u pokretno telo, gde bi potom izrila svoj put uz nervne kanale do
najbližeg vitalnog organa.
Tragač uzlete i stade da poprečno prelazi preko prostorije.
U Polovoj svesti sinu naučeno saznanje o ograničenjima lovca-tragača: njegovo
zgusnuto suspenzorsko polje mutilo je preglednost onoga ko je stajao za
telekomandama. Uz ovu prigušenu svetlost u sobi koja mu je jedina osvetljavala
metu, operator se mogao osloniti samo na kretanje - na ma šta što se micalo. Pol
je ostavio na postelji pojas koji je stvarao zaštitno polje. Da je imao laserski
pištolj, lako bi oborio napadača, ali laserski pištolji su bili veoma skupi i
izuzetno teški za održavanje - a uvek je postojala i opasnost da dođe do opasnog
vatrometa ukoliko laserski snop naiđe na vrelo polje. Atreidi su se oslanjali na
svoja telesna polja i razboritost.
Pol je stajao u gotovo katatoničnoj nepomičnosti, znajući da se ovoj pretnji
može suprotstaviti jedino svojom inteligencijom.
Lovac-tragač podigao se još pola metra. Zanjihao se u rebrastoj svetlosti
prozorskih zastora, a zatim ponovo pošao u ispitivanje sobe.
Moram ga nekako zgrabiti, pomisli Pol. Biće sklizak zbog suspenzorskog polja,
tako da moram čvrsto da ga ščepam.
Napadač se sada spustio za pola metra, skrenuo nalevo i stao da kruži oko
postelje. Iz njega je dopiralo prigušeno zujanje.
Ko li upravlja oružjem? - upita se Pol. To mora da je neko u blizini. Mogao bih
da pozovem doktora Jueha, ali ova stvarčica bi ga ubila u istom trenutku kada
otvori vrata.
Vrata koja su vodila u dvoranu iza Pola škripnuše. Odande se začu tup udarac i
ona se otvoriše.
Lovac-tragač suknu pokraj Polove glave u smeru gde je došlo do pokreta.
Pol munjevito ispruži ruku i čvrsto zgrabi pogubnu stvarčicu. Ona je zujala i
izvijala se u njegovoj šaci, ali dečakovi mišići očajnički su je stisli. Naglo
zamahnuvši rukom, on tresnu prednjim delom tragača o metalnu plohu vrata. Osetio
je krckanje, što je bio znak da je razbijeno osetljivo "oko" ubilačke naprave, i
ona mu konačno zamuknu u šaci.
On ju je, međutim, i dalje čvrsto stezao - pošto je morao da bude sasvim
siguran.
Najzad polako podiže pogled i najpre opazi kako ga razrogačeno posmatraju
potpuno plave oči Šedut Mejps.
"Otac je poslao po tebe", reče ona. "U dvorani te čeka pratnja."
Pol klimnu glavom, netremice posmatrajući neobičnu ženu u vrećastoj, smeđoj
haljini ropkinja. Njena pažnja sada je bila usredsređena na stvarčicu koju je
dečak stiskao u šaci.
"Čula sam o tome", reče ona. "Ubilo bi me, zar ne?"
Morao je da proguta pljuvačku pre no što je odgovorio: "Ja... ja sam mu bio
meta."
"Ali išlo je prema meni."
"Zato što si se kretala." Tek tada se zapita: Ko je ovo stvorenje?
"Spasao si mi život", reče ona.
"Oboma sam nam spasao život."
"Pa ipak, mogao si da pustiš da me pogodi, a onda da umakneš", reče ona.
"Ko si ti?" upita on.
"Šedut Mejps, domarka."
"Otkud si znala gde sam?"
"Kazala mi je tvoja majka. Srela sam je u dnu dvorane, kod stepenica koje vode u
čudnu sobu." Ona pokaza na desnu stranu. "Očevi ljudi te još čekaju."
Biće da su to Havatovi ljudi, pomisli on. Moramo pronaći ko je upravljao
tragačem.
"Pođi do ljudi mog oca", reče on. "Kaži im da sam uhvatio lovca-ubicu u kući i
da se smesta razmile na sve strane kako bi uhvatili operatora. Reci im da
zatvore sve izlaze iz kuće i da blokiraju neposrednu okolinu. Oni će već znati
kako to da sprovedu. Operator je sigurno neki stranac."
Nije li to možda ova žena? - upita se on iznenada. Ali onda shvati da je to
nemoguće. Tragač je bio pod kontrolom kada je ona ušla.
"Pre no što izvršim tvoju zapovest, momče", reče Mejps, "moram da raščistim neke
stvari među nama. Natovario si mi na leđa breme vode, za koje nisam sigurna da
ga mogu nositi. Ali mi Slobodnjaci uvek plaćamo svoje dugove - bili oni crni ili
beli. Takođe znamo da se među vama nalazi izdajnik. Ne možemo reći ko je to, ali
on zacelo postoji. Nije isključeno da je to ista osoba koja je upravljala ovim
kasapskim oružjem."
Pol je primio poruku u tišini: izdajnik. Pre no što je stigao da nešto kaže,
neobična žena se okrenula i pohitala prema izlazu.
On pomisli da je pozove natrag, ali nešto u njenom izrazu jasno mu je stavilo do
znanja da ga ne bi poslušala. Kazala mu je ono što zna i sada je pošla da izvrši
njegovo naređenje. Kroz nekoliko trenutaka, kuća će vrveti od Havatovih ljudi.
Misli mu skrenuše na drugi deo njihovog neobičnog razgovora: čudna soba. On
pogleda nalevo gde je ona pokazala. Mi Slobodnjaci. Tako, dakle, izgledaju
Slobodnjaci. Zastao je za jedan mnemonički treptaj da bi mu crte njenog lica
ušle u memorijsko skladište - tamnosiva prilika, sa kožom sasušenom poput suve
šljive i potpuno plavim očima sasvim lišenim beonjača. Na kraju, on prikači i
oznaku: Šedut Mejps.
I dalje stežući smrskanog tragača, Pol priđe postelji, podiže levom rukom
zaštitni pojas, obavi ga oko pasa i poče da zakopčava, trčeći prema levoj strani
dvorane.
Kazala je da mu se majka nalazi negde ovde... srela ju je kod stepenica koje
vode u čudnu sobu.
10.
Na koji je način gospa Džesika uspevala da prebrodi teške trenutke? Pažljivo
razmotrite ovu poslovicu Bene Geserita i možda ćete doći do odgovora: 'Svaki put
kojim se ide do samog kraja ne vodi uopšte nigde. Uspni se sasvim malo uz
planinu da bi je takvom iskusio. Sa njenog vrha ona se ne vidi.'
Iz 'Porodičnih letopisa Muad'Diba' princeze Irulan
Na kraju južnog krila Džesika je naišla na jedne metalne stepenice koje su
zavojito vodile do ovalnih vrata. Ona se osvrnu i baci pogled niz hol, a zatim
ponovo prema vratima.
Ovalna? - upita se ona. Nije li to krajnje čudan oblik za vrata u kući?
Kroz prozore ispod zavojitih stepenica mogla je da vidi kako se veliko, belo
sunce Arakisa lagano kreće prema zatonu. Velike senke izduživale su se dvoranom.
Ona ponovo upravi pažnju na stepenice. Oštro bočno osvetljenje isticalo je
komadiće sasušene zemlje na metalnom nogostupu stubišta.
Džesika uhvati gelender i poče da se penje. Osetila je hladnoću rukohvata pod
kliskim dlanom. Zaustavila se pred vratima, primetila da nemaju kvaku, ali i
uočila blago ugnuće na njihovoj površini tamo gde je trebalo da se nalazi brava.
Ovo sigurno nije brava za dlan, reče ona u sebi. Brava za dlan mora da bude
podešena za nečiji poseban oblik šake i linije dlana. Ali izgledala je kao brava
za dlan. A postojali su načini da se otvori bilo kakva brava tog tipa - kako je
naučila u školi.
Džesika se još jednom osvrnu kako bi se uverila da je niko ne posmatra, a zatim
postavi dlan u ugnuće u vratima; istog trenutka se okrenu i ugleda Mejps kako se
približava podnožju stepeništa.
"U velikoj dvorani su neki ljudi koji kažu da ih je poslao Vojvoda po mladog
gospodara Pola", reče Mejps. "Imaju Vojvodin pečat i straža ih je
identifikovala." Ona skrenu pogled prema vratima, a zatim ga ponovo upravi na
Džesiku.
Oprezna je ova Mejps, pomisli Džesika. To je dobar znak.
"Nalazi se u petoj prostoriji od ovog kraja dvorane; to je mala spavaća soba",
reče Džesika. "Ako ne budeš mogla sama da ga probudiš, pozovi doktora Jueha,
koji je u susednoj sobi. Možda će mu biti potrebna injekcija za buđenje."
Mejps ponovo podozrivo osmotri ovalna vrata i Džesiki se učini da joj se u
izrazu lica pojavio tračak mržnje. Ali pre no što je stigla da je upita za
vrata, kao i o tome šta se iza njih krije, Mejps se okrenula i pohitala niz
dvoranu.
Havat je ispitao ovo mesto, pomisli Džesika. Ovde ne može biti ničeg opasnog.
Ona gurnu vrata koja se otvoriše prema maloj prostoriji, sa čije su se naspramne
strane nalazila još jedna ovalna vrata. Ova su imala točkastu bravu.
Vazdušna komora, pomisli Džesika. Ona spusti pogled i primeti jedan metalni
podupirač sa Havatovim ličnim znakom na podu male prostorije. Podupirač je
služio da drži vrata otvorena, pomisli ona. Neko ga je verovatno slučajno
oborio, ne shvatajući da se spoljna vrata zatvaraju bravom za dlan.
Ona zakorači preko praga u prostoriju.
Šta će u kući vazdušna komora? upita se ona. Iznenada joj na um padoše egzotična
stvorenja zatvorena u naročitim klimatskim uslovima.
Naročiti klimatski uslovi!
To bi bilo sasvim primereno Arakisu, gde čak i najsušnije strano rastinje mora
da bude navodnjavano.
Vrata iza nje počeše polako da se zatvaraju. Ona ih zaustavi i podmetnu
podupirač koji je Havat ostavio, a zatim se ponovo okrenu prema unutrašnjim
vratima sa točkastom bravom, opazivši tanušan natpis u metalu povrh kvake. Tekst
je bio ispisan na galaškom jeziku:
"O, Čoveče! Ovde je jedan divan deo Božje Tvorevine; stani pred njega i nauči da
voliš savršenstvo Tvog Vrhunskog Prijatelja."
Džesika se svom težinom osloni na točak. On popusti na levu stranu i unutrašnja
vrata se otvoriše. Blago vazdušno strujanje pogladi je po obrazima i zanjiha joj
rubove kose. Osetila je promenu u vazduhu koji je najednom postao nekako
bogatiji. Ona širom otvori vrata i pred očima joj se ukaza prizor raskošnog
zelenila obasjanog žutom sunčevom svetlošću.
Žuto sunce? - upita se ona u prvi mah. A onda joj sinu: Filtersko staklo!
Ona zakorači preko praga i vrata se zatvoriše iza nje.
"Staklena bašta puna biljnih uzoraka sa svetova koji ne oskudevaju u vodi",
promrmlja ona.
Sadnice u saksijama i obrezano drveće stajali su svuda unaokolo. Uočila je
mimoze, rascvetale dunje, sondagi, još neolistalu pleniscentu, akarso sa zelenim
i belim stabljikama... ruže...
Čak i ruže!
Ona se sagnu i omirisa jedan džinovski ružičasti cvet, a zatim se ponovo uspravi
i stade da razgleda sobu.
Istog trena postala je svesna ritmičkog zvuka.
Ona razgrnu rukama šumu prepletenog lišća i kroz taj otvor baci pogled prema
sredini prostorije. Ugledala je tamo malu fontanu sa izolučenim rubovima.
Ritmički šum stvarao je razgranat, izvrnut mlaz vode, koji je bučno padao na dno
metalne zdele.
Džesika obavi brzu vežbu za pročišćavanje čula, a zatim poče da metodično
ispituje prostoriju. Izgledalo je da je kvadratnog oblika, sa osnovom dužine
deset metara. Na osnovu činjenice da je bila smeštena povrh kraja dvorane i da
je sadržala neke tanane konstrukcione razlike, došla je do zaključka da je bila
dograđena na krov ovog krila davno pošto je celo zdanje bilo podignuto.
Zastala je kod južnog kraja prostorije, ispred prostranog filterskog stakla,
osvrnuvši se oko sebe; sav raspoloživ prostor u sali bio je zapretan egzotičnim
biljkama sa planeta koje nisu oskudevale u vlazi. Nešto zašušta u zelenilu. Ona
se nape, a zatim opazi jednostavnu servok napravu, koja je imala osnovnu cev i
mnoštvo bočnih rukavaca. Jedan rukavac se podiže, rasprši finu maglu kapljica i
okvasi je po obrazima. Kada je crevo ponovo napravilo istu kretnju, ona ugleda
šta je navodnjavalo: bokor paprati.
Voda se nalazila posvuda u prostoriji - na planeti gde je ova tečnost
predstavljala najdragoceniji životni sok. Voda je ovde bila tako neštedimice
rasipana da je to sasvim poremetilo njenu unutrašnju ravnotežu.
Ona baci pogled prema suncu, koje je zbog filtera steklo žutu boju. Stajalo je
nisko na zupčastom obzorju, povrh grebena koji su obrazovali deo ogromnog
kamenog uzdignuća poznatog pod nazivom Zaštitni Zid.
Filtersko staklo, pomisli ona. Da bi se belo sunce pretvorilo u nešto znatno
blaže i prisnije. Ko li je samo napravio ovo mesto? Leto? Ličilo bi na njega da
me iznenadi ovakvim darom, ali za to nije bilo vremena. Osim toga, bio je
zaokupljen ozbiljnijim problemima.
Setila se izveštaja o tome kako je većina arakenskih kuća bila opskrbljena
vazdušnim komorama na vratima i prozorima da bi se sačuvala i zadržala
unutrašnja vlažnost. Leto je kazao da je prenebregavanje ove mere
predostrožnosti, odnosno činjenica da su vrata i prozori posedovali štitnike
jedino protiv sveprisutne prašine, predstavljalo hotimičan izraz moći i
blagostanja ovog doma.
Ali prostorija u kojoj se trenutno nalazila predstavljala je znatno važniji
izraz u tom smislu nego odsustvo zadrživača vlage na spoljnim vratima. Procenila
je da ova prostorija, stvorena samo radi uživanja, koristi količinu vode
dovoljnu za održavanje hiljadu duša na Arakisu... ako ne i više.
Džesika krenu duž prozora, i dalje odmeravajući pogledom salu. Posle nekoliko
koraka u vidno polje joj je ušla metalna površina, postavljena na visini običnog
stola, pokraj fontane i ona primeti na njoj jednu beležnicu i pisaljku,
delimično skrivenu nadnesenim lepezastim listom. Ona priđe plohi, primeti na
njoj znake da ju je Havat pregledao, a zatim pročita poruku napisanu na
beležnici:
GOSPI DŽESIKI
Neka bi ti ova prostorija pružila podjednako zadovoljstvo koliko i meni. Molim
te dopusti da ti ona prenese nauk koji smo obe stekle od istih učitelja: blizina
neke željene stvari dovodi čoveka u iskušenje prevelike popustljivosti. U tom
smeru krije se opasnost.
Moje najsrdačnije želje
MARGOT GOSPA FENRING

Džesika klimnu glavom, prisetivši se da joj je Leto pomenuo da je Carev

pređašnji izaslanik na ovom mestu bio grof Fenring. Ali skrivena poruka u
pribelešci nalagala je neposrednu pozornost, pošto je na uvijen način otkrivala
da je njen pisac bila članica reda Bene Geserit. Jedna gorka pomisao prostruja u
trenutku Džesiki kroz svest: Grof se oženio svojom gospom.
Još dok joj je ta pomisao treperila na rubovima uma, ona se dade u traganje za
skrivenom porukom. Morala je tu da bude zapretana. Otvorena poruka sadržala je
jednu šifrovanu rečenicu koju je svaka Bene Geserit, pod uslovom da je u tome
nije sprečavala neka Zapovest Škole, bila obavezna da saopšti drugoj Bene
Geserit kada su uslovi to nalagali: "U tom smeru krije se opasnost."
Džesika opipa poleđinu lista, tragajući za skrivenim tačkama. Ništa. Zatim stade
da prevlači osetljivim prstima po rubovima notesa. Ništa. Vratila je beležnicu
na mesto gde ju je našla, osećajući kako je obuzima hitnja.
Da nije nešto vezano za položaj beležnice? - upita se ona.
Ali Havat je već bio u ovoj prostoriji i nesumnjivo već pomerio notes. Ona baci
pogled na list iznad beležnice. List! Džesika prevuče prstom duž njegove donje
površine, pa duž ivica i konačno duž stabljike. Bila je tu! Prsti joj napipaše
tanušne kodne tačke i stadoše da idu po njima, čitajući:
"Tvoj sin i Vojvoda nalaze se u neposrednoj opasnosti. Napravljena je jedna
spavaća soba koja treba da ti privuče sina. H ju je opremio pogubnim zamkama, od
kojih ćete sve otkriti, izuzev možda jedne." Džesika s naporom obuzda nagon da
pojuri kod Pola; morala je najpre da pročita celu poruku. Prsti nastaviše da joj
klize preko tačkica: "Ne znam tačnu prirodu pretnje, ali ona je povezana sa
krevetom. Opasnost po Vojvodu krije se u izdajstvu nekog poverljivog druga ili
oficira. H planira da te da na poklon jednom svom miljeniku. Koliko ja znam, ova
staklena bašta je bezbedna. Oposti što ne mogu više da ti kažem. Izvori su mi
oskudni, pošto moj Grof nije plaćenik H. U žurbi, MF."
Džesika pusti list i okrenu se da požuri kod Pola. U tom trenutku, vrata
vazdušne komore se uz tresak otvoriše. Kroz njih banu Pol, držeći nešto u desnoj
šaci, a zatim ih ponovo sa treskom zatvori za sobom. Ugledavši majku, stao je da
se probija kroz zelenilo prema njoj; kad je stigao do fontane, isturio je šaku u
kojoj je držao predmet i stavio je pod mlaz vode.
"Pole!" Ona ga zgrabi za ramena, zagledavši mu se u šaku. "Šta je to?"
Uzvratio joj je gotovo nehajnim glasom, ali ona je dokučila napor koji se krio
iza reči: "Lovac-tragač. Uhvatio sam ga u mojoj sobi i smrskao mu prednji deo,
ali hoću da budem sasvim siguran. Voda bi trebalo da ga dokrajči."
"Zaroni ga!" naredi mu ona.
"Skloni ruku", reče mu ona posle nekoliko trenutaka. "Ostavi ga u vodi."
On izvuče ruku, otrese vodu sa nje i zagleda se u nepomični metal u fontani.
Džesika otkinu jednu stabljiku i podbode pogubnu napravu.
Bila je mrtva.
Ona odbaci grančicu u vodu i pogleda Pola. Njegove oči ispitivale su prostoriju
pomnom pronicljivošću u kojoj je ona odmah prepoznala metod Bene Geserit.
"Ovde bi svašta moglo da bude skriveno", reče on.
"Imam razloga da verujem da je mesto bezbedno", uzvrati ona.
"I moja soba smatrana je za bezbednu. Havat je kazao..."
"Bio je to lovac-tragač", podseti ga ona. "To znači da je neko u kući upravljao
njime. Kontrolni snopovi tragača imaju ograničen domet. Stvarčica je mogla da
bude ubačena posle Havatovog pregleda."
Ali na um joj pade poruka na listu: ...izdajstvo nekog poverljivog druga ili
oficira. To sigurno nije Havat. Oh, jamačno nije Havat.
"Havatovi ljudi upravo pretražuju kuću", reče on. "Tragač umalo nije pogodio
staricu koja je došla da me probudi."
"Šedut Mejps", reče Džesika, prisetivši se susreta kod stepenica. "Otac te
pozvao da..."
"To može da sačeka", uzvrati Pol. "Zašto smatraš da je ova prostorija bezbedna?"
Ona pokaza na beležnicu i objasni mu.
On se blago opusti.
Ali Džesika je i dalje ostala napeta, pomislivši: Lovac-tragač! Milostiva Majko!
Bilo joj je potrebno sve umeće stečeno tokom dugotrajne obuke da obuzda napad
histeričnog drhtanja.
Pol progovori činjeničkim glasom: "To su Harkoneni, razume se. Moraćemo da ih
uništimo."
Na vratima vazdušne komore začu se kucanje - šifrovani zvuk pripadnika Havatovih
jedinica.
"Napred", reče Pol.
Vrata se otvoriše i u prostoriju uđe jedan visok čovek u atreidskoj uniformi i
sa Havatom oznakom na kapi. "Tu ste, ser", reče on. "Domarka mi je kazala da vas
ovde potražim." On se osvrnu po sali. "Pronašli smo kamenu humku u podrumu i
uhvatili jednog čoveka u njoj. Imao je konzolu za daljinsko upravljanje
tragačem."
"I ja ću uzeti udela u ispitivanju", reče Džesika.
"Žao mi je, moja gospo. Došlo je do gužve dok smo ga hvatali. Čovek je mrtav."
"Nema ničega po čemu bismo mogli da ga identifikujemo?" upita ona.
"Još ništa nismo pronašli, moja gospo."
"Da li je u pitanju domorodac sa Arakena?" upita Pol.
Džesika klimnu glavom, zadovoljna pronicljivošću Polovog pitanja.
"Izgleda kao domorodac", reče čovek. "Stavljen je u kamenu humku pre više od
mesec dana, sudeći po svemu, i tu je sačekao naš dolazak. Kamen i malter na
mestu gde je ušao u podrum bili su nedirnuti kada smo juče vršili inspekciju.
Jemčim to svojim ugledom."
"Niko ne sumnja u vašu temeljnost", reče Džesika.
"Ja sumnjam, moja gospo. Trebalo je da dole upotrebimo sonične sonde."
"Pretpostavljam da to sada radite", reče Pol.
"Da, ser."
"Izvestite moga oca da ćemo malo zakasniti."
"Smesta, ser." On baci pogled prema Džesiki. "Havat je izdao naređenje da se pod
ovakvim okolnostima mladi gospodar skloni na sigurno mesto." Oči mu ponovo
prošaraše prostorijom. "Šta je sa ovom salom?"
"Imam razloga da verujem da je bezbedna", reče ona. "Pretražili smo je i Havat i
ja."
"Onda ću postaviti stražu pred vratima, moja gospo, sve dok ponovo ne budemo
pretražili kuću." On se pokloni Džesiki, uputi pozdrav Polu dodirnuvši kapu,
iziđe napolje i zatvori vrata za sobom.
Pol prvi prekinu tišinu, rekavši: "Kako bi bilo da kasnije i sami ispitamo kuću?
Tvoje oči mogle bi da primete stvari koje bi za druge ostale neopažene."
"Ovo krilo predstavljalo je jedini deo koji nisam istražila", reče ona.
"Ostavila sam ga za kraj zato..."
"Zato što se Havat lično postarao za njega", reče on.
Ona uputi hitar i sumnjičav pogled prema sinu.
"Ne veruješ Havatu?" upita ga.
"Verujem, ali on već stari... premnogo radi. Mogli bismo malo da mu olakšamo
posao."
"To bi ga samo postidelo i ugrozilo mu efikasnost", reče ona. "Dugujemo mu puno
poštovanje i poverenje... i on to stvarno zaslužuje."
Pol reče: "Kada se mom ocu ne dopadne nešto kod tebe, on samo kaže Bene Geserit!
na način kao da izgovara neku kletvu."
"A šta je to što se tvom ocu ponekad ne dopadne kod mene?"
"Kada se raspravljaš s njim."
"Ti nisi tvoj otac, Pole."
Pol pomisli: To će je zabrinuti, ali moram joj reći šta mi je ona Mejps kazala o
izdajniku među nama.
"Šta to zadržavaš u sebi?" upita ga Džesika. "To ne liči na tebe, Pole."
On slegnu ramenima i ispriča joj o razgovoru sa Mejps.
Kada je sin završio, Džesika najpre pomisli na poruku sa poleđine lista, a onda
brzo donese odluku; pokazala je Polu list i kazala mu za poruku.
"Moramo oca odmah obavestiti o ovome", reče on. "Kodiraću mu radiograf i poslaću
mu ga."
"Ne", reče ona. "Sačekaćeš dok ne budete nasamo. U ovo treba da bude upućeno što
manje ljudi."
"Misliš li da ni u koga ne možemo imati poverenje?"
"Postoji još jedna mogućnost", reče ona. "Možda je to bio deo plana da dobijemo
ovu poruku. Ljudi koji su nam je dostavili mogli su da veruju da je ona tačna,
ali nije isključeno da je njena svrha bila da dospe do nas."
Polovo lice najednom se smrači. "Da poseju nepoverenje i podozrenje među nas i
da nas na taj način oslabe", reče on.
"Moraš diskretno da obavestiš oca i da mu skreneš pažnju na ovu mogućnost", reče
ona.
"Razumem."
Ona se okrenu prema visokom filterskom staklu i baci pogled prema jugoistoku gde
je zalazilo sunce Arakisa - žuta lopta nisko iznad grebena.
Pol se okrenu u istom pravcu gde i Džesika i reče: "Ne mislim da je u pitanju
Havat. Da li je moguće da je posredi Jueh?"
"On nije ni oficir, niti poverljivi drug", reče ona. "Osim toga, uveravam te da
Jueh ništa manje od nas ne mrzi Harkonene."
Netremice posmatrajući grebene, Pol pomisli: To sigurno nisu Gurni... ili
Dankan. Da nije možda neko od nižih oficira? Ne, nemoguće. Svi oni potiču iz
porodica koje su nam pokolenjima bile lojalne... i to sa jakim razlogom.
Džesika pređe rukom preko čela, osećajući kako je sustiže umor. Tako je opasno
ovde! Bacila je pogled prema predelu, požutelom kroz filtre, proučavajući ga.
Iza Vojvodinih poseda pružao se dobro zaštićen skladišni teren - nizovi
začinskih silosa sa visokim stražarskim kulama, koje su stajale unaokolo poput
mnoštva preplašenih paukova. Mogla je da razabere dvadesetak ovakvih skladišnih
terena sa silosima do dalekih grebena Zaštitnog Zida - dugački nizovi koji su se
sabirali u žižu u daljini.
Lagano, profiltrirano sunce zašlo je za obzorje. Na njegovo mesto stale su da se
pomaljaju zvezde. Ugledala je jednu veoma sjajnu sasvim nisko na horizontu, koja
je treperila jasnim i odmerenim ritmom; bilo je to neobično podrhtavanje
svetlosti: blink-blink-blink-blink-blink...
Pol se pokrenu pokraj nje u zamračenoj prostoriji.
Džesika najednom posveti svu pažnju blistavoj zvezdi, shvativši da ona stoji
odveć nisko, odnosno da mora da se nalazi negde na grebenima Zaštitnog zida.
Neko signalizira!
Pokušala je da razabere poruku, ali bila je to šifra sa kojom se nikada ranije
nije srela.
Druga svetla počeše da se pale u ravnici ispod grebena: male žute mrlje
raštrkane spram plavetne tame. A onda jedna svetlost sa njihove leve strane poče
dase pojačava i da treperi u pravcu grebena - veoma brzo: treptaj, bljesak,
treptaj!
Trenutak potom, već je nestala.
Istog časa zgasnula je i lažna zvezda na jednom od grebena.
Signali... bila je to više nego ubedljiva opomena.
Zašto se svetiljke koriste za signaliziranje preko bazena? upita se ona. Zašto
nisu mogli da koriste komunikacionu mrežu?
Odgovor je bio očigledan: sve veze sada su se nalazile pod kontrolom Vojvode
Letoa. Svetlosni signali jedino su mogli da znače razmenu poruka između
neprijatelja - između Harkonenovih ljudi.
Na vratima iza njih začulo se kucanje, a zatim i glas Havatovog čoveka: "Sve je
u redu, ser... moja gospo. Vreme je da mladog gospodara odvedemo njegovom ocu."
11.
Kažu da je Vojvoda Leto zatvorio oči pred opasnostima Arakisa, da se nepažljivo
strmoglavio u provaliju. Ne bi li možda ispravnije bilo reći da je predugo živeo
u uslovima krajnje opasnosti, tako da je pogrešno procenio promenu njenog
intenziteta. Ili se - ko zna? - hotimice žrtvovao da bi mu sin imao bolji život.
Sve činjenice ukazuju da je Vojvoda bio čovek koga nije bilo lako obmanuti.
Iz 'Porodičnih hronika Muad'Diba' princeze Irulan
Vojvoda Leto stajao je oslonjen na parapet kontrolnog tornja za ateriranje izvan
Arakena. Prvi noćni mesec, spljošten na polovinu i sličan kakvom srebrnom
novčiću, nalazio se prilično visoko iznad južnog obzorja. Ispod njega, reckavo
grebenje Zaštitnog Zida prosijavalo se poput suvog leda kroz izmaglicu prašine.
Sa leve strane, svetlosti Arakena takođe su sjajile kroz koprenu - žute...
bele... plave...
Razmišljao je o obaveštenjima sa njegovim potpisom koja su razaslata po svim
nastanjenim mestima planete: "Naš uzvišeni car Padišah naložio mi je da preuzmem
upravu nad ovom planetom i da okončam sve prepirke."
Ritualna formalnost teksta ispunila ga je osećanjem usamljenosti. Koga je još
mogao da obmane ovaj budalasti legalizam? Slobodnjake svakako ne. Niti Male Kuće
koje su kontrolisale unutrašnju trgovinu na Arakisu... i sve pripadale
Harkonenu, gotovo do poslednjeg čoveka.
Pokušali su da mi sinu oduzmu život!
Teško je bilo obuzdati bes.
Primetio je farove nekog vozila koje se približavalo kosmodromu iz pravca
Arakena. Ponadao se da to Pol dolazi u pratnji straže. Zakašnjenje je počelo da
ga onespokojava, iako je znao da iza toga stoji oprez Havatovog oficira.
Pokušali su da mi sinu oduzmu život!
On zatrese glavom da bi odagnao ljutite misli i baci pogled unazad, prema pisti
gde je pet letelica iz njegove fregate stajalo uz ivicu kosmodroma poput
monolitskih stražara.
Bolje zakašnjenje iz opreza nego...
Oficir je bio dobar, podseti se on. Čovek preporučen za unapređenje, potpuno
odan.
Naš uzvišeni car Padišah...
Kada bi žitelji ovog dekadentnog garnizonskog grada samo mogli da vide Carevu
privatnu poruku ovom "Otmenom Vojvodi", odnosno prezrive aluzije upućene na
račun ovdašnjih muškaraca i žena sa velom preko lica: "...šta se drugo i može
očekivati od varvara čiji je najmiliji san da žive izvan reda i bezbednosti
fraufreluha?"
Vojvoda oseti tog trenutka da je njegov najmiliji san da ukine klasne razlike i
da više nikada ne pomisli ponovo na tu pogubnu naredbu. Podigao je pogled iznad
koprene prašine, prema zvezdama koje nisu treperile, pomislivši: Oko jedne od
ovih tačaka svetlosti kruži Kaladan... ali ja više nikada neću videti svoj rodni
svet. Žudnja za Kaladanom ispuni mu grudi iznenadnim bolom. Osetio je da ona
nije potekla iz njegovog bića, već da se pružila ka njemu sa Kaladana. Nikako mu
nije polazilo za rukom da nazove ovu suvu pustoš Arakisa svojim domom i
podozrevao je da će tako zauvek ostati.
Moram da prikrijem osećanja, pomisli on. Dečaka radi. Ako ikada bude imao dom,
onda će to biti ovde. Ja mogu da mislim o Arakisu kao o paklu u koji sam stigao
pre smrti, ali za njega ovo mesto mora postati izvor nadahnuća. On u njemu mora
naći nešto.
Talas samosažaljenja, koji je istog trenutka prezreo i odagnao od sebe,
prostruja kroz njega i ko zna zbog čega na um mu padoše dva stiha iz jedne poeme
koju je često slušao od Gurnija Haleka:
Pluća mi kušaju vazduh Vremena
koji huji kroz pesak što pada...

Pa, Gurnija će ovde čekati obilje peska što pada, pomisli Vojvoda. Prostranstvo
koje se pružalo sa druge strane grebena, oivičenih mesečinom, bila je pustinja -
gole stene, dine i uskovitlana prašina, nekartografisana suva pustoš, duž čijih
su se ivica, a možda i po unutrašnjosti, nalazila raštrkana jezgra Slobodnjaka.
Ako je išta moglo da zajemči budućnost lozi Atreida, onda su to bili
Slobodnjaci.
Pod uslovom, naravno, da Harkonenima nije pošlo za rukom da i njih uvuku u svoje
paklene planove.
Pokušali su da mi sinu oduzmu život!
Ljudi su već nahrupili sa uzletišta kada je on stigao do prostorije sa žutom
kupolom. Nosili su svoje svemirske torbe prebačene preko ramena, dovikujući se i
bučno se zabavljajući, poput studenata koji se vraćaju sa odmora."
"Hej! Osećaš li tlo pod nogama? To ti je gravitacija, momak!"
"Koliko li je jaka ovde? Osećam se prilično težak."
"Devet desetina normalne, tako bar piše u knjigama."
Tirade reči ispuniše veliku prostoriju.
"Jesi li dobro osmotrio onu rupu na putu ovamo? Gde li je sav onaj plen za koji
su nam kazali da će nas čekati ovde?"
"Harkoneni su sve pokupili sa sobom!"
"Ja jedino žudim za toplim tušem i mekim krevetom!"
"Zar nisi čuo, budalo? Ovde nema tuševa. Zadnjicu ćeš da otireš peskom!"
"Hej! Pazi! Vojvoda!"
Vojvoda zakorači sa stepenica u ulaz i nađe se u iznenada zamukloj prostoriji.
Na čelu gomile krupnim koracima nastupao je Gurni Halek, sa vrećom preko ramena,
držeći u ruci vrat devetostrunog baliseta. Imao je dugoprste šake sa velikim
palčevima, pune finih kretnji, koje su izvlačile tananu muziku iz instrumenta.
Vojvoda osmotri Haleka, diveći se njegovoj ružnoj telesnosti i primetivši oči
slične izlomljenom staklu, koje su zračile divljim razumevanjem. Bio je to čovek
koji je živeo izvan faufreluha, ali se zato pokoravao svim njegovim propisima.
Kako ga je ono Pol nazvao? Gurni Hrabri.
Halekova valovita plava kosa stajala je začešljana preko izvesnih oćelavelih
delova njegove glave. Široka usta bila su mu razvučena u prijatan osmeh, a
brazgotina od inkvajn biča, koja mu je stajala preko brade, pomicala se kao da
je živa. Čitavo držanje odavalo mu je nehajnost, ali i skrivenu snagu. On priđe
Vojvodi i pokloni se.
"Gurni", reče Leto.
"Moj gospodaru", uzvrati on, a onda pokaza balisetom prema ljudima u prostoriji.
"Ovo su poslednji. Više bi mi se dopalo da sam došao u prvoj turi, ali..."
"Preostalo je nešto Harkonena i za tebe", reče Vojvoda. "Hodi malo u stranu,
Gurni, hteo bih da ti nešto kažem u četiri oka."
"Kako vi kažete, gospodaru."
Povukli su se u jednu uvučenu nišu, gde se nalazio automat na žetone za vodu,
dok su ljudi nastavili da neumorno čavrljaju u velikoj prostoriji. Halek odloži
torbu u ugao, ali zadraža baliset.
"Koliko ljudi možeš da daš Havatu?" upita Vojvoda.
"Je li Tufir u nevolji, ser?"
"Izgubio je samo dva agenta, ali nam je zato njegova prethodnica pružila izvrsne
podatke o celom ustrojstvu Harkonena ovde. Ako brzo budemo delali, mogli bismo
da steknemo značajnu meru bezbednosti, odnosno važan manevarski prostor.
Potrebni su mu svi ljudi koje možeš da mu odvojiš - ljudi kojima neće biti
strano baratanje nožem."
"Mogu da mu ustupim tri stotine mojih najboljih momaka", reče Halek. "Gde treba
da ih pošaljem?"
"Na glavnu kapiju. Havat je ostavio tamo agenta koji treba da ih sačeka."
"Da li to odmah da uradim, ser?"
"Samo još trenutak. Postoji još jedan problem. Komandant kosmodroma zadržaće
transporter ovde do zore pod nekim izgovorom. Esnafski transvemirac koji nas je
dovezao ovamo verovatno je već nastavio svoj put, dok je zadatak transporta da
stupi u kontakt sa jednim teretnim brodom i da mu isporuči tovar začina."
"Našeg začina, gospodaru?"
"Našeg začina. Ali transporter će prebaciti i nekoliko lovaca na začin iz starog
režima. Oni imaju pravo da odu posle promene vlasnika feuda i Arbitar Promene im
je to dozvolio. Ali to su dragoceni radnici, Gurni; ima ih oko osam stotina. Pre
nego što transporter krene, moraš ubediti neke od tih ljudi da se priključe
nama."
"U kojoj meri imam odrešene ruke prilikom ubeđivanja?"
"Želim da dobrovoljno sarađuju, Gurni. Ti ljudi raspolažu iskustvom i veštinom
koji su nam potrebni. Činjenica da odlaze ukazuje da ne sačinjavaju deo
Harkonenove mašine. Havat smatra da su u grupu ubačeni neki smutljivci, ali ti
znaš njega: on vidi ubicu u svakoj senci."
"Tufir je u svoje vreme pronašao neke vrlo konkretne senke, gospodaru."
"A ima i takvih koje nije pronašao. Ali ja ipak mislim da bi ubacivanje tajnih
agenata u grupu koja se sprema na odlazak predstavljalo izraz domišljatosti koja
je krajnje neprimerena Harkonenima."
"Nije isključeno, ser. Gde su ti ljudi?"
"Dole, na nižem nivou, u čekaonici. Predlažem ti da siđeš do njih i da im
odsviraš dve ili tri pesmice kako bi ih malo omekšao, a zatim da pristupiš
pritisku. Možeš da ponudiš visoke položaje onima koji to zavređuju. Obećaj im
takođe za dvadeset posto veću platu nego što su je imali pod Harkonenima."
"Ne više od toga, ser? Ja znam kolike su kod Harkonena bile nadnice. Ljudima
koji u džepu imaju razrešenje od dužnosti i koji jedva čekaju da krenu na put...
pa, ser, sumnjam da će za njih dodatnih dvadeset posto predstavljati dovoljno
jak razlog da promene mišljenje i ostanu."
Leto uzvrati nestrpljivo: "Onda primeni tvoje diskreciono pravo za posebne
slučajeve. A imaj na umu da riznica nije bunar bez dna. Nastoj da ih na svaki
način kupiš sa dodatnih dvadeset procenata. Naročito su nam potrebni prevoznici
začina, meteorolozi, ljudi za dine - svi koji poseduju iskustvo vezano za
pesak."
"Razumem, ser", reče Gurni. "'Svi će poći zbog nasilja: lica će im se izložiti
istočnom vetru, prepustivši se robovanju pesku.'"
"Sasvim prikladan citat", reče Vojvoda. "Prepusti komandu nad tvojim ljudima
nekom oficiru. Naloži mu da ih uputi u disciplinu vode, a zatim da ih odvede na
spavanje u barake pokraj kosmodroma. Osoblje kosmodroma naći će im se pri ruci.
I ne zaboravi ljude za Havata."
"Tri stotine najboljih, ser." On podiže svoju svemirsku torbu. "Gde da vam se
javim kad izvršim sve dužnosti?"
"Zauzeo sam većnicu na vrhu zgrade. Tamo ćemo održati sastanak. Želim da po
celoj planeti bude razaslano novo naređenje, kome će prethoditi naoružani
vodovi."
Okrećući se, Halek se naglo zaustavi i uhvati Letoov pogled.
"Smatrate li da ćemo se suočiti sa takvim poteškoćama, ser? Mislio sam da se
ovde nalazi Arbitar Promene?"
"Borba će biti otvorena i zakulisna", uzvrati Vojvoda. "Krv će se liti potocima
pre no što budemo okončali celu stvar."
"'A voda koju si pio iz reke pretvoriće se u krv na suvom tlu'", navede citat
Halek.
Vojvoda uzdahnu. "Vrati se brzo, Gurni."
"Vrlo dobro, gospodaru." Ožiljak od biča zatalasao mu se kad se osmehnuo.
"'Poput divljeg magarca u pustinji prionuću na svoj posao.'" On se okrenu,
krupnim koracima ode do središta prostorije, zadrža se tu neko vreme izdajući
naređenja, a zatim krenu napolje na čelu ljudi.
Leto zavrte glavom posmatrajući ga kako se udaljuje, okrenut leđima. Halek je
predstavljao neprekidno iznenađenje - glava puna pesama, citata i kitnjastih
fraza... i srce ubice, kada su u pitanju Harkoneni.
Leto krenu dijagonalno prema liftu, idući sporim korakom i uzvraćajući na
pozdrave odmahivanjem rukom. Sreo je jednog oficira za propagandu i zaustavio ga
da bi mu dao poruku koju je trebalo razglasiti svim ljudima, već prema tome u
kom su statusu bili: oni koji su doveli sa sobom žene sigurno jedva čekaju da
saznaju da su one dobro, kao i to gde mogu da ih nađu. Drugi će verovatno s
radošću dočekati obaveštenje da domorodačka populacija broji više žena nego
muškaraca.
Vojvoda potapša čoveka iz propagande po ramenu, što je predstavljalo signal da
ova poruka ima apsolutni prioritet i da je treba smesta razglasiti, a zatim
nastavi svojim putem. Otpozdravljao je ljudima klimanjem glave, osmehivanjem i
izmenjivanjem učtivosti sa potčinjenima.
Onaj ko izdaje naređenja mora uvek da odiše poverenjem, pomisli on. To poverenje
predstavlja pravo breme kada se čovek nađe u kritičnoj situaciji, ali niko ga
nikada kao takvo ne sme primetiti.
Oteo mu se uzdah olakšanja kada je najzad ušao u lift i kada se našao samo pred
bezličnim vratima i zidovima kabine.
Pokušali su da mi sinu oduzmu život!
12.
Iznad izlaza na arakenski kosmodrom, grubo isklesan kao nekom neprimerenom
alatkom, stoji natpis koji će Muad'Dib bezbroj puta ponoviti. Video ga je te
prve noći na Arakisu, kada je bio doveden do Vojvodinog zapovedničkog mesta da
bi učestvovao u prvom većanju očevog generalštaba. Reči natpisa predstavljaju
molbu onima koji napuštaju Arakis, ali su mračno opsenile oči dečaka koji tek
što je za dlaku izmakao smrti. Natpis glasi: "Oh, vi koji znate koliko patimo
ovde, ne zaboravite nas u vašim molitvama."
Iz 'Uputnika o Muad'Dibu' princeze Irulan
"Čitava teorija vojevanja predstavlja proračunat rizik", reče Vojvoda, "ali kada
taj rizik uključi i vašu porodicu, onda elemenat proračuna biva zapretan...
drugim stvarima."
Znao je da nije uspeo da obuzda srdžbu onako kako je trebalo; okrenuo se, otišao
odsečnim koracima duž dugačkog stola, a zatim se vratio.
Vojvoda i Pol bili su sami u sali za konferencije kosmodroma. Bila je to veoma
akustična prostorija, opremljena jedino dugačkim stolom, staromodnim tronožnim
stolicama oko njega i kartografskim ekranom sa projektorom na jednom kraju.
Ispričao je ocu o iskustvu koje je doživeo sa lovcem-tragačem i izvestio ga o
tome da mu neki izdajnik radi o glavi.
Vojvoda se zaustavi naspram Pola i osloni se rukama o sto: "Havat mi je kazao da
je kuća bezbedna!"
Oklevajući kratko, Pol uzvrati: "I ja sam bio ljut - u početku. Takođe sam
okrivljavao Havata. Ali opasnost je došla izvan kuće. Pretnja je bila
jednostavna, mudra i neposredna. Sva je prilika da bi se ostvarila da mi ti i
mnogi drugi, uključujući tu i Havata, niste pružili prvorazrednu obuku."
"Braniš li ga to ti?" upita Vojvoda.
"Da."
"On polako stari. U tome je stvar. Trebalo bi..."
"On je mudar i ima mnogo iskustva", reče Pol. "Koliko se Havatovih pogreški
možeš setiti?"
"Ja treba da budem taj koji ga brani", reče Vojvoda, "a ne ti."
Pol se osmehnu.
Leto sede za čelo stola i položi ruku na sina. "Izgleda da si... sazreo odskora,
sine." On podiže ruku. "Milo mi je zbog toga." Vojvoda uzvrati sinovljev smešak.
"Havat će samoga sebe kazniti. On će se sam više ljutiti na sebe, nego što bismo
nas obojica zajedno mogli."
Pol baci pogled prema zatamnjenim prozorima iza kartografskog ekrana i ostade da
zuri u pomrčinu. Svetiljke u prostoriji odražavale su se o ogradu balkona.
Primetio je kretnju napolju i prepoznao obličje stražara u atreidskoj uniformi.
Pol skrenu pogled na beli zid iza oca, a zatim ga spusti do blistave površine
stola, primetivši kako mu se šake stišću u pesnice.
Vrata naspram Vojvode počeše da se otvaraju i na njima se pojavi Tufir Havat;
izgledao je stariji i oronuliji nego ikada ranije. Krenuo je duž stola i stao u
stavu mirno pred Letoom.
"Gospodaru", reče on, obraćajući se jednoj tački iznad Letoove glave. "Upravo
sam čuo kako sam vas izneverio. U takvoj situaciji ne preostaje mi ništa drugo
nego da podnesem ost..."
"Oh, sedi ovde i prestani da izigravaš budalu", reče Vojvoda, pokazavši rukom na
stolicu preko puta Pola. "Ako si počinio grešku, to je bilo stoga što si
precenio Harkonene. Njihovi prosti umovi kadri su samo za proste podvale. A mi
nismo računali na proste podvale. Sin mi se upro iz petnih žila da dokaže da je
preživeo napad uglavnom zahvaljujući tvojoj obuci. Sve to nije bila tvoja
greška!" On potapša naslon prazne stolice. "Sedi ovde kad kažem!"
Havat se spusti na stolicu. "Ali..."
"Ni reč više o tome", naredi Vojvoda. "Incident je gotov. Čekaju nas znatno
preči poslovi. Gde su ostali?"
"Zamolio sam ih da sačekaju napolju dok ja..."
"Pozovi ih unutra."
Havat pogleda Vojvodu u oči. "Ser, ja..."
"Znam ko su mi pravi prijatelji, Tufire", reče Vojvoda. "Pozovi ljude unutra."
Havat proguta pljuvačku. "Odmah, gospodaru." On se okrenu u stolici i viknu
prema otvorenim vratima: "Gurni, uvedi ih."
U prostoriju poče da ulazi kolona ljudi predvođena Halekom; štabni oficiri
izgledali su namrgođeno i ozbiljno, dok su mlađi pomoćnici i specijalisti, koji
su stupali iza njih, imali znatiželjne izglede lica. Kratkotrajni zvuci
komešanja razlegoše se salom dok su ljudi sedali za sto. Blag miris rahag
stimulanta ispuni prostoriju.
"Spremljena je kafa za sve koji to žele", reče Vojvoda.
On pogleda preko svojih ljudi, pomislivši: Dobri su to saradnici. Čovek obično
dobije znatno lošije ljudstvo za ovakve ratove. Sačekao je da iz jedne susedne
sobe bude donesena i poslužena kafa, primetivši pri tom umor na nekim licima.
Onda, on navuče masku tihe efikasnosti, ustade i odsečnim udarcem po stolu
zatraži pažnju prisutnih.
"Dakle, gospodo", reče on, "izgleda da je naša civilizacija toliko duboko
ogrezla u naviku da preduzima invaziju da je postalo nemoguće izvršiti i
najprostije naređenje Carstva bez posezanja u oveštale metode."
Suvi kikot razleže se oko stola i Pol shvati da mu je otac kazao pravu stvar i
na pravi način da poboljša sveopšte raspoloženje. Čak je i prizvuk umora u
njegovom glasu bio na mestu.
"Smatram da će najbolje biti da čujemo ima li Tufir šta da doda svom izveštaju o
Slobodnjacima", nastavi Vojvoda. "Tufire?"
Havat podiže pogled. "Valja podrobnije razmotriti neka ekonomska pitanja posle
mog opšteg izveštaja, ser, ali sada mogu da kažem da mi se sve više čini da su
Slobodnjaci upravo oni saveznici koji su nam potrebni. Oni čekaju sada da vide
da li nam mogu verovati, ali po svemu sudeći igraju otvorenih karata. Poslali su
nam poklon - pustinjsko odelo njihove proizvodnje... karte izvesnih pustinjskih
oblasti koje okružuju uporišta što su ih Harkoneni ostavili za sobom..." On baci
pogled niz sto. "Izveštaji njihove obaveštajne službe pokazali su se potpuno
pouzdani i prilično su nam bili od pomoći u poslovima sa Arbitrom Promene.
Takođe su nam poslali neke prigodne stvarčice - nakit za gospu Džesiku, začin,
napitke, slatkiše, lekove. Moji ljudi upravo ispituju pošiljku. Izgleda da nije
posredi nikakva podvala."
"Dopadaju ti se ovdašnji ljudi, Tufire?" upita jedan od prisutnih za stolom.
Havat se okrenu prema čoveku koji mu je postavio pitanje. "Dankan Ajdaho kaže da
im se treba diviti."
Pol uputi pogled prema ocu, a zatim ga vrati na Havata i upita ga: "Imaš li neku
informaciju o tome koliko ukupno ima Slobodnjaka?"
Havat pogleda Pola. "Na osnovu proizvodnje hrane i nekih drugih pokazatelja
Ajdaho procenjuje da u pećinskom kompleksu koji je on posetio živi desetak
hiljada duša. Njihov vođa kaže da upravlja siečom od dve hiljade ognjišta. Imamo
razloga da verujemo da postoji poprilično mnoštvo ovih siečkih zajednica. Kako
izgleda, sve su one potčinjene izvesnom vladaru po imenu Liet."
"To je nešto novo", reče Leto.
"Možda je posredi moja greška, ser. Postoje stvari koje ukazuju da bi taj Liet
mogao da bude i neko lokalno božanstvo."
Jedan čovek za stolom pročisti grlo i upita: "Je li tačno da imaju veze sa
krijumčarima?"
"Jedan karavan krijumčara krenuo je iz sieča dok je Ajdaho bio u njemu,
natovaren obilatim količinama začina. Koristili su tovarne životinje i prema
vlastitom priznanju polazili su na put dug osamnaest dana."
"Izgleda", reče Vojvoda, "da su krijumčari udvostručili svoje operacije tokom
ovog nemirnog razdoblja. O tome valja podrobno razmisliti. Ne treba da nas mnogo
brinu neovlašćene fregate koje sleću i poleću s naše planete... jer tako je
oduvek bilo. Ali sasvim ih izgubiti iz vida i kontrole - to već nije dobro."
"Imate li plan, ser?" upita Havat.
Vojvoda pogleda Haleka. "Gurni, želim da predvodiš delegaciju, poslanstvo, ako
hoćeš, čiji će zadatak biti da uspostavi kontakt sa tim romantičnim poslovnim
ljudima. Reci im da neću obraćati pažnju na njihove operacije sve dok mi budu
plaćali desetinu. Havat procenjuje da su ih ucene i dodatni ljudi za borbu, koji
su im ranije bili potrebni prilikom operacija, stajali četvorostruko skuplje."
"Šta ako car to dočuje?" upita Halek. "On je veoma ljubomoran na svoje CHOAM
profite, gospodaru."
Leto se osmehnu. "Sakupljaćemo danak otvoreno u ime Šadama IV, a zatim ga
legalno odbiti od poreza koji plaćamo za vojne potrebe. Neka Harkoneni samo
pokušaju da nas osujete! Osim toga, na ovaj ćemo način upropastiti neke lokalne
korumpirane tipove, koji su se obogatili pod Harkonenima. Nema više mita i
ucena."
Osmeh iskrivi Halekovo lice. "Ah, gospodaru, baš divan niski udarac. Dao bih sve
da vidim Baronovo lice kada sazna za ovo."
Vojvoda se okrenu prema Havatu. "Tifure, jesi li nabavio one računovodstvene
knjige za koje si kazao da možeš da ih kupiš?"
"Jesam, gospodaru. Upravo ih podrobno proučavamo. Ja sam ih, međutim, već
prelistao i mislim da mogu da dam prvu procenu."
"Da je čujemo."
"Harkoneni odavde sabiraju deset milijardi solarisa svakih tri stotine trideset
standardnih dana."
Uzbuđeno došaptavanje razleže se oko stola. Čak se i mlađi oficiri, koji su već
ispoljavali znake dosađivanja, uspraviše u stolicama i izmenjaše zabezeknute
poglede.
Halek promrmlja: "'Jer napajaće se iz obilja mora i blaga skrivenog u pesku.'"
"Shvatate, gospodo", reče Leto. "Ima li ovde još nekog ko je toliko naivan da
poveruje da će se Harkoneni mirno spakovati i otići odavde samo zbog toga što je
to Car naredio."
Usledilo je sveopšte klimanje glava i mrmljanje koje je izražavalo saglasnost.
"Ne preostaje nam ništa drugo nego da se mačem i ognjem izborimo za svoje
pravo", reče Leto, a zatim se okrenu prema Havatu. "Ovo je dobra prilika da
podneseš izveštaj o opremi. Koliko su nam ostavili peščanih guseničara,
žetelica, začinskih fabrika i pomoćnog pribora?"
"Kompletnu opremu, kako je navedeno u carskom inventaru koji je sačinio Arbitar
Promene, gospodaru", reče Havat. Pokazao je rukom prema jednom oficiru da mu
doda fasciklu, a zatim ju je otvorio na stolu pred sobom. "Izostavili su da
napomenu kako je više od pola guseničara izvan stroja, da samo za trećinu imamo
letačke transportere pomoću kojih se obavlja prevoz do i od nalazišta začina -
da sve što su nam Harkoneni ostavili samo što se nije raspalo. Možemo se
smatrati srećnim ako uspemo da polovinu opreme osposobimo za upotrebu, a još
srećniji ako četvrtina bude mogla da se koristi kroz šest meseci."
"Uglavnom onako kako smo i očekivali", reče Leto. "Kakva je konačna procena
glavne opreme?"
Havat baci pogled prema otvorenoj fascikli. "Oko devet stotina trideset
žetelica-fabrika može da bude upućeno na posao za nekoliko dana. Oko šest
hiljada dve stotine pedeset ornitoptera za nadziranje, izviđanje i meteorološka
osmatranja... što se letačkih transporeta tiče, ima ih manje od hiljadu."
Halek reče: "Da li bi nas jeftinije stajalo ako bismo ponovo započeli pregovore
sa Esnafom u vezi sa jednom orbitirajućom fregatom koja bi služila kao
meteorološki satelit?"
Vojvoda pogleda Havata. "Ničeg novog tu, a, Tufire?"
"Za sada moramo pronaći neko drugo rešenje", uzvrati Havat. "Agent Esnafa uopšte
se nije upuštao u pregovaranje sa nama. Naprosto mi je stavio do znanja - kao
Mentat Mentatu - da je cena izvan našeg domašaja i da će tako ostati, bez obzira
na to koju sumu budemo ponudili. Naš zadatak je da otkrijemo uzrok ovakvog stava
pre no što im se ponovo obratimo."
Jedan od Halekovih oficira za stolom promeškolji se na stolici i reče: "Ali to
je nepravedno!"
"Pravda?" Vojvoda pogleda čoveka. "Ko traži pravdu? Mi sami sprovodimo vlastitu
pravdu. Zavodimo je ovde na Arakisu - gde ćemo ili pobediti ili umreti. Da li
vam je možda žao što ste na našoj strani, ser?"
Čovek se zabulji u Vojvodu, a onda reče: "Nije, ser. Ko bi mogao odbiti da uzme
udela u najvećem planetnom izvoru dobiti u celom svemiru... ne, ja sam i dušom i
telom sa vama. Oprostite što mi se ono omaklo, ali..." on slegnu ramenima,
"...povremeno svi podlegnemo dejstvu ogorčenosti."
"Ogorčenost razumem", reče Vojvoda. "Ali nemojmo vapiti za pravdom sve dok imamo
ruke i slobodu da ih upotrebimo. Muči li još nekog od vas ogorčenost? Ako je
tako, dajte joj slobodno maha. Ovo je prijateljsko veće gde svako može da iznese
svoje mišljenje."
Halek se promeškolji, pa reče: "Ono što nas je sve ogorčilo, ser, jeste
činjenica da među nama nema nijednog dobrovoljca iz neke druge Velike Kuće. Oni
vam se obraćaju sa 'Leto Pravedni' i obećavaju vam večno prijateljstvo, ali samo
dotle dok ih to ništa ne košta."
"Oni još ne znaju ko će da odnese prevagu u ovoj promeni", reče Vojvoda. "Mnoge
Kuće mogu da zahvale činjenici što se nisu upuštale ni u kakve opasne
pustolovine za svoju dobrobit. Ne možemo ih kriviti zbog toga. Jedino nam
preostaje da ih preziremo." On pogleda Havata. "Bilo je reči o opremi. Da li bi
bio dobar da nam prikažeš nekoliko primeraka kako bi se ljudi upoznali sa novim
mašinama?"
Havat klimnu glavom i dade rukom znak jednom oficiru koji je stajao uz
projektor.
Solido trodimenzionalna projekcija pojavi se na površini stola, na razdaljini od
jedne trećine od Vojvode. Neki ljudi sa suprotnog kraja ustadoše da bi bolje
videli.
Pol se naže napred i zagleda preme mašini.
U poređenju sa sićušnim projekcijama ljudskih prilika koje su stajale oko nje
izgledalo je da je naprava dugačka stotinu dvadeset metara, a široka oko
četrdeset. Bilo je to u osnovi jedno dugačko, insektoliko telo, koje se kretalo
na dve zasebne, široke gusenice.
"Ovo je žetelica-fabrika", objasni Havat. "Izabrali smo za projektovanje jednu
koja je u dobrom stanju. Posredi je guseničar koji je stigao ovamo verovatno sa
prvom ekipom carskih ekologa; još je u radnom stanju... premda ne umem da
objasnim kako... ili zašto."
"Ako je to onaj koga nazivaju 'Stara Marija', onda mu je mesto u muzeju", reče
jedan oficir. "Mislim da su je Harkoneni držali isključivo kao sredstvo za
kažnjavanje... kao pretnju kojom su zastrašivali svoje radnike. 'Budi dobar ili
ćemo te prebaciti na Staru Mariju.'"
Za stolom se oglasi kikot.
Pol nije dopustio da i na njega deluje ova šala, već je svu pažnju usredsredio
na projekciju i na pitanja koja su stala da mu se roje u glavi. On uperi prst
prema slici na stolu i reče: "Tufire, postoje li toliko veliki peščani crvi koji
bi bili kadri da progutaju čak i ovu mašinu?"
Oko stola namah zavlada muk. Vojvoda promrmlja neku kletvu sebi u bradu, ali
onda pomisli: Ne - moraju se suočiti sa ovdašnjom stvarnošću.
"Ima takvih crva u dubokoj pustinji koji bi čitavu ovu fabriku mogli da smažu u
jednom zalogaju", reče Havat. "Ovde, bliže Zaštitnom Zidu, gde se nalazi većina
rudnika začina, postoji mnoštvo crva sposobnih da onesposobe ovu fabriku, a
zatim da je natenane prožderu."
"Zašto ne preduzmemo zaštitu?" upita Pol.
"Prema Ajdahovom izveštaju", uzvrati Havat, "štitnici su opasni u pustinji.
Štitnici za ljude prizvali bi svakog crva na više stotina metara unaokolo. Kako
izgleda, oni u njima izazivaju ubilačku mahnitost. To nam jemči data reč
Slobodnjaka i nema razloga da sumnjamo u nju. Ajdaho nije video nikakvog znaka
štitničke opreme u sieču."
"Baš nikakvog?" upita Pol.
"Bilo bi prilično teško prikriti takve stvarčice među više hiljada ljudi", reče
Havat. "Ajdaho je imao pristup u sve delove sieča. Nije video nikakav štitnik,
niti bilo kakav nagoveštaj njegove upotrebe."
"To je neobično", primeti Vojvoda.
"Harkoneni su jamačno obilato koristili štitnike ovde", reče Havat. "Imaju
servisna postrojenja u svakom garnizonskom selu, a u knjigama su navedeni mnogi
veliki troškovi na račun novih štitnika i rezervnih delova."
"Imaju li, možda, Slobodnjaci neki način da neutrališu štitnike?" upita Pol.
"Malo je verovatno", reče Havat. "Razume se, tako nešto je teorijski moguće -
smatra se da bi u tu svrhu valjano poslužio aparat za statički protivnaboj,
ukoliko bi bio veliki kao kakva pokrajina, ali još nikome nije pošlo za rukom da
sličnu napravu ostvari u praksi."
"Čuli smo o tome i ranije", reče Havat. "Krijumčari održavaju prisne veze sa
Slobodnjacima i sigurno bi nabavili takvu napravu da je postojala. A oni se
uopšte ne bi snebivali da je iznesu sa ove planete i puste na slobodno kosmičko
tržište."
"Ne dopada mi se nedostatak odgovora na pitanje ovakvog značaja", reče Leto.
"Tufire, želim da daš apsolutni primat rešenju ovog problema."
"Već radimo na tome, gospodaru." On pročisti grlo. "Ah, Ajdaho je nešto rekao:
kazao je da ne može biti nikakve zablude u pogledu stava Slobodnjaka prema
štitnicima. Kazao je da ih oni veoma uveseljavaju."
Vojvoda nabra obrve i reče: "Predmet o kome razgovaramo jeste oprema za kopanje
začina."
Havat uputi znak rukom oficiru pokraj projektora.
Solido-sliku žetelice-fabrike zamenila je projekcija neke krilate naprave, uz
koju su prilike ljudi izgledale patuljasto. "Ovo je letač", reče Havat. "Posredi
je, zapravo, veliki topter, čija je jedina funkcija da prebaci fabriku do
bogatih nalaza začina u pesku, odnosno da je izbavi iz neprilike kada se pojavi
neki peščani crv. Oni se uvek pojave. Žetva začina predstavlja proces stalnog
uzmicanja i vraćanja, pri čemu se nastoji da se sakupi što više."
"Sasvim u skladu sa moralom Harkonena", reče Vojvoda.
Preglasan smeh naglo se razlegao prostorijom.
U projekcionoj žiži letača je zameno ornitopter.
"Ovi topteri su prilično konvencionalni", reče Havat. "Jedina preudešenja
izvršena su da bi im se povećao domet, a preduzeta je posebna briga da se neki
bitni otvori obezbede protiv peska i prašine. Štitnikom je opskrbljen tek svaki
trideseti: generatori štitnika uklonjeni su verovatno stoga da bi se uštedom na
težini dobilo na dometu."
"Ne dopada mi se to potcenjivanje štitnika", promrmlja Vojvoda, pomislivši pri
tom: Je li to Harkonenova tajna? Znači li to da uopšte nećemo biti u mogućnosti
da umaknemo na zaštićenim fregatama ako nam sreća okrene leđa? On odsečno
odmahnu glavom, odagnavajući od sebe takve misli, a zatim reče: "Pozabavimo se
malo poslovnom stranom. Kakav profit možemo da očekujemo?"
Havat okrenu dve strane u beležnici. "Posle procene obima opravki i stanja
upotrebljivih uređaja, izračunali smo predračunski iznos operativnih troškova.
Suma je, razume se, nešto veća od stvarne, budući da nam to obezbeđuje
sigurnosnu marginu." On zaklopi oči u mentatskom polutransu, a zatim reče: "Pod
Harkonenima, održavanje i plate iznosili su do četrnaest procenata. Imaćemo
sreće ako nas to isto u početku bude stajalo trideset procenata. Uzmu li se u
obzir nove investicije i faktori rasta, uključujući tu i procenat za CHOAM,
odnosno vojne troškove, margina našeg profita biće smanjena svega na šest odsto
sve dok ne budemo uspeli da zamenimo istrošenu opremu. Tek ćemo tada biti kadri
da profit vratimo u normalne granice između dvanaest i petnaest odsto." On
otvori oči. "Osim ako moj gospodar ne želi da primeni Harkonenove metode."
"Nastojaćemo da situaciju na planeti postavimo na čvrste i trajne temelje", reče
Vojvoda. "Moraćemo da velikom postotku stanovništva obezbedimo srećan život - a
naročito Slobodnjacima."
"Da, naročito Slobodnjacima", složi se Havat.
"Naš položaj na Kaladanu", reče Vojvoda, "zavisio je od premoći na moru i u
vazduhu. Ovde ćemo morati da se preusmerimo na nešto što sam nazvao pustinjska
premoć. Možda je u nju uključena i premoć u vazduhu, ali nije obavezno. Skrećem
vam pažnju na nedostatak štitnika za toptere." On odmahnu glavom. "Harkoneni su
se oslanjali na neprekidnu rotaciju osoblja koje potiče sa drugih planeta na
ključnim mestima u njihovom sistemu. Mi to ne smemo. Svaka nova grupa sadržala
bi određenu kvotu provokatora."
"U tom slučaju se moramo zadovoljiti znatno manjim profitom i ograničenijom
žetvom", reče Havat. "Naša proizvodnja u prve dve sezone biće za po trećinu
manja od proseka Harkonena."
"Upravo tako", reče Vojvoda. "Baš kao što smo i očekivali. Moraćemo da ubrzamo
stvari sa Slobodnjacima. Voleo bih da raspolažemo sa pet bataljona Slobodnjaka
pre nego što dođe do prvog sravnjivanja računa sa CHOAM-om."
"To nije baš mnogo vremena, ser", reče Havat.
"Znam, ali iz ove se kože ne može. Doći će ovde sa Sardaukarima prerušenim u
harkonenske livreje čim im se ukaže prilika za to. Šta misliš, koliko njih će da
nas napadne, Tufire?"
"Ukupno četiri ili pet bataljona, ser. Ne više - s obzirom na visoke cene koje
Esnaf traži za prevoz trupa."
"Pet bataljona Slobodnjaka plus naše snage trebalo bi da budu dovoljni. Ukoliko
se dočepamo nekoliko živih Sardaukara i sa njima prodefilujemo pred Većem
Landsrada, stvari će se iz osnove promeniti... sa profitom ili bez njega."
"Daćemo sve od sebe, ser."
Pol pogleda oca, a zatim Havata, iznenada svestan Mentatovih godina, svestan
činjenice da je starac služio tri pokolenja Atreida. Ostario je. To se
ispoljavalo u reumatičnom sjaju smeđih očiju, u obrazima koje su egzotični
meteorološki uslovi ispucali i opalili, u povijenoj krivini ramena, kao i u
tankim usnama optočenim bobičastom bojom safo soka.
Toliko stvari zavisi od jednog starca, pomisli Pol.
"Trenutno se nalazimo u ratu ubica", reče Vojvoda, "ali on još nije uzeo punog
maha. Tufire, dokle smo stigli u okršaju sa Harkonenima?"
"Eliminisali smo dve stotine pedeset njihovih ključnih ljudi, gospodaru.
Preostalo je još najviše tri ćelije Harkonena - ukupno možda stotinjak ljudi."
"Ti ljudi Harkonena koje ste smakli...", reče Vojvoda, "da li su pripadali
imućnim klasama?"
"Većina, gospodaru. Uglavnom su bili iz klase preduzetnika."
"Želim da falsifikuješ potpise svih njih na zakletvama na vernost", reče
Vojvoda. "Kopije dostavi arhivi Arbitra Promene. Javno ćemo ih optužiti da su se
lažno zakleli. Sve će biti legalno. Konfiskovaćemo im imovinu, uzeti sve,
rasturiti porodice, sasvim ih ogoliti. Obavezno ćemo se pobrinuti da Kruna
dobije svojih deset odsto. Sve mora da bude u duhu zakona."
Tufir se osmehnu, otkrivši crveno obojene zube ispod jedrih usana. "Potez
dostojan vaše oštroumnosti, gospodaru. Stidim se što se prvi nisam toga
dosetio."
Halek nabra obrve sa druge strane stola, iznenađen podjednako mrkim izgledom
Polovog lica.
To je greška, pomisli Pol. Time će protivnici biti nagnani da se samo još žešće
bore. Predajom ništa neće dobiti.
Znao je da je to u skladu sa pravilima koja vladaju u kanliju, ali takav potez
mogao je da ih uništi čak i ako im donese pobedu.
"'Bio sam stranac u stranoj zemlji'", navede citat Halek.
Pol ga pogleda, prepoznavši navod iz O.K. Biblije i upitavši se: Da li to i
Gurni želi da se intrige okončaju?
Vojvoda baci pogled kroz prozore u tamu, a zatim ga vrati na Haleka. "Gurni,
koliko si peščanih radnika ubedio da ostanu sa nama?"
"Ukupno dve stotine osamdeset šest, ser. Mislim da bi trebalo da ih prihvatimo i
da se još smatramo srećnima. Svi spadaju u najkorisniju kategoriju."
"Samo toliko?" Vojvoda skupi usne, a zatim reče: "Dobro, saopšti im..."
Buka na vratima ga prekide. Dankan Ajdaho prođe kroz postavljenu stražu, pohita
duž stola, priđe Vojvodi i naže mu se do uha.
Vojvoda mu dade znak da se uspravi i reče: "Govori glasno, Dankane. Zar ne vidiš
da je ovo poverljivo osoblje?"
Pol osmotri Ajdaha, uočivši njegove mačje kretnje i brzinu refleksa; ove osobine
činile su ga krajnje neprijatnim protivnikom, čak i kada je bio u svojstvu
učitelja u baratanju oružjem. Ajdahovo tamno, okruglo lice okrenu se prema Polu;
njegove oči, koje su ličile na dva blistava dragulja što se sjaje iz nedara
pećine, kao da ga uopšte nisu prepoznale, ali je Pol ipak opazio obrazinu
vedrine preko grimase uzbuđenja.
Ajdaho uputi pogled duž stola, a onda reče: "Sukobili smo se sa Harkonenovim
najamnicima prerušenim u Slobodnjake. Sami Slobodnjaci uputili su nam glasnika
da nas upozore na obmanu. Tokom napada, međutim, ustanovili smo da su Harkoneni
postavili zasedu glasniku Slobodnjaka - i da su ga teško ranili. Umro je dok smo
ga prebacivali ovamo da se naši lekari pobrinu o njemu. Videvši u kakvom je
stanju, zaustavio sam se da preduzmem nešto i upravo u tom času iznenadio sam ga
u pokušaju da nešto odbaci od sebe poslednjim atomima snage." Ajdaho uputi
pogled prema Letou. "Nož, gospodaru, nož kakav još nikada niste videli."
"Kris-nož?" upita neko.
"Nema sumnje", uzvrati Ajdaho. "Mlečnobeo i obasjan nekom svojom unutrašnjom
svetlošću." On zavuče ruku u tuniku i izvuče odatle korice iz kojih je virio
balčak, crn i izbrazdan.
"Ne vadi oštricu iz korica!"
Glas se začuo iz otvorenih vrata na suprotnom kraju prostorije, vibrirajući i
prodoran, nagnavši sve prisutne da ustanu i da pogledaju u tom pravcu.
U vratima je stajala visoka prilika u plaštu, a ulaz su joj spračavali ukršteni
mačevi stražara. Jarkobronzani plašt obavijao je čoveka od glave do pete, sa
izuzetkom jednog otvora u tamnom velu kapuljače, gde su se videle potpuno plave
oči - sasvim lišene beonjača.
"Dozvolite mu da uđe", prošaputa Ajdaho.
"Pustite čoveka", reče Vojvoda.
Stražari su oklevali nekoliko trenutaka, a zatim spustiše mačeve. Čovek uđe u
prostoriju i zaustavi se naspram Vojvode.
"Ovo je Stilgar, poglavar sieča koga sam posetio, vođa onih koji su nas
upozorili na prerušene najamnike", objasni Ajdaho.
"Dobro došli, ser", reče Leto. "Zašto ne bi trebalo da vadimo nož iz korica?"
Stilgar uputi pogled prema Ajdahou, a zatim reče: "Ti si imao prilike da se
upoznaš sa našim običajima časti i čistote. Tebi bih dopustio da vidiš nož
čoveka prema kome si se pokazao kao prijatelj." Pogled mu pređe preko ostalih
ljudi u prostoriji. "Ali ove druge ne znam. Zar bi dopustio da oskrnave jedno
časno oružje?"
"Ja sam Vojvoda Leto", reče Vojvoda. "Da li bi mi dopustio da vidim nož?"
"Dopustiću ti da zaslužiš pravo da ga izvučeš iz korica", uzvrati Stilgar, a kad
se oko stola podiglo protestno mrmljanje, on podiže tanku ruku prošaranu tamnim
žilama. "Podsećam vas da je ovaj nož pripadao nekome ko vam je bio prijatelj."
U tišini punoj iščekivanja koja je usledila, Pol stade da proučava čoveka,
osetivši oreol moći koji je zračio iz njega. Bio je to vođa - vođa Slobodnjaka.
Jedan čovek blizu sredine stola naspram Pola promrmlja: "Ko je on da nam soli
pamet kakva prava imamo na Arakisu?"
"Kažu da Vojvoda Leto Atreid vlada uz pristanak svojih podanika", reče
Slobodnjak. "Moram vam reći kako u tom pogledu stvar stoji sa nama: određena
odgovornost pada na onoga ko je video kris-nož." On uputi tmuran pogled prema
Ajdahu. "Takvi su naši. Oni ne smeju da napuste Arakis bez našeg pristanka."
Halek i nekolicina drugih počeše da ustaju sa ljutitim izrazima lica. Halek
reče: "Vojvoda Leto je taj ko određuje da li..."
"Trenutak samo", reče Leto i blagost njegovog glasa zaustavi ostale. Ovoga ne
smemo da ispustimo iz ruku, pomisli on, a zatim se obrati Slobodnjaku: "Ser, ja
poštujem i uvažavam lično dostojanstvo svakog čoveka koji poštuje moje
dostojanstvo. Odista sam vaš dužnik. A ja uvek plaćam svoje dugove. Ako vaš
običaj nalaže da ovaj nož ostane u koricama, onda i ja to naređujem. A ukoliko
postoji bilo koji način na koji bismo mogli da ukažemo počast čoveku koji je
umro nas radi, sve što treba da uradite to je da nam skrenete pažnju na njega."
Slobodnjak pogleda Vojvodu, a zatim lagano skide veo, otkrivši iza njega tanak
nos i pune usne okružene sjajnocrnom bradom i brkovima. Zatim se naže nad plohu
stola i namerno pljunu na poliranu površinu.
Ljudi oko stola skočiše na noge, ali ih zadrža Ajdahov glas koji gromko odjeknu
u prostoriji: "Stojte!"
U iznenadnoj i naelektrisanoj tišini Ajdaho reče: "Zahvaljujemo ti, Stilgare, na
daru tvoje telesne vlage. Prihvatamo je u duhu u kome nam je data." Ajdaho
takođe pljunu na sto ispred Vojvode.
Zatim se naže do Vojvode i reče mu prigušenim glasom: "Ne zaboravite koliko je
voda ovde dragocena, ser. Ovo je bio izraz poštovanja."
Leto se zavali dublje u stolicu i uhvati Polov pogled: spokojan smešak u
rubovima sinovljevih očiju; istovremeno, osetio je popuštanje napetosti za
stolom kako su ljudi počeli polako da uviđaju u čemu je, zapravo, stvar.
Slobodnjak pogleda Ajdaha i reče: "Dobro si se pokazao u mom sieču, Dankane
Ajdaho. Da li si se možda zavetovao na vernost svom Vojvodi?"
"Traži da se stavim u njegovu službu, ser", reče Ajdaho.
"Da li bi prihvatio dvostruku zakletvu na vernost?" upita Leto.
"Želite li da mu pristupim, ser?"
"Želim da sam doneseš odluku o tome", reče Leto, ne mogavši da prikrije hitnju u
glasu.
Ajdaho stade da promatra Slobodnjaka. "Da li bi me primio pod tim uslovima,
Stilgare? Biće trenutaka kada ću morati da se vratim kako bih služio mog
Vojvodu."
"Dobro si se borio i učinio sve što si mogao za našeg prijatelja", reče Stilgar,
a zatim podiže pogled prema Letou. "Učinimo ovako: neka čovek po imenu Ajdaho
zadrži kris-nož, koji mu se trenutno nalazi u ruci, kao znak vernosti nama; on,
razume se, mora biti očišćen i podvrgnut obredima, ali to nije problem. Postaće
Slobodnjak i vojnik Atreida. Već ima prethodnika u ovom pogledu: Liet služi dva
gospodara."
"Dankane?" upita Leto.
"Razumem, ser", reče Ajdaho.
"Onda smo se složili", zaključi Leto.
"Tvoja voda je naša, Dankane Ajdaho", reče Stilgar. "Telo našeg prijatelja
ostaje sa tvojim Vojvodom. Njegova voda je voda Atreida. To je spona koja nas
vezuje."
Leto uzdahnu, osmotri Havata i uhvati pogled starog Mentata. Havat klimnu glavom
zadovoljnog izraza lica.
"Sačekaću dole", reče Stilgar, "dok se Ajdaho oprosti sa prijateljima. Turok se
zvao naš mrtvi prijatelj. Setite se toga kada dođe vreme da se oslobodi njegova
duša. Vi ste Turokovi prijatelji."
Stilgar stade da se okreće.
"Zar nećete ostati još malo?" upita ga Leto.
Slobodnjak se okrenu, nehajnim pokretom zabaci veo natrag preko lica i podesi
nešto ispod njega. Pol u magnovenju spazi nekakvu cevčicu pre no što mu je veo
zaprečio vidik.
"Ima li razloga da ostajemo?" upita Slobodnjak.
"Želeli bismo da vam ukažemo počasti", reče Vojvoda.
"Počasti mi nalažu da budem na drugom mestu", uzvrati Slobodnjak, a zatim baci
još jedan pogled prema Ajdahu, okrenu se i krupnim koracima iziđe napolje između
stražara kod vrata.
"Ako su ostali Slobodnjaci njegovog soja, bićemo od koristi jedni drugima", reče
Leto.
Ajdaho primeti suvim glasom: "On je dobar primer, gospodaru."
"Jasno ti je šta ti valja činiti, Dankane?"
"Ja sam vaš ambasador kod Slobodnjaka, ser."
"Mnogo zavisi od tebe, Dankane. Biće nam potrebno najmanje pet bataljona ovih
ljudi pre no što Sardaukari udare na nas."
"Biće to prilično naporan poduhvat, ser. Slobodnjaci se diče svojom
nezavisnošću." Ajdaho je oklevao za trenutak, a onda nastavi: "Postoji još jedna
stvar, ser. Jedan od najamnika koje smo uhvatili pokušao je da se dočepa ovog
noža sa mrtvog tela našeg prijatelja Slobodnjaka. Kazao nam je da je Harkonen
raspisao nagradu od milion solarisa svakome ko mu donese jedan kris-nož."
Letoova brada se podiže u nagloj kretnji koja je izražavala iznenađenje. "Zašto
su im toliko potrebna ova sečiva?"
"Nož je izrađen od zuba peščanog crva; on je obeležje Slobodnjaka, ser. Pomoću
njega, plavooki ljudi imaju pristupa u bilo koji sieč u zemlji. Mene bi, na
primer, zatvorili i podvrgli teškom ispitivanju ako ne bih bio poznat. Ne ličim
mnogo na Slobodnjaka, ali..."
"Piter de Vries", reče Vojvoda.
"Čovek dijaboličnog lukavstva, gospodaru", reče Havat.
Ajdaho zavuče nož u korice ispod tunike.
"Dobro čuvaj taj nož", reče mu Vojvoda.
"Razumem, gospodaru." On potapša primopredajnik koji mu je bio zakačen za pojas.
"Javiću se što pre budem mogao. Tufir ima moju pozivnu šifru. Koristićemo bojni
jezik." On pozdravi po vojnički, okrenu se na peti i pohita za Slobodnjakom.
Iz hodnika se začu bat koraka koji se udaljavahu.
Leto i Havat izmeniše pogled pun razumevanja, a zatim se osmehnuše.
"Čeka nas mnogo posla, ser", reče Halek.
"A ja vas samo zadržavam", uzvrati Leto.
"Imam ovde izveštaj o isturenim bazama", reče Havat. "Hoćete li da vam ga
podnesem neki drugi put, ser?"
"Da li će nam uzeti mnogo vremena?"
"Izložiću ga sasvim sažeto. Medju Slobodnjacima se priča da ima više od dve
stotine ovakvih isturenih baza, koje su podignute ovde na Arakisu tokom
razdoblja pustinjskih botaničkih oglednih postaja. Smatra se da su sve
napuštene, ali ima izveštaja o tome da su prethodno hermetički zatvorene."
"Oprema je još u njima?" upita Vojvoda.
"Tako stoji u izveštajima koje sam primio od Dankana, ser."
"Gde se nalaze?" upita Halek.
"Postoji samo jedan odgovor na to pitanje", reče Havat. "Liet je taj ko zna."
"Bog je taj ko zna", promrmlja Leto.
"Možda nije tako, ser", reče Havat. "Čuli ste da je Stilgar izgovorio to ime. Da
nije imao na umu neku stvarnu osobu?"
"Služi dva gospodara", reče Halek. "Zvuči kao kakav religijski citat."
"Ti bi to trebalo da znaš", reče Vojvoda.
Halek se osmehnu.
"Taj Arbitar Promene", reče Leto, "carski ekolog... Kines... zar i on ne bi
trebalo da zna gde su smeštene te baze?"
"Ali, ser", opomenu ga Havat, "taj čovek je carski službenik."
"Ali je istovremeno daleko od Cara", reče Leto. "Želim te baze. Možda se u njima
nalazi materijal koji bismo mogli da spasemo i upotrebimo za opravku naše
operativne opreme."
"Ser!" reče Havat. "Te baze još predstavljaju zakoniti posed njegovog
veličanstva."
"Meteorološki uslovi koji vladaju ovde dovoljno su teški da unište bilo šta",
uzvrati Vojvoda. "Uvek se možemo vaditi na vremenske neprilike. Nađite tog
Kinesa i bar ustanovite da li baze uopšte postoje."
Pol skliznu pogledom po licima ljudi oko sebe i primeti pomnost kojom su prosto
gutali svaku reč. Izgledalo je da ih je veoma uznemirio stav dečakovog oca.
"Poslušaj ga, oče", reče Pol prigušenim glasom. "Istinu govori."
"Ser", reče Havat, "te baze bi, doduše, mogle da nas opskrbe materijalom kojim
bismo opravili svaki deo opreme što nam je dostavljen, ali i da se nalaze izvan
našeg domašaja iz strateških razloga. Brzopleto ćemo postupiti ako počnemo da
delamo pre no što se podrobnije obavestimo o celoj stvari. Taj Kines ima poznat
arbitarski autoritet u celom carstvu. Ne smemo to smetnuti s uma. Osim toga, i
Slobodnjaci su mu naklonjeni."
"Dobro, obavite posao u rukavicama", reče Vojvoda. "Želim jedino da znam da li
baze postoje."
"Kako želite, ser." Havat ponovo sede i obori pogled.
"U redu", reče Vojvoda. "Znamo šta nas očekuje: posao. Za to smo i obučeni.
Imamo u tom pogledu izvesno iskustvo. Poznato nam je kakva će biti nagrada, a
jasna nam je i alternativa. Svako je dobio svoj zadatak." On pogleda Haleka.
"Gurni, pobrini se najpre oko krijumčara."
"'Otići ću kod pobunjenika koji obitavaju u sušnom kraju'", odrecitova Halek.
"Jednoga dana zateći ću ovoga čoveka bez prigodnog citata i onda će da izgleda
kao ogoljen", reče Vojvoda.
Kikot se oglasi oko stola, ali Pol primeti izvesnu usiljenost u njemu.
Vojvoda se okrenu prema Havatu. "Postavi još jedno komandno mesto za obaveštajnu
i komunikacionu službu na ovom spratu, Tufire. Kada sve bude sređeno, javi mi se
radi jednog dogovora."
Havat ustade i osvrnu se po prostoriji kao da traži podršku. Zatim se okrenu i
povede povorku napolje. Ljudi su žurno krenuli za njim, uz škripu stolica po
podu i manju gužvu tu i tamo.
Završilo se gužvom, pomisli Pol posmatrajući leđa poslednjih ljudi koji su
izlazili. Ranije se veće uvek okončavalo u savršenom redu. Ovaj sastanak je,
međutim, bio sasvim smušen, osujećen vlastitom neprikladnošću i bez pravog
dogovora na kraju.
Po prvi put, Pol je dopustio sebi da uzme u obzir stvarnu mogućnost poraza - ne
zato što ga je obuzeo strah ili zbog upozorenja, kakvo je bilo ono od stare
Časne Majke, već na osnovu vlastite procene situacije.
Otac mi je očajan, pomisli on. Situacija uopšte nije povoljna po nas.
A tu je i Havat: Pol se priseti kako se stari Mentat ponašao za vreme
konferencije - tanana oklevanja, znaci uznemirenosti.
Havata je nešto ozbiljno mučilo.
"Najbolje bi bilo da ovde provedeš ostatak noći, sine", reče Vojvoda. "Uostalom,
uskoro će svanuti. Obavestiću ti majku o tome." On ustade, polako, ukrućeno.
"Zašto ne sastaviš nekoliko stolica i ne opružiš se na njima da se malo
odmoriš?"
"Nisam mnogo umoran, ser."
"Kako želiš."
Vojvoda ukrsti ruke na leđima i poče da korača duž stola.
Poput zveri u kavezu, pomisli Pol.
"Da li ćeš sa Havatom razgovarati o mogućnosti da se među nama nalazi izdajnik?"
upita Pol.
Vojvoda se zaustavi naspram sina i progovori prema tamnim prozorima.
"Razgovarali smo o toj mogućnosti već mnogo puta."
"Starica je bila tako sigurna u sebe", reče Pol. "A poruka koju je majka..."
"Preduzeli smo mere predostrožnosti", reče Vojvoda. On se osvrnu po prostoriji i
Pol tog časa opazi iskru nečeg divljeg u očevim očima. "Ostani ovde. Moram sa
Tufirom da se dogovorim oko komandnih mesta." On se okrenu, iziđe krupnim
koracima iz sobe i kratko klimnu glavom straži na vratima.
Pol se zagleda prema mestu gde mu je otac stajao. Taj prostor je bio prazan još
pre no što je Vojvoda izišao iz prostorije. Tog trenutka na um mu pade staričino
upozorenje: "...za oca ništa."
13.
Tog prvog dana, dok se Muad'Dib vozio sa porodicom kroz ulice Arakena, neki među
okupljenim svetom setili su se legendi i proročanstava i stali da uzvikuju:
"Mahdi!" No, taj uzvik bio je više pitanje nego tvrdnja, jer tada su se samo
mogli nadati da je on taj koji je predskazan kao Lisan al-Gaib, Glas iz
Spoljnjeg Sveta. Pažnja im je bila usredsređena i na majku, pošto su čuli da je
ona članica reda Bene Geserit, a sada su se lično mogli osvedočiti da je takođe
jedan Lisan al-Gaib.
Iz 'Uputnika o Muad'Dibu' princeze Irulan
Vojvoda je zatekao Tufira Havata samog u ugaonoj prostoriji gde ga je straža
uputila. Iz susedne sobe dopirali su zvuci ljudi koji su postavljali
komunikacionu opremu, ali je ovde ipak bilo prilično tiho. Vojvoda se osvrnu oko
sebe dok je Havat ustajao od stola zatrpanog raznim papirima. Prostorija je
imala zelene zidove i u njoj su se, osim stola, nalazile još tri suspenzorske
stolice sa kojih je harkonenski amblem "H" očigledno na brzinu skinut, tako da
se moglo videti ogoljeno mesto u inače sjajnoj polituri.
"Stolice su isključene, ali sasvim bezbedne", reče Havat. "Gde je Pol, ser?"
"Ostavio sam ga u sali za konferencije. Nadam se da će se malo odmoriti sada
kada više nisam tamo da ga ometam u tome."
Havat klimnu glavom, a zatim ode do vrata susedne sobe i zatvori ih,
odagnavajući tako buku koju je stvaralo statičko i elektronsko iskričenje.
"Tufire", reče Leto, "zanimaju me carske i harkonenske rezerve začina."
"Gospodaru?"
Vojvoda skupi usne. "Skladišta su podložna uništenjima." On podiže ruku u
trenutku kada je Havat zaustio da nešto kaže. "Ne, ostavimo careve zalihe na
miru. I njemu bi sigurno bilo milo kada bi se Harkonen našao u neprilici. A da
li bi Baron mogao da uloži protest ukoliko bi došlo do uništenja nečeg što on ne
sme otvoreno da prizna da poseduje?"
Havat odmahnu glavom. "Nemamo mnogo ljudi na raspolaganju, ser."
"Uzmi nekoliko Ajdahovih. A možda se nađe i nešto Slobodnjaka koji ne bi imali
ništa protiv jednog putovanja na drugu planetu. Diverzija na Giediju Jedan imala
bi određene taktičke pogodnosti, Tufire."
"Kako vi kažete, gospodaru." Kada se Tufir okrenuo, Vojvoda primeti znake
nervoze na starcu i pomisli: Možda podozreva da sam izgubio poverenje u njega.
Sigurno zna da su mi dostavljeni tajni izveštaji o izdajnicima. Pa, biće
najbolje da odmah primirimo strahove koji ga muče.
"Tufire", reče on, "pošto si jedan od malog broja ljudi u koje imam potpuno
poverenje, postoji jedna stvar o kojoj moramo da porazgovaramo. Obojici nam je
jasno da neprekidno moramo biti na oprezu kako bismo sprečili uvlačenje
izdajnika u naše redove... ali dobio sam dva nova izveštaja."
Havat se okrenu i netremice se zagleda u Vojvodu.
Leto mu ponovi priče koje je čuo od Pola.
Umesto da izazovu dostizanje vrhunske mentatske koncentracije u njemu, izveštaji
su samo povećali Havatovu uznemirenost.
Leto je nekoliko trenutaka posmatrao starca, a onda reče: "Nešto kriješ u sebi,
stari prijatelju. Dokučio sam to na osnovu tvoje nervoze za vreme zasedanja
veća. Šta je to što si se ustezao da izložiš pred ostalima na konferenciji?"
Havatove usne boje safoa stajale su poput prave linije, dok su se sićušne bore
slivale u njih. Ta ukočena naboranost nije se promenila ni kad je on rekao:
"Gospodaru, ne znam, zapravo, kako bih vam to kazao."
"Mnogo smo ožiljaka naneli jedan drugome, Tufire", reče Vojvoda. "Ti vrlo dobro
znaš da mi sve možeš reći."
Havat ga je netremice posmatrao dok su mu se glavom rojile misli:
Ovakvog ga najviše volim. To je častan čovek koji zaslužuje svu moju odanost i
naklonost. Zar stvarno moram da ga povredim?
"Dakle?" upita Leto.
Havat slegnu ramenima. "Posredi je deo poruke koju smo izvukli iz jednog
glasnika Harkonena. Poruka je bila namenjena agentu po imenu Pardi. Imamo jake
razloge da verujemo da je taj Pardi bio glavni čovek u Harkonenovom podzemlju
ovde. Što se sadržaja poruke tiče, on bi mogao da ima ili velike ili nikakve
posledice. Sve zavisi kako ga protumačimo."
"Šta je toliko delikatno u njemu?"
"U pitanju je samo delić poruke, ne zaboravite. Sasvim nepotpun fragment. Cela
stvar je bila na minimičnom filmu uz koji je bila prikačena uobičajena kapsula
za uništenje. Zaustavili smo dejstvo kiseline u poslednji čas, tako da smo se
domogli samo jednog delića, ali i taj je izuzetno sugestivan."
"Da?"
Havat ovlaži usne. "U njemu stoji: '...eto nikada neće posumnjati, a kada ga
bude snašao udarac voljene ruke, samo njegovo poreklo biće dovoljno da ga
uništi.' Poruka je nosila Baronov lični pečat, čiju sam autentičnost sam
proverio."
"Sumnja ti je očigledna", reče Vojvoda glasom koji je iznenada postao hladan.
"Radije bih odsekao ruke nego što bi vas ozledio", reče Havat. "Ali, gospodaru,
ako..."
"Gospa Džesika", reče Leto, osetivši kako srdžba počinje da ga izjeda. "Zar nisi
mogao da izvučeš činjenice iz tog Pardija?"
"Na žalost, Pardi više nije bio među živima kada smo se domogli glasnika. Što se
ovoga tiče, siguran sam da nije imao pojma šta nosi."
"Shvatam."
Leto zavrte glavom, razmišljajući: Da prljave li zamisli! Ali sve je to pucanj u
prazno. Znam ja svoju ženu.
"Gospodaru, ako..."
"Ne!" odbrusi Vojvoda. "Posredi je neka greška i..."
"Ne smemo prenebreći mogućnost, gospodaru."
"Sa mnom je već šesnaest godina! Ukazale su joj se nebrojene mogućnosti za... Ti
si lično proverio i školu i ženu!"
Havat progovori gorkim glasom: "Stvari su mogle da mi promaknu."
"Nemoguće je, kažem ti! Harkoneni žele da zatru lozu Atreida - što će reći i
Pola. Jednom su već pokušali. Zar bi žena mogla da se uroti protiv vlastitog
sina?"
"Možda se nije urotila protiv svog sina. A jučerašnji pokušaj lako može da
predstavlja lukavo zamišljenu varku."
"Nije mogla da bude varka."
"Ser, ona ne bi trebalo da zna ko su joj roditelji; ali šta ako je ipak doznala?
Šta ako je dokučila da su je Atreidi učinili siročetom?"
"Preduzela bi nešto znatno ranije. Otrov u moje piće... bodež u noći. Zar je
neko drugi bio u boljoj prilici za to?"
"Harkoneni imaju nameru da vas unište, gospodaru, a ne samo da vas ubiju. Kanli
se odlikuje čitavom skalom suptilnih razlika. Ovo bi moglo da bude pravo remek-
delo vendete."
Vojvodina ramena se opustiše i on zaklopi oči. Izgledao je star i umoran. To ne
može biti, pomisli. Ta žena mi je otvorila svoje srce.
"Postoji li bolji način da me neko uništi nego da u meni začne zrnce sumnje u
ženu koju volim?" upita on.
"Uzeo sam u obzir i tu mogućnost", reče Havat. "Međutim..."
Vojvoda otvori oči, zagleda se u Havata i pomisli: Neka bude sumnjičav. To je
njegov posao, a ne moj. Ukoliko bih se pretvarao da verujem u tu priču, možda bi
pravi krivac postao manje oprezan.
"Šta predlažeš?" prošaputa Vojvoda.
"Za sada, neprekidan nadzor, gospodaru. Držaćemo je sve vreme pod prismotrom.
Nastojaću da se to obavi što neupadljivije. Ajdaho bi najbolje mogao da obavi
taj zadatak. Možda ćemo za nedelju ili dve moći da ga vratimo. Postoji jedan
mladić, uvežban u Ajdahovoj grupi, koji bi bio idealan da ga pošaljemo
Slobodnjacima kao zamenu. Veoma je obdaren u diplomatiji."
"Nemoj dovoditi u opasnost naše dobre odnose sa Slobodnjacima."
"Ništa ne brinite, ser."
"Šta ćemo s Polom?"
"Možda bismo mogli da izvestimo doktora Jueha."
Leto okrenu leđa Havatu. "Prepuštam to tebi."
"Biću krajnje diskretan, gospodaru."
Bar na to mogu da računam, pomisli Leto, a zatim reče: "Malo ću se prošetati.
Ako budem potreban, biću negde u zoni logora. Straža može..."
"Gospodaru, pre no što odete, imam ovde jedan filmklip koji bi trebalo da
pročitate. Posredi je najpribližnija analiza religije Slobodnjaka. Sećate se da
ste mi naložili da podnesem izveštaj o tome."
Vojvoda zastade i progovori ne okrećući se: "Zar ne bi moglo da sačeka?"
"Razume se, gospodaru. Pa ipak, upitali ste me šta svetina viče. Bilo je to
'Mahdi!' Izraz je bio upućen mladom gospodaru. Kada su..."
"Polu?"
"Da, gospodaru. Ovde postoji legenda, proročanstvo, da će im doći vođa, dete Ben
Geserita, koji će im pokazati put ka pravoj slobodi. Sasvim je u skladu sa dobro
poznatim mesijanskim obrascem."
"Misle da je Pol taj... taj..."
"Samo se nadaju, gospodaru." Havat pruži kapsulu sa filmklipom.
Vojvoda je uze i stavi u džep. "Kasnije ću pogledati."
"Svakako, gospodaru."
"Sada mi je potrebno malo vremena da... razmislim."
"Da, gospodaru."
Vojvoda duboko udahnu vazduh i krupnim koracima iziđe iz sobe. U hodniku je
skrenuo desno i stao da korača, držeći ruke na leđima i obraćajući malo pažnje
na to gde se nalazi. Oko njega je bilo mnoštvo hodnika, stepenica, balkona,
dvorana... ljudi koji su ga pozdravljali i povlačili se u stranu da bi ga
propustili da prođe.
Kada je došao do sale za konferencije, zatekao ju je zamračenu i Pola u njoj
kako spava na stolu; dečak je bio pokriven stražarskom uniformom, a pod glavom
je umesto jastuka imao neki mekani ranac. Vojvoda je nečujno prošao kroz
prostoriju i izišao na terasu, odakle se pružao pogled na ceo kosmodrom.
Prepoznavši Vojvodu pri slabom odsjaju svetiljke sa piste, jedan stražar u uglu
balkona stade u stav mirno.
"Voljno", promrmlja Vojvoda, a zatim se naže preko hladne metalne ograde
balkona.
Tišina praskozorja ležala je nad pustinjskim predelom. On podiže pogled. Visoko
gore, zvezde su treperile poput razbacanih cekina na tamnoplavom zaleđu. Nisko
na južnom obzorju, drugi noćni mesec prosijavao je kroz tanku izmaglicu prašine
- nepoverljiv mesec koji ga je posmatrao ciničnom svetlošću.
Vojvoda ga je netremice posmatrao sve dok nije zašao za grebene Zaštitnog Zida,
zamrznuvši ih; u iznenada nastaloj dubokoj tami, on oseti kako ga prožima jeza i
zadrhta.
Ljutnja buknu u njemu.
Ovo je poslednji put da me Harkoneni sputavaju, progone i love, pomisli on. Oni
su gomile đubreta sa pišljivim umovima. Ovde mi valja izboriti se za opstanak!
Preko lica mu pređe senka tuge. Moram da vladam okom i kandžom - poput sokola
među manjim pticama. Ruke mu nesvesno pređoše preko amblema sokola na tunici.
Na istoku, svetlucavo sivilo razređivalo je noć, da bi se potom pretočilo u
mlečno svitanje, koje je prigušivalo sjaj zvezda. A onda, konačno, kao da je
neka nebeska zvonjava obznanila nastupanje zore preko krševitog obzorja.
Prizor je bio tako lep da mu je zaokupio svu pažnju.
Nema umetnika koji bi mogao da se uhvati ukoštac sa ovim.
Nikada ranije nije mogao da zamisli ništa što bi bilo toliko prelepo, kao ovo
neravno, crveno obzorje i purpurnožuti grebenovi. Izvan zone kosmodroma, tamo
gde je slabašna noćna rosa probudila život u žurnom semenu Arakisa, on ugleda
velike mrlje crvenog cveća, kroz koje se provlačila neka neobična ljubičasta
pređa... poput tragova kakvog džinovskog stvorenja.
"Divno jutro, ser", reče stražar.
"Jeste."
Vojvoda klimnu glavom, pomislivši: Možda se ova planeta može još i zavoleti.
Možda će ona postati mio dom mome sinu.
A onda ugleda ljudske prilike kako se kreću cvetnim poljima, krstareći kroz njih
sa neobičnim napravama sličnim kosačicama: skupljači rose. Voda je ovde toliko
dragocena da se čak i rosa mora sabirati.
Ali, ovaj svet može da bude i te kako mrzak, pomisli Vojvoda.
14.
Verovatno ne postoji užasniji trenutak prosvetljenja od onoga kada otkrijete da
vam je otac samo čovek - sazdan kao i svi ostali ljudi od krvi i mesa.
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Vojvoda reče: "Pole, činim nešto mrsko, ali moram."
Stajao je pokraj nosećeg otkrivača otrova koji je postavljen u salu za
konferencije pre no što su prionuli na doručak. Senzorski kraci naprave mlitavo
su stajali opruženi na stolu, podsećajući Pola na nekog jezivog insekta koji je
skoro uginuo.
Vojvodina pažnja bila je upravljena negde izvan prozora, na pistu kosmodroma, po
kome se kovitlala prašina, obasjana jutarnjim suncem.
Pol je pred sobom imao vizirski uređaj u kome se nalazio kratak filmklip o
upražnjavanju religije kod Slobodnjaka. Za sadržaj se pobrinuo jedan od
Havatovih stručnjaka, a Pola je prilično onespokojilo neprekidno pozivanje na
njega samoga.
Mahdi!
Lisan al-Gaib!
Kada bi zaklopio oči, na površinu sećanja izbijali su mu uzvici svetine. Tome su
se, dakle, nadali, pomisli on. A onda mu ponovo padoše na pamet reči stare Časne
Majke: Kvizac Haderah. Spomen na to uzburka mu osećanje vraške svrhovitosti,
osenčivši taj neobičan naziv čuvstvom nečeg poznatog što nije mogao da razume.
"Nešto mrsko?" ponovi Vojvoda.
"Šta to, ser?"
Leto se okrenu i uputi pogled prema sinu. "Harkoneni su naumili da me obmanu
tako što bi me naveli da izgubim poverenje u tvoju majku. Oni i ne slute da bih
ja radije izgubio poverenje u samoga sebe."
"Ne razumem, ser."
Leto ponovo skrenu pogled kroz prozore. Sunce se već prilično uspelo na nebeskom
svodu. Mlečna svetlost obasjavala je kovitlace prašinastih oblaka koji su
tutnjali po kanjonskim ćorsokacima Zaštitnog Zida.
Lagano govoreći prigušenim glasom da bi obuzdao srdžbu, Vojvoda ispriča Polu o
tajanstvenoj poruci.
"Bilo bi to isto kao kada bi izgubio poverenje u mene", reče Pol.
"Moraju da ostanu u uverenju da im je uspelo da me obmanu", reče Vojvoda.
"Potrebno je da poveruju da imaju posla sa potpunom budalom. Sve mora da izgleda
stvarno. Čak ni tvoja majka ne sme ništa da zna o obmani."
"Ali, ser! Zašto?"
"Majčine reakcije ne smeju da budu plod glume. Oh, ume ona da bude prvorazredna
glumica... ali ulog je ovoga puta prevelik. Nadam se da ću tako iščeprkati
izdajnika. Mora da izgleda da sam upao u stupicu. Ozlediću je na ovaj način samo
zato da ne bi pretrpela znatno veću bol."
"Zašto mi to govoriš, oče? Možda će se meni omaći?"
"Neće obraćati pažnju na tebe u ovoj stvari", reče Vojvoda. "Ti ćeš sačuvati
tajnu. Moraš to učiniti." On ode do prozora i nastavi da govori, ne okrećući se.
"Na ovaj način, ako se meni bilo šta dogodi, moći ćeš majci da ispričaš istinu -
da nikada nisam posumnjao u nju, ni za jedan trenutak. Želim da to sazna po
svaku cenu."
Pol oseti kobni prizvuk u očevom glasu i tiho reče: "Ništa ti se neće dogoditi.
Ja..."
"Ćuti, sine."
Pol se zagleda u očeva leđa, uočivši znake umora u uglovima vrata, u liniji
ramena, u usporenim kretnjama.
"Samo si umoran, oče."
"Da, stvarno sam umoran", složi se Vojvoda. "Moralno sam umoran. Možda je najzad
i mene zahvatila melanholična degeneracija Velikih Kuća. A nekada smo bili tako
jak narod."
Pol progovori sa blagim prizvukom srdžbe u glasu: "Naša Kuća nije degenerisana!"
"Nije?"
Vojvoda se okrenu i pogleda sina; oko čvrstih očiju stajali su mu tamni krugovi,
a usne su mu imale ciničnu grimasu. "Trebalo bi da se oženim tvojom majkom, da
je učinim Vojvotkinjom. Pa ipak... moj status neženje pruža nekim Kućama nadu da
se, eventualno, mogu povezati sa mnom posredstvom ćerki-udavača." On slegnu
ramenima. "Ovaj..."
"Majka mi je već sve objasnila."
"Ništa u toj meri ne obezbeđuje odanost jednom vođi od neustrašivog izgleda",
reče Vojvoda. "Strogo sam, stoga, vodio računa da imam upravo takav izgled."
"Ti si dobar vođa", usprotivi se Pol. "Dobro vladaš. Ljudi te dobrovoljno slede
i vole te."
"Moje propagandno odeljenje je jedno od najboljih", reče Vojvoda. On se ponovo
okrenu i upravi pogled prema ravnici. "Za nas ovde na Arakisu postoje veće
mogućnosti nego što je carstvo ikad i pomislilo. Pa ipak, ponekad pomislim da bi
bilo bolje da smo pobegli, postali odmetnici. Ima trenutaka kada poželim da
ponovo utonemo u anonimnost običnog sveta, da postanemo manje podložni..."
"Oče!"
"Da, umoran sam", reče Vojvoda. "Da li si znao da koristimo višak začina kao
sirov materijal i da smo već podigli fabriku za izradu filmske vrpce?"
"Ser?"
"Ne sme da nam ponestane filmske vrpce", reče Vojvoda. "Kako bismo inače
opskrbljivali sela i gradove informacijama? Ljudi moraju da saznaju kako ja
dobro vladam nad njima. Kako bi to doznali ako im ne kažemo?"
"Potreban ti je odmor", reče Pol.
Vojvoda pogleda sina. "Arakis ima još jednu prednost koju sam zaboravio da
pomenem. Začin je ovde u svemu.Ti ga dišeš i jedeš gotovo u svemu. Ustanovio sam
da to stvara izvestan prirodni imunitet na neke od najčešće upotrebljavanih
otrova iz 'Priručnika Ubica'. Osim toga, potreba da se strogo vodi računa o
svakoj kapi vode čini da i sveukupna proizvodnja hrane - kulture kvasca,
hidroponici, hemijska postrojenja, sve - bude pod najpomnijim nadzorom. Ne
možemo da uništimo otrovima velike delove naše populacije - niti možemo biti
napadnuti na taj način. Arakis nas čini moralnim i etičnim."
Pol zausti nešto da kaže, ali ga Vojvoda prekide, rekavši: "Moram imati nekoga
kome mogu da kažem ove stvari, sine." On uzdahnu, a zatim ponovo baci pogled na
suvi predeo gde više nije bilo ni cveća - ono što nisu izgazili sakupljači rose,
uvelo je na žezi jutarnjeg sunca.
"Kaladonom smo vladali pomoću sile na moru i u vazduhu", reče Vojvoda. "Ovde se,
međutim, moramo osloniti na pustinjsku silu. To je tvoje nasledstvo, Pole. Šta
će biti sa tobom ako se meni nešto dogodi? Nećeš biti odmetnička Kuća, već
gerilska Kuća: bićeš progonjen, lovljen."
Pol htede nešto da kaže, ali mu ništa suvislo nije palo na um. Još nikada nije
video oca toliko utučenog.
"Da bi se sačuvao Arakis", reče Vojvoda, "čovek je prinuđen da donosi odluke
koje mogu da ga staju samopoštovanja." On pokaza kroz prozor na zeleno-plavu
zastavu Atreida koja je opušteno visila na koplju u uglu kosmodroma. "Ta časna
zastava mogla bi da postane znamenje mnogog zla."
Pol proguta knedlu u svom grlu. Očeve reči imale su izvesnu zlu kob u sebi,
prizvuk fatalizma, koji je dečaku izazvao osećaj ispraznosti u grudima.
Vojvoda uze tabletu protiv umora iz džepa i proguta je bez vode. "Sila i strah",
reče on. "Oruđa državništva. Moram da naložim da počnu pojačane vežbe gerile sa
tobom. Taj filmklip koji držiš... zovu te 'Mahdi'... 'Lisan al-Gabi'... to bi
moglo da ti bude poslednje pribežište."
Pol pogleda oca i primeti kako ramena počinju da mu se ispravljaju, pošto je
uzeta tableta počela da deluje; ali reči straha i sumnje ništa nije moglo da
odagna.
"Šta li je sa ekologom?" promrmlja Vojvoda. "Kazao sam Tufiru da ga rano
dovede."
15.
Moj otac, car Padišah, uzeo me je jednog dana za ruku i ja sam osetila,
zahvaljujući onome što me je majka naučila, da je uznemiren. Poveo me je u
Dvoranu Portreta, gde smo se zaustavili pred ego-odrazom Vojvode Letoa Atreida.
Odmah sam uočila veliku sličnost među njima - između moga oca i tog čoveka na
slici; obojica su imala tanka, elegantna lica, oštrih crta, kojima su dominirale
hladne oči. "Princezo-kćeri", reče mi otac, "kako sam samo želeo da si starija
kada je došlo vreme da ovaj čovek izabere sebi ženu." Mom ocu tada je bila
sedamdeset jedna godina, ali nije izgledao stariji od čoveka na portretu, a ja
sam imala svega četrnaest; sećam se da sam tog trenutka shvatila da moj otac
potajno želi da mu je Vojvoda sin, odnosno mrzi sve one političke nužnosti koje
su ih dovele u neprijateljske tabore.
'U očevoj kući' princeze Irulan
Prvi susret sa ljudima koje je po naređenju trebalo da izda snažno je delovao na
doktora Kinesa. Pokušao je da se uteši time da je naučnik za koga su predanja
samo zanimljivi pokazatelji kulturnih korena. Dečak se, međutim, savršeno
uklapao u drevno proročanstvo. Imao je "ispitivačke oči" i izraz "uzdržane
otvorenosti".
Razume se, proročanstvo je neke stvari hotimice ostavljalo nejasnim - kao, na
primer, da li će Boginja Majka dovesti Mesiju sa sobom ili Ga roditi ovde. No,
bez obzira na to, lako je bilo uočiti neobičnu podudarnost između predskazanja i
stvarne ličnosti.
Sreli su se u pozno jutro na platou ispred upravne zgrade arakenskog kosmodroma.
Jedan ornitopter bez oznaka stajao je u blizini, zujeći blago u mestu poput
kakvog dremljivog insekta. Pokraj letelice stajala je atreidska straža sa
isukanim mačevima, a vazduh je bio ispunjen blagim pucketanjem Kinesovog
zaštitnog polja.
On se podrugljivo osmehnu štitniku, pomislivši pri tom: I ne slute kakvo im
Arakis priprema iznenađenje u pogledu zaštitnog polja!
Planetolog podiže ruku i dade znak svojoj slobodnjačkoj straži da se povuče.
Zatim krupnim koracima krenu prema ulazu u zgradu - tamnoj jami u steni
optočenoj plastikom. Tako je izloženo ovo monolitsko zdanje, pomisli on. Znatno
je nepogodnije od pećine.
Pažnju mu privukoše kretnje u ulazu. On zastade, iskoristivši taj trenutak da
podesi odoru i pustinjsko odelo na levom ramenu.
Ulazna vrata se širom otvoriše i iz njih brzo iziđe atreidska straža sa teškim
naoružanjem: ošamućivač sa sporim dejstvom, mačevi i štitnici. Iza njih je
nastupio jedan visok čovek, sokoljeg lica, tamne kože i kose. Nosio je juba-
ogrtač sa atreidskom krestom na prsima - na način koji je odavao da nema veliko
iskustvo sa tom odorom. Sa jedne strane ona mu je bila pripijena za nogavice
pustinjskog odela, tako da mu je nedostajala lakoća i gipkost pokreta.
Pored ovog čoveka išao je jedan mladić iste crne kose, ali oblijih crta lica.
Izgledao je sitan za petnaestogodišnjaka, koliko je Kines znao da je star. Ali
mlado telo zračilo je nečim zapovedničkim, čvrstim samopouzdanjem, kao da je
videlo i znalo stvari oko sebe koje nisu bile dostupne drugima. Nosio je isti
ogrtač kao i otac, ali sa lakoćom i nehajnošću koja je navodila na pomisao da je
potpuno srastao sa tom odorom.
Mahdi će biti svestan stvari koje drugi neće biti kadri da vide, govorilo je
proročanstvo.
Kines odmahnu glavom, rekavši samom sebi: I oni su samo ljudi.
Pokraj oca i sina koračao je jedan čovek, takođe odeven za pustinju, koga je
Kines već upoznao: Gurni Halek. Kines duboko uzdahnu da bi primirio svoju
averziju prema Haleku, koji mu je održao bukvicu o tome kako da se ponaša pred
Vojvodom i Vojvodinim naslednikom.
"Možete se obraćati Vojvodi sa 'gospodaru' ili 'ser'. 'Blagorodni' je takođe
ispravno, ali se obično koristi u formalnijim prilikama. Sinu se možete obraćati
sa 'mladi gospodine' ili 'gospodaru'. Vojvoda je čovek velike blagonaklonosti,
ali ne dozvoljava prekomernu prisnost."
Posmatrajući grupu koja se približava, Kines pomisli: Ubrzo će saznati ko je
pravi gospodar na Arakisu. Naložili su da me taj njihov Mentat ispituje pola
noći, je l' da? Očekuju da ih vodim u inspekciju nalazišta začina, a?
Važnost Havatovih pitanja nije promakla Kinesu. Oni su želeli carske baze. Bilo
je očigledno da su za njih saznali od Ajdahoa.
Naložiću Stilgaru da pošalje Ajdahovu glavu ovom Vojvodi, reče u sebi Kines.
Vojvodina svita bila je sada udaljena svega nekoliko koračaja; pustinjski pesak
škripao je pod njihovim stopalima.
Kines se pokloni. "Gospodaru, Vojvodo."
Dok se približavao usamljenoj figuri koja je stajala blizu ornitopera, Leto ju
je proučavao: visok, suvonjav, odeven za pustinju u komotnu odeću - pustinjsko
odelo i kratke čizme. Kapuljača mu je bila zabačena, a veo visio sa jedne
strane, otkrivajući dugu, peščanu kosu i retku bradu. Imao je nedokučive,
potpuno plave oči ispod gustih veđa. Očni kapci još su mu bili prošarani crnom
bojom.
"Vi ste ekolog", reče Vojvoda.
"Ovde je češće u upotrebi stari naziv, gospodaru", uzvrati Kines. "Planetolog."
"Kako želite", reče Vojvoda, a zatim pogleda Pola. "Sine, ovo je Arbitar
Promene, sudija spora, čovek koji je postavljen ovde da vodi računa o
zadovoljenju forme prilikom našeg preuzimanja vlasti." On pogleda Kinesa. "Ovo
je moj sin."
"Gospodaru", reče Kines.
"Jeste li vi Slobodnjak?" upita Pol.
Kines se osmehnu: "Primaju me kako u siečima, tako i u selima, mladi gospodaru.
Ali ja sam u službi Njegovog veličanstva: carski planetolog."
Pol klimnu glavom, impresioniran snagom koju je ovaj čovek zračio iz sebe. Halek
je Polu pokazao Kinesa sa jednog prozora na vrhu upravne zgrade: "Čovek koji
stoji dole sa slobodnjačkom pratnjom - onaj koji sada ide prema ornitopteru."
Pol je nekoliko trenutaka posmatrao Kinesa kroz dogled, uočivši pravilna usta i
visoko čelo. Halek mu je došapnuo: "Neobičan tip. Govori vrlo određeno... nema
nikakvog vrdanja... dvosmislica... sve je jasno i oštro kao brijač."
"Pravi tip naučnika", dodao je Vojvoda, stojeći iza njih dvojice.
Sada, stojeći na udaljenosti od svega nekoliko stopa od čoveka, Pol oseti moć u
Kinesu, snažnu ličnost, kao da je bio kraljevske krvi, rođen da komanduje.
"Čini mi se da vama treba da zahvalimo za pustinjska odela i ove ogrtače", reče
Vojvoda.
"Nadam se da vam dobro pristaju, gospodaru", reče Kines. "Izradili su ih
Slobodnjaci, što su mogli saobraznije merama koje mi je dao Halek."
"Zabrinulo me je što ste kazali da nas nećete moći da povedete u pustinju
ukoliko ne budemo nosili ovu odeću", reče Vojvoda. "Možemo poneti obilje vode.
Nemamo nameru da ostanemo dugo i imaćemo zaštitu iz vazduha - pratnja koju
upravo vidite gore. Malo je verovatno da bismo bili prinuđeni da se spustimo."
Kines ga pogleda očima koje su izražavale prezir prema telu nabreklom od vode, a
zatim uzvrati hladnim glasom: "Nikada nemojte govoriti o verovatnoći na Arakisu.
Govorite jedino o mogućnostima."
Halek se ukruti. "Vojvodi se treba obraćati sa 'gospodaru' ili 'ser'!"
Leto uputi Haleku tajni znak rukom da ne insistira sada na tome, a onda reče:
"Ovde smo još novajlije, Gurni. Moramo da budemo tolerantni."
"Kako želite, ser."
"Vaši smo dužnici, doktore Kines", reče Leto. "Nećemo zaboraviti ova odela, kao
ni brigu za našu dobrobit."
Polu najednom sinu na površinu svesti jedan navod iz O.K. Biblije i on ga
izgovori: "'Dar je blagoslov darodavca.'"
Reči muklo zazvučaše u utihlom vazduhu. Slobodnjačka pratnja koju je Kines
ostavio u senci upravne zgrade trže se iz opuštenog stava u kome je stajala i
poče nešto uzbuđeno da mrmlja. Jednome od njih ote se uzvik: "Lisan al-Gaib!"
Kines se naglo okrenu i uputi odsečan signal rukom da se straža ponovo udalji.
Oni ustuknuše, došaptavajući se među sobom, i opet stadoše uz zgradu.
"Veoma zanimljivo", reče Leto.
Kines uputi oštar pogled Vojvodi i Polu, a zatim reče: "Većina pustinjskih
domorodaca prilično je sujeverna. Ne obraćajte pažnju na njih. Oni nisu opasni."
Ali, istovremeno, na um mu padoše reči predanja: Pozdraviće te Svetim Rečima i
tvoji darovi biće blagosloveni.
Letoov sud o Kinesu - donesen delimično na osnovu Havatovog kratkog verbalnog
izveštaja (oprezan i pun podozrenja) - najednom se kristalisao: čovek je stvarno
bio Slobodnjak. Kines je došao sa slobodnjačkom pratnjom, što je, doduše, moglo
da znači da Slobodnjaci iskušavaju svoju novu slobodu da ulaze u urbana područja
- ali oni su pre izgledali kao počasna straža. Sudeći po načinu ophođenja, Kines
je bio ponosit čovek, naviknut na slobodu - pri čemu su mu se jezik i vladanje
upravljali jedino prema vlastitim podozrenjima. Polovo pitanje bilo je direktno
i umesno.
Kines se pretvorio u domoroca.
"Trebalo bi da krenemo, ser", reče Halek.
Vojvoda klimnu glavom. "Leteću u sopstvenom topteru. Kines može da sedi pokraj
mene i da mi pokazuje put. Ti i Pol smestite se na zadnjim sedištima."
"Samo trenutak, molim vas", reče Kines. "Uz vašu dozvolu, ser, moram da proverim
bezbednost vaših odela."
Vojvoda zausti da nešto kaže, ali Kines brzo dodade: "Vodim računa kako o
svojoj, tako i o vašoj koži... gospodaru. Sasvim sam svestan čiji će vrat
stradati ukoliko vam se nešto dogodi dok ste pod mojim okriljem."
Vojvoda se namrgodi, pomislivši: Osetljiv trenutak! Ako odbijem, to bi moglo da
ga uvredi. A nije isključeno da je u pitanju čovek čija bi vrednost mogla da mi
bude neizmerna. Pa ipak... da ga pustim unutar štitnika da vršlja po meni sada
kada ga tako malo poznajem?
Dilema ga je morila samo trenutak, a onda je odluka bila doneta: "U vašim smo
rukama", reče Vojvoda. On istupi korak napred i otvori odoru; ugledao je Haleka
kako se propinje na prste, kao napeta puška, spreman na skok, ali i ne mičući se
sa mesta. "Da, ako biste bili ljubazni", reče Vojvoda, "veoma bih cenio
objašnjenje pustinjskog odela od nekoga ko se tako prisno srodio sa njim."
"Svakako", reče Kines. Stao je pod odorom da traži zatvarače za ramena i počeo
da govori dok je proveravao pustinjsko odelo. "U osnovi, to je svojevrstan
mikrosendvič - veoma efikasan filter i sistem za izmenu toplote." On podesi
zatvarač na ramenima. "Sloj koji dodiruje kožu je porozan. Znojenje prolazi kroz
njega, pošto je prethodno izvršilo funkciju hlađenja tela... što predstavlja
gotovo normalan proces isparavanja. Naredna dva sloja..." Kines pričvrsti sponu
na grudima, "...sastoje se od vlakana za izmenu toplote i taložnika za so. So
se, naime, sakuplja."
Zamoljen da podigne ruke, Vojvoda to učini, rekavši: "Veoma zanimljivo."
"Udahnite duboko", reče Kines.
Vojvoda posluša.
Kines stade da proverava zatvarače pod miškom i podesi jedan. "Kretanje tela, a
posebno disanje", reče on, "kao i neki osmotski procesi, obezbeđuju potisnu
energiju." On malo opusti kopču na prsima. "Sakupljena voda ide do sabirnica,
odakle je sišete kroz ovu cev, koja vam je pričvršćena na vratnom delu."
Vojvoda spusti bradu da bi osmotrio kraj cevčice. "Efikasno i prikladno", reče
on. "Dobar inženjerski posao."
Kines kleče i proveri zatvarače na nogama. "Mokraća i izmet podvrgavaju se
recikliranju kroz debele slojeve", reče on, a zatim se uspravi, stade da pipa po
ovojnici na vratu i podiže odatle jedan mek četvrtast deo. "U otvorenoj pustinji
nosite ovaj filter preko lica, a ovu cev u nozdrvama; pričvrstite je ovim
zaptivačima. Vazduh udišete kroz filter za usta, a izdišete kroz nosnu cev. Sa
pustinjskim odelom koje je u dobrom stanju nećete izgubiti više od naprstak
vlage dnevno, čak i ako se nađete usred Velikog Erga."
"Naprstak dnevno", ponovi Vojvoda.
Kines prevuče prst preko mekane postave na čeonom delu odela, a zatim reče: "Ovo
bi moglo malo da vas grebe. Ako bi se to dogodilo, molim vas, recite mi odmah.
Moći ću malo čvršće da ga stegnem."
"Zahvaljujem vam", reče Vojvoda. Promeškoljio je ramena u pustinjskom odelu kada
se Kines povukao, shvativši da se sada oseća znatno komotnije: sve je bilo
znatno pričvršćenije i manje mu je smetalo.
Kines se okrenuo prema Polu. "Da vidimo sada kako stvari stoje s tobom, momče."
Nije rđav čovek, ali moraće da nauči kako da nas oslovljava, pomisli Vojvoda.
Pol je pasivno stajao dok mu je Kines proveravao pustinjsko odelo. Osetio se
neobično kada je navukao taj mekani skafander glatke unutrašnje površine. U
njegovoj podsvesti stajalo je nepokolebljivo uverenje da nikada ranije nije
obukao pustinjsko odelo. Pa ipak, svaka kretnja prilikom podešavanja remenika i
pričvršćivanja, pod Gurnijevim neiskusnim vođstvom, izgledala je prirodna,
instinktivna. Kada je pričvrstio grudni deo, da bi obezbedio maksimum potisne
snage iz kretnji izazvanih disanjem, znao je najednom šta je i zašto učinio. A
kada je stegao vratni i čeoni odeljak, bilo mu je jasno da je cilj toga bio
sprečavanje neprijatnog trenja.
Kines se ispravi i povuče korak nazad, zbunjenog izraza lica. "Da li si već imao
prilike da nosiš pustinjsko odelo?" upita on.
"Ovo je prvi put."
"Da li ti ga je neko podesio?"
"Nije."
"Pustinjske čizme su ti komotno opuštene oko članaka. Ko ti je kazao da ih tako
namestiš?"
"Niko... Izgledalo mi je... normalno."
"I te kako je normalno."
Kines prevuče rukom preko čela, pomislivši ponovo na legendu: Znaće sve vaše
tajne, kao da je rođen među vama.
"Samo gubimo vreme", reče Vojvoda, pokazavši prema topteru koji ih je čekao.
Pošao je na čelu grupe i klimanjem glave uzvratio na pozdrav stražara. Popeo se
u letelicu, pričvrstio sigurnosni kaiš i proverio kontrolne instrumente. Topter
je zakrckao kada su se i ostali popeli u njega.
Kines pričvrsti svoj pojas; pažnju mu je privukla neuobičajena udobnost
letelice: prijatna raskoš sivozelenih oplata, blistavost instrumenata, osećaj
pročišćenog i ispranog vazduha, koji mu je ispunio pluća kada su se vrata
zatvorila, a er-kondišn uređaj stupio u dejstvo.
Tako je prijatno! pomisli on.
"Sve je u redu, ser", reče Halek.
Leto dodade gas krilima i ona se podigoše, a zatim spustiše - jednom, dva puta.
Vinuli su se do visine od deset metara, krila su čvrsto lepršala, a stražnji
mlaznjaci počeli su da ih potiskuju nagore, strmom, pištavom putanjom.
"Jugoistočno preko Zaštitnog Zida", reče Kines. "To je tamo gde sam vam kazao da
peščani intendant koncentriše opremu."
"U redu."
Vojvoda poveća visinu, sve dok ostale letelice nisu zauzele oko njega predviđeni
zaštitni položaj, a zatim krenuše na jugoistok.
"Projekat i izrada ovih pustinjskih odela ukazuje na priličnu oštroumnost
njihovih tvoraca", reče Vojvoda.
"Jednom ću vam pokazati njihovu fabriku u sieču", uzvrati Kines.
"Veoma će me zanimati", reče Vojvoda. "Primetio sam da se ova odela proizvode i
u nekim garnizonskim gradovima."
"Bedne kopije", reče Kines. "Svaki čovek sa Dine, koji drži do svoje kože, nosi
slobodnjačko pustinjsko odelo."
"I u njemu gubitak vode iznosi samo naprstak dnevno?"
"Ukoliko je ispravno i ako je čeoni deo čvrsto stegnut, a svi zatvarači dobro
zaptiveni, glavni gubitak tečnosti odigrava se kroz dlanove ruku", reče Kines.
"Možete da navučete specijalne rukavice, ako vam ruke nisu potrebne za neki
važan posao, ali većina Slobodnjaka u otvorenoj pustinji trlja ruke sokom lišća
kreozotskog grmlja. Ono sprečava znojenje."
Vojvoda spusti pogled nalevo, prema krševitom predelu Zaštitnog Zida:
razvalinama izlomljenog stenja, žutosmeđim mrljama prošaranim crnim linijama
dubokih procepa. Izgledalo je kao da je neko ceo predeo bacio ovde iz svemira i
ostavio ga na mestu gde je pao.
Preleteli su preko jednog plitkog bazena; iz njegovog zastrtog otvora na jugu
jasno se moglo videti kako se unutra slivaju konture sivih peščanih talasa -
suva delta koja se ocrtava spram nešto tamnijeg stenja.
Kines se zavali u sedištu, razmišljajući o telu ispunjenom vodom koje je osetio
ispod pustinjskog odela. I otac i sin nosili su štitničke pojaseve preko odore,
ošamućivače sa sporim dejstvom oko pasa, a na vrpci oko vrata odašiljače za
slučaj nužde, veličine novčića. Obojica su imala noževe u koricama oko pasa -
koricama koje su već bile prilično pohabane. Kines ih je doživeo kao neobičnu
kombinaciju mekoće i naoružane snage. Odlikovali su se svojevrsnom
uravnoteženošću, po čemu su se potpuno razlikovali od Harkonena.
"Kada caru budete podnosili izveštaj o ovdašnjoj promeni vlasti, hoćete li
pomenuti da smo se držali pravila?" upita Leto. Skrenuo je za trenutak pogled na
Kinesa, a zatim ga vratio ispred sebe, na kurs kojim su išli.
"Harkoneni su otišli, a vi ste došli", reče Kines.
"I sve je upravo onako kako bi trebalo da bude?" upita Leto.
Trenutak napetosti ispoljio se u grčenju mišića oko Kinesove vilice. "Kao
planetolog i Arbitar Promene, ja sam direktni podanik Carstva... gospodaru."
Vojvoda se tužno osmehnu. "Ali obojica znamo pravo stanje stvari."
"Podsećam vas da je pokrovitelj mog posla ovde Njegovo veličanstvo."
"Odista? A šta je vaš posao?"
U kratkotrajnoj tišini koja je zavladala, Pol pomisli: Odveć ga sateruje u
tesnac. Zatim pogleda Haleka, ali je pevač-ratnik gledao napolje, prema goletnom
predelu pod njima.
Kines brzo reče: "Vi, razume se, imate na umu moje dužnosti kao planetologa."
"Razume se."
"U botaničkom i biološkom smislu, zemlja je ovde prilično posna... ima nešto
geološkog posla - bušenje kore i neki opiti. U stvari, nikada se ne iscrpu
mogućnosti koje nudi čitava planeta."
"Ispitujete li, možda, i začin?"
Kines se okrenu i Pol uoči oštre konture njegovog obraza. "Neobično pitanje,
gospodaru."
"Nemojte izgubiti iz vida, Kinese, da je ovo sada moj posed. Moji metodi se
razlikuju od Harkonenovih. Nemam ništa protiv ako budete istraživali začin sve
dok me obaveštavate o vašim otkrićima." On pogleda planetologa. "Harkoneni su
osujećivali ispitivanje začina, zar ne?"
Kines uzvrati pogled, ali ne reče ništa.
"Možete otvoreno da govorite", reče Vojvoda, "bez bojazni po svoju kožu."
"Carski sud je, odista, prilično daleko", promrmlja Kines, pomislivši pri tom:
Šta ovaj vodom nabrekli osvajač očekuje? Smatra li me odista toliko glupim da ću
da mu se pridružim?
Vojvoda se zakikota, zadržavši pažnju na kontrolnim uređajima. "Osetio sam opor
prizvuk u vašem glasu, ser. Nahrupili smo na ovaj svet sa našom bandom ukroćenih
ubica, a? I očekujemo od vas da smesta shvatite da se razlikujemo od Harkonena?"
"Čitao sam propagandni materijal kojim ste preplavili sieče i sela", uzvrati
Kines. "'Volite dobrog Vojvodu!' Vaše trupe..."
"E, sad je dosta!" uzviknu Halek. Odvratio je pažnju od prozora i nagnuo se
napred.
Pol mu stavi ruku na mišicu.
"Gurni!" reče Vojvoda, osvrnuvši se. "Ovaj čovek je dugo proveo pod
Harkonenima."
Halek se ponovo zavali u sedište. "Tja."
"Vaš čovek Havat je prepreden", reče Kines, "ali su mu naumi ipak providni."
"Da li ćete, onda, otvoriti baze za nas?" upita Vojvoda.
Kines uzvrati zvaničnim glasom "One su vlasništvo Njegovog veličanstva."
"Ne nalaze se u upotrebi."
"Ali bi mogle."
"Je li njegovo Veličanstvo saglasno sa tim?"
Kines uputi oštar pogled prema Vojvodi. "Arakis bi mogao da bude pravi raj kada
se njegovi vladari ne bi isključivo jagmili za začin!"
Nije mi odgovorio na pitanje, pomisli Vojvoda. Zatim reče: "Kako jedna planeta
može da postane raj bez novca?"
"Šta je novac", upita Kines, "ako njime ne možete da kupite ono što vam je
potrebno?"
Tu smo, dakle! pomisli Vojvoda. Zatim reče: "Razgovaraćemo o tome nekom drugom
prilikom. Čini mi se da sada stižemo do ruba Zaštitnog Zida. Da li da ostanem na
istom kursu?"
"Ostanite", promrmlja Kines.
Pol baci pogled. Pod njima, krševito tle počelo je da se pretapa u zguranim
naborinama u golu stenovitu ravnicu, koja se oštro okončavala. Iza te granice,
srpasti nokti dina pružali su se prema obzorju, prošarani mestimično u daljini
tamnim mrljama, zacrnjenjima stvorenim nečim što nije bio pesak. Stenovita
izbočenja, možda. No, Pol nije mogao biti siguran, s obzirom na titranje veoma
zagrejanog vazduha.
"Ima li dole bilo kakvih biljaka?" upita Pol.
"Ima nekih", uzvrati Kines. "Na ovoj geografskoj širini najčešći predstavnici
biljnog života su oni koje nazivamo 'kradljivci vode' - vrsta naviknuta da uzima
vlagu od svojih bližnjih, da guta i najmanje količine rose. Neki delovi pustinje
vrve životom. No, sve vrste su odavno naučile kako da opstanu pod nemogućim
uslovima. Ukoliko se ikada nađete tamo dole, oponašajte taj život ili ćete
umreti."
"Mislite da krademo vodu jedni od drugih?" upita Pol. Ova pomisao ga je
razbesnela, a boja glasa odala mu je šta oseća.
"I to se radi", reče Kines, "ali nisam baš to imao na umu. Vidite, moja klima
nalaže poseban stav prema vodi. Nje ste svesni u svakom trenutku. Ništa se neće
uzalud rasipati što sadrži vlagu."
Vojvoda pomisli: ...moja klima!
"Skrenite oko dva stepena na jug, gospodaru", reče Kines. "Sa zapada nam se
približava oluja."
Vojvoda klimnu glavom. I sam je opazio veliki talas žućkaste prašine u tom
pravcu. On promeni pravac kretanja toptera, primetivši pri tom kako krila na
letelicama pratnje odražavaju mlečnonarandžasti sjaj svetlosti profiltrirane
kroz prašinu, dok su se okretala, sledeći trag vođe.
"Ovako ćemo izbeći oluju", reče Kines.
"Mora da je opasno uleteti u taj uskovitlani pesak", reče Pol. "Da li je istina
da je on u stanju da preseče i najčvršći metal?"
"Na ovoj visini nije posredi pesak, nego prašina", reče Kines. "Opasnost se
ogleda u smanjenju vidljivosti, turbulencijama, začepljenju filtera za disanje."
"Da li ćemo danas videti vađenje začina?" upita Pol.
"Vrlo verovatno", reče Kines.
Pol se zavali u sedište. Iskoristio je ovo ispitivanje i hiperosetljivu svest da
bi obavio ono što mu je majka nazivala "registrovanje" neke osobe. Sada je
snimio Kinesa - boju glasa, svaku pojedinost lica i gestova. Jedan neprirodan
nabor na levom rukavu čovekove odore ukazivao je na nož u koricama pričvršćenim
na mišici. Pojas mu je bio neobično ispupčen. Čuo je da pustinjski ljudi nose
pojas sa džepovima u koje stavljaju razne neophodne sitnice. Možda je takav
pojas napravio ispupčenje - to sigurno nije bio skriveni štitnik. Bakarna igla,
sa izgraviranim likom zeca, pričvršćivala je na vratu Kinesovu odoru. Jedna
druga, nešto manja, sa sličnom gravurom, visila je u uglu kapuljače, koja mu je
bila zabačena na ramena.
Halek se okrenu u sedištu pokraj Pola, posegnu u prtljažnik iza njih i izvadi
odande baliset. Kines se osvrnu kada je Halek počeo da štimuje instrument, a
zatim ponovo upravi pogled preda se.
"Šta biste voleli da čujete, mladi gospodaru?" upita Halek.
"Izaberi nešto sam, Gurni", reče Pol.
Halek načulji uho prema instrumentu, poče da poteže strune, a onda i tiho da
peva:
Očevi su nam jeli manu u pustinji,
po užarenim mestima gde haraju kovitlaci.
Gospode, spasi nas te užasne zemlje!
Spasi nas... ah-h-h-h, spasi nas
posne i žedne zemlje!

Kines pogleda Vojvodu i reče: "Putujete bez velike pratnje, gospodaru. Jesu li
svi vaši ljudi ovako mnogostrano nadareni?"
"Gurni?" Vojvoda se zakikota. "Gurni je jedinstven. Volim kada je uz mene, zbog
njegovih očiju. Njima ništa ne promakne."
Planetolog nabra obrve.
Ne izgubivši uopšte takt, Halek nastavi pesmu:
Jer ja sam poput pustinjske sove, o!
Ajah! ja sam poput pustinjske so-ve!

Vojvoda posegnu prema tabli sa instrumentima, podiže odande mikrofon, uključi ga

i reče: "Vođa pratnji Gema. Leteći predmet pod uglom od devet časova, sektor B.
Možete li da ga identifikujete?"
"To je samo ptica", reče Kines, a zatim dodade: "Imate oštar vid."
Zvučnik na komandnoj tabli zapucketa, a zatim se iz njega začu: "Pratnja Gema.
Predmet ispitan pod punim uvećanjem. U pitanju je neka velika ptica."
Pol pogleda u naznačenom pravcu i ugleda udaljenu mrljicu: tačku koja se na
prekide pomicala. Shvatio je tog trenutka koliko mu je otac sav napet: sva čula
bila su mu maksimalno prijemčiva.
"Nisam znao da postoje tako velike ptice tako duboko u pustinji", reče Vojvoda.
"To je verovatno orao", uzvrati Kines. "Mnoga stvorenja su se prilagodila na ovo
mesto."
Ornitopter je leteo iznad neke gole, kamene ravnice. Pol pogleda dole, sa visine
od dve hiljade metara, i primeti neravne senke njihove i pratećih letelica. Tle
je izgledalo ravno, ali je povijanje senki ukazivalo da je to samo privid.
"Da li se iko ikada vratio živ iz pustinje?" upita Vojvoda.
Halekova muzika prestade i on se naže napred da bi bolje čuo odgovor.
"Nije iz duboke pustinje", reče Kines. "Ljudi su u nekoliko navrata uspeli da se
vrate iz druge zone. Opstali su zato što su išli stenovitim područjima gde crvi
retko zalaze."
Boja Kinesovog glasa privuče Polovu pažnju. Osetio je kako mu čula postaju
napeta i izoštrena - za šta su i bila obučena.
"Ah-h, crvi", reče Vojvoda. "Moram ih jednom videti."
"To će se možda dogoditi još danas", uzvrati Kines. "Gde god ima začina, tu su i
crvi."
"Uvek?" upita Halek.
"Uvek."
"Postoji li neka veza između crva i začina?" upita Vojvoda.
Kines se okrenu i Pol ugleda skupljena usta kada je čovek počeo da govori. "Oni
brane pesak sa začinom. Svaki crv ima svoju teritoriju. Što se začina tiče... ko
zna? Uzorci crva koje smo ispitivali naveli su nas na pretpostavku o složenim
hemijskim razmenama među njima. Pronašli smo tragove hlorovodonične kiseline u
njihovom krvotoku, kao i neke složenije kiseline drugde. Daću vam jednu moju
monografiju o tome."
"A štitnik ne predstavlja nikakvu odbranu?" upita Vojvoda.
"Štitnici!" sarkastično ponovi Kines. "Uključite štitnik u zoni nekog crva i
zapečatili ste sudbinu. Tada prestaju da vode računa o granicama teritorija i
izdaleka hrle ovamo da napadnu štitnik. Nijedan čovek koji je nosio štitnik nije
još preživeo takav napad."
"Kako se onda nosite sa crvima?"
"Električni udari visokog napona na svaki pojedinačni prstenasti segment
predstavljaju jedini poznati način da se ubije i integralno sačuva crv", reče
Kines. "Možemo ih ošamutiti ili razneti eksplozivom, ali svaki prstenasti
segment ima svoj život. Izuzev atomskog oružja, ne znam ni za jedan eksploziv
koji bi bio dovoljno moćan da potpuno uništi nekog velikog crva. Neverovatno su
čvrsti."
"Zašto nisu preduzeti napori da se istrebe?" upita Pol.
"Bilo bi preskupo", reče Kines. "Trebalo bi pokriti odveć veliko područje."
Pol se zavali u svom uglu. Njegovo čulo istine, osetljivost za tanane promene u
boji glasa, otkri mu da je Kines lagao ili govorio poluistine. On pomisli: Ako
postoji veza između začina i crva, onda bi njihovo uništenje opasno ugrozilo
začin.
"Uskoro niko više neće morati da se vraća pešice iz pustinje", reče Vojvoda.
"Biće dovoljno uključiti ove male odašiljače oko vrata - i pomoć će ubrzo stići.
Svi naši radnici biće opremljeni njima. Organizovaćemo specijalnu spasilačku
službu."
"Vrlo preporučljivo", reče Kines.
"Ton glasa otkriva vam da se ne slažete", reče Vojvoda.
"Da se ne slažem? Ali, naravno da se slažem, ali od toga neće biti mnogo
koristi. Statički elektricitet peščanih oluja blokira većinu signala. Odašiljači
postaju neupotrebljivi. Već smo to pokušali, znate. Arakis je prilično
negostoljubiv prema elektronskoj opremi. Osim toga, ako vam je crv za petama,
neće biti dovoljno vremena za bilo kakav spasilački poduhvat. Tada uglavnom
imate petnaestak ili dvadesetak minuta."
"Šta biste nam savetovali?" upita Vojvoda.
"Tražite moj savet?"
"Da, savet planetologa."
"Postupićete po njemu?"
"Ukoliko nađem da je razložan?"
"Vrlo dobro, gospodaru. Nikada nemojte putovati sami."
Vojvoda podiže pogled sa kontrolnih uređaja. "Je li to sve?"
"To je sve. Nikada nemojte putovati sami."
"Šta ako vas iznenadi oluja i prinudi da se spustite?" upita Halek. "Postoji li
bilo šta što se može preduzeti?"
"Bilo šta je prilično širok pojam", reče Kines.
"Šta biste vi učinili?" upita Pol.
Kines se okrenu i oštro pogleda dečaka, a zatim vrati pažnju na Vojvodu. "Pre
svega bih proverio stanje mog pustinjskog odela. Ukoliko bih se nalazio iznad
zone crva ili na stenovitom području, ostao bih kraj letelice. Ako bih, pak, bio
na otvorenom pesku, udaljio bih se što pre od letelice. Oko hiljadu metara bilo
bi dovoljno. Zatim bih se sakrio pod odorom. Crv bi se sigurno dočepao letelice,
ali bi možda mene prevideo."
"Šta zatim?" upita Halek.
Kines slegnu ramenima. "Sačekao bih da se crv udalji."
"Je li to sve?" upita Pol.
"Kada crv ode, valja pokušati da se pešice izvučete iz pustinje", reče Kines.
"Morate ići lagano, kako biste izbegli peščane bubnjeve i plimske prašinaste
bazene, i da se uputite prema najbližem stenovitom području. Postoji mnogo
takvih područja. Možda biste uspeli."
"Peščani bubnjevi?" upita Halek.
"Posebno stanje zgusnutosti peska", reče Kines. "Koraknete li po njemu, počinje
da bubnja. A to uvek privlači crve."
"A plimski prašinasti bazeni?" upita Vojvoda.
"Neka ulegnuća u pustinji ispunjavala su se prašinom tokom mnogih stoleća.
Pojedina su toliko velika da imaju struje i cikluse plima i oseka. Svako ko bude
dovoljno neoprezan da stupi u njih biće progutan za tili čas."
Halek se zavali u sedište i poče da okida strune baliseta, a zatim ponovo
zapeva:
Divlje zveri pustinje love tamo,
vrebaju neobazrive prolaznike.
Oh-h-h, ne kušaj pustinjske bogove.
Da ne tražiš, možda, samotni epitaf.
Opasnosti...

On prekide napev i naže se napred. "Oblak prašine pred nama, ser."

"Vidim ga, Gurni."
"To je ono što tražimo", reče Kines.
Pol se malo podiže u sedištu da bi što bolje video napred i ugleda žuti oblak
kako se kotrlja nisko nad površinom pustinje tridesetak kilometara pred njima.
"Jedna od vaših fabrika-guseničara", reče Kines. "Nalazi se na površini, što
znači da vadi začin. Oblak koji vidite nastaje od odstranjenog peska iz
centrifuge u kojoj se izdvaja začin. Ne postoji nijedan drugi oblak sličan
ovome."
"Letelica je iznad guseničara", reče Vojvoda.
"Vidim dva... tri... četiri spotera", reče Kines. "Tragaju za znacima crva."
"Znaci crva?" upita Vojvoda.
"Pustinjski talas koji se kreće prema guseničaru. Na tlu se takođe nalaze
seizmičke sonde. Crvi ponekad putuju odveć duboko, tako da izostaje talas."
Kines skliznu pogled ukrug, po nebeskom svodu. "Tu bi negde trebalo da bude
letački transporter, ali nigde ga ne vidim"
"A crvi uvek dolaze, a?" upita Halek.
"Uvek."
Pol se naže napred i dodirnu Kinesa po ramenu. "Koliku teritoriju zauzima svaki
crv?"
Kines nabra veđe. Mališan postavlja pitanja dostojna odraslih.
"Zavisi od veličine crva."
"Veliki mogu da drže pod kontrolom tri ili četiri stotine kvadratnih kilometara.
Mali..." On naglo prekide pošto je Vojvoda iznenada uključio mlazne kočnice.
Letelica poče da usporava kada su repni motori zamukli, a krila se izdužiše do
kraja i počeše snažno da mašu. Vazduhoplov je ubrzo postao pravi ornitopter:
Vojvoda ga je zaustavio usred vazduha, usporio mahanje krila i levom rukom
pokazao daleko na istok, iza fabrike-guseničara.
"Je li ono znak crva?"
Kines se naže preko Vojvode da bi osmotrio u označenom pravcu.
Pol i Halek se pridigoše, zureći prema istom mestu, a Pol još primeti da im je
pratnja, zbog neočekivanog manevra, produžila napred, ali je sada već počela u
luku da se vraća natrag. Do fabrike guseničara delilo ih je samo oko tri
kilometra.
Tamo gde je Vojvoda pokazao, srpaste grbine dina osipale su senovito talasanje
prema obzorju, a pravo kroz to nepomično more pružala se dugačka linija, čiji je
vrh hrlio napred - sličan kakvoj peščanoj kresti. Pola je to podsetilo na prizor
velike ribe, koja na osoben način remeti vodu, plivajući tik ispod površine.
"Crv", reče Kines. "Veliki." On se zavali natrag u sedište, zgrabi mikrofon sa
komandne table i podesi novu frekvenciju na odašiljaču. Bacivši pogled na
išpartanu kartu na valjcima iznad njihovih glava, on reče u mikrofon: "Zovem
guseničara u Delta Ajaksu Devet. Upozorenje o znaku crva. Guseničaru u Delti
Ajaksu Devet. Upozorenje o znaku crva. Javite se! Prijem." On isključi odašiljač
i stade da čeka.
Iz zvučnika na kontrolnoj tabli čulo se najpre samo statičko pucketanje, a zatim
odjeknu glas: "Ko zove Deltu Ajaks Devet? Prijem."
"Izgleda da se nisu previše uzbudili", reče Halek.
Kines ponovo reče u mikrofon: "Vanredni let - oko tri kilometra severoistočno od
vas. Znaci crva na putanji secišta. Procena kontakta: kroz dvadeset pet minuta."
Iz zvučnika se razleže novi glas: "Ovde kontrola spotera. Registrovali smo
znake. Ostanite na vezi radi provere kontakta." Usledila je pauza, a onda se
ponovo začuo glas: "Kontakt za minus dvadeset šest minuta. Procena vrlo
precizna. Ko je na vanrednom letu? Prijem."
Halek otkači kaiš kojim je bio vezan i pomeri se između Kinesa i Vojvode. "Je li
to regularna operativna frekvencija, Kinese?"
"Jeste. Zašto?"
"Ko na njoj sluša?"
"Samo oni koji rade u ovom području. Tako se smanjuju interferencije."
Zvučnik ponovo zapucketa, a onda se oglasi: "Ovde Delta Ajaks Devet. Ko dobija
nagradu što je prvi uočio znake? Prijem."
Halek pogleda Vojvodu.
Kines reče: "Postoji nagrada srazmerna žetvi začina za onoga ko prvi da
upozorenje o crvu. Žele da znaju..."
"Kažite im ko je prvi ugledao crva", reče Halek.
Vojvoda klimnu glavom.
Kines je oklevao nekoliko trenutaka, a zatim uze mikrofon: "Nagrada pripada
Vojvodi Letou Atreidu. Vojvodi Letou Atreidu. Prijem."
Glas u zvučniku bio je ravan i delimično izobličen usled kratkotrajne statičke
smetnje: "Primljeno. Hvala."
"Recite im sada da podele nagradu među sobom", naredi Halek. "Kažite im da je to
Vojvodina želja."
Kines duboko uzdahnu, a onda reče: "Vojvoda želi da podelite nagradu među sobom.
Potvrdite prijem. Gotovo."
"Prijem potvrđen. Hvala", reče zvučnik.
Vojvoda reče: "Zaboravio sam da pomenem da je Gurni takođe veoma nadaren u
domenu javnih odnosa."
Kines podozrivo osmotri Haleka.
"Na ovaj način ljudi će znati da se njihov Vojvoda brine o njihovoj
bezbednosti", reče Halek. "O tome će se proneti glas. Poruka je dostavljena na
operativnoj frekvenciji ovog područja, tako da je malo verovatno da su agenti
Harkonena nešto čuli." On baci pogled na pratnju. "Osim toga, sada smo prilično
snažni. Rizik nije bio nerazuman."
Vojvoda je usmerio letelicu prema peščanom oblaku koji je šikljao iz fabrike-
guseničara. "Šta se sad događa?"
"Negde u blizini se nalazi letački transporter", reče Kines. "On će doći i
podići guseničara."
"Šta bi se dogodilo ako bi se letački transporter pokvario?" upita Halek.
"Nešto opreme bi bilo izgubljeno", reče Kines. "Približite se sasvim iznad
guseničara, gospodaru; videćete nešto zanimljivo."
Vojvoda se namrgodi, a zatim se zadubi u upravljanje, pošto su upravo uleteli u
turbulentan vazduh iznad guseničara.
Pol pogleda dole i vide kako pesak još kulja iz metalnog i plastičnog čudovišta
pod njima. Ličilo je na veliku smeđeplavu bubu sa mnogo širokih tračnica koje su
se unaokolo pružale na kracima. Primetio je jedan džinovski, prevrnuti levak,
čiji je širi kraj bio zariven u tamni pesak ispred vozila.
"Sudeći po boji, ovde je bogato nalazište začina", reče Kines. "Nastaviće da
rade sve do poslednjeg trenutka."
Vojvoda dodade gas krilima i ukruti ih za strmije spuštanje, dok je lagano
smanjivao visinu, glatko kružeći oko guseničara. Pogled levo i desno pokazao je
da mu pratnja drži visinu i da kruži povrh njega.
Pol podrobnije osmotri žuti oblak koji je kuljao iz cevnih izlaza, a zatim baci
pogled preko pustinje, odakle se očekivao dolazak crva.
"Zar ne bi trebalo da čujemo kako dozivaju letački transporter?" upita Halek.
"Oni su obično na drugoj frekvenciji", reče Kines.
"Zar ne bi trebalo da postoje dva letačka transportera za svaki guseničar?"
upita Vojvoda. "Na ovoj mašini dole radi dvadeset šest ljudi, a da i ne pominjem
skupocenu opremu."
Kines reče: "Nemate dovoljno is..."
On naglo prekide kada se iz zvučnika razleže ljutit glas: "Da li neko vidi
letača? Ne odgovara na pozive."
Trenutak potom, iz zvučnika se razleže pucketava buka, ali je ubrzo nadjača
jedan signal, koji se potom priguši, da bi na njegovo mesto došao prvi glas:
"Javljajte se po redosledu brojeva! Prijem."
"Ovde kontrola spotera. Poslednji put kad sam video letača, nalazio se prilično
visoko i kružio je na severozapadu. Više ga ne vidim! Prijem."
"Spoter jedan: ne vidimo ga. Gotovo."
"Spoter dva: ne vidimo ga. Gotovo."
"Spoter tri: ne vidimo ga. Gotovo."
Tišina.
Vojvoda pogleda dole. Senka njegove letelice upravo je prelazila preko
guseničara. "Samo četiri spotera, je li tako?"
"Tako je", reče Kines.
"U našoj pratnji ih ima pet", reče Vojvoda. "Naše letelice su veće. U svaku može
da stane još po troje. Njihovi spoteri bi trebalo da budu kadri da prenesu po
dvoje."
Pol je nekoliko trenutaka napamet računao, a onda reče: "Troje je prekobrojno."
"Zašto nemaju po dva letača za svaki guseničar?" odbrusi Vojvoda.
"Nemate dovoljno dodatne opreme", uzvrati Kines.
"Tim pre moramo bolje da štitimo ono čime raspolažemo!"
"Gde li se deo taj letački transporter?" upita Halek.
"Možda je bio prinuđen da se spusti negde izvan našeg vidnog polja", reče Kines.
Vojvoda uključi mikrofon i reče: "Govori vaš Vojvoda. Spuštamo se da pokupimo
posadu Delte Ajaksa Devet. Ovo važi za sve spotere koji će aterirati na istočnoj
strani. Mi ćemo se spustiti na zapadnoj. Gotovo." On spusti ruku na komandnu
tablu, podesi frekvenciju za vezu sa pratnjom, ponovi i njoj naređenje, a zatim
predade mikrofon Kinesu.
Kines vrati odašiljač na operativnu frekvenciju i istog časa iz zvučnika zagrme
glas: "...gotovo, pun tovar začina! Imamo gotovo pun tovar! Ne možemo ostaviti
to prokletom crvu! Gotovo."
"Do đavola začin!" odbrusi Vojvoda. On uze natrag mikrofon i reče: "Lako ćemo
povratiti izgubljeni začin. U letelicama ima mesta za sve vas izuzev trojice.
Vucite slamku, ili već nekako odlučite ko ide, a ko ostaje. Ali, većina se
evakuiše - i to je naređenje!" On energično vrati mikrofon Kinesu i promrmlja:
"Izvinite", kada ovaj trže ozleđeni prst.
"Koliko još ima vremena?" upita Pol.
"Devet minuta", uzvrati Kines.
Vojvoda reče: "Ova letelica je snažnija od drugih. Ako uzletimo pod mlaznjacima
sa tri četvrtine rada krila, mogli bismo da uzmemo još jednog čoveka."
"Pesak je mekan ovde", reče Kines.
"Sa četvoro dodatnih putnika pri uzletanju uz pomoć mlaznjaka mogli bismo da
slomimo krila", reče Halek.
"To ne važi za ovu letelicu", uzvrati Vojvoda. On se naže nad kontrolnu tablu
kada se topter našao sasvim nisko pokraj guseničara. Krila se skupiše i letelica
mekano dodirnu tle na dvadesetak metara od fabrike.
Guseničar je sada bio utihnuo i iz njegovih cevi više nije šikljao pesak. Iz
velikog vozila dopirao je jedino prigušen mehanički šum, koji je postao nešto
glasniji kada je Vojvoda otvorio vrata letelice.
Istog trenutka nozdrve mu zapahnu miris cimeta - težak i oštar.
Uz bučno lepršanje krila, flota spotera spusti se na pesak sa druge strane
guseničara, dok u nizu za Vojvodom ateriraše letelice iz njegove pratnje.
Bacivši pogled prema fabrici, Pol shvati koliko su svi topteri sićušni u odnosu
na nju - sitne mušice spram džinovskog jelenka.
"Gurni, ti i Pol izbacite napolje stražnja sedišta", reče Vojvoda. On ručno
raširi krila u rasponu od tri četvrtine, podesi im odgovarajući ugao i proveri
kontrolne uređaje mlaznjaka. "Zbog kog vraga već ne uzlaze iz te mašine?"
"Još se nadaju da će se letački transporter pojaviti", reče Kines. Imaju na
raspolaganju još nekoliko minuta." On baci pogled prema istoku.
Svi se okrenuše u istom pravcu, ali niko nije video ni traga od crva, premda je
u vazduhu lebdelo nešto teško i napeto.
Vojvoda uze mikrofon, prebaci na svoju komandnu frekvenciju i reče: "Neka dve
letelice izbace generatore štitnika. Prva i druga. Tako ćete moći da primite još
dva čoveka. Nećemo nikoga ostaviti na milost i nemilost tom čudovištu." On se
vrati na operativnu frekvenciju i zagrme u mikrofon: "U redu, vi iz Delta Ajaks
Devet! Napolje! Smesta! Ovo je naređenje Vašeg Vojvode! Trkom ili ću da
raspolutim taj guseničar laserskim revolverom!"
Jedna vrata se naglo otvoriše blizu čeonog dela fabrike, druga na stražnjem
kraju, a treća pri vrhu. Ljudi pokuljaše napolje i stadoše da klize ili da se
spuštaju na pesak. Jedan visok čovek u zakrpljenom radnom kombinezonu poslednji
je izišao. On najpre skoči na gusenicu, a zatim na pesak.
Vojvoda okači mikrofon o komandnu tablu, iziđe na krilni dovratak i viknu: "Po
dvojica u vaše spotere!"
Čovek u zakrpljenom kombinezonu poče da raspoređuje svoju posadu i da je šalje u
parovima prema spoterima koji su čekali s druge strane.
"Četvorica ovamo!" doviknu Vojvoda. "Četvorica u onu letelicu pozadi!" On pokaza
prstom na prateći topter koji je stajao iza njega. Stražari su upravo izbacivali
generator štitnika. "A četvorica u onu letelicu tamo!" Usmerio je prst prema
jednom drugom članu pratnje, iz koga je već bio izbačen generator. "U ostale po
trojica! Trkom, vi peščani psi!"
Visoki čovek završi raspoređivanje posade i trkom krenu preko peska, predvodeći
poslednju trojicu svojih drugova.
"Čujem crva, ali još ne mogu da ga vidim", reče Kines.
Trenutak potom i ostali ga začuše - škriputav šum klizanja, udaljen i sve
glasniji.
"Vražji uslovi za rad", promrmlja Vojvoda.
Letelice počeše da uzleću sa peska oko njih. Taj prizor podseti Vojvodu na nešto
što je video u džunglama rodne planete: nešto je poplašilo jato lešinara, koje
je čerečilo lešinu divljeg bika, i oni su najednom prhnuli put neba.
Kopači začina, zbijeni pored toptera, počeše da se penju iza Vojvode. Halek im
je pomagao, vukući ih pozadi.
"Upadajte, momci!" dovikivao im je. "Po dvojica!"
Pritisnut u jedan ugao masom oznojenih ljudi, Pol oseti zadah straha oko sebe i
primeti kako dvojica nemaju propisno zakopčana pustinjska odela na vratnom delu.
On odmah uskladišti tu informaciju u sećanje za potonju akciju. Otac će morati
da izda naređenje o strožijoj disciplini nošenja pustinjskih odela. Ljudi
ispoljavaju težnju da postanu skloni javašluku ako ih čvrsto ne stisnete.
Kada se poslednji čovek ukrcao pozadi, zadihano reče: "Crv! Samo što nije
stigao! Uzlećite!"
Vojvoda skliznu u svoje sedište, namrgodi se i reče: "Još imamo tri minuta,
prema prvobitnoj proceni. Je li tako, Kinese?" On zatvori vrata i proveri da li
su dobro prionula.
"Sasvim tako, gospodaru", uzvrati Kines, pomislivši pri tom: Prilično je
hladnokrvan tip ovaj Vojvoda.
"Sve je u redu, ser", reče Halek.
Vojvoda klimnu glavom, osmotrivši kako poslednje letelice iz njegove pratnje
uzleću put neba. Zatim podesi komande startera, baci još jedan pogled na krila i
instrumente i stavi u pogon mlaznjake.
Uzletanje pritisnu Vojvodu i Kinesa duboko u sedišta, a ostale potisnu u dno
stražnjeg dela. Kines je netremice posmatrao kako Vojvoda operiše komandnim
uređajima: pribrano, odmereno. Topter je već bio u vazduhu, a Vojvoda je i dalje
pomno motrio na instrumente, osvrćući se često levo i desno da bi držao na oku
krila.
"Letelica je veoma teška, ser", reče Halek.
"Daleko smo još od granice opterećenja", reče Vojvoda. "Nisi valjda pomislio da
ću stvarno da izložim opasnosti tovar koji topter nosi, Gurni?"
Halek se isceri i reče: "Ni za trenutak, ser."
Vojvoda stade da pravi dugačak, spori okret - uspinjući se iznad guseničara.
Zbijen u uglu pokraj prozora, Pol je netremice posmatrao utihlu mašinu na pesku.
Znak crva se pokazao na oko četiri stotine metara od guseničara. A onda, u pesku
oko fabrike najednom se pojavi turbulentno kretanje.
"Crv je sada ispod guseničara", reče Kines. "Bićete očevici nečega što je sasvim
malo ljudi imalo prilike da posmatra."
Mrlje prašine sada su osenčavale pesak oko guseničara. Velika mašina poče da se
naginje i da tone na desnu stranu. Džinovski peščani vrtlog stade da se obrazuje
desno od guseničara. Vrteo se sve brže. Pesak i prašina ispuniše vazduh u krugu
prečnika više stotina metara.
A onda ugledaše!
Široka rupa zinu iz peska. Sunčeva svetlost blistavo se odbi od sjajno-belih
zidova. Prečnik jame bio je najmanje dvostruko veći od dužine guseničara,
proceni Pol. Gledao je netremice kako mašina upada u taj otvor, obavijena
gejzirom prašine i peska. Kada je sasvim uronila, rupa se zatvori za njom.
"Bogovi, kakvo čudovište!" promrmlja jedan čovek pokraj Pola.
"Ode sav naš začin!" zabrunda drugi.
"Neko će platiti za ovo", reče Vojvoda. "Obećavam vam to."
Po staloženosti očevog glasa Pol oseti koliko je duboko bio ozlojeđen. I njega
je prožimalo isto osećanje. Ovakvo traćenje predstavljalo je zločin!
U tišini koja je zavladala začu se Kinesov glas.
"Blagosloven da je Tvorac i Njegova voda", promrmlja on. "Blagosloven da je
Njegov dolazak i odlazak. Neka Njegov prolazak očisti svet. Neka On sačuva svet
za Svoj narod."
"Šta to govorite?" upita Vojvoda.
Ali Kines ne uzvrati ništa.
Pol osmotri ljude koji su stajali zbijeni oko njega. Zaplašeno su zurili u
Kinesov potiljak. Jedan od njih prošaputa "Liete."
Kines se okrenu i namrgodi. Čovek zbunjeno ustuknu.
Jedan drugi od spašenih poče da kašlje - suvo i hrapavo. Kad je malo povratio
dah, on reče: "Prokleta da je ta paklena rupetina!"
Visok čovek koji je poslednji izišao iz guseničara reče: "Smiri se, Kose. Samo
ćeš pogoršati taj kašalj." On se probi kroz ljude, sve dok nije stigao iza
Vojvode. "Vi ste Vojvoda Leto, pretpostavljam", reče on. "Vama dugujemo
zahvalnost za naše živote. Da niste došli, bili bismo izgubljeni."
"Ćuti, čoveče, i pusti Vojvodu da na miru upravlja letelicom", promrmlja Halek.
Pol pogleda Haleka. I on je video bore napetosti u uglovima usana dečakovog oca.
A kada je Vojvoda besan, svi hodaju na prstima.
Leto poče da ispravlja topter sa kružne putanje, ali ga onda zaustavi u vazduhu
kada primeti novo kretanje na pesku. Crv se povukao u dubine, a sada su se,
blizu mesta gde se nalazio guseničar, mogle primetiti dve prilike kako se kreću
na sever od ulegnuća u pesku. Izgledalo je kao da klize iznad površine, ne
dižući pri tom gotovo uopšte prašinu, koja bi označila njihovo kretanje.
"Ko je to dole?" upita Vojvoda.
Dva učenika koja su pošla sa nama da vide kako to radimo, ser", reče visoki
čovek.
"Zašto mi niko ništa nije kazao o njima?"
"Sami su hteli da rizikuju", uzvrati visoki čovek.
"Gospodaru", reče Kines, "ovi ljudi dobro znaju da je beskorisno preduzeti bilo
šta da bi se izbavili ljudi izgubljeni u pustinji kojom caruju crvi."
"Poslaćemo brod iz baze po njih!" odbrusi Vojvoda.
"Kako želite, gospodaru", reče Kines. "Ali sva je prilika da kada brod stigne
neće više biti nikoga da se spase."
"Ipak ćemo poslati brod", reče Vojvoda.
"Nalazili su se upravo tamo gde je crv izbio iz peska", reče Pol. "Kako su
uspeli da se izbave?"
"Zidovi rupe stvaraju lažne predstave o razmerama i udaljenostima", uzvrati
Kines.
"Traćite gorivo ovde, ser", umeša se Halek.
"Tako je, Gurni."
Vojvoda okrenu letelicu i usmeri je prema Zaštitnom Zidu. Prateća flota se
takođe pokrenu i zauze položaj iznad i sa strane vođe.
Pol razmisli o onome što su visoki čovek i Kines kazali. Osetio je u tome
poluistine i potpune laži. Ljudi na pesku napredovali su površinom tako sigurno
da je bilo očigledno da se kreću putanjom proračunatom da što manje izaziva crva
da se vrati iz dubina.
Slobodnjaci! pomisli Pol. Ko bi drugi ispoljio toliko samopouzdanja na pesku? Ko
bi drugi smeo da bude prepušten samome sebi usred pustinje - a da pri tom ne
bude izložen pogubnoj opasnosti. Jedino oni znaju kako da opstanu ovde! Kako
izići na kraj sa crvom!
"Šta su Slobodnjaci radili u onom guseničaru?" upita Pol.
Kines se okrenu.
Visoki čovek upravi široke oči u Pola - oči potpuno plave. "Ko je ovaj momak?"
upita on.
Halek se pokrenu i stade između čoveka i Pola, a zatim reče: "To je Pol Atreid,
naslednik Vojvode."
"Zašto kaže da je bilo Slobodnjaka na našoj mašini?" upita čovek.
"Odgovaraju opisu", reče Pol.
Kines se namrgodi. "Ne možete da prepoznate Slobodnjaka samo na osnovu
posmatranja!" On pogleda visokog čoveka. "Ti. Ko su bili oni ljudi?"
"Prijatelji jednog od naših", reče visoki čovek. "Prijatelji iz jednog sela koji
su hteli da vide nalazišta začina."
Kines se okrenu napred. "Slobodnjaci!"
Ali iz sećanja mu izroniše reči predanja: Lisan-al-Gaib će prozreti sve
izgovore.
"Sva je prilika da će uskoro biti mrtvi, mladi gospodaru", reče visoki čovek. "A
o mrtvima ne bi trebalo rđavo govoriti."
No, Pol je razabrao neistinu u njihovim glasovima, osetio je opasnost, koja je
Haleka navela da instinktivno zauzme pripravan položaj.
Pol progovori oporim glasom: "Umreće na užasnom mestu."
Ne okrenuvši se, Kines reče: "Kada Bog naredi da neki stvor umre na nekom
određenom mestu, onda nagna njegovu volju da ga upravo tamo odvede."
Leto se okrenu i uputi oštar pogled prema Kinesu.
Vrativši isti pogled Vojvodi, Kines najednom oseti da ga je uznemirila jedna
činjenica koju je uočio ovde: Vojvoda se više brinuo za ljude nego za začin.
Izložio je opasnosti vlastiti život i život svog sina da bi spasao ljude. Na
gubitak jednog začinskog guseničara samo je nehajno odmahnuo rukom. Pretnja po
živote ljudi veoma ga je razbesnela. Jedan takav vođa mogao bi da računa na
fanatičku odanost. Bilo bi ga izuzetno teško poraziti.
Uprkos vlastitoj volji i svim pređašnjim sudovima, Kines je morao samome sebi da
prizna: Dopada mi se ovaj Vojvoda.
16.
Veličajnost je prolazno iskustvo. Nikada nije konzistentna. Delimično zavisi od
mitotvoračke uobrazilje čovečanstva. Osoba koja iskusi veličajnost mora da ima
osećanje za mit u kome se nalazi. Mora da odražava ono što je projektovano u
nju. Takođe mora da raspolaže sjajnim osećajem za podrugljivost. Upravo mu ovo
omogućuje da se otrgne verovanju u vlastitu izuzetnost. Ironičnost mu jedina
dopušta da se kreće u samom sebi. Bez toga svojstva, čak će i kratkotrajna i
slučajna veličajnost uništiti čoveka.
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
U trpezariji arakenske velike kuće suspenzorske svetiljke upaljene su u rani
sumrak. Njihov žućkasti sjaj obasjavao je visoko postavljenu, crnu bikovu glavu
sa okrvavljenim rogovima, kao i tamnoblistav, uljani portret Starog Vojvode.
Ispod ovih talismana, belo laneno platno kao da se kupalo u plamenim odsjajima
atreidskog srebra, koje je bilo na sasvim poseban način raspoređeno duž velikog
stola - mali arhipelazi skupocenog pribora za jelo koji su stajali pokraj
kristalnih čaša, a ispred teških, drvenih stolica. Klasični središnji luster
ostao je neosvetljen, dok mu se lanac zavojito gubio u senkama, gde je bio
skriven mehanizam otkrivača otrova.
Zastavši na vratima da bi osmotrio kako je sve uređeno, Vojvoda pomisli na
otkrivača otrova i značaj ove naprave u njegovom društvu.
Sve je to deo jednog ustrojstva sveta, pomisli on. Možemo biti precizno
definisani već preko jezika kojim govorimo: raspolažemo sa bezbroj sasvim
određenih i tananih pojmova za definisanje nasilnih smrti. Da li će neko pribeći
čaumurkiju noćas: otrovu koji se stavlja u piće? Ili će se, možda, opredeliti za
čaumas: otrov koji se stavlja u hranu?
On odmahnu glavom.
Pored svakog tanjira na dugačkom stolu stajao je vrč vode. Za trpezom se
nalazila dovoljna količina vode, proceni Vojvoda, da neka siromašna arakenska
porodica proživi celu godinu dana.
Pokraj vrata, gde je on stajao, nalazili su se omanji umivaonici od pozlaćenih
žutih i zelenih emajliranih pločica. Pored svakog se nalazio odeljak sa
peškirima. Bio je običaj, objasnio je kućni nadzornik, da gosti prilikom ulaska
zamoče ceremonijalno ruke u umivaonik, izliju nešto vode na pod, obrišu ruke o
peškir i bace ga u sve veću lokvu kod vrata. Posle večere napolju bi se okupili
prosjaci da dobiju vodu isceđenu iz peškira.
Baš tipično za harkonenski posed, pomisli Vojvoda. Svaka zamisliva degradacija
duha. On duboko uzdahnu, osećajući kako ga bes steže u utrobi.
"Gotovo je sa tim običajem!" promrmlja on.
Ugledao je jednu poslužiteljku - staru i čvornovatu ženu koju je kućni nadzornik
preporučio - kako se pojavljuje na vratima kuhinje preko puta njega. Vojvoda joj
dade znak podignutom rukom. Ona iziđe iz senke i pohita pored stola prema njemu;
Leto opazi gotovo štavljeno lice i potpuno plave oči.
"Gospodar želi?" Držala je glavu povijenu, a oči poluzatvorene.
On pokaza rukom. "Ukloni ove umivaonike i peškire."
"Ali... blagorodni..." Ona podiže pogled, ne mogavši da dođe do reči od čuda.
"Poznat mi je običaj!" uzvrati on odsečno. "Odnesi ove umivaonike do izlaznih
vrata. Dok budemo obedovali i pošto završimo, svaki prosjak koji se pojavi moći
će da dobije punu čašu vode. Je li ti jasno?"
Na njenom štavljenom licu zatitra čitava skala osećanja: užasnutost, ljutnja...
Letou najednom sinu u svesti da je ona sigurno bila naumila da prodaje vodu
isceđenu iz nakvašenih i izgaženih peškira i da na taj način izvuče neku
crkavicu od jadnika koji su došli na vrata. Možda je i to bio deo običaja.
Lice mu se smrknu i on reče srditim glasom: "Postaviću stražara da nadgleda
strogo izvršenje mojih naredbi."
On se okrenu i krupnim koracima krenu prema hodniku koji je vodio do Velike
Dvorane. Sećanja mu prošaptaše u umu, slično bezubom mrmljanju starice. Spomenuo
se otvorene vode i talasa - dana ispunjenih morem trave, a ne peska -
zasenjujućih leta koja su prohujala mimo njega poput listova nošenih olujnim
vetrovima.
Sve je prohujalo.
Starim, pomisli on. Osetio sam hladnu ruku sopstvene smrtnosti. I to gde? U
cerenju starice.
U Velikoj Dvorani gospa Džesika se nalazila u središtu jedne mešovite skupine
koja je stajala pred kaminom. U njemu je pucketala otvorena vatra, bacajući
narandžaste odseve na dragulje, čipku i skupocena tkanja. U grupi je prepoznao
jednog proizvođača pustinjskih odela dole iz Kartage, jednog uvoznika
elektronske opreme, prevoznika vode, čija je letnja rezidencija bila blizu
njegove polarne fabrike, predstavnika Esnafske banke (suvonjav i rasejan tip,
kao i cela njegova sorta), trgovca u servisu rezervnih delova opreme za vađenje
začina i jednu mršavu ženu, grubog lica, čija je firma za vodiče posetiocima iz
svemira predstavljala samo paravan za razne krijumčarske, špijunske i
ucenjivačke rabote.
Većina žena u dvorani pripadala je jednom osobenom tipu: udešene, besprekorno
odevene - neobična mešavina nedodirljive senzualnosti.
Čak i da nema ulogu domaćice, pomisli Vojvoda, Džesika bi dominirala grupom. Na
sebi nije imala nakita i opredelila se za tople boje - dugačka haljina, koja je
bila gotovo odsev otvorene vatre, i traka zemljano-smeđe boje oko bronzane kose.
Shvatio je da je učinila to da bi mu na suptilan način vratila za nedavnu
hladnoću koju je ispoljio prema njoj. Odlično je znala da mu se najviše dopada u
ovim tonovima - da je tada vidi kao saglasje toplih boja.
Malo po strani, pre zasebno nego u sklopu grupe, stajao je Dankan Ajdaho u
blistavoj uniformi, sa uredno začešljanom kovrdžavom kosom i kamenim licem, iza
kojeg se ništa nije moglo nazreti. Bio je povučen od Slobodnjaka i dobio je nova
naređenja od Havata: Pod izgovorom da je štitiš, moći ćeš gospu Džesiku stalno
da držiš na oku.
Vojvoda se osvrnu po prostoriji.
U uglu, okružen mladim laskavcima iz bogatih arakenskih porodica, stajao je Pol,
dok su se malo podalje od njih nalazila tri oficira iz kućne garde. Vojvoda je
posebnu pažnju obratio na devojke. Kakav je samo mamac bio Vojvodin naslednik!
Ali, Pol se prema svima ophodio podjednako, opredelivši se za stav uzdržane
otmenosti.
Dobro će mu pristajati titula, pomisli Vojvoda, shvativši istog trenutka da je i
u tome sadržana ideja o smrti, od čega ga je podišla jeza.
Pol ugleda oca kod vrata i izbeže njegov pogled. Stao je da klizi očima po
grupicama gostiju, po iskićenim prstima koji su držali čaše sa pićem, po
neupadljivim i sićušnim otkrivačima otrova, kojih je bilo svuda unaokolo.
Najednom ga obuze gađenje prema svim tim neumornim ustima. Bile su to samo
jevtine maske koje su prikrivale podmukle misli - torokavi glasovi koji su
prikrivali gromku tišinu u svim srcima.
Mrzovoljan sam, pomisli on i upita se šta bi Gurni kazao za to.
Znao je za izvor tog raspoloženja. Nije hteo da uzme udela na ovom formalnom
skupu, ali mu je otac bio neumoljiv. "Moraš da zauzmeš određeno mesto - određen
položaj. Već si dovoljno odrastao za to. Gotovo si pravi muškarac."
Pol vide oca kako prolazi kroz vrata, osmatra pogledom prostoriju, a zatim
prilazi skupini okupljenoj oko gospe Džesike.
Kada se Leto približio Džesikinoj grupi, prevoznik vode upravo je postavio
pitanje: "Da li je tačno da će Vojvoda uvesti kontrolu meteoroloških uslova?"
Zaustavivši se iza čoveka Vojvoda odgovori: "Planovi nam ne sežu još toliko
daleko, ser."
Čovek se okrenu, pokazavši oblo i glatko lice preplanulog tena. "Ah-h, Vojvoda",
prozbori on. "Nedostajali ste nam."
Leto pogleda Džesiku. "Morao sam nešto da obavim." Zatim vrati pažnju na
prevoznika vode i saopšti mu naređenje o uklanjanju umivaonika, dodavši na
kraju: "Što se mene tiče, stari običaj prestaje od sada da važi."
"Je li to zvanična naredba, gospodaru?" upita čovek.
"Prepustiću stvar vašoj... ovaj... savesti", uzvrati Vojvoda, a zatim se okrenu
i primeti Kinesa kako se približava grupi.
Jedna od žena reče: "Smatram da je to veoma plemenit gest... dati vodu...", ali
neko je ućutka.
Vojvoda pogleda Kinesa, opazivši da planetolog nosi staromodnu, tamnosmeđu
uniformu sa epoletama carske civilne službe, kao i sićušnu zlatnu kap na
okovratniku, koja je predstavljala znamenje čina.
Prevoznik vode upita ljutitim glasom: "Izlaže li to Vojvoda kritici naš običaj?"
"Običaj je promenjen", uzvrati Leto. On klimnu glavom Kinesu, a zatim opazi kako
se Džesikino lice na čas natmurilo i pomisli: Ovako otvoreno ispoljavanje
osećanja nije joj baš svojstveno, ali će zato podstaći glasine o trvenju među
nama.
"Uz Vojvodino dopuštenje", reče prevoznik vode, "voleo bih još nešto da pitam u
vezi sa ovdašnjim običajima."
Leto uoči iznenadan slatkorečiv ton u čovekovom glasu i primeti kako je grupa
najednom utonula u tišinu i kako se unaokolo glave počinju da okreću prema
njima.
"Nije li već vreme za večeru?" upita Džesika.
"Ali naš gost hteo je nešto da pita", reče Leto. On pogleda prevoznika vode:
čoveka oblog lica, krupnih očiju i debelih usana - setivši se Havatovog
izveštaja: ...treba biti na oprezu sa tim prevoznikom vode; zove se Lingar Bevt.
Harkoneni su ga koristili, ali nikada potpuno kontrolisali.
"Običaji vezani za vodu veoma su zanimljivi", reče Bevt s osmehom na licu.
"Radoznao sam šta nameravate da uradite sa staklenom baštom, koja je dograđena
uz ovu kuću. Mislite li i dalje da se razmećete njome pred licem celog sveta...
gospodaru?"
Leto obuzda plimu srdžbe u grudima i netremice se zagleda u čoveka. Misli su mu
hrlile kroz um. Valjalo je biti hrabar da bi ga neko izazvao u njegovom dvorcu,
naročito sada kada su imali Bevtov potpis na ugovoru o vernosti. Ovaj čin je
takođe otkrio da čovek raspolaže određenom ličnom moći. Voda je ovde odista
predstavljala moć. Ukoliko su vodna postrojenja bila minirana, na primer, tako
da se mogu dići u vazduh na dati signal... Čovek je izgledao sposoban da
preduzme takav korak. Uništenje vodnih postrojenja lako bi moglo da predstavlja
i uništenje celog Arakisa. Verovatno je Bevt na tu kartu uspeo da drži na
odstojanju i Harkonene.
"Moj gospodaru, Vojvoda i ja imamo druge planove sa našom staklenom baštom",
reče Džesika, osmehnuvši se Letou. "Razume se, nameravamo da je zadržimo, ali
samo kao nešto što nam je na poverenje dao narod Arakisa. Naš je san da će se
jednoga dana klima na Arakisu promeniti u dovoljnoj meri i da će posvuda na
otvorenom moći da rastu takve biljke."
Balgoslovena da je! pomisli Leto. Da vidimo kako će naš prevoznik vode reagovati
na ovo.
"Vaše zanimanje za vodu i kontrolu meteoroloških uslova sasvim je očigledno",
reče Vojvoda. "No, savetujem vam da promenite fah. Jednoga dana, voda više neće
biti skupocena roba na Arakisu."
On pomisli pri tom: Havat mora udvostručiti napore da se uvuče u Bevtovu
organizaciju. Osim toga, potrebno je da odmah preduzme neprekidno nadziranje
vodnih postrojenja. Neće on i protiv mene igrati na tu kartu!
Bevt klimnu glavom, ne skidajući osmeh s lica. "Vrlo privlačan san, gospodaru."
On se povuče korak.
Letovu pažnju iznenada privuče izraz na Kinesovom licu. Čovek je posmatrao
Džesiku. Izgledao je kao u zanosu - poput nekoga ko je zaljubljen... ili u
religijskom transu.
I odista, Kinesove misli preplavile su reči proročanstva: I oni će deliti vaš
najdragoceniji san. On se neposredno obrati Džesiki: "Znate li možda najkraći
put do te zamisli?"
"Ah, doktor Kines", reče trgovac vodom. "Prekinuli ste začas lutanja sa vašim
hordama Slobodnjaka da biste nas udostojili posete. Veoma uviđavno sa vaše
strane."
Kines uputi Bevtu neodgonetljiv pogled i reče: "U pustinji se kaže da
posedovanje velikih količina vode može čoveka da navede na kobnu neopreznost."
"U pustinji imaju mnogo neobičnih izreka", uzvrati Bevt glasom koji je odavao
nelagodnost.
Džesika priđe Letou i uhvati ga ispod ruke, pokušavši na taj način da se
primiri. Kines je kazao: "...najkraći put." Prevedeno na stari jezik, to je
značilo "Kvizac Haderah." Izgleda da ostali nisu uočili neobična planetologova
pitanja; Kines je sada bio nagnut prema jednoj ženi iz grupe i slušao njeno
prigušeno i koketno čavrljanje.
Kvizac Haderah, pomisli Džesika. Da li je naša Misionaria Protektiva i ovde
posejala tu legendu? Ta pomisao ponovo ožive njena potajna nadanja u Pola. On bi
mogao da bude Kvizac Haderah. Mogao bi.
Predstavnik Esnafske banke zapodenuo je razgovor sa prevoznikom vode i jednog
trenutka Bevtov glas nadjača ponovno oživljeno mrmljanje grupne konverzacije:
"Mnogi su pokušali da promene Arakis."
Vojvoda primeti kako su te reči silovito delovale na Kinesa, odmah ga nagnavši
da se odvoji od dame raspoložene za flertovanje.
U iznenada nastaloj tišini, jedan član kućne garde u pešadijskoj uniformi
pročisti grlo iza Letoa i reče: "Večera je poslužena, gospodaru."
Vojvoda uputi upitni pogled Džesiki.
"Ovdašnji običaj nalaže da domaćin i domaćica krenu za svojim gostima do
trpeze", reče ona, osmehnuvši se. "Kako bi bilo da i to promenimo, gospodaru?"
On uzvrati hladnim glasom "Taj mi se čini dobar. Ostavićemo ga za sada."
I dalje moram podgrevati privid da je sumnjičim za izdajstvo, pomisli on, a
zatim se osvrnu na goste koji su defilovali pokraj njega. Ko među vama veruje u
tu laž?
Osetivši njegovu uzdržanost prema njoj, ona se po ko zna koji put tokom nedelje
zapita o razlozima ovakvog držanja. Ponaša se kao čovek koji je u borbi sa samim
sobom, pomisli ona. Je li to zbog toga što sam tako brzo priredila ovaj prijem?
Ali on dobro zna koliko je važno da počnemo da mešamo naše ljudstvo i oficire sa
lokalnim žiteljima na društvenom planu. Za sve njih mi igramo ulogu oca i majke.
Ništa to ne potvrđuje tako valjano kao ova društvena okupljanja.
Posmatrajući kako gosti promiču, Leto se priseti šta je Tufir Havat kazao kada
je bio obavešten o ovoj stvari: Ser, zabranjujem to!
Na Vojvodinom licu pojavi se osmeh. Kakav je to prizor bio! A kada je Vojvoda
ostao neumoljiv u vezi sa prisustvovanjem večeri, Havat je samo odmahnuo glavom.
"Imam zloslutno predosećanje u vezi sa svim tim, gospodaru", kazao je on. "Sve
se odvija odveć brzo na Arakisu. To ne liči na Harkonene. Uopšte ne liči na
njih."
Pol prođe pokraj oca, prateći jednu mladu ženu, za pola glave višu od njega. On
uputi ocu kiseo osmeh, a zatim klimnu glavom u znak odgovora na nešto što je
mlada žena kazala.
"Njen otac proizvodi pustinjska odela", reče Džesika. "Ali kažu da bi samo
budala dopustila sebi da se nađe u dubokoj pustinji u jednoj od njegovih
rukotvorina."
"Ko je onaj čovek sa licem punim ožiljaka ispred Pola?" upita Vojvoda. "Ne
poznajem ga."
"Jedna od poslednjih zvanica", prošaputa ona. "Gurni je sigurno uspeo da ga
dovede. Krijumčar."
"Gurni ga je doveo?"
"Na moj zahtev. Havat je odobrio celu stvar, premda nije izgledao osobito
oduševljen. Krijumčar se zove Tuek, Esmar Tuek. Prilično je moćan među svojom
sortom. Ovde ga svi poznaju. Bio je gost u mnogim kućama."
"Zbog čega je ovde?"
"Sve ostale zvanice pitaće se isto", reče ona. "Tuek će već svojim prisustvom
posejati sumnju i podozrenje. Takođe treba ostalima da stavi do znanja da si ti
spreman da suzbiješ korupciju - čak i uz pomoć krijumčara. Ovo poslednje se
naročito dopalo Havatu."
"Ali nisam siguran da se dopada meni." On klimnu glavom jednom paru koji je
prošao pored njih i opazi da je u dvorani ostalo svega još nekoliko gostiju koje
je valjalo propustiti. "Zašto nisi pozvala nekog Slobodnjaka?"
"Tu je Kines", uzvrati ona.
"Da, tu je Kines", reče on. "Jesi li priredila još kakvo malo iznenađenje?" On
je povede na kraju povorke koja je išla u trpezariju.
"Sve ostalo je konvencionalno", reče ona.
Kroz misli joj prođe: Dragi moj, zar ne shvataš da ovaj krijumčar kontroliše
brze brodove i da se može podmititi? Moramo da imamo neku odstupnicu, neki način
da umaknemo sa Arakisa ako sve pođe naopako.
Kada su ušli u trpezariju, ona ga pusti ispod ruke i dopusti mu da joj pomogne
da sedne. Leto zatim ode krupnim koracima do suprotnog čela stola. Jedan stražar
mu pridrža stolicu. Ostali posedaše uz šuštanje tkanina i škripu stolica, ali
Vojvoda ostade da stoji. On dade znak rukom i pripadnici kućne garde u
pešadijskim uniformama oko stola povukoše se u pozadinu, i dalje budno motreći.
Prostorijom zavlada neugodna tišina.
Bacivši pogled duž stola, Džesika opazi slabašan drhtaj u uglovima Letoovih
usana i primeti tamno rumenilo ljutnje na njegovim obrazima. Šta ga je
naljutilo? upita se ona. To sigurno nije bilo pozivanje krijumčara.
"Neki su u nedoumici oko toga što sam naložio ukidanje običaja sa umivaonicima i
peškirima", reče Leto. "To je moj način da vam stavim do znanja da će se stvari
promeniti."
Sve utonu u neprijatni muk.
Misle da je pijan, pomisli Džesika.
Leto podiže svoj vrč sa vodom tako da su suspenzorske svetiljke mogle dobro da
ga obasjaju sa svih strana. "Kao Vitez carstva", reče on, "ispijam u vaše
zdravlje."
Ostali takođe podigoše svoje vrčeve, držeći poglede uprte u Vojvodu. U
iznenadnoj tišini, blaga struja promaje iz ulaza u kuhinju malo zanjiha jednu
suspenzorsku svetiljku, od čega senke zaigraše na Vojvodinom sokolovom licu.
"Tu sam i tu ću ostati!" reče on odlučnim glasom.
Usledilo je nedovršeno podizanje vrčeva prema ustima - koje se zaustavilo u pola
kretnje zato što je Vojvodina ruka ostala nepomična u vazduhu. "Moja zdravica je
jedna od onih maksima koje su tako drage našim srcima: 'Posao je taj koji
obezbeđuje napredak. Sreća je svuda prolazna!'"
On otpi iz vrča.
Ostali učiniše isto, a zatim razmenjaše upitne poglede.
"Gurni!" pozva Vojvoda.
Iz jedne niše na Letoovom kraju prostorije začu se Halekov glas. "Tu sam,
gospodaru."
"Odsviraj nam nešto, Gurni."
Iz niše se razleže umilna svirka baliseta. Posluga poče da donosi poslužavnike
sa hranom na sto kada im je Vojvoda dao rukom znak - pečeni desertni zec u
cepeda umaku, sirijski aplomaž, čuka pod staklom, kafa sa melanžom (snažan miris
cimeta iz začina raširio se po celom stolu), prava pot-a-oie, servirana sa
iskričavim kaladanskim vinom.
Vojvoda je i dalje stajao.
Dok su gosti čekali, pažnja im je bila u raskolu između posluženih jela i
Vojvode koji nije menjao položaj; konačno, Leto reče: "U drevna vremena, dužnost
domaćina bila je da zabavlja goste onim za šta je nadaren." Od silnog stezanja
vrča sa vodom, zglobovi na prstima sasvim su mu pobeleli. "Ja ne umem da pevam,
ali zato ću vam kazati reči Gurnijeve pesme. Shvatite ih kao još jednu zdravicu
- zdravicu svima onima koji su umrli da bismo mi došli ovde."
Nelagodno komešanje zavlada oko stola.
Džesika obori pogled i osvrnu se na ljude koji su sedeli pokraj nje; bili su to
prevoznik vode, obloga lica, i njegova žena, bledi i strogi predstavnik Esnafske
banke (ličio je na kakvo strašilo dok je netremice buljio u Letoa), smežuran i
pun ožiljaka Tuek, čije su potpuno plave oči bludele negde dole.
"Izvršite smotru, prijatelji - smotru trupa koje odavno više za to nisu", poče
da recituje Vojvoda. "Gomile bola i dolara, sve to sada pripada sudbini.
Izvršite smotru, prijatelji - smotru trupa koje odavno više za to nisu: svaka
tačka vremena bez varke ili lukavstva. Sa njima prolazi i mamac sreće. Izvršite
smotru, prijatelji - smotru trupa koje odavno više za to nisu. Kada se naše
vreme okonča svojim razjapljenim osmehom, zaboravićemo na mamac sreće."
Vojvoda tako podesi visinu glasa da se savim prigušio sa poslednjim stihom, a
zatim otpi dobar gutljaj iz vrča sa vodom i uz tresak ga spusti natrag na sto.
Voda se izli preko ivica suda i rasu po lanenom platnu stolnjaka.
Ostali takođe otpiše u nelagodnoj tišini.
Vojvoda ponovo podiže vrč sa vodom i ovoga puta prosu preostali deo sadržine na
pod, znajući da će i drugi za stolom morati da učine isto.
Džesika je prva sledila njegov primer.
Usledio je trenutak okamenjenosti pre no što su i ostali počeli da prazne svoje
vrčeve. Džesika primeti kako Pol, sedeći blizu oca, promatra reakcije oko sebe.
I nju je opčinilo ono što se moglo zaključiti na osnovu ponašanja gostiju -
naročito ženskog dela. Bila je to čista, pitka voda, a ne nešto što je već
odbačeno u vlažnom peškiru. Nevoljnost da se ona tako uludo raspe ispoljavala se
u drhtanju ruku, zadocnelim reakcijama, nervoznom smehu... i u nasilničkoj
poslušnosti višoj nužnosti. Jedna od žena je ispustila vrč, a zatim okrenula
glavu na drugu stranu kada se njen pratilac sagao da ga podigne.
No, njenu pažnju najviše je privukao Kines. Planetolog je oklevao, a zatim
ispraznio vrč u jedan kontejner koji je imao ispod sakoa. Osmehnuo se Džesiki
kada je opazio da ga posmatra, da bi potom podigao u njenom pravcu prazni vrč u
bešumnoj zdravici. Izgledalo je da se ne oseća nimalo neprijatno zbog onoga što
je učinio.
Halekova svirka još se razlegala prostorijom, ali je sada dopirala sa nižih
lestvica, postavši blaga i umilna, kao da je on pokušavao da podigne
raspoloženje.
"Neka večera počne", reče Vojvoda i spusti se u svoju stolicu.
Ljut je i nesiguran, pomisli Džesika. Gubitak one fabrike-guseničara pogodio ga
je u većoj meri nego što je trebalo. Mora da postoji još nešto pored tog
gubitka. Ponaša se kao čovek obuzet očajanjem. Ona podiže viljušku, nadajući se
da će tom kretnjom prikriti izuzetnu gorčinu koja ju je obuzela. A što da ne? On
i jeste očajan.
Najpre lagano, a potom sve življe, večera je pošla svojim normalnim tokom.
Proizvođač pustinjskih odela uputio je Džesiki komplimente na račun glavnog
kuvara i vina.
"I kuvar i vino su sa Kaladana", uzvrati ona.
"Izvrsno", reč on, probavši čuku. "Zbilja izvrsno! I to bez trunke melanža.
Čovek se na kraju zasiti začina koji je doslovce u svemu."
Predstavnik Esnafske banke podiže pogled prema Kinesu. "Kako sam čuo, doktore
Kines, još jednu fabriku-guseničara proždrao je crv."
"Novosti se brzo šire", primeti Vojvoda.
"Dakle, istina je?" upita bankar, usredsredivši pažnju na Letoa.
"Razume se da je istina!" uzvrati oštro Vojvoda. "Vražji letački transporter je
negde nestao. Ali nemoguće je da nešto tako veliko nestane!"
"Kada se crv pojavi, guseničar se više ne može spasti", reče Kines.
"Nije moguće!" uzvrati Vojvoda.
"Niko nije video kako letač nestaje?" upita bankar.
"Spoteri su obično usredsređeni na pesak", reče Kines. "Njih prvenstveno
zanimaju znaci crva. Posada letačkog transportera normalno se satoji od četiri
čoveka - dva pilota i dva tehničara-pomagača. Ako su jednog... ili čak
dvojicu... od njih potplatili Vojvodini neprijatelji..."
"Ah-h-h, shvatam", reče bankar. "A vi, kao Arbitar Promene, nameravate li da
preduzmete nešto s tim u vezi?"
"Moraću pažljivo da razmotrim moj položaj", uzvrati Kines, "a to svakako neću
učiniti za trpezom." Kroz glavu mu prođe: Bleda kosturčina od čoveka! Vrlo dobro
zna da mi je naloženo da prelazim preko takvih prekršaja.
Bankar se osmehnu, a zatim ponovo usredsredi na hranu.
Džesika se najednom seti jednog predavanja iz škole Bene Geserita. Predmet je
bio špijunaža i kontrašpijunaža. Predavala je jedna debeljuškasta Časna Majka,
sa srećnim izrazom lica, čiji je vedar glas stajao u oprečnosti s nimalo vedrom
temom o kojoj je bila reč.
"Ono što treba uočiti u vezi sa svim školama špijunaže i protivšpijunaže jeste
slični model osnovnih reakcija svakog njihovog diplomca. Svaka zatvorena
disciplina ostavlja svoj žig na svojim studentima. Taj opšti obrazac može se
podvrći analizi i predviđati.
Dakle, motivacione sheme su slične kod svih špijuna i agenata. Drugim rečima,
postoje određeni tipovi motivacija koji su slični uprkos različitim školama ili
suprotnim ciljevima. Najpre ćete naučiti kako da raščlanite te elemente za
analizu - u početku pomoću upitnih obrazaca koji otkrivaju unutrašnju
orijentaciju ispitanika; a kasnije, pomnim osmatranjem jezičko-misaone
orijentacije subjekata podvrgnutih analizi. Ustanovićete da je prilično lako
odrediti koren jezika vaših subjekata, kako kroz glasovne promene, tako i kroz
način govora."
Sedeći sada za stolom sa svojim sinom i Vojvodom i njihovim gostima i slušajući
predstavnika Esnafske banke, Džesiku najednom prože jeza naglog uviđanja istine:
čovek je bio Harkonenov agent. Njegov način govora poticao je sa Giedi Jedan -
tanano prikriven, ali i lako dokučiv za njenu uvežbanu svest, kao da se čovek
lepo predstavio.
Znači li to da je i sam Esnaf prešao na stranu protivnika Kuće Atreida? - upita
se ona. Ta pomisao je uznemiri, ali ona prikri osećanja tako što je zatražila
novu porciju, sve vreme pomno slušajući čoveka i pokušavajući da dokuči njegove
naume. Sada će skrenuti razgovor na nešto na izgled bezazleno, ali sa zloslutnim
naglaskom, pomisli ona. To je provereni model.
Bankar proguta nekoliko zalogaja, otpi dobar gutljaj vina i osmehnu se na nešto
što mu je kazala žena koja je sedela s njegove desne strane. Zatim je za
trenutak izgledalo da sluša nekog čoveka na suprotnom kraju stola koji je
Vojvodi objašnjavao kako arakenske biljke nemaju bodlji.
"Uživam u posmatranju leta arakenskih ptica", reče bankar, obrativši se Džesiki.
"Sve naše ptice su, razume se, strvoderi, a mnoge nemaju uopšte potrebu za
vodom, pošto su postale krvopije."
Kćer izrađivača pustinjskih odela, koja je sedela između Pola i Vojvode na
drugom kraju stola, namrgodi svoje lepuškasto lice i reče: "Oh, Suu-Suu, pa to
je vrlo neukusno."
Bankar se osmehnu. "Zovu me Suu-Suu zato što sam finansijski savetnik Sindikata
prodavaca vode." Pošto je Džesika nastavila da ga posmatra bez komentara, on
dodade: "Znate... prodavci vode uzvikuju 'Suu-Suu-Suk!'" Njegovo oponašanje bilo
je tako verno da su se mnogi za stolom nasmejali.
Džesika začu hvalisavi ton glasa, ali i uoči da je mlada žena bila ta koja je
bankaru dala šlagvort - što je jedino moglo da znači da je sve unapred bilo
pripremljeno. Ona mu je pružila pokriće da kaže ono što je rekao. Džesika
pogleda Lingara Bevta. Vodni magnat bio je namrgođen i usredsređen na svoju
večeru. Savršeno je dobro shvatila da je bankar, zapravo, rekao: "I ja
kontrolišem taj vrhunski izvor moći na Arakisu - vodu."
Pol je takođe uočio prevrtljivost u glasu predstavnika Esnafske banke i primetio
da mu majka prati razgovor punom usredsređenošću Bene Geserita. Ponesen
iznenadnim impulsom, odluči da pređe u protivnapad i da navede protivnika da se
izjasni. On se obrati bankaru:
"Hoćete da kažete, ser, da su te ptice kanibali?"
"Pitanje vam je neobično, mladi gospodaru", uzvrati bankar. "Ja sam samo kazao
da su ptice krvopije. Nije obavezno da to bude krv pripadnika njihove vrste, zar
ne?"
"Pitanje nije neobično", reče Pol, a Džesika razabra u sinovljevom glasu osobeno
svojstvo oštrog protivudarca, čemu ga je ona naučila. "Većina obrazovanih ljudi
zna da najopasnije moguće ugrožavanje svakog mladog organizma potiče od njegovih
najbližih srodnika." On hotimice nabode na viljušku komad hrane iz tanjira svog
sabesednika i stavi ga u usta. "Oni jedu iz iste zdele. Imaju potpuno istovetne
elementarne potrebe."
Bankar se ukruti i mrgodno pogleda Vojvodu.
"Pazite da ne pogrešite i smatrate mog sina za dete", reče Vojvoda, osmehnuvši
se.
Džesika baci pogled oko stola i primeti da se Bevtovo lice razvedrilo, kao i da
se Kines i krijumčar Tuek smeškaju.
"To što je mladi gospodar izvrsno uočio", reče Kines, "predstavlja jedno
ekološko pravilo. Borba između elemenata života jeste borba za slobodnu energiju
sistema. Krv je delatan izvor energije."
Bankar odloži viljušku i reče ljutitim glasom: "Kažu da slobodnjački ološ pije
krv svojih mrtvaca."
Kines odmahnu glavom i uzvrati glasom kao da sa katedre drži predavanje: "Ne
krv, ser. Ali sva čovekova voda pripada na kraju njegovim sunarodnicima -
njegovom plemenu. To je neophodno kada živite blizu Velike Ravnice. Svaka kap
vode dragocena je tamo, a ljudsko telo sastoji se od oko sedamdeset procenata
vode. Jednom mrtvacu, jamačno, ta voda više nije potrebna."
Bankar položi obe ruke na sto pokraj tanjira i Džesika pomisli da će se
odgurnuti i ljutito udaljiti.
Kines pogleda Džesiku. "Oprostite mi, gospo, što sam pomenuo tako neprikladan
predmet za stolom, ali bili ste pogrešno obavešteni, tako da sam morao da
razjasnim stvar."
"Toliko ste već zajedno sa Slobodnjacima, da ste sasvim izgubili sve obzire i
uviđavnost", uzvrati bankar.
Kines ga mirno pogleda, zagledavši se začas u njegovo bledo, drhtavo lice. "Da
li vi to mene izazivate, ser?"
Bankar se ukoči, proguta pljuvačku u suvom grlu i uzvrati: "Razume se da ne.
Time bih uvredio našeg domaćina i domaćicu."
Džesika razabra prizvuk straha u čovekovom glasu, na njegovom licu, u disanju, u
pulsiranju vene na slepoočnici. Kines ga je na smrt preplašio!
"Naš domaćin i domaćica sasvim su u stanju da sami zaključe kada su uvređeni",
reče Kines. "Oni su čestit svet koji ima razumevanja za odbranu časti. Svi
možemo da se osvedočimo u njihovu hrabrost već po samoj činjenici što su ovde...
sada... na Arakisu."
Džesika primeti da Leto uživa u razvoju događaja. Ali to nije važilo i za većinu
zvanica. Ljudi za stolom izgledali su kao da svakog časa žele da odu odavde,
držeći ruke pod stolom. Dva lako uočljiva izuzetka bili su Bevt, koji se
neprikriveno smeškao na bankarevu nelagodnost, i krijumčar Tuek, koji je
netremice posmatrao Kinesa, kao da je od njega očekivao neki znak. Džesika
takođe opazi da Pol gleda Kinesa sa divljenjem.
"Dakle?" reče Kines.
"Nisam imao nameru da vas uvredim", promrmlja bankar. "Ukoliko ste se ipak
osetili uvređenim, molim vas da prihvatite moje izvinjenje."
"Slobodno dato, slobodno primljeno", reče Kines. On se osmehnu Džesiki i nastavi
da večera, kao da se ništa nije dogodilo.
Džesika primeti da je i krijumčaru laknulo. Ona uoči sledeće: čovek je ispoljio
sve znake pomoćnika spremnog da se stavi na Kinesovu stranu. Između Kinesa i
Tueka, dakle, postojala je nekakva veza.
Leto poče da se igra viljuškom i podozrivo osmotri Kinesa. Ekologov
malopređašnji istup označio je promenu stava prema Kući Atreida. Izgledao je
znatno hladniji prilikom leta iznad pustinje.
Džesika dade znak za novo posluženje hrane i pića. Poslužitelji se pojaviše sa
langues de lapins de garenne - uz šta je bilo izneseno crveno vino i sos od
kvasca od gljiva.
Razgovor za večerom lagano je oživeo, ali Džesika je osetila izvesnu napetost u
njemu, svojevrsnu nelagodnost, primetivši takođe da bankar obeduje u mukloj
tišini. Kines bi ga ubio bez oklevanja, pomisli ona. U Kinesovom ponašanju mogla
se razabrati sklonost ka lakom posezanju za tuđim životima. Bio je hladnokrvni
ubica, što je, kako je ona pretpostavljala, predstavljalo osobenost svih
Slobodnjaka.
Džesika se okrenu prema izrađivaču pustinjskih odela, koji je sedeo levo od nje,
i reče: "Značaj vode na Arakisu ne prestaje da me zadivljuje."
"Veoma je veliki", složi se on. "Kakvo je ovo jelo? Ukus mu je osobit."
"Jezici divljih zečeva u naročitom umaku", uzvrati ona. "Veoma stari recept."
"Morate mi ga dati", reče čovek.
Ona klimnu glavom. "Postaraću se da ga dobijete."
Kines pogleda Džesiku i reče: "Novajlija na Arakisu često potcenjuje značaj vode
ovde. Kod nas ste suočeni sa takozvanim zakonom minimuma."
Po boji njegovog glasa ona oseti da je stavlja na probu i reče: "Rast je
ograničen onom nužnošću koja je prisutna u najmanjim količinama. I, naravno, taj
najnepogodniji uslov reguliše stopu rasta."
"Retko se događa da je neki član Velikih Kuća upućen u planetološke probleme",
uzvrati Kines. "Voda je najnepogodniji životni uslov na Arakisu. Pored toga,
nemojte izgubiti iz vida da i sam rast stvara nepogodne uslove ako se njegovo
sprovođenje u delo krajnje pomno ne nadzire."
Džesika oseti skrivenu poruku u Kinesovim rečima, ali nije uspela da je
razabere. "Rast", reče ona. "Hoćete da kažete da bi Arakis mogao da ima znatno
bolji vodni ciklus, koji bi ljudima pružio bolje uslove za život?"
"Nemoguće!" uzviknu vodni magnat.
Džesika usredsredi pažnju na Bevta. "Nemoguće?"
"Nemoguće na Arakisu", reče on. "Ne slušajte tu sanjalicu. Svi laboratorijski
nalazi su protiv toga."
Kines pogleda Bevta, a Džesika opazi da je svaki drugi razgovor zamro za stolom,
pošto su se svi usredsredili na ovaj novi verbalni duel.
"Laboratorijski nalazi ispoljavaju težnju da nas učine slepim za jednu krajnje
jednostavnu činjenicu", reče Kines. "A evo te činjenice: mi ovde operišemo
stvarima koje vode poreklo i postoje napolju, gde biljke i životinje žive
normalnim životima."
"Normalnim!" uzviknu Bevt. "Ništa na Arakisu nije normalno!"
"Baš naprotiv", reče Kines. "Izvesni životni skladovi mogli bi da budu
uspostavljeni duž samodovoljnih razvojnih linija. Naprosto se samo moraju
uvideti ograničenja planete i pritisci na nju."
"To će zauvek biti nemoguće", reče Bevt.
Vojvodi najednom sinu kada je Kines promenio svoj stav prema njima: bilo je to
onda kada je Džesika kazala da će zadržati rastinje u staklenoj bašti kao nešto
što su joj žitelji Arakisa ostavili na čuvanje.
"Šta je potrebno da bi se uspostavio samodovoljan sistem, doktore Kines?" upita
Leto.
"Ako bismo mogli da dobijemo tri procenta zelenih biljaka na Arakisu, koje
učestvuju u stvaranju ugljenikovih jedinjenja kao materijala za hranu, započeli
bismo ciklični sistem", reče Kines.
"Voda je jedini problem?" upita Vojvoda. Osetio je Kinesovo uzbuđenje, koje je
počelo da prelazi i na njega.
"Voda baca u zasenak sve ostale probleme", reče Kines. "Ova planeta raspolaže
obiljem kiseonika bez njegovih uobičajenih pratećih pojava - široko
rasprostranjenog biljnog života i velikih izvora slobodnog ugljen-dioksida iz
takvih formacija kao što su vulkani. Postoje neobična hemijska međudejstva na
ovdašnjim prostranim površinskim područjima."
"Imate li radne projekte?" upita Vojvoda.
"Na raspolaganju nam je stajalo dovoljno vremena da isprobamo Tanslijev efekat -
mali eksperiment na amaterskoj osnovi, na osnovu koga moja nauka može sada da
razabere operativne činjenice", reče Kines.
"Nema dovoljno vode", reče Bevt. "Naprosto je nema dovoljno."
"Gospodar Bevt je stručnjak za vodu", uzvrati Kines, a zatim se osmehnu i ponovo
prionu na večeru.
Vojvoda uputi odsečan znak desnom rukom i uzviknu: "Ne! Hoću odgovor! Ima li
dovoljno vode, doktore Kines?"
Kines zadrža pogled prikovan za tanjir.
Džesika je netremnice posmatrala igru osećanja na njegovom licu. Vešto se
prikriva, pomisli ona. Ali već ga je dobro pročitala i znala je da se kaje zbog
onoga što je kazao.
"Ima li dovoljno vode?" upita Vojvoda.
"Moglo... bi da bude", uzvrati Kines.
Glumi nesigurnost!, pomisli Džesika.
Izoštreno čulo istine saopšti Polu skrivene Kinesove pobude; kada ih je otkrio,
morao je da primeni sve veštine kojima su ga naučili da bi prikrio uzbuđenje.
Ima dovoljno vode! Ali Kines ne želi da se to sazna.
"Naš planetolog ima mnoge zanimljive sanjarije", reče Bevt. "On mašta sa
Slobodnjacima - o proročanstvima i mesijama."
Kikot se začu sa raznih strana stola. Džesika uoči ta mesta - krijumčar, kćer
proizvođača pustinjskih odela, Dankan Ajdaho, žena sa tajanstvenom pratećom
službom.
Napetost je neobično razmeštena večeras, pomisli Džesika. Odvija se previše
zbivanja kojih nisam svesna. Moraću da obezbedim nove izvore informacija.
Vojvoda skliznu pogledom od Kinesa, preko Bevta, do Džesike. Osećao se neobično
prazan, kao da mu je promaklo nešto izuzetno značajno. "Možda", promrmlja on.
Kines progovori brzo: "Bolje da o tome porazgovaramo nekom drugom prilikom,
gospodaru. Postoji premnogo..."
Planetolog naglo zaćuta, pošto se jedan uniformisani atreidski gardista pojavio
na vratima za poslugu, gde ga je straža propustila, da bi on potom hitrim
korakom krenuo prema Vojvodi. Poklonio se, a zatim nešto došapnuo Letou na uho.
Džesika je prepoznala znak Havatovog korpusa na gardistinoj kapi i s naporom
obuzdala iznenadno osećanje nelagodnosti. Zatim se okrenula prema ženskom
pratiocu proizvođača pustinjskih odela - sitnoj, tamnokosoj ženi, bebastog lica
i malo iskošenih očiju.
"Gotovo da ništa niste okusili, draga", reče Džesika. "Želite li da vam naručim
nešto posebno?"
Žena najpre pogleda proizvođača pustinjskih odela, a onda odgovori: "Nisam
gladna."
Najednom Vojvoda ustade pored svog vojnika i progovori zapovedničkim glasom:
"Neka svi ostanu da sede. Vi ćete mi oprostiti, ali iznenadne okolnosti nalažu
mi da se povučem." On se udalji korak od stola. "Pole, molim te, preuzmi ulogu
domaćina umesto mene."
Pol ustade. Hteo je da upita oca zbog čega mora da ide, ali je znao da novu
ulogu mora što bolje da odigra. Prišao je očevoj stolici i seo na nju.
Vojvoda se okrenu prema niši gde je Halek sedeo i reče: "Gurni, molim te, zauzmi
Polovo mesto za stolom, inače ćemo imati neparan broj popunjenih stolica. Kada
se večera završi, voleo bih da dovedeš Pola do kosmodroma. Čekaj na moj poziv."
Odeven u uniformu, Halek iziđe iz niše; njegova nabijenost i ružnoća neobično su
odudarale od blistave okoline. Odložio je baliset uza zid, prišao stolici na
kojoj je Pol do malopre sedeo i spustio se u nju.
"Nema razloga za uzbunu", reče Vojvoda, "ali ipak moram da vas zamolim da niko
ne ode dok kućna garda ne objavi da je sve bezbedno. Ništa vam se ne može
dogoditi dok budete ovde, a mi ćemo se brzo postarati oko ove male nevolje."
Pol razabra šifrovanu poruku u očevim rečima: garda-bezbedno-ništa dogoditi-
brzo. Problem se, dakle, odnosio na bezbednost, a ne na nasilje. Primetio je da
mu je i majka dokučila poruku. Oboje odahnuše.
Vojvoda kratko klimnu glavom, okrenu se i krupnim koracima krenu prema vratima
za poslugu; za njim iziđe gardista.
Pol reče: "Molim vas, nastavite obed. Ako se ne varam, doktor Kines je govorio o
vodi."
"Kako bi bilo da taj razgovor odložimo za neki drugi put?" upita Kines.
"Svakako", uzvrati Pol.
Džesika primeti, sa ponosom, sinovljevu dostojanstvenost, zrelo osećanje
samopouzdanja.
Bankar uze svoj vrč sa vodom i podiže ga u pravcu Bevta. "Niko među nama ovde ne
može da nadmaši gospodara Lingara Bevta u kitnjastom govoru. Moglo bi se čak
pomisliti da on teži za statusom Velikih Kuća. Hajde, gospodaru Bevte, održite
nam zdravicu. Možda ćete imati neko zrnce mudrosti za ovog dečaka prema kome
moramo da se ophodimo kao prema čoveku."
Džesika stisnu desnu šaku u pesnicu pod stolom. Primetila je kako su Halek i
Ajdaho izmenjali tajni signal, kao i da su članovi kućne garde duž zidova stali
u pripravan položaj.
Bevt uputi mrgodan pogled bankaru.
Pol osmotri Haleka, opazi pripravan položaj stražara, zatim se zagleda u
bankara, sve dok ovaj nije spustio vrč, a onda reče: "Jednom, na Kaladanu, video
sam telo nekog ribara koji se utopio i koga su upravo izvukli na suvo. On..."
"Utopio?" Bila je to kćer proizvođača pustinjskih odela.
Pol je za trenutak oklevao, a onda uzvrati: "Da. Nestao ispod površine vode sve
dok nije umro. Utopio."
"Vrlo zanimljiv način umiranja", promrmlja ona.
Polov osmeh postade opor. On ponovo usredsredi pažnju na bankara. "Zanimljivost
vezana za tog čoveka odnosila se na rane na njegovim ramenima - nanesene kukama
na čizmama jednog drugog ribara. Bilo ih je nekoliko u čamcu... vozilu za
putovanje po vodi... koji je potonuo... nestao ispod površine. Jedan od ribara
koji su učestvovali u vađenju tela utopljenika kazao mi je da je takve rane
video već više puta. One su nastale tako što je jedan od nesrećnika pokušao da
se popne na ramena svog sudruga i da se odatle otisne prema površini... prema
vazduhu."
"Zašto je to zanimljivo?" upita bankar.
"Zbog opaske koju je moj otac tada rekao. Kazao je da se može razumeti davljenik
koji ti se penje na ramena da bi se spasao - izuzev kada se to događa u sobi za
prijem." Pol zastade taman toliko da dopusti bankaru da shvati kako poenta
upravo sledi, a onda reče: "Ja bih dodao sledeće - izuzev kada se to dogodi u
trpezariji za večerom."
U prostoriji najednom zavlada muk.
Bilo je to brzopleto, pomisli Džesika. Bankar je možda dovoljno visokog statusa
da mi izazove sina. Primetila je da je Ajdaho sedeo kao napeta puška. Pripadnici
kućne garde takođe su bili pripravni. Gurni Halek nije skidao pogled sa čoveka
koji je sedeo naspram njega.
"Ho-ho-ho-oo!" Bio je to krijumčar Tuek, glave zabačene unazad; smejao se punim
srcem.
Nervozni osmesi pojaviše se za stolom. Bevt se cerio.
Bankar je odmakao od stola svoju stolicu i upiljio se u Pola.
Kines reče: "Ko pecne Atreide, čini to na svoj rizik."
"Je li to običaj kod Atreida da vređaju svoje goste?" upita bankar.
Pre no što je Pol stigao da odgovori, Džesika se naže napred i reče: "Ser!"
Istog trenutka, kroz glavu joj prođe: Moramo da saznamo kakvu igru igra ova
harkonenska protuva. Da li je ovde da bi isprovocirao Pola? Ima li možda nekog
pomoćnika?
"Moj sin je govorio uopšteno, a vi reagujete kao da se odnosi na vas", reče
Džesika. "Baš ste se lepo odali." Ona spusti ruku niz nogu do kris-noža koji je
držala u koricama pričvršćenim za list.
Bankar skrenu pogled na Džesiku. Oči se odvojiše od Pola i ona opazi kako joj se
sin odmakao od stola, pripremivši se za akciju. Lozinka za to bila je reč:
uopšteno. Pripravi se za nasilje.
Kines uputi zamišljen pogled Džesiki i dade tajni znak rukom Tueku.
Krijumčar skoči na noge i podiže vrč. "Nazdraviću vam", reče on. "Mladom Polu
Atreidu, još dečaku po izgledu, ali čoveku po postupcima."
Šta se oni mešaju? - upita se Džesika.
Bankar se sada upilji u Kinesa, a Džesika opazi kako se na agentovom licu
pojavljuje užas.
Ljudi počeše da uzvraćaju na zdravicu svuda oko stola.
Kada Kines vodi, svi idu, pomisli Džesika. Upravo nam je stavio do znanja da je
na Polovoj strani. U čemu se sastoji tajna te moći? Sigurno ne u tome što je on
Arbitar Promene. To je samo privremeno zvanje. A jamačno ne zato što je u
carskoj službi.
Ona ukloni ruku sa drške kris-noža i podiže svoj vrč prema Kinesu, koji joj
otpozdravi na isti način.
Samo se Pol i bankar - (Suu-Suu! Kakav idiotski nadimak, pomisli Džesika) - nisu
latili vrčeva. Bankar je i dalje netremice motrio Kinesa, dok je Pol gledao u
svoj tanjir.
Imao sam situaciju u svojim rukama, pomisli Pol. Zašto su se umešali? On
kradomice pređe pogledom po glavama gostiju naspram sebe. Pripravi se za
nasilje? Od koga? Sigurno ne bankara.
Halek se nakašlja i progovori ne obraćajući se nikome posebno i zureći u jednu
tačku iznad glava gostiju. "U našem društvu ljudi ne bi trebalo brzo da se
vređaju. To je često ravno samoubistvu." On spusti pogled na kćer izrađivača
pustinjskih odela, koja je sedela pokraj njega. "Zar ne mislite tako,
gospođice?"
"Oh, da. Da. Svakako", reče ona. "Ima premnogo nasilja. Muka mi je od toga.
Mnogo puta uvreda nije namerno nanesena, ali ljudi svejedno umiru. Sve je to
besmisleno."
"Stvarno je besmisleno", reče Halek.
Džesika uoči da se devojčina gluma nalazi gotovo na granici savršenstva i
pomisli: Ta praznoglava guska uopšte nije praznoglava guska. Tek tada je
shvatila odakle dolazi pretnja i videla da je to i Haleku postalo jasno. Plan je
bio da se Pol uhvati na mamac seksa. Džesika odahnu. Sin joj je verovatno prvi
prozreo celu stvar - njegova uvežbanost nije propustila da otkrije očiglednu
stupicu.
Kines reče bankaru: "Kako bi bilo da od vas ponovo čujemo izvinjenje?"
Bankar uputi kiseo smešak Džesiki i reče: "Moja gospo, bojim se da sam previše
popio vašeg vina. Izneli ste na trpezu prejaka pića, a ja nisam na njih
navikao."
Džesika razabra zloban prizvuk u njegovom glasu i uzvrati ljupkim tonom: "Kada
se stranci sretnu, moraju da budu veoma uviđavni prema međusobnim razlikama u
običajima i ponašanju."
"Hvala vam, gospo", reče on.
Tamnokosa žena koja je bila u društvu proizvođača pustinjskih odela naže se
prema Džesiki i reče: "Vojvoda je kazao da smo ovde bezbedni. Nadam se da
njegovo odsustvovanje ne znači nove borbe."
Naloženo joj je da razgovor skrene u ovom pravcu, pomisli Džesika.
"Vrlo je verovatno da će se ceo incident pokazati nevažnim", uzvrati Džesika.
"Ali vremena su takva da mnoge situacije zahtevaju lično Vojvodino prisustvo.
Sve dok bude trajalo neprijateljstvo između Atreida i Harkonena, opreznost
nikada nije na odmet. Vojvoda se zakleo na kanli. To znači da na Arakisu neće
ostaviti živog nijednog agenta Harkonena." Ona pogleda agenta Esnafske banke. "U
tome, naravno, ima potporu Velikog Dogovora." Ona skrenu pažnju na Kinesa. "Nije
li tako, doktore Kines?"
"Sasvim tako", uzvrati Kines.
Proizvođač pustinjskih odela povuče blago svoju pratilju. Ona ga pogleda, a onda
reče: "Mislim da ću sada pojesti nešto. Volela bih malo od one ptice koju ste
prethodno poslužili."
Džesika dade znak jednoj sluškinji, a onda se okrenu prema bankaru. "I vi ste
pominjali ptice, ser, i njihove navike. Nalazim da je Arakis prepun neobičnih
zanimljivosti. Kažite mi, gde se nalazi začin? Da li lovci na njega moraju
duboko da zalaze u pustinju?"
"Oh, ne, moja gospo", uzvrati on. "Duboka pustinja veoma je malo poznata, a
južna područja gotovo uopšte ne."
"Postoji predanje da se u južnim krajevima može naći velika Majka Žila začina",
reče Kines, "ali ja mislim da je to samo plod mašte, izmišljen isključivo za
potrebe pesme. Neki odvažni lovci na začine povremeno su prodirali do ivice
središnjeg pojasa, ali takvi poduhvati izuzetno su opasni - navigacija je
nepouzdana, a oluje su česte. Postotak nesrećnih slučajeva dramatično raste sa
povećanjem udaljenosti na kojoj radite od Zaštitnog Zida. Pokazalo se da nije
unosno udaljavati se odveć na jug. Možda, kada bismo imali meteorološki
satelit..."
Bevt podiže pogled i progovori sa punim ustima hrane: "Priča se da Slobodnjaci
odlaze i tamo, da stižu svuda, kao i da su naišli na izvorišta i srkališta čak i
u južnim područjima."
"Izvorišta i srkališta?" upita Džesika.
Kines brzo uzvrati: "Samo glasine, moja gospo. O tome se priča na drugim
planetama, a ne na Arakisu. Izvorište je mesto gde voda izbija na površinu ili
dovoljno blizu površine da se može doseći kopanjem prema izvesnim znacima.
Srkalište je poseban vid izvorišta gde se voda može srkati kroz slamku... tako
bar kažu."
U glasu mu se oseća obmana, pomisli Džesika.
Zašto laže? - upita se Pol.
"Veoma zanimljivo", reče Džesika, pomislivši pri tom: 'Tako bar kažu...' Kako
neobičan način govora imaju ovde. Kada bi samo znali u kojoj meri to otkriva
njihovu zavisnost od sujeverja.
"Čuo sam da imate izreku", reče Pol, "koja kaže da uglađenost dolazi iz gradova,
a mudrost iz pustinje."
"Na Arakisu ima mnogo izreka", uzvrati Kines.
Pre no što je Džesika stigla da postavi novo pitanje, pred njom se pojavi sluga
sa porukom. Ona je otvori, ugleda Vojvodin rukopis i tajnu šifru i prelete je
pogledom.
"Svima će biti milo da čuju", reče ona, "da vaš Vojvoda šalje ospokojavajuće
vesti. Stvar koja je zahtevala da se udalji sa večere sada je sređena. Pronađen
je nestali letački transporter. Jedan Harkonenov agent među posadom uspostavio
je kontrolu nad ostalima i odvezao mašinu do baze krijumčara, nadajući se da će
je tamo prodati. No, i čovek i letelica vraćeni su našim snagama." Ona klimnu
glavom Tueku.
Krijumčar joj uzvrati na isti način.
Džesika ponovo presavi poruku i zavuče je u rukav.
"Drago mi je što nije došlo do otvorenog sukoba", reče bankar. "Među ljudima se
raširila nada da će Atreidi doneti mir i blagostanje."
"Naročito blagostanje", reče Bevt.
"Kako bi bilo da pređemo na desert?" predloži Džesika. "Naložila sam glavnom
kuvaru da pripremi kaladanski kolač: pongi pirinač i dolsa umak."
"Zvuči osobito", reče izrađivač pustinjskih odela. "Da li je moguće i za to
dobiti recept?"
"Svakako", uzvrati Džesika, registrujući čoveka da bi kasnije skrenula Haleku
pažnju na njega. Proizvođač pustinjskih odela bio je zastrašeni, mali penjač na
lestvicama društvene hijerarhije, što je značilo da je lako mogao da se kupi.
Oko nje se povede laki razgovor: "Kako lepa tkanina..." "Odelo mu je sasvim u
skladu sa draguljima..." "Mogli bismo da pokušamo da povećamo proizvodnju u
narednom kvartalu..."
Džesika obori pogled na tanjir, razmišljajući o šifrovanom delu Letoove poruke:
Harkoneni su pokušali da se domognu jedne pošiljke laserskih pištolja. Pohvatali
smo ih. Ovo može da znači da su bili uspešniji na drugim pošiljkama. U svakom
slučaju, sada znamo da ih štitnici mnogo ne zabrinjavaju. Preduzmi odgovarajuće
mere predostrožnosti.
Džesika usredsredi punu pažnju na laserske pištolje. Belo usijani snop razorne
svetlosti mogao je da probije bilo koju supstancu, pod uslovom da nije pod
štitnikom. Činjenica da bi odbijanje od štitnika dovelo do eksplozije, kako
laserskog revolvera, tako i samog štitnika, očigledno nije zadavala mnogo
glavobolje Harkonenima. Zašto? Eksplozija laserskog pištolja i štitnika
predstavljala je opasnu varijablu, pošto je mogla ili da uništi samo onoga ko je
pucao i onoga ko je bio pokriven štitnikom, ili da se pokaže daleko razornijom
od atomskog oružja.
Nove nepoznate ispuniše je osećanjem nelagodnosti.
Pol reče: "Uopšte nisam sumnjao da ćemo pronaći letački transporter. Kada moj
otac jednom prione na neki problem, on ga onda obavezno i reši. To je činjenica
koju Harkoneni već počinju da uviđaju."
Razmeće se, pomisli Džesika. Ne bi trebalo da to čini. Niko ko je ove noći
prinuđen da spava duboko ispod površine tla u znak predostrožnosti od laserskih
revolvera nema prava da se razmeće.
17.
'Nema nam uzmaka - moramo da platimo za nasilje naših predaka.'
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Džesika začu neku pometnju u velikom holu i uključi svetiljku pokraj postelje.
Časovnik joj još nije bio podešen na lokalno vreme, tako da je morala da oduzme
dvadeset jedan minut da bi ustanovila da je oko dva časa izjutra.
Pometnja je bila bučna i nerazgovetna.
Da nije posredi napad Harkonena? - upita se ona.
Skliznu iz postelje i proveri ekranske monitore da bi ustanovila gde su joj
ostali članovi porodice. Ugledala je Pola kako spava u dubokoj ćelijskoj
prostoriji koju su na brzinu pretvorili u spavaću sobu za njega. Buka očigledno
nije dopirala do tih delova zgrade. U Vojvodinoj sobi nije bilo nikoga, a i
postelja mu je bila netaknuta. Da li se još nalazio na kosmodromu?
Još nisu bili instalirani ekrani za prednji deo zgrade.
Džesika zastade nasred prostorije, osluškujući.
Čuo se jedan povišen, nerazgovetan glas. A onda je neko pozvao doktora Jueha.
Džesika uze jedan ogrtač, prebaci ga preko ramena, zavuče noge u papuče i zakači
kris-nož za nogu.
Isti glas ponovo pozva Jueha.
Džesika obavi ogrtač oko sebe i iziđe u hodnik. Istog časa joj sinu u svesti:
Šta ako je Leto ranjen?
Izgledalo je da se hodnik pruža unedogled dok je trčala kroz njega. Konačno,
skrenu kroz lučni prolaz na kraju hodnika, projuri pokraj trpezarije prema
Velikoj Dvorani, a kad se obrela u njo,j najpre je primetila da se kupa u moru
svetlosti, pošto su sve zidne suspenzorske lampe bile uključene na najjače.
Sa njene desne strane, nedaleko od čeonog ulaza, ugledala je kako dva pripadnika
kućne garde drže između sebe Dankana Ajdaha. Glava mu je opušteno stajala napred
i ceo prizor najednom je postao obavijen zloslutnom tišinom.
Jedan od gardista obrati se Ajdahu prekornim glasom: "Vidiš šta si učinio?
Probudio si gospu Džesiku."
Velike draperije zanjihaše se ispred njih, ukazujući da su prednja vrata ostala
otvorena. Nije bilo ni traga od Vojvode ili Jueha. Sa strane je stajala Mejps,
hladno zureći u Ajdaha. Imala je na sebi dugačku, smeđu haljinu, sa zmijolikim
dezenom po rubovima. Na nogama je imala prljave pustinjske čizme.
"Probudio sam, dakle, gospu Džesiku", promrmlja Ajdaho. On podiže lice prema
tavanici i uzviknu: "Mač mi se prvi put natopio krvlju na Grumanu!"
Velika Majko! Pa on je pijan, pomisli Džesika.
Na Ajdahovom tamnom, okruglom licu pojavi se namrgođen izraz. Njegova kosa,
kovrdžava poput runa crnog jarca, bila je sva izlepljena prljavštinom. Kroz
jedan reckavi procep na tunici virio mu je kraj svečane košulje koju je imao na
sebi za večerom.
Džesika mu priđe.
Jedan od stražara joj klimnu glavom, ne puštajući pri tom Ajdaha. "Nismo znali
šta da činimo sa njim, moja gospo. Nadigao je silnu dreku pred vratima,
odbijajući da uđe unutra. Pobojali smo se da bi lokalni žitelji mogli da se
iskupe i da ga vide. To uopšte ne bi bilo lepo. Stekli bi rđavu sliku o nama."
"Gde je bio?" upita Džesika.
"Otpratio je kući jednu mladu damu koja je bila na večeri, moja gospo. Po
Havatovom naređenju."
"Koju mladu damu?"
"Jednu od pratećih cura. Shvatate, moja gospo?" On pogleda prema Mejps i priguši
glas. "Uvek zovu Ajdaha za motrenje na dame."
Džesika pomisli: To znam. Ali zašto je pijan?
Ona nabra veđe i okrenu se prema Mejps. "Mejps, donesi neki stimulant. Najbolje
bi bilo kofein. Možda je preostalo i malo začinske kafe."
Mejps slegnu ramenima i pođe u kuhinju. Neušnirane pustinjske čizme šljapkale su
joj po kamenom podu.
Ajdaho izvi klimavu glavu u stranu da bi iskosa pogledao Džesiku. "Ukok'o sam
više od trista ljudi za Vojvodu", stade on da zapliće jezikom. "'Oćete da znate
zašto sam napolju. Ne mogu da živim ni gore... ni dole... unutra... Šta je to,
bre, s vama ovde?"
Zvuk iz bočnog ulaza u dvoranu privuče Džesikinu pažnju. Ona se okrenu i ugleda
Jueha kako se približava, dok mu se tašna sa medicinskom opremom njihala u levoj
ruci. Bio je potpuno odeven i izgledao je bled i iscpljen. Dijamantski
tetovirani znak oštro mu se isticao na čelu.
"Evo dragog čika doktora!" uzviknu Ajdaho. "Kako ste mi, doktorčiću? Čova od
gipsa i pilula, a?" On se okrenu i pogleda Džesiku mutnim očima. "Pravim budalu
od sebe, a?"
Džesika se namrgodi i ne odgovori ništa, pomislivši: Zašto bi se Ajdaho napio?
Da nije drogiran?
"Premnogo začinskog piva", reče Ajdaho, pokušavši da se uspravi.
Mejps se vratila, noseći šolju koja se pušila; zaustavila se nesigurno iza
Jueha, a onda pogledala prema Džesiki, koja je odmahnula glavom.
Jueh spusti tašnu na pod, klimnu Džesiki glavom u znak pozdrava i reče:
"Začinsko pivo, a?"
"Najbolje koje sam ikad prob'o", poče ponovo da zapliće jezikom Ajdaho, a onda
pokuša da se malo pribere. "Mač mi se prvi put napio krvi na Grumanu! Tu sam
ukok'o jednog Harkon... Harkon... ukok'o sam ga za Vojvodu."
Jueh se okrenu i pogleda šolju u Mejpsinoj ruci. "Šta je to?"
"Kofein", reče Džesika.
Jueh uze šolju i pruži je Ajdahu. "Popij ovo, momče."
"Neću više ništa da pijem."
"Popij, kad ti kažem!"
Ajdahova glava zaklati se prema Juehu i on se zatetura jedan korak napred,
povukavši stražare za sobom. "Sit sam do guše da udovoljavam carsku...
Vaseljenu... čika doktore... Ovog puta ima da bude po mom ćefu."
"Biće, čim popiješ ovo", uzvrati Jueh. "To je samo kofein."
"Bljuvotina k'o i sve ostalo na ovom svetu! Vražje sunce peče k'o ludo... Ništa
nema pravu boju... Sve je iščašeno, uvrnuto..."
"Pa sad je noć", reče Jueh razložnim glasom. "Hajde, budi dobar momak i popij
ovo. Biće ti bolje od toga."
"Neću, bre, da mi bude bolje!"
"Mogli bismo ovako celu noć da se ubeđujemo sa njim", reče Džesika, pomislivši
pri tom: Ovde je potrebna šok terapija.
"Nema potrebe da se dalje zadržavate ovde, moja gospo", reče Jueh. "Ja ću se sam
pobrinuti za njega."
Džesika odmahnu glavom, priđe Ajdahu i snažno ga ošamari.
On se zatetura zajedno sa stražarima i zabulji u nju.
"Ne ponaša se tako u domu tvog Vojvode", reče ona, a zatim uze šolju iz Juehovih
ruku, prosuvši pri tom deo njene sadržine, i pruži je Ajdahu. "A sada popij ovo!
To je naređenje!"
Ajdaho se uspravi i uputi joj mrk pogled, a onda progovori polako, ovoga puta
tečno i razgovetno: "Ja ne primam naređenja od prokletog Harkonenovog špijuna."
Jueh se ukoči i okrenu prema Džesiki.
Lice joj je pobledelo, ali ipak je klimnula glavom. Sve joj je najednom postalo
jasno - iskrzani fragmenti značenja koje je tokom poslednjih nekoliko dana
hvatala u rečima i postupcima svoje okoline sada su se konačno uklopili u
mozaik. Obuzela ju je plima besa koju gotovo da nije mogla da obuzda. Bilo joj
je potrebno gotovo sve umeće benegeseritske uvežbanosti da uspori puls i
uspokoji disanje. No, čak i tako, osećala je kako je plamen proždire unutra.
Uvek zovu Ajdaha za motrenje na dame!
Ona uzvrati oštar pogled Juehu. Doktor obori oči.
"Znali ste za ovo?" upita ona.
"Ovaj... čuo sam glasine, moja gospo. Ali nisam hteo da vam povećavam brige."
"Havat!" uzviknu ona. "Hoću da mi smesta bude doveden Tufir Havat!"
"Ali, moja gospo..."
"Smesta!"
To je sigurno Havat, pomisli ona. Ovakva sumnja nije mogla da potekne ni iz
jednog drugog izvora, a da odmah ne bude odbačena.
Ajdaho odmahnu glavom i prostenja: "Prospite tu bljuvotinu!"
Džesika spusti pogled na šolju koju je držala, a onda naglo izruči njen sadržaj
Ajdahu u lice. "Zatvorite ga u jednu od gostinskih soba u istočnom krilu",
naredi ona. "Pustite ga da se ispava i otrezni."
"Možda bi trebalo da ga odvedemo na neko drugo mesto, moja gospo", reče jedan od
stražara. Bilo je očigledno da ih Džesikino naređenje nije usrećilo. "Mogli
bismo..."
"Mora da ostane ovde!" uzviknu Džesika. "Ovde ga čeka posao." U glasu joj se
osećala ogorčenost. "Nema mu premca kada treba nadzirati dame."
Stražar proguta pljuvačku kroz suvo grlo.
"Znate li gde je Vojvoda?" upita ona.
"Na komandnom mestu, moja gospo."
"Je li Havat sa njim?"
"Havat je u gradu, moja gospo."
"Smesta ćete mi dovesti Havata", reče Džesika. "Biću u mom salonu kada
stignete."
"Ali, moja gospo..."
"Ako treba, zvaću Vojvodu", reče ona. "Nadam se da to neće biti neophodno. Ne
bih volela da ga uznemiravam ovakvim stvarima."
"Da, moja gospo."
Džesika tutnu praznu šolju Mejps u šake i uhvati upitni pogled njenih potpuno
plavih očiju. "Možeš da se vratiš u krevet, Mejps."
"Sigurni ste da vam nisam potrebna?"
Džesika se kiselo osmehnu. "Sigurna sam."
"Možda bi to moglo da sačeka do jutra", reče Jueh. "Mogao bih da vam dam sedativ
i..."
"Vratićete se u vaše odaje i pustićete me da sredim stvari na moj način", reče
ona, potapšavši ga po ramenu da bi malo ublažila oštar ton kojim je izrekla
naređenje. "To je jedini način."
A onda, visoko podignute glave, ona se okrenu i krenu kroz veliku kuću do svojih
odaja. Hladni zidovi... hodnici... poznata vrata... Džesika ih otvori, uđe u
sobu i zalupi ih za sobom. Ostala je da stoji, zureći u prozore optočene
štitnikom svog salona. Havat! Da li je moguće da je on bio taj koga su Harkoneni
kupili? Videćemo.
Džesika priđe do jedne duboke, staromodne fotelje sa izvezenom presvlakom od
šlagove kože i podesi je u položaj odakle je mogla da kontroliše vrata. Najednom
je postala izrazito svesna kris-noža u koricama koje su joj bile privezane za
nogu. Ona ih odveza odatle i prikači za mišicu, osetivši njihovu težinu. Još
jednom se osvrnula po prostoriji, pamteći dobro svaku pojedinost za slučaj da
dođe do nečeg nepredviđenog: ležaljka blizu ugla, niz stolica duž zida, dva
niska stola, njena citra na postolju pokraj vrata u spavaću sobu.
Bledoružičasta svetlost sijala je iz suspenzorskih lampi. Ona je priguši, sede u
fotelju i potapša rukom tapacirung; bilo joj je milo što se fotelja odlikovala
izvesnom kraljevskom masivnošću: ona će joj dobro doći u predstojećem susretu.
Neka sada dođe, pomisli ona. Videćemo šta će se dogoditi. Na bene-geseritski
način pripravila se za čekanje, sakupivši strpljenje, sačuvavši snagu.
Ranije nego što je očekivala, na vratima se začulo kucanje i u salon je ušao
Havat kada ga je ona pozvala.
Posmatrala ga je, ne pokrećući se iz stolice; odmah je uočila u njegovim
pokretima titravo čuvstvo energetskog naboja stečenog drogom, ali i umor ispod
toga. Havatove sluzne stare oči su blistale. Smežurana koža izgledala mu je
žućkasta pri sobnom osvetljenju, a na rukavu, ispod koga je držao skriven nož,
imao je široku, vlažnu mrlju.
Osetila je da je posredi krv.
Džesika pokaza prema nizu stolica duž zida i reče: "Donesi jednu stolicu i sedi
naspram mene."
Havat se nakloni i posluša. Ona pijana budala Ajdaho, pomisli on. Stao je da
proučava Džesikino lice, pitajući se kako da spase situaciju.
"Odavno je već vreme da nas dvoje raščistimo neke stvari", reče Džesika.
"U čemu je problem, moja gospo?" On sede na stolicu i položi šake na kolena.
"Ne pretvaraj se sa mnom", odbrusi ona. "Ako ti Jueh nije kazao zašto smo te
pozvali, onda je to učinio neko od tvojih uhoda u mojoj blizini. Kako bi bilo da
bar toliko budemo pošteni jedno prema drugom?"
"Kako želite, moja gospo."
"Najpre ćeš mi odgovoriti na jedno pitanje", reče ona. "Jesi li sada Harkonenov
agent?"
Havat se dopola pridiže iz stolice, a lice mu se smrče od besa. On upita:
"Usuđujete se da me tako uvredite?"
"Sedi", reče ona. "I ti si mene tako uvredio."
On lagano utonu natrag u stolicu.
Pročitavši znake na njegovom licu koje je poznavala tako dobro, Džesika dopusti
sebi dubok uzdah. To nije Havat.
"Sada znam da si ostao veran mom Vojvodi", reče ona. "Spremna sam stoga da ti
oprostim što si me uvredio."
"Ima li šta da se oprosti?"
Džesika se namrgodi, upitavši se: Da li da upotrebim svoj adut? Da li da mu
kažem za Vojvodinu kćer koju nosim u sebi poslednjih nekoliko nedelja? Ne... to
čak ni Leto ne zna. To bi mu samo zapetljalo život, opteretilo ga u trenutku
kada mora potpuno da se usredsredi na naš opstanak. Biće još vremena da istupim
sa tom kartom.
"Jedan Istinozborac bi razrešio stvar", reče ona, "ali nemamo nijednog sa
ovlašćenjem Velikog Saveta."
"Kao što kažete: nemamo Istinozborca."
"Postoji li izdajnik među nama?" upita ona. "Krajnje podrobno sam proučila naše
ljude. Ko bi to mogao da bude? Ne Gurni. Svakako ne Dankan. Njihovi zamenici
nisu dovoljno strateški visoko da bismo ih uzeli u obzir. Nisi ni ti, Tufire.
Pol ne može da bude. Ja znam da to nisam ja. Doktor Jueh, onda? Da li da ga
pozovem i stavim ga na probu?"
"Znate da bi to bio uzaludan posao", uzvrati Havat. "Uslovljen je u Velikoj
Školi. To znam sasvim pouzdano."
"A da i ne pominjemo da mu je žena bila Bene Geserit koju su ubili Harkoneni",
reče Džesika.
"Tako je, dakle, završila!" reče Havat.
"Zar nisi razabrao mržnju u njegovom glasu kada izgovara ime Harkonena?"
"Znate da nemam uho za to", reče Havat.
"Šta te je navelo da posumnjaš u mene?" upita ona.
Havat nabra veđe. "Moja gospa dovodi svog slugu u nemoguć položaj. Moja odanost
najpre pripada Vojvodi."
"Spremna sam mnogo da oprostim zbog te odanosti", reče ona.
"A ja ponovo moram da upitam: ima li šta da se oprosti?"
"Pat pozicija?" upita ona.
On slegnu ramenima.
"Razmotrimo nešto drugo za trenutak", reče ona. "Dankan Ajdaho, taj zadivljujući
borac, čije su osmatračke i nadziračke sposobnosti veoma cenjene, noćas se napio
nečim što se zove začinsko pivo. Dobila sam izveštaje da su i drugi naši ljudi
bili ošamućeni tim napitkom. Je li to istina?"
"Dobili ste izveštaje, moja gospo."
"Jesam. Zar ne vidiš da je to piće simptom, Tufire?" upita ona.
"Moja gospa govori u zagonetkama."
"Primeni svoje mentatske sposobnosti na to!" odbrusi ona. "U čemu je problem sa
Dankanom i drugima? Reći ću ti u samo četiri reči: oni nemaju svoj dom."
On upravi prst prema podu. "Arakis - to je njihov dom."
"Arakis predstavlja nepoznatu! Kaladan im je bio dom, ali smo ih odvojili od
korena. Sada više nemaju dom. Osim toga, boje se da će im Vojvoda izneveriti
poverenje."
On se ukoči. "Kada bi neko od ljudi to stvarno kazao, bio bi to razlog..."
"Oh, prekini s tim, Tufire. Da li doktor koji postavi ispravnu dijagnozu istupa
kao defetista ili izdajnik? Moj jedini naum jeste da iscelim boljku."
"Vojvoda me je ovlastio da se staram o tim stvarima."
"Ali ti shvataš da sam s razlogom zabrinuta zbog razvoja te bolesti", reče ona.
"A možda ćeš mi i priznati izvesnu upućenost na ovom polju."
Da li ću morati da ga šokiram? upita se ona. Potreban mu je snažan udar - nešto
što će da ga izbaci iz rutine.
"Vaša brižnost može se rastumačiti na više načina", reče Havat, slegnuvši
ramenima.
"Onda si me već osudio?"
"Razume se da nisam, moja gospo. Ali ne smem ništa da rizikujem u ovakvoj
situaciji."
"Životna pretnja mom sinu promakla ti je u ovoj kući", reče ona. "Ko je tada
rizikovao?"
Lice mu se smrači. "Ponudio sam ostavku Vojvodi."
"Da li si je ponudio meni... ili Polu?"
Ljutnja u njemu izbila je na površinu, manifestujući se u ubrazanom disanju,
širenju nozdrva, ukočenom pogledu. Džesika primeti kako mu na slepoočnici
pulsira bilo.
"Ja sam Vojvodin čovek", reče on kroz skupljene usne.
"Nema izdajnika", reče ona. "Opasnost je u nečem drugom. Možda u vezi sa
laserskim revolverima. Možda će se izložiti riziku i negde kamuflirati nekoliko
laserskih pištolja sa satnim mehanizmom, uperenih na štitnik naše kuće. Možda
će..."
"A ko bi posle eksplozije mogao da kaže da nije izazvana atomskim oružjem?"
upita on. "Ne, moja gospo. Neće oni rizikovati ništa tako protivzakonito.
Zračenje ostaje. Dokaze je teško ukloniti. Ne. Poštovaće oni gotovo sve
formalnosti. To ipak mora da je izdajnik."
"Ti si Vojvodin čovek", reče ona uz podrugljiv osmeh. "Da li bi ga uništio u
pokušaju da ga spaseš?"
On duboko udahnu vazduh, a onda uzvrati: "Ako ste nevini, dobićete moje
najponiznije izvinjenje."
"Razmotrimo tvoj položaj, Tufire", reče ona. "Ljudi najbolje žive kada svako ima
svoje mesto, kada svako zna gde pripada u poretku stvari. Uništiš li mesto,
uništio si i osobu. Od svih koji vole Vojvodu, ti i ja smo, Tufire, u
najidealnijem položaju da se međusobno uništimo. Zar ne bih mogla da posejem
sumnje u tebe tokom trenutaka prisnosti sa Vojvodom? Kada bi bio više podložan
takvim šapatima, Tufire? Da li je potrebno da ti stvar još više pojasnim?"
"Pretite mi?" zabrunda on.
"Uopšte ne. Naprosto pokušavam da ti ukažem da nas neko napada preko samih
položaja naših života. Taj neko je domišljat, dijaboličan. Predlažem ti da
osujetimo taj napad na taj način što ćemo tako urediti naše živote da ne ostane
ni najmanja pukotina kroz koju bi se takve žaoke provukle."
"Optužujete me da sam došaptivač neosnovanih sumnji?"
"Neosnovanih, da."
"I vi ćete im se suprotstaviti vašim došaptavanjem?"
"Tvoj život se sastoji od šaputanja, a ne moj, Tufire."
"Onda dovodite u pitanje moje sposobnosti?"
Ona uzdahnu. "Tufire, želim da ispitaš sopstvenu emocionalnu upletenost u ovu
stvar. Prirodni čovek je životinja bez logike. Tvoje projektovanje logike na sve
što radiš i čime se baviš neprirodno je, ali se toleriše zato što je korisno. Ti
si samo otelotvorenje logike - Mentat. Pa ipak, rešenja tvojih problema jesu
koncepcije koje se, u punom smislu reči, projektuju izvan tebe, gde treba da
budu proučene i ispitane iz svih uglova."
"Pokušavate li vi to da mi održite predavanje iz moje struke?" upita on, čak ni
ne pokušavši da prikrije prezir u glasu.
"U stanju si da vidiš sve izvan sebe i da na to primeniš logiku", reče ona. "Ali
ljudska je osobina da je, kada se suočimo sa ličnim problemima, najteže podvrći
logičkom ispitivanju one stvari koje su nam najprisnije. Tada počinjemo da se
saplićemo, okrivljujući pri tom sve i svakog, osim one prave, duboko usađene
stvari koja je jedini vinovnik problema."
"Vi hotimice pokušavate da podrijete moju veru u vlastite sposobnosti kao
Mentata", uzvrati on oporim glasom. "Kada bih zatekao nekog od naših ljudi kako
pokušava da izvrši sabotažu nad bilo kojim oružjem u našem arsenalu, ne bih ni
trenutka oklevao da ga otkrijem i uništim."
"Najbolji Mentati imaju zdravo poštovanje za mogućnost greške u svojim
proračunima", reče ona.
"Nikada nisam tvrdio suprotno!"
"Onda primeni to na simptome koje smo oboje uočili: pijanstvo među ljudima,
svađe... Šire se glasine i najnepriličnija šuškanja o Arakisu; prenebregavaju se
najjednostranije..."
"Dokolica - to je sve", reče on. "Ne pokušavajte da mi skrenete pažnju,
nastojeći da jednu jednostavnu stvar prikažete kao tajanstvenu."
Ona se zagleda u njega, pomislivši na Vojvodine ljude kako neprekidno mozgaju u
barakama, sve dok taj naboj ne bude moguće gotovo omirisati, poput instalacije
koja se upalila. Postaju slični ljudima iz preesnafskog predanja, pomisli ona.
Slični ljudi onog davnog istraživača zvezda, Ampolirosa - siti neprekidnih
putovanja, večnih traganja... Uvek pripravni, ali nikada spremni.
"Zašto nikada u punoj meri nisi iskoristio moje sposobnosti u tvom služenju
Vojvodi?" upita ona. "Bojiš li se takmaca za svoj položaj?"
"On je pogleda starim očima u kojima se iznenada pojavio sjaj. "Poznate su mi
neke stvari kojima obučavaju vas, benegaseritske..." On zaćuta, nabravši veđe.
"Hajde, slobodno reci", podstače ga ona. "Benegeseritske veštice."
"Poznate su mi neke prave stvari kojima vas obučavaju", reče on. "Video sam kako
se one izražavaju kod Pola. Neće me prevariti ono što vaša škola servira
javnosti: postojite samo da biste služile."
Šok mora biti snažan i on je gotovo spreman za njega, pomisli ona.
"S dužnim poštovanjem si slušao moja istupanja u Veću", reče ona, "ali si retko
vodio računa o mom savetu. Zašto?"
"Ne verujem u vaše benegeseritske pobude", reče on. "Samo vi mislite da možete
da prozrete čoveka; samo vi mislite da možete navesti čoveka da učini upravo ono
što..."
"Jadna budalo, Tufire!" uzviknu ona.
On se namrgodi i zavali se dublje u fotelju.
"Ma kakve da si glasine čuo o našoj školi", reče ona, "istina je nesravnjivo
veća. Kada bih želela da uništim Vojvodu... tebe ili bilo kog drugog iz moje
okoline, ti me ne bi mogao sprečiti."
Istovremeno ona pomisli: Zašto dopuštam da ponos izmamljuje ovakve reči iz mene?
Nisu me tako obučili. Ovo nije pravi način da ga šokiram.
Havat zavuče ruku pod tuniku gde je držao mali izbacivač otrovnih strelica. Ne
nosi štitnik, pomisli on. Da li je ovo hvalisanje s njene strane? Mogao bih sada
da je ubijem... ali, ah-h-h-h, kakve bi bile posledice ukoliko se ispostavi da
je to pogrešan potez?
Džesika primeti da je napravio kretnju prema džepu i reče: "Pomolimo se da se
nasilje nikada ne pokaže neophodno među nama."
"Vredna molitva", složi se on.
"No, bolest se već raširila", reče ona. "Stoga moram ponovo da te pitam: nije li
razložnije pretpostaviti da su Harkoneni posejali sumnju na neki način da bi nas
dvoje zavadili?"
"Izgleda da smo ponovo u pat poziciji", reče on.
Ona uzdahnu, pomislivši: gotovo je spreman.
"Vojvoda i ja smo kao otac i majka našim ljudima", reče ona. "Položaj..."
"On se nije oženio vama", reče Havat.
Ona se s naporom primiri, pomislivši: dobar odgovor!
"Ali se neće oženiti nijednom drugom", uzvrati Džesika. "Sve dok ja budem živa.
Dakle, mi smo kao otac i majka. Da bi se raščinio ovaj prirodni poredak naših
odnosa, da bismo se uznemirili, poremetili, zbunili - ko bi bio najprimamljivija
meta za Harkonene?"
On oseti na šta ona cilja i veđe mu se skupiše. "Vojvoda?" upita ona. "Privlačna
meta, da, ali, uz jedini izuzetak Pola, niko nije bolje čuvan od njega. Ja?
Sigurno ih dovodim u iskušenje, ali oni vrlo dobro znaju da su Bene Geseriti
vrlo nezgodne mete za takve stvari. Osim toga, postoji jedna bolja meta, čije
dužnosti neophodno stvaraju čudovišnu slepu tačku. Neko kome je sumnja
podjednako prirodna kao i disanje. Neko čiji je ceo život sazdan od nagoveštaja,
slutnji i tajni." Ona podiže desnu ruku prema njemu. "Ti!"
Havat krenu da skoči iz stolice.
"Nisam te još otpustila, Tufire!" uzviknu ona.
Stari Mentat se gotovo sruši natrag u stolicu - toliko su ga brzo mišići izdali.
Ona se neveselo osmehnu.
"Sada si se stvarno upoznao sa jednim delom prave obuke koju smo stekle", reče
ona.
Havat pokuša da proguta pljuvačku kroz suvo grlo. Način na koji je izdala komadu
bio je kraljevski, bezuslovan - iskazala ju je tonom kome on uopšte nije mogao
da se suprotstavi. Njegovo telo ju je poslušalo, još pre no što je on stigao da
razmisli o tome. Ništa nije moglo da spreči ovu reakciju - ni logika, ni
strastven bes... ništa. Učiniti ono što je ona učinila značilo je potpuno
poznavati osobu kojoj se izdaje naređenje i raspolagati snagom za koju on nikada
nije pomislio da je moguća.
"Već sam ti pre kazala da treba da se međusobno razumemo", reče ona. "To je
značilo da ti treba da razumeš mene. Ja tebe već razumem. Ponoviću ti da tvoja
odanost Vojvodi predstavlja najveće jemstvo koje imaš kod mene."
On se zagleda u nju, ovlaživši usne jezikom.
"Kada bih želela lutku na koncu, Vojvoda bi se oženio mnome", reče ona. "Čak bi
bio ubeđen da je to učinio po sopstvenoj volji."
Havat spusti glavu i pogleda nagore kroz proređene obrve. Samo se zahvaljujući
krajnjoj kontroli uzdržao da ne pozove stražu. Kontroli... a sada i podozrenju
da mu ova žena ne bi dozvolila da to učini. Žmarci su ga još podilazili pri
pomisli kako je uspostavila vlast nad njim. U tom trenutku oklevanja ona je
mogla da izvadi oružje i da ga ubije!
Imaju li svi ljudi slepe tačke? upita se on. Može li svako da bude nagnan na
nešto pre no što stigne da se usprotivi tome? Ta pomisao ga uzdrma. Ko bi mogao
da zaustavi osobu sa takvim moćima?
"Bacio si pogled na pesnicu u benegeseritskoj rukavici", reče ona. "Malo je njih
ostalo posle toga živo. A ono što sam učinila za nas je srazmerno jednostavno.
Još nisi video ceo moj arsenal. Imaj to na umu."
"Zašto ne uništite Vojvodine neprijatelje?" upita on.
"Stvarno bi hteo da ih uništavam?" upita ona. "Pa da od našeg Vojvode napravim
slabića, stalno zavisnog od mene?"
"Ali pomoću takvih moći..."
"Moć je mač sa dve oštrice, Tufire", reče ona. "Ti misliš: 'Njoj nije ništa
lakše nego da od nekoga napravi svoju marionetu kojom bi mogla da uništi svakog
neprijatelja.' Istina je, Tufire; žrtva bi mogao da budeš i ti. Pa ipak, šta bih
time dobila. Ako više nas Bene Geserita to radi, zar time sve ne bismo postale
sumnjive? A mi to ne želimo, Tufire. Ne želimo da se same uništavamo." Ona
klimnu glavom. "Mi odista postojimo samo da bismo služile."
"Ne mogu vam odgovoriti", reče on. "Znate da vam ne mogu odgovoriti."
"Nećeš nikome kazati ništa o ovome što se dogodilo ovde", reče ona. "Ja te
poznajem, Tufire."
"Moja gospo..." Starac ponovo pokuša da proguta pljuvačku kroz suvo grlo.
Da, ona ima velike moći, pomisli on. Ali zar je to ne bi učinilo još pogodnijim
oruđem za Harkonene?
"Vojvodu mogu podjednako brzo da unište njegovi prijatelji, kao i njegovi
neprijatelji", reče ona. "Nadam se da ćeš sada do kraja preispitati ovu sumnju i
odbaciti je."
"Ako se pokaže neosnovanom", reče on.
"Ako", ponovi ona podrugljivo.
"Ako", reče on.
"Uporan si", reče ona.
"Oprezan", uzvrati on, "i svestan mogućnosti pogreške."
"Onda ću ti postaviti još jedno pitanje: šta ti to govori što stojiš pred jednim
ljudskim bićem, sputan i bespomoćan pri tom, dok ono drži nož pod tvojim grlom -
ali te to biće ipak ne ubije, već te oslobađa sputanosti i daje ti nož da ga
upotrebiš po svom nahođenju?"
Ona ustade iz fotelje i okrenu mu leđa. "Možeš sada poći, Tufire."
Stari Mentat ustade; oklevao je za trenutak, dok mu je ruka klizila prema
smrtonosnom oružju ispod tunike. Tog trenutka se priseti arene za borbu s
bikovima i Vojvodinog oca (koji je, uprkos drugim manama, bio hrabar čovek), kao
i jedne davne koride: opaka crna životinja stajala je tamo, pognute glave,
nepomična, zbunjena. Stari Vojvoda okrenuo je leđa rogovima, držeći plašt
nehajno prebačen preko ruke, dok su se iz gledališta razlegali poklici.
Ja sam bik, a ona je matador, pomisli Havat. Podiže ruku sa oružja i zagleda se
u prazan dlan, koji mu se presijavao od znoja.
Shvatio je tog časa da, bez obzira na to kako se cela stvar rasplete na kraju,
nikada neće zaboraviti ovaj trenutak, niti prestati da prema gospi Džesiki oseća
najdublje divljenje.
On se tiho okrenu i iziđe iz sobe.
Džesika prestade da posmatra odraz u prozoru, okrenu se i zagleda u zatvorena
vrata.
"A sad nam valja preduzeti neke odlučne korake", prošaputa ona.
18.
Rveš li se sa snovima?
Nadmećeš li se sa senima?
Osećaš li se kao da spavaš?
Vreme je proteklo.
Život ti je ukraden.
Straćio si ga na sitnice,
žrtvo vlastitih ludosti.

Žalopojka za Jamisom na Pogrebnom Polju, iz 'Pesama Muad'Diba' princeze Irulan

Leto je stajao u foajeu svoje kuće, proučavajući jednu cedulju pri svetlosti
jedine uključene suspenzorske lampe. Zora je bila daleko još nekoliko časova, a
on je osećao kako ga slama umor. Glasnik Slobodnjaka doneo je cedulju do
predstraže upravo u trenutku kad se Vojvoda vratio sa svog komandnog mesta.
Na cedulji je pisalo: "Stub dima danju, kula plamena noću."
Potpisa nije bilo.
Šta li to znači? - upita se on.
Glasnik je otišao, ne sačekavši na odgovor i pre no što su stigli da ga
ispitaju. Izgubio se u noć poput lelujave seni.
Leto odloži cedulju u džep na tunici, odlučivši da je kasnije pokaže Havatu.
Uklonio je jedan uvojak koji mu je pao na čelo i duboko uzdahnuo. Pilule protiv
umora počele su da ga iznuruju. Od prijema su protekla već dva duga dana, a još
više vremena od kada je poslednji put spavao.
Pored vojnih problema sada je još morao usput da razmišlja i o onom
uznemirujućem sastanku sa Havatom, koji mu je podneo izveštaj o svom susretu sa
Džesikom.
Da li da probudim Džesiku? - upita se on. Nema više svrhe igrati žmurke sa njom.
Ili možda ima?
Đavo da nosi Dankana Ajdaha!
On odmahnu glavom. Ne, nije Dankan kriv. Ja sam pogrešio što Džesiku nisam
uputio u stvar od samog početka. Moram to sada da učinim, pre no što nova šteta
bude počinjena.
Doneta odluka povratila mu je raspoloženje i on pohita iz foajea kroz Veliku
Dvoranu i hodnike koji su vodili prema porodičnom krilu.
Na mestu gde se odvajao bočni hodnik prema odeljenju za poslugu on zastade.
Negde odozdo dopiralo je neobično stenjanje. Leto spusti levu ruku na prekidač
štitnika za pojasom, a u desnu uze kindžal. Nož mu uli osećaj samopouzdanja.
Čudan zvuk za trenutak ga je prožeo jezom.
Vojvoda lagano krenu hodnikom za poslugu, proklinjući u sebi neprikladno
osvetljenje. Najmanje moguće suspenzorske sijalice bile su instalirane na svakih
osam metara i sasvim prigušene. Tamni kameni zidovi upijali su svetlost.
Neka tamna gomila pojavila se na podu u polutami pred njim.
Leto zastade i gotovo uključi štitnik, ali se uzdrža u poslednji čas, zato što
bi mu to ograničilo pokretljivost, prigušilo čujno polje... Tu je bila i ona
ukradena pošiljka laserskih pištolja koja ga je ispunila sumnjama.
Nečujno, on krenu prema sivoj gomili; posle samo nekoliko koraka razabrao je da
je posredi ljudska prilika, licem okrenuta prema kamenom podu. Leto priđe čoveku
i okrenu ga nogom; držeći nož u pripravnosti, on se saže kako bi pri prigušenoj
rasveti razabrao lice. Bio je to krijumčar Tuek sa tamnom mrljom na donjem delu
prsa. Mrtve oči zurile su praznom tminom. Leto dodirnu mrlju: topla!
Kako je ovaj čovek mogao da umre ovde? - upita se Leto. Ko ga je ubio?
Neobično stenjanje bilo je ovde nešto glasnije. Dopiralo je negde niže iz
hodnika, u pravcu centralne prostorije gde su instalirali glavni generator
štitnika za kuću.
Držeći ruku na prekidaču štitnika na pojasu i pripravan kindžal, Vojvoda obiđe
telo, produži još malo niz hodnik i baci pogled iza ugla, prema prostoriji sa
generatorom štitnika.
Još jedna prilika ležala je opružena na podu na udaljenosti od nekoliko koraka i
on odmah shvati da je neobičan zvuk poticao od nje. Obličje je puzalo prema
njemu, krećući se bolno sporo, dahćući, stenjući.
Leto obuzda iznenadnu plimu straha i pođe niz hodnik do nepoznate prilike. Čim
je čučnuo pokraj nje, prepoznao je Mejps, slobodnjačku domarku; kosa joj se
obmotala oko lica, a odeća joj je bila razdrljena. Na leđima joj se širila tamna
mrlja, cureći na pod. On je dodirnu po ramenu i ona se pridiže na laktove; s
naporom je uspravila glavu i pogledala ga očima punim tamne i senovite praznine.
"V... vi...", prodahta ona. "Ubio... stražu... poslao... Tuek... pobegao... moja
gospa... vi... vi... ovde... ne..." Ona izgubi oslonac i klonu, udarivši glavom
o kameni pod.
Leto joj opipa bilo na slepoočnicama. Nije se osećalo. On baci pogled na mrlju:
bila je probodena bodežom s leđa. Ko? Mozak poče grozničavo da mu radi. Da li je
pokušala da kaže da je neko ubio stražara? A Tuek - da li je to Džesika poslala
po njega? Zašto?
On poče da se uspravlja, ali ga šesto čulo opomenu. Posegao je prema prekidaču
za štitnik - ali ipak trenutak prekasno. Nešto ga pogodi u mišicu, od čega mu
ona odmah utrnu. Osetio je bol na mestu uboda i ugledao strelicu kako mu viri iz
rukava, a onda je kočenje stalo da mu se širi nagore, prema telu. Bio je
potreban veliki napor da podigne glavu i pogleda niz hodnik.
Jueh je stajao u otvorenim vratima generatorske prostorije. Lice mu je bilo
obasjano žutom bojom koju je stvarala jedina sjajnija suspenzorska svetiljka,
koja je stajala iznad vrata. Iz sale iza Jueha nije dopirao nikakav zvuk -
generatori su bili isključeni.
Jueh, pomisli Leto. Izvršio je sabotažu kućnih generatora! Sasvim smo otvoreni!
Jueh krenu prema njemu, odloživši u džep pištolj za izbacivanje strelica.
Leto ustanovi da još može da govori i promrmlja: "Jueh! Kako?" A onda mu
ukočenost obuze noge i on skliznu na kameni pod.
Na Juehovom licu stajao je izraz tuge kada se sagao i dodirnuo Letovo čelo.
Vojvoda je osetio dodir, ali nekako daleko... neodređeno.
"Droga na strelici je selektivna", reče Jueh. "Možete da govorite, ali ja vam to
ne bih savetovao." On baci pogled niz hodnik, a zatim se ponovo naže nad Letoom,
izvuče mu strelicu iz mišice i baci je na pod. Zvuk nastao pri tom odjeknuo je
prigušeno i udaljeno u Vojvodinim ušima.
To ne može da bude Jueh, pomisli Leto. On je uslovljen.
"Kako?" prošaputa Leto.
"Žao mi je, dragi moj Vojvodo, ali postoje stvari koje su jače od ovoga." On
dodirnu dijamantski tetovirani znak na svom čelu. "I meni je to veoma čudno - to
dodatno breme na mojoj i inače opterećenoj savesti - ali želim da ubijem jednog
čoveka. Da, stvarno to želim. Ništa me neće sprečiti u tome."
On spusti pogled na Vojvodu. "Oh, ne vas, dragi moj Vojvodo. Barona Harkonena.
Želim da ubijem Barona."
"Bar... ona Har..."
"Budite mirni, molim vas, jadni moj Vojvodo. Nemate još mnogo vremena. Onaj
veštački zub koji sam vam stavio u usta posle pada u Narkalu - mora biti
zamenjen. Ubrzo ću vas dovesti u nesvesno stanje i izvršiti zamenu." On otvori
šaku i zagleda se u nešto u njoj. "Tačna kopija, sa jezgrom koja je u dlaku
uobličena kao nerv. Biće neuhvatljiv za obične detektore, pa čak i za površnije
ispitivanje. Ali ako čvrsto budete zagrizli njime, oplata će da mu pukne. Ako
onda budete snažno izdahnuli vazduh, ispunićete prostor oko sebe jednim otrovnim
gasom - krajnje smrtonosnim."
Leto podiže pogled prema Juehu i spazi ludilo u njegovim očima, kao i pruge
znoja na čelu i bradi.
"U svakom slučaju, vama nema spasa, jadni moj Vojvodo", reče Jueh. "Ali vi ćete
se približiti Baronu pre no što umrete. On će biti uveren da ste u toj meri
omamljeni drogama da ga nikakvim predsmrtnim naporom volje ne možete napasti. I
doista ćete biti drogirani - i vezani. Ali napasti se može na mnogo načina. Tada
ćete se setiti zuba. Zuba, Vojvodo Leto Atreidu. Setićete se zuba."
Stari doktor poče da se naginje sve niže i niže, tako da su mu na kraju lice i
povijeni brkovi ispunili celo Letoovo skučeno vidno polje.
"Zub", promrmlja Jueh.
"Zašto?" prošaputa Leto.
Jueh kleče na jedno koleno pokraj Vojvode. "Sklopio sam šejtansku pogodbu sa
Baronom. Moram biti siguran da će on ispuniti svoj deo. Kada ga budem video,
znaću to. Kada budem pogledao Barona, tada ću saznati. Ali uopšte ne bih mogao
da dospem do njega bez moje zaloge. A vi ste ta zaloga, jadni moj Vojvodo. Sve
će mi biti jasno čim ga budem ugledao. Jadna moja Vana naučila me je mnogim
stvarima, a jedna od njih je da pouzdano razaberem istinu u trenutku najveće
napetosti. To mi uvek ne polazi za rukom, ali kada budem video Barona - onda
hoće."
Leto pokuša da spusti pogled na zub u Juehovoj šaci. Činilo mu se da se sve ovo
zbiva u nekom košmaru - da je nemoguće, nestvarno.
Juehove purpurne usne izviše se u grimasu. "Neće mi se ukazati prilika da se
dovoljno približim Baronu, inače bih to sam učinio. Ne. Ja ću ostati na
bezbednoj udaljenosti. Ali vi... ah, vi ste oružje moje pobede! On će poželeti
da vas vidi izbliza - da se malo naslađuje vašim jadom, da se razmeće."
Leto oseti kako ga je gotovo hipnotisao mišić na levoj strani Juehove vilice.
Mišić se pomicao kada je Jueh govorio.
Jueh se još niže sagnu. "A vi, dobri moj Vojvodo, moj dragoceni Vojvodo, vi se
morate setiti ovog zuba."
On ga podiže, držeći ga između palca i kažiprsta. "Biće to i vaš poslednji
adut."
Letove usne se bešumno pokrenuše, a onda jedva uobličiše reč: "Odbijam."
"Ah-h, ne! Ne smete da odbijete. Jer, ako mi budete učinili ovu malu uslugu, i
ja ću vama nešto zauzvrat da učinim. Spasiću vam sina i ženu. To niko drugi ne
bi mogao. Skloniću ih na jedno mesto gde ih se nijedan Harkonen neće moći
dočepati."
"Kako... da ih... spaseš?" prošaputa Leto.
"Tako što ću da stvorim utisak da su mrtvi, sakrivši ih među ljude koji potežu
nož i pri samom pomenu imena Harkonen i koji ih toliko mrze da su u stanju da
spale stolicu na kojoj je neki Harkonen sedeo, da pospu solju put kojim je
prošao." On dodirnu Letovu vilicu. "Osećate li nešto u ustima?"
Vojvoda ustanovi da nije u stanju da odgovori. Kao u daljini, osetio je da mu je
nešto odvojeno od tela, a onda ugleda kako se Juehova ruka podiže sa skinutim
vojvodskim prstenom-pečatom."
"Za Pola", reče Jueh. "Sada ćete izgubiti svest. Zbogom, jadni moj Vojvodo. Kada
se sledeći put budemo sreli, nećemo imati vremena za razgovor."
Hladnoća stade da se razliva nagore od Letove brade, preko obraza. Senoviti
hodnik suzio se u tačku, u čijem su se središtu nalazile Juehove purpurne usne.
"Ne zaboravite zub!" propišta Jueh. "Zub!"
19.
Trebalo bi da postoji nauka o nedaćama. Ljudima su potrebna teška vremena i
ugnjetavanje da bi razvili svoje psihičke mišiće.
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Džesika se probudi u tami, osećajući neku pritajenu slutnju u tišini oko sebe.
Nije mogla da shvati zbog čega joj se um i telo osećaju tako tromo. Žmarci
straha prostrujaše joj nervnim sistemom. Pomislila je da ustane i da uključi
svetlo, ali nešto u njoj usprotivi se ovoj odluci. Imala je neki neobičan ukus u
ustima.
Lamp-lamp-lamp-lamp!
Zvuk je bio tup i u tami se nije moglo dokučiti odakle dopire.
Trenutak čekanja protegao se do u večnost, pun šuškavih bockavih kretnji.
Počela je da oseća vlastito telo i postala svesna da su joj zglobovi i članci
vezani, kao i da su joj usta nečim začepljena. Ispitala je užad na rukama i
nogama, ustanovivši da su od krimskel vlakna, što je značilo da bi se samo još
čvršće stegla, ukoliko bi pokušala da ih olabavi. Ležala je postrance, a ruke su
joj bile zavezane s leđa.
A onda se setila.
Nešto se pokrenulo u tami njene spavaće sobe, a onda joj je neka vlažna i opora
stvar stavljena preko lica, ispunivši joj usta. Ruke je dočepaše. Ona jednom
duboko udahnu vazduh, osetivši narkotik u vlažnoj prekrivci na licu. Svest se
brzo rastočila, uronivši je u taman ponor užasa.
Kucnuo je čas, pomisli ona. Kako je lako bilo savladati Bene Geserita. Bila je
dovoljna samo izdaja. Havat je bio u pravu.
Ona se prisili da ne zateže veze.
Ovo nije moja spavaća soba, pomisli ona. Prebacili su me na neko drugo mesto.
Lagano, ona uspostavi unutrašnji mir.
Najednom je postala svesna mirisa vlastitog ustajalog znoja sa njegovim
hemijskim primesama straha.
Gde je Pol? - upita se ona. Moj sin - šta su mu učinili?
Pribranost.
Ona se ponovo primiri, primenivši staru tehniku.
Ali užas je ostao sasvim blizu.
Leto? Gde je Leto?
Ona oseti kako se tama smanjuje. Pojaviše se senke. Razmere se razlučiše,
postadoše nova uporišta svesti. Belo. Linija pod vratima.
Ja sam na podu.
Neko korača. Ona oseti to kroz pod.
Džesika potisnu sećanje na užas. Moram da ostanem mirna, oprezna i pripravna.
Možda će mi se ukazati samo jedna prilika. Ona ponovo nagna sebe da se primiri.
Ubrzano dobovanje srca joj se uspori, označavajući vreme. Ona stade da broji
unazad. Bila sam u nesvesti oko jedan čas. Zaklopila je oči i usredsredila misli
na bat koraka koji su se približavali.
Četvoro.
Mogla se razabrati različitost u načinu koračanja svakog od njih.
Moram se pretvarati da sam još u nesvestici. Ona se ponovo spusti na hladni pod,
isprobavajući telesnu pripravnost; trenutak potom, začu kako se vrata otvaraju i
kroz zatvorene kapke oseti kako se svetlost pojačala.
Koraci joj se sasvim približiše: neko je stajao nad njom.
"Budni ste", zabrunda jedan dubok glas. "Ne pretvarajte se."
Ona otvori oči.
Nad njom je stajao Baron Vladimir Harkonen. Istovremeno, prepoznala je ćelijsku
prostoriju gde je Pol spavao i ugledala njegovu postelju - praznu. Stražari su
uneli suspenzorske svetiljke i razmestili ih oko otvorenih vrata. Iz hodnika je
dopirala veoma snažna svetlost, od koje su bolele oči.
Ona podiže pogled prema Baronu. Nosio je žuti ogrtač, koji je bio ispupčen na
mestu gde su se nalazili noseći suspenzori. Bucmasti obrazi ličili su na dve
heruvimske humke ispod očiju crnih poput pauka.
"Droga je bila vremenski tempirana", zabrunda on. "Znali smo tačno u minutu kad
ćete doći k sebi."
Kako je to moguće? - upita se ona. Morali su da znaju moju tačnu težinu,
osobenosti metabolizma, moj... Jueh!
"Baš šteta što vam usta moraju ostati začepljena", reče Baron. "A tako bismo
lepo mogli da popričamo."
Ne može da bude niko drugi osim Jueha, pomisli ona. Ali kako?
Baron se osvrnu prema vratima. "Uđi, Pitere."
Ona ranije nije videla čoveka koji je na poziv ušao i stao pokraj Barona, ali
joj je lice bilo poznato - odnosno sam čovek: Piter de Vries, Mentat-Ubica.
Džesika ga dobro osmotri: sokolje crte lica, mastiljavoplave oči koje su
ukazivale da potiče sa Arakisa, premda su to opovrgavali tananost pokreta i
opšte držanje. Osim toga, telo mu je bilo dobro ispunjeno vodom. Bio je visok i
vitak, ali je nešto u njegovom nastupu odražavalo izvesnu feminiziranost.
"Živa šteta što ne možemo malo da proćaskamo, draga moja gospo Džesika", reče
Baron. "No, ja dobro znam kakve su vaše sposobnosti." On baci pogled prema
Mentatu. "Nije li tako, Pitere?"
"Kako vi kažete, Barone", reče čovek.
Piterov glas bio je tenor. Od toga joj žmarci prostrujaše kičmom. Još nikada
nije čula tako leden glas. Nekome ko je imao obrazovanje Bene Geserita to je
nedvosmisleno stavilo do znanja: ubica!
"Imam iznenađenje za Pitera", reče Baron. "On misli da je došao ovamo po svoju
nagradu - naime, po vas, gospo Džesika. Ali ja ću mu sada nešto pokazati:
pokazaću mu da vas on, u stvari, ne želi."
"Igrate se sa mnom, Barone?" upita Piter, osmehnuvši se pri tom.
Opazivši taj smešak, Džesika se upita kako to da Baron nije smesta zauzeo
odbrambeni stav prema Piteru. A onda shvati šta je posredi. Baron nije bio
sposoban da pronikne u značenje tog smeška. On nije bio obučen za to.
"Piter je u mnogim stvarima prilično naivan", reče Baron. "On uopšte ne shvata u
kojoj ste meri vi opasno stvorenje, gospo Džesika. Ja ću mu to pokazati, po cenu
izlaganja besmislenom riziku." Baron se osmehnu Piteru, čije se lice pretvorilo
u masku, koja čeka. "Ja znam šta Piter, u stvari, želi. On želi moć."
"Obećali ste mi da ću je dobiti", reče Piter. Njegov tenor izgubio je nešto od
svoje hladne uzdržanosti.
Džesika razabra skriveno zaleđe u njegovom glasu i naježi se u sebi. Kako je
Baron uspeo da načini takvu životinju od jednog Mentata?
"Pružiću ti mogućnost izbora, Pitere", reče Baron.
"Kakvog izbora?"
Baron zapucketa debelim prstima. "Ovu ženu i izgnanstvo iz carstva ili
vojvodstvo Atreida na Arakisu, kojim bi vladao prema vlastitom nahođenju u moje
ime."
Džesika stade da posmatra kako Baron svojim paučjim očima odmerava Pitera.
"Mogao bi biti vojvoda u svakom pogledu, osim nominalno", reče Baron.
Znači li to da je moj Leto mrtav? - upita se Džesika, osetivši kako negde duboko
u njenom umu počinje bešumno cviljenje.
Baron je svu pažnju držao upravljenu na Mentata. "Razmisli dobro, Pitere. Želiš
je zato što je bila Vojvodina žena, simbol njegove moći - lepa, korisna,
izuzetno uvežbana za svoju ulogu. Ali sa druge strane je celo jedno vojvodstvo,
Pitere! To je više nego puki simbol; to je stvarnost. Sa njim bi mogao da imaš
mnogo žena... i nebrojeno drugih zadovoljstava."
"Da se vi to, možda, ne šalite samo s Piterom?"
Baron se okrenu lakoćom baletana koju su mu omogućavali suspenzori. "Da li se
samo šalim? Ja? Upamti: ja sam odustao od dečaka. Čuo si šta je izdajnik kazao o
sposobnostima tog momka. Među njima nema razlike - i majka i sin su pogubno
opasni." Baron se osmehnu. "Moram sada da idem. Poslaću ovamo stražara koga sam
držao spremnog za ovaj trenutak. On je potpuno gluv. Naređeno mu je da te prati
na prvoj etapi tvog puta u izgnanstvo. Smesta će ubiti ovu ženu ako primeti da
je ovladala tobom. Neće ti dopustiti da je odvežeš dok ne budete uzleteli sa
Arakisa. Ako, međutim, odlučiš da ostaneš... on će se upravljati prema drugim
naređenjima."
"Ne morate da odete", reče Piter. "Izabrao sam."
"Ah, hah!" zabrunda Baron. "Tako brza odluka može da znači samo jedno."
"Uzeću vojvodstvo", reče Piter.
Zar je moguće da Piter ne shvata da ga Baron laže? - pomisli Džesika. Ali... i
kako bi mogao da shvati? Pa on je izopačeni Mentat.
Baron spusti pogled na Džesiku. "Nije li divno što Pitera poznajem u dušu?
Kladio sam se sa svojim Meštrom Oružja da će ovo biti Piterov izbor. Hah! No,
dobro, sada idem. Ovako je mnogo bolje. Ah-h, mnogo bolje. Vi to shvatate, gospo
Džesika, zar ne? Ne osećam nikakvu mržnju prema vama. Posredi je nužnost višeg
reda. Ovako je mnogo bolje. Da. I ja, u stvari, neću narediti da budete
uništeni. Kada me budu ispitivali šta vam se dogodilo, jedino ću moći da slegnem
ramenima - i to će biti istina."
"Prepuštate, dakle, stvar meni?" upita Piter.
"Stražar koga ću poslati primaće naređenja od tebe", reče Baron. "Slažem se sa
svim što budeš odlučio." On se zagleda u Pitera. "Da. Moje ruke ovde neće biti
okrvavljene. Na tebi je da doneseš odluku. Da. Ja ne znam ništa o tome.
Sačekaćeš da se udaljim pre no što budeš učinio ono što moraš da učiniš. Da.
Pa... ah, da. Da. Dobro."
Boji se ispitivanja Istinozborca, pomisli Džesika. Ko? Ah-h-h - Časna Majka
Gaius Helen, pa naravno! Ako zna da će morati da bude podvrgnut ispitivanju,
onda to znači da je u celu stvar umešan i Car. Ah-h-h-h, jadni moj Leto.
Bacivši još jedan pogled prema Džesiki, Baron se okrenu i iziđe. Ona ga isprati
pogledom, pomislivši pri tom: Upravo je onako kako me je Časna Majka upozorila:
suočena sam sa odveć moćnim protivnikom.
U prostoriju uđoše dva Harkonenova vojnika. Iza njih se pojavi još jedan, sa
licem punim ožiljaka i stade na vratima sa izvučenim laserskim pištoljem.
Gluvi stražar, pomisli Džesika, proučavajući lice sa ožiljcima. Baron zna da
mogu da primenim glas na bilo kog drugog čoveka.
Ožiljko pogleda Pitera. "Dečak je na nosilima napolju. Šta naređujete?"
Piter se obrati Džesiki: "Mislio sam da vas držim u šaci tako što ću vas
ucenjivati sinom, ali počinjem da uviđam da to ne bi valjalo. Dopustio sam da mi
osećanja zamagle razum. Prilično rđavo za jednog Mentata." On se okrenu prema
dvojici vojnika, a zatim se još malo pomeri kako bi gluvi mogao da mu čita sa
usana: "Odvedite ih u pustinju, kao što je izdajnik savetovao za dečaka. Plan mu
je bio dobar. Crvi će uništiti sve dokaze. Tela ne smeju nikada da im budu
pronađena."
"Zar ne želite sami da ih pogubite?" upita Ožiljko.
Čita sa usana, pomisli Džesika.
"Držaću se primera mog Barona", reče Piter. "Povedite ih tamo gde je izdajnik
kazao."
Džesika razabra snažnu mentatsku samokontrolu u Piterovom glasu i pomisli: I on
se boji Istinozborca.
Piter slegnu ramenima, okrenu se i izađe iz prostorije. A onda zastade za
trenutak i Džesika pomisli da će se vratiti da je još jednom pogleda, ali on se
udalji, ne okrenuvši se.
"Uopšte mi se ne bi dopalo da se suočim sa tim Istinozborcem posle noćašnje
rabote", reče Ožiljko.
"Ma tebe neće ni pogledati ta matora veštica", uzvrati jedan od vojnika. On
priđe do mesta gde je ležala Džesikina glava i sagnu se. "Uostalom, ništa nećemo
uraditi ako samo stojimo ovde i klepećemo. Uzmi je za noge i..."
"Što ih ovde ne ukokamo?" upita Ožiljko.
"Prljava rabota", reče drugi vojnik. "Osim ako nećeš da ih udavimo. Meni se više
dopada čist i lep posao. Ostaviš ih, brate, u pustinji, k'o što je izdajnik
kaz'o, recneš ih jednom ili dvaput i ostalo prepustiš crvima. Ništa posle nema
da se uklanja."
"Aha... pa, mislim da si u pravu", reče Ožiljko.
Džesika je pomno slušala, posmatrala, pamtila. Ali zbog poveza preko ustiju nije
mogla da upotrebi Glas; osim toga tu je bio i ovaj gluvi.
Ožiljko ukloni laserski pištolj i uze je za noge. Podigoše je poput vreće žita,
iznesoše kroz vrata i izručiše na nosila opremljena suspenzorima, gde se već
nalazila jedna vezana prilika. Kada su je okrenuli, da bi je postavili u zgodan
položaj, ona prepoznade lice pored sebe: Pol! Bio je vezan, ali preko ustiju
nije imao ništa. Lice mu se nalazilo na samo desetak centimetara od njenog, oči
su mu bile zatvorene, a disanje ravnomerno.
Da li je drogiran? - upita se ona.
Vojnici podigoše nosila i Polovi očni kapci se malčice otvoriše - tamni prorezi
kroz koje je on pogleda.
Ne sme da upotrebi Glas, poče ona da se moli u sebi. Tu je gluvi stražar!
Polove oči ponovo se zatvoriše.
Već je neko vreme upražnjavao kontrolisano disanje, primirujući na taj način um
i pomno slušajući svoje zarobljivače. Gluvi je predstavljao problem, ali Pol
zbog toga nije zapao u očajanje. Tehnika za smirivanje, kojoj ga je, iz riznice
Bene Geserita, majka naučila, očuvala mu je pribranost duha i pripremila ga da
iskoristi svaku priliku koja bi mu se ukazala.
Pol dopusti sebi da još jednom pročkilji i osmotri majčino lice. Izgledala je
neozleđena, premda je preko ustiju imala povoj.
Pitao se ko je nju mogao da uhvati. Njegovo zarobljavanje bilo je prilično
jasno: otišao je u postelju, uzevši prethodno pilulu koju mu je prepisao Jueh, i
probudio se vezan na ovim nosilima. Možda se i sa njom slično dogodilo. Logika
je govorila da je izdajnik Jueh, ali on još nije doneo konačnu odluku o tome.
Situacija je bila krajnje apsurdna: jedan Suk doktor - izdajnik!
Nosila se blago zanesoše dok su ih Harkonenovi vojnici provlačili kroz izlazna
vrata u zvezdanu noć. Jedan suspenzorski uređaj zape za okvir vrata. A onda se
konačno obreše na pesku, koji zaškripa pod stopalima vojnika. Posle nekoliko
koraka, nad njih se nadvi krilo toptera, zaklonivši zvezde. Nosila se spustiše
na zemlju.
Polove oči se prilagodiše slabašnoj svetlosti. Prepoznao je gluvog vojnika u
čoveku koji je otvorio vrata toptera i zavirio u unutrašnjost obasjanu zelenom
svetlošću sa komandne table.
"Je li ovo topter koji treba da uzmemo?" upita on, okrenuvši se da pročita
odgovor sa usana ostale dvojice.
"To je taj za koji je izdajnik kazao da je pripremljen za misiju u pustinji",
uzvrati jedan od vojnika.
Ožiljko klimnu glavom. "Ali ovakve koriste samo za vezu. Unutra ima prostora
samo za njih i dvojicu od nas."
"Dvojica je sasvim dovoljno", uzvrati vojnik na čelu nosila primakavši se malo
gluvome kako bi mu ovaj što bolje video usne. "Mi ćemo odavde da preuzmemo
stvar, Kinete."
"Baron mi je naložio da povedem računa o njima do kraja", reče Ožiljko.
"Šta te toliko brine?" upita vojnik sa stražnjeg dela nosila.
"Ona je benegeseritska veštica", uzvrati gluvi. "Takve imaju vražje moći."
"Ah-h-h...", vojnik sa čela nosiljke napravi znak pesnicom pokraj uha. "Iz te je
fele, a? Znam šta misliš."
Vojnik iza njega zabrunda: "Još malo pa će da je poklopa crv. Čak ni jedna
benegeseritska veštica nema veće moći od džinovskih crva. Je li tako, Zigo?" On
gurnu kolegu ispred sebe.
"Aha", uzvrati ovaj, a zatim se okrenu prema nosilima, uze Džesiku za ramena i
podiže je. "'Ajde, Kinete. Pođi i ti ako baš želiš da se uveriš kako će da
svrše."
"Lepo od tebe što si me pozv'o, Zigo", reče Ožiljko.
Džesika oseti kako je ruke podižu; senka krila zavrte se iznad nje - a onda se
ukazaše zvezde. Položili su je u zadnji deo toptera, zatim malo podigli da bi
proverili veze od krimskel vlakana, pa privezali kaišem. Ubrzo je pokraj nje
ubačen Pol; kada su i njega vezali sigurnosnim kaišem, ona primeti da oko
zglobova i članaka ima samo veze od običnog konopca.
Ožiljko - onaj gluvi koga su zvali Kinet - zauze mesto napred, a pored njega se
odmah pope vojnik po imenu Zigo.
Kinet zatvori vrata sa svoje strane i naže se nad kontrolnu tablu. Kada je i
Zigo zatvorio vrata, topter uzlete snažno mašući krilima i krenu na jug preko
Zaštitnog Zida. Zigo potapša svoga druga po ramenu i reče: "Kako bi bilo da se
okreneš i motriš na ovo dvoje?"
"Jesi li siguran da znaš kuda treba ići?" upita Kinet, ne skidajući pogled sa
Zigoovih usana.
"Bio sam pored tebe kada nam je izdajnik objašnjavao."
Kinet okrenu sedište, a Džesika uhvati odblesak svetlosti zvezda na laserskom
pištolju u njegovoj ruci. Oči su joj se već prilagodile na prigušeno osvetljenje
u unutrašnjosti toptera, ali stražarevo lice puno ožiljaka nije mogla da vidi,
pošto se nalazilo u senci. Ona proveri sigurnosni kaiš na sedištu i ustanovi da
je labavo vezan. Jedino joj je bio zategnut na levom ramenu, što joj je stavilo
do znanja da bi se lako otkačio pri nešto jačem cimanju.
Da li je neko bio u ovom topteru i pripremio ga za nas? - upita se ona. Ko bi to
mogao biti? Ona se lagano pokrenu i odvoji vezane noge od Polovih.
"Baš šteta što mora da strada ova zgodna žena", reče Ožiljko. "Jesi li ikad
prob'o sa nekom plemkinjom, a?" On se okrenu i pogleda pilota.
"Nisu sve Benegeseritke plemkinje", uzvrati pilot.
"Ali zato sve strašno izgledaju."
Dobro može da me osmotri, pomisli Džesika. Ona podiže vezane noge na sedište i
zgrči se u sinusnu loptu, ne skidajući pogled sa Ožiljka.
"Baš zgodna", reče Kinet. On obliza usne. "Prava šteta što mora da rikne." On
pogleda Zigoa.
"Misliš li ono što mislim da misliš?" upita pilot.
"Ne bi niko saznao", reče Kinet. "Posle..." On slegnu ramenima. "Ja još nikad
nisam jednu plemikinju... Možda mi se više neće ukazati ovakva prilika."
"Samo takni moju majku...", prosikta Pol, uperivši pogled u Ožiljka.
"Hej!" nasmeja se pilot. "Štene je počelo da laje. Ali još ne ujeda."
Džesika pomisli: Pol je odveć podigao glas. Ali moglo bi da uspe.
Let je nastavljen u tišini.
Jadne budale, pomisli Džesika, odmeravajući pogledom stražare i setivši se
Baronovih reči. Biće pobijeni istog časa kada podnesu izveštaj o uspehu svoje
misije. Baron ne želi nijednog svedoka.
Topter se naže iznad južne ivice Zaštitnog Zida i Džesika ugleda peščano
prostranstvo pod njima, osenčeno mesečinom.
"Dovoljno smo odmakli", reče pilot. "Izdajnik je kazao da ih ostavimo bilo gde
na pesku blizu Zaštitnog Zida." On poče da spušta letelicu prema dinama u
dugačkoj, ponirućoj putanji, koju na maloj visini ispravi u okomiti spust.
Džesika primeti kako Pol počinje ritmički da diše, upražnjavajući vežbu
smirivanja. On zatvori oči, pa ih opet otvori. Džesika ga je netremice
posmatrala, nesposobna da mu pomogne. Još nije ovladao Glasom, pomisli ona. Ako
ne uspe...
Uz blag trzaj, topter dodirnu površinu peska; gledajući unazad, na sever, preko
Zaštitnog Zida, Džesika ugleda u magnovenju senku nekih krila, koja su za
trenutak zatreperila, pre no što su se izgubila sa vidika.
Neko nas prati, pomisli ona. Ko? A onda: Baron je sigurno posalo nekoga da
nadzire ovu dvojicu. A biće sigurno i nadzirača za nadzirače.
Zigi isključi rotore krila i unaokolo zavlada tišina.
Džesika okrenu glavu. Kroz prozor, iza Ožiljka, mogla je da razabere prigušen
sjaj meseca koji se rađao na nebu, smrznuti rub stene koja se diže iz pustinje.
Peskom optočene grbine imale su oštro osenčena pročelja.
Pol pročisti grlo.
Pilot reče: "Sada, Kinete?"
"Ne znam, Zigo."
Zigo se okrenu i reče: "Ah-h-h, gledaj." On posegnu rukom prema Džesikinoj
suknji.
"Skini joj prevoj sa usta!" naredi Pol.
Džesika oseti kako reči odzvanjaju vazduhom. Ton, boja glasa - sve je bilo
izvrsno, imperativno, veoma oštro. Bilo bi još bolje da je nešto niži, ali i
ovako je sigurno ulazio u spektar ovog čoveka.
Zigo pruži ruku prema prevoju na Džesikinim ustima i poče da odvezuje čvor.
"Prekini to!" naredi mu Kinet.
"Ah, zapuši pljucu", odbrusi mu Zigo. "Ruke su joj vezane." On odveza čvor i
prevoj pade. Oči mu se zacakliše kada je počeo da posmatra Džesiku.
Kinet položi ruku na pilotovu mišicu. "Slušaj, Zigo, nema potrebe da..."
Džesika okrenu vrat i ispljunu krpu koja joj je stajala u ustima. Kada je
progovorila, glas joj je bio prigušen i sadržao izvesnu prisnu notu. "Gospodo!
Nema potrebe da se borite oko mene." U isto vreme, ona se sinusno zgrči,
izloživši se Kinetovom pohlepnom pogledu.
Primetila je kako obojica postaju napeti, shvativši da su u tom trenutku uvereni
u potrebu da se bore za nju. Njihovom neslaganju nisu bile potrebne dodatne
pobude. U mislima su se već tukli oko nje.
Držala je glavu uspravljenu u sjaju sa kontrolne table kako bi bila sigurna da
joj Kinet može pročitati reči sa usana. "Ne smete se prepirati", reče ona. No,
ovo ih samo nagna da se još malo udalje, podozrivo se posmatrajući.
"Ima li te žene koja je dostojna da se oko nje bore?" upita ona.
Izgovorivši ovo i fizički se nalazeći upravo tu, ona se izuzetno učinila vrednom
borbe.
Pol čvrsto stisnu usne, nagnavši sebe da ništa ne izusti. Postojala je samo
jedna prilika da uspe sa primenom Glasa. Sada je sve zavisilo od njegove majke
čije je iskustvo nesravnjivo nadmašalo njegovo.
"Tako je", reče Ožiljko. "Nema potrebe da se borimo oko..."
Ruka mu suknu prema pilotovom vratu. Ali udarac je parirao metalni blesak, koji
je odbio ruku i u istom pokretu sručio se na Kinetove grudi.
Ožiljko zakrklja i zatetura se unazad prema vratima.
"Zar si mislio da sam toliko glup i da ne znam taj trik?" upita Zigo; on povuče
natrag ruku, otkrivši nož u njoj. Sečivo blesnu na mesečini.
"A sad je štene na redu", reče on i naže se prema Polu. "Nema potrebe za tim",
promrmlja Džesika.
Zigo zastade.
"Zar ne biste više voleli da... uzmem aktivnog udela?" upita Džesika. "Pružite
dečaku priliku." Usne joj se izviše u podrugljiv osmeh. "Sasvim malu priliku
koju bi imao napolju na pesku. Pružite mu je i...", ona se osmehnu, "nećete
požaliti zbog toga."
Zigo se osvrnu levo, desno, a onda ponovo upravi pažnju na Džesiku. "Čuo sam šta
bude sa čovekom u pustinji", reče on. "Za dečaka bi nož bio prava milost."
"Tražim li toliko mnogo?" upita Džesika molećivim glasom.
"Pokušavate da me prevarite", promrmlja Zigo.
"Ne želim da vidim kako mi sin umire", reče Džesika. "Nema nikakvog trika u
tome."
Zigo se pokrenu unazad i laktom otvori vrata. Zatim zgrabi Pola, prebaci ga
preko sedišta, isturi ga do pola kroz vrata i podiže nož. "Šta ćeš da uradiš,
štene, ako ti presečem veze?"
"Otići će odmah odavde i krenuti prema onim stenama", reče Džesika.
"Je li to sve što ćeš da uradiš, štene?" upita Zigo.
Polov glas bio je ubedljiv. "Da."
Nož se spusti i preseče spone na nogama. Pol oseti ruku na leđima koja se
spremala da ga gurne dole, na pesak; istog trenutka napravi se kao da će da
udari u okvir vrata, ispruži vezane ruke sa namerom da se uhvati za nešto, u
magnovenju se okrenu i uputi snažan udarac desnom nogom.
Najistureniji prst bio je izuzetno tačno upravljen, plod dugih godina vežbanja,
kao da mu se svekolika obuka usredsredila u tu kretnju. Gotovo svi mišići tela
koordinirano su učestvovali u ovoj akciji. Udarac je pogodio meki deo Zigoovog
stomaka tik ispod grudne kosti, a zatim je nokat neodoljivo žestoko krenuo
nagore, kroz jetru i dijafragmu, i završio svoj smrtonosni put u desnoj komori
čovekovog srca.
Uz krkljavi krik, stražar se zatetura i pade preko sedišta. Pošto nije mogao da
se posluži rukama, Pol nastavi kretnju pod inercijom i tresnu na pesak; čim ga
je dodirnuo, međutim, počeo je da se kotrlja, što je ublažilo udarac od pada i
omogućilo mu da odmah stane na noge. Zavukao je ponovo glavu u kabinu, pronašao
nož i stavio ga među zube, tako da mu je majka mogla da preseče veze. Zatim je
ona uzela sečivo i sinu oslobodila ruke.
"Mogla sam i ja da ga sredim", reče ona. "Trebalo je samo da mi oslobodiš veze.
Bio je to glupi rizik."
"Ukazala mi se prilika i iskoristio sam je", uzvrati on.
Ona razabra odsečnu kontrolisanost njegovog glasa i reče: "Znak Juehove kuće
ispisan je na plafonu kabine."
On podiže pogled i ugleda vijugav simbol.
"Iziđimo i ispitajmo letelicu", reče ona. "Nekakva bala se nalazi pod pilotovim
sedištem. Opazila sam je kada su nas ubacili unutra."
"Bomba?"
"Sumnjam. Ima nečeg neobičnog u svemu ovome."
Pol iskoči na pesak, a odmah zatim i Džesika. Ona se okrenu, posegnu ispod
sedišta prema neobičnoj bali i ugleda Zigoovo stopalo blizu svog lica; povukavši
balu osetila je da je vlažna i istog trenutka shvatila da je posredi pilotova
krv.
Traćenje vlage, pomisli ona, znajući da je to tipično arakensko rezonovanje.
Pol se osvrnu unaokolo i ugleda stenoviti obronak kako se diže iz pustinje poput
plaže koja niče iz mora; u pozadini su se pružale vetrom ižlebljene palisade.
Okrenuo se prema topteru kada mu je majka izvadila balu iz njega i opazio kako
ona gleda preko dina u pravcu Zaštitnog Zida. On podiže pogled u istom pravcu da
bi video šta joj je privuklo pažnju i ugleda još jedan topter kako leti prema
njima. Istog trenutka je shvatio da neće imati dovoljno vremena da izbace tela
iz svoje letelice i da se vinu u vazduh.
"Beži, Pole!" povika Džesika. "To su Harkoneni!"
20.
Arakis uči logiku noža - odseći ono što je nepotpuno i reći: 'Sada je potpuno,
zato što se svršava ovde.'
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Čovek u uniformi Harkonena zaustavi se na kraju hodnika i jednim pogledom
obuhvati Mejpsino telo, opruženo obličje Vojvode i Jueha, koji je stajao nad
njima. U čovekovoj desnoj ruci nalazio se laserski revolver. U izrazu njegovog
lica lako se mogla razabrati crta okrutnosti, bezmilosti, od čega Jueha podiđoše
žmarci.
Sardaukar, pomisli Jueh. Po izgledu bi se reklo da je Bašar. Verovatno je iz
carevih legija - poslat ovde da nadzire kako se odvijaju stvari. Ma koju
uniformu da nose, ne mogu se prerušiti.
"Ti si Jueh", reče čovek, podozrivo pogledavši prsten Su Škole oko doktorove
kose; zatim osmotri dijamantski tetovirani znak na Juehovom čelu i konačno ga
prodorno pogleda u oči.
"Jeste, ja sam Jueh", uzvrati Doktor.
"Možeš da odahneš, Juehu", reče čovek. "Kada si isključio kućne štitnike, lako
smo ušli. Sve držimo pod kontrolom. Je li ovo Vojvoda?"
"To je Vojvoda."
"Mrtav?"
"Samo u nesvesti. Preporučujem ti da ga vežeš."
"Šta si uradio sa ovim drugima?" On baci pogled prema mestu gde je Mejps ležala.
"Žao mi je zbog njih", promrmlja Jueh.
"Žao ti je!" obrecnu se Sardaukar. On se približi i pogleda Letoa. "To je,
dakle, veliki Crveni Vojvoda."
Ako sam i sumnjao u identitet ovog čoveka, posle ovoga sam sasvim siguran,
pomisli Jueh. Samo Car zove Atreide Crvenim Vojvodama.
Sardaukar se saže i odseče amblem crvenog sokola sa Letove uniforme. "Mali
suvenir", reče on. "Gde mu je prsten sa pečatom?"
"Nema ga pri sebi", reče Jueh.
"To i sam vidim!" odbrusi Sardaukar.
Jueh se ukruti i proguta pljuvačku. Ako me pritisnu, odvedu kod Istinozborca,
saznaće za prsten, kao i za topter koji sam pripremio - sve će propasti.
"Vojvoda je ponekad slao prsten po glasniku kao jemstvo da je poruka odista od
njega", reče Jueh.
"To mora da je vraški poverljiv glasnik", promrmlja Sardaukar.
"Zar ga nećeš vezati?" ponovi predlog Jueh.
"Koliko će biti u nesvestici?"
"Oko dva sata. Nisam precizno odredio dozu kao kod žene i dečaka."
Sardaukar bocnu Vojvodu vrhom stopala. "Ne moramo se bojati ovoga ni kad se
probudi. Kada će se žena i dečak probuditi?"
"Kroz desetak minuta."
"Tako brzo?"
"Rečeno mi je da će Baron stići odmah iza svojih ljudi."
"I hoće. Sačekaćeš napolju, Juehu." On mu uputi oštar pogled. "Hajde, polazi!"
Jueh pogleda Letoa. "Šta će da bude..."
"Biće izručen Baronu - prikladno pripremljen kao pečenje za rernu." Sardaukar
ponovo baci pogled na tetoviran dijamantski znak na Juehovom čelu. "Poznat si po
tome; bićeš bezbedan u hodnicima. A sada, više nemamo vremena za naklapanje,
izdajniče. Čujem ostale da dolaze."
Izdajnik, pomisli Jueh. On spusti pogled i prođe pokraj Sardaukara, postavši
najednom svestan da je upravo dobio naziv po kome će ga istorija upamtiti: Jueh
izdajnik.
Prošao je pored više leševa dok je išao prema glavnom ulazu; pomno ih je
zagledao, bojeći se da bi među njima mogao da ugleda Pola i Džesiku. No, svi su
bili ili pripadnici kućne garde ili ljudi u uniformi Harkonena.
Harkonenovi stražari zauzeše pripravan položaj i zabuljiše se u njega kada je
kroz glavni ulaz izišao u noć obasjanu svetlošću plamenova. Palme duž puta bile
su zapaljene da bi se osvetlila kuća. Crni dim zapaljivih materija,
upotrebljenih da bi se potpalila stabla, kuljao je pravo uvis kroz narandžasti
oganj.
"To je izdajnik", neko reče.
"Baron će uskoro hteti da te vidi", progovori drugi glas.
Moram da se domognem toptera, pomisli Jueh. Moram da stavim unutra Vojvodin
prsten sa pečatom, tako da ga Pol može pronaći. A onda ga obuze plima straha.
Ako Ajdaho posumnja u mene ili postane nestrpljiv - ako ne bude sačekao i ne
pođe tačno tamo gde sam mu kazao - Džesika i Pol neće biti spaseni pokolja. Neće
mi biti priznata ni najmanja olakšavajuća okolnost u onome što sam počinio.
Harkonenov stražar pusti mu ruku i reče: "Sačekaj tamo pokraj puta."
Najednom, Jueh se oseti izgubljenim na ovom mestu razaranja; nije bio pošteđen
ničega, niti je iko prema njemu pokazao ma i najmanji znak milosrđa. Ajdaho mora
uspeti!
Jedan drugi stražar unese mu se u lice i razdra se: "Miči se u stranu, kad ti se
kaže!"
Čak i kada imaju koristi od mene, oni me preziru, pomisli Jueh. On se uspravi,
pošto se zateturao kad su ga odgurnuli, i to mu pomože da malo povrati
dostojanstvo.
"Čekaj Barona!" odbrusi mu jedan oficir straže.
Jueh klimnu glavom i tobože nehajno krenu duž pročelja kuće, a onda skrenu za
ugao u senku, izvan domašaja svetlosti koju su stvarale zapaljene palme. Hitro,
tako da mu je svaki korak odavao žurbu, Jueh pođe u stražnje dvorište ispod
staklene bašte, gde je čekao topter - letelica koja je ostavljena tamo da bi
odvezla Pola i njegovu majku.
Kod otvorenih stražnjih vrata kuće stajao je jedan stražar; pažnja mu je bila
upravljena na osvetljeni hol i ljude koji su se tamo vrzmali, pretražujući svaku
prostoriju.
Kako su samo sigurni u sebe!
Jueh ostade u senci i produži put do toptera, otvorivši vrata sa suprotne strane
od stražara. Zavukao je ruku ispod prednjih sedišta, potraživši slobodnjačku
balu za opremu koju je tamo sakrio; podigao je zastirak i zavukao unutra ruku sa
Vojvodinim pečatom. Osetio je pod prstima šuškanje začinskog papira, na kome je
napisao poruku, i u njega ubacio prsten. Zatim je izvukao ruku i ponovo zatvorio
balu.
Lagano, Jueh zatvori i vrata toptera, vrati se do ugla kuće i opet se obre na
svetlosti plamtećih stabala.
Dobro, to je obavljeno, pomisli on.
Obasjan sjajem zapaljenih palmi, on obavi ogrtač oko sebe i upilji se u ognjene
jezičke. Uskoro ću saznati. Uskoro ću videti Barona i saznaću. A Baron - njega
čeka jedan zubić.
21.
Postoji predanje koje kaže da je u trenutku kada je Vojvoda Leto Atreid umro
jedan meteor proleteo nebom iznad dvorca njegovih predaka na Kaladanu.
Princeza Irulan: 'Uvod u istoriju Muad'Diba za decu'
Baron Vladimir Harkonen stajao je pokraj providnih vrata svoje letelice, koju je
koristio kao komandno mesto, i gledao napolje u plamenima obasjanu arakensku
noć. Pažnja mu je bila upravljena na daleki Zaštitni Zid, gde je njegovo tajno
oružje upravo obavljalo svoj posao.
Teška artiljerija.
Topovi su komadali pećine gde su se Vojvodini ljudi povukli, potraživši
poslednje, očajničko uporište. Spori i odmereni odsevi narandžaste svetlosti,
kiša kamenja i prašine pri kratkotrajnim bleskovima - i Vojvodini podanici su
bili odsečeni, zatvoreni u pećine, osuđeni da umru od gladi poput životinja u
začepljenim brlozima.
Do Barona su dopirale udaljene salve - žestoka grmljavina topova prodirala je
kroz metalnu oplatu letelice: brump... brump. A onda: BRUMP-brump!
Kome bi drugom palo na pamet da ponovo uvede artiljeriju u ovo doba štitnika?
Ova pomisao nagna ga da se zakikoće u sebi.
Ali moglo se predvideti da će Vojvodini ljudi potražiti pribežište u onim
pećinama. Osim toga, Car će pohvaliti moju mudrost, koja je omogućila da naše
zajedničke snage poštedimo nepotrebnih gubitaka.
On podesi jedan od malih suspenzora koji su mu podupirali debelo telo spram
privlačne sile teže. Na usnama mu se pojavi osmeh, izobličen dežmekastom linijom
vilice.
Šteta što moraju da propadnu tako dobri borci kao što su Vojvodini ljudi,
pomisli on. Osmeh postade širi i pretoči se u prigušen kikot. Šteta što moramo
da budemo okrutni! On klimnu glavom. Ali nije se smelo rizikovati. Svekolika
Vaseljena stajala je na raspolaganju samo onome ko je kadar da donosi ispravne
odluke. Nesigurni zečevi se moraju zaplašiti, nagnati da se daju u beg prema
svojim jazbinama. Kako bi se inače podvrgli kontroli, uzgajali? On za trenutak
zamisli svoje borce kao pčele koje jure zečeve i pomisli: dan zuji prijatno kada
imaš dovoljno pčela koje rade za tebe.
Vrata se otvoriše iza njega. Pre no što se okrenuo, Baron baci pogled na odraz
prizora iza svojih leđa u zastakljenim vratima, koje je spoljna tama učinila
sličnim ogledalu.
U kabinu uđe Piter de Vries, a za njim Uman Kudu, kapetan Baronove lične garde.
Iza njih, u vratima, Harkonen primeti kratkotrajno komešanje - ovčija lica
svojih stražara, koja su uvek sticala takav izraz u njegovom prisustvu.
Baron se okrenu.
Piter dodirnu vrhovima prstiju čuperak na temenu, uputivši na taj način svoj
podrugljiv pozdrav. "Dobre vesti, gospodaru. Sardaukari su doveli Vojvodu."
"Razume se da jesu", progunđa Baron.
On stade da promatra natmurenu masku nitkovluka na Piterovom feminiziranom licu.
Tu su bile i oči: ti osenčeni prorezi najplavetnije plaveti.
Moram uskoro da ga uklonim, pomisli Baron. Već je gotovo premašio svoju
korisnost, dostigao tačku na kojoj je postao pozitivna opasnost po moju ličnost.
No, prethodno mora da nagna žitelje Arakisa da me zamrze. Jedino će tako kao
spasioca dočekati mog dragog Fejd-Rautu.
Baron skrenu pažnju na kapetana straže - Umana Kudu: makazasti oblik vilice,
brada slična vrhu čizme - čovek kome se moglo verovati zato što su mu poroci
bili poznati.
"Prvo, gde je izdajnik koji mi je izručio Vojvodu?" upita Baron. "Moram da mu
uručim nagradu."
Piter se okrenu na jednoj nozi i dade znak stražaru napolju.
Ponovo je usledilo neko tamno komešanje i u kabinu uđe Jueh. Kretnje su mu bile
ukrućene i mehaničke. Brčići su mu stajali povijeno oko purpurnih usana. Jedino
su stare oči izgledale žive. Jueh načini tri koraka, a onda stade, pošto mu je
Piter uputio znak, i zagleda se u Barona.
"Ah-h-h, doktor Jueh."
"Gospodaru Harkonene."
"Čujem da ste izručili Vojvodu."
"To je moj deo pogodbe, gospodaru."
Baron pogleda Pitera.
Piter klimnu glavom.
Baron ponovo skrenu pogled na Jueha. "Sasvim u duhu pogodbe... Sasvim. A ja..."
On zastade, a onda podrugljivo nastavi: "Šta je trebalo da ja uradim zauzvrat?"
"Znate vi to vrlo dobro, gospodaru Harkonene."
Misli navreše u Juehovu glavu. Iznenadna tišina poče da mu buči u svesti: počeo
je da uočava tanane znake pripremljene obmane u Baronovom držanju. Vana je,
dakle, odista mrtva - daleko izvan njihovog domašaja. U protivnom, još bi
nastojali da drže u šaci slabog doktora. Ali Baronov stav je odricao tu
mogućnost; sve je bilo već gotovo.
"Znam li?" upita Baron.
"Obećali ste mi da ćete Vanu poštedeti dalje agonije i vratiti mi je."
Baron klimnu glavom. "Oh, da. Sad se sećam. Tako je. Stvarno sam to obećao.
Upravo smo tako savladali carsku uslovljenost. Niste mogli da izdržite da
gledate kako vaša benegeseritska čarobnica pati u Piterovim pojačivačima bola.
Pa, Baron Vladimir Harkonen uvek drži svoju reč. Obećao sam vam da ću je
poštedeti dalje agonije i dopustiti vam da joj se pridružite. Neka, dakle, bude
tako." On dade Piteru znak rukom.
Piterove plave oči se zacakliše. Pokret mu je bio neuhvatljivo brz, kao kod
mačke. Nož u njegovoj ruci blesnu poput kandže u trenutku kada se zario u
Juehova leđa.
Starac se ukruti, ne skidajući pogled s Barona.
"Pridružite joj se, dakle!" ponovi Baron.
Jueh stade da se njiše, a onda mu se usne pokrenuše na vrlo pribran način,
uobličujući reči čije su kadence zvučale veoma odmereno: "Mis... lite... da...
ste... me... po... razili... Mis... lite... da nisam... znao... šta... ću...
da... dobijem... umesto... moje... Vane."
On pade na pod. Uopšte se nije povio, niti omlitaveo. Srušio se poput oborenog
stabla.
"Pridružite joj se", reče Baron još jednom, ali u doktorovim ušima te reči su
sada zazvučale kao slabašan odjek.
Juehove poslednje reči izazvaše u Harkonenu zlu slutnju. On upravi pažnju na
Pitera, koji je upravo brisao okrvavljeno sečivo o rub odeće, dok mu se u očima
video plavkast izraz zadovoljstva.
Tako, dakle, on ubija vlastitom rukom, pomisli Baron. Nije rđavo znati to.
"Izručio nam je Vojvodu, zar ne?" upita Baron.
"Van svake sumnje, gospodaru", reče Piter.
"Dovedi ga, onda, ovamo!"
Piter uputi pogled oficiru straže, koji se odmah okrenu da izvrši naređenje.
Baron spusti pogled na Jueha. Po načinu na koji je pao, moglo se pretpostaviti
da umesto kostiju ima hrastovinu.
"Nikada nisam imao poverenja u izdajnika", reče Baron. "Čak ni u izdajnika koga
sam lično stvorio."
On baci pogled kroz providna vrata u gust pokrov noći. Ta tamna vreća tišine
napolju pripadala je njemu - znao je to. Artiljerija više nije tukla pećine u
Zaštitnom Zidu; jazbine-stupice bile su zatvorene. Najednom, Baronu se učini da
nije u stanju da pojmi ništa lepše od te krajnje ispraznosti tmine. Osim ako na
crnome ne bi bilo belo. Optočje belog na crnom. Porcelanska belina.
Ali sumnja je još bila tu.
Šta li je ova matora budala imala na umu? Verovatno je naslutio šta će sa njim
biti na kraju. Ali šta je značilo ono o porazu? Mislite da ste me porazili?
Šta je hteo time da kaže?
Na vratima se pojavi Vojvoda Leto Atreid. Ruke su mu bile vezane lancima, a
orlovsko lice umrljano prašinom. Uniforma mu je bila pocepana na mestu gde mu je
neko strgao amblem. Dronjci su mu visili za pojasom, pošto mu je generator
štitnika grubo iščupan, a da prethodno remenje nije otkačeno od uniforme. U
Vojvodinim očima stajao je zacakljen, ludački pogled.
"Lepoooo!" reče Baron. Zaustio je da kaže još nešto, ali onda zastade i duboko
udahnu vazduh. Shvatio je da je istupio odveć glasno. Ovaj davno iščekivani
trenutak izgubio je zbog toga nešto od svoje čari.
Proklet da je ovaj vražji doktor do kraja večnosti!
"Čini mi se da je dobri Vojvoda drogiran", reče Piter. "Jueh je jedino tako
mogao da ga uhvati za nas." Piter se okrenu Vojvodi. "Zar ne da ste drogirani,
dragi moj Vojvodo?"
Glas je dopirao kao iz daleka. Leto je osećao lance, bol mišića, ispucale usne,
zajapurene obraze, suvi ukus žeđi koji ga je dražio u ustima. Ali zvuci su bili
prigušeni, kao da su prolazili kroz neki pamučni zastor. Isto tako kroz taj
zastor mogla su se razabrati samo nejasna obličja.
"Šta je sa ženom i dečakom, Pitere?" upita Baron. "Ima li vesti o njima?"
Piter pređe jezikom preko usana.
"Čuo si nešto!" odbrusi Baron. "Na sunce s tim!"
Piter pogleda kapetana straže, a zatim ponovo Barona.
"Ljudi koji su bili upućeni da obave posao, gospodaru... oni su... ovaj...
pronađeni."
"Znači li to da je sve kako treba sređeno?"
"Oni su mrtvi, gospodaru."
"Razume se da su mrtvi! Ono što me zanima jeste..."
"Bili su mrtvi kada su pronađeni, gospodaru."
Baronovo lice dobi modru boju. "A žena i dečko?"
"Nije bilo ni traga od njih, gospodaru, ali zato je primećen crv. Pojavio se dok
smo ispitivali poprište zbivanja. Možda je upravo onako kako smo želeli...
nesrećni slučaj. Moguće je..."
"Ne zanimaju me mogućnosti, Pitere. Šta je sa nestalim topterom? Kaže li to
nešto mom Mentatu?"
"Neko od Vojvodinih ljudi očigledno je pobegao u njemu, gospodaru. Ubio našeg
pilota i odleteo."
"Ko od Vojvodinih ljudi?"
"Ubistvo je izvršeno čisto i bešumno, gospodaru. Havat, možda, ili onaj Halek.
Ni Ajdaho nije isključen. A može da bude i ma ko od viših oficira."
"Mogućnosti!" promrmlja Baron, skrenuvši pogled na drogiranog Vojvodu, koji se
klatio.
"Držimo situaciju pod kontrolom, gospodaru", reče Piter.
"Ništa mi ne držimo! Gde je onaj glupi planetolog? Gde se deo taj vražji Kines?"
"Znamo gde treba da ga potražimo i već smo poslali ljude po njega, gospodaru."
"Ne dopada mi se način na koji nam Carev sluga pomaže", promrmlja Baron.
Reči su i dalje dopirale prigušene kroz pamučni zastor, ali neke od njih čvrsto
se zariše u Letov um. Žena i dečak - ni traga. Pol i Džesika su pobegli. Osim
toga, bila je nepoznata sudbina Havata, Haleka i Ajdaha. Još je, dakle, bilo
nade.
"Gde je Vojvodin prsten sa pečatom?" upita Baron. "Nema ništa na prstu."
"Sardaukar kaže da ničega nije bilo ni kad ga je on preuzeo, gospodaru", reče
kapetan straže.
"Prerano si ubio doktora", reče Baron. "Bila je to greška. Trebalo je da me
upozoriš, Pitere. Postupio si odveć brzopleto za dobrobit našeg poduhvata." On
mu uputi mrk pogled. "Mogućnosti."
Pređašnja misao ponovo zastruja kroz Letov um: Pol i Džesika su pobegli! Još
nešto mu se urezalo u sećanje: pogodba. Kada bi samo mogao da izvuče iz pamćenja
na šta se odnosila!
Tako je! Zub!
Deo pogodbe izbio mu je na površinu svesti: pilula otrovnog gasa ugrađena mu je
u lažni zub.
Neko mu je kazao da se seti zuba. Zub mu je bio u ustima. Mogao je da ga oseti
pod jezikom. Sve što je trebalo učiniti bilo je da njime čvrsto zagrize.
Ne još!
Taj neko mu je još kazao da sačeka dok se ne nađe u Baronovoj blizini. Ko je to
bio? Nije mogao da se seti.
"Koliko će dugo ostati ovako drogiran?" upita Baron.
"Možda još jedan sat, gospodaru."
"Možda", promrmlja Baron, a onda se ponovo okrenu prema prozoru optočenom
pokrovom noći. "Gladan sam."
To je Baron, to nejasno, sivo obličje tamo, pomisli Leto. Seni su se pomicale
pred njim, njišući se uporedno sa kretnjama prostorije. A prostorija se
izduživala i sabijala. Postajala je čas svetlija, čas tamnija. Tmina se u njoj
zgušnjavala, a zatim razvejavala.
Vreme je za Vojvodu postalo niz slojeva, kroz koje je on hrlio. Moram da čekam.
U prostoriji se nalazio sto. Leto ga je video sasvim jasno. A sa suprotne strane
stola sedeo je neki krupan, debeo čovek, sa ostacima obeda pred sobom. Leto
oseti da sedi u stolici naspram debeljka, oseti lance, kaiševe koji su mu za
stolicu vezivali telo ispunjeno trncima. Bio je svestan da je proteklo izvesno
vreme, ali njegova dužina mu je izmicala.
"Čini mi se da dolazi k sebi, Barone."
Svilast glas! To mora da je Piter.
"Vidim i sam, Pitere."
Gromki bas: Baron.
Leto oseti kako sve oko njega postaje čvršće i određenije. Stolica pod njim
stekla je punu konkretnost, a veze kojima je bio pričvršćen za nju kao da je
neko zategao.
Sada je i Barona sasvim jasno razaznao. Leto stade da posmatra kretnje čovekovih
ruku; grozničavi dodiri: rub tanjira, drška kašike, prst prevučen preko prevoja
vilice.
Leto nije skidao pogled sa šake koja se micala, gotovo opčinjen njome.
"Čujete me, Vojvodo Leto", reče Baron. "Znam da me čujete. Želimo da saznamo od
vas gde možemo da pronađemo vašu naložnicu i dete koje ste imali sa njom."
Nijedna kretnja nije promakla Letou, ali reči su zastrujale kroz njega poput
neobične plime spokoja. Istina je, dakle: nisu uhvatili Pola i Džesiku.
"Ovo nisu dečje igrarije", zabrunda Baron. "To mora da vam je jasno." On se naže
prema Letou i stade da mu proučava lice. Barona je bolelo što ovo nije moglo da
se obavi u četiri oka, samo između njih dvojice. Dopustiti da drugi vide jednog
čoveka plemenite krvi u ovako nezavidnoj situaciji - moglo je da predstavlja
rđav presedan.
Leto oseti kako mu se snaga vraća. A onda iz površine sećanja izbi upozorenje na
lažni zub poput kakvog tornja usred ravnice. Umesto nerva u zubu se nalazila
kapsula sa otrovnim gasom - i on se u magnovenju priseti ko mu je stavio to
pogubno oružje u usta.
Jueh.
A onda se, kao kroz neku maglu izazvanu dejstvom droge, takođe setio da je video
kako iznose pokraj njega neko mlitavo telo iz ove prostorije. Sada mu je bilo
jasno da je to bio Jueh.
"Čujete li ovu buku, Vojvodo Leto?" upita Baron.
Leto postade svestan tog časa nekog krkljavog zvuka, hrapavog ropca nečije
agonije.
"Uhvatili smo jednog od vaših ljudi prerušenog kao Slobodnjaka", reče Baron.
Lako smo otkrili da je posredi samo maska: u pitanju su oči, razume se. Uporno
tvrdi da je poslat među Slobodnjake da ih uhodi. Ali ja već poduže živim na ovoj
planeti, dragi rođače, i vrlo dobro znam da se ne uhodi taj odrpani ološ iz
pustinje. Recite mi, da li ste kupili njihovu pomoć? Da li ste kod njih uputili
ženu i sina?
Strah prože Letove grudi. Ako ih je Jueh poslao kod žitelja pustinje... ovi neće
prestati da tragaju sve dok ih ne pronađu.
"Hajde, hajde", reče Baron. "Nemamo mnogo vremena, a bol je brz. Molim vas, ne
primoravajte me na to, dragi Vojvodo." Baron podiže pogled prema Piteru, koji je
stajao kraj Letovog ramena. "Piter, doduše, nema ovde svu svoju opremu, ali
siguran sam da će moći da improvizuje."
"Improvizacija je ponekad najbolja, Barone."
Taj svilast, nagoveštavajući glas! Leto ga oseti tik uz uho.
"Imali ste plan za slučaj opasnosti", reče Baron. "Gde ste poslali ženu i sina?"
On spusti pogled na Letovu ruku. "Nedostaje vam prsten. Da li se nalazi kod
dečka?"
Baron podiže pogled i upravi ga u Letove oči.
"Ništa ne odgovarate", reče on. "Želite li stvarno da me prisilite da uradim
nešto što ne želim? Piter će primeniti jednostavne, direktne metode. Slažem se
da su ponekad najbolji, ali ne dopada mi se što ćete im vi biti podvrgnuti."
"Vreo loj na leđa, možda, ili na očne kapke", reče Piter. "Možda i na neki drugi
deo tela. Ovo je posebno efikasno kada osoba ne zna gde će loj kapnuti. Metod je
stvarno dobar, a osim toga postoji određena lepota u šari gnojnobelih plikova na
goloj koži, a, Barone?"
"Baš tako", uzvrati Baron glasom koji je zazvučao zlurado.
Ti pipavi prsti! Leto se zagleda u debele šake bebastog izgleda, pune blistavih
dragulja, koje su se nervozno grčile.
Zvuci agonije koji su dopirali kroz vrata iza njega kidali su Vojvodine živce.
Koga su to uhvatili, upita se on. Da nije Ajdaho?
"Verujte mi, dragi rođače", reče Baron. "Ne želim da do toga dođe."
"Mislite na nervne glasnike koji hitaju da dozovu pomoć, ali ova ne može da
dođe", reče Piter. "Postoji određena umetnost u tome, znate."
"Ti si prvorazredni umetnik", zabrunda Baron. "Ali sada utišaj pristojnost."
Leto se iznenada priseti nečega što mu je Gurni Halek jednom kazao, posmatrajući
Baronovu sliku: I ja stajah na morskom pesku i gledah zver kako niče iz vode...
a na njenim glavama ima blasfemije.
"Samo traćimo vreme, Barone", reče Piter.
"Možda."
Baron klimnu glavom. "Znate, dragi moj Leto, na kraju ćete nam ipak reći gde su
oni. Postoji određen stepen bola koji nećete moći podneti."
Sva je prilika da je u pravu, pomisli Leto. Bilo bi baš tako kao što kaže da
nije zuba... i činjenice da ja stvarno ne znam gde se oni nalaze.
Baron nabode komad mesa, stavi ga u usta, lagano sažvaka i proguta. Moramo da
probamo novu taktiku, pomisli on.
"Dobro osmotri ovu hvale vrednu osobu koja smatra da joj se ne može doskočiti",
reče Baron. "Dobro je osmotri, Pitere."
Istovremeno kroz glavu mu prođe: Da! Pogledaj ga, ovog čoveka koji je uveren da
mu ne možemo ništa. Vidi ga: smatra da ga ne možemo kupiti, a istovremeno se
milioni delića njega krčme na malo svakog trenutka negovog života! Ako bi ga
uzeo sada i protresao, zakloparao bi iznutra. Šuplje bi zakloparao. Rasprodat
je! Potpuno je svejedno, u krajnjoj liniji, na koji će način umreti!
Krkljavi zvuk sa druge strane vrata zamuknu.
Baron ugleda Umana Kurdu, zapovednika straže, koji se pojavio na vratima, sa
suprotne strane kabine, i odmahnuo glavom. Od zarobljenika nisu izvučene
neophodne informacije. Još jedan neuspeh. Dosta je bilo odugovlačenja sa ovim
budalastim Vojvodom, sa tom glupom, mekom budalom kome, izgleda, nije jasno
koliko se blizu nalazi pakla - ni dlaku od njega.
Ova pomisao primiri Barona, nadvlada njegovu nevoljnost da izloži bolu jednu
osobu plemenite krvi. Najednom sebe vide kao hirurga koji vrši bezbrojna
seciranja naročitim makazama - odsecajući maske budalama i otvarajući pakao koji
leži ispod.
Sve sami zečevi!
A kako samo postaju kukavice kada ugledaju mesoždere!
Leto baci pogled preko stola, upitavši se zašto okleva. Zub bi sve ovo brzo
okončao. Pa ipak - život mu je bio lep. Iz sećanja mu navre zmaj kako leti
plavetnim nebom Kaladana i Polov radostan smeh dok ga posmatra. Takođe se setio
rađanja sunca ovde na Arakisu - raznobojnih slojeva Zaštitnog Zida, razmekšanih
prašinastom izmaglicom.
"Utoliko gore", promrmlja Baron. On se odmače od stola, lako se podiže iz
stolice pomoću suspenzora, a onda zastade, pošto je video da se sa Vojvodom
zbiva neka promena. Primetio je da mu je protivnik duboko udahnuo vazduh, da su
mu se vilice stisle i da su mišići oko njih zaigrali dok je držao usta
zatvorena.
Kako me se boji, pomisli Baron.
Obuzet iznenadnim strahom da bi Baron mogao da mu pobegne, Leto snažno zagrize
zub sa kapsulom i oseti kako je ovaj puknuo. Zatim otvori usta i izdahnu oporu
paru koju je osetio kako mu se obavija oko jezika. Baron poče da se smanjuje,
poput neke prilike viđene kroz sve uži tunel. A onda Leto začu nečiji dah pokraj
uha - izvestan svilasti prizvuk: Piter.
I njega sam uhvatio!
"Pitere, šta se događa?"
Gromki glas dopro je kao iz daljine.
Leto oseti kako mu sećanja naviru u um - stara, bezuba mrmljava starica.
Prostorija, sto, Baron, dva užasnuta oka - potpuno plava - sve se zgusnu oko
njega u narušenu simetriju.
Bio je tu jedan čovek sa bradom u obliku vrha čizme, jedan lutak koji pada.
Lutak je imao slomljen nos, nakrivljen ulevo: neobičan metronom uhvaćen zauvek u
kretnji koja je trebalo da ga vine uvis. Leto začu lomljavu zemljanog posuđa -
takođe kao u daljini - koja mu u ušima zazvuča poput grmljavine. Um mu se
pretvorio u beskrajnu komoru, koja je sve hvatala. Sve što je ikada postojalo:
svaki uzvik, svaki šapat, svaki... tišina.
Jedna misao ostade mu u svesti. Leto razabra u bezobličnoj svetlosti na zracima
tmine: dan oblikuje meso, meso oblikuje dan. Pomisao ga ispuni čuvstvom punoće,
za koje je znao da ga nikada neće moći objasniti.
Tišina.
Baron je stajao oslonjen leđima na svoja privatna vrata, u maloj komori iza
stola. Zalupio ih je, ostavivši iza sebe kabinu punu mrtvaca. Čula mu staviše do
znanja da se svuda unaokolo vrzmaju stražari. Jesam li i ja udahnuo? - upita se
on. Ma šta da je to, jesam li ga i ja uneo u sebe?
A onda mu se zvuci vratiše... i razum. Začuo je nekoga kako uzvikuje naređenja -
gas-maske... držati vrata zatvorena... Uključiti kompresivne ventilatore...
Ostali su brzo popadali, pomisli on. A ja još stojim. Još sam na nogama. Još
dišem. Milostivi pakle! Pa to je bilo za dlaku!
Sada je mogao da analizira situaciju. Štitnik mu je bio aktiviran; radio je,
doduše, na najmanju jačinu, ali i to je bilo dovoljno da se uspori molekularna
razmena kroz barijeru polja. Osim toga, on se odgurnuo od stola... upozoren
Piterovim iznenadnim gušenjem, koje je kapetana straže nagnalo da mu priskoči u
pomoć i tako sam zapečati svoju sudbinu.
Puki slučaj i opomena u vidu gušenja čoveka na umoru - jedino ga je to spaslo.
Baron nije osećao zahvalnost prema Piteru. Ta budala je samu sebe ubila. Baš kao
i onaj glupi zapovednik straže! Tvrdio je da je svako koga izvede pred Barona
temeljito proveren! Ali kako je onda moguće da se Vojvoda...? Nije bilo nikakvog
upozorenja. Čak je i otkrivač otrova iznad stola ostao nem - sve dok nije
postalo prekasno. Kako to?
No, sad više nije važno, pomisli Baron, pošto se malo pribrao. Budući zapovednik
straže započeće svoju dužnost time što će saznati odgovore na ova pitanja.
Postao je svestan sve užurbanije aktivnosti iza drugih vrata ove sobe mrtvih.
Baron se odmače od vrata o koja je bio oslonjen i stade da proučava lakeje oko
sebe. Oni su nepomično stajali, bez reči ga posmatrajući i čekajući njegovu
reakciju.
Da li će se Baron razljutiti?
Tog časa, Baron shvati da je proteklo svega nekoliko sekundi otkako je utekao iz
one užasne prostorije.
Nekoliko stražara držalo je oružje upereno prema vratima. Drugi su netremice
motrili prema praznom hodniku koji je vodio prema mestu odakle je dopirala buka,
iza ugla sa desne strane.
Odatle se pojavi jedan čovek sa gas-maskom, koja mu se ljuljala na prsima,
zakačena remenima za vrat; pogled mu je bio uprt u otkrivače otrova, koji su
visili na plafonu hodnika. Imao je žutu kosu, bucmasto lice i zelene oči.
Reckave bore zračno su mu se širile oko punih usana. Ličio je na neko vodeno
biće koje je slučajno zalutalo među kopnena stvorenja.
Baron osmotri čoveka koji mu se približavao, prisetivši se imena: Nefud. Iakin
Nefud. Razvodnik straže. Nefud je bio uživalac semute, osobene kombinacije droge
i muzike, koja je dejstvovala u dubinama svesti. Bila je to korisna informacija.
Čovek se zaustavio pred Baronom i pozdravio ga po vojnički. "Hodnik je čist,
gospodaru. Posmatrao sam spolja i zaključio da je posredi jamačno otrovni glas.
Ventilatori u vašoj kabini ubacuju unutra vazduh iz ovih hodnika." On podiže
pogled prema otkrivaču otrova iznad Baronove glave. "Ništa nije iscurilo. Kabina
je već dekontaminirana. Kakva su vaša naređenja?"
Baron prepoznade glas čoveka: bio je to onaj isti koji je uzvikivao naređenja.
Efikasan je ovaj razvodnik, pomisli on.
"Jesu li unutra svi mrtvi?" upita Baron.
"Jesu, gospodaru."
Pa moraćemo se privići, pomisli Baron.
"Najpre", reče on, "dopusti da ti čestitam, Nefude. Imenujem te novim
zapovednikom moje garde. Nadam se da ćeš izvući valjan nauk iz sudbine koja je
snašla tvog prethodnika."
Baron primeti kako svest o novom zvanju polako dolazi do izražaja na licu čoveka
pred njim. Nefud je vrlo brzo shvatio da više nikada neće oskudevati u semuti.
On klimnu glavom. "Moj gospodar zna da ću se potpuno posvetiti njegovoj
bezbednosti."
"Da. Dobro, a sad na posao. Pretpostavljam da je Vojvoda imao nešto u ustima.
Ustanovićeš šta je to nešto, kako je primenjeno, ko mu je pomogao da ga tamo
postavi. Preduzećeš sve mere predostrožnosti..."
On zastade pošto mu je lanac misli prekinula neka gužva u hodniku iza njega:
stražari na vratima lifta za donje nivoe fregate pokušavali su da zadrže jednog
visokog pukovnika-bašara, koji je upravo izišao iz lifta.
Baron je mogao da se seti lica pukovnika-bašara: tankog, sa ustima sličnim
kakvom prorezu u koži i mastiljavim tačkama umesto očiju.
"Skidajte ruke sa mene, grozni strvoderi!" drao se čovek, odgurujući stražare od
sebe.
Ah-h-h, jedan od Sardaukara, pomisli Baron.
Oslobodivši se stražara pukovnik-bašar krenu krupnim korakom prema Baronu, čije
se oči ispuniše strahom. Sardaukarski oficiri uvek su u njemu budili osećaj
nelagodnosti. Svi su nekako ličili na rođake Vojvode... pokojnog Vojvode. Tu je,
osim toga, bilo i njihovo ophođenje prema Baronu!
Pukovnik-bašar zaustavi se na pola koraka od Barona, držeći ruke na bedrima.
Stražari se nagomilaše iza njega, zbunjeni i nesigurni.
Baron primeti da ga Sardaukar nije pozdravio i da su mu kretnje pune prezira,
što poveća nelagodnost u njemu. Ovde se nalazila samo jedna njihova legija -
sastavljena od deset brigada - koja je došla kao pojačanje Harkonenovim trupama,
ali Baron nije imao nikakve iluzije. I ta jedna legija bila je savršeno kadra da
se okrene protiv Harkonena i da ih savlada.
"Reci svojim ljudima da ne smeju da me sprečavaju kada hoću da te vidim,
Barone", zabrunda Sardaukar. "Moji vojnici doveli su ti atreidskog vojvodu pre
no što sam stigao da raspravim sa tobom o njegovoj sudbini. Sada ćemo to
učiniti."
Ne smem da izgubim ugled pred ljudima, pomisli Baron.
"Je li?" Izgovorio je to hladnim, kontrolisanim glasom, osetivši ponos zbog
toga.
"Moj Car mi je naložio da se postaram o tome da njegov rođak umre lako i bez
agonije", uzvrati pukovnik-bašar.
"I meni je Car izdao isto naređenje", slaga Baron. "Zar si mislio da neću da ga
izvršim?"
"Dužnost mi je da izvestim Cara o onome što sam video vlastitim očima", reče
Sardaukar.
"Vojvoda je već mrtav", odbrusi Baron, odmahnuvši pri tom rukom u znak da
otpušta sagovornika.
Ali pukovnik-bašar ostade gde je stajao, netremice zureći u Barona. Nikakvim
grčem mišića ili treptajem kapka nije dopustio da se shvati kako je spreman da
posluša Baronovu komandu. "Kako?" zabrunda on.
Pazi, molim te!, pomisli Baron. E, ovo je već suviše.
"Od vlastite ruke, ako već hoćeš da znaš", reče Baron. "Otrovao se."
"Hoću odmah da vidim telo", reče pukovnik-bašar.
Baron podiže pogled prema tavanici, odglumivši razdraženost, dok mu istovremeno
kroz glavu prostruja. Dovraga! Ovaj oštrooki Sardaukar videće kabinu pro no što
stignemo da je udesimo!
"Smesta!" zabrunda Sardaukar. "Želim lično da se osvedočim."
Nema načina da ga sprečimo, zaključi Baron. Sardaukar će sve videti. Saznaće da
je Vojvoda poubijao Harkonenove ljude... da je i sam Baron za dlaku izbegao istu
sudbinu. Za stolom se još nalaze ostaci hrane, a naspram njih je mrtvi Vojvoda,
sa znacima rasula unaokolo.
Nikako ga ne možemo sprečiti.
"Neću nikakva odlaganja", oštro reče pukovnik-bašar.
"Neće biti odlaganja", uzvrati Baron, zagledavši se u Sardaukarove opsidijanske
oči. "Ja ništa ne krijem od mog Cara." On klimnu glavom Nefudu. "Pukovnik-bašar
želi da sve odmah vidi. Uvedi ga na vrata pored kojih si stajao, Nefude."
"Ovuda, ser", reče Nefud.
Lagano i drsko, Sardaukar obiđe Barona i ramenom prokrči put kroz stražare.
Nepodnošljivo, pomisli Baron. Car će sada saznati kako sam pogrešio. Shvatiće to
kao znak slabosti.
Bilo je krajnje neprijatno prisetiti se da su i Car i njegovi Sardaukari imali
podjednako prezriv odnos prema slabostima. Baron poče da gricka donju usnu,
pokušavši da se uteši time da Car baš ništa nije saznao o upadu Atreida na Giedi
Jedan, odnosno o uništenju harkonenskih zaliha začina ovde.
Proklet bio ljigavi Vojvoda! Baron se zagleda u leđa dva čoveka koja su se
udaljavala: arogantan Sardaukar i zdepast, efikasan Nefud.
Moramo se privići, pomisli Baron. Moram ponovo da imenujem Rabana za vladara ove
proklete planete. Bez sputavanja i ograničenja. Moraću da prolijem vlastitu,
harkonensku krv da bi na Arakisu zavladali odgovarajući uslovi za prihvatanje
Fejd-Raute. Do vraga Piter! Dopustio je da pogine dok mi je još bio koristan.
Baron uzdahnu.
Takođe moram smesta da zatražim od Telilaksa novog Mentata. Nesumnjivo već imaju
jednog spremnog za mene.
Jedan od stražara pokraj njega se nakašlja.
Baron se okrenu prema njemu. "Gladan sam."
"Da, gospodaru."
"I hteo bih malo da se razonodim dok dovodite u red ovu kabinu i proučavate
njene tajne za mene", zabrunda Baron.
Stražar obori pogled. "Kakvu razonodu želi moj gospodar?"
"Biću u mojim spavaćim odajama", reče Baron. "Dovedite mi onog momka koga smo
kupili na Gamontu - onog sa divnim očima. Dobro ga drogirajte. Nisam raspoložen
da se rvam sa njim."
"Da, gospodaru."
Baron se okrenu i krenu prema spavaćim odajama svojim cupkavim korakom,
potpomognutim suspenzorima. Da, pomisli on. Onog sa divnim očima, onog koji
toliko liči na mladog Pola Atreida.
22.
O mora Kaladana,
O podanici Vojvode Letoa...
Citadela Letoa je pala,
Pala zauvek...

Iz 'Pesama o Muad'Dibu' princeze Irulan

Pol je osećao kako je sva njegova prošlost, svako iskustvo pre ove noći postalo
pesak koji ističe kroz peščani časovnik. Sedeo je pored majke, obgrlivši kolena,
u malom šatoru od tkanine i plastike - pustinjskom šatoru - koji se, zajedno sa
slobodnjačkom odećom koju su sada nosili, nalazio u bali ostavljenoj ispod
prednjih sedišta toptera.
Pol uopšte više nije bio u nedoumici u pogledu toga ko je sakrio slobodnjačku
balu za opremu u letelicu i ko je odredio kurs kojim se zarobljenici moraju
prebaciti.
Jueh.
Izdajnički doktor poslao ih je pravo u ruke Dankana Ajdaha.
Pol baci pogled kroz providan kraj pustinjskog šatora prema stenama obasjanim
mesečinom, koje su okružavale mesto gde ih je Ajdaho sakrio.
Krijem se kao dete sada kada sam Vojvoda, pomisli Pol. Osetio je ogorčenost pri
ovoj pomisli, ali nije mogao da porekne da je bilo mudro ono što su učinili.
Nešto se zbilo sa njegovom svešću ove noći - počeo je izuzetno oštro i jasno da
uočava sve okolnosti i događanja oko sebe. Nije bio kadar da zaustavi priliv
podataka, niti da osujeti hladnu preciznost kojom je svaka nova činjenica
priključivana njegovom znanju, da bi potom bila obrađena u samom jezgru svesti.
Bila je to mentatska sposobnost, pa i više od toga.
Pol se vrati u mislima na onaj trenutak nemoćnog besa kada se neobičan topter
ustremio iz noćnog pokrova prema njima, nadnevši se poput kakvog džinovskog
sokola povrh pustinje, dok mu je vetar hučao među krilima. Upravo tog časa ona
stvar se odigrala u Polovom umu. Topter se zanosio i njihao iznad peščanog
spruda, hrleći prema figurama koje su bežale - prema njemu i njegovoj majci. Pol
se priseti kako ih je zapahnuo miris zapaljenog sumpora, nastao trenjem
topterovih drljača o pesak.
Ponovo je video majku kako se okreće, očekujući da ugleda laserski pištolj u
rukama Harkonenovih ubica - da bi istog trenutka prepoznala Dankana Ajdaha kako
se naginje kroz otvorena vrata na letelici i uzvikuje: "Požurite, videli smo
znake crva južno odavde!"
Ali, Pol je znao u času kada se okrenuo ko je pilotirao topterom. Mnoštvo
sitnica vezanih za način kojim se letelica kretala, njeno munjevito spuštanje -
tako neupadljivi pokazatelji da su čak i njegovoj majci promakli - stavili su
Polu nepogrešivo do znanja ko sedi za kontrolnim uređajima.
Sedeći pokraj Pola u pustinjskom šatoru, Džesika se promeškolji i reče: "Postoji
samo jedno objašnjenje. Harkoneni drže Juehovu ženu. On je mrzeo Harkonene. To
sam sasvim pouzdano zapazila. I sam si pročitao pismo koje nam je ostavio. Ali
zašto je nas spasao pokolja?"
Ona to tek sada uviđa i to nepotpuno, pomisli Pol. A onda ta pomisao izazva šok
u njemu. Shvatio je tu činjenicu kao nešto sasvim uzgredno dok je čitao pismo,
koje se nalazilo uz Vojvodin prsten sa pečatom u bali.
"Ne pokušavajte da mi oprostite", pisao je Jueh. "Ne želim vaš oproštaj. Moje
breme je već dovoljno teško. Učinio sam to što sam učinio bez zlobe ili nade da
će me neko razumeti. To je moj tahadi al-burhan, poslednje kušanje. Dajem vam
atreidski pečat kao zalogu da govorim istinu. Kada budete pročitali ovo, Vojvoda
Leto biće mrtav. Neka vas uteši izvesnost da nije umro sam, nego da je ista
sudbina snašla i onoga koga mrzimo više od svih ostalih."
Pismo nije bilo adresovano niti potpisano, ali zato uopšte nije dolazio u sumnju
Juehov poznati rukopis.
Prisetivši se sad pisma, Pol je ponovo iskusio tugu koja ga je obuzela onog
trenutka - oštro i neobično čuvstvo kao da se zbilo izvan njegovog novog
mentalnog ustrojstva. Pročitao je da mu je otac mrtav, znao je da je to tačno,
ali je ovo saznanje doživeo samo kao jedan od niza podataka koji mu ulaze u um
da bi tu bili obrađeni i iskorišćeni.
Voleo sam oca, pomisli Pol, znajući da je i to istina. Trebalo bi da ga žalim.
Trebalo bi da osećam nešto.
Ali, u njemu nije bilo ničeg drugog izuzev ove pomisli: to je važna činjenica.
Bila je to samo jedna među mnogim činjenicama.
Sve to vreme svest mu nije prestajala da sabira utiske čula, da ih ekstrapolira,
proračunava.
A onda mu na pamet padoše Halekove reči: Raspoloženje je za stoku ili za vođenje
ljubavi. Borićeš se kada ti okolnosti to nalože, bez obzira na to da li si
raspoložen.
Možda je to u pitanju, pomisli Pol. Žaliću oca kasnije, kada budem imao vremena.
No, u hladnoj preciznosti svog bića on nije osećao nikakvo kolebanje. Postalo mu
je jasno da mu nova svest predstavlja samo početak, da raste, razvija se.
Čuvstvo vraške svrhovitosti, koje je prvi put iskusio prilikom ogleda sa Časnom
Majkom Gaius Helen Mohijam, sve više ga je prožimalo. Desna ruka - ona koja je
pamtila bol - peckala ga je i podrhtavala mu.
Znači li ovo, možda, biti njihov Kvizac Haderah? - upita se.
"Za trenutak sam pomislila da se Havatu potkrala još jedna greška", reče
Džesika. "Palo mi je na pamet da Jueh možda uopšte nije Suk doktor."
"Bio je sve ono što smo mislili da jeste... i još mnogo više", reče Pol,
pomislivši pri tom: zašto tako sporo uviđa te stvari? Zatim nastavi: "Ako se
Ajdaho ne probije do Kinesa, bićemo..."
"On nam nije jedina nada", uzvrati ona.
"Nisam to ni hteo da kažem", reče on.
Ona razabra čeličnu odlučnost u sinovljevom glasu, zapovednički ton, i podozrivo
ga osmotri kroz zelenu polutamu pustinjskog šatora. Pol je predstavljao siluetu
spram stena optočenih mesečinom, koje su se nazirale kroz providni deo krila.
"Sigurno su uspeli da umaknu još neki ljudi tvog oca", reče ona. "Moramo da ih
sakupimo, da pronađemo..."
"Oslonićemo se samo na sebe", reče on. "Prva briga su nam porodični atomici.
Moramo ih se domoći pre no što se Harkoneni daju u potragu za njima."
"Malo je verovatno da će ih pronaći", uzvrati ona, "s obzirom na to kako su
skriveni."
"Ne smemo prepustiti stvar slučaju."
Ona pomisli: ucenjivanje porodičnim atomicima kao pretnjom po planetu i njene
resurse začina - to ima na umu. Ali, sve čemu posle toga može da se nada jeste
bekstvo u anonimno izgnanstvo.
Majčine reči navedoše Pola na novi smer misli: vojvodska briga za sve ljude koje
su izgubili protekle noći: Ljudi su prava snaga svake Velike Kuće, pomisli Pol,
prisetivši se istog časa Havatovih reči: Tužno je rastati se sa ljudima; mesto
je samo mesto.
"Koristili su Sardaukare", reče Džesika. "Moramo sačekati da oni budu povučeni."
"Misle da nas drže u stupici između pustinje i Sardaukara", reče Pol. "Planirali
su da niko od Atreida ne preživi - da nas potpuno istrebe. Ne računaj na to da
je neko od naših sačuvao živu glavu."
"Ali ne mogu da nastave unedogled da izlažu opasnosti činjenicu o carevoj
umešanosti u celu stvar."
"Misliš?"
"Neki od naših sigurno su uspeli da pobegnu."
"Jesu li?"
Džesika okrenu u stranu glavu, zaplašena oporom jačinom sinovljevog glasa i
hladnim proračunavanjem verovatnoća. Osetila je da joj je sinovljev um odmakao i
da on sada neke stvari dalje vidi od nje. Ona je lično obučila inteligenciju
kadru za to nadmašanje, ali sada je najednom počela da je se boji. Misli joj
skrenuše u drugom pravcu, potraživši utočište u izgubljenom svetilištu njenog
Vojvode, od čega joj se oči ispuniše suzama.
Ovako mora da bude, Leto, pomisli ona. Postoji vreme za ljubav i vreme za tugu.
Ona položi ruke na stomak, usredsredivši svest na embrion koji se tamo nalazio.
Nosim atreidsku kćer koju mi je naređeno da rodim, ali Časna Majka nije bila u
pravu: kćer mi nije spasla Letoa. Ovo dete je naprosto život koji hrli ka
budućnosti kroz orgiju smrti. Dopustila sam da se začne, pobuđena instiktom, a
ne poslušnošću.
"Pokušaj ponovo da aktiviraš prijemnik", reče Pol.
Mozak nastavlja da radi, ma kako pokušali da ga osujetimo, pomisli ona.
Džesika uze mali prijemnik koji im je Ajdaho ostavio i okrenu prekidač. Na
čeonoj strani instrumenta upali se zelena svetiljka, a iz zvučnika se začu
pucketanje i krčanje. Ona smanji jačinu zvuka i poče da traži duž talasnih
dužina. Nekoliko trenutaka kasnije šator ispuni jedan glas koji je govorio
ratnim jezikom Atreida.
"...povući se i pregrupisati na grebenu. Fedor izveštava da nema preživelih u
Kartagu, kao i da je Esnafska banka opljačkana."
Kartag, pomisli Džesika. Pa to je bilo leglo Harkonena!
"To su Sardaukari", nastavi glas. "Pazite na Sardaukare u atreidskim unoformama.
To su..."
U zvučnicima se razleže krkljanje, a zatim sve zamuknu u tišinu.
"Pokušaj na drugim talasnim dužinama", reče Pol.
"Shvataš li šta to znači?" upita Džesika.
"Očekivao sam to. Žele da Esnaf okrivi nas za poharu banke. A ako nam i oni
okrenu leđa, onda nam nema uzmaka sa Arakisa. Pokušaj na drugim talasnim
dužinama."
Ona se za trenutak zamisli o njegovim rečima: Očekivao sam to. Šta se to zbilo
sa njim? Lagano, Džesika se ponovo maši instrumenta. Dok je okretala birač
stanica, do njih su doprli odlomci uzvika na ratnom jeziku Atreida, puni nasilja
i žestine: "...povucite se...", "...pokušajte da se pregrupišete kod...",
"...zarobljeni u pećini kod..."
Takođe se jasno moglo čuti pobedničko likovanje na harkonenskom narečju koje su
uhvatili na drugim stanicama. Odsečne zapovedi, borbeni izveštaji. Odlomci su
bili odveć kratki da bi Džesika mogla da ih razabere, ali je zato ton zvučao
sasvim nedvosmisleno.
Pobeda je pripala Harkonenu.
Pol protrese balu pokraj sebe, začuvši kako voda klokoće u dva litraša. On
duboko udahnu vazduh i baci pogled kroz providno šatorsko krilo prema stenovitom
ispustu koji se ocrtavao spram zvezdanog svoda. Pod levom rukom osećao je
stezački zatvarač ulaza u šator. "Uskoro će zora", reče on. "Možemo preko dana
da ostanemo ovde i da sačekamo Ajdaha, ali ne i naredne noći. U pustinji se
putuje noću, dok se danju ostaje u senci."
Znanje koje je stekla o ovom svetu samo pokulja na površinu Džesikine svesti:
Bez pustinjskog odela, čoveku koji sedi u senci u pustinji potrebno je pet
litara vode dnevno da bi održao telesnu težinu. Ona najednom postade svesna
glatke i meke unutrašnje opne pustinjskog odela, koja joj je dodirivala telo, i
pomisli na to kako im život neposredno zavisi od ove opreme.
"Ako odemo odavde, Ajdaho nas neće moći da pronađe", reče ona.
"Ima načina da se svaki čovek natera da progovori", uzvrati on. "Ako se Ajdaho
ne vrati do zore, moramo uzeti u obzir mogućnost da je uhvaćen. Šta misliš,
koliko bi dugo bio u stanju da pruža otpor?"
Pitanje nije zahtevalo odgovor i ona ne uzvrati ništa.
Pol podiže poklopac bale i izvadi mikropriručnik sa svetlim kvadrantom i
povećalom. Na stranicama zasijaše zelena i narandžasta slova: 'litraši,
pustinjski šator, energetski šlemovi, cevi za otpadne materije, pumpe za
ubacivanje vazduha, dogledi, kutija sa rezervnim delovima za pustinjsko odelo,
pištolj za obojenu prašinu, sink-karta, nosni filter, parakompas, tvorčeve kuke,
udarači, slobodnjačka bala za opremu, vatreni stub...'
Toliko stvari neophodnih za opstanak u pustinji!
On odloži mikropriručnik na pod šatora.
"Kuda bismo to mogli da krenemo?" upita Džesika.
"Otac je govorio o pustinjskoj sili", uzvrati Pol. "Harkoneni ne mogu bez nje da
vladaju ovom planetom. Oni, zapravo, nikada nisu ni vladali njome, niti će ikada
vladati. Čak ni uz pomoć deset hiljada legija Sardaukara."
"Pole, zar misliš da..."
"Sve dokaze imamo u rukama", reče on. "Upravo ovde, u ovom šatoru - sam šator,
pa ova bala i njen sadržaj, ova pustinjska odela. Poznato nam je da Esnaf traži
nemoguću cenu za meteorološki satelit. Znamo da..."
"Kakve veze ima meteorološki satelit sa tim?" upita ona. "Pa ne mogu valjda
da..."
Pol oseti kako mu um dostiže nivo hipersvesti, što mu je omogućilo da njene
reakcije krajnje detaljno prati i proračunava. "Sad shvataš", reče on. "Iz
satelita se ima dobar pogled na površinu planete. A postoje stvari u dubokoj
pustinji koje baš ne podnose često nadgledanje."
"Hoćeš li da kažeš da sam Esnaf kontroliše ovu planetu?"
Baš sporo kopča.
"Ne!" reče on. "Slobodnjaci! Plaćaju Esnaf da bi mogli da delaju na miru -
plaćaju u valuti koja je lako dostupna svakome ko poseduje pustinjsku silu:
začinom. Ovo nije samo puko nagađanje; došao sam do tog zaključka nepogrešivom
dedukcijom. Imaj poverenja u moje sposobnosti."
"Pole", reče Džesika, "ti još nisi Mentat; ne možeš pouzdano da znaš kako..."
"Nikada neću biti Mentat", uzvrati on. "Ja sam nešto drugo... izrod."
"Pole! Kako možeš da kažeš tako nešto!"
"Ostavi me na miru!"
On se okrenu od nje i zagleda u noć. Zašto ne mogu da žalim? - upita se on.
Osećao je kako svako vlakno njegovog bića žudi za tim oduškom, ali je bio
svestan da će mu on doveka ostati uskraćen.
Džesika još nikada nije čula toliko tuge u sinovljevom glasu. Želela je da ga
primi u zagrljaj, da ga čvrsto privije na grudi, da ga uteši, da mu pomogne -
ali istovremeno je osećala da ništa ne može učiniti. Morao je sam da reši taj
problem.
Pogled joj privuče svetli kvadrant mikropriručnika iz slobodnjačke bale za
opremu koji je ležao na podu šatora. Ona ga podiže i pogleda slobodan list na
početku, gde je pisalo: "Priručnik 'Prijateljske Pustinje', mesta punog života.
Ovde su ajat i burhan Života. Veruj - i al-Lat te nikada neće spržiti."
Liči na Azhar Knjigu, pomisli ona, setivši se izučavanja Velikih Tajni. Da li je
to možda Manipulator Religija stigao i do Arakisa?
Pol izvadi parakompas iz bale, zatim ga ponovo vrati unutra i reče: "Pomisli
samo na sve ove slobodnjačke naprave za naročitu upotrebu. Njihov visok kvalitet
nema premca, složićeš se. Kultura koja je proizvela ove predmete mora da je
izuzetno moćna."
Oklevajući, još zabrinuta zbog oštrog tona sinovljevog glasa, Džesika ponovo
upravi pogled na minijaturnu knjigu i stade da proučava ilustraciju sa jednim
sazvežđem na nebu Arakena: "Muad'Dib: Miš." Rep je pokazivao prema severu.
Pol se ponovo okrenu prema tami šatora, primetivši majčin profil koji se jedva
nazirao u slabom sjaju priručnikovog kvadranta. Sada je trenutak da ispunim
očevu želju, pomisli on. Moram joj sada saopštiti njegovu poruku dok još ima
vremena za tugovanje. Ono bi nam kasnije samo smetalo. Neumitnost ove logike
delovala je na njega gotovo snagom šoka.
"Majko", reče on.
"Molim?"
Ona primeti promenu u njegovom glasu, od čega joj nešto hladno prože utrobu.
Nikada još nije čula tako savršenu kontrolu.
"Moj otac je mrtav", reče on.
Ona pokuša u sebi da poveže činjenice, da ih dovede u međuodnos - benegeseritski
način obrade podataka - i konačno joj sinu: osećaj užasnog gubitka.
Džesika klimnu glavom, nesposobna da bilo šta kaže.
"Otac mi je jednom naložio", reče Pol, "da ti prenesem poruku ako mu se nešto
dogodi. Bojao se da bi mogla da pomisliš da je izgubio poverenje u tebe."
To je beskorisna sumnja, pomisli ona.
"Hteo je da znaš da nikada nije posumnjao u tebe", nastavi Pol, a zatim joj
objasni u čemu je bila obmana, dodavši na kraju: "Želeo je da znaš da je uvek
imao potpuno poverenje u tebe, da te je stalno voleo i osećao naklonost prema
tebi. Kazao je da bi radije izgubio poverenje u samoga sebe - i da mu je žao
samo jedne stvari: što te nije proizveo u svoju Vojvotkinju."
Ona obrisa suze koje su počele da joj teku niz obraze, pomislivši pri tom: baš
glupo traćenje telesne vode! Ali znala je šta ova misao predstavlja: pokušaj da
se iz tuge potraži utočište u srdžbi. Leto, moj Leto, pomisli ona. Kakve užasne
stvari činimo onima koje volimo! Ljutitom i naglom kretnjom ona isključi svetli
kvadrant malog priručnika.
Jecaji počeše da je potresaju.
Pol postade svestan majčine tuge i oseti kako i njega prožima osećaj
ispraznosti. Ja ne tugujem, pomisli on. Zašto? Zašto? Ova nesposobnost da tuguje
počela je da ga opterećuje poput neke velike mane.
Vreme kada se dobija i vreme kada se gubi, pomisli Džesika, a zatim navede u
sebi jedan citat iz O.K. Biblije. Vreme da se zadrži i vreme da se odbaci; vreme
da se voli i vreme da se mrzi; vreme rata i vreme mira.
Polov um nastavio je da funkcioniše na svoj zapanjujuće precizan način. On
ugleda kako se pred njim pružaju putevi na ovoj negostoljubivoj planeti. Čak i
bez pomoći sna, on usredsredi svoju vidovitu svest i dokuči je kao rezultantu
najverovatnijih budućnosti - ali ne samo to, već i nešto više, nešto
tajanstveno, kao da mu je um uronio u neki bezvremeni stratum da bi tu kušao
vetrove budućnosti.
Najednom, kao da je pronašao neophodan ključ, Polov um pope se za još jednu
prečagu na lestvici svesti. Osetio je kako se čvrsto drži za taj novi nivo, kako
je snažno ščepao tu dragocenu prečagu i kako počinje da se osvrće unaokolo.
Činilo mu se kao da obitava u nekoj kugli iz koje se putevi zračno šire u svim
pravcima... ali to je bio samo grub i približan opis čuvstva koje ga je
ispunilo.
Setio se kako je svojevremeno video jednu maramu od gaze kako leprša na vetru;
sada mu je izgledalo kao da budućnost leluja povrh neke površine koja je
podjednako talasasta i nestalna kao i ona marama nošena vetrom.
Ugledao je ljude.
Osetio je toplotu i hladnoću nebrojenih verovatnoća.
Znao je imena i mesta, iskusio je bezbrojna osećanja, stao je da prebira po
podacima milijardi neistraženih pukotina. Imao je vremena da ispituje, kuša i
traga, ali ne i da uobličuje.
Stvar je predstavljala spektar mogućnosti od najdalje prošlosti do najdalje
budućnosti - od najverovatnijeg do najneverovatnijeg. Video je vlastitu smrt u
bezbroj varijanti. Ugledao je nove planete, nove kulture.
Video je ljude.
Ljude.
Video ih je u takvom mnoštvu da se nisu mogli razaznati, ali njegov um ih je
ipak sve zabeležio i popamtio.
Čak i Esnafljane.
On pomisli: Esnaf - možda je to izlaz za nas. Tu će moja neobičnost biti
prihvaćena kao nešto normalno, ali i izuzetno vredno - uvek pod uslovom da se
obezbedi sledovanje sada neophodnog začina.
Ali, najednom ga zaplaši pomisao da će ceo život proživeti u tom pipanju uma
kroz moguće budućnosti samo da bi određivao putanje svemirskih letelica. No, to
je bila samo mogućnost. A suočivši se sa ovom mogućom budućnošću koja je
uključivala Esnafljane - on dokuči prave razmere svoje neobičnosti.
Ali, vidim još nešto. Vidim i drugačije pravce, raspoložive puteve.
Ova svest ispuni ga kako samopouzdanjem, tako i uznemirenošću: toliko se mesta
na tom drugačijem terenu gubilo sa vidika ili nestajalo nezano kud.
Podjednako brzo kao što je došla, senzacija je iščilela iz njega i on je shvatio
da je čitavo iskustvo trajalo ne duže od otkucaja srca.
Da, njegova lična svest izokrenula se, osvetljena na užasavajući način. On se
osvrnu oko sebe.
Noć je još prekrivala pustinjski šator u njegovom stenovitom skrovištu. Još je
mogao da čuje majčine jecaje.
Takođe je još osećao da je izvan upliva tuge... to isprazno čuvstvo nalazilo se
negde daleko od njegovog uma, koji je hrlio napred svojim postojanim korakom -
obrađujući podatke, procenjujući, izračunavajući, dokučujući odgovore na način
koji je samo delimično nalikovao mentatskom.
A onda je shvatio da raspolaže takvim obiljem podataka koje je tek mali broj
umova ikada pre imao pred sobom. No, ispraznost koja je počivala u njemu nije
zbog toga ništa lakše bilo podneti. Postalo mu je jasno da se nešto mora
slomiti. Činilo mu se kao da je neko pustio da u njemu otkucava satni mehanizam
tempirane bombe. Kazaljka je neumoljivo hitala napred, bez obzira na njegove
želje. Naprava je registrovala sićušne prelive promena oko njega - blago
povećanje vlažnosti, beznačajan pad temperature, napredovanje nekog insekta
preko krova pustinjskog šatora, svečano približavanje zore koje je primetio na
odsečku zvezdanog neba što se video kroz providno šatorsko krilo.
Praznina je u njemu bila nesnosna. Nikakvu razliku nije činilo to što je znao
kako je satni mehanizam stavljen u pogon. Mogao je da baci pogled u vlastitu
prošlost i da vidi kako je ona započela - obuka, izoštravanje nadarenosti,
tanani pritisci složenih disciplina, pa čak i pribegavanje O.K. Bibliji u jednom
kritičnom trenutku... i, najzad, obilno uzimanje začina. Takođe je bio u stanju
da vidi napred - u najužasnijem pravcu - i da sagleda kuda sve to vodi.
Ja sam čudovište! pomisli on. Izrod!
"Ne", reče on, a onda povika "Ne. Ne! NE!"
Shvatio je jednom da udara pesnicama po podu šatora. (Onaj neumoljivi deo njega
registrovao je to kao zanimljivu emocionalnu činjenicu i počeo da je obrađuje
kao i svaki drugi podatak.)
"Pole!"
Majka je bila pokraj njega, držeći ga za ruke, sa licem poput neke sive grudve
koja zuri u njega. "Pole, šta nije u redu?"
"Ti!" reče on.
"Ovde sam, Pole", reče ona. "Sve je u redu."
"Šta si mi to učinila?" upita on.
U trenutku lucidnosti ona oseti na šta se pitanje odnosilo i reče: "Ja sam te
rodila."
Odgovor je bio plod koliko instinkta, toliko i njenog tananog znanja; no njegova
doslovna tačnost delovala je umirujuće na Pola. On oseti kako ga drži za ruke i
upravi pažnju na nejasne konture njenog lica. (Njegov nabujali um uočio je na
novi način izvesne genetske osobenosti njene facijalne strukture, pridodao to
ostalim podacima, da bi rezultanta tog procesa munjevito bila dobijena.)
"Dalje od mene", reče on.
Ona razabra čelični ton u njegovom glasu, što je nagna da ga posluša. "Hoćeš li
mi reći šta nije u redu, Pole?"
"Da li si znala šta radiš kada si me obučavala?" upita on.
Sasvim je izgubio dečački glas, pomisli ona, a onda reče: "Nadala sam se onome
čemu se svi roditelji nadaju: da ćeš da budeš nadmoćniji... drugačiji."
"Drugačiji?"
Začuvši ogorčenost u njegovom glasu, ona reče: "Pole, ja..."
"Ti nisi htela sina!" uzvrati on. "Htela si Kvizaca Haderaha! Htela si muškog
Benegeserita!"
Ona ustuknu pred novim izlivom njegove ogorčenosti. "Ali, Pole..."
"Da li si se ikada konsultovala s mojim ocem povodom toga?"
Ona uzvrati blagim tonom koji je još odisao skorašnjom tugom: "Ma šta da si,
Pole, u podjednakoj si meri nasledio očeve i moje osobine."
"Ali, tu je obuka", reče on. "Ta vražja obuka koja je... probudila... spavača."
"Spavača?"
"On je ovde." On pokaza rukom najpre prema glavi, a zatim prema grudima. "U
meni. Osećam kako uzima sve više maha... sve više, sve više, više, više..."
"Pole!"
Ona razabra da mu se glas nalazi na ivici histerije. "Slušaj me", reče on.
"Htela si da Časna Majka čuje o mojim snovima, zar ne? Čuj ti sada umesto nje.
Upravo sam doživeo san buđenja. A znaš li zašto?"
"Moraš se smiriti", reče ona. "Ako..."
"Začin", uzvrati on. "Ima ga u svemu ovde: u vazduhu, tlu, hrani. Gerijatrijski
začin. Deluje kao droga Istinozborca. Kao otrov!"
Ona se ukruti.
On ponovi prigušenim glasom: "Kao otrov... tanan, potajan... neopoziv. Čak te
neće ni ubiti, sem ako prestaneš da ga uzimaš. Nikada nećemo moći da napustimo
Arakis, izuzev ako ne ponesemo deo njega sa nama."
Užasna prisutnost njegovog glasa nije dopuštala nikakvo protivurečenje.
"Ti i začin", reče Pol. "Začin menja svakog ko počne da ga uzima u većim
količinama, ali zahvaljujući tebi, kod mene se ta promena ispoljila na nivou
svesti. Neću moći da je zadržim u oblasti nesvesnog, gde bi ometanje do koga ona
dovodi bilo prigušeno. Ja je vidim."
"Pole, ti..."
"Vidim je", ponovi on.
Ovoga puta, u glasu mu se osetila primesa ludila, ona više nije znala šta da
učini.
Ali kada joj je sin ponovo progovorio, odmah je razabrala da je opet uspostavio
čeličnu kontrolu. "Ovde smo u stupici."
Ovde smo u stupici, složi se ona.
Lako je prihvatila istinitost njegovih reči. Nikakav pritisak Bene Geserita,
nikakva obmana ili lukavstvo nisu više mogli da ih potpuno oslobode Arakisa:
začin je stvarao naviku. Telo joj je dokučilo tu istinu znatno pre no što ju je
razabrao um.
Ovde ćemo, dakle, proživeti naše živote, pomisli ona, na ovoj prokletoj planeti.
Mesto je pripremljeno za nas, ako budemo uspeli da se otarasimo Harkonena. A što
se mene tiče, ja znam šta mi predstoji: biću priplodna kobila koja treba da
sačuva jednu važnu lozu za planove Bene Geserita.
"Moram da ti ispričam o mom snu buđenja", reče Pol. (Sada mu se u glasu osećao
bes.) "Da bi stvarno poverovala ono što ću da ti kažem, najpre ću ti reći da
znam da ćeš ovde, na Arakisu, roditi kćer, moju sestru."
Džesika spusti ruke na pod šatora i osloni se leđima o zakošeno krilo da bi
obuzdala plimu iznenadnog straha. Znala je da joj se trudnoća još ne može
videti. Jedino zahvaljujući svojoj savršenoj benegeseritskoj obuci ona je uspela
da razabere prve, slabašne signale vlastitog tela, da dokuči postojanje
embriona, starog tek nekoliko nedelja. "Samo da služimo", prošaputa Džesika,
osetivši najednom potrebu da prizove moto Bene Geserita: "Postojimo samo da
služimo."
"Steći ćemo dom kod Slobodnjaka", reče Pol. "Tvoja Misionaria Protektiva
pripremila nam je utočište kod njih."
Stvarno nam je pripremila odstupnicu u pustinju, reče Džesika u sebi. Ali,
odakle on zna za Misionariu Protektivu? Sve joj je teže uspevalo da obuzda
užasnutost pred Polovom neodoljivom neobičnošću.
Netremice posmatrajući majčine obrise u tami, jasno je video njen strah i sve
grozničave kretnje pomoću svoje nove svesti - kao da je bila obasjana
zaslepljujućom svetlošću.
"Ne mogu da ti kažem šta će se odigrati ovde", reče on. "Ne mogu to čak ni sebi
da kažem, premda sam već video. To čulo budućnosti - izgleda da nemam kontrolu
nad njim. Stvar se naprosto odigrava. Što se neposredne budućnosti tiče -
recimo, godinu dana - delimično mogu da je vidim... kao put širok poput naše
Centralne Avenije na Kaladanu. Neka mesta ne vidim... mesta u senci... kao da se
nalaze iza brda..." (na um mu ponovo pade marama koja leluja na vetru) "...a
postoje i račvanja..."
On utonu u tišinu, kada ga preplavi sećanje na ono što je video. Nikakav
vidovnjački san, nikakvo iskustvo iz minulog života nisu ga pripravili za ovo:
sada su svi velovi bili skinuti - tako da je vreme stajalo pred njim u svoj
svojoj nagoti...
U ponovnom proživljavanju minulog iskustva on dokuči svoju vrašku svrhovitost:
neodoljiv pritisak vlastitog života koji se širio poput sve većeg mehura... dok
je vreme uzmicalo pred njim...
Džesika napipa prekidač šatorske rasvete i pritisnu ga.
Prigušeno, zelenkasto svetlo razluči senke i učini da joj strah malo splasne.
Ona osmotri Pola, susretnu njegove oči - taj unutarnji pogled. A onda shvati gde
je već videla takav pogled: na dokumentima velikih nesreća - na licima dece koja
su iskusila gladovanje ili teška ranjavanja. Oči su bile poput jama, usta jedna
prava linija, obrazi upali.
To je pogled užasne svesti, pomisli ona. Pogled nekoga ko se nasilno suočio sa
saznanjem o vlastitoj smrtnosti.
On odista više nije bio dete.
Skrovita značenja njegovih reči počeše da stiču smisao u njenoj svesti,
potiskujući sve ostalo. Pol je mogao da vidi napred, da razabere kuda treba da
potraže odstupnicu.
"Postoji li način da umaknemo Harkonenima?" upita ona.
"Harkoneni!" obrecnu se on. "Izbaci već jednom iz glave te karikature ljudskih
bića." On podiže pogled prema majci i poče da joj proučava crte lica pri
prigušenoj šatorskoj rasveti. Te crte su je izdavale.
Ona reče: "Ne bi trebalo čak ni u tom obliku da ih udostojiš naziva ljudskih
bića..."
"Ne budi tako sigurna da znaš gde treba povući liniju između ljudi i neljudi",
uzvrati on. "Mi nosimo našu prošlost sa nama. A postoji, draga moja majko, jedna
stvar koju ti ne znaš - premda bi trebalo da je znaš: mi smo Harkoneni."
Um joj učini nešto užasno: on se najednom isprazni, kao da je želeo da odagna
sve senzacije. Ali Polov glas hrlio je dalje svojim neumoljivim ritmom, vukući i
nju sa sobom.
"Kada se sledeći put budeš domogla ogledala, osmotri malo podrobnije svoje lice
- a za sada se zadovolji osmatranjem moga. Ako hotimice ne zažmuriš pred njima,
videćeš nesumnjive tragove. Pogledaj moje šake, sklop mojih kostiju. A ako sve
to još nije dovoljno ubedljivo za tebe, onda ti ostaje da mi veruješ na reč. Ja
sam hodio budućnošću, zavirio sam u jedan dokumenat, video sam jedno mesto,
raspolažem svim podacima. Mi smo Harkoneni!"
"Ot... otpadnički ogranak porodice", promrmlja ona. "To je posredi, zar ne? Neki
Harkonenov rođak koji..."
"Ti si Baronova rođena kćer", prekide je on, posmatrajući kako stavlja šake
preko usta. "Baron je kušao mnoga zadovoljstva u mladosti, pa je tako jednom
dopustio da bude zaveden. Ali zavodnica je bila jedna od vas - i učinila je to
za genetske potrebe Bene Geserita."
Način na koji je on izgovorio vas ošinu je poput munje. Ali ta munja joj ponovo
stavi um u pokret i ona shvati da ne može da opovrgne njegove reči. Toliko
ćorsokaka iz prošlosti najednom je steklo smisao i došlo u žižu. Kćer koju je
Bene Geserit hteo - ona nije trebalo da okonča staro neprijateljstvo između
Atreida i Harkonena, već da fiksira određen genetski činilac u njihovim lozama.
Koji činilac? Odgovor joj je bio vraški potreban.
Kao da joj je pronikao u um, Pol reče: "Mislili su da sam ja to. Ali ja nisam
ono što su očekivali - i stigao sam pre vremena. A oni to ne znaju."
Džesika pritisnu šake na usta.
Velika Majko! On je Kvizac Haderah!
Ona se odjednom oseti izložena i naga pred njim, shvativši da on vidi očima od
kojih se malo što moglo sakriti. Istog časa postalo joj je jasno da je upravo to
osnova njenog straha.
"Misliš da sam Kvizac Haderah", reče on. "Izbaci to iz glave. Ja sam nešto
neočekivano."
Moram nekako da obavestim jednu od škola, pomisli ona. Indeks ukrštanja mogao bi
da pokaže šta se dogodilo.
"Neće saznati za mene sve dok ne bude prekasno", reče on.
Pokušavši da mu odvrati pažnju, ona spusti ruke i reče: "Naći ćemo pribežište
kod Slobodnjaka?"
"Slobodnjaci imaju jednu izreku koju pripisuju Šai-huludu, Starom Ocu Večnosti",
reče on. "Ona glasi: 'Budi spreman da poštuješ ono što te je snašlo.'"
Istovremeno kroz glavu mu prođe: Da, majko moja - kod Slobodnjaka. Dobićeš plave
oči i kvrgu pokraj tvog ljupkog nosa od filterske cevi u pustinjskom odelu... i
rodićeš moju sestru: svetu Aliju od Noža.
"Ako nisi Kvizac Haderah", reče Džesika, "šta..."
"Nisi kadra da to znaš", uzvrati on. "Moći ćeš da poveruješ tek kad budeš
videla."
On pomisli: Ja sam seme.
A onda najednom postade svestan koliko je plodno tle na koje je pao; pomisao na
to ispuni ga vraškom svrhovitošću, ona stade da zaprema prazninu u njemu,
zapretivši da ga zaguši bolom.
Video je kako se put pred njim račva u dva glavna ogranka. Idući jednim, susreo
se sa zlim starim Baronom i kazao: "Zdravo, deda." Pri pomisli na taj pravac i
ono što je ležalo duž njega pripade mu muka.
Na drugom pravcu ležala su dugačka mesta prekrivena sivkastom tamom, iz koje su
jedino štrčali vršci nasilja. Video je tu jednu ratničku religiju, plamen koji
se širi celom Vaseljenom, zelene i plave zastave Atreida koje lepršaju na čelu
fanatičkih legija, opijenih začinskim likerom. Među njima su bili Gurni Halek i
još nekolicina očevih ljudi - sasvim mali broj - svi obeleženi simbolom sokola
iz hrama lobanje njegovog oca.
"Ne mogu da pođem tim putem", promrmlja on. "To je ono što potajno žele stare
čarobnice iz tvoje škole."
"Ne razumem te, Pole", reče mu majka.
On ne odgovori ništa, razmišljajući o tome kakvo je seme, razmišljajući kroz
svest rase koju je prvobitno iskusio kao vrašku svrhovitost. Najednom je shvatio
da više ne može da mrzi Bene Geserita, Cara, pa čak ni Harkonena. Svi su oni
bili poneseni inercijom svoje rase da obnovi raštrkano nasleđe, da izukršta,
pomeša i preplete njihove loze u veliki, novi genetski rezervoar. A rasa je
znala samo za jedan siguran način da se to izvede - drevni način, oproban i
pouzdan način koji je sve uklanjao sa svog puta: džihad.
Ne mogu da izaberem taj put.
Ali tada ponovo osmotri u oku svog uma hram očeve lobanje, u čijem je središtu
lepršala nasilna, zeleno-plava zastava.
Džesika pročisti grlo, zabrinuta zbog sinovljevog ćutanja. "Dakle... Slobodnjaci
će nam dati skrovište?"
On podiže pogled i osmotri urođene patricijske crte lica svoje majke, umekšane
blagom zelenom svetlošću u šatoru. "Da", reče on. "To je jedan od puteva."
Zastade za trenutak, klimnuvši glavom, a onda nastavi: "Da. Zvaće me...
Muad'Dib, 'Onaj Koji Pokazuje Put'. Da... tako će me zvati."
I on zaklopi oči, pomislivši: Sada mogu da te ožalim, oče. Osetio je kako niz
obraze počinju da mu se slivaju suze.
MUAD'DIB
1.
Kada je moj otac, Car Padišah, saznao za smrt Vojvode Letoa, kao i za način na
koji je umro, obuzeo ga je bes kao nikada pre toga. Stao je da okrivljuje moju
majku i ugovor koji ga je nagnao da na presto postavi jednu pripadnicu reda Bene
Geserit. Okrivljavao je Esnaf i zlog starog Barona. Okrivljavao je svakoga ko bi
mu izišao pred oči, uključujući tu i mene, pošto je tvrdio da sam i ja veštica,
kao i svi ostali. A kada sam pokušala da ga utešim, rekavši mu da je to učinjeno
u saglasnosti sa jednim starim zakonom samoočuvanja, kome su se pokoravali čak i
najdrevniji vladari, on mi se podrugljivo osmehnuo i upitao me da li ga smatram
slabićem. Tog trenutka sam shvatila da uzrok njegove srdžbe nije bila Vojvodina
smrt, već ono što je ta smrt značila za sve ljude kraljevske krvi. Kada sada to
prizovem u sećanje, čini mi se da je i moj otac posedovao, u izvesnoj meri, dar
za predviđanje, budući da je izvesno da njegova i Muad'Dibova loza dele iste
pretke.
'U očevoj kući' princeze Irulan
"Sada će Harkonen ubiti Harkonena", prošaputa Pol.
Probudio se neposredno pre no što se spustila noć i ustao u sedeći položaj u
hermetički zatvorenom i zatamnjenom pustinjskom šatoru. Izgovorivši te reči,
razabrao je sa mesta gde mu je majka ležala blago otiranje o šatorski zid.
Pol baci pogled na detektor blizine na podu, osmotrivši brojčanik, čije su se
fosforne cevi sjajile u tami.
"Uskoro će noć", reče mu majka. "Zašto ne podigneš štitnike šatora?"
Polu tog trenutka postade jasno da joj se disanje već neko vreme promenilo i da
je bešumno ležala u tami sve dok se nije uverila da se on probudio.
"Podizanje štitnika ne bi imalo nikakve svrhe", uzvrati on. "Bila je oluja.
Šator je prekriven peskom. Iskopaće nas uskoro."
"Još nema nikakvog znaka od Dankana?"
"Nema."
Pol odsutnim pokretom protrlja vojvodski pečat na palcu i uzdrhta od besa pri
pomisli na vražje ustrojstvo ove planete, zbog koga mu je otac izgubio život.
"Čula sam kako se oluja podiže", reče Džesika.
Ravnodušna ispraznost njenih reči pomogla mu je da malo povrati pribranost.
Usredsredio je misli na oluju koju je video kako se podiže kroz prozirni zid
pustinjskog šatora - hladni peščani kovitlaci krstarili su bazenom, da bi potom
brazde i prirepci išarali nebo. Podigao je pogled prema stenovitom šiljku i
primetio kako menja oblik pod udarom vetra, pretvorivši se u niski klin
prljavožute boje. Pesak nanesen u njihov bazen najpre je prekrio nebo tamnom
koprenom, a zatim utrnuo svu svetlost kada je potpuno zavejao šator.
Šatorski luci samo su jednom zaškripali pod dodatnim opterećenjem - da bi potom
tišinu narušavali jedino prigušeni, reski brektaji peščanih snorkela koji su
pumpali vazduh sa površine.
"Probaj ponovo da aktiviraš prijemnik", reče Džesika.
"Nema svrhe", uzvrati on.
Pronašao je cev za vodu u spremištu na vratnom delu pustinjskog odela i usisao
topao gutljaj, pomislivši pri tom kako je upravo tog trenutka započeo pravi
život na Arakisu - život koji se zasnivao na trošenju prikupljene vlage njegovog
vlastitog disanja i telesnih isparenja. Voda je bila bljutava i bezukusna, ali
mu je ipak osvežila grlo.
Začuvši Pola kako pije, Džesika najednom postade svesna glatkoće svog
pustinjskog odela koje joj je prianjalo uz telo, ali odbi da prihvati činjenicu
da je i sama žedna. Prihvatiti to značilo je u potpunosti pristati na užasne
nužnosti Arakisa, gde se strogo moralo voditi računa čak i o najsićušnijim
kapima vlage; svaka kapljica vode morala je naći svoj put do šatorske sabirnice,
a trebalo je žaliti za svakim dahom koji je neoprezno otišao u otvoreni vazduh.
Bilo je daleko lakše ponovo otpočinuti.
Ali, postojao je jedan san u minulom spavanju po danu i ona je uzdrhtala pri
spomenu na njega. Držala je snene šake ispod peščane matice, na kojoj je stajalo
ispisano jedno ime: Vojvoda Leto Atreid. I onda se ime razlučilo u peščanom
toku, a ona je odmah otpočela da ga ponovo ispisuje; međutim, pre no što je
stigla do poslednjeg slova, prvo je već bilo izgubljeno.
Priliv peska nije prestajao.
San joj se pretvorio u jadikovanje: sve glasnije i glasnije. To smešno
jadikovanje - deo Džesikinog uma prepoznao je zvuk kao njen sopstveni glas iz
vremena kada je još bila sasvim mala, tek nešto veća od bebe u kolevci. Jedna
žena, koju sećanje nije moglo sasvim da dokuči, nepovratno je iščezavala.
Moja neznana majka, pomisli Džesika. Benegeseritka koja me je rodila, a zatim
predala Sestrama, zato što joj je to bilo naređeno. Da li joj je bilo milo što
se na taj način otarasila Harkonenovog deteta?
"Možemo ih tući jedino začinom", reče Pol.
Kako uopšte može i da pomisli na napad u ovakvom trenutku? upita se ona.
Začula je kako se uskomešao, a zatim zvuk njihove bale, koju je stao da vuče
preko šatorskog poda.
"Na Kaladanu je ključna bila sila na moru i u vazduhu", reče on. "Ovde je to
pustinjska sila. Slobodnjaci su glavni adut."
Glas mu je dopirao sa mesta gde su se nalazili šatorski stezači. Zahvaljujući
svojoj benegeseritskoj obuci, razabrala je u sinovljevom glasu prizvuk
neodređene ogorčenosti koju je osećao prema njoj.
Čitav život obučavan je da mrzi Harkonene, pomisli ona. A sada je ustanovio da
je i sam Harkonen... preko mene. Kako me on malo poznaje! Ja sam bila jedina
žena mog Vojvode. Prihvatila sam njegov život i njegove vrednosti u toj meri da
sam se na kraju oglušila o naređenja Bene Geserita.
Svetli kvadrant u šatoru zasijao je kada ga je Pol uključio i ispunio kupolastu
zapreminu zelenkastom svetlošću. Pol je klečao pokraj stezača; kapuljača na
pustinjskom odelu bila mu je pripravljena za izlazak u otvorenu pustinju - čeoni
deo spušten, filter za usta na mestu, priključnice za nos podešene. Jedino su mu
se videle tamne oči: uski pojas lica, koji se u jednom trenutku okrenuo prema
njoj, a odmah potom u stranu.
"Osiguraj se za izlazak napolje", reče joj on glasom koji je zvučao izobličeno
kroz filter.
Džesika poče da navlači filter preko lica, a onda stade da podešava kapuljaču u
trenutku kada je Pol slomio pečat šatora.
Pesak je zaškripao čim je Pol otkačio stezače i šištav oblak zrnaca nahrupi u
šator pre no što je on stigao da ga blokira statičkim kompresorom. Jama u
peščanom zidu se povećavala kako je alatka rasterivala zrnca. On kliznu napolje,
a ona stade da po šumovima prati njegovo napredovanje prema površini.
Šta ćemo naći tamo napolju? upita se ona. Harkonenove trupe i Sardaukari - eto
koje opasnosti možemo da očekujemo. Ali, šta je sa onima koje ne znamo?
Ona pomisli na statički kompresor i ostale neobične alatke koje su se nalazile u
bali. Najednom se svaka od tih naprava pojavi u njenoj svesti kao znamenje
tajanstvenih opasnosti.
A onda je osetila topao lahor sa površine, koji joj je pomilovao obraze na mestu
gde ih filter nije pokrivao.
"Dodaj mi balu." Bio je to Polov glas, prigušen i oprezan.
Ona kleknu da ga posluša i začu kako litraši sa vodom grgolje dok je vukla balu
po podu. Podigla je pogled nagore i spazila Pola uokvirenog u otvoru sa
zvezdanim zaleđem.
"Ovamo", reče on i pruži ruku nadole, a zatim podiže balu prema površini.
Sada je jedino videla krug ispunjen zvezdama. Ličile su na svetleće nišanske
naprave upravljene pravo prema njoj. Pljusak meteora prostruja noćnim nebom.
Izgledali su joj kao upozorenje, kao tigrove pruge, kao blistave nadgrobne ploče
koje vapiju za njenom krvlju. Najednom je obuze jeza pri pomisli na nagradu koja
je bila raspisana za njihove glave.
"Požuri", reče Pol. "Hoću da srušim šator."
Priliv peska sa površine zasu joj levu šaku. Koliko li će još peska stati u nju?
upita se ona.
"Da ti pomognem?" upita Pol.
"Ne."
Ona proguta pljuvačku kroz suvo grlo i uđe u jamu, osetivši pod šakama pesak
statički fiksiran za zidove. Pol se saže i uhvati je za ruku. Kada se obrela
pokraj njega na površini, videla je da se nalazi na jednom ravnom potezu
pustinje, obasjanom svetlošću zvezda. Pesak je gotovo do vrha ispunio njihov
bazen, ostavivši nezapretan jedino tamni rub okolnih stena. Ona upravi svoja
izvežbana čula nešto dublje u tminu.
Zvuci sitnih životinja.
Obrušavanje nekog peščanog ispusta u daljini, ispunjeno prigušenim skičanjem
zverinja.
Pol je u međuvremenu srušio šator i izvlačio ga kroz jamu.
Svetlost zvezda izobličila je noć taman u dovoljnoj meri da svaku sen ispuni
nabojem pretnje. Ona pogleda po okolnim tmastim ostrvima.
Tama je slepčevo sećanje, pomisli ona. On osluškuje davno minule zvuke, krike
onih koji su mu lovili pretke u tako dalekoj prošlosti da je pamte samo njegove
najprimitivnije ćelije. On vidi ušima. On vidi nozdrvama.
Stojeći pokraj nje, Pol joj reče: "Dankan mi je kazao da će, ukoliko ga uhvate,
izdržati... do sada. Moramo stoga da pođemo odavde." On prebaci balu preko
ramena, uputi se prema obližnjem rubu plitkog bazena i pope se na jedan ispust
sa koga se pružao pogled prema otvorenoj pustinji.
Džesika automatski krenu za njim, primetivši kako polako počinje da živi u
sinovljevoj orbiti.
Jer moj bol sada je teži od morskog peska, pomisli ona. Ovaj svet lišio me je
svega drugog izuzev najstarije svrhe: budućeg života. Od sada živim za mog
mladog Vojvodu i kćer koja će se tek roditi.
Osetila je kako joj noge tonu u pesak dok se uspinjala za Polom.
On je gledao prema severu, preko linije litica, osmatrajući jedan udaljeni,
strmi pristranak.
Daleki kameni profil ličio je na drevnu ratnu lađu oivičenu zvezdama. Izgledalo
je kao da se neki nevidljivi talas neprekidno odbija o brod, dok je sa njega
dopiralo zujanje rotirajućih antena, dimnjaci su stajali povijeni unazad, a na
krmi se podizalo neobično uzdignuće u obliku slova "pi".
Narandžasti sjaj blesnu povrh siluete, a zatim jedna blistava, purpurna linija
skliznu nadole, prema sjaju.
Potom suknu još jedna purpurna linija.
A onda novi narandžasti blesak!
Prizor je ličio na neku drevnu bitku, sećanje na artiljerijski dvoboj, koji im
je prosto prikovao poglede.
"Stubovi plamena", prošaputa Pol.
Prsten crvenih očiju podiže se iznad udaljenih stena. Purpurne pređe uokviriše
nebo.
"Plamen mlaznica i laserski pištolji", reče Džesika.
Prvi mesec Arakisa, prašinastocrvene boje, podigao se iznad obzorja sa njihove
leve strane i oni u tom pravcu spaziše trag oluje - traku neobične kretnje koja
se vukla pustinjom.
"To su sigurno Harkonenovi topteri koji su krenuli u potragu za nama", reče Pol.
"Vidi samo kako pročešljavaju pustinju... kao da nastoje da istrebe sve živo...
kao kada bi ti htela da istrebiš neko osinje gnezdo."
"Ili gnezdo Atreida", reče Džesika.
"Moramo da potražimo neko utočište", reče Pol. "Poći ćemo na jug i držati se
stena. Ako nas zateknu na otvorenom..." On se osvrnu i podesi balu na leđima.
"Ubijaju sve što se mrda."
On zakorači niz grbinu, ali istog trenutka začu prigušen pisak letelice koja
para vazduh i ugleda tamna obličja ornitoptera nad sobom.
2.
Otac mi je jednom kazao da je poštovanje istine blizu toga da predstavlja temelj
svekolike moralnosti. 'Nešto ne može nastati ni iz čega', rekao je on. Ovo je
veoma duboka misao, ukoliko shvatite da 'istina' može biti krajnje nepouzdana.
Iz 'Razgovora sa Muad'Dibom' princeze Irulan
"Oduvek sam se dičio time što mogu da vidim stvari onakve kakve one zaista
jesu", reče Tufir Havat. "To je glavno odličje Mentata. Naprosto niste u stanju
da prekinete analizu podataka."
Smežurano, staro lice izgledalo je pribrano u tami praskozorja, izgovarajući te
reči. Usne boje safoa stajale su mu u jednoj liniji, dok su se borice lepezasto
širile povrh njih.
Jedan čovek, odeven u tuniku, bez reči je čučao na pesku, preko puta Havata,
ostavši potpuno ravnodušan prema onome što je čuo.
Nalazili su se ispred jedne stene, koja se nadnosila na široku i plitku udolinu.
Svitanje se širilo preko izlomljene linije grebena iznad bazena, optačući sve
ružičastim prelivima. Pod ispustom bilo je hladno; suva i prodorna studen koja
je preostala iz minule noći. Topli vetar podigao se neposredno pre svanuća, ali
do sada se već ohladio. Havat je čuo cvokotanje zuba nekolicine vojnika koji su
još bili sa njim, sedeći nešto dublje pod ispustom.
Čovek koji je čučao naspram Havata bio je Slobodnjak koji je došao preko udoline
u prvom ciku lažne zore, klizeći preko peska, ponirući među dine, jedva
uočljivim kretnjama.
Slobodnjak pruži prst prema pesku između njih i nacrta na njemu jednu figuru.
Ličila je na luk iz koga upravo poleće strela. "Ima mnogo Harkonenovih patrola",
reče on, a zatim podiže prst i upravi ga preko grebena sa kojih su se spustili
Havat i njegovi ljudi.
Havat klimnu glavom.
Mnogo patrola. Da.
Ali, još nije bio načisto sa tim šta Slobodnjak hoće, i to ga je onespokojavalo.
Mentatska obučenost trebalo je da pruži priliku da se razaberu pobude.
Bila je to najteža noć u Havatovom životu. Nalazio se u Tsimpou, garnizonskom
seocetu, predstraži pređašnjeg glavnog grada Kartaga, kada su počeli da stižu
izveštaji o napadu. Prvo što mu je palo na um bilo je: to je samo prepad;
Harkoneni nas kušaju.
Ali izveštaji su sve brže pristizali.
Dve legije spustile su se u Kartagu.
Pet legija - pedeset brigada! - napalo je Vojvodinu glavnu bazu u Arakenu.
Jedna legija na Arsunt.
Dve borbene grupe na Razmrskanu Stenu.
A onda su izveštaji postali podrobniji - među napadačima se nalaze Carevi
Sardaukari, verovatno dve legije. Ubrzo se takođe ispostavilo da su napadači
savršeno dobro znali koje snage gde da upute. Savršeno! Prvorazredna obaveštajna
služba.
Srdžba koja je počela da kulja u Havatu zapretila je da mu osujeti normalno
funkcionisanje mentatskih sposobnosti. Razmere napada delovale su na njegov um
poput fizičkog udarca.
Dok je sada čučao skriven ispod pustinjske stene, on klimnu glavom samome sebi,
zaogrnuvši se poderanom i izbušenom tunikom koja ga je jedina štitila od studeni
senke.
Razmere napada.
Sve vreme je očekivao da će neprijatelj iznajmiti lake brodove od Esnafa za
kratke, provokativne upade. Bila je to uobičajena igra u ovakvim okršajima
Velikih Kuća. Laki brodovi dolazili su u pravilnim razmacima na Arakis da bi
prevozili začin za Kuću Atreida. Havat je preduzeo sve mere predostrožnosti da
bi osujetio neočekivane napade lažnih teretnih brodova za transport začina.
Pretpostavljalo se da u glavnom napadu neće učestvovati više od deset brigada.
Ali, prema poslednjoj proceni, na Arakis se spustilo više od dve hiljade brodova
- i to ne samo teretnjaka, već i fregata, izviđačkih letelica, monitora,
razarača, transportera vojnika, skladištara...
Više od stotinu brigada - deset legija!
Ni pedesetogodišnji prihod Arakisa ostvaren na začinu ne bi bio dovoljan da se
pokriju troškovi ovakvog poduhvata.
Ne, ne bi bio.
Potcenio sam sumu koju je Baron bio spreman da potroši na napad na nas, pomisli
Havat. Izneverio sam mog Vojvodu.
A onda je tu još bio izdajica.
Poživeću dovoljno dugo da ga vidim ugušenog!, pomisli on. Trebalo je da ubijem
onu benegeseritsku vešticu kada mi se ukazala prilika. Za njega više uopšte nije
bilo sumnje u pogledu toga ko ih je izdao - gospa Džesika. Svi podaci koje je
doznao išli su tome u prilog.
"Vaš čovek Gurni Halek i deo njegovih vojnika bezbedni su kod naših prijatelja
krijumčara", reče Slobodnjak.
"Dobro."
Gurni će, dakle, otići sa ove paklene planete. Nismo, znači, svi gotovi.
Havat se osvrnu i pogleda četu svojih ljudi. Kada je pala noć, imao je oko sebe
tri stotine najboljih boraca. Sada ih je preostalo jedva dvadesetak, a čak
polovina bila je ranjena. Neki su sada spavali, u stojećem položaju, oslonjeni o
stenu, opruženi na pesku ispod stene. Njihov poslednji topter, koji su koristili
kao površinsko vozilo za prevoz ranjenika, otkazao je malo pre zore. Dokrajčili
su ga laserskim pištoljima i sakrili ostatke, a zatim se probili do ovog
skrivenog mesta na rubu bazena.
Havat je imao samo približnu predstavu o tome gde se trenutno nalaze - otprilike
dve stotine kilometara jugoistočno od Arakena. Glavi putevi između siečkih
zajednica Zaštitnog Zida bili su negde južnije.
Slobodnjak koji je čučao naspram Havata zabaci kapuljaču i skide kapu
pustinjskog odela, otkrivši peščanu kosu i bradu. Kosa mu je bila začešljana
unazad, tako da mu je do izražaja došlo visoko čelo. Imao je nedokučive oči,
čija je potpuno plava boja poticala od začinske ishrane. Brada i brkovi bili su
mu umrljani sa jedne strane ustiju, a dlačice slepljene usled pritiska omčaste
sabirne cevi, koja je vodila iz priključnica za nos.
Čovek izvadi ove priključnice i ponovo ih namesti, a zatim protrlja ožiljak
pokraj nosa.
"Ako noćas budete prešli preko sinka", reče Slobodnjak, "nemojte koristiti
štitnike. Postoji procep u zidu..." On se okrenu na petama i pokaza prema jugu.
"...tamo, a do erga je otvoren pesak. Štitnici bi privukli..." On zastade za
trenutak. "...crva. Oni obično ne zalaze ovamo, ali štitnik bi sigurno domamio
bar jednog."
Kazao je 'crv', pomisli Havat, a nameravao je da kaže nešto drugo. Šta? I šta on
hoće od nas?
Havat uzdahnu.
Nije mogao da se seti kada je ranije bio ovako umoran. Energetske pilule nisu
mogle da ublaže iznurenost mišića koju je osećao.
Prokleti Sardaukari!
Osetivši najednom ogorčenost prema samome sebi, on se suoči sa pomišlju o
vojnicima-fanaticima i carskoj izdaji koju su oni otelovljavali. Mentatska
procena podataka jasno mu je stavila do znanja da su više nego mali izgledi da
dokaze o ovoj izdaji izloži pred Velikim Većem Landsrada, od koga se jedino
mogla očekivati pravda.
"Želite li da odete kod krijumačara?" upita Slobodnjak.
"Je li to moguće?"
"Put je dug."
Slobodnjaci ne vole da kažu ne, jednom mu je rekao Ajdaho.
Havat reče: "Još mi nisi kazao da li tvoji ljudi mogu da pomognu mojim
ranjenicima?"
"Oni su ranjenici."
Svaki put taj isti vražji odgovor!
"Znamo da su ranjenici", odbrusi Havat. "Nije stvar u tome..."
"Polako, prijatelju", upozori ga Slobodnjak. "Šta kažu tvoji ranjenici? Ima li
među njima i takvih koji uviđaju da je tvom plemenu potrebna voda?"
"Nismo razgovarali o vodi", reče Havat. "Mi..."
"Shvatam tvoje protivljenje", reče Slobodnjak. "Oni su tvoji prijatelji, tvoji
saplemenici. Imate li vode?"
"Ne mnogo."
Slobodnjak pokaza rukom na Havatovu tuniku, ispod koje se mestimično videla
koža. "Bili ste zatečeni unutar sieča, bez pustinjskih odela. Morate doneti
odluku o vodi, prijatelju."
"Možemo li da računamo na tvoju pomoć, uz dobru nadoknadu?"
Slobodnjak slegnu ramenima. "Nemate vode." On baci pogled na grupu iza Havata.
"Koliko si ranjenika spreman da izgubiš?"
Havat za trenutak ne odgovori ništa, netremice gledajući u sagovornika. Kao
Mentatu, bilo mu je jasno da je veza među njima u prekidu. Reči ovde nisu
povezivane na normalan način.
"Ja sam Tufir Havat", reče on. "Ovlašćen sam da govorim u ime mog Vojvode. To mi
daje pravo da se obavežem na račun tvoje pomoći. Pomoć mi je potrebna u
ograničenom vidu, kako bih dovoljno dugo sačuvao snagu da ubijem izdajnika koji
misli da ga osvetnička ruka neće stići."
"Hoćeš, dakle, da uzmem udela u osveti?"
"Sam ću izvesti osvetu. Želim jedino da budem oslobođen odgovornosti za
ranjenike."
Slobodnjak nabra obrve. "Kako možeš da budeš odgovoran za ranjenike? Pa oni su
sami za sebe odgovorni. Problem je voda, Tufire Havate. Želiš li da donesem
odluku umesto tebe?"
Čovek stavi ruku na oružje koje je imao skriveno ispod odore.
Havat se nape, pitajući se: da nije ovde posredi izdaja?
"Čega se bojiš?" upita ga Slobodnjak.
Ah, ti ljudi i njihova uznemirujuća neposrednost! "Glava mi je ucenjena",
odgovori on oprezno.
"Ah-h-h-h." Slobodnjak diže ruku sa oružja. "Misliš da smo podmitljivi. Ne
poznaješ nas. Harkoneni nemaju dovoljno vode da njome potkupe čak ni naše
najmanje dete."
Ali su ipak platili Esnafu za prevoz dve hiljade borbenih brodova, pomisli
Havat. Preteranost te cene još ga je ošamućivala.
"I vi i mi se borimo protiv Harkonena", reče Havat. "Zar ne bi trebalo da su nam
zajednički problemi i načini ratovanja sa njima?"
"Zajednički su nam", uzvrati Slobodnjak. "Video sam te kako se boriš protiv
Harkonena. Dobar si ratnik. Bilo bi trenutaka kada bih voleo da mi stojiš uz
bok."
"Dovoljno je samo da kažeš gde i kada ti moje oružje može biti na usluzi", reče
Havat.
"Ko to zna?" upita Slobodnjak. "Harkonenovih snaga ima posvuda. Ali ti još nisi
doneo odluku o vodi. Ili možda želiš da to učine sami ranjenici?"
Moram biti oprezan, pomisli Havat. Postoji ovde nešto što ne razumem.
On reče: "Da li bi mi otkrio tvoj metod? Arakiski metod?"
"Tipičan stav stranaca", reče Slobodnjak glasom u kome se osećao podrugljiv
prizvuk. On pokaza u pravcu severozapada, preko vrha grebena. "Posmatrali smo
vas noćas kako dolazite preko peska." On spusti ruku. "Držiš svoje ljude na
trošnoj strani dine. To nije dobro. Nemate pustinjska odela, niti vodu. Nećete
dugo izdržati."
"Nije lako saživeti se sa Arakisom", uzvrati Havat.
"Tačno. Ali mi smo ubijali Harkonene."
"Šta vi radite sa ranjenicima?" upita Havat.
"Zar čovek ne zna kada vredi truda da bude spasen?" uzvrati pitanjem Slobodnjak.
"Tvoji ranjenici znaju da nemate vode. I ranjenici i zdravi moraju da misle na
budućnost plemena."
Budućnost plemena, pomisli Havat. Plemena Atreida. Ima smisla u tome. On nagna
sebe da postavi pitanje koje je do tada izbegavao.
"Imaš li vesti o mom Vojvodi ili o njegovom sinu?"
Nedokučive plave oči podigoše se prema Havatu. "Vesti?"
"Kakva im je sudbina?!" uzviknu Havat.
"Sudbina je za sve ista", uzvrati Slobodnjak. "Kažu da se tvoj Vojvoda suočio sa
svojom sudbinom. Što se tiče Lisana al-Gaiba, njegovog sina, sve je u Lietovim
rukama. Liet nije ništa rekao."
Znam odgovor i bez pitanja, pomisli Havat.
On se osvrnu prema svojim ljudima. Svi su već bili budni i čuli njihov razgovor.
Gledali su negde preko peska, dok im se na licu čitalo uviđanje neumitnosti:
nije bilo povratka na Kaladan, a sada je i Arakis bio izgubljen.
Havat se ponovo okrenu prema Slobodnjaku. "Jesi li čuo nešto o Dankanu Ajdahu?"
"Nalazio se u velikoj kući kada je štitnik isključen", uzvrati Slobodnjak. "Samo
sam to čuo... i ništa više."
Ona je isključila štitnik i pustila unutra Harkonene, pomisli on. Ovoga puta sam
ja bio taj ko je sedeo sa leđima okrenutim vratima. Kako je to mogla da učini,
kada je time istupila i protiv rođenog sina? Ali... ko zna kakve se misli motaju
po glavama tih benegeseritskih veštica... ako se to uopšte mogu nazvati misli."
Havat pokuša da proguta pljuvačku kroz suvo grlo. "Kada ćeš nešto saznati o
dečaku?"
"Malo znamo o onome što se događa u Arakenu", reče Slobodnjak, slegnuvši
ramenima. "Ko zna?"
"Imate li načina da doznate?"
"Možda." Slobodnjak protrlja ožiljak pokraj nosa. "Reci mi, Tufire Havate, znaš
li nešto o velikom oružju koje su Harkoneni upotrebili?"
Artiljerija, pomisli Havat sa gorčinom. Ko bi mogao da pomisli da će primeniti
artiljeriju u ovom dobu štitnika?
"Misliš na artiljeriju koju su upotrebili da bi zarobili naše ljude u pećinama",
reče on. "Raspolažem izvesnim... teorijskim... znanjem o tom eksplozivnom
naoružanju."
"Svaki čovek koji se povuče u pećinu samo sa jednim otvorom zaslužuje da umre",
reče Slobodnjak.
"Zašto pitaš za to oružje?"
"Liet to želi."
Da li je to što hoće od nas, upita se Havat. On reče: "Jesi li došao ovamo da
zatražiš obaveštenja o velikim topovima?"
"Liet želi da ispita to oružje."
"Pa onda pođite i uzmite jedan top", odbrusi Havat.
"Da", uzvrati Slobodnjak. "Učinili smo to. Uzeli smo to oružje i sakrili ga na
mesto gde ga Stilgar može proučiti za Lieta i gde ga Liet lično može videti, ako
to bude želeo. Ali, sumnjam u to: oružje nije baš najbolje. Slabog je sastava za
Arakis."
"Uzeli ste... top?" upita Havat.
"Posle dobrog okršaja", odgovori Slobodnjak. "Izgubili smo samo dva čoveka, a
prosuli vodu iz više od stotinu njihovih."
Uz svaki top nalazili su se Sardaukari, pomisli Havat. Ovaj pustinjski ludak
govori tako nehajno o gubitku svega dva čoveka u borbi sa Sardaukarima!
"Ne bismo ni tu dvojicu izgubili da nije bilo onih koji su se borili na strani
Harkonena", reče Slobodnjak. "Ima među njima dobrih boraca."
Jedan od Havatovih ljudi priđe hramajući i pogleda Slobodnjaka, koji je još
čučao. "Govoriš li to o Sardaukarima?"
"Da, o Sardaukarima govori", uzvrati Havat.
"Sardaukari!" reče Slobodnjak sa prizvukom radosti u glasu. "Ah-h-h, to je,
znači, posredi! Baš smo proveli dobru noć. Sardaukari. Koja Legija? Da li znaš?"
"Mi... ovaj... ne znamo", reče Havat.
"Sardaukari", ponovi Slobodnjak. "Nosili su, međutim, harkonensku uniformu. Nije
li to čudno?"
"Car ne želi da se raščuje kako se bori protiv jedne Velike Kuće", reče Havat.
"Ali ti znaš da su oni Sardaukari."
"Ko sam ja?" upita Havat sa prizvukom gorčine.
"Ti si Tufir Havat", uzvrati čovek poslovnim glasom. "No, dobro, već ćemo sve
saznati. Poslali smo trojicu koje smo uhvatili da ih ispitaju Lietovi ljudi."
Havatov oficir progovori polako, dok mu se u svakoj reči očitovala neverica: "Vi
ste... uhvatili Sardaukare?"
"Samo trojicu", uzvrati Slobodnjak. "Dobro su se borili."
Da smo samo imali vremena da se povežemo sa ovim Slobodnjacima, pomisli Havat,
ne mogavši da obuzda plimu tuge. Da smo samo stigli da ih obučimo i naoružamo.
Velika Majko, kakvu smo onda borbenu silu mogli da imamo!
"Možda oklevaš zbog brige za Lisana al-Gaiba", reče Slobodnjak. "Ako je on
stvarno Lisan al-Gaib, onda mu ništa ne može biti. Ne razbijaj glavu oko nečega
što još nije dokazano."
"Služio sam... Lisana al-Gaiba", reče Havat. "Njegova bezbednost je moja briga.
Zavetovao sam se na to."
"Zavetovao si se njegovoj vodi?"
Havat baci pogled na svog oficira, koji je i dalje zurio u Slobodnjaka, a zatim
ponovo upravi pažnju na čučeću priliku. "Da, njegovoj vodi."
"Želiš da se vratiš u Araken, na mesto njegove vode?"
"U... da, na mesto njegove vode."
"Zašto nisi odmah kazao da je u pitanju voda?" Slobodnjak ustade i pričvrsti
nosne utičnice.
Havat dade glavom znak svom oficiru da se vrati ostalima. Čovek umorno slegnu
ramenima i posluša. Havat začu kako ljudi nešto tiho počinju da pričaju.
Slobodnjak reče: "Uvek postoji put do vode."
Iza Havata jedan čovek opsova. Oficir ga pozva: "Tufire! Umro je Arki."
Slobodnjak stavi pesnicu na uho. "Zavet vode! To je znak!" On pogleda Havata.
"Imamo u blizini mesto za prihvatanje vode. Da pozovem moje ljude?"
Oficir priđe Havatu i reče mu: "Tufire, nekoliko ljudi ostavilo je žene u
Arakenu. Oni su... ovaj, znaš već kako je u ovakvom času."
Slobodnjak je i dalje držao pesnicu na uhu. "Je li to zavet vode, Tufire
Havate?" upita on.
Havatov um munjevito je radio. Osetio je sada na šta Slobodnjak cilja, ali se
bojao reakcije umornih ljudi pod stenom, kada budu shvatili šta je posredi.
"Zavet vode", reče Havat.
"Neka nam se plemena ujedine", reče Slobodnjak, spustivši pesnicu.
Kao da je to bio signal, četiri čoveka skliznuše sa stene nad njima. Brzo uđoše
pod zaklon, obmotaše mrtvaca u tkaninu, podigoše ga i počeše da trče sa ovim
teretom duž zida grebena, sa desne strane. Njihova hitra stopala podizala su
oblačiće prašine.
Sve je bilo gotovo pre no što su Havatovi umorni ljudi stigli da dođu k sebi.
Grupa sa lešom, koji je, obmotan tkaninom, ličio na oveću vreću, već je zašla za
jednu stenu.
Jedan od Havatovih ljudi povika: "Kuda su se deli sa Arkijem? Pa on je..."
"Nose ga... da ga sahrane", reče Havat.
"Slobodnjaci ne sahranjuju svoje mrtvace!" uzviknu čovek. "Ne pale ti trikovi
kod nas, Tufire. Znamo mi šta oni rade. Arki je bio jedan od..."
"Raj čeka svakog ko umre u službi Lisana al-Gaiba", reče Slobodnjak. "Ako je
tačno da služite Lisana al-Gaiba, kao što ste kazali, čemu onda to oplakivanje?
Sećanje na nekoga ko je umro na taj način biće zauvek živo."
Ali Havatovi ljudi nastaviše da se primiču, ljutitih izraza lica. Jedan od njih
maši se za laserski pištolj i poče da ga izvlači.
"Da nisi mrdnuo dalje!" odbrusi mu Havat. Upirao se da obuzda umor koji mu je
slamao mišiće. "Ovi ljudi poštuju naše mrtve. Običaji se razlikuju, ali značenje
im je isto."
"Istopiće Arkija zbog njegove vode", uzvrati nepopustljivo čovek sa laserskim
pištoljem.
"Žele li to tvoji ljudi da i oni prisustvuju ceremoniji", upita Slobodnjak.
On čak i ne shvata u čemu je problem, pomisli Havat. Naivnost Slobodnjaka bila
je zastrašujuća.
"Zabrinuti su za sudbinu pokojnika koji im je bio poštovan i omiljen drug", reče
Havat.
"Postupićemo sa vašim drugom uz iste počasti koje uživaju naši ljudi", uzvrati
Slobodnjak. "To je zavet vode. Poznajemo mi obrede. Čovekovo telo samo je
njegovo; jedino voda pripada plemenu."
Havat brzo progovori, pošto se čovek sa laserskim pištoljem približio još jedan
korak. "Hoćete li sada da pomognete našim ranjenicima?"
"Pa zavetovali smo se na to", uzvrati Slobodnjak. "Učinićemo za vas ono što se
čini za članove svog plemena. Najpre vas sve moramo odenuti i pobrinuti se za
ostale potrebe."
Čovek sa laserskim pištoljem zastade.
Havatov oficir reče: "Kupujemo li mi to pomoć Arkijevom... vodom."
"Ništa ne kupujemo", uzvrati Havat. "Pridružili smo se ovim ljudima."
"Običaji se razlikuju", promrmlja jedan od ljudi.
Havatu malo laknu.
"I pomoći će nam da stignemo do Arakena?"
"Poubijaćemo sve Harkonene", reče Slobodnjak, iscerivši se pri tom. "I
Sardaukare." On se povuče korak nazad, stavi šake oko ušiju i zabaci malo glavu,
osluškujući. A onda spusti ruke i reče: "Dolazi neka letelica. Sakrijte se ispod
stene i ne mrdajte."
Na Havatov znak rukom ljudi poslušaše.
Slobodnjak uhvati Havata za ruku i povuče ga prema ostalima. "Borićemo se kada
kucne čas za borbu", reče čovek, a zatim posegnu u nabore odore, izvadi odande
kavez i izvuče iz njega neku životinjicu.
Havat prepoznade sićušnog šišmiša. Životinjica okrenu glavu i Havat primeti
njene poptuno plave oči.
Slobodnjak pogladi šišmiša umirujući ga i nešto mu tiho čavrljajući. Zatim se
naže prema glavi životinjice i sa jezika pusti kap pljuvačke u podignuta
šišmiševa usta. Šišmiš raširi krila, ali ostade na Slobodnjakovoj ruci. Čovek
uze jednu cevčicu, podiže je do šišmiševe glave i nešto promrmlja u nju; a onda,
vinu životinjicu visoko i pusti je u vazduh.
Šišmiš prhnu iza grebena i nestade sa vidika.
Slobodnjak sklopi kavez i ponovo ga zavuče u nabore svoje odore. Zatim opet
zabaci glavu, osluškujući. "Pročešljavaju gornje terene", reče on. "Pitam se
koga traže tamo."
"Poznato je da smo se mi povukli u ovom pravcu", reče Havat.
"Čovek nikada ne sme da pretpostavi da je on jedina lovina", reče Slobodnjak.
"Baci pogled na drugu stranu bazena. Videćeš nešto."
Vreme je proticalo.
Havatovi ljudi se uskomešaše i počeše nešto da šapuću.
"Budite nečujni kao zaplašene životinje", opomenu ih Slobodnjak prigušenim
glasom.
Havat opazi neku kretnju blizu naspramnog grebena - žućkasta mrlja na žućkastoj
podlozi.
"Moj mali prijatelj nosi svoju poruku", reče Slobodnjak. "On je dobar glasnik -
bilo danju ili noću. Biće mi žao ako ga izgubim."
Kretnje sa druge strane sinka nestade. Na peščanom prostranstvu promera četiri
ili pet kilometara nije preostalo ništa drugo do sve snažniji pritisak dnevne
toplote - titravi stubovi vazduha koji se diže.
"A sad se sasvim primirite", prošaputa Slobodnjak.
Kolona gegavih prilika izbi iz jednog procepa u naspramnom grebenu i krenu pravo
preko sinka. Havatu se učini da su posredi Slobodnjaci, premda im je nastup bio
neobično nevešt. Izbrojao je šestoricu ljudi kako se teškog koraka kreću preko
dina.
Sa desne strane, iza Havatove grupe, u visini se začu lepet ornitopterovih
krila. Letelica se pojavi iznad zida grebena, gde su se oni nalazili skriveni:
atreidski topter išaran harkonenskim ratnim bojama. Letelica se uputi prema
ljudima koji su prelazili preko sinka.
Grupa se zaustavi na prevoju dine i mahnu.
Topter napravi jedan uzan krug iznad njih, a zatim se vrati nešto nazad i spusti
se ispred Slobodnjaka, podigavši oblak prašine. Petorica iskočiše iz toptera i
Havat ugleda svetlucanje štitnika, koji su odbijali zrnca prašine i peska;
trenutak potom, u čvrstim i odlučnim kretnjama ljudi iz letelice on prepoznade
karakterističan nastup Sardaukara.
"Auhh! Pa oni koriste svoje glupe štitnike", prosikta Slobodnjak pored Havata, a
zatim baci pogled prema otvorenom južnom zidu sinka.
"To su Sardaukari", prošaputa Havat.
"Dobro."
Sardaukari se približiše grupi Slobodnjaka koja ih je čekala, napravivši
formaciju polukruga. Isukane oštrice resko su pravile sunčeve odseve.
Slobodnjaci su stajali u zbijenoj grupi, na izgled ravnodušni.
Najednom, iz peska oko dve grupe pokuljaše Slobodnjaci. Trenutak potom, našli su
se i pored ornitoptera, a zatim u njemu. Oblak uskovitlane prašine obavio je
žestoko komešanje na mestu gde su se dve grupe srele.
A onda se prašina slegla. Samo su Slobodnjaci ostali da stoje.
"Ostavili su samo tri čoveka u topteru", reče Slobodnjak pokraj Havata. "Srećna
okolnost. Nismo morali da oštetimo letilicu dok smo je preuzimali."
Iza Havata, jedan čovek prošaputa "Pa to su bili Sardaukari!"
"Jesi li primetio kako se dobro bore?" upita Slobodnjak.
Havat duboko udahnu vazduh. Počeo je da oseća nagorelu prašinu oko sebe,
toplotu, sušnost. Glasom koji nije bio ništa manje suv, on reče: "Da, veoma su
se dobro borili."
Zarobljeni topter uzlete uz bučni lepet krila, a zatim krenu prema jugu, počevši
da pravi strm uspon.
Slobodnjaci, dakle, umeju da upravljaju i topterima, pomisli Havat.
Na udaljenoj dini, jedan Slobodnjak mahnu zelenom, četvrtastom tkaninom:
jednom... dva puta.
"Još ih dolazi!" procedi kroz zube Slobodnjak pored Havata. "Budite spremni.
Nadao sam se da ćemo moći da se povučemo bez novih neprilika."
Neprilika, pomisli Havat.
Narednog trenutka, ugledao je dva nova toptera kako se sa zapada obrušavaju
prema mestu na pesku, gde se najednom nije video nijedan Slobodnjak. Preostalo
je samo osam plavih mrlja - tela Sardaukara u harkonenskim uniformama - na
poprištu minule bitke.
Još jedan topter sliznu povrh zida grebena iznad Havata. On oseti kako ga je
nešto štrecnulo kada je ugledao letelicu: veliki transporter trupa. Leteo je
lagano i sa potpuno raširenim krilima, što je značilo da je pod punim
opterećenjem - sličan džinovskoj ptici koja se vraća u gnezdo.
U daljini, purpurni snop laserskog pištolja sunu iz jednog toptera koji se
obrušavalo. Hitac zapara peskom, podigavši oštar, prašinasti trag za sobom.
"Kukavice!" progunđa Slobodnjak pored Havata.
Transporter trupa uputi se prema mestu gde su ležali leševi u plavim uniformama.
Krila su mu sasvim bila raširena, da bi se, trenutak pre no što je dodirnuo
pesak, brzo skupila.
Havatovu pažnju privuče odblesak sunca o nešto metalno na jugu: bio je to topter
koji se obrušavao sa krilima čvrsto pripijenim uz bokove i mlaznicama koje su
ličile na zlatni plam spram tamnosrebrnastog sivila neba. Ustremio se poput
strele prema transporteru trupa, koji nije imao uključen štitnik usled laserske
aktivnosti unaokolo. Topter se nije zaustavio, niti je promenio pravac, već se
strmoglavio pravo u transporter.
Plamena grmljavina razleže se bazenom. Stene stadoše da se stropoštavaju sa
zidova grebena svuda unaokolo. Crvenonarandžasti gejzir šiknu prema nebu sa
mesta na pesku gde su se nalazili transporter i prateći topteri; sve je bilo
zahvaćeno plamenom.
Bio je to Slobodnjak koji je uzleteo u zarobljenom topteru, pomisli Havat.
Svesno se žrtvovao da uništi onaj transporter. Velika Majko! Šta su ovi
Slobodnjaci?
"Dobar potez", reče Slobodnjak pored Havata. "U nosaču mora da se nalazilo
najmanje tri stotine vojnika. Moramo se sada pobrinuti o njihovoj vodi i steći
novu letelicu." On zakorači da iziđe iz senke pod stenovitim ispustom, gde su
bili skriveni.
Istog časa, međutim, prava kiša plavih uniformi sruči se sa zida grebena iznad
njega, mekano dodirujući tle zahvaljujući upotrebi suspenzora. Havat u trenu
primeti da su posredi Sardaukari: gruba lica obuzeta ratničkom mahnitošću. Nisu
imali uključene štitnike, a svako je u jednoj ruci držao nož, a u drugoj
ošamućivač.
Munjevito bačen nož pogodi Slobodnjaka u vrat; Havatov prijatelj zatetura se
unazad, dok mu se lice zgrči od bola. Havat je imao samo toliko vremena da
izvuče nož, pre no što ga je hitac iz ošamućivača bacio u carstvo tame.
3.
Muad'Dib je stvarno mogao da vidi Budućnost, ali vi morate shvatiti granice
njegove moći. Da biste to učinili, razmislite malo o vidu. Vi imate oči, ali ne
možete da vidite bez svetlosti. Ako ste na najnižoj tački neke doline, ne možete
videti preko njenih najviših rubova. Isto tako, Muad'Dib nije u stanju uvek da
sagleda tajanstvenu zemlju dolazećeg vremena. On nam kaže da samo jedna mračna,
proročka odluka, možda samo upotreba jedne reči umesto neke druge, može da
promeni svekoliki izgled budućnosti. On nam kaže: 'Vizija vremena je široka, ali
kada prođeš kroz nju, vreme postaje uska vrata.' On se uvek opirao iskušenju da
izabere jasan, bezbedan kurs, upozoravajući nas: 'Taj put neumitno vodi ka
stagnaciji.'
Iz 'Buđenja Arakisa' princeze Irulan
Kada su se ornitopteri pojavili iz noći nad njima, Pol uhvati majku za mišicu i
reče: "Ne miči se!"
A onda ugleda na mesečini predvodnu letelicu, način na koji su joj se krila
skupila da bi potpomogla kočenje prilikom spuštanja, brzo preletanje sigurnih
ruku po kontrolnim uređajima.
"To je Ajdaho", izusti.
Vodeća letelica i njeni pratioci spustiše se u bazen poput jata ptica koje su
doletele u gnezdo. Ajdaho iziđe iz toptera i potrča prema njima pre no što se
uskovitlana prašina slegla. Za njim krenuše dve prilike u odorama Slobodnjaka.
Pol prepoznade jednu: visoki Kines, sa bradom boje peska.
"Ovuda!" doviknu im Kines i skrenu ulevo.
Iza Kinesa, ostali Slobodnjaci prebacivali su cirade preko ornitoptera.
Eskadrila se uskoro pretvorila u niz blagih dina.
Ajdaho se zaustavi ispred Pola i pozdravi ga vojnički: "Gospodaru, Slobodnjaci
imaju privremeno sklonište u blizini gde bismo..."
"A šta je s onim tamo?"
Pol pokaza na plamen iznad udaljenog grebena - kuljanje ognja i purpurni snopovi
laserskih pištolja koji su parali pustinju.
Redak smešak pojavi se na Ajdahovom okruglom, staloženom licu. "Gospodaru...
ostavio sam im malo izne..."
Jarkobela svetlost suknu pustinjom - blistava poput sunca - od čega im se senke
oštro ocrtaše na stenovitom tlu grbine. Ajdaho munjevito zgrabi jednom rukom
Pola za mišicu, a drugom Džesiku za rame i povuče ih sa isturenog mesta grbine u
bazen. Samo što su pali na pesak, iznad njih zatutnja grmljavina eksplozije.
Silina njenog udarnog talasa raspršila je unaokolo deliće stene sa grbine na
kojoj su do malopre stajali.
Ajdaho sede i poče da se čisti od peska.
"Pomislila sam da su porodični atomici...", reče Džesika.
"Podmetnuo si im štitnike tamo", reče Pol.
"Jedan veliki... i to uključen na najjače", uzvrati Ajdaho. "Čim ga je dodirnuo
laserski snop..." On slegnu ramenima.
"Subatomska fuzija", reče Džesika. "To je opasno oružje."
"Ne oružje, moja gospo, već odbrana. Taj ološ će ubuduće dva puta razmisliti pre
no što ponovo upotrebi laserske pištolje."
Slobodnjaci iz ornitoptera pojaviše se nad njima. Jedan im se obrati prigušenim
glasom: "Moramo u zaklon, prijatelji."
Pol se sam podiže, a Ajdaho pomože Džesiki da ustane.
"Eksplozija će privući svačiju pažnju, gospodaru", reče Ajdaho.
Gospodaru, pomisli Pol.
Ta reč zvučala je krajnje neobično kada je njemu bila upućena. Gospodar je
oduvek bio njegov otac.
Najednom oseti kako ga je nejasno prožela proročka moć; iskusio je prisustvo
pomamne kolektivne svesti u sebi, koja je Vaseljenu ljudi nagonila u sunovrat.
Od te vizije uzdrhta, tako da je morao da dopusti Ajdahu da ga povede duž ruba
bazena ka jednom kamenom ispustu. Slobodnjaci koji su tu bili načinili su otvor
koji je vodio u peščana nedra, upotrebivši statički kompresor.
"Mogu li da vam ponesem vreću, gospodaru?" upita Ajdaho.
"Nije teška, Dankane", reče Pol.
"Nemate telesni štitnik", reče Ajdaho. "Hoćete li moj?" On baci pogled prema
udaljenom grebenu. "Doduše, malo je verovatno da će u skorije vreme biti još
pucnjave iz laserskih pištolja."
"Zadrži svoj štitnik, Dankane. Tvoja je desnica sasvim dovoljna zaštita za
mene."
Džesika primeti da je ova pohvala delovala na Ajdaha, koji se primakao bliže
Polu; ona pomisli: moj sin zna kako treba da postupa sa svojim ljudima.
Slobodnjaci ukloniše kameni zatvarač, ispod koga se ukazao ulaz u prirodni
pustinjski podzemni kompleks. Otvor je bio dobro zakamufliran.
"Ovuda", reče jedan od Slobodnjaka, povevši ih kamenim stepenicama u tamu.
Iza njih kamena zaptivka utrnu mesečinu. Istog časa ispred se pojavi prigušena,
zelena svetlost, obasjavši stepenice i kamene zidove koji su skretali ulevo.
Slobodnjaci u pustinjskim odelima bili su sada svuda oko njih, potiskujući ih
nadole. Skrenuli su iza okuke, a zatim novim prolazom ponovo krenuli nadole. Na
njegovom kraju čekala ih je gruba pećinska prostorija.
Pred njima je stajao Kines sa zabačenom kapuljačom svog juba-ogrtača. Vratni deo
njegovog pustinjskog odela presijavao se na zelenkastoj svetlosti. Dugačka kosa
i brada bile su mu razbarušene. Potpuno plave oči ličile su na dva tamna zdenca
ispod gustih obrva.
U trenutku susreta, Kines se zapita u sebi: Zašto pomažem ovim ljudima? To je
najopasniji poduhvat koji sam ikada preduzeo. Mogla bi da me snađe zla kob, kao
i njih.
Zatim podiže bezazlen pogled prema Polu i ugleda pred sobom dečaka koji je već
odrastao; umeo je da potisne bol i da sve drugo baci u zaleđe, izuzev vojvodskog
stava koji mu je sada jedini priličio. Istog trena, Kinesu postade jasno da
vojvodstvo nije umrlo sa Vojvodom - da i dalje živi u ovom dečaku i da se
nipošto ne treba olako uzeti.
Džesika se osvrnu po prostoriji, pomno je osmotrivši svojim bene-geseritskim
očima: laboratorija, mesto puno uglova i kvadrata, u drevnom, građanskom duhu.
"Ovo je jedna od carskih ekoloških istraživačkih stanica koju je moj otac želeo
kao isturenu bazu", reče Pol.
Njegov otac je želeo, pomisli Kines.
A onda se ponovo zapita: Pravim li budalu od sebe što pomažem ovim beguncima?
Zbog čega to činim? Bilo bi sasvim lako svršiti sa njima sada i tako steći
poverenje Harkonena.
Pol se povede za majčinim primerom i dobro osmotri prostoriju; u oči su mu
posebno pali radna tezga, koja se pružala sa jedne strane, i gole stene koje su
predstavljale zidove. Na tezgi se nalazilo mnoštvo instrumenata: brojčanici su
se sjajili pokraj koordinantnih ravni iz kojih su virile ižlebljene staklene
šipke. U prostoriji se osećao snažan miris ozona.
Nekoliko Slobodnjaka poče nešto da radi u jednom skrivenom uglu i odatle se
razlegoše novi zvuci: kašljucanje mašina, škripa prenosnih kaiševa.
Pol baci pogled prema kraju prostorije i ugleda tamo kaveze sa malim
životinjama, naslagane uza zid.
"Tačno ste prepoznali mesto", reče Kines. "Za šta biste ga vi iskoristili, Pole
Atreidu?"
"Da od ove planete napravim svet pogodan za život ljudi", reče Pol.
Možda je to razlog što im pomažem, pomisli Kines.
Buka mašine najednom prestade i sve utonu u tišinu. Iz kaveza se iznenada
razleže cijuk neke životinjice, ali isto tako brzo zamuknu, kao da se zbog
nečega predomislila.
Pol ponovo upravi pažnju prema kavezima i primeti da su životinje šišmiši smeđih
krila. Automatska hranilica pružala se iz zida pokraj kaveza.
Jedan Slobodnjak iziđe iz skrivenog dela prostorije i obrati se Kinesu: "Liete,
uređaji za generisanje polja ne rade. Ne mogu više da nas prikrijem od detektora
blizine."
"Možeš li da ih opraviš?" upita Kines.
"Ne brzo. Rezervni delovi..." Čovek slegnu ramenima.
"Da", uzvrati Kines. "Onda ćemo morati da se snađemo bez uređaja. Donesi sa
površine ručnu pumpu za vazduh."
"Odmah!" Čovek pohita napolje.
Kines se ponovo okrenu prema Polu. "Dopada mi se vaš odgovor."
Džesika primeti blagu naglašenost čovekovog glasa. Bio je to kraljevski glas,
naviknut da izdaje naređenja. Takođe joj nije promaklo da su mu se obratili sa
'Liete'. Liet je bio slobodnjački alter ego, drugo lice krotkog planetologa.
"Veoma smo vam zahvalni na pomoći, doktore Kines", reče ona.
"Hm-m-m, videćemo", uzvrati Kines, a zatim klimnu jednom od svojih ljudi.
"Začinsku kafu u moje odaje, Šamire."
"Smesta, Liete!" reče čovek.
Kines pokaza na jedan lučni otvor u zidu prostorije. "Izvolite, molim."
Džesika dopusti sebi jedan kraljevski pokret glavom pre no što je prihvatila
poziv. Primetila je kako je Pol rukom dao signal Ajdahu da postavi stražu kraj
ulaza.
Na kraju prolaza, dugačkog svega dva koraka, nalazila su se teška vrata, koja su
vodila u četvrtastu sobu, osvetljenu zlatnim sjajnim kuglama. Džesika prevuče
rukom preko vrata dok je ulazila i sa iznenađenjem ustanovi da je posredi
plastični čelik.
Pol napravi tri koraka kroz sobu i spusti na pod balu. Začuo je iza sebe kako se
vrata zatvaraju, a zatim brzo proučio pogledom prostoriju: zidovi od prirodne
stene boje karija, dugački oko osam metara; sa njegove desne strane zid je bio
prošaran metalnim arhivskim ormanima. Niski radni sto, sa mlečnobelom plohom,
prošaranom u unutrašnjosti žutim mehurovima, zauzimao je središte prostorije.
Okružavale su ga četiri suspenzorske stolice.
Kines prođe pokraj Pola i pridrža Džesiki stolicu. Ona sede, primetivši pri tom
da joj sin pomno motri sobu.
Pol je još trenutak ostao da stoji. Jedva primetna nepravilnost u vazdušnim
strujama prostorije stavila mu je do znanja da postoji tajni izlaz sa njegove
desne strane, iza arhivskih ormana.
"Sedite, Pole Atreide", reče mu Kines.
Kako mi samo lukavo izbegava titulu, pomisli Pol. Ali on ipak prihvati ponuđenu
stolicu i ostade da ćuti dok je Kines sedao.
"Osetili ste da bi Arakis mogao biti raj", reče Kines. "Međutim, kao što vidite,
carstvo šalje ovamo samo svoje uvežbane vazale, lovce na začin!"
Pol podiže palac sa vojvodskim pečatom na prstenu. "Vidite li ovaj prsten?"
"Vidim."
"Znate li šta on znači?"
Džesika se oštro okrenu i pogleda sina.
"Otac vam leži mrtav u ruševinama Arakena", uzvrati Kines. "Tehnički posmatrano,
vi ste Vojvoda."
"Ja sam vojnik carstva", reče Pol. "Tehnički posmatrano, vazal."
Kinesovo lice se smrači. "Bez obzira na to što vam nad očevim lešom stoje
Sardaukari?"
"Sardaukari su jedno, a zakonita osnova moje vlasti drugo", uzvrati Pol.
"Arakis poseduje svoj način da odredi ko nosi plašt vlasti", reče Kines.
Okrenuvši se da ga pogleda, Džesika pomisli: postoji nešto čelično u ovom
čoveku; taj čelik nikakva rđa još nije nagrizla... a nama je čelik potreban. Pol
se izlaže opasnosti.
Pol reče: "Sardaukari na Arakisu predstavljaju meru u kojoj se naš voljeni Car
plašio mog oca. Sada ću ja biti taj koji će pružiti Caru Padišahu razloge za
strah..."
"Momče", reče Kines, "postoje stvari koje ne..."
"Obraćajte mi se sa Gospodaru", reče Pol.
Polako, pomisli Džesika.
Kines se zagleda u Pola i Džesika spazi odsev divljenja na planetologovom licu,
znak naklonosti.
"Gospodaru", reče Kines.
"Ja sam smetnja za Cara", nastavi Pol. "Ja sam smetnja za sve koji hoće samo da
raskrčme Arakis. Dok budem živ, nastaviću da predstavljam takvu smetnju, koja će
im na kraju doći glave!"
"Reči", uzvrati Kines.
Pol ga pogleda, a onda reče: "Vi imate legendu o Lisanu al-Gaibu, Glasu sa
Spoljnjeg Sveta, čoveku koji će Slobodnjake povesti u raj. Vaši su ljudi..."
"Praznoverica!" reče Kines.
"Možda", složi se Pol. "A možda i ne. Praznoverje ponekad ima neobične korene i
još neobičnija grananja."
"Imate neki plan na umu", reče Kines. "To je prilično očigledno... gospodaru."
"Mogu li mi vaši Slobodnjaci pružiti nepobitan dokaz da su Sardaukari ovde u
harkonenskim uniformama?"
"Mogu."
"Car će ponovo poveriti upravu nad Arakisom nekom Harkonenu", reče Pol. "Možda
čak i Zveri Rabanu. Ali neka. Kada dovoljno duboko bude ogrezao u krivicu, neka
se suoči sa obavezom da pred Landsradom polaže računa. Neka odgovori na
pitanje..."
"Pole!" reče Džesika.
"Ukoliko bi Veliko Veće Landsrada prihvatilo vaše optužbe", reče Kines,
"postojao bi samo jedan ishod: rat između carstva i Velikih Kuća."
"Rasulo", reče Džesika.
"Ali, ja ću najpre izložiti celu stvar pred Carem", reče Pol "i pružiti mu
alternativu za haos."
"Ucena?" upita Džesika suvim glasom.
"Jedno od oruđa vladanja, kako si sama kazala", podseti je Pol, a Džesika
razabra gorčinu u njegovom tonu. "Car nema sinove, već samo kćeri."
"Da ti to ne pretenduješ na presto?" upita ga Džesika.
"Car neće rizikovati da mu sveobuhvatni rat razori carstvo", reče Pol. "Planete
uništene, svuda nered - ne, neće on to rizikovati."
"Vaš predlog mi liči na korak očajnika", reče Kines.
"Čega se Velike Kuće Landsrada najviše boje?" upita Pol. "Najviše se boje upravo
onoga što se sada zbiva na Arakisu - Sardaukara koji će ih pokokati jednu za
drugom. Baš zato i postoji Landsrad. To je lepak Velikog Dogovora. Jedino
ujedinjeni mogu da se uhvate ukoštac sa carskim snagama."
"Ali, oni su..."
"Toga se boje", reče Pol. "Arakis će postati sazivni poklič. Svako od njih
videće sebe u mom ocu - odsečen od stada i ubijen."
Kines se obrati Džesiki: "Da li će mu plan uspeti?"
"Ja nisam Mentat", uzvrati Džesika.
"Ali zato ste Bene Geserit."
Ona mu uputi podozriv pogled, a onda reče: "Plan mu ima i dobrih i loših
strana... kao što bi imao i svaki drugi na ovom nivou. Jedan plan u podjednakoj
meri zavisi od načina na koji se sprovodi u delo, kao i od toga kako je
zamišljen."
"'Zakon je krajnja nauka'", navede citat Pol. "To stoji ispisano iznad Carevih
vrata. Ono što predlažem jeste da mu pokažem zakon."
"Nisam siguran da mogu verovati osobi koja je skovala ovaj plan", reče Kines.
"Arakis ima svoj plan koji mi..."
"Sa prestola", prekide ga Pol, "mogao bih da od Arakisa napravim raj prostim
pokretom ruke. To je zaloga koju nudim za vašu podršku."
Kines se ukruti. "Moja lojalnost nije na prodaju, gospodaru."
Pol podiže pogled preko stola u pravcu sagovornika, susrevši se sa hladnim
sjajem potpuno plavih očiju. Nekoliko trenutaka je bez reči posmatrao bradato
lice, koje je zračilo zapovedničkim izrazom, a onda mu na usnama zaigra blag
smešak i on reče: "Dobro rečeno. Izvinjavam se."
Kines izdrža Polov pogled i uzvrati: "Nijedan Harkonen nikada nije priznao da je
počinio grešku. Možda im vi niste slični... Atreidi."
"Verovatno je posredi greška u obrazovanju", reče Pol. "Kažete da niste na
prodaju, ali čini mi se da imam valutu kojom ću vas kupiti. Za vašu lojalnost
meni, nudim vam moju lojalnost vama... u potpunosti."
Sin mi ima atreidsku iskrenost, pomisli Džesika. Poseduje onu neizmernu, gotovo
naivnu čast. A kakva je to samo snaga!
Ona primeti da su Polove reči delovale na Kinesa.
"To je besmislica", reče Kines. "Vi ste još dečak i..."
"Ja sam Vojvoda", reče Pol. "Ja sam Atreid. Nijedan Atreid nikada nije prekršio
takav zavet."
Kines proguta pljuvačku.
"Kad sam rekao 'u potpunosti'", nastavi Pol, "mislio sam to u doslovnom smislu.
Dao bih moj život za vaš."
"Gospodaru!" reče Kines. Ova reč kao da je bila istrgnuta iz njega, ali Džesika
primeti da se tog trenutka nije obratio dečaku od petnaest godina, već odraslom
čoveku, pretpostavljenom. Sada je Kines govorio u doslovnom smislu.
U ovom trenutku on bi dao svoj život za Pola, pomisli ona. Kako Atreidima polaze
ovakve stvari za rukom - i to tako brzo i tako lako?
"Znam da ste mislili u doslovnom smislu", reče Kines. "Pa ipak, Harkon..."
Vrata iza Pola otvoriše se uz tresak. On se munjevito okrenu i ugleda žestoku
pometnju - uzvike, jeku čelika, voštana lica koja su se grčila u prolazu.
Sa majkom pokraj sebe, Pol priskoči do vrata, primetivši kako Ajdaho blokira
prolaz; kroz titranje štitnika videle su mu se zakrvavljene oči, šake koje su
posezale da ga ščepaju, čelični luci koji su uzaludno parali po štitniku.
Blesnuo je narandžasti sjaj ošamućivača, čije se tane odbilo od zida štitnika.
Ajdahove oštrice munjevito su sevale unaokolo, a sa svakim zamahom sveža krv
slivala se sa njih.
A onda Kines priskoči do Pola i oni nalegoše svom težinom na vrata. Pol je uspeo
da baci poslednji pogled na Ajdaha koji je odvažno stajao usred mnoštva
harkonenskih unoformi; trzavo njihanje bilo mu je još kontrolisano, iako mu se
na crnoj kosi širio crveni cvet smrti. A onda se vrata zatvoriše i začu se reski
zvuk kada Kines hitrim pokretom spusti rezu.
"Mislim da sam doneo odluku", reče Kines.
"Neko vam je otkrio napravu, pre no što je isključena", reče Pol. On povuče
majku dalje od vrata, opazivši pri tom očajanje u njenim očima.
"Trebalo je da pretpostavim da će biti neprilika kada kafa nikako nije stizala",
reče Kines.
"Imate izlaz za slučaj opasnosti", reče Pol. "Da ga iskoristimo?"
Kines duboko udahnu vazduh i reče: "Ova vrata bi trebalo još dvadesetak minuta
da izdrže sve drugo osim laserskih pištolja."
"Neće se usuditi da upotrebe laserske pištolje iz straha da sa ove strane imamo
uključene štitnike", uzvrati Pol.
"Bili su to Sardaukari u harkonenskim uniformama", prošaputa Džesika.
A onda se začuše udarci o vrata, koji su se ritmički ponavljali.
Kines pokaza na ormane duž desnog zida i reče: "Ovuda!" Prišao je prvom u nizu,
otvorio jednu fioku i pokrenuo neku polugu u njoj. Čitav zid sa ormanima se
raskrili i iza njega se ukazaše crna usta nekog tunela. "I ova vrata su od
plastičnog čelika", reče Kines.
"Dobro ste se pripremili", reče Džesika.
"Već osamdeset godina živimo pod Harkonenima", uzvrati Kines. On ih povede u
tamu i zatvori vrata za sobom.
U iznenadnoj pomrčini Džesika ugleda svetlu strelicu na tlu pred sobom.
Kinesov glas začu se iza njih: "Ovde ćemo se razdvojiti. Ovaj zid je znatno
otporniji. Izdržaće najmanje jedan sat. Sledite ove strelice koje vidite na
podu. One će se gasiti kada vi budete prošli. Pomoću njih naći ćete put kroz
lavirint do izlaza gde sam sakrio topter. U pustinji noćas besni oluja. Jedina
nada vam je da pohitate za njom, stignete do njenog jezgra i prepustite se da
vas ona nosi. Moji ljudi to često čine kada kradu toptere. Ako ostanete visoko u
oluji, preživećete."
"A šta je sa vama?" upita Pol.
"Ja ću pokušati da umaknem drugim putem. Ako me uhvate... pa, još sam carski
planetolog. Objasniću im da sam bio vaš zarobljenik."
Bežimo kao kukavice, pomisli Pol. Ali nema drugog načina da se izbavim odavde i
osvetim oca. On se okrenu i baci pogled prema vratima.
Džesika začu ovu kretnju i reče: "Dankan je mrtav, Pole. Video si mu ranu. Ništa
više ne možeš učiniti za njega."
"Naplatiću se za sve njih jednoga dana", reče Pol.
"Nećete, ako sada ne budete pohitali", reče mu Kines.
Pol oseti čovekovu ruku na ramenu.
"Gde ćemo se ponovo videti, Kinese?" upita ga Pol.
"Poslaću Slobodnjake u potragu za vama. Putanja kojom se kreće oluja dobro je
poznata. Požurite sada i neka vam Velika Majka podari hitrinu i sreću."
Po škriputavom zvuku koraka u tami razabraše da se udaljuje. Džesika pronađe
Polovu ruku i blago je povuče. "Ne smemo se razdvajati", reče mu ona.
"Tako je."
Krenuo je za njom u pravcu prve strelice, primetivši u trenutku kako se ona gasi
čim su stali na nju. Istog časa, međutim, pred njima se upali novi putokaz.
Počeše da trče.
Planovi u planovima u planovima u planovima, pomisli Džesika. Nismo li sada
postali deo nečijeg tuđeg plana?
Strelice su ih vodile oko okretišta, pokraj bočnih otvora, koji su se jedva
nazirali pri sasvim slabom sjaju. Put im je neko vreme išao nizbrdo, a zatim
stalno uzbrdo. Konačno su došli do nekih stepenica, zašli za jedan ugao i našli
se pred sjajnim zidom, u čijem se središtu videla tamna ručka.
Pol pritisnu ručku.
Zid skliznu u stranu. Blesnu svetlost na kojoj se ukaza prizor veštački
izdubljene pećine, u čijem je središtu čučao jedan ornitopter. Na suprotnoj
strani, iza letelice, stajao je ravan, suv zid sa oznakom vrata na sebi.
"Kuda je otišao Kines?" upita Džesika.
"Povukao je potez za koji bi se odlučio svaki dobar predvodnik gerile", reče
Pol. "Razdvojio nas je u dve grupe i pobrinuo se da ne zna gde se nalazimo
ukoliko ga uhvate i podvrgnu ispitivanju."
Pol povede majku u pećinu, primetivši pri tom kako im stopala pri hodu podižu
prašinu sa poda.
"Nikoga ovde nije bilo već dugo vremena", reče on.
"Izgledao je prilično siguran u to da će Slobodnjaci moći da nas pronađu."
"Ja delim tu uverenost."
Pol joj pusti ruku, priđe do levih vrata ornitoptera, otvori ih i smesti balu u
stražnji deo. "Letelica je obezbeđena od traganja detektorom blizine", reče on.
"Na komandnoj tabli nalazi se uređaj za daljinsku kontrolu vrata i svetiljki.
Osamdeset godina pod Harkonenima naučilo ih je da u svemu budu vrlo temeljiti."
Džesika se naže prema drugoj strani letelice, zadržavši dah.
"Harkoneni sigurno imaju dobar uvid u zbivanja na ovom području", reče ona.
"Nisu oni glupi." Za trenutak se usredsredila na izvežban osećaj za
orijentaciju, a onda pokaza nadesno. "Oluja koju smo videli je iz ovog pravca."
Pol klimnu glavom, oduprevši se iznenadnoj nevoljnosti da se pokrene. Znao je
šta je uzrok tome, ali mu to nije mnogo pomoglo. U jednom trenutku tokom noći
prešao je delikatnu granicu prema dubokom nepoznatom. Poznavao je vremensko
područje koje ih je okružavalo, ali su sada-i-ovde postojali kao nešto
tajanstveno. Bilo je to kao da je video samoga sebe kako u daljini iščezava sa
vidika, ulazeći u neku dolinu. Od nebrojenih staza koje su vodile iz te doline
neke su mogle da se vrate u vidno polje Pola Atreida, ali mnoge nisu
"Što duže čekamo, oni će se bolje pripremiti", reče Džesika.
"Uđi i priveži se", uzvrati joj on.
On joj se pridruži u ornitopteru, još se boreći sa pomišlju da je ovo slepi
teren, koji još nije video u proročkim vizijama. A onda, gotovo uz šok, shvati
da se sve više oslanja na proročko sećanje, što ga je oslabilo za ovu posebno
tešku situaciju.
'Ako se osloniš samo na oči, druga čula ti slabe.' Bio je to aksiom reda Bene
Geserit. On ga uze k znanju u tom trenutku, obećavši samom sebi da više nikada
neće pasti u istu zamku... ukoliko preživi ovo.
Pol pričvrsti bezbednosni pojas, uveri se da mu je sa majkom sve u redu i
proveri komande letelice. Krila su bila potpuno raširena u položaju mirovanja.
Njihova delikatna unutrašnja gradnja bila je napeta. On pokrenu retraktorsku
šipku i vide da se krila skraćuju za mlazno uzletanje; tome ga je naučio Gurni
Halek. Starterski prekidač lako se okrenuo. Brojčanici na komandnoj tabli
oživeše kada energija pokulja u mlaznice. Turbine započeše prigušeno da zuje.
"Spremna?" upita on.
"Da."
On pritisnu dugme za daljinsku kontrolu svetiljki.
Oko njih zavlada tama.
Ruka mu je predstavljala senku spram osvetljenih brojčanika dok je baratao oko
daljinske kontrole vrata. Zvuk rešetke koja se pokreće oglasi se ispred njih.
Šum peska koji pada potrajao je kratko, a onda se utiša. Prašnjavi lahor
pomilova Pola po obrazima. On zatvori vrata sa svoje strane osetivši iznenadni
pritisak.
Na mestu gde su se nalazila vrata-zid pojavio se širok odsečak zvezdanog neba
zamućenog prašinom, uokviren sa svih strana tamom. Svetlost zvezda oivičavala je
neko spoljne uzdignuće, prekriveno talasastim nanosom peska.
Pol pritisnu svetli prekidač na kontrolnoj tabli kojim se letelica stavlja u
pokret. Krila zalepršaše - gore-dole, podigavši topter iz njegovog gnezda. Gas
šiknu iz mlaznica kada su krila zauzela položaj za uzletanje.
Džesika dopusti da joj ruke lako klize po duplim kontrolnim uređajima, osećajući
sigurnost sinovljevih kretnji. Bila je zaplašena, ali i uzbuđena. Sada je Polova
uvežbanost naša jedina nada, pomisli ona. Njegova mladost i brzina.
Pol dodade gas u mlaznice. Topter poskoči, potisnuvši ih dublje u sedišta, a
tamni zid stade da se pomera spram zvezdanog zaleđa. On ponovo dodade gas,
podesivši pri tom krila. Još nekoliko lepeta i oni izbiše iznad stena,
srebrnastosmrznutih hrbati i izbočina obasjanih sjajem zvezda. Iznad obzorja, sa
njihove desne strane, ukaza se drugi mesec, crven od naslaga prašine, ocrtavši
svojim sjajem rep koji se vukao za olujom poput neke trake.
Polove šake letele su po kontrolnim uređajima. Krila počeše brzo da trepere kao
kod nekog insekta. Sila teže stade snažno da dejstvuje na njih kada letelica
poče da pravi polukrug, zanevši se na jednu stranu.
"Mlaznice iza nas!" reče Džesika.
"Vidim ih."
On snažno pritisnu napred ručicu za gas.
Topter im poskoči poput uplašene životinje i upravi se prema jugozapadu, u
pravcu oluje i velike krivine pustinje. Na nevelikoj udaljenosti, Pol razabra
raštrkane senke, koje mu staviše do znanja gde se okončava linija stena,
podzemni kompleks koji je stajao ispod dina. Sa druge strane izduženih prstiju
senke, obasjanih mesečinom, dine su se nastavljale jedna na drugu, sve manje i
manje.
A povrh obzorja uspinjala se ravna ogromnost oluje poput kakvog zida spram
zvezda.
Nešto trgnu topter.
"Gađaju nas!" uzviknu Džesika. "Imaju nekakve projektile koje ispaljuju!"
Na Polovom licu najednom se pojavi životinjsko cerenje. "Izgleda da izbegavaju
upotrebu laserskih pištolja", reče on.
"Ali mi nemamo štitnik!"
"Znaju li oni to?"
Topter se ponovo zanjiha.
Pol se okrenu i pogleda pozadi. "Čini mi se da je samo jedan od njih dovoljno
brz da drži korak sa nama."
On ponovo upravi pažnju na kurs letelice, primetivši kako zid oluje raste pred
njima. Uznosio se ispred poput nekog čvrstog, opipljivog predmeta.
"Projektili, lanseri, rakete - sve samo starinsko oružje. Moraćemo da njime
opskrbimo Slobodnjake", prošaputa Pol.
"Oluja", reče Džesika. "Kako bi bilo da se vratimo?"
"Šta je sa letelicom iza nas?"
"Okreće!"
"Sada!"
Pol skupi krila i naže letelicu na levu stranu, prema na izgled sporom ključanju
zida oluje, osetivši kako mu se obrazi ulubljuju usled snažnog dejstva sile
teže.
Uleteli su u lagano komešanje oblaka prašine, koja je postajala sve gušća, da bi
na kraju potpuno pomračila pustinju i mesec. Letelica se pretvorila u dugačak,
vodoravni šapat tame, osvetljen jedino zelenkastim sjajem komandne table.
Kroz Džesikin um prostrujaše sva upozorenja koja je čula o ovakvim olujama - da
seku metal kao da je buter, skidaju meso sa kostiju, a zatim satiru i same
kosti. Ona poče da oseća udare vetra ispunjenog prašinom. On poče da ih okreće,
dok se Pol borio sa komandama. Džesika primeti sina kako oduzima gas, osetivši
pri tom kako se letelica ponovo propinje. Metal oko njih poče da pišti i
podrhtava.
"Pesak!" uzviknu Džesika. Pri slaboj svetlosti sa panela ona vide da on odmahuje
glavom. "Nema mnogo peska na ovoj visini."
Ali, ona je pouzdano osećala da sve dublje tonu u vrtlog oluje.
Pol raširi krila do kraja i začu kako pucketaju od prekomernog i napornog
istezanja. Nije skidao oči sa instrumenata, vozeći sada potpuno instiktivno, u
grozničavom naporu da povrati visinu.
Zvuk kretanja im se prituli.
Topter poče da im se naginje na levu stranu. Pol usredsredi punu pažnju na
sjajnu kuglu u krivulji visine, nastojeći da povrati letelicu u vodoravan
položaj.
Džesiku obuze jeziv osećaj da su prestali da se kreću, da se, zapravo, pomicao
jedino dekor oko njih. Mutno žutilo koje je promicalo pokraj prozora, ispunjeno
brektavim pištanjem, koje ju je podsećalo na sile što su besnele unaokolo.
Brzina vetra dostiže sedam ili osam stotina kilometara na čas, pomisli ona. Vene
joj zapljusnu plima adrenalina. Ne smem da se bojim, prozbori ona u sebi,
ponavljajući reči iz litanije Bene Geserita: Strah je ubica uma.
Polako, duge godine obuke odnesoše prevagu u njoj.
Pribranost se povrati.
"U škripcu smo", prošaputa iznenada Pol. "Ne možemo dole, ne možemo da se
spustimo... a bojim se da nisam kadar da nas podignem iznad ovoga. Izgleda da
ćemo morati da iziđemo napolje."
Pribranost ponovo iščili iz nje. Osetivši kako zubi počinju da joj cvokoću, ona
ih čvrsto stisnu. A onda začu Polov glas, prigušen i staložen, kako ponavlja
litaniju:
"Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Suočiću se
sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada me mine,
osvrnuću se da mu vidim trag. Tamo gde je strah prošao, neće biti ničega.
Preostaću samo ja."
4.
Šta prezireš? Po tome te najbolje poznaju.
Iz 'Priručnika o Muad'Dibu' princeze Irulan
"Mrtvi su, Barone", reče Jakin Nefud, kapetan straže. "I žena i dečak sigurno su
mrtvi."
Baron Vladimir Harkonen uspravi se u spavaćim suspenzorima svoje privatne odaje.
Obavijajući ga poput jajeta sa mnogo opni, oko njega se pružala svemirska
fregata u kojoj se spustio na Arakis. U ovoj prostoriji, međutim, grub brodski
metal bio je prekriven draperijama, tapecirungom i retkim umetničkim delima.
"Sasvim je sigurno", ponovi kapetan straže. "Mrtvi su!"
Baron pomeri masivno telo u suspenzorima i usredsredi pažnju na ebalinsku statuu
dečaka koji skače, u niši sa druge strane sobe. Sna mu nestade sa očiju. Bilo je
očigledno da se čovek nalazio duboko pod dejstvom droge kada je primio ovaj
izveštaj; jedva da je imao vremena da uzme pilulu za protivdejstvo, pre no što
je dojurio ovamo.
"Imam puni izveštaj", reče Nefud.
Neka se malo preznoji, pomisli Baron. Oruđa vladanja moraju se neprekidno držati
oštra i pripravna. Moć i strah - oštro i pripravno.
"Jesi li im video tela?" zabrunda Baron.
Nefud ne odgovori ništa.
"Dakle?"
"Gospodaru... viđeni su kako poniru u peščanu oluju... vetrovi su duvali brzinom
od osam stotina kilometara na sat. Ništa ne može da preživi takvu oluju,
gospodaru. Ništa! Čak je i jedna naša letelica stradala dok smo ih progonili."
Baron podrobno osmotri Nefuda, opazivši nervozni grč u makazastom obliku
čovekovog viličnog mišića, osoben način na koji mu se brada pomerila dok je
progutao pljuvačku.
"Video si tela?" ponovi Baron.
"Gospodaru..."
"Zašto si onda došao ovamo, zvekećući oklopom?" zabrunda Baron. "Da me uveriš
kako je nešto sigurno kada nije? Da ne misliš, možda, da ću te pohvaliti za
takvu glupost, da ću ti dati novo unapređenje?"
Nefudovo lice postade mrtvački bledo.
Vidi ovog strašljivca, pomisli Baron. Okružen sam sve samim beskorisnim
tikvanima. Kada bih prosuo pesak pred ovim bilmezom i kazao mu da je to život,
on bi počeo da ga kljuca kao neko pile.
"Onaj Ajdaho nas je odveo do njih, zar ne?" upita Baron.
"Da, gospodaru!"
Pazi kako je postao brbljiv, pomisli Baron, a onda reče: "Pokušali su da pobegnu
Slobodnjacima, a?"
"Da, gospodaru!"
"Ima li još nešto u tom... izveštaju?"
"U stvar je umešan i carski planetolog Kines, gospodaru. Ajdaho se spanđao sa
Kinesom pod tajanstvenim okolnostima... čak bih rekao sumnjivim okolnostima."
"Tako?"
"Oni su... ovaj... otišli zajedno do jednog mesta u pustinji gde su se, kako
izgleda, krili dečak i njegova majka. U žaru potere nekoliko naših grupa
stradalo je u eksploziji izazvanoj dejstvom laserskih pištolja na uključeni
štitnik."
"Koliki su nam gubici?"
"Nisam... ovaj... još siguran, gospodaru."
Laže, pomisli Baron. Mora da je bilans prilično rđav.
"Taj carski lakej, Kines...", reče Baron. "Izgleda da igra dvostruku igru, a?"
"Kladim se u svoj ugled da je tako, gospodaru."
Njegov ugled!
"Smaknite ga", reče Baron.
"Gospodaru, Kines je carski planetolog, u ličnoj službi Njegovog veličan..."
"Dobro, neka onda izgleda kao nesrećan slučaj!"
"Gospodaru, Sardaukari su učestvovali u našim snagama u osvajanju tog
slobodnjačkog osinjaka. Kines je sada njihov zarobljenik."
"Izbavite ga od njih. Kaži im da želim lično da ga ispitam."
"Ako se usprotive?"
"Neće, ukoliko ispravno postupiš."
Nefud proguta pljuvačku. "Razumem, gospodaru."
"Taj tip mora da umre", zabrunda Baron. "Pokušao je da pomogne mojim
neprijateljima."
Nefud prebaci težinu s jedne noge na drugu.
"Šta je?"
"Gospodaru, Sardaukari imaju... dve osobe u zatvoru koje bi mogle da vas
zanimaju. Uhvatili su i Vojvodinog Starešinu Ubica."
"Havata? Tufira Havata?"
"Lično sam video zarobljenika, gospodaru. Tog Havata."
"Ne verujem. To je nemoguće!"
"Kažu da su ga onesvestili ošamućivačem, gospodaru. To se zbilo u pustinji, gde
nije mogao da koristi štitnik. Ne fali mu ni dlaka s glave. Ako bismo uspeli da
ga se domognemo, bilo bi vrlo zabavno."
"Čovek o kome govoriš je Mentat", odbrusi Baron. "A Mentati se ne traće tek
tako. Je li progovorio? Šta kaže o svom porazu? Ima li pojma o razmerama... ali
ne."
"Propevao je taman toliko, gospodaru, da saznamo kako veruje da ih je izdala
Gospa Džesika."
"Ah-h-h-h."
Baron se dublje zavali, razmišljajući za trenutak, a onda reče: "Jesi li
siguran? Kivan je na gospu Džesiku?"
"Kazao je to u mom prisustvu, gospodaru."
"Pusti ga onda neka veruje da je ona još živa."
"Ali, gospodaru..."
"Tišina! Želim da se prema Havatu blago postupa. Ne sme ništa da sazna o
pokojnom doktoru Juehu, pravom izdajniku. Kažite mu da je doktor Jueh poginuo
braneći svog Vojvodu. To je čak, u izvesnom smislu, tačno. Istovremeno ćemo
podsticati njegove sumnje u gospu Džesiku."
"Da, gospodaru, ali..."
"Je li Havat gladan? Žedan?"
"Gospodaru, Havat je još u rukama Sardaukara!"
"Da. Tako je. Ali i Sardaukarima je podjednako stalo do Havatovih informacija,
kao i meni. Zapazio sam jednu stvar u vezi sa našim saveznicima, Nefude. Oni
nisu mnogo okolišni... u političkom smislu. Mislim da je to sračunata crta: Car
želi da tako bude. Da. Čini mi se. Podsetićeš komandanta Sardaukara da sam čuven
u dobijanju informacija od ćutljivih zatvorenika."
Nefud je izgledao nesrećan. "Da, gospodaru."
"Kazaćeš komandantu Sardaukara da istovremeno želim da ispitam Havata i Kinesa,
kako bih ih naterao da se okrenu jedan protiv drugoga. Nadam se da će toliko
biti kadar da razume."
"Da, gospodaru."
"A kada nam jednom dopadnu šaka..." Baron klimnu glavom.
"Gospodaru, Sardaukari će želeti da upute posmatrača koji će nadzirati...
saslušavanje."
"Siguran sam da možemo smisliti neki plan kojim ćemo se otarasiti svih
neželjenih posmatrača, Nefude."
"Razumem, gospodaru. Tada će se, dakle, sa Kinesom dogoditi nesrećni slučaj."
"I sa Kinesom i sa Havatom, Nefude. Ali samo će Kinesov biti pravi. Havat mi je
još potreban. Da! Ah, da!"
Nefud zažmirka i proguta pljuvačku. Zaustio je da upita još nešto, ali se
predomisli u poslednji čas.
"Havatu neka se da hrana i voda", reče Baron. "Postupajte sa njim blago i
prijateljski. U vodu ćete mu stavljati stalni otrov koji je napravio pokojni
Piter de Vries. Istovremeno ćeš se pobrinuti da protivotrov postane redovan deo
Havatove ishrane... sve dok ja ne budem naredio suprotno."
"Protivotrov, da." Nefud odmahnu glavom. "Ali..."
"Ne budi glup, Nefude. Vojvoda me umalo nije ubio kapsulom otrova koji je imao u
zubu. Gas koji je izbacio iz usta u mom prisustvu lišio me je dragocenog
Mentata, Pitera. Potrebna mi je zamena."
"Havat?"
"Havat!"
"Ali..."
"Hteo si da kažeš kako je Havat potpuno odan Atreidima. Tačno! Ali, Atreidi su
mrtvi. Počećemo da mu se ulagujemo. Moramo ga ubediti da on nije kriv za
Vojvodinu smrt. Sve je to zakuvala ona benegeseritska veštica. Imao je
inferiornog gospodara, čiji su zdrav razum pomračila osećanja. Mentati se dive
sposobnosti bestrasnog rezonovanja, Nefude. Ulagivaćemo se izvrsnom Tufiru
Havatu."
"Ulagivaćemo mu se. Da, gospodaru."
"Havat je, na žalost, imao gospodara čije su moći bile oskudne, koji nije bio
kadar da uzdigne Mentata do vrhunskih visova mozganja, na šta ovaj ima puno
pravo. Havat će prozreti izvesnu istinitost u tome. Vojvoda nije mogao da
dopusti sebi posedovanje najboljih špijuna koji bi pribavili Mentatu neophodne
informacije." Baron se zagleda u Nefuda.
"Ali, ne obmanjujmo se, Nefude. Istina je moćno oružje. Mi znamo kako smo
savladali Atreide. I Havat to zna. Uspelo nam je to novcem."
"Novcem. Da, gospodaru."
"Ulagivaćemo se Havatu", reče Baron. "Sakrićemo ga od Sardaukara... A za svaki
slučaj, uvek ćemo moći da mu u hranu ne stavimo protivotrov, nema drugog načina
da se neutrališe dejstvo stalnog otrova. Ali, Nefude, pazi: Havat ne sme ni u
šta da posumnja. Otkrivač otrova neće reagovati na protivotrov. Havat može da
ispituje hranu koliko mu drago, ali u njoj neće pronaći ni traga otrova."
Nefud razrogači oči kada je najzad shvatio u čemu je stvar.
"Odsustvo neke stvari", reče Baron, "može biti podjednako pogubno kao i
prisustvo. Odsustvo vazduha, na primer. Ili odsustvo vode. Odsustvo bilo čega na
čije smo se konzumiranje navikli." Baron klimnu glavom. "Razumeš li me, Nefude?"
Nefud proguta pljuvačku. "Da, gospodaru."
"Onda na posao. Pronađi komandanta Sardaukara i pokreni celu stvar."
"Smesta, gospodaru." Nefud se pokloni, okrenu i pohita napolje.
Havat na mojoj strani! pomisli Baron. Sardaukari će mi ga dati. Ako postanu
sumnjičavi, jedino će moći da zaključe kako želim da uništim tog Mentata. A
takve sumnje ću podgrejavati! Budale! Jedan od najizvrsnijih Mentata u
svekolikoj istoriji, Mentat obučen da ubija - a oni će mi ga prepustiti, poput
neke glupe igračke koju treba razbiti. Pokazaću ja njima kako se samo može
iskoristiti takva igračka!
Baron posegnu iza jedne draperije u blizini svoje suspenzorske postelje,
pritisnu dugme i pozva svog starijeg nećaka Rabana. Zatim se ponovo zavali,
osmehnuvši se.
A svi Atreidi mrtvi!
Glupi kapetan straže bio je u pravu, razume se. Niko, naravno, ne može da
preživi u središtu peščane oluje na Arakisu. Nikakav ornitopter... niti ljudi
koji su u njemu. Žena i dečak su mrtvi. Treba samo podmazati na pravom mestu i
pripremiti se za nezamislive troškove da bi se na ovu planetu dovela ubojita
vojna sila... mnoštvo lukavih izveštaja, skrojenih samo za Carevo uvo, mnoštvo
preciznih planova, koji su na kraju u potpunosti urodili plodom.
Moć i strah - strah i moć!
Baron je jasno video put pred sobom. Jednoga dana, neko od Harkonena biće Car.
Neće to biti on lično, niti njegov direktni potomak. Ali, u svakom slučaju, neki
Harkonen. Doduše, sigurno ne ovaj Raban koga je pozvao, već Rabanov mlađi brat.
Mladi Fejd-Rauta. Dečak se odlikovao oštrinom koja se Baronu dopadala...
okrutnošću.
Divan dečko, pomisli Baron. Još godinu ili dve, kad napuni sedamnaestu, i znaću
da li je on oruđe kojim će se Kuća Harkonena domoći prestola.
"Gospodaru, Barone."
Čovek koji je stajao pred poljem vrata Baronove spavaonice bio je niskog rasta,
debeo u licu i telu, sa zbijenim očima i isturenim ramenima, što je
predstavljalo porodičnu sliku Harkonena. Postojala je, međutim, izvesna čvrstina
u njegovoj gojaznosti, premda je bilo očigledno da će doći dan kada će početi da
upotrebljava noseće suspenzore da mu olakšaju teret suvišne težine.
Mišićav um u tanku od mozga, pomisli Baron. Nije Mentat moj nećak... ne jedan
Piter de Vries... ali je zato možda nešto neuporedivo dragocenije za zadatak
koji mi predstoji. Ako mu dam odrešene ruke da to obavi, samleće sve pred sobom.
Oh, kako će ga samo mrzeti ovde na Arakisu!
"Dragi moj Rabane", reče Baron. Isključio je polje vrata, ali je zato telesni
štitnik držao na punoj snazi, znajući da će mu se svetlucanje videti povrh
sjajne kugle pokraj kreveta.
"Pozvali ste me", reče Raban. Zakoračio je u sobu, za trenutak bacio pogled na
vazdušne smetnje izazvane radom telesnog štitnika i potražio neku suspenzorsku
stolicu, ali nije našao nijednu.
"Primakni se malo da mogu dobro da te vidim", reče Baron.
Raban napravi još jedan korak, pomislivši pri tom kako je ovaj vražji matorac
namerno uklonio sve stolice da bi posetioce nagnao da stoje.
"Atreidi su mrtvi", reče Baron. "Svi do jednoga. Zato sam te pozvao ovde na
Arakis. Planeta je ponovo tvoja."
Raban zažmirka. "Ali, mislio sam da nameravate da naimenujete Pitera de
Vriesa..."
"I Piter je mrtav."
"Piter?"
"Piter."
Baron ponovo uključi polje vrata i obezbedi ga protiv svih energetskih prodora.
"Konačno ste ga se zasitili, a?" upita Raban.
Glas mu zazvuča ravno i beživotno u sobi tapeciranoj od upliva energije.
"Nešto ću ti odmah reći", zabrunda Baron. "Podmećeš mi da sam se otarasio Pitera
kao što bih se otarasio neke bezvredne sitnice." On pucnu debelim prstima.
"Ovako, a? Ne, nisam ja tako glup, nećače. Smatraću to kao uvredu ako ikada
ponovo rečju ili delom budeš pokazao da me smatraš za budalu."
U Rabanovim žmirkavim očima pojavi se strah. Znao je, u okviru određenih
granica, koliko je stari Baron spreman da ide protiv svoje porodice. Retko je to
kada bila smrt, osim ako u pitanju nije bio neki izuzetan profit ili kakva
sračunata provokacija. Ali, i manja porodična kažnjavanja mogla su biti bolna.
"Oprostite mi, gospodaru Barone", reče Raban. Spustio je pogled kako bi prikrio
ljutnju, ali i pokazao spremnost na poslušnost.
"Ne pravi budalu od mene, Rabane", reče Baron.
Raban proguta knedlu, ne podižući pogled.
"Reći ću ti nešto", reče Baron. "Nikad nemoj bez razmišljanja da odbaciš nekog
čoveka, kao što bi to učinio feudalac, držeći se kruto slova zakona. Uvek to
čini samo zbog nekog važnog cilja - a taj cilj nastoj što bolje da upoznaš!"
Ljutnja pokulja iz Rabana: "Ali vi ste odbacili izdajnika, Jueha! Video sam kako
mu iznose telo dok sam sinoć dolazio."
Raban podozrivo pogleda ujaka, najednom uplašen zvukom ovih reči.
Ali Baron se osmehnu. "Veoma sam oprezan kada su u pitanju opasna oružja", reče
on. "Doktor Jueh bio je izdajnik. Izručio mi je Vojvodu." Baronov glas najednom
postade snažniji. "Naveo sam na krivokletstvo jednog doktora Suk Škole!
Unutrašnje Škole! Shvataš li to, momče? Ali pogubno je opasno ostaviti to oružje
da se slobodno vrzma unaokolo. Nisam ga odbacio bez razloga."
"Zna li Car da ste jednog Suk doktora naveli na krivokletstvo?"
Provokativno pitanje, pomisli Baron. Da nisam možda pogrešno procenio mog
nećaka?
"Car još ne zna", reče Baron. "Ali, o tome će ga sigurno obavestiti Sardaukari.
No, pre no što se to dogodi, ja ću mu dostaviti svoj izveštaj preko CHOAM
kompanije. Objasniću mu da sam, srećnim sticajem okolnosti, otkrio doktora koji
se pretvarao da je uslovljen. Lažni doktor, shvataš? S obzirom da svi znaju da
se uslovljenost Suk Škole ne može ukinuti, moja verzija biće prihvaćena."
"Ah-h-h, shvatam", promrmlja Raban.
Nadam se da je tako, pomisli Baron. Nadam se da ti je stvarno jasno od kolike je
važnosti da ovo ostane u tajnosti. A onda, Baron se najednom upita: Zašto to
činim? Zašto se razmećem pred ovom budalom od mog nećaka - nećaka koga moram da
upotrebim, a zatim odbacim? Barona obuze srdžba. Osećao se izdanim.
"To se mora držati u tajnosti", reče Raban. "Shvatam."
Baron uzdahnu. "Ovoga puta daću ti različita uputstva o Arakisu, nećače. Kada si
prošli put vladao ovim svetom, sputavao sam te u mnogo čemu. Sada, imam samo
jedan zahtev."
"Gospodaru?"
"Profit."
"Profit?"
"Imaš li neku predstavu, Rabane, koliko nas je stajalo što smo doveli ovakvu
vojnu silu da porazimo Atreide? Možeš li i da pretpostaviš koliko Esnaf traži za
prevoz vojske?"
"Mora da je vrlo skupo, a?"
"Skupo, nego šta!"
Baron ispruži debelu ruku prema Rabanu. "Ako iz Arakisa iscediš svaki groš koji
može da da tokom narednih šezdeset godina, samo ćeš pokriti troškove!"
Raban zinu od čuda, a zatim zatvori usta, ne progovorivši ni reči.
"Skupo, a?" ponovi podrugljivo Baron. "Vražji monopol Esnafa na svemirski prevoz
doveo bi nas do prosjačkog štapa da poodavno nisam računao na ovaj izdatak.
Moraš da znaš, Rabane, da je celokupan trošak išao na naš račun. Čak smo platili
i prevoz Sardaukara."
Baron se upita tog časa, premda ne po prvi put, da li će doći dan kada će Esnaf
moći da se zaobiđe. Bili su veoma podmukli: sisali bi ti krv pomalo, taman
toliko da se ne usprotiviš, a onda, kada bi im potpuno dopao šaka, počeli bi
nemilosrdno da te muzu.
Prekomerni zahtevi uvek su pratili vojne poduhvate. "Tarifa rizika",
objašnjavali bi slatkorečivi agenti Esnafa. A na svakog agenta koga bi ti uspeo
da ubaciš kao psa čuvara u strukturu esnafske banke, oni bi u tvoj sistem
ubacili dvojicu.
Nedopustivo!
"Profit, dakle", reče Raban.
Baron spusti ruku, stisnuvši šaku u pesnicu. "Moraš da ih muzeš."
"A sve dok ih budem muzao, mogu da činim šta mi je volja?"
"Sve."
"Topovi koje ste doneli", reče Raban. "Da li bih mogao..."
"Uklanjam ih", uzvrati Baron.
"Ali, vi ste..."
"Neće ti biti potrebne te igračke. Predstavljale su naročitu novotariju, ali su
sada beskorisne. Potreban nam je metal. One ne mogu protiv štitnika, Rabane.
Imali smo uspeha sa njima samo zato što ih niko nije očekivao. Moglo se
predvideti da će se Vojvodini ljudi povući u pećine ove izrodske planete.
Topovima smo ih jednostavno začaurili tamo."
"Slobodnjaci ne koriste štitnike."
"Možeš da uzmeš nekoliko laserskih pištolja ako želiš."
"Da, gospodaru. I kažete da imam odrešene ruke."
"Sve dok god ih muzeš."
Na Rabanovim usnama zatitra zluradi osmeh. "Savršeno vas razumem, gospodaru."
"Ništa ti savršeno ne razumeš", zabrunda Baron. "Neka to bude jasno od početka.
Jedino što treba da razumeš jeste kako treba da sprovodiš u delo moja naređenja.
Da li ti je ikada palo na pamet, nećače, da na ovoj planeti živi najmanje pet
miliona ljudi?"
"Zaboravlja li moj gospodar da sam ja bio njegov namesnik-siridar ovde? I, ako
mi gospodar oprosti, bojim se da mu je procena pogrešna. Teško je prebrojati
populaciju raštrkanu po sinkovima i panovima. A ako se uzmu u obzir i
Slobodnjaci iz..."
"Nije vredno truda uzimati u obzir Slobodnjake!"
"Oprostite mi, gospodaru, ali Sardaukari su suprotnog mišljenja."
Baron zastade, pogledavši podozrivo nećaka. "Znaš nešto?"
"Gospodar mi se odmarao kad sam sinoć stigao. Ja sam... ovaj... uzeo slobodu da
stupim u vezu sa nekim od mojih pređašnjih... oficira. Oni su išli sa
Sardaukarima kao vodiči. Obavestili su me da je jedna slobodnjačka banda
uhvatila u stupicu četu Sardaukara negde na jugoistoku i naprosto je zbrisala."
"Zbrisala četu Sardaukara?"
"Tako je, gospodaru."
"Nemoguće!"
Raban slegnu ramenima.
"Slobodnjaci porazli Sardaukare", zabrunda Baron.
"Ponovio sam samo ono o čemu sam izvešten", reče Raban. "Takođe sam čuo da su
slobodnjačke snage već uhvatile Vojvodinog vrlog Tufira Havata."
"Ah-h-h-h-h-h."
Baron klimnu glavom, osmehnuvši se.
"Verujem u izveštaj", reče Raban. "Uopšte ne slutite kakav su problem
predstavljali Slobodnjaci."
"Možda, ali to nisu bili Slobodnjaci koje su tvoji oficiri videli. Siguran sam
da je reč o Vojvodinim ljudima, prerušenim u slobodnjačke odore, koje je Havat
dobro obučio. To je jedini mogući odgovor."
Raban ponovo slegnu ramenima. "U svakom slučaju, Sardaukari smatraju da su
posredi bili Slobodnjaci. Sardaukari su već započeli pogrom da satru sve
Slobodnjake."
"Odlično!"
"Ali..."
"To će potpuno zaokupiti Sardaukare. A mi ćemo uskoro dobiti Havata. Znam to!
Osećam! Ah, to je bio dan! Sardaukari nestali sa scene, loveći nekoliko
beskorisnih pustinjskih bandi, a mi dobili glavnu nagradu!"
"Gospodaru", zausti Raban, ali onda zastade, nabravši obrve. "Oduvek mi se
činilo da potcenjujemo Slobodnjake, kako u pogledu brojnosti, tako i..."
"Zaboravi na njih, momče! Oni su ološ. Nas jedino zanimaju naseljeni gradovi,
varoši i sela. A tamo ima mnogo žitelja, zar ne?"
"Veoma mnogo, gospodaru."
"Oni me brinu, Rabane."
"Brinu vas?"
"Oh... devedeset odsto njih je nevažno. Ali uvek postoji izvestan broj... Male
kuće i tako dalje, ambiciozni ljudi, spremni da se upuste u opasne stvari. Ako
se dogodi da neko od njih ode sa Arakisa sa neprijatnom pričom o onome šta se
događa ovde, to bi me veoma ozlojedilo. Možeš li da zamisliš koliko bih bio
ozlojeđen?"
Raban proguta pljuvačku.
"Moraš odmah preduzeti mere da uzmeš po jednog taoca iz svake Male Kuće", reče
Baron. "Izvan Arakisa svi moraju da veruju kako je to samo okršaj između dve
Kuće. Sardaukari ne smeju da imaju nikakvog udela u tome, shvataš? Vojvodi je
ponuđeno uobičajeno pomilovanje i izgnanstvo, ali je on umro u jednom nesrećnom
slučaju pre no što je stigao da to prihvati. Upravo je, naime, nameravao da to
učini. To je priča. A sva šuškanja o tome kako su ovde bili Sardaukari moraju se
izvrći ruglu."
"Kako Car želi", reče Raban.
"Kako Car želi."
"Šta je sa krijumčarima?"
"Niko ne veruje krijumčarima, Rabane. Njih podnose, ali im ne veruju. U svakom
slučaju, podmazaćeš tu i tamo među njima... a preduzećeš i druge mere, za koje
sam siguran da si kadar da ih izmisliš."
"Da, gospodaru."
"Dve stvari, dakle, hoću na Arakisu, Rabane: profit i nemilosrdnu pesnicu. Ne
smeš da budeš nimalo milostiv ovde. Misli o ovim tikvanima kao o onome što
stvarno jesu: robovi koji zavide svojim gospodarima i jedva čekaju da im se
ukaže prilika za dizanje bune. Prema njima ne smeš da ispoljiš ni trunku
samilosti ili sažaljenja."
"Može li se istrebiti čitava planeta?" upita Raban.
"Istrebiti?" U načinu na koji je Baron brzo okrenuo glavu očitovalo se
iznenađenje. "Ko je govorio o istrebljenju?"
"Pa... ovaj... pretpostavio sam da nameravate da uvedete nove namete i..."
"Kazao sam da ih izmuzeš, a ne istrebiš, nećače. Nemoj da uništavaš populaciju,
već je samo dovedi u stanje potpune pokornosti. Moraš biti mesožder, moj
dečače." On se osmehnu. Na debelom licu mu se pojavi detinji osmeh. "Mesožder se
nikad ne zaustavlja. On nema milosti. On nikada ne zastaje. Samilost je himera.
Nju može poraziti stomak koji krči od gladi, vrat koji stenje od žeđi. Budi
stoga uvek gladan i žedan." Baron pogladi svoje izbočine ispod suspenzora. "Kao
ja."
"Razumem, gospodaru."
Raban se osvrnu levo, pa desno.
"Sve ti je, dakle, jasno, nećače?"
"Izuzev jedne stvari, ujače: šta je sa planetologom Kinesom?"
"Ah, da, Kines."
"On je Carev čovek, gospodaru. Može da dolazi i odlazi kako mu drago. Osim toga,
veoma je blizak sa Slobodnjacima... oženjen je jednom od njihovih."
"Kines će biti mrtav do sutra uveče."
"To je opasan potez, ujače. Ne smemo ubiti Carevog slugu."
"Šta misliš kako sam ovoliko daleko dogurao tako brzo?" upita Baron. Glas mu je
bio prigušen, pun neizrečenih prideva. "Osim toga, uopšte se ne moraš bojati da
će Kines napustiti Arakis. Zaboravio si da je on navikao na uzimanje droge."
"Tako je!"
"Narkomani se dobro čuvaju da ne dovedu u opasnost svoje uobičajeno sledovanje",
reče Baron. "Kines sigurno nije izuzetak."
"Smetnuo sam s uma", reče Raban.
Nekoliko trenutaka posmatrali su se u tišini.
Konačno, Baron prvi progovori: "Uzgred budi rečeno, neka ti prva briga bude moje
sledovanje. Imam, doduše, poprilične privatne zalihe, ali je prilikom onog
samoubilačkog upada Vojvodinih ljudi stradalo gotovo sve što je bilo namenjeno
prodaji."
Raban klimnu glavom. "Razumem, gospodaru."
Baronovo lice se razvedri. "Sutra ujutro sakupićeš ostatke ovdašnje organizacije
i reći ćeš im: 'Naš uzvišeni Padišah Car dao mi je u posed ovu planetu i naložio
mi da okončam sve razmirice na njoj.'"
"Shvatam, gospodaru."
"Ovoga puta ti verujem. Sutra ćemo celu stvar podrobnije razmotriti. A sada me
ostavi da još malo odspavam."
Baron isključi polje vrata i isprati nećaka pogledom.
Tank-mozak. Mišićav um u tanku od mozga, pomisli Baron. Pretvoriće se u krvavu
kašu kada ih on propusti kroz šake. A kada onda budem poslao Fejd-Rautu da im
skine jaram, proslaviće ga kao oslobodioca. Voljeni Fejd-Rauta. Blagonakloni
Fejd-Rauta, samilosni, koji ih je spasao zveri. Fejd-Rauta: čovek koga treba
slediti i dati vlastiti život za njega. Do tada će dečak da nauči veštinu
tlačenja bez ličnog izlaganja ili rizika. Siguran sam da je on taj koji nam je
potreban. Naučiće on već sve. A uz to još ima i tako divno telo. Stvarno zlatan
dečak.
5.
Već u petnaestoj godini naučio je tišinu.
Iz 'Istorije Muad'Diba za decu' princeze Irulan
Boreći se sa kontrolnim uređajima toptera, Pol je polako postajao svestan da se
otima prepletenim olujnim silama; govorio mu je to njegov više nego mentatski
um, obavljajući složena izračunavanja na osnovu sićušnih pojedinosti. Osećao je
frontove prašine, talasanja, mešanja turbulencija, povremene kovitlace.
Unutrašnjost kabine ličila je na uzavrelu kutiju, obasjanu zelenim sjajem panela
sa očitavalima i brojčanicima. Žućkasti protok prašine napolju izgledao je
bezobličan, ali njegovo unutrašnje čulo počelo je da prozire tu koprenu.
Moram pronaći pravi vrtlog, pomisli on.
Sada je već poprilično vremena osećao kako silina oluje jenjava, premda ih je
još žestoko drmala. Čekao je da naiđu na novu turbulenciju.
Vrtlog je započeo kao iznenadno talasanje, koje je potreslo ceo brod. Pol
potisnu strah u sebi i nagnu topter skroz na levu stranu.
Džesika primeti taj manevar jedino na globusu za visinu.
"Pole!" uzviknu ona.
Vrtlog je stao da ih okreće, izvija, pretura. Podizao je topter poput iverke na
gejziru - a onda ih najednom šiknuo žestoko uvis i napolje, kao kakvo krilato
zrnce prašine, zapretano u srcu uskovitlanog peska, obasjanog svetlošću drugog
meseca.
Pol baci pogled dole i ugleda prašinasti stub vrelog vetra koji ih je izbljunuo,
ugleda zamiruću oluju kako krivudavo nastavlja svoj put bez njih, slična suvoj
reci u pustinji; ta kretnja, optočena mesečevim sivilom, postojala je sve
neprimetnija pod njima kako su oni grabili uvis.
"Izišli smo", prošaputa Džesika.
Pol je usmerio letelicu u smeru suprotnom od oluje i žestoko je poterao napred,
osmatrajući pri tom noćno nebo.
"Umakli smo neprijatelju", reče on.
Džesika oseti srce kako joj snažno kuca. Prisilila je sebe da se primiri, a onda
bacila pogled prema oluji u daljini. Čulo za vreme kazalo joj je da su se gotovo
četiri časa nosili sa tom smešom elementarnih sila, ali je jednim delom uma
osećala da je boravak u srcu uragana trajao čitavu večnost. Imala je utisak da
je ponovo rođena.
Ličilo je na litaniju, pomisli ona. Suočili smo se sa olujom i nismo joj se
odupreli. Ona je prošla kroz nas i oko nas. Sada je otišla, ali smo mi ostali.
"Ne dopada mi se zvuk naših krila", reče Pol. "Mora da smo pretrpeli neko
oštećenje."
Po reagovanju komandnih uređaja na kontrolnoj tabli razabrao je da im je let
postao nepravilan, neujednačen. Nalazili su se izvan oluje, ali još ne u punom
vidokrugu njegove proročke vizije. Pa ipak, pošlo im je za rukom da se spasu - i
Pol najednom oseti kako drhti na rubu otkrovenja.
Prože ga jeza.
Taj osećaj bio je magnetski i užasavajući; iznenada poče da ga mori pitanje šta
je izazvalo tu uzdrhtalu svest. Deo odgovora po svoj prilici se krio u
arakenskoj ishrani, koja je obilovala začinom. Ali podozrevao je da je uzročnik
delimično i litanija; kao da su njene reči imale neku naročitu, svojstvenu
snagu.
Neću se plašiti...
Uzrok i posledica: ostao je živ uprkos dejstvu pogubnih sila, a i osećao je da
se nalazi na rubu samosvesti, do koje nije mogao da dođe bez čarolije litanije.
Reči iz Oranjske Katoličke Biblije odjeknuše mu na površini sećanja: Koja nam
čula nedostaju, te nismo kadri da vidimo i čujemo drugi svet svuda oko nas?
"Svuda unaokolo su stene", reče Džesika.
Pol upravi pažnju na spuštanje toptera, zatresavši glavom da bi je malo
razbistrio. Pogledao je u pravcu gde mu je majka pokazala i ugledao uzdignuta
stenovita obličja, crna spram peska koji se pružao ispred i sa desne strane.
Osećao je struju vetra oko članaka i sićušne kovitlace prašine u kabini. Negde
je postojala rupa - još jedno nasledstvo koje im je ostalo od oluje.
"Najbolje bi bilo da se odmah spustimo na pesak", reče Džesika. "Možda nećemo
moći da usporimo krilima."
On pokaza glavom u pravcu jednog mesta pred njima, gde su se peskom optočene
grbine uzdizale na mesečini povrh dina. "Spustiću se negde blizu onih stena.
Proveri da li si dobro vezana."
Ona ga posluša, pomislivši pri tom: Imamo vode i pustinjska odela. Ako pronađemo
hranu, moći ćemo dugo da opstanemo u pustinji. I Slobodnjaci ovde žive. A ono
što mogu oni, možemo i mi.
"Pojuri prema onim stenama čim se spustimo", reče Pol. "Ja ću poneti balu."
"Da pojur...", zausti ona, ali onda zaćuta klimnuvši glavom. "Crvi."
"Naši prijatelji crvi", ispravi je on. "Progutaće ovaj topter tako da neće
ostati ni traga na mestu gde se budemo spustili."
Kako mu brzo radi um, pomisli ona.
Počeli su da se spuštaju... sve niže... i niže...
Poniranje se na izgled odvijalo veoma brzo: pored njih su promicale nejasne
senke dina, a stene su se uzdizale poput ostrva u peščanom moru. A onda topter
dodirnu vrh jedne dine uz blag trzaj, prelete preko peščane udoline i ponovo
okrznu izbočinu naredne dine.
Smanjuje brzinu na pesku, pomisli Džesika, osetivši divljenje prema sinovljevoj
umešnosti.
"Drži se dobro!" upozori je Pol.
On pritisnu krilne kočnice, najpre lagano, a onda sve jače. Osetio je kako se
krila suprotstavljaju vazduhu, obuzdavajući silinu kretanja. Vetar je urlao kroz
preklope i pokrivke na krilima.
Najednom, uz jedva primetan trzaj upozorenja, levo krilo, oštećeno u oluji, izvi
se nagore i povi unutra, tresnuvši o bok toptera. Letelica se zanese preko vrha
jedne dine i okrenu na levu stranu. Trenutak potom stropoštavala se niz blagu
kosinu peščane izbočine i zarila nos u narednu dinu, usred kaskade peska.
Zaustavili su se na strani sa slomljenim krilom, tako da im je zdravo bilo
upravljeno prema zvezdama.
Pol hitro otkači sigurnosni pojas i podiže se iznad majke, otvorivši vrata
snažnim cimajem. Istog časa pesak poče da se sliva oko njih u kabinu, donevši sa
sobom suv miris sagorelog kremena. Zgrabio je balu iz stražnjeg dela letelice i
primetio da mu se i majka oslobodila sigurnosnog pojasa. Iskobeljala se pored
desnog sedišta i izašla na spoljni oklop toptera. Pol krenu za njom, vukući balu
za remenove.
"Trči!" naredi joj on.
Pokazao je negde iza pročelja dine, u pravcu gde se videla kamena kula,
potkresana žestokim peščanim vetrovima.
Džesika skoči sa toptera i potrča, grabeći i hitajući uz dinu. Čula je Pola kako
dahtavo napreduje za njom. Ubrzo su izbili na peščanu grbinu, koja je zavojito
vodila prema stenama.
"Idi grbinom", naredi joj Pol. "To je najbrže."
Oni pojuriše prema stenama dok im je pesak škripao pod stopalima.
A onda do njih stade da dopire novi zvuk: prigušeni šapat, pisak, oporo
gamizanje.
"Crv", reče Pol.
Zvuk postade snažniji.
"Brže!" uzviknu Pol.
Prva kamena ploča, poput obale koja se uzdiže iz peščanog mora, bila je udaljena
jedva desetak metara, kada začuše krckanje i lom metala iza sebe.
Pol podiže balu u desnu ruku, držeći je za remene. Udarala mu je o bok dok je
trčao. Drugom rukom uhvatio je majku. Uspentraše se na uzdignutu stenu, čija je
površina bila prekrivena prilepljenim oblucima, iskoristivši jedan krivudav
kanal, koji je izdubio vetar. Dah im je bio suv i isprekidan kada su zastali.
"Ne mogu dalje", iznemoglo prodahta Džesika.
Pol zastade, gurnu majku u jedno udubljenje u steni, a onda se okrenu i pogleda
prema pustinji. Jedno uzdignuće, slično kakvoj humci, jurilo je uporedo sa
njihovim kamenim ostrvom - mreškanje obasjano mesečinom, peščani talasi, izbočen
prokop gotovo na istom nivou kao i Polove oči, premda udaljen gotovo kilometar.
Poravnate dine na mestu gde je crv prošao oblikovale su samo jednu krivinu -
kratku petlju duž poteza pustinje, koja je hitala u susret skrhanom ornitopteru.
A onda, tamo gde je stigao crv više nije bilo ni traga od letelice.
Prokopana humka krenu tada natrag prema pustinji, idući vlastitim tragom i još
istražujući.
"Veći je od esnafskog svemirskog broda", prošaputa Pol. "Rečeno mi je da crvi iz
srca pustinje dostižu ogromne razmere, ali ni slutio nisam... da mogu biti
ovoliki."
"Nisam ni ja", prodahta Džesika.
Čudovište ponovo skrenu od stena i zakrivljenom putanjom ubrza prema obzorju.
Osluškivali su sve dok se zvuk njegovog kretanja nije utopio u prigušenu škripu
peska koja ih je okružavala.
Pol duboko udahnu vazduh, podiže pogled prema strmini optočenoj mesečinom i reče
jedan navod iz Kitab al-Ibara: Putuj noću, a odmaraj se u tamnoj senci danju. On
pogleda majku: "Noć će potrajati još nekoliko časova. Možeš li da nastaviš put?"
"Samo još trenutak."
Pol zakorači na kameni ispust, podiže balu na rame i podesi remenove. Zastao je
tu nekoliko časaka, držeći parakompas u ruci.
"Krenućemo čim budeš spremna", reče on.
Ona se odgurnu od stene, osetivši kako joj se snaga vraća. "Kuda idemo?"
"Tamo gde se pruža ona grbina", pokaza on.
"U srcu pustinje", reče ona.
"Slobodnjačke pustinje", prošaputa Pol.
A onda zastade, obuzet najednom sećanjem na jasan prizor proročke vizije koju je
iskusio na Kaladanu. Video je ovu pustinju. Ali, ustrojstvo njegove vizije
delimično se razlikovalo, poput kakve optičke slike koja mu je nestala u
ponorima svesti, gde ju je apsorbovalo sećanje, da bi sada, suočena sa pravim
prizorom, doživela izvesna tanušna odstupanja. Vizija kao da se malo pomerila i
prišla mu iz drugog ugla, dok je on ostao nepomičan.
Ajdaho je bio sa nama u viziji, priseti se on. Ali, Ajdaho je sada mrtav.
"Znaš li kuda treba da idemo?" upita ga Džesika, rđavo protumačivši njegovo
oklevanje.
"Ne", uzvrati on, "ali u svakom slučaju moramo krenuti."
On pritegnu balu na leđima, a zatim krenu jednim kanalom u steni, prekrivenim
peskom. Kanal je izbio na kamenitu zaravan obasjanu mesečinom; podalje, na jugu,
pljosnata ispupčenja pela su se prema nebu.
Pol krenu prema prvom od njih, pope se na njega, a to isto uradi i Džesika.
Ubrzo je postala svesna da njihovo kretanje predstavlja spoj improvizacije i
kompromisa. Peščani džepovi između stena, gde su usporavali korake, vetrom
izoštreni hrbati koji su im sekli ruke, prepreke koje su nalagale izbor: zaobići
ih ili preći? Teren je nalagao osoben tempo napredovanja. Razgovarali su jedino
kada je to bilo neophodno, ali i tada glasovi su im bili hrapavi od napora.
"Pazi ovde - ispupčenje je klizavo od peska."
"Vodi računa da ne udariš glavom o ovaj ispust."
"Ostani ispod grebena; mesec nam je za leđima, tako da bi nas svako ko se nalazi
ispred lako otkrio po senci."
Pol zastade kod jedne uvučene stene i spusti balu na jedno nisko ispupčenje.
Džesika se nasloni pokraj njega, zadovoljna zbog kratkotrajnog odmora. Začula je
kako Pol sisa na cev u svom pustinjskom odelu, pa i ona otpi nekoliko gutljaja
vlastite sakupljene vode. Imala je bljutav ukus i ona se tada seti voda Kaladana
- visokog vrela, koje kao da šiklja sve do samog neba, raskošnog obilja
tečnosti, koja je sama po sebi bila beznačajna... Jedino je bio važan njen
oblik, odsjaji ili zvuci koje je slušala dok je stajala u blizini.
Zaustaviti se, pomisli ona. Zaustaviti se... i stvarno odmoriti.
Tog trenutka joj pade na um da se prava sreća sastoji upravo u tome: zaustaviti
se, makar i na trenutak. Tamo gde je to bilo nemoguće, ni sreća nije mogla da
postoji.
Pol se okrenu od stenovitog ispupčenja, okrenu se i pope uz strmi nagib.
Uzdahnuvši, Džesika krenu za njim.
Spustili su se na jednu prostranu platformu, koja je vodila oko neke okomite
kamene litice. Ponovo su morali da se pokore neujednačenom ritmu kretanja po
ovom neravnom terenu.
Džesika postade svesna kako je najjači osećaj u noći poticao od sitnih predmeta
koje je gazila nogama ili pritiskala šakama - obluci, šljunak, kamenčići,
skamenjeni pesak, obični pesak, krupni pesak, prašina, fini prah.
Taj prah je lako prodirao kroz nosne filtre i morao se izduvati. Šljunak i
skamenjeni pesak kotrljali su se po čvrstoj površini, tako da se o njih lako
moglo okliznuti. Izbočine stena sekle su im šake.
A nepregledno more peska usporavalo je hod umornih nogu.
Pol se naglo zaustavi na jednoj kamenoj izbočini, zadržavši majku koja je
naletela na njega.
On pokaza na levu stranu i ona pogleda u tom pravcu, videvši da stoje na vrhu
jednog grebena, oko koga se pružala pustinja, slična kakvom nepomičnom okeanu,
dve stotine metara ispod. Prostranstvo je ležalo okamenjeno, sa ukočenim
talasima, optočenim srebrnastom patinom mesečine - senke uglova koje su se
pretapale u blage krivine, a ove, u daljini, podizale u maglovito sivilo novih
uzvisina i strmina.
"Otvorena pustinja", reče ona.
"Potrebno je mnogo vremena da bi se prešla", reče Pol; glas mu je zazvučao
promenjeno usled filtera koji su mu stajali preko lica.
Džesika se osvrnu levo i desno - pod njima nije bilo ničeg drugog do peska.
Polov pogled bio je uprt pravo napred preko otvorenih dina; posmatrao je
kretanja senki izazvanih prolaskom meseca. "Ima tri ili četiri kilometra", reče
on.
"A crvi?" upita ona.
"Sigurno ih ima."
Ona upravi svu pažnju na iznurenost koja je počela da je slama, na mišiće čiji
joj je bol otupljivao čula. "Da se odmorimo malo i pojedemo nešto?"
Pol skide balu, sede i nasloni se na nju. Džesika se uhvatila za sinovljevo rame
dok se spuštala na stenu pokraj njega. Osetila je kako se Pol okrenuo kada se
smestila i začula ga je kako pretura po vreći.
"Evo", reče on.
Osetila je suvoću njegove ruke kada joj je dodao dve energetske kapsule.
Progutala ih je odmah, otpivši preko volje malo vode iz cevi u pustinjskom
odelu.
"Ispij svu vodu", reče Pol. "Pravilo glasi: najbolje mesto za očuvanje vode
jeste vlastito telo. Tako ti se održava energija. Postaješ snažniji. Imaj
poverenja u pustinjsko odelo."
Ona ga posluša i iskapi sabirnice, osetivši kako joj se snaga vraća. Na um joj
tada pade kako je ovde mirno i spokojno u ovom trenutku umora - i priseti se da
je jednom čula pevača-ratnika Gurnija Haleka, koji je rekao: 'Bolje suva korica
i mir uz nju nego kuća puna žrtvi i razdora.'
Džesika ponovi te reči Polu.
"Tipično za Gurnija", reče on.
Ona razabra poseban ton njegovog glasa, kao da govori o nekome ko je mrtav, i
pomisli: Da, nije isključeno da je jadni Gurni mrtav. Snage Atreida bile su
mrtve, uhvaćene ili izgubljene poput njih negde na prostranstvima ovog bezvodnog
sveta.
"Gurni je uvek imao spreman prikladan navod", reče Pol. "Kao da ga sad čujem:
'Isušiću ove reke i rasprodaću zemlju rđavima: zatim ću opustošiti zemlju i sve
što je na njoj rukama stranaca.'"
Džesika zaklopi oči, osetivši kako se nalazi na rubu da zaplače, ganuta patosom
u sinovljevim rečima i glasu.
Posle nekoliko trenutaka Pol reče: "Kako se... osećaš?"
Shvatila je da se pitanje ticalo njene trudnoće i zato odgovori: "Proći će još
mnogo meseci pre no što ti se sestra rodi. Fizički je... još sve u redu sa
mnom."
Istog trenutka, kroz glavu joj prostruja: Kako ukrućeno formalno razgovaram sa
sopstvenim sinom! A onda, budući da je to bio benegeseritski način da se u
vlastitom biću potraže odgovori na slične neobičnosti, ona posegnu u sebe i
uskoro otkri izvor tog zvaničnog držanja: Bojim se svog sina; plašim se njegove
čudnovatosti; strah me je od onoga što može da vidi pred nama u vremenu, onoga
što može da mi kaže.
Pol navuče kapuljaču preko očiju i stade da osluškuje šaputave šumove noći.
Pluća su mu bila ispunjena sopstvenom tišinom. Nos ga je svrbeo. Protrljao ga
je, skinuo filter i postao svestan obilnog mirisa cimeta.
"U blizini ima melanža", reče on.
Blagi vetar pomilova ga po obrazima i zaleluja nabore njegovog burnusa. Ali,
lahor nije nosio u sebi znamenje predstojeće oluje; Pol je već bio kadar da
uočava ovakve tananosti.
"Uskoro će svanuti", reče on.
Džesika klimnu glavom.
"Postoji način da se bezbedno prevali put preko otvorenog peska", reče Pol.
"Slobodnjacima to uspeva."
"A crvi?"
"Ako uzmemo jedan udarač iz bale za opremu i postavimo ga tamo, pozadi, na
stene", uzvrati Pol, "to će neko vreme zadržati crva."
On baci pogled na prostranstvo pustinje koja se kupala u mesečini između njih i
narednog uzdignuća. "Hoće li biti dovoljno vremena da prevalimo četiri
kilometra?"
"Možda. A ako prilikom prelaska budemo proizvodili samo prirodne zvuke, koji ne
privlače crve..."
Pol se zadubio u osmatranje pustinje, prebirajući po svom proročkom sećanju,
razmišljajući o tajanstvenim aluzijama vezanim za udarače i tvorčeve kuke u
priručniku za upotrebu stvari iz bale, koji su dobili usput. Bilo mu je čudno
što ga jedino obuzima užas pri pomisli na crve. Znao je, negde na rubu svesti,
da crve valja poštovati, a ne bojati ih se... ako... ako...
On zatrese glavom.
"To bi trebalo da budu zvuci bez ritma", reče Džesika.
"Šta? Oh. Da. Ako budemo hodali nepravilnim korakom... pesak se svaki čas
pomera. Crvi ne mogu da proveravaju baš svaki šušanj. Moramo se, međutim,
potpuno odmoriti pre no što preduzmemo tako nešto."
On baci pogled prema pročelju velike stene sa druge strane pustinjskog bazena,
opazivši znamenje protoka vremena u okomitim mesečevim senkama. "Svanuće kroz
jedan sat."
"Gde ćemo provesti dan?" upita ga ona.
Pol se okrenu na levu stranu i pokaza tamo. "Greben skreće prema severu. Po
ožiljcima koje je ostavio vetar vidi se da je ta strana stalno izložena olujama.
Tamo mora da bude pukotina - i to dubokih."
"Kako bi bilo da odmah krenemo?" upita ona.
On ustade, a zatim pomože i njoj. "Jesi li dovoljno odmorna za spuštanje? Želeo
bih da se približimo što je moguće više nivou pustinje pre no što se ulogorimo."
"Dovoljno je." Ona mu dade glavom znak da krenu.
On zastade za trenutak, a onda podiže balu, smesti je na pleća i okrenu se prema
grebenu.
Kada bismo samo imali suspenzore, pomisli Džesika. Bez po muke bismo skočili do
dole. Ali, možda suspenzore takođe treba izbegavati u otvorenoj pustinji. Nije
isključeno da i oni privlače crve, kao štitnici.
Naišli su na niz grebena, koji su se spuštali nadole i nestajali sa vidika, i
ugledali jednu pukotinu, čije su ivice bile ocrtane mesečevom senkom koja je
prodirala unutra.
Pol poče da se spušta, krećući se oprezno, ali i žurno, pošto je bilo očigledno
da mesečina neće još dugo potrajati. Vijugavo su išli nadole, ulazeći u svet sve
dubljih senki. Kruta kamena obličja uspinjala su se put zvezda oko njih. Širina
pukotine smanjila se na samo desetak metara na rubu tamnosive peščane strmine,
koja je oštro ponirala u tamu.
"Možemo li dole?" prošaputa Džesika.
"Mislim da možemo."
On oprezno opipa nogom površinu.
"Otklizaćemo se do dole", reče Pol. "Idem ja prvi. Pođi za mnom kad čuješ da sam
se zaustavio."
"Budi oprezan", reče ona.
On zakorači niz strminu i stade da klizi nizbrdo po mekoj površini, sve dok nije
stigao do gotovo ravnog terena od nabijenog peska. Mesto se nalazilo duboko
zapretano u kamenim zidovima.
Iza njega se začu zvuk peska koji se kliže. On pokuša da podigne pogled uz
strminu koja je bila u tami, ali gotovo ga zatrpa peščana kaskada. Ovaj suvi
pljusak potrajao je nekoliko trenutaka, a onda je sve ponovo utonulo u tišinu.
"Majko?" reče on.
Nije bilo odgovora.
"Majko?"
On odbaci balu i pohita uz strminu grabeći, kopajući, odbacujući pesak poput
ludaka. "Majko!" prodahta on ponovo. "Majko, gde si?"
Na njega se sruči nova kaskada peska, zatrpavši ga do pasa. Bilo mu je potrebno
nekoliko trenutaka da se iskobelja.
Prekrila ju je peščana lavina, pomisli on. Zatrpana je. Moram da budem staložen
i da pažljivo postupam. Neće se odmah ugušiti. Ući će u stanje bindu suspenzije
kako bi smanjila potrebe za kiseonikom. Zna da ću je iskopati.
Na benegeseritski način, kome ga je ona naučila, Pol najpre primiri mahnite
otkucaje srca, a zatim potpuno isprazni um od svih drugih utisaka, kako bi
poslednjih nekoliko minuta potpuno došlo do izražaja u njemu. Svaka kretnja i
mreškanje klizišta ponovili su mu se u pamćenju, odvijajući se osobenom
unutrašnjom dostojanstvenošću i usporenošću, koja je stajala nasuprot deliću
sekunde stvarnog vremena, potrebnog za dokučivanje sveukupnog sećanja.
Trenutak potom, Pol krenu iskosa uz strminu, ispipavajući oprezno, sve dok nije
pronašao zid pukotine, ispupčenu, oblu stenu. Počeo je da kopa, brižljivo
uklanjajući pesak, kako ne bi izazvao novo obrušavanje. A onda mu se pod rukom
nađe komad neke tkanine. On pođe za njim i uskoro otkri ruku. Blago je stao da
razgrće pesak oko nje, došao do ramena i konačno oslobodio lice.
"Čuješ li me?" prošaputa on.
Nije bilo odgovora.
Počeo je da kopa brže i oslobodio i drugo rame. Osećao je da joj je telo mlitavo
i opušteno, ali je ipak uspeo da napipa spore otkucaje srca.
Bindu suspenzija, reče on u sebi.
Uspeo je da joj očisti pesak do pojasa, zatim joj prebacio ruke preko svojih
ramena i stao da je izvlači, najpre polako, a zatim što je brže mogao, osećajući
kako pesak polako popušta iznad njega. Izvlačio ju je sve hitrije, dahćući od
napora i boreći se da očuva ravnotežu. Konačno je stao na čvrsto tlo pukotine,
podigavši majku na ramena, da bi se odmah potom dao u mahniti trk, pošto je
čitav peščani obronak stao da klizi nadole, uz bučni pisak, čiji su odjeci
pojačano odzvanjali niz kamene litice.
Zastao je na rubu pukotine, bacivši pogled prema uzdignutim dinama pustinje.
Zatim blago spusti majku na pesak i stade da mrmlja reči koje je trebalo da je
povrate iz ukočenosti.
Ona je dolazila k sebi polako, sve dublje udišući vazduh.
"Znala sam da ćeš me pronaći", prošaputa Džesika.
On se osvrnu prema pukotini. "Možda bi bilo bolje da nisam."
"Pole!"
"Izgubio sam balu", reče on. "Zatrpana je ispod stotinu tona peska... najmanje."
"Sve?"
"Rezerve vode, pustinjski šator - sve što je važno." On se potapša po džepu. "Tu
mi je još parakompas." Zatim opipa opasač. "Nož i dogled. Bar možemo dobro da
osmotrimo mesto gde ćemo umreti."
Tog trenutka sunce se podiže iznad obzorja negde na levoj strani, povrh ruba
pukotine. Boje se rasprsnuše po pesku otvorene pustinje. Hor ptica oglasi se
gromkim pojem iz skrovitih mesta u stenama.
Ali Džesika je imala oči samo za očaj na Polovom licu. Izabravši boju glasa
začinjenu primesom prezira, ona reče: "Jesmo li te tako naučili?"
"Zar ne shvataš?" upita on. "Sve što nam je neophodno da bismo opstali na ovom
mestu nalazi se pod onim brdom peska."
"Pronašao si mene", reče ona sada glasom koji je zvučao blago, uviđavno.
Pol čučnu pokraj nje.
Posle nekoliko trenutaka on podiže pogled uz pukotinu prema novoj strmini,
proučavajući je, ispitujući trošnost peska.
"Kada bismo mogli da imobilišemo malo područje te strmine, a zatim da iskopamo
rupu u pesku, došli bismo do bale. Voda bi nam u tome mnogo pomogla, ali nje
nemamo dovoljno ni za..." Pol najednom zaćuta, a onda izusti: "Pena."
Džesika ostade nepomična kako ne bi omela hiperfunkcionisanje sinovljevog uma.
Pol pogleda prema otvorenim dinama, tragajući istovremeno očima i nozdrvama;
kada je pronašao traženi pravac, upravio je pažnju na zatamnjeni potez peska pod
njima.
"Začin", reče on. "Njegov koncentrat je veoma alkalan. A ja imam parakompas.
Baterija mu je na bazi kiseline."
Džesika se uspravi uz stenu.
Pol ne obrati pažnju na majku, već skoči na noge i pohita niz nagib, očvrsnuo od
dejstva vetra, koji je vodio od ruba pukotine do nivoa pustinje.
Posmatrala ga je kako korača nepravilnim hodom: korak... pauza, korak-korak...
klizanje... pauza...
Nije postojala nikakva pravilnost u tome koja bi stavila do znanja nekom
pljačkaški nastrojenom crvu da se pustinjom kreće nešto strano.
Pol stiže do poteza sa začinom, zahvati izvesnu količinu u skut odore i vrati se
do pukotine. Izručio je začin na pesak pred Džesikom, čučnuo i počeo da
rastavlja parakompas, koristeći za to vrh noža. Najpre je odvojio prednji deo
kompasa. Zatim je skinuo opasač i rasprostro unutrašnje delove kompasa po njemu,
da bi najzad stigao do baterije. Onda je došao na red mehanizam sa brojčanikom i
pokazateljem, tako da je na kraju od instrumenta ostao samo šupalj metalni
okvir.
"Biće ti potrebna voda", reče Džesika.
Pol uze sabirnu cev sa vratnog dela pustinjskog odela, isisa iz nje puna usta
tečnosti i ispljunu je u šupalj metalni okvir.
Ako ne uspe, biće to bačena voda, pomisli Džesika. Ali, u tom slučaju biće
ionako svejedno.
Pomoću noža Pol otvori bateriju i izruči njene kristale u vodu. Napravila se
blaga pena, a zatim se talog slegao.
Džesika slučajno opazi kretnju iznad njih. Ona podiže pogled i spazi niz
sokolova duž ivice pukotine. Netremice su zurili u otvorenu vodu.
Velika Majko, pomisli ona. U stanju su da osete vodu čak i sa te udaljnosti!
Pol je vratio poklopac na parakompas, izostavivši dugme za ponovno stavljanje u
pogon, tako da je ostala rupica koja je vodila do tečnosti. Uzevši delimično
sklopljeni uređaj u jednu ruku i pregršt začina u drugu, Pol se uputi u
pukotinu, proučavajući pogledom oblik strmine. Odora mu se blago vijorila, pošto
je više nije držao opasač. Uspeo se komad puta uz strminu, izazivajući pojavu
peščanih potočića, kovitlaca prašine.
A onda zastade, usu malo začina u parakompas i promućka novu sadržinu kutije
uređaja.
Zelena pena stade da izbija iz rupe gde se nalazilo dugme za ponovno stavljanje
u pogon. Pol je upravi prema strmini, rasu tanak sloj po njoj, a onda poče da
odstranjuje pesak koji se nalazio ispod, imobilišući pri tom gornju plohu
dodatnim naslagama pene.
Džesika priđe do podnožja strmine i upita ga: "Mogu li da ti pomognem?"
"Popni se i kopaj", uzvrati on. "Moramo da prodremo do dubine od oko tri metra.
Nije mnogo daleko." Dok je to govorio, pena je prestala da ističe iz uređaja.
"Brzo", reče Pol. "Ne znam koliko će pena da drži pesak."
Džesika se uspela do Pola upravo u trenutku kada je on dodao novu količinu
začina u rupicu i promućkao kutiju parakompasa. Pena ponovo pokulja iz nje.
Dok je Pol nanosio novi sloj pene, Džesika je stala da rukama kopa rupu,
odbacujući pesak niz strminu. "Na kojoj dubini?" prodahta ona.
"Oko tri metra", reče on. "Mogu samo približno da odredim položaj. Možda ćemo
morati da proširujemo rupu." On koraknu u stranu, okliznuvši se o trošan pesak.
"Odbacuj iskopani pesak pozadi. Nemoj pravo dole."
Džesika ga posluša.
Kopanje rupe lagano je napredovalo, sve dok nisu stigli do nivoa površine
pustinje, ali još nije bilo ni traga od bale.
Zar sam pogrešio u proračunu, upita se Pol. Obuzela me je panika i zbog toga sam
negde pogrešio. Strah mi je ugrozio sposobnosti.
On zaviri u parakompas. Preostalo je manje od dve unce kiseline rastvorene u
vodi.
Džesika se ispravi u rupi i prevuče šakom prljavom od pene preko obraza. Pogled
joj se sretnu sa Polovim.
"Gornji deo", reče Pol. "Lagano sada." Dodao je novu količinu začina u kontejner
i osetio kako pena vri oko Džesikinih ruku dok je počinjala da pravi okomit rez
u gornjoj kosini rupe. Prilikom drugog zahvata šake joj naiđoše na nešto tvrdo.
Lagano, ona razgrnu pesak oko jednog remena sa plastičnom kopčom.
"Ne mrdaj više sa tim", reče Pol gotovo šapatom. "Nemamo više pene."
Džesika steže remen jednom rukom i podiže pogled prema sinu.
Pol odbaci prazan parakompas u pustinju i reče: "Pruži mi slobodnu ruku i
pažljivo me slušaj. Vući ću te u stranu i nadole. Nipošto ne ispuštaj remen.
Odozgo se neće sručiti mnogo peska. Nagib se stabilizovao. Jedino je važno da ti
zadržim ruku iznad peska. Čak i ako se rupa bude zatrpala, moći ću da te iskopam
i izvučem balu."
"Razumela sam", reče ona.
"Spremna?"
"Spremna." Ona čvršće obavi prste oko remena.
Uz snažan cimaj Pol izvuče majku do pola iz rupe, držeći joj glavu što je mogao
više kada je barijera pene popustila i pesak stao da kulja dole. Kada je lavina
prestala, Džesika je ostala zatrpana do pojasa; zbog kosine rupe, leva ruka i
rame još su joj bili pod peskom, a bradu joj je štitio nabor Polove odore. Rame
ju je žestoko bolelo od napora kome je bilo izloženo.
"Još držim remen", reče ona.
Lagano, Pol zavuče ruku u pesak pokraj majke i pronađe remen. "Zajedno", reče
on. "Postojano i ravnomerno vučenje. Ne smemo ga prekinuti."
Pesak se neprekidno slivao dok su se upirali da razgrnu balu. Kada su sasvim
oslobodili remen, Pol zastade i najpre izvuče majku iz peska. Zatim, udruženim
snagama, konačno iščupaše balu iz stupice u kojoj je ležala zapretana.
Nekoliko trenutaka potom, stajali su na čvrstom dnu pukotine, držeći među sobom
dragoceni ranac.
Pol pogleda majku. Lice joj je bilo umrljano od pene, baš kao i odora. Pesak se
nahvatao na mestima gde se pena osušila. Ličila je na metu za gađanje lopticama
od vlažnog, zelenog peska.
"Sva si musava", reče on.
"Ni ti ne izgledaš mnogo lepše", uzvrati ona.
Oboje se nasmejaše, a zatim zamukoše.
"Nije trebalo da dođe do cele stvari", reče Pol. "Ja sam bio neoprezan."
Ona slegnu ramenima, osećajući kako joj zgrudvani pesak otpada sa odore.
"Postaviću šator", reče on. "Svuci tu odoru i dobro je istresi." On se okrenu i
uze balu.
Džesika klimnu glavom, osetivši se najednom odveć umornom da bi bilo šta
odgovorila.
"Postoje rupe od kočeva u steni", reče Pol. "Neko je već ranije ovde podizao
bivak."
A što da ne?, pomisli ona, čisteći odoru. Mesto je bilo sasvim prikladno -
duboko u kamenim nedrima, a naspram drugog grebena, udaljenog oko četiri
kilometra - na popriličnoj visini iznad pustinje, tako da nije postojala
opasnost od crva, ali i dovoljno blizu za lako spuštanje pre prelaska.
Ona se okrenu i vide da je Pol postavio šator; rebrasta kupola već se stopila sa
kamenim zidovima pukotine. Pol prođe pokraj majke, podigavši dogled. Brzim
pokretom podesio je unutrašnji pritisak naprave, doveo u žižu uljana sočiva i
bacio pogled prema drugom grebenu, koji se uzdizao zlatnožut spram jutarnjeg
svetla preko otvorenog peska.
Džesika ga je posmatrala dok je proučavao pogledom apokaliptični predeo,
zavirujući u peščane reke i kanjone.
"Postoji neko rastinje tamo", reče joj on.
Džesika pronađe rezervni dogled u bali pokraj šatora i priđe Polu.
"Tamo", reče on, držeći dogled jednom rukom, a pokazujući drugom.
Ona pogleda u tom pravcu.
"Saguaro", reče ona. "Kržljava biljka."
"Možda ima ljudi u blizini", reče Pol.
"Nije isključeno da su to samo ostaci botaničke ogledne stanice", uzvrati ona.
"Ona je prilično južno u pustinji", odgovori on. Zatim spusti dogled, počeša se
ispod filterske pregrade i pomisli na neuobičajenu suvoću i ispucalost usana,
osetivši prašnjav ukus žeđi u ustima. "Pre mi liči na slobodnjačko mesto", reče
on.
"Jesi li siguran da će Slobodnjaci biti prijateljski nastrojeni?" upita ga ona.
"Kines nam je obećao njihovu pomoć."
Ali, narod pustinje obuzet je očajanjem, pomisli ona. I mene danas obuzima isto
osećanje. A očajnici bi mogli da nas poubijaju zbog vode.
Ona zaklopi oči i, kao protivtežu pustoši koja ju je okružavala, prizva u
mislima jedan prizor sa Kaladana. Setila se jednog putovanja na koje su Vojvoda
Leto i ona pošli pre Polovog rođenja. Leteli su iznad južnih džungli, povrh
bučnih stepskih prostranstava i pirinčanih polja u deltama. Videli su mravolike
kolone u zelenom rastinju - čete ljudi koji nose svoj tovar na suspenzorskim
podupiračima pričvršćenim za ramena. A na morskim prostranstvima stajale su bele
latice trimaranskih jedara.
Sad je sve to nestalo.
Džesika otvori oči i ponovo se zagleda u stvarnost pustinje; unaokolo je vladala
tišina, a toplota predstojećeg dana polako je rasla. Neumorni vragovi vrućine
već su počeli da nagone vazduh da podrhtava povrh otvorenog peska. Pročelje
naspramnog grebena sve više je ličilo na stvar viđenu kroz nepravilno staklo.
Peščani odron za trenutak je prevukao zastor preko otvorenog kraja pukotine.
Padao je uz pisak, raspršivan naletima jutarnjeg povetarca i lepetom krila
sokolova, koji su stali da uzleću sa vrha stene. Kada je odron prestao, ona je
još čula njegov piskutav zvuk. A kada se pisak pojačao, shvatila je da to nije
odjek odrona; ko je jednom čuo taj zvuk, nikada ga više nije mogao pobrkati sa
nekim drugim.
"Crv", prošaputa Pol.
Došao je sa desne strane; nastup mu se odlikovao svojevrsnom nehajnom
veličanstvenošću, koja se nije mogla prenebreći. Izvijena prokop-humka peska
koja je sekla dinu u njihovom vidnom polju. Humka je bila podignuta prednjim
delom, raspršujući pesak unaokolo, slično pramčanom talasu u vodi. A onda je
čudovište nestalo, pošto je najednom skrenulo levo i izgubilo se iz vidika.
Zvuk je postajao sve prigušeniji, da bi konačno zamro.
"Video sam svemirske fregate koje su bile manje", prošaputa Pol.
Ona klimnu glavom, i dalje zureći preko pustinje. Na mestu gde je crv prošao
ostao je uznemirujući procep. Trag se pružao unedogled pred njima, a činilo im
se da mogu da ga vide i ispod mesta gde je zašao za obzorje.
"Kada se budemo odmorili", reče Džesika, "nastavićemo tvoje lekcije."
Obuzdavši iznenadnu plimu srdžbe, on reče: "Majko, zar ne misliš da bismo mogli
i bez..."
"Danas te je obuzela panika", prekide ga ona. "Ti možda poznaješ svoj um i bindu
nervno ustrojstvo bolje nego ja, ali još mnogo imaš da naučiš o telesnoj prana
muskulaturi. Telo ponekad čini izvesne stvari samo od sebe, Pole, a ja bih
želela da te podučim u tome. Moraš da stekneš sposobnost da upravljaš svakim
mišićem, svakim vlaknom svog tela. Najpre ćemo razmotriti ruke. Počećemo sa
mišićima prstiju, tetivama dlana i osetljivošću jabučica." Ona se okrenu. "Hodi
u šator sada."
On opruži prste leve ruke, posmatrajući je kako se provlači kroz steznički
ventil; znao je da je ne može odvratiti od tog nauma... da mora popustiti.
Ma šta da mi je učinjeno, bio sam deo toga, pomisli on.
Ponovo razmatranje ruku!
On pogleda vlastitu šaku. Kako je samo neprilično izgledala u poređenju sa
jednim takvim stvorenjem kao što je crv.
6.
Došli smo sa Kaladana - rajskog sveta za naš oblik života. Na Kaladanu nije bilo
nikakve potrebe da se sazdaje fizički raj ili raj uma - pošto je to već
postojalo svuda oko nas. A cena koju smo platili bila je ista ona koju su ljudi
odvajkada plaćali za sticanje raja u ovom životu - omekšali smo, izgubili
oštrinu.
Iz 'Razgovora sa Muad'Dibom' princeze Irulan
"Ti si, dakle, veliki Gurni Halek", reče čovek.
Stojeći u okrugloj pećinskoj prostoriji, Halek je oštro motrio krijumčara, koji
je sedeo za metalnim stolom. Čovek je nosio slobodnjačku odoru i imao je
otvorenoplave oči, što je ukazivalo na vanarakijske sastojke u njegovoj ishrani.
Prostorija je predstavljala vernu kopiju kontrolnog centra zapovednika svemirske
fregate: duž lučnog zida, koji je zaklapao ugao od trideset stepeni, stajali su
komunikacioni uređaji i video-ekrani, zajedno sa daljinskim manipulatorima i
komandama za akltiviranje naoružanja; čak je i sto izgledao kao da je izrastao
iz zida - kao da je deo bočne strane luka.
"Ja sam Staban Tuek, sin Esmara Tueka", reče krijumčar.
"Onda si ti čovek kome dugujem zahvalnost za pomoć koju smo dobili", uzvrati
Halek.
"Ah-h-h, zahvalnost", reče krijumčar. "Sedi."
Pokraj ekrana iz zida iziđe okruglo sedište, tipično za svemirske brodove, i
Halek se, ispustivši vazduh, zavali u njega, osetivši najednom koliko je umoran.
Iz ovog položaja video je svoj odraz u tamnoj površini pokraj krijumčara i odmah
se namrgodio čim je opazio nesumnjive znake iscrpljenosti na grubom licu.
Ožiljak od inkvajna duž vilice zgrčio se uporedo sa grimasom nezadovoljstva.
Halek odvrati pogled od vlastitog odraza i ponovo osmotri Tueka. Sada je uspeo
da razabere porodičnu sličnost u liku krijumčara - očeve guste, nadnete obrve,
kamene površi obraza i nos.
"Tvoji ljudi mi rekoše da ti je otac mrtav, da su ga ubili Harkoneni", reče
Halek.
"Harkoneni ili izdajnik među tvojim ljudima", uzvrati Tuek.
Ljutnja nadjača deo Halekovog umora. On se uspravi i reče: "Znaš li ko je
izdajnik?"
"Tufir Havat sumnja na gospu Džesiku."
"Ah-h-h, benegeseritska čarobnica... možda. Ali, Havat je sada zarobljenik
Harkonena."
"Čuo sam." Halek duboko udahnu vazduh. "Izgleda da nam predstoji još ubijanja."
"Ničim nećemo svratiti pažnju na nas", reče Tuek.
Halek se ukruti. "Ali..."
"Ti i tvoji ljudi koje smo spasli dobrodošli ste u utočište među nas", reče
Tuek. "Govoriš o zahvalnosti. Vrlo dobro; dobićeš priliku da nam se odužiš. Kod
nas će uvek biti posla za dobre ljude. Međutim, svršićemo sa vama po kratkom
postupku, ukoliko bilo šta javno preduzmete protiv Harkonena."
"Ali, oni su ti ubili oca, čoveče!"
"Možda. Čak i da je tako, reći ću ti šta je moj otac odgovarao onima koji delaju
bez razmišljanja: 'Kamen je težak i pesak je težak; ali gnev budale ubedljivo je
najteži.'"
"Nemaš, dakle, nameru ništa da preduzimaš?" ljutito upita Halek.
"Nisam to rekao. Samo sam kazao da ćemo zaštititi naš ugovor sa Esnafom. Esnaf
nam nalaže da igramo obazrivu igru. Postoje i drugi načini da se uništi
neprijatelj."
"Ah-h-h-h."
"Stvarno ah. Ako želite da se date u potragu za čarobnicom, samo izvolite. Ali
upozoravam vas da je verovatno već kasno... Uostalom, sumnjamo da je ona osoba
koju tražite."
"Havat retko greši."
"Dopustio je da padne Harkonenima u ruke."
"Misliš li da je on izdajnik?"
Tuek slegnu ramenima. "To sad nije važno. Smatramo da je čarobnica mrtva.
Odnosno, tako bar veruju Harkoneni."
"Izgleda da ste dobro obavešteni o Harkonenima."
"Nagoveštaji i migovi... glasine i govorkanja."
"Nas je sedamdeset četvorica", reče Halek. "Ako ozbiljno želite da vam se
priključimo, onda ste sigurno uvereni da je Vojvoda mrtav."
"Leš mu je viđen."
"A dečak - mladi gospodar Pol?" upita Halek, pokušavši uzaludno da proguta
pljuvačku kroz suvo grlo.
"Prema poslednjoj vesti koju smo dobili, izgubljen je zajedno sa majkom u
pustinjskoj oluji. Verovatno im nikada ni kosti neće biti pronađene."
"Čarobnica je, dakle, mrtva... svi su mrtvi."
Tuek klimnu glavom. "A Zver Raban, kako kažu, ponovo će se domoći moći ovde na
Dini."
"Grof Raban od Lankiveila?"
"Da."
Haleku je bilo potrebno nekoliko trenutaka da obuzda talas srdžbe koji je
zapretio da ga preplavi. Kada je konačno progovorio, glas mu je bio dahtav "Imam
ja neke lične račune da sredim sa Rabanom. Moram da mu vratim dug za živote
članova moje porodice..." on protrlja ožiljak duž vilice, "...kao i za ovo..."
"Ne stavlja se sve na kocku da bi se računi sredili pre pravog vremena", uzvrati
Tuek. Zatim se namrgodi, opazivši igru mišića duž Halekove vilice, odsutan
pogled u očima.
"Znam... znam." Halek duboko udahnu vazduh.
"Ti i tvoji ljudi možete da odradite za odlazak sa Arakisa tako što ćete stupiti
kod nas u službu. Ima mnogo mesta gde..."
"Oslobađam svoje ljude svake obaveze prema meni; neka izaberu prema svom
nahođenju. Pošto je Raban ovde - ja ostajem."
"Nisam siguran da to želimo, sve dok si u ovakvom raspoloženju."
Halek osmotri krijumčara. "Sumnjaš u moju reč?"
"Ne-e-e..."
"Izbavio si me od Harkonena. Razlog zbog koga sam se zarekao na vernost Vojvodi
Letou nije bio veći. Ostaću na Arakisu - sa vama... ili sa Slobodnjacima."
"Bez obzira na to da li je neka misao izgovorena ili ne, ona predstavlja
stvarnost i poseduje moć", uzvrati Tuek. "Možda ćeš među Harkonenima ustanoviti
da je linija koja razdvaja život od smrti odveć oštra i brza."
Halek za trenutak zaklopi oči, osećajući kako ga umor slama. "Gde je Gospod koji
nas vodi kroz ovu zemlju pustinja i provalija?" promrmlja on.
"Ne budi brzoplet i kucnuće čas tvoje osvete", reče Tuek. "Brzina je oruđe
Šaitana. Obuzdaj tugu - naći ćemo ti neku razonodu zauzvrat; postoje tri stvari
koje gode srcu - voda, zelena trava i lepota žene."
Halek otvori oči. "Više bi mi se dopalo da krv Rabana Harkonena poteče oko mojih
nogu." On pogleda Tueka. "Misliš li da će taj čas kucnuti?"
"Nemam ja mnogo veze sa tim kako ćeš ti dočekati sutra, Gurni Haleče. Jedino ti
mogu pomoći kad je danas u pitanju."
"Onda ću prihvatiti pomoć i ostaću do onoga dana kada mi budeš kazao da osvetim
tvog oca i sve ostale koji..."
"Slušaj me dobro, borče", prekide ga Tuek. On se naže preko stola tako da su mu
ramena došla na isti nivo sa ušima, a u očima se pojavio sjaj. Krijumčarevo lice
najednom je steklo izgled stene nagrižene zubom vremena. "Vodu mog oca - ja ću
je se sam domoći, vlastitom oštricom."
Halek uzvrati Tueku pogled. U tom trenutku krijumčar ga je podsetio na Vojvodu
Letoa; vođa ljudi, hrabar, siguran u svoj položaj i smer kojim je odlučio da
ide. Ličio je na Vojvodu... pre Arakisa.
"Želiš li moju oštricu uza se?" upita Halek.
Tuek se zavali natrag u stolicu, opusti i nastavi bez reči da posmatra Haleka.
"Misliš li da sam ja borac?" upita Halek.
"Ti si jedini od Vojvodinih oficira kome je pošlo za rukom da pobegne", reče
Tuek. "Neprijatelj vam je bio premoćniji, ali si ipak izišao na kraj sa njim...
Porazio si ga onako kako mi savlađujemo Arakis."
"A?"
"Nije nam lako ovde, Gurni Haleče", reče Tuek. "Arakis je naš neprijatelj."
"A neprijatelja treba napadati jednog po jednog, zar ne?"
"Tako je."
"Je li to metod Slobodnjaka?"
"Možda."
"Kazao si da bi mi život kod Slobodnjaka možda izgledao pretežak. Da li je to
zbog toga što oni žive u pustinji, na otvorenom?"
"Ko zna gde Slobodnjaci žive? Za nas je Centralna Zaravan ničija zemlja. Ali,
hteo bih sada da porazgovaramo o..."
"Čuo sam da Esnaf retko zalazi sa svojim teretnjacima u pustinju", reče Halek.
"A šuška se i da se tu i tamo može videti malo zelenila, samo ako znaš gde da
potražiš."
"Šuškanja!" prezrivo odbrusi Tuek. "Hoćeš li da izabereš sada između mene i
Slobodnjaka? I mi imamo mere bezbednosti, naš sieč izdubljen u steni, skrovite
bazene. Živimo životom civilizovanih ljudi. Slobodnjaci predstavljaju samo
dronjave razbojnike koje mi koristimo kao lovce na začin."
"Ali oni su kadri da ubijaju Harkonene."
"A hoćeš li da znaš šta dobijaju zauzvrat? Još ih progone kao životinje - i to
laserskim pištoljima, budući da nemaju štitnike. Polako ih istrebljuju. Zašto?
Baš zato što ubijaju Harkonene."
"Jesu li stvarno ubijali Harkonene?" upita Halek.
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Zar nisu čuo da su među Harkonenima bili i Sardaukari?"
"Opet samo glasine."
"Ali pogrom - to nije svojstveno Harkonenima. Pogrom je traćenje..."
"Verujem u ono što vidim sopstvenim očima", reče Tuek. "Izaberi najzad, borče.
Ja ili Slobodnjaci. Obećaću ti utočište i priliku da se domogneš krvi za kojom
obojica žudimo. Možeš se pouzdati u to. Slobodnjaci će ti ponuditi samo život
progonjene životinje."
Halek poče da okleva, osećajući mudrost i naklonost u Tuekovim rečima, ali i
uznemiren zbog nečeg što nije umeo da objasni.
"Imaj poverenja u vlastite sposobnosti", reče mu Tuek. "Čije su ti odlike
omogućile da prebrodiš sve dosadašnje bitke? Tvoje vlastite! Odluči, dakle!"
"Da, tako je", složi se Halek. "A Vojvoda i njegov sin su mrtvi?"
"Harkoneni veruju u to. A kada su ovakve stvari u pitanju, ja držim do mišljenja
Harkonena." Na uglovima Tuekovih usana zatitra kratkotrajno cerenje. "Doduše, to
je jedina prilika kada držim do toga."
"Dobro, u redu", reče Halek. On ispruži desnu ruku sa dlanom okrenutim nagore i
palcem zgrčenim na njemu, što je predstavljalo tradicionalan gest zakletve.
"Dajem ti svoj mač."
"Prihvatam ga."
"Želiš li da ubedim svoje ljude?"
"Zar bi im dopustio da sami odluče?"
"Do sada su me sledili, ali većina njih rođena je na Kaladanu. Arakis nije ono
što su očekivali da će biti. Ovde su izgubili sve drugo, izuzev vlastitih
života. Stvarno bi bilo bolje da sada sami odluče."
"Ne bi valjalo da se sada povučeš", reče Tuek. "Sam kažeš da su te do sada
sledili."
"Potrebni su ti, u tome je stvar, zar ne?"
"Uvek će se naći posao za iskusne borce... u ovim vremenima naročito."
"Prihvatio si moj mač. Hoćeš li da ubedim ostale?"
"Mislim da će se povesti za tvojim primerom, Gurni Haleče."
"Nadajmo se."
"Tako je."
"Mogu, dakle, sam da odlučim u toj stvari?"
"Odluči sam."
Halek ustade iz okruglog sedišta, začuđen količinom preostale snage koju je
morao da uloži u taj jednostavan napor. "Najpre bih želeo da ih dobro smestim",
reče on.
"Porazgovaraj sa mojim intendantom o tome", reče Tuek. "Zove se Drisk. Kaži mu
da sam naredio da ti se daju sve povlastice. Uskoro ću ti se pridružiti. Moram
prethodno da vidim kako stoje stvari sa otpremanjem začina, koje se upravo
obavlja."
"Sreća svuda stigne", reče Halek.
"Svuda", uzvrati Tuek. "Revolucije su retka prilika u našem poslu."
Halek klimnu glavom; u trenutku kada su se automatska vrata otvorila pokraj
njega, začuo je prigušeno zujanje i osetio kratkotrajno vazdušno kretanje.
Okrenuo se i izišao iz prostorije.
Obreo se u većnici, kroz koju su njega i njegove ljude doveli Tuekovi pomoćnici.
Bila je to dugačka, prilično uska sala, izdubljena u živoj steni; glatki zidovi
ukazivali su da su pri ovom poslu korišćeni plameni sekači. Plafon se nalazio
dovoljno visoko da predstavlja prirodni nastavak potporne zakrivljenosti glavnog
masiva stene, kao i da omogući cirkulaciju vazduha. Duž zidova stajale su police
i ormani sa oružjem.
Halek najpre primeti, ne bez ponosa, da su oni njegovi ljudi, koji su za to bili
u stanju, još stajali - za njih nije bilo odmora u iznurenosti i porazu. Lekari
krijumčara kretali su se među njima, vidajući ranjenike. Teži slučajevi, koji su
zahtevali nosila, bili su skupljeni na jednom mestu sa leve strane; uz svakog od
ovih ranjenika nalazio se po jedan zdrav saborac.
Atreidska obuka - Mi vodimo računa o našima - u ljudima je još postojalo jezgro
žive stene, primeti Halek.
Jedan od njegovih oficira istupi napred, vadeći iz futrole Halekov devetostruni
baliset. Čovek propisno salutira i reče: "Ser, lekari kažu da nema nade za
Matajia. Ovde nemaju banke kostiju i organa - samo instrumente poljske bolnice.
Mataji neće još dugo, tako da vas je nešto zamolio."
"Šta?"
Oficir pruži baliset. "Mataji moli da se oprosti uz pesmu, ser. Kaže da vi znate
koja se njemu sviđa... često vas je molio da mu je pevate." Oficir proguta
pljuvačku. "Naslov joj je 'Moja žena', ser. Ako biste..."
"Znam." Halek uze baliset i izvadi višestruku trzalicu iz ležišta u telu
instrumenta. Prešao je rukom blago preko žica, primetivši da ih je neko već
naštimovao. Oči su ga pekle, ali on je odagnao umor iz misli i krenuo napred,
prebirajući po strunama i nastojeći da se nehajno osmehuje.
Nekoliko njegovih ljudi i jedan krijumčarski lekar stajali su nagnuti iznad
jednih nosila. Jedan čovek poče da pevuši kada im je Halek pristupio, lako
uhvativši poznati ritam:
Moja žena stoji kraj prozora,
oble linije spram četvrtastog stakla.
Podiže ruke... povija se... priklanja
sunčevom smiraju, crvenom i zlatnom -
Hodi kod mene...
Hodi kod mene, devojko toplih ruku.
Za mene...
Za mene, devojko toplih ruku.

Pevač zaćuta, podiže previjenu ruku i zaklopi oči čoveku na nosilima.

Halek prevuče poslednji put po strunama baliseta, pomislivši pri tom: Sada nas
je sedamdeset trojica.
7.
Mnogi ljudi teško mogu da shvate porodični život u Carskom haremu, ali pokušaću
da vam dočaram izvesnu predstavu o njemu. Čini mi se da je moj otac imao samo
jednog pravog prijatelja. Bio je to grof Hasimir Fenring, genetski evnuh i jedan
od najopakijih boraca carstva. Kočoperan i ružan oniži čovek, grof je jednog
dana doveo mome ocu novu robinju-naložnicu i majka me je poslala da uhodim
zbivanja oko nje. Svi smo mi, lične zaštite radi, uhodili oca. Jedna robinja-
naložnica, koju je moj otac dobio na osnovu dogovora između Bene Geserita i
Esnafa, nije mogla, razume se, da donese na svet carskog naslednika, ali su i u
takvim prilikama spletke ipak bile neizbežne i nimalo prijatne. Majka, sestra i
ja postale smo veoma vične izvrdavanju tananih oruđa smrti. Možda je to užasno
reći, ali uopšte nisam sigurna da je otac imao čiste ruke u svim tim pokušajima.
Carska Porodica nije kao ostale porodice. Stigla je, dakle, nova robinja-
naložnica, riđokosa kao i moj otac, vitka i ljupka. Imala je mišiće igračice, a
u obuku joj je nesumnjivo bilo uključeno i neuro-zavođenje. Otac ju je dugo
posmatrao kada su je izložili nagu pred njim, a onda je konačno rekao: 'Odveć je
lepa. Sačuvaćemo je za poklon.' Ne možete ni da naslutite kakvu je zapanjenost
ova odluka izazvala u Carskom Haremu. Lukavost i samokontrola bile su, uostalom,
najpogubnije pretnje po sve nas.
'U očevoj kući' princeze Irulan
Pol je izišao iz pustinjskog šatora u pozno popodne. Pukotina gde je podigao
bivak nalazila se sada u dubokoj senci. On baci pogled preko otvorenog peska u
pravcu udaljenog grebena, zapitavši se da li da probudi majku, koja je još
spavala u šatoru.
Nabori dina pružali su se unedogled oko njihovog skloništa. Na suprotnoj strani
od zalaska sunca, ova peščana uzvišenja bacala su guste senke, čija se tmastost
nije mogla razlikovati od noći.
Sve je bilo tako ravno.
Um mu je potražio nešto visoko u domenu prostranog vidokruga. Ali, nije bilo
ničeg što bi štrčalo iz pregrejanog vazduha i nadvišavalo obzorje - nikakvog
cveta ili rastinja po čijem bi se lelujanju opazio dah lahora... samo dine i taj
udaljeni greben pod nebeskom kapom spržene srebrnaste plaveti.
Šta ako se preko ne nalazi napuštena ogledna stanica?, upita se on. Šta ako nema
ni Slobodnjaka? Šta ako su biljke koje smo videli izrasle slučajno?
Džesika se probudi u šatoru, okrenu se na leđa i baci pogled postrance, kroz
providni zid, prema Polu. Stajao joj je okrenut leđima, a nešto u njegovom
držanju podsetilo ju je na Vojvodu. Osetivši kako plima bola navire u njoj, ona
se okrenu na drugu stranu.
Posle nekog vremena je ustala, doterala pustinjsko odelo, osvežila se vodom iz
šatorske sabirnice, protegnuvši se da bi odagnala san iz mišića i udova.
Pol joj se obrati, ne okrenuvši se: "Dopada mi se spokoj koji vlada unaokolo."
Kako se samo um prilagođava okolini, pomisli ona, a onda se priseti pravila Bene
Geserita: Pod dejstvom stresa, um može da skrene u oba pravca: ka pozitivnom ili
ka negativnom, da bude uključen ili isključen. Razmišljaj o tome kao o spektru
čije su krajnje tačke nesvesnost na negativnom kraju i hipersvesnost na
pozitivnom. Smer kome će se um prikloniti pod uticajem stresa veoma zavisi od
obuke.
"Život bi ovde mogao da bude dobar", reče Pol.
Ona pokuša da vidi pustinju njegovim očima, nastojeći da obuhvati tim pogledom
sve tegobe sa kojima se ova planeta srodila; na um joj padoše tog trenutka
raznolike moguće budućnosti koje je Pol dokučio. Čovek može biti sam ovde,
pomisli ona, bez bojazni da će neko naići s leđa, bez bojazni od lovaca.
Ona priđe Polu, podiže dvogled, podesi uljana sočiva i stade da proučava
pogledom stenovitu izbočinu naspram njih. Da, saguaro u procepima, kao i drugo
bodljasto rastinje... busen niske trave, žuto-zelene boje u senci.
"Srušiću bivak", reče Pol.
Džesika klimnu glavom, a zatim ode do ruba pukotine, odakle joj se pružao široki
vidik na pustinju, i upravi dvogled na levu stranu. Soni pan belasao se u tom
pravcu, zamrljan žutim prelivima po rubovima - polje beline na mestu gde je
belina značila smrt. Ali, pan je ukazivao na nešto drugo: voda. Nekada je voda
tekla preko te bleštave beline. Ona spusti dvogled, podesi burnus i stade
nekoliko trenutaka da osluškuje zvuke Polovog kretanja.
Sunce se spustilo niže. Senke se izdužiše preko sonog pana. Pruge živih boja
rasprostreše se po obzorju gde je sunce zalazilo. Prelivi počeše da poniru u
prste tame, ispipavajući pesak. A onda senke stadoše da se zgušnjavaju i
zatamnjuju, sve dok se konačno gusti pokrov noći nije spustio na pustinju.
Zvezde!
Ona podiže pogled prema njima, osetivši istovremeno Polove kretnje dok joj je
prilazio. Pustinjska noć kao da je hrlila nagore, posežući prema zvezdama.
Težina dana je jenjavala. Struja lahora za trenutak joj pređe preko lica.
"Prvi mesec uskoro će izići", reče Pol. "Spremio sam stvari u balu i postavio
udarač."
Mogli bismo nepovratno da budemo izgubljeni u ovom paklu, pomisli ona, a da niko
ne zna.
Noćni vetar poče da nosi zrnca peska, koja su blago udarala u lice, donoseći
miris cimeta: pljusak nosnih nadražaja u tami.
"Osećaš li?" upita je Pol.
"Čak kroz filter", uzvrati Džesika. "Miris je veoma gust i bogat. Ali, da li će
nam doneti vodu?" Ona pokaza preko bazena. "Ne vidim nikakvu veštačku svetlost
tamo."
"Slobodnjaci bi bili skriveni u sieču, u unutrašnjosti stena", reče on.
Srebrni srp izroni povrh obzorja sa njihove desne strane: prvi mesec. Jasno se
mogao razabrati; na licu mu se videlo ravno ustrojstvo ljudske šake. Džesika
poče da osmatra srebrnu belinu peska obasjanu mesečinom.
"Postavio sam udarač u najdubljem delu pukotine", reče Pol. "Kad mu upalim
fitilj, imaćemo na raspolaganju oko trideset minuta."
"Trideset minuta?"
"Pre no što počne da doziva... crva."
"Oh. Dobro, spremna sam."
On se okrenu i ona začu kako se vraća u nedra pukotine.
Noć je tunel, pomisli ona, rupa u sutrašnjici... ako uopšte budemo imali
sutrašnjicu. Ona odmahnu glavom. Zašto sam tako morbidna? Zar me nisu naučili
boljem držanju?
Pol se vrati, podiže balu i spusti se do prve dine; tu zastade i sačeka da ga
majka stigne. Čuo je njene meke korake i zvuk krutog curenja sitnih zrna - tajni
jezik pustinje, kojim se ona brani od ostalog sveta.
"Ne smemo da idemo pravilnim, ritmičnim korakom", reče Pol, prizvavši u mislima
spomen na čoveka koji korača po pesku... sećanje istovremeno proročko i pravo.
"Posmatraj mene kako to činim", reče joj on. "Na taj način Slobodnjaci idu
pustinjom."
On stupi na stranu dine okrenutu prema vetru i stade da ide njenom zakrivljenom
ivicom, koračajući izvan svakog ritma.
Džesika ga je pomno posmatrala dok je napravio desetak koračaja, a zatim krenu
za njim, oponašajući ga. Bio joj je jasan smisao cele stvari: moraju da
proizvode zvuk sličan prirodnom pomeranju peska... sličan vetru. Ali, mišići su
se bunili protiv ovog neprirodnog, aritmičnog tempa: korak... vučenje noge...
vučenje noge... korak... korak... pauza... vučenje noge... korak...
Vreme je proticalo oko njih, ali pročelje naspramne stene kao da se uopšte nije
približavalo, dok je ono iza njih ostajalo podjednako visoko.
"Tup! Tup! Tup! Tup!"
Bubnjanje je započelo iz grebena sa koga su krenuli. "Udarač", prodahta Pol.
Dobovanje se nastavljalo, a njima je bilo sve teže da ne hvataju njegov pravilan
ritam.
"Tup... tup... tup... tup..."
Kretali su se kroz peščanu zdelu, obasjanu mesečinom, koju su ispunjavali
jednolični, tupi udarci. Gore i dole preko oblih dina: korak... vučenje noge...
pauza... korak... pauza... korak...
A sve vreme uši su im pomno osluškivale ne bi li razabrale onaj osobeni šum.
Kada se najzad pojavio, u početku je bio tako tih da ga nisu mogli razlikovati
od zvuka svog nepravilnog koračanja. Ali, polako se pojačavao... pojačavao...
dolazeći sa zapada.
"Tup... tup... tup... tup...", bubnjao je udarač.
Šum se sada jasno razlegao kroz noć iza njih. Okrenuše glave u hodu i ugledaše
humku crva u punom kretanju.
"Idi napred", prošaputa Pol. "Ne osvrći se."
Reski zvuk oslobođene siline razleže se sa stenovite senke iz koje su krenuli. A
onda usledi lavina buke.
"Samo napred", ponovi Pol.
Opazio je da su stigli do jedne fiktivne tačke na putu, odakle su oba kamena
pročelja - ono iza i ono ispred - izgledala podjednako udaljena.
A u pozadini, gromovito, mahnito komadanje stena i dalje je odjekivalo u noći.
Nastavili su da koračaju napred... napred... napred... Bol koji su osećali u
mišićima pretvorio se u osobeno mehaničko svojstvo, koje kao da ih je skroz
prožimalo; no, Pol je već opažao kako se greben pred njima povećava.
Džesika se kretala kroz potpunu unutrašnju prazninu, svesna da je još drži
jedino snaga volje. Suvoća u ustima ju je pekla, ali su zato zvuci iza nje
odagnavali svaku nadu u eventualno zaustavljanje da bi ispila koji gutljaj iz
sabirnice u pustinjskom odelu.
"Tup... tup..."
Mahnita silina ponovo grunu sa udaljenog grebena nadjačavši bubnjanje.
Tišina.
"Brže", prošapta Pol.
Ona klimnu glavom, svesna da on to ne može da vidi; učinila je to ipak da bi
samoj sebi stavila do znanja da je neophodno zatražiti od mišića poslednje atome
snage, iako su se oni već nalazili na granici svojih moći... usled ovog
neprirodnog koračanja...
Kameno ostrvo bezbednosti pred njima uspinjalo se prema zvezdama i Pol primeti
glatku peščanu zaravan koja se pružala oko podnožja grebena. On stupi na nju;
istog časa posrnu od umora i instinktivno ispruži nogu napred kako ne bi pao.
Zvonki tutanj zaori se u pesku oko njega.
Pol odskoči dva koraka u stranu.
"Bum! Bum!"
"Peščani bubnjevi!" prodahta Džesika.
Pol povrati ravnotežu, a onda pređe brzim pogledom po pesku koji se pružao pred
njima: do kamenog ostrva nije ih delilo više od dve stotine metara.
A onda iza sebe začuše šum - sličan zvuku vetra, priobalnom talasanju na svetu
gde nije bilo vode. "Trči!" povika Džesika. "Trči, Pole!"
I oni potrčaše.
Bubnjanje stade da im gromko odjekuje pod nogama. A onda pretrčaše preko zvučne
zone i obreše se na šljunkovitom tlu. Trčanje je neko vreme predstavljalo
olakšanje za mišiće, koji su ih boleli od neobičnog, aritmičnog napora. Najzad
su ponovo došli u priliku da preduzmu jednu dobru poznatu akciju. Akciju punu
pravilnog ritma. Ali, pesak i šljunak otežavali su im hod. A šumno približavanje
crva predstavljalo je olujni zvuk koji je rastao odasvud oko njih.
Džesika posrnu na kolena. Jedino je bila u stanju da misli na umor, zvuk i užas.
Pol je podiže.
Potrčaše ponovo, držeći se za ruke.
Tanak stub pojavi se u pesku pred njima. Oni prođoše pored njega, a onda
ugledaše još jedan.
Džesikin um nije uspeo da registruje stubove sve dok nisu promakli pokraj njih.
Naišli su na još jedan - vetrom obrađena površina iznikla je iz jedne pukotine u
steni.
Pa na još jedan.
Stena!
Osetila ju je pod nogama; od dodira sa čvrstom površinom korak joj je najednom
postao lakši.
Duboka pukotina bacala je svoju okomitu senku u greben pred njima. Oni pojuriše
ka njoj i uleteše u usku jamu.
Iza njih prestade zvuk crvovog kretanja.
Džesika i Pol se okrenuše i baciše pogled prema pustinji.
Na mestu gde su počinjale dine, možda pedesetak metara od podnožja kamenog
ostrva, srebrnosiva oblina nicala je iz pustinje, odbacujući unaokolo reke peska
i kaskade prašine. Rasla je sve više, da bi se konačno pretvorila u džinovsku,
razjapljenu čeljust.. Bila je to okrugla, crna rupa, čiji su se rubovi sjajili
na mesečini.
Čeljust se ustremi prema uskoj pukotini u kojoj su se Pol i Džesika šćućurili.
Miris cimeta zapahnu im nozdrve. Mesečina blesnu na kristalnim zubima.
Ogromna čeljust stade da se njiše napred-nazad.
Pol prestade da diše.
Džesika se još više zguri, ne skidajući pogled sa čudovišta.
Bila joj je potrebna puna usredsređenost benegeseritske obuke da obuzda iskonske
užase i potisne strah izazvan sećanjem rase, koji je zapretio da joj parališe
um.
Pola najednom obuze čudno ushićenje. Trenutak pre toga, prešao je preko
vremenske barijere na nepoznatu teritoriju. Osećao je tamu pred sobom, kroz koju
nije moglo da pronikne čak ni njegovo unutrašnje oko. Izgledalo je kao da je
nekim nesmotrenim korakom pao u kakav bunar... ili u dolju talasa gde je
budućnost bila nevidljiva. Predeo je pretrpeo korenito pomeranje.
Umesto da ga zaplaši, senzacija vremenske tame izazva u njemu hiperubrzanje
ostalih čula. Počeo je da registruje sve vidove stvari koja se dizala iz peska,
nastojeći da ga se dočepa. Promer čeljusti dostizao je osamdeset metara... Po
ivicama su se belasali kristalni zubi, sa zaobljenim obličjem kris-noža...
Rikavi dah sa oporim mirisom cimeta, uz izvesne primese aldehida... kiselina...
Crv zapreči mesečinu kada se očešao o stenu nad njima. Malo skrovište
zapljusnuše kaskade kamenčića i peska.
Pol nagna majku da se još više zguri.
Cimet!
Miris ga žestoko zapahnu.
Kakve veze crv ima sa začinom, melanžom, upita se on. A onda se seti da je Liet-
Kines jednom prilikom izrekao neku neodređenu opasku o povezanosti crva i
začina.
"Barruuum!"
Prasak je ličio na zvuk opore grmljavine, koja je doprla iz daljine, sa desne
strane.
Ponovo: "Barrruuum!"
Crv se povuče na pesak i ostade tamo da leži za trenutak, dok su mu kristalni
zubi odbljeskivali mesečinu.
"Tup! Tup! Tup! Tup!"
Još jedan udarač, pomisli Pol.
I ovaj zvuk oglasio se iz daljine sa njihove desne strane.
Crva prože drhtaj. On se povuče dalje u pesak. Samo je gornji polukrug čeljusti
ostao iznad površine, sličan kakvom humkolikom zvonu ili ulazu u tunel koji je
stajao nad dinama.
Pesak zašušta.
Čudovište poče da uranja, povlačeći se i okrećući. Uskoro se pretvorilo u
peščanu krestu, koja je vijugavo stala da se udaljuje kroz dine.
Pol iziđe iz pukotine i stade da posmatra odmicanje peščanog talasa kroz
pustinjski predeo u pravcu novog izvora dobovanja.
Džesika iziđe za sinom, takođe osluškujući: "Tup... tup... tup... tup... tup..."
A onda zvuka nestade.
Pol pronađe cevčicu u pustinjskom odelu i stade da sisa vodu iz nje.
Džesika je posmatrala šta joj sin radi, ali se nije povela za njegovim primerom,
pošto joj je um bio potpuno blokiran umorom i upravo doživljenim užasom. "Je li
stvarno otišao?" prošaputa ona.
"Neko ga je pozvao", reče Pol. "Slobodnjaci."
Ona oseti kako joj se pribranost polako vraća. "Bio je tako veliki!"
"Ne toliko kao onaj koji nam je progutao topter."
"Jesi li siguran da su to bili Slobodnjaci?"
"Upotrebili su udarač."
"Zašto bi nam pomogli?"
"Možda uopšte nisu imali nameru da nam pomažu. Možda su naprosto dozivali crva."
"Zašto?"
Odgovor mu je ležao na samom rubu svesti, ali nikako nije mogao da ga dokuči. U
umu mu je stajala vizija o tome da nešto treba da uradi sa bodljikavim šipkama
na uvlačenje, koje je imao u bali - takozvanim 'tvorčevim kukama'.
"Zašto bi pozvali crva?, upita Džesika.
Plima straha dodirnu mu um i on nagna sebe da se okrene od majke i pogleda uz
greben. "Bolje da se nekako probijemo do gore pre svanuća." On pokaza rukom.
"Oni stubovi koje smo prošli: ima ih još."
Ona pogleda u tom pravcu i vide stubove, slične kakvim putokazima koje je vetar
uobličio; a onda uoči i senku jedne ispupčene ivice, koja se pretvarala u
pukotinu visoko nad njima.
"Stubovi pokazuju put uz grebe", reče Pol. On prebaci balu preko ramena, priđe
podnožju ispupčene stene i poče da se penje uz nju.
Džesika je ostala nepomična još nekoliko trenutaka, odmarajući se, prikupljajući
snagu; zatim krenu za sinom.
Peli su se, sledeći putokaz stubova, sve dok se litica nije pretvorila u tanku
usnu na otvoru tamne pukotine.
Pol isturi glavu i baci pogled u senoviti procep. Osećao je da mu noge nesigurno
stoje na tankoj izbočini, ali ipak nije neoprezno ušao unutra. U pukotini je
nazirao jedino tamu. Pružala se nagore, otvorena ka zvezdama na vrhu. Do ušiju
su mu dopirali jedino očekivani zvuci - tanušno obrušavanje peska, zujanje nekog
insekta, trk neke životinjke koja je strugnula sa vidika. Pružio je jednu nogu u
tamu pukotine, osetivši stenu ispod tankog peščanog sloja. Lagano je zašao za
ugao, davši majci znak da pođe sa njim. Uhvatio je jedan kraj njene odore i
pomogao joj da savlada krivinu.
Oboje baciše pogled prema zvezdanom sjaju, uokvirenom otvorom pukotine. Pol je
video majku pokraj sebe kao maglovitu, sivkastu kretnju. "Kad bismo samo smeli
da rizikujemo i upalimo svetiljku", prošaputa on.
"Imamo i druga čula, pored očiju", uzvrati ona takođe prigušenim glasom.
Pol pomeri nogu napred, prebaci težinu na nju, zatim isturi drugu nogu, ali
naiđe na prepreku. Poče da diže nogu i ustanovi da je u pitanju stepenik, a onda
se pope na njega. Posle toga pruži ruku iza sebe, napipa majčinu mišicu i povuče
je blago za odoru, stavivši joj time do znanja da pođe za njim.
Još jedan stepenik.
"Čini mi se da idu sve do vrha", prošaputa on.
Niski i ravni stepenici, pomisli Džesika. Nesumnjivo predstavljaju delo ljudskih
ruku.
Ona krenu za senovitim kretnjama Polovog penjanja, ispipavajući nogom svaki
stepenik na koji bi stupila. Kameni zidovi su se sužavali, tako da je na kraju
mogla da ih očeše ramenima. Stepenice su se okončale prosečenim tesnacem,
dugačkim dvadesetak metara; dno mu je bilo ravno, a suprotan kraj mu je izbijao
na plitak bazen, obasjan mesečinom.
Pol stupi na ivicu bazena i prošaputa: "Divnog li mesta!"
Sa mesta gde je stajala, korak iza sina, Džesika je mogla samo nemo da se složi,
zureći preda se.
Uprkos umoru, uprkos žuljanju cevi za otpadne materije, nosnica i stešnjenosti
pustinjskog odela, uprkos strahu i bolnoj želji za odmorom, lepota bazena očara
joj sva čula, nagnavši je da zastane i da se zadivi.
"Kao iz bajke", prošaputa Pol.
Džesika klimnu glavom.
Pred njom se pružalo polje pustinjskog rastinja - grmlje, kaktusi, mali buseni
lišća - koje je treperilo na mesečini. Okolni zidovi stajali su tamni sa leve
strane, a okovani sjajem meseca sa desne.
"Ovo je sigurno slobodnjačko mesto", reče Pol.
"Da bi sve ove biljke opstale, neophodno je prisustvo ljudi", složi se ona.
Zatim skide poklopac sa cevi u pustinjskom odelu i ispi malo vode iz sabirnice.
Niz grlo joj kliznu topla i pomalo opora tečnost. Odmah je osetila da ju je voda
osvežila. Poklopac cevi zaškripa o zrnca peska, dok ga je vraćala na mesto.
Istog časa, Polovu pažnju privuče jedna kretnja - desno, dole u bazenu, koji se
oblo spuštao prema središtu. On baci brz pogled prema dimnom žbunju i korovu,
kroz koji se nazirala peščana ploha obasjana mesečinom i puna sićušnih pokreta:
op, cup, skok.
"Miševi!" prošaputa on.
Op-cup-cup munjevito strugnuše u senku i nestadoše.
Nešto bešumno skliznu pokraj njihovih očiju i sjuri se u miševe. Sa mesta gde su
se nalazili oglasi se tanušno skičanje, lepet krila i kratkotrajno komešanje, a
onda se jedna avetinjski siva ptica podiže iznad bezena, noseći u kandžama
sitnu, tamnu senku.
Korisna opomena, pomisli Džesika.
Pol je i dalje netremice gledao prema bazenu. Udahnuo je vazduh, osetivši
blagoopor miris žalfije koji je ispunjavao noć. Ptica grabljivica - da, bilo je
to pravo oličenje pustinje. Donela je tišinu u bazen, koja je bila tako potpuna,
da se gotovo moglo čuti slivanje plavomlečne mesečine na saguaro stražare i
bodljikavo grmlje. To prigušeno zujanje svetlosti bilo je skladnije od bilo koje
druge muzike u Vaseljeni.
"Treba da pronađemo mesto za podizanje šatora", reče on. "Sutra možemo pokušati
da pronađemo Slobodnjake koji..."
"Većina uljeza zažali što je pronašla Slobodnjake!"
Bio je to dubok muški glas koji ga je prekinuo usred rečenice, raspršivši
čaroliju trenutka. Došao je negde odozgo, sa desne strane.
"Molim vas, ne bežite, uljezi", ponovo se začu glas kada je Pol napravio kretnju
kao da će da se povuče natrag u tesnac. "Bežanjem ćete samo traćiti telesnu
vodu."
Potrebni smo im zbog naše telesne vode, pomisli Džesika. Mišići joj nadvladaše
umor i munjevito dođoše u stanje pune pripravnosti, premda se to spolja nikako
nije moglo videti. Ona otkri mesto sa koga dopire glas, pomislivši: Kako je samo
lukav! Uopšte ga nisam čula. Istog časa je postala svesna da je čovek koji im se
obratio učinio to prigušenim glasom, sasvim u skladu sa prirodnom zvučnom
kulisom pustinje.
A onda se začu novi glas sa ruba pustinje, levo od njih. "Završi s tim brzo,
Stile. Uzmimo im vodu i nastavimo put. Malo nam je još vremena preostalo do
zore."
Slabije uslovljen za hitne reakcije od majke, Pol sa žaljenjem ustanovi da se
sav ukočio i da je pokušao da se da u beg. Sposobnosti su mu bile blokirane
trenutnom panikom. Prislio je sebe da se drži njenih uputstava: najpre se
opusti, zatim uđi u stanje prividne opuštenosti, pa u fazu pune napetosti
mišića, da bi najzad bio kadar da udariš u bilo kom pravcu.
Pa ipak, još je osećao primese straha u sebi i znao je odakle to. Bilo je to
slepo vreme, nikakva budućnost nije se mogla videti... a nalazili su se u
stupici divljih Slobodnjaka koje je jedino zanimala voda sadržana u njihovim
nezaštićenim telima.
8.
Slobodnjačko religijsko prilagođenje predstavlja, dakle, izvor onoga u čemu mi
danas vidimo 'Stubove Vaseljene', čiji su Kvizara Tafvidi među nama, sa
znamenjima, dokazima i proročanstvom. Oni nam donose arakensko mističko
sjedinjenje, čiju duboku lepotu simbolizuje uzbudljiva muzika, sazdana u starim
oblicima, ali prožeta novim buđenjem. Ko još nije čuo 'Starčevu himnu' i ima li
takvog čoveka na koga ona nije snažno delovala?
Vučem noge kroz pustinju
gde fatamorgana treperi poput roja.
Pohlepan slave, gramziv na opasnost,
tumaram obzorjima al-Kalaba,
posmatrajući kako vreme ruši planine
u traganju i žudnji za mnom.
I videh vrapce kako brzo doleću,
smelije od vuka što kidiše.
Rasprhnuše se po krošnjama moje mladosti.
Tad začuh jato na mojim granama,
ali me dočepaše njihovi kljunovi i kandže.

Iz 'Arakiskog buđenja' princeze Irulan

Čovek je puzao preko vrha dine. Predstavljao je zrnce prašine uhvaćeno u sjaju
podnevnog sunca. Bio je odeven samo u poderane ostatke juba-ogrtača, tako da mu
je vrelina dopirala do kože kroz dronjke. Kapuljača je bila otrgnuta sa ogrtača,
ali čovek je kao zamenu napravio turban od poderanih traka odeće. Iz turbana su
virili čuperci peščane kose, istovetne sa retkom bradom i gustim obrvama. Ispod
potpuno plavih očiju, duž obraza su se pružali ostaci tamnih mrlja. Slepljeno
ulegnuće na brkovima i bradi ukazivalo je na mesto gde se cev pustinjskog odela
pružala od nosa do sabirnice za vodu.
Čovek se zaustavio na pola puta preko kreste dine, ruku opruženih prema kliskom
obronku. Krv mu se zgrušala na leđima, rukama i nogama. Sloj žućkastozelenog
peska nahvatao se na rane. Lagano je podvio ruke poda se, odupro se o njih,
pridigao i počeo u tom stavu da se njiše napred-nazad. Čak se i u toj, gotovo
nekontrolisanoj kretnji moglo razabrati nekada odmereno držanje.
"Ja sam Liet-Kines", reče on, obrativši se pustom obzorju glasom koji je sada
predstavljao samo hrapavu karikaturu negdašnje snage. "Ja sam planetolog
Njegovog carskog veličanstva", prošaputa on, "planetni ekolog Arakisa. Ja sam
nadzornik ove zemlje."
Zatetura se i pade postrance na skorenu površinu obronka dine okrenutog vetru.
Šake mu se malaksalo zariše u pesak.
Ja sam nadzornik ovog peska, pomisli on.
Tog trenutka mu postade jasno da se nalazi u poluošamućenom stanju, da se mora
zakopati u pesak, pronaći neki srazmerno hladan sloj i prekriti se njime. Ali,
još je osećao guste, sladunjave estere prezačinskog džepa, koji se nalazio negde
pod tim peskom. Bolje od bilo kog drugog Slobodnjaka poznavao je opasnosti koje
su se u tome krile. Činjenica da je mogao da namiriše prezačinsku masu značila
je da se gasovi duboko pod peskom nalaze blizu eksplozivnog pritiska. Morao je
što pre da se skloni odavde.
Ruke stadoše da mu slabašno grebu po padini dine.
Jedna misao mu tada blesnu u svesti - jasna, određena: Pravo bogatstvo svake
planete ogleda se u njenim predelima, a na te predele možemo da utičemo
posredstvom temeljne civilizacijske delatnosti - zemljoradnje.
A onda pomisli kako je čudno što um, dugo usredsređen na neku stvar, teško može
da je se oslobodi. Harkonenovi vojnici ostavili su ga ovde bez vode i
pustinjskog odela, uvereni da će ga dokrajčiti crvi, ako ga pustinja poštedi.
Činilo im se zabavno da ga ostave da polako umire pod bezličnim dejstvom
planete.
Harkoneni su uvek nanovo otkrivali kako je teško ubiti Slobodnjaka, pomisli on.
Mi ne umiremo lako. Trebalo je da sam do sada već mrtav... Uskoro ću biti... ali
ne mogu prestati da budem ekolog.
"Najvažnija funkcija ekologije jeste razumevanje posledica."
Glas ga je šokirao zato što ga je prepoznao i zato što je znao da je onaj ko ga
je posedovao odavno mrtav. Bio je to glas njegovog oca, koji je radio ovde kao
planetolog pre njega - glas davno umrlog oca, poginulog prilikom odrona kod
Gipsanog Bazena.
"Gadno si se uvalio, sine", reče mu otac. "Morao si da shvatiš do kakvih će
posledica dovesti pružanje pomoći detetu tog Vojvode."
Potpuno sam ošamućen, pomisli Kines.
Izgledalo je da glas dopire sa desne strane. Kines zari lice u pesak, okrećući
se da pogleda u tom pravcu; ali tamo nije bilo ničega izuzev oblog prevoja dine,
po kojoj su igrali vragovi toplote pri punom bleštanju sunca.
"Što ima više života u datom sistemu, to je više i legla za život", reče mu
otac. Sada je glas dopro sa leve strane, negde iza njega.
Zašto se vrti oko mene?, upita se Kines. Zar ne želi da ga vidim?
"Život poboljšava sposobnost prirodne sredine da sadrži život", reče mu otac.
"Život čini dostupnijom neophodnu hranu, vezuje znatno više energije u sistem
putem beskrajno složenih i prepletenih odnosa između mnogobrojnih organizama."
Zašto se drži kao pijan plota iste teme, upita se Kines. Znao sam to još kao
desetogodišnjak.
Pustinjski sokoli koji su, kao i većina zverinja na ovom svetu, bili lešinari,
počeše da kruže iznad njega. Kines primeti kako mu jedna senka skliznu pokraj
ruke i preduze napor da glavu okrene naviše. Ptičurine su mu ličile na nejasne
mrlje spram srebrnoplavog neba - udaljene, čađave pege koje lete nad njim.
"Mi se bavimo uopštavanjima", reče mu otac. "Nije moguće jasno razgraničiti
probleme planetnih razmera. Planetologija je nauka rezanja i uklapanja."
Šta to pokušava da mi kaže?, upita se Kines. Da ne postoji, možda, neka
posledica koju sam propustio da uočim?
Obrazi mu ponovo klonuše u vreo pesak, a nozdrve mu zapahnu miris spržene stene
ispod prezačinskih gasova. Neki logički deo njegovog uma oformi pitanje: Iznad
mene lete lešinari. Možda će ih primetiti neki od mojih Slobodnjaka i doći da
izvide u čemu je stvar.
"Delatnom planetologu najvažnije oruđe su ljudska bića", reče mu otac. "Moraš da
neguješ ekološku pismenost među ljudima. To je razlog što sam stvorio potpuno
novu ekološku azbuku."
Ponavlja stvari koje mi je kazao dok sam još bio dete, pomisli Kines.
Počelo je da mu biva zima, ali onaj ugao logike u njegovom umu reče mu: Sunce je
još visoko na nebu. Nemaš pustinjsko odelo i vrućina ti je; sunce ti crpe vlagu
iz tela.
Prsti mu se slabašno zariše u pesak.
Mogli su da mi ostave bar pustinjsko odelo!
"Prisustvo vlage u vazduhu pomaže da se spreči prebrzo isparavanje živih tela",
reče mu otac.
Zašto neprekidno ponavlja očiglednosti, upita se Kines.
Pokušao je da razmišlja o vlazi u vazduhu - travi koja prekriva ovu dinu...
otvorenoj vodi negde pod njim, dugačkom kanalu koji vodi kroz pustinju, drvoredu
koji ga oivičava. Nikada nije video vodu otvorenu prema nebu izuzev u
ilustracijama knjiga. Otvorena voda... voda za navodnjavanje... potrebno je pet
hiljada kubnih metara vode da bi se navodnio jedan hektar zemljišta u sezoni
rasta žitarica, priseti se.
"Naš prvi cilj na Arakisu", reče mu otac, "jeste stvaranje travnatih područja.
Počećemo sa ovim mutiranim oblicima sušne trave. A kada vežemo vlagu u travnate
terene, preći ćemo na pošumljavanje uzvisina; zatim nam predstoji otvaranje
nekoliko vodnih bazena - najpre malih i smeštenih duž pravca strujanja glavnih
vetrova; istom trasom postavićemo sabirnice vlage, da bi oduzele vetru ono što
je ukrao. Moramo stvoriti pravi južni vetar - vlažni vetar - ali niklada se
nećemo osloboditi zavisnosti sabirnica vetra."
I dalje mi drži predavanje, pomisli Kines. Zašto malo ne zaćuti? Zar ne vidi da
umirem?
"Uskoro ćeš umreti", reče mu otac, "ukoliko se ne skloniš sa usključalog grotla
koje se nalazi tačno pod tobom. Tu je i ti dobro znaš. Osećaš prezačinske
gasove. Svestan si da mali tvorci počinju da gube deo svoje vode u toj masi."
Pomisao na vodu pod njim bila je zaluđujuća. Lako je mogao da je predoči:
smežurane polubiljke-poluživotinje, mali tvorci, zapreli su je u slojeve porozne
stene - a onda mala naprslina kroz koju pokulja svež kladenac najbistrije,
čiste, tečne, okrepljujuće vode...
Prezačinska masa!
On udahnu vazduh, a težak, sladunjav miris ispuni mu pluća. Postao je znatno
gušći nego malo pre.
Kines se podiže na kolena, začuvši ptičje kričanje i žurni lepet krila.
Ovo je začinska pustinja, pomisli on. U blizini mora da ima Slobodnjaka, čak i
usred bela dana. Sigurno će primetiti ptičurine i doći da izvide u čemu je
stvar.
"Kretanje zemljom predstavlja neophodnost životinjskog života", reče mu otac.
"Nomadi podležu istoj potrebi. Pravci tih migracija uslovljeni su neprekidnim
potrebama za vodom, hranim, mineralima. Moramo podvrći kontroli to kretanje,
ukrotiti ga za naše potrebe."
"Umukni, starče", promrmlja Kines.
"Moramo na Arakisu preduzeti nešto što još nikada nije preduzeto u planetnim
razmerama", reče mu otac. "Moramo da upotrebimo čoveka kao konstruktivnu
ekološku silu - da odomaćimo prilagođeni zemaljski oblik života: biljku ovde,
životinju tamo, pa onda čoveka - moramo preobraziti vodni ciklus, preoblikovati
ceo predeo i teren."
"Umukni!" zakrešta Kines.
"Upravo su migracione linije bile te koje su nam prve ukazale na odnos između
crva i začina", reče mu otac.
Crv, pomisli Kines, obuzet iznenadnom nadom. Tvorac će neizostavno doći kada
mehur poda mnom bude prsnuo. Ali, ja nemam kuke. Kako da se popnem na velikog
tvorca bez kuka?
Osetio je kako mu u razočarenju kopni i ono malo preostale snage. Voda je tako
blizu - samo stotinak metara ispod njega; crv će sigurno doći, ali nema načina
da se on uhvati na površini i iskoristi.
Kines se ponovo skljoka na pesak i pade u plitko udubljenje koje je izdubio
svojim pokretima. Osetio je vrelinu peska na levom obrazu, ali ta senzacija bila
je nekako daleka.
"Prirodna sredina Arakena pretvorila se u evolucionu sredinu lokalnih oblika
života", reče mu otac. "Baš je čudno što je svega nekoliko ljudi odvratilo
pažnju sa začina i stiglo da se začudi zbog gotovo idealne ravnoteže vodonika,
kiseonika i CO2, koja je veoma postojana ovde, bez obzira na odsustvo velikih
biljnih površina. Postoji energetska sfera planete, koju treba uočiti i
razumeti; njen proces je, doduše, nemilosrdan, ali je ipak proces. Postoji
pukotina u njemu? Onda je nešto popunjava. Nauka zna za mnoštvo stvari koje
postaju očigledne tek kada se objasne. Znao sam za postojanje malih tvoraca,
duboko u pesku, znatno pre no što sam ih video."
"Molim te, prekini da mi držiš pridiku, oče", prošaputa Kines.
Jedan soko spusti se na pesak pored njegove ispružene ruke. Kines vide kako
ptica skuplja krila i povija glavu da bi ga osmotrila. On sakupi poslednju snagu
i zakrešta na nju. Ptica odskoči dva koraka, ali ne odvrati pogled od njega.
"Ljudi i radovi koje su obavljali predstavljali su pogubnu boljku za površine
planeta do sada", reče mu otac. "Priroda teži da pruži kompenzaciju za te
bolesti, da ih iskoreni ili obuzda, da ih ugradi u sistem na svoj način."
Soko pognu glavu, raširi krila, pa ih ponovo skupi. Zatim upravi pažnju na
ispruženu ruku.
Kines otkri da više nema snage da zagrakće na ptičurinu.
"Istorijski sistem uzajamnog pljačkanja i otimanja prekida se ovde na Arakisu",
reče mu otac. "Ne možeš unedogled nastaviti da kradeš ono što je potrebno, ne
vodeći pri tom računa o onima koji dolaze posle tebe. Fizička svojstva planete
zapisana su u ekonomskim i političkim dokumentima. Ti dokumenti sada su pred
nama i naš smer je očigledan."
Nikada nije prestao da mi drži predavanja, pomisli Kines. Predavanja,
predavanja, predavanja - uvek predavanja.
Soko cupnu korak bliže Kinesovoj ispruženoj ruci, a zatim okrenu glavu najpre na
jednu, pa na drugu stranu, odmerivši pogledom izloženo meso.
"Arakis je planeta jedne žetve", reče mu otac. "Jedne žetve. Ona izdržava
vladajuću klasu koja živi na način kako su vladajuće klase živele u svim
vremenima, dok, pod njom, poluljudska masa polurobova tavori svoj vek na bednim
ostacima. Upravo te mase i ti ostaci privlače našu pažnju. Njihova vrednost
znatno je veća nego što se podozrevalo."
"Ne obraćam pažnju na tebe, oče", prošaputa Kines. "Odlazi!"
Istovremeno kroz glavu mu prođe: U blizini mora da se nalazi neki od mojih
Slobodnjaka. Sigurno će primetiti ove ptičurine. Poći će da izvide stvar, ako ni
zbog čega drugog, ono da provere ima li slobodne vlage.
"Masa Arakisa znaće da je cilj svega što činimo to da ovim kopnom poteče voda",
reče mu otac. "Većina njih će, razume se, imati samo polumističnu predstavu o
tome kako mi to nameravamo da izvedemo. Mnogi će pomisliti da želimo da donesemo
vodu sa neke druge planete, koja obiluje njome, ne shvativši da se tome protive
ogromne razmere problema. No, neka misle šta im drago, sve dok nam veruju."
Još trenutak - i ustaću da mu kažem šta ja mislim o njemu, pomisli Kines. Stoji
tu i drži mi predavanje umesto da mi pruži pomoć.
Ptica cupnu još korak bliže Kinesovoj ispruženoj ruci. A onda se još dva sokola
spustiše na pesak iza ovoga.
"Religija i zakon moraju među našim masama biti jedno te isto", reče mu otac.
"Čin neposlušnosti predstavljaće greh i nalagaće religijsko kažnjavanje. Od
ovoga će korist biti dvostruka: tako će se povećati poslušnost i čestitost. Ne
smemo, međutim, toliko zavisiti od čestitosti pojedinaca, koliko od čestitosti
cele populacije."
Gde mi je populacija sada kada mi je potrebna, pomisli Kines. On prikupi svu
preostalu snagu i pomeri ruku za širinu prsta prema najbližem sokolu. On odskoči
natrag među svoje sadruge i sve tri ptice pripraviše se da polete.
"Naš raspored dostići će nivo prirodnog fenomena", reče mu otac. "Planetni život
predstavlja ogromno, gusto, prepleteno tkanje. Biljne i životinjske razmene
najpre će određivati sirove fizičke sile kojima ćemo mi manipulisati. Kada to
uhvati korena, međutim, prvobitne promene postaće kontrolisani uticaji, usmereni
u dobrom cilju - kojima ćemo se i mi morati da podredimo. Imaj na umu da nam je
potrebno da kontrolišemo samo tri odsto površinske energije - samo tri odsto -
da bismo celokupnu strukturu podveli pod naš samodovoljan sistem."
Zašto mi ne pomogneš, zapita Kines. Stalno isto: kada si mi najviše potreban,
onda me izneveriš. Hteo je da okrene glavu, da pogleda u smeru očevog glasa, da
ga zgromi pogledom. Ali, mišići odbiše da poslušaju naređenja koja su stizala iz
mozga.
Kines primeti kako se soko pomerio. Približio mu se ruci, načinivši obazriv
korak, dok su ga sudruzi prividno nezainteresovano čekali. Soko se zaustavi samo
na pedalj od šake.
Potpuna jasnoća prože Kinesov um. Najednom mu pred oči stade ogroman potencijal
za Arakis koji je njegovom ocu potpuno promakao. Mogućnosti koje su nicale na
tom drugačijem putu nahrupiše kroz njega.
"Nema veće opasnosti za tvoje ljude do one koja će ih snaći ako dođu u ruke
nekog Junaka", reče mu otac.
Čita mi misli!, prostruja Kinesu kroz glavu. Pa... neka, svejedno.
Poruke su već upućene u moja siečka sela, pomisli on. Ništa ih ne može
zaustaviti. Ako je Vojvodin sin živ, oni će ga pronaći i zaštititi, shodno mom
naređenju. Ženu mogu da odbace, dečakovu majku, ali njega će spasiti.
Soko cupnu još jednom i primače se na udaljenost sa koje je mogao preći u napad
na ispruženu ruku. Ptica pognu glavu da bi bolje osmotrila mlohavo meso. A onda
se naglo uspravi, podiže glavu uvis i uz reski krik prhne u vazduh, odletevši sa
svojim sadruzima negde iznad Kinesove glave.
Došli su!, pomisli Kines. Moji Slobodnjaci su me našli!
A onda začu tutnjavu peska.
Svaki Slobodnjak dobro je poznavao taj zvuk i lako je mogao da ga razlikuje od
šuma koji stvaraju crvi ili druga pustinjska stvorenja. Negde ispod njega,
prezačinska masa akumulirala je dovoljno vode i organske materije iz malih
tvoraca i dostigla kritičnu tačku svog neobuzdanog rasta. Džinovski mehur
ugljen-dioksida nastao je duboko u nedrima peska i pohrlio nagore žestokom
silinom, dok mu se u središtu mahnito okretao kovitlac prašine. On će razmeniti
ono što se izleglo u peščanim dubinama za ono što se nalazilo na površini.
Kričeći zbog neuspeha, sokolovi su kružili nebom. Znali su šta se događa. Svaki
pustinjski stvor znao je to.
I ja sam pustinjski stvor, pomisli Kines. Vidiš li me, oče? Ja sam pustinjski
stvor.
Osetio je kako ga mehur podiže, kako se zatim rasprskava i kako ga kovitlac
prašine obavija, vukući ga dole, sa sobom, u prohladnu tamu. Za trenutak, osećaj
svežine i vlage predstavljao je blaženo olakšanje. A onda, dok ga je planeta
ubijala, Kinesu pade na um da i otac i svi ostali naučnici nisu bili u pravu, da
su najpostojanija načela Vaseljene proizvod pukog slučaja i greške.
Čak su i sokolovi to mogli da uvide.
9.
Proročanstvo i predskazanje - kako se oni mogu podvrći ispitivanju, suočeni sa
pitanjima bez odgovora? Razmislite: u kojoj meri je 'talasni oblik' (kako je
Muad'Dib nazivao svoju viziju-sliku) pravo predviđanje i koliko prorok oblikuje
budućnost da bi se uklopila u njegovo proročanstvo? Šta je sa harmonijom koja je
svojstvena činu proricanja? Vidi li prorok budućnost ili, možda, liniju
slabosti, grešku u rascepu koju rečima i odlukama može da skrha kao što rezač
dijamanata razbija dragulj udarcem noža?
'Privatna razmišljanja o Muad'Dibu' princeze Irulan
"Uzmi im vodu", oglasi se čovek iz noći. Obuzdavši strah u sebi, Pol pogleda
majku. Uvežbanim očima opazio je njenu pripravnost za borbu, napetost mišića
koji su svakog trenutka mogli da stupe u dejstvo.
"Biće šteta ako budemo morali odmah da vas uništimo", reče glas iznad njih.
To je onaj koji nam se prvi obratio, pomisli Džesika. Ima ih najmanje dvojica -
jedan sa desne strane, a drugi sa leve.
"Cignoro hrobosa sukares hin mange la pchagavas doi me kamavas na beslas lele
pal hrobas!"
Bio je to čovek sa njihove desne strane, čiji je glas dopirao sa suprotnog kraja
bazena.
Polu su reči bile potpuno nejasne, ali zato je Džesika, zahvaljujući svojoj
benegeseritskoj obuci, prepoznala jezik. Bio je to čakobsa, jedan od drevnih
lovačkih jezika, a čovek koji ga je upotrebio kazao je da su njih dvoje možda
oni stranci za kojima Slobodnjaci tragaju.
U iznenadnoj tišini koja je zavladala pošto je ova pretpostavka izrečena,
kolutasto lice drugog meseca - slonovača sa plavim prelivima - podiglo se povrh
stena sa suprotne strane bazena, sjajno i radoznalo.
Škripavi zvuci oglasiše se sa stena - iznad njih i bočno, sa obe strane... tamne
kretnje na mesečini. Mnoštvo prilika izroni iz senke.
Čitava četa, pomisli Pol, osetivši kako srce počinje brže da mu kuca.
Jedan visok čovek, u šarenom burnusu, istupi pred Džesiku. Maska na ustima bila
mu je uklonjena da bi mogao jasno da govori, a ispod, obasjana bočnim sjajem
meseca, videla se gusta brada, dok su lice i oči bili zaklonjeni kapuljačom.
"Šta su ovo - džinovi ili ljudi?" upita on.
Razabravši šaljivi prizvuk u njegovom glasu, Džesika malo odahnu. Bio je to
zapovednički glas, glas koji im se prvi gromko obratio iz noći.
"Ljudi, rekao bih", dodade čovek.
Džesika pre oseti nego što vide nož skriven u naborima čovekove odore. Za
trenutak je obuzelo gorko žaljenje što su ona i Pol bez štitnika.
"Umete li da govorite?" upita čovek.
Džesika skupi svu raspoloživu kraljevsku arogantnost i unese je u držanje i
glas. Odgovor je usledio odmah, ali ona nije u dovoljnoj meri čula čoveka da bi
pouzdano mogla da odredi njegov kulturni nivo i eventualne slabosti.
"Ko je to nasrnuo na nas kao zločinac iz noćne busije?" upita ona.
Čovek sa kapuljačom burnusa navučenom preko glave za trenutak se trže, a zatim
lagano uspostavi kontrolu nad sobom. Bio je to veoma rečit gest: nepoznati je
očigledno izvrsno umeo da vlada sobom.
Pol se odmače od majke da ne bi predstavljali istu metu i da oboje imaju
prostora za eventualnu akciju.
Glava sa kapuljačom okrenu se na Polovu kretnju, otkrivši deo lica obasjan
mesečinom. Džesika ugleda oštar nos i jedno sjajno oko - tamno, potpuno tamno,
bez traga beonjače - kao i gustu obrvu i nagore povijene brkove.
"Lukavo štene", reče čovek. "Ako ste begunci od Harkonena, onda ste nam
dobrodošli. Dakle, dečače?"
Razne mogućnosti sinuše u Polovoj svesti: Trik? Iskrenost? Bilo je neophodno
smesta reagovati.
"Zašto biste sa dobrodošlicom dočekali begunce?" upita on.
"Dete koje misli i govori kao odrastao čovek", uzvrati visoki čovek. "Pa dobro,
da ti odgovorim na pitanje, mladi moj Vali: ja sam onaj koji ne plaća fai, danak
na vodu, Harkonenima. To je razlog zbog koga dobrodošlicom dočekujem begunca."
Zna ko smo mi, pomisli Pol. Krije to, ali mu se može otkriti po glasu.
"Ja sam Stilgar, Slobodnjak", reče visoki čovek. "Hoće li ti to razvezati jezik,
dečače?"
Glas je isti, pomisli Pol, setivši se veća na kome se pojavio ovaj čovek,
zatraživši telo prijatelja koga su zaklali Harkoneni.
"Poznajem te, Stilgare", reče Pol. "Bio sam sa ocem u veću kada si došao po vodu
svog prijatelja. Poveo si sa sobom i jednog očevog čoveka, Dankana Ajdaha - u
znak razmene prijatelja."
"A Ajdaho nas je napustio da bi se vratio svom Vojvodi", reče Stilgar.
Džesika razabra primesu prekora u njegovom glasu i pripremi se za napad.
Glas sa stene iznad njih doviknu: "Samo gubimo vreme, Stile."
"To je Vojvodin sin", uzvrati oštro Stilgar. "On je onaj koga nam je Liet
naložio da potražimo."
"Ali... dete, Stile."
"Vojvoda je bio čovek, a ovaj momak je upotrebio udarač", reče Stilgar.
"Preduzeo je smeo poduhvat, krenuvši stazom šai-huluda."
Džesika primeti kako je visoki Slobodnjak potpuno isključuje iz misli. Da li joj
je već izrekao presudu?
"Nemamo vreme za ogled", usprotivi se glas iznad njih.
"Šta ako je on Lisan al-Gaib?" upita Stilgar.
Traži neko znamenje, pomisli Džesika.
"Ali žena", ponovo se javi glas iznad njih.
Džesika se ponovo pripravi. Glas je odisao smrću.
"Da, žena", reče Stilgar. "I njena voda."
"Poznat ti je zakon", reče glas sa stene. "Onaj ko ne može da opstane u
pustinji..."
"Umukni", naredi mu Stilgar. "Vremena su se promenila."
"Je li Liet to naredio?" upita glas sa stene.
"Čuo si glas sielaga, Jamise", reče Stilgar. "Zašto onda navaljuješ?"
Kroz Džesikinu glavu prostruja: Sielago! Ova reč najednom joj otvori široke
puteve razumevanja. Bio je to jezik Ilma i Fika, na kome je sielago značio
šišmiš, mali leteći sisar. Glas sielaga: primili su distrans poruku da pronađu
nju i Pola.
"Samo te podsećam na tvoje dužnosti, prijatelju Stilgare", reče glas iznad njih.
"Moja dužnost je snaga plemena", reče Stilgar. "To mi je jedina dužnost. Niko ne
treba da me podseća na to. Ovo dete-čovek me zanima. Telo mu je jedro. Živeo je
na mnogo vode. Živeo je daleko od oca sunca. Nema oči ibada. Pa ipak, ne govori
niti se ponaša kao slabić iz pana. I otac mu je bio takav. Kako je to moguće?"
"Ne možemo celu noć da provedemo ovde raspravljajući se", reče glas sa stene.
"Ako neka patrola..."
"Više te neću upozoravati, Jamise, da zaćutiš", uzvrati Stilgar.
Čovek iznad njih utonu u tišinu, ali Džesika začu kako se pokreće, preskače neku
pukotinu i počinje da se spušta prema dnu bazena, dolazeći sa njihove leve
strane.
"Glas sielaga je rekao da ćemo imati koristi od toga ako vas spasemo", reče
Stilgar. "Vidim mogućnosti u ovom snažnom dečaku-čoveku: mlad je i može da uči.
Ali, šta je sa tobom, ženo?" On pogleda Džesiku.
Sada sam registrovala njegov glas i ustrojstvo, pomisli Džesika. Mogu da ovladam
njime samo uz pomoć jedne reči, ali on je jak čovek... može nam zato više
koristiti ako je nesputan, ako ima punu slobodu delanja. Videćemo.
"Ja sam majka ovog dečaka", reče Džesika. "Njegova snaga, kojoj se diviš,
delimično je proizvod moje obuke."
"Snaga žene može biti neizmerna", uzvrati Stilgar. "To je jamačno slučaj sa
Časnom Majkom. Jesi li ti Časna Majka?"
Džesika za trenutak pređe preko implikacija ovog pitanja i iskreno odgovori:
"Nisam."
"Jesi li obučena za pustinju?"
"Nisam, ali mnogi drže da je moja obuka dragocena."
"Mi sami procenjujemo vrednosti", reče Stilgar.
"Svaki čovek ima na to pravo", uzvrati ona.
"Dobro je što to uviđaš", reče Stilgar. "Ne možemo sad da gubimo vreme
podvrgavajući te ogledu, ženo. Razumeš? Ne želimo da nas tvoja senka okuži.
Uzeću dečaka-čoveka, tvog sina, pod moju zaštitu, daću mu utočište u mom
plemenu. Ali što se tebe tiče, ženo - shvataš li da u ovome nema ničega ličnog?
Takvo je pravilo. Istislah, opšti interes. Je li ti to dovoljno?"
Pol iskorači pola koraka napred. "O čemu to govoriš?"
Stilgar uputi brz pogled prema Polu, ali zadrža glavninu pažnje na Džesiki.
"Osim ako nisi potpuno obučena od detinjstva da živiš ovde, donećeš propast
celom plemenu. To je zakon, ne možemo prihvatiti bezvredne..."
Džesikina kretnja započe kao teturavo, varljivo padanje u nesvest. Bila je to
očigledna i razumljiva reakcija slabog došljaka, a očiglednosti najčešće uspore
reakcije protivnika. Potrebno je neko vreme da se protumači poznata stvar kada
se pojavi u nepoznatom vidu. Pokrenula se onog časa kada je ugledala kako mu se
desno rame spušta da bi šaka dohvatila oružje iz nabora odore i upravila ga
prema njoj. Okret, odsečan udarac ruku, kovitlac izmešanih odora - i ona se
našla leđima okrenuta steni, dok je čovek bespomoćno stajao pred njom.
Čim mu je majka stupila u dejstvo, Pol se povuče dva koraka unazad. Kada je
prešla u napad, on se baci u senku. Jedan bradati čovek ispreči mu se na putu, u
polučučećem stavu, a onda se baci napred, držeći oružje u jednoj ruci. Pol
reskim karate zahvatom udari čoveka ispod grudne kosti, odskoči u stranu, a onda
ga još bridom šake tresnu po vratu, oduzevši mu oružje dok je padao.
Zatim pohita u senku i stade da se penje uz stene, zadenuvši prethodno oružje za
pojas. Prepoznao ga je, uprkos neobičnom obliku - projektilno oružje; to mu je u
isti mah otkrilo nove pojedinosti o ovom mestu i pružilo dodatno objašnjenje
zašto se tu štitovi ne koriste.
Usredsrediće se na majku i onog Stilgara. Ona može da izađe sa njim na kraj.
Moram da se domognem nekog bezbednog mesta odakle ih mogu imati na nišanu i tako
njoj omogućiti da pobegne. Začu se hor reskih metalnih zvukova iz bazena.
Projektili stadoše da udaraju o stene oko njega. Jedan mu prostreli rub odore.
On hitro zađe za jednu stenovitu izbočinu i obre se u uskoj, okomitoj pukotini;
odmah poče da se uspinje - leđa oslonjenih uz jedan zid, a stopala o drugi -
lagano i što je nečujnije mogao.
Najednom, do njega dopre grmljavina Stilgarovog glasa: "Nazad, vi crvljive vaši!
Slomiće mi vrat ako se pomaknete još jedan korak."
Jedan glas iz bazena mu uzvrati: "Dečak je utekao, Stile. Šta ćemo..."
"Sigurno da je utekao, vi peskoglavci... Uh-h-h! Polako, ženo!"
"Reci im da prestanu da mi progone sina!" naredi mu Džesika.
"Prestali su, ženo. Umakao im je, kao što si i očekivala. Veliki podzemni
bogovi! Zašto nisi kazala da si čarobnica i izvrstan borac?"
"Reci svojim ljudima da odstupe", naredi mu ponovo Džesika. "Kaži im da se okupe
u bazenu gde mogu da ih držim na oku. Uopšte ne moraš da sumnjaš da tačno znam
koliko ih ima!"
Ovo je kritičan trenutak, pomisli ona. Ali, ako je ovaj čovek oštrouman, kao što
pretpostavljam, onda će nam se ukazati prilika.
Pol nastavi da polako napreduje prema vrhu i ubrzo naiđe na jedan uzak ispust,
gde je mogao da zastane i baci pogled prema bazenu. Do njega dopre Stilgarov
glas.
"A ako odbijem? Kako možeš da... Uh-h-h! Dobro, neka ti bude, ženo! Ništa ti
više nećemo učiniti. Veliki bogovi! Ako si u stanju da uradiš ovo najsnažnijem
među nama, onda vrediš koliko i tvoja desetorostruka težina u vodi."
A sada ogled razuma, pomisli Džesika, a onda reče: "Tražiš Lisana al-Gaiba."
"Nije isključeno da ste vi ličnosti iz legende", uzvrati on, "ali poverovaću u
to tek kad ogledom bude dokazano. Sve što znam u ovom trenutku jeste da ste
došli ovamo sa onim glupim Vojvodom... Jao! Ženo! Svejedno mi je da li ćeš me
ubiti! On je bio častan i hrabar, ali glupo je postupio što je dozvolio da
upadne u zamku Harkonena!"
Tišina.
Trenutak potom Džesika reče: "Nije imao drugog izbora, ali nećemo se sad
raspravljati oko toga. Bolje reci svom čoveku iza onog grma da prestane da
nišani na mene ili ću Vaseljenu lišiti tvog daljeg prisustva, a onda srediti
račune sa njim."
"Ti tamo!" zabrunda Stilgar. "Poslušaj je!"
"Ali, Stile..."
"Poslušaj je ti crvoliki, puzavi, peskoglavi komadu gmizavčevog izmeta! Učini
kako ti kaže ili ću joj ja pomoći da te raščereči! Zar ne uviđaš vrednost ove
žene?"
Čovek iza grma pridiže se u uspravan položaj i spusti oružje.
"Poslušao je", reče Stilgar.
"A sad", reče Džesika, "objasni lepo svojim ljudima šta je to što hoćeš od mene.
Ne bih volela da neki žutokljunac usijane glave počini budalastu grešku."
"Kada zalazimo u sela ili gradove, moramo da prikrivamo svoj identitet, da se
predstavljamo kao žitelji pana i grabena", uzvrati Stilgar. "Tada ne nosimo sa
sobom oružje, pošto je kris-nož svet. Ali, ti, ženo, poseduješ čarobnjačku
borbenu sposobnost. Čuli smo ranije o tome, ali mnogi su sumnjali; ne može se,
međutim, više sumnjati u ono što se vidi sopstvenim očima. Savladala si
naoružanog Slobodnjaka. Tvoje oružje nikakva pretraga ne može da otkrije."
U bazenu je došlo do komešanja kada je Stilgar prestao da govori.
"A ako pristanem da te uputim u tu... čarobnjačku veštinu?"
"Primiću i tebe pod svoje okrilje, baš kao i tvog sina."
"Kako da budemo sigurni da ćeš održati obećanje?"
Stilgarov glas najednom izgubi blagu primesu razložnosti i oboji se prelivom
gorčine. "Na ovom mestu, ženo, nema papira za ugovore. Ali zato ne dajemo uveče
obećanja da bismo ih ujutro prekršili. Kada čovek nešto kaže, onda je to ugovor.
Kao vođa mog naroda, ja sam i njega obavezao svojom rečju. Nauči nas svom
čarobnjaštvu i dobićeš utočište među nama koliko budeš želela. Tvoja voda moći
će da se izmeša sa našom vodom."
"Govoriš li u ime svih Slobodnjaka?" upita Džesika.
"S vremenom će i do toga doći. Ali, sada jedino moj brat Liet govori u ime svih
Slobodnjaka. Ovde ti obećavam jedino tajnost. Moji ljudi neće ni u jednom sieču
pričati o vama. Harkoneni su se silom vratili na Dinu i tvoj Vojvoda je mrtav.
Pronele su se glasine da ste vas dvoje stradali u Majci oluji. Lovac ne goni
mrtav plen."
Ima jemstva u tome, pomisli Džesika. Ali, ovi ljudi poseduju dobre komunikacije,
tako da poruka može da procuri.
"Čini mi se da su nam glave bile ucenjene", reče Džesika.
Stilgar ne odgovori ništa; gotovo je mogla da vidi kako mu se misli roje po
glavi, da oseti pod rukama kako mu se mišići grče.
Konačno on reče: "Ponoviću ti još jednom: obavezao sam celo pleme. Moji ljudi
znaju koliko nam vredite. Šta bismo od Harkonena mogli da dobijemo zauzvrat?
Slobodu? Ha! Ne, vi ste takva, ona što nam može pribaviti veću korist od
sveukupnog začina u skladištima Harkonena."
"Onda ću vas naučiti mojoj borilačkoj veštini", reče Džesika, osetivši nesvestan
obredni naboj u svojim rečima.
"Hoćeš li me sada pustiti?"
"Neka bude tako", uzvrati Džesika. Ona ga oslobodi i zakorači u stranu, tako da
su svi mogli dobro da je vide iz bazena. Rizik je velik, pomisli ona. Ali, Pol
mora da bude načisto sa njima, čak i po cenu da ja to platim glavom.
U tišini punoj iščekivanja Pol se sporo uspinjao da bi imao što bolji vidik
prema mestu na kome mu je majka stajala. Najednom, u blizini začu teško disanje,
koje je trenutak potom zamrlo u okomitoj pukotini iznad njega; podigavši pogled,
on ugleda slabašnu senku kako se ocrtava spram zvezdanog zaleđa.
Stilgarov glas zaori se iz bazena: "Ti, gore! Prekini da progoniš dečaka. Uskoro
će se spustiti dole."
Iz tame iznad Pola začu se glas nekog dečaka ili devojčice: "Ali, Stile, on nije
mnogo..."
"Rekoh ti da ga pustiš, Čani! Ti, gušterska ikro!"
Iznad Pola se začu šaputavo proklinjanje, a onda glas prigušeno promrmlja: "Mene
je nazvao gušterskom ikrom!" Trenutak potom senka nestade sa vidika.
Pol ponovo upravi pažnju prema bazenu, razabravši sivkaste kretnje senki
Stilgara i svoje majke.
"Hodite svi ovamo", pozva ih Stilgar, a zatim se okrenu prema Džesiki. "Sad je
na mene red da pitam kako da budemo sigurni da ćeš ti ispuniti svoj deo pogodbe?
Spadaš li u one ljude koji drže do hartija, praznih ugovora i..."
"Pripadnice reda Bene Geseriti podjedanko se čvrsto drže datih zaveta kao i vi",
uzvrati Džesika.
Usledila je nešto duža tišina, a zatim se sa svih strana razlegoše prigušeni
glasovi: "Benegeseritska čarobnica!"
Pol izvadi zarobljeno oružje iz opasača i uperi ga prema tamnoj prilici
Stilgara, ali on i njegovi sudruzi ostadoše nepomični, zureći u Džesiku.
"To je legenda", reče neko.
"Čuli smo da je Šedut Mejps to izvestila o tebi", reče joj Stilgar. "Ali, tako
važna stvar mora se podvrći ogledu. Ako si ti stvarno ona Bene Geserit iz
legende čiji će nam sin pokazati put u raj..." On slegnu ramenima.
Džesika uzdahnu, pomislivši: Naša Misionarija Protektiva uspela je da čak i u
ovoj rupi postavi religijske sigurnosne ventile. Pa lepo... imaćemo koristi od
toga, baš kao što je i predviđeno.
Ona reče: "Vidovnjakinja koja vam je donela legendu saopštila vam je pod
obavezom karame i ijaza, čuda i jedinstvena proročanstva - to znam. Hoćete li
znamenje?"
Stilgarove nozdrve stadoše da se šire na mesečini. "Ne možemo sada da traćimo
vreme na obrede", prošaputa on.
Džesika se seti mape koju joj je Kines pokazao dok su se dogovarali o planu
bekstva iz podzemnog skrovišta. Kako je to sada daleko izgledalo! Na mapi je
postojalo neko mesto pod nazivom 'Sieč Tabr', a pokraj njega oznaka Stilgar.
"Možda će biti vremena kad stignemo u Sieč Tabr", reče ona.
Pomen ovog imena delovao je snagom šoka na njega; Džesika pomisli: Kada bi samo
znao za trikove koje koristimo! Bila je stvarno dobra - ta Bene Geserit iz
Misionarije Protektive.
Stilgar se nelagodno promeškolji. "Moramo poći sada."
Ona klimnu glavom stavivši mu time do znanja da imaju i njenu dozvolu.
On podiže pogled prema grebenu, gotovo u onom pravcu gde je Pol čučao na
stenovitom ispustu. "Hej, momče, možeš sada da siđeš." Stilgar zatim ponovo
upravi pažnju na Džesiku, obrativši joj se izvinjavajućim tonom: "Sin ti je
podigao grdnu buku dok se peo. Moraće mnogo da nauči kako nas ne bi sve odreda
doveo u opasnost; ali, ima vremena - još je mlad."
"Nesumnjivo je da imamo mnogo da naučimo jedni od drugih", uzvrati Džesika. "U
međuvremenu bolje se pobrini za svog druga tamo. Moj bučni sin bio je nešto
grublji dok ga je razoružavao."
Stilgar se naglo okrenu, tako da mu je kapuljača zalepršala. "Gde?"
"Iza onog grmlja." Ona pokaza rukom.
Stilgar dodirnu dva svoja čoveka. "Pronađite ga." Zatim se osvrnu po svojim
pratiocima, ispitujući pogledom koga nema. "Jamis nedostaje." On se okrenu prema
Džesiki. "I tvoje štene zna čarobnjačke veštine."
"A nije zgoreg ni da primetiš da mi sin nije sišao odozgo, kao što si naredio",
reče Džesika.
Dva čoveka koje je Stilgar poslao vratiše se, pridržavajući trećeg koji je
teturao i stenjao među njima. Stilgar ih popreko pogleda, a zatim ponovo upravi
pažnju na Džesiku. "Sin ti, dakle, sluša samo tvoja naređenja, a? Dobro. Vičan
je disciplini."
"Pole, možeš da siđeš", reče Džesika.
Pol se uspravi i iskorači na mesečinu iza grebena gde se krio, vrativši
slobodnjačko oružje za pojas. Kada se okrenuo, jedna prilika izniče iza stene i
suoči se sa njim.
Pri mesečini i sivkastim odrazima od okolnog stenja Pol ugleda jednu malu
priliku u slobodnjačkoj odori, zasenčeno lice koje ga je netremice posmatralo
iza kapuljače i cev projektilnog oružja, uperenu na njega iz nabora odore."Ja
sam Čani, Lietova kćer."
Glas je bio pevušan i sa primesom smeha.
"Ne bih ti dopustila da mi ugroziš sudruge", reče ona.
Pol proguta pljuvačku. Prilika pred njim pomeri se na mesečinu i on ugleda
vragolasto lice sa tamnim zdencima očiju. Poznatost tog lica, čije je crte
zapamtio iz nebrojenih vizija u ranijim predviđanjima, natera Pola da se ukoči.
Na um mu pade ljutito razmetanje hrabrošću, koje ga je svojevremeno nagnalo da
opiše to lice iz sna, rekavši pri tom Časnoj Majci Gaius Helen Mohijam: 'Srešću
se sa njom.'
A sada je lice bilo tu, ali ovaj susret nikada mu nije došao u snu.
"Digao si buku kao pobesneli šai-hulud", reče mu ona. "Osim toga, izabrao si
najteži uspon do vrha. Pođi sad za mnom; pokazaću ti lakši put dole."
On sasvim iziđe iz procepa i krenu za kovitlacem njene odore preko neravnog
predela. Kretala se poput gazele, igrajući povrh stena. Pol oseti kako mu vrela
krv nadire u lice; bio je zahvalan sudbini što je unaokolo tama.
Ista devojka! Bila je kao prst sudbine. Osetio je kao da je uhvaćen na jednom
talasu, kao da ide uporedo sa nekim kretanjem, koje mu je silno sokolilo duh.
Konačno se obreše među ostalim Slobodnjacima na dnu bazena.
Džesika uputi kratak smešak Polu, ali se obrati Stilgaru: "Ovo je dobra razmena
nauka. Nadam se da se ti i tvoji ljudi ne ljutite zbog našeg nasilnog nastupa.
Izgleda... da je bilo neophodno. Bili ste na putu... da počinite grešku."
"Poštedeti nekoga greške predstavlja rajski dar", uzvrati Stilgar. On dodirnu
usne levom rukom, a zatim desnom izvuče Polu oružje iza pojasa i dade ga jednom
od svojih ljudi. "Dobićeš svoj maula pištolj, momče, kada ga budeš zaslužio."
Pol zausti da nešto kaže, ali se onda predomisli, setivši se majčinog nauka:
Počeci su veoma delikatna vremena.
"Moj sin ima oružja koja su mu potrebna", reče Džesika. Ona osmotri Stilgara,
prisilivši ga da se seti kako je Pol stekao pištolj.
Stilgar pogleda čoveka koga je Pol savladao - Jamisu. Čovek je stajao sa strane,
oborene glave i teško dišući. "Ti si teška žena", reče Stilgar, a zatim ispruži
levu ruku prema jednom sudrugu i pucnu prstima. "Kusthi bakka te."
Ponovo čakobsa, pomisli Džesika.
Čovek dodade Stilgaru dva kvadrata gaze. Ovaj ih provuče kroz prste, a zatim
stavi jedan Džesiki oko vrata, ispod kapuljače, pa drugi Polu.
"Sada nosite maramu bake", reče on. "Ako se dogodi da se razdvojimo, po tome će
svi znati da pripadate Stilgarovom sieču. Drugi put ćemo razgovarati o oružju."
On krenu među svoje ljude, zagledajući ih, a zatim dade jednom od njih Polovu
slobodnjačku balu da je ponese.
Baka, pomisli Džesika, prepoznavši religijski termin: baka - narikača. Najednom
oseti kako simbolika marame ujedinjuje ovu grupu. Zašto ih naricanje
ujedinjuje?, upita se ona.
Stilgar dođe do mlade devojke koja je dovela u nepriliku Pola i reče joj: "Čani,
uzmi pod svoje ovo dete-čoveka. Pazi da ne zapadne u neprilike."
Čani lako dodirnu Pola po ruci. "Pođi sa mnom, dete-čoveče."
Prikrivši srdžbu u glasu, Pol uzvrati: "Zovem se Pol. Bilo bi bolje da..."
"Mi ćemo ti dati ime, mali čoveče", reče Stilgar, "za vreme mihne, pri ogledu
akle."
Ogled razuma, prevede Džesika. Iznenadna potreba za Polovom nadmoći nadjača sve
ostale obzire i ona uzviknu: "Sin mi je podvrgnut ogledu sa gom džabarom!"
U muku koji je usledio ona shvati da je pogodila na pravo mesto.
"Ima mnogo stvari koje ne znamo jedni o drugima", reče Stilgar. "Ali već smo
protraćili puno vremena. Sunce nas ne sme zateći na otvorenom." On priđe čoveku
koga je Pol savldao i upita ga: "Jamise, možeš li da putuješ?"
Ovaj brundavo uzvrati: "Iznenadio me, jeste! Sasvim slučajno. Sigurno da mogu da
putujem."
"Neka ne bude više slučajeva", reče Stilgar. "Ti i Čani ste mi lično odgovorni
za momkovu bezbednost, Jamise. Ovi ljudi su pod mojim okriljem."
Džesika podrobno osmotri Jamisa. Bio je to glas koji se raspravljao sa Stilgarom
sa stene. Glas u kome je bilo smrti. Stilgar je morao da upotrebi sav svoj
autoritet da bi ga nadjačao.
Stilgar ispitivački osmotri grupu, a onda mahnu prema dvojici muškaraca. "Laruse
i Faruče, prikrijte nam tragove. Pazite da ništa ne ostane. Otvorite četvoro
očiju - sa nama su dvoje koji nisu obučeni." On se okrenu, podiže ruku i upravi
je preko bazena. "U vrstu - stražari s boka - polazimo. Moramo stići do Pećine
Grebena pre svitanja."
Džesika stupi u kolonu pokraj Stilgara, prebrojavajući ljude. Bilo je ukupno
četrdeset Slobodnjaka - plus ona i Pol. Kreću se kao stroj vojnika, pomisli ona.
Čak i devojka, Čani.
Pol zauze mesto u koloni uza Čani. Uspeo je da odagna nelagodna osećanja vezana
za ovu devojku. U glavi mu sada beše sećanje, prizvano majčinim malopređašnjim
uzvikom: 'Sin mi je podvrgnut ogledu sa gom džabarom!' Najednom mu se javio
utisak da mu ruka još bridi od pretrpljenog bola.
"Pazi kuda ideš", prošaputa Čani. "Nastoj da se ne okrzneš o lišće, pošto možeš
da ostaviš neku nit koja bi otkrila da smo ovuda prošli."
Pol proguta pljuvačku i klimnu glavom.
Džesika stade da osluškuje zvuke kolone, ali jedino je uspela da razabere bat
svojih i Polovih koraka, što je ispuni divljenjem prema načinu na koji su se
Slobodnjaci kretali. Četrdeset ljudi prelazilo je preko bazena, a mogli su se
čuti samo prirodni zvuci tog mesta - avetinjski fijuci, odore koje promiču kroz
senke. Odredište im je bio Sieč Tabr - Stilgarov sieč.
Ona poče da razmišlja o ovoj reči: sieč. Poticala je iz Čakobsa jezika i
stolećima je zadržala svoje izvorno značenje u drevnom lovačkom govoru. Sieč:
zborno mesto u trenucima opasnosti. Duboke implikacije ovog izraza i jezika tek
sad su počele da joj dopiru do svesti, kada je malo popustila napetost izazvana
burnim susretom.
"Dobro napredujemo", reče Stilgar. "Ako nam Šai-hulud bude naklonjen, stići ćemo
do pećine grebena pre zore."
Džesika klimnu glavom, čuvajući snagu. Počela je polako da oseća nesnosno breme
umora koje je do sada držala podalje od sebe zahvaljujući ogromnoj snazi
volje... i, sada je mogla da prizna, snazi ushićenosti. Um joj se potpuno
usredsredi na vrednost čete u kojoj je koračala: žudno je upijala ono što se oko
nje otkrivalo o slobodnjačkoj kulturi.
Svi oni, pomisli Džesika, čitava kultura obučena u vojničkom duhu. Kakvog li
neprocenjivog blaga za jednog izgnanog Vojvodu!
10.
Slobodnjaci su izvrsno ovladali onim svojstvom koje su stari nazivali
'španungsbogen' - veština samokontrole u procepu između željenja neke stvari i
čina njenog uzimanja.
Iz 'Mudrosti Muad'Diba' princeze Irulan
Stigli su do Pećine Grebena u sam osvit i stali da se kreću procepom u zidu
bazena, koji je bio tako uzak da su morali da se okrenu postrance kako bi mogli
da napreduju. Džesika vide kako je Stilgar odaslao stražare u prigušenoj
svetlosti praskozorja i isprati ih pogledom dok su započinjali da se uspinju uz
greben.
Pol je podigao glavu dok je koračao procepom i stao da posmatra planetnu
tapiseriju oličenu u okomitom proseku koji je hrlio uvis, put plavog neba.
Čani ga povuče za odoru, požurujući ga. "Brzo", reče mu ona. "Dan samo što nije
svanuo."
"Šta je sa onim ljudima koji su se uzverali gore?" prošaputa Pol.
"Oni su prva dnevna straža", uzvrati devojka. "Požuri sad!"
Jedan stražar ostavljen je napolju, pomisli Pol. Mudro. Ali, bilo bi još mudrije
da smo došli ovamo u odvojenim grupama. Tako bi bila manja opasnost da izgubimo
celu četu. Načas prestade da razmišlja, shvativši da se upravlja načelima
gerilske borbe i setivši se tim povodom očevog straha da Atreidi ne postanu
gerilska kuća.
"Brže", prošaputa Čani.
Pol ubrza korak, začuvši šuškanje odora iza sebe. Na um mu tog časa padoše reči
sirata i Juehove sićušne O.K. Biblije.
Raj mi je sa desne strane, pakao sa leve, a anđeo smrti pozadi. On stade da
prebira po navodu u mislima.
Zašli su za jedan ugao iza koga se prolaz proširio. Stilgar stade sa strane i
pokaza im prema niskoj rupi koja je zjapila pod pravim uglom.
"Brzo!" prošaputa on. Bićemo kao zečevi u kavezu ako nas patrola ovde iznenadi."
Pol se nagnu kod otvora i krenu sa Čani u pećinu, osvetljenu slabašnom sivkastom
svetlošću, koja je dopirala negde odozgo.
"Možeš da se uspraviš", reče mu ona.
On je posluša i stade da proučava pogledom mesto: bio je to dubok i širok
prostor, sa kupolastim gornjim delom, koji kao da se zakrivljavao tik izvan
čovekovog domašaja. Četa se razmili kroz senke. Pol primeti kako mu majka kreće
prema jednoj strani i ispituje pogledom njihove nove prijatelje. Odmah je
primetio kako se ipak razlikovala od Slobodnjaka, iako su svi imali iste odore.
Posedovala je krajnje osoben način kretanja - pun moći i gracioznosti.
"Pronađi neko mesto da se odmoriš i ne smetaj drugima da prolaze, dete-čoveče",
reče Čani. "Evo ti hrane." Ona mu pruži dva komada zamota u listove, koja su
snažno mirisala na začin.
Stilgar dođe do Džesike i izda naređenje grupi sa leve strane. "Postavite
hermetička vrata i postarajte se za obezbeđenje vlage." Zatim se okrenu prema
jednom Slobodnjaku: "Lemile, daj sjajne kugle." On uze Džesiku za ruku. "Želim
da ti pokažem nešto, čarobnice." Poveo je iza jedne krivine u zidu stene prema
izvoru svetlosti.
Džesika se nađe pred novim otvorom u pećinu, koji se nalazio visoko na pročelju
grebena i odakle se pružao pogled preko bazena dugačkog deset ili dvanaest
kilometara. Bazen je bio ograđen visokim kamenim zidovima. Unaokolo su stajali
raštrkani retki busenovi kržljavog rastinja.
Dok je posmatrala bazen, obasjan sivilom zore, sunce se podiglo iznad naspramnog
obronka, osvetlivši predeo stenja i peska, koji je imao boju dvopeka. A onda
postade svesna čudnog privida: sunce Arakisa kao da je poigravalo povrh obzorja.
To je zato što želimo da ga zadržimo, pomisli ona. Noć je bezbednija od dana.
Tog trenutka u njoj se javi čežnja za dugom na ovom mestu koje nikada neće
upoznati kišu. Moram da potisnem ovakve čežnje, pomisli ona. One predstavljaju
slabosti. A slabosti više ne smem sebi da dopustim.
Stilgar je uhvati za mišicu i pokaza negde preko bazena. "Tamo! Tamo se nalaze
prave Druze."
Ona pogleda u naznačenom pravcu i zapazi neko komešanje: ljudi na dnu bazena,
raštrkani pri dnevnom svetlu u senkama naspramnog zida grebena. Uprkos
udaljenosti, kretnje su im se mogle jasno razabrati u bistrom vazduhu. Ona
podiže dogled iz odore, a zatim podesi uljana sočiva na udaljene prilike. Marame
su se vijorile, stvarajući utisak lepršanja raznobojnih leptirova.
"To je dom", reče Stilgar. "Večeras ćemo stići tamo." Stao je da gleda preko
bazena, uvijajući pri tom brkove. "Ljudi su mi nešto duže ostali na radu. To
znači da unaokolo nema patrola. Poslaću im signal kasnije i oni će se pripremiti
da nas dočekaju."
"Ljudi su ti veoma disciplinovani", reče Džesika. Ona spusti dogled i primeti da
ga Stilgar posmatra.
"Pokoravaju se zakonima koji jemče očuvanje plemena", reče on. "Shodno tim
zakonima, naš vođa je onaj ko je najjači, ko je kadar da obezbedi vodu i
sigurnost." On upravi pažnju na njeno lice.
Ona mu uzvrati pogled, opazivši oči bez beonjača, šarene očne kapke, prašnjavu
bradu i brkove, cev koja je vodila iz nozdrva u sabirnicu u pustinjskom odelu.
"Jesam li te ugrozila na mestu vođe time što sam te savladala, Stilgare?" upita
ona.
"Nisi me izazvala", uzvrati joj on.
"Važno je da vođa sačuva ugled kod svojih ljudi", reče ona.
"Sa svim tim peščanim vašima ja mogu da iziđem na kraj", reče Stilgar. "Kada si
savladala mene, savladala si sve nas. Sad svi očekuju da nešto nauče od tebe...
čarobnjačke veštine... a neki se interesuju da li nameravaš da me izazoveš."
Ona proceni skrivena značenja ovog izraza. "Da te savladam u zvaničnoj borbi?"
On klimnu glavom. "Ali, ne bih ti to savetovao, zato što te oni ne bi sledili.
Ti nisi sa peska. Primetili su to dok smo noćas išli."
"Praktični ljudi", reče ona.
"Baš tako." On pogleda prema bazenu. "Mi znamo naše potrebe. Ali mnogi se ne
upuštaju u dublja razmišljanja sada kada smo tako blizu kući. Izbivali smo duže
vremena sređujući stvari oko isporučenja naše kvote začina slobodnim trgovcima
za prokleti Esnaf... neka bi im lica zauvek ostala crna!"
Upravo se okrećući na drugu stranu, Džesika se zaustavi u pola kretnje i pogleda
ga u lice. "Esnaf? Kakve veze ima Esnaf sa vašim začinom?"
"To je Lietovo naređenje", reče Stilgar. "Razlog nam je poznat, ali nam njegov
ukus ne prija. Podmićujemo Esnaf ogromnim svotama u začinu da nam nebo poštedi
satelita, kako niko ne bi mogao da nadzire odozgo šta radimo na površini
Arakisa."
Ona pažljivo odmeri šta će reći, setivši se da joj je Pol kazao kako je to
jamačno razlog što oko Arakisa nema satelita. "A šta vi to radite na površini
Arakisa što ne bi smelo da se vidi?"
"Menjamo je... polako ali sigurno... da bismo je učinili pogodnom za ljudski
život. Naše pokolenje neće to dočekati, ni naša deca, ni deca naše dece, niti
unuci njihove dece... ali taj dan će jednom doći." On pogleda zamućenim očima
preko bazena. "Otvorena voda, visoke zelene biljke i ljudi koji slobodno idu bez
pustinjskih odela."
To je, dakle, san tog Lieta-Kinesa, pomisli ona, a onda reče: "Podmićivanje je
opasno; kad jednom uzme maha, postaje neobuzdano."
"Tako je", uzvrati on. "Ali, spori put je najbezbedniji put."
Džesika se okrenu i baci pogled preko bazena, pokušavajući da ga vidi očima
kojima ga je Stilgar posmatrao u mašti. Ali, videla je jedino sivkastožutu boju
udaljenog stenja i jedan iznenadan magloviti pokret na nebu povrh grebena.
"Ah-h-h-h", izusti Stilgar.
U prvi mah je pomislila da je to neka letelica patrole, a onda shvati da je u
pitanju fatamorgana - utvarni predeo koji je stao da lebdi iznad pustinjskog
peska; prizor je prikazivao udaljeno njihanje zelenila, ispod koga je jedan
dugačak crv putovao površinom, dok mu se na stražnjem delu vijorilo nešto što je
ličilo na slobodnjačku odoru.
Fatamorgana nestade.
"Bilo bi najbolje da ga pojašemo", reče Stilgar, "ali ne smemo dozvoliti da
tvorac uđe u ovaj bazen. Zato nam ne preostaje ništa drugo nego da se noćas
peške zaputimo dalje."
Tvorac - njihova reč za crva, pomisli ona.
Ona odmeri važnost Stilgarovih reči, izjave da ne smeju dozvoliti ulazak crva u
ovaj bazen. Znala je šta je videla u prikazi - Slobodnjake kako jašu na leđima
džinovskog crva. Bilo joj je potrebno silno obuzdavanje da ne oda šok koji je
prožeo pri pomisli na implikacije onoga što je videla.
"Moramo se vratiti ostalima", reče Stilgar. "Moji ljudi bi inače mogli da
posumnjaju da ašikujem s tobom. Neki su već ispoljili ljubomoru što sam sinoć
vršljao rukama po tebi dok smo se borili u Tuono Bazenu."
"Ni reči više o tome!" odbrusi Džesika.
"Bez uvrede", uzvrati Stilgar blagim glasom. "Žene se među nama ne uzimaju
protiv njihove volje... a kad si ti u pitanju...", on slegnu ramenima, "...čak
ni taj običaj nije potreban."
"Nemoj nikad smetnuti s uma da sam ja bila gospa jednog Vojvode", reče ona,
ovoga puta staloženijim glasom.
"Kako želiš", reče on. "Vreme je da se hermetički zatvori ovaj otvor kako bismo
mogli da predahnemo od pustinjskih odela. Ljudi moraju malo da otpočinu na miru,
pošto im sutra porodice neće dati ni da danu dušom."
Među njima zavlada tišina.
Džesika baci pogled prema suncem obasjanom predelu. Jasno je razabrala smisao
Stilgarovih reči - neizgovorenu ponudu za nešto više od okrilja. Da li mu je
potrebna žena? Shvatila je da ne bi bilo neosnovano prihvatiti to. Bio bi to
način da se razreši sukob oko upravljanja plemenom: žena bi postala ravna
muškarcu.
Ali, šta bi onda bilo sa Polom? Ko zna kakva pravila roditeljstva vladaju ovde?
Šta je, zatim, sa još nerođenom kćeri koju nosi u utrobi već nekoliko nedelja?
Šta je sa kćeri mrtvog Vojvode? Ona tog časa odluči da se potpuno suoči sa
značajem drugog deteta koje je raslo u njoj, da sagleda vlastite pobude koje su
je nagnale da začne. Znala je šta je posredi: podlegla je jednom drevnom nagonu
koji iskuse sva bića suočena sa smrću - nagonu da se potraži besmrtnost putem
potomstva. Nagon plodnosti vrste odneo je prevagu.
Džesika pogleda Stilgara i primeti kako je on ispitivački promatra, čekajući u
tišini. Kćer koju je ovde rodila žena udata za jednog ovakvog čoveka - kakva bi
bila sudbina te kćeri? Da li bi on pokušao da ograniči neophodnosti kojima jedna
Bene Geserit mora da se podvrgava?
Stilgar pročisti grlo i pokaza tada da shvata neka od pitanja koja su joj se
rojila u glavi. "Za vođu je važno ono što ga čini vođom. To su potrebe njegovih
ljudi. Ako me uputiš u tvoje moći, možda će doći dan kada će jedno od nas morati
da izazove drugo. Više bih voleo neko alternativno rešenje."
"Zar postoje alternative?" upita ona.
"Sajadina", uzvrati on. "Naša Časna Majka je stara."
Njihova Časna Majka!
Pre no što je stigla da razmisli o tome, on nastavi: "Ne nudim ti nužno sebe za
muža. Nema ničeg ličnog u ovome; ti si veoma lepa i poželjna. Ako bi postala
jedna od mojih žena, to bi moglo da navede neke od mlađih ljudi iz mog plemena
na pomisao da su počela da me znatno više zanimaju telesna uživanja, a znatno
manje kolektivne potrebe. Čak nas i sada prisluškuju i iz prikrajka posmatraju."
Čovek koji odmerava svoje odluke, koji uzima u obzir posledice, pomisli ona.
"Među mojim mlađim ljudima ima i takvih koji su stasali do uzrasta kada im
duhovi postaju neobuzdani", reče on. "Mora im se pomoći da što lakše prebrode to
razdoblje. Ne smem im davati mnogo povoda da me izazovu. U protivnom, našao bih
se u situaciji da moram da osakatim ili ubijem nekog od njih. A to nije odličan
postupak jednog vođe, ukoliko može časno da ga izbegne. Moraš shvatiti da je kod
nas vođa jedna od glavnih stvari koja razlikuje masu od naroda. On održava nivo
pojedinaca. Ukoliko ovih postane premalo, narod se pretvara u masu, rulju,
svetinu."
Njegove reči, dubina njihove suvislosti, činjenica da se obraćao koliko njoj,
toliko i onima koji su u potaji prisluškivali, nagna je da promeni mišljenje o
njemu.
Ume da zauzme stav, pomisli ona. Gde je samo stekao takvu unutrašnju ravnotežu?
"Zakon koji nalaže naš način biranja vođe pravičan je", reče Stilgar. "Ali
odavde ne sledi da je pravda uvek ono što je potrebno ljudima. Ono što nam je u
ovom trenutku stvarno potrebno jeste vreme da ojačamo i očvrsnemo, da se naše
snage rašire na nova područja."
Kakvog li je porekla?, upita se ona. Odakle ovaj soj? "Stilgare", reče Džesika,
"mislim da sam te potcenila."
"Podozrevao sam to", uzvrati on.
"Izgleda da smo se međusobno potcenili", reče ona.
"Voleo bih da to ostavimo iza sebe", reče on. "Želeo bih da sklopim
prijateljstvo sa tobom... da steknemo međusobno poverenje. Voleo bih da počnemo
da poštujemo jedno drugo na način koji je nezavisan od seksa."
"Razumem", reče ona.
"Veruješ li mi?"
"Osećam tvoju iskrenost."
"Kod nas", reče on, "Sajadine, kada nisu formalne vođe, zauzimaju naročito
počasno mesto. One uče. Održavaju snagu Boga ovde." On se dodirnu po prsima.
Moram sada da ispitam tu tajnu sa Časnom Majkom, pomisli ona, a onda reče:
"Govoriš o vašoj Časnoj Majci... a čula sam i reči legende i proročanstva."
"Kažu da jedna Bene Geserit i njen potomak drže ključeve budućnosti", uzvrati
on.
"Veruješ li da sam ja ta?"
Ona ga pogleda u lice, pomislivši: Mlada trska tako lako umire. Počeci su
vremena velike opasnosti.
"Ne znamo", reče on.
Ona klimnu glavom, pomislivši: Častan je čovek. Hoće znamenje od mene, ali ne
želi da kuša sudbinu tako što će otvoreno da mi ga zatraži.
Džesika okrenu glavu i baci pogled prema bazenu, u zlatne senke, purpurne senke,
titranja prašinastog vazduha preko otvora pećine. Um joj se najednom ispuni
mačjim oprezom. Poznavala je govor Misionarije Protektive, znala je kako da
prilagodi tehnike legende, strah i nadu svojim hitnim potrebama, ali iznenada je
osetila neobuzdane promene ovde... kao da je neko bio među Slobodnjacima i
iskoristio nasleđe Misionarije Protektive.
Stilgar pročisti grlo.
Osetila je njegovo nestrpljenje i shvatila šta ga je izazvalo; dan je već dobro
odmakao i ljudi su čekali da se otvori hermetički zatvore. Kucnuo je čas da
pokaže hrabrost i ona shvati što joj je potrebno: neki dar-al-hikman, neka škola
prevođenja koja bi joj dala...
"Adab", prošapta ona.
Istog časa osetila je kao da joj je um počeo da se okreće u njoj. Prepoznala je
tu senzaciju i bilo je počelo brže da joj udara. Ništa drugo, u svekolikoj obuci
Bene Geserita, nije posedovalo tako moćan signal prepoznavanja. Jedino je mogao
da bude adab, opsesivno sećanje koje se javlja samo od sebe. Ona mu se prepusti
i reči potekoše iz nje.
"Ibn kirtaiba", reče ona, "tamo, daleko, gde se prašina okončava." Ona ispruži
ruku iz odore i primeti kako se Stilgarove oči razrogačiše. Iz pozadine začu
šuškanje mnogih odora. "Vidim jednog... Slobodnjaka sa knjigom primera", nastavi
Džesika. "Čita je al-Latu, suncu koje je savladao i pokorio. Čita je Sadusu
Suđenja, a evo šta:
Moji neprijatelji su kao iskrzane vlati zelene trave
Koje su stajale na putu oluje.
Zar nisi video šta je naš Gospod učinio?
Poslao je kugu na njih.
Zato što su se urotili protiv nas.
Sada su kao ptice koje je razjurio lovac.
Urota im je kao otrovana hrana,
Koju nijedna usta neće."

Drhtaj joj prože telo. Ona spusti ruku.

Iza njenih leđa, iz senki pećine, razleže se šaptavi odgovor mnogih glasova: "A
dela su im uništena."
"Božji plam upravlja tvojim srcem", reče ona, pomislivši pri tom: Sada sve ide
kako treba.
"Božji plam se pali", usledi odgovor.
Ona klimnu glavom. "Tvoji neprijatelji će pasti", reče ona.
"Bi-la-kaifa", uzvratiše oni.
U iznenadnoj tišini, Stilgar se naže prema njoj. "Sajadina", reče on. "Ako Šai-
Hulud da, onda možeš proći i postati Časna Majka."
Proći, pomisli Džesika. Čudan izraz u ovom kontekstu. Ali, ostalo se uklapa u
obredni govor. Najednom oseti svojevrsnu ciničnu ogorčenost zbog onoga što je
učinila. Retko se događa da Misionaria Protektiva zakaže. Mesto nam je bilo
pripremljeno u ovoj pustoši. Molitva ovog salata stvorila nam je pribežište. A
sada... moram da igram ulogu Aulije, Prijateljice Boga... Sajadine ovog
primitivnog naroda, na koga su naša benegeseritska predskazanja tako snažno
delovala da je prozvao svoje glavne sveštenice Časnim Majkama.
Pol je stajao pokraj Čani u senci pećine. U ustima je još osećao ukus hrane koju
mu je dala - ptičje meso i testo zgotovljeno sa začinskim medom i obavijeno u
listove. Okusivši je, odmah je shvatio da još nikada nije probao takav
koncentrat začina i za trenutak obuzeo ga je strah. Znao je šta može da mu se
dogodi od takvog koncentrata - začinska promena, koja bi još više podstakla
proročku svest u njemu.
"Bi-la kaifa", prošaputa Čani.
On je pogleda, opazivši izraz strahopoštovanja kojim su svi Slobodnjaci dočekali
reči njegove majke. Samo je čovek po imenu Jamis stajao nekako po strani
ceremonije, držeći se izdvojeno, sa rukama prekrštenim na prsima.
"Duy yakha hin mange", prošaputa Čani. "Duy ponra hin mange. Imam dva oka. Imam
dve pesnice."
Ona se zagleda u Pola sa izrazom čuđenja na licu.
Pol duboko udahnu vazduh, pokušavajući da obuzda buru u sebi. Majčine reči
blokirale su dalje dejstvo koncentrata začina u njemu i on je sada osećao njen
glas kako se podiže i spušta u njegovom biću poput senki otvorene vatre. Pa
ipak, kroz celu tu tiradu nazirao je primesu ciničnosti - poznavao je majku
odveć dobro - ali ništa više nije moglo da zaustavi preobražaj započet unošenjem
hrane.
Vraška svrhovitost!
Osetio ju je - tu svest rase kojoj nije mogao da umakne. Usledila je oštra
jasnoća, priliv podataka, hladna preciznost svesti. Spustio se na pod i seo
leđima oslonjenim o stenoviti zid, potpuno se prepuštajući plimi koja je
nadolazila. Um mu je uplovio u taj bezvremeni sloj, gde mu se pružao vidik na
svekoliko vreme, gde su vodili svi putevi i gde su duvali svi vetrovi
budućnosti... vetrovi prošlosti: jednooka vizija prošlosti, jednooka vizija
sadašnjosti i jednooka vizija budućnosti - sve ujedinjene u troglednu zajedničku
viziju, koja mu je omogućavala da vidi vreme kao prostor.
Postojala je opasnost, osećao je to, u prekoračenju svojih moći; morao je da se
zadrži na svesti o sadašnjosti, osećajući zamućeno izobličenje iskustva,
proticanje trenutka, neprekidno očvršćenje onoga što jeste u onom večnom što je
bilo.
Hvatajući se grozničavo za sadašnjost, po prvi put je dokučio masivnu
postojanost kretanja vremena, koje su svuda remetile razne struje, talasi, plime
i zapljuskivanja, što su se razbijali o stenovite hridi. Kroz sve to došao je do
novog shvatanja prirode svog proricanja i uvideo je izvor slepog vremena, izvor
greške u njemu, što ga je odmah ispunilo strahom.
Proricanje, shvatio je, predstavljalo je osvetljenje koje je obuhvatalo granice
onoga što je otkrivalo - istovremeno izvor tačnosti i značajnu grešku. U stvar
se uplela svojevrsna Hajzenbergova neodređenost: trošenje energije koje je
otkrivalo ono što je video istovremeno je i menjalo to što je video.
A ono što je video bila je vremenska spona u ovoj pećini, ključanje mogućnosti
dovedenih tu u žižu, gde je i najsićušnije dejstvo - treptaj oka, uzgredna reč,
zrnce peska na pogrešnom mestu - pokretalo džinovsku polugu širom poznate
Vaseljene. Video je nasilje čiji je ishod zavisio od toliko promenljivih da je i
najmanja kretnja izazivala ogromna pomeranja u osnovnom ustrojstvu.
Ta vizija nagna ga da poželi da ostane ledeno nepomičan, ali i to je bilo
dejstvo koje je imalo određene posledice.
Nebrojene posledice - linije koje su se pružale iz ove pećine, a na kraju većine
tih posledičnih linija on je video vlastito mrtvo telo sa ranom od noža iz koje
je tekla krv.
11.
Moj otac, Padišah Car, imao je sedamdeset dve godine, premda je izgledao kao da
mu je najviše trideset pet, kada je čuo za smrt Vojvode Letoa i odlučio da
Arakis vrati Harkonenima. Kad god bi se javno pojavljivao, na sebi je imao
sardaukarsku uniformu i burseški crni šlem sa zlatnim carskim lavom na vrhu.
Paradiranje u ovoj uniformi bilo je sračunato da sasvim jasno stavi do znanja
gde leže njegove moći. On, međutim, nije uvek bio tako nadmen. Kada je hteo,
mogao je da zrači šarmom i iskrenošću, ali često sam se pitala tokom poslednjih
dana sa njim da li je bilo šta u vezi sa mojim ocem onako kao što je izgledalo.
Sada mi se čini da je on čovek koji se neprekidno upinjao da umakne rešetkama
jednog nevidljivog kaveza. Morate imati u vidu da je on bio car, poglavar
dinastije koja vuče poreklo iz pradavnih vremena. Ali mi smo mu porekli
mogućnost da ima zakonitog sina. Nije li to najteži poraz koji jedan vladar može
da pretrpi? Moja majka je poslušala svoje Pretpostavljene Sestre u onoj stvari
gde ih gospa Džesika nije poslušala. Koja je od njih dve bila jača? Istorija je
već odgovorila na to.
'U očevoj kući' princeze Irulan
Džesika se probudila u tami pećine, osetivši komešanje Slobodnjaka oko sebe;
nozdrve joj zapahnu kiselkast zadah pustinjskih odela. Njeno unutrašnje
vremensko čulo kazalo joj je da će uskoro pasti noć napolju, ali u pećini je
odavno vladala tama, pošto je ona bila hermetički zatvorena plastičnim
zaptivačima, kako bi sva vlaga ostala unutra.
Shvatila je da je dugo i veoma duboko spavala, odagnavajući tako ogroman umor
koji ju je skolio, što je istovremeno bio znak da je nesvesno već prihvatila
činjenicu da joj je među Stilgarovim ljudima zajamčena lična bezbednost.
Okrenula se u visećem krevetu, načinjenom od njene odore, i spustila noge na
kameni pod, obuvši odmah pustinjske čizme.
Ne smem zaboraviti da ih prikladno zategnem, kako bih omogućila da mehanizam za
pumpanje u pustinjskom odelu valjano funkcioniše, pomisli ona. Ima toliko stvari
na koje valja pomno misliti.
U ustima joj je još stajao ukus jutrošnjeg obeda - ptičje meso i testo izmešano
sa začinskim medom i obavijeno u list - i to je podseti da je vreme ovde
pretrpelo preokret: noć je bila doba kada se radilo, a dan kada se odmaralo.
Noć skriva; noć je bezbednija.
Ona skide odoru sa kuka za zakačinjanje visećeg kreveta u kamenom zidu; zatim
stade da pipa tkaninu u tami, sve dok nije našla gornji deo, a onda je navuče na
sebe.
Kako dostaviti poruku Bene Geseritu? - upita se ona. Moraju da budu izvešteni o
njihovom bekstvu i nalaženju utočišta u slobodnjačkom svetilištu.
Dublje u pećini zasvetleše sjajne kugle. Ona primeti komešanje ljudi tamo; među
njima je bio i Pol, već odeven i sa zabačenom kapuljačom, tako da mu je do
izražaja dolazio orlovski atreidski profil.
Ponašao se tako čudno pre nego što su krenuli na počinak, pomisli ona. Povučeno.
Ličio je na nekoga ko se vratio iz mrtvih, ali još nije potpuno svestan te
činjenice; oči su mu bile poluzatvorene i staklaste, sa pogledom koji je bludeo
negde unutra. Naveo ju je na pomisao o upozorenju na ishranu koja obiluje
začinom: odavanje drogi.
Postoje li sekundarne posledice, upita se ona. Kazano je da je to u vezi sa
njegovim proročkim moćima, ali neobično je što je ćutao o onome što vidi.
Stilgar izroni iz senke sa njene desne strane i priđe grupi ispod sjajnih kugli.
Primetila je kako je provukao prste kroz bradu, kao i da mu se u očima pojavio
oprezan, mačji pogled.
Najednom Džesiku prože strah kada joj do razbuđene svesti dopre predstava
napetosti koja je vladala u ljudima okupljenim oko Pola - ukrućene kretnje,
obredni položaji.
"Oni su pod mojim okriljem!" zabrunda Stilgar.
Džesika odmah prepoznade čoveka kome se Stilgar obratio: Jamis! Istog časa ona
primeti izraz srdžbe na njegovom licu, zgrčena ramena.
Jamis, čovek koga je Pol savladao!, pomisli ona.
"Poznato ti je pravilo, Stilgare", uzvrati Jamis.
"Zar ga iko zna bolje od mene?" upita Stilgar, a Džesika razabra prizvuk želje
da se situacija stiša u njegovom glasu, pokušaj da se stvari nekako izglade.
"Biram borbu", prosikta Jamis.
Džesika pojuri kroz pećinu, stiže do Stilgara i uhvati ga za ruku. "Šta se
događa?" upita ona.
"U pitanju je amtal pravilo", reče Stilgar. "Jamis zahteva svoje pravo da
proveri tvoj udeo u legendi."
"Ona mora imati nekoga ko će se boriti za nju", reče Jamis. "Ako njen borac
pobedi, onda je legenda istinita. Ali, u njoj stoji..." On se osvrnu po
okupljenim ljudima. "...da joj nije potreban borac iz redova Slobodnjaka - a to
može samo da znači da svog borca vodi sa sobom."
Pa on to govori o borbi sa Polom!, pomisli Džesika.
Ona pusti Stilgarovu ruku i iskorači pola koraka napred. "Ja sam sama svoj
borac", reče ona. "To mora da je svima ovde jasno..."
"Nećeš nam ti govoriti šta da radimo!" odbrusi Jamis.
"Sve dok ne pružiš znatno više dokaza od onoga što smo videli. Stilgar je jutros
mogao da ti kaže šta da govoriš. Mogao je da ti napuni glavu gomilama reči koje
bi nam ti potom izbrbljala, verujući da ćeš nas time moći obmanuti."
Mogu da izađem sa njim na kraj, pomisli Džesika, ali to bi protivuslovilo načinu
na koji oni tumače legendu. Ponovo joj se učini čudnim kako su plodovi rada
Misionarie Protektive delimično izobličeni na ovoj planeti.
Stilgar pogleda Džesiku, a onda progovori tihim glasom, ali za koji je bio
siguran da ga svi čuju: "Jamis je pun srdžbe, Sajadina. Tvoj sin ga je savladao
i..."
"Bilo je to slučajno!" zabrunda Jamis. "Veštičje sile delovale su kod Tuono
Bazena i ja ću to sada dokazati!"
"...A savladao sam ga i ja", nastavi Stilgar. "Sada pokušava ovim tahadi
izazovom da se ponovo domogne mene. Ali Jamis je odveć nasilan da bi mogao biti
dobar vođa - previše je podložan gafli. Usta su mu stalno puna pravila, a srce
sarfe, odvraćanja od Boga. Ne, nikada od njega neće biti dobar vođa. Pošteđivao
sam ga do sada zato što je kao takav koristan u borbi, ali kada ga obuzme sličan
bes, postaje opasan po sopstveno društvo."
"Stilgarrreee!" zagrme Jamis.
Džesika tog trenutka postade svesna onoga što Stilgar radi: nastojao je da što
više razgnevi Jamisa, kako bi odvratio izazov sa Pola.
Stilgar pogleda Jamisa pravo u oči i Džesika ponovo razabra umirujući prizvuk u
njegovom glasu. "Jamise, on je još dete. Tek je..."
"Sam si ga nazvao čovekom", reče Jamis. "Majka mu je kazala da je prošao kroz
ogled gom džabara. Normalno je razvijen i telo mu je prezasićeno vodom. Oni koji
im nose balu tvrde da se u njoj nalaze litraši vode. Litraši! A mi k'o ludi
cuclamo naše sabirnice čim se pojavi koja kap rose."
Stilgar pogleda Džesiku. "Je li to tačno? Ima li vode u vašoj bali?"
"Ima."
"Mnogo litraša?"
"Samo dva."
"Šta ste nameravali sa tim blagom?"
Blagom?, pomisli ona, a zatim odmahnu glavom, postavši svesna hladnoće u
njegovom glasu.
"Na svetu gde sam rođena voda pada sa neba i teče kopnom u vidu velikih reka",
reče ona. "Postoje okeani vode koji su tako prostrani da im se suprotna obala ne
može videti. Nisam obučena u duhu vaše vodne discipline. Nikada ranije nisam
morala da mislim na taj način."
Zajednički uzdah rezleže se iz okupljene mase: "Voda pada sa neba... teče
kopnom."
"Da li si znala da među nama ima i takvih koji su slučajno rasuli vodu iz svojih
sabirnica, tako da ih čekaju ozbiljne poteškoće pre no što ove noći stignemo u
Tabr?"
"Kako sam to mogla da znam?" Džesika odmahnu glavom. "Ako im je voda neophodna,
slobodno je uzmi iz bale i daj im."
"Jesi li to nameravala da uradiš sa tim blagom?"
"Nameravala sam da njime spasem živote", uzvrati ona.
"Onda prihvatamo tvoj blagoslov, Sajadina."
"Nećeš nas potkupiti svojom vodom", zabrunda Jamis. "Niti ćeš ti uspeti da me
napujdaš protiv sebe, Stilgare. Jasno mi je da pokušavaš da me nagnaš da te
izazovem pre nego što dokažem moje reči."
Stilgar pogleda Jamisa u oči. "Jesi li baš čvrsto odlučio da se boriš s tim
detetom, Jamise?" Glas mu je bio prigušen, otrovan.
"Ona mora da ima svog borca."
"Bez obzira na to što se nalazi pod mojim okriljem?"
"Pozvao sam se na amtal pravilo", reče Jamis. "To je moje pravo."
Silgar klimnu glavom. "Dobro. Ali, ako te dečak ne bude savladao, onda te posle
toga čeka suočenje sa mojim nožem. Ali, ovoga puta neću u poslednji čas zadržati
oštricu, kao što sam to ranije činio."
"Ne možeš to dopustiti", reče Džesika. "Pa, Pol je samo..."
"Ne smeš se mešati, Sajadina", reče joj Stilgar. "Oh, znam da možeš sa mnom
izići na kraj, što znači i sa svima ostalima ovde, ali ne možeš nas savladati
sve zajedno. Ovo je neminovno; tako nalaže amtal pravilo."
Džesika zaćuta, netremice ga posmatrajući u zelenoj svetlosti sjajnih kugli;
demonska krutost ukipila mu je crte lica. Ona zatim upravi pažnju na Jamisa,
primeti zamišljen izraz njegovih veđa i pomisli: Trebalo je to ranije da
shvatim. On je od one pritajene vrste koji gomila srdžbu u sebi. Morala sam da
budem pripravna na to.
"Ako budeš naudio mom sinu", reče ona, "suočićeš se posle sa mnom. Izazivam te
sada. Rasturiću te na komade kao..."
"Majko." Pol istupi i dodirnu je po rukavu. "Ako bih objasnio Jamisu kako..."
"Da objasniš!" odbrusi Jamis.
Pol zaćuta i oštro osmotri čoveka. Nije ga se bojao. Jamisovi pokreti izgledali
su nezgrapni, a i odveć ga je lako savladao prilikom sinoćnjeg okršaja na pesku.
Ali, Pol je još osećao uzavrelo žarište ove pećine, još se sećao proročkih
vizija, na čijim ga je krajevima čekala smrt od noža. Bilo je tako malo uzmaka,
bezbednih puteva...
Stilgar reče: "Sajadina, moraš se sada povući u stranu kako bi..."
"Prekini da je zoveš Sajadinom", odbrusi Jamis. "To tek treba da dokaže. Zna
molitvu! Pa šta?! Zna je i svako dete među nama."
Dosta je govorio, pomisli Džesika. Imam ključ za njega. Mogu ga onesposobiti
jednom rečju. Ona zastade u razmišljanju. Ali ne mogu ih sve zaustaviti.
"Odgovaraćeš lično meni", reče Džesika; glas joj je postao piskutav i izvijen,
gotovo siktav.
Jamis se zabulji u nju, a na licu mu se pojavi izraz straha.
"Pokazaću ti šta je agonija", nastavi ona istim tonom. "Imaj to na umu dok se
boriš. Doživećeš takvu agoniju spram koje je gom džabar pravo blaženstvo.
Propištaćeš celim..."
"Pokušava da baci čini na mene!" prodahta Jamis, stavivši stisnutu pesnicu
pokraj uha. "Zahtevam da zaćuti."
"Neka bude tako", reče Stilgar, uputivši Džesiki opominjući pogled. "Ako ponovo
progovoriš, Sajadina, znaćemo da su to tvoje čarolije i moraćeš da budeš
kažnjena." On joj dade glavom znak da odstupi natrag.
Džesika oseti kako je ruke vuku, primoravajući je da odstupi, premda ne grubo.
Zatim je primetila kako se Pol izdvaja iz gomile, dok mu devojka vragolastog
lica, po imenu Čani, nešto šapuće na uho, pokazujući istovremeno glavom prema
Jamisu.
Ljudi iz čete načiniše krug.
Doneto je još sjajnih kugli i sve su bile podešene na žutu rasvetu.
Jamis stupi u krug, skide odoru i dodade je nekome iz gomile. Stajao je u
oblačnosivoj glatkoći pustinjskog odela, koje je sve bilo prošarano šavovima i
sabirnim džepovima. Za trenutak pognu glavu, primakavši usta ramenu i otpi malo
vode iz cevi sabirnice. A onda se uspravi, otkopča i skide odelo i pažljivo ga
dodade nekome od okupljenih. Vratio se u krug i stao da čeka, odeven u komad
sukna oko bedara i sa nekom stisnutom tkaninom preko stopala; u desnoj ruci
držao je kris-nož.
Džesika vide kako devojka-dete Čani pomaže Polu, stavlja mu dršku kris-noža u
dlan, kako ga, zatim, on hvata, oprobava težinu i ravnotežu. A onda joj na um
pade da joj je sin upućen u tajne prane i bindua, nerva i vlakna - da je obučen
za borbu u pogubnoj školi, gde su mu učitelji bili ljudi kao Dankan Ajdaho i
Gurni Halek, koji su još za života postali legende. Dečak je takođe poznavao
okolišne postupke Bene Geserita, a i izgledao je gibak i samopouzdan.
Ali, tek mu je petnaest godina, pomisli ona. Osim toga, nema ni štitnik. Moram
prekinuti ovo. Mora da postoji neki način... Ona podiže pogled i primeti kako je
Stilgar posmatra.
"Ne možeš sprečiti borbu", reče joj on. "Ne smeš govoriti."
Ona stavi ruku preko ustiju, pomislivši: Usadila sam strah u Jamisov um. To će
ga malo usporiti... možda. Kad bih samo mogla da molim - istinski da molim.
Pol se konačno nađe sam na rubu kruga, odeven u borbeni šorts, koji je nosio
ispod pustinjskog odela. U desnoj ruci držao je kris-nož; stajao je bosim
stopalima na kamenom podu, posutom peskom. Ajdaho ga je mnogo puta upozorio:
Kada nisi siguran u pogledu terena, bosa stopala su najbolja. Osim toga, Čanina
uputstva još su mu lelujala na površini svesti: Jamis se okreće na desnu stranu
sa nožem posle pariranja udarca. Tu naviku smo kod njega svi zapazili. Pomno će
ti motriti oči da bi u trenutku kada trepneš pokušao da ti zada udarac. U stanju
je da se bori obema rukama; vodi dobro računa o kretanju noža.
Ali Pol je celim telom najizrazitije osećao moćno dejstvo obučenosti i mehanizma
za instinktivne reakcije; oštrio se u tom pogledu iz dana u dan, iz časa u čas,
u vežbaonici i borilištima.
Reči Gurni Haleka ponovo mu sinuše u svesti: Dobar borac noževima mora
istovremeno da misli na vrh svog oružja, oštricu i balčak. Vrh može i da seče,
oštrica da ubada, a balčak ne samo da služi za odbranu, nego i za napad.
Pol spusti pogled na kris-nož. Nije bilo balčaka; postojao je samo tanak prsten
između oštrice i drške sa posuvraćenim ivicama, što je trebalo da štiti šaku. Pa
ipak, još nije imao pojma o granicama gipkosti oštrice, pa čak nije znao ni da
li se ona uopšte može slomiti.
Stojeći naspram Pola, Jamis poče da se kreće desno, duž ivice kruga.
Pol čučnu, postavši svestan tog trenutka da nema štitnik; bio je, međutim,
obučen da se bori sa tim tananim poljem oko sebe, da u odbrani reaguje izuzetno
hitro, dok mu je napad bio sračunato usporen, budući da se jedino tako moglo
probiti zaštitno polje neprijatelja. Uprkos neprestanim upozorenjima trenera da
se ne oslanja mnogo na uslovljenost brzine napada koju je određivalo polje, on
je ipak znao da je taj tip reakcija duboko uvrežen u njemu. Jamis mu uputi
obredni izazov: Neka ti se nož polomi i skrha!
Ovaj nož je, dakle, lomljiv, pomisli Pol.
A onda se priseti da je i Jamis bez štitnika, premda on i nije bio obučen da se
koristi njime, nije imao uvrežene reakcije za borbu pod zaštitom polja.
Pol oštro osmotri Jamisa sa suprotne strane kruga. Čovekovo telo ličilo je na
čvornovati švigar biča, obmotan oko sasušenog kostura. Pri svetlosti sjajnih
kugli kris-nož mu je pravio mlečnožute odsjaje.
Najednom, plima straha prože Pola. Iznenada se osetio usamljenim i nagim,
okružen ljudima pri tamnožutoj rasveti. Proročanstvo mu je ispunilo svest
nebrojenim iskustvima, ukazavši na najsnažnije struje budućnosti i niti odluka
koje su na njih uplivisale, ali ovo je sada bila stvarnost. Bila je to smrt koja
je proisticala iz beskrajnog broja sićušnih nezgoda i malera.
Sve može uticati na budućnost ovde, shvati on. Nečije nakašljavanje među
posmatračima, sitno odvraćanje pažnje. Jedva primetne promene rasvete sjajnih
kugli, neka varljiva senka.
Bojim se, reče Pol u sebi.
A onda krenu oprezno duž ivice kruga, u istom smeru u kome i Jamis, ponavljajući
bešumno u sebi benegeseritsku litaniju protiv straha. Strah je ubica uma...
Dejstvovala je poput vedra hladne vode, kojom ga je neko iznenada polio. Osetio
je kako mu se mišići ujedinjuju, kako postaje napet i pripravan.
"Obložiću svoj nož tvojom krvlju", reče mu Jamis, nasrnuvši usled poslednje
reči.
Primetivši ovu kretnju, Džesika priguši krik u sebi.
Na mestu odakle je čovek skočio sada se nalazio samo prazan vazduh i Pol se
najednom obre iza Jamisa, sa mogućnošću da mu zada udarac u nebranjena leđa.
Sada, Pole! Sada!, povika Džesika u sebi.
Polov pokret bio je usporen, divno odmeren, ali tako spor da je Jamis imao
vremena da se izvije, okrene i sklizne udesno.
Pol se povuče i čučnu. "Moraš najpre doći do moje krvi", reče on.
Džesika uoči uslovljene pokrete borbe pod štitnikom kod svog sina i odmah joj
sinu da je to mač sa dve oštrice. Dečakove reakcije bile su mladalačke i
uvežbane, a umeće kojim je nastupao okupljeni ljudi još nisu videli. Ali, Polov
napad bio je uslovljen osobenostima probijanja barijere štitnika. Štitnik bi
odbio odveć brz udarac, a propustio jedino odmereno sporu kretnju. Bila je
potrebna kontrola i veština da bi se probilo zaštitno polje.
Shvata li to Pol?, upita se ona. Mora da shvata!
Jamis ponovo krenu u napad; mastiljastotamne oči mu sevnuše, a telo se pretvori
u žućkastu mrlju pod svetlošću sjajnih kugli.
Pol se još jednom izmače, ali opet presporo uzvrati napad.
A onda još jednom.
I još jednom.
Svaki put, Polov protivudarac usledio je za trenutak prekasno.
Tog časa Džesika primeti nešto za šta se nadala da je promaklo Jamisu. Polove
odbrambene reakcije bile su zaslepljujuće brze, ali su se svaki put odvijale pod
određenim uglom, koji bi bio sasvim zadovoljavajući da je tu bilo polje koje bi
delimično pariralo Jamisov udarac.
"Da li se to tvoj sin poigrava sa ovom jadnom budalom?" upita Stilgar, mahnuvši
joj rukom pre no što je stigla da odgovori. "Izvini, smetnuo sam s uma da ne
smeš da izustiš ni reč."
Dve prilike na kamenom podu stadoše sada da kruže jedna oko druge: Jamis, koji
je ruku sa nožem držao daleko ispruženu i malo podignutu; Pol u polučučećem
stavu sa spuštenim nožem.
Jamis ponovo suknu napred, izvivši se ovoga puta u desnu stranu, gde je Pol
izmicao.
Umesto da se povuče i odstupi, Pol dočeka protivnikovu ruku sa nožem na vrh
svoje oštrice. Gotovo istog trena odskoči u levu stranu, pomislivši sa
zahvalnošću na Čanino upozorenje.
Jamis se povuče do ivice kruga, protljavši šaku u kojoj mu se nalazio nož. Krv
za trenutak pokapa iz rane, a onda prestade. Oči su mu bile razrogačene - dve
tamnoplave jame koje su zurile u Pola pri svetlosti sjajnih kugli, ispunjene
nevericom.
"Ah, ranjen je", promrmlja Stilgar.
Pol zauze pripravan, čučeći stav, a onda reče u duhu onoga što su ga naučili da
preduzme kada se prva krv prospe: "Predaješ li se?"
"Hah!" uzviknu Jamis.
Ljutito mrmljanje oglasi se iz gomile.
"Stanite!" zagrme Stilgar. "Momak ne zna naše pravilo." Zatim se obrati Polu
"Nema predaje u tahadi izazovu. Njegova zaloga je smrt."
Džesika primeti kako je Pol s naporom progutao pljuvačku. Nikada nije ubio
čoveka ovako, pomisli ona. U pravoj borbi noževima. Da li će biti kadar za to?
Pol krenu lagano desno u krug, nagnan Jamisovim napredovanjem. A onda ga ponovo
preplavi proročka svest o vremenskom stecištu varijabili u ovoj pećini. Nova
upućenost mu stavi do znanja da borba koju upravo vodi obiluje mnoštvom hitrih i
zgusnutih odluka, tako da se pred njim u budućnosti nije mogao pokazati nijedan
jasan put.
Varijabile su se rojile iz varijabili - to je i bio razlog što je ova pećina
stajala kao zamućena žiža na njegovoj stazi. Ličila je na džinovsku stenu usred
matice, koja stvara vrtlog u struji oko sebe.
"Okončaj stvar, momče", promrmlja Stilgar. "Ne poigravaj se s njim."
Pol nastavi da se kreće duž prstena brzinom koju mu je nametao protivnik.
Jamis je malo ustuknuo kada mu je do svesti stiglo da pred sobom nema mlakonju
iz svemira u tahidi krugu, lak plen za slobodnjački kris-nož.
Džesika opazi senku očajanja na čovekovom licu. Sada je najopasniji, pomisli
ona. Obuzelo ga je očajanje i kadar je za sve. Shvatio je da za protivnika nema
žutokljunca, kakav bi bio Polov slobodnjački vršnjak, već borilačku mašinu
rođenu i od detinjstva uvežbavanu za to. Kucnuo je čas da klica straha koju sam
usadila u njega urodi plodom.
Tog trenutka ona otkri da oseća izvesno sažaljenje prema Jamisu - čustvo sputano
svešću o neposrednoj opasnosti u kojoj joj se sin nalazio.
Jamis je kadar da učini sve... čak i krajnje nepredvidljive stvari, reče ona u
sebi. A onda se upita da li je Pol video ovu budućnost, da li sada ponovo
preživljava ovo iskustvo. Ali tada uoči način na koji joj se sin kretao, graške
znoja na njegovom licu i ramenima, brižnu opreznost koja mu se ispoljavala u
gibanju mišića. Tog trenutka po prvi put oseti, bez logičkog razumevanja, da
Polova nadarenost poseduje određeni činilac neodređenosti.
Pol poče ponovo da se pripravlja za okršaj, još kružeći, ali ne napadajući.
Video je da mu je protivnika obuzeo strah. Sećanje na glas Dankana Ajdaha
preplavi Polovu svest: Kada te se suparnik uplaši, onda je trenutak da popustiš
dizgine, da omogućiš strahu da uhvati maha. Neka se pretvori u užas. Užasnut
čovek bori se sam protiv sebe. Konačno, on prelazi u napad iz očajanja. To je
najopasniji momenat, ali za čoveka obuzetog užasom može se sa sigurnošću
smatrati da će počiniti odsudnu grešku. A ti si obučen da takvu grešku uočiš i
iskoristiš.
Ljudi u pećini počeše da mrmljaju.
Misle da se Pol poigrava sa Jamisom, pomisli Džesika. Smatraju da je Pol
bezrazložno okrutan.
Ali, ona takođe uoči dodatnu pobudu za uzbuđenje mase, njeno uživanje u prizoru.
Istovremeno je primetila kako pritisak raste u Jamisu. Bilo joj je jasno, baš
kao i samom Jamisu, odnosno Polu, da je kucnuo čas kada on više neće moći da se
obuzdava.
Jamis visoko poskoči, fintirajući napad desnom rukom, ali ona je bila prazna.
Kris-nož se nalazio u levoj ruci.
Džesika se ukoči.
No, Čani je upozorila Pola: Jamis se bori obema rukama. Zahvaljujući temeljnosti
obuke koju je dobio, on je pomno registrovao taj trik. Vodi računa o nožu, a ne
o ruci koja ga drži, stalno mu je govorio Gurni Halek. Nož je opasniji od ruke,
a može da se nalazi kako u levoj, tako i u desnoj.
Tog trenutka Pol uoči Jamisovu grešku: rđavo se odrazio, tako da je pri odskoku
izgubio trenutak više nego što je potrebno i na taj način proigrao adut
iznenađanja kojim je trebalo da zbuni Pola i ne dozvoli mu da primeti
prebacivanje noža iz ruke u ruku.
Sa izuzetkom žućkaste svetlosti sjajnih kugli i mastiljavih očiju gomile, koja
je netremice posmatrala, ceo dvoboj ličio je na običan trening u vežbaonici.
Štitnici više nisu bili od značaja, pošto su mogli da im se suprotstave sami
telesni pokreti. Pol munjevito suknu svoj nož, izvi ga u stranu i rinu nagore,
prema mestu gde su se Jamisova prsa spuštala - a onda ga uz cimaj povuče i pusti
čoveka da se skljoka pored njega.
Jamis pade kao mlohava vreća, sa licem nadole, zakrklja i okrenu se prema Polu,
a onda se umiri na kamenom podu. Mrtve oči zurile su mu uvis kao tamna staklena
zrna.
Nije odveć viteški ubiti vrhom noža, kazao je Ajdaho jednom prilikom Polu, ali
neka te ta činjenica ne sputa kada dođe do gustog.
Ljudi pohrliše napred u borilački krug, potisnuvši Pola u stranu i zaklonivši
Jamisa žurnim, uzmuvanim pokretima. Nekoliko trenutaka potom iz mase se izdvoji
grupa i pohita u dubinu pećine, noseći neki tovar obavijen u odoru.
Na kamenom podu više nije bilo tela.
Džesika stade da krči put prema sinu. Imala je utisak da pliva u moru leđa,
optočenih odorama i punih zadaha, u masi koja je bila neobično utihla.
Sada je kritičan trenutak, pomisli ona. Ubio je čoveka pri jasnoj umnoj i
telesnoj nadmoćnosti. Ne smem mu dozvoliti da počne uživati u takvoj pobedi.
Ona se probi kroz prve redove posmatrača i izbi na mali čist prostor gde su
dvojica bradatih Slobodnjaka pomagali Polu da navuče pustinjsko odelo.
Džesika pogleda sina. Polove oči bile su svetle. Teško je disao i više se
prepustio rukama pomagača nego što je učestvovao u njihovim naporima.
"Uhvatio se ukoštac sa Jamisom i prošao bez ogrebotine", promrmlja jedan od
njih.
Čini je stajala po strani i netremice posmatrala Pola. Džesika uoči devojčino
uzbuđenje, izraz divljenja na vragolastom licu.
Stvar se mora obaviti smesta i to brzo, pomisli Džesika.
Kada je progovorila, u glas i mimiku unela je krajnji prezir: "Pa, kako se
osećaš kao ubica?"
Pol se ukoči, kao da ga je neko udario. Suoči se sa majčinim ledenim pogledom i
lice mu se zajapuri od naglog priliva krvi. On nevoljno osmotri mesto na podu
pećine gde je Jamis pao.
Stilgar prokrči sebi put do Džesike, vrativši se iz stražnjeg dela pećine, gde
je odneseno Jamisovo telo. Obrati se Polu oporim, kontrolisanim glasom: "Kada
kucne čas da izazoveš mene i posegneš za mojom burdom, nemoj se nadati da ćeš se
i sa mnom poigravati kao sa Jamisom."
Džesika oseti kako njene reči i Stilgarova opomena ostavljaju snažnog traga na
dečaku. Greška koju su ovi ljudi počinili sada je postala svrsishodna. Ona se
osvrnu po licima oko sebe, baš kao što je učinio i Pol, i vide isto što i on.
Divljenje, da, i strah... a na nekima i - gnušanje. Ona baci pogled prema
Stilgaru i razabra fatalizam koji ga je obuzeo, što je dovoljno govorilo o tome
kako je borba delovala na njega.
Pol oštro pogleda majku. "Ti si znala istinu", reče joj on.
Odmah je razabrala da je Pol ponovo pri zdravom razumu: glas mu je bio pun
pokajanja. Džesika pređe pogledom preko ljudi i reče: "Pol još nikada nije ubio
čoveka golom oštricom noža."
Stilgar je osmotri sa izvesnom nevericom na licu.
"Nisam se poigravao sa njim", reče Pol. On stade naspram majke, ispravi odoru i
spusti pogled prema tamnoj mrlji Jamisove krvi na podu pećine. "Nisam hteo da ga
ubijem."
Džesika primeti kako Stilgar počinje polako da veruje i opazi olakšanje koje ga
je obuzelo dok je prste žilave šake provlačio kroz bradu. Istovremeno začu kako
se kroz gomilu širi mrmljanje.
"Zato si i zatražio da se preda", reče Stilgar. "Shvatam. Naši metodi su
drugačiji, ali ti ćeš se već razabrati u njima. Mislio sam da smo dopustili da
se među nas uvuče škorpija." On zastade, a zatim dodade: "Više te neću zvati
'momče'."
Jedan glas dobaci iz gomile: "Potrebno mu je ime, Stile."
Stilgar klimnu glavom, ponovo počešavši bradu. "Vidim snagu u tebi... sličnu
snazi pod stubom." Opet zastade, pa dodade: "Među nama ćeš biti poznat kao Usul,
osnova stuba. To ti je tajno ime, ime u četi. Možemo ga koristiti mi iz Sieč
Tabra, ali niko više... Usule."
Žagor se ponovo razleže masom: "Dobar izbor... jak... doneće nam sreću." Džesika
oseti prihvatanje, shvativši da se ono odnosi i na nju, a ne samo na njenog
borca. Sada je stvarno postala Sajadina.
"Dobro, a kako hoćeš da te mi javno zovemo? Izaberi neko ime", reče mu Stilgar.
Pol uputi pogled prema majci, a zatim ga vrati na Stilgara. Delići i fragmenti
ovog trenutka bili su mu urezani u proročkom pamćenju, ali je sada osetio
izvesnu razliku, kao da su stekli neko fizičko svojstvo, određen pritisak koji
ga je nezadrživo gurao kroz uska vrata sadašnjosti.
"Kako zovete onog malog, skakutavog miša?" upita Pol, setivši se cupkavog
kretanja u Tuono Bazenu. Rukom je pokazao na šta misli.
Kikot se razleže gomilom.
"Zovemo ga muad'dib", uzvrati Stilgar.
Džesika zadrža dah. Bilo je to ime koje joj je Pol kazao kada ju je uveravao da
će ih Slobodnjaci prihvatiti i zvati ga upravo tako. Najednom je obuze strah od
sina i za sina.
Pol proguta pljuvačku. Osetio je da u ovom času igra ulogu koju je prethodno
nebrojeno puta igrao u svom umu... pa ipak... postojala je izvesna razlika.
Video je sebe kako se nalazi u vrtoglavom vrhu, pošto je iskusio mnogo i stekao
ogromno znanje, ali svuda oko njega zjapio je ponor.
A onda se ponovo priseti vizije fanatičnih legija pod zeleno-crnom zastavom
Atreida, koje žare i pale po Vaseljeni u ime svog proroka Muad'Diba.
To se ne sme dogoditi, reče on u sebi.
"Je li Muad'Dib ime koje hoćeš?, upita Stilgar.
"Ja sam Atreid", prošaputa Pol, a zatim dodade naglas: "Nije pravedno da se
sasvim odreknem imena koje mi je otac dao. Mogu li među vama da budem poznat kao
Pol Muad'Dib?"
"Možeš, Pole Muad'Dibe", uzvrati Stilgar.
To nije bilo ni u jednoj viziji, pomisli Pol. Učinio sam nešto različito.
Ali osećao je da ponor i dalje zjapi oko njega.
Iz gomile se ponovo razleže žamor, kada se lica upraviše jedna prema drugima.
"Mudrost sa snagom... Ne možeš tražiti više... To je legenda, nesumnjivo...
Lisan al-Gaib... Lisan al-Gaib..."
"Reći ću ti nešto o tvom novom imenu", obrati mu se Stilgar. "Tvoj izbor nam se
dopada. Muad'Dib je mudar na pustinjski način. Muad'Dib stvara sam sebi vodu.
Muad'Dib se krije od sunca i putuje u senci noći. Muad'Dib je plodan i množi se
pod zemljom. Muad'Diba zovemo 'učiteljem dečaka'. To je moćan temelj na kome
sazdaješ život, Pole Muad'Dibe, koji si Usul među nama. Pozdravljamo tvoj
dolazak."
Stilgar dodirnu dlanom Polovo čelo, zatim povuče ruku, zagrli Pola i promrmlja:
"Usule."
Kada ga je Stilgar pustio, prišao mu je drugi član grupe, takođe ga zagrlio i
ponovio njegovo ime. Zatim su na red došli ostali: Pol je išao iz zagrljaja u
zagrljaj, slušajući stalno istu reč "Usule... Usule... Usule." Već je neke od
ljudi mogao da prepoznaje po imenu. Tu je, osim toga, bila i Čani, koja ga je
pomilovala obrazom kada ga je zagrlila i izgovorila mu novo ime.
A onda se Pol ponovo nađe pred Stilgarom koji reče: "Sada si Ihvan Bedvine, naš
brat." Lice mu očvrsnu i on progovori zapovedničkim glasom. "A sad, Pole
Muad'Dibe, dovedi u red to pustinjsko odelo." On uputi pogled Čani. "Čani! nikad
još nisam video da nosne utičnice tako rđavo stoje kao kod Pola Muad'Diba! Čini
mi se da sam ti naredio da vodiš računa o njemu!"
"Nemam tampone, Stile", reče ona. Sada su tu Jamisovi, naravno, ali..."
"Prekini!"
"Onda ću mu dati jedan od mojih", reče ona. "Biće mi dovoljan samo jedan dok..."
"Nećeš", reče Stilgar. "Znam da imamo i rezervne komade. Gde su oni? Jesmo li mi
jedinstvena četa ili buljuk divljaka?"
Iz gomile se podiže mnogo ruku, nudeći čvrste, vlaknaste predmete. Stilgar
izabra četiri i dade ih Čani. "Namesti ih Usulu i Sajadini."
Jedan glas sa kraja gomile upita: "Šta je sa vodom, Stile? Šta je sa litrašima u
bali?"
"Nisam zaboravio na tebe, Faroče", reče Stilgar. "Majstor za vodu... gde je
majstor za vodu? Ah, Šimune, pobrini se da svako dobije koliko mu je potrebno.
Samo ono što je najnužnije - ni kapi više. Voda je vlasništvo Sajadine i biće
plaćena u Sieču po pustinjskoj tarifi umanjenoj za cenu ambalaže."
"Koliko iznosi ta pustinjska tarifa?" upita Džesika.
"Deset prema jedan", uzvrati Stilgar.
"Ali..."
"Pravilo je vrlo mudro, kao što ćete uskoro videti", reče Stilgar.
Šuškanje odora značilo je komešanje na kraju okupljene gomile, kada se ljudi
okrenuše da dobiju porcije vode.
Stilgar podiže ruku i istog trenutka zavlada tišina. "Što se Jamisa tiče", reče
on, "naredio sam celokupnu ceremoniju. Jamis je bio naš sudrug i brat po Ihvan
Bedvini. Nećemo otići odavde bez odavanja počasti onome koji je iskušao našu
sreću svojim tahadi izazovom. Nalažem obred... u sumrak, kada se tamna senka
spusti na njega."
Čuvši ove reči, Pol istog časa shvati da ponovo ponire u bezdan... slepo vreme.
Nije postojala prošlost koja zauzima budućnost u njegovom umu... osim... osim...
još je mogao da vidi vijorenje zeleno-crnih zastava Atreida... negde pred
sobom... da vidi krvave mačeve džihada i fanatične legije.
To neće biti, reče on u sebi. Ne smem to dopustiti.
12.
Bog je stvorio Arakis da obučava vernike.
Iz 'Mudrosti Muad'Diba' princeze Irulan
U tišini pećine Džesika je slušala škripu peska, izazvanu kretanjem ljudi, i
udaljene dozive ptica, za koje je Stilgar kazao da predstavljaju, u stvari,
signale njegovih stražara.
Veliki plastični, hermetični zaklopci uklonjeni sa otvora pećine. Mogla je da
vidi hod večernjih senki preko kamenog procepa pred sobom, kao i otvoreni bazen
u pozadini. Osećala je kako dnevna svetlost odlazi, razaznavajući to kako po
suvoj omorini, tako i po senkama. Znala je da će joj njena izvežbana svest
uskoro dati ono što su Slobodnjaci očigledno već posedovali: sposobnost da oseti
čak i najtananije promene vlažnosti vazduha.
Kako su se samo uzmuvali da brže-bolje pritegnu pustinjska odela kada je pećina
otvorene!
Duboko u nedrima pećine neko poče da peva:
Ima trava okolo!
I korenje okolo!

Džesika prevede napev u sebi: Ovo je pepeo! A ovo je korenje! <Autor najpre daje
dva navedena stiha u izvorniku - na srpskom jeziku(!), a onda ih prilično
slobodno prevodi, pri čemu naša reč 'trava' postaje 'ashes' ('pepeo') - prim.
prev.>
Jamisova pogrebna svetkovina upravo je počela.
Ona pogleda prema arakenskom smiraju sunca, prema zgusnutim prelivima boja na
nebu. Noć je već stala da razastire svoje senke po udaljenim stenama i dinama.
Ali, sparina je i dalje bila žestoka.
Toplota joj prizva u mislima vodu, što je podseti na nedavno uočenu činjenicu da
je ceo ovaj narod bio obučen da oseća žeđ samo u određeno vreme.
Žeđ.
Na um joj tada padoše talasi obasjani kaladanskom mesečinom, koji su zaodevali
priobalne hridi belim, penušavim odorama... i vetar pun vlage. Lahor koji joj se
sada poigravao skutima odore isušivao je vrelinom izloženu kožu na obrazima i
čelu. Nove utičnice za nos počele su da je nadražuju i najednom je shvatila da
prekomerno oseća cev koja joj se preko lica spuštala u pustinjsko odelo,
hvatajući vlažnost njenih izdisaja.
Samo odelo predstavljalo je pravu saunu.
Odelo će ti biti ugodnije kada se prilagodiš manjoj telesnoj sadržini vode,
rekao joj je Stilgar.
Znala je da je u pravu, ali od tog saznanja u ovom trenutku nije joj bilo ništa
prijatnije. Nesvesna zabrinutost za vodu i dalje ju je opterećivala. Ne, ispravi
se ona, bila je to zabrinutost za vlagu.
A to je bilo nešto tananije i dublje.
Najednom začu korake kako se približavaju, okrenu se i ugleda Pola, koji je
dolazio iz dubine pećine u pratnji devojke vragolastog lica po imenu Čani.
Postoji još nešto, pomisli Džesika, Pol mora biti na oprezu sa ovdašnjim ženama.
Pustinjske žene ne bi bile prikladne za Vojvodinu suprugu. Za naložnice - da,
ali ne i za suprugu.
A onda se trže u sebi i upita: Jesam li ja to uhvaćena u mrežu njegovih planova?
I tog trenutka joj postade jasno u kolikoj je meri uslovljena. Razmišljam o
bračnim potrebama čoveka kraljevske krvi, previdevši pri tom potpuno da sam i
sama bila naložnica. Doduše... bila sam ipak nešto više od obične naložnice.
"Majko."
Pol stade pred njom. Čani se zaustavila pored njega.
"Majko, znaš li šta rade tamo pozadi?"
Džesika osmotri tamnu zonu njegovih očiju koje su zurile iz kapuljače. "Mislim
da znam."
"Čani mi je pokazala... zato što je bilo potrebno da to vidim i da dam...
dozvolu za merenje vode."
Džesika pogleda Čani.
"Uzimaju natrag Jamisovu vodu", reče Čani glasom koji je za nijansu postao
dublji zato što je prolazio pokraj nosnih utičnica. "Takvo je pravilo. Meso
pripada osobi, ali voda pripada plemenu... osim kada je u pitanju borba."
"Kažu da je voda moja", reče Pol.
Džesika se tog trenutka upita zašto je zbog ovoga najednom postala oprezna i
obazriva.
"Voda stečena borbom pripada pobedniku", reče Čani. "To je stoga što moraš da se
boriš na otvorenom bez pustinjskog odela. Pobednik mora da povrati vodu koju je
izgubio prilikom borbe."
"Ne želim njegovu vodu", promrmlja Pol. Osetio je da predstavlja deo mnogih
prikaza koje se istovremeno kreću u iskrzanim oblicima, koji su rastrojavali
unutrašnje oko. Nije bio načisto oko toga šta će učiniti, ali u jedno je bio
siguran: nije hteo vodu destilovanu iz Jamisovog tela.
"Ali... to je... voda", reče Čani.
Džesiku je zadivio način na koji je devojka to kazala. Voda. Običan zvuk, a tako
pun značenja. Na um joj tog trenutka pade aksiom Bene Geserita: Opstanak
predstavlja sposobnost da se pliva u stranoj vodi. Ona pomisli: Pol i ja - mi
moramo pronaći struje i brzake u ovoj stranoj vodi... ako želimo da opstanemo.
"Prihvatićeš vodu", reče Džesika.
Prepoznala je ton sopstvenog glasa. Upotrebila ga je već jednom sa Letoom,
rekavši svom sada izgubljenom Vojvodi da prihvati izvesnu veliku svotu koja mu
je ponuđena na ime pomoći u nekom sumnjivom poduhvatu - zato što je novac
održavao moć Atreida.
Na Arakisu - voda je bila novac. To joj je bilo sasvim jasno.
Pol ništa nije odgovorio, shvativši da će učiniti kao što mu je naređeno - ali
ne zato što je ona to naredila, već zato što ga je ton njenog glasa nagnao da
celu stvar preispita. Odbiti vodu značilo bi doći u sukob sa prihvaćenim
slobodnjačkim običajem.
Polu iznenada padoše na um reči iz 467. Kalime u Juehovoj O.K. Bibliji. On reče:
"Iz vode je sam život počeo."
Džesika ga podozrivo osmotri. Odakle je naučio taj navod?, upita se ona. Nije
proučavao misterije.
"Tako je rečeno", prozbori Čani. "Giudikar mantene: u Šah-Nami je zapisano da je
od svih stvari najpre stvorena voda."
Iz nekog razloga koji nije umela da objasni (a to ju je uznemiravalo više od
same stvari) Džesika najednom zadrhta. Okrenula se u stranu da prikrije
pometenost, i to upravo u završnom trenutku sunčevog smiraja. Silna raskoš boja
oblila je nebeski svod kada je velika, užarena kugla zašla za obzorje.
"Vreme je!"
Bio je to Stilgarov glas koji je zvonko odjeknuo u pećini. "Jamisovo oružje je
ubijeno. Pozvao ga je On, Šai-Hulud, koji je odredio faze meseca, što iz dana u
dan kopne i na kraju se pojavljuju kao savijene i sasušene grančice." Stilgarov
glas postade tiši. "Tako je i sa Jamisom."
Tišina se spusti poput zastora na pećinu.
Džesika opazi zelenkasto-senovite kretnje Stilgara, sličnog kakvoj avetinjskoj
prilici u tamnim nedrima pećine. Zatim se osvrnu prema bazenu, osetivši dah
svežine.
"Doći će Jamisovi prijatelji", reče Stilgar.
Ljudi se uputiše iza Džesike i navukoše zastor preko otvora. Duboko u pećini
bila je upaljena samo jedna sjajna kugla. Pri ovoj žućkastoj rasveti moglo se
razabrati nekoliko prilika koje su se približavale. Džesika začu šuškanje odora.
Čani se povuče jedan korak, kao da je bila privučena svetlošću.
Džesika pognu glavu do Polovog uha i obrati mu se porodičnim šifrovanim jezikom:
"Pusti da oni vode; čini isto što i oni. Biće to jednostavna ceremonija
primirenja Jamisove seni."
Biće više od toga, pomisli Pol, iskusivši najednom neobičan osećaj u svesti, kao
da pokušava da nešto uhvati dok se kreće, a zaustavlja ga.
Čani priđe Džesiki i uze je za ruku. "Hodi, Sajadina. Moramo se povući."
Pol ih vide kako odlaze u senku, ostavljajući ga samog. Najednom se osetio
napuštenim.
Ljudi koji su spustili zastor dođoše pred njega.
"Hodi, Usule."
On dopusti da ga povedu napred i uvedu u krug ljudi, okupljenih oko Stilgara,
koji je stajao ispod sjajne kugle, a pored nekog zgurenog, savijenog i uglastog
obličja, prekrivenog odorom na kamenom podu.
Na Stilgarov znak rukom, ljudi čučnuše; odore zašuštaše prilikom ovih kretnji.
Pol im se pridruži, posmatrajući Stilgara; ugao pod kojim ga je svetlost
obasjavala učinio je da mu oči izgledaju kao dva zdenca, dok mu se na vratu
isticao komad jarke zelene tkanine. Pol zatim upravi pažnju na izbočinu
prekrivenu odorom na podu, pokraj Stilgarovih nogu, prepoznavši vrat baliseta,
koji je malo virio ispod tkanine.
"Duh napušta telesnu vodu kada se prvi mesec digne", reče Stilgar. "Tako je
kazano. Kada večeras budemo videli prvi mesec kako se diže, koga će on zvati?"
"Jamisa", uzvrati okupljena masa.
Stilgar se okrenu pun krug na peti, preletevši pogledom po prstenu lica. "Ja sam
bio Jamisov prijatelj", reče on. "Kada se Sokolja letelica ustremila prema nama
kod Rupe u Steni, Jamis me je spasao smrti."
On se naže prema izbočenju na podu i podiže odoru. "Uzeću ovu odoru kao Jamisov
prijatelj - to je pravo vođe." Zatim prebaci odoru preko ramena i ispravi se.
Pol konačno dođe u priliku da vidi stvari koje su bile pokrivene: sjajno,
sivkasto pustinjsko odelo, ulubljen litraš, marama sa malom knjigom na sredini,
drška kris-noža bez oštrice, prazne korice, neki zamotuljak, parakompas,
distrans, udarač, hrpa metalnih kuka veličine pesnice, gomila nečega što je
ličilo na oblutke u nekakvom platnu, svežanj povezanih pera... i baliset, koji
je stajao pokraj zamotuljka.
Jamis je, dakle, svirao na balisetu, pomisli Pol. Instrument ga podseti na Gurni
Haleka, kao i na sve ono što je sad bilo izgubljeno. Na osnovu svog sećanja na
budućnost u prošlosti, Pol je znao da se na nekim slučajnim stazama još može
sresti sa Halekom, ali ovi susreti bili su retki i obavijeni senkom. Zbunjivali
su ga. Činilac neodređenosti ispunio ga je čuđenjem. Znači li to da nešto što ću
učiniti... što bih mogao da učinim... može da uništi Gurnija... ili da ga vrati
u život... ili...
Pol proguta pljuvačku i odmahnu glavom.
Stilgar se ponovo naže nad hrpu stvari.
"Za Jamisovu ženu i za stražare", reče on. Obluci i knjiga nestadoše u naborima
njegove odore.
"Pravo vođe", uzvratiše okupljeni.
"Obeležavač za Jamisov servis za kafu", reče Stilgar i podiže pljosnatu, okruglu
ploču od zelenog metala. "To će biti dato Usulu uz prikladnu ceremoniju kada se
budemo vratili u sieč."
"Pravo vođe", uzvratiše okupljeni.
Na kraju on uze dršku kris-noža i podiže je. "Za sahranu", reče on.
"Za sahranu", odgovoriše okupljeni.
Stojeći u krugu naspram Pola, Džesika klimnu glavom, prepoznavši drevno poreklo
obreda i pomislivši pri tom: Sretanje neznanja i znanja, okrutnosti i kulture -
počinje dostojanstvom kojim postupamo prema mrtvima. Ona uputi pogled prema
Polu, upitavši se: Da li će uvideti to? Da li će znati šta mu valja činiti?
"Mi smo Jamisovi prijatelji", reče Stilgar. "Mi ne oplakujemo naše mrtvace kao
buljuk garvarga."
Jedan čovek sede brade, sa Polove leve strane, ustade. "Bio sam Jamisov
prijatelj", reče on. Zatim priđe gomili stvari na tlu i podiže distrans. "Kada
mi je ponestalo vode prilikom opsade kod Dve Ptice, Jamis mi je dao deo svoje."
Čovek se vrati na svoje mesto u krugu.
Treba li i ja da kažem da sam Jamisov prijatelj? upita se Pol. Da li očekuju da
i ja uzmem nešto sa gomile? Videvši da se lica okreću prema njemu, on odvrati
pogled. Očekuju!
Jedan drugi čovek naspram Pola ustade, priđe gomili i uze parakompas. "Bio sam
Jamisov prijatelj", reče on. Kad nas je patrola presrela kod Zatona Grebena, bio
sam ranjen, a Jamis je odvukao Harkonene na drugu stranu, tako da smo mi
ranjenici mogli da budemo spašeni." I on se vrati na svoje mesto u krugu.
Lica se ponovo upraviše prema Polu i on razabra izraz očekivanja na njima,
spustivši pogled. Jedan lakat ga blago munu i jedan glas prošaputa: "Hoćeš li da
nam doneseš propast?"
Kako mogu da kažem da sam mu bio prijatelj? upita se Pol.
Nova prilika ustade iz kruga naspram Pola; kada je svetlost obasjala lice
obavijeno kapuljačom, on shvati da mu je to majka. Ona podiže maramu sa gomile.
"Bila sam Jamisov prijatelj", reče Džesika. "Kada je duh duhova uvideo u njemu
potrebe istine, on se povukao i poštedeo mog sina." Ona se vrati na svoje mesto.
Pol se iznenada seti prezira u majčinom glasu kada mu je prišla posle dvoboja i
upitala ga: Pa, kako se osećaš kao ubica?
Ponovo primeti kako se lica upravljaju prema njemu; osećao je kako ljutnja i
strah uzimaju maha među ljudima. I tog trenutka jedan odlomak iz filmske knjige
"Kult mrtvih", koju mu je majka davno pokazala, sinu mu u svesti. U magnovenju
je shvatio šta mu valja učiniti.
Lagano, Pol ustade.
Uzdah olakšanja prostruja krugom.
Pol je imao osećaj da mu se vlastito biće smanjuje dok je napredovao prema
središtu. Činilo mu se da je izgubio deo sebe - deo koji je tamo pošao da
potraži. Nagnuo se na gomilu stvari koje su pripadale njegovom mrtvom protivniku
i podigao baliset. Jedna struna blago zabruja, zakačivši se za nešto čvrsto iz
gomile.
"Bio sam Jamisov prijatelj", prošaputa Pol.
Osetio je kako mu suze naviru na oči i nagnao sebe da pojača glas. "Jamis me je
naučio... da... kad ubiješ... plaćaš za to. Žao mi je što nisam bolje upoznao
Jamisa."
Ne videći ništa pred sobom, on krenu ka svom mestu u krugu i spusti se na kameni
pod.
Jedan glas prošaputa: "Lije suze!"
Šapat prostruja krugom: "Usul daje vlagu mrtvima!"
Osećao je prste kako počinju da mu dodiruju vlažne obraze, slušao šapat prožet
strahopoštovanjem.
Čuvši ove prigušene glasove, Džesika shvati svu dubinu ovog iskustva, užasna
sputavanja koja su se ptotivila prolivanju suza. Ona se usredsredi na reči: Daje
vlagu mrtvima. Bio je to dar svetu senki - suze. One će nesumnjivo postati
svete.
Ništa na ovoj planeti nije joj tako moćno predočilo neizmerljivu vrednost vode.
Nisu to bili ni prodavci vode niti isušena koža domorodaca, niti pustinjska
odela, ni pravila vodne discipline. Ovde je postojala jedna stvar dragocenija od
svih drugih - bio je to sam život, skroz prožet simbolima i obredima.
Voda.
"Dodirnuo sam mu obraz", prošaputa neko. "Osetio sam dar."
Prsti koji su mu dodirivali lice u prvi mah su uplašili Pola. Stisnuo je hladni
vrat baliseta, osećajući kako mu se strune urezuju u dlan. A onda ugleda lica
iza ispruženih ruku - razrogačene, začuđene oči.
Trenutak potom, ruke se povukoše. Pogrebna ceremonija se nastavljala. Ali, sada
je oko Pola postojao mali slobodan prostor, ljudi su se malo povukli i ukazali
mu počast tom izolovanošću u kojoj je ostao.
Ceremonija se okončala tihom pesmom:
Puni mesec te zove...
Šai-huluda ćeš videti;
Crvena noć, tamno nebo,
Krvava smrt te umorila.
Molimo se mesecu: okrugao je...
Stići će nas silna sreća,
Što tražimo, naći ćemo
Tamo gde je zemlja čvrsta.

Kraj Stilgarovih nogu stajala je jedna nabrekla vreća. On čučnu i položi dlanove
na nju. Neko priđe sa strane, čučnu pokraj njega i Pol prepoznade Čanino lice
obavijeno kapuljačom.
"Jamis je nosio trideset tri litre plus sedam celih i tri kroz trideset dve
drahme plemenske vode", reče Čani. "Blagosiljam je sada u prisustvu Sajadine.
Ekeri-akairi, to je voda, filisin-folasi Pola Muad'Diba! Kivi akavi, nikad više,
nakalas! Nakelas! Izmeriti i izračunati, ukair-an! Otkucajima srca jan-jan-jan
našeg prijatelja... Jamisa."
U iznenadnoj i mukloj tišini Čani se okrenu i pogleda Pola, a onda reče: "Gde
sam ja vatra, ti budi ugalj. Gde sam ja rosa, ti budi voda."
"Bi-lal kaifa", uzvratiše okupljeni.
"Ovo sledovanje ide Polu Muad'Dibu", reče Čani. "Neka ga on čuva za pleme, neka
pazi da ga iz nehata ne izgubi. Neka bude darežljiv sa njim u doba oskudice.
Neka ga preda plemenu kada mu dođe sudnji čas."
"Bi-lal kaifa", uzvratiše okupljeni.
Moram da prihvatim tu vodu, pomisli Pol. On lagano ustade i uputi se prema Čani.
Stilgar se povuče korak unazad da bi mu napravio mesta i uze mu baliset blago iz
ruke.
"Klekni", reče Čani.
Pol kleknu.
Ona ga uze za ruke i postavi mu ih na elastičnu površinu vreće za vodu. "Pleme
ti poverava ovu vodu", reče ona. "Jamisa je nestalo iz nje. Uzmi je u miru." Ona
ustade, povukavši i Pola za sobom.
Stilgar mu vrati baliset, ispruživši istovremeno i dlan sa malom gomilom
metalnih prstenova na njemu. Pol ih pogleda uočivši da su različite veličine i
opazivši neobične odsjaje prigušene pećinske rasvete.
Čani uze najveći prsten i stavi ga na jedan prst. "Trideset litara", reče ona.
Zatim nastavi da uzima i ostale, jedan po jedan, pokazujući svaki Polu i brojeći
ih. "Dve litre, jedan litar, sedam vodnih brojača od po drahmu; jedan vodni
brojač od tri kroz trideset dve drahme. Ukupno - trideset tri litre plus sedam
celih i tri kroz trideset dve drahme."
Ona ih podiže na prstu da bi ih Pol video.
"Prihvataš li ih?" upita Stilgar.
Pol proguta pljuvačku i klimnu glavom. "Da."
"Kasnije ću ti pokazati", reče Čani, "kako da ih vežeš u maramu da ti ne bi
zveckali i uznemiravali te kada ti je potrebna tišina." Ona pruži ruku.
"Da li bi ih... čuvala za mene?" upita Pol.
Čani uputi zbunjen pogled prema Stilgaru.
On se osmehnu i reče: "Pol Muad'Dib, koji je Usul, još ne zna naše običaje,
Čani. Zadrži privremeno te vodne brojače dok ne dođe vreme da mu pokažeš kako se
nose."
Ona klimnu glavom, izvadi jednu štofanu traku iz odore, naniza prstenove na nju
i veza ih sa dve strane, a zatim zastade za trenutak, a onda ih stavi u opasač
ispod odore.
Nešto mi je ovde promaklo, pomisli Pol. Osetio je najednom kako se raspoloženje
promenilo oko njega, postalo vedrije, čak veselo; istog časa u svesti mu sinu
proročko sećanje: vodni brojači ponuđeni nekoj ženi - ritual udvaranja.
"Majstori vode", reče Stilgar.
U gomili se začu šuškanje odora. Dva čoveka istupiše i podigoše vreću za vodu.
Stilgar skide sjajnu kuglu i krenu sa njom u dubinu pećine.
Potisnut iza Čani, Pol stade da posmatra mekane odseve svetiljki na kamenim
zidovima, treperavu igru senki; u tišini ispunjenoj očekivanjem osetio je kako
raste uzbuđenje ljudi oko njega.
Odgurnuta u kraj grupe nestrpljivim rukama, okružena uzmuvanim telima, Džesika
za trenutak oseti kako je obuzima panika. Prepoznala je odlomke rituala,
razabrala primese Čakobsa i Botani-džib jezika u uzvicima; potpuno je bila
svesna da iz tih na izgled jednostavnih trenutaka svakog časa može da pokulja
mahnita nasilnost.
Jan-jan-jan, pomisli ona. Go-go-go.
Sve je ličilo na neku dečju igru, koja je izgubila sve inhibicije u rukama
odraslih.
Stilgar zastade kod žutog kamenitog zida. Pritisnuo je jednu izbočinu i zid
bešumno skliznu u stranu, a iza njega se ukaza otvor u neku nepravilnu pukotinu.
Stilgar povede ljude unutra pored jedne tamne, saćaste rešetke, iz koje je
prohladna vazdušna struja zapahnula Pola kada je prošao pokraj nje.
Pol upitno pogleda Čani, blago je povukavši za ruku. "Vazduh je bio vlažan",
reče on.
"Psst", prošaputa ona.
Ali čovek koji je išao iza njih reče: "Ima mnogo vode u sabirnici noćas. To nam
Jamis stavlja do znanja da je zadovoljan."
Džesika prođe kroz tajna vrata i ubrzo začu kako se ona zatvaraju iza nje.
Primetila je da su svi Slobodnjaci malo usporili hod dok su prolazili pokraj
saćaste rešetke, a onda je i sama osetila vlažan vazduh kad se našla pred njom.
Sabirnica vetra, pomisli ona. Imaju skrivenu sabirnicu vetra negde na površini,
kojom dovlače vazduh dole, gde je hladnije, a onda izdvajaju vlagu iz njega.
Prošli su kroz još jedna kamena vrata sa rešetkom odozgo, koja su se takođe
zatvorila za njima. Vazdušna struja, koja im je dolazila s leđa, imala je jasno
uočljive primese vlažnosti, tako da su je osetili čak i Džesika i Pol.
Na čelu povorke, sjajna kugla u Stilgarovoj ruci spustila se ispod nivoa glava
ispred Pola. Narednog trenutka on oseti pod nogama stepenice koje su u luku
skretale nalevo. Svetlost stade da se odražava unatrag, preko kapuljača,
obasjavši vijugavu traku ljudi koja se spuštala niz stepenice.
Džesika oseti kako u ljudima oko nje raste uzbuđenje, pritisak tišine, čija joj
je potisnuta hitnja raspinjala živce.
Stepenice se okončaše i povorka prođe kroz još jedna niska vrata. Svetlost
sjajne kugle rasplinula se u velikom prostoru sa visokim, oivičenim svodom.
Video sam ovo mesto u snu, pomisli Pol.
Ova pomisao bila je istovremeno ospokojavajuća i uznemiravajuća. Negde ispred
njega, na ovom putu, fanatične horde sejale su nemilice smrt po Vaseljeni u
njegovo ime. Zeleno-crna zastava Atreida postaće simbol užasa. Divlje legije
srljaće u nove okršaje, uzvikujući svoj ratni poklič: 'Muad'Dib!'
To ne sme biti, pomisli on. Ne smem dopustiti da se to dogodi.
Ali osećao je opsesivnu svest rase u sebi, sopstvenu vrašku svrhovitost, znajući
da nikakva sitnica nije u stanju da obuzda tu plahovitu, nezadrživu silu. Ona je
neprekidno dobijala na težini i zamahu. Ukoliko bi umro ovog trenutka, stvar bi
se nastavila kroz njegovu majku i još nerođenu sestru. Ništa drugo do pogibije
svih ljudi okupljenih sada ovde - uključujući tu i njega i Džesiku - nije moglo
da zaustavi neumitno.
Pol se osvrnu unaokolo, primetivši kako se ljudi razilaze desno i levo. Masa ga
potisnu do niske ograde, isklesane u kamenu. Sa druge strane ograde Pol ugleda,
u sjaju Stilgarove kugle, glatku i tamnu površinu vode. Gubila se u senci -
duboka i crna - dok je suprotan zid bio jedva vidljiv, na udaljenosti od možda
stotinu metara.
Džesika oseti kako joj suva zategnutost kože na obrazima i čelu popušta u
prisustvu vlage. Bazen sa vodom bio je dubok; osećala je njegovu dubinu, ali je
uspela da odoli iskušenju i nije zaronila ruke unutra.
Šum pljuskanja vode začu se sa njene leve strane. Ona baci pogled niz senovitu
kolonu Slobodnjaka, ugledavši Stilgara i Pola, a pokraj njih majstore vode, koji
su upravo počeli da izručuju svoj tovar u bazen kroz merač protoka. Merač je
predstavljao okruglo, sivo oko iznad ruba bazena. Opazila je kako mu se sjajni
pokazatelj kreće dok je voda proticala kroz njega, da bi se zaustavio na
trideset tri litre i sedam celih i tri kroz trideset dve drahme.
Vrhunska tačnost u merenju vode, pomisli Džesika. Istovremeno je primetila da se
na zidovima merača nije zadržala ni najmanja količina vlage posle prolaska vode.
Voda je proklizila uza zidove suda, a na nju nije delovala nikakva koheziona
sila. Ta jednostavna činjenica predstavljala je izuzetno važno znamenje
slobodnjačke tehnologije: oni su bili perfekcionisti.
Džesika prokrči put kroz gomilu do mesta uz ogradu gde je stajao Stilgar. Ovoga
puta, za to joj je bilo potrebno znatno manje napora nego ranije, pošto su se
ljudi s poštovanjem sklanjali u stranu. Primetila je odsutan pogled u Polovim
očima, ali u mislima joj je trenutno bilo mesta samo za tajnu ovog velikog
bazena vode.
Stilgar je pogleda. "Među nama ima onih kojima je voda preko potrebna", reče on,
"ali oni ipak neće posegnuti za ovom vodom kada se nađu ovde. Znaš li to?"
"Ne, ali verujem", uzvrati ona.
On skrenu pogled prema bazenu. "Ovde imamo više od trideset osam miliona
dekalitara", reče on. "Voda je obezbeđena debelim zidovima od malih tvoraca,
skrivena, sačuvana."
"Prava riznica", reče ona.
Stilgar podiže kuglu da bi je pogledao u oči. "Veće je to od riznice. Imamo na
hiljade ovakvih tajnih skladišta. Samo ih nekolicina nas sve zna." On odmahnu
glavom na jednu stranu. Kugla je bacala žućkastosenoviti sjaj po licima i
bradama. "Čuješ li ovo?"
Svi stadoše da osluškuju.
Veliku prostoriju ispuni zvuk kapanja vode uhvaćene sabirnicom vetra. Džesika
primeti da su se svi okupljeni pretvorili u uho. Jedino je Pol izgledao nekako
odsutan i dalek od svega toga.
Njemu se taj zvuk činio sličan otkucavanju trenutaka. Osećao je vreme kako
protiče kroz njega, časke koji nikada više neće biti uhvaćeni. Iskusio je
potrebu da donese odluku, ali nije imao snage da načini prvi korak.
"Proračunato je kolika nam je količina potrebna. Kada je budemo sakupili,
promenićemo lice Arakisa."
Prigušeni šapat odgovora razleže se gomilom: "Bi-lal kaifa."
"Fiksiraćemo dine ispod travnih pokrova", reče Stilgar. Glas mu je postao
snažniji. "Vezaćemo vodu za tle pomoću drveća i žbunja."
"Bi-lal kaifa", uzvratiše okupljeni.
"Svake godine polarni led se povlači", reče Stilgar.
"Bi-lal kaifa", usledi napev.
"Pripitomićemo ceo Arakis - sočivima za otapanje na polovima, jezerima u
umerenim zonama, a jedino će duboka pustinja ostati za tvorca i njegov začin."
"Bi-lal kaifa."
"I nijedan čovek više neće trpeti zbog oskudice vode. Moći će da je zahvata iz
bunara, bazena, jezera ili kanala. Teći će mnogim kanalima i napajati naše
biljke. Stajaće na raspolaganju svakom čoveku. Biće mu uvek nadohvat ruke."
"Bi-lal kaifa."
Džesika oseti prizvuk religijskog obreda u rečima, postavši svesna da ju je i
samu, instinktivno, obuzelo strahopoštovanje. U savezu sa budućnošću, pomisli
ona. Imaju planinu na koju im se valja uspeti. To je san nekog naučnika... san
kojim su prožeti ovi jednostavni ljudi, seljaci.
Misli joj skrenuše na Liet-Kinesa, Carevog planetnog ekologa, čoveka koji se
ovde sasvim srodio - i ona poče da ga dočarava u svesti. San koji je maločas
čula bio je sasvim dovoljan da sasvim obuzme čoveka - i ona je osećala ekologove
prste u svemu tome. Bio je to san za koji se dobrovoljno moglo poći u smrt. A to
je predstavljalo jedan od bitnih činilaca neophodnih njenom sinu: ljudi koji
imaju određen cilj pred sobom. A u takve ljude mogla se, bez po muke, usaditi
žestina i fanatizam. Njima se moglo vitlati kao mačem koji bi Polu povratio
izgubljeno mesto.
"Polazimo sada", reče Stilgar. "Sačekaćemo da iziđe prvi mesec. Kada Jamis
bezbedno bude krenuo na svoj put, i mi ćemo krenuti kući."
Uz prigušeno mrmljanje, ljudi nevoljno pođoše za njim, ostavljajući za sobom
ogradu bazena i zaputivši se uz stepenice.
Koračajući iza Čani, Pol oseti da je vitalni trenutak minuo, da mu je promakla
ključna odluka, tako da je sada bio uhvaćen u vlastitom mitu. Znao je da je već
ranije video ovo mesto, da ga je iskusio u delićima proročkog sna na dalekom
Kaladanu, ali pojedinosti koje su mu onda promakle sada su bile dopunjene.
Ponovo ga je obuzelo čuđenje zbog ograničenja vlastitvog dara. Činilo mu se da
se kreće zajedno sa talasom vremena; čas se nalazio u njegovoj dolji, a čas na
vrhu - dok su se svuda unaokolo podizali i spuštali drugi talasi, otkrivajući,
pa skrivajući ono što su nosili na površini.
Kroz sve to mahniti džihad i dalje se pomaljao pred njim, pun nasilja i
koljačkog orgijanja. Ličio je na kakvu hrid koja se nadnosi nad talase.
Ljudi prođoše kroz poslednja vrata i vratiše se u pećinu. Ulaz se hermetički
zatvori. Svetla su bila pogašena, a poklopci uklonjeni sa otvora u pećinu;
napolju se nazirala noć puna zvezda, koje su treperile nad pustinjom.
Džesika priđe izlazu iz pećine i podiže pogled prema zvezdanom svodu. Zvezde su
izgledale oštre i bliske. Osetila je komešanje ljudi oko sebe, a onda začula
zvuk štimovanja baliseta negde pozadi i Polov glas koji je pevušio. Odmah je
razaznala primesu setnosti u njemu koju ranije nije primetila.
Napev prekide Čanin glas negde iz tamne dubine pećine. "Pričaj mi o vodama tvog
rodnog sveta, Pole Muad'Dibe."
"Drugi put, Čani. Obećavam ti", uzvrati Pol.
Toliko tuge.
"To je dobar baliset", reče Čani.
"Veoma dobar", uzvrati joj Pol. "Misliš li da će se Jamis ljutiti što ga
koristim?"
Govori o mrtvome kao da je živ, pomisli Džesika. Ta činjenica je uznemiri.
"Jamis je voleo muziku", umeša se glas nekog čoveka.
"Otpevaj mi jednu od tvojih pesama", ponovo ga zamoli Čani.
Toliko ženstvenosti i privlačnosti u glasu ove devojčice-deteta, pomisli
Džesika. Moram skrenuti pažnju Polu o ovdašnjim ženama... i to što pre.
"Ovo je bila pesma jednog mog prijatelja", reče Pol. "Mislim da je sada mrtav.
Zvao se Gurni. Nazivao ju je večernjom pesmom."
Ljudi utonuše u tišinu, slušajući prve akorde Polovog dečačkog tenora, skladno
praćenog brujanjem baliseta:
Zgodnog li časa da se vidi žeravica...
Dok zlatno sunce optače prvi sumrak.
Koji mahniti osećaji, očajan mošus
Prate tragove sećanja.

Džesika oseti tu verbalnu muziku u svojim nedrima - pagansku i punu zvukova koji
su je najednom i u potpunosti učinili svesnom celog njenog bića, njenog tela i
njegovih potreba. Nastavila je da sluša u tišini punoj pritajene napetosti.
Noćni rekvijem perli...
Samo za nas!
Da divnih li radosti...
I sjaja u očima...
Kojih li cvetnih ljubavi
što pune nam srca...
Kojih li cvetnih ljubavi
što želje nam znaju.

Džesika se sva pretvori u uho, osluškujući muklu tišinu koja je ostala u vazduhu
kada je zamrlo poslednje titranje strune. Zašto mi sin peva ljubavnu pesmu toj
devojci-detetu?, upita se ona. Najednom je obuze strah. Osećala je život kako
protiče oko nje, a ona nije nikako mogla da ga zaustavi. Zašto je izabrao baš tu
pesmu?, upita se ona. Nagoni su ponekad istiniti. Zašto je to učinio?
Pol je bešumno sedeo u tami, dok mu se glavom motala samo jedna misao: Majka mi
je neprijatelj. Ona to ne zna, ali ipak jeste. Ona donosi džihad. Rodila je
mene; obučila me je. Ona mi je neprijatelj.
13.
Ideja o napretku deluje kao odbrambeni mehanizam koji nas štiti od užasa
budućnosti.
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Na svoj sedamnaesti rođendan Fejd-Rauta Harkonen ubio je stotog roba gladijatora
u porodičnim igrama. Tom događaju, koji se zbio na Giedi Jedan, matičnom svetu
Harkonena, prisustvovali su i posmatrači carskog dvora - grof i gospa Fenring;
bili su pozvani da tog popodneva zajedno sa najbližom porodicom prisustvuju
predstavi u zlatnom boksu iznad trougaone arene.
U čast godišnjice rođenja na-Barona, kao i da bi se svim Harkonenima i
poznanicima stavilo do znanja da je Fejd-Rauta određen za naslednika, na Giedi
Jedan bio je praznik. Stari Baron izdao je dekret u kome je naredio dan odmora i
s tim u vezi preduzeti su napori da se u porodičnom gradu Harkou stvori privid
vedrog i veselog raspoloženja: na zgradama su lepršale zastave, a duž Carskog
Druma zidovi kuća bili su sveže obojeni.
Ali, izvan tog glavnog puta grof Fenring i njegova gospa primetili su gomile
smeća, oronule, smeđe zidove kako se odražavaju u tamnim barama po ulicama, kao
i uplašeno kretanje ljudi.
U Baronovoj tvrđavi plavih zidina vladalo je zastrašujuće savršenstvo, ali su
grof i njegova gospa odmah uočili cenu koja je za to plaćena: straža se nalazila
posvuda, a oružje je imalo onaj naročiti sjaj koji je izvežbanom oku jasno
stavljao do znanja da se nalazilo u redovnoj upotrebi. Postojali su kontrolni
punktovi za rutinski prelaz iz jednog kraja u drugi, čak i unutar tvrđave.
Nameštenici i službenici ispoljavali su svoju vojnu obuku u načinu na koji su
hodali, držali ramena... i pomno posmatrali na sve strane.
"Pritisak počinje da dejstvuje", otpevuši grof svojoj gospi na njihovom tajnom
jeziku. "Baron upravo počinje da uviđa cenu koju je stvarno platio da bi se
otarasio Vojvode Letoa."
"S vremena na vreme moraću ponovo da ti pričam legendu o feniksu", reče ona.
Nalazili su se u prijemnoj dvorani tvrđave, gde su čekali da se priključe
porodičnim igrama. Dvorana nije bila velika, možda četrdeset metara dugačka, a
dvostruko manje široka, ali lažni stubovi koji su se pružali uza zidove bili su
tako oblikovani da je izgledalo da se iznenada završavaju zašiljeno, dok je
plafon izgrađen u obliku blagog luka, što je sve stvaralo privid znatno većeg
prostora.
"Ah-h-h, evo nam Barona", reče grof.
Baron im se približavao sa suprotnog kraja dvorane svojim neobičnim, gegavim
korakom, uslovljenim neophodnošću da se održava težina poduprta suspenzorima.
Vilica mu je išla gore-dole; suspenzori su mu poigravali i tresli se ispod
narandžaste odore. Prstenje mu se presijavalo na rukama, a opaplami su se
sjajili na mestima gde su bili utkani u odoru.
Pokraj Barona išao je Fejd-Rauta. Kosa mu je bila isfrizirana u guste uvojke,
koji su izgledali neskladno veseli iznad natmurenih očiju. Bio je odeven u
pripijenu crnu tuniku i tesne pantalone, malo proširene pri kraju nogavica. Na
nogama je imao patike sa mekim đonom, koje su mu još više umanjivale ionako
sitna stopala.
Primetivši mladićevo pribrano držanje i skladnu mišićnu građu ispod tunike,
gospa Fenring pomisli: Ovaj neće dozvoliti da se previše udeblja.
Baron se zaustavi pred njima, posesivno uhvati Fejda-Rautu za ruku i reče: "Moj
nećak, na-Baron, Fejd-Rauta Harkonen." Okrenuvši zatim svoje bebasto, punačko
lice prema Fejdu-Rauti, on dodade: "Grof i gospa Fenring o kojima sam ti
govorio."
Kako je to učtivost nalagala, Fejd Rauta se nakloni. A onda mu se pogled zadrža
na gospi Fenring. Bila je zlatokosa i vitka, dok joj je savršen torzo bio odeven
u lepršav ogrtač od ekrua - jednostavna skladnost oblika bez dodatnih ukrasa.
Sivozelene oči uzvratiše mu pogled. Posedovala je onu benegeseritsku vedru
mirnoću i staloženost koja se mladiću učinila blago uznemirujućom.
"Um-m-m-m-ah-hm-m-m-m... uredan mladi čovek, ah, dragi... hm-m-m-m... moj?" On
skrenu pogled prema Baronu. "Dragi moj Barone, kažete da ste govorili o nama
ovom urednom mladom čoveku? A šta ste to rekli?"
"Ispričao sam nećaku o tome kako vas Car izuzetno ceni, grofe Fenring", reče
Baron, pomislivši pri tom: Dobro ga osmotri, Fejde! Ubica sa manirima zeca - to
je najopasnija vrsta.
"Razume se!" uzvrati grof, osmehnuvši se svojoj gospi.
Ophođenje i reči ovog čoveka učiniše se Fejd-Rauti gotovo uvredljivi. Stajali su
na samoj granici otvorenog izazivanja. Mladić upravi pažnju na grofa: nizak
čovek i, bar po izgledu, ne osobito snažan. Imao je lukavo lice sa prekomerno
velikim, tamnim očima. Zalisci su mu bili sedi. A onda kretnje: pomerio bi ruku
ili okrenuo glavu na jedan način, a zatim progovorio u sasvim suprotnom maniru.
Teško ga je bilo pratiti.
"Um-m-m-m-ah-h-h-hm-m-m, retko se sreće takva...mm-m-m... urednost", reče grof,
obrativši se Baronu. "Ja vam...ah, čestitam na... hm-m-m... s obzirom na onog...
hm-m-m... starijeg, reklo bi se."
"Veoma ste ljubazni", uzvrati Baron. On se nakloni, ali Fejd-Rauta opazi da se
ujakove oči ne slažu sa ovom uljudnošću.
"Činjenica da ste... mm-m-m-m... ironični, znači da... ah-h-h... imate... hm-m-
m-m... duboke misli", reče grof.
Evo ga opet, pomisli Fejd-Rauta. Izgleda kao da te uvredi, ali ne postoji ništa
zbog čega bi mogao da tražiš zadovoljenje.
Dok je slušao grofa, Fejd-Rauta je imao osećaj da mu je glava zagnjurena u kakvu
kašu... um-m-mah-h-h-hm-m-m-! On zatim ponovo upravi pažnju na gospu Fenring.
"Čini mi se da... ah-h-h... odveć traćimo mladićevo vreme", reče ona. "Ako se ne
varam, on bi trebalo da se pojavi u areni danas."
Za huriju u carskom haremu sasvim je prikladna!, pomisli Fejd-Rauta, a zatim
reče: "Danas ću ubiti za vas, moja gospo. Posvetiću vam taj čin u areni, sa
vašim dopuštenjem."
Ona se okrenu i uputi mu vedar pogled, ali ga zato njen glas ošinu kao bičem
kada je rekla: "Nemate moje dopuštenje."
"Fejde", reče Baron, pomislivši pri tom: Baš je nerazuman! Zar hoće da ga ovaj
opaki grof izazove?
Ali grof se samo nasmeši i reče: "Hm-m-m-um-m..."
"Stvarno je vreme da se pripremiš za arenu, Fejde", reče Baron. "Moraš biti
odmoran i ne smeš se upuštati ni u kakve budalaste rizike."
Fejd-Rauta se nakloni, a lice mu se smrači od ozlojeđenosti. "Siguran sam da će
sve biti kako želite, ujače." Zatim prema gospi: "Moja gospo." Onda se okrenu i
krupnim korakom iziđe iz dvorane, gotovo se ne osvrnuvši na grupu predstavnika
Malih Porodica koja je stajala blizu dvostrukih vrata.
"Tako je mlad", uzdahnu Baron.
"Um-m-m-m-ah... stvarno... hmmm", uzvrati grof.
Gospa Fenring pomisli: Da li je to taj mladić na koga je Časna Majka mislila? Je
li to loza koju moramo da sačuvamo?
"Preostao nam je još dobar sat pre odlaska u arenu", reče Baron. "Možda ne bi
bilo zgoreg da sad obavimo naš mali razgovor, grofe Fenring." On nagnu debelu
glavu na desnu stranu. "Valja nam razmotriti mnoštvo stvari."
Istovremeno, Baron pomisli: Da vidimo kako će sada Carev potrčko saopštiti tu
poruku koju nosi, a koju ne sme otvoreno da iznese.
Grof se obrati svojoj gospi: "Um-m-m-m-ah-h-h-hm-m-m, ovaj, mm-m, da li bi nas,
ah-h-h, izvinila, draga?"
"Svaki dan, a ponekad svaki sat donosi promene", reče ona. "Mm-m-m-m." Zatim se
slatko osmehnu Baronu, pa se okrenu. Dugačka suknja šuškala joj je dok se
udaljavala kraljevskim korakom, uspravljenih leđa, prema dvostrukim vratima na
kraju dvorane.
Baron zapazi kako je svaki razgovor među Malim Kućama zamro kada se ona
približila, a sve se oči upravile ka njoj. Bene Geserit, pomisli Baron. Svet bi
bio kudikamo bolji kada bismo ih se otarasili!
"Kupa tišine nalazi se između dva stuba tamo, sa leve strane", reče Baron. "Tamo
ćemo moći da razgovaramo bez bojazni da će nas neko čuti." On krenu ispred grofa
svojim gegavim korakom prema polju za izolaciju zvuka; kada su se obreli u
njemu, stalna zvučna kulisa tvrđave postala je najednom prigušena i daleka.
Grof uđe za Baronom u kupu tišine, a onda se obojica okrenuše prema zidu kako
niko ne bi mogao da im čita sa usana.
"Nismo zadovoljni načinom na koji ste otposlali Sardaukare sa Arakisa", reče
grof.
Bez okolišenja!, pomisli Baron.
"Sardaukari nisu mogli duže da ostanu zato što bismo se time izložili opasnosti
da drugi saznaju kako mi je Car pomogao", reče Baron.
"Ali, vaš nećak Raban kao da se ne upire dovoljno da reši problem Slobodnjaka.
Južna pustinja je nenastanjiva, a nad severnom neprekidno bdiju naše patrole."
"Ko kaže da je južna pustinja nenastanjiva?"
"Vaš sopstveni planetolog, dragi moj grofe."
"Ali, doktor Kines je mrtav."
"Ah, da... na žalost."
"Dobili smo izveštaj sa jednog preletanja južnih područja", reče grof. "Postoje
dokazi o biljnom životu."
"Znači li to da se Esnaf složio da osmatra iz svemira?"
"Ne pravite se naivni, Barone. Car nema zakonite osnove da naloži osmatranje
Arakisa."
"A ja to nisam u stanju da obezbedim", reče Baron. "Ko je preleteo?"
"Jedan... krijumčar."
"Neko vas je slagao, grofe", reče Baron. "Krijumčari nisu kadri da navigavaju
iznad južnih oblasti ništa bolje od Rabanovih ljudi. Oluje, peščana statika i
slično, znate. Navigacioni markeri bivaju srušeni još pre nego što se čestito i
podignu."
"Nekom drugom prilikom temeljito ćemo pretresti razne vrste statike", reče grof.
Ah-h-h-h, pomisli Baron. "Da niste možda pronašli neku grešku u mojim knjigama",
upita on.
"Kada zamislite greške, ne može biti samoodbrane", reče grof.
Hotimice pokušava da me razgnevi, pomisli Baron. On dva puta duboko udahnu
vazduh da bi se malo pribrao. Osećao je miris vlastitog znoja, a opasači
suspenzora počeše najednom da ga iritiraju i nagone na češanje.
"Car ne bi trebalo da bude nesrećan zbog smrti naložnice i dečaka", reče Baron.
"Odleteli su u pustinju baš kada je u njoj besnela oluja."
"Da, bilo je prilično zgodnih nesrećnih slučajeva", složi se grof.
"Ne dopada mi se vaš ton, grofe", reče Baron.
"Ljutnja je jedno, a nasilje sasvim drugo", reče grof. "Dopustite mi da vas
upozorim: ukoliko bi se i meni dogodio nesrećan slučaj ovde, Velike Kuće bi
saznale šta ste učinili na Arakisu. Odavno već podozrevaju kakvim se sredstvima
služite."
"Koliko me pamćenje služi, ta sredstva sam poslednji put upotrebio kada sam
prevezao nekoliko legija Sardaukara na Arakis", uzvrati Baron.
"Mislite da to možete natovariti Caru na vrat?"
"Nije mi ni na kraj pameti!"
Grof se osmehnu. "Lako ćemo naći komandante Sardaukara koji će priznati da su
delali bez naređenja zato što su želeli okršaj sa vašim slobodnjačkim ološem."
"Mnogima će takvo priznanje izgledati sumnjivo", reče Baron, ali ga je pretnja
ipak uznemirila. Jesu li Saradaukari stvarno toliko disciplinovani?, upita se
on.
"Car želi da prekontroliše vaše knjige", reče grof.
"U svako doba."
"Vi... ovaj... nemate ništa protiv?"
"Baš ništa. Slobodno možete podvrći najdetaljnijem ispitivanju moje rukovođenje
CHOAM kompanijom." Istovremeno, kroz glavu mu prođe: Neka samo podigne
neosnovanu optužbu i svima je obznani. Ja ću postojano, prometejski stajati i
ponavljati: 'Gledajte me, naneta mi je nepravda.' Kada me posle optuži za nešto
drugo, pa bilo to i osnovano, stvari će se već izmeniti. Velike Kuće neće ponovo
poverovati tužiocu koji je već jednom pogrešio.
"Ne sumnjam da će vam knjige izdržati i najdetaljnije ispitivanje", promrmlja
grof.
"Zašto je Caru toliko stalo da istrebi sve Slobodnjake?" upita Baron.
"Želite da promenimo temu razgovora, a?" Grof slegnu ramenima. "Sardaukari to
žele, a ne Car. Potrebno im je vežbanje u ubijanju... a osim toga mrze kada neki
posao ostave neokončan."
Pokušava li on to da me zaplaši time što me podseća da iza njega stoje krvožedni
koljači?, upita se Baron.
"Izvestan broj ubistava oduvek je predstavljao valjano poslovno oruđe", reče
Baron, "ali negde se mora povući granična linija. Neko se, najzad, mora ostaviti
da radi na začinu."
Grof se nasmeja kratko i hrapavo. "Mislite da možete da podjarmite Slobodnjake?"
"Nikada ih nije bilo dovoljno za to", uzvrati Baron. "Ali ubijanje je unelo
nemir u preostali deo moje populacije. Situacija je došla do tog nivoa da sam
prinuđen da razmotrim jedno drugo rešenje arakiskog problema, dragi moj
Fenrinže. A moram priznati da caru dugujem zahvalnost za nadahnuće."
"Ah-h-h?"
"Stvar je u sledećem, grofe: nadahnula me je, zapravo, Careva zatvorska planeta
Salusa Sekundus."
Grof stade da ga netremice posmatra sjajnim očima. "Kakve veze ima Arakis sa
Salusom Sekundus?"
Primetivši izraz opreznosti na Fenringovom licu, Baron reče: "Nikakve - još."
"Još?"
"Složićete se da bi se na Arakisu pojavilo radne snage u izobilju - ukoliko bi
se on iskoristio kao zatvorska planeta."
"Predviđate povećanje broja zatvorenika?"
"Došlo je do nemira", saglasi se Baron. "Morao sam da ih prilično stisnem,
Fenrinže. Uostalom, vama je poznata cena koju sam platio vražjem Esnafu za
prebacivanje naših zajedničkih snaga na Arakis. Taj novac mora odnekle da
potiče."
"Savetujem vam da ne pretvarate Arakis u zatvorsku planetu bez Careve dozvole,
Barone."
"Razume se da neću", uzvrati Baron, zbunjen iznenadnom ledenošću Fenringovog
tona.
"Još nešto", reče grof. "Saznali smo da mentat Vojvode Letoa, Tufir Havat, nije
mrtav, već da se nalazi u vašoj službi."
"Nisam mogao dopustiti da propadne", uzvrati Baron.
"Slagali ste našeg komandanta Sardaukara kada ste mu kazali da je Havat mrtav."
"Bila je to bezazlena laž, dragi moj grofe. Nisam imao nerava da se dugo
objašnjavam sa tim čovekom."
"Da li je Havat pravi izdajnik?"
"Oh, zaboga, ne! Bio je to lažni doktor." Baron obrisa znoj sa vrata. "Morate
razumeti, Fenrinže, da sam ostao bez Mentata. To vam je poznato. A nikada nisam
bio bez Mentata. To je krajnje neprijatno."
"Kako ste privoleli Havata da vam se priključi?"
"Vojvoda mu je poginuo." Na Baronovom licu pojavi se smešak. "Nema razloga za
strah od Havata, dragi moj grofe. Mentatovo telo zasićeno je latentnim otrovom.
Dajemo mu neprekidno protivotrov u hrani. Ukoliko bi propustio da ga uzme, otrov
bi odmah stupio u dejstvo - i on bi umro za svega nekoliko dana."
"Uskratite mu protivotrov", reče grof.
"Ali on je koristan."
"I zna toliko stvari koje nijedan živi čovek ne bi smeo da zna."
"Kazali ste da se Car ne boji činjenica."
"Ne igrajte se sa mnom, Barone!"
"Kada mi se uputi takvo naređenje iznad carskog pečata, onda mi nema druge nego
da poslušam", uzvrati Baron. "Ali neću udovoljiti vašem ćefu."
"Mislite li da je to ćef?"
"Što bi drugo moglo biti? Ni Car nije bez obaveza prema meni, Fenrinže.
Oslobodio sam ga nezgodnog Vojvode."
"Uz pomoć nekoliko Sardaukara."
"Gde bi drugde Car našao kuću koja bi mu obezbedila uniforme za prerušavanje
koje bi prikrile njegovu upletenost u celu stvar?"
"I on je sebi postavio isto pitanje, ali sa malo drugačijim naglaskom."
Baron podozrivo osmotri Fenringa, opazivši ukrućenost viličnih mišića - znak
pomne samokontrole. "Ah-h-h, pa dobro", reče Baron. "Nadam se da Car ne misli da
može delati protiv mene u potpunoj tajnosti."
"A on se nada da to neće biti neophodno."
"Car valjda ne veruje da mu ja pretim!" U Baronovom glasu zatitra primesa
ljutnje i tuge; on pomisli: Neka mi nanese nepravdu! Busajući se u grudi kako
sam žrtva nepravde još bih mogao da se popnem na presto.
Grofov glas postade suv i dalek kada je rekao: "Car veruje u ono što mu
saopštavaju čula."
"Da li bi se Car usudio da me pred celim Većem Landsrada optuži za izdaju?"
Baron zadrža dah nadajući se potvrdnom odgovoru.
"Car ne mora ništa da se usuđuje."
Baron se okrenu u stranu sa suspenzorima kako bi prikrio izraz lica. Još bi
moglo da se dogodi za mog veka, pomisli on. Car! Neka mi nanese nepravdu! A onda
- mito i prisila, oslanjanje na Velike Kuće; pohitaće pod moju zastavu poput
seljaka koji traže zaštitu. Stvar koje se najviše boje jeste da Carevi
Sardaukari stanu da osvajaju Kuću po Kuću.
"Car se iskreno nada da neće morati da vas optuži zbog izdaje", reče grof.
Baron je tek uz prilično napora uspeo da odagna prizvuk ironičnosti iz glasa i
da na lice stavi izraz povređenog čoveka. "Ja sam bio najodaniji podanik. Ove
reči su me uvredile više nego što bih to umeo da izrazim."
"Um-m-m-mah-hm-m-m", reče grof.
Oni iziđoše iz kupe tišine i, koračajući uporedo, krenuše prema grupama
predstavnika Malih Kuća na kraju dvorane. Negde u tvrđavi jedno zvono poče da
odjekuje sporim odzvanjanjem - što je predstavljalo signal da je za okupljanje u
areni preostalo još dvadeset minuta.
"Predstavnici Malih Kuća čekaju da ih povedete", reče grof, klimnuvši glavom u
pravcu ljudi prema kojima su išli.
Dvostruko značenje... dvostruko značenje, pomisli Baron.
On podiže pogled prema novim talismanima koji su stajali oko ulaza u dvoranu -
glava bika i portret u ulju starog Vojvode Atreida, oca pokojnog Vojvode Letoa.
Talismani ispuniše Barona neobičnim osećanjem zle slutnje i on se upita kakvim
su mislima nadahnjivali Vojvodu Letoa dok su visili u dvoranama Kaladana, a
potom i Arakisa - junački otac i bik koji ga je usmrtio.
"Ljudski rod ima... ah... samo jednu... mm-m... nauku", reče grof kada je iza
njih krenula svita pratilaca; iz dvorane su izišli u čekaonicu - tesnu
prostoriju sa visokim zidovima i podom prekrivenim šarom belih i crvenih
pločica.
"Koja je to nauka?" upita Baron.
"To je... um-m-mah-h... nauka... ah-h-h... nezadovoljstva", uzvrati grof.
Predstavnici Malih Kuća iza njih, sa ovčijim izrazima lica, prikladno su
reagovali i nasmejali se tonom koji je odavao razumevanje, ali ovaj zvuk sadržao
je primesu nesklada, budući da se sučelio sa iznenadnom bukom motora, koja se
razlegla kada su paževi otvorili spoljna vrata, otkrivajući niz površinskih
vozila, sa zastavicama koje su lepršale na povetarcu.
Baron podiže glas da nadjača iznenadnu buku: "Nadam se da nećete biti
nezadovoljni predstavom moga nećaka danas, grofe Fenring?"
"Jedino me... ah-h-h... ispunjava... um-m-m... neko predosećanje da", uzvrati
grof, "kada je u pitanju... ah-h-h... proces verbal... mora se... um-m-mah-h-h-
h... uzeti u obzir mesto porekla."
Baron prikri iznenađenost koja ga je najednom obuzela tako što se tobože
spotakao o prvi stepenik na izlazu. Proces verbal! Bio je to izveštaj o zločinu
protiv Carstva!
Ali grof se zakikota da bi sve okrenuo na šalu i potapša Barona po mišici.
Celim putem do arene, međutim, Baron je sedeo zavaljen među jastucima u svojim
blindiranim kolima, kradomice pogledajući grofa, koji se nalazio pokraj njega, i
pitajući se zašto je Carev potrčko smatrao neophodnim da se baš na taj način
našali pred predstavnicima Malih Kuća. Bilo je očigledno da je Fenring retko
činio ma šta što nije smatrao neophodnim; nikada nije upotrebio dve reči tamo
gde je i jedna bila dovoljna; isto tako, nikada se nije ograničavao na iskaze
koji bi imali samo jedno značenje.
Zauzeli su mesta u zlatnom boksu iznad trougaone arene; rogovi su se orili,
gledalište oko i iznad njih bilo je krcato ljudima, zastavice su lepršale - i u
jeku te vreve odgovor sinu Baronu.
"Dragi moj Barone", reče grof sagnuvši glavu do njegovog uha, "vi znate, zar ne,
da Car zvanično nije odobrio vaš izbor naslednika."
Baron se najednom osetio kao usred neke svoje zasebne kupe tišine stvorene
dejstvom iznenadnog šoka. On se zabulji u Fenringa, gotovo i ne primetivši
grofovu gospu kako prolazi kroz špalir stražara i pridružuje se društvu u
zlatnom boksu.
"To je zapravo razlog zbog koga sam danas ovde", reče grof. "Car želi da ga
izvestim da li ste izabrali valjanog naslednika. A nema ničeg boljeg od arene da
otkrije pravu ličnost ispod bilo koje maske."
"Car mi je obećao slobodan izbor naslednika", zabrunda Baron.
"Videćemo", uzvrati Fenring i okrenu se na drugu stranu da bi pozdravio svoju
gospu. Ona sede pokraj njega, uputi smešak Baronu, a zatim upravi pažnju na
peščani teren pod njima gde se upravo pojavio Fejd-Rauta u jeleku i pripijenim
pantalonama - sa crnom rukavicom i dugačkim nožem u desnoj ruci, odnosno belom
rukavicom i kratkim nožem u levoj.
"Belo za otrov, crno za čistotu", reče gospa Fenring. "Neobičan običaj, zar ne,
dragi?"
"Um-m-m-m", uzvrati grof.
Pozdravni poklič zaori se sa porodičnih galerija i Fejd-Rauta podiže glavu u tom
pravcu, osmotrivši lica rođaka, polubraće, naložnica i neizvesnih srodnika.
Mnoštvo ružičastih, trubastih usta koja su neumorno mlela usred šarolike vreve
odora i zastava svih boja.
Fejd-Rauti sinu tog trenutka da bi ti zbijeni nizovi lica sa podjednakom radošću
dočekali njegovu krv, kao i krv roba-gladijatora. Razume se, u pogledu ishoda
predstojeće borbe nije postojala nikakva sumnja. Ovde je postojala samo forma, a
ne i suština opasnosti - ali ipak...
Fejd-Rauta podiže noževe prema suncu i na starinski način pozdravi tri ugla
arene. Kratak nož u šaci sa belom rukavicom (belo, znak otrova) prvi je ušao u
korice. Zatim je došao red na dugačak nož u šaci sa crnom rukavicom - čista
oštrica koja više nije bila čista, njegovo tajno oružje kojim je planirao da
ovaj dan pretvori u čisto ličnu pobedu: otrov na crnoj oštrici.
Na podešavanje telesnog štitnika utrošio je samo trenutak; sačekao je da oseti
kako mu se koža na čelu zateže, što je predstavljalo pouzdan znak da je valjano
zaštićen.
Trenutak je odisao osobenom napetošću i Fejd-Rauta je odigrao svoju ulogu
manirom iskusnog glumca; klimnuo je glavom pomoćnicima i pikadorima i pažljivim
pogledom odmerio opremu: oštre i blistave bodlje štrčale su iz narukvica na
zglavcima, a plave trake lepršale su na čakljama i kukama.
Fejd-Rauta dade znak muzičarima.
Otpoče spori marš, zvonak i pun drevne pompe; Fejd-Rauta povede povorku preko
arene na poklonjenje kod podnožja ujakovog boksa, uhvativši usput ceremonijalni
ključ koji mu je bio dobačen.
Muzika prestade.
U iznenadnoj tišini on se povuče dva koraka, podiže ceremonijalni ključ i
uzviknu: "Posvećujem ovu istinu..." Tu zastade za trenutak znajući da je kroz
ujakovu glavu upravo proletelo: Balava budala posvetiće borbu gospi Fenring i
uprskaće stvar!
"...mom ujaku i patronu, Baronu Vladimiru Harkonenu!" završi Fejd-Rauta.
Bio je očaran kada je primetio ujakov uzdah.
Muzika sada otpoče brzi marš i Fejd-Rauta povede svoje ljude trčećim korakom
preko arene prema vratima za uzmak, kroz koja su mogli da prođu samo oni sa
odgovarajućom trakom za identifikaciju. Fejd-Rauta se dičio time da se nikada
nije poslužio pru-vratima, a samo mu je nekoliko puta bila potrebna pomoć
pikadora. Ali nije bilo naodmet znati da takav uzmak danas postoji - budući da
su naročiti planovi ponekad uzrokovali naročite opasnosti.
Tišina ponovo zavlada arenom.
Fejd-Rauta se okrenu i baci pogled prema velikim crvenim vratima na suprotnoj
strani kroz koja će ući gladijator.
Naročiti gladijator.
Plan koji je skovao Tufir Havat bio je zadivljujuće jednostavan i neposredan,
pomisli Fejd-Rauta. Rob neće biti drogiran - u tome se očitovala opasnost.
Umesto toga u podsvest mu je usađena lozinka koja je trebalo da mu ukoči mišiće
u kritičnom trenutku. Fejd-Rauta za trenutak ponovi u sebi tu ključnu reč,
bešumno je izgovorivši: Ološe! Gledaoci će steći utisak da je u arenu ušao
nedrogiran rob da ubije na-Barona. A sve brižljivo montirane činjenice ukazivaće
na učitelja gladijatora.
Prigušeno zujanje oglasi se sa crvenih vrata, kada servo motori počeše da ih
podižu.
Fejd-Rauta usredsredi svu pažnju na tu stranu. Prvi trenutak bio je kritičan.
Izgled gladijatora, kada bi se pojavio na vratima, kazivao je izvežbanom oku
mnogo toga što je valjalo znati. Svi gladijatori primili su obilate doze elaka
droge da bi se na poprištu borbe pojavljivali u ubilačkom raspoloženju - ali
valjalo je posmatrati kako barataju nožem, na koji se način postavljaju u
odbrani, da li su uopšte svesni publike u gledalištu. Položaj robove glave, na
primer, mogao je da pruži ključne podatke za protivnapad i smicalice.
Crvena vrata konačno se, uz tresak, otvoriše.
Unutra uđe jedan visok, mišićav čovek, obrijane glave i tamnih upalih očiju.
Koža mu je bila boje šargarepe; elaka droga izazivala je takvu pigmentaciju, ali
Fejd-Rauta je znao da je posredi veštački premaz. Rob je nosio zelene pripijene
pantalone i crveni pojas poluštitnika; strelica na pojasu bila je okrenuta
nalevo, što je značilo da je leva strana robovog tela zaštićena. Držao je nož na
način na koji se drži mač, pomalo istureno, što je odražavalo manir izvežbanog
borca. Polako je ušao u arenu, okrenuvši zaštićenu stranu tela prema Fejd-Rauti
i njegovim pomoćnicima kod pru-vrata.
"Ne dopada mi se izgled ovog tipa", reče jedan od Fejd-Rautinih čakljara. "Jeste
li sigurni da je drogiran, gospodaru?"
"Zar mu ne vidiš boju?" uzvrati pitanjem Fejd-Rauta.
"Pa ipak, drži se kao normalan borac", primeti drugi pomoćnik.
Fejd-Rauta istupi dva koraka na pesku i stade da osmatra roba pred sobom.
"Šta je to uradio sa rukom?" upita jedan od pikadora.
Fejd-Rauta baci pogled na okrvavljenu ogrebotinu na čovekovoj podlaktici, a
zatim ga spusti do šake, koja je pokazivala na jedan crtež narisan krvlju na
levoj nogavici uskih zelenih pantalona - grube i vlažne konture sokola.
Soko!
Fejd-Rauta podiže pogled do tamnih, upalih očiju i opazi kako zure u njega
neobičnim žarom.
To je jedan od boraca Vojvode Letoa koje smo zarobili na Arakisu!, pomisli Fejd-
Rauta. Nije to običan gladijator! Za trenutak ga prože jeza i on se upita, nije
li Havat pripremio dodatni plan za ovu arenu - fintu u okviru finte u okviru
finte. A breme krivice poneo bi na svojim plećima jedino učitelj gladijatora!
Fejd-Rauti priđe glavni pomoćnik i došapnu mu na uho: "Ne dopada mi se izgled
ovog tipa, gospodaru. Dopustite mi da mu zarijem čaklju ili dve u ruku u kojoj
drži nož - da ga malo isprobamo."
"Sam ću mu zariti čaklje", reče Fejd-Rauta. On uze dve motke sa kukama na vrhu
od pomoćnika, oproba im težinu i ravnotežu. I čaklje je trebalo da budu
drogirane - ali ovoga puta nisu bile, što je moglo da košta glave glavnog
pomoćnika. No, i to je bio deo plana.
Izaći ćeš iz cele stvari kao heroj, kazao mu je Havat. Ubićeš svoga gladijatora
uprkos izdaji. Učitelj gladijatora biće pogubljen, a na njegovo mesto stupiće
tvoj čovek.
Fejd-Rauta istupi još pet koraka u arenu; učini to gizdavo i pompezno, pomno
osmatrajući roba. Znao je da su stručnjaci u gledalištu iznad njega već postali
svesni da nešto nije u redu. Gladijator je imao odgovarajuću boju kože za
drogiranog čoveka, ali je zato postojano stajao i nije drhtao. Navijači sad
sigurno šapuću među sobom: 'Vidiš kako se drži. Trebalo bi da je uzmuvan - da
napada ili da se povlači. Vidiš kako čuva snagu, kako čeka. Ne bi smeo da čeka.'
Fejd-Rauta oseti kako u njemu raste uzbuđenje. Pa šta ako je Havat i skovao plan
o izdaji, pomisli on. Izići ću ja na kraj sa ovim robom. Otrov se krije u mom
dugačkom nožu ovoga puta, a ne u kratkome. To čak ni Havat ne zna.
"Ave, Hrakonene!" uzviknu rob. "Jesi li spreman da umreš?"
Samrtna tišina zavlada u areni. Robovi ne upućuju ovakve izazove!
Fejd-Rauta je sada jasno mogao da vidi gladijatorove oči, da razabere silinu i
očaj u njima. Posebno je bio upadljiv način na koji je čovek stajao, opušten i
pripravan, mišići spremni na pobedu. Neko mu je očigledno dostavio Havatovu
poruku: Ukazaće ti se istinska prilika da ubiješ na-Barona. Ali, i to je bio deo
plana...
Usiljeni smešak pojavi se na usnama Fejd-Raute. On podiže čaklje, zaključivši po
načinu na koji je gladijator stajao da će mu naum uspeti.
"Hai! Hai!" uskliknu ponovo rob i krenu dva koraka napred.
Niko u gledalištu ne može više da sumnja, pomisli Fejd-Rauta.
Rob je trebalo delimično da bude užasnut pomoću naročite droge. Svakom kretnjom
trebalo je da izražava neumitnu svest o tome kako za njega nema nikakve nade -
kako ne može da pobedi. Trebalo je da bude nakljukan pričama o otrovima koje je
na-Baron izabrao za oštricu u šaci sa belom rukavicom. Na-Baron nikada nije
dopuštao da mu žrtve brzo umru; uživao je u pokazivanju dejstva retkih otrova i
neretko bi se prilično zadržao u areni, čekajući na zanimljive sekundarne
posledice kod žrtvi koje su se grčile i izvijale. U robu se očitovao strah, da -
ali ne i užas.
Fejd-Rauta podiže visoko čaklje i klimnu glavom, što je gotovo ličilo na
pozdrav.
Gladijator suknu napred.
Finta i protivnapad izgledali su Fejd-Rauti kao izraz vrhunskog borilačkog
umeća. Dobro nanišanjen bočni udarac samo je za dlaku promašio tetivu na-
Baronove leve noge.
Fejd-Rauta munjevito odskoči u stranu, ostavivši pri tom čaklju u robovoj desnoj
podlaktici; kuka je bila potpuno zarivena u meso, tako da čovek nije mogao da je
izvuče, a da pri tom ne pokida sve tetive.
Iz gledališta se zaori složni poklič.
Taj zvuk ispuni Fejd-Rautu ushićenjem.
Znao je kako mu se ujak sada oseća dok sedi gore sa bračnim parom Fenring,
posmatračima carskog dvora. Sa borbom nije smelo biti nikakvih problema. Forma
se morala zadovoljiti u prisustvu svedoka. A Baron će protumačiti zbivanje u
areni samo na jedan način - kao pretnju njemu lično.
Rob ustuknu, držeći nož među zubima, a onda zaveza dršku čaklje zastavicom za
mišicu. "Uopšte ne osećam tvoju iglicu!" uzviknu on. Zatim ponovo suknu napred,
okrenut na levu stranu, sa pripravnim nožem; telo mu je bilo povijeno unatrag
kako bi imao što veću zaštitu od poluštitnika.
I ovu akciju gledalište je burno propratilo. Reski uzvici razlegoše se iz
porodičnih boksova. Pomoćnici Fejda-Raute doviknuše mu nekoliko puta da im kaže
kako da mu pomognu.
Ali, on im samo odmahnu rukom.
Prirediću im predstavu kakvu još nisu videli, pomisli Fejd-Rauta. Neće ovoga
puta prisustvovati dobro izrežiranom ubistvu, koje mogu da posmatraju dokono
zavaljeni, razmenjujući misli o finesama stila. Od ovoga će ih podići pravi
žmarci i prevrnuće im se utroba. Kada postanem Baron, uvek će se sećati ovoga
dana i premreće od straha pri pomisli na njega.
Fejd-Rauta poče polako da uzmiče pred robovim rakolikim napredovanjem. Pesak
arene škripao im je pod nogama. Čuo je roba kako dahće, osećao vonj vlastitog
znoja, kao i jedva primetan miris krvi u vazduhu.
Na-Baron je i dalje uzmicao, a onda se okrenuo na desnu stranu i pripravio drugu
čaklju. Rob krenu bočno. Fejd-Rauta se napravi da je posrnuo i istog časa začu
krike iz gledališta.
Gladijator krenu u napad.
Blagi bože, kakav borac!, pomisli Fejd-Rauta, eskivirajući nasrtaj. Spasila ga
je samo mladalačka brzina, koja mu je takođe omogućila da zarije drugu čaklju u
deltoidni mišić robove desne nadlaktice.
Piskutavi povici odobravanja zaoriše se sa tribina.
Sada me pozdravljaju, pomisli Fejd-Rauta. Razabrao je divlju plahovitost u
glasovima, baš kao što je Havat predskazao. Još nikada nisu na taj način
pozdravljali porodičnog borca. Tog trenutka mu pade na um nešto što mu je takođe
Havat rekao i što ga je u izvesnoj meri ozlojeđivalo: Čovek lakše biva užasnut
neprijateljem kome se divi.
Fejd-Rauta se brzo povuče do središta arene gde su ga svi mogli jasno videti.
Izvukao je dugačko sečivo, čučnuo i stao da čeka roba koji se približavao.
Čovek se zadržao samo toliko da veže drugu čaklju za mišicu, a onda se dao u
poteru za protivnikom.
Neka me porodica dobro vidi kako ovo obavljam, pomisli Fejd-Rauta. Ja sam njihov
neprijatelj: neka uvek imaju ovo na umu kada pomisle na mene.
On izvuče i kratko sečivo.
"Ne bojim te se, harkonenska svinjo", reče mu gladijator. "Tvoje muke ne mogu
nauditi mrtvom čoveku. Prekratiću sam sebi muke pre no što bilo koji od tvojih
pomoćnika stigne da mi se približi. A uz mene ćeš ležati mrtav i ti!"
Fejd-Rauta se isceri i isturi dugačko sečivo, premazano otrovom. "Iskušaj ovo",
reče on i napravi fintu kratkim nožem u drugoj ruci.
Rob podiže ruke sa noževima kako bi parirao udarac na-Baronove kratke oštrice -
čija se drška nalazila u šaci sa belom rukavicom i koja je prema tradiciji bila
premazana otrovom.
"Umrećeš, Harkonene", prodahta gladijator.
Borili su se u bočnim položajima na pesku arene. Na mestu gde su se dodirivali
Fejd-Rautin štitnik i robov poluštitnik, plavičasti sjaj pucketavo je treperio.
Vazduh oko njih ispunio se ozonom iz elektromagnetskih polja.
"Umri od sopstvenog otrova!" uzviknu rob.
Počeo je da potiskuje šaku u beloj rukavici, izvijajući oštricu za koju je
mislio da je otrovana.
Neka dobro nauči lekciju!, pomisli Fejd-Rauta. On zamahnu i udari dugačkim
nožem, ali oseti kako je oružje tupo odjeknulo o drške čaklji, koje su bile
privezane za robovu mišicu.
Za trenutak Fejd-Rautu obuze očajanje. Ni na kraj pameti mu nije bilo da drške
čaklji mogu postati prednost za gladijatora. One su mu sada predstavljale
dodatni štitnik. A tu je bila i robova snaga! Kratki nož sve više je bio
potiskivan prema na-Baronu i njemu neumitno postade jasno da čovek može da
strada i od neotrovne oštrice.
"Ološe!" uzviknu Fejd-Rauta.
Kada je ključna reč bila izgovorena, gladijatorovi mišići se za trenutak
poslušno olabaviše. To je bilo dovoljno Fejd-Rauti. On se malo izmače da bi imao
dovoljno prostora da upotrebi dugački nož. Otrovani vrh suknu i povuče crvenu
liniju preko robovih grudi. Otrov je dovodio do trenutne agonije. Čovekov zahvat
sasvim popusti i on se zatetura unazad.
Neka sada moja draga porodica dobro gleda, pomisli Fejd-Rauta. Neka dobro
razmisle o ovom robu koji je pokušao da okrene protiv mene nož za koji je držao
da je otrovan. Neka se pitaju kako je jedan gladijator mogao da dođe u ovu arenu
spreman na tako nešto. I neka uvek imaju na umu da nikada ne mogu zasigurno
znati u kojoj ruci držim otrov.
Fejd-Rauta je stajao u tišini, posmatrajući usporene pokrete roba. Čovekova
svest postala je troma i oklevajuća. Na licu mu je sada stajao ortografski znak
koji je svaki posmatrač mogao da prepozna. Tu je bila ispisana smrt. Rob je znao
šta ga je snašlo i kako se to dogodilo. Otrov se nalazio na pogrešnoj oštrici.
"Ti!" zakrklja čovek.
Fejd-Rauta se izmače da bi pružio prostor smrti. Paralizujuća droga u otrovu tek
je trebalo da uzme punog maha, a sporost čovekovih kretnji jasno je stavljala do
znanja da je taj trenutak sasvim blizu.
Rob se zatetura napred kao da ga je neko povukao užetom - napravivši nekoliko
nesigurnih koraka. Svaki je predstavljao jedinstvenu stvar u njegovoj vaseljeni.
Još je čvrsto držao nož, ali vrh mu je sada podrhtavao.
"Jednoga dana... neko... od nas... doći će... ti... glave", promuca on.
Mala, tužna grimasa izobliči mu usta. On se pognu, zguri, pade na kolena, a onda
opruži pred Fejd-Rautom, sa licem okrenutim nadole.
Fejd-Rauta mu priđe u utihloj areni, podvuče nogu ispod njega i okrenu ga na
leđa, kako bi gledaoci jasno mogli da vide gladijatorovo lice kada otrov otpočne
svoje grčeće, izvijajuće dejstvo na mišiće. Ali, kada se našao sa leđima na
pesku, rob je u grudima imao zariven vlastiti nož.
Uprkos neprijatnom iznenađenju, Fejd-Rauta ipak oseti izvesno divljenje prema
naporu tog roba da nadjača paralizu i prekrati muke. Uz divljenje došlo je i
uviđanje da strah od ovog čoveka uopšte nije bio bezrazložan.
Užasavajuće je ono što čoveka čini nadljudskim.
Usredsredivši se na tu misao, Fejd-Rauta nije odmah postao svestan erupcije
graje sa okolnih tribina i galerija. Masa je urlala krajnje razuzdano.
Fejd-Rauta se okrenu i pogleda uskipele ljude.
Svi su bili razdragani izuzev Barona, koji je sedeo, držeći ruke ispod brade, u
duboko zamišljenoj pozi - i grofa i njegove gospe, koji su ga netremice
posmatrali sa pritvornim osmesima na licu.
Grof Fenring se okrenu prema svojoj gospi i reče: "Ah-h-um-m-m-m, snalažljiv...
um-m-m-m... mladić. Zar ne...mm-m-m-ah... draga?"
"Sinoptičke reakcije su mu... ah-h-h... veoma brze", reče ona.
Baron je pogleda, pa onda grofa, da bi na kraju ponovo usredsredio pažnju na
arenu, pomislivši: Kako je samo do ovoga moglo da dođe! Strah ga je polako
napuštao, a na njegovo mesto dolazio je bes. Umoriću učitelja gladijatora na
sporim mukama još večeras... a ako ovaj grof i njegova gospa imaju nekog udela u
svemu tome...
Razgovor u Baronovom boksu predstavljao je za Fejd-Rautu samo daleko zbivanje, a
glasovi su sasvim bili prigušeni skandiranjem koje je sada dopiralo sa svih
strana:
"Glavu! Glavu! Glavu! Glavu!"
Baron se namrgodi, opazivši način na koji se Fejd-Rauta okrenu prema njemu.
Mlitavim pokretom, jedva obuzdavajući bes, Baron mahnu rukom mladiću koji je
stajao u areni pokraj opruženog tela mrtvog roba. Ostavi momku glavu. Zaslužio
je to, prokazavši učitelja gladijatora.
Opazivši znak saglasnosti, Fejd-Rauta pomisli: Misle da mi time čine čast. Neka
vide šta ja mislim!
Istog trenutka on primeti kako mu se približavaju pomoćnici sa testerastim nožem
da obave posao; odmahnu im rukom, a onda ponovi tu kretnju kada vide da
oklevaju. Misle da će mi učiniti počast samo jednom glavom!, reče on u sebi.
Zatim se sagnu, prekrsti gladijatorove ruke oko drške noža koja je štrčala iz
grudiju, pa izvadi nož i stavi ga u mlitave ruke mrtvaca.
Sve je bilo obavljeno za trenutak. On se uspravi i domahnu svojim pomoćnicima.
"Sahranite ovog roba ovako kako sad izgleda, sa nožem u rukama", reče on. "Čovek
je to zaslužio."
U zlatnom boksu grof Fenring se primače Baronu i reče mu: "Velikodušan gest -
prava bravura. Vaš nećak ima stila i hrabrosti."
"Uvredio je gomilu time što je odbio glavu", promrmlja Baron.
"Nipošto", reče gospa Fenring. Zatim se okrenu i baci pogled prema gledalištu.
Baronov pogled zadrža se, međutim, na liniji njenog vrata - skladnom i gipkom
sklopu mišića - kao kod kakvog zgodnog dečaka.
"Dopada mi se ono što je vaš nećak učinio", reče gospa Fenring.
Kada je važnost Fejd-Rautinog gesta prodrla do najudaljenijih sedišta i kada su
ljudi videli da pomoćnici odnose nedirnuto gladijatorovo telo, Baron ih dobro
osmotri i postade mu jasno da im je gospa Fenring ispravno protumačila reakcije.
Masa je sasvim pomahnitala, međusobno se tapkala i pljeskala, urlala i udarala
nogama.
Baron progovori bezvoljnim glasom: "Moraću da naredim svetkovinu. Ne možete
ljude poslati kući u ovakvom stanju - sa još neutrošenom energijom. Moraju
videti da i ja delim njihovo ushićenje." On dade rukom znak stražaru i jedan
sluga ispred njih mahnu narandžastom zastavom Harkonena iznad boksa - jednom,
dva puta, tri puta, što je predstavljalo signal za svetkovinu.
Fejd-Rauta pređe preko arene i zaustavi se podno zlatnog boksa; noževi su mu
bili u koricama, a čaklje i kuke uz bokove. Nadjačavši mahnito urlanje gomile,
on uzviknu: "Svetkovina, ujače?"
Buka poče da zamire kada ljudi opaziše da je započeo razgovor između poglavara i
njegovog naslednika.
"U tvoju čast, Fejde!" uzvrati mu Baron, a zatim još jednom naredi da se da
signal zastavom.
Sa druge strane arene pru-prepreke bile su uklonjene i mladići iz gledališta
pohrliše u arenu, uputivši se prema Fejd-Rauti.
"Naredili ste da se isključe pru-štitnici, Barone?" upita grof.
"Niko neće nauditi momku", uzvrati Baron. "Sada je junak."
Prvi gledaoci stigoše do Fejd-Raute, podigoše ga na ramena i počeše da
paradiraju arenom.
"Noćas bi mogao da se šeta bez oružja i bez štitnika kroz najsiromašnije četvrti
Harkoa", reče Baron. "Tamo bi za njegovo društvo dali poslednji zalogaj hrane i
poslednji gutljaj pića."
Baron se odgurnu iz stolice i prebaci težinu na suspenzore. "Izvinićete me,
molim vas. Izvesne stvari zahtevaju moje neposredno prisustvo. Straža će se
pobrinuti da vas otprati do tvrđave."
Grof ustade i nakloni se. "Svakako, Barone. Radujemo se predstojećoj svetkovini.
Ja još... ah-h-h-mm-m-m... još nikada nisam video jednu harkonensku svetkovinu."
"Da", uzvrati Baron. "Svetkovina." On se okrenu, okružiše ga stražari, a zatim
se zajedno uputiše prema privatnom izlazu iz boksa.
Jedan kapetan straže priđe grofu Fenringu. "Vaša naređenja, gospodaru?"
"Sačekaćemo... ah-h-h da glavna gužva... mm-m-m... prođe", uzvrati grof.
"Razumem, gospodaru." Čovek se nakloni i povuče tri koraka.
Grof Fenring pogleda svoju gospu i ponovo joj se obrati njihovim šifrovanim
jezikom: "Sve si videla, naravno?"
Istim kodiranim govorom ona mu izvrati: "Mladić je znao da gladijator neće biti
drogiran. Za trenutak ga je obuzeo strah, da, ali nije bio iznenađen."
"Bilo je planirano", reče on. "Cela predstava."
"Nesumnjivo."
"Miriše mi na Havata."
"I meni se čini", reče ona.
"Već sam zahtevao da Baron eliminiše Havata."
"Bilo je to pogrešno, dragi."
"Sad mi je jasno."
"Lako se može dogoditi da Harkoneni uskoro dobiju novog Barona."
"Ako je to Havatov plan."
"Stvar valja ispitati", reče ona.
"Mladić će biti pogodniji za kontrolu."
"Za nas... posle onoga što sledi večeras", reče ona.
"Nadam se da ne računaš na poteškoće u zavođenju momka, mala moja priplodna
majko?"
"Ne, ljubavi. Video si kako me je gutao očima."
"Da, a sada mi je jasno i zašto moramo da sačuvamo tu lozu."
"Tako je. Očigledno je da ga nipošto ne smemo ispustiti. Usadiću u najdublji deo
njegovog bića neophodne prana-bindu fraze da ga potčinim."
"Krenućemo odavde što je pre moguće - čim budeš sigurna", reče on.
Ona slegnu ramenima. "U svakom slučaju. Ne bih volela da rodim dete na ovom
užasnom mestu."
"Te stvari radimo u ime ljudskog roda", reče on.
"Tvoja uloga je lakša", reče ona.
"Postoje neke drevne predrasude koje sam prevazišao", reče on. "Krajnje su
iskonske, znaš."
"Jadni moj dragi", reče ona potapšavši ga po obrazu. "Vrlo dobro znaš da je ovo
jedini način da sačuvamo tu lozu."
On uzvrati suvim glasom "Potpuno razumem ono što činimo."
"Uspećemo", reče ona.
"Krivica započinje kao osećanje neuspeha", podseti je on.
"Neće biti nikakve krivice", uzvrati ona. "Hipno-vezivanje psihe tog Fejd-Raute
i njegovo dete je u mojoj materici - a onda idemo."
"Taj ujak", reče on. "Jesi li ikada videla takvu izvitoperenost?"
"Prilično je svirep", reče ona, "ali lako se može dogoditi da ga nećak nadmaši."
"Zahvaljujući ujaku. Znaš, kad samo pomislim šta je od tog momka moglo da
postane uz neko drugo vaspitanje - uz atreidski odgoj, recimo."
"Baš tužno", složi se ona.
"Kad bismo samo mogli da spasemo i mladog Atreida i ovog momka. Koliko sam čuo,
mladi Pol je u svemu vredan divljenja: idealan sklad nasleđa i obuke." On
odmahnu glavom. "Ali ne bi trebalo da žalimo aristokratiju koja je zapala u
nemilost sreće."
"Postoji jedna benegeseritska izreka", reče ona.
"Vi imate izreku za svaku priliku", usprotivi se on.
"Ova će ti se dopasti", reče ona. "Evo kako glasi: 'Ne računaj da je čovek mrtav
sve dok ne vidiš leš. Pa čak i onda možeš da pogrešiš.'"
14.
Muad'Dib nam kaže u 'Vremenu razmišljanja' da je prvo sučeljavanje sa
neophodnostima Arakisa predstavljalo pravi početak njegovog obrazovanja. Tada je
naučio kako da buši pesak da bi se domogao vode u njemu, naučio je jezik
vetrovih iglica koje ga bockaju po koži, naučio je kako nos može da bridi od
peščanog svraba i kako da sakuplja dragocenu vlagu svog tela oko sebe, da vodi
računa o njoj i da je čuva. Kada su mu oči stekle plavet Ibada, sasvim je ušao u
duh Čakobse.
Stilgarov predgovor za delo 'Muad'Dib, Čovek' princeze Irulan
Vraćajući se u sieč, sa dvoje zalutalih koje su pronašli u pustinji, Stilgarovi
ljudi počeli su da se uspinju iz bazena pri sve slabijem sjaju prvog meseca.
Prilike odevene u odore ubrzale su korak kada su im nozdrve počeli da zapahnjuju
mirisi sve bližeg doma. Siva linija praskozorja iza njih bila je najsvetlija na
onom zarezu njihovog obzorja-kalendara koji je označavao sredinu jeseni, mesec
Kaprok.
Uvelo lišće, koje je vetar skinuo sa grana, stajalo je zgrnuto u podnožju
grebena, gde su ga deca iz sieča sakupila i ostavila, ali zvuci kretanja čete
(sa izuzetkom povremenih, nespretnih koraka Pola i njegove majke) nisu se mogli
razlikovati od prirodnih šumova noći.
Pol obrisa sa čela znoj izmešan sa prašinom, a onda oseti kako ga neko vuče za
ruku i začu Čanin šaputavi glas: "Učini kako sam ti kazala: navuci kapuljaču
skroz preko čela! Ostavi samo oči nepokrivene. Ovako rasipaš vlagu."
Prigušena komanda iza njih naredi tišinu: "Pustinja vas čuje!"
Neka ptica zacvrkuta sa stena visoko iznad njih.
Četa zastade i Pol oseti iznenadnu napetost.
Sa stene se uskoro oglasi jedva čujno dobovanje, ne glasnije od zvuka koji miš
pravi kada skače po pesku.
Ptica ponovo zacvrkuta.
Kratkotrajno komešanje prostruja kolonom. A onda mišje dobovanje opet šmugnu po
pesku.
Još jednom zacvrkuta ptica.
Četa nastavi uspinjanje kroz pukotinu u steni, ali sada je izgledalo kao da su
Slobodnjaci prestali i da dišu, što je Pola navelo da bude oprezan i on opazi
kradomične poglede upućene prema Čani, kao i to da se ona najednom povukla u
sebe, sasvim utišala.
Sada su koračali stenovitim tlom; nedugo potom sive odore počeše blago da
šuškaju i Pol oseti kako disciplinovani marš malo popušta; Čani se, međutim, i
dalje držala čudno, baš kao i ostali oko nje. On je pratio jednu senovitu
priliku - najpre je bilo nekoliko stepenica, pa krivina, zatim još stepenica, pa
tunel, a onda dvoje hermetičkih vrata za obezbeđenje vlage, da bi se najzad
obreli u uskom prolazu, osvetljenom sjajnom kuglom, sa žutim kamenim zidovima i
plafonom.
Pol primeti kako Slobodnjaci oko njega zbacuju kapuljače, skidaju nosne utičnice
i duboko udišu vazduh. Neko uzdahnu. Pol potraži pogledom Čani i opazi da ona
više nije uz njega. Prilike u odorama potisnule su je u stranu. Neko ga nehotice
gurnu i reče: "Izvini, Usule. Kakva gužva! Uvek je ovako."
Levo od Pola, čovek po imenu Farok, uskog lica i puštene brade, okrenu se prema
njemu. Šareni kapci i tamnoplave oči izgledali su još mračniji pri žućkastoj
rasveti. "Zbaci kapuljaču, Usule", reče mu Farok. "Stigli smo." I on pomože
Polu, otkopčavši mu kapuljaču i napravivši laktovima malo mesta oko njega.
Pol izvadi nosne utičnice i pomeri štitnik sa ustiju. Mirisi mesta ga zapahnuše:
neoprana tela, destilisani esteri recikliranih otpadnih materija, kiselkasti
fluidi ljudskih isparenja, a povrh svega miris začina i začinskih harmonika.
"Šta čekamo, Faroče?" upita Pol.
"Časnu Majku, mislim. Čuo si poruku - jadna Čani."
Jadna Čani?, upita se Pol. On se osvrnu oko sebe, potraživši je pogledom, ali u
gužvi koja je vladala unaokolo nije uspeo da pronađe ni Čani ni majku.
Farok duboko udahnu vazduh. "Mirisi doma", reče on.
Pol vide da čovek stvarno uživa u smradu zagušljivog vazduha i da je prethodnu
misao rekao bez podsmeha. A onda začu kako mu se majka zakašljala i njen glas
dopre do njega kroz metež stešnjenih ljudi: "Kako su teški mirisi vašeg sieča,
Stilgare. Vidim da za mnoge stvari koristite začin... pravite hartiju...
plastiku... a ako se ne varam, i hemijske eksplozive?"
"Sve si to zaključila samo na osnovu mirisa?" Bio je to glas nekog drugog
čoveka.
I Pol tog trenutka shvati da mu se majka obraćala njega radi, da je želela da on
bez problema prihvati zadah ovog mesta.
Na čelu čete zavlada življa aktivnost i ubrzo kroz Slobodnjake prostruja neki
čudan, uzdržan uzdah. Trenutak potom, Pol začu kako se šapat prenosi od usta do
usta: "Istina je, dakle, Liet je mrtav."
Liet, pomisli Pol. A onda: Čani, kćer Lietova. Delovi mozaika sklopiše mu se u
glavi. Liet je bio planetologovo slobodnjačko ime.
Pol podiže pogled prema Faroku i upita ga: "Da li se Liet još zove Kines?"
"Postoji samo jedan Liet", uzvrati Farok.
Pol se okrenu i zagleda u stražnje delove odora Slobodnjaka pred sobom. Liet-
Kines je, znači, mrtav, pomisli on.
"U pitanju je Harkonenova izdaja", procedi neko kroz zube. "Izveli su to tako da
izgleda kao nesrećan slučaj... izgubio se u pustinji... pao mu je topter..."
"Žudi li Usul za osvetom?" upita ga Farok.
Pre no što je Pol stigao da odgovori, začu se prigušeni poziv i četa krenu
napred u jednu prostraniju prostoriju, ponevši Pola u masi. Obreo se na
otvorenom prostoru ispred Stilgara i neke neobične žene, koja je bila obavijena
u komotnu odoru blistavonarandžaste i zelene boje. Ruke su joj bile nage do
ramena, tako da je Pol video da ne nosi pustinjsko odelo. Koža joj je imala neku
bledomaslinastu nijansu. Tamna kosa stajala joj je podignuta i zabačena sa
visokog čela, tako da su joj do izražaja dolazile oštre jagodice i orlovski nos
između tamnih i primaknutih očiju.
Ona se okrenu prema njemu i Pol ugleda kako joj se na ušima klate zlatni
prstenovi sa vodnim oznakama.
"On je pobedio mog Jamisa?" upita žena.
"Ćuti, Hara", reče Stilgar. "Jamis je sam kriv - on se pozvao na tahadi al-
burhan."
"Ali, on je još dečko", reče ona, a zatim oštro odmahnu glavom, od čega su vodni
raboši na njenim ušima zazvečali. "Moju decu je učinilo siročićima takođe jedno
dete? To mora da se dogodilo slučajno!"
"Usule, koliko ti je godina?" upita Stilgar.
"Petnaest standardnih", reče Pol.
Stilgar pređe pogledom preko čete. "Ima li nekoga među vama ko bi hteo da me
izazove?"
Tišina.
Stilgar pogleda ženu. "Sve dok ne budem naučio njegovu čarobnjačku veštinu, ne
bih smeo da ga izazovem."
Ona mu uzvrati pogled. "Ali..."
"Videla si onu strankinju koja je sa Čani otišla do Časne Majke?" upita Stilgar.
"Ona je inorodna Sajadina, majka ovog mladića. Majka i sin vladaju čarobnjačkim
borilačkim veštinama."
"Lisan al-Gaib", prošaputa žena. U očima joj se videlo strahopoštovanje kada ih
je upravila prema Polu.
Ponovo legenda, pomisli Pol.
"Možda", reče Stilgar, "još doduše nije provereno." On ponovo usredsredi pažnju
na Pola. "Usule, naš običaj nalaže da na tebe sada prelazi odgovornost za
Jamisovu ženu ovde i njena dva sina. Njegov jali... njegovo prebivalište sada je
tvoje. Njegov servis za kafu sada je tvoj... kao i ona, njegova žena."
Pol osmotri ženu, zapitavši se: Zašto ne oplakuje svog čoveka? Zašto ne
ispoljava mržnju prema meni? Najednom postade svestan da Slobodnjaci zure u
njega, čekajući.
Neko prošapta: "Čeka nas posao. Reci kako je prihvataš."
Stilgar reče: "Prihvataš li Haru kao ženu ili kao služavku?"
Hara podiže ruke iznad glave i polako se okrenu na peti. "Još sam mlada, Usule.
Kažu da još izgledam mladoliko kao onda kada sam bila sa Geofom... pre no što ga
je Jamis pobedio."
Jamis je ubio čoveka da bi je se domogao, pomisli Pol.
Pol reče: "Ako je sada prihvatim kao sluškinju, mogu li kasnije da promenim
mišljenje?"
"Imaš godinu dana na raspolaganju da se predomisliš", reče mu Stilgar. "Posle
toga ona postaje slobodna žena i može da izabere nekoga po svom nahođenju...
odnosno, ti je možeš ovlastiti da to uradi u svakom trenutku. Ali, u svakom
slučaju, ti za nju odgovaraš tokom godinu dana... a uvek ćeš biti u izvesnoj
meri odgovoran za Jamisove sinove."
"Prihvatam je kao služavku", reče Pol.
Hara udari nogom o tle i ljutito zatrese ramenima: "Ali još sam mlada!"
Stilgar pogleda Pola i reče mu: "Oprez je važno odličje čoveka koji će biti
vođa."
"Ali mlada sam!" ponovi Hara.
"Ćuti", naredi joj Stilgar. "Sve će biti nagrađeno prema svojoj vrednosti.
Odvedi Usula do njegovih odaja, pripremi mu svežu odeću i mesto gde može da
otpočine."
"Oh-h-h-h!" reče ona.
Pol ju je dovoljno osmotrio da bi stekao prvi utisak o njoj. Osećao je
nestrpljenje čete i znao da se zbog ovoga mnoge stvari odlažu. Zapitao se da li
da se usudi i zatraži objašnjenje o tome gde mu se nalazi majka i Čani, ali je
po Stilgarovom nervoznom držanju zaključio da bi to bilo pogrešno.
On podiže pogled prema Hari i reče joj glasom koji je pojačavao njeno
strahopoštovanje: "Povedi me u moje odaje, Hara! Drugi put ćemo razgovarati o
tvojoj mladosti."
Ona ustuknu dva koraka i uputi uplašeni pogled prema Stilgaru. "Ima čarobnjački
glas", promuca ona.
"Stilgare", reče Pol. "Čanin otac me je veoma obavezao. Ako postoji bilo šta..."
"Biće odlučeno na veću", reče Stilgar. "Moći ćeš tada da istupiš." On klimnu
glavom u znak okončanja daljeg razgovora, okrenu se i krenu, a za njim pođe cela
četa.
Pol uhvati Haru pod ruku, opazivši da joj je telo hladno i da drhti. "Neću ti
učiniti ništa nažao, Hara", reče on. "Odvedi me u naše odaje." Glas mu je ovoga
puta bio blag i staložen.
"Nećeš me odbaciti kad protekne godina dana?" upita ona. "Zasigurno znam da više
nisam mlada kao što sam nekad bila."
"Dok god budem živ, za tebe će biti mesta pored mene", reče joj on, a onda joj
pusti ruku. "Hajdemo sad, gde su nam odaje?"
Ona se okrenu i povede ga niz prolaz, a zatim skrenu desno u širok poprečni
tunel, osvetljen žutim sjajnim kuglama, koje su bile ravnomerno razmeštene po
tavanici. Kameni pod bio je gladak i dobro očišćen od peska.
Pol joj priđe uz bok i stade da osmatra ženin orlovski profil dok su koračali.
"Ne mrziš me, Hara?"
"Zašto bih te mrzela?"
Ona klimnu glavom prema grupi dece koja su ih posmatrala sa uzdignute izbočine
jednog od bočnih prolaza. Pol opazi obrise odraslih iza dece, delimično skrivene
retkim zastorom.
"Ja... pobedio sam Jamisa."
"Stilgar je kazao da je ceremonija održana i da si ti Jamisov prijatelj", reče
ona, pogledavši ga postrance. "Stilgar je kazao da si dao vlagu mrtvima. Je li
to istina?"
"Jeste."
"To je više nego što bih ja učinila... nego što bih mogla da učinim."
"Zar ga ne žališ?"
"Kada bude kucnuo čas za žaljenje, žaliću ga."
Prošli su pored jednog lučnog otvora. Pol baci pogled kroz njega i ugleda
muškarce i žene kako nešto rade oko mašina postavljenih na postolja u jednoj
velikoj, svetloj prostoriji. Izgledalo je da im se veoma žuri.
"Šta to rade?" upita Pol.
Ona se osvrnu kada su već prošli pokraj lučnog otvora i reče: "Žure se da ispune
kvotu u odeljenju za plastiku pre no što pobegnemo odavde. Potrebno nam je mnogo
kolektora rose za zasade."
"Da pobegnemo?"
"Jeste. Bežaćemo sve dok krvnici ne prestanu da nas gone ili ne budu oterani sa
naše zemlje."
Pol se najednom spotače, iskusivši jedan ukočen trenutak vremena, setivši se
jednog delića, jedne vizuelne projekcije proročanstva - koja je, međutim, bila
nekako pomerena, kao montaža u kretanju. Fragmenti njegovog proročkog sećanja
nisu bili baš onakvi kakve ih je on upamtio.
"Sardaukari nas progone", reče on.
"Neće pronaći mnogo više od jednog ili dva prazna sieča", reče ona. "Ali će ih
zato u pesku čekati njihova porcija smrti."
"Pronaći će i ovo mesto?" upita on.
"Verovatno."
"A mi ipak traćimo vreme na...", on pokaza glavom prema lučnom otvoru koji je
sada bio daleko iza njih, "...pravljenje... kolektora rose?"
"Sađenje mora da se sprovodi."
"Šta su to kolektori rose?" upita on.
Pogled koji mu je uputila bio je pun iznenađenja. "Zar te ništa nisu naučili
na... tamo odakle si došao?"
"Ništa o kolektorima rose."
"Haj!" reče ona i u tom jednom uzviku stajala je bogata rečitost.
"Dobro, šta su kolektori rose?"
"Svaki grm, svaka travka koju vidiš napolju na ergu", reče ona, "šta misliš,
kako opstaju pošto ih zasadimo? Svaka biljčica najpomnije je zasađena u
vlastitoj maloj rupi. Rupe su ispunjene glatkim ovalima hromoplastike. Pod
dejstvom svetlosti one postaju bele. Ako ujutro pogledaš sa nekog visokog mesta,
moći ćeš da ih vidiš kako se sjaje. Bela boja odražava svetlost. Ali, kada Stari
Otac Sunce zađe, hromoplastika postaje providna u tami. Izuzetno se brzo hladi.
Površina tada kondezuje vlagu iz vazduha. Ta vlaga se potom spušta u korenje gde
napaja naše biljke."
"Kolektori rose", promrmlja on, očaran jednostavnom lepotom cele zamisli.
"Ožaliću Jamisa u pravo vreme za to", reče ona, kao da je u mislima još bila
vezana za Polovo ranije pitanje. "Jamis je bio dobar čovek, ali prilično preke
naravi. Brinuo se o porodici i vrlo je voleo decu. Nije pravio nikakvu razliku
između Geofovog dečka, mog prvog sina, i njegovog sopstvenog sina. Bili su
jednaki u njegovim očima." Ona uputi upitan pogled Polu. "Hoće li tako biti i sa
tobom, Usule?"
"Mi nemamo taj problem."
"Ali, ako..."
"Hara!"
Ona se trže na oštrinu njegovog glasa.
Prošli su pored još jedne jarko osvetljene prostorije, koja se videla kroz lučni
otvor sa leve strane. "Šta se ovde radi?" upita on.
"Opravljaju mašinu za tkanje", reče ona. "Ali noćas će morati da bude
rasklopljena." Ona pokaza rukom prema tunelu koji se bočno odvajao sa leve
strane. "Tamo je odeljenje za proizvodnju hrane i održavanje pustinjskih odela."
Ona pogleda Pola. "Odelo ti izgleda novo. Ali, ako mu je potrebna neka opravka,
ja ću ti to učiniti. Vična sam u tome pošto povremeno radim u fabrici za izradu
pustinjskih odela."
Sada su već nailazili na češće grupice ljudi i veći broj otvora u zidovima
tunela. Kolona muškaraca i žena prođe pokraj njih, noseći vreće i bučno
žamoreći; oko njih se širio težak miris začina.
"Neće se domoći naše vode", reče Hara. "Ni našeg začina. Možeš se pouzdati u
to."
Pol baci pogled prema otvorima u zidovima tunela, opazivši debele zastirke na
izdignutim izbočinama; pozadi su se nazirale prostorije sa svetlim tkaninama na
zidovima i nagomilanim jastucima. Ljudi na ulazima zamukli bi kada bi im se oni
približili, podrobno osmatrajući Pola.
"Ljudima je čudno da si ti pobedio Jamisa", reče Hara. "Sva je prilika da ćeš
morati malo da se dokazuješ kada se smestimo u neki novi sieč."
"Ne volim ubijanje", reče on.
"I Stilgar to kaže", reče ona, ali joj se u glasu osećala neverica.
Kreštavo pevanje začu se pred njima. Naišli su na novi bočni otvor koji je bio
veći od svih što ih je Pol prethodno video. On uspori korak, zagledavši se u
prostoriju punu dece, koja su sedela prekrštenih nogu na podu, prekrivenom
zastirkom kestenjaste boje.
Pored table, spram suprotnog zida, stajala je jedna žena u žutoj odori, držeći u
ruci projekto-stilus. Tabla je bila ispunjena crtežima - krugovima, trouglima,
krivuljama, sinusoidima, kvadratima, lucima koje su presecale uporedne linije.
Žena je pokazivala crteže jedan za drugim, pomerajući stilus što je brže mogla,
a deca su pevala u ritmu, prateći njene kretnje.
Pol nastavi da osluškuje dok su se udaljavali; što je dublje zalazio u sieč sa
Harom, glasovi su postojali sve udaljeniji i prigušeniji.
"Drvo", orio se dečji napev. "Drvo, trava, dina, vetar, planina, brdo, vatra,
munja, kamen, stena, prašina, pesak, toplota, zaklon, toplota, sitost, zima
studen, praznina, erozija, leto, pećina, dan, napetost, mesec, noć, kaprok,
peščana plima, obronak, sadnica, zavoj..."
"Kod vas škola radi i u ovakvim vremenima?" upita Pol.
Lice joj se smarči, a u glasu joj se javi prizvuk tuge: "Liet nas je tome
naučio. Ne smemo izgubiti ni trenutka. Mrtav Liet ne sme biti zaboravljen. To je
metod Čakobsa."
Ona pređe sa leve strane tunela, pope se na jedan ispust, razmače retki
narandžasti zastor i pomeri se u stranu: "Tvoj jali je spreman, Usule."
Pol zastade za trenutak pre no što joj se pridružio na ispustu. Najednom je
osetio nelagodnost da ostane sam sa ovom ženom. Sinulo mu je u svesti da je
okružen načinom života koji se mogao razumeti jedino postulisanjem ekologije
ideja i vrednosti. Postalo mu je jasno da ovaj slobodnjački svet vreba na njega,
da pokušava da ga podvede pod svoje obrasce. A znao je šta se krije u toj
stupici - divlji džihad, religijski rat za koji je osećao da ga mora izbeći po
svaku cenu.
"Ovo je tvoj jali", ponovi Hara. "Zašto oklevaš?"
Pol klimnu glavom i pope se pored nje na ispust. Zatim razgrnu zastor pred njom,
primetivši da je tkanina prepletena metalnim vlaknima. Ušao je za Harom najpre u
malo predvorje, a zatim u jednu veću prostoriju, kvadratnog oblika, osnovice oko
šest metara, na čijem su se podu nalazile debele, plave prostirke; kamene zidove
skrivale su plave i zelene tkanine, dok su sa žute tkanine na plafonu visile
sjajne kugle, stvarajući takođe žutu rasvetu.
Prizor je ostavljao utisak starinskog šatora.
Hara stupi ispred njega, sa desnom rukom na boku, netremice ga posmatrajući.
"Deca su kod jednog prijatelja", reče ona. "Doći će kasnije."
Pol prikri osećaj nelagodnosti tako što poče da brzo razgleda prostoriju.
Zastori sa desne strane, zapazio je, delimično su prikrivali jednu veću
prostoriju, u kojoj su jastuci bili nabacani uza zidove. Osetio je blagu struju
vazduha i ugledao ventilacioni otvor domišljato skriven zastorima pravo pred
sobom.
"Želiš li da ti pomognem da skineš pustinjsko odelo?" upita ga Hara.
"Ne... hvala."
"Da ti donesem nešto da pojedeš?"
"Da."
"U susednoj prostoriji nalazi se komora za oporavak." Ona pokaza rukom. "Tamo se
možeš odmoriti i okrepiti kada nisi u pustinjskom odelu."
"Kazala si da moramo napustiti ovaj sieč", reče Pol. "Zar ne bi trebalo da
počnemo da se pakujemo?"
"Biće urađeno u svoje vreme", uzvrati ona. "Krvnici tek treba da prodru na našu
teritoriju."
I dalje je oklevala, netremice ga posmatrajući.
"Šta je?" upita je on.
"Nemaš oči Ibada", uzvrati ona. "To je neobično, ali ne i neprivlačno."
"Donesi mi hranu", reče joj on. "Gladan sam."
Ona mu se osmehnu - lukav ženski osmejak koji je na njega delovao uznemirujuće.
"Tvoja sam služavka", reče ona i graciozno se okrenu, zanjihavši bokovima kroz
težak zidni zastor, koji je skrivao ulaz u uski prolaz.
Osećajući srdžbu prema samome sebi, Pol prođe kroz retki zastor sa desne strane
i obre se u većoj prostoriji. Ostao je na pragu za trenutak, obuzet
neodlučnošću. Tog časa mu pade na um Čani... Čani koja je upravo izgubila oca.
Po tome smo slični, pomisli on.
Jecav krik zaori se iz spoljnih hodnika; jačinu su mu prigušili mnogobrojni
zastori. Zatim se ponovo oglasi, ovoga puta nešto udaljeniji. Pa opet. Pol tada
shvati da to neko oglašava vreme. U svesti mu istog časa sinu da nigde nije
video časovnike.
Blag miris zapaljenog kreozotskog grma zapahnu mu nozdrve, potisnuvši
sveprisutni zadah sieča. Polu postade jasno da je već uspeo da ublaži žestoko
dejstvo lokalnih mirisa na svoja čula i svest.
A onda mu ponovo na um pade majka i on se upita na koji će način ona biti
uklopljena u pokretnu montažu budućnosti... ona i kćer koju je nosila u utrobi.
Varljiva vremenska svest zaigra oko njega. On žestoko odmahnu glavom,
usredsredivši pažnju na pokazatelje koji su govorili o izuzetnoj dubini i širini
ove slobodnjačke kulture koja ih je upila u sebe.
Sa svojim tananim neobičnostima.
Video je nešto u pećinama i ovoj prostoriji - nešto što je sugerisalo znatno
veće razlike od svih sa kojima se prethodno suočio.
Ovde nije postojao otkrivač otrova, niti je bilo gde u celoj naseobini bilo i
traga od njegove upotrebe. Ali, on je mogao da oseti prisustvo raznih otrova u
smradu sieča - jakih, kao i onih običnih.
Iza njega se začu šuštanje zastora i on pomisli da se to Hara vratila donevši
hranu. Ali kada se okrenuo, ugledao je dva dečaka - ne starija od deset godina -
kako ga posmatraju radoznalim očima. Obojica su imala po mali kris-nož, oblika
kindžala, i držala su ruke na drškama.
Polu tog trenutka padoše na um priče koje je čuo o Slobodnjacima - priče o tome
da se i njihova deca bore podjednako žestoko kao i odrasli.
15.
Ruke se kreću, usne se kreću...
Ideje kuljaju iz njegovih reči,
A oči mu proždiru unakolo!
On je ostrvo Svojstva!

Opis iz 'Priručnika o Maud'Dibu' princeze Irulan

Fosforne cevi u dalekim gornjim delovima pećine bacale su mutnu svetlost na
dupke punu unutrašnjost, negoveštavajući ogromne razmere ovog prostora
obavijenog stenom... većeg, kako se Džeski činilo, čak i od Zborne Dvorane njene
benegeseritske škole. Koliko je mogla da proceni, više od pet hiljada ljudi
sakupilo se ovde ispod ispusta na kome je ona stajala sa Silgarom.
A još su pridolazili.
Vazduh je bio ispunjen žamorom ljudi.
"Sin ti je pozvan da dođe ovamo, Sajadina", reče Stilgar. "Želiš li da uzme
udela u tvojoj odluci?"
"Da li bi on mogao da promeni moju odluku?"
"Vazduh kojim govoriš dolazi, doduše, iz tvojih sopstvenih pluća, ali..."
"Odluka ostaje na snazi", reče ona.
Osećala je, međutim, bojazan i pitala se da li bi valjalo da iskoristi Pola kao
izgovor za povlačenje sa ovog opasnog puta. Trebalo je, takođe, misliti na
nerođenu kćer. Ono što je ugrožavalo telo majke, ugrožavalo je i telo kćeri.
Pristigli su ljudi sa smotanim tepisima, stenjući pod njihovom težinom. Kada su
sručili tovar na površinu ispusta, podigli su se oblačići prašine.
Stilgar je uze za ruku i povede je natrag u akustični rog koji je obrazovao
stražnje ivice ispusta. Pokazao je na kamenu klupu unutar roga. "Časna Majka će
sedeti ovde, ali ti možeš da se tu odmaraš dok ona ne dođe."
"Radije ću da stojim", reče Džesika.
Posmatrala je ljude kako odmotavaju tepihe, prekrivajući ispust, povremeno
bacajući pogled na gomilu. Sada je na kamenom podu bilo najmanje deset hiljada
ljudi.
I još su pridolazili.
Napolju, u pustinji, znala je, već se spuštao crvenkasti sumrak, ali ovde, u
pećinskoj dvorani, bila je večita polutama, siva ogromnost ispunjena ljudima
koji su došli da vide kako ona stavlja život na kocku.
U gomili, s njene desne strane, napravi se prolaz i ona vide Pola, koji se
približavao praćen dvojicom dečaka. Mališani su odavali utisak stvorenja koja se
razmeću sopstvenom važnošću. Držali su ruke na noževima i mrko pogledali na
zidove ljudi s obe strane.
"Sinovi Jamisa koji su sada sinovi Usula", reče Stilgar. "Shvatili su ozbiljno
svoju dužnost pratilaca." On se usudi da uputi smešak Džesiki.
Džesika primeti da on ulaže napor da joj popravi raspoloženje; bila mu je
zahvalna zbog toga, ali nije bila u stanju da odvoji misli od opasnosti koja ju
je čekala.
Nemam izbora do da uradim ovo, pomisli ona. Moramo brzo da delamo ako želimo da
osiguramo mesto među Slobodnjacima.
Pol se pope na ispust, ostavljajući dečake ispod. Zaustavio se ispred majke,
uputio pogled prema Stilgaru, a zatim ga ponovo vratio na Džesiku. "Šta se
događa? Mislio sam da sam pozvan na zasedanje saveta."
Stilgar podiže ruku, zahtevajući tišinu, i pokaza levo od sebe, gde se u gomili
otvorio još jedan prolaz. Čani je dolazila iz tog pravca, a crte njenog
vragolastog lica bile su iskrivljene u izraz bola. Na sebi nije imala pustinjsko
odelo, već je nosila ljupku, plavu odoru, koja nije imala rukava. Blizu ramena
ne levoj ruci bila je privezana jedna zelene marama.
Zeleno u znak žalosti, pomisli Pol.
Bio je to jedan od običaja koji su mu dvojica Jamisovih sinova posredno
objasnila, rekavši mu da oni ne nose zeleno zato što su ga prihvatili kao oca-
zaštitnika.
"Jesi li ti Lisan al-Gaib?" pitali su ga. Pol je tada osetio džihad u nihovim
rečima; otresao se ovog neugodnog pitanja, postavivši svoje - saznavši pri tom
da Kalef, stariji od dvojice, ima deset godina i da je rođeni sin Geofa. Orlop,
mlađi, imao je osam godina i bio rođeni sin Jamisov.
Bio je neobičan taj dan proveden sa ovom dvojicom mališana, koji su bdeli nad
njim, jer je on to tražio; čuvali su ga od radoznalaca, dajući mu vremena da se
pozabavi svojim mislima i proročkim pamćenjima, da smisli način na koji bi
osujetio džihad.
Sada se, stojeći pored svoje majke na ispustu pećine i prelazeći pogledom preko
gomile, pitao da li uopšte postoji način da se spreči razbuktavanje divljih
ratničkih strasti ovih fanatičnih legija.
Čani su, dok se približavala ispustu, na izvesnoj razdaljini sledile četiri
žene, koje su u nosiljci nosile još jednu.
Džesika je, ne obazirući se na Čanino približavanje, svu pažnju usredsredila na
ženu u nosiljci: smežuranu, izboranu i zbrčkanu staricu u crnoj odori sa
zabačenom kapuljačom, koja je otkrivala zategnut čvor sede kose i vrpčast vrat.
Nosačice blago spustiše teret na ispust, a Čani pomože starici da stane na noge.
Ovo je, dakle, njihova Časna Majka, pomisli Džesika.
Starica se potpuno nalegla na Čani dok je šepajući prilazila Džesiki,
izgledajući kao snop pruća umotan u crnu odeću. Zaustavila se ispred Džesike i
nekoliko dugih trenutaka piljila u nju pre no što je progovorila promuklim
šapatom:
"Dakle, ti si ta." Stara glava se nesigurno zaklati na tankom vratu. "Šedut
Mejps je imala pravo što te je saželjavala."
Džesika uzvrati hitro, sa prezirom: "Nije mi potrebno ničije sažaljenje."
"To ostaje da se vidi", prošišta starica. Okrenula se iznenađujuće hitro i stala
naspram gomile. "Reci im, Stilgare."
"Zar moram?" upitao je.
"Mi smo ljudi Misra", reče starica škripavim glasom. "Otkako su naši Suni preci
pobegli sa Nilotik al-Ourouba, znamo samo za bežanje i smrt. Mladi moraju da
žive da nam narod ne bi izumro."
Stilgar duboko udahnu vazduh i istupi dva koraka napred.
Džesika oseti kako se muk širi pećinom - sada je tu bilo oko dvadeset hiljada
ljudi koji su ćutke stajali, gotovo bez ijednog pokreta. To je nagna da se
iznenada oseti majušnom i ispunjenom oprezom.
"Noćas moramo da napustimo ovaj sieč, koji nam je toliko dugo pružao okrilje, i
da krenemo na jug u pustinju", reče Stilgar. Njegov glas je grmeo preko
uzdignutih lica, odjekujući silinom koju mu je davao akustični rog s kraja
ispusta.
Gomila je dalje ostala bešumna.
"Časna Majka mi kaže da ne može da preživi još jednu hajru", reče Stilgar.
"Ranije smo živeli bez Časne Majke, ali nije dobro da ljudi traže nov dom u
ovako teškim vremenima."
Gomila se najednom uskomeša, talasajući se u žamoru i strujanjima uznemirenosti.
"Da ne bi došlo do toga", reče Stilgar, "naša nova Sajadina, Džesika Čarobnjak,
pristala je da se obred obavi sada. Daće sve od sebe da ne ostanemo bez snage
koju nam daje Časna Majka."
Džesika Čarobnjak, pomisli Džesika. Primetila je kako Pol zuri u nju očima punim
pitanja, ali su mu usta ćutala pod utiskom neobičnosti oko njih.
Ako umrem pri ovom pokušaju, šta će se desiti sa njim? upita se Džesika. Ponovo
je obuzeše crne slutnje.
Čani odvede staru Časnu Majku do kamene klupe u dubini akustičnog roga, a zatim
se vrati i stade pored Stilgara.
"Da ne bismo izgubili sve ako Džesika Čarobnjak ne uspe", reče Stilgar, "Čani,
Lietova kći, biće sada posvećena u Sajadinu." On napravi korak u stranu.
Iz dubine akustičnog roga do njih dopre staričin glas, kao pojačan šapat, hrapav
i prodoran: "Čani se vratila sa hajre - Čani je videla vode."
Iz gomile je podiže žamoran odziv: "Videla je vode."
"Posvećujem Lietovu kćer u Sajadinu", zašušta starica.
"Primljena je", odazva se gomila.
Pol je jedva čuo obred, jer mu je pažnja još bila zaokupljena onim što je rečeno
o njegovoj majci.
Ako ne uspe?
Okrenuo se i bacio pogled natrag, prema onoj koju su zvali Časna Majka,
osmotrivši sasušene, smežurane crte lica, nedokučivu, plavu nepokretnost starih
očiju. Izgledala je kao da bi je i lahor oduvao, pa ipak postojalo je nešto u
njoj što je nagoveštavalo da bi mogla da ostane netaknuta čak i kada bi se našla
na udaru Koriolis oluje. Obavijala ju je ista ona aura moći koje se sećao iz
susreta sa Časnom Majkom Gaius Helen Mohijam kada ga je ova stavila na užasnu
probu gom džabara.
"Ja, Časna Majka Ramalo, čiji glas zbori kao mnoštvo, kažem vam ovo", reče
starica. "Prikladno je da Čani postane Sajadina."
"Prikladno je", odazva se gomila.
Starica klimu glavom, prošaptavši: "Dajem joj srebrna nebesa, zlatnu pustinju i
njene blistave stene, zelena polja koja će tek nastati. Dajem ovo Sajadini Čani.
A da ne bi zaboravila da je sluga svih nas, njoj padaju u deo ropski zadaci u
ovoj Ceremoniji Semena. Neka bude po volji Šai-huluda." Ona podiže smeđu i
mršavu ruku, a zatim je spusti.
Osećajući kako je predstojeća ceremonija već zahvata i nosi putem bez povratka,
Džesika pogleda Polovo lice, na kome je stajao upitan izraz, a onda se pripremi
za obred.
"Neka majstori vode istupe", reče Čani glasom u kome se jedva osećala
nesigurnost njenih mladih godina.
Džesika najednom oseti da se nalazi u žiži opasnosti, naslućujući njeno
prisustvo u pomnom motrenju gomile, u tišini.
Grupa ljudi prokrči sebi put duž krivudavog prolaza kroz masu. Pojavili su se u
dnu pećine i prišli u parovima. Svaki par je nosio po jednu kožnu vreću veličine
dve ljudske glave. Vreće su se teško njihale.
Dvojica prvih položiše vreću pored Čaninih nogu, na stenoviti ispust, i povukoše
se.
Džesika pogleda vreću, a zatim ljude. Kapuljače su im bile zabačene, otkrivajući
dugačku kosu uvijenu i pričvršćena na potiljku. Tamne duplje njihovih očiju bez
straha se zagledaše u nju.
Težak miris cimeta podizao se iz vreće i lebdeo oko Džesike. Začin? upita se
ona.
"Ima li vode?" upita Čani.
Majstor vode sa leve strane, čovek nagrđen purpurnim ožiljkom na korenu nosa,
potvrdi klimanjem glave: "Ima vode, Sajadina. Ali ne možemo je piti."
"Ima li semena?" upita Čani.
"Ima semena", reče čovek.
Čani kleče i položi ruke na vreću koja je podrhtavala. "Neka su blagosloveni
voda i seme."
Bilo je nečeg prisnog u ovom obredu i Džesika ponovo pogleda Časnu Majku Ramalo.
Starica se šćućurila na sedištu, zatvorenih očiju kao da spava.
"Sajadina Džesika", zovnu je Čani.
Džesika se okrete i susrete devojčin pogled.
"Da li si probala blagoslovenu vodu?" upita je Čani.
Pre nego što je Džesika stigla da odgovori, Čani nastavi: "Nije moguće da si
probala blagoslovenu vodu. Ti dolaziš iz jednog drugog sveta i ne uživaš tu
povlasticu."
Gomilom prođe uzdah i začu se šuštanje odora, od čega Džesiku podiđoše žmarci.
"Žetva je bila bogata, a tvorac uništen", reče Čani. Ona poče da odmotava
spiralnu odvodnu cev na vrhu vreće.
Džesika oseti kako opasnost raste oko nje. Primetila je da je Pol obuzet
misterijom obreda i da njegove oči vide samo Čani.
Da li je on već proživeo ovaj trenutak u vremenu?, upita se Džesika. Ona prinese
ruku trbuhu, misleći na još nerođenu kćer koja je bila tamo. Da li imam prava da
dovodim u opasnost živote nas dve?
Čani joj pruži kraj odvodne cevi i reče: "Ovde se nalazi Voda Života, voda veća
od vode... Kan, voda koja oslobađa dušu. Ako si ti Časna Majka, ona će ti
otvoriti vaseljenu. Neka Šai-hulud presudi."
Džesika se lomila između dužnosti prema narođenoj kćeri i dužnosti prema Polu.
Zbog njega, znala je to, morala je da zgrabi cev i da ispije tečnost iz vreće...
ali, u trenutku kada se sagla da to učini, sva njena čula osetiše opasnost.
Sadržaj vreće imao je gorak miris, sličan mirisu mnogih, njoj dobro poznatih
otrova, ali i različit od njih.
"Sada moraš da ispiješ", reče Čani.
Više nema povratka, pomisli Džesika. Ništa u čitavoj njenoj bene-geseritskoj
obuci nije joj ukazivalo na izlaz.
Šta li je to? upita se ona. Neka tečnost? Droga?
Nagla se nad cev i osetila miris cimeta, setivši se najednom pijanstva Dankana
Ajdaha. Začinska tečnost?, upita se. Zgrabila je ustima kraj cevi i povukla mali
gutljaj. Osetila je ukus začina, blagu ljutinu na jeziku.
Čani zatim pritisnu vreću i snažan mlaz šiknu u Džesikino grlo. Pre nego što je
stigla bilo šta da učini, tečnost joj je već bila u utrobi. Sada joj je jedino
preostalo da pokuša da sačuva mirnoću i dostojanstvo.
"Prihvatiti malu smrt ponekad je gore od same smrti", reče Čani. Zurila je u
Džesiku, iščekujući.
Džesika joj uzvrati pogled, još držeći cev u ustima. Ukus tečnosti osećala je na
nepcima, u nozdrvama, na obrazima, u očima... sada je bio sladak.
Osvežavajući.
Čani još jednom istisnu tečnost u Džesikina usta.
Slastan.
Džesika je proučavala Čanino lice, njene vragolaste crte, nalazeći u njima
sličnost sa Liet-Kinesom, nasledne odlike koje vreme još nije sasvim uobičilo.
Dali su mi drogu, pomisli ona.
Ali ova se razlikovala od bilo koje druge, njoj poznate droge, a kroz
benegeseritsku obuku okusila je mnoge narkotike.
Čanina prilika bivala je sve jasnija, kao da se ocrtavala prema jakoj svetlosti.
Droga.
Tišina se uskovitlala oko Džesike. Svaki delić njenog tela prihvatio je
činjenicu da se nešto događa. Učinilo joj se da je sićušno zrno svesne prašine,
manje od bilo koje subatomske čestice, a ipak sposobno da se kreće i opaža svet
oko sebe. Kao iznenadno otkrovenje, zastori se razmakoše i ona postade svesna
psihokinestetičkog širenja svog bića. Bila je zrnce peska, ali i nije.
Pećina je još bila tu... kao i ljudi. Opažala ih je. Pol, Čani, Stilgar, Časna
Majka Ramalo.
Časna Majka!
U školi su kružili glasovi da neki nisu preživeli obred proizvođenja u Časnu
Majku. Droga ih je ubijala.
Džesika usredsredi pažnju na Časnu Majku Ramalo, a zatim postade svesna da se
sve ovo događalo u jednom zamrznutom deliću vremena... zaustavljenom samo za
nju.
Zašto se vreme zaustavilo?, upita se ona. Gledala je sleđene izraze lica oko
sebe, primetivši zrnce prašine koje je lebdelo iznad Čanine glave.
Čekati.
U tom trenu joj stiže odgovor nalik na eksploziju u svesti. Njeno lično vreme se
zaustavilo da bi joj spasilo život.
Usredsredila se na psihokinestetičko širenje svog bića, zagledala se u sopstvenu
unutrašnjost i smesta se suočila sa ćelijskim jezgrom, sa bunarom tame koji ju
je prestaravio.
To je mesto u koje mi ne možemo gledati, pomisli ona. To je ono što Časne Majke
pominju sa tolikom odbojnošću i što samo Kvizac Haderah može posmatrati.
Shvativši ovo, donekle je povratila samopuzdanje i ponovo se usudila da se
usredsredi na psihokinestetičko širenje, postajući i sama zrnce prašine koje je
unutar nje tragalo za opasnošću.
Otkrila ju je u drogi koju je progutala.
U njoj je droga bila vrtlog čestica koje su plesale, i to tako brzo da čak ni
zaustavljanje vremena nije uspevalo da ih smiri. Čestice koje su plesale. Počela
je da raspoznaje poznate strukture, veze atoma: ovde atom ugljenika, tamo lanac
nalik na elisu... molekul glukoze. Našla se pred čitavim nizom molekula,
prepoznala je protein... ustrojstvo metil-proteina.
Ahh!
Bio je to unutrašnji bezglasni, mentalni uzdah i ona tada shvati prirodu otrova.
Skliznula je u njega svojom psihokinetičkom sondom; otkačila je česticu
kiseonika, vezala ugljenik, ponovo uspostavila vezu sa atomom kiseonika...
vodonika.
Ova promena se širila... sve brže, dok se površina katalitičke reakcije otvarala
za nove kontakte.
Zaustavljenosti vremena nestade i ona oseti kretanje. Cev vreće prionu na njene
usne blago skupljajući kapi vlage.
Čani uzima katalizator iz mog tela da bi preobrazila otrov iz vreće, pomisli
Džesika. Zašto?
Neko joj je pomogao da sedne. Videla je kako su dopratili Časnu Majku Ramalo do
nje, do dela ispusta zastrtog ćilimom. Suvonjava ruka dotače joj vrat.
A onda joj se jedna druga psihokinestetička čestica probi u svest! Džesika
pokuša da je potisne, ali čestica je napredovala u njoj... bliže... sve bliže.
Dodirnuše se!
Bilo je to poslednje, najpotpunije i konačno sjedinjavanje dva bića, dve
ličnosti spojene u jednu. To više nije bila telepatija, već uzajamna svest.
Sa starom Časnom Majkom!
Ali, Džesika vide da Časna Majka nije mislila o sebi kao o starici. Unutar te
dve svesti, smešane zajedno, ukaza se jedna slika: devojka vesela i razigrana
duha.
Unutar zajedničke svesti, devojka reče: "Da, takva sam ja."
Džesika je mogla samo da prihvati ove reči, ne i da odgovori na njih.
"Uskoro ćeš imati sve, Džesika", reče unutrašnja slika.
Halucinacija, pomisli Džesika.
"Ti znaš da to nije tačno", nastavi slika. "Sada moramo da požurimo. Ne bori se
protiv mene. Nema mnogo vremena. Mi..." Nastade duga pauza, a onda: "Zašto nam
nisi rekla da si noseća?"
Džesiki nekako pođe za rukom da joj u sebi odgovori: "Zašto?"
"Ovo vas obe menja! Sveta Majko, šta smo učinile?"
Džesika oseti prisilnu promenu u uzajamnoj svesti, a zatim opazi prisustvo treće
čestice sa unutrašnjim okom. Divlje je poigravala, kružeći. Zračila je čist
strah.
"Moraš biti jaka", reče slika Časne Majke. "Srećna si što nosiš baš kćer. Ovo bi
ubilo muški plod. Sada, oprezno... polako... dodirni svoju kćer. Budi svoja
kćer. Upij strah... stišaj se... upotrebi svoju hrabrost i svoju snagu... polako
sada... polako..."
Uskovitlana čestica se približila i Džesika se nape da je dodirne.
Strah je zapretio da će je savladati. Oduprla mu se jedinim sredstvom koje je
poznavala: Neću se bojati. Strah je ubica uma...
Litanija joj je donela prividan mir. Čestica se umirila naspram nje.
Reči neće pomoći, pomisli Džesika.
Spustila se na ravan emocionalnog reagovanja, počela da zrači ljubavlju, utehom,
toplom, zaštitničkom smirenošću.
Strah se povukao.
Još jednom se nametnulo prisustvo Časne Majke, ali sada je došlo do
utrostručavanja uzajamne svesti... dve su bile aktivne, a treća, nepomična,
mirno je upijala.
"Vreme me sputava", reče Časna Majka, "a ja imam mnogo toga da ti dam. I ne znam
da li će tvoja kćer moći da primi sve, a da pri tom očuva svoje mentalno
zdravlje. Ali tako mora biti: potrebe plemena su preče od svake druge stvari."
"Šta?"
"Ćuti i prihvataj!"
U Džesikinoj svesti počelo je da se odmotava nagomilano iskustvo. Bilo je to
nalik na traku sublimacionog projektora koji je služio u školi Bene Geserita...
ali se ova odmotavala brže... zaslepljujuće brzo.
A ipak... pregledno.
Smesta je prepoznavala svako iskustvo: bio je tu jedan ljubavnik - muževan,
bradat, tamnih slobodnjačkih očiju - i Džesika oseti njegovu snagu i nežnost,
kao i čitav njegov život u jednom trenu, kroz sećanje Časne Majke.
Nije bilo vremena za razmišljanje o tome kakvog će uticaja sve ovo imati na kćer
u njenoj utrobi; bilo ga je tek toliko da se prima i pamti. Iskustva su uticala
u Džesiku: rođenje, život, smrt, važne i nevažne stvari, izlivanje pojedinačno
doživljenog vremena...
Zašto se obrušavanje peska sa vrha stene urezalo u pamćenje, upita se Džesika.
Prerano je postala svesna onoga što se dešavalo: starica je umirala i umirući je
ulivala svoja iskustva u Džesikinu svest, kao što se voda sipa u šolju. Dok je
Džesika to posmatrala, treća čestica utonu natrag u svoju još nerođenu svest. U
umiranju - začeću, stara Časna Majka ostavi svoj život u Džesikinom sećanju kroz
nerazgovetni ropac.
"Dugo sam te čekala", prošaputa ona. "Evo ti moj život."
I bio je tamo, učauren, svaki njegov delić.
Čak i trenutak smrti.
Ja sam sada Časna Majka, shvati Džesika.
I tog trenutka joj postade jasno da je odista stekla upravo onaj status koji se
označava kao benegesertiska Časna Majka. Otrovna droga ju je preobrazila.
To nije bilo baš onako kako su to obavljali u školi Bene Geserita, znala je.
Niko je nikada nije uveo u te tajne, ali znala je.
No, ishod je bio istovetan.
Džesika oseti kćer-česticu kako još dotiče njenu unutrašnju svest, ispituje je
bez odgovora.
Strašan osećaj osamljenosti prostruja Džesikom kada je shvatila šta joj se
dogodilo. Ugledala je sopstveni život kao usporeno ustrojstvo dok su se oko nje
drugi životi sve brže kretali, tako da je plešuća međuigra postala jasnija.
Osećanje čestice-svesti lagano je slabilo, jačina se smanjivala kako joj se telo
oslobađalo dejstva droge, ali još je osećala prisustvo druge čestice, dodirujući
je sa osećanjem krivice zbog toga što je dozvolila da joj se sve to dogodi.
Učinila sam to, sirota moja mala, neoformljena kćeri. Dovela sam te u ovu
vaseljenu i izložila sam tvoju svest svim njenim raznolikostima bez ikakve
odbrane.
Slabašan zračak ljubavi-utehe, kao neki odraz onoga što je ona ispoljila, stiže
od druge čestice.
Pre nego što je Džesika mogla da odgovori, osetila je prisustvo adaba,
opsesivnog sećanja. Valjalo je nešto učiniti. Tragala je za tim, pipajući,
shvativši da je još omamljena poslednjim tragovima promenjene droge, koja joj je
prožimala čula.
Mogla bih to da izmenim, pomisli ona. Mogla bih da odstranim dejstvo droge i
učinim je neškodljivom. Ali, osetila je da bi to bilo pogrešno. Učestvujem u
obredu sjedinjavanja.
Spoznade tada šta joj valja činiti.
Džesika otvori oči i pokaza na vreću s vodom koju je Čani držala iznad nje.
"Blagoslov je tu", reče Džesika. "Pomešajte vode, pustite da promena uzme maha i
neka blagoslov prime svi ljudi."
Neka katalizator obavi svoj posao, pomisli ona. Neka ga narod pije i neka svako
na tren doživi vrhunsku svest o drugima. Droga više nije opasna... sada kada ju
je Časna Majka preobrazila.
Opsesivno sećanje je još delovalo na nju, namećući se. Shvatila je da još nešto
treba da učini, ali droga ju je sprečavala da se usredsredi.
Ah-h-h-h-h... stara Časna Majka.
"Spojila sam se sa Časnom Majkom Ramalo", reče Džesika. "Nje više nema, ali ipak
je tu. Neka se obredom oda počast uspomeni na nju."
Gde li sam naučila ove reči?, upita se Džesika.
A onda shvati da su potekle iz jednog drugog sećanja, iz života koji joj je bio
dat i koji je sada bio deo nje same. Ipak, činilo joj se da nešto nedostaje tom
poklonu.
Neka samo orgijaju, reče drugo sećanje u njoj. "Život im pruža tako malo
zadovoljstava. Da, tebi i meni potrebno je još malo vremena da se upoznamo pre
nego što se izgubim i iscurim kroz tvoja sećanja. Već se osećam vezana za tvoje
pojedine delove. Ah-h-h, um ti je pun zanimljivih stvari. Nebrojeno je mnogo
stvari o kojima nikada nisam ni sanjala."
I um-sećanje, začauren u njoj, otvori se Džesiki, dozvoljavajući joj da pogleda
niz široki hodnik prema drugim Časnim Majkama unutar drugih Časnih Majki unutar
drugih Časnih Majki - i tako unedogled...
Džesika se trže, preplašena mišlju da se može izgubiti u okeanu vlastitog bića.
Hodnik je još bio tu, otkrivajući Džesiki da je slobodnjačka kultura bila mnogo
starija nego što je ona to i pomišljala.
Videla je da je Slobodnjaka bilo na Poritrinu, ljudi koji su omekšali živeći na
planeti sa pogodnim uslovima za život, laki plen carskih prepada u potrazi za
žrtvama neophodnim za osnivanje ljudskih kolonija na Beli Tegeuse i Salusi
Sekundus.
Oh, cviljenje koje je Džesika osetila u tom rastanku.
Iz dubine hodnika povika jedan glas-slika: "Zabranili su nam Radžiluk!"
Kroz unutrašnji hodnik, Džesika ugleda bedne kolibe robova na Bela Tegeusi, kao
i način na koji su birani ljudi za naseljavanje Rosaka i Harmontepa. Prizori
neverovatnih zverstava otvarali su se pred njom kao latice nekog strašnog cveta.
Sada je jasno razabirala nit prošlosti prenošenu sa Sajadine na Sajadinu - u
početku usmeno, skrivenu u peščanim pesmama, a zatim prečišćenu, kroz njihove
vlastite Časne Majke, zahvaljujući otkriću droge na Rosaku... i konačno dovedenu
do tanane snage na Arakisu u otkriću Vode Života.
Tamo daleko, u unutrašnjosti hodnika, jedan drugi glas povika: "Nikada ne treba
oprostiti! Nikada zaboraviti!"
Ali, Džesikina pažnja bila je usredsređena na otkriće Vode Života, pošto je
spazila njen izvor: tečnost koju izbacuje peščani crv, tvorac na izdisaju. I,
kada je u svom novom osećanju ugledala kako ga ubijaju, ona zadrža uzdah.
Stvorenje je davljeno!
"Majko, jesi li dobro?"
Bio je to Polov glas i Džesika se napregla da iziđe iz unutrašnje svesnosti, da
ga pogleda, svesna svojih dužnosti prema njemu, ali ljuta zbog njegovog
prisustva.
Ja sam poput osobe čije su ruke nepokretne, bez osećaja od prvog trenutka
svesnosti - sve dok im jednog dana nije nametnuta sposobnost osećanja.
Misao ostade da visi u njenom umu poput sveobuhvatne svesti.
I ja kažem: "Pogledajte? Imam ruke!" Ali ljudi oko mene kažu: Šta su to ruke?
"Je li ti dobro?" ponovi Pol.
"Da."
"Mogu li i ja da pijem?" On pokaza na vreću u Čaninim rukama. "Žele da pijem."
Ona uoči skriveni smisao u njegovim rečima: shvatila je da je otkrio otrov u
prvobitnoj nepromenjenoj supstanci i da je bio zabrinut za nju. Džesika se
zapita tog trenutka koje su granice Polovog predviđanja. Njegovo pitanje joj je
mnogo otkrilo.
"Možeš da je ispiješ", reče ona. "Promenjena je." Zatim pogleda Stilgara, koji
ju je promatrao tamnim očima.
"Sada znamo da nisi lažna", reče on.
I ovde je osetila skriveno značenje, ali joj je omamljenost od droge još
zamračivala čula. Kako je bila topla i ublažujuća. Baš lepo od Slobodnjaka što
su joj omogućili ovakvo društvo.
Pol vide da droga ovladava njegovom majkom.
On pretraži svoje sećanje - nepromenjivu prošlost, talase mogućih budućnosti.
Bilo je to nalik na podrobno ispitivanje kroz zarobljene trenutke vremena, koji
su rastrojavali sočivo unutrašnjeg oka. Teško je bilo razumeti parčiće kada se
otrgnu iz tog toka.
Droga... mogao je da prikupi znanje o njoj i da shvati koji uticaj ima na
njegovu majku, ali to je bilo poznavanje lišeno svog prirodnog ritma i sistema
uzajamnih uticaja.
Odjednom shvati da je jednu stvar predstavljalo videti prošlost u sadašnjosti,
ali pravi test predviđanja ogledao se u viđenju prošlosti u budućnosti.
Sve je još bilo drugačije nego što je izgledalo.
"Ispij", reče Čani, poturivši mu cev vodne vreće pod nos.
Pol se uspravi, zagledavši se u Čani. U vazduhu je osećao uzbuđenje svetkovine.
Znao je šta će mu se dogoditi ako ispije ovaj začin sa kvintesencijom supstance
koja mu je donela promenu. Vratio bi se viziji čistog vremena, vremena koje je
postalo prostor. Droga bi ga uznela do vrtoglavih visina i nagnala ga da shvati.
Stojeći iza Čani, Stilgar reče: "Ispij to, momče. Usporavaš obred."
Pol oslušnu buku gomile, začuvši žestinu u njihovim glasovima... "Lisan al-
Gaib", govorili su. "Muad'Dib!" On spusti pogled na majku. Izgledalo je da je
sedeći mirno zaspala; disanje joj je bilo duboko i pravilno. U njegovu svest
uroni rečenica iz budućnosti koja je predstavljala njegovu usamljenu prošlost:
Ona spava u Vodama Života.
Čani ga povuče za rukav.
Pol stavi u usta kraj cevi, začuvši uzvike ljudi oko sebe. Trenutak potom oseti
kako mu se tečnost sliva niz grlo, kada Čani pritisnu vreću, i na čas ga obuze
vrtoglavica od toga. Čani ukloni cev i dodade vreću rukama koje su posezale za
njom sa poda pećine. Polova pažnja se usredsredi na njenu mišicu i zelenu traku
bola.
Kada se uspravila, Čani opazi pravac njegovog pogleda i reče: "Mogu da ga
oplakujem čak i u sreći voda. To bi bilo nešto što nam je on podario." Ona
položi svoju ruku u njegovu, povevši ga duž ispusta. "Imamo nešto zajedničko,
Usule: naše očeve su pobili Harkoneni."
Pol pođe sa njom. Imao je osećaj da mu je glava bila odvojena od tela, a zatim
ponovo pripojena pomoću čudnih veza. Noge su mu bile udaljene i mlitave.
Ušli su u uzani bočni prolaz, čiji su zidovi bili slabo osvetljeni sjajnim
kuglama. Pol oseti da droga počinje da deluje u njemu na svoj jedinstven način,
otvarajući vreme kao laticu cveta. Morao je da se osloni o Čani kada su
zaokrenuli u sledeći senoviti tunel. Mešavina oštrine i mekoće koju je osetio
ispod njene odore uzburka mu krv. To osećanje se preplelo sa dejstvom droge,
uvijajući budućnost i prošlost u sadašnjost, ostavljajući mu najtananiju marginu
trostruke žiže.
"Poznajem te, Čani", prošaputa on.. "Sedeli smo na ispustu iznad peska dok sam
umirivao tvoje strahove. Milovali smo se u tami sieča. Mi smo..." Najednom oseti
da gubi žižu, pokuša da zatrese glavom, posrnu.
Čani ga pridrža i uvede kroz gusti zastor u žutu toplinu privatne odaje... niski
stolovi, jastuci, slamarice za spavanje ispod narandžaste prekrivke.
Pol postade svestan da su se zaustavili, da Čani stoji ispred njega i da se u
njenim očima ogleda tihi užas.
"Moraš mi reći", prošaputa ona.
"Ti si Sihaja", reče on, "pustinjsko proleće."
"Kada pleme deli Vodu", reče ona, "onda smo zajedno - svi, koliko god nas ima.
Mi... delimo. Mogu da... osetim ostale sa mnom, ali bojim se da delim sa tobom."
"Zašto?"
On pokuša da uspostavi žižu na njoj, ali prošlost i budućnost pretapali su se u
sadašnjosti, zamućujući njenu sliku. Video ju je na nebrojeno mnogo načina,
položaja, držanja.
"Postoji nešto zastrašujuće u tebi", reče ona. "Kada sam te odvela od ostalih...
učinila sam to zato što sam osetila šta oni žele. Ti... vršiš pritisak na ljude.
Ti... nagoniš nas da vidimo stvari!"
On s naporom uspe da progovori razgovetno: "Šta ti vidiš?"
Ona spusti pogled prema njegovim rukama. "Vidim dete... u mojim rukama. To je
naše dete, tvoje i moje." Ona stavi ruku na usta. "Kako to mogu da znam svaku
sitnicu o tebi?"
U izvesnoj meri su nadareni, reče mu vlastiti um. Ali potiskuju to zato što ih
užasava.
U trenutku jasnoće, on primeti kako Čani drhti.
"Šta hoćeš da kažeš?" upita on.
"Usule", prošapta ona još drhteći.
"Ne možeš ući u budućnost", reče on.
Duboko sažaljenje prema njoj prože mu celo biće. Privuče je ka sebi i pomilova
po glavi. "Čani, Čani, ne boj se."
"Usule, pomozi mi", uzviknu ona.
U času kad je ona to rekla, dejstvo droge dostignu vrhunac: svi zastori konačno
su bili uklonjeni i pred njim se ukazala daleka, siva uzavrelost budućnosti.
"Tako si tih", reče Čani.
Počivao je čvrsto u svesti, gledajući vreme kako se prostire svojom čudnovatom
dimenzijom, tanano uravnoteženo, ali i uzavrelo, usko, ali i prostrano poput
mreže koja sakuplja nebrojene svetove i sile, razapeta žica kojom je morao da
ide, udaljene krajnosti između kojih je morao da balansira.
Sa jedne strane video je Carstvo, jednog Harkonena po imenu Fejd-Rauta, koji je
bleskao prema njemu poput pogubne oštrice, Sardaukare koji kuljaju sa matične
planete da bi sejali pogrom po Arakisu, Esnaf koji kuje spletke i zavere, Bene
Geserit sa njegovim programima selektivnog uzgajanja. Stajali su zbijeni poput
olujnih oblaka na njegovom obzorju, gde su ih potisnuli niko drugi do
Slobodnjaci i njihov Muad'Dib, usnuli slobodnjački džin, spreman da se otisne na
svoj divlji sveti rat širom Vaseljene.
Pol je osećao da se nalazi u središtu svega toga, u stožeru gde se svekolika
struktura okretala; koračao je tanušnom žicom mira, optočenom srećom, sa Čani
koja je bila uz njega. Video je žicu kako se pruža pred njim, vreme srazmernog
spokoja u nekom skrovitom sieču, trenutak mira između razdoblja nasilja i
žestine.
"Ne postoji nijedno drugo mesto mira", reče on.
"Usule, ti plačeš", promrmlja Čani. "Usule, snago moja, daješ li to vodu
mrtvima? Čijim mrtvima?"
"Onima koji još nisu mrtvi", reče on.
"Dopusti im onda vreme za život", reče ona.
Dokučio je kroz maglu droge koliko je bila u pravu i silno je privio uz sebe.
"Sihaja!" reče on.
Ona mu stavi dlan na obraz. "Više se ne bojim, Usule. Pogledaj me. Vidim sve što
i ti vidiš kada me tako priviješ uz sebe."
"Šta vidiš?" upita on.
"Vidim nas dvoje kako dajemo ljubav jedno drugome u trenucima spokoja između
oluja. To je jedino dobro i ispravno."
Droga ga ponovo obuze i on pomisli: Toliko si mi puta pružila utehu i zaborav.
Ponovo ga prože hiperosvetljenost novog doživljaja vremena i on oseti kako mu
budućnost postaje sećanje - nežno nedostojanstvo fizičke ljubavi, deljenje
zajedničkog bića, mekota, blagost i nasilje.
"Ti si jaka, Čani", promrmlja on. "Ostani uz mene."
"Uvek", uzvrati ona i poljubi ga u obraz.

PROROK
1.
Nijedna žena, nijedan muškarac, nijedno dete nikada nisu bili izuzetno bliski sa
mojim ocem. Najprisnije drugarstvo sa Carem Padišahom uspostavio je grog Hasimir
Fenring, njegov drug iz detinjstva. Mera prijateljstva grofa Fenringa može se
ponajpre videti u jednoj pozitivnoj stvari: stišao je sumnje Landsrada koje su
se javile posle arakiske afere. Majka mi je kazala da ga je podmićivanje stajalo
više od milijardu solarisa u začinu, a bilo je takođe drugih poklona: robinja,
carskih počasti i činova. Drugi važan dokaz grofovog prijateljstva bio je
negativan: odbio je da ubije jednog čoveka, mada je bio u mogućnosti da to učini
i mada je moj otac to naredio. Odmah ću ispričati kako je do toga došlo.
'Grof Fenring: jedan profil' princeze Irulan
Baron Vladimir Harkonen izleteo je iz svojih privatnih odaja i besno pojurio niz
hodnik, sekući snopove pozne popodnevne svetlosti koja se slivala sa visokih
prozora. Poskakivao je i uvijao se divljim pokretima u svojim suspenzorima.
Protutnjao je pored privatne kuhinje, biblioteke, male sobe za primanje i ušao u
služinsko predvorje gde se već osećalo da je došlo vreme za večernji odmor.
Kapetan straže Jakin Nefud sedeo je na divanu naspram predvorja, sa ukočenim i
tupim izrazom na pljosnatom licu koji je izazvala semuta; okružavalo ga je
jezivo cviljenje semuta muzike. Oko njega su sedele ulizice spremne da izvrše
svako naređenje.
"Nefude!" zabrunda Baron.
Ljudi se uzmuvaše.
Nefud ustade, staloženog izraza lica, što je bila posledica uzimanja droge, ali
takođe bledog, što je govorilo da je uplašen. Semuta muzika prestade.
"Gospodaru Barone", reče Nefud. Samo je droga bila uzrok što mu glas nije
drhtao.
Baron pređe pogledom po okolnim licima, primetivši njihov sumanuto miran izgled.
Zatim ponovo obrati pažnju na Nefuda i progovori blagim glasom:
"Koliko si već kapetan moje straže, Nefude?"
Nefud proguta knedlu. "Od Arakisa, gospodaru. Gotovo dve godine."
"A da li si uvek predupređivao opasnosti koje su mogle da me zadese?"
"To mi je bila jedina želja, gospodaru."
"Gde je onda Fejd-Rauta?" zagrme Baron.
Nefud ustuknu. "Gospodaru?"
"Ti ne smatraš da ti od Fejd-Raute preti opasnost?" glas mu je ponovo bio blag.
Nefud ovlaži usne. Iz očiju mu skoro nestade tupost izazvana semutom. "Fejd-
Rauta je u robovskim odajama, gospodaru."
"Opet sa ženama, a?" Baron zadrhta od napora da suzbije gnev.
"Ser, može se desiti da on..."
"Tišina..."
Baron uđe još jedan korak u predvorje primetivši kako se ostali povukoše
ostavivši prazan prostor oko Nefuda, što je trebalo da znači da ne žele da
preuzmu na sebe deo Baronovog gneva.
"Nisam li ti naredio da u svako doba znaš gde se na-Baron nalazi?" upita Baron.
Primače se za još jedan korak. "Nisam li ti rekao da uvek treba da znaš tačno
šta na-Baron govori i kome?" Još jedan korak. "Nisam li ti naredio da me
obavestiš svaki put kada ode u odaje za robinje?"
Nefud proguta knedlu. Po čelu mu izbiše graške znoja.
Baronov glas je i dalje bio ujednačen, gotovo lišen naglašavanja: "Zar ti sve to
nisam rekao?"
Nefud klimnu glavom.
"Zar ti takođe nisam naložio da proveriš sve sluge dečake koje mi šalju i zar
nije trebalo da to sam činiš... lično?"
Nefud ponovo klimnu glavom.
"Da nisi kojim slučajem prevideo ranicu na bedru momka koji mi je večeras bio
poslat?" upita Baron. "Možda ti..."
"Ujače."
Baron se okrete i ugleda Fejd-Rautu koji je stajao na vratima. Prisustvo
njegovog nećaka ovde i sada - izraz žurbe koju mladić nije mogao sasvim da
sakrije - sve to je mnogo otkrivalo. Fejd-Rauta je imao sopstveni špijunski
sistem usredsređen na Barona.
"U mojim odajama se nalazi telo koje želim da se ukloni", reče Baron, držeći
ruku i dalje na projektilnom oružju ispod odore, srećan što ima najbolji
štitnik.
Fejd-Rauta pogleda dva stražara pokraj zida s desne strane i klimnu glavom.
Dvojica se izdvojiše, pojuriše kroz vrata, a onda niz hodnik prema Baronovim
odajama.
Ta dvojica, eh? pomisli Baron. Ah, ovo mlado čudovište mora još mnogo da uči o
tome kako se kuje zavera!
"Pretpostavljam da si stvari ostavio u redu u sektoru za robove, Fejde", reče
Baron.
"Igrao sam Keops sa nadzornikom robova", odgovori Fejd-Rauta, pomislivši pri
tom: Šta nije bilo u redu? Momak koga smo poslali mom ujaku očigledno je ubijen.
Ali, on je bio kao stvoren za posao. Čak ni Havat ne bi bolje izabrao. Momak je
bio odličan!
"Igrao si piramidni šah", reče Baron. "Kako je to lepo! Da li si pobedio?"
"Ja... ah, da, ujače." Fejd-Rauta se trudio da prikrije uznemirenost.
Baron pucnu prstima. "Nefude, želiš li da ponovo zadobiješ moju milost?"
"Gospodaru, šta sam učinio?" drhtavim glasom zapita Nefud.
"To sad nije važno", reče Baron. "Fejd je pobedio nadzornika robova u Keopsu. Da
li si to čuo?"
"Da... ser."
"Želim da sa trojicom ljudi odeš do nadzornika robova", reče Baron. "Ubij ga
garotom. Kad završiš, donesi mi leš da vidim da si posao valjano obavio. U našoj
službi ne smeju se nalaziti rđavi igrači šaha."
Fejd-Rauta poblede i nesvesno koraknu napred. "Ali, ujače, ja..."
"Kasnije, Fejde", reče Baron i odmahnu rukom. "Kasnije."
Dva stražara, koja su otišla u Baronove odaje po slugin leš, posrćući prođoše
pored vrata predvorja sa teretom koji je mlitavo visio između njih, dok su mu se
ruke vukle po podu. Baron ih je posmatrao sve dok nisu nestali iz vidnog polja.
Nefud priđe Baronu. "Želite li da smesta ubijem nadzornika robova, gospodaru?"
"Smesta", reče Baron. "A kada završiš, dodaj svojoj listi i ovu dvojicu koji su
upravo prošli. Ne dopada mi se način na koji su nosili leš. Takve stvari treba
valjano obavljati. I njihove leševe želim da vidim."
Nefud reče: "Postoji li nešto što sam..."
"Učini kao što ti je gospodar naredio", reče Fejd-Rauta, pomislivši pri tom:
Jedino čemu za sada mogu da se nadam jeste da spasem vlastitu kožu.
Odlično! pomisli Baron. Još ume da otpiše svoje gubitke. Baron se osmehnu u sebi
pomislivši: Mladić takođe zna kako da mi ugodi, a i vešt je kada treba da
izbegne izliv moga besa. Zna da moram da ga poštedim. Ko bi osim njega mogao da
preuzme kraljevstvo koje ću jednog dana morati da ostavim. Nemam nikoga ko je
toliko sposoban. Ali, on mora da uči! A ja moram da se pričuvam dok on uči.
Nefud dade ljudima znak da krenu za njim i povede ih iz prostorije.
"Da li bi me otpratio do mojih odaja, Fejde", zapita Baron.
"Na vašu zapovest", reče Fejd-Rauta. On se nakloni, pomislivši: Uhvaćen sam.
"Posle tebe", reče Baron napadno uljudnim glasom i pokaza prema vratima.
Fejd-Rauta je samo jednim kratkim trenutkom oklevanja pokazao da se boji. Da li
sam sasvim propao? upita se on. Da li će mi zariti otrovnu oštricu u leđa...
lagano kroz štitnik? Da li možda ima nekog drugog naslednika?
Neka iskusi ovaj trenutak užasa, pomisli Baron koračajući iza svog nećaka.
Naslediće me, ali kada ja to odredim. Ne želim da straći ono što sam stvorio!
Fejd-Rauta se trudio da ne hoda i suviše brzo.
Osećao je kako mu se ježi koža na vratu kao da mu se samo telo pitalo kada će
uslediti udarac. Mišići su mu se naizmenično grčili i opuštali.
"Da li su čuo najnoviju vest sa Arakisa?" upita Baron.
"Ne, ujače."
Fejd-Rauta nagna sebe da se ne osvrne. Zavio je nadole niz hodnik izišavši iz
krila za poslugu.
"Imaju novog proroka ili nekakvog religijskog vođu među Slobodnjacima", reče
Baron. "Zovu ga Muad'Dib. Stvarno, vrlo smešno. To znači 'miš'. Rekao sam Rabanu
da im dozvoli da imaju svoju religiju. To će ih zabaviti."
"Veoma zanimljivo, ujače", reče Fejd-Rauta. Skrenu u privatni hodnik koji je
vodio u ujakove odaje, zapitavši se: Zašto li govori o religiji? Da to nije neka
lukava opaska na moj račun?
"Da, baš tako", reče Baron.
Ušli su u Baronove odaje i prošli kroz salon za prijem do spavaće sobe. Tamo
naiđoše na upadljive znake borbe - pomerena suspenzorska svetiljka, krevetski
jastuk na podu, film za umirenje razmotan preko uzglavlja.
"Bio je to pametan plan", reče Baron. On podesi telesni štitnik na maksimum,
zastade i pogleda nećaka. "Ali ne dovoljno pametan. Reci mi, Fejde, zašto me
nisi sam ubio? Imao si dovoljno prilike za to."
Fejd-Rauta pronađe suspenzorsku stolicu i spusti se u nju, premda nije bio
ponuđen.
Sad moram biti hrabar, pomisli on.
"Učili ste me da mi ruke moraju ostati čiste", reče on.
"Ah, da", reče Baron. "Kada se suočiš sa Carem, moraš biti u stanju da kažeš
kako stvarno nisi počinio to delo. Čarobnica pored Cara čuće tvoje reči i znaće
da li govoriš istinu ili ne. Da. Upozorio sam te na to."
"Zašto nikada niste kupili jednu Bene Geserit, ujače?" zapita Fejd-Rauta. "Sa
Govornikom istine uz sebe..."
"Ti znaš moj ukus!" obrecnu se Baron.
Fejd-Rauta osmotri ujaka, a zatim reče: "Pa ipak, bilo bi korisno imati jednu
za..."
"Ne verujem im!" zagunđa Baron. Da. I prestani da pokušavaš da promeniš temu
razgovora!"
Fejd-Rauta blago uzvrati: "Kako god želite, ujače."
"Sećam se jednom u areni pre nekoliko godina", reče Baron. "Izgledalo je tog
dana da je jedan rob bio pripremljen da te ubije. Da li je tako bilo?"
"Bilo je tako davno, ujače. Uostalom, ja..."
"Bez vrdanja, molim te", reče Baron; usiljenost njegovog glasa otkrivala je
koliko se trudi da obuzda bes.
Fejd-Rauta pogleda ujaka, pomislivši: Zna, inače ne bi pitao.
"Bila je to podvala, ujače. Zamislio sam je da bih bacio ljagu na tvog učitelja
gladijatora."
"Vrlo pametno", reče Baron. "I hrabro. Taj rob-gladijator te je zamalo pobedio,
zar ne?"
"Jeste."
"Kada bi raspolagao lukavošću i prepredenošću koje bi odgovarale takvoj
hrabrosti, bio bi zaista strašan." Baron zatrese glavom. I kao mnogo puta pre
tog strašnog dana na Arakisu, uhvatio je sebe kako žali zbog gubitka Mentata
Pitera. Bio je to čovek tanane i đavolske pronicljivosti. Pa ipak, to ga nije
spaslo. Baron ponovo zatrese glavom. Sudbina je zaista bila nešto nedokučivo.
Fejd-Rauta pređe pogledom preko spavaće sobe, proučavajući znake borbe i
pitajući se kako mu je ujak savladao roba koga su tako brižljivo pripremili.
"Kako sam ga pobedio?" zapita Baron. "Ah-h-h, pa, Fejde... dozvoli mi da sačuvam
neka oružja koja će me štititi pod starost. Bolje da ovo vreme iskoristimo za
sklapanje pogodbe."
Fejd-Rauta ga podozrivo pogleda. Pogodba! Znači da me želi za svog naslednika.
Zašto bi se inače pogađao? Čovek se pogađa samo sa sebi ravnima ili onima koji
su mu gotovo ravni!
"O kakvoj je pogodbi reč, ujače?" Fejd-Rauta je bio ponosan što mu je glas bio
miran i staložen, nimalo ne odajući ushićenost koja ga je ispunjavala.
Baron je takođe opazio to samoobuzdavanje. On klimnu glavom. "Ti si dobar
materijal, Fejde. Ja ne traćim dobar materijal. Ti i dalje, međutim, odbijaš da
uvidiš šta ja stvarno značim. Tvrdoglav si. Ne shvataš zašto bi me trebalo
čuvati kao nekoga ko je za tebe od najveće vrednosti. Ovo..." On pokaza na
dokaze borbe u spavaćoj sobi. "Ovo je bilo glupo. Ja ne nagrađujem glupost."
Pređi na stvar, stara budalo! pomisli Fejd-Rauta.
"Misliš da sam ja stara budala", reče Baron. "Moram da te odvratim od toga."
"Govorite o pogodbi."
"Ah, nestrpljenje mladosti", reče Baron. "Pa, evo onda u čemu se ona sastoji: ti
ćeš prestati sa tim budalastim napadima na moj život. A ja ću se, kada ti budeš
spreman za to, ukloniti u tvoju korist. Povući ću se na mesto savetnika,
ostavljajući tebe na prestolu moći."
"Povući ćete se, ujače?"
"Još misliš da sam budala", reče Baron, "i ove tvoje reči samo to potvrđuju, eh?
Misliš da te ja molim! Stupaj obazrivo, Fejde. Ova stara budala osetila je
sakrivenu iglu koju si umetnuo u bedro tog momka-sluge. Upravo tamo gde bih
spustio ruku. Najmanji pritisak i... puc! Otrovna igla bi se našla zabodena u
dlan stare budale! Ah-h-h, Fejde..."
Baron zatrese glavom, pomislivši: I našla bi se da me Havat nije upozorio. Ali
neka mladić veruje da sam sam otkrio zaveru. Na izvestan način i jesam. Ja sam
taj koji je spasao Havata od propasti na Arakisu. A ovaj momak bi trebalo da
pokazuje više poštovanja prema mojoj veštini i lukavstvu.
Fejd-Rauta je ćutao, boreći se sam sa sobom. Da li govori istinu? Da li zaista
misli da se povuče? Zašto da ne? Siguran sam da ću ga naslediti jednog dana ako
budem oprezan. Ne može večno da živi. Možda je bilo glupo požurivati stvar.
"Govoriš o pogodbi!" reče Fejd-Rauta. "Kakvu zalogu ćemo dati jedan drugome?"
"Kako bismo mogli da verujemo jedan drugome, ah?" zapita Baron. "Pa, Fejde, što
se tebe tiče, naložiću Tufiru Havatu da motri na tebe. Verujem u Havatove
mentatske sposobnosti kada je reč o ovakvoj stvari. Da li me razumeš? A što se
mene tiče, moraćeš mi verovati. A ja ne mogu večno da živim, zar ne, Fejde?
Možda ćeš sada početi da sumnjaš kako postoji nešto što ja znam, a što bi i ti
trebalo da saznaš."
"Ja vam dajem moj zalog, a šta ćete vi meni dati?" zapita Fejd-Rauta.
"Ostaviću te živog", reče Baron.
Fejd-Rauta ponovo osmotri svog ujaka. Postaviće Havata da motri na mene! Šta bi
rekao da mu kažem kako je Havat smislio trik sa gladijatorom zbog koga je
izgubio učitelja gladijatora? Verovatno bi rekao da lažem u nameri da bacim
ljagu na Havata. Ne, dobri Tufir je Mentat i predvideo je ovaj trenutak.
"Pa, šta kažeš na to?" zapita Baron.
"Šta mogu da kažem? Prihvatam, naravno."
Fejd-Rauta pomisli: Havat! Sedi na dve stolice... nije li tako? Da nije prešao u
tabor mog ujaka zato što što se nisam posavetovao sa njim oko nauma s ovim
momkom-robom?
"Ništa ne kažeš na to što ću da postavim Havata da motri na tebe?" reče Baron.
Fejd-Rautin bes se ispoljio u nekontrolisanom širenju nozdrva. Havatovo ime je
bilo znak za opasnost u porodici Harkonena već toliko godina... a sada je dobilo
novo značenje: još opasnije.
"Havat je opasna igračka", reče Fejd-Rauta.
"Igračka? Ne budi glup. Ja znam šta se skriva u Havatu i kako to da kontrolišem.
Havat je veoma osećajan, Fejde. Treba se bojati čoveka bez osećanja. Ali, oni
koji su veoma osećajni... ah, njih možeš potčiniti svojim potrebama."
"Ne razumem vas, ujače."
"Da, to mi je sasvim jasno."
Samo je treptaj oka odao ozlojeđenost koja je za trenutak obuzela Fejd-Rautu.
"A ne razumeš ni Havata", reče Baron.
Kao ni ti! pomisli Fejd-Rauta.
"Koga Havat krivi za svoje sadašnje prilike?" zapita Baron. "Mene? Naravno. Ali,
on je bio samo atreidsko oruđe i podvaljivao mi je godinama pre no što je
Carstvo zavladalo. Tako on gleda na stvari. Njegova mržnja prema meni je sada
bezrazložna. On veruje da mi može podvaliti u svako doba. Živeći u tom uverenju,
sam sebi podvaljuje. Jer usmeravam njegovu pažnju tamo gde ja to želim... protiv
Carstva."
Novo saznanje izazvalo je nabiranje bora na Fejd-Rautinom čelu i skupljanje
usana. "Protiv Cara?"
Neka moj nećak okusi malo od ovoga, pomisli Baron. Neka kaže sam sebi: 'Car
Fejd-Rauta Harklonen!' Neka se zapita koliko to vredi. To je sigurno vredno
života jednog starog ujaka koji je bio u stanju da ostvari taj stari san!
Fejd-Rauta polako ovlaži usne. Je li istina to što stara budala kaže? Ali bilo
je tu još nečeg što se nije videlo na prvi pogled.
"Kakve veze ima Havat s tim?" zapita Fejd-Rauta.
"Nema nikakve sumnje da misli da se nama koristi kako bi se osvetio Caru."
"A kada se to završi?"
"On ne razmišlja ni korak dalje od svoje osvete. Havat je čovek koji mora da
služi druge, a da čak toga nije ni svestan."
"Mnogo sam naučio od Havata", složi se Fejd-Rauta, osećajući svu istinitost tih
reči dok ih je izgovarao. "Ali što više učim, sve više osećam da ga se moramo
otarasiti... i to što pre."
"Izgleda da ti se ne dopada pomisao da on motri na tebe?"
"Havat motri na sve."
"A može i da te dovede na presto. Havat je prepreden. On je opasan, podmukao.
Ali još neću da mu uskratim protivotrov. Mač je takođe opasan, Fejde. Ali, mi za
njega imamo korice. Otrov je u njemu samom. Kada mu uskratimo protivotrov, time
ćemo ga vratiti u korice."
"Na neki način to liči na arenu", reče Fejd-Rauta. "Finte u fintama u fintama.
Gledaš da bi video kako se gladijator naginje, na koji način gleda, kako drži
nož."
Naklonio se sam sebi, videvši da su se ove reči svidele njegovom ujaku i
pomislivši: Da! Nalik na arenu! A oštrica je um!
"Sada uviđaš zbog čega sam ti potreban", reče Baron. "Još sam upotrebljiv,
Fejde."
Kao mač kojim se vitla dok ne otupi, pomisli Fejd-Rauta.
"Da, ujače", reče on.
"A sada ćemo", reče Baron, "nas dvojica sići u sektor za robove. I ja ću
posmatrati dok ti budeš sopstvenim rukama ubijao sve žene u krilu za zabavu."
"Ujače!"
"Biće drugih žena, Fejde. A rekao sam ti da ne praviš ni slučajne greške kada
sam ja u pitanju."
Lice Fejd-Raute se smrknu. "Ujače, vi..."
"Prihvatićeš svoju kaznu i naučićeš nešto iz nje", reče Baron.
Fejd-Rauta susrete likujući pogled svog ujaka. Moram zapamtiti ovu noć, pomisli
on. A sećajući se nje moram se prisetiti i drugih noći.
"Ti to nećeš odbiti", reče Baron.
Šta si u stanju da uradiš ako odbijem, starče? upita se Fejd-Rauta. Ali, znao je
da ga može snaći neka druga kazna, možda još podmuklija i okrutnija, koja će ga
konačno slomiti.
"Poznajem te, Fejde", reče Baron. "Ti to nećeš odbiti."
U redu, pomisli Fejd-Rauta. Sada si mi potreban. Uviđam to. Pogodba je
sklopljena. Ali, nećeš mi uvek biti potreban. A... jednog dana...
2.
Duboko u ljudskoj podsvesti postoji nezajažljiva potreba za logično smišljanim
svetom. Ali pravi svet je uvek za jedan korak s one strane logike.
Iz 'Izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Sedeo sam naspram mnogih vladara Velikih Kuća, ali nikada nisam video deblju i
opasniju svinju od ove, reče u sebi Tufir Havat.
"Možeš otvoreno da govoriš sa mnom, Havate", zabrunda Baron. Zavalio se u
suspenzorsku stolicu, dok su mu oči obrubljene naslagama sala čkiljile u Havata.
Stari Mentat spusti pogled na sto, koji se nalazio između njega i Barona
Vladimira Harkonena, primetivši raskošnost godova na njegovoj površi. Čak je i
ovo bila činjenica koju je trebalo imati u vidu prilikom procenjivanja Barona,
baš kao i crvene zidove ove privatne odaje za sastanke i slab sladunjav miris
koji je lebdeo u vazduhu, prikrivajući miris mošusa.
"Nisi me nagnao da pošaljem upozorenje Rabanu iz pukog ćefa", reče Baron.
Havatovo smežurano, staro lice ostade bezizražajno, ne odajući odvratnost koju
je osećao. "Mnoge stvari su mi sumnjive, gospodaru", reče on.
"Da. Želim da znam kakvo mesto zauzima Arakis u tvojim sumnjama vezanim za
Salusu Sekundus. Ne zadovoljava me da mi samo kažeš da se Car uzbudio zbog
izvesne veze između Arakisa i njegove planete-zatvora. Žurno sam otposlao
upozorenje Rabanu jedino zato što je glasnik morao da ode s tim svemircem. Rekao
si da to ne treba odlagati. Pa, dobro. Ali sada zahtevam objašnjenje."
Previše blebeće, pomisli Havat. Nije poput Letoa koji je bio u stanju da mi
nešto saopšti podizanjem obrve ili pokretom ruke. Niti je nalik na starog
Vojvodu koji je mogao da izrazi celu rečenicu naročitim izgovaranjem samo jedne
jedine izgovorene reči. Ovaj je glupak. Uništiti njega predstavljaće uslugu
čovečanstvu.
"Nećeš otići odavde dok mi sve ne objasniš", reče Baron.
"Govorite i suviše nezainteresovano o Salusi Sekundus", reče Havat.
"To je kažnjenička kolonija", reče Baron. "Najgori ološ u galaksiji šalje se na
Salusu Sekundus. Šta bi još trebalo da znamo?"
"Da su uslovi na kažnjeničkoj koloniji mnogo teži nego bilo gde drugde", reče
Havat. "Poznato vam je da smrtnost među novim zatvorenicima prelazi šezdeset
procenata. Poznato vam je da Car upražnjava tamo sve oblike tlačenja. Sve to vam
je poznato i ne postavljate pitanja."
"Car ne dozvoljava Velikim Kućama da pregledaju njegov zatvor", zabrunda Baron.
"S druge strane, ni on nije zavirivao u moje tamnice."
"A svaka je radoznalost, kada je u pitanju Salusa Sekundus... ah..." Havat
prinese koščat prst ustima, "...obeshrabrujuća."
"Znači, on se ne ponosi svime što mora tamo da učini!"
Havat dozvoli da mu jedva primetan osmeh zaigra na tamnim usnama. Oči mu
zasvetlucaše pri sjaju svetleće cevi dok je buljio u Barona. "Nikada se niste
zapitali gde Car nabavlja svoje Sardaukare?"
Baron napući debele usne. To mu crtama lica dade izraz nadurene bebe, a u glasu
mu se osećala drskost kada reče: "Zašto... on regrutuje... kako da kažem, vrbuje
i sakuplja vojsku iz..."
"Tja!" obrecnu se Havat. "Priče koje se čuju o iskorišćavanju Sardaukara nisu
puke glasine, zar ne? To su obaveštenja dobijena iz prve ruke od malog broja
preživelih koji su se sukobili sa njima, eh?"
"Saradaukari su odlični borci, u to nema sumnje", reče Baron. "Ali ja smatram da
su moje legije..."
"Gomila vikendaša u poređenju sa njima!" progunđa Havat. "Mislite li da ne znam
zašto se Car okrenuo protiv kuće Atreida?"
"To ne potpada pod domen tvojih razmišljanja", opomenu ga Baron.
Zar je moguće da ni on ne zna šta je Cara navelo na to? zapita se Havat.
"Svaka oblast potpada pod domen mog razmišljanja ako ima veze sa poslom za koji
ste me unajmili", reče Havat. "Ja sam Mentat. Mentatu se ne uskraćuju
obaveštenja ni proračunske linije."
Baron ga je posmatrao gotovo pun minut, a zatim reče: "Izreci ono što moraš,
Mentate."
"Car Padišah se okrenuo protiv Kuće Atreida jer su Vojvodini ratni zapovednici
Gurni Halek i Dankan Ajdaho obučili borbenu silu - malobrojnu borbenu silu -
podjednako dobro kao što su i Sardaukari obučeni. Vojvoda je bio u mogućnosti da
poveća svoju vojsku i učini je isto tako moćnom kao što je i Careva."
Baron proceni ovo otkriće, pa reče: "Kakve veze ima Arakis sa ovim?"
"Predstavlja izvor regruta već priviknutih na najsurovije životne uslove."
Baron zatrese glavom. "Ne misliš valjda na Slobodnjake?"
"Upravo na Slobodnjake."
"Ha! Ali zašto je onda trebalo upozoriti Rabana? Nije preostala ni šačica
Slobodnjaka posle Sardaukarskih pokolja i Rabanovog ugnjetavanja."
Havat nastavi da zuri u njega bez reči.
"Nema ih više od šačice", ponovi Baron. "Samo prošle godine Raban je pobio šest
hiljada Slobodnjaka!"
Havat je i dalje zurio u njega.
"A pretprošle godine pobio je devet hiljada", reče Baron. "Pre nego što su
otišli, Sardaukari mora da su tom broju dodali najmanje dvadeset hiljada."
"Kolike je gubitke imao Raban u protekle dve godine?" zapita Havat.
Baron protrlja vilicu. "Pa, regrutovanje mu je zasigurno teško uspevalo. Agenti
su mu davali preterana obećanja, ali..."
"Da kažemo trideset hiljada okruglo?" zapita Havat.
"To bi bilo malo previše", reče Baron.
"Baš naprotiv", odvrati Havat. "U stanju sam da čitam između redova Rabanovog
izveštaja isto tako dobro kao i vi. Sigurno ste dobro razumeli moje izveštaje
dobijene od naših agenata."
"Arakis je okrutna planeta", reče Baron. "Gubici koje prouzrokuje oluja mogu..."
"Obojica znamo broj nastradalih od oluje", reče Havat.
"Pa šta ako je izgubio trideset hiljada?" zapita Baron, a lice mu potamni od
uzavrele krvi.
"Prema vašem vlastitom proračunu", reče Havat, "za dve godine on je pobio
petnaest hiljada, dok je izgubio dvaput toliko. Kažete da su Sardaukari tom
broju dodali još dvadeset hiljada, možda nešto više. A ja sam video prevozne
liste za njihov povratak sa Arakisa. Ako su ubili dvadeset hiljada, onda su
izgubili gotovo pet za jednoga. Zašto ne želite da se suočite sa ovim brojkama,
Barone? Shvatate li šta one znače?"
Baron progovori hladno odmerenim tonom. "To je tvoj posao, Mentate. Šta one
znače?"
"Dao sam vam popis broja stanovnika sieča koji je posetio Dankan Ajdaho", reče
Havat. "Sve se uklapa. Ako imaju samo dvesta i pedeset takvih siečkih zajednica,
onda broj stanovnika iznosi oko pet miliona. Po mojoj slobodnoj proceni, imaju
najmanje dvostruko toliko zajednica. Na takvoj planeti populacija je prilično
raštrkana."
"Deset miliona?"
Baronova vilica zadrhta od uzbuđenja.
"Najmanje."
Baron napući debele usne. Okrugle oči su nepomično zurile u Havata. Da li je ovo
pravi mentatski proračun? pitao se. Zar je moguće da se niko tome nije dosetio?
"Nismo uopšte ugrozili njihovu stopu nataliteta", reče Havat. "Samo smo
iskorenili neke njihove manje uspešne primerke, ostavljajući jake da još više
ojačaju... upravo kao na Salusi Sekundus."
"Salusa Sekundus!" zareža Baron. "Kakve veze ima to sa Carevom planetom-
zatvorom?"
"Čovek koji preživi Salusu Sekundus odlazi odatle čvršći od mnogih drugih", reče
Havat. "Kada tome dodate najbolju vojnu obuku..."
"Glupost! Po tebi, ja bih mogao da regrutujem Slobodnjake pošto ih je moj nećak
tlačio."
Havat progovori blagim glasom: "Pa zar vi ne ugnjetavate i ostale vaše vojnike?"
"Pa... ja... ali..."
"Ugnjetavanje je relativna stvar", reče Havat. "Vaši borci su mnogo bolji od
onih oko njih, eh? Njima je jasno kakva ih neprijatna alternativa čeka ako
odbiju da budu vojnici u službi Barona, eh?"
Baron ne odgovori ništa, gledajući neodređeno pred sebe. Mogućnosti - da li je
Raban u neznanju predao Kući Harkonena njeno najjače oružje?
Ubrzo zatim on reče: "Kako možeš da imaš poverenja u takve regrute?"
"Uzimao bih ih u malim grupama, ne većim od voda", reče Havat. Oslobodio bih ih
ugnjetavanja i izolovao sa naročitim obučavaocima koji ih dobro poznaju, po
mogućstvu ljudima koji su i sami bili ugnjetavani. Zatim bih im, zapretano u
mistiku, utuvio u glavu uverenje da je njihova planeta zaista bila tajno mesto
za obučavanje namenjeno stvaranju upravo takvih superiornih bića kao što su oni.
I sve vreme bih im pokazivao šta su takva superiorna bića u stanju da steknu:
bogat život, divne žene, lepe domove... sve što požele."
Baron poče da klima glavom. "Način na koji Sardaukari žive kod kuće."
"Vremenom regruti dolaze do uverenja da je postojanje jednog takvog mesta kao
što je Salusa Sekundus opravdano, zato što ono stvara njih same - elitu.
Najobičniji pešadinac Sardaukara živi životom koji je u mnogo čemu ravan životu
koji provode članovi Velikih Kuća."
"Kakva ideja!" prošaputa Baron.
"Počinjete da delite moje sumnje", reče Havat.
"Gde se samo začela jedna takva stvar?" zapita Baron.
"Ah, da: gde se začela Kuća Korino? Da li je bilo ljudi na Salusi Sekundus pre
nego što je Car poslao tamo prvi kontingent zatvorenika? To čak ni Vojvoda Leto,
rođak po ženskoj liniji, nikada nije zasigurno saznao. Takva pitanja nam neće
pomoći."
U Baronovim očima sevnu misao: "Da, vrlo pažljivo skrivana tajna. Iskoristili bi
svaku zamisao za..."
"Šta tu uostalom ima da se skriva?" zapita Havat. "Da Car Padišah ima planetu-
zatvor? Svi to već odavno znaju. Da je on..."
"Grof Fenring!" uzviknu Baron.
Havat zastade i zagleda se u Barona, zbunjeno se mršteći. "Šta je s grofom
Fenringom?"
"Na rođendan mog nećaka, pre nekoliko godina", reče Baron, "ta carska
prišipetlja, grof Fenring, došao je kao službeni posmatrač i da... ah, zaključi
poslovni sporazum između Cara i mene."
"Pa?"
"Ja... ah, za vreme jednog od naših razgovora, čini mi se da sam rekao nešto o
pretvaranju Arakisa u planetu-zatvor. Fenring..."
"Šta ste tačno rekli?" zapita Havat.
"Tačno? To je bilo poprilično davno i..."
"Gospodaru Barone, ako želite da na najbolji mogući način iskoristite moje
usluge, morate mi pružiti odgovarajuća obaveštenja. Zar taj razgovor nije bio
snimljen?"
Baronovo lice potamne od besa. "Grozan si kao i Piter! Ne dopadaju mi se te..."
"Piter nije više sa vama, gospodaru", reče Havat. "Kad smo već kod toga, šta se
dogodilo Piteru?"
"Postao je odveć prisan sa mnom, počeo je previše da sebi dopušta", reče Baron.
"Uveravali ste me da se ne lišavate nijednog korisnog čoveka", reče Havat. "Da
li ćete me se lišiti pretnjama i cepidlačenjem? Govorili smo o onome što ste
rekli grofu Fenringu."
Baron se lagano pribra. Kada za to dođe vreme, pomisli on, setiću se kako se
odnosio prema meni. Da. Setiću se.
"Samo časak", reče Baron i u mislima se ponovo vrati na susret u velikoj
dvorani. To mu je pomoglo da predoči kupu tišine u kojoj su stajali. "Rekao sam
nešto poput ovoga", reče Baron. "Caru je poznato da je izvestan broj ubistava
uvek išao naruku poslovima. Imao sam u vidu gubitke među radnom snagom. Zatim
sam spomenuo nešto o razmatranju drugačijeg rešenja arakenskog problema i rekao
sam da me je Careva planeta-zatvor nadahnula da se ugledam na njega."
"Veštičja krv!" odbrusi Havat. "Šta je Fenring na to rekao?"
"Počeo je da me ispituje o tebi."
Havat se zavali u stolici, zatvori oči i zamisli se. "Znači, zato su počeli da
ispituju Arakis", reče on. "Šta je učinjeno, učinjeno je." On otvori oči. "Mora
da do sada imaju uhode širom Arakisa. Dve godine!"
"Ali, sigurno da moj usputni izveštaj o..."
"Ništa nije usputno u očima jednog Cara! Kakva ste uputstva dali Rabanu?"
"Samo da bi Arakisu trebalo da ulije strah od nas."
Havat zatrese glavom. "Sada su pred vama dve mogućnosti, Barone. Možete
istrebiti urođenike, potpuno ih iskoreniti, ili..."
"Da se lišim celokupne radne snage?"
"Možda bi vam se više dopalo da vam Car i one Velike Kuće koje je još u stanju
da okupi oko sebe zakucaju na vrata, naprave darmar i izdube Giedu Jedan kao
šuplju tikvu."
Baron osmotri Mentata, a zatim reče: "Ne bi se usudio!"
"Mislite?"
Baronove usne se zgrčiše. "Koja je druga mogućnost?"
"Dignite ruke od svog dragog nećaka, Rabana."
"Da dig...", Baron zastade usred reči i zabulji se u Havata.
"Prestanite da mu šaljete nove trupe i bilo kakvu drugu pomoć. Na poruke mu
jedino odgovarajte da ste čuli za njegovu strahovladu koju sprovodi na Arakisu i
da nameravate da preduzmete mere kako biste to ispravili čim budete u
mogućnosti. Postaraću se da neke od vaših poruka padnu u ruke carskim uhodama."
"Ali, šta će biti sa začinom, prihodima, i..."
"Još imamo uhode na Arakisu. Recite Rabanu da ili isporučuje određene količine
začina prema vašem naređenju ili će biti smenjen."
"Poznajem svoga nećaka", reče Baron. "To će ga samo nagnati da još više
ugnjetava stanovništvo."
"Naravno da hoće", obrecnu se Havat. "Vi i ne želite da ugnjetavanje sada
prestane! Vi jedino želite da vaše ruke ostanu čiste. Pustite da vam Raban
izgradi vašu Salusu Sekundus. Ne treba ni da mu šaljete zatvorenike. Ima
celokupno stanovništvo koje mu je potrebno. Ako Raban nagoni svoje ljude da
ispunjavaju isporuku određene količine začina prema vašem naređenju, onda Car
neće morati da sumnja u bilo šta drugo. Začin je dovoljan razlog da se
zlostavlja cela planeta. A vi, Barone, nećete pokazati, ni rečju ni delom, da tu
postoji i nešto drugo."
Baron nije mogao da izbegne prizvuk divljenja u svom glasu. "Ah, Havate, pravi
si pokvarenjak. A kako ćemo doći na Arakis i iskoristiti ono što je Raban
pripremio?"
"Nema ničeg lakšeg od toga, Barone. Ako svake godine samo malo povećate kvotu u
odnosu na proteklu godinu, stvari će tamo brzo dostići stepen usijanja.
Proizvodnja će opasti. Moći ćete smeniti Rabana i preuzeti njegovo mesto... da
biste doveli stvari u red."
"Uklapa se", reče Baron. "Ali ja sam umoran od svega ovoga. Pripremam jednu
drugu osobu koja će umesto mene preuzeti Arakis."
Havat se zagleda u debelo, okruglo lice koje se nalazilo nasuprot njemu. Stari
vojnik-uhoda poče polako da klima glavom. "Fejd-Rauta", reče on. "Znači, zbog
njega su sva ta ugnjetavanja. I sami ste veoma podmukli, Barone. Možda bismo
mogli da uskladimo ova dva plana. Da. Vaš Fejd-Rauta može otići na Arakis kao
njihov spasilac. Može pridobiti svetinu. Da."
Baron se osmehnu. A iza njegovog osmeha krilo se pitanje koje je sebi postavio:
A kako li se ovo uklapa u Havatove planove?
Shvativši da je razgovor završen, Havat se diže i iziđe iz sobe crvenih zidova.
Dok je koračao nije mogao da se oslobodi uznemirujućih nepoznanica koje su se
javljale u svakom proračunu vezanom za Arakis. Taj novi religijski vođa na koga
je ukazao Gurni Halek sa svog skrovitog mesta među krijumčarima, taj Muad'Dib.
Možda nije trebalo da kažem Baronu da dozvoli procvat ove religije tamo gde to
ona smera, čak i među narodom pana i grabena, reče u sebi. Ali dobro je poznata
stvar da ugušivanje religije samo dovodi do njenog procvata.
I on se tad priseti Halekovih izveštaja o borbenoj taktici Slobodnjaka. Taktici
koja je veoma podsećala na samog Haleka... Ajdaha... pa čak i Havata.
Da li je Ajdaho preživeo? zapita se.
To je bilo beskorisno pitanje. Još nikada se nije zapitao da li je Pol možda
preživeo. Znao je da je Baron bio ubeđen da su svi Atreidi mrtvi. Baron je
priznao da je benegeseritska čarobnica bila njegovo oružje. A to je jedino moglo
značiti da su svi mrtvi - čak i njen vlastiti sin.
Kakvu li je otrovnu mržnju morala da oseća prema Atreidima, pomisli on. Mora da
je bila slična mržnji koju ja gajim prema ovom Baronu. Da li će moj udarac biti
konačan i potpun kao njen?
3.
U svim stvarima postoji ustrojstvo koje predstavlja deo naše vaseljene. Ono je
simetrično, otmeno i ljupko - a ta svojstva uvek ćete naći u onome što pravi
umetnik dočarava. Ono se može pronaći u prelazu godišnjih doba, u načinu na koji
pesak vijuga grebenom, grananju kreozotskog grma ili rasporedu njegovog lišća.
Mi pokušavamo da oponašamo ta ustrojstva u našim životima i u našem društvu,
tragajući za ritmovima, igrama, oblicima koji oraspoložuju. Pa ipak, moguće je
videti opasnost u iznalaženju krajnjeg savršenstva. Jasno je da krajnje
ustrojstvo sadrži i krajnju statičnost. U jednom takvom savršenstvu stvari se
kreću ka smrti.
Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan
Pol Muad'Dib priseti se jela koje je obilovalo koncentratom začina. Čvrsto se
uhvatio za ovo sećanje, zato što je ono predstavljalo oslonac iz čije je
perspektive moguće reći kako je njegovo sadašnje iskustvo sigurno samo san.
Ja sam pozorište zbivanja, reče sam sebi. Ja sam plen za nedovršenu viziju, za
svest rase i njenu vrašku svrhovitost.
Pa ipak, nije mogao da izbegne strah da je na neki način prevazišao sam sebe,
izgubio svoje mesto u vremenu, tako da su se prošlost, budućnost i sadašnjost
nerazlučivo izmešale. Bila je to neka vrsta vizuelnog umora koji je posledica,
znao je to, stalne potrebe da se zadrži proročka budućnost kao svojevrsno
sećanje koje je, sa svoje strane, bilo nerazmrsivo od prošlosti.
Čani mi je spremila jelo, reče u sebi.
Pa ipak, Čani se nalazila daleko na jugu - u hladnoj zemlji gde je sunce jarko
grejalo - skrivena u jednom od siečkih utvrđenja, bezbedna sa njihovim sinom
Letoom II.
Ili je to tek trebalo da se dogodi?
Ne, uspokojio se, jer je Čudnovata Alija, njegova sestra, otišla tamo sa majkom
i Čani - na putovanje prema jugu dugo dvadeset udarača, u nosiljci Časne Majke
pričvršćenoj na leđima jednog divljeg tvorca.
Odagnao je misao o jahanju džinovskih crva, upitavši se: Ili Alija tek treba da
se rodi?
Bio sam u pljačkaškom pohodu, priseti se Pol. Krenuli smo u napad da bismo
povratili vodu naših palih u Arakenu. Pronašao sam posmrtne ostatke mog oca na
pogrebnoj lomači. Položio sam očevu lobanju u jednu slobodnjačku stenovitu humku
nad prolazom Harg.
Ili to tek treba da se dogodi?
Rane su mi stvarne, reče Pol u sebi. Ožiljci su mi stvarni. Svetilište lobanje
mog oca je stvarno.
Još u snolikom stanju, Pol se priseti da ga je jednom Hara, Jamisova žena,
uznemirila kako bi mu saopštila da je došlo do borbe u siečkom prolazu. To je
bio privremen sieč iz vremena pre nego što su žene i deca poslati daleko na jug.
Hara je stajala na ulazu u unutrašnju odaju, dok su joj crne pletenice bile
pričvršćene otpozadi vodnim prstenovima povezanim u lanac. Razmakla je draperije
na vratima i saopštila mu da je Čani upravo nekog ubila.
To se dogodilo, reče Pol u sebi. To je bilo stvarno, a ne rođeno izvan svog
vremena i podložno promeni.
Pol se priseti da je izjurio i pronašao Čani kako stoji ispod žutih kugli u
hodniku, obučena u blistavu plavu odoru sa zabačenom kapuljačom; vragolaste crte
lica bile su joj izobličene od naprezanja. Upravo je vraćala u korice kris-nož.
Uskomešana grupa ljudi žurila je niz hodnik sa teretom.
A Pol se priseti kako je u sebi rekao: Uvek se vidi kada nose telo.
Čanini vodni prstenovi koje je javno nosila u sieču okačene na vrpci oko vrata
zazvečaše kada se okrenula prema njemu.
"Čani, šta sve ovo znači?" zapita je on.
"Otpremila sam jednog koji je došao da te izazove na dvoboj, Usule."
"Ti si ga ubila?"
"Da. Možda je trebalo da ga ostavim Hari."
(Pol se priseti kako se na licima oko njih odražavalo poštovanje koje su
izazvale ove reči. Čak se i Hara nasmejala.)
"Ali, on je došao mene da izazove!"
"Sam si me uputio u tajne čarobnjaštva, Usule."
"Naravno, ali nije trebalo..."
"Rođena sam u pustinji, Usule. Znam kako se koristi kris-nož."
Potisnuo je bes i pokušao da razumno govori. "To je sve istina, Čani, ali..."
"Nisam više dete koje lovi škorpije u sieču pri svetlosti ručne svetiljke,
Usule. Ja se više ne igram."
Pol je zurio u nju, obuzet čudnim besom koji je izazivao njen neočekivan stav.
"Nije te bio dostojan, Usule", reče Čani. "Nikada te ne bih uznemirila dok
meditiraš zbog nekog kao što je on." Približila mu se, posmatrajući ga i
spustivši glas tako da ju je samo on mogao čuti. "A kada se pročuje, voljeni, da
se jedan izazivač namerio na mene i sramno pao od ruke Muad'Dibove žene,
smanjiće se njihov broj."
Da, reče Pol u sebi, to se sigurno dogodilo. To je bila prava prošlost. Uistinu,
broj izazivača koji su želeli da iskušaju Muad'Dibovu oštricu dramatično je
opao.
Negde, u svetu koji nije pripadao snu, došlo je do prisenka kretnje, začuo se
huk noćne ptice.
Sanjam, umiri Pol samoga sebe. To je od začinskog jela.
Još ga je prožimalo osećanje napuštenosti. Pitao se da li je moguće da je njegov
ruh-duh skliznuo na neki način u svet gde se, prema uverenju Slobodnjaka,
nalazilo njegovo pravo prebivalište - u alam al-mital, svet sličnosti,
metafizičko carstvo u kome ne postoje fizička ograničenja. I on oseti strah pri
pomisli na jedno takvo mesto, jer uklanjanje svih ograničenja podrazumeva i
nestanak svih referencijalnih tačaka. U predelu mita nije bio u stanju da se
orijentiše i kaže: 'Ja sam ja jer sam ovde.'
Majka mu je jednom rekla: "Ljudi se dele, bar neki od njih, prema onome što
misle o tebi."
Mora da se budim iz sna, reče Pol u sebi. Jer ovo se dogodilo - ove reči koje mi
je izgovorila majka, gospa Džesika, koja je sada bila Časna Majka Slobodnjaka,
te reči su prošle kroz stvarnost.
Pol je znao da se Džesika plašila religijskog odnosa između njega i Slobodnjaka.
Nije joj se dopadalo da se ljudi sieča i grabena obraćaju Muad'Dibu kao Njemu.
Započela je da se propituje među plemenima, rasposlala je svoje sajadina-uhode,
prikupljala je njihove odgovore i razmišljala o njima.
Navela mu je jednu benegeseritsku poslovicu: "Kada religija i politika putuju
istim kolima, jahači misle da im se ništa ne može isprečiti na putu. Njihovo
kretanje prerasta u mahnito jurenje - sve brže, brže i brže. Odbacuju svaku
pomisao na prepreke i zaboravljaju da čovek u slepom trku ne ugleda sunovrat dok
ne postane kasno."
Pol se priseti da je sedeo tamo, u odajama svoje majke, u unutrašnjoj sobi čiji
su zidovi bili zastrti tamnim draperijama izatkanim crtežima iz slobodnjačke
mitologije. Sedeo je slušajući je, opažajući način na koji je uvek gledala - čak
i kada su joj očni kapci bili spušteni. Na njenom ovalnom licu primećivale su se
nove bore oko očiju, ali kosa joj je i dalje bila poput uglačane bronze. Njene
krupne, zelene oči bile su, međutim, skrivene ispod plave skramice izazvane
uzimanjem začina.
"Religija Slobodnjaka je jednostavna i praktična."
"Ništa u vezi sa religijom nije jednostavno", upozori ga ona.
Pomislivši na zamagljenu budućnost koja se još nadnosila nad njim, Pol oseti
kako ga obuzima bes. Jedino je uspeo da kaže: "Religija objedinjuje naše snage.
Ona je naše tajanstvo."
"Namerno si stvorio ovakvu atmosferu bravure", optuži ga ona. "Nikako ne
prestaješ da indoktriniraš."
"Tome si me sama naučila", odvrati on.
Ali, tog dana samo je izazivala svađu i prepirku. Odigralo se to na dan kada je
priređena ceremonija obrezivanja malog Letoa. Pol je razumeo neke od razloga
njene uznemirenosti. Nikada nije odobrila njegovu vezu - 'brak mladosti' - sa
Čani. Ali Čani je rodila atreidskog sina, a Džesika nije mogla da odbaci dete
zajedno sa majkom.
Džesika se najzad promeškolji pod njegovim upornim pogledom, a zatim reče:
"Smatraš me neprirodnom majkom."
"Uopšte ne."
"Vidim kako me posmatraš dok sam sa tvojom sestrom. Ti ne shvataš sve u vezi sa
njom."
"Znam zašto je Alija drugačija", reče on. "Još nije bila rođena, predstavljala
je deo tebe, kada si izmenila Vodu Života. Ona..."
"Ništa ti ne znaš o tome!"
Osetivši se najednom nesposoban da izrazi znanje koje je stekao van svog
vremena, Pol samo reče: "Ne mislim da si neprirodna majka."
Ona primeti njegovo nespokojstvo, pa dodade: "Moram nešto da ti kažem, sine."
"Da?"
"Volim tvoju Čani. Prihvatam je."
Ovo je bilo stvarno, reče Pol u sebi. Ovo nije bila nesavršena vizija koju će
promeniti izvijanje izvan samog rođenja vremena.
Ova ospokojavajuća činjenica pružila mu je novi oslonac na njegovom svetu.
Delići čvrste stvarnosti počeše da prodiru kroz stanje sna u njegovu svest.
Odjednom shvati da se nalazi u hieregu, pustinjskom logoru. Čani je podigla
pustinjski šator na brašnastom pesku zbog njegove mekoće. To je jedino moglo
značiti da je Čani negde u blizini - Čani, njegova duša, Čani njegova Sihaja,
slatka kao proleće u pustinji, Čani iz palminih zavetrina dalekog juga.
Onda se priseti kako mu je pevala pesmu peska pred spavanje.
O moja dušo,
Ti ne želiš raj ove noći,
A ja se kunem Šai-huludom
Otići ćeš tamo.
Pokoran mojoj ljubavi.

Pevala je i pesmu koju ljubavnici zajedno pevaju dok koračaju peskom - čiji je
ritam nalikovao hodanju po dinama:
Pričaj mi o tvojim očima
I reći ću ti kakvo je tvoje srce.
Pričaj mi o tvojim stopalama
I reći ću ti kakve imaš ruke.
Pričaj mi kako spavaš
I reći ću ti kako ćeš se probuditi
Pričaj mi o tvojim željama
I reći ću ti šta ti je potrebno.

Začuo je kako neko prebira po balisetu u drugom šatoru, i to ga podseti na Gurni

Haleka. Poznati instrument podstakao mu je pamćenje i on je pomislio na Gurnija,
čije je lice video među krijumčarima, premda ovaj njega nije video, nije mogao
da ga vidi ili da sazna za njega pošto je to moglo da navede Harkonene na trag
sina Vojvode koga su ubili.
Ali stil noćnog svirača i njegovo karakteristično prebiranje prstima preko
struna baliseta, vratiše stvarnost muzičara u Polovo sećanje. Bio je to Šat
Skakač, kapetan Fedajkina, vođa komandosa smrti koji je čuvao Muad'Diba.
Mi smo u pustinji, priseti se Pol. Nalazimo se u središnjem ergu izvan domašaja
harkonenskih patrola. Ovde sam došao da hodam po pesku, da namamim tvorca i
uspnem se na njega zahvaljujući vlastitoj veštini koja mi omogućuje da u
potpunosti budem Slobodnjak.
On napipa maula pištolj i kris-nož zadenute za opasač. Osećao je kako ga
okružuje tišina.
Bila je to ona naročita tišina pre svitanja kada su noćne ptice već otišle, a
dnevna stvorenja još nisu objavila svom neprijatelju suncu da su budna.
"Moraš jahati pesak po dnevnoj svetlosti tako da te vidi Šai-hulud i uveri se da
se ne bojiš", rekao mu je Stilgar. "Obrnućemo zbog toga uobičajeni redosled i
spavaćemo noćas."
Pol se tiho pridiže, osećajući da mu se razlabavilo pustinjsko odelo oko tela;
svuda oko njega počivala je senka pustinjskog šatora. Pomerio se sasvim polako,
ali ga je Čani ipak čula.
Obratila mu se iz polutame šatora poput još jedne senke. "Još se nije sasvim
razdanilo, voljeni."
"Sihaja", reče on, izgovarajući to sa smeškom na usnama.
"Nazvao si me svojim pustinjskim prolećem", reče ona, "ali danas sam ja tvoj
gonič. Ja sam sajadina koja nadgleda pravilno izvođenje rituala."
On poče da pričvršćuje pustinjsko odelo. "Jednom si mi kazala reči Kitab al-
Ibara", reče on. "Rekla si mi: 'Žena je tvoje polje: pođi, dakle, na svoje polje
i obrađuj ga.'"
"Ja sam majka tvog prvenca", složi se ona.
Video ju je u sivilu jutra kako ga oponaša u pokretima, pričvršćujući svoje
pustinjsko odelo za otvorenu pustinju. "Trebalo bi da se odmoriš što je više
moguće", reče ona.
Razabrao je u tim rečima svu ljubav koju je osećala prema njemu i blago je
izgrdi: "Sajadina koja posmatra ne opominje niti upozorava kandidata."
Ona mu se lagano primače i položi mu dlan na obraz. "Danas sam i posmatrač i
tvoja žena."
"Trebalo je da ovu dužnost prepustiš nekom drugom", reče on.
"Iščekivanje je najgore", reče ona. "Više volim da sam uz tebe."
On je poljubi u dlan pre nego što je pričvrstio masku pustinjskog odela, zatim
se okrete i otvori šator. Vazduh koji je ušao unutra bio je prohladan i ne
sasvim suv, što je značilo da je još sadržavao malo jutarnje rose. Sa njim je
ušao i miris prezačinske mase koju su otkrili na severoistoku, što im je stavilo
do znanja da se tvorac nalazi negde u blizini.
Pol ispuza kroz uzak otvor, uspravi se na pesku i protegnu još usnule mišiće.
Slabi zelenobiserni sjaj obrubljivao je obzorje na istoku. Šatori njegove čete
obrazovali su male lažne dine koje su ga okružavale. Primetio je kretanje na
levoj strani - stražu - shvativši da su ga videli.
Oni su se već upoznali sa opasnošću sa kojom će se on danas suočiti. Svaki
Slobodnjak se s njom suočio. Dopustili su mu ovih nekoliko poslednjih trenutaka
osame da se valjano pripremi.
To se mora danas obaviti, reče u sebi.
Pomislio je na moć kojom je raspolagao pred pogromom - na starce koji su poslali
k njemu sinove da ih nauči čarobnjačkoj borilačkoj veštini, na starce koji su ga
sada slušali u veću i koji su sledili njegove planove, na ljude koji su se
vratili da mu iskažu najveći slobodnjački kompliment: "Plan ti je uspeo,
Muad'Dibe."
Pa ipak, najniži i najmanji slobodnjački ratnik u stanju je da učini ono što on
još nikada nije naučio. A Pol je bio svestan da njegov status vođe trpi od ove
sveobuhvatne upućenosti u tu razliku među njima.
On nije nikada jahao na tvorcu.
Oh, penjao se on na njega sa ostalim na putovanjima za vreme obuke i napada, ali
nikada on nije uzjahao prvi. Dok to ne učini, stalno će biti u senci drugih.
Nijedan pravi Slobodnjak ne može to da dopusti. Dok to ne bude učinio sam, čak i
velika prostranstva na jugu - oblast udaljena dobrih dvadeset udarača od ovog
erga - odbijala su da priznaju njegovu vlast osim ako ne naredi da mu se spremi
nosiljka i preveze se u njoj kao Časna Majka ili neko ko je bolestan ili ranjen.
Vratilo mu se sećanje na noćašnje rvanje sa unutrašnjom svešću. Prikazala mu se
čudna paralelnost koja je ovde postojala - ako ovlada crvom, vladavina će mu
ojačati; ako ovlada unutrašnjim okom, uspostaviće komandu nad samim sobom. Ali s
one strane obe ove stvari nalazila se zamagljena oblast, Veliki Nemir u kome kao
da je proključala svekolika vaseljena.
Proganjale su ga razlike u načinu njegovog poimanja vaseljene - preciznost se
sučeljavala sa nepreciznošću. Video je to in situ. Pa ipak, kada se to rodilo,
kada je potpalo pod pritiske stvarnosti, sada je steklo vlastiti život i raslo
je sa svojim tananim razlikama. Vraška svrhovitost je ostala. Svest rase je
ostala. A sve je to natkriljavao džihad, krvav i divlji.
Prekrštenih ruku Čani mu se pridružila pred šatorom, gledajući ga uglovima očiju
kako je to uvek radila kada je htela da sazna kakvo mu je raspoloženje.
"Pričaj mi ponovo o vodama tvog rodnog sveta, Usule", reče ona.
Shvatio je da ona pokušava da mu odvrati pažnju i rastereti um od napetosti pre
pogubnog ogleda. Postojalo je sve svetlije i on primeti da neki od njegovih
Fedajkina već pakuju šatore.
"Više bih voleo da ti meni pričaš o sieču i našem sinu", reče on. "Da li se Leto
još penje na glavu mojoj majci?"
"Penje se on i Aliji", reče ona. "Veoma brzo raste. Biće to krupan čovek."
"Kako je na jugu?" zapita on.
"Sam ćeš to već videti", odgovori ona.
"Ali, želeo bih da to prvo vidim kroz tvoje oči."
"Tamo je veoma samotno", reče ona.
On dotače nezoni maramu na njenom čelu, tamo gde je provirivala ispod kape
pustinjskog odela. "Zašto ne želiš da pričaš o sieču?"
"Pričala sam ti o tome. Sieč je usamljeno mesto kad u njemu nema naših muževa.
Tamo se radi. Radimo u fabrikama i pravimo grnčariju. Treba proizvesti oružje,
postaviti motke za predviđanje vremena, sakupiti začin za mito. Dine treba
zasejati da bi se optočile rastinjem koje bi ih fiksiralo. Treba proizvesti
tkanine i zastirke, napajati ćelije goriva. Decu treba podučavati tako da se
nikada ne izgubi snaga plemena."
"Onda znači da nema ničeg prijatnog u sieču?" zapita on.
"Deca pričinjavaju zadovoljstvo. Izvodimo obrede. Imamo dovoljno hrane. Katkad
poneka od nas dobije dozvolu da dođe na sever da bi spavala sa svojim mužem.
Život mora teći dalje."
"Moja sestra Alija... da li su je ljudi već prihvatili?" zapita on.
Čani se okrenu prema njemu pri sve jačoj svetlosti svitanja. Oči joj se upiljiše
u njega. "O tome ćemo razgovarati drugi put, voljeni."
"Hajde da porazgovaramo sada."
"Treba da sačuvaš snagu za ogled", reče ona.
Začuvši razdraženost u njenom glasu, on shvati da je dirnuo u osetljivu tačku.
"Nepoznato donosi vlastite brige", reče on.
Ona klimnu glavom i reče: "Ipak dolazi do... nesporazuma koje izaziva Alijina
čudnovatost. Žene se plaše, jer dete jedva veće od bebe govori o... stvarima
koje bi jedino odrasli trebalo da znaju. One ne razumeju... promenu koja se
dogodila u utrobi i učinila Aliju... drugačijom."
"Ima li neprilika?" zapita on, pomislivši pri tom: Imao sam vizije nevolja koje
će se nadviti nad Alijom.
Čani pogleda prema sve svetlijem obzorju iza koga samo što se nije pomolilo
sunce. "Neke od žena su se udružile i obratile Časnoj Majci. Zahtevale su od nje
da istera demona iz svoje kćeri. Podsetile su je na pravilo: 'Nećemo trpeti da
među nama živi veštica.'"
"I šta im je majka odgovorila?"
"Pozvala se na zakon i otpremila je žene posramljene. Rekla je: 'Ako Alija
stvori nevolje, onda je to greška vlasti koja ih nije predvidela i sprečila.'
Pokušala je da im objasni kakav je preobražaj Alija doživela dok je još bila u
njenoj utrobi. Ali, žene su bile ljute zato što su bile zbunjene. Udaljile su se
mrmljajući."
Biće još nevolja zbog Alije, pomisli on.
Kristalni naleti peska koje je nosio vetar dodirnuše mu izložene delove lica,
donoseći sa sobom miris prezačinske mase. "El Sajal, kiša peska koju donosi
jutro", reče on.
Zagledao se preko sivila pustinjskog predela, predela koji se nalazio s one
strane sažaljenja - pesak koji je predstavljao oblik apsorbovan u samom sebi.
Suva munja je zaparala tamni ugao na jugu, što je bio znak da je oluja tamo
stvorila statički naboj. Grmljavina je još dugo posle toga odjekivala.
"To je glas koji prolepšava zemlju", reče Čani.
Sve više njegovih ljudi izlazilo je iz šatora. Straža se vraćala sa položaja.
Sve oko njega glatko se odvijalo na davno utvrđen način tako da nisu bila
potrebna nikakva naređenja.
"Izdaj što je moguće manje naređenja", rekao mu je otac... jednom... veoma
davno. "Kada jednom izdaš neko naređenje, moraćeš ga uvek ponavljati."
Slobodnjaci su instinktivno osećali ovo pravilo.
Četni majstor vode započe jutarnju pesmu, dodajući joj sada poziv na obred kojim
se započinjalo peščano jahanje.
"Svet je kostur", pevao je čovek, a njegov jecav glas se prenosio preko dina.
"Ko može odagnati Anđela Smrti? Ono što je Šai-hulud dosudio mora se zbiti."
Pol je slušao, prepoznavši reči kojima je takođe počinjala pesma smrti njegovih
Fedajkina, reči koje su izgovarali komandosi smrti kada su jurišali u borbu.
Da li će danas, ovde, nići kamena humka da obeleži odlazak još jedne duše? upita
se Pol. Da li će se Slobodnjaci ovde zaustavljati u budućnosti da bi svako dodao
još po jedan kamen i prisetio se Muad'Diba koji je umro na ovom mestu?
Znao je da je ovo jedna od alternativa koje se mogu danas dogoditi, jedna od
činjenica duž linija budućnosti koje se zračno šire sa ovog mesta u prostor.
Mučila ga je nepotpuna vizija. Što se više odupiraonastanku džihada, postojala
je sve veća pometnja koja mu se utkivala u predviđanje. Cela njegova budućnost
postajala je nalik na reku koja hrli prema bezdanu - divlje žarište izvan koga
je sve bilo magla i oblaci.
"Približava se Stilgar", reče Čani. "Moram sada da se udaljim od tebe, voljeni.
Moram da se ponašam kao Sajadina i da nadgledam obred kako bi on što
verodostojnije bio opisan u Hronikama." Ona pogleda prema njemu i za trenutak
nestade njene uzdržljivosti, ali već u sledećem trenu povrati kontrolu nad
sobom. "Kada se sve ovo završi, sama ću ti pripremiti doručak", reče ona, a
zatim se okrenu i udalji.
Stilgar se približi koračajući preko brašnjavog peska i podižući male oblake
prašine. Tamna udubljenja njegovih očiju neumoljivo su posmatrala Pola svojim
nepripitomljenim pogledom. Njegova crna brada iznad maske pustinjskog odela i
istaknute jagodice obraza izgledali su u svojoj nepomičnosti kao vatrom
isklesana obličja u živoj steni.
Nosio je Polovu zastavu pričvršćenu na jarbol - zeleno-crni steg sa vodnom cevi
u jarbolu - koja je već postala legendarna. Poluponosito, Pol pomisli: Ni
najjednostavniju stvar ne mogu da učinim, a da ona ne preraste u legendu.
Zapisaće kako sam se oprostio od Čani, kako sam pozdravio Stilgara - svaki
pokret koji ću danas učiniti. Živeo ili umro, to će preći u legendu. Ne smem
umreti. Ako se to dogodi, ostaće samo legenda i ništa što bi moglo da spreči
džihad.
Stilgar zari jarbol u pesak pokraj Pola i spusti ruke. Njegove potpuno plave oči
netremice su posmatrale Pola, koji pomisli kako već i njegove oči poprimaju istu
boju usled uzimanja začina.
"Uskratili su nam hadžiluk", reče Stilgra obredno svečanim glasom.
Pol odgovori onako kako ga je Čani naučila: "Ko može da uskrati pravo
Slobodnjaku da korača ili jaše tamo gde on želi."
"Ja sam Naib", reče Stilgar, "onaj kojega nikad neće uhvatiti živog. Ja sam noga
tronošca smrti koji će uništiti neprijatelje."
Tišina se nadvi nad njima.
Pol baci pogled na ostale Slobodnjake raštrkane po pesku iza Stilgara, koji su
nepomično stajali zaneseni u molitvu. I on pomisli kako su oni narod čiji se
život sastojao od ubijanja, ceo jedan narod koji sve svoje dane provede u besu i
žalosti, nikada ni ne pomišljajući da postoje i druge stvari izvan sna Liet-
Kinesa koji je on ulio u njih pre nego što je umro.
"Gde je Gospod koji nas je proveo kroz zemlju pustinja i jama?" zapita Stilgar.
"On je uvek sa nama", odvratiše Slobodnjaci.
Stilgar podiže ramena, priđe Polu i spusti glas. "Zapamti šta sam ti rekao.
Izvrši to jednostavno i neposredno, bez ikakvog preterivanja. Mi Slobodnjaci
počinjemo da jašemo tvorca već sa dvanaest godina. Ti si već prešao osamnaestu i
nisi rođen da vodiš ovakav život. Nikoga ne moraš da oduševiš svojom hrabrošću.
Mi znamo da si ti hrabar. Tvoje je jedino da pozoveš tvorca i da ga uzjašeš."
"Zapamtiću", reče Pol.
"Gledaj da tako uradiš. Ne želim da me osramotiš kao učitelja."
Stilgar izvuče ispod svoje odore plastični štap dugačak oko jedan metar. Na
jednom kraju bio je zašiljen, a na drugom je imao prorez za čegrtaljku na
opruzi. "Sam sam pripremio ovaj udarač. Dobar je. Uzmi ga."
Pol oseti toplu glatkoću plastike kada uze palicu u ruke.
"Kod Šišaklije su tvoje kuke", reče Stilgar. "Predaće ti ih kada stupiš na onu
dinu." On pokaza na desnu stranu. "Pozovi velikog tvorca, Usule. Pokaži nam kako
se to radi."
Pol primeti da je Stilgarov glas istovremeno bio i svečan i pun zabrinutosti za
prijatelja.
U tom trenutku sunce kao da se otrglo od linije obzorja. Nebo se oblilo
srebrnastoplavom bojom, što je upozoravalo da će ovo biti izrazito topao i suv
dan čak i za Arakis.
"Počinje vreli dan", reče Stilgar. Glas mu je postao potpuno obredan. "Idi,
Usule, pojaši tvorca i putuj preko peska kao vođa ljudi."
Pol pozdravi zastavu primetivši kako zeleno-crni steg sada mlitavo visi kada je
zamro jutarnji vetar. Okrenu se prema dini na koju je Stilgar pokazao. Bio je to
tamnožuti obronak sa krestom u obliku slova S. Veći deo čete već se uputio u
suprotnom pravcu, penjući se na dinu nasuprot ovoj, koja im je zaklanjala kamp.
Samo jedna prilika u odori ostade na Polovom putu: Šišakli, komandir odeljenja
Fedajkina kome su se videli samo ispupčeni kapci očiju između kape pustinjskog
odela i maske.
Kada mu se Pol približio, Šišakli mu dade dva tanka pruta nalik na bič. Prutovi
su bili oko metar i po dugački sa svetlucavim kukama od plastičnog čelika na
jednom kraju, a na drugom kraju hrapavi da bi se mogli čvrsto uhvatiti.
Pol ih uze levom rukom kako je to zahtevao obred.
"To su moje kuke", reče Šišakli promuklo. "Još me nikada nisu izneverile."
Pol klimnu glavom, ne narušavajući potrebnu tišinu, prođe pored čoveka i uputi
se ka vrhu zakošene dine. Kada se ispeo na krestu, on baci pogled unazad i
ugleda četu raštrkanu poput roja insekata; odore su im se vijorile. Sada je
stajao sam, na peščanom uzdignuću, a pred njim se pružalo samo obzorje, ravno i
nepomično. Stilgar je izabrao dobru dinu, višu od ostalih, što je predstavljalo
prednost pri osmatranju.
Pol se zaustavi i pobode udarač duboko u stranu dine okrenutu prema vetru gde je
pesak bio zgusnut, što je omogućavalo najbolje odašiljanje bubnjanja. Sačekao je
nekoliko trenutaka ponavljajući lekciju u sebi, preslišavajući se o
neminovnostima života i smrti sa kojima se suočio.
Kada bude oslobodio rezu, palica će početi da šalje pozive. Daleko preko peska
čuće ih džinovski crv - tvorac i krenuće prema mestu odakle dopire zvuk. Pol je
znao da se pomoću kuka, čije su drške ličile na bičeve, može uspeti na tvorčeva
visoka, zaobljena leđa. Sve dok kuka bude držala otvorenu prednju ivicu
prstenastog segmenta crva, omogućujući tako da u osetljivu unutrašnjost prodire
pesak, stvorenje neće zaroniti u nedra pustinje. Ono će se, štaviše, propinjati
kako bi mu otvoreni segment stajao što više iznad površine pustinje.
Ja sam peščani jahač, reče Pol u sebi.
On baci pogled na kuke koje je držao u levoj ruci, pomislivši pri tom kako samo
treba da ih zakači za oblinu tvorčevog ogromnog boka i tako natera stvorenje da
se propinje i okreće i da ga nosi tamo gde on to želi. Video je kako se to radi.
Pomogli su mu da se popne na crva i kraće vreme jaše tokom obuke. Uhvaćen crv
može se jahati dok iscpljen ne posustane i ostane nepokretan na površini
pustinje. Tada se mora dozvati novi tvorac.
Pol je znao da će, kada jednom prođe ovaj ogled, postati vičan da preduzme
putovanje od dvadeset udarača ka jugu, da se tamo odmori i okrepi među novim
palmarima i siečima gde su se sakrile žene i porodice od pogroma.
On rukom zakloni oči i pogleda prema jugu, prisetivši se da tvorac prizvan iz
erga predstavlja nepoznanicu, baš kao što je i za onoga koji ga doziva ovaj
ogled u podjednakoj meri nepoznat.
"Moraš pažljivo proceniti razdaljinu kada ti se tvorac bude približavao",
objasnio mu je Stilgar. "Moraš stajati dovoljno blizu, ali ne suviše da te ne bi
progutao."
Najednom se odlučivši, Pol oslobodi rezu udarača. Čegrtaljka poče da se obrće, a
pozivi ravnomerno bubnjaju preko peska: "Lamp... lamp... lamp..."
On se uspravi osmotrivši obzorje i prisetivši se Stilgarovih reči: "Pažljivo
proceni putanju kojom ti se približava. Ne zaboravi da se crv retko neprimećen
približi udaraču. Isto tako načulji uši. Često ga pre možeš čuti nego videti."
Padoše mu na um i Čanina upozorenja koja mu je šaputala noću kada bi je
nadvladao strah za njega i ispunio joj um: "Kada zauzmeš položaj pokraj tvorčeve
putanje, moraš ostati potpuno miran. Moraš izgledati kao deo peska. Sakrij se
ispod ogrtača i u svemu se trudi da nalikuješ maloj dini."
Polako je osmatrao obzorje, osluškivao i tragao za znacima na koje su mu
skrenuli pažnju.
Pojavio se sa jugoistoka: udaljeno šištanje i šaputanje peska. Ubrzo ugleda
udaljeni trag stvorenja naspram zarudele zore i shvati da nikada ranije nije
video tako velikog tvorca, pa čak ni čuo da takvi postoje. Bio je duži od pola
milje, a uzdignuti peščani talas koji je gurao glavom ličio je na planinu koja
se približava.
Ništa slično nisam video ni u viziji ni u životu, pomisli Pol. On pohita preko
putanje kojom je crv dolazio da bi zauzeo položaj pokraj nje, potpuno zahvaćen
žurbom koju je iziskivao ovaj trenutak.
4.
'Nadzirite kovanje novca i sudove - pustite svetinu da se odmori.' To vam
savetuje Car Padišah. I on vam kaže: 'Ako želite zaradu, morate da vladate.' Ima
istine u ovim rečima, ali ja se pitam: 'Ko je svetina, a ko su oni kojima se
vlada?'
Muad'Dibova tajna poruka Landsradu iz 'Arakiskog buđenja' princeze Irulan
Nepozvana misao zaokupi Džesikin um: Pol će svakog trenutka započeti ogled za
peščanog jahača. Pokušavaju da to sakriju od mene, ali suviše je očigledno.
I Čani je otišla nekim tajanstvenim poslom.
Džesika je sedela u svojoj odaji za odmor, koristeći trenutak mira između noćnih
časova. Bila je to prijatna odaja, mada ne onoliko velika kao ona u kojoj se
odmarala u Sieč Tabru pre njihovog bekstva ispred pogroma. Pa ipak, i ovde je
pod bio zastrt debelim prostirkama - i ovde je imala mekane jastuke i nizak
čajni sto nadohvat ruke, raznobojne tapiserije po zidovima i nežnožute sjajne
kugle iznad glave. Sobu je prožimao upadljiv i opor miris slobodnjačkog sieča sa
kojim se srodila i koji joj je pružao izvesno osećanje sigurnosti.
Znala je, međutim, da nikada neće prevazići osećanje da se nalazi u tuđini.
Prostirke i zastori bili su tu samo da bi malo ublažili prisutnu surovost.
Slabašni zvuk zveckanja, dobovanja i pljeskanja dopre do odaje za odmor. Džesika
je znala da je počela svetkovina rođenja. Verovatno je majka bila Subajia.
Približio joj se čas porođaja. Džesika je takođe znala da će ugledati bebu,
plavookog anđela koga će doneti Časnoj Majci da ga blagoslovi. Znala je i to da
će proslavi prisustvovati njena kći Alija koja će je o svemu obavestiti.
Još nije bilo vreme noćne molitve za odlazak. Oni ne bi započeli proslavu
rođenja u vreme ceremonije oplakivanja robova odvedenih sa Portirina, Bele
Tegeuse, Rosaka i Harmontepa.
Džesika uzdahnu. Znala je da svesno izbegava da misli na sina i opasnosti sa
kojima se suočio - rupe sa otrovnim bodljama, prepadi Harkonena (mada se njihov
broj smanjio otkada su Slobodnjaci počeli da ubiraju svoj danak u letelicama i
opremi pomoću novih oružja koja im je Pol dao) i prirodne opasnosti pustinje -
tvorci, žeđ i bezdani prašine.
Pomisli da pozove da joj donesu kafu, a sa tom mišlju javi joj se i uvek
prisutna svest o paradoksu slobodnjačkog načina života: živeli su veoma dobro u
ovim siečkim pećinama u poređenju sa grabenskim pionima; s druge strane, kada su
se nalazili u otvorenom hajru pustinje, bilo im je znatno gore nego robovima u
Harkonenovim kazamatima.
Kroz zastor pored nje pojavi se tamna ruka i spusti šolju na sto, a zatim se
povuče. Iz šolje se izvijao miris začinske kafe.
Ponuda sa proslave rođenja, pomisli Džesika.
Ona uze kafu i srknu je, osmehnuvši se u sebi. U kom drugom društvu naše
vaseljene, upita se ona, bi jedna osoba moga položaja mogla da prihvati
nepoznato piće i ispije ga bez straha? U stanju sam da preinačim svaki otrov pre
nego mi pričini zlo, naravno, ali oni koji mi daju piće ne znaju za to.
Ona iskapi šolju, osećajući kako je njen sadržaj - topao i sladak, podstiče i
uliva joj snagu.
Pitala se u kom bi drugom društvu imali toliko prirodnog obzira prema njenom
privatnom životu i udobnosti koje bivaju narušene samo toliko da se preda dar?
Dar su poslali poštovanje i ljubav - uz jedva naslućenu primesu straha.
Još jedan element ovog događaja dopre joj do svesti: samo što je pomislila na
kafu, i ona se pojavila. Znala je da u tome nema ni traga telepatiji. Bio je to
tau, jedinstvo siečke zajednice, naknada za tanani otrov začinske ishrane koja
im je svima bila zajednička. Mnoštvo ljudi ne može se nadati da će postići
prosvetljenje koje je njoj donelo začinsko zrno; oni nisu bili podučeni ni
pripremljeni da ga dožive. Umovi su im odbacivali ono što nisu mogli da razumeju
i dokuče. Pa ipak, ponekad osećaju i reaguju kao pojedinačni organizam.
Nikada ne razmišljaju o podudarnosti stvari.
Da li je Pol položio ogled na pesku? pitala se Džesika. On je sposoban, ali
nesrećan slučaj može da obori čak i najsposobnije.
Čekanje.
To je turobnost, pomisli ona. Moguće je tako dugo čekati. Posle toga čoveka
savlada turobnost čekanja.
U njihovim životima postojale su sve vrste čekanja.
Ovde smo duže od dve godine, pomisli ona, i najmanje će još dva puta toliko
proteći pre nego što ćemo se usuditi da razmišljamo o pokušaju otimanja Arakisa
iz ruku guvernera Harkonena, Mudir Nahija, Zveri Rabana.
"Časna majko?"
Glas koji se začuo s one strane zastora na njenim vratima pripadao je Hari,
drugoj ženi iz Polovog domaćinstva.
"Da, Hara."
Zastori se razmakoše i Hara uđe kroz njih. Nosila je siečke sandale i crveno-
žutu haljinu koja joj je otkrivala ruke gotovo do ramena. Crna kosa bila joj je
podeljena po sredini i začešljana prema potiljku poput krila nekog insekta; bila
je ravna i zalizana. Istaknute crte lica kao u grabljivice bile su zbog nečega
namrgođene. Iza Hare ušla je Alija, devojčica od oko dve godine.
Ugledavši kćer, Džesika, kao i mnogo puta do tada, pomisli na Alijinu sličnost
sa Polom kada je bio njenog uzrasta - isti svečani izraz širom otvorenih,
upitnih očiju, tamna kosa i čvrstina usana. Ali, postojale su i tanane razlike i
one su bile razlog uznemirenja kod većine odraslih. Dete - tek nešto veće od
bebe - ponašalo se pribrano i staloženo što je daleko nadmašalo njene godine.
Odrasli su bili zapanjeni kad bi videli kako se smeje prepredenoj igri reči
između muškarca i žene. Ili bi uhvatili sebe kako osluškuju njen poluvrskav
glas, još nejasan zbog neizgrađenog, mekog nepca i otkrivaju u njenim rečima
lukave primedbe koje su mogle da budu samo posledica iskustva što ga jedno
dvogodišnje dete nikada nije steklo.
Hara uroni u jastuk ogorčeno uzdahnuvši i namrgođeno pogleda dete.
"Alija", Džesika dade znak kćeri.
Dete priđe jastuku koji se nalazio pored majke, spusti se na njega i stegnu
majčinu ruku. Dodir tela ponovo je uspostavio onu međusobnu svesnost koju su
delile još pre nego što se Alija rodila. Nisu bile u pitanju iste misli - mada
je dolazilo i do toga ako bi se dodirnule dok bi Džesika menjala začinski otrov
za ceremoniju. Bilo je to nešto više, trenutna svesnost druge žive iskre, oštra
i pronicljiva stvar, nervni simpatiko koji je od njih, kada su u pitanju
osećanja, stvarao jedno biće.
Na uobičajen način, onako kako je priličilo članu domaćinstva njenog sina,
Džesika reče: "Subak ul kuhar, Hara. Da li si dobro noćas?"
Istom tradicionalnom formalnošću ona odgovori: "Subak un nar. Dobro sam."
Reči su bile gotovo bez tona. Ona ponovo uzdahnu.
Džesika oseti da se Alija zabavlja.
"Ganima moga brata se ljuti na mene", reče Alija napola vrskajući.
Džesika zapazi izraz koji je Alija upotrebila za Haru - ganima. U istančanosti
slobodnjačkog jezika ta reč je značila: nešto zadobijeno u bici, uz to da više
nema prvobitnu namenu; ukras, glava koplja koja se koristi kao teg za zastor.
Hara mrko pogleda dete. "Ne pokušavaj da me uvrediš, dete. Znam gde mi je
mesto."
"Šta si ovoga puta učinila, Alija?" upita Džesika.
"Ne samo da je danas odbila da se igra sa ostalom decom", odgovori Hara, "već se
uvukla tamo..."
"Sakrila sam se iza zastora i posmatrala rađanje Sabijinog sina", reče Alija.
"Dečak je. Plakao je i plakao. Kakva pluća! Kada se dovoljno isplakao..."
"Izišla si i dodirnula ga", reče Hara, "a on je prestao da plače. Svi znaju da
se slobodnjačka beba mora isplakati pri samom rođenju ako je u sieču, jer nikada
više neće moći da plače, sem ako nas ne izda na hajru."
"Dovoljno je plakao", reče Alija. "Samo sam želela da osetim njegovu iskru,
njegov život. To je sve. Kada je osetio moj dodir, više nije želeo da plače."
"To će samo izazvati još više priča među ljudima", reče Hara.
"Sabijin dečak je zdrav?" zapita Džesika. Primetila je da Haru nešto veoma muči
i pitala se šta je to.
"Zdrav je kako bi se samo moglo poželeti", odvrati Hara. "Oni znaju da ga Alija
nije povredila. Ne zameraju joj toliko što ga je dodirnula. On se odmah smirio i
bio je srećan. U pitanju je...", Hara slegnu ramenima.
"U pitanju je neobičnost moje kćeri, je li tako?" upita Džesika. "U pitanju je
način na koji govori o stvarima koje premašuju njeno doba i o stvarima za koje
ne može da zna nijedno dete njenih godina - o stvarima prošlosti."
"Kako je moguće da joj je poznat izgled deteta sa Bele Tegeuse?" zapita Hara.
"Ali, tako je!" reče Alija. "Sabijin sin je isti kao i Mitin sin rođen pre
odlaska."
"Alija", reče Džesika. "Upozorila sam te."
"Ali, majko, videla sam i istina je i..."
Džesika zatrese glavom primećujući znake uznemirenosti na Harinom licu. Kćer
koja je na rođenju znala sve što sam ja znala... i više: sve što su joj iz
hodnika prošlosti otkrile Časne Majke u meni.
"Nisu u pitanju samo stvari koje govori", reče Hara. "Tu su i vežbe: način na
koji sedi zagledana u stene, pomerajući samo jedan mišić pored nosa ili mišić na
poleđini prsta, ili..."
"To su vežbe Bene Geserita", reče Džesika. "Poznato ti je to, Hara. Želiš li
možda da porekneš nasleđe moje kćeri?"
"Časna Majko, vi znate da meni te stvari ne smetaju", reče Hara. "Reč je o
ljudima i o njihovom mrmljanju. Osećam opasnost u tome. Govore da je vaša kćer
demon, da druga deca neće da se igraju s njom, da je ona..."
"Ona ima tako malo sličnosti sa ostalom decom", reče Džesika. "Nije demon. U
pitanju je samo..."
"Naravno da nije!"
Džesiku je začudila oštrina Harinog tona i ona spusti pogled na Aliju. Dete je
izgledalo zadubljeno u misli, zračeći osećanjem... iščekivanja. Džesika ponovo
obrati pažnju na Haru.
"Poštujem to što si član domaćinstva moga sina", reče Džesika. Alija se očeša o
njenu ruku. "Možeš otvoreno sa mnom da razgovaraš o svemu što te muči."
"Neću još dugo biti član domaćinstva vašeg sina", reče Hara. "Čekala sam ovoliko
zbog svojih sinova, zbog naročite obuke koju oni dobijaju kao Usulova deca. Malo
šta mogu da im pružim, budući da je poznato da ne delim postelju sa vašim
sinom."
Alija se ponovo očeša o nju, dremljiva, topla.
"Bila si dobra družbenica mog sina", reče Džesika. A zatim dodade u sebi, jer je
takve misli nikada nisu napuštale: Družbenica... a ne supruga. A onda joj na
površinu svesti dođoše govorkanja u sieču o tome da je prijateljstvo njenog sina
sa Čani preraslo u nešto stalno, u brak.
Volim Čani, pomisli Džesika, ali se podseti da ljubav mora da odstupi u ime
viših carskih potreba. Carski brakovi se ne sklapaju iz ljubavi.
"Mislite li da ne znam šta planirate za sina?" upita Hara.
"Kako to misliš?" uzvrati pitanjem Džesika.
"Planirate da ujedinite plemena pod Njegovom vlašću", reče Hara.
"Je li to loše?"
"Vidim u tome opasnost za njega... a Alija je deo te opasnosti."
Alija se priljubi još više uz majku; oči su joj sada bile otvorene i netremice
je posmatrala Haru.
"Gledala sam vas dok ste zajedno", reče Hara, "način na koji se dodirujete. A
Alija kao da je deo moga tela, jer je sestra onoga koji mi je kao brat. Pazila
sam je i čuvala još od vremena kada je bila beba, od racije kada smo pobegli
ovamo. Prozrela sam mnoge stvari u vezi s njom."
Džesika klimnu glavom, osećajući kako u Aliji koja je sedela pored nje počinje
da raste nemir.
"Znate šta mislim", reče Hara. "Na način na koji je od početka znala šta
govorimo. Kada je postojala neka druga beba koja je tako mala poznavala
disciplinu vode? Kada su prve reči ma koje bebe upućene dadilji bile: 'Volim te
Hara'?"
Hara se zagleda u Aliju. "Šta mislite zašto me ne vređaju njene uvrede? Znam da
u njima nema zlobe."
Alija podiže pogled prema majci.
"Da, ja posedujem moć ubeđivanja, Časna Majko", reče Hara. "Mogla sam da budem
sajadina. Videla sam ono što sam videla."
"Hara...", Džesika slegnu ramenima. "Ne znam šta da kažem." I ona se začudi sama
sebi jer ovo je odista bilo tačno.
Alija se uspravi i podiže ramena. Džesika dokuči da se osećanje iščekivanja
okončalo, osećanje koje se sastojalo od odluke i tuge.
"Pogrešili smo", reče Alija. "Sada nam je Hara potrebna."
"Bila je to ceremonija semena", reče Hara, "kada ste promenili Vodu Života,
Časna Majko, i kada Alija još nije bila rođena."
Hara potrebna? upita se Džesika.
"Ko još može da razgovara sa ljudima i nagna ih da počnu da me razumeju?" upita
Alija.
"Šta želiš da ona učini?" zapita Džesika.
"Ona već zna šta treba da radi", reče Alija.
"Reći ću im istinu", reče Hara. Lice joj odjednom postade staro i tužno sa
maslinastom kožom naboranom od mrštenja: veštičje oštre crte lica. "Reći ću im
da se Alija samo pretvara da je dete i da nikada nije bila dete."
Alija zatrese glavom. Suze su joj tekle niz obraze i Džesika oseti talas tuge
koji je zračio iz njene kćeri kao da je to osećanje bilo njeno vlastito.
"Ja znam da sam nakaza", prošaputa Alija. Reč odraslih koja je potekla iz dečjih
usta zvučala je kao gorka potvrda rečenog.
"Ti nisi nakaza", obrecnu se Hara. "Ko se usudio da kaže da si nakaza?"
Džesiku ponovo začudi silina Harinog zaštitničkog glasa. Ona tada uvide da je
Alija ispravno procenila - Hara im je bila potrebna. - Pleme će razumeti Haru -
njene reči i osećanja - jer bilo je očigledno da ona voli Aliju kao da je njeno
rođeno dete.
"Ko je to rekao?" ponovi Hara.
"Niko."
Alija iskoristi ugao Džesikine aba odore da obriše suze sa lica. A zatim ispravi
skut odore koji je navlažila i izgužvala.
"Onda ni ti nemoj da to govoriš", naredi Hara.
"Dobro, Hara."
"A sada", reče Hara, "reci mi kako se to zbilo da bih mogla da ispričam
ostalima. Reci mi šta je to što ti se dogodilo."
Alija proguta knedlu i podiže pogled prema majci.
Džesika klimnu glavom.
"Jednog dana sam se probudila", reče Alija. "Bilo je to kao buđenje iz sna, sem
što nisam mogla da se setim odlaska na spavanje. Nalazila sam se na toplom,
tamnom mestu. I bila sam uplašena."
Slušajući poluvrskajući glas svoje kćeri, Džesika se priseti tog dana u velikoj
pećini.
"Kako sam bila uplašena", reče Alija, "pokušala sam da pobegnem, ali nisam imala
kuda. Tada sam ugledala iskru... ali to, u stvari, nije bilo viđenje. Iskra se
jednostavno nalazila tamo zajedno sa mnom i ja sam dokučila kako me njena
osećanja... umiruju, teše, govore mi na taj način da će sve biti u redu. Bila je
to moja majka."
Hara protrlja oči i umirujuće se osmehnu Aliji, pa ipak u očima ove slobodnjačke
žene bilo je nečeg divljeg kao da su i one pokušavale da čuju Alijine reči.
I Džesika pomisli: Šta mi uopšte znamo o tome kako ona misli... na osnovu svojih
jedinstvenih iskustava, obuke i porekla?
"Upravo kad sam se osetila sigurnom i bezbednom", reče Alija, "pokraj nas se
pojavila još jedna iskra... i sve se odjednom dogodilo. Ta druga iskra bila je
stara Časna Majka. Razmenjivala je... život sa mojom majkom... sve... a ja sam
bila tamo sa njima i videla sve... baš sve. A zatim se završilo i ja sam bila
oni i svi ostali i ja sam sama... jedino mi je bilo potrebno dosta vremena da
ponovo pronađem sebe. Bilo je tako mnogo drugih."
"Bilo je to okrutno", reče Džesika. "Nijedno biće ne bi smelo da postane svesno
na ovaj način. Pravo je čudo da si uspela da prihvatiš sve što ti se dogodilo."
"Ništa drugo nisam mogla!" reče Alija. "Nisam znala kako da to odbijem, da
sakrijem svoju svest... ili da je isključim... sve se jednostavno zbilo...
sve..."
"Nismo znali", promrmlja Hara. "Kada smo tvojoj majci dali Vodu Života da je
promeni, nismo znali za tvoje postojanje u njenoj utrobi."
"Ne budi tužna zbog toga, Hara", reče Alija. "Ne bi trebalo da žalim sebe.
Uostalom, to je razlog i za veselje: ja sam Časna Majka. Pleme ima dve Čas..."
Ona zastade nagnuvši glavu kao da osluškuje.
Hara se osloni petama o jastuk za sedenje, zagleda se u Aliju, a zatim
usredsredi pažnju na Džesikino lice.
"Nisi li posumnjala?" upita Džesika.
"Š-š-š-š", reče Alija.
Udaljeno ritmičko pojanje dopre do njih kroz zastore koji su ih delili od
siečkih hodnika. Postalo je jače, donoseći sobom razgovetne zvuke: "Ja! Ja!
Javm! Ja! Ja! Javm! Mu zein, Valah!"
Pevači prođoše kroz spoljašnji ulaz i njihovi se glasovi razlegoše kroz
unutrašnje odaje. Zvuk polako poče da zamire.
Kada je postao nerazgovetan, Džesika započe obred sa tugom u glasu: "Bio je
Ramadan i april na Beli Tegeusi."
"Moja porodica sedela je u dvorištu sa bazenom", reče Hara, "u vazduhu
ispunjenom vlagom i kapljicama sa vodoskoka. Nadohvat ruke nalazilo se drvo
portigala, okruglih i zrelih. Bila je tu i korpa sa miš-mišom, baklavom i
krčagom libana - sve same poslastice. U našim vrtovima i porodicama vladao je
mir... mir u celoj zemlji."
"Život je bio ispunjen srećom dok nisu stigli napadači", reče Alija.
"Krv se ledila od jauka prijatelja", reče Džesika, osetivši kako je preplavljuju
sećanja na sve one prošlosti koje je nosila u sebi.
"La, la, la, plakale su žene", reče Hara.
"Napadači su došli kroz muštamal, nasrnuvši na nas noževima, crvenim od krvi
naših ljudi", reče Džesika.
Oko njih tri zavlada tišina istovetna onoj iz ostalih odaja sieča, tišina u
kojoj su se sećale i na taj način zadržavale svežinu boli.
Tada Hara izgovori završne reči obreda, sa žestinom koju Džesika nikada ranije
nije čula da im se pridaje.
"Nikada nećemo oprostiti i nikada nećemo zaboraviti", reče Hara.
U tišini bremenitoj razmišljanjem, koja je usledila posle njenih reči, začuše
mrmljanje ljudi, šuškanje mnogobrojnih odora. Džesika oseti da neko stoji ispred
zastora u njenu odaju.
"Časna Majko?"
Džesika prepoznade ženski glas: Tartar, jedna od Stilgarovih žena.
"Nevolja, Časna Majko."
Džesika oseti kako joj se srce steže i kako je obuzima iznenadni strah za Pola.
"Pol...", zausti ona.
Tartar raširi zastore i stupi u odaju. Džesika primeti gomilu ljudi u spoljnoj
prostoriji pre nego što su zastori pali, a onda podiže pogled prema Tartari -
niskoj, crnomanjastoj ženi u crnoj odori, sa potpuno plavim očima uperenim u
Džesiku, sa tankim nozdrvama oko kojih su se primećivali ožiljci od utičnica.
"Šta je bilo?" zapita Džesika.
"Stigla je reč sa peska", reče Tartar. "Usul će na ogledu sresti tvorca... to je
danas. Mladići kažu da će sigurno uspeti, do večeri će postati peščani jahač.
Mladići se okupljaju za raciju. Pojuriće na sever i tamo se sresti sa Usulom.
Kažu da će tada dići uzbunu. Kažu da će ga naterati da izazove Stilgara i
preuzme komandu nad plemenima."
Sakupljanje vode, zasađivanje dina, sporo ali sigurno menjanje njihovog sveta -
to više nije dovoljno, pomisli Džesika. Sitni napadi, sigurni napadi - ono čemu
smo ih Pol i ja učili više nisu dovoljni. Oni osećaju svoju snagu. Oni žele da
se bore.
Tartar se premestio s noge na nogu i pročistio grlo.
Poznata nam je potreba čekanja iz opreza, pomisli Džesika, ali u tome je i srž
naše osujećenosti. Takođe nam je poznata šteta koju nam može doneti predugo
čekanje. Izgubićemo osećaj cilja ako se čekanje produži.
"Mladići kažu da ako Usul ne izazove Stilgara, to će značiti da ga se boji",
reče Tartar.
Ona obori pogled.
"Stvari, znači, tako stoje", promrmlja Džesika. A onda pomisli: Predvidela sam
to. Kao i Stilgar.
Tartar ponovo pročisti grlo. "Čak i moj brat Šoab kaže to isto", reče ona.
"Usulu neće ostaviti mogućnost da bira."
Znači, dogodilo se, pomisli Džesika. Pol će morati sam da iziđe na kraj s tim.
Časna Majka ne sme da se meša u biranje novog vođe.
Alija oslobodi ruku iz majčine i reče: "Poći ću sa Tartar i slušaću šta govore
mladići. Možda postoji način."
Džesika susrete Tartarin pogled, ali se obrati Aliji: "Pođi i podnesi mi
izveštaj čim budeš mogla."
"Mi ne želimo da se to dogodi, Časna Majko", reče Tartar.
"Ne želimo", složi se Džesika. "Plemenu je potrebna sva njegova snaga." Ona
pogleda Haru. "Hoćeš li poći sa njima?"
Hara odgovori na neizgovoreni deo pitanja: "Tartar neće dozvoliti da se bilo šta
dogodi Aliji. Ona zna da ćemo uskoro obe biti žene istog muža, ona i ja, da ćemo
deliti istog čoveka. Tartar i ja smo razgovarale." Hara podiže pogled prema
Tartar, a zatim ga vrati na Džesiku. "Sporazumele smo se."
Tartar dade Aliji ruku i reče: "Moramo da požurimo. Mladići odlaze."
One pohitaše kroz zastore; detetova ruka se nalazila u maloj ruci žene, ali
izgledalo je da je dete ono koje vodi.
"Ako Pol Muad'Dib pogubi Stilgara, to neće biti od koristi za pleme", reče Hara.
"Ranije je do smene vlasti uvek dolazilo na takav način, ali vremena su se
promenila."
"Vremena su se i za tebe promenila", reče Džesika.
"Ne mislite valjda da sumnjam u ishod bitke", reče Hara. "Usul može samo da
pobedi."
"I vi smatrate da mi osećanja utiču na prosuđivanje", reče Hara. Ona zatrese
glavom, zveckajući vodenim prstenovima koje je nosila oko vrata. "Koliko
grešite. Možda takođe mislite da mi je žao što me Usul nije izabrao, da sam
ljubomorna na Čani?"
"Čovek sam bira, onako kako može", reče Džesika.
"Ja žalim Čani", reče Hara.
Džesika se ukruti: "Šta time hoćeš da kažeš?
"Poznato mi je šta mislite o Čani", reče Hara. "Smatrate da ona nije prava žena
za vašeg sina."
Džesika se zavali u jastuke i slegnu ramenima. "Možda."
"Nije isključeno da ste u pravu", reče Hara. "Ako jeste, možda ćete steći
iznenadnog saveznika - samu Čani. Ona njemu želi sve najbolje."
Džesika proguta knedlu iako joj se grlo iznenada steglo. "Čani mi je veoma
draga", reče ona. "Ona ne može da bude..."
"Ponjave su vam ovde veoma prljave", reče Hara, a onda se osvrnu oko sebe,
izbegavajući Džesikin pogled. "Premnogo ljudi prolazi ovuda. Zaista bi trebalo
češće da ih čistite."
5.
Ne može se izbeći uzajamno dejstvo politike i ortodoksne religije. Ova borba za
moć prožima obuku, obrazovanje i disciplinovanje ortodoksne zajednice. Zbog tog
pritiska vođe takve zajednice nužno moraju da se suoče s ovim krajnjim
unutrašnjim pitanjem: podleći potpunom oportunizmu, kao ceni održavanja svoje
vladavine ili rizikovati vlastito žrtvovanje u korist ortodoksne etike.
Iz 'Muad'Dib: religijski problemi' princeze Irulan
Stojeći na pesku, Pol je čekao da mu se džinovski tvorac približi. Ne smem da
čekam poput krijumčara - nestrpljivo i sa tremom, podseti se on. Moram da budem
deo pustinje.
Tvorac je sada bio udaljen samo nekoliko minuta, tako da je jutarnji vazduh već
bio ispunjen piskutavim zvucima trenja koje se stvara pri njegovom kretanju.
Veliki zubi, po rubovima ustia sličnih kakvoj okrugloj pećini, stajali su mu
rašireni poput kakvog ogromnog cveta. Snažan miris začina koji se širio iz njih
moćno je zapahnjivao vazduh.
Polu je pustinjsko odelo bilo vrlo komotno, a gotovo da uopšte nije primećivao
nosne utičnice i masku za disanje. Stilgarova uputstva, stečena tokom mukotrpnih
sati provedenih na pesku, počela su da urađaju plodom.
"Koliko daleko od tvorčevog radijusa moraš da stojiš na zrnastom pesku?" upitao
ga je Stilgar.
Pol je tačno odgovorio: "Pola metra na svaki metar tvorčevog prečnika."
"Zašto?"
"Da bih izbegao vrtloženje izazvano njegovim prolaskom, ali i da bih imao
vremena da se popnem na njega."
"Jahao si male tvorce, uzgajane za seme i Vodu Života", rekao je Stilgar. "Ali,
na ogledu ćeš imati divljeg tvorca, pustinjskog starca. Moraš imati odgovarajuće
poštovanje prema njemu."
Pisak približavanja crva sada je sasvim prigušio gromko dobovanje udarača. Pol
duboko udahnu vazduh, osetivši mineralnu gorčinu peska čak i kroz filtere.
Divlji tvorac, pustinjski starac, gotovo se nadneo nad njim. Njegov uzdignut
prednji deo podigao je peščani talas, koji će Polu stići do kolena.
Hodi, ti divno čudovište, pomisli on. Hodi! Čuješ me kako te zovem. Hodi! Hodi!
Talas mu odiže stopala. Površinska prašina ga zapljusnu. On zauze čvrsto
uporište; jedina dominanta njegovog sveta sada je bio prolaz tog, peskom
zamagljenog, oblog zida, tog segmentnog grebena, čiji su se odeoci između
pojedinih prstenova oštro ocrtavali.
Pol podiže kuke, nanišani i hitnu ih. Istog trenutka oseti kako su se one zarile
i povukle ga. Poleteo je uvis i dočekao se nogama o zid, ščepavši čvrsto
prionule kuke. Ovo je ključni trenutak ogleda: ako je valjano zario kuke u
prednju ivicu prstenastog segmenta, tamo gde je on počinjao, crv se neće
okrenuti i zgnječiti ga.
Crv uspori kretanje. Skliznuo je preko udarača i zamukao ga. A onda lagano poče
da se izvija i izdiže, podižući što je mogao više nadražujuće čaklje, kako bi ih
udaljio od peska, koji je predstavljao pretnju po mekan unutrašnji preklop
prestenastog segmenta.
Pol je sedeo na samom vrhu crva. Ispunio ga je osećaj likovanja, poput cara koji
nadgleda svoj svet. Jedva je obuzdao iznenadni nagon da propne crva, da ga
okrene, da pokaže kako ima svu vlast nad tim stvorenjem.
Najednom mu je postalo jasno zašto ga je Stilgar svojevremeno upozorio na drske
mladiće koji su se poigravali sa ovim čudovištima, izvodeći stojeve na rukama na
njihovim leđima, uklanjajući obe kuke, a zatim ih ponovo zabadajući, pre nego
što bi crv stigao da ih zbaci.
Ostavivši jednu kuku zarivenu, Pol izvadi drugu, a onda je zari niže, sa bočne
strane. Zatim je isto izveo sa drugom kukom, a onda ponovo sa prvom - i tako se
polako spuštao dole. Tvorac se izvio i okrenuo, uputivši se prema potezu
brašnastog peska, gde su ostali čekali.
Pol ih ugleda kako pripremaju kuke da bi se takođe popeli; sve dok nisu stigli
do vrha, izbegavali su da zariju čaklje u osetljive ivice prstenova. Konačno su
zajahali u tri reda iza njega, čvrsto se držeći za kuke.
Stilgar krenu napred kroz redove svojih ljudi, dođe do Pola, proveri kako su mu
kuke postavljene i baci pogled prema njegovom licu, na kome je stajao osmeh.
"Pošlo ti je za rukom, a?" upita on, povisivši glas da bi nadjačao pištanje
izazvano kretanjem crva. "To misliš, zar ne?" On se uspravi. "Ja ti, međutim,
tvrdim da si stvar izveo prilično traljavo. Među nama ima dvanaestogodišnjaka
koji bi to bolje uradili. Levo od mesta gde si čekao nalazio se peščani bubanj.
Nije ti bilo uzmaka da je crv kojim slučajem naglo skrenuo prema tebi."
Osmeha nestade s Polovog lica. "Video sam peščani bubanj."
"Zašto onda nisi dao znak nekom od nas da zauzme položaj iza tebe? To je
dozvoljeno na ogledu."
Pol proguta pljuvačku i okrenu se licem prema vetru izazvanom njihovom
jurnjavom.
"Misliš da nije lepo što ti ovo sada govorim", reče Stilgar. "To mi je dužnost.
Imam na umu tvoju vrednost za četu. Da si upao u peščani bubanj, tvorac bi se
odmah ustremio prema tebi."
Iako ga je obuzela srdžba, Pol je znao da Stilgar govori istinu. Bio mu je
potreban čitav minut i puni napor obuke koju je dobio od majke da se ponovo
primiri. "Izvini", reče konačno on. "Neće se više ponoviti."
"Kada se nađeš u kritičnom položaju, uvek postavi nekog iza sebe da preuzme
tvorca ako ti ne budeš mogao", reče Stilgar. "Upamti da mi sve radimo timski. Na
taj se način obezbeđujemo. Timski radimo, a?"
On potapša Pola po ramenu.
"Timski radimo", ponovi Pol.
"A sada", reče Stilgar hrapavim glasom, "pokaži mi da znaš kako se upravlja
tvorcem. Na kojoj smo strani?"
Pol spusti pogled prema ljuspastoj prstenastoj površini na kojoj su se nalazili
i opazi osobine i veličinu oklopnih ljuspi koje su se povećavale nadesno, a
smanjivale nalevo. Znao je da svaki crv ima osoben način kretanja, u smislu da
jednu stranu uzdiže češće nego drugu. Što postaje stariji, ova sklonost pretvara
se u stalnu naviku. Donje oklopne ljuspe postaju veće, teže i glađe, dok se one
odozgo mogu prepoznati kod velikih crva već po samoj veličini.
Pomerajući kuke, Pol poče da se kreće nalevo. Zatim dade znak dvojici ljudi s
boka da pređu na otvorene segmente sa strane i ne dopuste crvu da skrene sa
pravog smera. Kada je to obavio, on domahnu dvojici krmanoša da iziđu iz reda i
zauzmu mesta napred.
"Ah, haiiii-joh!" uzviknu Pol tradicionalni poklič. Krmanoš sa leve strane
otvori jedan prstenasti segment.
Istog trena tvorac stade da zaokreće, praveći veličanstveni krug, kako bi
zaštitio otvorene segmente. Načinio je pun zaokret i kada se uputio natrag prema
jugu, Pol uzviknu: "Gejrat!"
Krmanoš otkači kuku. Tvorac nastavi da se kreće pravo.
Stilgar reče: "Vrlo dobro, Pole Muad'Dibe. Uz puno vežbanja moći ćeš da postaneš
peščani jahač."
Pol se namršti, pomislivši: Zar se ja nisam prvi popeo?
Iza njega se najednom oglasi gromki smeh, a onda četa poče da peva, uzvikujući
mu ime do neba.
"Muad'Dib! Muad'Dib! Muad'Dib! Muad'Dib!"
A onda, daleko u pozadini duž površine crva, Pol začu kako goniči udaraju štapom
o repni segment. Crv poče da ubrzava. Odore stadoše da im se vijore na pojačanom
vetru. Pištav zvuk izazvan kretanjem takođe postade snažniji.
Pol se osvrnu prema četi i potraži pogledom Čanino lice među ljudima. I dalje ju
je posmatrao kada se obratio Stilgaru: "Postao sam, dakle, peščani jahač,
Stile?"
"Hal jaum! Danas si peščani jahač."
"To znači da mogu da izaberem pravac u kome ćemo ići?"
"To je pravilo."
"Ja sam Slobodnjak koji je rođen danas ovde u Habanija ergu. Uopšte nisam živeo
pre ovog dana. Do sada sam bio samo dete."
"Ne baš dete", uzvrati Stilgar, pričvrstivši svoju kuku na jednom kraju, pošto
ju je vetar razlabavio.
"Ali postojao je čep koji je blokirao moj svet, a taj čep sada je izvučen."
"Nema nikakvog čepa."
"Krenuo bih na jug, Stilgare - dvadeset udarača. Video bih zemlju koju stvaramo,
zemlju koju sam do sada viđao jedino očima drugih."
A voleo bih da vidim sina i porodicu, pomisli on. Potrebno mi je malo vremena da
razmislim o budućnosti koja je prošlost u mom umu. Sprema se oluja, a ako se ne
nađem na mestu gde mogu da je osujetim, mogla bi da preraste u orkan.
Stilgar ga odmeri pogledom. Polova pažnja i dalje je bila upravljena prema Čani;
na licu joj se očitavala uzbuđenost, baš kao i kod cele čete, na koju su
očigledno delovale njegove reči.
"Ljudi žarko žele da napadnu sa tobom Harkonenove sinkove", reče Stilgar. "Od
njih nas deli samo jedan udarač."
"Fedajkini su već bili sa mnom u napadačkim pohodima", uzvrati Pol. "Još ćemo
mnogo puta napadati, sve dok i poslednji od Harkonena bude udisao arakenski
vazduh."
Stilgar nastavi da ga posmatra dok su jahali i Pol shvati da čovek vidi ovaj
trenutak kroz sećanje na to kako je on preuzeo upravu u Sieč Tabru, kao i
vođstvo u Veću Vođa posle Liet-Kinesove smrti.
Čuo je izveštaje o nemirima među mladim Slobodnjacima, pomisli Pol.
"Želiš li da sazovemo skup vođa?" upita ga Stilgar.
Oči mladića u četi iza njih zacakliše. Njihali su se dok su jahali i netremice
posmatrali. Pol opazi izraz nemira i u Čaninim očima, način na koji je prelazila
pogledom sa Stilgara, koji joj je bio ujak, na Pola Muad'Diba, koji joj je bio
sudrug.
"Ne možeš da pogodiš šta hoću", reče Pol.
Istovremeno, on pomisli: Ne mogu da se povučem. Moram da zadržim kontrolu nad
ovim ljudima.
"Ti si danas mudir peščanog jahanja", Stilgar reče glasom koji je zazvučao
hladno i formalno. "Kako ćeš iskoristiti tu moć?"
Potrebno nam je vreme da predahnemo, vreme da natenane razmislimo, pomisli Pol.
"Poći ćemo na jug", reče Pol.
U Stilgarovoj kretnji, dok je čvrsto obmotavao odoru oko sebe, očitovalo se
neumitno dostojanstvo.
"Sazvaćemo skup", reče on. "Ja ću poslati poruke."
Misli da ću da ga izazovem, pomisli Pol. A zna da nema izgleda protiv mene.
Pol se okrene prema jugu, osetivši struju vetra na golim obrazima i pomislivši
na nužnosti koje su uslovljavale njegove odluke.
Uopšte nisu svesni pravog stanja stvari, pomisli on.
Ali znao je da neće dugo dopustiti da ga bilo kakav obzir odvrati. Morao je da
ostane u žarištu vremenske oluje koju je video u budućnosti. Uslediće jedan
trenutak kada će mu se ukazati prilika da je osujeti, ali jedino ako se bude
našao na pravom mestu moći će da je saseče u korenu.
Neću ga izazvati ako se to ikako može izbeći, pomisli Pol. Ako postoji neki
drugi način da se spreči džihad...
"Podići ćemo bivak za večernji obed i molitvu kod Pećine Crva ispod Habania
Grebena", reče Stilgar. Uhvatio se čvršće za kuku, da ga tvorac ne bi zbacio,
pokazavši rukom napred prema niskoj kamenoj barijeri koja se uzdizala iz
pustinje.
Pol osmotri greben, veliku kamenu izbočinu, koja je stajala napeta poput talasa.
Nikakvo zelenilo, nikakvo rastinje nije umekšavalo golo obzorje. Iza grebena
pružao se put prema južnoj pustinji - put dugačak najmanje deset dana i noći, i
to najvećom brzinom kojom je tvorac mogao da ide.
Dvadeset udarača.
Taj put vodio je daleko iza Harkonenovih patrola. Znao je kako će on izgledati.
Video je sve u snu. Jednoga dana, kada već budu odmakli, doći će do slabašne
promene boje na obzorju - tako slabašne da će u prvi mah pomisliti da je posredi
plod njegove uobrazilje opterećene silnim nadanjem - i to će biti novi sieč.
"Odgovara li moja odluka Muad'Dibu?" upita Stilgar. U glasu mu se osetio jedva
primetan sarkastičan prizvuk, ali uši okolnih Slobodnjaka, kadre da razaberu
svaki preliv u kričanju ptica ili treperavoj poruci sielaga, jasno su ga čule i
svi su sada motrili šta će Pol učiniti.
"Stilgar zna da sam mu se zakleo na vernost kada smo posvetlili Fedajkine", reče
Pol. "Mojim komandosima smrti poznato je da časno govorim. Sumnja li Stilgar u
to?"
U Polovom glasu začu se istinski bol. Stilgar ga razabra i obori pogled.
"Nikad ne bih posumnjao u Usula, sadruga mog sieča", reče Stilgar. "Ali, ti si
Pol Muad'Dib, atreidski Vojvoda, kao i Lisan al-Gaib, Glas sa Spoljnog Sveta. A
te ljude ne poznajem."
Pol se okrenu na drugu stranu i pogleda prema Habania Grebenu, koji se uzdizao
iz pustinje. Tvorac pod njima još je bio dobar i čio. Sa njime su mogli da
prevale dvostruko veću udaljenost od svih do kojih su Slobodnjaci do sada
stigli. Bio je siguran u to. Ništa, pa čak ni stvorenja iz dečijih priča, nije
se moglo ravnati sa ovim pustinjskim starcem. Polu je bilo jasno da pod sobom
ima predmet novih predanja.
Jedna ruka uhvati ga za rame.
Pol se okrenu prema šaci, a zatim uputi pogled ka licu iza nje - i ugleda tamne
Stilgarove oči u uskom prorezu između filterske maske i kapuljače pustinjskog
odela.
"Onaj koji je upravljao sieč Tabrom pre mene", reče Stilgar, "bio mi je
prijatelj. Preživeli smo mnogo zajedničkih opasnosti. Mnogo puta sam mu spasao
život... a i on meni."
"Ja sam ti prijatelj, Stilgare", reče Pol.
"Niko ne sumnja u to", reče Stilgar. On skloni ruku s Polovog ramena i slegnu
ramenima. "Tako stoje stvari."
Polu tog trenutka postade jasno da je Stilgar odveć ogrezao u slobodnjački način
života da bi bio kadar da razmotri mogućnost postojanja nekog drugog. Ovde je
vođa preuzimao dizgine iz mrtvih ruku svog prethodnika ili bio biran među
najjačim ljudima u plemenu, ukoliko je vođa umro u pustinji. Stilgar je upravo
na ovaj način postao vođa.
"Trebalo bi da ostavimo ovog tvorca u dubokom pesku", reče Pol.
"Tako je", složi se Stilgar. "Odavde možemo pešice stići do pećine."
"Dovoljno smo daleko odjahali na njemu, tako da će se zakopati u pesak i
odmarati se dan ili dva", reče Pol.
"Ti si mudir peščanog jahanja", reče Stilgar. "Samo kaži šta treba da..." On
najednom zaćuta i pogleda prema istočnom nebu.
Pol se munjevito okrenu.Plava skramica na njegovim očima, izazvana uzimanjem
začina, učinila je da mu je nebo izgledalo tamno - plavet propuštena kroz
mnogostruke filtere, spram koje je udaljeno ritmično bljeskanje delovalo kao
oštar kontrast.
Ornitopter!
"Neki mali topter", reče Stilgar.
"Možda je izviđač", reče Pol. "Misliš li da su nas videli?"
"Sa te udaljenosti vide samo crva na površini", reče Stilgar, a zatim dade znak
levom rukom. "Dole. Raziđite se po pesku."
Četa poče da se spušta niz bok crva, a zatim da skače na površinu, poležući po
pesku i sakrivajući se ispod ogrtača. Pol primeti gde se Čani spustila. Uskoro
su na crvu ostali samo on i Stilgar.
"Prvi sam uzjahao, poslednji ću sjahati", reče Pol.
Stilgar klimnu glavom, spusti se pomoću kuka niz bok i skoči u pesak. Pol sačeka
da se tvorac udalji od mesta gde je četa sjahala, a onda oslobodi kuke. Bo je to
opasan potez, pošto crv još nije bio sasvim iscrpljen.
Oslobođen kuka, veliki crv poče da se zakopava u pesak. Pol se povuče malo po
širokoj površini tvorca, pažljivo proceni trenutak i skoči. Dočekao se na noge i
odmah potrčao, a onda se baci niz klisku stranu jedne dine, kako su ga naučili,
i sakrio se ispod kaskade peska koja mu se sručila na raširenu odoru.
Sada je valjalo čekati...
Pol se lagano okrenu, tako da je mogao da vidi parče neba kroz odškrinuti razmak
na odori. Pomislio je kako i ostali iza njega čine to isto.
Začuo je lepet topterovih krila pre nego što je ugledao letelicu. Oglasio se
šapat mlaznica i topter se pojavio iznad mesta gde se Pol krio, a zatim u
širokom luku skrenuo prema grebenu.
Topter bez oznaka, primeti Pol.
Nekoliko trenutaka potom letelica nestade sa vidika, zašavši za Habania Greben.
Ptičiji krik razleže se pustinjom. Zatim još jedan.
Pol ustade, otrese pesak sa sebe i pope se do vrha dine. Ostale prilike stajale
su u nizu, koji se vukao od grebena. On uoči Čani i Stilgara među njima.
Stilgar pokaza prema grebenu.
Četa se okupi i krenu peščanim korakom, hodajući površinom u nepravilnom ritmu,
kako ne bi privukli tvorca. Stilgar priđe Polu i poče da korača uporedo sa njim
duž kreste dine, koju je vetar očvrsnuo.
"Krijumčarska letelica", reče Stilgar.
"Izgleda", uzvrati Pol. "Ali ovo je odveć duboko u pustinji za krijumčare."
"I oni imaju poteškoća sa patrolama", reče Stilgar.
"Ako su stigli dovde, mogu i dublje", reče Pol.
"Tako je."
"Ne bi bilo dobro za njih da vide ono što bi videli ako bi otišli predaleko na
jug. Krijumčari, naime, takođe prodaju informacije."
"Tragaju za začinom - ne misliš li tako?" upita ga Stilgar.
"Sigurno se negde u blizini nalaze krilo i guseničar", reče Pol. "Mi imamo nešto
začina. Hajde da ga iskoristimo kao mamac i uhvatimo nekoliko krijumčara. Treba
im utuviti u glavu da je ovo naša teritorija; osim toga, naši ljudi treba malo
da se vežbaju u rukovanju novim oružjima."
"Sada govori pravi Usul", reče Stilgar. "Usul misli na slobodnjački način."
Ali taj isti Usul mora da donosi odluke koje odgovaraju vraškoj svrhovitosti,
pomisli Pol.
Oluja je postajala sve bliža.
6.
Kada su zakon i dužnost jedno, kada ih objedinjuje religija, onda nikada ne
možeš u punoj meri postati svestan sebe. Uvek si za nijansu manje od potpune
ličnosti.
Iz 'Muad'Dib: devedeset devet vaseljenskih čuda' princeze Irulan
Krijumčarska fabrika začina, njen matični nosač i prsten ornitoptera, koji su
zujali, pojaviše se iznad jedne uzvišice dina, poput roja insekata koji prate
kraljicu. Pred rojem se pružao niski kameni greben, koji je štrčao iz pustinje,
sličan maloj imitaciji Zaštitnog Zida. Neka skorašnja oluja pomela je suvo
podnožje grebena.
U komandnoj kupoli fabrike Gurni Halek se naže napred, podesi uljana sočiva
dogleda i stade da ispituje okolni predeo. Sa druge strane grebena ugledao je
neku tamnu mrlju, koja je mogla da predstavlja začinsku eksploziju; on odmah
dade signal jednom od ornitoptera koji su lebdeli iznad da se uputi u tom pravcu
i ispita stvar.
Topter zaleprša krilima da bi stavio do znanja da je primio signal. Zatim se
odvoji od jata, uputi naniže prema zatamnjenom pesku i napravi krug oko
označenog područja, spustivši detektore nisko do površine.
Samo nekoliko trenutaka potom, letelica se obruši skupljenih krila, a zatim
napravi krug nisko nad peskom, što je fabrici koja je čekala stavilo do znanja
da je začin pronađen.
Gurni vrati dogled u futrolu, znajući da su i ostali videli signal. Dopadalo mu
se ovo mesto. Obližnji greben nudio je izvrsnu zaštitu. Nalazili su se duboko u
pustinji, tako da je malo bilo verovatno da ih tu čeka pripremljena zaseda...
ali... Gurni dade znak posadi jednog toptera da nadleti greben, da ga dobro
osmotri, a zatim uputi rezervne letelice da se rasporede oko nalazišta začina -
premda ne odveć visoko, pošto bi tako mogli da ih sa velike udaljenosti
registruju harkonenski detektori.
Sumnjao je, međutim, da će se harkonenske patrole otisnuti ovoliko daleko na
jug. Ovo je još bila slobodnjačka teritorija.
Gurni proveri oružje, proklinjući sudbinu što su štitnici ovde bili
neupotrebljivi. Sve što je moglo da primami crva moralo se izbeći po svaku cenu.
On protrlja ožiljak od inkvajna na bradi, osmotri predeo pred sobom i zaključi
da bi bilo najbezbednije povesti ljude preko grebena. Izviditi pešice stvar još
je bilo najsigurnije. Opreza nikada nije bilo naodmet u situaciji kada se
Slobodnjaci i Harkonenovi ljudi nemilice tamane.
Ali ovde su ga brinuli Slobodnjaci. Bili su potpuno ravnodušni prema začinu
kojim su krijumčari trgovali, ali su postajali pravi vragovi na ratnoj stazi
ukoliko biste zakoračili tamo gde su vam oni to zabranili. A u poslednje vreme
postali su đavolski vešti i lukavi.
Ta veština i lukavost, kojima su domoroci počeli da se koriste u borbi,
zabrinjavali su Gurnija. Ispoljavali su takvo umeće u ratovanju da on gotovo da
nije sreo bolje, a obučavali su ga najbolji borci u vaseljeni, koji su se
čeličili u okršajima koje bi tek poneko preživeo.
Gurni ponovo osmotri predeo pred sobom, pitajući se zbog čega se najednom oseća
nelagodno. Možda je posredi bio crv koga su videli... ali, to je bilo sa druge
strane grebena.
Jedna glava se pomoli u kupoli pokraj Gurnija - komandant fabrike, jednooki,
stari gusar, guste brade, plavih očiju i mlečnih zuba od začinske ishrane.
"Izgleda bogato nalazište, ser", reče komandant fabrike. "Da krenemo?"
"Dođite do ivice grebena", naredi Gurni. "Tu ću se iskrcati sa mojim ljudima.
Odatle ćete se moći spustiti do začina. Mi ćemo malo pogledati one stene."
"Razumem."
"U slučaju neke neprilike", reče Gurni, "spasavajte fabriku. Mi ćemo uzleteti u
topterima."
Komandant fabrike salutira. "Razumem, ser." Zatim se spusti dole kroz otvor u
kupolu.
Gurni još jednom pređe pogledom preko obzorja. Morao je da uvaži mogućnost da se
u blizini nalaze Slobodnjaci, a on je neovlašćeno stupio na njihovu teritoriju.
Slobodnjaci su ga ozbiljno zabrinjavali, njihova snaga i nepredvidljivost. Mnoge
mu stvari u svemu ovome nisu davale mira, ali je zato nagrada za trud bila
velika. Takođe ga je onespokojavalo to što nije smeo da pošalje letelice
dovoljno visoko. Nelagodnost mu je povećavala i neophodnost nekorišćenja radio-
veze.
Fabrika-guseničar se okrenu i poče da se spušta. Lagano je skliznula do suvog
obronka grebena. Gusenice dodirnuše pesak.
Gurni otvori kupolu i otkači sigurnosne kaiševe. U trenutku kada se fabrika
zaustavila, on je već bio napolju; zatvorio je kupolu za sobom, spustio se preko
štitnika gusenica i skliznuo na pesak pored bezbedonosne mreže. Petoro ljudi iz
njegove lične garde stade da mu se pridružuje, izlazeći iz otvora na prednjem
delu. Ostali su oslobađali nosač-krilo fabrike. On se odvoji, podiže uvis i poče
da kruži u parkirnoj orbiti na maloj visini.
Istog trenutka, velika fabrika krenu napred, udaljujući se na svojim gusenicama
od grebena, prema tamnom nalazištu začina na otvorenom pesku.
Jedan topter se spusti u blizini, a za njim sleteše još dva. Iz letelice iziđe
Gurnijev lični vod, a onda one ponovo uzleteše u parkirnu orbitu.
Protegnuvši se, Gurni oproba mišiće u pustinjskom odelu. Uklonio je filtersku
masku sa lica, hotimice dopuštajući da gubi vlagu zarad jedne preče potrebe -
mogućnosti upotrebe glasa, ukoliko bude morao da uzvikuje komande. Počeo je da
se penje uz greben, ispitujući teren - šljunak i zrnasti pesak škripali su mu
pod nogama, a nozdrve mu je zapahnjivao miris začina.
Zgodno mesto za skrivenu bazu, pomisli on. Bilo bi mudro zakopati ovde nešto
zaliha.
On baci pogled unazad, opazivši kako mu se ljudi frontalno razmiču, prateći ga.
Bili su to dobri saradnici, čak i one novajlije koje nije imao vremena da
isproba. Dobri ljudi. Nije im morao reći svaki put šta treba da urade. Ni oko
jednoga se nije videlo svetlucanje uključenog štitnika. Među njima nije bilo
kukavica koji bi nosili štitnike u pustinji, gde bi crvi odmah osetili polje i
došli da im oduzmu začin koji su sakupili.
Sa male uzvišice do koje je stigao uspinjući se uz greben, Gurni je video
nalazište začina na udaljenosti od oko pola kilometra i guseničar koji mu se
upravo približio. Zatim baci pogled prema letelicama koje su ih pokrivale iz
vazduha; bio je zadovoljan njihovim položajem, pošto se nisu popele odveć
visoko. On kratko klimnu glavom, a zatim nastavi da se uspinje uz greben.
Istog trenutka, greben kao da suknu put neba.
Dvanaest tutnjećih plamenih putanja ustremi se prema topterima i nosaču-krila,
koji su lebdeli na maloj visini. Metalna eksplozija se razleže sa fabrike-
guseničara, a stene oko Gurnija najednom postaše načičkane borcima sa navučenim
kapuljačama.
Gurni u trenutku pomisli: Tako mi rogova Velike Majke! Rakete! Usuđuju se da
upotrebe rakete!
Narednog trena obreo se pred jednom prilikom sa navučenom kapuljačom koja je
stajala u polučučećem stavu, držeći u ruci spreman kris-nož. Još dve prilike se
pojaviše levo i desno od njega. Gurni je jedino mogao da vidi oči borca pred
sobom u tankom prorezu između kapuljače i vela burnusa, boje peska, ali su ga
položaj i pripravnost čoveka upozorili da se suočio sa uvežbanim borcem. Oči su
bile potpuno plave, što je bilo jasno odličje Slobodnjaka iz duboke pustinje.
Gurni se maši rukom za nož, ne skidajući pogled sa protivnikovog oružja. Ako se
usuđuju da upotrebe rakete, onda sigurno imaju i druge projektile. Ovaj trenutak
nalagao je vrhunski oprez. I po samom zvuku je mogao da zaključi da je bar jedan
deo njihove zaštite sa neba bio izbačen iz stroja. Do ušiju mu je takođe dopirao
zvuk borbe koja se već zapodenula iza njegovih leđa.
Oči borca koji je stajao pred Gurnijem primetiše kretnju njegove ruke prema
nožu, a onda se ponovo zagledaše u Gurnijeve oči.
"Ostavi nož u koricama, Gurni Haleče", reče čovek sa kapuljačom.
Gurni zastade. Glas je zazvučao neobično poznato, čak i kroz filter pustinjskog
odela.
"Znaš mi ime?" reče on.
"Nije ti potreban nož sa mnom, Gurni", reče čovek. Zatim se uspravi, vrati kris-
nož u korice, a ove u nabore odore. "Reci svojim ljudima da obustave beskoristan
otpor."
Čovek zbaci kapuljaču i ukloni filter sa lica.
Gurnijevi mišići se ukočiše od onoga što je video. U prvi mah mu se učinilo da
pred sobom ima duha pokojnog Vojvode Leta Atreida. A onda polako uvide istinu.
"Pol", prošaputa on. Zatim upita glasnije: "Je li to stvarno Pol?"
"Zar ne veruješ sopstvenim očima?" upita ga Pol.
"Kazali su da si mrtav", uzvrati Gurni nesigurnim glasom, istupivši pola koraka
napred.
"Reci svojim ljudima da se pokore", naredi Pol, a onda mahnu rukom prema nižim
obroncima grebena.
Gurni se okrenu, nerado skrenuvši pogled sa Pola. Primetio je odmah da se borba
vodi još samo na nekoliko mesta. Izgledalo je da ceo predeo vrvi od pustinjskih
ljudi u kapuljačama. Fabrika-guseničar bešumno je stajala na pesku, a na njenom
gornjem delu nalazili su se Slobodnjaci. U vazduhu više nije bilo nijedne
letelice.
"Prekinite borbu", naredi Gurni. Zatim duboko uzdahnu i skupi šake oko ustiju.
"Govori Gurni Halek! Prekinite dalju borbu!"
Lagano i oprezno, figure koje su se uhvatile ukoštac razdvojiše se. Upitni
pogledi upraviše se prema njemu.
"Ovo su nam prijatelji", uzviknu Gurni.
"Fini prijatelji!" uzvrati neko. "Polovinu ljudi su nam pobili."
"Posredi je bila greška", reče Gurni. "Nemojte pogoršavati situaciju."
On se okrenu prema Polu i pogleda u njegove potpuno plave, slobodnjačke oči.
Na Polovim usnama pojavi se osmeh, ali postojala je određena tvrdoća u izrazu
lica kaja je Gurnija podsetila na Starog Vojvodu, Polovog dedu. A onda Gurni
uoči svojevrsnu žilavost i otpornost u Polovom držanju - osobine koje ranije
nikada nije video kod nekog Atreida, izvesnu smežuranost kože, čkiljenje očiju,
odmeravajući pogled koji je obuhvatao ceo vidokrug.
"Kazali su da si mrtav", ponovi Gurni.
"Činilo mi se da će ponajbolje biti ako ih ostavim u tom ubeđenju", uzvrati Pol.
I Gurni tog časa shvati da je to najbolje moguće opravdanje koje je mogao dobiti
zato što je bio prepušten samome sebi, ostavljen u uverenju da je njegov mladi
Vojvoda... njegov prijatelj mrtav. Zapitao se tada da li uopšte još postoji onaj
dečak koga je on poznavao i upućivao u tajne borilačkih veština.
Pol priđe korak Gurniju, osećajući kako ga oči peku. "Gurni..."
Sve se potom dogodilo samo od sebe: našli su se u zagrljaju, stali da se tapšu
po ramenima, osećajući prijatnost zbog stvarnosti i konkretnosti svojih tela.
"Ti vražji momče! Ti vražji momče!" ponavljao je Gurni.
"Gurni, stari moj Gurni", uzvraćao je Pol.
A onda se razdvojiše i pogledaše jedan drugoga. Gurni duboko udahnu vazduh. "Ti
si, dakle, razlog što su Slobodnjaci tako naprasno postali izuzetno vični
borbenim taktikama. Trebalo je da pogodim. Izvodili su stvari koje ni ja ne bih
bolje smislio. Da sam samo znao..." On odmahnu glavom. "Da si mi samo došapnuo
da si živ, momče. Ništa me ne bi zaustavilo. Dojurio bih smesta ovamo i..."
Polov pogled ga zaustavi... čvrst, odmeravajući.
Gurni uzdahnu. "Naravno, odmah bi se našli oni koji bi se upitali zašto je Gurni
Halek odjurio, a bilo bi i takvih koji bi otišli korak dalje od pitanja. Oni bi
se odmah dali u traganje za odgovorom."
Pol klimnu glavom i pređe pogledom preko Slobodnjaka koji su čekali unaokolo:
ljubopitljivo odmeravanje stajalo je na licima Fedajkina. On skrenu pogled sa
komandosa smrti ponovo na Gurnija, primetivši da mu je pređašnji učitelj
mačevanja pun ushićenja. Shvatio je to kao dobar predznak, znamenje da se
nalazio na putu u onu budućnost gde je sve bilo u redu.
Sa Gurnijem uz mene...
Pol uputi pogled niz greben pokraj Fedajkina, osmotrivši krijumčare koji su
došli sa Halekom.
"Na čijoj su strani tvoji ljudi, Gurni?" upita on.
"Sve su to krijumčari", uzvrati Gurni. "Sa onim su ko jamči dobru zaradu."
"Sa nama im nema dobre zarade", reče Pol, primetivši tanušan znak prstom koji mu
je Gurni uputio desnom rukom - stara šifra kojom su se služili u prošlosti. Među
krijumčarima postojali su ljudi kojih se valjalo bojati i čuvati.
Pol prevuče rukom preko usne, stavljajući tako Gurniju do znanja da ga je
razumeo, a zatim podiže pogled prema ljudima koji su stajali načičkani na višim
nivoima grebena. Među njima primeti Stilgara. Sećanje na nerešen problem sa njim
učini da Polovo ushićenje prilično splasne.
"Stilgare", reče on, "ovo je Gurni Halek, o kome si me čuo često da pričam.
Meštar oružja moga oca, učitelj mačevanja koji me je obučavao i stari prijatelj.
Može mu se ukazati poverenje u svakom poduhvatu."
"Čujem", uzvrati Stilgar. "Ti si njegov Vojvoda."
Pol baci pogled prema tamnom licu iznad sebe, razmišljajući o razlozima koji su
nagnali Stilgara da baš to kaže. Njegov Vojvoda. U Stilgarovom glasu pojavio se
neobičan, tanušan prizvuk, kao da je hteo da kaže nešto drugo. A to nije
nalikovalo Stilgaru, koji je bio vođa Slobodnjaka, čovek koji je uvek otvoreno
iznosio ono što mu je na umu.
Moj Vojvoda! pomisli Gurni, ponovo pogledavši Pola. Da, sada kada je Leto mrtav,
titula prelazi na Pola.
Slobodnjački rat na Arakisu počeo je da stiče novo obličje u Gurnijevom umu. Moj
Vojvoda! Mesto koje je bilo umrlo u njemu poče da oživljava. Tek je delićem
svesti registrovao Polovu naredbu da se krijumčari razoružaju dok ne budu
ispitani.
Gurni se ponovo vrati u stvarnost tek kada je čuo neke svoje ljude kako
protestuju. On zatrese glavom i okrenu se. "Jeste li vi, ljudi, gluvi?" prodra
se on. "Ovo je zakoniti Vojvoda Arakisa. Učinite ono što vam naređuje!"
Gunđajući, krijumčari ga poslušaše.
Pol priđe Gurniju i reče mu prigušenim glasom: "Nikada ne bih pomislio da ćeš ti
upasti u ovakvu zamku, Gurni."
"Dobio sam zasluženu kaznu", uzvrati Gurni. "Kladim se da vam onaj mamac sa
začinom nije deblji od nekoliko zrnaca peska."
"Dobio bi tu opkladu", uzvrati Pol. Zatim baci pogled prema ljudima koji su
upravo razoružavani. "Ima li još nekog od ljudi moga oca među tvojom posadom?"
"Nema. Prilično smo se proredili. Ima ih nešto među slobodnim trgovcima. Mnogi
su utrošili svu zaradu da odu odavde."
"Ali, ti si ostao."
"Ostao sam."
"Zato što je Raban ovde", reče Pol.
"Zaključio sam da mi ništa drugo nije preostalo do osvete", reče Gurni.
Neobičan krik oglasi se sa vrha grebena. Gurni podiže pogled i spazi jednog
Slobodnjaka kako maše maramom.
"Dolazi tvorac", reče Pol, a zatim krenu prema jednom isturenom delu stene;
Gurni pođe za njim, a onda, kao i Pol, pogleda prema jugozapadu. Na srednjoj
udaljenosti mogla se videti izrivena grbina crva, trag okrunjen prašinom koji je
pravo vodio kroz dine prema grebenu.
"Prilično je veliki", reče Pol.
Klepetav zvuk oglasi se sa fabrike-guseničara pod njima. Ona se okrenu na
gusenicama poput kakvog džinovskog insekta i nezgrapno krenu prema stenama.
"Šteta što nismo mogli da poštedimo letački transporter", reče Pol.
Gurni ga za trenutak osmotri, a zatim baci pogled prema olupinama koje su se
dimile u pustinji - ostacima letačkog transportera i ornitoptera koje su oborile
slobodnjačke rakete. Osetivši najednom grižu savesti zbog ljudi koje je tamo
izgubio - svojih ljudi - on reče: "Otac bi ti pokazao više razumevanja za ljude
koje nije mogao da poštedi."
Pol mu uputi oštar pogled, a zatim pognu glavu, pa reče: "Bili su ti prijatelji,
Gurni. Razumem. Za nas su, međutim, oni predstavljali samo uljeze koji su mogli
da vide stvari koje nisu smeli. To ti moraš da razumeš."
"Razumem ja to vrlo dobro", reče Gurni. "A sada bih rado video ono što ne bih
smeo."
Pol podiže pogled i primeti stari i dobro upamćeni vučji osmeh na Halekovom
licu, mreškanje ožiljaka od inkvajna na njegovoj vilici.
Gurni klimnu glavom prema pustinji pod njima. Slobodnjaci su se razmileli
posvuda, idući za svojim poslovima. Odmah mu je palo u oči da nijedan od njih
nije izgledao zabrinut zbog približavanja crva.
Najednom, oglasi se dobovanje sa otvorenih dina iza mesta gde je postavljen
mamac sa začinom - gromko udaranje, koje kao da su čuli kroz stopala. Gurni
primeti kako Slobodnjaci zauzimaju položaj na pesku duž pistinje kojom je
dolazio crv.
Crv se približio poput neke velike peščane ribe, parajući površinu, dok su mu se
prstenovi nabirali i opružali. Trenutak potom Gurni vide, sa mesta gde je
stajao, čin uzjahivanja na crva - odvažan skok prvog kukara; zatim je usledilo
okretanje ogromnog stvorenja, pri čemu se čitava grupa ljudi uspela na blistav i
ljuspama optočen bok crva.
"Evo jedne stvari koju ne bi smeo da vidiš", reče Pol.
"Čuo sam priče i govorkanja", reče Gurni. "Ali, teško je u to poverovati sve dok
se lično ne osvedočiš." On zatrese glavom. "Sa stvorenjem kojeg se svi na
Arakisu boje vi postupate kao sa jahaćom životinjom."
"Čuo si kako mi je otac govorio o pustinjskoj sili", reče Pol. "Evo te sile.
Površina ove planete je naša. Nikakva oluja, stvorenje ili neka druga prepreka
ne mogu nas zaustaviti."
Nas, pomisli Gurni. Ima na umu Slobodnjake. Govori o sebi kao da je jedan od
njih. Gurni ponovo osmotri začinsko plavetnilo Polovih očiju. I njegove vlastite
oči su, znao je to, već stekle određenu nijansu, ali krijumčari su dobijali
hranu sa drugih svetova, tako da su se kastinski izdvajali po nešto svetlijem
plavetnilu. Među njima je postojao izraz 'premaz začinskom kičicom', u upotrebi
za čoveka što se odveć srodio sa Arakisom. A prema takvima uvek je postojalo
izvesno nepoverenje.
"Postojalo je vreme kada nismo jahali tvorce po danu u ovim područjima", reče
Pol. "Ali Rabanu je preostalo premalo letelica da bi mogao da dopusti sebi
luksuz da traga za retkim mrljama na pesku." On pogleda Gurnija. "Tvoj topter
nas je ozbiljno iznenadio ovde."
Nas... nas...
Gurni zatrese glavom da bi odagnao takve misli. "Vi ste nas daleko više
iznenadili nego mi vas", reče on.
"Šta se priča o Rabanu po sinkovima i selima?" upita Pol.
"Kažu da su se u toj meri utvrdili u grabenskim selima da im ništa ne možete.
Sve što treba da urade to je da sede unutar svojih zidina dok se vi sasvim ne
iznurite u beskrajnim napadima."
"Jednom reči", dodade Pol, "imobilizovani su."
"Dok vi možete da se krećete kud vam drago", reče Gurni.
"Tu taktiku sam naučio od tebe", reče Pol. "Izgubili su inicijativu, što znači
da su izgubili rat."
Gurni se osmehnu u znak saglasnosti.
"Neprijatelj nam se nalazi upravo tamo gde ja to želim", reče Pol, a onda
pogleda Gurnija. "Pa, Gurni, pristupaš li u moj tabor za kraj ove kampanje?"
"Da li pristupam?" Gurni se zagleda u njega. "Ali, gospodaru, ja nikada nisam ni
izišao iz tvoje službe... mislio sam samo da si mrtav. Pošto sam ostao sam,
snašao sam se što sam bolje umeo, čekajući da iskoristim trenutak i što skuplje
prodam život: da ubijem Rabana."
Pol utonu u tišinu obuzet osećanjem nelagodnosti.
Jedna žena se uspe uz stenu do njih, dok su joj oči između kapuljače pustinjskog
odela i maske za lice prelazile sa Pola na njegovog druga i natrag. Gurni odmah
opazi posesivnost u njima, kao i u načinu na koji je ona stala pokraj Pola.
"Čani", reče Pol, "ovo je Gurni Halek. Pričao sam ti o njemu."
Ona pogleda Haleka, a zatim Pola. "Pričao si mi."
"Kuda su otišli oni ljudi na tvorcu?" upita Pol.
"Odvratili su ga odavde da bi nam pružili priliku da spasemo opremu."
"Pa onda...", zausti Pol, ali najednom zaćuta, omirisavši vazduh.
"Podiže se vetar", reče Čani.
Začu se jedan glas sa vrha grebena iznad njih: "Hej, vetar!"
Gurni primeti užurbane kretnje među Slobodnjacima - koji se odjedanput hitro
razmileše na sve strane. Ono što čak ni crvu nije uspelo, učinio je strah od
vetra. Fabrika-guseničar dopuzala je do podnožja grebena pod njima i odmah joj
je bio otvoren prolaz među stenama... da bi se, čim je ušla unutra, smesta
zatvorio - i to tako savršeno da se ni po čemu nije moglo zaključiti da tu nije
samo kompaktna stena.
"Imate li mnogo ovakvih skrovišta?" upita Gurni.
"Veoma mnogo", reče Pol, a zatim pogleda Čani. "Pronađi Korbu. Reci mu da me je
Gurni upozorio da među krijumčarima ima ljudi kojima ne treba verovati."
Ona pogleda najpre Gurnija, pa Pola, klimnu glavom i poče da se spušta niz
stenu, skakućući gazelinom gipkošću.
"Ona ti je žena", reče Gurni.
"Majka mog prvenca", uzvrati Pol. "Atreidi su dobili još jednog Letoa."
Gurni prihvati ovu činjenicu, uz jedva primetno širenje očiju.
Pol je kritički osmatrao zbivanja oko sebe. Nebo na jugu se smračilo, a već su
se osećali prvi naleti i udari vetra, koji su im kovitlali prašinu oko glava.
"Zatvori odelo", reče Pol, pričvrstivši masku i navukavši kapuljaču.
Gurni posluša, zahvalan zbog pomoći filtera.
"Kojim ljudima ne veruješ?" upita ga Pol glasom izmenjenim zbog filtera.
"Nekim novajlijama", uzvrati Gurni. "Strancima sa drugih planeta..." On zastade,
začudivši se samom sebi. Strancima. Tako je lako izgovorio tu reč.
"Da?" reče Pol.
"Ne pripadaju uobičajenom soju pustolova koje obično dobijamo", reče Gurni.
"Čvršći su i otporniji."
"Harkonenove uhode?" upita Pol.
"Čini mi se, gospodaru, da nemaju veze sa Harkonenima. Imam utisak da se nalaze
u carskoj službi. Prosto zrače atmosferom Saluse Sekundus."
Pol ga oštro pogleda. "Saradaukari?"
Gurni slegnu ramenima. "Nije isključeno, premda su dobro maskirani."
Pol klimnu glavom, pomislivši kako se Gurni lako uklopio u staru službu...
premda uz izvesnu uzdržanost... razliku. Arakis je izmenio i njega.
Dva Slobodnjaka sa spuštenim kapuljačama pojaviše se iz naprsline u steni pod
njima i počeše da se uspinju. Jedan od njih nosio je neki veliki zavežljaj preko
ramena.
"Gde su mi sada ljudi?" upita Gurni.
"Na sigurnom, u stenama pod nama", uzvrati Pol. "Ovde imamo pećinu - Pećina
Ptica. Odlučićemo šta ćemo sa njima posle oluje."
Neko se oglasi iznad njih: "Muad'Dibe!"
Pol se okrenu i ugleda kako im jedan slobodnjački stražar pokazuje rukom dole
prema pećini. Pol mu uputi signal da ga je čuo.
Gurni ga osmotri sa izrazom čuđenja na licu. "Ti si Muad'Dib?" upita on. "Ti si
volja peska?"
"To mi je slobodnjačko ime", reče Pol.
Gurni se okrenu u stranu, ispunjen najednom zlom slutnjom. Pola ljudi ležalo mu
je mrtvo na pesku, a ostali su bili zarobljeni. Nije mario za novajlije, one u
koje je inače sumnjao, ali među ostalima je bilo dobrih ljudi, prijatelja, za
koje se osećao odgovoran. Odlučićemo šta ćemo sa njima posle oluje. To je kazao
Pol, kazao Muad'Dib. I Gurni se tog časa priseti priča koje je čuo o Muad'Dibu,
Lisanu al-Gaibu - kako je odrao kožu sa jednog Harkonenovog oficira da bi
napravio bubanj, kako se okružio komandosima smrti, Fedajkinima, koji su uletali
u borbu sa pesmom smrti na usnama.
On.
Dvojica Slobodnjaka uspeše se uz stenu i stadoše na jedan ispust pred Polom.
Jedan od njih, čije je lice bilo tamno, reče: "Sve je bezbedno, Muad'Dibe.
Trebalo bi samo da se povučemo dole."
"U redu."
Gurni zapazi ton čovekovog glasa - svojevrsna mešavina naredbe i zahteva. Bio je
to Stilgar, još jedna figura iz novih slobodnjačkih legendi.
Pol pogleda zavežljaj koji je drugi čovek nosio i reče: "Korba, šta imaš u
tome?"
Stilgar odgovori: "Našli smo to u guseničaru. Na tkanini smo videli inicijale
tvog prijatelja, a unutra je bio baliset."
Gurni osmotri čoveka, primetivši rubove crne brade iznad maske pustinjskog
odela, sokolji pogled i oštar nos.
"Imaš sudruga koji ume da misli, gospodaru", reče Gurni. "Hvala ti, Stilgare."
Stilgar dade rukom znak drugom čoveku da da zavežljaj Gurniju i reče: "Zahvali
svom gospodaru Vojvodi. Njegovom dobrotom si dobio mesto među nama."
Gurni uze zavežljaj, začuđen grubim prizvukom u Stilgarovom glasu. Postojalo je
nešto izazivačko u njemu i Gurni se upita nije li posredi ljubomora Slobodnjaka.
Ovde se nalazio Gurni Halek, koji je poznavao Pola još iz vremena pre Arakisa,
čovek koji je uživao Polovo prijateljstvo što ga Stilgar nikada neće moći da
ugrozi.
"Voleo bih da vas dvojica budete prijatelji", reče Pol.
"Ime Stilgara Slobodnjaka uživa veliki ugled", reče Gurni. "Bio bih počastvovan
da se svaki ubica Harkonena računa u moje prijatelje."
"Da li bi pružio ruku mom prijatelju Gurniju Haleku, Stilgare?" upita Pol.
Lagano, Stilgar pruži ruku i čvrsto stisnu Gurnijevu desnicu. "Malo je onih koji
nisu čuli za Gurnija Haleka", reče on, povukavši ruku. Zatim se okrenu prema
Polu. "Oluja se brzo približava."
"Idemo odmah", reče Pol.
Stilgar se okrenu i povede ih među stene naniže, vijugavom i neravnom putanjom u
senoviti procep, na čijem se unutrašnjem kraju nalazio niski ulaz u pećinu.
Ljudi pohitaše da zatvore hermetički poklopac za njima. Pri rasveti sjajnih
kugli ukaza se široka prostorija sa kupolastom tavanicom i uzdignutom izbočinom
na jednoj strani, odakle je vodio jedan prolaz.
Pol se pope na ispust, praćen Gurnijem, a onda krenu u prolaz. Ostali pođoše u
jedan drugi prolaz naspram ulaza. Prošavši kroz predvorje, Pol uđe u jednu
prostoriju sa tamnocrvenim zastorima na zidovima.
"Ovde ćemo moći da budemo nasamo neko vreme", reče Pol. "Ostali će poštovati
moj..."
Alarmni cimbal iznenada se oglasi iz spoljne prostorije, a odmah se začuše i
uzvici i zveket oružja. Pol se munjevito okrenu i potrča kroz predvorje u
prolaz, pa na atrijumski ispust iznad spoljne prostorije. Gurni ga je sledio u
stopu isukavši oružje.
Na podu pećine pod njima vrilo je kao u kotlu od prilika koje su se uhvatile
ukoštac. Pol je zastao za trenutak da bi dobro osmotrio prizor i razlučio
slobodnjačke odore i burkase od kostima protivnika. Čula koja mu je majka
izoštrila za registrovanje najtananijih pokazatelja uočiše značajnu činjenicu:
Slobodnjaci su se borili protiv ljudi u krijumčarskim odorama, ali su krijumčari
obrazovali trojne formacije, izdvajali se u trojke kada bi bili potisnuti.
Ta osobina borbe izbliza predstavljala je zaštitni znak carskih Sardaukara.
Jedan Fedajkin u gomili primeti Pola i njegov bojni poklič zaori se prostorijom:
"Muad'Dib! Muad'Dib! Muad'Dib!"
Jedan drugi par očiju takođe opazi Pola i crni nož polete ka njemu. Pol se
izmače i začu reski udar noža o stenu iza sebe, a zatim se okrenu i primeti kako
ga Gurni podiže.
Trougaona čvorišta bila su sve više potiskivana.
Gurni pokaza nož Polu, skrenuvši mu pažnju na žutu spiralu, tanku poput vlasi
kose, na zlatnu carsku lavlju ćubu i višestranu jabučicu na vrhu drške.
Sasvim sigurno - Sardaukari.
Pol dođe do ruba ispusta. Preostala su još samo tri Sardaukara. Krvavi leševi
Sardaukara i Slobodnjaka ležali su svuda po prostoriji.
"Stanite!" uzviknu Pol. "Vojvoda Pol Atreid vam naređuje da prekinete!"
Borba se uspori, zastade.
"Sardaukari!" uzviknu Pol preostaloj grupi. "Po čijem naređenju nasrćete na
život Vojvode na vlasti?" Pošto njegovi ljudi počeše ponovo da kidišu na
Saradaukare, on brzo dodade: "Prestanite, kad kažem!"
Jedan član trija priteranog u ugao se uspravi. "Ko kaže da smo mi Sardaukari?"
upita on.
Pol uze nož od Gurnija i podiže ga. "Ovo kaže da ste Saradaukari."
"A ko onda kaže da si ti Vojvoda na vlasti?" upita čovek ponovo.
Pol pokaza prema Fedajkinima. "Ovi ljudi tvrde da sam ja Vojvoda na vlasti. Vaš
Car je dodelio Arakis Kući Atreida. Ja sam Kuća Atreida."
Sardaukari se uzvrpoljiše, ne odgovorivši ništa.
Pol osmotri onoga koji mu se obratio: visok čovek, pljosnatog lica, sa bledim
ožiljkom koji mu je stajao preko pola obraza. U držanju su mu se primećivali
ljutnja i zbunjenost, ali i ponositost, bez koje su Saradaukari izgledali kao
neodeveni - a sa kojom bi bili potpuno odeveni čak i sasvim nagi.
Pol baci pogled prema jednom od oficira svojih Fedajkina i reče: "Korba, kako to
da imaju oružje?"
"Sakrili su noževe u tajnim džepovima pustinjskih odela", uzvrati oficir.
Pol pogleda mrtve i ranjene u prostoriji, a onda ponovo upravi pažnju na
oficira. Nisu bile potrebne reči. Oficir obori pogled.
"Gde je Čani?" upita Pol i zadrža dah, čekajući na odgovor.
"Stilgar ju je odveo." On pokaza glavom prema drugom prolazu, a zatim sam pređe
pogledom po mrtvima i ranjenima. "Smatram se odgovornim za ovu grešku,
Muad'Dibe."
"Koliko je ukupno bilo Sardaukara, Gurni?" upita Pol.
"Deset."
Pol lako skoči na pod prostorije i priđe na korak Sardaukaru sa kojim je
razgovarao.
Među Fedajkinima zavlada napetost. Nije im se dopadalo što se on tako izlaže
opasnosti. Obavezali su se da tako nešto neće dopustiti zato što su Slobodnjaci
po svaku cenu želeli da sačuvaju mudrost Muad'Diba.
Ne okrenuvši se, Pol se obrati oficiru: "Kakvi su naši gubici?"
"Četiri ranjena, dva mrtva, Muad'Dibe."
Pol primeti kretnju iza Sardaukara. Čani i Stilgar pojaviše se u drugom prolazu.
On ponovo upravi pažnju na Sardaukare, zagledavši se u neuobičajene beonjače
čoveka koji mu se obratio. "Kako se ti zoveš?" upita Pol.
Čovek se ukruti, baci pogled desno i levo.
"Ne pokušavaj to", reče Pol. "Jasno mi je da ti je naređeno da pronađeš i
uništiš Muad'Diba. Siguran sam da ste vi bili ti koji su predložili da se krene
u duboku pustinju u potragu za začinom."
Stojeći u blizini, Gurni uzdahnu, a na Polovim usnama za trenutak se pojavi
smešak.
Krv navre u Sardaukarovo lice.
"Ovo što vidiš pred sobom više je od Muad'Diba", reče Pol. "Vaših je mrtvo
sedam, a naših samo dvoje. Tri prema jedan. Nije loše, s obzirom na to da smo za
protivnike imali prave Sardaukare, a?"
Čovek se prope na prste, ali se odmah spusti pošto se Fedajkini narogušiše.
"Pitao sam te kako se zoveš?" reče Pol, a onda upotrebi Glas: "Kako se zoveš?"
"Kapetan Aramšam, carski Sardaukar!" odmah uzvrati čovek. Donja vilica mu se
opusti. On se zbunjeno zabulji u Pola. Najednom iščili ona oholost kojom je do
maločas ovu pećinu držao za varvarski osinjak.
"Pa, kapetane Aramšane", reče Pol, "Harkoneni bi bogato platili da saznaju ono
što ste videli ovde. A Car - šta bi on dao da sazna kako je jedan Atreid još živ
uprkos njegovoj izdaji."
Kapetan se osvrnu levo i desno, prema dvojici preostalih vojnika. Pol je gotovo
mogao da vidi misli koje su mu se rojile u glavi. Sardaukari se nikad ne
predaju, ali Car je morao da sazna za ovu pretnju.
Ponovo upotrebivši Glas, Pol naredi: "Predajte se, kapetane!"
Čovek sa kapetanove leve strane bez upozorenja se baci prema Polu, ali nalete
grudima na blistavi nož svog pretpostavljenog. Napadač se sruči na pod sa nožem
zarivenim u telo.
Kapetan se okrenu prema jedinom preostalom potčinjenom. "Ja odlučujem o tome šta
je od najveće kosristi za Njegovo Veličanstvo", reče on. "Jasno?"
Ramena drugog Sardaukara se opustiše.
"Baci oružje", reče mu kapetan.
Sardaukar posluša.
Kapetan ponovo upravi pažnju prema Polu. "Ubio sam prijatelja za tebe", reče on.
"Imajmo to obojica uvek na umu."
"Ti si moj zarobljenik", reče mu Pol. "Predao si se meni. Da li ćeš ostati živ
ili umreti - nije važno." On dade stražarima znak rukom da odvedu dva
Sardaukara, a zatim mahnu oficiru koji je pretresao zarobljenike.
Stražari istupiše napred i povedoše Sardaukare.
Pol se naže prema oficiru.
"Muad'Dibe", reče čovek. "Izneverio sam te u..."
"Greška je bila moja, Korba", reče Pol. "Trebalo je da te upozorim na šta da
obratiš pažnju. Kada ubuduće budeš pretresao Sardaukare, misli na to. Takođe
upamti da svako od njih ima jedan ili dva lažna nokta na nožnim prstima koja,
zajedno sa još nekim delovima koji im se skidaju sa tela, sačinjavaju veoma
efikasan odašiljač. Isto tako imaju više lažnih zuba. U kosi drže vlasi šiga-
žice - tako tanke da se gotovo ne može otkriti, ali i dovoljno jake da odseku
čoveku glavu. Kada su Sardaukari u pitanju, moraju se otvoriti četvore oči:
valja ih ispipati centimetar po centimetar, pretražiti svim vrstama zračenja,
odrezati im svaku dlaku s tela. A i kada sve to obaviš, budi siguran da je još
nešto ostalo neotkriveno."
On pogleda Gurnija koji im se približio i slušao razgovor.
"Onda će najbolje biti da ih ubijemo", reče oficir.
Pol odmahnu glavom i dalje gledajući Gurnija. "Ne. Želim da pobegnu."
Gurni ga podozrivo pogleda. "Ser...", zausti on.
"Da?"
"Tvoj čovek je u pravu. Poubijaj odmah ove zarobljenike. Zatri im sve tragove.
Osramotio si carske Sardaukare! Kada Car za to sazna, neće se smiriti dok ti ne
dođe glave."
"Teško da će se na to odvažiti", reče Pol. Kazao je to polako i odlučnim glasom.
Nešto se zbilo u njemu dok je stajao licem u lice sa Sardaukarima. Niz odluka
sabralo mu se u svesti. "Gurni", reče on, "ima li mnogo Esnafljana oko Rabana?"
Gurni se uspravi, začkiljivši očima. "Kakvo ti je to sad pit..."
"Ima li ih?" odbrusi Pol.
"Arakis je prepun esnafskih agenata. Kupuju začin kao da je posredi
najskupocenija stvar u Vaseljeni. Šta misliš, zašto smo se inače upustili u
ovu..."
"Začin je odista najdragocenija stvar u Vaseljeni", reče Pol. "Za njih." On baci
pogled prema Stilgaru i Čani koji su im upravo prilazili preko prostorije. "A mi
ga kontrolišemo, Gurni."
"Harkoneni ga kontrolišu!" usprotivi se Gurni.
"Oni koji nešto mogu da unište, to i kontrolišu", uzvrati Pol. On dade Gurniju
rukom znak da mu više ne protivureči, a onda klimnu Stilgaru, koji se zaustavio
pokraj njega sa Čani.
Pol uze sardaukarski nož u levu ruku i pruži ga Stilgaru. "Ti živiš za dobro
plemena", reče Pol. "Da li bi mogao da mi pustiš vodu života ovim nožem?"
"Za dobro plemena", zabrunda Stilgar.
"Onda upotrebi nož", reče Pol.
"Da li ti to mene izazivaš?" upita Stilgar.
"Da te izazivam", reče Pol, "zar bih stajao ovde bez oružja i dopustio ti da me
ubiješ?"
Stilgar duboko udahnu vazduh.
Čani reče: "Usule!" a onda pogleda Gurnija, pa Pola.
Dok je Stilgar odmeravao Polove reči, ovaj reče: "Ti si Stilgar, borac. Kada su
Sardaukari počeli da se bore ovde, tebe nije bilo na bojnom polju. Preče ti je
bilo da zaštitiš Čani."
"Ona mi je nećaka", reče Stilgar. "Da sam i jednog trenutka posumnjao da
Fedajkini neće brzo izići nakraj sa tim ološem..."
"Zašto ti je Čani bila preča?" upita Pol.
"Nije mi bila preča!"
"Oh?"
"Ti si mi bio najpreči", reče Stilgar.
"Da li i dalje misliš da bi mogao da digneš ruku na mene?" upita Pol.
Stilgar poče da drhti. "Takav je običaj", promrmlja on.
"Običaj ti je naložio da ubiješ dva stranca koja si zatekao u pustinji i da
uzmeš njihovu vodu kao dar Šai-huluda", reče Pol. "Pa ipak, ti to nisi učinio
jedne noći - dopustio si da moja majka i ja ostanemo živi."
Stilgar ne odgovori ništa; drhteći, posmatrao je Pola, koji reče: "Običaji se
menjaju, Stile. Ti ih sam menjaš."
Stilgar pogleda žuti amblem na nožu u svojoj ruci.
"Kada budem Vojvoda Arakena sa Čani uz sebe, misliš li da ću imati kada da vodim
računa o svakoj pojedinosti upravljanja Sieč Tabrom?" upita Pol. "Da li ti vodiš
računa o unutrašnjim problemima svake porodice?"
Stilgar nije skidao pogled s noža.
"Misliš li da ja želim da odsečem svoju desnicu?" upita Pol.
Lagano, Stilgar ga pogleda.
"Dakle?" reče Pol. "Misliš li da želim da lišim sebe i pleme tvoje mudrosti i
snage?"
Prigušenim glasom Stilgar reče: "Ovog mladića iz mog plemena, čije mi je ime
poznato, mogao bih da ubijem na megdanu, ako to želi Šai-hulud. Ali Lisana al-
Gaiba - njemu ne mogu ništa. Znao si to kada si mi dao ovaj nož."
"Znao sam", složi se Pol.
Stilgar otvori šaku. Nož uz zveket pade na kameni pod. "Običaji se menjaju",
reče on.
"Čani", reče Pol, "pođi do moje majke i pošalji je ovde da nas posavetuje
oko..."
"Ali, kazao si da idemo na jug!" usprotivi se ona.
"Pogrešio sam", reče on. "Harkoneni nisu tamo. Rat nije tamo."
Ona duboko udahnu vazduh, prihvativši to kao što sve pustinjske žene prihvataju
nužnosti jednog života koji se živi pod okriljem smrti.
"Prenećeš poruku mojoj majci - poruku koju smeju da čuju samo njene uši", reče
Pol. "Kaži joj da me Stilgar priznaje za Vojvodu Arakisa, ali se mora pronaći
način da mladići to prihvate bez borbe."
Čani pogleda Stilgara.
"Učini kako ti kaže", zabrunda Stilgar. "Obojica znamo da može da me nadvlada...
a ja nisam u stanju da dignem ruku na njega... za dobro plemena."
"Vratiću se sa tvojom majkom", reče Čani.
"Pošalji je", reče Pol. "Stilgarov instinkt bio je ispravan. Jači sam kad si ti
bezbedna. Ostaćeš stoga u sieču."
Ona zausti da se usprotivi, ali ne reče ništa.
"Sihaja", reče Pol, pozvavši je po imenu koje je samo on koristio. Zatim se
okrenu nadesno i susrete Gurnijev pogled.
Razgovor između Pola i starijeg Slobodnjaka bio je potpuno nerazumljiv Gurniju,
sve dok nije pomenuta gospa Džesika.
"Tvoja majka", reče Gurni.
"Ajdaho nas je spasao one noći", reče Pol odsutnim glasom, zanet opraštanjem sa
Čani. "A sad moramo..."
"Šta je bilo sa Dankanom Ajdahom, gospodaru?" upita Gurni.
"Poginuo je kako bi malo zadržao Sardaukare i pružio nam priliku da pobegnemo."
Veštica je živa! pomisli Gurni. Ona za koju sam se zakleo da ću joj se osvetiti
- živa je! A Vojvoda Pol očigledno ni ne sluti kakvo mu je čudovište podarilo
život. Oličenje samog zla! Izdala mu je oca Harkonenima!
Pol prođe pokraj njega i skoči na ispust. Zatim se osvrnu unazad i primeti da su
poginuli i ranjeni uklonjeni, a onda pomisli kako je upravo završeno još jedno
poglavlje legende o Polu Muad'Dibu. Nisam čak ni izvukao nož, ali o ovom danu će
se pričati da sam u njemu vlastitom rukom ubio dvadeset Sardaukara.
Gurni krenu za Stilgarom, koračajući tlom koje gotovo da nije osećao pod nogama.
Bes je odagnao iz njegovog uma pećinu sa žutom rasvetom sjajnih kugli. Veštica
je živa, dok oni koje je izdala trunu po samotnim grobovima. Moram tako izvesti
stvar da Pol sazna istinu o njoj pre no što je ubijem.
7.
Koliko puta čovek obuzet besom poriče ono što mu zdrav razum govori.
'Sabrane izreke Muad'Diba' princeze Irulan
Gomila u pećinskoj sali za skupove bila je tako zbijena da se u Džesiki ponovo
javilo osećanje koje je iskusila onog dana kada je Pol ubio Jamisa. Glasovi su
nervozno mrmljali unaokolo. Male klike okupljale su se poput čvorova na odorama.
Džesika zavuče cilindar za poruke ispod odore kada je izašla na ispust iz
Polovih privatnih odaja. Nije bila umorna posle dugog putovanja sa juga, ali se
ipak ljutila na Pola što joj nije dozvoljavao upotrebu zarobljenih ornitoptera.
"Još nemamo punu kontrolu u vazduhu", kazao joj je on. "Osim toga, ne smemo
dozvoliti da postanemo zavisni od goriva sa drugih svetova. I gorivo i letelice
moraju se čuvati i štedeti za dan kada budu najviše potrebni."
Pol je stajao sa grupom mlađih ljudi blizu ispusta. Bleda svetlost sjajnih kugli
davala je prizoru prisenak nečeg nestvarnog. Ličio je na kakvu živu sliku kojoj
je bila dodata dimenzija zgusnutih mirisa, šapata, zvukova nemirnih stopala.
Ona osmotri sina, zapitavši se zbog čega već nije istupio sa svojim iznenađenjem
- Gurnijem Halekom. Pomisao na Gurnija unela je nemir u nju, pošto ju je
prisetila na srećnija vremena - na dane ljubavi i lepote sa Polovim ocem.
Stilgar je čekao sa malom grupom svojih ljudi na drugom kraju ispusta. U načinu
na koji je stajao dok je govorio očitovalo se svojevrsno neumitno dostojanstvo.
Ne smemo izgubiti ovog čoveka, pomisli Džesika. Polov plan mora uspeti. Sve
drugo predstavljalo bi najstrašniju tragediju.
Ona krenu niz ispust, prođe pored Stilgara ne osvrnuvši se i siđe među ljude.
Gomila se povlačila u stranu, praveći joj prolaz, dok je išla prema Polu. Za
njom je ostajala mukla tišina.
Shvatala je značenje ove tišine - neizgovorena pitanja ljudi, strahopoštovanje
prema Časnoj Majci.
Mladići se povukoše od Pola kada im se ona približila, a ona se najednom uplaši
zbog novog vida poštovanja koje su oni iskazivali prema njemu. Svi ljudi ispod
tebe žude za tvojim položajem, glasio je aksiom Bene Geserita. Ali ona nije
videla takvu žudnju na okolnim licima. Na stalnoj udaljenosti ih je držao
religijski oreol Muad'Dibovog vođenja. Na pamet joj pade još jedna izreka Bene
Geserita: Proroci najčešće umiru nasilnom smrću.
Pol je pogleda.
"Vreme je", reče ona, pruživši mu cilindar za poruku.
Jedan od Polovih pratilaca, odvažniji od ostalih, baci pogled prema Stilgaru i
reče: "Hoćeš li ga izazvati, Muad'Dibe? Sada je pravi čas za to. Smatraće te za
kukavicu ako..."
"Ko se usuđuje da me nazove kukavicom?" upita Pol. Ruka mu suknu prema balčaku
kris-noža.
Napeta tišina zavlada najpre u grupi oko Pola, a onda se proširi na sve
prisutne.
"Čeka nas posao", reče Pol kada se čovek povukao od njega. Zatim se okrenu,
probi kroz gomilu do ispusta, lako skoči na njega i stade pred ljude.
"Izazovi ga!" uzviknu neko.
Mrmljanje i šapati oglasiše se sa uzvikom.
Pol sačeka da zavlada tišina. Došla je polako, posle dužeg šuškanja i
kašljucanja. Kada se u pećini spustio potpuni mir, Pol podiže bradu i progovori
glasom koji je dopirao do najudaljenijih uglova.
"Umorili ste se od čekanja", reče Pol.
On ponovo sačeka nekoliko trenutaka da uzvici koji su usledili lagano zamru.
Stvarno su se umorili od čekanja, reče Pol u sebi. Stegao je u ruci cilindar za
poruke, pomislivši na ono što se nalazilo u njemu. Majka mu ga je pokazala,
objasnivši mu kako je oduzet od jednog harkonenskog glasnika.
Poruka je bila jasna: Raban je bio prepušten samome sebi na Arakisu! Niotkuda
nije mogao da očekuje pomoć ili pojačanja!
Pol ponovo podiže glas: "Mislite da je kucnuo čas da izazovem Stilgara i
preuzmem vođenje ljudi!" Pre no što je gomila stigla da bilo šta odgovori, Pol
ljutito nastavi: "Zar stvarno smatrate da je Lisan al-Gaib toliko glup?"
Zavlada tišina.
Navlači religijsku odoru, pomisli Džesika. Prinuđen je da to učini!
"Takav je običaj!" uzviknu neko.
Pol uzvrati oporim glasom, ispitujući emocionalne naboje ljudi: "Običaji se
menjaju!"
Jedan ljutiti glas zagrme iz ugla pećine: "Mi ćemo odlučiti šta će da se menja!"
Unaokolo se razlegoše prigušeni uzvici odobravanja.
"Kako želite", reče Pol.
Džesika razabra tanane prizvuke moći Glasa, čemu ga je naučila.
"Vi ćete odlučiti", složi se on. "Ali prvo ćete me saslušati."
Stilgar krenu duž ispusta, sa bezizražajnim izrazom na bradatom licu. "I to je
običaj", reče on. "Svaki Slobodnjak ima pravo da mu se glas čuje u Veću. A Pol
Muad'Dib je Slobodnjak."
"Dobro plemena je najvažnija stvar, a?" upita Pol.
Stilgar uzvrati istim bezizražajnim i dostojanstvenim glasom: "Tog načela se
uvek pridržavamo."
"U redu", reče Pol. "Ko, onda, vlada ovom četom našeg plemena - i ko vlada svim
plemenima i četama posredstvom borilačkih instruktora, upućenih u čarobnjačke
veštine?"
Pol zastade, bacivši pogled preko glava gomile. Nije bilo nikakvog odgovora.
On nastavi: "Vlada li Stilgar svime time? On sam to poriče. Vladam li ja? Čak i
Stilgar povremeno izvršava moja naređenja, a i mudraci, najpametniji među
pametnima, slušaju me i odaju mi počast u Veću."
Napeta tišina zavlada među ljudima.
"Dakle?" upita Pol. "Vlada li moja majka?" On pokaza rukom prema Džesiki, koja
je stajala u masi, odevena u zvaničnu crnu odoru. "Stilgar i sve ostale četovođe
traže njen savet pri gotovo svakoj značajnijoj odluci. Vi to znate. Ali, da li
Časna Majka ide po pesku ili predvodi napade na Harkonene?"
Obrve se nabraše na licima koja je Pol mogao da vidi, ali još se čulo ljutito
mrmljanje.
Izabrao je opasan put, pomisli Džesika, ali se onda seti poruke u cilindru. Pol
se sav bio uneo u ono što je govorio. Prodri do dna njihove nesigurnosti, reče
ona u sebi, zaigraj na nju - i ostalo će uslediti samo po sebi.
"Niko ne priznaje vođstvo ako nije stečeno izazovom i borbom, a?" upita Pol.
"Takav je običaj!" uzviknu neko.
"Šta je naš cilj?" upita ponovo Pol. "Da svrgnemo Rabana, harkonensku zver, i da
pretvorimo naš svet u planetu gde ćemo moći da podižemo porodice u sreći i miru,
raspolažući pri tom obiljem vode - je li to naš cilj?"
"Teški zadaci zahtevaju i teške metode!" uzviknu neko.
"Razbijate li vi svoje noževe pre borbe?" upita Pol. "Kažem vam ovo kao
činjenicu, a ne da bih se hvalisao ili da bih vas izazivao: nema čoveka među
vama, uključujući tu i Stilgara, ko me može pobediti u pojedinačnoj borbi.
Stilgar je to lično priznao. On to zna - a vreme je da i vama ostalima to
postane jasno."
Gomilom se opet razleže srdito mrmljanje.
"Većina vas bila je sa mnom u vežbaonici", reče Pol. "Odlično znate da ovo nije
prazno razmetanje. Kažem to zato što je činjenica koja je svima poznata, a bio
bih glup kada bih olako prešao preko nje. Počeo sam obuku u čarobnjačkim
veštinama znatno pre vas, a moji učitelji bili su znatno bolji od svih koje ste
vi imali. Šta mislite, kako sam inače uspeo da pobedim Jamisa u godinama kada se
vaši dečaci još samo igraju ratovanja?"
Dobro koristi Glas, pomisli Džesika, ali to nije dovoljno kada su ovi ljudi u
pitanju. Imaju dobru odbranu od kontrole glasom. Protiv njih mora upotrebiti i
snagu logike.
"To smo, dakle, razjasnili", reče Pol. On podiže cilindar i skide poklopac sa
njega. "Ovo je oduzeto od jednog harkonenskog glasnika. Autentičnost cilindra je
nesumnjiva. Poruka je upućena Rabanu i u njoj se kaže da su mu svi zahtevi za
nove trupe odbijeni, da mu je žetva začina daleko ispod propisane kvote, da mora
obezbediti znatno više začina sa ljudstvom kojim trenutno raspolaže."
Stilgar priđe Polu.
"Koliko vas shvata šta ovo znači?" upita Pol. "Stilgaru je odmah bilo jasno."
"Odsečeni su!" uzviknu neko.
Pol vrati poruku u cilindar, a ovaj u opasač. Zatim izvuče lančić šiga-žice,
koji mu je stajao oko vrata, skide prsten zakačen za njega i podiže ga.
"Ovo je vojvodski pečat moga oca", reče on. "Zaklinjem se da ga više neću nositi
oko vrata sve dok ne budem spreman da povedem svoje trupe preko celog Arakisa i
s pravom ustvrdim kako je to moj zakoniti feud." On stavi prsten na prst i
stisnu pesnicu.
U pećini zavlada mukla tišina.
"Ko vlada ovde?" upita Pol. "Ja vladam ovde! Vladam svakim kvadratnim
centimetrom Arakisa! Ovo je moj vojvodski posed, složio se Car s tim ili ne! On
ga je dao mom ocu, a sa oca je prešao na mene!"
Pol se podiže na prste, a zatim ponovo spusti na pete. Osmotrio je gomilu,
osećajući kako se plamen već raspiruje u njoj.
Još malo, pomisli on.
"Među vama ima ljudi koji će steći važne položaje na Arakisu kada zvanično budem
stekao carska prava koja mi pripadaju", reče Pol. "Stilgar je jedan od njih. Ali
ne zato što time želim da ga kupim! Ne ni iz zahvalnosti, premda sam ja jedan od
mnogih ovde koji mu duguju život. Ne! Biće to zato što je mudar i jak. Zato što
ljudima upravlja ne samo držeći se pravila, nego i inteligencijom. Smatrate li
me glupim zbog toga? Mislite li da ću odseći svoju desnicu i pustiti je da
iskrvari na podu ove pećine samo da bih vam priredio cirkus?"
Pol pređe oštrim pogledom po gomili. "Ima li nekoga ovde ko tvrdi da ja nisam
zakonit vladar Arakisa? Moram li to da dokazujem time što ću svako slobodnjačko
pleme u ergu ostaviti bez vođe?"
Stojeći pokraj Pola, Stilgar se promeškolji i pogleda ga upitno.
"Da li da smanjujem našu snagu kada nam je najviše potrebna?" upita Pol. "Ja sam
vaš vladar i kao takav vam kažem da je došlo vreme da prekinemo da sami ubijamo
svoje najbolje ljude; okrenimo se na naše prave neprijatelje - Harkonene!"
Munjevitim pokretom Stilgar izvuče kris-nož i upravi ga prema glavama gomile.
"Živeo Vojvoda Pol Muad'Dib!" uzviknu on.
Zaglušujuća grmljavina ispuni pećinu, prelamajući se u mnoštvo odjeka. Ljudi
počeše da skandiraju i pevaju: "Ja hia čouhada! Muad'Dib! Muad'Dib! Ja hia
čuohada!"
Džesika prevede poklič u sebi: Živeli borci Muad'Diba! Prizor koji su ona, Pol i
Stilgar potajno pripremili sada se u potpunosti obistinio.
Vika se polako utiša.
Kada je ponovo zavladala tišina, Pol pogleda Stilgara: "Klekni, Stilgare."
Stilgar kleče na ispust.
"Daj mi tvoj kris-nož", reče Pol.
Stilgar posluša.
Ovo nismo predvideli, pomisli Džesika.
"Ponavljaj za mnom, Stilgare", reče Pol, a onda poče da izgovara reči svečanog
podarivanja čina, koje je jednom čuo od oca. "Ja, Stilgar, uzimam ovaj nož iz
ruku mog Vojvode."
"Ja, Stilgar, uzimam ovaj nož iz ruku mog Vojvode", ponovi Stilgar i uze mlečnu
oštricu od Pola.
"Tamo gde moj Vojvoda naredi, zariću ovu oštricu", reče Pol.
Stilgar opet ponovi, izgovarajući reči polako i svečano.
Setivši se porekla ovog obreda, Džesika jedva uzdrža suze, a onda odmahnu
glavom. Znam šta je razlog ovome, pomisli ona. Nije trebalo da dopsutim da me
uzbudi.
"Posvećujem ovaj nož stvari mog Vojvode. Njime ću ubijati njegove neprijatelje
sve dok u meni srce bije", reče Pol.
Stilgar ponovi za njim.
"Poljubi oštricu", naredi Pol.
Stilgar posluša, a zatim, u duhu običaja Slobodnjaka, poljubi Polovu ruku u
kojoj je držao nož. Na Polov znak on zavuče nož u korice i ustade.
Uzdasi i šapati strahopoštovanja prostrujaše kroz gomilu i Džesika začu reči:
"Proročanstvo - jedna Bene Geserit pokazaće put, a Časna Majka će ga videti." A
onda, nešto dalje, začu i ovo: "Pokazala nam je kroz svog sina!"
"Stilgar je vođa ovog plemena", reče Pol. "Neka to niko ne ispusti iz vida.
Stilgar komanduje mojim glasom. Ono što vam on kaže, to je kao da sam vam ja
rekao."
Mudro, pomisli Džesika. Zapovednik plemena ne sme da izgubi ugled kod onih koji
treba da izvršavaju njegova naređenja.
Pol malo priguši glas i reče: "Stilgare, želim da peščani pešaci i sielazi budu
upućeni još ove noći i da se sazove Skup Veća. Kada to budeš obavio, pozovi
Čata, Korbu i Oteima, kao i još dva oficira koja sam budeš izabrao, a onda
dođite u moje odaje na pripremanje ratnih planova. Moramo da izađemo sa
isplaniranom pobedom pred Veće Vođa kada se bude sakupilo."
Pol glavom dade znak majci da krene za njim, a onda siđe sa ispusta i uputi se
kroz gomilu prema središnjem prolazu i odajama za boravak koje su tamo bile
pripremljene. Dok je Pol prolazio kroz špalir ljudi, mnogo ruku se podiže da ga
dotakne, a dozivi se oglasiše sa svih strana.
"Moj nož će se zariti tamo gde mi Stilgar naredi, Pole Muad'Dibe! Povedi nas što
pre u boj, Pole Muad'Dibe! Natopimo naš svet krvlju Harkonena!"
Dokučujući dubinu raspoloženja ljudi oko njih, Džesika oseti izuzetnu borbenu
gotovost. Teško da su ikada mogli biti pripravniji nego sada. Doveli smo ih do
vrhunca moći, pomisli ona.
U unutrašnjoj prostoriji Pol rukom pokaza majci da sedne i reče "Sačekaj ovde."
Zatim prođe kroz zastore u jedan bočni prolaz.
U prostoriji je zavladao mir pošto je Pol izišao; bilo je tako tiho iza zastora,
da do mesta gde je ona sedela nije dopiralo čak ni slabašno zujanje pumpi za
vetar koje su pročišćavale vazduh u sieču.
Otišao je da dovede ovamo Gurnija Haleka, pomisli ona. A onda je u nedoumicu
dovede čudna mešavina osećanja koja ju je ispunjavala. Gurni i njegova muzika
sačinjavali su deo mnogih prijatnih trenutaka na Kaladanu pre seobe na Arakis.
Najednom je pomislila da su se sva zbivanja na Kaladanu dogodila nekoj drugoj
osobi. U stvari, tokom skoro tri godine koje su protekle od tada, ona je, u
stvari, postala ta druga osoba. Neophodnost da se suoči sa Gurnijem nagna je da
preispita minule promene.
Polov servis za kafu, ižlebljena legura srebra i jasmijuma, nasleđena od Jamisa,
stajao je na niskom stolu sa njene desne strane. Ona se zagleda u njega,
pomislivši na to koliko je ruku dodirivalo ovaj metal. Čani je posluživala Pola
iz njega tokom proteklog meseca.
Šta bi drugo pustinjska žena mogla da radi jednom Vojvodi, osim da ga služi
kafom? upita se ona. Ona mu ne donosi ni moć. Ni porodicu. Pol ima samo jednu
veliku priliku - da se poveže sa nekom moćnom Velikom Kućom, čak možda sa
carskom porodicom. Ima princeza-udavača, uostalom, a svaka od njih je prošla
kroz obuku Bene Geserita.
Džesika začas zamisli kako napušta tegoban život na Arakisu zarad moći i
sigurnosti koje bi iskusila kao majka supruga-monarha. Ona baci pogled prema
gustim zastorima, kojima su bili optočeni kameni zidovi ove pećinske ćelije,
pomislivši na to kako je došla ovde - jašući usred krda crva, dok su nosiljke i
platforme sa balama bile podignute visoko, pune neophodnih stvari za predstojeću
kampanju.
Sve dok Čani bude živa, Pol neće shvatiti šta mu je dužnost, pomisli Džesika.
Ona mu je rodila sina, i to je dovoljno.
Iznenada je obuze žudnja da vidi unuka, detence koje je toliko ličilo na
pokojnog dedu - na Letoa. Džesika položi dlanove na obraze i započe obredno
disanje koje je prigušivalo osećanja i čistilo um. Zatim se naže od pojasa,
započevši molitvenu vežbu koja je pripravljala telo za zahteve uma.
Nije bilo nikakvog prigovora u pogledu Polove odluke da izabere Pećinu Ptica kao
komandno mesto. Ono je po svemu bilo idealno. Osim toga, na severu se nalazio
Prolaz Vetra, koji je izbijao na jedno zaštićeno selo u sinku ograđenom zidom
grebena. Bilo je to važno selo, stecište zanatlija i tehničara, centar
održavanja čitavog jednog odbrambenog sektora Harkonena.
Sa druge strane zastora neko se nakašlja. Džesika se uspravi, duboko udahnu, a
onda polako izdahnu.
"Napred", reče ona.
Draperije se razmakoše i u prostoriju stupi Gurni Halek. Imala je samo toliko
vremena da mu osmotri lice, na kome je stajala stara, neobična grimasa, a onda
se on munjevito obreo iza nje i podigao je u stojeći položaj, uhvativši je
mišićavom rukom ispod brade.
"Gurni, budalo, šta to radiš?" upita ga ona.
Istog trenutka oseti da joj je uz leđa prislonjen vrh noža. Odmah je shvatila da
Gurni ima ozbiljnu nameru da je ubije. Zašto? Nije joj padao na um nikakav
povod, pošto on naprosto nije bio tip koji bi postao izdajica. Ali, nije bilo
nikakve sumnje u ozbiljnost njegovih namera. Imajući to na umu, ona poče
grozničavo da razmišlja. Gurni nije bio čovek koji se lako mogao savladati. Iza
nje je stajao ubica imun na snagu Glasa, imun na svaku borbenu strategiju, imun
na svaki trik smrti i nasilja. Bio je to instrument koji je ona lično usavršila
tananim uputstvima i nagoveštajima.
"Mislila si da si umakla, a, veštice?" odbrusi Gurni.
Pre nego što joj je pitanje prodrlo u punoj meri do svesti i pre no što je
stigla da bilo šta odgovori, zastori se razmakoše ponovo i u prostoriju uđe Pol.
"Evo ga, maj...", zausti Pol, ali onda zaćuta opčinjen napetošću prizora.
"Ostani gde si, gospodaru", reče Gurni.
"Šta...", Pol odmahnu glavom.
Džesika pokuša da nešto kaže, ali joj se ruka čvršće steže oko vrata.
"Govorićeš samo onda kada ti ja to budem dopustio", reče Gurni. Želim samo jednu
stvar da sin čuje iz tvojih usta, a spreman sam da ti odmah zarijem nož u srce
na prvi znak napada na mene. Nemoj da ti padne na pamet da se koristiš Glasom.
Određene mišiće nećeš napinjati niti pokretati. Krajnje oprezno moraš delati ako
želiš da zavrediš još nekoliko sekundi života. A uveravam te da ti je najviše
još toliko preostalo."
Pol istupi korak napred. "Gurni, čoveče, šta to..."
"Ni makac dalje!" odbrusi Gurni. "Još jedan korak i ona je mrtva."
Polova ruka poče da se spušta prema dršci noža. On reče samrtno mirnim glasom:
"Objasni šta sve ovo znači, Gurni."
"Zakleo sam se da ću ubiti izdajicu tvog oca", reče Gurni. "Zar misliš da mogu
da zaboravim čoveka koji me je spasao iz Harkonenove robovske jame, dao mi
slobodu, život, počasti... podario mi prijateljstvo, a to je nešto što cenim
više od svega. Sada mi se njegov izdajica nalazi pod nožem. Niko me ne može
sprečiti da..."
"Nikad veću grešku nisi počinio, Gurni", reče Pol.
To je, dakle, posredi! Koje li ironije! pomisli Džesika.
"Grešku kažeš?" upita Gurni. "Čujmo to lično od nje. I neka ima na umu da sam
podmićivao, uhodio i varao da bih došao do pouzdanih dokaza o ovoj optužbi. Čak
sam počastio semutom jednog Harkonenovog kapetana straže da doznam deo priče."
Džesika oseti kako joj je stisak oko vrata malo popustio, ali pre no što je
stigla nešto da progovori, Pol reče: "Izdajica je bio Jueh. Uveravam te, Gurni.
Potpuno je dokazano i ne može se opovrći. Bio je to Jueh. Svejedno mi je kako si
došao do tih sumnji - jer u pitanju su samo obične klevete - ali, ako nešto
učiniš mojoj majci..." Pol izvadi kris-nož iz korica i podiže ga prema Gurniju,
"...platićeš mi za to."
"Jueh je bio uslovljen lekar, pogodan čak za carsku kuću", uzvrati osorno Gurni.
"Nije mogao da postane izdajnik kao takav."
"Ja znam za način da se ukloni ta uslovljenost", reče Pol.
"Imaš li neki dokaz?" upita Gurni.
"Dokaz nije ovde", uzvrati Pol. "Nalazi se u Sieč Tabru, daleko na jugu, ali
ako..."
"To je samo trik", uzviknu Gurni, ponovo stegnuvši ruku oko Džesikinog vrata.
"Nije trik, Gurni", reče Pol glasom koji je sadržao prizvuk tako iskrene tuge,
da Džesika oseti kako joj se srce para.
"Video sam poruku uhvaćenu od Harkonenovog agenta", reče Gurni. "U njoj se
direktno ukazivalo..."
"Video sam je i ja", reče Pol. "Otac mi ju je pokazao one noći kada mi je
objasnio zašto je to sigurno Harkonenov trik sračunat da u njemu pobudi sumnju
na ženu koju je voleo."
"Ajah!" uzviknu Gurni. "Nećeš me..."
"Budi miran", reče Pol, a u jednoličnoj pribranosti njegovog glasa nalazilo se
više neprikosnovene zapovesti nego u svim glasovima koje je Džesika ikada ranije
čula.
Ima Veliku Kontrolu, pomisli ona.
Ruka kojom ju je Gurni držao oko vrata zadrhta. Vrh noža koji joj je bio
prislonjen uz leđa nesigurno zaigra.
"Nisi imao prilike da čuješ moju majku kako noću jeca za izgubljenim Vojvodom.
Nisi nikada video kako joj se oči zažare kada govori o ubijanju Harkonena", reče
Pol.
Zna, dakle, za noćnu tugu, pomisli Džesika, a oči joj se ispuniše suzama.
"Isto tako", nastavi Pol, "nisi upamtio nauk koji si stekao u Harkonenovoj
robovskoj jami. Govoriš o ponosu i prijateljstvu mog oca! Zar nisi dokučio
razliku između Harkonena i Atreida, tako da možeš osetiti podvalu ovih drugih po
smradu kojim zaudara? Zar nisi naučio da se odanost kod Atreida kupuje
ljubavlju, a kod Harkonena mržnjom? Zar stvarno nisi u stanju da prozreš pravu
prirodu ove izdaje?"
"Ali... Jueh...", promrmlja Gurni.
"Dokaz kojim raspolažemo jeste Juehova lična poruka koju nam je poslao i u kojoj
priznaje izdaju", reče Pol. "Kunem ti se u to ljubavlju koju osećam prema tebi,
ljubavlju koja će i dalje živeti u meni, čak i ako te ostavim mrtvog na ovom
podu."
Začuvši sinovljeve reči, Džesika oseti divljenje prema njegovoj domišljatosti,
prema oštroumnosti njegove inteligencije.
"Otac mi je imao instinkt za prijatelje", reče Pol. "Bio je škrt u ljubavi, ali
nikada nije počinio grešku. Jedina slabost ogledala mu se u potcenjivanju
mržnje. Mislio je da svako ko mrzi Harkonene neće biti kadar da ga izda." On
baci pogled prema majci. "Ona to zna. Preneo sam joj očevu poruku da nikad nije
izgubio poverenje u nju."
Osetivši da gubi kontrolu nad sobom, Džesika se ujede za donju usnu. Opazivši
krutu formalnost u Polu, ona shvati koliko su ga stajale te reči. Želela je da
potrči prema njemu, da mu privije glavu na grudi, kao nikad ranije. Ali ruka
koja ju je stezala oko vrata prestade da drhti; nož koji joj je stajao uperen u
leđa još je bio čvrst i oštar.
"Jedan od najužasnijih trenutaka u životu dečaka", reče Pol, "jeste kada otkrije
da su mu otac i majka ljudska bića, koja međusobno osećaju ljubav što je on
nikada neće moći iskusiti. To je onda gubitak, sticanje svesti o činjenici da
svet neposredno postoji i da smo sami na njemu. Taj trenutak sadrži osobenu
istinitost; ona ti ne može promaći. Čuo sam oca kada je govorio o mojoj majci.
Ona nije izdajnik, Gurni."
Džesika dođe do glasa i reče: "Gurni, pusti me." Nije to kazala posebno
zapovedničkim tonom, niti se poslužila nekim trikom koji je računao na njegovu
slabost, ali Gurnijeva ruka se ipak odmače. Ona priđe Polu i stade pored njega
ne dodirujući ga.
"Pole", reče ona, "postoje i druga sticanja svesti o nekim stvarima. Najednom mi
je postalo jasno kako sam te iskoristila, kako sam manipulisala tobom, kako sam
te navodila da kreneš pravcem koji sam izabrala... pravcem koji sam morala da
izaberem - ako je to uopšte neko opravdanje - zato što sam tako obučena." Ona
proguta kroz suvo grlo i pogleda sina pravo u oči. "Pole... želim da nešto
učiniš za mene: izaberi pravac sreće. Oženi se svojom pustinjskom ženom ako to
želiš. Usprotivi se svima i svakome, učini to. Izaberi svoj put. Ja..."
Ona zaćuta prekinuta prigušenim zvukom mrmljanja iza sebe.
Gurni!
Ona vide kako Pol gleda pored nje i okrenu se.
Gurni je stajao na istom mestu, ali je vratio nož u korice i razmakao odoru na
grudima; ispod se videla siva površina pustinjskog odela - one vrste kojom su
krijumčari trgovali među siečkim naseobinama.
"Zabodi mi nož pravo u grudi", promrmlja Gurni. "Ubij me i okončaj celu stvar.
Okaljao sam svoje ime. Izdao sam svog Vojvodu! Najboljeg..."
"Prekini!" reče Pol.
Gurni se upilji u njega.
"Vrati odoru na mesto i prekini da se ponašaš kao budala", reče Pol. "Dosta je
bilo gluposti za jedan dan."
"Ubij me, kad ti kažem!" uzviknu Gurni.
"Ne pravi se da me ne poznaješ, Gurni", reče Pol. "Za kakvog me to idiota
smatraš? Moram li istu stvar da ponavljam sa svakim čovekom koji mi je
potreban?"
Gurni pogleda Džesiku, a onda progovori izgubljenim, vapijućim glasom, koji mu
nimalo nije priličio. "Onda vi, gospo, molim vas... ubijte me."
Džesika mu priđe, stavi mu ruke na ramena. "Gurni, zašto uporno želiš da Atreidi
ubijaju one koje vole?" Ona mu polako izvuče razdrljenu odoru iz ruku, a zatim
je namesti i zakači preko grudi.
Gurni zausti isprekidano: "Ali... ja..."
"Mislio si da činiš nešto za Letoa", reče ona, "i zbog toga ti odajem počast."
"Moja gospo", reče Gurni. On spusti glavu do prsa i čvrsto pripi očne kapke da
ne dozvoli da mu suze poteku.
"Proglasimo ovo za nesporazum među starim prijateljima", reče ona, a Pol uoči
umirujuće, izglađujuće prizvuke u njenom glasu. "Sve je gotovo i možemo biti
zahvalni što ćemo ubuduće biti pošteđeni sličnih nesporazuma."
Gurni otvori oči pune suza i pogleda Džesiku.
"Gurni Halek koga sam poznavala bio je čovek vešt kako na nožu, tako i na
balisetu", reče Džesika. "Najviše sam mu se divila kao sviraču na balisetu. Zar
se Gurni Halek ne seća kako sam uživala dok mi je satima svirao? Imaš li još
baliset, Gurni?"
"Nabavio sam novi", reče Gurni. "Dobio sam ga sa Čusuka - divan instrument.
Svira kao pravi Varota, premda nema potpisa na njemu. Lično mislim da ga je
načinio neki Varotin učenik koji..." On najednom zaćuta. "Šta da vam još kažem,
moja gospo? Ovde sada brbljamo o..."
"Ne brbljamo, Gurni", reče Pol. On priđe do majke i pogleda Gurnija u oči. "Nije
to brbljanje, već nešto što donosi sreću među prijateljima. Veoma bi me radovalo
kad bi zasvirao za nju sada. Ratničko planiranje može malo da sačeka. U svakom
slučaju, do sutra neće biti nikakvih okršaja."
"Ja... ovaj... doneću baliset", reče Gurni. "U prolazu je." On ih obiđe i prođe
kroz zastor.
Pol stavi ruku na majčinu mišicu i oseti kako ona drhti.
"Sve je gotovo, majko", reče on.
Ne okrenuvši glavu, ona ga pogleda uglovima očiju. "Gotovo?"
"Naravno. Gurni je..."
"Gurni? Oh... da." Ona obori pogled.
Zastori se raširiše i Gurni se vrati sa balisetom. Poče da ga štimuje,
izbegavajući da im se pogledi susretnu. Zastori na zidovima upijali su odjeke,
tako da je instrument zazvučao nekako prisnije nego što je to bilo uobičajeno.
Pol povede majku do jednog jastuka i pomože joj da sedne oslonjena o debelu
zidnu draperiju. Najednom mu se učini znatno starijom kada postade svestan prvih
tragova isušivanja kože na njenom licu, izduživanja uglova očiju koje su već
stekle plavu skramicu.
Umorna je, pomisli on. Moramo pronaći način da joj olakšamo breme.
Gurni prevuče po strunama.
Pol ga pogleda i reče: "Čekaju me... neke stvari. Ostani ovde, vratiću se
uskoro."
Gurni klimnu glavom. Izgledao je nekako odsutan, kao da je u mislima za trenutak
odlutao pod otvoreno nebo Kaladana, na čijem su se obzorju počeli sakupljati
kišni oblaci...
Pol nagna sebe da se okrene i iziđe kroz gusti zastor na bočnom prolazu. Čuo je
kako Gurni počinje napev iza njega i zastao nekoliko trenutaka u prolazu da se
malo prepusti umilnoj muzici.
Voćnjaci i vinogradi
Raskošne hurije
I čaša koja se preliva preda mnom.
Zašto brbljam o vojevanju
I bregovima u prah pretvorenim?
Zašto osećam ove suze?

Nebesa su otvorena
I blaga im razasuta;
Treba samo da pružim ruku.
Zašto mislim na zasedu
I otrov u rujnom vrču?
Zašto me more leta?

Ljubavi ruke mi mašu

Svojim nagim čarima
I rajskim uživanjem.
Zašto se sećam ožiljaka,
Snova o drevnim gresima...
I zašto spavam sa strahom?

Jedan glasnik Fedajkin, odeven u odoru, pojavi se iza jednog ugla prolaza pred
Polom. Čovek je imao zabačenu kapuljaču, a spone pustinjskog odela slobodno su
mu visile oko vrata, što je govorilo da je upravo stigao iz otvorene pustinje.
Pol mu rukom dade znak da stane, spusti zastor sa ulaza i krenu niz prolaz prema
glasniku.
Čovek se pokloni, držeći ruke sklopljene pred sobom, kao kada pri obredu
pozdravlja Časnu Majku ili sajadinu, a onda reče: "Muad'Dibe, vođe počinju da
pristižu na Veće."
"Već?"
"Po neke je Stilgar poslao ranije, pošto je pretpostavio..." On slegnu ramenima.
"Shvatam", reče Pol, a onda pogleda prema mestu odakle je dopirao tanak zvuk
baliseta, pomislivši na staru pesmu koju je njegova majka naročito volela -
neobičnu kombinaciju vedre melodije i setnih reči. "Stilgar će uskoro doći ovamo
sa ostalima. Odvedi ih do mesta gde moja majka čeka."
"Sačekaću ih ovde, Muad'Dibe", reče glasnik.
"Dobro... u redu."
Pol prođe pokraj čoveka i uputi se dublje u pećinu; pošao je prema mestu koje se
nalazi u svakom ovakvom skrovištu - mestu nedaleko od bazena rezervoara za vodu.
Tamo je bio mali šai-hulud, stvorenje ne duže od devet metara, koje je držano
zakržljano i zapretano pomoću jaraka vode što su ga okružavali. Pošto bi izišao
iz svog malog vektora, tvorac je po svaku cenu izbegavao vodu, pošto je ona za
njega bila otrovna. A davljenje tvorca predstavljalo je najveću slobodnjačku
tajnu zato što se na taj način dobijala tvar koja ih je objedinjavala - Voda
Života, otrov koji je jedino Časna Majka mogla da promeni.
Pol je doneo odluku dok je posmatrao napetost straha na majčinom licu. Nijedna
linija budućnosti nije ukazivala na ovaj trenutak opasnosti od Gurnija Haleka.
Budućnost - sivi oblak budućnosti - lebdela je oko njega kao nekakav utvarni
svet, prožet osećanjem da svekolika vaseljena hrli ka jednom uzavrelom žarištu.
Moram da ga vidim, pomisli on.
Telo mu je lagano sticalo izvestan imunitet prema začinu, što je za posledicu
imalo smanjenje broja proročkih vizija... koje su postajale sve nejasnije.
Rešenje mu je izgledalo očigledno.
Udaviću tvorca. Sada ćemo videti da li sam Kvizac Haderah koji takođe može da
preživi ogled koji su preživele Časne Majke.
8.
I dođe dan u trećoj godini Pustinjskog Rata kada se Pol Muad'Dib nađe sam u
Pećini Ptica, ispod kisva zastora jedne unutrašnje ćelije. Ležaše tamo kao
mrtav, obuzet otkrovenjem Vode Života, a biće mu beše sa one strane granica
vremena, hitnuto otrovom što život daje. I tako se ispuni proroštvo da Lisan al-
Gaib može biti i mrtav i živ.
'Sabrana predanja Arakisa' princeze Irulan
U polutami koja prethodi svitanju, Čani iziđe iz Habania bazena; do ušiju joj je
dopiralo zujanje toptera, što ju je dovezao sa juga, a sada se udaljavao prema
skrovitom u nepreglednom pustinjskom prostranstvu. Lična straža pratila ju je na
izvesnoj udaljenosti, razmilevši se po stenama grebena u potrazi za mogućim
opasnostima - i pružajući sudrugu Muad'Diba, majci njegovog prvenca, ono što je
tražila: nekoliko trenutaka osame.
Zašto me je pozvao, upita se ona. Prethodno mi je kazao da moram ostati na jugu
sa malim Letoom i Alijom.
Ona podiže skute odore i lako skoči preko jednog izbočenog kamena, obrevši se na
stazi koja se uspinjala i koju je samo oko vično pustinji moglo da razabere u
tmini. Kamenčići su joj se klizali pod nogama, a ona je igrala po njima, uopšte
ne razmišljajući o okretnosti koja je za to bila potrebna.
Penjanje ju je razveseljavalo, odagnavalo strahove koji su se uvukli u nju zbog
bešumnog povlačenja pratnje i činjenice da je po nju poslat dragoceni topter.
Osećala je kako je obuzima uzbuđenje zbog predstojećeg susreta sa Polom
Muad'Dibom, njenim Usulom. Njegovo ime moglo je da predstavlja bojni poklič koji
se razleže celom zemljom: Muad'Dib! Muad'Dib! Muad'Dib! Ali za nju je on bio
drugi čovek sa drugačijim imenom: otac njenog sina, nežni ljubavnik.
Jedna krupna prilika pojavi se na steni iznad nje, davši joj znak da požuri. Ona
ubrza korak. Jutarnje ptice već su se oglašavale i uzletale prema nebu. Istočno
obzorje polako je počinjalo da rudi.
Prilika iznad nje nije pripadala njenoj pratnji. Oteim? upita se ona, uočivši
poznate kretnje i držanje. Ona se pope do njega, prepoznavši pri porasloj
svetlosti široko, pljosnato lice oficira Fedajkina; kapuljača mu je bila
zbačena, a filter za usta labavo pričvršćen, kako se to ponekad čini kada se
samo nakratko izlazi u pustinju.
"Požuri", došapnu joj on i povede je skrovitom pukotinom do tajne pećine.
"Uskoro će se razdaniti", dodade on, otvorivši joj hermetička vrata. "Harkoneni
su u očajanju slali patrole i u ove oblasti. Ne smeju još da nas otkriju."
Uđoše u uski prolaz osvetljen sjajnim kuglama, koji je vodio u Pećinu Ptica.
Oteim prođe ispred nje i reče joj: "Pođi za mnom! Samo brzo."
Pohitaše niz prolaz, a zatim kroz nova hermetička vrata, pa niz još jedan
prolaz, da bi konačno prošli kroz zastore i obreli se u prostoriji koja je
svojevremeno bila Sajadinina ćelija, kada je ova pećina služila za dnevni odmor.
Prostirke i jastuci sada su prekrivali pod. Kamene zidove skrivale su istkane
draperije sa crvenom figurom sokola. Mali poljski sto sa jedne strane bio je
zapretan hartijama, sa kojih se širio miris njihovog začinskog porekla.
Časna Majka sedela je sama naspram ulaza. Ona podiže svoj prodorni pogled, od
koga bi neposvećeni zadrhtao.
Oteim sklopi dlanove i reče: "Doveo sam Čani." Zatim se pokloni i iziđe kroz
zastore.
Kako da kažem Čani? upita se Džesika.
"Kako mi je unuk?" reče ona.
Predstoji nam, dakle, obredno pozdravljanje, pomisli Čani; strahovi joj se
ponovo javiše. Gde je Muad'Dib? Zašto nije ovde da me dočeka?
"Zdravo je i dobro, moja majko", uzvrati Čani. "Ostavila sam Haru da se brine o
njemu i Aliji."
Moja majko, pomisli Džesika. Da, ima pravo tako da me oslovi u formalnom
pozdravljanju. Rodila mi je unuka.
"Čujem da su nam iz Koanua sieča poslali odela na dar", reče Džesika.
"Veoma su lepa", uzvrati Čani.
"Da li mi je Alija nešto poručila?"
"Nije ništa. Ali prilike u sieču sada su znatno bolje otkada su se ljudi
saživeli sa neobičnošću njenog statusa."
Zašto se sada gnjavimo time? upita se Čani. Neka neodložna hitnja nagnala ih je
da pošalju topter po mene, a sada se zamajavamo formalnostima!
"Moramo da prekrojimo neko odelo za malog Letoa", reče Džesika.
"Kako god želite, moja majko", uzvrati Čani, a onda obori pogled. "Ima li
novosti sa bojnog polja?" Na licu joj je stajala bezizražajna maska, kako Časna
Majka ne bi primetila da se iza pitanja krila, zapravo, brižnost za Pola.
"Nove pobede", reče Džesika. "Raban je izdaleka počeo da nam stavlja do znanja
da želi primirje. Ali su mu glasnici vraćeni bez telesne vode. Raban je čak
olakšao breme ljudima u nekim selima sinka. Ali odveć je kasno. Ljudima je jasno
da je to učinio iz straha od nas."
"Sve ide kako je Muad'Dib kazao", reče Čani, a onda se zagleda u Džesiku,
nastojeći da priguši strahove u sebi. Izgovorila sam njegovom ime, ali ona ništa
nije uzvratila. Ne mogu se razabrati osećanja na tom izglačanom kamenu koje ona
naziva licem... ali i sama je nekako ukočena. Zašto je tako mirna? Šta se
dogodilo sa mojim Usulom?
"Želela bih da smo na jugu", reče Džesika. "Oaze su bile tako lepe kada smo
otišle odande. Zar ne žudiš za danom kad će cela planeta biti tako zelena?"
"Stvarno je veoma lepo u oazama", reče Čani. "Ali, ima mnogo tuge u njima."
"Tuga je cena pobede", uzvrati Džesika.
Priprema li to ona mene na tugu? upita se Čani, a onda reče: "Mnoge su žene
ostale bez muževa. Zavladala je ljubomora kada se čulo da sam pozvana na sever."
"Ja sam te pozvala", reče Džesika.
Čani oseti kako joj srce zakuca brže u grudima. Požele da stavi ruke na uši kako
ne bi čula ono što predstoji. Pa ipak, uspela je da kaže pribranim glasom:
"Poruku je potpisao Muad'Dib."
"Ja sam je potpisala njegovim imenom i u prisustvu njegovih oficira", reče
Džesika. "Učinila sam tu sabotažu zato što je bilo neophodno." Istovremeno, kroz
glavu joj prolete: Hrabra je žena mog Pola. Drži se izvrsno čak i kada je strah
gotovo nadvlada. Da. Baš takva nam je sada potrebna.
U Čaninom glasu osetio se tek slabašan prizvuk utučenosti kada je rekla: "Možete
mi sada reći ono što se mora kazati."
"Potrebna si mi ovde da bi mi pomogla da oživim Pola", reče Džesika, pomislivši
pri tom: Tu smo! Predočila sam joj stvar u pravoj svetlosti. Oživeti. Sada zna
da je Pol živ i da se nalazi u opasnosti. Bila je dovoljna samo jedna reč da joj
to stavim do znanja.
Čani je bio potreban samo trenutak da se primiri, a onda reče: "Šta je to čime
mogu da pomognem?" Jedva je suzbila želju da poleti prema Džesiki, da je
protrese i krikne: Vodite me k njemu! Ali, uspela je da se obuzda i da bez reči
sačeka odgovor.
"Podozrevam", reče Džesika, "da su Harkoneni uspeli da ubace agenta među nas,
koji je otrovao Pola. To je jedino prihvatljivo objašnjenje. Otrov je krajnje
neobičan. Ispitala sam mu krv što sam bolje umela, ali ga nisam otkrila."
Čani se pomeri napred, a onda pade na kolena. "Otrov? Da li pati? Mogu li..."
"U nesvesti je", reče Džesika. "Životni procesi su mu tako usporeni da se mogu
otkriti tek najtananijim tehnikama. Naježim se pri pomisli šta bi se dogodilo da
ga je pronašao neko drugi, a ne ja. Nevičnom oku izgledao bi potpuno mrtav."
"Postojali su još neki razlozi pored uviđavnosti zbog kojih ste me pozvali",
reče Čani. "Poznajem vas, Časna Majko. Šta je to što smatrate da ja mogu
učiniti, a što vi ne možete?"
Hrabra je, ljupka i... ah-h-h... perspektivna, pomisli Džesika. Od nje bi
postala dobra Bene Geserit.
"Čani", reče Džesika, "možda ćeš teško u to poverovati, ali ne znam tačno zašto
sam poslala po tebe. Bio je to instinkt... elementarna intuicija. Naprosto mi je
sinula misao: 'Pošalji po Čani.'"
Po prvi put Čani ugleda tugu u Džesikinom izrazu lica, u prodornom pogledu koji
više nije bio kadar da prikrije bol.
"Preduzela sam sve što sam umela", reče Džesika. "Sve... čak i daleko više od
onoga što se obično pod tim podrazumeva. Pa ipak... nisam uspela."
"Da li je moguće", upita Čani, "da ga je izdao stari drug Halek?"
"Nije Gurni", reče Džesika.
U te dve reči bio je sadržan čitav razgovor; poricanje bez oklevanja iskazano je
- Čani je to shvatila - posle temeljitog pretresanja, ogleda... prisećanja
starih pogrešaka.
Čani se podiže na noge i ispravi odoru, prljavu od pustinje. "Povedite me k
njemu", reče ona.
Džesika ustade i krenu kroz zastore na levom zidu.
Čani pođe za njom i ubrzo se obre u prostoriji koja je nekada očigledno služila
kao skladište, a čiji su kameni zidovi sada bili prekriveni gustim draperijama.
Pol je ležao na poljskom madracu duž naspramnog zida. Crna odora pokrivala ga je
do prsa, a ruke su mu se nalazile napolju, opružene duž bokova. Izgledalo je da
je nag pod odorom. Koža na gornjem, nepokrivenom delu tela bila mu je voštana i
nekako kruta. Ništa se na njemu nije micalo.
Čani obuzda želju da jurne napred i da se baci preko njega. Misli joj najednom
skrenuše prema sinu - Letou. Tog trenutka shvati da se i Džesika svojevremeno
suočila sa istom stvari: mužu joj je pretila smrt, a ona je grozničavo
razmišljala o tome kako da spase mladog sina. To uviđanje najednom je poveza sa
starijom ženom i Čani potapša Džesiku po ruci. Stisak kojim joj je uzvratila bio
je bolno snažan.
"Živ je", reče Džesika. "Uveravam te da je živ. Ali nit njegovog života tako je
tanana da se jedva može uočiti. Među vođama se već čuju mrmljanja da iz mene
govori majka, a ne Časna Majka, da mi je sin mrtav i da ne želim da prepustim
njegovu vodu plemenu."
"Koliko je već u ovom stanju?" upita Čani. Ona skide ruku sa Džesike i zakorači
dublje u prostoriju.
"Tri nedelje", uzvrati Džesika. "Provela sam gotovo celu sedmicu pokušavajući da
ga oživim. Bilo je sastanaka, argumenata... istraživanja. A onda sam poslala po
tebe. Fedajkini izvršavaju moja naređenja, inače ne bih mogla da odugovlačim
sa..." Ona ovlaži usne jezikom, posmatrajući kako Čani prilazi Polu.
Čani se zaustavi nad njim i zagleda u meku, mladalačku bradu koja mu je
uokvirila lice, a zatim skliznu pogledom preko visokih veđa, istaknutog nosa,
zaklopljenih očiju - sve je izgledalo tako spokojno u tom stanju krutog počinka.
"Kako uzima hranu?" upita Čani.
"Zahtevi tela tako su mu mali da mu još nije potrebna nikakva hrana", reče
Džesika.
"Koliko ljudi zna o ovome?" upita ponovo Čani.
"Samo njegovi najbliži savetnici, nekoliko vođa, Fedajkini i, razume se, onaj ko
mu je dao otrov."
"Trovač nije ostavio nikakvog traga?"
"Ne, ali nismo ni tragali za njim", reče Džesika.
"Šta kažu Fedajkini?" upita Čani.
"Veruju da se Pol nalazi u svetom transu, da prikuplja svetu snagu pre
odlučujuće bitke. Ja sam ih na to navela."
Čani se spusti na kolena pokraj madraca i naže se nad Polovo lice... ali
postojao je samo začin, sveprisutan začin, čiji je miris prožimao celokupan
život Slobodnjaka. Pa ipak...
"Niste naviknuti na začin kao mi", reče Čani. "Da li ste ispitali mogućnost da
mu se telo pobuni protiv prevelike koncentracije začina u ishrani?"
"Alergijske reakcije su sve negativne", reče Džesika.
Ona zaklopi oči, koliko da bi začas odagnala ovaj prizor, ali i zato što je
najednom postala svesna vlastitog umora. Koliko sam već dugo bez sna? upita se
ona. Veoma dugo.
"Kada menjate Vodu Života", reče Čani, "činite to u sebi pomoću unutrašnje
svesnosti. Jeste li upotrebili tu svesnost da mu ispitate krv?"
"Normalna slobodnjačka krv", reče Džesika. "Potpuno prilagođena ovdašnjem životu
i ishrani."
Čani se pridiže u čučeći položaj. Dok je posmatrala Polovo lice, strahovi počeše
da čile iz nje. Bio je to trik koji je naučila posmatrajući Časne Majke. Vreme
se moglo podvesti u službu uma. Valjalo je naprosto usredsrediti punu pažnju.
Konačno, Čani reče: "Postoji li tvorac ovde?"
"Ima ih nekoliko", uzvrati Džesika pomalo uznemirenim glasom. "Nismo bez njih u
ovo vreme. Svaka pobeda nalaže blagosiljanje. Svaka svetkovina pre napada..."
"Ali Pol Muad'Dib držao se po strani od tih ceremonija", reče Čani.
Džesika klimnu glavom, setivši se protivurečnih osećanja svoga sina prema
začinskoj drogi i proročkoj svesnosti koju je ona izazivala.
"Otkud to znaš?" upita Džesika.
"Priča se."
"Mnogo se priča", uzvrati Džesika oporim glasom.
"Dajte mu sirovu vodu tvorca", reče Čani.
Džesika se ukruti na zapovednički ton Čaninog glasa, a onda uoči snažnu
usredsređenost mlade žene i reče: "Odmah." Zatim iziđe kroz zastore da pošalje
majstore vode.
Čani ostade da sedi i netremice gleda Pola. Ako je pokušao da to učini, pomisli
ona. A to bi sasvim ličilo na njega...
Džesika kleče pokraj Čani, držeći u ruci jedan pljosnat logorski vrč. Snažan
miris otrova zapahnu Čanine nozdrve. Ona zamoči prst u tečnost, pa ga prinese
Polovom nosu.
Koža oko pregiba njegovog nosa malo se nabora. Nozdrve se polako raširiše.
Džesika zaustavi dah.
Čani dodirnu ovlaženim prstom Polovu gornju usnu.
On udahnu dugo i isprekidano.
"Šta se događa?" upita Džesika.
"Budite mirni", reče Čani. "Morate pretvoriti malo ove svete vode. Brzo!"
Ne pitajući ništa, zato što je prepoznala ton svesnosti u Čaninom glasu, Džesika
podiže vrč do ustiju i otpi mali gutljaj.
Polove oči se otvoriše i on pogleda Čani.
"Nema potrebe da se promeni Voda", reče on. Glas mu je bio slab, ali siguran.
Držeći još tečnost u ustima, Džesika oseti kako joj telo samo reaguje i ona
gotovo automatski promeni otrov. Obuzeta lakim ushićenjem koju je ova ceremonija
uvek pobuđivala u njoj, ona dokuči kako se život budi u Polu i kako deluje na
sva njena čula.
I u tom trenutku shvati!
"Pio si svetu vodi!" uzviknu ona.
"Samo jednu kap", reče Pol. "Samo... kapljicu."
"Kako si mogao da učiniš jednu takvu glupost?" upita ga ona.
"On vam je sin", reče Čani.
Džesika joj uputi prek pogled.
Redak osmeh, topao i pun razumevanja, zatitra na Polovim usnama. "Slušaj moju
voljenu", reče on. "Poslušaj je, majko. Ona zna."
"Ono što drugi mogu, on mora", reče Čani.
"Kada mi se kap našla u ustima, kada sam shvatio šta mi čini, onda mi je postalo
jasno da ću moći da uradim ono što si i ti uradila", reče on. "Tvoji
benegeseritski proktori govore o Kvizac Haderahu, ali oni čak ni ne slute na
kojim sam sve mestima bio. Za samo nekoliko minuta...", poče on, ali zastade,
uputivši Čani začuđen i namrgođen pogled. "Čani? Otkud ti ovde? Trebalo bi da se
nalaziš u... Zašto si ovde?"
On pokuša da se podigne na laktove, ali ga Čani blago gurnu natrag.
"Molim te, Usule", reče ona.
"Osećam se veoma slabim", uzvrati on. Pogled mu prošeta po prostoriji. "Koliko
sam već ovde?"
"Tri nedelje si se nalazio u tako dubokoj komi da je iskra života gotovo zgasla
u tebi", reče Džesika.
"Ali, bilo je... dogodilo se pre samo nekoliko trenutaka i..."
"Nekoliko trenutaka za tebe - tri nedelje straha za mene", reče Džesika.
"U pitanju je bila samo jedna kap, ali sam je pretvorio", reče Pol. "Promenio
sam Vodu Života." Pre nego što su Čani i Džesika stigle da ga spreče, on zamoči
ruku u vrč, koji je odložen na pod pokraj madraca, zahvati tečnost u dlan i ispi
je.
"Pole!" kriknu Džesika.
On je zgrabi za ruku, pogleda je sa mrtvačkim izrazom na licu i oseti kako je
preplavljuje njegova svesnost.
Spoj nije bio tako nežan, tako potpun, tako sveobuhvatan kao sa Alijom ili
Starom Časnom Majkom u pećini... ali bio je spoj: uzajamnost čula celokupnih
bića. Protresao ju je, oslabio - i ona se trže u sebi, uplaši ga se.
"Govorila si mi o jednom mestu do koga ne možeš dopreti", reče on. "Pokaži mi to
mesto sa kojim se Časne Majke ne mogu suočiti."
Ona odmahnu glavom, užasnuta i samom pomišlju na to.
"Pokaži mi!" naredi on.
"Ne!"
Ali nije mu mogla odoleti. Prisiljena njegovom užasnom snagom, ona zaklopi oči i
dovede ih u žižu u sebi - u žižu koja se nalazila u tmini.
Polova svest zaplovi kroz nju i oko nje, a onda se obre u tami. Za tren je
bacila mutan pogled prema tom mestu, pre no što joj je um ustuknuo pred užasom.
Uopšte ne znajući zašto, ona oseti kako joj je celo telo zadrhtalo pred onim što
je videla - oblast gde je vetar duvao, a munje sevale, gde su se prstenovi
svetlosti širili i sažimali, gde su nizovi nabreklih, belih obličja proticali
iznad, ispod i oko svetlosti, vođeni tminom i vetrom niotkuda.
Konačno, ona otvori oči i ugleda Pola kako je posmatra. Još joj je držao ruku,
ali užasnog spoja je nestalo. Džesika primiri drhtanje. Pol joj spusti ruku.
Učinilo joj se kao da joj je izmaknut neki oslonac. Ona se zatetura i sigurno bi
pala da Čani nije pritrčala i prihvatila je.
"Časna Majko!" uzviknu Čani. "Šta vam je?"
"Umorna sam", prošaputa Džesika. "Veoma... umorna."
"Hodite", reče Čani. "Sedite ovde." Ona pomože Džesiki da se spusti na jedan
jastuk pored zida.
Pomoć mladih, snažnih ruku veoma je prijala Džesiki. Ona se osloni na Čani.
"Je li stvarno video Vodu Života?" upita Čani, oslobodivši se Džesikinog
zagrljaja.
"Video je", prošaputa Džesika. U glavi joj je sve još bučalo od kontakta. Činilo
joj se da je stupila na čvrsto tle posle mnogo nedelja provedenih na nemirnom
moru. Osećala je staru Časnu Majku u sebi... kao i sve ostale, koje su se
razbudile i zasipale je pitanjima: Šta je bilo? Šta se dogodilo? Gde je to
mesto?
A kroz sve to provlačilo se shvatanje da joj je sin Kvizac Haderah, onaj koji
može biti na mnogo mesta odjednom. On je predstavljao otelotvorenje
benegeseritskog sna. A to joj nije davalo mira.
"Šta se dogodilo?" upita Čani.
Džesika odmahnu glavom.
Pol reče: "U svakom od nas postoji drevna snaga koja daje i drevna snaga koja
uzima. Muškarac se bez mnogo teškoća suočava sa mestom u sebi gde obitava snaga
što daje, ali gotovo je nemoguće da vidi snagu što uzima, a da se pri tom ne
promeni u nešto što više nije čovek. Sa ženom je situacija obrnuta."
Džesika podiže pogled i vide kako je Čani posmatra, slušajući Pola.
"Shvataš li me, majko?" upita Pol.
Mogla je samo da klimne glavom.
"Te stvari u nama toliko su stare", nastavi Pol, "da se nalaze u svakoj
pojedinačnoj ćeliji naših tela. Takve sile nas oblikuju. Možeš sama sebi reći:
'Da, jasno mi je kako je to moguće.' Ali kada zaviriš u sebe i nezaštićen se
suočiš sa sirovom snagom, shvataš gde te vreba opasnost. Shvataš da te ona može
savladati. Najveća opasnost po onoga koji daje jeste snaga što uzima. Podjednako
je lako biti nadvladan davanjem i uzimanjem."
"A ti, sine moj", upita Džesika, "spadaš li ti u one koji daju ili koji
uzimaju?"
"Ja sam tačka oslonca", uzvrati on. "Ja ne mogu da uzmem a da ne dam, niti mogu
da dam a da ne..." On zastade, pogledavši prema zidu sa desne strane.
Čani oseti kako je dah promaje pomilova po obrazima, okrenu se i spazi kako se
zastori zaklapaju.
"Bio je Oteim", reče Pol. "Prisluškivao je."
Prihvativši ove reči, Čani oseti dejstvo izvesnog dela proroštva koje je
ključalo u Polu, dokučivši ono što će tek doći kao ono što se već dogodilo.
Ostali će razglasiti priču, sve dok ona ne postane plamen nad celom zemljom. Pol
Muad'Dib nije kao ostali ljudi, pričaće oni. Nema više nikakve sumnje. On jeste
čovek, ali poseduje moć da vidi kroz Vodu Života kako to čine Časne Majke. On je
stvarno Lisan al-Gaib.
"Video si budućnost, Pole", reče Džesika. "Reci nam šta si video?"
"Nije to bila budućnost", uzvrati on. "Video sam Sada." On se s naporom pridiže
u sedeći položaj i mahnu Čani da mu nije potrebna pomoć, pošto je ona ustala da
ga pridrži. "Svemir oko Arakisa pun je esnafskih brodova."
Džesika zadrhta kad oseti sigurnost u njegovom glasu.
"Dolazi lično Car Padišah", nastavi Pol, bacivši pogled prema kamenom plafonu
ćelije. "Već je tu sa svojom omiljenom Istinozborkom i pet legija Sardaukara. U
blizini je i stari Baron Vladimir Harkonen, uz koga su Tufir Havat i sedam
brodova punih regruta koje je skupio s konca i konopca. Svaka Velika Kuća ima
svoje udarne jedinice iznad nas... i svi čekaju."
Čani odmahnu glavom nesposobna da odvoji pogled od Pola. Njegova neobičnost,
jednoličan ton glasa, način na koji je gledao kroz nju - sve ju je to
ispunjavalo strahopoštovanjem.
Džesika pokuša da proguta knedlu kroz suvo grlo, a onda reče: "A šta to čekaju?"
Pol je pogleda. "Dopuštenje Esnafa da se spuste. Esnaf neće ostaviti na Arakisu
bilo koju silu koja se spusti bez njegove dozvole."
"Esnaf nas štiti?" upita Džesika.
"Štiti! Esnaf je sam to prouzrokovao, šireći priče o tome šta činimo ovde i
smanjujući cenu za prevoz trupa u toj meri da je čak i najsiromašnija kuća mogla
da dođe na naš prag i kao lešinar sačeka dozvolu da nas opljačka."
Džesika uoči da u Polovom glasu nema ogorčenosti i to je dovede u nedoumicu.
Nije sumnjala u njegove reči - posedovale su isti naboj kao i one noći kada je
otkrio stazu budućnosti koja ih je dovela među Slobodnjake.
Pol duboko udahnu vazduh i reče: "Majko, moraš nam promeniti nešto Vode.
Potreban nam je katalizator. Čani, pošalji izviđački odred... da pronađe
prezačinsku masu. Ako Vodom Života prelijemo prezačinsku masu, znaš li šta će se
dogoditi?"
Džesika odmeri sinovljeve reči i najednom shvati njihov smisao. "Pole!" prodrhta
ona.
"Voda Smrti", reče on. "Rasejaće smrt među malim tvorcima; uništiće vektor
životnog ciklusa koji obuhvata začin i tvorce. Arakis će se pretvoriti u
istinsku pustoš - bez začina i bez tvoraca."
Čani stavi ruku na usta, ostavši nema pred bogohuljenjem koje je naviralo iz
Polovih usta.
"Onaj ko može da uništi jednu stvar ima pravu kontrolu nad njom", reče Pol.
"Možemo da uništimo začin."
"Šta zadržava Esnaf?" prošaputa Džesika.
"Oni tragaju za mnom", reče Pol. "Imaj to na umu! Najbolji navigatori Esnafa,
ljudi koji su u stanju da proniknu kroz vreme i pronađu najbezbedniji kurs za
najbrže transvemirce, svi oni tragaju za mnom... ali ne mogu da me pronađu. Kako
samo drhte! Znaju da ovde imam njihovu tajnu!" Pol ispruži šake skupljene u
zdelu. "Bez začina su slepi!"
Čani nekako dođe do glasa. "Kazao si da to vidiš sada!"
Pol ponovo leže, istražujući rasprostrtu sadašnjost, čije su se granice pružale
u budućnost i u prošlost; sve teže je osećao puni upliv svesnosti, pošto je
začinsko prosvetljenje počelo da jenjava.
"Izvršite ono što sam naredio", reče on. "Budućnost postaje u podjednakoj meri
zbrkana za Esnaf i za mene. Linije vizije se sužavaju. Sve se stiče u žižu ovde
gde je začin... gde se pre nisu usudili da se umešaju... jer je, umešati se,
značilo izgubiti ono što su morali da imaju. Ali sada ih je obuzeo očaj. Svi
putevi vode u tamu."
9.
I dođe dan kada se Arakis našao u središtu vaseljene, dok se ona okretala oko
njega.
Iz 'Arakiskog buđenja', princeze Irulan
"Pogledaj", prošapta Stilgar.
Pol je ležao opružen pokraj njega, u procepu, visoko na ivici Zaštitnog Zida, sa
okom na kolektoru slobodnjačkog teleskopa.
Uljano sočivo bilo je fokusirano na laki svemirski transporter koji se isticao
prema svetlosti zore, dole u bazenu. Visoka istočna strana broda već se
presijavala na svetlosti sunca, dok je ostatak još bio prekriven senkom i
prošaran prozorčićima kroz koje se nazirala žuta svetlost sjajnih kugli,
upaljenih preko noći. Sa druge strane broda ležao je grad Araken, hladan i
obasjan svetlošću severnog sunca.
Stilgarovo čuđenje nije izazvao toliko transporter, znao je Pol, koliko čitava
konstrukcija čiji je brod bio samo središnji deo. Jedna metalna montažna
građevina, visoka nekoliko spratova, prostirala se u krugu prečnika hiljadu
metara oko osnove transportera - šator sačinjen od preklopnih metalnih listova -
privremeno boravište pet legija Sardaukara i njegovog carskog visočanstva, Cara
Padišaha Šadama IV.
Šćućuren levo od Pola, Gurni Halek reče: "Izbrojao sam devet nivoa. Biće da ima
popriličan broj Sardaukara unutra."
"Pet legija", reče Pol.
"Razdanjuje se", reče Stilgar. "Ne dopada nam se da se pokazuješ Muad'Dibe.
Vratimo se među stene."
"Ovde sam savršeno bezbedan", odvrati Pol.
"Na brodu se nalaze projektilna oružja", reče Gurni.
"Ubeđeni su da imamo štitnike", reče Pol. "Ne bi straćili hitac na tri
neidentifikovane prilike, čak i kada bi nas videli."
Pol pomeri teleskop da bi osmotrio suprotni zid bazena; ugledao je tamo mrljama
prošarane grebene - kundake pušaka koji su obeležavali grobove mnogih ljudi iz
trupa njegovog oca. Polu se za trenutak javi neodoljiv utisak da seni tih ljudi
gledaju dole prema ravnici. Bilo je neke pravde u svemu ovome.
Tvrđave i gradovi Harkonena duž Zaštitnog Zida pali su u ruke Slobodnjaka ili su
bili odsečeni od matice poput grana otrgnutih sa biljke i ostavljenih da se
sasuše. Samo su bazen i grad još pripadali neprijatelju.
"Mogli bi da pokušaju prepad topterima", bio je uporan Stilgar. "Ako nas vide."
"Neka", odvrati Pol. "Tako ćemo imati priliku da uništimo više toptera... a
znamo da se približava oluja."
On upravi teleskop prema suprotnoj strani arakenskog kosmodroma gde su stajale
Harkonenove fregate. Ispod njih, na jarbolu pobodenom u tle, lagano se vijorio
steg kompanije CHOAM. Mora da je Esnaf bio zahvaćen očajanjem kad je dozvolio
ovim dvema grupama da se spuste, dok su sve ostale zadržane u rezervi. Esnaf se
ponašao poput čoveka koji nožnim prstima dodiruje pesak da bi osetio njegovu
temperaturu pre nego što podigne šator.
"Treba li još nešto da se pogleda ovde?" upita Gurni. "Moramo da se sklonimo.
Stiže oluja."
Pol ponovo pogleda džinovski čardak. "Doveli su čak i svoje žene, lakeje i
sluge", reče on. "Ah, moj dragi Care, previše si samopouzdan."
"Neko dolazi tajnim prolazom", reče Stilgar. "Mora da se to vraćaju Oteim i
Korba."
"Dobro, Stile", reče Pol. "Vratimo se."
Ali, pre nego što je krenuo, on baci poslednji pogled kroz teleskop, osmotrivši
ravnicu gde su se nalazili visoki brodovi, blistavi metalni čardak, utihli grad,
fregate Harkonenovih najamnika. Zatim skliznu natrag niz stenovitu padinu. Jedan
stražar Fedajkin zamenio ga je kod teleskopa.
Pol se obre u malom udubljenju na površini Zaštitnog Zida. Imalo je u prečniku
oko trideset metara i bilo je duboko tri metra: prirodna formacija u stenovitom
bloku koju su Slobodnjaci sakrili ispod prividnog kamuflažnog prekrivača.
Komunikacioni uređaji bili su raspoređeni oko jedne rupe na desnom zidu.
Fedajkinski stražari, raštrkani po celom udubljenju, čekali su Muad'Dibovu
komandu za napad.
Dva čoveka iziđoše iz rupe pored uređaja za komuniciranje i počeše da
razgovaraju sa stražarima.
Pol pogleda Stilgara i pokaza glavom na ovu dvojicu: "Neka ti podnesu izveštaj,
Stile."
Stilgar pođe da izvrši naređenje.
Pol čučnu leđima oslonjen o stenu i pomisli na dugo spuštanje koje ih čeka kroz
uzani tunel iskopan ljudskom rukom do dna bazena.
Stilgar priđe Polu.
"Šta je to bilo toliko važno, te nisu mogli da pošalju sielaga sa porukom?"
upita Pol.
"Štede ptice za bitku", reče Stilgar. Bacio je pogled na komunikacione uređaje,
a onda ga ponovo vratio prema Polu. "Čak i sa veoma uskim snopom emitovanja nije
dobro upotrebljavati te stvari, Muad'Dibe. Uvek mogu da otkriju odašiljač."
"Uskoro će biti i suviše zauzeti da bi tražili mene", reče Pol. "Kakav su ti
izveštaj podnela ona dvojica?"
"Naši dragi Sardaukari oslobođeni su blizu Starog Procepa, dole kod ruba, i sada
se vraćaju svom gospodaru. Raketni bacači i drugo projektilno oružje nalaze se
na mestu. Ljudi su raspoređeni kao što si ti naredio. Sve je rutinski izvedeno."
Pol pređe pogledom preko plitkog udubljenja posmatrajući svoje ljude, pri
filtriranoj svetlosti koja je dolazila kroz prekrivač za kamuflažu. Činilo mu se
da vreme puzi poput insekta koji mili preko otvorenog kamenjara.
"Naši Sardaukari moraće da prevale izvestan put pešice pre nego što dođu u
priliku da upute signal transporteru trupa", reče Pol. "Da li su pod
prismotrom?"
"Pod prismotrom su", uzvrati Stilgar.
Pored Pola, Gurni Halek pročisti grlo: "Kako bi bilo da potražimo neko bezbedno
mesto?"
"Ne postoji takvo mesto", reče Pol. "Da li su izveštaji o vremenskim uslovima i
dalje povoljni?"
"Oluja stiže", reče Stilgar. "To je Velika Baba svih nepogoda. Zar je ne osećaš,
Muad'Dibe?"
"Ima nečeg u vazduhu", složi se Pol. "Ali, više mi se dopada pouzdanost
meteorološkog izveštaja na osnovu zabadanja stuba u pesak."
"Oluja će biti ovde kroz jedan sat", potvrdi Stilgar. On pokaza glavom prema
procepu odakle su se videli Carev čardak i Harkonenove fregate. "To znaju i oni
dole. Na nebu nema nijednog toptera. Sve je pokriveno i vezano. Dobili su
izveštaj o vremenskim prilikama od svojih prijatelja iz svemira."
"Da li je bilo novih izviđačkih letova?" upita Pol.
"Ništa posle noćašnjeg spuštanja", reče Stilgar. "Znaju da smo ovde. Verujem da
sada čekaju da izaberu pravi trenutak."
"Mi smo ti koji ćemo ga izabrati", odvrati Pol.
Gurni pogleda uvis i zabrunda. "Ako nam oni dozvole."
"Ta flota će ostati u svemiru", reče Pol.
Gurni odmahnu glavom.
"Nemaju drugog izbora", reče Pol. "Mi možemo da uništimo začin. Esnaf se ne sme
usuditi da to rizikuje."
"Očajnici su najopasniji", reče Gurni.
"Zar i mi nismo očajnici?" upita Stilgar.
Gurni ga popreko pogleda.
"Ti nisi živeo sa snom Slobodnjaka", upozori ga Pol. "Stil misli na svu onu vodu
koju uzalud utrošimo na mito, na godine čekanja, pre nego što Arakis bude
procvetao. Nije..."
"Grrr!" zareža Gurni.
"Zašto je tako natmuren?" upita Stilgar.
"Uvek je natmuren pred bitku", objasni Pol. "To je jedini vid dobrog
raspoloženja koje Gurni sebi dopušta."
Vučji osmeh lagano se razli na Gurnijevom licu, a zubi mu se zabeleše iznad
prekrivke za bradu pustinjskog odela. "Uvek me obuzme tmurno raspoloženje kada
pomislim koliko ćemo jadnih harkonenskih duša poslati na onaj svet bez oproštaja
grehova."
Stilgar se zakikota. "Govori kao Fedajkin."
"Gurni je rođen za komandose smrti", reče Pol, pomislivši pri tom: Neka im
pažnja bude zaokupljena ovim ćaskanjima pre nego što kucne čas da odmerimo snage
sa onima dole u ravnici.
Bacio je još jedan pogled na procep u kamenom zidu, a zatim ga ponovo vrati na
Gurnija primetivši da se lice trubadura-ratnika ponovo smrklo.
"Briga satire snagu", promrmlja Pol. "Sam si mi to rekao jednom prilikom,
Gurni."
"Moj Vojvodo", reče Gurni. "Najviše me brine atomsko oružje. Ako ga upotrebiš za
probijanje rupe u Zaštitnom Zidu..."
"Oni gore neće upotrebiti atomsko oružje protiv nas", reče Pol. "Neće se
usuditi... zbog istog onog razloga zbog kog ne smeju da rizikuju da mi uništimo
izvor začina."
"Ali, zabrana..."
"Zabrana!" odbrusi Pol. "Strah, a ne zabrana, sprečava Velike Kuće da se
međusobno napadnu atomskim oružjem. Slovo Velikog Dogovora je u tom smislu
sasvim jasno: 'Upotreba atomskog oružja protiv ljudskih bića biće kažnjena
uništenjem planete.' Mi se spremamo da razorimo Zaštitni Zid, a ne ljudska
bića."
"Razlika je neznatna", reče Gurni.
"Ali one cepidlake gore biće zadovoljne bilo kakvom razlikom", odvrati Pol. "Ne
govorimo više o tome."
On se okrenu poželevši da stvarno oseća samopouzdanje koje je upravo ispoljio.
Dodade: "A ljudi iz grada?" upita on. "Da li su već na svojim mestima?"
"Da", promrmlja Stilgar.
Pol ga pogleda: "Šta te muči?"
"Nikada nisam imao puno poverenje u ljude iz grada", reče Stilgar.
"I ja sam nekada bio jedan od ljudi iz grada."
Stilgar se ukruti, a lice mu se zatamni od priliva krvi. "Muad'Dib zna da ja
nisam imao nameru da..."
"Znam šta si hteo da kažeš, Stile", prekide ga Pol. "Ali vrednost čoveka ne
određuje se prema tome šta ti misliš o njemu, već prema onome šta on stvarno
čini. Ljudi iz grada imaju u sebi slobodnjačke krvi. Samo još nisu naučili kako
da raskinu svoje lance. Na nama je da ih tome naučimo."
Stilgar klimnu glavom i reče žalosnim glasom: "Život nas je naučio da tako
mislimo, Muad'Dibe. Mi smo na Pogrebnoj Ravnici naučili da preziremo ljude iz
grada."
Pol pogleda Gurnija i vide da ovaj pažljivo posmatra Stilgara. "Kaži nam, Gurni,
zašto su Sardaukari gradski živalj isterali iz njihovih kuća."
"Stari trik, moj Vojvodo. Mislili su da nas preplave izbeglicama."
"Poslednje gerile vođene su tako davno, da su naučnici potpuno zaboravili kako
da se bore protiv njih", reče Pol. "Sardaukari su nam zapravo išli naruku. Uzeli
su jedan broj žena iz grada da bi se zabavili, a svoje stegove su ukrasili
glavama ljudi koji su im se suprotstavili. Tako su izazvali žestoku mržnju među
narodom, koji bi inače predstojeću bitku smatrao samo velikom nezgodom...
odnosno mogućnošću da se jedna garnitura vladara zameni drugom. Sardaukari su
nam tako obezbedili nove borce, Stilgare."
"Ljudi iz grada sa nestrpljenjem očekuju borbu", priznade Stilgar.
"Mržnja im je čista i sveža", reče Pol.
"Zbog toga ćemo ih koristiti kao udarne trupe."
"Doći će do strašnog pokolja među njima", reče Gurni.
Stilgar klimnu glavom.
"Rečeno im je kakvi su izgledi", reče Pol. "Znaju da svaki Sardaukar koga ubiju
znači jednog neprijatelja manje za nas. Shvatate, gospodo, imaju za šta da umru.
Otrkrili su da su oni narod, bude se."
Čovek za teleskopom prigušeno uzviknu. Pol priđe procepu u steni i upita: "Šta
se događa?"
"Veliki metež, Muad'Dibe", prošaputa osmatrač. "U čudovišnom metalnom šatoru.
Jedno površinsko vozilo stiglo je sa Zapadnog Ivičnog Zida poput sokola koji se
sjurio u lastavičje gnezdo."
"Naši zarobljenici Sardaukari su stigli", reče Pol.
"Podigli su štitnik oko celog kosmodroma", reče osmatrač. "Vidim kako treperi
vazduh sve do najudaljenijih skladišta začina."
"Sada znaju protiv koga se bore", reče Gurni. "Neka Harkonenove zveri drhte i
crknu od muke što je jedan Atreid još živ!"
Pol se ponovo obrati Fedajkinu za teleskopom: "Obrati pažnju na jarbol na vrhu
Carevog broda. Ako se pojavi moj steg..."
"Nemoguće!" reče Gurni.
Pol vide kako se Stilgar zbunjeno namrgodio i dodade: "Ako Car uvaži moje pravo,
staviće mi to do znanja tako što će istaći zastavu Atreida. U tom slučaju
postupamo prema planu broj dva: napašćemo samo Harkonene. Sardaukari će ostati
po strani i prepustiće nama da međusobno sredimo račune."
"Nemam iskustva u tim svemirskim rabotama", reče Stilgar. "Čuo sam o tome, ali
mi se čini neverovatnim da..."
"Nije potrebno iskustvo da bi se znalo šta će oni učiniti", prekide ga Gurni.
"Ističu novu zastavu na najvišem brodu", objavi osmatrač. "Zastava je žuta sa
crnim i crvenim krugom u središtu."
"Lukav potez", reče Pol. "To je zastava CHOAM kompanije."
"Zastava je ista kao i na drugim brodovima", dodade Fedajkin.
"Ne razumem", prozbori Stilgar.
"Stvarno lukav potez", reče Gurni. "Da je istakao zastavu Atreida, morao bi pri
tom da prizna i sve ono što ona podrazumeva. Previše je posmatrača okolo. Mogao
je da podigne zastavu Harkonena na svoj jarbol, što bi predstavljalo jasan znak.
Ali ne... on ističe barjak CHOAM-a. Time stavlja do znanja onima gore" - Gurni
pokaza prema svemiru - "gde je dobit. Kaže im da ne mari da li je ovde neki
Atreid ili nije."
"Koliko je još vremena preostalo dok oluja ne stigne do Zaštitnog Zida?" upita
Pol.
Stilgar se okrete i posavetova se sa jednim od Fedajkina u udubljenju. Zatim se
ponovo okrenu prema Polu i reče: "Stići će veoma brzo, Muad'Dibe. Brže nego što
očekujemo. Posredi je pra-pra-baba oluje... možda i snažnija nego što si želeo."
"To je moja oluja", reče Pol i opazi izraz nemog poštovanja na licima Fedajkina
koji su ga čuli. "Čak i ako prodrma čitavu planetu, to ne bi bilo snažnije od
onoga što sam želeo. Da li će svom snagom udariti o Zaštitni Zid?"
"Ne baš najjačom, ali praktično neće biti razlike", reče Stilgar.
Jedan kurir iziđe iz tunela koji je vodio u bazen i reče: "Sardaukarske i
harkonenske patrole se povlače, Muad'Dibe."
"Misle da će oluja naneti premnogo peska u bazen i tako onemogućiti vidljivost",
reče Stilgar. "Uvereni su da će to i nama smetati."
"Reci našim tobdžijama da dobro nanišane pre nego što nevreme zamrači nebo",
naredi Pol. "Moraju da pogode vrhove svih brodova dole čim oluja bude
onesposobila štitnike."
On priđe zidu udubljenja, podiže jedan kraj pokrivača za kamuflažu i pogleda u
nebo. Već je video pesak nošen vetrom kako se uvija obrazujući dugačke konjske
repove naspram sve tamnijeg neba. Pol vrati pokrivač na mesto i reče: "Neka naši
ljudi počnu da silaze, Stile."
"Ti ne ideš sa nama?" upita ga Stilgar.
"Sačekaću malo sa Fedajkinima", reče Pol.
Stilgar sleže ramenima prema Gurniju u znak razumevanja, krenu prema otvoru u
steni i nestade u senci.
"Gurni", reče Pol. "Poveriću tebi dugme za dizanje u vazduh Zaštitnog Zida.
Hoćeš li ga pritisnuti?"
"Hoću."
Pol pozva pokretom ruke jednog narednika Fedajkina i reče mu: "Oteime, počni da
povlačiš patrole iz zone eksplozije. Moraju da se udalje pre nego što udari
oluja."
Čovek se nakloni i krenu za Stilgarom.
Gurni se primače procepu u steni i obrati se čoveku za teleskopom: "Osmatraj
pažljivo južni zid. Ostaće potpuno nebranjen dok ga ne budemo digli u vazduh."
"Pošalji jednog sielaga sa vremenskim signalom", naredi Pol.
"Nekoliko površinskih vozila kreće se prema južnom zidu", reče čovek za
teleskopom. "Ispaljuju probne hice iz projektilnog oružja. Naši koriste telesne
štitnike kao što ste naredili. Vozila se zaustavljaju..."
U iznenadnoj tišini Pol začu vragove vetra kako počinju igru nad njima: olujni
front. Pesak poče da prodire u udubljenje kroz otvore na prekrivaču za
kamuflažu. Iznenadni nalet vetra otrže tkaninu i odnese je.
Pol naredi Fedajkinima da se sklone i priđe ljudima kod odašiljača koji su se
nalazili kod otvora tunela. Gurni ga je sledio. Pol se naže nad signalizatore.
Jedan od njih reče: "Pra-pra-prababa oluje, Muad'Dibe."
Pol baci pogled na sve mračnije nebo i reče: "Gurni, povuci osmatrače sa južnog
zida." Morao je dva puta da ponovi naređenje kako bi nadjačao sve snažnije
urlanje oluje.
Gurni krenu da posluša.
Pol pričvrsti filter za lice i pritegnu kapuljaču pustinjskog odela.
Gurni se vrati.
Pol ga dodirnu po ramenu pokazujući mu dugme za aktiviranje eksploziva u otvoru
tunela, iza signalizatora. Gurni uđe u tunel, stavi ruku na dugme i pogleda
Pola.
"Još nema poruke", reče signalizator pokraj Pola. "Čuje se samo pucketanje."
Pol klimnu glavom ne skidajući pogled sa brojčanika merača standardnog vremena
ispod signalizatora. Zatim ponovo pogleda Gurnija, podiže ruku, pa opet
usredsredi pažnju na brojčanik... kazaljka vremena pravila je poslednji krug.
"Sada!" uzviknu Pol i spusti ruku.
Gurni pritisnu dugme.
Učinilo se da je protekla čitava sekunda pre nego što je tle počelo da se trese
i podrhtava. Grmljavina eksplozije stopi se sa rikom oluje.
Osmatrač Fedajkin pojavi se pored Pola sa teleskopom pod miškom "Zaštitni Zid je
probijen, Muad'Dibe!" povika on. "Oluja je stigla do njih, a naše tobžije su već
otvorile vatru!"
Pol pomisli kako oluja briše bazenom, a peščani zid, prepun elektriciteta,
potire sve štitničke barijere u neprijateljskom logoru.
"Oluja", povika neko. "Moramo da se sklonimo, Muad'Dibe."
Pol se trže iz razmišljanja, osetivši kako ga peščane iglice bockaju po
izloženim obrazima. Kocka je bačena! pomisli. Prebaci ruku preko ramena
signalizatora i reče mu: "Ostavi aparate! Imamo druge u tunelu." On oseti kako
ga vetar poduhvata. Fedajkini se zbiše sa svih strana da bi ga zaštitili. Zatim
svi pohrliše u tunel; unutra ih dočeka mukla tišina. Zaokretoše za ugao i nađoše
se u maloj prostoriji osvetljenoj sjajnim kuglama; novi tunel se nastavljao sa
druge strane.
Jedan signalizator je sedeo tu za aparatom.
"Ima mnogo pucketanja i krčanja", reče čovek. Peščani vrtlog ispuni vazduh oko
njih.
"Zatvorite tunel!" uzviknu Pol. Iznenadna tišina stavi mu do znanja da je
naređenje izvršeno. "Da li je put u bazen još otvoren?" upita Pol.
Jedan Fedajkin ode da proveri; ubrzo se vrati i reče: "Eksplozija je izazvala
mali odron stena, ali inženjeri kažu da je put i dalje otvoren. Upravo ga
raščišćavaju laserima."
"Reci im da koriste ruke", uzviknu Pol. "Tamo ima još uključenih štitnika."
"Vodi se računa o tome, Muad'Dibe", reče čovek, ali ipak požuri da prenese
naređenje.
Spolja nagrnuše signalizatori noseći sa sobom opremu.
"Kazao sam tim ljudima da ostave opremu, Muad'Dibe", reče ljutito jedan
Fedajkin.
"Ljudi su sada važniji od opreme", reče Pol. "Uskoro ćemo imati više opreme nego
što nam je potrebno, ali nam ona uopšte neće biti potrebna."
Gurni Halek priđe i reče: "Čuo sam da je put otvoren. Ovde smo sasvim blizu
površine, gospodaru, ukoliko Harkoneni pokušaju da uzvrate na naš napad..."
"Nisu u prilici da uzvrate", reče Pol. "Upravo su ustanovili da više nemaju
štitnike i da ne mogu da napuste Arakis."
"Novo komandno mesto je spremno, gospodaru", reče Gurni.
"Još im nisam potreban na komandnom mestu", odvrati Pol. "Plan se savršeno
odvija i bez mog prisustva. Moramo sačekati da..."
"Stiže poruka, Muad'Dibe", prekide ga signalizator za komunikacionom opremom.
Čovek zatrese glavom i pritisnu slušalice na uši. "Jako krči!" Zatim poče da
piše u beležnicu pred sobom, nastavljajući da trese glavom, prekidajući,
pišući... prekidajući.
Pol priđe signalizatoru. Fedajkini se razmakoše praveći mu mesto. Pol se nadvi
nad operatorom i pročita napisano:
"Prepad... Sieč Tabr... zarobljenici... Alija (prazno) porodice (prazno) su
mrtve... oni (prazno) sina Muad'Diba."
Operator ponovo zatrese glavom.
Pol podiže pogled, Gurni ga je posmatrao.
"Poruka nije potpuna", reče on. "Krčanje. Ne možete shvatiti kako..."
"Sin mi je mrtav", reče Pol, znajući da je to što je kazao istina. "Sin mi je
mrtav... a Alija zarobljena... kao talac." Obuzela ga je neka ispraznost; imao
je utisak da je ljuštura bez osećanja. Sve čega bi se latio predstavljalo je
smrt i tugu. Ličilo je na neku bolest koja se mogla proširiti na celu vaseljenu.
Osetio je staračku mudrost, nataložena iskustva iz bezbroj mogućih života. Kao
da se neko zakikotao u njemu, protrljavši ruke.
I on pomisli: Kako svet malo zna o prirodi prave okrutnosti!
10.
I Muad'Dib istupi pred njih i reče: 'Iako držimo da je zarobljenica mrtva, ona
ipak živi. Jer, njeno seme je moje seme, a njen glas je moj glas. I njen pogled
seže do najdaljih domašaja mogućeg. Da, ona kroz mene vidi sve doline
nepoznatog.'
Iz 'Arakiskog buđenja' princeze Irulan
Baron Vladimir Harkonen stajao je oborena pogleda u odaji za carske audijencije:
bio je to ovalni selamlik u čadoru Padišaha Cara. Baron je krišom pogledao po
odaji metalnih zidova, ljudima koji su se nalazili u njoj - noukeri, paževi,
stražari i četa Kućnih Sardaukara postrojena duž zidova u stavu voljno ispod
okrvavljenih i poderanih ratnih zastava, koje su predstavljale jedini ukras.
Začuše se glasovi iz visokog prolaza sa desne strane odaje: "Mesta! Mesta za
Njegovo carsko veličanstvo!"
Padišah Car Šadam IV uđe iz prolaza u odaju za audijencije, praćen svojom
svitom. Zastao je kraj ulaza i sačekao da se presto unese, prenebregavajući
Barona kao i sve ostale ljude u prostoriji.
Sa svoje strane, Baron je ustanovio da ne može da prenebregava Njegovo carsko
veličanstvo i on stade da posmatra Cara, ne bi li primetio i najmanji znak,
najmanji pokret koji bi mu ukazao na razlog ove audijencije. Car je stajao
ukrućeno i čekao: vitka, elegantna figura u sivoj sardaukarskoj uniformi, sa
zlatnim i srebrnim širitima. Njegovo tanko lice i hladne oči podsetiše Barona na
davno mrtvog Vojvodu Letoa: imao je isti onaj pogled ptice grabljivice. Ali,
Careva kosa je bila riđa, a ne crna, i većim delom skrivena šlemom od abonosa,
sa zlatnom carskom perjanicom u kruni.
Paževi unesoše presto. Bila je to masivna stolica isklesana u jednom komadu
kvarca sa Hagala, plavetnozelene prozračnosti, prošarane pramenovima žutog
plamena. Postaviše ga na podijum i Car sede na njega. Jedna starica u crnoj aba
odori, sa kapuljačom koja joj je padala na čelo, izdvoji se iz Careve pratnje i
zauze mesto iza prestola. Spustila je čvornovatu ruku na kvarcni naslon. Njeno
lice u senci kapuljače predstavljalo je karikaturu veštice: upale oči i obrazi,
izduženi nos, koža naborana i prošarana venama.
Baron podiže pogled prema njoj i prestade da drhti. Prisustvo Časne Majke Gaius
Helen Mohijam, Carevog Istinozborca, ukazivalo je na važnost audijencije...
Baron skrete pogled sa nje i osmotri svitu, tražeći tamo neki znak. Bila su tu
dva agenta Esnafa, jedan visok i debeo, drugi nizak i takođe debeo. Obojica su
imala sive, vodnjikave oči. Među lakejima stajala je i jedna Careva kćer,
princeza Irulan: žena za koju se pričalo da je upućena u sve tajne Bene
Geserita, pošto je bila predodređena da postane Časna Majka. Bila je visoka,
plava, lepog lica kao u statue, zelenih očiju koje su gledale mimo i kroz njega.
"Dragi moj Barone."
Car se udostojio da ga primeti. Govorio je finim, kontrolisanim baritonom.
Izgledalo je da ga ovim pozdravom istovremeno i otpušta.
Baron se duboko pokloni, a zatim zauze propisani položaj na deset koraka od
podijuma: "Došao sam na vaš poziv, Veličanstvo."
"Poziv", podsmehnu se stara veštica.
"Polako, Časna Majko", prebaci joj Car, osmehnuvši se na Baronovu zbunjenost.
"Najpre ćete mi reći kuda ste poslali svoga miljenika Tufira Havata?"
Baron baci pogled desno, pa levo, proklinjući sebe što nije poveo svoju telesnu
stražu, premda je znao da oni ne bi bili od velike koristi protiv Sardaukara. Pa
ipak...
"Dakle?" reče Car.
"Nestao je pre pet dana, Veličanstvo." Baron baci pogled na agente Esnafa, a
onda se ponovo usredsredi na Cara. "Trebalo je da se spusti u jednu krijumčarsku
bazu i da pokuša da se ubaci u logor slobodnjačkog fanatika Muad'Diba."
"Neverovatno!" uzviknu Car.
Veštica potapša kandžolikom rukom Cara po ramenu, naže se i šapnu mu nešto na
uvo.
Car klimnu glavom i reče: "Pet dana, Barone. Recite mi, kako to da se niste
zabrinuli zbog njegovog odsustva?"
"Zabrinuo sam se, Veličanstvo!"
Car nastavi da ga posmatra, iščekujući. Časna Majka se zakikota, što je zvučalo
kao kokodakanje.
"Hoću da kažem, Veličanstvo", reče Baron, "da će Havat u svakom slučaju umreti u
nekoliko sledećih sati." On zatim objasni stvar sa naročitim otrovom i
neophodnošću stalnog uzimanja protivotrova.
"Veoma oštroumno, Barone", reče Car. "A gde su vaši nećaci, Raban i Fejd-Rauta?"
"Oluja dolazi, Veličanstvo. Poslao sam ih u inspekciju naših isturenih položaja
za slučaj da Slobodnjaci napadnu pod okriljem peska."
"Istureni položaji", reče Car skupljenim ustima. "Oluja neće besneti u bazenu, a
slobodnjački ološ neće se usuditi da napadne dok sam ja ovde sa pet legija
Sardaukara."
"Naravno da neće, Veličanstvo", reče Baron, "ali previše opreza svakako nije
naodmet."
"Ah-h-h", reče Car. "Nije naodmet, a? A šta ja da kažem onda o tome koliko
vremena me je stajala ova budalaština sa Arakisom? Ili koliko je dobiti CHOAM
kompanije iscurilo u ovu mišju rupu? Ili o dvorskim dužnostima i državnim
poslovima koje sam morao da odložim - pa čak i da potpuno odustanem od njih -
zbog ove gluposti?"
Baron spusti pogled, preplašen Carevom srdžbom. Nesigurnost njegovog položaja
ovde, ovako samog i zaštićenog samo Ugovorom i dictum familia Velikih Kuća,
onespokojavala ga je. Namerava li to on da me ubije? upita se Baron. Ne može! Ne
može zbog svih Velikih Kuća koje gore jedva čekaju da iskoriste prvi povod da bi
nešto ućarile od ove gužve na Arakisu.
"Da li ste se domogli talaca?" upita Car.
"Ne vredi, Veličanstvo", odvrati Baron. "Ti ludi Slobodnjaci priređuju pogrebnu
ceremoniju za svakog zarobljenika i ponašaju se kao da je on mrtav."
"Tako?" reče Car.
Baron ništa ne odgovori; bacio je pogled desno prema metalnim zidovima
selamlika, pomislivši na čudovišan, lepezasti čardak oko sebe. Ova konstrukcija
predstavljala je izraz neprocenjivog bogatstva, da je čak i Baron iskusio
strahopoštovanje. Vodi sa sobom paževe, pomisli Baron, beskorisne lakeje, žene i
njihove pratioce... frizere, krojače, sve... svu silu parazita koja živi na
dvoru. Svi su tu da mu se ulaguju, da lukavo kuju zavere. Da obleću oko njega...
tu su da ga gledaju kako okončava ovu aferu, da pišu epigrame o bitkama i
stvaraju idole od ranjenika.
"Možda ne umete da izaberete pravu vrstu talaca", reče Car.
On nešto zna, pomisli Baron. Strah mu se javi poput kamena u stomaku, tako da
više nije mogao da podnese ni samu pomisao na jelo, pa ipak, javila mu se glad i
on se nekoliko puta promeškoljio u suspenzorima, što je uvek činio pre no što bi
naredio da mu se donese hrana.
"Imate li neku ideju o tome ko bi mogao biti taj Muad'Dib?" upita Car.
"Sigurno neki Uma", reče Baron, "slobodnjački fanatik, verski pustolov. Takvi
uvek niču po rubovima civilizacije. Vaše Veličanstvo zna."
Car pogleda prema Istinozborki, a onda se ponovo okrete prema Baronu,
namrgodivši se: "Ništa više ne znate o tom Muad'Dibu?"
"Ludak", reče Baron. "Pa svi Slobodnjaci su pomalo ćaknuti!"
"Ćaknuti?"
"Ljudi uzvikuju njegovo ime kada jurišaju u borbu. Žene bacaju na nas decu i
same naleću na naše noževe da bi otvorile put svojim muškarcima da nas napadnu.
Nisu nimalo... nimalo pristojni!"
"Stvarno nepristojno", reče Car podsmešljivim tonom koji nije promakao Baronu.
"Recite mi, dragi moj Barone, da li ste ikada istraživali oblasti oko arakiskog
južnog pola?"
Baron se upilji u Cara, zbunjen iznenadnom promenom teme. "Ali... ovaj, znate,
Vaše Veličanstvo, celo to područje je nenastanjivo, prepušteno samo vetrovima i
crvima. Tamo nema čak ni začina."
"Zar niste dobili nikakav izveštaj začinskih transportera o zelenim površinama
koje se tamo javljaju?"
"Bilo je oduvek takvih izveštaja. Na osnovu nekih, sprovedena su istraživanja...
još davno. Ali, gotovo da uopšte nisu viđene biljke. Mnogo toptera je
izgubljeno. Sve me je to prilično koštalo, Vaše Veličanstvo. Ljudi tamo ne mogu
da opstanu."
"Tako", reče Car. On pucnu prstima i jedna vrata se otvoriše, levo, iza
prestola. Kroz njih uđoše dva Sardaukara vodeći jednu devojčicu koja nije
izgledala starija od četiri godine. Bila je odevena u crnu abu, a zabačena
kapuljača otkrivala je priveske pustinjskog odela koji su joj slobodno visili
oko vrata. Imala je slobodnjačke plave oči i meko, okruglo lice. Nije uopšte
izgledala uplašena, a u pogledu joj je postojalo nešto što je unelo nemir u
Barona, premda on nije umeo da objasni zašto.
Čak se i stara benegeseritska Istinozborka trgla kad je devojčica prošla pored
nje i uputila joj tajni signal. Prisustvo devojčice očigledno je snažno delovalo
na staru čarobnicu.
Car pročisti grlo, ali devojčica progovori prva - tanušnim i vrskavim glasom
zbog još mekanog nepca, no, ipak sasvim jasno: "To je dakle on", reče devojčica,
prišavši do ruba podijuma. "Nije ništa naročito, zar ne? Debeli i preplašeni
starac, preslab da nosi sopstveno salo bez pomoći suspenzora."
To je bila tako neočekivana izjava iz usta jedne devojčice, da se Baron samo
zapiljio u nju, nesposoban da bilo šta kaže, uprkos besu koji ga je obuzeo. Da
nije ovo neki patuljak? upita se on.
"Dragi moj Barone", reče Car, "predstavljam vam sestru Muad'Diba."
"Sest...", Baron pogleda Cara. "Ne shvatam."
"I ja ponekad grešim iz prevelikog opreza", reče Car. "Obavešten sam da su u
vašim nenastanjenim oblastima oko južnog pola primećeni tragovi ljudske
aktivnosti."
"Nemoguće!" usprotivi se Baron. "Crvi... A peska ima sve do..."
"Izgleda da su ti ljudi savršeno sposobni da izbegnu crve", reče Car.
Devojčica sede na podijum pored prestola, prebaci noge preko ivice i poče da ih
klati. Posmatrala je ono što ju je okružavalo sa izrazom velikog samopouzdanja.
Baron se netremice zagleda u nožice koje su se klatile, u crnu odoru koja se
pomerala i u sandale koje su se pomaljale ispod tkanine.
"Na nesreću", reče Car, "uputio sam samo pet transportera sa lakom udarnom silom
da uhvate zarobljenike za ispitivanje. Jedva smo uspeli da umaknemo sa jednim
transporterom i tri zarobljenika. Pomislite samo, Barone, moje Sardaukare gotovo
je savladala vojska sastavljena poglavito od žena, dece i staraca. Ova devojčica
komandovala je napadačkom grupom."
"Vidite, Veličanstvo", uzviknu Baron, "Vidite kakvi su oni!"
"Namerno sam dopustila da budem zarobljena", objasni devojčica. "Nisam htela da
se nađem oči u oči sa bratom i da mu kažem da mu je sin ubijen."
"Samo šaka naših ljudi uspela je da pobegne", ponovi Car. "Da pobegne! Čujete li
šta kažem?"
"Pobili bismo i njih da nije bilo plamenova", reče devojčica.
"Moji Sardaukari su upotrebili visinske raketne mlaznice na transporterima kao
bacače plamena", reče Car. "To je bio očajnički potez koji nam je jedini
omogućio da umaknemo sa tri zarobljenika. Shvatate li, dragi moj Barone:
Sardaukari su bili prinuđeni da se u metežu povuku pred ženama, decom i
starcima!"
"Moramo im pronaći slabu tačku", prosikta Baron. "Moramo da im zatremo svaki
trag..."
"Tišina!" zabrunda Car. Uspravi se na prestolu. "Ne potcenjujte više moju
inteligenciju! Stojite tu preda mnom sa tom budalastom maskom bezazlenosti na
licu..."
"Veličanstvo!" reče stara Istinozborka.
Car je ućutka. "Kažete da ne znate ništa o onome što smo otkrili, ništa o
izvrsnim ratničkim osobinama ovog naroda!" Car se pridiže s prestola. "Za koga
me držite, Barone?"
Baron ustuknu dva koraka i pomisli: Ovo je Rabanovo maslo. On je ovo učinio!
Raban je...
"I ta pritvorna čegrst sa Vojvodom Letoom", zabrunda Car, zavalivši se ponovo na
presto. "Kako ste to samo vešto izveli?"
"Veličanstvo", promuca Baron, "šta to..."
"Tišina!"
Stara Bene Geserit položi ruku na Carevo rame, naže se i šapnu mu nešto na uvo.
Devojčica koja je sedela na podijumu prestade da klati noge i reče: "Uplaši ga
još malo, Šadame. Znam da to ne bih smela, ali osećam beskrajno zadovoljstvo."
"Ćuti, dete", reče Car. Naže se napred - položi joj ruku na glavu i pogleda
Barona: "Zar je moguće, Barone? Zar je moguće da ste tako naivni kako mi to kaže
moja Istinozborka? Zar ne prepoznajete ovu devojčicu, kćer vašeg saveznika
Vojvode Letoa?"
"Moj otac nije nikada bio njegov saveznik", odvrati devojčica. "Otac mi je
mrtav, a ova matora zver Harkonen nikada me pre nije videla."
Baron je samo tupo zurio preda se. Kada mu se vratio glas, mogao je samo da
promrmlja: "Ko si ti?"
"Ja sam Alija, kćer Vojvode Letoa i gospe Džesike, sestra Vojvode Pola
Muad'Diba", reče devojčica. Zatim skoči sa podijuma na pod odaje za audijencije.
"Moj brat se zakleo da će okačiti tvoju glavu na vrh svoga stega i verujem da će
to učiniti."
"Miruj, dete", reče Car; zavalio se u presto, naslonivši bradu na ruke i stao da
proučava Barona.
"Meni ne naređuje Car", uzviknu Alija. Okrete se i pogleda Časnu Majku: "Ona to
zna."
Car podiže pogled na svoju Istinozborku: "Šta to znači?"
"Devojčica je izrod", procedi starica. "Njena majka zaslužuje da bude kažnjena
kao niko od kada je sveta i veka! Smrt! Smrt nikada ne može biti prerana za ovu
devojčicu, kao ni za onu koja ju je okotila!" Ona pokaza prstom na Aliju. "Gubi
se iz mog uma!"
"Telepatija?" prošaputa Car, a onda brzo baci pogled na Aliju: "Velika Majko!"
"Ne shvatate, Veličanstvo", reče starica. "Nije telepatija. Ona je zaista u mom
umu! Ona je poput svih drugih koje su mi prethodile i ostavile mi svoja sećanja.
Ona se nalazi u mom umu! Ne može da bude tu, ali ipak jeste."
"Koje druge?" upita Car. "Kakve su to besmislice?"
Starica se uspravi i spusti ruku. "Previše sam rekla, ali ostaje činjenica da
ovo dete, koje nije dete, mora biti uništeno. Odavno smo upozoravale na ovu
mogućnost i na to kako da sprečimo ovakvo rođenje, ali izdala nas je jedna od
naših."
"Bulazniš, starice", reče Alija. "Ne znaš kako se to odigralo, a ipak nastavljaš
da trućaš kao neka slepa luda." Alija zatvori oči, duboko udahnu vazduh i zadrža
dah. Stara Časna Majka prostenja i zatetura se.
Alija otvori oči: "Tako se to dogodilo", reče. "Kosmička nesreća... a ti si u
njoj odigrala svoju ulogu."
Časna Majka podiže obe ruke, kao da će da odgurne malu.
"Šta se ovde događa?" upita Car. "Zar ti, devojčice, možeš stvarno da usadiš
svoju misao u tuđi um?"
"Uopšte nije tako", odvrati Alija. "Ako ja nisam rođena kao ti, ne mogu ni da
mislim kao ti."
"Ubijte je", procedi starica i zgrabi naslon prestola da bi se pridržala.
"Ubijte je!" Njene duboko usađene oči posmatrale su Aliju s mržnjom.
"Tišina!" naredi Car. Ispitivački osmotrivši Aliju, on zapita: "Mala, možeš li
da stupiš u vezu sa svojim bratom?"
"Moj brat zna da sam ja ovde", odgovori Alija.
"Možeš li mu reći da se preda u zamenu za tvoj život?"
Alija mu se osmehnu sa vedrom nevinošću: "Neću to učiniti", reče.
Baron teturavo krenu napred i stade pored Alije: "Veličanstvo... ja ništa ne
znam o..."
"Prekinete li me još jednom, Barone", reče Car, "lišiću vas mogućnosti da bilo
koga ikad prekinete." Nije skidao oči sa Alije; proučavao je njeno lice kroz
poluspuštene kapke: "Nećeš, a? Možeš li da pročitaš u mom umu šta ću učiniti ako
me ne poslušaš?"
"Već sam vam rekla da ne mogu da čitam misli", odvrati ona. "Ali nije potrebna
telepatija da bi se saznale tvoje namere."
Car se namršti: "Mala, tvoja stvar je beznadežna. Dovoljno je da dam mig svojim
snagama, pa da pretvorim ovu planetu u..."
"Nije to tako prosto", reče Alija i pokaza na dvojicu Esnafljana. "Pitaj njih."
"Nije pametno opirati se mojim željama", reče Car. "Ti ništa ne možeš da mi
odbiješ."
"Moj brat samo što nije stigao", reče Alija. "Čak i jedan Car mora da drhti pred
Muad'Dibom, jer njegova snaga leži u pravdi i nebo mu se osmehuje."
Car skoči na noge: "Dosta je bilo komedije. Zgrabiću tvog brata i ovu planetu i
pretvoriti ih u..."
Odaja zatreperi i zadrhta oko njih uz potmuli tutanj. Potom se sruči kaskada
peska iza prestola, tamo gde se Čardak oslanjao o Carev brod. Po iznenadnom
kostrešenju dlaka na površini kože moglo se zaključiti da je upravo uključen
neki ogromni štitnik.
"Šta sam ti rekla?" reče Alija. "Moj brat stiže."
Car je nepomično stajao pred prestolom, sa desnom rukom pritisnutom na uvo,
osluškujući servo prijemnik preko koga mu je saopštavana situacija. Baron se
povuće dva koraka iza Alije, dok su se Sardaukari raspoređivali na izlazima.
"Vraćamo se odmah u svemir da bismo se reorganizovali", objavi Car. "Barone,
moje izvinjenje. Ovi ludaci nas napadaju pod okriljem oluje. Uskoro će saznati
šta znači Carev gnev." On pokaza na Aliju. "Izložite je oluji."
Na te reči Alija odskoči unazad, pretvarajući se da je preplašena: "Neka oluja
uzme ono što može", uzviknu ona i baci se Baronu u ruke.
"Imam je, Veličanstvo!" uskliknu Baron. "Da je odmah - eeeeeeh!" On odbaci
devojčicu od sebe stisnuvši desnu mišicu.
"Žao mi je, dedice", reče Alija. "Upoznao si atreidski gom džabar." Ona skoči na
noge i odbaci tamnu iglu.
Baron se skljoka na pod. Oči mu se ukočiše dok je posmatrao crvenu prugu na
levom dlanu. "Ti, ti..." On se izvi postrance u svojim suspenzorima: ogromna,
bezoblična telesina na nekoliko centimetara od poda, opuštene glave i
razjapljenih usta.
"Ovo su sve ludaci", zareža Car. "Brzo! Svi u brod! Očistićemo ovu planetu od
svake..."
Nešto sevnu levo od njega. Jedna vatrena lopta odbi se o zid i zapršta kada pade
na metalni pod. Miris zapaljene izolacije ispuni selamlik.
"Štitnik!" kriknu jedan od oficira Sardaukara. Spoljni štitnik je pao! Oni
su..."
Reči mu zaguši metalna škripa, kada se brodski zid iza Cara zaljulja i zacvile.
"Razneli su nam pramac broda!" povika neko.
Prašina pokulja u prostoriju. Alija ulete u taj kovitlac i potrča prema ulaznim
vratima.
Car se hitro okrete i mahnu svojim ljudima da pođu prema pomoćnom izlazu koji se
otvorio na trupu broda iza prestola. Zatim dade znak rukom jednom oficiru
Sardaukara koji je trčao kroz oblak prašine: "Utvrdićemo se ovde", naredi Car.
Novi pogodak uzdrma čardak. Dvostruka vrata na suprotnoj strani prostorije naglo
se otvoriše i kroz njih suknu lavina peska i razlegoše se mnogobrojni urlici.
Trenutak potom, jedna majušna prilika odevena u crno ocrta se prema svetlosti.
Alija, koja se dala u potragu za nožem da bi, shodno svojoj slobodnjačkoj obuci,
ubijala ranjene Harkonene i Sardaukare. Sardaukari koji su bili unutra jurnuše u
zelenožutu izmaglicu prema otvoru, držeći oružje u pripravnosti i obrazujući luk
da bi obezbedili Carevo uzmicanje.
"Spasavajte se, gospodaru!" uzviknu jedan oficir. "Uđite u brod!"
Ali, Car je i sam nepomičan stajao kraj prestola pokazujući prema vratima. Tamo
je bilo razneseno četrdesetak metara čardaka, a vrata selamlika stajala su
otvorena, dok je kroz njih kuljao pesak. Iz pastelne udaljenosti dolazio je
jedan oblak prašine, nisko se krećući nad tlom. Statičke munje parale su iz
oblaka, a blesci iskri štitnika koji je gotovo razorio naboj oluje mogli su se
videti kroz izmaglicu. Ravnica je vrvela prilikama koje su se borile: Sardaukari
i ljudi u odorama koji kao da su iskakali iz samog srca oluje.
Sve je to predstavljalo okvir onoga što je Car pokazivao rukom.
Iz oblaka peska izroni pravilna masa bleštećih obličja - džinovski nabori se
podigoše nad kristalnim očnjacima i postadoše razjapljene čeljusti peščanih
crva: bio je to pravi masivan zid od crva, a na svakom od njih nalazile su se
čete Slobodnjaka koje su hrlile u napad. Uleteše poput reskog klina dok su im se
odore vijorile na vetru, ostavljajući za sobom pustoš na ravnici.
Išli su pravo prema carskom čardaku, dok su Sardaukari iz njegove garde, po prvi
put u istoriji, ostali skamenjeni i nesposobni da shvate suštinu i žestinu
protivničkog napada.
Ali, prilike koje su skakale sa leđa crva bile su ljudi, a oštrice koje su
bljeskale u neobičnoj žućkastoj svetlosti predstavljale su nešto sa čime su
Sardaukari odavno bili saživljeni. I oni zapodeše boj. Na ravnici Arakena otpoče
borba prsa u prsa, a za to vreme odabrana sardaukarska telesna straža uvede Cara
u brod, hermetički zatvori vrata za njim i pripremi se da umre štiteći ih.
Zbunjen kontrastom tišine u brodu, Car pogleda bleda i preplašena lica svoje
svite. Obrazi njegove najstarije kćeri bili su rumeni od napora; stara
Istinozborka stajala je poput crne senke sa kapuljačom koja joj je pala na lice;
Car konačno ugleda lica koja je tražio u gomili: dvojicu Esnafljana. Njihove
sive uniforme bez ukrasa kao da su se savršeno uklapale u mirnoću koju su
ispoljavali usred vreve osećanja koje je vladalo unaokolo.
Viši od dvojice držao je šaku na levom oku. Dok ga je Car posmatrao, neko povuče
Esnafljaninovu ruku i ukaza se oko. Čovek je izgubio jedno od maskirajućih
kontaktnih sočiva i sada mu se videlo pravo oko čije plavetnilo beše tako tamno
da je izgledalo gotovo potpuno crno.
Manji od dvojice se progura laktovima i reče Caru: "Ne znamo kako će se ovo
završiti." A njegov viši drug, ponovo sa rukom na oku, odvrati ledenim glasom:
"Čak ni Maud'Dib to ne zna."
Ove reči trgoše Cara iz zapanjenosti. Jedva se suzdržao da se prezrivo ne
obrecne zato što uopšte nije bilo potrebno usredsređivanje proročkih umova
navigatora Esnafa na najverovatniji ishod stvari da bi se dokučila neposredna
budućnost na ravnici napolju.
Zar su ta dvojica postala toliko zavisna od svoje porodice da uopšte više nisu
mogla da se služe vlastitim očima i razumom?
"Časna Majko", reče on, "moramo da skujemo plan."
Starica zbaci kapuljaču i netremice se zagleda u njega. Pogled koji su izmenjali
sadržao je potpuno razumevanje. Oboje su znali da im je preostalo samo jedno
oružje: izdaja.
"Pozovite grofa Fenringa iz njegovih odaja", reče Časna Majka.
Padišah Car klimnu glavom i pokretom ruke naloži jednom od ađutanata da izvrši
naređenje.
11.
On je bio ratnik i mistik, surovi ubica i svetac, lisac i nevino jagnje, viteški
galantan i nemilosrdan, stvorenje manje od boga, a više od čoveka. Pobude
Muad'Diba ne treba procenjivati običnim merilima. U trenutku trijumfa video je
kako mu se smrt priprema, ali je ipak prihvatio izdaju. Možete li reći da je to
učinio iz osećanja pravičnosti? Ali čije pravičnosti? Imajte na umu da sada
govorimo o Muad'Dibu koji je nehajnim odmahom ruke potro sve konvencije svoje
vojvodske prošlosti, rekavši samo: 'Ja sam Kvizac Haderah. To je dovoljan
razlog.'
Iz 'Arakiskog buđenja' princeze Irulan
Uveče posle pobede Muad'Dib bio je dopraćen do arakenske guvernerske palate,
stare rezidencije, gde su se Atreidi prvi put uselili po dolasku na Dinu. Zdanje
je imalo onaj izgled koji mu je Raban podario restauracijom; posledice okršaja
doslovce se nisu primećivale na njemu, iako je gradski živalj ovde pravio
pohare. Jedino je nešto nameštaja u glavnoj dvorani bilo ispreturano ili
razbijeno.
Pol je ušao na glavni ulaz sa Gurnijem Halekom i Stilgarom, koji su išli na
korak iza njega. Pratnja se već razmilela Velikom Dvoranom, oslobađajući prostor
za nastupanje Muad'Diba. Specijalan odred bio je upućen da proveri da li je
možda postavljena neka stupica.
"Sećam se dana kada smo prvi put došli ovde sa tvojim ocem", reče Gurni,
podigavši pogled prema visokim prorezima-prozorima, odakle su dopirali tanki
snopovi svetlosti. "Ni tada mi se nije dopalo ovo mesto, a sada mi se još manje
sviđa. Jedna od naših pećina bila bi bezbednija."
"Kazao si to kao pravi Slobodnjak", reče Stilgar, primetivši kako su njegove
reči izmamile hladan smešak na Muad'Dibovim usnama. "Razmotri još jednom odluku
da dođemo ovamo, Muad'Dibe."
"Ovo mesto predstavlja simbol", reče Pol. "Raban je živeo ovde. Zauzevši ovu
palatu, udaram konačni pečat na moju pobedu, tako da to svima postane jasno.
Pošalji ljude kroz celo zdanje. Ništa ne dirajte; jedino se uverite da nema
zaostalih Harkonenovih ljudi ili nezgodnih stvarčica."
"Na tvoju zapovest", reče Stilgar, ali je nevoljnost njegovog glasa ostala u
vazduhu kada je pošao da izvrši naređenje.
Ljudi iz odeljenja za vezu pohitaše u prostoriju i smestiše se pored masivnog
kamina. Slobodnjačka straža i preživeli Fedajkini zauzeše položaje oko sale.
Razilazeći se, nešto su mrmljali i podozrivo zagledali oko sebe. Ovo mesto
predugo je pripadalo neprijatelju da bi se oni sada lagodno mogli osećati u
njemu.
"Gurni, pošalji pratnju po moju majku i Čani", reče Pol. "Da li je Čani saznala
za našeg sina?"
"Poruka je poslata, gospodaru."
"Jesu li tvorci odstranjeni iz bazena?"
"Jesu, gospodaru. Oluja je gotovo prošla."
"Kakvu je štetu nanela?" upita Pol.
"Tamo gde je prohujala u punom zamahu - na kosmodromu, preko začinskih skladišta
i u neposrednoj okolini - šteta je prilično velika", uzvrati Gurni. "Ali ne samo
od oluje, nego i od bitke."
"Nadam se da će sve moći da nadoknadi novčana pomoć", reče Pol.
"Sve - izuzev ljudskih života, gospodaru", uzvrati Gurni. U glasu mu se osetio
prizvuk prekora, kao da je hteo da kaže: Od kada to jedan Atreid na prvo mesto
stavlja stvari kada je toliko ljudi u pitanju?
Ali Pol je jedino mogao da usredsredi pažnju na unutrašnje oko i rupe koje je
video u vremenskom zidu, što mu je još preprečivao put. Kroz svaku rupu džihad
je mahnitao niz hodnike budućnosti.
On uzdahnu, a zatim pređe preko dvorane, videvši jednu stolicu koja je stajala
uza zid. Ta stolica se svojevremeno nalazila u trpezariji i možda je baš na njoj
sedeo njegov otac. U ovom trenutku, međutim, ona je predstavljala samo objekat
gde je on mogao malo da predahne i tako prikrije iznurenost od pogleda ljudi oko
sebe. Spusti se na nju, obavi odoru oko nogu i olabavi pustinjsko odelo oko
vrata.
"Car je još zapretan u ostacima svog broda", reče Gurni.
"Neka za sada ostane tamo", reče Pol. "Jesu li pronađeni Harkoneni?"
"Još se ispituju mrtvi."
"Kakav je odgovor od brodova gore?" On pokaza glavom prema plafonu.
"Nema još nikakvog odgovora, gospodaru."
Pol uzdahnu, oslonivši se o naslon stolice. A onda reče: "Dovedi mi nekog
zarobljenika Sardaukara. Moramo poslati poruku Caru. Vreme je da se povedu
razgovori o uslovima."
"Razumem, gospodaru."
Gurni se okrenu i dade rukom znak jednom od Fedajkina, koji zauze stražarski
položaj pokraj Pola.
"Gurni", prošapta Pol. "Od kada smo se ponovo sreli, još nisam čuo od tebe neki
prikladan navod vezan za događaje." On se okrenu i primeti kako je Gurni
progutao pljuvačku i kako mu se usne začas iskriviše u grimasu osmeha.
"Po vašoj želji, gospodaru", reče Gurni. On pročisti grlo i poče: "'I pobeda se
ovog dana pretvori u jadikovku za sav narod: jer narod saznade ovog dana da
kralj oplakuje svog sina.'"
Pol zaklopi oči, potiskujući tugu iz uma, odagnavajući je za neko drugo vreme,
kao što je svojevremeno odložio žaljenje za ocem. Umesto toga, dopusti da mu um
preplave misli vezane za otkrića koja su se nagomilala u ovom danu - izmešane
budućnosti i skrivenu prisutnost Alije u njegovoj svesnosti.
Od svih upotreba vizije vremena ova je bila najčudnija. "Preobratila sam
budućnost da bih u nju smestila reči koje samo ti možeš čuti", kazala je Alija.
"To čak ni ti nisi u stanju, brate. Za mene je to zanimljiva igra. I... oh, da -
ubila sam našeg dedu, ćaknutog starog Barona. Gotovo ga uopšte nije bolelo."
Tišina. Njegovo vremensko čulo videlo je kako se ona povlači.
"Muad'Dibe."
Pol otvori oči i ugleda Stilgarovo zabrađeno lice iznad sebe, tamne oči koje su
ga posmatrale borbenim sjajem.
"Pronašli ste Baronov leš", reče Pol.
Stilgar se trže. "Otkud znaš?" prošaputa on. "Upravo smo pronašli telo u onoj
velikoj metalnoj konstrukciji koju je Car podigao."
Pol ne odgovori ništa, primetivši kako se Gurni vraća u pratnji dva Slobodnjaka,
koji su vodili jednog zarobljenog Sardaukara.
"Evo jednoga, gospodaru", reče Gurni, a zatim dade znak stražarima da zadrže
zarobljenika na pet koraka od Pola.
Pol opazi u Sardaukarovim očima izraz zapanjenosti i šoka. Jedna modrica pružala
mu se od pregiba nosa do ugla ustiju. Bio je plav i imao je oštre crte lica, što
je kod Sardaukara predstavljalo sinonim za čin, premda na pohabanoj uniformi
nije imao nikakvih oznaka izuzev zlatnih dugmeta sa carskom krestom i pokidanog
širita na pantalonama.
"Mislim da je ovaj oficir, gospodaru", reče Gurni.
Pol klimnu glavom i reče: "Ja sam Vojvoda Pol Atreid. Je li ti to jasno,
čoveče?"
Sardaukar je nepomično piljio u njega.
"Odgovaraj", reče mu Pol, "ili će ti Car umreti."
Čovek zatrepta i proguta pljuvačku.
"Ko sam ja?" upita Pol.
"Vi ste Vojvoda Pol Atreid", izusti čovek.
Najednom je postao neobično pokoran, ali Sardaukari uopšte nisu bili obučeni za
zbivanja koja su ih snašla ovoga dana. Nisu znali ni za šta drugo sem za pobede,
a to je, Polu je bilo jasno, moglo da samo po sebi predstavlja slabost. On
odloži tu misao za kasnije razmatranje i usklađenje sa svojim vlastitim
programom obuke.
"Daću ti poruku koju ćeš odneti svom Caru", reče Pol, a zatim sroči poruku na
starinski način: "Ja, Vojvoda Velike Kuće, Carev rođak, dajem reč pod zakletvom
Velikog Dogovora. Ako Car i njegovi ljudi polože oružje i dođu ovamo, bdiću nad
njihovim životima kao i nad svojim." Pol podiže levu ruku sa vojvodskim prstenom
i pokaza ga Sardaukaru. "Kunem se ovim."
Čovek ovlaži jezikom usne i pogleda Gurnija.
"Da", reče Pol. "Ko bi drugi do jednog Atreida mogao da jamči vernost Gurnija
Haleka."
"Odneću poruku", reče Sardaukar.
"Odvedi ga do našeg isturenog komandnog položaja i uputi ga Caru", reče Pol.
"Razumem, gospodaru", uzvrati Gurni, a zatim dade znak stražarima da izvrše
naređenje.
Pol se okrenu prema Stilgaru.
"Čani i majka su ti stigle", reče Stilgar. "Čani je zatražila da neko vreme bude
sama sa svojim bolom. Časna Majka je nakratko otišla u čudnu sobu; ne znam
zašto."
"Majka mi je bolesna od žudnje za jednom planetom koju možda više nikada neće
videti", reče Pol. "Tamo voda pada s neba, a biljke tako gusto rastu da se kroz
njih ne može hodati."
"Voda sa neba", prošaputa Stilgar.
Tog trenutka Pol shvati da se Stilgar preobratio iz slobodnjačkog naiba u
stvorenje Lisana al-Gaiba, u oličenje strahopoštovanja i poslušnosti. Bio je to
fanatizam u zametku - fanatizam u kome je Pol jasno mogao da razluči avetinjski
vetar džihada.
Video sam kako mi prijatelj postaje poklonik, pomisli on.
Obuzet iznenadnom plimom samotnosti, Pol se osvrnu po prostoriji, primetivši
besprekorno držanje straže u njegovom prisustvu. Osećao je tanano, ponosito
nadmetanje među njima: svako se nadao da će ga Muad'Dib zapaziti.
Muad'Dib od koga potiču svi blagoslovi, pomisli on. Bila je to najgorčija
pomisao u njegovom životu. Osećaju da moram da preuzmem presto, pomisli on. Ali
ne mogu da znaju da to činim da bih sprečio džihad.
Stilgar pročisti grlo i reče: "I Raban je mrtav."
Pol klimnu glavom.
Stražari sa desne strane iznenada se povukoše u stranu i zauzeše stav mirno,
napravivši špalir Džesiki. Bila je odevena u crnu abu, a u hodu joj je postojao
nagoveštaj nepravilnog koračanja po pesku, ali Pol ipak primeti kako joj je ova
kuća povratila nešto od onoga što je nekada ovde bila - naložnica vladajućeg
Vojvode. U držanju joj je opet postojalo ono staro samopouzdanje.
Džesika se zaustavi pred Polom i spusti pogled na njega. Primetila je da je
iznuren i da to krije, ali nije osetila sažaljenje prema njemu. Učinilo joj se
da više nije kadra da bilo šta oseti prema sinu.
Kada je ušla u Veliku Dvoranu, Džesika se najpre zapitala zašto joj se ovo mesto
ne uklapa glatko u sećanja. Izgledalo joj je da je posredi neka strana
prostorija, kao da u nju nikada ranije nije kročila, nikada pre nije prošla
njome sa svojim voljenim Letoom, nikada u njoj nije srela pijanog Dankana Ajdaha
- nikada, nikada, nikada, nikada...
Trebalo bi da postoji reč koja bi označavala napetost suprotnu adabu, opsesivnom
sećanju, pomisli ona. Trebalo bi da postoji reč za sećanje koje poriče samo
sebe.
"Gde je Alija?" upita ona.
"Radi ono što bi svako valjano slobodnjačko čeljade trebalo da radi u ovakvim
vremenima", uzvrati Pol. "Ubija ranjene neprijatelje i obeležava im tela za
ekipu koja uzima telesnu vodu."
"Pole!"
"Moraš da shvatiš da to čini iz dobrote", reče on. "Nije li čudno kako ne
uspevamo da prozremo skriveno jedinstvo dobrote i okrutnosti?"
Džesika pogleda sina, zapanjena dubokom promenom u njemu. Šta je to uradila od
njega smrt deteta? upita se ona, a onda reče: "Ljudi pričaju čudne stvari o
tebi, Pole. Kažu da poseduješ sve moći legende - ništa se ne može sakriti od
tebe, budući da imaš uvid tamo gde drugi ne vide."
"Zar se jedna Bene Geserit čudi zbog legendi?" uzvrati on pitanjem.
"Ja imam udela u tome što si ti sada", priznade ona, "ali ne smeš da očekuješ da
ću..."
"Kako bi ti se dopalo da živiš milijardu milijardi života?" upita je Pol.
"Postoji čitava pređa legendi za tebe! Pomisli samo na sva ona iskustva, svu
mudrost koje će one doneti. Ali mudrost kali ljubav, zar ne? Ona daje i novi
oblik mržnji. Kako možeš odrediti šta je nemilosrdno ako nisi prodrla do dna i
okrutnosti i dobrote? Trebalo bi da me se bojiš, majko. Ja sam Kvizac Haderah."
Džesika pokuša da proguta pljuvačku kroz suvo grlo, a onda reče: "Svojevremeno
si mi poricao da si Kvizac Haderah."
Pol zatrese glavom. "Ništa više ne mogu da poreknem." On je pogleda pravo u oči.
"Car i njegovi ljudi upravo dolaze. Biće najavljeni svakog trenutka. Ostani
pokraj mene. Želim da ih jasno vidim. Moja buduća nevesta nalaziće se među
njima."
"Pole!" uzviknu Džesika. "Ne čini istu grešku koju ti je otac učinio!"
"Ona je princeza", reče Pol. "Preko nje ću se domoći prestola i to će biti naša
jedina veza za sva vremena. Greška? Misliš li da zbog onoga što si napravila od
mene ne mogu da osećam potrebu za osvetom?"
"Zar da se svetiš na nedužnima?" upita ona, pomislivši pri tom: Ne sme da počini
grešku koju sam ja počinila.
"Nema više nedužnih", uzvrati Pol.
"Reci to Čani", reče Džesika, pokazavši prema prolazu iz stražnjeg dela
rezidencije.
Čani je upravou ulazila u Veliku Dvoranu, koračajući između slobodnjačkih
stražara kao da ih uopšte nije svesna. Kapuljača i kapa pustinjskog odela bile
su joj zabačene, a maska za lice pomerena u stranu. Hodala je krhko i nesigurno
dok je prelazila preko prostorije u susret Polu. Zaustavila se pored Džesike.
Pol odmah primeti tragove suza na njenim obrazima - Daje vodu mrtvima. Plima
bola razleže se kroz njega, ali istovremeno mu bi jasno da je kadar da iskusi to
osećanje jedino kroz Čanino prisustvo.
"Mrtav je, voljeni", reče Čani. "Naš sin je mrtav."
Uspevši da se zadrži pod krutom kontrolom, Pol ustade sa stolice, ispruži ruke i
dodirnu Čanine obraze, osećajući pod dlanovima vlažnost prolivenih suza. "Ništa
ga ne može zameniti", reče Pol, "ali biće drugih sinova. Usul ti to obećava." On
je lagano i blago pomeri u stranu, uputivši znak Stilgaru.
"Muad'Dibe", reče Stilgar.
"Car i njegovi ljudi stigli su iz broda", reče Pol. "Ja ću ostati ovde. Sakupi
zarobljenike na sredini prostorije gde nema nikakvog nameštaja. Neka ostanu na
udaljenosti od deset metara od mene sve dok ne naredim drugačije."
"Na tvoju zapovest, Muad'Dibe."
Kada se Stilgar uputio da izvrši naređenje, Pol začu mrmljanje slobodnjačkih
stražara ispunjeno prizvukom strahopoštovanja: "Jesi li video? Zna! Niko mu nije
rekao, a ipak zna!"
Carevo približavanje moglo se već čuti; Saradaukari su pevali jednu od svojih
koračnica da bi se osokolili. A onda se kraj ulaza oglasi neko mrmljanje i Gurni
Halek prođe kroz stražu; nešto se kratko dogovorio sa Stilgarom, a zatim priđe
Polu. Na licu mu je stajao neobičan pogled.
Da li ću izgubiti i Gurnija? upita se Pol. Kao što sam već izgubio Stilgara -
izgubio sam prijatelja, a stekao stvorenje?
"Nemaju projektilno oružje", reče Gurni. "Lično sam se uverio u to." On se
osvrnu po prostoriji, opazivši pripreme koje je preduzeo Pol. "Fejd-Rauta
Harkonen je sa njima. Da ga smaknem?"
"Ostavi ga."
"Tu su i neki Esnafljani; traže posebne povlastice, preteći embargom protiv
Arakisa. Kazao sam im da ću ti preneti njihovu poruku."
"Neka samo prete."
"Pole", procedi Džesika kroz zube iza njega. "Reč je o Esnafu."
"Uskoro će postati manji od makovog zrna", reče Pol. On tada pomisli na Esnaf -
silu koja je već toliko dugo bila specijalizovana da je postala parazit,
nesposobna da postoji nezavisno od života preko koga se hrani. Nikada se nisu
usudili da se maše mača... a to se ni sada nije dogodilo. Mogli su da ovladaju
Arakisom kada su shvatili da su pogrešili što su se specijalizovali u korišćenju
narkotika melanža za stvaranje spektra svesnosti kod navigatora svemirskih
brodova. Mogli su to da učine, da prožive sjajne dane i dostojanstveno umru.
Umesto toga, životarili su od trenutka do trenutka, nadajući se da će more u
kome su plivali stvoriti za njih novog domaćina kada stari bude umro.
Navigatori Esnafa, obdareni ograničenom sposobnošću predviđanja, doneli su
fatalnu odluku: uvek su birali jasan i bezbedan put, koji je, međutim,
neprekidno i neumitno vodio ka stagnaciji.
Neka dobro osmotre svog novog domaćina, pomisli Pol.
"Tu je i jedna benegeseritska Časna Majka koja tvrdi da je prijateljica tvoje
majke", reče Gurni.
"Moja majka nema prijateljice među Bene Geseritima."
Gurni se ponovo osvrnu po Velikoj Dvorani, a zatim se naže do Polovog uha.
"Tufir Havat je sa njima, gospodaru. Nisam imao priliku da ga vidim nasamo, ali
mi je starim sistemom ručnih signala kazao da je radio za Harkonene, misleći da
si ti mrtav. Dodao je da ga treba ostaviti među njima."
"Ostavio si Tufira Havata među tim..."
"On je to želeo... i ja mislim da je tako najbolje. Ukoliko... nešto ne bude u
redu, tamo je gde možemo da ga kontrolišemo. U suprotnom, imaćemo uho u
suprotnom taboru."
Pol pomisli tog trenutka na proročke uvide u mogućnosti ovog časa: jedna
vremenska linija prikazivala je Tufira Havata koji je nosio otrovnu iglu, koju
mu je Car naredio da upotrebi protiv 'tog skorojevićkog Vojvode'.
Stražari na ulazu povukoše se u stranu, obrazujući uzan špalir od kopalja. Zatim
je usledio zvuk šuškanja odora i škripe obuće po pesku unetom u rezidenciju.
Padišah, Car Šadam IV, uvede svoje ljude u dvoranu. Izgubio je svoj burseški
šlem, tako da mu je riđa kosa stajala razbarušena. Levi rukav uniforme bio mu je
rasparan duž šava. Nije imao opasač ni oružje, ali njegova prisutnost išla je sa
njim poput opne zaštitnog polja, stvarajući mu slobodan prostor u neposrednoj
okolini.
Jedno slobodnjačko koplje prepreči mu put i zaustavi ga tamo gde je to Pol
naredio. Ostali se sabiše iza njega: šarolikost boja, šuškanje nogu i radoznali
pogledi.
Pol pređe pogledom preko grupe i ugleda žene koje su prikrivale tragove
plakanja, ugleda lakeje koji su došli da iz lože uživaju u pobedi Sardaukara, a
sada su samo nemo zurili preda se, ošamućeni porazom. Pol ugleda ptičjesvetle
oči Časne Majke Gaius Helen Mohijam, koje su se sjajile ispod crne kapuljače;
pored nje je stajao Fejd-Rauta Harkonen, držeći se nekako tajanstveno i
uzdržano.
Tu je i lice koje mi je vreme otkrilo, pomisli Pol.
On baci pogled pokraj Fejd-Raute i, privučen iznenadnom kretnjom, ugleda jedno
lice, usko i ljigavo, koje nije video nikada ranije - kako u vremenu, tako i
izvan njega. Bilo je to lice za koje je osetio da ga treba upoznati, a taj
osećaj bio je propraćen primesom straha.
Zašto bih se bojao tog čoveka? upita se on.
On se naže napred prema majci i prošaputa: "Onaj čovek levo od Časne Majke...
čovek opakog pogleda... ko je to?"
Džesika baci pogled u naznačenom pravcu i prepoznade lice iz dosijea svog
Vojvode. "Grof Fenring", reče ona. "Onaj koji je bio ovde neposredno pre nas.
Genetski evnuh. .. i ubica."
Carev potrčko, pomisli Pol, a ta pomisao odjeknu kao bomba kroz njegovu svest
zato što je video Cara u nebrojenim vezama u mogućim budućnostima - ali grof
Fenring se još nijednom nije pojavio u njegovim proročkim vizijama.
Polu tog časa sinu da je video sopstveni leš na kraju mnogih niti vremenske
pređe, ali nigde i nikada vlastiti trenutak umiranja.
Da li mi je uskraćeno viđenje ovog čoveka zato što je on onaj koji će me ubiti?
upita se Pol.
Ta pomisao ga ispuni zlim slutnjama. On s naporom odvoji pažnju od Fenringa i
poče da razgleda ostatke vojnika i oficira Sardaukara; na licima su im stajali
ogorčenost i očaj. Tu i tamo među njima pojedina lica začas bi privukla Polovu
pažnju: sardaukarski oficiri koji su osmatrali pripreme izvršene u dvorani,
kujući planove kako da eventualno poraz pretvore u pobedu.
Polov pogled konačno se zadrža na jednoj visokoj plavuši zelenih očiju i lica
patricijske lepote, klasičnoj po svojoj oholosti, neokaljanoj suzama, potpuno
neraspoloženoj. Iako mu to niko nije rekao, Pol ju je prepoznao - princeza i
Bene Geserit; vremenske vizije pokazale su mu njeno lice u mnogo vidova: bila je
to Irulan.
Evo mog puta do prestola, pomisli on.
A onda Pol ugleda blago komešanje među zbijenim ljudima i iz mase se izdvoji
jedno lice i prilika - Tufir Havat, te šavaste, stare crte sa tamno obojenim
usnama, povijena ramena, izgled krhkog doba.
"Eno Tufira Havata", reče Pol. "Izdvoj ga od ostalih, Gurni."
"Gospodaru", reče Gurni.
"Izdvoj ga od ostalih", ponovi Pol.
Gurni klimnu glavom.
Havat krenu napred kad se slobodnjačko koplje podiglo; čim ga je prošao, ono se
spusti natrag. Reumatične oči zagledaše se u Pola, odmeravajući, istražujući.
Pol istupi korak napred, osetivši napeto, nestrpljivo komešanje Cara i njegovih
ljudi.
Havatov pogled skliznu pokraj Pola i starac reče: "Gospo Džesika, saznao sam
ovoga dana koliko sam se ogrešio prema vama u mojim mislima. Ne treba to da mi
oprostite."
Pol sačeka, ali majka mu ostade nema.
"Tufire, stari prijatelju", reče Pol, "kao što vidiš, leđa mi nisu okrenuta
prema vratima."
"Vaseljena je puna vrata", uzvrati Havat.
"Jesam li ja sin moga oca?" upita Pol.
"Pre svega dede", reče Havat. "Imaš njegovo držanje i njegov pogled u očima."
"Ja sam ipak sin mog oca", reče Pol. "I kao takav ti kažem, Tufire, da kao
nagradu za sve one godine koje si proveo verno služeći mojoj porodici smeš ovog
časa da zatražiš sve od mene. Bilo šta. Da li ti je potreban moj život sada,
Tufire? Tvoj je." Pol istupi još jedan korak, držeći ruke uz bokove i primetivši
kako u Havatovim očima stoji pogled svesnosti.
Shvata da znam za izdaju, pomisli Pol.
Prigušivši glas do polušapata da bi ga čule samo Havatove uši, Pol reče:
"Ozbiljno sam to mislio, Tufire. Ako želiš da me smakneš, učini to odmah."
"Ja sam samo želeo da još jednom stanem pred tebe, moj Vojvodo", reče Havat. I
Pol tog trenutka prvi put postade svestan starčevog napora da ostane na nogama i
ne padne. Hitro je ispružio ruku i uhvatio Havata za ramena, osetivši kako mu
mišići drhte pod rukama.
"Boli li te, stari prijatelju?" upita Pol.
"Boli me, moj Vojvodo", reče Havat, "ali radost je jača." On napravi poluokret u
Polovom naručju, ispruživši levu šaku sa dlanom okrenutim nagore prema Caru;
među prstima mu blesnu tanka igla. "Vidite li, Veličanstvo?" upita on. "Vidite
li iglu vašeg izdajnika? Zar ste stvarno pomislili da ću ja, koji sam ceo život
posvetio služenju Atreida, postupiti sada drugačije?"
Pol se zatetura kada mu se starac skljoka u naručje, osetivši istovremeno
prisustvo smrti, potpunu omlitavelost. Lagano, Pol položi Havata na pod, uspravi
se i dade znak stražarima da odnesu leš.
Dvoranom je vladala mukla tišina dok mu je naređenje izvršavano.
Na Carevom licu pojavi se izraz samrtnog čekanja. Oči koje nikada nisu upoznale
strah konačno se ispuniše njime.
"Veličanstvo", reče Pol, primetivši da se visoka princeza iznenađeno trgla. Reč
je bila izgovorena benegeseritski kontrolisanim atonalom, odišući krajnjim
prezrenjem koje je Polu bilo dostupno.
Prava je Bene Geserit, pomisli Pol.
Car pročisti grlo i reče: "Možda moj poštovani rođak smatra da sada u potpunosti
vlada situacijom i drži sve konce u rukama. Ali, teško da je nešto dalje od
istine nego ta zabluda. Vi ste prekršili Dogovor, upotrebili ste atomsko oružje
protiv..."
"Upotrebio sam atomsko oružje protiv prirodne formacije pustinje", reče Pol.
"Nalazila mi se na putu, a odveć mi se žurilo da stignem do vas, Veličanstvo, i
zatražim objašnjenje za neke vaše neobične aktivnosti."
"U svemiru oko Arakisa trenutno se nalazi masivna armada Velikih Kuća", reče
Car. "Dovoljna je jedna moja reč i oni će..."
"Oh, da", prekide ga Pol. "Gotovo sam ih smetnuo s uma." On potraži pogledom
među Carevom svitom i ugleda lica dvojice Esnafljana, a onda se postrance obrati
Gurniju: "Jesu li ono agenti Esnafa, Gurni, ona dvojica debelih u sivom?"
"Jesu, gospodaru."
"Vas dvojica", reče Pol, pokazavši prema Esnafljanima. "Istupite odmah odatle i
uputite poruke koje će onu flotu gore smesta poslati tamo odakle je i došla.
Posle toga zatražićete moje dopuštenje pre no što..."
"Esnaf ne prima od vas naređenja!" reče oštro viši od dvojice. On i njegov
sudrug probiše se kroz prepreku od kopalja, koja se podigla na Polov znak.
Dvojica istupiše napred, a onda viši diže ruku prema Polu i reče: "Lako se
možete naći pred embargom zbog..."
"Ako zucnete samo još jednu besmislicu", prekide ga Pol, "istog časa ću dati
naređenje da se uništi sva proizvodnja začina na Arakisu... zauvek."
"Jeste li vi ludi?" upita ga viši Esnafljanin, ustuknuvši pola koraka.
"Priznajete, dakle, da posedujem moć da to uradim?" upita Pol.
Esnafljanin kao da se za trenutak zagledao u svemir, a onda reče: "Da, mogli
biste to učiniti, ali ne smete."
"Ah-h-h", reče Pol, klimnuvši sebi glavom. "Obojica ste, znači, navigatori
Esnafa, a?"
"Jesmo!"
Niži od dvojice reče: "Oslepećete i sami sebe, a sve nas osuditi na sporu smrt.
Imate li uopšte predstavu šta to znači biti lišen začinskog napitka kada se
jednom naviknete na njega?"
"Oko koje gleda napred u potrazi za bezbednim kursom zatvoreno je zauvek", reče
Pol. "Esnaf je osakaćen. Ljudi postaju male, izolovane skupine na svojim
izolovanim planetama. Znate, mogao bih to da učinim iz čistog inata... iz
dosade."
"Porazgovarajmo o tome privatno", reče viši Esnafljanin. "Siguran sam da ćemo
doći do nekog kompromisa koji..."
"Pošaljite poruku vašima gore, iznad Arakisa", reče Pol. "Umorio sam se od ovog
nagvaždanja. Ako flota ne odleti uskoro, neće biti nikakve potrebe da
razgovaramo." On klimnu glavom prema vezistima kod kamina. "Možete da se
poslužite našom opremom."
"Najpre moramo da se sporazumemo oko ovoga", reče visoki Esnafljanin. "Ne možemo
tek tako..."
"Učinite što sam vam rekao!" uzviknu Pol. "Moć da se uništi neka stvar daje
apsolutnu kontrolu nad njom. Vi ste se pobrinuli da steknem tu moć. Nismo ovde
da bismo se raspravljali ili da bismo pregovarali oko kompromisa. Izvršićete
moju zapovest ili ćete odmah iskusiti posledice!"
"Ozbiljno misli", reče niži Esnafljanin. Pol primeti kako ga obuzima strah.
Navigatori polako krenuše prema slobodnjačkim uređajima za vezu.
"Da li će uraditi što si im kazao?" upita Gurni.
"Poseduju usku viziju vremena", uzvrati Pol. "Ona im omogućuje da vide pred
sobom goli zid koji označava posledice neposlušnosti. Svaki esnafski navigator
na svakom brodu gore kadar je da vidi taj isti zid. Poslušaće."
Pol se okrene, uputi pogled prema Caru i reče: "Kada su vam dopustili da se
popnete na očev presto, bilo je to jedino zbog jemstva da ćete obezbeđivati
stalni priliv začina. Sada ste ih izneverili, Veličanstvo. Znate li kakve su
posledice?"
"Niko mi nije dopustio da..."
"Prekinite da se pravite ludi", odbrusi Pol. "Esnaf je kao selo pokraj reke.
Potrebna im je voda, ali mogu da zahvate samo onoliko koliko im je neophodno.
Nisu u stanju da podignu branu i uspostave kontrolu nad rekom zato što to
usredotočuje pažnju na ono što oni uzimaju, zato što može da dovede do
uništenja. Tok začina - to je njihova reka, a ja sam podigao branu. Ali, moja
brana je takva da je ne možete uništiti, a da pri tom ne uništite i samu reku."
Car provuče prste kroz riđu kosu i baci pogled prema dvojici Esnafljana, koji su
bili okrenuti leđima.
"Čak i vaša benegeseritska Istinozborka drhti", reče Pol. "Postoje i drugi
otrovi koje Časne Majke mogu da koriste za svoje trikove, ali kada jednom kušaju
začinski napitak, ostali više ne deluju."
Starica obavi bezobličnu crnu odoru oko mršavog tela, izdvoji se iz gomile i
dođe do barijere kopalja.
"Časna Majka Gaius Helen Mohijam", reče Pol. "Proteklo je mnogo vremena od
Kaladana, zar ne?"
Ona pogleda pored Pola, prema njegovoj majci, a onda reče: "Pa, Džesika, vidim
da ti je sin stvarno onaj pravi. Zbog toga ti može biti oproštena čak i
izrodnost kćeri."
Pol obuzda hladan, prodoran bes koji ga obuze i reče: "Nikada nisi imala prava
ili razloga da bilo šta opraštaš mojoj majci!"
Starica ga pogleda pravo u oči.
"Pokušaj sa mnom tvoje trikove, matora veštice", reče Pol. "Gde ti je gom
džabar? Odvaži se da pogledaš tamo gde ne smeš! Ugledaćeš me kako te gledam
odande!"
Starica obori pogled.
"Zar ništa nemaš da kažeš?" upita Pol.
"Ja sam ti poželela dobrodošlicu u ljudske redove", promrmlja ona. "Nemoj to da
ukaljaš."
Pol podiže glas: "Dobro je pogledajte, drugovi! To je Časna Majka Bene Geserita,
strpljiva u strpljivoj stvari. Mogla je da čeka sa svojim sestrama - devedeset
pokolenja do odgovarajuće kombinacije gena i sredine koja je iznedrila ličnost
neophodnu njihovim planovima. Dobro je pogledajte! Sada zna da je devedeset
pokolenja stvorilo tu ličnost. Evo me ovde... ali... nikada... neću...
potpasti... pod... njenu... vlast!"
"Džesika!" kriknu starica. "Ućutkaj ga!"
"Ućutkaj ga sama!" uzvrati Džesika.
Pol se zagleda u staricu. "Mirne duše bih te mogao poslati na stratište zbog
uloge koju si u svemu ovom imala", reče on. "Ne bi to mogla da sprečiš!" odbrusi
on kada se ona besno ukrutila. "Ali mislim da će bolja kazna za tebe biti ako te
ostavim živu sa punom svešću da me doveka nećeš moći dodirnuti niti privoleti da
se na bilo koji način uklopim u vaše vražje planove."
"Džesika, šta si to učinila?" upita starica.
"Daću ti samo jednu stvar", reče joj Pol. "Ti uviđaš deo potreba rase, ali i to
vrlo jadno. Uvrtele ste sebi u glavu da kontrolišete uzgajanje ljudi da biste
dobile nekoliko izabranih za vaš glavni plan! Ali, kako slabo shvatate šta..."
"Ne smeš govoriti o tim stvarima", propišta starica.
"Tišina!" odsečno reče Pol. Ta reč kao da je stekla suštastvo dok je kolala
vazduhom među njima pod Polovom kontrolom.
Starica se zanese u ruke onih koji su stojali iza nje, pobledelog lica zbog šoka
pred silinom kojom je on ovladao njenom psihom. "Džesika", prošaputa ona.
"Džesika."
"Sećam se tvog gom džabara", reče Pol. "A sad ti upamti moje oružje. Ne zaboravi
nikad da te mogu ubiti jednom jedinom rečju!"
Slobodnjaci po Velikoj Dvorani izmenjaše poglede. Zar u legendi nije stajalo: I
reč će njegova doneti večnu smrt onima koji se dignu protiv pravičnosti.
Pol upravi pažnju na visoku princezu, koja je stajala pokraj svog oca. Ne
skidajući pogled sa nje, on reče: "Veličanstvo, obojica znamo šta je rešenje ove
poteškoće."
Car osmotri svoju kćer, a zatim uputi pogled prema Polu. "Usuđujete se? Vi?
Pustolov bez porodice, nikogović..."
"Već ste priznali ko sam", reče Pol. "Obratili ste mi se sa 'carski rođače'.
Zato prekinite te budalaštine."
"Ja sam vaš vladar", reče Car.
Pol baci pogled prema Esnafljanima koji su stajali kraj opreme za vezu i
posmatrali ih. Jedan od njih klimnu glavom.
"Mogu na to da vas prisilim", reče Pol.
"Nećete se usuditi", zabrunda Car.
Pol ga samo pogleda.
Princeza položi ruku na Carevu mišicu. "Oče", reče ona umilnim, mekim glasom.
"Ne pokušavaj trikove sa mnom", reče Car, pogledavši je. "Nema potrebe za tim,
kćeri. Imamo mi druge izvore koji..."
"Ali, pred tobom je čovek koji ti sasvim pristaje kao sin", reče ona.
Stara Časna Majka, koja se u međuvremenu malo pribrala, prokrči sebi put do
Cara, naže mu se do uha i poče nešto da šapuće.
"Zalaže se za tebe", reče Džesika.
Pol je i dalje posmatrao zlatokosu princezu, a onda reče majci prigušenim
glasom: "To je Irulan, najstarija, zar ne?"
"Jeste."
Čani priđe Polu sa druge strane i reče: "Želiš li da odem, Muad'Dibe?"
On je pogleda. "Da odeš? Nikada se više nećeš odvojiti od mene."
"Ne postoji ništa što nas vezuje", reče Čani.
Pol je u tišini posmatrao jedan trenutak, a onda reče: "Govori samo istinu sa
mnom, Sihaja." Ona zausti da nešto odgovori, ali Pol prinese prst usnama. "Ono
što nas vezuje ne može se raščiniti", reče on. "A sada dobro prati zbivanja, jer
kasnije želim da sagledam ovu sobu kroz tvoju mudrost."
Car i njegova Istinozborka vodili su prigušen, užurban razgovor.
Pol se obrati majci: "Podseća ga da je njihovim dogovorom predviđeno da na
presto dođe jedna Bene Geserit, a Irulan je upravo ta na koju su računali."
"To im je, znači, bio plan?" reče Džesika.
"Nije li očigledno?" upita Pol.
"Vidim znake", reče Džesika nešto povišenijim glasom. "Postavila sam ti pitanje
da bih te podsetila da ne treba da me učiš o onim stvarima koje si saznao od
mene."
Pol joj uputi pogled i primeti hladan smešak na majčinim usnama.
Gurni Halek se naže među njih i reče: "Podsećam te, gospodaru, da se među onima
tamo nalazi i jedan Harkonen." On pokaza glavom prema tamnokosom Fejdu-Rauti,
koji je bio potisnut uz barijeru od kopalja sa leve strane. "Onaj, što čkilji,
tamo levo. Najopakije lice koje sam ikada video. Obećao si mi jednom da ćeš..."
"Hvala, Gurni", reče Pol.
"To je na-Baron... u stvari, sada Baron, pošto je matori mrtav", reče Gurni.
"Voleo bih da ga malo..."
"Možeš li da iziđeš sa njim na kraj, Gurni?"
"Gospodar mi se podsmeva!"
"Ne misliš li, majko, da su Car i njegova veštica dovoljno dugo razgovarali?"
Ona klimnu glavom. "Svakako."
Pol povisi glas i obrati se Caru: "Veličanstvo, da li je među vama jedan
Harkonen?"
U Carevoj kretnji, kada se okrenuo da pogleda Pola, ispoljila se sva sila
kraljevskog prezira. "Zar se moja svita ne nalazi pod zaštitom vaše vojvodske
reči?" upita on.
"Pitao sam to samo obaveštenja radi", reče Pol. "Želim samo da znam da li je
jedan Harkonen zvanično član vaše pratnje ili se tu samo krije iz kukavičluka."
Car se sračunato osmehnu. "Svako ko je prihvaćen u carsku pratnju član je moje
svite."
"Imate reč Vojvode", reče Pol, "ali sa Muad'Dibom stoji drugačije. On se ne mora
složiti sa vašom definicijom pratnje i svite. Moj prijatelj Gurni Halek ima
žarku želju da ubije jednog Harkonena. Ako on..."
"Kanli", uzviknu Fejd-Rauta, uprevši se o barijeru kopalja. "Tvoj otac je to
nazvao osvetom, Atreide. Mene si nazvao kukavicom, a sam se kriješ među ženama i
šalješ jednog lakeja protiv mene!"
Stara Istinozborka prošaputa nešto na Carevo uho, ali on je odgurnu od sebe i
reče: "Kanli, dakle? Kanli podleže strogim pravilima."
"Pole, prekini sve to", reče Džesika.
"Gospodaru", reče Gurni, "obećao si mi da ću dočekati svoj dan protiv
Harkonena."
"Dočekao si svoj dan protiv njih", reče Pol, osetivši kako mu osećanja
preplavljuje harlekinska razdraganost.On skide odoru i kapuljaču i pruži ih
majci zajedno sa pojasom i kris-nožem, a zatim poče da otkopčava pustinjsko
odelo. Postajao je svestan dok je to činio da se svekolika vaseljena
usredotočuje na ovaj trenutak.
"Nema potrebe za to", reče Džesika. "Postoje lakši načini, Pole."
Pol svuče pustinjsko odelo, a onda izvuče kris-nož iz korica u majčinim rukama.
"Znam", uzvrati on. "Otrov, ubica, sve stari, dobro poznati metodi."
"Obećao si mi jednog Harkonena", reče Gurni kroz zube; Pol opazi bes na njegovom
licu: ožiljak od inkvajna postao je mrk i krut. "Duguješ mi to, gospodaru!"
"Jesi li više propatio od njih nego ja?" upita ga Pol oštrim glasom.
"Moja sestra", procedi Gurni. "Moje godine u robovskim rupama..."
"Moj otac", uzvrati Pol. "Moji dobri prijatelji i drugovi: Tufir Havat i Dankan
Ajdaho, moje godine koje sam proveo kao begunac bez čina i pomoći... i još
nešto: ovo je sada kanli, a ti podjednako dobro znaš kao i ja pravila koja se
moraju poštovati."
Halekova ramena se opustiše. "Gospodaru, ako ta svinja... on je samo obična zver
koju treba da prezrivo šutneš nogom, a zatim da baciš cipelu koju si nosio, zato
što je okužena. Proglasi me za dželata, ako moraš, ili me pusti da to učinim,
ali se ne izlaži sam toj..."
"Muad'Dib ne mora da to učini", reče Čani.
On je pogleda, primetivši joj u očima strah za njega. "Ali Vojvoda Pol mora",
reče on.
"To je harkonenska životinja", uzviknu Gurni.
Pol zastade za trenutak u nedoumici da li da otkrije vlastito harkonensko
poreklo, ali ga u tome spreči oštar majčin pogled i on samo reče: "Ali, taj
stvor je u ljudskom obliku, Gurni, i zaslužuje ljudsku sumnju."
Gurni reče: "Ako već on..."
"Molim te, ostani po strani", reče Pol. On podiže kris nož i blago odgurnu
Gurnija.
"Gurni!" reče Džesika, uhvativši ga za mišicu. "U ovom pogledu isti je kao i
njegov deda. Ne odvraćaj ga više. To je sve što sada možeš da učiniš za njega."
Istovremeno, kroz glavu joj prođe: Velika Majko! Kakve li ironije!
Car je pogledom proučavao Fejd-Rautu, uočivši teška ramena i čvrste mišice.
Zatim se okrenu prema Polu: vretenasti švigar biča mladosti, ne tako upreden kao
domorodac Arakena, ali sa rebrima koja su se mogla izbrojati i upalih bokova,
tako da se mreškanje i zatezanje mišića moglo pratiti pod kožom.
Džesika se naže prema Polu i priguši glas tako da ju je samo on mogao čuti
"Jedna stvar, sine. Ponekad Bene Geserit priprema opasne osobe - neka reč veoma
duboko usađena putem starih metoda pritiska-bola. Reč-zvuk koja se najčešće
koristi jeste Uronšor. Ako je ovaj pripremljen, što mi se čini prilično
izvesnim, onda bi ta reč prošaputana na njegovo uvo dovela do opuštanja svih
mišića i..."
"Ne želim nikakvu posebnu prednost sa njim", reče Pol. "Ukloni mi se s puta."
"Zašto to čini?" upita Gurni Džesiku. "Zar hoće da bude ubijen i postane
mučenik? Da li mu to ona slobodnjačka religija brbljanja zamračuje um?"
Džesika sakri lice u šake, shvativši da ni sama ne zna zašto je Pol krenuo tim
putem. Osećala je prisustvo smrti u prostoriji i postala je svesna da je
promenjeni Pol kadar da učini to što je Gurni nagovestio. Sve moći u njoj
usredsrediše se na potrebu da zaštiti sina, ali ništa nije mogla da preduzme.
"Je li posredi religijsko brbljanje?" upita glasno Gurni.
"Ćuti", prošaputa Džesika. "I moli se."
Na Carevom licu iznenada se pojavi osmeh. "Ako Fejd-Rauta Harkonen... iz moje
pratnje... tako želi", reče on, "oslobađam ga svih stega i dajem mu slobodu da
sam odluči šta da uradi." Car mahnu rukom prema Polovim Fedajkinima-stražarima.
"Među vama, ološe, nalazi se moj pojas i kratko sečivo. Ako Fejd-Rauta hoće,
može da se ogleda sa vama sa mojim nožem u ruci."
"Hoću", reče Fejd-Rauta, a Pol ugleda izraz ushićenosti na njegovom licu.
Odveć je samouveren, pomisli Pol. To je prirodna prednost koju mogu da
prihvatim.
"Dajte Carev nož", reče Pol i stade da posmatra kako mu se naređenje izvršava.
"Stavite ga na pod tamo." On pokaza mesto nogom. "Potisnite tu carsku rulju uza
zid, tako da niko ne ostane oko Harkonena."
Izvršenje Polove zapovesti propratilo je šuškanje odora, škripa nogu o pod posut
peskom, naredbe izrečene prigušenim glasovima i kratki protesti. Esnafljani su
ostali pored uređaja za vezu. Namrgođeno su posmatrali Pola, očigledno neodlučni
kakav stav da zauzmu.
Navikli su da gledaju budućnost, pomisli Pol. Na ovom mestu i u ovom vremenu su
slepi... baš kao i ja. I on okuša vremenske vetrove, osetivši vrtložje, žarište
oluje koja se upravo usredsređuje na ovaj trenutak-mesto. Čak su i majušni
procepi sada bili zatvoreni. Znao je da se ovde nalazi još nerođeni džihad. Bila
je tu svest rase koju je svojevremeno dokučio kao vlastitu vrašku svrhovitost.
Ovde se nalazi dovoljan razlog za Kvizac Haderaha, Lisana al-Gaiba, pa čak i za
osujećene planove Bene Geserita. Ljudska rasa je osetila vlastitu usnulost,
iskusila da postaje bajata i sada je jedino bila svesna neophodnosti komešanja u
kome bi došlo do nove preraspodele gena, iz čega bi samo najsnažniji opstali.
Svi ljudi bili su živi kao nesvestan, jedinstven organizam u ovom trenutku,
osećajući svojevrsnu seksualnu vrelinu, koja je bila kadra da premosti svaku
prepreku.
I Pol shvati tog trena koliko su bili uzaludni svi njegovi napori da promeni
makar i delić tog ustrojstva. Mislio je da se suprotstavi džihadu u sebi, ali
džihada će biti. Njegove legije mahnito će pokuljati sa Arakisa čak i bez njega.
Bila im je dovoljna samo leganda, koja je on već postao. On im je pokazao put,
dao im upravu čak i nad Esnafom, kome je životno bio neophodan začin.
Osećanje pogreške buknu u njemu i on primeti da je Fejd-Rauta Harkonen svukao
poderanu uniformu i skinuo borilački steznik sa pancirnim omotačem.
Ovo je vrhunac, pomisli Pol. Odavde će se otvoriti budućnost, oblaci će krenuti
ka slavi. A ako umrem na ovom mestu, reći će da sam se žrtvovao kako bi moj duh
mogao da vodi. Ukoliko, pak, budem ostao živ, kazaće da ništa ne može da se
suprotstavi Muad'Dibu.
"Je li Atreid spreman?" upita Fejd-Rauta, upotrebivši drevne reči kanli obreda.
Pol odluči da mu odgovori na slobodnjački način: "Neka ti se nož slomi i skrha!"
On pokaza na Carev bodež na podu, stavivši do znanja Fejd-Rauti da priđe i da ga
uzme.
Ne skidajući pogled sa Pola, Fejd-Rauta podiže nož i za trenutak mu odmeri
težinu u ruci da bi se saživeo sa njim. Uzbuđenje se rasplamsa u njemu. Ovo je
bila borba o kojoj je sanjao - čovek na čoveka, veština protiv veštine, bez
ikakvog uplitanja štitnika. Video je kako se pred njim otvara put moći, zato što
će Car jamačno nagraditi svakog ko ubije ovog nezgodnog Vojvodu. Nagrada čak
može biti ova ohola kćer i deoba trona. A ovaj seljački Vojvoda, ovaj preživeli
pustolov ne može ni u kom slučaju da se meri sa jednim Harkonenom upućenim u sva
moguća lukavstva i trikove koje je stekao u hiljadu okršaja po arenama.
Seljačina, osim toga, ni ne sluti da on ima i drugih oružja pored noža.
Da vidimo da li si imun na otrov! pomisli Fejd-Rauta. On pozdravi Pola carskom
oštricom i reče: "Evo ti smrti, budalo!"
"Da započnemo boj, rođače?" upita ga Pol i istupi napred mačjim korakom, ne
skidajući pogled sa oštrice koja ga je čekala; bio je u pognutom stavu,
ispruživši kris-nož, kao da je nekakav produžetak njegove ruke.
Stadoše da kruže jedan oko drugoga, dok su im bosa stopala škripala po podu. Dva
para očiju pomno su posmatrala i najmanje otvaranje protivnika.
"Baš lepo igraš", reče Fejd-Rauta.
Brbljivac, pomisli Pol. To mu je druga slabost. Nelagodno se oseća kad vlada
tišina.
"Jesi li se ispovedio?" upita ponovo Fejd-Rauta.
Pol nastavi da kruži u tišini.
Posmatrajući borbu u stisci carske svite, stara Časna Majka najednom poče da
drhti. Mladi Atreid nazvao je Harkonena rođakom. To je jedino moglo da znači da
mu je poznato njihovo zajedničko stablo, što se lako dalo razumeti, budući da je
on bio Kvizac Haderah. Ali, te reči je nagnaše da se usredsredi na jedinu stvar
koja je njoj ovde bila važna.
Ovo je mogla da bude najveća katastrofa za planove uzgajanja Bene Geserita.
Ona je videla nešto od onoga što je Pol video ovde: Fejd-Rauta može da ubije,
ali ne i da odnese pobedu. A onda joj sinu jedna druga misao. Dva krajnja
proizvoda ovog dugog i skupog programa suočila su se u borbi na život i smrt, u
kojoj lako obojica mogu nastradati. Ako obojica poginu ovde, onda će ostati samo
Fejd-Rautina vanbračna kćer, još beba, još nepoznat i neprocenjen činilac - i
Alija, izrod.
"Možda ovde imate samo paganske obrede", reče Fejd-Rauta. "Da li bi hteo da ti
Careva Istinozborka pripremi duh za putovanje?"
Pol se osmehnu, krenuvši na desnu stranu, pun opreza; crne misli bile su
potisnute u njegovoj svesti zbog prečih zahteva trenutka.
Fejd-Rauta skoči, napravi fintu desnom rukom, ali munjevito zapara vazduh nožem
u levoj.
Pol lako odskoči, primetivši da je napad Fejd-Raute bio spor zbog uslovljenosti
štitnikom. Pa ipak, ova sporost nije bila izrazita, što je Polu stavilo do
znanja da se Fejd-Rauta već borio protiv nezaštićenih protivnika.
"Da li Atreidi samo uzmiču ili prihvataju borbu?" upita Fejd-Rauta.
Pol nastavi da kruži u tišini, a onda mu u misli dođoše reči Dankana Ajdaha,
iskazane davno na poprištu vežbaonice dalekog Kaladana: Prve trenutke iskoristi
da proučiš situaciju. Možda ćeš na ovaj način propustiti mnogo prilika za brzu
pobedu, ali trenuci proučavanja predstavljaju jemstvo uspeha. Nastupi polako i
sigurno.
"Misliš da će ti ova igra produžiti život za nekoliko trenutaka", reče Fejd-
Rauta. "Pa dobro." On prestade da kruži i uspravi se.
Pol je dovoljno video za prvu procenu protivnika. Fejd-Rauta je vukao nalevo,
izlažući desni bok, kao da mu je pancirni steznik mogao zaštititi celu stranu.
Bio je to nastup čoveka obučenog za borbu štitnikom i sa noževima u obe ruke.
Ili... I Pol zastade... možda je steznik bio i nešto više, a ne samo to.
Harkonen je izgledao odveć samouveren protiv čoveka koji je toga dana predvodio
svoje ljude u pobedničkom pohodu na legije Sardaukara.
Fejd-Rauta opazi ovo kratkotrajno oklevanje i reče: "Zašto odlagati neumitno?
Samo me zadržavaš od zaposedanja mojih prava nad ovom kuglom prljavštine."
Ako je posredi basač strelica, pomisli Pol, onda je vrlo umešno zamišljen. Na
stezniku se ne primećuju nikakvi tragovi preudešavanja.
"Zašto ništa ne kažeš?" upita Fejd-Rauta.
Pol nastavi da ispitivački kruži, osmehnuvši se ledeno na nelagodan ton Fejd-
Rautinog glasa, što je pouzdano svedočilo da pritisak tišine raste.
"Osmehuješ se, a?" upita Fejd-Rauta, a onda munjevito suknu napred.
Očekujući malo zakašnjenje, Pol umalo nije uspeo da izbegne oštricu, koja mu
zapara levu ruku. On priguši iznenadni bol, postavši svestan da je pređašnje
oklevanje predstavljalo samo varku - sračunatu fintu. Protivnik mu je bio
lukaviji nego što je očekivao. Morao je da računa na trikove u trikovima u
trikovima.
"Tvoj dragi Tufir Havat naučio me je nekim lukavstvima", reče Fejd-Rauta. "Prvi
mi je pustio krv. Šteta što matora budala nije preživela da vidi ovo."
Pol se seti tog časa Ajdahovih reči Očekuj samo ono što se događa u borbi. Tako
nikada nećeš biti iznenađen.
Dva borca ponovo stadoše da se obilaze u pognutom, opreznom stavu.
Pol primeti kako mu protivnika ponovo obuzima ushićenje i začudi se zbog toga.
Zar jedna ogrebotina može toliko da mu znači? Osim ako se na vrhu oštrice nije
nalazio otrov! Ali, kako je to moguće? Pa njegovi su vlastiti ljudi imali oružje
u rukama i temeljito ga ispitali pre no što su ga dali Fejd-Rauti. Bili su odveć
temeljito obučeni da bi im promaklo nešto tako očigledno.
"Ona žena sa kojom si razgovarao", reče Fejd-Rauta. "Ona mala. Znači li ti ona
nešto posebno? Možda ti je ljubimica? Da li zavređuje moju naročitu pažnju?"
Pol ne uzvrati ništa, opipavajući svojim unutrašnjim čulima, ispitujući krv iz
rane. A onda oseti trag uspavljujućeg sredstva sa Carevog noža. Brzo je ustrojio
vlastiti metabolizam da se suoči sa ovom opasnošću i izmeni molekule
uspavljujućeg sredstva, ali mu je ipak ostalo zrnce sumnje. Imali su
pripremljeno uspavljujuće sredstvo na oštrici. Uspavljujuće sredstvo. Ne otrov,
koji bi lako bio otkriven, već jedno, inače bezopasno sredstvo, koje je,
međutim, bilo dovoljno snažno da uspori mišiće do kojih je prodrlo. Neprijatelji
su mu očigledno imali razrađene planove u planovima, pripremljena lukavstva i
trikove.
Fejd-Rauta ponovo jurnu u napad.
Sa ukočenim osmehom na licu, Pol napravi fintu da je postao trom i spor od
dejstva droge, a onda, u poslednjem trenutku, izvi se u stranu i dočeka napad
oštrog oružja na vrh kris-noža.
Fejd-Rauta skliznu levo i izbeže protivnapad, ali ga odbijeno oružje malo zanese
i on ipak nalete ivicom tela na Polovo sečivo; bol koji je osetio ispoljio mu se
jedino po blagom bledilu vilice.
Neka se sada on malo nađe u čudu, pomisli Pol. Neka posumnja da je otrov u
pitanju.
"Izdaja!" povika Fejd-Rauta. "Otrovao me je! Osećam otrov u ruci!"
Pol najzad odbaci plašt tišine i reče: "Samo malo kiseline kao odgovor na
uspavljujuće sredstvo sa Careve oštrice."
Na licu Fejd-Raute takođe se pojavi hladan osmeh i on podiže nož u levoj ruci u
znak pritvornog pozdrava. Iza noža oči mu besno zasijaše.
Pol postupi isto i prebaci kris-nož u levu ruku. A onda ponovo poče kruženje i
vrebanje.
Fejd-Rauta stade da se polako približava, držeći visoko podignut nož; srdžba mu
se jasno videla u žmirkanju i grčenju vilice. A onda munjevito krenu napred, ali
ga Pol spremno dočeka i oni se nađoše priljubljeni jedan uz drugoga, držeći se
za ruke u kojima su im se nalazili noževi.
Čuvajući se Fejd-Rautinog desnog bedra, gde je podozrevao da se nalazi skriven
bacač otrovnih strelica, Pol se napreže i oni se okrenuše nadesno. Gotovo da mu
je promakao vrh igle koji je izvirivao ispod pojasa. U poslednji čas ga je
upozorio nagli trzaj i izvijanje Fejd-Raute. Iglica promaši za dlaku Pola.
Na levom bedru!
Varke u varkama u varkama, podseti se Pol. Iskoristivši benegeseritsku
uvežbanost mišića, on se pognu da uhvati Fejd-Rautu povučenog inercijom, ali
neophodnost izbegavanja iglice, koja je štrčala sa protivnikovog bedra, zanese
Pola malo više nego što je računao i on promaši njegove noge, našavši se
narednog trenutka na podu, dok je Fejd-Rauta ostao iznad njega.
"Vidiš li je ovde, na mom bedru?" prošaputa Fejd-Rauta. "To ti je kraj, budalo."
I on poče da se izvija, sve više primičući otrovnu iglu. "Ovo će ti zaustaviti
mišiće, a dokrajčiću te nožem. Neće biti ni traga o tome šta se zapravo desilo!"
Pol se nape slušajući bešumne krike u svom umu: preci koji su mu bili otisnuti u
ćelijama zavapiše da upotrebi tajnu reč, što bi mu donelo spas.
"Neću to reći!" prodahta Pol.
Fejd-Rauta ga iznenađeno pogleda i za delić sekunde neodlučno zastade. To je
bilo dovoljno Polu da iskoristi slabost ravnoteže u jednom protivnikovom nožnom
mišiću - i narednog trena njihovi položaji se izmeniše. Fejd-Rauta se nađe dole,
ležeći na levoj strani, nesposoban da se okrene zbog sićušnog vrha igle koji se
zakačio za pod.
Pol uz cimaj oslobodi levu ruku, zahvaljujući kliskosti koju je stvorila krv i
munjevito zadade udarac ispod Fejd-Rautine brade. Vrh noža probi se do mozga.
Fejd-Rauta se trže, a onda klonu, još ležeći postrance zbog igle zabodene u pod.
Dišući duboko da bi se primirio, Pol se odgurnu i podiže na noge. Stao je nad
leš protivnika, držeći nož u ruci; a onda sračunato polako podiže pogled i uputi
ga prema Caru.
"Veličanstvo", reče Pol, "brojno stanje vam je smanjeno za jednog čoveka. Kako
bi bilo da prestanemo sa lažima i pretvaranjem i da otvoreno porazgovaramo o
tome što mora biti? Vaša kćer će se udati za mene i tako će Atreidima biti
otvoren put do prestola."
Car se okrenu i uputi pogled grofu Fenringu. Grof mu uzvrati pogled - sive i
zelene oči. Ista misao munjevito se rodi među njima: bio je to plod dugog
druženja, koje im je omogućavalo da se sporazumeju samo jednim pogledom.
Ubij ovog skorojevića za mene, kazao je Car pogledom. Atreid je mlad i moćan, da
- ali i umoran od dugotrajnih napora, tako da ti neće biti dorastao protivnik.
Izazovi ga sada... znaš već kako se to radi. Ubij ga.
Fenring lagano poče da okreće glavu, sve dok se na kraju ne suoči sa Polom.
"Učini to!" prosikta Car.
Grof se usredsredi na Pola, posmatrajući ga očima koje je gospa Margot uputila u
tajne Bene Geserita; odmah je shvatio tajanstvo i skrivenu veličinu u mladom
Atreidu.
Mogao bih da ga ubijem, pomisli Fenring - pouzdano uveren u to.
Nešto u njegovim vlastitim tajnovitim dubinama zaustavi grofa tog časa i on za
tren neprimetno osmotri prednost koju je imao nad Polom - način da se prikrije
od mladića, tajanstvenost ličnosti i pobuda kroz koju nijedno oko nije moglo
prodreti.
Svestan u izvesnoj meri ovoga na osnovu osobenog vrenja u vremenskom stecištu,
Pol najednom postade svestan zašto nikada nije video grofa Fenringa duž niti
proročanstva. Fenring je predstavljao potencijalnost, gotovo - Kvizaca Haderaha;
omela ga je sićušna mana u genetskom ustrojstvu - bio je evnuh, a nadarenost mu
se povukla u tajnovitost unutrašnje izdvojenosti. Duboko saučešće prema grofu
obuze Pola - prvo iskustvo bratstva koje je ikada iskusio.
Dokučivši Polova osećanja, Fenring reče: "Veličanstvo, moram da odbijem."
Bes buknu u Šadamu IV. On načini dva kratka koraka kroz pratnju i snažno ošamari
Fenringa.
Grofovo lice obli rumenilo. On pogleda Cara pravo u oči i progovori hotimice
jednoličnim glasom: "Bili smo prijatelji, Veličanstvo. Ovo što sada činim -
činim iz prijateljstva. Zaboraviću da ste me udarili."
Pol pročisti grlo i reče: "Bila je reč o prestolu, Veličanstvo."
Car se naglo okrenu i pogleda oštro Pola. "Ja sedim na prestolu!" zareža on.
"Imaćete presto na Salusi Sekundus", reče Pol.
"Položio sam oružje i došao ovamo zato što ste mi dali reč!" povika Car.
"Usuđujete se da pretite..."
"Bezbedni ste u mom prisustvu", reče Pol. "To je obećao jedan Atreid. Muad'Dib
vas, međutim, osuđuje na vašu zatvorsku planetu. Ali, ne bojte se, Veličanstvo.
Ublažiću surovost tog sveta svim moćima koje mi stoje na raspolaganju. Postaće
to pravi raj, pun vrtova i umilnih stvari."
Kada je skriveni smisao Polovih reči dopro do Careve svesti, ovaj baci pogled
preko prostorije na Pola. "To su, dakle, prave pobude", procedi on.
"Tako je", složi se Pol.
"A šta će biti sa Arakisom?" upita Car. "Hoće li i on postati raj pun vrtova i
umilnih stvari?"
"Slobodnjaci imaju reč Muad'Diba", reče Pol. "Ovde će biti otvorene vode koje će
slobodno teći pod nebom i kroz zelene oaze pune raznih prijatnosti. Ali, moramo
misliti i o začinu. Prema tome, uvek će postojati i pustinja na Arakisu...
divlji vetrovi, iskušenja i muke da očvrsnu ljude. Među nama, Slobodnjacima,
postoji izreka: 'Bog je stvorio Arakis da obučava vernike.' A protiv Božje reči
se ne može."
Stara Istinozborka, Časna Majka Gaius Helen Mohijam, prva dokuči čudovišnost
skrovitog značenja u Polovim rečima koje je upravo iskazao. Pred očima joj stade
iznenadna vizija džihada i ona reče: "Ne možeš da pustiš te ljude na vaseljenu!"
"Razmisli malo o blagosti i dobroti Sardaukara!" odbrusi Pol.
"Ne možeš", prošaputa ona.
"Ti si Istinozborka", reče Pol. "Preispitaj svoje reči." On baci pogled najpre
prema princezi, a zatim prema Caru. "Najbolje da stvar obavimo brzo,
Veličanstvo."
Car uputi oštar pogled prema svojoj kćeri. Ona ga dodirnu po mišici i reče
pomirljivim glasom: "Zato sam obučena, oče."
On duboko udahnu vazduh.
"Ne možeš to da kažeš", promrmlja stara Istinozborka.
Car se uspravi i zauze ukrućeno držanje sa prisenkom starog dostojanstva. "Ko će
da pregovara za tebe, rođače?" upita on.
Pol se okrenu i ugleda majku, poluzatvorenih očiju, kako stoji sa Čani usred
straže Fedajkina. On im priđe i pogleda Čani.
"Znam razlog", prošaputa Čani. "Ako mora da bude... Usule."
Razabravši skrivene suze u njenom glasu, Pol je pomilova po obrazu. "Moja Sihaja
ne treba ničega da se boji - ni sada ni ubuduće", prošaputa on. Zatim spusti
ruku i pogleda majku. "Ti ćeš pregovarati u moje ime, majko, a Čani će biti uz
tebe. Ona je mudra i ima oštro oko. A ne kaže se bez razloga da se niko ne
cenjka tako uspešno kao Slobodnjaci. Ona će sve gledati očima ljubavi prema meni
i sa mišlju na svoje buduće sinove, odnosno na njihove potrebe. Poslušaj je."
Džesika oseti sračunatost u sinovljevim rečima i samo slegnu ramenima. "Kakva su
ti uputstva?" upita ona.
"Careve celokupne akcije u CHOAM kompaniji", reče on.
"Celokupne?" Ona gotovo ostade bez reči od iznenađenja.
"Moram ga sputati. Želim grofovsku titulu i upravništvo nad CHOAM-om za Gurnija
Haleka; takođe ću mu dati vlast nad Kaladanom. Svaki preživeli čovek Atreida
dobiće neko zvanje i odgovarajuću moć - računajući tu i najobiočnijeg vojnika."
"Šta je sa Slobodnjacima?" upita Džesika.
"Slobodnjaci su moji", reče Pol. "Ono što će oni dobiti ide na račun Muad'Diba.
Počeću sa Stilgarom kao guvernerom Arakisa, ali to može i da pričeka."
"A ja?" upita Džesika.
"Postoji li nešto što želiš?"
"Možda Kaladan", reče ona, pogledavši Gurnija. "Nisam sigurna. Odveć sam se
srodila sa Slobodnjacima... i statusom Časne Majke. Potrebno mi je vreme mira i
spokoja da o svemu razmislim."
"Dobićeš to", reče Pol, "kao i sve ostalo što ti Gurni i ja možemo dati."
Džesika klimnu glavom, osetivši se najednom starom i umornom. Zatim pogleda
Čani. "A Careva naložnica?"
"Ja neću titulu", prošaputa Čani. "Ništa. Molim te."
Pol je pogleda u oči, prisetivši se iznenada jednog prizora sa njom kada je
držala malog Letoa u naručju, njihovo dete koje je palo kao žrtva minulog
nasilja. "Zaklinjem ti se sada", prošaputa on, "da ti neće biti potrebna nikakva
titula. Ona žena tamo biće moja supruga, a ti samo naložnica, zato što tako
nalaže politika, a mi moramo iskoristiti ovaj trenutak da uspostavimo mir i
pridobijemo Velike Kuće i Landsrad. Moramo poštovati formu. Pa ipak, ta princeza
će od mene dobiti jedino moje ime. Ni dete, ni dodir, ni blag pogled, niti
trenutak želje."
"Tako kažeš sada", reče Čani. Ona baci pogled preko prostorije prema visokoj
princezi.
"Zar tako malo poznaješ mog sina?" prošaputa Džesika. "Vidiš onu princezu tamo,
tako oholog i samopouzdanog držanja. Kažu da ima ambicije spisateljske prirode.
Nadajmo se da će naći utehu u tim stvarima, jer malo će joj šta drugo
preostati." Džesika se za trenutak neobuzdano nasmeja. "Imaj to na umu Čan:
princeza će imati ime, ali u stvarnosti biti manje od naložnice - nikada neće
upoznati trenutak nežnosti od čoveka sa kojim je vezana. Dok nas, Čani, nas koje
nosimo imena naložnica - istorija će nas zvati suprugama."
MESIJA DINE
PROLOG: TAJANSTVO PEŠČANE PLANETE
Peščana planeta je planeta Arakis, neplodan svet velikih pustinja, gde se život
održava uprkos zastrašujućim teškoćama. Sve navike polunomadskih Slobodnjaka
Dine podređene su nestašici vode, što ih takođe primorava da se kroz pustinju
kreću u naročitim odelima koja zadržavaju vlagu. Ogromni peščani crvi i divlje
oluje predstavljaju za njih večitu opasnost. Jedino blago Dine je melanž, opojna
droga koju stvaraju crvi. Ovaj 'začin' produžava život i daje upućenom izvesnu
sposobnost da predvidi budućnost.
Pol Atreid bio je sin vladara Dine. Kada mu je otac ubijen u ratu sa suparničkim
plemstvom Harkonena, Pol je sa svojom trudnom majkom, gospom Džesikom pobegao u
pustinju. Ona je bila posvećena, učenica Bene Geserita - ženskog reda koji je
negovao umetnost duha i vodio računa o genetskom nasleđu. Prema njima, Pol je
pripadao stablu iz kojega je trebalo da proistekne Kvizac Haderah, mesija
budućnosti.
Dankan Ajdaho je poginuo spasavajući ih. Pol je uspeo da zadobije poverenje
Slobodnjaka, naučio je da kontroliše i jaše pustinjske crve. Tokom jednog
rituala, uzeo je veću dozu droge, što je u njemu izazvalo trajnu promenu i
predočilo mu potpunu sliku budućnosti - ili više budućnosti. Drogu je uzela i
njegova majka, pokušavajući da je kontroliše metodama Bene Geserita. Kao ishod
ovoga, na Polovu sestru Aliju preneseno je sve majčino znanje dok joj je još
bila u utrobi i ona je raspolagala njime odmah po rođenju.
Vremenom su Slobodnjaci prihvatili Pola za vođu. Vezao se za devojku Čani i
prihvatio mnoge njihove običaje. Ali njegov atreidski karakter bio je naviknut
na disciplinu nepoznatu Slobodnjacima; on ih je konačno organizovao, a zatim im
naložio misiju koja im je ranije bila strana. Takođe je nameravao da promeni
klimu Dine dovođenjem vode na planetu.
Pre nego što je u potpunosti ostvario svoje planove, Harkoneni su ponovo napali
Dinu i njenu prestonicu, Araken. Bez obzira na navodno nepobedive sardaukarske
legije, Polova vojska Slobodnjaka porazila je neprijatelje u velikoj bici.
U pregovorima koje je vodio, Pol je uspeo da zadobije preimućstvo koje će mu
omogućiti da udari temelje zvezdanog carstva. Za suprugu je uzeo kraljevsku
naslednicu, princezu Irulan, mada je odbio da sa njome bilo šta ima, ostavši
veran Čani.
U sledećih dvanaest godina, stvorio je svoje carstvo. Ali onda su sve drevne,
moćne zajednice počele da se ujedinjuju i kuju zaveru protiv njega i protiv
legende o Muad'Dibu, kako je bio prozvan.
1.
Bogata riznica mitova obavija Pola Muad'Diba, Cara Mentata, i njegovu sestru
Aliju, tako da je teško razabrati stvarne osobe iza svih tih velova. Ali, u
svakom slučaju, postojao je čovek koji se rodio kao Pol Atreid i žena rođena kao
Alija. Njihova tela su bila podložna prostoru i vremenu. I mada su ih njihove
proročke moći smeštale s one strane uobičajenih ograničenja vremena i prostora,
oni su poticali iz ljudskog soja. Iskusili su stvarne događaje koji su ostavili
stvarne tragove na stvarnom svetu. Da bi se oni razumeli, treba shvatiti da je
njihova propast bila ujedno i propast celog čovečanstva. Ovo delo je stoga
posvećeno ne Muad'Dibu ili njegovoj sestri, već njihovim nasledicima - svima
nama.
Posveta iz Indeksa Muad'Diba prepisana sa Tabula Memorijum kulta duha Mahdija.
Doba carske vladavine Muad'Diba dalo je više istoričara nego sva ostala
razdoblja ljudske istorije. Većina njih je ljubomorno i sektaški zastupala jedno
osobeno stanovište, što govori o izuzetnom uticaju ovog čoveka koji je ustalasao
silne strasti na čitavom mnoštvu različitih svetova.
Naravno, on je sadržao sastojke istorije, idealne i idealizovane. Ovaj čovek,
rođen kao Pol Atreid u jednoj drevnoj Velikoj Porodici, dobio je temeljito
prana-bindu obrazovanje od gospe Džesike, njegove majke i članice reda Bene
Geserita, što mu je omogućilo da u potpunosti gospodari svojim mišićima i
nervima. Ali i više od toga, jer on je bio mentat, sa umom koji je nadmašivao
inteligenciju mehaničkih kompjutera što su ih stari narodi koristili, a koje je
nova religija proskribovala.
Povrh svega, Muad'Dib je bio Kvizac Haderah koga je Sestrinstvo Bene Geserita
prosejalo kroz mnogo hiljada pokolenja naročitim programom uzgajanja.
A onda je on, Kvizac Haderah, onaj koji može da se nalazi 'na više mesta u isto
vreme', prorok, čovek pomoću koga se Bene Geserit nadao da će upravljati
ljudskom sudbinom - postao Car Muad'Dib, ukinuvši konvencionalni brak sa ćerkom
Cara Padišaha koga je pobedio.
Pošto ste verovatno čitali i druge istorije, tako da su vam poznate ključne
činjenice, sva je prilika da uviđate paradoks, pogrešku koja u ovom trenutku
postaje razumljiva. Divlji Slobodnjaci Muad'Diba odista su savladali Padišaha
Šadama IV. Razbili su Sardaukarove legije, savezničke trupe Velikih kuća, armiju
Harkonena i najamnike kupljene novcem izglasanim u Landsradu. On je bacio na
kolena Svemirski Esnaf i postavio svoju sestru Aliju na religijski presto koji
je Bene Geserit smatrao svojim.
Sve to je on uradio, i još više.
Muad'Dibovi misionari Kvizarata vojevali su religijski rat širom svemira u
obliku Džihada, čija je ofanziva potrajala samo dvanaest standardnih godina, ali
i to je bilo dovoljno da religijski kolonijalizam podvede pod jednu vlast ceo
ljudski svet, sa izuzetkom jednog sićušnog dela.
Sve ovo je učinio jer je osvajanjem Arakisa, planete poznatije pod imenom Dina,
stekao monopol nad najvažnijim sredstvom razmene u Carstvu - nad gerijatrijskim
začinom, melanžom, tim otrovom koji daje život.
Tu se srećemo sa još jednim sastojkom idealne istorije: u pitanju je materijal
čija psihička hemija rastače Vreme. Bez melanža, Sestrinstvo Časnih Majki ne bi
bilo u stanju da posmatra i kontroliše ljude. Bez melanža vozači esnafskih
brodova ne bi mogli da plove svemirom. Bez melanža, milijarde i milijarde
građana Carstva umrlo bi usled apstinencije od konzumiranja.
Bez melanža Pol Muad'Dib ne bi mogao da proriče.
Poznato nam je da je ovaj trenutak vrhunske moći sadržavao nedostatak. Postoji
samo jedan odgovor na to: savršeno tačno i potpuno proročanstvo je pogubno.
Ostale istorije govore da su Muad'Diba porazili neskriveni zaverenici - Esnaf,
Sestrinstvo i nemoralni naučnici reda Bene Tleilaks sa svojim prerušavanjem u
Lice-Igrače. Druge istorije ukazuju na postojanje špijuna u domu Muad'Diba. Oni
većinom pripadaju Dininom Tarotu koji je pomračio Muad'Dibovu moć proricanja.
Neki pak tvrde da je Muad'Dib bio primoran da prihvati usluge jednog gole, tela
vraćenoig iz mrtvih i obučenog da ga uništi. Ali oni bi svakako trebalo da znaju
da je taj gola bio Dankan Ajdaho, poručnik Atreida, koji je poginuo spasavajući
život mladog Pola.
Sve istorije, međutim, ukazuju na tajno udruženje Kvizarata na čelu sa Korbom
Panegiristom. One nam potanko otkrivaju Korbin plan za ubistvo Muad'Diba i
njegovu nameru da krivicu svali na Čani, Polovu naložnicu iz plemena
Slobodnjaka.
Ali, zar bilo šta od ovoga može da nam predoči istinski tok istorije? Ne, ne
može. Jedino smo kroz pogubnu prirodu proročanstva u stanju da razumemo krah
jedne tako velike i dalekovidne moći.
Nadajmo se da će potonji istoričari moći da nauče nešto iz tog otkrovenja.
Analiza istorije:
Muad'Dib od Bronsa do Iksa
2.
Ne postoji podvajanje između bogova i ljudi; oni se međusobno neraspletivo
prepliću.
Poslovice Muad'Diba
Uprkos pogubnoj prirodi urote koju se nadao da će skovati, u misli Nebeske
Priče, Lice-Igrača Tleilaksa, stalno se uvlačilo tužno sažaljenje.
Biće mi žao što ću pruzrokovati smrt i bedu Muad'Diba, govorio je u sebi.
Pažljivo je čuvao ovo osećanje samilosti od ostalih zaverenika. Ovakve misli
značile su da će se lakše poistovetiti sa žrtvom nego sa napadačima - što je
bilo osobeno za Tleilakse.
Stajao je u neodlučnoj tišini, donekle po strani od ostalih. Već se izvesno
vreme vodila reč o psihičkom otrovu. Rasprava je bila silovita i žestoka, ali
učtiva u onom slepo prisilnom smislu osobenom za posvećenike Velike Škole kada
bi pretresali pitanja vezana za njihovu dogmu.
"Kada pomisliš da si ga ucmekao, upravo tada ćeš se uveriti da je neozleđen!"
Ove reči izgovorila je stara Časna Majka Bene Geserita, Gaius Helen Mohijam,
njihova domaćica ovde na Valahu IX. Bila je to prilika krutog držanja, odevena u
crno, smežurana veštica koja je sedela na lebdećoj stolici. Njena kapuljača bila
je zabačena da bi istakla uštavljeno lice ispod srebrnaste kose. Duboko upale
oči zurile su iz koščate lobanje.
Govorili su mirabasa jezikom, koji se sastojao od oštrih falanških suglasnika i
otvorenih samoglasnika. Bilo je to sredstvo za izražavanje prefinjenih
emocionalnih tananosti. Sada je Edrik, esnafski vozač, uzvraćao Časnoj Majci
uglađenim ali i podsmešljivim tonom, što je stvaralo ljubak prizvuk ohole
učtivosti.
Nebeska Priča je gledao u izaslanika Esnafa. Edrik je plivao u rezervoaru sa
narandžastim gasom na udaljenosti od svega nekoliko koraka. Rezervoar je bio
smešten u središtu prozirne kupole koju je Bene Geserit sagradio za ovaj susret.
Vozač je predstavljao izduženu spodobu koja je nejasno podsećala na humanoida sa
perajima na nogama i velikim, lepezastim, opnastim rukama - riba u čudnom moru.
Ispusni ventili rezervoara propuštali su bledo narandžasti oblak bogat mirisom
gerijatrijskog začina, melanža.
"Ako nastavimo ovako, glupost će nas koštati glave."
To je kazala četvrta prisutna osoba - potencijalni saučesnik u zaveri - princeza
Irulan, žena (ali ne i ljubavnica, prisetio se Nebeska Priča) njihovog
zajedničkog neprijatelja. Ona je stajala kraj Edrikovog rezervoara; visoka,
plava lepotica, divna u haljini od plavog kitovog krzna i sa prikladnim šeširom.
Na ušima su joj svetlucale zlatne minđuše. Držanje joj je odavalo aristokratsku
oholost, ali nešto u kamenoj mirnoći crta lica bilo je znak da iza svega stoji
Bene Geserit.
Nebeska Priča prestao je da prati nijanse u govoru i na licima, počevši da
osmatra osobenosti samog mesta. Svuda okolo kupole prostiru se brda prošarana
snegom koji se topi i odražava šareno, vlažno plavetnilo malog plavobelog sunca
u zenitu.
Čemu ovo posebno mesto? upitao se Nebeska Priča. Bene Geserit bi retko kada
učinio nešto slučajno. Uzmimo, na primer, otvoren svod kupole: uobičajeniji i
skučeniji prostor mogao bi da izazove klaustrofobijsku nervozu kod Vozača.
Inhibicije koje su mu sputavale psihu poticale su iz njegove prirodne sredine:
otvorenog svemira.
Sagraditi ovo mesto samo zbog Edrika predstavljalo bi očigledno ukazivanje na
njegove slabosti.
Šta je ovde meni namenjeno? pomisli Nebeska Priča.
"Zar nemaš ništa da kažeš, Nebeska Pričo?" zapita ga Časna Majka.
"Želite da me uvučete u tu besmislenu borbu?" uzvrati Nebeska Priča. "Vrlo
dobro, suočeni smo sa potencijalnim mesijom. Kada je u pitanju takva osoba
nikada se ne ide u otvoreni napad. Bio bi to samoubilački potez."
Svi su zurili u njega.
"Misliš da je to jedina opasnost?" upita ga Časna Majka teško dišući.
Nebeska Priča slegnu ramenima. Za ovaj susret odabrao je prijatno obličje
okruglog lika, veselih crta lica, bezobličnih, punih usana i tela poput naduvene
knedle. Proučavajući muške zaverenike, zaključio je da je napravio najbolji
mogući izbor - verovatno sasvim instinktivno. Jedino je on u ovoj grupi mogao da
menja telesno ustrojstvo u širokom rasponu obličja i crta lica. Bio je ljudski
kameleon, Lice-Igrač, a oblik koji je sada imao navodio je ostale da ga suviše
olako shvataju.
"Dakle?" bila je uporna Časna Majka.
"Uživao sam u tišini", odgovorio je Nebeska Priča. "Naše mržnje su jače kada su
neizgovorene."
Časna Majka ustuknu i Nebeska Priča primeti da ponovo podozrivo motri. Svi su
oni dobili temeljito prana-bindu obrazovanje, što im je omogućavalo da uspostave
kontrolu nad mišićima i nervima - veština koju je svega nekoliko ljudskih bića
ikada postiglo. Ali sve je to bilo ništavno u poređenju sa sposobnošću mišića i
nerava Nebeske Priče, Lice-Igrača, koji je posedovao i naročitu osobinu
simpatika, podražavalačkog pronicanja, koja mu je omogućavala da preuzme ne samo
pojavni izgled nego i psihu date osobe.
Pruživši joj dovoljno vremena da stvori sud o njemu, Nebeska Priča reče:
"Otrov!" Naglasio je reč tako da je stvorio utisak kako jedino on razume njeno
skriveno značenje.
Vozač ustrepta i njegov glas odjeknu iz svetlucajuće govorničke kugle koja se
obrtala u uglu rezervoara iznad Irulan. "Mi raspravljamo o otrovu koji deluje na
psihu, a ne na fizičko stanje organizma."
Nebeska Priča se nasmeja. Mirabasa smeh je mogao da odere kožu sa protivnika, a
on se sada orio iz sve snage.
Irulan se smešila u znak poštovanja, ali se u uglovima očiju Časne Majke pojavio
nagoveštaj ljutnje.
"Prestani s tim!" zareža Mohijam.
Nebeska Priča je zaćutao, ali uspeo je da na sebe svrati pažnju ostalih: Edrika,
koji je suzbijao gnev, Časne Majke, oprezne čak i u ljutnji, Irulan, zabavljene,
ali i zbunjene.
"Naš prijatelj Edrik pretpostavlja", reče Nebeska Priča, "da dve veštice reda
Bene Geserita, upućene u sve njegove tajne, nisu naučile da pravilno ocene
upotrebu obmane."
Mohijam je skrenula pogled na hladna brda njene bene-geseritske postojbine.
Počela je da shvata suštinu onoga što se ovde odvija, primetio je Nebeska Priča.
To je dobro. Sa Irulan je, pak, bio drugi slučaj.
"Da li si sa nama ili nisi, Nebeska Pričo?" upita Edrik. Čkiljio je kroz oči
sićušne kao u glodara.
"Moja zakletva na vernost nije sporna", reče Nebeska Priča. Pažnju je posvetio
Irulan. "Sigurno se, Princezo, pitate da li ste zbog ovog prevalili tolike
parseke i tako mnogo rizikovali."
Ona klimnu u znak odobravanja.
"Da mlatite praznu slamu sa jednom ribom-humanoidom i da čavrljate sa jednim
debelim tleilaškim Lice-Igračem?" upita je Nebeska Priča.
Ona se odmače od Edrikovog rezervoara, odmahujući ljutito glavom zbog teškog
mirisa melanža.
Edrik je iskoristio ovaj trenutak da u usta ubaci pilulu melanža. On jede, udiše
i bez sumnje pije začin, primetio je Nebeska Priča. To je razumljivo, s obzirom
na to da je začin povećavao moć predviđanja Vozača, činio ga kadrim da upravlja
esnafskim letelicama koje se kreću trans-svetlosnim brzinama kroz svemir. Pomoću
začinske svesti uspevao bi da pronađe liniju budućnosti broda koja izbegava
opasnosti, ali njegove proročke rašlje mogle bi i da je ne pronađu.
"Mislim da je moje prisustvo ovde greška", reče Irulan.
Časna Majka se okrenula i otvorila oči, a zatim ih opet zatvorila, neobičnim
reptilskim pokretom.
Nebeska priča skrenu pogled sa Irulan na rezervoar, pozivajući na taj način
princezu da se složi s njim. Ona će, Nebeska priča je to znao, videti Edrika kao
odbojnu osobu: drskog pogleda, čudovišnih stopala i ruku koje se lagano pokreću
u gasu - dimnom vrtlogu narandžastih isparenja koja su ga okružavala.
Razmišljaće o njegovim seksualnim navikama i pomisliće kako bi bilo čudno pariti
se s nekim poput njega. Čak bi generator polja sile koji je za Edrika stvarao
bestežinsko stanje svemira predstavljao prepreku među njima.
"Princezo", reče Nebeska Priča, "zahvaljujući Edrikovom prisustvu, proročki
pogled vašeg muža ne može da predvidi određene okolnosti, uključujući i ovu...
po svoj prilici."
"Po svoj prilici", reče Irulan.
Zatvorenih očiju Časna Majka klimnu glavom. "Pojavu predviđanja slabo razumeju
čak i oni koji su u nju posvećeni", reče ona.
"Ja sam pravi esnafski Navigator i posedujem Moć", primeti Edrik.
Časna Majka ponovo otvori oči. Ovoga puta se zagledala u Lice-Igrača ispitujućim
pogledom koji je zračio osobenom bene-geseritskom pronicljivošću. Pomno je
odmeravala svaku sitnicu.
"Ne, Časna Majko", prmrmlja Nebeska Priča, "nisam ja tako jednostavan kao što
izgledam."
"Ne razumemo ovu Moć drugog pogleda", reče Irulan. "U tome je stvar. Edrik kaže
da moj muž nije u stanju da vidi, sazna ili predvidi šta se dešava unutar sfere
Navigatorovog uticaja. Ali, kako se daleko taj uticaj prostire?"
"Postoje ljudi i stvari u našem svetu za koje znam samo po njihovim
posledicama", reče Edrik, stisnuvši svoja riblja usta u tanku crtu. "Znam da su
bili ovde... tamo... negde. Kao što vodena bića uskovitlavaju strujne tokove,
tako isto onaj koji predviđa uskovitlava Vreme. Video sam gde vam je bio muž,
premda nikada nisam upoznao ni njega, niti ljude koji iskreno veruju u njegove
ciljeve i koji su mu odani. Ovo je tajna koju upućeni otkrivaju samo onima koje
smatraju za svoje."
"Irulan nije vaša", primeti Nebeska Priča, pogledavši postrance princezu.
"Svima nam je poznato da je moje učešće neophodno u zaveri", reče Edrik.
Upotrebivši frazu koja se koristi za opisivanje mašina, Irulan reče: "I ti imaš
svoju svrhu."
Sada ga vidi onakvim kakav jeste, pomisli Nebeska Priča. Dobro!
"Budućnost je stvar koju treba oblikovati", reče Nebeska Priča. "Upamtite to,
princezo."
Irulan baci bez pogled prema Lice-Igraču.
"Ljudi koji se slažu s Polovim ciljevima, odani su mu", reče ona. "Neki od
njegovih legionara-Slobodnjaka, nose njegov plašt. Videla sam kako im proriče i
čula njihove krike ulagivanja za svog Mahdija, svog Muad'Diba."
Najzad je shvatila, pomisli Nebeska Priča, da joj se ovde sudi, da predstoji
donošenje presude koja će je ili spasiti ili uništiti. Sada vidi stupicu koju
smo joj postavili.
Za trenutak Nebeska Priča ukrsti pogled sa Časnom Majkom i u magnovenju dokuči
da i ona deli isto mišljenje o Irulan. Bene Geserit je, razume se, opskrbio
princezu podrobnim uputstvima, dao joj valjan lie adroit. Ali uvek nastupi
trenutak kada Bene Geserit mora da se osloni na sopstveno obrazovanje i
sopstvene nagone.
"Princezo, znam šta najviše želite od Cara", reče Edrik.
"Ko to zna?" zapita Irulan.
"Želite da postanete utemeljivačica carske dinastije", reče Edrik, prečuvši njen
odgovor. "Ako nam se ne pridružite, to se nikada neće ostvariti. Zato vam dajem
svoju proročku reč. Car se oženio vama iz političkih razloga i vi nikada nećete
sa njim deliti postelju."
"Tako, znači prorok je takođe voajer", podrugljivo se nasmeja Irulan.
"Car je čvršće vezan za svoju slobodnjačku naložnicu nego za vas!" odbrusi
Edrik.
"A ona mu ne dariva naslednika", reče Irulan.
"Razum je prva žrtva jakih osećanja", promrmlja Nebeska Priča.
Naslutio je da će doći do izliva Irulaninog besa, video je da njegova opomena
počinje da deluje.
"Od nje ne dobija naslednika", reče Irulan glasom koji je odavao da je njena
pribranost plod samokontrole, "jer ja potajno upravljam kontracepcijom. Da li
ste to priznanje želeli da čujete od mene?"
"To Caru neće biti teško da otkrije", reče Edrik, smešeći se.
"Spremila sam laži u slučaju da se to dogodi", odvrati Irulan. "On može da
dokuči istinu, ali ponekad je lakše poverovati u laž."
"Morate se odlučiti, Princezo", reče Nebeska Priča, "ali shvatite i šta je to
što vas štiti."
"Pol je pravedan prema meni", reče ona. "Član sam njegovog Veća."
"Tokom dvanaest godina koje ste proveli kao Princeza-Supruga", zapita Edrik, "da
li je prema vama pokazao i najmanje topline?"
Irulan odmahnu glavom.
"Svrgnuo je sa prestola vašeg oca uz pomoć nečasnih slobodnjačkih hordi, oženio
se vama da bi utvrdio svoje pravo na tron, a ipak vas nije krunisao za Caricu",
reče Edrik.
"Edrik pokušava da vas pokoleba, obraćajući se vašim osećanjima, Princezo", reče
Nebeska Priča. "Nije li to zanimljivo?"
Ona uputi brz pogled prema Lice-Igraču, ugleda drzak osmeh na njegovom licu i
uzvrati podizanjem obrva. Najzad joj je postalo jasno, primeti Nebeska Priča, da
će, ako skup napusti pod Edrikovim okriljem i uzme udela u zaveri, ovi trenuci
izbeći Polovoj proročkoj viziji. Pa ipak, i da uskrati pristanak...
"Ne čini li vam se, Princezo", zapita Nebeska Priča, "da Edrik ima suviše veliku
moć u našoj zaveri?"
"Već sam pristao", reče Edrik, "da se priklonim najboljem zaključku do koga
dođemo na savetovanju."
"A ko odlučuje o najboljem zaključku?" zapita Nebeska Priča.
"Da li želite da Princeza ode odavde i da nam se ne pridruži?" upita Edrik.
"On želi da njeno obavezivanje bude iskreno", zagunđa Časna Majka. "Ne sme da
dođe do bilo kakve prevare među nama."
Irulan se, primeti Nebeska Priča, prepustila razmišljanju, sa šakama skrivenim u
rukavima odore. Sigurno sada odmerava mamac koji joj je Edrik ponudio: osnivanje
carske dinastije! Mora da se pita kakav su plan zaverenici skovali da bi se
zaštitili od nje. Valja joj da proceni mnoge stvari.
"Nebeska Pričo", oslovi ga Irulan, "govori se da vi Tleilaksi poštujete čudan
sistem časti: vašim žrtvama uvek mora da bude pružena prilika za bekstvo."
"Samo ako su u stanju da je otkriju", složi se Nebeska Priča.
"Da li sam ja žrtva?" upita Irulan.
Nebeska priča prasnu u smeh.
Časna Majka zadrhta.
"Princezo", reče Edrik blagim i ubedljivim glasom, "vi ste već jedna od nas,
nemate čega da se bojite. Zar ne špijunirate Carsku Kuću za vaše pretpostavljene
iz reda Bene Geserita?"
"Polu je poznato da dostavljam izveštaje svojim učiteljima", reče ona.
"Ali, zar im time ne dajete jak propagandni materijal protiv vašeg Cara?" upita
Edrik.
Ne 'našeg' Cara, primeti Nebeska Priča. 'Vašeg' Cara. Irulan je isuviše Bene
Geserit da bi joj se to omaklo.
"Ovde je u pitanju moć i kako se koristiti njome", reče Nebeska Priča,
približavajući se Vozačevom rezervoaru. "Mi iz reda Tleilaksa verujemo da u
celom svemiru postoji jedino neutaživa glad za materijom, da je isključivo
energija bitna. A energija uči. Čujte me dobro, Princezo: energija uči. Mi to
nazivamo moć."
"Niste me ubedili da možemo da porazimo Cara", reče Irulan.
"Nismo ubedili čak ni sami sebe", odgovori Nebeska Priča.
"Gde god da se osvrnemo", nastavi Irulan, "suočavamo se s njegovom moći. On je
Kvizac Haderah, onaj koji može da se nalazi na više mesta u isto vreme. On je
Mahdi čiji i najmanji kapric predstavlja zakon za misionare Kvizarata. On je
mentat čiji kompjuterski um prevazilazi i najveće stare računare. On je Muad'Dib
čije je naređenje, izdato legijama Slobodnjaka, dovoljno da žitelji čitavih
planeta budu satrti. Takođe poseduje proročki pogled kojim prodire u budućnost.
U njemu se steklo takvo ustrojstvo gena za kojim mi Bene Geserite žudimo..."
"Poznata su nam njegova odličja", prekide je Časna Majka. "A znamo da i izrod,
njegova sestra Alija, poseduje to ustrojstvo. Ali oboje su ipak ljudi. Prema
tome imaju i slabosti."
"A gde su te ljudske slabosti?" upita Lice-Igrač. "Hoćemo li ih tražiti u
religijskoj plaćeničkoj vojsci Džihada? Može li se carska Kvizara pobuniti
protiv njega? Šta je sa građanskim autoritetom Velikih Kuća? Da li je Kongres
Landsrada kadar za nešto više osim podizanja žamora?"
"Predlažem Combine Honnete Ober Advancer Mercantiles", reče Edrik, okrenuvši se
u svom rezervoaru. "CHOAM predstavlja posao, a posao prati profit."
"Ili možda Carevu majku", reče Nebeska Priča. "Kako sam čuo, gospa Džesika je
ostala na Kaladanu, ali održava stalnu vezu sa svojim sinom."
"Ta izdajnička kučka", reče Mohijam nepromenjenim glasom. "Da mogu, odrekla bih
se sopstvenih ruku koje su je podigle."
"Naša zavera mora da bude izvedena bez greške", reče Nebeska Priča.
"Mi smo više od zaverenika", usprotivi se Časna Majka.
"Ah, da", složi se Nebeska Priča. "Mi smo energični i brzo učimo. To nas čini
jedinom pravom nadom i sigurnim spasom ljudskog roda." Govorio je veoma
ubedljivo, što je verovatno predstavljalo krajnju ironiju za koju je bio
sposoban jedan Tleilaks.
Jedino je Časna Majka shvatila lukavost. "Zašto?" zapita ona, obraćajući se
Nebeskoj Priči.
Pre nego što je Lice-Igrač uspeo da odgovori, Edrik pročisti grlo i reče:
"Manimo se trućanja o filozofskim besmislicama. Sva pitanja se mogu svesti na
jedno: 'Zašto uopšte nešto postoji?' Svako pitanje vezano za religiju, poslove,
vladanje, ima jedinstven derivativ: 'Ko će silu da sprovede u delo?' Alijanse,
korporacije, trustovi - svi oni jure utvare ako se odmah ne domognu vlasti. Sve
ostalo je glupost, što većina razumnih bića počinje da shvata."
Nebeska Priča slegnu ramenima, pokretom koji je bio namenjen jedino Časnoj
Majci. Edrik joj je odgovorio umesto njega. Ta popujuća budala bila je njihova
najveća slabost. Da bi bio siguran da ga je Časna Majka razumela, Nebeska Priča
reče: "Ko pažljivo sluša učitelja, stiče obrazovanje."
Časna Majka lagano klimnu glavom.
"Princezo", reče Edrik, "izaberite. Odabrani ste za oruđe sudbine,
najsjajnije..."
"Čuvajte svoje pohvale za one koji se njima mogu pokolebati", reče Irulan.
"Maločas ste pomenuli duha, povratnika iz mrtvih, pomoću koga možemo da uništimo
Cara. Objasnite to."
"Atreidi će uništiti sami sebe", zabrunda Erik.
"Prestanite da govorite u zagonetkama", prasnu Irulan. "Ko je taj duh?"
"To je veoma neobičan duh", reče Edrik. "Ima telo i ime. U telu je u dlaku isti
sa uglednim učiteljem mačevanja, poznatim kao Dankan Ajdaho. Što se imena
tiče..."
"Ajdaho je mrtav", reče Irulan. "Pol je često žalio za njim u mom prisustvu.
Video je kada ga je ubio jedan od Sardaukara moga oca."
"Čak ni poražene", primeti Edrik, "Sardaukare tvoga oca nije napustila mudrost.
Pretpostavimo da je neki mudri komandant Sardaukara prepoznao leš učitelja
mačevanja među onima koje su pogubili njegovi ljudi. Šta onda? Postoje određeni
postupci kojima se podvrgavaju takva tela, kao i posebna veština uvežbavanja...
ako se brzo deluje."
"Tlielaks gola", prošaputa Irulan, bacivši postrance pogled prema Nebeskoj
Priči.
Primetivši da ga posmatra, Nebeska Priča stade da demonstrira moći Lice-Igrača -
staro obličje se pretopilo u novo, telo se razgradilo i ponovo ustrojilo.
Odjednom, pred njom se nalazio mršav čovek. Lice mu je ostalo donekle okruglo,
ali tamnije sa neznatno spljoštenim crtama. Visoko postavljene jagodične kosti
isticale su velika udubljenja sa nedvosmisleno zakošenim očima. Kosa mu je bila
crna i razbarušena.
"Gola nalik na ovu pojavu", reče Edrik, pokazujući na Nebesku Priču.
"Ili samo neki drugi Lice-Igrač?" zapita Irulan.
"Nije Lice-Igrač", odvrati Edrik. "Lice-Igrač se izlaže opasnosti od razlaganja,
ako je duže vreme pod stalnom prismotrom. Ne; pretpostavimo da je naš mudri
komandant Sardaukara sačuvao Ajdahov leš za aksolitske rezervoare. Zašto da ne?
Leš je sadržao telo i nerve jednog od najboljih mačevalaca u istoriji, savetnika
Atreida, genija vojne veštine. Kakvo bi traćenje bilo izgubiti sve to znanje i
sposobnost kad ono može biti oživljeno u svojstvu instruktora Sardaukara."
"Nisam čula baš ništa o tome, a bila sam jedan od očevih poverenika", reče
Irulan.
"Ah, ali vaš otac je bio poražen i svega nekoliko časova kasnije vi ste bili
prodani novom Caru", reče Edrik.
"Da li je to učinjeno?" upita ona.
Sa ozarenim izrazom samozadovoljstva, Edrik reče: "Pretpostavimo da je mudar
komandant Sardaukara, svestan da je potrebno brzo delati, smesta poslao očuvano
telo Ajdaha Bene Tleilaksu. Pretpostavimo, dalje, da su komandant i njegovi
ljudi umrli pre nego što su obavestili vašeg oca - koji ionako nije mogao iz
toga da izvuče korist. U tom slučaju bi ostao neki fizički dokaz, komadić tela
koji je poslat Tleilaksu. To se moglo postići na samo jedan način - letelicom.
Mi iz Esnafa smo, naravno, upućeni u svaki teret koji prevozimo. Saznavši za
ovaj, smatrali smo da bi bilo mudro domoći se gole kao poklona vrednog samog
Cara."
"To ste, dakle, vi učinili", reče Irulan.
Nebeska Priča, koji je povratio svoje prethodno bucmasto obličje, reče: "Kako je
to naš okolišni prijatelj nagovestio, mi smo stajali iza svega."
"Kako je Ajdaho bio uslovljen?"
"Ajdaho?" zapita Edrik, pogledavši Tlielaksa. "Znate li šta o kakvom Ajdahu,
Nebeska Pričo?"
"Prodali smo vam osobu koja se zvala Hajt", odvrati Nebeska Priča.
"Ah, da - Hajt", reče Edrik. "Zašto ste nam ga prodali?"
"Zato što smo već jednom odgajali sopstvenog Kvizac Haderaha", odvrati Nebeska
Priča.
Časna Majka naglim pokretom podiže staru glavu i pogleda ga. "Niste nam to
rekli!" reče optužujućim glasom.
"Niste nas pitali", odgovori Nebeska Priča.
"Kako ste uspeli da ovladate svojim Kvizac Haderahom?" upita Irulan.
"Stvorenje koje je ceo život provelo stvarajući osobenu sliku samog sebe, pre će
umreti nego postati antiteza te slike", odgovori Nebeska Priča.
"Ne razumem", usudi se da primeti Edrik.
"Ubio se", progunđa Časna Majka.
"Dobro me pratite, Časna Majko", upozorio ju je Nebeska Priča glasom koji je
značio: vi niste seksualni objekat, nikada niste ni bili, niti uopšte možete da
budete seksualni objekat.
Tleilaks je sačekao da ova prenaglašena opaska stvori utisak. Morala je da
shvati njegovu nameru. Kada se bes bude malo stišao u njoj, jamačno će uočiti da
Nebeska Priča, budući upućen u potrebe uzgajanja Sestrinstva, ne bi mogao da joj
uputi takvu optužbu. Pa ipak, njegove reči sadržale su uvredu, što nije bilo u
skladu sa karakterom Tleilaksa.
Brzo, upotrebivši mirabasin pomirljiv ton, Edrik je pokušao da izgladi
situaciju. "Nebeska Pričo, rekao si da si prodao Hajta jer si se slagao sa
načinom na koji smo želeli da ga iskoristimo."
"Edriče, ćutaćeš dok ti ne odobrim da progovoriš", reče Nebeska Priča. Kako je
vozač zaustio da se pobuni, Časna Majka prasnu: "Umukni, Edriče!"
Vozač se povuče u rezervoar u znak protesta.
"Naša lična, kratkotrajna osećanja ne treba da utiču na rešenje zajedničkog
problema", reče Nebeska Priča. "Ona pomućuju razum, jer je jedino relevantno
osećanje - praiskonski strah koji nas je i doveo na ovaj sastanak."
"Razumemo", reče Irulan pogledavši Časnu Majku.
"Morate jasno uvideti opasna ograničenja naše glavne uzdanice", reče Nebeska
Priča. "Proroštvo nije u stanju da nabasa na ono što ne može da shvati."
"Vi okolišite, Nebeska Pričo", reče Irulan.
Čak i ne sluti u kojoj meri to činim, pomisli Nebeska Priča. Kada se ovo završi,
imaćemo Kvizac Haderaha kojim ćemo moći da upravljamno. Ostali neće imati ništa.
"Kog je porekla bio vaš Kvizac Haderah?" upita Časna Majka.
"Posegnuli smo u različite krajnje suštine", odgovori Nebeska Priča. "Uzeli smo
krajnje dobro i krajnje zlo. Savršeni nitkov koji uživa jedino u izazivanju bola
i terora može da bude veoma poučan."
"Stari Baron Harkonen, deda našeg Cara, da li je i on bio jedno od ostvarenja
Tleilaksa?" zapita Irulan.
"Ne, nismo ga mi stvorili", odgovori Nebeska Priča. "Ali zato priroda često
stvara stvorenja veoma slična našima. Razlika je u tome što ih mi proizvodimo
samo u uslovima u kojima smo u stanju da ih proučavamo."
"Ne dozvoljavam da me zaobilazite i da se prema meni ovako ponašate", pobuni se
Edrik. "Ko krije ovaj skup od..."
"Vidite?" zapita Nebeska Priča. "Evo najpametnijeg među nama."
"Želim da se razmotri način na koji ćemo Hajta predati Caru", bio je uporan
Edrik. "Moje je mišljenje da je Hajt odraz starog morala koji su Atreidi doneli
sa matičnog sveta. Hajt treba da pomogne Caru da postane moralniji, da istakne
pozitivno-negativne elemente života i religije."
Nebeska Priča se smeškao, prelazeći blagim pogledom preko svojih saradnika.
Izgledali su kao što ih je i zamišljao. Stara Časna Majka se služila svojim
osećanjima kao nožem. Irulan je bila dobro izvežbana za posao u kome se našla -
besprekorna kreacija Bene Geserita. Edrik je predstavljao samo puku ruku
mađioničara: funkcija mu je bila da nešto prikriva ili da skreće pažnju. Sada je
ponovo zaćutao pošto ostali nisu obraćali pažnju na njega.
"Da li sam dobro shvatila da je Hajtov zadatak trovanje Polove psihe?" upita
Irulan.
"Manje-više", reče Nebeska Priča.
"A šta ćemo sa Kvizaratom?" upita Irulan.
"Da bi se zavist pretvorila u neprijateljstvo, dovoljna je tek neka sitna
opaska, sasvim malo uplivisanje na osećanja", reče Nebeska Priča.
"A CHOAM?" upita Irulan.
"Oni će se prikloniti profitu", odvrati Nebeska Priča.
"Šta je sa ostalim moćnim grupama?"
"Dovoljno je uzeti na sebe ulogu vlade", reče Nebeska Priča. "One slabije ćemo
pripojiti u ime morala i progresa. Naša opozicija će upasti u sopstvenu zamku."
"I Alija?"
"Hajt je višenamenski gola", reče Nebeska Priča. "Careva sestra je u uzrastu kad
je može zavesti jedan šarmantan muškarac kome je to cilj. Privući će je njegova
muškost i sposobnost mentata."
Mohijam razrogači stare oči u znak iznenađenja. "Gola je mentat? To je opasan
potez."
"Da bi bio precizan", primeti Irulan, "mentat mora da raspolaže preciznim
podacima. Šta će se dogoditi ako Pol od njega zatraži da mu objasni svrhu našeg
poklona?"
"Hajt će mu reći istinu", odgovori Nebeska Priča. "To ništa neće promeniti."
"Znači, pružate Polu mogućnost da pobegne", reče Irulan.
"Mentat!" mrmljala je Mohijam.
Nebeska Priča pogleda staru Časnu Majku, postavši svestan drevne mržnje kojom su
odisali njeni odgovori. Od vremena Batlerian Džihada kada su 'mašine koje misle'
uklonjene gotovo iz celog svemira, kompjuteri bude nepoverenje. Ta drevna
osećanja prenela su se i na ljude-kompjutere.
"Ne dopada mi se način na koji se osmehujete", iznenada reče Mohijam, ošinuvši
pogledom Nebesku Priču.
Nebeska Priča joj odgovori na isti način: "I ja o vama imam gore mišljenje nego
što bi vam se dopadalo. Ali moramo da sarađujemo." On pogleda Vozača. "Zar ne,
Edriče?"
"Nauci koje mi daješ nanose bol", reče Edrik. "Pretpostavljam da to radiš iz
želje da mi staviš do znanja kako ne smem da se suprotstavljam zajedničkim
nazorima mojih ostalih drugova zaverenika."
"Vidite, on uči", reče Nebeska Priča.
"Razumem i druge stvari", progunđa Edrik. "Atreidi drže monopol nad začinom. Bez
njega ja nisam u stanju da proveravam budućnost. Bene Geserit gubi uvid u
istinu. Imamo velike zalihe, ali one nisu neograničene. Melanž je moćan novac."
"Ali ne i jedini kojim raspolaže naša civilizacija", reče Nebeska Priča. "Prema
tome, ovde ne važi zakon ponude i potražnje."
"Nameravate da mu ukradete tajnu", zadahta Mohijam. "Sa planete koju čuvaju
njegovi ludi Slobodnjaci!"
"Slobodnjaci su civilizovani, obrazovani i glupi", reče Nebeska Priča. "Ali nisu
ludi. Naviknuti su da veruju, ne da znaju. Verovanjem se može upravljati. Jedino
je znanje opasno."
"Da li će meni nešto preostati da utemeljim Carsku dinastiju?" upita Irulan.
Svi su osetili nemir u njenom glasu, ali se samo Edrik nasmejao.
"Ponešto", reče Nebeska Priča. "Ponešto."
"To znači kraj Atreida kao vladajuće sile", reče Edrik.
"Čak i manje nadareni za proricanje mogli bi to da predskažu", reče Nebeska
Priča. "Što se mene tiče, kao što kažu Slobodnjaci, mektub al mellah."
"To je ispisano solju", prevela je Irulan.
Dok je govorila, Nebeska Priča je najzad shvatio šta mu je Bene Geserit ovde
priredio - divnu i pametnu ženu koja mu nikada ne može pripasti. Pa, dobro,
pomisli, možda ću je iskoristiti kao model za dupliranje.
3.
Svaka civilizacija mora da se bori sa silom nesvesnog koja je u stanju da
zaustavi, izda ili opozove gotovo svaku svesnu nameru zajednice.
Teorema Tleilaksa (nedokazana)
Pol sede na ivicu kreveta i poče da izuva pustinjske čizme. Zaudarale su na
užeglo ulje koje je olakšavalo rad pumpi na nožni pogon potrebnih za održavanje
pustinjskog odela. Bilo je kasno. Produžio je noćnu šetnju, što je zabrinulo one
koji su ga voleli. Svi znaju da su šetnje opasne, ali to je bila ona vrsta
opasnosti koju je mogao odmah da prepozna i da se s njome suoči. Bilo je nečeg
što je izazivalo divljenje, nečeg privlačnog u anonimnoj noćnoj šetnji ulicama
Arakena.
Bacio je čizme u ugao ispod svetleće kugle i počeo da odvezuje hermetičko
remenje pustinjskog odela. Blagi bože, kako je bio umoran. Umor mu je savladao
mišiće, ali svest mu je i dalje bila čila i bistra. Zavideo je svetini koja je
obavljala svakodnevne poslove. Ali način života većine bezimenih ljudi koji su
životarili van zidina njegove Tvrđave ne bi odgovarao jednom Caru - ipak...
šetati javnim ulicama i ne privlačiti pažnju: kakve li povlastice! Prolaziti
pored bučnih hodočasnika-prosjaka, čuti kako Slobodnjak grdi vlasnika radnje
"Imaš vlažne ruke!..."
Pol se nasmešio kada se prisetio toga, a zatim se izvukao iz pustinjskog odela.
Stajao je nag, čudno saobrazan svetu u kome se nalazio. Dina je sada bila svet
paradoksa - svet pod opsadom, a ipak centar moći. Moralo je doći do opsade,
zaključio je, bila je to neizbežna sudbina moći. Zagledao se u prostirku čije mu
je grubo tkanje grebalo tabane.
Ulice su bile pokrivene peskom, koga je stratusni vetar naneo preko Zaštitnog
Zida, tako da je dopirao ljudima do članaka. Prolaznici su ga pretvorili u
zagušljivu prašinu koja mu je zapušila filtre pustinjskog odela. Još i sada je
mogao da oseti miris prašine, uprkos vazdušnom čišćenju kroz koje je prošao na
ulazu u Tvrđavu. Bio je to miris koji je budio sećanje na pustinju.
Drugi dani... druge opasnosti.
U poređenju sa tim drugim danima, opasnost usamljeničkih šetnji bila je
ništavna. Ali, navlačenjem pustinjskog odela on je ponovo sticao navike stečene
u pustinji. Odelo sa svim napravama za održavanje telesne vlage nagonilo ga je
da postane lukav, da prilagodi pokrete pustinjskom načinu života. Postajao bi
divlji Slobodnjak. Oblačenje pustinjskog odela nije predstavljalo puko
prerušavanje, već je za njega značilo otuđenje od gradskog življenja. U njemu se
lišavao sigurnosti, ali je zato poprimao staru sposobnost za nasilje.
Hodočasnici i građani prolazili su pored njega oborenih očiju. Iz
predostrožnosti su uvek ostavljali na miru divljake. Ako se pustinja pokazivala
žiteljima grada, onda je to činila preko lica Slobodnjaka, prekrivenih filterima
za nos i usta.
Uistinu, postojala je mala opasnost da bi mogao da ga prepozna, po hodu, mirisu
ili očima, neko iz starih siečkih dana. Čak i da se to dogodi, mogućnost za
susret sa neprijateljem bile su neznatne.
Šuštanje draperije na vratima i snop svetlosti prekinuli su njegovo sanjarenje.
Ušla je Čani, noseći servis za kafu na poslužavniku od platine. Pratile su je
dve svetleće kugle, koje su poput strela poletele na svoja mesta: jedna na
uzglavlje kreveta, dok je druga ostala pored žene da joj osvetljava poslužavnik.
Čani se kretala sa bezvremenim izgledom krhke moći - tako samozadovoljna, tako
ranjiva. U tom trenutku ga je nešto u načinu na koji se nagla nad servisom za
kafu podsetilo na njihove prve dane. Crte njenog lica, koje nisu otkrivale
godine, zadržale su svoj tamno-bebasti izgled, ali u spoljašnjim uglovima očiju
bez beonjača mogle su se primetiti bore: 'peščani tragovi', nazivali su ih
Slobodnjaci iz pustinje.
Para je pokuljala iz džezve kada je podigla poklopac, uhvativši ga za smaragdnu
Hagar ručicu. Da kafa još nije gotova, bilo mu je jasno po načinu na koji je
vratila pokopac. Džezva je imala oblik trudne žene izvajane u srebru. Postala je
Polovo vlasništvo kao ganima, ratni plen zadobijen nakon dvoboja u kome je
poginuo prethodni vlasnik. Džamis, da tako se zvaše... Džamis. Kako je čudnu
besmrtnost smrt podarila Džamisu. Znajući da je smrt neumitna, da li mu je ikada
ovakva jedna misao pala na pamet.
Čani je ređala šoljice: plavu grnčariju, šćućurenu poput služinčadi u podnožju
ogromne džezve. Bilo je ukupno tri šoljice: dve za njih dvoje i jedna za sve
prethodne vlasnike.
"Još samo koji trenutak", reče.
Pogledala ga je, i Pol se zapitao kako li on njoj izgleda. Da li je za nju još
bio egzotičan stranac, vitak i čvrst, ali debeo od vode u poređenju sa
Slobodnjacima? Da li je i dalje bio Usul, kako su ga u plemenu zvali, onaj koji
ju je uveo u 'slobodnjački tau', dok su bili izgnanici u pustinji?
Pol je spustio pogled na sopstveno telo: čvrsti mišići, vitkost... nekoliko
ožiljaka više, ali u osnovi je ostao isti, bez obzira što je dvanaest godina
proveo kao Car. Podigavši pogled, ugleda svoje lice u malom ogledalu na polici -
potpuno plave oči Slobodnjaka, tragovi odavanja začinu i oštar nos Atreida. Bio
je pravi unuk onog Atreida koji je umro u areni pripremajući paradu za svoj
narod.
Pol se prisetio nečeg što je starac jednom rekao: 'Onaj ko vlada preuzima na
sebe neopozivu odgovornost za one kojima vlada. Ti si pravi otac porodice. To
ponekad zahteva nesebičnu ljubav koja onima kojima vladaš može izgledati jedino
zabavna.'
Narod se još sa blagonaklonošću sećao starca.
A šta sam ja učinio za ime Atreida? upita se Pol. Pustio sam vuka među ovce.
Za trenutak mu na um padoše ubijanja i divljaštva koja se vrše u njegovo ime.
"A sada u postelju", reče Čani oštrim tonom u kome se osećala naredba. Pol je
znao da bi taj ton zaprepastio carske podanike.
Poslušao ju je i legao u postelju sa rukama ispod glave, prepuštajući se
prijatnim i bliskim Čaninim pokretima.
Soba u kojoj su se nalazili odjednom mu se učini smešna. Uopšte nije nalikovala
onome što svetina zamišlja kao Carevu spavaću sobu. Žuta svetlost nemirnih
sjajnih kugli pokretala je senke duž niza obojenih staklenih krčaga na polici
iza Čani. Pol se priseti šta se u njima nalazi - osušeni sastojci pustinjske
farmakopeje, melemi, tamjan, uspomene... zrnca peska iz Sieč Tabra, uvojak kose
njihovog prvenca... odavno već mrtvog... dvanaest godina mrtvog... nedužnog
posmatrača i žrtve bitke koja je Pola učinila Carem.
Jak miris začinske kafe ispunio je sobu. Pol ga je udisao i posmatrao žutu zdelu
pored poslužavnika na kome je Čani spravljala kafu. U zdeli je bilo zemljanih
oraha. Neizbežni tragač za otrovom izmileo je ispod stola i rukama kao u insekta
zamlatarao nad hranom. Njuškalo ga je razljutilo. U pustinjskim danima njuškala
im nikada nisu bila potrebna.
"Kafa je gotova", reče Čani. "Da li si gladan?"
Njegovo ljutito odricanje zaglušio je prodorni pisak teretnog broda za prevoz
začina koji se vinuo u svemir sa polja van Arakena.
Čani je primetila njegov bes, pa ipak i dalje je sipala kafu, ostavivši mu je na
dohvat ruke. Sela je u podnožje kreveta, otkrila mu noge i počela da ih trlja
tamo gde su mu mišići bili nabrekli od šetnje u pustinjskom odelu. Nežno, sa
nezainteresovanim izrazom koji ga nije prevario, reče: "Hajde da razgovaramo o
Irulaninoj želji da ima dete."
Polove oči se razrogačiše. Pažljivo je proučavao Čani. "Ima manje od dva dana
kako se Irulan vratila iz Valaka", reče on. "Da li te je posetila?"
"Nismo razgovarale o njenim frustracijama", reče Čani.
Pol uključi punu mentalnu opreznost i stade pomno da ispituje Čani na način Bene
Geserita kome ga je naučila majka, prekršivši tako zakletvu datu Sesetrinstvu.
Nije voleo da se služi tim sredstvima kada je Čani bila u pitanju. Deo vlasti
koju je imala nad njim sastojao se u tome što je retko kada bio primoran da je
proučava. Čani je uglavnom izbegavala indiskretna pitanja. Zadržala je
slobodnjački osećaj za lepo ponašanje. Pitanja su joj mnogo češće bila
praktična. Ono što je zanimalo Čani bile su činjenice koje su se ticale položaja
njenog čoveka - njegove snage u veću, odanosti legija, moći i sposobnosti
neprijatelja. Pamtila je čitave kataloge imena i sasvim sporednih pojedinosti.
Mogla je da navede glavne slabosti svakog poznatog neprijatelja, mogući raspored
protivničkih snaga, ratne planove vojnih starešina, opremljenost i proizvodne
kapacitete osnovnih industrijskih grana.
Zbog čega je sada, pitao se Pol, razmišljala o Irulan?
"Gnjavim te", reče Čani. "Nisam to nameravala."
"A šta si nameravala?"
Osmehnula se plašljivo, susrevši njegov pogled. "Ako si ljut, ljubavi, molim te
ne krij to!"
Pol se zavalio na uzglavlje. "Da je oteram?" zapita je. "Ne koristi mi više
toliko, a i ne dopada mi se ono što slutim u vezi sa njenom posetom
Sestrinstvu."
"Nećeš je oterati", reče Čani. Govorila je razložno, nastavljajući da mu masira
noge. "Mnogo puta si kazao da ti je ona veza sa našim neprijateljima, jer
prateći njene postupke možeš da doznaš njihove planove."
"Pa zašto se onda raspituješ o njenoj želji da ima dete?"
"Smatram da bi to naše neprijatelje zbunilo, a Irulan dovelo u nezavidan
položaj, ako ostane u drugom stanju s tobom."
Prema pokretima njenih ruku kojima mu je masirala noge, razabrao je koliko ju je
skupo stajala ova izjava. Knedla mu zastade u grlu i on nežno reče: "Čani,
voljena, zaklinjem ti se da je nikada neću odvesti u svoju postelju. Dete bi je
učinilo isuviše moćnom. Zar bi želela da zauzme tvoje mesto?"
"Ja nemam svoje mesto."
"Nije tačno, Sihaja, moje pustinjsko proleće. Šta znači ova iznenadna briga za
Irulan?"
"Brinem za tebe, ne za nju! Ako bude zanela dete Atreida, i njeni prijatelji će
posumnjati u njenu vernost. Što manje poverenja imaju u nju, manje im je od
koristi."
"Njeno dete - tvoja smrt", reče Pol. "Poznata ti je ovdašnja zavera." On rukom
opisa krug oko Tvrđave.
"Moraš imati naslednika!" reče ona hrapavim glasom.
"Ahhh", izusti Pol.
To je, dakle, bilo po sredi: Čani mu nije podarila dete. Znači da to mora
učiniti neka druga. Zašto ne Irulan? Tako su tekle Čanine misli. Do tog mora
doći iz ljubavi, pošto je celo Carstvo poštovalo moćne tabue protiv neprirodnih
načina. Čani je donela slobodnjačku odluku.
Pol je stao da proučava njeno lice s obzirom na ovaj novi momenat. To lice je na
neki način poznavao bolje od svoga. Video ga je razneženo od strasti, mirno u
snu, izobličeno od straha, ljutnje ili bola.
Zatvorio je oči i Čani mu se još jednom vratila u sećanje kao devojčica,
skrivena velom proleća, kako peva ili se budi iz sna pored njega, tako savršena
da ga je i sam pogled na nju ispunjavao ushićenjem. U njegovom sećanju ona se
osmehnu... ispočetka stidljivo, a zatim kao da se naprezala da se otrgne od
vizije, da pobegne.
Polova usta su se osušila. Za trenutak u nozdrvama je osetio dim opustošene
budućnosti i glas neke druge vizije kako mu naređuje da se povuče... povuče...
povuče. Uz pomoć proročkih vizija prisluškivao je večnost već veoma dugo,
hvatajući odlomke stranih jezika, osluškujući kamenje i jedno tuđe telo. Još od
dana prvog kontakta sa vraškom svrhovitošću on je gledao u budućnost, nadajući
se da će tako naći spokoj.
Postojala je mogućnost, naravno. Više je to naslućivao, nego što je stvarno
znao. Budućnost koja mu je izričito nalagala: povuci se, povuci se, povuci se.
Pol je otvorio oči i zagledao se u odlučno Čanino lice. Prestala je da mu masira
noge i mirno sela u podnožje kreveta. Bile su mu bliske te crte punokrvne
Slobodnjakinje ispod plave nezoni marame koju je često nosila uvijenu oko kose
kada su bili sami u svojim odajama. Lice joj je pokrivala obrazina odlučnosti,
drevni i njemu tuđ način razmišljanja. Žene Slobodnjaka hiljadama godina su
delile svoje muškarce, što se nije uvek završavalo bez nesuglasica, ali zbog
toga se nikada nisu našli pred uništenjem. Nešto tajnovito, slobodnjačko, nešto
što je vodilo poreklo iz ovog običaja, dešava se sada u Čani.
"Jedino ćeš mi ti podariti naslednika koga želim", reče on.
"Da li si video to?" upita ga, stavivši mu naglaskom do znanja da ima na umu
njegovu moć predviđanja.
Kao što je to činio mnogo puta, Pol se i sada zapitao da li je moguće objasniti
tananost proroštva, bezbrojne Linije Vremena koje je vizija tkala pred njim iz
talasave pređe. Uzdahnuo je pri spomenu na vodu koju je punim šakama zahvatio iz
reke i stao da posmatra kako se mreška i isparava. U sećanju zagnjuri lice u
nju. Ali kako je mogao da se osveži u budućnostima koje su postajale sve
zamršenije usled plime bezbrojnih proročanstava?
"Znači, nisi video", reče Čani.
Budućnost jedva da mu je još bila pristupačna, sem u retkim trenucima izuzetnog
napora, kada je trošio životne sokove, a i onda bi mu jedino otkrivala bol.
Slutio je da se nalazi na negostoljubivoj ničijoj zemlji, pustari gde su mu
osećanja previrala, kolebala se i ponirala u još neiskušene nemire.
Čani mu pokri noge i reče: "Naslednik za Kuću Atreida nije nešto što se prepušta
slučaju ili jednoj ženi."
To bi mogle biti i reči njegove majke, pomisli Pol. Pitao se da li je gospa
Džesika bila u tajnom dosluhu sa Čani. Njegova majka bi uvek najpre vodila
računa o lozi Kuće Atreida. To je u njoj bilo odnegovano i uslovljeno bene-
geseritskim vaspitanjem koje je dolazilo do izražaja čak i sada kada je svoje
moći uperila protiv Sestrinstva.
"Prisluškivala si moj današnji razgovor sa Irulan", optuži je Pol.
"Prisluškivala sam", odvrati ona ne gledajući ga.
Pol usredsredi svoje sećanje na susret sa Irulan. Ušao je u porodični salon
primetivši odmah nedovršenu haljinu na Čaninom razboju. U prostoriji se osećao
jedak miris crva, zao miris koji je gotovo potiskivao jaku aromu cimeta od
melanža. Neko je prosuo sirovu esenciju začina i pustio da je upije prostirka
čije su niti takođe bile od začina. To se nije pokazalo kao dobar potez, pošto
je esencija začina rastvorila prostirku. Na plastičnom podu, tamo gde se
nalazila, ostale su zgrušane zejtinaste mrlje. Upravo je pomislio da pošalje po
nekoga ko bi ih uklonio, kada unutra uđe Hara, Stilgarova žena i Čanina najbliža
prijateljica, da najavi Irulanin dolazak.
Bio je prisiljen da razgovor vodi u prisustvu tog opakog mirisa, nesposoban da
se otarasi slobodnjačke praznoverice koja kaže da opaki mirisi predskazuju
veliku nesreću.
Kada je Irulan ušla, Hara se povuče.
"Dobrodošla", reče Pol.
Irulan je imala na sebi odoru od sivog tuljanovog krzna. Prikupila ju je i
prinela ruku kosi. Mogao je da primeti kako ju je iznenadio njegov blagi ton.
Osećao je da zaboravlja reči ljutnje, koje je sigurno pripremila za ovaj susret,
i kako se zapliće u nova razmišljanja.
"Došla si da mi javiš kako je Sestrinstvo izgubilo i poslednje obeležje morala",
reče on.
"Nije li opasno rugati se na njihov račun?" upita ona.
"Biti podrugljiv i opasan, ne ide baš jedno s drugim", primeti Pol. Njegovo
otpadničko bene-geseritsko vaspitanje otkrilo mu je kako ona u sebi suzbija
želju da se povuče. Napor koji je pri tom ulagala, izobličavao joj je lice
strahom, što je bio očiti znak da joj je dodeljen zadatak koji joj se nije
dopadao.
"Očekuju isuviše od princeze kraljevske krvi", primeti on.
Irulan se naglo umiri i Pol shvati da je uspostavila mentalnu kontrolu nad
sobom. Zaista, bila je to teška odgovornost, pomisli on. Upitao se zašto mu
proročke vizije nisu pružile uvid u ovu moguću budućnost.
Irulan se polako opuštala. Nije bilo svrhe predavati se strahu, baš kao ni
ustuknuti, zaključila je.
"Dopustio si da ustrojstvo klime postane veoma primitivno", reče ona trljajući
ruke kroz odoru. "Danas je bilo suvo i besnela je peščana oluja. Zar nikada
nećeš dozvoliti da ovde pada kiša?"
"Nisi došla ovamo da razgovaramo o vremenu", primeti Pol. Iskusio je kako
zaranja u dvoznačnosti. Da li je Irulan pokušala da mu saopšti nešto što joj
njeno vaspitanje nije dozvoljavalo da kaže otvoreno? Izgledalo je tako. Osetio
je da je preterao i da se mora vratiti na sigurniji teren.
"Moram imati dete", reče ona.
On odmahnu glavom.
"Moram imati naslednika", izdera se ona. "Ako bude potrebno, pronaći ću drugog
oca za svoje dete. Prevariću te, a čikam te da to otkriješ svetu."
"Varaj me koliko hoćeš", reče on, "ali neću da čujem ni za kakvo dete."
"Kako me možeš sprečiti?"
Uz krajnje blagi osmeh, on reče: "Ako dođe do toga, narediću da te udave."
Za trenutak je zanemela od zapanjenosti; Pol oseti da Čani sluša njihov razgovor
iza teških draperija koje su zaklanjale privatne odaje.
"Ja sam ti žena", prošaputa Irulan.
"Ne igrajmo se tih blesavih igara", reče on. "Ti imaš određenu ulogu i ništa
više. Oboje znamo ko je moja prava žena."
"A ja sam ti samo sredstvo", reče ona ogorčeno.
"Ne želim da budem okrutan prema tebi", reče on.
"Izabrao si me za tu ulogu."
"Nisam ja", reče on. "Sudbina te je izabrala. Tvoj otac te je izabrao. Bene
Geserit te je izabrao. Esnaf te je izabrao. Baš kao što su te sada izabrali još
jednom. Kakva je uloga ovoga puta po sredi, Irulan?"
"Zašto ne mogu da imam tvoje dete?"
"Jer je to uloga za koju nisi izabrana."
"Moje je pravo da rodim carskog naslednika! Moj otac je bio..."
"Tvoj otac je bio i jeste životinja. Oboje znamo da je izgubio gotovo svaku vezu
sa onima kojima je trebalo da vlada i koje je trebalo da štiti."
"Da li su ga mrzeli više nego što tebe mrze?" razbesnela se ona.
"Dobro pitanje", složi se on, a podrugljiv osmeh zaigra mu na uglovima usana.
"Kažeš da nikako ne želiš da budeš okrutan prema meni, a..."
"Zato sam i pristao da imaš ljubavnika koga god želiš. Ali shvati me dobro: imaj
ljubavnika, ali ne donosi nikakvo kopile u moj dom. Odreći ću se takvog deteta.
Neću ti zameriti na bilo kakvoj vezi sve dok si diskretna... i bez dece. Bio bih
smešan ako bih pod ovakvim okolnostima imao neki drugi stav. Ali ne usuđuj se da
prekoračiš dopuštenje koje sam ti dobrovoljno dao. Kada je u pitanju presto,
strogo vodim računa o tome čija će krv teći venama njegovih naslednika. Bene
Geserit nema upliva na to, a ni Esnaf. To je jedna od povlastica koje sam
zadobio pošto sam uništio legije Sardaukara tvoga oca na Arakenskom Polju."
"Na tvoju dušu, onda", reče Irulan. Okrenula se i odjurila iz odaje.
Kada se sećanje na susret okončalo, Pol ponovo upravi misli na Čani koja je
sedela pored njega na krevetu. Mogao je da razume svoja protivrečna osećanja
prema Irulan, kao i Čaninu slobodnjačku odluku. Pod drugim okolnostima, Čani i
Irulan mogle su biti prijateljice.
"Šta si odlučio?" zapita Čani.
"Nikakvo dete", reče on.
Čani opisa slobodnjački znak kris-noža kažiprstom i palcem desne ruke.
"Moglo bi da dođe do toga", složio se Pol.
"Ne misliš, valjda, da bi dete bilo šta rešilo u vezi sa Irulan?" zapitala je.
"Samo budala bi mogla to da pomisli."
"Ja nisam budala, ljubavi."
Obuzeo ga je bes. "Nikada i nisam rekao da jesi! Ali ovo o čemu pričamo nije
nikakav vražji romantični roman. Tamo u dvorani nalazi se prava princeza.
Odrasla je okružena svim mogućim prljavim intrigama carskog Dvora. Kovanje
zavere isto je tako normalno kao i pisanje tih njenih glupih istorija!"
"One nisu glupe, ljubavi."
"Možda i nisu." Obuzdao je bes i uzeo je za ruke. "Izvini. Ali ta žena je
umešana u mnoge zavere, čak i u zavere unutar zavera. Popusti li se ma kojoj od
njenih ambicija, ona ne može da se zaustavi."
Čani prozbori nežnim glasom: "Nisam li to uvek govorila?"
"Naravno da jesi." Zagledao se u nju. "Pa šta onda u stvari pokušavaš da mi
kažeš?"
Legla je pored njega, spustivši glavu na njegovo rame. "Odlučili su kako da se
bore protiv tebe", reče ona. "Irulan sva odiše tajnim odlukama."
Pol je pomilova po kosi.
Čani mu je konačno skinula i poslednju koprenu.
Vraška svrhovitost ga ošinu poput munje. Bio je to koriolis vetar u njenoj duši.
Hujao je kroz ustrojstvo njegovog bića. Telo mu je poznavalo stvari koje on
nikada nije naučio.
"Čani, voljena", prošaputa, "da li ti je poznato šta ću žrtvovati da dokrajčim
Džihad - da se otarasim grozne božanstvenosti koju mi je nametnuo Kvizarat?"
Ona zadrhta. "Treba samo da narediš", reče.
"Oh, ne. Čak i kada bih sada umro, moje ime bi ih i dalje vodilo. Kada samo
pomislim da je ime Atreida vezano za religijski pokolj..."
"Ali ti si Car! Ti znaš..."
"Ja sam samo puki simbol. Kada neko postane božanstvo, taj takozvani bog više
ničim ne upravlja." Počeo je oporo da se smeje. Osećao je da se budućnost osvrće
na njega kroz dinastije o kojima i ne sanja. Biće mu se razdiralo, jecalo
otrgnuto iz lanca sudbine - od njega je ostalo samo ime. "Bio sam izabran",
reče. "Možda na rođenju... sigurno pre nego što sam išta rekao o tome. Bio sam
izabran."
"Tada se povuci", reče ona.
Čvrsto ju je obgrlio. "Kada dođe vreme za to, voljena. Daj mi još malo vremena."
Neprolivene suze su mu pekle oči.
"Trebalo bi da se vratimo u Sieč Tabr", reče Čani. "U ovom kamenom šatoru
postoji premnogo problema s kojima se treba nositi."
Klimnuo je glavom, dok mu je brada skliznula preko glatkog materijala marame
kojom je Čani uvezivala kosu. Umirujući miris začina na koji se osećala ispunio
mu je nozdrve.
Sieč. Obuzela ga je ta drevna Čakobsa reč: mesto, sklonište koje je pružalo
sigurnost u doba opasnosti. Čanin predlog probudio je u njemu čežnju za
otvorenim peščanim pejsažom, za jasnim udaljenostima gde se neprijatelj vidi
izdaleka.
"Plemena očekuju da im se Muad'Dib vrati", reče ona. Podigla je glavu da bi mu
videla lice. "Ti pripadaš nama."
"Ja pripadam viziji", prošaputao je.
Mislio je na Džihad, na gene koji se mešaju širom nebrojenih parseka i na viziju
koja mu je naznačila na koji način to može da dokrajči. Da li bi trebalo da
plati cenu? Sva mržnja bi tada isparila, zgasla poput vatre - ugarak po ugarak.
Ali... oh! Cena je bila strašna!
Nikada nisam želeo da budem bog, pomisli. Želeo sam jedino da nestanem poput
kapi rose koju zatekne jutro. Nisam svojom voljom želeo da budem ni anđeo ni
đavo... kao da sam to postao omaškom.
"Hoćemo li se vratiti u sieč?" navaljivala je Čani.
"Da", prošaputao je, a pomislio: Moram platiti cenu. Čani je duboko uzdahnula,
spustivši se ponovo pored njega.
Dangubio sam, pomislio je. Sada je tek shvatio koliko su ga sputavali ljubav i
Džihad. A šta predstavlja jedan život, bez obzira koliko cenjen, prema svim onim
životima koje će Džihad još oduzeti? Da li se pojedinačna beda može porediti sa
agonijom mnoštva?
"Ljubav?" reče Čani upitnim glasom.
Pokrio joj je rukom usta.
Predaću se, pomislio je. Pobeći ću dok još imam snage, provući ću se kroz iglene
uši. Bila je to beskorisna misao, i on je to znao. Džihad bi sledio i njegov
duh.
Šta da odgovori? pitao se. Kako da objasni kada je okružen sve samim budalama?
Ko bi mogao da razume?
Želim jedino da se osvrnem i kažem: 'Evo! Evo života koji nije mogao da me
zadrži. Pogledajte! Ja nestajem! Više me ne mogu zadržati ni zatvor ni kolopleti
ljudske domišljatosti. Odričem se svoje religije! Ovaj slavni trenutak pripada
samo meni! Slobodan sam!'
Kakve prazne reči!
"Juče je primećen veliki crv ispod Zaštitnog Zida", reče Čani. "Kažu da je bio
dug preko sto metara. Tako veliki crvi retko dolaze u ovu oblast. Odbija ih
voda, pretpostavljam. Priča se da je ovaj došao da pozove Muad'Diba da se vrati
kući - u svoju pustinju." Uštinula ga je za prsa. "Ne smej mi se!"
"Ne smejem se."
Pola je namah tako opčinio mit Slobodnjaka, da je osetio kako mu se srce steže,
kako nešto utiče na njegovu liniju života: adab, prizivno sećanje. Video je
svoju dečju sobu na Kaladanu, zatim... tamnu noć u kamenoj sobi... viziju! Bio
je to jedan od njegovih najranijih trenutaka predviđanja. Osećao je kako mu um
zaranja u viziju, ugledao je kroz skriven oblak sećanja (viziju unutar vizije)
red Slobodnjaka u odeći posutoj prašinom. Prolazili su pored udubljenja u
visokim stenama. Nosili su neki dugi tovar umotan u tkaninu.
Pol je začuo svoj glas u viziji: "To je bilo veoma slatko... ali ti si bila
najslađa od svih..."
Adab ga iznenada oslobodi.
"Tako si tih", prošaputa Čani. "Zašto?"
Pol se naježi, a zatim uspravi, sve vreme gledajući u stranu.
"Ljutiš se što sam išla do ivice pustinje?" reče Čani.
On bez reči odmahnu glavom.
"Išla sam samo zato što želim dete", reče Čani.
Pol nije bio u stanju da govori. Osetio se potpuno u vlasti sirove sile te rane
vizije. Vraška svrhovitost! U tom trenutku ceo njegov život podsećao je na
drhtaj grane kada sa nje prhne ptica... a ptica je bila slučaj. Slobodna volja.
Progutao sam mamac proroštva, pomisli.
Gutanje ovog mamca moglo je da znači da će mu život ubuduće teći samo jednim
pravcem. Da li je istina, pitao se, da proročanstvo nije predskazalo budućnost?
Da li je moguće da je proročanstvo stvorilo budućnost, da li mu se život zapleo
u pređu istkanu od nevidljivih niti, zarobio se u to davno oživljavanje, kao
žrtva paučinaste budućnosti koja ga je već čekala razjapljenih čeljusti.
Prisetio se aksioma Bene Geserita: Koristiti sirove sile znači beskrajno se
izložiti dejstvu još jačih sila.
"Znam da te to ljuti", reče Čani, dodirujući mu ruku. "Istina je da su se
plemena vratila starim obredima i krvnim žrtvama, ali ja nisam učestvovala u
tome."
Pol je uzdahnuo duboko i drhtavo. Bujica njegove vizije se rasula, postavši
duboko, mirno mesto, čije su se struje kretale sa apsorbujućom snagom izvan
njegovog domašaja.
"Molim te", preklinjala je Čani. "Želim dete, naše dete. Da li je to tako
strašno?"
Pol je pomilova po ruci koja je ležala na njegovoj, a zatim se odmače. Ustao je
iz kreveta, ugasio svetleće kugle i otišao do balkonskog prozora da bi razgrnuo
zastore. Otvorena pustinja nije mogla da se uvuče ovamo sem preko svojih mirisa.
Spram njega se u noćno nebo uzdizao zid bez prozora. Kosi mesečevi zraci
obasjavali su ograđenu baštu, drveće-stražare, široke listove i vlažne krošnje.
Mogao je da vidi bazen za ribe čija je voda odražavala zvezde koje su svetlucale
kroz granje drveća, jezerca belog, cvetnog sjaja u dubokoj senci. Za trenutak je
baštu video očima Slobodnjaka: izgledala mu je tuđa, preteća, opasna jer je
trošila ogromne količine vode.
Setio se prodavaca Vode koje je upropastio tako što je ovu dragocenu tečnost
nemilice rasipao. Mrzeli su ga. Uništio je prošlost. Postojali su i drugi, čak i
oni koji su se borili za sole da bi kupili dragocenu vodu, koji su ga mrzeli jer
je izmenio stare običaje. Sa napretkom ekološkog sistema, koga je naložio
Muad'Dib, a čiji je cilj bio preinačavanje izgleda planete, uporedo je rastao i
otpor ljudi. Nije li bila drska, zapitao se, i sama pomisao da može preobraziti
celu planetu - da sve raste isključivo prema njegovim željama? Čak i da je
uspeo, šta bi se dogodilo sa ostalim svemirom? Da li se i on bojao podrvrgavanja
sličnom preobražaju?
Iznenada, on navuče zastore i ugasi ventilatore. Okrenuo se prema Čani koja je
sada bila negde u mraku i čekala ga. Njeno vodeno prstenje zveckalo je poput
zvončića hodočasnika. Pipajući, tražio je put prema zvuku, dok nije sreo njene
ispružene ruke.
"Voljeni", prošaputa ona. "Da li sam te zabrinula?"
Rukama je obuhvatila njegovu budućnost, baš kao što je sada obuhvatila njega.
"Nisi ti", reče on. "Oh... nisi ti."
4.
Otkriće Procesnog Zaštitnog Polja i laserskog pištolja, sa njihovim eksplozivnim
međudejstvom, smrtonosnim kako za napadača, tako i za napadnutog, dovelo je do
prave revolucije u tehnologiji oružja. Ne treba posebno objašnjavati značaj
atomika. Činjenica da svaka Porodica u mom Carstvu raspolaže tako snažnim
atomskim oružjem da je u stanju da uništi planetske baze pedeset, pa čak i više
drugih Porodica, dovoljna je, doduše, da stvori atmosferu straha. Ali, svi mi
imamo pripremljene planove predostrožnosti za odgovarajuću odmazdu. Esnaf i
Landsrad drže konce koji kontrolišu ovu rušilačku moć. Mene, međutim, više
zanimaju mogućnosti razvoja ljudskih bića kao naročitog oružja. Ovde je posredi
gotovo neograničeno polje na kome trenutno radi svega nekoliko sila.
Muad'Dib: Predavanje na Vojnoj Školi iz 'Stilgarove Hronike'
Starac je stajao na vratima, zureći napolje svojim potpuno plavim očima. U njima
se krila urođena podozrivost koju su svi ljudi pustinje osećali prema strancima.
Oporost mu je iskrivila uglove usana koji su se nazirali kroz čekinjastu, belu
bradu. Mnogo je govorilo to što on nije nosio pustinjsko odelo i što nije vodio
računa o vlazi koja je u velikim količinama isparavala kroz vrata.
Nebeska Priča se pokloni i pozdravi starca znakom zaverenika.
Negde iz unutrašnjosti, iza starca, dopiralo je cviljenje trostrunog ćemaneta,
stvarajući anotalni nesklad semuta muzike. U starčevom držanju nije se
primećivala otupelost koju inače izaziva uživanje droge, što je značilo da je
semuta bila slabost nekog drugog. Nebeskoj Priči se učini da je čudno što je na
jednom ovakvom mestu sreo taj prefinjeni porok.
"Primi pozdrave iz daleka", reče Nebeska Priča, smešeći se svojim pljosnatim
licem koje je izabrao za ovaj susret. Iznenada mu pade na um da bi starac mogao
prepoznati izabrano lice. Neki od starijih Slobodnjaka, ovde na Dini, poznavali
su Dankana Ajdaha.
Izbor baš ovog lica ga je zabavljao, ali možda je bio pogrešan, zaključio je
Nebeska Priča. Sada se nije usuđivao da ovde, pred vratima, promeni lik. Bacao
je nervozne poglede niz ulicu. Da li će ga starac ikada pozvati da uđe?
"Da li ste poznavali moga sina?" zapita starac.
Napokon je izgovorio lozinku. Nebeska Priča ispravno odgovori, sve vreme stojeći
na oprezi da ga nešto ne iznenadi. Nije mu se dopadao položaj ovde. Kućom pred
kojom se nalazio okončava se ćorsokak. Zgrade su u ovom kraju bile podignute za
veterane Džihada. Obrazovale su predgrađe Arakena koje se prostiralo sve do
Carske Kotline pored Tiemaga. Zagasitosmeđa pročelja plazmastih tonova bila su
prošarana tamnim senkama zamandaljenih vrata i mestimično ižvrljana
skarednostima. Upravo pored ovih vrata neko je ispisao proglas da je izvesni
Beris doneo na Arakis boleštinu koja ga je lišila muškosti.
"Da li ste došli sami?" upita starac.
"Sam", odgovori Nebeska Priča.
Starac pročisti grlo, još oklevajući, što je u Nebeskoj Priči izazvalo bes.
Trudio se da ostane miran. Veza uspostavljena na ovaj način sadržala je posebne
opasnosti. Možda je starac imao valjan razlog da se tako ponaša. Pa ipak, čas je
bio dobro izabran. Bledo sunce gotovo je dostiglo zenit. Svi stanovnici ove
četvrti ostali su zaključani u domovima, sa namerom da prespavaju najtopliji deo
dana.
Da li je starca uznemiravalo prisustvo novog suseda? - upita se Nebeska Priča.
Znao je da je susedna kuća dodeljena Otejmu, nekadašnjem članu Muad'Dibovih
strašnih Fedajkina, komandosa smrti. A sa Otejmom je došao i Bijaz -
katalizatorski patuljak.
Nebeska Priča se ponovo zagleda u starca. Primetio je prazan rukav kako se klati
iz levog ramena, kao i to da starac nije nosio pustinjsko odelo. Odavao je
utisak osobe naviknute da naređuje. Videlo se da nije bio običan pešak u
Džihadu.
"Smem li znati posetiočevo ime?" upita starac.
Nebeska Priča s mukom obuzda uzdah olakšanja. Uostalom, nije bilo nikakve sumnje
da će biti primljen. "Ja sam Zaal", izgovori ime koje mu je bilo dodeljeno za
ovu misiju.
"Ja sam Farok", reče starac. "Nekada sam bio Bašar Devete legije Džihada. Da li
vam to nešto kazuje?"
Nebeska Priča oseti da se u pitanju krije opasnost. "Rođeni ste u Sieč Tabru kao
Stilgarov vazal."
Farok odahnu i propusti Nebesku Priču kroz vrata. "Dobro došli u moj dom!"
Nebeska Priča prođe pored njega u senoviti atrijum sa plavo popločanim podom i
bleštavim crtežima urađenim u kristalu na zidovima. Sa druge strane atrijuma
nalazilo se natkriveno dvorište. Svetlost koju su propuštali prozračni filtri
stvarala je srebrnaste prelive slične beloj noći Prvog Meseca. Spoljna kapija
hermetički se zatvori iza njega, onemogućavajući dalje odlivanje vlage.
"Bili smo plemići", reče Farok, pokazujući mu put prema dvorištu. "A ne tamo
neki izgnanici. Nismo živeli u graben selima... kao što je ovo! Imali smo
vlastiti sieč u Zaštitnom Zidu iznad Lanca Habanaja. Na crvima smo prevaljivali
put do Kedema, u unutrašnjosti pustinje."
"A ne kao sada", složi se Nebeska Priča, shvatajući šta je Faroka nagnalo da se
priključi zaveri. Slobodnjak je čeznuo za starim vremenima i starim običajima.
Uđoše u dvorište.
Nebeska Priča oseti kako Farok s mukom suzbija snažnu antipatiju koju je osećao
prema svom posetiocu. Slobodnjaci nisu verovali onima koji nisu imali potpuno
plave oči Ibada. Slobodnjaci kažu da stranci imaju neuhvatljive oči koje vide i
ono što ne bi trebalo.
Semuta muzika prestade kada su ušli u dvorište. Zamenila ju je svirka baliseta,
najpre kratka devet-tonska lestvica, a zatim zvonki akordi jedne pesme koja je
bila veoma popularna na svetovima Naraja.
Kada su mu se oči privikle na osvetljenje, Nebeska Priča opazi sa svoje desne
strane mladića koji je sedeo prekrštenih nogu na niskom divanu ispod lukova. Na
mladićevom licu, umesto očiju zjapile su prazne duplje. Vođen onom tajanstvenom
sposobnošću slepih, počeo je da peva istog trenutka kada ga je Nebeska Priča
pogledao. Imao je visok i blagi glas.
"Vetar je oduvao zemlju
i nebo
i sve ljude!
Šta je ovaj vetar?
Drveće stoji nepovijeno,
Pijući na mestima gde su ljudi pili.
Premnogo ljudi
Premnogo drveća
Premnogo vetrova."

Nebeska Priča odmah primeti da to nisu bile originalne reči pesme. Farok ga
povede od mladića prema lukovima na suprotnoj strani dvorišta. Došli su do
gomile jastuka razbacane po popoločanom podu, čije su šare prikazivale morska
stvorenja.
"Na ovom jastuku jednom je u sieču sedeo Muad'Dib", reče Farok, pokazujući na
okruglo, crno uzvišenje. "Sada je vaš."
"Ostajem vaš dužnik", reče Nebeska Priča uranjajući u crni, mekani jastuk.
Nasmejao se. Farok se pokazao lukavim. Samo mudrac je govorio o lojalnosti dok
se čuje pesma puna skrivenog značenja i reči koje sadrže tajnu poruku. Ko bi
mogao poreći zastrašujuće moći Cara tiranina?
Uplevši u pesmu reči, tako da joj nije narušio metriku, Farok upita: "Da li vam
smeta muzika moga sina?"
Nebeska Priča pokaza rukom na jastuk naspram sebe i osloni se leđima o hladan
stub. "Uživam u njoj."
"Moj sin je izgubio oči osvajajući Naraj", reče Farok. "Tamo su ga prihvatili i
tamo je trebalo da ostane. Nijedna naša žena neće ga nikada ovakvog poželeti. Pa
ipak, neobično je saznanje da negde na Naraju imam unuke koje nikada neću
videti. Da li poznajete svetove Naraja, Zaale?"
"U mladosti sam putovao tim krajevima sa grupom mojih sunarodnika Lice-Igrača",
reče Nebska Priča.
"Vi ste, znači, Lice-Igrač", reče Farok. "Zbunile su me vaše crte lica.
Podsetile su me na jednog ovdašnjeg čoveka koga sam nekada poznavao."
"Dankana Ajdaha?"
"Da, upravo njega. Učitelja mačevanja u Carevoj službi."
"Rečeno je da je ubijen."
"Da, tako je rečeno", složio se Farok. "Da li ste stvarno muškarac? Čuo sam
razne priče o Lice-Igračima kao..." On slegnu ramenima.
"Mi smo Džadaha hermafroditi", odgovori Nebeska Priča. "U stanju smo da
promenimo pol prema želji. Trenutno sam muškarac."
Farok zamišljeno napući usne, a zatim reče: "Da naručim osveženje? Želite li
vode? Zamrznuto voće?"
"Biće dovoljan i razgovor", reče Nebeska Priča.
"Želja gosta je naređenje", odvrati Farok, spuštajući se na jastuk naspram
Nebeske Priče.
"Blagosloven da je Abu d'Dhur, Otac Neodređenih Puteva Vremena", reče Nebeska
Priča, pomislivši pri tom: Eto! Otvoreno sam mu kazao da me šalje Esnaf
Navigatora i da sam pod njihovom zaštitom.
"Triput blagosloven", odgovori Farok, sklopivši ruke u krilu kako je to nalagao
obred. Šake su mu bile stare i smežurane.
"Predmet viđen iz daleka otkriva jedino svoje načelo", reče Nebeska Priča,
aludirajući da želi da razgovara o carskoj Tvrđavi.
"Ono što je tamno i zlo može se kao takvo razaznati sa bilo koje udaljenosti",
odgovori Farok, stavivši do znanja da još o tome ne želi da razgovara.
Zašto? začudi se Nebeska Priča; a onda hitro povede razgovor o drugoj temi:
"Kako vam je sin izgubio oči?"
"Branioci Naraja koristili su Sagorevač kamena", odgovori Farok. "Moj sin mu se
isuviše približio. Prokleti atomici! Čak bi i sagorevač kamena trebalo staviti
izvan zakona."
"Njime se izigrava svrha zakona", složi se Nebeska Priča, pomislivši pri tom:
Sagorevač kamena na Naraju! Nisu nas obavestili o tome. Zašto starac baš sada
pominje Sagorevač kamena?
"Ponudio sam mu oči Tleilaksa koje prodaju vaši Gospodari", reče Farok. "Ali
među legijama kruži glas da oči Tleilaksa potčinjavaju one koji se njima
koriste. Sin mi je kazao da su te oči od metala, dok je njegovo telo od mesa,
tako da je takvo sjedinjavanje grešno."
"Načelo objekta mora odgovarati prvobitnoj svrsi", odvrati Nebeska Priča,
pokušavajući da vrati razgovor na ono što ga je zanimalo.
Farok stisnu usne, ali ipak klimnu glavom: "Otvoreno pitajte šta vas zanima.
Moramo imati poverenja u vašeg Navigatora."
"Da li ste ikada bili u carskoj Tvrđavi?"
"Bio sam tamo na svečanosti povodom molitorske pobede. Bilo je veoma hladno među
svim tim kamenjem uprkos iksijanskim grejačima. Noć pre svečanosti proveli smo
na terasi Alijinog Hrama. Znate, tamo unutra gaje drveće sa mnogih svetova. Mi,
Bašari, bili smo obučeni u našu najbolju zelenu odeću, a stolovi su nam bili
izdvojeni od ostalih. Previše smo jeli i pili. Smučile su mi se neke stvari koje
sam tamo video. Na primer, pokretni ranjenici koji su se nekako dovukli na
štakama. Mislim da naš Muad'Dib ne zna koliko je ljudi osakatio."
"Imate nešto protiv svetkovina?" zapita Nebeska Priča, imajući na umu orgije
Slobodnjaka na kojima je pivo od začina teklo u potocima.
"Ta svetkovina se razlikovala od mešanja duša na našim skupovima u sieču", reče
Farok. "Tamo nije bilo taua. Trupe su za zabavu dobile robinje, a muškarci su
jedni drugima pričali o bitkama i ranama."
"Znači bili ste unutar te velike gomile kamenja", zaključi Nebeska Priča.
"Muad'Dib je izišao kod nas na terasu", nastavi Farok. "'Neka nas sve prati
dobra sreća', pozdravio nas je. Kako su čudno zvučale obredne reči pustinje na
tom mestu!"
"Da li vam je poznato gde su smeštene njegove privatne odaje?" zapita Nebeska
Priča.
"Duboko u unutrašnjosti", odgovori Farok. "Negde duboko u unutrašnjosti. Čuo sam
da on i Čani žive nomadskim životom okruženi zidovima Tvrđave. Iz Velike Dvorane
izlazi samo kada prima izaslanstva. Postoje dvorane za primanje kao i službena
mesta za susrete, zatim celo jedno krilo za njegovu ličnu stražu, odaje
namenjene ceremonijama i unutrašnja odeljenja za komunikacije. Čuo sam da duboko
ispod Tvrđave postoji odaja u kojoj drži jednog zakržljalog crva okruženog
jarkom punim vode koja za životinju predstavlja otrov. To je mesto na kome on
čita budućnost."
Mit prepleten činjenicama, pomisli Nebeska Priča.
"Vladin aparat ga svuda prati", zabrunda dalje Farok. "Službenici, sluge i sluge
za sluge. Veruje samo takvima kao što je Stilgar, koji su mu i ranije bili veoma
bliski."
"A tebi ne", reče Nebeska Priča.
"Mislim da je zaboravio i da postojim", odgovori Farok.
"Na koji način ulazi i izlazi iz zgrade?" upita Nebeska Priča.
"Postoji malo polje za ornitoptere koje štrči iz unutrašnjeg zida", odgovori
Farok. "Kažu da Muad'Dib nikome ne dozvoljava da upravlja prilikom sletanja na
to mesto. Priča se da je potrebna velika opreznost, jer bi i najmanja pogreška
dovela do stropoštavanja niz okomitu stenu zida pravo u jedan od prokletih
vrtova."
Nebeska Priča klimnu glavom. To je najverovatnije bilo tačno. Takav vazdušni
prilaz u Carski Štab zajemčio bi određenu meru sigurnosti. Svi Atreidi bili su
izvrsni piloti.
"On koristi ljude da mu prenose distrans poruke", dodade Farok. "Potčinjava ih
tako što im ugrađuje talasne prevodioce. Čovek, međutim, treba sGm da zapoveda
svojim glasom, a ne da prenosi tuđu poruku skrivenu u njegovom tonalitetu!"
Nebeska Priča slegnu ramenima. Sve velike sile danas koriste distranse. Sasvim
je neizvesno kakve se sve prepreke mogu ubaciti između pošiljaoca i primaoca.
Distransi prkose političkom dešifrovanju, budući da se zasnivaju na distorziji
prirodnih znakovnih ustrojstava koja se mogu veoma zapetljati.
"Čak se i njegovi poreski službenici koriste ovom metodom", požali se Farok. "U
moje vreme distrans se ugrađivao samo nižim životinjama."
Ali obaveštenje o prihodu mora se čuvati u tajnosti, pomisli Nebeska Priča. Više
vlada je propalo kada je narod otkrio pravu vrednost službenog budžeta.
"Kakvo je sada raspoloženje slobodnjačkih kohorti prema Muad'Dibovom Džihadu?"
zapita Nebeska Priča. "Da li su protiv proglašenja svog Cara za boga?"
"Većina njih i ne razmišlja o tome", odgovori Farok. "Uglavnom imaju isto
mišljenje o Džihadu kao i ja: da je to, naime, izvor neobičnih iskustava,
pustolovina, bogatstva. Ova prljava straćara u kojoj živim", Farok je pokazao na
dvorište, "staje šezdeset lida začina. Devedeset kontara! Postojalo je doba kad
nisam mogao ni da zamislim toliko bogatstvo." On zavrte glavom.
Na drugoj strani dvorišta, slepi mladić upravo je počeo da svira ljubavnu baladu
na svom balisetu.
Devedeset kontara, pomisli Nebeska Priča. Kako je to čudno. Veliko bogatstvo -
nema šta! Farokova straćara bila bi prava palata na mnogim svetovima, ali sve je
relativno - čak i kontar. Da li Farok zna, na primer, odakle potiče ova mera
kojom se određuje težina začina? Da li je ikada pomislio da je jedan i po kontar
nekada bila maksimalna težina kamiljeg tereta? Sigurno nije. Farok možda nikada
nije ni čuo za kamilu, niti za Zlatno Doba Zemlje.
Rečima koje su bile neobično skladne sa ritmom melodije koju je njegov sin
svirao na balisetu, Farok reče: "Bio sam vlasnik kris-noža, vodenih prstenova od
deset litara, vlastitog koplja koje je pripadalo još mom ocu, servisa za kafu,
flaše od crvenog stakla, čija je starost prevazilazila ma čije sećanje u mom
sieču. Imao sam vlastiti deo začina, premda ne i novac. Bio sam bogat, a da to
nisam znao. Posedovao sam dve žene: jednu jednostavnu i meni dragu, drugu glupu
i svojeglavu - ali tela i lica kao u anđela. Bio sam slobodnjački Naib, jahač
crva, gospodar levijatana i peska."
Mladić na drugoj strani dvorišta stade da ponavlja refren balade.
"Znao sam mnoge stvari, premda o njima nisam razmišljao", reče Farok. "Znao sam
da se voda nalazi duboko pod peskom gde je drže zarobljenu Mali Tvorci. Znao sam
da su moji preci prinosili device na žrtvu Šai-Huludu... pre nego što nas je
Liet-Kines sprečio da to i dalje činimo. Pogrešili smo što smo prestali. Video
sam drago kamenje u ustima crva. Duša mi je imala četvoro vrata i sva sam ih
poznavao."
Zaćutao je i ostao zanesen u sanjarijama.
"A tada je došao Atreid sa svojom veštičjom majkom", reče Nebeska Priča.
"Došao je Atreid", potvrdi Farok. "Onaj kome smo u našem sieču dali ime Usul i
tako ga zvali među sobom. Naš Muad'Dib, naš Mahdi! Kada nas je pozvao u Džihad,
bio sam jedan od onih koji su pitali: 'Zašto da idem u borbu? Tamo nemam
rođaka.' Ali drugi su otišli - mladi ljudi, prijatelji, drugovi iz detinjstva.
Kada su se vratili, pričali su o mađiji, o snazi koju poseduje ovaj atreidski
spasitelj. Pobedio je naše neprijatelje, Harkonene. Liet-Kines, koji je obećao
raj našoj planeti, blagoslovio ga je. Pričalo se da je Atreid došao da izmeni
naš svet i naš svemir, da je on čovek koji će primorati zlatni cvet da cveta
noću."
Farok podiže ruke, ispitujući dlanove. "Ljudi su uprli prstom u prvi mesec i
rekli: 'Tamo je njegova duša.' Tada je dobio ime Muad'Diba, a ja sve to nisam
razumeo."
Spustio je ruke i zagledao se preko dvorišta u sina. "Nisam tada ni na šta
mislio glavom. Osećao sam jedino srcem, stomakom i krstima."
Ponovo se ubrzao tempo muzike u pozadini.
"Znate li zašto sam se prijavio u Džihad?" Stare oči su prodorno gledale u
Nebesku Priču. "Čuo sam da postoji nešto što se zove more. Teško je poverovati u
more kada se živi među dinama. Kod nas nema mora. Ljudi Dine ga nikada nisu
upoznali. Mi imamo zamke za vetar. Sakupljali smo vodu za veliki preokret koji
nam je Liet-Kines obećao... a Muad'Dib sproveo jednim jedinim zamahom ruke.
Mogao sam da zamislim kanat, vodu koja protiče kanalima. Na osnovu toga bio sam
kadar da predstavim sebi reku. Ali more?"
Farok se zagleda u prozirnu nadstrešnicu dvorišta, kao da je želeo da pronikne
pogledom u svetove s njene druge strane. "More", ponovi tihim glasom. "To moj um
nije mogao da predoči. Ipak, znao sam da ljudi pričaju da su videli tu divotu.
Mislio sam da lažu, ali morao sam lično u to da se uverim. Zato sam se i
prijavio."
Mladić glasno odsvira poslednji akord na balisetu i započe novu pesmu čudnog
lelujavog ritma.
"Da li ste pronašli svoje more?" zapita Nebeska Priča.
Farok ne odgovori ništa, što je Nebesku Priču navelo na pomisao da ga starac
nije čuo. Oko njih se širila muzika baliseta, slična smenjivanju plime i oseke.
Farok je disao u njenom ritmu.
"Sunce se nalazilo na zatonu", konačno se oglasio. "Samo je jedan umetnik
starine mogao takvog da ga naslika. Bilo je crveno poput stakla moje boce.
Mestimično se prelivalo zlatnim i plavim nijansama. Zbilo se to na svetu zvanom
Enfeil, gde je moja legija slavila pobedu. Izišli smo iz planinskog prolaza u
kome je vazduh bio prezasićen vodom. Jedva sam mogao da dišem. A tamo, ispod
mojih nogu, prostiralo se ono o čemu su mi pričali prijatelji: voda, dokle god
je pogled sezao, pa čak i dalje. Spustili smo se do nje. Zagazio sam i napio se.
Bila je gorka tako da mi je od nje posle pripala muka. Ali njenu čaroliju nikada
nisam zaboravio."
Nebeska Priča oseti da ga obuzima isto strahopoštovanje kao i starog
Slobodnjaka.
"Zagnjurio sam u more", reče Farok, posmatrajući vodena stvorenja nacrtana na
pločicama poda. "Zaronio sam u njega kao jedan čovek... a izronio kao sasvim
drugi. Osetio sam se sposobnim da se prisetim prošlosti koja nikada nije
postojala. Gledao sam unaokolo očima koje su mogle sve da obujme... baš sve.
Video sam u vodi telo jednog od branilaca koje smo pogubili. U blizini je
plutala klada, preostali deo nekog velikog drveta. I sada mogu da je vidim pred
očima kada zažmurim. Na jednom kraju bila je pocrnela od vatre. U vodi je plivao
i deo odeće - neka žuta krpa... iscepana, prljava. Posmatrajući sve te stvari, u
trenutku sam shvatio zašto su prispele baš na ovo mesto. Zato da ih ja vidim."
Farok se polako okrenu i zagleda u oči Nebeske Priče. "Vaseljena je nezavršena,
znate", reče.
Preopširno, ali mudro, pomisli Nebeska Priča. Zatim reče: "Vidim da je more
ostavilo dubok utisak na vas."
"Vi ste Tleilaks", reče Farok. "Videli ste mnoga mora. Ja sam video samo ovo
jedno, pa ipak znam o morima i stvari koje vi i ne slutite."
Nebesku priču obuze čudna nelagodnost.
"Majka Haosa je rođena u moru", reče Farok. "Kvizara Tafvid je stajao u blizini
kada sam mokar izišao iz vode. On nije ušao u more. Stajao je na pesku... bio je
to mokar pesak... zajedno sa nekolicinom ljudi koji su se takođe plašili mora.
Gledao me je očima u kojima sam video da je shvatio da sam ja naučio nešto što
je njemu bilo uskraćeno. Postao sam morsko biće i on me se bojao. More me je
izlečilo od Džihada i mislim da je on to primetio."
Nebeska Priča najednom postade svestan da je u jednom trenutku tokom starčevog
izlaganja muzika prestala. Uznemiravalo ga je što nije mogao da odredi kada je
baliset zamukao.
Kao da je to u vezi sa onim o čemu je malopre pričao, Farok reče: "Straža je na
svakoj kapiji. Ne postoji način da se prodre u Carevu Tvrđavu."
"To je njena slabost", reče Nebeska Priča.
Farok ga pogleda iznenađeno.
"Postoji način da se uđe", objasni Nebeska Priča. "To što većina ljudi,
uključujući, nadajmo se i Cara, veruje suprotno... samo nam ide u korist."
Ovlažio je usne, našavši najednom da mu se čini čudnim lice koje je izabrao.
Onespokojavao ga je iznenadni prekid muzike. Da li je to značilo da je Farokov
sin prestao da emituje? Naravno, emitovanje je bilo posredi: poruka je bila
zgusnuta i prenesena putem muzike. Utisnuta u nervni sistem Nebeske Priče da bi
je kasnije pokrenuo distrans usađen u njegov adrenalni korteks. Ako je poruka
završena, onda je to značilo da je on postao kontejner nepoznatih reči. Natopili
su ga podacima: svaki ogranak zavere ovde na Arakisu, svako ime, svaka lozinka -
sva važna obaveštenja.
Sa ovim podacima mogu da prkose opasnostima na Arakisu, da zarobe pustinjskjog
crva i otpočnu proizvodnju melanža bez Muad'Dibove dozvole. Tako bi uništili
njegov monopol, a onda i njega samog. Te podatke je moguće iskoristiti na
najrazličitije načine.
"S nama je ovde jedna žena", reče Farok. "Da li želite sada da je vidite?"
"Video sam je", reče Nebeska Priča. "Pomno sam je proučavao. Gde je ona?"
Farok pucnu prstima.
Mladić podiže ćemane i poče da svira. Iz struna se razleže semuta muzika. Kao da
ju je zvuk domamio, na vratima iza muzičara pojavi se mlada žena u plavoj odori.
Potpuno plave oči Ibada odavale su otupelost izazvanu drogom. Bila je
Slobodnjakinja, odana začinu, a sada i uhvaćena u mreže poroka s drugih svetova.
Svest joj je bila duboko u vlasti semute, zapretena neznano gde i prepuštena
ekstazi muzike.
"Otejmova kći", reče Farok. "Moj sin joj je dao drogu u nadi da će tako steći
ženu uprkos svojoj slepoći. Kao što i sami možete videti, pobeda mu je
beskorisna. Semuta je uzela ono što se on nadao da će zadobiti."
"Njen otac ne zna za to?" upita Nebeska Priča.
"Čak ni ona sama ne zna", reče Farok. "Moj joj je sin ulio lažna osećanja,
kojima pravda svoje posete. Ona misli da je zaljubljena u njega. To veruje i
njena porodica. Besni su jer je on sa manom, ali, naravno, ne žele da se
mešaju."
Muzika prestade.
Na muzičarev pokret rukom, mlada žena sede pored njega, nagnuvši se da bi čula
šta joj šapuće.
"Šta ćete uraditi s njom?" zapita Farok.
Nebeska priča pređe još jednom pogledom preko dvorišta. "Koga još ima u ovoj
kući?" zapita.
"Svi smo sada tu", odgovori Farok. "Niste mi rekli šta ćete učiniti sa ženom.
Moj sin to želi da zna."
Kao da se sprema da mu odgovori, Nebeska Priča izvuče desnu ruku iz rukava odore
i brzim pokretom hitnu skrivenu iglu u Farokov vrat. Farok nije pustio ni glasa,
niti je promenio položaj tela. Kroz samo jedan minut biće mrtav, ali sedeće
nepomičan, ukrućen otrovom.
Polako, Nebeska Priča ustade i uputi se ka slepom muzičaru. Mladić je još nešto
šaputao devojci kada ga je igla ubola.
Nebeska priča uhvati devojku za ruku, blago je nagnavši da ustane. Uspeo je da
promeni izgled pre nego što ga je pogledala. Ona se uspravi i podiže oči ka
njemu.
"Šta je, Faroče?" upita.
"Moj sin je umoran i potreban mu je odmor", odgovori Nebeska Priča. "Dođi. Izići
ćemo na stražnja vrata."
"Tako smo lepo razgovarali", reče ona. "Mislim da sam uspela da ga ubedim da
prihvati oči Tleilaksa. One će od njega ponovo stvoriti čoveka."
"Nisam li to i sam kazao mnogo puta?" zapita Nebeska Priča, požurujući je da uđe
u stražnje odaje.
Primetio je sa ponosom da je glas kojim se sada služio potpuno odgovarao
njegovom novom izgledu. Nepogrešivo je oponađao starog Slobodnjaka koji je sada
već sigurno bio mrtav.
Nebeska Priča uzdahnu. Ubeđivao je sebe da je to uradio iz samilosti, a i žrtve
su sigurno znale kakvoj se opasnosti izlažu. Sada je šansu trebalo pružiti
mladoj devojci.
5.
Carevima ne škodi ispraznost vlastite svrhe u trenutku kada nastaju. Tek onda
kada se osnuju, ciljevi im se gube, a na njihovo mesto dolazi magloviti ritual.
Reči Muad'Diba od princeze Irulan
Sednica carskog saveta biće veoma neprijatna, pomisli Alija. Osećala je kako se
unaokolo napinje snaga, sabira energija; videlo se to po načinu na koji je
Irulan odvraćala pogled od Čani, Stilgar nervozno premeštao papire, a Pol
smrknuto pogledavao Korbu, Kvizara.
Sela je u začelje zlatnog većničkog stola da bi mogla da posmatra prašnjavu
svetlost poslepodneva kroz balkonske prozore.
Korba, prekinut usred reči njenim ulaskom, nastavio je da razgovara sa Polom.
"Ono što želim da kažem, moj gospodaru, jeste da više nema onoliko bogova kao
što ih je ranije bilo."
Alija prsnu u smeh. Zabacila je glavu unazad, usled čega joj je spala crna
kapuljača aba odore. Sada su joj se jasno videle crte lica - od začina potpuno
plave oči, majčino ovalno lice pod okriljem bronzane kose, mali nos, usta široka
i dobrodušna.
Korbini obrazi gotovo poprimiše boju njegove narandžaste odore. Prostrelio je
Aliju pogledom. Sitan i ćelav, podsećao je na besnog kepeca.
"Da li znaš šta se priča o tvom bratu?" upitao je.
"Znam šta se priča o vašem Kvizaratu", prešla je Alija u protivnapad. "Vi nemate
ničeg božanskog, vi ste samo špijuni boga."
Korba pogleda u Pola tražeći od njega pomoć, a zatim reče: "Mi radimo prema
nalogu Muad'Diba. On treba da zna istinu o svom narodu kao i oni o njemu."
"Špijuni", reče Alija.
Korba uvređeno zaćuta.
Pol pogleda sestru, pitajući se zašto izaziva Korbu. Krajnje neočekivano,
primetio je da je Alija postala žena, lepotica u usplamteloj nevinosti prve
mladosti. Iznenadio se što to do ovog trenutka nije zapazio. Imala je petnaest -
gotovo šesnaest godina, Časna Majka bez majčinstva, devičanska sveštenica,
objekat strahopoštovanja za sujeverne mase - Alija od Noža.
"Ovo nije ni vreme ni mesto za sarkazme tvoje sestre", reče Irulan.
Ne obrativši pažnju na ovu opasku, Pol klimnu glavom prema Korbi. "Trg je pun
hodočasnika. Iziđi i povedi ih u molitvu."
"Ali oni očekuju vas, moj Gospodaru", uzvrati Korba.
"Stavi turban", reče Pol. "Ne mogu da primete razliku sa ove udaljenosti."
Irulan je prikrivala ozlojeđenost što ju je Pol olako prenebregao. Pogledom je
pratila Korbu koji se uputio prema balkonskim vratima. U trenutku joj sinu
pomisao kako Edrik možda nije bio u stanju da njene poduhvate sakrije od Alije.
Šta mi u stvari znamo o sestri, pitala se.
Čani je u krilu držala čvrsto sklopljene ruke, gledajući preko stola u Stilgara,
svog ujaka i Polovog Državnog Ministra. Da li je stari slobodnjački Naib ikada
žalio za onim jednostavnim načinom života koji je nekada vodio u pustinjskom
sieču? Stilgarova crna kosa počela je da sedi na ivicama, ali su mu oči ispod
gustih obrva još dobro videle. I dalje je imao divlji pogled orla, koji je, uz
useke na bradi što ih je ostavila prihvatna cev, predstavljao jedini trag dana
provedenih u pustinjskom odelu.
Uznemiravalo ga je Čanino pomno motrenje, pa je počeo da šara pogledom po
dvorani za većanje. Zagledao se u balkonski prozor i Korbu koji se napolju
spremao da podigne ispružene ruke u znak blagoslova, dok su zraci poslepodnevnog
sunca stvarali crveni oreol na prozoru iza njega. Za trenutak, Stilgar ugleda
viziju Sudskog Kvizara razapetog na vatrenom točku, a onda Korba spusti ruke i
rasprši iluziju, ali Stilgara nije napuštao nemir izazvan onim što je video.
Obuzeo ga je srditi bes prema poniznim moliocima koji su nahrupili u salu za
prijeme, i prema neukusnom sjaju koji je okružavao presto Muad'Diba.
Kada pođemo na sastanak sa Carom uvek se nadamo da ćemo otkriti neku njegovu
manu, pronaći grešku, mislio je Stilgar. Znao je da je to bogohuljenje, ali mu
ta misao ipak nije izbijala iz glave.
U odaju je doprlo mrmljanje udaljene gomile kada je Korba otvorio balkonska
vrata da uđe. Ona su se za njim zalupila i žamor je zamukao.
Pol je pogledom pratio Kvizara. Korba sede s Polove leve strane, tamnih i
pribranih crta lica, očiju sjajnih od zanosa. Uživao je u tom trenutku
religijske moći.
"Priznavao je prisustvo duha", reče.
"Hvala gospodu na tome", reče Alija.
Korbi pobeleše usne.
Alija je ponovo privukla Polovu pažnju. Zapitao se šta je nagoni da se tako
ponaša. Njena nevinost zavarava, reče on u sebi. Ona je takođe prošla kroz isti
vaspitni program Bene Geserita kao i on. Kakvom li ju je sazdala genetika Kvizac
Haderaha? Uvek je postojala izvesna tajanstvena razlika: bila je embrion u
utrobi kada joj je majka preživela veliku dozu sirovog otrova melanža. Majka i
nerođena kćer istovremeno su postale Časne Majke. Ali istovremenost ne
podrazumeva i istovetnost.
Alija je otkrila svoje iskustvo: u jednom užasnom trenutku postala je svesno
biće, a sećanje joj je upilo nebrojene druge živote koje je njena majka celog
svog veka sabirala.
"Postala sam moja majka i svi ti ostali", reče. "Još nisam bila oblikovana ni
rođena, a postala sam starica - tada i tamo."
Osećajući da su njegove misli njoj posvećene, Alija se nasmešila Polu. Izraz
lica mu je postao blaži. Kako bi iko mogao da zauzme drugačiji stav prema Korbi
od stava ciničnog humora? zapitao se. Šta je smešnije od Komandosa Smrti
preobučenog u sveštenika?
Stilgar kucnu po papirima. "Ako mi Gospodar dozvoljava", reče. "Ovde su neke
vrlo hitne i neodložne stvari."
"Tjupilski ugovor?" zapita Pol.
"Esnaf uporno zahteva da potpišemo ugovor, a ne žele da nam saopšte tačno mesto
Tjupilskog Sporazuma", reče Stilgar. "Uživaju izvesnu podršku delegata
Landsrada."
"Koju vrstu pritiska ste izvršili na njih?" upita Irulan.
"Onakvu kakvu je naš Car naredio da se primeni u ovom poduhvatu", reče Stilgar.
U ovaj čisto formalni odgovor uneo je sve nepovoljno mišljenje koje je imao o
Princezi Supruzi.
"Gospodaru moj i mužu", reče Irulan, okrećući se prema Polu, primoravši ga na
taj način da je primeti.
Isticanje razlike u tituli u Čaninom prisustvu, pomisli Pol, predstavlja
slabost. U ovakvim trenucima, on je delio Stilgarovo osećanje antipatije prema
Irulan, ali je sažaljevanje ublažio ovaj poriv. Irulan je bila samo pion Bene
Geserita.
"Da", reče Pol.
Irulan se zagleda u njega. "Ako im uskratiš melanž..."
Čani odmahnu glavom u znak neslaganja.
"Mi istupamo oprezno", odgovori Pol. "Tjupil ostaje utočošte za poražene Velike
Domove. On je simbol poslednjeg pribežišta, krajnje mesto sigurnosti za sve naše
stanovnike. Ako bi se doznao njegov položaj, Tjupil bi postao ranjiv."
"Ako mogu da sakriju ljude, mogu da kriju i druge tajne", zabrunda Stilgar.
"Armiju, možda, ili začetke proizvodnje melanža koji..."
"Ne sateruju se ljudi u ćošak", reče Alija, "ako se želi da ostanu miroljubivi."
Sa žaljenjem je primetila da se upustila u svađu koju je predvidela.
"Znači da smo protraćili deset godina pregovaranja", reče Irulan.
"Ništa što preduzme moj brat ne predstavlja traćenje", reče Alija.
Irulan je stisnula pisaljku takvom snagom da su joj pobeleli zglavci na prstima.
Pol je posmatrao kako se postepeno savlađuje na način Bene Geserita: pronicljiv
unutrašnji pogled, duboko disanje. Gotovo da je mogao da čuje kako ponavlja
litaniju. Odjednom, ona reče: "Šta smo postigli?"
"Nismo dopustili da Esnaf uspostavi ravnotežu", odvrati Čani.
"Ne želimo da se suprotstavimo našim neprijateljima", reče Alija. "Nema nikakve
naročite potrebe da ih ubijamo. Bilo je dovoljno pokolja izvršenih pod zastavom
Atreida."
I ona to oseća, pomisli Pol. Čudno je da oboje osećaju neodoljivu odgovornost za
taj zavađeni, idolopoklonički svemir sa njegovim ekstazama mira i divljih
previranja. Zar moramo da ih štitimo od njih samih, pitao se. Oni se u svakom
trenutku igraju ništavilom - isprazni životi, isprazne reči. Previše zahtevaju
od mene. Grlo mu se steglo. Koliko će trenutaka izgubiti? Koje sinove? Koje
snove? Da li je to vredelo nagrade koju mu je vizija predskazala? Ko će pitati
živa bića neke daleke budućnosti, ko će im reći: "Bez Muad'Diba, vi sada ne
biste postojali."
"Uskraćivanje melanža neće ništa rešiti", reče Čani. "To bi uslovilo da
Navigatori Esnafa izgube sposobnost da vide u prostoru i vremenu. Tvoje sestre
iz Bene Geserita izgubiće moć govorenja istine. Neki ljudi mogu umreti pre
vremena. Prekinuće se veze. Ko će biti kriv?"
"Oni neće dozvoliti da do toga dođe", odgovori Irulan.
"Neće?" zapita Čani. "Zašto da ne? Ko će kriviti Esnaf? Oni će pred celim svetom
izgledati nemoćni."
"Potpisaćemo ugovor onakav kakav jeste", reče Pol.
"Gospodaru moj", reče Stilgar, pomno posmatrajući ruke. "Jedno pitanje nam ne da
mira!"
"Šta to?" Pol je starom Slobodnjaku poklonio svu pažnju.
"Vi posedujete izvesne... moći", reče Stilgar "Zar ne možete da odredite mesto
za Tjupilski Sporazum uprkos Esnafu?"
Moći! pomisli Pol. Stilgar nije mogao jednostavno da kaže: 'Vi ste onaj koji
predviđa. Zar ne možete da sledite put u budućnost koji vodi do Tjupila?'
Pol se zagledao u zlatnu površinu stola. Uvek isti problem: kako da izrazi
granice neizrecivog? Da li da govori o raspadanju, prirodnoj sudbini svih moći?
Kako može neko ko nikada nije iskusio prorokovanje pod dejstvom začina da pojmi
postojanje svesti koja ne sadrži lokalizovani senzorni instrumentarijum?
Pogledao je Aliju koja je pomno posmatrala Irulan. Alija je ponovo osetila da je
gleda, uzvratila mu je pogled i glavom pokazala na Irulan. Ah, da: svaki odgovor
koji bi dali našao bi se u Irulaninom posebnom izveštaju koji šalje Bene
Geseritu. Oni nikada ne propuštaju priliku da saznaju nešto novo o svom Kvizac
Haderahu.
Stilgar je, ipak, zasluživao da mu se nešto odgovori, a tako isto i Irulan.
"Neprosvećeni pokušavaju da shvate predviđanja kao pokoravanje Prirodnom
Zakonu", reče Pol, sklapajući ruke ispred sebe. "Ali, bilo bi isto tako ispravno
reći da nam nebo govori kao i da je čitanje budućnosti harmoničan čin čovekovog
bića. Drugim rečima, proricanje je prirodna posledica izgleda sadašnjosti. Ono
se, dakle, javlja pod obrazinom nečeg potpuno prirodnog. Ova moć se, međutim, ne
može primeniti na neki unapred određeni cilj. Da li iver koga nosi talas zna
kuda ide? U proroštvu ne postoje uzroci i posledice. Uzroci postaju slučajevi,
konvencije ili delte, mesta na kojima se stiču struje. Prihvatajući predviđanje,
biće se ispunjava poimanjima koja stoje u oprečnosti sa intelektom.
Intelektualna svest ih zbog toga odbacuje. U tom odbacivanju, međutim, intelekt
postaje deo procesa, te i sam biva potčinjen."
"Vi to ne možete?" zapita Stilgar.
"Ukoliko bih potražio Tjupil pomoću predviđanja", reče Pol, obraćajući se
direktno Irulan, "to bi moglo da ga sakrije od nas."
"Haos", pobuni se Irulan. "To nije, nije... dosledno."
"Rekao sam već da time ne vlada nijedan Prirodni Zakon", odgovori Pol.
"Znači li to da je ono što možeš da vidiš ili da postigneš svojim moćima
ograničeno?" zapita Irulan.
Pre nego što je Pol stigao da odgovori, Alija reče: "Draga Irulan, predviđanje
nema granica. Nije dosledno? Doslednost nije neophodna u vaseljeni."
"Ali on je rekao..."
"Kako može moj brat da te obavesti o granicama nečega što nema granica?
Ograničenja izmiču intelektu."
Bilo je bezočno od Alije što je to uradila, pomisli Pol. Ovo bi moglo da navede
Irulan na razmišljanje, jer je njena svest uslovljena vrednostima koje potiču od
tačno određenih granica. Ponovo je pogledao Korbu, koji je sedeo u stavu
religijskog zanesenjaka - slušajući dušom. Kako bi Kvizarat mnogao da iskoristi
ovu razmenu pitanja i odgovora? Za još više religijskih misterija? Za nešto što
bi izazvalo strah? Bez sumnje.
"Znači li to da ćete potpisati ugovor onakav kakav je?" upita Stilgar.
Pol se nasmeši. Pitanje proroštva je, prema Stilgarovoj proceni, zaključeno.
Stilgar je težio jedino pobedi, ne iznalaženju istine. Mir, pravda i zvuk
kovanja novca predstavljaju uporišta Stilgarove vaseljene. On je želeo nešto
vidljivo i stvarno - potpis na ugovoru.
"Potpisaću", odgovori Pol.
Stilgar podiže novi svitak. "Poslednje saopštenje od naših zapovednika polja u
sektoru Iksian govori o agitaciji za ustav." Stari Slobodnjak pogleda Čani koja
samo slegnu ramenima.
Irulan zaklopi oči i položi ruke na čelo u mnemoničkom žaru. Zatim ih ponovo
otvori i stade napregnuto da proučava Pola.
"Konfederacija Iksiana želi da nam se potčini", reče Stilgar, "ali posrednici
postavljaju pitanje poreza Caru koga oni..."
"Oni žele da na legalan način ograniče moju carsku volju", reče Pol. "Ko će mi
zapovedati, Landsrad ili CHOAM?"
Stilgar iz svitka izvadi samouništavajuću hartiju. "Jedan od naših agenata
poslao je ovaj memorandum sa sastanka stranačkih vođa CHOAM manjine." Počeo je
da ga čita pribranim glasom: "Presto mora biti sprečen u pokušaju da stvori
moćan monopol. Moramo razglasiti istinu o Atreidu - o načinu na koji je
manevrisao iza trostruke laži: landsradskog zakonodavstva, religijskih sankcija
i birokratske delatnosti." Vratio je poruku nazad u svitak.
"Ustav", promrmlja Čani.
Pol pogleda najpre prema njoj, a zatim prema Stilgaru.
Džihad se, dakle, pokolebao, pomisli Pol, ali to nije dovoljno brzo da bi me
spaslo. Ova pomisao izazva u njemu emocionalnu napetost. Prisetio se svojih
najranijih vizija o tome kakav je Džihad trebalo da bude, kao i užasa i
preokreta koje je iskusio. Sada je, naravno, znao za vizije još većih užasa.
Živeo je okružen stvarnim strahotama. Video je kako njegove Slobodnjake zahvata
tajanstvena snaga, kako ruše sve pred sobom u religijskom ratu. Džihad je dobio
novi izgled. Naravno, bio je vremenski ograničen, predstavljao je samo
kratkotrajni napor u poređenju sa večnošću, ali je nosio sobom grozote koje su
zasenjivale sve što se desilo u prošlosti.
I sve to u moje ime, pomisli Pol.
"Možda im se može priznati neka vrsta prividnog ustava", predloži Čani. "Nije
potrebno da on to stvarno i bude."
"Obmana je oružje vladanja", složi se Irulan.
"Moć je ograničena, kao što to oni koji se uzdaju u ustav uvek i uvide", reče
Pol.
Korba se uspravi, odustavši od svog poniznog držanja. "Gospodaru moj?"
"Da?" uzvrati Pol, pomislivši pri tom: Evo! Evo nekoga ko je u stanju da u sebi
skriva trajne naklonosti prema zamišljenoj vladavini Zakona.
"Možemo da počnemo sa religijskim ustavom", reče Korba, "nešto za odane koji..."
"Ne!" obrecnu se Pol. "Izdejstvovaćemo da to bude izglasano u Veću. Registruješ
li ovo, Irulan?"
"Da, moj Gospodaru", reče Irulan ledenim glasom, neraspoložena što je uspeo da
joj nametne podređenu ulogu.
"Krajnji ishod svih ustava je tiranija", reče Pol. "Oni u toj meri predstavljaju
organizovanu moć da su samim tim premoćni. Ustav se može definisati kao
mobilisana društvena moć bez svesti. On je u stanju da slomi i velike i male, da
ukine svako dostojanstvo i individualnost. Tačka oslonca mu je labava i za njega
ne važe ograničenja. Ja sam, međutim, ograničen. U želji da zaštitim svoj narod
u najvećoj mogućoj meri, uskratio sam mu ustav. Izglasano u veću, na današnji
dan, itd. itd."
"Šta ćemo sa zanimanjem Iksiona za poreze, moj Gospodaru?" zapita Stilgar.
Pol prestade da proučava zamišljeni i ljutiti izgled Korbinog lica, pa reče:
"Imaš li kakav predlog, Stil?"
"Moramo kontrolisati poreze, Gospodine."
"Cena koju ćemo tražiti od Esnafa za moj potpis na Tjupilskom Ugovoru", reče
Pol, "jeste podvođenje Konfederacije Iksiana našim porezima. Konfederacija ne
može da trguje ako joj Esnaf uskrati prevoz. Platiće."
"Vrlo dobro, moj Gospodaru." Stilgar je izvadio drugi svitak i pročistio grlo.
"Izveštaj Kvizarata o Salusi Sekundus. Irulanin otac je izveo svoje legije na
desantne manevre."
Irulan je pronašla nešto veoma zanimljivo na dlanu leve ruke. Na vratu joj je
dobovala žila.
"Irulan", zapita Pol, "da li i dalje tvrdiš da je jedina legija tvoga oca samo
igračka?"
"Šta bi on mogao da uradi samo sa jednom legijom?" zapitala je. Posmatrala ga je
kroz uzani prorez poluzatvorenih očiju.
"Može da se dogodi da ga neko ubije", reče Čani.
Pol potvrdno klimnu glavom. "A ja ću biti kriv ako do toga dođe."
"Poznajem nekoliko zapovednika Džihada", reče Alija, "koji bi ga odmah rasporili
kada bi saznali za ovo."
"Ali, reč je samo o njegovim policijskim trupama", pobuni se Irulan.
"U tom slučaju ne vidim potrebu za desantnim manevrima", reče Pol. "Predlažem da
sledeća mala beleška koju ćeš poslati ocu sadrži jasno i glasno izloženo moje
shvatanje njegovog tugaljivog položaja."
Ona obori pogled. "Da, moj Gospodaru. Miaslim da će to okončati stvar. Moj otac
bi bio dobar mučenik."
"Hmmm", reče Pol. "Moja sestra ne bi poslala poruku zapovednicima koje je
spomenula dok joj to ne odobrim."
"Napad na mog oca povlači za sobom i opasnosti koje nisu samo vojničke prirode",
reče Irulan. "Narod počinje da se priseća njegove vladavine sa izvesnom
nostalgijom."
"Jednog dana ćeš preterati", reče Čani kobno ozbiljnim, slobodnjačkim glasom.
"Dosta!" naredi Pol.
Procenjivao je Irulaninu opasku o opštoj nostalgiji. Bilo je u njoj dosta
istine. Još jedanput je Irulan dokazala svoju vrednost.
"Bene Geserit šalje formalnu molbu", reče Stilgar, pokazujući sledeći omot.
"Žele da se s vama posavetuju o očuvanju vaše loze."
Čani je postrance pogledala svitak kao da se u njemu nalazi neka smrtonosna
naprava.
"Pošaljite Sestrinstvu uobičajeno izvinjenje", odgovori Pol.
"Moramo li?" upita Irulan.
"Možda je... pravo vreme da to raspravimo", reče Čani.
Pol odsečno odmahnu glavom. One nisu pretpostavljale da je ovo bio deo cene koju
još nije odlučio da plati.
Ali Čani nije prestajala. "Posetila sam Zid molilaca u Sieč Tabru gde sam
rođena", reče. "Bila sam kod doktora. Klečala u pustinji i slala svoje misli u
dubine gde prebiva Šai-Hulud. Pa ipak", stresla se, "ništa nije pomoglo."
Nauka i praznoverje - sve je izdalo, pomisli Pol. Da li sam je i ja izdao kad
joj nisam rekao šta će snaći Kuću Atreida, ako joj ona podari naslednika?
Podigao je pogled u nadi da će u Alijinim očima videti sažaljenje. Da li je ona
videla tu užasnu budućnost?
"Moj Gospodar mora da je svestan svih opasnosti koje će pretiti njegovom Carstvu
ako ne dobije naslednika", reče Irulan, služeći se benegeseritskom snagom i
slatkorečivom ubedljivošću glasa. "O tim stvarima je, naravno, teško
raspravljati, ali moraju izići na videlo. Car je više od čoveka. On predvodi
Carstvo. Ako on umre bez naslednika, neminovno dolazi do građanskog rata. Pošto
voliš svoj narod, ne možeš dopustiti da do toga dođe."
Pol se udaljio od stola i krupnim koracima otišao do balkonskog prozora. Vetar
je napolju povijao dim gradskih vatri. Nebo je postalo mračno, srebrnastoplavo,
zamagljeno prašinom koja se svake večeri spuštala sa Zaštitnog Zida. Gledao je
prema jugu, u nagib koji je štitio severne zemlje od koriolis vetra, pitajući se
zašto njegov vlastiti duševni mir ne može da pronađe takav zaklon.
Članovi veća su bez reči čekali iza njega, svesni da se nalazi na samoj ivici
erupcije besa.
Pol je osećao da ga pritiska breme vremena. Pokušao je da nagna sebe da pronađe
ravnotežu u kojoj bi mogao da oblikuje novu budućnost.
Povući se... povući se... povući se, pomislio je. Šta bi se dogodilo da povede
Čani, jednostavno da je pokupi i ode sa njom, da potraži svetilište na Tjupilu?
Ostaće njegovo ime. Džihad bi pronašao nove posede za još užasnija osvajanja, a
on bi i dalje bio krivac za to. Odjednom ga je ispunio strah da će izgubiti ono
što je najvrednije ako se lati novih poduhvata; da će, ako napravi ma i najmanji
šum, izazvati krah vaseljene nakon koga više nikada neće moći da je vrati u
staro ustrojstvo.
Na trgu pod njim otegao se dugi red hodočasnika obučenih u zelene i bele odore
hadžija. Kolona se vijugavo kretala poput razglobljene zmije iza žurnog
arakenskog predvodnika. Podsetili su Pola da se prijemna dvorana do sada već
ispunila moliocima. Hodočasnici! Njihova naviknutost na bezdomlje postala je
odvratan izvor bogatstva za Carstvo. Hadžiluk je ispunio puteve vaseljene
religijskim lutalicama. Oni su stalno dolazili, dolazili, dolazili.
Na koji način sam sve ovo pokrenuo, upitao se.
Sve se, naravno, samo pokrenulo. Stolećima je taj poriv bio zapreten u genima i
čekao na ovaj kratak trenutak da se iskaže.
Vođeni najdubljim religijskim instiktom, ljudi su dolazili, tražeći vaskrsenje.
Hodočašće se ovde završavalo - 'Arakis, mesto ponovnog rađanja, mesto za
umiranje'.
Sarkastični, stari Slobodnjaci govorili su da ih Pol želi na Arakisu jedino zbog
njihove vode.
Šta su to hodočasnici, u stvari, tražili? pitao se Pol. Govorili su da je ovo za
njih sveto mesto. Ali, mora da su znali da u celoj vaseljeni nema Edena, nema
Tjupila za dušu. Arakis su nazivali mestom nepoznatog gde se razrešuju sve
tajne, a najviše je užasavalo to što su oni odlazili zadovoljni.
Šta nalaze ovde? pitao se Pol.
Često su religijskoj ekstazi ispunjavali ulice kreštanjem, tako da su ličile na
neke neobične krletke. Slobodnjaci su ih zbog toga zvali 'ptice prolaznice', a
nekolicina koja je ovde umrla bila je prozvana 'krilatim dušama'.
Sa uzdahom, Pol pomisli kako je svaka nova planeta koju su podjarmile njegove
legije postajala izvor hodočasnika. Nastajali su iz zahvalnosti za 'mir
Muad'Diba'.
Svuda vlada mir, pomisli Pol. Svuda... osim u srcu Muad'Diba.
Osećao je da jedan deo njega leži uronjen u beskrajnu, zamrznutu, promuklu
tminu. Njegova moć predviđanja pomešala se sa slikom svemira koja je pripadala
celom čovečanstvu. Uzdrmao je stabilan kosmos i zamenio sigurnost Džihadom.
Mišlju, delom i proroštvom potčinio je svet ljudi; pa ipak, osećao je da mu on
još izmiče.
Ova planeta pred njim, koju je pretvorio iz pustinje u vodom bogati raj, bila je
živa. Puls joj je otkucavao dinamično kao u čoveka. Borila se protiv njega,
opirala se, izmicala njegovim naredbama...
Među prste mu se uvukla jedna tuđa šaka. Spustio je pogled i ugledao Čani koja
ga je posmatrala zabrinutim očima. Te oči su ga ispijale i ona prošaputa: "Molim
te, ljubavi, ne bori se protiv samog sebe."
Izliv osećanja kojim ga je hrabrila izvirao je iz njene ruke.
"Sihaja", prošaputa.
"Moramo uskoro da odemo u pustinju", reče ona tihim glasom.
Stisnuo joj je ruku, a zatim pustio i vratio se do stola gde je ostao da stoji.
Čani sede na svoje mesto.
Irulan je zurila u hartije ispred Stilgara, stisnutih usana.
"Irulan predlaže sebe za majku carskog naslednika", reče Pol. Pogledao je Čani,
pa onda opet Irulan, koja je izbegavala njegove oči. "Svima nam je poznato da me
ona ne voli."
Irulan postade veoma mirna.
"Poznati su mi politički razlozi", reče Pol. "Ali ja vodim računa jedino o
ljudskim razlozima. Smatram da bi moja reakcija bila sasvim drugačija da
Princeza-Supruga ne igra kako joj diktira Bene Geserit i da ne teži materinstvu
iz želje za sopstvenom moći. Ali, pošto stvari ovako stoje, odbacujem ovaj
predlog."
Irulan je uzdahnula duboko i drhtavo.
Zauzimajući svoje mesto, Pol pomisli da nikada ranije nije video Irulan da se
tako slabo kontroliše. Nagnuvši se prema njoj, reče: "Irulan, iskreno mi je
žao."
Ona podiže glavu i Pol ugleda oči pune besa. "Nije mi potrebno tvoje
sažaljenje!" prošišta. Okrenuvši se prema Stilgaru, reče: "Ima li još nešto što
je hitno i neodložno?"
Pogledavši Pola, Stilgar reče: "Još nešto, Gospodaru. Esnaf ponovo predlaže
uspostavljanje formalne ambasade ovde na Arakisu."
"Da li predstavništvo tipa dubokog svemira?" upita Korba, glasom punim
fanatičkog gnušanja.
"Po svoj prilici", odgovori Stilgar.
"Tu stvar treba razmotriti krajnje pažljivo, Gospodaru", upozori Korba. "Veću
Naiba se neće dopasti pravi Esnafljanin ovde na Arakisu. Oni zaražuju i samu
zemlju po kojoj gaze."
"Esnafljani žive u rezervoarima i ne dodiruju zemlju", odvrati Pol, dopuštajući
da mu se u glasu primeti razdraženost.
"Naibi bi mogli da stvari uzmu u svoje ruke, Gospodaru", reče Korba.
Pol ga prostreli pogledom.
"Oni su, pre svega, Slobodnjaci, Gospodaru", nije odstupao Korba. "Dobro pamtimo
kako je Esnaf doveo one koji su nas tlačili. Nismo zaboravili kako su ucenjivali
otkup začina da bi sačuvali naše tajne od svojih neprijatelja. Lišavali su nas
svake..."
"Dosta!" odbrusi Pol. "Misliš li da sam zaboravio?"
Kao da je tek tada postao svestan značenja svojih reči, Korba glupavo promuca:
"Gospodaru, oprostite mi. Nisam želeo da kažem da vi niste Slobodnjak. Nisam..."
"Oni će poslati Navigatora", reče Pol. "Ne verujem da bi jedan Navigator došao
ovamo ukoliko bi predosećao neku opasnost."
Usnama osušenim od iznenadnog straha, Irulan reče: "Ti si... video da je
Navigator došao?"
"Naravno da nisam video Navigatora", reče Pol, podražavajući njen ton. "Ali mogu
da vidim gde je neko bio i kuda ide. Dopustite da nam pošalju Navigatora. Možda
će mi biti od koristi."
"Naređenje će biti izvršeno", reče Stilgar.
Prekrivši rukom osmeh, Irulan pomisli: Znači, istina je. Naš Car ne može da vidi
Navigatora. Oni su međusobno slepi. Zavera je skrivena.
6.
'Drama još jednom počinje.'
Car Muad'Dib u času uspeća na Lavlji presto
Gledajući kroz špijunski prozorčić u prostranu dvoranu za prijem, Alija je
posmatrala napredovanje esnafske pratnje.
Oštro, srebrnasto svetlo podneva dopiralo je kroz gornji red prozora,
obasjavajući zelene, plave i žućkaste pločice podnog mozaika koji je prikazivao
zatone pune vodenih biljaka, prošarane mestimično mrljama egzotičnih boja u
obliku ptica ili životinja.
Esnafljani su prelazili preko pločica poput lovaca koji se šuljaju prema plenu u
nepoznatoj džungli. Obrazovali su pokretnu šaru od sivih, crnih i narandžastih
odora, koja je izgledala samo prividno haotično raštrkana oko providnog
rezervoara u kome je plivao Ambasador Esnafa u narandžastom gasu. Rezervoar je
klizio na nosećem polju, nalik na četvrtasti brod koji pristaje uz dok. Vukla su
ga dva pratioca odevena u sivo.
Upravo ispod špijunskog prozora nalazilo se uzvišenje Lavljeg prestola na kom je
sedeo Pol. Na glavi je imao novu zvaničnu krunu sa amblemima ribe i pesnice.
Telo mu je pokrivala zlatna dvorska odora urešena zlatnim kamenjem. Okruživalo
ga je svetlucanje vlastitog zaštitnog polja. Dva reda telesne garde raširila su
se u obliku lepeze sa obe strane uzvišenja i stepenica. Stilgar je stajao s
Polove desne strane, dva stepenika niže, u beloj odori koja je u struku bila
stegnuta žutom vrpcom.
Svojim sestrinskim saosećanjem, Alija je osetila da i Pola, kao i nju, razdire
istovetno nespokojstvo. Obuzela ju je sumnja da bi drugi mogli to da otkriju.
Pol je posmatrao jednog pratioca odevenog u narandžastu odoru, čije tupo zureće,
metalne oči nisu gledale ni levo ni desno. Čovek je koračao na desnom prednjem
uglu formacije Ambasadorove garde, u stavu komandujućeg oficira. Ispod crne
kovrdžave kose pomaljalo se pljosnato lice, a telo istog oblika naziralo se pod
narandžastom odorom. Svaka kretnja ove prilike prizivala je davna sećanja.
Bio je to Dankan Ajdaho.
To nije mogao da bude Dankan Ajdaho, a ipak je bio.
Zapretene uspomene, upijene dok je još bila u utrobi, u trenutku majčinog
preobražaja uz pomoć začina, prepoznale su ovog čoveka zahvaljujući rihani
dešifrovanju, kome nije mogla da odoli nikakva kamuflaža. Znala je da ga Pol
posmatra kroz prizmu bezbrojnih ličnih iskustava, zahvalnosti i mladosti koju je
proživeo kraj njega.
Bio je to Dankan.
Alija je zadrhtala. Postojao je samo jedan odgovor. Bio je to tleilakski gola,
biće rekonstruisano iz mrtvog tela originala. A original je poginuo spasavajući
Pola. Mogao je to da bude samo proizvod aksolotskih rezervoara.
Gola je koračao kočopernim hodom mačevalačkog majstora. Kada je Ambasadorov
rezervoar doklizio do zapreke deset koraka od stepenica koje su vodile ka tronu,
on zastade.
Osetljivošću Bene Geserita, koje nije mogla da se oslobodi, Alija je dokučila da
je Pola obuzeo nemir. Više nije gledao u priliku pristiglu iz prošlosti. Nije
gledao - već je celim svojim bićem zurio u nju. Napregnutih mišića, tela koje se
borilo u očajnom grču, pokušavao je da kontroliše svoje pokrete dok je
pozdravljao Ambasadora Esnafa klimanjem glave. Konačno izusti: "Saopšteno mi je
da je vaše ime Edrik. Dobro došli na naš Dvor i neka vaše prisustvo pomogne da
dođe do boljeg razumevanja među nama."
Navigator se razvratnički protegnu u narandžastom gasu, ubaci u usta kapsulu
melanža i konačno se udostoji da pogleda Pola. Mali transduser, koji je kružio u
uglu Esnafljaninovog rezervoara zapucketa najpre kašljucavim zvukom, zatim
škripanjem, da bi se najzad začuo ljudski glas: "Klanjam se pred mojim Carem i
molim za dopuštenje da pokažem svoje akreditivno pismo i da mu ponudim mali
dar."
Ađutant je prosledio svitak do Stilgara koji ga je pregledao, a zatim smrknuta
lica klimnuo Polu. Tada su se i Stilgar i Pol okrenuli prema goli koji je mirno
stajao ispred uzvišenja.
"Car je zacelo primetio poklon", reče Edrik.
"Zadovoljni smo vašim akreditivnim pismom",reče Pol. "Objasnite nam prirodu
poklona."
Edrik se okrenu u rezervoaru da bi svoj pogled usmerio prema goli. "Ovo je čovek
po imenu Hajt", reče, sričući ime. "Prema našim istraživačima, prošlost mu je
veoma čudna. Ubijen je ovde na Arakisu... zadobio je smrtnosonu ranu na glavi
koja je iziskivala mnoge mesece zaceljivanja. Pošto je pripadalo majstoru
mačevanja, posvećeniku Ginazke Škole, telo je prodato Bene Tleilaksu. Došli smo
do zaključka da je to jamačno Dankan Ajdaho, pouzdani najamnik vašeg doma.
Doveli smo ga kao poklon dostojan jednog Cara", Edrik se zagleda u Pola. "Zar to
nije Ajdaho, Gospodine?"
Uzdržanim i obazrivim glasom Pol reče: "Ima izgled Ajdaha."
Da li Pol vidi nešto što ja ne vidim? pitala se Alija. Ne! To je Dankan!
Čovek po imenu Hajt je nepomično stajao i svojim metalnim očima posmatrao neku
tačku pravo ispred sebe. Telo mu je bilo sasvim opušteno. Ničim nije pokazivao
da je svestan da predstavlja središte razgovora.
"Koliko je nama poznato, to jeste Ajdaho", reče Edrik.
"Sada se zove Hajt", uzvrati Pol. "Čudno ime."
"Gospodine, nema potrebe lupati glavu oko toga kako ili zašto Tleilaksi daju
imena", reče Edrik. "Ona se mogu menjati. Ime koje su mu Tleilaksi nadenuli nije
važno."
To je proizvod Tleilaksa, pomisli Pol. U tome je problem. Bene Tleilaksi su malo
držali do pojavne prirode. Dobro i zlo imali su čudna značenja u njihovoj
filozofiji. Šta li su samo uneli u Ajdahovo telo - i da li je to bilo potrebe
radi ili iz kaprica.
Pol pogleda Stilgara, primetivši da je Slobodnjaka obuzelo sujeverno
strahopoštovanje. To osećanje očitovalo se u celom njegovom biću. Stilgar mora
da sada prebira po mislima o onome što zna o gnusnim navikama Esnafljana,
Tleilaksa i gola.
Okrenuvši se prema goli, Pol reče: "Hajte, da li ti je to jedino ime?"
Veseo osmeh pređe preko Golinog tamnog lica. Metalne oči se podigoše,
usredsrediše na Pola, ali zadržaše svoj mehanički pogled. "Tako se zovem,
Gospodaru: Hajt."
Alija zadrhta u svom tamnom špijunskom udubljenju. Bio je to Ajdahov glas, tako
istovetan da joj se odazvao iz svake ćelije pamćenja.
"Neka mom gospodaru godi kada kažem da mi njegov glas pričinjava zadovoljstvo.
Prema Bene Tleilaksu, to je znak da sam ga već čuo... ranije."
"Ali, ti nisi siguran u to", reče Pol.
"Ja ne znam ništa pouzdano o svojoj prošlosti, Gospodaru. Objašnjeno mi je da
ničega neću moći da se setim iz svog pređašnjeg života. Sve što preostaje iz tog
vremena jeste ustrojstvo koje su odredili geni. Postoje, međutim, kalupi u koje
nekada bliske stvari mogu da se uklope. Postoje glasovi, mesta, hrana, lica,
zvuci, radnje - mač u mojoj ruci, kontrole toptera..."
Primetivši kako Navigator pomno prati razgovor, Pol upita: "Da li ti je jasno da
si poklon?"
"To mi je objašnjeno, Gospodaru."
Kakav je moj dug prema Dankanovom telu? upita se. Čovek je umro spasavajući moj
život. Ali, ovo nije Ajdaho, ovo je gola. Pa ipak, ovde je stajalo telo i um
koje je naučilo Pola da leti u topteru tako dobro kao da sam ima krila izrasla
iz ramena. Pol je znao da ni mač nije u stanju da podigne, a da to ne učini
onako kako je naučio pod strogim Ajdahovim nadzorom. Gola. To je bilo telo puno
lažnih utisaka, koji su se lako mogli pogrešno protumačiti. Stare asocijacije će
i dalje biti prisutne. Danakan Ajdaho. Ovde nije bila toliko u pitanju obrazina
koju je Gola nosio, koliko komotna, dobro pokrivajuća odežda prilike koja se
ophodila posve drugačije od svega što su Tleilaksi mnogli da sakriju u njoj.
"U čemu bi mogao da nam budeš od koristi?" zapita Pol.
"U bilo čemu gde se slažu želje moga Gospodara i moje sposobnosti."
Aliju, koja je sve ovo posmatrala sa visine, dirnu golina sramežljivost. Nije
mogla da primeti ništa pritvorno u njegovom ponašanju. Nešto krajnje nevino
zračilo je iz novog Dankana Ajdaha. Prvobitni je bio sklon zemaljskim porocima,
ne hajući mnogo za skromnost. Ali ovo telo bilo je rasterećeno svega toga. Bio
je to čisti list na kome su Tleilaksi ispisali... šta?
Tada je osetila skrivenu opasnost koju je u sebi krio ovaj poklon. Bio je to dar
Tleilaksa. A Tleilaksi su oduvek ispoljavali uznemirujući nedostatak bilo kakvih
sputavanja u svemu što su stvarali. Njihovim postupcima upravljala je razuzdana
radoznalost. Hvalili su se da su u stanju da stvore bilo šta iz podesne ljudske
sirovine - đavole ili svece. Prodavali su mentate-ubice. Bili su kadri da
sazdaju lekara-ubicu imunog na inhibicije Suka da ne posegne za ljudskim
životom. Među njihovim tvorevinama bilo je dobrovoljnih sluga, seks-igračaka
pogodnih za svačiji ukus, vojnika, generala, filozofa, pa čak i moralista.
Pol se trgnuo iz razmišljanja i pogledao Edrika. "Kakvo obrazovanje je dobio
ovaj poklon?" upita.
"Ako to odgovara mom Gospodaru", reče Edrik, "Tleilakse je zabavljalo da ovog
golu obuče za mentata i filozofa Zensunija. Time su želeli da povećaju njegovu
veštinu u baratanju mačem."
"Da li su uspeli?"
"To mi nije poznato, Gospodaru."
Pol je procenjivao odgovor. Čulo za istinu mu je govorilo da Edrik iskreno
veruje da je gola Ajdaho. Vode Vremena kroz koje se ovaj zagonetni Navigator
kretao nagoveštavale su opasnosti. Hajt. I samo ime koje su mu Tleilaksi
nadenuli značilo je opasnost. Pol zažele da odbije poklon. Ali već u trenutku u
kome se ta želja javila osetio je da mu nije dosuđen taj put. Kuća Atreida bila
je dužnik ovog tela - a ta činjenica je i neprijatelju bila dobro poznata.
"Filozof Zensunija", promrmlja Pol, još jednom osmotrivši golu. "Da li si
preispitao svoju ulogu i pobude?"
"Pristupam izvršenju dužnosti s poniznošću, Gospodine. Ja sam oslobođen um,
ispran od imperativa svoje ljudske prošlosti."
"Da li bi više voleo da te zovemo Hajt ili Dankan Ajdaho?"
"Moj Gospodar može da me zove kako god želi, jer ja nisam ime."
"Ali, da li ti se dopada ime Dankan Ajdaho?"
"Mislim da je to bilo moje ime, Gospodine. Pristaje mi. Ipak... ono izaziva
čudne reakcije. Smatram da ime uvek mora da odražava ne samo ono što je
prijatno, već i ono što je neprijatno."
"Šta je za tebe najprijatnije?" upita Pol.
Iznenada gola se nasmeja pa reče: "Traženje znakova u drugima koji mi
osvetljavaju moje pređašnje biće."
"Da li vidiš takav znak ovde?"
"Oh, da, moj Gospodaru. Vaš čovek, Stilgar, je u nedoumici između sumnje i
divljenja. Bio je prijatelj mome prethodnom biću, ali odbija ga ovo telo gole.
Vi ste se, moj Gopsodaru, divili čoveku koji sam bio... i verovali ste mu."
"Očišćen um", reče Pol. "Kako bi jedan očišćen um mogao da se zakune na
vernost?"
"Zakune na vernost, Gospodaru? Očišćen um odlučuje u prisustvu nepoznatog, bez
uzroka i posledica. Da li to znači zakleti se na vernost?"
Polov pogled se smrknuo. To je bio Zensuni odgovor, tajanstven, neodređen,
zapreten u veru koja poriče kauzalne funkcije u svim duhovnim aktivnostima. Bez
uzroka i posledice! Takve misli potresaju um. Nepoznato? U svakoj odluci leži
nepoznato, pa čak i u proročkoj viziji.
"Više bi voleo da te zovemo Dankan Ajdaho?" upita Pol.
"Život nam se sastoji od oprečnosti, Gospodaru. Sami izaberite ime za mene."
"Zvaćemo te i dalje imenom koje su ti Tleilaksi nadenuli", reče Pol. "Hajt - to
je ime koje navodi na opreznost."
Hajt se poklonio, odstupivši za jedan korak.
Alija se zapita: Kako li je samo znao da je razgovor završen? Ja sam to znala
jer poznajem svoga brata. Ali nije bilo nikakvog znaka po kome bi to i stranac
mogao da dokuči. Da li je to osetio Dankan Ajdaho u njemu?
Pol se okrenu prema Ambasadoru i reče: "Obezbeđene su prostorije za vašu
ambasadu. Naša je želja da što pre održimo sa vama privatno savetovanje.
Pozvaćemo vas. Takođe želimo da vas obavestimo, pre nego to saznate iz
nepouzdanih izvora, da je Časna Majka Sestrinstva, Gaius Helen Mohijam, odvedena
iz letelice kojom ste došli. To je učinjeno na naše naređenje. Njeno prisustvo
na brodu biće predmet našeg razgovora."
Pokretom leve ruke Pol je otpustio izaslanstvo. "Hajte", reče Pol, "ostani."
Ambasadorovi pratioci se udaljiše, gurajući rezervoar. Edrik se pretvorio u
narandžasti vrtlog u gasu iste boje - oči, usta, nežno talasanje udova.
Pol je pogledom pratio povorku dok i poslednji Esnafljanin nije otišao i dok se
velika vrata nisu zatvorila za njima.
Sada sam i to okončao, pomisli Pol. Prihvatio sam golu. Proizvod Tleilaksa je
bez sumnje bio mamac. Vrlo je verovatno da je i stara veštica, Časna Majka,
igrala istu ulogu. Ovo je bilo vreme taroka koje je predvideo u jednoj ranijoj
viziji. Prokleti tarok! Zamutio je vode Vremena tako da je prorok bio u stanju
da vidi samo jedan sat u budućnost. Prisetio se kako su već mnoge ribe otkinule
mamac i pobegle. Tarok je delao koliko u njegovu korist toliko i protiv njega.
Ono što on nije mogao da vidi, nisu bili u stanju da registruju ni drugi.
Gola je stajao glave nagnute na jednu stranu. Čekao je.
Stilgar siđe niz stepenice zaklonivši golu od Polova pogleda, i reče na čakobsi
jeziku lovaca, kojim su govorili za siečkih dana: "To stvorenje u rezervoaru me
je nateralo da zadrhtim, Gospodine. Ali, ovaj poklon! Odstranite ga!"
Istim jezikom Pol reče: "Ne mogu."
"Ajdaho je mrtav", bio je uporan Stilgar. "Ovo nije Ajdaho. Dopustite da njegovu
vodu dam plemenu."
"Gola je moj problem, Stile. Tvoj problem je naš zatvorenik. Želim da Časnu
Majku čuvaju kao oči u glavi ljudi koje sam obučio da se odupru dejstvu Glasa."
"Sve mi se ovo ne dopada, Gospodine."
"Biću obazriv, Stile. Gledaj da i ti budeš."
"Vrlo dobro, Gopsodine." Stilgar je stupio na pod dvorane, prošao blizu Hajta,
onjušio ga i udaljio se krupnim koracima.
Zlo se može otkriti po mirisu, pomisli Pol. Stilgar je postavio zelenobele
barjake Atreida na desetak svetova, ali je ostao sujeverni Slobodnjak,
neprijemčiv za bilo kakve duhovne tananosti.
Pol je proučavao poklon.
"Dankane, Dankane", prošaputa. "Šta su ti učinili?"
"Podarili su mi život, Gospodaru", reče Hajt.
"Ali, zašto su te obučili i poklonili nama?" zapita Pol.
Hajt stisnu usne i reče: "Žele da vas uništim."
Pola pogodi otvorenost izjave. Kako je drugačije i mogao da odgovori jedan
Zensuni-mentat? Čak i kada je gola, mentat može da govori samo istinu, pogotovo
kada uz to poseduje i unutrašnju smirenost jednog Zensunija. Ovo je bio ljudski
kompjuter čiji su razum i nervni sistem podešeni za zadatke koje su ranije
izvršavale omražene mehaničke naprave. Usloviti ga i kao Zensunija, značilo je
da je dobio dvostruku meru čestitosti... sem ako Tleilaksi nisu u ovo telo
ugradili nešto još čudnije.
Čemu, na primer, mehaničke oči? Tleilaksi su ih hvalili, tvrdeći da su mnogo
bolje nego prave. Zašto ih onda više Tleilaksa nije nosilo po slobodnom izboru?
Pol baci pogled na Alijinu špijunsku rupu, žudeći za njenim prisustvom i
savetom, za mudrošću koja ne bi bila zamagljena osećanjima odgovornosti i duga.
Još jednom je pogledao golu. Ovo nije bio neki lakouman poklon. Davao je iskrene
odgovore i na opasna pitanja.
Ništa mi ne znači to što znam da je ovo oružje koje će biti upotrebljeno protiv
mene, pomisli Pol.
"Šta bi trebalo da učinim da se zaštitim od tebe?" zapita Pol. Rekao je to
otvoreno, bez kraljevskog 'mi', onako kako bi to pitanje postavio i starom
Dankanu Ajdahu.
"Oterajte me, Gospodaru."
Pol odmahnu glavom. "Na koji način treba da me uništiš?"
Hajt osmotri stražu koja se zbila oko Pola nakon Stilgarovog odlaska. Zatim se
okrenu, pređe pogledom preko dvorane, pa ponovo upravi svoje metalne oči na
Pola, neprestano klimajući glavom.
"Ovo je mesto na kome se čovek otuđuje od ljudi", reče Hajt. "Ono ne zrači
tolikom snagom da čovek može da ga spokojno kontemplira jedino kada ima na umu
da su sve stvari konačne. Da li su proročke moći navele moga Gospodara da dođe
ovamo?"
Pol zadobova prstima po doručju prestola. Znao je da mentat traga za podacima,
ali pitanje ga je ipak uznemirilo. "Dospeo sam do ovog položaja donoseći čvrste
odluke... koje nisu uvek proisticale iz mojih drugih... sposobnosti."
"Čvrste odluke", reče Hajt. "One kale čovekov život. Čvrstina se može oduzeti
plemenitom metalu na taj način što se on najpre zagreje, a zatim podvrgne
laganom hlađenju."
"Pokušavaš li to da me zabaviš Zensuni naklapanjem?" upita Pol.
"Zensuni istražuju druge puteve, Gospodine. Oni nemaju vremena za zabavljanje i
naklapanje."
Pol jezikom ovlaži usne, duboko udahnu vazduh i prilagodi svoj duh tehnici
razmišljanja jednog mentata. Kao da je bio okružen sve samim negativnim
odgovorima. Nije očekivao da će se natezati s jednim golom na uštrb drugih
dužnosti. Ne, nije to bilo u pitanju. Zašto Zensuni-mentat? Filozofija...
reči... kontemplacija... unutrašnje preispitivanje... Osećao je da ne poseduje
dovoljno podataka.
"Potrebno nam je više podataka", promrmlja.
"Podaci potrebni jednom mentatu ne mogu se jednostavno pokupiti na isti način
kao što se po odeći hvata polenov prah prilikom prolaska kroz polje puno cveća",
reče Hajt. "Čovek mora pažljivo da odabere polen i da ga ispita pod jakim
uvećanjem."
"Moraš da me naučiš toj zensunijskoj veštini retorike."
Metalne oči za trenutak zasijaše, a onda gola reče: "Moj Gospodaru, možda su baš
to želeli da postignu."
"Da se moja volja otupi rečima i idejama?" upita Pol.
"Ideje postaju najopasnije kada se pristupi njihovom sprovođenju u delo", reče
on.
"Oterajte me, Gospodine", reče Hajt, glasom Dankana Ajdaha punim brige za
'mladog gospodara'.
Pol je osetio kako ga ovaj glas neodoljivo privlači. Nije mogao da ga odagna od
sebe, bez obzira na to što je znao da potiče od jednog gole. "Ostaćeš", reče, "i
obojica ćemo se vežbati u opreznosti."
Hajt se pokloni u znak pokornosti.
Pol pogleda prema špijunskoj rupi, očima koje su molile Aliju da preuzme ovaj
poklon i iščeprka njegove tajne. Gole su bili duhovi kojima su se plašila deca.
Nikada ranije nije nijednog sreo. Da bi ovoga upoznao, morao je da se odrekne
svakog sažaljenja... A nije bio sasvim siguran da je u stanju da to učini.
Dankane... Dankane... gde se, u ovom po meri oblikovanom telu, krio Ajdaho? To
nije bilo telo... već mrtvac u telesnom obliku. Ajdaho leži zauvek mrtav u
jednoj arakenskoj pećini. Njegov duh zurio je u Pola mehaničkim očima. U ovom
avetinjskom telu bila su zapretena dva bića. Jedno od njih za Pola je
predstavljalo pretnju zbog svoje snage i prirode, skrivenih iza neprozirnog
vela.
Zatvorivši oči, Pol je dopustio da mu stare vizije preplave svest. Osetio je
duhove ljubavi i mržnje kako ključaju u ustalasanom moru iz koga se nijedna
stena nije uzdizala povrh haosa. Nije bilo nikakvog uzvišenog mesta sa koga bi
moglo da se pogledom obuhvati sve to uzavrelo komešanje.
Zašto mi nijedna vizija nije prikazala ovog novog Dankana Ajdaha? upitao se. Šta
je to što vreme taji od proroštva? Sigurno neka druga proroštva.
Pol, otvorivši oči, zapita: "Hajte, da li ti poseduješ moć predviđanja?"
"Ne, moj Gospodaru."
U glasu se osećala iskrenost. Naravno, postojala je mogućnost da gola uopšte
nije znao da poseduje tu sposobnost. Ali, to bi sputavalo njegove dužnosti kao
mentata. U čemu se samo sastojao skriveni plan?
Stare vizije se uzburkaše oko Pola. Znači li sve to da je prisiljen da se
povinuje vraškoj svrhovitosti? Izobličeno Vreme zračilo je kroz ovog golu prema
užasnoj budućnosti. Da li je, dakle, bio osuđen da sledi taj put bez obzira na
sve što bi, eventualno, mogao da preduzme?
Povući se... povući se... povući se...
Ova misao stade da mu odzvanja u glavi.
Na svom mestu, iznad Polove glave, Alija je sedela brade oslonjene na levu ruku,
buljeći u golu. Magnetska privlačnost koja je okruživala Hajta dospela je i do
nje. Obnova koju su izvršili Tleilaksi podarila mu je mladost i izvesnu nevinu
jačinu, koja je delovala na nju. Razumela je Polov neizgovoreni vapaj. Kada
proroštva zakažu, čovek se oslanja na raspoložive uhode i fizičku silu. Pa ipak,
pitala se, zašto toliko žudi da prihvati ovaj izazov. Osećala je neodoljivu
želju da se nađe u blizini ovog novog čoveka, da ga, možda, dodirne.
On predstavlja opasnost za nas oboje, pomislila je.
7.
Istina trpi od previše provera.
Drevna slobodnjačka izreka
"Časna Majko, grozim se što vas srećem pod ovakvim okolnostima", reče Irulan.
Stajala je u dovratku ćelije, premeravajući njenu prostranost na osoben
benegeseritski način. Bila je to kocka osnove tri metra, izdubljena u
izbrazdanoj smeđoj steni ispod Polove Tvrđave. Od nameštaja su se u prostoriji
nalazile jedna klimava pletena stolica u kojoj je sada sedela Časna Majka, Gaius
Helen Mohijam, zatim slamarica sa smeđim pokrivačem na kome je ležao razasut
špil novih tarok karata Dine, merna slavina za vodu iznad prihvatnog čančeta i
slobodnjački nužnik sa kontrolisanim stepenom vlage. Sve je bilo nekvalitetno i
primitivno. Žuta svetlost širila se iz pričvršćenih i rešetkama ograđenih
sjajnih kugli koje su stajale u sva četiri ugla ćelije.
"Da li ste obavestili gospu Džesiku?" upita Časna Majka.
"Da, ali od nje ne očekujem ni da prstom makne protiv svog prvenca", reče
Irulan. Pogledala je u karte. Govorile su o moćniku koji okreće leđa moliocima.
Karta Velikog Crva ležala je ispod karte Pustog Peska. Savetovale su strpljenje.
Da li je tarok potreban da bi se to uvidelo? upita se Irulan.
Straža je stajala spolja i posmatrala ih kroz metastaklo prozora na vratima.
Irulan je znala da njihov susret prate na još nekoliko načina. Provela je mnogo
vremena u razmišljanju i planiranju pre nego što se usudila da dođe ovamo.
Izazvala bi opasnost i da ništa nije preduzela.
Časna Majka bila je zadubljena u prana meditaciju koju je povremeno prekidala da
bi proučavala tarok. Uprkos slutnji da Arakis neće napustiti živa, postigla je
izvesnu meru spokoja. Proročke moći jedne osobe mogu biti sasvim slabe, ali
mutljag je uvek mutljag. Tu je onda pomagala Litanija protiv Straha.
Starica još nije uspela da proceni značaj događaja koji su je strovalili u ovu
ćeliju. Obuzimale su je teške slutnje (a tarok ih je potvrđivao). Da li je
moguće da je Esnaf ovo isplanirao?
Jedan u žuto odeven Kvizara, obrijane glave da bi oko nje mogao da se obavije
turban, sitnih, sjajnih i potpuno plavih očiju, kože uštavljene od uticaja vetra
i sunca Arakisa, dočekao ju je na prijemnom mestu letelice. Podigao je pogled sa
šolje kafe od začina kojom ga je poslužio stjuard pokornog izgleda. Posmatrao ju
je nekoliko trenutaka, a onda spustio šoljicu.
"Vi ste Časna Majka Gaius Helen Mohijam?"
Ponovivši ovo pitanje u sebi, ponovo je u sećanju prizvala taj trenutak. Grlo
joj se steglo od neobuzdanog, grčevitog straha. Kako je jedan od Carevih
miljenika saznao za njeno prisustvo na letelici?
"Doznali smo da ste na brodu", reče Kvazara. "Da li ste zaboravili da vam je
zabranjeno da kročite na svetu planetu?"
"Ja se ne nalazim na Arakisu", odgovori ona. "Samo sam putnik na letelici Esnafa
u slobodnom svemiru."
"Ne postoji nikakav slobodan svemir, Gospođo."
Osetila je mržnju pomešanu sa dubokom sumnjom u tonu njegovog glasa.
"Svuda vlada Muad'Dib", reče on.
"Arakis nije moje odredište", bila je uporna.
"Arakis je svačije odredište", reče on. Pobojala se za trenutak da će sada stati
da joj objašnjava mističnu maršrutu koju su sledili hodočasnici. (Upravo ovaj
brod ih je prevezao na hiljade.)
No, umesto toga, Kvizara je ispod odore izvukao zlatnu amajliju, poljubio je,
dodirnuo njome čelo i prislonio je na desno uho - osluškujući. Zatim je naglim
pokretom vratio amajliju u skrovište.
"Naređujem vam da pokupite svoj prtljag i da pođete sa mnom na Arakis."
"Ali, krenula sam na drugo mesto."
U tom trenutku pomislila je da ju je Esnaf izdao... ili da su je razobličile
izvesne transcendentalne moći samog Cara, odnosno njegove sestre. Izrod, Alija,
sigurno poseduje sposobnosti Časne Majke Bene Geserita. Do čega li je došlo kada
su se ove moći spojile sa moćima koje su dejstvovale na njenom bratu?
"Smesta!" odbrusi Kvizara.
Svaki deo njenog bića opirao se da još jednom kroči na tu prokletu pustinjsku
planetu. Ovde se Gospa Džesika usprotivila Sestrinstvu. Ovde su izgubili Pola
Atreida, Kvizac Haderaha, za kojim su tragali kroz mnoga pokolenja kontrolisanog
rađanja.
"Odmah", složi se ona.
"Nemamo vremena za gubljenje", reče Kvizara. "Ono što Car naredi, svi podanici
slušaju."
Znači, naređenje je poteklo od Pola!
Mislila je da protestuje kod zamenika Navigatora, ali je odustala zbog
uzaludnosti takvog čina. Šta bi mogao Esnaf da učini?
"Car je rekao da ću umreti ako moja noga dotakne tle Dine", reče pokušavajući
poslednjim naporom da na neki način izbegne stupanje na Arakis. "I sami ste to
rekli. Osudićete me na smrt ako me povedete sa sobom."
"Više ni reči", naredi Kvizara. "Ja samo izvršavam naređenje."
Dobro je znala da se na ovaj način uvek govorilo o carskim naredbama. Izvršavam
naređenje! Sveti vladar čije su oči bile u stanju da proniknu u budućnost, rekao
je svoje. Ono što mora da se dogodi, mora. On je to predvideo. Nije li?
Poslušno je krenula, osećajući da se uhvatila u sopstvenu zamku.
A zamka je postala ćelija u kojoj je Irulan mogla da je poseti. Primetila je da
je Irulan nešto ostarila od njihovog poslednjeg susreta na Valahu IX. Iz uglova
očiju širile su joj se nove bore izazvane sadašnjim brigama. Pa... došlo je
vreme da se vidi da li će ova sestra Bene Geserita ispuniti svoje zavete.
"Stanovala sam i u gorem brlogu", reče Časna Majka. "Da li dolaziš od Cara?"
Počela je da dobuje prstima, tobože nasumice.
Irulan je razumela poruku koju su joj poslali staričini prsti i ona joj na isti
način odgovori, uzvrativši pritom: "Ne - došla sam čim sam čula da ste ovde."
"Neće li se Car naljutiti" upita Časna Majka, a prsti joj se ponovo pokrenuše:
zapovednički, navaljujući, tražeći.
"Neka se ljuti. Vi ste bili moja učiteljica u Sestrinstvu, kao što ste bili
učiteljica i njegove majke. Ne misli valjda da ću vam i ja okrenuti leđa kao što
je to ona uradila?" U isto vreme, Irulanin govor prstiju odzvanjao je
izvinjavanjima, molbama.
Časna Majka uzdahnu. Posmatrano spolja, bio je to uzdah zatvorenika koji
jadikuje nad svojom sudbinom, ali je zapravo predstavljao prekor upućen Irulan.
Beskorisno je bilo nadati se da bi se dragoceno genetsko ustrojstvo atreidskog
Cara moglo očuvati sjedinjeno sa slabim instrumentom kakva je bila Irulan. Bez
obzira na lepotu, princeza je imala puno mana. Ispod glazure seksualne
privlačnosti, živela je plačljiva goropadnica koja je više važnosti pridavala
rečima nego delu. Pa ipak, Irulan je još bila Bene Geserit, a Sestrinstvo je
sačuvalo izvesne tehnike kojima je podvrgavalo svoje slabije članove da bi
osiguralo ispunjenje posebno važnih planova.
Tokom kratkog razgovora o mekanijoj strunjači i boljoj hrani, Časna Majka je
uspela da slomi otpor Irulan i da joj izda nova naređenja: ispitati mogućnost
genetskog ukrštanja brata i sestre. (Irulan se gotovo srušila kada je primila
zapovest.)
"Morate mi pružiti šansu", zavapili su Irulanini prsti.
"Bila ti je pružena", glasio je protivudar Časne Majke. Uputstva su joj bila
glasna i jasna: da li se Car ikada naljutio na svoju naložnicu? Jedinstvene moći
koje poseduje mora da ga veoma otuđuju od drugih ljudi - kome bi mogao da se
obrati u nadi da će ga shvatiti? Sigurno sestri. Ona deli njegovu usamljenost.
Mora se iskoristiti dubina njihove veze. Neophodno je stvoriti uslove da što
češće ostaju zajedno nasamo. Potrebno je pobrinuti se da stupe u intimne odnose.
Treba ispitati mogućnost da se odstrani naložnica. Bol uklanja tradicionalne
prepreke.
Irulan se pobunila. Ako Čani bude ubijena, sumnja će odmah pasti na Princezu-
Suprugu. Osim toga, bilo je i drugih problema. Čani je pristupila jednom starom
slobodnjačkom režimu ishrane za koji se smatra da pospešuje plodnost, kao i
naročitoj kuri koja odstranjuje svako dejstvo kontraceptivnih droga. Pojačanom
apstinencijom Čani bi postala samo još plodnija.
Časna Majka je bila veoma rastrojena i s mukom je to prikrivala. Prsti su joj
dobovali stalno nova pitanja. Zašto joj to nije saopštila na početku njihovog
razgovora? Kako je Irulan mogla da bude tako glupa? Da je Čani začela i rodila
sina, Car bi ga proglasio svojim naslednikom!
Irulan joj je odgovorila da je shvatila opasnost, ali da je smatrala da se geni
u tom slučaju ne bi sasvim izgubili.
Dovraga i takva glupost! razbesnela se Časna Majka. Ko zna kakve je sve genetske
mutacije i stranputice Čani mogla da unese iz svoje divlje slobodnjačke loze?
Sestrinstvo mora da odgaja samo čistu pasminu! Naslednik bi obnovio Polove
ambicije, pokrenuo ga na nove napore da učvrsti Carstvo. Zavera nije mogla da
dozvoli takav korak nazad.
Braneći se, Irulan je želela da sazna kako bi mogla da spreči Čani da svoje
zamisli sprovede u delo.
Časna Majka nije bila raspoložena da prihvata izvinjenja. Irulan je dobila
iscrpna uputstva kako da se suoči sa novom pretnjom. Ako Čani zatrudni, u hranu
ili piće mora joj se ubaciti sredstvo za pobacivanje. Po svaku cenu treba je
sprečiti da Caru podari naslednika.
Sredstvo za pobačaj bilo bi isto tako opasno kao i otvoren napad na naložnicu,
prigovorila je Irulan. Zadrhtala je i pri samoj pomisli da ubije Čani.
Da li se Irulan uplašila opasnosti? upitala ju je Časna Majka govorom prstiju
koji je odražavao duboko omalovažavanje.
Razljućena, Irulan je otkucala da starica vrlo dobro poznaje njenu vrednost kao
agenta u kraljevskom domu. Da li zavera želi da izgubi jednog tako dragocenog
agenta? Da li nju treba odbaciti? Postoji li neki drugi način na koji bi mogli
da nadgledaju Cara iz takve blizine? Ili su možda ubacili nekog drugog agenta u
domaćinstvo? Je li to posredi? Da li će ona sada biti iskorišćena poslednji,
očajnički put?
U ratu sve vrednosti dobijaju nova značenja, glasio je protivotkucaj Časne
Majke. Za njih je najveću opasnost predstavljalo da se Kuća Atreida osigura
carskom lozom. Sestrinstvo nije moglo da preuzme toliki rizik. On je uveliko
nadmašao opasnosti koje prete ustrojstvu gena Atreida. Dozvoliti Polu da učvrsti
porodicu na prestolu, značilo bi da će programi Sestrinstva biti vekovima
poremećeni.
Irulan je razumela argumente, ali nije mogla da odagna pomisao da je neopozivo
doneta odluka kojom se Princeza-Supruga žrtvuje za nešto što je od velike
vrednosti. Da li postoji bilo šta što bi trebalo da sazna o goli? sa ustezanjem
upita Irulan.
Časna Majka je želela da zna da li Irulan misli da je Sestrinstvo skup budala.
Jesu li oni ikada propustili da joj kažu sve što je trebalo da zna?
To nije bio odgovor već priznanje da su joj prećutali istinu, uvidela je Irulan.
Prema tome, neće joj biti rečeno ništa više od onoga što je trebalo da zna.
Kako mogu biti sigurni da je gola u stanju da uništi Cara? zapita Irulan.
Isto je tako mogla da zapita da li melanž poseduje sposobnost uništavanja,
otkucala je Časna Majka.
Bio je to prekor koji je sadržao tananu poruku, shvati Irulan. Benegeseritski
'bič koji poučava' saopšti joj je da je već mnogo ranije trebalo da uoči
sličnost između začina i gole. Melanž je bio dragocen, ali i skup - cena mu je
bila odavanje. Produžavao je život godinama - ali je s druge strane predstavljao
samo jedan od načina da se izazove smrt.
Gola je posedovao istu takvu pogubnu vrednost.
Očevidan način da se spreči neželjeno rađanje bio je da se ubije buduća majka
pre nego što začne, otkucala je Časna Majka, prelazeći ponovo u napad.
Naravno, pomisli Irulan. Ako već odlučiš da potrošiš određenu sumu, potrudi se
da za nju dobiješ što više.
Oči Časne Majke, tamne, sa plavim sjajem izazvanim odavanjem melanžu, zurile su
u Irulan, odmeravajući, čekajući, zapažajući pojedinosti.
Jasno me je prozrela, pomisli užasnuto Irulan. Obučavala me je i pomno
posmatrala za vreme tog obučavanja. Jasno joj je da shvatam kakva je odluka
upravo donesena. Sada joj jedino preostaje da izvidi kako ću to primiti. Pa
dobro, primiću to kako dolikuje jednoj Bene Geserit i jednoj princezi.
Irulan pođe za rukom da se osmehne i uspravi; misli joj se usredsrediše na
evokativni početni pasus Litanije protiv Straha:
'Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno
brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom.'
Kada joj se vratila pribranost, ona pomisli: Neka me potroše. Pokazaću im koliko
vredi jedna princeza. Možda će im doneti više nego što očekuju.
Nakon još nekoliko praznih rečenica izgovorenih glasno da bi se prikrio pravi
razgovor, Irulan ode.
Kad je izišla, Časna Majka se vrati kartama za tarok i poče da ih ređa u obliku
plamenog jezika. Gotovo odmah je izvukla kartu Kvizac Haderaha iz Velike Arkane,
a za njom Osmicu Brodova: obmanutu i izdanu sibilu. Nisu to bile karte koje su
proricale dobro znamenje: jasno su govorile o skrovitim izvorištima
neprijatelja.
Ostavila je karte i sva uzbuđena sela, pitajući se da li postoji mogućnost da
Irulan uništi sve njih.
8.
Slobodnjaci vide u njoj Simbol Zemlje, poluboginju čija je naročita dužnost da
plemena zaštiti snagom nasilja. Ona je Časna Majka njihovih Časnih Majki. Za
hodočasnike koji je obasipaju zahtevima da im vrati muškost ili da od jalovog
tla stvori plodno, ona je vid anti-mentata. Ona se napaja jakom ljudskom željom
za tajanstvenošću. Ona je živi dokaz da je 'analitičko rasuđivanje' ograničeno.
Ona predstavlja krajnju napetost. Ona je devičanska bludnica - domišljata,
vulgarna, okrutna, u svojim kapricima razorna poput koriolis oluja.
Sveta Alija od Noža, preuzeto iz Irulaninog Izveštaja
Slična prilici stražara odevenog u crno, Alija je stajala na južnoj platformi
svog hrama, Svetilišta Proroštva koji su joj Polove slobodnjačke kohorte podigle
uz bok njegove Tvrđave.
Mrzela je ovaj deo svog života, ali nije videla načina da pobegne od hrama, a da
pri tom ne svali nesreću na sve njih. Broj hodočasnika (do vraga s njima)
povećavao se svakog dana. Dole, u podnožju hrama vrvelo je kao u košnici. Među
hodočasnicima su se muvali prodavci, vračevi nižeg ranga, predskazivači iz
utroba žrtvenih životinja, gatare; svi su oni upražnjavali svoje umeće jadno
podražavajući Pola Muad'Diba i njegovu sestru.
Alija je primetila da su crvenozeleni paketići sa novim tarokom Dine postali
veoma tražena roba. Bila je u nedoumici u pogledu taroka. Ko li je snabdeo ovim
kartama tržište Arakena? Zašto je tarok postao tako popularan baš u ovo vreme i
na ovom mestu? Da li je cilj da se zamuti Vreme? Odavanje začinu uvek stvara
izrazitu osetljivost prema proricanju, a Slobodnjaci su ovome bili naročito
podložni. Da li je posredi puka slučajnost što je toliko njih upravo ovde i sada
ispoljavalo tako veliku sklonost prema znamenjima i predskazanjima? Odlučila je
da prvom prilikom potraži odgovor.
Sa jugoistoka je duvao blag vetar, lahor zauzdan barijerom Zaštitnog Zida koji
se visoko uzdizao ovde, na severnoj strani. Ivica mu se prelivala u narandžastim
tonovima kroz tanku izmaglicu prašine pod svetlošću kasnog popodnevnog sunca.
Obraze su joj milovali topli naleti vazdušnih strujanja koji su je ispunjavali
čežnjom za peskom i sigurnošću koju pruža otvoreni prostor.
Svetina je dole već počela da se razilazi, silazeći širokim stepenicama od
zelenog kamena koje su vodile u hram; išli su pojedinačno ili u grupama,
zastajkujući tu i tamo da bace još jedan pogled na razne relikvije i svete
amajlije po tezgama uličnih prodavaca; drugi su tražili poslednje savete od
zaostalih vračeva nižeg ranga. Hodočasnici, molioci, meštani, Slobodnjaci,
prodavci koji su okončali posao za taj dan - obrazovali su raštrkanu povorku
koja je skrenula u aveniju oivičenu palmama koja je vodila u srce grada.
Alija je obratila pažnju na Slobodnjake, koji su se isticali ledenim pogledom
sujevernog strahopoštovanja i poludivljim odvajanjem od ostalih u gomili.
Predstavljali su njenu snagu i njenu opasnost. I dalje su hvatali ogromne crve
za prevoz, sport i prinošenje na žrtvu. Mrzeli su vanzemaljske hodočasnike,
jedva su podnosili žitelje grabena i pana i nije im se dopadao cinizam uličnih
prodavaca. Niko se nije usuđivao da gurne divljeg Slobodnjaka, čak ni u svetini
kao što je bila ova koja je hrlila u Alijin hram. Nije dolazilo do obračuna
noževima na Posvećenom Mestu, ali tela su nalažena... kasnije.
Odlazeći, gomila je za sobom dizala prašinu. Miris peska dopro je do Alijinih
nozdrva, izazvavši u njoj još jaču čežnju za otvorenom pustinjom. Shvatila je da
se njen osećaj za prošlost izoštrio dolaskom gole. Ti nesputani dani, pre no što
joj je brat stupio na presto, obilovali su mnogim zadovoljstvima: bilo je
vremena za šalu, vremena za sitnice, vremena da se uživa u svežem jutru ili
zalasku sunca, vremena... vremena... vremena. Čak je i opasnost bila prijatna u
tim danima - čista opasnost iz poznatih izvora. Nije bilo potrebe da se
prekoračuju granice proricanja, da se pilji kroz mračne velove da bi se ugledalo
uznemirujuće svetlucanje budućnosti.
Dobro kažu divlji Slobodnjaci: samo četiri stvari se ne mogu sakriti - ljubav,
dim, stub vatre i čovek koji korača preko otvorene pustinje.
Iznenada se u njoj nešto prelomi i Alija se povuče sa platforme u senku
Svetilišta; krupnim koracima prešla je preko terase sa koje se videlo blistavo
opalno prelivanje Dvorane Proroštva. Pesak nanesen po pločicama škripao joj je
pod nogama. Molioci uvek ostavljaju peščani trag u Posvećenim Odajama! Nije se
osvrtala na sluge, stražu, nameštenike, sveprisutne sveštenike-potkazivače
Kvizarata raštrkane po spiralnom prolazu koji je vodio nagore prema njenim
privatnim odajama. Kada se obrela u prostoriji punoj divana, mekane ćebadi,
debelih draperija i mnoštva sitnica koje su podsećale na pustinju, raspustila je
slobodnjačke amazonke koje joj je Stilgar dodelio kao ličnu gardu. Više liče na
pse čuvare! Kada su otišle, gunđajući i protestujući, ali ipak poslušno jer su
se više plašile nje nego Stilgara, Alija je svukla svu odeću, ostavivši jedino
kris-nož u koricama oko vrata; razbacala je stvari na sve strane kao što je to
uvek činila pred kupanje.
On je bio u blizini, znala je - to maglovito obličje čoveka koga je mogla da
oseti u svojoj budućnosti, ali ne i da ga vidi. Ljutilo ju je što nikakva moć
proricanja nije bila u stanju da otelotvori tu priliku. Uspevala je da ga dokuči
jedino u neočekivanim trenucima dok je istraživala neke druge živote. Ili bi
nabasala na pramen dima u samotnoj tami kada bi joj se nevinost preplela sa
željom. Stajao je tik iza ruba njenog vidokruga tako da je osećala da ako bi
napregla svoje sposobnosti do neslućene jačine, mogla bi da ga vidi. Bio je tamo
- neprekidno delujući na njenu svest: silovit, opasan, nemoralan.
Topao i vlažan vazduh dočekao ju je kod kade. Bila je to navika stečena iz
sećanjG nebrojenih Časnih Majki koja je stajala nanizana u njenoj svesti poput
perli na svetlucavoj ogrlici. Voda, topla voda u izdubljenoj kadi, obavila joj
je kožu čim je skliznula unutra. Zelene pločice sa figurama crvenih riba u
morskom dekoru okruživale su vodu. Ovo mesto je zapremalo toliku količinu vode
da bi starodrevni Slobodnjaci bili veoma ozlojeđeni da vide kako se ona koristi
samo za pranje ljudskog tela.
On je bio u blizini.
Pomislila je kako je ovo kupanje istovremeno i čedno i požudno. Telo joj je
žudelo za sparivanjem. U seksu nije bilo nikakvih tajni za Časnu Majku koja je
vodila glavnu reč u siečkim orgijama. Tau svest njenih drugih bića obavestila bi
je o svakoj pojedinosti koja bi joj zagolicala radoznalost. Ovo osećanje blizine
možda nije ništa drugo do želja jednog tela za drugim.
Nužnost delanja nadjačala je prepuštanje uživanju u toploj vodi.
Iznenada, Alija je ustala iz kade, dok se voda slivala sa nje. Mokra i naga
otišla je u salu za vežbanje koja se nalazila pokraj spavaće sobe. U
pravougaonoj prostoriji obasjanoj nebeskom svetlošću nalazili su se glomazni i
osetljivi uređaji za dovođenje posvećenika Bene Geserita do krajnjih granica
fizičke i duhovne svesnosti/pripremljenosti. Tu su se nalazili pojačivači
sposobnosti pamćenja, digitalni mlinovi sa Iksa za osvežavanje i povišenje
osetljivosti nožnih i ručnih prstiju, sjedinjivači mirisa, naprave za
intenzifikaciju čula dodira, gradijentna termička polja, signalizatori zapadanja
u stereotipne modele ponašanja, obučavaoci putem alfa-talasnih reakcija,
sinhronizatori treptaja za određivanje sposobnosti pomoću svetlo-tamno
spektralne analize...
Slovima veličine deset centimetara Alija je vlastoručno ispisala mnemoničkom
bojom duž jednog zida ključni odlomak iz benegeseritskog vjeruju:
'Pre nas, sve metode učenja bile su zablaćene nagonima. Mi smo naučile kako da
učimo. Pre nas, istraživači koji su se oslanjali na nagone imali su ograničen
vidokrug - često neobuhvatniji od ljudskog veka. Projekti koji su se protezali
pedeset ili više ljudskih vekova bili su savim izvan njihovog domašaja.
Predstava o sveobuhvatnoj mišićno-nervnoj obuci uopšte im nije pala na pamet.'
Čim je ušla u vežbaonicu, Alija je ugledala svoj lik umnožen mnogo hiljada puta
u kristalnim prizmama mačevalačkog ogledala koje se okretalo u središtu lutke za
vežbanje. Na stalku ju je čekao dugačak mač uperen u metu; ona pomisli: Da!
Vežbaću do iscrpljenosti - iznuriću telo i razbistriti um.
Mač joj se nađe u desnoj ruci, a zatim izvuče kris-nož iz korica koje su joj
visile oko vrata; uzevši ga u levu ruku, vrhom mača uključi prekidač uređaja.
Pojavio se otpor koji je nastao kada je lutku obavio oreol zaštitnog polja;
počeo je lagano, ali postojano, da potiskuje njeno oružje.
Prizme zasvetlucaše. Lutka skliznu na njenu levu stranu.
Alija ju je pratila vrškom dugačke oštrice, misleći, kao i obično, da se ovaj
uređaj ponaša gotovo kao živo biće. Ali, to su ipak bili samo servomotori i
složena reflektorska kola napravljena tako da odvlače pogled od opasnosti, da
zbune i pouče. Bio je to uređaj podešen da reaguje istovetno kao i ona,
svojevrstan 'odraz u ogledalu' koji joj je parirao svaku kretnju, balansirao
svetlošću na prizmama, menjao položaj mete, prelazio u protivnapad.
Mnoštvo oštrica blesnulo je ka njoj iz prizmi, ali samo je jedna bila prava.
Uspela je da joj parira, a zatim je fijuknula mač pokraj zaštitnog polja i
pogodila metu. Istog časa, uključila se svetiljka za registrovanje pogodaka;
njeno mnogostruko umnoženo, crveno svetlucanje na prizmama predstavljalo je
dodatno ometanje.
Uređaj je ponovo prešao u napad, ovoga puta brzinom predviđenom za dejstvo nakon
prvog primljenog uboda, koja je bila tek neznatno veća od prethodne.
Alija je odbila i ovaj napad, a onda je, zanemarivši na čas opreznost, munjevito
ušla u opasnu zonu i zadala novi udarac kris-nožem.
Dve svetiljke zasijaše iz prizmi.
Rulajući se na valjcima, naprava je još jednom povećala brzinu; kretanje
Alijinog tela i vrh njenog mača privlačili su je poput magneta.
Napad - pariranje - protivudarac.
Napad - pariranje - protivudarac.
Sada su na mehaničkom protivniku treperile četiri svetiljke, ali je on postajao
sve opasniji, krećući se sve brže kada god bi se upalilo novo svetlo, što je sa
svoje strane stvaralo sve veću optičku pometnju.
Pet svetiljki.
Znoj je svetlucao na obnaženom telu. Ona se sada nalazila u svetu čije su
razmere bile oivičene pretećim oštricama, metom, bosim stopalama na podu
vežbaonice, napetošću čula, nerava i mišića, međusobno suprotstavljenim
kretnjama.
Napad - pariranje - protivudarac.
Šest svetiljki... sedam...
Osam!
Nikada još nije došla do osam.
U dubini uma neobuzdano joj se oglasio krik protesta protiv ovog bezumlja.
Uređaj sa prizmama i meta nisu mogli da razmišljaju, niti da budu oprezni ili da
se kaju, a oštrice na napravi bile su prave. Ali, zadovoljiti se manjim brojem
pogodaka dovodilo je u pitanje svrhu same vežbe. Sa druge strane, oštrica koja
napada mogla je da osakati ili čak da ubije. Zbog toga, ni najbolji mačevaoci u
Carstvu nikada nisu išli dalje od sedam.
Devet!
Aliju ispuni osećanje krajnjeg ushita. Napadajuća oštrica i meta sada su se već
sasvim zamutile pred njom, ali zato mač u njenoj ruci kao da je oživeo.
Pretvorila se u svojevrsnu anti-metu. Ona više nije bila ta koja je pokretala
oštricu, već je oštrica pokretala nju.
Deset!
Jedanaest!
Nešto joj sevnu pored ramena, uspori hod zaštitnog oreola koji je obavijao metu,
skliznu kroz njega i udari u prekidač za isključenje naprave. Svetiljke se istog
časa utuliše. Prizme i meta obustaviše svaku kretnju.
Alija se okrenu, besna što se neko neovlašćeno umešao, ali i svesna da je
preciznost kojom je nož bačen izazvala u njoj napetost. Bio je to hitac savršene
lepote - dovoljno brz da prodre kroz zaštitnu zonu, ali ne i prebrz da se ne bi
mogao parirati.
Pogodio je tačku prečnika jednog milimetra na napravi koja se kretala brzinom
nakon jedanaest upaljenih svetiljki.
Kao što se lutka za vežbanje umirila, tako se i u Aliji napetost i emocionalna
uzbuđenost primiriše. Uopšte se nije iznenadila kada je videla ko je bacio nož.
U dovratku vežbaonice stajao je Pol, a Stilgar tri koraka iza njega. Oči njenog
brata zračile su besom.
Postavši najednom svesna svoje nagosti pomislila je u prvi mah da bi trebalo da
se pokrije, ali joj se ta ideja odmah učini smešnom. Ono što su oči jednom
videle više se ne može izbrisati. Laganim pokretom vratila je kris-nož u korice
oko vrata.
"Mogla sam da pretpostavim!" reče.
"Sigurno ti je jasno da je ovo bilo veoma opasno" reče Pol. Zastao je za
trenutak prateći joj reakcije na licu i telu: po zajapurenoj koži i ovlaženim
usnama videlo se da se veoma umorila. Bilo je nečeg uznemirujuće ženstvenog u
njoj, nečeg što on nikada ranije nije zapazio kod svoje sestre. Najednom mu je
izgledalo čudno da pred sobom ima osobu koja mu je tako bliska, a da više ne
prepoznaje njen lik nekada tako određen i prisan.
"Bila je to ludost", reče Stilgar hrapavim glasom, prišavši Polu.
Reči su mu zvučale ljutito, ali je Alija u njegovom glasu i očima osetila
prizvuk strahopoštovanja.
"Jedanaest svetala", reče Pol, odmahujući glavom.
"Napravila bih dvanaest da se nisi umešao", reče ona.
Trgavši se od njegovog mrkog pogleda, dodala je: "Zašto onda ti prokleti
predmeti imaju toliko svetala ako ne treba da se hvatamo ukoštac sa njima?"
"Zar jedna Bene Geserit treba da postavlja pitanja o svrsishodnosti bilo kakvog
otvorenog sistema?" zapita Pol.
"Pretpostavljam da ti nikada nisi probao više od sedam", reče ona glasom koji je
ponovo postao ljutit. Počeo je da je jedi stav koji je zauzimao prema njoj.
"Samo jedanput", odgovori Pol. "Gurni Halek me je uhvatio na desetom. Kazna je
bila prilično nezgodna, tako da ti neću reći šta mi je učinio. A kad je već reč
o nezgodama..."
"Sledeći put ćete se možda najaviti", reče ona. Promakla je pored Pola u spavaću
sobu, pronašla tamo sivu, široku tuniku i navukla je. Počela je da se češlja
pred ogledalom. Osećala je kako se znoj sliva sa nje i najednom ju je obuzelča
tuga slična onoj nakon vođenja ljubavi, što je u njoj probudilo želju da se
ponovo okupa... a onda da otpočine. "Zbog čega ste došli?" upita.
"Gospodaru", reče Stilgar, čudno izvijajući glasom što je Aliju nateralo da se
okrene.
"Ovde smo po Irulaninom savetu", reče Pol, "ma koliko to čudno izgledalo. Ona
veruje, a obaveštenja koja Stilgar poseduje to potvrđuju, da naši neprijatelji
uskoro nameravaju da..."
"Gospodaru" reče Stilgar oštrijim glasom.
Pol se upitno okrenu prema njemu, a Alija stade pažljivo da posmatra starog
slobodnjačkog Naiba. Postojalo je nešto u Stilgaru što ju je snažno učinilo
svesnom da on spada u primitivan svet. Verovao je da natprirodni svet obitava
sasvim blizu njega. Ovaj mu se obraćao jednostavnim paganskim jezikom u kome
nije bilo mesta ni za kakve sumnje. Priroda vaseljene u kojoj je živeo bila je
divlja i neobuzdana, a nedostajao joj je i javni moral Carstva.
"Da, Stil", reče Pol. "Želiš li ti da saopštiš uzrok naše posete?"
"Ovo nije pravi trenutak da se govori zbog čega smo došli", reče Stilgar.
"Šta nije u redu, Stil?"
Stilgar je nastavio da bulji u Aliju. "Gospodine, da li ste slepi?"
Pol okrete leđa sestri, osetivši da ga obuzima nelagodnost. Od svih pomoćnika,
jedino se Stilgar usuđivao da mu se obrati tim tonom, ali čak je i on morao da
bira priliku za to.
"Ona mora dobiti muškarca!" izreče Stilgar. "Biće neprilika ako se ne uda, i to
uskoro."
Alija se okrenu na drugu stranu. Lice joj najednom postade vrelo. Kako li me je
samo napipao? upita se. Benegeseritska samokontrola nije joj pomogla da spreči
ovu spontanu reakciju. Kako mu je to pošlo za rukom? Stilgar nije posedovao moć
Glasa. Bila je zaprepašćena i besna.
"Poslušaj velikog Stilgara!" reče Alija, još okrenuta leđima. Bila je svesna
svadljivog tona kojim je to rekla, a i svoje nemoći da to prikrije. "Saveti za
devojke, od Stilgara Slobodnjaka!"
"Pošto vas oboje volim, moram da kažem ono što vidim", reče Stilgar veoma
dostojanstvenim glasom. "Nisam postao vođa Slobodnjaka zato što sam bio slep za
ono što međusobno privlači muškarca i ženu. Nikome nisu potrebne bilo kakve
tajne moći da bi to znao."
Pol stade da odmerava smisao Stilgarovih reči, setivši se šta su videli kada su
ušli i kako je on čisto muški reagovao na vlastitu sestru. Da - Aliju je obuzela
nekakva uspaljenost, nešto divlje, neobuzdano. Šta joj bi da uđe naga u
vežbaonicu? I da tako nepromišljeno rizikuje život! Jedanaest svetiljki u
mačevalačkim prizmama! Taj bezumni automat buknu mu u svesti u svim vidovima
drevnog bića koje seje strah. Imati ga, predstavljalo je obeležje statusa ovog
doba, ali je istovremeno sadržalo i znamenje starinske nemoralnosti. Nekada ih
je vodila veštačka inteligencija kompjuterskih mozgova, ali Batlerijan Džihad ih
je okončao, premda ne i svojevrstan oreol aristokratskog poroka i razvarata koji
je okruživao ovakve stvari.
Naravno, Stilgar je bio u pravu. Aliji moraju da nađu muškarca.
"Razmotriću to", reče Pol. "Alija i ja ćemo o tome kasnije razgovarati -
nasamo."
Alija se okrenu i zagleda u Pola. Pošto je poznavala njegov način reagovanja,
shvatila je da je ona bila predmet mentatske odluke - rezultanta nebrojenih
detalja obrađenih u moždanoj analizi ovog čoveka-kompjutera. Bilo je u tome
nečeg neumoljivog - kao što je kretanje planeta. Neizbežnog i zastrašujućeg
poput poretka vaseljene.
"Gospodine", reče Stilgar, "možda bi..."
"Ne sada", obrecnu se Pol. "Sada imamo druge brige."
Svesna da ne sme da se upusti u sukob sa logikom svoga brata, Alija prestade da
razmišlja o nekoliko proteklih trenutaka i reče manirom Bene Geserita "Irulan
vas je poslala?" Ta misao probudi u njoj pozornost na opasnost.
"Posredno", odgovori Pol. "Obaveštenje koje nam je pružila potvrđuje naše sumnje
da Esnaf želi da se dočepa pustinjskog crva."
"Pokušaće da uhvate nekog manjeg i da započnu sa začinskim ciklusom na nekom
drugom svetu", reče Stilgar, "a to znači da su pronašli svet koji smatraju
pogodnim za tako nešto."
"A istovremeno i da su im Slobodnjaci saučesnici!" reče Alija. "Nijedan stranac
ne može da uhvati crva!"
"To je odveć očigledno", reče Stilgar.
"Ne, nije", odvrati Alija. Dovodila ju je do besa takva tupost. "Pole, ti
sigurno..."
"Korupcija uzima maha na Arakisu", reče Pol. "Znamo to već duže vremena. Muči me
što nikada nisam video taj drugi svet. Ako oni..."
"To te muči?" upita Alija. "Pa to može samo da znači da su njegovu lokaciju
prikrili uz pomoć Navigatora na isti način na koji skrivaju svoja svetilišta."
Stilgar zausti da nešto kaže, ali odustade. Obuzelo ga je neodoljivo osećanje da
su njegovi idoli zapali u slabost; a to se već graničilo sa bogohuljenjem.
Osetivši njegovu uznemirenost, Pol reče: "Imamo neodložan problem! Želim da
čujem tvoje mišljenje, Alija. Stilgar predlaže da pošaljemo patrole i u otvorenu
pustinju i pojačamo straže u sieču. Možda bismo uspeli da ih primetimo kada se
budu spuštali i da ih u tome sprečimo..."
"Sa Navigatorom koji ih vodi?" upita Alija.
"Već su priterani uza zid, zar ne?" složi se Pol. "Zbog toga sam i došao."
"Videli su, dakle, nešto što mi nismo?" zapita Alija.
"Tačno."
Alija klimnu glavom, prisećajući se svojih misli o novom taroku Dine. Na brzinu
im je ispričala o svojim strahovanjima.
"Bacaju nam prašinu u oči", reče Pol.
"Sa odgovarajućim patrolama", usudi se da kaže Stilgar, "mogli bismo da
sprečimo..."
"Ništa nećemo sprečiti... zauvek", prekinu ga Alija. Nije joj se dopadao način
na koji je Stilgarov um sada rezonovao. Suzio je svoj vidokrug i počeo da
predviđa ono što je bitno. Ovo nije bio Stilgar kakvog se sećala.
"Moramo da računamo s time da će se domoći crva", reče Pol. "Da li mogu da
započnu sa ciklusom melanža na nekoj drugoj planeti, to je drugo pitanje. Za to
će im biti potrebno nešto više od crva."
Stilgar je gledao čas u brata, čas u sestru. Razmišljajući iz ekološke
perspektive, koju mu je usadio život u sieču, shvatio je na šta oni misle.
Zarobljeni crv ne može nigde drugde da opstane izuzev na jednom malom delu
Arakisa - gde ima peščanih planktona, malih Tvoraca i svega ostalog. Problem
Esnafa je bio veliki, ali ne i nerešiv. Za njega su, međutim, problemi ležali na
drugoj strani.
"Znači, vaše vizije nisu u stanju da otkriju Esnaf na delu?" zapita on.
"Dovraga!" prasnu Pol.
Alija je posmatrala Stilgara, osećajući kako mu se u glavi roje i vrzmaju
najrazličitije pomisli. Razdirala ga je snažna magijska svest. Magija! Magija.
Baciti pogled u budućnost značilo je ukrasti zastrašujuću vatru svetog plamena.
Taj pogled je u sebi nosio privlačnost krajnje opasnosti, zabludelih i
izgubljenih duša. Čovek donosi iz bezobličnih i opasnih udaljenosti nešto što
ima oblik i moć. Ali Stilgar je počeo da oseća prisustvo drugih sila, možda još
većih moći s one strane tog nepoznatog obzorja. Njegova Kraljica-Čarobnica i
Vrač-Prijatelj ispoljavali su opasne slabosti.
"Stilgare", reče Alija, boreći se da ga zadrži, "ti stojiš u dolini između dina.
Ja stojim na vrhu. Ja dosežem pogledom tamo gde ti ne možeš. I moj pogled,
međutim, zaprečuju planine koje skrivaju udaljenosti."
"Postoje stvari koje ni vama nisu dostupne", reče Stilgar. "To ste uvek
govorili."
"Svaka moć ima svoje granice", odgovori Alija.
"A iza tih planina može i opasnost da dođe", reče Stilgar.
"Na izvestan način, da", reče Alija.
Stilgar klimnu glavom i zagleda se u Polovo lice. "Ali, bilo šta da stigne iza
planina, mora da pređe dine."
9.
Najopasnija igra na svetu jeste upravljati na osnovu proroštva. Ne smatramo se
dovoljno mudrim, ni dovoljno hrabrim da igramo tu igru. Mere koje smo ovde
odabrali, a koje služe za regulisanje manje značajnih stvari, približile su se
obrascu vladanja onoliko koliko smo se odvažili na to. Za naše ciljeve pozajmili
smo definiciju Bene Geserita tako da različite svetove smatramo za bazene gena,
izvore znanja i učitelja, izvore mogućeg. Naš cilj nije da vladamo, već da
zahvatimo u te bazene gena, da učimo i da se oslobodimo svih stega koje nameće
zavisnost i upravljanje.
'Orgija kao Oruđe Veštine Upravljanja', treće poglavlje Navigatorskog vodiča
"Da li je to mesto gde je umro vaš otac?" upita Edrik, šaljući svetlosni
pokazivač iz tanka u pravcu oznake optočene dragim kamenjem na jednoj od
reljefnih karti koje su ukrašavale ceo zid Polovog salona za prijeme.
"To je kapela u kojoj je pohranjena njegova lobanja", reče Pol. "Moj otac je
umro kao zatvorenik na harkonenskoj fregati u prostoru ispod nas."
"Oh, da: sada se sećam", reče Edrik. "Nešto u vezi sa ubistvom starog Barona
Harkonena, njegovog smrtnog neprijatelja." Nadajući se da nije i suviše
očigledno ispoljio užas koji bi ga uvek obuzeo kada bi se našao u prostoru poput
ove sobe, Edrik se okrenuo u narandžastom gasu i uperio pogled u Pola koji je
sedeo na dugačkom divanu presvučenom materijalom sa sivim i crnim prugama.
"Barona je ubila moja sestra", reče Pol suvim glasom, "pred sam početak
arakenske bitke."
Zašto li je, upita se on, esnafski čovek-riba povredio stare rane baš sada i baš
na ovom mestu?
Izgledalo je da Navigator bije unapred izgubljenu bitku da zadrži svoju nervnu
energiju. Nije više imao mlitave riblje pokrete kojima se odlikovao pri njihovom
prvom susretu. Edrikove sitne oči šarale su po prostoriji, ispitujući je i
odmeravajući. Jedini pomoćnik koji ga je dopratio držao se podalje, blizu odreda
domaće straže, koja je stajala postrojena duž zida s Polove leve strane.
Pomoćnikova nezgrapna i pritupa prilika, sa debelim vratom, nesadržajnim licem,
zabrinjavala je Pola. Čovek je ušao u salon, gurajući Edrikov tank na nosećem
polju i hodajući korakom davitelja, sa podbočenim rukama.
Nebeska Priča, tako ga je zvao Edrik. Nebeska Priča, ađutant.
Ađutantova spoljašnjost izražavala je glupost, ali izdavale su ga oči. Smejale
su se svemu što su videle.
"Vaša naložnica je uživala u predstavi Lice-Igrača", reče Edrik. "Veoma sam
zadovoljan što sam mogao da pripremim tu malu priredbu. Posebno sam uživao u
njenoj reakciji kada je videla sopstvene crte lica koje je istovremeno
odražavala cela grupa."
"Ne sadrži li to opomenu da se treba čuvati Esnafljana koji donose poklone?"
zapita Pol.
U sećanju je prizvao predstavu koja se odigrala tu napolju u Velikoj Dvorani.
Igrači su ušli u kostimima i obrazinama taroka Dine, krećući se u naizgled
nasumičnom poretku, koji se, međutim, razvijao u ustrojstvo plamenih kovitlaca i
konture drevnih predskazivačkih crteža. Za njima su ušli vladari - parada
kraljeva i careva sa licima kao na novčićima, zvaničnog i krutog držanja, ali
neobično fluidnih kontura. Nakon toga je došao red na pošalice: javila se kopija
Polovog lica i tela, pa Čanina prilika ponovljena širom cele dvorane i konačno
Stilgarov lik, na koji je on stao da gunđa i da se grozi dok su se drugi
smejali.
"Ali mi poklone dajemo s najboljom namerom", usprotivi se Edrik.
"S najboljom namerom, kažete?" ponovi Pol. "Gola koga ste nam dali smatra da je
njegova namera da nas uništi."
"Da uništi vas, Gospodine?" upita Edrik, blago-ironičnim glasom. "Može li ko da
uništi boga?"
Stilgar, koji je ušao kada su izgovorene poslednje reči, zastade i prostreli
pogledom stražu. Bili su udaljeniji od Pola nego što je on to želeo. Ljutito ih
je primakao.
"Sve je u redu, Stil", reče Pol, podižući ruku. "Ovo je samo prijateljski
razgovor. Zašto ne primakneš Ambasadorov rezervoar bliže mom divanu?"
Procenivši naređenje, Stilgar je zaključio da će se, ako ga izvrši, Navigatorov
rezervoar naći između Pola i glomaznog pratioca, suviše blizu Pola, premda...
"Sve je u redu, Stile", ponovio je Pol, davši mu rukom tajni znak koji je
nalagao da se naređenje neopozivo mora izvršiti.
Stilgar primače rezervoar bliže Polu, ispoljavajući u kretnjama očigledno
neslaganje. Nije mu se dopadao osećaj koji je iskusio pri dodiru sa kontejnerom,
kao ni težak parfimisani miris melanža ispod orbitirajuće naprave kroz koju je
Navigator govorio.
"Ubiti boga", reče Pol. "To je veoma zanimljivo. Ali ko kaže da sam ja bog?"
"Oni koji vas obožavaju", odgovori Edrik bacivši pogled na Stilgara.
"Da li i vi u to verujete?" zapita Pol.
"Ono što ja mislim nije važno, Gospodine", reče Edrik. "Međutim, većini
posmatrača čini se da vi kujete zaveru da sebe proglasite za boga. Neko bi mogao
da se zapita da li bilo koji smrtnik može to da učini... bez rizika?"
Pol poče da proučava Esnafljanina. Odbojno stvorenje, ali ima dobar dar
opažanja. Bilo je to pitanje koje je Pol sebi stalno postavljao. Pošto je,
međutim, video dovoljno alternativnih Linija Vremena, dobro je znao da postoje i
gore mogućnosti nego što je vlastito obogotvorenje. Mnogo gore. Sa druge strane,
Navigatori se obično nisu upuštali u ovakva istraživanja. Čudno. Zašto mu je
uopšte postavio to pitanje? Šta se Edrik nadao da će postići ovakvom drskošću?
Polove misli munjevito ispitaše nekoliko mogućnosti: biće da se iza ovog pokreta
nalazi udruženje Tleilaksa; skorašnja Sembu pobeda Džihada mogla je da utiče na
Edrikovo ponašanje; ovde su se ispoljili mnogi benegeseritski vjeruju...
"Da li to Navigator dovodi u sumnju puteve proroštva?" reče Pol, stavivši Edrika
na tanak led.
Pitanje je očigledno uznemirilo Navigatora, ali je on to dobro prikrio istupivši
s nečim što je zvučalo kao dugačak aforizam: "Nijedan inteligentan čovek ne
dovodi u sumnju činjenice predviđanja, Gospodine. Proročka vizija je poznata
ljudima od najstarijih davnina. Ona je u stanju da nas uplete u svoje mreže kada
se tome najmanje nadamo. Srećom, postoje i druge moći u našoj vaseljeni."
"Veće nego što je predviđanje?" upita Pol, vršeći i dalje pritisak na njega.
"Kada bi postojalo samo predviđanje i kada bi ono suvereno dominiralo,
Gospodine, tada bi sGmo sebe potrlo. Ništa osim predviđanja? Gde bi se ono,
onda, moglo primeniti sem na sopstvene degenerisane vidove?"
"Uvek postoji ljudski faktor", podseti ga Pol.
"Ali i on je sGm dovoljno neizvestan da bi se još opterećivao halucinacijama",
reče Edrik.
"Zar moje vizije nisu ništa više od halucinacija?" zapita Pol tobože tužnim
glasom. "Ili možda želite da kažete da moji poklonici haluciniraju?"
Osetivši kako napetost raste, Stilgar se za korak primače Polu, ne skidajući
pogled sa Esnafljanina koji je lelujao u rezervoaru.
"Vi izvrćete moje reči, Gospodine", pobunio se Edrik. Čudan prizvuk nasilja
izbijao je iz njegovih reči.
Nasilje, ovde? zapita se Pol. Ne bi se usudili! Sem ako (i on baci pogled na
svoju gardu) sile koje me štite ne treba da zauzmu svoje mesto.
"Ali vi me optužujete za kovanje zavere da od sebe stvorim božanstvo", reče Pol
tihim glasom, tako da su ga samo Edrik i Stilgar mogli čuti. "Kovanje zavere?"
"Nesrećno izabrana reč, Gospodaru", reče Edrik.
"Ali ipak puna značenja", odvrati Pol. "Ona kazuje da od mene očekujete samo
najgore."
Edrik izvi vrat i sa podozrenjem iskosa pogleda u Stilgara. "Ljudi uvek očekuju
samo najgore od bogataša i silnika, Gospodine. Upravo se po tome jedan
aristokrata uvek može prepoznati: on otkriva samo one svoje poroke koji će ga
učiniti popularnim."
Preko Stilgarovog lica prođe drhtaj.
Primetivši taj grč, Pol je naslutio misli i bes koji su obuzeli Stilgarov um.
Kako se ovaj Esnafljanin usuđuje da ovako razgovara sa Muad'Dibom?
"Vi se, naravno, ne šalite?" reče Pol.
"Šalim, Gospodine?"
Polu su se usta sasvim osušila. Osećao je da se u prostoriji nalazi suviše
ljudi, da vazduh koji udiše prolazi kroz preveliki broj pluća. Kužni zadah
melanža iz Edrikovog rezervoara najednom mu se učinio kao pretnja.
"Ko bi mogli da budu saučesnici u jednoj takvoj zaveri?" iznenada zapita Pol.
"Da nemate, možda, na umu Kvizarat?"
Edrik slegnu ramenima, od čega se uzburkao narandžasti gas oko njegove glave.
Izgledalo je da više ne obraća pažnju na Stilgara, mada ga je Slobodnjak i dalje
posmatrao.
"Da li želite da kažete da svi moji misonari iz Svetih Redova propovedaju
sračunatu neistinu?" bio je uporan Pol.
"To bi mogla da bude stvar ličnog interesa i iskrenosti", uzvrati Edrik.
Stilgar položi ruku na kris-nož ispod odore.
Pol zavrte glavom, a zatim reče: "Onda me optužujete za neiskrenost."
"Nisam siguran da je optužiti prava reč, Gospodine."
Smelog li stvorenja! pomisli Pol. Reče: "Optužili me ili ne, vi tvrdite da smo
moji pomoćnici i ja razbojnici gladni moći."
"Gladni moći, Gospodine?" ponovi Edrik, pogledavši u Stilgara. "Moć vodi računa
da izoluje one koji je i suviše imaju. Konačno, oni gube vezu sa stvarnošću... i
padaju."
"Moj Gospodaru", promrmlja Stilgar, "i za manje ste ljudima izricali smrtne
presude!"
"Ljudima da", složi se Pol. "Ali, ovo je Ambasador Esnafa."
"On vas optužuje za bezbožničku obmanu!" reče Stilgar.
"Zanima me njegov način razmišljanja, Stile", odgovori Pol. "Obuzdaj se i budi
oprezan."
"Pokoravam se naređenju Muad'Diba."
"Kažite mi, Navigatore", reče Pol, "kako uspevamo da održimo ovu hipotetičku
obmanu uprkos ogromnim svemirskim udaljenostima i vremenu, bez mogućnosti da
kontrolišemo svakog misionara i da držimo pod posebnim nadzorom svaki kvazarski
manastir i hram?"
"Šta za vas predstavlja vreme?" zapita Edrik.
Stilgar se namršti, što je predstavljalo jasan znak njegove zbunjenosti.
Pomislio je: Muad'Dib često tvrdi da vidi kroz koprene vremena. Šta Esnafljanin
želi ovim da kaže?
"Ne bi li strukture jedne takve obmane vremenom počele da pokazuju naprsline?"
upita Pol. "Značajne nesuglasice, raskole... sumnje, priznanja krivice - sigurno
je da obmana ne bi bila u stanju da sve to prikrije."
"Ono što religija i lični interes ne mogu da sakriju, mogu sGme vlade", odvrati
Edrik.
"Da li vi to ispitujete granice moje tolerantnosti?" upita Pol.
"Da li su moji argumenti potpuno neosnovani?" pređe Edrik u protivnapad.
Želi li on to da ga ubijemo? upita se Pol. Nudi li Edrik sebe kao žrtvu?
"Više mi se doppada ciničan stav", reče Pol, iskušavajući ga. "Vi ste sigurno
upućeni u sve trikove upravljanja, u dvoznačnost i moć reči. Jezik je za vas
samo oružje, što znači da sada ispitujete moj oklop."
"Ciničan stav", ponovi Edrik, razvlačeći usta u osmeh. "Opšte je poznata stvar
da su vladari cinični kada su u pitanju religije. Religija je takođe vrsta
oružja. A kako tek postaje moćno oružje kada se dočepa vlasti!"
Pol oseti da više nije uznemiren i da postaje veoma oprezan. Kome se to Edrik
obraća? Prokleto pametne reči, bremenite smicalicama - taj prigušeni humorni ton
i izraz koji govori o zajedničkim tajnama. Prema njegovom ponašanju moglo se
zaključiti da smatra kako su Pol i on dva sofističara, ljudi koji imaju uvida u
šire duhovne horizonte i koji razumeju stvari nedostupne prostoj svetini. Sa
iznenadnim šokom Pol je shvatio da on nije bio glavna meta cele ove retorike.
Neugodan susret je, u stvari, organizovan da bi se obratio drugima: Stilgaru,
straži... možda čak i glomaznom pratiocu.
"Nametnuta mi je religijska mana", reče Pol. "Ja je nisam tražio." Pomislio je
pri tom: Tako! Neka ovaj čovek-riba misli da je pobedio u našoj bici rečima.
"Zašto je se onda ne odreknete, Gospodine?" upita Edrik.
"Zbog moje sestre Alije", odgovori Pol, pomno posmatrajući Edrika. "Ona je
boginja. Dozvolite mi da vas upozorim da budete oprezni sa Alijom kako vas ne bi
ubila svojim pogledom." Osmeh naslađivanja koji je počeo da se oblikuje oko
Edrikovih usana zamenio je izraz zaprepašćenja.
"Krajnje sam ozbiljan", reče Pol, posmatrajući kako se Edrikovo zaprepašćenje
povećava kada je video Stilgarov potvrdni pokret glavom.
Turobnim glasom Edrik reče: "Vi ste izigrali poverenje koje sam imao u vas,
Gospodine. Nema sumnje da je to i bila vaša namera."
"Ne budite tako sigurni da vam je jasna moja namera", odvrati Pol i dade znak
Stilgaru da je prijem završen.
Na Stilgarov upitni pogled da li Edrika treba ubiti, Pol dade odrečan znak
rukom, stavivši mu pri tom do znanja da ne sme ništa da preduzme na svoju ruku.
Nebeska Priča, Edrikov pratilac, prišao je slobodnom uglu rezervoara i počeo da
ga gura prema vratima. Kada se našao nasuprot Polu, zaustavio se i pogledao u
njega svojim podsmešljivim pogledom. Zatim reče: "Ako mi Gospodar dozvoli?"
"Da, o čemu je reč?" upita Pol, primetivši kako se Stilgar približio u znak
odgovora na neizrečenu pretnju ovog čoveka.
"Neki kažu", progovori Nebeska Priča, "da su ljudi odani carskoj vlasti zato što
je svemir beskrajan. Osećaju se usamljeni bez simbola koji ih ujedinjuje. Za
usamljene ljude Car predstavlja nešto određeno. Mogu da se okrenu prema njemu i
da kažu: 'Vidite, evo ga. On nas ujedinjuje.' Možda religija služi istom cilju,
Gospodaru."
Nebeska Priča se učtivo pokloni i ponovo poče da gura Edrikov rezervoar. Izišli
su iz salona. Edrik je ležao u rezervoaru zatvorenih očiju. Izgledao je kao
skrhan, dok mu je sva nervna energija bila utrošena.
Pol je pratio pogledom gegavo kretanje Nebeske Priče, začuđen njegovim rečima.
"Neobičan momak, taj Nebeska Priča", pomisli. Dok je govorio zračio je
osećanjima mnogih ljudi - kao da mu je celokupno genetsko nasleđe bilo ispisano
na koži.
"Baš čudno", reče Stilgar, ne obraćajući se nikom posebno.
Kada su stražari zatvorili vrata za Edrikom i njegovom pratnjom, Pol ustade sa
divana.
"Čudno", ponovi Stilgar. Na slepoočnici mu je dobovala vena.
Pol prituli svetla u salonu i uputi se prema prozoru koji je gledao na uglastu
stenu Tvrđave. Daleko ispod treperila su bezbrojna sićušna svetla. Dole su se
kretale radne grupe, donoseći džinovske plasmeldske blokove za popravku Alijinog
hrama koji je bio oštećen ćudljivim udarima peščanog vetra.
"Bilo je nerazumno, Usule, pozvati to biće u ove odaje", reče Stilgar.
Usul, pomisli Pol. Moje siečko ime. Stilgar me podseća na to da je nekada on bio
moj vladar, da me je spasao od pustinje.
"Zašto ste to učinili?" zapita Stilgar, obrativši se Polu iz neposredne blizine
iza njegovih leđa.
"Podaci", odgovori Pol. "Potrebno mi je više podataka."
"Nije li opasno suočiti se sa ovom opasnošću samo kao mentat?"
To je bila dobra opaska, pomisli Pol.
Čak su i mentatove procene bile konačne. Ne može se izraziti nešto beskonačno
unutar granica bilo kog jezika. Pa ipak, mentatove sposobnosti nalazile su svoju
primenu. Ovo što je sada rekao predstavljalo je izazov za Stilgara da pokuša da
ga opovrgne.
"Uvek postoji nešto što se nalazi spolja", reče Stilgar. "Neke stvari je bolje
držati napolju."
"Ili unutra", dodade Pol. Za trenutak je prihvatio sopstvene zbirne moći:
proroka i mentata. Spolja, da. A iznutra: tu leži pravi užas. Na koji način da
se zaštiti od samog sebe? Oni su sigurno skovali plan da se on sam uništi, ali u
ovom položaju okruživale su ga još gore mogućnosti.
Njegovu odsutnost prekide bat užurbanih koraka. Prilika Korbe Kvizara skliznu
kroz vrata obasjana blistavom rasvetom iz dvorane. Ušao je kao da ga goni neka
nevidljiva sila i gotovo istog časa kada se našao u tami salona zastao je kao
ukopan. Ruke su mu bile pune kalemova siga žice. Presijavali su se na svetlosti
koja je dolazila iz dvorane poput čudnih, malih, okruglih dragulja čiji sjaj je
zgasnuo čim je čuvareva ruka zatvorila vrata iza Korbe.
"Da li ste to vi, Gospodaru?" upita Korba, zureći u senke.
"Šta je bilo?" upita Stilgar.
"Stilgar?"
"Obojica smo ovde. Šta je bilo?"
"Uznemirio me je prijem Esnafljanina."
"Uznemirio?" zapita Pol.
"Ljudi kažu, Gospodaru, da ukazujete počasti našim neprijateljima."
"Da li je to sve?" reče Pol. "Da li su to kalemovi koje sam ti tražio da ranije
doneseš?" Pokazao je na namotaje siga žice u Korbinim rukama.
"Kalemovi... oh! Da, Gospodaru. Ovo su te istorije. Želite li da ih ovde
gledate?"
"Video sam ih ranije. Tražio sam ih za Stilgara."
"Za mene?" upita Stilgar. Osećao je kako u njemu raste ozlojeđenost izazvana
onim što je on nazivao Polovim kapricima. Istorije! Stilgar je pre ovoga tražio
od Pola da razgovaraju o logističkim proračunima za osvajanje Zabulona. Prvo ga
je omeo Ambasador Esnafa, a sada Korba sa istorijama!
"U kojoj meri poznaješ istoriju?" reče Pol zamišljeno, proučavajući senku
Stilgarove prilike pored sebe.
"Gospodaru, mogu da imenujem svaki svet na koji su stupili naši ljudi za vreme
svojih migracija. Znam dokle se proteže carska..."
"Da li si ikada proučavao Zlatno Doba Zemlje?"
"Zemlje? Zlatno Doba?" Stilgar je bio razljućen i zbunjen. Zašto li je Pol želeo
da govori o mitovima iz osvita vremena? Stilgarov um još je bio zaokupljen
proračunima o Zabulonu koje su pripremili vojni mentati: dve stotine pet bojnih
fregata sa trideset legija, pomoćni bataljoni, kadrovi za uspostavljanje mira,
misionari Kvizarata... zalihe hrane (sve brojke je znao napamet) i melanža...
naoružanje, uniforme, medalje... urne za pepeo poginulih... broj stručnjaka za
propagandu, službenika, računovođa... špijuna... i špijuna za špijune...
"Doneo sam i impulsni sinhronizator, Gospodaru", dodade Korba. Jasno je osećao
kako raste napetost između Pola i Stilgara i to ga je uznemiravalo.
Stilgar je odmahivao glavom. Impulsni sinhronizator? Zašto li je Pol želeo da on
upotrebi mnemonički sistem talasanja povezan sa projektorom za siga žicu? Zašto
je potrebno istraživati istoriju radi podataka? To je bio posao mentata! Kao i
obično, nije mogao da izbegne duboko podozrenje koje je u njemu budila čak i
sama pomisao da treba da upotrebi projektor i dodatne uređaje. Ta stvar ga je
uvek uznemiravala, zatrpavala podacima koje je njegov um kasnije razvrstavao,
iznenađujući ga često obaveštenjima za koja uopšte nije znao da ih poseduje.
"Gospodine, došao sam sa proračunima o Zabulonu", reče Stilgar.
"Dehidrirajte proračune o Zabulonu!" obrecnu se Pol, upotrebljavajući skaredan
slobodnjački izraz koji je značio da se ovde nalazi vlaga koja nikome ne bi
donela poniženje ako bi je dodirnuo.
"Gospodaru moj!"
"Stilgare", reče Pol, "hitno ti je potrebno da raskriliš vidokrug, a to se može
postići jedino uviđanjem dugoročnih perspektiva. Ono malo obaveštenja koja
posedujemo o starim vremenima, a koje su nam Batlerijanci ostavili, Korba je
doneo za tebe. Počni sa Džingis Kanom."
"Džingis... Kan? Da li je on pripadao Sardaukarima, Gospodaru?"
"Oh, živeo je znatno ranije. Ubio je... možda četiri miliona ljudi."
"Mora da je imao strašno naoružanje kada ih je toliko smakao, Gospodine. Možda
laserske zrake ili..."
"Nije ih ubio on sam, Stil. Ubijao ih je isto onako kao što ja to činim -
šaljući svoje legije. Želeo bih da obratiš pažnju na još jednog cara - Hitlera.
Uništio je više od šest miliona. Veoma dobro za ono vreme."
"Uništio... uz pomoć svojih legija?" zapita Stilgar.
"Da."
"I nisu baš neke naročite cifre, Gospodaru."
"Naprotiv, Stile." Pol je pogledao kolutove u Korbinim rukama. Korba ih je držao
na način kao da svakog časa želi da ih ispusti i pobegne. "Kad smo već kod
statistike, prema umerenim procenama, ja sam sterilizovao dvadeset planeta,
potpuno demoralisao pet stotina drugih. Istrebio sam sledbenike četrdeset
religija koje su postojale od..."
"Nevernici!" usprotivio se Korba. "Svi su bili nevernici!"
"Ne", reče Pol. "Vernici."
"Moj Gospodar se šali", reče Korba drhtavim glasom. "Džihad je doveo deset
hiljada svetova u sjajnu svetlost..."
"U tamu", dodade Pol. "Stotinama pokolenja ćemo se oporavljati od Muad'Dibovog
Džihada. Teško mogu i zamisliti da će to neko ikada prebroditi." Iz grla mu se
razlegao smeh sličan lajanju.
"Šta to zabavlja Muad'Diba?" upita Stilgar.
"Ništa me ne zabavlja. Samo sam iznenada imao pred očima viziju cara Hitlera
kako govori nešto slično. Nema sumnje da se tako i zbilo."
"Nijedan vladar nikada nije posedovao vaše moći", dokazivao je Korba. "Ko bi se
usudio da vas izazove? Vaše legije kontrolišu poznati svemir i sve..."
"Legije kontrolišu", ponovi Pol. "Pitam se da li one to znaju?"
"Ali, vi kontrolišete legije, Gospodine", umeša se Stilgar; u glasu mu se
osećalo da je iznenada shvatio svoje mesto u tom lancu upravljanja - da mu je
postalo jasno da njegova ruka vodi svu tu silu.
Usmerivši Stilgarove misli u pravcu u kome je želeo, Pol svu pažnju pokloni
Korbi. "Ostavi kalemove ovde na divanu", reče. Korba je poslušao i Pol nastavi:
"Kako napreduje prijem, Korba? Da li moja sestra sve čvrsto drži u rukama?"
"Da, Gospodaru." U tonu Korbinog glasa osećao se oprez. "Čani promatra kroz
špijunsku rupu. Ona sumnja da bi u esnafskoj pratnji moglo biti i Sardaukara."
"Bez sumnje je u pravu", odgovori Pol. "Šakali se okupljaju."
"Banjeri", reče Stilgar ime zapovednika Polovog Odeljenja za sigurnost, "bio je
i ranije zabrinut mogućnošću da bi neki od njih mogli da prodru u privatne
oblasti Tvrđave."
"Pa, da li im je to pošlo za rukom?"
"Još nije."
"Ali došlo je do nekih nereda u spoljnim vrtovima", reče Korba.
"Do kakvih nereda?" upita Stilgar.
Pol klimnu glavom u znak da se slaže s pitanjem.
"Stranci dolaze i odlaze", reče Korba, "gazeći biljke i vodeći prigušene
razgovore - čuo sam izveštaje koji sadrže neke uznemirujuće primedbe."
"Kao što su?" upita Pol.
"'Da li se ovako troše porezi koje plaćamo?' rečeno mi je da je i sam Ambasador
postavio to pitanje."
"Ne nalazim u tome ništa čudno", reče Pol. "Da li je bilo mnogo stranaca u
vrtovima?"
"Na desetine, Gospodaru."
"Banjeri je postavio izabrane trupe kod manje zaštićenih vrata, Gospodaru", reče
Stilgar. Okrenuo se dok je govorio, tako da mu je jedina svetiljka koja je
gorela u salonu osvetljavala samo pola lica. Čudno osvetljenje, to lice, sve je
budilo jedno sećanje u Polovom umu - sećanje vezano za pustinju. Pol se nije
potrudio da ga do kraja prizove, jer mu je pažnja bila usredsređena na to kako
se Stilgar mentalno povukao u sebe. Slobodnjak je imao glatko zategnuto čelo
koje je odslikavalo svaku misao što bi mu zaiskrila u umu. Sada je bio sumnjičav
zbog čudnog ponašanja svog Cara.
"Ne dopada mi se da se neko neovlašćeno ublači u vrtove", reče Pol. "Učtivost
prema gostima je jedna stvar, kao i formalnosti vezane za doček izaslanika, ali
ovo..."
"Pobrinuću se da ih odstrane", reče Korba. "Smesta."
"Pričekaj!" naredi Pol kada se Korba uputio prema vratima.
U iznenadnoj tišini koja je zavladala, Stilgar je otišao do mesta odakle je
mogao da proučava Polovo lice. Izveo je to vešto. Polu se dopala ova lukavost
zato što nije bilo ničeg prenagljenog u njoj. Jedino je Slobodnjak bio kadar da
spoji lukavost i poštovanje u kretnji koja je svima izgledala sasvim spontana.
"Koliko je sati?" upita Pol.
"Skoro će ponoć, Gospodine", odgovori Korba.
"Korba, mislim da si ti, možda, moja najbolja tvorevina", reče Pol.
"Gospodine!" U Korbinom glasu osećala se povređenost.
"Da li me se plašiš?" upita Pol.
"Vi ste Pol Muad'Dib, Usul iz našeg sieča", odgovori Korba. "Vama je poznata
moja odanost..."
"Da li si se ikada osećao kao apostol?" upita Pol.
Bilo je očito da Korba nije razumeo značenje poslednje reči, ali je zato jasno
shvatio ton kojim je ona izrečena. "Moj Car zna da imam čistu savest!"
"Neka nas spasi Šai-Hulud", promrmlja Pol.
Tišinu punu neizvesnosti koja je potom zavladala prekinulo je zviždukanje nekoga
ko je prolazio hodnikom. Zviždukanje je okončala odsečna komanda stražara kada
se nepoznati našao tačno pred vratima.
"Korba, mislim da si ti u stanju da preživiš sve ovo", reče Pol. Na Stilgarovom
licu moglo se videti kako on polako počinje da shvata šta se događa.
"Stranci u vrtovima, Gospodine?" zapita Stilgar.
"Ah, da", reče Pol. "Da li ih je Banjeri izbacio, Stile? Korba će mu pomoći."
"Ja, Gospodine?" Korba je bio veoma uznemiren.
"Neki od mojih prijatelja su zaboravili da su nekada bili Slobodnjaci", reče
Pol, obraćajući se Korbi, ali su njegove reči bile namenjene Stilgaru.
"Zabeležićeš one koje je Čani identifikovala kao moguće Sardaukare i naredićeš
da ih pogube. Uradi to sam. Želim da se to obavi tiho i bez suvišne gužve. Treba
da se podsetimo da religija i vladanje služe i za nešto drugo sem za sklapanje
ugovora i propovedi."
"Izvršiću naređenje Muad'Diba", prošaputa Korba.
"Predračuni o Zabulonu?" upita Stilgar.
"Sutra", odgovori Pol. "Kada stranci budu odstranjeni iz vrtova objavi da je
prijem završen. Došao je kraj zabavi, Stile."
"Razumem, Gospodaru."
"Siguran sam u to", odvrati Pol.
10.
Ovde leži pali bog.
Njegov pad bio je strašan.
Podigli smo mu pijedestal
Uzak i visok.

Epigram Tleilaksa
Alija je čučala laktova uprtih u kolena i brade naslonjene na dlanove.
Posmatrala je telo na dini - nekoliko kostiju i nešto iskidanog mesa - delove
trupa neke mlade žene. Više nije bilo ruku, glave, ni većeg dela torza - pojeo
ih je koriolis vetar. U pesku su se svuda unaokolo primećivali tragovi lekara i
kvestora njenog brata. Sada su već svi bili otišli osim pogrebne pratnje koja je
stajala malo dalje sa Hajtom, golom, čekajući da ona završi tajanstveno
ispitivanje onoga što je ovde ostalo zapisano.
Nebo boje pšenice preplavilo je prizor zelenkastoplavom svetlošću, uobičajenom
za pozno popodne u ovim oblastima.
Telo je nekoliko časova ranije pronašao nisko leteći kurir čiji su uređaji
otkrili slabi trag vode na mestu gde uopšte ne bi trebalo da je bude. Na njegov
poziv prispeli su stručnjaci. I šta su saznali? U pitanju je bila žena stara oko
dvadeset godina, Slobodnjak, uslovljena dejstvom semute... umrla ovde, u kotlu
pustinje, od podmuklog otrova tleilaškog porekla.
Umreti u pustinji nije bilo ništa neobično. Ali žena-Slobodnjak, uslovljena
dejstvom semute predstavljala je takvu retkost da je Pol smesta poslao sestru da
ispita stvar na način na koji ih je majka učila.
Aliji je ubrzo postalo jasno da ništa nije otkrila; sve što je uradila bilo je
da doda svoj obol već postojećoj tajanstvenosti zagonetnog prizora. Začula je
goline korake po pesku i pogledala ga. Pažnju mu je za trenutak privukao
eskadron pratećih toptera koji su kružili iznad njihovih glava poput jata
grabljivica.
Čuvaj se Esnafljana koji donose poklone, pomisli Alija.
Pogrebni topter i njena letelica bili su smešteni na pesku u blizini stene koja
se izdizala iza gole. Pogled na spuštene toptere ispunio je Aliju žudnjom da se
vine u visine i odleti daleko odavde.
Pol je mislio da će ona biti u stanju da primeti nešto što je drugima izmaklo.
Osećala se nelagodno u pustinjskom odelu, koje joj je, nakon nekoliko meseci
provedenih u gradskoj odeći, sada izgledalo neprijatno i nelagodno. Posmatrala
je golu, pitajući se, zna li on možda nešto o ovoj neobičnoj smrti. Primetila je
uvojak crne, grgurave kose koji mu je izvirio ispod kapuljače pustinjskog odela.
Najednom ju je obuzela žudnja da taj uvojak ćušne nazad pod kapuljaču.
Kao da ga je privukla njena neizrečena želja uperio je svoje svetlucave, sive,
metalne oči ka mestu gde se nalazila. Zadrhtala je od tih očiju i skrenula
pogled u stranu.
Žena-Slobodnjak je umrla od otrova zvanog 'grlo pakla'.
Slobodnjak podložan uticaju semute.
Zahvatio ju je Polov nemir pri pomisli na ovu vezu.
Pogrebna pratnja je strpljivo čekala. Ovo telo nije sadržalo dovoljno vode koju
bi oni mogli da sakupe. Nisu se nigde žurili. Verovali su da je Alija pomoću
neke gliptičke veštine čitala neobičnu istinu iz ovih ostataka.
Ali ona nije otkrila nikakvu neobičnu istinu.
Bilo joj je sasvim jasno šta se motalo po njihovim umovima i to je negde daleko
u njoj izazivalo daleki prisenak ljutnje. A za sve je to bila kriva prokleta
religija i njene tajne. Ona i njen brat nisu mogli da budu jednostavno ljudi:
ne, morali su da budu nešto više od toga. Bene Geserit se pobrinuo za to
manipulišući precima Atreida, dok se obol njihove majke očitovao u upućivanju u
tajne crne magije.
Pol je, zatim, ovekovečio te razlike.
Časne Majke učaurene u Alijinom sećanju nemirno se pokrenuše, izazivajući
primisli Adaba: 'Mir Malena! Ti si ono što jesi. Postoje komepnzacije za to.'
Kompenzacije!
Pokretom ruke pozvala je golu.
Stao je pred nju učtiv i strpljiv.
"Šta ti ovde primećuješ?" zapita.
"Možda nikada nećemo saznati ko je ubijena", odgovori on. "Glava i zubi su
nestali. Ruke... malo je verovatno da neko kao ona poseduje genetski dosije
prema kome bismo mogli da uporedimo ćelije."
"Otrov Tleilaksa", reče ona. "Šta ti to kazuje?"
"Mnogi kupuju te otrove."
"To je istina. Ovo telo je previše oštećeno da bi se moglo oživeti kao što je
učinjeno sa tvojim."
"Čak i u slučaju kada biste Tleilaksima smeli da poverite taj zadatak", reče on.
Klimnula je glavom i ustala. "Sada ćeš me odvesti nazad u grad."
Kada su uzleteli i krenuli prema severu, ona reče: "Upravljaš letelicom isto kao
i Dankan Ajdaho."
Pogledao ju je svojim metalnim pogledom. "I drugi su mi to rekli."
"O čemu sada razmišljaš?" upita ga.
"O mnogim stvarima."
"Prestani da izbegavaš moja pitanja, proklet da si!"
"Koja pitanja?"
Sevnula je očima na njega.
Video je blesak i stresao se.
Koliko je bilo sličnosti u tom pokretu sa Dankanom Ajdahom, pomislila je.
Optužujuće dubokim glasom u kome se osećala neka zamka, ona reče: "Jedino sam
želela da čujem glasno izrečene tvoje misli kojima bih pokušala da suprotstavim
svoje. Brine me smrt te mlade žene."
"Nisam mislio na to."
"A na šta si mislio?"
"Na čudna osećanja koja me prožimaju kada ljudi govore o nekome ko sam možda
bio."
"Možda bio?"
"Tleilaksi su veoma pametni."
"Ne toliko koliko misliš. Ti si bio Dankan Ajdaho."
"Vrlo verovatno. To je najbliže pameti."
"Znači li to da postaješ osećajan?"
"Do izvesnog stepena. Osećam ozlojeđenost. Zabrinut sam. Povremeno me obuzima
drhtavica, a tada moram da uložim veliki napor da je obuzdam. Dolaze mi...
prisenci nekih slika."
"Kakvih slika?"
"Suviše se kratko zadržavaju da bih mogao da ih prepoznam. Prisenci... grčevita
naprezanja... gotovo sećanja."
"Zar te ne kopkaju ta sećanja?"
"Naravno. Radoznalost me gura napred, ali stalno se krećem nasuprot nekoj jakoj
sili. Mislim: šta ako nisam onaj za koga me smatraju? Ne dopada mi se ta
pomisao."
"I to je sve o čemu si razmišljao?"
"Dobro znate da nije tako, Alija."
Kako se usuđuje da me oslovljava imenom? Osećala je da u njoj raste bes, koji se
odmah stišao čim se setila malopređašnjih reči i načina na koji ih je izgovarao:
lagano, treptavim, prigušenim glasom poljuljanog muškarca koji je izgubio
samopouzdanje. Zgrčio joj se vilični mišić i ona stisnu zube.
"Da li je ono El Kuds, tamo dole?" upita on, spustivši načas krilo letelice, što
im je uznemirilo pratnju.
Pogledala je u senke koje su se talasale duž pobrđa iznad Harg Pasa, preko
grebena i stenovite piramide u kojoj se nalazila lobanja njenog oca. El Kuds -
Sveto Mesto.
"To je Sveto Mesto", reče ona.
"Moram ga posetiti jednog dana", reče gola. "U neposrednoj blizini posmrtnih
ostataka vašeg oca mogu mi se vratiti sećanja koja ću biti kadar da zarobim."
U trenutku je shvatila koliko mora da je bila jaka njegova potreba da sazna o
svom pređašnjem životu. Bila je to glavna pokretačka sila u njemu. Pogledala je
unazad prema stenama i grebenu čije se podnožje pretakalo u suvu obalu i peščano
more; žutomrka stena uzdizala se iz dina poput broda koji plovi uz talase.
"Napravi krug unazad", reče ona.
"Pratnja..."
"Slediće nas. Okreni ispod njih."
On posluša.
"Da li si verno služio mom bratu?" upitala ga je, kada je odredio novi kurs.
Pratnja ih je sledila.
"Služio sam Atreidima", odgovorio je zvaničnim glasom.
Primetila je kako je podigao, a zatim spustio desnu ruku, pokretom koji je
podražavao stari kaladanski pozdrav. Seta mu je prešla preko lica. Posmatrala ga
je kako zuri dole u stenovitu piramidu.
"Šta te muči?" zapita ga.
Usne mu se pokrenuše da uobliče odgovor. Iz njega zaječa glas, isprekidan, brz:
"On je bio... bio je..." Jedna suza mu skliznu niz obraz.
Alija ostade skamenjena pod dejstvom snažnog slobodnjačkog straha koji ju je
obuzeo. Davao je mrtvacu vode! Kao da joj je rukom upravljala neka nevidljiva
sila, ona mu dodirnu obraz i oseti vlažan trag suze.
"Dankane", prošaputala je.
On se ukočio za komandnim uređajima toptera, pogleda prikovanog za grobnicu
ispod njih.
Povisila je glas: "Dankane!"
Zagrcnuo se, zatresao glavom i pogledao je metalnim očima koje su svetlucale.
"Ja... osećam... ruku... na ramenu", prošaputao je. "Osećam je! Ruku!" Jabučica
mu se šetala u grlu. "Bio je to... prijatelj. Bio je to... moj prijatelj."
"Ko?"
"Ne znam. Mislim da je bio... ne znam."
Pozivno svetlo počelo je da treperi ispred Alije - kapetan pratnje želeo je da
zna zašto su se vratili u pustinju. Uzela je mikrofon i objasnila mu da su
nadletanjem grobnice odavali poštu njenom ocu. Kapetan ju je podsetio da je već
prilično kasno.
"Sada idemo u Araken", reče ona vraćajući mikrofon na svoje mesto.
Hajt duboko uzdahnu i ponovo okrenu topter u pravcu severa.
"Bila je to ruka moga oca koju si osetio, zar ne?" upita ona.
"Možda."
Glas mu je sada ličio na glas mentata koji vrši proračune verovatnoće, što joj
je stavilo do znanja da je povratio prisebnost.
"Da li znaš kako poznajem svog oca?" upita ga.
"Imam izvesne predstave."
"Dopusti da ti razjasnim", predloži ona. Ukratko mu je objasnila kako je još pre
rođenja, kao preplašeni fetus, dokučila svet Časnih Majki i upoznala bezbroj
života koji su se utisnuli u njene nervne ćelije - a sve joj se to dogodilo
nakon očeve smrti.
"Poznajem svog oca onako kako ga je poznavala moja majka", reče ona. "Poznajem
do najsitnijih pojedinosti bilo koje iskustvo koje su zajedno doživeli. Na
izvestan način, ja sam moja majka. Posedujem sva njena sećanja do trenutka kada
je ispila Vodu života i pala u trans transmigracije."
"Vaš brat mi je objasnio nešto od toga."
"Učinio je to? Zašto?"
"Pitao sam ga."
"Zašto?"
"Mentatu su potrebni podaci."
"Oh!" Pogledala je dole prema ravnom prostranstvu Zaštitnog Zida, koji se
sastojao od izlomljenih stena, jama, pukotina.
Primetio je šta posmatra, pa reče: "Vrlo izloženo mesto, tamo dole."
"Ali veoma povoljno za sakrivanje", reče ona. Pogledala ga je. "Veoma me podseća
na ljudski mozak... sa svim tajnama koje on skriva."
"Ahh", reče on.
"Ahh? Šta znači to ahh?" Istog trenutka se naljutila na njega, premda nije znala
zbog čega.
"Vi biste želeli da znate šta se krije u mom umu", reče on. To je više bila
tvrdnja nego pitanje.
"Otkud znaš da to već nisam otkrila pomoću svojih sposobnosti predviđanja?"
zapita ona.
"Jeste li?" Izgledao je istinski znatiželjan.
"Nisam!"
"Sibile su ograničene", reče on.
Izgledalo je da ga sve ovo zabavlja, što je u Aliji ponovo izazvalo bes.
"Zabavljaš se? Zar ne osećaš poštovanje prema mojim moćima?" upita ga. Pitanje
je čak i njoj samoj zazvučalo neubedljivo.
"Poštujem vaša znamenja i predznake možda više nego što pretpostavljate",
odgovori on. "Prisustvovao sam vašem Jutarnjem Obredu."
"I do kakvog si zaključka došao?"
"Posedujete veliku sposobnost tumačenja simbola", reče on, potpuno usredsređen
na komande toptera. "To je osobenost Bene Geserita, rekao bih. Ali, kao što je
to slučaj sa mnogim čarobnicama, zanemarili ste svoje moći."
Osetivši kako ju je prožeo grčeviti strah, ona prasnu: "Kako se usuđuješ?"
"Usuđujem se da kažem ili uradim mnogo više nego što su moji tvorci predvideli",
uzvrati on. "Zbog te retke osobine vaš brat me je i zadržao."
Alija stade da posmatra čelične lopte koje su mu zamenjivale oči. U njima nije
bilo ničeg ljudskog. Kapuljača pustinjskog odela skrivala mu je oblik vilice.
Usne su mu bile stisnute. Zračile su velikom snagom... i odlučnošću. U rečima se
očitavalo ospokojavajuće poverenje. '...usuđujem se mnogo više...' Kako je to
bilo slično Dankanu Ajdahu. Da li su Tleilaksi uobličili svog golu bolje nego
što su to želeli - ili je njegovo ponašanje predstavljalo samo pretvaranje, deo
uslovljenosti?
"Objasni šta si hteo da kažeš", naredi ona.
"Upoznaj samog sebe... nije li to vaša zapovest?" upita on.
Još jednom joj se učinilo da se on zabavlja. "Ne igraj se rečima kada se meni
obraćaš, ti... ti predmetu!" reče ona. Položila je ruku na kris-nož koji joj je
visio oko vrata. "Zašto su te poklonili mome bratu?"
"Vaš brat mi je rekao da ste prisustvovali audijenciji", reče on. "Čuli ste šta
sam mu odgovorio na to pitanje."
"Odgovori još jednom... meni!"
"Mene su namenili da ga uništim."
"Da li to iz tebe mentat progovara?"
"Znali ste odgovor i pre nego što ste postavili pitanje", uzvrati on. "A isto
tako znate da poklon i nije bio potreban. Vaš brat već uništava sam sebe i to
veoma uspešno."
"Čemu, onda, služi jedan ovakav poklon?" upita ga ona.
"Možda se Tleilaksima ta ideja učinila zabavnom. Istina je da me je Esnaf tražio
kao poklon za Cara."
"Zašto?"
"Odgovor je isti."
"Kako ja to zanemarujem svoje sposobnosti?"
"Kako ih koristite?" odvrati on pitanjem.
Pitanje je pogodilo njene bojazni. Pustila je dršku noža i kazala: "Zašto si
rekao da moj brat uništava samog sebe?"
"Oh, ma hajde, dete! Gde su te moći kojima si se hvalila? Zar nisi sposobna da
rasuđuješ?"
Suzdržavajući bes, ona reče: "Rasuđuj ti za mene, mentate."
"Vrlo dobro." Pogledao je unaokolo na njihovu pratnju, pa se ponovo usredsredio
na kurs. Na obzorju, sa one strane severne ivice Zaštitnog Zida polako se
pomaljala ravnica Arakena. Koprena prašine skrivala je sela pana i grabena, ali
se kroz nju mogao nazreti udaljeni sjaj Arakena.
"Postoje znaci", reče on. "Vaš brat drži u svojoj blizini zvaničnog Penegristu
koga..."
"Koga su mu poklonili slobodnjački Naibi!"
"Čudan poklon od prijatelja", reče on. "Zašto bi želeli da ga okruže laskanjem i
ropskom poslušnošću? Da li ste ikada slušali tog Panegristu dok govori? Muad'Dib
prosvetljava narod. Regent uma, naš Car, izišao je iz tame da bi blistao nad
svim ljudima. On je naš Gospodin. On je dragocena voda iz nepresušnog vrela. On
proliva radost tako da cela vaseljena može da pije. Bah!"
Nežnim glasom Alija reče: "Ako samo ponovim tvoje reči Slobodnjacima iz naše
pratnje, napraviće od tebe hranu za ptice."
"Pa, racite im."
"Moj brat vlada prema prirodnim zakonima neba!"
"Zbog čega to kažete kada ni sami ne verujete?"
"Otkud ti znaš šta ja verujem?" Prožeo ju je drhtaj koji nikakvo umeće Bene
Geserita ne bi bilo u stanju da spreči. Gola je posedovao moć uticaja o kojoj
ona nije ni slutila.
"Vi ste mi naredili da rezonujem kao mentat", podsetio ju je.
"Nijedan mentat ne zna šta ja mislim!" Dva puta je duboko uzdahnula. "Kako se
usuđuješ da nam sudiš?"
"Da vam sudim? Ali, ja to ne radim."
"Ti i ne sanjaš koliko smo obrazovanje dobili!"
"Oboje ste odgojeni da vladate", reče on. "Uslovljeni ste preteranom žudnjom za
posedovanjem moći. Oštroumno shvatate politiku i veoma ste upućeni u pitanja
rata i obreda. Prirodni zakon? Kakav prirodni zakon? Taj mit opterećuje ljudsku
istoriju. Opterećuje je! On je avet. Nematerijalan je, nestvaran. Da li je,
možda, vaš Džihad prirodni zakon?"
"Mentatsko blebetalo", prosikta ona.
"Ja sam sluga Atreida i nepristrasno govorim", odvrati on.
"Sluga? Mi nemamo sluge, već samo pristalice."
"Onda sam ja pristalica svesti", reče on. "Pokušaj to da shvatiš, dete, i..."
"Ne zovi me detetom!" obrecnu se ona. Napola je iz korica izvukla nož.
"Povlačim reč." Pogledao ju je, nasmešio se i ponovo svu pažnju poklonio
komandama toptera. Već su mogle da se razaberu stenovite strane velikog
kompleksa Tvrđave Atreida, koja je dominirala severnim predgrađima Arakena.
"Postoji nešto veoma staro u tebi zbog čega ne možeš da budeš dete", reče gola.
"Telo ti je uznemireno, jer oseća da postaje žena."
"Nije mi jasno zašto te slušam", progunđala je, ali je ipak vratila kris-nož u
korice i dlan obrisala o odoru. Taj dlan, vlažan od znoja, oskrnavio joj je
osećanje slobodnjačke štedljivosti: kakvo rasipanje telesne vlage.
"Slušaš me jer znaš da sam odan tvome bratu", reče. "Moji postupci su jasni i
lako razumljivi."
"Ništa u vezi s tobom nije jasno i lako razumljivo. Ti si najsloženije biće koje
sam ikada srela. Kako mogu da znam šta su Tleilaksi ugradili u tebe?"
"Greškom ili hotimice?" reče on, "podarili su mi slobodu da se oblikujem."
"Povlačiš se u Zensuni parabole", optuži ga. "Mudar čovek oblikuje sebe, budala
živi samo zato da bi umrla." U glasu joj se osećalo da se pretvara. "Pristalica
svesti!"
"Ljudi nisu u stanju da razdvoje podlost i prosvećenost", reče on.
"Govoriš u zagonetkama!"
"Govorim umu sposobnom da shvati."
"Sve ću ovo ponoviti Polu."
"Veći deo je već čuo."
Mučila ju je radoznalost. "Kako to da si još živ... i slobodan? Šta je on
odgovorio?"
"Nasmejao se i rekao: Ljudi ne vole da za Cara imaju knjigovođu; oni žele
gospodara, nekoga ko će ih zaštiti od promena. Ali složio se da je za uništenje
Carstva sam kriv."
"Zašto bi on govorio takve stvari?"
"Zato što sam ga uverio da razumem njegov problem i da ću mu pomoći."
"Šta li si mu samo rekao?"
Hajt je ćutao: upravio je topter nadole, niz vetar, prema zdanju u kome je bila
smeštena straža, na krovu Tvrđave.
"Zahtevam da mi kažeš šta si mu rekao!"
"Nisam siguran da će ti se dopasti."
"Sama ću to prosuditi. Naređujem ti da mi smesta odgovoriš!"
"Dozvoli mi da prvo spustim letelicu", reče on. I ne čekajući njeno odobrenje,
pripremio se za spuštanje. Podigao je krila u optimalni položaj i blago dodirnuo
svetlonarandžastu površinu krova.
"Sada", reče Alija. "Govori."
"Rekao sam mu da je podneti samoga sebe možda najteži zadatak na svetu."
Zatresla je glavom. "To je... to je..."
"Gorka pilula", reče on, posmatrajući stražare koji su im trčali u susret preko
krova da bi obrazovali pratnju.
"Gorka besmislica!"
"Najvišeg među palatinskim erlovima i najnižeg najamnika muči isti problem. Ne
možeš unajmiti menatata ili bilo koji drugi um da ti reši taj problem. Ne
postoji dokument o istrazi ili zapisnik sa saslušanja svedoka odakle bi se dobio
taj odgovor. Nikakav sluga - ni pristalica - ne mogu zalečiti tu ranu. Moraš je
sam zaceliti ili nastaviti da krvariš dok te svi gledaju."
Okrenula se od njega, ali u istom trenutku je shvatila da time otkriva svoja
osećanja. Ne koristivši se nikakvim trikom glasa niti čarobnjačkim lukavstvom,
još jednom je uspeo da prodre u njenu psihu. Kako mu to samo uspeva?
"Šta si mu rekao da učini?" prošaputa ona.
"Rekao sam mu da sudi, da uspostavi red."
Alija je gledala stražu koja je napolju čekala - u savršenom poretku. "Deliti
pravdu", promrmlja ona.
"Ne to!" obrecnu se on. "Predložio sam mu da sudi, samo to, rukovodeći se jednim
jedinim načelom, možda..."
"Kojim?"
"Da čuva prijatelje, a uništava neprijatelje."
"Znači da pravedno sudi."
"Šta je to pravda? Dve sile se sudare. Svaka od njih može da bude u pravu u svom
domenu. Upravo tu istupa Car sa svojim rešenjem. On mora da razreši sudare, a ne
da ih sprečava."
"Kako?"
"Na najjednostavniji način da odluči."
"Zadržavajući prijatelje i uništavajući neprijatelje."
"Zar to nije stabilnost? Ljudi žele red, bilo kakav. Oni koji trpe glad, rado
prepuštaju rat bogatima, kojima je on postao puki sport. To je opasan oblik
mudrovanja. On donosi nered."
"Obavestiću brata da si suviše opasan i da te treba uništiti", reče ona,
okrećući glavu prema njemu.
"To sam mu već predložio", reče on.
"Eto, zato si opasan", reče ona, odmeravajući reči. "Ovladao si svojim
strastima."
"Nisam zbog toga opasan." Pre no što je mogla da se pomeri, on se nagnuo, ščepao
je jednom rukom za bradu i priljubio svoje usne na njene.
Bio je to nežan, kratak poljubac. Povukao se, a ona ga je iznenađeno pogledala.
Doživljeni šok još je više pojačavalo prituljeno cerekanje straže koja je
napolju još čekala u savršenom poretku.
Alija prstom dodirnu usne. Nešto joj se učinilo poznato u tom poljupcu.
Hajtove usne predstavljale su otelotvorenje budućnosti koju je videla u nekim
sporednim kracima predviđanja. Dok su joj se grudi nadimale, ona reče: "Trebalo
bi da te oderem."
"Zato što sam opasan?"
"Zato što sebi suviše dopuštaš!"
"Ništa ja sebi ne dopuštam. Ne uzimam ništa što mi najpre nije bilo ponuđeno.
Budi sretna što nisam uzeo sve što mi je bilo ponuđeno." Otvorio je vrata i
skliznuo napolje. "Požuri! Protraćili smo suviše vremena na neuspelu misiju."
Krupnim koracima se uputio prema ulazu u zgradu na drugom kraju staze.
Alija je iskočila i potrčala da bi ga sustigla. "Reći ću mu sve što si kazao i
sve što si uradio", reče ona.
"U redu." Pridržao joj je vrata.
"Narediću da te pogube", reče ona ulazeći u palatu.
"Zašto? Jer sam ukrao poljubac koji sam želeo?" Pošao je za njom, što ju je
primoralo da ubrza korak. Vrata se zatvoriše za njima.
"Poljubac koji si ti želeo!" Osetila se postiđenom.
"Dobro, Alija. Onda poljubac koji si ti želela." Zaobišao ju je i krenuo prema
platformi za spuštanje.
Kao da ju je ova kretnja vratila k svesti, ona najednom shvati koliko je bio
iskren. Poljubac koji sam ja želela, pomisli, istina je.
"Tvoja iskrenost, to je ono što je opasno", reče ona, sledeći ga.
"Najzad si povratila mudrost", reče on, ne zaustavljajući se. "Nijedan mentat ne
bi mogao jasnije da se izrazi. Onda, reci mi, šta si videla u pustinji?"
Zgrabila ga je za ruku, primoravši ga da se zaustavi. Opet mu je pošlo za rukom
da joj potpuno razbistri svest.
"Ne umem da objasnim", reče ona, "ali neprestano mislim na Lice-Igrače. Zašto?"
"Upravo te je brat zbog toga i poslao u pustinju", odgovori on, klimnuvši
glavom. "Saopšti mu ovu slutnju."
"Ali zašto?" insistirala je. "Zašto Lice-Igrači?"
"Tamo napolju leži mrtva jedna mlada žena", reče on. "Ne bi me čudilo da niko
među Slobodnjacima nije prijavio nestanak jedne takve osobe."
11.
Razmišljam kakva li je radost biti živ i pitam se da li ću ikada uspeti da
uhvatim koren u ovom telu i da upoznam svoje pređašnje biće. Koren postoji. No,
samo budućnost zna da li će mi to ikada poći za rukom. U svakom slučaju, na
raspolaganju mi stoje sve ljudske moći. Svaki korak koji budem preduzeo vodi me
ka tom cilju.
'Gola govori' iz 'Alijinih komentara'
Obavijen prodornim mirisom začina i zadubljen u ponore svoga bića pod dejstvom
proročkog transa, Pol je ugledao kako mesec postaje izdužena kugla. Kotrljao se
i uvijao, šišteći - užasno šišteći poput zvezde porinute u beskrajno more - sve
niži... niži... niži... slično lopti koju je bacilo neko dete.
Nestao je.
Ne, ovaj mesec nije zašao. Jasna predstava koju je doživeo potpuno ga je
shrvala. Nestao je: meseca više nije bilo. Zemlja je zadrhtala poput životinje
koja otresa vodu sa sebe. Obuzeo ga je užas.
Pol se naglo uspravio na ležaju širom otvorenih očiju. Jedan njegov deo
posmatrao je spoljni svet, dok je drugi još bio zaokupljen unutrašnjim. U prvom
je ugledao rešetku od plasmelda kroz koju se provetravala njegova odaja, što ga
je činilo svesnim da se nalazi blizu kamenog ponora svoje Tvrđave. U unutrašnjem
svetu i dalje je pratio pad meseca.
Napolje! Napolje!
Rešetka od plasmelda gledala je prema bleštavoj svetlosti podneva koja je
obasjavala Araken. Unutra je bila samo najcrnja noć. Prijatni mirisi iz vrta na
krovu dražili su njegova čula, ali nikakav cvetni miomiris nije mogao da odagna
pali mesec.
Pol spusti stopala na hladnu površinu poda i proviri kroz rešetku. Ugledao je
vitki luk mosta za pešake od stabilizovanih kristala zlata i platine. Ukrašavali
su ga plameni dragulji iz udaljenog Kedona. On je vodio u prolaze unutrašnjeg
grada preko jednog bazena i fontane punih vodenog cveća. Pol je znao da će, ako
ustane, videti latice, jasne i jarkocrvene poput sveže krvi, kako se vrte i
okreću... jednobojne krugove raštrkane po smaragdnoj bujici.
Oči su mu upijale prizor, ali to nije remetilo zanos izazvan začinom.
Ta užasna vizija izgubljenog meseca.
Vizija je nagoveštavala čudovišan gubitak vlastite sigurnosti. Možda je
prisustvovao padu svoje civilizacije koju su uništile njegove pretenzije.
Mesec... mesec... mesec koji pada.
Bila je potrebna velika količina supstrata začina da se prodre kroz mulj kojim
ga je okružio tarok. A sve što je uspeo pri tom bilo je da otkrije mesec i mrski
put koga je bio svestan od samog početka. Da bi uništio Džihad i stišao vulkan
pokolja morao je da uništi svoj ugled.
Povući se... povući se... povući se...
Cvetni miris iz vrta na krovu podsetio ga je na Čani i najednom ga je obuzela
žudnja za njenim rukama u čijem bi zagrljaju mogao da voli i da zaboravi. Ali
čak ni Čani ne bi bila kadra da odagna viziju meseca koji gasne. Šta bi ona
rekla da se pojavi kod nje i da izjavi kako je spreman da umre na određen način?
Znajući da je smrt neumitna, zašto ne izabrati aristokratski način da se umre,
okončati život tajnim postupkom, lišivši se tako svih onih godina koje bi još
mogao da proživi. Umreti pre nego dođe do kraja snage volje - nije li to
aristokratski izbor?
Ustao je i otišao do rešetkastog otvora, a zatim izišao na terasu ispod bašte na
krovu odakle se pružao pogled na cveće i vinovu lozu. Usta su mu bila suva kao
da je marširao kroz pustinju.
Mesec... mesec... gde je taj mesec?
Mislio je na Alijin opis tela mlade žene među dinama. Žena Slobodnjak uslovljena
dejstvom semute! Sve se uklapalo u pakleni plan.
Od vaseljene se ništa ne može uzeti, pomisli on. Ona je ta koja ti udeli što
želi.
Ostaci ljušture jedne školjke iz mora Matice Zemlje ležali su na niskom stolu
pored balkonske ograde. Podigao ju je, sjajnu i glatku, i pokušao da se vrati
kroz struje Vremena. Biserna površina odbijala je blistave mesece svetlosti.
Odvojio je pogled od predmeta i očima prešao preko vrta do neba koje kao da se
zažarilo: pruge prašinaste duge presijavale su se pod srebrnastim suncem.
Moji Slobodnjaci nazivaju sebe 'Decom Meseca', pomisli.
Spustio je školjku na sto i počeo da šeta terasom. Da li mu možda taj
zastrašujući mesec nudi mogućnost bekstva? Stao je da traga za nekim skrivenim
smislom u tom mističnom samopronicanju. Osećao se slab, potresen, još pod
dejstvom začina.
Na severnom kraju plasmeldskog ponora ugledao je niska zdanja administrativnog
osoblja. Pešaci su prolazili preko staza na krovu. Učinilo mu se da se ljudi
kreću poput friza spram pozadine koju su sačinjavala vrata, zidovi i podni
mozaici. Ljudi su predstavljali mozaik! Kada bi naglo zažmurio mogao je da ih
zamrzne u svom umu. Friz.
Mesec pada i više ga nema.
Proželo ga je osećanje da se grad, tamo napolju, pretvorio u čudan simbol
njegovog sveta. Zgrade koje je video bile su podignute u ravnici gde su
Slobodnjaci uništili legije Sardaukara. Tle koje je nekad potresao vihor bitke,
sada je odzvanjalo metežom sveta koji ide za svojim poslom.
Idući spoljnim rubom terase, Pol je zašao za ugao. Sada je mogao da vidi
predgrađe koje se prostiralo do stena i uskovitlanog peska pustinje. Alijin hram
dominirao je prednjim planom; zelene i crne zastave postavljene duž dve hiljade
metara dugih ivica isticale su Muad'Dibov simbol meseca.
Mesec koji pada.
Pol pređe rukom preko čela i očiju. Ovaj simbol-metropolis ga je pritiskivao.
Prezirao je sopstvene misli. Takva neodlučnost kod bilo koga drugog izazvala bi
bes u njemu.
Mrzeo je ovaj grad!
Bes je hvatao korena u čami, plamteo i ključao duboko u njemu, podstican
odlukama koje se nisu mogle izbeći. Znao je koji put mora slediti. Video ga je
mnogo puta, zar ne? Video ga! Jednom... veoma davno, smatrao je sebe za
izumitelja sistema vladanja. Ali, izum je potpao pod stara ustrojstva. Slično
onim omraženim napravama sa plastičnom memorijom. Oblikuješ ih kako god želiš,
ali ako i za trenutak zastaneš, sve se vrati u prvobitni oblik. Postojale su
sile van njegovih moći koje su mu izmicale i prkosile.
Pol je prelazio pogledom preko krovova. Kakva se blaga nesputanih života nalaze
pod njima? Zapazio je ozelenele krošnje rastinja posred krečnjačkocrvenih i
zlatnih krovova. Zelenilo - poklon Muad'Diba i njegove vode. Pred očima su mu se
pružali voćnjaci i gajevi: bujno rastinje moglo se takmičiti sa vegetacijom
legendarnog Libana.
"Muad'Dib rasipa vodu poput ludaka", govorili su Slobodnjaci.
Pol rukama prekri oči.
Mesec je pao.
Spustio je ruke sa očiju i zagledao se u metropolu pogledom koji je na izvestan
način sada bio bistriji. Zdanja su poprimila oreol čudovišnog carskog
varvarstva. Stajala su ogromna i svetla pod severnim suncem. Kolosi! Sve moguće
ekstravagancije arhitekture, koje je pomahnitala istorija bila u stanju da
stvori, nalazile su mu se pred očima: ogromne terase, trgovi veličine gradova,
parkovi, fragmenti kultivisane divljine.
Vrhunska umetnost stajala je tu uporedo sa neobjašnjivim čudesima žalosnog
bezukusa. Pojedinosti su mu se urezivale u sećanje: kapidžik iz najdrevnijeg
Bagdada... kube koje bi jedino pristajalo mitskom Damasku... luk iz niske
gravitacije Atara... skladna uzvišenja i neobični ponori. Sve je to stvaralo
utisak nenadmašne veličanstvenosti.
Mesec! Mesec! Mesec!
Gušila ga je osujećenost. Osećao je pritisak nesvesne mase, nahrupelu plimu
ljudskog roda koja je hrlila kroz njegov svet. Survavali su se na njega poput
džinovskog udarnog talasa. Naslućivao je da životi ljudi postaju zahvaćeni
velikim migracijama, vrtlozi, struje, odlivi gena. Njih nije mogla da obuzda
nikakva brana apstinencije, krize, impotentnosti, niti prokletstva.
Muad'Dibov Džihad je bio manji od makovog zrna na toj ogromnoj pozornici. Bene
Geserit, taj esnaf koji trguje genima, zahvaćen je bujicom isto kao i on. Vizije
meseca koji pada moraju se procenjivati spram drugih legendi, drugih vizija u
vaseljeni gde su se čak i prividno večne zvezde polako gasile i na kraju
umirale.
Od kakvog je značaja jedan jedini mesec u takvoj vaseljeni?
Daleko, u nedrima utvrđene citadele, tako duboko u unutrašnjosti da joj se zvuk
ponekad gubio u vrevi gradske buke, desetožična rebaba pratila je jednu pesmu
Džihada, tradicionalnu žalopojku za ženom ostavljenom na Arakisu:
Njene usne su dine zakrivljene vetrom
Njene oči sijaju poput letnje žege.
Dve pletenice spuštaju joj se niz leđa -
Pletenice urešene vodenim prstenovima!
Moje ruke se sećaju njene kože,
Dražesne poput ćilibara, mirisne kao cveće.
Kapci mi podrhtavaju od sećanja...
Obuzeo me je beli plamen ljubavi!

Od pesme mu je postalo zlo. Melodija za glupake koji se opijaju

sentimentalnošću! Neka pevaju uštavljenom lešu koji je Alija videla u pustinji.
Neka prilika se pokrenula u senci balkonske rešetke. Pol se okrenu.
Gola iziđe na snažnu svetlost sunca. Metalne oči su mu svetlucale.
"Da li je to Dankan Ajdaho ili čovek zvani Hajt?" upita Pol.
Gola se zaustavi na dva koraka od njega. "Koga bi moj gospodar više želeo da
vidi?"
U glasu mu se osećala izvesna opreznost.
"Govoriš kao Zensuni", reče Pol sa gorčinom. Značenja unutar značenja! Šta bi
mogao jedan Zensuni-filozof da kaže ili da učini kako bi se makar i za dlaku
izmenila stvarnost koja se u ovom trenutku odvija pred njim?
"Moga Gospodara nešto muči?"
Pol se okrenu na drugu stranu i zagleda u nagib Zaštitnog Zida. Video je lukove
i potporne stubove nagrižene vetrom, groznu mimikriju njegovog grada. Priroda se
poigravala njime! Pogledaj šta mogu da izgradim! Prepoznao je usek u dalekom
masivu, mesto gde je pesak iscureo iz pukotine, što ga je navelo na pomisao:
Tamo! Upravo tamo smo porazili Sardaukare!
"Šta muči moga Gospodara?" upita gola.
"Vizija", prošapta Pol.
"Ah, kada su me Tleilaksi prvi put probudili, i ja sam imao vizije. Bio sam
uznemiren, usamljen... premda toga nisam bio svestan. Ne tada. Moje vizije nisu
mi ništa otkrile! Tleilaksi su mi rekli da je to bila posledica oživljavanja
tela koju ljudi gole moraju da pretrpe, samo prolazna slabost i ništa više."
Pol se okrenu i zagleda u goline oči - te uglavljene, čelične, bezizražajne
lopte. Kakve li su vizije imale te oči?
"Dankane... Dankane..." prošapta Pol.
"Zovu me Hajt."
"Video sam mesec koji pada", reče Pol. "Nestao je. Uništen je. Čuo sam strašno
šištanje. Zemlja se tresla."
"Previše te je opilo vreme", reče gola.
"Tražio sam odgovor od Zensunija, a dobio ga od mentata", reče Pol. "Pa dobro!
Objasni moju viziju logikom mentata. Analiziraj je, svedi je na jednostavne
reči, na jedan posmrtni govor."
"Posmrtni, zaista", reče gola. "Vi bežite od smrti. Težite sledećem trenutku,
odbijate da živite ovde i sada. Predskazanje! Kakvog li oslonca za jednog Cara?"
Pol oseti radost kada je ugledao i dobro poznati madež na golinoj bradi.
"Pokušavajući da živite u budućnosti", reče gola, "da li je i otelotvorujete? Da
li je ostvarujete?"
"Ako se budem držao mojih vizija budućnosti, onda ću tada i živeti", promrmlja
Pol. "Šta te nagoni na pomisao da ja želim i da živim tamo?"
Gola slegnu ramenima. "Tražili ste od mene suštastven odgovor."
"Gde je suština u vaseljeni koja se satoji od slučajnosti?" upita Pol. "Postoji
li konačan odgovor? Zar iz svakog rešenja ne izviru nova pitanja?"
"Upili ste u sebe toliko vremena da sada imate privid besmrtnosti", reče gola.
"Čak i vaše Carstvo, Gospodaru, mora da proživi svoje vreme i da nestane."
"Ne razmeći se preda mnom žrtvenicima čađavim od dima", zareža Pol. "Čuo sam
dovoljno tužnih predanja o bogovima i mesijama. Zašto bi mi bile potrebne
osobite moći da predvidim sopstveni pad poput svih ostalih? I najniži sluga iz
moje kuhinje bi mogao to da učini." Odmahnuo je glavom. "Mesec je pao!"
"Još od početka niste dozvolili svom umu da se odmori", reče gola.
"Da li je to način na koji ćeš me uništiti?" upita Pol. "Sprečiti me da saberem
misli?"
"Može li se sabrati haos?" zapita gola. "Mi Zensuni kažemo: 'Ne sabirati ništa -
to je najviše sabiranje.' Šta možeš sabrati ako prvo ne sabereš samog sebe?"
"Mene muči vizija, a ti pričaš gluposti!" razbesne se Pol. "Šta ti znaš o
predviđanju?"
"Video sam proroštvo na delu", reče gola. "Video sam one koji su pomoću znamenja
i predznaka predviđali sopstvenu sudbinu. Bojali su se šta će pronaći."
"Moj mesec koji pada je stvaran", prošapta Pol. Drhtavo je uzdahnuo. "Kreće se.
Kreće se."
"Ljudi se uvek plaše stvari koje se same kreću", reče gola. "Vi se bojite
sopstvenih moći. Stvari vam se stropoštavaju u glavu niotkuda. Kada ispadnu,
kuda odlaze?"
"Tešiš me trnjem", zareža Pol.
Unutrašnja svetlost obasja golino lice. Za trenutak, postao je pravi Dankan
Ajdaho. "Tešim vas onako kako najbolje umem", reče.
Pola začudi ovaj iznenadni preobražaj. Da li je gola osetio bol koju je njegov
um odbacivao? Da li je Hajt prigušivao sopstvenu viziju?
"Moj mesec ima ime", prošapta Pol.
Dopustio je da ga vizija ponovo obuzme. Mada je celo njegovo biće vrištalo, nije
dopustio da mu se otme ni jedan jedini krik. Plašio se da govori iz straha da će
ga glas izdati. U toj zastrašujućoj budućnosti nigde nije bilo Čani. Telo koje
je urlalo u ekstazi, oči koje su sagorevale željom, glas koji ga je osvojio jer
se nije koristio nikakvim trikovima sračunatog uzdržavanja - sve je nestalo,
vratilo se vodi i pesku.
Pol se lagano okrenu i zagleda u sadašnjost, u prostor ispred Alijinog hrama. Iz
avenije za procesije naišla su tri hodočasnika obrijanih glava. Na sebi su imali
prljave, žute odore i žurili su pognutih glava uz popodnevni vetar. Jedan je
šepao, vukući levo stopalo. Probijajući se kroz vetar, stigli su do ugla i
zavili za njega, tako da su mu nestali iz vidnog polja.
Isto tako kako je nestao njegov mesec, nestali su i oni. Još je pred očima imao
viziju. Njena strašna svrhovitost nije mu ostavljala nikakav izbor.
Telo se predaje, pomisli. Večnost uzima ono što joj pripada. Naša tela su samo
na kratko uzburkala ove vode, igrala su opijena ljubavlju prema životu i prema
samima sebi, uhvatila se ukoštac sa nekoliko neobičnih misli, a zatim se
prepustila instrumentima Vremena. Šta se o ovome može reći? Ja sam se zbio.
Nisam... pa ipak, zbio sam se.
12.
"Ne moli se suncu za milost."
'Muad'Dibovo stradanje' iz 'Stilgarovih komentara'
Trenutak nemarnosti može biti koban, podsetila se Časna Majka Gaius Helen
Mohiam.
Šetala je, naizgled nezainteresovano, okružena stražom Slobodnjaka. Znala je da
je jedan od stražara iza nje bio gluvonem, neprijemčiv za lukavost glasa. Bez
sumnje mu je bilo naređeno da je ubije i za najmanju provokaciju.
Zašto li ju je Pol pozvao? pitala se. Da li će joj izreći presudu? Setila se
jednog davnog dana kada ga je iskušavala... dete Kvizac Haderah! Bio je izuzetno
inteligentan.
Prokleta da mu je majka za sva vremena! Njenom krivicom Bene Geserit je izgubio
vlast nad ovom genetskom lozom.
Tišina se uskomešala duž zasvođenih prolaza ispred njene pratnje. Osetila je da
se vest pronela. No, Pol bi čuo i tišinu. Znao bi da dolazi i pre no što je
najavljena. Nije obmanjivala sebe pomislima da joj moći prevazilaze njegove.
Proklet bio.
Osećala je tegobe zbog bremena godina koje joj se svalilo na pleća; boleli su je
zglobovi, refleksi joj više nisu bili brzi kao nekada, ni mišići gipki kao u
doba mladosti. Za njom je ostajao dugi dan i dugi život. Današnji dan je provela
sa dinskim tarokom u uzaludnoj potrazi za rešenjem vlastite sudbine. Ali karte
su ostale neme.
Stražari su je usmerili iza ugla u još jedan u nizu naizgled beskrajnih,
zasvođenih prolaza. Kroz trouglaste prozore od metastakla koji su se pružali s
leve strane mogla je da vidi visoke čokote kalemljene vinove loze i indigo-cveće
u dubokoj senci koju je gonilo popodnevno sunce. Gazila je po pločicama na
kojima su bila iscrtana vodena bića sa egzotičnih planeta. Svuda unaokolo bilo
je znakova koji su podsećali na vodu. Blagostanje... bogatstvo.
Grupa prilika odevenih u ogrtače prešla je preko dvorane ispred nje. Posmatrali
su je ispod oka, nju Časnu Majku. Prema njihovim pokretima i napetosti jasno se
videlo da su je prepoznali.
Pažljivo se zagledala u kolonu stražara neposredno ispred sebe: mlada tela sa
ružičastim naborima na okovratnicima uniformi.
Ogromnost ove ighir-citadele počela je da je zadivljuje. Prolazi... prolazi...
Prošli su pored otvorenih vrata kroz koja je dopirao blag, drevni zvuk tambure i
flaute. Za trenutak je pogledala unutra i susrela se s potpuno plavim očima
grupe Slobodnjaka. Osetila je kako u njima ključa legendarni bunt zapreten u
divljim genima.
Znala je da tu leži glavni uzrok njenog unutrašnjeg nemira. Jedna Bene Geserit
ne može da previdi prisustvo gena i njihove mogućnosti. Najednom ju je obuzeo
bes zbog gubitka: ta tvrdoglava atreidska budala! Kako je samo mogao da osujeti
rađanje budućih dragulja svoje loze? Kvizac Haderah! Rođen, doduše, mimo svog
vremena, ali stvaran - kao i onaj izrod od njegove sestre... i tu leži opasna
nepoznata. Divlja Časna Majka, okoćena bez uvažavanja benegeseritskih zabrana,
koja uopšte ne haje za naređeni razvoj gena. Izvesno je da Alija poseduje iste
moći kao i njen brat - i još veće.
Počela je da je pritiska veličina citadele. Hoće li se prolazi ikada završiti?
Celo mesto odisalo je zastrašujućom fizičkom moći. Nijedna planeta, nijedna
civilizacija u celoj ljudskoj istoriji nikada ranije nije videla da je čovek
stvorio tako neizmerno veliku građevinu. Čak deset drevnih gradova moglo bi se
smestiti unutar njenih zidina.
Prošli su pored nekoliko ovalnih vrata s treperavim svetlima. Prepoznala ih je
iz iksijanskih priručnika: otvori za pneumatički prevoz. Zašto su je onda
ovoliko vodali? Odgovor je sam počeo da joj se uobličuje u svesti: da je
onemoguće da se pripremi za prijem kod Cara.
Ovo je bio samo jedan u nizu tananih pokazatelja: srazmerna uzdržanost i
pažljivo biranje reči od strane njene pratnje, tragovi primitivne snebivljivosti
u njihovim očima kada su je oslovljavali sa Časna Majko, zatim hladan, blag i u
osnovi bezmirisan karakter ovih dvorana - sve to predstavljalo je više nego
dovoljan zbir podataka da jedna Bene Geserit donese ispravan zaključak.
Pol je želeo nešto od nje.
Prikrila je osećanje ushićenosti. Znači, postojala je poluga za cenkanje.
Trebalo je samo da joj otkrije prirodu i ispita snagu. Neke poluge pokrenule su
stvari još veće od ove citadele. Poznato je da su dodirom prsta uništene mnoge
civilizacije.
Časna Majka se priseti procene Nebeske Priče: Kada se neka osoba potpuno razvije
u jednom određenom pravcu, ona će pre izabrati smrt nego što će se preobraziti u
svoju suprotnost.
Prolazi kroz koje su je sprovodili izgledali su veći nego što u stvari jesu,
zahvaljujući varci koju su izveli graditelji tako što su uveli lučne svodove,
postupno ojačavali stubove-nosače i zamenili trouglaste prozore većim,
pravougaonim. Ispred nje, konačno su se pojavila dvokrilna vrata na sredini
udaljenog zida visokog predvorja. Osećala je da su vrata veoma velika tako da je
bila primorana da suzdrži uzdah kada je pomoću svoje izvežbane svesti ustanovila
njihove prave razmere. Visina im je iznosila najmanje osamdeset metara, a bila
su bar upola toliko široka.
Kada im se približila sa pratnjom vrata su se iznutra otvorila: džinovska i
bešumna kretnja skrivene mašinerije. Prepoznala je još neke naprave sa Iksiona.
Kroz ta vrata-kulu ušla je u pratnji stražara u Veliku Odaju za Prijeme Cara
Pola Atreida - 'Muad'Diba pred kim svi postaju patuljci'. Upravo je imala
prilike da vidi ovu popularnu izreku na delu.
Prilazeći Polovom udaljenom prestolu, na Časnu Majku je veći utisak ostavila
tananost arhitekture koja ju je okružavala, nego neizmernost odaje. Dvorana je
bila ogromna: unutra je mogla da se smesti celokupna citadela bilo kog vladara
iz ljudske istorije. Njena prostranost svedočila je o prisustvu skrivenih
strukturnih sila koje su počivale u punom skladu. Nosači i potporni stubovi sa
druge strane zidova, kao i visoka, kupolasta tavanica mora da su prevazilazili
svaki pređašnji pokušaj da se ostvari nešto slično. Sve je govorilo i
inženjerskom geniju.
Sužavanje dvorane ka suprotnom kraju bilo je potpuno neprimetno, tako da
perspektiva nije smanjivala Pola koji je sedeo na prestolu nasred uzdignutog
podijuma. Neizvežbana svest, zapanjena okolnim razmerama, videla bi ga u prvi
mah mnogo većim nego što u stvari jeste. Na nezaštićenu psihu delovale su i
boje: Polov zeleni tron bio je isklesan iz jednog komada hagarskog smaragda.
Stvarao je utisak uvećanja, a saobrazno jednom slobodnjačkom mitu odražavao je
boje jutra. Šaputalo se da na njemu sedi onaj koji je u stanju da svakog zavije
u crno - život i smrt sjedinjeni u jednom simbolu, mudro isticanje suprotnosti.
Iza prestola stepenasto su se spuštale plamenonarandžaste draperije, poprskane
zlatom iz nedara Dine i cementnim mrljama melanža. Izvežbanom oku simbolika je
bila očita, ali za neupućene ove boje bile su pogubne.
Ovde je vreme igralo svoju ulogu.
Časna Majka brzo je izračunala koliko joj je minuta potrebno da hramajući stigne
do Carskog Trona. Bilo je dovoljno vremena da se svako preplaši. Razuzdana
snaga, upravljena na osobu koja bi prilazila prestolu, bila je dovoljna da iz
nje iscedi ma i najmanji osećaj srdžbe. Na početku tog dugog hoda čovek može
biti ispunjen dostojanstvom, ali ga zato okončava sićušan kao bubica.
Pomoćnici i pratioci stajali su oko Cara u čudnom poretku - revnosni kućni
stražari duž draperijama pokrivenog stražnjeg zida, Alija, taj izrod, dva
stepenika ispod i levo od Pola, Stilgar, carski lakej, za nivo niže od Alije, a
s desne strane, samo stepenik od poda dvorane, jedna usamljena prilika:
stvorenje sa telom Dankana Ajdaha, gola. Primetila je među čuvarima neke starije
Slobodnjake, bradate Naibe, sa ožiljcima od pustinjskih odela na nosevima; od
oružja su imali kris-noževe u koricama za pojasom, nekoliko maula pištolja, pa
čak i dva-tri laserska revolvera. To mora da su odani ljudi, pomislila je, kada
im je dozvoljeno da nose lasersko oružje u prisustvu Pola koji je očigledno
držao uključen laserski generator. Lako je mogla da razabere svetlucanje
njegovog polja oko Cara. Jedan zrak laserskog pištolja ispaljen u to polje bio
bi dovoljan da od cele citadele ostane samo rupa u tlu.
Straža se zaustavila na deset koraka od uzvišenja i prestrojila se da bi joj
omogućila da nesmetano vidi Cara. Primetila je da nema Čani i Irulan i to ju je
začudilo. Pričalo se da nijedna audijencija nije prošla bez njih.
Pol joj klimnu glavom, tiho i odmereno.
Najednom ona odluči da krene u napad i reče: "Znači, veliki Pol Atreid se
udostojio da vidi nekoga koga je prognao?"
Pol se kiselo nasmeši, razmišljajući: Zna da nešto želim od nje. S obzirom na
njene sposobnosti to se nije moglo izbeći. Dobro je znao kakvim moćima
raspolaže. Štićenice Bene Geserita ne postaju Časne Majke slučajno.
"Kako bi bilo da sklopimo primirje?" upita on.
Da li će to biti baš tako lako? upitala se. "Kaži šta želiš?" reče.
Stilgar se pokrenu i oštro pogleda Pola. Carskom lakeju nije se dopao njen ton.
"Stilgar želi da te otpustim", reče Pol.
"A ne da me ubiješ?" zapita ona. "Očekivala sam nešto konkretnije od jednog
slobodnjačkog Naiba."
Stilgar se namrgodi i reče: "Često moram da mislim jedno, a govorim drugo. To
nazivaju diplomatijom."
"Onda, hajde da odbacimo i diplomatiju", reče ona. "Da li je bilo neophodno da
me vodate tolikim putem? Ja sam već u godinama."
"Trebalo je da uvidiš koliko mogu da budem bezdušan", reče Pol. "Tako ćeš više
ceniti moju plemenitost."
"Usuđuješ se na takve neumesnosti sa jednom Bene Geserit?" upita ona.
"Ni neotesani postupci nisu lišeni poruka", reče Pol.
Ona zastade odmeravajući njegove reči. Znači, on bi mogao da je se reši... na
neotesan način, očigledno, ako ona... ako ona - šta?
"Reci šta to želiš od mene", promrmlja ona.
Alija pogleda brata, pokazujkući mu glavom prema zastorima iza prestola. Znala
je šta Pol smera, ali joj se to nije dopadalo. Nazovimo to divljim proroštvom:
nije imala nimalo volje da uzme udela u predstojećem cenkanju.
"Moraš voditi računa o tome kako govoriš sa mnom, starice", reče Pol.
Zvao me je staricom kada je još bio derle, pomisli Časna Majka. Podseća li me
sada da sam se umešala u njegovu prošlost? Moram li odluku koju sam tada donela
ovde ponoviti? Osećala je njenu težinu, gotovo fizički pritisak, od čega su joj
zaklecala kolena. Mišići su joj prosto jaukali od umora.
"Bila je to duga šetnja", reče Pol. "Vidim da si umorna. Povući ćemo se stoga u
moju privatnu odaju iza prestola. Tamo ćeš moći da sedneš." Rukom je dao znak
Stilgaru i ustao.
Stilgar i gola joj se približiše i pomogoše da se popne uz stepenice, prateći
Pola kroz prolaz skriven draperijama. Tada je shvatila zašto ju je pozdravio u
dvorani: bila je to samo predstava za stražu i Naibe. Time ih je zaplašio. A
sada - sada je naprasno postao ljubazan i dobrodušan, drznuvši se da pribegne
tako providnom lukavstvu sa jednom Bene Geserit. Ili to možda nije bila drskost?
Osetivši da neko ide iza nje, osvrnula se i ugledala Aliju. U očima mlade žene
stajao je zamišljen, zloslutan pogled. Časna Majka zadrhta.
Privatna odaja na kraju prolaza bila je, u stvari, plasmeldna kocka osnove
dvadeset metara, u kojoj su jedino osvetljenje pružale žute, sjajne kugle, dok
su po zidovima viseli dugački narandžasti zastori od pustinjskog šatorskog
platna. Od nameštaja u odaji se nalazio samo divan, mekani jastuci i niski sto
na kome je stajao kristalni kondir za vodu. Svuda se osećao slabi miris melanža.
Ovde se čovek osećao skučeno u poređenju sa dvoranom za prijeme.
Pol ju je poseo na divan i ostao da stoji, proučavajući njeno staračko lice -
čelične zube, oči koje više skrivaju nego što otkrivaju, veoma izboranu kožu.
Pokazao je na kondir sa vodom. Odmahnula je glavom, pri čemu joj se oslobodio
pramen sede kose.
Pol reče tihim glasom: "Želim da se cenjkam sa tobom za život moje voljene."
Stilgar se nakašlja.
Alija steže dršku kris-noža koji joj je visio oko vrata.
Gola je ostao kod vrata, nepromenjenog izraza lica; metalni pogled bio mu je
uprt iznad glave Časne Majke.
"Da li si u viziji video da sam ja umešala prste u njenu smrt?" zapita Časna
Majka. Pogledala je golu koji ju je na čudan način uznemiravao. Zašto bi trebalo
da se plaši gole? On je oruđe zavere.
"Ja znam šta ti želiš od mene", reče Pol, izbegavajući da odgovori na njeno
pitanje.
Znači, on samo sumnja, pomislila je. Časna Majka pogleda u vrhove svojih cipela
koji su virili ispod poruba odore. Crne... crne... cipele i haljine odavale su
da je izvesno vreme provela u zatvoru: videle su se mrlje i nabori. Podigla je
glavu i susrela se s Polovim ljutitim pogledom. Preplavilo ju je ushićenje, ali
ga je sakrila iza stisnutih usana i poluzatvorenih kapaka.
"Šta nudiš?" upita ona.
"Dobićete moje seme, ali ne i mene", reče Pol. "Irulan će biti prognana i
veštački oplođena..."
"Kako se usuđuješ!" razjari se Časna Majka, sva se ukočivši.
Stilgar se primače za pola koraka.
Gola se zbunjujuće nasmejao, što je Aliju navelo da ga prostreli pogledom.
"Nećemo da razgovaramo o onome što vaše Sestrinstvo zabranjuje", reče Pol. "Neću
da slušam o gresima, izrodima ili verovanjima iz vremena pre Džihada. Možete
dobiti moje seme za vaše planove, ali Irulanino dete neće sedeti na mom
prestolu."
"Tvom prestolu", prosikta ona.
"Mom prestolu."
"Ko će ti onda roditi carskog naslednika?"
"Čani."
"Ona je jalova."
"Ona je u drugom stanju."
Nehotičnim uzdahom otkrila je svoju zaprepašćenost. "Lažeš!" obrecnu se ona.
Pol podiže ruku, zaustavljajući time Stilgara, koji je već koraknuo prema njoj.
"Već dva dana znamo da nosi moje dete."
"Ali Irulan..."
"Samo veštačkim putem. To je moja ponuda."
Časna Majka je sklopila oči da ne bi gledala njegovo lice. Dovraga! Ko je video
da se geni razbacuju na ovaj način! Osećaj odvratnosti uzburka joj krv. Učenje
Bene Geserita i nauci Batlerijanskog Džihada zabranjuju takav čin. Niko nema
prava da ponižava najviša stremljenja čovečanstva. Nijedna mašina ne može da
deluje kao ljudski mozak. Nema te reči ni dela iz kojih bi proisticalo da se
čovek može pariti na nivou životinja.
"Šta si odlučila?" upita Pol.
Ona odmahnu glavom. Geni, dragoceni atreidski geni - samo su oni bili važni.
Potreba je postala dublja od zabrane. Za Sestrinstvo sparivanje je imalo jedno
više značenje od pukog spajanja sperme i ovuma. Težilo se zarobljavanju psihe.
Časna Majka je sada dokučila skriveni smisao Polove ponude. On želi da društvo
Bene Geserita natera na čin koji će ga izložiti besu javnosti... ako ikada bude
otkriven. Oni nisu mogli da uvaže takvo očinstvo ako ga sam Car poriče. To je
jedino bio način da se geni Atreida sačuvaju za Sestrinstvo, ali ne i da se kupi
presto.
Pogledala je unaokolo po sobi, proučavajući svako lice: Stilgar je sada miran i
očekuje rasplet; gola stoji nepomičan i zadubljen u sebe; Alija posmatra golu...
a Pol skriva bes ispod tanke glazure.
"To je sve što nudiš?" upita ona.
"Sve što nudim."
Pogledala je golu, jer ju je privukao kratkotrajni trzaj mišića na njegovom
licu. Osećanje? "Ti, gola", reče ona. "Da li je dopustivo ponuditi tako nešto?
Kad je već ponuđeno, treba li ga prihvatiti? Posluži nam kao mentat."
Metalne oči se upraviše prema Polu.
"Odgovori kako nađeš za shodno", reče Pol.
Gola usmeri svoj blistavi pogled prema Časnoj Majci, ponovo je zbunivši osmehom.
"Ponuda je samo onda dobra ako se kupuje prava stvar", reče on. "Ovde se nudi
razmena života, a to je prvorazredan posao."
Alija ukloni viticu riđe kose sa čela i reče: "Šta se još krije iza ovog
cenkanja?"
Časna Majka izbeže Alijin pogled, ali su joj zato njene reči stale da odzvanjaju
u ušima. Da, postojala su skrivena značenja u svemu tome. Istina, sestra je bila
izrod, ali se ne može poreći njen status Časne Majke i sve što se pod tom
titulom podrazumeva, Gaius Helen Mohijam osećala je da u ovom času nije samo
jedna osoba, već da iz njenog bića progovara još mnoštvo drugih koje su joj
zapretene u sećanju. Sve te Časne Majke, koje je apsorbovala u sebe kada je
postala Sveštenica Sestrinstva, sada su bile na oprezu. Sa Alijom je sigurno
isti slučaj.
"Šta još?" ponovi gola. "Nameće se pitanje zašto se čarobnice Bene Geserita nisu
poslužile metodama Tleilaksa."
Gaius Helen Mohijam naglo okrenu glavu i susrete Alijin pogled. U trenutku došlo
je do mentalnog spoja između dve Časne Majke usredsređene na istu misao: Šta
leži iza bilo kog čina Tleilaksa? Gola je bio proizvod Tleilaksa. Da li je on
Polu sugerisao taj plan? Da li bi se Pol upustio u cenkanje direktno sa Bene
Tleilaksom?
Okrenula je glavu od Alije, osećajući da je i sama prožeta dilemama i nemirima.
Klopka benegeseritskog vaspitanja, podsetila se, ležala je u urođenim moćima: te
moći predisponiraju čoveka na taštinu i ponos. Ali moć obmanjuje one koji se
njome koriste. Postaje se sklon verovanju kako moć može da prebrodi svaku
prepreku... uključujući tu i vlastito neznanje.
Samo jednom stvari Bene Geseriti ovde gospodare, reče ona u sebi. Piramidom
pokolenja koja je dostigla vrhunac u Polu Atreidu... i njegovoj sestri izrodu.
Ako sledeći korak bude pogrešan, moraće iznnova da grade piramidu... da počnu
mnogo pokolenja unazad u uporednim lozama i sa genetskim uzorcima potpuno
lišenim bitnih odličja.
Kontrolisana mutacija, pomislila je. Da li je Tleilaksi stvarno upražnjavaju?
Kako primamljiva perspektiva! Zatresla je glavom da bi se lakše oslobodila
takvih misli.
"Odbijaš moj predlog?" zapita Pol.
"Razmišljam", reče ona.
Još jedanput je pogledala u sestru. Najpodesnija osoba s kojom bi se mogla
ukrstiti ova žena je izgubljena... ubio ju je Pol. Preostala je, međutim, još
jedna mogućnost kojom bi se u potomku mogle učvrstiti željene karakteristike.
Pol se usudio da ponudi životinjsko rasplođavanje Bene Geseritima! Koliko je
stvarno bio spreman da plati za Čanin život. Da li bi prihvatio ukrštanje sa
svojom sestrom?
Nastojeći da dobije u vremenu, Časna Majka reče: "Kaži mi, o ti savršeni izdanče
svega što je sveto, ima li Irulan nešto da primeti u vezi s tvojim predlogom?"
"Irulan će uraditi ono što joj vi naredite", zareža Pol.
Istina, pomisli Mohijam. Stisnula je vilice i ponudila novi gambit: "Postoje dva
Atreida."
Naslutivši nešto od onoga što se motalo po glavi stare čarobnice, Pol oseti kako
mu krv navire u obraze. "Pazi šta ćeš da predložiš", upozori je on.
"Ti želiš samo da Irulan iskoristiš za svoje ciljeve, a?" upita ona.
"Nije li ona upravo za to i obučena?" upita Pol.
A mi smo ti koji smo je obučavali, to u stvari želi da kaže, pomisli Mohijam.
Pa... Irulan je medalja sa dve strane. Kako li je samo okrenuti na onu pravu?
"Da li ćeš Čanino dete postaviti na presto?" upita Časna Majka.
"Na moj presto", reče Pol. Pogledao je Aliju, pitajući se da li uviđa različite
mogućnosti koje u sebi sadrži ovo cenkanje. Sestra mu je stajala zatvorenih
očiju, zračeći neobičnim spokojem. S kakvim li je unutrašnjim snagama bila u
vezi? Videći sestru u takvom stanju Pol oseti da gubi oslonac. Alija je stajala
na čvrstom tlu koje je njemu izmicalo.
Časna Majka konačno donese odluku i reče: "Ovo je prevelika odgovornost da bi je
jedna osoba primila na sebe. Moram da se konsultujem sa Većem na Valahu. Da li
bi mi dozvolio da uputim poruku?"
Kao da joj je potrebna moja dozvola! pomisli Pol.
"Pristajem", reče on. "Ali ne oklevajte suviše dugo. Neću da sedim besposlen dok
vi raspravljate."
"Hoćete li se cenjkati i sa Bene Tleilaksom?" upita gola oštrim, nadmenim
glasom.
Alija istog časa otvori oči i zagleda se u njega, kao da ju je iz sna trgao neki
opasan uljez.
"Nisam doneo takvu odluku", reče Pol. "Jedino je sigurno da ću otići u pustinju
što pre bude moguće. Naše dete će se roditi u sieču."
"Mudra odluka", primeti Stilgar.
Alija nije želela da ga pogleda. Celim bićem je osećala da je to bila pogrešna
odluka. Pol mora da je toga svestan. Zašto li je krenuo tim putem?
"Da li su Bene Tleilaksi ponudili svoje usluge?" upita Alija. Videla je da i
Mohijam zanima odgovor.
Pol odmahnu glavom. "Ne." Pogledao je u Stilgara. "Stile, naredi da se pošalje
poruka na Valah."
"Odmah, Gospodaru."
Pol se okrenu na drugu stranu, čekajući da Stilgar sazove čuvare i odvede staru
čarobnicu. Osetio je da se Alija koleba da li da postavi još neko pitanje ili
ne. Konačno, ona odustade od toga i okrenu glavu ka goli.
"Mentate", reče, "da li misliš da će Tleilaksi tražiti usluge od mog brata?"
Gola slegnu ramenima.
Polove misli odlutaše. Tleilaksi? Ne... ne onako kako to Alija misli. Njeno
pitanje mu je otkrilo da nije uočila sve mogućnosti. Pa... vizija jedne sibile
razlikuje se od vizije druge. Zašto ne bi bilo odstupanja i između brata i
sestre? Misli su mu i dalje lutale... i samo na čas se vraćao u stvarnost, kada
bi mu do ušiju doprli delovi razgovora koji se vodio oko njega.
"...mora znati šta Tleilaksi..."
"...potpunost podataka je uvek..."
"...vrlo sumnjivo gde..."
Pol se okrenuo i zagledao u svoju sestru, čime joj je privukao pažnju. Znao je
da će ona ugledati suze na njegovom licu i da će se zabrinuti. Neka se brine.
Zabrinutost je sada bila na mestu. Pogledao je zatim golu, ali je u njemu video
samo Dankana Ajdaha i pored metalnih očiju. Tuga i sažaljenje su se borili u
Polu. Čega bi se mogle sećati te metalne oči?
Postoji čitava skala moći viđenja i takođe čitava skala slepila, pomisli Pol. U
sećanju mu se pojavi parafraza jednog odlomka iz Oranjske Katoličke Biblije:
Koja nam to čula nedostaju, te nismo u stanju da vidimo jedan drugačiji svet
koji se nalazi svuda oko nas?
Da li su te metalne oči raspolagale još nekim čulom osim vida?
Alija priđe bratu, primetivši njegovu čudnu potištenost. Dodirnula je suzu na
njegovom obrazu slobodnjačkim pokretom punim strahopoštovanja, a zatim reče: "Ne
smemo tugovati za onima koji su nam dragi pre nego što stvarno nestanu."
"Pre nego što nestanu", prošapta Pol. "Reci mi, sestro, šta to znači pre?"
13.
Sit sam božjih i svešteničkih stvari. Misliš da ne vidim sopstvene mitove?
Proveri svoje podatke još jednom, Hajte. Moji obredi uvukli su se i u
najelementarnija ljudska delanja. Ljudi jedu u ime Muad'Diba! Vode ljubav u moje
ime, rađaju u moje ime - prelaze ulicu u moje ime. Ni krov na najmanjoj udžerici
u dalekom Gangišriju ne podiže se bez prizivanja blagoslova Muad'Diba!
'Knjiga Dijatriba' iz 'Hajtove hronike'
"Mnogo rizikuješ napuštajući svoje mesto da bi došao do mene u ovo doba", reče
Edrik, posmatrajući kroz zidove rezervoara Lice-Igrača.
"Kako je slaba i ograničena tvoja pamet", reče Nebeska Priča. "Ko je to ko ti je
došao u posetu?"
Edrik je oklevao, posmatrajući glomaznu priliku, teške očne kapke i tupo lice.
Bilo je rano jutro i Edrikov metabolizam još nije, nakon noćnog odmora, prešao u
fazu punog utroška melanža.
"Zar je to obličje u kome si šetao ulicama?" upita Edrik.
"Niko nije dvaput pogledao u neku od prilika čiji sam lik danas uzeo na sebe",
reče Nebeska Priča.
Kameleon misli da se promenom oblika može zaštititi od svake opasnosti, pomisli
Edrik u retkom trenutku lucidnosti. Zapitao se da li ih njegovo učešće u zaveri
zbilja štiti od svih proročkih moći. Sada je valjalo računati na Carevu
sestru...
Edrik zatrese glavom, uskovitlavši narandžasti gas u rezervoaru, a zatim reče:
"Zašto si došao?"
"Dar mora biti podstaknut da brže dela", reče Nebeska Priča.
"To je neizvodljivo."
"Mora da postoji neki način", bio je uporan Nebeska Priča.
"Zašto?"
"Stvari se ne odvijaju onako kako bih ja to želeo. Car pokušava da nas razdvoji.
Već se cenjkao sa čarobnicom Bene Geserita."
"A tako?"
"Tako! Moraš podstaknuti golu da..."
"Vi ste ga oblikovali, Tleilakse", reče Edrik. "Znaš i sam da to ne možeš
tražiti od mene." Zaćutao je i približio se prozirnom zidu rezervoara. "Ili si
nas lagao o ovom poklonu?"
"Lagao?"
"Rekao si samo da će oružje biti upravljeno na cilj i pušteno. Kada jednom
uručimo golu, više nema nikakvog uplitanja s naše strane."
"Svaki gola može biti ometen", reče Nebeska Priča. "Ti treba samo da ga ispitaš
čega se seća o svom pređašnjem biću."
"Kakve to veze ima?"
"To će ga pokrenuti na delanje koje će služiti našim ciljevima."
"On je mentat i poseduje moći razložnog i logičkog rasuđivanja", primeti Edrik.
"Može da pogodi šta smeram... on ili sestra. Ukoliko usredsredi pažnju na
mene..."
"Da li nas ti skrivaš od te sibile ili ne?" upita Nebeska Priča.
"Ne bojim se predviđanja", reče Edrik. "Mene brine logika, pravi špijuni,
fizičke snage Carstva, kontrola začina..."
"Dovoljno je da se setiš kako sve ima svoj kraj, pa će Car i njegove moći
prestati da ti zadaju glavobolju", reče Nebeska Priča.
Najednom Navigator uzbuđeno ustuknu, zamlataravši udovima poput nekog neobičnog
vodenjaka. Nebeska Priča oseti kako ga od tog prizora obuzima mučnina.
Esnafljanin je, kao i obično, bio obučen u tamni triko sa mnoštvom raznih
kontejnera za pojasom. Pa ipak... kada se kretao, sticao se utisak da je nag.
Pokreti mu liče na zamahe pri plivanju, pomisli Nebeska Priča, zaključivši
ponovo da su neke karike u lancu njihove zavere preslabe. Nisu predstavljali
skladnu grupu. U tome je bila njihova slabost.
Edrik se polako umirio. Buljio je u Nebesku Priču, videvši ga kroz koprenu
narandžastog gasa u kome je obitavao. Kakvu li je smicalicu čuvao u rezervi
Lice-Igrač za svoj spas? upita se Edrik. Ponašanje Tleilaksa nije se moglo
predvideti. Rđavo znamenje.
Nešto u Navigatorovom glasu i pokretima stavi do znanja Nebeskoj Priči da se
Esnafljanin više boji sestre nego Cara. Ta misao mu iznenada prolete kroz svest,
prilično ga uznemirivši. Da li su prevideli nešto važno u vezi sa Alijom? Da li
će gola biti dovoljno jako oružje da ih oboje uništi?
"Znaš li šta se priča za Aliju?" reče izokola.
"Na šta misliš?" Čovek riba ponovo poče da se mreška.
"Nikada filozofija i kultura nisu imale takvu pokroviteljku", reče Nebeska
Priča. "Zadovoljstvo i lepota sjedinjeni u..."
"Šta je to što je trajno u lepoti i zadovoljstvu?" upita Edrik. "Uništićemo oba
Atreida. Kultura! Odbacili su kulturu da bi bolje vladali. Lepota! Uveli su
lepotu koja podjarmljuje. Postavili su na tron neznanje - što uopšte nije bilo
teško. Ništa nisu prepustili slučaju! Lanci! Sve što čine služi kovanju lanaca i
porobljivanju! Ali, robovi se uvek bune."
"Sestra se može udati i roditi potomka", reče Nebeska Priča.
"Zašto stalno govoriš o sestri?" upita Edrik.
"Car joj može odabrati saputnika", odgovori Nebeska Priča.
"Čak ni ti ne možeš da predvidiš sledeći trenutak", upozori ga Nebeska Priča.
"Ti nisi tvorac... bar ne veći od Atreida." On klimnu glavom. "Ne smemo isuviše
pretpostavljati."
"Nismo mi od onih koji naklapaju o stvaranju", usprotivi se Edrik. "Nismo
svetina koja pokušava da od Muad'Diba napravi mesiju. Kakve su to gluposti?
Zašto postavljaš ovakva pitanja?"
"Posredi je ova planeta", reče Nebeska Priča. "Ona postavlja pitanja."
"Planete ne govore!"
"Ova govori."
"Oh?"
"Ona govori o stvaranju. Pesak koji duva noću, to je stvaranje."
"Pesak koji duva..."
"Kada se probudiš, prva svetlost ti otkriva sasvim novi svet - svež i spreman da
primi tvoje tragove."
Pesak bez tragova? pomisli Edrik. Stvaranje? Iznenada ga obuze zebnja. Skučenost
njegovog rezervoara, ove prostorije, sve se to nadvilo nad njim i skolilo ga.
Tragovi u pesku.
"Govoriš kao Slobodnjaci", reče Edrik.
"Ovo je doista slobodnjačka misao i veoma je poučna", složi se Nebeska Priča.
"Oni kažu da Muad'Dibov Džihad ostavlja tragove u vaseljeni, baš kao što
Slobodnjak gazi po novom pesku. Iza njega ostaje beleg u ljudskim životima."
"Pa?"
"Spušta se naredna noć", reče Nebeska Priča. "Duva vetar."
"Da", reče Edrik, "svršeno je sa Džihadom. Muad'Dib ga je iskoristio. Mislim da
bi ga on zaustavio da je mogao."
"Da je mogao? Sve što je trebalo da uradi bilo je da..."
"Umukni!" zareža Nebeska Priča. "Ne može se zaustaviti mentalna epidemija. Ona
prelazi s osobe na osobu, nezadrživo se šireći parsecima. To je sveobuhvatna
zaraza, koja napada najmanje zaštićena mesta, mesta na kojima čuvamo druge
slične boleštine. Ko je u stanju da zaustavi tako nešto? Muad'Dib nema
protivotrov. Sve to vodi koren iz haosa. Da li bi red ikada mogao toliko da se
razmahne?"
"Da nisi, možda, i ti zaražen?" upita Edrik. Polako se okrenuo u narandžastom
gasu, pitajući se zašto se u glasu Nebeske Priče oseća strah. Da li je Lice-
Igrač izdao zaveru? Nije bilo načina da se zaviri u budućnost i to ispita.
Budućnost je postala mutna bujica, prepuna proroka.
"Svi smo mi zaraženi", reče Nebeska Priča, prisećajući se da je Edrikova pamet
veoma ograničena. Kako da izloži stvar, a da je Esnafljanin razume?
"Ali kada ga uništimo", reče Edrik, "zara..."
"Trebalo bi da te ostavim u tvom neznanju", reče Nebeska Priča. "Ali dužnosti mi
to ne dozvoljavaju. Uostalom, to je opasno za sve nas."
Edrik se trže, a zatim se primiri uz rezak grč opnastog stopala, od čega mu se
oko nogu uzburkao narandžasti gas. "Čudno govoriš", reče.
"Sedimo na buretu baruta", reče Nebeska Priča mirnim glasom. "Ono svakog časa
može da odleti u vazduh. Kada do toga dođe, ostaci će se razleteti kroz vekove.
Zar ne uviđaš to?"
"I ranije smo se sretali sa religijama", pobuni se Edrik. "Ako ova nova..."
"Nije posredi samo religija!" uzviknu Nebeska Priča, upitavši se šta bi Časna
Majka rekla kada bi videla kako grubo postupa sa njenim saučesnicima u zaveri.
"Religijska vladavina je nešto drugo, Muad'Dib je svuda omasovio svoj Kvizarat,
zamenivši stare funkcije vlade. Ali, on ne drži stalnu civilnu službu, kao ni
ambasade, koja bi mu služile za vezu. Postoje episkopije, ostrva vlasti. U
središtu svakog ostrva je jedan čovek. Ljudi uče kako da zadobiju, a potom i
zadrže ličnu vlast. Ljudi su ljubomorni."
"Kada budu podeljeni, apsorbovaćemo ih jednog po jednog", reče Edrik, zadovoljno
se smešeći. "Odrubi glavu i telo će pasti..."
"Ovo telo ima dve glave", reče Nebeska Priča.
"Sestra... koja bi mogla da se uda."
"Koja će se sigurno udati."
"Ne dopada mi se tvoj ton, Nebeska Pričo."
"A meni tvoje neznanje."
"Šta ako se uda? Da li će to poremetiti naše planove?"
"To će poremetiti vaseljenu."
"Ali oni nisu nenadmašni. Ja, na primer, posedujem moći koje..."
"Ti si dete. Ti se gegaš tamo gde oni koračaju."
"Oni nisu nenadmašni!"
"Zaboravljaš, Esnafljanine, da smo jednom stvorili Kvizac Haderaha. To je biće
koje poseduje dar uvida u Vreme, oblik postojanja kome se ne može pretiti, a da
i onaj koji preti ne bude obuhvaćen istom pretnjom. Muad'Dib zna da ćemo napasti
Čani. Moramo delovati brže nego do sada. Moraš poći do gole i podstaknuti ga kao
što sam te uputio."
"A ako to ne učinim?"
"Onda smo svi propali."
14.
O, crve sa mnogo zuba,
Zar ne možeš da porekneš ono što je neizlečivo?
Telo i dah koji te mame
U zemlju svih prapočetaka
Hrane se čudovištima što se uvijaju na ognjenim vratima!
Od svih halja koje nosiš nema takve kojom možeš
Da se zaštitiš od božanskog otrova
Ili da sakriješ usplamtelost želje!

'Pesma crva' iz 'Knjige Dine'

Pol se dobro oznojio na vežbalištu, boreći se kris-nožem i kratkim mačem protiv
gole. Sada je stajao kod prozora, gledajući na Trg hrama i pokušavajući da
zamisli Čani u bolnici. Razbolela se jednog jutra šeste nedelje trudnoće. Oko
nje su se sada nalazili najbolji lekari koji će ga pozvati čim nešto utvrde.
Popodne je bilo sumorno. Peščani oblaci zatamneli su nebo iznad trga.
Slobodnjaci ovakvo vreme nazivaju 'prljavi vazduh'.
Zašto ga ti lekari već jednom ne zovu? Svaka sekunda je s mukom proticala,
nevoljna da stupi u njegov svet.
Čekanje... čekanje... Bene Geseriti nisu poslali odgovor sa Valaha. Naravno,
namerno odugovlače.
Proročka vizija zabeležila je ove trenutke, ali on se sada klonio proroštva.
Više je voleo da kao Riba Vremena pliva ne tamo kuda sam želi, već gde ga struje
nose. Sudbina mu više nije dozvoljavala da se bori.
Mogao je da čuje golu koji je slagao oružje i proveravao opremu. Pol uzdahnu,
položi ruku na opasač i isključi zaštitno polje. Njegovo pucketavo gašenje
prostruja mu površinom kože.
Kada se Čani vrati, moraće da se suoči sa događajima. Biće tada dovoljno vremena
da prihvati činjenicu kako joj je upravo ono što joj je prećutao produžilo
život. Da li je bilo nečeg rđavog u tome što je pretpostavio Čani nasledniku? Ko
mu je dao pravo da odlučuje umesto nje? Budalaste misli! Ko bi mogao da okleva
suočen sa ovim mogućnostima: jame za robove, mučenje, agonija tuge... i nešto
još gore.
Čuo je kako se vrata otvaraju, a zatim Čanine korake.
Pol se okrenu.
U Čaninim očima ogledala se žeđ za osvetom. Široki slobodnjački pojas koji joj
je u struku skupljao odoru boje zlata, vodeni prstenovi koje je nosila kao
ogrlicu, ruka položena na bedro (nikada daleko od noža), prodorni pogled kojim
bi uvek pomno osmotrila svaku novu prostoriju u koju bi ušla - svaki detalj na
njoj sada je zračio željom za nasiljem.
Raširio je ruke kada mu je prišla i čvrsto je zagrlio.
"Neko mi je", reče uznemirenim glasom, glave prislonjene na njegove grudi,
"veoma dugo stavljao kontraceptivna sredstva u hranu... pre nego što sam
započela sa novim režimom ishrane. To će pruzrokovati mnoge probleme oko
trudnoće."
"Ali, zar ne postoje lekovi?" upita on.
"Opasni lekovi. Znam ko mi je davao taj otrov! Ubiću je."
"Moja Sihaja", prošapta on, stežući je čvrsto da bi stišao iznenadni drhtaj koji
joj je prošao telom. "Rodićeš naslednika koga oboje želimo. Zar to nije
dovoljno?"
"Moj život brže sagoreva", reče ona, pripijajući se uz njega. "Sada rođenje
upravlja mojim životom. Lekari su mi rekli da neverovatno brzo napreduje. Moram
da jedem, stalno da jedem... i da uzimam sve više začina... da ga gutam i pijem.
Ubiću je zbog toga!"
Pol je poljubi u obraz. "Ne, moja Sihaja. Nećeš nikoga ubiti." Pomisli: Irulan
ti je produžila život, voljena. Za tebe će čas rađanja biti i smrtni čas.
Osetio je kako mu skrovita bol prodire do srži i najednom mu se učini kao da mu
se ceo život pretače u jednu crnu bocu.
Čani se odvoji od njega. "Ne mogu da joj oprostim!"
"Ko je pomenuo praštanje?"
"Zašto onda da je ne ubijem?"
Bilo je to pravo slobodnjačko pitanje koje je u Polu izazvalo gotovo ludu želju
da se nasmeje. Pa ipak, suzdržao se, rekavši: "To ne bi pomoglo."
"Video si to?"
Sećanje na viziju izazvalo je u njemu grčenje stomačnih mišića.
"Šta sam video... šta sam video..." promrmlja. Svi vidovi okolnih događaja
počeli su da se uklapaju u sadašnjost koja ga je paralizovala. Osećao je da je
prikovan za budućnost koju je tako često otkrivao da se ona sada okomila na
njega poput pomamne razvratnice. Suvo grlo mu se stezalo. Da li ga je vlastito
proročanstvo u toj meri omađijalo, zapitao se, da se bez otpora sunovratio u
nemilosrdnu sadašnjost.
"Kaži mi šta si video", reče Čani.
"Ne mogu."
"Zašto ne smem da je ubijem?"
"Zato što ja to tražim od tebe."
Posmatrao je kako će to prihvatiti. Činila je to poput peska koji upija vodu:
apsorbujući i skrivajući. Da li se ispod te vrele, uzburkane spoljašnjosti krila
poslušnost? upitao se. Shvatio je tada da život u Carskoj Tvrđavi nije promenio
Čani. Ušla je ovde samo nakratko, kao što bi svratila u postaju na kakvom
proputovanju sa svojim čovekom. Ništa od onoga što je donela sa sobom iz
pustinje nije izgubila.
Čani se udalji od Pola i pogleda golu koji je čekao blizu dijamantskog kruga
podijuma za vežbanje.
"Ukrstio si mač s njim?" upita.
"Bolje se osećam nakon toga."
Spustila je pogled na kružno vežbalište, a potom ga uprla u goline metalne oči.
"To mi se ne dopada", reče.
"Nije programiran da mi nanese zlo nasiljem", reče Pol.
"Video si to?"
"Nisam video!"
"Kako onda znaš?"
"Zato što je on nešto više od gole; on je Dankan Ajdaho."
"Napravili su ga Bene Tleilaksi."
Odmahnula je glavom. Rub marame dodirivao joj je kragnu odore: "Kako možeš da
prenebregneš činjenicu da je on gola?"
"Hajte", reče Pol, "da li si ti oruđe moje propasti?"
"Ako se promeni suština sadašnjosti, promeniće se i suština budućnosti", reče
gola.
"To nije odgovor", usprotivi se Čani.
Pol povisi glas. "Kako ću ja umreti, Hajte?"
Veštačke oči zasvetlucaše. "Priča se, Gospodaru, da ćete umreti zbog novca i
moći."
Čani se ukipi. "Kako se usuđuje da tako govori s tobom?"
"Mentati govore istinu", reče Pol.
"Da li ti je Dankan Ajdaho bio pravi prijatelj?" upita ona.
"Dao je život za mene."
"Poznato je", prošaputa Čani, "da gola ne može da se preobrazi u ono što je
bio."
"Da li biste me vi preobratili?" zapita gola, upravivši pogled prema Čani.
"Kako on to misli?" zapita Čani.
"Biti preobražen znači biti preokrenut", reče Pol. "Ali, bez vraćanja unazad."
"Svaki čovek nosi sa sobom svoju prošlost", reče Hajt.
"I svaki gola?" upita Pol.
"Na izvestan način, Gospodaru."
"Šta je onda sa tom prošlošću u tvom tajanstvenom telu?" upita Pol.
Čani primeti da je pitanje uznemirilo golu. Pokreti mu postadoše brži, a šake se
stisnuše u pesnice. Pogledala je Pola, pitajući se zašto je stao da čeprka po
ovome. Da li je postojala mogućnost da se ovo stvorenje preobrati u svoje
pređašnje biće?
"Ali ti žudiš za tim", reče Pol.
Prazne površine golinih očiju se podigoše i pažljivo uperiše u Pola. "Da."
Nežnim glasom Pol reče: "Ako postoji način..."
"Ovo telo", reče Hajt, prinoseći levu ruku čelu, što je ličilo na neobičan
pozdrav, "nije telo s kojim sam se rodio. Ono je... ponovo rođeno. Jedino je
oblik isti. To mogu da postignu i Lice-Igrači."
"Ne tako dobro", reče Pol. "A ti i nisi Lice-Igrač."
"To je istina, Gospodaru."
"Odakle potiče tvoj oblik?"
"Iz genetskog otiska pravih ćelija."
"Negde", reče Pol, "postoji plastično obličje koje podseća na Dankana Ajdaha.
Priča se da su stari ispitivali ovu oblast pre nego što je stigao Batlerijanski
Džihad. Koliko seže tvoje sadašnje sećanje, Hajte? Šta ono zna o pređašnjem
telu?"
Gola slegnu ramenima.
"Šta ako on nije bio Ajdaho?" upita Čani.
"Bio je."
"Možeš li da budeš siguran u to?" upita ona.
"On je Dankan u svakom pogledu. Ne mogu da zamislim nikakvu snagu koja bi bila
dovoljno jaka da sadrži ovaj oblik bez i trunke odmora ili deformisanja."
"Gospodaru", usprotivi se Hajt. "Ako nešto ne možemo da zamislimo, to ne znači
da ne postoji. Ima i takvih stvari koje moram da činim kao gola, a koje ne bih
činio kao čovek."
Posmatrajući Čani, Pol reče: "Vidiš?"
Ona klimnu glavom.
Pol se okrenuo od nje, obuzdavajući u sebi duboku tugu koja ga je obuzela.
Otišao je do balkonskih prozora i razgrnuo zastore. Snažna dnevna svetlost
obasja sobu. On čvrsto stisnu rub odore, osluškujući zvuke iza sebe.
Ništa.
Okrenuo se. Čani je stajala kao u transu, pogleda uprtog u golu.
Hajt se, primeti Pol, povukao u neku od unutrašnjih odaja svoga bića i ponovo
postao gola.
Čani se pokrenu kada se Pol udaljio od prozora, ali još je bila pod utiskom
kratkog trenutka što ga je Pol izazvao. U trenutku, gola je bio živo i stvarno
ljudsko biće. Tada ga se nije plašila - uistinu, bio je neko koga je volela i
kome se divila. Sada je razumela šta je Pol hteo da postigne ovim ispitivanjem.
Želeo je da ona vidi čoveka u golinom telu.
Čani se zagleda u Pola. "Da li je taj čovek bio Dankan Ajdaho?"
"Bio je to Dankan Ajdaho. On je još tamo."
"Da li bi on dozvolio Irulan da dalje živi?" upita Čani.
Voda još nije duboko prodrla, pomisli Pol. I reče: "Ako bih mu ja to naredio."
"Ne razumem", reče ona. "Zar nisi ljut?"
"Ja jesam ljut."
"Ne izgledaš... ljut. Izgledaš žalostan."
Sklopio je oči. "Da. I žalostan."
"Ti si moj čovek", reče ona. "Znam to, ali odjednom te ne razumem."
Iznenada, Pol oseti kao da se spušta niz duboku pećinu. Telo mu se kretalo -
korak po korak - ali mislio je na nešto drugo. "Ni ja samog sebe ne razumem",
prošaputa. Kada je otvorio oči, video je da se udaljio od Čani.
Ona se oglasi negde iza njega. "Voljeni, neću te više pitati šta si video.
Jedino što znam, to je da ću roditi naslednika koga oboje želimo."
Klimnuo je glavom. "Znao sam to od početka." Okrenuo se i stao da je posmatra.
Sada mu je Čani izgledala veoma daleko.
Ona se pribra i položi ruku na trbuh. "Gladna sam. Lekari su mi rekli da moram
da jedem tri ili četiri puta više nego ranije. Bojim se, voljeni. Raste suviše
brzo."
Suviše brzo, složi se on. Ovaj fetus zna da mora da požuri.
15.
Odvažna priroda Muad'Dibovih akcija može se videti u činjenici da je On od samog
početka znao kuda sve to vodi, pa ipak nijednom nije skrenuo s puta. Jasno je to
naznačio, rekavši: 'Kažem vam da je kucnuo čas mog kušanja kada će se pokazati
da sam ja Krajnji Sluga.' On je tako sve utkao u Jedno, da mu se i prijatelj i
neprijatelj mogu klanjati. Zbog toga i samo zbog toga, njegovi Apostoli imaju
sledeću molitvu: 'Gospode, spasi nas od drugih puteva koje je Muad'Dib prekrio
Vodama Svoga Života.' Ti 'drugi putevi' se mogu zamisliti samo uz najdublju
odvratnost.
Iz 'Jam-el-Dina (Knjiga Strašnog Suda)
Glasnik je bila mlada žena - čije su lice, ime i porodica bili poznati Čani - i
to je bio razlog što ju je Služba Carske Bezbednosti pustila da prođe.
Bilo je dovoljno da je Čani samo identifikuje pred Službenikom Bezbednosti koji
se zvao Banerdži, a on je zatim upriličio sastanak sa Muad'Dibom. Banerdži se
oslonio na svoje instikte i na činjenicu da je devojčin otac bio član Carevih
Komandosa Smrti, strašni Fedajkin, iz doba pre Džihada. U protivnom, uopšte se
ne bi osvrnuo na molbu devojke koja je uporno zahtevala da nasamo razgovara sa
Muad'Dibom.
Naravno, pre sastanka u Polovoj privatnoj kancelariji bila je pretresena i
proverena. No, čak i tada, ušla je u pratnji Banerdžija, koji je u jednoj ruci
stezao nož, dok je drugom držao devojku za mišicu.
Bilo je gotovo podne kada su je uveli u odaju: čudno mesto na kome su se mešali
uticaji Pustinjskih Slobodnbjaka i Aristokratskih Porodica. Tri zida prekrivali
su Hiereg zastori: brižljivo izrađene tapete sa motivima iz slobodnjačke
mitologije. Na četvrtom se nalazio video-ekran, srebrnosiva površina iza ovalnog
pulta na kome je stajao samo jedan predmet, slobodnjački peščani sat ugrađen u
oreri, suspenzorski mehanizam sa Iksiona, koji je pokazivao oba meseca Arakisa
povezana sa suncem u klasičnu Trijadu Crva.
Pol, koji je stajao iza pulta, pogleda Banerdžija. Službenik Bezbednosti bio je
jedan od onih koji se uzdigao do ovog položaja služeći prvo u slobodnjačkoj
policiji, gde se pokazao pametan i odan, uprkos tome što su mu preci bili
krijumčari, o čemu svedoči i sGmo njegovo ime. Imao je krupno telo, čak i
debelo, a pramenovi crne kose padali su mu preko tamne i sjajne kože čela, poput
kreste neke egzotične ptice. Oči su mu bile potpuno plave, a pogled miran. Mogao
je da posmatra sreću ili svirepost, a da mu se izraz lica ne promeni. I Čani i
Stilgar su mu verovali. Pol je znao da će ga Banerdži smesta poslušati ako mu
naredi da udavi devojku.
"Gospodine, evo devojke-glasnika", reče Banerdži. "Moja Gospodarica, Čani,
obavestila vas je o njenom dolasku."
"Da", kratko potvrdi Pol.
Čudno, devojka ga nije gledala. Pažnja joj je ostala prikovana za planetarijum.
Bila je tamnoputa, srednje visine, a figuru joj je skrivala bogato istkana
odora, boje crvenog vina i jednostavnog kroja, koja je govorila o bogatstvu.
Plavocrnu kosu držala je skupljenu uskom trakom od tkanine koja je bila u skladu
sa odorom. Haljina joj je skrivala ruke. Pol je podozrevao da ih drži čvrsto
stisnute u pesnice. To bi pristajalo njenom karakteru. Sve na njoj bilo je u
skladu sa držanjem - uključujući tu i odoru: najlepši odevni predmet sačuvan
upravo za ovakav trenutak.
Pol dade rukom znak Banerdžiju da se odmakne. Ovaj je za trenutak oklevao pre
nego što je poslušao. Tada se i devojka pomerila za korak napred. Kretnje su joj
bile ljupke. Pa ipak, još je izbegavala da ga pogleda.
Pol se nakašlja.
Devojka podiže pogled; oči lišene beonjača razrogačiše se sa prikladnom dozom
strahopoštovanja. Imala je neobično malo lice i lepo oblikovanu bradu, a način
na koji je držala usta celoj prilici davao je izgled uzdržanosti. Oči su joj
bile neprirodno velike u odnosu na iskošene obraze. Nije zračila veselošću, što
je govorilo da se retko smeje. U uglovima očiju primećivala se slaba, žućkasta
zamagljenost koju je mogla da izazove prašina ili semuta.
Sve je bilo u skladu.
"Želela si da me vidiš", reče Pol.
Nastupio je trenutak da se izvrši i poslednja provera ove prilike u obličju
devojke. Nebeska Priča je preuzeo oblik, ponašanje, pol, glas - sve što su
njegove sposobnosti bile u stanju da zapaze i poprime. Ali, ovu devojku je
Muad'Dib poznavao još iz vremena provedenog u sieču. Tada je bila dete, ali je
sa Muad'Dibom delila mnoge doživljaje. Određene oblasti sećanja morale su se
veoma vešto izbegavati. Ovo je bila najuzbudljivija uloga koju je Nebeska Priča
ikad igrao.
"Ja sam Oteimova Lihna iz Berk al Diba."
Devojčin glas bio je tanak, ali odrešit, dok je izgovarala očevo i svoje ime i
poreklo.
Pol je klimnuo glavom. Bilo mu je jasno zašto je Čani nasela. Boja glasa i sve
ostalo besprekorno je bilo oponašano. Da nije prošao kroz benegeseritsku vežbu
za prepoznavanje glasa i da ga proročka vizija nije obavila pređom daoa, ovaj
Lice-Igrač verovatno bi prevario čak i njega.
Koristeći se svojom izvežbanošću, otkrio je izvesne protivrečnosti: devojka je
sada izgledala nešto starija nego što je u stvari bila; osećalo se da glasne
žice drži pod prekomernom kontrolom; držanju vrata i ramena nedostajala je
tanana slobodnjačka oholost. No, prilika nije bila sasvim lišena lepote:
raskošna odora trebalo je da sakrije pravi oblik... a i crte lica odisale su
punim sjajem originala. Sve je to ukazivalo da Lice-Igrač gaji izvesnu naklonost
prema ulozi koju je igrao.
"Odmori se u mom domu, Oteimova kćeri", izgovori Pol zvanični slobodnjački
pozdrav. "Dobro si došla kao kiša nakon sušnog razdoblja."
Tanano opuštanje gošće otkrilo je Polu da joj je njegova tobožnja dobrodošlica
ulila poverenje.
"Nosim poruku", reče ona.
"Čovekov glasnik isto je što i on sam", odvrati Pol.
Nebeska Priča blago odahnu. Sve je dobro krenulo, ali sada nastupa trenutak
odluke. Treba navesti Atreida na željeni put. Mora da izgubi svoju slobodnjačku
naložnicu, a da niko za to ne bude kriv. Jedini krivac treba da bude svemoćni
Muad'Dib. On mora biti naveden da se pomiri sa vlastitim krahom, kako bi mogao
da prihvati alternativu Tleilaksa.
"Ja sam dim koji rasteruje san noću", reče Nebeska Priča, koristeći se
šifrovanom rečenicom Fedajkina koja je značila: donosim rđave vesti.
Pol je s naporom uspevao da sačuva mir. Osećao se nagim: duša mu je lutala po
mraku, lišena pomoći svake vizije. Moćna proroštva skrivala su ovog Lice-Igrača.
Polu su bile poznate samo marginalije ovih trenutaka. Jedino je znao šta ne može
učiniti. Nije smeo da ubije ovog Lice-Igrača. To bi ubrzalo budućnost, što se
mora izbeći po svaku cenu. Potrebno je nekako pronaći put koji će voditi u tamu
i izmeniti ovo strašno ustrojstvo.
"Saopšti mi poruke", reče Pol.
Banerdži se pomeri u stranu, tako da je mogao da posmatra devojčino lice.
Izgledalo je kao da ga je ona tek sada primetila i pogled joj se zaustavi na
dršci noža koji je Oficir Bezbednosti držao u ruci.
"Nevini ne veruju u zlo", reče devojka gledajući pravo u Banerdžija.
Oh, dobar potez, pomisli Pol. Isto tako bi reagovala i prava Lihna. Prožela ga
je trenutna bol za nestalom Oteimovom kćeri, čije je mrtvo telo nađeno u pesku
pustinje. Ali, ovo nije bio čas za takva osećanja. On skupi veđe.
Banerdži je netremice motrio devojku.
"Rečeno mi je da poruku prenesem jedino vama", reče ona.
"Zašto?" upita Banerdži hrapavim glasom.
"Zato što je to želja mog oca."
"Ovo je moj prijatelj", reče Pol. "Zar ja nisam Slobodnjak? Moj prijatelj može
da čuje sve što i ja čujem."
Nebeska Priča dade devojčinom liku izraz trenutne nedoumice. Da li je to zaista
bio slobodnjački običaj... ili je posredi neko kušanje?
"Car može da određuje vlastite zakone", reče Nebeska Priča. "Poruka glasi: moj
otac želi da ga posetite sa Čani."
"Zašto moram da povedem Čani?"
"Ona je vaša žena i sajadina. Imamo problem Vode, a treba deliti shodno zakonima
naših plemena. Ona mora da potvrdi da moj otac govori u slobodnjačkom duhu."
Znači, istina je da su i Slobodnjaci umešani u zaveru, pomisli Pol. Ovaj
trenutak se dobro uklapao u ono što će se zaista desiti. On nije imao drugoga
izbora do da se povinuje tom toku.
"O čemu će tvoj otac govoriti?" upita Pol.
"Govoriće o zaveri protiv vas - zaveri među Slobodnjacima."
"Zašto nije lično došao da saopšti poruku?" upita Banerdži.
Devojka zadrža pogled na Polu. "Moj otac ne može da dođe ovamo. Zaverenici
sumnjaju u njega. Ne bi živ stigao."
"Zar nije mogao tebi da otkrije pojedinosti zavere?" upita ponovo Banerdži.
"Kako to da je izložio opasnosti svoju kćerku?"
"Detalji su zapreteni u distrans glasniku koga jedino Muad'Dib sme da otvori",
odgovori ona. "To je sve što znam."
"Zašto onda nije poslao distrans?" upita Pol.
"To je ljudski distrans", reče ona.
"Onda ću poći", reče Pol. "Ali ići ću sam."
"Čani mora da pođe sa vama!"
"Čani je u drugom stanju."
"Kada je žena-Slobodnjak odbila da..."
"Moji neprijatelji su je u potaji trovali", reče Pol. "Čeka je težak porođaj.
Zdravlje joj ne dozvoljava da me u ovom trenutku prati."
Pre nego što je Nebeska Priča uspeo da ih obuzda, čudna osećanja prođoše
devojčinim licem; osujećenje, bes. Nebeska Priča je znao da se svakoj žrtvi mora
pružiti nekakva odstupnica, pa čak i takvoj kao što je Muad'Dib. Ovo, međutim,
još nije značilo da je zavera propala. Atreid je i dalje bio u mreži. On je
predstavljao stvorenje koje se potpuno razvilo u okviru jednog ustrojstva. Pre
bi se uništio nego što bi se promenio u vlastitu suprotnost. Isti bi slučaj bio
i sa Kvizac Haderahom Tleilaksa. Tako će biti i sa ovim. A zatim... gola.
"Dozvolite mi da zamolim Čani da ona odluči o tome", reče devojka.
"Ja sam već odlučio", reče Pol. "Ti ćeš me pratiti umesto Čani."
"Potrebna je obredna Sajadina!"
"Zar nisi Čanina prijateljica?"
U zamci, pomisli Nebeska Priča. Da li sumnja? Ne. Samo je slobodnjački oprezan.
A kontracepcija je činjenica. Pa dobro - postoje i drugi načini.
"Otac mi je naložio da se ne vraćam", reče Nebeska Priča. "Kazao mi je da
potražim utočište kod vas, pošto me vi nećete izložiti opasnosti."
Pol klimnu glavom. Sve se skladno uklapalo u karakter. Nije mogao da joj odbije
utočište. Pokazala se slobodnjački poslušna u izvršavanju očevog naređenja.
"Povešću Stilgarovu ženu, Haru", reče Pol. "Pokazaćeš nam put do tvoga oca."
"Da li ste sigurni da možete verovati Stilgarovoj ženi?"
"Jesam."
"Ali ja nisam."
Pol stisnu usne: "Da li ti je majka živa?"
"Moja prava majka pridružila se Šai-Huludu. Moja druga majka još živi i brine se
o mom ocu. Zašto?"
"Ona je iz Sieč Tabra?"
"Da."
"Sećam je se", reče Pol. "Zameniće Čani." Dao je rukom znak Banerdžiju. "Neka
sluge otprate Oteimovu Lihnu u odaje koje su joj prikladne."
Banerdži se nakloni. Sluge. Šifra koja znači da ovog glasonošu treba staviti pod
specijalnu stražu. Uhvatio ju je za ruku. Ona se trže.
"Kako ćete stići do mog oca?" upita napetim glasom.
"Opisaćeš put Banerdžiju", reče Pol. "On je moj prijatelj."
"Ne! Otac je tako naredio! Ne mogu!"
"Banerdži?" reče Pol.
Banerdži zastade. Pol stade da ga posmatra kako prebira po svom enciklopedijskom
sećanju koje mu je pomoglo da stekne status punog poverenja. "Poznajem vodiča
koji vas može odvesti do Oteima", reče Banerdži.
"Onda ću ići sam", reče Pol.
"Gospodine, ako vi..."
"Oteim želi da se sve ovako odigra", reče Pol, teškom mukom prikrivajući ironiju
koja ga je izjedala.
"Gospodine, to je suviše opasno", ponovo se usprotivi Banerdži.
"Čak i Car mora da prihvati izvestan rizik", reče Pol. "Odlučio sam. Učini kao
što sam naredio."
Benerdži nevoljko izvede Lice-Igrača iz odaje.
Pol se okrenu prema praznom ekranu iza pulta. Najednom mu se učinilo da čeka
dolazak stene na njenom slepom putu iz velike visine.
Treba li da otkrije Benerdžiju pravi identitet ovog glasonoše? pitao se. Ne!
Tako nešto nije bilo zapisano na ekranu njegove vizije. Svako odstupanje ovde
samo bi ubrzalo nasilje. Valja pronaći težišni trenutak, mesto na kome bi sam
poželeo da istupi iz vizije.
Ako takav trenutak uopšte postoji...
16.
Bez obzira na to u kojoj meri civilizacije ljudi postaju egzotične, bez obzira
na razvoj života i društva, odnosno na složenost međudejstva mašina-čovek, uvek
postoje intervali samotne moći, kada put kojim ide čovečanstvo, pa čak i sama
budućnost čovečanstva zavise od srazmerno jednostavnih činova pojedinaca.
Iz 'Božanske Knjige Tleilaksa'
Dok je prelazio preko visokog mosta za pešake koji je vodio iz Tvrđave u
kancelarijsku zgradu Kvizareta, Pol je šepao. Sunce je već gotovo zašlo i on se
kretao duž dugih senki koje su ga prikrivale, premda su dobro uvežbane oči mogle
da ga prepoznaju po držanju i hodu. Nosio je uređaj koji je stvarao zaštitno
polje, ali ga nije aktivirao, jer su mu ađutanti došli do zaključka da bi
svetlucanje korone moglo da izazove podozrenje.
Pol pogleda nalevo. Pramenovi peščanih oblaka prekrivali su sunce na zalasku
poput daščica na prozorskim šalonima. Čak i kroz filtre pustinjskog odela do
njega je dopirao suv vazduh sličan onome u hieregu.
On, u stvari, nije bio sam napolju, ali služba bezbednosti nije ga više tako
pomno držala na oku od kada je prestao da se sam šeta noću po ulicama. Visoko
iznad glave leteli su mu, u prividno nasumičnom poretku, ornitopteri sa noćnim
osmatračima, prateći njegovo kretanje preko predajnika skrivenog u pustinjskom
odelu. Odabrani ljudi šetali su ulicama koje su se pružale dole. Ostali su bili
raštrkani svuda po gradu; svima je bilo dobro poznato kako će biti prerušen Car:
slobodnjačka odora navučena preko pustinjskog odela, temag pustinjske čizme,
zatamnjena koža, obrazi iskrivljeni pomoću plastičnih umetaka. Dovodna cev
spuštala mu se niz levu stranu vilice.
Kada je stigao na drugi kraj mosta, Pol se osvrnu. Primetio je pokret pored
kamene rešetke koja je zaklanjala jednu terasu njegovih odaja. To je bez sumnje
bila Čani. 'Lov na pesak u pustinji' nazvala je ovo putešestvije.
Ona nije mogla da shvati koliko je za njega bio težak ovaj izbor. Kada se treba
opredeliti između dve agonije, pomisli on, obično ispadne tako da i ona manja
postane nepodnošljiva.
Za jedan maglovit, bolan trenutak, prisetio se njihovog rastanka. U tom
poslednjem času Čani je iskusila tau uvid u njegova osećanja, ali ih je pogrešno
protumačila. Zaključila je da su ga obuzela čuvstva koja se obično javljaju kada
se neko rastaje od voljene osobe da bi se suočio sa nepoznatom opasnošću.
Kamo sreće da ne znam ono što znam, pomislio je.
Prešao je preko mosta i ušao u veliko zdanje kroz gornji prolaz. Pričvršćene
svetleće kugle obasjavale su užurbane ljude koji su hitali svojim poslom.
Kvizarat nije nikada spavao. Polovu pažnju najednom privukoše natpisi nad
vratima, kao da ih vidi po prvi put: Trgovci brzinama, Kazani i Retorte,
Perspektive proročanstava, Testovi vere, Religijske potrepštine, Oružje,
Propaganda vere...
Više bi odgovarao naziv Propaganda birokratije, pomislio je.
Svojevrstan religijski civilni službenik zaposeo je sve kutke vaseljene. Ovaj
novi čovek Kvizarata u većini slučajeva bio je preobraćenik. Retko je zamenjivao
Slobodnjake na ključnim mestima, ali je zato zauzimao sve niže položaje. Uzimao
je melanž kako zato da bi pokazao da to može da sebi priušti, tako i zbog
njegovih gerijatrijskih svojstava. Nije se mešao sa onima koji su bili na
vlasti: Carem, Esnafom, Bene Geseritom, Landsradom, Porodicama ili Kvizaratom.
Bogovi su mu bili rutinerstvo i kartoteka. Opsluživali su ga mentati i
neverovatan arhivski sistem. Ekspeditivnost je bila prva reč njegovog
katehizisa, iako se zvanično pozivao na propise Batlerijana. Govorio je da je
nemoguće stvoriti mašine slične ljudskom mozgu, ali je svakim svojim činom
pokazivao da više voli mašine od ljudi, statistiku od pojedinačnih činjenica,
dalekosežna i opšta viđenja od prisnih ličnih veza koje zahtevaju maštu i
preduzimljivost.
Kada je izbio na rampu koja se nalazila na suprotnom kraju zdanja, začuo je
zvona koja su pozivala vernike na Večernji Obred u Alijin Hram.
Zvonjava je imala neobičan prizvuk postojanosti i večnosti.
Hram koji je stajao s druge strane dupke punog trga bio je nov, baš kao i obredi
koji su se upražnjavali u njemu, ali postojalo je nešto u njegovom položaju u
pustinjskoj uvali na rubu Arakena... što je stvaralo utisak drevnog mesta,
bogatog tradicijom i tajanstvom.
Pol se sada nalazio usred mase i više nije mogao da se povuče. Jedini vodič koga
je odeljenje bezbednosti uspelo da pronađe neizostavno je zahtevao da se sve
upravo ovako odvija. Ljudima iz ove službe nije se dopala Polova spremnost kojom
je prihvatio zahtev. Stilgar je još manje bio zadovoljan, a najviše se protivila
Čani.
Kada bi ga neko iz okolne svetine slučajno okrznuo u prolazu samo bi produžio
dalje, uopšte ga ne pogledavši, što je u Polu stvaralo neobično osećanje
slobode. Pol je znao da su ljudi bili uslovljeni da se na ovaj način odnose
prema Slobodnjacima. Imao je držanje čoveka koji je stigao iz unutrašnjeg dela
pustinje, a takvi su oduvek bili veoma preki.
Polako je napredovao kroz reku ljudi koja je sve brže hrlila prema stepenicama
hrama i postajala sve gušća. Ljudi oko njega više nisu mogli da izbegnu guranje,
pa su počela da pljušte obredna izvinjenja: 'Molim za oproštaj, plemeniti
Gospodine, ne mogu da izbegnem ovu neučtivost', 'Izvinite Gospodine, ali ovakvu
gužvu još nisam video', 'Klanjam se, sveti građanine. Jedan zvekan me je
gurnuo'.
Nakon nekoliko prvih izvinjenja, Pol je prestao da obraća pažnju na njih. Bila
su bezosećajna, podstaknuta jedino nekom vrstom obrednog straha. Umesto toga
počeo je da razmišlja koliki put je prevalio od dana svoje mladosti provedenih u
Dvorcu Kaladan. Gde je i kada prvi put stupio na stazu koja ga je dovela do
prenatrpanog trga toliko udaljenog od Kaladana? Da li je uopšte stupio na nju?
Nije mogao da kaže da je u bilo kom trenutku svog života postupio iz nekog
određenog razloga. Pobude i sučeljene sile bile su složene... verovatno znatno
složenije od bilo koje druge grupe podsticaja u ljudskoj istoriji. Upravo ga je
ovde proželo osećanje da još može izbeći sudbinu koju je tako jasno video duž
puta. Ali gomila ga je gurala napred i Pola obuze vrtoglavo osećanje da je
izgubio svoj put i da nema više nikakvog uticaja na tok vlastitog života.
Svetina je sada zajedno sa njim hrlila uz stepenice ka ulazu u hram. Glasovi
počeše da se postepeno stišavaju. Miris straha postajao je sve jači: jedak i
znojav.
Pomoćnici sveštenika već su započeli službu u hramu. Njihovo razgovetno pevanje
nadglasalo je sve ostale zvuke: šaputanje, šuštanje ogrtača, struganje stopala,
kašljucanje. Napev je pričao o Udaljenim Mestima koja je posetila sveštenica
obuzeta svetim transom:
'Ona jaše pustinjske crve svemira!
Ona nas vodi kroz sve oluje
U zemlju blagih vetrova.
Iako spavamo pored zmijskog legla,
Ona čuva naše usnule duše.
Ona nas krije od pustinjske jare,
U hladu jame.
Sjaj njenih belih zuba
Vodi nas u noći.
Uz vitice njene kose
Dižemo se u nebesa!
Slatki miomirisi opojnog cveća
Okružuju nas u njenom prisustvu.'

Balak! pomisli Pol na jeziku Slobodnjaka. Budite oprezni! I nju može obuzeti
vihor strasti.
Duž ivica ulaza hrama bile su postavljene visoke i tanke svetleće cevi čiji je
sjaj oponašao plamen sveća. Njihovo lelujanje i treperenje pobudilo je u Polu
sećanja predaka, bez obzira na to što je znao da je njihov efekat upravo na to
sračunat. Celo ovo zdanje predstavljalo je svojevrstan atavizam, umešno izumljen
i vrlo delotvoran. Mrzeo je čak i pomisao da je doprineo njegovom nastanku.
Zajedno sa gomilom prošao je kroz visoka metalna vrata u ogromni brod: mračno
mesto, osvetljeno treperavim svetlima koja su sijala sa velike visine. Na kraju
broda nalazio se bleštavo osvetljen oltar. Iza oltara izdizao se predmet od
crnog drveta, samo prividno jednostavan, ukrašen crtežima iz slobodnjačke
mitologije na temu peska. Skrivena svetla poigravala su na površini sigurnosnih
vrata i stvarala obličja slična polarnoj svetlosti. Raspevani pomoćnici
sveštenika koji su stajali raspoređeni u sedam redova ispod te spektralne
zavese, poprimali su jeziv izgled: crne odore, bela lica, usta koja su se
skladno pokretala.
Posmatrajući hodočasnike oko sebe, Pol je najednom počeo da im zavidi na
njihovoj zanetosti kojom su slušali istine što ih on nije bio u stanju da čuje.
Učinilo mu se da oni ovde dobijaju nešto što je njemu bilo uskraćeno, neki
tajanstveni melem.
Pokušavao je da se probije bliže oltaru, ali ga je zaustavila jedna ruka koja ga
je uhvatila za rame. Pol se ljutito okrenu i suoči sa prodornim pogledom potpuno
plavih očiju jednog starog Slobodnjaka; po pokretu gustih veđa u trenutku je
prepoznao čoveka. Njegovo ime istog trena zaigra pred Polovim očima: Rasir, drug
iz siečkih dana.
Pol je znao da je u ovoj gužvi sasvim prepušten na milost i nemilost Rasiru, ako
je ovaj kojim slučajem naumio da ga napadne.
Starac mu se primače, držeći drugu ruku ispod plašta prljavog od peska: njome
je, bez sumnje, stezao dršku kris-noža. Pol se, što je bolje mogao, postavio da
parira napad. Starac, međutim, samo primače glavu uz Polovo uvo i prošaputa:
"Ići ćemo sa ostalima."
Bila je to lozinka vodiča. Pol klimnu glavom.
Rasir se povuče i okrenu licem prema oltaru.
"Ona dolazi sa istoka", pevali su pomoćnici. "Sunce joj je za leđima. Sve stvari
su joj izložene. Pri punom sjaju svetlosti - ništa ne izmiče njenom pogledu,
bilo da je tamno ili svetlo."
Neskladno cviljenje rebaba najednom nadjača raspevane glasove, priguši ih i
nagna da zamuknu. Kao da ju je pogodio električni udar, gomila pohrli nekoliko
metara napred. Sada je gomila postala kompaktna masa mesa, a vazduh je bio
zagušljiv od teškog mirisa začina i njihovog disanja.
"Šai-Hulud piše na čistom pesku", povikaše pomoćnici sveštenice.
Pol iznenada primeti da diše u istom ritmu kao i svetina oko njega. Iz senki iza
svetlucavih zaštitnih vrata ženski hor poče prigušeno da peva: 'Alija...
Alija... Alija...' Napev je polako postajao sve glasniji i glasniji da bi
najednom zamukao.
A onda, glasovi ponovo počeše blagu večernju molitvu:
'Ona umiruje sve oluje -
Oči joj ubijaju naše neprijatelje,
I muče nevernike.
Sa tuonskih kola
Gde se budi svetlost praskozorja
I čiste vode teku,
Vidiš njenu senku.
Po bleštavoj letnjoj toploti
Ona nas služi hlebom i mlekom -
Hladne i začinom mirisne,
Njene oči tope naše neprijatelje,
Muče naše tlačioce
I proniču u sve tajne
Ona je Alija... Alija... Alija... Alija...'

Lagano, glasovi se prituliše:

Pol oseti mučninu. Šta to činimo? pitao se. Alija je bila kći čarobnice, ali
sada je odrasla. A odrastati - znači postajati opakiji, pomisli on.
Kolektivna mentalna atmosfera hrama izjedala mu je psihu. Duboko u sebi, mogao
je da oseti onaj deo svog bića koji je pripadao masi što ga je okružavala, ali
mnoge druge razlike stvarale su kobnu protivrečnost. Stajao je utonuo i usamljen
u vlastitom grehu koji nikada neće biti u stanju da okaje. Neizmernost vaseljene
izvan hrama preplavila je njegovu svest. Kako se jedan čovek, jedan obred može
nadati da će utkati tu neizmernost u plašt koji će pristajati svim ljudima.
Pol se stresao.
Vaseljena mu se suprotstavljala na svakom koraku. Izmicala je njegovoj vlasti,
smišljala bezberojne načine da se preruši i da ga obmane. Ona nikada neće
prihvatiti nijedan od načina na koji bi on želeo da je podjarmi.
Duboka tišina zavlada hramom.
Alija se pojavi iz tame iza svetlucavih duga. Na sebi je imala žutu odoru
prošaranu zelenom bojom Atreida - žuto je predstavljalo sunčevu svetlost, a
zeleno smrt iz koje se rađa život. Polu se iznenada učini da se Alija pojavila
zbog njega, samo zbog njega. Bacio je pogled preko okupljene gomile u hramu
prema sestri. Ona je bila njegova sestra. Poznavao je obred i njegovo poreklo,
ali se nikada do sada nije našao ovde sa hodočasnicima i nikada je ranije nije
posmatrao njihovim očima. I tek tada, videvši je kako upražnjava tajnu ovog
mesta, shvatio je da je i ona deo vaseljene koja mu se suprotstavlja.
Pomoćnici joj prineše zlatni putir.
Alija ga podiže.
Delom svoje svesti, Pol se priseti da se u putiru nalazi neprerađeni melanž,
fini otrov, sveta tajna njenog prorokovanja.
Pogleda uprtog u putir, Alija progovori. Glas joj je bio milozvučan, poput
rascvetalih akorda, tečan i zvonak:
"U početku bili smo prazni", reče ona.
"Ništa nismo znali", odazva se napevom hor.
"Nismo poznavali Moć koja prebiva na svakom mestu", reče Alija.
"I u svakom vremenu", otpeva hor.
"Evo Moći", reče Alija, polako podižući putir.
"Koja nam donosi radost", otpeva hor.
Baš kao i tugu, pomisli Pol.
"Ona budi dušu", reče Alija.
"Ona rasteruje sve sumnje", otpeva hor.
"U rečima mi izgaramo", reče Alija.
"U moći opstajemo", otpeva hor.
Alija prinese putir usnama i iskapi ga.
Na svoje zaprepašćenje, Pol zateče samog sebe kako zadržava dah, uhvaćen u mrežu
taoa kao najbedniji hodočasnik iz okolne gomile. Najednom se priseti načina na
koji plameni otrov prodire u telo. Na površinu pamćenja izroni mu ovaj trenutak
kada se vreme zaustavlja, svest postaje prah koji preinačuje otrov. Za kratko je
ponovo iskusio trenutak buđenja u bezvremenosti gde je sve moguće. Mislio je da
poznaje iskustvo koje je Alija sada doživljavala, ali odjednom je uvideo da ga u
stvari ne poznaje. Tajna ga je zaslepljivala.
Alija zadrhta i spusti se na kolena.
Pol uzdahnu zajedno sa razdraganim hodočasnicima. Klimnuo je glavom. Sa očiju je
počeo da mu se podiže deo koprene. Opijen blaženstvom vizije, zaboravio je da
svaka vizija pripada svima koji su još na putu, svima koji još treba da stignu.
U viziji čovek prolazi kroz tamu, nesposoban da razlikuje stvarna od
nesuštastvenih zbivanja. Žudi se za savršenstvom koje nikada neće postojati.
A u žudnji se gube tragovi sadašnjosti.
Alija se ljuljala u zanosu usled promene koju je izazivalo dejstvo začina.
Pol iznenada postade svestan neke transcedentalne prisutnosti koja mu je
govorila: 'Pogledaj! Vidi tamo! Pogledaj šta si prenebregao.' U tom trenutku
pomislio je kako kroz tuđe oči i uši može da vidi slike i čuje ritam koje
nijedan umetnik, nijedan pesnik ne bi nikada bio u stanju da reprodukuje. Video
je prekrasnu, živu i sjajnu svetlost koja je otkrivala svu proždrljivost moći...
čak i njegovu proždrljivost.
Alija je progovorila. Njen pojačan glas odzvanjao je brodom.
"Blistava noći", povikala je.
Uzdah prostruja poput talasa kroz gomilu hodočasnika.
"Ništa se ne može sakriti u ovakvoj noći!" reče Alija."Koja je retka svetlost
ova tama? Ne možete da je vidite, vaša čula ne mogu da je osete, ni reči da je
opišu." Glas joj postade tiši. "Provalija ostaje. Ona je bremenita svim stvarima
koje još treba da se dogode. Ahhh... kakva slatka silina!"
Pol uhvati sebe kako očekuje da mu sestra uputi neki tajni znak. Mogao je to da
bude bilo koji gest ili reč, nešto iz čarobnjačkih i mističnih obreda, nekakvo
spoljno manifestovanje koje bi mu odgovaralo kao što strela odgovara kosmičkom
luku. Ovaj trenutak ležao je u njegovoj svesti poput ustreptale žive.
"Postojaće tuga", zapevala je Alija. "Podsećam vas da je sve samo početak, večni
početak. Svetovi čekaju da ih neko osvoji. Neki u dometu zvuka moga glasa
dosegnuće uzvišene sudbine. Vi ćete se rugati prošlosti, zaboravivši šta vam ja
sada govorim; unutar svih razlika postoji jedinstvo."
Pol je jedva obuzdao uzvik razočarenja kada je Alija spustila glavu. Nije
izrekla ono što je on očekivao da će čuti. Osećao je svoje telo kao suvu opnu
ili ljušturu koju je napustio neki pustinjski insekt.
I ostale mora da su ispunjavala slična osećanja, pomisli on. Podozrevao je kako
oko njega raste uznemirenost. Iznenada, jedna žena iz gomile, negde daleko
napred u brodu, s Polove leve strane, povika neartikulisanim, bolnim glasom.
Alija podiže glavu i Pola najednom prože vrtoglavo osećanje da je udaljenosti
među njima nestalo, da joj gleda u staklaste oči sa svega nekoliko centimetara
udaljenosti.
"Ko me to doziva?" upita Alija.
"Ja", zavika žena. "Ja, Alija. Oh, Alija, pomozi mi. Kažu da je moj sin poginuo
na Muritanu. Da li je zaista mrtav? Zar ga nikada više neću videti... nikada?"
"Pokušavaš da se vratiš po svojim tragovima u pesku", odvrati Alija. "Ništa nije
izgubljeno. Sve se kasnije vraća, a ti možda nećeš prepoznati onoga koji će se
vratiti, jer biće promenjen."
"Alija, ne razumem", zajeca žena.
"Živiš u vazduhu, a ne vidiš ga", odgovori Alija nešto oštrijim glasom. "Da li
si ti gušter? U glasu ti se oseća slobodnjački naglasak. Da li Slobodnjaci
pokušavaju da vrate mrtve u život? Šta nam je potrebno od naših mrtvih sem
njihove vode?"
Malo dalje, bliže sredini broda, jedan čovek odeven u bogato ukrašen crveni
ogrtač podiže obe ruke odevene u beli haljetak. "Alija", povika on. "Dobio sam
poslovnu ponudu. Da li da je prihvatim?"
"Dolaziš kao prosjak", reče Alija. "Tragaš za zlatnim ćupom, ali naći ćeš samo
bodež."
"Predloženo mi je da ubijem čoveka!" povika neko visoko s desne strane; bio je
to dubok glas sa siečkim naglaskom. "Da li da prihvatim? Ako prihvatim, da li ću
uspeti?"
"Početak i kraj su jedno", odbrusi Alija. "Zar to već ranije nisam rekla? Nisi
došao dovde da bi mi postavio to pitanje. Šta je to, dakle, u šta ne veruješ i
protiv čega si došao ovamo da digneš glas?"
"Večeras je grozno raspoložena", promrmlja žena pored Pola. "Da li ste je ikada
videli ovako besnu?"
Ona zna da sam ja ovde, pomisli Pol. Da li je, možda, videla nešto u viziji što
ju je naljutilo? Ili se taj bes odnosi na mene?
"Alija", pozvao ju je čovek koji je stajao upravo ispred Pola. "Reci ovim
poslovnim ljudima i slabićima koliko će dugo tvoj brat vladati?"
"Dozvoljavam ti da sam zaviriš iza tog ugla", zareža Alija. "Tvoje predrasude
ogledaju se u tvojim rečima! Imaš krov nad glavom i vodu samo zato što moj brat
jaše crva haosa!"
Pokupivši ljutitim pokretom odoru, Alija se okrenu, prođe kroz blistave trake
svetlosti i izgubi se u tami koja se pružala pozadi.
Istog trenutka pomoćnici zapevaše završnu pesmu, ali nisu uspeli da uhvate
valjan ritam. Bilo je očigledno da su nespremni dočekali iznenadni završetak
obreda. Nepovezano mrmljanje čulo se sa svih strana. Uzbuđenje, nemir i
nezadovoljstvo rasli su oko Pola.
"Kriva je budala koja je postavila glupo pitanje o poslu", promrmljala je žena
pored Pola. "Licemer!"
Šta je to Alija videla? Kakav put kroz budućnost?
Večeras se ovde dogodilo nešto što je pokvarilo obred proricanja. Gomila je,
obično, dozivala Aliju da bi joj postavila po neko tričavo pitanje. Da, oni su
kao prosjaci dolazili na proročište. Čuo ih je i posmatrao mnogo puta, skriven u
tami iza oltara. Po čemu se onda ovo veče razlikovalo od ostalih?
Stari Slobodnjak povuče Pola za rukav, pokazujući mu glavom prema izlazu. Gomila
je već počela da se gura u tom pravcu. Pol je dozvolio da ga pritisnu sa svih
strana, dok ga je vodič držao za rukav. Obuzelo ga je osećanje da mu je telo
postalo manifestacija izvesne sile kojom nije mogao da upravlja. Pretvorio se u
ne-biće, u nepomičnost koja je sama sebe pokretala. U jezgru ne-bića nalazio se
on koji je dozvoljavao da ga vode ulicama grada, prateći trag tako blizak svojoj
viziji da mu se srce steglo od bola.
Trebalo bi da znam šta je Alija videla, pomisli. I sam sam to video mnogo puta.
Ali ona nije digla glas protesta protiv toga... verovatno zato što je ugledala i
alternativne mogućnosti.
17.
Porast proizvodnje i porast dohotka ne smeju doći u raskorak u mom Carstvu. To
je suština mog naređenja. Ne bi trebalo da postoje debalansne poteškoće između
različitih sfera uticaja. Razlog za to je jednostavan: ja to naređujem. Želim da
istaknem svoj autoritet u toj oblasti. Ja sam glavni potrošač energije u ovoj
zemlji i to ću i ostati, živ ili mrtav. Moja vladavina ogleda se kroz ekonomiju.
Naređenje u Veću, Car Pol Muad'Dib
"Ostaviću vas ovde", reče starac, pustivši Polov rukav. "To je s desne strane,
druga vrata s onog kraja. Neka vas Šai-Hulud prati, Muad'Dibe... i setite se
vremena kada ste bili Usul."
Polov vodič nestade u tami.
Pol je znao da se tu napolju nalaze ljudi iz Bezbednosti koji čekaju da ščepaju
starca i da ga odvedu na ispitivanje. Pa ipak, nadao se da će stari Slobodnjak
uspeti da im umakne.
Iznad glave su mu sijale zvezde, a negde s one strane Zaštitnog Zida nazirala se
udaljena svetlost Prvog Meseca. Ali ovo nije bila otvorena pustinja u kojoj bi
čovek prema položaju zvezde mogao da pronađe svoj put. Koliko je Pol mogao da
razabere, starac ga je doveo u jedno od novih predgrađa.
Ulica je bila pokrivena debelim slojem peska koji je vetar naduvao sa dina. Po
slabašnoj svetlosti udaljene suspenzorske kugle, koja je predstavljala jedinu
javnu rasvetu u ovom kraju, uspeo je da razabere da je ulica zapravo ćorsokak.
Okružavao ga je smrdljivi miris iz nekog destilacionog kazana. Mora da je bio
slabo pokriven, jer je ispuštao veliku količinu zadaha i vlage u noćni vazduh.
Kako su nebrižljivi postali moji ljudi, pomisli Pol. Sada su bili milionari u
pogledu vode, zaboravivši na dane kada je čovek na Arakisu mogao biti ubijen
samo zbog osmine vode koju je posedovalo njegovo telo.
Zašto oklevam? upita se Pol. Druga vrata sa donjeg kraja. Znao sam to i bez
njegovog obaveštenja. Ali sve mora biti tačno izvedeno. Dakle... oklevam.
Iz kuće na uglu, s Polove leve strane, iznenada se oglasi neka prepirka. Jedna
žena je nekog grdila: žalila se kako novo krilo njihove kuće propušta prašinu.
Misli li on da voda pada s neba? Ako prašina uđe, vlaga će izići.
Poneki se sećaju, pomisli Pol.
Neki Slobodnjaci imali su priliku da vide to čudo na drugim svetovima. Video ga
je i on i doneo ga je na Arakis, ali kada se sada prisetio toga, učinilo mu se
kao da se sve zbilo nekom drugom. Ta pojava se zvala kiša. Iznenada, prisetio se
provale oblaka sa matičnog sveta, provale gustih i sivih oblaka na nebu
Kaladana, punih električnih pražnjenja i vlažnog vazduha, iz koga su krupne kapi
padale, dobujući po svetlarnicima. Sa streha se kiša slivala u mlazevima.
Slivnici su odvodili vodu u reku koja je tekla blatnjava i nabujala, pored
Porodičnih voćnjaka... punih stabala čije su se jalove grane vlažno presijavale.
Polovo stopalo utonu u plitko udubljenje u pesku dok je prelazio ulicu. Za
trenutak je osetio kako se blato lepi za cipele njegovog detinjstva. Samo čas
kasnije opet je stajao u pesku, u prašinom optočenoj, vetrovitoj tami i sa
podrugljivom Budućnošću koja se nadvila nad njim. Jalovost života koja ga je
okružavala sa svih strana osećao je kao optužbu. Ti si ovo učinio! Postali su
civilizacija suvookih posmatrača i pripovedača predanja, ljudi koji sve probleme
rešavaju snagom... snagom koja postaje sve veća... i veća - mrzeći pri tom svaki
njen erg.
Sada je gazio po neravnom kamenju. Prisećao ga se iz vizije. Sa desne strane mu
se pojavio tamni pravougaonik vlažnih vrata - crno u crnom: Oteimova kuća, kuća
Sudbine, mesto koje se od ostalih unaokolo razlikovalo jedino po tome što mu je
Vreme dodelilo drugačiju ulogu. Čudno mesto, koje će postati beočug u istoriji.
Na njegovo kucanje vrata se otvoriše. Prorez je iz atrijuma propustio
mutnozelenu svetlost. Pomolio se kepec, sa staračkim licem na dečjem telu,
prikaza koju nikada nije video u predskazanjima.
"Znači, došli ste", reče prikaza. Kepec se sklonio u stranu, bez ikakvog znaka
poštovanja. Na licu mu je samo zatitrao zluradi smešak. "Uđite! Uđite!"
Pol je oklevao. U njegovoj viziji nije se pojavljivao nikakav kepec, ali se zato
sve ostalo savršeno uklapalo. U vizijama može da dođe do ovakvih nepodudarnosti,
a da one ipak budu u saglasnosti sa prvobitnim uranjanjem u beskonačnost. Ali
ovo odstupanje je u njemu probudilo nadu. Još jednom je pogledao prema gornjem
kraju ulice u meko i biserno svetlucanje meseca koji je izranjao iza iskrzanih
senki. Mesec ga je proganjao. Kako li je samo pao?
"Uđite!" bio je uporan kepec.
Pol uđe i začu kako su vrata za njim čvrsto prionula u hermetička ležišta koja
su sprečavala odliv vlage. Kepec mu je pokazivao put, tapkajući ispred njega
ogromnim stopalama po popločanom podu. Otvorio je vitku rešetkastu kapiju koja
je vodila u natkriveno glavno dvorište i pokazao rukom: "Čekaju vas, Gospodine."
Gospodine, pomisli Pol. Znači, poznaje me.
Pre nego što je stigao da o ovome podrobnije razmisli kepec se izgubio kroz
jedan od bočnih prolaza. U Polu je zaigrala nada poput mahnitog, uskovitlanog
vetra. Uputio se preko dvorišta. Bilo je to mračno i tmasto mesto koje je
odisalo boleštinom i porazom. Osetio je kako ga savladava ta atmosfera. Da li
predstavlja poraz to što je izabrao manje zlo? upita se. Koliki li je već komad
puta prevalio?
Na suprotnom kraju zida, kroz odškrinuta vrata pomolila se tanka pruga
svetlosti. Odagnavši od sebe osećanje da ga neko posmatra i zle mirise koji su
ga zapahnuli, ušao je u malu sobu. Prema slobodnjačkim merilima bila je to
prilično prazna i gola prostorija čija su samo dva zida bila prekrivena hiereg
draperijama. Nasuprot vrata sedeo je jedan čovek na jarkocrvenim jastucima ispod
najlepše draperije. Senka neke ženske prilike, koja se nalazila iza jednih
drugih vrata, lelujala je na golom zidu sa leve strane.
Pol oseti kako ga vizija sve jače steže. Sve je u potpunosti bilo u skladu s
njom. Gde je kepec? Gde se dela razlika?
Svim svojim čulima upio je sobu jednim brzim opažajnim preletom. Prostorija je
bila brižljivo održavana bez obzira na skroman nameštaj kojim je raspolagala.
Kuke i šipke zaostale na praznim zidovima ukazivale su na mesta odakle su bile
uklonjene draperije. Hodočasnici su plaćali ogromne svote za autentične
slobodnjačke rukotvorine, podseti se Pol. Bogati hodočasnici držali su
pustinjske tapiserije za veliko blago, za istinite znake hadžiluka.
Pol je osećao da ga prazni zidovi optužuju svojim svežim gipsanim premazom.
Otrcano stanje dve preostale draperije samo je još više pojačavalo taj osećaj
krivice.
Uska polica popunjavala je zid s njegove desne strane. Na njoj se nalazio niz
portreta - uglavnom bradatih Slobodnjaka, od kojih su neki bili obučeni u
pustinjska odela sa klimavim dovodnim cevima, a neki opet u carske uniforme; u
pozadini se najčešće nazirao egzotični pejzaž sa nekog drugog sveta.
Slobodnjak na jastuku pročisti grlo, primoravši na taj način Pola da ga pogleda.
Bio je to Oteim, upravo onakav kakvog mu ga je vizija otkrila: usukanog, ptičjeg
vrata koji je izgledao odveć slab da bi nosio tako veliku glavu. Lice mu je
predstavljalo naherenu ruševinu - izbrazdanu ožiljcima na levom obrazu ispod
spuštenog, vlažnog oka, ali s glatkom kožom na drugoj strani i prodornim
slobodnjačkim pogledom potpuno plavih očiju. Dugačak, kukasti nos raspolućivao
je lice.
Oteimovi jastuci bili su postavljeni posred iskrzane prostirke smeđe boje
prošarane kestenjastomrkim i zlatnim nitima. Tkanina jastuka obilovala je
pohabanim i zakrpljenim mestima, ali je zato svaki metalni deo oko prilike koja
je sedela bio sjajno uglačan: ramovi portreta, rubovi podupirača polica,
postolje niskog stola s desne strane.
Pol se nakloni čistoj strani Oteimovog lica, rekavši: "Dobra sreća tebi i tvom
prebivalištu." Bio je to pozdrav starog prijatelja i druga iz sieča.
"Eto, vidim te još jednom, Usule."
Glas čoveka koji je izgovorio njegovo plemensko ime zazvučao je starački
drhtavo. Prazno, vlažno oko na unakaženoj strani lica pomerilo se iznad
pergamentne kože obraza pune ožiljaka. Sive čekinje proređene na toj strani kao
i cela vilica stajale su mlohavo opuštene. Oteimova su se usta grčila kada je
govorio, a u usnoj duplji su se videli srebrnastometalni zubi.
"Muad'Dib uvek odgovara na pozive Fedajkina", odgovori Pol.
Žena koja je stajala u senci vrata pomeri se i reče: "Time se Stilgar uvek
diči."
Na svetlo je izišla starija verzija Liuhne koju je Lice-Igrač podražavao. Pol se
tada priseti da se Oteim oženio dvema sestrama. Kosa joj je bila seda, a nos
oštar kao u veštice. Na svim prstima videli su joj se žuljevi od tkanja. U
siečkim danima žena Slobodnjaka s ponosom bi pokazivala ovakve znake, ali ona
sakri ruke ispod nabora bledoplave haljine čim je primetila da ih on posmatra.
Pol se seti njenog imena - Duri. Potreslo ga je to što je se setio kao deteta, a
ne onakve kakva je bila u njegovoj viziji ovih trenutaka. Glas joj je bio pomalo
jecav, reče on u sebi. Stekla je tu osobinu još kao sasvim mala.
"Vidiš da sam ovde", reče Pol. "Da li bih došao da se Stilgar nije složio?" On
se okrenu prema Oteimu. "Ja nosim tvoj teret vode, Oteime. Naredi mi."
Bio je to neuvijen slobodnjački način razgovora među siečkom braćom.
Oteim se drhtavo pokloni, što je bilo gotovo previše za tako tanak vrat, a zatim
podiže požutelu levu ruku i pokaza na ostatke svoga lica. "Zahvatila me je
žestoka zaraza na Tarahelu, Usule", zabrekta on. "Upravo nakon pobede, kada smo
svi..." Prekinuo ga je kašalj.
"Pleme će uskoro sakupiti njegovu vodu", reče Duri. Prišla je Oteimu, popravila
jastuke iza njegovih leđa i uhvatila ga za ramena da bi mu umirila napad kašlja.
U stvari, i nije bila stara, primetio je Pol, ali joj je nešto oko usta govorilo
da je prestala da se nada, dok su joj oči zračile ogorčenošću.
"Pozvaću lekare", reče Pol.
Duri se okrenu, ruke položene na kuk. "Dolazili su lekari isto tako dobri kao i
oni koje bi vi mogli pozvati." Žena uputi nehotičan pogled na goli zid sa svoje
leve strane.
A lekari su bili skupi, pomisli Pol.
Osećao se nelagodno, priteran uza zid vizijom, ali i svestan da su se potkrale
manje nepodudarnosti. Kako je mogao da iskoristi ove razlike? Vreme je izišlo iz
svoje kanure sa tananim promenama, ali je tkanje osnovnog fona događaja zadržalo
surove istovetnosti. Sa užasnom izvesnošću znao je da će, ako na ovom mestu bude
pokušao da raščini ustrojstvo koje ga je obujmilo, ono postati vraški nasilno.
Pritiskala ga je moć ovog varljivo blagog protoka Vremena.
"Da čujem šta želiš od mene?" zareža on.
"Znači da se Oteim ne može nadati da će u poslednjem času imati pokraj sebe
nekog prijatelja?" upita Duri. "Treba li jedan Fedajkin da preda svoje telo
strancima?"
Delili smo Sieč Tabr, podseti se Pol. U pravu je što me tako žestoko kritikuje
zbog prividne neosetljivosti.
"Ono što mogu da učinim to ću i učiniti", odvrati Pol.
Još jedan napad kašlja potrese Oteima. Kada ga je prošao, on zadahta: "Postoji
izdaja, Usule. Slobodnjaci kuju zaveru protiv tebe." Usne mu nastaviše da se
kreću, ali više nisu stvarale zvuke. Pljuvačka mu poteče iz usta. Duri mu ih
obrisa krajem svoje odore, a Pol primeti po njenom izrazu lica da se ljuti zbog
tog traćenja vlage.
Bes izazvan osujećenošću umalo što nije ovladao Polom. Zar da Oteim ovako
skonča! Jedan Fedajkin zaslužuje bolje. Ali izbora nije bilo - ni za Komandanta
Smrti ni za njegovog Cara. Oni su hodali Okamovom oštricom u ovoj sobi. I
najmanji pogrešan korak značio bi umnožavanje strahota - ne samo za njih same,
već i za ceo ljudski rod, čak i za one koji će njih uništiti.
Primoravajući sebe da ostane miran, Pol pogleda Duri. Izraz strašne žudnje kojom
je posmatrala Oteima osnaži Pola. Čani ne sme nikada da dođe u priliku da me na
ovaj način posmatra, reče on sam sebi.
"Lihna je pomenula poruku", reče Pol.
"Moj kepec", zakrklja Oteim. "Kupio sam ga na... na... na svetu... zaboravio sam
kom. On je ljudski distrans, igračka koju su Tleilaksi škartirali. U njemu su
zabeležena imena svih... izdajnika..."
Oteim zamuknu, tresući se.
"Govorite o Lihni", prozbori Duri. "Kada ste se pojavili znali smo da je
bezbedno stigla. Ako razmišljate o novom teretu koji vam je Oteim natovario,
Lihna je cena za njega. Pravična razmena Usule: uzmite kepeca i idite."
Pol obuzda drhtaj i zatvori oči. Lihna! Prava kćerka je stradala u pustinji,
semutom unesrećeno telo prepušteno pesku i vetru.
Otvarajući oči, Pol reče: "U svako doba ste mogli da dođete meni po..."
"Oteim se držao po strani da bi i njega ubrojali među one koji vas mrze, Usule",
reče Duri. "Kuća koja se nalazi južno od naše na kraju ulice mesto je na kome se
okupljaju vaši neprijatelji. Zato smo uzeli ovu straćaru."
"Ako je tako, pozovi kepeca i mi ćemo otići", reče Pol.
"Niste me dobro slušali", reče Duri.
"Kepeca moraš odvesti na neko sigurno mesto", prozbori Oteim, začuđujuće snažnim
glasom. "On u sebi nosi jedini zapis o izdajnicima. Niko ne naslućuje njegov
talent. Svi misle da ga držim radi zabave."
"Mi ne možemo otići", reče Duri. "Samo vi i kepec. Poznato je... da smo
siromašni. Obznanili smo da prodajemo kepeca. Misliće od vas da ste kupac. To
vam je jedina šansa."
Pol poče da prebira po sećanju na viziju: u njoj je odavde otišao sa imenima
izdajnika, premda ništa nije znao o tome kako su ona pribavljena. Kepec se
očigledno kretao pod zaštitom nekog drugog proroštva. Polu tada pade na um da
sva bića moraju nositi u sebi neku vrstu sudbine koju su odredile svrhe
različitih snaga, datosti vaspitanja i urođenih sklonosti. Od trenutka kada je
Džihad izabrao njega, osećao se okružen snagama mnoštva. Njihovi čvrsto određeni
ciljevi uslovljavali su i kontrolisali njegov put. Bilo kakav privid Slobodne
Volje koju je sada gajio nalikovao je zatvoreniku koji dreči iza rešetki.
Njegovo prokletstvo ogledalo se u činjenici da je video te rešetke. Da li ih je
stvarno video?
Osluškivao je prazninu ove kuće: bilo ih je samo četvoro u njoj - Duri, Oteim,
kepec i on. Udisao je strah i napetost svojih sudruga i osećao prisustvo
posmatrača - vlastitih ljudi koji su lebdeli u topteru visoko gore... i onih
drugih... u susedstvu.
Nije trebalo da se nadam, pomisli Pol. Ali razmišljanje o nadi donelo mu je
uvrnuti osećaj nade, potajnu veru da još može da ščepa svoj trenutak.
"Pozovi kepeca", reče on.
"Bijaze!" viknu Duri.
"Zvali ste me?" kepec stupi u sobu iz dvorišta, sa opreznim izrazom zabrinutosti
na licu.
"Dobio si novog gospodara, Bijaze", reče Duri. Gledala je u Pola. "Možeš ga
zvati... Usul."
"Usul, to je reč koja označava podnožje stuba", reče Bijaz, prevevši. "Kako Usul
može da bude osnova kada sam ja najosnovnije živo biće?"
"On uvek ovako govori", izvini se Oteim.
"Ja ne govorim", odvrati Bijaz. "Baratam uređajem koji se naziva jezik. On
škripi i stenje, ali je zato moj."
Igračka Tleilaksa, podučena i oprezna, pomisli Pol. Bene Tleilaksi nikada ne
odbacuju stvar takve vrednosti. On se okrenu i stade da proučava kepeca. Oči
okrugle od melanža uzvratiše mu pogled.
"Kakve još sposobnosti poseduješ, Bijaze?" upita Pol.
"Znam kada bi trebalo da krenemo", odgovori Bijaz. "Tu sposobnost poseduje samo
nekolicina ljudi. Postoji vreme da se okončaju stvari - a to je dobar početak.
Hajde da krenemo, Usule."
Pol još jednom proveri sećanje na viziju: nije bilo nikakvog kepeca, ali su reči
malog čoveka odgovarale prilici.
"Na vratima si me nazvao 'Gospodinom'", reče Pol. "Znači da me poznaješ?"
"Vi ste rođeni gospodin, Gospodine", reče Bijaz, cereći se. "Vi ste mnogo više
od osnove Usula. Vi ste atreidski Car, Pol Muad'Dib. I vi ste moj prst." On
podiže kažiprst desne ruke.
"Bijaze!" zasikta Duri. "Iskušavaš sudbinu."
"Iskušavam svoj prst", pobuni se Bijaz pištavim glasom. Uperio je prst na Usula.
"Pokazujem na Usula. Zar moj prst nije sam Usul? Ili je on odsjaj nečeg još
osnovnijeg?" Primakao je prst sasvim blizu očiju i stao da ga proučava uz
podrugljivo keženje, najpre s jedne pa s druge strane. "Ahh, to je ipak samo
običan prst."
"On često ovako lupeta", reče Duri zabrinutim glasom. "Mislim da je to razlog
zbog koga su ga Tleilaksi odbacili."
"Ne želim pokroviteljstvo", reče Bijaz. "A ipak imam novog pokrovitelja. Kako su
neobična dela jednog prsta." Zagledao se u Duri i Oteima čudno svetlim očima.
"Slabi lepak nas povezuje, Oteime. Nekoliko suza i rastaćemo se." Kepečevo
veliko stopalo oporo zastruga po podu kada se okrenuo za ceo krug i zaustavio
naspram Pola. "Ahhh, pokrovitelju! Prešao sam dugi put dok te nisam našao."
Pol klimnu glavom.
"Bićeš dobar prema meni, Usule?" upita Bijaz. "Ja sam ličnost, znaš. Ličnosti se
pojavljuju u mnogim oblicima i veličinama. Ovo je samo jedna od njih. Mišići su
mi slabi, ali imam oštar jezik; nisam probirač, ali sam nezasit. Ma koliko se
uzelo iz mene još uvek će ostati više nego što su ljudi tamo pohranili."
"Nemamo vremena za tvoje glupe zagonetke", promrmlja Duri. "Trebalo je da si već
otišao."
"Prepun sam zagonetaka", reče Bijaz, "ali nisu sve glupe. Otići, Usule, znači
minuti. Da? Neka nas minuli minu svojih oproštaja i zaborava. Duri govori
istinu, a ja posedujem sposobnost i da to čujem."
"Poseduješ čulo za istinu?" upita Pol, odlučivši prethodno da sačeka na mig iz
svoje vizije. Sve je bilo bolje nego da se poremete ovi trenuci i izazovu nove
posledice. Još su preostale neke stvari koje je Oteim trebalo da kaže, inače bi
Vreme skrenulo u još strašnije kanale.
"Posedujem čulo za sada", reče Bijaz.
Pol primeti da je kepec postao nervozniji. Da li je mali čovek bio svestan
stvari koje će se dogoditi? Da li bi Bijaz mogao da bude svoje vlastito
proroštvo?
"Jesi li pitala za Lihnu?" iznenada reče Oteim, buljeći u Duri svojim preostalim
zdravim okom.
"Lihna je bezbedna", odgovori Duri.
Pol sagnu glavu da izraz njegovog lica ne bi otkrio laž. Bezbedna! Od Lihne je
ostao samo pepeo u tajnom grobu.
"Vrlo dobro", reče Oteim, misleći da Polova povijena glava znači odobravanje.
"Jedna dobra stvar među mnogo loših, Usule. Ne dopada mi se svet koji stvaramo,
znaš li to? Bilo je bolje kada smo bili sami u pustinji i kada su nam jedino
Harkoneni bili neprijatelji."
"Mnoštvo prijatelja i mnoštvo neprijatelja deli samo tanka linija", reče Bijaz.
"Tamo gde ona prestaje, ne postoji ni početak ni kraj. Hajde da je okončamo,
prijatelji." Pomeri se do Pola i poče da se premešta s noge na nogu.
"Šta je to čulo za sada?" upita Pol, dobijajući na vremenu i podbadajući kepeca.
"Sada", reče kepec zadrhtavši. "Sada! Sada!" On stade da vuče Pola za odoru.
"Hajte da sada krenemo!"
"On mnogo brblja, ali ne misli zlo", reče Oteim, glasom u kome se osećala
naklonost, posmatrajući Bijaza preostalim zdravim okom.
"Čak i brbljanje može da najavi polazak", reče Bijaz. "Baš kao i suze. Krenimo
dok još ima vremena da počnemo."
"Bijaze, čega se bojiš?" upita Pol.
"Bojim se duha koji me sada traži", promrmlja Bijaz. Graške znoja orosiše mu
čelo, a obrazi mu se zgrčiše. "Bojim se onog ko ne misli i ko neće imati drugog
tela do moga - a taj neko se vratio u sebe! Plašim se stvari koje vidim i onih
koje ne vidim."
Ovaj kepec zaista poseduje moć predviđanja, pomisli Pol. Bijaz je s njim delio
zastrašujuće proroštvo. Da li takođe deli sudbinu proroštva? Koliko je moćna
bila kepecova snaga? Da li sasvim sitna kao kod onih koji prorokuju iz dinskog
taroka. Ili možda veća? Koliko li je video?
"Najbolje je da odete", reče Duri. "Bijaz je u pravu."
"Svaki minut koji oklevamo", nastavi Bijaz, "produžuje... produžuje sadašnjost!"
Svaki minut mog oklevanja odlaže moju krivicu, pomisli Pol. Otrovni dah crva,
njegovi zubi sa kojih se cedi prašina, nadneli su se nad njim. Desilo se to
davno, ali sada je udahnuo sećanje na to - na začin i gorčinu. Mogao je da oseti
vlastitog crva kako čeka - 'urnu pustinje'.
"Ovo su teška vremena", reče nadovezujući se na Oteimov sud o njihovom svetu.
"Slobodnjaci znaju šta treba činiti u teškim vremenima", reče Duri.
Oteim se složio drhtavim klimanjem glave.
Pol pogleda Duri. Nije očekivao zahvalnost; bio bi opterećen njome više nego što
bi mogao da podnese, ali su Oteimova gorčina i vatrena ozlojeđenost koju je
video u Durinim očima uzdrmali njegovu odlučnost. Da li je išta bilo vredno te
cene?
"Oklevanje ničemu ne služi", reče Duri.
"Učini ono što moraš, Usule", zavapi Oteim.
Pol uzdahnu. Reči vizije bile su izgovorene. "Doći će do polaganja računa", reče
on, okončavši razgovor. Zatim se okrenu i krupnim koracima iziđe iz prostorije,
dok je iza njega odjekivao bat Bijazovih širokih stopala.
"Minuli, minuli", promrmlja Bijaz kada su izašli. "Nek minuli padnu kao cvetak
ran. Ovo beše jedan vrlo prljav dan."
18.
Uvojiti način izražavanja zakonodavstva nastao je iz potrebe da sami od sebe
sakrijemo nasilje koje smo namenili drugima. Između lišavanja čoveka jednog sata
njegovog života i lišavanja čoveka celog života postoji razlika jedino u
stepenu. Izvršili ste nasilje nad njim, utrošili njegovu energiju. Složeni
eufemizmi mogu da pokriju vašu nameru da ubijete, ali iza svake primene moći nad
nekim drugim stoji krajnji postulat: 'Hranim se tvojom energijom.'
Dodatak 'Naređenjima u Veću', Car Pol Muad'Dib
Prvi Mesec stajao je visoko iznad grada kada se Pol, sa aktiviranim zaštitnim
poljem koje je svetlucalo oko njega, pojavio iz ćorsokaka. Vetar koji je dolazio
sa masiva kovitlao je pesak i prašinu niz usku ulicu, što je teralo Bijaza da
trepće i zaklanja oči.
"Moramo da požurimo", promrmlja kepec. "Požuri! Požuri!"
"Osećaš opasnost?" zapita Pol, opipavajući ga.
"Ja poznajem opasnost!"
Iznenadan osećaj veoma bliske opasnosti usledio je gotovo u istom trenu, pošto
im se jedna prilika hitro primače iz obližnje kapije.
Bijaz se zguri i zacvile.
Bio je to samo Stilgar koji se kretao poput ratne mašine, glave isturene napred,
čvrstim korakom.
Tiho, Pol je objasnio kepečevu vrednost i prepustio ga Stilgaru. Ovde se vizija
odvijala veoma brzo. Stilgar je odmakao sa Bijazom. Ljudi iz Bezbednosti
opkoliše Pola, koji im je odmah izdao naređenje da pohitaju niz ulicu, prema
kući iza Oteimove. Oni požuriše da poslušaju, krećući se kao senke među senkama.
Još žrtvi, pomisli Pol.
"Želimo žive zatvorenike", prosikta jedan zapovednik straže.
Svaka izgovorena reč zvučala je u Polovim ušima kao odjek iz vizije. Ovde su se
vizija i stvarnost gotovo u dlaku podudarali. Taj utisak je pojačalo spuštanje
ornitoptera preko lica meseca.
Noć je bila puna pripadnika carskih trupa koji su kretali u napad.
A onda je iz ostalih zvukova počelo da se izdvaja prigušeno šištanje, koje je
polako prerastalo u grmljavinu dok su oni i dalje čuli otegnuti pisak. Rumeni
sjaj koji se pojavio na nebu stao je da zaklanja zvezde i obavija mesec.
Prepoznavši taj zvuk i jaru iz najranijih košmarnih treptaja vizije, Pola
najednom obuze neobično osećanje ispunjenja. Sve je teklo onako kako je moralo.
"Sagorevač kamena!" kriknu neko.
"Sagorevač kamena!" stadoše da uzvikuju svi oko njega. "Sagorevač kamena...
sagorevač kamena..."
Pošto je tako moralo biti, Pol prekri rukama lice i baci se iza jedne niske
ograde. Ali, naravno, već je bilo kasno.
Tamo gde je nekada stajala Oteimova kuća sada se uzdizao stub plamena,
zaslepljujući mlaz koji je kuljao prema nebesima. Zračio je prljavim sjajem u
kome su se oštro ocrtavale baletske kretnje ljudi koji su se borili i uzmicali,
kao i mahnito povlačenje ornitoptera.
Za svakog člana ove sulude gomile bilo je suviše kasno.
Tle ispod Polovih nogu postade vruće. Začuo je kako se zauistavljaju oni koji su
trčali. Ljudi su se svuda oko njega bacali na tle jer su svi uvideli da nema
smisla bežati. Prva šteta bila je učinjena, a sada je valjalo sačekati da bi se
utvrdila snaga sagorevača kamena. Njegovo zračenje, kome nijedan čovek nije
mogao da umakne, već je prodrlo u njihova tela. Čudnovato dejstvo sagorevača
kamena već je uzelo maha u njima. Kakvo je još zlo ovo oružje moglo da
prouzrokuje zavisilo je od toga šta su smislili ljudi koji su ga primenili,
ljudi koji su čikali Veliku Konvenciju da ga upotrebi.
"Bogovi... sagorevač kamena", cvileo je neko. "Ne... želim... da... budem...
slep."
"Ko želi?" začuo se grub glas jednog vojnika s kraja ulice.
"Tleilaksi će prodati mnogo očiju ovde", promumla neko blizu Pola. "Umukni sad i
čekaj!"
Čekali su.
Pol nije izustio ni reči, razmišljajući šta znači pojava ovog oružja. Suviše
goriva u njemu i ono prodire do jezgra planete. Rastopljeni sloj Dine leži
duboko, ali to je bilo još opasnije. Kada se takvi pritisci oslobode i izmaknu
kontroli u stanju su da raznesu planetu, raspršivši njene beživotne komade i
delove kroz svemir.
"Mislim da se polako smiruje", reče neko.
"Samo kopa dublje", upozori Pol. "Ostanite mirni, svi. Stilgar će poslati
pomoć."
"Stilgar je umakao?"
"Stilgar je umakao."
"Tle je vruće", požali se neko.
"Usudili su se da upotrebe atomike", pobuni se jedan vojnik blizu Pola.
"Zvuk se stišava", reče neko niže s ulice.
Pol prestade da obraća pažnju na ovo dovikivanje i sav se posveti praćenju
signala koje je primao kroz vrhove prstiju postavljene na tle ulice. Mogao je da
oseti kotrljajuće tinjanje atomika - duboko... duboko...
"Moje oči", povika neko. "Ne vidim više!"
Neko je pre oslepeo od mene, pomisli Pol. Još je mogao da vidi kraj ćorsokaka
kada je podigao glavu, premda mu je vidik već mutila izmaglica. Crvenožuta jara
ispunjavala je prostor gde se nekada nalazila Oteimova kuća i njeno susedstvo.
Crni delovi okolnih zgrada avetinjski su se sunovraćali u ražarenu jamu.
Pol se podiže. Po tišini koja je zavladala pod njim zaključio je da je sagorevač
kamena zamro. Telo mu se kupalo u znoju uprkos uređaju za rashlađivanje u
pustinjskom odelu - jer ovoliku toplotu ni on nije mogao da reguliše. Vazduh
koji je udahnuo bio je pun jare i sumpornog smrada sagorevača.
Kada je pogledao prema vojnicima koji su počeli da se pridižu oko njega,
izmaglica pred Polovim očima pretvorila se u tamu. Prizvao je svoju proročku
viziju ovih trenutaka, a zatim se okrenuo i odlučno pošao putem koji je Vreme
popločalo za njega, prijanjajući čvrsto i neraskidivo uz viziju. Počeo je da se
saživljava sa ovim mestom kao sa nečim vrlo bliskim, tako da su mu stvarnost i
proročanstvo stali da se pretapaju.
Ječanje i stenjanje njegovih vojnika počelo je da se razleže sa svih strana kada
su ljudi shvatili da su oslepeli.
"Držite se!" povika Pol. "Pomoć stiže!" Pošto jadikovanje nije prestajalo, on
dodade: "Govori vam Muad'Dib! Naređujem vam da ustrajete! Pomoć stiže!"
Tišina.
A onda, tačno prema viziji, jedan čuvar koji je stajao u blizini reče: "Je li to
stvarno Car? Ko od vas vidi? Kažite mi!"
"Niko od nas više nema oči", odgovori Pol. "I meni su oduzeli vid, ali ne i
viziju. Vidim te kako stojiš tamo, a isto tako i prljavi zid veoma blizu tvoje
leve strane. Sada čekaj hrabro da Stilgar dođe s našim prijateljima."
Zujanje mnogobrojnih toptera postajalo je sve bučnije svuda unaokolo. Začuo se
zvuk užurbanih koraka. Pol je posmatrao svoje prijatelje kako dolaze, poredeći
njihove glasove sa onima iz proročke vizije.
"Stilgare!" povika Pol, mahnuvši rukom. "Ovamo!"
"Hvala Šai-Huludu", povika Stilgar, trčeći prema Polu. "Vi niste..." U
iznenadnoj tišini, Polova vizija pokaza mu Stilgara kako bulji, sa izrazom
agonije na licu, u uništene oči svog prijatelja i Cara. "Oh, moj Gospodaru",
zaječa Stilgar. "Usule... Usule... Usule..."
"Šta je sa sagorevačem kamena?" povika jedan od novopristiglih.
"Svršeno je", reče Pol povišenim glasom, pokazavši pri tom rukom. "Idite tamo i
izbavite one koji su mu bili najbliži. Podignite barijere. Življe malo!" Okrenuo
se ponovo prema Stilgaru.
"Da li vidite, moj Gospodaru?" upita Stilgar začuđenim glasom. "Kako je to
moguće?"
Umesto odgovora, Pol ispruži prst i dodirnu Stilgarov obraz iznad zaštitnika za
usta pustinjskog odela, osetivši suze. "Nije mi potrebna tvoja vlaga, stari
prijatelju", reče Pol. "Nisam mrtav."
"Ali vaše oči!"
"Oslepeli su moje telo, ali ne i moju viziju", odgovori Pol. "Ah, Stile, živim u
apokaliptičkom snu. Moji koraci tako se potpuno uklapaju u njega da se već
pribojavam da će mi od te tačnosti postati dosadno."
"Usule, ja ne, ja ne..."
"Ne pokušavaj da razumeš. Prihvati. Ja živim u svetu koji se nalazi s one strane
ovog sveta. Za mene, oni su isti. Nije mi potrebna ruka koja će me voditi. Vidim
svaki pokret oko sebe. Vidim svaku promenu na tvom licu. Nemam očiju, pa ipak
vidim."
Stilgar odsečno odmahnu glavom. "Gospodaru, moramo sakriti vašu nesreću od..."
"Nećemo je ni od koga kriti", reče Pol.
"Ali zakon..."
"Sada živimo po zakonu Atreida, Stile. Zakon Slobodnjaka koji nalaže da slepca
treba ostaviti u pustinji odnosi se samo na slepce. Ja nisam slep. Živim u areni
gde se odvija neprekidni rat između dobra i zla. Nalazimo se na prelasku između
dva doba i moramo da odigramo svoje uloge."
U iznenadnoj tišini, Pol začu jednog od ranjenika koga su proveli pokraj njega.
"Bilo je grozno", prostenja čovek. "Vatra je potpuno pomahnitala."
"Nijedan od ovih ljudi neće biti odveden u pustinju", reče Pol. "Čuješ li me,
Stile?"
"Čujem vas, moj Gospodaru."
"Treba ih snabdeti novim očima na moj račun."
"Biće izvršeno, moj Gospodaru."
Primetivši kako strahopoštovanje raste u Stilgarovom glasu, Pol dodade: "Biću u
zapovedničkom topteru. Preuzmi upravu ovde."
"Da, moj Gospodaru."
Pol obiđe Stilgara i krupnim koracima krenu niz ulicu. Vizija mu je predočavala
svaki trenutak, svaku neravninu pod stopalima, svaku osobu koja mu se našla na
putu. Izdavao je naređenja u hodu, obraćajući se ljudima iz svoje pratnje,
izvikujući imena, sazivajući one koji su sačinjavali poverljivi aparat vlade.
Osećao je kako iza njega raste strah, čuo je preplašene šapate.
"Njegove oči!"
"Ali gledao je pravo u tebe, pozvao te je po imenu!"
Kod komandnog toptera isključio je zaštitno polje, ušao u letelicu i uzeo
mikrofon iz ruke zbunjenog oficira za vezu, a zatim izdao nekoliko brzih
naređenja da bi na kraju gurnuo oficiru mikrofon nazad u ruku. Okrenuvši se, Pol
pozva stručnjaka za oružje, jednog od ambicioznih i izvrsnih pripadnika novog
soja koji se života u sieču sećao samo kroz san.
"Upotrebili su sagorevač kamena", reče Pol.
Nakon kratkotrajnog oklevanja, čovek odgovori: "Tako kažu, Gospodine."
"Ti, naravno, znaš šta to znači."
"Punjenje je jedino moglo biti atomsko."
Pol klimnu glavom, razmišljajući o tome koliko mora da se zahuktao mozak ovog
čoveka. Atomici! Velika Konvencija je zabranila upotrebu ove vrste oružja.
Otkriće počinitelja dovelo bi do zajedničke odmazde Velikih Kuća. Stare čarke
bile bi zaboravljene, odbačene pred ovom pretnjom i drevnim strahom koji je ona
budila.
"Atomici nisu mogli biti napravljeni, a da pri tom ne ostane nekog traga", reče
Pol. "Uzećeš odgovarajuću opremu i pronaći gde je proizveden sagorevač kamena."
"Idem smesta, Gospodine." Bacivši još jedan plašljivi pogled, čovek izjuri
napolje.
"Gospodaru moj", usudi se da ga oslovi oficir za vezu koji se nalazio iza njega.
"Vaše oči..."
Pol se okrenu, uđe u topter i podesi komandni radio na svoj lični kanal. "Pozovi
Čani", naredi on. "Reci joj... reci joj da sam živ i da ćemo uskoro biti
zajedno."
Snage se sada okupljaju, pomisli Pol, osetivši snažan miris straha u znoju
unaokolo.
19.
Otišao je od Alije,
Nebeska utroba!
Sveti, sveti, sveti!
Plamen i pesak povezani
Suprotstavljaju se našem Gospodaru.
On može da vidi
Bez očiju!
Demon je u njemu!
Sveti, sveti, sveti!
Jednačina je rešena:
Odlučio se za
Mučeništvo!

'Mesec pada', iz 'Muad'Dibovih pesama'

Nakon sedam dana mahnite vreve, Tvrđava je utonula u neuobičajenu tišinu. Ljudi
su se, doduše, i tog jutra mogli primetiti unaokolo, ali kada bi govorili,
činili bi to primaknutih glava i šapatom, a koraci su im bili sasvim meki. Neki
su hitali, držeći se pri tom prilično tajanstveno. Prizor straže koja je
najednom banula iz prednjeg dvorišta izazvao je upitne poglede, a na buku koju
je ona podigla batom svojih marševih koraka i zveckanjem oružja mnoge obrve su
se podigle. Međutim, čim su pridošlice shvatile kakvo raspoloženje vlada unutra,
i same su počele da se kreću isto onako tajanstveno kao i ostali.
Glavna tema razgovora još je bio sagorevač kamena: "Kazao je da je boja plamena
bila plavozelena i da je zaudaralo kao u paklu."
"Elpa je budala! Tvrdi da će radije izvršiti samoubistvo, nego što će prihvatiti
oči Tleilaksa."
"Ne volim da razgovaram o očima."
"Muad'Dib je prošao pored mene i oslovio me po imenu!"
"Kako li vidi bez očiju?"
"Ljudi odlaze odavde, jesi li čuo? Vlada veliki strah. Naibi govore da će otići
u Sieč Makab na Veliko Veće."
"Šta li su učinili sa Panegiristom?"
"Video sam kako ga sprovode u odaju gde se Naibi sastaju. Zamisli, Korba
zatvorenik!"
Čani se rano digla probuđena tišinom u Tvrđavi. Budeći se, našla je Pola kako
sedi pored nje, držeći prazne očne duplje uperene u neko neodređeno mesto s one
strane naspramnog zida njihove spavaće odaje. Sve meso uništeno dejstvom
sagorevača kamena, koji je posebno bio opasan za očno tkivo, bilo je uklonjeno.
Injekcije i lekovite masti spasle su čvršće meso oko duplji, ali ona je osećala
da je zračenje prodrlo još dublje.
Obuzela ju je iznenadna glad čim je sela. Najela se hrane koja je stajala pored
kreveta - hleba od začina i masnog sira.
Pol pokaza rukom na hranu. "Voljena, nije bilo načina da te poštedim ovoga.
Veruj mi."
Čani obuzda drhtaj koji ju je prožeo kada je on uperio prazne očne duplje u nju.
Odustala je od namere da mu zatraži objašnjenje. Govorio je tako čudno: Kršten
sam u pesku i to me stajalo sposobnosti verovanja. Ko još trguje verom? Ko će je
kupiti? Ko će je prodati?
Šta li on hoće ovim da kaže? Odbio je čak i da razgovara o očima Tleilaksa, mada
ih je lake ruke kupio za one koji su delili njegovu nesreću.
Pošto je utolila glad, Čani skliznu s kreveta, a zatim se osvrnu prema Polu,
primećujući njegov umor. Ljutite bore oivičavale su mu usta. Tamna kosa bila mu
je nakostrešena i neuredna od spavanja koje ga nije okrepilo. Izgledao je tako
mrzovoljan i dalek. Smenjivanje sna i jave nije mu nimalo pomoglo. Primorala je
sebe da se okrene, šapnuvši: "Moja ljubavi... moja ljubavi..."
On se naže napred i povuče je nazad u krevet, ljubeći joj obraze. "Uskoro ćemo
se vratiti u našu pustinju", prošapta nežno. "Preostalo je još samo nekoliko
stvari da se obavi."
Stresla se usled konačnosti koju je osetila u njegovom glasu.
Obavio je ruke čvrsto oko nje i promrmljao: "Ne plaši me se, moja Sihaja.
Zaboravi na tajnu i prihvati ljubav. Zar ne možeš to da osetiš?"
"Mogu."
Prislonila je dlan na njegove grudi, brojeći mu otkucaje srca. Njegova ljubav
obraćala se slobodnujačkom duhu u njoj - snažno, bujno, divlje. Zahvatila ju je
magnetska sila.
"Obećavam ti, voljena", reče on, "da će naše dete vladati kraljevstvom koje će
potamniti sjaj čak i moga. Ostvariće neslućena dostignuća u načinu života,
umetnosti i uzvišenoj..."
"Ali, sada smo ovde", pobuni se ona, boreći se da obuzda opori jecaj. "Ja...
osećam da imamo tako malo... vremena."
"Pred nama je večnost, voljena."
"Pred tobom je možda večnost, ali meni je ostala samo sadašnjost."
"Ali ovo jeste večnost." On je pomilova po čelu.
Privila se uz njega, priljubivši mu usne uz vrat. Pritisak je pokrenuo život u
njenoj utrobi. Osetila ga je kako se miče.
Osetio ga je i Pol. Položio je ruku na njen stomak i rekao: "Ahh, mali vladaru
vaseljene, čekaj da kucne tvoj čas. Ovaj trenutak još pripada meni."
Ona se iznenada zapita zašto Pol o životu koji se razvija u njoj uvek govori u
jednini. Zar mu lekari nisu rekli? Stala je da prebira po svom sećanju, začuđena
da o tome nikada nisu razgovarali. On je zasigurno morao znati da ona nosi
blizance. Oklevala je da postavi to pitanje. Mora da zna. On je sve znao. Njemu
je bio poznat svaki detalj njenog bića. Njegove ruke, njegova usta - svaki deo
ju je poznavao.
Ona se trže iz razmišljanja i reče: "Da, ljubavi. Uvek će ovako biti... ovo je
stvarnost." Zatim čvrsto sklopi oči da ne bi gledala u njegove tamne duplje koje
su razvlačile njenu dušu od raja do pakla. Bez obzira na rihani magiju, u koju
je on utkao njihove živote, telo mu je ostalo stvarno, a milovanja se nisu mogla
poreći.
Kada su ustali da se obuku za dan, ona reče: "Da ljudi samo znaju za tvoju
ljubav..."
Ali njegovo raspoloženje se promenilo. "Politiku ne možeš zasnivati na ljubavi",
odgovorio joj je. "Ljude ne zanima ljubav, ona je odveć nepravilna. Oni više
vole despotizam. Iz prevelike slobode rađa se haos. To ne možemo dopustiti, zar
ne? A šta imaju zajedničko despotizam i ljubav?"
"Ti nisi despot", usprotivi se ona, vezujući šal. "Tvoji zakoni su pravični."
"Ahh, zakoni", reče on. Otišao je do prozora i razmakao zavese, kao da je mogao
da vidi šta se dešava napolju. "Šta je zakon? Kontrola? Zakon filtrira haos i
šta propušta? Vedrinu? Zakon - naš najviši ideal i naša najtemeljnija priroda.
Ne pretresaj zakon odveć pomno. Uradiš li to, naići ćeš na racionalizovana
tumačenja, zakonska cepidalačenja, presedane raznih povlastica. Uvidećeš da je
vedrina samo drugo ime za smrt."
Čanine usne se stisnuše u tanku crtu. Nije mogla da porekne njegovu mudrost i
pronicljivost, ali ova vrsta njegovog raspoloženja ju je plašila. Uvukao se u
sebe i ona je osetila da ga razdiru unutrašnji nemiri. Izgledalo je kao da je
prihvatio maksimu Slobodnjaka: Nikada ne praštaj - nikada ne zaboravljaj, i da
njome šiba svoje telo.
Prišla mu je i zagledala se pored njega u ugao. Dnevna temeperatura koja je
rasla počela je da izvlači severni vetar iz ovih zaštićenih prostranstava. Vetar
je obrazovao lažno nebo puno žutih pramenova i ploha kristala, čudnih šara
istkanih jarkim zlatnim i crvenim tonovima. Visok i hladan, vetar lomio se o
Zaštitni Zid, stvarajući vodoskoke prašine.
Pol oseti Čaninu toplotu pored sebe. Istog trenutka spustio je zavesu zaborava
preko svoje vizije. Lako je mogao da zamisli kako stoji ovde zatvorenih očiju.
Pa ipak, vreme je odbilo da miruje za njega. Udisao je tamu - bez zvezda, bez
suza. Njegova nesreća rastakala je suštinu stvari sve dok na kraju nije
preostalo samo čuđenje zbog načina na koji su zvuci kondenzovali njegov svet.
Sve se oko njega sada oslanjalo na preostalo čulo sluha, koje se povlačilo u
drugi plan jedino kada je dodirivao nešto: zastore, Čaninu ruku... Uhvatio je
sebe kako osluškuje Čanino disanje.
Gde se nalazila ta nepouzdanost predmeta koji su bili samo verovatni? upitao se.
Sećanje mu je opterećivalo teško breme osakaćenih uspomena. Svakom trenutku
stvarnosti odgovarale su bezbrojne predstave, stvari kojima nije bilo suđeno da
se dogode. Nevidljivo biće u njemu setilo se lažnih prošlosti, čiji je teret
povremeno pretio da nadjača sadašnjost.
Čani mu se oslonila o ruku.
Osećao je svoje telo kroz njen dodir: mrtvo meso nošeno kovitlacem vremena.
Mirisao je na uspomene koje su u trenutku sagledale večnost. Videti večnost
značilo je biti izložen čudima večnosti, tlačen beskrajnim dimenzijama. Lažna
besmrtnost zahtevala je odmazdu: Prošlost i Budućnost postale su istovremene.
Još jednom vizija se pridigla iz svoje crne jame, zatvorene u njemu. Bile su to
njegove oči. Pokrenula mu je mišiće, povela ga u sledeći trenutak, sledeći čas,
sledeći dan... sve dok nije osetio da je tu oduvek!
"Vreme je da krenemo", reče Čani, "Veće..."
"Alija će biti tamo da me zameni."
"Da li zna šta treba da radi?"
"Zna."

Alijin dan počeo je okupljanjem eskadrona straže u paradnom dvorištu ispod

njenih odaja. Posmatrala je prizor besomučne zbrke, bučnog i zastrašujućeg
komešanja. Uspela je da se razabere u toj gunguli tek kada je prepoznala
zatvorenika koga su doveli: Korbu, Panegiristu.
Pristupila je svojoj jutarnjoj toaleti, povremeno se primičući prozoru i
posmatrajući kako dole raste nestrpljenje. Pogled joj je neprestano skretao na
Korbu. Pokušala je da ga se seti kao grubog i bradatog zapovednika trećeg talasa
u bici za Araken. To je bilo nemoguće. Korba je postao nadmeni kicoš, odeven u
Parato svilenu odoru savršenog kroja. Bila je otvorena do pojasa, otkrivajući
divno opran nabrani okovratnik i izvežen donji kaput prošaran zelenim
draguljima. Purpurni kaiš skupljao je odoru u pasu. Rukavi, koji su izlazili
kroz prosečene otvore za ruke na odori, bili su nabrani, iskrojeni od
tamnozelenog i crnog somota.
Nekoliko Naiba izišlo je da nadzire da li se prema čoveku postupa u skladu sa
slobodnjačkim pravima. Njihov bučni nastup podstakao je Korbu da zavapi kako je
nedužan. Alija prelete pogledom preko lica Slobodnjaka, pokušavajući da prizove
u sećanju njihove nekadašnje likove. Međutim, sadašnjost je uništila prošlost.
Svi su oni postali hedonisti, poklonici uživanjG kakvu većina ljudi nije mogla
čak ni da zamisli.
Primetila je njihove uznemirene poglede koji su često skretali prema vratima što
su vodila u odaju gde će se sastati. Razmišljali su o Muad'Dibovom slepom vidu,
novom ispoljavanju tajnih moći. Prema njihovom zakonu, slepca treba ostaviti u
pustinji, kako bi njegova voda pripala Šai-Huludu. Ali bezoki Muad'Dib ih je
video. Takođe im se nisu dopadale zgrade, tako da su se osećali ugroženi na
prostoru sagrađenom iznad zemlje. Dajte im pravu pećinu izdubljuenu u steni,
tada će moći da se opuste - ali ne i ovde, ne sa ovim novim Muad'Dibom koji ih
čeka unutra.
Kada se okrenula da pođe na skup, ugledala je pismo tamo gde ga je i ostavila,
na stolu pored vrata: poslednja poruka od njihove majke. Uprkos naročitom
poštovanju koje je gajila prema Kaladanu kao mestu Polovog rođenja, gospa
Džesika je naglasila da se ne slaže s tim da njena planeta postane jedna od
postaja hadžiluka.
"Nema sumnje da je moj sin značajna istorijska ličnost", napisala je, "ali to
još nije dovoljan razlog da se dopusti invazija ološa."
Alija dodirnu pismo, iskusivši čudan osećaj uzajamnog kontakta. Majka joj je
držala u rukama ovu hartiju. Pismo je predstavljalo veoma arhaično sredstvo
saobraćanja među ljudima - ali sadržalo je izvesno lično svojstvo koje je bilo
nedostupno svim modernim tehnikama. Napisano atreidskim borbenim jezikom jamčilo
je privatnost koju gotovo ništa nije moglo da ugrozi.
Razmišljanje o majci ponovo je raspalilo unutrašnji plam u Aliji. Začinska
promena, koja je dovodila do mešanja psiha majke i kćeri, povremeno ju je
primoravala da o Polu misli kao o sinu kome je podarila život. Ovo poistovećenje
s majkom bilo je kadro da joj predstavi vlastitog oca kao ljubavnika. Utvarne
seni nagrizale su joj sećanje, navlačeći plašt stvarnih mogućnosti.
Alija je ponovo pročitala pismo, dok je silazila zavojitim stepeništem prema
predvorju gde ju je čekala njena amazonska garda.
"Stvorili ste kobni paradoks", pisala je Džesika. "Način vladanja ne može
istovremeno biti i religijski i autokratski. Religijskom iskustvu potrebna je
sponatnost koju zakoni neminovno prigušuju A ne možete vladati bez zakona. Vaši
zakoni neumitno moraju zameniti moral, zameniti savest, zameniti čak i religiju
pomoću koje nameravate da vladate. Sveti obred mora da proizilazi iz hvalospeva
i pobožne čežnje koji tvore nepokolebljivi moral. Vlada je, s druge strane,
kulturni organizam posebno podložan sumnjama, preispitivanjima, raspravama.
Vidim da dolazi dan kada će svečani obred zameniti veru, a simbolika moral."
Miris začinske kafe zapahnuo je Aliju kada se obrela u predvorju. Četiri čuvara-
amazonke u zelenim stražarskim odorama stale su u stav mirno čim se ona
pojavila. Uskladile su korak iza nje, nastupajući odlučno u punom naponu svoje
mladosti, s očima koje su pomno motrile na opasnost. Imale su nečeg fanatičnog u
izrazima lica, bez ikakvih primesa straha. Zračile su tipičnom slobodnjačkom
vrstom nasilničkog ponašanja: bile su u stanju slučajno nekog da ubiju, a da se
pri tom ne osete krivim.
U tome se razlikujem, pomisli Alija. Ime Atreida je dovoljno ukaljano i bez
toga.
Vest o njenom dolasku bila je brža od nje. Paž koji ju je čekao munjevito je
pohitao, čim ju je video kako ulazi u donju dvoranu, da sazove celu stražu.
Dvorana je bila bez prozora i mračna; osvetljavalo ju je jedino nekoliko
prigušenih sjajnih kugli. Iznenada, širom se otvoriše vrata na suprotnom kraju
sale, koja su vodila u paradno dvorište, i prostoriju zaseni jarka dnevna
svetlost. Straža sa Korbom u sredini zanjiha se u svetlom okviru, bleštavo
obasjana s leđa.
"Gde je Stilgar?" upita Alija.
"Već je unutra", reče jedna od njenih amazonki.
Alija krenu na čelu povorke u odaju. Bilo je to jedno od najpretencioznijih
mesta za sastanke u Tvrđavi. Visoka terasa sa redovima mekih sedišta zauzimala
je jednu stranu. Naspram balkona, narandžasti zastori bili su razgrnuti sa
visokih prozora. Snažna sunčeva svetlost slivala se sa otvorenog prostora
ispunjenog vrtom i vodoskokom. Na stražnjem kraju odaje, s njene desne strane,
stajalo je postolje sa jednom masivnom stolicom.
Krećući se prema stolici, Alija je pogledala unazad i naviše, videvši da su
galeriju ispunili Naibi.
Straža domaćinstva zaposela je slobodan prostor ispod galerije. Između njih se
kretao Stilgar čas nešto tiho govoreći, čas naređujući. Nije dao nikakvog znaka
da je primetio Aliju kada je ušla.
Uveli su Korbu i poseli ga za niski sto; unaokolo, po podu odaje ispod
uzvišenja, bili su razmešteni jastuci. Uprkos svojoj nagizdanosti, Panegirist je
sada odavao utisak mrzovoljnog, pospanog starca, obmotanog u toplu odeću kao da
mu je hladno. Dva stražara zauzeše položaj iza njega.
Stilgar se približi uzvišenju dok je Alija zauzimala mesto na masivnoj stolici.
"Gde je Muad'Dib?" zapita on.
"Brat me je poslao da predsedavam kao Časna Majka", odgovori Alija.
Čuvši to, Naibi sa galerije počeše glasno da protestvuju.
"Mir!" zapovedi Alija. U iznenadnoj tišini ona reče: "Zar ne stoji u zakonu
Slobodnjaka da Časna Majka treba da predsedava kada se odlučuje o životu i
smrti?"
Njene reči nisu dopuštale nikakav dalji prigovor tako da je među Naibima
zavladao mir; pa ipak, Alija primeti ljutite poglede na pojedinim licima.
Urezivala je imena u sećanje kako bi o tome povela razgovor u Veću: Hobars,
Rajifiri, Tasmin, Sajid, Umbu, Leg... Većina njih nosila je znamenja Dine u
sebi: Umbuov Sieč, Tasminov Ponor, Hobarsov Klanac...
Ona obrati pažnju na Korbu.
Primetivši da ga posmatra, Korba prkosno podiže glavu i reče: "Tvrdim da sam
nevin."
"Stilgare, pročitaj optužbe", reče Alija.
Stilgar izvadi smeđi svitak od začinskog papira i stupi napred. Počeo je da čita
svečanim i melodičnim glasom, kao da prati neki skroviti ritam. Davao je rečima
rezak prizvuk, jasan i pun čestitosti:
"...Da si kovao zaveru sa izdajnicima da uništiš našeg Gospodara i Cara; da si
se sastajao u podloj tajnosti sa raznim neprijateljima Carstva; da si..."
Korba je sve vreme vrteo glavom, dok mu je na licu stajao izraz bolne ljutnje.
Alija je zamišljeno slušala, brade oslonjene na levu šaku, glave nagnute na
jednu stranu i s drugom rukom ispruženom preko oslonca stolice. Fragmenti
službenog postupka počeše da joj izmiču iz svesti, odstranjeni njenim vlastitim
osećanjem uznemirenosti.
"...Uvažena tradicija... pomoć legija i svih Slobodnjaka svuge... nasilje
izaziva nasilje prema Zakonu... veličanstvo Carske Ličnosti... izgubiti sva
prava na..."
Bilo je to besmisleno, pomisli ona. Besmisleno! Sve - besmisleno...
besmisleno... besmisleno...
Stilgar završi navođenje: "Eto optužbe, pa presudite!"
U iznenada nastaloj tišini, Korba se povi napred, stežući rukama kolena, dok je
žilav vrat snažno isturio, kao da se sprema na skok. Jezik mu je zapalacao
između zuba kada je počeo da govori.
"Ni rečju ni delom nisam izdao svoje slobodnjačke zavete. Tražim da se suočim sa
onim koji me je optužio!"
Sasvim jednostavan protest, pomisli Alija.
Primetila je da je to ipak izazvalo snažan utisak na Naibe. Oni su poznavali
Korbu. Bio je jedan od njih. Da bi postao Naib, dokazao je svoju slobodnjačku
hrabrost i smotrenost. Korba nije bio sjajan, ali je bio pouzdan. Nije, doduše,
spadao u one koji su mogli da predvode Džihad, ali se pokazao kao dobar oficir
za nabavku. Nije bio krstaš, ali je bio jedan od onih koji su čuvali stare
slobodnjačke vrline: Pleme na prvom mestu.
Oteimove reči pune gorčine, onako kako ih je Pol saopštio, zastrujaše Aliji u
svesti. Odmerila je pogledom galeriju. Bilo koji od ovih ljudi mogao je da
zamisli sebe na Korbinom mestu - neki iz valjanih razloga. Ali nevini Naib isto
je tako opasan kao i ovaj okrivljeni.
Korba je to isto osećao. "Ko me optužuje?" upita on.
"Prema slobodnjačkom pravu, zahtevam da se suočim sa onim ko me optužuje."
"Možda optužuješ sam sebe", reče Alija.
Pre nego što je mogao da ga prikrije, mistični užas munjevito pređe Korbinim
licem. Svi su mogli lako da ga razaberu. Sa svojim moćima bilo je dovoljno da ga
Alija samo optuži i da kaže kako je dokaz donela iz predela senki, iz alama al-
mitala.
"Naši neprijatelji imaju saveznike među Slobodnjacima", nije popuštala Alija.
"Uništene su zamke za vodu, kvantasi dignuti u vazduh, nasadi zatrovani, a
stovarišna skladišta opljačkana..."
"A sada - ukrali su crva iz pustinje i odneli ga na drugi svet!"
Glas koji je napravio ovu upadicu svima je bio poznat - Muad'Dib. Pol je ušao
kroz vrata iz dvorane, probio se između redova straže i došao do Alije. Čani,
koja ga je pratila, ostala je po strani.
"Moj Gospodaru", reče Stilgar, izbegavajući da ga pogleda u lice.
Pol uperi svoje prazne duplje u galeriju, zatim ih spusti prema Korbi. "Šta je
Korba - nema reči pohvale?"
Sa galerije se oglasilo mrmljanje. Postajalo je sve bučnije i mogle su se
razabrati pojedine reči: "...zakon za slepe... slobodnjački način... u
pustinju... ko prekrši..."
"Ko kaže da sam slep?" zapita Pol. On se okrenu prema galeriji. "Ti, Rajifiri?
Vidim da si danas obučen u zlato, a na toj plavoj košulji ispod njega još ima
peska sa ulica. Oduvek si bio neuredan."
Rajifiri podiže tri prsta u znak kojim se odagnava zlo.
"Uperi te prste u sebe", povika Pol. "Znamo gde se zlo nahodi!" Ponovo se
okrenuo prema Korbi. "Krivica ti se čita na licu, Korba."
"Nije to moja krivica! Možda sam doveden u vezu sa krivicom, ali ne..." On ućuta
i uputi preplašeni pogled prema galeriji.
"Čiji pogled tražiš tamo gore?" zapita Pol. "Ti ne vidiš!" izlanu se Korba.
Pol priguši kratkotrajno osećanje sažaljenja prema Korbi. Čovek je bio
neumoljivo uhvaćen u zamku vizije kao i svi prisutni. Igrao je svoju ulogu i
ništa više.
"Nisu mi potrebne oči da bih te video", reče Pol. A onda poče da opisuje Korbu,
svaku njegovu kretnju, svaki trzaj, svaki zabrinuti i preklinjući pogled upućen
prema galeriji.
Očajanje je raslo u Korbi.
Posmatrajući ga, Alija primeti da se svakog trenutka može slomiti. Neko na
galeriji mora da je svestan toga, pomislila je. Ko? Proučavala je lica Naiba,
zapažajući sitna izdajstva na slabim maskama... ljutnja, strah, nesigurnost...
krivica.
Pol je osećao tišinu.
Korba zauze jedan stav nadmenosti kada je zatražio objašnjenje: "Ko me
optužuje?"
"Oteim te optužuje", reče Alija.
"Ali Oteim je mrtav!" pobuni se Korba.
"Otkud to znaš?" upita ga Pol. "Jesi li to dokučio preko svog špijunskog
sistema? Oh, da! Znamo o tvojim špijunima i kuririma. Poznato nam je ko je doneo
sagorevač kamena sa Tarahela."
"Donet je za odbranu Kvizarata!" izlanu se Korba.
"Da li je na taj način dospeo u ruke izdajnika?" upita Pol.
"Ukraden je i mi..." Korba ućuta, progutavši knedlu. Stao je da šara pogledom
levo i desno. "Svima je poznato da sam uvek propovedao ljubav prema Muad'Dibu."
Zagleda se u galeriju. "Kako može mrtav čovek da optuži Slobodnjaka?"
"Oteimov glas nije mrtav", reče Alija. Ućutala je kada je Pol dotakao njenu
ruku.
"Oteim nam je poslao svoj glas", reče Pol. "Saopštio nam je imena, dela izdaje,
mesta i vremena okupljanja. Da li primećuješ da nedostaju neka lica u Veću
Naiba, Korba? Gde su Merkur i Faš? Kik de Leim nije danas sa nama. I Takim - gde
je on?"
Korba nemoćno odmahnu glavom.
"Pobegli su sa Arakisa sa ukradenim crvom", reče Pol. "Čak i da te sada
oslobodim, Korba, Šai-Hulud bi uzeo tvoju vodu zbog učešća u tome. Zašto neću da
te oslobodim, Korba? Pomisli samo na sve one ljude kojima je oduzet vid, ljude
koji ne mogu da vide kao što ja vidim. Oni imaju porodice i prijatelje, Korba.
Gde bi mogao da se sakriješ od njih?"
"Bio je to nesrećan slučaj", zavapi Korba. "Uostalom, dobiće od Tleilaksa..." On
ponovo ućuta.
"Ko zna kakvo ropstvo donose metalne oči?" upita Pol.
Naibi na galeriji počeše da razmenjuju šaputave komentare, zaklanjajući rukama
usta. Sada su Korbi upućivali hladne poglede.
"U odbranu Kvizarata", promrmlja Pol, vraćajući se na Korbinu odbranu. "Sredstvo
koje ili uništi celu planetu, ili stvara J-zrake koji oslepljuju sve u široj
blizini. Šta si od ovoga dvoga ti, Korba, planirao da upotrebiš za odbranu? Da
li je Kvizaratu potrebno da uništi oči svih koji gledaju?"
"Bila je to radoznalost, Gospodaru moj", zavapi ponovo Korba. "Znali smo da po
Starom Zakonu jedino Porodice imaju pravo da poseduju atomike, ali Kvizarat se
pokoravao... pokoravao..."
"Pokoravao tebi", reče Pol. "Stvarno radoznalost."
"Čak i da me optužuje samo glas, morate me suočiti s njime!" reče Korba.
"Slobodnjak ima pravo na to."
"Govori istinu, Gospodine", primeti Stilgar.
Alija ga ošinu pogledom.
"Zakon je zakon", reče Stilgar, osećajući Alijino protivljenje. Počeo je da
navodi Zakon Slobodnjaka, umećući svoje vlastite primedbe o njegovom tumačenju.
Alija iskusi čudan osećaj da Stilgarove reči čuje pre nego ih je on izgovorio.
Kako može da bude tako lakoveran? Stilgar nikada ranije nije bio toliko zvaničan
i konzervativan, nikada se nije toliko držao Koda Dine. Brada mu je bila
isturena, ratoborna. Uopšte nije zatvarao usta. Zar je to iz njega govorila samo
preterana nadmenost?
"Korba je Slobodnjak i mora mu se suditi prema zakonu Slobodnjaka", završio je
Stilgar.
Alija se okrenu na drugu stranu i stade da posmatra kako dnevne senke napolju
klize niz naspramni zid bašte. Osećala se iznurena i osujećena. Ovo je moglo da
se oduži sve do podneva. I šta sad? Korba se opustio. Ponašanje Panegiriste
svima je stavljalo do znanja da je nepravedno napadnut, kao i da je sve što je
učinio bilo slučajno učinjeno iz ljubavi prema Muad'Dibu. Ona pogleda Korbu,
iznenađena lukavim izrazom samouvažavanja na njegovom licu.
Možda je čak primio poruku, pomisli ona. Ponaša se kao čovek koji čuje svoje
prijatelje kako mu dovikuju: 'Drži se još malo! Pomoć stiže!'
Za trenutak držali su stvar u svojim rukama - obaveštenja koja su dobili od
kepeca, putokazi da su i drugi bili umešani u zaveru, imena potkazivača. Ali
kritičan trenutak je prošao. Stilgar? Sigurno ne Stilgar. Okrenula se i
zagledala u starog Slobodnjaka.
Stilgar nije uzmakao pred njenim pogledom.
"Hvala ti, Stile", reče Pol, "što si nas podsetio na Zakon."
Stilgar pognu glavu. Prišao je bliže i izgovorio tihe reči tako da su ih samo
Pol i Alija mogli čuti. Iscediću ga, a zatim ću se pobrinuti o svemu.
Pol klimnu glavom, dajući znak stražarima iza Korbe.
"Premestite Korbu u najsigurniju ćeliju", reče on. "Zabranjene su sve posete,
osim advokata! A za advokata imenujem Stilgara."
"Dopustite mi da sam izaberem svog advokata!" viknu Korba.
Pol se okrete. "Poričeš Stilgarovu čestitost i pravičnost?"
"Oh, ne, moj Gospodaru, ali..."
"Vodite ga!" prosikta Pol.
Čuvar podiže Korbu sa jastuka i izvede ga napolje. I dalje mrmljajući, Naibi
počeše da napuštaju galeriju. Posluga koja je izišla ispod galerija, prišla je
prozorima i stala da navlači narandžaste zastore. Narandžasta tama zavladala je
odajom.
"Pole", reče Alija.
"Kada prenaglimo sa nasiljem", reče Pol, "to će značiti da u punoj meri vladamo
njime. Hvala, Stile; dobro si odigrao svoju ulogu. Siguran sam da je Alija
prepoznala Naibe koji su bili u dosluhu s njime. Morali su nečim da se izdaju."
"Sve ste ovo između sebe zakuvali?" upita Alija.
"Da sam naredio da se Korba smesta pogubi, Naibima bi sve bilo jasno", odgovori
Pol. "Ali službeni postupak koji se nije sasvim pridržavao Zakona Slobodnjaka
ispunio ih je strahom za vlastita prava. Koji su Naibi bili s njim, Alija?"
"Raifiri, bez sumnje", reče ona tihim glasom. "Sajid, takođe, ali..."
"Daj Stilgaru potpuni spisak", dodade Pol.
Alija proguta pljuvačku kroz suvo grlo, iskusivši za trenutak strah od Pola koji
su svi osećali. Znala je na koji se način on kreće među njima bez očiju, ali ju
je uplašila veština kojom je to izvodio. Tako jasno videti njihova obličja u
tkanju svoje vizije! Osetila je kako joj lik svetluca da bi ga on mogao videti u
nekom zvezdanom vremenu čija je saglasnost sa stvarnošću u potpunosti zavisila
od njegovih reči i postupaka. Sve ih je držao na dlanu svoje vizije.
"Prošlo je vreme za vaše jutarnje primanje, Gospodine", reče Stilgar. "Mnogo
ljudi - radoznalih... uplašenih..."
"Da li se i ti plašiš, Stile?"
On jedva da prošaputa: "Da."
"Ti si moj prijatelj i nemaš razloga da me se bojiš", reče Pol.
Stilgar proguta knedlu. "Da, Gospodaru moj."
"Alija će preuzeti jutarnje primanje", reče Pol. "Stilgare, daj znak."
Stilgar posluša.
Uskomešana gomila nagrnu na velika vrata. Straža poče da je potiskuje napolje iz
senovite odaje kako bi oslobodila prolaz službenicima. Mnogo stvari počelo je
odjednom da se odvija: čuvari domaćinstva laktovima su odguravali i odbijali
nazad gomilu Molilaca i raskošno odevenih Pravozastupnika koji su pokušavali da
prodru unutra, vičući i psujući. Branitelji su mahali svojim pozivnicama. Između
njih se probi Nadzornik Skupa i stupi u prolaz koji je napravila straža. Nosio
je spisak Povlašćenih, kojima će biti dozvoljeno da se približe Prestolu Bio je
to jedan žilav Slobodnjak po imenu Tekrube, čije se držanje odlikovalo jetkim
cinizmom; neprekidno je odmahivao obrijanom glavom i tresao gustim brkovima.
Alija je krenula da ga presretne kako bi dala Polu vremena da umakne sa Čani
kroz privatni prolaz iza podijuma. Obuzelo ju je trenutno nepoverenje u Tekrubu
zbog zlurade radoznalosti u pogledu koji je uputio za Polom.
"Danas govorim u ime svoga brata", reče ona. "Postaraj se da Molioci prilaze
jedan po jedan."
"Da, moja gospo." Okrenuo se da stiša metež.
"Sećam se vremena kada nije moglo da vam se dogodi da ne shvatate namere vašeg
brata", primeti Stilgar.
"Bila sam malo rastrojena", odgovori ona. "Dogodila se dramatična promena u
tebi, Stile. Šta je to?"
Stilgar zastade, zaprepašćen. Promena je postojala, svakako. Ali zašto
dramatična? Ovo je bilo i posebno viđenje njega samog do koga on još nikada nije
došao. Drama je predstavljala sumnjivu stvar. Dramatični su bili uvezeni
zabavljači nepouzdane odanosti i još nepouzdanijih vrlina. Neprijatelji Carstva
koristili su se dramom u pokušajima da poljuljaju klimavo stanovništvo. Korba je
napustio vrline Slobodnjaka da bi iskoristio dramu u svrhe Kvizarata. I on će
umreti zbog toga.
"Nešto se čudno zbiva s vama", reče Stilgar. "Zar više nemate poverenja u mene?"
Bol u glasu omekšao joj je izraz lica, ali ne i ton.
"Znaš da imam poverenja u tebe. Oduvek sam delila bratovljevo mišljenje da kad
se nešto jednom dG Stilgaru u ruke, slobodno možemo prestati da brinemo o tome."
"Zašto ste onda rekli da sam se... promenio?"
"Spremaš se da ne poslušaš moga brata", reče ona. "Vidim to po tebi. Jedino se
nadam da vas to neće obojicu uništiti."
Upravo su se približavali prvi Pravozastupnici i Molioci. Okrenula se pre nego
što je Stilgar mogao da odgovori. Lice mu je, međutim, odražavalo upravo one
stvari koje je osetila u majčinom pismu - zamenjivanje morala i savesti zakonom.
"Stvaraš koban paradoks."
20.
Tibana je istupao kao zagovornik Sokratskog Hrišćanstva; sva je prilika da se
rodio na Anbusu IV i da je živeo između osmog i devetog veka pre Korina,
verovatno za vreme druge vladavine Dalamaka. Od celokupnih njegovih spisa,
sačuvan je samo jedan deo iz koga je uzet i ovaj odlomak: 'Srca svih ljudi
prebivaju u istoj pustari.'
Iz 'Knjige Dine' princeze Irulan
"Vi ste Bijaz", reče gola, ulazeći u malu odaju gde su kepeca držali pod
stražom. "Zovem se Hajt."
Jak kontigent straže domaćinstva ušao je sa golom da preuzme večernju dužnost.
Pesak koji je nosio vetar u vreme zalaska sunca počeo je da ih šiba po obrazima
dok su prolazili spoljnim dvorištem što ih je nagnalo da trepću i ubrzaju korak.
Sada su se mogli čuti iz prolaza pred odajom kako se zadirkuju i obavljaju
ritualnu smenu straže.
"Ti nisi Hajt", reče kepec. "Ti si Dankan Ajdaho. Bio sam tamo kada su stavili
tvoje mrtvo telo u tank, kao i onda kada su ga odneli, živo i spremno za
obučavanje."
Gola proguta pljuvačku kroz grlo koje mu se iznenada osušilo. Žućkasta svetlost
sjajnih kugli rastočila se na zelenom fonu draperija kojima je prostorija bila
obložena, presijavajući se na krupnim graškama znoja koje su orosile kepečevo
čelo. Bijaz je odavao utisak stvorenja čudnog ustrojstva, kao da mu se svrha,
koju su u njega utkali Tleilaksi, projektovala kroz kožu. Ispod kepečeve
obrazine kukavičluka i neozbiljnosti krila se moć.
"Muad'Dib me je odredio da te ispitam i utvrdim kakav zadatak su ti Tleilaksi
ovde namenili", reče Hajt.
"Tleilaksi, Tleilaksi", pevao je kepec. "Ja sam Tleilaksi, tikvane! Uostalom, ni
ti nisi ništa bolji."
Hajt podozrivo pogleda kepeca. Iz Bijaza je zračila harizmnatična opreznost koja
je posmatrača navodila na pomisao o drevnim idolima.
"Čuješ stražu napolju?" upita Hajt. "Ako im naredim, zadaviće te."
"Haj! Haj!" povika BIjaz. "Kakav si samo bezdušan klipan postao. A rekao si da
si došao da tražiš istinu."
Hajtu se nije dopadao izgled pritajenog mira u kepečevom izrazu lica. "Možda
samo tragam za budućnošću", reče on.
"Znači, mi smo lopovi", reče Hajt. "A šta da krademo?"
"Nismo lopovi već kocke", reče Bijaz. "Došao si ovamo da otkriješ moje tačkice.
Ja, za uzvrat, otkrivam tvoje. I gle! Ti imaš dvostruko lice!"
"Da li si zaista video kako su me Tleilaksi stavili u tankove?" zapita Hajt,
suprotstavljajući se neobičnoj nevoljnosti da postavi to pitanje.
"Zar ti nisam, već kazao?" upita Bijaz, skočivši na noge. "Strašno smo se borili
sa tobom. Telo nije htelo da se povrati."
Hajt iznenada oseti kako postoji u snu nekog drugog uma i kako svakog trenutka
može sve ovo da zaboravi i da ostane izgubljen u vijugama toga mozga.
Bijaz nagnu glavu lukavo na jednu stranu i stade da obilazi oko gole, pomno
buljeći u njega. "Uzbuđenost potpaljuje stara ustrojstva u tebi", reče Bijaz.
"Ti si progonitelj koji ne želi da nađe ono što goni."
"Ti si oružje upereno u Muad'Diba", odvrati Hajt, okrećući se oko sebe kako bi
pratio kretanje kepeca. "Šta treba da učiniš?"
"Ništa!" odgovori Bijaz, zaustavivši se. "Odgovaram ti jednostavno na
jednostavno pitanje."
"Onda si uperen u Aliju", reče Hajt. "Je li ona tvoja meta?"
"Zovu je Hout, Riba Čudovište, na drugim svetovima", reče Bijaz. "Kako to da ti
se krv uzburka kada govoriš o njoj?"
"Znači, zovu je Hout", reče gola; pomno je proučavao Bijaza kako bi pronašao
bilo kakvu nit vodilju do njegove namene. Kepec je tako čudno odgovarao.
"Ona je devica-bludnica", reče Bijaz. "Ona je prosta, prepredena, poseduje
duboka znanja koja plaše, okrutna je kada je najljubaznija, lakomislena dok
razmišlja, a kada želi da gradi onda razgrađuje poput oluje koriolisa."
"Došao si, dakle, ovamo da govoriš protiv Alije", reče Hajt.
"Protiv nje?" Bijaz utonu u jastuk oslonjen o zid. "Došao sam da bi me zarobila
magnetska privlačnost njene fizičke lepote." On se iskezi, pridajući svom
krupnom i upadljivom licu gušterski izraz.
"Napasti Aliju isto je što i napasti njenog brata", reče Hajt.
"To je toliko jasno da je teško ne uvideti", odvrati Bijaz. "Uistinu, Car i
njegova sestra predstavljaju jedno biće spojeno leđima, jedno stvorenje koje je
pola muško, a pola žensko."
"To smo već čuli od Slobodnjaka iz duboke pustinje", reče Hajt. "Upravo od onih
koji su obnovili običaj prinošenja krvnih žrtvi Šai-Huludu. Kako to da ti
ponavljaš njihove gluposti?"
"Usuđuješ se da kažeš da su to gluposti?" upita Bijaz. "Ti koji si i čovek i
obrazina? Ah, ali kocka ne može da otkrije sopstvene tačkice. Zaboravio sam to.
A ti si dvostruko zbunjen jer služiš dvostruko stvorenje Atreida. Čula ti nisu
tako blizu odgovora kao što je um."
"Propovedaš li lažni obred o Muad'Dibu svojim stražarima?" zapita Hajt tihim
glasom. Osetio je da mu se um spleo od kepečevih reči.
"Oni propovedaju meni!" reče Bijaz. "I mole se. Zašto da ne? Svi bi trebalo da
se molimo. Zar ne živimo u senci najopasnijeg stvora koga je vaseljena ikad
videla?"
"Opasnog stvora..."
"Njihova vlastita majka odbija da živi sa njima na istoj planeti!"
"Zašto mi otvoreno ne odgovoriš?" upita Hajt. "Vrlo dobro znaš da imamo i druge
načine da te ispitamo. Domoći ćemo se odgovora... na ovaj ili onaj način."
"Ali odgovorio sam ti! Zar nisam rekao da je mit stvaran? Zar sam ja vetar koji
donosi smrt? Ne! Ja sam reči! Reči poput munje koja se pojavi iz peska na tamnom
nebu. Kazao sam: 'Utuli svetiljku! Svanuo je dan!' A ti stalno ponavljaš: 'Daj
mi svetiljku da pronađem dan.'"
"Igraš opasnu igru sa mnom", reče Hajt. "Zar misliš da ja ne razumem te tvoje
Zensuni ideje? Ostavljaš jasne tragove kao ptica u blatu."
Bijaz poče da se kikoće.
"Zašto se smeješ?" upita Hajt.
"Zato što imam zube, a želeo bih da ih nisam imao", prozbori Bijaz kroz
cerekanje. "Da nemam zube ne bih mogao da škrgućem njima."
"Sada znam tvoju metu", reče Hajt. "Uperen si u mene."
"I pogodio sam u sred srede!" odgovori Bijaz. "Ti predstavljaš tako veliku metu;
kako sam onda mogao da promašim?" On klimnu glavom kao da sam sebi daje za
pravo. "A sad ću da ti pevam." Počeo je da nariče tužnu, plačljivu i jednoličnu
temu, koja se stalno ponavljala.
Hajt se ukočio, osećajući čudan bol kako ga podilazi gore-dole po kičmi. Buljio
je u lice kepeca, posmatrajući mladalačke oči na starom licu. Predstavljale su
središte mreže čvorastih, belih linija koje su vodile do udubljenja ispod
slepoočnica. Kolika glava! Svaka crta lica bila je usredsređena na napućena usta
iz kojih je izviralo to jednolično kreštanje. Zvuk je Hajta podsetio na drevne
obrede, narodna predanja, stare reči i običaje, poluzaboravljena značenja u
izgubljenom mrmljanju. Nešto vitalno se ovde događalo - krvava igra ideja kroz
Vreme. Prastare zamisli ležale su zapretene u kepečevom pevanju. Bilo je to
poput svetla koje sija u daljini, stalno postajući sve bliže i obasjavajući
život preko raskola vekova.
"Šta to radiš sa mnom?" zadahta Hajt.
"Ti si instrument na kome su me učili da sviram", reče Bijaz. "Sviram na tebi.
Dozvoli da ti kažem imena ostalih izdajnika među Naibima. To su Bikouros i
Kahueit. Zatim Djedida, koji je bio Korbin sekretar. Pa Abumojandis, Benerdžijev
pomoćnik. Upravo u ovom trenutku jedan od njih probada nožem tvoga Muad'Diba."
Hajt stade da odmahuje glavom. Bilo mu je teško da govori.
"Mi smo kao braća", reče Bijaz, prekidajući još jednom svoje jednolično
mumlanje. "Odrasli smo u istom tanku: prvo ja, pa onda ti."
Hajtove metalne oči ispuniše ga odjednom ljutim bolom. Treperava crvena
izmaglica obavijala je sve što je video. Osetio je da je odsečen od svakog
neposrednog čuvstva izuzev bola, a svet oko sebe dokučivao je kroz tanku skramu,
sličnu kopreni koju podigne vetar. Sve je postalo slučaj, nasumično uplitanje
nežive materije. Volja mu se pretvorila u nešto tanano i varljivo. Živela je baz
daha i mogla se nazreti jedino kao unutrašnje prosvetljenje.
Iznenadnom bistrinom rođenom u očajanju uspeo je da prodre kroz koprenasti
zastor, povrativši tako za početak samo čulo vida. Poput blistave svetlosti,
pažnja mu se usredsredi na Bijaza. Hajt oseti kako mu pogled prodire kroz
slojeve kepeca i ugleda malog čoveka koji je bio najpre iznajmljeni intelekt, a
zatim jedno stvorenje zarobljeno glađu i žudnjom koje su mu vrcale iz očiju.
Sloj za slojem je otpadao, sve dok na kraju nije ostalo samo jedno privid-biće
kojim su upravljali simboli.
"Mi smo na bojnom polju", reče Bijaz. "Možeš da govoriš o tome."
Pošto mu je naređenje oslobodilo glas, Hajt reče: "Ne možeš me naterati da
usmrtim Muad'Diba."
"Čuo sam kako Bene Geseriti kažu", reče Bijaz, "da ništa nije postojano, ništa
uravnoteženo, ništa trajno u celoj vaseljeni - da ništa ne ostaje u svom stanju,
da svaki dan, a ponekad i svaki čas donosi promenu."
Hajt nemo odmahnu glavom.
"Verovao si da je ludi Car cena koju tražimo", reče Bijaz. "Kako slabo razumeš
naše gospodare, Tleilakse. Esnaf i Bene Geserit smatraju da mi proizvodimo
artefakte. U stvari, mi obezbeđujemo oruđa i usluge. Sve može da posluži kao
oruđe - siromaštvo, rat. Rat je koristan jer je delotvoran u mnogim oblastima.
On podstiče metabolizam. On prisiljava vladu. On širi genetske slojeve. On je
najživotniji u svekolikoj vaseljeni. Jedino oni koji uviđaju vrednost rata i
koji ga upražnjavaju imaju nekakvu samoodređenost."
Neobično blagim glasom Hajt reče: "Kazuješ čudne misli koje me gotovo nagone da
poverujem u osvetničku Promisao. Kakva li je cena bila plaćena da bi ti bio
stvoren? Bila bi to očaravajuća priča, bez sumnje, sa još izuzetnijim
završetkom."
"Veličanstveno!" likovao je Bijaz. "Ti napadaš - dakle poseduješ snagu volje i
vežbaš samoodređenost."
"Pokušavaš da u meni probudiš želju za nasiljem", reče Hajt drhtavim glasom.
Bijaz poreče to, odmahnuvši glavom. "Da te probudim, da; ali ne i da ti probudim
želju za nasiljem. Obučen si da se služiš svešću, tako si sam rekao. Ja treba da
probudim u tebi tu svest, Dankane Ajdaho."
"Hajt!"
"Dankan Ajdaho. Izuzetan ubica. Ljubavnik mnogih žena. Vojnik-mačevalac. Desna
ruka Atreida na bojnom polju. Dankan Ajdaho."
"Prošlost se ne može probuditi."
"Ne može?"
"To se nikada nije dogodilo!"
"Istina, ali naši gospodari prkose ideji da se nešto ne može učiniti. Uvek
tragaju za odgovarajućim oruđem, odgovarajućom primenom truda, pravom
uslugom..."
"Kriješ svoju pravu svrhu! Navlačiš preko sebe zaklon od reči koje ništa ne
znače!"
"U tebi je Dankan Ajdaho", reče Bijaz. "On će se potčiniti bilo osećanjima ili
nepristrasnom ispitivanju, ali svakako će se potčiniti. Ta svest će iznići kroz
opnu potiskivanja i odabiranja iz tamne prošlosti koja te u stopu prati. Ona te
goni čak i sada dok te zadržava. U tebi postoji biće na koje se svest mora
usredsrediti i koje ćeš poslušati."
"Tleilaksi misle da sam ja još njihov rob, ali ja..."
"Tiho, robe!" reče Bijaz gunđavim glasom.
Hajt ostade sleđen u tišini.
"Sada smo došli do onog glavnog", reče Bijaz. "Znam da to osećaš. A evo i
ključnih reči kojima će manipulisati tobom... smatram da će one dejstvovati kako
treba."
Hajt oseti kako mu znoj curi niz obraze, kako mu se tresu prsa i ruke, ali nije
bio u stanju da se pokrene.
"Jednog dana", reče Bijaz, "Car će doći kod tebe i reći će ti: 'Otišla je.' Na
licu će mu stajati obrazina bola. Daće vodu mrtvome, kako ovde nazivaju
plakanje. I ti ćeš odgovoriti mojim glasom: 'Gospodaru! O, Gospodaru!'"
Hajta počeše da bole grlo i vilica od grčenja mišića. Mogao je jedino da savije
glavu u malom luku s jedne na drugu stranu.
"Ti ćeš reći: 'Nosim poruku od Bijaza.' Kepec napravi grimasu. 'Jadni Bijaz bez
pameti... jadni Bijaz, bubanj ispunjen porukama, biće stvoreno da ga drugi
iskoriste... lupite po Bijazu i on će udariti u dreku...'" On ponovo iskrivi
lice u grimasu. "Misliš da sam licemer, Dankane Ajdaho! Nisam! I ja mogu da
žalim. Ali došlo je vreme da reči zamene mačeve."
Štucanje protrese Hajta.
Bijaz se zakikota, pa reče: "Oh, hvala ti, Dankane, hvala. Spasili su nas
prohtevi tela. Pošto u Caru teče krv Harkonena, povinovaće se našim željama.
Pretvoriće se u stroj za pljuvanje, i gutača reči milozvučnih ušima naših
gospodara."
Hajt zažmirka, pomislivši kako mu kepec liči na opreznu životinjku, stvorenje
zlobne i retke pameti. Harkonenska krv teče venama Atreida?
"Misliš na Zver Rabana, ništavog Harkonena, i sevaš očima", reče Bijaz. "Ponašaš
se kao Slobodnjak kad je ovo u pitanju. Kada reči omanu, mač se uvek nađe u
ruci, a? Misliš na mučenja kojima su Harkoneni podvrgli tvoju porodicu. A preko
svoje majke, tvoj dragoceni Pol je Harkonen! Tebi neće biti teško da pogubiš
Harkonena, zar ne?"
Gorka osujećenost prostruja golom. Da li je to bila srdžba? Zašto bi to u njemu
izazvalo ljutnju?
"Ohhh", reče Bijaz; a zatim: "Ahhh, hah! Klik-klik. Poruka još nije završena. Tu
je još i pogodba koju Tleilaksi nude tvome dragocenom Polu Atreidu. Naši
gospodari će mu vratiti njegovu voljenu. Biće to još jedan gola - nešto kao
tvoja sestra."
Hajt odjednom postade svestan da mu ceo njegov svet ispunjavaju jedino otkucaji
vlastitog srca.
"Gola", reče Bijaz. "Biće to telo njegove voljene. Ona će mu rađati decu. Voleće
jedino njega. Možemo čak da poboljšamo original ako on to zaželi. Da li je i
jedan čovek imao bolju priliku da ponovo zadobije ono što je izgubio? To je
pogodba koju će on oberučke prihvatiti."
Bijaz klimnu glavom, oborivši za trenutak pogled kao da uzmiče, a zatim nastavi:
"To će ga dovesti u iskušenje: ti ćeš onda iskoristiti njegovu pometenost da mu
se približiš i spremiš za udarac. Dve gole, ne jedan! To nalažu naši gospodari!"
Kepec pročisti grlo i ponovo klimnu glavom: "Govori!"
"Neću to uraditi", reče Hajat.
"Ali Dankan Ajdaho bi", uzvrati Bijaz. "Biće to trenutak u kome ćeš moći veoma
lako savladati tog potomka Harkonena. Ne zaboravi to. Predložićeš mu da zatraži
da mu poboljšamo voljenu - možda da joj ugradimo besmrtno srce ili podarimo
nežnija osećanja. Ponudićeš mu utočište dok mu se budeš približavao - planetu
koju sGm izabere negde s one strane Carstva. Razmisli o tome! Voljena će mu biti
oživljena. Neće više postojati razlog za suze, a dobiće idilično mesto da
proživi svoje dane."
"Privlačan mamac", reče Hajt, ispitujući teren. "Pitaće za cenu."
"Reci mu da mora da se odrekne svoje božanske prirode i da obeščasti ugled
Kvizarata. Takođe treba da diskredituje sebe i svoju sestru."
"Ništa više?" upita Hajt uz podsmeh.
"Razume se, mora još da se odrekne svojih CHOAM poseda."
"Razume se."
"U slučaju da se ni tada nisi dovoljno primakao da zadaš udarac, pričaj mu o
tome koliko se Tleilaksi dive njegovim naucima o mogućnostima religije. Kaži mu
da Tleilaksi imaju odeljenje za religijsko inženjerstvo, u kome se religije
oblikuju za naročite potrebe."
"Kako je to pametno", reče Hajt.
"Misliš da smeš da mi se slobodno podsmevaš i da me ne slušaš", reče Bijaz.
Držao je glavu lukavo naherenu na jednu stranu. "Ne poriči to..."
"Dobro su te napravili, mala životinjo", reče Hajt.
"Tebe takođe", odvrati kepec. "Reći ćeš mu da požuri. Telo se raspada, a njeno
se mora čuvati u kriološkom tanku."
Hajt oseti kako se koprca, uhvaćen u kalup koji nije mogao da prepozna. Kepec je
izgledao tako samouveren! Mora da je postojala neka slaba tačka u logici
Tleilaksa. Kada su stvarali golu, uslovili su ga Bijazovim glasom, ali... Ali
šta? Logika/kalup/predmet... Kako je lako bilo pobrkati jasno rezonovanje sa
tačnim rezonovanjem! Da li je logika Tleilaksa imala neku manu?
Bijaz se osmehnu kao da je čuo neki skriveni glas. "Sada ćeš zaboraviti", reče.
"Kada trenutak dođe, ponovo ćeš se setiti. On će reći: 'Otišla je.' - i tada će
se probuditi Dankan Ajdaho."
Kepec pljesnu rukama.
Hajt se zagrcnu, svestan da su ga prekinuli usred misli... ili možda usred
rečenice. O čemu je bila reč? Nešto o... metama?
"Hoćeš da me zbuniš, pa da posle upravljaš mnome", reče on.
"Kako to?" upita Bijaz.
"Ja sam tvoja meta i ti ne možeš to da porekneš", reče Hajt.
"Nisam ni pomislio da poričem."
"Šta si to pokušao da mi učiniš?"
"Jednu uslugu", reče Bijaz. "Običnu uslugu."
21.
Moći predskazanja ne osvetljavaju dovoljno tačno prirodni tok stvarnih događaja,
izuzev pod krajnje izvanrednim okolnostima. Predskazanja se odnose na zbivanja
izdvojena iz istorijskog lanca. Večnost se kreće. Ona pretpostavlja sebe ne samo
proročanstvu nego i onome ko ga traži. Neka podanici Muad'Diba sumnjaju u
njegovu veličanstvenost i njegove proročke vizije. Neka mu poriču moći. Ali neka
nikada ne posumnjaju u večnost.
'Jevanđelje Dine'
Hajt je posmatrao Aliju kako izlazi iz hrama i prelazi preko trga. Stražari su
stajali u zbijenom poretku oko nje; na licima su držali obrazine surovosti kako
bi prikrili mekane izraze uvrežene kao posledice dobrog života i zadovoljstava.
Heliograf topterovih krila blesnu na sjajnom poslepodnevnom suncu iznad hrama.
Bio je to deo Kraljevske Garde sa Muad'Dibovim simbolom pesnice na trupu.
Hajt vrati pogled na Aliju. Najpre mu na um pade kako izgleda sasvim neprimereno
gradskoj sredini. Njen pravi dom bila je pustinja - otvoren, nesputan prostor.
Nešto čudno u vezi sa devojkom sinu mu iz pamćenja, dok ju je posmatrao kako se
približava: Alija je izgledala zamišljeno jedino kada se smejala. Bila je to
optička varka, zaključio je on, prizvavši komad sećanja na trenutke kada ju je
posmatrao za vreme prijema u čast ambasadora Esnafa: ohola spram muzičkog fona i
isprekidanih delova razgovora koji se vodio između ekstravagantnih haljina i
uniformi. Alija je bila odevena u belu i zasenjujuću odoru koja je zračila
nevinošću. Posmatrao ju je sa jednog prozora dok je prelazila unutrašnje
dvorište sa veštačkim jezercetom u sredini, ukrašenim raspevanim fontanama,
travom iz pampasa i jednim belim belvederom.
Sasvim pogrešno... skroz pogrešno. Ona pripada pustinji.
Hajt isprekidano udahnu vazduh. Alija mu je nestala s vidika, kao što se i onda
dogodilo. Čekao je stišćući i otvarajući pesnice. Razgovor sa Bijazom ga je
uznemirio.
Čuo je Alijinu pratnju kako prolazi pored prostorije u kojoj se nalazio. Otišla
je u Porodične odaje.
Pokušao je da usredsredi pažnju na nešto u vezi sa njom što ga je uznemirilo.
Način na koji je prelazila trg? Da. Kretala se poput progonjene osobe koja beži
od pljakačkaša. Izišao je na vezni balkon, prošao duž njega zaklonjen
plasmeldnim štitnikom protiv sunca i zaustavio se dok se još nalazio u senci
koja ga je skrivala. Alija je stajala na blustradi, pogleda uprtog iznad svog
hrama.
Pogledao je u istom pravcu gde i ona - negde preko, s one strane gradskih
zidina. Video je pravougaonike, blokove boje, spore pokrete života i zvuka.
Zdanja su se presijavala i svetlucala. Talasi vrućine zavojito su se uzdizali sa
vrhova krovova. Daleko napred, jedan dečak je šutirao loptu u ćorsokaku što ga
je obrazovao potporni masiv u jednom uglu hrama. Lopta se kretala napred-nazad.
I Alija je posmatrala loptu. Osećala je kako se i protiv svoje volje
poistovećuje sa njom - napred-nazad... napred-nazad. Izgledalo joj je da se
strmoglavljuje niz hodnike Vremena.
Napitak od melanža koji je popila neposredno pre napuštanja hrama predstavljao
je najveću dozu koju je ikad uzela. Čak i pre nego što je počela da dejstvuje,
zastrašila ju je.
Zašto sam to učinila? upitala se.
Čovek mora da izabere između opasnosti. Da li je to bilo u pitanju? Ovo je bio
način da se prodre kroz maglu kojom je prokleti dinski tarok zaklonio budućnost.
Prepreka je postojala. Mora je premostiti. Postupila je ovako iz potrebe da vidi
kuda je to išao njen brat svojim slepim korakom.
Poznato stanje fuge koje izaziva melanž počelo je da joj zaposeda svest. Duboko
je uzdahnula, iskusivši blag oblik spokojstva, uravnoteženosti i nesebičnosti.
Posedovanje drugog vida stvara u čoveku opasne fatalističke sklonosti, pomisli
ona. Na žalost, nije postojala nikakva apstraktna poluga, nikakav proračun
predviđanja. Vizijama budućnosti ne može se operisati kao formulama. U njih
treba ući, reskirajući život i zdravu pamet.
Jedna prilika se pomoli iz oštrih senki na veznom balkonu. Gola! U svojoj
pojačanoj svesti, Alija ga je videla veoma jasno - tamne, živahne crte lica na
kome su se isticale svetlucajuće metalne oči. Predstavljao je jedinstvo
zastrašujućih suprotnosti, od kojih su neke spojene na zapanjujući, linearan
način. Bio je senka i zasenjujuća svetlost, proizvod procesa koji je oživeo
njegovo mrtvo telo... i nečeg veoma čistog... nevinog.
Nevinost ispod grube ljušture.
"Da li si bio tamo sve vreme, Dankane?" zapita ga ona.
"Znači, treba da budem Dankan", uzvrati on. "Zašto?"
"Ne ispituj me", reče ona.
Dok ga je posmatrala na um joj pade kako Tleilaksi nisu ostavili nedovršenim ni
najmanji delić svoga gole.
"Jedino bogovi mogu sebi da dopuste rizik savršenstva", reče ona. "To je opasno
za čoveka."
"Dankan je umro", reče on, želeći da ga ne oslovljava tim imenom. "Ja sam Hajt."
Proučavala je njegove veštačke oči, pitajući se šta one vide. Posmatrane iz
blizine, odavale su sićušne crne ožiljke, mala udubljenja tame u sjajnom metalu.
Facete! Svet zasvetluca i zatitra oko nje. Pridržala se za zagrejanu površinu
blustrade. Ahhh, melanž je tako brzo dejstvovao.
"Jesi li bolesna?" upita Hajt. Prišao joj je bliže, posmatrajući je širom
otvorenih metalnih očiju.
Ko je to rekao? upita se. Dankan Ajdaho, mentat-gola, Zensuni filozof ili možda
pion Tleilaksa, opasniji od svih navigatora Esnafa. Njen brat je to znao.
Ponovo je pogledala golu. Sada joj se učinio odveć pasivan, sa nečim potajnim u
sebi. Bio je prezasićen čekanjem i moćima koje su natkriljavale njihov
svakodnevni život.
"Po majci sam Bene Geserit", reče ona. "Znaš li to?"
"Znam."
"Koristim se njihovim moćima, mislim onako kako one misle. Jedan moj deo svestan
je svete nužde za genetskim programom... i njegovim proizvodima."
Zažmirkala je, osećajući kako joj je deo svesti počeo slobodno da se kreće u
Vremenu.
"Kažu da Bene Geserit nikada neće odustati od svojih ciljeva", reče on.
Posmatrao ju je izbliza, zapazivši kako su joj pobeleli zglavci na prstima
kojima je čvrsto stegla ivicu balkona.
"Jesam li se spotakla?" upita ona.
Primetio je kako duboko diše, kako su joj pokreti napeti, a pogled staklen.
"Kada se spotakneš možeš da povratiš ravnotežu tako što ćeš preskočiti predmet o
koji si se spotakla."
"Bene Geserite su se spotakle", reče ona. "Sada žele da povrate ravnotežu tako
što će preskočiti mog brata. Žele Čaninu bebu... ili moju."
"Da li si u drugom stanju?"
Borila se da se postavi u prostorno-vremenski odnos sa ovim pitanjem. U drugom
stanju? Kada? Gde?
"Vidim... svoje dete", prošaputa ona.
Odmakla se od ivice balkona i okrenula glavu prema goli. Lice mu je bilo slano,
a oči gorke - dva kruga blistavog olova i... kada je okrenuo leđa svetlosti da
bi pratio njen pokret... plave senke.
"Šta vidiš takvim očima?" prošaputa ona.
"Isto što i druge oči vide", odgovori on.
Njegove reči odzvanjale su joj u ušima, rastežući joj svest. Osetila je kako
premašuje svekoliku vaseljenu, kako se rasteže... rasteže. Postala je prepletena
sa celokupnim Vremenom.
"Uzela si preveliku dozu začina", reče on.
"Zašto ne mogu da ga vidim?" promrmlja ona. Utroba iz koje se sve rađa držala ju
je zarobljenu. "Kaži mi, Dankane, zašto ne mogu da ga vidim."
"Koga to ne možeš da vidiš?"
"Ne mogu da vidim oca moje dece. Izgubila sam se u magli taroka. Pomozi mi."
Logika mentata munjevito je došla do rešenja i on reče: "Bene Geseriti žele da
se spariš sa svojim bratom. To bi učvrstilo genetski..."
Aliji se ote krik. "Jaje u telu", zadahta ona. Telom joj prostruja talas
hladnoće, za kojom odmah usledi topla plima. Neviđeni ljubavnik iz njenih
najtamnijih snova! Telo njenog tela kojeg proročanstvo nije moglo da otkrije! Da
li će do toga doći?
"Jesi li uzela opasnu dozu začina?" upita on. Nešto u njemu borilo se da izrazi
krajnji užas pri pomisli da jedna žena Atreida može da umre, da ga Pol može
suočiti sa saznanjem kako je jedan ženski član carske porodice... nestao.
"Ti ne znaš kako je to loviti budućnost", reče ona. "Ponekad ugledam sebe... ali
to činim na vlastiti način. Ne mogu da vidim kroz sebe samu." Spustila je glavu
i stala da klima njome s jedne na drugu stranu.
"Koliko si začina uzela?" upita on.
"Priroda se užasava predviđanja", reče ona, podižući glavu. "Da li si to znao,
Dankane?"
Obratio joj se nežno, razložno, kao da govori sa malim detetom: "Reci mi koju si
količinu začina uzela." Uhvatio ju je levom rukom za rame.
"Reči su tako nezgrapne sprave, tako primitivne i dvosmislene", reče ona,
skinuvši njegovu ruku s ramena.
"Moraš mi kazati!" reče on.
"Pogledaj u Zaštitni Zid", naredi ona, pokazavši prstom prema njemu. Upravila je
pogled duž izdužene ruke, stresavši se kao da se predeo raspao u sveobuhvatnoj
viziji - peščani zamak razoren nevidljivim talasima. Ona skrenu pogled, ali je
trže pojava golinog lica. Crte su mu se menjale, postajući čas staračke, čas
mladalačke, pa opet staračke i ponovo mladalačke. Predstavljao je sam život,
pouzdan, beskonačan... Okrenula se u nameri da pobegne, ali ju je on zgrabio za
levi zglavak.
"Pozvaću doktora", reče on.
"Ne! Moraš mi dozvoliti da saznam tu viziju! Moram da je saznam!"
"Sada ćeš ući unutra", reče on.
Ona baci pogled na njegovu ruku. Na mestu gde su im se tela dotakla osetila je
električno prisustvo koje ju je istovremeno i mamilo i plašilo. Naglim pokretom
ona oslobodi ruku i zadahta: "Ne možeš zadržati vihor!"
"Potrebna ti je lekarska pomoć!" odbrusi on.
"Zar ne razumeš?" upita ga ona. "Moja vizija je nepotpuna, sadrži samo odlomke.
Ona treperi i poskakuje. Moram se setiti budućnosti. Zar ne možeš to da
shvatiš?"
"Šta će ti budućnost ako umreš?" zapita on blago je gurajući prema Porodičnim
odajama.
"Reči... reči", mrmljala je ona. "Ne mogu to da objasnim. Jedna stvar je povod
za neku drugu, ali ne postoji uzrok... niti posledica. Ne možemo da ostavimo
vaseljenu onakvu kakva je bila. Koliko god da se trudimo, uvek će postojati
provalija."
"Samo pravo", naredi on.
Tako je napregnut! pomisli ona.
Obujmile su je hladne senke. Osetila je kako joj mišići gamižu poput crva -
postelja pod njom bila je stvarna i čvrsta ali ipak je znala da je
nesuštastvena. Jedino je prostor bio postojan. Ništa više nije posedovalo
suštinu. Krevetom su proticala mnoga tela koja su sva bila njena sopstvena.
Vreme je postalo mnogostruko čuvstvo, prekomerno opterećeno. Nije ispoljilo
nijednu reakciju po kojoj bi mogla da ga apstrahuje. Bilo je to Vreme. Kretalo
se. Svekolika vaseljena klizila je nazad, napred, u stranu.
"Ona nije opredmećena", objasni Alija. "Ne može se dospeti ispod nje, niti se
ona može obići. Ne postoji tačka oslonca."
Oko nje se uzmuvaše mnogi ljudi. Neki je uhvatiše za levu ruku. Posmatrala je
svoje telo kako se kreće, prateći pogledom talasavu ruku koju je vodila do
fluidne obrazine lica: Dankan Ajdaho! Oči su mu bile... pogrešne, ali to je ipak
bio Dankan - dete - čovek - mladić- dete - čovek - mladić... Svaka crta njegovog
lika odavala je brigu za nju.
"Ne boj se, Dankane", prošaputa ona.
Stegao joj je ruku, klimnuvši glavom. "Budi mirna", reče.
Istog časa kroz svest mu prostruja: Ona ne sme umreti! Ne sme! Nijedna žena
Atreida ne može umreti! On odsečno odmahnu glavom. Takve misli prkosile su
logici mentata. Smrt je bila neophodnost da bi život mogao da se nastavi.
Gola me voli, pomisli Alija.
Ova misao postade čvrsta poput kamenog temelja za koji je mogla da se uhvati.
Bilo je to poznato lice sa konkretnom prostorijom u pozadini. Prepoznala je
jednu od odaja iz Polovog prebivališta.
Jedna nepomična, nepromenljiva prilika baratala je nešto oko cevi u njenom grlu.
Opirala se plimi gađenja.
"Stigli smo na vreme", reče jedan glas, iza koga je ona prepoznala porodičnog
lekara. "Trebalo je ranije da me pozovete." Lekareve reči sadržale su primesu
sumnje. Osetila je kako joj cev klizi iz grla - poput zmijolikog blistavog
užeta.
"Injekcija će je uspavati", reče lekar. "Poslaću jednu od njenih pratilja da..."
"Ja ću ostati pored nje", reče gola.
"To nije pristojno", odbrusi lekar.
"Ostani... Dankane", prošaputa Alija.
On je pomilova po ruci da bi joj stavio do znanja da ju je čuo.
"Moja gospo", reče lekar, "bilo bi bolje da..."
"Nemojte vi mene da učite šta je bolje", zaškrguta ona. Grlo ju je bolelo pri
izgovoru svakog glasa.
"Moja gospo", reče lekar optužujućim glasom, "vama su dobro poznate opasnosti
koje prouzrokuje prekomerno uzimanje melanža. Mogu jedino da pretpostavim da vam
ga je neko dao bez..."
"Vi ste budala", prosikta Alija. "Znači li to da poričete moje vizije? Znala sam
šta uzimam i zašto to činim." Uhvatila se rukom za grlo. "Ostavite nas. Smesta!"
Lekar se uklonio iz njenog vidokruga, rekavši pri tom: "Obavestiću vašeg brata."
Osetivši da je otišao, posvetila je svu pažnju goli. Sada je jasno videla viziju
u svojoj svesti: plodno tle iz koga izrasta sadašnjost. Osećala je da i gola ima
svoju ulogu u toj igri Vremena, koja više nije bila mutna i skrivena, već
određena spram prepoznatljive pozadine.
On je ključna tačka, pomisli ona. Opasnost i spas istovremneno.
Stresla se pri pomisli da joj je pred opčima ista vizija koju je video i njen
brat. Neželjene suze pekle su joj oči. Oštro je odmahnula glavom. Bez suza! Na
njih se troši vlaga, a što je još gore, one ometaju strogi tok vizije. Pola neko
mora zaustaviti! Jednom, samo jednom, premostila je Vreme da bi svoj glas
stavila na put kojim će on proći. Ali ovde ne bi dozvolili pritisak i
promenljivost. Tkanje Vremena prolazilo je sada kroz njenog brata kao što
sunčevi zraci prolaze kroz sočivo. Stajao je u žiži i bio je toga potpuno
svestan. Prikupio je sve linije u sebe i sada neće dozvoliti da mu pobegnu ili
da se izmene.
"Zašto?" promrmljala je ona. "Je li to mržnja? Da li se okomio na Vreme zato što
ga je ono povredilo? Da li je to posredi... mržnja?"
Pomislivši da je Alija pomenula njegovo ime, gola upita: "Moja gospo?"
"Samo da mogu da ugasim tu vatru u sebi!" uzviknu ona. "Nisam želela da budem
drugačija."
"Molim te, Alija", promrmlja on. "Pokušaj da zaspiš."
"Želela sam da mogu da se smejem", prošaputa ona. Suze su joj tekle niz obraze.
"Ali ja sam sestra Cara koga poštuju kao boga. Ljudi me se boje. Nikada nisam
želela da me se neko plaši."
On stade da joj briše suze s lica.
"Ne želim da budem deo istorije", prošaputa ona. "Jedino za čim žudim jeste da
me neko voli... i da ja nekog volim."
"Neko te voli", reče on.
"Ahhh, odani, odani Dankane", reče ona.
"Molim te, ne oslovljavaj me tako", usprotivi se on.
"Ali ti to jesi", reče ona. "Odanost je roba na ceni. Može se prodati... ali ne
i kupiti, samo prodati."
"Ne dopada mi se tvoj cinizam", reče on.
"Dovraga s tvojom logikom! To je istina!"
"Spavaj", reče on.
"Voliš li me, Dankane?" upita ga ona.
"Da."
"Je li to jedna od onih laži", upita ona, "jedna od laži u koje je lakše
poverovati nego u istinu? Zašto se plašim da ti poverujem?"
"Plašiš se zato što nisam isti kao drugi, a plašiš se i zato što si i ti
drugačija."
"Budi čovek, a ne mentat!" progunđa ona.
"Ja sam i mentat i čovek."
"Hoćeš li me onda uzeti za ženu?"
"Učiniću ono što ljubav zahteva."
"I odanost?"
"I odanost."
"Upravo tu leži tvoja opasnost", reče ona.
Njene reči ga uznemiriše. Na licu mu se, doduše, nije očitovao nikakav znak
uznemirenosti, nijedan mišić mu nije zaigrao - ali ona je to ipak znala. Sećanje
na viziju otkrilo joj je tu uznemirenost. Pa ipak, osećala je da je propustila
jedan deo vizije, kao i da bi trebalo da se seća još nečega iz budućnosti.
Postojala je još jedna vrsta opažanja koja se nije odvijala putem čula, nešto
što joj je dolazilo u um niotkuda, baš kao što je bio slučaj i sa predviđanjem.
To nešto počivalo je u senkama Vremena - i bilo je krajnje bolno.
Osećanje! To je bilo u pitanju - osećanje! Pojavilo se u viziji ne neposredno,
već kao tvorevina iz koje je mogla da zaključi šta se nalazi iza nje. Obuzelo ju
je osećanje - jednostavan grč satkan od straha, tuge i ljubavi. Sva tri čuvstva
nalazila su se u viziji, sabrana u jednom jedinom zaraznom telu, nadmoćnom i
iskonskom.
"Dankane, ne dozvoli mi da odem", prošaputala je.
"Spavaj", reče on. "Ne bori se s tim."
"Moram... moram. On je mamac u klopci koju je sam postavio. On je u službi moći
i terora. Nasilje... obogotvorenje: to je zatvor u kome se nalazi. Izgubiće...
sve. Rastrgnuće ga."
"Govoriš o Polu?"
"Nagone ga da uništi sam sebe", zadrhta ona, podižući se u sedeći položaj.
"Previše tereta, previše bola. Odvlače ga od ljubavi." Alija ponovo pade u
postelju. "Stvaraju vaseljenu u kojoj on neće sam sebi dopustiti da živi."
"Ko to čini?"
"On! Ohhh, ti si tako glup. On je deo ustrojstva. A sad je kasno... odveć
kasno... odveć kasno..."
Dok je govorila, osetila je kako joj se svest spušta sloj po sloj. Zaustavila se
tik iza pupka. Telo i duh joj se razdvojiše, a zatim ponovo spojiše u stecištu
uspomena na vizije - da bi potom počeli da se kreću, kreću... Začula je otkucaje
srca zametka, deteta budućnosti. Melanž je još imao vlast nad njom, dakle,
progonio ju je rekom Vremena. Znala je da je kušala život još nezačetog deteta.
S njim u vezi, samo je jedna stvar bila izvesna: pretrpeće istovetno buđenje kao
i ona. Postaće svesno biće, kadro da razmišlja još pre rođenja.
22.
Postoji gornja granica u primeni sile koju čak i najmoćniji moraju da poštuju
kako ne bi uništili sami sebe. Proceniti ovu granicu predstavlja vrhunsko umeće
vladanja. Zloupotreba moći je kobni greh. Zakon ne može da bude oruđe osvete,
niti zaloga, ni sigurna tvrđava protiv mučenika koje je stvorio. Ne može se
ugroziti nijedno živo biće bez snošenja posledica.
'Muad'Dib o Zakonu', iz 'Stilgarovih komentara'
Čani se zagledala u jutarnju pustinju koju je videla kroz pukotinu ispod Sieč
Tabra. Nije imala na sebi pustinjsko odelo i zbog toga se osećala nezaštićenom
ovde u pustinji. Ulaz u siečku pećinu bio je sakriven potpornom stenom iznad i
iza nje.
Pustinja... pustinja... Pustinja ju je pratila kud god da je pošla i ona je to
osećala. Vratiti se u pustinju za nju nije značilo vratiti se kući, već samo
osvrnuti se i videti sve ono što je oduvek bilo tamo.
Bolan grč prože joj utrobu. Uskoro će roditi. Ugušila je bol, želeći da u tom
trenutku bude sGma s pustinjom.
Jutarnji mir počivao je unaokolo. Senke su se razmilele među dinama i terasama
Zaštitnog Zida. A onda, najednom, dnevna svetlost blesnu povrh visoke strmeni i
stiže do njenih očiju preko goletnog prostranstva koje se pružalo ispod potpuno
plavog neba. Prizor je potpuno odgovarao osećanju užasnog cinizma koje joj nije
davalo mira od onog trenutka kada je saznala za Polovo slepilo.
Zašto smo ovde? pitala se.
To nije bila hidžra, istraživačko putovanje. Pol ni za čim ovde nije tragao,
izuzev, možda, za mestom gde će se ona poroditi. Poveo je sa sobom krajnje čudne
saputnike, pomislila je: Bijaza, kepeca Tleilaksa; golu, Hajta koji je možda
oživljeni Dankan Ajdaho; Edrika, Esnafovog Ambasadora-Navigatora; Gaius Helen
Mohijam, Časnu Majku Bene Geserita, koju je očigledno mrzeo; Lihnu, Oteimovu
čudnu kćer, koju zbog nečega straža uopšte nije ispuštala iz vida; Stilgara,
njenog ujaka iz reda Naiba, i njegovu najomiljeniju ženu, Haru... zatim
Irulan... pa Aliju...
Zvuk vetra, koji je hujao kroz stenje, pravio je društvo njenim mislima.
Pustinjski dan oblio se potpunim žutilom, potpunom preplanulošću, potpunim
sivilom.
Zašto li je pozvao tako neobično izmešano društvo?
"Zaboravili smo", odgovorio joj je Pol kada ga je to jednom pitala, "da se reč
'društvo' prvobitno odnosila na saputnike. Mi smo, zapravo, društvo saputnika."
"Ali kakva je njihova vrednost?"
"U tome je problem", uzviknuo je on, okrenuvši svoje užasne duplje prema njoj.
"Izgubili smo onu iskonsku jednostavnost i prostodušnost življenja. Ako nešto ne
možemo sipati u flaše, potući, upotrebiti ili sakupiti, onda tome ne pridajemo
nikakvu vrednost."
Uvređena, ona je uzvratila: "Nisam na to mislila."
"Ahhh, najdraža", kazao je on, umirujući je, "tako smo bogati novcem, a tako
siromašni životom. Ja sam zao, svojeglav, glup..."
"Nisi."
"I to je istina. Ali ruke su mi tužne od vremena. Čini mi se... čini mi se da
sam pokušao da izmislim život, ne shvatajući da je on već izmišljen."
Dotakao joj je trbuh da bi osetio novi život u njemu.
Prisetivši se toga, položila je obe ruke na trbuh i zadrhtala; sada joj je bilo
žao što je tražila od Pola da je dovede ovamo.
Pustinjski vetar donosio je zle mirise iz živičnih sadnica koje su zaprečavale
dine u podnožju pukotine. Sve više ju je zaokupljala slobodnjačka praznoverica:
zli mirisi, zla vremena. Okrenula je lice prema vetru i ugledala jednog crva
kako se pojavljuje iza sadnica. Uzdigao se povrh dina poput prove na ukletom
brodu, zamlatarao po pesku, omirisao vodu koja je bila pogubna za njegovu vrstu
i pobegao ispod dugačkog izrovanog bedema.
U tom trenutku mrzela je vodu, zbog straha koji je crv ispoljio. Nekada duh-duša
Arakisa, voda je sada postala otrov. Donosila je sa sobom boleštine. Jedino je
pustinja bila čista.
Dole, ispod nje, pojavila se grupa slobodnjačkih radnika. Popeli su se do
srednjeg ulaza u sieč i ona ugleda njihova blatna stopala.
Slobodnjaci sa blatnjavim stopalama!
Deca iz sieča započeše svoju jutarnju pesmu; njihovi piskutavi glasići dopirali
su iz gornjeg ulaza budeći u njoj čudno osećanje da joj vreme izmiče kao soko
pred vetrom. Ona ponovo zadrhta.
Kakve li je oluje Pol video u svojoj slepoj viziji?
Počela je da naslućuje u njemu zlog ludaka, spodobu umornu od pesama i rasprava.
Primetila je da je nebo postalo kristalno sivo i prošarano alabasterskim
zracima, neobičnim crtežima koje je preko celog svoda crtao uskovitlani pesak.
Najednom, pažnju joj privuče linija sjajne beline koja se pojavila na jugu.
Obrve joj se istog časa skupiše, čim je razabrala znak: belo nebo na jugu - Šai-
Huludova usta. Podigla se oluja, silan vetar. Osetila je njegove prve nalete u
vidu kristalnih zrnaca peska koja su stala da je šibaju po obrazima. Vetar je
doneo prisenak smrti: miris vode koja teče kroz kanate, miris oznojenog peska,
kremena. Voda: zbog nje je Šai-Hulud poslao svoj koriolis vetar.
Sokolovi se pojaviše u pukotini gde je stajala, tražeći utočište od vetra. Bili
su smeđi poput stena, sa skerletnim perjem u krilima. Njen duh, osećala je to,
hrlio je k njima: oni su našli mesto da se sakriju; ona nije.
"Moja gospo, podiže se vetar!"
Okrenula se i ugledala golu kako je doziva sa gornjeg ulaza u sieč. Obuzeo ju je
slobodnjački strah. Mogla je da razume čistu smrt, kao i to da pleme raspolaže
pravom na njenu telesnu vodu. Ali... da nešto bude vraćeno iz mrtvih...
Ošinuo ju je nalet uskovitlanog peska, od čega su joj se zajapurili obrazi.
Pogledala je preko ramena na zastrašujuću traku prašine koja se prostirala preko
neba. Pustinja je pod olujom navukla žutomrki, nemirni izgled, što je stvaralo
utisak kao da su se same dine ustalasale, zapljuskujući nemirnu obalu, baš onako
kako je Pol jednom opisao da čini more. Stala je da okleva, obuzeta osećanjem
prolaznosti pustinje. U poređenju sa večnošću, ovo je bio samo kotao. Uz
zaglušujuću buku, dine su počele da se razbijaju o stene.
Oluja koja je besnela napolju postala je za Čani jedina stvarnost; sve životinje
sakrile su se pred njom... tako da na kraju nije preostalo ništa drugo do zvuci
koje je sama stvarala: uskovitlani pesak škripao je o stenje, kovitlaci vetra su
zviždali, velike gromade iznenada su se odvajale i survavale sa brda. A onda,
negde izvan vidokruga, jedan prevrnuti crv uspeo je da se trapavo okrene na
pravu stranu i da ponovo sklizne u suve dubine.
Bilo je to samo za jedan tren, mereno časovnikom njenog života, ali nju je ipak
moćno obuzelo osećanje da je cela planeta otišla u param-parčiće - da se
pretvorila u kosmičku prašinu, u jedan među mnogim talasima.
"Moramo da požurimo", reče gola, stojeći blizu sa njene desne strane.
Osetila je da se plašio i brinuo za njenu sigurnost.
"Oglodaće vam kosti", reče on, kao da je njoj bilo potrebno objašnjavati šta
znači ovakva oluja.
Brižnost za nju, koju je tako jasno ispoljavao, razvejala je u Čani strah od
gole i ona mu dopusti da joj pomogne da se popne kamenim stepeništem do sieča.
Prošli su kroz dijafragmu zaklona koji je prikrivao ulaz. Posluga je otvorila
hermetička vrata koja su zadržavala vlagu, a zatim ih zatvorila za njima.
Mirisi sieča zapahnuše joj nozdrve. Ovo mesto budilo je u njoj nazalne
asocijacije - zbijena bliskost tela, snažan ester iz destilerija za skupljanje
vode, poznati mirisi hrane, opori zadah goriva koje sagoreva u uključenim
mašinama - a nadasve, neizbežni melanž, koga je bilo svuda.
Duboko je uzdahnula. "Dom."
Gola izvuče svoju ruku iz njene i povuče se u stranu; stajao je tako nepomično,
kao da je bio isključen kada nije bio u upotrebi. Pa ipak... pomno je motrio oko
sebe.
Čani zastade na ulazu u odaju, zbunjena nečim što nije umela da objasni. Ovo je
odista bio njen dom. Kao dete, ovde je lovila škorpije pomoću svetlosti iz
sjajnih kugli. Sada se, međutim, nešto izmenilo...
"Zar ne bi bilo najbolje da odete u svoje odaje, moja gospo?" zapita je gola.
Kao da su to podstakle njegove reči, ona najednom oseti kako je obuzimaju
trudovi, ali se nape iz sve snage da ih prikrije.
"Moja gospo?" reče gola.
"Zašto se Pol plaši da rodim našu decu?" zapita ona.
"Prirodno je što se boji za vašu sigurnost", odgovori gola.
Dodirnula je rukom obraz na mestu gde se zajapurio od vetra. "Ne plaši se,
dakle, za decu?"
"Moja gospo, on ne može da razmišlja o detetu, a da se pri tom ne seti kako su
vašeg prvenca zaklali Sardaukari."
Ona stade da proučava golu - glatko lice, nedokučive mehaničke oči. Da li je ovo
stvorenje doista Dankan Ajdaho? Da li je on ikome prijatelj? Da li u ovom
trenutku govori pravu istinu?
"Trebalo bi da ste sa lekarima", reče gola.
Bio je to ponovo glas koji se brinuo za njenu bezbednost. Iznenada je shvatila
da joj um nije zaštićen, da je izložen dejstvu neprijatnih opažaja.
"Hajte, bojim se", prošaputa ona. "Gde je moj Usul?"
"Zadržali su ga državni poslovi", odgovori gola.
Ona klimnu glavom, misleći na vladin aparat koji ih je dopratio u velikom broju
ornitoptera. U tom trenutku je shvatila šta ju je to zbunilo u vezi sa siečom:
spoljni mirisi. Službenici i posluga su doneli svoje mirise u ovu sredinu, arome
hrane i odeće, egzotične parfeme. Sve je to stvorilo jedno nasilno mirisno
podzemlje.
Čani se stresla, obuzdavši želju da se histerično nasmeje. Čak se i mirisi
menjaju u prisustvu Muad'Diba!
"Bilo je nekih hitnih stvari koje nije mogao da odloži", reče gola, pogrešno
protumačivši njeno oklevanje.
"Da... da, razumem. I ja sam došla sa tom gomilom..."
Prisetivši se leta iz Arakena, sada je tek priznala sebi da se nije nadala da će
ga preživeti. Pol je uporno želeo da sam upravlja topterom. Iako slep, bezbedno
je dovezao letelicu dovde. Nakon tog iskustva ništa što bi on uradio više ne bi
moglo da je iznenadi.
Još jednom ju je prožeo bol u trbuhu.
Videvši kako je duboko uzdahnula i stisla zube, gola reče: "Je li došlo vreme?"
"Ja... da, jeste."
"Ne smete oklevati ni časa", reče on, zgrabivši je za ruku i pohitavši niz
hodnik.
Osetivši da ga je uhvatila panika, ona reče: "Ima vremena."
Izgledalo je da je on nije čuo. "Zensuni pristup porođaju", reče on, požurujući
je još više, "nalaže čekanje bez nekog određenog cilja u stanju najveće
napetosti. Ne nadmeći se sa onim što se događa. Nadmetati se znači spremati se
za pogrešku. Ne dopustiti da te obuzme potreba da dostigneš bilo šta. Na ovaj
način ćeš dostići sve."
Dok je govorio, stigli su do ulaza u njene odaje. Gurnuo ju je kroz zastore i
povikao: "Hara! Hara! Vreme je za Čani. Pozovi lekare!"
Na njegov doziv dotrčala je posluga. Unaokolo se za tili čas uskomešalo mnoštvo
sveta među kojima se Čani osećala kao usamljeno ostrvo mira... sve dok je ponovo
nije prožeo bol.
Hajt je izišao u hodnik, zadržavši se tu nekoliko trenutaka da porazmisli o
svojim postupcima. Osećao se fiksiranim u nekoj tački vremena gde su sve istine
bile samo privremene. Shvatio je da je delao podstaknut panikom. Panika koja
nije u vezi sa mogućnošću da Čani umre, već sa činjenicom da će Pol nakon toga
doći kod njega... ophrvan bolom... njegova voljena... otišla... otišla...
Nešto ne može nastati ni iz čega, reče gola u sebi. Otkuda onda ova panika?
Kada je shvatio da su mu sposobnosti mentata otupile ispustio je dubok,
isprekidan uzdah. Psihička senka pređe preko njega. U njenoj emocionalnoj tami,
osetio je kako čeka na neki apsolutni zvuk - krckanje grančice u džungli.
Protresao ga je uzdah. Opasnost je prošla, ali ga nije dohvatila.
Lagano, sabirajući moći i otresajući se sputavanja, utonuo je u mentatsku
svesnost. Nametnuo ju je samome sebi - što nije bio najbolji način, ali zato
nužan. Utvarne seni kretale su se u njemu umesto stvarnih ljudi. Bio je
tranzitna stanica za sve podatke sa kojima se ikada susreo. Njegovo biće
nastanjivala su stvorenja iz domena mogućeg. Prolazila su jedna za drugim, da bi
ih on poredio, prosuđivao.
Na čelu mu izbiše graške znoja.
Misli paperjastih ivica otprhnuše u tamu - nepoznate. Beskonačni sistemi! Mentat
ne bi mogao da deluje ukoliko ne shvati da radi u beskonačnim sistemima.
Fiksirano znanje nije moglo da okruži beskonačnost. Svuda se ne može podvesti
pod konačnu perspektivu. On sam mora za trenutak postati beskonačnost.
U jednom geštalt-grču to mu je pošlo za rukom - i on ugleda Bijaza kako sedi
pred njim, plamteći nekom unutrašnjom vatrom.
Bijaz!
Kepec mu je nešto učinio!
Hajt oseti kako se klati na rubu neke smrtonosne duboke jame. Razvio je
mentatsku proračunsku liniju da bi video šta može nastati iz njegovih postupaka.
"Prinuda!" zadahtao je. "Uslovljen sam prinudom!"
Jedan glasonoša odeven u plavu uniformu, koji je upravo prolazio kada je Hajt
uzviknuo, upita ga: "Jeste li rekli nešto, Gospodine?"
Ne pogledavši ga, gola klimnu glavom. "Sve sam rekao."
23.
Beše jednom čovek veoma mudar,
Koji je skočio
U peskovito mesto
I izgoreo oba oka!
A kada je shvatio da više nema očiju,
Nije se žalio
Prizivao je viziju
I postao svetac.

'Stihovi za decu' iz 'Istorije Muad'Diba'

Pol je stajao u tami izvan sieča. Proročka vizija kazala mu je da je napolju noć
i da mesečina ocrtava, visoko s njegove leve strane, svetilište na vrhu Stene
Brade. Ovo mesto bilo je prezasićeno uspomenama: njegov prvi sieč, gde su on i
Čani...
Ne smem da mislim na Čani, reče on u sebi.
Proređena mreža njegove vizije govorila mu je o promenama svud unaokolo - grozd
palmi daleko dole na desnoj strani, crnosrebrnasta linija jednog kanata koji
nosi vodu kroz dine što ih je podigla jutrošnja oluja.
Voda teče pustinjom! Na um mu pade druga vrsta vode koja je tekla rekama
njegovog matičnog sveta, Kaladana. Tada nije shvatio neprocenjivost jednog
takvog toka, čak i obične muljevite vododerine u kanatu što preseca pustinjski
bazen. Neprocenjivost.
Jedan ađutant priđe mu s leđa i diskretno se nakašlja.
Pol ispruži ruku prema jednom metalnom stočiću na kome je stajao komad metalnog
papira. Pokreti su mu bili lagani poput vode u kanatu. Vizija je proticala, ali
on se sve nevoljnije kretao zajedno s njom.
"Izvinite, Gospodine", reče ađutant. "Semboulski Ugovor - vaš potpis."
"Mogu da ga pročitam", obrecnu se Pol. On nažvrlja: 'Car Atreid' na
odgovarajućem mestu i vrati ploču pravo u ispružene ruke ađutanta, svestan
straha koji je izazvao kod ovoga.
Čovek doslovce pobeže.
Pol se okrenu na drugu stranu. Ružna, neplodna zemlja! Zamišljao ju je opaljenu
suncem i čudovišno toplu - mestom peščanih klizišta i potopljene tame zdenaca
prašine gde mahniti vetrovi razvejavaju po stenju male dine, čupajući im iz
uskih utroba žute kristale. Ali to je bila i bogata zemlja; velika, širila se iz
uskih mesta sa pogledom na olujom sravnjene praznine, stenovite bedeme i
odronjene grebene.
Sve što joj je bilo potrebno bili su voda ... i ljubav.
Život je promenio ove plahovite praznine u ljupka i pokretna obličja, pomislio
je. To je bila poruka pustinje. Kontrast ga je gotovo ošamutio svojom
izrazitošću. Poželeo je da se okrene prema pomoćnicima koji su se okupili na
ulazu u sieč i da im dovikne: ako vam je već potrebno da se nečemu klanjate,
onda se klanjajte životu - svemu što je živo, i najsitnijem stvoru koji se miče.
Svi smo sjedinjeni u toj lepoti!
Oni to ne bi razumeli. U pustinji, bili su beskrajno pustinjski. Stvari koje su
rasle nisu za njih izvodile zeleni balet.
Stegnuo je pesnice i podbočio se, pokušavajući da zaustavi viziju. Želeo je da
utekne iz vlastitog uma. Zver se spremala da ga proždere. U njemu je ležala
svest, nabubrela, otežala od života koji je upila, prezasićena suvišnim
iskustvima.
Očajnički, Pol istisnu misli iz glave.
Zvezde!
Svest mu se vratila pri pomisli na svete zvezde iznad njega - na njihovu
bezbrojnost. Čovek bi trebalo da je polulud pa da pretpostavi da može da vlada
makar i zrncetom te bezbrojnosti. Nije čak bio kadar ni da zamisli broj podanika
koji su ulazili u sastav njegovog Carstva.
Podanici? Poklonici i neprijatelji, to je verovatnije. Da li bilo ko od njih
vidi s one strane krutih uverenja? Postoji li i jedan čovek koji je umakao
skučenom usudu svojih predrasuda? To čak ni Caru nije pošlo za rukom. Ni u čemu
nije oskudevao u životu, pokušavao je da stvori vaseljenu prema vlastitoj
zamisli. Ali likujuća vaseljena konačno ga je skrhala svojim tihim talasima.
Pljujem na Dinu! pomislio je. Dajem joj svoju vlagu!
Stvorio je ovaj mit od prepletenih pokreta i mašte, od mesečine i ljubavi, od
molitvi starijih od Adama, sivih grbina i grimiznih senki, naricanja i reka
mučenika - a u šta se on pretvorio na kraju? Kada se talasi budu povukli obale
Vremena raskriliće se čiste i prazne, sjajeći se jedino beskrajnim zrnevljem
sećanja. Da li je to bila zlatna geneza čoveka?
Pesak koji je zaškripao na steni kazao mu je da mu se gola pridružio.
"Izbegavao si me danas, Dankane", reče Pol.
"Opasno je da me tako oslovljavate", odvrati gola.
"Znam."
Gola mu tada ispriča o prinudi koju mu je Bijaz nametnuo.
"Da li ti je poznata priroda te prinude?" upita Pol.
"Nasilje."
Pol se osećao kao da je stigao na mesto koje je od samog početka polagalo pravo
na njega. Stajao je za trenutak nepomičan. Džihad ga je ščepao i postavio na
sklisku plohu sa koje ga strašna gravitacija Budućnosti nikada neće pustiti.
"Dankan neće počiniti nikakvo nasilje", prošaputa Pol.
"Ali, Gospodine..."
"Reci mi šta vidiš oko nas", reče Pol.
"Moj Gospodaru?"
"Pustinja... kakva je večeras?"
"Zar je ne vidite?"
"Nemam oči, Dankane."
"Ali..."
"Posedujem jedino viziju", reče Pol, "a više bih voleo da je nisam imao. Umirem
od predviđanja, da li si znao to, Dankane?"
"Možda se... to čega se plašite neće dogoditi", reče gola.
"Šta? Da poreknem sopstveno proročanstvo? Kako mogu kada sam ga video da se
ispunjava hiljadama puta? Ljudi to zovu moć, dar. A to je patnja! Neće mi
dozvoliti da se rastanem sa životom tamo gde sam ga našao!"
"Moj Gospodaru", promrmlja gola, "ja... to nije... mladi gospodaru, vi niste...
ja..." Ućutao je.
Pol oseti golinu zbunjenost i reče: "Kako si me nazvao, Dankane?"
"Šta? Šta? Ja... za trenutak, ja..."
"Nazvao si me 'mladim gospodarem'."
"Da, jesam."
"Tako me je Dankan uvek oslovljavao." Pol ispruži ruku i dodirnu golino lice.
"Da li je i to deo uloge koju su ti Tleilaksi dodelili?"
"Ne."
Pol spusti ruku. "Šta je onda?"
"Došlo je iz... mene"
"Da služiš dva gospodara?"
"Možda."
"Oslobodi se gole, Dankane."
"Kako?"
"Ti si ljudsko biće. Ponašaj se tako."
"Ja sam gola."
"Ali tvoje telo je ljudsko. Dankan je u njemu."
"Nešto je u njemu."
"Svejedno mi je kako ćeš to postići", reče Pol, "ali uspećeš."
"Predviđate li to?"
"Neka je prokleto predviđanje!" Pol se okrenu na drugu stranu. Vizija mu je sada
hrlila napred, prošarana tamnim mestima, ali bilo je nemoguće zaustaviti je.
"Moj Gospodaru, ako ste..."
"Tišina!" Pol podiže ruku. "Da li si čuo?"
"Šta, moj Gospodaru?"
Pol zavrte glavom. Dankan nije čuo. Da li mu se samo pričinio zvuk? Neko ga je
pozvao iz pustinje njegovim plemenskim imenom - iz velike daljine i tiho:
"Usule... Uuusssuuullleee..."
"Šta je bilo, moj Gospodaru?"
Pol ponovo zavrte glavom. Osećao je da ga nešto posmatra. Nešto skriveno među
noćnim senkama znalo je da je on ovde. Nešto? Ne - neko.
"Bilo je uglavnom slatko", prošaputa on, "a ti si bio najslađi od svega."
"Šta ste kazali, moj Gospodaru?"
"To je budućnost", reče Pol.
Ta bezoblična ljudska vaseljena tamo najednom se prenula i počela da igra na
melodiju njegove vizije. Zatitrale su moćne strune, čiji će avetinjski odjeci
prilično potrajati.
"Ne razumem, moj Gospodaru", reče gola.
"Slobodnjak umire kad je dugo odvojen od pustinje", reče Pol. "Zovu to 'vodena
bolest'. Zar to nije čudno?"
"Veoma je čudno."
Pol napregnu sećanje i pokuša da prizove zvuke Čaninog disanja dok je ležala
pored njega u noći. Gde naći utehu? upitao se. Jedino je mogao da se priseti
Čani za vreme doručka onog dana kad su krenuli za pustinju. Bila je uznemirena,
razdražljiva.
"Zašto si obukao taj stari koporan?" upitala ga je, gledajući crnu uniformu sa
crvenom sokolovom krestom ispod slobodnjačke odore. "Ti si Car!"
"Čak i Car ima svoju omiljenu odeću", reče on.
Zbog nečega što on nije umeo da objasni, ovo je izazvalo suze u Čaninim očima -
drugi put u njenom životu kada su slobodnjačke inhibicije bile prekršene.
Sada, u mraku, Pol je otro svoje obraze na kojima je osetio vlagu. Ko daje vlagu
mrtvima? upitao se. Bilo je to njegovo lice, a ipak nije. Vetar je zamrzao
vlažnu kožu. Krhki san se najpre oformio, a zatim rastočio. Šta je značilo to
nadimanje u njegovim grudima? Da li je to od nečeg što je pojeo? Kako je gorko i
žalosno bilo to drugo ja, koje je davalo vlagu mrtvome. Vetar je počeo da nosi
obilje peska. Koža, sada suva, bila je njegova. Čiji su, međutim, bili drhtaji
koji su preostali?
Tog časa, negde iz dubine sieča, oglasi se jecanje. Postajalo je sve glasnije...
i glasnije...
Gola se okrenu na iznenadni blesak svetlosti, koju je neko propustio, otvorivvši
hermetička vrata. U snopu je ugledao čoveka sa prostačkim izrazom cerenja na
licu - ne! Nije to bilo cerenje, već grimasa bola! Tamo je stajao jedan poručnik
iz redova Fedajkina po imenu Tandis. Iza njega je nahrupila velika grupa ljudi i
svi su utihnuli kada su ugledali Muad'Diba.
"Čani..." reče Tandis.
"...je mrtva", prošaputa Pol. "Čuo sam kako me doziva."
Okrenuo se prema sieču. Poznavao je ovo mesto. Tu se nigde nije mogao sakriti.
Njegova razbuktala vizija osvetlila je celu skupinu Slobodnjaka. Video je
Tandisa, osećao je Fedajkinov bol, strah i bes.
"Otišla je", reče Pol.
Gola je začuo reči koje su dopirale iz blistave korone. Sagorevale su mu grudi,
kičmu, duplje njegovih metalnih očiju. Osetio je kako mu se desna ruka kreće
prema nožu za pojasom. Vlastiti tok misli postao mu je čudan, isprekidan. Bio je
lutka kojom su upravljali konci spušteni iz te grozne korone. Pokretao se na
tuđe komande, prema tuđim željama. Konci su mu pomicali ruke, noge, vilice.
Škriputavi zvuci dopirali su mu iz ustiju, zastrašujuća buka koja se
ponavljala...
"Hrrak! Hrrak! Hrrak!"
Nož se podiže na udarac. U tom trenutku on zgrabi vlastiti glas i s velikim
naporom uobliči škriputave reči: "Bežite! Mladi Gospodaru, bežite!"
"Nećemo bežati", reče Pol. "Otići ćemo dostojanstveno. Učinićemo ono što se
mora."
Golini mišići se ukočiše. On se strese i zaklati.
"...Što se mora!" Reči se zakotrljaše njegovim umom kao velika riba koja je
izbila na površinu. "...što se mora!" Ahhh, to kao da je rekao stari Vojvoda,
Polov deda. U mladom gospodaru ima nečeg što je nasledio od tog starca. "...što
se mora!"
Reči počeše da se odmotavaju u golinoj svesti. Osećanje da živi dva života u
isto vreme preplavi mu um: Hajt/Ajdaho/Hajt/ Ajdaho... Postao je nepokretni
lanac relativnog postojanja, jedini, sam. Stara sećanja nahrupiše mu iz
zaborava. Lako ih je razabrao, a zatim prilagodio novom razumevanju, udarivši
tako temelje nastanka jedne nove svesti. Nova osoba postigla je privremeni oblik
unutarnje tiranije. Sinteza očovečenja i dalje je bila opterećena potencijalnim
neredom, ali događaji su ga naterali da se provizorno dovede u red. Bio je
potreban mladom gospodaru.
I tada se dogodilo. Dokučio je sebe kao Dankana Ajdaha, sećajući se svega o
Hajtu kao da je to bilo potajno uskladišteno u njemu i aktivirano pomoću
plamtećih katalizatora. Korona se rastočila. Uspeo je da se otrgne prinudi koju
su mu nametnuli Tleilaksi.
"Ostani u mojoj blizini, Dankane", reče Pol. "Moraću da se oslonim na tebe u
mnogim stvarima." Pošto je Ajdaho ostao da stoji kao u transu, Pol ga ponovo
pozva: "Dankane!"
"Da, ja sam Dankan."
"Naravno da jesi! Ovo je bio trenutak u kome si se vratio. Sad ćemo ući unutra."
Ajdaho uhvati korak za Polom. Bilo je to kao u stara vremena, ali i različito.
Sada, kada se oslobodio Tleilaksa, mogao je da ceni ono što su mu dali. Zensuni
obučenost omogućavala mu je da prebrodi potres izazvan događajima. Obrazovanje
mentata stvaralo je protivtežu. Otklonio je sav strah, kada je saznao njegov
izvor. Celokupna svest bila mu je sada prijemčivo okrenuta prema svetu,
ispunjena jedino beskrajnim čuđenjem: bio je mrtav, a sada je živ.
"Gospodine", reče Fedajkin Tandis, kada su mu se približili, "Žena, Lihna, kaže
da mora da vas vidi. Rekao sam joj da sačeka."
"Hvala", reče Pol. "Porođaj..."
"Razgovarao sam sa lekarima", reče Tandis, priključivši im se u hodu. "Kažu da
imate dvoje dece; živa su i zdrava."
"Dvoje?" spotaknu se Pol, uhvativši se u poslednji čas za Ajdahovu ruku.
"Dečaka i devojčicu", reče Tandis. "Video sam ih svojim očima. Prave
slobodnjačke bebe."
"Kako... kako je umrla?" prošaputa Pol.
"Gospodaru moj?" Tandis se primače.
"Čani?" reče Pol.
"Pri porođaju, Gospodaru moj", nakašlja se Tandis. "Kažu da joj se telo isušilo
zbog brzine kojom se porođaj odvijao. Ne razumem šta to znači, ali tako su
rekli."
"Vodi me k njoj", prošaputa Pol.
"Gospodaru moj?"
"Vodi me k njoj!"
"Tamo i idemo, moj Gospodaru." Tandis se ponovo sagnu bliže Polu. "Zašto vaš
gola nosi isukan nož?"
"Dankane, skloni nož", reče Pol. "Vreme za nasilje je prošlo."
Dok je govorio, Pol se osećao bliži zvuku svoga glasa nego mehanizmu koji ga je
proizveo. Dve bebe! Vizija je govorila samo o jednoj. Pa ipak, ovi trenuci su
minuli zajedno sa vizijom. Ovde je bio neko ko je osećao bol i bes. Neko.
Vlastita svest nalazila mu se u procepu jednog groznog žrvnja, ponavljajući
njegov život sećanja.
Dve bebe?
Ponovo se spotakao. Čani, Čani, pomisli on. Nije bilo drugog načina. Čani,
voljena, veruj mi da je ova smrt bila brža za tebe... i blaža. Držali bi našu
decu kao taoce, izlagali te u kavezu i jami za robove, svaljivali na tebe
krivicu za moju smrt. Ovako, uništili smo ih i spasli našu decu.
Decu?
Još jednom se spotakao.
Neki bučni metež oglasi se u pećini ispred njih. Postajao je sve glasniji,
upravo onako kako se sećao da će biti. Da, to je bilo ustrojstvo, neumoljivo
ustrojstvo, čak i sa dvoje dece.
Čani je mrtva, rekao je u sebi.
U nekom dalekom trenutku prošlosti koji je delio sa ostalima, ova budućnost se
spustila u njega. Progonila ga je i strovalila u ponor čije su strane postajale
sve suženije. Mogao je da oseti kako se sklapaju nad njim. Tako se vizija
odvijala.
Čani je mrtva. Trebalo bi da se prepustim bolu.
Ali vizija nije tekla u tom pravcu.
"Da li su pozvali Aliju?" zapita.
"Ona je sa Čaninim prijateljima", reče Tandis.
Pol oseti kako se gomila povlači da bi ga propustila. Njihova tišina kretala se
pred njim poput talasa. Bučni metež počeo je da zamire. Osećanja navreše u
sieču. Želeo je da ukloni ljude iz svoje vizije, ali to je bilo nemoguće. Svako
lice koje ga je pratilo pogledom nosilo je svoje obeležje. Njihova radoznalost
bila je nemilosrdna. Saosećala su, doduše, sa njim, ali su zračila i okrutnošću
u koju kao da su sasvim ogrezla. Posmatrala su kako artikulisano postaje
nemušto, a mudro bezumno. Zar se klovn ne obraća uvek okrutnosti?
Ovo je više ličilo na umiranje nego na rađanje.
Duša mu je žudela za odmorom, ali vizija ga je i dalje pokretala. Samo još malo,
rekao je sebi. Tik pred njim zjapila je crna, viziji nedostupna tmina. Bol i
krivica otrgli su to mesto iz okrilja vizije - mesto gde je mesec pao.
Sapleo se stupajući u njega i sigurno bi pao da ga Ajdaho nije snažno ščepao za
ruku; čvrstina ovog stiska odavala je bešumno saučešće u njegovom bolu.
"Stigli smo", reče Tandis.
"Polako, Gospodaru", reče Ajdaho, pomažući mu da pređe preko praga. Zastori
okrznuše Pola po licu. Narednog trenutka, Ajdaho ga zaustavi i Pol postade
svestan sobe, njenog odbleska na svojim obrazima i ušima. Bila je to prostorija
sa zidovima od stena koje su prekrivale velike zastirke.
"Gde je Čani?" prošaputa Pol.
Odgovorio mu je Harin glas: "Evo ovde, Usule."
Teško je uzdahnuo. Bojao se da su joj telo već odneli u destileriju gde
Slobodnjaci prikupljaju vodu mrtvih za potrebe plemena. Da li je i vizija išla
tim putem? Osećao se napuštenim u svom slepilu.
"A deca?" upita Pol.
"I ona su ovde, Gospodaru moj", reče Ajdaho.
"Dobio si divne blizance, Usule", reče Hara, "dečaka i devojčicu. Vidiš? Ovde su
u jaslama."
Dva deteta, pomisli Pol začuđeno. U viziji je video samo kćerku. Oslobodio se
Ajdahove ruke i krenuo prema mestu odakle je Hara govorila, dok se nije sapleo o
nešto čvrsto. A onda je stao rukama da istražuje predmet: metastakleni oblik
jasala.
Neko ga je uhvatio za levu ruku. "Usule?" Bila je to Hara. Uputila mu je šaku na
pravo mesto u jaslama. Osetio je pod dodirom veoma meko telo. Bilo je tako
toplo! Mogao je da napipa rebra, disanje.
"To ti je sin", prošaputa Hara. Pomerila mu je ruku. "A ovo ti je kćer." Ona mu
stisnu šaku. "Usule, jesi li sada stvarno slep?"
Znao je na šta misli. Slepac mora biti napušten u pustinji. Slobodnjačka plemena
ne opterećuju se suvišnim teretom.
"Odvedi me do Čani", reče Pol, prelazeći preko njenog pitanja.
Hara ga okrenu i povede levo.
Pol je počeo da se saživljava sa činjenicom da je Čani mrtva. Zauzeo je mesto u
jednom svetu koji nije želeo, podnosio je telo koje mu nije odgovaralo. Svaki
udisaj vazduha tlačio bi mu osećanja. Dvoje dece! Upitao se, nije li krenuo
putem gde mu se vizija nikada neće vratiti. Bilo mu je svejedno.
"Gde mi je brat?"
Bio je to Alijin glas iza njega. Čuo je njenu užurbanost, njenu neodoljivu
prisutnost kada mu je uzela ruku iz Harine.
"Moram da razgovaram sa tobom", reče Alija piskutavim glasom.
"Samo trenutak", odvrati Pol.
"Sada! U pitanju je Lihna."
"Znam", reče Pol. "Samo trenutak."
"Ti nemaš ni trenutak vremena!"
"Imam ih mnogo."
"Ali ne i Čani."
"Ućuti!" naredi on. "Čani je mrtva." Pokrio joj je rukom usta kada je počela da
se buni. "Naređujem ti da ućutiš!" Osetio je kako se primirila i sklonio joj
ruku s usta. "Opiši mi šta vidiš", reče on.
"Pole!" Pometnja i suze borili su joj se u glasu.
"Nije važno", reče on. Nagnao je sebe na unutrašnji mir, a zatim otvorio oči
svoje vizije ovog trenutka. Da - još je bila tu. Čanino telo ležalo je na
postelji od slame u krugu svetlosti. Neko je ispravio nabore na njenoj beloj
odori, zategao je, trudeći se da prekrije krv od porođaja. Nije važno; nije
mogao da odvoji svest od vizije njenog lica: kakvo ogledalo večnosti u tim
mirnim crtama!
Okrenuo se na drugu stranu, ali vizija se okrenula zajedno s njim. Ona je
otišla... bespovratno. Vazduh, ceo svet, sve je bilo prazno - svuda je vladala
praznina. Da li je ovo bila suština njegove pokore? upitao se. Želeo je suze,
ali one neće doći. Da li je odveć dugo živeo kao Slobodnjak? Ova smrt tražila je
njegovu vlagu!
U blizini, beba je zaplakala i odmah bila umirena. Ovaj zvuk navukao mu je
zavesu preko vizije. Pol je dobrodošlicom pozdravio tamu. Ovo je jedan drugi
svet, pomislio je. Dvoje dece.
Najednom mu se javi uspomena na neki izgubljeni proročki trans. Pokušao je da
ponovo uhvati bezvremeno širenje uma izazvano melanžom, ali svest mu nije uspela
toliko da se prostre. Nikakav blesak budućnosti nije stigao do njegove nove
svesti. Osećao je da odbacuje budućnost - svaku budućnost.
"Zbogom, moja Sihaja", prošaputa on.
Alijin glas, grub i odlučan, javi se negde iza njega. "Dovela sam Lihnu!"
Pol se okrenu. "To nije Lihna", reče. "To je Lice-Igrač. Lihna je mrtva."
"Čuj ga ipak šta ima da ti kaže", reče Alija.
Polako, Pol se okrenu u pravcu sestrinog glasa.
"Ne iznenađuje me što si živ, Atreidu." Glas je bio sličan Lihninom, ali sa
izvesnim odstupanjem, kao da onaj koji je govorio koristeći devojčine glasne
žice, ne vodi više pri tom računa o njihovom pomnom kontrolisanju. Pola je
pogodio čudan prizvuk iskrenosti u tom glasu.
"Nisi iznenađen?" upita Pol.
"Ja sam Nebeska Priča, Tleilaks iz reda Lice-Igrača, i želeo bih da saznam nešto
pre nego što počnemo da se pogađamo. Je li to što vidim iza tebe gola ili Dankan
Ajdaho?"
"Dankan Ajdaho", odgovori Pol. "I ja neću da se pogađam s tobom."
"Mislim da hoćeš", odvrati Nebeska Priča.
"Dankane", reče Pol, obrativši mu se preko ramena, "da li bi ubio Tleilaksa ako
to zatražim od tebe?"
"Da, moj Gospodaru." U Ajdahovom glasu osećao se prigušeni bes ratnika.
"Stani!" reče Alija. "Ne znaš šta odbijaš."
"Znam", reče Pol.
"Znači, ovo je odista atreidski Dankan Ajdaho", reče Nebeska Priča. "Pronašli
smo polugu! Gola može da povrati vlastitu prošlost." Pol začu korake. Neko je
prošao s njegove leve strane. Sada se glas Nebeske Priče začuo iza njega. "Da li
se sećaš svoje prošlosti, Dankane?"
"Svega. Od detinjstva pa nadalje. Čak se sećam i tebe pokraj tanka kada su me
izvadili iz njega", reče Ajdaho.
"Divno", uzvrati Nebeska Priča. "Divno."
Pol začu kako se glas ponovo kreće. Potrebna mi je vizija, pomisli on. Tama ga
je osujećivala. Benegeseritska obučenost upozorila ga je na zastrašujuću pretnju
koju je otelovljavao Nebeska Priča, ali stvorenje je i dalje bilo samo glas,
samo prisenak pokreta, potpuno izvan njegovog domašaja.
"Da li su ovo bebe Atreida?" upita Nebeska Priča.
"Hara!" povika Pol. "Oteraj ga odavde!"
"Ostanite gde ste!" prodra se Nebeska Priča. "Svi! Upozoravam vas, Lice-Igrač
može da se kreće brže nego što i mislite. Moj nož može da uzme oba ta života pre
no što stignete da me dotaknete."
Pol oseti kako ga je neko uhvatio za desnu ruku i okrenuo na desno.
"Ne prenagljuj, Alija", reče Nebeska Priča.
"Ja sam pogrešila", prodahta Alija. "Ja sam pogrešila."
"Atreidu", reče Nebeska Priča, "hoćemo li da se pogađamo?"
Pol začu iza sebe usamljenu promuklu psovku. Grlo mu se steglo od sputane
nasilnosti u Ajdahovom glasu. Ajdaho ne sme da napravi glupost! Nebeska Priča bi
ubio bebe!
"Za pogađanje je potrebno imati nešto za prodaju", reče Nebeska Priča. "Zar nije
tako, Atreidu? Želiš li da dobiješ Čani natrag? U stanju smo da ti je povratimo.
Gola, Atreidu. Gola koji se svega seća! Ali moramo da požurimo. Pozovi
prijatelje da donesu kriološki tank za čuvanje tela."
Još jednom da začujem Čanin glas, pomisli Pol. Da je osetim pored sebe. Ahhh,
zato su mi dali Ajdaha kao golu, da bih otkrio koliko je obnovljeno biće slično
originalu. A sada i potpuna obnova... ali po cenu koju oni odrede. Postao bih
oruđe Tleilaksa za sva vremena. I Čani... doživela bi istu sudbinu zbog pretnje
kojoj su izložena naša deca, ponovo bi bila upletena u zaveru Kvizarata...
"Kakvim biste se pritiscima koristili kada biste Čani povratili pamćenje?" upita
Pol, boreći se da mu glas ostane miran. "Da li biste je uslovili da ubije jedno
od svoje dece?"
"Koristimo se svim pritiscima koji su nam potrebni", reče Nebeska Priča. "Šta si
odlučio, Atreidu?"
"Alija", reče Pol, "pogađaj se s ovom stvari. Ne mogu da se pogađam s nečim što
ne vidim."
"Mudar izbor", oglasi se Nebeska Priča. "Dobro, Alija, šta mi nudiš u ime svoga
brata?"
Pol spusti glavu, nastojeći da uspostavi potpuni mir u sebi. Upravo tog
trenutka, u magnovenju je spazio nešto - nešto što je bilo slično viziji... ali
ipak stvarno! Osećao je oči! Njihov ugao gledanja bio je, doduše, čudan i one su
grozničavo šarale unaokolo, očigledno tražeći nešto. Tu! Nož mu se iznenada
pojavi u vidnom polju. Jedva obuzdavši dah od iznenađenja, Pol istog trena
prepoznade tačku gledišta. Video je ono što se nalazilo u vidokrugu jednog od
njegovih blizanaca! Gledao je nož u ruci Nebeske Priče iz perspektive kolevke!
Svetlucao je na razdaljini od svega nekoliko centimetara od njega. Da - a osim
toga mogao je da vidi i samoga sebe na drugom kraju sobe, spuštene glave, kako
nepomično stoji poput kakvog bezopasnog stvorenja na koje niko ne obraća pažnju.
"Za početak, možete da nam dodelite sve svoje CHOAM posede", predloži Nebeska
Priča.
"Sve?" usprotivi se Alija.
"Sve."
Posmatrajući sebe očima iz kolevke, Pol izvuče kris nož iz korica za pojasom.
Ovaj pokret izazva u njemu čudno osećanje dvojnosti. Stao je da premerava
udaljenost, ugao. Drugu priliku neće imati. Pripremao je telo na način Bene
Geserita, sav u jednom grču, potpuno usredsređen na taj odsudan potez. Bila je
to krajna koncentracija koja je nalagala da mu svi mišići budu uravnoteženi i u
savršeno skladnom dejstvu.
Kris-nož izlete iz njegove ruke. Sevnuo je mutnom mlečnom svetlošću i
nepogrešivo se zario u desno oko Nebeske Priče, od čega je glava Lice-Igrača
poletela unazad. Nebeska Priča podiže obe ruke i zatetura se prema zidu iza
sebe. Odbačeni nož iz njegove ruke resko zazvuča pri udaru o tavanicu, a zatim
pade na pod. Nebeska priča se odbi od zida i skljoka licem prema podu, mrtav pre
nego što ga je dodirnuo.
I dalje se koristeći očima iz kolevke, Pol je posmatrao kako se lica prisutna u
sobi okreću prema njegovoj slepoj prilici, sa zaprepašćenim izrazima. Trenutak
potom, Alija pohita prema kolevki, nadvi se nad nju i zakloni mu pogld.
"Oh, spasena su", reče Alija, "Spasena su."
"Moj Gospodaru", prošapta Ajdaho. "Da li je i to bio deo vaše vizije?"
"Ne." On odmahnu rukom prema Ajdahu. "Pusti sad to."
"Oprosti mi, Pole", reče Alija. "Ali kada je to stvorenje reklo da mogu da...
ožive..."
"Postoje cene koje jedan Atrid ne može da plati", reče Pol. "I sama to znaš."
"Znam", reče ona uzdahnuvši. "Ali bila sam u iskušenju..."
"Ko nije?" upita Pol.
Okrenuo se od njih, napipao put do zida, oslonio se o njega i pokušao da shvati
šta je to učinio. Kako? Kako? Oči u kolevk! Osetio je da balansira na ivici
strašnog otkrovenja.
"Moje oči, oče."
Predstave reči zasvetlucaše pred njegovim slepim očima.
"Moj sin!" prošaputa Pol, odveć tiho da bi ga neko mogao čuti. "Ti si...
svestan."
"Da, oče. Pogledaj!"
Pol se osloni o zid obuzet iznenadnom plimom vrtoglavice. Osećao se iznuren i
isušen. Vlastiti život promakao mu je pred njim. Video je svog oca. On sGm je
bio svoj otac. I deda, i pradedovi. Svest mu je vrtoglavo hitala kroz dugačak
špalir muških predaka.
"Kako?" upita on tiho.
Slabašne predstave reči pojaviše se, zatim stadoše da blede i najzad zgasnuše,
kao da je naprezanje postalo preveliko. Pol obrisa pljuvačku sa uglova usana.
Setio se Alijinog buđenja u utrobi gospe Džesike. Ali ovoga puta nije bila u
pitanju Voda Života, niti suviše velika doza melanža... ili možda jeste? Da li
je to bio uzrok Čanine neutoljive gladi? Ili je, pak, posredi genetski proizvod
njegove loze, koga je predvidela Časna Majka Gaius Helen Mohijam?
Polu se iznenada javi utisak da se nalazi u kolevki i da to Alija njemu guče.
Njene ruke su ga umirivale. Video je njeno lice kao nešto ogromno iznad sebe.
Okrenula ga je tada i on ugleda svog sudruga u kolevci - devojčicu koščate
građe, što je očigledno predstavljalo genetsko nasleđe žitelja pustinje. Glava
joj je bila potpuno pokrivena zagasitoriđom kosom. Dok ju je posmatrao, ona
otvori oči. Te oči! Čani je gledala kroz njih... i gospa Džesika. Nebrojeno
mnoštvo zurilo je u njega iz tih očiju.
"Pogledajte", reče Alija. "Oni posmatraju jedno drugo."
"Bebe ne mogu jasno da vide dok su ovako male", reče Hara.
"Ja sam mogla", primeti Alija.
Polako, Pol je osećao kako se oslobađa te beskrajne svesti. Vratio se svome zidu
plača i oslonio se o njega. Ajdaho ga blago protrese za ramena.
"Moj Gospodaru?"
"Neka mi se sin zove Leto prema mom ocu", reče Pol, ispravljajući se.
"Na krštenju", reče Hara, "stajaću pored vas u svojstvu majčine prijateljice i
daću mu to ime."
"A moja kćer", reče Pol, "neka se zove Ganima."
"Usule!" primeti Hara, "Ganima je ime zlog znamenja."
"Spasilo ti je život", reče Pol. "Zar je važno što ti se Alija podsmevala tim
imenom? Moja kćer je Ganima, ratni plen."
On začu tog časa iza sebe škripu točkova - što je značilo da se uklanja postelja
sa Čaninim telom. Istog trenutka poče napev koji je pratio Obred Vode.
"Hal jaum!" reče Hara. "Sada moram da pođem ako želim da prisustvujem celoj
istini i da budem pored moje prijateljice poslednji put. Njena voda pripada
plemenu."
"Njena voda pripada plemenu", promrmlja Pol, čuvši Haru kako odlazi. Ispružio je
ruku i napipao Ajdahov rukav. "Odvedi me u moje odaje, Dankane."
Tek kada je stigao tamo, napetost je malo popustila u njemu. Došlo je vreme da
ostane sam. Ali pre nego što je Ajdaho otišao neko se pojavio na vratima.
"Gospodaru!" Bio je to Bijaz, koji ga je pozvao sa praga.
"Dankane", reče Pol, "dozvoli mu da se približi za dva koraka. Ubij ga ako krene
dalje."
"Ajah", reče Ajdaho.
"Je li to Dankan?" upita Bijaz. "Pravi Dankan Ajdaho?"
"Jeste", uzvrati Ajdaho. "Sećam se."
"Onda je plan Nebeske Priče uspeo!"
"Nebeska Priča je mrtav", reče Pol.
"Ali ja nisam, baš kao ni plan", reče Bijaz. "Tako mi tanka u kome sam stvoren!
Dakle, moguće je. Saznaću svoje prošlosti - sve. Potreban je samo odgovarajući
okidač."
"Okidač?" upita Pol.
"Prinuda da te ubijem", reče Ajdaho besnim glasom. "Mentatski proračun: otkrili
su da ja na tebe gledam kao na sina koga nikada nisam imao. Pravi Dankan Ajdaho
bi pre ovladao golinim telom nego što bi te ubio. Ali... to je moglo da se
izjalovi. Reci mi, kepeče, da je vaš plan propao i da sam ga ubio, šta bi se
onda dogodilo?"
"Oh... tada bismo se pogađali sa sestrom da spase brata. Ali ovako je bolje."
Pol duboko uzdahnu. Mogao je da čuje žalopojke kako zamiru niz poslednje prolaze
na putu prema dubokim odajama za destilaciju.
"Još nije kasno, moj Gospodaru", reče Bijaz. "Želite li da vam se draga vrati?
Možemo je povratiti za vas. Kao golu, doduše, ali sada smo saznali kako da
izvedemo potpuno obnavljanje. Da pozovemo sluge sa kriološkim tankom, da
sačuvamo telo vaše voljene..."
Sada je već bilo znatno teže, shvati Pol. Iscrpeo je svu snagu pri prvom kušanju
kome su ga podvrgli Tleilaksi. Sve je, međutim, bilo uzalud. Da još jednom oseti
Čaninu prisutnost...
"Ućutkaj ga", reče Pol Ajdahu, posluživši se atreidskim ratničkim jezikom. Čuo
je kako je Ajdaho krenuo prema vratima.
"Gospodaru!" zavapi Bijaz.
"Ako me voliš", reče Pol, i dalje na ratničkom jeziku, "učini mi tu uslugu: ubij
ga pre nego što podlegnem!"
"Neeeeee..." kriknu Bijaz.
Zvuk je naglo zamro u prestravljenom ropcu.
"Završio sam s njim", reče Ajdaho.
Pol pognu glavu, osluškujući. Više nije mogao da čuje naricanje. Na um mu pade
drevni obred Slobodnjaka koji se upravo odvijao duboko u nedrima sieča, daleko
dole u odaji gde su se nalazile destilerije za mrtve i gde je pleme uzimalo
natrag svoju vodu.
"Nije bilo izbora", reče Pol. "Ti to razumeš, Dankane?"
"Razumem."
"Postoje stvari koje niko ne može da podnese. Upleo sam se u sve moguće
budućnosti koje sam mogao da oblikujem sve dok, na kraju, one nisu oblikovale
mene."
"Moj Gospodaru, ne bi trebalo..."
"Postoje problemi u ovoj vaseljeni na koje nema odgovora", reče Pol. "Ništa.
Ništa se ne može učiniti."
Dok je govorio, osećao je kako se kidaju njegove veze sa vizijom. Um mu je
ustuknuo, uplašen beskonačnim mogućnostima. Izgubljena vizija postala mu je
slična vetru, koji duva u svim pravcima.
24.
Za Muad'Diba kažemo da je otišao na put u zemlju u kojoj hodamo ne ostavljajući
tragove.
Preambula u 'Kvizaratsku veru'
Rov pun vode predstavljao je poslednji bedem pred peskom i krajnju granicu
nasada siečkog imanja. Posle njega je dolazio kameni most, a zatim se pod
Ajdahovim stopalima rasprostrla otvorena pustinja. Pobrđe Sieč Tabra dominiralo
je noćnim nebom iza njega. Svetlost oba meseca zamrzla mu je visoke rubove.
Voćnjak se prostirao gotovo do same vode.
Ajdaho je zastao na ivici pustinje i zagledao se unazad, u rascvetale grane koje
su se nadnosile nad utihlom vodom; odsjaj i stvarnost - četiri meseca. Osećao je
masnoću pustinjskog odela na svojoj koži. Vlažni mirisi kremena nadraživali su
mu nozdrve i pored filtera kroz koje su prolazili. Čulo se zloćudno cerekanje
vetra kroz krošnje voćnjaka. Osluškivao je noćne zvuke. Kangaro miševi
oglašavali su se iz trave nedaleko od vode; jednolično graktanje sokola
odjekivalo je među senkama kamene grbine; iz otvorene pustinje dopiralo je
vetrom razvejano šištanje peščanih vodopada.
Ajdaho se okrenu u pravcu ovog poslednjeg zvuka.
Nije mogao da primeti nikakav pokret tamo napolju, među zidinama obasjanim
mesečinom.
Tandis je dovde dopratio Pola, a zatim se vratio da saopšti šta je učinio. Pol
je nastavio put u pustinju - poput Slobodnjaka.
"Bio je slep - odista slep", rekao je Tandis, kao da je to sve objašnjavalo.
"Pre toga, imao je viziju o kojoj nam je pričao... ali..."
Sleganje ramenima. Slepi Slobodnjak je napušten u pustinji. Muad'Dib je bio Car,
ali i Slobodnjak. Nije li se pobrinuo da mu Slobodnjaci paze i podižu decu? Bio
je Slobodnjak.
Ovo je pustinja skeleta, zaključio je Ajdaho. Ivice stena, obasjane srebrnastom
mesečinom, štrčale su iz peska; iza njih, počinjale su dine.
Nije trebalo da ga ostavim samog, ni za trenutak, pomisli Ajdaho. Znao sam šta
je naumio.
"Rekao mi je da budućnosti više nije potrebno njegovo fizičko prisustvo",
izvestio je Tandis. "Kada se udaljio od mene, još jednom me je pozvao. 'Sada sam
slobodan' - bile su njegove reči."
Proklete da su! pomisli Ajdaho.
Slobodnjaci su odbili da pošalju toptere ili bilo kakva vozila u potragu.
Spasavanje se kosilo sa njihovim drevnim običajima.
"Naći će se crv za Muad'Diba", govorili su. I počeli su da pevaju za one
prepuštene pustinji, one čija je voda namenjena Šai-Huludu. "Majko peska, oče
Vremena, začetku života, pomozite mu na njegovom putu."
Ajdaho sede na ravnu stenu i zagleda se u pustinju. Noć u njoj bila je ispunjena
prikrivenim obličjima. Nije postojao način da se pouzdano utvrdi kuda je Pol
otišao.
"Sada sam slobodan."
Ajdaho glasno izgovori te reči, iznenađen zvukom sopstvenog glasa. Pustio je da
mu neko vreme misli lutaju, prisećajući se dana kada je malog Pola poveo na
riblju pijacu na Kaladanu; odraz sunca zaslepljujuće je igrao na površini vode,
a mrtva bogatstva mora bila su izložena na prodaju. Ajdaho se sećao Gurni Haleka
koji im je svirao na balisetu - zadovoljstva, smeha. Ritmovi su mu dobovali u
svesti, vodeći mu um kao sužnja niz kanale upamćenih radosti.
Gurni Halek. Gurni bi njega okrivio za ovu tragediju.
Muzika sećanja je utihla.
Prisetio se Polovih reči: 'Postoje problemi u ovoj vaseljeni na koje nema
odgovora.'
Ajdaho poče da razmišlja o načinu na koji će Pol umreti tamo napolju, u
pustinji. Brzo, tako što će ga ubiti crv? Polako, na suncu? Neki od Slobodnjaka
u sieču rekli su da Muad'Dib nikada neće umreti, jer je stupio u ruh-svet gde
postoje sve moguće budućnosti, da će nadalje biti prisutan u alam al-mitalu,
lutajući tamo do beskonačnosti čak i kada njegovo telo prestane da bivstvuje.
On će umreti, a ja ne mogu to da sprečim, pomisli Ajdaho.
Počeo je da shvata kako postoji izvesna prezriva otmenost u umiranju bez ikakvog
traga - bez ostataka, ičega, imajući pri tom celu planetu za grobnicu.
Mentate, odgonetni se, pomisli on.
Reči izbiše na površinu njegovog sećanja - obredne reči jednog poručnika iz
redova Fedajkina, prilikom postavljanja straže koja će paziti na Muad'Dibovu
decu: 'To će biti sveta dužnost svakog oficira koji je u službi...'
Kaćipernost i nadmenost ovog vladinog žargona izazvaše bes u njemu. On je očarao
Slobodnjake. U stvari, očarao svakoga. Jedan čovek, jedan veliki čovek, umire
tamo napolju, a taj žargon je i dalje bio sam sebi svrha...
Šta se dogodilo, upita se on, sa svim onim jasnim značenjima koja nisu
ostavljala mesta ni za kakve besmislice? Negde, u nekom izgubljenom negde koje
je Carstvo stvorilo, ona su bila zazidana, zapečaćena, kako ih neko ne bi
slučajno ponovo otkrio. Um je počeo da mu traga za rešenjima na mentatski način.
Tu je svetlela luča znanja i mudrosti - poput kose Lorelaj koja svojim sjajem
neodoljivo mami raspevane mornare... mami ih u smaragdne pećine...
Najednom, Ajdaho se trže iz katatoničkog zaborava.
Tako je! pomisli on. Radije ću iščeznuti u samome sebi nego što ću se suočiti sa
vlastitom pogreškom!
Taj trenutak, u kome je gotovo potonuo u sebe, ostade mu urezan u pamćenje.
Izučavajući ga, osetio je kako mu se život širi do krajnjih granica postojanja
vaseljene. Stvarno telo ležalo je zgusnuto, konačno, u svojoj smaragdnoj pećini
svesti, ali mu je zato biće steklo beskonačni život.
Ajdaho ustade, osećajući da ga je pustinja pročistila. Nošen vetrom, pesak je
počeo da škripi i da se taloži po listovima voćnjaka iza njega. U noćnom vazduhu
osećao se suv i neprijatan miris prašine. Odora mu se pod iznenadnim naletima
vetra priljubljivala uz telo.
Negde daleko u otvorenoj pustinji, shvatio je Ajdaho, besnela je majka oluja,
podižući vrtloge uskovitlane prašine žestoko i bučno - džinovski crv od peska
dovoljno snažan da odvaja meso od kostiju.
Sjediniće se s pustinjom, pomisli Ajdaho. Pustinja će ga ispuniti.
Ova Zensuni misao potekla je njegovim umom poput bistre vode. Znao je da će Pol,
tamo napolju, nastaviti da ide napred. Jedan Atreid neće se potpuno predati
sudbini čak ni kada je sasvim svestan njene neumitnosti.
Tog časa, Ajdahu se javi proročanstvo u kome je video da će ljudi budućnosti
govoriti o Polu rečima koje su u bliskoj vezi sa morima. Uprkos životu
provedenom u prašini i dalje će ga pratiti voda. 'Njegovo telo je potonulo',
govoriće, 'ali on je nastavio da pliva.'
Iza Ajdaha, jedan čovek se nakašlja.
Ajdaho se okrenu i primeti Stilgara kako stoji na mostu preko kanata.
"Neće biti pronađen", reče Stilgar. "Pa ipak, svi ljudi će ga pronaći."
"Pustinja ga uzima - i obogotvoruje ga", reče Ajdaho. "On je ovde ipak bio
uljez. Doneo je na ovu planetu nepoznatu hemikaliju - vodu."
"Pustinja nameće svoj vlastiti ritam", reče Stilgar. "Pozdravili smo ga
dobrodošlicom, nazvali ga našim Mahdijem, našim Muad'Dibom, i dali mu tajno ime
Osnova Stuba: Usul."
"Stile, on nije bio rođeni Slobodnjak."
"To ne menja činjenicu da smo ga mi prihvatili... prihvatili zauvek." Stilgar
spusti ruku na Ajdahovo rame. "Svi ljudi su uljezi, stari prijatelju."
"Imaš duboke misli, Stile."
"Da, duboke. U stanju sam da vidim kakav haos stvaramo u vaseljeni našim
migracijama. Muad'Dib nam je dao nešto što nije haotično. Ljudi će se sećati
njegovog Džihada bar po tome."
"On se neće predati pustinji", reče Ajdaho. "Slep je, ali se neće predati. On je
čovek od časti i načela. Dobio je vaspitanje Atreida."
"I vodu će mu upiti pesak", reče Stilgar. "Dođi." On blago povuče Ajdaha za
ruku. "Alija se vratila i pita za tebe."
"Bila je s tobom u Sieč Makabu?"
"Da - pomogla je da se dovedu u red jogunasti Naibi. Ona sada izvršavaju njena
naređenja... kao i ja, uostalom."
"Kakva naređenja?"
"Naredila je da se pogube izdajnici."
"Oh!" Ajdaho potisnu plimu vrtoglavice koja ga je obuzela kada je pogledao uvis
prema pobrđu. "Koji izdajnici?"
"Esnafljanin, Časna Majka Mohijam, Korba... i još nekolicina drugih."
"Pogubili ste Časnu Majku?"
"Ja sam je pogubio. Muad'Dib je ostavio poruku da se to ne učini." Stresao se.
"Ali nisam ga poslušao, kao što je Alija i pretpostavljala."
Ajdaho se ponovo zagleda u pustinju, osećajući kako se utelovljuje, postaje
jedna osoba sposobna da sagleda ustrojstvo onoga što je Pol stvorio. Strategija
prosuđivanja, tako su je Atreidi nazvali u svojim vaspitačkim priručnicima.
Ljudi su podređeni vladi, ali oni nad kojima se vlada utiču na vladare. Imaju li
podanici bilo kakvu predstavu o tome, upita se on, šta su pomogli da nastane
ovde.
"Alija..." reče Stilgar, pročistivši grlo. Videlo se da mu je nezgodno.
"Potrebno joj je tvoje prisustvo radi utehe."
"Ali ona je vlada", promrmlja Ajdaho.
"Ne, već samo namesnik."
"Sreća ne bira put, kao što je njen otac često govorio", reče Ajdaho sebi u
bradu.
"Nagodili smo se s budućnošću", reče Stilgar. "Hoćeš li poći sada? Potreban si
nam tamo." Ponovo se videlo da mu je nezgodno. "Ona je... sva rastrojena. Čas
viče protiv brata, čas ga oplakuje."
"Odmah", obeća Ajdaho. Čuo je Stilgara kako odlazi, ostavši licem okrenut prema
sve jačem vetru i puštajući da mu se zrnca peska odbijaju o pustinjsko odelo.
Njegova mentatska svest stade da projektuje karakteristična ustrojstva u
budućnost. Mogućnosti su ga zasenile. Pol je pokrenuo uskovitlani vrtlog koga
više ništa nije moglo da zaustavi.
Bene Tleilaksi i Esnaf precenili su svoje moći i izgubili, potpuno narušivši
vlastiti ugled. Kvizarat je bio uzdrman izdajom Korbe i još nekolicine
glavešina. A Polov poslednji dobrovoljni čin, krajnje prihvatanje njihovih
običaja, obezbedilo mu je odanost Slobodnjaka - njemu i njegovoj kući. On je
sada zauvek bio jedan od njih.
"Pol je otišao!" zamuca Alija. Popela se do mosta na kome je stajao Ajdaho
gotovo nečujno i stala uz njega. "Bio je budala, Dankane!"
"Ne govori tako!" obrecnu se on.
"Cela vaseljena će reći isto još za mnogo života", reče ona.
"Zašto, za ljubav neba?"
"Za ljubav moga brata, a ne neba."
Zensuni sagledavanje raširilo mu se kroz svest. Mogao je da oseti da ona nije
imala viziju - zapravo, nijednu od Čanine smrti. "Imaš na umu čudnu ljubav",
reče on.
"Ljubav? Dankane, trebalo je samo da skrene s puta! Šta mari što bi se cela
vaseljena strovalila iza njega? On bi bio spasen... a i Čani s njim!"
"Zašto onda... to nije učinio?"
"Za ljubav prema nebu", prošaputa ona, a zatim dodade glasnije: "Ceo Polov život
sastojao se iz borbi da izbegne Džihad i obogotvorenje koje mu je ovaj nametnuo.
Na kraju ga se i oslobodio. SGm je to izabrao!"
"Ah, da - proročanstvo." Ajdaho začuđeno zatrese glavom. "Čak i Čanina smrt.
Njegov mesec je pao."
"Bio je budala, zar ne, Dankane?"
Ajdahovo grlo steže se od uzdržanog bola.
"Takva budala!" zadahta Alija, gubeći kontrolu. "On će živeti zauvek, a mi
moramo umreti!"
"Alija, nemoj..."
"To je samo bol", reče ona tihim glasom. "Samo bol. Znaš li šta moram da učinim
za njega? Moram da poštedim život princeze Irulan. Njen život! Trebalo bi da je
čuješ kako ga oplakuje. Jeca, daje vlagu mrtvome; zaklinje se da ga je volela, a
zna da nije. Grdi Sestrinstvo, govori kako će svoj život posvetiti vaspitanju
Polove dece."
"Veruješ joj?"
"Zaudara poverenjem!"
"Ah", promrmlja Ajdaho. Krajnje ustrojstvo raspadalo mu se u svesti poput crteža
na tkanini. Poslednji korak predstavljalo je dezertiranje princeze Irulan. Ono
je ostavljalo Bene Geserit bez oružja protiv naslednika Atreida.
Alija poče da jeca i osloni se na njega, priljubivši mu lice uz grudi. "Ohhh,
Dankane, Dankane! On je otišao!"
Ajdaho joj dodirnu usnama kosu. "Molim te", prošaputa. Osetio je kako se njen
bol meša sa njegovim kao što se dva potoka ulivaju u istu reku.
"Potreban si mi, Dankane", zajeca ona. "Voli me!"
"Volim te", prošaputa on.
Ona podiže glavu i zagleda se u mesečinom oivičene konture njegovog lica. "Znam,
Dankane. Ljubav oseti ljubav."
Reči joj izazvaše drhtaj u njemu, osećanje otuđenosti od stare ličnosti. Došao
je ovamo tražeći jedno, a našao je nešto sasvim drugo. Bilo je to kao da se
obreo u prostoriji punoj poznatih ljudi, a onda prekasno shvatio da nikog od
prisutnih ne poznaje.
Ona se odmače od njega i uhvati ga za ruku. "Hoćeš li poći sa mnom, Dankane?"
"Gde god me budeš povela", odgovori on.
Povela ga je preko kanata u tamu podnožja masiva gde ih je čekala sigurnost.
EPILOG
Nema oporog zadaha pogrebne destilerije za Muad'Diba.
Niti zvona, ni svetog obreda koji oslobađa um
Od pohlepnih senki
On je ludi svetac,
Zlatni stranac koji će zauvek živeti
Na rubu razuma.
Uklonite stražu i on je tu!
Njegov grimizni mir i vladarsko bledilo
Banuli su u našu vaseljenu na tkanju proročanstva
Sve do domašaja jednog utihlog pogleda
Iz čekinjastih zvezdanih džungli;
Tajanstveno, pogubno proročanstvo bez očiju,
Lahor proricanja, čiji glas nikada ne zamire!
Šai-Hulud očekuje ga na žalu
Kojim se parovi šetaju i zaljubljeno posmatraju
U divnoj dosadi ljubavi.
On korača kroz dugačku pećinu vremena,
Razbacujući ludosti iz svoga sna.

'Golina Himna'
DECA DINE

1.
Muad'Dibova učenja postala su igrališta sholastika, sujevernih i pokvarenjaka.
On je učio o uravnoteženom načinu života, o filozofiji kojom ljudsko biće može
da predupredi probleme koji niču iz vaseljene što se stalno menja. On je rekao
da se ljudska vrsta još razvija, u procesu koji se nikada neće okončati. On je
rekao da se ova evolucija odvija po načelima menjanja koji su znani jedino
večnosti. Kako pokvareno rasuđivanje može da se igra sa jednom ovakvom
suštastvenošću?
Reči Mentata Dankana Ajdaha
Tačka svetlosti pojavila se na debeloj crvenoj zastirci koja je prekrivala
goletnu stenu pećinskog poda. Svetlost je sijala bez vidljivog izvora, postojeći
jedino na crvenoj površini tkanine istkane od finih vlakana. Radoznali krug od
oko dva centimetra u prečniku kretao se tamo-amo - čas izdužen, čas ovalan.
Naišavši na debelu, zelenu stranu kreveta, odskoči nagore i pređe preko površine
postelje.
Ispod zelenog pokrivača ležalo je dete riđe kose, lica još uvek zaobljenog
bucmastošću bebe i punih usana - lik kome je nedostajala ispošćenost
slobodnjačke tradicije, ali koji nije posedovao vodenu dežmekastost nekog
došljaka sa drugih svetova. Kada joj je svetlost prešla preko zatvorenih očnih
kapaka, mala prilika se pomače. Svetlost utrnu.
Sada se razabirao jedino zvuk ravnomernog disanja i u pozadini jedva čujno,
umirujuće kap-kap-kap vode koja se iz sabirnice za vetar, što se nalazila iznad
pećine, sakupljala u jedan sud.
Svetlost se ponovo pojavi u odaji - nešto prostranija, za nekoliko lumena
sjajnija. Ovog puta postojao je nagoveštaj izvora i pravca kretanja: jedna
silueta sa kapuljačom na glavi ispunjavala je zasvođen ulaz na rubu odaje i
svetlost je poticala odatle. Svetlost se još jednom razli prostorijom
ispitujući, tragajući. Postojao je u njoj izvestan prisenak pretnje nemirnog
nezadovoljstva. Izbegla je usnulo dete, za trenutak zastala na mrežastom otvoru
za provetravanje u gornjem uglu i istražila ispupčenje na zelenim i crvenim
zidnim zastorima koji su ublažavali utisak hladnoće i tvrdoće stene.
Onda svetlost ponovo utrnu. Silueta sa kapuljačom se pomerila uz izdajnički
šušanj tkanine i zauzela mesto s jedne strane zasvođenog ulaza. Svako ko je
poznavao prilike ovde u Sieč Tabru smesta bi pomislio da je to Stilgar, Naib
Sieča, staratelj blizanaca-siročića koji jednog dana treba da preuzmu plašt
svoga oca, Pola Muad'Diba. Stilgar je često vršio noćne obilaske prebivališta
blizanaca, odlazeći uvek prvo u odaju u kojoj je spavala Ganima, a završavajući
ovde u susednoj, gde je mogao da se uveri da Letu ne preti nikakva opasnost.
Ja sam jedna stara budala, pomisli Stilgar.
Prešao je nervozno prstima po hladnoj površini svetlosnog projektora pre nego
što ga je vratio na omču svog vojničkog opasača. Projektor ga je razdraživao i
pored toga što je zavisio od njega. Ova stvar bila je tanani instrument Carstva,
sredstvo za otkrivanje prisustva velikih živih tela. Pokazao je jedino usnulu
decu u spavaćim kraljevskim odajama.
Stilgar je znao da su mu misli i osećanja kao svetlost. Nije mogao da smiri
nemirnu unutrašnju projekciju. Neka veća sila upravljala je tim pokretom. Ona ga
je bacila u ovaj trenutak u kome je osećao nagomilanu opasnost. Ovde je ležao
magnet snova o veličini širom poznate vaseljene. Ovde je ležalo svetovno
bogatstvo, vekovni autoritet i najmoćniji od svih mističkih talismana: božanska
potvrđenost Muad'Dibovog religijskog zaveštanja. U ovim blizancima - Letu i
njegovoj sestri Ganimi - sabirala se strahovita moć. Dok oni žive, Muad'Dib,
iako mrtav, živi u njima.
Ovo nije bilo samo dvoje devetogodišnjaka, već prirodna sila, predmet obožavanja
i straha. Bili su to potomci Pola Atreida, koji je postao Muad'Dib, Mahdi svih
Slobodnjaka. Muad'Dib je upalio fitilj za eksploziju ljudskog roda; Slobodnjaci
su se raširili sa ove planete u Džihadu, prenoseći svoju strast širom vaseljene
naseljene ljudima u talasu religijske vladavine čiji su moć i sveprisutni
autoritet ostavili traga na svakoj planeti.
Pa ipak, Muad'Dibova deca sazdana su od krvi i mesa, pomisli Stilgar. Dva prosta
uboda mog noža upokojila bi njihova srca. Njihova voda bi se vratila plemenu.
Njegov neposlušni um zapade u metež pri ovakvoj pomisli.
Ubiti Muad'Dibovu decu!
Ali godine su ga učinile mudrim u samoposmatranju. Stilgar je znao poreklo ovako
čudovišne pomisli. Ona je došla iz leve ruke prokletog, ne iz desne ruke
blagoslovenog. Ajat i burhan života gotovo da više nisu imali tajni za njega.
Nekada je sa ponosom mislio o sebi kao Slobodnjaku, o pustinji kao prijatelju.
Nazivao je u mislima svoju planetu Dinom, a ne Arakisom, kako je bilo zabeleženo
na svim zvezdanim kartama carstva.
Kako je sve bilo jednostavno dok nam je Mesija bio samo san, pomisli on.
Pronašavši našeg Mahdija, obasjali smo vaseljenu sa bezbroj mesijanskih snova.
Svi ljudi koje je Džihad podjarmio sada sanjaju o vođi koji će da dođe.
Stilgar baci pogled na zamračenu spavaću odaju.
Ako bi moj nož oslobodio sve te ljude, da li bi me oni načinili Mesijom?
Moglo se čuti kako se Leto prevrće u postelji.
Stilgar uzdahnu. Nije imao priliku da upozna dedu Atreida čije je ime ovaj dečak
nasledio. Ali mnogi su rekli da je Muad'Dibova moralna snaga poticala iz tog
izvora. Da li bi taj zastrašujući kvalitet ispravnosti mogao da preskoči jedno
pokoljenje? Stilgar nije bio u stanju da odgovori na ovo pitanje.
On je razmišljao: Sieč Tabr je moj. Ja vladam ovde. Ja sam Naib Slobodnjaka. Bez
mene ne bi bilo ni Muad'Diba. Ovi blizanci sada... preko Čani, njihove majke i
moje rođake, i moja krv teče njihovim venama. Ja sam tamo zajedno sa Muad'Dibom,
Čani i svima ostalima. Šta smo to uradili našem svetu?
Stilgar nije mogao da objasni zašto mu ovakve misli noću dolaze i zašto ga
primoravaju da se oseća krivim. On se zguri ispod svog plašta sa kapuljačom.
Stvarnost uopšte nije bila nalik na san. Prijateljska Pustinja, koja se nekada
prostirala od pola do pola, sada se smanjima na polovinu svoje prvobitne
veličine. Mitski raj zelenila koje se širi ispunjavao ga je stravom. To nije
bilo nalik na san. I kada se njegova planeta promenila, opazio je da se i on
promenio. Postao je daleko tananija ličnost u odnosu na nekadašnjeg siečkog
poglavicu. Sada je bio svestan mnogih stvari - državništva i dubokih posledica
koje su prositicale iz najsitnijih odluka. Pa ipak, svoje znanje i suptilnost
osećao je kao tanku skramu koja prekriva gvozdeno jezgro jednostavnije,
odlučnije svesnosti. I to starije jezgro ga je pozivalo, navodilo da se vrati
čistijim vrednostima.
Jutarnji zvuci Sieča počeli su da mu remete misli. Čulo se kako ljudi tumaraju
po pećini. Osetio je dah povetarca na obrazima: ljudi su izlazili kroz otvor u
tamu praskozorja. Kao što je govorio o dobu dana, obaj povetarac je govorio i o
nemaru. Stanovnici Vorina nisu više održavali čvrstu disciplinu u pogledu vode
kao u stara vremena. A i zašto bi, kada je kiša zapamćena na ovoj planeti, kada
je bilo moguće videti oblake, kada se osmoro Slobodnjaka utopilo u jednoj bujici
u Vadiju? Do tog događaja reč utopljen nije postojala na jeziku Dine. Ali ovo
više nije bila Dina; ovo je bio Arakis... i ovo jutro bilo je početak jednog
značajnog dana.
Razmišljao je: Džesika, Muad'Dibova majka, baba ovih kraljevskih blizanaca,
vraća se na našu planetu danas. Zašto je baš sada rešila da okonča svoje
dobrovoljno izgnanstvo? Zašto je napustila blagost i sigurnost Kaladana zbog
opasnosti Arakisa?
Mučile su ga i druge brige: da li će ona osetiti njegove sumnje? Bila je
čarobnica reda Bene Geserita, nosilac svedočanstva najsavršenije obuke
Sestrinstva i Časna Majka na osnovu svog prava. Ovakve žene bile su veoma
oštroumne i opasne. Da li će mu narediti da se probode sopstvenim nožem kao što
je bilo naređeno Umi, namesniku Liet-Kinesa?
Da li bih je poslušao? zapitao se.
Nije mogao da odgovori na ovo pitanje. Pomislio je na Liet-Kinesa, planetologa
koji je prvi počeo da sanjari o preobražaju svekolike pustinje Dine u čoveku
naklonjenu zelenu planetu, što je sada postala. Liet-Kines je bio Čanin otac.
Bez njega ne bi bilo ni sna, ni Čani, ni kraljevskih blizanaca. Izračunavanje
ovog lomnog lanca onespokojilo je Stilgara.
Kako smo se sreli na ovom mestu? zapitao se. Kako smo se spojili? U koju svrhu?
Jesam li ja dužan da okončam sve ovo, da skršim ovo veliko spajanje?
Stilgar je sada pustio na volju užasnom pritisku koji je u njemu postojao. Bio
je u stanju da napravi takav izbor. Da, odričući se ljubavi i porodice, uradi
ono što Naib mora da uradi u određenoj prilici: da donese smrtnu presudu za
dobro plemena. S jedne tačke gledanja, ovakvo ubistvo predstavljalo je najteže
izdajstvo i grozotu. Ubiti nevinu decu! Pa ipak, ovo nisu bila nevina deca. Ona
su jela melanž, učestvovala u siečkim orgijama, rila po pesku u potrazi za
pustinjskom pastrmkom, uživala u ostalim igrama dece Slobodnjaka... i sedela u
Kraljevskom Savetu. Deca u tako nežnom dobu, pa ipak, dovoljno mudra da sede u
Savetu. Možda su telom bila deca, ali su zato posedovali iskustvo prastarih,
pošto su rođena sa celokupnošću genetskog pamćenja, zastrašujućom svešću koja je
njih i njihovu tetku Aliju odvajala od ostalih živih ljudi.
Bezbroj puta, u mnogim noćima, Stilgarov um zaokupljala je ova razlika koju su
delili blizanci i njihova tetka; veoma je često, probuđen iz ovih košmara,
dolazio ovde u spavaće odaje blizanaca sa nedovršenim snovima. Sada su se
njegove sumnje stekle u žižu. Pomanjkanje odluke bilo je samo po sebi jedna
odluka - znao je to. Ovi blizanci i njihova tetka probudili su se u materici sa
znanjem celokupnog sećanja svih svojih predaka. To je bila posledica odavanja
začinu njihovih majki - gospe Džesike i Čani. Gospa Džesika donela je na svet
jednog sina, Muad'Diba, pre nego što se odala začinu. Alija je rođena docnije.
To je bila nesumnjiva činjenica. Bezbrojna pokoljenja odabiranog oplođavanja,
kojim je rukovodio red Bene Geserita, imala su kao krajnji cilj rođenje
Muad'Diba; međutim upotreba melanža nikada nije ulazila u planove Sestrinstva.
Oh, oni su znali za tu mogućnost, ali su zazirali od nje i zvali je Izrođenost.
To je bilo najstravičnije zlo: biti Izrod. Mora da su imali razloga za takav
stav. A ako su kazali da je Alija Izrod, onda se to podjednako moglo primeniti i
na blizance, jer se Čani, takođe, odavala začinu. Telo joj je bilo natopljeno
njime, a geni su joj na neki način dopunili Muad'Dibove.
Stilgarove misli su se komešale. Nije moglo biti sumnje da su ovi blizanci
otišli dalje od svog oca. Ali u kom pravcu? Dečak je govorio o sposobnosti da
bude vlastiti otac - i to je dokazao. Već kao sasvim mali. Leto je otkrivao
sećanja koja je jedino Muad'Dib mogao da zna. Da li su u tom bezmernom spektru
pamćenja čekali i drugi preci - preci čija su ubeđenja i navike prouzrokovali
neizrecive opasnosti za ljudski rod?
Svete čarobnice Bene Geserita izrekle su tu reč - Izrodi. Pa ipak, Sestrinstvo
je žudelo za genofazom ove dece. Čarobnice su želele spermu i jajnu ćeliju bez
tela koja su ih nosila. Da li se zbog toga gospa Džesika sada vratila? Ona je
bila raskinula sa Sestrinstvom da bi stala na stranu svog Vojvode, ali su
glasine govorile da je ponovo prišla redu Bene Geserita.
Mogao bih da okončam ove snove, razmišljao je Stilgar. Kako bi to bilo
jednostavno?
I još jednom je počeo da preispituje mogućnost pristupanja ovakvom izboru. Jesu
li blizanci Muad'Diba bili odgovorni za ovu stvarnost koja je uništila snove
drugih ljudi? Ne. Oni su bili samo sočiva kroz koja se svetlost rasipala,
otkrivajući nove oblike u vaseljeni.
U vrtlogu, njegova misao se okrenula prvobitnim verovanjima Slobodnjaka i on
reče u sebi: božja naredba stiže; ne smeš je požurivati. Bog je onaj koji
pokazuje put; a neki ipak skreću sa njega.
Muad'Dibova religija bila je ono što je u najvećoj meri poražavalo Stilgara.
Zašto su Muad'Diba učinili bogom? Zašto obogotvoriti jednog čoveka za koga se
zna da je od krvi i mesa? Muad'Dibov Zlatni eliksir života stvorio je
birokratsko čudovište koje je zajahalo celokupno ljudsko delovanje. Država i
religija su se ujedinile i kršenje zakona je postalo greh. Miris bogohuljenja
obavijao se poput dima oko svakog dovođenja u sumnju vladinih ukaza. Greh pobune
prizivao je oganj pakla i po sebi ispravnu presudu.
Pa ipak, te vladine ukaze sačinio je samo čovek.
Stilgar je tužno vrteo glavom, ne primećujući služitelje koji su ulazili u
kraljevsko predvorje, idući za svojim jutarnjim dužnostima.
Dotakao je kris-nož za pojasom, misleći o prošlosti koju je ovaj simbolizovao,
misleći kako je više no jednom saosećao sa pobunjenicima čije je preuranjene
ustanke on, svojim naredbama, slamao. Osećanje stida zapljusnulo mu je svest i
on je poželeo da ga izbriše i da se vrati jednostavnosti koju je nož
predstavljao. Ali vaseljena se ne vraća nazad. Bio je to ogroman stroj odražen
na sivoj praznini nepostojanja. Ako bi njegov nož doneo smrt blizancima, to bi
se samo odbilo od praznine, tkajući nove zamršenosti da odjekuju kroz ljudsku
istoriju, stvarajući nove talase haosa, pozivajući ljudski rod da se lati novih
oblika reda i nereda.
Stilgar je uzdahnuo, postajući svestan kretanja oko sebe. Da, ove sluge su
predstavljale jednu vrstu reda koji je okružavao Muad'Dibove blizance. Oni su se
pomerali iz trenutka u trenutak, suočavajući se sa raznolikim nužnostima koje su
se tamo pojavljivale. Najbolje je ne nadmetati se sa njima, reče on u sebi.
Najbolje je sukobiti se sa onim što dolazi tek kada dođe.
A ipak i ja sam sluga, reče sebi. A moj gospodar je Bog, Milostivi, Blaženi. I
on poče da navodi u sebi: 'Odista, stavili smo na njihove vratove okove sve do
brade, tako da su im glave uzdignute; postavili smo jednu prepreku ispred i
jednu prepreku iza njih; i pokrili smo ih, tako da ne vide...'
Tako je stajalo u staroj religiji Slobodnjaka.
Stilgar klimnu glavom.
Videti, predvideti sledeći trenutak kao što je Muad'Dib činio svojim strahotnim
vizijama budućnosti, značilo je suprotstavljati protivsilu ljudskom delovanju.
To je stvorilo nove prostore za odluke. Biti lišen okova, da, to je sasvim moglo
da nagovesti božansku ćud. Još jedna složenost izvan domašaja običnog ljudskog
stvora.
Stilgar je sklonio ruku s noža. Prsti su mu brideli od sećanja na njega, ali
sečivo koje je nekad zablistalo u razjapljenim ustima peščanog crva ostalo je u
koricama. Sada je znao da ga neće isukati da bi ubio blizance. Doneo je odluku.
Bolje je sačuvati onu jednu staru vrlinu koju je još negovao: odanost. Bolje je
bilo odlučiti se za složenost jedne misli koju je znao, nego za složenosti koje
su prkosile razumevanju. Bolja je sadašnjost nego budućnost jednog sna. Gorak
ukus koji je osećao u ustima govorio je Stilgaru kako prazni i odvratni mogu da
budu neki snovi.
Ne! Nema više snova!
2.
POZIV: 'Jesi li video propovednika?'
ODZIV: 'Video sam pustinjskog crva.'
POZIV: 'Šta je sa pustinjskim crvom?'
ODZIV: 'Daje nam ovaj vazduh što ga udišemo.'
POZIV: 'Zašto smo mu onda uništili zemlju?'
ODZIV: 'Zato što je Šai-Hulud (obogotvoreni pustinjski crv) tako naredio.'

'Zagonetka Arakisa' Hark al-Ada

Po slobodnjačkom običaju, atreidski blizanci ustali su jedan čas pre zore.
Zevnuli su i protegli se, tajno usaglašeni u svojim pustinjskim sobama,
osećajući živost stanovnika pećine oko sebe. Mogli su da čuju kako služitelji u
predsoblju pripremaju doručak: običnu kašu sa urmama i orasima smešanim u
tečnosti spravljenoj sa delimično uvrelim začinom. Sjajne kugle koje su se
nalazile u predsoblju bacale su meku, žutu svetlost kroz otvorene zasvođene
ulaze na spavaćim sobama. Blizanci su se hitro oblačili u mekoj svetlosti
slušajući jedno drugo u neposrednoj blizini. Kao po dogovoru oboje su obukli
pustinjska odela protiv užarenih peščanih vetrova.
Konačno, kraljevski par sastao se u predsoblju, izazvavši iznenadan muk
služitelja. Leto je, bilo je primećeno, nosio crnim širitom opervažen mrki
ogrtač preko uglačanog, sivog pustinjskog odela. Njegova sestra imala je zeleni
ogrtač. Okovratnik oba ogrtača bio je zatvoren kopčom u obliku atreidskog
jastreba - zlatnog sa crvenim draguljima umesto očiju.
Gledajući ovu nagizdanost, Hara, jedna od Stilgarovih žena, reče: "Vidim da ste
se odenuli da ukažete počast vašoj baki." Pre nego što je pogledao u Harino
tamno i vetrom izbrazdano lice, Leto podiže svoju činiju sa doručkom. Zatresao
je glavom. Zatim reče: "Kako znaš da ne ukazujemo čast samima sebi?"
Hara, pošto je izdržala njegov podrugljiv pogled, reče: "Moje oči su podjednako
plave kao i tvoje!"
Ganima prsnu u smeh. Hara je oduvek bila vešta u slobodnjačkoj igri izazivanja.
Jednom prilikom mu je kazala: "Ne podruguj mi se, dečače. Možeš biti kraljevska
ličnost, ali mi oboje nosimo žig odavanja melanžu - oči bez beonjača. Zar je
jednom Slobodnjaku potrebna veća čast od toga?"
Leto se nasmejao i žalostivo klimnuo glavom: "Hara, ljubavi moja, da si mlađa i
da već nisi Stilgarova, učinio bih te svojom."
Hara je lako prihvatila ovu malu pobedu, dajući znake ostalim služiteljima da
nastave sa sređivanjem odaja za važne poslove koji su ih danas očekivali.
"Pojedite doručak", reče ona. "Danas će vam snaga biti potrebna."
"Znači, ti smatraš da se nismo dovoljno dobro obukli za našu baku?" upita
Ganima, govoreći ustima punim kaše.
"Ne plaši je se, Gani", reče Hara.
Leto proguta zalogaj kaše, a potom ispitivački odmeri Haru. Ova žena je zaista
bila pakleno-narodski mudra kada je tako brzo pronikla u njihovu igru lepog
oblačenja. "Hoće li poverovati da je se bojimo?" upita Leto.
"Kako da ne", reče Hara. "Ona je bila naša Časna Majka, sećate se. Poznajem je
dobro."
"Kako se Alija obukla?" upita Ganima.
"Nisam je videla", odvrati kratko Hara, odlazeći.
Leto i Ganima izmenjaše pogled pun zajedničkih tajni, a zatim prionuše na
doručak. Ubrzo su izišli u prostrani središnji hodnik.
Ganima je progovorila jednim od starih jezika koji su delili u svom genetskom
pamćenju: "Znači, danas ćemo biti sa bakom?"
"To Aliju baca u velike brige", reče Leto.
"Ko voli da se odrekne tolike vlasti?" upita Ganima.
Leto se blago nasmeja, glasom koji je zvučao neobično zrelo s obzirom na telo iz
koga je dopirao. "I više od toga."
"Da li će oči njene majke opaziti ono što smo mi opazili?"
"A zašto da ne?" upita Leto.
"Da... Moguće je da se Alija baš toga boji."
"Ko bolje poznaje Izroda od samog Izroda?" upita Leto.
"Mogli smo i da pogrešimo, znaš", reče Ganima.
"Ali nismo." I on poče da navodi iz benegeseritske Azar knjige: "S puno razloga
i na osnovu užasnog iskustva mi nazivamo izrodima one koji se rađaju kao
oformljene ličnosti. Jer, ko zna kakva propala i đavolska spodoba iz naše zle
prošlosti može da zaposedne živo telo?"
"Znam istoriju toga", reče Ganima. "Ali ako je to istina, zašto onda mi ne
patimo od tih unutrašnjih napada?"
"Možda naši roditelji stražare u nama", reče Leto.
"Zašto onda nema čuvara i za Aliju?"
"Ne znam. Moglo bi biti zbog toga što je jedan od njenih roditelja još u životu.
Takođe, nije isključeno da smo mi izuzetak zato što smo još mladi i snažni.
Možda, kada postanemo stariji i ciničniji..."
"Moramo da budemo veoma obazrivi sa babom", reče Ganima.
"I da ne raspravljamo o onom Propovedniku koji luta našom planetom, šireći
jeres."
"Ne misliš valjda stvarno da je on naš otac!"
"Nemam nikakav određeni sud o tome, ali ostaje činjenica da ga se Alija plaši."
Ganima odsečno odmahnu glavom. "Ne verujem u te besmislice o Izrodu!"
"Imaš isto onoliko pamćenja kao i ja", reče Leto. "Moraš da veruješ ono što
želiš da veruješ."
"Misliš da je to zbog toga što se nismo odvažili na začinski trans, a Alija
jeste", reče Ganima.
"Baš tako."
Uključivši se u ljudsku maticu koja je tekla središnjim hodnikom, oni zamukoše.
Bilo je hladno u Sieč Tabru, ali su pustinjska odela bila topla i blizanci
zabaciše svoje kondenzatorske kapuljače, otkrivši riđu kosu. Lica su im odavala
žig zajedničkih gena: pune, široko razmaknute usne, potpuno plave oči uživalaca
začina.
Leto je prvi opazio približavanje njihove tetke Alije.
"Evo je, dolazi", reče, prebacivši se, u znak upozorenja na atreidski ratnički
jezik.
Kada se Alija zaustavila ispred njih, Ganima joj klimnu glavom i reče: "Ratni
plen pozdravlja svog slavnog rođaka."
Koristeći se čakobsa jezikom, Ganima je naglasila značenje svog imena - Ratni
plen.
"Kao što vidiš, voljena tetko", reče Leto, "pripremili smo se za današnji susret
sa tvojom majkom."
Alija, jedina ličnost u prepunom kraljevskom dvoru koju nimalo nije iznenađivalo
zrelo ponašanje ove dece, prostreli očima najpre Leta, a zatim Ganimu, pa reče:
"Jezik za zube, oboje!"
Alijina kosa boje bronze bila je svijena nazad u zlatne vodene prstenove. Njeno
ovalno lice imalo je namrgođen izraz, a široke usne sa nadole povijenim rubovima
sada su bile stisnute u jednu liniju. Bore zabrinutosti širile su se kao lepeze
u uglovima njenih takođe potpuno plavih očiju.
"Oboje vas upozoravam da pazite kako ćete se danas ponašati", reče Alija.
"Razlozi su vam oboma dobro poznati."
"Mi znamo tvoje razloge, ali ti možda ne znaš naše", reče Ganima.
"Gani!" zareža Alija.
Leto ošinu pogledom tetku i reče: "Danas kao nikada dosad nećemo se pretvarati
da smo balava dečurlija."
"Niko od vas ne traži da se smeškate", reče Alija. "Ali, mislim da je ludo
podstrekivati opasne misli kod moje majke. Irulan se slaže sa mnom. Ko zna kakvu
će ulogu Gospa Džesika izabrati. Ona je, na kraju krajeva, Bene Geserit."
Leto odmahnu glavom, čudeći se: Kako to da Alija ne vidi na šta sumnjamo? Da
nije predaleko otišla? On obrati posebnu pažnju na tanane genske oznake na
Alijinom licu koje su odavale prisustvo njenog dede po majci. Baron Vladimir
Harkonen nije bio prijatna ličnost. Na ovu opasku, oseti nejasno pokretanje
unutrašnjeg nemira i reče u sebi: Moj predak, takođe.
On izusti: "Gospa Džesika je obučena da vlada."
Ganima klimnu glavom. "Zašto je odabrala baš ovaj trenutak da se vrati?"
Alija se smrče i reče: "Da li je moguće da jedino želi da vidi svoje unučiće?"
Ganima pomisli: Tome se ti nadaš, moja draga tetko. Ali to je vraški
neverovatno.
"Ona ne može da vlada ovde", reče Alija. "Njoj pripada Kaladan. To bi trebalo da
joj bude dovoljno."
Ganima prozbori blagim glasom: "Kada je naš otac krenuo u pustinju da umre,
postavio je tebe za vladara. On..."
"Imate li neku zamerku?" upita Alija.
"Bio je to razborit izbor", uključi se Leto, nadovezujući se na sestrinu
zamisao. "Ti si bila jedina osoba koja je znala šta znači biti rođen onako kako
smo mi bili rođeni."
"Šire se glasine da se moja majka vratila Sestrinstvu", reče Alija, "a vas dvoje
veoma dobro znate šta Bene Geserit misli o ..."
"Izrodima", reče Leto.
"Da!" jetko odgovori Alija.
"Jednom veštica, uvek veštica - tako se kaže", reče Ganima.
Sestro, upustila si se u opasnu igru, pomisli Leto, ali se i dalje povodio za
njom. On reče: "Naša baba bila je jednostavnija od drugih žena iz svog reda. Ti
raspolažeš njenim pamćenjem, Alija; svakako znaš šta se može očekivati."
"Jednostavnost!" reče Alija; stala je da odmahuje glavom i da se osvrće oko sebe
po dupke punom hodniku, a onda ponovo upravi pogled prema blizancima. "Da je
moja majka bila iole manje složena ličnost, nego što jeste, nijedno od vas dvoje
sad ne bi bilo ovde - kao ni ja. Ja bih bila njeno prvorođenče i nijedan od
ovih..." Jedan drhtaj sličan grču jeze zatrese joj ramena. "Opominjem vas,
pazite šta radite danas." Alija podiže pogled. "Evo stiže moja straža."
"Još smatraš da za nas nije bezbedno da pođemo sa tobom do kosmodroma?" upita
Leto.
"Sačekajte ovde", reče Alija. "Dovešću je."
Leto izmeni pogled sa sestrom, a potom reče: "Mnogo puta si nam kazala da će
pamćenjima preminulih, koja sadržimo u sebi, nedostajati određena korisnost sve
dok sopstvenim telom dovoljno ne doživimo i na taj način ih ne učinimo stvarnim.
Moja sestra i ja verujemo u to. Naslućujemo opasne promene sa dolaskom naše
babe."
"Nemojte prestati da verujete", reče Alija. Čim se okrenula, straža je opkoli i
oni krenuše brzo niz hodnik ka Državnom Ulazu gde ih je očekivao ornitopter.
Ganima otra jednu suzu u desnom oku.
"Voda za mrtve?" prošapta Leto, prihvatajući sestru za ruku.
Ganima duboko uzdahnu; pomislila je kako se ranije ophodila prema tetki,
koristeći u tu svrhu što je bolje umela nagomilana predačka iskustva, "Začinski
trans je učinio ovo?" upita, znajući šta Leto ima na umu.
"Imaš li neki bolji predlog?"
"Rasprave radi, zašto nam otac... pa čak ni baba nisu podlegli?"
Pažljivo ju je posmatrao jedan trenutak. Zatim reče: "Odgovor ti je, kao i meni,
poznat. Dok nisu stigli na Arakis, oni su bili snažne ličnosti. Začinski trans -
pa..." Stresao se. "Nisu rođeni na ovom svetu kojim su već gospodarili njihovi
preci, Ganima. Ali..."
"Zašto nije poverovala upozorenjima Bene Geserita?" Ganima gricnu donju usnu.
"Mogla je da se posluži istim obaveštenjima kao i mi."
"Oni su je već proglasili Izrodom", reče Leto. "Ne misliš li da je primamljivo
otkriti da li si moćniji od svih ovih..."
"Ne, ne mislim!" Zadrhtavši, Ganima ukloni pogled od ispitivačkog zurenja svog
brata. Bilo je dovoljno da se samo osvrne na svoje genetsko pamćenje pa da
upozorenja Sestrinstva zadobiju jasan oblik. Rođeni kao oformljene ličnosti
ispoljavali su vidnu težnju da postanu odrasli ljudi sa gadnim navikama. A
najverovatniji uzrok... Ona ponovo zadrhta.
"Šteta što nemamo nekoliko Rođenih kao oformljene ličnosti u našem geneološkom
stablu", reče Leto.
"Možda imamo."
"Ali, onda bismo... Ah, da, staro neodgonetnuto pitanje: da li zaista imamo
otvoren pristup svakom odeljku iskustava naših predaka?"
Svestan vlastite unutrašnje pometenosti, Leto je znao koliko ovaj razgovor mora
biti uznemiravajući i za njegovu sestru. Mnogo puta su razmatrali ovo pitanje,
ali je zaključak uvek izostajao. On reče: "Moraćemo da odlažemo, odlažemo i
odlažemo kad god ona bude nastojala da nas privoli na trans. Krajnja obazrivost
u pogledu prejakih doza začina; toga moramo da se držimo."
"Te prejake doze mora da su stvarno velike", reče Ganima.
"Izdržljivost nam je, verovatno, visoka", složi se on. "Vidiš koliko je Aliji
potrebno."
"Sažaljevam je", reče Ganima. "Taj poriv mora da je tanan i potuljen i da joj se
prikrada sve dok..."
"Ona je žrtva", reče Leto. "Izrod."
"Možda grešimo."
"Tačno."
"Stalno se pitam", promrmlja Ganima, "neće li naredno predačko pamćenje koje
pretražujem biti ono koje..."
"Prošlost ne leži dalje od tvog jastuka", reče Leto.
"Moramo da ulučimo priliku da raspravimo ovo sa našom babom."
"Na to me njeno pamćenje u meni podstiče", reče Leto.
Ganima susrete njegov pogled. Zatim reče: "Suviše znanja nikad ne dopušta
jednostavne odluke."
3.
Sieč na rubu pustinje
Bejaše Letov, bejaše Kinesov,
Bejaše Stilgarov, bejaše Muad'Dibov
A onda, još jednom, bejaše Stilgarov.
Naibi jedan za drugim počinuše u pesku.
Ali Sieč traje.

Iz jedne slobodnjačke pesme

Rastavši se sa blizancima, Alija oseti kako joj srce lupa. Nekoliko ustreptalih
sekundi osećala je gotovo prinudu da ostane sa njima i da ih moli za pomoć.
Kakva budalasta slabost! Sećanje na to odaslalo je opominjuću mirnoću kroz
Aliju. Da li bi se ovi blizanci usudili da se ogledaju u predviđanju. Put koji
je progutao njihovog oca mora da mami i njih - začinski trans sa svojim vizijama
budućnosti koje lelujaju poput izmaglice raspirene na ćudljivom vetru.
ZaŠto ne mogu da vidim budućnost? pitala se Alija. Toliko se trudim, pa zašto mi
onda izmiče?
Blizanci se moraju naterati da pokušaju, reče u sebi. Moguće je navesti ih na
to. Imaju detinju radoznalost, a ona je povezana sa pamćenjima koja se protežu
milenijumima.
Baš kao što je imam i ja, pomisli Alija.
Stražari otvoriše orošene zaptivače na Državnom Ulazu Sieča, a zatim se povukoše
u stranu kada se ona pojavi na rubu pristanišne piste, gde su čekali
ornitopteri. Vetar iz pustinje rasipao je prašinu po nebu, ali je dan bio vedar.
Izronjavanje iz svetlosti koju su proizvodile siečke plamteće kugle na dnevnu
svetlost, usmerilo je njene misli na spoljašnji svet.
Zašto se Gospa Džesika vraćala baš u ovom trenutku? Jesu li priče dospele na
Kaladan, priče kako je namesništvo...
"Moramo da pohitamo, Moja Gospo", reče neko iz njene pratnje, povisivši glas
iznad fijuka vetra.
Dopustila je da joj pomognu da se popne u ornitopter i pričvrstila sigurnosni
pojas, dok su joj misli hrlile napred.
Zašto baš sada?
Kada su se ornitopterova krila povila i kada se letelica vinula u vazduh, ona
oseti velelepnost i moć svog položaja kao fizičke stvari - ali i veoma krhke,
oh, tako krhke!
Zašto sada kad joj planovi još nisu dovršeni?
Magle prašine se raziđoše dok se pela i sada je mogla da vidi suncem obasjan
predeo planete koji se menjao: široke površine zelene vegetacije tamo gde je
nekad gospodarila spržena zemlja.
Bez vizije budućnosti mogla bih da propadnem. Oh, kakve bih čarolije mogla da
izvedem, kada bih samo bila u stanju da vidim kao što je Pol video! Nije mi bila
dosuđena gorčina koju donosi vizija onog što će se dogoditi.
Stresla ju je mučna žudnja i ona požele da može da se odrekne vlasti. Oh, biti
kao ostali - slepi u tom najsigurnijem od svih slepila - što žive samo
hipnotičke polu-živote u koje šokom rođenja biva gurnuta većina ljudskih
jedinki. Ali ne! Ona je bila rođena kao Atreid, žrtva te eonima duboke svesti,
koja je pretrpela uticaj odavanja začinu njene majke.
Zašto se moja majka danas vraća?
Gurni Halek će biti uz nju - uvek odani sluga, najamni ubica ružnog izgleda,
privržen i neposredan, muzičar koji svira ubistvo na oštrom bodežu ili sa
podjednakom lakoćom zabavlja ljude na devetostrunom balisetu. Neki su govorili
da je postao ljubavnik njene majke. Ta stvar bi se morala proveriti; mogla bi se
pokazati kao najznačajnija poluga.
Želja da bude kao ostali napustila ju je.
Leto mora biti namamljen u začinski trans.
Prisetila se kako je jednom pitala dečaka na koji način bi postupao sa Gurni
Halekom. Leto je, osetivši u njenom pitanju skrivenu nameru, rekao da je Halek
odan 'do greha', dodavši: "On je obožavao... mog oca."
Opazila je kratkotrajno oklevanje. Leto umalo što nije izgovorio 'mene' umesto
'mog oca'. Da, ponekad je bilo teško razlučiti genetsko sećanje od živog tela.
Gurni Halek neće to razlučivanje učiniti lakšim za Leta.
Okrutan osmeh pređe preko Alijinih usana.
Posle Vojvodine smrti, Gurni je odlučio da sa Gospom Džesikom pođe na Kaladan.
Njegov povratak zamrsiće mnoge stvari. Došavši ponovo na Arakis, on će ionako
zapetljanu situaciju još više iskomplikovati. Najpre je služio Polovog oca, čime
je započet niz: Leto I, dakle, pa Pol, konačno Leto II. A u pogledu uzgojnog
programa Bene Geserita redosled je bio sledeći: Džesika, Alija, Ganima - jedan
ceo ogranak. Gurni se, doprinoseći zbrci identiteta, može pokazati značajnim
činiocem.
Šta bi učinio kada bi otkrio da u našim venama teče i krv Harkonena, Harkonena
koje tako ogorčeno mrzi?
Osmeh na Alijinim usnama sada je odavao samoposmatranje. Blizanci su, najposle,
bili deca. Bili su deca sa bezbroj roditelja, čija pamćenja pripadaju i drugima
i njima sGmima. Oni će stajati na rubu Sieč Tabra i posmatraće trag spuštanja
broda njihove bake u Arakensku kotlinu. Plamteća oznaka prolaska broda, jasno
vidljiva na nebu - hoće li to učiniti Džesikin dolazak stvarnijim njenim
unucuma?
Majka će me pitati o njihovoj obuci, pomisli Alija. Da li spajam prana bindu
discipline na razborit način? A ja ću joj odgovoriti da oni sGmi sebe obučavaju
- baš kao što sam i ja činila. Navešću joj reči njenog unuka: 'Među odgovornosti
upravljanja spada i nužnost kažnjavanja... ali samo onda kada to žrtva zahteva.'
Aliji pade na pamet da ukoliko bi samo dovoljno pomno usredsredila pažnju Gospe
Džesike na blizance, ostalo bi moglo da izmnakne strožijem ispitivanju.
Tako nešto bi se moglo udesiti. Leto veoma liči na Pola. A kako i da ne liči?
Mogao je da bude Pol kad god se na to reši. Čak je i Ganima posedovala ovu
uznemirujuću sposobnost.
Baš kao što i ja mogu da budem moja majka ili ma ko od onih koji dele svoje
živote sa nama.
Skrenula je misli sa tog toka, zureći u predeo Zaštitnog Zida koji je promicao
ispod nje. A onda pomisli: Kako to da napusti toplu sigurnost vodom bogatog
Kaladana i da se vrati na Arakis, pustinjsku planetu, gde joj je Vojvoda ubijen,
a sin umro kao mučenik?
Zašto se Gospa Džesika vraća u ovom trenutku?
Alija nije našla odgovor - ništa izvesno. Ona je mogla da deli nečiju ego-svest,
ali kada su iskustva išla odvojenim putevima, onda su se i pobude razilazile.
Bit odluka leži u potajnim delovanjima koja pojedinci preduzimaju. Za rođene kao
oformljene ličnosti, mnogorođene Atreide, ovo je ostajala najviša stvarnost,
samo po sebi jedna druga vrsta rođenja: bilo je to apsolutno odvajanje od živog,
dišućeg tela onog trenutka kada je to telo napuštalo matericu koja mu je
podarila mnogostruku svest.
Alija nije videla ništa čudno u tome što mrzi i voli svoju majku u isto vreme.
Bila je to nužnost, potrebna ravnoteža, koja nije ostavljala prostora za
osećanja krivice ili osude. Gde bi ljubav ili mržnja mogle da se zaustave? Da li
je trebalo kriviti Bene Geserit što su Gospu Džesiku postavili na određen put?
Krivica i osuda se rasipaju kada pamćenje obuhvata milenijum. Sestrinstvo je
jedino težilo stvaranju Kvizac Haderaha: muškog dvojnika potpuno razvijene Časne
Majke... pa i više - ljudske jedinke nadmoćne osetljivosti i svesti, Kvizac
Haderaha koji bi mogao biti na mnogo mesta istovremeno. A Gospa Džesika, samo
jedna karika u tom programu uzgajanja, imala je tu nesreću da se zaljubi u
oplodnog partnera kome je bila dodeljena. Odazivajući se željama svog voljenog
Vojvode, donela je na svet sina umesto kćerke, koja je po zapovesti Sestrinstva
morala da bude prvorođenče.
Ostavivši da se rodim kasnije, postala je uživalac začina. A sada me oni ne
žele. Sada me se boje! Sa dobrim razlogom...
Dobili su Pola, svog Kvizac Haderaha, jedan ljudski vek prerano - sitna pogreška
koja se potkrala u ogromnom projektu. Ali onda se pojavio novi problem: Izrod,
koji je sadržao dragocene gene za kojima su oni tragali pokolenjima.
Alija oseti kako neka senka skliznu preko nje. Ona pogleda naviše. Njena pratnja
je počela da zauzima stražarski položaj, koji je označavao pripremu za sletanje.
Odmahnula je glavom, čudeći se nespokojnim mislima. Čemu dobrom je služilo
prizivanje minulih života i preslišavanje njihovih starih grešaka? Ovo je novi
život.
Dankan Ajdaho je upotrebio svoju mentatsku svest da bi dokučio odgovor na
pitanje zašto se Džesika vratila baš u ovom trenutku, razmotrivši taj problem u
maniru čoveka-kompjutera za što je bio obdaren. Izjavio je da je ona došla da
preuzme blizance za račun Sestrinstva. Blizanci su, takođe, posedovali dragocene
gene. Dankan je, odista, mogao da bude u pravu. Bio je to dovoljan razlog da
izmami Gospu Džesiku iz dobrovoljne osame na Kaladanu. Ako je Sestrinstvo
naredilo... Odista, šta bi drugo moglo da je nagna da se vrati na mesto za koje
su je vezivale mnoge potresne uspomene?
"Videćemo", promrmlja Alija.
Osetila je kako je ornitopter dodirnuo krov njene Tvrđave uz kratki i reski
trzaj koji ju je ispunio ljutitom slutnjom.
4.
Melanž (me - lange, takođe ma, lanj) n-s, poreklo neodređeno (misli se da potiče
iz starog zemaljskog francuskog): a) mešavina začina; b) začin sa Arakisa (Dine)
sa gerijatrijskim svojstvima koja je prvi primetio Jenšup Aškoko, kraljevski
hemičar za vreme vladavine Šakada Mudrog; arakenski melanž, pronađen jedino u
najdubljem pustinjskom pesku Arakisa, dovodi se u vezu sa proročkim vizijama
Pola Muad'Diba (Atreida), prvog slobodnjačkog Mahdija; takođe korišćen od strane
Svemirskog Esnafa Navigatora i reda Bene Geserit.
'Kraljevski rečnik', peto izdanje
U svetlosti svitanja dve velike mačke pređoše stenoviti greben lako se gibajući.
Nisu se, u stvari, još bile upustile u strastven lov, već su samo nadgledale
svoju teritoriju. Zvali su ih Laza tigrovi: naročita pasmina doneta na planetu
Salusa Sekundus pre gotovo osam hiljada godina. Genetska manipulacija stare
zemaljske vrste izbrisala je neke od prvobitnih tigrovskih crta, a oplemenila im
druge bitne odlike. Zubi su im ostali dugački. Lica su im bila široka, a oči
oprezne i inteligentne. Šape su se uvećale da bi im pružile čvršći oslonac na
neravnom tlu, a pandže u svojevrsnim koricama mogle su se ispružiti nekih
desetak centimetara; na krajevima su bile zaoštrene u britke šiljke, usled
sabijajućeg dejstva korica. Krzno im je bilo glatko i ravnomerno obojeno jednom
mrkožutom nijansom, što ih je činilo gotovo nevidljivim spram peščane pozadine.
Na još jedan način su se razlikovale od svojih predaka: dok su bili mladunci u
mozak su im ugrađeni stimulatori poslušnosti. Ovi stimulatori su ih pretvarali u
pione u rukama onog ko je posedovao odašiljač.
Bilo je hladno, tako da, kada su se mačke zaustavile da osmotre teren, dah im se
preobražavao u maglu. Oko njih se prostirao predeo Saluse Sekundus isušen i
pust, mesto koje je skrivalo skroman broj pustinjskih pastrmki, prokrijumčarenih
sa Arakisa i uz veliku cenu održavanih u životu, u nadi da bi se monopol na
melanž mogao ukinuti. Tamo gde su mačke stajale, predeo se odlikovao mrkožutim
stenama i raštrkanim, proređenim žbunjem, srebrnastozelenim u dugim senkama
jutarnjeg sunca.
Na iznenadnu kretnju mačke najednom postadoše napete. Oči im se lagano pomeriše
na levu stranu, a zatim u istom pravcu pođoše i glave. Daleko dole na
izbrazdanom tlu, dva deteta probijala su sebi put isušenim koritom držeći se za
ruke. Bila su naizgled istog uzrasta, otprilike devet ili deset standardnih
godina. Kosa im je bila riđa, a na sebi su imala pustinjska odela prekrivena
skupocenim, opervaženim burkama bele boje. Prsa su im krasile sokolove kreste
kuće Atreida izrađene od niti plamtećih dragulja. Idući, deca su razdragano
čavrljala, tako da su im glasovi jasno dopirali do mačaka pripravnih za lov.
Laza tigrovi su poznavali ovu igru; učestvovali su u njoj i ranije, ali ostadoše
nepokretni, iščekujući uključenje signala za lov u svojim stimulatorima
poslušnosti.
Jedan čovek se pomoli na vrhu grebena iza mačaka. Zastao je i osmotrio mesto
zbivanja: mačke, decu. Čovek je nosio sardaukarsku radnu uniformu sive i crne
boje sa obeležjima Levenbreha, oficira Bašara. Kaiševi su mu stajali iza vrata i
ispod ruku, pričvršćujući odašiljač poslušnosti koji se nalazio u malom rancu na
grudima gde se lako mogao dosegnuti obema rukama.
Mačke nisu obratile pažnju na njegovo približavanje. Poznavale su ovog čoveka po
zvuku i mirisu. Spustio se dole i zaustavio na dva koraka iza njih, brišući čelo
od znoja. Vazduh je bio hladan, ali je zato ovaj posao bio vruć. Njegove svetle
oči još jednom obuhvatiše prizor: mačke, decu. On gurnu vlažnu pletenicu plave
kose ispod crnog radnog šlema i dotače mikrofon koji mu je bio ugrađen u grlo.
"Mačke ih drže na oku."
Odgovor stiže do njega preko prijemnika koji su mu bili usađeni iza oba uva.
"Vidimo ih."
"Ovog puta?" upita Levenbreh.
"Hoće li to učiniti i bez naredbe za lov?" uzvrati pitanjem glas.
"Spremne su", reče Levenbreh.
"Vrlo dobro. Da vidimo da li će se četiri lekcije uslovljavanja pokazati
dovoljnim."
"Recite mi kada budete spremni."
"Kad god hoćeš."
"Onda neka bude odmah", reče Levenbreh.
Dodirnuo je crvenu dirku na desnoj strani odašiljača poslušnosti, pošto je
prethodno oslobodio polugu koja je štitila dirku. Sada su mačke stajale potpuno
nesputane odašiljačem. Držao je ruku iznad crne dirke koja se nalazila ispod
crvene, spreman da zaustavi životinje ukoliko bi se one okomile na njega. Ali
one se čak nisu ni obazrele na njega, već su se zgurile, a zatim se uputile niz
greben ka deci. Velike šape pokretale su im se glatko i sklisko.
Levenbreh je čučnuo da bi posmatrao, znajući da negde u njegovoj blizini
skrivena kamera prenosi ovaj prizor do tajnog monitora u Tvrđavi gde je živeo
njegov Princ.
Mačke najednom počeše da ubrzavaju korak, a zatim pređoše u trk.
Zadubljena u penjanje uz stenovit obronak deca još nisu opazila opasnost. Jedno
od njih se nasmeja i piskav, visok ton zapara čisti vazduh. Drugo dete se
saplete, a onda, pošto je povratilo ravnotežu, okrenu se i ugleda mačke,
pokazavši istovremeno prstom. "Pogledaj!"
Deca se zaustaviše i stadoše netremice da posmatraju ovo zanimljivo uplitanje u
njihove živote. Stajali su tako i kada Laza tigrovi nasrnuše na njih, svaki na
po jedno dete. Umrla su nenadano naglo, munjevito slomljenih vratova. Mačke
počeše da ih proždiru.
"Da ih pozovem natrag?" upita Levenbreh.
"Pusti ih da završe. Dobro su obavile posao. Znao sam da će tako biti. Ovaj par
je sjajan."
"Najbolji koji sam ikada video", složi se Levenbreh.
"Vrlo dobro. Upravo je poslat prevoz po tebe. Sada ćemo prekinuti vezu."
Levenbreh ustade i protegli se. Uzdržao se od gledanja prema uzvišici sa njegove
leve strane, gde je izdajničko svetlucanje odavalo mesto na kome se nalazila
kamera; ova naprava prenela je njegovu izvrsnu predstavu do Bašara, daleko u
zelenim krajevima Kapitola. Levenbreh se osmehnu. Za današnji rad dobiće
unapređenje. Već je osećao batorske oznake na vratu - a jednog dana i
burseške... pa čak, ko zna, i bašarske. Ljudi koji su marljivo služili u
odredima Farad'na, unuka pokojnog Šadama IV, sticali su vredna unapređenja.
Jednog dana, kada se princ ustoliči na svoj zakoniti tron, biće još i većih
unapređenja. Bašarski čin ne mora da bude poslednji u nizu. Postojaće baronstva
i grofovije koje valja preuzeti na mnogim svetovima ovog carstva... jednom kada
blizanci Atreida budu uklonjeni.
5.
Slobodnjak se mora vratiti svojoj izvornoj veri, svom geniju za obrazovanje
ljudskih zajednica; on se mora vratiti prošlosti, u kojoj je taj nauk opstanka
stečen u bici sa Arakisom. Jedino zanimanje Slobodnjaka trebalo bi da bude
otvaranje njegove duše prema unutrašnjim učenjima. Svetovi Carstva, Landsrada i
CHOAM konfederacije nemaju čemu da ga nauče. Oni bi ga samo lišili duše.
Propovednik u Arakenu
Svuda oko Gospe Džesike, pružajući se duboko u sivosmeđu ravnicu piste za
sletanje, na kojoj je sada, pucketajući i šumeći posle izranjanja iz svemira,
počivao njen brod, stajao je pravi živi okean. Po njenoj slobodnoj proceni bilo
je prisutno pola miliona ljudi od kojih su možda samo jednu trećinu činili
hodočasnici. Stajali su u tišini strahopoštovanja, pažnje prikovane za izlaznu
platformu broda, čiji su senoviti četvrtasti otvori skrivali nju i njenu svitu.
Nedostajala su dva časa do podneva, ali je vazduh iznad gomile već sijao u
prahastom svetlucanju, obećavajući vrelinu novog dana.
Džesika dotače svoju srebrom poprskanu kosu bakarne boje, tamo gde joj je
uokvirivala ovalno lice ispod aba kapuljače Časne Majke. Znala je da ne izgleda
najbolje posle dugog putovanja, a ni crnina abe nije bila njena najomiljenija
boja. No, ona je ovde već nosila istu odeću. Značenje aba-odore nije moglo da
bude zaboravljeno među Slobodnjacima. Uzdahnula je. Svemirsko putovanje nije joj
prijalo, a onda i to dodatno breme sećanja - na jedno drugo putovanje sa
Kaladana na Arakis, kada je njen Vojvoda bio, protiv svoje volje, prisiljen da
prihvati ovaj feud.
Polagano, iskušavajući sposobnost stečenu obukom u Bene Geseritu, da otkriva
značenje sitnica, pretraživala je pogledom ljudsko more. Bilo je tu prilika u
zagasitosivim kapuljačama pustinjskih odela, odora Slobodnjaka iz duboke
pustinje; takođe su se videli hodočasnici odeveni u belo, sa žigovima
pokajništva na ramenima; mogli su se zapaziti i bogati trgovci, nabreklih
džepova, gologlavi i u lakoj odeći, sračunatoj da izrazi prezir prema gubljenju
vode na arakenskom usijanom vazduhu... Najzad, bili su prisutni i izaslanici
Društva Vernih, obučeni u zeleno i sa teškim kapuljačama na glavi. Oni su
stajali izdvojeno u svetosti svoje grupe.
Tek kada je podigla pogled sa gomile, ovaj prizor je poprimio nekakve sličnosti
sa onim koji ju je dočekao prilikom dolaska sa njenim voljenim Vojvodom. Koliko
je prošlo od tada? Više od dvadeset godina. Nije volela da razmišlja o
otkucajima srca koji su se desili između ova dva prizora. Vreme je počivalo na
njoj poput nekorisnog tereta i tog časa joj se učinilo da godine koje je provela
izvan ove planete nikada nisu postojale.
Još jednom u čeljust zmaja, pomisli.
Ovde, na ovoj ravnici, njen sin je otrgnuo Carstvo od pokojnog Šadama IV. Taj
istorijski prevrat urezao je ovo mesto u svest i verovanja ljudi.
Začula je nestrpljivo komešanje pratnje iza sebe i ponovo uzdahnula. Morali su
da čekaju na Aliju koja je zakasnila. Moglo se videti kako se Alijina svita
pomalja na udaljenom kraju gomile; kraljevska garda koja joj je krčila put,
izazivala je talasanje svetine.
Džesika je još jednom osmotrila predeo. Mnoge razlike se ukazaše njenom
pronicljivom pogledu. Jedan molitveni balkon bio je pridodat molitvenom tornju
sletne piste. A tamo, u daljini, s leve strane ravnice, uzdizala se skupina
građevina od plastičnog čelika, koju je Pol sagradio kao svoju tvrđavu - svoj
'sieč iznad peska'. Bila je to najveća kompaktna pojedinačna konstrukcija ikada
podignuta ljudskom rukom. Čitavi gradovi mogli su se smestiti unutar njenih
zidova, a da ostane još prostora. Sada je pružala krov najmoćnijoj vladajućoj
sili u Carstvu, Alijinom 'Društvu Vernih' koje je ona podigla na temeljima
ostavštine svog brata.
To mesto mora da iščezne, pomisli Džesika.
Alijino izaslanstvo stiglo je do podnožja izlazne rampe i tu zastalo iščekujući.
Džesika je prepoznala Stilgarove surove crte lica. Oh, blagi Bože! Tamo je
stajala i princeza Irulan, skrivajući svoju svirepost u tom zavodljivom telu, sa
kosom boje zlata izloženom nestašnom povetarcu. Izgledalo je kao da nije
ostarila nijedan dan; to je bila sramota. A na čelu grupe ljudi u obliku klina
bila je Alija, neprirodno mladolikih crta lica, očiju ukočeno upravljenih u
senku četvrtastog otvora. Džesikine usne se stisnuše u jednu ravnu crtu i ona
stade da proučava lice svoje kćeri. Mučno uzbuđenje pulsiralo je Džesikinim
telom i ona začu u ušima damare vlastitog života. Glasine su bile istinite!
Užasno! Užasno! Alija se uputila zabranjenom stazom. Posvećeni je lako mogao da
pročita dokaz. Izrod!
U tih nekoliko trenutaka koliko joj je bilo potrebno da se povrati, Džesika je
shvatila u kojoj se meri nadala da će otkriti kako su glasine bile lažne.
A šta je sa blizancima? zapitala se ona. Jesu li oni, takođe, izgubljeni?
Polako, kako to dolikuje majci jednog Boga, Džesika se izdvojila iz senke i
stupila na ivicu rampe. Njena pratnja je ostala pozadi kao što joj je bilo
naloženo. Nekoliko narednih trenutaka bili su presudni. Džesika je stajala
usamljena, oči u oči sa gomilom. Mogla je da čuje kako se Gurni Halek nervozno
nakašljava iza njenih leđa. Gurni joj je prethodno prebacio: "Zar čak ni štitnik
na sebe? Bogovi s tobom, ženo! Ti si luda!"
No, među Gurnijevim najvrednijim osobinama bila je njegova slepa poslušnost. On
bi, doduše, izrekao svoj sud, ali bi zatim i poslušao. I sada je poslušao.
Kada se Džesika pojavila, moru ljudi oteo se zvuk nalik na šištanje džinovskog
pustinjskog crva. Ona podiže ruke u znak blagosiljanja, onoga čime je
sveštenstvo uslovilo celo Carstvo. Sa mestimičnim ostrvcima kolebljivaca, ali
još uvek jedan džinovski organizam, ljudi padoše na kolena. Čak se i službena
grupa povinovala ovom činu.
Džesika je obratila pažnju na mesta u gomili koja su ispoljila oklevanje; znala
je da su ostale oči iza njenih leđa, kao i oči njenih agenata u gomili,
registrovale kratkotrajnu mapu na osnovu koje će kasnije da potraže kolebljivce.
I dok je Džesika tako stajala uzdignutih ruku, iz letelice iziđoše Gurni i
njegovi ljudi i hitro se spustiše pored nje niz rampu; ne obazirući se na
zapanjene poglede ljudi iz službene grupe, pridružiše se agentima koji su se
identifikovali podizanjem ruke. Brzo su se razvejali po ljudskom moru,
preskačući spletove klečećih prilika i jureći uzanim špalirima. Nekoliko
njihovih meta opazilo je opasnost i pokušalo da umakne. Ti su predstavljali
najlakši plen; hitnut nož, omča garote - i begunci su bili poobarani. Ostali su
bili izdvojeni iz gomile, vezanih ruku i sapetih nogu.
Za sve to vreme, Džesika je stajala raširenih ruku, blagosiljajući masu svojim
prisustvom i držeći je u pokornosti. Razabrala je znake širenja glasine među
okupljenom svetinom, znajući dobro koja preovlađuje, pošto je unapred bila
proturena: 'Časna Majka se vraća da iskoreni kolebljivce. Neka je blagoslovena
majka našeg Gospoda!'
Kada je sve bilo završeno, nekoliko mrtvih tela ostalo je opruženo na pesku, a
uhvaćeni su bili prebačeni u hangare ispod kontrolnog tornja. Džesika spusti
ruke. Proteklo je, možda, tri minuta. Znala je da je postojala mala verovatnoća
da su Gurni i njegovi ljudi uhvatili nekog od kolovođa, one koji su
predstavljali najjaču pretnju. Takvi su bili oprezni i lukavi. Ali, među
uhvaćenima će se naći i neka krupnija riba, uz obaveznu bulumentu otpadnika i
tikvana.
Džesika spusti ruke i ljudi se, kličući, podigoše na noge.
Kao da se ništa neprijatno nije dogodilo, Džesika siđe sama niz rampu i,
obišavši svoju kćer, usredsredi punu pažnju na Stilgara. Crna brada, koja mu se
prelivala preko okovratnika kapuljače pustinjskog odela, poput divlje delte,
sadržala je tu i tamo sede vlasi. Ali oči bez beonjača nosile su u sebi onu istu
žestinu kojom su odisale prilikom njihovog prvog susreta u pustinji. Stilgar je
shvatio značenje onoga što se upravo dogodilo i odobravao je. Bio je to pravi
Naib Slobodnjaka, istinski vođa kadar da donosi krvave presude. Prve reči bile
su mu sasvim u skladu sa takvim karakterom.
"Dobro došli kući, moja Gospo. Uvek je zadovoljstvo videti neposrednu i
delotvornu akciju."
Džesika dopusti sebi jedva primetan osmejak. "Zatvori pristaništa, Stile. Niko
neće da napusti ovo mesto dok ne ispitamo one koje smo pohvatali."
"To je već učinjeno, moja Gospo", reče Stilgar. "Gurnijev čovek i ja pomno smo
se pobrinuli za celu stvar."
"Oni koji su pomogli bili su, dakle, tvoji ljudi."
"Neki od njih, moja Gospo."
Opazila je kod njega skriveno ustezanje, te klimnu glavom: "Prilično dobro si me
proučio u stara vremena, Stile."
"Kao što jednom u nevolji rekoste, moja Gospo, čovek posmatra one koji opastanu
i uči od njih."
U tom trenutku Alija kroči napred, a Stilgar se pomeri u stranu, tako da se
Džesika nađe suočena sa svojom kćerkom.
Znajući da ne postoji način na koji bi sakrila ono što je saznala, Džesika nije
ni pokušala bilo šta da zataji. Alija je bila u stanju, ako joj je bilo
potrebno, da odgonetne svaku sitnicu - baš kao i bilo koja druga posvećenica
Sestrinstva. Ona bi već po Džesikinom ponašanju saznala da je sve primećeno i
protumačeno. Njih dve bile su neprijatelji za koje je reč smrtni samo dodirivala
površinu.
Alija se odlučila za srdžbu kao za najlakšu i najpriličniju reakciju.
"Kako si se samo usudila da isplaniraš jednu ovakvu akciju, a da se prethodno
nisi posavetovala sa mnom?" uzviknu, unoseći se Džesiki u lice.
Džesika joj odvrati blagim glasom: "Kao što si upravo čula, Gurni me uopšte nije
uputio u plan. Mislilo se..."
"A ti, Stilgare?" reče Alija, okrenuvši se ka njemu. "Kome si ti odan?"
"Moja zakletva posvećena je Muad'Dibovoj deci", reče Stilgar prigušenim glasom.
"Uklonili smo opasnost koja im je pretila."
"A zašto te to ne ispunjava radošću... kćeri?" upita Džesika.
Alija blesnu očima i skrenu pogled na majku; ali trenutak potom, pošlo joj je za
rukom da obuzda unutrašnju buru, pa se čak i kiselo nasmešila. "Ja jesam
ispunjena radošću... majko", reče ona. I na sopstveno iznenađenje Alija otkri da
je odista srećna; ispunilo ju je izuzetno zadovoljstvo zbog toga što je sve što
je zapreteno postojalo između nje i njene majke najzad izišlo na videlo.
Trenutak koga se bojala bio je prošao, a da se ravnoteža snaga nije bitno
promenila. "Raspravićemo ovo podrobnije u nekom pogodnijem trenutku", reče
Alija, obraćajući se istovremeno i majci i Stilgaru.
"Svakako", reče Džesika, okrenuvši se prema princezi Irulan na način koji je
značio otpuštanje prethodnog sagovornika.
Za nekoliko kratkih otkucaja srca, Džesika i princeza ćutke su stajale,
proučavajući jedna drugu - dve posvećenice Bene Geserita koje su svojevremeno
prekinule sa Sestrinstvom iz istog razloga: ljubavi... Ljubavi prema muškarcima
koji su sada bili mrtvi. Princeza je beznadežno volela Pola, postavši njegova
žena, ali ne i bračni drug. Sada je živela samo za decu koju je Polu darovala
njegova slobodnjačka naložnica, Čani.
Džesika prva prozbori: "Gde su moji unuci?"
"U Sieč Tabru."
"Ovde je suviše opasno za njih. Shvatam."
Irulan jedva primetno klimnu glavom. Pratila je razgovor između Džesike i Alije,
ali ga je protumačila onako kako ju je Alija pripremila: 'Džesika se vratila
Sestrinstvu, a nas dve znamo da ono ima planove sa Polovom decom.' Irulan nije
spadala u najsavršenije posvećenice Bene Geserita: uživala je veći ugled zbog
toga što je bila kćer Šadama IV, nego zbog nekog drugog razloga; uglavnom je
bila odveć ohola da bi se napregla zarad poboljšanja svojih sposobnosti. I sada
je izabrala način koji je bio nagao da bi bio u skladu sa obukom koju je stekla.
"Zbilja, Džesika", reče Irulan, "trebalo je da se posavetuješ sa Kraljevskim
Savetom. Bilo je pogrešno sa tvoje strane što si delala jedino preko..."
"Da li treba da zaključim da niko od vas nema poverenja u Stilgara?" upita
Džesika.
Irulan je posedovala dovoljno pameti da shvati da na ovakvo pitanje nije moguće
dati odgovor. Bilo joj je drago kad su se izaslanici sveštenstva, ne mogavši
više da uzdrže svoje nestrpljenje, progurali napred.
Ona izmeni pogled sa Alijom, pomislivši: Džesika je kao i uvek, ohola i sigurna
u sebe! Međutim, jedan aksiom Bene Geserita iskrsnu nepozvan u njenoj svesti:
'Oholi ne čine ništa drugo sem što podižu zidine zamka iza kojih pokušavaju da
sakriju svoje sumnje i strahove.' Da li bi ova istina mogla da važi i za
Džesiku? Svakako ne. Onda to mora biti poza. Ali sa kojom svrhom? Ovo pitanje
uznemiri Irulan.
Kada su dospeli do Muad'Dibove majke, sveštenici postadoše bučni. Neki su joj
samo celivali ruke, ali se većina duboko klanjala i izgovarala zdravice. Na
kraju je na red došlo dvoje vođa izaslanstva, prihvatajući uobičajenu ulogu:
'prvi dolaze poslednji.' Uz uvežbane osmehe, saopštili su Najsvetijoj Časnoj
Majci da je zvanična svečanost Očišćenja očekuje u Tvrđavi, Polovom starom
gradu-utvrđenju.
Džesika je pažljivo osmotrila ovaj par, nalazeći da joj je odvratan. Jedan od
dvojice zvao se Javid, mlad čovek mrgodnih crta i razmaknutih jagodica, tamnih
očiju koje nisu mogle da sakriju vrebajuće podozrenje koje je počivalo u
njihovim dubinama. Drugi je bio Zebatalep, mlađi sin jednog Naiba koga je ona
poznavala za svojih slobodnjačkih dana, na što je ovaj požurio da je podseti.
Njega je bilo lako odgonetnuti: spoj veselosti i svireposti, suvonjavo lice sa
plavom bradom; širio je oko sebe duh tajanstvenih uzbuđenja i moćnog znanja. Od
ove dvojice, Javid je, prema njenom sudu, bio daleko opasniji; čovek samostalnog
rasuđivanja, istovremeno privlačan i - nije mogla da pronađe drugi izraz -
odvratan. Njegov naglasak učinio joj se čudan, pun starih slobodnjačkih
izgovora, kao da je čovek poticao iz nekog izolovanog gnezda svog naroda.
"Kaži mi, Javide", reče ona, "odakle si ti?"
"Ja sam samo običan Slobodnjak iz pustinje", odgovori on, uterujući svakim
slogom svoju tvrdnju u laž.
Zebatalep se umeša sa napadnim poštovanjem, što je gotovo ličilo na podsmevanje:
"Imamo mnogo toga da pretresemo iz starih dana, moja Gospo. Ja sam bio jedan od
prvih, znate, koji su uočili svetu prirodu misije vašeg sina."
"Ali ti nisi bio jedan od njegovi Fedajkina", reče ona.
"Ne, Moja Gospo. U to vreme bio sam više filozofski orijentisan; obučavao sam se
za sveštenika."
I tako sačuvao kožu, pomisli ona.
Javid reče: "Čekaju nas u Tvrđavi, moja Gospo."
Ponovo je pomislila kako je čudnovatost njegovog naglaska otvoreno pitanje koje
zahteva odgovor. "Ko nas čeka?" upita.
"Zbor Vere, svi oni koji održavaju sjaj imenu i delima vašeg svetog sina", reče
Javid.
Džesika je bacila pogled oko sebe i, ugledavši Aliju kako se osmehuje Javidu,
upita: "Je li ovaj čovek jedan od tvojih nameštenika, kćeri?"
Alija klimnu glavom. "Čovek koji je predodređen za velika dela."
Džesika, međutim, primeti da ova ljubaznost nije pričinila nikakvo zadovoljstvo
Javidu. Rešila je da ga prepusti Gurnijevom specijalnom proučavanju. Gurni je
upravo pristizao, sa pet poverljivih ljudi, signalizirajući joj da su saslušanja
sumnjivih kolebljivaca u toku. On se kretao gegajućim korakom snažnog čoveka,
dok mu je pogled šibao svud unaokolo, a svaki mišić plivao u opuštenoj budnosti,
čemu ga je ona naučila kroz benegeseritske prana-bindu vežbe. Gurni je bio ružna
ljudina uvežbanih refleksa, ubica i krajnje zastrašujuća pojava za mnoge, ali ga
je Džesika volela i cenila iznad svih ostalih živih ljudi. Ožiljak od udarca
inkvajn biča nabrao mu je kožu uzduž čeljusti, dajući mu opak izgled; kada je,
međutim, ugledao Stilgara osmeh mu ublaži lice.
"Dobro urađeno, Stile", reče on i oni se, prema slobodnjačkom običaju, muški
rukovaše.
"Očišćenje", reče Javid, dodirnuvši Džesikinu ruku.
Džesika se odmače i, pažljivo birajući reči u obuzdanoj snazi glasa, tonom i
dikcijom koji su bili sračunati tačno određeno emocionalno dejstvo na Javida i
Zebatalepa, reče: "Vratila sam se na Dinu da vidim svoje unuke. Moramo li da
traćimo vreme na ove svešteničke besmislice?"
Na Zebatalepa je ovo delovalo silinom šoka. Usta mu se nemo otvoriše, a
unezveren pogled stade da šara unaokolo po onima koji su čuli. Oči su odavale
svakog ko je čuo. Sveštenička besmislica! Kakvu posledicu će imati ove reči, s
obzirom na to da dolaze iz usta majke njihovog mesije?
Javid je, međutim, potvrdio Džesikinu procenu. Usta mu se stisnuše, a zatim se
razvukoše u osmeh. Oči mu se ipak nisu smejale, ali nisu ni lutale okolo da bi
zabeležile one koji su sve čuli. Javid je dobro znao ko se sve nalazi oko njih.
U njegovoj svesti već se oformila mapa omeđena dometom Džesikinog glasa; onima
koji su njom bili obuhvaćeni valjalo je ubuduće posvetiti posebnu pažnju. Samo
nekoliko sekundi kasnije, Javid je prestao da se smeši, ali naglost kojom je to
učinio bila je istovremeno priznanje da se odao. On nije propustio da uradi svoj
domaći zadatak: poznate su mu bile posmatračke moći Gospe Džesike. Kratak,
grčevit pokret njegove glave izrazio je posedovanje pune svesti o tim moćima.
U munjevitom blesku misli, Džesika odmeri mogućnosti izbora. Mali znak ruke
upućen Gurniju doneo bi Javidu smrt. To se moglo, zbog utiska, obaviti ovde, ili
u potaji, kasnije, ako se udesi da liči na nesrećni slučaj.
Razmišljala je: Kada pokušamo da sakrijemo naše najunutrašnjije nagone, čitavo
biće vrišti izdaju. Benegeseritska obuka vrtela se oko tog otkrovenja: uzdići
posvećenike iznad ove oprečnosti i naučiti ih čitanju tuđih misli. Ocenila je
Javidovu inteligenciju kao vrednu, kao privremeno koristan teg na terazijama
ravnoteže. Ukoliko bi ga pridobila, mogao je da postane beočug koji joj je bio
potreban: pristup u arakensko sveštenstvo. Pored toga, on je bio Alijin čovek.
Džesika reče: "Moja zvanična pratnja mora da ostane mala. Imamo, međutim, još
jedno mesto. Javide, ti ćeš nam se pridružiti. Zebatalepe, žao mi je. I još
nešto, Javide... Prisustvovaću toj svečanosti... ako insistiraš."
Javid dopusti sebi da udahne punim plućima, a onda reče dubokim glasom: "Kako
Muad'Dibova majka naredi." On pređe pogledom od Alije do Zebatalepa, a zatim ga
ponovo upravi na Džesiku. "Žao mi je što uzrokujem ponovo odlaganje susreta sa
vašim unučićima, ali postoje, ovaj, državni razlozi..."
Džesika pomisli: Dobro. On je, iznad svega, poslovan čovek. Čim mu odredimo
cenu, kupićemo ga. Otkrila je da uživa u činjenici što on odlučno insistira na
svojoj dragocenoj svečanosti. Ova mala pobeda povećaće mu ugled među drugovima,
to su oboje znali. Prihvatanje njegovog Očišćenja moglo bi biti plaćanje unapred
za docnije usluge.
"Pretpostavljam da si obezbedio prevoz", reče ona.
6.
Dajem ti pustinjskog kameleona čija ti sposobnost da se prilagodi okolini kaže
sve što treba da znaš o osnovama ekologije i uspostavljanju ličnog identiteta.
Knjiga rugalica iz Hajtovog letopisa
Leto je, sedeći, svirao mali baliset koji mu je za njegov peti rođendan poslao
savršeni umetnik na ovom instrumentu - Gurni Halek. Za četiri godine vežbanja
Leto je dostigao određenu glatkoću, iako su mu dve krajnje bGs žice još zadavale
teškoće. Otkrio je da ga baliset, u trenucima kada su ga obuzimala osećanja
naročite pometenosti, smiruje - činjenica koja nije izmakla Ganiminoj pažnji.
Sada je sedeo u svetlosti sumraka na stenovitom grebenu najjužnijeg kraja
krševitog grebena koji je natkriljivao Sieč Tabr. Blago je cimao žice baliseta.
Ganima je stajala iza njega, i svojom malom prilikom zračila protestom. Nije
želela da iziđe ovde, napolje, pošto je saznala od Stilgara da će se njihova
baka zadržati u Arakenu. Posebno je bila protiv dolaska ovamo jer se
približavala noć. Pokušavajući da pokrene svog brata, upitala je: "Pa, dobro,
šta je sada?"
Kao odgovor on otpoče sledeću pesmu.
Po prvi put otkada je dobio ovaj poklon, Leto je snažno osetio da je baliset
koji je držao u rukama delo majstora-zanatalije sa Kaladana. Posedovao je
nasleđeno pamćenje koje mu je moglo pričiniti duboku nostalgiju za tom lepom
planetom na kojoj je Kuća Atreida nekada vladala. Bilo je dovoljno da Leto, u
prisustvu ove muzike, samo olabavi unutrašnje brane, pa da začuje pamćenja iz
onih vremena kada se Gurni služio balisetom da očara svog prijatelja i
zapovednika, Pola Atreida. Sa balisetom koji je svirao u njegovim rukama, Leto
se sve više osećao prožet fizičkim prisustvom svog oca. I dalje je svirao i sa
svakom novom sekundom uspostavljao jači odnos sa instrumentom. Osetio je unutar
sebe savršeno idealizovan zbir koji je znao kako treba da se svira ovaj baliset,
iako devet godina stari mišići još nisu bili saobraženi toj unutrašnjoj svesti.
Ganima je nestrpljivo tapkala nogom, nesvesna da prati ritam bratovljevog
sviranja.
Pošto je usta iskrivio u izraz koji je govorio o dubokoj usredsređenosti, Leto
je prekinuo sa dobro poznatom muzikom i otpočeo jednu pesmu koja je čak bila
starija od bilo koje koju je Gurni svirao. Bila je stara još u vreme kada su se
Slobodnjaci selili na svoju petu planetu. Reči su odražavale jedan zensunijanski
motiv, i on ih je osluškivao u svom pamćenju dok su mu prsti izmamljivali mucavu
verziju melodije.
'Prirodin divan oblik
sadrži zanosnu suštinu
koju neki zovu - raspadanje.
Njenom zanosnom prisutnošću
novi život probija sebi put.
Suze koje se ćutke rone
nisu ništa drugo do voda duše:
One donose nov život
patnji bitisanja -
odvajanje od tog viđenja
koje smrt ujedinjuje u celinu.'

Kada je odsvirao poslednji ton, Ganima, koja je stajala iza njegovih leđa, reče:
"To je odvratna stara pesma. Zašto baš nju?"
"Zato što pristaje."
"Hoćeš li je odsvirati Gurniju?"
"Možda."
"Nazvaće je mračnom besmislicom."
"Znam."
Leto je preko svog ramena, pogledao Ganimu. Nije bio iznenađen zbog toga što je
ona poznavala ovu pesmu i njene stihove, već je doživeo napad straha zbog
jedinstva njihovih blizanačkih života. Jedno od njih dvoje moglo je da umre, a
da ipak ostane živo u svesti onog drugog, i da se pri tom nijedan deo pamćenja
koje su delili ne okrnji; tako su bili bliski. Zastrašila ga je beskrajna mreža
ove bliskosti i on skide pogled sa nje. U mreži su, znao je, postojale pukotine.
Njegov strah je narastao iz najnovije od ovih pukotina. Osetio je kako njihovi
životi počinju da se razdvajaju i pitao se: Na koji način mogu da joj saopštim
stvari koje su se samo meni desile?
Pogled mu je klizio pustinjom, zadržavajući se na dubokim senkama iza baračana -
tim visokim lutajućim dinama srpastog oblika koje su se poput talasa valjale
Arakisom. Ispred njega se pružao Kedem, unutrašnja pustinja, i njegove dine su,
u poslednje vreme, veoma retko bile obeležene nepravilnošću koja je pratila
napredovanje džinovskog crva. Zalazak sunca izvlačio je krvave pruge preko dina,
bojeći plamenom svetlošću ivicu senke. Jastreb koji se obrušavao iz
zagasitocrvenog neba ulovio je njegovu pažnju, kao što u letu lovi jarebicu
kamenjarku.
Neposredno ispod njega, na pustinjskom tlu, rasle su biljke u preobilju
zelenila, navodnjavane uz pomoć kanata koji su delom tekli otvoreni, a delom
kroz pokrivene kanale. Voda je dolazila iz džinovskih sakupljača kišnice koji su
se nalazili iza njega na najvišoj tački stene. Tamo se slobodno vijorila zelena
zastava Atreida.
Voda i zelenilo.
Novi simboli Arakisa: voda i zelenilo.
Oaza zasađenih dina u obliku dijamanta prostirala se ispod njegovog visokog
vidikovca zbirajući njegovu pažnju u oštru slobodnjačku svesnost. Sa stene ispod
njega dopro je zvonki kliktaj noćne ptice i to je pojačalo osećaj da živi u ovom
trenutku izvan divlje prošlosti.
Nous avons change'tout cela, pomisli, lako se lativši jednog od prastarih jezika
koje su on i Ganima koristili u potaji. 'Sve smo ovo promenili.' Uzdahnuo je.
Oublier je ne puis. 'Ne mogu da zaboravim.'
Iza oaze, mogao je da, u slaboj svetlosti, razazna zemlju koju su Slobodnjaci
zvali 'Praznina' - zemlja na kojoj ništa nije raslo, zemlja koja nikada nije
bila plodna. Voda i obiman ekološki plan menjali su ovo. Bilo je, sada, mesta na
Arakisu gde se mogla videti plišana zelena mekota pošumljenih brda. Šume na
Arakisu! Ponekom iz novog pokolenja bilo je teško da zamisli dine ispod ovih
valovitih zelenih brda. Takvim mladim očima viđenje ravne lisnatosti navodnjenog
drveća nije pružalo nikakvo potresno značenje. Ali, Leto je, u ovom trenutku,
uhvatio sebe kako razmišlja na način starih Slobodnjaka, oprezan prema promeni,
bojažljiv u prisustvu novog.
Rekao je: "Deca mi kažu da veoma retko u poslednje vreme pronalaze pustinjske
pastrmke ovde, na površini."
"Šta bi to trebalo da pokazuje?" upita Ganima. U njenom glasu mogla se osetiti
zlovolja.
"Stvari su počele da se menjaju veoma brzo", reče on.
Još jedanput se ptica zvonko javila sa stene, a onda na pustinju pade noć, kao
što jastreb pada na jarebicu. Noć ga je često izlagala naletima pamćenja - svi
oni unutrašnji životi grajali su tražeći svoj trenutak. Ganima se nije
protivstavljala ovom fenomenu na način na koji je on to činio. Poznavala je,
ipak, njegove nemire i on oseti kako ga njena ruka dotače po ramenu u znak
saosećanja.
Ispod njegovih prstiju baliset proizvede jedan srditi akord.
Kako bi mogao da joj kaže šta se dešava sa njim?
U njegovoj glavi su besneli ratovi, nebrojeno mnogo života je rasparčavalo svoja
prastara pamćenja: žestoke nesreće, ljubavna slabost, boje mnogih mesta i mnogih
lica... sahranjene tuge i uzavrele radosti mnoštva ljudi. Čuo je tugovanke koje
su poticale sa planeta koje više ne postoje, zelene plesove i vatru ognjišta,
naricaljke i usklike, čitavu žetvu bezbrojnih razgovora.
Njihov nalet je bilo, noću, još teže podneti kada se nalazio napolju.
"Zar ne bi trebalo da uđemo?" upita ona.
Zatresao je glavom i ona dožive taj pokret, shvativši najzad da su njegove
nevolje daleko dublje no što je ona pretpostavljala.
Zašto tako pozdravljam noć odavde? zapitao se. Nije osetio da je Ganima povukla
ruku sa njegovog ramena.
"Znaš li zašto kinjiš sebe na ovaj način?" reče ona.
Prepoznao je blag prekor u njenom glasu. Da, znao je. Odgovor je ležao ovde u
njegovoj svesti, posve očigledan: Zbog toga što me ono veliko poznato-nepoznato
iznutra pokreće kao talas. Osećao je podizanje talasa svoje prošlosti kao da
jaše dasku za talase. Posedovao je očeva sećanja na proroštva, rasprostrta duž
vremena, koja su nadilazila sve ostalo, pa ipak je želeo sve te prošlosti. Želeo
ih je. A one su bile tako opasne. Znao je to sada potpuno u svetlosti ove nove
stvari koju će morati da saopšti Ganimi.
Pustinja je počinjala da lista pod izgrevajućom svetlošću Prvog Meseca. Zurio je
u varljivu nepokretnost peščanih savijutaka koji su se pružali u beskonačnost.
Sa njegove leve strane, na malom razmaku, stajao je Čuvar, jedna štrčeća stena
koju su udari pustinjskog vetra sveli na nizak, izvijen oblik nalik na tamnog
crva koji se probija između dina. Jednog dana će se stena na kojoj stoji
smanjiti do sličnog oblika i Sieč Tabra neće više biti, osim u pamćenjima nekog
kao što je on.
"Zašto zuriš u Čuvara?" upita Ganima.
Slegnuo je ramenima. Uprkos naredbama svojih staratelja i on i Ganima često su
odlazili do Čuvara. Tamo su bili otkrili jedno tajno skrovište i Leto je znao
zašto ih to mesto sada mami.
Ispod njega, na razdaljini prividno skraćenoj tamom, presijavajući se na
mesečini, protezao se otkriveni kanat; površina vode se mreškala usled pokreta
ribe grabljivice koju su Slobodnjaci oduvek puštali u svoju rezervnu vodu da bi
odstranili pustinjsku pastrmku.
"Stojim između ribe i crva", promrmljao je on.
"Šta?"
Ponovio je glasnije.
Dodirnula je rukom usne, počinjući da nagađa ideju koja ga je pobudila da kaže
ovo. Njen otac se nekad ovako ponašao; bilo je dovoljno da zaviri u svoju dušu i
uporedi.
Leto je uzdrhtao. Pamćenja koja su ga vezala za mesta na koja njegova noga
nikada nije stupila, ponudila su mu odgovore na pitanja koja nije postavio. Na
gigantskom unutrašnjem platnu, sagledao je povezanost i odvijanje događaja.
Peščani crv Dine nije mogao da pregazi vodu; voda je za njega bila otrovna. Pa
ipak, ovde su znali za vodu još u praistorijska vremena. Bela gipsana udubljenja
svedočila su o nekadašnjim jezerima i morima. Duboko iskopani bunari pronalazili
su vodu koju je pustinjska pastrmka ranije napustila. Kao da je prisustvovao
događajima, jasno je video šta se zbilo na ovoj planeti i to ga ispuni
predosećanjem kataklizmičnih promena koje je ljudska intervencija donosila.
On reče glasom koji je jedva bio jači od šapata: "Znam šta se dogodilo, Ganima."
Ona mu se primače. "Zaista?"
"Pustinjska pastrmka..."
Zamukao je i ona se zapita zašto se stalno poziva na tu haploidnu fazu razvoja
planetinog gigantskog peščanog crva, ali se nije usudila da mu poremeti pažnju.
"Pustinjska pastrmka", ponovio je, "donešena je ovde sa nekog drugog mesta. U to
vreme ova planeta bila je vlažna. Njihovo razmnožavanje premašilo je mogućnosti
za održavanje ravnoteže postojećeg ekosistema. Pustinjske pastrmke umehurile su
raspoloživu slobodnu vodu i stvorile pustinjsku planetu... i učinile su to da bi
preživele. Na dovoljno suvoj planeti, mogle su da pređu u svoj stepen razvoja -
pustinjskog crva."
"Pustinjske pastrmke?" Zavrtela je glavom, ne zato što je sumnjala u njegove
reči, već što nije imala volju da pretražuuje one dubine na kojima je on skupio
ovakvo znanje. Pored toga, mislila je: Pustinjska pastrmka? Koliko je samo puta
u ovom i drugim telima upražnjavala dečju igru hvatanja pustinjske pastrmke.
Pritiskala bi je štapom, a zatim, pre no što bi je odnela do mrtvačke cedionice
zbog njene vode, ljuštila ju je i čupkala dok se ova ne bi pretvorila u tanku
membranu u obliku rukavice. Bilo je teško zamisliti to malo neinteligentno
stvorenje kao tvorca velikih događaja.
Leto klimnu glavom u znak potvrde. Slobodnjaci su odvajkada puštali ribe
grabljivice u svoje cisterne sa vodom. Haploidna peščana pastrmka aktivno se
odupirala velikim nagomilavanjima vode u blizini površine planete; ribe
grabljivice plivale su u ovom kanatu ispod njega. Njihov vektor razvoja prema
obliku peščanog crva, prvobitno je mogao da podnese manje količine vode -
količine koje ljudsko telo sadrži u svojim tkivima, na primer. Ali, suočene sa
ogromnim masama vode, njihove hemijske fabrike postajale su neobuzdane i
rasprskavale su se u smrtnom preobražaju što je dovodilo do stvaranja opasnog,
zgusnutog melanža, droge krajnje svesti, čije su se razvodnjene čestice
upotrebljavale u siečkim orgijama. Taj čisti koncentrat proneo je Pol Muad'Diba
kroz zidove vremena, duboko u izvor rastvaranja, tamo gde se nijedan muškarac
nikada nije usudio da krene.
Ganima je osetila da njen brat, koji je sedeo naspram nje, drhti. "Šta si
učinio?" zapitala ga je.
Ali, on nije želeo da prekine sopstveni lanac otkrovenja. "Manjak peščanih
pastrmki - ekološki preobražaj planete..."
"One se odupiru tome, naravno", reče ona, počinjući da shvata strah u njegovom
glasu, uvučena u ovu stvar protiv svoje volje.
"Kada nestanu peščane pastrmke, nestaće i svi crvi", reče on. "Plemena moraju
biti upozorena."
"Neće više biti začina", reče ona.
Reči su tek dotakle najistaknutije tačke celovite opasnosti koju su oboje videli
kako se nadvija nad ljudskim bespravnim uvlačenjem u prastare zakone odnosa na
Dini.
"To je ono što Alija zna", reče on. "Zato i likuje."
"Kako možeš da budeš siguran u to?"
"Siguran sam."
Sada je pouzdano znala šta ga uznemirava, i oseti kako joj se od tog saznanja
telom širi jeza.
"Plemena nam neće poverovati, ukoliko ona to odrekne", reče on.
Ova tvrdnja se oslanjala na osnovni problem njihovog bivstvovanja: kakvu su
mudrost Slobodnjaci očekivali od jednog devetogodišnjaka? Alija, koja se svakim
danom sve više otuđivala od svog unutrašnjeg sudelovanja u mnoštvu upamćenih
života, igrala je na tu kartu.
"Moramo da ubedimo Stilgara", reče Ganima.
Kao jedna, njihove glave se obrnuše prema mesečinom obasjanoj pustinji. Sada je
ovo mesto izgledalo drugačije, izmenjeno kroz nekoliko trenutaka svesnosti.
Uzajamno delovanje čoveka i ove okoline nikada im se nije očitije ukazalo.
Osetili su se integralnim delovima jednog dinamičkog sistema koji se održavao u
osetljivo uravnoteženom redu. Ovaj novi izgled podrazumevao je istinsku promenu
svesti koja ih je preplavljivala opažanjima. Kao što je Liet-Kines rekao,
univerzum je poprište neprestanog opštenja između životinjskih populacija.
Prosta peščana pastrmka obratila se njima, kao ljudskim životinjama.
"Plemena će shvatiti opasnost koja preti vodi", reče Leto.
"Ali ona preti i većim stvarima od vode. To je..." Umukla je poimajući dublje
značenje njegovih reči. Voda je bila najveći simbol moći na Arakisu. U dubini
duše Slobodnjaci su ostali životinje naročite prilagodljivosti, kadri da prežive
u pustinji, stručnjaci za opstanak u nepogodnim uslovima. A kada je nastalo
izobilje vode, u njima se dogodilo čudno premeštanje simbola, iako su i dalje
bili svesni starih nužnosti.
"Misliš na pretnju koja ugrožava moć", ispravila ga je.
"Naravno."
"Ali, da li će nam poverovati?"
"Hoće, ako vide da se to događa, ako vide neravnotežu."
"Ravnoteža", reče ona, ponavljajući reči koje je njen otac davno izgovorio:
"Ekonomija protiv lepote - priča starija od Sabe." Uzdahnuo je i pogledao ju je
preko ramena. "Počinju da mi se javljaju proročki snovi, Gani."
Njoj se ote bolan uzdah.
Rekao je: "Kada nam je Stilgar saopštio da se naša baka zadržala - ja sam već
znao za to. Sada su mi moji ostali snovi sumnjivi."
"Leto..." Zavrtela je glavom, a oči joj se ovlažiše. "Našeg oca je to stiglo u
kasnijem dobu. Pomišljaš li da bi to moglo da bude..."
"Sanjao sam sebe kako odeven u oklop jezdim preko dina", reče on. "A bio sam u
Jakarutu."
"Jaka..." Pročistila je grlo. "Taj stari mit!"
"Stvarno mesto, Gani! Moram da pronađem tog čoveka koga zovu Propovednik. Moram
da ga pronađem i da ga ispitam."
"Misliš da je on... naš otac?"
"Zapitaj se sama?"
"To baš liči na njega", složila se, "ali..."
"Ne dopadaju mi se stvari za koje znam da ću ih učiniti", reče on. "Prvi put u
životu razumem svoga oca."
Osetila se isključenom iz toka njegovih misli, pa reče: "Propovednik je
verovatno samo neki stari mističar."
"Molim se da ispadne tako", prošaputao je. "Oh, kako se molim da ispadne tako!"
Zanjihao se napred i ustao. Dok je pravio ovaj pokret, baliset mu zazuja u
rukama. "Kada bi samo on bio Gabrijel bez roga." Muklo je zurio u mesečinom
obasjanu pustinju.
Okrenula se i uputila pogled u pravcu u kome je on gledao i videla crvenkastu
zažarenost truleće vegetacije na rubu siečkih sadova kao i savršenu
isprepletanost linija dina. Tamo se nalazilo mesto na kome je tekao život. Čak i
kada je pustinja spavala, ponešto je ostajalo budno u njoj. Osećala je tu
budnost, slušajući kako dole, ispod nje, životinje dolaze do kanata na pojilo.
Letovo otkrovenje preinačilo je ovu noć: ovo je bio trenutak življenja, vreme da
se otkriju pravilnosti u neprekidnoj promeni, jedan časak u kome je valjalo
osetiti dug put koji ih je delio od njihove zemaljske prošlosti, sve to
zatvoreno u njenom pamćenju.
"Zašto Jakarutu?" upitala je, remeteći raspoloženje jednoličnimomtona svog
glasa.
"Zašto... Ne znam. Kada nam je Stilgar prvi put ispričao kako su tamo ubijali
ljude i od mesta načinili tabu, pomislio sam... isto što i ti. Ali odande sada
dolazi opasnost... i Propovednik."
Nije odgovorila, niti je zahtevala da sa njom podeli još nešto od svojih
proročkih snova, a znala je koliko mnogo mu to govori o njenom strahu. Ova staza
je vodila ka Izrodstvu i oboje su to znali. Reč je lebdela neizgovorena između
njih, kada se on okrenu i povede je natrag, preko stena, do ulaza u Sieč.
Izrodstvo.
7.
Vaseljena je božja. To je jedna stvar, celina naspram koje se sva izdvajanja
mogu raspoznati. Kratkotrajan život, pa čak i onaj samosvesni i razumni koji
nazivamo čuvstvenim, tek je u nepostojanoj vezi sa svakim delićem ove celine.
Tumačenja iz K.E.P. (Komisije Ekumenskih prevodilaca)
Halek je upotrebio znake date rukom da bi preneo glavnu poruku, glasno govoreći
u isto vreme o drugim stvarima. Nije mu se dopalo malo predsoblje koje su
sveštenici izabrali za pozornicu podnošenja izveštaja, jer je znao da vrvi
špijunskim napravama. Uostalom, neka pokušaju da proniknu u tajnu sićušnih
znakova rukom. Atreidi su vekovima koristili ovo sredstvo opštenja a da se nije
našao niko mudriji koji bi ih provalio.
Napolju se spustila noć, međutim ova prostorija nije imala prozore i svetlost je
dolazila od sjajnih kugli koje su se nalazile u gornjim uglovima.
"Mnogi od onih koje smo pokupili su Alijini ljudi", doznačio je Halek
posmatrajući Džesikino lice dok joj se glasno obraćao, izveštavajući je da
ispitivanje i dalje traje.
"Dakle, kao što si naslutio", odgovorila je Džesika, trepćući prstima. Klimnula
je glavom i izustila otvoren odgovor: "Očekujem pun izveštaj kada okončaš posao,
Gurni."
"Naravno, moja Gospo", reče on, a njegovi prsti nadovezaše: "Ima još nešto,
veoma uznemiravajuće. Pod dejstvom jakih droga, neki od zatvorenika su
'propevali' o Jakarutu i tek što bi izgovorili to ime, umirali su."
"Uslovljeni zaustavljač srca?" upitaše Džesikini prsti. Rekla je: "Jesi li
oslobodio neke uhapšenike?"
"Nekolicinu, moja Gospo - očigledni ološ." A njegovi prsti išaraše: "Sumnjamo na
srčanu prisilu, ali još nismo sigurni. Autopsije nisu završene. Ja sam, međutim,
pomislio da bi trebalo da saznaš ovaj podatak u vezi Jakaruta, pa sam odmah
došao."
"Moj Vojvoda i ja smo uvek smatrali da je Jakarutu zanimljiva legenda koja
verovatno počiva na činjenici", rekoše Džesikini prsti. Ovaj put je izostavila
uobičajen izliv tuge koji je pratio govorenje o davno nestalom predmetu svoje
ljubavi.
"Imate li neka naređenja?" upita Halek, glasno.
Džesika mu je odgovorila blagim glasom, naloživši mu da se vrati do sletne piste
i da joj donese izveštaj tek kad bude raspolagao određenim podacima, ali su
njeni prsti preneli drugačiju poruku: "Obnovi veze sa tvojim prijateljima među
krijumčarima. Ako Jakarutu postoji, onda se izdržava od prodaje začina. U tom
slučaju, izuzev krijumčara, za njih nema drugog tržišta."
Halek se kratko naklonio, a njegovi prsti prozboriše: "Već sam preduzeo korake u
tom pravcu, moja Gospo." I pošto nije mogao da odbaci ono u čemu se celog života
obučavao, dodade: "Budi vrlo obazriva na ovom mestu. Alija je tvoj neprijatelj i
većina sveštenika pripada njoj."
"Ne i Javid", odgovoriše Džesikini prsti. "On mrzi Atreide. Sumnjam da bi iko
sem veštaka mogao to da otkrije, no ja sam ubeđena u to. On kuje zaveru, a Alija
zna za to."
"Dodeljujem dodatnu stražu vašoj ličnosti", reče Halek glasno, izbegavajući
munjevite varnice nezadovoljstva koje sevnuše u Džesikinim očima. "Postoje
opasnosti, uveren sam u to. Da li ćete provesti noć ovde?"
"Otići ćemo kasnije u Sieč Tabr", reče ona i zastade kolebajući se da li da mu
kaže da ne šalje još straže, ali ipak ne reče ništa. Trebalo je imati poverenja
u Gurnijev instinkt. Ne jedan Atreid je ovo naučio, bilo na svoje zadovoljstvo
ili žalost. "Čeka me još jedan sastanak - ovog puta sa Učiteljem Iskušenika",
reče ona. "To je poslednje, posle čega ću se sa zadovoljstvom otresti ovog
mesta."
8.
I ja smotrih jednu drugu zver kako izniče iz peska; imala je dva roga poput
jagnjeta ali su joj čeljusti bile nazubljene i ognjene kao zmajeve a telo
svetlucalo i nagorevalo od velike vreline dok je šištala kao zmija.
Revidirana Oranjska Biblija
Nazivao je sebe Propovednikom, i poče da se širi strah među mnogima na Arakisu
da to može biti Muad'Dib koji se vratio iz pustinje, ni najmanje mrtav. Muad'Dib
je mogao biti živ; jer ko je video njegov leš? Kada je već reč o tome, ko je
video i jedno telo koje je pustinja uzela? Pa ipak - Muad'Dib? Tačke sličnosti
su se mogle pronaći, iako mu nijedan iz onih starih dana nije pristupio i rekao:
"Da, ovo je Muad'Dib. Poznajem ga."
Pa ipak... kao i Muad'Dib, Propovednik je bio slep, njegove očne duplje crne i
pune ožiljaka sličnih onima koji nastaju pod dejstvom sagorevača kamena. Mnogi
su ovo opazili. Taj propovednik bio je mršav, njegovo kožasto lice puno
ožiljaka, a kosa seda. Ali duboka pustinja je na ovaj način obeležila mnoge
ljude. Bilo je dovoljno da se obazrete oko sebe, pa da se u to uverite.
Postojala je još jedna sporna činjenica: Propovednika je vodio neki mladi
Slobodnjak, momak iz nepoznatog sieča koji je, kada su ga pitali, odgovarao da
on radi kao najamnik. Dokazivao je da Muad'Dibu, pošto je poznavao budućnost,
nije bio potreban vodič osim pred sam kraj kada ga je jad ophrvao. Samo tada mu
je vodič bio potreban; svi su to znali.
Propovednik se pojavio na ulicama Arakena jednog zimskog jutra, držeći mrku,
venama izbrazdanu ruku na ramenu svog mladog vodiča. Momak, koji se predstavio
kao Asan Tarik, probijao se kroz prašinu jutarnje ljudske vreve koja je mirisala
na kremen, vodeći svog gospodara sa uvežbanom okretnošću čoveka rođenog u
naselju, ni u jednom trenutku ne gubeći dodir sa njim.
Primećeno je da je slepi čovek nosio tradicionalnu burku preko pustinjskog odela
koje je imalo obeležja onih kakva su se nekad izrađivala jedino u siečkim
pećinama najdublje pustinje. Nije bilo nalik na razbarušena odela koja su
preovladavala u poslednje vreme. Nosna cev koja je sakupljala vlagu iz njegovog
daha i sprovodila je do uloška za kružno hlađenje ispod burke bila je obavijena
pletenicom, i to pletenicom od crne vinove loze kakva se još veoma retko viđala.
Obrazina odela koja je pokrivala donju polovinu lica bila je išarana zelenim
zakrpama, nagriženim udarima peska. Sve u svemu, ovaj propovednik je bio pojava
iz Dinine prošlosti.
Tog zimskog jutra mnogi u gomili obratili su pažnju na njegovo prolaženje.
Najzad, slepi Slobodnjak je i dalje predstavljao retkost. Slobodnjački zakon je
slepce predavao Šai-Huludu. Slovo zakona, iako manje uvažavano u ova moderna,
vodom obilna vremena, ostalo je nepromenjeno od najranijih dana. Slepac se
prinosio na dar Šai-Huludu. Bilo im je suđeno da ih izlože u bledu da bi ih
veliki crvi požderali. Kada bi se to dogodilo - a priče o tome su redovno
pristizale u gradove - uvek bi se zbilo tamo gde su vladali najveći crvi, zvani
Stari ljudi pustinje. Jedan slepi Slobodnjak je, stoga, predstavljao neobičnost
i ljudi su zastajali da osmotre ovaj čudan par.
Momkova spoljašnjost odavala je oko četrnaest normalnih godina starosti i
pripadao je novom soju Slobodnjaka koji su nosili preinačena pustinjska odela;
lica su kod njih ostajala otkrivena dozvoiljavajući vazduhu da ih lišava vlage.
Njegovo telo se odlikovalo vitkošću; oči, začinom obojene, bile su potpuno
plave, imao je prćast nos i onaj bezazlen izgled nevinosti koji tako često, kod
mladih ljudi, skriva cinično znanje. Nasuprot njemu, slepi čovek ličio je na
uspomenu gotovo zaboravljenih vremena - krupnog koraka i sa žilavošću koja je
zborila o mnogim godinama provedenim na pesku po kome su ga nosile njegove
vlastite noge ili neki zauzdani crv. Držao je glavu u onoj ukrućenosti stisnutog
vrata koje neki slepci ne mogu da se oslobode. Zakukuljena glava pomerala se
jedino kada bi naćulio uvo da uhvati kakav zanimljiv zvuk.
Neobičan par prošao je kroz dnevnu pučku gungulu koja se povećavala i konačno
dospeo do podnožja stepenica koje su, nalik na terasasta polja, vodile nagore
prema jednom strmom nagibu - Alijinom hramu, odgovarajućem parnjaku Polove
Tvrđave. Propovednik stade da se penje stepenicama, sve dok on i njegov mladi
vodič ne stigoše na treće odmorište, gde su hodočasnici iščekivali jutarnje
otvaranje džinovskih vrata koja su se nalazila iznad njih. Ova vrata bila su
dovoljno velika da kroz sebe propuste celu katedralu jedne od starih religija.
Verovalo se da se prolaženjem kroz njih hodočasnikova duša smanjuje do mušice,
postaje dovoljno mala da može da prođe kroz iglene uši i prodre u nebesa.
Stupivši na ivicu trećeg odmorišta, Propovednik se okrenu i činilo se da gleda
oko sebe, videći svojim praznim, očnim dupljama bedaste gradske stanovnike, među
kojima je bilo i Slobodnjaka, u odeći koja je podražavala pustinjska odela mada
je u pitanju bila samo dekorativna tkanina, videći pohlepne hodočasnike, tek
prispele Esnafovim svemirskim transportom, koji su iščekivali taj prvi korak
posvećenja koji bi trebalo da im osigura mesto u raju.
Odmorište je bilo bučno mesto: tu su se nalazili pripadnici kulta Mahdijevog
Duha u svojim zelenim odorama koji su nosili žive sokolove uvežbane da krešte
'zov nebesima'. Prodavci su vičući nudili kupcima hranu. Mnogo što šta je bilo
izloženo na prodaju. Glasovi su se nadvikivali u piskavoj utakmici: mogao se
primetiti Dinin Tarok sa svojim knjižicama komentara odštampanih na šigavajru.
Jedan prodavac izložio je egzotične komadiće odeće koju je 'zajemčeno dodirnuo
Muad'Dib lično'. Drugi je pokazivao bočice vode koja je 'osvedočeno poticala iz
Sieč Tabra', gde je Muad'Dib živeo. Na sve strane romorili su razgovori na
stotinu i više dijalekata Galača, ovde-onde prošarani oštrim grlenim glasovima i
cikom autrainskih jezika koji su takođe potpadali pod Sveto carstvo. Lice-Igrači
i mali ljudi sa podozrivih zanatlijskih planeta Tleilaksa skakutali su i vrteli
se po gomili u odeći živahnih boja. Bilo je tu kako ispošćenih, tako i
podgojenih, od vode nabreklih, lica. Iz pravca širokih stepenica koje su bile
izrađene od kremenitog plastičnog čelika dopiralo je šumorenje hitrih koraka.
Pokatkad bi se neki parajući glas izdigao iz ove kakofonije u molitvi:
"Muaaaad'Dib! Muaaaad'Dib! Blagosiljaj moju usrdnu molbu! Ti, koji si božji
miropomazanik, blagosiljaj moju dušu! Muaaad'Dib!"
U neposrednoj blizini, među hodočasnicima, dva glumca su za nagradu od nekoliko
novčića recitovala redove iz trenutno popularne 'Rasprave između Armistida i
Lendgraha'.
Propovednik je podigao glavu da bi ih čuo.
Glumci su bili sredovečni građani i imali su gnjavatorske glasove. Na reč
zapovesti, mladi vodič ih je opisao Propovedniku. Bili su odeveni u široke
odežde i išli su tako daleko da čak nisu izvoleli da na svoja od vode nabrekla
tela navuku patvorena pustinjska odela. Asanu Tariku se ovo učinilo zabavnim,
ali ga Propovednik smesta ukori zbog toga.
Glumac koji je igrao ulogu Lendgraha upravo je zaključivao svoju besedu: "Bah!
Jedino je osetljiva ruka u stanju da dokuči vaseljenu. Ta ruka je ono što goni
tvoj dragoceni mozak, a, takođe, goni i sve drugo što od njega potiče. Ti vidiš
ono što si stvorio, ti postaješ osetljiv, tek pošto je ruka obavila svoj posao!"
Raštrkan aplauz pozdravio je njegovo izvođenje.
Propovednik ušmrknu i njegove nozdrve se ispuniše raznovrsnim mirisima ovog
mesta: esteri oslobođeni iz nemarno doteranih pustinjskih odela, prikrivajući
mošuse različitog porekla, uobičajena kremenska prašina, dahovi nebrojenih
egzotičnih jela i mirisi retkih tamjana koji su već bili upaljeni u
unutrašnjosti Alijinog hrama i sada su pirili niz stepenice u brižljivo vođenim
strujama. Propovednikove misli su se, dok je upijao okolinu, ogledale na
njegovom licu: Dovde smo došli, mi Slobodnjaci!
Gomila na odmorištu se iznenada zatalasa jer joj je nešto privuklo pažnju.
Peščani plesači su pristigli na trg u podnožju stepenica, njih pedesetak
povezanih elaka užetom. Oni su, očigledno, igrali ovako već danima, težeći da
dostignu stanje ekstaze. Pena im je udarala na usta dok su se trzali i tabanali
po zvucima svoje tajnovite muzike. Najmanje trećina njih se onesvešćena klatila
u konopcima, cimana napred i nazad od strane ostalih, nalik na lutke nanizane na
žice. Jedna od ovih lutaka se, ipak, prenula iz nesvesti i rulja je očito znala
šta može da očekuje.
"Viiidim!" vrisnuo je novoprobuđeni. "Viiidim!" On se odupirao potezanju ostalih
igrača i bacao svoj divlji pogled nalevo i nadesno... "Ovde gde je ovaj grad,
biće samo pesak! Viiidim!"
Grohotan, bujajući smeh razlegao se među posmatračima. Čak su mu se pridružili i
neki novi hodočasnici.
Ovo je bilo previše za Propovednika. Uzdigao je obe ruke i grmnuo glasom koji je
nekad, svakako, zapovedao jahačima crva. "Tišina!" Na ovaj ratnički poklič trgom
je zavladao tajac.
Propovednik je upravio suvonjavu ruku u pravcu igrača i obmana da on, u stvari,
vidi bila je čudesno jaka. "Zar niste čuli ovog čoveka? Bogohulnici i
idolopoklonici! Svi vi! Muad'Dibova religija nije Muad'Dib. On je prezire kao
što prezire i vas! Pesak će prekriti ovo mesto. Pesak će prekriti vas."
Izrekavši ovo, spustio je ruke, stavio jednu šaku na rame svog mladog vodiča i
naredio: "Vodi me sa ovog mesta."
Možda je to bilo zbog reči koje je Propovednik izabrao: On je prezire kao što
prezire i vas! Možda je to bilo zbog njegovog glasa, koji je svakako sadržavao
nešto više od ljudskog, izvesnu zvučnost, bez sumnje, stečenu kroz upražnjavanje
umetnosti benegeseritskog Glasa, koji je zapovedao čisto prelivima tananih
glasovnih izvijanja. Možda je to bilo samo zbog misticizma nerazlučivo vezanog
za ovo mesto u kome je Muad'Dib živeo, kojim je hodio i vladao. Bilo kako bilo,
tek je neko sa odmorišta uskliknuo i povikao prema Propovednikovim leđima koja
su se udaljavala, glasom u kome je treperilo religiozno strahopoštovanje: "Je li
nam se ovo Muad'Dib vratio?"
Propovednik se zaustavio, posegnuo rukom za kesu ispod svoje burke i izvadio
jedan predmet koji su samo oni što su stajali u blizini prepoznali. Bila je to
čovekova šaka mumificirana u pustinji, jedna od planetnih šala na račun
smrtnosti koje su se povremeno pojavljivale iz peska i bile opšteprihvaćene kao
prenošenje poruke Šai-Huluda. Šaka je bila sasušena u stisnutu pesnicu i
završavala se belom koskom izgrebanom peščanim vetrovima.
"Donosim ruku Boga, i to je sve što donosim!" povikao je Propovednik. "Govorim u
ime Božje. Ja sam Propovednik."
Neki su ga razumeli u smislu da je ta ruka pripadala Muad'Dibu, ali su drugi
ostali očarani njegovim zapovedničkim prisustvom i strašnim glasom - i eto kako
je Arakis saznao njegovo ime. Ali ovo nije bio i poslednji put kada se začuo
njegov glas.
9.
Obično se kaže, dragi moj Georade, da u iskustvu sa melanžom postoji velika
prirodna vrlina. Možda je to istina. U meni, međutim, ostaju duboke sumnje da
svaka upotreba melanža donosi vrlinu. Čini mi se da su određene osobe izopačile
upotrebu melanža okrećući je protiv Boga. Rečima Ekumenona, oni su unakazili
dušu. Oni pokupe površinu melanža i zbog toga veruju da su dostigli milost. Oni
ismevaju svoje savremenike, čine veliku štetu pobožnosti i zlonamerno izvrću
značenje ovog izobilnog dara, što, svakako, predstavlja sakaćenje koje je izvan
čovekove moći prepravljanja. Da bi istinski bio jedno sa vrlinom začina, ni na
jedan način nepokvaren, pun mile časti, čovek mora da dopusti saglasnost svojih
dela i reči. Kada tvoja dela zaokruže sistem zlih posledica, onda te treba
ceniti po tim posledicama a ne po tvojim objašnjenjima. Tako nam valja proceniti
Muad'Diba.
Pedantna Jeres
Bila je to mala soba okađena mirisom ozona, svedena na senovito sivilo mutnim
sjajnim kuglama i metalnoplavom svetlošću koja je dopirala sa ekrana. Ekran je
bio oko metar širok i svega dve trećine metra visok. On je otkrivao u opštem
planu sliku goletne, stenovite doline sa dva Laza tigra kako se hrane krvavim
ostacima nedavnog lova. Na padini brda iznad tigrova mogao se opaziti jedan
vižljast čovek u sardaukarskoj radnoj uniformi, sa obeležjem Levenbreha na
okovratniku. Na grudima mu je visila kontrolna tabla odašiljača poslušnosti.
U jednoj suspenzorskoj stolici kadroj da menja više oblika, koja se nalazila
naspram ekrana, sedela je plavokosa žena neodređenih godina starosti. Imala je
srcasto lice i tanke ruke koje su, dok je posmatrala, stezale naslon stolice.
Punoća bele haljine ukrašene zlatom skrivala je njen stas. Na jedan korak
razdaljine, sa njene desne strane, stajao je zdepast čovek, obučen u
bronzanozlatnu uniformu bašarskog ađutanta u staroj imperiji Sardaukara. Njegova
kosa koja je sedela bila je kratko podšišana iznad četvrtastog bezosećajnog
lica.
Žena se nakašlja i reče: "Ispalo je kao što si predvideo, Tiekaniče."
"Nesumnjivo, princezo", odvrati bašarski ađutant promuklim glasom.
Ona se nasmeja, opazivši napetost u njegovom glasu, a onda upita: "Reci mi,
Tiekaniče, kako će se mom sinu dopasti zvuk titule Imperatora Farad'na I?"
"Ta titula njemu dolikuje, princezo."
"Nisam te to pitala."
"Možda neće odobriti neke stvari koje su urađene da bi on dobio tu, ah, titulu."
"A onda opet..." Okrenula se i stala da, kroz tamu, pilji u njega. "Dobro si
služio mog oca. Nije bila tvoja greška što su mu Atreidi preoteli presto. Ali je
izvesno da i ti osećaš žaoku ovog gubitka podjednako oštro kao i bilo..."
"Da li princeza Vensicia ima neki specijalan zadatak za mene?" upita Tiekanik.
Njegov glas je ostao promukao ali je sada u njemu bilo i britkosti.
"Imaš rđavu naviku da me prekidaš", reče ona.
Sada je bio red na njega da se nasmeje, otkrivajući pri tom guste redove zuba
koji zablistaše u svetlosti ekrana. "Povremeno me podsećate na vašeg oca", reče
on. "Uvek neko okolišenje pre nego što izdate zahtev za delikatan... ah,
zadatak."
Ona naglo skide pogled sa njega ne bi li sakrila bes i upita ga: "Da li zaista
misliš da će ovi Laza tigrovi vratiti mog sina na presto?"
"To je sasvim moguće, princezo. Morate priznati da kopilad Pola Atreida neće
biti više do sočan zalogaj za ovo dvoje. A kada ti blizanci nestanu..." On sleže
ramenima.
"Unuk Šadama IV postaje logičan naslednik", reče ona. "Upravo tako ukoliko
uspemo da izbegnemo da nas Slobodnjaci, Landsrad i CHOAM okrive, da ne pominjem
bilo kog preživelog Atreida koji bi mogao..."
"Javid me uverava da njegovi ljudi mogu sasvim lako da se pobrinu za Aliju.
Gospu Džesiku ne računam u Atreide. Ko još preostaje?"
"Landsrad i CHOAM će poći tamo gde je zarada", reče ona, "ali šta ćemo sa
Slobodnjacima?"
"Udavićemo ih u Muad'Dibovoj religiji!"
"To je lakše reći nego uraditi, dragi moj Tiekaniče."
"Shvatam", reče on. "Ponovo se vraćamo tom starom sporu."
"Kuća Korino je učinila mnogo gore stvari da se domogne vlasti", reče ona.
"Ali primiti tu... tu Mahdi religiju!"
"Moj sin te poštuje", reče ona.
"Princezo, ja čeznem za danom kada će kuća Korina povratiti svoju zakonitu
stolicu vlasti. Isto to oseća svaki preostali Sardaukar ovde na Salusi. Ali ako
vi..."
"Tiekaniče! Ovo je planeta Salusa Sekundus. Nemoj da zapadaš u lenjost koja se
raširila našim Carstvom. Puno ime, potpuna titula - pozornost na svaku
pojedinost. Ove osobine će poslati atreidsku živu krv u pesak Arakisa. Svaka
pojedinost, Tiekaniče!"
Znao je šta želi da dobije ovim napadom. Bio je to deo prevejane lukavštine koju
je naučila od svoje sestre, Irulan. Pa ipak, osetio je da mu tle izmiče pod
nogama.
"Čuješ li me, Tiekaniče?"
"Čujem, princezo."
"Želim da primiš tu Muad'Dibovu religiju", reče ona.
"Princezo, skočio bih u vatru za vas, ali ovo..."
"Ovo je naređenje, Tiekaniče!"
Progutao je pljuvačku i stao da zuri u ekran. Laza tigrovi su okončali obed i
sada su ležali na pesku dovršavajući umivanje dugim jezicima kojima su prelazili
preko prednjih šapa.
"Naređenje, Tiekaniče, da li me razumeš?"
"Čujem i pokoravam se, princezo." Ton njegovog glasa nije se promenio.
Uzdahnula je. "Oh, kada bi samo moj otac bio živ..."
"Da, princezo."
"Ne podsmevaj mi se, Tiekaniče. Znam koliko ti je to odvratno. Ali, ako ti daš
primer..."
"On me, možda, neće slediti, princezo."
"Slediće." Pokazala je na ekran. "Pade mi na pamet da bi ovaj Levenbreh mogao da
bude problem."
"Problem? Kako to?"
"Koliko ljudi zna za ovu stvar sa tigrovima?"
"Levenbreh, koji je njihov ukrotitelj... jedan transportni pilot, vi, i
naravno..." On se potapša po grudima.
"A kako stoji stvar sa kupcima?"
"Oni ništa ne znaju. Čega se plašite, princezo?"
"Moj sin je prilično osetljiv."
"Sardaukar ne otkriva tajne", reče on.
"Ni mrtvi ljudi, takođe." Ona posegnu napred i pritisnu jednu crvenu dirku koja
se nalazila ispod osvetljenog ekrana. U istom trenutku Laza tigrovi podigoše
glave. Skočili su na noge i pogledali prema brdu na kome se nalazio Levenbreh.
Krećući se kao jedan, obrnuše se i počeše da grabe uz brdo.
Sa izgledom spokojstva, u prvi mah, Levenbreh pritisnu dirku na svom odašiljaču.
Njegovi pokreti odavali su samopouzdanje, ali kada su mačke nastavile da
jurišaju prema njemu, on postade uzrujaniji i stade da pritiska dirku sve žešće.
Izraz zabezeknute svesnosti prelete preko crta njegovog lica i ruka mu trže
prema radnom nožu za pojasom. Ovaj pokušaj je došao suviše kasno. Grabuljaste
kandže zariše mu se u grudi i on pade koprcajući se. Kada se našao na zemlji,
drugi tigar ga zgrabi za vrat zubatim čeljustima i protrese. Kičma puče.
"Pozornost na pojedinosti!" reče princeza. Okrenula se i ukočila se ugledavši
kako Tiekanik izvlači svoj nož. Međutim, on joj ponudi bodež, pružajući dršku
napred.
"Možda biste želeli da upotrebire moj nož kako biste posvetili pažnju još jednoj
pojedinosti", reče on.
"Vrati to u korice i ne izigravaj budalu!" viknu ona pomamno. "Ponekad,
Tiekaniče, izazivaš me da..."
"Onaj napolju je bio dobar čovek, princezo. Jedan od mojih najboljih ljudi."
"Jedan od mojih najboljih ljudi", ispravi ga ona.
Drhtavo je uvukao dubok dah i vratio nož u kaniju. "A šta ćemo sa mojim
transportnim pilotom?"
"To će se pripisati nesrećnom slučaju", reče ona. "Posavetovaćeš ga da obezbedi
krajnju predostrožnost kada nam bude dopremao tigrove natrag. I naravno, kada
isporuči naše ljubimce Javidovim ljudima za transport..." Spustila je pogled na
njegov nož.
"Je li to naređenje, princezo?"
"Jeste."
"Hoću li ja, potom, sam pasti na svoj nož ili ćete se vi pobrinuti za tu, ah,
pojedinost?"
Odgovorila mu je sa pritvornom mirnoćom, hrapavim glasom: "Tiekaniče, da nisam
apsolutno ubeđena da bi ti pao na svoj nož na moju zapovest, ne bi stajao ovde
pored mene - naoružan."
Progutao je knedlu i zagledao se u ekran. Tigrovi su još jednom utoljavali svoju
glad.
Ona je odbila da posmatra prizor, već je i dalje zurila u Tiekanika. Najzad
reče: "Takođe ćeš reći našim kupcima da nam više ne dovode odgovarajuće parove
dece koja se poklapaju sa nužnim opisom."
"Kako zapovedite, princezo."
"Nemoj da razgovaraš tim tonom sa mnom, Tiekaniče."
"Razumem, princezo."
Njene usne se stisnuše u pravu liniju. Zatim reče: "Koliko još imamo tih parnih
kostima?"
"Šest kompleta odeće, zajedno sa pustinjskim odelima i cipelama za pesak, sa
utisnutom oznakom Atreida na svakom od njih."
"Da li je tkanina isto tako skupocena kao ona na ovom paru?" Klimnula je glavom
u pravcu ekrana.
"Kakva dolikuje kraljevskoj visosti, princezo."
"Pozornost na pojedinosti", reče ona. "Ovo ruho će biti otpremljeno na Arakis
kao dar našim kraljevskim rođacima. To će biti darovi mog sina, da li me
razumeš, Tiekaniče?"
"Potpuno, princezo."
"Nagovori ga da napiše prigodno pisamce. U njemu bi trebalo da stoji da im on
šalje ovo malo ruha kao dokaz njegove privrženosti kući Atreida. Nešto u tom
smislu."
"A za koju priliku?"
"Za rođendan, sveti dan ili slično, Tiekaniče. To prepuštam tebi. Imam poverenja
u tebe, moj prijatelju."
Ćutke ju je posmatrao.
Lice joj se smrče. "Mora da ti je to poznato? Kome bih još mogla da verujem
posle smrti svog supruga?"
Stresao se, pomislivši kako se samo revnosno ugledala na pauka. Ne bi čak bilo
dovoljno stupiti u prisne odnose sa njom, što je njegov Levenbreh, kako je sada
pretpostavljao, učinio.
"I, Tiekaniče", reče ona, "još jedna pojedinost."
"Da, princezo."
"Moj sin se vaspitava da vlada. Doći će vreme kada će morati da dograbi mač u
vlastite ruke. Ti ćeš znati kada taj trenutak naiđe. Želim da me smesta izvestiš
o tome."
"Kako zapovedite, princezo."
Povila se nazad i hotimično se zagledala u Tiekanika. "Znam da mi ne odobravaš.
To je, uostalom, nevažno, sve dok budeš pamtio lekciju koju je dobio Levebreh."
"On je bio vrlo spretan sa životinjama, ali za bacanje - posle upotrebe; da,
princezo."
"Nisam mislila na to!"
"Niste? E onda... ne razumem."
"Jedna armija", reče ona, "sastavljena je od raspoloživih, potpuno zamenjivih
delova. To je suština lekcije koju je dobio Levenbreh."
"Zamenjivih delova", reče on. "Da li je tu uključena i vrhovna komanda?"
"Bez vrhovne komande, retko da ima razloga za postojanje armije, Tiekaniče.
Upravo zbog toga ćeš smesta da primiš tu Mahdi religiju, i istovremeno da
započneš borbu za preobraćenje mog sina."
"Iz ovih stopa, princezo. Pretpostavljam da ne tražite od mene da zakinem na
njegovoj obuci u ratničkim veštinama u korist te, ah, religije?"
Ona ustade iz stolice, obiđe oko njega, zastade na vratima i reče, ne gledajući
unazad: "Jednog dana ćeš preterati u iskušavanju mog strpljenja, Tiekaniče."
Prozborivši ovo, ona iziđe.
10.
Ili ćemo da napustimo dugo poštovanu teoriju relativiteta, ili ćemo da
prestanemo da verujemo da smo u stanju da uzmemo učešća u neprekidnom, tačnom
predskazivanju budućnosti. Zaista, znanje budućnosti pokreće sijaset pitanja na
koja se ne može odgovoriti u svetlu uobičajenih pretpostavki, osim ako se prvo
ne zamisli jedan posmatrač izvan vremena i, drugo, poništi svekoliko kretanje.
Ako prihvatite teoriju relativiteta, nije teško dokazati da vreme i posmatrač
moraju da stoje u povezanosti ili će dolaziti do netačnosti. Po tome bi se reklo
da je nemoguće uzeti učešća u tačnom predskazivanju budućnosti. Kako, onda, da
objasnimo neprekidna traganja uglednih naučnika za ovim vizionarskim ciljem?
Kako, onda, da objasnimo Muad'Diba?
Predavanja o Proroštvu od Hark Al-Aba
"Moram nešto da ti kažem", reče Džesika, "i pored toga što znam da će te moje
reći podsetiti na mnoga iskustva iz naše zajedničke prošlosti i da će te dovesti
u opasan položaj."
Zastala je da vidi kako Ganima prima ovo.
Sedele su nasamo, uvaljene u niske jastuke u jednoj odaji Sieč Tabra. Bilo je
potrebno prilično umeća da se udesi ovaj sastanak i Džesika uopšte nije bila
sigurna da je to isključivo njeno delo. Izgledalo je da Ganima naslućuje i
doprinosi na svakom koraku.
Gotovo dva časa su protekla od svitanja i uzbuđenja pozdravljanja i svih onih
upoznavanja behu prošla. Džesika je nagnala svoj puls da se vrati u miran ritam
i usredsredila pažnju na ovu sobu kamenih zidova koju su ispunjavali tamni
tapeti i žuti jastuci. Suprotstavljajući se nagomilanoj napetosti, ona uhvati
sebe kako, posle toliko godina, priziva Molepstvije Protiv Straha iz jednog
obreda Bene Geserita.
"Ne smem da se plašim. Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi
potpuno utamnjenje. Suočiću se sa svojim strahom. Dopustiću mu da pređe preko i
prođe kroz mene. A kada iščezne, upraviću svoje unutrašnje oko da vidim njegovu
putanju. Kada strah prođe neće biti ničega. Jedino ću ja ostati."
Izrekla je ovo u sebi i uvukla dubok umirujući dah.
"Pomaže ponekad", reče Ganima. "Mislim na Molepstvije."
Džesika je zatvorila oči da bi sakrila šok koji joj je naneo posmatrački dar
unuke. Odavno niko nije bio u stanju da je tako prisno pročita. Svest o ovom je
bila uznemiravajuća, posebno zbog činjenice što je u pitanju bio intelekt koji
se skrivao iza maske detinjstva.
Suočivši se, ipak, sa svojim strahom, Džesika otvori oči i postade svesna izvora
nemira: Ja se plašim za svoje unuke. Nijedno od ovo dvoje dece nije odavalo
simptome izrodstva kojima se Alija razmetala, iako je Leto pokazivao sve znake
nekog zastrašujućeg tajenja. Iz tog razloga on je bio spretno isključen sa ovog
sastanka.
Za podstrek, Džesika je odbacila svoje okorele obrazine osećajnosti, znajući da
od njih ovde ima male vajde i da bi predstavljale prepreke saobraćanju.
Još nikada nije, od onih ljubavnih trenutaka sa svojim Vojvodom, spustila ove
brane i taj čin joj donese mešavinu olakšanja i bola. Ostajale su činjenice koje
ni prokletstvo, ni molitva, ni molepstvije nisu mogli da izbrišu iz postojanja.
Bežanjem se ove činjenice nisu mogle ostaviti za sobom. Nisu se mogle
zanemariti. Elementi Polove vizije bili su preuređeni i vremena su se preplela
sa njegovom decom. Ona su bila magnet u praznini; zlo i sve one žalosne
zloupotrebe vlasti rojile su se oko njih.
Ganima se, posmatrajući igru osećanja koja se odvijala na licu njene bake,
čudila Džesikinom popuštanju kontrole.
Uz isprekidane pokrete glava koji su bili upadljivo usklađeni, obe se okrenuše,
sukobiše oči i stadoše netremice, duboko i ispitivački da posmatraju jedna
drugu. Misli, bez izgovoranja reči, potekoše između njih.
Džesika: Želim da razumeš moj strah.
Ganima: Sada znam da me voliš.
Bio je to kratkotrajan trenutak potpunog poverenja.
Džesika reče: "Kada je tvoj otac još bio dečak, dovela sam u Kaladan Časnu Majku
da ga oproba."
Ganima klimnu glavom. Sećanje na to bilo je izuzetno živo.
"Mi, pripadnice Bene Geserita preduzimale smo mere predostrožnosti u tako ranom
dobu da bi se uverili da je dete koje vaspitavamo čovek, a ne životinja. Ne može
se uvek prosuditi prema spoljašnjem izgledu."
"To je način za koji ste obučeni", reče Ganima i sećanje joj preplavi svest: ona
stara Bene Geserit, Gaius Helen Mohijam. Došla je u kaladanski zamak sa svojim
otrovnim gom džabarom i kutijom gorućeg bola. Polova ruka (Ganimina vlastita
ruka u zajedničkom pamćenju) pištala je u silnom bolu te kutije, dok je stara
žena mirno govorila o trenutnoj smrti ukoliko se ruka povuče iz bola. I nije
bilo mesta sumnji da smrt vreba iz te igle uperene u detetov vrat, dok je
starački glas drobio svoju razložnu postavku:
"Čuo si za životinje koje odgrizu sopstvenu nogu da se oslobode zamke. To je
vrsta životinjskog lukavstva. Čovek bi trebalo da ostane u zamci, trpi bol i
pretvara se da je mrtav kako bi mogao da ubije zamčara i ukloni pretnju svome
rodu."
Ganima je zatresla glavom odupirući se bolu. Gorenje! Gorenje! Pol je zamišljao
svoju ruku u kutiji sa kožom koja se kovrdžajući pretvara u crnu masu, sa mesom
koje se smežurava i otpada sve dok nisu preostale samo ugljenisane kosti. Ali,
to je bila obmana - ruka je ostala nepovređena. Pa ipak, od sećanja na ovo,
Ganimino čelo se orosilo znojem.
"Ti se, naravno, sećaš toga na način koji meni nije moguć", reče Džesika.
Za trenutak, nošena pamćenjem, Ganima je sagledala svoju baku u drugačijem
svetlu: šta sve ova žena može da učini shodno gonećim nužnostima ranog
uslovljavanja u školama Bene Geserita! Ovo je izdiglo na površinu nova pitanja u
pogledu Džesikinog povratka na Arakis.
"Bilo bi glupo ponoviti ovaj ogled sa tobom ili tvojim bratom", reče Džesika.
"Vi već znate istinu o tome. Moram da pretpostavim da ste ljudska bića i da
nećete zloupotrebiti svoje nasleđene moći."
"Ali ti uopšte ne praviš takvu pretpostavku", reče Ganima.
Džesika sevnu očima, osećajući kako se prepreke ponovo postavljaju na staro
mesto, ali ih ona još jednom obori. Upitala je: "Hoćeš li da poveruješ u moju
ljubav prema tebi?"
"Da." Ganima podiže ruku u trenutku kad je Džesika zaustila da kaže još nešto.
"Ali ta ljubav te ne bi sprečila da nas uništiš. Oh, poznato mi je to
rasuđivanje: 'Bolje da zver-čovek umre nego da se ponovo stvara.' A ta istina
posebno važi kada taj zver-čovek nosi ime Atreida."
"Ti si makar ljudsko biće", izlanu se Džesika. "Instinkt me ne vara."
Ganima je osetila iskrenost u ovoj izjavi, pa reče: "Ali nisi sigurna za Leta."
"Nisam."
"Izrodstvo."
Džesika je mogla samo da klimne glavom.
Ganima reče: "Ne još, valjda. Premda obe znamo kakva se opasnost u tome krije.
Možemo da vidimo Alijin primer."
Džesika poklopi rukama oči i pomisli: Čak ni ljubav ne može da nas zaštiti od
neželjenih činjenica. I tada je, shvativši da još voli svoju kćer, nemušto
zavapila protiv sudbine: Alija, oh, Alija! Oprosti zbog mog udela u razaranju
tvoje ličnosti.
Ganima se nakašlja.
Džesika je spustila ruke, razmišljajući: Mogla bih da jadikujem nad sudbinom
svoje sirote kćeri, ali sada ima i drugih nevolja. Rekla je: "Znači, ti si
prepoznala ono što se dogodilo Aliji."
"Leto i ja smo posmatrali kako se to događa. Bili smo nemoćni da to sprečimo,
iako smo razmatrali mnoge mogućnosti."
"Ti si sigurna da je tvoj brat slobodan od ovog prokletstva?"
"Sigurna sam."
Spokojno ubeđenje ove tvrdnje nije se moglo poreći. Džesika je otkrila da
prihvata ovu tvrdnju. Zatim reče: "Kako to da ste se vi izvukli?"
Ganima je iznela teoriju koju su ona i Leto postavili, da je njihovo izbegavanje
začinskog transa i Alijino upuštanje u njega često činilo razliku. Nastavila je
iznoseći njegove snove i planove o kojima su raspravljali - ne zaboravivši da
pomene i Jakarutu.
Džesika klimnu glavom. "Alija je ipak Atreid i to nameće ogromne teškoće."
Ganima je ućutala iznenada shvativši da Džesika tuguje za svojim Vojvodom kao da
je juče preminuo i da će čuvati njegovo ime i uspomenu na njega od svih pretnji.
Lična pamćenja iz Vojvodinog života projuriše kroz Ganiminu svest da pojačaju
ovu procenu, da je ublaže razumevanjem.
"A sada", reče Džesika bodrim glasom, "šta možeš da mi kažeš o tom Propovedniku?
Juče, posle onog groznog rituala Očišćenja čula sam neke uznemiravajuće
izveštaje."
Ganima sleže ramenima. "On bi mogao da bude..."
"Pol?"
"Da, ali mi ga nismo videli da to proverimo."
"Javid se podsmeva takvim glasinama", reče Džesika.
Ganima je oklevala. Zatim reče: "Veruješ li Javidu?"
Ljutit osmeh zaigra na Džesikinim usnama. "Ne više no ti."
"Leto kaže da se Javid smeje pogrešnim stvarima", reče Ganima.
"Toliko o Javidovom smehu", reče Džesika. "Ali, da li se stvarno zanosiš mišlju
da je moj sin još živ, da se vratio u ovom obličju?"
"Mislimo da je to moguće. A Leto..." Ganima oseti kako joj se usne iznenada
osušiše pri sećanju na strahove koji su joj pritiskali grudi. Nagnala je sebe,
da ih prevaziđe, prepričavajući ostala Letova otkrovenja u proročkim snovima.
Džesika je njihala glavu s jedne strane na drugu kao da je ranjena.
Ganima reče: "Leto kaže da mora da nađe tog Propovednika i proveri."
"Da... naravno. Nije trebalo da napuštam ovo mesto. Bilo je to kukavički s moje
strane."
"Zašto optužuješ sebe? Bila si dostigla krajnju granicu. Znam to. Leto to zna.
Možda čak i Alija to zna."
Džesika je stavila ruku na vrat i hitrim pokretom ga počešala. Onda reče: "Da,
problem Alije."
"Ona izaziva čudnu naklonost kod Letoa", reče Ganima. "Zato sam ti i pomogla da
se sretnemo nasamo. On se slaže da za nju nema nade, pa ipak nalazi načina da
bude sa njom i... da je proučava. I... što je veoma uznemirujuće, kad god
pokušavam da govorim protiv toga on zaspi. On..."
"Da li mu daje opojna sredstva?"
"Neee." Ganima zavrte glavom. "Ali on poseduje tu čudnu empatiju za nju. I... u
snu, često mrmlja Jakarutu."
"Ponovo to!" I u Džesikinoj svesti iskrsnu Gurnijev izveštaj o zaverenicima
otkrivenim na sletnoj pisti.
"Ponekad se bojim da Alija hoće da nagovori Leta da pronađe Jakarutu", reče
Ganima. "A ja sam uvek mislila da je to samo legenda. Ti je, naravno, znaš."
Džesika uzdrhta. "Užasna priča. Užasna."
"Šta da činimo?" upita Ganima. "Bojim se da istražim sva moja pamćenja, sve moje
živote..."
"Gani! Upozoravam te da to ne činiš. Ne smeš da se izlažeš opasnosti..."
"To se može dogoditi, čak iako se ne izlažem opasnosti. Kako da budemo sigurni
šta se stvarno dogodilo sa Alijom?"
"Ne! Ti bi mogla biti pošteđena te... te posednutosti." Iskopala je ovu reč.
"Pa... Jakarutu, je li tako? Poslala sam Gurnija da pronađe to mesto - ako
postoji."
"Ali kako on može da... Oh! Naravno: krijumčari."
Džesika se nađe ućutkana još jednim primerom sposobnosti Ganiminog uma da dela u
saglasnosti sa onim što je morala biti neka unutrašnja svesnost ostalih ljudi.
Mene! Kako je uistinu to bilo čudno, pomisli Džesika, da je ovo malo telo moglo
da sadrži sva Polova pamćenja, barem od trenutka Polovog spermalnog odvajanja od
vlastite prošlosti. Bilo je to prodiranje u oblast privatnog protiv čega se
nešto iskonsko u Džesiki bunilo. U istom trenutku ona oseti kako tone u
bezuslovnu i nepokolebljivu benegeseritsku presudu: Izrodstvo! Ali bilo je
nekakve ljupkosti u ovom detetu, spremnosti da se žrtvuje za svoga brata, što se
nije moglo poreći.
Mi smo jedan te isti život koji se pruža u mračnu budućnost, pomisli Džesika. Mi
smo jedna krv. I ona pripremi sebe da prihvati događaje koje su ona i Gurni
Halek stavili u pokret. Leto se mora odvojiti od svoje sestre, mora pristupiti
obuci koju mu je Sestrinstvo namenilo.
11.
Čujem vetar kako duva preko pustinje i vidim mesece jedne zimske noći kako se
poput velikih brodova uzdižu u prazninu. Pred njima se zaklinjem: biću odvažan i
ostvariću umetnost vladavine; uravnotežiću svoju nasleđenu prošlost i postaću
savršena riznica svojih dragocenih pamćenja. Moj lik će prosijavati hodnicima
vremena sve dok ljudska vrsta postoji.
Letova zakletva prema Hark Al-Adu
Kada je bila sasvim mlada, Alija Atreid se satima vežbala u prana-bindu transu,
pokušavajući da ojača sopstvenu ličnost za borbu protiv napada svih onih drugih.
Znala je u čemu je problem - melanž se nije mogao izbeći u siečkoj naseobini.
Sve je vrvelo od njega: hrana, voda, vazduh, čak i tkanine na koje je noću
ronila suze. Vrlo rano je razaznala korisnost siečke orgije kada je pleme
ispijalo vodu jednog mrtvog crva. Slobodnjaci su se, u orgiji, oslobađali
nagomilanih pritisaka svojih genetskih pamćenja i kroz nju su se odricali tih
pamćenja. Videla je kako su njeni drugovi bili privremeno posednuti u orgiji.
Za nju nije bilo takvog razrešenja, takvog odricanja. Posedovala je punu
svesnost mnogo pre rođenja. Sa tom svesnošću išla je i kataklizmična svest o
njenom položaju: još u materici zaključana u moćan, neizbežan spoj sa ličnostima
svih svojih predaka, kao i sa onim identitetima koje je smrt preko začina-tau
prenela do Gospe Džesike. Pre rođenja, Alija je sadržavala i poslednju mrvicu
znanja koja se zahtevala od Časne Majke Bene Geserita - plus mnogo, mnogo više
od svih onih drugih.
U tom znanju počivalo je prepoznavanje jedne užasne stvarnosti - Izrodstvo.
Sveukupnost ovog znanja ju je iscrpla. Oni koji su rođeni kao oformljene
ličnosti nisu mogli da se izvuku. Pa ipak, ona se borila protiv gnusnijih među
njenim precima, izvojevavši za određeno vreme Pirovu pobedu koja je trajala
tokom njenog detinjstva. Ona je poznavala svoju ličnost, ali to joj nije
obezbeđivalo imunitet protiv neočekivanih naturanja onih koji su kroz nju živeli
svoje prenesene živote.
Takva ću i ja biti jednog dana, pomišljala je ona. Ova misao ju je
obeshrabrivala. Pojavljivati se i skrivati se u životu deteta poteklog iz
vlastite utrobe, naturati se i dokopavati se svesti da bi se pridodala jedna
količina iskustva.
Strah se šunjao njenim detinjstvom. Uporno je trajao i u pubertetu. Borila se
protiv njega, nikad ne tražeći pomoć. Ko bi razumeo pomoć koja je njoj bila
potrebna? To nije mogla čak ni njena majka, koja nikada nije bila u stanju da
potpuno odagna tu avet benegesertiskog suda: oni koji su rođeni kao oformljene
ličnosti predstavljali su Izrodstvo.
Došla je ona noć kada je njen brat sam otišao u pustinju tražeći smrt, prinoseći
sebe na žrtvu Šai-Huludu, što se smatralo ispravnim postupkom za slepe
Slobodnjake. U roku od mesec dana Alija se udala za Polovog učitelja mačevanja,
Dankana Ajdaha, mentata koga su vratili iz smrti pomoću umeća Tleilaksa. Njena
majka je pobegla natrag na Kaladan. Polovi blizanci su postali Alijini zakonski
štićenici.
Uz to ona je upravljala namesništvom.
Teret obaveza odagnao je stare strahove i ona se bila širom otvorila prema
unutrašnjim životima, tražeći njihov savet, zagnjurujući se u začinski trans u
potrazi za vizijama vodiljama.
Kriza je nastupila jednog dana koji je bio nalik na svaki drugi u vreme
prolećnjeg meseca Laaba. Jutro je bilo vedro, a hladan vetar je dopirao sa pola.
Nalazila se u Muad'Dibovoj tvrđavi. Još je nosila žuto, boju jalovog sunca, u
znak žalosti. Ovih poslednjih nekoliko sedmica sve više je odbijala unutrašnji
glas svoje majke, sklon da se podrugne pripremama za nastupajuće Svete Dane koji
je trebalo da se održe u hramu.
Unutrašnja svest o Džesiki je bledela, bledela, iščeznuvši na kraju sa bezličnim
zahtevom da bi za Aliju bilo bolje da se posveti izradi Atreidskog zakona. Novi
životi počeše da negoduju zahtevajući svoj trenutak svesti. Alija je osetila da
je otvorila bezdanu rupu i iz nje stadoše da kuljaju lica kao roj skakavaca, sve
dok joj se, na kraju, pažnja nije usresredila na jedno koje je ličilo na
zversko: stari baron Harkonen. Uz strahovite pogrde ona vriskom zaguši sva ta
unutrašnja negodovanja, izvojevavši privremeno zatišje.
Istog jutra Alija je pre doručka otišla u šetnju po vrtu na krovu tvrđave. U
novom pokušaju da pobedi u unutrašnjoj bici, pokušala je da celu svoju svest
sabije u okvir Čodine opomene Zensuniju:
"Ako se ispuste lestvice, može se pasti nagore!"
Ali jutarnji sjaj duž grebena Zaštitnog Zida remetio joj je pažnju. Sadovi
elastične kudrave trave ispunjavali su staze vrta. Kada je skinula pogled sa
Zaštitnog Zida, ugledala je rosu na travi, celokupnu vlagu koja je prošla ovuda
tokom noći. U njoj se pronalaženje njenog tela ogledalo kao pronalaženje mnoštva
ljudi.
Od ovog mnoštva spopade je vrtoglavica. Svaki odraz nosio je otisak po jednog
lica iz njenog unutrašnjeg mnoštva.
Pokušala je da usresredi pažnju na ono što joj je ova trava u suštini značila.
Prisustvo izobilne rose govorilo joj je koliko daleko je ekološki preobražaj na
Arakisu odmakao. Klima na ovoj geografskoj širini postajala je toplija;
povećavao se procenat ugljendioksida u atmosferi. Podsetila se koliko će mnogo
novih hektara biti stavljeno pod zelene zasade u nastupajućoj godini - a
navodnjavanje samo jednog hektara zahtevalo je četiri hiljade kubnih metara
vode.
Uprkos svih pokušaja da ostane u okviru svetovnih misli, nije bila u stanju da
odagna zmijoliko kruženje svih onih unutar nje.
Položila je ruke na čelo i pritisnula ih.
U smiraj prethodnog dana, njena straža u zamku privela joj je jednog zatvorenika
da mu presudi: bio je to neki Esas Paimon, oniži čovek tamne puti, na prvi
pogled u službi jedne od manjih kuća, Nebirosa, koji je trgovao svetim
dokumentima i malim rukotvorenim dekorativnim predmetima. U stvari, Paimon je
bio poznat kao CHOAM-ov špijun čiji je zadatak bio da procenjuje godišnju setvu
začina. Alija se taman spremala da ga pošalje u tamnicu kad on bučno diže svoj
glas protiv 'nepravednosti Atreida'. Ovo je moglo smesta da mu donese smrt na
visećem tronošcu, ali njegova smelost zadrža Aliju. Ona stade strogo da mu se
obraća sa svog Trona Pravednosti, pokušavajući da zaplašivanjem izvuče iz njega
više no što je to pošlo za rukom njenim inkvizitorima.
"Zašto Combine Homnete toliko zanima naša setva začina?" upitala je. "Kaži nam
pa ćemo te možda poštedeti."
"Ja skupljam samo ono za šta postoji tržište", reče Paimon. "Ne znam ništa o
tome šta se događa sa mojom žetvom."
"I za tu sićušnu dobit ti se mešaš u naše kraljevske planove?" oštro ga upita
Alija.
"Kraljevstvo nikada ne uzima u obzir da bismo mi mogli, takođe, imati planove",
odvrati on.
Alija, pridobijena njegovom očajničkom odvažnošću, reče: "Esase Paimone, hoćeš
li da radiš za mene?"
Na ovo, nekakvo zelenilo posvetli njegovo tamnoputo lice i on reče: "Bili ste
spremni da me zbrišete bez griže savesti. Kakva je to moja nova vrednost koja
vas je iznenada privolila da joj odredite tržišnu cenu?"
"Poseduješ jednostavnu i praktičnu vrednost", reče ona. "Drzak si i slobodan za
iznajmljivanje najboljem ponudiocu. Ja sam sposobna da ti ponudim više nego ma
ko drugi u Carstvu."
On navede zamašnu svotu koju je tražio za svoje usluge, ali se Alija samo
nasmeja i istupi sa cenom koju je smatrala razumnijom i, bez sumnje, daleko
većom od one koju je ikada ranije primio. Dodala je: "I, naravno, od cene
odbijam to što ti opraštam život kojem, pretpostavljam, pridaješ čak i veću
vrednost."
"Pogodili smo se!" zavapi Paimon i na Alijin znak njen šef protokola, sveštenik
Ziarenko Javid ga odvede odatle.
Nepun čas nakon toga, kada se Alija pripremala da napusti Dvoranu Pravde, stiže
Javid hitajući da je izvesti kako je Paimon koji je bio prisluškivan mrmljao
zavereničke redove iz Oranjske katoličke biblije: "Maleficos non patieris
vivere."
"Ne dopusti veštici da živi", prevela je Alija. Znači, to je bila njegova
zahvalnost! Bio je jedan od onih koji su se urotili protiv njenog suštog života!
U nastupu besa kakav ranije nikada nije iskusila, ona naredi da se Paimon odmah
pogubi i da se njegovo telo otpremi u mrtvačku cedionicu Zamka gde će njegova
voda, barem, biti od neke koristi u svešteničkoj riznici.
Cele noći Paimonovo tamnoputo lice ju je pohodilo.
Upotrebila je sve svoje dovitljivosti protiv ove uporne, optužujuće pojave,
deklamujući Bu Ji iz Kreosove Slobodnjačke knjige: "Ništa se ne događa! Ništa se
ne događa!" Ali Paimon ju je mučio cele te zamorne noći i uveo ju je u ovaj
vrtoglavi novi dan kada je mogla da opazi njegovo lice pridruženo ostalima u
blistavom ogledanju u kapljicama rose.
Sa vrata na krovu koja su se nalazila iza niske živice od mimoza jedan ženski
stražar pozva je na doručak. Alija uzdahnu. Osećala je malu razliku između dva
pakla: krika unutar svoje svesti i krika koji je dolazio od njenih služitelja -
sve su to bili nezlonamerni glasovi, ali uporni u svojim zahtevima, šum časovnog
peščanika koji je želela da ućutka oštricom noža.
Ne obraćajući pažnju na stražara, Alija se zagleda preko krovnog vrta u Zaštitni
Zid. Bahada je za sobom ostavila široki prokop na zaštićenom tlu njene zemlje.
Ocrtana jutarnjim suncem, pred njenim pogledom se prostirala peščana delta. Pade
joj na pamet da bi neupućeno oko u ovom širokom prokopu moglo da vidi dokaz
nekadašnjeg rečnog toka; međutim, to nije bilo ništa više do mesto gde je njen
brat zajedno sa stručnjacima za atomistiku atreidske Porodice porušio Zaštitni
Zid, otvarajući, na taj način, prolaz iz pustinje peščanim crvima koji su
proneli njegove slobodnjačke trupe do uzbudljive pobede nad njegovim carskim
prethodnikom Šadamom IV. Sada se na daljoj strani Zaštitnog Zida pružao jedan
širok kanat ispunjen vodom da bi sprečio upad peščanog crva. Peščani crvi nisu
mogli da pređu otvorenu vodu; ona je za njih bila otrovna.
Kada bih samo imala takvu prepreku u svojoj svesti, pomisli ona.
Ova misao je uvećala njeno vrtoglavo osećanje odvojenosti od stvarnosti.
Peščani crvi! Peščani crvi!
Njeno pamćenje joj je pokazalo skup slika peščanog crva: moćni Šai-Hulud, neimar
sveta Slobodnjaka, smrtonosna zver iz pustinjskih dubina čija su izlivanja
sadržavala začin neprocenjive vrednosti. Kako je čudan bio, ovaj peščani crv,
izrastao iz pljosnate i kožaste peščane pastrmke, pomisli ona. One su bile nalik
na sjaćeno mnoštvo unutar njene svesti. Peščane pastrmke, poređane rub uz rub na
stenovitu osnovu planetinog tla, obrazovale su živu cisternu; one su zadržavale
vodu, kako bi njihov razvijeni oblik - peščani crv, mogao da opstane u životu.
Alija je naslućivala sličnost: neki od onih drugih unutar njene svesti
zadržavali su opasne slike koje su mogle da je unište.
Stražar je ponovo pozva na doručak, ovaj put sa primetnim prizvukom nestrpljenja
u glasu.
Alija se ljutito okrenu i odmahnu rukom.
Stražar posluša, ali se začu kako se vrata na krovu zatvoriše sa treskom.
Na zvuk zalupljenih vrata, Alija se oseti priklještena svim onim što je godinama
pokušavala da odriče. Životi drugih navirali su unutar nje poput strašne plime.
Svaki vapijući život priljubljivao je svoje lice uz njene centre vida - pravi
oblak likova. Neka su imala šugavopegavu kožu, druga su bila hrapava i puna
pegavih senki; iskrsavala su usta nalik na vlažne rombove. Pritisak ovog roja
preplavio ju je silinom koja je prisili da se pusti u slobodno plutanje i
uranjanje u njega.
"Ne", prošapta. "Ne...ne...ne..."
Izvesno je da bi se onesvestila tu, na stazi, da ne bi klupe koja prihvati njeno
otromboljeno telo. Pokušala je da sedi, i pošto za to nije imala snage ona se
opruži na hladan plastični čelik, neprekidno šapćući istu reč odbijanja.
Plima je nastavila da raste u njoj.
Osetila je da je postala prijemčiva za i najneznatnije izraze pažnje, svesna
rizika, ali budna za svaki usklik ovih usta koja su grajala u njoj. Bila je to
kakofonija zahteva za njenu pažnju: "Mene! Mene! Ne, mene!" I znala je da će,
ako jedanput pokloni svoju pažnju, pokloni je potpuno, biti izgubljena. Da se
usredsredi na jedno lice iz ovog mnoštva i sasluša njegov glas, značilo je
potpasti pod vlast tog egocentrizma koji je sudelovao u njenom postojanju.
"Proroštvo je ovo delo", prošapta jedan glas.
Ona poklopi rukama uši, razmišljajući: Ja nisam sposobna da proričem! Trans nije
uspeo da mi to podari!
Ali glas je ustrajavao: "Mogao bi da ti podari, ako bi imala pomoć."
"Ne... ne," prošapta ona.
Drugi glasovi su se preplitali u njenoj svesti. "Ja, Agamemnon, tvoj predak,
zahtevam da me saslušaš!"
"Ne...ne." Pritiskala je uši rukama do bola.
Nekakvo šašavo kakotanje unutar njene glave je upita: "Šta je postao Ovidije?
Prosto. On je dvojnik Džona Bartleta!"
Imena su bila besmislena u svojoj udaljenosti. Želela je da vrišti protiv njih i
protiv svih ostalih glasova, ali nije mogla da razazna vlastiti glas.
Njen stražar, koga je starija posluga ponovo poslala na krov, još jednom gvirnu
kroz vratnice iza mimoza i ugledavši Aliju na klupi, obrati se svome drugu: "Ah,
ona se odmara. Primetio si da nije dobro spavala protekle noći. Potrebna joj je
zaha prepodnevni počitak."
Alija nije čula svoje stražare. Njena svest je bila ispunjena vriskutavim
pevanjem: 'Vesele stare ptice smo mi, uraa!' Glasovi su odjekivali odbijajući se
o unutrašnje zidove njene lobanje i ona pomisli: Ja ludim. Gubim razum.
Načinila je slabašan pokret nogama, pokušavajući da se odgurne od klupe. Imala
je utisak da bi, ako samo natera svoje telo da potrči, uspela da umakne. Morala
je da umakne iz straha da je ma koji deo ove unutrašnje plime ne satera u muk,
zauvek joj zagadivši dušu. Ali telo nije htelo da je posluša. Najmoćnije sile u
carskoj vaseljeni povinovale bi se njenom najmanjem ćefu, ali ne i njeno
vlastito telo.
Jedan unutrašnji glas se isceri, a zatim reče: "S jedne tačke gledanja, dete,
svaki slučaj stvaranja predstavlja katastrofu." Bio je to bas od čijeg tutnjanja
joj je sevalo u očima. A potom se ponovo začu ono cerekanje kao da se glas
podmevao sopstvenom popovanju. "Moje drago dete, pomoći ću ti, ali i ti moraš
pomoći meni zauzvrat."
Nadjačavajući uzavrelu, larmajuću pozadinu ovog basa, Alija procedi kroz
cvokotave zube: "Ko... ko..."
Jedno lice se pomoli u njenoj svesti. Bilo je nasmejano i tako bucmasto da je
sasvim moglo pripadati nekoj bebi da nije bilo one sjaktave pohlepnosti u očima.
Pokušala je da se otrgne, ali se sve završilo još dužim pogledom koji je sada
obuhvatio i telo pripojeno licu. Bilo je masno, neizmerno debelo, obučeno u
odeću koja je po jedva primetnim ispupčenjima ispod nje odavala da je ovom salu
potrebna podrška steznika.
"Kao što vidiš", zagrme bas, "ovo je niko drugi do tvoj deda po majčinoj liniji.
Poznaješ me. Ja sam bio Baron Vladimir Harkonen."
"Ti si... ti si mrtav!" reče ona dahćući.
"Naravno, draga moja! Većina nGs unutar tebe je mrtva. Ali, nijedan od drugih
nije, uistinu, voljan da ti pomogne. Oni te ne razumeju."
"Odlazi", zavapila je. "Oh, molim te, odlazi."
"Ali, tebi je potrebna pomoć, unuko", uveravao ju je Baronov glas.
Kako samo izvanredno izgleda, pomisli ona, posmatrajući Baronovu pojavu na
pozadini zatvorenih očnih kapaka.
"Spreman sam da ti pomognem", nagovarao ju je Baron. "Ostali koji su ovde samo
bi se borili da potpuno osvoje tvoju svest. Bilo koji od njih bi pokušao da te
najuri. Ali ja... ja želim samo mali kutak za sebe."
Još jednom su drugi životi unutar nje podigli graju. Plima je ponovo zapretila
da je proguta i ona začu vrišteći glas svoje majke. Aliji sevnu kroz glavu: Ona
nije mrtva.
"Umuknite!" naredi Baron.
Alija oseti kako njene vlastite želje pojačavaju ovu naredbu, pomažući joj da
prožme celu svest.
Unutrašnji mir ju je sprao kao kakva hladna kupka i ona opazi da se dotadašnje
žestoko lupanje srca vratilo u normalan rad. Dopro je umirujući Baronov glas:
"Vidiš? Zajedno, mi smo nepobedivi. Ti pomažeš meni, a ja pomažem tebi."
"Šta... šta želiš?" prošapta ona.
Preko debelog lica, naspram zatvorenih kapaka, pređe setan izraz. "Ah, moja
draga unuko", reče on, "želim svega nekoliko malih zadovoljstava. Ništa mi nije
potrebno do po neki prigodan dodir s tvojim čulima. Niko za to ne mora nikada da
sazna. Dopusti mi da osetim samo maleni kutak tvog života, kada se, na primer,
nalaziš u naručju svog ljubavnika. Zar to što tražim nije mala cena?"
"Je... Jeste."
"Dobro, dobro", likovao je Baron. "Zauzvrat, moja draga unuko, mogu da ti
poslužim na mnogo načina. Mogu da te posavetujejm, da ti pomognem svojim
mišljenjem. Bićeš nepobediva iznutra i spolja. Zbrisaćeš sve protivnike.
Istorija će zaboraviti tvog brata i slaviće tebe. Budućnost će biti tvoja."
"Ti... nećeš dozvoliti... drugima da prevladaju?"
"Oni nama ne mogu da se suprotstave! Pojedinačno nas je moguće nadjačati, ali
kada smo zajedno, tada mi zapovedamo. Pokazaću ti kako to izgleda. Slušaj."
Istog trenutka, Baron ućuta, povuče svoju sliku, svoje unutrašnje prisustvo.
Nijedno pamćenje, lik ili glas drugih života nije stupio na njegovo mesto.
Alija drhtavo uzdahnu.
Prateći ovaj uzdah, javi se jedna misao. Prokrčila je sebi put do svesti kao da
je bila njena, ali ona oseti tihe glasove u pozadini.
Stari Baron je bio zao. Ubio je tvog oca. Želeo je da ubije tebe i Pola. Pokušao
je, ali nije uspeo.
Začu se Baronov glas, ovaj put bez pokazivanja lica: "Naravno da sam želeo da
vas ubijem. Zar mi niste stajali na putu? Ali taj sukob je okončan. Ti si
pobedila, dete! Ti si nova istina."
Klimala je glavom, tarući obraz o hrapavu površinu klupe.
Njegove reči su razborite, pomisli. Jedno pravilo Bene Geserita pojačalo je
utisak o razboritoj prirodi njegovih reči: "Svrha sukoba jeste da promeni
prirodu istine."
Da... tako bi Bene Geserit rasuđivao.
"Tačno!" reče Baron. "A ja sam mrtav dok si ti živa. Moje postojanje je krhko.
Ja sam samo pamćenje sebe unutar tebe. Stojim ti na raspolaganju. A kako malo
tražim za dubokoumne savete koje sam spreman da ti dam."
"Šta mi savetuješ da sada uradim?" upitala je, kušajući ga.
"Zabrinuta si zbog presude koju si izrekla prošle noći?" reče on. "Pitaš se da
li su Paimonove reči bile verno prenete. Možda je Javid u Paimonu video pretnju
za svoj položaj poverljive osobe. Nije li to ta sumnja koja te zaokuplja?"
"Jeste."
"A ta sumnja je zasnovana na pronicljivom zapažanju, zar ne? Javid se ophodi sa
rastućom prisnošću prema tebi. Čak je i Dankan to primetio, zar nije?"
"Znaš da jeste."
"Vrlo dobro, onda. Učini Javida svojim ljubavnikom i..."
"Ne!"
"Brine te Dankan? Ali tvoj suprug je mentat mističar. Aktivnosti tela ga se ne
tiču, niti mu štete. Zar nisi ponekad osetila koliko je udaljen od tebe?"
"Ali on..."
"Dankanov mentatski deo bi uvek razumeo, ukoliko bi uopšte i trebalo da sazna,
sredstvo koje si upotrebila za uništenje Javida."
"Unište..."
"Svakako! Opasna oruđa se mogu koristiti, ali ih treba odbaciti kada postanu
suviše opasna."
"Ali onda... zašto bi trebalo... hoću da kažem..."
"Oh, ti mila neznalice! Zbog vrednosti koja se sadrži u pouci."
"Ne razumem."
"Vrednosti, draga moja unuko, zavise od uspeha njihovog prihvatanja. Javidova
poslušnost mora biti bezuslovna, njegovo prihvatanje tvog autoriteta apsolutno,
a njegova..."
"Moralnost ove pouke izmiče..."
"Ne budi glupa, unuko! Moralnost mora uvek da bude zasnovana na praktičnosti.
Podajte ćesarovo ćesaru i sve te besmislice. Pobeda je beskorisna ukoliko se u
njoj ne ogledaju tvoje najdublje želje. Zar nije istina da se diviš Javidovoj
muževnosti?"
Alija proguta pljuvačku, ne mareći da prizna ovo, na šta je, zbog svoje potpune
nagote pred unutrašnjim posmatračem, bila prisiljena. "Daa."
"Dobro!" Kako je veselo ova reč zazvučala u njenoj glavi. "Sada počinjemo da
razumemo jedno drugo. Kada ga u svom krevetu učiniš bespomoćnim, ubeđenim da si
ti njegova robinja, upitaćeš ga za Paimona. Neka to bude u šali: raskalašan smeh
među vama. A kada prizna prevaru, sjurićeš mu bodež među rebra. Ahhh, liptanje
krvi može toliko mnogo da pridoda tvom zadov ..."
"Ne", prošapta ona, usnama suvim od groze. "Ne... ne... ne!"
"Onda ću ja da uradim to za tebe", ubeđivao ju je Baron. "To mora biti urađeno;
sama si priznala. Dovoljno je da obezbediš uslove, a ja ću povremeno da
zagospodarim tvojim..."
"Ne."
"Tvoj strah je tako providan, unuko. Moja vlast nad tvojim osećanjima i ne može
biti drugačija, nego privremena. Postoje drugi, doduše, koji bi mogli da te
podražavaju do savršenstva da... Ali, ti znaš to. Što se mene tiče, ahh, ljudi
bi odmah otkrili moje prisustvo. Tebi je poznat slobodnjački zakon za one koji
su posednuti. Odmah bi te pogubili. Da - čak i tebe. A ti znaš da ja ne želim da
se nešto takvo dogodi. Pobrinuću se za Javida umesto tebe, a kada se to završi,
odstupiću. Potrebno ti je jedino..."
"Po čemu je ovo dobar savet?"
"Rešavaš se opasnog oruđa. A zatim, dete, uspostavlja se uspešan odnos između
nas, odnos koji te samo može dobro podučiti u pogledu na buduće presude koje..."
"Podučiti me?"
"Prirodno!"
Alija pritisnu oči rukama, pokušavajući da razmišlja, znajući da svaka misao
može postati plen ovog prisustva unutar nje, da neka misao može poticati od ovog
prisustva, a da je ona smatra za svoju.
"Nepotrebno moriš sebe brigama", umiljavao se Baron. "Taj druškan Paimon, ako
hoćeš, bio je ..."
"Ono što sam učinila bilo je pogrešno! Bila sam premorena i brzopleta. Trebalo
je potražiti dokaze za..."
"Ispravno si postupila! Tvoja presuda ne sme da bude zasnovana na nekakvim
glupim apstrakcijama kakav je atreidski pojam jednakosti. To je ono što ti uzima
san, a ne Paimonova smrt. Donela si dobru odluku! On je, takođe, bio opasno
oruđe. Postupila si onako kako si postupila da bi održala red u svom društvu.
Eto, to je dobar razlog za presudu, a ne one besmislice o pravdi! Nigde više ne
postoji takva stvar kao što je jednaka pravda za sve. Za jedno društvo je loše
kad pokušavaš da dostigneš takvu lažnu ravnotežu."
Alija je osetila zadovoljstvo zbog ove odbrane njene presude Paimonu, ali je
istovremeno bila zapanjena amoralnom idejom koja je stajala iza dokazivanja.
"Jednaka pravda za sve bila je atreidski... bila je..." Spustila je ruke sa
očiju, koje su i dalje ostale zatvorene.
"Sve tvoje sveštenike-sudije bi trebalo ukoriti zbog ove greške", osuđivao je
Baron. "Odluke se moraju meriti samo prema njihovim zaslugama za održavanje
sređenog društva. Mnogobrojne bivše civilizacije potopljene su na grebenima
pravde jednake za sve. Takva budalastost razara prirodnu hijerarhiju koja je
daleko važnija. Pojedinac dobija značaj samo u odnosu na tvoje celokupno
društvo, ukoliko društvo nije izgrađeno od logičkih stepenika, niko ne može da
nađe svoje mesto u njemu - ni najviši, ni najniži. Hajde, hajde, unuko. Moraš da
budeš stroga majka svom narodu. Tvoja je dužnost da održavaš red."
"Sve što je Pol činio bilo je da..."
"Tvoj brat je mrtav; neuspešan pokušaj."
"I ti si!"
"Istina... ali meni se dogodio nesrećan slučaj koji je bio van mojih zamisli.
Hajde, sada, pobrinimo se za tog Javida onako kako sam ti ocrtao."
Osetila je kako joj se telom širi toplota na tu pomisao, pa brzo reče: "Moraću
da porazmislim o tome." U sebi je razmišljala: 'Ako nešto i učinim, biće to da
stavim Javida na mesto koje mu pripada. Nema potrebe da ga ubijem zbog toga. A
budala će se možda tek tako odati... u mom krevetu.
"Sa kim razugovarate, moja gospo?" upita jedan glas.
U trenutku zbunjenosti, Alija je pomislila da je reč o još jednom naletu onog
bučnog mnoštva unutar nje; ali pošto je prepoznala glas, ona otvori oči. Pored
klupe je stajala Ziarenka Velefor, poglavica njenih stražarki-amazonki, sa
izrazom namrštene zabrinutosti na svom slobodnjačkom licu.
"Obraćam se svojim unutrašnjim glasovima", reče Alija, ustajući sa klupe.
Osećala se osvežena i ohrabrena utihnućem one rastrojavajuće unutrašnje graje.
"Vašim unutrašnjim glasovima, Moja Gospo. Razumem." Ziarenkine oči zasvetleše na
ovu izjavu. Svako je znao da se Sveta Alija oslanja na unutrašnje izvore koji
nisu bili pristupačni nijednoj drugoj osobi.
"Dovedi Javida u moje prebivalište", reče Alija. "Ima jedna ozbiljna stvar koju
hoću sa njim da raspravim."
"U vaše prebivalište, Moja Gospo?"
"Da! U moje lične odaje."
"Kako moja gospa zapoveda." Stražarka je krenula da ispuni naredbu.
"Samo trenutak", reče Alija. "Da li je njegovo gospodstvo Ajdaho već otišlo u
Sieč Tabr?"
"Da, moja gospo. Otišao je pre zore kao što ste vi naložili. Želite li da
pošaljem po..."
"Ne. Sama ću to da uradim. I Zia, niko ne sme da zna da je Javid dolazio kod
mene. Uradi to sama. Ovo je vrlo ozbiljna stvar."
Stražarka dotače bodež za pojasom. "Moja Gospo, postoji li nekakva pretnja
vašoj..."
"Da, postoji pretnja, a Javid se možda nalazi u srcu te pretnje."
"Ohh, Moja Gospo, možda ne bi trebalo da ga dovodim..."
"Zia! Zar misliš da sam nesposobna da iziđem na kraj sa jednom takvom osobom?"
Lukav osmeh zaigra na usnama stražarke. "Oprostite mi, moja gospo. Dovešću ga u
vaše lične odaje iz ovih stopa, ali... sa dopuštenjem moje gospe, postavila bih
stražu na vrata vaših odaja."
"Budi samo ti tamo", reče Alija.
"Razumem, moja gospo. Idem odmah."
Alija zamišljeno klimnu glavom, posmatrajući Ziarenkina leđa kako se udaljavaju.
Javid, znači, nije bio omiljen među njenom stražom. Još jedan znak na njegovu
štetu. Ali još je bio dragocen - veoma dragocen. On je predstavljao ključ za
razrešenje misterije Jakarutua, a sa tim mestom, pa...
"Možda si bio u pravu, Barone", prošapta.
"Vidiš!" likovao je glas iznutra. "Ahhh, ova usluga tebi pričiniće mi
zadovoljstvo, dete. A to je samo početak..."
12.
Ovo su obmane popularne istorije koje uspešna religija mora da potpomaže: zao
čovek nikada ne uspeva; samo hrabar zaslužuje sreću; poštenje je najbolje
vladanje; dela govore glasnije od reči; vrlina uvek pobeđuje; dobro delo je samo
po sebi nagrada; svako rđavo ljudsko biće se može preobratiti; religijski
talismani štite od demonskog posedovanja; samo žene razumeju prastare misterije;
bogataši su osuđeni na nesreću...
Iz priručničkih pouka: Misionaria Protectiva
"Zovem se Muriz", reče Slobodnjak naboranog lica.
Sedeo je na pećinskom kamenu u sjaju jedne začinske svetiljke čija je treperava
svetlost otkrivala vlažne zidove i mračne rupe kojima su se granali hodnici od
ovog mesta. Iz jednog od ovih hodnika dopirao je zvuk kapanja vode i, iako je
zvuk vode predstavljao suštinu slobodnjačkog poimanja raja, šestorica vezanih
ljudi nije pokazala ni najmanji znak zadovoljstva zbog ovog ritmičnog kapanja.
Prostorijom se širio plesniv smrad mrtvačke cedionice.
Mladić od otprilike četrnaest normalnih godina starosti iziđe iz onog hodnika i
stade sa Murizove leve strane. Ogoljeni bodež je odbljesnuo bledo žutilo
začinske svetiljke kada mladić podiže sečivo i upravi ga kratkim pokretima prema
svakom od svezanih ljudi.
Pokazujući rukom na mladića, Muriz reče: "Ovo je moj sin Asan Tarik, za koga je
došao trenutak da se podvrgne ispitu zrelosti."
Muriz pročisti grlo, i pređe pogledom preko svih šest zarobljenika. Oni su
sedeli u rasutom polukrugu, čvrsto sapeti konopcima od začinskih vlakana sa
prekrštenim nogama i rukama zabačenim za leđa. Konopci su se završavali omčom
zategnutom oko grkljana svakog čoveka. Njihova pustinjska odela bila su
razderana u visini vrata.
Svezani ljudi su Murizu uzvraćali pogled u kome nije bilo straha. Dvojica među
njima su nosili komotnu svetovnu odeću koja je govorila da su u pitanju bogati
stanovnici nekog arakenskog grada. Koža ove dvojice bila je glatkija i svetlija
nego u njihovih drugova, čija su suvonjava lica i koščata tela upućivala na
zaključak da su rođeni u pustinji.
Muriz je naličio stanovniku pustinje, ali su njegove oči bile još dublje
usađene, prorezi bez beonjača koje čak ni sjaj začinske svetiljke nije mogao da
dosegne. Njegov sin je izgledao kao nerazvijena kopija svog oca: mekoća njegovog
lica nije mogla sasvim da sakrije nemir koji se kuvao u njemu.
"Mi, izgnani, imamo poseban ispit zrelosti", reče Muriz. "Jednog dana moj sin će
postati sudija u Šulohu. Moramo da se uverimo da je u stanju da dela onako kako
je nužno. Naše sudije ne mogu da zaborave Jakarutu i naš dan očajanja. Kralizec,
Tifonska bitka, živi u našim srcima." Sve ovo je bilo izgovoreno u jednoličnom
ritualnom tonu.
Jedan od dvojice dežmekastih gradskih stanovnika koji je sedeo naspram Muriza,
pomače se i reče: "Činiš zlodelo što nam pretiš i držiš nas vezane. Mi smo došli
u miru na umu."
Muriz klimnu glavom. "Došli ste u potrazi za ličnim religioznim buđenjem? Dobro.
Imaćete to buđenje."
Dežmekasti čovek reče: "Ako mi..."
Pustinjski Slobodnjak tamnije puti koji je sedeo pored njega odseče: "Ućuti,
budalo! Ovo su kradljivci vode. Ovo su oni za koje smo mislili da su
istrebljeni."
"Ta stara priča", reče dežmekasti zarobljenik.
"Jakarutu je više nego priča", reče Muriz. Još jednom je rukom pokazao na sina.
"Predstavio sam vam Asana Tarika. Ja sam ovde arifa, vaš jedini sudija. Moj sin
će se, takođe, obučavati da otkriva demone. Stari metodi su najbolji."
"To je razlog što smo i mi došli u duboku pustinju", pobuni se dežmekasti čovek.
"Izabrali smo stari metod, lutanja u..."
"Sa plaćenim vodičima", reče Muriz, pokazujući prstom na tamnopute zarobljenike.
"Vi biste da kupite put do nebesa?" Muriz skrenu pogled ka svom sinu. "Asane,
jesi li spreman?"
"Dugo sam razmišljao o onoj noći kada su ljudi došli i pobili naš narod", reče
Asan. Njegov glas je izražavao mučnu napetost. "Oni nam duguju vodu."
"Tvoj otac ti daruje šestoricu njih", reče Muriz. "Njihova voda je naša. Njihove
senke su tvoje, tvoji čuvari zauvek. Njihove senke će te opominjati na demone.
One će biti tvoji robovi kada jednom pređeš u alam al-mital. Šta kažeš na to,
sine moj?"
"Zahvaljujem svom ocu", reče Asan. Učinio je kratak korak napred. "Primam
zrelost među izgnanima. Ova voda je naša voda."
Izgovorivši poslednju reč, mladić pristupi zarobljenicima. Počinjući sa leve
strane, on zgrabi čoveka za kosu i zari mu bodež ispod brade do u mozak. Sve je
bilo vrlo vešto izvedeno i jedva da se prosulo malo krvi. Jedino je dežmekasti
gradski Slobodnjak negodovao, zakreštavši u trenutku kad ga je mladić zgrabio za
kosu. Ostali su, po starom običaju, pljunuli Asana Tarika, proprativši ovaj gest
rečima: "Pogledaj kako malo cenim svoju vodu kada mi je uzimaju životinje!"
Kada je sve bilo završeno, Muriz udari dlanom o dlan. Pojaviše se služitelji i
počeše da uklanjaju telesa, odnoseći ih u mrtvačku cedionicu gde su ih mogli
lišiti njihove vode.
Muriz ustade i zagleda se u sina koji je stajao duboko dišući i ne odvajajući
pogled od služitelja koji su uklanjali telesa. "Sada si muškarac", reče Muriz.
"Voda naših neprijatelja će nahraniti robove. I, sine moj..."
Asan Tarik uputi ocu brz i prodoran pogled. Mladićeve usne su se zategle u tvrd
osmeh.
"Propovednik ne sme ništa da sazna o ovome", reče Muriz.
"Razumem, oče."
"Dobro si to obavio", reče Muriz. "Oni koji nabasaju na Šuloh, ne smeju da
prežive."
"Kako ti kažeš, oče."
"Poverene su ti važne dužnosti", reče Muriz. "Ponosim se tobom."
13.
Složeno ljudsko biće može da postane primitivno. To, u stvari, znači da se
čovekov način života menja. Stare vrednosti se menjaju, vezuju se za prirodni
okvir sa njegovim biljnim i životinjskim svetom. Ovo novo postojanje zahteva
upotrebljivo znanje te mnogostrukosti kao i isprepletanost povezanih događaja
koje nazivamo prirodom. To iziskuje meru uvažavanja ustrajnih sila koje deluju u
ovakvim prirodnim sistemima. Kada ljudsko biće stekne ovo upotrebljivo znanje i
uvažavanje, tada se to zove 'biti primitivan'. Obrnut slučaj je, naravno,
podjednako istinit: primitivan može da postane izveštačen, ali ne bez
pristajanja na strahovita psihološka oštećenja.
Letovi komentari prema Hark al-Adu
"Kako možemo da budemo sigurni?" upita Ganima. "Ovo je vrlo opasno."
"Već smo probali", nagovarao ju je Leto.
"Ovaj put ne mora da iziđe na isto. Šta ako..."
"To je jedini put koji nam stoji otvoren", reče Leto. "Složila si se da ne
možemo da krenemo začinskim putem."
Ganima uzdahnu. Nije joj se sviđala ova borba reči, ali je bila svesna nužnosti
koja je pritiskivala njenog brata. Bio joj je, takođe, poznat stravičan izvor
vlastitog opiranja. Trebalo je samo pogledati Aliju i pojmiti opasnost tog
unutrašnjeg sveta.
"Pa?" upita Leto.
Ponovo je uzdahnula.
Sedeli su prekrštenih nogu u jednom od njihovih tajnih skrovišta, uzanom otvoru
koji je spajao pećinu sa liticom, na mestu odakle su njihovi majka i otac često
posmatrali zalazak sunca nad bledom. Dva časa su protekla od večernjeg obeda,
vreme koje je bilo predviđeno za telesne i umne vežbe blizanaca. Bili su
odlučili da spoje svoje svesti.
"Pokušaću sGm ukoliko odbiješ da mi pomogneš", reče Leto.
Ganima je odvratila pogled sa njega i spustila ga na crne tapete vlažnih
zaptivača koji su ukrašavali ovaj otvor u steni. Leto je produžio da preleće
pogledom po pustinji. Neko vreme su razgovarali na jeziku koji je bio tako star
da mu je u ovim vremenima čak i ime bilo nepoznato. Ovaj jezik je njihovim
mislima obezbeđivao tajnost koju nijedno drugo ljudsko biće nije moglo da
pronikne. Čak je i Aliji, koja je izbegavala zapletenosti svog unutrašnjeg
sveta, nedostajao umni lančani spoj koji bi joj dozvolio da uhvati više od po
koje slučajne reči.
Leto je duboko udahnuo vazduh, unoseći u pluća miris krzna, svojstven
slobodnjačkim pećinama-siečima koji se zadržavao u zavetrini udubljenja.
Džandrljiva buka i vlažna vrelina sieča nisu bili prisutni ovde i oboje to
osećahu kao olakšanje.
"Slažem se da nam je potrebno vođenje", reče Ganima. "Ali ako mi..."
"Gani! Potrebno nam je više od vođenja. Potrebna nam je zaštita."
"Možda zaštita ne postoji." Pogledala je brata ravno u oči, susrevši u njima
ukočenost koja je ličila na vrebajuću budnost grabljivice. Njegove oči su
izneveravale mirnoću njegovih crta lica.
"Moramo da se spasemo posedovanja", reče Leto. Upotrebio je poseban infinitiv
onog starog jezika, jedan, po zvučanju strogo neutralan i krut oblik, ali zato
duboko delotvoran po svom smisaonom sadržaju.
Ganima je pravilno protumačila njegovo obrazloženje.
"Mohwpwium dmi hish pash moh'm ka", zapevala je. Zarobljavanje moje duše jeste
zarobljavanje hiljadu duša.
"Mnogo više od toga", usprotivio se on.
"Poznavajući opasnosti odolevaš." Ovo je bila tvrdnja, a ne pitanje.
"Wabun 'k wabunat!" reče on. Rastući, vaskrsavaš!
Osetio je da je njegov izbor očigledna neizbežnost. Ako je ova stvar morala da
se uradi, onda je najbolje bilo uraditi je na najaktivniji način. Moraće da
umotaju prošlost u sadašnjost, a potom omoguće tome da se odmota u njihovu
budućnost.
"Muriyat", pristala je ona izrekavši ovo tihim glasom. To mora da se obavi sa
ljubavlju.
"Naravno." Napravio je kružni pokret rukom da izrazi potpunu saglasnost. "Zatim
ćemo se posavetovati kao što su naši roditelji činili."
Ganima je zaćutala, pokušavajući da proguta knedlu zastalu u grlu. Instinktivno,
pogled joj skliznu na jug, prema velikom otvorenom ergu, koji je otkrivao
tamnosiva obličja dina u zamirućoj svetlosti dana. U tom pravcu je njen otac
otišao u svoju poslednju šetnju pustinjom.
Leto je netremice gledao dole, preko stenovitog grebena u zelenilo siečke oaze.
Tamo je sve bilo utonulo u suton, ali su njemu bili poznati oblici i boje ovog
predela: cvetovi boje bakra, zlatni, crveni, žuti, boje rđe i žućkastomrki,
prostirali su se do kamenova međaša koji su ocrtavali veličinu zasada
navodnjavanih iz kanata. Iza ovih kamenova međaša pružao se smrdljivi pojas
uginulog arakenskog života, koga su uništile biljne kulture donesene sa strane i
previše vode. Taj pojas je sada obrazovao prepreku nadiranju pustinje.
Ganima je prva narušila tišinu: "Spremna sam. Počnimo."
"Tako je, neka sve ide dođavola!" On priđe i dotače joj ruku da bi ublažio
utisak koji je ovaj uzvik napravio i reče: "Molim te, Gani... zapevaj onu pesmu.
To će mi olakšati ovu stvar."
Ganima se privi uz njega i levom rukom ga obuhvati oko pasa. Dvaput je duboko
uvukla vazduh, pročistila grlo i zapevala čistim, zvonkim glasom reči koje
njihova majka tako često pevala njihovom ocu:
"Evo, gde iskupljujem zavet koji si dao;
Posipam te slatkom vodom.
Život će nadvladati na ovom mestu koje vetar ne pohodi:
Moja ljubavi, živećeš u dvorcu,
A tvoji neprijatelji će pasti u prazninu.
Idemo zajedno ovim putem
Koji je ljubav za tebe ocrtala.
Pouzdano te vodim ovim putem
Jer moja ljubav je tvoj dvorac..."

Njen glas utonu u tišinu pustinje koju je i šapat mogao da poremeti i Leto oseti
kako tone, tone - postajući svojim ocem čija su se pamćenja razastrla poput
plašta po genima dečakove neposredne prošlosti.
U ovom kratkom trenu, moram da budem Pol, reče sebi. Ova, pored mene, nije Gani;
to je moja ljubljena Čani, čiji nas je mudri savet toliko puta spasao.
Sa svoje strane Ganima je skliznula u sećanje svoje majke sa zastrašujućom
lakoćom, kao što je i pretpostavljala. Koliko je ovo bilo lakše ženi - i koliko
mnogo opasnije.
Glasom koji je iznenada postao promukao, Ganima reče: "Pogledaj tamo,
ljubljeni!" Prvi mesec se bio uzdigao na nebo i u njegovoj hladnoj svetlosti,
oni ugledaše jedan luk narandžastog plamena kako se uzvija u svemir. Brod koji
je dovezao gospu Džesiku vraćao se, sada natovaren začinom, svom matičnom roju u
orbiti.
Uspomena, najbolnija koja se može zamisliti, prostreli u tom trenutku Leta,
donoseći mu pamćenje kao zvuke jasne zvonjave. U jednom treperavom časku on je
bio onaj drugi Leto - Džesikin Vojvoda. Nužnost je potisnula ova pamćenja u
stranu ali ne pre no što je osetio razdiranje ljubavlju i bolom.
Moram da budem Pol, podsetio je sebe.
Preobražaj je naišao, donoseći užasavajuću udvojenost kao da je Leto bio tamno
platno na kome se njegov otac projektovao. Osećao je u istom trenutku i svoje
telo i telo svog oca i ova treperava nesuglasica pretila je da ga savlada.
"Pomozi mi oče", prošapta on.
Treperava uznemirenost se razbistri i sada je njegova svest poprimila jedan
drugi otisak, dok je njegova vlastita istovetnost kao Leta stajala po strani u
ulozi posmatrača.
"Moja poslednja vizija se još nije zbila", reče on, glasom koji je pripadao
Polu. Okrenuo se prema Ganimi. "Znaš šta sam video."
Spustila je desnu šaku na njegov obraz. "Zar nisi otišao u pustinju da umreš,
ljubljeni. Zar nisi to uradio?"
"Može biti da jesam, ali ta vizija... zar to ne bi bio dovoljan razlog da se
ostane u životu?"
"Zar i slep?" upita ona.
"Čak i tako."
"Gde si mogao da odeš?"
Udahnuo je duboko i drhtavo. "Jakarutu."
"Ljubljeni!" Suze počeše da se slivaju niz njene obraze.
"Muad'Dib, heroj, mora biti potpuno uništen", reče on. "Inače nas ovo dete ne
može izvući iz haosa."
"Zlatna staza", reče ona. "To nije dobra vizija."
"To je jedina moguća vizija."
"Alija je, dakle, propala..."
"Potpuno. Vidiš i sama svedočanstvo toga."
"Tvoja majka se suviše kasno vratila." Klimnula je glavom i Ganimino detinjasto
lice zadobi Čanin mudar izraz. "Zar ne bi mogla da postoji još neka vizija. Ako
bi..."
"Ne, ljubljena. Ne još. Ovo dete još ne može da zaviri u budućnost i bezbedno se
vrati odatle."
Još jedan drhtavi uzdah je uznemirio njegovo telo i Leto-posmatrač oseti duboku
čežnju svog oca da još jednom uskrsne u živom mesu, da donosi životne odluke
i... kako je samo očajnička potreba za poništavanjem prošlih grešaka!
"Oče!" pozva Leto i učini se kao da njegova vlastita lobanja odjekuje od ovog
povika.
Leto tada postade svestan moćnog čina volje koji se zbivao u njemu: polagano,
grčevito povlačenje unutrašnjeg prisustva njegovog oca, oslobađanje čula i
mišića.
"Ljubljeni", dopro je sa strane Čanin šaputav glas i povlačenje se uspori. "Šta
se događa?"
"Nemoj još da odeš", reče Leto, i sada je to bio njegov glas, hrapav i
nesiguran, ali ipak njegov vlastiti glas. Zatim produži: "Čani, moraš nam reći:
kako smo mi izbegli... ono što se dogodilo Aliji?"
Odgovor je došao iznutra, od Pola, rečima koje su dosezale njihovo unutrašnje
uho u velikim razmacima, zaustavljajući se: "Ništa nije izvesno. Ti si...
video... šta mi se... zamalo... dogodilo."
"Ali Alija..."
"Prokleti Baron je u njoj!"
Leto oseti kako mu grlo gori od suhoće. "Je li on... imam li ja..."
"On je u tebi... ali... Ja... mi ne možemo... ponekad mi osećamo... jedan
drugog, ali ti..."
"Zar ne možeš da čitaš moje misli?" upita Leto. "Zar tada ne bi znao, ako...
on..."
"Ponekad mogu da osetim tvoje misli... ali ja... mi živimo jedino kroz...
odsjaje... tvoje svesti. Tvoje pamćenje nas stvara. Opasnost... leži u tačnom
pamćenju. A... oni među nama... oni među nama koji su voleli vlast... i sticali
je... po bilo koju cenu... oni mogu da budu tačniji."
"Jači?" prošapta Leto.
"Jači."
"Znam tvoju viziju", reče Leto. "Radije ću da postanem ti, no da mu dopustim da
me savlada."
"To nikako."
Leto klimnu glavom, osećajući ogromnu snagu volje koja je bila potrebna njegovom
ocu da se povuče, shvatajući posledice mogućeg neuspeha povlačenja. Bilo čije
zaposedanje svodilo je posednutog na Izroda. Ovo poimanje mu je podarilo
obnovljeno osećanje snage i on oseti sopstveno telo sa neobičnom oštrinom, kao i
snažno ispoljenu svest o greškama iz prošlosti: njegovim vlastitim i onim
njegovih predaka. Nesigurnosti su bile ono što ga je iznurivalo - sada mu
postade jasno. Za jedan časak u njemu su se borili iskušenje i strah. Ovo telo
je posedovalo sposobnost da preobražava melanž u viziju budućnosti. Uz pomoć
začina bio je u stanju da doživi budućnost, da razgrne velove Vremena. Otkrio je
da nije lako otarasiti se ovog iskušenja, te je sklopio ruke i utonuo u prana-
bindu svesnost. Njegovo telo se oduprlo iskušenju. Ono je u sebi nosilo duboko
znanje koje je Pol zapisao u njegovu krv. Oni koji su tragali za budućnošću
nadali su se da će izići kao pobednici u trci sutrašnjice. Umesto toga padali su
u klopku životnog bitisanja čiji su svaki damar i paćenički lelek bili dobro
poznati. Polova poslednja vizija ukazivala je na neizvesnost izlaznog puta iz
ove klopke i Letu je bilo jasno da za njega nema drugog izbora do da sledi ovaj
put.
"Radost življenja, njegova lepota sva se sadrži u činjenici da život ume da te
iznenadi", reče on.
Nežan glas mu došapnu u uvo: "Ta lepota mi je uvek bila poznata."
Okrenuo je glavu i upiljio se u Ganimine oči koje su blistale u sjaju mesečine.
Shvatio je da ga to Čani gleda. "Majko", reče on, "moraš da se povučeš."
"Ahhh, iskušenje!" reče ona i poljubi ga.
On je odgurnu. "Zar bi uzela život rođenoj kćeri?" zapita on.
"To je tako lako... tako šašavo lako", reče ona.
Leto, osećajući da ga hvata panika, priseti se koliki je napor volje ličnost
njegovog oca unutar njega utrošila da bi se lišila njegovog tela. Nije li se
Ganima izgubila u tom svetu posmatrača u kome je on motrio i slušao, učeći ono
što je tražio da sazna od svog oca?
"Prezreću te, majko", reče on.
"Ostali me neće prezreti", reče ona. "Budi moj ljubljeni."
"Ako te poslušam... poznato ti je šta ćete oboje postati", reče on. "Moj otac će
te prezreti."
"Nikada!"
"Ja hoću!"
Ovaj poslednji zvuk mu je iskočio iz grla protiv njegove volje, noseći sobom sve
one stare gornje tonove Glasa koji je Pol naučio od svoje majke čarobnice.
"Ne govori to", jeknu ona.
"Prezreću te!"
"Molim te... molim te ne govori to."
Leto protlja vrat, osećajući da mišići postaju ponovo njegovi. "On će te
prezreti. Okrenuće ti leđa. Ponovo će otići u pustinju."
"Ne... ne..."
Mahala je glavom s jedne strane na drugu.
"Moraš da odeš, majko", reče on.
"Ne... ne..." U glasu se osećao nedostatak one prvobitne siline.
Leto nije skidao oko sa lica svoje sestre. Kako su joj se samo mišići grčili!
Osećanja su jurila telom u skladu sa kovitlacem koji je vladao u njoj.
"Odlazi", šaputao je, "odlazi."
"Neeee..."
Zgrabio ju je za ruku i osetio jezu koja je strujala njenim mišićima dok su joj
nervi podrhtavali. Uvijala se, pokušavajući da se istrgne, ali ju je on čvrsto
držao za ruku, šapućući: "Odlazi... odlazi..."
Za sve to vreme Leto je proklinjao sebe što je nagovarao Gani za ovu igru
roditelja koju su nekad često upražnjavali, ali u kojoj je ona u poslednje vreme
odbijala da učestvuje. Bila je istina da žene slabije odolevaju ovim unutrašnjim
navalama, zaključi on. Tu leži poreklo i benegeseritskog straha.
Prošli su sati a Ganimino telo je još drhtalo i grčilo se u unutrašnjoj borbi,
ali se sada i sestrin glas uključio u nju. Čuo ju je kako se preklinjući obraća
onoj slici unutar sebe.
"Majko... molim te..." A zatim: "Videla si Aliju! Zar želiš da postaneš druga
Alija?"
Na kraju, Ganima se prisloni na njega i prošapta: "Prihvatila je. Otišla je."
On je pogladi po glavi. "Gani, oprosti mi, oprosti. Nikada više neću tražiti da
učiniš ovo. Bio sam sebičan. Oprosti mi."
"Nema tu šta da se prašta", reče ona, dahćućim glasom koji je bio očigledan
rezultat velikih fizičkih naprezanja. "Naučili smo mnogo o onome što nam je bilo
potrebno da saznamo."
"Govorila ti je o mnogim stvarima", reče on. "Podelićemo to kasnije, kada..."
"Ne! Učinićemo to sada. Bio si u pravu."
"Moja Zlatna staza?"
"Tvoja prokleta Zlatna staza!"
"Logika je beskorisna ako nije naoružana bitnim podacima", reče on. "Ali ja..."
"Baka se vratila da preuzme rukovođenje našom obukom i da vidi jesmo li...
zagađeni."
"To kaže i Dankan. Nema ničeg novog u..."
"Prvobitnom proračunu", složila se glasom koji je dobijao u snazi. Odvojila se
od njega i zagledala se u pustinju koja je počivala u smiraju pred svitanje. Ova
bitka... ovo saznanje koštalo ih je čitave noći. Kraljevska straža s one strane
zaptivača mora da je imala mnogo muka da razjasni šta se događa. Leto je bio
naredio da ništa ne sme da ih uznemiri.
"Ljudi se često nauče oštroumnosti stareći", reče Leto. "Čemu se mi učimo uz svu
ovu starost koju sadržimo?"
"Vaseljena kakvom je mi vidimo nikada nije potpuno istovetna fizičkoj
vaseljeni", reče ona. "Ne smemo posmatrati ovu baku samo kao jednu baku."
"To bi bilo opasno", saglasio se on. "Ali moje pitanje..."
"Postoji nešto što je izvan domašaja oštroumnosti", reče ona. "Moramo našu svest
da osposobimo da primećuje ono što nije u stanju unapred da zamisli. Zbog
toga... mi je moja majka učestano govorila o Džesiki. Na kraju, kad smo se obe
pomirile sa unutrašnjom razmenom, saopštila mi je mnoge stvari." Ganima je
uzdahnula.
"Mi znamo da je ona naša baka", reče on. "Juče si provela sa njom čitave sate.
Je li to razlog što..."
"Ako to dopustimo, naše poznavanje će odrediti vrstu naše reakcije u odnosu
prema njoj", reče Ganima. "To je ono na šta me je moja majka neprekidno
upozoravala. U jednom trenutku navela je reči naše bake i...", Ganima mu dotače
ruku, "začula sam unutar sebe odjek tih reči u glasu naše bake."
"Upozoravala te je", reče Leto. "Zar na ovom svetu ništa nije bilo pouzdano?"
"Najkobnije greške potiču iz nerazgovetnih pretpostavki", reče Ganima. "To su
reči koje je moja majka stalno navodila."
"To je čisti Bene Geserit."
"Ako se Džesika potpuno vratila Sestrinstvu..."
"Bilo bi to veoma opasno za nas", reče ona, "ali se mogu lišiti nas. Naša baka
bi mogla da bude instrument te zamisli."
"Postoji još jedan način", reče on.
"Da... nas dvoje... spareni. Ali oni znaju kakve sve posledice takvo sparivanje
može da upetlja."
"U pitanju je igra na sreću koju su svakako morali da razmotre."
"A naša baka je, po svemu sudeći, umešana u to. Ne dopada mi se taj način."
"Ni meni."
"Pa ipak, to ne bi bilo prvi put da kraljevska loza pokušava da..."
"Ta pomisao me odbija", reče on podrhtavajući.
Opazila je njegovu uznemirenost, te ućuta.
"Moć", reče on.
I u toj čudnoj alhemiji njihovih podudarnosti, ona je razumela kuda stremi
njegova misao. "Moć Kvizaca Haderaha mora da propadne", složila se.
"Kada se upotrebi na njihov način", reče on.
U tom trenutku dan, i protiv njihove volje, osvanu nad pustinjom. Osetili su
kako nastaje vrućina. Zasadi ispod grebena planuše bojama. Sivozeleno lišće
posulo jepo tlu šiljaste senke. Kosi sunčevi zraci Dininog srebrnastog sunca
otkrivali su zelenu oazu punu zlatnih i purpurnih senki na pozadini
natkriljujućih grebena.
Leto ustade protežući se.
"Zlatna staza, dakle", reče Ganima, obraćajući se koliko njemu, toliko i sebi,
imajući na umu kako se poslednja vizija njihovog oca spojila i stopila u Letovim
snovima.
Nešto se očešalo o vlažne zaptivače pozadi njih i iz tog pravca se začu
mrmljanje nekakvih glasova.
Leto se ponovo priklonio starom jeziku koji su koristili u svojim razgovorima:
"L'ii ani howr samis sm'kwi owr samit sut."
Tu i tada jedna odluka se urezala u njihove svesti. Doslovce: Pratićemo jedno
drugo do smrti, iako samo jedan može da se vrati da izvesti o tome.
Ganima tada ustade i njih dvoje se zajedno, kroz vlažne zaptivače, vratiše u
sieč. Stražari koji su najpre ustali počeše da padaju na kolena kako su blizanci
prolazili pored njih na putu ka svojim odajama. Ovog jutra, gomila se razdvajala
ispred njih na osobit način, razmenjujući sa stražarima poglede pune značenja.
Provesti noć sam iznad pustinje bilo je u duhu starog slobodnjačkog običaja koji
su upražnjavali sveti mudraci. Cela Uma je izvodila ovaj oblik bdenja. Pol
Muad'Dib je to činio... i Alija. Sada su kraljevski blizanci otpočeli.
Leto je opazio razliku u ponašanju gomile i skrenuo je Ganimi pažnju na to.
"Oni ne znaju kakvu smo odluku spremili za njih. Oni, zaista, ne znaju."
I dalje se izražavajući tajnim jezikom on reče: "To zahteva krajnje neočekivan
početak."
Ganima je za trenutak oklevala da bi uobličila svoje misli. Zatim reče: "Kad
kucne taj čas, oplakivanje rođenog brata mora biti baš kao stvarno - u toj meri
da treba načiniti i grobnicu. Srce mora da prati san, inače neće biti buđenja."
Izgovoren na starinskom jeziku bio je to izuzetno potresan iskaz, u kome je
upotrebljen zamenički objekt stajao odvojen od infinitiva. Bila je to sintaksa
koja je svakoj grupi fraza dopuštala da se vrti oko same sebe, tvoreći tako više
različitih značenja, od kojih je svako bilo određeno i potpuno posebno ali koja
su bila tanano međusobno povezana. Ono što je ona rekla delom je značilo da se
njih dvoje sa Letovim planom izlažu opasnosti od smrti, a da li će ona biti
prava ili podražavana, to nije činilo razliku. Promena koja bi proizašla bila bi
kao smrt, doslovce: 'Pogrebno ubistvo'. Takođe je postojalo jedno dodatno
značenje celine koje je ukazivalo na onog ko bi preživeo radi izveštavanja, pa
ma ko to bio, a koje je glasilo ovako: glumiti ulogu onog koji je ostao u
životu. Svaki pogrešan korak bi uništio čitav plan i Letova Zlatna staza bi
postala ćorsokak.
"Dozlaboga osetljivo", saglasio se Leto. Razgrnuo je zastor i njih dvoje uđoše u
svoje predsoblje.
Živost njihovih poslužitelja prestala jesamo za koliko jedan otkucaj srca kada
blizanci kročiše u zasvođeni prolaz koji je vodio u odaje dodeljene Gospi
Džesiki.
"Ti nisi Oziris", podsetila ga je Ganima.
"Niti ću da pokušam da to budem."
Ganima ga prihvati za ruku, zaustavljajući ga. "Alija darsatay haunus m'smow",
upozorila ga je.
Leto se zagledao u sestrine oči. Zaista, Alijini postupci su odavali otužan vonj
koji je njihova baka zasigurno osetila. Uputio je Ganimi osmeh pun uvažavanja.
Ona je povezala starinski jezik sa slobodnjačkim sujeverjem da bi prizvala
najosnovnije plemensko predskazanje. M'smow, otužan vonj letnje noći bio je
vesnik smrti u rukama demnona. A Izis je bila demonska boginja smrti kod ljudi
čijim su jezikom u ovom trenutku govorili.
"Mi, Atreidi, poznati smo po tome što smo sačuvali odvažnost", reče on.
"Stoga ćemo uzeti ono što nam je potrebno", reče ona.
"Ili tako, ili ćemo postati molioci pod nogama vlastitog namesništva", reče on.
"Alija bi uživala u tome."
"Ali naš plan..." Pustila je da ostatak rečenice iščezne bez traga.
Naš plan, pomisli on. Sada je, dakle, potpuno sudelovala u njemu. On reče:
"Odnosim se prema našem planu kao prema šadufskom kuluku."
Ganima pređe pogledom po predsoblju kroz koje su prolazili, prepoznavajući
jutarnje mirise krzna sa njihovim karakterističnim utiskom večnog postojanja.
Dopao joj se način na koji je Leto upotrebio njihov tajni jezik. Šadufski kuluk.
Bio je to zavet. Nazvao je njihov plan poljoprivrednim radom posebne ropske
vrste: nađubrivanje, navodnjavanje, plevljenje, presađivanje, orezivanje - no
ipak s onim slobodnjačkim prećutnim kazivanjem da se ovaj rad istovremeno
obavlja u jednom drugom svetu gde simbolizira obrađivanje bogatstva duše.
Ganima je proučavala lice svog brata dok su oklevajući stajali ovde u kamenom
hodniku. Postojalo joj je sve očitije da se on zalaže na dva nivoa: prvo, za
Zlatnu stazu njegove vizije njihovog oca, i drugo, to što mu je ona dopustila
punu vlast u sprovođenju izuzetno opasnog stvaranja mita koji je plan porađao.
Ovo ju je uplašilo. Da li je u njegovoj tajnoj viziji postojalo još nešto u čemu
ona nije sudelovala? Da li je mogao da vidi sebe kao potencijalno obogotvoreno
biće koje vodi čovečanstvo u preporod - kao otac, kao sin? Muad'Dibov kult bio
je pomućen, uskrsnuo kroz Alijino rđavo upravljanje u plahovitu neobuzdanost
vojnog sveštenstva koje je jahalo na plećima Slobodnjaka.
On nešto krije od mene, shvatila je.
Preispitala je ono što joj je rekao o svom snu. On je sadržavao stvarnost takvih
prelivajućih, duginih boja, da mu se posle toga dešavalo da satima hoda unaokolo
ošamućen. San se nikad nije razlikovao, pričao je.
"Stojim na pesku u svetloj, žutoj dnevnoj svetlosti, pa ipak sunca nema. Tada
shvatam da sam ja sunce. Moja svetlost isijava kao Zlatna staza. Kada ovo
shvatim, odmičem se od sebe. Okrećem se, očekujući da ugledam sebe kao sunce.
Ali ja nisam sunce; ja sam jedna štrkljasta figura, dečji crtež sa cik-cak
sjajnim linijama umesto očiju, štrkljastim nogama i štrkljastim rukama. U mojoj
levoj ruci nalazi se žezlo, i to pravo žezlo - daleko podobnije u svojoj
stvarnoći od štrkljaste figure koja ga drži. Žezlo se pomera i to me užasava.
Kada se pomeri, osećam da sam se probudio, pa ipak znam da još sanjam. Tada
shvatam da je moja koža nečim oklopljena - jednim oklopom koji se pomera kako se
moja koža pomera. Nisam u stanju da vidim taj oklop, ali ga osećam. Moj strah
tada iščezava, jer mi ovaj oklop daje snagu ravnu snazi deset hiljada ljudi."
Pošto je Ganima uporno zurila u njega, Leto je pokušao da se povuče napred, ne
bi li nastavili putem prema Džesikinim odajama. Ganima se oduprla.
"Ta Zlatna staza mogla bi biti ni gora ni bolja od neke druge staze", reče ona.
Leto obori pogled na kameni pod na kome su stajali, osećajući žestinu povratka
Ganiminih sumnji. "Moram to da učinim", reče on.
"Alija je posednuta", reče ona. "To bi moglo i nama da se desi. Možda nam se već
i dogodilo, a da mi ne znamo za to."
"Ne." Zatresao je glavom i duboko je pogledao u oči. "Alija se odupirala. To je
silama unutar nje dalo snagu. Vlastita snaga ju je nadvladala. Mi smo se usudili
da pretražujemo iznutra, da tragamo za starim jezicima i starim znanjem. Mi smo
već amalgami onih života unutar nas. Mi im se ne odupiremo; mi se krećemo sa
njima. To je bilo ono što sam naučio od našeg oca prošle noći. To je bilo ono
što sam morao da naučim."
"Meni ništa nije rekao od svega toga."
"Ti si slušala našu majku. To je ono što smo..."
"I malo je nedostajalo da propadnem."
"Je li još onako jaka u tebi?" bojazan mu je otvrdnula lice.
"Jeste... ali mislim da svojom ljubavlju bdi nadamnom. Bio si izvanredan dok si
je nagovarao da se povuče." Ganima pomisli na odbleske ličnosti svoje majke
unutar sebe i reče: "Naša majka sada za mene postoji u alam al-mitalu sa
ostalima, ali ona je okusila plod pakla. Sada mogu da je slušam bez straha. Što
se tiče ostalih..."
"Da", reče on. "I ja slušam svog oca, ali mislim da, u stvari, sledim savet dede
po kome sam dobio ime. Možda ime ide na ruku tome."
"Jesi li dobio savet da ispričaš našoj baki o Zlatnoj stazi?"
Leto je pričekao da jedan poslužitelj koji je nosio poslužavnik u obliku
kotarice sa doručkom za gospu Džesiku prođe pored njih. Oštar miris začina ih je
zapahnuo u trenutku kad ih je poslužitelj obilazio.
"Ona živi u nama i u svom vlastitom telu", reče Leto. "Ne bi bilo zgoreg da se
njen savet dvaput razmotri."
"Što se mene tiče, to ne dolazi u obzir", odbila je Ganima. "Neću ponovo da se
izlažem istoj opasnosti."
"Onda ću ja to da učinim."
"Mislila sam da smo se složili u tome da se ona vratila Sestrinstvu."
"Zacelo. Bene Geserit na početku njenog životnog puta, njeno lično biće u
sredini i Bene Geserit na kraju. Ali, seti se da u njenim venama, takođe, teče
krv Harkonena i da je ona bliža tome od nas, kao i da je iskusila jedan vid ovog
unutrašnjeg sudelovanja koje mi posedujemo."
"Veoma plitak vid", reče Ganima. "Nisi odgovorio na moje pitanje."
"Mislim da neću pominjati Zlatnu stazu."
"Možda ja hoću."
"Gani!"
"Atreidski bogovi nam više nisu potrebni! Potreban nam je prostor za malo više
čovečnosti."
"Zar sam to ikada odricao?"
"Nisi." Duboko je uvukla vazduh i odvratila pogled sa njega. Poslužitelji su
gvirili iz predsoblja, shvatajući po visini glasova, da je reč o raspravi, ali
su bili nesposobni da razumeju prastare reči.
"Moramo to da učinimo", reče on. "Ako propustimo da stupimo u akciju, možemo
slobodno da se bacimo na svoje noževe." Upotrebio je slobodnjački izraz koji je
nosio značenje: 'da prospemo našu vodu u plemensku cisternu'.
Ganima ga još jednom pogleda. Bila je primorana da se saglasi. No, osećala je da
su uhvaćeni u klopku lavirinta. Oboje su znali da se dan obračuna isprečio na
njihovoj stazi bez obzira na to šta budu činili. Ganima je znala ovo sa
sigurnošću koja je bila potkrepljena činjenicama skupljenim od onih ostalih
života-sećanja, ali se sada bojala snage koju je dala tim ostalim dušama,
koristeći se činjenicama iz njihovog iskustva. Vrebale su poput harpija u njoj,
ti avetinjski demoni šćućureni u zasedi.
Svi, sem njene majke, koja je u jednom trenutku imala vlast nad njenim telom i
uspela da se te vlasti odrekne. Ganima je još bila uzdrmana onom unutrašnjom
bitkom, znajući da bi je izgubila da nije bilo Letove pomoći ubeđivanja.
Leto je kazao da će ih njegova Zlatna staza izvesti iz klopke. I pored tišteće
predstave da je zadržao nešto od svoje vizije za sebe, ona je svim srcem
prihvatala njegovu iskrenost. Bila mu je potrebna njena plodna stvaralačka moć
da bi ceo plan dobio u vrednosti.
"Bićemo stavljeni na probu", reče on, pogađajući pravac njenih sumnji.
"Ali ne sa začinima."
"Možda čak i sa njima. No sigurno, u pustinji i u Ogledu Posedovanja."
"Nikada nisi spomenuo Ogled Posedovanja", optužila ga je. "Je li to deo tvog
sna?"
Pokušao je da suvim grlom proguta pljuvačku, proklinjući sebe što je dopustio da
mu ovo poslednje izleti. "Da."
"Znači, bićemo... posednuti?"
"Ne."
Razmišljala je o Ogledu - tom prastarom slobodnjačkom ispitu čiji je završetak
najčešće donosio groznu smrt. Ovaj plan je, osim toga, imao i drugih
zamršenosti. On je mogao da ih dovede do ivice, čije je prekoračenje moglo da
bude protiv prirode ljudskog razuma, to jest, moglo je da dovede u pitanje
zdravlje tog razuma.
Znajući gde joj misli krivudaju, Leto reče: "Moć privlači psihotičare. Uvek. To
je ono što moramo da izbegnemo unutar nas."
"Siguran si da nećemo biti... posednuti?"
"Nećemo, ukoliko stvorimo Zlatnu stazu."
Još puna sumnje, ona reče: "Ne želim da zanesem tvoje dete, Leto."
Zavrteo je glavom i suzbijajući odavanje svojih unutrašnjih tajni uhvatio se za
kraljevski zvaničnu formu prastarog jezika: "Sestro moja, volim te draže nego
sebe sGma, ali ponuda mojih želja nikako nije to."
"Vrlo dobro. Hajde, onda, da se vratimo na jedno drugo pitanje, pre no što se
pridružimo našoj baki. Nož zariven u Aliju rešio bi većinu naših problema."
"Ako to veruješ, onda veruješ da smo u stanju da iziđemo iz blata i ne ostavimo
tragove za sobom", reče on. "Pored toga, da li je Alija ikada nekom pružila
priliku?"
"Kolaju priče o onom Javidu."
"Je li Dankan pokazao i najmanji znak da mu rastu rogovi?"
Ganima slegnu ramenima. "Jedan otrov, dva otrova." Bila je to uobičajena fraza
pamćenja kraljevskoj navici pravljenja spiska pratilaca prema tome koliku su
opasnost predstavljali za njihovu ličnost, obeležje vladara na svim mestima i u
svim vremenima.
"Moramo da postupimo na moj način", reče on.
"Drugi način bi mogao da bude čišći."
Po njenom odgovoru, prepoznao je da je konačno suzbila svoje sumnje i okolišnim
putem došla do saglasnosti sa njegovim planom. Ovo saznanje mu nije donelo
radost. Uhvatio je sebe kako posmatra vlastite ruke, pitajući se da li će se
prljavština uhvatiti po njima.
14.
Ovo je bilo Muad'Dibovo delo: on je video podsvesni majdan svake individue kao
nesvesnu naslagu pamćenja koje ide unazad sve do prvobitne ćelije našeg
zajedničkog prapočetka. Svako od nas, rekao je on, može da odmeri svoje
rastojanje od tog zajedničkog porekla. Videći to i kazivajući to, on je doneo
smelu sudbonosnu odluku. Muad'Dib je sebi stavio u zadatak da genetsku memoriju
upotpuni procenjivanjem onoga što dolazi. Uradivši tako, probio se kroz delove
vremena, napravivši jedinstvenu stvar od prošlosti i budućnosti. To je bila
Muad'Dibova tvorevina utelovljena u njegovom sinu i njegovoj kćeri.
Arakiski testament od Hark al-Ada
Farad'n je krupnim koracima koračao kroz vrt, dvorište kraljevske palate svog
dede, posmatrajući sopstvenu senku koja se skraćivala kako je sunce Saluse
Sekundus prilazilo podnevu.
"Muče me sumnje, Tiekaniče", reče on. "Oh, ne može se poreći privlačnost
prestola, ali..." Duboko je uzdahnuo. "Ja imam tako mnogo interesovanja."
Tiekanik, još pod utiskom divljačke rasprave sa Farad'novom majkom, bacio je
pogled iz prikrajka na princa, opažajući da mladićevo telo čvrsne sa
približavanjem njegovog osamnaestog rođendana. Kako je dan za danom prolazio u
njemu je bilo sve manje Vensicijinog, a sve više crta starog Šadama, koji je
svoja privatna zanimanja pretpostavljao odgovornostima upravljanja kraljevinom.
To ga je, naravno, na kraju koštalo prestola. Postao je previše mekan u pogledu
zapovedanja.
"Moraćete da napravite uzbor", reče Tiekanik. "Oh, nema sumnje da će biti
vremena i za neka od vaših interesovanja, ali..."
Farad'n je ugrizao donju usnu. Dužnost ga je obavezivala da bude ovde, ali se on
osećao osujećen. Daleko bi radije otišao u stenovitu kotlinu gde su se
sprovodili ogledi sa peščanim pastrmkama. Tamo se sada odvijao projekt
nesagledivih mogućnosti: oteti monopol na začine od Atreida i tada se svašta
moglo dogoditi.
"Jesi li siguran da će oni blizanci biti... uklonjeni?"
"Ništa nije apsolutno sigurno, moj prinče, ali su izgledi dobri."
Farad'n sleže ramenima. Mučko ubistvo je ostala činjenica kraljevskog života.
Jezik je bio ispunjen tananim oznakama načina kako da se uklone važne ličnosti.
Uz pomoć samo jedne reči, mogla se napraviti razlika između otrova u piću i
otrova u hrani. Pretpostavljao je da će uklanjanje atreidskih blizanaca biti
izvršeno korišćenjem otrova. Ova misao mu nije prijala. Po svemu što se čulo
blizanci su bili neobično zanimljiv par.
"Da li bismo morali da se preselimo na Arakis?" upita Farad'n.
"To je najbolje rešenje; postaviti nas na tačku najvećeg pritiska." Izgledalo je
da Farad'n izbegava neko pitanje i Tiekanik se pitao šta bi to moglo biti.
"Zabrinut sam, Tiekaniče", reče Farad'n baš kada su obilazili ivicu živice i
približavali se vodoskoku okruženom džinovskim crnim ružama. S one strane živice
moglo se čuti kako baštovani štrickaju makazama.
"Da", reče Tiekanik brzo.
"Ova, ah, religija koju ti ispovedaš..."
"Nema ničeg čudnog u tome, moj prinče", reče Tiekanik, nadajući se da mu je glas
zadržao postojanost. "Ta religija se obraća ratniku u meni. To je odgovarajuća
religija za jednog Sardaukara." Ovo je, barem, bila istina.
"Daaa... Ali moja majka izgleda tako zadovoljna njom." Prokleta Vensicia!
pomisli Tiekanik. Učinila je svog sina sumnjičavim.
"Ne tiče me se šta vaša majka misli", reče Tiekanik. "Čovekovo religijsko
opredeljenje je njegova privatna stvar. Možda ona u tome vidi nešto što bi vam
moglo pomoći da se popnete na presto."
"To sam i ja pomislio", reče Farad'n.
Ahh, ovaj momak je prepreden! prođe Tiekaniku kroz glavu. On reče: "Udubite se i
sami u ovu religiju; odmah će vam postati jasno zašto sam je ja izabrao."
"Pa ipak, Muad'Dibove propovedi? Konačno, on je bio Atreid."
"Mogu jedino da kažem da su putevi gospodnji zagonetni", reče Tiekanik.
"Shvatam. Kaži mi, Tiek, zašto si me baš sada pozvao da prošetamo? Skoro je
podne, a u to doba dana ti si obično na ovom ili onom mestu po naređenju moje
majke."
Tiekanik se zaustavio pored kamene klupe koja je gledala na vodoskok i džinovske
ruže ispod njega. Prskajuće kapljice su ga smirivale i on zadrža pažnju na njima
dok je odgovarao: "Moj prinče, uradio sam nešto što se vašoj majci ne bi možda
sviđalo." Prođe mu kroz glavu: Ako poveruje u ovo, njen prokleti plan će
upaliti. Tiekanik je gotovo priželjkivao da Vensicijin plan propadne. Dovesti
onog prokletog Propovednika ovde. Ona je bezumna. A tek troškovi!
Pošto je Tiekanik duže vreme ostao ćuteći i čekajući, Farad'n ga upita: "U redu,
Tiek, šta si to uradio?"
"Doveo sam stručnjaka za tumačenje snova", reče Tiekanik.
Farad'n ošinu pogledom svog pratioca. Neki među starijim Sardaukarima koji su
upražnjavali igru tumačenja snova, sve više su se upuštali u to od trenutka
poraza koji im je naneo taj 'Vrhovni Sanjar', Muad'Dib. Negde u dubini njihovih
snova, razmišljali su, možda ležu put povratka do moći i slave. Tiekanik se,
međutim, uvek klonio ove igre.
"To ne liči na tebe, Tiek", reče Farad'n.
"U tom salučaju mogu da govorim samo sa stnovišta moje nove religije", reče on,
obraćajući se vodoskoku. Govoriti o religiji bila je, naravno, svrha zbog koje
su se izložili opasnosti dovodeći Propovednika ovde..
"Onda govori sa stanovišta te religije", reče Farad'n.
"Kako moj princ zapoveda." Okrenuo se i pogledao ovog mlađanog posednika svih
snova koji su sada bili izvučeni na stazu koju će kuća Korino slediti. "Crkva i
država, moj prinče, pa čak i naučni um i vera i još više od toga: napredak i
tradicija - sve ovo je izmireno u Muad'Dibovim učenjima. On je učio da ne
postoje nepomirljive suprotnosti izuzev u ljudskim verovanjima i, ponekad, u
njihovim snovima. Budućnost se otuđila u prošlosti, a obe su deo jedne celine."
Uprkos sumnjama koje nije mogao da odagna, Farad'n je osetio da su ove reči
ostavile na njega dubok utisak. Opazio je prizvuk nevoljne iskrenosti u
Tiekanikovom glasu, kao da je ovaj čovek govorio nasuprot nekim unutrašnjim
prinudama.
"I zbog toga si mi doveo tog... tumača snova?"
"Da, moj prinče. Mogućno je da vaš san probija granice vremena. Ponovo
zadobijate svest o vašem unutrašnjem biću kada shvatite Svet kao povezanu
celinu. Vaši snovi... pa..."
"Ali ja nerado govorim o svojim snovima", usprotivio se Farad'n. "Oni su samo
jedna neobičnost, i ništa više od toga. Nikada nisam pretpoostavio da ti..."
"Moj prinče, ništa što vi uradite ne može da bude nevažno."
"To je vrlo laskavo, Tiek. Da li zaista veruješ da taj druškan može da dosegne u
srce velikih tajni?"
"Verujem, moj prinče."
"Onda neka se moja majka srdi do mile volje."
"Primićete ga?"
"Naravno - pošto si ga doveo da bi rasrdio moju majku."
Da li se to on meni podsmeva? pitao se Tiekanik. Zatim reče: "Moram da vas
upozorim da starac nosi masku. To je jedno iksijansko sredstvo koje onima bez
vida onogućava da vide uz pomoć kože."
"On je slep?"
"Da, moj prinče."
"Zna li on ko sam ja?"
"Rekao sam mu, moj prinče."
"Vrlo dobro. Pođimo k njemu."
"Ako bi moj princ bio voljan da ovde pričeka par trenutaka, doveo bih tog čoveka
do vašeg prinčevstva."
Farad'n je pogledom preleteo vrt sa vodoskokom i nasmešio se. Mesto je, za ovu
glupost, bilo dobro kao i svako drugo. "Jesi li mu pričao o čemu sanjam?"
"Samo uopšteno, moj prinče. Biće mu potreban vaš lični iskaz."
"Oh, vrlo dobro. Dovedi čoveka ovamo."
Farad'n je okrenuo leđa, slušajući kako se Tiekanik žurno udaljava. Mogao je da
vidi vrh braon kapice baštovana koji je radio odmah iza živice, kao i sevanje
njegovih makaza koje su se zarivale u zelenilo. Pokret je bio hipnotički.
Ova stvar sa snom je besmislica, pomisli Farad'n. Teik je pogrešio što se nije
posavetovao sa mnom pre no što je ovo učinio. Čudno da je Tiekaniku bilo
potrebno da se oda religiji u njegovim godinama. A sada i ovi snovi.
Upravo je začuo bat koraka koji mu se približavao sa leđa; Tiekanikov poznati
samopouzdani korak i hod čoveka koji je vukao noge. Farad'n se okrenuo i
netremice se zagledao u tumača snova koji mu se primicao. Iksijanska maska bila
je crna, prozračna stvar koja je pokrivala lice od čela do ispod brade. Na maski
nije bilo proreza za oči. Ako je trebalo verovati iksijanskom hvalisanju, cela
maska predstavljala je jedno oko.
Tiekanik se zaustavio na dva koraka ispred Farad'na, ali se maskirani starac
približio na manje od jednog koraka.
"Tumač snova", reče Tiekanik.
Farad'n klimnu glavom.
Maskirani starac se potmulo groktavo nakašljao, kao da je pokušavao da povrati
nešto iz stomaka.
Farad'n je bio žestoko svestan kiselog mirisa začina koji je starac odavao. On
se širio iz dugačke sive odežde koja je pokrivala njegovo telo.
"Je li ta maska zaista deo tvog tela?" upita Farad'n, shvatajući da pokušava da
odloži razgovor o snovima.
"Dok je nosim", reče starac glasom u kome je zvečalo nekakvo oporo unjkanje uz
jedva nagovešten slobodnjački naglasak. "Vi sanjate", reče on. "Pričajte mi."
Farad'n sleže ramenima. Zašto da ne? Uostalom, zbog toga je Tiekanik i doveo
starca. Ili je, možda, nešto drugo bilo po sredi? Sumnje obuzeše Farad'na i on
zapita: "Jesi li ti zaista stručnjak za tumačenje snova?"
"Došao sam da protumačim vaše snove, moćni gospodaru."
Ponovo je Farad'n slegao ramenima. Ova maskirana prilika činila ga je nervoznim
i on potraži pogledom Tiekanika koji je i dalje stajao tamo gde se zaustavio,
prekrštenih ruku i očiju uprtih u vodoskok.
"Vi sanjate, dakle", navaljivao je starac.
Farad'n je duboko uzdahnuo i počeo da pripoveda san. Kada se potpuno uneo u
njega postalo mu je lako da priča. Govorio je o vodi koja se penje iz vrela, o
svetovima koji su kao atomi igrali u njegovoj glavi, o zmiji koja se pretvarala
u peščanog crva i rasprskavala u oblak prašine. Pričanje o zmiji, na njegovo
iznenađenje, zahtevalo je više napora. Nekakav užasan otpor ga je sputavao i
izazivao bes u njemu dok je govorio o tome.
Kada je Farad'n na kraju ućutao, starac je ostao nepomičan. Crna, prozirna maska
se pomerala u skladu sa njegovim disanjem. Farad'n je iščekivao. Tišina se
produžavala.
Najzad Farad'n reče: "Zar nećeš da protumačiš moj san?"
"Protumačio sam ga", reče on, glasom koji kao da je dolazio iz velike
udaljenosti.
"Dakle?" Farad'n začu ciktanje u sopstvenom glasu, što je govorilo o napetosti
koju je san proizveo.
Starac je i dalje neosetljivo ćutao.
"Reci mi, onda!" Ton njegovog glasa jasno je izražavao bes.
"Rekao sam vam da sam ga protumačio", odgovori starac. "Nismo se dogovorili da
vam saopštim svoje tumačenje."
Ovo poslednje je kosnulo čak i Tiekanika čije se ruke spustiše niz bokove u dve
stisnute pesnice. "Šta?" dreknu on.
"Nisam rekao da ću otkriti svoje tumačenje", reče starac.
"Želiš li da ti još platimo?" upita Farad'n.
"Nisam tražio da mi se plati kada su me dovodili ovamo." Izvestan hladan ponos u
odgovoru razmekšao je Farad'novu ljutnju. Ovaj starac je, u svakom slučaju, bio
hrabar čovek. Morao je znati da je iz neposlušnosti mogla da usledi smrt.
"Dopustite mi, moj prinče", reče Tiekanek, baš kad je Farad'n zaustio nešto da
kaže. Zatim nastavi: "Hoćeš li nam reći zašto ne želiš da otkriješ svoje
tumačenje?"
"Da, moji gospodari. San mi kaže da ne bi bilo svrhe objašnjavati ove stvari."
Farad'n nije bio u stanju da se uzdrži. "Hoćeš li da kažeš da ja već znam
značenje svog sna?"
"Možda je i tako, moj gospodaru, ali suština nije u tome."
Tiekanik se pomakao i stao neposredno uz Farad'na. Obojica su zurila u starca.
"Izjasni se", reče Tiekanik.
"Dosta", reče Farad'n.
"Kada bih govorio o ovom snu, istraživao takve stvari kao što su voda i prašina,
zmije i crvi, analizirao atome koji igraju u vašoj glavi kao što to čine i u
mojoj... ahh, moćni gospodaru, moje reči bi vas samo zbunile i vi biste se i
dalje bavili nesporazumima."
"Bojiš li se da bi me tvoje reči mogle razljutiti", reče Farad'n.
"Moj gospodaru! Pa vi ste već ljuti."
"Možda nemaš poverenja u nas?" upitao je Tiekanik.
"Ovo je sasvim blizu istine, moj gospodaru. Nemam poverenja ni u jednog od vas
iz prostog razloga što vi nemate poverenja u same sebe."
"Hodaš po samom rubu provalije", reče Tiekanik. "Ljudi su gubili glave i zbog
manje uvredljivog ponašanja od ovog tvog."
Farad'n klimnu glavom i dodade: "Ne izazivaj našu srdžbu."
"Fatalne posledice srdžbe Korina su dobro znane, moj gospodaru Saluse Sekundus",
reče starac.
Tiekanik položi, pokretom koji sprečava, šaku na Farad'novu ruku pitajući:
"Pokušavaš li da nas nateraš da te ubijemo?"
Farad'n kome tako nešto nije palo na pamet, sada kada je shvatio šta bi ovakvo
ponašanje moglo da znači oseti kako mu telom struji hladna jeza. Da li je ovaj
starac koji je sebe nazivao Propovednikom... da li je on bio nešto više od onoga
što se na prvi pogled činilo? Kakve bi mogle da budu posledice njegove smrti?
Velikomučenici su mogli da budu opasni proizvodi.
"Sumnjam da ćete me ubiti pa ma šta rekao", reče Propovednik. "Mislim da vi,
Bašare, znate moju vrednost, a evo i vaš princ sada naslućuje."
"Bezuslovno odbijaš da protumačiš njegov san?" upita Tiekanik.
"Ja ga jesam protumačio."
"I nećeš da otkriješ ono što si video u njemu?"
"Da li me osuđujete zbog toga, moj gospodaru?"
"Od kakve koristi možeš da mi budeš?" upita Farad'n.
Propovednik ispruži svoju desnu ruku. "Dovoljno je da mahnem ovom rukom i Dankan
Ajdaho će doći k meni i pokoriti mi se."
"Kakvo je sad to prazno hvalisanje?" upita Farad'n.
Ali Tiekanik zavrte glavom, prisećajući se svoje rasprave sa Vensicijom. On
reče: "Moj prinče, to bi moglo biti istinito. Ovaj Propovednik ima mnogo
sledenika na Dini."
"Zašto mi nisi rekao da je on sa tog mesta?" upita Farad'n.
Pre nego što je Tiekanik mogao da odgovori, Propovednik oslovi Farad'na: "Moj
gospodaru, ne smete da osećate krivicu zbog Arakisa. Vi ste samo proizvod svog
vremena. Na to čovek uvek može da se pozove kada ga njegove krivice skole."
"Krivice!" Farad'n je bio izvan sebe od besa.
Propovednik samo sleže ramenima.
Čudnovato, ovo je prevelo Farad'na iz besa u veselost. Nasmejao se, zabacio
glavu izazvavši Tiekanikov zaprepašćen pogled. Zatim reče: "Sviđaš mi se,
Propovedniče."
"Počastvovan sam, prinče", reče starac.
Prigušujući kikot, Farad'n reče: "Pronaći ćemo ti stan ovde na dvoru. Bićeš moj
zvanični tumač snova - čak iako mi nikada ne pokloniš nijednu reč tumačenja.
Možeš da mi daješ savete u vezi sa Dinom. To mesto budi u meni veliku
radoznalost."
"To nije ostvarljivo, prinče."
Plima srdžbe počela je da se vraća. Farad'n je zurio u crnu masku. "A, zašto
nije, reci mi, molim te?"
"Moj prinče", umeša se Tiekanik, ponovo dotaknuvši Farad'novu ruku.
"U čemu je stvar, Tiek?"
"Doveli smo ga ovamo pod uslovima ugovora sa Esnafom. On treba da se vrati na
Dinu."
"Arakis me zove natrag", reče Propovednik.
"Ko te poziva?" upitao je Farad'n.
"Sila veća od vaše, prinče."
Farad'n ustremi jedan ispitivački pogled prema Tiekaniku. "Je li ovo atreidski
špijun?"
"Malo verovatno, moj prinče. Alija je ucenila njegovu glavu."
"Ako to nisu Atreidi, ko te onda poziva?" upita Farad'n ponovo se okrećući
Propovedniku.
"Jedna sila veća od atreidske."
Farad'n se isceri. Ovo je ipak bila samo mistična besmislica. Kako je ovakva
koještarija mogla da obmane Tieka? Ovog Propovednika je zvao - najverovatnije
neki san. Od kakvog su značaja bili snovi?
"To je bilo traćenje vremena, Tiek", reče Farad'n. "Zašto si me podvrgao ovoj...
ovoj farsi?"
"Ulog je bio veliki, moj prinče", reče Tiekanik. "Ovaj tumač snova mi je obećao
da će nam pomoći da Dankana Ajdahoa učinimo agentom kuće Korino. Sve što je
tražio za uzvrat bilo je da se sretne sa vama i protumači vaš san." U sebi
Tiekanik dodade: Ili je bar tako rekao Vensiciji! Nove sumnje spopadoše Bašara.
"Zašto ti je moj san toliko važan, starče?" upita Farad'n.
"Vaš san mi kaže da se veliki događaji kreću ka svom logičnom završetku", reče
Propovednik. "Moram da požurim sa povratkom."
Sprdajući se, Farad'n reče: "Dakle, ostaćeš nedokučiv, uskraćujući mi savet."
"Savet je, prinče, opasna roba. No, ja ću se ipak usuditi da vam iznesem
nekoliko reči koje možete da shvatite kao savet, ili na bilo koji drugi način
koji vam se dopada."
"Svakako", reče Farad'n.
Propovednik postavi svoje maskirano nepokretno lice tik ispred Farad'na. "Vlade
mogu da se dižu i padaju iz razloga koji izgledaju beznačajni, prinče. Kakve
sitne zgode! Svađa između dve žene... pravac u kome duva vetar određenog dana...
kijanje, kašalj, dužina odeće ili slučajan sudar čestice peska i dvorjaninovog
oka. Nisu uvek uzvišeni interesi ministara Carevine ono što upravlja pravcima
istorije, niti je to neophodno činodejstvovanje sveštenika koje pokreću božje
ruke."
Farad'n se oseti duboko dirnut ovim rečima, no nije bio kadar da objasni svoje
osećanje.
Tiekanik se, međutim, usredsredio na jednu rečenicu. Zbog čega je ovaj
Propovednik pomenuo odeću? Tiekanikov um se zadržao na carskoj nošnji koja je
bila otpremljena atreidskim blizancima, a koju su tigrovi bili uvežbani da
napadaju. Da li je starac iskazao lukavo upozorenje? Koliko je mnogo znao?
"Gde je tu savet?" upita Farad'n.
"Ako želite da uspete", reče Propovednik, "morate da dovedete svoju strategiju
do tačke primenjivosti. Gde se primenjuje strategija? Na naročitom mestu i sa
naročitim ljudima na umu. Ali, čak i sa najvećom brigom o sitnicama izmaći će
vam neki maleni detalj kome se ne pridaje značaj, a koji je u vezi sa celinom.
Da li ste u stanju, prinče, da vašu strategiju svedete na ambicije supruge
jednog regionalnog vladara?"
Tiekanik ga prekide, ledenim glasom: "Što si se tako zaokupio strategijom,
Propovedniče? Šta je to što čeka mog princa?"
"Njega navode da priželjkuje presto", reče Propovednik. "Želim mu svaku sreću,
ali će mu biti potrebno mnogo više od sreće."
"Ovo su pogibeljne reči", reče Farad'n. "Kako se usuđuješ da izgovoriš takve
reči?"
"Ambicija želi da ostane neuznemirena činjenicama stvarnosti", reče Propovednik.
"Usuđujem se da izgovorim ovakve reči jer se nalazite na raskrsnici. Mogli biste
da postanete izvanredan čovek. Ali sada ste okruženi onima kojima nije potrebno
moralno opravdanje za postupke, savetnicima koji su strateški usmereni. Vi ste
mladi, jaki i izdržljivi, ali vam nedostaje određena viša obuka kroz koju bi se
vaš karakter razvio. Ovo je žalosno s obzirom na to da imate slabosti koje sam
vam opisao."
"Šta hoćeš da kažeš?" nagrnu Tiekanik.
"Pazi šta govoriš", reče Farad'n. "Koja je to slabost?"
"Vi nemate predstavu kojoj vrsti društva biste dali prvenstvo", reče
Propovednik. "Vi ne vodite računa o nadama vaših potčinjenih. Čak i slika
Carstva za kojom težite jedva da ima neki obris u vašim zamislima." Okrenuo je
svoje maskirano lice prema Tiekaniku. "Vaše oko je okrenuto prema vlasti, a ne
njenoj oštroumnoj upotrebi i njenim opasnostima. Vaša budućnost je, stoga,
ispunjena očiglednim nepoznanicama: svadljivim ženama, kašljevima i vetrovitim
danima. Kako da stvorite jednu epohu kad ne možete da vidite svaku pojedinost?
Vaš žilavi mozak vam tu neće biti od koristi. Eto gde ste slabi."
Farad'n je dugo proučavao starca, pitajući se kakvi su to dublji izvori koji
porađaju ovakve misli, zasnovane na ovako sumnjivim pojmovima. Moralnost!
Društveni ciljevi! To su bili mitovi kojima se potkrepljivala vera tokom
uzlaznog kretanja evolucije.
Tiekanik reče: "Dosta je bilo reči. Šta ćemo sa dogovorenom cenom,
Propovedniče?"
"Dankan Ajdaho je vaš", reče Propovednik. "Koristite ga pažljivo. On je dragulj
neprocenjive vrednosti."
"Oh, njemu smo namenili prikladan zadatak", reče Tiekanik. Pogledao je u
Farad'na. "S vašim dopuštenjem, moj prinče?"
"Pošalji ga da se spakuje pre nego što promeni mišljenje", reče Farad'n. Zatim,
sevajući očima na Tiekanika reče: "Ne sviđa mi se način na koji si se poslužio
mnome, Tiek!"
"Oprostite mu, prinče", reče Propovednik. "Vaš verni Bašar je ispunio božju
volju, iako bez svog znanja." Klanjajući se, Propovednik se udalji, a Tiekanik
pohita da ga isprati.
Farad'n je, posmatrajući prilike koje su odlazile, razmišljao: Moram da proučim
ovu religiju uz koju je Tiek pristao. Žalosno se nasmejao. I to je tumač snova!
Ali šta mari? Moj san ionako nije bio važna stvar.
15.
I on imaše viziju oklopa. Oklop nije bio njegova vlastita koža; bio je čvršći od
plastičnog čelika. Ništa nije moglo da probije njegov oklop - ni nož, ni otrov,
ni pesak, ni pustinjska prašina i njena žarka vrelina. U desnoj ruci imao je
silu kojom je bio u stanju da podigne Koriolske bure, uzdrma zemlju i pretvori
je u ništa. Njegove oči su bile prikovane na Zlatnu stazu, a u levoj ruci mu se
nalazilo žezlo apsolutne vlasti. A iza Zlatne staze njegove oči bile su uprte u
večnost koja je, znao je, bila hrana njegovoj duši i njegovom večnom telu.
Heigija, san mog brata iz Ganimine knjige
"Za mene bi bilo bolje da nikada ne postanem car", reče Leto. "Oh, ne želim da
kažem da sam načinio očevu grešku i zavirio u budućnost uz pomoć začinske kugle.
Ovo što sam rekao proizilazi iz sebičluka. Mojoj sestri i meni je očajnički
potrebno doba slobode u kome bismo naučili kako da živimo sa onim što jesmo."
Ućutao je, ispitivački posmatrajući gospu Džesiku. Izgovorio je svoj deo baš
kako su se on i Ganima dogovorili. Šta bi sada njihova baka mogla da odgovori?
Džesika je proučavala svog unuka u slaboj svetlosti sjajnih kugli koje su
osvetljavale njene odaje u Sieč Tabru. Još je bilo rano jutro drugog dana njenog
boravka ovde i tek što je bila primila uznemiravajuću vest da su blizanci
proveli noć u bdenju izvan sieča. Šta su radili? Nije spavala dobro i osećala je
zlovolju zamora što je značilo da je spala sa onog hiper nivoa koji ju je proneo
kroz sve nezaobilazne nevolje počev od one presudne predstave na kosmodromu. Ovo
je bio sieč njenih noćnih mora - ali napolju nije bila pustinja koju je ona
pamtila. Odakle je sve ovo cveće dospelo ovamo? Čak je i vazduh oko nje bio
previše vlažan. Disciplina u pogledu psutinjskih odela bila je labava među
mladima.
"Šta si to ti, dete, kada ti je potrebno vreme da spoznaš sebe?" upita ona.
Blago je zavrteo glavom, svestan da će ovakav gest odraslog čoveka čudno
izgledati na dečjem telu. No, imao je na umu da ovu ženu mora da izbaci iz
ravnoteže. "Pre svega, ja nisam dete. Oh..." Postavio je ruku na prsa. "Ovo
jeste dečje telo; nema nikakve sumnje u to. Ali ja nisam dete."
Džesika se ujela za gornju usnu zanemarujući činjenicu da ju je to odavalo. Njen
Vojvoda, već toliko godina sahranjen na ovoj ukletoj planeti, uvek joj se smejao
u ovakvoj prilici. 'Tvoj jedan jedini razuzdan odgovor', kako je zvao ovo
grickanje usne. 'Kaže mi da si uzrujana, i ja moram da poljubim te usne da bih
umirio njihovo drhtanje.'
A sada ju je ovaj unuk koji je nosio ime njenog Vojvode, jednostavno se
nasmejavši i rekavši: "Uzrujana si i vidim to po podrhtavanju tvojih usana", do
te mere prenerazio da je nastala tišina u kojoj su se mogli čuti otkucaji srca.
Bila je potrebna najjača disciplina njene benegeseritske obuke da povrati izgled
spokojstva. Iscedila je: "Da li mi se rugaš?"
"Da se rugam tebi? Nikada. Ali moram da ti objasnim koliko mnogo se razlikujemo.
Dozvoli mi da te podsetim na onu siečku orgiju pre mnogo godina kada ti je Stara
Časna Majka predala svoje živote i svoja pamćenja. Dovela je sebe u sklad sa
tobom i podarila ti onaj... onaj dugački venac kobasica, u kome je svaka
predstavljala jednu ličnost. Još si njihov vlasnik. Stoga znaš ponešto od onoga
što Ganima i ja doživljavamo."
"A Alija?" upita Džesika, kušajući ga.
"Zar nisi o tome razgovarala sa Gani?"
"Hoću da razgovaram o tome sa tobom."
"Vrlo dobro. Alija je poricala ono što je bila i postala je ono čega se najviše
plašila. Unutrašnja prošlost se ne da progutati nesvesno. To je opasan postupak
za bilo koje ljudsko biće, a za nas koji smo rođeni kao oformljene ličnosti,
gore je od same smrti. I to je sve što želim da kažem o Aliji."
"Dakle, nisi dete", reče Džesika.
"Star sam milione godina. To zahteva prilagođavanja kakva ljudska bića nikada
ranije nisu bila pozvana da izvrše."
Džesika klimnu glavom, sada već smirenija, ali ipak daleko predostrožnija nego
prilikom susreta sa Ganimom. A gde je Ganima? Zašto je Leto došao sam?
"Pa, bako", reče on, "jesmo li mi izrodi ili nada Atreida?"
Džesika je prenebregnula ovo pitanje. "Gde ti je sestra?"
"Skreće Alijinu pažnju kako bismo mogli na miru da razgovaramo. To je neophodno.
Ali Ganima ti ne bi rekla ništa više od onoga što sam ti ja rekao. Zar to juče
nisi opazila?"
"Ono što sam juče zapazila, to je moja privatna stvar. Zašto blebećeš o
Izrodstvu?"
"Blebećem? Ne zamaraj me sa svojim benegeseritskim frazama, bako. Vratiću ti ih
natrag, reč za reč, ravno iz tvog sopstvenog pamćenja. Potrebno mi je više od
podrhtavanja tvojih usana."
Džesika je zavrtela glavom osećajući hladnoću ove... ličnosti, koja je u svojim
venama nosila i njenu krv. Sredstva koja su mu stajala na raspolaganju
obeshrabrivala su je. Pokušavajući da se suprotstavi njegovom tonu, ona upita:
"Šta ti znaš o mojim namerama?"
Nanjušio je opasnost. "Ne moraš da se pitaš da li sam napravio grešku koju je
moj otac učinio ili ne. Nisam gledao izvan našeg vremenskog vrta - barem ne sa
ciljem da nešto pronađem. Treba odustati od apsolutnog znanja budućnosti u ime
onih trenutaka dFja vu koje svako ljudsko biće može da iskusi. Poznata mi je
zamka predviđanja. Život mog oca mi otkriva šta o tome treba da znam. Ne, bako:
apsolutno znati budućnost znači neizostavno upasti u klopku te budućnosti. To
slama vreme. Sadašnjost postaje budućnost. Meni je potrebno više slobode od
toga."
Džesika je osetila kako joj se jezik mrda označujući neizgovorene reči. Kako bi
mu odgovorila nešto što već nije znao. Ovo je bilo čudovišno! On je ja! On je
moj ljubljeni Leto! Ta misao ju je potresla. Za trenutak se zapitala da li bi
dečja obrazina mogla da spadne i da se ukažu druge crte i vaskrsnu... Ne!
Leto, koji je bio oborio glavu, sada podiže oči da je osmotri. Najposle, s njom
se moglo izići na kraj. On reče: "Kada razmišljaš o predviđanju, što je nadam se
retko, ti se, verovatno ne razlikuješ od ostalih ljudi. Većina zamišlja kako bi
bilo lepo znati sutrašnje cene kitove kože. Ili da li će neki Harkonen još
jednom vladati na svojoj Giedi Primi? Ali, naravno, mi, i bez predviđanja,
poznajemo Harkonene, zar ne, bako?"
Odbila je da se uhvati na ponuđeni mamac. On je, svakako, morao da zna za
prokletu harkonensku krv u svojoj liniji predaka.
"Ko je jedan Harkonen?" upita on, podbadajući. "Ko je Zver Raban? Bilo ko od
nas, a? Ali ja sam se udaljio od predmeta. Reč je o narodnom mitu o predviđanju:
apsolutno znati budućnost! Sve o njoj! Kakva bogatstva bi se mogla zaraditi - i
izgubiti - na osnovu ovakvog apsolutnog znanja, a? Svetina veruje u to. Oni
veruju da ako je malo parče dobro, ostalo mora da bude još i bolje. Kakva
divota! A ako bi se bilo kome od njih uručio potpun scenario njegovog života,
uvek isti dijalog do trenutka njegove smrti - ali bi to bio paklen poklon. Kakva
preispoljna čamotinja! Svakog trenutka življenja on bi ponavljao ono što je
apsolutno znao. Bez odstupanja. Mogao bi da predvidi svaki odgovor, svaku izjavu
- iznova i iznova i iznova i iznova i iznova i..."
Leto je zavrteo glavom. "Neznanje ima svojih prednosti. Vaseljena iznenađenja je
ono za šta se ja molim!"
Beseda je bila dugačka i slušajući je Džesika nije mogla da se načudi tome
koliko su njegov način držanja i govorenja predstavljali odjek njegovog oca -
njenog izgubljenog sina. Isto je važilo i za ideje: ovo su bile misli koje bi
pristajale Polu.
"Podsećaš me na tvog oca", reče ona.
"Da li ti to smeta?"
"Na izvestan način, ali me umiruje saznanje da on nastavlja da živi u tebi."
"Kako malo shvataš način na koji on nastavlja da živi u meni."
Džesika je procenila da ton njegovog glasa, iako jednoličan, naprosto vrca od
gorčine. Podigla je bradu i pogledala ga ravno u oči.
"Ili kako tvoj Vojvoda živi u meni", reče Leto. "Bako, Ganima je ti! Ona je ti u
takvoj meri da ne postoji ni jedna jedina tajna koja je njoj nepoznata u tvom
životu sve do trenutka kada si rodila našeg oca. A ja! Kakav sam samo katalog
zabeleženih krvnih srodnika ja. Ima trenutaka kad to postaje nepodnošljivo.
Došla si ovde da doneseš sud o nama? Došla si ovde da doneseš sud o Aliji? Bolje
bi bilo da mi donesemo sud o tebi!"
Džesika je u sebi tražila odgovor ali ga nije nalazila. Šta on to pokušava?
Zašto podvlači svoju različitost? Da li je tražio da bude odbačen? Da li je
dospeo u Alijino stanje - Izrodstvo?
"To te uznemirava?" reče on.
"Uznemirava me." Slegla je ramenima priznajući. "Da, uznemirava me - a iz
razloga koji su ti potpuno poznati. Sigurna sam da si kritički ispitao moju Bene
Geserit obuku. Ganima to ne krije. Znam da je i Alija to... učinila. Ti znaš
kakve su posledice tvoje različitosti?"
Upiljio se u nju sa žestinom koja je obespokojavala. "Poslužili smo se istim
metodom u odnosu na tebe", reče on glasom u kome se osećao prizvuk njene
vlastite zamorenosti. "Podrhtavanje tvojih usana nam je isto tako dobro poznato
kao što je bilo i tvom ljubljenom. Svaki izliv nežnosti koji ti je Vojvoda u
spavaćoj sobi prošaptao u stanju smo, po volji, da prizovemo. Ti, nema sumnje,
sve ovo intelektualno shvataš. Ali, moram da te upozorim da intelektualno
shvatanje nije dovoljno. Ako jedno od nas postane Izrod - ti bi, takođe, mogla
da se nađeš u ulozi vinovnika unutar nas! Ili moj otac... ili majka! Tvoj
Vojvoda! Bilo ko od vas mogao bi da nas posedne - stanje bi bilo isto."
Džesika je osetila kako joj nešto plamti u grudima, a oči vlaže. "Leto...",
procedi, uspevši napokon da savlada unutrašnji otpor i izgovori ovo ime. Otkrila
je da je bol manji nego što je zamišljala i prisilila je sebe da nastavi. "Šta
to želiš od mene?"
"Poučio bih svoju baku."
"Poučio me čemu?"
"Prošle noći, Gani i ja smo igrali uloge majke i oca gotovo do same propasti,
ali smo pri tom mnogo naučili. Postoje stvari koje mogu da se saznaju, kada se
postigne svest o uslovima. Moguće je predvideti postupke. Alija, recimo...
Bezmalo je izvesno da kroji planove kako da te smakne."
Džesika ustrepta, zaprepašćena ovako naglom optužbom. Znala je ovaj trik, jer ga
je i sama mnogo puta upotrebila: postaviti neku osobu na jedan kolosek
rasuđivanja, a onda ubaciti uzbuđujuću činjenicu sa nekog drugog koloseka.
Povratila se resko udahnuvši vazduh.
"Poznato mi je šta Alija čini... šta jeste, ali..."
"Bako, sažaljevaj je. Posluži se ne samo srcem već i inteligencijom. Ranije ti
je to uspevalo. Ti predstavljaš pretnju, a Alija želi Carstvo samo za sebe -
barem ono što je postala tako želi."
"Kako da budem sigurna da ovo nisu reči još jednog Izroda?"
Slegnuo je ramenima. "Evo primera gde tvoje srce dolazi do izražaja. Gani i ja
znamo kako je ona poklekla. Nije lako prilagoditi se graji onog unutrašnjeg
mnoštva. Suzbijaš li njihova ega, vraćaće se u roju svaki put kad prizoveš neko
pamćenje. Jednog dana..." Ovlažio je pljuvačkom osušeno grlo. "...neki snažan
pojedinac iz tog unutrašnjeg jata odlučuje da je došlo vreme da preuzme deo
vlasti nad telom."
"I ne postoji ništa što bi se dalo učiniti?" Postavila je ovo pitanje iako se
pribojavala odgovora.
"Verujemo da postoji nešto... da. Mi ne možemo da podlegnemo začinu; to je
glavno. A ne smemo potpuno da potisnemo prošlost. Moramo da je upotrebimo, da od
nje napravimo amalgam. Na kraju ćemo sve njih da smešamo u nama. Nećemo više
biti ono što smo prvobitno bili - ali nećemo biti posednuti."
"Spomenuo si zaveru protiv mene."
"To je očigledno. Vensicija je častoljubiva u ime svog sina. Alija je
častoljubiva sebe radi, i..."
"Alija i Farad'n?"
"Ništa ne ukazuje na to", reče on. "Ali Alija i Vensicija u ovom trenutku jure
paralelnim stazama. Vensicijina sestra živi u Alijinoj kući. Šta je prostije od
poruke za..."
"Znaš li za takvu poruku?"
"Baš kao da sam je video i pročitao svaku reč."
"Ali ti nisi video takvu poruku?"
"Nije nužno. Dovoljno mi je da znam da su Atreidi svi skupa ovde na Arakisu. Sva
voda u jednoj cisterni." Napravio je krug rukom, opisujući planetu.
"Kuća Korino se ne bi usudila da nas ovde napadne!"
"Alija bi izvukla korist, ukoliko bi oni to učinili." Podsmeh koji se osetila u
njegovom glasu razdražio ju je.
"Ne želim da mi unuk bude zaštitnik!" reče ona.
"Onda, do đavola, ženo, prestani da misliš o meni kao o svom unuku! Shvati me
kao tvog Vojvodu Letoa!" Ton, izraz lica, pa čak i odsečan pokret ruke, bili su
toj meri istovetni da je ona namah umukla sasvim pometena.
Suvim glasom, koji kao da je dolazio iz velike udaljenosti, Leto reče: "Pokušao
sam da te pripremim. Dopusti mi, barem, to."
"Zašto bi me Alija smakla?"
"Da baci ljagu na kuću Korino, naravno."
"Ne mogu da poverujem u to. Čak i za nju tako nešto... bilo bi čudovišno! Suviše
opasno! Kako bi mogla da uradi to bez... Ne mogu da verujem!"
"Kada se dogodi, poverovaćeš. Ah, bako, Gani i ja treba samo da prislušnemo naš
unutrašnji svet i već znamo. To je jednostavna samozaštita. Kako bismo, inače,
mogli makar i da nagađamo greške koje se čine u našoj okolini?"
"Nimalo ne prihvatam da je to smaknuće deo Alijinog..."
"Blagi bogovi! Kako jedna Bene Geserit može da bude ovako glupa? Vaskoliko
Carstvo naslućuje zašto si došla ovamo. Vensicijini agenti za propagandu potpuno
su spremni da ti sruše ugled. Alija ne sme da čeka da se to dogodi. Ako te
raskrinkaju, kuća Atreida bi mogla da pretrpi smrtan udarac."
"Šta to celo Carstvo naslućuje?"
Svaka reč je bila odmerena da deluje što hladnije, pošto je znala da nikakvim
lukavstvom Glasa nije u stanju da pokoleba ovo nedete.
"Gospa Džesika je namislila da ukrsti ovo dvoje blizanaca!" reče on razdraženo.
"Sestrinstvo tako želi. Incest!"
Ona ustrepta. "Zlonamerne glasine." Progutala je pljuvačku. "Bene Geserit neće
dopustiti da ovakve glasine kolaju Carstvom. Još posedujemo izvestan uticaj.
Zapamti to."
"Glasine? Ma kakve glasine? Siguran sam da niste krili da polažete pravo na
sparivanje nas dvoje." Odmahnula je glavom baš kad je zaustila da kaže nešto.
"Nema smisla da poričeš. Neka samo iziđemo iz puberteta živeći u istom domu, uz
tvoje prisustvo u tom domu i tvoj uticaj neće morati da bude veći od onog koji
bi imala krpa zavitlana u lice nekog peščanog crva."
"Da li nas zaista smatraš za takve preispoljne budale?" upita Džesika.
"Baš tako. Tvoje Sestrinstvo nije ništa drugo do buljuk prokletih, budalastih
starica koje ne vide ništa izvan svog dragocenog uzgojnog programa! Gani i ja
znamo odakle dolazi sila njihove poluge. Misliš li ti da smo glupaci?"
"Sila poluge?"
"Oni znaju da si ti Harkonen! To postoji u njihovoj arhivi uzgojnog programa:
Džesika od majke Tanidije Nerus i oca barona Vladimira Harkonena. Ako bi se taj
podatak slučajno obelodanio, našla bi se do zuba u..."
"Misliš li da bi se Sestrinstvo spustilo do ucene?"
"Ja znam da bi. Oh, oni su to uvili u slatku oblandu. Naložili su ti da ispitaš
glasine koje kruže o tvojoj kćeri. Pothranili su tvoju radoznalost i tvoje
strahove. Probudili su tvoje osećanje odgovornosti i naveli te da se osećaš
krivom zbog povratka na Kaladan. Uz sve to pružili su ti priliku da spaseš svoje
unuke."
Jedino što je Džesika mogla, bilo je da, bez reči, zuri u njega. Činilo se kao
da je prisluškivao burne sastanke sa Upravnicama Sestrinstva. Osetila je da su
je njegove reči potčinile i sada je bila spremna da prihvati mogućnost da je
govorio istinu kada je rekao da Alija smišlja smaknuće.
"Shvataš, bako, meni predstoji teška odluka", reče on. "Da li da sledim mistiku
Atreida? Da li da živim za svoja opredeljenja... i dam život za njih? Ili da
izaberem sasvim drugi put - onaj koji bi mi omogućio da živim hiljade godina?"
Džesika se nevoljno prisećala. Ove reči, izgovorene tako lako, dotakle su jednu
temu koju je Bene Geserit učinio gotovo nezamislivom. Mnoge Časne Majke su mogle
da izaberu taj put... ili bar da pokušaju. Upravljanje unutrašnjom hemijom
stajalo je na raspolaganju posvećenicama Sestrinstva. Ali ako bi jedna to
učinila, pre ili kasnije sve bi krenule istim putem. Bilo bi nemoguće prikriti
toliki broj žena koje ne stare. Sasvim sigurno su znale da bi ih taj put odveo u
propast. Kratkovečno čovečanstvo bi se okrenulo protiv njih. Ne - to je bilo
nezamislivo.
"Ne dopada mi se pravac tvojih misli", reče ona.
"Ti ne razumeš moje misli", odvrati on. "Gani i ja..." Zavrteo je glavom. "Alija
je bila na domak toga, ali ga je odbacila."
"Jesi li siguran u to? Ja sam već poslala vest Sestrinstvu da Alija upražnjava
nezamislivo. Pogledaj je. Nije ostarila ni dan otkada sam je poslednji put..."
"Oh, to!" Odbacio je vrednost benegeseritske telesne ravnoteže, odmahnuvši
rukom. "Ja govorim o nečem drugom - savršenstvu bitisanja koje je daleko izvan
onoga što su ljudska bića ikada dostigla."
Džesika je ćutala kao zalivena, preneražena lakoćom kojom je od nje iznudio
otkriće. On je, sasvim izvesno, znao da je takva poruka predstavljala smrtnu
presudu za Aliju. I bez obzira na to što je zamenio reči, ono o čemu je govorio
nije moglo biti ništa drugo do isti prestup. Zar nije znao za opasnost koju
njegove reči sadrže?
"Moraš da mi razjasniš", reče ona napokon.
"Kako?" zapitao je. "Ako ne shvataš da Vreme nije ono što se pričinjava, nema
smisla ni da počnem da objašnjavam. Moj otac je to naslućivao. Dospeo je do
samog ruba ostvarenja, ali je odstupio. Sada je red na Gani i mene."
"Neizostavno zahtevam da mi objasniš", reče Džesika, dodirnuvši otrovnu iglu
koju je držala ispod prevoja svoje haljine. Bio je to gom džabar, u toj meri
smrtonosan da je i najmanji ubod ubijao u roku od nekoliko sekundi. Prođe joj
kroz svest: Upozorili su me da ću morati možda da ga upotrebim. Od ove pomisli
mišići njene ruke stadoše talasavo da podrhtavaju i ona oseti zahvalnost prema
odeći koja je to skrila.
"Vrlo dobro", uzdahnu on. "Prvo, u pogledu na vreme: nema razlike između deset
hiljada godina i jedne godine; nema razlike između sto hiljada godina i jednog
otkucaja srca. Nema razlike. To je prva istina o vremenu. A druga istina: cela
vaseljena sa svim svojim svekolikim vremenom postoji u meni."
"Kakve su to besmislice?" upita ona začuđeno.
"Vidiš? Ne shvataš. Kad je tako pokušaću da ti objasnim na drugi način." Podigao
je desnu ruku radi očiglednog predstavljanja i počeo da je pomera, govoreći u
isto vreme. "Idemo napred, vraćamo se nazad."
"Te reči ništa ne objašnjavaju!"
"To je tačno", reče on. "Postoje stvari koje reči ne mogu da objasne. Moraš da
ih doživiš bez reči. Ali ti nisi pripremljena za jedan takav poduhvat, baš kao
što me sad gledaš, a ne vidiš me."
"Ali... Ja gledam pravo u tebe. Naravno da te vidim!" Zurila je u njega. U
njegovim rečima se ogledalo znanje Zensuni Kodeksa kojem su je podučavali u
školama Bene Geserita: igra reči koja ima za cilj da pomuti nečije razumevanje
filozofije.
"Neke stvari se dešavaju izvan tvoje vlasti", reče on.
"Na koji način to objašnjava tu... tu savršenost koja je tako daleko izvan
iskustva drugih ljudi?"
Klimnuo je glavom. "Ako neko odgodi starost ili čas smrti korišćenjem melanža
ili podešavanjem telesne ravnoteže čega se vi Bene Geserite, s pravom, plašite,
takvo odgađanje donosi samo privid vlasti nad samim sobom. Bilo da neko brzo
hoda kroz sieč ili polagano, on prolazi sieč. A odgovarajući protok vremena je
stvar unutrašnjeg iskustva."
"Zašto se poigravaš rečima na ovaj način? Oštrila sam zube mudrosti na takvim
besmislicama mnogo pre no što je čak i tvoj otac bio rođen."
"Ali su ti samo zubi narasli", reče on.
"Reči! Reči!"
"Ahh, veoma si blizu!"
"Hah!"
"Bako?"
"Da?"
Zadugo nije pustio glasa od sebe. Najzad reče: "Vidiš? Još si u stanju da se
odazoveš." Nasmejao joj se. "Ali nisi u stanju da vidiš dalje od senki. Ja sam
ovde." Ponovo se nasmejao. "Moj otac je došao sasvim blizu toga. Kada je živeo,
živeo je, ali kada je umirao, nije uspeo da umre."
"Šta to govoriš?"
"Pokaži mi njegov leš!"
"Misliš li da ovaj Propovednik..."
"Moguće, ali čak i da je tako, to nije njegov leš."
"Ništa nisi objasnio", reče ona prekorno.
"Baš kao što sam ti nagovestio u početku."
"Pa zašto..."
"Pitala si me. Moralo je da ti se dG do znanja. A sada da se vratimo na Aliju i
njen plan o smaknuću za..."
"Smeraš li da se baviš nezamislivim?" upita ona, držeći otrovni gom džabar na
gotovs ispod haljine.
"Hoćeš li ti biti njen dželat?" upitao je varljivo blagim glasom. Uperio je prst
prema ruci ispod tkanine. "Misliš li da će ti dopustiti da upotrebiš to? Ili,
možda, misliš da ću ti ja dopustiti da to upotrebiš?"
Džesiki je zastala knedla u grlu.
"U odgovoru na tvoje pitanje", reče on, "velim ti da ne smeram da se bavim
nezamislivim. Toliko glup nisam. Ali me ti zaprepašćuješ. Usuđuješ se da
presuđuješ Aliji. Naravno, ona je pogazila divnu benegeseritsku zapovest! A šta
si očekivala? Otišla si od nje, ostavivši je ovde kao kraljicu u svakom pogledu
osim po imenu. Sva ta vlast! A ti si pobegla natrag na Kaladan da vidaš svoje
rane u Gurnijevom naručju. Lepo bogami. Ali, ko si ti da donosiš presudu Aliji?"
"Slušaj ti, neću dozv..."
"Oh, umukni!" odvratio je pogled sa nje uz gađenje. No, njegove reči bile su
izgovorene na onaj poseban benegeseritski način - gospodarećim Glasom. Bila je
ućutkana kao da ju je neko rukom pljesnio po ustima. Pomislila je: Ko bi bolje
umeo da me pogodi Glasom od ovog ovde? Bila je to olakšavajuća okolnost koja je
blažila njena povređena osećanja. S obzirom na to da je toliko puta upotrebila
Glas na drugima, nikako nije očekivala da je i sGma prijemčiva za njega...
nikada ponovo... ne od školskih dana kada...
Ponovo se okrenuo prema njoj. "Oprosti. Upravo sam saznao kakve slepe reakcije
mogu od tebe da se očekuju kada..."
"Slepe? Od mene?" Ovo ju je čak više ražestilo nego njegova izvrsna primena
Glasa na njoj.
"Od tebe", reče on. "Slepe. Ako je uopšte ostalo i malo poštenja u tebi,
priznaćeš istinu o vlastitim reakcijama. Pozvao sam te po imenu i ti si rekla
'Da?' Ućutkao sam te. Prizvao sam sve tvoje benegeseritske bajke. Pogledaj
unutra na način kojim su te učili. To je, barem, nešto što možeš da učiniš za
tvoje..."
"Kako se usuđuješ? Šta ti znaš o..." Izgubila je glas. Naravno da je znao!
"Pogledaj unutra, kažem!" Glas mu je bio zapovednički.
I još jednom, njegov glas ju je očarao. Osetila je kako joj se čula stišavaju, a
disanje ubrzava. Odmah iza granice svesti skrivala je lupajuće srce i
drhtanje... Odjednom je shvatila da to ubrzano disanje i lupanje srca nisu
skriveni, niti zadržani u pozadini uz pomoć njene benegeseritske kontrole. Oči
joj se raširiše kao izraz ovog potresnog osvešćenja i ona oseti da se njeno
vlastito telo pokorava tuđim naredbama. Polagano je povratila ravnotežu ali se
jasna predstava zadržala. Ovo nedete je sviralo na njoj kao na kakvom tananom
instrumentu tokom čitavog razgovora.
"Sada ti je jasno koliko duboko si uslovljena tvojim krasnim Bene Geseritom",
reče on.
Mogla je tek da klimne glavom. Njeno verovanje u reči se razbilo u paramparčad.
Leto ju je prisilio da pogleda svoj fizički svet pravo u lice odakle je izišla
uzdrmana, sa novom svešću koja je strujala njenim umom. "Pokaži mi njegov leš!"
Otkrio joj je njeno vlastito telo koje kao da je bilo tek rođeno. Još od onih
najranijih školskih dana na Valahu, još od onih užasnih dana pre nego što su
Vojvodini kupci-prosci došli po nju, još od tada nije osetila ovakvu treptavu
neizvesnost u pogledu trenutaka koji su sledili.
"Dopustićeš da te smaknu", reče Leto.
"Ali..."
"Nemam nameru da otvaram raspravu o ovom pitanju", reče on. "Dopustićeš. Shvati
to kao naređenje od tvog Vojvode. Razumećeš svrhu toga kada se to dogodi.
Suočićeš se sa jednim veoma zanimljivim učenikom."
Leto ustade i klimnu glavom. Zatim reče: "Neke radnje imaju kraj, ali nemaju
početak; druge počinju, ali se ne završavaju. Sve to zavisi od tačke na kojoj
posmatrač stoji." Okrenuo se i napustio odaje.
U drugom predsoblju, Leto je nabasao na Ganimu koja je hitala u njihove privatne
odaje. Opazivši ga, ona se zaustavi i reče: "Alija je zauzeta Zborom Vere."
Pogledala je upitno prema hodniku koji je vodio u Džesikine odaje.
"Uspelo je", reče Leto.
16.
Svirepost kao takvu prepoznaju istom merom žrtva i zločinac, kao i svi oni koji
je dožive u bilo kojoj situaciji. Za svirepost ne postoji opravdanje ili
olakšavajuća okolnost. Svirepost nikada ne uravnotežava ili ispravlja greške
prošlosti. Svirepost jednostavno naoružava budućnost za još više svireposti. Ona
je, po sebi, samopokretačka - varvarski oblik incesta. Ko god počini svirepost,
takođe čini buduće svireposti koje će se iz njegove roditi.
Muad'Dibovi apokrifi
Odmah posle dvanaest časova, u trenutku kada je većina hodočasnika tumarala
unaokolo tražeći, u želji da se osveži, hladovitu senku ili izvor okrepljenja,
na prostrani četvorougaoni trg podno Alijinog hrama stupio je Propovednik.
Kretao se vođen zamenom svojih očiju - mladim Asanom Tarikom. U džepu, ispod
svoje talasave odežde, Propovednik je držao crnu prozirnu masku koju je nosio na
Salusa Sekundusu. Zabavljala ga je pomisao da su i maska i dečak služili istoj
svrsi - prerušavanju. Dok god mu je bila potrebna zamena za oči, sumnje su
ostajale žive.
Pusti da mit raste, ali sumnje održavaj u životu, razmišljao je.
Niko ne sme da dozna da je maska obična krpa, a ne iksijanski artefakt. Njegova
ruka ne sme da sklizne sa koščatog ramena Asana Tarika. Neka samo jedanput,
uprkos praznim očnim dupljama, Propovednik prošeta kao onaj koji ima vid i sve
sumnje će se raspršiti. Ona mala nada koju je gajio bila bi mrtva. Svakog dana
se molio za neku promenu, nešto drugačije o šta bi mogao da se spotakne, ali je
čak i Salusa Sekundus bila samo običan kamičak, poznata u svakom pogledu. Ništa
se nije promenilo; ništa se nije moglo promeniti... a ipak.
Mnogi ljudi su opazili njegovo kretanje pored prodavnice i arkada, primećujući
način na koji je okretao glavu sa jedne na drugu stranu i zaustavljao je naspram
nekog ulaza ili osobe. Ovi pokreti njegove glave nisu se uvek mogli pripisati
slepom od rođenja i to je samo doprinosilo mitu koji je rastao.
Alija je motrila kroz skrivene proreze na visokom grudobranu svog hrama. Tražila
je na tom izbrazdanom licu, daleko dole, neki znak - pouzdan znak identiteta.
Bila je izveštavana o svakoj glasini. Svaka nova joj je donosila drhtaj straha.
Mislila je da će njeno naređenje da se Propovednik uhapsi ostati tajna, ali joj
se i to sada vratilo u vidu glasine. Čak i među njenim stražarima neko nije bio
u stanju da drži jezik za zubima. Sada se nadala da će stražari poslušati njena
nova naređenja da ovu zaodenutu misteriju uhapse na javnom mestu gde bi to neko
mogao da vidi i raširi vest.
Na trgu je bilo prašnjavo i vrelo. Propovednikov mladi vodič navukao je ogrtač
na nos ostavljajući vidne samo tamne oči i uzan pojas čela. Ogrtač se na jednom
mestu nadimao ocrtavajući crevo sabirnice pustinjskog odela. Ovo je Aliji
govorilo da su dolazili iz pustinje. Gde li su se tamo skrivali?
Propovednik nije nosio ogrtač koji bi ga štitio od usijanog vazduha. Čak mu je i
crevo sabirnice pustinjskog odela visilo otromboljeno. Njegovo lice bilo je
izloženo sunčevoj svetlosti i podrhtavanju vreline koja se u vidljivim talasima
podizala sa popločanog trga.
U podnožju stepeništa hrama stajala je grupa od devet hodočasnika odajući
poslednju poštu pred odlazak. Senovita ivica trga pružala je zaklon možda još
pedesetini ljudi, većinom hodočasnika predanih različitim oblicima ispaštanja
koje im je sveštenstvo nametnulo. Među posmatračima mogli su se opaziti glasnici
i nekoliko trgovaca koji još nisu napravili dnevni pazar koji bi im omogućio da
zatvore radnje u vreme najgore dnevne žege.
Gledajući kroz otvoren prorez, Alija je osetila kako je vrelina prožima i znala
je da se nalazi uhvaćena u rascep između razmišljanja i osećanja, u stanju u
kome je često imala priliku da vidi svog brata. Iskušenje da potraži savet
unutar sebe odjekivalo je poput kakvog zlokobnog brujanja u njenoj glavi. Baron
je bio tamo na usluzi, ali uvek spreman da se poigra njenim užasima kad god bi
razložno rasuđivanje zatajilo i stvari oko nje izgubile značenje prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti.
A šta ako je ovo dole Pol? pomislila je.
"Gluposti!" reče glas iznutra.
Ali izveštaji o Propovednikovim rečima nisu mogli da se dovedu u sumnju. Jeres!
Užasavala ju je pomisao da bi Pol lično mogao da sruši zgradu sazdanu na svom
imenu.
Zašto da ne?
Kroz svest joj prođe ono što je upravo ovog jutra rekla u Savetu, pakosno
nasrnuvši na Irulan koja je navaljivala da se prime darovi u odeći od kuće
Korino.
"Svi pokloni za blizance biće temeljito pregledani, kao što je to običaj",
uveravala je Irulan.
"I kada otkrijemo da su pokloni neškodljivi?" povikala je Alija.
Na neki način to je bilo najstravičnije od svega: saznati da darovi ne donose
nikakvu opasnost.
Na kraju su pristali da prime lepu odeću, a zatim su prešli na drugu tačku: da
li Gospi Džesiki treba dati mesto u Savetu? Alija je uspela da odloži glasanje.
Razmišljala je o svemu ovome dok je netremice posmatrala Propovednika.
Stvari koje su se sada događale njenom namesništvu bile su kao donja strana
preobražaja koje je ono nametnulo ovoj planeti. Dina je nekad simbolizovala moć
praizvorne pustinje. Ta moć je u fizičkom smislu iščezla, ali je mit o moći i
dalje rastao. Preostao je samo jedan okean pustinje, velika Majka Pustinja u
središnjem delu planete, oivičena bodljikavim žbunjem, koju su Slobodnjaci još
zvali Kraljicom Noći. Iza bodljikavog žbunja prostirali su se pitomi zeleni
brežuljci koji su se spuštali do samog peska. Svi ti brežuljci bili sudelo
čovekove ruke. Sve njih, do poslednjeg, zasadili su ljudi radeći kao gmizavi
insekti. Zelenilo ovih brežuljaka bilo je gotovo gušeće za nekog vaspitavanog,
što je bio Alijin slučaj, u tradiciji sivosmeđeg osenčenog peska. U njenoj
svesti, baš kao i u svesti svih Slobodnjaka, okean pustinje je i dalje držao
Dinu u čvrstom zagrljaju koji nikada neće olabaviti. Trebalo je samo da zatvori
oči i pustinja bi joj se ukazala.
Otvorene oči su, međutim, sada na rubu pustinje videle zelene brežuljke,
močvarno blato koje je pružalo svoje pipke prema pesku - ali ostala pustinja
bila jemoćna kao i uvek.
Alija je zavrtela glavom zureći dole u Propovednika.
On se bio popeo na prvo odmorište terasastog stepeništa ispod hrama i okrenuo se
prema gotovo opustelom trgu. Alija je pritisnula jedno dugme pored prozora da bi
pojačala glasove sa trga. Osetila je kako je preplavljuje talas samosažaljenja,
shvatajući koliko je bila usamljena. Kome je mogla da veruje? Mislila je da je
Stilgar ostao pouzdan, ali je čak i on bio zaražen uticajem ovog slepog čoveka.
"Znaš li na koji način on broji?" pitao ju je Stilgar. "Čuo sam ga kada je
brojao novčiće da isplati svog vodiča. Bilo je to veoma čudno za moje
slobodnjačke uši i baš stoga užasavajuća činjenica. On to radi ovako: šah,
ishkai, kimsa, čuasku, pika, sukta i tako dalje. Nisam čuo takvo brojanje još od
onih starih dana u pustinji."
Alija je iz ovog zaključila da Stilgar nije pogodan za posao koji se morao
obaviti. A morala je da bude krajnje obazriva sa svojim stražarima s obzirom na
sklonost da se i najblaže naglašavanje od strane Namesništva prihvata kao
bezuslovno naređenje.
Šta li je taj Propovednik radio tamo dole?
Okolni pijačni prostor ispod zaštitnih balkona i zasvođenih arkada još je pružao
šaroliku sliku: nekoliko dečaka nadgledalo je izloženu robu. Po neki trgovac je
i dalje bio budan njuškajući za novcem koji se mogao dobiti prodajom začinskih
biskvita ili osluškujući zveket hodočasničkih kesa.
Alija je odmeravala Propovednikova leđa. Činilo se kao da je zauzeo stav za
govor, ali je nešto zadržavalo njegov glas.
Zašto stojim ovde i posmatram ovu ruševinu u staračkom telu? zapitala se. Ova
smrtna olupina dole ne može biti 'veličanstveni čovek' kakav je nekada bio moj
brat.
Obuzelo ju je osećanje osujećenosti koje se pretvaralo u bes. Na koji način je
mogla da otkrije istinu o Propovedniku, da je pouzdano otkrije bez otkrivanja?
Bila je uhvaćena u klopku. Nije se usuđivala da za ovog jeretika pokaže više od
prolazne radoznalosti.
Irulan je to naslutila. Izgubila je svoju čuvenu Bene Geserit ravnotežu i
povikala u Savetu: "Izgubili smo moć da valjano razmišljamo o samima sebi!"
Čak je i Stilgar bio preneražen.
Javid ih je vratio u miran kolosek: "Nemamo vremena da se bavimo takvim
besmislicama!"
Javid je imao pravo. Šta je marilo kako su razmišljali o sebi? Sve što se njih
ticalo bilo je kako održati vlast u carstvu.
Ali Irulan, povrativši svoje uobičajeno držanje, istupila je još razumnije:
"Izgubili smo nešto životno, velim vam. A pošto smo to izgubili, izgubili smo i
sposobnost da donosimo dobre odluke. U poslednje vreme napadamo odluke onako
kako napadamo neprijatelje - ili čekamo i čekamo, što je vid predavanja, a isto
tako dopuštamo da nas pokreću odluke drugih. Jesmo li zaboravili da smo mi bili
oni koji su pustili ovu struju u tok?"
I sve to povodom pitanja da li treba primiti darove Kuće Korino.
Irulan će morati da bude uklonjena, odlučila je Alija. Šta li je onaj starac
dole čekao? Zvao je sebe Propovednikom. Zašto onda ne propoveda?
Irulan nije imala pravo što se tiče donošenja odluka, reče Alija sebi. Još sam u
stanju da donosim ispravne odluke! Ličnost kojoj je dodeljeno da donosi odluke o
životu i smrti, mora da ih donosi, inače će ostati uhvaćena u klatno. Pol je
uvek govorio da je takav zastoj najopasniji od svih stvari koje nisu prirodne.
Jedino neprekidno trajanje bila je promenjivost. Promena je bila sve što je
vredelo.
Pokazaću ja njima promenu! pomislila je Alija.
Propovednik je podigao ruke u znak blagoslova.
Nekolicina preostalih na trgu primakoše se bliže njemu i Alija je opazila
oklevanje u njihovim pokretima. Da, glasine da je Propovednik izazvao Alijinu
srdžbu već su se raširile. Nagnula se bliže iksijanskom zvučniku koji se nalazio
odmah do špijunke. Iz zvučnika je dopirao žamor ljudi sa trga, zvuk vetra i
struganje nogu po pesku.
"Donosim vam četiri poslanice!" reče Propovednik.
Njegov glas odjeknuo je kroz Alijin zvučnik i ona ga utiša.
"Svaka poslanica je za određenu ličnost", reče Propovednik. "Prva poslanica je
za Aliju, vrhovnog gospodara ovog mesta." Pokazao je prstom iza sebe prema
njenoj špijunki. "Donosim joj upozorenje: ti, koja nosiš tajnu trajanja u svojim
slabinama, prodala si svoju budućnost za jednu praznu kesu!"
Kako se usuđuje? pomisli Alija. Ali njegove reči su je zapanjile.
"Moja druga poslanica je", reče Propovednik, "za Stilgara, Naiba Slobodnjaka,
koji veruje da može da prenese snagu plemena u snagu carstva. Moje upozorenje
tebi, Stilgare: najopasnija od svih tvorevina je kruti etički zakonik. Okrenuće
se protiv tebe i proteraće te u izgnanstvo!"
Otišao je predaleko! pomisli Alija. Moram da pošaljem stražare po njega bez
obzira na posledice. No ruke joj ostadoše da vise niz bokove.
Propovednik se obrnuo prema hramu, popeo se na sledeći stepenik, zatim se još
jednom licem okrenuo prema trgu, sve vreme držeći levu šaku na ramenu svog
vodiča. Uzviknuo je: "Moja treća poslanica je za princezu Irulan. Princezo!
Poniženje je stvar koju nijedan čovek ne može da zaboravi. Upozoravam te da
pobegneš!"
Šta on to govori? zapita se Alija. Ponizili smo Irulan, ali... Zašto je
upozoravaš da pobegne? Tek što sam donela odluku! Drhtaj straha prostrujao je
Alijom. Odakle to Propovednik zna?
"Moja četvrta poslanica je za Dankana Ajdaha", povikao je. "Dankane! Učili su te
da veruješ da se vernost kupuje vernošću. Oh, Dankane, ne veruj istoriji koju
pokreće sve ono što se može novcem platiti. Dankane! Uzmi svoje rogove i čini
ono što najbolje umeš da činiš."
Alija se ujela za nadlanicu desne šake. Rogovi! Želela je da posegne rukom i
pritisne dugme koje bi pozvalo stražu, ali je ruka odbila da je posluša.
"Sada ću vama da propovedam", reče Propovednik. "Ovo je jedna beseda iz
pustinje. Namenjujem je ušima Muad'Dibovog sveštenstva, onima koji upražnjavaju
ekumenizam mača. Oh, svi vi koji verujete u pojavu proviđenja! Ne znate li vi da
pojava proviđenja ima demonsku stranu? Vi uzvikujete da ste uzvisili sebe već po
tome što ste živeli u Muad'Dibovom blagoslovenom pokoljenju. Velim vam da ste se
odrekli Muad'Diba. Bogobojažljivost je zauzela mesto ljubavi u vašoj religiji!
Izazivate osvetu pustinje!"
Propovednik je spustio glavu kao da se molio.
Alija je osetila kako podrhtava od jedne misli koja joj se kristalisala u
svesti. Blagi Bože! Taj glas! Godine provedene na žeženom pesku učinile su ga
hrapavim, ali je sasvim lako mogao da bude ostatak Polovog glasa.
Još jednom je Propovednik podigao glavu. Njegov glas je zatutnjao trgom gde je
sve više ljudi počelo da se okuplja, privučeno ovim čudakom izniklim iz
prošlosti.
"Tako je zapisano!" povika Propovednik. "Oni koji se mole za rosu na ivici
pustinje prizvaće poplavu! Neće izbeći svoju sudbinu uz pomoć moći razuma! Razum
se porađa iz ponosa koji čovek koji je činio zlo može nikada da ne upozna."
Stišao je glas. "Za Muad'Diba se priča da je umro zbog proročenja, da ga je
ubilo znanje budućnosti i da je iz sveta realnosti prešao u alam al-mital. Velim
vam da je to privid Maje. Takve misli ne poseduju samostalnu stvarnost. One ne
mogu da iziđu iz vas i da se istinski ostvare. Muad'Dib je za sebe rekao da ne
vlada Rihani magijom uz pomoć koje bi protumačio vaseljenu. Ne sumnjajte u
njega."
Ponovo je Propovednik podigao ruke, i pojačao glas do gromoglasne rike:
"Upozoravam Muad'Dibovo sveštenstvo! Vatra sa stene će vas spaliti. Oni koji su
isuviše dobro naučili lekciju samoobmanjivanja stradaće od tog obmanjivanja.
Bratska krv se ne da sprati!"
Spustio je ruke, napipao svog mladog vodiča i počeo da napušta trg pre no što se
Alija prenula iz ustreptale nepokretnosti koja ju je ophrvala. Kakva neustrašiva
jeres! To mora da je bio Pol. Morala je da upozori stražare. Oni nisu imali
smelosti da otvoreno krenu na ovog Propovednika. Ono što je videla na trgu ispod
nje dalo joj je potvrdu za takvo mišljenje.
Uprkos svoj jeresi, niko nije ni prstom maknuo da zaustavi Propovednika koji je
odlazio. Nijedan stražar u hramu nije se dao u poteru za njim. Nijedan
hodočasnik nije pokušao da ga zaustavi. Taj harizmatični slepi čovek! Svako ko
ga je video ili čuo osetio je njegovu moć, odblesak božanskog dara.
Uprkos dnevnoj žezi, Aliji iznenada postade hladno. Osetila je tanak pojas svog
zagrljaja carstva kao fizičku stvar. Ščepala je ivicu stakala špijunke kao da
tako želi da zadrži vlast, razmišljajući o njenoj krhkosti. Ravnoteža Landsrada,
CHOAM-a i slobodnjačkog naoružanja činila je jezgro vlasti, dok su Svemirski
Esnaf i Bene Geserit pritajeno delovali iz senke. Zabranjeno švercovanje
tehnološkog razvoja koje je dopiralo do periferije najudaljenijih čovekovih
migracija takođe je nagrizalo centralnu moć. Proizvodi na koje su imale pravo
iksianske i tleilaške fabrike nisu mogli da olakšaju ovaj pritisak. Tu je,
takođe, stalno vrebao Farad'n iz Kuće Korino, naslednik titule i prava Šadama
IV.
Bez Slobodnjaka, bez monopola Kuće Atreida na gerijatrijski začin, njena
kontrola bila bi sasvim razlabavljena. Sva moć bi se raspršila. Upravo sada je
osećala kako joj izmiče. Ljudi su se osvrtali na reči ovog Propovednika. Bilo bi
opasno ućutkati ga; ne manje opasno nego dozvoliti mu da nastavi da propoveda
ovakve reči kakve je danas uzvikivao na trgu. Mogla je da opazi prva
predskazanja sopstvenog poraza i obrazac ovog problema jasno joj se ocrtao u
svesti. Bene Geserit je izvršio njegovu sistematizaciju.
Velika svetina koju pod kontrolom drži mala, ali moćna sila jeste sasvim obična
pojava u našoj vaseljeni. A mi znamo osnovne uslove pod kojima velika svetina
ustaje protiv vlastodržaca:
Jedan: Kada pronađe vođu. Ovo je najneuhvatljivija pretnja moćnicima; oni moraju
da održavaju stalan nadzor nad vođama.
Dva: Kada svetina prepozna svoje lance. Potrebno je svetinu učiniti slepom i
neradoznalom.
Tri: Kada svetina probudi u sebi nadu za bekstvom iz ropstva. Ne sme da se
dogodi da čak i poveruje da je bekstvo moguće!
Alija je zavrtela glavom, osećajući kako joj obrazi podrhtavaju od siline
pokreta. Pomenuta znamenja su se mogla naći ovde među njenom svetinom. Svaki
izveštaj koji je dobijala od svojih špijuna širom carstva potkrepljivao je njeno
već izvesno saznanje. Neprekidni ratni pohod slododnjačkih Džihada svuda je
ostavio trag. Gde god da je 'ekumenizam mača' prošao, ljudi su zauzimali stav
potčinjene populacije: odbramben, pritajen, nedokučiv. Sva ispoljavanja
autoriteta - a to znači suštastveno religijskog autoriteta - postajala su
predmet mržnje. Oh, hodočasnici su još nagrtali u milionima i neki među njima su
verovatno bili pobožni. Ali uglavnom, hodočasništvo je imalo drugu pobudu koja
nije bila u vezi sa pobožnošću. Najčešće, bilo je to vešto obezbeđivanje za
budućnost. Time se isticala pokornost i sticao jedan stvarni vid moći koji se
zatim lako pretvarao u bogatstvo. Hadžija koji se vratio sa Arakisa dobijao je
kod kuće nov ugled, nov društveni položaj. Hadžija je mogao da sprovodi
ekonomski unosna rešenja koja žitelji njegovog zavičaja, koji nikada nisu
odsustvovali sa planete, nisu smeli da ospore.
Alija je znala za popularnu zagonetku: "Šta vidiš u praznoj kesi koju si doneo
kući sa Dine?" Odgovor je glasio: "Muad'Dibove oči (plamteće dijamante)."
Tradicionalni načini suprotstavljanja rastućem nemiru defilovali su na platnu
Alijine svesti: ljudi se moraju podučiti da se protivljenje uvek kažnjava, a
potpora vladaru uvek nagrađuje. Vojne snage carstva moraju se nasumice
premeštati. Najvažniji pomoćnici carske moći moraju da budu prikriveni. Svaki
pokret kojim je Namesništvo obezbeđivalo protivudar mogućem napadu, zahtevalo je
tanano podešavanje vremena kako bi protivnici bili izbačeni iz ravnoteže.
Da li sam izgubila osećaj za podešavanje vremena? pitala se.
"Kakvo je to zaludno mudrovanje?" upita je iznutra glas. Osetila je kako se
smiruje. Da, Baronov plan je bio dobar. Potrebno je da uklonimo pretnju u vidu
Gospe Džesike i, u isto vreme, bacimo ljagu na Kuću Korino. Tako je.
Obračun sa Propovednikom može da sačeka. Shvatala je njegov položaj. Simbolika
je bila jasna. On je predstavljao prastari duh razuzdanog razmišljanja, duh
jeresi koji je živeo i dejstvovao u njenoj pustinji ortodoksnosti. To je bila
njegova snaga. Nije bilo važno da li je on Pol... dokle god se to moglo držati u
sumnji. No njeno benegeseritsko znanje govorilo je Aliji da njegova snaga mora
da sadrži ključ njegove slabosti.
Propovednik ima jednu manu koju ćemo otkriti. Biće uhođen, motren u svakom
trenutku. I ako se pojavi prilika, srušićemo mu ugled.
17.
Ne želim da raspravljam sa tradicijom Slobodnjaka da su oni božanski nadahnuti
da prenose religijsko otkrovenje. Njihova uporedna tvrdnja koja se odnosi na
ideološko otkrovenje je ono što me nadahnjuje da ih obaspem porugom. Naravno,
oni izriču dvojaku tvrdnju u nadi da će to ojačati njihov mandarinat i pomoći im
da istraju u svetu koji uviđa da postaju sve nepodnošljiviji. U ime svih tih
potlačenih ljudi upozoravam Slobodnjake: ono što je prikladno za kratak rok,
nikada ne uspeva u dugom roku.
Propovednik iz Arakena
Leto se te noći zajedno sa Stilgarom uspentrao na uzan greben na vrhu niske
stene koja je usamljena stajala na ravnoj površini i koju su u Sieč Tabru zvali
Čuvar. U bledoj svetlosti Drugog Meseca sa grebena se ukazivao panoramski prizor
- Zaštitni zid sa planinom Ajdaho na severu, Velika Ravnica na jugu i ustalasane
dine na istoku u pravcu Habanija Grebena. Uskovitlana prašina, posledica neke
oluje, skrivala je južni horizont. Mesečina je posipala srebrnastim injem ivicu
Zaštitnog Zida.
Stilgar je pošao protiv svoje volje, pridruživši se najposle tajanstvenoj
pustolovini zbog toga što je Leto probudio njegovu radoznalost. Zašto je bilo
neophodno upustiti se u rizik noćnog krstarenja peskom? Momak je zapretio da će
se išunjati i otisnuti sam na put ukoliko Stilgar odbije da krene. Pa ipak, ovaj
poduhvat ga je duboko zabrinjavao. Dve tako važne mete, same u noći!
Leto je čučao na grebenu, okrenut ka jugu, prema ravnici. S vremena na vreme
lupio bi se po kolenu kao da ga je nešto ometalo.
Stilgar je čekao. Bio je vičan nemom čekanju i stajao je na dva koraka bočno od
svog štićenika, dok mu je noćni povetarac blago pomerao odeću.
Za Leta, ovo krstarenje peskom predstavljalo je izlaženje u susret unutrašnjem
očajanju, potrebu za iznalaženjem novog postrojavanja u njegovom životu za tihu
borbu čijim opasnostima Ganima nije više mogla da se izlaže. Nagovorio je
Stilgara da sudeluje u ovom putovanju, jer su postojale stvari koje je Stilgar
morao da sazna radi pripreme za dane koji su dolazili.
Leto se ponovo lupio po kolenu. Teško je bilo saznati početak. Osećao se,
ponekad, kao produžetak onih bezbrojnih drugih života, koji su svi bili stvarni
i neposredni kao i njegov vlastiti. U proticanju tih života nije bilo kraja, ni
dovršavanja - jedino večiti početak. Dešavalo se, takođe, da se pojavljuju u
gomili, bučno negodujući protiv njega, kao da je on bio jedan jedini prozor kroz
koji je svako od njih želeo da proviri. Baš tu je ležala opasnost koja je
uništila Aliju.
Leto je zurio u daljinu gde je mesečeva svetlost posrebrivala ostatke oluje.
Prevoji i uvale dina prostirali su se ravnicom: silicijumski šljunak razmrvljen
vetrovima, nanošen u talasima - graškast pesak, šljunkast pesak, oblutak. Osetio
je da se nalazi u jednom od onih trenutaka uravnoteženosti neposredno pred
svitanje. Vreme ga je pritiskalo. Već je bio mesec Akada, a iza njega je ležala
istrajnost beskrajnog vremena čekanja: dugi topli dani, topli suvi vetrovi, noći
nalik na ovu, uzburkanu užagrenim i beskonačnim duvanjem sa vulkanskih predela
Hakbleda. Pogledao je preko ramena prema Zaštitnom Zidu, neravnoj liniji koja se
ocrtavala u zvezdanoj svetlosti. Iza tog zida u Severnom Kanalu nalazilo se
središte njegovih problema.
Još jedanput je pogledao prema pustinji. Dok je zurio u vrelu pomrčinu, dan je
svanuo. Sunce se rodilo iz vihora prašine i dodalo malko limunove boje crvenim
lepršavim trakama oluje. Zaklopio je oči i nagnao sebe da zamisli kako bi ovo
rađanje dana izgledalo iz Arakena, i grad se pomolio u njegovoj svesti, nalik na
raštrkane kutije uhvaćene između svetlosti i kosih senku. Pustinja... kutije...
pustinja... kutije...
Kada je otvorio oči, pustinja je i dalje bila tu: raznošenje praha koji je
nastao od vetrom gonjenog peska. Uljaste senke u podnožju svake dine pružale su
se poput zraka tek minule noći. One su spajale jedno vreme sa drugim. Razmišljao
je o ovoj noći, čučeći na ovom mestu sa neumornim Stilgarom pokraj sebe. Stariji
čovek je ćutke podnosio zabrinutost, razmišljajući o neobjašnjenim razlozima
dolaska na ovo mesto. Stilgar mora da je imao mnogo uspomena na prolaske ovim
putem u društvu svog voljenog Muad'Diba. Čak i sada Stilgar je hodao, podrobno
istražujući sve unaokolo, pripravan na opasnost. Stilgar nije voleo da se nađe u
otvorenom prostoru po dnevnoj svetlosti. Bio je po tome čisti stari Slobodnjak.
Letov um se opirao napuštanju ove noći i čistih napora noćnog krstarenja. Ovde,
na stenama, noć je navlačila na sebe crnu mirnoću. Saosećao je sa Stilgarovim
strahovima od dnevne svetlosti. Crno je bila jedinstvena stvar čak i kada je
sadržavala uzavrele užase. Svetlo je moglo da bude mnogo stvari. Noć je
sadržavala svoje mirise strahova i svoje stvari koje su dolazile najavljene
nepouzdanim zvucima. Dimenzije su se rastavljale u noći, sve je bilo pojačano -
kandže oštrije, sečiva britkija. Ali su ipak užasi dana mogli da budu gori.
Stilgar je pročistio grlo.
Leto je prozborio, ne okrećući se: "Imam veoma ozbiljan problem, Stil."
"To sam i pretpostavio." Glas koji je sa strane dopro do Leta bio je tih i
oprezan. Ovo dete je uznemirujuće podsećalo na svog oca. Ideja o zabranjenoj
magiji bila je ono što je dotaklo strunu iznenadnog preokreta u Stilgaru.
Slobodnjaci su znali za grozote posedovanja. Oni za koje bi se utvrdilo da su
posednuti bili su po zakonu ubijeni, a njihova voda razlivena po pesku iz straha
da se ne zagadi plemenska cisterna. Trebalo je da mrtvi ostanu mrtvi. Bilo je u
redu ako bi se otkrila nečija besmrtnost u deci, ali deca nisu imala pravo da na
sebe uzmu suviše tačno obličje iz svoje prošlosti.
"Moj problem je u tome što je moj otac ostavio mnoge stvari nedovršene", reče
Leto. "To se posebno odnosi na žižu naših života. Carstvo ne može da ide dalje
na ovaj način, Stil, bez prave žiže ljudskog života. Govorim o životu, razumeš?
Životu, ne smrti."
"Jedanput, kada je bio uznemiren nekom vizijom, tvoj otac mi je govorio u takvom
raspoloženju", reče Stilgar.
Leto se našao u iskušenju da pređe preko ove radoznale bojazni nehajnim
odgovorom, možda predlogom da prekinu sa postom. Shvatio je da je veoma gladan.
Poslednji put su jeli prethodnog dana u podne i Leto je neizostavno zahtevao da
poste tokom noći. No, sada ga je morila i jedna druga glad.
Problem mog života je sličan problemu ovog mesta, pomisli Leto. Nema prethodne
tvorevine. Ja samo idem unazad i unazad i unazad sve dok razdaljine ne izblede.
Ne mogu da vidim horizont; ne mogu da vidim Habanija Greben. Ne mogu da pronađem
prvobitno mesto iskušenja.
"Ne postoji, zaista, zamena za proroštvo", reče Leto. "Možda bi trebalo da
okušam sreću sa začinom."
"I budeš uništen kao tvoj otac?"
"Nedoumica", reče Leto.
"Jedanput mi je tvoj otac poverio da suviše dobro poznavati budućnost znači biti
zaključan u nju do isključivanja svake slobode da se nešto promeni."
"To je paradoks koji predstavlja naš problem", reče Leto. "Proroštvo je tanana i
moćna stvar. Budućnost postaje sadašnjost. Posedovati vid u zemlji slepih sadrži
svoje opasnosti. Ako pokušavaš slepima da protumačiš ono što vidiš, sklon si da
zaboraviš da slepi poseduju svojstven život koji je uslovljen njihovim slepilom.
Oni su kao čudovišne mašine koje se kreću duž svoje vlastite staze. Oni imaju
svoju vlastitu brzinu, vlastito usredsređenje želja. Plašim se slepih, Stil.
Plašim ih se. Oni tako lako mogu da skrše sve što im se nađe na putu."
Stilgar je zurio u pustinju. Žućkasta zora je prerasla u dan boje čelika.
On reče: "Zašto smo došli na ovo mesto?"
"Zato što sam želeo da vidiš mesto gde ću možda umreti."
Stilgar se napregao. Zatim reče: "Znači, ti si imao viziju!"
"Možda je to bio samo san."
"Zašto smo došli na ovako opasno mesto?" Stilgar je prostrelio pogledom svog
štićenika. "Smesta ćemo se vratiti."
"Neću umreti danas, Stil."
"Ne? Kakva je bila ta vizija?"
"Video sam tri staze", reče Leto. Glas mu je poprimio sanjiv zvuk prisećanja.
"Jedna od tih staza-suđenica mi nalaže da ubijem našu baku."
Stilgar je uputio hitar pogled prema Sieč Tabru, kao da se pobojao da bi ih
gospa Džesika mogla čuti preko peščane razdaljine. "Zašto?"
"Da bi se sprečio gubitak monopola na začin."
"Ne razumem."
"Ni ja. Ali to je misao mog sna kada upotrebljavam nož."
"Oh." Stiulgar je razumeo upotrebljavanje noža. Duboko je uvukao vazduh. "Koja
je druga staza?"
"Gani i ja sklapamo brak radi potvrđivanja atreidske loze."
"Gaaa!" Stilgar je ispustio vazduh u žestokom izrazu gađenja.
"U stara vremena, bilo je uobičajeno da kraljevi i kraljice to čine", reče Leto.
"Gani i ja smo odlučili da se nećemo sparivati."
"Upozoravam vas da se čvrsto pridržavate te odluke!" U Stilgarovom glasu se
osetila smrtna pretnja. Po slobodnjačkom zakonu, incest se kažnjavao
pogubljenjem na visećem tronošcu. Pročistio je grlo i upitao: "A treča staza?"
"Naznačava mi da svedem svog oca do ljudskih razmera."
"Muad'Dib je bio moj prijatelj", promrmlja Stilgar.
"Bio je tvoj bog! Moram da ga lišim božanske svetosti."
Stilgar je okrenuo leđa pustinji, nemo posmatrajući oazu voljenog Sieč Tabra.
Ovakvi razgovori uvek su ga obespokojavali.
Leto je osetio tegobnost Stilgarove kretnje. Bio je u jakom iskušenju da izbegne
važne stvari koje su se ovde morale izreći. Mogli su da razgovaraju još pola
dana, krećući se od posebnog do apstraktnog, a da ih to odvuče od pravih odluka,
od neposrednih nužnosti sa kojima su bili suočeni. Nije bilo mesta sumnji da
Kuća Korino predstavlja stvarnu pretnju stvarnim životima - njegovom sopstvenom
i Ganiminom. Ali sve što je imao na umu da sada uradi moralo je da bude izvagano
i provereno prema skrivenim nužnostima. Stilgar je jednom glasao za ubistvo
Farad'na, predlažući podmuklu upotrebu čaumurkija: otrov dodat piću. Za Farad'na
se znalo da neobično voli određene vrste slatkog likera. Tako nešto se nije
moglo dozvoliti.
"Ako umrem ovde, Stil", reče Leto. "moraš da se čuvaš Alije. Ona više nije tvoj
prijatelj."
"Šta znači ovo naklapanje o smrti i tvojoj tetki?" Sada se Stilgar uistinu
ražestio. Ubiti gospa Džesiku! Čuvati se Alije! Umreti na ovom mestu!
"Mali ljudi menjaju svoja lica na njenu zapovest", reče Leto. "Vladar ne mora da
bude prorok, Stil. Čak ni nalik na boga. Jedino je važno da vladar bude
osetljiv. Doveo sam te ovde da bismo razjasnili šta je potrebno našem Carstvu.
Potrebna mu je dobra vladavina. Ona ne zavisi od zakona ili prethodnika, već od
ličnih osobina onoga koji vlada."
"Namesništvo sasvim dobro izlazi na kraj sa svojim carskim dužnostima", reče
Stilgar. "Kada ti postaneš punoletan..."
"Ja jesam punoletan! Ja sam ovde najstarija osoba! U odnosu na mene ti si samo
kenjkavo detence. Mogu da se setim vremena od pre više od pedeset vekova. Ha!
Čak mogu da se setim kada smo mi, Slobodnjaci, bili na Darkgrodu."
"Šta ti treba da se poigravaš ovakvim maštarijama?" ozbiljno je upitao Stilgar,
odlučnim tonom.
Leto je sam sebi klimnuo glavom. Zaista, šta mu to treba. Čemu priča o njegovim
sećanjima na te davne vekove. Ovovremenski Slobodnjaci bili su njegov neposredan
problem. Većina njih bili su još samo poluukroćeni divljaci, skloni da se
nasmeju nesrećnoj nevinosti.
"Kris-nož se rastvori prilikom smrti svog vlasnika", reče Leto. "Muad'Dib se
rastvorio. Zašto su Slobodnjaci još živi?"
Bila je ovo jedna od onih iznenadnih promena toka misli koje su toliko
zbunjivale Stilgara. Osetio je privremenu tupost. Ovakve reči su sadržavale
značenje, ali mu je njihov smer izmicao.
"Od mene se očekuje da budem Car, ali ja moram da budem sluga", reče Leto.
Pogledao je Stilgara preko ramena. "Moj deda, po kome sam dobio ime, uneo je
nove reči u svoj grb, kada je stigao ovde na Dinu: 'Ovde sam, ovde ostajem.'"
"On nije imao izbora", reče Stilgar.
"Vrlo dobro, Stil. Ni ja ga nemam. Trebalo bi da budem Car po rođenju, po
sposobnosti svog razumevanja, po svemu što je ušlo u moju sazdanost. Ja čak znam
šta Carstvo zahteva: dobru vladavinu."
"Naib ima jedno starinsko značenje", reče Stilgar. "To je 'sluga sieča'."
"Sećam se tvog vaspitanja, Stil", reče Leto. "Da bi imalo primernu vlast, pleme
mora da poznaje načine kako da izabere ljude u čijim životima se ogleda način na
koji bi vlast trebalo da se ponaša."
Iz dubine svoje slobodnjačke duše, Stilgar reče: "Ponećeš carski plašt ako tome
budeš dorastao! Prethodno moraš da dokažeš da si u stanju da se ponašaš po uzoru
na vladara!"
Sasvim neočekivano, Leto se nasmejao. Zatim reče: "Da li sumnjaš u moje
poštenje, Stil?"
"Naravno da ne."
"Na pravo koje mi pripada po rođenju?"
"Ti si onaj koji si."
"I ako činim ono što se od mene očekuje, onda je to mera mog poštenja, a?"
"Takav je slobodnjački običaj."
"Dakle, ja ne mogu da imam unutrašnja osećanja koja bi upravljala mojim
ponašanjem?"
"Ne shvatam šta..."
"Ako se uvek ponašam kako dolikuje, bez obzira na to koliko me košta što
potiskujem vlastite želje, onda je to mera za mene."
"To je suština samokontrole, dečače."
"Dečače!" Leto je zavrteo glavom. "Ah, Stil, pribavio si mi ključ za racionalnu
etiku vladavine. Moram da budem postojan i da mi svako delanje vuče korene iz
tradicija prošlosti."
"To je ispravno."
"Ali moja prošlost doseže dalje od tvoje!"
"Kakva razlika..."
"Kod mene ne postoji prvo lice jednine, Stil. Ja sam mnogostruka ličnost sa
pamćenjima tradicija koje su starije no što možeš da zamisliš. To je moje breme,
Stil. Upravljen sam ka prošlosti. Ja sam abrim sa urođenim znanjem koje odoleva
novini i promeni. Pa ipak, Muad'Dib je sve ovo promenio." Pokazao je prema
pustinji, mašući rukom kao da je hteo da obuhvati Zaštitni Zid iza sebe.
Stilgar se okrenuo i zagledao se u Zaštitni Zid. Jedno selo bilo je sagrađeno
podno zida još za Muad'Dibovog vremena; tamo su se nalazile kuće koje su služile
kao skrovišta grupi planetologa koji su doprinosili da se biljni svet raširi
pustinjom. Stilgar je netremice posmatrao ovo delo čovekovog bespravnog
remećenja predela. Promena? Da. U tom selu je postojala ustrojenost, tačnost
koja ga je vređala. Stajao je mirno, ne obraćajući pažnju na svrab peščanih
čestica ispod svog pustinjskog odela. Selo je predstavljalo uvredu onoga što je
ova planeta nekada bila. Stilgar je odjedanput poželeo da se podigne silan
ciklon koji bi preskočio dine i zbrisao to mesto. Njegovo telo uzdrhta od
snažnog unutrašnjeg doživljaja.
Leto reče: "Jesi li primetio, Stil, da se nova pustinjska odela aljkavo
izrađuju? Gubitak vode je previsok."
Stilgar se u poslednjem trenutku suzdržao od pitanja: Zar ja to nisam rekao?
Umesto toga reče: "Naši ljudi postaju sve zavisniji od pilula."
Leto klimnu glavom. Pilule su menjale telesnu temperaturu, smanjujući gubljenje
vode. Bile su jeftinije i lagodnije od pustinjskih odela. Ali one su korisniku
zadavale teškoće druge vrste, između ostalog sklonost ka usporavanju brzine
reagovanja i povremeno zamagljenje vida.
"Jesmo li zato došli ovamo?" upitao je Stilgar. "Da raspravljamo o izradi
pustinjskih odela?"
"Zašto da ne?" upitao je Leto. "Kad već ti nećeš da se suočiš sa stvarima o
kojima ja moram da govorim."
"Zbog čega moram da se čuvam tvoje tetke?" U njegovom glasu se osećao prizvuk
srdžbe.
"Zato što se ona koristi drevnom slobodnjačkom željom da se odupire promeni, a s
druge strane se sprema da donese promenu koja je jezivija no što možeš da
zamisliš."
"Od maloga praviš veliko? Ona je primeran Slobodnjak."
"Ah, onda se taj primeran Slobodnjak pridržava običaja iz prošlosti, a ja
posedujem prastaru prošlost. Kada bih pustio na volju toj sklonosti, zahtevao
bih zatvorena društva, potpuno zavisna od svetih običaja iz prošlosti. Morao bih
da nadzirem raseljavanja, obrazlažući da to podstiče nove ideje, a nove ideje su
pretnja celokupnom ustrojstvu života. Svaki mali planetni grad bi krenuo svojim
vlastitim putem, postajući ono što želi. Carstvo bi se najposle raspalo pod
težinom svojih različitosti."
Stilgar je pokušao da proguta pljuvačku suvim grlom. Ovo su bile reči koje je
Muad'Dib svojevremeno mogao da izusti. U njima se mogao čuti njegov zvon. Bile
su paradoksalne, zastrašujuće. Ali ako bi se dozvolila ma kakva promena...
Zavrteo je glavom.
"Prošlost može da ukaže na ispravan način ponašanja ukoliko živiš u prošlosti,
Stil, ali okolnosti se menjaju."
Stilgar je jedino mogao da se složi da su se okolnosti zaista promenile. Kako
je, dakle, valjalo, ponašati se? Gledao je preko Leta, posmatrajući pustinju, a
ne videći je. Muad'Dib je tuda koračao. Ravnica je, sada kada se sunce visoko
uspelo, postala pozornica zlatastih i purpurnih senki i peščanih potočića
okrunjenih parom prašine. Prašnjava magla koja se obično nadvijala nad Habanija
Grebenom sada se videla na velikoj udaljenosti, a pustinja koja se donde
prostirala nudila je njegovim očima prizor dina koje su se smanjivale,
previjajući se jedna u drugu. Kroz dimljivo svetlucanje vreline nazirao je
biljke kako se gmizavo prostiru od ivice pustinje. Muad'Dib je učinio da život
nikne na tom pustom mestu. Mogli su se videti bakarni, zlatni, crveni, žuti,
riđi i žućkastomrki cvetovi, zatim sivozeleno lišće, bodlje i oštre senke ispod
žbunja. Pomeranje letnje žege činilo je da senke trepću i podrhtavaju u vazduhu.
Stilgar posle dužeg ćutanja reče: "Ja sam samo vođa Slobodnjaka; ti si Vojvodin
sin."
"Ne znajući šta govoriš, rekao si to", obrati mu se Leto.
Stilgar se smrče. Jednom pre mnogo vremena Muad'Dib ga je na ovaj način pokudio.
"Sećaš se toga, zar ne, Stil?" upita Leto. "Nalazili smo se ispod Habanija
Grebena i sardaukarski starešina - pamtiš ga: Aramšam? Ubio je svog prijatelja
da bi spasao sebe. Ti si nekoliko puta tog dana upozoravao na opasnost
opraštanja života Sardaukarima koji su videli naše tajne metode. Najzad si
izjavio da će oni zasigurno odati ono što su videli; moraju biti ubijeni. A moj
otac ti je na to kazao: 'Ne znajući šta govoriš, rekao si to.' I ti si se
uvredio. Odgovorio si mu da si samo prost vođa Slobodnjaka. Vojvode su dužne da
znaju važnije stvari."
Stilgar je piljio naniže u Leta. Nalazili smo se ispod Habanija Grebena! Mi!
Ovo... ovo dete, koje u to vreme nije bilo čak ni začeto, znalo je, tačno do
sitnice, šta se zbilo, podrobnosti koje su mogle da budu poznate jedino onom
koji je tamo bio prisutan. Bio je to samo još jedan dokaz da o ovoj atreidskoj
deci nije valjalo suditi prema običnim merilima.
"Sada me saslušaj", reče Leto. "Ako umrem ili nestanem u pustinji, ti treba da
pobegneš iz Sieč Tabra. Naređujem ti to. Dužan si da povedeš Gani i..."
"Ti još nisi moj Vojvoda! Ti si jedno... jedno dete!"
"Ja sam odrastao čovek u dečjem telu", reče Leto. Pokazao je na uzanu pukotinu
na stenama ispod njih. "Ako ovde umrem, to će biti na onom mestu. Videćeš krv.
Po tome ćeš znati. Povedi moju sestru i..."
"Udvostručiću tvoju stražu", reče Stilgar. "Ovde više nećeš dolaziti. Idemo sad
i..."
"Stil! Ne možeš me zadržati. Priseti se još jednom onog časa kod Habanija
Grebena. Sećaš li se? Veštački gmizavac je ležao na pesku, a veliki Tvorac se
približavao. Nije postojao način da se gmizavac spase od crva. A moj otac je bio
ljut što nije mogao da spase gmizavca. Međutim, Gurni je bio u stanju da misli
samo na ljude koje je izgubio u pesku. Sećaš se šta je rekao: 'Tvoj otac bi bio
pre zabrinut za ljude koje nije mogao da spase.' Stil, nalažem ti da spaseš
ljude. Oni su važniji od stvari. A Gani je najdragocenija od svih jer, bez mene,
ona je jedina nada za Atreide."
"Neću više ni reč da čujem", reče Stilgar. Okrenuo se i počeo da se spušta niz
stene u pravcu oaze na drugoj strani peska. Čuo je kako ga Leto sledi. Baš u tom
trenutku Leto ga je prestigao i osvrnuvši se rekao: "Jesi li primetio, Stil,
kako su mlade žene lepe ove godine?"
18.
Život pojedinog ljudskog bića, kao i život jedne porodice ili celog naroda
produžava da postoji kao pamćenje. Moj narod mora da sagleda ovo kao deo procesa
svog sazrevanja. Oni su narod u smislu organizma i u ovom postojanom pamćenju,
oni nagomilavaju sve više iskustava u podsvesni rezervoar. Ljudski rod se nada
da će potražiti ovu građu ako to bude potrebno za menjanje vaseljene. Ali mnogo
toga što je uskladišteno može biti izgubljeno u onoj nepredvidljivoj igri
slučaja koju nazivamo 'sudbinom'. Mnogo toga može da se utelotvori u evolucione
odnose i stoga može da ne bude procenjeno i uključeno u delovanja od strane
bivajućih promena spoljašnjih uslova života koje ostavljaju traga na živoj
jedinki. Ljudski rod može da zaboravi! U tome je posebna vrednost Kvizac
Haderaha na koju Bene Geserit nikad nije pomišljao: Kvizac Haderah ne može da
zaboravi.
Letova knjiga prema Hark al-Ada
Stilgar to nije umeo da objasni, ali otkrio je da ga je Letova uzgredna opaska
duboko uznemirila. Tokom celog povratka preko peska u Sieč Tabr vrtelo mu se u
svesti, zasenjujući, sve ono drugo što mu je Leto rekao gore na Čuvaru.
Zaista, mlade žene Arakisa bile su veoma lepe ove godine. Mladi muškarci,
takođe. Njihova lica, obogaćena vodom, vedro su sijala. Njihove oči bile su
okrenute prema napolje i u daljinu. Izlagali su svoje crte često bez ikakvih
varki u vidu obrazina pustinjskog odela i vijugavih linija creva za prikupljanje
vlage. Neretko se dešavalo da ne nose pustinjska odela na otvorenom,
pretpostavljajući novu odeću koja je, dok su se kretali, budila treperavu
predstavu o gipkim mladim telima ispod nje.
Ovakva ljudska lepota bila je protivteža novoj lepoti predela. U suprotnosti sa
starim Arakisom, oko je moglo da bude očarano sudarom sa prizorom malih grupa
šibljika ižđikljalih između crvenomrkih stena. A stare siečke nastambe koje su
bile činioci kulture pećinske metropole, sa svojim složenim zaptivačima i
kapcima za zadržavanje vlage na svakom ulazu, ustupale su mesto otvorenim selima
često sagrađenim od blatnih cigala. Blatne cigle!
Zašto sam poželeo da ono selo bude uništeno? upita se Stilgar, saplevši se u
istom trenutku.
Znao je da pripada umirućem soju. Stari Slobodnjaci koji izdišu u čuđenju zbog
rasipništva koje je zavladalo na njihovoj planeti - voda nemarno prepuštena
vazduhu samo zbog njenog svojstva da uobličava zidarske cigle. Voda iskorišćena
u izgradnji boravišta za jednu porodicu, bila bi dovoljna da se čitav jedan sieč
održi u životu godinu dana.
Nove građevine su čak imale providne prozore da bi propuštali sunčevu toplotu i
unutra sušili tela. Takvi prozori otvarali su se prema spolja.
Slobodnjaci novog kova mogli su iz kuća od blata da posmatraju svoj prirodni
okvir. Oni nisu više bili zatvoreni i natrpani u sieču. Pomeranje vidika,
značilo je, takođe, pomeranje mašte. Stilgar je to mogao da oseti. Nov vidik
pripojio je Slobodnjake ostatku carske vaseljene, odredio ih prema neokovanom
prostoru. Nekada su bili privezani za vodom siromašni Arakis, robujući njegovoj
gorkoj oskudici. Oni nisu delili onu netesnogrudost koja je odlikovala
stanovnike većine planeta u Carstvu.
Stilgar je mogao da vidi kako te promene stoje u jakoj suprotnosti sa njegovim
sumnjama i strahovima. U stara vremena, redak je bio Slobodnjak koji je makar i
uzimao u obzir mogućnost napuštanja Arakisa i započinjanja novog života na
jednom od vodom bogatih svetova. Nije im čak bilo dozvoljeno da sanjaju o
bekstvu.
Posmatrao je Letova leđa dok je mladić izmicao napred. Leto je govorio o zabrani
odlaženja sa planete. Pa, to je uvek bila stvarnost za većinu žitelja drugih
svetova, čak i tamo gde su snovi bili dopušteni kao vrsta sigurnosnog ventila.
No ipak je planetsko ropstvo dostiglo svoj vrhunac ovde na Arakisu. Slobodnjaci
su se okrenuli ka unutrašnjosti, zabarikadirali u svoje svesti baš kao što su
bili zabarikadirani u svoje pećinske nastambe.
Suštinsko značenje sieča - sveto mesto u vremenima nedaća - izopačilo se u
čudovišnu tamnicu za celokupno stanovništvo.
Leto je kazao istinu: Muad'Dib je sve to promenio.
Stilgar se osetio izgubljen. Mogao je da opazi kako se njegova stara verovanja
raspadaju. Nov, ka spoljašnjosti okrenut vidik proizveo je život koji je žudeo
za izlaženjem iz ograničenog prostora.
'Kako su lepe mlade žene ove godine.'
Stari načini (Moji načini! - priznao je) prisiljavali su njegove ljude da se ne
osvrću ni na kakvu istoriju osim na onu koja se odnosila na njihovo vlastito
stradanje. Stari Slobodnjaci učili su istoriju iz vlastitih užasnih
raseljavanja, svojih bekstava, od progona do progona. Stara planetarna vlada
sledila je metode državne uprave starog Carstva. Suzbijala je stvaralaštvo i
svaki smisao za napredak i evoluciju. Blagostanje je bilo opasno za staro
Carstvo i njegove vlastodršce.
U jednom neočekivanom trenutku zaprepašćenosti, Stilgar je shvatio da su ove
stvari bile podjednako opasne i za cilj koji je Alija sebi odredila.
Ponovo se Stilgar sapleo i srušio podalje iza Leta.
U starim načinima i starim religijama, nije postojala budućnost, već samo jedno
beskrajno sada. Pre Muad'Diba Slobodnjaci su, Stilgar je shvatio, bili
uslovljeni da veruju u neuspeh, nikada u mogućnost ispunjenja. Doduše, oni su
verovali u Liet Kinesa, ali on je bio postavio vremensku skalu od četrdeset
pokolenja. To nije bilo ispunjenje; to je bio jedan san koji se, sada mu je
postalo jasno, takođe okrenuo prema unutrašnjosti.
Muad'Dib je sve to promenio!
Za vreme Džihada, Slobodnjaci su naučili mnogo toga o starom Padišahu, caru,
Šadamu IV. Osamdeset prvi Padišah Kuće Korino koji je zauzeo presto Zlatnog Lava
i vladao carstvom nebrojenih svetova iskoristio je Arakis kao ogledno mesto onih
političkih mera koje je nameravao da primeni i u ostalim delovima svoje
carevine. Njegovi planetarni upravitelji na Arakisu razvijali su postojan
pesimizam da bi poduprli temelje svoje moći. Oni su se uverili da je svako na
Arakisu, pa čak i slobodno lutajući Slobodnjaci, postao naviknut na brojne
slučajeve nepravde i nerešive probleme; bili su vaspitavani da o sebi
razmišljaju kao o bespomoćnim ljudima za koje niotkuda nije bilo nikakve
potpore.
"Kako su lepe mlade žene ove godine!"
Posmatrajući Letova leđa koja su izmicala, Stilgar je počeo da se čudi kako je
mladić uspeo da pokrene ovakav tok misli - naprosto izricanjem naizgled
jednostavnih iskaza. Zbog tog iskaza, Stilgar je uvideo da na potpuno drugačiji
način sagledava Aliju i svoju vlastitu ulogu u Savetu.
Alija je volela da kaže kako stari načini polako odstupaju. Stilgar je priznavao
da ga je ovaj iskaz uvek nejasno umirivao. Promena je bila opasna. Pronalazaštvo
se mora suzbiti. Individualna snaga volje mora se poreći. Kojoj drugoj svrsi je
sveštenstvo služilo, ako ne poricanju individualne volje?
Alija je često ponavljala da se prilike za otvoreno nadmetanje moraju svesti u
granice kojima se može rukovoditi. Ali to je značilo da se opasno povratno
dejstvo tehnologije moglo iskoristiti samo za obuzdavanje stanovništva - baš kao
što je služilo starim gospodarima. Bilo koja dozvoljena tehnologija morala je da
uhvati koren u ritualu. Inače... inače...
Ponovo se Stilgar spotakao. Sada je bio kod kanata i mogao je da primeti Leta
kako ga čeka ispod voćnjaka kajsija koji je rastao uzduž tekuće vode. Stilgar je
osluškivao probijanje svojih stopala kroz nepokošenu travu.
Nepokošena trava! U šta mogu da verujem? pitao se Stilgar.
Za jednog Slobodnjaka iz njegovog pokoljenja bilo je prikladno da veruje da je
individui potrebno duboko osećanje vlastitih omeđenosti. Tradicionalna verovanja
su svakako bila najviše obuzdavajući činilac bezbednog društva. Ljudi su morali
da poznaju granice svog vremena, svog društva i svoje teritorije. Zašto bi sieč
bio rđav kao model za svekoliko razmišljanje? Osećanje ograđenosti trebalo je da
prožme svaki individualni izbor - trebalo je da okruži porodicu, zajednicu i
svaki korak preduzet od strane jedne valjane vlade.
Stilgar se za trenutak zaustavio i pogledavši kroz voćnjak potražio Leta. Mladić
je stajao tamo posmatrajući ga sa osmejkom.
Da li zna kakvo se komešanje događa u mojoj glavi, pitao se Stilgar.
I stari Naib Slobodnjak pokušao je da pribegne tradicionalnom katehizmu svog
naroda. Svaki vid života zahtevao je samo jedan oblik, svoju bitnu zaokruženost
zasnovanu na tajnom unutrašnjem znanju onoga što će uspeti i onoga što neće
uspeti. Obrazac za život, za zajednicu, za svaki osnovni delić razgranatog
društva sve do i iza vrhova vlasti - taj obrazac morao je da bude sieč i njegova
kopija u pesku: Šai Hulud. Džinovski peščani crv je jamačno bio najstravičnije
stvorenje, ali kada bi mu nešto zapretilo, skrivao se u nedostupne dubine.
Promena je opasna! reče Stilgar sebi. Istovetnost i postojanost su bili pravi
ciljevi vladavine.
Ali mladi muškarci i žene bili su veoma lepi.
Setio se Muad'Dibovih reči pošto je svrgnuo sa prestola Šadama IV: 'Dug život za
Cara nije ono za čim težim; to je dug život za Carstvo.'
Nije li to ono što sebi neprestano ponavljam? pitao se Stilgar.
Nastavio je da hoda, upravljajući se prema ulazu sieča, držeći se nešto udesno
od Leta. Mladić se pomerio da mu preseče put.
Muad'Dib je rekao i jednu drugu stvar, podsetio se Stilgar: 'Baš kao što se
individua rađa, sazreva, razmnožava i umire, to čine i društva, civilizacije i
vlade.'
Opasno ili ne, promene će biti: lepi mladi Slobodnjaci bili su svesni toga. Oni
su mogli da gledaju prema spoljašnjosti, da vide to, i da se za to pripreme.
Stilgar je bio primoran da se zaustavi. Da nije, naleteo bi na Leta.
Mladić se sovasto upiljio u njega i rekao: "Vidiš, Stil? Tradicija nije onaj
neprikosnoveni vodič, kakvom si je smatrao."
19.
Slobodnjak umire kada je suviše dugo odvojen od pustinje; mi to zovemo
'pustinjska bolest'.
Stilgar, Komentari
"Teško mi je od tebe da tražim da to učiniš", reče Alija. "Ali... moram da
obezbedim carevinu koju Polova deca treba da naslede. Za Namesništvo ne postoji
drugi razlog postojanja."
Alija se okrenula u stolici na kojoj je sedela ispred ogledala dovršavajući
svoju jutarnju toaletu. Pogledala je svog supruga, odmeravajući kako je primio
ove reči. Dankan Ajdaho je zasluživao brižljivo proučavanje u ovim trenucima;
nije bilo sumnje da je postao daleko oštroumniji i opasniji od nekadašnjeg
majstora mačevanja Kuće Atreida. Spoljašnji izgled je ostao sličan - crna
kludrava kosa nad oštrim, tamnim crtama lica - ali tokom mnogo godina od svog
buđenja iz gola stanja, pretrpeo je unutrašnji preobražaj.
Pitala se sada, kao što je učinila mnogo puta, šta je gola ponovno rođen - posle
- smrti mogao da skrije u tamnoj usamljenosti svog bića. Pre nego što su
Tlielaksi primenili svoj složeni naučni postupak na njemu, Dankanovo ponašanje
odavalo je jasna obeležja naklonosti Atreidima - odanost, fanatičku privrženost
moralnom zakoniku vladanja najamničkog vojnika, naglost rasrđivanja i naglost
smirivanja. Bio je neumoljiv u svojoj rešenosti da se sveti Kući Harkonena. I
umro je spasavajući Pola. Međutim, Tleilaksi su otkupili njegovo telo od
Sardaukara i, u svojim regenerativnim koritima, proizveli telo Dankan Ajdaha,
lišeno njegovih svesnih pamćenja. Obučili su ga za mentata i poslali ovaj
ljudski kompjuter kao dar Polu, prefinjeno oruđe opremljeno hipnotičkom prinudom
da pogubi svog vlasnika. Telo Dankana Ajdaha oduprlo se ovoj prinudi i kroz
nepodnošljiva naprezanja, ćelijska prošlost mu se na kraju povratila.
Alija je poodavno odlučila da je, u skrivenosti njenih misli, opasno razmišljati
o njemu kao o Dankanu. Bolje je bilo razmišljati o njemu, držeći se njegovog
gola imena, Hajt. Mnogo bolje. I bilo je od suštinskog značaja da nikako ne
uhvati ni najmanji odsev starog Barona Harkonena, koji se bio ustoličio u njenoj
svesti.
Dankan se, opazivši da ga Alija proučava, okrenuo od nje. Ljubav nije mogla da
skrije promene na njoj, niti da od njega zataji providnost njenih pobuda.
Mnogopljoštičaste metalne oči koje su mu Tleilaksi podarili bile su okrutne u
svojoj sposobnosti da proniknu prevaru. One su je sada naslikale kao
sladostrasnu, gotovo mušku pojavu i on nije mogao da izdrži da je takvu gleda.
"Zašto si se okrenuo?" upita Alija.
"Moram da razmislim o ovoj stvari", reče on. "Gospa Džesika je... ipak Atreid."
"A ti si odan Kući Atreida, a ne meni", nadurila se Alija.
"Mani se takvih nepouzdanih tumačenja mojih nedoumica", reče on.
Alija je napućila usne. Da nije prenaglila?
Dankan je odšetao do izdubljenog otvora koji je gledao na ugao trga Hrama. Mogao
je da vidi kako se dole okupljaju hodočasnici, a Arakenski trgovci grupišu oko
ivice da bi jeli poput jata grabljivica nad krdom životinja. Usredsredio se na
osobenu grupu trgovaca sa korpama punim začinskih korenova preko ramena, koje su
na jedan korak rastojanja pratili slobodnjački najamnički vojnici. Oni su se
tupom silom probijali kroz rastuću gomilu.
"Oni prodaju komadiće nagrizenog mermera", reče on, pokazujući prstom. "Jesi li
znala za to? Ostavljaju komadiće u pustinji da ih nagrizu peščane oluje. Ponekad
pronađu poneki zanimljiv uzorak kamena. To nazivaju novom umetničkom formom,
koja je veoma popularna: prirodno olujom - nagrizen mermer sa Dine. Kupio sam
jedan komadić prošle nedelje - zlatan prut sa pet kićanki. Veoma je lep, ali
loman."
"Nemoj da menjaš predmet razgovora", reče Alija.
"Nisam promenio predmet razgovora", reče on. "Lepo je, ali nije umetnost. Ljudi
stvaraju umetnost svojom silovitošću, svojim htenjem." Položio je desnu šaku na
okvir prozora. "Blizanci se gnušaju ovog grada i bojim se da shvatam šta je u
pitanju."
"Ne uspevam da uočim asocijaciju", reče Alija. "Odstranjenje moje majke neće
biti pravo odstranjenje. Biće bezbedna kao tvoj zatočenik."
"Ovaj grad su podigli slepi", reče on. "Jesi li znala da su Leto i Stilgar
prošle nedelje izlazili iz Sieč Tabra u pustinju? Bili su odsutni čitavu noć."
"Izveštena sam o tome", reče ona. "Ove tričarije iz peska, želiš li da zabranim
njihovu prodaju?"
"To bi bilo loše za posao", reče on, okrenuvši se. "Znaš li šta mi je Stilgar
odgovorio kad sam ga upitao zašto su na ovakav način otišli u pustinju? Rekao mi
je da je Leto poželeo da opšti sa duhom Muad'Diba."
Alijom prođe iznenadan talas panične jeze, tako da je za trenutak morala da
pogleda u ogledalo da bi se oporavila. Leto se ne bi izlagao opasnosti
napuštanja sieča usred noći zbog takve besmislice. Možda je u pitanju bila
zavera?
Ajdaho je prekrio rukom oči da bi izbrisao prizor koji je ona pružala i rekao:
"Stilgar mi je kazao da je pošao sa Letom, jer još veruje u Muad'Diba."
"Naravno da veruje!"
Ajdaho se prigušeno nasmejao potmulim glasom. "Rekao je da još veruje zbog toga
što se Muad'Dib uvek zalagao za male ljude."
"Šta si mu ti rekao na to?" upitala je Alija, glasom koji je odavao strah.
Ajdaho je spustio ruku sa očiju. "Kazao sam, to mora da znači da si i ti jedan
od malih ljudi."
"Dankane! To je opasna igra. Razdražuj tog Naiba Slobodnjaka i može ti se desiti
da probudiš zver koja će nas sve uništiti."
"On još veruje u Muad'Diba", reče Ajdaho. "To nas čuva."
"Kakav je bio njegov odgovor?"
"Rekao je da on zna šta hoće."
"Shvatam."
"Ne... ne verujem da shvataš. Stvari koje ujedaju imaju duže zube od
Stilgarovih."
"Ne razumem te danas, Dankane. Zatražila sam od tebe da uradiš veomna važnu
stvar, stvar od vitalnog... Čemu sve ovo udaljavanje od problema?"
Kako je samo zlovoljno zvučala. Ponovo se okrenuo prema izdubljenom prozoru.
"Kada sam se obučavao za mentata... Bilo je veoma teško, Alija, naučiti kako da
upotrebljavaš vlastiti um. Prvo što naučiš jeste da moraš umu da dozvoliš da sam
deluje. To je vrlo čudno. Ti možeš da upotrebljavaš svoje mišiće, da ih vežbaš,
ojačavaš, ali um radi sam od sebe. Ponekad, pošto si već ovo naučio o umu, on ti
pokazuje stvari koje ne želiš da vidiš."
"I zato si pokušao da uvrediš Stilgara?"
"Stilgar ne poznaje vlastiti um; on mu ne dozvoljava da slobodno teče."
"Osim u začinskoj orgiji."
"Čak ni tamo. To je ono što ga čini Naibom. Da bi bio vođa ljudi, on kontroliše
i ograničava svoje postupke. On radi ono što se od njega očekuje. Kada ti to
postane jasno, onda si upoznala Stilgara i možeš da izmeriš dužinu njegovih
zuba."
"To je slobodnjački način", reče ona. "Dobro, Dankane, hoćeš li to da uradiš ili
nećeš? Ona mora da bude sklonjena, a sve mora da izgleda kao delo Kuće Korino."
Ućutao je, odmeravajući ton njenog istupanja i obrazloženje na svoj mentataski
način. Ovaj plan odstranjivanja govorio je o ledenosti i okrutnosti, čije su ga
razmere, do ovog stepena obelodanjene, zaprepastile. Izložiti opasnosti život
rođene majke zbog dosad iznesenih razloga? Alija je lagala. Možda su šaputanja o
Aliji i Javidu bila istinita. Ova misao je stvorila ledenu tvrdoću u njegovom
stomaku.
"Ti si jedini u koga mogu da imam poverenja u vezi ovoga", reče Alija.
"Znam to", reče on.
Shvatila je ovo kao prihvatanje i nasmešila se svom liku u ogledalu.
"Znaš", reče Ajdaho, "mentat uči da na svako ljudsko biće gleda kao na niz
odnosa."
Alija nije odgovorila. Sedela je, utonula u svoje lično sećanje od čega joj se
na lice navukla bezizrazna koprena. Ajdaho je, pogledavši je preko ramena,
opazio to i uzdrhtao. Činilo se kao da razgovara sa glasovima koje je samo ona
čula.
"Odnosi", prošaputao je.
Pomislio je: Stare muke se odbacuju, kao što zmija odbacuje svoju kožu - samo da
bi proizvela nov kroj i prihvatila njegova ograničenja. Ista je stvar sa vladama
- pa čak i sa ovim Namesništvom. Starim vladama se može ući u trag isto kao i
odbačenim zmijskim košuljicama. Moraću da sprovedem u delo ovaj plan, ali ne
onako kako Alija nalaže.
U tom trenutku Alija je zatresla ramenima i rekla: "Ne bi trebalo da Leto izlazi
napolje kad su ovakva vremena. Strogo ću ga ukoriti."
"Zar čak ni sa Stilgarom?"
"Čak ni sa njim."
Ustala je od ogledala, prišla Ajdahu koji je stajao pored prozora i položila mu
ruku na rame.
Suzbio je drhtavicu, svodeći ovu reakciju na mentatsko procenjivanje. Nešto ga
je u njoj odbijalo.
Nešto u njoj.
Nije bio u stanju da privoli sebe da je pogleda. Omirisao je melanž njenih
kozmetičkih sredstava i nakašljao se.
Rekla je: "Danas ću biti zauzeta pregledanjem Farad'novih poklona."
"One odeće?"
"Da. Ništa što on uradi nije onako kako na prvi pogled izgleda. Ne smemo
smetnuti s uma da je njegov Bašar, Tiekanik, vičan čaumurkiju, čaumasi i ostalim
podmuklostima u pripremanju umorstava kraljeva."
"Takva je cena vlasti", reče on, odbijajući se od nje. "No, mi smo još pokretni,
a Farad'n nije."
Proučavala je njegov kao isklesan profil. Ponekad je bilo teško dokučiti proces
rada njegovog uma. Da li je mislio samo na to da sloboda dejstvovanja uliva
život vojnoj sili? Pa, život na Arakisu je predugo bio previše bezbedan. Čula
izoštrena sveprisutnom opasnošću, mogu da se degenerišu kada se ne koriste.
"Da", reče ona, "još imamo Slobodnjake."
"Pokretljivost", ponovio je. "Mi ne možemo da se degenerišemo u pešadiju. To bi
bilo glupo."
Ton njegovog glasa ju je ozlojedio, te reče: "Farad'n će upotrebiti ma kakvo
sredstvo da nas uništi."
"Ah, tu smo, znači", reče on. "To je oblik preduzimanja prvog koraka,
pokretljivosti koju nismo imali u stara vremena. Imali smo jedan moral, moral
Kuće Atreida. Ispunjavali smo uvek svoje obaveze i dozvoljavali neprijatelju da
bude pljačkaš. Takvo ograničavanje više ne važi. Postali smo podjednako
pokretljivi, Kuća Atreida i Kuća Korino."
"Odstranjujemo moju majku da je sačuvamo od zla, dakle iz razloga koji nije
manje važan od ostalih", reče Alija. "Još živimo u skladu sa moralom!"
Spustio je pogled na nju. Ona je znala za opasnosti uvođenja mentata u proces
proračunavanja. Zar nije shvatila šta je mogao da bude predmet njegovog
proračuna? Pa ipak... još ju je voleo. Protljao je nadlanicom oči. Kako je samo
mladolika izgledala. Gospa Džesika je bila u pravu: po svom izgledu, Alija nije
ostarila ni dan za sve ove godine njihovog zajedničkog života. Još je posedovala
meke crte lica svoje benegeseritske majke, ali su joj oči bile atreidske -
ocenjivačke, tragajuće, sokolove. Ali sada je nešto obuzeto okrutnim
sračunavanjima vrebalo iz tih očiju.
Ajdaho je bio u službi Kuće Atreida premnogo godina da ne bi poznavao, kako
vrline, tako i slabosti ove porodice. Ali ova stvar koju je zapažao kod Alije,
bila je nova. Atreidi su umeli da se upuste u podmukle igre protiv neprijatelja,
ali nikad protiv prijatelja i saveznika, a nikako protiv Porodice. Bilo je to
ugrađeno u temelje ponašanja Atreida: potpomagati vlastiti prost narod, najbolje
što se može; pokazati im koliko bolje žive pod Atreidima. Pokazati svoju ljubav
za svoje prijatelje, čestitošću svog ponašanja prema njima. Ono što je Alija
sada zahtevala, zaista, nije bilo u atreidskom duhu. Osećao je to svim tkivima
svog tela i nervnim sistemom. Preobratio se u jedinstveno, nedeljivo osećanje
ovog tuđeg držanja u Aliji.
Iznenada, njegov mentatski senzorijum ukopčao se u punu svest, a njegov um
uskočio u bestrasan trans u kome vreme nije postojalo; postojalo je jedino
proračunavanje. Alija je mogla da shvati šta se sa njim dogodilo, ali to nije
moglo da se spreči. Predao se proračunavanju.
Proračun: jedna oličena Gospa Džesika proživljavala je prividan život u Alijinoj
svesti. Video je ovo kao što je video i oličenog Dankana Ajdaha iz vremena pre
gole koji je ostajao nepromenjiv u njegovoj vlastitoj svesti. Alija je
posedovala ovakvu svest budući da je bila rođena kao formirana ličnost. On ju je
dugovao tleilaškim regeneracionim tankovima. Pa ipak, Alija se odrekla tog
oličenja, izlažući opasnosti život svoje majke. To je značilo da Alija nije u
dodiru sa tom prirodnom Džesikom unutar sebe. To je, opet, značilo da je Alija
potpuno posednuta nekim drugim prividnim životom, tako da su svi ostali bili
isključeni.
Posednuta!
Otuđena!
Izrod!
Mentatska navika, kojoj je dao na volju, okrenula se sada i ostalim vidovima
njegovog problema. Svi Atreidi nalazili su se na ovoj planeti. Da li bi Kuća
Korino preuzela rizik napada iz svemira? Njegov um je preleteo pregledom
usvojenih pravila koja su proizilazila iz osnovnih oblika ratovanja:
Jedan - sve planete se mogu osvojiti / napadom iz svemira; ergo: odmazdom /
osvetne pogodnosti bile su smeštene u krugu oko planete od strane svake Velike
Kuće. Farad'n je morao da zna da Atreidi nisu prenebregnuli ovu elementarnu
predostrožnost.
Dva - zaštitno energetsko polje bilo je savršena odbrana protiv projektila i
eksploziva ne-atomskog tipa i glavni razlog što je borba prsa u prsa ponovo ušla
kao važan činilac u bitke ljudi. Ali pešadija je imala svoja ograničenja. Kuća
Korino je možda mogla da borbeno stanje svojih Sardaukara dovede do one oštrine
iz predarakenskog vremena, ali ni tada oni ne bi bili dorasli neobuzdanoj
razjarenosti Slobodnjaka.
Tri - planetarni feudalizam bio je izložen neprekidnoj opasnosti od velikog
tehnološkog staleža, ali su dejstva Batlerijanskog Džihada nastavljala da
postoje kao prigušivač tehnološkog prekoračivanja. Iksians, Tleilaksu i nekoliko
razbacanih planeta na periferiji Carstva predstavljale su, u ovom pogledu,
jedinu moguću pretnju, no one su bile podložne napadu ujedinjenog gneva ostalog
dela Carstva. Batlerijanski Džihad neće ostati nedovršen. Mehanizovano ratovanje
zahtevalo je veliki tehnološki stalež. Atreidsko Carstvo kanalisalo je ovu silu
u druga stremljenja. Nijedan deo velikog tehničkog staleža nije bio nenadziran.
I tako je Carevina ostajala spokojno feudalistička, prirodno, s obzirom na to da
je to najbolji oblik društva za širenje preko široko razastrtih divljih granica
- do novih planeta.
Dankan je osetio kako njegova mentatska svest seva dok je kao tane jurila
pamćenjem činjenica po sebi, potpuno nepristupačna prolaženju vremena. Dolaženje
do ubeđenja da Kuća Korino neće rizikovati nezakonit atomski napad, obavio je u
munjevitom izračunavanju, osnovnom razložnom putanjom, ali je bio savršeno
svestan činilaca koji su ulazili u ovo ubeđenje: Carstvo je raspolagalo sa
onoliko nuklearnog i srodnog oružja, koliko sve Velike Kuće zajedno. Barem
polovina Velikih Kuća bi, bez razmišljanja, reagovala u slučaju da Kuća Korino
prekrši Sporazum. Atreidski odmazdni sistem koji se nalazio van planete,
pridružio bi se nadmoćnoj sili, bez potrebe da poziva bilo koju od njih. Strah
bi to učinio. Salusa Sekundus i njeni saveznici bi nestali u vrelim oblacima.
Kuća Korino ne bi rizikovala da postane takva žrtva paljenica. Oni su,
nesumnjivo, bili iskreni pri potpisivanju dogovora da je nuklearno oružje zaliha
koja se čuva isključivo za jednu svrhu: odbranu čovečanstva, ako bi se trebalo
suočiti sa pretnjom 'druge inteligencije'.
Proračunske misli imale su čiste ivice i oštar reljef. Nije bilo zamagljenih
međumesta. Alija se odlučila za odstranjivanje i strahovladu, zato što je
postala tuđin, ne-Atreid. Kuća Korino je značila pretnju, ali ne na način koji
je Alija zagovarala u Savetu. Alija je želela da ukloni Gospu Džesiku zbog toga
što je ta blistava benegeseritska inteligencija odmah videla ono što je i njemu
tek sada postalo jasno.
Ajdaho se istrgao iz mentatskog transa i ugledao Aliju kako stoji naspram njega
sa izrazom hladnog odmeravanja na licu.
"Zar ti ne bi više odgovaralo da Gospa Džesika bude ubijena?" upitao je.
Tuđinski odsev njene radosti lebdeo je pred njegovim očima za trenutak, pre nego
što je bio prekriven izrazom lažne uvređenosti. "Dankane!"
Da, ova tuđin-Alija davala je prvenstvo ubistvu majke.
"Ti se bojiš svoje majke, a ne za nju", reče on.
Odgovorila mu je bez i najmanje promene u svom odmeravajućem pogledu: "Naravno
da je se bojim. Poslala je Sestrinstvu izveštaj o meni."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Zar ne znaš šta je najveće iskušenje za jednu Bene Geserit?" Primakla mu se
zavodnički i podigla prema njemu pogled kroz trepavice. "Samo sam želela da
održim sebe u snazi i budnosti za dobro ovih blizanaca."
"Pominješ iskušenje", reče on, mentatski jednoličnim glasom.
"To je stvar koju Sestrinstvo krije u najvećim dubinama, stvar koje se najviše
boji. Zbog toga su me nazvale Izrodom. Znaju da njihove zabrane ne mogu mene da
zadrže. Iskušenje - one uvek govore sa svečanim naglašavanjem: Veliko Iskušenje.
Vidiš, mi koji se koristimo benegeseritskim učenjima možemo da utičemo na takve
stvari kao što je unutrašnje podešavanje enzimske ravnoteže u našim telima. To
produžava mladost - daleko više nego melanž. Da li shvataš kakve bi posledice to
imalo kada bi mnoge Bene Geserit učinile isto? Bilo bi primećeno. Sigurna sam da
proračunavaš tačnost ovoga što ti govorim. Zahvaljujući melanžu, mi smo meta
mnogobrojnih zavera. Kontrolišemo supstancu koja produžava život. Šta bi se
dogodilo ako bi se otkrilo da Bene Geserit kontroliše jednu još moćniju tajnu?
Razumeš! Nijedna Časna Majka ne bi bila bezbedna. Odstranjivanje i mučenje
pripadnica Bene Geserita postalo bi najobičnija stvar."
"Ti si postigla tu enzimsku ravnotežu." Bila je to tvrdnja, ne pitanje.
"Izazvala sam Sestrinstvo! Izveštaj moje majke Sestrinstvu učiniće Bene Geserit
nepokolebljivim saveznikom Kuće Korino."
Kako je to samo naizgled prihvatljivo, pomislio je on.
Stavio ju je na probu: "Ali tvoja majka se, jamačno, nikada ne bi okrenula
protiv tebe!"
"Ona je bila Bene Geserit mnogo pre nego što je postala moja majka. Dankane, ona
je dopustila da se njen rođeni sin, moj brat podvrgne ispitu gom džabara! Ona je
to pripremila! A znala je da on možda neće preživeti! Bene Geserit su uvek bile
kratke na veri, a duge na pragmatizmu. Delovaće protiv mene, ako poveruje da je
to u najboljim interesima Sestrinstva."
Klimnuo je glavom. Kako je bila ubedljiva. Bila je to tužna misao.
"Moramo da održimo inicijativu", reče ona. "To nam je najjače oružje."
"Gurni Halek je, takođe, problem", reče on. "Da li moram da ubijem svog starog
prijatelja?"
"Gurni je otišao po nekom naročitom špijunskom zadatku u pustinju", reče ona,
znajući da je Ajdaho već bio upoznat sa tim. "On nam, sasvim sigurno, ne stoji
na putu."
"Vrlo čudno", reče on. "Namesnik Vladara Kaladana bavi se špijunažom, ovde na
Arakisu."
"Zašto da ne?" zapitala je Alija. "On je njen ljubavnik - u svojim snovima, ako
ne u stvarnosti."
"Da, naravno." I on se začudi kako to da nije čula neiskrenost u njegovom glasu.
"Kada ćeš da je smakneš?" upita Alija.
"Bolje je da to ne znaš."
"Da... da, shvatam. Gde ćeš da je odneseš?"
"Tamo gde je niko ne može naći. Neće biti ostavljena ovde da te ugrožava."
Radost u Alijinim očima nije se mogla pogrešno protumačiti. "Ali gde ćeš..."
"Ako ne znaš, tada ćeš moći, ako to bude neophodno, da odgovoriš pred
Istinozborcem kako ne znaš gde je."
"Ah, to je mudro, Dankane."
Sada je uverena da ću ubiti Gospu Džesiku, pomislio je. Zatim reče: "Zbogom,
voljena."
Ona u njegovom glasu nije primetila da je doneo konačnu odluku, pa ga je čak i
blago poljubila dok je odlazio.
Celim putem kroz, na sieč nalik, lavirint hodnika Hrama, Ajdaho je brisao oči.
Tleilaške oči nisu bile otporne na suze.
Voleo si Kaladan
I oplakao njegovu nestalu domaćicu -
Ali patnja otkriva
Da nove ljubavnice ne mogu da izbrišu
Te večite uspomene.

Refren iz habanijske tužbalice

Stilgar je učetvorostručio siečku stražu oko blizanaca, ali je znao da je to
uzalud. Momak je bio nalik svom atreidskom imenjaku, dedi Letu. Svako ko je
poznavao osobenjaka Vojvodu, opažao je to. Leto je, istina, prema okolini imao
odmeravajući stav i obazrivost, ali se tome morala odrediti vrednost tek u
odnosu na prikrivenu plahovitost i podložnost donošenju opasnih odluka.
Ganima je više ličila na majku. Imala je Čaninu riđu kosu, Čanine oči i lukavost
kojom je obezbeđivala sebe kada je trebalo prilagoditi se teškoćama. Često je
govorila da ona čini ono što mora da čini, ali je bilo jasno da bi sledila Leta,
ma u kom pravcu da je povede.
A Leto se spremao da ih povede u opasnost.
Stilgar je, ne jednom, pomislio da poveri svoj problem Aliji. Tu mogućnost je
isključila Irulan koja je u svemu i svačemu povlađivala Aliji. Donoseći odluku,
Stilgar je shvatio da je prihvatio mogućnost da je Leto ispravno procenio Aliju.
Ona koristi ljude na nehatan i bezdušan način, pomislio je. Čak i Dankana
koristi na taj način. Ne bi bilo čudo da se okrene protiv mene i ubije me. Već
me je odbacila.
U međuvremenu straža je bila pojačana i Stilgar se, poput zaodenute utvare,
šunjao svojim siečom, svuda zavirujući. Sve vreme u njegovoj svesti su se
komešale sumnje koje mu je Leto usadio. Ako se moglo bez tradicije, gde je onda
bila ona stena na koju je njegov život mogao čvrsto da se osloni?
Popodneva na dan Saziva za Dobrodošlicu Gospi Džesiki, Stilgar je spazio Ganimu
gde u društvu svoje bake stoji na ulazu u veliku skupštinsku salu sieča. Bilo je
rano i Alija još nije stigla, ali su ljudi već počeli da se skupljaju u sali, pa
su prolazili bacajući praznoverne poglede na ovo dete i ovu odraslu osobu.
Stilgar se sklonio u senovito udubljenje po strani od matice ljudi i stao da
posmatra dotični par, nesposoban da razazna njihove reči u mrmljajućem žamoru
iskupljajućeg mnoštva. Ljudi iz mnogih plemena doći će ovde da pozdrave povratak
njihove nekadašnje Časne Majke. No, on je zurio u Ganimu. Njene oči, način na
koji su poigravale dok je govorila! Ova kretnja ga je očarala. Te duboko plave,
staložene, tragajuće, odmeravajuće oči. I onaj način na koji je zabacivala svoju
crvenozlatastu kosu sa ramena izvijanjem glave: bila je to Čani. Bilo je to
avetinjsko vaskrsenje, neprirodna sličnost.
Stilgar se polako privukao bliže i zauzeo busiju u sledećem udubljenju.
Nije mogao da dovede u vezu Ganimino posmatračko držanje sa bilo kojim detetom
iz svog iskustva - osim sa njenim bratom. Gde se nalazio Leto? Stilgar je
upravio pogled prema zakrčenom hodniku. Njegovi stražari bi podigli uzbunu ako
bi se bilo šta naopako dogodilo. Zavrteo je glavom. Ovi blizanci su ugrožavali
njegovo duševno zdravlje. Neprekidno su nagrizali njegov duševni mir. Gotovo da
je mogao da ih mrzi. Srodnici nisu bili oslobođeni uzajamne mržnje, ali krv (i
njegova dragocena voda) nosila je sobom zahteve za pružanje potpore koji su
prevazilazili većinu drugih stvari. Ovi blizanci postojali su kao njegova
najveća odgovornost.
Kroz prašinu proceđena smeđa svetlost doprla je iz pećinske sale skupštine.
Dotakla je devojčicino rame i novo belo odelo koje je imala na sebi, stvarajući
oreol oko njene kose baš kada se okrenula i osmotrila hodnik kroz koji su ljudi
u gunguli prolazili.
Zašto li me je Leto kinjio onim sumnjama? pitao se. Nije bilo sumnje da je on to
smišljeno učinio. Možda je Leto želeo da mi podari mali deo svog mentalnog
iskustva. Stilgar je znao da su blizanci različiti, ali je uvek nanovo otkrivao
da je njihovo rasuđivanje nesposobno da prihvati ono što je znao. Nikada nije
doživeo matericu kao tamnicu jedne probuđene svesti - svesti koja je živela od
drugog meseca trudnoće, kako se govorilo.
Leto je jednom rekao da je njegovo pamćenje kao 'unutrašnji svojeručan rukopis,
koji se proširuje u podrobnostima i razmeri u odnosu na onu prvobitnu
zapanjujuću probuđenost, ali nikada ne menja oblik i nacrt'.
Po prvi put, u ovom trenutku, dok je posmatrao Ganimu i Gospu Džesiku, Stilgar
je počeo da shvata kako bi morao da izgleda život u takvoj grabljivoj mreži
pamćenja, u nemogućnosti da se povuče ili pronađe zapečaćeni kutak svesti.
Suočen sa ovakvom okolnošću taj bi morao da vodi računa o ludilu, da odabira i
odbacuje između mnoštva ponuda u jednom sistemu u kome su se odgovori smenjivali
istom brzinom kao i pitanja.
Nije moglo da se uspostavi utvrđeno tradicionalno verovanje. Nisu postojali
neuslovljeni odgovori na dvolična pitanja. Šta uspeva? Ono što ne uspeva. Šta ne
uspeva? Ono što uspeva. Prepoznao je taj obrazac. Bila je to stara slobodnjačka
igra zagonetki. Pitanje: 'Donosi i život i smrt.' Odgovor: 'Koriolski vetar.'
Zašto je Leto želeo da ja ovo razumem? pitao se Stilgar. Iz svog smotrenog
proveravanja, Stilgar je znao da blizanci imaju zajednički pogled na svoju
različitost: oni su je smatrali nesrećom. Za jednu takvu osobu, kanal rođenja je
obična odvodna cev, pomislio je. Neznanje smanjuje šok koji neka iskustva
donose, no kod njih, u vezi sa rođenjem, nije moglo biti reči o neznanju. Kako
bi izgledalo živeti život, a poznavati sve stvari koje bi mogle da skrenu sa
pravog puta? To bi značilo vođenje neprekidnog rata sa sumnjama. Čovek bi
svakako mrzeo što se razlikuje od ostalih ljudi. Bilo bi mu prijatno da drugima
priušti makar ukus tih različitosti. "Zašto ja?" bilo bi prvo pitanje bez
odgovora.
A šta sam ono ja sebe zapitao? pomisli Stilgar. Gorak osmeh pređe mu preko
usana. Zašto ja?
Gledajući blizance u ovom novom svetlu, razumeo je svu opasnost udesa koji su
primili zajedno sa svojim nedozrelim telima. Ganima mu je, jednom, pošto ju je
izgrdio zbog toga što se uspentrala do vrha okomite zapadne strane iznad Sieč
Tabra, to jezgrovito stavila do znanja.
"Zašto bi trebalo da se bojim smrti? Bila sam tamo ranije - mnogo puta."
Kako mogu i da se usudim da podučavam ovakvu decu? čudio se Stilgar. Kako može
bilo ko da se usudi?
Čudnovato, ali Džesikine misli su se kretale sličnim tokom dok je razgovarala sa
svojom unukom. Razmišljala je, kako teško mora da je nositi zrele umove i
nedozrelim telima. Telo je imalo da nauči ono što je um već znao da bi telo
moglo da uradi - izjednačavanje impulsa i refleksa. Stari benegeseritski prana-
bindu postupak mogao bi se upotrebiti u njihovom slučaju, ali čak i tada um bi
stremio tamo gde telo ne bi moglo da ga prati. Gurni je imao krajnje težak
zadatak da ispuni njena naređenja.
"Stilgar nas posmatra iz udubljenja tamo pozadi", reče Ganima.
Džesika se nije okrenula. Nju je, međutim, zbunilo ono što je nazrela u
Ganiminom glasu. Ganima je volela starog Slobodnjaka, kao što se voli roditelj.
Čak i kada je govorila o njemu sa omalovažavanjem ili ga zadirkivala, ona ga je
volela. Ovo saznanje je primoralo Džesiku da starog Naiba vidi u novoj
svetlosti, što joj je pomoglo da kroz geštalt otkrovenje shvati ono što je
blizancima i Stilgaru bilo zajedničko. Ovaj novi Arakais nikako nije odgovarao
Stilgaru, uvidela je Džesika. Ništa više no što je ova nova vaseljena odgovarala
njenim unucima.
Neželjena i neprizvana, jedna benegeseritska izreka prostrujala je Džesikinim
umom: 'Sumnjati u vlastitu smrtnost, značilo je upoznati početak straha;
nepobitno saznati da si smrtan značilo je upoznati kraj straha.'
Da, smrt nije bila težak jaram za nošenje, ali je život za Stilgara i blizance,
predstavljao laganu vatru. Svaki je otkrio da mu ovaj svet slabo odgovara i
čeznuo za drugim putevima života gde su se odstupanja mogla bez opasnosti
priznati. Oni su bili Abrahamova deca, sposobna da nauče više od jastreba koji
krstari nad pustinjom, nego iz bilo koje napisane knjige.
Leto je zaprepastio Džesiku još onoga jutra kada su stajali pored kanata koji je
tekao odmah ispod sieča. Tada je rekao: "Voda nas drži u klopci, bako. Bilo bi
bolje da živimo kao prašina, jer bi nas, tada, vetar mogao poneti u visine više
od najviših stena Zaštitnog Zida."
Iako joj je ovakva neotvorena zrelost misli iz usta ove dece, postala dobro
poznata, Džesika je bila veoma pogođena njegovom izjavom, tako da je jedva
uspela da prozbori: "Tvoj otac je mogao to da kaže."
A Leto je, bacajući šaku peska u vazduh da bi posmatrao kako pada, odgovorio:
"Da, mogao je. Ali moj otac tada nije shvatao kolikom brzinom voda primorava da
padne na zemlju sve što se sa te zemlje uzdiglo."
Sada, stojeći pored Ganime u sieču, Džesika je osetila da su je te reči ponovo
potresle. Okrenula se, osvrnula se na još pristižuću svetinu i dopustila da joj
pogled proluta po Stilgarovoj osenčenoj silueti u udubljenju. Stilgar nije bio
pripitomljeni Slobodnjak, vaspitan da jedino donosi grančice do gnezda. Još je
bio jastreb. Kada mu je u svest izlazila crvena boja, nije pomišljao na cveće,
već na krv.
"Odjedanput si postala tako ćutljiva", reče Ganima. "Je li nešto nije u redu?"
Džesika je zatresla glavom. "Setila sam se nečega što je Leto jutros rekao, i to
je sve."
"Kada ste otišli do sadova? Šta je rekao?"
Džesika je pomislila na neobičan izraz mudrosti odrasle osobe koji je prešao
preko Letovog lica tog jutra. Bio je to isti ovaj izraz koji je upravo sada
počivao na Ganiminom licu. "Podsetio se onog vremena kada se Gurni vratio od
krijumčara i stao pod zastavu Atreida", reče Džesika.
"Dakle, razgovarali ste o Stilgaru", reče Ganima.
Džesika nije pokušala da istraži kako je došlo do ovog uviđanja. Izgledalo je da
su blizanci sposobni da, po volji, ponovo prikažu misaoni tok onog drugog.
"Da, jesmo", reče Džesika. "Stilgaru se nije sviđalo što Gurni naziva Pola
svojim Vojvodom, međutim, Gurnijevo prisustvo je to nametnulo svim
Slobodnjacima. Gurni je neprekidno govorio 'Moj Vojvoda'."
"Shvatam", reče Ganima. "I, naravno, Leto je primetio da on još nije postao
Stilgarov Vojvoda."
"Tako je."
"Ti, naravno, znaš šta ti je činio", reče Ganima.
"Nisam sigurna da znam", priznala je Džesika, nalazeći da je ovo priznavanje
posebno uznemiravajuće, jer joj ni na kraj pameti nije bilo da joj je Leto bilo
šta činio.
"Pokušavao je da podstakne tvoja sećanja na našeg oca", reče Ganima. "Leto uvek
želi da upozna našeg oca sa tački gledanja ostalih ljudi koji su ga poznavali."
"Ali... zar Leto nema..."
"Oh, on može da oslušne unutrašnji život. Svakako. Ali to nije isto. Ti si,
naravno, govorila o njemu. O našem ocu, hoću da kažem. Govorila si o njemu kao o
svom sinu."
"Da!" odrezala je Džesika. Nije joj se dopadalo osećanje da su ovi blizanci
mogli, po želji, da je uključe i isključe, izvlače na površinu njena sećanja
radi posmatranja, dotiču se bilo koje emocije koja je privlačila njihovo
interesovanje. Ganima je, možda, upravo sada to činila!
"Leto je rekao nešto što te je uznemirilo", reče Ganima.
Džesika je otkrila da je uzrujana zbog neophodnosti da suspregne srdžbu. "Da...
rekao je."
"Ne sviđa ti se činjenica što on poznaje našeg oca kakvog ga je naša majka
poznavala i što poznaje našu majku kakvom ju je naš otac poznavao", reče Ganima.
"Ne sviđa ti se ono što ovo prvo podrazumeva - ono što mi možemo da saznamo o
tebi."
"Do sada, zaista, nikada nisam razmišljala o tome na ovakav način", reče
Džesika, stegnutim glasom.
"Znanje čulnih stvari je ono što obično smeta", reče Ganima. "U pitanju je tvoja
uslovljenost. Za tebe je krajnje teško da nas smatraš za ma šta drugo do za
decu. No ne postoji ništa što su naši roditelji, javno ili tajno, uradili, a da
mi to ne možemo da saznamo."
U jednom kratkom trenu, Džesika je osetila da se približava onoj sustalosti koja
ju je obuzela tamo pored kanata, s tim što je ona sada bila u vezi sa Ganimom.
"Verovatno je govorio o uspaljenoj čulnosti tvog Vojvode", reče Ganima. "Letu
je, ponekad, potrebno zauzdati usta!"
Postoji li išta što ovi blizanci nisu mogli da oskrnave? pitala se Džesika,
krećući se od uzrujanosti, preko ljutnje do odvratnosti. Kako su se usuđivali da
govore o čulnosti njenog Leta? Naravno da će muškarac i žena koji se vole,
uživati u zadovoljstvima svojih tela! Bila je to privatna i divna stvar, i nije
je trebalo razmetljivo pokazivati u slučajnom razgovoru između jednog deteta i
jedne odrasle osobe.
Dete i odrasla osoba!
Džesika je iznenada shvatila da ni Leto ni Ganima nisu to slučajno učinili.
Pošto je Džesika utonula u ćutanje, Ganima reče: "Uvredili smo te. Izvinjavam ti
se u ime nas oboje. Koliko poznajem Leta, on izvinjavanje ne uzima u obzir.
Ponekad, dok sledi određeni trag, zaboravlja koliko smo različiti... od tebe, na
primer."
Džesika pomisli: I stoga ste to, naravno, oboje učinili. Učite me pameti!
Upitala se začuđeno: Koga još tako učite? Stilgara? Dankana?
"Leto pokušava da vidi stvari onako kako ih ti vidiš", reče Ganima. "Pamćenja
nisu dovoljna. Baš onda kada najsilnije pokušavaš, najčešće ne uspevaš."
Džesika je uzdahnula.
Ganima je dotakla bakinu ruku. "Tvoj sin je mnoge stvari, koje se, čak i tebi,
moraju izreći, ostavio nedorečenim. Oprosti nam, ali on te je voleo. Zar to nisi
znala?"
Džesika se okrenula da bi sakrila suze koje su joj zablistale u očima.
"Znao je za tvoje strahove", reče Ganima. "Baš kao što je znao i za Stilgarove.
Dragi Stil. Naš otac je bio njegov 'Doktor Zveri', a Stil nije bio više od
zelenog puža skrivenog u svoju kućicu." Počela je da pevuši melodiju pesme iz
koje je uzela ove reči. Muzika je, neodoljivo, zasula Džesikinu svest stihovima.
'O Doktore Zveri
Kućici zelenog puža
Što skriva strašljivo
Čudo, koje iščekuje smrt,
To dođe kao božanstvo!
Čak i puževi znaju
Da bogovi utiru trag,
A dušebrižja donose patnju,
Da su nebesa vidljiva
Samo kroz kapiju plamena.
O Doktore Zveri,
Ja sam čovek-puž
Koji vidi tvoje jedno oko
Kako viri u moju kućicu!
Zašto, Muad'Dibe? Zašto?'

Ganima reče: "Na žalost, naš otac je ostavio mnogo ljudi-puževa u našoj
vaseljeni."
21.
Pretpostavka da ljudska bića bivstvuju u jednom promenjivom svetu, shvaćena kao
dejstvujući nauk, zahteva da intelekt postane potpuno svestan uravnotežavajući
instrument. Ali intelekt nije u stanju ovako da deluje bez uključenja celokupnog
organizma. Jedan takav organizam može se prepoznati po svom vatrenom pokretačkom
ponašanju. Isto je tako sa društvom posmatranim kao organizam. No, tu se
susrećemo sa jednom starom ustrajnošću. Društva se pokreću podstrekivana starim,
nazadnim pobudama. Ona traže nepromenjivost. Svaki pokušaj isticanja
promenjjivosti sveta rađa primere odbacivanja, strah, srdžbu i očajanje. Kako,
onda, objašnjavamo prihvatanje predviđanja? Jednostavno: saopštavalac
proročanskih vizija, budući da govori o jednom apsolutnom (nepromenjivom)
ostvarenju, može da naiđe na radostan pozdrav čovečanstva čak i kada proriče
najužasnije događaje.
Letova knjiga prema Hark al-Adi
"To je kao kad se boriš u mraku", reče Alija.
Ljutito je koračala po sali Saveta, krećući se od visokih svilenih zavesa na
istočnim prozorima koje su umekšavale svetlost jutarnjeg sunca do divana
grupisanih ispod ukrasnih zidnih panela na drugom kraju prostorije. Njene
sandale prelazile su preko ćilimova od začinskih vlakana, parketa, pločica od
džinovskog granata i još jednom, ćilimova. Napokon, ona zastade iznad Irulan i
Ajdaha, koji su, jedno naspram drugog, sedeli na divanima od sive kitove kože.
Ajdaho se opirao vraćanju iz Tabra, ali ona je poslala bezuslovna naređenja.
Odstranjivanje Džesike je, u ovom trenutku, bilo važnije no ikad, ali je ipak
moralo da sačeka. Pojavila se potreba za Ajdahovim mentatskim moćima opažanja.
"Ove stvari su isečene po istom kalupu", reče Alija. "Smrde na dalekosežnu
zaveru."
"Možda nije tako", usudila se Irulan, ali je upitnim pogledom potražila Ajdaha.
Alijino lice poprimilo je izraz neprerušene podrugljivosti. Kako je Irulan mogla
da bude tako čedna? Sem ako ne... Alija je obuhvatila princezu oštrim i
ispitivačkim pogledom. Irulan je imala na sebi jednostavnu crnu aba haljinu koja
se slagala sa senkama u njenim, od začina, kao indigo plavim očima. Njena plava
kosa bila je svijena u gustu punđu na potiljku, naglašavajući lice koje je bilo
ispošćeno i ogrubelo tokom godina provedenih na Arakisu. Ona je, doduše,
sačuvala gordost koju je stekla na dvoru svog oca, Šadama IV, i Alija je često
slutila da bi ovo ponosito držanje moglo da prikriva zavereničke misli.
Ajdaho je bio nemarno odeven u crnozelenu uniformu stražara Kuće Atreida, bez
oznaka. U pitanju je bila sklonost koju su potajno mrzeli mnogi iz redova
Alijine sadašnje straže, pogotovo amazonke koje su se ponosile oznakama svoje
službe. Njima se nije dopadalo prosto prisustvo ovog gole - majstora mačevanja -
mentata, utoliko pre što je on bio suprug njihove gospodarice.
"Dakle, plemena žele da Gospa Džesiku vrate u Namesnički Savet", reče Ajdaho.
"Kako se to može..."
"Sačinili su jednodušan zahtev", reče Alija, pokazujući na list začinskog papira
sa ispupčenim šarama koji je ležao na divanu pored Irulan. "Farad'n je stvar za
sebe, ali ovo... ovo smrdi na sasvim druge rabote!"
"Šta Stilgar misli o tome?" upita Irulan.
"Njegov potpis je na istom papiru", reče Alija.
"Ali ako on..."
"Kako bi i mogao da se odrekne majke svog boga?" podrugnu se Alija.
Ajdaho je podigao pogled prema njoj, razmišljajući: Ovo je strahovito približilo
zaoštravanje odnosa sa Irulan! Ponovo se začudio zašto ga je Alija pozvala ovamo
kada je znala da je njegovo prisustvo u Sieč Tabru bilo neophodno da bi se plan
odstranjenja sproveo u delo. Je li moguće da je doznala za poruku koju mu je
Propovednik poslao? Ova pomisao ispunila je njegove grudi nemirom. Odakle je taj
mističar-božjak znao za tajni znak kojim je Pol Atreid uvek pozivao svog
majstora mačevanja? Ajdaho je žudeo da napusti ovaj bespredmetni sastanak i
nastavi sa traženjem odgovora na ovo pitanje.
"Nema sumnje da je Propovednik napuštao ovu planetu", reče Alija. "Esnaf se ne
bi usudio da nas obmane u ovakvoj stvari. Ja ću ga..."
"Oprezno!" reče Irulan.
"Zbilja, budi obazriva", reče Ajdaho. "Pola planete veruje da je on..." Slegnuo
je ramenima. "...tvoj brat." Ajdaho se nadao da je ovo izjavio u stavu koji je
odavao prikladnu nezainteresovanost. Odakle je taj čovek znao za onaj znak?
"Ali ako je on glasnik ili špijun..."
"On nije stupao u dodir ni sa kim iz CHOAM-a ili Kuće Korino", reče Irulan.
"Možemo da budemo sigurni..."
"Ni u šta ne možemo da budemo sigurni!" Alija se nije potrudila da sakrije svoj
prezir. Okrenula je leđa Irulan i stala naspram Ajdaha. Znao je zašto je doveden
ovamo! Zašto nije izvršavao ono što se od njega očekivalo? Nalazio se u Savetu
zbog toga što je Irulan bila ovde. Istorija koja je dovela jednu princezu iz
Kuće Korino u tor Atreida nikada se nije mogla zaboraviti. Jednom promenjena
lojalnost, mogla se ponovo promeniti. Dankanove mentatske moći trebalo je da
pronađu slabe tačke, tanana skretanja u Irulaninom ponašanju.
Ajdaho se pomakao i zagledao u Irulan. Postojali su trenuci kad je mrzeo
pravolinijske neminovnosti koje mu je nametnulo izvršenje mentatskih zadataka.
Znao je šta Alija misli. I Irulan je to, nema sumnje, znala. Ali ova Princeza-
supruga Pola Muad'Diba svojevremeno je prevazišla težinu odluke koja ju je
učinila manje značajnom od kraljeve naložnice, Čani. Nije bilo ni najmanje
sumnje u Irulaninu predanost kraljevskim blizancima. Ona se bila odrekla
porodice i Bene Geserita da bi se posvetila Atreidima.
"Moja majka je deo ove zavere", uporno je tvrdila Alija. "Iz kog drugog razloga
bi je Sestrinstvo poslalo natrag ovamo u jednom ovakvom trenutku?"
"Histerija nam neće pomoći", reče Ajdaho.
Alija se besno okrenula od njega kao što je i očekivao. To mu je dalo priliku da
ne mora da gleda u to nekad voljeno lice koje je sada bilo svo izopačeno
tuđinskom posednutošću.
"Pa", reče Irulan, "Esnafu se može potpuno verovati što..."
"Esnafu?" iskezila se Alija.
"Mi ne možemo da donosimo konačan sud o neprijateljstvu Esnafa ili Bene
Geserita", reče Ajdaho. "Ali, moramo da ih svrstamo u posebne kategorije, kao
suštinski pasivne borce. Esnaf će živeti u granicama svog osnovnog pravila:
nikada vladati. Oni su parazitski izraštaj i to vrlo dobro znaju. Neće
preduzimati ništa što bi ubilo organizam koji ih održava u životu."
"Njihova predstava o tome koji ih organizam održava u životu mogla bi da bude
drugačija od naše", reče Irulan otegnutim glasom. Valjda nikada nije bila bliža
podsmehu no sada kada je lenjim glasom rekla: "Promašio si, mentate."
Alija je izgledala zgranuta. Nije očekivala od Irulan ovakvu promenu stava. Ovde
nije bila reč o vrsti gledanja koje bi jedan zaverenik poželeo da ispituje.
"Nema sumnje", reče Ajdaho. "Ali Esnaf neće otvoreno istupiti protiv Kuće
Atreida. Sestrinstvo bi, s druge strane, moglo da se upusti u određenu vrstu
političkog udara koji..."
"Ako išta preduzmu, onda će to biti kroz prednji red: neki pojedinac ili neka
grupa kojih se mogu odreći", reče Irulan. "Bene Geserit je istrajavao tokom svih
ovih vekova zato što nije znao za vrednost povlačenja u senku. Oni više vole da
budu iza prestola nego na njemu."
Povlačenje u senku? pitala se Alija. Je li to bio Irulanin izbor?
"Tačno ono što sam primetio i za Esnaf", reče Ajdaho. Nalazio je da mu
neminovnost ove rasprave i objašnjenja ide na ruku. Skretali su mu pažnju sa
drugih problema.
Alija je ponovo odšetala do suncem obasjanih prozora. Znala je za Ajdahovu slepu
mrlju; svaki mentat ju je imao. Oni su morali da donose proglase. Ovo je imalo
za posledicu sklonost ka oslanjanju na apsolutno sagledavanje konačnih granica.
Bili su svesni toga. Bio je to deo njihove obučenosti. Pa ipak, nastavljali su
da deluju izvan samo-ograničavajućih parametara. Trebalo je da ga ostavim u Sieč
Tabru, pomislila je Alija. Bilo bi bolje da sam jednostavno podvrgla Irulan
Javidovom ispitivanju.
Unutar lobanje Alija je začula tutnjav glas: "Tačno!"
Umukni! Umukni! Umukni! pomislila je. Jedna opasna greška joj se omakla u ovim
trenucima, kojoj nije mogla da sagleda konture. Sve što je mogla da oseti bila
je opasnost. Ajdaho joj je morao pomoći da se izvuče iz ove neprilike. Bio je
mentat. Mentati su bili neophodnost. Čovek kompjuter zamenjivao je mehanička
sredstva uništena u Batlerijanskom Džihadu. Nećeš moći da napraviš mašinu u
obličju ljudskog uma! Ali Alija je u ovom trenutku žudela za poslušnom mašinom.
One nisu mogle da pate od Ajdahovih ograničenja. U mašinu si morao da imaš
poverenja.
Aliju je prenuo Irulanin otegnuti glas.
"Nejasno u nejasnom u nejasnom u nejasnom", reče Irulan. "Svima nam je poznat
usvojeni obrazac napada na vlast. Ne krivim Aliju zbog njenih sumnjičenja. Ona,
naravno, sumnjiči sve redom - čak i nas. Ipak, ostavimo to, za trenutak, na
stranu. Šta ostaje kao najvažnije poprište pobuda, najplodniji izvor opasnosti
za Namesništvo?"
"CHOAM", reče Ajdaho, svojim ravnomernim mentatskim glasom.
Na Alijinom licu se ukaza svirep osmeh. The Combine Honnete Ober Advancer
Mercantiles! Ali Kuća Atreida je vladala CHOAM-om sa pedesetjednim procentom
svojih deonica. Muad'Dibovo sveštenstvo držalo je još pet procenata, što je bio
znak trezvenog prihvatanja od strane Velikih Kuća da Dina kontroliše
neprocenjivi melanž. Ne bez razloga, začin je često bio nazivan 'tajnim kovanim
novcem'. Bez melanža brodovi Svemirskog Esnafa ne bi mogli da se kreću. Melanž
je proizvodio 'navigacioni trans' uz pomoć koga se mogla 'videti' putanja brža
od svetlosti, pre nego što bi se njom krenulo. Bez melanža i njegovog pojačanja
imunogenskog sistema, životni vek za veoma bogate opadao je za najmanje faktor
četiri. Čak su i široki slojevi srednje klase Carstva jeli razblaženi melanž u
malim primesama uz barem jedan obrok dnevno.
No Alija je prepoznala mentatsku iskrenost u Ajdahovom glasu, zvuk koji je
iščekivala sa očajničkom nadom.
CHOAM. Combine Honnete je bio mnogo više od Kuće Atreida, mnogo više od Dine,
mnogo više od sveštenstva ili melanža. To je bio inkvajn, kitova koža, siga
žica, iksijanski umetnički proizvodi i zabavljači, trgovina ljudima i mestima,
hadžiluk, oni proizvodi koji su dolazili sa sGme granice zakonskog prava
tleilaške tehnologije; tu su spadale opojne droge i medicinske tehnike; to je
bio prevoz (Esnaf) i sav ostali supersloženi promet jednog Carstva koje je
obuhvatalo hiljade poznatih planeta plus one koje su se potajno nahodile po
ivicama, što im je bilo dopušteno zbog usluga koje su činile. Kada je Ajdaho
rekao CHOAM, mislio je na neprekidno previranje, spletku u spletki, igru sila
gde je premeštanje jedne duodecimalne tačke u interesnom otplaćivanju moglo da
promeni vlasništvo cele jedne planete.
Alija je ponovo došla na ono mesto iznad njih dvoje koji su sedeli na divanima.
"Ima li nešto posebno u vezi sa CHOAM-om što te muči?" upitala je.
"Uvek je prisutno ozbiljno špekulativno nagomilavanje začina od strane određenih
Kuća", reče Irulan.
Alija se pljesnula rukama po butinama, a zatim pokazala na začinski papir sa
ispupčenim šarama pored Irulan. "Ovaj zahtev te ne kopka onakav kakav je."
"U redu!" prasnuo je Ajdaho. "Izjasni se. Šta nam to uskraćuješ? Sposobna si ti
i za nešto više nego što je puko poricanje podataka i očekivanje da ja delujem
kao..."
"Nedavno je zabeležen značajan porast u trgovini ljudima sa četiri naročita
svojstva", reče Alija. Pitala se da li će ovo, odista, predstavljati novost za
ovaj par.
"Koja naročita svojstva?" upitala je Irulan.
"Majstori mačevanja, izopačeni mentati sa Tleilaksa, uslovljeni lekari iz Suk
škole i finkap računovođe, pogotovo ovi poslednji. Zašto bi baš sada nastala
potražnja za sumnjivim knjigovodstvom?" Pitanje je bilo upućeno Ajdahu.
Dejstvuj kao mentat, reče on sebi. Ipak, bilo je to bolje od mozganja o onom što
je Alija postala. Usredotočio se na njene reči ponavljajući ih po metodu svog
metatskog uma. Majstori mačevanja? Nekada je to bilo njegovo zvanje. Majstori
mačevanja su, naravno, bili više od fizičkih boraca. Oni su bili u stanju da
opravljaju zaštitna energetska polja, planiraju ratne pohode, izrađuju nacrte
vojnih uporišta, prave na brzu ruku oružja. Izopačeni mentati? Tleilaksi su
očigledno uporno ostajali pri ovoj podvali. I sam mentat, Ajdaho je poznavao
nepostojanu sigurnost tleilaškog uvrtanja. Velike Kuće koje su kupovale ovakve
mentate, nadale su se da će nad njima imati apsolutnu kontrolu. Nemoguće! Čak je
Piter de Vries koji je služio Harkonene u napadu na Kuću Atreida, sačuvao svoje
suštinsko dostojanstvo, prihvativši na kraju smrt umesto da preda unutrašnje
jezgro svoje suštastvenosti. Suk doktori? Njihova uslovljenost je, po svoj
prilici jamčila za njihovu odanost vlasnicima-pacijentima. Suk-doktori postali
su veoma skupi. Uvećana kupovina povući će za sobom zamašnu razmenu kapitala.
Ajdaho je odmeravao ove podatke u odnosu na povećanje finkap računovođa.
"Osnovni proračun", reče on, naglašavajući lagano odmerenu uverenost da govori o
uvodnim podacima. "U poslednje vreme zabeleženo je povećanje bogatstva među
Malim Kućama. Neke se polako primiču stanju Velikih Kuća. Ovakvo bogatstvo moglo
je jedino da potekne iz nekih specifičnih premeštanja u političkim redovima."
"Stigli smo, najzad, do Landsrada", reče Alija, izražavajući vlastito uverenje.
"Naredna sednica Landsrada održaće se tek za otprilike dve standardne godine",
podsetila je Irulan.
"Ali političko cenjkanje nikada se ne prekida", reče Alija. "I ja tvrdim da se
pojedini među ovim plemenskim potpisnicima...", uprla je prst prema papiru pored
Irulan, "nalaze među Malim Kućama koje su promenile svoje političko
opredeljenje."
"Možda", reče Irulan.
"Landsrad", reče Alija. "Ima li boljeg fronta za Bene Geserit? I boljeg agenta
za sestrinstvo od moje rođene majke?" Alija se ukipila upravo naspram Ajdaha.
"Pa, Dankane?"
Zašto da ne dejstvujem kao mentat? zapitao se Ajdaho. Postala mu je jasna opšta
težnja Alijinih sumnji u ovom trenutku. Posle svega, Dankan Ajdaho je bio lični
kućni stražar Gospe Džesike tokom mnogih godina.
"Dankane?" nastojala je Alija.
"Trebalo bi da se podrobno obavestiš o bilo kakvom savetodavnom zakonodavstvu
koje bi moglo da bude u pripremi za sledeću sednicu Landsrada", reče Ajdaho.
"Oni bi mogli da zauzmu zakonit stav da Namesništvo nema pravo veta na određene
vrste zakonodavstva - posebice, prilagođavanje poreza i način upravljanja
kartelima. Ima i drugih, ali..."
"Ne bi baš bilo mnogo trezveno kladiti se na njih, ako bi zauzeli takav stav",
reče Irulan.
"Slažem se", reče Alija. "Sardaukari nemaju zube, a mi još imamo naše
slobodnjačke legije."
"Oprezno, Alija", reče Ajdaho. "Našim neprijateljima ništa bolje ne odgovara no
da nas naprave čudovištima. Bez obzira na to koliko legija imaš pod svojom
vlašću, moć u jednom carstvu raštrkanom kao što je ovo, počiva na narodnom
poverenju."
"Narodnom poverenju?" upita Irulan.
"Hoćeš da kažeš na poverenju Velikih Kuća?"
"A sa koliko ćemo se Velikih Kuća u ovom novom savezu suočiti?" upitao je
Ajdaho. "Novac se gomila na nepoznatim mestima!"
"Po granicama?" upita Irulan.
Ajdaho sleže ramenima. Bilo je to pitanje bez odgovora. Svako od njih naslućivao
je da će jednog dana Tleilaksi ili tehnološki petljaroši sa granica Carstva
uspeti da ponište Holcmanov Efekat. Od tog dana, energetska zaštitna polja biće
beskorisna. Celokupna nepouzdana ravnoteža koja je podupirala planetni
feudalizam doživeće slom.
Alija je odbila da razmatra ovu mogućnost. "Radićemo sa onim što imamo", reče
ona. "A to je određeno saznanje u redovima CHOAM-ovog upravništva da mi možemo
da uništimo začin ako nas na takav čin primoraju. Oni to neće staviti na kocku."
"Ponovo smo kod CHOAM-a", reče Irulan.
"Sem ako nekom na drugoj planeti ne pođe za rukom da napravi kopiju ciklusa
peščana pastrmka-peščani crv", reče Ajdaho. Zamišljeno je pogledao u Irulan,
uzrujan ovim pitanjem. "Salusa Sekundus?"
"Moje veze tamo i dalje su pouzdane", reče Irulan. "Salusa ne dolazi u obzir."
"Onda moj odgovor ostaje na snazi", reče Alija, zureći u Ajdaha.
"Radićemo sa onim što imamo."
Ja sam na potezu, pomisli Ajdaho. Rekao je: "Zašto si me odvukla od važnog
posla? Do ovoga si mogla i sama da dođeš."
"Ne razgovaraj tim tonom sa mnom!" reče Alija.
Ajdahove oči se raširiše. U jednom trenu, ugledao je tuđina na Alijinom licu i
to je bio uznemiravajući prizor. Skrenuo je pogled na Irulan, ali ona izgleda
ništa nije primetila - ili je bar odavala takav utisak.
"Nije mi potrebno osnovno obrazovanje", reče Alija glasom koji je još odzvanjao
tuđinskim besom.
Ajdaho je uspeo da se bolno osmehne, ali je osećao teskobu u grudima.
"Kada raspravljamo o moći nikada ne uspevamo da se udaljimo od bogatstva i svih
njegovih maski", reče Irulan otegnuto. "Pol je bio društvena mutacija i, s
obzirom na to, moramo da se podsetimo da je on promenio staru ravnotežu
bogatstva."
"Takve mutacije nisu neoborive", reče Alija, okrećući se od njih, baš kao da,
malopre, nije pokazala svoju užasnu različitost. "Gde god u ovom carstvu ima
bogatstva, njegovi vlasnici to znaju."
"Oni, takođe, znaju", reče Irulan, "da postoje tri osobe koje mogu da produže
život toj mutaciji: blizanci i..." pokazala je prstom na Aliju.
Jesu li ove dve lude? pitao se u čudu Ajdaho.
"Oni će pokušati da me mučki ubiju", škripnu zubima Alija.
Ajdaho je nepomično sedeo u mukloj tišini, dok se njegova mentatska svest
komešala. Da ubiju Aliju? Zašto? Isuviše lako su mogli da joj sruše ugled. Mogli
su, po volji, da je istisnu iz slobodnjačkog jata i vijaju hajkom dok ne padne.
Ali blizanci, sada pošto... Znao je da se ne nalazi u prikladnom mentatskom miru
potrebnom za ovakva procenjivanja, ali morao je da pokuša. Morao je da bude što
je moguće tačniji. U isto vreme, bio je svestan da tačno razmišljanje sadržava
nerasčlanjene apsolute. Priroda nije bila tačna. Vaseljena nije bila tačna kada
bi se svodila na njegove mere: bila je maglovita i paperjasta, puna neočekivanih
kretanja i promena. Čovečanstvo kao celina moralo je da uđe u ovaj proračun kao
prirodni fenomen. Ali ceo proces tačne analize predstavljao je jedno odsecanje,
uklanjanje iz postojećeg toka vaseljene. Morao je da prodre u taj tok i da ga
pusti u pokret.
"Bili smo u pravu kada smo se usredsredili na CHOAM i Landsrad", reče Irulan
otegnuto. "A Dankanova sugestija nam nudi prvu liniju istrage za..."
"Novac kao oblik pretvaranja energije ne može da bude odvojen od energije koju
izražava", reče Alija. "Svi to znamo. Ali moramo da odgovorimo na tri određena
pitanja: Kada? S kakvim oružjem? Gde?"
Blizanci... blizanci, pomislio je Ajdaho. Blizanci su u opasnosti, a ne Alija.
"Ne zanima te ko ili kako?" upitala je Irulan.
"Ako Kuća Korino ili CHOAM ili neka druga grupa upotrebi ljudsko sredstvo na
ovoj planeti", reče Alija, "imamo više od šesdeset procenata šansi da ih
otkrijemo pre no što stupe u dejstvo. Znajući kada će stupiti u akciju, i na kom
mestu, stičemo nadmoćnost u nejednakoj igri. Kako? To je kao da pitaš kakvim
oružjem?"
Zašto ne mogu da ovo vide kao što ja vidim? pitao se Ajdaho.
"U redu", reče Irulan. "Kada?"
"Kada pažnja bude usresređena na nekog drugog", reče Alija.
"Pažnja je bila usredsređena na tvoju majku prilikom Saziva", reče Irulan. "Nije
bilo pokušaja."
"Pogrešno mesto", reče Alija.
Šta ona radi? pitao se Ajdaho.
"Gde, dakle?" upitala je Irulan.
"Upravo ovde u Tvrđavi", reče Alija. "Ovo je mesto gde se osećam najbezbednija i
gde ima najmanje stražara."
"Kakvim oružjem?" upita Irulan.
"Uobičajenim - nešto što jedan Slobodnjak može da ima uza se: otrovni kris-nož,
maula pištolj..."
"Već dugo nisu probali lovca-tragača", reče Irulan.
"Ne bi uspeo u gužvi", reče Alija. "Moraće da koriste gužvu."
"Biološko oružje?" upita Irulan.
"Neka zarazna supstanca?" uzvratila je Alija, ne prikrivajući svoju nevericu.
Kako je Irulan mogla da pomisli da bi jedna zarazna supstanca mogla da uspe
protiv imunoloških prepreka koje su štitile svakog Atreida?
"Mislila sam pre u vidu neke životinje", reče Irulan. "Mali mezimac, recimo,
uvežban da ujede određenu žrtvu, ubrizgavši joj otrov ujedom."
"Lasice Kuće će to sprečiti", reče Alija.
"Onda, jedna od njih?" upita Irulan.
"Neizvodljivo. Lasice Kuće izbacile bi uljeza, ubile ga. Poznato ti je to."
"Samo sam ispitivala mogućnosti u nadi da..."
"Staviću moju stražu u pripravnost", reče Alija.
Kada je Alija izgovorila reč straža, Ajdaho je postavio ruku na svoje Tleilaške
oči, pokušavajući da spreči neodoljiv nagon koji ga je obuzimao. Bila je to
Rađa, pokret Beskrajnosti, tako označen od strane Života, skriven udes potpunog
uranjanja u mentatsku svest koja je čekala u zasedi svakog mentata. Zavitlala je
njegovu svest na vaseljenu poput mreže, hvatajući, razgovetno ocrtana obličja u
njoj. Video je blizance šćućurene u mraku dok su džinovske pandže vitlale
vazduhom oko njih.
"Ne", prošaptao je.
"Šta?" Alija ga je pogledala kao da je iznenađena što ga još vidi ovde.
Smakao je ruku s očiju.
"Odeća koju je Kuća Korino poslala?" upitao je. "Je li predata blizancima?"
"Naravno", reče Irulan. "Potpuno je bezbedna."
"Niko neće pokušati da ugrozi blizance u Sieč Tabru", reče Alija. "Pogotovo neće
kad se seti svih onih stražara unaokolo koji su prošli Stilgarovu obuku."
Ajdaho je zurio u nju. Nije raspolagao ni sa jednom posebnom činjenicom kojom bi
mogao da potkrepi dokaz zasnovan na mentatskom proračunu, ali je znao. Znao je.
Ovo što je iskusio veoma se približilo vizionarskoj moći koju je Pol posedovao.
Ni Irulan ni Alija ne bi poverovale da je to proizišlo iz njega.
"Voleo bih da se upravi pristaništa dG na znanje da ne dozvole uvoz bilo kakvih
životinja spolja", reče on.
"Ne uzimaš, valjda, Irulaninu pretpostavku ozbiljno", negodovala je Alija.
"Zašto sve prepustiti sreći i rizikovati?" reče on.
"Kaži to krijumčarima", reče Alija. "Ja ću se pouzdati u Lasice Kuće."
Ajdaho je zavrteo glavom. Šta su Lasice Kuće mogle da učine protiv pandži
onolikih razmera kakve su mu se ukazale u svesti? Ali Alija je bila u pravu.
Podmićivanja na pravim mestima, uz učešće jednog Esnafovog navigatora koji se
prećutno slaže i bilo koje mesto u Praznoj Četvrti moglo je da postane
pristanišna luka. Esnaf ne bi pristao da se nađe u prvim redovima ma kakvog
napada na Kuću Atreida, ali ako bi cena bila dovoljno visoka... Pa, Esnaf se
jedino mogao smatrati za nešto poput geološke prepreke koja je napad činila
teško izvodljivim, ali ne i nemogućim. Oni su uvek mogli da izjave da su samo
'prevozna agencija'. Otkud bi oni mogli da znaju u koju svrhu će određeni tovar
biti upotrebljen?
Alija je poremetila tišinu jednim izrazito slobodnjačkim gestom, podigavši
pesnicu sa palcem u vodoravnom položaju. Pokret je bio propraćen tradicionalnom
psovkom čije je značenje bilo 'Objavljujem Tajfunsku Bitku'. Ona je, očito, sebe
videla kao jedinu logičnu metu za atentatore, i ovim gestom je ustajala protiv
sveta punog najrazličitijih pretnji. Htela je da kaže da će zavitlati smrtonosni
vetar prema svakome ko je bude napao.
Ajdaho je shvatio beznadežnost ma kakvog protivljenja. Takođe je shvatio da više
ne sumnja na njega. Predstojao mu je povratak u Tabr i ona je od njega očekivala
da na savršen način odstrani Gospu Džesiku. Podigao se sa divana preplavljen
silnim adrenalinskim talasom srdžbe, razmišljajući: samo kada bi Alija bila
meta! Samo kada bi ubice mogle da je se dočepaju! Za trenutak, ruka mu je
počinula na nožu, ali nije bilo njegovo da to učini. Daleko je bolje, uostalom,
da umre kao velikomučenica nego da doživi da je raskrinkaju i hajkom nagnaju u
peščani grob.
"Da", reče Alija, pogrešno tumačeći izraz njegovog lica kao zabrinutost zbog
nje. "Najbolje je da požuriš u Tabr." Pomislila je: Kako sam bila glupa kada sam
posumnjala u Dankana! On je moj, a ne Džesikin! Za sve je kriv onaj zahtev
plemena koji ju je pomeo, razmišljala je ona dalje. Veselo je, u znak pozdrava,
mahnula Ajdahu dok je odlazio.
Ajdaho je napustio Savetnu Salu sa osećanjem beznađa. Alija ne samo da je bila
slepa u svojoj tuđinskoj posednutosti, već je sa svakom krizom postojala sve
bezumnija. Ona je već prešla kritičnu tačku i više joj nije bilo spasa. Ali šta
se moglo uraditi za blizance? Koga je mogao da ubedi? Stilgara? A šta je to
Stilgar mogao da učini što već nije činio?
Onda Gospu Džesiku?
Da, ispitivao je tu mogućnost - no ona je, takođe, možda otišla predaleko u
krojenju planova sa svojim Sestrinstvom. On je, čini se, gajio nekoliko iluzija
o toj naložnici Atreida. Bila je u stanju da učini bilo šta na zapovest Bene
Geserita - čak i da se okrene protiv svojih unuka.
22.
Dobra vlada nikad se ne oslanja na zakone, već na lične kvalitete onih koji
vladaju. Mašinerija vlasti uvek je potčinjena volji onih koji upravljaju tom
mašinerijom. Najvažniji element vladavine je, stoga, metod izabiranja vođa.
Zakon i Vladavina, priručnik Svemirskog Esnafa
Zbog čega Alija želi da sudelujem u jutarnjem primanju? pitala se Džesika. Nisu
izglasali moj povratak u Savet.
Džesika je stajala u predsoblju Velike Dvorane Tvrđave. Ovo predsoblje bi, svuda
osim na Arakisu, samo po sebi bilo velika dvorana. Povodeći se za primerom koji
su davali Atreidi, građevine u Arakenu su, sa nagomilavanjem bogatstva i moći,
postajale sve ogromnije, a ova prostorija je, u malom, predstavljala potvrdu
njenih slutnji. Nije joj se dopadalo ovo predsoblje sa podom od keramičkih
pločica na kojima je bila naslikana pobeda njenog sina nad Šadamom IV.
Uočila je odraz svog lika u uglačanim vratima od plastičnog čelika koja su
vodila u Veliku Dvoranu. Povratak na Dinu nagnao ju je da pravi ovakva poređenja
i Džesika je opažala jedva primetne predznake starenja u svom izgledu: na
ovalnom licu pojavile su se sićušne bore, a oči delovale krtije u svom odblesku
boje indiga. Pamtila je kada su beonjače uokvirivale plavetnilo njenih očiju.
Samo je još brižljiva pomoć profesionalnog frizera održavala sjajnom bronzanu
boju njene kose. Nos je ostao mali, usta puna, a telo i dalje vitko, ali su čak
mišići, uvežbani kroz benegeseritske tehnike, sa prolaženjem vremena pokazivali
težnju ka usporavanju. Moglo je da se desi da neko ne primeti ovo i kaže:
'Nimalo se nisi promenila!' Ali obuka Sestrinstva bila je mač sa dve oštrice;
male promene retko su izmicale pažnji ovakvih osoba.
Ni nedostatak malih promena kod Alije nije izmakao Džesikinoj pažnji.
Ispred velikih vrata stajao je Javid, Alijin šef protokola, držeći se veoma
zvanično ovog jutra. Bio je to zaodenuti zao duh sa ciničnim osmehom na svom
okruglom licu. Javid je na Džesiku ostavljao utisak paradoksa: dobro uhranjeni
Slobodnjak. Opazivši da ga ona posmatra, Javid se hotimično nasmešio i slegnuo
ramenima. Njegovo prisustvo u Džesikinoj pratnji bilo je kratkog veka, što je on
unapred znao. Mrzeo je Atreide, ali bio je Alijin čovek i to na više načina, ako
je trebalo verovati glasinama.
Uočivši sleganje ramenima, Džesika pomisli: Ovo je doba sleganja ramenima. On
zna da sam čula sve priče koje kolaju o njemu i nije ga briga. Moglo bi se lako
dogoditi da naša civilizacija umre od sopstvene unutrašnje ravnodušnosti pre
nego što podlegne napadu spolja.
Stražarima koje joj je Gurni dodelio pre nego što je otišao u potragu za
krijumčarima u pustinju nije se dopadalo što je rešila da dođe ovamo bez njihove
pratnje. Ali Džesika se osećala čudnovato bezbednom. Neka neko od nje na ovom
mestu načini mučenicu; Alija to ne bi preživela. Ona je to svakako znala.
Pošto je Džesika propustila da odgovori na njegovo sleganje ramenima i osmeh,
Javid se nakašljao, oslobađajući se nemira koji mu je pritisnuo grkljan načinom
koji je bio plod uvežbanosti. Bio je to kao neki tajni jezik sa značenjem: 'Mi
shvatamo besmislenost sveg ovog sjaja, Moja Gospo. Zar nije čudesno na šta se
ljudi mogu navesti da veruju!'
Čudesno! saglasila se Džesika, ali njeno lice nije odalo ni najmanji znak ove
misli.
Predsoblje je sada bilo prilično ispunjeno, svim onim za jutarnje primanje
predviđenim moliocima koji su od Javidovih ljudi dobili dozvolu za ulaz.
Spoljašnja vrata bila su zatvorena. Molioci i služitelji držali su se na učtivom
rastojanju od Džesike, ali im je palo u oči da je bila odevena u zvaničnu crnu
abu Časne Majke Slobodnjaka. To je izazivalo mnogo pitanja. Nikakvo obeležje
Muad'Dibovog sveštenstva nije se moglo primetiti na njenoj pojavi. Ljudi su
žamorili raspodeljujući svoju pažnju na Džesiku i mala pobočna vrata iz kojih je
trebalo da se pojavi Alija i povede ih u Veliku Dvoranu. Džesiki je bilo jasno
da je stari obrazac koji je određivao gde se nalazi moć Namesništva bio uzdrman.
Bilo je dovoljno da dođem ovde, pa da to učinim, pomislila je. Ali ja sam došla
zato što me je Alija pozvala.
Uočavajući znake uznemirenosti, Džesika je shvatila da Alija hotimično
odugovlači u ovom času, omogućavajući tananim strujama da, ovde, pojure svojim
tokovima. Alija je, naravno, motrila kroz špijunku. Prevejanosti Alijinog
ponašanja teško su izmicale Džesikinoj pažnji i ona je sa svakim proteklim
minutom uviđala koliko je bila u pravu što se prihvatila zadatka koji joj je
Sestrinstvo nametnulo.
"Ne može se dopustiti da se stvari nastavljaju na ovaj način", uveravala ju je
vođa delegacije Bene Geserita. "Znaci raspadanja, bez sumnje, nisu izmakli tebi
- od svih ljudi jedino tebi! Poznato nam je zašto si nas napustila, ali, takođe,
znamo kako si bila obučena. Ništa nije bilo zakinuto u tvom obrazovanju. Ti si
Posvećenica Panoplie Profetike i moraš da znaš trenutak kada nagriženost jedne
moćne religije počne da ugrožava sve nas."
Džesika je zamišljeno napućila usne, zureći kroz prozor u blage predznake
proleća oko Kaladanskog Zamka. Nije volela da razmišlja na ovako logički način.
Jedna od prvih pouka Sestrinstva bila je da se mora sačuvati stav upitnog
podozrenja prema svemu što se pojavljuje u vidu logike. No, članovi delegacije
su, takođe, znali za to.
Kako je vlažan bio vazduh ovog jutra, pomislila je Džesika, osvrćući se po
Alijinom predsoblju. Kako svež i vlažan. Ovde je u vazduhu postojala vlažnost
koja je terala na znojenje i koja je kod Džesike izazivala osećanje
nelagodnosti. Pomislila je: Vratila sam se slobodnjačkim običajima. Vazduh je
bio previše vlažan u ovom sieču-iznad-zemlje. Šta je bilo rđavo kod Majstora
Kapljica? Pol ne bi nikada dozvolio ovakvu raspuštenost.
Primetila je da Javid, odnosno njegovo sjajno, čilo i pribrano lice, izgleda
nije opažalo prestup vlažnosti u vazduhu predsoblja. To je predstavljalo rđavo
vaspitanje, kada je u pitanju neko ko je rođen na Arakisu.
Članovi delegacije Bene Geserita želeli su da saznaju da li ona zahteva dokaze
za njihovu tvrdnju. Uzvratila im je ljutitim odgovorom iz njihovih vlastitih
priručnika: 'Svi dokazi neizbežno vode do tvrdnji za koje ne postoji dokaz! Sve
stvari su poznate zato što želimo da verujemo u njih.'
"Ali mi smo izneli ova pitanja mentatima", digla je glas vođa delegacije.
Džesika je začuđeno zurila u ovu ženu. "Čudi me da ste dostigli sadašnji
položaj, a da još niste upoznati sa ograničenjima mentata", rekla je Džesika.
Posle toga delegacija se opustila. U pitanju je, očevidno, bio ispit, koji je
ona položila. Strahovali su, prirodno, da je izgubila dodir sa onim
uravnotežavajućim spsosobnostima koje su se nalazile u srcu benegeseritske
obuke.
U tom trenutku, Javid je napustio svoje mesto pored vrata i ona postade malo
opreznija. Naklonio se. "Moja Gospo. Palo mi je na pamet da možda niste čuli o
najnovijem Propovednikovom podvigu."
"Dobijam dnevne izveštaje o svemu što se ovde događa", reče Džesika. Pustimo ga
da prenese ovu izjavu Aliji!
Javid se nasmeja. "Onda znate da on ruži vašu porodicu. Tek juče propovedao je u
južnom predgrađu i niko se nije usudio da ga takne. Naravno, znate i zašto."
"Zato što misle da je on moj sin koji im se vratio", reče Džesika, glasom u kome
se osećala dosada.
"Ovo pitanje još nije izneseno pred mentata Ajdaha", reče Javid. "Možda bi to
trebalo uraditi i stvar dovesti u red."
Džesika pomisli: evo jednog koji odista ne zna za mentatska ograničenja, iako
ima drskosti da jednom takvom nabija rogove - u snu ako ne i na javi.
"Mentat učestvuje u pogrešivosti onih koji ga upotrebljavaju", reče ona.
"Čovekov um je, kao što je slučaj sa umom bilo koje životinje, rezonator. On
odgovara na treptanja okoline. Mentat je naučio i da produžava uzduž tih krivina
u potrazi za dugačkim lancem posledica." Pustimo ga da premišlja o ovome!
"Taj Propovednik vas, dakle, ne uznemirava?" upitao je Javid, glasom koji posta
zvaničan i zloslutan.
"Nalazim da je on zdrav znak", reče ona. "Ne bih želela da mu zadajem brige."
Javid, jasno, nije očekivao ovako otvoren odgovor. Pokušao je da se osmehne, ali
nije uspeo. Zatim reče: "Vladajući Savet crkve koja obogotvoruje volju vašeg
sina se, naravno, klanja vašim željama, ako tako neizostavno zahtevate. Ali neka
objašnjenja bi svakako..."
"Možda bi radije želeli da objasnim kako se ja uklapam u vaše planove", reče
ona.
Javid je netremice gledao u nju. "Gospo, ne vidim logičan razlog zbog koga
odbijate da optužite tog Propovednika. On ne može biti vaš sin. Moj zahtev je
razborit: optužite ga."
Ovo je pripremljen komad, pomisli Džesika. Alija ga je podstakla na to.
Ona reče: "Ne."
"Ali on skrnavi ime vašeg sina! Propoveda gnusne stvari, uzvikuje protiv vaše
svete kćeri. Podbunjuje narod protiv nas. Kada su ga upitali, rekao je da čak i
vi posedujete zlu prirodu i da vi..." "Dosta je bilo ovih besmislica!" reče
Džesika. "Recite Aliji da ne pristajem. Od kada sam se vratila ništa drugo ne
slušam osim priča o tom Propovedniku. Dosadio mi je."
"Da li bi vam bilo dosadno, Gospo, da saznate da je on u svom poslednjem
skrnavljenju rekao da se vi nećete oboriti na njega? A evo, očevidno, vi..."
"Zla kakva sam, ipak ga neću optužiti", reče ona.
"Stvar nije ni malo šaljiva, Gospo!"
Džesika mu ljutito odmahnu rukom. "Odlazi!" Izgovorila je ovo dovoljno glasno
kako bi i ostali čuli, što ga je primoralo da posluša.
U njegovim očima sevao je bes, ali je uspeo da se kruto nakloni i vrati na svoje
mesto pored vrata.
Ova prepirka se krasno uklapala u zapažanja do kojih je Džesika još ranije
došla. Kada je govorio o Aliji, Javidov glas je otkrivao suve, tihe tonove
ljubavnika; tu se nije moglo pogrešiti. Glasine su nesumnjivo bile istinite.
Alija je dopustila da joj se život degeneriše na grozan način. Imajući to u
vidu, Džesika je počela da gaji sumnju da je Alija bila dragovoljan saučesnik u
Izrodstvu. Da li je reč o izopačenoj želji za samouništenjem? Jer Alija je
odista bila na putu da uništi sebe i temelj moći koja se hranila učenjima njenog
brata.
Jedva primetan dah nelagodnosti počeo je sve jasnije da se ispoljava u
predsoblju. Poklonici ovog mesta su itekako znali da je Alija ozbiljno kasnila,
a do sada su svi oni čuli o Džesikinom bespogovornom otpuštanju Alijinog
miljenika.
Džesika je uzdahnula. Osetila je kako joj je telo ušlo na to mesto, dok joj je
duša gamizala pozadi. Kretnje među dvorjanima bile su tako prozračne! Traganje
za važnim ljudima pretpostavljalo je ples sličan igri vetra u polju žitnog
klasja. Uglađeni žitelji ovog mesta nabirali su veđe i davali pragmatske procene
o važnosti svakog od svojih bližnjih. Očigledno, Javida je pogodilo to što ga je
odbacila; gotovo da niko više sa njim nije govorio. Ali ostali! Njeno izvežbano
oko lako je moglo da dokuči procene na licima satelita koji su pratili moćnika.
Mene ne prate zato što sam opasna, pomislila je. Smrdim na nekoga koga se Alija
boji.
Džesika se obazrela po prostoriji i videla da oči odvraćaju pogled. Ovo su bili
toliko ništavni ljudi da joj je došlo da poviče protiv njihove spremnosti da
opravdavaju svoje besciljne živote. Oh, kada bi Propovednik mogao samo da vidi
ovu prostoriju, ovakvu kakva je sad izgledala!
Odlomak obližnjeg razgovora privukao je njenu pažnju. Jedan visok, vitak
Sveštenik oslovljavao je svoj krug, bez sumnje molioce koji su bili pod njegovom
zaštitom. "Često moram da govorim drugačije nego što mislim", reče on. "To se
zove diplomatija."
Smeh koji je usledio bio je previše glasan i prebrzo je zamro. Ljudi iz grupe
videli su da je Džesika prisluškivala.
Moj Vojvoda bi nekog ovakvog otpremio do najudaljenije pristupačne paklene rupe!
pomislila je Džesika. Uopšte se nisam prebrzo vratila.
Sada joj se jasno ukazalo da je živela na dalekom Kaladanu u jednoj izdvojenoj
kapsuli do koje su dopirali samo najbučniji među Alijinim prestupima. Doprinela
sam održanju vlastitog sanjarskog bitisanja, razmišljala je. Kaladan je uistinu
bio nešto kao ta izdvojenost, opskrbljen zbilja prvoklasnom fregatom koja je
bezbedno plovila pod nadzorom jednog Esnafskog broda. Mogli su se osetiti samo
najžešći manevri, a i oni su bili svedeni na razblažene pokrete.
Kako je primamljivo živeti u miru, pomislila je.
Što je bolje upoznavala Alijin dvor, Džesika je osećala više simpatije za reči
koje je, po izveštajima, izgovarao taj slepi Propovednik. Da, Pol bi, takođe,
mogao da govori na takav način kada bi video šta je postalo od njegovog Carstva.
I Džesika je želela da sazna šta je Gurni otkrio među krijumčarima.
Njen prvi utisak o Arakenu bio je tačan, shvatila je Džesika. Prilikom tog prvog
obilaska grada u Javidovom društvu, pažnju su joj privukle odbrambene rešetke
oko nastambi, jako obezbeđenje po stazama i drvoredima, istrajni posmatrači na
svakom čošku, visoki zidovi i nagoveštaji dubokih podzemnih skloništa pod
debelim temeljima. Araken je postao neblagodarno mesto, zatvoreno mesto,
nerazumno i licemerno već po svojim surovim konturama.
Iznenada se otvoriše mala pobočna vrata u predsoblju. Prethodnica sastavljena od
amazonki sveštenica pokulja u prostoriju. Iza njih, i njima zaštićena, išla je
Alija oholo se krećući sa svešću ograničenom na stvarnu i užasnu moć. Alijino
lice bilo je staloženo; nijedno osećanje nije odalo svoje prisustvo u trenutku
kada se njen netremičan pogled susreo i zadržao na majčinom. Ali obe su znale da
je bitka otpočela.
Na Javidovu zapovest, otvoriše se džinovska vrata velike Dvorane, pokrećući se
tako da su izazvala tih i neizbežan osećaj skrivene energije.
Alija priđe majci s boka, a straža ih opkoli.
"Je l' vreme da uđemo, majko?" upita Džesiku.
"Krajnje je vreme", reče Džesika. Istovremeno je, opazivši svetlucanje
zluradosti u Alijinim očima, pomislila: Ona misli da može da me uništi i ostane
čitava! Ona je luda!
I Džesika se zapitala da li je to možda bilo ono što je Ajdaho želeo da joj
kaže. Poslao joj je poruku, ali ona nije bila u mogućnosti da mu odgovori.
Poruka je zaista bila zagonetna: "Opasnost. Moram da vas vidim." Bila je
napisana varijantom starog čakobsa jezika gde je posebna reč koja je označavala
opasnost stavljala do znanja da je reč o zaveri.
Potražiću ga čim se vratim u Tabr, reče ona u sebi.
23.
Ovo je zabluda o moći: ona, najposle, postiže nameru jedino u apsolutnom,
ograničenom svetu. Ali osnovna poruka koju nam daje naš relativistički svet
jeste da se stvari menjaju. Bilo kakva moć mora kad-tad da susretne veću moć.
Pol Muad'Dib je ovoj pouci naučio Sardaukare na Ravnicama Arakena. Njegovi
potomci će tek morati sami da nauče ovu lekciju.
Propovednik u Arakenu
Prvi molilac na jutarnjem primanju bio je jedan kadešijanski trubadur,
hodočasnik koga su opljačkali arakenski najamnički vojnici. Stajao je na kamenom
podu prostorije vodenozelene boje u stavu u kome nije bilo ni najmanje
preklinjanja.
Džesika se, sedeći do Alije na vrhu platforme od sedam stepenika, divila
njegovoj smelosti. Dva istovetna prestola bila su postavljena za majku i kćer i
Džesika je obratila posebnu pažnju na činjenicu da je Alija sedela na desnoj,
muškoj strani.
Što se tiče kadešijanskog trubadura, bilo je očigledno da su ga Javidovi ljudi
propustili baš zbog osobine koju je sada ispoljavao, njegove smelosti. Od
trubadura se očekivalo da pribavi malo zabave dvorjanima u Velikoj Dvorani; to
mu je bila plata umesto novca koji više nije posedovao.
Prema izveštaju Sveštenika-Advokata koji je upravo iznosio trubadurov slučaj,
ispalo je da je Kadešijanac sačuvao samo odeću i baliset koji mu je prebačen
preko ramena visio na kožnom kaišu.
"Kaže da su ga napojili nekim tamnim pićem", reče Advokat, jedva se
suzdržavajući da ne prsne u smeh, od čega su mu se usne grčile. "Ako vaša
Svetost dozvoli, to piće ga je učinilo bespomoćnim, ali bio je pri svesti u
trenutku kada mu je kesa odsečena."
I dok je Advokat drobio i drobio u maniru lažne poniznosti, glasom iz koga su
izbijali gnusni etički principi, Džesika je proučavala trubadura. Kadešijanac je
bio visok barem dva metra. Oči koje su mu lutale unaokolo zračile su
intiligentnom obazrivošću i humorom. Njegova zlatasta kosa dosezala je do ramena
u skladu sa običajem na njegovoj planeti, i postojao je nagoveštaj muževne snage
u tim širokim prsima i krasno izvajanom telu koje siva hodočasnička odeća nije
mogla da sakrije. Rečeno je da se zove Tagir Mohandis i bio je potomak inženjera
trgovine, ponosan na svoje poreklo i sebe samoga.
Alija je, napokon, odmahnuvši rukom presekla Advokatovo istupanje i, ne
osvrnuvši se, prozborila: "Gospa Džesika će doneti prvu presudu u čast njenog
povratka u našu sredinu."
"Hvala ti, kćeri", reče Džesika, utvrdjujući poredak nadmoćnosti u svesti svih
onih koji su je čuli. Kćeri! Znači, ovaj Tagir Mohandis je bio deo njihovog
plana. Ili je možda bio obična nevina budala? Ova presuda bila je zamišljena kao
otpočinjanje napada na samu sebe, shvatila je Džesika. Alijino držanje je to
očito pokazivalo.
"Sviraš li dobro taj instrument?" upitala je Džesika, pokazujući na baliset sa
devet žica na trubadurovom ramenu.
"Isto kao Veliki Gurni Halek lično!" Tagir Mohandis je rekao veoma glasno kako
bi ga svi u dvorani čuli, i njegove reči izazvaše znatiželjno komešanje među
dvorjanima.
"Tražiš da ti se podari novac za prevoz", reče Džesika. "Gde bi želeo da te taj
novac odvede?"
"Na Salusu Sekundus i Farad'nov dvor", reče Mohandis. "Čuo sam da okuplja
trubadure i minstrele, da pomaže umetnosti i ostvaruje preporod prosvećenog
života u svojoj okolini."
Džesika se uzdržala da ne pogleda u Aliju. Oni su, naravno, unapred znali šta će
Mohandis da traži. Otkrila je da uživa u ovoj nemoj ulozi sporednih lica na
pozornici. Zar su je smatrali nesposobnom da se suprotstavi ovom prepadu?
"Hoćeš li da sviranjem ovde zaradiš za put?" upitala je Džesika. "Moji uslovi su
slobodnjački uslovi. Ako mi se dopadne tvoja muzika, možda ću te zadržati kod
sebe da mi blažiš tugu; ako me tvoja muzika naljuti, možda ću te poslati na
prinudni rad u pustinju da tako zaradiš novac za svoje putovanje. Ako budem
smatrala da tvoje sviranje upravo odgovara Farad'nu, za koga kažu da je
neprijatelj Atreida, onda ću te poslati k njemu sa svojim blagoslovom. Hoćeš li
da sviraš pod ovim uslovima, Tagir Mohandiše?"
Zabacio je glavu uz moćan grohotni smeh. Njegova plava kosa je poigravala dok je
skidao baliset sa ramena i spremno ga štimovao, što je značilo prihvatanje
njenog izazova.
Gomila u prostoriji pokušala je da se primakne bliže, ali su je stražari i
dvorjani zadržali.
Mohandis je tada izvukao iz instrumenta jedan ton, održavajući brujanje basa
pokrajnih žica sa prefinjenom pažnjom za njihove neodoljive vibracije. Zatim je,
izdigavši glas do blagog tenora, zapevao, očito improvizujući, ali sa tako
umešnom dirljivošću da je Džesika bila očarana i pre no što je uspela da se
usredsredi na stihove:
'Kažete da žudite za morima Kaladana,
Gde nekada vladaste, Atreidi,
Bez prestanka -
Ali izgnanici borave u zemljama tuđinskim!

Kažete da je to bilo gorko, ljudi tako surovi,

Kad prodaše vaše snove o Šai Huludu,
Zbog bljutave hrane -
A izgnanici borave u zemljama tuđinskim.

Učiniste da Arakis oslabi,

Ućutkaste prolaženje crva
I okončaste svoj rok -
Kao izgnanici u zemljama tuđinskim.

Alija! Nadenuše ti ime Koan-Tina,

Tog duha koji se nikad ne vidi
Sve dok...'

"Dosta!" povika Alija. Bila se dopola pridigla sa prestola. "Ja ću te..."

"Alija!" Džesika je ovo izgovorila taman toliko glasno koliko je to bilo
potrebno, podesivši visinu glasa baš tako da izbegne suprotstavljanje, a
istovremeno zadobije svu pažnju. Bila je to zapovednička upotreba Glasa i svi
koji su ga čuli prepoznali su, u ovom uzviku, uvežbane moći. Alija se zavalila
natrag u svoje sedište i Džesika opazi da nije pokazala ni najblaži znak
poraženosti.
Ovo je, takođe, bilo predviđeno, pomisli Džesika. Zaista veoma zanimljivo.
"O ovom prvom, ja donosim presudu", podsetila ju je Džesika.
"Vrlo dobro." Alijine reči bile su jedva čujne.
"Smatram da je on prikladan dar za Farad'na", reče Džesika. "Ima jezik koji seče
poput kris-noža. Takvo puštanje krvi koje on može da izvrši bilo bi zdravo i za
naš vlastiti dvor, ali sam pre za to da opslužuje Kuću Korino."
Blago talasanje smeha raširilo se dvoranom.
Alija je frktavo izdahnula vazduh. "Znaš li kako me je nazvao?"
"Nikako te nije nazvao, kćeri. Samo je saopštio ono što je on ili ma ko drugi
mogao da čuje na ulici. Tamo te zovu Koan-Tin..."
"Ženski duh smrti koji hoda bez nogu", zarežala je Alija.
"Ako ukloniš one koji te tačno izveštavaju, preostaće ti samo oni koji znaju šta
želiš da čuješ", reče Džesika, ljubaznim glasom. "Ne mogu da smislim ništa
otrovnije od uranjanja u smrad vlastitih odblesaka."
Razgovetni uzdasi doprli su od onih koji su se nalazili neposredno ispod
prestola.
Džesika je upravila pažnju na Mohandisa, koji je ćutke stajao bez i najmanjeg
znaka zastrašenosti. Očekivao je da mu se donese bilo kakva presuda kao da nije
mario za nju. Mohandis je bio upravo vrsta čoveka kakvog bi njen Vojvoda poželeo
da ima uz sebe u nemirnim vremenima: onaj koji dela sa pouzdanjem u vlastito
rasuđivanje, ali koji prihvata ma šta ga zadesi, pa čak i smrt, ne proklinjući
svoju sudbu. Zašto je, onda, izabrao ovaj put?
"Zašto si otpevao baš ove reči?" upitala ga je Džesika.
Uspravio je glavu i rekao jasnim glasom: "Slušao sam da su Atreidi časni i
širokogrudi. Došao sam na pomisao da to proverim i možda stupim u vašu službu,
kako bih dobio vreme da pronađem one koji su me opljačkali i razračunam se s
njima na svoj način."
"On se usuđuje da nas proverava!" promrmljala je Alija.
"Zašto da ne?" upitala je Džesika.
Uputila je trubaduru osmeh u znak blagonaklonosti. Došao je u ovu dvoranu samo
zato što mu je to pružilo priliku za još jednu pustolovinu, još jedno prolaženje
kroz njegovu vaseljenu. Džesika se našla u iskušenju da ga pripoji svojoj
pratnji, ali je Alijino ponašanje predskazivalo zlo hrabrom Mohandisu. Postojala
su, takođe, ona znamenja koja su govorila da je reč o postupku koji se očekivao
od Gospe Džesike - uzimanje hrabrog i lepog trubadura u svoju službu, kao što je
nekada uzela hrabrog Gurnija Haleka. Najbolje će biti da Mohandis ode svojim
putem, iako je teško bilo pomiriti se sa činjenicom da će jedan ovako plemenit
primerak otići na noge Farad'nu.
"Otići će Farad'nu", reče Džesika. "Uredite da dobije novac za put. Neka njegov
jezik prolije krv Kuće Korino i da vidimo kako će to da preživi."
Alija je smrknuto buljila u pod da bi napokon smogla jedan odocneli osmeh.
"Mudrost Gospe Džesike preovlađuje", reče ona, otpustivši Mohandisa pokretom
ruke.
Ovo se nije odigralo onako kako je želela, pomislila je Džesika, ali su u
Alijinom držanju postojali pokazatelji da ozbiljnija iskušenja tek predstoje.
Priveli su sledećeg molioca.
Džesika je, zapažajući kćerkine reakcije, osetila kako je nagrizaju sumnje.
Valjalo je, ovde, prisetiti se pouke stečene iskustvom sa blizancima. Na stranu
to što je Alija bila Izrod, ona je i dalje bila jedna od onih koji su rođeni kao
formirane ličnosti. Mogla je da poznaje svoju majku baš kao i sebe samu. Nije
išlo u glavu da bi Alija mogla da se prevari u proceni postupaka svoje majke u
slučaju trubadura. Zbog čega je Alija udesila ovo suočavanje? Da mi odvuče
pažnju?
Nije bilo više vremena za premišljanje. Drugi molilac je zauzeo svoje mesto
ispod dvaju prestola. Njegov advokat je stajao pokraj njega.
Ovog puta molilac je bio jedan Slobodnjak, stariji čovek sa peščanim belegama na
licu, koje su govorile da je rođen u pustinji. Nije bio visok, ali je imao
žilavo telo, a dugačka dišdaša koja se obično nosila preko pustinjskih odela
davala mu je otmenu pojavu. Ova odeća bila je u skladu sa njegovim uzanim licem,
kukastim nosem, i blistavim plavim očima. Na sebi nije imao pustinjsko odelo i
činilo se da se oseća nelagodno bez njega. Džinovski prostor Dvorane za Primanje
mora da mu je izgledao kao opasan otvoren vazduh koji je njegovo telo lišavao
dragocene vlage. Ispod kapuljače koja je bila delimično zabačena unazad, imao je
naibovsku upletenu kefija kosu.
"Ja sam Gaedan al-Fali", reče on, stupivši jednim stopalom na stepenište koje je
vodilo do prestola kako bi dao na znanje da je njegov društveni položaj iznad
rulje. "Bio sam jedan od Muad'Dibovih komandosa smrti, a došao sam ovde zbog
jedne stvari od značaja za pustinju."
Alija se blago ukrutila, pomalo se odajući. Al-Falijevo ime nalazilo se u onom
zahtevu da se Džesika postavi u Savet.
Stvar od značaja za pustinju! pomislila je Džesika.
Gaedan al-Fali je progovorio pre no što je njegov Advokat uspeo da otvori
raspravu. Onom zvaničnom slobodnjačkom frazom obznanio im je da je doneo nešto
što se tiče svih njih na Dini - i da govori sa autoritetom Fedajkina koji je
jednom, zajedno sa Polom Muad'Dibom, bio spreman da žrtvuje svoj život. Džesika
je sumnjala da je Gadean al-Fali ovo spomenuo Javidu ili Glavnom Advokatu kada
je tražio da bude primljen. Njeno nagađanje se potvrdilo kada je jedan službenik
iz redova Sveštenstva stao da se probija iz pozadine prostorije, mašući crnom
tkaninom posrednika.
"Moje Gospe!" povika službenik. "Ne slušajte ovog čoveka. On dolazi pod
lažnim..."
Džesika je, posmatrajući Sveštenika koji je jurio prema njima, uglovima očiju
uhvatila jedan pokret, Alijin znak rukom na starom atreidskom rečniku: "Sada!"
Džesika nije mogla da odredi pravac u kom je znak bio upućen, ali je instiktivno
reagovala trgnuvši se u stranu, povlačeći i presto za sobom. Padajući,
otkotrljala se iz oburvavajućeg prestola i dočekala se na noge baš u trenutku
kada je začula oštar pucanj maula pištolja... zatim još jedan. Sa prvim pucnjem
ona je odskočila, ali je osetila kako je nešto cimnulo desni rukav. Smesta se
zagnjurila u gomilu molilaca i dvorjana okupljenih ispred podijuma. Opazila je
da se Alija nije ni pomakla.
Okružena ljudima, Džesika se zaustavi.
Videla je da se Gadean al-Fali bio bacio prema drugoj strani podijuma, međutim
Advokat je ostao u svom prvobitnom položaju.
Sve ovo se odigralo brzinom prepada iz zasede, ali je svako u Dvorani znao gde
bi izvežbani refleksi morali da sklone bilo kog, iznenađenog razvojem događaja.
Alija i Advokat su ostali sleđeni u svom stavu.
Komešanje u središnjem delu prostorije privuklo je Džesikinu pažnju i ona stade
da krči sebi put kroz gomilu prema Svešteniku-službeniku koga su držala četiri
molioca. Crna tkanina posrednika ležala mu je pored stopala, a iz njenih prevoja
izvirivao je maula pištolj.
Al-Fali se progurao pored Džesike i pogledom prešao od pištolja do Sveštenika.
Slobodnjak je ispustio jedan jarosan krik i zadao ukrućenim prstima leve ruke
jedan ašag udarac iz visine pojasa. Oni pogodiše Sveštenika u vrat i ovaj klonu,
gušeći se. I ne pogledavši čoveka koga je usmrtio stari Naib okrete svoje
ljutito lice prema podijumu.
"Dalal-il an-nubuwwa!" povika al-Fali, priljubivši dlanove uz čelo, a zatim ih
spustivši. "Kadis as-Salaf me neće sprečiti da ćutim! Ako sGm ne pogubim one
koji su umešani u ovo, drugi će to učiniti."
Misli da je on bio meta, sinu Džesiki. Spustila je pogled na svoj rukav i
stavila prst u rupu koju je napravila kuglica maula pištolja. Otrovna, bez
sumlje.
Molioci ispustiše Sveštenika. Ležao je na podu smrskanog grkljana uvijajući se,
i izdišući. Džesika dade znak rukom dvojici zapanjenih dvorjana koji su stajali
sa njene leve strane. Rekla im je: "Hoću da mi ovog čoveka sačuvate živog radi
saslušanja. Ako umre, ni vama nema života!" Kako su oklevali, pogledajući prema
podijumu, bila je prinuđena da opet primeni Glas: "Pokret!"
Oni krenuše.
Džesika se pribi uz al-Falija i gurnu ga laktom: "Ti si budala, Naibe. Mene su
ciljali, a ne tebe."
Nekoliko ljudi unaokolo čulo je ove reči. U iznenadnom muku zaprepašćenja, al-
Fali upravi pogled prema podijumu gde je jedan presto ležao preturen, dok je na
drugom i dalje sedela Alija. Izraz razumevanja koji je prešao preko njegovog
lica i početnik je mogao da pročita.
"Fedajkine", reče Džesika, podsećajući ga na nekadašnju odanost njenoj porodici,
"mi koji smo se pekli na mnogim vatrama znamo kako se stoji leđa o leđa."
"Oslobite se na mene, Moja Gospo", reče on u tren oka shvativši smisao njenih
reči.
Jedan izdisaj je naterao Džesiku da se brzo okrene i ona oseti kako se al-Fali
pomerio i naslonio svoja leđa na njena. Jedna žena u nakinđurenoj odeći
slobodnjačke građanke ležala je opružena pored sveštenika na podu. Od ona dva
dvorjanina nije bilo ni traga. Žena i ne pogleda Džesiku, već izvi glas u
prastaro naricanje svog naroda - poziv onima koji su opsluživali kazane smrti,
poziv da dođu i prikupe vodu jednog tela u plemensku cisternu. Ova vika nikako
nije bila u saglasnosti sa ovako odevenom ženom. Džesika je osetila da stari
običaji istrajavaju, iako je shvatila da je ova građanka licemer. Stvorenje u
nakinđurenoj odeći očigledno je ubilo Sveštenika da bi ga zasigurno ućutkalo.
Što joj je to trebalo? čudila se Džesika. Mogla je jednostavno da sačeka da
čovek umre od gušenja. U pitanju je bio očajnički čin, znak dubokog straha.
Alija je sedela, povijena napred, na ivici prestola, dok su joj oči svetlucale
od budnosti. Jedna vižljasta žena koja je nosila upletenu kosu, obeležje Alijine
lične straže, protrča pored Džesike, naže se nad Sveštenikom, uspravi se i
pogleda prema podijumu. "Mrtav je."
"Uklonite ga!" naredi Alija. Dala je znak rukom stražarima koji su stajali ispod
podijuma. "Podignite stolicu Gospe Džesike."
Dakle, pokušaćeš da opravdaš ovo na drzak način! reče u sebi Džesika. Zar je
Alija mislila da može da obmane bilo koga? Al-Fali je prozborio o Kadisu as-
Saladu, pozivajući se na svete oce iz slobodnjačke mitologije kao na svoje
zaštitnike. Ali nikakva natprirodna sila nije donela maula pištolj u ovu
prostoriju u kojoj nošenje oružja nije bilo dozvoljeno.
Zavera u koju su bili umešani Javidovi ljudi nametala se kao jedini odgovor, a
Alijina nezabrinutost za vlastitu kožu svakome je govorila da je i ona deo te
zavere.
Stari Naib reče Džesiki preko ramena: "Primite moje izvinjenje, Moja Gospo. Mi
iz pustinje dolazimo k vama kao našoj poslednjoj očajničkoj nadi, a sada vidimo
da smo i mi vama još potrebni."
"Materoubistvo ne priliči, bog zna kako, mojoj kćeri", reče Džesika.
"Plemena će čuti o ovome", obećao je al-Fali.
"Ako sam vam tako očajnički potrebna", upita Džesika, "zašto mi niste prišli za
vreme Saziva u Sieč Tabru?"
"Stilgar nam to ne bi dozvolio."
Ahhh, pomisli Džesika, Naibsko pravilo! U Tabru je Stilgarova reč zakon.
Prevrnuti presto bio je uspravljen. Alija mahnu rukom majci da se vrati i reče:
"Neka smrt ovog Sveštenika-izdajnika bude primer za sve vas. Oni koji me
ugrožavaju, ginu." Spustila je pogled na al-Falija. "Dugujem ti zahvalnost,
Naibe."
"Zahvalnost zbog greške", promrmlja al-Fali. Pogledao je Džesiku. "Bili ste u
pravu. Moj bes je uklonio onoga koga je trebalo podvrći saslušavanju."
Džesika prošaputa: "Obrati pažnju na onu dvojicu dvorjana i na ženu u
raznobojnoj odeći, Fedajkine. Želim da se privedu i saslušaju."
"Biće učinjeno", reče on.
"Ukoliko se živi izvučemo odavde", reče Džesika. "Hajde, vratimo se i doigrajmo
svoje uloge."
"Kako vi kažete, moja Gospo."
Zajedno su otišli do podijuma, odakle se Džesika popela uz stepenice i zauzela
pređašnji položaj pored Alije, a al-Fali je ostao na mestu ispod podijuma koje
je bilo predviđeno za molioce.
"Da čujemo", reče Alija.
"Samo trenutak, kćeri", reče Džesika. Uzdigla je rukav i proturila prst kroz
rupu. "Napad je bio uperen na mene. Malo je falilo da me kuglica zakači, iako
sam vrdala. Svi ste svedoci da maula pištolj nije više ovde." Pokazala je na
mesto sa koga je pištolj netragom nestao. "Kod koga je?"
Nije bilo odgovora.
"Možda bismo mogli da mu uđemo u trag", reče Džesika.
"Kakva besmislica!" reče Alija. "Ja sam bila..."
Džesika se dopola okrenula svojoj kćeri i napravila pokret levom rukom. "Tamo
dole neko drži taj pištolj. Ne bojiš li se da..."
"Jedan od mojih stražara ga ima u posedu!" reče Alija.
"Onda će mi taj stražar predati oružje", reče Džesika.
"Ona ga je već odnela."
"Baš zgodno", reče Džesika.
"Šta kažeš?" upita Alija.
Džesika se ljutito osmehnu. "Kažem da je dvojici tvojih ljudi bilo zapoveđeno da
pričuvaju izdajnika-Sveštenika. Upozorila sam ih da će umreti ako on umre. Oni
će umreti."
"Zabranjujem to!"
Džesika samo sleže ramenima.
"Pred nama je jedan hrabri Fedajkin", reče Alija, pokazujući na al-Falija. "Ova
naša rasprava može da sačeka."
"To može da potraje doveka", reče Džesika čakobsa jezikom, koji je njenim rečima
davao dvostruku oštrinu, dajući Aliji na znanje da nikakva rasprava neće
sprečiti smrtnu presudu.
"Videćemo!" reče Alija. Okrenula se prema al-Faliju. "Kojim dobrom si ovde,
Gadeane al-Fali?"
"Došao sam da vidim Muad'Dibovu majku", reče Naib. "Ono što je preostalo od
Fejdakina, one bratske družine koja je služila njenog sina, zajednički je
uložilo svoja bedna sredstva ne bih li se domogao ovog mesta, potkupljujući
gramzive stražare koji zaklanjaju Atreide od stvarnosti Arakisa."
Alija reče: "Sve što Fedajkini zahtevaju, treba samo da..."
"Došao je da vidi mene", upade Džesika. "Kakva te nevolja pritiska, Fedajkine?"
Alija reče: "Ja ovde govorim u ime Atreida! Šta je..."
"Umukni, ti krvoločni Izrode!" obrecnu se Džesika. "Pokušala si da me ubiješ,
kćeri! Neka je to na znanje svima prisutnima. Ne možeš da pobiješ sve redom u
ovoj dvorani da bi ih ućutkala - kao što si ućutkala onog Sveštenika. Da, Naibov
udarac bi usmrtio tog čoveka, ali on je mogao da bude privremeno spasen. Mogao
je da bude saslušan! Nimalo te nije briga što je ućutkan. Diži svoj glas koliko
hoćeš protiv nas, tvoja krivica je ispisana u tvojim delima!"
Alija je sedela, ubledela lica, u smrznutoj tišini. A Džesika je, motreći
poigravanje osećanja na licu svoje kćeri, ugledala zastrašujuće prisni pokret
Alijinih ruku, jedan nesvestan odziv koji se nekada poistovećivao sa smrtnim
neprijateljima Atreida. Alijini prsti su se kretali u ritmu dobovanja - mali
prst dva puta, domali prst dva puta... i natrag, dobujući, istim redom.
Stari Baron!
Usresređenje Džesikinih očiju privuklo je Alijinu pažnju i ona obori pogled na
svoju ruku, zatim je umiri i ponovo pogleda majku susrevši se sa užasnim
prepoznavanjem. Zluradi osmeh je uokvirio Alijine usne.
"Znači, svetiš nam se", prošapta Džesika.
"Jesi li poludela, majko?" upita Alija.
"Kamo te lepe sreće", reče Džesika. Prođe joj kroz svest: Ona zna da ću ovo
preneti Sestrinstvu. Zna. Možda čak pomišlja da ću saopštiti Slobodnjacima i
primorati je na ispit Posednutosti. Ona ne može da me pusti živu odavde.
"Naš hrabri Fedajkin čeka dok se nas dve gložimo", reče Alija.
Džesika je nagnala sebe da se koncentriše na starog Naiba. Povrativši kontrolu
nad osećanjima, reče: "Došao si da me vidiš, Gadeane."
"Da, Moja Gospo. Mi iz pustinje gledamo kako se događaju jezive stvari. Mali
Tvorci izlaze iz peska kao što je predskazano u najstarijim proročanstvima. Šai-
Hulud se više nigde ne može naći osim u dubinama Prazne Četvrti. Ostavili smo na
cedilu našeg prijatelja, pustinju!"
Džesika pređe pogledom preko Alije koja joj jednostavno rukom dade znak da
nastavi. Zaokružila je pogledom svetinu u Sali, opažajući zaprepašćenu budnost
na svakom licu. Posledice bitke između majke i kćeri nisu iščilele iz
raspoloženja ove gomile, te mora da su se čudili što se primanje nastavljalo.
Ponovo je upravila pažnju na al-Falija.
"Gadeane, šta znači ova priča o Malim Tvorcima i oskudici peščanih crva?"
"Majko Vlage", reče on, oslovljavajući je starim slobodnjačim imenon, "bili smo
upozoreni na ovo u Kitab al-Ibaru. Preklinjemo te. Neka se ne zaboravi da se,
onoga dana, kada je Muad'Dib umro, Arakis sam od sebe okrenuo! Mi ne možemo da
se odreknemo pustinje."
"Hah!" podrugnu se Alija. "Praznoverni ološ iz Unutrašnje Pustinje strahuje od
ekološkog preobražaja. Oni..."
"Razumela sam te, Gadeane", reče Džesika. "Ako nestane crva, nestaće i začina.
Ako nestane začina, kojim ćemo novcem plaćati našu slobodu?"
Zvuci iznenađenja: moglo se čuti kako se uzdasi i šapati šire Velikom Dvoranom.
Prostorija je odjekivala.
Alija trže ramenima. "Praznoverne gluposti!"
Al-Fali podiže desnu ruku i uperi je prema Aliji: "Obraćam se Majci Vlagi, a ne
Koan-Tinu!"
Alijine šake stisnuše naslone prestola, ali ona ostade u sedećem položaju.
Al-Fali pogleda Džesiku. "Nekada to beše zemlja na kojoj ništa nije raslo. Sada
su tamo biljke. One se šire poput vaški na rani. Oblaci i kiše zabeleženi su
uzduž Dininog polutara! Kiša, Moja Gospo! Oh, plemenita majko Muad'Diba, kao što
je san brat smrti, tako je to kiša na Dininom polutaru. To je smrt za sve nas."
"Činimo ono što su nam Lijet-Kines i Muad'Dib lično odredili da činimo",
pobunila se Alija. "Čemu sve ovo praznoverno blebetanje? Mi duboko poštujemo
Liet-Kinesove reči, koji nam je poručio: 'Želim da vidim celu planetu uhvaćenu u
mrežu zelenog rastinja.' Tako će i biti."
"A šta ćemo sa crvima i začinom?" upita Džesika.
"Uvek će biti nešto pustinje", reče Alija. "Crv će preživeti."
Ona laže, pomisli Džesika. Zašto laže?
"Pomozi nam, Majko Vlage", zavapio je al-Fali.
Uz iznenadni doživljaj dvostruke vizije, Džesika je osetila kako joj je svest
naglo skrenula, pokrenuta rečima starog Naiba. Očevidno, bio je to adab,
zahtevajuće pamćenje koje se u čoveku samo od sebe javljalo. Došlo je bez
ograničenja i držalo sva njena čula u nepokretnosti, dok se nauk prošlosti
utiskivao u svest. Bila je potpuno uhvaćena u to, kao riba u mrežu. Pa ipak,
osećala je zahtev tog pamćenja kao čovekov vrhunski trenutak, svaki majušni
delić kao mig stvaranja. Svaki element ove poučne memorije bio je stvaran, ali i
nebitan u svojoj stalnoj promeni i znala je da nikada nije bila bliža doživljaju
one predviđajuće moći koja je bila dosuđena njenom sinu.
Alija je lagala zato što je posednuta onim koji želi da uništi Atreide. Ona je,
u sebi samoj, bila pravo uništenje. Dakle, Al-Fali je govorio istinu: peščani
crvi su bili osuđeni na propast, sem ako se tok ekološkog preobražaja ne
preinači.
U navali otkrovenja, Džesika je videla da su pokreti ljudi iz publike postali
usporeni. Takođe je utvrdila i njihove uloge. Mogla je da izdvoji one kojima je
bilo stavljeno u zadatak da se pobrinu da ona odavde ne iziđe živa! A prolaz
između njih nalazio se u njenoj svesti kao da je bio ocrtan blistavom svetlošću
- pometnja među njima, jedan od njih je klonuo i sapleo se o drugoga, a cela
grupa se poremetila. Shvatila je, takođe, da je mogla da se izbavi iz ove Velike
Dvorane, ali samo da bi pala u ruke drugih. Alija nije marila da li će da stvori
jednog velikog mučenika. Ne - ono što ju je posednulo nije marilo.
Sada, u ovom zamrznutom času, Džesika je pronašla način kako da spase starog
Naiba i pošalje ga kao glasnika. Prolaz kroz publiku ostajao je neizbrisivo
čist. Kako je to bilo jednostavno? Oni su bili pajaci sa zabarikadiranim očima,
a ramena su držali u položaju nepokretne odbrane. Svaki od tih stubova na
ogromnom podu mogao se videti kao telo napdnuto atrofijom sa kojeg je mrtvo meso
moglo da spadne i otkrije kostur. Njiohova tela, njihova odeća i njihova lica
dočaravala su pojedinačne paklove - usahle grudi skrivenih užasa; blistava kuka
od dragulja postojala je zamena oklopa; usta su bila rasuđivanja puna zaplašenih
apsoluta, a prizmične katedrale obrva pokazivale su uzvišena i religiozna
osećanja koja su njihove slabine odricale.
Džesika je osetila raskidanje uobličavajućih sila koje su se odvajale od
Arakisa. Al-Falijev glas prostrelio je njenu dušu, budeći zver iz njenih
najdubljih slojeva.
Kroz jedan treptaj oka Džesika je prešla iz adaba u svet pokreta, ali ovaj svet
je bio drugačiji od onog koji je gospodario njenom pažnjom samo sekund ranije.
Alija se taman spremala da progovori kad Džesika reče: "Tišina!" Zatim nastavi:
"Ima onih koji misle da sam se potpuno vratila Sestrinstvu. Ali od onog dana
kada su Slobodnjaci meni i mom sinu poklonili život, ja sam Slobodnjak!" I ona
posegnu za starim jezikom koji su razumeli samo oni u ovoj prostoriji koji su od
njega mogli da imaju koristi: "Onsar akhaka zeliman aw maslumen." Pomogni svom
bratu kada je u nevolji, bio on pravedan ili ne!
Njene reči su imale željeno dejstvo, jedva primetnu promenu rasporeda ljudi u
prostoriji.
Ali Džesika je besno nastavila: "Ovaj Gadean al-Fali, pošten Slobodnjak, došao
je ovamo da mi kaže ono što je trebalo drugi da mi otkriju. Neka niko ovo ne
porekne! Ekološki preobražaj postao je stihija izvan naše kontrole!"
Nemušto odobravanje moglo se uočiti svuda u prostoriji.
"A moja kćer uživa u ovome!" reče Džesika. "Mektub almellah! Urezao si rane u
moje meso i tamo zapisao solju! Zašto su Atreidi ovde zasnovali svoj dom? Zato
što je Mohalata nama u prirodi. Za Atreide, vladavina je oduvek bila zaštitničko
ortaštvo: Mohalata, kakvu su Slobodnjaci oduvek znali. A sada pogledajte nju!"
Džesika je pokazala na Aliju. "Ona se usamljena cereka u noći, sanjareći o
vlastitom zlu! Proizvodnja začina svešće se na nulu, ili, u najboljem slučaju,
na mrvicu u odnosu na prethodni nivo! A kada glas o tome krene napolje..."
"Imaćemo u posedu najdragoceniji proizvod u vaseljeni!" povikala je Alija.
"Imaćemo u posedu pakao!" viknu Džesika pomamno.
I Alija prozbori najstarijim čakobsom, privatnim jezikom Atreida sa njegovim
teškim glasovnim prekidima i coktanjem: "Sada, čuj ti mene, majko! Zar si
mislila da unuka Barona Harkonena neće biti u stanju da pravilno oceni sve one
živote koje si nabila u moju svest pre nego što sam bila i rođena? Kada sam se
žestila zbog onoga što si mi učinila, trebalo je samo da se zapitam šta bi Baron
uradio. I on mi je odgovorio! Shvati me, ti atreidska kučko! Odgovorio mi je!"
Džesika je čula ovu zlobu i potvrdu svojih slutnji. Izrod! Alija je bila sasvim
obuzeta, posednuta tim cahueit zla, Baronom Vladimirom Harkonenom. U ovom
trenutku, iz njenih usta govorio je Baron lično, ne hajući za ono što se
otkrivalo. Želeo je da ona vidi njegovu osvetu, želeo je da joj dG do znanja da
ga nije moguće izbaciti.
Od mene se očekivalo da ostanem ovde bespomoćna u svom saznanju, pomisli
Džesika. Sa tom mišlju, ona se ustremi putanjom koja joj se ukazala u adabu,
povikavši: "Fedajkine, sledi me!"
Ispostavilo se da se u prostoriji nalazilo šest Fedajkina, od kojih se petorica
probiše za njom.
24.
Kada sam slabiji od tebe, tražim od tebe slobodu jer je to u skladu sa tvojim
principom; kada sam jači od tebe, oduzimam ti slobodu jer je to u skladu sa
mojim principom.
Reči jednog starog filozofa (Pripisane izvesnom Luju Vejou od strane Hark al-
Ada)
Leto se nagnuo kroz prikriveni izlaz sieča i ugledao omču litice koja se
uzdizala iznad njegovog ograničenog vidika. Kasna popodnevna sunčeva svetlost
bacala je duguljaste senke po vertikalnim brazdama litice. Jedan kosturasti
leptir uletao je i izletao iz senke. Njegova paučinasta krila su naspram
svetlosti ličila na providnu poderotinu. Kako je nežan ovaj leptir bio za jedno
ovakvo mesto, pomisli on.
Neposredno ispred njega pružao se voćnjak kajsija sa decom koja su radila u
njemu, skupljajući opale plodove. Iza voćnjaka nalazio se kanat. On i Ganima
izmakli su svojim stražarima, izgubivši se u iznenadnoj gužvi pridolazećih
radnika. Bilo je srazmerno lako šmugnuti niz ventilacionu cev do njenog spoja sa
stepenicama koje su vodile do prikrivenog izlaza. Sada im je samo ostalo da se
pomešaju sa ovom decom, prokrče sebi put do kanata i uskoče u tunel. Tamo su
mogli da prođu pored ribe grabljivice koja je sprečavala peščanu pastrmku da
umehurava plemensku vodu za navodnjavanje. Nijedan Slobodnjak još nije mogao da
zamisli da bi se jedno ljudsko biće izložilo opasnosti slučajnog uranjanja u
vodu.
On istupi iz zaštitnih hodnika. Litica koja se prižala s obe njegove strane,
obrnula se u vodoravan položaj samim činom njegove kretnje.
Ganima je išla tik iza njega. Oboje su nosili male kotarice za voće istkane od
začinskih vlakana, ali je svaka kotarica sadržavala zapečaćen zavežljaj:
fremkit, maula pištolj, kris-nož... i novu odeću koju im je poslao Farad'n.
Ganima je sledila svoga brata do voćnjaka, gde se izmešaše sa zaposlenom decom.
Obrazine peščanog odela skrivale su sva lica. Oni su ovde bili samo još dva
radnika više, ali ona je osetila da ovaj poduhvat odvlači njen život iz
zaštitničkih okvira i znanih puteva. Kako je jednostavan bio taj korak, korak iz
jedne opasnosti u drugu!
Ona nova odela u kotarici, koja im je Farad'n poslao, izražavala su namisao koju
su oboje dobro razumeli. Ganima je označila ovo saznanje, izvezavši oboma
njihovo geslo, 'Mi sudelujemo', čakobsa jezikom iznad jastrebove kreste na
prsima.
Uskoro je trebalo da se spusti suton i tamo, s one strane kanata koji je
omeđavao siečke obrađene površine, doći će posebna vrsta večeri kakvom je svega
nekoliko mesta u vaseljeni moglo da se pohvali. Pojaviće se onaj mekano
osvetljeni pustinjski svet sa svojom postojanom osamljenošću, sa svojim
prožimajućim osećanjem da svako stvorenje u njemu jeste usamljeno u jednoj novoj
vaseljeni.
"Primećeni smo", prošapta Ganima, saginjući se u radu, pokraj svoga brata.
"Stražari?"
"Ne - ostali."
"Dobro."
"Moramo brzo da se uklonimo odavde", reče ona.
Leto se saglasio s ovim, udaljavajući se od litica kroz voćnjak. Razmišljao je
mislima svog oca: U pustinji sve ostaje u pokretu ili propada. Tamo u daljini na
pesku, mogao je da vidi Čuvara koji je svojim štrčanjem opominjao da se treba
kretati. Stene su počivale nepokretne i ukočene u svojoj budnoj zagonetnosti,
venući iz godine u godinu izložene pogubnom udaru vetrom nošenog peska. Jednog
dana Čuvar će postati pesak.
Dok su se približavali kanatu čuli su muziku koja je dolazila od visokog ulaza u
sieč. Bila je to jedna slobodnjačka grupa starog kova - dvorupa flauta, daire,
timpani napravljeni od začinsko plastičnih bubnjeva sa kožom zategnutom preko
jednog kraja. Niko se nije zapitao koja je to životinja na ovoj planeti od koje
se dobija ovoliko kože.
Stilgar će se setiti šta sam mu ispričao o onom procepu u Čuvaru, pomisli Leto.
Doći će po mraku, kada bude suviše kasno - i tada će saznati.
Sada su već bili kod kanata. Skliznuli su u otvoren tunel i spustili se lestvama
koje su služile za nadziravanje do ispupčene ivice. U kanatu je bilo mračno,
vlažno i hladno i oni su mogli da čuju pljuskanje ribe grabljivice. Bilo koja
peščana pastrmka koja bi pokušala da ukrade vodu doživela bi da ova riba napadne
njenu vodom omekšanu unutrašnju opnu. Ljudi su, takođe, morali da budu obazrivi
sa njom.
"Oprezno", reče Leto, pomerajući se duž klizave ivice. Privezao je svoje
pamćenje za vremena i mesta koja njegovo telo nikada nije zapamtilo. Ganima ga
je sledila.
Na kraju kanata oni se svukoše i navukoše novu odeću. Ostavili su stara
slobodnjačka odela za sobom, ispeli se napolje sledećim tunelom koji je služio
za nadziranje, uspuzali se na jednu dinu i skotrljali se na drugu stranu. Tamo
su seli zaklonjeni od sieča, pripasali maula pištolje i kris-noževe i namakli
fremkit zavežljaje na ramena. Više nisu mogli da čuju muziku.
Leto se podigao i zakoračio udolinom između dina.
Ganima pođe njegovim stopama, krećući se uvežbanom neritmičnom smirenošću preko
otvorenog peska.
Saginjali su se nadomak vrha svake dine i puzali preko njega dok se ne bi našli
u zaklonu druge strane gde su zastajali i pogledavali unazad, tragajući za
poterom. Do trenutka kada su dospeli do prvih stena nijedan progonilac se nije
ukazao na pustinjskom pesku.
Zaobišli su Čuvara držeći se senki stena i popeli se na jedan greben koji je
gledao na pustinju. Boje su treperile tamo, u daljini na bledu. Tamneći vazduh
sadržavao je lomnost finog kristala. Predeo koji se nudio njihovom pogledu bio
je nemilosrdan, nigde se nije prekidao - u njemu nije bilo nikakvih kolebanja.
Pogled se nije zaustavljao ni na jednom jedinom mestu u svom istraživačkom letu
kroz ovo neizmerno prostranstvo.
Ovo je horizont večnosti, pomisli Leto.
Ganima čučnu pored brata, razmišljajući: Napad će ubrzo doći. Osluškivala je i
najmanji zvuk. Celo njeno telo pretvorilo se u jedinstveno osećanje napetog
ispitivanja.
Leto je bio podjednako napregnut. Spoznao je u ovom času vrhunac sve one
obučenosti koja je pripadala životima u kojima je on tako prisno sudelovao. U
ovoj divljini razvijalo se pouzdanje u čula, u sva čula. Život je postajao
riznica nagomilanih opažanja, od kojih je svako bilo vezano samo za problem
trenutnog opstanka.
Ganima se popela na stenu i stala da kroz jedan prorez posmatra put koji su
prevalili do ovog mesta. Bezbednost sieča činila se vekom daleko; gomila nemog
stenja koja se pomaljala iz braonpurpurne udaljenosti, prašinom zamagljenih
ivica po obodu gde su poslednji sunčevi zraci bacali svoje srebrnaste pruge.
Potere još nije bilo na vidiku. Vratila se do mesta na kome se nalazio Leto.
"Biće to neka grabljiva zver", reče Leto. "Prema mom trećem proračunu."
"Mislim da si suviše rano prestao da proračunavaš", reče Ganima. "Biće više nego
jedna životinja. Kuća Korino naučila je da ne stavlja sve svoje nade u jednu
vreću."
Leto je klimnuo glavom u znak saglasnosti.
Njegov um se, iznenada, osetio teškim od onog mnoštva života koji su mu
pribavljali različitost: svi ti životi, njegovi još pre rođenja. Bio je zasićen
življenjem i želeo je da pobegne od vlastite svesti. Unutrašnji svet bio je
opasna zver koja je mogla da ga proždere.
Nemirno se pridigao, a zatim se popeo do onog proreza koji je Ganima prethodno
koristila i zagledao se u stenje sieča. Tamo pozadi, podno litica, mogao je da
vidi kako kanat povlači liniju između života i smrti. Na rubu oaze mogao je da
uoči kamilju žalfiju, lukovice, glavoč, paperja, divlju lucerku. U poslednjim
treptajima svetlosti uspeo je da razazna ptičje kljuvanje u lucerki. Udaljene
zrnaste rese mreškale su se pod udarima vetra koji je dovlačio senke što su se
nadvijale upravo nad voćnjakom. Ovaj pokret mu se urezao u svest, i on vide da
senke u svom nepostojanom obliku skrivaju jednu veću promenu, a ta veća promena
otvara put za nastanak varljivih duga srebrnasto-prašnjavog neba.
Šta li će se dogoditi ovde? zapitao se.
A znao je da će to biti ili smrt ili igra smrti, čiji će on biti predmet. Ganima
je bila ona koja će se vratiti, uverena u stvarnost smrti viđene vlastitim očima
tako da će, pod uticajem duboke, prisilne hipnoze, iskreno izvesti da je njen
brat, zaista, bio ubijen.
Nepoznanice ovog mesta mu nisu dale mira. Pomislio je kako bi lako bilo podleći
zahtevu za predviđanjem, izložiti se opasnosti otiskivanja sopstvene svesti u
nepromenjivu, apsolutnu budućnost. Ona mala vizija iz njegovog sna bila je,
međutim, dovoljno rđava. Bio je svestan da nema smelosti da se upusti u neku
veću viziju.
Vratio se do mesta na kome je stajala Ganima.
"Još nema potere", reče on.
"Životinje koje su poslali na nas će biti velike", reče Ganima. "Možda ćemo
imati vremena da ih vidimo kako dolaze."
"Ne ukoliko dođu noću."
"Uskoro će da padne mrak", reče ona.
"Da. Vreme je da se spustimo u naše mesto." Pokazao je rukom na stene koje su se
nalazile sa leve strane i ispod njih, a u čijem je bazaltu pesak, nošen vetrom,
projeo sićušnu pukotinu. Bila je dovoljno široka da propusti njih, ali dovoljno
mala da zadrži krupnija stvorenja. Leto je u sebi osetio otpor protiv odlaska
dole, ali je znao da se to mora učiniti. To je bilo mesto koje je naznačio
Stilgaru.
"Oni mogu stvarno da nas ubiju", reče on.
"Ovo je prilika koju nismo smeli da propustimo", reče ona. "Dugujemo to našem
ocu."
"Nemam ništa protiv."
Pomislio je: Ovo je ispravan put; činimo ispravnu stvar. Nije znao koliko je
opasno biti ispravan u ovoj vaseljeni. Njihov opstanak je, u ovom času, zahtevao
snagu, pripremljenost i shvatanja ograničenosti u svakom trenutku. Slobodnjački
načini bili su njihovo najjače oružje, a znanje Bene Geserita snaga koju su
čuvali u rezervi. Oboje su, u ovom trenutku, razmišljali kao Atreidi - obučeni
ratni veterani, koji nisu imali nijedno drugo odbrambeno sredstvo osim
slobodnjačke veštine koja čak nije bila ni nagoveštena u njihovim dečjim telima
i njihovoj svečanoj odeći.
Leto je dodirnuo balčak kris-noža sa otrovnim vrhom koji mu je visio za pojasom.
Ganima je nesvesno učinila isti pokret.
"Hoćemo li da kremeno dole?" upita Ganima. Izgovarajući ovo, opazila je dole,
daleko od njih, nekakvu kretnju, jedva primetan pokret koji je zbog razdaljine
delovao manje preteći. Njena nepokretnost je kod Leta probudila oprez i pre no
što je uspela da izusti upozorenje.
"Tigrovi", reče on.
"Laza tigrovi", ispravila ga je.
"Oni nas vide", reče on.
"Biće bolje da požurimo", reče ona. "Maula pištolj ni u kom slučaju ne može da
zdrži ta stvorenja. Oni su svakako dobro istrenirani za ovo."
"Njima upravlja neko ljudsko biće koje se nalazi negde u okolini", reče on,
krenuvši prvi, brzim, krupnim korakom niz stene prema levoj strani.
Ganima se složila, sli je to zadržala za sebe, štedeći snagu. Negde u blizini
nalazilo se neko ljudsko biće. Ovim tigrovima, sve dok ne kucne čas, nije se
moglo dozvoliti da slobodno trče.
Tigrovi su se hitro kretali u zamirućoj svetlosti dana, skačući sa stene na
stenu. To su bile životinje koje su se oslanjale na oči, a uskoro je trebalo da
padne noć, vreme onih koji su se bolje služili ušima. Sa Čuvarevih stena doprlo
je zvonko javljanje noćne ptice naglašavajući menu. Noćna stvorenja već su
počela da se tiskaju po tmini nagriženih pukotina.
Blizanci koji su trčali i dalje su mogli da vide tigrove. Životinje su se
silovito približavale odajući utisak okrutne sigurnosti kojom im je svaki pokret
odisao.
Leto je osetio da je izabrao ovo mesto da bi se oslobodio sopstvene duše. Trčao
je u dubokom uverenju da on i Ganima mogu, na vreme, da stignu do njihovog
proreza, ali je neprestano bacao pogled preko ramena, opčinjen dolazećim
zverima.
Jedno spoticanje i gotovi smo, pomislio je.
Ova pomisao smanjila je sigurnost njegovog uverenja i on potrča još brže.
25.
Vi Bene Geserit nazivate svoju delatnost Panoplie Profetike 'Naukom Religije'.
Vrlo dobro. Ja, tragalac za jednom drugom vrstom naučnika, smatram da je to
prikladna definicija. Vi, zbilja, izgrađujete sopstvene mitove, ali to čine sva
društva. Vas, međutim, moram da upozorim. Vi se ponašate kao što su se ponašali
drugi zavedeni naučnici. Vaša dela otkrivaju da želite nešto što oduzmete
(lišite) životu. Vreme je da vas podsetim na nešto što tako često ispovedate: ne
može se imati nijedna stvar bez njene suprotnosti.
Propovednik iz Arakena: Poruka Sestrinstvu
Neposredno pred svitanje, Džesika je nepomično sedela na jednoj pohabanoj
ponjavi izrađenoj od začinske tkanine. Oko nje se videlo golo stenje starog i
siromašnog sieča, jedne od onih prvobitnih naseobina. Nalazila se ispod ruba
Crvenog useka i bila zaklonjena od zapadnih vetrova iz pustinje. Al-Fali i
njegova braća su je doveli ovamo; sada su svi zajedno iščekivali vesti od
Stilgara. Fedajkini su se, međutim, držali krajnje predostrožno u razgovoru.
Stilgar nije smeo da dozna mesto njihovog boravka.
Fedajkini su već znali da se nalaze pod procQs-verbal, zvaničnom izveštaju o
zločinima protiv Carstva. Alija je pribegla optužbi da je njena majka potčinjena
neprijatelju države, iako se Sestrinstvo nigde nije izričito pominjalo. Osiona,
tiranska priroda Alijine vlasti je, ipak, izišla na videlo i njeno ubeđenje da
gospodareći Sveštenstvom gospodari i Slobodnjacima trebalo je da izdrži probu.
Džesikina poruka Stilgaru bila je neposredna i jednostavna: "Moja kćer je
posednuta i mora se podvrći sudskom postupku."
Strahovi, doduše, uništavaju vrline, i već je bilo poznato da bi neki
Slobodnjaci više voleli da ne veruju u ovu optužbu. Njihovi pokušaji da optužbu
iskoriste kao putnu ispravu prouzrokovali su, tokom noći, dve bitke, ali su
ornitopteri koje su al-Falijevi ljudi oteli doveli begunce u ovo nepouzdano
utočište: Sieč Crveni usek. Vesti su se odavde razašiljale Fedajkinima, ali je
njih na Arakisu preostalo manje od dve stotine. Ostali su bili razmešteni širom
Carstva.
Razmišljajući o ovim činjenicama, Džesika se pitala da li je, možda, prispela na
mesto svoje smrti. Neki među Fedajkinima su verovali u to, ali komandosi smrti
su ovo sasvim lako prihvatili. Al-Fali se samo iscerio kada su neki od njegovih
mladih ljudi glasno izrazili svoje bojazni.
"Kada Bog jednom biću odredi da umre na naročitom mestu, on učini da to biće
poželi da se uputi na to mesto", govorio je stari Naib.
Zakrpljene zavese na ulazu u njene odaje zašuštaše; al-Fali uđe. Starčevo uzano,
vetrom opaljeno lice izgledalo je zgrčeno, a oči grozničave. Bilo je očigledno
da nije otpočinuo.
"Neko dolazi", reče on.
"Od Stilgara?"
"Možda." Spustio je oči i skrenuo pogled udesno po ugledu na stare Slobodnjake
koji su donosili rđave vesti.
"O čemu je reč?" upita Džesika odlučno.
"Dobili smo obaveštenje iz Tabra da vaši unuci nisu tamo." Govorio je ne
gledajući u nju.
"Alija..."
"Bila je naredila da se blizanci stave pod njen nadzor, ali Sieč Tabr javlja da
se deca ne nalaze tamo. To je sve što znamo."
"Stilgar ih je poslao u pustinju", reče Džesika.
"Moguće, no poznato nam je da je tragao za njima čitavu noć. Možda je to bilo
njegovo lukavstvo..."
"To nije Stilgaroiv stil", reče ona i posmisli: Sem ako ga blizanci nisu naveli
na to. Ali ni to nije izgledalo verovatno. Čudila se u sebi: nije imala osećanje
panike koje bi trebalo suzbiti, a njena strahovanja za blizance bila su ublažena
onim što je Ganima obelodanila. Podigla je pogled prema al-Faliju i otkrila da
je ovaj pručava sa sažaljenjem u očima. Rekla je: "Otišli su u pustinju po
svojoj volji."
"Sami? Ono dvoje dece!"
Nije marila da objasni da je 'ono dvoje dece' verovatno znalo više o opstanku u
pustinji od većine živih Slobodbnjaka. Njene misli su, umesto toga, bile uperene
na Letovo čudno ponašanje kada ju je nagovarao da dozvoli da je odstrane. Ona je
pokušala da sećanje na to ostavi po strani, ali je ovaj trenutak zahtevao
drukčije. Kazao je da će ona prepoznati trenutak kad treba da ga posluša.
"Glasnik bi, do sada, trebalo da je u sieču", reče al-Fali. "Dovešću vam ga."
Nestao je kroz zakrpljenu zavesu.
Džesika je piljila u zavesu. Bila je to crvena tkanina od začinskih vlakana, ali
su zakrpe bile plave boje. Prema priči, ovaj sieč je odbio da izvlači korist od
Muad'Dibove religije, izazivajući neprijateljstvo Alijinog Sveštenstva. Ovi
ljudi su uložili svoj imetak u plan uzgajanja pasa velikih poput ponija, pasa
uzdignutih do stepena inteligencije čuvara dece. Psi su listom uginuli. Neko je
rekao da su otrovani i krivica je pala na Sveštenike.
Zatresla je glavom da odagna ove misli, prepoznajući njihovu suštinu: gafla,
odvraćanje pažnje.
Gde li su ta deca otišla? Do Jakarutua? Imala su nekakav plan. Pokušali su da me
pouče do one mere do koje su pomislili da sam spremna da prihvatim, prisećala
se. A kada su dospeli do granica onako kako su ih oni videli, Leto joj je
naredio da posluša.
On je njoj naredio!
Leto je pogodio šta se sa Alijom događa: toliko je bilo očigledno. Oboje
blizanaca pominjalo je tetkinu 'nevolju', čak i kada ju je branila. Alija je
igrala na kartu pravnosti svog položaja u Namesništvu. Traženje da se blizanci
stave pod nadzor potvrđivalo je ovu pretpostavku. Džesika oseti kako joj
promukao smeh potresa grudi. Časna Majka Gaius Helen Mohijam volela je da
objašnjava ovu naročitu grešku svojoj učenici, Džesiki: 'Ako usredsrediš svest
isključivo na svoju ispravnost, tada prizivaš protivničke snage da te smlave. To
je uobičajena greška. Čak i ja, tvoja učiteljica, sam je napravila.
"A čak i ja, tvoja učenica, sam je napravila", prošapta Džesika.
Začula je šuštanje tkanine u hodniku iza zavese. Uđoše dva mlada Slobodnjaka,
deo pratnje koju su prikupili tokom noći. Ova dvojica su, očito, osećali
strahopoštovanje u prisustvu Muad'Dibove majke. Džesika ih je potpuno prozirala:
bili su to ljudi koji ne razmišljaju, a vezuju se za bilo koju zamislivu silu
zarad identiteta koji im ona pridaje. Bez odbleska koji je dolazio od nje, oni
su bili prazni. Stoga su bili opasni.
"Al-Fali je poslao najpre nas da vas pripremimo", reče jedan od mladih
Slobodnjaka.
Džesika je osetila iznenadno skupljanje teskobe u grudima, ali joj je glas
zadržao mirnoću. "Pripremite za šta?"
"Stilgar je poslao Dankana Ajdaha kao poklisara."
Džesika nesvesno navuče svoju aba kapuljaču preko kose. Dankan? Ali, on je bio
Alijino oruđe.
Slobodnjak koji je govorio istupi pola koraka napred. "Ajdaho kaže da je došao
da vas odvede na bezbedno mesto, ali al-Fali ne vidi kako je to moguće?"
"To izgleda, zaista, odveć čudno?" reče Džesika. "Ali u našoj vaseljeni postoje
i čudnije stvari. Dovedite ga."
Njih dvojica se zgledaše, ali poslušaše, odlazeći u takvoj žurbi da su napravili
još jednu poderotinu na ionako pohabanoj zavesi.
Neposredno zatim, Ajdaho je kročio kroz zavesu praćen onom dvojicom Slobodnjaka
i al-Falijem koji su činili zaštitnicu. Ovaj poslednji držao je ruku na svom
kris-nožu. Ajdaho je delovao staloženo. Imao je na sebi prigodnu odeću stražara
Kuće Atreida, uniformu koja se malo izmenila za više od četrnaest vekova. Arakis
je stari bodež od plastičnog čelika sa zlatnom drškom zamenio kris-nožem, ali to
je bilo nevažno.
"Rečeno mi je da želiš da mi pomogneš", reče Džesika.
"Ma koliko to, možda, čudno izgledalo", reče on.
"A zar te Alija nije poslala da me smakneš?" upitala ga je.
Blago izvijanje njegovih crnih obrva bio je jedini trag iznenađenosti.
Mnogopljoštičaste tleilaksinske oči nastavile su da zure u nju sa blistavom
žestinom. "Takva su bila njena naređenja", reče on.
Al-Falijeva zglavak koji je počivao na dršci kris-noža poblede, ali ga on nije
izvukao.
"Provela sam dobar deo noći razmišljajući o greškama koje sam učinila u odnosu
na svoju kćer", reče ona.
"Bilo ih je mnogo", složio se Ajdaho, "a ja sam učestvovao u većini."
Sada je opazila da mu mišići vilice podrhtavaju.
"Bilo je lako slušati rasprave koje su nas skrenule s pravog puta", reče
Džesika. "Želela sam da odem sa ovog mesta... Ti... ti... si želeo jednu devojku
koju si video kao mlađu verziju mene."
Ćutke je ovo prihvatio.
"Gde su moji unučići?" upita ona glasom koji je postajao opor.
Trepnuo je očima. Zatim reče: "Stilgar veruje da su oni otišli u pustinju da bi
se sakrili. Možda su shvatili da se približava presudni obrt."
Džesika je uputila pogled al-Faliju, koji klimnu glavom u znak priznanja da je
ona ovo predvidela.
"Šta radi Alija?" upita Džesika.
"Izlaže se opasnosti izazivanja građanskog rata", reče on.
"Veruješ li da će doći do toga?"
Ajdaho je slegnuo ramenima. "Verovatno neće. Ovo su pitomija vremena. Većina
ljudi je voljna da sluša lakrdijaške prepirke."
"Slažem se", reče ona. "Vrlo dobro, a šta je sa mojim unučićima?"
"Stilgar će ih pronaći - ako..."
"Da, razumem." To je, dakle, zaista zavisilo od Gurnija Haleka. Okrenula se i
pogledala prema kamenom zidu na levoj strani. "Alija je sada čvrsto ščepala
vlast." Vratila je pogled na Ajdaha. "Shvataš? Vlast se upotrebljava kada se
drži lako. Zgrabiti je suviše snažno znači biti obuzet vlašću i tako postati
njena žrtva."
"Baš kao što mi je moj Vojvoda uvek govorio", reče Ajdaho.
Džesika je nekako bila sigurna da on misli na starijeg Leta, a ne na Pola.
Upitala je: "Gde treba da budem odvedena u ovoj... akciji smaknuća?"
Ajdaho je odozgo piljio u nju kao da je pokušavao da vidi kroz senke koje je
stvarala kapuljača.
Al-Fali istupi napred: "Moja Gospo, ne mislite ozbiljno..."
"Zar nemam pravo da odlučujem o vlastitoj sudbini", upita Džesika.
"Ali ovo..." Al-Fali pokaza glavom prema Ajdahu.
"Ovo je bio moj odani stražar pre nego što se Alija rodila", reče Džesika. "Pre
nego što je poginuo spasavajući život mom sinu i meni. Mi Atreidi smo uvek
poštovali određene obaveze."
"Dakle, poći ćete sa mnom?" upita Ajdaho.
"Gde misliš da je odvedeš?" upita al-Fali.
"Najbolje je da ne znaš", reče Džesika.
Al-Fali se smrkao ali je ostao kao zaliven. Njegovo lice je odavalo neodlučnost;
razumevanje mudrosti u njenim rečima, ali i nesigurnu sumnju u Ajdahovu
pouzdanost.
"Šta ćemo sa Fejdakinima koji su mi pomogli?" upita Džesika.
"Imaće Stilgarovu naklonost ukoliko mogu da stignu do Tabra", reče Ajdaho.
Džesika stade naspram al-Falija: "Naređujem ti da odeš tamo, moj prijatelju.
Stilgar može da iskoristi Fajdekine u potrazi za mojim unucima."
Stari Naib je oborio pogled: "Kako Muad'Dibova majka zapoveda."
On se još pokorava Polu, pomisli ona.
"Trebalo bi da, što pre, izmaknemo odavde", reče Ajdaho. "Pretraživanje će
sigurno uključiti i ovo mesto i to ubrzo."
Džesika se zanjiha napred i podiže se sa onom gipkom ljupkošću koja nikada
potpuno ne iščili iz jedne Bene Gaserit, čak i kada osećaju more starosti. A ona
se u ovom času osetila starom posle noći bežanja. Čak i dok se kretala, um joj
je ostajao prikovan za onaj čudnovat razgovor sa njenim unukom. Kakva mu je
zapravo bila namera? Zatresla je glavom, prikrivajući taj pokret doterivanjem
kapuljače. Bilo je lako pasti u zamku potcenjivanja Leta. Život sa običnom decom
uslovljavao je pogrešan sud o nasleđu koje su blizanci imali.
Pažnju joj je skrenuo Ajdahov telesni stav. Stajao je u opuštenoj pripravnosti
za odbranu od nasilja, s jednim stopalom napred, u položaju kojem ga je ona
lično naučila. Ošinula je pogledom dva mlada Slobodnjaka i al-Falija. Sumnje su
još opsedale starog slobodnjačkog Naiba i dvojica mladića su to osećala.
"Poveravam ovom čoveku svoj život", reče ona, obraćajući se al-Faliju. "I to
nije prvi put."
"Moja Gospo", usprotivio se al-Fali. "To je samo..." Prostrelio je očima Ajdaha.
"On je Koan-Tinin suprug!"
"A vaspitali smo ga moj Vojvoda i ja", reče ona.
"Ali on je gola!" Ove reči su se otrgle al-Faliju.
"Gola mog sina", podsetila ga je.
Bilo je to previše za jednog bivšeg Fedajkina koji se svojevremeno zakleo da će
podržavati Muad'Diba do smrti. Uzdahnuo je i mahnuo dvojici mladića da razgrnu
zavesu.
Džesika prođe kroz nju, a Ajdaho za njom. Na izlazu ona se okrete i reče al-
Faliju: "Otići ćete Stilgaru. Njemu se može verovati."
"Da..." Još je razaznavala sumnje u starčevom glasu.
Ajdaho joj dotače rame. "Trebalo bi smesta da krenemo. Postoji li nešto što
želite da ponesete?"
"Jedino zdrav razum", reče ona.
"Zašto? Plašite li se da činite grešku?"
Podigla je pogled prema njemu. "Bio si uvek najbolji pilot toptera u našoj
službi, Dankane."
Ovo ga nije razveselilo. Koraknuo je ispred nje, a zatim hitro krenuo vraćajući
se putem kojim je došao. Al-Fali je sledio Džesiku u stopu. "Kako ste znali da
je stigao topterom?"
"Ne nosi pustinjsko odelo", reče Džesika.
Al-Fali je bio postiđen ovako očiglednim opažanjem. Ipak, nije ga bilo lako
ućutkati. "Naš glasnik ga je doveo ovamo pravo od Stilgara. Mogli su da budu
viđeni."
"Jesu li vas videli, Dankane?" upita Džesika Ajdaha s leđa.
"Znate vi vrlo dobro", reče on. "Leteli smo niže od vrhova dina."
Skrenuli su u jedan bočni prolaz koji je spiralnim stepenicama vodio naniže,
izbivši na kraju u otvorenu prostoriju dobro osvetljenu sjajnim kuglama
postavljenim visoko u mrkoj steni. Jedan jedini ornitopter počivao je naspram
daljeg zida, šćućuren poput kakvog insekta koji se sprema da poleti. Zid je
naravno bio napravljen od veštačke stene i predstavljao je u stvari - izlazna
vrata u pustinju. Bez obzira na svoje siromaštvo, ovaj sieč je ipak sačuvao
sredstva tajnosti i pokretljivosti.
Ajdaho je otvorio vrata ornitoptera i pomogao joj da se smesti u desno sedište.
Promičući pokraj njega opazila je grašku znoja na njegovom čelu na mestu na kome
je jedan pramen crne jareće kose ležao razbarušen. Sasvim spontano, Džesikinu
svest ispuni sećanje na tu glavu iz koje je šikljala krv u metežu bučne pećine.
Čelična neosetljivost tleilaških očiju povratila ju je iz prisećanja. Ništa više
nije bilo onakvo kakvo je izgledalo. Ona uze da pričvršćuje svoj sigurnosni
pojas.
"Prošlo je dugo vremena otkada si me vozio", reče ona.
"Dugo i daleko vreme", reče on. Već je proveravao komande.
Al-Fali i dva mlada Slobodnjaka čekali su pored komandnih uređaja za lažni zid,
pripravni da ga otvore.
"Misliš li da gajim sumnje prema tebi?" upita Džesika Ajdaha blagim glasom.
Ajdaho je zadržao pažnju na jednom instrumentu, uključio pogone i pogledom
ispratio pomeranje igle. Osmeh mu je dotakao usne. Bila je to brza i opora mena
u njegovim oštrim crtama koja je nestala isto onako naglo kao što se i pojavila.
"Ja sam još Atreid", reče Džesika. "Alija nije."
"Ne bojte se", reče on hrapavim glasom. "Još služim Atreide."
"Alija više nije Atreid", ponovila je Džesika.
"Ne morate da me podsećate!" zarežao je. "A sada ućutite i pustite me da na miru
pokrenem ovu stvarčicu."
Očaj u njegovom glasu bio je potpuno neočekivan, u neskladu sa Ajdahom kakvog je
poznavala. Obuzdavajući obnovljeno osećanje straha, Džesika upita: "Gde smo se
uputili, Dankane? Sada mi to možeš reći."
Ali on samo klimnu glavom al-Faliju i lažni zid se rasklopi otkrivajući blistavu
srebrnastu sunčevu svetlost. Ornitopter iskoči napolje i poskoči uvis, uz
naporno lupanje krila i grmljavinu mlaznih motora i oni stadoše da se uspinju u
prazno nebo. Ajdaho je odredio jugozapadni kurs prema Sahaja Grebenu koji se
mogao nazreti kao tamna linija u pesku.
On reče: "Nemojte surovo da sudite o meni, Moja Gospo."
"Nisam surovo sudila o tebi još od one noći kada si pijan od začinskog piva
urlajući došao u našu arakensku Veliku Dvoranu", reče ona. No njegove reči
osvežiše njene sumnje i ona utonu u opuštenu pripravnost potpune prana-bindu,
odbrane.
"Dobro se sećam te noći", reče on. "Bio sam vrlo mlad... neiskusan."
"Ali najbolji majstor mačevanja u pratnji mog Vojvode."
"Nije baš tako, Moja Gospo. Gurni je mogao da me nadbije u šest od deset puta."
Okrznuo ju je pogledom. "Gde je Gurni?"
"Ispunjava moju zapovest."
Zavrteo je glavom.
"Da li ti znaš gde smo krenuli?" upita ona.
"Da, Moja Gospo."
"Onda mi reci."
"U redu. Obećao sam da ću skovati verodostojnu zaveru protiv Kuće Atreida.
Postoji, zaista, samo jedan način da se to uradi." Pritisnuo je jedno dugme na
komandnom upravljaču i čaurni zatvarači iskočiše iz Džesikinog sedišta i omotaše
je neprobojnom mekotom, ostavljajući joj samo glavu na videlu. "Vodim vas na
Salusu Sekundus", reče on. "Kod Farad'na."
U strašnom, neobuzdanom grču, Džesika se oduprla zatvaračima, osetila kako se
stežu, a zatim olabavljuju kada se opustila, ali tek pošto je napipala
smrtonosnu siga žicu skrivenu u zaštitnoj oblozi.
"Osigurač siga žice je otkopčan", reče on, ne gledajući je. "Oh, ne pokušavajte
da upotrebite Glas protiv mene. Prošao sam sito i rešeto od onih dana kada ste
na taj način mogli da utičete na mene." Bacio je pogled na nju. "Tleilaksi su me
naoružali protiv takvih smicalica."
"Ti se pokoravaš Aliji", reče Džesika, "a ona..."
"Ne Aliji", reče on. "Mi ispunjavamo Propovednikove zapovesti. On želi da vi
podučite Farad'na kao što ste nekad podučili... Pola."
Džesika je utonula u ledenu tišinu, prisećajući se Letovih reči da će se suočiti
sa jednim zanimljivim učenikom. Najzad prozbori: "Taj Propovednik - je li on moj
sin?"
Izgledalo je kao da Ajdahov glas dopire iz ogromne udaljenosti: "Želeo bih da to
znam."
26.
Vaseljena je upravo tamo; to je jedini način na koji Fedajkin može da je
posmatra i da ostane godpodar svojih čula. Vaseljena niti preti niti obećava.
Ona sadrži stvari koje su izvan naše vlasti: pad meteora, erupciju začinskog
mehura, starenje i umiranje. To su stvarnosti ove vaseljene koje se moraju
sagledati bez obzira na to šta vi osećali prema njima. Takve stvarnosti ne
možete izbeći rečima. One će vas se dokopati na svoj nem način i tada, tada ćete
razumeti šta se misli pod 'život i smrt'. Razumevši ovo bićete ispunjeni
radošću.
Muad'Dib svojim Fedajkinima
"I to su stvari koje smo pokrenuli", reče Vensicija. "Te stvari su urađene za
tvoje dobro."
Farad'n je ostao nepokretan, sedeći preko puta svoje majke u njenoj jutarnjoj
sobi. Sunčeva zlatasta svetlost dopirala mu je iza leđa bacajući njegovu senku
na pod prekriven belim tepihom. Svetlost koja se odbijala od zida iza njegove
majke ocrtavala je sjajan krug oko njene kose. Nosila je uobičajenu belu odeždu
opervaženu zlatom - spomen na kraljevske dane. Njeno srcasto lice izgledalo je
staloženo, ali je on znao da ona motri svaki njegov pokret. Osetio je prazninu u
stomaku iako je upravo došao sa doručka.
"Ne odobravaš?" upita Vensicia.
"Šta ima tu da se odobri?" upita on.
"Pa... što smo sve do sada krili to od tebe?"
"Ah, to." Proučavao je majku, pokušavajući da razmišlja o složenosti svog
položaja u ovom slučaju. No njegova misao se vrzmala samo oko onoga što je
nedavno opazio, da je Tiekanik više ne zove 'Moja Princeza'. Kako ju je onda
zvao? Kraljica majka?
Otkud mi ovo osećanje gubitka? pitao se u čuđenju. Šta to gubim? Odgovor je bio
očigledan: gubio je svoje bezbrižne dane, vreme za ona umna traganja koja su ga
toliko privlačila. Ako zavera koju mu je majka izložila omane, ta zadovoljstva
će biti zauvek izgubljena. Nove odgovornosti bi zaposele njegovu pažnju. Otkrio
je da ga ovo duboko vređa. Kako su se usudili da tako slobodno raspolažu
njegovim vremenom? A nisu čak ni zatražili njegovo mišljenje!
"Na videlo s tim", reče njegova majka. "Nešto nije u redu."
"Šta ako ovaj plan propadne?" upitao je, izrekavši prvu stvar koja mu je pala na
pamet.
"Kako može da propadne?"
"Ne znam... Svaki plan može da propadne. Kakva je uloga Ajdaha u svemu ovom?"
"Ajdaho? Zašto te zanima... Oh, da - onaj mistični druškan koga je Tiek doveo
ovamo ne posavetovavši se sa mnom. To mu je bila greška. Taj mističar je govorio
o Ajdahu, zar ne?"
Bila je to nezgrapna laž sa njene strane i Farad'n uhvati sebe kako začuđeno
zuri u svoju majku. Znala je za Propovednika od početka!
"To je stoga što nikada nisam video nijednog golu", reče on.
Prihvatila je ovo i rekla: "Čuvamo Ajdaha za nešto važno."
Farad'n se ćutke ujeo za gornju usnu.
Vensicija zateče sebe kako misli na njegovog pokojnog oca. Dalak je umeo da bude
ovakav s vremena na vreme, veoma povučen u sebe i zamršen, teško čitljiv. Dalak
je, setila se, bio u srodstvu sa Grofom Hazimirom Fenringom a i u jednom i u
drugom postojalo je nešto od dendija i fanatika u isto vreme. Da li će i Farad'n
slediti istu stazu? Počinjala je da se kaje što je naterala Tieka da mladića
uvede u arakensku religiju. Ko je znao na šta je to moglo da iziđe?
"Kako te Tiek sada zove?" upita Farad'n.
"U čemu je stvar?" Bila je zapanjena ovim obrtom.
"Primetio sam da te više ne zove 'Moja Princeza'."
Kako je samo pomnjiv, pomisli ona, čudeći se što ju je ovo ispunilo nemirom. Da
li pomišlja da sam uzela Tieka za ljubavnika? Besmislica, to ni u kom slučaju ne
bi imalo značaja. Otkud onda ovo pitanje?
"Zove me 'Moja Gospa'", reče ona.
"Zašto?"
"Zato što je takav običaj u svim Velikim Kućama."
Uključujući tu i Atreide, pade mu na pamet.
"Manje nagoveštavaj u slučaju da neko prisluškuje", objasnila je. "Moglo bi da
se pomisli da smo odustali od naših zakonitih težnji."
"Ko bi bio toliko glup?" upitao je.
Napućila je usne i rešila da se ne kači oko ovoga. U pitanju je bila malenkost,
ali velike borbe bile su sazdane od mnoštva malenkosti.
"Gospa Džesika nije trebalo da napušta Kaladan", reče on.
Naglo je trgla glavu. Šta je sad ovo? Njegov um je leteo tamo-amo kao
pomahnitao! Ona reče: "Šta hoćeš da kažeš?"
"Nije trebalo da se vraća na Arakis", reče on. "To je pogrešna strategija. Da se
čovek začudi. Bilo bi mnogo bolje da je udesila da je njeni unuci posete na
Kaladanu."
U pravu je, pomislila je poražena činjenicom da joj to nikada nije palo na
pamet. Tiek bi odmah morao to da ispita. Ponovo je zavrtela glavom. Ne! Šta je
to Farad'n pričao? Morao je znati da Sveštenstvo nikada ne bi izložilo oboje
blizanaca opasnosti putovanja svemirom.
Rekla mu je to.
"Je li u pitanju Sveštenstvo ili Gospa Alija?" zapitao je zapažajući da su se
njene misli stekle tamo gde je on želeo. Otkrio je da ga uveseljava ovo novo
pridavanje značaja njegovoj ličnosti, ove igre uma upotrebljive u političkom
spletkarenju. Prošlo je mnogo vremena otkada ga je um njegove majke poslednji
put zainteresovao. Bilo je isuviše lako izići s njom na kraj.
"Misliš li da Alija želi svu vlast za sebe?" upitala je Vensicija.
Odvratio je pogled sa nje. Naravno da je Alija želela vlast za sebe! Svi
izveštaji sa te uklete planete govorili su tome u prilog. Njegove misli skrenuše
drugim tokom.
"Čitao sam o njihovom Planetologu", reče on. "Mora da i ovde negde postoji ključ
za peščane crve i haploide, samo kada..."
"Ostavi to sada drugima!" reče ona, počinjući da gubi strpljenje. "Je li ovo sve
što imaš da kažeš o stvarima koje smo učinili za tebe?"
Kao da su njene reči navalile breme na njega, on oseti težinu svih onih nada i
snova koji su pratili Kuću Korino.
"Da", reče on, "razumem ih, ali nalazim da su neke stvari koje su urađene u moje
ime ogavne."
"Oga... Kako možeš da kažeš tako nešto? Radimo ono što bi bilo koja Velika Kuća
uradila za unapređenje svoje sreće!"
"Zaista? Mislim da ste bili malko grubi! Ne! Ne prekidaj me! Ako ja treba da
budem Car, onda bi vam bolje bilo da naučite kako da me slušate. Misliš li da ne
umem da čitam između redova? Na koji način su oni tigrovi bili uvežbani?"
Ostala je bez reči posle ove uvredljive demonstracije njegovih opažajućih
sposobnosti.
"Jasno mi je", reče on. "Pa, zadržaću Tieka pošto znam da si ga ti navela na
ovo. On je dobar oficir u većini okolnosti, ali će se za svoje principe boriti
samo u blagonaklonoj areni."
"Njegove... principe?"
"Razlika između dobrog i lošeg oficira jeste u snazi karaktera i otprilike pet
otkucaja srca", reče on. "On mora da ostane veran svojim principima ma gde oni
bili izazvani."
"Tigrovi su bili neophodni", reče ona.
"Poverovaću u to ukoliko ispune zadatak", reče on. "Ali neću oprostiti ono što
je moralo da se uradi u sklopu njihove obuke. Ne protivi se. To je očigledno.
Oni su bili uslovljeni. Sama si to rekla."
"Šta ćeš da učiniš?" upitala je.
"Čekaću i videću", reče on. "Možda ću da postanem Car."
Položila je ruku na grudi i uzdahnula. Za nekoliko trenutakla bila je užasnuta
njegovim držanjem. Umalo je poverovala da bi mogao da je prijavi. Principi! No,
sada se prepustio; mogla je to da vidi.
Farad'n je ustao, otišao do vrata i pozvonio majčinim služiteljima. Pogledao je
preko ramena: "Završili smo, zar ne?"
"Da." Podigla je ruku kada je krenuo. "Kuda ćeš?"
"U biblioteku. U poslednje vreme sam opčinjen istorijom Korina." Potom ju je
napustio, osećajući kako sa sobom nosi svoju novu obavezu.
Prokleta bila!
No, on je bio svestan da se prepustio. Bilo mu je jasno da postoji duboka
emocionalna razlika između istorije zabeležene na siga žici i čitane u trenucima
dokolice i istorije koja se proživljava. Ova nova živa istorija koju je osećao
kako se zbira oko njega donosila je osećanje uranjanja u neponištivu budućnost.
Farad'n se sada osećao nošen željama svih onih čije su se sudbine kretale u
korak s njim. Nalazio je da je čudno što nije u stanju da i vlastite želje udene
u ovo.
27.
Priča se da je jednom Muad'Dib videvši biljčicu koja je pokušavala da izraste
između dva kamena, uklonio jedan od njih. Docnije, kada je biljka zatečena u
cvetanju, preklopio ju je preostalim kamenom. 'Takva je bila njena sudbina'
objasnio je.
Komentari
"Sad!" povika Ganima.
Leto, našavši se dva koraka ispred nje, a nadohvat uzanog proreza u steni, nije
oklevao. Šmugnuo je u pukotinu i puzao napred sve dok nije bio obavijen tminom.
Čuo je kako je Ganima pala iza njega, zatim iznenadan muk i njen glas koji nije
bio ni užurban ni uplašen:
"Priklještena sam."
Uspravio se, znajući da bi ta kretnja mogla dovesti njegovu glavu u domašaj
grabljivih kandži, okrenuo se u uzanom procepu i otpuzao natrag, sve dok nije
napipao Ganiminu ispruženu ruku.
"Moja odeća", reče ona. "Uhvaćena je."
Čuo je kako kamenje pada baš ispod njega, povukao njenu ruku i osetio tek mali
napredak.
Ispod njih se čulo dahtanje, a zatim i režanje.
Leto se napregao, zaglavio kukove u steni i jako povukao Ganiminu ruku. Odeća se
razderala i on oseti kako se ona cimnu prema njemu. Zašištala je i on bi svestan
da ona trpi bol, ali je ponovo, još jače povukao. Ona, prvo, uđe još malo u
rupu, a zatim celom dužinom i tada klonu pokraj njega. No nalazili su se suviše
blizu kraju procepa. Okrenuo se, spustio se na sve četiri i pobauljke otpuzao u
dubinu. Ganima se provukla za njim. Njeni pokreti bili supropraćeni dahćućim
naporom što mu je govorilo da je ozleđena. Dospeo je do završetka pukotine,
prevrnuo se i uputio pogled naviše prema uzanom prorezu njihovog skloništa.
Otvor se pružao otprilike dva metra iznad njega i bio ispunjen zvezdama. Nešto
glomazno tada je zamračilo zvezde.
Jedan rogoboran urlik ispunio je vazduh oko blizanaca. Bio je to dubok, preteći,
prastari zvuk: lovac koji se obraća svojoj žrtvi.
"Koliko ozbiljno si ranjena?" upitao je Leto jednoličnim glasom.
Odgovorila mu je istim tonom: "Jedan od njih me je dohvatio kandžama. Razderao
mi je pustinjsko odelo duž leve noge. Krvarim."
"Je li ozbiljno?"
"Vena. Mogu da je zaustavim."
"Stegni je", reče on. "Ne pomeraj se. Ja ću se pobrinuti za naše prijatelje."
"Oprezno", reče ona. "Veći su nego što sam očekivala."
Leto je izvadio iz kanija svoj kris-nož i posegao njim naviše. Znao je da će
tigar pretraživati prostor ispod sebe, grabuljajući kandžama uzanim prosekom gde
njegovo telo nije moglo da prodre.
Lagano, veoma lagano, on ispruži nož. Iznenada nešto se nabode na vrh sečiva.
Udarac se preneo celom dužinom njegove ruke i on umalo ne ispusti nož. Krv
kuljnu niz ruku, poškropi mu lice i istovremeno se začu urlik koji ga je
zaglušio. Ponovo se ukazaše zvezde. Nešto se zabatrgalo i bacaknulo sa stena
prema pesku uz divlje mjaukanje.
Zvezde nanovo iščezoše i on začu lovački zov. Drugi tigar je zauzeo mesto,
ravnodušan prema sudbini svog parnjaka.
"Uporni su", reče Leto.
"Jednog si, zasigurno, sredio", reče Ganima. "Oslušni!"
Urlici i batrgajući grčevi ispod njih postepeno su slabili. Drugi tigar je,
međutim, ostao kao zavesa između njih i zvezda.
Leto je vratio nož u korice i dotakao Ganiminu ruku. "Dodaj mi tvoj nož. Treba
mi svež šiljak kako bih bio siguran da ću srediti i ovog drugog."
"Misliš li da imaju i trećeg u rezervi?" upitala je.
"Malo verovatno. Laza tigrovi love u parovima."
"Baš kao i mi", reče ona.
"Baš kao i mi", složio se. Oseti kako drška njenog noža skliznu u njegov dlan i
on je čvrsto steže. Ponovo je otpočeo sa onim obazrivim napipavanjem iznad sebe.
Sečivo je nailazilo jedino na prazan vazduh čak i kada je dospeo do visine
opasne po njegovo telo. Povukao se, razmišljajući o ovome.
"Zar ne možeš da ga nađeš?"
"Ne ponaša se na isti način kao onaj prvi."
"Još je tamo. Pomiriši ga."
Progutao je knedlu. Smrdljivi dah, vlaga pomešana sa mošusnim mirisom mačke
ispuni mu nozdrve. Zvezde su i dalje bile zaklonjene. Prva mačka nije više
davala glasa od sebe; otrov kris-noža obavio je svoj posao.
"Mislim da ću morati da ustanem", reče on.
"Ne!"
"Mora se namamiti na domašaj noža."
"Da, ali dogovorili smo se da jedno od nas, ukoliko je moguće, izbegne
ranjavanje..."
"A pošto si ti ranjena, vratićeš se nazad", reče on.
"Ali ako ti budeš teško ranjen, neću biti u stanju da te napustim", reče ona.
"Imaš li bolju ideju?"
"Vrati mi moj nož."
"Ali tvoja noga!"
"Mogu da se oslonim na ovu zdravu."
"Ono gore bi moglo da ti otkine glavu jednim zamahom. Možda maula..."
"Ako ima nekog napolju da čuje, tada će znati da smo došli pripremljeni za..."
"Ne sviđa mi se što se izlažeš ovakvoj opasnosti!" reče on.
"Ko god da je napolju, ne sme da sazna da posedujemo maule - još ne." Dotakla mu
je ruku. "Biću oprezna, držaću glavu nisko."
Budući da je on ćutao ona reče: "Znaš da je na meni da to učinim. Vrati mi moj
nož."
Nedragovoljno, on stade da pipa svojom slobodnom rukom, nađe njenu i dodade joj
nož. Bilo je logično uraditi ovako, ali logika se, u ovom trenutku, sukobljavala
sa svim osećanjima njegovog bića.
Osetio je kako se Ganima odvukla, čuo je struganje njene odeće o stenu. Duboko
je udahnula i njemu postade jasno da se već sigurno ispravila. Budi vrlo
oprezna! pomislio je. Gotovo da ju je povukao nazad da bi je nagovorio da
upotrebe maula pištolj. Ali to je moglo da upozori onog ko je bio napolju da
imaju takvo oružje. Još gore, moglo je da se dogodi da isteraju tigra izvan
domašaja, a tada bi ovde bili uhvaćeni u klopku dok bi ih ranjeni tigar čekao
napolju na nekom nepoznatom mestu među stenama.
Ganima je duboko udahnula vazduh i leđima se priljubila uz jedan zid pukotine.
Moram da budem brza, pomisli. Posegnula je naviše vrhom bodeža. Leva noga joj je
podrhtavala na mestu gde su je kandže zaparale. Osetila je kako se tamo krv
zgrušava, a zatim i vrelinu novog liptanja. Veoma brza! Uronila je svoja čula u
spokojnu gotovost za presudne trenutke po pravilima benegeseritskog načina,
isključivši bol i sva ostala odvraćanja pažnje iz svesti. Mačka je morala da
bude tu negde! Prešla je polagano oštricom noža duž otvora. Gde se dela ta
prokleta životinja? Ponovo je zaparala vazduh. Ništa. Bila je prinuđena da
namami tigra u napad.
Stade pažljivo da ispituje okolinu svojim čulom mirisa. Vreo dah je dopro sa
njene leve strane. Ona zauze uravnotežen stav, duboko udahnu vazduh i povika:
"Takva!" Bio je to stari slobodnjački borbeni poklič, čije se značenje moglo
pronaći u najstarijim legendama: "Cena slobode!" S ovim krikom usmerila je
sečivo i zarila ga uzduž mračnog otvora pukotine. Kandže su pronašle njen lakat
pre no što je nož dosegao meso i imala je tek toliko vremena da izvrne zglob
nasuprot bolu pre no što joj je ruka obamrla od lakta do zgloba. Osetila je,
kroz bol, kako je otrovni vrh prodro u tigra. Sečivo je ispalo iz njenih
utrnulih prstiju. No, uzani prorez pukotine, ponovo je bio obasjan zvezdama, a
cvileći glas umiruće mačke ispunio je noć. Ubrzo su usledili samrtnički grčevi,
bacakajuće strmoglavljivanje niz stene. Napokon, zavladala je mrtva tišina.
"Dohvatila mi je ruku", reče Ganima, pokušavajući da sveže razderane krpe svoje
odeće oko rane.
"Ozbiljno?"
"Mislim da jeste. Ne osećam ruku."
"Čekaj da upalim svetlo i..."
"Nemoj pre no što se pokrijemo!"
"Brzo ću ja."
Čula je kako se izvrnuo da dohvati svoj fremkit i ubrzo osetila tamnu glatkoću
noćnog zastora koji je skliznuo iznad njene glave i bio podvijen iza nje. On
nije mario da ga učini nepropustljivim za vlagu.
"Moj nož je na ovoj strani", reče ona. "Mogu da napipam dršku kolenom."
"Pusti to sada."
Upalio je malu kuglu. Njen sjaj ju je naterao da žmuri. Leto je postavio kuglu
na peščano tle pokraj nje i zaustavio dah ugledavši njenu ruku. Jedna kandža je
otvorila dugačku, zjapeću ranu koja se uvijala od ramena duž spoljnog dela
podlaktice, gotovo do samog zgloba. Rana je ocrtavala pokret kojim je ona
iskrenula ruku da bi sjurila vrh bodeža u tigrovu šapu.
Ganima je samo jednom pogledala ranu, zaklopila oči i počela da recituje molitvu
protiv straha.
Leto je otkrio da oseća istu potrebu, ali je odgurnuo u stranu metež svojih
osećanja, prionuvši na zavijanje rane. Ovo je moralo pažljivo da se uradi kako
bi se zaustavilo isticanje krvi, a istovremeno sačuvao izgled nezgrapnog rada
kao da ga je Ganima obavila bez ičije pomoći. Nagovorio ju je da zaveže čvor
slobodnom rukom, držeći drugi kraj zavoja u zubima.
"A sada, da pogledamo nogu", reče on.
Obrnula se da bi pokazala drugu ranu. Nije bila tako strašna: dve kandže plitko
su zaorale duž lista. Ove dve brazde su, međutim, prethodno otvoreno krvarile u
peščano odelo. Očistio ga je što je bolje mogao i povezao ranu ispod njega.
Zatim je zapečatio odelo iznad zavoja.
"Uneo sam pesak u nju", reče on. "Postaraj se o tome čim se vratiš."
"Pesak u našim ranama", reče ona. "Tako se zove jedna stara slobodnjačka priča."
Uspeo je da se osmehne i sedne natrag.
Ganima je duboko udahnula vazduh. "Izvukli smo se."
"Još ne."
Progutala je pljuvačku, trudeći se da se oporavi od posledica šoka. Njeno lice
je izgledalo bledo u svetlosti sjajne kugle. Pomislila je: Da, sada moramo brzo
da delamo. Ko god da je upravljao ovim tigrovima mogao bi baš sada da bude tamo
napolju.
Leto je netremice posmatrajući svoju sestru, bio iznenada preplavljen bolnim
osećanjem gubitka. On i Ganima se sada moraju rastati. Za sve ove godine od
rođenja oni su bili kao jedno biće. Ali njihov plan je u ovom času zahtevao da
se podvrgnu preobražaju, odlazeći odvojenim putevima u jedinstvenost i gde
deljenje svakodnevice neće nikada moći da ih ponovo ujedini.
Vratio se ovozemaljskim nužnostima. "Evo ti moj fremkit. Izvadio sam zavoje iz
njega. Neko bi mogao da pogleda."
"Da." Razmenili su torbe.
"Neko, tamo napolju, poseduje predajnik za ove mačke", reče on. "On će nas,
najverovatnije, čekati u blizini kanata da bi bio siguran da će nas smaknuti."
Dodirnula je maula pištolj koji je ležao na vrhu fremkita, uzela ga i gurnula za
pojas, ispod odeće. "Odelo mi je poderano."
"Da."
"Tragači bi mogli uskoro da se pojave ovde", reče on. "Među njima bi mogao da se
nađe izdajnik. Bolje je da se sama odšunjaš nazad. Neka te Hara štiti."
"Pa... Počeću da tražim izdajnika čim se vratim", reče ona. Zagledala se u
bratovljevo lice, deleći njegovo bolno saznanje da će od ovog časa njih dvoje
gomilati obilje različitosti. Nikada više neće biti kao jedno, sudelujući u
znanju koje niko drugi nije mogao da razume.
"Otići ću u Jakarutu", reče on.
"Fondak", reče ona.
Klimnuo je u znak slaganja. Jakarutu/Fondak - morali su da budu isto mesto. Bio
je to jedini način na koji je legendarno mesto moglo da bude skriveno.
Krijumčari su, naravno, to učinili. Ništa lakše za njih od pretvaranja jednog
naziva u drugi, delajući pod okriljem nezvaničnog sporazuma koji im je dopuštao
da postoje. Vladajuća porodica na jednoj planeti uvek je morala da ima zadnja
vrata za bekstvo u krajnjim slučajevima. A malo učešće u krijumčarskim zaradama
držalo je kanale otvorene. U Fondaku/Jakarutu, krijumčari su preuzeli potpuno
upotrebljiv naseljen sieč. A Jakarutu su se čuvali baš na otvorenom, sigurni u
tabu koga su se Slobodnjaci klonili.
"Nijednom Slobodnjaku neće pasti na pamet da me potraži baš na takvom mestu",
reče on. "Oni će se raspitivati među krijumčarima, naravno, ali..."
"Uradićemo onako kako smo se dogovorili", reče ona. "To je samo..."
"Znam." Čuvši vlastiti glas, Leto je shvatio da otežu poslednje trenutke
istovetnosti. Iskrivljen osmeh pređe preko njegovih usana, dodajući godine
njegovom izgledu. Ganima je shvatila da ga vidi kroz veo vremena, da gleda
jednog starijeg Leta. Suze joj grunuše na oči.
"Ne moraš baš sad da daješ vodu mrtvima", reče on, prevlačeći prst po njenim
ovlaženim obrazima. "Otići ću dovoljno daleko da me niko ne može čuti i pozvaću
crva." Pokazao joj je obešene Tvorčeve kuke privezane za spoljašnjost svog
fremkita. "Biću u Jakarutu kroz dva dana, i to pre zore."
"Jaši brzo, moj stari prijatelju", prošaputala je.
"Vratiću ti se, moj jedini prijatelju", reče on. "Ne zaboravi na opreznost kod
kanata."
"Izaberi dobrog crva", reče ona, opraštajući se sa njim slobodnjačkim rečima.
Levom rukom je utrnula sjajnu kuglu, a noćni zastor zašušta kad ga je povukla na
stranu, smotala i gurnula u svoju torbu. Osetila je da je otišao, čujući jedino
najblaže zvuke koji su brzo iščezavali u tišini dok je on puzao niz stene prema
pustinji.
Ganima je potom pokušala da očeliči sebe za ono što je morala da učini. Leto
mora da bude mrtav za nju. Morala je da natera sebe da poveruje u to. U njenoj
svesti nije smelo da bude Jakarutua, ni brata tamo napolju koji je tragao za
mestom iščezlim u slobodnjačkoj mitologiji. Od sada pa nadalje nije mogla da
misli o Letu kao o živom. Mora da uslovi sebe da njeni odgovori proističu iz
potpunog uverenja da je njen brat mrtav, da su ga ubili Laza tigrovi. Nije bilo
mnogo ljudskih bića koja su mogla da obmanu Istinozborca, ali ona je znala da je
mogla to da uradi... možda morala to da uradi. Mnogobrojni životi koje su ona i
Leto delili naučili su ih kako: hipnotički proces star još i u vreme Šebe,
premda je ona možda bila jedino živo ljudsko biće koje je moglo da se podseti
Šebe kao stvarnosti. Duboko prisiljavanje bilo je brižljivo smišljeno i, dugo
vremena pošto je Leto otišao, Ganima je prerađivala svoju samosvest, gradeći od
sebe usamljenu sestru, preživelu blizankinju, sve dok nije postala verovatna
celovitost. Kada je učinila ovo, otkrila je da je unutrašnji svet ućutao,
odustao od bespravnog uvlačenja u njenu svest. Bio je to sporedan efekat koji
nije očekivala.
Kada bi samo Leto bio živ da sazna ovo, pomislila je, ne nalazeći da je ta misao
paradoksalna. Stojeći, zurila je dole u pustinju gde je tigar odneo Leta. Tamo u
pesku nestajao je jedan zvuk dobro poznat Slobodnjacima: prolaženje crva. Iako
su postali retki u ovim predelima, crvi su još dolazili. Možda je samrtnički
ropac prve mačke... Da, Leto je ubio jednu mačku pre no što ga je druga ščepala.
Bilo je čudnovate simbolike u tome što se crv pojavio. Njena prinuda je bila
toliko duboka da je videla tri tamne tačke tamo daleko na pesku: dva tigra i
Leta. Zatim je naišao crv i na kraju je ostao samo pesak sa površinom razbijenom
u nove talase prolaskom Šai Huluda. Crv nije bio veoma velik... ali dovoljno
velik. I njena prinuda joj nije dozvolila da vidi malu priliku koja je jahala na
prstenastim leđima.
Suzbijajući tugu, Ganima je zakopčala svoj fremkit i obazrivo se izvukla iz
skloništa. Sa rukom na maula pištolju podrobno je ispitala teren. Ni traga od
čoveka sa predajnikom. Prokrčila je sebi put uz stene i preko do druge strane,
puzeći mesečevim senkama, čekajući da bi se uverila da nema ubice koji je čeka u
zasedi na njenom putu.
Mogla je, preko otvorenog prostranstva, da vidi baklje u Tabru, treperavu živost
potrage. Jedna mračna mrlja kretala se preko peska prema Čuvaru. Odlučila se za
putanju koja će je odvesti daleko na sever od približavajuće spasilačke ekipe,
sišla je do peska i utonula u senke dine. Obrativši pažnju da joj koraci padaju
u neravnomernom ritmu kako ne bi privukli crva, otisnula se u pravcu pustog
prostranstva koje je odvajalo Tabr od mesta na kome je Leto umro. Moraće da bude
obazriva kad se nađe kod kanata, znala je to. Ništa ne sme da je spreči da
saopšti kako je njen brat poginuo spasavajući je od tigrova.
28.
Vladavine, ukoliko istrajavaju, obavezno sve više naginju ka aristokratskim
oblicima. Nije poznato da je i jedna vladavina u istoriji izbegla ovaj obrazac.
A sa razumevanjem aristokratije, vladavina je sve više sklona da deluje
isključivo u interesu vladajuće klase - bilo da je ta klasa nasleđeno
kraljevstvo, oligarhija, finansijsko carstvo ili učvršćena birokratija.
Politika kao fenomen ponavljanja:
Priručnik za obuku Bene Geserit
"Zbog čega nam to nudi?" upitao je Farad'n. "To je najbitnije."
On i Bašar Tiekanik stajali su u predsoblju Farad'novih privatnih odaja.
Vensicija je sedela na jednom kraju niskog plavog divana, više kao slušalac, a
manje kao učesnik razgovora. Znala je svoj položaj i mrzela ga, ali Farad'n se
zastrašujuće promenio od onog jutra kada mu je otkrila njihovu zaveru.
Bilo je kasno popodne u Zamku Korino i niski sunčevi zraci naglašavali su
spokojnu udobnost ovog predsoblja - prostorije ispunjene pravim knjigama
proizvedenim u plastinu, sa policama koje su otkrivale mnoštvo muzičkih
kalemova, enciklopedija, koturova siga žice, mnemoničkih pojačala. Na sve strane
postojali su znaci da je ova prostorija bila mnogo korišćena - pohabana mesta na
knjigama, sjajan metal na pojačalima, iskrzani ćoškovi na enciklopedijama. Tu je
bio samo jedan divan, ali mnogo stolica - sve su bile lebdilice promenjivog
oblika, zamišljene za nenametljivu udobnost.
Farad'n je stajao leđima okrenut prozoru. Imao je na sebi jednostavnu sivocrnu
sardaukarsku uniformu sa simbolima kandže zlatnog lava na stranama okovratnika
kao jedinim ukrasom. Odlučio je da primi Bašara i svoju majku u ovoj sobi,
nadajući se da će to stvoriti atmosferu opuštenije razmene misli od one koja bi
se mogla postići u zvaničnijem okviru. Ali Teikanikovo neprestano 'moj gospodar
ovo' i 'moja gospa ono' zadržalo ih je na razdaljini.
"Moj gospodaru, mislim da on ne bi učinio ovu ponudu da je nesposoban da je
ispuni", reče Teikanik.
"Naravno da ne!" uskoči Vensicija.
Farad'n je samo skrenuo pogled ka majci da bi je ućutkao, a zatim upita: "Nismo
izvršili nikakav pritisak na Ajdaha, učinili bilo kakav pokušaj da tražimo
isporuku na osnovu Propovednikovog osećanja?"
"Nikakav", reče Tiekanik.
"Zašto onda Dankan Ajdaho, celog svog veka poznat po fanatičnoj vernosti
Atreidima, sada nudi da preda Gospu Džesiku u naše ruke?"
"Ove glasine o neprilikama na Arakisu... ", usudila se Vensicija.
"Nepotvrđene", reče Farad'n. "Je li moguće da je Propovednik prenaglio sa ovim?"
"Moguće je", reče Tiekanik, "samo ne uspevam da shvatim pobudu."
"On govori o traženju azila za nju", reče Farad'n. "To bi moglo da ima smisla
ako su te glasine..."
"Tačno", reče njegova majka.
"Ili bi to mogla biti neka vrsta lukavstva", reče Tiekanik.
"Možemo da napravimo više pretpostavki i da ih istražimo", reče Farad'n. "Šta
ako je Ajdaho pao u nemilost kod gospe Alije?"
"To bi moglo da objasni stvari", reče Vensicija, "ali on..."
"Još nemamo nikakvih vesti od krijumčara?" prekinuo ju je Farad'n. "Zašto ne
možemo da..."
"Dostavljanje je uvek slabo u ovo doba godine", reče Tiekanik, "i nužnosti
obezbeđenja..."
"Da, naravno, ali ipak..." Farad'n je zavrteo glavom. "Ne dopada mi se naša
pretpostavka."
"Nemoj prebrzo da je odbacuješ", reče Vensicija. "Sve te priče o Aliji i onom
Svešteniku, ma kako se zvao..."
"Javid", reče Farad'n. "Ali taj čovek je očigledno..."
"On nam je važan izvor obaveštenja", reče Vensicija.
"Imao sam nameru da kažem da je on očigledno dvostruki agent", reče Farad'n.
"Kako je mogao da se kompromituje u takvoj stvari. Njemu ne treba verovati. Ima
suviše znakova..."
"Ne uspevam da ih vidim", reče ona.
Njena glupost ga je odjedanput rasrdila. "Veruj mi na reč, majko! Znaci su tu;
objasniću ti kasnije."
"Bojim se da moram da se složim", reče Tiekanik.
Vensicija je utonula u uvređeno ćutanje. Kako su se usudili da je na ovakav
način izguraju iz Saveta? Kao da je ona bila neka lakoumna žena sklona mišljenu
bez i...
"Ne smemo da zaboravimo da je Ajdaho jednom bio gola", reče Farad'n.
"Tleilaksi..." Pogledao je iskosa Tiekanika.
"Taj put ćemo istražiti", reče Tiekanik. Nalazio je da mu se dopada način na
koji je Farad'nov um dejstvovao: hitar, ispitivački, oštar. Da, Tleilaksi su,
obnavljajući život Ajdahu, mogli u njega da usade neko moćno sredstvo za
vlastitu svrhu.
"No nisam u stanju da shvatim pobudu Tleilaksa", reče Farad'n.
"Ulaganje u našu dobrobit", reče Tiekanik. "Malo osiguranje za buduće usluge?"
"Veliko ulaganje, rekao bih", reče Farad'n.
"Opasno", reče Vensicija.
Farad'n je morao da se složi sa njom. Soposobnosti Gospe Džesike bile su
opštepoznate u Carstvu. Najzad, ona je bila ta koja je obučila Muad'Diba.
"Ukoliko se sazna da je u našim rukama", reče Farad'n.
"Da, to bi bio mač sa dve oštrice", reče Tiekanik. "Ali to ne mora da se sazna."
"Pretpostavimo", reče Farad'n, "da prihvatimo ovu ponudu. Kakva je njena
vrednost? Možemo li je razmeniti za nešto od većeg značaja?"
"Ne javno", reče Vensicija.
"Naravno da ne!" Upiljio se u Tiekanika sa izrazom iščekivanja.
"To ostaje da se vidi", reče Tiekanik.
Farad'n je klimnuo glavom. "Da. Mislim da ako prihvatimo, Gospu Džesiku shvatimo
kao novac uložen u banku za neodređenu upotrebu. Najposle, bogatstvo ne mora
neophodno da se utroši na neku posebnu stvar. Ono je samo... potencijalno
korisno."
"Ona bi bila veoma opasan zatočenik", reče Tiekanik.
"To, zaista, mora da se uzme u obzir", reče Farad'n. "Rečeno mi je da joj njeni
benegeseritski načini omogućavaju da utiče na čoveka jednostavno istančanom
upotrebom svog glasa."
"Ili tela", dodade Vensicija. "Irulan mi je jednom prilikom otkrila neke od
stvari koje je bila naučila. U to vreme ona se time hvalila, tako da nisam
videla dokaze. Pa ipak postoji prilično ubedljivo svedočansrtvo da Bene Geseriti
imaju svoje metode kojima postižu svoje ciljeve."
"Navodiš li na misao", upita Farad'n, "da bi mogla da me zavede?"
Vensicija samo sleže ramenima.,
"Rekao bih da je malo prestara za to, zar ne?" upita Farad'n.
"Sa jednom Bene Geserit, nikad se ne zna", reče Tiekanik.
Farad'n je iskusio drhtaj uzbuđenja obojenog strahom.
Prihvatanje ove igre koja je za cilj imala vraćanje visokog trona vlasti Kući
Korino, istovremeno ga je privlačila i odbijala. Kako je i dalje ostajala
privlačna, ona težnja za povlačenjem iz ove igre i njegova prevashodna zanimanja
- istorijsko istraživanje i savladavanje očitih obaveza neophodnih za vladavinu
ovde, na Salusi Sekundus. Obnavljanje njegovih sardaukarskih snaga bio je, po
sebi, jedan zadatak... a za taj posao, Tiek je još bio dobro oruđe. Jedna
planeta je, najposle, predstavljala ogromnu odgovornost. No, Carstvo je
predstavljalo još veću, i bilo je daleko privlačnije kao instrument vlasti. Što
je više čitao o Muad'Dibu/Polu Atreidu, postajao je sve očaraniji upotrebom
vlasti. Za titularnu glavu Kuće Korino, naslednika Šadama IV, kako bi samo
veliko dostignuće bilo da vrati svoju lozu na Lavlji Presto. Želeo je to! Želeo
je. Farad'n otkri da bi, ponavljajući ovo primamljivo molepstvije više puta,
mogao da prevaziđe trenutne sumnje.
Tiekanik je govorio: "...i naravno, Bene Geserit uči da mir odobrava prepade i
tako podstiče rat. Paradoks..."
"Kako smo došli na ovaj predmet?" upita Farad'n vraćajući pažnju sa poprišta
teorijskog razmišljanja.
"Zašto", upita Vensicija umilnim glasom, pošto je primetila sanjareći izraz na
licu svoga sina, "samo sam pitala da li je Tieku poznata pokrećuća filozofija
koja stoji iza Sestrinstva."
"Filozofiji treba prilaziti sa nepoštovanjem", reče Farad'n, okrećići se prema
Tiekaniku. "Što se tiče Ajdahove ponude, mislim da bi trebalo još da je
proučimo. Kada nam se učini da nešto znamo, upravo tada je trenutak kada je
potrebno dublje pogledati stvar."
"Učinićemo to", reče Tiekanik. Sviđala mu se ova žica obazrivosti kod Farad'na,
ali se nadao da se nije protezala na one vojne odluke koje su zahtevale brzinu i
tačnost.
Sa izrazom beznačajnosti na licu Farad'n upita: "Znate li šta je, prema mom
mišljenju, najzanimljivije u istoriji Arakisa? Bio je to običaj iz primitivnog
doba da Slobodnjak ubije svakog ko nije obučen u pustinjsko odelo sa njegovom
lako uočljivom i karakterističnom kapuljačom."
"Otuda vaša opčinjenost pustinjskim odelom?" upita Tiekanik.
"Dakle, primetili ste, a?"
"Kako smo mogli da ne primetimo?" upita Vensicija.
Farad'n uputi majci razdražen pogled. Zašto ga je ovako prekidala? Ponovo se
usresredi na Tiekanika.
"Pustinjsko odelo je ključ karaktera te planete, Tiek. To je Dinin žig. Ljudi su
skloni da usredotočuju pažnju na fizičke karakteristike: pustinjsko odelo čuva
telesnu vlagu, obezbeđuje njeno kruženje i omogućava da se preživi na jednoj
takvoj planeti. Znate, prema slobodnjačkom običaju na jednog člana porodice
dolazilo je jedno pustinjsko odelo sa izuzetkom za skupljače hrane. Oni su imali
i rezervna. Ali molim vas obratite pažnju, oboje..." Pomerio se da bi uključio i
majku u ovo. "...kako je odeća koja je ličila na pustinjska odela, što, u
stvari, nije bila, postala visoka moda širom Carstva. Takva je pretežna osobina
ljudskih bića da podražavaju osvajača!"
"Nalazite li, zbilja, da je takva činjenica važna?" upitao je Tiekanik,
zbunjenim tonom.
"Tiek, Tiek - bez znanja takvih stvari, ne može se vladati. Rekao sam da je
pustinjsko odelo ključ njihovog karaktera i tako jeste. To je konzervativna
stvar. Greške koje će oni napraviti biće konzervativne greške."
Tiekanik je pogledao Vensiciju koja je zurila u svog sina sa brižnim
neodobravanjem. Farad'nove osobine su u isti mah privlačile i zabrinjavale
Bašara. Bilo je to veoma različito od starog Šadama. Tamo smo imali jednog
suštog Sardaukara: vojnika-ubicu sa nekoliko psihičkih kočnica. Ali Šadam je pao
pred Atreidima koje je predvodio đavolski Pol. Zaista, ono što je čitao o Polu
Atreidu otkrivalo je upravo ovakve osobine kakve je Farad'n sada pokazao. Moguće
je da bi Farad'n manje od Atreida oklevao u slučajevima surovih nužnosti, ali to
je dugovao svojoj sardaukarskoj obuci.
"Mnogi su vladali, ne upotrebljavajući tu vrstu znanja", reče Tiekanik.
Farad'n ga je samo za trenutak odmerio. Zatim reče: "Vladali i propali."
Tiekanikova usta se skupiše u stegnutu crtu na ovo očigledno smeranje na Šadamov
poraz. To je, takođe, bio poraz Sardaukara i nijedan Sardaukar ga se nije rado
sećao.
Učinivši ovu primedbu, Farad'n reče: "Vidiš, Tiek, uticaj jedne planete na
masovnu svest njenih stanovnika, nikada nije bio do kraja tačno razmotren. Da
bismo porazili Atreide, moramo da razumemo ne samo Kaladan već i Arakis: jednu
blagu planetu i drugu koja je poligon za stroge odluke. Bio je to jedinstven
slučaj, to venčanje Atreida i Slobodnjaka. Moramo da znamo kako je to ostvareno
inače nećemo biti u stanju da im se suprotstavimo, a da i ne govorimo o tome da
ih porazimo."
"Kakve to veze ima sa Ajdahovom ponudom?" upitala je Vensicija.
Farad'n sažaljivo pogleda svoju majku. "Začinjemo njihov poraz unošenjem
određenih napetosti u njihovo društvo. To je vrlo moćno oružje: napetost.
Nedostatak toga, takođe je važan. Da li ste zapazili kako su Atreidi doprineli
da se ovde stvari razmekšaju i olabave?"
Tiekanik dade oduška svom slaganju odlučnim klimanjem glave. To je bila dobra
opaska. Nije se moglo dopustiti da Sardaukari postanu suviše meki. Pa ipak, ova
Ajdahova ponuda i dalje ga je mučila. Rekao je: "Možda bi bilo najbolje da
odbijemo ponudu."
"Još ne", reče Vensicija. "Otvoren nam je čitav spektar mogućnosti. Naš zadatak
je da sagledamo što je moguće veći deo spektra. Moj sin je u pravu: potrebno nam
je više podataka."
Farad'n ju je netremice posmatrao, ocenjujući i njenu nameru i površinsko
značenje njenih reči. "Ali, da li ćemo znati kada smo prošli tačku posle koje
nema izbora?" upitao je.
Tiekanik se kiselo nasmeši. "Ako me pitate, odavno smo prošli tačku posle koje
nema povratka."
Farad'n zabaci glavu unazad, glasno se nasmejavši. "Ali mi još imamo izbora,
Tiek! Kada dospemo do kraja našeg konopca, onda je važno da to mesto
prepoznamo!"
29.
U ovo doba kada sredstva čovekovog prevoza uključuju naprave koje mogu da
premoste dubine kosmičkog prostora u transvremenu kao i druge koje mogu brzo da
prenose ljude preko gotovo neprohodnih površina planeta, čini se čudnim
pomišljati na preduzimanje dugačkih putovanja pešice. Pa ipak, ovo ostaje
osnovno sredstvo putovanja na Arakisu, činjenica koja se delimično pripisuje
davanju prvenstva, a delimično grubom postupanju koje je ova planeta zadržala
prema bilo čemu mehaničkom. U ustrojstvima Arakisa, ljudsko telo ostaje
najpostojanije i najpouzdanije sredstvo za hodočašće. Možda je podrazumevajuća
svest o ovoj činjenici ono što Arakis čini poslednjim ogledalom duše.
Priručnik hodočasnika
Polako i oprezno Ganima se vraćala Tabru, držeći se najdubljih senki dina,
nepomično čučeći dok je tragačka grupa prolazila južno od nje. Bila je obuzeta
užasnom svesnošću: crv koji je odvukao tigrove i Letovo telo, opasnosti koje su
je čekale. On je iščezao; njen brat blizanac je iščezao. Uklonila je na stranu
svaku žalost i pothranila bes. Po ovome, bila je čisti Slobodnjak. I znala je
to, uživala je u tome.
Razumela je ono što se govorilo o Slobodnjacima. Smatralo se da nemaju savesti,
pošto su je izgubili u gorenju za osvetom prema onima koji su ih gonili od
planete do planete u dugo lutanje. Bila je to, naravno, besmislica. Samo
najsiroviji praljudi nemaju nikakve savesti. Slobodnjaci su posedovali visoku
razvijenu savest koja je bila usredsređena na njihovu vlastitu dobrobit kao
naroda. Doimali su se zverskim jedino ljudima iz spoljneg sveta - baš kao što su
se ljudi iz spoljneg sveta njima činili zverskim. Svaki Slobodnjak je vrlo dobro
znao da je mogao da učini surovu stvar, a da ne oseti krivicu. Slobodnjaci nisu
osećali krivicu za iste stvari koje su kod drugih rađale takva osećanja. Njihovi
obredi su im pribavili slobodu od krivica koje bi inače mogle da ih unište. U
dubini svoje svesti znali su da se svaki prekršaj može, barem delom, pripisati
potpuno priznatim olakšavajućim okolnostima: 'nedostatak autoriteta', ili
prirodna naklonjenost rđavom, koja je bila zajednička za sva ljudska bića, ili
'loša sreća', koju je svaki osetljiv stvor mogao da raspozna kao sukob između
smrtnog tela i spoljašnjeg haosa vaseljene.
U sklopu ovoga Ganima se osetila kao čisti Slobodnjak, brižljivo pripremljen
produžetak plemenske surovosti. Bila joj je potrebna samo meta - a to je,
očigledno, bila Kuća Korino. Žudela je da vidi Farad'novu krv prosutu po tlu
ispred njenih nogu.
Nikakav neprijatelj je nije očekivao kod kanata. Čak su i tragačke grupe otišle
na druga mesta. Prešla je vodu preko jednog zemljanog mosta, i prošunjala se
kroz visoku travu do skrivenog ulaza u sieč. Odjednom svetlost zasja ispred nje
i Ganima pljoštimice poleže po tlu. Provirila je između stabljika džinovske
lucerke. Jedna žena je spolja ušla u skriveni prolaz, a neko se bio dosetio da
taj prolaz pripremi na na način na koji bi svi ulazi u sieč trebalo da budu
pripremljeni. U nemirna vremena bilo ko da je ulazio u sieč bio je dočekivan
sjajnom svetlošću, koja je privremeno zaslepljivala pridošlicu i davala vremena
stražarima da se odluče. Ali ovakav doček nikad nije trebalo da se širi
pustinjom. Svetlost koja se odavde videla značila je da su spoljašnji zaptivači
bili otvoreni i ostavljeni na stranu.
Ganima je osetila navalu gorčine zbog ovog izdajstva siečke bezbednosti:
izlevajuća svetlost. Običaji raspuštenih Slobodnjaka mogli su se naći na svakom
koraku!
Svetlost je produžila da baca svoju lepezu po zemlji u podnožju litice. Jedna
mlada devojka istrčala je iz tame voćnjaka u svetlost, odajući svojim kretnjama
nekakvu bojažljivost. Ganima je mogla da vidi svetao krug sjajne kugle unutar
prolaza i kolo insekata oko njega. Svetlost je obasjavala dve tamne siluete u
prolazu: jednog čoveka i mladu devojku.
Držali su se za ruke, zureći jedno drugom u oči.
Ganima je osetila da nešto u vezi sa ovim muškarcem i ovom ženom nije u redu.
Oni nisu bili samo dvoje ljubavnika koji su ugrabili trenutak nasamo u opštoj
potrazi. Svetiljke su bile okačene iznad i iza njih u prolazu. Razgovarali su
naspram žarkog, zasvođenog ulaza, koji je bacao njihove senke napolje u noć gde
je svako mogao da posmatra njihove pokrete. S vremena na vreme muškarac bi
oslobađao ruku. Ruka bi zatim zaplovila kroz svetlost oštrim, lupeškim pokretom
koji ju je, jednom okončan, ponovo vraćao senkama.
Usamljeni zvuci noćnih stvorenja ispunjavali su pomrčinu oko Ganime, ali ona je
odagnala takvo odvraćanje pažnje.
Šta je bilo po sredi u vezi sa ovo dvoje.
Muškarčeve kretnje su bile tako umerene, tako obazrive.
Okrenuo se. Odblesak sa ženine odeće ga je osvetlio, pokazujući surovo, crveno
lice sa krupnim bubuljičavim nosem. Duboko i nečujno je udahnula vazduh u
iznenađenju prepoznavanja. Palimbaša! On je bio unuk jednog Naiba čiji su sinovi
izginuli služeći Atreide. Lice - i još jedna stvar koja se ukazala njihanjem
njegove razdrešene odeće kada se okrenuo - učinila je Ganimi sliku potpunom.
Ispod odeće nosio je opasač, a za opasač je bila pričvršćena jedna kutija koja
je blistala od brojčanika i dirki. To je izvesno bio neki tleilaški ili
iksijanski instrument. U pitanju je, nema sumnje, bio predajnik koji je bio
pustio tigrove u lov. Palimbaša. Ovo je značilo da je još jedna naibska porodica
prešla na stranu Kuće Korino.
Ko je, onda, bila ova žena? To nije imalo značaja. Bila je neko koga je
Palimbaša iskoristio.
Jedna benegeseritska misao nepozvana je prodrla u Ganiminu svest: Svaka planeta
ima svoje razdoblje kao i svaki život. Lako se prisetila svega što je bilo u
vezi sa Palimbašom, posmatrajući ga ovde sa tom ženom, gledajući predajnik i one
potajne pokrete. Palimbaša je predavao matematiku u siečkoj školi. Matematiku.
Ovaj čovek je bio matematička seljačina. Bio se poduhvatio da matematikom
objasni Muad'Diba, no Sveštenstvo ga je ukorilo zbog toga. On je bio porobljivač
uma i njegov postupak podjarmljivanja dao se razumeti sa krajnjom
jednostavnošću: prenosio je tehničko znanje bez prenošenja odgovarajućih
vrednosti.
Trebalo je ranije da posumnjam u njega, pomislila je. Svi znaci su bili tu.
Zatim, uz oporo stezanje u stomaku, dođe joj: On je ubio mog brata!
Naterala je sebe da se smiri. Palimbaša bi, svakako, ubio i nju, ukoliko bi
pokušala da prođe pored njega tamo u skrivenom prolazu. Sada je shvatila razlog
za ovo ne-slobodnjačko izlaganje svetlosti, za ovo izdavanje skrivenog ulaza.
Oni su uz pomoć te svetlosti posmatrali ne bi li videli da li je koja od
njihovih žrtava umakla. Mora da su provodili užasno vreme čekajući ovako, u
neznanju. I sada, pošto je Ganima videla predajnik, mogla je neposredno da
objasni one pokrete ruke. Palimbaša je često pritiskivao jednu dirku predajnika,
ljutitom kretnjom.
Prisustvo ovog para mnogo je kazivalo Ganimi. Verovatno da je svaki ulaz u sieč
u svojim dubinama skrivao slične posmatrače.
Počešala se po nosu na mestu gde ju je prašina zagolicala. Damari su joj još
udarali u ranjenoj nozi, a ruka koja je prethodno držala nož, bolela ju je, tamo
gde je nije pekla. Prsti su ostali neosetljivi. Ako bi se pojavila potreba za
korišćenje noža, morala bi da drži sečivo levom rukom.
Ganima pomisli na upotrebu maula pištolja, ali njegov karakterističan zvuk bi,
zasigurno, privukao neželjenu pažnju. Trebalo je pronaći neki drugi način.
Palimbaša se još jednom okrenuo od ulaza. Predstavljao je taman predmet naspram
svetlosti. Žena je, nešto govoreći, upravila pažnju napolje u mrak. U njoj je
postojala nekakva uvežbana opreznost, odavala je osećanja da zna kako se gleda u
senke, koristeći kutove očiju. Bila je, dakle, više od samo podesnog oruđa. Bila
je deo dublje zavere.
Ganima se ovog časa prisetila da je Palimbaša čeznuo da postane Kaimakam,
politički upravitelj pod Namesništvom. On je, to je bilo jasno, bio deo većeg
plana. Uz njega, svakako su postojali i mnogi drugi. Čak i ovde u Tabru. Ganima
je istražila oštre ivice ovako ukazanog problema, a zatim se udubila u njega.
Kada bi mogla da uhvati živog samo jednog od ovih stražara, mnogi drugi bili bi
kažnjeni.
Zvižduk neke male životinje koja se napajala na kanatu iza nje prodro je u njenu
svest. Prirodni zvuci i prirodne stvari. Njeno pamćenje je tragajući prelazilo
čudnovate neme prepreke njenog uma dok nije naišlo na jednu sveštenicu
pripadnicu Jofa, zatočenu u Asiriji od strane Senaheriba. Pamćenja te sveštenice
saopštila su Ganimi šta je ovde valjalo činiti. Palimbaša i ova žena bila su
obična deca, jogunasta i opasna. Oni nisu ništa znali o Jofu, nisu znali čak ni
ime planete gde su se Senaherib i ta sveštenica davno pretvorili u prah. Stvar
koja se spremala da se dogodi ovom paru zaverenika, ako bi im se objašnjavala,
mogla je da se objasni jedino u izrazima počinjanja ovde.
I završavanja ovde.
Obrnuvši se na bok, Ganima je otkopčala svoj femkit i izvukla pumpu za
ubacivanje vazduha iz poveza. Skinula je kapicu sa pumpe i izvadila iz nje dug
filter. Sada je dobila otvorenu cev. Izdvojila je jednu iglu iz zavežljaja za
opravke, izvukla kris nož iz kanija i umetnula iglu u šupljinu za otrov na vrhu
bodeža, na mesto koje je nakad odgovaralo debljini živca jednog crva. Ranjena
ruka joj je otežavala posao. Pravila je pažljive i polagane pokrete, oprezno
rukujući otrovnom iglom dok je vadila vatu od začinskih vlakana iz njenog
odeljka u torbi. Vrat igle čvrsto je ulegao u vlaknastu vatu, čineći tako
projektil koji je tesno ušao u cev za uvlačenje peska.
Držeći oružje pljoštimice, Ganima se prišunjala bliže svetlosti, krećući se
polagano da bi izazvala što manje talasanje lucerke. Dok se prikradala,
proučavala je insekte oko svetlosti. Da, u tom lelujavom roju bilo je i piume
mušica. One su bile ozloglašene po svojoj sklonosti da ujedaju ljudsko meso.
Otrovna strelica mogla je da prođe neprimećena, propraćena pokretom odagnavanja
mušice koja ujeda. Ostajalo je da odluči koga od ovo dvoje da izabere - muškarca
ili ženu!
Muric. Ime je samo od sebe došlo u Ganiminu svest. To je bilo ženino ime. Sa
njim su prispela sećanja na sve što se o toj ženi pričalo. Bila je jedna od onih
koje su se vrtele oko Palimbaše baš kao što su se oni insekti vrteli oko
svetlosti. Nju kao slabu ličnost, bilo je lako pokolebati.
Vrlo dobro. Palimbaša je ove noći odabrao pogrešnog saučesnika.
Ganima je prislonila cev na usta i, sa jasno ocrtanim pamćenjem svštenice Jofa u
svojoj svesti, duboko udahnula, a zatim ispustila vazduh u jednom silovitom
trzaju.
Palimbaša se pljesnuo po obrazu, otro ga rukom na kojoj se ukazala krvava
mrljica. Od igle nije bilo ni traga, jer ju je odstranio pokretom ruke.
Žena je rekla nešto nežno i Palimbaša se nasmejao. Dok se smejao, noge su počele
da ga izdaju. Skljokao se na nju, a ona je pokušala da ga podupre. Još se
povodila sa mrtvim teretom kad joj Ganima priđe s leđa i prisloni šiljak
isukanog kris-noža na struk.
Ganima prozbori običnim tonom: "Bez naglih pokreta, Muric. Moj nož je otrovan.
Možeš slobodno da pustiš Palimbašu sada. Mrtav je."
30.
U svim važnijim društvenim snagama naći ćete jednu utemeljenu težnju za
sticanjem i održavanjem vlasti putem upotrebe reči. Od vrača preko sveštenika do
birokrate uvek je reč o istoj stvari. Podvlašćeno stanovništvo mora da bude
uslovljeno da prihvata reči vlasti kao činjenice, da brka sistem simbola sa
pojavnom vaseljenom. Zaradi očuvanja jednog ovakvog ustrojstva vlasti, određeni
simboli se drže van domašaja običnog razumevanja - simboli kao što su oni koji
se odnose na ekonomsko rukovođenje ili oni koji određuju lokalno tumačenje
duševnog zdravlja. Tajnost simbola u ovom obliku vodi do razvijanja više
razbacanih pod-jezika, i svaki od njih doznačava da njegovi korisnici
nagomilavaju neki vid vlasti. Sa ovim uvidom u proces stvaranja vlasti, naše
Carske Snage Bezbednosti moraju uvek da budu na oprezu kada je reč o
pojavljivanju pod-jezika.
Predavanje princeze Irulan na Arakenskoj ratnoj školi
"Možda je izlišno da vam ovo govorim", reče Farad'n, "ali da bi se izbegla svaka
greška, dajem vam do znanja da sam vam dodelio jednog nemog stražara sa
naređenjima da vas oboje ubije, ukoliko pokažem znake podleganja vradžbinama."
Nije očekivao da vidi ma kakvo dejstvo ovih reči. I Gospa Džesika i Ajdaho
zadovoljili su njegova očekivanja.
Farad'n je s pažnjom izabrao okvir za prvo ispitivanje ovog para - Šadamovu
staru Svečanu Odaju za Primanje. Ono što joj je nedostajalo u veličanstvenosti
bilo je nadoknađeno egzotičnom opremljenošću. Napolju je bilo zimsko poslepodne,
ali je osvetljenje u ovoj odaji bez prozora podražavalo večiti sunčan dan okupan
u zlatnoj svetlosti vešto razmeštenih sjajnih kugli izrađenih od najčistijeg
iksijanskog kristala.
Novosti sa Arakisa ispunile su Farad'na spokojnom nadmenošću. Leto, muški
blizanac, bio je mrtav; ubio ga je tigar-ubica. Ganima, preživela sestra,
nalazila se u pritvoru kod svoje tetke i po opštoj pretpostavci bila je talac.
Potpun izveštaj mnogo je doprineo objašnjenju Ajdahovog i Gospa Džesikinog
prisustva. Oni su želeli utočište. Korinski špijuni javljali su o mučnom zatišju
na Arakisu. Alija je pristala da se podvrgne ispitu zvanom 'Ogled Posednutosti',
čija svrha nije bila sasvim objašnjena. Međutim, datum ovog ispita nije bio
određen i dva korinska špijuna su smatrala da do njega neće nikad doći. No, ove
stvari su bile izvesne: došlo je do bitke između pustinjskih Slobodnjaka i
Slobodnjaka iz Carske Vojske, neuspeo građanski rat koji je doveo vladu do
privremenog zastoja. Stilgar se za sada držao nepristrasno i bio je, posle
razmene talaca, imenovan za naročitu dužnost. Ganima je, očito, smatrana za
jednog od talaca, iako je smisao ovog ostajao nejasan.
Džesika i Ajdaho su bili dovedeni na saslušanje bezbedno uvezani u utežne
stolice. Oboje su pokorno mirovali zbog smrtonosnih tankih niti siga žice koje
bi se usekle u meso i pri najmanjem opiranju. Dopremila su ih dva sardaukarska
konjanika koji su proverili veze i nečujno se udaljili.
Upozorenje je, odista, bilo izlišno. Džesika je videla naoružanog nemog stražara
kako stoji naspram zida sa njene desne strane držeći u ruci jedno staro, ali
delatno oružje. Dopustila je svom pogledu da proluta po egzotičnim ukrasima ove
sobe. Široki listovi retkog gvozdenog žbuna bili su protkani okastim biserima i
tako isprepletani da su obrazovali središnji polumesečasti srp kupolaste
tavanice. Pod ispod nje bio je sazdan od naizmeničnih ploča dijamantskog drveta
i kabuzu školjke raspoređenih unutar pravougaonog bordura od kostiju pasaketa.
One su bile postavljene uspravno, laserom izrezane i uglačane. Odabrani tvrdi
materijali ukrašavali su zidove u naglašeno izatkanim šarama koje su ocrtavale
četiri stava Lavljeg simbola na koji su polagali pravo potomci pokojnog Šadama
IV. Lavovi su bili izrađeni u neobrađenom zlatu.
Farad'n se odlučio da dočeka zarobljenike u stojećem položaju. Na sebi je imao
kratke pantalone i lak zlatan koporan sa majušnim svilenim otvorom na vratu.
Njegov jedini ukras bila je kneževska lenta, obeležje njegove kraljevske
porodice, koju je nosio na levoj strani grudi.
Nalazio se u pratnji Bašara Tiekanika obučenog u žutomrku odeću i teške čizme sa
kitnjastim lasganom u prednjoj futroli, pored kopče opasača. Tiekanik čije je
natmureno lice Džesiki bilo znano iz benegeseritskih izveštaja, stajao je tri
koraka na levo i nešto iza Farad'na. Jedan presto od mrkog drveta počivao je na
podu blizu zida, upravo iza ove dvojice.
"Dela", reče Farad'n, oslovljavajući Džesiku, "imate li šta da izjavite?"
"Pitala bih zašto smo ovako vezani?" reče Džesika, pokazujući na siga žicu.
"Upravo smo dobili izveštaje sa Arakisa koji objašnjavaju vaše prisustvo ovde",
reče Farad'n. "Možda ću vas sada odvezati." Nasmejao se. "Ako vi..." Prekinuo je
kada se njegova majka pojavila na vratima odaje, iza zarobljenika.
Vensicija je požurila pored Džesike i Ajdaha, ne udostojivši ih ni pogleda i
predala Farad'nu malu obaveštavalačku kocku, pustivši je prethodno u rad. On
stade da proučava usijanu površinu, pogledujući katkad Džesiku, a zatim ponovo
kockicu. Usijana površina utrnu i on je vrati majci, naznačivši joj da bi
trebalo da je pokaže Tiekaniku. Dok je ona to činila, on je namrgođeno posmatrao
Džesiku.
Vensicija je zatim stala sa Farad'nove desne strane, držeći zamračenu kocku u
ruci, delom skrivenu prevojem njene bele haljine.
Džesika je pogledala na desno prema Ajdahu, ali je on odbio da susretne njen
pogled.
"Bene Geserit su ljute na mene", reče Farad'n. "Veruju da sam ja odgovoran za
smrt vašeg unuka."
Džesika je zadržala izraz bezosećajnosti na licu, dok je razmišljala: Znači
Ganiminoj priči valja verovati, sem ako... Nije volela sumnjive nepoznanice.
Ajdaho je zatvorio oči, a onda ih ponovo otvorio pogledavši Džesiku. Ona je
nastavila da zuri u Farad'na. Ajdaho joj je govorio o ovom Rađa pogledu, ali ona
nije izgledala zabrinuta. Nije znao kako da protumači ovaj njen nedostatak
osećanja. Ipak je očigledno znala nešto što nije otkrivala.
"Evo kako stoje stvari", reče Farad'n, i stade da objašnjava sve što je saznao o
događajima na Arakisu, ništa ne izostavljajući. Zaključio je: "Vaša unuka je
živa, ali se, prema opštem sudu, nalazi pod nadzorom Gospe Alije. Ovo bi trebalo
da vas zadovolji."
"Jesi li ti ubio mog unuka?" upita Džesika.
Farad'n je istinito odgovorio: "Nisam. Tu skoro sam saznao za zaveru, no ona
nije moje delo."
Džesika pogleda Vensiciju i opazivši nasladan izraz na tom srcastom licu,
pomisli: njeno maslo! Lavica kroji planove za svoje mladunče. Ovo je bila igra
zbog koje je lavica jednog dana mogla da zažali.
Vraćajući pažnju na Farad'na reče: "Ali Sestrinstvo veruje da si ga ti ubio."
Farad'n se okrete prema svojoj majci. "Pokaži joj poruku."
Pošto je Vensicija oklevala, on joj se obrati sa prizvukom besa što je Džesika
primila k znanju kao nešto što se u budućnosti može upotrebiti. "Rekao sam,
pokaži joj to!"
Ubledela lica, Vensicija prinese lice kocke Džesici i uključi je. Reči su
potekle licem kocke, izazivajući odgovarajuće pokrete Džesikinog oka: "Savet
Bene Geserita na Valahu IX ulaže zvaničan protest protiv Kuće Korino zbog
ubistva Leta Atreida II. Dokazi i svedočenja dostavljeni suod strane Landsradove
Komisije za Unutrašnju Bezbednost. Biće određeno neutralno tlo i imena sudija
biće podnesena na odobrenje svim strankama. Zahteva se vaš neodložan odgovor.
Sabit Rekuš u ime Landsrada."
Vensicija se vratila na staro mesto pored sina.
"Kakav odgovor nameravate da date?" upita Džesika.
Vensicija reče: "Pošto moj sin još nije zvanično postavljen za glavu Kuće
Korino, ja ću... Gde si pošao?" Ovo poslednje bilo je namenjeno Farad'nu koji
se, dok je ona govorila, okrenuo i uputio ka pobočnim vratima pokraj kojih je
budno motrio nemi stražar.
Farad'n zastade i napola se okrenu. "Vraćam se mojim knjigama i ostalim
sklonostima koje me daleko više zanimaju."
"Kako se usuđuješ?" upita žučno Vensicija. Tamno crvenilo joj se raširilo od
vrata preko obraza.
"Usudiću se na sasvim malo stvari u svoje vlastito ime", reče Farad'n. "Donosila
si odluke u moje ime, odluke koje nalazim krajnje odvratnim. Ili ću, od ovog
trenutka ja da donosim odluke u svoje ime, ili slobodno možeš da potražiš drugog
naslednika Kuće Korino!"
Džesika je hitro prelazila pogledom od jednog do drugog učesnika ovog sukoba,
opažajući kod Farad'na istinski bes. Bašarski oficir je kruto stajao u stavu
mirno, pokušavajući da izgleda kao da ništa nije čuo. Vensicija se kolebala na
rubu vrišteće jarosti. Farad'n se činio savršeno spreman da prihvati bilo kakav
ishod svog bacanja kockice. Džesika je bila donekle zadivljena njegovim
držanjem, otkrivajući u ovom sukobu mnoge stvari koje bi joj mogle biti od
koristi. Izgledalo je da je odluka da se tigrovi ubice pošalju na njene unuke
donesena bez Farad'nova znanja. Teško se moglo posumnjati u njegovu izjavu da je
za zaveru saznao tek pošto je bila izvedena. Bes u njegovim očima nije se mogao
pogrešno protumačiti dok je stajao tamo, spreman da prihvati ma kakvu odluku.
Vensicija duboko, drhtavo udahnu vazduh. Zatim reče: "Vrlo dobro. Zvanično
postavljenje će se obaviti sutra. Zasad možeš da se unapred vladaš u skladu sa
tim." Uputila je pogled Tiekaniku, ali je on izbegao da ga susretne.
Kada se majka i sin nađu napolju biće cike i vriske, pomisli Džesika. Ali ja
zbilja verujem da je on pobedio. Dopustila je svojim mislima da se vrate na
Landsradovu poruku. Bene Geserit su procenile svoje glasnike sa majstorstvom
koje je uveravalo u sposobnost benegeseritskog planiranja. U zvaničnoj objavi
protesta nalazila se skrivena poruka za Džesikine oči. Stvarnost poruke je
kazivala da uhode Sestrinstva znaju za Džesikin položaj i da su procenili
Farad'na sa izvanrednom istančanošću kada su pogodile da će je on pokazati
svojoj zarobljenici.
"Želela bih da mi se odgovori na pitanje", reče Džesika, oslovljavajući Farad'na
kada je ponovo stao pred nju.
"Reći ću Landsradu da nemam ništa sa ovim ubistvom", reče Farad'n. "Dodaću da
delim osećanje odvratnosti Sestrinstva za način na koji je izvršeno, iako
ishodom ne mogu da budem sasvim nezadovoljan. Primite moja izvinjenja zbog
žalosti koju je ovo moglo da vam prouzrokuje. Sreća svuda prolazi."
Sreća svuda prolazi! pomisli Džesika. Bila je to omiljena izreka njenog Vojvode,
a u Farad'novom ponašanju postojalo je nešto što je govorilo da je on znao za
to. Prisilila je sebe da odbaci mogućnost da su oni odista ubili Leta. Morala je
da pretpostavi da je Ganimin strah za Leta potpuno razotkrio plan blizanaca.
Krijumčari će dovesti Gurnija u priliku da susretne Leta i zamisao Sestrinstva
će biti sprovedena u delo. Leto je morao da prođe kroz ispit. Morao je. Bez
ispitivanja on je bio osuđen na propast kao što je Alija bila osuđena na
propast. A Ganima... Pa, o tom potom. Nije bilo načina da se onaj koji je rođen
kao formirana ličnost dovede pred Časnu Majku Gaius Helen Mohijam.
Džesika duboko uzdahnu. "Ranije ili kasnije", reče ona, "nekom će pasti na um da
biste ti i moja unuka mogli da ujedinite naše dve Kuće i izlečite stare rane."
"To mi je već spomenuto kao mogućnost", reče Farad'n, okrznuvši pogledom svoju
majku. "Moj odgovor je bio da bih radije sačekao ishod nedavnih događaja na
Arakisu. Nema potrebe za naglom odlukom."
"Postoji uvek mogućnost da si ti igračka u rukama moje kćeri", reče Džesika.
Farad'n se ukrutio. "Objasnite!"
"Stvari na Arakisu nisu onakve kakve ti možda izgledaju", reče Džesika. "Alija
igra svoju igru. Igru Izrodstva. Moja unuka je u opasnosti, sem ako Alija ne
iznađe način da je upotrebi."
"Očekujete li od mene da poverujem da vi i vaša kćer stojite jedna protiv druge,
da se Atreid bori protiv Atreida?"
Džesika je pogledala u Vensiciju, pa ponovo u Farad'na. "Korino se bori protiv
Korina."
Iskrivljen osmeh je zatitrao na Farad'novim usnama. "Dobro zapaženo. Kako bih ja
mogao da budem igračka u rukama vaše kćeri?"
"Ako si upleten u smrt moga unuka, i ako odstraniš mene."
"Odstranim..."
"Ne veruj ovoj veštici", upozorila ga je Vensicija.
"Sam ću da odlučim kome ću da verujem, majko", reče Farad'n. "Oprostite mi,
Gospo Džesika, ali ne razumem ovu stvar oko odstranjivanja. Shvatio sam da ste
vi i vaš verni pratilac..."
"Koji je Alijin suprug", reče Džesika.
Farad'n je skrenuo odmeravajući pogled na Ajdaha, a zatim upitno pogledao
Bašara. "Šta ti misliš, Tiek?"
Bašar je očito imao misli slične onima koje je Džesika iskazala. Rekao je:
"Dopada mi se njeno rasuđivanje. Oprezno!"
"On je gola-mentat", reče Farad'n. "Mogli bismo da ga do smrti ispitujemo, a da
ne dobijemo siguran odgovor."
"Ali to je pouzdana radna pretpostavka da smo možda obmanuti", reče Tiekanik.
Džesika je znala da je kucnuo čas da stupi u dejstvo. Kada bi samo žalost Ajdaha
zadržala u okviru uloge koju je izabrao. Nije joj se sviđalo da ga koristi na
ovaj način, ali u pitanju su bile stvari od većeg značaja.
"Za početak", reče Džesika, "mogu javno da oglasim da sam došla ovamo po svom
slobodnom izboru."
"Zanimljivo", reče Farad'n.
"Morao bi da mi pokloniš poverenje i da mi daš potpunu slobodu na Salusi
Sekundus", reče Džesika. "Ne bi smelo da izgleda da govorim iz prinude."
"Ne!" usprotivila se Vensicija.
Farad'n nije obratio pažnju na nju. "Koji razlog bi navela?"
"Da sam opunomoćenik Sestrinstva poslata ovamo da preuzme tvoj odgoj."
"Ali Sestrinstvo optužuje..."
"To zahteva tvoje odlučno delanje", reče Džesika.
"Ne veruj joj!" reče Vensicija.
Krajnje ljubazno, Farad'n upravi pogled prema njoj i reče: "Ako me još jednom
prekineš, narediću Tieku da te ukloni. Čuo je tvoj pristanak na zvanično
postavljenje. To ga sada čini odgovornim meni."
"Ona je veštica, kažem ti!" Pogledala je gluvonemog stražara koji je stajao uz
bočni zid.
Farad'n je oklevao. A onda reče: "Tiek, šta ti misliš? Jesam li začaran?"
"Ne prema mom mišljenju. Ona..."
"Obojica ste začarani!"
"Majko." Ton njegovog glasa bio je ravan i bespogovoran.
Vensicija je stisnula pesnice, pokušala da govori, brzo se okrenula i odjurila
iz sobe.
Ponovo se obrativši Džesiki, Farad'n upita: "Da li bi Bene Geserit odobrile
ovo?"
"Odobrile bi."
Farad'n se udubio u sve što je ovo podrazumevalo, a onda se jetko nasmeja. "Šta
hoće Sestrinstvo u svemu ovom?"
"Tvoje venčanje sa mojom unukom."
Ajdaho prostreli Džesiku jednim ispitivačkim pogledom, načini se kao da će da
prozbori, ali ostade nem.
"Želeo sam da kažem da Bene Geserit hoće ono što su oduvek htele: vaseljenu koja
neće da ih remeti."
"To je očigledna pretpostavka", reče Farad'n, "ali teško mogu da shvatim zašto
si upao sa tim."
Ajdaho je uspeo da slegne obrvama kad već siga žica to nije dopuštala njegovom
telu. Zbunjeno se nasmejao.
Farad'n je opazio ovaj osmeh i hitro se obrnuo prema Ajdahu. "Smešan sam ti?"
"Cela ova situacija mi je smešna. Neko iz vaše porodice doveo je u nepriliku
Svemirski Esnaf iskoristivši ih da mu prenesu oruđa ubistva na Arakis, oruđa
čija svrha nije mogla da bude zatajena. Ogrešili ste se o Bene Geserit, umorivši
muškarca koji im je bio potreban za njihov uzgojni pro..."
"Nazivaš me lažovom, gola?"
"Ne. Verujem da niste znali za zaveru. Ali mislim da je situacija zahtevala da
se nađete u centru pažnje."
"Ne zaboravi da je on mentat", upozorila je Džesika.
"Upravo sam to pomislio", reče Farad'n. Još jednom se okrenuo prema Džesiki.
"Uzmimo da vas oslobodim i izdam taj vaš proglas. Još ostaje pitanje smrti vašeg
unuka. Mentat je u pravu."
"Je li to bila tvoja majka?" upita Džesika.
"Moj Gospodaru!" opomenuo ga je Tiekanik.
"Sve je u redu, Tiek." Farad'n blago odmahnu rukom. "A šta ako kažem da je to
bila moja majka?"
Stavljajući sve na kocku iskušavanja ovog unutrašnjeg razdora među Korinima,
Džesika reče: "Moraš je optužiti i prognati."
"Moj Gospodaru", reče Tiekanik. "Ovo bi mogla da bude prevara nad prevarama."
Ajdaho reče: "A Gospa Džesika i ja smo oni koji su prevareni."
Farad'n stegnu vilice.
A Džesika pomisli: Ne mešaj se, Dankane! Ne sada! Ali Ajdahove reči staviše
njene vlastite benegeseritske logičke sposobnosti u pokret. Uzdrmao ju je.
Počela je da se pita postoji li mogućnost da je bila upotrebljena na način koji
nije razumela. Ganima i Leto... Rođeni kao oformljene ličnosti mogli su da se
oslone na bezbroj unutrašnjih iskustava, skladište obaveštenja daleko
prostranije od onog koje je posedovala jedna živa Bene Geserit. Nametalo se još
jedno pitanje: da li je Sestrinstvo bilo potpuno iskreno prema njoj? Možda još
nisu imali poverenja u nju. Najposle, ona ih je jednom izneverila... zbog
Vojvode.
Farad'n je gledao Ajdaha sa zgranutom namrštenošću. "Mentate, treba da znam šta
je tebi onaj Propovednik."
"On je sredio dolazak ovamo. Ja... Mi nismo izmenili deset reči. Drugi delaju za
njega. On bi mogao da bude... Mogao bi da bude Pol Atreid, ali nemam dovoljno
podataka da bih bio siguran. Sve što pouzdano znam jeste da je za mene bilo
vreme da krenem, a on je imao sredstvo."
Džesika je zatvorila oči, koncentrišući se. Bio je u pravu! Mogla je da razazna
mentatsku čvrstinu u njegovom glasu, onu duboku iskrenost izjave. Sve se glatko
uklopilo. Dvaput je duboko udahnula vazduh i skliznula u mnemonički trans,
proturila podatke kroz svoj um, izašla iz transa i otvorila oči. Sve je ovo bilo
gotovo za vreme dok se Farad'n pomerio sa mesta ispred nje do položaja na pola
koraka od Ajdaha - udaljenost ne veća od tri koraka.
"Ni reči više, Dankane", reče Džesika, snuždeno se setivši kako ju je Leto
upozoravao na benegeseritske uslovljenosti.
Ajdaho, koji se upravo spremao da progovori, zatvori usta.
"Ja zapovedam ovde", reče Farad'n. "Nastavi, mentate."
Ajdaho je ćutao.
Farad'n se napola okrenu da bi osmotrio Džesiku.
Ona je zurila u jednu tačku na suprotnom zidu, razmatrajući u pojedinostima ono
što su Ajdaho i trans napravili. Bene Geserit nisu, naravno, odustale od
atreidske loze. No one su želele vlast nad Kvizac Haderahom i uložile su
premnogo u dugačak uzgojni program. Želele su otvoren sukob između Atreida i
Korina, stanje gde bi one mogle da uskoče kao sudija. A Dankan je bio u pravu.
Iskrsle bi sa predlogom o istovremenoj kontroli i Ganime i Farad'na. To je bio
jedini mogući kompromis. Bilo je čudno da Alija to nije shvatila. A Džesika
proguta pljuvačku stegnutim grlom. Alija... Izrod! Ganima ju je s pravom
sažaljevala. Ali ko je ostao da sažaljeva Ganimu?
"Sestrinstvo je obećalo da će te dovesti na presto dajući ti Ganimu za ženu",
reče Džesika.
Farad'n ustuknu korak. Je li ova veštica čitala misli?
"Radili su iz potaje i to ne preko tvoje majke", reče Džesika. "Rekli su ti da
ja nisam posvećena u njihove planove."
Džesika je čitala otkriće na Farad'novom licu. Kako je samo bio prostodušan. Ali
to je bila istina, čitav sklop. Ajdaho je ispoljio vrhunsku mentatsku sposobnost
prozrevši ovaj sklop kroz ograničen broj podataka koji su mu stajali na
raspolaganju.
"Oni su, dakle, igrali dvostruku igru i rekli vam", reče Farad'n.
"Ništa mi nisu rekli od svega ovoga", reče Džesika. "Dankan je imao pravo:
prevarili su me." Klimnula je glavom u znak potvrde. Bio je to klasičan postupak
za dobijanje u vremenu izveden u tradicionalnom stilu Sestrinstva - razborita
priča koja je bila lako prihvatljiva jer se podudarala sa onim što se dalo
verovati u pogledu njihovih pobuda. No, oni su želeli da se reše Džesike -
nepouzdane sestre koja im je jednom otkazala poslušnost.
Tiekanik priđe Farad'nu. "Moj Gospodaru, ovo dvoje su suviše opasni da..."
"Pričekaj malo, Tiek", reče Farad'n. "Postoji ovde neka skrivena zamisao."
Okrenuo se prema Džesiki. "Imamo razloga da verujemo da bi Alija mogla da ponudi
sebe za moju nevestu."
Ajdaho je načinio jedan nehotičan trzaj i gotovo odmah se pribrao. Krv je
procurela iz njegovog levog ručnog zgloba na mestu gde se siga-žica usekla.
Džesika je propratila ove reči jedva primetnim širenjem očiju. Ona, koja je
poznavala prvog Leta kao ljubavnika, oca njene dece, poverenika i prijatelja,
nazrela je njegov ton hladnog razmišljanja, proceđenog, u ovom trenutku, kroz
izopačenosti jednog Izrodstva.
"Hoćete li prihvatiti?" upitao je Ajdaho.
"Uzeto je u obzir."
"Dankane, rekla sam ti da ćutiš", reče Džesika. Obratila se Farad'nu. "Njena
cena su bile dve smrti koje nisu u skladu sa takvom ponudom - tvoja i moja."
"Pomišljali smo na prevaru", reče Farad'n. "Nije li to bio vaš sin koji je rekao
'prevara rađa prevaru'?"
"Pokazuje se da Sestrinstvo drži u vlasti i Atreide i Korine", reče Džesika.
"Zar to nije očigledno?"
"Sada se igramo mišlju da prihvatimo vašu ponudu, Gospo Džesika, ali Dankana
Ajdaha bi valjalo poslati natrag njegovoj ljubljenoj supruzi."
Bol je delatnost nerava, podsetio se Ajdaho. Bol dolazi kao što svetlost dolazi
očima. Napor dolazi od mišića, ne od nerava. Bila je to stara mentatska vežba i
on ju je obavio u toku jednog udisaja. Zatim je savio desni ručni zglob i
presekao arteriju siga žicom.
Tiekanik je priskočio stolici, lupnuo po njenoj trostrukoj bravi da bi razdrešio
veze i povikao za lekarsku pomoć. Ispostavilo se da su pomoćnici smesta povrveli
kroz vrata skrivena u zidnim panelima.
Uvek je bilo malko ludosti u Dankanu, pomisli Džesika.
Farad'n je za trenutak posmatrao Džesiku dok su lekari ukazivali pomoć Ajdahu.
"Nisam kazao da ću prihvatiti njegovu Aliju."
"Nije posekao zglob zbog toga", reče Džesika.
"Oh? Mislio sam da je jednostavno rešio da se ubije."
"Nisi ti tako glup", reče Džesika. "Prekini da se pretvaraš preda mnom."
Nasmejao se. "Potpuno sam svestan da bi me Alija uništila. Čak ni Bene Geserit
ne bi mogle da očekuju od mene da je prihvatim."
Džesika je prikovala za Farad'na težak, netremičan pogled. Šta je bio ovaj mladi
izdanak Kuće Korino? Nije dobro igrao ulogu budale. Ponovo se setila Letovih
reči da će susresti jednog zanimljivog učenika. A po Ajdahovim rečima i
Propovednik je tako želeo. Želela je da upozna tog Propovednika.
"Hoćeš li da prognaš Vensiciju?" upita Džesika.
"To liči na razumnu pogodbu", reče Farad'n.
Džesika pogleda Ajdaha. Lekari su bili završili sa njim. Manje opasne veze
držale su ga u pokretnoj stolici.
"Mentati bi trebalo da se čuvaju apsoluta", reče ona.
"Umoran sam", reče Ajdaho. "Nemate pojma koliko sam umoran."
"Kada se preterano iskorišćava, čak se i odanost na kraju istroši", reče
Farad'n.
Ponovo ga je Džesika ošinula onim odmeravajućim pogledom.
Farad'n, opazivši ovo, pomisli: Vremenom će me zasigurno upoznati i to bi moglo
da bude dragoceno. Moja lična benegeseritska otpadnica! To je jedina stvar koju
je njen sin imao, a da je ja nemam. Neka zasad stekne samo letimičan utisak o
meni. Ostalo će moći da upozna kasnije.
"Poštena razmena", reče Farad'n. "Prihvatam vašu ponudu pod vašim uslovima."
Signalizirao je gluvonemom stražaru koji je stajao uza zid zamršenim treperenjem
prstiju. Gluvonemi klimnu glavom. Farad'n se naže do upravljača stolice i odreši
Džesiku.
Tiekanik upita: "Moj Gospodaru, jeste li sigurni?"
"Zar to nismo već raspravili?" upita Farad'n.
"Da, ali..."
Farad'n se prigušeno nasmeja, a onda se obrati Džesiki. "Tiek sumnja u moje
izvore. Ali iz knjiga i svitaka se jedino saznaje da izvesne stvari mogu biti
urađene. Postojeće saznanje zahteva da vi uradite te stvari."
Džesika je razmišljala o ovom dok se pridizala iz stolice. Njen um se potom
vratio Farad'novim ručnim signalima. Služio se ratnim jezikom atreidskog stila!
To je ukazivalo na brižljivu analizu. Neko je ovde svesno podražavao Atreide.
"Naravno", reče Džesika, "želiš da te poučim onako kako poučavaju Bene Geserit."
Farad'novo lice se ozarilo. "To je ponuda kojoj ne mogu da odolim", reče on.
31.
Lozinku mi je dao čovek koji je umro u tamnicama Arakena. Vidiš, tamo sam dobio
ovaj prsten u obliku kornjače. Bilo je to u suku izvan grada gde su me skrivali
pobunjenici. Lozinka? Oh, mnogo puta se promenila od tada. Glasila je
'Istrajnost'. A odziv je bio 'Kornjača'. To mi je iznelo živu glavu odande.
Zato sam kupio ovaj prsten: uspomena.
Tagir Mohandis: Razgovor sa jednim prijateljem
Leto je uveliko izmakao peskom kada je začuo crva iza sebe. Dolazio je privučen
njegovom udaraljkom i uzvitlanošću začina koju je podigao oko mrtvih tigrova.
Bilo je to dobro znamenje za početak njihovog plana: crvi su oduvek bili
prilično retki u ovim predelima. Ovaj crv nije bio neophodan, ali im je išao na
ruku. Neće biti potrebno da Ganima objašnjava odsustvo jednog leša.
Znao je da je Ganima, do sada, dovela sebe u uverenje da je on mrtav. Preostaće
joj samo sićušna, izdvojena čaura svesti, zazidano pamćenje koje se moglo
prizvati rečima izgovorenim jednim prastarim jezikom koji su jedino njih dvoje
znali u celoj vaseljeni. Secher Nbiw. Tek ako bi čula te reči: Zlatna Staza...
ona bi ga se setila. Do tada, bio je mrtav.
Leto se, u ovom času, osetio stvarno usamljen.
Kratao se nasumičnim hodom koji je stvarao samo one zvuke prirodne za pustinju.
U njegovom kretanju nije bilo ničeg što bi onom crvu pozadi reklo da ovuda
prolazi jedno ljudsko telo. U pitanju je bio način hoda tako duboko usađen u
njega da nije bilo potrebno ni da razmišlja o njemu. Stopala su se pomicala sama
od sebe u nemerljivom ritmu koraka. Bilo koji zvuk izazvan njihovim kretanjem
mogao se pripisati vetru ili gravitaciji. Ljudsko biće nije prolazilo ovuda.
Kada je crv obavio svoj posao tamo pozadi, Leto se šćućurio iza odronjavajuće
strane jedne dine i pogledao unatrag prema Čuvaru. Da, nalazio se dovoljno
daleko. Usadio je udaraljku u pesak i pozvao svoje prevozno sredstvo. Crv je
brzo došao, ostavivši mu jedva dovoljno vremena da zauzme povoljan položaj pre
no što je ovaj progutao udaraljku. Dok je prolazio, on se uspentra uz njegov bok
do tvorčevih kuka, otvori osetljivu ivicu jednog prstena i upravi bezumnu
životinju prema jugoistoku. Crv je bio mali, ali snažan. Mogao je da oseti snagu
u njegovom uvijanju dok je siktao preko dina. Pratio ih je lahor i on oseti
vrelinu koju je njihovo kretanje proizvodilo, tačnije trenje koje je crv
pretvarao u početak stvaranja začina unutar sebe.
Kako se crv pokrenuo, tako se pokrenula i njegova svest. Stilgar je bio taj koji
ga je poveo na njegovo prvo putovanje na crvu. Bilo je dovoljno da Leto pusti
svoje pamćenje u tok i već je mogao da začuje Stilgarov glas: smiren i jasan,
pun uglađenosti iz jednog drugog vremena. Nisu Stilgaru pristajala preteća
povođenja Slobodnjaka pijanog od začinskog alkohola. Nije Stilgaru odgovarao
povišen glas i pomama sadašnjice. Ne - Stilgar je imao svoj poziv. On je bio
učitelj članova kraljevske porodice: U staro doba, ptice su bile krštene po
svojim pesmama. Svaki vetar imao je svoje ime. Vetar sa šest škriputa zvao se
Pastaca, sa dvadeset Kuesma, a onaj sa sto Heinali-Heinali, čovekov terač.
Zatim, postojao je demonski vetar u otvorenoj pustinji: Hulasikali Vala, vetar
koji jede meso.
A Leto, koji je već znao sve ove stvari, klimao je glavom u znak zahvalnosti
zbog mudrosti ovakvih pouka.
Ali Stilgarove reči su umele da budu ispunjene mnogim korisnim podacima.
"Postojala su u staro doba izvesna plemena koja su bila poznata kao lovci na
vodu. Zvali su se Iduali, što je značilo 'vodeni insekti', ti ljudi se nisu
ustezali da ukradu vodu od drugih Slobodnjaka. Ako bi te uhvatili samog u
pustinji, ne bi ti ostavili čak ni vodu tvog tela. Postojalo je mesto u kome su
živeli: Sieč Jakarutu. I tada su se druga plemena udružila i zbrisala Iduale sa
lica planete. Bilo je to pre mnogo vremena, čak i pre Kinesa - u vreme mog pra-
pra dede. Od toga dana do danas, nijedan Slobodnjak nije otišao u Jakarutu. To
je tabu."
Tako se Leto podsetio znanja koje je počivalo u njegovom pamćenju. Bila je to
važna pouka o načinu rada pamćenja. Pamćenje nečeg nije bilo dovoljno, čak ni za
onog čija je prošlost bila mnogostruka poput njegove, sem ako se nije znala
njegova upotrebljivost i ako njegova vrednost nije bila pristupačna rasuđivanju.
Jakarutu je morao imati vodu, sabirnicu vetra, sva obeležja slobodnjačkog sieča
i jednu neuporedivu vrednost kao pride - da nijedan Slobodnjak nije imao
hrabrosti da ode tamo. Mnogi od mlađih, po svoj prilici, nisu ni znali da je
takvo mesto kao Jakarutu ikad postojalo. Oh, oni su, naravno, znali za Fondak,
ali to je bilo stecište krijumčara.
Bilo je to savršeno mesto za mrtvog da se sakrije - među krijumčare i mrtve koji
su pripadali jednom drugom dobu.
Hvala ti, Stilgare.
Crv se izmorio pred zoru. Leto je skliznuo niz njegovu stranu i stao da posmatra
kako se ovaj ukopava u dinu, polagano se pomerajući kako su to obično činili ovi
stvorovi. Otići će duboko i počinuti.
Moram da sačekam dan , pomislio je.
Stajao je na vrhu dine i motrio unaokolo: praznina, praznina, praznina. Jedino
je lelujavi trag iščezlog crva narušavao ovaj prizor.
Slabašan krik noćne ptice osporio je prvu zelenu crtu svetlosti duž istočnog
horizonta. Leto se ukopao u peščano skrivalište, naduvao pustinjski šator oko
svog tela i proturio vrh cevi kroz pesak tragajući za vazduhom.
Za dugo, pre no što mu se san spustio na oči, ležao je u prinudnoj pomrčini
razmišljajući o odluci koju su on i Ganima doneli. Nije to bila laka odluka,
pogotovo za Ganimu. Nije joj rekao sve o svojoj viziji, niti o zaključcima koji
su iz nje prositicali. Prema njegovom sadašnjem mišljenju to je bila vizija, a
ne san. Ali neobičnost ove stvari sastojala se u tome što ju je on video kao
viziju vizije. Ako je postojao i jedan dokaz koji bi ga ubedio da je njegov otac
još živ, onda se on nalazio u toj viziji vizije.
Život proroka nas zatvara u njegovu viziju, pomislio je Leto. A prorok bi mogao
da razori viziju prouzrokujući svoju smrt koja odstupa od te vizije. Eto kako je
to izgledalo u Letovoj udvojenoj viziji i on je o tome sudio na osnovu izbora
koji je bio napravio. Siroti Jovan Krstitelj, pomislio je. Da je samo imao
hrabrosti da umre na neki drugi način... Ali možda je njegov izbor bio
najsmeliji. Kako da znam sa kojim mogućnostima je bio suočen? Ipak znam sa kojim
mogućnostima je bio suočen moj otac.
Leto uzdahnu. Okrenuti leđa svom ocu bilo je ravno izdajstvu boga. Ali
atreidskom carstvu bio je neophodan potres. Ono se spustilo u Polovu najgoru
viziju. Kako je samo nehatno uništavalo ljude. Bilo je sazdano bez zadnje misli.
Opruga religioznog ludila bila je čvrsto navijena i puštena da kuca.
I mi smo zatvoreni u viziju mog oca.
Izlaz iz ovog ludila pružao se duž Zlatne staze, Leto je to znao. Njegov otac je
to video. Ali moglo je da se desi da čovečanstvo istupi sa Zlatne staze i
pogleda unazad u Muad'Dibovo vreme, videći ga kao bolje doba. Čovečanstvo je,
ipak, moralo da iskusi izbor koji je postojao pored Muad'Dibovog, ili nikada
neće razumeti svoje vlastite mitove.
Sigurnost... mir... napredak...
Dajući ovaj izbor, bilo je manje sumnje u pogledu toga šta bi većina građana
carstva odabrala.
Čak i da me mrze, pomislio je. Čak i da me Ganima zamrzi.
Desna ruka ga je zasvrbela i on se seti užasne rukavice iz svoje vizije-vizije.
To će biti, pomislio je. Da, to će biti.
Arakise, daj mi snage, molio je. Njegova planeta je ostajala snažna i živa ispod
njega. Njen pesak je gusto pritiskao pustinjski šator. Dina je bila džin kada se
imaju u vidu njena nagomilana bogatstva. Bila je lukavo biće, u isti mah lepo i
skaredno ružno. Jedini novac za koji su njeni trgovci stvarno znali bio je krvni
puls njihove sopstvene moći, bez obzira na to kako je ta moć bila nagomilana.
Posedovali su ovu planetu na način na koji muškarac može da poseduje zarobljenu
ljubavnicu, ili na način na koji je Bene Geserit posedovao svoje Sestre.
Nije čudo da je Stilgar mrzeo trgovce sveštenike.
Hvala ti Stilgare.
Leto se, zatim, podsetio lepota starih siečkih običaja, života koji se odvijao
pre dolaska carske tehnokratije i njegov um zaplovi kao što su, znao je, plovili
Stilgarovi snovi. Pre sjajnih kugli i lasera, pre ornitoptera i začinskog
puzavca, postojala je jedna druga vrsta života: majke preplanule kože sa bebama
na svojim bedrima, lampe koje su gorele začinsko ulje usred teškog mirisa
cimeta, Naibi koji su ubeđivali svoje ljude, znajući da nikoga ne mogu da
prisile. Bila je to mračna životna vreva u stenovitim jazbinama...
Užasna rukavica će ponovo uspostaviti ravnotežu, pomisli Leto.
U tom trenutku, on utonu u san.
32.
Video sam njegovu krv i komad njegove odeće koja je bila razderana oštrim
kandžama. Njegova sestra jasno izveštava o tigrovima, o izvesnosti njihovog
napada. Ispitali smo jednog od zaverenika, a ostali su mrtvi ili u tamnici. Sve
ukazuje na zaveru Korina. Istinozborac je potvrdio ovo uverenje.
Stilgarov Izveštaj Landsradskoj Komisiji
Farad'n je proučavao Dankana Ajdaha preko sistema za uhođenje, tragajući za
ključem čudnog ponašanja ovog čoveka. Podne tek što je bilo prošlo i Ajdaho je
čekao ispred odaja koje su bile dodeljene Gospi Džesiki, tražeći da bude
primljen kod nje. Hoće li ona pristati da ga vidi? Ona je, naravno, znala da ih
uhode. Ali, hoće li pristati da ga vidi?
Oko Farad'na se prostirala soba iz koje je Tiekanik rukovodio obukom Laza
Tigrova - u stvari, protivzakonita prostorija, ispunjena zabranjenim
instrumentima tleilaške i iksijanske izrade. Pokretima prekidača koji mu se
nalazio u levoj ruci, Farad'n je mogao da posmatra Ajdaha iz šest različitih
uglova ili da se uključi u unutrašnjost Gospa Džesikinih odaja gde su mogućnosti
za uhođenje bile podjednako vešto iskorišćene.
Ajdahove oči su zadavale brigu Farad'nu. Te bezdane metalne loptice koje su
Tleilaksi podarili svom goli u tankovima vaskrsenja, označavale su njihovog
vlasnika kao duboko različitog od ostalih ljudskih bića. Farad'n je dotakao
svoje očne kapke, osećajući pod prstima tvrde površine trajnih kontaktnih sočiva
koja su skrivala potpuno plavetnilo uživaoca začina. Mora da su Ajdahove oči
beležile drugačiju vaseljenu. Kako je mogla da izgleda drugačije? Farad'n se
gotovo našao u iskušenju da potraži tleilaške hirurge i sam odgovori na ovo
pitanje.
Zašto je Ajdaho pokušao da se ubije?
Da li je, zaista, baš to pokušao? Morao je znati da to ne bismo dozvolili.
Ajdaho je ostajao opasan znak pitanja.
Tiekanik je tražio ili da ga zadrže na Salusi ili da ga ubiju. Možda bi to bilo
najbolje.
Farad'n uključi prednji plan. Ajdaho je sedeo na jednoj tvrdoj klupi ispred
vrata Gospa Džesikine odaje. Bilo je to predsoblje bez prozora sa svetlim
drvenim zidovima ukrašenim kopljaničkim zastavicama. Ajdaho se nije micao sa ove
klupe više od jednog sata i činilo se da je spreman da ovde čeka doveka. Farad'n
se naže bliže ekranu. Sa vernim majstorom mačevanja Atreida, Muad'Dibovim
učiteljem, lepo se postupalo svih ovih godina na Arakisu. Stigao je sa
mladalačkom gipkošću u koraku. Postojana začinska ishrana mu je, naravno, morala
biti od pomoći. A onda i ta čudesna metabolička ravnoteža koju su tleilaški
tankovi redovno davali. Da li se Ajdaho zaista sećao svoje prošlosti pre
tankova? Nijedan drugi koga su Tleilaksi oživeli nije mogao da polaže pravo na
to. Kakva je samo zagonetka ovaj Ajdaho bio!
Izveštaji o njegovoj smrti nalazili su se u biblioteci. Sardaukar koji ga je
ubio svedočio je o njegovom junaštvu: Ajdaho je smakao devetnaestoricu iz
njihovih redova pre no što je i sam pao. Devetnaest Sardaukara. Njegovo telo je
itekako bilo vredno otpremanja u tankove oživljavanja. Ali Tleilaksi su od njega
napravili mentata. Čudno li je biće živelo u ovom obnovljenom telu! Kako je
doživljavao činjenicu da je ljudski kompjuter pored svih drugih svojih talenata?
Zašto je pokušao da se ubije?
Farad'n je bio svestan svojih vlastitih talenata i u pogledu na njih gajio je
nekoliko iluzija. On je bio istoričar-arheolog i znalac ljudi. Nužda ga je
naterala da postane stručnjak za one koji bi mu bili potčinjeni - nužda i
pažljivo proučavanje Atreida. Shvatao je to kao cenu koja se oduvek tražila od
aristokratije. Vladavina je zahtevala tačno i oštro procenjivanje onih koji su
izvršavali vlast. Ne jedan vladalac je propao zbog grešaka i prestupa svojih
podanika.
Brižljivo proučavanje Atreida otkrilo je sjajan talenat u izabiranju službenika.
Oni su znali kako da održe odanost, kako da sačuvaju tananu oštricu revnosti
svojih ratnika.
Ajdaho se nije ponašao u skladu sa ovim.
Zašto?
Farad'n je razrogačio oči, pokušavajući da prozre ovog čoveka. Ajdaho je odavao
utisak postojanosti, osećanje da ga nije moguće iznuriti. Odavao je utisak
samovoljne, uobličene i čvrsto ujedinjene celine. Tleilaški tankovi stavili su u
pokret nešto što je bilo više od ljudskog. Farad'n je to osećao. U ovom čoveku
postojalo je neko samoobnavljajuće kretanje, kao da je delovao u skladu sa
nepromenjivim zakonima, nanovo započinjući posle svakog završetka. Kretao se
utvrđenom orbitom sa istrajnošću poput one kojom se neka planeta okretala oko
neke zvezde. Na pritisak bi odgovorio nesalomivošću - samo se premestivši u
drugu orbitu, ali ne menjajući, u stvari, ništa u osnovi.
Zašto je posekao ručni zglob?
Ma šta bila njegova pobuda, učinio je to za Atreide, za svoju vladajuću Kuću.
Atreidi su bili zvezda njegove orbite.
On, na neki način, veruje da moje zadržavanje Gospe Džesike na ovom mestu
ojačava Atride.
I Farad'n se podseti: Jedan mentat tako misli.
Ovo je njegovom sudu dalo dodatnu dubinu. Mentati su pravili greške, ali ne
često.
Došavši do ovog zaključka, Farad'n je gotovo pozvao svoje podanike da bi im
naložio da oteraju Gospu Džesiku zajedno sa Ajdahom. Uravnotežio se na samoj
tački delanja i povukao nameru.
Ova ljudska bića - gola-mentat i čarobnica Bene Geserita - predstavljali su
žetone nepoznatih naziva u ovoj igri moći. Ajdaho se mora poslati nazad, jer bi
to, izvesno, izazvalo pometnju na Arakisu. Džesika se mora zadržati ovde i
lišiti svog neobičnog znanja za dobrobit Kuće Korino.
Farad'n je znao da se upustio u prefinjenu i smrtonosnu igru. Ali on je
pripremao sebe za ovu mogućnost tokom godina, još od trenutka kada je shvatio da
je inteligentniji i osetljiviji od ljudi iz svoje okoline. Bilo je to
zastrašujuće otkriće za jedno dete i znao je da je biblioteka njemu podjednako
bila i pribežište i učitelj.
Ipak, u ovom času, razjedale su ga sumnje i pitao se da li je sasvim dorastao
ovoj igri. On se odbio od svoje majke, izgubio njeno poverenje, ali su njene
odluke ionako bile uvek opasne po njega. Tigrovi! Njihova obuka je bila
gnusnost, a njihovo korišćenje glupost. Kako je samo lako bilo ući im u trag!
Trebalo bi da bude zahvalna ako ne pretrpi ništa više od progonstva. Gospa
Džesikin savet se u ovom slučaju podudarao sa njegovom potrebom sa divnom
tačnošću. Ona mora biti naterana da mu otkrije ovaj način atreidskog mišljenja.
Njegove sumnje počele su da kopne. Pomislio je na svoje Sardaukare koji su
ponovo postajali čvrsti i snalažljivi kroz strogu obuku i uskraćivanje raskoši
koje im je on nametnuo. Njegove sardaukarske legije ostajale su male, ali su
ponovo u svakom pogledu bili ravne Slobodnjacima. Od toga je bilo malo koristi
sve dok su ograničenja proizašla iz Arakenskog Sporazuma određivala međusoban
odnos obeju snaga. Slobodnjaci su mogli da ga savladaju zahvaljujući svojoj
brojnosti - sem ako ne bi bili sputani i oslabljeni građanskim ratom.
Još je bilo rano za bitku između Sardaukara i Slobodnjaka. Bili su mu potrebni
novi saveznici među Velikim Kućama i od nedavno ojačalim Malim Kućama. Bio mu je
potreban pristup u finansiranje CHOAM-a. Bilo mu je potrebno vreme da njegovi
Sardaukari ojačaju, a Slobodnjaci oslabe.
Farad'n ponovo pogleda put ekrana koji je pokazivao ovog strpljivog golu. Zašto
je Ajdaho baš sad želeo da vidi Gospa Džesiku? On je morao znati da ih uhode, da
će svaka reč, svaki pokret biti zabeleženi i podvrgnuti analizi.
Zašto?
Farad'nov pogled skliznu sa ekrana do jedne ispupčene ivice pored njegove
kontrolne konzole. U bledoj elektronskoj svetlosti mogao je da razabere kalemove
koji su sadržavali najnovije vesti sa Arakisa. Njegovi špijuni bili su izvrsni:
morao je da im oda priznanje. U ovim izveštajima nalazilo se mnogo toga što mu
je davalo nadu i zadovoljstvo. Zatvorio je oči i najvažnije tačke ovih izveštaja
potekoše kroz njegovu svest u čudno uređenom rasporedu do kojeg je sveo kalemove
zarad svojih vlastitih potreba:
Pošto je planeta učinjena plodnom, Slobodnjaci su oslobođeni pritiska tla i
njihove nove zajednice gube tradicionalni siečom utvrđeni karakter. Od ranog
detinjstva, u staroj siečkoj kulturi, Slobodnjak se učio na poslovici: 'Kao i
znanje tvog vlastitog bića, sieč obrazuje čvrstu osnovu sa koje se otiskuješ u
svet i u vaseljenu.'
Tradicionalni Slobodnjak veli: 'Pogledaj prema Masivu', sa značenjem da je Zakon
najveća nauka. Ali nova društvena struktura razlabavljuje ova stara zakonska
ograničenja: disciplina popušta. Nove vođe Slobodnjaka poznaju samo svoj Nizak
Katehizam predaštva i istoriju koja je prerušena u mitsku strukturu njihovih
pesama. Ljudi iz novih zajednica su lakomisleniji i otvoreniji; češće se svađaju
i manje se odazivaju glasu vlasti. Stari siečki narod bio je disciplinovaniji,
skloniji grupnim poduhvatima i upućen da vredno radi; vodili su više računa o
svojim izvorima. Stari narod još veruje da je uređeno društvo ispunjenje želje
individue. Novi se odvaja od ovog verovanja. Oni ostaci starije kulture koji su
se zadržali gledaju mlađe i kažu: 'Vetar smrti odgrizao je njihovu prošlost.'
Farad'nu se dopadala oštrina vlastitog sažetog pregleda. Nove različitosti na
Arakisu mogle su da donesu samo nasilje. Posedovao je suštastvene ideje
postojano urezane na kalemovima:
Muad'Dibova religija je čvrsto zasnovana na staroj siečkoj kulturnoj tradiciji
dok se nova kultura sve više udaljava od takvih stega.
Ne po prvi put, Farad'n se upitao zašto je Tiekanik prigrlio ovu religiju.
Tiekanik se čudno ponašao u svojoj novoj moralnosti. Izgledao je potpuno iskren
ali se držao kao da radi protiv svoje volje. Bio je poput onog koji je uskočio u
vrtlog da bi ga ispitao, a bio zahvaćen silama izvan svoje kontrole. Tiekanikovo
preobraćenje jedilo je Farad'na svojom beskarakternom potpunošću. Bilo je to
okretanje protiv veoma starih sardaukarskih običaja. On je upozoravao da bi
mladi Slobodnjaci još mogli da se vrate starim običajima, da bi urođene,
ukorenjene tradicionalne crte mogle da prevladaju.
Farad'nove misli se ponovo vratiše na one obaveštajne kalemove. Govorili su o
jednoj uznemirujućoj stvari: istrajnost jednog kulturnog zaostatka iz
najstarijih slobodnjačkih vremena - 'Voda Začeća'. Tečnost vodenjaka bi se
sačuvala po rođenju novorođenčeta i destilisala se u prvu vodu kojom je to dete
hranjeno. Tradicionalni obred je zahtevao da kuma posluži vodu izgovarajući:
'Evo vode tvog začeća.' Čak su i mladi Slobodnjaci još sledili ovaj običaj
prilikom rođenja svoje dece.
Voda tvog začeća.
Farad'n je nalazio da mu je ideja o ispijanju vode destilisane iz tečnosti
vodenjaka sa kojom je došao na svet odvratna. Pomislio je na preživelu
blizankinju, Ganimu, na trenutak kada je uzimala tu vodu, a njena majka bila
mrtva. Da li se ikada kasnije u mislima vratila na tu čudnu vezu sa svojom
prošlošću? Verovatno ne. Bila je vaspitavana kao Slobodnjak. Ono što je bilo
prirodno i prihvatljivo za Slobodnjake, bilo je prirodno i prihvatljivo i za
nju.
Farad'n je začas zažalio zbog smrti Leta II. Bilo bi zanimljivo razmotriti ovu
stvar sa njim. Možda će iskrsnuti prilika da je razmotri sa Ganimom.
Zašto je Ajdaho posekao ručni zglob?
Ovo pitanje se uporno nametalo svaki put kada bi pogledao špijunski ekran.
Sumnje nanovo skoliše Farad'na. Čeznuo je za sposobnošću da uroni u tajanstveni
začinski trans kao što je to činio Pol Muad'Dib, da u njemu otkrije budućnost i
sazna odgovore na svoja pitanja. Bez obzira na to koliko začina je unosio,
njegova obična svest istrajavala je u jedinstvenom toku sadašnjeg trenutka,
odražavajući jednu vaseljenu neodređenosti.
Špijunski ekran je prikazao kako sluškinja otvara Gospa Džesikina vrata. Žena je
pozvala rukom Ajdaha na šta on ustade sa klupe i prođe kroz vrata. Sluškinja je
bila dužna da kasnije podnese potpun izveštaj, ali Farad'n, čija se radoznalost
još jednom probudila, dotače drugi prekidač na svojoj konzoli, prateći kako
Ajdaho stupa u dnevnu sobu Gospa Džesikinih odaja.
Kako je samo mentat izgledao miran i staložen. I kako su nedokučive bile njegove
gola oči.
33.
Iznad svega drugog, mentat mora da bude uopštavalac, a ne specijalista. Mudro je
posavetovati se sa uopštavaocima pri donošenju odluka u sudbonosnim trenucima.
Stručnjaci i specijalisti začas vas odvedu u haos. Oni su izvor beskorisnog
trebljenja vaški, žučnog preganjanja rečima oko jedne zapete. Mentat-uopštavalac
bi, s druge strane, trebalo da u odlučivanje unese zdrav razum. On ne sme da se
odvoji od širokog uvida u ono što se dešava u njegovoj vaseljeni. Mora da ostane
sposoban da kaže: 'U vezi sa ovim u ovom trenutku nema prave tajne. To je ono
što sada želimo. Možda će se kasnije pokazati pogrešnim, ali to ćemo ispraviti
kada dođemo do takvog zaključka.' Mentat-uopštavalac mora da razume da sve što
možemo da raspoznamo kao našu vaseljenu jeste samo deo šireg fenomena. Stručnjak
gleda unazad; on gleda u uska pravila svoje struke. Uopštavalac gleda prema
spolja; on traga za zakonima življenja, s punim saznanjem da se takvi zakoni
menjaju, da se razvijaju. Upravo su svojstva promene ono što mentat-uopštavalac
mora da gleda. Ne može da postoji stalna lista takve promene, priručnik ili
udžbenik. Morate da gledate na nju sa što je moguće manje predrasuda, pitajući
se: 'A šta sad ova stvar predstavlja?'
Mentatski priručnik
Bio je dan Kvizac Haderaha, prvi Sveti Dan za sledbenike Muad'Diba. On je slavio
obogotvorenog Pola Atreida kao ličnost koja se istovremeno svuda nalazila,
muškog Bene Geserita u kome je i muško i žensko predaštvo bilo smešteno u jednu
nerazlučivu moć da postane Jedno-sa-Svim. Vernici su ovaj dan zvali Ajil, Žrtva,
u spomen smrti koja je učinila njegovo prisustvo 'stvarnim na svim mestima'.
Propovednik je izabrao rano jutro ovog dana da se još jednom pojavi na trgu
Alijinog hrama, prkoseći naredbi o njegovom hapšenju za koju su svi znali da je
izdata. Nesigurno primirje bilo je uspostavljeno između Alijinog Sveštenstva i
pustinjskih plemena koja su se bila pobunila, ali prisustvo ovog primirja moglo
se osetiti kao opipljiva stvar koja je svakog na Arakisu ispunjavala
nelagodnošću. Propovednik nije odagnavao takvo raspoloženje.
Bio je dvadeset osmi dan zvanične žalosti za Muad'Dibovim sinom, šest dana po
memorijalnom obredu u Starom Prolazu koji je bio odložen zbog pobune. Pa ipak,
čak ni borba nije prekinula hadžiluk. Propovednik je znao da će trg na ovaj dan
biti prepunjen gomilom. Većina vernika pokušavala je da vremenski podesi svoj
boravak na Arakisu tako da on obuhvati Ajil, 'da tad oseti Sveto prisustvo
Kvizac Haderaha na Njegov dan'.
Propovednik je stupio na trg u prvo svitanje, otkrivši da je mesto već bilo
pritisnuto vernicima. Ovlaš je držao ruku na ramenu svog mladog vodiča,
osećajući ciničnu gordost u momkovom hodu. Sada, kada se Propovednik približio,
ljudi su obratili pažnju na sve potankosti njegovog ponašanja. Ovakva pažnja
nije bila mladom vodiču sasvim neprijatna. Propovednik je to jednostavno
prihvatio kao nužnost.
Zauzevši položaj na trećem stepeniku Hrama, Propovednik je sačekao da zavlada
muk. Kada se tišina poput talasa raširila gomilom i kada su se sa ivica trga
mogli čuti žurni koraci onih koji su dolazili da ga saslušaju, on pročisti grlo.
Oko njega se i dalje osećala jutarnja studen, a sunčevi zraci sa vrhova zgrada
još se nisu spustili na trg. Sumorna utihlost trga ga je zapahnula u trenutku
kada je počeo da govori.
"Došao sam da odam poštu i propovedam u spomen Leta Atreida II", reče on,
kliknuvši onim snažnim glasom koji je toliko podsećao na glas goniča crva iz
pustinje. "Činim to iz samilosti prema svima koji pate. Kažem vam ono što je
pokojni Leto shvatio, da se sutra još nije dogodilo i da se možda nikad neće
dogoditi. Ovaj trenutak ovde, za nas je jedino vreme i mesto koje u našoj
vaseljeni treba da posmatramo. Velim vam da se odate ovom trenutku i shvatite
čemu vas on uči. Velim vam da naučite da su rast i smrt jedne vladavine vidljivi
u rastu i smrti njenih građana."
Žagor uznemirenja raširio se trgom. Da li se on to rugao smrti Leta II? Pitali
su se da li će sada dojuriti stražari Sveštenstva i uhapsiti Propovednika?
Alija je znala da do takvog prekidanja Propovednika neće doći. Naredila je da ga
ovog dana ostave na miru. Bila se prerušila u valjano pustinjsko odelo sa maskom
za prikupljanje vlage, da bi sakrila nosi i usta, i u običnu gornju odeću sa
kapuljačom, da bi sakrila kosu. Stajala je u drugom redu ispod Propovednika,
pažljivo ga posmatrajući. Je li ovo Pol? Godine su mogle ovako da ga izmene. A
on je uvek bio sjajan u korišćenju Glasa, činjenica koja je otežavala
prepoznavanje po govoru. Pa ipak, ovaj Propovednik je od svog glasa radio šta je
hteo. Pol to ne bi mogao bolje da čini. Osećala je da mora da otkrije njegov
identitet pre no što ma šta preduzme protiv njega. Kako su je samo njegove reči
zasenile!
Osetila je da nema ni trunke ironije u Propovednikovom izlaganju. Koristio se
zavodljivom privlačnošću nedvosmislenih rečenica izgovorenih sa pokretačkom
iskrenošću. Ljudi su mogli trenutno da se zbune u pogledu značenja njegovih
reči, shvatajući da je on imao nameru da ih zbuni, učeći ih na taj način.
Uistinu, našao je odziv gomile, rekavši: "Ironija često prikriva nesposobnost da
se razmišlja preko granica neke postavke. Nisam ironičan. Ganima vam je rekla da
krv njenog brata ne može biti sprana. Slažem se."
"Reći će se da je Leto otišao tamo gde je njegov otac otišao, da je uradio ono
što je njegov otac uradio. Muad'Dibova Crkva kaže da je on, u ime svog
čovečanstva, izabrao put koji može izgledati apsurdan i nepromišljen, ali kome
će istorija potvrditi vrednost. Ta istorija se čak i u ovom času prerađuje.
Velim vam da postoji jedan drugi nauk koji valja izvući iz ovih života i
njihovih završetaka."
Alija, budna za svaku potankost, zapitala se zašto je Propovednik rekao završeci
umesto smrti. Da li je hteo da kaže da jedan ili obojica nisu stvarno mrtvi?
Kako je to moglo biti? Istinozborac je potvrdio Ganiminu priču. Šta je onda ovaj
Propovednik činio? Da li se njegovo izlaganje odnosilo na mit ili na stvarnost?
"Dobro primite k znanju ovaj drugi nauk!" Propovednik je zagrmeo, podižući ruke.
"Ako hoćete da posedujete svoje čoveštvo, manite se vaseljene!"
Spustio je ruke i okrenuo svoje prazne očne duplje pravo prema Aliji. Izgledalo
je da se lično njoj obraća. Ova radnja je do te mere bila očigledna da se
nekolicina oko nje okrenula i znatiželjno upiljila u njegovom pravcu. Alija je
uzdrhtala od snage koja se u njemu nalazila. Ovo je mogao da bude Pol. Mogao je!
"Ali ja shvatam da ljudska bića ne mogu da podnesu veoma mnogo stvarnosti", reče
on. "Većina života je bekstvo od samosvojnosti. Većina više voli stvarnost
štale. Gurnete glavu u jasle i zadovoljno preživate dok ne umrete. Drugi vas
koriste za svoje ciljeve. Zar nikada da poživite izvan štale, da uzdignete glavu
i budete svoje sopstveno biće? Muad'Dib je došao da vam to objasni. Bez
razumevanja njegove poruke, ne možete da ga duboko poštujete."
Neko iz mnoštva, verovatno neki prerušeni Sveštenik, više nije mogao da istrpi.
Njegov promukli glas izvio se u uzvik: "Ti ne živiš životom Muad'Diba! Kako se
usuđuješ da drugima govoriš na koji način moraju da ga duboko poštuju!"
"Zato što je mrtav!" razdrao se Propovednik. Alija se okrenula da vidi ko je
izazvao Propovednika. Čovek je ostajao skriven od njenih očiju, ali njegov glas
dođe preko načičkanih glava u još jednom uzviku: "Ako veruješ da je stvarno
mrtav, onda si ti, od ovog časa nadalje, sam!"
To je svakako bio neki Sveštenik, pomisli Alija. Ali nije uspela da prepozna
glas.
"Dolazim jedino da postavim jedno prosto pitanje", reče Propovednik. "Da li
Muad'Dibovu smrt treba da sledi moralno samoubistvo svih ostalih ljudi? Je li to
neizbežna posledica Mesije?"
"Znači, priznaješ ga za Mesiju!" povikao je glas iz gomile.
"Zašto da ne, kada sam prorok njegovih vremena?" upitao je Propovednik.
U tonu njegovog glasa i njegovom držanju bilo je takve spokojne uverenosti da je
čak i izazivač umukao. Gomila se odazvala žamorom uznemirenja, prigušenim
životinjskim zvukom.
"Da", ponovio je Propovednik. "Ja sam prorok ovih vremena."
Alija je, usredsredivši se na njega, otkrila utančano izvijanje Glasa. Pouzdano
je vladao gomilom. Da li je bio obučen kod Bene Geserita? Da li je ovo bila još
jedna smicalica Misionarije Protektive? Ne Pol, već jedan deo beskrajne igre
moći?
"Tumačim mit i san!" povikao je Propovednik. "Ja sam lekar koji porađa dete i
obznanjuje da je dete rođeno. Pa ipak, došao sam k vama u vreme smrti. Zar vas
to ne uznemirava? Trebalo bi da vam uzdrma duše!"
Iako je osetila srdžbu u njegovim rečima, Alija je razumela kuda cilja ovaj
govor. Zajedno sa ostalima, jedva primetno se uspinjala stepenicama, tiskajući
se prema ovom visokom čoveku u pustinjskoj odeći. Njegov mlad vodič uhvatio joj
je pažnju: kako je samo imao svetle oči i kako je drsko izgledao! Da li bi
Muad'Dib uzeo u službu ovako ciničnog momka?
"Hoću da vas uznemirim!" povikao je Propovednik. "To mi je namera! Došao sam
ovde da se borim protiv podvala i obmana vaše konvencionalne,
institucionalizovane religije. Kao što je slučaj sa svim takvim religijama, vaše
ustanove se pomeraju prema kukavičluku, pomeraju se prema osrednjosti, inerciji
i samozadovoljstvu."
Ljutito gunđanje počelo je da se podiže iz sredine gomile.
Alija je osetila napetost i zlurado se pitala da li će se možda izroditi bunt.
Da li je Propovednik mogao da iziđe na kraj sa ovim napetostima? Ako nije, moglo
je da mu se desi da umre na licu mesta!
"Onaj Sveštenik koji me je izazvao!" uzviknuo je Propovednik uprevši prst u
gomilu.
On zna! pomisli Alija. Prođe je nekakvo drhtavo uzbuđenje, gotovo seksualno u
svojoj prigušenosti. Ovaj Propovednik je igrao opasnu igru, ali ju je igrao
savršeno.
"Ti, Svešteniče u svom civilnom odelu", povikao je Propovednik, "ti si sveštenik
samozadovoljnih. Nisam došao da osporim Muad'Diba, već tebe! Je li tvoja
religija prava ako te ništa ne košta i ne nosi sa sobom nikakvu opasnost? Je li
tvoja religija prava ako se na njoj gojiš? Je li tvoja religija prava ako u
njeno ime činiš gnusna dela? Otkud dođe tvoja niska izopačenost iz prvobitnog
otkrovenja? Odgovori mi, Svešteniče!"
Ali izazivač je ćutao. Alija je opazila da gomila opet sa žudnom pokornošću
sluša svaku Propovednikovu reč. Napavši Sveštenstvo, on je zadobio njihovu
naklonost! A ako su njene uhode bile u pravu, većina hodočasnika i Slobodnjaka
na Arakisu verovala je da je ovaj čovek Muad'Dib.
"Muad'Dibov sin se izložio opasnosti!" viknuo je Propovednik, a Alija je začula
grcanje u njegovom glasu. "Muad'Dib se izložio opasnosti! Oni su platili svoju
cenu. A šta je Muad'Dib ostvario? Religiju koja se završava sa njim!"
Koliko bi različite bile ove reči kada bi dolazile od Pola lično, pomislila je
Alija. Moram da otkrijem! Popela se još koji stepenik bliže, a ostali se
pomeriše sa njom. Probijala se kroz gomilu sve dok gotovo nije mogla da dosegne
ovog tajanstvenog proroka. Osetila je miris pustinje na njemu, mešavinu začina i
kremena. I Propovednik i njegov mladi vodič bili su prašnjavi, kao da su tek
nedavno došli iz bleda. Mogla je da primeti Propovednikove ruke, duboko
izbrazdane venama na isturenom delu kože počev od zaptivača pustinjskog odela
koji su se nalazili na ručnim zglobovima. Mogla je da primeti da je jedan prst
na njegovoj levoj šaci nekada nosio prsten; usečenost je ostala. Pol je nosio
prsten na tom prstu: atreidskog jastreba koji je sada počivao u Sieč Tabru. Leto
bi ga poneo da je poživeo... pod uslovom da bi mu ona u tom slučaju dozvolila da
se popne na presto.
Ponovo je Propovednik usmerio svoje prazne očne duplje prema Aliji i obratio joj
se lično, ali ipak glasom koji se razlegao gomilom.
"Muad'Dib vam je pokazao dve stvari: sigurnu budućnost i nesigurnu budućnost. Sa
punom svešću suočio se sa krajnjom nesigurnošću šire vaseljene. Slepo je istupio
sa svog položaja u ovom svetu. Pokazao nam je da ljudi uvek moraju ovo da čine,
birajući nesigurno umesto sigurnog." Alija je primetila da je njegov glas na
kraju iskaza poprimio preklinjući ton.
Alija se osvrnula oko sebe i spustila ruku na balčak svog kris-noža. Ako bih ga
sad ubila, šta bi oni uradili? Ponovo je osetila kako je podilazi drhtavica. A
ako bih ga ubila i otkrila se, optuživši Propovednika kao varalicu i jeretika?
Ali šta ako dokažu da je to bio Pol?
Neko je gurnuo Aliju još bliže k njemu. Osetila se očarana njegovim prisustvom
dok se borila da stiša svoj gnev. Je li ovo bio Pol? Blagi Bože! Šta joj je
valjalo činiti?
"Zašto je ovaj drugi Leto bio otrgnut od nas?" upitao je Propovednik. Istinski
bol se začuo u njegovom glasu. "Odgovorite mi ako možete! Ah, njihova poruka je
jasna: 'Napustite sigurnost!' To je najdublja životna zapovest. To je suština
života. Mi smo provera nepoznatog, nesigurnog. Zašto ne možete da čujete
Muad'Diba? Ako je sigurnost apsolutno poznavanje jedne apsolutne budućnosti,
onda je to samo prerušena smrt. Takva budućnost nastaje sada! To vam je on
pokazao!"
Sa zastrašujućom neposrednošću Propovednik posegnu i zgrabi Alijinu ruku. Učinio
je to bez imalo pipanja ili oklevanja. Pokušala je da se iščupa, ali ju je on
grčevito držao, govoreći pravo u njeno lice, tako da su oni oko njih ustuknuli u
pometnji.
"Šta ti je Pol Atreid rekao, ženo?" upitao je.
Kako zna da sam žena? pitala se. Želela je da utone u svoje unutrašnje živote i
potraži njihovu zaštitu, ali ceo taj svet unutar nje ostajao je zastrašeno nem,
opčinjen ovom prilikom iz svoje prošlosti.
"Rekao ti je da je dovršenje jednako smrti!" zagrmeo je Propovednik. "Apsolutno
predviđanje je dovršenje... a to je smrt!"
Pokušala je da se oslobodi bolnog grča njegovih prstiju. Želela je da trgne nož
i da ga raspori, ali nije imala smelosti. Nikada se u svom životu nije osetila
ovako svladanom.
Propovednik je podigao bradu da bi se preko njene glave obratio svetini i
povikao: "Prenosim vam Muad'Dibove reči! On je rekao: 'Natrljaću vaša lica
stvarima koje pokušavate da izbegnete. Ne nalazim da je čudno da se sve što
želite da verujete sastoji samo u onom što vam pruža utehu. Kako bi inače
ljudska bića izumela zamke koje nas predaju osrednjosti? Kako bismo inače jasno
pokazali kukavičluk?' To vam je Muad'Dib rekao!"
Odjednom on pusti Alijinu ruku i gurnu je u gomilu. Zasigurno bi pala da nije
bilo pritiska ljudskih tela koja su joj pružila oslonac.
"Postojati znači istupiti iz zaleđa", rekao je Propovednik. "Niste svesna bića,
niti istinski postojite sve dok niste voljni da rizikujete čak i zdrav razum u
ime svog postojanja."
Spuštajući se niz stepenice, Propovednik još jednom pronađe Alijinu ruku - bez
nesigurnosti ili kolebanja. Ipak, ovog puta bio je nežniji. Nagnuvši se sasvim
do nje, podesio je glas samo za njene uši i rekao: "Okani se pokušaja da me još
jednom potisneš u pozadinu, sestro."
A zatim, sa rukom na ramenu svog mladog vodiča, zakoračio je u svetinu. Bio je
napravljen prolaz za ovaj neobičan par. Ruke posegnuše da dodirnu Propovednika,
ali su ih ljudi pružali sa usrdnom lomnošću, uplašenio od onog što bi mogli da
otkriju ispod prašnjave slobodnjačke odeće.
Alija je stajala usamljena u svojoj preneraženosti dok se svetina udaljavala
prateći Propovednika.
Ispunilo ju je osećanje izvesnosti. To je bio Pol. Nije ostao ni tračak sumnje.
To je bio njen brat. Osetila je ono što je osetila gomila. Nalazila se u svetom
prisustvu i sada je ceo njen svet ležao ispreturan oko nje. Poželela je da
pojuri za njim, da ga preklinje da je spase od same sebe, ali nije mogla da se
pomeri. Dok su ostali pohrlili da slede Propovednika i njegovog vodiča, ona je
stajala opijena u potpunom beznađu, u tako dubokom duševnom bolu da je mogla
jedino da drhti u njemu, nesposobna da vlada vlastitim mišićima.
Šta da radim? Šta da radim? pitala se.
Sada nije bilo čak ni Dankana, ni njene majke da joj pruže podršku. Unutrašnji
životi ostajali su nemi. Imala je Ganimu, bezbedno čuvanu pod stražom u Kipu,
ali Alija nije bila u stanju da primora sebe da iznese ovaj bol preživeloj
bliznakinji.
Svi su se okrenuli protiv mene. Šta mogu da uradim?
34.
Jednooko viđenje naše vaseljene govori nam da ne moramo predaleko tražiti
probleme. Takvi problemi se možda nikada neće pojaviti. Umesto toga, pozabavimo
se vukom u sopstvenom toru. Čopori koji napolju tumaraju možda čak ni ne
postoje.
Azar Knjiga; Šamra I:4
Džesika je čekala Ajdaha pokraj prozora u svojoj dnevnoj sobi. Bila je to udobna
prostorija sa mekanim divanima i starinskim stolicama. Vešalica se nije mogla
naći ni u jednoj od njenih soba, a sjajne kugle od kristala poticale su iz
jednog drugog doba. Prozor je sa prvog sprata gledao na dvorišni vrt.
Čula je kako je sluga otvorio vrata, zatim zvuk Ajdahovih koraka na drvenom
podu, a potom i na tepihu. Slušala je ne okrećući se, pogleda prikovanog na
senkama prošaranu svetlost zelenog travnjaka u vrtu. Nemi, strašan rat njenih
osećanja morao je da se u ovom času suzbije. Nekoliko puta je duboko uzela
vazduh po pravilima prana-bindu obuke i osetila priliv nametnute mirnoće.
Visoko uzdignuto sunce bacalo je svoju reflektorsku svetlost niz zrake prašine u
dvorište, ističući srebrnaste krugove paukove mreže razapete u granama lipe koje
su dosezale gotovo do njenog prozora. U njenim odajama bilo je sveže, ali iza
ovog zaptivenog prozora vazduh je treperio u okamenjenoj vrelini. Zamak Korina
je počivao u ustajalom stanju koje nije bilo u skladu sa zelenilom njenog vrta.
Čula je kako se Ajdaho zaustavio tik iza nje.
Ne okrećući se, ona reče: "Darivanje reči je darivanje prevare i obmane,
Dankane. Zašto želiš da razmeniš reči sa mnom?"
"Moguće je da će samo jedno od nas uspeti da preživi", reče on.
"A ti želiš da sačinim povoljan izveštaj o tvojim pregnućima?" Okrenula se i
ugledala ga kako spokojno stoji, posmatrajući je onim sivim metalnim očima koje
nisu bile usredsređene u žižu. Kako su samo u ovom trenutku prazne bile!
"Dankane, je li moguće da si zabrinut za svoje mesto u istoriji?"
Govorila je optužujući ga i setila se kako je govorila onda kada je prvi put
srela ovog čoveka. Tada je bio pijan i imao je zadatak da je uhodi. Bio je
rastrzan između protivrečnih obaveza. Ali, to je bio Dankan pre no što je postao
gola. Ovaj ovde uopšte nije bio isti čovek. Ovaj nije bio u nedoumici u pogledu
svojih akcija, nije bio rastrzan.
Podneo je njenu procenu sa osmehom. "Istorija poseduje vlastiti sud i donosi
vlastite presude", reče on. "Sumnjam da će se tražiti moje mišljenje kada se
bude donosio sud o meni."
"Zašto si ovde?" upitala je.
"Iz istog razloga zbog koga ste vi ovde, moja gospo."
Nijedan spoljašnji znak nije odavao potresnu moć ovih jednostavnih reči, ali
njene misli krenuše besomučnom brzinom: Zna li on stvarno zašto sam ja ovde?
Kako bi mogao? Jedino je Ganima znala. A onda, da li je imao dovoljno podataka
za mentatski proračun? To je bilo moguće. A šta ako je izrekla nešto što je
moglo da je oda? Morao je znati da Farad'n i njegovi ljudi prate svaki njihov
pokret, svaku reč.
"Kuća Atreida je stigla do gorke raskrsnice", reče ona. "Porodica se okrenula
protiv same sebe. Ti si spadao među Vojvodine najodanije ljude, Dankane. Kada je
Baron Harkonen..."
"Bolje da ne govorimo o Harkonenima", reče on. "To je bilo drugo vreme i vaš
Vojvoda je mrtav." Upitao se sa čuđenjem: Zar nije u stanju da nasluti da mu je
Pol obelodanio prisustvo harkonenske krvi u venama Atreida? Time se Pol izložio
velikoj opasnosti, ali je još čvršće vezao Dankana za sebe. Posvećenje u ovo
otkriće bio je toliko veliki ulog da se to jedva dalo zamisliti. Pol je znao šta
su Baronovi ljudi učinili Ajdahu.
"Kuća Atreida nije mrtva", reče Džesika.
"Šta je Kuća Atreida?" upitao je on. "Jeste li vi Kuća Atreida? Je li to Alija?
Ganima? Jesu li to ljudi koji služe toj Kući? Gledam te ljude i vidim da nose
žig stradanja koje se ne dG izraziti rečima! Kako oni mogu da budu Atreidi? Vaš
sin je ispravno rekao: 'Stradanje i proganjanje su sudbina svih koji me slede.'
Želim da se otrgnem od toga, moja gospo."
"Jesi li zaista prešao k Farad'nu?"
"Zar to nije ono što ste vi uradili, moja gospo? Zar niste došli ovamo da
ubedite Farad'na kako bi njegov brak sa Ganimom rešio sve naše probleme?"
Da li zbilja tako misli? pitala se u nedoumici. Ili je ova priča namenjana ušima
budnih špijuna?
"Kuća Atreida je uvek suštinski bila ovaploćenje jedne ideje", reče ona. "Znaš
li to, Dankane? Kupovali smo odanost odanošću."
"Služenje narodu", podrugljivo se nasmejao Ajdaho. "Ah, mnogo puta sam čuo vašeg
Vojvodu da to kaže. Mora da se prevrće u grobu, moja gospo."
"Zar stvarno misliš da smo tako nisko pali?"
"Moja gospo, zar niste znali da postoje pobunjeni Slobodnjaci - sebe zovu
'Markizi Unutrašnje Pustinje' - koji proklinju Kuću Atreida, pa čak i
Muad'Diba."
"Čula sam Farad'nov izveštaj", reče ona, pitajući se kuda je vodio ovaj razgovor
i sa kakvom svrhom.
"Više od toga, moja gospo. Više od onoga što stoji u Farad'novom izveštaju.
Lično sam čuo njihovu kletvu. Evo kako izgleda: 'U večnom ognju se pržili, vi
Atreidi! Ne imali ni duša, ni duhova, ni tela, ni senki, ni čarolija, ni
kostiju, ni kose, ni govora, ni reči. Ne imali ni groba, ni doma, ni rake ni
groba. Ne imali ni vrta, ni drveta, ni žbuna. Ne imali ni vode, ni hleba, ni
svetlosti, ni vatre. Ne imali ni poroda, ni porodice, ni naslednika, ni plemena.
Ne imali ni glave, ni ruku, ni nogu, ni hoda ni semena. Ne imali mesta ni na
jednoj planeti. Neka vašim dušama ne bude dozvoljeno da se ispnu iz dubina, i
neka nikad ne budu među onima kojima je dozvoljeno da žive na zemlji. Ni na
jedan dan ne ugledali Šai-Huluda, ali bili vezani i okovani u najniže Izrodstvo,
i vaše duše nikada ne ušle u veličanstvenu svetlost za vek vekova.' Tako izgleda
kletva, moja gospo. Možete li da zamislite takvu mržnju Slobodnjaka? Oni su
predali sve Atreide levoj ruci prokletih, Ženi-Suncu koja je puna ognja."
Džesiki se oteo jedan drhtaj. Ajdaho je nesumnjivo izgovorio ove reči istim
glasom kojim je izrečena prava kletva. Zašto je ovo izneo pred Kuću Korino?
Mogla je da zamisli žestokog Slobodnjaka, užasnog u svom besu, kako stojeći
ispred svog plemena kazuje ovu prastaru kletvu. Zašto je Ajdaho želeo da Farad'n
to čuje?
"Izložio si jak razlog u prilog venčanja Ganime i Farad'na", reče ona.
"Uvek ste imali prostodušan pristup problemima", reče on. "Ganima je Slobodnjak.
Ona se može udati jedino za onog koji ne plaća Fai, porez na zaštitu. Kuća
Korino je predala svu svoju CHOAM-sku imovinu vašem sinu i njegovim
naslednicima. Farad'n postoji uz dopuštenje Atreida. A setite se kada je vaš
Vojvoda pobo zastavu jastreba na Arakis, setite se šta je rekao: 'Ovde sam; ovde
ostajem!' Njegove kosti su još tamo. A Farad'n bi morao da živi na Arakisu
zajedno sa svojim Sardaukarima."
Ajdaho je zavrteo glavom već na samu pomisao o takvom savezu.
"Ima jedna stara izreka koja veli da se problem ljušti kao luk", rekla je ona,
hladnim glasom. Kako se usuđuje da se ponaša pokroviteljski prema meni? Osim ako
ne izvodi sve ovo za Farad'nove budne oči...
"Nekako ne mogu da zamislim da Slobodnjaci i Sardaukari dele planetu", reče
Ajdaho. "To je ljuska koja se ne skida sa luka."
Nisu joj se sviđale pomisli koje su Ajdahove reči mogle izazvati kod Farad'na i
njegovih savetnika te reče oštro: "Kuća Atreida je još zakon u Carstvu!" Pri tom
je pomislila: Da li Ajdaho želi da Farad'n poveruje da može da povrati presto
bez Atreida?
"Oh, da", reče Ajdaho. "Gotovo sam zaboravio. Atreidski zakon! Tumačen kao
takav, naravno, od strane Sveštenika Zlatnog Eliksira. Dovoljno je da zatvorim
oči i začujem Vojvodu kako mi govori da se pravi imetak uvek stiče i održava
nasiljem ili pretnjom nasilja. Sreća pripada svakom, kao što je Gurni imao
običaj da pevuši. Cilj opravdava sredstvo? Ili sam, možda, izmešao poslovice?
No, nije važno da li gvozdenom pesnicom otvoreno vitlaju slobodnjačke legije ili
Sardaukari, ili da li je ona skrivena u Atreidskom zakonu - ta pesnica je ipak
tamo. A ona ljuska luka neće se skinuti, moja gospo. Znate, pitam se koju će
pesnicu Farad'n potražiti?"
Šta on to čini? čudila se Džesika. Kuća Korino će primiti k znanju ove podatke i
naslađivati se njima!
"Ti, dakle, smatraš da Sveštenici neće dozvoliti da se Ganima uda za Farad'na?"
drznula se Džesika, pokušavajući da ispita kuda su smerale Ajdahove reči.
"Dozvoliti joj! Blagi bože! Sveštenici će dozvoliti Aliji da uradi šta god ona
odluči. Moglo bi se dogoditi da se i sama uda za Farad'na!"
U tome li želi da ulovi nešto? pitala se Džesika.
"Ne, moja gospo", reče Ajdaho. "To nije izlaz. Narod ovog carstva nije u stanju
da vidi razliku između vladavine Atreida i vladavine Zveri Rabana. Ljudi svakog
dana umiru u tamnicama Arakisa. Otišao sam jer nisam mogao da svoju mačevalačku
ruku ni časa više ostavim u službi Atreida! Zar ne razumete šta govorim, zašto
sam došao ovde k vama kao najbližem predstavniku Atreida? Atreidsko carstvo je
izdalo vašeg Vojvodu i vašeg sina. Voleo sam vašu kćer, ali je ona krenula
jednim, a ja drugim putem. Ako baš dođe do toga, savetovaću Farad'na da prihvati
Ganiminu ruku - ili Alijinu - jedino pod njegovim uslovima."
Ah, priprema pozornicu za zvanično, ali časno povlačenje iz atreidske službe,
pomislila je. Ali, da li je mogao da zna koliko su one druge stvari o kojima je
govorio napravile dobar posao u njenu korist? Smrknuto ga je pogledala. "Znaš da
špijuni prisluškuju svaku reč, zar ne?"
"Špijuni?" Prigušeno se nasmejao. "Prisluškuju kao što bih i ja prisluškivao da
sam na njihovom mestu. Zar ne znate kako je moja odanost krenula drugim putem?
Mnoge sam noći probdeo sGm u pustinji, i Slobodnjaci su u pravu u pogledu tog
mesta. U ogromnom prostranstvu pustinje, posebno noću, suočavate se često sa
opasnostima teškog razmišljanja."
"Jesi li tamo čuo kako nas Slobodnjaci proklinju?"
"Da. Među al-Ouroubama. Pridružio sam im se na Propovednikov zahtev, moja gospo.
Zovemo sebe Zar Sadus, oni koji odbijaju da se pokore Sveštenicima. Ovde sam da
bih jednom Atreidu zvanično prijavio da sam prešao na neprijateljsku
teritoriju."
Džesika ga je proučavala, tragajući za nekom pojedinošću koja bi ga izdala, ali
Ajdaho nijednim migom nije odao da govori pritvorno ili sa skrivenim namerama.
Je li zaista bilo moguće da je prešao k Farad'nu. Prisetila se maksime
Sestrinstva: U ljudskim delima, ništa nije trajno; sva ljudska dela okreću se po
zavojnici, krećući se ukrug i prema spolja.
Ako je Ajdaho zaista napustio atreidski tor, to je moglo da objasni njegovo
sadašnje ponašanje. Kretao se ukrug i prema spolja. Morala je da razmotri ovu
mogućnost.
Ali zašto je naglasio da je postupio prema Propovednikovom zahtevu?
Džesikin um se dao u razmišljanje vrtoglavom brzinom i pošto je uzela u obzir
mogućnosti, shvatila je da će morati možda da ubije Ajdaha. Plan u koji je
uložila sve svoje nade bio je do te mere osetljiv da se nije moglo dopustiti da
ga bilo šta poremeti. Bilo šta. A Ajdahove reči su nagoveštavale da mu je njen
plan poznat. Procenila je njihove međusobne položaje u ovoj prostoriji,
pomerajući se i okrećući se da bi se postavila u najpovoljniji položaj za
smrtonosan udarac.
"Uvek sam smatrala utvrđujuće dejstvo fauf-reluchesa za potporni stub naše
snage", reče ona. Neka se zamisli zašto je skrenula razgovor na sistem klasnog
razlikovanja. "Landsradov Savet Velikih Kuća, regionalni Siselradi, svi oni
zaslužuju našu..."
"Niste mi odvratili pažnju", reče on.
I Ajdaho se čudio kako su njeni postupci postali providni. Da li je postala
nemarnija u pogledu prikrivanja ili je konačno probila zidove svoje
benegeseritske obuke? Ovo drugo, zaključio je, ali nešto od toga postojalo je i
u njoj - menjala se stareći. Rastuživalo ga je da posmatra skromne sposobnosti
po kojima su se novi Slobodnjaci razlikovali od starih. Nestajanje pustinje bilo
je nestajanje nečeg dragocenog za ljudska bića i on nije bio u stanju da opiše
tu stvar, kao što nije bio u stanju da opiše ono što se dogodilo sa gospom
Džesikom.
Džesika je zurila u Ajdaha sa otvorenom zapanjenošću, ne pokušavajući da sakrije
svoju reakciju. Zar je tako lako mogao da je čita?
"Nećete me ubiti", reče on. Upotrebio je stare slobodnjačke reči upozorenja:
"Nemoj da svojom krvlju poprskaš moj nož." Pri tom je pomislio: Postao sam
dobrim delom Slobodnjak. Ovo mu je izazvalo jedno nastrano osećanje bliskog
odnosa koje mu je pomoglo da shvati koliko je duboko bio prihvatio običaje
planete koja je pružila utočište njegovom drugom životu.
"Mislim da je bolje da odeš", reče ona.
"Ne dok ne prihvatite moje istupanje iz atreidske službe."
"Prihvaćeno je", odsekla je ona. I tek pošto je izustila ove reči, shvatila je
koliko je mnogo čistih nekontrolisanih misli otišlo u ovom razgovoru. Bilo joj
je potrebno vreme da razmisli i sve ponovo razmotri. Otkud je Ajdaho znao šta je
nameravala da učini? Nije verovala da je sposoban da prelazi Vremenom na
začinski način.
Ajdaho se unatraške odmicao od nje sve dok nije osetio vrata iza sebe. Zatim se
naklonio. "Još jednom vas nazivam 'moja gospo' i potom nikad više. Moj savet
Farad'nu biće da vas otpravi natrag na Valač, tiho i brzo, u najskorijem
pogodnom trenutku. Suviše ste opasna igračka da bi se ovde vrtela. Iako ne
verujem da on o vama misli kao o igrački. Vi radite za Sestrinstvo, a ne za
Atreide. Sada se pitam da li ste ikada radili za Atreide. Vi, čarobnice, krećete
se suviše dubokim i tajanstvenim stazama da bi se ikad oslonile na obične
smrtnike."
"Jedan gola sebe smatra običnim smrtnikom", trže se ona.
"U poređenju sa vama", reče on.
"Odlazi", naredila je.
"To mi je i namera." Šmugnuo je kroz vrata, prolazeći pored radoznalih pogleda
slugu koje su očigledno sve vreme prisluškivali.
To je obavljeno, pomislio je. A oni to mogu da protumače samo na jedan način.
35.
Samo se u stvarnosti matematike može razumeti Muad'Dibov tačan pogled u
budućnost. Ovako: prvo, postuliramo bilo koji broj usmerenih dimenzija u
prostoru. (U pitanju je klasičan n-slojni prošireni skup n dimenzija.) U takvom
okviru, Vreme shvaćeno u običnom smislu postaje skup jednodimenzionalnih
svojstava. Primenjujući ovo na Muad'Dibov fenomen, otkrivamo da smo suočeni ili
sa novim svojstvima Vremena ili (redukcijom kroz beskonačno računanje) imamo
posla sa odvojenim sistemima koji sadrže n grupa svojstava. U Muad'Dibovom
slučaju, pretpostavimo ovo drugo. Kao što se pokazuje redukcijom, usmerene
dimenzije jednog n sloja mogu imati zasebno postojanje jedino u različitim
okvirima Vremena. Tako se pokazuje da odvojene dimenzije Vremena postoje
istovremeno. Ovo je neizbežna okolnost koju Muad'Dibovo predviđanje zahteva da
bi posmatrao n-sloj ne kao prošireni skup već kao jednu operaciju unutar jednog
jedinog okvira. U stvari on je zaledio svoju vaseljenu u taj jedan okvir što je
predstavljalo njegov pogled na budućnost.
Palimbaša: Predavanje u Sieč Tabru
Leto je ležao na vrhu dine, piljeći preko otvorenog peska u zmijoliku stenu koja
je počivala na površini. Stena je ležala poput ogromnog crva na pesku, pljosnata
i preteća u jutarnjoj svetlosti. Tamo se ništa nije pomeralo. Ptice nisu kružile
iznad glave; nijedna životinja nije skakutala između stena. Mogao je da primeti
proreze sabirnice vetra gotovo na sredini 'crvovih' leđa. Tu je moralo da bude
vode. Stena-crv imala je poznat izgled siečkih skloništa, ako se izuzme odsustvo
živih stvari. Ležao je spokojno uvaljen u pesak i motrio.
Jedna od Gurni Halekovih pesama, postojana u svojoj jednoličnosti, potekla je
njegovom svešću:
Ispod brda gde lisica trči lako,
šareno sunce sija jako.
Gde moja jedina ljubav počiva.
Ispod brda u čestaru divlje mirođije
uhodim moju ljubav koja se ne može probuditi.
Skriva se u grobu
Ispod brda.

Gde je ulaz u ovo mesto? pitao se Leto.

Sa izvesnošću je osetio da ovo mora biti Jakarutu/Fondak, ali nešto ovde nije
bilo u redu, a to je bilo u vezi sa odsustvom životinjskog kretanja. Nešto je
treperilo po ivicama svesnog opažanja, upozoravajući ga.
Šta se krilo ispod brda?
Nedostatak životinja bio je zabrinjavajući. To je probudilo njegovo slobodnjačko
osećanje opreza: Odsustvo kazuje više od prisustva kada je reč o opstanku u
pustinji. Ali tamo se nalazila sabirnica vetra. Trebalo je da ima vode i ljudi
koji bi je koristili. Ovo mesto je bilo tabu koji se krio iza imena Fondaka, a
njegov drugi identitet nije bio zabeležen u pamćenjima čak ni većine
Slobodnjaka. A ipak se ptice i životinje nisu mogle videti tamo.
Ni ljudska bića - pa ipak je ovde započinjala Zlatna Staza.
Njegov otac je jednom rekao: 'Nepoznato se nalazi svuda unaokolo, u svakom
trenutku. Tu treba tražiti znanje.'
Leto je pogledao nadesno duž dinine kreste. Majka oluja nedavno je prošla ovuda.
Jezero Azrak, gipsana ravnica, pokazivala se ispod peščanog pokrivača. Po
slobodnjačkom praznoverju svako ko je ikad video Bian, Bele Zemlje, bio je
nagrađen dvoseklom željom, željom koja je mogla da vas uništi. Leto je video
samo gipsanu ravnicu koja mu je govorila da je ovde na Arakisu nekada postojala
otvorena voda.
Kao što će, verovatno, još jednom postojati.
Upiljio se naviše, njišući pogledom svuda unaokolo u potrazi za nekim pokretom.
Nebo je bilo porozno posle oluje. Svetlost koja je prolazila kroz njega,
izazivala je osećanje mlečnog prisustva nekog srebrnog sunca izgubljenog negde
iznad koprene prašine koja je opstajala u velikim visinama.
Leto je još jednom vratio pogled na vijugavu stenu. Izvukao je dogled iz svoje
slobodnjačke bale za opremu, podesio pokretljiva sočiva i zagledao se u goletno
sivilo, ovu izbočinu gde su nekad ljudi Jakaratua živeli. Uveličanje je otkrilo
jedan trnov žbun, poznat pod imenom Kraljica Noći. Žbun se ugnezdio u procepu
koji je mogao da bude ulaz u stari sieč. Odmerio je dužinu izbočine. Srebrnasto
sunce pretvaralo je crveno u sivo, bacajući rasplinutu jednolikost zamašnim
prostranstvom stene.
Prevrnuo se, okrećući leđa Jakaratuu i podrobno istražio okolinu dogledom. U
ovoj divljini obeležja čovekovog prolaženja nisu se mogla sačuvati. Vetar je već
izbrisao njegove tragove, ostavivši jedino nejasnu okruglinu na mestu na kome je
sjahao sa crva prošle noći.
Ponovo je pogledao prema Jakaratuu. Osim sabirnice vetra nije bilo nikakvog
znaka da su ljudi ikada prošli ovim putem. A sa izuzetkom vijugavog prostiranja
stene, ovde nije bilo ničeg što bi se izdvojilo iz belasavog peska, iz divljine
što se pružala od horizonta do horizonta.
Leto je odjednom osetio da se nalazi na ovom mestu zbog toga što je odbio da se
zatvori u sistem koji su mu njegovi preci zaveštali. Pomislio je na to kako su
ljudi gledali na njega, na onu zajedničku grešku u svačijem pogledu izuzev u
Ganiminom.
Osim za onu pomamnu rulju drugih pamćenja, to dete nikada nije bilo dete.
Moram da prihvatim odgovornost za odluku koju smo doneli, pomislio je.
Još jednom je odmerio dužinu stene. Po svim opisima ovo je morao da bude Fondak,
a nijedno drugo mesto nije moglo da bude Jakarutu. Osetio je čudnovatu
povezanost sa tabuom ovog mesta. Na Način Bene Geserita, otvorio je svoj um
prema Jakaratuu, težeći da ništa ne zna o njemu. Obaveštenost je bila prepreka
saznavanju. Nekoliko trenutaka dopustio je sebi da jedino zadrhti, ne
zahtevajući ništa, ne postavljajući pitanja.
Problem je ležao u nedostatku životinjskog sveta, ali mu je jedna naročita stvar
budila oprez. Napokon ju je opazio: nije bilo ptica strvodera - orlova,
lešinara, jastrebova. Čak i kada je ceo ostali život bio skriven, oni su
ostajali vidljivi. Svako mesto sa vodom u ovoj pustinji sadržavalo je svoj lanac
oblika života. Na kraju lanca nalazili su se sveprisutni strvožderi. Ništa nije
došlo da ispita njegovo prisustvo. I te kako dobro je poznavao te 'pse čuvare
sieča', onaj stroj zgurenih ptica na rubu stene Tabra, iskonske pogrebnike koji
su čekali na meso. Slobodnjaci su imali običaj da kažu: "Naši suparnici." Ali
oni su to govorili bez osećanja surevnjivosti jer su ih ove ptice-tragači često
obaveštavale o približavanju stranaca.
Šta ako su ovaj Fondak napustili čak i krijumčari?
Leto je zastao da ugasi žeđ iz jednog od svojih creva za sakupljanje vlage.
Šta ako ovde stvarno nema vode?
Ponovo je razmotrio svoj položaj. Na putu dovde, sjurio je dva crva u pesak,
goneći ih svojim mlatilom kroz noć, ostavljajući ih polumrtve. Ovo je bila
Unutrašnja Pustinja gde je trebalo da se nalazi utočište krijumčara. Ako je
život ovde postojao, ako je mogao da postoji, to bi moralo da bude u neposrednoj
blizini vode.
Šta ako ovde nema vode? Šta ako ovo nije Fondak/Jakarutu?
Još jednom je uperio dogled prema sabirnici vetra. Njegove spoljne ivice bile su
nagrižene peskom, bilo im je potrebno održavanje, ali je dovoljno toga ostalo.
Tamo je trebalo da bude vode.
A šta ako je nema?
Voda napuštenog sieča mogla je da ispari u vazduh u nekoj od katastrofa. Zašto
ovde nije bilo ptica strvodera? Ubijene zbog njihove vode? Ko je mogao to da
učini? Kako su mogle sve od reda da budu uništene? Otrov?
Zatrovana voda.
Legenda o Jakarutu nije sadržavala priču o zatrovanoj cisterni, ali je to mogla
da bude istina. Ako je prvobitno jato bilo ubijeno, zar se do danas ne bi
obnovilo? Iduali su bili zbrisani sa lica zemlje pre mnogo pokoljenja, a priče
nikada nisu pomenule otrov. Ponovo je pažljivo ispitao stenu dogledom. Kako je
ceo jedan sieč mogao da nestane? Neko je svakako morao da umakne. Retko su kad
svi stanovnici sieča boravili kod kuće. Družine su tumarale pustinjom, putovale
u gradove.
Leto je odložio dogled sa uzdahom odustajanja. Skliznuo je niz zaklonjenu stranu
dine i obazrivije nego inače ukopao svoj pustinjski šator, a zatim prikrio sve
znake svog prisustva, pripremajući se da provede vrelo doba dana. Troma
strujanja umora prikrala su se njegovim udovima kada se zatvorio u pomrčinu.
Unutar znojave ograničenosti šatora, proveo je veći deo dana dremajući,
premišljajući o greškama koje je možda načinio. Njegovi snovi bili su
odbrambeni, ali nije moglo biti samoodbrane u poduhvatu za koji su se on i
Ganima odlučili. Neuspeh bi sažegao njihove duše. Pojeo je začinske biskvite i
zaspao, probudio se da bi još jednom utolio glad i ugasio žeđ, a zatim ponovo
utonuo u san. Dug je bio put do ovog mesta, žestok ispit za mišice jednog
deteta.
Predveče se probudio okrepljen i poslušnuo ne bi li čuo znake života. Ispuzao je
iz svog peščanog pokrova. Visoko u nebu vetar je nosio prašinu u jednom pravcu,
ali on je mogao da oseti kako ga pesak ujeda za obraz dolazeći iz drugog pravca
- pouzdan znak da će doći do promena u vremenu. Osećao je da se približava
oluja.
Obazrivo se uspuzao do vrha dine i još jednom se upiljio u one zagonetne stene.
Vazduh koji ga je razdvajao od njih bio je žute boje. Predznaci su govorili da
se približava Koriolis oluja, vetar koji je nosio smrt u svom duvanju. Naići će
ogromni spiralni plašt vetrom gonjenog peska koji je mogao da se raširi preko
četiri stepena geografske širine. Pusta praznina gipsanog čanka sada je bila
žuta po površini, ogledajući oblake prašine. Obavio ga je varljivi mir večeri.
Potom se dan ugasio i nastala je noć, brza noć Unutrašnje Pustinje. Stene su se
preobratile u rogljaste šiljkove kao zamrznute svetlošću Prvog Meseca. Osećao je
kako mu peščani trnovi bodu kožu. Prasak suve grmljavine zvučao je kao odjek
udaljenih bubnjeva, i u prostoru između mesečeve svetlosti i pomrčine on ugleda
iznenadnu kretnju: slepi miševi. Mogao je da čuje pokretanje njihovih krila,
njihove jedva čujne piskute.
Slepi miševi.
Namerno ili slučajno ovo mesto pružalo je osećaj napuštene pustoši. Ovde je
trebalo da je polulegendarno uporište krijumčara: Fondak. Ali šta ako ovo nije
bio Fondak? Šta ako je tabu i dalje vladao, a ovo bila samo školjka avetinjskog
Jakaratua?
Leto se šćućurio u zavetrini dine i čekao da se noć ustali u svojim ritmovima.
Strpljenje i opreznost - opreznost i strpljenje. Neko vreme zabavljao se
podsećajući se Čoserovog putovanja od Londona za Kenterberi, ređajući u pamćenju
mesta od Saudvarka: dve milje do pojila Sent Tomas, pet milja do Deptvorda, šest
milja do Griniča, trideset milja do Ročestera, četrdeset milja do Sitinbarna,
pedeset i pet milja do Boutona pod Blinom, pedeset osam milja do Harbledona i
šezdeset milja do Kenterberija. Saznanje da samo nekolicina u njegovoj vaseljeni
mogu da se sete Čosera ili da znaju za neki London, osim za selo na Gansridu,
dalo mu je osećanje vanvremenskog poleta. Sent Tomas je bio sačuvan u Oranjskoj
Katoličkoj Bibliji i Azar Knjizi, ali je Kenterberi iščezao iz pamćenja ljudi
baš kao i planeta na kojoj se nalazio. Tamo je ležalo breme njegovih pamćenja,
svi oni životi koji su pretili da ga progutaju. Već je jednom prešao taj put do
Kenterberija.
Njegov sadašnji put bio je duži i, uostalom, opasniji.
Upravo se prebacio preko dininog vrha i uputio ka mesečinom obasjanim stenama.
Držao se senki i prebacivao se preko vrhova ne proizvodeći zvuke koji bi mogli
da odaju njegovo prisustvo.
Prašine je nestalo kako to često biva neposredno pred oluju i noć je bila
blistava. Dan nije otkrio nijedan pokret, ali sada je čuo kako se mala stvorenja
muvaju u tami dok se približavao stenama.
U jednoj dolini između dve dine nabasao je na porodicu skočimiša, koji strugnuše
kada im se primakao. Prešao je polaganije preko sledećeg vrha jer su mu osećanja
bila obuzeta slankastom bojazni. Prosek koji je ranije uočio - da li je vodio do
ulaza? Javile su se i druge brige: starovremenski sieči uvek su bili zaštićeni
zamkama - otrovnim bodljama u jamama, otrovnim trnovima na biljkama. Osetio se
uhvaćenim u slobodnjačku agrafu: Noć slušne svesti. Osluškivao je i najslabiji
zvuk.
Sive stene su se sada uzdizale nad njim, postavši džinovske kada im se
približio. Osluškujući, začuo je ptice nevidljive u toj litici, blago dozivanje
ranjene žrtve. Bili su to zvuci dnevnih ptica ali su se širili u noć. Šta je
okrenulo njihov svet naopako? Čovekova grabljivost?
Odjednom Leto se sledio u pesku. Tamo na litici videla se vatra, balet blistavih
i tajanstvenih dragulja na pozadini crne, prozirne tkanine noći, vrsta signala
koju je sieč slao možda putnicima preko bleda. Ko su bili posednici ovog mesta?
Otpuzao je napred do najdubljih senki u podnožju litice i stao da pipa rukom duž
stene, postupno pomerajući telo za rukom u potrazi za pukotinom koju je video za
dana. Pronašao ju je posle osmog koraka, izvukao pumpu za izbacivanje vazduha iz
bale i počeo da ispituje tminu. Tek što se pomerio nešto čvrsto i svezujuće pade
mu na ramena i ruke, učinivši ga nepokretnim.
Zamka od puzavice!
Odupro se nagonu za borbom; to je samo doprinosilo da se puzavica čvršće stegne.
Ispustio je pumpu i previo prste desne ruke, pokušavajući da dosegne nož za
pojasom. Osetio se kao praznoglavo nevinašce zbog toga što prvo nije bacio nešto
iz daljine u pukotinu da proveri kakve se opasnosti kriju u tami. Njegov um je
bio potpuno zaokupljen vatrom na litici.
Svaki pokret je pritezao puzavicu, pa ipak njegovi prsti na kraju dodirnuše
dršku noža. Kradomice je obavio šaku drške i počeo da izvlači nož.
Plamsavo svetlo ga je zapljusnulo, ukočivši mu svaki pokret.
"Ah, lep ulov u našoj mreži." Začuo se hrapav muški glas iza Letovih leđa koji
je imao nešto poznato, mada nedovoljno jasno, u svom tonu. Leto je pokušao da
okrene glavu, svestan opasnog svojstva puzavice da smrvi telo koje se previše
slobodno kretalo.
Jedna ruka mu ote nož pre no što je mogao da vidi svog zarobljivača. Ruka je
znalački vršljala po njegovom telu, uklanjajući ona mala sredstva koja su on i
Ganima nosili za slučaj da se nađu u borbi za goli opstanak. Ništa nije izmaklo
pretresaču, čak ni garota od siga žice skrivena u njegovoj kosi.
Leto i dalje nije mogao da vidi ovog čoveka.
Prsti poradiše nešto sa zamkom od puzavice i on otkri da može lakše da diše, ali
čovek reče: "Ne pružaj otpor, Leto Atreid. Tvoja voda je u mojoj čaši sreće."
Krajnjim naporom Leto je ostao miran i reče: "Znaš moje ime?"
"Naravno! Kada se postavlja zamka, onda je to sa namerom. Ima se na umu određeni
ulov, zar ne?"
Leto je zamukao, ali su mu se misli kovitlale.
"Osećaš se izdanim!" reče sipljivi glas. Ruke su ga obrnule blago, ali sa očitim
prisustvom snage. Odrasli muškarac davao je do znanja jednom detetu u čemu se
sastojala njegova nadmoć.
Leto se upiljio u blesak koji je dolazio od dve jednake lebdeće buktinje i
nazreo tamne konture lica maskiranog kapuljačom pustinjskog odela. Navikavši oči
razaznao je tamno parče kože i potpuno osenčene oči uživaoca melanža.
"Pitaš se što nam je bio potreban sav ovaj trud", reče čovek. Njegov glas je
izvirao iz donjeg, zastrtog dela lica i imao je čudnu prigušenu boju kao da je
pokušavao da prikrije naglasak.
"Odavno sam prestao da se čudim određenom broju ljudi koji žele da vide
atreidske blizance mrtve", reče Leto. "Njihovi razlozi su očigledni."
Dok je govorio Letov um se bacakao na nepoznanice kao na rešetke kaveza, divlje
tragajući za odgovorima. Postavljena klopka? Ali ko je znao osim Ganime?
Nemoguće! Ganima ne bi izdala rođenog brata. Da li ga je, onda, neko tako dobro
poznavao, da je mogao da predvidi njegove postupke? Ko? Njegova baba? Kako je
ona mogla?
"Nije ti se moglo dopustiti da nastaviš kako si započeo", reče čovek. "Vrlo
loše. Pre nego što se popneš na presto, neophodno je da se obrazuješ." Oči bez
beonjača zurile su odozgo u njega. "Pitaš se kako neko može da zamisli da se
prihvati obrazovanja takve ličnosti kakva si ti? Tebe, sa znanjem mnoštva
sadržanim u tvojim pamćenjima? A baš je tako, vidiš! Misliš da si obrazovan, a
samo si skladište mrtvih života. Još nemaš vlastiti život. Ti si samo pokretna
pretovarenost drugima, sve sa jednim ciljem - traženjem smrti. Slab vladalac
biva tražilac smrti. Prekrio bi svoju okolinu leševima. Tvoj otac, na primer,
nikada nije razumeo..."
"Usuđuješ se na takav način da govoriš o njemu?"
"Odavno se usuđujem. Najposle, on je bio samo Pol Atreid. Pa dobro, dečko,
dobrodošao u svoju školu."
Čovek je izvukao ruku ispod odeće i udario Leta po obrazu. Leto oseti trzaj od
ovog udarca i u sledećem trenutku shvati da krivuda naniže u tminu gde se
lepršala jedna zelena zastava. Bio je to zeleni barjak Atreida sa svojim
simbolima dana i noći, svojim znamenjem Dine oličenim u cevi za vodu. Čuo je
klokotanje vode dok je tonuo u nesvest. Ili se to neko cerekao?
36.
Još možemo da se setimo zlatnih dana pre Hajzenberga, koji je ljudskim bićima
ukazao na zidove koji opkoljavaju naše unapred određene rasprave. Životi unutar
mene nalaze da je ovo zabavno. Od znanja, shvatate, nema koristi ukoliko ne
postoji svrha, ali svrha je ono što podiže opkolne zidove.
Leto Atreid II, Njegov Glas
Alija se našla u položaju da grubo govori stražarima koje je susrela u predvorju
hrama. Bilo ih je devetoro u prašnjavim, zelenim uniformama prigradske patrole i
još još su dahtali i znojili se od napora. Svetlost kasnog popodneva dopirala je
od vrata iza njihovih leđa. Prostor je bio očišćen od hodočasnika.
"Dakle, moja naređenja vam ništa ne znače?" oštro je upitala Alija.
Čudila se sopstvenom besu, ali nije pokuašavala da ga zadrži, već je puštala da
se izliva. Telo joj je podrhtavalo od oslobođene napetosti. Ajdaho je otišao...
gospa Džesika... nema izveštaja... jedino glasine da se nalaze na Salusi. Zašto
Ajdaho nije poslao poruku? Šta je učinio? Da li je konačno saznao za Javida?
Alija je nosila žutu odeću kao znak žalosti koja je vladala u Arakenu, boju
sažižućeg sunca iz slobodnjačke istorije. Kroz nekoliko minuta trebalo je da
povede drugu i poslednju pogrebnu povorku do Starog Klanca i tamo osveti
spomenik svom pokojnom bratancu. Trebalo je da se posao okonča ove noći,
odgovarajućim davanjem pošte onom koji je bio predodređen da vodi Slobodnjake.
Sveštenički stražari prkosno su primili izliv njenog gneva, nimalo se ne
srameći. Stajali su naspram nje uokvireni svetlošću sunčevih zraka na izmaku.
Miris njihovog znojenja lako se otkrivao kroz tanka i nefunkcionalna pustinjska
odela gradskih stanovnika. Njihov vođa, visoki plavi Kaza, sa simbolima porodice
Kadelam na burki, svukao je obrazinu svog pustinjskog odela na stranu da bi
mogao jasnije da govori. Glas mu je bio pun prizvuka ponosa koji se mogao
očekivati od potomka porodice koja je nekada vladala Sieč Abirom.
"Naravno da smo pokušali da ga zarobimo!"
Ovaj čovek je očigledno bio ljuto uvređen njenim napadom. "On bogohuli! Znamo
vaša naređenja, ali smo ga čuli i sopstvenim ušima!"
"I niste uspeli da ga uhvatite", reče Alija tihim i optužujućim glasom.
Jedan od stražara, mlada žena niskog rasta, pokušala je da ih opravda. "Gomila
je bila veoma gusta tamo! Kunem se da su nas ljudi sprečili!"
"Držaćemo ga na oku", reče Kadelam. "Sledeći put ga nećemo ispustiti."
Alija ih smrknuto pogleda. "Zašto nećete da me razumete i poslušate?"
"Moja gospo, mi..."
"Šta bi ti uradio potomče Kade Lamba, ako bi ga zarobio i otkrio da je on,
odista, moj brat?"
On je očito prečuo poseban naglasak koji je stavila na njegovo ime, premda nije
mogao da postane sveštenički stražar bez određenog obrazovanja i oštroumnosti
koja je išla uz to. Zar je želeo da žrtvuje sebe?
Stražar proguta pljuvačku, a potom reče: "Moramo ga sami ubiti jer stvara
nered."
Ostale je ovo skamenilo od zaprepašćenja, ali su i dalje izgledali prkosno. Bili
su svesni onog što su čuli.
"On pokreće plemena da se udruže protiv vas", reče Kadelam.
Alija je sada znala kako da postupa s njim. Obratila mu se mirnim, trezvenim
tonom: "Shvatam. Pa ako moraš da se žrtvuješ na ovaj način, lišavajući ga
slobode javno tako da svi vide ko si i šta činiš, onda pretpostavljam da stvarno
moraš."
"Žrtvujem se..." Zastao je i prešao pogledom preko svojih drugova. Kao Kaza ove
grupe, njihov neimenovani vođa, imao je pravo da govori u njihovo ime, ali je
pokazao znake da želi da ostane nem. Ostali stražari nelagodno su se meškoljili.
U zajapurenosti od potere oni su izazvali Aliju. Sada se moglo samo žaliti zbog
takvog prkošenja 'Materici Nebesa'. Sa očitom nelagodnošću stražari su napravili
malo odstojanje između sebe i svog Kaze.
"Za dobro crkve, naše zvanično reagovanje moralo bi da bude strogo", reče Alija.
"Razumeš to, zar ne?"
"Ali on..."
"Čula sam ga svojim ušima", reče ona. "Ali ovo je izuzetan slučaj."
"To ne može biti Muad'Dib, moja gospo!"
Kako malo on zna! pomislila je. Zatim reče: "Ne možemo da se izlažemo opasnosti
njegovog javnog hapšenja, nanevši mu uvredu tamo gde bi to ostali mogli da vide.
Ukoliko se, naravno, još jedna prilika ukaže."
"U poslednje vreme stalno je okružen gomilom!"
"Bojim se da u tom slučaju morate da budete strpljivi. Naravno, ako ostajete pri
tome da mi prkosite..." Ostavila je zaključke da vise u vazduhu, neizgovorene,
ali dobro shvaćene. Kadelam je bio ambiciozan, sa sjajnom karijerom u izgledu.
"Nismo imali nameru da prkosimo, moja gospo." Čovek je ponovo vladao sobom.
"Radili smo brzopleto; sada mi je to jasno. Oprostite nam, ali on..."
"Ništa se nije dogodilo, ništa što bi zahtevalo oproštaj", rekla je, koristeći
uobičajenu slobodnjačku frazu. Bio je to jedan od mnogih načina da pleme očuva
mir u svojim redovima, a ovaj Kadelam je bio još dovoljno star Slobodnjak da to
pamti. Njegova porodica je imala dugačku tradiciju komandovanja. Osećanje
krivice bilo je bič za Slobodnjaka koji je valjalo vrlo retko koristiti.
Slobodnjaci su najbolje služili kada su bili slobodni od krivice i
ozlojeđenosti.
Pokazao je da razume njeno prosuđivanje klimnuvši glavom i rekavši: "Za dobro
plemena; shvatam."
"Idite i osvežite se", reče ona. "Povorka kreće kroz nekoliko minuta."
"Da, moja gospo." Žurno su se udaljili svakom kretnjom odajući olakšanje zbog
toga što su se olako izvukli.
Jedan bas je zagrmeo u Alijinoj glavi: "Ah, veoma si umešno postupila. Jedno ili
dvoje među njima i dalje veruje da želiš da vidiš Propovednika mrtvog. Pronaći
će način."
"Umukni!" prosiktala je. "Umukni! Nikada nije trebalo da te slušam! Pogledaj šta
si mi učinio..."
"Postavio te na put besmrtnosti", odgovorio je bas.
Osetila je kako odjekuje u njenoj lobanji poput udaljenog bola i pomislila: Gde
da se sakrijem? Nema mesta na koje bi moglo da se ode!
"Ganimin nož je oštar", reče Baron. "Seti se toga."
Alija trepnu. Da, to je bilo nešto što je trebalo imati na umu. Ganimin nož je
oštar. Taj nož je mogao da ih otcepi od njihovih sadašnjih nevolja.
37.
Ako verujete u određene reči, vi verujete u njihove skrivene sadržine. Kada
verujete da je nešto ispravno ili pogrešno, istinito ili lažno, vi verujete u
pretpostavke u rečima koje izražavaju te sadržine. Takve pretpostavke su obično
pune rupa, ali ostaju najdragocenije za ubeđenog.
Beskrajan dokaz iz Panoplije Profetike
Letov um je lebdeo u pari žestokih mirisa. Prepoznao je težak cimet melanža,
teskoban znoj trudnih tela, ljutinu nepoklopljene mrtvačke cedionice, prašinu
raznih vrsta od kojih je kremena preovlađivala. Mirisi su ocrtavali trag kroz
peščani san, stvarali maglovita obličja u zemlji smrti. Znao je da bi ovi mirisi
trebalo nešto da mu kažu, ali jedan deo njega još nije bio u stanju da sasluša.
Misli su kao utvare lebdele njegovim umom: U ovom času ja ne posedujem konačne
odluke; sav sam od svojih predaka. Sunce koje zalazi u pesak jeste sunce koje
zalazi u moju dušu. Nekad je ovo mnoštvo unutar mene bilo sjajno, ali sad je
svršeno s tim. Ja sam Slobodnjak i doživeću slobodnjački kraj. Zlatna staza se
završila pre nego što je počela. To nije ništa do vetrom oduvan trag. Mi,
Slobodnjaci, znamo sva lukavstva skrivanja: ne ostavljamo ni izmet, ni vodu, ni
tragove... A sad, pogledaj kako moj trag iščezava.
Jedan muški glas je govorio tik uz njegovo uvo: "Mogao bih da te ubijem,
Atreide. Mogao bih da te ubijem, Atreide." Ovo se ponavljalo nanovo i nanovo sve
dok nije izgubilo značenje i postalo nema stvar preneta u Letova sanjarenja
molepstvija od slova: "Mogao bih da te ubijem, Atreide."
Leto je pročistio grlo i osetio kako je stvarnost ovog prostog čina razdrmala
njegova čula. Pokušao je da prozbori suvim grlom: "Ko..."
Onaj glas pokraj njega reče: "Ja sam obrazovan Slobodnjak i ubio sam svog
čoveka. Vi ste nam oduzeli naše bogove, Atreidi. Što se nas tiče vaš smrdljivi
Muad'Dib? Vaš bog je mrtav!"
Je li ovo bio stvarni Uruba glas ili još jedan delić njegovog sna? Leto je
otvorio oči i otkrio da sedi na tvrdom krevetu. Podigao je pogled prema steni,
mutnim sjajnim kuglama i spazio jedno otkriveno lice koje je zurilo u njega iz
takve blizine da je mogao da mu oseti dah sa njegovim poznatim mirisima siečke
hrane. Lice je bilo slobodnjačko; nije se moglo pogrešiti pri pogledu na tamnu
put, te oštre crte i vodom posno telo. Ovo nije bio ugojeni gradski stanovnik.
Ovo je bio pustinjski Slobodnjak.
"Ja sam Namri, Javidov otac", reče Slobodnjak. "Poznaješ li me, Atreide?"
"Znam Javida", prošištao je Leto.
"Da, tvoja porodica dobro poznaje mog sina. Ponosim se njim. Vi Atreidi uskoro
ćete možda i bolje da ga upoznate."
"Šta..."
"Ja sam jedan od tvojih učitelja, Atreide. Imam samo jednu dužnost: ja sam onaj
koji bi mogao da te ubije. Rado bih to učinio. U ovoj školi, položiti ispit
znači živeti; pasti znači biti predan u moje ruke."
Leto je čuo neumoljivu iskrenost u ovom glasu. Postade mu hladno oko srca. Ovo
je bio ljudski gom džabar, osion neprijatelj koji je imao pravo da proveri
njegovo pravo ulaska u ljudski skup. Leto je naslutio da je ruka njegove babe
umešana u ovo, a iza nje, bezlične mase Bene Geserita. Zgrčio se pri ovoj
pomisli.
"Tvoje obrazovanje počinje sa mnom", reče Namri. "To je ispravno. To je
prikladno. Jer, moglo bi i da se završi sa mnom. A sad me slušaj pažljivo. Svaka
moja reč nosi u sebi tvoj život. Sve što je u vezi sa mnom sadrži tvoju smrt u
sebi."
Leto je preleteo pogledom po prostoriji: kameni zidovi, pustoš - samo ovaj
krevet, mutne sjajne kugle i jedan mračan hodnik iza Namrija.
"Nećeš proći pored mene", reče Namri. I Leto mu je verovao.
"Zašto ovo činite?" upitao je Leto.
"To ti je već bilo objašnjeno. Razmisli o tome kakve planove imaš u glavi! Ti si
ovde i ne možeš da staviš budućnost u tvoje sadašnje okolnosti. To dvoje ne ide
zajedno: sadašnjost i budućnost. Ali ako zaista poznaješ svoju prošlost, ako
pogledaš unazad i shvatiš gde si bio, možda će se još jedared iznaći razlog. Ako
ne, zbiće se tvoja smrt."
Leto je primetio da ton Namrijevog glasa nije bio neljubazan, ali je bio
nepokolebljiv i nije odricao prisustvo smrti u sebi.
Namri se zanjihao na petama, pogleda upravljenog prema kamenoj tavanici. "U
staro doba Slobodnjaci su se u zoru okretali prema istoku. Eos, znaš. Tako se
kaže zora na jednom od starih jezika."
Sa ogorčenim ponosom u glasu Leto reče: "Ja govorim taj jezik."
"Onda me nisi slušao", reče Nimri glasom u kome se osećala britkost sečiva. "Noć
je bila vreme haosa. Dan je bio vreme reda. Eto kako je bilo u doba tog jezika
za koji veliš da ga govoriš: tama-nered, svetlost-red. Mi Slobodnjaci smo to
promenili, Eos je bila svetlost u koju nismo imali poverenja. Više smo voleli
svetlost meseca ili zvezda. Svetlost je značila suviše reda, a to može da bude
kobno. Shvataš šta ste vi Eos - Atreidi učinili? Čovek je stvor samo one
svetlosti koja ga štiti. Sunce je na Dini bilo naš neprijatelj." Namri je
spustio pogled na visinu Letovih očiju. "Koju svetlost ti više voliš, Atreide?"
Leto je, po Namrijevom staloženom držanju, osetio da ovo pitanje nosi dubok
značaj. Da li bi ga ovaj čovek ubio, ukoliko ne bi uspeo ispravno da odgovori?
On je to mogao da učini. Leto je video da Namrijeva ruka mirno počiva odmah do
uglačanog balčaka kris-noža. Prsten u obliku magične kornjače blistao je na
Slobodnjakovoj šaci.
Leto se udobno oslonio na laktove i odaslao svoj um u istraživanje slobodnjačkih
verovanja. Ovi stari Slobodnjaci su se uzdali u Zakon i voleli da slušaju
njegove pouke izlagane u analogijama. Svetlost meseca?
"Više volim... svetlost Lisanu L'aka", reče Leto, motreći Namrija u očekivanju
njegovih tananih razotkrivanja. Čovek je izgledao razočaran, ali mu se ruka
odmače od noža. "To je svetlost istine, svetlost savršenog čoveka u kojoj se
jasno može videti uticaj al-Mutakalima", nastavio je Leto. "Kojoj drugoj
svetlosti bi čovek mogao da dG prvenstvo?"
"Govoriš kao onaj koji deklamuje, a ne kao onaj koji veruje", reče Nimri.
Leto pomisli: I jesam deklamovao. No, on je počinjao da naslućuje smer
Namrijevih misli, način na koji su njegove reči bile prečišćene tokom obuke u
ranom detinjstvu kroz prastaru igru zagonetki. Na hiljade ovih zagonetki ulazile
su u slobodnjačko vaspitanje, i Letu je bilo dovoljno da usredsredi pažnju na
taj običaj pa da mu svest namah bude preplavljena primerima. 'Pitanje: Tišina?
Odgovor: Prijateljica progonjenih.'
Namri je klimnuo glavom kao da je delio ovu misao a onda reče: "Postoji jedna
pećina koja je za Slobodnjake pećina života. To je stvarna pećina koju pustinja
skriva. Šai-Hulud, pra-pra deda svih Slobodnjaka zapečatio je tu pećinu. Moj
ujak Ziamad mi je pričao o tome, a on me nikada nije lagao. Postoji takva
pećina."
Kada je Namri prestao da govori, Leto je začuo izazivačku tišinu. Pećina života?
"Moj ujak Stilgar takođe mi je pričao o toj pećini", reče Leto. "Bila je
zapečaćena da se kukavice ne bi skrivale u njoj."
Odblesak sjajne kugle zablistao je u Namrijevim osenčenim očima. Upitao je: "Da
li bi vi Atreidi otvorili tu pećinu? Vi pokušavate da upravljate životom preko
svešteničke službe: vaše Centralne Svešteničke službe za Informacije, Aukafa i
Hadža. Ovlašćeni Maulana se zove Kauzar. On je prešao dug put od početka svoje
porodice u rudnicima soli Niacia. Reci mi, Atreide, šta nije u redu sa vašom
svešteničkom službom?"
Leto se ispravio na sedištu, sada svestan da je potpuno u igri zagonetki sa
Namrijem i da je kazna bila smrt. Ovaj čovek je svim znacima davao do znanja da
će upotrebiti kris-nož pri prvom pogrešnom odgovoru.
Namri, prepoznavši ovu svesnost kod Leta, reče: "Veruj mi, Atreide. Ja sam
drobilac glupaka. Ja sam Gvozdeni Čekić."
Sada je Letu postalo jasno. Namri je video sebe kao Mirzabaha, Gvozdeni Čekić
koji je namrtvo tukao one koji nisu bili u stanju da daju zadovoljavajuće
odgovore na pitanja koja su morali da odgonetnu pre no što uđu u raj.
Šta nije bilo u redu sa vladom koju su Alija i njeni sveštenici stvorili?
Leto pomisli zbog čega je došao u pustinju i opet mu se pojavi mala nada da će
se Zlatna Staza možda ipak ukazati u njegovoj vaseljeni. Ono što je Namri
posredno izrazio svojim pitanjem, nije bilo ništa više do pobuda koja je
Muad'Dibovog rođenog sina nagnala u pustinju.
"Bog je onaj koji treba da pokaže put", reče Leto.
Namrijeva brada se cimnu nadole i on oštro pogleda Leta. "Može li biti istina da
veruješ u to?" upitao je.
"Zato sam ovde", reče Leto.
"Da pronađeš put?"
"Da ga pronađem za sebe." Leto je spustio noge preko ivice kreveta. Kameni pod
bio je nezastrt, hladan. "Sveštenici su sazdali vladu da bi skrili taj put."
"Govoriš kao istinski pobunjenik", reče Namri, protrljavši prsten u obliku
kornjače na prstu. "Videćemo. Još jednom me poslušaj pažljivo. Znan ti je
Zaštitni Zid Džalalul-Din? Taj zid nosi obeležja moje porodice urezana tamo još
od prvih dana. Javid, moj sin, video je ta obeležja. Abedi Džalal, moj sinovac,
video ih je. Muadžahid Šafkat od Onih Drugih, takođe je video naša obeležja. U
doba oluja u blizini Sukara, došao sam sa mojim prijateljem Jakupom Abadom
nadomak tog mesta. Vetrovi su bili toliko vreli da su stvarali plikove i slični
vihorima od kojih smo naučili naše plesove. Nismo stigli da vidimo obeležja jer
nam je oluja zatvorila put. Ali kada je oluja prošla ugledali smo prizor Tate
nad nanosima peska. Za trenutak se ukazao lik Šakira Alija sa pogledom
upravljenim dole na njegov grad grobova. Prizor je u trenu iščezao, ali smo ga
svi videli. Reci mi, Atreide, gde mogu da pronađem taj grad grobova?"
Vihori od kojih smo naučili naše plesove, pomisli Leto. Prizor Tate i Šakir
Alija. Ovo su bile reči Zensunija Lutalice, onih koji su sebe smatrali jedinim
pravim ljudima pustinje.
A Slobodnjacima je bilo zabranjeno da imaju grobove.
"Grad grobova se nalazi na kraju staze koju svi ljudi slede", reče Leto. Zatim
prosu zensunijevske reči blaženstva: "Nalazi se u vrtu od hiljadu kvadratnih
koraka. Počinje krasnim ulaznim tremom dvesta trideset i tri koraka dugačkim i
sto koraka širokim, skroz popločanim mermerom iz drevnog Džajpura. Tamo boravi
ar-Razak, onaj koji pribavlja hranu svima koji traže. A na Dan Strašnog Suda,
svi koji se podignu i potraže grad grobova neće ga naći. Jer zapisano je: one
koje si poznavao u jednom svetu nećeš naći u drugom."
"Ponovo deklamuješ bez verovanja", podsmehnu se Namri. "Ali za sada ću to
prihvatiti, jer mislim da znaš zašto si ovde." Hladan osmeh pređe preko njegovih
usana. "Dajem ti privremenu budućnost, Atreide."
Leto je smotreno proučavao ovog čoveka. Je li ovo bilo još jedno pitanje, samo
prerušeno?
"Dobro!" reče Namri. "Tvoja svest je pripremljena. Izvukao sam je. Pošto je
tako, evo još jedne stvari. Jesi li čuo da nose imitacije pustinjskih odela u
gradovima dalekog Kadriša?"
Dok je Namri iščekivao, Leto je u svom umu tragao za skrivenim značenjem.
Imitacije pustinjskih odela? Nose se na mnogim planetamna. Rekao je: "Kicoški
običaji Kadriša stara su i često ponavljana priča. Pametna životinja se
prilagođava svojoj okolini."
Namri je blago klimnuo glavom. Zatim reče: "Sada će te videti onaj koji te je
ulovio i doveo ovamo. Ne pokušavaj da napustiš ovo mesto. Bila bi to tvoja
smrt." Ustavši dok je izgovarao poslednje reči, Namri se izgubi u mračnom
hodniku.
Dugo pošto je ovaj otišao, Leto je zurio u hodnik. Mogao je da čuje zvuke koji
su dopirali odatle, tihe glasove ljudi na stražarskoj dužnosti. Namrijeva priča
o viziji-opseni ostala je prisutna. Prizvala mu je u svest dugo putovanje
pustinjom do ovog mesta. Nije više bilo važno da li je ovo Jakarutu/Fondak.
Namri nije bio krijumčar. On je bio nešto mnogo moćnije. A igra koju je Namri
vodio mirisala je na gospu Džesiku: smrdela je na Bene Geserit. Shvativši to,
Leto je osetio da je okružen opasnošću. Ali mračni hodnik kojim je Namri otišao
bio je jedini izlaz iz ove prostorije. Izvan nje ležao je čudan sieč - iza
njega, pustinja. Surova oštrina te pustinje, njen uređen haos sa opsenama i
beskrajnim dinama, pričinio se Letu kao deo klopke u koju je bio uhvaćen. Mogao
je opet da pređe taj pesak, ali gde bi ga taj beg odveo. Ova misao bila je kao
ustajala voda. Nije mogla da ugasi njegovu žeđ.
38.
Zbog svesti o jednomernom Vremenu u koju običan um ostaje zagnjuren, ljudska
bića su sklona da o svemu razmišljaju u okvirima uzastopnosti i upućenosti na
reči. Ova mentalna klopka proizvodi vrlo kratkoročne predstave o delotvornosti i
posledicama, stanje stalnog, nesmišljenog odziva preokretima.
Liet Kines: Arakiski priručnik
Reči i pokreti istovremneno, podsetila se Džesika i vezala svoje misli za one
neophodne mantalne pripreme za predstojeći susret.
Bilo je doba dana neposredno posle doručka i zlatasto sunce Saluse Sekundus tek
što je počinjalo da dotiče dalji zid ograđenog vrta koji se mogao videti sa
njenog prozora. Bila se brižljivo odenula: crni plašt sa kapuljačom Časne Majke,
ali koji je nosio atreidski grb u zlatu izrađen unutar izvesnog kruga oko poruba
i još jednom na manžetama oba rukava. Džesika je pažljivo doterala tkaninu svoje
odeće kada je okrenula leđa prozoru, držeći levu ruku preko struka da bi istakla
motiv jastreba u grbu.
Farad'n je uočio atreidske simbole, glasno izrazivši svoje zapažanje dok je
ulazio, ali ničim nije pokazao ljutnju ili iznenađenje. Otkrila je tananu
veselost u njegovom glasu što ju je začudilo. Videla je da se obukao u sivi
leotard koji mu je ona predložila. Seo je na niski zeleni divan na koji mu je
pokazala rukom, opuštajući se i držeći desnu ruku iza leđa.
Zašto joj verujem? pitao se. Ovo je Bene Geserit veštica.
Džesika, čitajući mu misao na osnovu suprotnosti između njegovog opuštenog tela
i izraza na njegovom licu, nasmeja se i reče: "Veruješ mi jer znaš da je naša
pogodba valjana, a želiš ono čemu mogu da te naučim."
Primetila je kako je grč namrštenosti dodirnuo njegovu obrvu, te odmahnu levom
rukom da bi ga primirila. "Ne, ne čitam misli. Čitam lice, telo, osobenosti u
pokretima, boju glasa, položaj ruku. Svako može to da čini kada jednom nauči
Bene Geserit Način."
"A vi ćete me naučiti?"
"Sigurna sam da si proučavao izveštaje o nama", reče ona. "Da li igde postoji
izveštaj da smo propustili da ispunimo neposredno obećanje?"
"Ne izveštaji, ali..."
"Delom se održavamo zbog potpunog poverenja koje ljudi mogu da imaju u našu
istinoljubivost. To se nije promenilo."
"Nalazim da je to razumno", reče on. "Žudim da počnemo."
"Iznenađena sam da nikako nisi tražio učitelja od Bene Geserit", reče ona. "Oni
bi jedva dočekali priliku da te uvrste u svoje dužnike."
"Moja majka nikad nije htela da me sasluša kada sam je nagovarao da to učini",
reče on. "Ali sada..." Slegao je ramenima, rečito protumačivši Vensicijino
progonstvo. "Hoćemo li otpočeti?"
"Bilo bi bolje da si ovo započeo kada si bio znatno mlađi", reče Džesika. "Sada
će ti biti teže i trajaće mnogo duže. Moraćeš da počneš sa učenjem strpljivosti,
krajnje strpljivosti. Usrdno se nadam da to neće biti previsoka cena za tebe."
"Ne za nagradu koju nudite."
Začula je iskrenost, breme očekivanja i prizvuk strahopoštovanja u njegovom
glasu. Ovo je obrazovalo polaznu tačku. Rekla je: "Umetnost strpljenja, potom -
počinjemo sa nekim osnovnim prana-bindu vežbama za noge i ruke, za tvoje
disanje. Šake i prste ostavićemo za kasnije. Jesi li spreman?"
Posadila se na jednu stolicu naspram njega.
Farad'n klimnu glavom, zadržavajući na licu izraz iščekivanja da bi prikrio
iznenadan nalet straha. Tiekanik ga je upozorio da mora biti neke prevare u
gospa Džesikinoj ponudi, nešto što je Sestrinstvo zakuvalo. "Ne možete verovati
da ih je ona ponovo napustila ili da su se oni odrekli nje." Farad'n je prekinuo
raspravu jednim ljutitim ispadom zbog koga je odmah zažalio. Njegova emocionalna
reakcija naterala ga je da se brže saglasi sa Tiekanikovim merama
predostrožnosti. Farad'n prelete pogledom po uglovima sobe, uočavajući tanane
odsjaje jems u svodu. Nije sve što je blistalo bilo jems: sve što se događalo u
ovoj sobi biće zabeleženo, a vrli umovi će potom ispitati svaku potankost, svaku
reč, svaki pokret.
Džesika se nasmejala, primetivši pravac njegovog pogleda, ali nije pokazala da
je znala gde je njegova pažnja odlutala. Rekla je: "Da bi se naučio strpljenju
na Bene Geserit Način, moraš da počneš sa usvajanjem stava o suštinskoj, sirovoj
nepostojanosti naše vaseljene. Mi zovemo prirodu - uzimajući ovu potpunost u
svim njenim ispoljavanjima - Krajnji Ne-Apsolut. Da bi oslobodio svoju moć vida
i dopustio sebi da upoznaš uslovljene načine menjanja u prirodi, držaćeš obe
šake potpuno ispružene ispred sebe. Netremice posmatraj ispružene šake, prvo
dlanove a potom nadlanice. Ispitaj prste sa spoljne i unutrašnje strane. Uradi
to."
Farad'n je pristao ali se osećao glupo. Ovo su bile njegove vlastite šake.
Poznavao ih je.
"Zamisli kako ti šake stare", reče Džesika. "Moraju postati veoma stare u tvojim
očima. Veoma, veoma stare. Primećuješ kako je suva koža..."
"Moje šake se ne menjaju", reče on. Već je mogao da oseti kako mu mišići gornjeg
dela ruku podrhtavaju.
"Nastavi da gledaš u svoje šake. Učini ih starim, onoliko starim koliko možeš da
zamisliš. Možda će to potrajai. Ali, kada ih budeš video kao stare obrni proces.
Učini ih ponovo mladim - onoliko mladim koliko je to u tvojoj moći. Potrudi se
da ih po volji provedeš od detinjstva do kasne starosti, nazad i napred, nazad i
napred."
"Ne menjaju se!" usprotivio se. Ramena su ga bolela.
"Ako to zatražiš od svojih čula, šake će se promeniti", reče ona. "Usredsredi se
na zamišljanje toka vremena koje želiš: od detinjstva do starosti, od starosti
do detinjstva. Možda će ti biti potrebni sati, dani, meseci. Ali to se može
postići. Obrtanje tog toka promene naučiće te da svaki sistem vidiš kao nešto
što se vrti u relativnoj nepostojanosti... jedino relativnoj."
"Mislio sam da ću se učiti strpljenju." Začula je srdžbu u njegovom glasu,
oštricu osećanja osujećenosti.
"I relativnoj postojanosti", reče ona. "Ovo je perspektiva koju stvaraš
vlastitim uverenjem, a na uverenja se može uticati uobraziljom. Ti si naučio
samo ograničen način gledanja na vaseljenu. Sada tu vaseljenu moraš učiniti
vlastitom tvorevinom. Ovo će ti dozvoliti da bilo koju relativnu postojanost
upregneš za svoje koristi, za ma kakve koristi koje si u stanju da zamisliš."
"Koliko dugo, rekoste, će to potrajati?"
"Strpljenja", podsetila ga je.
Nehotično cerenje pređe preko njegovih usana. Njegove oči se zanjihaše prema
njoj.
"Gledaj u svoje ruke!" odbrusi ona.
Iscerenosti nestade. Njegov pogled se trže natrag u utvrđenu usredsređenost na
ispružene ruke.
"Šta da činim kada mi se ruke zamore?" upitao je.
"Prestani da pričaš i usredsredi se", reče ona. "Ako postaneš suviše umoran,
prekini. Ponovo nastavi posle nekoliko minuta opuštanja i telesne vežbe. Moraš
da istrajavaš dok ne uspeš. Na tvom sadašnjem stupnju, ovo je važnije no što
verovatno možeš da pojmiš. Nauči ovu lekciju ili druge neće ni uslediti."
Farad'n je duboko udahnuo vazduh, stisnuo usne i upiljio se u šake. Polako ih je
okretao: spreda, pozadi, spreda, pozadi... Ramena su mu podrhtavala od
sustalosti. Spreda, pozadi... Ništa se nije promenilo.
Džesika ustade i krenu ka jednim vratima.
Progovorio je ne skidajući pažnju sa ruku: "Gde ideš?"
"Bolje ćeš da radiš na ovom ako ostaneš sam. Vratiću se za otprilike jedan čas.
Strpljenja."
"Znam!"
Proučila ga je za trenutak. Kako je samo izgledao napet. Podsetio ju je, sa
srceparajućom iznenadnošću, na njenog pokojnog sina. Dopustila je sebi jedan
uzdah, a onda reče: "Kad se vratim naučiću te jednoj vežbi za opuštanje mišića.
Sve u svoje vreme. Bićeš iznenađen onim što tvoje telo i tvoja čula mogu da
postignu."
Izišla je.
Svuda prisutni stražari zauzeli su tri koraka rastojanja iza nje dok je koračala
niz hodnik. Njihovo strahopoštovanje i strah bili su očigledni. Oni su bili
Sardaukari, nekoliko puta upozoreni na njeno junaštvo, vaspitani na pričama o
njihovom porazu od Slobodnjaka na Arakisu. Ova čarobnica bila je slobodnjačka
Časna Majka, Bene Geserit i Atreid.
Džesika je, osvrnuvši se, videla njihova ozbiljna lica kao potporne stubove
svoje namisli. Kada je došla do stepenica, okrenula se, sišla niz njih i kroz
jedan kratak hodnik stupila u vrt podno njenih prozora.
Sada kada bi samo Dankan i Gurni mogli da obave svoje delove posla, pomislila je
osećajući šljunak staze pod nogama i gledajući zlatastu svetlost propuštenu kroz
zelenilo.
39.
Naučićete metode integrisanog mišljenja kada završite sledeći korak u vašem
mentalnom vaspitanju. Reč je u gestalten funkciji koja će zastrti puteve
podataka u vašoj svesti, razlučujući zamršenosti i nagomilavanja priliva
podataka od mentatskih tehnika indeks-kataloga koje ste već usavršili. Vaš
početni problem sastojaće se u razbijanju napetosti koje nastaju od razilaznog
skupa podataka, sitnica o posebnim predmetima. Budite upozoreni. Bez mentatske
sposobnosti integrisanja, mogli biste da zapadnete u Babelov Problem, koji
predstavlja obeležje koje dajemo sveprisustnim opasnostima postizanja pogrešnih
kombinacija od tačnih podataka.
Mentatski priručnik
Zvuk trljanja tkanina jedne o drugu poslao je varnice svesnosti kroz Leta. Bio
je iznenađen da je njegova osetljivost došla do tačke gde je mahinalno prepoznao
tkanine po njihovom zvuku: kombinacija je poticala od trljanja slobodnjačke
odeće o rapavu tkaninu zavesa na vratima. Okrenuo se u pravcu zvuka. Dolazio je
iz hodnika u kome se izgubio Namri pre nekoliko minuta. Tek što se okrenuo Leto
je ugledao kako njegov tamničar ulazi. Bio je to isti čovek koji ga je zarobio:
isti taman pojas kože iznad obrazine pustinjskog odela, iste sjaktave oči. Čovek
podiže ruku prema obrazini, smače cev sabirnice sa nozdrva, spusti obrazinu i
zabaci kapuljaču, sve ovo u jednom pokretu. Još pre no što se usredsredio na
ožiljak preko usta od inkvajn biča, Leto ga je prepoznao. Prepoznavanje je bilo
potpuno u njegovoj svesti i pratilo ga je traženje potvrđujućih pojedinosti koje
su došle kasnije. Nije se moglo pogrešiti, ova kotrljajuća panjina ljudskog
roda, ovaj ratnik-trubadur, bio je Gurni Halek.
Leto je stegao šake u pesnice, trenutno savladan šokom prepoznavanja. Nikada
nije postojao odaniji atreidski pratilac. Nijedan nije bio bolji u borbi pod
štitnicima. On je bio Polova verna uzdanica i učitelj.
On je bio sluga gospe Džesike.
Ova prepoznavanja i još mnogo toga drugog navreše u Letovu svest. Gurni je bio
njegov zarobljivač. Gurni i Namri bili su zajedno u ovoj zaveri. A Džesikina
ruka je preko njih bila umešana u ovo.
"Čujem da ste upoznali našeg Namrija", reče Halek. "Molim vas, verujte mu, mladi
gospodine. On ima jednu dužnost i samo jednu dužnost. On je onaj koji je kadar
da vas ubije ukoliko se za to ukaže potreba."
Leto je mahinalno uzvratio tonom svog oca: "Znači pridružio si se mojim
neprijateljima, Gurni! Nikada nisam mislio..."
"Ne pokušavajte ni sa jednim od svojih đavolskih trikova, mladiću", reče Halek.
"Neprobojan sam za sve njih. Ja sledim naređenja vaše babe. Vaše vaspitanje je
isplanirano do poslednje sitnice. Ona je bila ta koja je odobrila moj izbor
Numrija. Sve što sledi, ma koliko bolno izgledalo, jeste po njenoj zapovesti."
"A šta ona zapoveda?"
Halek je izvukao ruku iz prevoja svoje odeće i pokazao jedan slobodnjački špric,
prost ali delatan. Njegova providna cev bila je napunjena plavom tečnošću.
Leto se izvio natrag na krevetu, ali ga je zaustavio kameni zid. Čim se
pokrenuo, Namri uđe i stade pokraj Haleka sa rukom na kris-nožu. Njih dvojica,
zajedno, zaprečiše jedini izlaz.
"Vidim da ste prepoznali začinsku esenciju", reče Halek. "Treba da krenete na
kratko putovanje crva, mladiću. Morate da prođete kroz to. Inače će vam ono za
šta je vaš otac imao hrabrosti, a vi ne, visiti nad glavom do kraja vašeg
života."
Leto je nemo zavrteo glavom. Ovo je bila stvar za koju su on i Ganima znali da
bi ih mogla upropastiti. Gurni je bio neuka budala! Kako je Džesika mogla...
Leto je osetio očevo prisustvo u svojim pamćenjima. Navrelo je u njegovu svest
pokušavajući da ga liši odbrane. Leto je želeo da vrisne pogrdu, ali nije bio u
stanju da pomeri usne. No ovo je bila nema stvar koje se njegova svest formirana
pre rođenja najviše plašila. Ovo je bio trans predviđanja, čitanje nepromenjive
budućnosti sa svim njenim utvrđenostima i užasima. Džesika, jamačno, nije mogla
da naredi jedno ovako teško iskušenje za svog rođenog unuka. Pa ipak njeno
prisustvo nerazgovetno se pojavljivalo u njegovoj svesti, ispunjavajući ga
dokazima za prihvatanje onog što je sledilo. Čak ga je i molepstvije protiv
straha pritislo svojom monotonijom ponavljanja: "Ne smem da se plašim. Strah je
ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno utamnjenje. Dopustiću mu da
pređe preko mene i kroz mene. A kad mine..."
Sa zakletvom koja je već bila stara u vreme kada je Haldeja bila mlada, Leto je
pokušao da se pokrene, pokušao da skoči na ova dva čoveka što su stajali nad
njim, ali njegovi mišići odbiše da ga poslušaju. Kao da se već nalazio u transu,
Leto vide kako se Halekova ruka pokreće, a špric primiče. Svetlost sjajne kugle
zaiskrila je u plavoj tečnosti. Špric dotače Letovu levu ruku. Bol ga skroz
probode, pogađajući najviše mišiće njegove glave.
Odjednom Leto ugleda neku mladu ženu kako sedi ispred jedne skromne kolibe u
praskozorje. Sedela je baš ispred njega i pržila zrnevlje kafe dok ne bi postalo
rumenosmeđe boje, dodajući zatim kardamon i melanž. Zvuk trožičnog ćemaneta
odjekivao je odnekuda iza njega. Muzika je odjekivala dok se nije uvukla u
njegovu glavu, i dalje odjekujući. Oblila je njegovo telo i on se oseti velikim,
veoma velikim, ni nalik na neko dete. I njegova koža nije bila njegova vlastita.
Poznavao je taj osećaj! Toplota se raširila njegovim telom. Iznenada, kao i
prilikom prve vizije, nađe se kako stoji u pomrčini. Bila je noć. Zvezde su
poput kiše žeravica padale u razbuktavanjima iz blistavog kosmosa.
Deo njega je znao da nema bežanja, pa ipak je pokušao da se bori sve dok mu se
prisustvo njegovog oca nije nametnulo. "Pružiću ti zaštitu u transu. Ostali
unutar tebe neće te zauzeti."
Vetar je tumbao Leta, kotrljao ga, šikljajući, zasipajući ga prašinom i peskom,
rasecajući mu ruke, lice, derući mu odeću, šibajući otrgnutim, iscepanim
krajevima u ovom času beskorisne tkanine. No on nije osećao bol i video je kako
posekotine zarastaju isto onako brzo kao što su se pojavljivale. I dalje se
kotrljao sa vetrom. A njegova koža nije bila njegova vlastita.
Dogodiće se! pomislio je.
Ali ova misao bila je udaljena i došla je kao da nije bila njegova vlastita,
zaista ne kao njegova vlastita; nimalo više od njegove kože.
Vizija ga je potpuno obuzela. Razvila se u stereologičko pamćenje koje je
razdvajalo prošlost i sadašnjost, budućnost i sadašnjost, budućnost i prošlost.
Svako razdvajanje skupljalo se u trovidnu žižu koju je osećao kao
višedimenzionalnu reljefnu kartu sopstvenog budućeg postojanja.
Pomislio je: Vreme je sredstvo za određivanje mere prostora, baš kao što je
daljinomer sredstvo za određivanje mere prostora, ali merenje nas zatvara u
mesto koje merimo.
Osetio je kako se trans produbljuje. To je došlo kao povećanje unutrašnje
svesnosti kojom se natopila njegova samoistovetnost i kroz koju je osetio kako
se menja. Bilo je to tekuće vreme i on nije mogao da zadrži nijedan njegov
trenutak. Preplaviše ga delići pamćenja, budućnost i prošlost. Ali oni su
postojali kao montaža u pokretu. Njihovi odnosi bili su potčinjeni stalnom
plesu. Njegovo pamćenje bilo je sočivo, osvetljavajući reflektor koji je
odabirao deliće, izdvajao ih, ali nikad nije uspevao da zaustavi neprestano
kretanje i preinačavanje koje je izbijalo na njegov vidik.
Ono što su on i Ganima bili namislili došlo je kroz ovaj reflektor,
potčinjavajući sve, ali ga je sada prestravilo. Stvarnost vizije bolela je u
njemu. Nekritička neminovnost učinila je da se njegov ego grči.
A njegova koža nije bila njegova vlastita! Prošlost i sadašnjost survavale su se
kroz njega i bujajući prelivale preko brana njegovog straha. Nije bio u stanju
da ih razdvoji. U jednom trenutku osetio je kako se postavlja na čelo
Batlerijanskog Džihada, žudan da uništi bilo koju mašinu koja je podražavala
čovekovu svest. To je morala da bude prošlost - minula, završena stvar. Pa ipak,
njegova čula naprosto su praštala za vreme ovog doživljaja, upijajući
najmajušnije sitnice. Čuo je sveštenika-sadruga kako govori sa predikaonice:
"Moramo se odreći mašina koje misle. Ljudska bića moraju da zacrtaju sopstvene
linije vodilje. To je nešto što mašine ne mogu da urade. Rasuđivanje zavisi od
pravljenja programa, a ne od gvožđurije, a mi smo krajnji program!"
Jasno je čuo glas i bio svestan svoje okoline - ogromne drvene dvorane sa tamnim
prozorima. Svetlost je dolazila od pucketavih plamenova. A njegov sveštenik-
sadrug reče: "Naš Džihad je 'program đubrišta'. Mi sklanjamo na đubrište stvari
koje nas uništavaju kao ljudska bića!"
U Letovoj svesti stajalo je da je govornik nekada bio poslužitelj kompjutera,
onaj koji ih je poznavao i opsluživao. Ali ta scena nestala je i pred njim se
ukaza Ganima u stojećem položaju, kako govori: "Gurni zna. Rekao mi je. Ono su
Dankanove reči i Dankan je govorio kao mentat." 'U činjenju dobrog, izbegni
opštepoznatost; u činjenju zlog, izbegni samosvesnost.'
To bi morala da bude budućnost - daleka budućnost. Ali on je osećao stvarnost.
Bila je jednako intenzivna kao bilo koja prošlost iz njegovog mnoštva života.
Prošaptao je: "Zar to nije istina, oče?"
Ali očevo prisustvo upozoravajuće je prozborilo u njemu: "Ne prizivaj propast!
Upravo sada učiš stroboskopsku svesnost. Bez nje moglo bi da se desi da pregaziš
sebe, izgubiš svoje mesto-znak u Vremenu."
Bareljefne slike su i dalje trajale. Nametanja su ga obasipala udarcima.
Prošlost-sadašnjost-trenutna sadašnjost. Nije bilo istinskog razdvajanja. Znao
je da mora da teče zajedno sa ovom stvari, ali ga je to proticanje užasavalo.
Kako je mogao da se vrati ma kom prepoznatljivom mestu? A ipak, osećao se
prinuđen da obustavi svaki pokušaj otpora. Nije bio u stanju da ščepa svoju novu
vaseljenu preko nepokretnih, označenih delića. Nijedan delić nije hteo da
miruje. Stvari nisu mogle da budu zanavek uređene i izražene. Morao je da
pronađe ritam promene i između promena sagleda menjanje po sebi. Ne znajući gde
je to otpočelo, otkrio je da se kreće unutar džinovskog moment bienheureux,
kadar da vidi prošlost u budućnosti, sadašnjost u prošlosti, trenutnu sadašnjost
i u prošlosti i u budućnosti. Bila je to nagomilanost stoleća doživljena između
dva otkucaja srca.
Letova svest je slobodno plovila, bez stvarnog duha koji bi nadoknađivao
svesnost, bez prepreka. Namrijeva 'privremena budućnost' ostala je tako
zabeležena u njegovom pamćenju, ali je delila svest sa mnogim budućnostima. A u
ovoj svesti koja je sve rastrojavala, cela njegova prošlost, svaki unutrašnji
život postao je njegov vlastiti. Uz pomoć najvećeg među njima, on je vladao. Oni
su bili njegovi.
Pomislio je: Kada proučavaš neki objekt iz daljine, možeš da uočiš samo njegov
princip. On je uspeo da ostvari razdaljinu i sada je mogao da sagleda svoj
vlastiti život: mnogo-prošlost sa svojim pamćenjima bila je njegovo breme,
radost i njegova nužnost. Ali putovanje crva pridodalo je još jednu dimenziju i
njegov otac nije više čuvao stražu unutar njega, jer takva potreba više nije
postojala. Leto je sa razdaljine jasno video - prošlost i sadašnjost. I ta
prošlost prikazala mu je praizvornog pretka - onog koji se zvao Harum i bez koga
ne bi bilo daleke budućnosti. Ove jasne razdaljine pribavile su nove principe,
nove dimenzije sudelovanja. Koji god život on sada odabrao, iživeo bi ga u
samostalnu sferu masovnog iskustva, jednu putanju života tako zavojitu i dugačku
da se za čitav jedan životni vek ne bi mogla prebrojati sva pokoljenja u njoj.
Probuđeno, ovo masovno iskustvo posedovalo je moć da pobedi njegovu
samosvojnost. Ona je mogla da se odrazi na pojedinca, narod, društvo ili čitavu
civilizaciju. To je, naravno, razlog što je Gurni bio poučen da se pribojava;
što je Namrijev nož čekao. Nije im se smelo dopustiti da vide tu moć u njemu.
Niko nije smeo da je vidi u njenoj potpunosti - čak ni Ganima.
U tom trenutku Leto ustade i vide da je u prostoriji ostao samo Namri koji ga je
posmatrao.
Leto prozbori glasom starijeg čoveka: "Ne postoji jedno ustrojstvo granica za
sve ljude. Apsolutno predviđanje je besmislen mit. Mogu se predskazati samo
najmoćnije lokalne struje Vremena. Ali u beskonačnoj vaseljeni, lokalno može da
bude do te mere ogromno da um uzdrhti od toga."
Namri je zavrteo glavom ne shvatajući.
"Gde je Gurni?" upita Leto.
"Otišao je iz straha da ne bi posmatrao kako te ubijam."
"Hoćeš li me ubiti, Namri?" Bilo je to gotovo nagovaranje ovog čoveka da izvrši
svoj naum.
Namri skide ruku sa noža. "Pošto tražiš od mene da to učinim, neću. Da si bio
ravnodušan, uostalom..."
"Bolest ravnodušnosti je ono što uništava mnoge stvari", reče Leto. Klimnuo je
za sebe glavom. "Da... čak i civilizacije umiru od toga. Kao da je to bila cena
koja se tražila za dostizanje novih nivoa složenosti ili svesnosti." Podigao je
pogled prema Namriju. "Dakle, rekli su ti da tragaš za ravnodušnošću u meni?" I
on vide da je Namri bio više od ubice - Namri je bio podmukao.
"Kao znakom neobuzdane moći", reče Namri, no to je bila laž.
"Ravnodušne moći, da." Leto ustade i duboko uzdahnu. "U životu mog oca nije bilo
nikakve moralne uzvišenosti, Namri; samo jedna lokalna klopka koju je sam za
sebe napravio."
40.
O Pole, ti Muad'Dibe,
Mahdij svih ljudi,
Tvoj ispušten dah
odašiljao je vihor.

Pesme o Muad'Dibu
"Nikad!" reče Ganima. "Ubila bih ga na našu svadbenu noć." Govorila je jetkom
tvrdoglavošću koja je koliko do sada odolevala svim nagovaranjima. Alija i njeni
savetnici proveli su pola noći radeći na tome, držeći kraljevske odaje u stanju
uznemirenosti, šaljući po nove savetnike, po hranu i piće. Ceo hram i njegova
susedna Tvrđava komešali su se u razočarenju zbog nedonesene odluke.
Ganima je pribrano sedela na jednoj zelenoj pokretnoj stolici u svom
prebivalištu, prostranoj sobi sa rapavim zidovima žutomrke boje koji su
podražavali siečku stenu. Tavanica je, međutim, bila od imbar kristala koji je
treperio plavom svetlošću, a pod je bio prekriven crnim keramičkim pločicama.
Nameštaj je bio proređen: mali pisaći sto, pet pokretnih stolica i uzan lak
krevet, smešten u udubljenje, prema slobodnjačkom običaju. Ganima je na sebi
imala odeću žute boje, kao znak duboke žalosti.
"Ti nisi slobodna ličnost koja po svojoj volji može da uređuje svaku stranu svog
života", reče Alija možda po stoti put. Mala budala će, ranije ili kasnije, ovo
morati da prihvati. Ona mora da pristane na veridbu sa Farad'nom. Mora! Neka ga
kasnije i ubije, ali veridba je zahtevala otvoreno pristajanje slobodnjačke
zaručnice.
"Ubio mi je brata", reče Ganima, držeći se jedine stvari koja joj je
predstavljala potporu. "To svako zna. Slobodnjaci bi pljunuli već i pri pomenu
mog imena ako bih pristala na tu veridbu."
A to je jedan od razloga zbog kojih moraš da pristaneš, pomislila je Alija.
Rekla je: "Njegova majka je to učinila. On ju je prognao zbog toga. Šta još
tražiš od njega?"
"Njegovu krv", reče Ganima. "On je Korino."
"Optužio je rođenu majku", usprotivila se Alija. "I zašto bi se brinula zbog one
rulje Slobodnjaka? Oni će prihvatiti ma šta im mi naložili da prihvate. Gani,
mir u carstvu zahteva da..."
"Neću pristati", reče Ganima. "Ti ne možeš da objaviš veridbu za mene."
Irulan, ulazeći u sobu dok je Ganima govorila, ispitivački je osmortrila Aliju i
dva ženska savetnika koja su snuždeno stajala pored nje. Irulan vide kako je
Alija odmahnula rukama sa gnušanjem i skljokala se u jednu stolicu naspram
Ganime.
"Ti razgovaraj sa njom, Irulan", reče Alija.
Irulan povuče pokretnu stolicu na svoje mesto i sede pored Alije.
"Ti si Korino, Irulan", reče Ganima. "Ne okušavaj svoju sreću sa mnom." Ganima
ustade, ode do kreveta i sede na njega prekrštenih nogu, upiljivši se u ove
žene. Irulan je, uočila je, obukla crnu abu koja je u svemu bila ravna Alijinoj;
kapuljača je stajala zabačena da bi otkrila njenu zlaćanu kosu. Ta kosa je, pod
žutim plamsanjem lebdećih sjajnih kugli koje su osvetljavale prostoriju,
predstavljala znamenje žalosti.
Irulan okrznu pogledom Aliju, ustade i dođe do mesta gde je stajala licem u lice
sa Ganimom. "Gani, sama bih ga ubila kada bi to bio način da se razreše
problemi. A Farad'n je moja rođena krv, kao što si ti to ljubazno naglasila. Ali
ti imaš dužnosti koje su daleko važnije od tvojih obaveza prema
Slobodnjacima..."
"Ne zvuči nimalo bolje kad dolazi od tebe nego što je zvučalo iz usta moje
plemenite tetke", reče Ganima. "Bratovljeva krv se ne može sprati. To je više od
nekog malog slobodnjačkog aforizma."
Irulan stisnu usne. Zatim reče: "Farad'n drži tvoju baku u zatočeništvu. On,
takođe, drži Dankana i ako mi..."
"Nisam zadovoljna tvojim pričama o tome kako se sve to dogodilo", reče Ganima,
zureći pored Irulan u Aliju. "Dankan je jednom radije umro no dozvolio da
neprijatelji zarobe mog oca. Možda to novo gola-telo nije više isto kao..."
"Dankan je bio zadužen da štiti život tvoje bake!" reče Alija, vrpoljeći se u
stolici. "Uverena sam da je izabrao jedini način da to učini." U sebi je
pomislila: Dankane! Dankane! Nije trebalo da to uradiš na ovaj način.
Ganima, čitajući prenaglašene tonove izmišljanja u Alijinom glasu, gledala je
svoju tetku popreko, ukočenim očima. "Lažeš, O Nebeska Materice. Čula sam za
tvoju svađu sa mojom bakom. Šta je to što se bojiš da nam kažeš o njoj i tvom
dragom Dankanu?"
"Sve si čula o tome", reče Alija, ali je osetila probod straha od ove proste
optužbe i onog što je ona u suštini značila. Zamor ju je, shvatila je, učinio
neopreznom. Ona ustade i reče: "Sve što znam, znaš i ti," Zatim se okrenula
prema Irulan: "Utiči na nju. Ona se mora nagovoriti da..."
Ganima je prekide grubom slobodnjačkom psovkom koja je delovala zaprepašćujuće
dopirući sa usana nezrelog deteta. U iznenadnom muku koji je zavladao, ona reče:
"Smatraš me za obično dete, misliš da si dovoljno stara da utičeš na mene, da ću
na kraju prihvatiti. Razmisli još jednom, o Nebeska Vladarko. Znaš bolje od svih
za godine koje postoje u meni. Njih ću ja poslušati, a ne tebe."
Alija je jedva suzdržala besan odgovor i samo je ljutito piljila u Ganimu.
Izrod? Ko je bilo ovo dete? Nov strah od Ganime počeo je da raste u Aliji. Da li
je ona pristala na vlastite pogodbe sa životima koji su se našli u njoj još pre
rođenja. Alija reče: "Još ima vremena za tebe da uvidiš razlog."
"Možda će još biti vremena za mene da vidim Farad'novu krv kako štrcka oko mog
noža", reče Ganima. "Zavisi. Ako ikad ostanem nasamo sa njim, jedno od nas dvoje
će svakako umreti."
"Misliš da si više volela svog brata nego ja?" upitala je Irulan. "Grdno se
varaš! Bila sam mu kao majka, baš kao i tebi. Bila sam..."
"Nikada ga nisi upoznala", reče Ganima. "Svi vi, sem ponekad moje voljene tetke,
uporno ste razmišljali o nama kao o deci. Vi ste budale! Alija zna! Pogledaj je
kako beži od..."
"Ne bežim ni od čega", reče Alija, ali je okrenula leđa Irulan i Ganimi i
netremično se zagledala u one dve amazonke koje su se pretvarale da ne čuju ovu
raspravu. One bi očigledno dale za pravo Ganimi. Možda su saosećale sa njom.
Alija ih srdito otpusti iz sobe. Poslušale su je sa vidljivim izrazom olakšanja
na licima.
"Bežiš", uporno je tvrdila Ganima.
"Odabrala sam način života koji mi odgovara", reče Alija, okrenuvši se i
zaustavivši pogled na Ganimi koja je skrštenih nogu sedela na krevetu. Da li je
moguće da je ona napravila onu užasnu unutrašnju pogodbu? Alija je pokušavala da
uoči znake toga u Ganimi, ali nije bila u stanju da pročita ma i mig odavanja.
Alija se potom upita: Da li je ona videla to u meni? Ali kako bi mogla?
"Plašiš se da budeš prozor mnoštvu", optuživala je Ganima. "Ali mi smo rođeni
kao oformljene ličnosti i mi znamo. Bićeš njihov prozor, svesno ili nesvesno. Ne
možeš da ih porekneš." A pomislila je: Da, znam te - Izrode. I možda ću ja proći
kao što si ti prošla, ali za sada mogu samo da te žalim i prezirem.
Tišina je lebdela između Ganime i Alije, jedna gotovo opipljiva stvar koja je
stavila u pripravnost Irulaninu benegeseritsku pripremljenost. Prešla je
pogledom sa jedne na drugu, a onda reče: "Zašto ste odjednom tako tihe?"
"Upravo mi je sinula jedna ideja koja zahteva prilično razmišljanja", reče
Alija.
"Razmišljaj u svojoj dokolici, draga tetko", podrugnula se Ganima.
Alija, stišavajući u sebi umorom rasplamsalu srdžbu, reče: "Dosta je bilo za
sada! Ostavimo je da razmišlja. Možda će se osvestiti."
Irulan ustade i dodade: "U svakom slučaju, skoro je zora. Gani, pre nego što
odemo, da li bi želela da čuješ najnoviju poruku od Farad'na? On..."
"Ne bih", reče Ganima. "I od sada, prestani da me zoveš tim smešnim deminutivom.
Gani! To prosto pothranjuje pogrešnu pretpostavku da sam ja dete koje ti
možeš..."
"Zašto ste ti i Alija tako iznenada postale tihe?" upitala je Irulan, vraćajući
se na svoje prethodno pitanje, ali, ovaj put, uobličavajući ga u prefinjenoj
tonskoj skali Glasa.
Ganima je zabacila glavu, prsnuvši u smeh. "Irulan! Ti bi da iskušaš Glas na
meni?"
"Šta?" Irulan je bila zapanjena.
"Ti bi da pile uči kokoš", reče Ganima.
"Ja bih šta?"
"Činjenica da se ja sećam izreke za koju ti nikad nisi čula, trebalo bi da te
natera da se zamisliš", reče Ganima. "Bio je to jedan stari izraz ruganja u
vreme kada su tvoje Bene Geserite bile mlade. Ali ako ti to nije dovoljan ukor,
upitaj se na šta su tvoji kraljevski roditelji mogli da misle kad su ti nadenuli
ime Irulan? Ili je to Ruinal (Trošna)?"
Uprkos svojoj uvežbanosti, Irulan je pocrvenela. "Pokušavaš da me izazoveš,
Ganima."
"A ti pokušavaš da upotrebiš Glas na meni. Na meni! Pamtim prve čovekove napore
u tom pravcu. Pamtim to vreme, trošna Irulan. A sada, gubite se odavde, svi
koliko vas ima."
Ali sada je Alija postala zainteresovana, zatečena jednim unutrašnjim predlogom
koji je odagnao njen zamor. Rekla je: "Možda imam predlog koji bi mogao da
promeni tvoje mišljenje, Gani."
"I dalje Gani!" Loman smeh oteo se Ganimi, a onda reče: "Razmislite za trenutak:
ako želim da ubijem Farad'na, potrebno je samo da se složim s vašim planovima.
Pretpostavljam da ste razmišljale o tome. Čuvaj se od Gani kad je u popustljivom
raspoloženju. Vidite, krajnje sam iskrena sa vama."
"To je ono čemu sam se iskreno i nadala", reče Alija. "Ako ti..."
"Bratovljeva krv se ne može sprati", reče Ganima. "Neću se pojaviti pred mojim
voljenim Slobodnjacima kao izdajnik u toj stvari. Nikad ne opraštaj, nikad ne
zaboravljaj. Nije li to naša veronauka? Upozoravam vas na ovom mestu, a kazaću
to i javno: ne možete da me zaručite sa Farad'nom. Ko bi, znajući me, poverovao
u to? Ni sam Farad'n ne bi mogao da poveruje u tako nešto. Slobodnjaci bi se,
čuvši za takvu veridbu, smejali u sebi i govorili: 'Vidi! Mami ga u klopku.' Ako
vi..."
"Shvatam to", reče Alija, prilazeći Irulan sa druge strane. Irulan je, opazila
je, stajala u zapanjenom ćutanju, već svesna kuda je ovaj razgovor smerao.
"I tako bih ga namamila u klopku", reče Ganima. "Ako je to ono što želiš, ja se
slažem, ali on možda neće upasti u nju. Ako želiš ovu lažnu veridbu kao lažan
novac kojim ćeš da otkupiš moju baku i tvog dragog Dankana, neka bude tako. Ali
to ide na tvoju odgovornost. Otkupi ih. Farad'n je, u tom slučaju, moj. Njega ću
ja da ubijem."
Irulan se naglo okrenula i suočila se sa Alijom pre no što je ova mogla da
progovori. "Alija! Ako bismo povukli reč..." Pustila je da ovo lebdi za trenutak
u vazduhu dok je Alija smešeći se razmišljala o mogućem gnevu među Velikim
Kućama i Faufreluškoj Skupštini, o razornim posledicama po verovanje u atreidsku
čast, gubitku religioznog poverenja, o svim velikim i malim blokovima građevine
koji bi se ispreturali.
"To bi odlučilo protiv nas", pobunila se Irulan. "Sva verovanja u Polovo
proroštvo bila bi uništena. To... carstvo..."
"Ko bi mogao da se usudi da dovede u pitanje naše pravo da odlučujemo šta je
loše, a šta dobro?" upita Alija blagim glasom. "Mi posredujemo između dobra i
zla. Potrebno je samo da proglasim ..."
"Ne možeš to da učiniš!" usprotivila se Irulan. "Sećanje na Pola ..."
"To je samo još jedno oruđe u rukama crkve i države", reče Ganima. "Ne govori
gluposti, Irulan", Ganima je dotakla kris-nož za pojasom i podigla pogled prema
Aliji. "Pogrešno sam ocenila moju umnu tetku, vladarku svega što je sveto u
Muad'Dibovom carstvu. Zaista sam te pogrešno ocenila. Namami Farad'na u svoje
odaje, ako ti je volja."
"To je bezobzirnost", izjavila je Irulan. "Pristaješ na ovu veridbu, Ganima",
upita Alija, ne obazirući se na Irulan.
"Pod mojim uslovima", reče Ganima, i dalje držeći ruku na svom kris-nožu.
"Perem ruke od ovoga", reče Irulan, bukvalno kršeći šake. "Bila sam voljna da
zagovaram pravu veridbu kako bi se zalečile..."
"Alija i ja ćemo ti zadati ranu koja je mnogo teža za vidanje", reče Ganima.
"Dovedi ga brzo, ukoliko hoće da dođe. A možda hoće. Da li bi zbog mojih
nezrelih godina mogao da posumnja da sam dete? Hajde da smislimo takvu zvaničnu
ceremoniju veridbe koja će zahtevati njegovo prisustvo. Neka tu bude jedna
prilika da ostanem nasamo sa njim... samo minut ili dva..."
Irulan je uzdrhtala pred ovim dokazom da je Ganima, najposle, bila Slobodnjak od
glave do pete, dete koje se po ovoj groznoj krvožednosti nije razlikovalo od
odraslih. Najzad, slobodnjačka deca bila su naviknuta da ubijaju ranjenike na
bojnom polju, oslobađajući žene od ovog posla kako bi one mogle da skupljaju
telesa i odvlače ih do mrtvačke cedionice. Ganima je, govoreći glasom
slobodnjačkog deteta, slagala užas na užas promišljenom zrelošću svojih reči,
drevnim osećanjem krvne osvete koje je poput kakve aure lebdelo oko nje.
"Dogovoreno", reče Alija, boreći se da joj glas i lice ne odaju radost.
"Pripremićemo zvaničan ugovor za veridbu. Potrudićemo se da potpisivanju zbog
svedočenja prisustvuje pristojan skup ljudi iz Velikih Kuća. Farad'n neće moći
da posumnja..."
"Posumnjaće, ali će doći", reče Ganima. "I povešće sa sobom čuvare. Ali da li će
njima pasti na um da ga čuvaju od mene?"
"Za ljubav svega što je Pol pokušao da učini", podigla je glas Irulan, "hajde
makar da udesimo da Farad'nova smrt liči na nesrećan slučaj, ili na rezultat
osvetoljubivosti spolja..."
"Uživaću u pokazivanju svog okrvavljenog noža svom bratstvu", reče Ganima.
"Alija, molim te", reče Irulan. "Mani se ovog plahog bezumlja. Obznani kanli
protiv Farad'na, bilo šta da..."
"Nije nam potrebna zvanična obznana krvne osvete protiv njega", reče Ganima.
"Celokupno carstvo zna kako mora da se mi osećamo." Pokazala je na rukav svoje
odeće. "Nosimo žuto zbog žalosti. Kada ga zamenimo crnim - obeležjem
slobodnjačkog vereništva, hoće li to obmanuti bilo koga?"
"Moli se da obmane Farad'na", reče Alija, "i predstavnike Velikih Kuća koje ćemo
pozvati kao svedoke..."
"Svaki od tih predstavnika će se okrenuti protiv vas", reče Irulan. "Znate vi to
dobro!"
"Izvrsna stvar", reče Ganima. "Pažljivo odaberi te predstavnike, Alija. To
moraju da budu oni koje ćemo kasnije bez brige da odstranimo."
Irulan je odmahnula rukama u očajanju, okrenula se i izišla.
"Stavi je pod oštar nadzor, inače će pokušati da upozori svog nećaka", reče
Ganima.
"Ne trudi se da me učiš kako se sprovodi zavera", reče Alija. Okrenula se i
pošla za Irulan, ali sporijim korakom. Tamo napolju stražari i iščekujuće
pomoćno osoblje svrtelo se na njenu pojavu poput peščanih čestica povučenih u
vrtlog iznicanjem nekog crva.
Ganima je, pošto su se vrata zatvorila, tužno klimnula glavom sa strane na
stranu, pomislivši: Upravo je onako kako smo siroti Leto i ja zamišljali. Blagi
Bože! Što ja nisam bila ta koju je tigar ubio, a ne on.
41.
Mnoge snage pokušale su da uspostave moć nad atreidskim blizancima i kada je
Letova smrt bila objavljena, ova aktivnost zavera i protivzavera se pojačavala.
Navedimo te saodnosne pobude: Sestrinstvo se plašilo Alije, odraslog Izroda, ali
je i dalje želelo one genetske odlike koje su Atreidi nosili. Crkvena
hijerarhija Aukafa i Hadža bila je zainteresovana jedino za vlast koja se
sadržavala u nadzoru Muad'Dibove naslednice. CHOAM je tražio pristup bogatstvima
Dine. Farad'n i njegovi Sardaukari težili su povratku slave Kući Korino.
Svemirski Esnaf bojao se jednačine Arakis jednako melanž; bez začina oni nisu
bili u stanju da upravljaju brodovima. Džesika je želela da izgladi ono što je
njena neposlušnost prema Bene Geseritu učinila. Mali broj je pomišljao da zapita
blizance kakve bi njihove namere mogle da budu, sve dok nije postalo prekasno.
Kreosova knjiga
Ubrzo posle večernjeg obroka, Leto je spazio jednog čoveka koji je prolazio
pored zasvođenog ulaza u njegovu sobu i njegov um krenu sa tim čovekom. Hodnik
je bio ostavljen otvoren i Leto je mogao da vidi znake određene aktivnosti tamo
napolju - korpe sa začinima provozile su se pored ulaza, tri žene u neobičnoj
odeći, očito ne sa ove planete, koja ih je obeležavala kao krijumčare. Onaj
čovek koji je poveo Letov um u šetnju možda se i nije razlikovao od njih, osim
što se kretao kao Stilgar, mnogo mlađi Stilgar.
Šetnja u koju je njegova svest krenula bila je neobična. Vreme je ispunilo
Letovu svesnost kao zvezdanu loptu. Mogao je da vidi beskonačne vremenske
prostore, ali je morao da se utisne u sopstvenu budućnost pre no što će da sazna
u kom trenutku se njegovo telo nalazilo. Njegovi mnogopljoštičasti životi-
pamćenja nadolazili su i uzmicali, ali su sada bili sasvim njegovi. Bili su kao
talasi na žalu, i ako bi narasli previsoko, mogao je da im zapovedi i oni bi se
povukli, ostavljajući kraljevskog Haruma u pozadini.
Katkad bi osluhnuo ove živote-pamćenja. Jedan bi se ukazao kao sufler,
isturajući glavu iz bine i došaptavajući uputstva kako da se ponaša. Njegov otac
se pomoli za vreme šetnje uma i reče: "Ti si dete koje teži da bude čovek. Kada
budeš čovek uzalud ćeš tragati za detetom koje si bio."
Sve to vreme osećao je da mu telo kinje buve i vaši jednog starog, slabo
održavanog sieča. Izgledalo je da nijedan od poslužitelja koji su mu donosili
tešku, začinom nadevenu hranu, nije mario za ova stvorenja. Da li su ovi ljudi
bili otporni na ovakve stvari, ili je to bilo samo zbog toga što su živeli sa
njima toliko dugo pa su mogli da se ne obaziru na neugodnosti?
Ko su bili ovi ljudi okupljeni oko Gurnija? Kako su došli na ovo mesto? Je li
ovo bio Jakarutu? Njegova multi-pamćenja davala su odgovore koji mu se nisu
sviđali. Ovi ljudi bili su ružni, a Gurni je bio najružniji. Uprkos tome,
savršenstvo je ovde lebdelo u vazduhu, spavajući i čekajući ispod ružne
površine.
Delićem svesti znao je da je vezan za začin, držan u ropstvu velikim dozama
melanža u svakom obroku. Njegovo dečje telo želelo je da se pobuni, dok je
njegova ličnost besnela u neposrednom prisustvu pamćenja prenesenih hiljadama
eona.
Njegova svest se vratila iz šetnje, i on se pitao da li je njegovo telo zaista
ostalo pozadi. Začin je zbunjivao čula. Osećao je pristisak samoograničenja koja
su se taložila uz njega kao što dugačke barašanske dine bleda lagano grade
navozište prema nekoj pustinjskoj steni. Jednog dana nekoliko kapljica peska će
zasuti vrh te stene, a potom sve više, više i više... i jedino će pesak ostati
izložen nebu.
Ali stena će i dalje biti ispod toga.
Još sam u transu, pade mu na um.
Znao je da će uskoro doći na mesto račvanja života i smrti. Njegovi tamničari su
ga uvek nanovo slali u ropstvo začinu, nezadovoljni njegovim odgovorima po
svakom povratku. I vazda ga je ovde iščekivao podmukli Namri sa svojim nožem.
Leto je poznavao bezbrojne prošlosti i budućnosti, ali je tek morao da dozna ono
što bi zadovoljilo Namrija... ili Gurni Haleka. Oni su želeli nešto izvan ovih
vizija. Račvanje života i smrti mamilo je Leta. Njegov život, znao je, morao bi
svakako da poseduje neko unutrašnje značenje koje ga je stavljalo iznad stanja
vizije. Razmišljajući o ovom zahtevu, osetio je da je njegova unutrašnja svest
bila njegovo istinsko bitisanje, a njegovo spoljašnje postojanje trans. Ovo ga
je užasnulo. Nije želeo da se vraća u sieč sa njegovim buvama, Namrijem i Gurni
Halekom.
Ja sam kukavica, pomislio je.
Ali kukavica, čak i kukavica, mogao je hrabro da umre i to samo kroz podvig. Gde
je bio taj podvig koji je od njega još jednom mogao da načini celinu? Kako je on
mogao da se probudi iz transa i vizije u vaseljeni koju je zahtevao Gurni? Bez
tog preokreta, bez tog buđenja iz besciljnih vizija, znao je da mu se moglo
desiti da umre u zatvoru koji je sam izabrao. U ovom je naposletku došao do toga
da sarađuje sa svojim tamničarima. Negde je morao da pronađe mudrost, unutrašnju
ravnotežu koja bi se odrazila u vaseljeni i vratila mu se kao predstava mirne
snage. Tek tada je mogao da potraži svoju Zlatnu Stazu i sačuva kožu koja nije
bila njegova vlastita.
Neko je svirao baliset tamo napolju u sieču. Leto je naslućivao da njegovo telo
verovatno čuje muziku u sadašnjem vremenu. Osećao je krevet ispod leđa. Mogao je
da čuje muziku. Za balisetom je bio Gurni. Nijedni drugi prsti nisu mogli da se
mere sa njegovim majstorstvom na tom veoma složenom instrumentu. Izvodio je
jednu staru slobodnjačku pesmu koja se zvala hadit zbog svog unutrašnjeg
pripovedanja i glasa koji je prizivao one obrasce neophodne za opstanak na
Arakisu. Pesma je kazivala priču o zanimanjima ljudi u sieču.
Leto je osetio kako ga muzika provodi kroz čudesnu drevnu pećinu. Video je žene
koje su skupljale ostatke začina za gorivo, kiselile začin pripremajući ga za
vrenje, izrađivale začinske tkanine. Melanž je bio svuda prisutan u sieču.
Ti trenuci su naišli kada Leto nije bio u stanju da pravi razliku između muzike
i ljudi u pećini. Cviljenje i treskanje moćnog razboja bilo je cviljenje i
treskanje baliseta. Ali njegove unutrašnje oči posmatrale su vlasi ljudske kose,
dugu dlaku mutantnih pacova, vlakna pustinjskog pamuka, kaiševe zguljene sa kože
ptica. Eko-jezik Dine bučao je kroz njegov um na svojim krilima od muzike. Video
je kuhinju koja je radila na sunčevu energiju, dugačku prostoriju u kojoj su
izrađivana i održavana pustinjska odela. Video je prognozere vremena kako tumače
štapove izvučene iz peska.
U jednom trenutku ovog putovanja, neko mu je doneo hranu i kašikom mu je sipao u
usta, držeći mu glavu, uspravno čvrstom rukom. Prepoznao je ovo kao iskustvo
stvarnog vremena, ali čudesna igra pokreta nastavila je da se odvija unutar
njega.
Kao da je došlo u sledećem trenutku posle uzimanja začinom zasićene hrane, video
je kovitlanje peščane oluje. Pokretne slike u peščanoj magli postajale su
zlatasti odblesci leptiričinih očiju, a njegov vlastiti život sveo se na lepljiv
rep puzećeg insekta.
Reči iz Panoplije Profetike besnele su njegovom svešću: 'Rečeno je da ne postoji
ništa čvrsto, ništa uravnoteženo, ništa trajno u celoj vaseljeni - da ništa ne
ostaje u svom stanju, da svaki dan, ponekad svaki sat, donosi promenu.'
Stara Miaionarija Protektiva znala je šta čini, pomislio je. Znale su za Strašne
Svrhe. Znale su kako se vešto postupa sa ljudima i religijama. Čak im ni moj
otac nije izmakao, bar ne na kraju.
Tu je ležao ključ za kojim je on tragao. Leto je razmišljao o tome. Osetio je
kako snaga struji natrag u njegovo telo. Njegovo celokupno mnogopljoštičasto
biće preobratilo se i zagledalo u vaseljenu. Pridigao se i otkrio da se nalazi
sam u mračnoj ćeliji u koju je dopirala svetlost jedino iz spoljašnjeg hodnika
kuda je onaj čovek ranije promakao i poveo njegov um jedan eon u prošlost.
"Dobra sreća za sve nas!" nazvao je po tradicionalnom slobodnjačkom običaju.
Gurni Halek se pojavio u zasvođenom ulazu; njegova glava bila je crna silueta
naspram svetlosti iz spoljašnjeg hodnika.
"Upali svetlost", reče Leto.
"Želiš da budeš još iskušan?"
Leto se nasmejao. "Ne. Sada je na meni red da vGs iskušam."
"Videćemo." Halek se okrenuo i u sledećem trenutku se vratio sa svetlom, plavom
sjajnom kuglom u pregibu levog lakta. Stavio ju je u pogon u ćeliji, puštajući
je da zrači iznad njihovih glava.
"Gde je Namri?" upita Leto.
"Odmah tu napolju gde mogu da ga dozovem."
"Ah, stari Otac Večnost uvek strpljivo čeka", reče Leto. Osećao se čudnovato
opušten, odmeren na rubu otkrića.
"Zoveš Namrija imenom namenjenim Šai-Huludu?" upitao je Halek.
"Njegov nož je crvov zub", reče Leto. "Prema tome, on je stari Otac Večnost."
Halek se namrgođeno osmehnuo, ali nije ništa rekao.
"Još čekate da donesete zaključak o meni", reče Leto. "Priznajem da nema načina
za razmenu saznanja bez pravljenja zaključaka. S druge strane, ne možete da
tražite od vaseljene da bude tačna."
Šuštav zvuk iza Haleka upozorio je Leta da se Namri približava. Zaustavio se na
pola koraka sa Halekove leve strane.
"Ahh, leva ruka prokletog", reče Leto
"Nije mudro zbijati šale s beskonačnim i apsolutnim", promrmljao je Namri. Bacio
je pogled sa strane na Haleka.
"Jesi li ti Bog, Namri, pa da se pozivaš na apsolute?" upitao je Leto. Ali
njegova pažnja bila je prikovana za Haleka. Presuda je trebalo da dođe odatle.
Oba čoveka su samo zurila u njega ne dajući odgovor.
"Svaki zaključak se koleba na ivici pogreške", objasnio je Leto. "Polagati pravo
na apsolutno znanje znači postati čudovišan. Znanje je beskrajna pustolovina na
rubu neizvesnosti."
"U kakvu si se to igru reči upustio?" oštro je upitao Halek.
"Pusti ga da govori", reče Namri.
"To je igra koju je Namri u meni pokrenuo", reče Leto i spazi staro slobodnjačko
klimanje glavom u znak saglasnosti. On je jamačno prepoznao igru zagonetki.
"Naša čula uvek poseduju barem dve ravni", reče Leto.
"Običnost i poruku", reče Namri.
"Odlično!" reče Leto. "Vi ste meni pružili običnost; ja vama dajem poruku. Ja
vidim, čujem, otkrivam mirise, dotičem; osećam promene u temperaturi, ukusu.
Osećam proticanje vremena. Mogu da uzmem uzorke osećanja. Ahhhh! Ja sam srećan.
Shvatate, Gurni? Namri? Ne postoji nikakva tajna u pogledu čovekovog života. To
nije problem koji bi trebalo rešiti, već stvarnost koju treba doživeti."
"Igraš se našim strpljenjem, momče", reče Namri. "Je li ovo mesto na kome želiš
da umreš?"
Ali Halek je isturio ruku obuzdavajući Namrija.
"Pre svega ja nisam momče", reče Leto. Načinio je znak broja jedan na svom
desnom uhu. "Nećeš me ubiti; stavio sam breme vode na tebe."
Namri isuka svoj kris-nož do pola iz korica. "Ja tebi ništa ne dugujem!"
"Ali Bog je stvorio Arakis da podiže vernike", reče Leto. "Ne samo da sam vam
pokazao svoju veru, već sam vas učinio svesnim vlastitog postojanja. Život
zahteva raspravu. Vi ste sazdani da znate - mojim posredstvom! - da se vaša
stvarnost razlikuje od svih ostalih; prema tome, vi znate da ste živi."
"Nepoštovanje je opasna igra kada sam ja u pitanju", reče Namri. I dalje je
držao svoj kris-nož do pola izvučen.
"Nepoštovanje je najneophodniji sastavni deo religije", reče Leto. "Da ne
govorimo o njegovom značaju u filozofiji. Nepoštovanje je jedini način koji nam
je ostavljen za ispitivanje naše vaseljene."
"Dakle, ti misliš da razumeš vaseljenu?" upita Halek i pri tom se okrete prema
Namriju.
"Da...", reče Namri. U njegovom glasu obitavala je smrt.
"Vaseljena se može razumeti jedino uz pomoć vetra", reče Leto. "Ne postoji
nikakvo moćno sedište razuma koji se nahodi u mozgu. Stvaranje je otkrivanje.
Bog nas je otkrio u Praznini jer smo se kretali naspram pozadine koju je On već
poznavao. Zid je bio beo. Zatim se zbio pokret."
"Igraš se žmurke sa smrću", opomenuo ga je Namri.
"Ali vas dvojica ste moji prijatelji", reče Leto. Okrenuo se prema Namriju. "Kad
nudiš kandidata za Prijatelja tvog Sieča, zar ne ubijaš jastreba i orla kao
žrtvu? I zar ovo nije odziv: 'Bog šalje svakom čoveku na njegovom završetku
takve jastrebove, takve orlove i takve prijatelje'?"
Namrijeva ruka skliznu sa noža. Sečivo utonu u korice. Razrogačeno je zurio u
Leta. Svaki sieč je čuvao svoju tajnu rituala uspostavljanja prijateljstva, a
evo ovo je bio odabran deo iz tog obreda.
Halek je, međutim, upitao: "Je li ovo mesto tvoj kraj?"
"Znam šta ti je potrebno da čuješ od mene, Gurni", reče Leto, posmatrajući igru
nade i sumnje na tom ružnom licu. Leto je položio ruku na prsa. "Ovo dete nikad
nije bilo dete. Moj otac živi unutar mene, ali on nije ja. Ti si ga voleo i on
je zbilja bio otmen čovek čija su dela zapljusnula visoke obale. Njegova namera
bila je da završi krug ratova, ali je računao bez pokretanja beskonačnosti onako
kako je izražena životom. To je Rađa! Namri zna. Svaki smrtnik može da vidi to
pokretanje. Čuvaj se staza koje sužavaju buduće mogućnosti. Takve staze
odvraćaju te od beskonačnosti i navode te u klopke smrtnosti."
"Šta je to što je meni potrebno da čujem od tebe?" upita Halek.
"On se samo igra rečima", reče Namri, ali je njegov glas sadržavao duboke
nedoumice, sumnje.
"Sklopio sam savez sa Namrijem protiv mog oca", reče Leto. "A moj otac unutar
mene sklopio je savez sa nama protiv onog što je napravljeno od njega."
"Zašto?" upita Halek.
"Zato što je to amor fati koji ja donosim čovečanstvu, akt krajnjeg
samoispitivanja. U ovoj vaseljeni, odlučujem da se udružim protiv bilo koje sile
koja donosi poniženje čovečanstvu. Gurni! Gurni! Ti nisi rođen i odrastao u
pustinji. Tvoje telo ne poznaje istinu o kojoj govorim. Ali Namri zna. Na
otvorenoj zemlji jedan pravac je jednako dobar kao i drugi."
"Još nisam čuo ono što moram da čujem", progunđao je Halek.
"On zagovara rat, a protiv mira", reče Namri.
"Ne", reče Leto. "Ni moj otac nije govorio protiv rata. Ali pogledajte šta je
napravljeno od njega. Mir ima samo jedno značenje u ovom carstvu. Ono se sastoji
u održavanju jednog jedinog načina života. Zapoveda vam se da budete zadovoljni.
Život mora da bude jednoobrazan na svim planetama po uzoru na život u vladi
carevine. Glavni predmet svešteničkog proučavanja je da pronađu ispravne oblike
ljudskog ponašanja. Radi toga oni se pozivaju na Muad'Dibove reči! Reci mi,
Namri, jesi li ti zadovoljan?"
"Ne." Reči su izletele kao tupo, spontano odbijanje.
"Da li, onda, huliš na boga?"
"Naravno da ne!"
"Ali ti nisi zadovoljan. Shvataš, Gurni? Namri nam to potvrđuje. Svako pitanje,
svaki problem nema samo jedan ispravan odgovor. Različitost se mora dopustiti.
Jednoličnost je nepouzdana. Zašto onda tražite od mene jedno ispravno tvrđenje?
Da li to treba da bude merilo za vašu čudovišnu presudu?"
"Hoćeš li da me nateraš da naredim tvoje pogubljenje?" upitao je Halek glasom u
kome se osećala borba.
"Ne, sažaliću se na vas", reče Leto. "Javite mojoj baki da hoću da sarađujem.
Sestrinstvo će možda doći u situaciju da zažali zbog moje saradnje, ali jedan
Atreid daje svoju reč."
"Istinozborac bi trebalo ovo da proveri", reče Namri. "Ovi Atreidi..."
"Imaće priliku da izgovori pred svojom bakom ono što mora da bude rečeno", reče
Halek. Dao je mig glavom prema hodniku.
Namri je zastao pre no što će otići i bacio pogled na Leta. "Nadam se da smo
dobro učinili što smo ga ostavili u životu."
"Idite, prijatelji", reče Leto. "Idite i razmišljajte."
Kada su ova dvojica otišla, Leto se bacio na leđa, osećajući hladan krevet
naspram kičmenog stuba. Ova kretnja odaslala je njegovu glavu u vrćenje po rubu
začinom opterećene svesnosti. U tom trenutku video je celu planetu - svako selo,
svaki grad, svaku varoš, pustinjske predele i zasađene predele. Sva ova obličja
koja su se razbijala o njegovu viziju sadržavala su bliske veze sa mešavinom
elemenata unutar i izvan njega. Video je strukture društva carstva odražene u
fizičkim strukturama njegovih planeta i njihovih država. Kao neko džinovsko
odvijanje unutar njega, on je ovo otkrovenje video onakvo kakvo je ono moralo da
bude: prozor u nevidljive delove društva. Videći ovo, Leto je shvatio da svaki
sistem ima svoj prozor. Čak i sistem njegovog bića i njegove vaseljene. Stao je
da zuri kroz prozore kao neki kosmički voajer.
Ovo je bilo ono što su njegova baka i Sestrinstvo tražile. Znao je to. Njegova
svest je tekla novom, višom ravni. Osećao je prošlost koju je nosio u svojim
ćelijama, u svojim pamćenjima, u arhetipovima koji su često pohađali njegove
pretpostavke, u mitovima koji su ga opkoljavali, u njegovim jezicima i njihovim
preistorijskim krševima. Sva je bila sazdana od obličja iz njegove ljudske i
neljudske prošlosti, sva od života kojima je sada on zapovedao, konačno
ujedinjenim u njemu. I on spoznade sebe kao stvar uhvaćenu u mrežu i struju
nukleotida. Prema pozadini beskonačnosti on je bio praživotinjski stvor u kome
su rođenje i smrt bili bitno istovremeni, ali on je bio i beskonačan i
praživotinjski, biće sa molekularnim pamćenjima.
Mi, ljudska bića, smo oblik kolonijskog organizma! pomislio je.
Oni su želeli njegovu saradnju: obećavanje saradnje donelo mu je još jednu
poštedu od Namrijevog noža za neko vreme. Pozivajući na saradnju oni su težili
da u njemu prepoznaju iscelitelja.
Palo mu je na um: ali ja im neću doneti društveno uređenje na način koji oni to
očekuju!
Grimasa je iskrivila Letova usta. Znao je da ne bi mogao da bude tako nesvesno
neprijatan kakav je bio njegov otac - despotizam na jednom kraju, a ropstvo na
drugom - ova vaseljena je možda preklinjala za onim 'starim dobrim danima'.
Njegov otac ga je tada iznutra oslovio, obazrivo pokušavajući, nesposoban da
zahteva pažnju, već moleći da ga sasluša.
A Leto je odgovorio: "Ne. Pružićemo im zamršenost koja će im zaposesti umove.
Postoji mnogo načina bekstva od opasnosti. Kako će znati da sam opasan, osim ako
me ne dožive hiljadama godina? Da, oče-unutar-mene, zadaćemo im znak pitanja."
42.
Nema ni krivice ni nevinosti u vama. Sve u vezi sa tim je prošlost. Krivica
mlati mrtve, a ja nisam Gvozdeni Malj. Vi mnoštvo mrtvih ste samo ljudi koji su
uradili određene stvari i sećanja na te stvari osvetljavaju moju stazu.
Leto II svojim životima-pamćenjima
Prema Hark al-Adu

"Samo od sebe se kreće!" reče Farad'n glasom koji je jedva bio šapat.
Stajao je iznad kreveta gospe Džesike sa dva stražara tik iza njega. Gospa
Džesika se pridiže u krevetu. Na sebi je imala parasvileni ogrtač svetlucavobele
boje sa odgovarajućom trakom oko kose boje bakra. Farad'n je burno banuo u njenu
sobu nekoliko trenutaka ranije. Nosio je sivi leotard i bio sav u znoju od
uzbuđenja i naporne jurnjave hodnicima palate.
"Koliko je sati?" upitala je Džesika.
"Sati?" Farad'n je ozgledao zbunjen.
Jedan od stražara prozbori: "Tri sata je posle ponoći, moja gospo." Stražar je
bojažljivo okrznuo pogledom Farad'na. Mladi princ naišao je jureći kroz noćnim
žišcima osvetljene hodnike, skupljajući usput zaprepašćene stražare.
"Ali kreće se", reče Farad'n. Isturio je svoju levu ruku, a zatim desnu. "Video
sam kako se moje vlastite ruke smanjuju u debeljušne pesnice i setio sam se. To
su bile moje ruke kad sam bio dete. Ja se i inače sećam vremena kad sam bio
dete, ali ovo je bilo... jasnije pamćenje. Ponovo sam ustrojio svoja stara
pamćenja!"
"Vrlo dobro", reče Džesika. Njegovo uzbuđenje bilo je zarazno. "A šta se
dogodilo kad su ti ruke postale stare?"
"Moj... um je bio... trom", reče on. "Osetio sam bol u leđima. Evo, baš ovde."
Dotakao je mesto iznad levog bubrega.
"Naučio si najvažniju lekciju", reče Džesika. "Znaš li koje je njeno značenje?"
Spustio je ruke niz bokove i stao da zuri u nju. Zatim reče: "Moj um gospodari
mojom stvarnošću." Oči su mu blistale i on ponovi, ovog puta glasnije: "Moj um
gospodari mojom stvarnošću!"
"To je početak prana-bindu ravnoteže", reče Džesika. "Doduše, samo početak."
"Šta je sledeće što treba da radim?" upitao je.
"Moja gospo", stražar koji je malopre odgovorio na njeno pitanje sada se usudio
da upadne u razgovor. "Dockan je", reče on.
Zar se u ovom satu ne odvija smena straže na njihovim špijunskim mestima? pitala
se Džesika. Rekla je: "Odlazite. Mi moramo da radimo."
"Ali, moja gospo", reče stražar i bojažljivo pređe pogledom od Farad'na na gospu
Džesiku i natrag.
"Misliš da ću da ga zavedem?" upita Džesika.
Čovek se ukruti.
Farad'n se nasmeja u izlivu radosti. Mahnuo je rukom u znak otpuštanja. "Čuli
ste je. Odlazite."
Stražari se pogledaše, ali poslušaše.
Farad'n sede na ivicu njenog kreveta. "Želeo sam da vam verujem, pa ipak vam
nisam verovao. A onda... bilo je kao da mi se um topi. Bio sam umoran. Moj um je
prestao da se bori protiv vas. Dogodilo se. Tek tako!" Pucnuo je prstima.
"Tvoj um se nije borio protiv mene", reče Džesika.
"Naravno da nije", priznao je. "Ja sam se borio protiv samog sebe, protiv svih
onih besmislica koje sam naučio. Šta sad sledi?"
Džesika se nasmejala. "Priznajem da nisam očekivala da ćeš ovako brzo uspeti.
Prošlo je otada svega osam dana i..."
"Bio sam strpljiv", reče on cereći se.
"Počeo si da se učiš strpljenju, takođe", reče ona. "Sada si odista dete.
Ranije... bio si samo mogućnost, čak nisi bio ni rođen."
Uglovi njegovih usana se opustiše.
"Ne budi toliko utučen", reče ona. "Uspelo ti je. To je važno. Koliko njih može
da kaže da su se ponovo rodili?"
"Šta sledi?" nastojao je on da sazna.
"Vežbaćeš ovo što si naučio", reče ona. "Želim da se osposobiš da to radiš po
volji, lako. Kasnije ćeš popuniti nov prostor u svojoj svesti koju je ovo
otvorilo. On će biti ispunjen sposobnošću da proveriš bilo koju stvarnost u
suprotnosti sa tvojim vlastitim zahtevima."
"Je li to sve što sada treba da radim... vežbam..."
"Ne. Sada možeš da počneš sa uvežbavanjem mišića. Reci mi, možeš li da pomeriš
mali prst na levoj nozi bez micanja i jednog drugog mišića tvog tela?"
"Moj ..." Spazila je kako mu se na lice navlači nekakav dalek izraz dok je
pokušavao da pomeri prst. Potom je spustio oči prema svom stopalu i stao da zuri
u njega. Znoj mu je probio čelo. Oteo mu se dubok uzdisaj. "Ne mogu to da
učinim."
"I te kako možeš", reče ona. "Naučićeš to da uradiš. Naučićeš svaki mišić svog
tela. Poznavaćeš te mišiće na način na koji poznaješ svoje ruke."
Žustro je progutao pljuvačku pod utiskom veličine ove perspektive. A onda reče:
"Šta mi to činite? Kakav plan imate sa mnom?"
"Nameravam da te oslobodim u odnosu na vaseljenu", reče ona. "Postaćeš ono što
najdublje želiš, pa ma šta to bilo."
Za trenutak je mozgao o ovome. "Ma šta da želim?"
"Da."
"To je nemoguće!"
"Osim ako ne naučiš da gospodariš svojim željama na način na koji gospodariš
svojom stvarnošću", reče ona. Istovremeno je pomislila: Dobro! Neka njegovi
analitičari istraže ovo. Oni će savetovati smotrenu ocenu, ali će Farad'n
napraviti korak bliže ostvarenju onog što sam zbilja naumila.
Dokazao je svoj dar naslućivanja, rekavši: "Jedna je stvar reći nekoj osobi da
će da ostvari želju svog srca. Druga je stvar doista ponuditi to ostvarenje."
"Stigao si dalje no što sam mislila", reče Džesika. "Vrlo dobro. Obećavam ti:
ako dovršiš ovaj program učenja, bićeš svoj čovek. Što god da činiš, biće zbog
toga što je to ono što ti želiš da činiš."
I neka Istinozborac pokuša da to ispita, pomislila je.
Ustao je, ali je izraz lica sa kojim se nadvio nad nju bio topao, sa osećanjem
drugarstva u sebi. "Znate, verujem vam. Proklet bio ako znam zbog čega, ali je
tako. I neću reći nijednu reč o ostalim stvarima o kojima razmišljam."
Džesika je promatrala njegova leđa koja su se udaljavala pošto ga je poslala iz
svoje spavaće sobe. Ugasila je sjajne kugle i ponovo legla. Ovaj Farad'n je bio
nedokučiv. On joj je takoreći saopštio da počinje da prozire njen naum, ali da
se pridružuje njenoj zaveri po sopstvenom htenju.
Čekaj samo dok počne da uči svoja osećanja, pomislila je. S ovom mišlju,
pripremila je sebe za povratak u san. Jutro će biti okuženo 'slučajnim'
susretima sa osobljem palate koje će postavljati naoko bezazlena pitanja.
43.
Čovečanstvo periodično prolazi kroz ubrzanje svojih događaja i u vezi sa tim
doživljava trku između obnovljive vitalnosti oživljujućeg i primamljive
oštećenosti dekadencije. U ovoj periodičnoj trci, svaki zastoj postaje raskoš.
Tek tada se može razmišljati da je sve dopušteno; sve je moguće.
Muad'Dibov Apokrif
Dodir peska je važan, reče Leto sebi.
Mogao je da oseti krupan pesak pod sobom na mestu gde je sedeo ispod blistavog
nebeskog svoda. Bili su ga prinudno nahranili još jednom teškom dozom melanža i
Letov um se okrenuo oko sebe poput vrtloga. Jedno neodgovoreno pitanje ležalo je
duboko u levku tog vrtloga. Zašto su oni neizostavno zahtevali da im to kažem?
Gurni je bio bandoglav; u to nije bilo sumnje. A i imao je naređenje od svoje
gospa Džesike.
Za ovu 'lekciju', izveli su ga iz sieča na dnevnu svetlost. Imao je čudan osećaj
da je dozvolio svom telu da ode na kratak izlet iz sieča, dok je njegovo
unutrašnje biće posredovalo između Vojvode Leta I i starog Barona Harkonena. Oni
su se tukli unutar njega, preko njega, jer on nije hteo da im dopusti da
neposredno stupe u dodir. Ova borba ga je naučila šta se dogodilo sa Alijom.
Sirota Alija.
Bio sam u pravu što sam zazirao od začinskog putovanja, pomislio je.
Obuzela ga je snažna ogorčenost prema gospi Džesiki. Njen prokleti gom džabar!
Sukobi se sa njim i pobedi, ili umri u pokušaju. Nije mogla da stavi otrovnu
iglu uperenu u njegov vrat, ali je mogla da ga pošalje u dolinu opasnosti koja
je polagala pravo na njenu rođenu kćer.
Šmrktavi zvuci prodreše u njegovu svest. Treperili su, postajući glasniji, zatim
tiši, glasniji... tiši. Nije bilo načina da utvrdi jesu li oni predstavljali
sadašnju stvarnost ili su proizašli iz začina.
Letovo telo se oklembesilo preko njegovih svijenih ruku. Osećao je zadnjicom
vrelinu peska. Jedan ćilim ležao je odmah ispred njega, ali on je sedeo na golom
pesku. Jedna senka pružala se preko ćilima: Namri. Leto je zurio u mutnu šaru
ćilima, nazirući tamo mreškanje mehurića. Njegova svest zaplovila je vlastitom
strujom kroz predeo koji se rasprostirao sve do horizonta razbarušenog zelenila.
U lobanji su mu dobovali bubnjevi. Osetio je vrućinu, groznicu. Groznica je bila
pritisak gorenja koje je ispunilo njegova čula, pritešnjujući svesnost tela sve
dok nije bio u stanju da oseti pokretne senke svoje životne opasnosti. Namri i
njegov nož. Pritisak... pritisak... Leto je na kraju ležao lebdeći između neba i
peska; njegov um bio je izgubljen za sve sem za groznicu. Sada je čekao da se
nešto desi, sluteći da bi bilo koji događaj bio prva-i-jedina stvar.
Vruća-prevruća sunčeva svetlost blistavo se stropoštavala oko njega, ne dajući
mira, ni predaha. Gde je moja Zlatna Staza? Svuda su gmizale stenice. Svuda.
Moja koža nije moja vlastita. Odaslao je poruke duž svojih nerava, očekujući
odugovlačeće odzive druge ličnosti.
Gore glavu, naredio je svojim nervima.
Glava koja je možda bila i njegova vlastita mileći se uzdigla i zagledala u
mrlje praznine u sjajnoj svetlosti.
Neko je prošaputao: 'Sada je duboko u tome.'
Nije bilo odgovora.
Sažižuće vatreno sunce dodavalo je vrelinu na vrelinu.
Polagano, odmotavajući se, struja njegove svesti ponela ga je maticom kroz
poslednji zaklon zelene praznine i tamo, preko niskih krivudavih dina, na
udaljenosti ne većoj od jednog kilometra, iza protegnute krečnjačke linije
grebena, tamo je ležala zelena pupeća budućnost, ustremljena naviše, ploveći u
beskrajnom zelenom, zeleno nabujalom, zeleno-zelenom kretanju beskonačno
napolje.
U svem tom zelenom nije bilo nijednog ogromnog crva.
Bogatstva neobuzdanog rastinja, ali nigde Šai-Huluda.
Leto je osetio da se usudio da kroči preko starih granica u novu zemlju čiji je
svedok dosad bila jedino uobrazilja i da je u ovom času gledao pravo kroz sasvim
bliski veo koji je sanjivo čovečanstvo zvalo Nepoznatim.
Bila je to krvožedna stvarnost.
Osetio je kako se crveni plod njegovog života njiše na jednoj grani, kako
tečnost ističe iz njega, a ta tečnost bila je začinska esencija koja je tekla
njegovim venama.
Bez Šai-Huluda, nema više začina.
Video je budućnost bez Dininog ogromnog crva-zmije. Znao je ovo, pa ipak nije
mogao da se istrgne iz transa da bi izgradio ovakvo prihvatanje događaja.
Njegova svest je odjednom jurnula nazad, nazad, nazad, daleko od ovako kobne
budućnosti. Njegove misli uđoše u njegovu utrobu, postajući primitivne, sposobne
da se pokrenu samo jakim osećanjima. Otkrio je da nije u stanju da se usredsredi
ni na jedan vid svoje vizije ili svoje okoline, ali se u njemu javio jedan glas.
Govorio je starim jezikom i on ga je savršeno razumeo. Glas je bio muzikalan,
ali su ga njegove reči batinale.
"Nije sadašnjost ono što utiče na budućnost, ti budalo, već je budućnost ta koja
uobličava sadašnjost. Sve ti je to obrnuto unazad. Pošto je budućnost određena,
odvijanje događaja će moći da posvedoči da je budućnost utvrđena i neizbežna."
Ove reči su ga zapanjile. Osetio je kako se užas usađuje u gustu tvar njegovog
tela. Po ovom je znao da je njegovo telo još postojalo, ali nehajna priroda i
ogromna snaga njegove vizije učinili su da se oseća okužen, bez odbrane,
nesposoban da signalizira i jednom mišiću i postigne njegovu poslušnost. Znao je
da sve više podleže napadu onih skupnih života čija su ga pamćenja jednom
nagnala da poveruje da je stvaran. Strah ga je ispunio. Pomislio je da možda
gubi unutrašnju komandu i konačno dopada Izrodstvu.
Leto je osetio kako mu se telo izvija od strave.
Došao je dotle da zavisi od svoje pobede i nanovo izvojevane blagonaklone
saradnje tih pamćenja. Okrenuli su se protiv njega, svi oni - čak i kraljevski
Harum na kojeg se ranije oslanjao. Ležao je žmirkajući na površini koja nije
imala korenove, nesposoban da dG bilo kakav izraz vlastitom životu. Pokušao je
da se usredsredi na mentalnu sliku samog sebe i našao se suočen sa preklapajućim
ramovima, od kojih je svaki pripadao različitom dobu: od dečjeg do drhtave
starosti. Prisetio se jedne vežbe svog oca iz ranog detinjstva: Neka ti ruke
postanu mlade, a zatim ostare. Ali celokupno njegovo telo je sada bilo zaronjeno
u ovu izgubljenu stvarnost i čitav ovaj progresivan niz predstava stapao se sa
ostalim likovima, crtama onih koji su mu bili podarili svoja pamćenja.
Protresao ga je dijamantski grom.
Leto je osetio kako se delovi njegove svesti raznose, a ipak je zadržao osećanje
samog sebe negde između bitisanja i nebitisanja. Nada je oživljavala i on oseti
da njegovo telo diše. Unutra... Napolje! Duboko je uvukao vazduh: jin. Ispustio
ga je: jang.
Negde odmah iza njegovog domašaja ležalo je mesto najviše nezavisnosti, pobeda
nad svim zbrkama nerazlučno vezanim za njegovo mnoštvo života - ne lažno
osećanje komande, već istinska pobeda. Sada su mu postale jasne njegove
prethodne greške: tragao je za snagom u stvarnosti svog transa, birajući radije
to no da pogleda u oči strahovima koje su on i Ganima hranili jedno u drugom.
Strah je porazio Aliju!
Ali traganje za snagom razapelo je novu zamku, skrećući ga prema mašti. Sagledao
je obmanu. Ceo proces obmane okretao se za pola kruga i sada je spoznao središnu
tačku sa koje je bez namisli mogao da posmatra prolaženje svojih vizija, svojih
unutrašnjih života.
Preplavio ga je talas ushićenja. Ovo ga je nateralo da poželi da se nasmeje, ali
je uskratio sebi to uživanje, znajući da bi to zamandalilo kapije pamćenja.
Ahhh, moja pamćenja, pomislio je. Uvideo sam vašu obmanu. Više nećete da
izmišljate sledeći trenutak za mene. Samo ćete da mi pokazujete kako da stvaram
nove trenutke. Neću sebe da zatvaram u stare utabane staze.
Ova misao prošla je kroz njegovu svest kao da čisto briše neku površinu i u
njenom buđenju osetio je čitavo svoje telo, jedan Ajfale, koji je izveštavao o
najsitnijim pojedinostima u svakoj ćeliji, svakom nervu. Ušao je u stanje duboke
mirnoće. U ovoj mirnoći, čuo je glasove, za koje je znao da dolaze sa velike
udaljenosti, ali ih je čuo jasno kao da su odjekivali u bezdanu.
Jedan od glasova bio je Halekov. "Možda smo mu dali previše toga."
Namri je odgovorio. "Dali smo mu tačno ono što nam je ona naložila da mu damo."
"Možda bi trebalo da se vratimo tamo i još jednom ga osmotrimo", reče Halek.
"Sabiha je dobra u takvim stvarima; pozvaće nas ako nešto krene loše", reče
Namri.
"Ne dopada mi se ovaj Sabihin posao", reče Halek.
"Ona je neophodan sastavni deo", reče Namri.
Leto je osetio blistavu svetlost izvan sebe i tamu iznutra, ali je ta tama bila
prikrivačka, zaštitnička i topla. Svetlost je počela da se rasplamsava i on
oseti da ona dopire iz tame unutar njega, kovitlajući se poput blistavog oblaka.
Njegovo telo je postalo prozračno, i vuklo ga je naviše, pa ipak je zadržao onu
ajnfale vezu sa svakom ćelijom i nervom. Mnoštvo njegovih unutrašnjih života
svrstalo se u stroj i ništa nije ostalo zbrkano ili pomešano. Postali su veoma
tihi udvostručavajući njegovu vlastitu unutrašnju tišinu; svaki život-pamćenje
bio je odvojen u jedno netelesno i nerazjedinjeno biće.
Leto im tada prozbori: "Ja sam vaš duh. Ja sam jedini život koji možete da
shvatite. Ja sam stanište vašeg duha u zemlji koje nigde nema, zemlji koja je
vaš jedini preosatali dom. Bez mene, pojmljiva vaseljena vraća se haosu.
Tvoračko i nedokučivo su nerazmrsivo povezani u meni; jedino ja mogu da
posredujem između njih. Bez mene, ljudski rod će utonuti u prljavštinu i taštinu
saznavanja. Kroz mene, vi i oni ćete naći jedini put koji vodi iz haosa:
razumevanje življenjem."
Izrekavši ovo, on odustade od sebe i postade on sam, svoja vlastita ličnost koja
je zaokružavala celokupnost svoje prošlosti. Nije to bila pobeda, niti poraz,
već jedna nova stvar koju je valjalo podeliti sa bilo kojim životom koji bi on
izabrao.
Leto je uživao u ovoj novini, dopuštajući joj da zaposedne svaku ćeliju, svaki
nerv, napuštajući ono što mu je ajfale bio pružio, i ponovo zadobijajući tu
celokupnost u istom trenutku.
Posle izvesnog vremena probudio se u beloj pomrčini. U jednom blesku svesti
shvatio je gde se njegovo telo nalazilo: sedelo je na pesku na otprilike
kilometar od stenovitog zida koji je označavao severnu granicu sieča. Ovaj sieč
mu je sada bio znan: Jakarutu zasigurno... i Fondak. Ali on je bio mnogo
drugačiji od mitova, legendi i glasina koje su krijumčari puštali.
Neka mlada žena sedela je na ćebetu odmah naspram njega sa blistavom sjajnom
kuglom pričvršćenom vrpcom za levi rukav, koja joj je lebdela odmah iznad glave.
Kada je Leto odvratio pogled sa sjajne kugle, ukazale su se zvezde. Poznavao je
ovu mladu ženu: bila je jedna od onih iz njegove vizije od ranije, pržiteljka
kafe. Ona je bila Namrijeva nećakinja, isto tako brza na nožu kao Namri. Nož joj
je ležao u krilu. Na sebi je imala jednostavnu zelenu odeću preko svog
pustinjskog odela. Sabiha, tako je glasilo njeno ime. Namri je sa njom imao
posebne planove.
Sabiha je opazila razbuđivanje u njegovim očima, te reče: "Skoro je zora. Proveo
si celu noć ovde."
"I dobar deo dana", reče on. "Praviš dobru kafu."
Ova izjava ju je začudila, no ona pređe preko nje sa prostodušnošću koja je
govorila o strogoj obučenosti i izričitim uputstvima dobijenim za sadašnje
ponašanje.
"Ovo je čas ubica", reče Leto. "Ali tvoj nož više nije potreban." Pogledao je na
kris-nož u njenom krilu.
"Namri će da izrekne sud o tome", reče ona.
Dakle, ne Halek. Samo je potvrdila njegovo unutrašnje saznanje.
"Šai-Hulud je veliki skupljač đubreta i brisač nepoželjne dokazne građe", reče
Leto. "Lično sam ga na taj način iskoristio."
Ovlaš je položila ruku na dršku noža.
"Koliko mnogo se otkriva po ovom gde sedimo i kako sedimo", reče on. "Ti sediš
na ćebetu a ja na pesku."
Njene šake sklopiše se oko drške noža.
Leto zevnu, tako da ga od razjapljivanja i istezanja zaboleše čeljusti. "Imao
sam viziju u koju si i ti bila uključena", reče on.
Ramena joj se lako opustiše.
"Bili smo jednostrani u pogledu na Arakis", reče on. "Divljački sa naše strane.
Postoji određen zamah u onome što smo dosad činili ali sada se moramo rešiti
jednog dela našeg rada. Terazije se moraju dovesti u bolju ravnotežu."
Zbunjena namrštenost dotakla je Sabihino lice.
"Moja vizija", reče on. "Ukoliko ponovo ne uspostavimo igru života ovde na Dini,
zmaja na dnu pustinje više neće biti."
Zbog toga što je upotrebio stari slobodnjački naziv za velikog crva, ona ga je
za trenutak razumela. Zatim reče: "Crvi?"
"Nalazimo se u mračnom hodniku", reče on. "Bez začina Carstvo će se raspasti.
Esnaf se neće kretati. Planete će lagano izgubiti jasno sećanje jedne na druge.
Okrenuće se unutra prema sebi. Svemir će postati granica kada Esnafovi
navigatori izgube svoju veštinu. Pripićemo se uz vrhove naših dina i nećemo
ništa znati o stvarima iznad i ispod nas."
"Govoriš vrlo čudno", reče ona. "Kako si mene video u svojoj viziji?"
Osloni se na slobodnjačko praznoverje! pomislio je. Zatim reče: "Postao sam
pasigrafičan. Ja sam živi glif koji ispisuje promene koje se moraju dogoditi.
Ako ih ja ne ispišem, sukobićeš se sa takvim veljim jadima kakve ljudsko biće ne
bi trebalo da iskusi."
"Kakve su ovo reči?" upitala je, i dalje ovlaš držeći šaku na nožu.
Leto je obrnuo glavu prema stenama Jakarutua, i ugledao začetak sjaja koji je po
svoj prilici dolazio od Drugog Meseca na njegovom putu iza stena pred zoru.
Samrtni ropac pustinjskog zeca skroz ga je razdrmao. Video je kako Sabiha
uzdrhta. Usledilo je klepetanje krila - ptica grabljivica, noćni stvor ovde.
Video je tinjajući sjaj mnogih očiju dok su preletale iznad njega, stremeći ka
pukotinama u stenju.
"Moram da sledim zapovesti mog novog srca", reče Leto. "Gledaš na mene čisto kao
na dete, Sabiha, ali kad bi..."
"Savetovali su me da budem oprezna sa tobom", reče Sabiha i sada su joj ramena
bila ukrućena od pripravnosti.
Začuo je strah u njenom glasu i rekao: "Ne boj me se, Sabiha. Proživela si osam
godina duže od ovog mog tela. Zbog toga ti odajem čast. Ali ja imam nebrojeno
hiljada više drugih života, daleko više no što ti znaš. Ne gledaj na mene kao na
dete. Premostio sam mnoge budućnosti i, u jednoj, video nas upletene u ljubavi.
Ti ja, Sabiha."
"Šta si... To ne može..." Zastala je u pometnji.
"Ova ideja bi mogla da te pridobije", reče on. "A sada mi pomozi da se vratim u
sieč, jer sam pohodio daleka mesta i slab sam i iznuren od mojih putovanja.
Namri mora da čuje gde sam bio."
Videvši kod nje neodlučnost, on reče: "Zar ja nisam Gost Pećine? Namri mora da
sazna ono što sam ja saznao. Moramo da učinimo mnoge stvari da ova naša
vaseljena ne bi propala."
"Ne verujem ono... za crve", reče ona.
"Ni ono o nama upletenim u ljubavi?"
Zavrtela je glavom. No mogao je da primeti kako misli proleću njenim umom kao
perje nošeno vetrom. Njegove reči su je i privlačile i odbijale. Biti saputnica
moći, svakako je sadržavalo veliku čar. A ipak, tu su bila naređenja njenog
ujaka. Ali jednog dana ovaj sin Muad'Diba će možda vladati ovde na Dini i do
najudaljenijih domašaja njihove vaseljene. Potom se sukobila sa jednim krajnje
slobodnjačkim, pećinsko-skrivačkim gnušanjem prema takvoj budućnosti. Letova
saputnica bila bi svakom na oku, bila bi predmet ogovaranja i uhođenja. Doduše,
mogla bi da ima bogatstvo i...
"Ja sam Muad'Dibov sin, sposoban da vidim budućnost", reče on.
Smestila je polagano nož u korice, lako se podigla sa ćebeta, prišla mu sa
strane i pomogla da stane na noge. Leto je otkrio da ga zabavlja ono što je
zatim uradila: uredno je smotala ćebe i prebacila ga preko desnog ramena. Opazio
je kako odmerava razliku u veličini njihovih tela, misleći na njegove reči:
Upleteni u ljubavi!
Veličina je još jedna stvar koja se menja, pade mu na um.
Potom je položila šaku na njegovu ruku da ga pridrži i kontroliše njegov hod.
Sapleo se i ona reče oštro: "Predaleko smo od sieča za to!" Mislila je na
nepoželjni zvuk koji bi mogao da privuče nekog crva.
Leto je osetio da je njegovo telo postalo suva ljuštura poput one koju je insekt
napustio. Ova ljuštura mu je bila poznata: bila je jedno sa društvom koje je
bilo izgrađeno za trgovinu melanžom i njegovoj religiji Zlatnog Eliksira. Bila
je ispražnjena sopstvenim neumerenostima. Muad'Dibovi visoki ciljevi srozali su
se do čarobnjaštva koje je bilo nametnuto vojničkom silom Aukafa. Muad'Dibova
religija je sada imala drugo ime; bio je to Šein-san-Šao, jedan iksijanski naziv
koji je označavao žestinu i ludilo onih koji su mislili da vaseljenu mogu da
dovedu do raja na šiljku kris-noža. Ali to bi se, takođe, promenilo pošto se Iks
bila promenila. Jer oni su bili samo deveta planeta njihovog sunca i čak su
zaboravili jezik koji im je podario njihovo ime.
"Džihad je bio vrsta masovnog ludila", promrmljao je.
"Šta?" Sabiha se usredsredila na zadatak da ga natera da hoda bez ritma, trudeći
se da prikrije njihovo prisustvo ovde na otvorenom pesku. Za trenutak je
zadržala pažnju na njegovim rečima, a zatim ih je protumačila kao još jedan
proizvod njegovog očiglednog zamora. Osećala je slabost u njemu, način na koji
je bio iscpljen transom. Sve ovo joj se činilo beskrajnim i surovim. Ako mu je
bilo suđeno da bude ubijen, kao što je Namri govorio, onda je to trebalo uraditi
brzo, bez sve ove glume sporednih lica na pozornici. Leto je, doduše, stalno
govorio o nekom čudesnom otkrovenju. Možda je to bilo ono što je Namri tražio.
To je, zacelo, morala da bude pobuda koja je stajala iza postupaka rođene bake
ovog deteta. Zašto bi inače Naša Gospa Dine dala svoje odobrenje za ova užasna
dela protiv jednog deteta.
Deteta?
Ponovo je porazmislila o njegovim rečima. Sada su se nalazili u podnožju grebena
i ona zaustavi ovo biće koje joj je bilo povereno, dozvoljavajući mu da za
trenutak predahne ovde gde je bilo bezbednije. Gledajući dole na njega u mutnoj
svetlosti zvezda, upitala je: "Kako bi moglo da se desi da ne bude više crva?"
"Jedino ja to mogu da izmenim", reče on. "Ne boj se. Ja sve mogu da izmenim."
"Ali to je..."
"Neka pitanja nemaju odgovore", reče on. "Video sam tu budućnost, ali bi te
njene protivrečnosti samo zbunile. Ovo je promenjiva vaseljena, a mi smo
najneobičnija promena od svih. Mi treperenjem odgovaramo na mnoge uticaje. Naše
budućnosti zahtevaju stalno utvrđivanje vremena. A sad, postoji prepreka koju
moramo da uklonimo. Ovo iziskuje da učinimo svirepe stvari, da idemo protiv
naših najosnovnijih, najdražih želja... Ali to mora biti učinjeno."
"Šta mora biti učinjeno?"
"Jesi li ikad ubila prijatelja?" upitao ju je okrenuvši se i prvi se uputivši
prema rupi koja se koso pela do skrivenog ulaza u sieč. Kretao se onoliko brzo
koliko mu je to iznurenost od transa dopuštala, no ona je stupala odmah iza
njega, hvatajući ga za odeću i povlačeći ga da se zaustavi.
"Šta znači ovo o ubistvu prijatelja?"
"On će umreti u svakom slučaju", reče Leto. "Ne moram ja to da učinim, ali bih
mogao to da sprečim. Ako ne sprečim, zar to nije isto kao da sam ga ubio?"
"Ko je to... taj što će umreti?"
"Izbor mi nalaže da ćutim", reče on. "Možda ću morati da dam svoju sestru
čudovištu."
Ponovo se okrenuo od nje i kada je ovog puta povukla njegovu odeću on se odupro,
odbijajući da odgovori na njena pitanja. Najbolje je da ne zna dok za to ne
kucne čas, pomislio je.
44.
Prirodno odabiranje bilo je opisano kao odabirno očuvanje u prirodnoj sredini
onih koji će imati potomstvo. Kada su, međutim, ljudska bića u pitanju, ovo je
do krajnosti ograničavajuća tačka gledanja. Spolno rasplođavanje teži
eksperimentu i novini. To izaziva mnoga pitanja, uključujući i ono prastaro da
li je prirodna sredina odabirni činilac tek prošto su se varijacije dogodile,
ili sredina igra pred-selektivnu ulogu u određivanju varijacija kojima pruža
okrilje. Dina u stvari nije odgovorila na ova pitanja; ona je samo iznela nova
pitanja na koja će Leto i Sestrinstvo možda pokušati da odgovore tokom sledećih
pet stotina pokoljenja.
Dinina katastrofa, prema Hark al-Adu
Goletne mrke stene Zaštitnog Zida nazirale su se u daljini, prikazujući se
Ganimi kao otelovljenje one slabosti koja je ugrožavala njenu budućnost. Stajala
je na rubu krovnog vrta, na vrhu Tvrđave, dok je sunce zalazilo iza njenih leđa.
Sunce je imalo zagasito narandžast sjaj od oblaka koji su lebdeli između, boje
jednako raskošne kao ona na obodu crvovih usta. Uzdahnula je, razmišljajući:
Alija... Alija... Je li suđeno da tvoja sudbina zadesi i mene?
Unutrašnji životi su sve više pretili u poslednje vreme. Bilo je nečeg u vezi sa
ženskom uslovljenošću u slobodnjačkom društvu - možda je reč o stvarnoj
seksualnoj razlici, no ma šta da je u pitanju - žene su bile podložnije toj
unutrašnjoj plimi. Njena baba ju je, dok su krojile planove, upozorila na to,
oslanjajući se na nagomilanu mudrost Bene Geserita ali i budući pretnje toj
mudrosti u Ganimi.
"Izrodstvo", govorila je gospa Džesika, "naš izraz za rođene kao formirane
ličnosti, ima dugu istoriju gorkih iskustava iza sebe. Čini se da do toga dolazi
tako što se unutrašnji životi dele. Razdvajaju se u dobroćudne i zloćudne.
Dobroćudni ostaju poslušni i korisni. Zloćudni se, izgleda, ujedinjuju u jednu
moćnu dušu, pokušavajući da preuzmu živo telo i njegovu svest. Zna se da ovaj
proces zahteva znatno vreme, ali su njegovi znaci dobro poznati."
"Zašto si napustila Aliju?" upitala je Ganima.
"Pobegla sam u strahu od onog što sam stvorila", rekla je Džesika tihim glasom.
"Odustala sam. A teret koji sad nosim na duši je da... sam možda prerano
odustala."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Još ne mogu da objasnim, ali... možda... ne! Neću da ti dajem lažne nade.
Gafla, poremećaj izrođavanja, ima dugu istoriju u čovekovoj mitologiji. Nosio je
mnogo imena, ali je uglavnom nazivan posednutošću. Izgleda da tako i jeste.
Izgubiš svoj put u zloćudnosti i ona te zaposedne."
"Leto... se bojao začina", reče Ganima, otkrivši da je bila u stanju da smireno
govori o njemu. Užasna cena se zahtevala od njih!
"I pametno", rekla je Džesika. Više od toga nije želela da kaže.
Ali Ganima se izložila opasnosti razbuktavanja svojih unutrašnjih pamćenja,
piljeći kroz čudnovat zamrljan veo i uzaludno proširujući strahove Bene
Geserita. Objasniti ono što je zadesilo Aliju nije nimalo olakšavalo stvar.
Benegeseritska nagomilanost iskustva ukazivala je ipak na mogući izlaz iz klopke
i kada se Ganima usudila na unutrašnju deobu, prvo je prizvala Mohalatu,
ortaštvo dobroćudnih koje je moglo da je zaštiti.
Prisetila se te deobe dok je stajala u rumenilu sunčevog zalaska na ivici
Tvrđavinog krovnog vrta. Istog trena osetila je pamćenje-prisustvo svoje majke.
Čani je stajala tamo kao utvara između Ganime i udaljenih stena.
"Uđi ovamo i okusićeš plod Zakuma, hranu pakla!" reče Čani. "Zaboravi ova vrata,
kćeri, to ti je jedina sigurnost."
Unutrašnja graja uzdigla se oko ove vizije i Ganima pobeže, utapajući svoju
svesnost u Kredo Sestrinstva, reagujučći tako više iz očajanja nego iz vere.
Hitro je odrecitovala Kredo, pomerajući usne, dopuštajući da joj glas naraste do
šapata:
"Religija je nadmetanje deteta sa odraslim. Religija je učaurivanje prošlih
verovanja: mitologija, koja je nagađanje, skrivena gordost o dužnosti u
vaseljeni, ona izricanja koja ljudi čine u težnji za ličnom moći, sve je to
pomešano sa trunkama prosvećenja. A poslednja neizgovorena zapovest uvek glasi:
'Ne ispituj!' Ali mi ispitujemo. Za nas je kršenje zapovesti prirodna stvar.
Cilj koji smo sebi postavili jeste oslobađanje uobrazilje, uprezanje uobrazilje
u korist najdubljeg smisla za stvaralaštvo čovečanstva."
Osećanje reda se polako vratilo Ganiminim mislima. Osetila je, ipak, kako joj
telo podrhtava i znala je koliko je loman ovaj mir što ga je postigla - a onaj
zamućen veo i dalje je počivao u njenoj svesti.
"Leb Kamai", prošaputala je. "Srce mog neprijatelja, nećeš biti moje srce."
Prizvala je sećanje na Farad'nov izgled, mrzovoljno mlado lice sa gustim veđama
i čvrstim ustima.
Mržnja će me učiniti snažnom, prođe joj kroz glavu. U mržnji mogu da se oduprem
Alijinoj sudbini.
Ali drhtava krhkost njenog stava nije se promenila, i sve o čemu je mogla da
misli bilo je u kojoj je meri Farad'n ličio na svog ujaka, pokojnog Šadama IV.
"Ah, ovde si!"
Bila je to Irulan koja je dolazila sa Ganimine desne strane, koračajući duž
ograde pokretima koji su podsećali na muške. Okrećući se, Ganima pomisli: A ona
je Šadamova kći.
"Zašto se uporno sama išunjavaš napolje?" oštro upita Irulan, zaustavivši se
ispred Ganime i nadnevši se nad nju smrknutog lica.
Ganima se suzdržala od izjave da nije bila sama, da su je stražari videli kada
je izišla na krov. Irulanina srdžba dala se objasniti činjenicom da su se ovde
nalazile na otvorenom i da ih je moglo pogoditi neko oružje velikog dometa.
"Ne nosiš pustinjsko odelo", reče Ganima. "Znaš li da je u staro doba, bilo ko,
uhvaćen bez pustinjskog odela izvan sieča, bio smesta ubijen. Traćiti vodu
značilo je dovesti u opasnost pleme."
"Vodu! Vodu!" obrecnu se Irulan. "Hoću da znam zašto ti sebe dovodiš u opasnost
na ovaj način. Vraćaj se unutra! Svima nam zadaješ neprilike."
"Kakva opasnost sada postoji ovde?" upita Ganima. "Stilgar je istrebio
izdajnike. Alijini stražari su svuda."
Irulan je podigla oči prema zamračujućem nebu. Zvezde su već bile vidljive
naspram sivoplavog sutona. Vratila je pažnju na Ganimu. "Ne želim da se
raspravljam. Poslana sam da ti saopštim da smo dobili poruku od Farad'na. On
prihvata, ali iz nekog razloga želi da odgodi svečanost."
"Koliko dugo?"
"Još ne znamo. Pregovaramo oko toga. Ali Dankan je poslan kući."
"A moja baka?"
"Ona je zasad odlučila da ostane na Salusi."
"Ko može da joj zameri zbog toga?" upitala je Ganima.
"Ta budalasta svađa sa Alijom!"
"Ne pokušavaj da mi podvališ, Irulan! To nije bila budalasta svađa. Čula sam
priče."
"Bojazni Sestrinstva..."
"Stvarne su", reče Ganima. "Pa prenela si mi poruku. Hoćeš li da iskoristiš ovu
priliku za još jedan pokušaj da me odvratiš?"
"Odustala sam."
"Trebalo bi da znaš i nešto bolje od pokušavanja da me lažeš", reče Ganima.
"Tako, dakle! Nastaviću sa pokušajima da te odvratim. Put koji si izabrala
predstavlja ludost." I Irulan se u čuđenju zapitala zašto je dozvolila da Ganima
postane tako razdražujuća po nju. Jednu Bene Geserit ne bi smelo ništa da
razdraži. Rekla je: "Zabrinuta sam zbog krajnje opasnosti koja ti preti. Znaš
to. Gani, Gani... Ti si Polova kćer. Kako možeš..."
"Zato što sam njegova kćer", reče Ganima. "Mi Atreidi protežemo se unazad sve do
Agamemnona i svesni smo šta se nalazi u našoj krvi. Nikad to nemoj da zaboraviš,
jalova suprugo mog oca. Mi Atreidi imamo krvavu istoriju i još nismo završili sa
krvoprolićima."
Zbunjena, Irulan upita: "Ko je Agamemnon?"
"Kako se tankim tvoje podrugljivo Bene Geserit obrazovanje pokazuje", reče
Ganima. "Stalno zaboravljam da vi skraćujete istoriju. Ali moja pamćenja sežu
unazad do..." Prekinula je; najbolje je ne buditi one seni iz njihovog lakog
sna.
"Ma čega da se sećaš", reče Irulan, "morala bi da znaš kako je ovaj put opasan
da ..."
"Ubiću ga", reče Ganima. "Duguje mi jedan život."
"A ja ću to sprečiti ako mogu."
"To već znamo. Nećeš dobiti priliku. Alija te šalje na jug u jedan od novih
gradova dok se sve ne svrši."
Irulan je prestravljeno zavrtela glavom. "Gani, položila sam zakletvu da ću te
štititi od bilo kakve opasnosti. Učiniću to vlastitim životom ako je neophodno.
Ako misliš da ću čamiti u nekoj bednoj jedidi ciglenih zidova dok ti..."
"Uvek postoji Juanui", reče Ganima blagim glasom. "Imamo mrtvačku cedionicu kao
izbor. Sigurna sam da odatle ne bi mogla da se mešaš."
Irulan je pobledela, poklopila šakom usta, zaboravljajući za trenutak na svoju
uvežbanost. Ovo gotovo potpuno napuštanje svega osim životinjskog straha bilo je
merilo koliko je mnogo briga uložila u Ganimu. Progovorila je iz dubine osećanja
skrhanosti, dopuštajući mu da zatitra na njenim usnama. "Gani, ne bojim se za
sebe. Bacila bih se crvu u usta za tebe. Da, ja sam ono, kako si me nazvala,
jalova supruga tvog oca, ali ti si dete koje nisam mogla da imam. Molim te..."
Suze zablistaše u uglovima njenih očiju.
Ganima je s mukom progutala knedlu u grlu i rekla: "Postoji još jedna razlika
između nas. Ti nikad nisi bila Slobodnjak. Ja nisam ništa drugo do to. To je
ponor koji nas razdvaja. Alija zna. Ma šta ona osim toga možda jeste, ovo zna."
"Ne možeš da budeš sigurna šta Alija zna", reče Irulan sa gorčinom u glasu. "Kad
ne bih znala da je Atreid, zaklela bih se da je stavila sebi u zadatak da uništi
svoju rođenu Porodicu."
A otkud znaš da je ona još Atreid, pomisli Ganima čudeći se Irulaninoj
zaslepljenosti. Ovo je bila jedna Bene Geserit, a ko je bolje od njih znao
istoriju Izrodstva? Ona izgleda ne bi dopustila sebi ni da pomisli na to, a
kamoli da poveruje u tako nešto. Mora da je Alija izvela neku vradžbinu na ovoj
sirotoj ženi.
Ganima reče: "Dugujem ti dug vode. Zbog toga ću ti štititi život. Ali tvoj rođak
je zločinac. Ni reči više o tome."
Irulan je smirila drhtanje svojih usana i obrisala oči. "Zaista sam volela tvog
oca", prošaptala je. "Nisam to čak ni znala dok nije umro."
"Možda on nije mrtav", reče Ganima. "Ovaj Propovednik ..."
"Gani! Ponekad te ne razumem. Zar bi Pol napadao vlastitu porodicu?"
Ganima sleže ramenima i zagleda se u nebo koje je tamnelo. "Možda nalazi zabavu
u takvim ..."
"Kako možeš tako olako da govoriš o ovom..."
"Da bi držala na odstojanju mračne dubine", reče Ganima. "Ne podsmevam ti se.
Bogovi znaju da to ne činim. Ali ja sam samo kćerka svog oca. Ja sam svaka osoba
koja je svojim semenom imala udela u Atreidima. Ti nećeš da razmišljaš o
Izrodstvu, ali ja ni o čemu drugom ne mogu da razmišljam. Ja sam rođena kao
oformljena ličnost. Znam šta se nalazi u meni."
"Ta glupava stara praznoverica o..."
"Nemoj!" Ganima je posegnula rukom prema Irulaninim ustima. "Ja sam svaka Bene
Geserit iz njihovog prokletog uzgojnog programa od početka do kraja, uključujući
tu i moju baku. I ja sam mnogo mnogo više od toga." Razderala je levi dlan,
puštajući krv noktom. "Ovo je mlado telo, ali njegovo iskustvo ... Oh, bogovi,
Irulan! Moje iskustvo! Ne!" Ponovo je isturila ruku kada se Irulan primakla.
"Poznate su mi sve one budućnosti koje je moj otac istražio. Posedujem mudrost
tolikih mnogih životnih doba i sve neznanje, takođe ... sve slabosti. Ako želiš
da mi pomogneš, Irulan, prvo uvidi ko sam ja."
Irulan se instinktivno nagla i uzela Ganimu u ruke, držeći je čvrsto, obraz uz
obraz.
Samo da ne budem prinuđena da ubijem ovu ženu, pomisli Ganima. Samo da se to ne
dogodi.
Dok je ova misao strujala kroz nju, cela pustinja utonu u noć.
45.
Jedna mala ptica te pozva
Iz kljuna prugastog, zagasitocrvene boje.
Jednom se oglasi iznad Sieč Tabra
I ti otide u ravnicu pogreba.

Tužbalica za Letom II
Leta je probudio zveket vodenih prstenova u ženinoj kosi. Pogledao je prema
otvorenom ulazu svoje ćelije i tamo ugledao Sabihu u sedećem položaju. U svesti
poluutonuloj u začin, video ju je ocrtanu svim onim što mu je njegova vizija
otkrila o njoj. Imala je dve godine više od starosnog doba u kome je većina
slobodnjačkih žena udata ili barem zaručena. Prema tome njena porodica ju je
čuvala za nešto... ili nekog. Bila je stasala za udaju... očigledno. Njegove
vizijom zaodenute oči videle su je kao biće iz zemaljske prošlosti čovečanstva:
crna kosa i svetla put, duboke očne duplje što je njenim potpuno plavim očima
pridavalo zelenkasto osenčenje. Imala je mali nos i široka usta iznad oštre
brade. I bila je za njega živo obeležje da se za planove Bene Geserit znalo -
ili pomišljalo na njih - ovde u Jakarutu. Oni su se, dakle, nadali da kroz njega
ožive faraonski imperijalizam, zar ne? Šta je onda bilo sa njihovom zamišlju da
ga primoraju da oženi rođenu sestru? Sabiha to jamačno nije mogla da spreči.
Njegovi tamničari su ipak znali za ovaj plan. Ali kako su saznali? Oni nisu
sudelovali u njegovoj viziji. Oni nikada nisu pošli sa njim tamo gde je život
postajao pokretna opna drugih dimenzija. Povratna i kružna subjektivnost vizije
koja je otkrila Sabihu bila je njegova i samo njegova.
Ponovo su vodeni prstenovi zazvečali u Sabihinoj kosi i taj zvuk je uskomešao
njegove vizije. Znao je gde je ranije bio i šta je tada naučio. Ništa nije moglo
to da izbriše. Nije se, sada, vozio u palankinu na leđima velikog Tvorca, a
zveket vodenih prstenova među putnicima nije bio ritam njihovih putničkih
pesama. Ne... nalazio se ovde u ćeliji u Jakarutuu, ukrcan za ono najopasnije od
svih putovanja: daleko od i natrag do Al as-sunna val-jamas, od stvarnog sveta
čula i natrag u taj svet.
Šta je radila tamo sa vodenim prstenovima u svojoj kosi? Oh, da. Spravljala je
još onog variva za koje su mislili da ga drži u zatočeništvu: hrana nadevena
začinskom esencijom koja je imala da ga održava pola unutra, a pola izvan
stvarne vaseljene, sve dok ili umre ili plan njegove babe uspe. I svaki put kada
je pomislio da je pobedio, oni su ga vraćali natrag. Gospa Džesika je bila u
pravu, naravno - ta stara veštica! Ali šta su samo zamislili. Potpuno
uskrsavanje svih onih života unutar njega nije bilo od koristi sve dok nije
mogao da ustroji podatke i pamti ih po volji. Ti životi bili su sirova građa
anarhije. Jedan ili svi oni zajedno mogli su da ga savladaju. Začin i njegova
naročita funkcija ovde u Jakarutuu predstavljali su beznadežnu igru.
Sada Gurni čeka na znak, a ja odbijam da mu ga dam. Koliko dugo će njegovo
strpljenje potrajati?
Zurio je u Sabihu. Zabačena kapuljača otkrivala je istetovirane plemenske šare
na njenim slepoočnicama. Leto nije od prve prepoznao ove šare, ali se onda setio
gde se nalazio. Da, Jakarutu je još živeo.
Leto nije znao da li da bude zahvalan svojoj baki ili da je mrzi. Ona je želela
da on poseduje instikte na nivou svesti. Ali instikti su bili samo rasna
pamćenja koja su upućivala na to kako da se izađe na kraj sa krizama. Njegova
neposredna pamćenja onih drugih života kazivala su mu mnogo više od toga. Sva
ona su sada bila ustrojena, i mogao je da vidi u kakvoj opasnosti bi se našao
ako bi se otkrio pred Gurnijem. Nije bilo načina da sakrije to stanje od
Namrija. Namri je predstavljao drugačiji problem.
Sabiha je ušla u ćeliju sa činijom u rukama. Voleo je način na koji je svetlost
dolazeći spolja pravila dugine krugove po rubu njene kose. Nežno mu je podigla
glavu i stala da ga hrani iz činije. Tek tada je shvatio koliko je onemoćao.
Pustio ju je da ga hrani dok je njegov um nastavio da krstari, oživljavajući
sednicu sa Gurnijem i Namrijem. Verovali su mu. Namri više nego Gurni, ali čak
ni Gurni nije mogao da porekne ono što su mu njegova čula već saopštila o ovoj
planeti.
Sabiha mu obrisa usta porubom svoje odeće.
Ahhh, Sabiha, pomislio je, podsećajući se one druge vizije koja mu je ispunila
srce bolom. Mnoge noći prosanjao sam pokraj otvorene vode, slušajući vetrove
koji su hujali iznad glave. Mnoge noći je moje telo ležalo pored zmijske jazbine
i ja sam snevao o Sabihi u vrelini leta. Video sam je kako slaže začinski hleb
ispečen na usijalo vrelim pločama od plastičnog čelika. Video sam bistru vodu u
kanatu, krotku i sjajnu, ali je oluja hujala kroz moje srce. Pijuckala je kafu i
jela. Njeni zubi su blistali u tami. Video sam je kako upliće moje vodene
prstenove u svoju kosu. Ćilibarska mirisnost njenih nedara probijala se do mojih
najunutarnjijih osećanja. Kinjila me je i ugnjetavala samim svojim postojanjem.
Pritisak njegovih mnogobrojnih pamćenja rasprsnuo je vremenski zamrznuto
zaokrugljenje kome se ranije pokušavao da odupre. Osetio je sjedinjena tela,
seksualne zvuke, ritmove utkane u svaki čulni utisak: usne, disanje, vlažno
dahtanje, jezike. Negde u njegovoj viziji pomoliše se zavojita obličja, boje
uglja, i on oseti otkucaje ovih obličja dok su se obrtala unutar njega. Jedan
glas je zavapio u njegovoj lobanji: "Molim te, molim, molim, molim..." Došlo je
do silnog nabreknuća odraslog muškarca u njegovim slabinama i on oseti da su mu
usta otvorena, držeći se, pripijajući se uz spoljni oblik ekstaze. Zatim je
usledio uzdah, rasplinuta ustalasana slast, propadanje.
Oh, kako je slatko pustiti to da dođe u život!
"Sabiha", prošaptao je. "Oh, moja Sabiha."
Kada je postalo očigledno da je njen hranjenik posle svog obroka pao u trans,
Sabiha podiže činiju i krenu, zastavši na ulazu da bi rekla Namriju: "Ponovo je
nazvao moje ime."
"Vrati se i ostani s njim", reče Namri. "Moram da pronađem Haleka i razmotrim
ovo s njim."
Sabiha ostavi činiju pored ulaza i vrati se u ćeliju. Sela je na ivicu kreveta,
netremice posmatrajući Letovo osenčeno lice.
U tom trenutku on otvori oči, isturi ruku i dotače joj obraz. Zatim je počeo da
joj govori, pričajući joj o viziji u kojoj je bila živela.
Dok je govorio prekrila je svojom šakom njegovu. Kako je sladak bio... kako
veoma sladak - skljokala se na krevet pridržana njegovom rukom, van svesti još
pre nego što je izvukao ruku ispod nje. Leto sede, osećajući dubinu svoje
iznurenosti. Začin i njegove vizije bili su ga iscrpli. Tragao je u ćelijama
svoga tela za svakom ušteđenom iskrom energije, a onda se spustio na krevet ne
uznemiravajući Sabihu. Morao je da ode, ali je znao da neće daleko dospeti.
Polagano je zakopčao svoje peščano odelo, odgurnuo odeću i odšunjao se hodnikom
do izlaznog okna. Tamo se nahodilo nekolliko ljudi, zauzetih svojim poslovima.
Oni su ga poznavali, ali on nije spadao u njihovu odgovornost. Namri i Halek su
valjda znali šta je on radio; Sabiha nije mogla da bude daleko.
Otkrio je neku vrstu bočnog prolaza i smelo krenuo niz njega.
Tamo pozadi, Sabiha je spokojno spavala sve dok je Halek nije probudio.
Pridigla se, protrljala oči, ugledala prazan krevet, ugledala svog ujaka kako
stoji iza Haleka i videla srdžbu na njihovim licima.
Namri je dao odgovor izrazu na njenom licu: "Da iščezao je."
"Kako si mogla da mu dozvoliš da pobegne?" razbesneo se Halek. "Kako je ovo
moguće?"
"Opazili su ga kad se uputio prema donjem izlazu", reče Namri, glasom koji je
bio čudnovato miran.
Sabiha drhtavo ustuknu pred njima, prisećajući se.
"Kako?" zahtevao je objašnjenje Halek.
"Ne znam. Ne znam."
"Noć je, a on je slab", reče Namri. "Neće daleko dospeti."
Halek se brzo okrete prema njemu. "Ti želiš da dečak umre!"
"To me ne bi ražalostilo."
Ponovo se Halek uneo u lice Sabihi. "Kaži mi šta se dogodilo."
"Dotakao mi je obraz. Nije prestajao da mi priča o svojoj viziji... nas dvoje
zajedno." Spustila je pogled na prazan krevet. "Učinio je da zaspim. Omađijao me
je."
Halek okrznu pogledom Namrija. "Da li bi mogao da se krije negde unutra?"
"Nigde unutra. Bio bi otkriven, viđen. Stremio je ka izlazu. Napolju je."
"Magija", promrmljala je Sabiha.
"Nije magija", reče Namri. "Hipnotisao te je. Gotovo je i sa mnom to učinio,
sećaš se? Rekao je da sam mu ja prijatelj."
"On je vrlo slab", reče Halek.
"Samo u telu", reče Numri. "Ipak, neće otići daleko. Onesposobio sam petne pumpe
na njegovom peščanom odelu. Umreće zbog nedostatka vode, ako ga ne pronađemo."
Halek se zamalo nije okrenuo i udario Namrija, ali je zadržao sebe pod krutom
kontrolom. Džesika ga je upozorila da će Namri možda morati da ubije momka.
Blagi Bože! U kakav škripac su došli. Atreid protiv Atreida. Rekao je: "Moguće
je da je tek tako odlutao u začinskom transu?"
"Kakve tu ima razlike?" upitao je Namri. "Ako nam umakne, mora umreti."
"Krenućemo u potragu u prvo svitanje", reče Halek. "Da li je poneo slobodnjačku
balu sa opremom?"
"Ima ih uvek nekoliko pokraj ulaznih zaptivača", reče Namri. "Bio bi budala da
ne uzme jednu. Na neki način, ni u jednom trenutku nije na mene ostavio utisak
budale."
"Onda pošalji poruku tvojim prijateljima", reče Halek. "Kaži im šta se
dogodilo."
"Neće biti poruke ove noći", reče Namri. "Približava se oluja. Plemena već tri
dana prolaze kroz nju. Do ponoći će biti ovde. Veze su nam se već ugasile.
Sateliti su naznačili ovaj sektor pre dva časa."
Dubok uzdah protresao je Haleka. Dečak će zacelo umreti tamo napolju ako ga
uhvati oluja peščanih mlazova. Poješće mu meso sa kostiju i iscepati kosti u
deliće. Dovitljivo zamišljena lažna smrt mogla bi da postane prava. Šljepio je
pesnicom po otvorenom dlanu. Oluja je mogla da ih zarobi u sieču. Moglo je čak
da se dogodi da onemogući potragu. Približavanje oluje već je izolovalo sieč.
"Distrans poruka", reče on, pomišljajući da bi mogli da utisnu poruku na glas
slepog miša i odašalju je sa alarmom.
Namri je zavrteo glavom. "Slepi miševi neće leteti u oluji. Ta idi čoveče. Oni
su osetljiviji od nas. Šćućuriće se u stenama dok ne prođe. Najbolje je da
sačekamo da nas satelit opet potraži. Tada možemo da pokušamo da pronađemo
njegove ostatke."
"Ne ako je uzeo fremkit i sakrio se u pesak", reče Sabiha.
Psujući sebi u bradu, Halek se odvoji od njih, i krenu krupnim koracima u sieč.
46.
Mir zahteva rešenja, ali mi nikad ne postižemo živa rešenja; mi se samo upinjemo
da ih dostignemo. Utvrđena rešenja su, prema definiciji, mrtva rešenja. Nevolja
sa mirom je u tome što teži da kažnjava greške umesto da nagrađuje blistavost
uma.
Reči mog oca: opis Muad'Diba rekonstruisan od strane Hark al-Ada
"Ona obučava njega? Ona obučava Farad'na?"
Alija je zurila u Dankana Ajdaha sa hotimičnom mešavinom ljutine i neverice.
Esnafov svemirski brod uplovio je u orbitu oko Arakisa u podne po lokalnom
vremenu. Jedan čas kasnije brod je spustio Ajdaha u Araken, nenajavljeno, ali
sasvim slobodno i javno. U roku od nekoliko minuta topter ga je dopremio do vrha
tvrđave. Izveštena o njegovom predstojećem dolasku, Alija ga je pozdravila ovde,
hladno zvanična pred svojom stražom, ali sada su se nalazili u njenim odajama,
ispod severnog venca. Upravo joj je predao svoj izveštaj, verno, tačno,
podvlačeći na mentatski način svaku činjenicu.
"Ona nije pri sebi", reče Alija.
Gledao je na ovaj iskaz kao na mentatski problem. "Svi pokazatelji govore da je
ona i dalje uravnotežena i pri zdravom razumu. Rekao bih da je indeks njene
razboritosti bio..."
"Dosta s tim!" odsekla je Alija. "Šta bi mogla da bude njena namera?"
Ajdaho, koji je znao da njegova vlastita emocionalna ravnoteža sada zavisi od
povlačenja u mentatsku hladnoću, reče: "Proračunao sam da razmišlja o veridbi
svoje unuke." Smotreno je davao blag izraz crtama svog lica, masku za pomamni
jad koji je pretio da ga potpuno obrva. Ovde više nije bilo Alije. Alija je bila
mrtva. Za neko vreme je uspevao da pred svojim čulima zadrži predstavu mita-
Alije, nekog koga je proizveo iz vlastitih potreba, ali jedan mentat je samo na
ograničeno vreme mogao da opstaje u takvom samoobmanjivanju. Ovaj stvor u
ljudskoj pojavi bio je posednut; njega je gonila demonska duša. Ajdahove
čeličaste oči sa svojim neizmernim brojem pločica bile su sposobne da po volji u
njegovim vizuelnim centrima proizvedu mnoštvo mitova-Alija. Ali kada ih je
spajao u jedinstvenu sliku, od Alije nije ostajao ni trag. Crte njenog lica
pokretale su se prema drugim zahtevima. Ona je bila ljuštura unutar koje je bio
počinjen zločin.
"Gde je Ganima?" upitao je.
Odmahnula je rukom na ovo pitanje. "Poslala sam je sa Irulan da ostane pod
Stilgarovom zaštitom."
Neutralna teritorija, pomislio je. Došlo je do još jednog pregovaranja sa
buntovnim plemenima. Ona gubi tlo pod nogama, a nije svesna toga... ili da li je
tako? Postoji li neki drugi razlog? Da li je Stilgar prešao na njenu stranu?
"Veridba", mozgala je Alija. "Kakve su prilike u Kući Korino?"
"Salusa vrvi od bliskih i daljih srodnika i svi se trude da utiču na Farad'na,
nadajući se udelu u njegovom povratku na vlast."
"A ona ga obučava u Bene Geseritu..."
"Zar to ne pristaje Ganiminom suprugu?"
Alija se nasmeja u sebi, pomislivši na Ganimin nepokolebljiv bes. Neka se samo
Farad'n obučava. Džesika je obučavala leš. Sve bi trebalo da se ostvari na
najbolji način.
"Moram ovo iscrpno da razmotrim", reče ona. "Vrlo si tih, Dankane."
"Očekujem tvoja pitanja."
"Shvatam. Znaš, bila sam veoma ljuta na tebe. Da je ti odvedeš Farad'nu!"
"Naredila si mi da to ostvarim."
"Bila sam primorana da pustim glasine da su vas oboje zarobili", rekla je.
"Poslušao sam tvoje naredbe."
"Ponekad si tako prozaičan, Dankane. Gotovo me plašiš. Ali ako nisi imao, pa..."
"Gospa Džesika je van opasnosti", reče on. "A za Ganimino dobro trebalo bi da
budemo zahvalni što..."
"Izvanredno zahvalni", složila se. Istom je pomislila: On više nije pouzdan.
Poseduje tu prokletu odanost Atreidima. Moram da nađem neki izgovor da ga
pošaljem odavde... i uklonim ga s puta. Nesrećan slučaj, naravno.
Dotakla je obraz.
"Dankane, Dankane, kako je to tužno", reče ona. "Ali ne mogu da te zadržim ovde
sa mnom. Previše toga se događa, a samo je nekolicina u koju imam potpuno
poverenje."
Pustio je njenu ruku, iščekujući.
"Bila sam prinuđena da pošaljem Ganimu u Tabr", reče ona. "Ovde vlada duboko
nespokojstvo. Pljačkaši iz Neravnih Zemalja probili su kanate u Kaga Bazenu i
prolili svu njihovu vodu u pesak. Araken je bio na ograničenim dnevnim
sledovanjima. Bazen je još pun peščanih pastrmki koje žanju vodenu žetvu.
Preduzimamo, naravno, korake protiv njih, ali smo se istanjili."
Već je opazio da je veoma malo amazonki iz Alijine pratnje moglo da se uoči u
Tvrđavi. Palo mu je na um: Partizani Unutrašnje Pustinje će nastaviti da
stavljaju na probu njene odbrambene snage. Zar ona toga nije svesna?
"Tabr je još neutralna teritorija", reče ona. "Upravo sada tamo se odvijaju
pregovori. Tamo je Javid sa predstavnicima Sveštenstva. Ali želela bih da i ti
budeš u Tabru i da obratiš pažnju na njih, pogotovo na Irulan."
"Ona je Korino", složio se.
No u njenim očima je video da ga je odbacivala. Kako je proziran ovaj Alija-
stvor postao!
Mahnula je rukom. "Sad idi, Dankane, pre no što se raznežim, i zadržim te pored
sebe. Nedostajao si mi toliko..."
"I ti si meni nedostajala", reče on, dopuštajući svom jadu da se pretoči u glas.
Zurila je u njega zaprepašćena ovom žalošću. Zatim reče: "Za moje dobro,
Dankane." Pri tom joj prođe kroz svest: Propala stvar, Dankane. Dodala je: "Zia
će te odvesti u Tabr. Potrebno je da se topter vrati ovamo."
Njena ljubimica među amazonkama, pomislio je. Moraću da budem oprezan sa njom.
"Razumem", reče on, ponovo uzevši njenu ruku i poljubivši je. Netremice je
gledao to drago telo koje je nekad pripadalo Aliji. Nije mogao da podnese da je
pogleda u lice dok je odlazio. Neko drugi je piljio u njega iz njenih očiju.
Dok se uspinjao na krovni plato Tvrđave, Ajdaho je preispitivao bujajuće
osećanje neodgovorenih pitanja. Susret sa Alijom bio je izuzetno zamoran za
mentatski deo njega koji je sve vreme tumačio znake činjenica. Čekao je pored
toptera u društvu jedne od amazonki Tvrđave, natmureno zureći prema jugu.
Uobrazilja je prenela njegov pogled iza Zaštitnog Zida do Sieč Tabra. Zašto me
Zia vozi u Tabr? Vraćanje toptera je zadatak sluge. Otkud ovo zakašnjenje? Da li
Zia dobija posebna uputstva?
Ajdaho je prešao pogledom preko opreznog stražara i popeo se na pilotsko mesto u
topteru. Nagnuo se napolje i rekao: "Reci Aliji da ću joj odmah poslati topter
nazad po jednom od Stilgarovih ljudi."
Pre no što je stražarka uspela da se usprotivi, zatvorio je vrata i pokrenuo
topter. Video ju je kako neodlučno stoji. Ko je mogao da ispituje Alijinog
supruga? Vinuo se topterom u vazduh, pre no što je mogla da se odluči šta da
čini.
Sada, sGm u topteru, dopustio je svom bolu da se izlije u teškim potresnim
jecajima. Alija je iščezla. Zauvek su se razdvojili. Suze potekoše iz njegovih
tleilaških očiju i on prošapta: "Neka sva voda Dine uteče u pesak. Neće biti
ravna mojim suzama."
Ovo je zaista bilo nementatsko prekoračenje, što je on odmah kao takvo priznao i
prisilio se da trezveno oceni trenutne nužnosti. Topter je zahtevao njegovu
pažnju. Osećanje da leti mu je donelo izvesno olakšanje i on ponovo povrati
kontrolu nad sobom.
Ganima sa Stilgarom opet. I Irulan.
Zašto je Zia bila određena da mu se pridruži? Učinio je od toga mentatski
problem i od odgovora je jeza prostrujala njegovim telom. Bilo je predviđeno da
doživi smrtni udes.
47.
Ovaj kameni oltar uz lobanju vladara ne prima nikakve molitve. Postao je
grobnica naricanja. Samo vetar čuje glas ovog mesta. Krici noćnih stvorenja i
začuđenost dva meseca koji prolaze tuda, sve to govori da je njegov dan završen.
Ponizni molioci više ne dolaze. Posetioci su otišli sa svetkovine. Kako je pusta
staza niz ovu planinu.
Redovi pisani na oltaru atreidskog vojvode Anona
Ta stvar je za Leta imala izgled varljive jednostavnosti: izbegavajući viziju,
činiti ono što nije bilo vidljivo. Znao je zamku u svojoj misli, za to kako su
se slučajne niti neke utvrđene budućnosti zajedno upredale sve dok te ne bi
čvrsto držale, ali je nanovo uspostavio kontrolu nad tim nitima. Ranije ni na
koji način nije mogao da zamisli sebe kako beži iz Jakarutua. Nit sa Sabihom je
morala prva da se preseče.
Sada, u smiraj dana, čučao je na istočnom rubu stene koja je štitila Jakarutu.
Njegova slobodnjačka bala ga je opskrbila energetskim tabletama i hranom. Sada
je čekao da dobije snagu. Na zapadu se pružalo jezero Azrak, gipsana ravnica gde
se nekad, u vreme pre crva, nalazila nepokrivena voda. Nevidljiv, na istoku
ležao je Bene Šerk, raštrkanost novih naseobina koje su zahvatale otvoren bled.
Na jugu je ležao Tanzeruft, Zemlja Užasa: trideset osam stotina kilometara
pustoši narušene jedino pegama travom zasađenih dina i sabirnica vetra za
njihovo navodnjavanje - delo ekološkog preobražaja kojim se prepravljao izgled
predela na Arakisu. Njih su opsluživale vazduhoplovne ekipe, a niko se tu nije
zadržavao zadugo.
Krenuću na jug, rekao je sebi. Gurni će očekivatio da to uradim. Ovo nije bio
trenutak da se učini nešto potpuno neočekivano.
Uskoro je trebalo da padne mrak i on je mogao da napusti svoje privremeno
skrovište. Pogled mu se prikovao za južni deo horizonta. Duž tog dela horizonta
ukazivao se kovitlac zagasitosmeđeg neba, valjajući se poput dima, goruća linija
talasave prašine - oluja. Posmatrao je kako se visoko središte oluje uzdiže iz
Velike Ravni kao neki crv koji ispituje okolinu. Pun minut je posmatrao
središte, i zapazio da se nije pomerilo ni levo ni desno. Stara slobodnjačka
poslovica prolete mu umom: Kada se središte ne pomera na njegovoj si putanji.
Ta oluja je menjala stvari.
Za trenutak je ponovo pogledao prema zapadu u pravcu Tabra, osećajući varljivi
sivomrki mir pustinjske večeri, videći belo gipsano udubljenje oivičeno vetrom
zaobljenim kamičcima, sumornu prazninu sa svojom nestvarnom površinom bleštave
beline u kojoj su se ogledali oblaci prašine. Nigde, ni u jednoj od svojih
vizija, nije video sebe kako preživljava nalet sive zmije majke oluje, ili se
zakopava odveć duboko u pesak da bi preživeo. Postojala je samo ona vizija o
kotrljanju u vetru... ali to je trebalo da se desi docnije.
No, oluja je bila tu, vitlajući preko mnogo stepeni geografske širine,
naterujući šibanjem svoj svet u pokornost. Mogla je da se okuša sreća sa tim.
Postojale su stare priče, koje su se uvek dale čuti od prijateljevog prijatelja,
o tome kako je bilo moguće ukočiti na na površini nekog iznemoglog crva držanjem
Tvorčeve kuke ispod jednog od njegovih širokih prstenova i tako ga učinivši
nepokretnim, izjahati oluju u senci postavljenog niz vetar. Postojala je jedna
linija između smelosti i razuzdane nehajnosti koja ga je mamila. Ova oluja, ni u
najranijem slučaju, ne bi trebalo da prispe pre ponoći. Bilo je vremena. Koliko
niti je moglo da se preseče ovde? Sve, uključujući i onu poslednju?
Gurni će očekivati da krenem prema jugu, ali ne i u oluju.
Ukočeno je gledao prema jugu, tragajući za stazom i spazio glatku abonosnu prugu
duboke klisure koja je krivudala kroz stene Jakarutua. Ugledao je namreškanost
peska u utrobi klisure - priviđenje peska. Klisura je ishodila bujne potočiće u
ravnici kao da je u pitanju bila voda. Peščani ukus žeđi zašuštao je u njegovim
ustima dok je zabacivao balu na rame i počeo da se spušta stazom koja je vodila
u kanjon. Još je bilo dovoljno vidno, tako da je mogao da bude primećen, ali je
znao da se nalazi u trci sa vremenom.
Kada je dospeo do ruba kanjona oko njega je pala brza noć središnje pustinje.
Ostao je samo usahnuli glisando mesečevog žara da mu osvetljava put prema
Tanzeruftu. Osetio je kako se otkucaji njegovog srca množe sa svim strahovima
koje je obilje njegovog pamćenja pribavljalo. Bio je svestan da se možda uputio
u Huanui-naa, kako su slobodnjački strahovi označavali najveće oluje: Zemljina
mrtvačka cedionica. Ali ma šta se dogodilo trebalo bi da bude bez vizije. Svakim
korakom ostavljao je dalje iza sebe začinom izazvani dianu, razastirući svesnost
svoje intuitivno-stvaralačke prirode sa njenim otvaranjem prema nepokretnom
lancu uzročnosti. Na svakih sto koraka koje je u ovom času pravio, morao je da
bude barem jedan korak u stranu, s onu stranu reči i ka dubokom samoposmatranju
njegove iznova dokučene unutrašnje stvarnosti.
Na ovaj ili onaj način, oče, dolazim k tebi.
Nevidljive u stenama oko njega bile su ptice, objavljujući svoje prisustvo
tankim zvucima. Slobodnjački prepreden osluškivao je njihove odjeke i njima se
rukovodio tamo gde nije mogao da vidi. Počesto, dok je promicao pored pukotina,
obraćao je pažnju na zlokobno zelenilo očiju stvorenja koja su se šćućurila u
skrovištima jer su znala da se oluja približava.
Izronio je iz klisure u pustinju. Živi pesak se micao i disao pod njim, kazujući
o delovanjima u dubini i skrivenim pukotinama. Pogledao je unatrag i naviše
prema mesečinom ocrtanim poklopcima lave na bregovima Jakarutua. Cela struktura
bila je metamorfična, uglavnom oblikovana pritiskom. Arakis je imao još ponešto
da kaže o sopstvenoj budućnosti. Posadio je udaraljku da prizove crva i kada je
ova počela da bije o pesak, zauzeo je pogodan položaj za motrenje i slušanje.
Njegova desna ruka nesvesno je posegla za atreidskim prstenom u obliku jastreba,
skrivenim u zamršenom naboru njegove dišaše. Gurni ga je bio otkrio, ali ga je
ostavio. Šta li je pomislio videvši Polov prsten?
Oče, očekuj me uskoro.
Crv je naišao s juga. Dolazio je izlomljenom putanjom da bi izbegao stenje. Nije
bio onoliko veliki koliko se Leto nadao, ali tu nije bilo leka. Procenio je
brzinu njegovog kretanja, zario kuke i hitro se uspentrao uz ljuspast bok dok je
ovaj prelazio preko udaraljke u piskavom raspršavanju prašine. Crv se lako
okrenuo pod pritiskom kuka. Vetar od njihovog jezdenja počeo je da mu šiba
odeću. Usredsredio je pogled na južne zvezde, mutne kroz oblak prašine i upravio
crva u tom pravcu.
Pravo u oluju.
Kada se prvi Mesec uzdigao, Leto je odmerio visinu oluje, izveo proračun vremena
njenog dolaska. Ne pre svitanja. Širila se, skupljajući još energije za ogroman
skok. Biće, po svoj prilici, puno posla za ekipe koje su radile na ekološkom
preobražaju. Izgledalo je da se planeta ovde bori protiv njih sa svesnim besom,
besom koji je rastao što je preobražaj zahvatao više tla.
Celu noć je gonio crva prema jugu, osećajući zalihe njegove energije u pokretima
koji su se prenosili preko njegovih stopala. Povremeno bi dopuštao životinji da
jurne prema zapadu, što je ona stalno pokušavala da čini, vučena nevidljivim
granicama svoje teritorije ili duboko usađenom svešću o nadolazećoj oluji. Crvi
se ukopavaju da bi izbegli vetrove sa peščanim mlazevima, ali ovaj nije mogao da
uroni pod pesak sve dok su Tvorečeve kuke držale otvoren makar i jedan od
njegovih prstenova.
Oko ponoći crv je pokazivao mnoge znake iscrpljenosti. Leto se pomerio nazad duž
njegove glomazne hrbati i latio se mlatila, dopuštajući mu da uspori, ali
nastavljajući da ga tera prema jugu.
Oluja je stigla tik posle praskozorja. Prvo je zavladala široka napeta
nepomičnost pustinjske zore koja je sabijala dine jedne u druge. Zatim ga je
prethodeća prašina naterala da zatvori štitnike lica. U zgušnjavajućoj prašini,
pustinja je postala sivosmeđa slika bez obličja. Potom su peščane iglice počele
da zasecaju njegove obraze, ubadaju očne kapke. Osetio je grub, krupan pesak na
jeziku i shvatio da je došao trenutak odluke. Da li je trebalo da iskuša stare
priče, učinivši nepokretnim gotovo iscrpljenog crva? Bio mu je dovoljan svega
jedan otkucaj srca da odbaci ovaj izbor. Probio se natrag do crvovog repa i
olabavio kuke. Sada već jedva mičući, crv je počeo da rije pesak. Ali viškovi
sistema za prenošenje toplote ovog bića i dalje su razbuktavali ciklonsku peć
iza njega u oluji koja se pojačavala. Slobodnjačka deca su saznavala za
opasnosti položaja u blizini crvovog repa još u pričama iz najranijeg
detinjstva. Crvi su bili fabrike kiseonika; vatra je pomamno gorela tokom
njihovog kretanja, hranjena preobilnim isparavanjima od hemijskih prilagođavanja
trenju unutar njih.
Pesak je počeo da šiba oko njegovih nogu. Leto je otkačio kuke i skočio u stranu
da bi izbegao vulkan oko repa. Sada je sve zavisilo od brzine ukopavanja u pesku
na mestu koje je crv prethodno rastresao.
Dokopavši statički kompresor levom rukom, stao je da rije glatku stranu dine,
znajući da je crv suviše umoran da bi se vratio i progutao ga svojim ogromnim
belonarandžastim ustima. Dok je rio levom rukom, desnom je izvadio pustinjski
šator iz bale i pripremio ga za naduvavanje. Sve je to bilo urađeno za manje od
minuta: komora je bila postavljena u peščani džep tvrdih zidova na strani dine
zaklonjenoj od vetra. Naduvao je komoru i uvukao se u nju. Pre no što je
zatvorio stezač, pružio je kompresor i obavio obrnutu radnju. Glatka strana se
pokrenula i stala da se sulja na komoru. Svega nekoliko trunčica peska prodrlo
je unutra dok je zatvarao otvor.
Sada je morao još brže da dela. Nikakva cev za pesak ne bi dosegla toliko daleko
da ga trajno snabdeva vazduhom. Ovo je bila ogromna oluja, od onih koje je malo
njih preživelo. Svakako će prekriti ovo mesto tonama peska. Jedino je meki
klobuk pustinjskog šatora sa svojim čvrstim spoljašnjim omotačem mogao da ga
zaštiti.
Leto se opružio na leđa, skrstio ruke na grudima i utonuo u trans uspavanosti u
kome će mu se pluća pomerati jedanput na sat vremena. Uradivši tako, on se
predao nepoznatom. Oluja će proći i ako ne razgoliti njegov trošni vazdušni
džep, moglo je da se desi da izroni odavde... ili je moglo da se dogodi da uđe u
Madinata assalam, Boravište Mira. Ma šta se dogodilo, znao je da mora da preseče
niti, jednu po jednu, da bi mu na kraju ostala samo Zlatna Staza. To je moralo
da bude tako, ili više neće moći da se vrati kalifatu naslednika svog oca. Nije
više želeo da živi laž onog Desposinia, onog užasnog kalifata, pojući tvoračkom
duhu svog oca. Nije više želeo da ćuti kad sveštenik izveštačeno govori
sablažnjive besmislice: "Njegov kris-nož će rasterati demone!"
Sa ovim uverenjem Letova svest je skliznula u mrežu vanvremenskog dao.
48.
Postoje očigledni uticaji višeg reda u svakom planetarnom sistemu. Ovo se često
pokazuje prilikom uvođenja zemaljskih formi života na novootkrivene planete. U
svim takvim slučajevima, život u sličnim zonama razvija upečatljive sličnosti
prilagodljive forme. Ova forma označava mnogo više od spoljašnjeg oblika; ona
pretpostavlja ustrojstvo nadživljavanja i odanost takvih ustrojstava. Čovekova
težnja za ovim međusobno zavisnim redom i naše utočište unutar toga
predstavljaju duboku nužnost. Ova težnja može, međutim, da se izopači u nazadno,
grčevito pribegavanje istovetnosti. Ovo se uvek potvrđivalo kao smrtonosno za
čitav sistem.
Katastrofa Dine, prema Hark al-Adu
"Moj sin nije u stvari video budućnost; on je video proces stvaranja i njegove
povezanosti sa motivima u kojima ljudi dremaju", reče Džesika. Govorila je brzo,
ali nije izgledalo da žuri s predmetom svog govora. Znala je da će skriveni
posmatrači pronaći način da je prekinu čim prepoznaju šta je činila.
Farad'n je sedeo na podu ocrtan u oknu popodnevne sunčeve svetlosti koja se
okomito spuštala sa prozora iza njega. Džesika je mogla da vidi samo vrh jednog
drveta u baštenskom vrtu kada bi bacila letimičan pogled sa mesta gde je stajala
pored daljeg zida. Ovo što je sada gledala bio je nov Farad'n: vitkiji,
žilaviji. Meseci obuke obavili su svoju neumitnu čaroliju na njemu. Njegove oči
blistale su dok je netremice gledao u nju.
"Video je obličja koja bi postojeće sile stvorile da nisu bile odvraćene", reče
Džesika. "Radije no da se okrene protiv svojih bližnjih, okrenuo se protiv samog
sebe. Odbio je da prihvati jedino ono što mu je pružalo utehu jer bi to bio
moralni kukavičluk."
Farad'n je naučio da ćutke sluša ispitujući, proveravajući, zadržavajući svoja
pitanja sve dok ih ne bi uobličio u britku oštricu. Upravo mu je govorila o Bene
Geserit viđenju molekularnog pamćenja prikazanom kao obred i, sasvim prirodno,
odstupila je od načina na koji je Sestrinstvo analiziralo Pola Muad'Diba.
Farad'n je ipak primetio igru senke u njenim rečima i kretnjama, projekciju
nesvesnih obrisa koji se nisu slagali sa površinskom namerom njenih iskaza.
"Od svih naših zapažanja, ovo je najpresudnije", rekla je. "Život je obrazina
kroz koju se vaseljena ispoljava. Mi pretpostavljamo da celokupno čovečanstvo i
njegovi potporni životni oblici predstavljaju prirodnu zajednicu i da je sudbina
sveg života stavljena na kocku u sudbini jedinke. Otuda, kada dođe do krajnjeg
samoispitivanja, prestajemo da se igramo boga i vraćamo se učenju. Škrgućući
zubima, izabiramo jedinke i oslobađamo ih onoliko koliko smo za to sposobni."
Sada je shvatio kuda je, po svemu sudeći, morao da stremi i znajući dejstvo toga
na one koji su motrili kroz špijunke, uzdržao se da ne baci zabrinut pogled
prema vratima. Samo je izvežbano oko moglo da otkrije njegovu trenutnu
neuravnoteženost, ali Džesika je to opazila i nasmejala se. Jedan osmeh je,
najposle, mogao da znači bilo šta.
"Ovo je neka vrsta svečanosti proglašenja svršenog ispita", reče ona. "Veoma sam
zadovoljna tobom, Farad'ne. Hoćeš li da ustaneš, molim te."
Poslušao je, zaklanjujući joj vidik vrha drveta kroz prozor iza njegovih leđa.
Džesika je, ukrućeno držeći ruke niz bokove, rekla: "Dužna sam da ti kažem ovo.
Stojim u svetom čovekovom prisustvu. Kao što ja činim sada, trebalo bi da i ti
stojiš jednog dana. Molim se u tvom prisustvu da to tako bude. Budućnost ostaje
neodređena i tako treba da bude, jer ona je platno na kome mi slikamo naše
želje. Na ovaj način čovekova priroda je svagda okrenuta prema divnom, praznom
platnu. Mi posedujemo samo ovaj trenutak u kome treba da posvećujemo sebe svetom
prisustvu u kome sudelujemo i koje stvaramo."
Baš kada je Džesika završavala govor, Tiekanik uđe na vrata sa njene leve
strane, krećući se sa pritvornom nezainteresovanošću koje je njegov tmuran
izgled lica izneveravao. "Moj gospodaru", reče on. Ali već je bilo prekasno.
Džesikine reči i sva ona priprema koja im je prethodila učinili su svoje.
Farad'n više nije bio Korino. On je sada bio Bene Geserit.
49.
Ono što vi iz CHOAM-ovog upravništva izgleda niste sposobni da shvatite jeste da
se u trgovini retko nailazi na istinsku odanost. Kada ste poslednji put čuli da
je neki činovnik dao svoj život za kompaniju? Možda vaš nedostatak počiva u
pogrešnoj pretpostavci da možete da naređujete ljudima da misle i sarađuju. Ovo
je bio nedostatak svih, od religija do generalštabova kroz istoriju.
Generalštabovi imaju dugu istoriju uništenja vlastitih naroda. Što se religija
tiče, preporučujem vam da ponovo pročitate Tomu Akvinskog. Kada je o vama iz
CHOAM-a reč, u kakvu besmislicu vi verujete! Ljudi moraju da žele da čine stvari
iz svojih najunutrašnjih pobuda. Ljudi, a ne trgovačke organizacije ili lanci
vlasti, su ono što čini da velike civilizacije dejstvuju. Svaka civilizacija
zavisi od kvaliteta jedinki koje proizvodi. Ako ljude preterano ustrojite, ako
ih preopteritete zakonima, suzbijete njihovu težnju za uzvišenošću - oni nisu u
stanju da delaju i njihova civilizacija propada.
Pismo CHOAM-u pripisano Propovedniku
Leto je izišao iz transa sa blagošću prelaza koji nije razgovetno ocrtao razliku
između jednog i drugog stanja. Jedna ravan svesti jednostavno se prelila u
drugu. Znao je gde se nalazi. Obnovljena energija bujala je u njemu, ali je
registrovao i poruku druge vrste o smrtonosnosti ustajalog vazduha sa smanjenom
količinom kiseonika unutar komore. Ako bi odbio da se pomeri, znao je da bi
ostao uhvaćen u vanvremensku mrežu, večno sada, gde su svi događaji postojali
zajedno u istom trenutku. Ova mogućnost ga je mamila. Video je Vreme kao
sporazum stvoren kolektivnom svešću svih osećaja. Vreme i Prostor bile su
kategorije nametnute vaseljeni od strane njegovog Uma. Sve što je morao da uradi
bilo je da se istrgne na slobodu iz te višestrukosti u koju su ga mamile
proročke vizije. Smeo izbor je mogao da izmeni privremene budućnosti.
Kakvu smelost je ovaj trenutak zahtevao?
Stanje transa ga je mamilo. Leto je osetio da je iz alam al-mitala prešao u
vaseljenu stvarnosti da bi otkrio da su istovetni. Želeo je da zadrži Raihani
čaroliju ovog otkrovenja, ali je opstanak od njega tražio odluku. Njegova
nepopustljiva sklonost ka životu odaslala je signale duž njegovih nerava.
Naglo je posegao desnom rukom prema mestu gde je ranije ostavio oruđe za kopanje
peska. Zgrabio ga je, obrnuo se na stomak i otvorio komorni sfinkter. Podriveni
pesak pocureo je niz njegovu ruku. Radeći u tmini, gonjen ustajalim vazduhom,
hitro je delao kopajući tunel pod strmim uglom. Prešao je šest dužina svog tela
dok se nije probio iz tame do čistog vazduha. Izmigoljio se na mesečinom
obasjanu vetrovitu stranu dugačke zavojite dine, našavši se otrpilike na trećini
puta do dininog vrha.
Iznad njega je sijao Drugi Mesec. Kretao se brzo iznad njegove glave,
iščezavajući iza dine, a zvezde su ležale gore kao svetle kamenice pokraj staze.
Leto je potražio očima sazvežđe Lutalice, pronašao ga i pustio svom pogledu da
sledi ispruženu ruku sve do blistavog svetlucanja Foum al-Houta, južne polarne
zvezde.
Tamo je ta tvoja prokleta vaseljena, pomislio je. Gledano izbliza bilo je to
teskobno mesto kao i ovaj pesak svuda oko njega, mesto promene, jedinstvenosti
koja se slagala na jedinstvenost. Gledano izdaleka, samo su obrasci ležali
otkriveni i ti obrasci navodili su na verovanje u apsolute.
U apsolutima, može nam se desiti da izgubimo put. Ovo ga je navelo da pomisli na
poznato upozorenje iz jedne slobodnjačke pesmice: 'Ko izgubi put u Tanzeruftu
izgubio je život.' Obrasci su mogli da pokazuju put, a mogli su i da namame u
klopku. Moralo se imati na umu da se obrasci menjaju.
Duboko je udahnuo vazduh i krenuo u akciju. Skliznuvši natrag niz tunel, skupio
je šator, izneo ga napolje i ponovo spakovao slobodnjačku balu.
Crvenkasti sjaj počeo je da se razvija duž istočnog horizonta. Stavio je
zavežljaj na leđa, ispentrao se do vrha dine i ostao tamo stojeći u prohladnom
vazduhu pred svitanje sve dok nije na desnom obrazu osetio toplotu izlazećeg
sunca. Tada je obojio očne duplje da bi smanjio odsjaje svetlosti svestan da se
mora pre dodvoriti ovoj pustinji, no boriti se protiv nje. Pošto je vratio boju
u zavežljaj, srknuo je iz jedne od svojih cevi za prikupljanje vlage, uvukao par
prskavih kapljica, a potom udahnuo malo vazduha.
Spustivši se na pesak počeo je da ispituje svoje pustinjsko odelo, došavši na
kraju do petnih pumpi. Bile su spretno rasečene iglastim nožem. Izvukao se iz
odela i opravio ga, ali je šteta već bila učinjena. Bar polovina njegove telesne
tečnosti bila je izgubljena. Da nije bilo prikupljača vlage šatora... Mozgao je
o tome dok je oblačio odelo, razmišljajući o tome kako je čudno da ovo nije
predvideo. Bio je to primer očigledne opasnosti koja je ležala u odsustvu vizija
budućnosti.
Leto se zatim šćućurio na vrhu dine, utiskujući se u osamljenost ovog mesta.
Dopustio je pogledu da luta, loveći u pesku zviždeću rupu, bilo kakvu
nepravilnost dina koja bi mogla da nagovesti prisustvo začina ili delovanja
crva. Ali oluja je utisnula jednoobraznost ovom predelu. Izvadio je udaraljku iz
torbe i pustio je da se okreće kako bi prizvala Šai-Huluda iz njegovih dubina.
Zatim se sklonio u stranu da sačeka.
Dugo je trebalo da se crv pojavi. Čuo ga je pre nego što ga je video, okrenuo se
prema istoku gde je od zemljotresnog žamorenja vazduh podrhtavao, iščekujući
prvi prizor narandžastih usta kako se podižu iz peska. Crv je izronio iz dubina
u silnom šištanju prašine koja je zamaglila njegove bokove. Krivudavi sivi zid
se protegnuo pored Leta i on mu zari svoje kuke i pope se uz bok lakim koracima.
Okrenuo je crva prema jugu u velikoj zavojitoj putanji dok se peo na njega.
Pod njegovim podbadajućim kukama crv je dostigao željenu brzinu. Vetar je šibao
njegovu odeću. Osetio se podstaknutim, baš kao što je i crv bio podstaknut;
moćno strujanje stvaranja proticalo je njegovim slabinama. Svaka planeta ima,
podsetio se, svoj svršetak kao i svaki život.
Crv je bio od one vrste koju su Slobodnjaci zvali 'mumlalo'. Često je ukopavao
svoje prednje ploče dok je repom gonio napred. Ovo je proizvodilo tutnjav zvuk i
činilo se da se deo njegovog tela jasno izdiže nad peskom u obliku pokretne
grbe. Bio je to, ipak, brz crv i kada su pronašli vetar koji je duvao u istom
pravcu, vulkansko isparavanje njegovog repa slalo je vreli lahor preko Leta. Bio
je zasićen oštrim mirisima koje je razvijala bujica kiseonika.
Dok je crv jurio prema jugu, Leto je pustio na volju svom umu. Pokušavao je da o
ovom putovanju razmišlja kao o novoj svetkovini svog života, nečemu što ga je
čuvalo od razmatranja cene koju je imao da plati za svoju Zlatnu Stazu. Kao
Slobodnjak od starina, znao je da je morao da prihvati mnogo novih svetkovina da
bi sačuvao svoju ličnost od razlaganja u delove pamćenja, da bi zauvek zadržao
grabljive lovce njegove duše u zalivu. Protivrečne slike, koje se nisu mogle
ujediniti, morale su sada da se učaure u živu napetost, polarizujući silu koja
ga je gonila iznutra.
Uvek novina, pomislio je. Uvek moram da iznalazim nove niti u mojim vizijama.
U rano popodne pažnju mu je privukla jedna izbočina koja se ukazala napred i
malo udesno od njegovog pravca kretanja. Polagano, izbočina je postala malen
usamljen strmi breg, stenovito uzdignuće tačno na mestu na kome ga je očekivao.
A sada Namri... A sada Sabiha, da vidimo kako se vašoj braći dopada moje
prisustvo, pomislio je. Napred se nalazila najosetljivija nit, opasnija zbog
svojih draži no zbog svojih otvorenih pretnji.
Breg je dugo vremena menjao veličinu. I neko vreme je izgledalo da se breg
približava njemu, umesto on bregu.
Crv je, sada već malaksavajući, stao da vuče na levo. Leto je skliznuo niz
njegovu ogromnu kosinu da ponovo namesti kuke i zadrži kolosa na pravom kursu.
Blaga oporost melanža dospela mu je u nozdrve, znak da su se nalazili u oblasti
bogate žice. Prelazili su preko ljubičastih, kao gubavih, mrlja peska na mestu
gde je ranije izbila eksplozija začina i morao je čvrsto da pritegne crva dok
nisu dobro poodmakli od tog mesta. Povetarac koji je odisao ljutim mirisom
cimeta, pratio ih je još neko vreme sve dok Leto nije okrenuo crva u novom
pravcu, usmerivši ga ravno prema brdu koje se uzdizalo ispred njega.
Odjednom zatreperiše boje tamo daleko na južnom bledu: neočekivano plamsanje
duginih boja koje je poticalo od neke sprave čovekove izrade u ovom neizmernom
prostranstvu. Izvadio je dogled, podesio uljana sočiva i ugledao u daljini
raširena krila letelice-izviđača za otkrivanje začina koja je blistala na
sunčevoj svetlosti. Ispod nje jedna velika žetelica otresala je svoja krila kao
čaura pred raspuknuće. Kada je Leto spustio dogled žetelica se pretvorila u
mrlju i on oseti da ga je obuzeo hadhdhab, neizmerna sveprisutnost pustinje. To
mu je pružilo predstavu o tome kako je on mogao da izgleda lovcima na začin,
taman predmet između pustinje i neba, što je bio slobodnjački simbol za čoveka.
Oni će ga, svakako, videti i biti oprezni. Čekaće. Slobodnjaci su oduvek bili
podozrivi jedni prema drugima u pustinji, sve dok ne bi prepoznali pridošlicu
ili zasigurno uvideli da on ne predstavlja opasnost. Čak i pod finom patinom
civilizacije carstva i njegovih patvorenih pravila ponašanja, oni su i dalje
bili poluukroćeni divljaci, stalno držeći na umu da se kris-nož rastvara
prilikom smrti svog vlasnika.
To je ono što može da nas spase, pomisli Leto. Ta sirovost.
U daljini, izviđačka letelica uzdigla je prvo desnu a zatim levu stranu,
signalizirajući onima na zemlji. Pretpostavio je da posednici letelice podrobno
ispituju pustinju iza njega tragajući za znakom da je on možda nešto više od
jahača na crvu.
Leto je savio crva na levo, držeći ga tako dok se ovaj nije obrnuo u tom pravcu,
spustio se niz njegov bok i skočio na pesak. Crv, oslobođen od podbadanja,
mrzovoljno je zastao na površini da nekoliko puta udahne, a zatim je zaronio u
pesak prednjom trećinom tela i ostao u tom položaju, oporavljajući se, što je
bio siguran znak da je predugo jahan.
Udaljio se od crva; on će zasad ostati tamo. Izviđač je kružio iznad svoje
žetelice, i dalje signalizirajući krilima. Ovo su, izvesno, bili odmetnici,
plaćenici krijumčara, obazrivi u pogledu korišćenja elektronskih veza. Lovci su
tamo, po svoj prilici, bili na tragu začina. To je kazivalo prisustvo žetelice.
Izviđač je napravio još jedan krug, nagnuo krila, izišao iz kruga i uputio se
pravo prema njemu. Vidio je da je reč o tipu lakog toptera koji je njegov deda
uveo u upotrebu na Arakisu. Letelica je napravila jedan krug iznad njega,
proletela naporedo sa dinom na kojoj je stajao i obrušila se prema tlu nasuprot
vetru. Spustila se na deset metara od njega podižući oblačiće prašine. Bočna
vrata su se tek toliko otvorila da propuste jednu priliku u glomaznoj
slobodnjačkoj odeći sa simbolom koplja na desnoj strani grudi.
Slobodnjak je polagano prišao, dajući obojici vremena da prouče jedan drugog.
Ovaj čovek bio je visokog rasta i imao je potpuno indigoplave oči od začina.
Obrazina pustinjskog odela skrivala je donji deo njegovog lica, a kapuljača je
bila nisko navučena štiteći mu obrve. Pokretanje odeće otkrivalo je da se ispod
nje nalazi ruka koja drži maula pištolj.
Čovek se zaustavio dva koraka od Leta i spustio pogled na njega, začuđeno
nabravši kožicu oko očiju.
"Dobra sreća za sve nas", reče Leto.
Čovek se obazreo unaokolo, pretražujući prazninu, a zatim se ponovo usredsredio
na Leta. "Šta ćeš ti ovde, dete?" upitao je odlučno. Obrazina pustinjskog odela
mu je prigušivala glas. "Kaniš li da budeš zapušač u crvovoj duplji?"
Leto je ponovo upotrebio tradicionalnu slobodnjačku frazu: "Pustinja je moj
dom."
"Venn?" upitao je čovek. Kojim putem ideš?
"Putujem od Jakarutua na jug."
Iznenadan smeh provalio je iz čoveka. "Dobro, Batig! Ti si najčudnovatija stvar
koju sam ikad video u Tanzeruftu."
"Ja nisam tvoj Mali Bostan", reče Leto, uzvraćajući na ono Batig. Bilo je to
obeležje sa strašnim prizvucima. Mali Bostan na ivici pustinje nudio je svoju
vodu bilo kom nalazaču.
"Nećemo te popiti, Batig", reče čovek. "Ja sam Muric. Ja sam arifa ovog taifa."
Pokazao je pokretom glave na upaljenu žetelicu začina.
Leto je primio k znanju to što je ovaj čovek nazvao sebe Sudijom svoje grupe i
odnosio se prema drugima kao taifu, družini ili zajednici. Oni nisu bili ičvan,
bratska družina. Odmetnici-plaćenici, zacelo. Ovde je počivala nit koja mu je
bila potrebna.
Budući da je Leto ostao nem, Muric upita: "Imaš li ime?"
"Batig je dovoljno."
Prigušen smeh je potresao Murica. "Nisi mi rekao šta radiš ovde?"
"Tražim crvove otiske stopala", reče Leto, upotrebivši religioznu frazu koja je
kazivala da je on na hadžiluku za svojim umma, svojim ličnim otkrivenjem.
"Zar tako mlad?" upita Muric. Zavrteo je glavom. "Ne znam šta da radim s tobom.
Video si nas."
"Šta sam video?" upita Leto. "Govorim o Jakarutuu, a ti se ne odazivaš."
"Igre zagonetki", reče Muric. "Pošto je tako, šta je ono?" Klimnuo je glavom
prema brdu u daljini.
Leto je prozborio iz svoje vizije: "Samo Šuloh."
Muric se ukočio, a Leto je osetio kako mu se bilo ubrzava.
Nastalo je dugo ćutanje i Leto je mogao da opazi kako čovek pretresa i odbacuje
različite odgovore. Šuloh! U mirnodopsko doba, posle obeda u sieču, često su se
ponavljale priče o karavanskom svratištu Šuloh. Slušaoci su uvek uzimali zdravo
za gotovo da je Šuloh mit, mesto na kome su se događale zanimljive stvari i to
samo radi priče. Leto se prisetio jedne priče o Šulohu: neki siromah bio je
pronađen na rubu pustinje i doveden u sieč. U početku siromah je odbijao da
odgovara svojim spasiocima, a onda kad je progovorio niko nije mogao da razume
njegove reči. Dani su prolazili a on je ostajao ravnodušan, odbijajući da se
odene ili da sarađuje na bilo kakav način. Svaki put kada bi ostao sGm pravio je
čudne pokrete rukama. Svi specijalisti u sieču bili su pozvani da prouče ovog
siromaha ali niko nije umeo da dG odgovor. Jednom je neka vrlo stara žena prošla
pored otvorenog ulaza, videla ruke u pokretu i nasmejala se. "On samo oponaša
svog oca kako upreda začinska vlakna u uže", objasnila je. "Oni još tako rade u
Šulohu. On samo pokušava da se oseti manje usamljen." A pouka glasi: 'U starim
običajima Šuloha, postoji spokojstvo i osećanje pripadanja zlatnoj niti života.'
Pošto je Muric i dalje ćutao, Leto reče: "Ja sam siromah iz Šuloha koji jedino
zna da pokreće svoje ruke."
Po hitrom pokretu čovekove glave, Leto je shvatio da Muric zna ovu priču. Muric
je polako odgovorio, tihim glasom ispunjenim pretnjom. "Jesi li ti ljudsko
biće?"
"Baš kao i ti", reče Leto.
"Isuviše neobično govoriš za jedno dete. Podsećam te da sam ja sudija koji može
da iziđe na megdan takvi."
Ah, da, pomislio je Leto. U ustima ovakvog sudije, takva je sadržavala
neposrednu pretnju. Takva je bila opasnost prizvana prisustvom demona, veoma
stvarno verovanje među starijim Slobodnjacima. Arifa je poznavao načine da
pogubi demona i bio uvek izabran 'jer je posedovao mudrost da bude nemilosrdan
ne bivajući surov, da zna kada je blagost, u stvari, put do veće surovosti'.
Ali ova situacija dospela je do tačke kojoj je Leto težio, te reče: "U stanju
sam da se podvrgnem Mašadu."
"Biću sudija bilo koje Duhovne Probe", reče Muric. "Prihvataš li to?"
"Bi-lal kaifa", reče Leto. Bez osposobljenosti.
Prepreden izraz promakao je Muricovim licem. Rekao je: "Ne znam zašto ovo
dopuštam. Najbolje bi bilo da te odmah pogubim, ali ti si mali Batig, a ja sam
imao sina koji je mrtav. Dođi, otići ćemo u Šuloh gde ću sazvati Isnad da odluči
o tebi."
Leto se, primetivši da svaki usiljen pokret ovog čoveka odaje smrtnu presudu,
pitao kako bi bilo ko ovim mogao da bude zavaran. Rekao je: "Znam da je Šuloh
Ahl as-sunna val-jamas."
"Šta jedno dete zna o stvarnom svetu?" upitao je Muric, dajući Letu znak rukom
da prođe ispred njega ka topteru.
Leto je poslušao, ali je pažljivo osluškivao Slobodnjakove korake. "Najsigurniji
način da se sačuva tajna je da učiniš da ljudi poveruju da već znaju odgovor",
reče Leto. "Ljudi tada ne postavljaju pitanja. Bilo je to pametno od vas koje su
izgnali iz Jakarutua. Ko bi poverovao da je Šuloh, mesto iz mitoloških priča,
stvarno? I kakva povoljnost za krijumčare ili bilo kog drugog ko želi da ima
pristup Dini."
Muricovi koraci se zaustaviše. Leto se okrenuo, oslonivši se leđima na bok
toptera, dok mu je njegovo krilo ostalo sa leve strane.
Muric je stajao na pola koraka udaljenosti sa izvučenim maula pištoljem i ciljao
pravo u Leta. "Dakle, ti nisi dete", reče Muric. "Prokleti kepec je došao da nas
špijunira! Mislio sam da govoriš suviše mudro za jedno dete, ali ti govoriš
previše i to preuranjeno."
"Ipak ne previše", reče Leto. "Ja sam Leto, dete Pola Muad'Diba. Ako me ubiješ,
ti i tvoji ljudi ćete propasti u pesak. Ako me poštediš, odvešću vas do
veličajnosti."
"Ne igraj se sa mnom, kepecu" zarežao je Muric. "Leto se nalazi u pravom
Jakarutuu odakle ti kažeš..." Presekao se. Ruka sa pištoljem se malko spustila u
trenutku kad su mu se od namrštene zbunjenosti oči razrogačile.
Bilo je to oklevanje koje je Leto očekivao. Svakim svojim mišićem nagovestio je
pokret u levu stranu i, ne skrenuvši svoje telo više od milimetra, izazvao je da
Slobodnjakov pištolj silovito mlatne o ivicu krila. Maula pištolj mu je ispao iz
ruke i, pre no što je mogao da dođe k sebi, Leto je bio pored njega sa Muricovim
vlastitim nožem pritisnutim uz njegova leđa.
"Vrh je otrovan", reče Leto. "Reci svom prijatelju u topteru da ostane tačno
tamo gde je, bez i jednog pokreta. Inače ću biti prinuđen da te ubijem."
Muric, gladeći svoju povređenu ruku, mahnu glavom prilici u topteru i reče: "Moj
drugar Behalet te je čuo. Biće nepomičan kao stena."
Znajući da ima vrlo malo vremena pre no što ova dvojica smisle plan akcije ili
njihovi prijatelji ne dođu da ispitaju šta se događa, Leto brzo reče: "Potreban
sam ti, Murice. Bez mene, crvi i njihov začin iščeznuće sa Dine." Osetio je da
se Slobodnjak ukrutio.
"Ali kako znaš za Šuloh?" upita Muric. "Znam da nisu ništa rekli u Jakaratuu."
"Dakle, priznaješ da sam ja Leto Atreid?"
"Šta bi drugo mogao da budeš? Ali kako si..."
"Zato što si ti ovde", reče Leto. "Šuloh postoji, prema tome ostalo je
preispoljna jednostavnost. Ti si Izgnanik koji je pobegao kada je Jakaratu bio
razoren. Video sam da signaliziraš krilima, prema tome ne koristiš sredstva koja
bi mogla da budu prisluškivana izdaleka. Sakupljaš začin, prema tome ti trguješ.
Možeš da trguješ jedino sa krijumčarima. Ti si krijumčar, a ipak si Slobodnjak.
Moraš da budeš iz Šuloha."
"Zašto si me izazvao da te odmah ubijem?"
"Zato što bi u svakom slučaju pokušao da me ubiješ kad bismo se vratili u
Šuloh."
Muricovo telo se silovito ukrutilo.
"Pažljivo, Muric", upozorio ga je Leto. "Znam ja tebe. U tvojoj istoriji stoji
da ste uzimali vodu neopreznih putnika. Do sada je to, naravno, postao običan
obred za tebe. Kako biste drugačije mogli da ućutkate one kojima se događalo da
nabasaju na vas? Kako drugačije da sačuvate vašu tajnu? Batig! Želeo si da me
zavedeš otmenim epitetima i ljubaznim rečima. Zašto da se i malo moje vode
protraći na pesku? A ako bih nestao, kao što se mnogima dogodilo - pa, Tanzeruft
me je progutao."
Muric je desnom rukom načinio Rogovi-Crva znak da bi odagnao Rihani kojeg su
Letove reči prizvale. A Leto je, znajući koliko su stariji Slobodnjaci sumnjali
u mentate ili bilo šta što je mirisalo na razvijenu logiku, jedva suzdržavao
smeh.
"Namri je pričao o nama u Jakarutuu", reče Muric. "Doći ću mu do vode kad..."
"Ni do čega nećeš doći osim do praznog peska ako nastaviš da izigravaš budalu",
reče Leto. "Šta ćeš da radiš, Muric, kada cela Dina postane zelena trava, drveće
i nepokrivena voda?"
"To se nikad neće dogoditi!"
"To se događa pred tvojim očima."
Leto je začuo kako Muric škripi zubima od besa i nemoći. Najzad reče nabusito:
"A kako bi ti to sprečio?"
"Poznat mi je čitav plan preobražaja", reče Leto. "Znam u njemu svaku slabost,
svaki oslonac. Bez mene, Šai-Hulud će zauvek nestati."
Sa obnovljenim prizvukom lukavstva u glasu, Muric upita: "Dobro, zašto ovde da
raspravljamo o tome? Stanje je nerešeno. Imaš nož. Mogao bi da me ubiješ, ali bi
Behalet tebe ustrelio."
"Ne, pre no što dođem do tvog pištolja", reče Leto. "Zatim bih uzeo vaš topter.
Da, umem da upravljam njim."
Namrštenost je naborala Muricovo čelo ispod kapuljače. "Šta ako nisi onaj za
koga se izdaješ?"
"Zar me moj otac neće prepoznati?" upitao je Leto.
"Ahhhh", reče Muric. "A, tako si doznao, a? Ali..." Reč mu je zastala u grlu i
zavrteo je glavom. "Moj rođeni sin mu je vodič. On kaže da vas dvojica nikad
niste... Kako je moglo..."
"Znači vi ne verujete da Muad'Dib čita budućnost", reče Leto.
"Naravno da verujemo! Ali on za sebe kaže da..." Muric je ponovo zamukao.
"I ti si mislio da on nije svestan tvog nepoverenja", reče Leto. "Došao sam
tačno na ovo mesto, tačno u ovo vreme da te sretnem, Muric. Znam sve o tebi, jer
sam te video... tebe i tvog sina. Znam koliko veruješ da si bezbedan, kako se
rugaš Muad'Dibu, kako krojiš planove da sačuvaš svoje malo parče pustinje. Ali
tvoje malo parče pustinje je osuđeno na propast bez mene, Muric. Zauvek
izgubljeno. Ovde na Dini se otišlo predaleko. Moj otac je gotovo istrošio svoje
vizije i tebi jedino ostaje da se prikloniš meni."
"Taj slepi...", Muric prekide, progutavši pljuvačku.
"Uskoro će se vratiti iz Arakena", reče Leto, "i tada ćemo ustanoviti koliko je
slep. Koliko si se otuđio od starih slobodnjačkih običaja, Muric?"
"Šta?"
"On je Vadkuias sa vama. Tvoji ljudi su ga pronašli usamljenog u pustinji i
doveli ga u Šuloh. Kakvo je to bogato otkriće bilo! Bogatije od začinske žice.
Vadkuias! Živeo je sa vama; njegova voda se pomešala sa vodom tvog plemena. On
je deo vaše Duhovne Reke." Leto je snažno pritisnuo nož na Muricovu odeću.
"Oprezno Muric." Podigao je levu ruku, razrešio Slobodnjakovu obrazinu i spustio
je.
Znajući šta Leto namerava, Muric reče: "Gde ćeš otići ako nas obojicu ubiješ?"
"Natrag u Jakarutu."
Leto je pritisnuo jagodicu svog palca o Muricova usta. "Ugrizi i pij, Muric.
Uradi tako ili ćeš umreti."
Muric je oklevao, a onda je krvnički zagrizao u Letovo meso.
Leto je posmatrao čovekovo grlo, opazio grčeve gutanja, na što je povukao nož i
vratio ga.
"Vadkuias", reče Leto. "Da bi mogao da mi uzmeš vodu, prethodno moram da uvredim
ovo pleme."
Muric klimnu glavom.
"Pištolj ti je tamo", Leto je načinio pokret bradom.
"Sada mi veruješ?" upitao je Muric.
"Kako bih drugačije mogao da živim sa izgnanim?"
Ponovo je Leto primetio onaj lukav izraz u Muricovim očima, no ovog puta to je
bila stvar odmeravanja, procena ekonomskih interesa. Čovek se okrenuo sa
naglošću koja je kazivala o skrivenim odlukama, ponovo uzeo svoj maula pištolj i
vratio se do krilnih stepenica. "Dođi", reče on. "Predugo si se zadržao u
crvovoj jazbini."
50.
Budućnost predviđanja ne može uvek da bude utvrđena pravilima iz prošlosti. Niti
bitisanja upliću se u skladu sa mnogim nepoznatim zakonima. Predviđanje
budućnosti neizostavno zahteva sopstvena pravila. Ono neće da se saobrazi
propisima Zensunija, niti propisima nauke. Predviđanje gradi relativnu celinu.
Ono zahteva dejstvo ovog trenutka koji protiče, uz stalno opominjanje da se ne
može svaka nit utkati u tkaninu prošlosti.
Kalima: Reči Muad'Diba, Šulohski komentar
Muric je sa uvežbanom lakoćom doveo ornitopter iznad Šuloha. Leto je, sedeći
pored njega, osećao prisustvo naoružanog Behaleta iza njih. Od sad pa nadalje
sve je počivalo na poverenju i tankoj niti njegove vizije koje se on tako čvrsto
držao. Ako je bila pogrešna Alahu akbar. Ponekad se moralo pokoriti dubljoj
zapovesti.
Usamljeni strmi breg Šuloha delovao je upečatljivo u ovoj pustinji. Činjenica,
da je njegovo prisustvo ovde na ovoj planeti ostalo neobeleženo govorila je o
mnogim podmićivanjima i mnogim ubistvima, o mnogim zaštitnicima na uticajnim
položajima. Leto je, u srcu Šuloha, mogao da vidi jedno udubljenje uokvireno
stenovitim zidom sa slepim kanjonima koji su vodili naniže do njega. Gusto
rastinje slanog žbunja ocrtavalo je donje ivice kanjona. Odmah iza toga
prostirao se unutrašnji krug lepezastih palmi, što je govorilo o obilju vode na
ovom mestu. Proste građevine od pruća zelenog žbunja i začinskih vlakana bile su
podignute podalje od lepezastih palmi. Građevine su ličile na zelenu dugmad
rasutu po pesku. Ovde su, po svoj prilici, živeli izgnani među Izgnanima, oni
koji nisu mogli niže da padnu osim u smrt.
Muric se prizemljio u udubljenje u blizini podnožja jednog od kanjona. Jedna
zgrada stajala je izdvojena na pesku pravo ispred toptera: krovinjara od
pustinjske puzavice i bejato lišća, sva išpartana nalemljenim začinskim
materijalom. Bila je to živa kopija prvih neotesanih pustinjskih šatora i
svedočila je o poniženju izvesnih žitelja Šuloha. Leto je znao da je ovo mesto
moralo da propušta vlagu i po svoj prilici bilo puno noćnih krvožednih insekata
iz obližnjeg čestara. Ovako je, znači, njegov otac živeo. I sirota Sabiha. Ovde
je imala da iskusi svoju kaznu.
Po Muricovoj naredbi, Leto se izvukao iz toptera, skočio na pesak i uputio se
prema kolibi. Dalje, prema kanjonu, video je ljude koji su radili među palmama.
Delovali su otrcano, bedno, a činjenica da su jedva obratili pažnju na njega i
topter mnogo je kazivala o potlačenosti koja je ovde vladala. Leto je uspeo da
zapazi kamenu ivicu kanata iza radnika, a osećaj vlage u vazduhu nije se mogao
pogrešno protumačiti: nepokrivena voda. Prolazeći pored kolibe, Leto je video da
je bila gruba baš koliko je i očekivao. Produžio je do kanata, pogledao dole i
primetio kovitlanje ribe grabljivice u tamnoj struji. Radnici su, izbegavajući
njegov pogled, nastavili da odnose pesak sa linije pukotina u steni.
Muric je prišao Letu sa leđa i rekao: "Stojiš na granici između ribe i crva.
Svaki od ovih kanjona ima svog crva. Ovaj kanat je otvoren i upravo se spremamo
da uklonimo ribe da bismo privukli peščane pastrmke."
"Naravno", reče Leto. "Držite farmu. Prodajete peščane pastrmke i crve izvan
planete."
"To je bio Muad'Dibov savet!"
"Znam. Ali nijedan od vaših crva ili bilo koja od peščanih pastrmki ne može dugo
da se održi u životu izvan Dine."
"Ne, zasad", reče Muric. "Ali jednoga dana..."
"Ni za deset hiljada godina", reče Leto. Okrenuo se da bi osmotrio pometnju na
Muricovom licu. Pitanja su tuda proticala kao voda u kanatu. Da li je ovaj
Muad'Dibov sin zaista mogao da čita budućnost? Neki su još verovali da je
Muad'Dib to činio, ali... kako je jedna takva stvar mogla da se utvrdi?
Uto se Muric obrnuo i poveo ga natrag prema kolibi. Otvorio je prost ulazni
zatvarač i pokazao rukom Letu da uđe. Naspram daljeg zida gorela je lampa na
začinsko ulje, a jedna majušna prilika čučala je ispod nje, leđima okrenuta
vratima. Sagorevajuće ulje je odavalo težak miris cimeta.
"Poslali su novu robinju da se stara o Muad'Dibovom sinu", podsmehnuo se Muric.
"Ako bude valjano služila, mogla bi da, za neko vreme, sačuva svoju vodu." Stao
je oči u oči sa Letom. "Neki misle da je loše uzimati ovakvu vodu. Ti raspušteni
Slobodnjaci sada gomilaju hrpe đubreta u svojim gradovima! Hrpe đubreta! Kada je
ikada ranije Dina videla hrpe đubreta! Kada nam u ruke dopadnu ovakvi poput
ove..." Načinio je pokret u pravcu prilike ispod lampe. "...obično su poludivlji
od straha, izgubljeni za svoj soj, a nikada prihvaćeni od strane pravih
Slobodnjaka. Razumeš li me Leto-Batig?"
"Razumem te." Zgurena figura se nije pomerila.
"Govoriš o tome da bi nas vodio", reče Muric. "Slobodnjake vode ljudi koji su
ogrezli u krv. U šta bi ti mogao da nas povedeš?"
"Kralizec", reče Leto, ne skidajući oči sa zgurene prilike.
Muric je zinuo u njega, nabravši obrve iznad svojih očiju boje indiga. Kralizec?
To nije bio samo rat ili revolucija; to je bila tajfinska bitka. Reč je poticala
iz najstarijih slobodnjačkih legendi: bitka na kraju vaseljene. Kralizec?
Visoki Slobodnjak je grčevito stiskao grlo. Ovaj vrag je bio nepredvidljiv poput
nekog gradskog dendija! Muric se okrenuo prema zgurenoj figuri. "Ženo! Liban
vahid!" naredio je. Donesi nam začinskog pića!
Oklevala je. "Učini kako ti je naložio, Sabiha", reče Leto.
Skočila je na noge, u pometnji. Zurila je u njega, nemoćna da skine pogled sa
njegovog lica.
"Poznaješ ovu?" upitao je Muric.
"Ona je Namrijeva nećakinja. Ogrešila se o Jakarutu i oni su je poslali tebi."
"Namri? Ali..."
"Liban vahid", reče Leto.
Projurila je pored njih, provalila ulazni zatvarač i oni začuše zvuk stopala
koja su trčala.
"Neće daleko stići", reče Muric. Dotakao je prstom ivicu nosa. "Namrijev rod, a?
Zanimljivo. Šta je to zgrešila?"
"Dozvolila je da pobegnem." Rekavši to, okrenuo se i pošao za njom. Našao ju je
kako stoji na rubu kanata. Stao je uz nju i spustio pogled na vodu. Ptice su se
nahodile u obližnjim lepezastim palmama i čuo je njihove poklike, lepet krila.
Radnici su, pomerajući pesak, proizvodili zvuke struganja. Međutim, on je, kao i
Sabiha, gledao dole, duboko u vodu i njene odbleske. Uglovima očiju video je
male plave dugorepe papagaje u krošnjama palmi. Jedan od njih je preleteo kanat
i on opazi njegov odblesak u srebrnastom kovitlanju ribe, što se sve zajedno
slilo kao da su ptice i ribe plivale po istom nebeskom svodu.
Sabiha je pročistila grlo.
"Mrziš me", reče Leto.
"Osramotio si me. Osramotio si me pred mojim narodom. Održali su Isnad i poslali
me ovde da izgubim svoju vodu. Sve zbog tebe!"
Muric se nasmejao odmah iza njihovih leđa. "Sad ti je jasno, Leto-Batig da naša
Duhovna Reka ima mnogo pritoka."
"Ali moja voda teče vašim venama", reče Leto, okrećući se. "To nije pritoka.
Sabiha je suđenica iz moje vizije i ja je pratim. Pobegao sam preko pustinje da
bih pronašao svoju budućnost ovde u Šulohu."
"Ti i..." Pokazao je na Sabihu i zabacio glavu grohotom se nasmejavši.
"Neće biti onako kako bi i jedan od vas mogao da poveruje", reče Leto. "Zapamti
to, Muric. Pronašao sam otiske stopala mog crva." U tom trenutku je osetio kako
mu suze naviru na oči.
"Daruje vodu mrtvima", prošapta Sabiha.
Čak je i Muric sa strahopoštovanjem zurio u njega. Slobodnjaci nikad nisu
plakali sem ako u pitanju nije bilo najdublje darivanje duše. Gotovo zbunjen,
Muric je začepio usta, i navukao svoju džebala kapuljaču nisko preko obrva.
Leto je, netremice gledajući preko njega, rekao: "Ovde u Šulohu još se mole za
rosu na ivici pustinje. Idi, Muric, i moli se za Kralizec. Obećavam ti da će
doći."
51.
Slobodnjački govor sadrži veliku jezgrovitost, smisao za tačno izražavanje.
Uronjen je u obmanu koju stvaraju apsoluti. Njegove pretpostavke su plodno tlo
za apsolutističke religije. Osim toga, Slobodnjaci su skloni moraliziranju. Oni
protivstavljaju zastrašujuću nepostojanost svih stvari ustanovljenim postavkama.
Oni kažu: "Znamo da ne postoji ukupna suma dostižnog znanja; to je ostavljeno
Bogu. Ali ono što ljudi mogu da nauče, ljudi mogu da sadrže." Iz ovog britkog
pristupa vaseljeni, oni rezbare fantastično verovanje u znamenje i predskazanja
kao i u vlastitu sudbinu. To je jedan istočnik njihove legende o Kralizecu: ratu
na kraju vaseljene.
Tajni izveštaji Bene Geserita / strana 800881
"Bezbedno ga čuvaju na sigurnom mestu", reče Namri, osmehujući se Gurniju Haleku
koji je stajao na drugom kraju četvrtaste kamene sobe. "Možeš to da preneseš
svojim prijateljima."
"Gde je to sigurno mesto?" upita Halek. Nije mu se dopadao Namrijev ton i osećao
se sputan Džesikinim naređenjima. Prokleta veštica! Njena objašnjenja nisu imala
nikakvog smisla sem u pogledu upozorenja na ono što je moglo da se dogodi ako
Leto ne bi uspeo da ovlada svojim užasnim pamćenjima.
"Mesto je sigurno", reče Namri. "To je sve što mi je dozvoljeno da ti kažem."
"Otkud znaš za to?"
"Dobio sam distrans. Sabiha je sa njim."
"Sabiha! Ona će ga jednostavno pustiti..."
"Ne ovog puta."
"Imaš li nameru da ga ubiješ?"
"To više nije moja stvar."
Halek je napravio grimasu. Distrans. Koliki je bio domet tih prokletih pećinskih
slepih miševa? Često ih je viđao kako lete tamo-amo po pustinji sa tajnim
porukama ubeleženim u njihove ciktave glasove. Ali koliko daleko su mogli da
dosegnu na ovoj paklenoj planeti?
"Moram lično da ga vidim", reče Halek.
"To nije dozvoljeno."
Halek je duboko udahnuo vazduh da bi se primirio. Proveo je dva dana i dve noći
čekajući na izveštaje iz sieča. Sada je prolazilo još jedno jutro i on je osećao
kako se njegova uloga topi ostavljajući ga golog. U svakom slučaju nikada nije
voleo ulogu zapovedništva. Zapovednik je uvek čekao dok su drugi činili
zanimljive i opasne stvari.
"Zbog čega nije dozvoljeno?" upitao je. Krijumčari koji su preuredili ovaj
bezbedni iseč, ostavili su previše neodgovorenih pitanja i nije želeo da mu još
i Namri peva istu pesmu.
"Neki smatraju da si previše video kad si video ovaj sieč", reče Namri.
Halek je razaznao pretnju, opustio se u udoban stav izvežbanog borca, s rukom ne
na nožu, ali blizu njega. Čeznuo je za jednim štitom, ali su oni bili povučeni
iz upotrebe zbog svog dejstva na crve i kartkovečnosti u uslovima statičkih
napona koje je izazivala oluja.
"Ovo tajenje nije deo našeg dogovora", reče Halek.
"Da sam ga ubio da li bi to bio deo našeg dogovora?"
Ponovo je Halek osetio podvaljivanje nevidljivih sila na koje ga gospa Džesika
nije upozorila. Taj njen prokleti plan! Možda je bilo ispravno nemati poverenja
u Bene Geserit. Istog trena se osetio nevernim. Objasnila je problem i on je
prihvatio njen plan sa očekivanjem da će kao i svi planovi i ovaj zahtevati
naknadna prilagođavanja. Nije bila reč o bilo kojoj Bene Geserit; ovo je bila
Džesika iz roda Atreida koja njemu nikada nije bila ništa drugo do prijatelj i
zaštitnik. Znano je da bi bez nje u životu bio prepušten okolnostima u nekoj
vaseljeni opasnijoj od ove u kojoj je sada obitavao.
"Nisi u stanju da odgovoriš na moje pitanje", reče Namri.
"Bio si ovlašćen da ga ubiješ jedino u slučaju da se pokaže da je... posednut",
reče Halek. "Izrod."
Namri je prineo pesnicu desnom uhu. "Tvoja gospa je znala da mi umemo da
stavljamo takve na probu. Mudro je bilo od nje što mi je prepustila da donesem
sud."
Halek je stisnuo usne, obuzdavajući se.
"Čuo si reči koje mi je Časna Majka kazala", reče Namri. "Mi Slobodnjaci
razumemo takve žene, ali vi došljaci sa drugih svetova ih nikada ne razumete.
Slobodnjačke žene često šalju svoje sinove u smrt."
Halek je procedio kroz zube: "Veliš li ti to meni da si ga ubio?"
"On živi. Na sigurnom je mestu. Nastaviće da prima začin."
"Ali ja sam dužan da ga sprovedem do njegove bake, ukoliko preživi", reče Halek.
Namri je samo slegnuo ramenima.
Halek je shvatio da je ovo sav odgovor koji je dobio. Do đavola! Nije mogao da
se vrati Džesiki sa ovako neodgovorenim pitanjima! Zavrteo je glavom.
"Zašto ispituješ ono što ne možeš da promeniš?" upita Namri. "Dobro si plaćen."
Halek smrknuto pogleda ovog čoveka. Slobodnjaci! Oni veruju da su svi stranci
prvenstveno zainteresovani za novac. Ali iz Namrija je govorilo nešto više od
slobodnjačke predrasude. Druge sile su ovde bile umešane i to je bilo očigledno
onom koga je jedna Bene Geserit uvežbala u posmatranju. Cela ova stvar smrdela
je na pritvorstvo u pritvorstvu, pritvorstvo...
Prelazeći na uvredljivo prisno ponašanje, Halek reče: "Gospa Džesika će biti
gnevna. Mogla bi da pošalje trupe na..."
"Zanadik!" opsova Namri. "Ti službeni kuriru! Ti stojiš izvan Mohalate! Nalazim
zadovoljstvo u tome što raspolažem, tvojom vodom namenjenom Otmenim Ljudima!"
Halek je položio ruku na nož i pripremio svoj levi rukav odakle je napadače uvek
vrebalo malo iznenađenje. "Ne vidim da je ovde prosuta voda", reče on. "Možda si
zaslepljen svojim ponosom."
Namri je, iskezivši se, pokazao bele zube. "Tvoja gospa je zatočenik na Salusi
Sekundus. Obaveštenja za koja si mislio da potiču od nje, dolazila su od njene
kćerke!"
Krajnjim naporom, Halek je uspeo da održi ravan glas. "Nije važno. Alija će..."
Namri je izvukao svoj kris-nož. "Šta ti znaš o Nebeskoj Materici? Ja sam njen
sluga, ti muška kurvo. Učiniću joj ponudu kada ti uzmem vodu!" I on jurnu preko
sobe u nepromišljenoj pravoj liniji.
Halek, ne dajući da ga obmane ova prividna nezgrapnost, trže naviše levi rukav
svoje odeće, oslobodivši dodatni komad teške tkanine koju je ranije tu zašio,
pustivši je da zarobi Namrijev nož. Sve u jednom pokretu Halek je prevukao
prevoje tkanine preko Namrijeve glave i posegao odozdo svojim nožem kroz tkaninu
ciljajući pravo u lice. Osetio je kako se šiljak zabo u metu u trenutku kada ga
je Namrijevo telo udarilo tvrdom površinom metalnog oklopa koji se nalazio ispod
odeće. Slobodnjak je ispustio jedan silovit vrisak, trgnuo se unazad i pao.
Ležao je dok mu je krv šikljala na usta sa očima koje su zurile u Haleka, a onda
se polagano zamutile.
Halek je odahnuo. Kako je ovaj glupi Namri mogao da očekuje da bilo ko previdi
prisustvo oklopa ispod odeće? Halek se obratio lešu dok je vraćao u pređašnji
položaj svoj varljivi rukav, brisao nož i stavljao ga u korice. "Kako si mislio
da smo mi atreidske sluge uvežbane, budalo?"
Duboko je udahnuo vazduh, razmišljajući: A sad da vidimo. Čija sam ja igračka? U
Namrijevim rečima odzvanjala je istina. Džesika, zarobljenik Korina, i Alija
koja je radila na svojim đavolskim planovima. Džesika je upozoravala na mnoge
slučajeve do kojih je moglo doći u vezi sa Alijom kao neprijateljem, ali nikad
za sebe nije predvidela da će postati zarobljenik. Ipak, on je imao naređenja
koja je valjalo ispuniti. Pre svega tu je bila nužda da se skloni sa ovog mesta.
Srećom, jedan odeveni Slobodnjak je mnogo ličio na svakog drugog Slobodnjaka.
Otkotrljao je Namrijevo telo u ugao, nabacao jastuke preko njega, pomerio
zastirku da pokrije krv. Obavivši to, Halek je namestio usno i nosno crevo svog
peščanog odela, navukao obrazinu poput svakog ko se priprema za odlazak u
pustinju, povukao napred kapuljaču i izišao u dugačak hodnik.
Nevini se kreću bez zebnje, pomislio je, podešavajući korak do laganog geganja.
Osećao se neobično slobodno, kao da je izišao iz opasnosti, a ne stupao u nju.
Nikad mi se nisu dopadali njeni planovi za onog dečka, pomislio je. I kazaću joj
to ako je budem video. Jer, ako je Namri rekao istinu, najopasniji od mogućih
planova stupao je u dejstvo. Alija mu ne bi dala da dugo živi kad bi ga
uhvatila, ali tu je uvek bio Stilgar - dobar Slobodnjak sa dobrim slobodnjačkim
sujeverjem.
Džesika je to jednom objasnila. "Postoji tanak sloj civilizovanog ponašanja
preko Stilgarove prave prirode. A evo kako se taj sloj skida sa njega..."
52.
Duh Muad'Diba je više od reči, više od slova Zakona koji se uzdiže u njegovo
ime. Muad'Dib mora uvek da bude ona unutrašnja pogrda uperena protiv
samozadovoljnih moćnika, protiv šarlatana i dogmatičnih fanatika. To je ona
unutrašnja pogrda koja mora da se iskaže jer nas je Muad'Dib iznad svega učio
jednoj stvari: da ljudska bića mogu da opstanu jedino u zajednici društvene
pravde.
Fedajkinska pogodba
Leto je sedeo leđima oslonjen o zid kolibe, pažnje prikovane za Sabihu,
posmatrajući kako se niti njegove vizije odvijaju. Bila je spravila kafu i
odložila ju je na stranu. Sada je čučala preko puta njega mešajući njegov
večernji obrok. Bila je to neka kaša koja je odisala melanžom. Njene ruke su
hitro pokretale kutlaču i ivice zdele se umrljaše tečnim indigom. Svila je svoje
uzano lice nad zdelu, mešajući koncentrat. Gruba opna koja je sazdavala zidove
kolibe bila je zakrpljena svetlijim materijalom baš iza nje i to je oblikovalo
sivi oreol naspram koga je njena senka poigravala u trepravoj svetlosti
kuhinjskog plamena i jedne jedine lampe.
Ta lampa je kopkala Leta. Ovi ljudi u Šulohu bili su raskalašni u pogledu
začinskog ulja: lampa, a ne sjajna kugla. Držali su porobljene izgnanike unutar
njihovih zidova u uslovima koji su zabeleženi u najstarijim slobodnjačkim
predanjima. A ipak su koristili ornitoptere i najnovije žetelice začina. Bili su
surova mešavima starog i modernog.
Sabiha gurnu zdelu kaše prema njemu, gaseći plamen u ognjištu.
Leto se ni ne osvrte na zdelu.
"Biću kažnjena ako ovo ne pojedeš", reče ona.
Zurio je u nju, razmišljajući: Ako je ubijem, to će uništiti jednu viziju. Ako
joj saopštim Muricove planove, to će uništiti drugu viziju. Ako budem ovde čekao
mog oca, ova vizija-nit postaće moćan konopac.
Njegov um je razvrstao te niti. Neke su sadržavale slast koja mu nije davala
mira. Jedna budućnost sa Sabihom nosila je primamljivu sigurnost unutar njegove
proročke svesti. Pretila je da zapreči sve druge dok je nije ispratio do njenih
završnih agonija.
"Zašto tako buljiš u mene?" upitala je.
Gurnula je zdelu bliže njemu.
Leto je pokušao da proguta pljuvačku suvim grlom. Podsticaj da ubije Sabihu
ključao je u njemu. Otkrio je da drhti od toga. Kako bi lagodno bilo uništiti
jednu viziju i dozvoliti da nemir slobodno isteče!
"Muric zapoveda ovo", reče ona dodirnuvši zdelu.
Da, Muric to zapoveda. Praznoverje sve potčinjava. Muric je želeo da za sebe ima
jednog vizionara koji bi mu tumačio. On je bio zastareli divljak koji je od
vrača tražio da baca volovske kosti i tumači njihov raspored. Muric je oduzeo
svom zarobljeniku peščano odelo 'iz predostrožnosti'. U toj opasci je bilo
skrivenog podsmeha Namriju i Sabihi. Samo budale dopuštaju da im zatvorenik
umakne.
Muric je, međutim, imao dubok emocionalni problem: Duhovnu Reku. Zatvorenikova
voda tekla je Muricovim venama. Muric je tragao za nekim znakom koji bi mu
dozvolio da održi smrtnu pretnju nad Letovom glavom.
Kakav otac, takav sin, pomislio je Leto.
"Začin će ti samo dati vizije", reče Sabiha. Osetila se nelagodno zbog njegovog
dugog ćutanja. "Mnogo puta sam imala vizije u orgiji. One ništa ne znače."
To je ono! pomislio je, dok mu se telo kočilo u nepokretnost što je njegovu kožu
činilo hladnom i vlažnom. Bene Geseritova gotovost zaposela je njegovu svest,
prosvetljenje u obliku čiode koje se lepezasto širilo izvan njega da bi bacilo
bleštavu svetlost vizije na Sabihu i sve njene drugove i Izgnanike. Drevno Bene
Geserit učenje bilo je izričito:
Jezici se izgrađuju tako što se u njima ogledaju uposebljavanja u načinu života.
Svako uposebljavanje može se prepoznati po svojim rečima, svojim postulatima i
rečeničnim strukturama. Traga za zastojima. Uposebljavanja predstavljaju mesta
gde se život zaustavlja, gde je kretanje zajaženo i zamrznuto. Video je Sabihu
kao tvorca vizija na osnovu njenog prava, a i to da je svako ljudsko biće
posedovalo tu istu moć. Pa ipak, ona je prezirala svoje vizije iz začinske
orgije. One su uzrokovale nemir i stoga su morale da budu ostavljene na stranu,
hotimično zaboravljene. Njen narod se molio Šai-Huludu jer je taj crv prožimao
mnoge od njenih vizija. Oni su se molili za rosu na ivici pustinje, jer je vlaga
ograničavala njihove živote. Pa ipak valjali su se u bogatstvu začina i mamili
peščane pastrmke otvorenim kanatima. Sabiha je pothranjivala njegove proročke
vizije sa nehatnom oguglalošću, pa ipak je on u njenim rečima nazirao osvetljene
znakove: ona se oslanjala na apsolute, tražila konačne granice, i sve to zbog
toga što nije mogla da iziđe na kraj sa oštrinom strašnih odluka koje su se
ticale njenog vlastitog tela. Ona se čvrsto držala svoje jednooke vizije
vaseljene, zaokružene i vremenski zaleđene kakva je mogla da bude, jer su je
druge mogućnosti užasavale.
Nasuprot tome Leto je sebe osećao kao sušto kretanje. Bio je opna koja je
zbirala beskonačne dimenzije, mogao je da donosi strašne odluke.
Kao što je moj otac činio.
"Moraš da pojedeš ovo!" reče Sabiha zlovoljnim glasom.
Leto je sada imao ceo pregled vizija i znao je koju nit mora da sledi. Moja koža
nije moja vlastita. Ustao je i ogrnuo se svojom odećom. Ostavljala je čudan
utisak priležući na telo bez peščanog odela koje bi ga štitilo. Njegova bosa
stopala su stajala na stopljenoj začinskoj tkanini poda, osećajući čestice peska
u njoj.
"Šta si naumio?" upita Sabiha.
"Ovde je vazduh ustajao. Idem napolje."
"Ne možeš pobeći", reče ona. "Svaki kanjon ima svog crva. Ako pređeš kanat, crvi
će te osetiti po tvojoj vlazi. Ovi zarobljeni crvi su veoma budni - ni nalik na
one iz pustinje. Pored toga...", kako joj je glas postao nasladan! "...nemaš
pustinjsko odelo."
"Zašto onda brineš?" upitao je, želeći da zna da li još može da izazove iskrenu
reakciju kod nje.
"Zato što nisi jeo."
"I ti ćeš biti kažnjena."
"Da!"
"Ali ja sam već zasićen začinom", reče on. "Svaki trenutak je jedna vizija."
Ukazao je golim stopalom na zdelu. "Prospi to na pesak. Ko će saznati?"
"Oni motre", prošaptala je.
Zavrteo je glavom odvajajući se od svoje vizije, osećajući kako ga obavija nova
sloboda. Nije bilo potrebno ubiti ovog jadnog piona. Ona je igrala prema drugoj
muzici, ne poznajući čak ni korake, verujući da će možda ipak uzeti učešća u
podeli vlasti koja je mamila gladne gusare Šuloha i Jakarutua. Leto je prišao
ulaznom zaptivaču i položio ruku na njega.
"Kad Muric dođe", reče ona, "biće veoma ljut na..."
"Muric je trgovac prazninom", reče Leto. "Moja tetka ga je iscrpla."
Podigla se na noge. "Idem s tobom."
Palo mu je na um: Ona pamti kako sam joj umakao. Sada oseća krhkost svoje moći
nada mnom. Njene vizije su se komešale unutar nje. Ali ona nije htela da sluša
te vizije. Bilo je dovoljno da se zapita: kako bi mogao da nadmudri zarobljenog
crva u njegovom uzanom kanjonu? Kako bi mogao da preživi u Tanzeruftu bez
pustinjskog odela ili slobodnjačke bale?
"Moram da budem sam da bih razmotrio svoje vizije", reče on. "Ti ćeš ostati
ovde."
"Gde si krenuo?"
"Do kanata."
"Peščane pastrmke izlaze u rojevima noću."
"Neće me pojesti."
"Ponekad se crv spusti s one strane sasvim do vode", reče ona. "Ako pređeš
kanat..." Prekinula je, trudeći se da svoje reči naoštri pretnjom.
"Kako bih mogao da zajašem crva bez kuka?" upitao je, želeći da sazna da li je
bila u stanju da spase još koji delić svojih vizija.
"Hoćeš li jesti kad se vratiš?" upitala je, a onda još jednom čučnula pored
zdele, ponovo uzela kutlaču i stala da meša čorbu boje indiga.
"Sve u svoje vreme", reče on, znajući da neće biti sposobna da otkrije tananu
upotrebu Glasa, način na koji je krijumčario svoje želje u njeno donošenje
odluka.
"Muric će doći i videti da li si imao viziju", upozorila je.
"Postupiću sa Muricom na svoj način", reče on, primećujući kako su joj pokreti
postali teški i spori. Osnovni biološki obrazac svih Slobodnjaka prirodno je
potpomagao načinu na koji je on sada njome upravljao. Slobodnjaci su bili ljudi
izuzetne energije u zoru, ali ih je u sumrak često obuzimala duboka i letargična
melanholija. Već je imala želju da zaspi i utone u snove.
Leto je sam izišao napolje u noć.
Nebo je blistalo od zvezda i mogao je da razazna veličinu okolnog brega naspram
njihove svetlucave šare. Pošao je ispod palmi prema kanatu.
Dugo vremena Leto je čučao na rubu kanata, slušajući neprestano šištanje peska
unutar kanjona s one strane. Sudeći po zvuku u pitanju je bio mali crv; izabran,
nema sumnje, baš iz toga razloga. Malog crva je bilo lakše transportovati.
Razmišljao je o njegovom hvatanju: lovci bi ga omamili vodenom maglom,
upotrebljavajući tradicionalan slobodnjački način lovljenja crva za obred
orgije/preobražaja. Ali ovom crvu nije bilo suđeno da ga ubiju zagnjurivanjem.
Ovaj će, po svoj prilici, otići Esnafovim teretnjakom do nekog kupca punog nade
čija će pustinja verovatno biti suviše vlažna. Malo je ljudi sa drugih svetova
shvatalo smisao i ulogu sasušenosti koju su peščane pastrmke nekada održavale na
Arakisu. Nekada održavale. Jer čak i ovde u Tanzeruftu u vazduhu je bilo mnogo
puta više vlage no što je i jedan crv ikada ranije upoznao, ako izuzmemo njegovu
smrt u slobodnjačkoj cisterni.
Čuo je kako se Sabiha meškolji u kolibi iza njega. Bila je nemirna, podbadana
svojim potisnutim vizijama. Pitao se kako bi izgledalo živeti sa njom izvan
vizije, deleći svaki trenutak onako kako je sam po sebi nailazio. Ova misao ga
je privukla daleko jače nego bilo koja začinska vizija. Bilo je izvesne čistote
u suočavanju sa nepoznatom budućnošću.
'Jedan poljubac u sieču je vredan dva poljupca u gradu.'
Tako je govorila stara slobodnjačka maksima. Tradicionalan sieč sadržavao je
uočljivu surovost pomešanu sa stidljivošću. Postojali su tragovi te stidljivosti
u ljudima Jakarutua/Šuloha, ali samo tragovi. Ražalostilo ga je otkrivanje onog
što je bilo izgubljeno.
Polagano, toliko polagano da ga je saznanje potpuno obuzelo pre no što je
prepoznao njegove začetke, Leto postade svestan tihog šuškanja mnogih stvorenja
svuda unaokolo.
Peščane pastrmke.
Uskoro je trebalo da dođe vreme da se prebaci iz jedne vizije u drugu. Osećao je
kretanje peščanih pastrmki kao neko kretanje unutar sebe. Slobodnjaci su
pokoljenjima živeli sa ovim neobičnim stvorenjima, znajući da se, ako se
rizikuje deo vode kao mamac mogu privući na dohvat ruke. Mnogi je Slobodnjak,
umirući od žeđi, stavio na kocku poslednjih nekoliko kapljica svoje vode,
znajući da bi slatki zeleni sirup istisnut iz peščane pastrmke mogao da mu
donese malu dobit u energiji. No, peščane pastrmke su bile uglavnom predmet igre
dece koja su ih hvatala za Huanui. I šale radi.
Leto se stresao na pomisao šta je ta šala značila za njega u ovom času.
Osetio je kako je jedno od ovih stvorenja skliznulo preko njegove bose noge.
Oklevalo je, a zatim produžilo, privučeno većom količinom vode u kanatu.
Za trenutak je, međutim, osetio stvarnost svoje strahotne odluke. Rukavica od
peščanih pastrmki. To je bila jedna dečja igra. Ako je neko držao peščanu
pastrmku u ruci, glačajući je preko svoje kože, obrazovala bi se živa rukavica.
Stvorenja su mogla da osete tragove krvi u kapilarima kože, ali ih je nešto što
je bilo pomešano sa krvnom vodom odbijalo. Ranije ili kasnije, rukavica bi spala
u pesak odakle su je podizali i stavljali u kotaricu od začinskih vlakana. Začin
ih je umirivao i na kraju su bile bačene u mrtvačku cedionicu.
Mogao je da čuje peščane pastrmke kako se stropoštavaju u kanat i kovitlanje
grabljivica koje su ih proždirale. Voda je razmekšavala peščane pastrmke, čineči
ih gipkim. Deca su to rano saznavala. Malko pljuvačke istiskivalo je slatki
sirup. Leto je osluškivao pljuskanje. Ovo je bila seoba peščanih pastrmki koje
su stigle do otvorene vode, ali one nisu mogle da savladaju tekući kanat u kojem
su stražarile ribe grabljivice.
Pa ipak su nadolazile; pa ipak su pljuskale.
Leto je pipao po pesku svojom desnom šakom sve dok mu se prsti nisu sreli sa
glatkom kožom peščane pastrmke. Bila je krupna baš kao što se i nadao. Stvorenje
nije pokušalo da ga izbegne, već je žudno prionulo za njegovo meso. Ispitao je
njene konture slobodnom šakom - približno dijamanstkog oblika. Nije imala ni
glavu, ni udove, ni oči, pa ipak je nepogrešivo mogla da pronađe vodu. Mogla je
da se spaja sa svojim srodnicima telo na telo; prikopčavale su se jedna na drugu
prostim preplitanjem isturenih treplji sve dok celina ne bi postala jedan veliki
pljačkaški organizam koji je zatvarao vodu, odvajajući zidom 'otrov' od grdosije
u koju je peščana pastrmka vremenom trebalo da se preobrazi: Šai-Huluda.
Peščana poastrmka se uvijala na njegovoj šaci, izdužujući se i istežući. Kako se
pomerala tako je on osećao odgovarajuće izduživanje i tegljenje vizije koju je
izabrao. Ova nit, a ne ona. Osetio je kako peščana pastrmka postaje tanja,
prekrivajući sve veću površinu njegove ruke. Nijedna peščana pastrmka nikada
ranije nije susrela ruku poput ove, gde je svaka ćelija bila prezasićena
začinom. Nikada ranije nijedno drugo ljudsko biće nije živelo i rasuđivalo u
ovakvom stanju. Leto je brižljivo podesio svoju enzimsku ravnotežu, oslanjajući
se na prosvetljenu sigurnost koju je stekao u začinskom transu. Znanje koje je
crpeo iz ovih nebrojenih života koji su se mešali unutar njega, davalo mu je
pouzdanost sa kojom je odabirao podešavanja, sprečavajući smrt od suviše jake
doze koja bi ga progutala ako bi dozvolio da mu popusti pažnja makar za jedan
otkucaj srca. A u isto vreme on se saživljavao sa peščanom pastrmkom, hraneći se
njom, hraneći je, spoznajući je. Vizija iz njegovog transa pribavila mu je model
i on ga je tačno sledio.
Leto je osećao kako se peščana pastrmka tanji, šireći se sve više preko njegove
podlaktice, dosežući mu do mišice. Pronašao je još jednu i postavio je iznad
prve. Dodir je izazvao mahnito uvijanje ovih stvorenja. Njihove treplje su se
zakvačile i one postadoše jedinstvena opna koja ga je prekrivala do lakta.
Peščane pastrmke su obrazovale živu rukavicu iz one detinje igre, samo tanju i
osetljiviju, s obzirom na to da ih je namamio u ulogu simbioze sa kožom. Posegao
je nadole sa živom rukavicom i osetio pesak, svako zrnce jasno drugačije u
odnosu na njegova čula. Ovo više nisu bile peščane pastrmke; ovo je bilo nešto
žilavije i snažnije. I bilo je izvesno da će sve više dobijati u snazi...
Njegova pipajuća ruka naišla je na još jednu peščanu pastrmku koja se bacaknula
u jedinstvo sa prve dve i prilagodila novoj ulozi. Kožasta mekoća prokrala se
naviše njegovom mišicom sve do ramena.
Strahovitom čistotom koncentracije ostvario je sjedinjenje svoje nove kože sa
svojim telom, sprečavajući odbacivanje. Nijedan kutak njegove pažnje nije bio
ostavljen da premišlja o užasavajućim posledicama ovog što je ovde počinio. Samo
su nužnosti njegove transovske vizije bile od značaja. Samo je Zlatna Staza
mogla da proiziđe iz ovog teškog iskušenja.
Leto se otarasio odeće i legao nag na pesak, opruživši ruku u rukavici preko
staze kojom su, gamižući, peščane pastrmke prolazile. Setio se kako su on i
Ganima jednom uhvatili peščanu pastrmku i trljali je o pesak dok se nije zgrčila
u dete-crva, krutu cev čija je unutrašnjost bila bremenita zelenim sirupom.
Jedno od njih je blago zagrizlo njen završetak i brzo posisalo pre nego što je
rana zarasla, stekavši nekoliko kapljica slatkosti.
Sada ih je bilo svuda po njegovom telu. Mogao je da oseti pulsiranje svoje krvi
naspram žive opne. Jedna je pokušala da mu prekrije lice, ali ju je on odmah
počeo energično da premešta tamo-amo dok se nije izdužila u tanku oblicu. Ova
stvar je narasla mnogo duža od deteta crva, zadržavši savitljivost. Leto je
zagrizao u njen završetak, okusio tanak mlaz slatkosti koja je potrajala mnogo
duže no što je ikada ranije ijedan Slobodnjak iskusio. Mogao je da oseti kako
energija iz te slatkosti struji kroz njega. Neobično uzbuđenje oblilo je njegovo
telo. Neko vreme je bio zauzet odvaljivanjem opne sa lica sve dok nije sazdao
kruti venac, koji je činio krug prečnika od vilice do čela, ostavljajući uši
izložene.
Kucnuo je čas da se ova vizija proveri.
Podigao se na noge, okrenuo se u nameri da potrči natrag prema kolibi i, tek što
se pokrenuo, otkrio je da mu se noge prebrzo pomeraju da bi održao ravnotežu.
Stropoštao se u pesak, otkotrljao i ponovo skočio na noge. Taj skok ga je
odbacio dva metra iznad peska a, kada se ponovo dočekao i pokušao da hoda, opet
se prebrzo kretao.
Stani! naredio je sebi. Utonuo je u prana-bindu prinudno opuštanje, zbirajući
svoja čula u zajednički spoj svesnosti. Ovo je dovelo u žižu unutrašnja
mreškanja trajnog-sada kroz koji je on doživeo Vreme i dopustio da ga ushićenost
vizije obodri. Opna je dejstvovala tačno onako kako je vizija predvidela.
Moja koža nije moja vlastita.
Ali njegovim mišićima bilo je potrebno nešto malo vežbe da se sažive sa ovim
preteranim kretnjama. Kada je težio da hoda, padao je i kotrljao se. Napokon je
seo. U tom mirovanju venac ispod ivice je pokušao da postane opna koja bi mu
prekrila usta. On pljunu u nju i zagrize je, kušajući slatki sirup. Skoturala se
nadole pod pritiskom njegove ruke.
Bilo je prošlo dovoljno vremena da obrazuje jedinstvo sa svojim telom. Leto se
prućio koliko je dug i okrenuo licem prema tlu. Počeo je da puzi stružući opnom
po pesku. Jasno je mogao da oseti pesak, ali pri tom ništa nije greblo njegovo
vlastito telo. Sa svega nekoliko plivačkih pokreta prevalio je pedeset metara
peska. Telesna reakcija odrazila se u osećaju zagrevanja izazvanog trenjem.
Opna nije više težila da mu pokrije usta i nos, ali sada je bio suočen sa
drugim, većim korakom na svojoj Zlatnoj Stazi. Ulažući napore prebacio se na
drugu stranu kanata u kanjon u kojem je boravio zarobljeni crv. Začuo je kako
ovaj šikti u njegovom pravcu, privučen njegovim pokretima.
Leto je skočio na noge, u nameri da stoji i čeka, ali ga je preterana kretnja
odbacila, u bespomoćnom koprcanju, dvadeset metara dublje u kanjon. Kontrolišući
svoje reakcije uz užasno naprezanje, seo je na karlične kosti, a potom se
uspravio. U tom času odmah ispred njega pesak je počeo da ključa, izdižući se u
čudovišnu, zvezdama osvetljenu krivulju. Pesak se rastvorio na dve dužine tela
od njega. Kristalni zubi blesnuše u mutnoj svetlosti. Ugledao je zjapeće grotlo
čeljusti sa zaokružnim titranjem škiljvog plamena daleko pozadi. Zapahnuo ga je
neodoljiv miris začina. Međutim, crv se bio zaustavio. Stajao je tako ispred
njega dok se Prvi Mesec uzdizao iznad brega. Svetlost odbijena od crvovih zuba
ocrtavala je vilinski sjaj hemijskih vatri duboko unutar ovog stvorenja.
Njegov urođeni slobodnjački strah bio je toliko dubok, da je uhvatio sebe kako
cepti od želje da pobegne. Ali vizija ga je držala nepokretnog, opčinjenog ovim
produženim trenutkom. Niko, nikad ranije nije stajao ovako blizu usta živog crva
i to preživeo. Leto je blago pomerio desno stopalo, nabasao na peščanu brazdu i,
reagujući prenaglo, bio poteran prema crvovim ustima. Nekako se zaustavio na
kolenima.
Pa ipak, crv se nije pomerio.
On je opažao samo peščane pastrmke, a nikad ne bi napao duboki peščani vektor
vlastite vrste. Jedan crv bi napao drugog crva na njegovoj teritoriji da bi
došao do nebranjenog začina. Jedino ga je vodena prepreka zaustavljala - a
peščane pastrmke, pošto su učaurivale vodu, bile su vodena prepreka.
Provere radi, Leto je mahnuo rukom prema užasnim ustima. Crv je izmakao za čitav
metar.
Povraćenog samopouzdanja, Leto se okrenuo od crva i počeo da podučava svoje
mišiće kako da žive sa novostečenom snagom. Krenuo je oprezno natrag prema
kanatu. Crv je ostao nepomičan iza njega. Kada se Leto našao sa druge strane
vodene prepreke, radosno je poskočio, zaplovio desetak metara preko peska,
praćaknuo se, skotrljao i glasno nasmejao.
Svetlost je blesnula na pesku kada se rastvorio ulazni zaptivač kolibe. Sabiha
je stajala ocrtana u žutom purpurnom sjaju svetiljke i zurila u njega.
Smejući se, Leto je pretrčao preko kanata, zaustavio se ispred crva, okrenuo se
i pogledao u nju raširenih ruku.
"Pogledaj!" uzviknuo je. "Crv izvršava moju zapovest!"
Dok je ona stajala u ledenom šoku, on se brzo okrenuo, strelovito zaobišao crva
i odjurio u kanjon. Stičući iskustvo sa svojom novom kožom, otkrio je da je
mogao da trči uz najlakše sagibanje mišića. Za to nije bio potreban gotovo
nikakav napor. Kada je ulagao napor u trčanje, jurio je iznad peska dok mu je
vetar nagrizao izloženi krug lica. Na kraju kanjona, umesto da se zaustavi,
skočio je uvis punih petnaest metara, grčevito se uhvatio za stenu, zagrebao uz
nju, pentrajući se poput nekog insekta i izbio na vrh Tanzerufta.
Pustinja se pružala ispred njega, kao neizmerna srebrnasta talasavost okupana u
mesečini.
Letova mahnita veselost je iščilela.
Čučnuo je, opažajući kako se lakim njegovo telo osećalo. Naprezanje je proizvelo
glatku pokožicu znoja koju bi pustinjsko odelo upilo i sprovelo do predajnog
isteka gde se odstranjivala so. Upravo dok se odmarao ta pokožica je sada
nestala upijena od strane opne brže no da je na njenom mestu bilo pustinjsko
odelo. Leto je smišljeno smotao deo opne ispod usana, povukao ga u usta i ispio
slatkost.
Njegova usta, međutim, nisu bila pokrivena obrazinom. Slobodnjački mudar, osetio
je da se njegova telesna vlaga rasipa sa svakim dahom. Leto je delom membrane
prekrio usta, valjajući je natrag kad je pokušala da mu zapuši nozdrve,
nastavljajući to da radi sve dok se urolana brana nije ustalila na jednom mestu.
Po pustinjskom običaju, utonuo je u automatski obrazac disanja: udisaj kroz nos,
izdisaj kroz usta. Opna preko njegovh usta je isturila mali klobuk, ali se
zadržala na istom mestu. Nimalo vlage koja se skupljala na njegovim usnama nije
ostalo nepokriveno. Prilagođavanje se potom nastavilo.
Jedan topter je proleteo između Leta i meseca, nakrivio se i odlučio za sletanje
sa otvorenim krilima na brdo, stotinak metara sa njegove leve strane. Leto ga je
okrznuo pogledom, okrenuo se i obratio pažnju na put kojim se popeo iz kanjona.
Dole, s one strane kanata, mogla su se videti mnoga svetla, komešanje mnoštva.
Čuo je slabe povike i osetio histeriju u tim zvucima. Dva čoveka su mu se
približavala iz pravca toptera. Mesečina je svetlucala na njihovom oružju.
Mašad, pomisli Leto i to je bila žalosna misao. U ovom se sastojao veliki skok
na Zlatnu Stazu. Bio se zaodenuo živim, samoobnavljajućim pustinjskim odelom od
opne peščanih pastrmki, stvari od neizmerne vrednosti na Arakisu... sve dok se
ne shvati cena. Više nisam ljudsko biće. Legende o ovoj noći će rasti i
uvećavati se izvan svega po čemu bi je učesnici mogli prepoznati. Ali on će
postati istina, ta legenda.
Gvirnuo je naniže sa brda i procenio da pustinjski plato leži dve stotine metar
ispod. Mesec je na strmoj padini isticao grebene i pukotine, ali ne i povezanu
stazu. Leto je stao mirno, duboko udahnuo vazduh, bacio pogled na ljude koji su
se približavali a zatim koraknuo do ivice stene i vinuo se u prazan prostor.
Nekih trideset metara niže njegove savijene noge su se sudarile sa uzanim
grebenom. Pojačani mišići podneli su udar i opet se odbili praveći skok u stranu
do drugog grebena, gde se rukama uhvatio za jednu malu izbočinu, stropoštao se
dvadeset metara, odskočio od sledećeg ispupčenja i ponovo se strmeknuo,
odskačući, đipajući i hvatajući se za sićušne ispupčene ivice. Poslednjih
četrdeset metara prevalio je u jednom skoku. Mogao je da čuje promukle povike sa
vrha stene ali nije obraćao pažnju na njih, usredsređujući se na skokovite
korake sa vrha na vrh dine.
Navikavajući se na ojačane mišiće, otkrio je čulno zadovoljstvo u tome što nije
bio predvideo ovo kretanje koje je gutalo razdaljinu. Bio je to balet po
pustinji, prkošenje Tanzeruftu kakvo nikada niko nije doživeo.
Kada je prosudio da se posada ornitoptera dovoljno oporavila od šoka da bi
preduzela novu poteru, pohitao je do osenčene strane dine i ukopao se u nju.
Pesak je na njegovu novu snagu delovao kao gusta tečnost, ali temperatura se
opasno pela kad se kretao previše brzo. Probio se do donje strane dine i otkrio
da mu je opna prekrila nozdrve. Uklonio ju je, osećajući kako mu nova koža
pulsira preko tela težeći da upije njegov znoj.
Leto je oblikovao jednu cev kod usta i počeo da pije sirup, istovremeno piljeći
naviše u zvezdano nebo. Procenio je da je odmakao petnaest kilometara od Šuloha.
U tom trenutku jedan topter se ocrtao na pozadini zvezda, veliki pticoliki oblik
za kojim je sledio još jedan, pa još jedan. Čuo je muklo šuštanje njihovih
krila, šum njihovih prigušenih mlaznih motora.
Čekao je, pijuckajući iz žive cevi. Prvi Mesec minuo je svojom putanjom, a potom
i Drugi.
Jedan čas pre svitanja, Leto se išunjao napolje i ispentrao do vrha dine,
istražujući nebo. Nije bilo ni traga progoniteljima. Postalo mu je jasno da je
sada krenuo putem bez povratka. Ispred njega ležala je zamka u Vremenu i
Prostoru koja je bila pripremljena kao nezaboravna poruka za njega i celo
čovečanstvo.
Leto se obrnuo prema severoistoku i krupnim koracima prevalio sledećih pedeset
kilometara, pre no što se ukopao u pesak za taj dan, ostavljajući na površini
samo sićušnu rupu, koju je držao otvorenu uz pomoć cevi od peščanih pastrmki.
Opna se učila kako da živi s njim kao što je on učio kako da živi s njom.
Pokušavao je da ne razmišlja o drugim stvarima koje je ona činila njegovom telu.
Sutra ću izvršiti prepad na Gara Rulen, pomislio je. Smrskaću njihov kanat i
prosuti vodu u pesak. Zatim ću produžiti do Vindsaka, Old Gapa i Harga. U roku
od mesec dana ekološki preobražaj će biti unazađen za čitavo pokoljenje. To će
nam dati vremena da sačinimo nov raspored događaja.
Krivica će, naravno, pasti na divljaštvo pobunjenih plemena. Neko će oživeti
sećanja na Jakarutu. Alija će imati pune ruke posla. Što se tiče Ganime... Leto
je ćutke u sebi izgovorio reči koje su trebale da uspostave njeno pamćenje. O
tom potom... ako prežive ovo strahotno mršenje niti.
Zlatna Staza ga je mamila napolje u pustinju, gotovo kao fizička stvar koju je
mogao da vidi otvorenim očima. Razmišljao je kako je to u suštini bilo: kao što
životinje moraju da se kreću zemljom jer je njihov opstanak zavisio od tog
kretanja, tako je i duši čovečanstva, eonima sputanoj, bila potrebna putanja po
kojoj bi mogla da se kreće.
Pomislio je zatim na svog oca, rekavši u sebi: 'Uskoro ćemo razgovarati kao
čovek sa čovekom i samo jedna vizija će proizići.'
53.
Granice opstanka određene su klimom, tim dugim nanošenjima promene koju jedno
pokoljenje može da propusti da primeti. A krajnosti klime su ono što postavlja
obrazac. Usamljena, ograničena ljudska bića mogu da zapaze klimatske oblasti,
kolebanje godišnjih vremenskih prilika i, ponekad, mogu da zapaze takve stvari
kao na primer 'Ovo je najhladnija godina koju znam'. Takve stvari su osetne. Ali
ljudska bića su retko svesna normalnog menjanja tokom dugog vremenskog perioda.
A upravo kroz tu svesnost ljudska bića uče kako da opstanu na bilo kojoj
planeti. Ona moraju da upoznaju klimu.
Arakis, Preobražaj prema Hark al-Adu
Alija je sedela skrštenih nogu na krevetu, pokušavajući da se pribere,
recitujući Molepstvije Protiv Straha, ali je cerekavo ruganje odjekivalo njenom
lobanjom ometajući svaki pokušaj. Mogla je da čuje onaj glas; kontrolisao je
njene uši, njenu svest.
"Kakva je to besmislica? Čega imaš da se bojiš?"
Mišići njenih listova su se zgrčili kada su njena stopala načinila kretnju kao
da će da pobegnu. Nije se imalo gde pobeći.
Nosila je samo zlatnu odoru od najčistije palianske svile i ona je otkrivala
punoću koja je počela da obrazuje ispupčenja na njenom telu. Čas Ubica tek što
je prošao; zora je bila blizu. Izveštaji koji su se odnosili na poslednja tri
meseca ležali su ispred nje na crvenom krevetskom pokrivaču. Mogla je da čuje
zujanje erkondišna, a blagi povetarac pomicao je natpise na kalemovima siga
žice.
Sluge su je bojažljivo probudile dva časa ranije, donevši joj novosti o
poslednjem zločinu i Alija je poslala po kalemove sa izveštajima, u težnji da
pronađe shvatljivo objašnjenje.
Odustala je od Molepstvija.
Ovi napadi morali su da budu delo pobunjenika. Očigledno. Sve više njih okretalo
se protiv Muad'Dibove religije.
"A šta ima loše u tome?" upitao je podrugljiv glas u njoj.
Alija je besno zatresla glavom. Namri ju je izneverio. Bila je budala kad je
mogla da ukaže poverenje tako opasnom dvostrukom oruđu. Njeni podanici su joj
došapnuli da treba okriviti Stilgara, da je on potajni buntovnik. I šta se
dogodilo sa Halekom. Otišao u jazbinu među svoje prijatelje krijumčare? Moguće.
Uzela je jedan od kalemova sa izveštajima. A Muric! Taj čovek je bio histeričan.
To je jedino moguće objašnjenje. Inače bi morala da poveruje u čuda. Nijedno
ljudsko biće, a kamoli dete (pa čak i takvo dete kao što je Leto) nije moglo da
skoči sa brda u Šulohu i ostane živo, a potom još pobegne preko pustinje u
skokovima koji su ga nosili sa vrha na vrh dine.
Alija je osetila hladnoću siga žice pod rukom.
Gde je onda bio Leto? Ganima nije prihvatala da veruje u bilo šta drugo osim da
je mrtav. Istinozborac je potvrdio njenu priču: Leta je ubio Laza tigar. Ko je
onda bilo to dete o kome su je izvestili Namri i Muric?
Stresla se.
Četrdeset kanata je bilo razoreno, a njihova voda prosuta u pesak. Napadnuti su
odani Slobodnjaci pa čak i pobunjenici, sujeverni klipani, svi od reda! Njeni
izveštaji bili su preplavljeni pričama o misterioznim događajima. Peščane
pastrmke skakale su u kanate i rasturale se da bi postale vojske malih kopija.
Crvi su se hotimično utapali. Krv je kapala sa Drugog Meseca i padala na Arakis,
gde je izazivala velike oluje. A učestalost ovih oluja bila je u porastu!
Pomislila je na Dankana koji je tavorio u Tabru, jedući se zbog pritvora u kome
se nalazio, zahvaljujući odluci koju je ona iznudila od Stilgara. On i Irulan su
o malo čemu drugom razgovarali osim o stvarnom značenju ovih predskazanja.
Budale! Čak su i njeni špijuni odavali uticaj koji su na njih činile ove
gnusobne priče!
Zašto je Ganima uporno ostajala pri svojoj priči o Laza trigru?
Alija uzdahnu. Samo jedan među izveštajima na kalemovima od siga žice ju je
umirio. Farad'n je poslao deo svoje dvorske straže 'da pomognu u nevoljama i
obave pripreme za zvaničan obred Zaručenja'. Alija se nasmejala u sebi
pridruživši se cerekanju koje je rogoborilo u njenoj lobanji. Barem je taj plan
ostajao netaknut. Trebalo je pronaći logična objašnjenja da se odagnaju sve ove
praznoverne besmislice.
U međuvremenu je nameravala da upotrebi Farad'nove ljude kao pomoć u zatiranju
Šuloha i hapšenju znanih otpadnika, pogotovu među Naibima. Premišljala je da li
da udari i na Stilgara, ali ju je unutrašnji glas upozorio da to ne čini.
"Ne još."
"Moja majka i Sestrinstvo još imaju neke planove na svoju ruku", prošaputala je
Alija. "Zašto obučava Farad'na?"
"Možda je uzbuđuje", reče stari Baron.
"Ne taj neosetljivac."
"Ne razmišljaš o tome da tražiš od Farad'na da je vrati?"
"Poznate su mi opasnosti toga."
"Dobro! U međuvremenu, onaj mladi pomoćnik, Zia, ga je nedavno dovela, mislim da
je njegovo ime Agar-ves-Buer Agarves. Ako bi ga pozvala ovde noćas..."
"Ne!"
"Alija..."
"Skoro će zora, ti nezasita stara ludo! Ujutro je sastanak Vojnog Saveta i
sveštenici će..."
"Ne veruj im, draga Alija."
"Naravno da ne."
Stari Baron je utihnuo, ali je ona počela da oseća glavobolju. Mukli bol mileo
je naviše od levog obraza u lobanju. Jednom ju je ovakvom smicalicom nagnao da
kao pomamna juri hodnicima. Sada je čvrsto rešila da mu se odupre.
"Ako produžiš, uzeću sredstvo za umirenje", rekla je.
Shvatio je da je mislila ozbiljno. Glavobolja je počela da se povlači.
"Vrlo dobro", reče mrzovoljno. "Onda, nekom drugom prilikom."
"Nekom drugom prilikom", složila se.
54.
Ti jesi razdvojio pesak svojom snagom; lomio si glave zmajevima u pustinji. Da,
vidim te kao zver koja se pomalja iz dine; imaš dva roga jagnjeta, ali besediš
kao zmaj.
Revidirana Oranjska Katolička Biblija Aran II:4
Bilo je to postojano proroštvo, niti su postajale konopac, stvar koju je, kako
se Letu sad činilo, poznavao ceo svoj život. Bacio je pogled preko večernjih
senki na Tanzeruft. Stotinu sedamdeset kilometara prema severu ležao je Stari
Klanac, dubok i vijugav prolom u Zaštitnom Zidu kuda su se prvi Slobodnjaci
iselili u pustinju.
Nimalo sumnje nije ostalo u Letu. Znao je zbog čega je usamljen stajao ovde u
pustinji, a ipak ispunjen osećanjem da je posedovao čitavu ovu zemlju, da ona
mora da se pokorava njegovoj zapovesti. Osećao je žilu koja ga je povezivala sa
celim čovečanstvom, i onu duboku potrebu za vaseljenom znanja koja su imala
logično značenje, vaseljenom prepoznatljivih pravilnosti unutar svojih večitih
promena.
Poznajem ovu vaseljenu.
Crv koji ga je doneo ovde, bio je došao na topotanje njegovog stopala, i
izdižući se ispred njega zaustavio se poput neke poslušne životinje. Skočio mu
je na vrh i, samo uz pomoć ruka ojačanih membranom, otkrio usnicu vodilju
crvovih prstenova da bi ga zadržao na površini. Crv se izmoždio jureći celu noć
prema severu. Njegova silicijumsko-sumporna unutrašnja 'fabrika' radila je punim
kapacitetom, odajući preobilne mlazeve kiseonika koje je prateći vetar slao u
obmotavajuće vrtloge oko Leta. Ovi vreli udari su ga povremeno ošamućivali,
ispunjavajući njegovu svest čudnim predstavama. Povratna i kružna subjektivnost
njegovih vizija okrenula se unutra prema njegovom predaštvu, primoravajući ga da
oživljava delove svoje zemaljske prošlosti, upoređujući potom te delove sa
svojim promenjivim bićem.
Već je mogao da oseti koliko se mnogo udaljio od nečeg prepoznatljivo ljudskog.
Omamljena začinom koji je on gutao svuda gde bi ga pronašao, opna koja ga je
prekrivala nije više bila sazdana od peščanih pastrmki, baš kao što ni on nije
više bio ljudsko biće. Treplje su se uvukle u njegovo meso, obrazujući novo
stvorenje koje će, izvesno, u budućim eonima težiti svojim metamorfozama.
Shvatio si ovo, oče, i odbacio, pomislio je. Stvar je bila suviše strašna da bi
se sa njom suočio.
Leto je znao šta se verovalo za njegovog oca, i zbog čega.
Muad'Dib je umro zbog predskazanja.
Ali Pol Atreid je još za života prešao iz vaseljene stvarnosti u alam al-mital,
bežeći od ove stvari koju se njegov sin usudio da učini.
Sada je ostao samo Propovednik.
Leto se šćućurio na pesku i usredsredio pažnju u pravcu severa. Jedan crv je
trebalo da dođe otuda, a na njegovim leđima bi morala da jašu dva čoveka: mladi
Slobodnjak i slepac.
Jato bezbojnih slepih miševa preletelo je iznad Letove glave, držeći se
jugoistočnog smera. Ličili su na brze, pokretne mrlje na pozadini tamnećeg neba,
a znalačko oko Slobodnjaka moglo je da odredi pravac kojim su došli i tako sazna
za skrovište koje je ležalo na toj putanji. Propovednik će, po svoj prilici,
izbeći to skrovište. Njegovo odredište je bio Šuloh, gde pristup divljim slepim
miševima nije bio dopušten, osim ako nisu vodili strance u ovo tajno mesto.
Crv se ukazao prvo kao taman pokret između pustinje i neba na severnoj strani.
Matar, kiša peska koju je sa velikih visina spustio zamirući olujni vetar,
zamračila je vidik za nekoliko minuta, da bi se potom ponovo uspostavio, sada
čistiji i jasniji.
Hladna žila u podlozi dine na kojoj je Leto čučao počela je da proizvodi svoju
noćnu vlagu. Osetio je slabašnu vlažnost u nozdrvama i namestio mehurasti kapak
od opne preko usta. Nije više imao nikakve potrebe da pronalazi namočenja i
vlažne rupe za srkutanje. Geni njegove majke su ga opskrbili onim dužim širim
slobodnjačkim velikim crevom sposobnim da preuzme vodu iz bilo čega što bi u
njega dospelo. Živo pustinjsko odelo grabilo je i zadržavalo svaku česticu vlage
na koju bi naišlo. Upravo dok je sedeo ovde, opna koja je dodirivala pesak
isturila je pseudopodne treplje loveći delove energije koje je mogla da
uskladišti.
Leto je proučavao crva koji se približavao. Znao je da ga je mladi vodič već do
sada primetio, uočavajući jednu tačku na vrhu dine. Jahač crva nije bio u stanju
da primeti bilo šta bitno na predmetu viđenom iz daljine, ali to je bio problem
koji su Slobodnjaci odavno naučili da rešavaju na sasvim određen način. Svaki
nepoznat predmet bio je opasan. Postupci mladog vodiča trebalo je da budu sasvim
predvidivi, čak i bez vizije.
Shodno tom predviđanju, crv je promenio pravac kretanja malko ulevo i ustremio
se pravo na Leta. Džinovski crvi bili su oružje koje su Slobodnjaci mnogo puta
upotrebili. Crvi su pomogli da se potuče Šadam u Arakenu. Ovaj crv je, međutim,
otkazao poslušnost svom jahaču. Zaustavio se na deset metara udaljenosti i
nikakav način podbadanja nije mogao da ga natera da pređe još makar i jedno
zrnce peska.
Leto se podigao, osećajući kako se treplje pucketajući ponovo pripajaju opni iza
njega. Oslobodio je usta i nazvao: "Ahlan, vasahlan!" Dobrodošli, dvaput
dobrodošli!
Slepi čovek je stajao iza svog vodiča na vrhu crva, držeći jednu ruku na
mladićevom ramenu. Njegovo lice bilo je visoko podignuto, sa nosem koji je
ciljao iznad Letove glave kao da je pokušavao da onjuši ovo ometanje. Zalazeće
sunce obojilo je njegovo čelo narandžastom bojom.
"Ko je to?" upita slepac, drmusajući rame svog vodiča. "Zašto smo se
zaustavili?" Glas mu je bio unjkav dopirući kroz zapušače pustinjskog odela.
Momak je strašljivo pogledao dole na Leta i rekao: "Ovo je tek neko usamljen u
pustinji. Po izgledu se čini da je dete. Pokušao sam da nateram crva preko
njega, ali crv neće da to učini."
"Zašto me nisi obavestio?" oštro je upitao slepac.
"Mislio sam da je to tek neko usamljen u pustinji!" usprotivio se momak. "Ali
ovo je demon."
"Izgovoreno dostojno pravog sina Jakarutua", reče Leto. "A ti, premilostiovi
gospodaru, ti si Propovednik."
"Ja sam taj, da." Strah je lebdeo u Propovednikovom glasu jer je, konačno,
susreo svoju vlastitu prošlost.
"Ovo nije vrt", reče Leto, "ali si dobrodošao da podeliš ovo mesto sa mnom
noćas."
"Ko si ti?" upita Propovednik: "Kako si zaustavio našeg crva?" Postojao je
nekakav ton zloslutnog prepoznavanja u Propovednikovom glasu. Sada je prizvao
sećanja na ovu alternativnu viziju... znajući da je ovde mogao da skonča.
"To je demon!" tvrdio je mladi vodič. "Moramo da pobegnemo sa ovog mesta ili će
naše duše..."
"Tišina!" grmnu Propovednik.
"Ja sam Leto Atreid", reče Leto. "Vaš crv se zaustavio zato što sam mu tako
naredio."
Propovednik je stajao u ledenom muku.
"Hajde, oče", reče Leto. "Sjaši i provedi noć sa mnom. Daću vam slatki sirup da
sišete. Vidim da imate slobodnjačke bale sa hranom i ćupovima vode. Podelićemo
naše bogatstvo ovde na pesku."
"Leto je još dete", izjavio je Propovednik. "A kažu da su ga Korino ubili na
prevaru. U tvom glasu nema ni traga dečaštvu."
"Poznaješ me, premilostivi gospodaru", reče Leto. "Mali sam zbog svojih godina
života kao što si i ti bio, ali moje iskustvo je prastaro, a moj glas naučen."
"Šta ćeš ovde u unutrašnjoj pustinji?" upita Propovednik.
"Bu ji", reče Leto. Iz ničeg ništa. Bio je to odgovor jednog zensuni lutalice,
onog koji je delao jedino iz stanja počinka, bez naprezanja i u harmoniji sa
svojom okolinom.
Propovednik je prodrmao rame svog vodiča. "Je li ovo dete, istinsko dete?"
"Aija", reče momak, ne skidajući bojažljiv pogled s Leta.
Veliki drhtavi uzdah protresao je Propovednika. "Ne", reče on.
"To je demon u dečjem obliku", reče vodič.
"Provešćete noć ovde", reče Leto.
"Uradićemo kako kaže", reče Propovednik. Smakao je ruku sa vodiča, skliznuo niz
crvov bok, suljnuo se naniže duž jednog prstena do peska i odskočio u stranu u
trenutku kada su mu ga stopala dotakla. Okrenivši se, reče: "Odvedi crva i
pošalji ga natrag u pesak. Iscrpljen je i neće nas uznemiravati."
"Crv neće da ide", pobunio se mladić.
"Ići će", reče Leto. "Ali ako pokušaš da pobegneš na njemu, pustiću ga da te
pojede." Pomakao se na jednu stranu izvan osetnog dometa crva, i pokazao u
pravcu iz koga su došli. "Idi tim putem."
Momak je lupnuo badljem po prtsenu iza sebe i mrdnuo kukom tamo gde je držala
jedan drugi prsten otvoren. Crv je polagano počeo da klizi preko peska, okrećući
se kako je momak pomicao kuku niza stranu.
Propovednik se, sledeći zvuk Letovog glasa, uzverao kosinom dine i zastao na dva
koraka udaljenosti. To je bilo urađeno sa hitrom sigurnošću koja je kazivala
Letu da ovo neće biti laka borba.
Ovde su se vizije razdvajale.
Leto reče: "Skini obrazinu, oče."
Propovednik je poslušao, spustivši prevoj kapuljače i povukavši poklopac sa
usta.
Svestan svog vlastitog izgleda, Leto je proučavao ovo lice, videći crte
sličnosti kao da su bile izvučene iz svetlosti. Ove crte obrazovale su neko
neodredljivo izravnanje, putanju gena bez oštrih granica, i u pogledu njih nije
se moglo pogrešiti. Te crte doprle su Letu iz onih opojnih dana, iz dana curenja
vode, iz kaladanskih mora-čuda. Ali sada su stajali ovde u tački razdvajanja na
Arakisu dok je noć čekala da zaogrne dine.
"Tako, oče", reče Leto, bacivši pogled nalevo gde je mogao da vidi mladog vodiča
kako se klancajući vraća k njima od mesta gde je ostavio crva.
"Mu zein!" reče Propovednik, odmahnuvši desnom rukom reskim pokretom. Ovo nije
dobro!
"Kooliš zein", reče Leto, blagim glasom. Ovo je svo dobro koje uopšte možemo da
imamo. A onda je dodao, govoreći čakobsom, ratničkim jezikom Atreida: "Ovde sam;
ovde ostajem! Ne možemo da zaboravimo to, oče."
Propovednikova ramena se opustiše. Položio je obe ruke na svoje prazne očne jame
pokretom koji, nema sumnje, dugo nije upotrebio.
"Dao sam ti jednom vid svojih očiju i uzeo tvoja pamćenja", reče Leto. "Znane su
mi tvoje odluke i bio sam na mestu na kome se skrivaš."
"Znam", Propovednik je spustio ruke. "Ti ćeš ostati."
"Naimenovao si me za čoveka koji će to da stavi u svoj grb", reče Leto. "Jy
suis, ju reste!"
Propovednik je duboko uzdahnuo. "Koliko daleko je otišla ta stvar koju si sebi
uradio?"
"Moja koža nije moja vlastita, oče."
Propovednik uzdrhta. "Onda znam kako si me ovde pronašao."
"Da, prizvao sam pamćenje za mesto koje moje telo nikada nije upoznalo", reče
Leto. "Potrebno mi je da provedem jedno veče sa mojim ocem."
"Ja nisam tvoj otac. Ja sam samo bedna imitacija, ostatak." Okrenuo je glavu
prema zvuku vodiča koji se približavao. "Više ne pribegavam vizijama svoje
budućnosti."
Dok je govorio, tama je prekrila pustinju. Zvezde su odskočile iznad njih i Leto
se, takođe, okrenuo u pravcu vodiča koji je dolazio. "Vubak ul kuhar!" Leto je
nazvao mladiću. "Zdravo da si!"
Vratio mu se odgovor: "Subak un nar!"
Zboreći promuklim šapatom, Propovednik reče: "Taj mladi Asan Tarik je opasan."
"Svi izgnani su opasni", reče Leto. "Ali ne i za mene." Govorio je tihim
razgovornim tonom.
"Ako je to tvoja vizija ne želim da je podelim sa tobom", reče Propovednik.
"Možda nemaš izbora", reče Leto. "Ti si fil-hakuika, Stvarnost. Ti si Abu Dur,
Otac Neodređenih Puteva Vremena."
"Nisam ništa više od slepog miša u klopci", reče Propovednik, a u glasu mu je
bilo gorčine.
"A Alija je već pojela tog slepog miša", reče Leto. "Ali meni se ne sviđa njegov
ukus."
"Ne možeš to da učiniš", prošišta Propovednik.
"Već sam učinio. Moja koža nije moja vlastita."
"Možda nije prekasno za tebe da..."
"Prekasno je", Leto je nagnuo glavu na jednu stranu. Mogao je da čuje kako Asan
Tarik žipči uz kosinu prema njima, dolazeći na zvuk njihovih glasova. "Zdravo da
si Asane Tarik iz Šuloha", reče Leto.
Momak se zaustavio na kosini, odmah ispod Leta, nalik na tamnu sen u svetlosti
zvezda. Bilo je neodlučnosti u položaju njegovih ramena, u načinu na koji je
iskrenuo glavu.
"Da", reče Leto, "ja sam onaj koji je pobegao iz Šuloha."
"Kad sam čuo..." započeo je Propovednik. A onda ponovio: "Ne možeš to da
učiniš!"
"Činim to. Šta mari ako jednom oslepiš?"
"Misliš da se plašim toga?" upitao je Propovednik. "Zar ne vidiš kakvog izvrsnog
vodiča su mi obezbedili?"
"Vidim ga." Leto se ponovo okrenuo prema Tariku. "Zar me nisi čuo, Asane? Ja sam
onaj koji je pobegao iz Šuloha."
"Ti si demon", reče momak drhtavim glasom.
"Tvoj demon", reče Leto. "Ali ti si moj demon." I Leto oseti kako raste napetost
između njega i njegovog oca. Bila je to igra senki svuda oko njih, projekcija
nesvesnih obličja. Leto je osetio pamćenje svog oca, u vidu proročanstva
okrenutog unazad koje je odabiralo vizije iz dobro poznate stvarnosti ovog
trenutka.
Tarik je naslutio ovo, ovu bitku vizija. Skliznuo je nekoliko koraka natrag niz
kosinu.
"Ne možeš da kontrolišeš budućnost", prošaptao je Propovednik i zvuk njegovog
glasa bio je ispunjen naporom kao da je podizao neki veliki teret.
Leto je tada osetio nesaglasnost između njih dvojice. Bio je to jedan od
osnovnih sastojaka vaseljene sa kojom se čitav njegov život dohvatio ukoštac.
Ili on ili njegov otac ubrzo će biti primorani da delaju, donevši odluku tim
činom, odabravši jednu viziju. A njegov otac je bio u pravu: stremeći za
krajnjom kontrolom vaseljene, samo si pravio oružje kojim će te vaseljena
konačno poraziti. Izabrati i upravljati vizijom zahtevalo je od tebe da održavaš
ravnotežu na jednoj jedinoj, tanušnoj niti - igrajući Boga na visokoj,
zategnutoj žici sa kosmičkom usamljenošću na obe strane. Nijedan od suparnika
nije mogao da se povuče u smrt-kao-sveštenik-paradoksa. Svaki je poznavao vizije
i njihova pravila. Sve stare iluzije bile su na umoru. A kada se jedan suparnik
pokretao drugi je mogao da načini protivudarni pokret. Jedina stvarna istina
koja im je u ovom trenutku značila, bilo je to da su odvojeni od pozadine
vizije. Bezbednog mesta nigde nije bilo, samo je postojalo prelazno menjanje
odnosa snaga, označenih unutar granica koje su oni sad postavili i spremali za
neminovne promene. Svaki od njih mogao je da se osloni samo na očajničku i
usamljenu hrabrost, ali Leto je posedovao dva preimućstva: on se obavezao za
stazu sa koje nije bilo povratka i prihvatio je strahovite posledice po samog
sebe. Njegov otac se još nadao da put natrag postoji i nije bio učinio poslednji
korak opredeljivanja.
"Ne smeš! Ne smeš!" škripao je zubima Propovednik.
Uviđa moja preimućstva, pomisli Leto.
Leto je prozborio razgovornim tonom, maskirajući sopstvene napetosti,
uravnotežavajući napor koji je borba na ovoj drugoj ravni zahtevala. "U meni
nema strasnog verovanja u istinu, ni druge vere sem u ono što stvaram", reče on.
Nakon toga je osetio kretnju između sebe i svog oca, nešto sa zrnastim svojstvom
što je dotaklo samo Letovo vlastito strasno subjektivno verovanje u sebe. Prema
tom uverenju Leto je znao da je postavio smernice Zlatne Staze. Jednoga dana
takve smernice mogle su da ukažu drugima kako da budu ljudska bića, neobičan dar
od stvorenja koje na taj dan izvesno više neće biti ljudsko biće. Ali ove
smernice su uvek postavljali kockari. Leto ih je video rasute svuda po predelu
svojih unutrašnjih života i, osećajući ovo, doveo je sebe u ravnotežu nužnu za
poslednju igru.
Blago je ušmrknuo vazduh, tragajući za znakom za koji su obojica, i on i njegov
otac, znali da će doći. Jedno pitanje je ostalo otvoreno: da li će njegov otac
upozoriti užasnutog mladog vodiča koji je tu ispod njih iščekivao.
U istom trenutku Leto je osetio ozon u nozdrvama, miris koji je odavao prisustvo
štitnika. U skladu sa naredbama Izgnanih, mladi Tarik se poduhvatio da usmrti
oba opasna Atreida, ne znajući kakve bi užase ovo stavilo u pokret.
"Nemoj", prošapta Propovednik.
Ali Leto je znao da je znak pravi. Osetio je ozon, ali se u vazduhu oko njega
nije čulo nikakvo brujanje. Tarik je u pustinji koristio lažni štitnik, oružje
koje je bilo napravljeno isključivo za Arakis. Holcmanov Efekt bi pozvao crva
istovremeno ga razjarivši. Ništa nije moglo da zadrži crva u takvom stanju - ni
voda, ni prisustvo peščanih pastrmki... ništa. Da, mladić je pobo to sredstvo u
kosinu dine i stao da beži iz opasne zone.
Leto se vinuo u vazduh sa vrha dine, čuvši oca kako vrišti u znak protesta. Ali
strahovita sila Letovih ojačanih mišića izbacila je njegovo telo kao projektil.
Jedna isturena ruka zgrabila je okovratnik Tarikovog pustinjskog odela, dok je
druga zaošijala da ščepa odeću zlosrećnog mladića oko pojasa. Usledilo je samo
krckanje u trenutku kada se vrat slomio. Leto se zakotrljao, podigavši svoje
telo kao neki fino uravnotežen instrument koji je zaronio u pesak tačno na mestu
gde je lažni štitnik bio skriven. Prsti su napipali stvar i izvukli je iz peska,
da bi je zatim u velikom luku bacili daleko od njih prema jugu.
Odmah potom veliko šiktanje-buktanje zagrmelo je pustinjom na mestu gde je lažni
štitnik pao, zatim se smirilo i tišina se opet uspostavila.
Leto je pogledao prema vrhu dine na kome je njegov otac stajao još prkosan, ali
poražen. Tamo gore je bio Pol Muad'Dib, slep, srdit, na ivici očaja kao
posledice svog bekstva od vizije koju je Leto prihvatio. Polov um je, svakako,
razmišljao o Zensunijevom Long Koanu: 'U čin predskazivanja tačne budućnosti,
Muad'Dib je uneo element razvoja i rasta u potpuno predviđanje kroz koje je
video ljudsko bitisanje. Ovim je kod sebe izazvao nesigurnost. Tražeći apsolutno
od sređenog predskazivanja, uvećao je nered, iskvario predskazivanje.'
Vrativši se na vrh dine u jednom skoku, Leto reče: "Sada sam ja tvoj vodič."
"Nikad!"
"Da li bi želeo da se vratiš u Šuloh? Čak i ako bi te pozdravili dobrodošlicom
kad bi stigao bez Tarika. Znaš li gde se Šuloh sada deo? Da li tvoje oči to
vide?"
Pol je tada istupio pred svoga sina, zverajući praznim očnim jamama u njega. "Da
li stvarno poznaješ vaseljenu koju si ovde stvorio?"
Leto je zapazio naročito naglašavanje. Vizija za koju su obojica znali da je
ovde bila stavljena u stravičan pokret, zahtevala je čin stvaranja u određenoj
tački vremena. U tom trenutku, čitava osetna vaseljena delila je linearno
viđenje vremena koje je posedovalo svojstva pravilne progresije. Oni su ulazili
u ovo vreme kao što bi stupali na neko pokretno vozilo, a mogli su da ga napuste
samo na isti način.
Naspram ovog, Leto je držao uzde od mnoštva niti poravnane u njegovom, vizijom
obasjanom, viđenju vremena kao mnogolinijskog i mnogoomčastog. On je bio čovek
obdaren vidom u vaseljeni slepih. Samo je on mogao da poseje valjane razložne
postavke, jer njegov otac više nije držao uzde. Prema Letovom viđenju, sin je
bio promenio prošlost. A misao dosad nezamisliva ni u najdaljoj budućnosti mogla
je da se odrazi na sada i pokrene njegovu ruku.
Samo njegovu ruku.
Pol je bio svestan ovoga, jer više nije bio sposoban da vidi kako Leto može da
upravlja uzdama, jedino je mogao da prepozna neljudske posledice koje je Leto
prihvatio. Pomislio je: Evo promene za koju sam molio. Zašto se plašim toga?
Zato što je to Zlatna Staza!
"Ovde sam da dGm smisao evoluciji i, prema tome, da dGm smisao našim životima",
reče Leto.
"Želiš li da živiš te hiljade godina, menjajući se kao što sada znaš da ćeš se
menjati?"
Leto je shvatio da njegov otac ne govori o fizičkim promenama. Obojica su znala
za fizičke posledice; Leto će se prilagođavati i prilagođavati; koža-koja-nije-
bila-njegova-vlastita će se prilagođavati i prilagođavati. Razvojni proboji
svakog dela će se stapati da drugim i pojaviće se jedinstven preobražaj. Kada
najzad dođe do metamorfoze, ako do nje dođe, nad vaseljenom će se pojaviti
misaono stvorenje strahotnih razmera - i ta vaseljena će ga obožavati.
Ne... Pol je ukazivao na unutrašnje promene, misli i odluke koje će, izvesno,
biti zadate obožavaocima.
"Oni koji misle da si mrtav", reče Leto, "znaš li šta vele za tvoje poslednje
reči?"
"Naravno."
"Sada činim ono što sav život mora da učini u službi života", reče Leto. "Nikada
to nisi rekao, ali je Sveštenik koji je mislio da se više ne možeš vratiti i
nazvati ga lažovom stavio te reči u tvoja usta."
"Ne zovem ga lažovom." Pol je duboko uzdahnuo vazduh. "To su valjane poslednje
reči."
"Hoćeš li da ostaneš ovde ili da se vratiš do one kolibe u kotlini Šuloha?"
upita Leto.
"Ovo je sad tvoja vaseljena", reče Pol.
Reči ispunjene osećanjem poraza prostrelile su Leta. Pol je bio pokušao da
zadrži kontrolu nad poslednjim koncima lične vizije, donevši tu odluku mnogo
godina ranije u Sieč Tabru. U ime toga, prihvatio je ulogu oruđa osvete
Izgnanih, ostataka Jakarutua. Oni su ga zatvorili, ali on je i to radije
prihvatio nego svoje viđenje vaseljene koje je Leto izabrao.
Letova žalost bila je toliko golema da nekoliko minuta nije bio u stanju da
progovori. Kada je ovladao glasom, reče: "I tako si namamio Aliju, zaveo je i
zbunivši je doveo je do nedelanja i donošenja pogrešnih odluka. I sada ona zna
ko si ti."
"Ona zna... Da, ona zna."
Polov glas je zatim postao starački i ispunjen skrivenim protestima. U njemu je,
ipak, bilo zalihe prkosa. Rekao je: "Oduzeću ti tu viziju, ako budem mogao."
"Huljade godina ispunjenih mirom", reče Leto. "To je ono što ću im podariti."
"Uspavanost! Uspavanost!"
"Naravno. I one oblike nasilja koje ja dozvolim. Biće to lekcija koju
čovečanstvo nikada neće zaboraviti."
"Pljujem na tvoju lekciju!" reče Pol. "Misliš da nisam video stvari slične ovima
za koje si se ti opredelio?"
"Video si ih", složio se Leto.
"Šta mogu onda da učinim do da ti se oduprem?" upitao je Pol.
"Da me ubiješ možda?"
"Toliko naivan nisam. Znam šta si stavio u pokret. Znam za razorene kanate i
nemire."
"Asan Tarik se nikada neće vratiti u Šuloh. Moraš da se vratiš sa mnom ili da se
više uopšte ne vraćaš jer ovo je sad moja vizija."
"Biram da se vratim."
Kako mu glas starački zvuči, pomislio je Leto i ta misao se pretvorila u dubok
bol. Kazao je: "U mojoj dišdaši skriven je atreidski prsten u obliku jastreba.
Želiš li da ti ga vratim?"
"Što nisam umro", prošaputao je Pol, "Istinski sam želeo da umrem kad sam otišao
u pustinju one noći, ali sam znao da nisam mogao da napustim ovaj svet. Morao
sam da se vratim i..."
"Obnoviš legendu", reče Leto. "Znam. A šakali Jakarutua čekali su na tebe te
noći što si vrlo dobro znao. Oni su želeli tvoje vizije! Znao si to..."
"Odbio sam. Nikad im nisam dao nijednu viziju."
"Ali su te zatrovali. Hranili su te začinskom esencijom i zaokupili te ženama i
snovima. I ti jesi imao vizije."
"Ponekad." Kako je lukavo njegov glas zvučao.
"Hoćeš li da primiš natrag svoj prsten u obliku jastreba?" upitao je Leto.
Pol je iznenada seo na pesak, nalik na tamnu mrlju u svetlosti zvezda. "Ne!"
Dakle on zna uzaludnost te staze, pomisli Leto. Ovo je dosta otkrivalo, ali ne
dovoljno. Borba vizija srozala se sa svoje osetljive ravni mogućnosti izbora do
grubog odbacivanja alternativa. Pol je znao da nije mogao da pobedi ali se još
nadao da poništi tu jedinu viziju koje se Leto čvrsto držao.
U tom trenutku Pol reče: "Da, bio sam zatrovan od strane Jakarutua. Ali ti si se
sam zatrovao."
"To je istina", priznao je Leto. "Ja sam tvoj sin."
"A da li si dobar Slobodnjak?"
"Jesam."
"Hoćeš li dozvoliti slepom čoveku da ode konačno u pustinju? Hoćeš li mi
dopustiti da pronađem mir prema vlastitom nahođenju?" Lupkao je po pesku pored
sebe.
"Ne, to ti neću dozvoliti", reče Leto. "Ali tvoje je pravo da padneš na
sopstveni nož ako čvrsto ostaješ pri svom."
"I ti bi dobio moje telo!"
"Tačno."
"Ne!"
On dakle zna tu stazu, pomislio je Leto. Stavljanje u kovčeg Muad'Dibovog tela
od strane njegovog sina moglo je da bude udešeno kao oblik cementiranja Letove
vizije.
"Nikad im nisi rekao, zar ne oče?" upitao je Leto.
"Nikad im nisam rekao."
"Ali ja sam im rekao", reče Leto. "Rekao sam Muricu. Kralizec, Tajfunska bitka."
Polova ramena se oklembesiše. "Ne možeš", prošaptao je. "Ne možeš."
"Ja sam sada stvor ove pustinje, oče", reče Leto. "Da li bi ti tako govorio
korioliskoj oluji?"
"Smatraš me kukavicom što odbijam tu stazu", reče Pol, suvim i držtavim glasom.
"Oh, dobro te razumem, sine. Predskazanje i proricanje su uvek bili sami sebi
mučitelji. Ali ja nikada nisam bio izgubljen u mogućim budućnostima, jer ova je
neizreciva!"
"Tvoj Džihad će biti letnji izlet na Kaladanu u poređenju", složio se Leto.
"Sada ću te odvesti do Gurni Haleka."
"Gurni! On služi Sestrinstvu preko moje majke."
Sada je Leto shvatio obim vizije svoga oca. "Ne, oče. Gurni više nikome ne
služi. Znam mesto na kome ga mogu naći i mogu da te odvedenm tamo. Vreme je da
nova legenda bude stvorena."
"Vidim da ne mogu da te poljuljam. Dopusti mi, onda, da te dodirnem, jer ti si
moj sin."
Leto je ispružio desnu šaku u susret pipajućim prstima, osetio njihovu snagu,
odgovorio ravnom merom i odupro se svakom guranju Polove šake. "Čak ni otrovan
nož ne može više da mi naudi", reče Leto. "Već sam drugačija hemija."
Suze skliznuše iz slepih očiju i Pol odustade od svog grčevitog zahvata i spusti
ruke niz bokove. "Da sam ja izabrao tvoj put, postao bih bicouros of shaitan.
Šta ćeš ti postati?"
"Jedno vreme će me takođe nazivati šejtanovim misionarom", reče Leto. "Zatim će
početi da se pitaju i najposle će razumeti. Nisi svoju viziju izveo dovoljno
daleko, oče. Tvoje ruke su učinile dobre stvari i zle."
"Ali zlo se pokazalo posle događaja!"
"Što je sudbina mnogih velikih zala", reče Leto. "Prešao si samo deo moje
vizije. Zar tvoja snaga nije bila dovoljno velika?"
"Znaš da nisam mogao da ostanem tamo. Nikada nisam mogao da počinim zlo delo ako
mi je to bilo poznato pre dela. Ja nisam Jakarutu." Podigao se na noge. "Smatraš
li me za jednog od onih koji se sami smeju u noći?"
"Žalosno je da nikada istinski nisi bio Slobodnjak", reče Leto. "Mi Slobodnjaci
znamo kako da postavljamo arifu. Naše sudije umeju da izaberu između zala."
"Slobodnjaci, je li? Robovi sudbine čijem stvaranju si ti potpomogao?" On je
koraknuo prema Letu, posegnuo rukom jednim čudnovato stidljivim pokretom,
dodirnuo Letovu obloženu ruku, stao da ispituje dok nije naišao na mesto gde je
opna ostavila izloženo jedno uvo, zatim obraz i, konačno, usta. "Ahhh, to je još
tvoje meso", reče on. "Gde će te to meso odvesti?" spustio je ruku.
"Na mesto gde ljudska bića mogu da stvaraju svoju budućnost iz trenutka u
trenutak."
"Tako veliš. Neki Izrod bi mogao isto da kaže."
"Nisam Izrod, iako je moglo da se desi da postanem", reče Leto. "Video sam kako
je Alija prošla. Demon živi u njoj, oče. Gani i ja znamo tog demona: to je
Baron, tvoj deda."
Pol je zaronio glavu u ruke. Ramena su mu se za trenutak zatresla. Zatim je
spustio ruke i na ustima se ukazao okrutan izraz. "Postoji prokletstvo na našoj
Kući. Molio sam se ne bi li bacio taj prsten u pesak, odrekao me se i odjurio da
stvoriš... drugi život. Lako si mogao to da učiniš."
"Po koju cenu?"
Posle dugog ćutanja Pol reče: "Ishod dovodi u red stazu iza sebe. Samo sam
jednom propustio da se borim za svoje principe. Samo jednom. Primio sam se
Mahdinata. Uradio sam to zbog Čani, ali me je to učinilo lošim vođom."
Leto je otkrio da nije mogao da odgovori na ovo. Pamćenje te odluke je bilo
unutar njega.
"Ne mogu da te lažem ništa više no što mogu da lažem sebe", reče Pol. "Znam ovo.
Svaki čovek bi trebalo da ima jednog ovakvog slušaoca. Hoću da te upitam samo
ovu stvar: je li Tajfunska bitka neophodna?"
"Ili tako ili će se ljudska rasa zatrti."
Pol je začuo istinu u Letovim rečima i prozborio tihim glasom što je predviđalo
veću naklonost viziji svog sina. "Nisam to video između mogućnosti."
"Verujem da Sestrinstvo isto to sluti", reče Leto. "Ne mogu da prihvatim nijedno
drugo objašnjenje odluka moje babe."
Noćni vetar je, tada, dunuo hladan vazduh oko njih. Umotao je Polovu odeću oko
njegovih nogu. Ovaj zadrhta. Videvši to, Leto reče: "Imaš balu sa opremom, oče.
Naduvaću pustinjski šator i moći ćemo udobno da provedemo ovu noć."
Ali Pol je mogao samo da zavrti glavom, znajući da za njega od ove noći pa
nadalje neće sigurno biti nikakvih udobnosti. Muad'Dib, Heroj, mora biti
uništen. Sam je sebi to rekao. Od sada je mogao da postoji jedino Propovednik.
55.
Slobodnjaci su bili prva ljudska bića koja su razvila svesnu/nesvesnu
simbologiju da bi kroz nju doživljavali kretanja i odnose svog planetarnog
sistema. Oni su bili prvi ljudi koji su igde izrazili klimu u terminima polu-
matematičkog jezika čiji su pisani simboli ovaploćivali (i internalizovali)
spoljašnje odnose. Sam jezik bio je deo sistema koji je opisivao. Duboko usađeno
lokalno saznanje onog što je upotrebljivo za podržavanje života bilo je sadržano
u ovom razvoju. Obim uzajamnog delovanja ovog jezik/sistem fenomena može se
oceniti u svetlosti činjenice da su Slobodnjaci prihvatili sebe kao pustošijaste
brsteće životinje.
Priča o Liet-Kinesu Hark al-Ada
"Kaven Vahid", reče Stilgar. Donesi kafu. Dao je znak podignutom rukom
služitelju koji je stajao pored jednih vrata u prostoj sobi kamenih zidova gde
je proveo ovu besanu noć. Ovo je bilo mesto na kome je stari slobodnjački Naib
obično jeo svoj spartanski doručak, a sada je skoro bilo vreme doručku; međutim,
posle ovakve noći on nije osećao glad. Ustao je, protežući mišiće.
Dankan Ajdaho je sedeo na niskom jastuku u blizini vrata, pokušavajući da
suzbije zevanje. Upravo je shvatio da su, u razgovoru, on i Stilgar probdeli
čitavu noć.
"Oprosti mi, Stil", reče on. "Zadržao sam te čitavu noć."
"Ostati budan celu noć, znači dodati jedan dan svom životu", reče Stilgar,
preuzevši poslužavnik sa kafom kada se ovaj pomolio na vratima. Gurnuo je nisku
klupu ispred Ajdaha, položio na nju poslužavnik i seo preko puta svog gosta.
Oba čoveka nosila su žutu odeću žalosti, ali na Ajdahu je bilo pozajmljeno
pohabano odelo jer su ljudi u Tabru ozlojeđeno gledali na zelenu, atreidsku boju
njegove radne uniforme.
Stilgar je nasuo tamni napitak iz pune bakarne boce, prvo gucnuo, a zatim
podigao šolju dajući znak Ajdahu - bio je to stari slobodnjački običaj:
"Bezbedno je, okusio sam ga."
Ova kafa bila je Harino delo, spravljena onako kako je Stilgar najviše voleo:
zrnevlje ispečeno do rumeno-smeđe boje, samleveno u fini prah u kamenom avanu
još dok je vruće i odmah skuvano: bio je dodat komadić melanža.
Ajdaho je udahnuo miris bogat začinom, obazrivo ali šumno srknuo. Još nije znao
da li je ubedio Stilgara. Njegove mentatske moći počele su tiho da dejstvuju u
ovim ranim jutarnjim časovima, da bi se svi njegovi proračuni na kraju suočili
sa neizbežnim podatkom sadržanim u poruci Gurnija Haleka.
Alija je znala o Letu! Znala je.
A Javid je morao da bude zaslužan za to.
"Moraš me osloboditi ovih ograničenja", reče napokon Ajdaho, još jednom
započinjući raspravu.
Stilgar je odolevao: "Sporazum o nepodržavanju jedne ili druge strane zahteva da
donosim čvrste odluke. Gani je ovde bezbedna. Ti i Irulan ste bezbedni ovde. Ali
ne smete da šaljete poruke. Da primate poruke, to može, ali ne smete da ih
šaljete. Dao sam svoju reč."
"Ovakvo postupanje obično nije primereno kada je reč o gostu i starom prijatelju
sa kojim si delio mnoge opasnosti", reče Ajdaho, znajući da je ovaj adut već
upotrebio.
Stilgar je spustio šolju, pažljivo je postavio na njeno mesto na poslužavniku i
nije skinuo oka sa nje dok je govorio. "Mi Slobodnjaci ne osećamo krivicu zbog
istih stvari koje takva osećanja izazivaju kod drugih", rekao je. Premestio je
pažnju na Ajdahovo lice.
On se mora privoleti da uzme Gani i napusti ovo mesto, pomisli Ajdaho: "Nije mi
bila namera da izazovem bujicu krivice."
"To mi je razumljivo", reče Stilgar. "Potegao sam to pitanje da bih ti pružio
predstavu o našem slobodnjačkom stavu, jer to je ono čime se bavimo:
Slobodnjaci. Čak i Alija misli slobodnjački."
"A sveštenici?"
"Oni su druga stvar", reče Stilgar. "Oni žele da ljudi gutaju sivi vetar greha,
uzimajući to kao večito. To je velika mrlja uz pomoć koje oni pokušavaju da
spoznaju vlastitu pobožnost." Govorio je ravnim glasom, ali Ajdaho je u njemu
čuo gorčinu i pitao se zašto ta gorčina nije mogla da pokoleba Stilgara.
"To je stari, stari trik samodržačke vladavine", reče Ajdaho. "Alija to dobro
zna. Valjani podanici moraju da se osećaju krivim. Krivica se začinje kao
osećanje neuspeha."
"Primetio sam to", reče Stilgar oporim glasom. "Ali moraš mi oprostiti što ću
još jednom da pomenem da je osoba o kojoj govoriš tvoja supruga. To je sestra
Muad'Diba."
"Ona je posednuta, kažem ti."
"Mnogi to kažu. Ona će jednog dana morati da se podvrgne probi. U međuvremenu
postoje druge, daleko važnije stvari."
Ajdaho je žalostivo zavrteo glavom. "Sve što sam ti rekao može se proveriti.
Veza sa Jakarutuom uvek je išla preko Alijinog hrama. Saučesnici zavere protiv
blizanaca tamo se nalaze. Novac za prodaju crva izvan planete tamo ide. Svi
konci vode u Alijino nadleštvo, do Namesništva."
Stilgar je zavrteo glavom i duboko udahnuo vazduh. "Ovo je neutralna teritorija.
Dao sam svoju reč."
"Stvari ne mogu dalje da idu na ovaj način!" usprotivio se Ajdaho.
"Slažem se." Stilgar je klimnuo glavom. "Alija je uhvaćena u krug koji se iz
dana u dan smanjuje. To je nalik onom našem starom običaju posedovanja više
žena. On ističe mušku jalovost." Spustio je ispitivački pogled na Ajdaha. "Kažeš
da te je prevarila sa drugim muškarcem - 'upotrebivši svoj seks kao oružje' čini
mi se da si se na taj način izrazio. U tom slučaju tebi je na raspolaganju jedan
sasvim zakonit put. Javid je ovde u Tabru sa Alijinim porukama. Treba samo
da..."
"Na tvojoj neutralnoj teritoriji?"
"Ne, već napolju u pustinji..."
"A ako iskoristim tu priliku da pobegnem?"
"Takva prilika ti se neće pružiti."
"Stil, kunem ti se, Alija je posednuta. Šta moram da uradim da bih te ubedio u
..."
"To je stvar koju je teško dokazati", reče Stilgar. Mnogo puta tokom protekle
noći upotrebio je ovaj razlog.
Ajdaho je, prisećajući se Džesikinih reči, rekao: "Ali imaš načina da to
dokažeš."
"Načina, da", reče Stilgar. Ponovo je zatresao glavom.
"Bolan, neopoziv. Zbog toga te i podsećam na naš stav prema krivici. Mi možemo
sebe, u svemu, da razrešimo krivice koje bi mogle da nas unište osim u slučaju
Ispita Posednutosti. Za to, sud, što će reći čitav narod, prima na sebe potpunu
odgovornost."
"Činili ste to i ranije, zar niste?"
"Sirugan sam da Časna Majka nije, u svom kazivanju, izostavila našu istoriju",
reče Stilgar. "Vrlo dobro znaš da smo to i ranije činili."
Ajdaho je izašao u susret razdraženosti u Stilgarovom glasu. "Nisam kanio da te
ulovim u neistinitom tvrđenju. To je samo..."
"Noć je duga, a pitanja su bez odgovora", reče Stilgar. "Sada je jutro."
"Moraš mi dozvoliti da pošaljem poruku Džesiki", reče Ajdaho.
"To bi mogla da bude poruka Salusi", reče Stilgar. "Ja ne dajem prazna obećanja.
Kad dam reč onda je se držim; iz tog razloga Tabr jeste neutralna teritorija.
Čuvaću te ovde ućutkanog. U zalog za to sam stavio čitav svoj imetak."
"Alija mora da bude dovedena na tvoj ispit!"
"Možda. Prvo moram da istražim ima li olakšavajućih okolnosti. Nedostatak
autoriteta, možda. Ili čak loša sreća. To bi mogao da bude slučaj prirodne
težnje ka rđavom koja je zajednička za sve ljude, a nikako posednutost."
"Želiš da se uveriš da nisam samo prevareni muž, koji želi da drugi ispune
njegovu osvetu", reče Ajdaho.
"Ta pomisao je drugima pala na pamet, a ne meni", reče Stilgar. Osmehnuo se da
bi uklonio žaoku iz svojih reči. "Mi Slobodnjaci imamo svoju nauku od predanja,
naš hadit. Kada se plašimo mantata ili Časne Majke, mi se obraćamo haditu. Kaže
se da je jedini strah koji se ne može izlečiti, strah od vlastitih grešaka."
"Gospa Džesika mora biti upoznata sa ovim", reče Ajdaho. "Gurni kaže..."
"Poruka možda nije došla od Gurnija Haleka."
"Ni od koga drugog. Mi Atreidi imamo svoje načine proveravanja poruka. Stil, zar
nećeš barem da ispitaš neke od..."
"Jakarutua više nema", reče Stilgar. "Uništen je pre mnogo pokoljenja." Dotakao
je Ajdahov rukav. "U svakom slučaju, ne mogu da se lišim ljudi sposobnih za
borbu. Ovo su tegobna vremena, kanati su ugroženi... razumeš li?" Zavalio se u
jastuke. "A sad, kad Alija..."
"Alije nema više", reče Ajdaho.
"Tako ti kažeš", Stilgar je srknuo još malo kafe i odložio šolju. "Ostavimo tu
stvar na miru, prijatelju Ajdaho. Često nije potrebno odseći ruku da bi se
izvadio trn."
Nije moguće da je tako naivan, pomislio je Ajdaho.
Ali Stilgar je ustajao dajući do znanja da je razgovor završen.
Ajdaho se podigao na noge, osećajući ukočenost u kolenima. Listovi su mu bili
utrnuli. Baš kada je Ajdaho ustajao, jedan služitelj je ušao i stao sa strane.
Javid je stupio u sobu za njim. Ajdaho se okrenuo. Stilgar je stajao na četiri
koraka udaljenosti. Ne oklevajući, Ajdaho je isukao nož i munjevitim pokretom ga
sjurio u grudi Javida koji ništa nije slutio. Čovek se zateturao unazad svukavši
se s noža. Obrnuo se i pao licem prema podu. Noge mu se zabatrgaše i već je bio
mrtav.
"Tek toliko da ućutkamo ogovaranja", reče Ajdaho.
Služitelj je stajao s izvučenim nožem, ne znajući šta da čini. Ajdaho je već bio
vratio svoj nož u korice, koji je ostavio trag krvi na rubu njegove žute odeće.
"Ukaljao si mi čast!" povika gnevno Stilgar. "Ovo je neutralna..."
"Umukni!" Ajdaho se uneo u lice zapšrepašćenom Naibu. "Nosiš oglav, Stilgare!"
Bila je to jedna od tri smrtne uvrede koje su se mogle naneti Slobodnjaku.
Stilgarovo lice preblede.
"Ti si slugeranja", reče Ajdaho. "Prodao si Slobodnjake zbog njihove vode."
Bila je to druga smrtna uvreda, ona zbog koje je uništen prvobitni Jakarutu.
Stilgar je zaškripao zubima i dohvatio svoj kris-nož. Služitelj je odstupio dva
koraka od leša u ulaznim vratima.
Okrenuvši leđa Naibu, Ajdaho je koraknuo do okvira vrata, i prolazeći uzanim
prolazom pored Javidovog tela, nastavio da govori ne osvrćući se, da bi mu
skresao i treću uvredu. "U tebi nema ni trunke večitosti, Stilgare. Nijedan od
tvojih potomaka ne nosi tvoju krv u svojim venama!"
"Gde si sad krenuo, mentate?" Stilgar viknu pošto je Ajdaho nastavio da izlazi
iz sobe. Stiolgarov glas bio je hladan kao polarni vetar.
"Da pronađem Jakarutu", reče Ajdaho i dalje se ne okrećući.
Stilgar je izvukao nož. "Možda mogu da ti pomognem."
Ajdaho se u tom času nalazio na spoljnoj ivici hodnika. Ne zastavši, on reče:
"Ako hoćeš da mi pomogneš svojim nožem, kradljivče vode, molim te uradi to sa
leđa. To je prikladan način za onog koji nosi oglav demona."
U dva skoka Stilgar je proleteo kroz sobu, zgazio Javidov leš i uhvatio Ajdaha u
spoljašnjem prolazu. Jednom čvornovatom rukom okrenuo je Ajdaha i zaustavio ga.
Stilgar je stajao naspram Ajdaha iskeženih zuba i sa isukanim nožem. Toliki je
bio njegov gnev, da čak nije ni primetio čudnovat osmeh na Ajdahovom licu.
"Izvuci svoj nož, ti mentatska pogani!" urliknuo je Stilgar.
Ajdaho se nasmejao. Oštro je ošamario Stilgara - levom rukom, desnom rukom - dve
duboko uvredljive pljuske po glavi.
Uz isprekidan krik, Stilgar je sjurio svoj nož u Ajdahov trbuh, proburazivši ga
nagore kroz dijafragmu do srca.
Ajdaho se skljokao na nož, i cereći se pogledao prema Stilgaru, čiji se bes
pretvorio u iznenadan ledeni šok.
"Dve smrti za Atreide", reče Ajdaho hrapavim glasom. "Druga iz nimalo boljeg
razloga no prva." Posrnuo je u stranu i pao licem na kameni pod. Krv se širila
iz njegovih rana.
Stilgar je zurio dole preko noža sa kojeg je kapala krv na Ajdahovo telo, zatim
je duboko, drhtavo udahnuo vazduh. Javid je ležao mrtav iza njega. A suprug
Nebeske Materice ležao je ubijen Stilgarovom vlastitom rukom. Moglo se
dokazivati da Naib nije ništa drugo učinio do branio čast svog imena,
kažnjavajući ugrožavanje neutralnosti koju je obećao. Ali ovaj ubijeni čovek bio
je Dankan Ajdaho. Bez obzira na moguće dokazivanje, bez obzira na 'olakšavajuće
okolnosti' ništa nije moglo da izbriše ovakav čin. Čak i ako bi ga Alija lično
odobrila, bila bi prinuđena da javno osvetnički postupi. Ona je, najposle, bila
Slobodnjak. Da bi vladala Slobodnjacima, nije mogla da bude ništa drugo, čak ni
u najmanjem stepenu.
Tek tada je Stilgaru sinulo da je ovo tačno ona situacija koju je Ajdaho
nameravao da izazove svojom 'drugom smrću'.
Stilgar je podigao pogled i ugledao zapanjeno lice Hare, svoje druge žene, koja
je zurila u njega iz okružujućeg mnoštva ljudi. Gde god da se Stilgar okrenuo,
nailazio je na lica sa istovetnim izrazom: zaprepašćenost i razumevanje
posledica.
Stilgar se polagano uspravio, obrisao nož o rukav i vratio ga u korice.
Obraćajući se licima, svojim uobičajenim tonom, rekao je: "Oni koji žele da pođu
sa mnom neka se odmah spreme. Pošaljite ljude da prikupe crve."
"Gde ćeš da pođeš , Stilgare?" upitala je Hara.
"U pustinju."
"Poći ću s tobom", reče ona.
"Naravno da ćeš sa mnom. Sve moje žene će poći sa mnom. I Ganima. Dovedi je
Hara. Smesta."
"Da, Stilgare... smesta." Oklevala je. "A Irulan?"
"Ako želi."
"Da, mužu." I dalje je oklevala. "Vodiš Ganimu kao taoca?"
"Taoca?" Bio je iskreno zgranut ovom mišlju. "Ženo..." Blago je prstom dodirnuo
Ajdahovo telo. "Ako je ovaj mentat bio u pravu, ja sam Ganimina jedina nada."
Tek tada se setio Letovog upozorenja: "Čuvaj se Alije. Moraš da uzmeš Ganimu i
pobegneš."
56.
Posle Slobodnjaka, svi planetolozi shvataju život kao izraze energije i tragaju
za njenim višim ravnima odnosa. Preko komadića, čestica i delića koji su
prerasli u opšte razumevanje, rasna mudrost Slobodnjaka preobrazila se u nove
sigurne činjenice. Stvar koju su Slobodnjaci posedovali kao narod, svaki narod
može da ima. Potrebno im je samo da razviju osećanje za energijske odnose.
Potrebno im je samo da primete da energija natapa obrasce stvari i prilagođava
se tim obrascima.
Arakenska katastrofa, prema Hark al-Adu
Bio je to Tuekov Sieč na unutrašnjem rubu Lažnog Zida. Halek je stajao u senci
stenovitih brežuljaka koji su štitili visoki ulaz u sieč, čekajući da oni unutra
odluče da li da mu pruže utočište. Usmerio je pogled napolje ka severnoj
pustinji a potom se zagledao u sivoplavo jutarnje nebo. Ovdašnji krijumčari bili
su začuđeni saznavši da je on, čovek sa drugog sveta ulovio crva i jahao na
njemu. Ali Halek je bio podjednako začuđen njihovim reagovanjem. Bila je to
prosta stvar za bistrog čoveka koji je mnogo puta video kako se to radi.
Halek je ponovo usredsredio pažnju na pustinju, srebrnastu pustinju blistavog
stenja i sivozelenih polja gde je voda učinila svoju čaroliju. Iznenada je sve
ovo doživeo kao neizmerno trošan sadržaj energije, života - sve to ugroženo
iznenadnim preokretanjem obrasca promene.
Bio mu je poznat izvor ovakve reakcije. U pitanju je bio prizor užurbanosti u
pustinjskoj ravnici ispod njega. Sanduci mrtvih peščanih pastrmki gurani su u
sieč zbog destilacije i preuzimanja njihove vode. Bilo je na hiljade tih
stvorenja. Stekla su se ovamo privučena izlivanjem vode. I upravo je to
izlivanje stavilo Halekov um u pokret.
Halek je zurio naniže preko siečkih polja i međa kanata kojima više nije tekla
dragocena voda. Zapažao je rupe u kamenom zidu kanata, iskidanost kamene poplate
kuda se voda izlila u pesak. Šta je napravilo te rupe? Neke su se protezale duž
dvadeset metara najranjivijih odeljaka kanata, na mestima gde se mekan pesak,
upijajući vodu, povlačio napolje, stvarajući ugnuća. Ta ugnuća su upravo vrvela
od peščanih pastrmki. Siečka deca su ih lovila i ubijala.
Ekipe za opravku radile su na razbijenim zidovima kanata. Drugi su raznosili
minimalne količine vode za zalivanje najugroženijih biljaka. Istočnici vode u
gigantskoj cisterni ispod tuekske sabirnice za vetar bili su zatvoreni da bi se
sprečilo izlivanje u razvaljeni kanat. Crpke koje su radile na sunčevu energiju
bile su isključene. Voda za navodnjavanje uzimala se iz lokvi koje su čilele na
dnu kanata i s mukom iz cisterne unutar sieča.
Metalni okvir ulaznog zaptivača iza Haleka pucketao je sa porastom dnevne
temperature. Kao da je taj zvuk pokrenuo njegove oči, Halek uhvati sebe kako
pogledom šara oko najudaljenije krivine kanata, na mestu gde je voda najdrskije
zašla u pustinju. Siečki graditelji vrtova - optimisti, zasadili su tamo jedno
posebno drvo koje je bilo osuđeno na propast ako se vodeni tok ubrzo ne
uspostavi. Halek je zurio tamo u kukavno, puzavo perje vrbinog drveta,
izreckanog peskom i vetrom. Za njega, to drvo je simbolizovalo novu stvarnost,
kako njegovu, tako i Arakisa.
Obojica smo ovde stranci.
Mnogo je vremena ovim ljudima u sieču bilo potrebno da donesu odluku, ali im je
čovek valjano osposobljen za borbu očito mogao biti od koristi. Krijumčarima su
uvek bili potrebni sposobni ljudi. Halek ipak nije gajio nikakve iluzije u
pogledu njih. Krijumčari ovog vremena nisu bili oni krijumčari koji su mu
pružili utočište pre toliko mnogo godina kada je pobegao po rasturanju feuda
njegovog Vojvode. Ne, ovo je bio nov soj, željan brzog bogaćenja.
Ponovo se usredsredio na žalosnu vrbu. Haleku je u tom trenutku palo na um da bi
olujni vetrovi njegove nove stvarnosti mogli da iskidaju u paramparčad ove
krijumčare i sve njihove prijatelje. Mogli su da unište Stilgara sa njegovom
krhkom neutralnošću i zajedno sa njim odnesu sva plemena koja su ostala odana
Aliji. Svi bi oni postali naseljenici. Halek je video kako se to ranije dešava,
upoznavši gorak ukus toga u vlastitoj domovini. Video je jasno, prisećajući se
ponašanja gradskih Slobodnjaka, njihovog modela predgrađa, i nepogrešivih
običaja seoskog sieča koji su čileli čak i ovde u krijumčarskom skrovištu.
Seoske oblasti su bile kolonije urbanih centara. Bili su naučili da nose
postavljen jaram, navedeni na to ili pohlepom ili praznoverjem. Čak i ovde,
pogotovu ovde, narod je imao držanje potčinjene svetine, a nikako stav slobodnih
ljudi. Bili su odbrambeni, pritajeni, dvosmisleni. Svako ispoljavanje autoriteta
bilo je predmet ozlojeđenosti - bilo kog autoriteta: Namesništva, Stilgarovog,
njihovog vlastitog Saveta...
Ne mogu da imam poverenja u njih, pomislio je Halek. Mogao je jedino da ih
upotrebi i pothrani njihovo nepoverenje prema drugima. Bilo je to žalosno.
Iščezao je stari daj i uzmi običaj slobodnog čoveka. Stari običaji su se sveli
na obredne reči, a njihovo poreklo je izgubljeno u sećanju.
Alija je dobro obavila svoj posao, kažnjavajući opoziciju i nagrađujući
pomagače, premeštajući snage carstva nasumice, skrivajući glavne činioce sile
svog Carstva. Špijune! Bože blagi, špijune koje je ona morala da ima!
Halek je gotovo mogao da vidi kobni ritam pokreta i odgovarajućih protiv pokreta
za koji se nadala da njene protivnike drži van ravnoteže.
Ako Slobodnjaci ostanu pospani, ona će pobediti, pomislio je.
Ulazni zaptivač iza njegovih leđa krcnu dok se otvarao. Pomolio se siečki čuvar
po imenu Melides. Bio je to čovek niskog rasta sa telom u obliku tikve koje se
sakupljalo u vretenaste noge, čija je ružnoća bila samo naglašena pustinjskim
odelom.
"Primljen si", reče Melides.
Halek je začuo prepredenu dvoličnost u čovekovom glasu. Ono što je taj glas
otkrivao kazivalo je Haleku da će mu ovo utočište biti utočište samo na
ograničeno vreme.
Samo dok ne ukradem jedan od njihovih toptera, pomislio je.
"Moja zahvalnost vašem Savetu", reče on. Pri tom je pomislio na Esmara Tueka, po
kome je ovaj sieč dobio ime. Esmar, već dugo pokojnik, žrtva nečije prevare, na
prvi pogled bi rasporio gušu ovog Melidesa.
57.
Bilo koja staza koja sužava mogućnosti u budućnosti može da postane smrtnosna
klopka. Ljudska bića ne krče sebi put kroz lavirint; ona pretražuju širok
horizont ispunjen jedinstvenim prilikama. Sužavajuća tačka gledanja lavirinta
može da privlači samo stvorenja čiji su nosevi zagnjureni u pesak. Seksualno
proizašle jedinstvenosti i različitosti su spasonosna zaštita začina.
Priručnik Svemirskog Esnafa
"Zašto ne osećam žalost?" Alija je uputila ovo pitanje tavanici svoje male odaje
za primanje, sobe koju je mogla po širini da pređe sa deset koraka i sa petnaest
po dužini. Soba je imala dva visoka i uzana prozora koji su preko arakenskih
krovova gledali na Zaštitni Zidd.
Bilo je skoro podne. Sunce je žestoko peklo udubljenje u kome je grad bio
sazidan.
Alija je spustila pogled na Buer Agarvesa, bivšeg Tabrita, a sada Zijinog
pomoćnika koji je komandovao stražom u Hramu. Agarves joj je doneo vest da su
Javid i Ajdaho mrtvi. Rulja potkazivača, pomoćnika i stražara ušla je zajedno sa
njim, a još više ih se gužvalo u spoljašnjim holovima, pokazujući da su već
znali za sadržaj Agarvesove poruke.
Rđave vesti su brzo putovale Arakisom.
Ovaj Agarves bio ječovek niskog rasta sa, za jednog Slobodnjaka, okruglim licem,
gotovo detinjim u svojoj zaokrugljenosti. Bio je jedan od onih iz novog soja
koje je odlikovala vodena debljina. Alija ga je videla kao da je bio podeljen u
dva lika: jedan sa ozbiljnim licem i neprozirnim očima boje indiga uz zabrinut
izraz oko usta i drugi čulan i ranjiv, uzbuđujuće ranjiv.
Posebno joj se dopadala punoća njegovih usana.
Iako još nije bilo podne, Alija je u tegobnoj težini oko sebe osetila nešto što
je kazivalo o zalasku sunca.
Ajdaho je trebalo da umre o zalasku sunca, rekla je u sebi.
"Kako to, Bueru, da si ti glasnik ovih vesti?" upitala je zapažajući opreznu
hitrost koja se pomolila u njegovom izrazu.
Agarves je pokušao da proguta pljuvačku, a onda je prozborio hrapavim glasom
koji jedva da je bio jači od šapata.
"Pošao sam sa Javidom, sećate se? I kad me je... Stilgar poslao k vama, naložio
mi je da vam kažem da vam donosim izraz njegove poslednje odanosti."
"Izraz poslednje odanosti", odazvala se ona. "Šta je time želeo da kaže?"
"Ne znam, gospo Alija", izgovarao se on.
"Objasni mi još jednom šta si video", naredila je i začudila se što joj je koža
postala tako hladna.
"Video sam..." Nervozno je gore-dole klatio glavom, a onda je spustio pogled na
pod ispred Alije. "Video sam Svetog Supruga mrtvog na podu centralnog hodnika i
Javida kako leži mrtav nedaleko u bočnom prolazu. Žene su ih već pripremale za
Huanui."
"I Stilgar te je pozvao da vidiš taj prizor?"
"Tačno, moja gospo. Stilgar me je pozvao. Poslao je Modiba, Pokornog, njegovog
kurira u sieču. Modibo mi nije dao nikakvo upozorenje. Samo mi je saopštio da
Stilgar želi da me vidi."
"I ti si tamo video telo moga muža na podu?"
Susreo je njene oči u jednom letećem pogledu, i ponovo vratio pažnju na pod
ispred nje pre nego što je klimnuo glavom. "Da, moja gospo. I Javidovo telo u
neposrednoj blizini. Stilgar mi je rekao... rekao mi je da je Sveti Suprug ubio
Javida."
"A mog muža, veliš Stilgar..."
"Svojim ustima mi je to rekao, moja gospo. Stilgar je rekao da je to on učinio.
Rekao mi je da mu je Sveti Suprug izazvao bes."
"Bes", ponovila je Alija. "Kako se to dogodilo?"
"Nije rekao. Niko nije rekao. Pitao sam, ali niko nije rekao."
"I tada su te poslali meni sa ovom vešću?"
"Da, moja gospo."
"Zar ništa nisi mogao da učiniš?"
Agarves je ovlažio usne jezikom a onda izjavio: "Stilgar je naredio, moja gospo.
A to se dešavalo u njegovom sieču."
"Shvatam. A ti si uvek slušao Stilgara."
"Uvek sam ga slušao, moja gospo, dok me nije oslobodio obaveze."
"Dok te nisu poslali u moju službu, hoćeš da kažeš?"
"Sada se samo vama pokoravam, moja gospo!"
"Je li tako? Reci mi, Buer, ako ti naredim da ubiješ Stilgara, tvog starog
Naiba, da li bi to učinio?"
Susreo je njen netremičan pogled sa čvrstinom koja je rasla. "Ako tako naredite,
moja gospo."
"To ti i naređujem. Imaš li neku predstavu gde je otišao?"
"U pustinju; to je sve što znam, moja gospo."
"Koliko je ljudi poveo sa sobom?"
"Valjda polovinu življa."
"I Ganimu i Irulan!"
"Da, moja gospo. Oni koji su otišli opterećeni su ženama, decom i prtljagom.
Stilgar je svakom ponudio izbor - da krene s njim ili da bude oslobođen svoje
obaveze. Mnogi su izabrali da budu oslobođeni. Oni će izabrati novog Naiba."
"Ja ću izabrati njihovog novog Naiba! A to ćeš biti ti, Buer Agarves, na dan kad
mi doneseš Stilgarovu glavu."
Agarves je mogao da prihvati izbor kroz bitku. Bio je to slobodnjački način.
Rekao je: "Kako zapovedate, moja gospo. Na koje snage mogu..."
"Vidi to sa Zijom. Ne mogu da ti dam mnogo toptera za poteru. Potrebni su mi na
drugom mestu. Ali ćeš dobiti dovoljno ratnika. Stilgar je pogazio svoju čast.
Mnogi će se rado staviti u službu."
"Onda idem da se pobrinem za to, moja gospo."
"Čekaj!" Odmerila ga je za trenutak, razmatrajući koga bi mogla da pošalje da
nadzire ovo ranjivo dete. Biće mu potrebno pažljivo čuvanje dok se ne dokaže.
Zia će, verovatno, znati koga valja poslati.
"Da li sam slobodan da odem, moja gospo?"
"Nisi slobodan. Moram nasamo i iscrpno da se posavetujem s tobom o planovima
hvatanja Stilgara." Stavila je ruke na lice. "Neću da jadikujem dok ne ispuniš
moju osvetu. Daj mi nekoliko minuta da se saberem." Spustila je ruku. "Jedna od
mojih služiteljki će ti pokazati put." Dala je jedva primetan znak rukom jednoj
od svojih služiteljki i došapnula Šalus, svojoj novoj ađutantkinji: "Okupaj ga i
namiriši pre no što ga dovedeš. Smrdi na crve."
"Da, gospodarice."
Alija se, potom, okrenula, izigravajući žalost koju nije osećala i povukla se u
svoje odaje. Tamo u svojoj spavaćoj sobi, zalupila je vrata, opsovala i tresnula
nogom.
Taj prokleti Dankan! Zašto? Zašto? Zašto?
Razumela je da je to bio hotimičan Ajdahov izazov. Ubio je Javida i izazvao
Stilgara. To je govorilo da je znao o Javidu. Cela stvar se morala shvatiti kao
poruka od Dankana Ajdaha, njegov poslednji stav.
Ponovo je tresnula nogom, pa još jednom, pomamno jureći po spavaćoj sobi.
Proklet bio! Proklet bio! Proklet bio!
Stilgar je prebegao pobunjenicima i Ganima zajedno sa njim. Irulan, takođe.
Prokleti svi bili!
Njena treskajuća noga se sudarila sa nekom bolnom preprekom, spustivši se na
neki metal. Kriknula je od bola i pogledavši dole, otkrila da je ozledila
stopalo jednom metalnom pločom. Dograbila ju je i sleđeno zastala pri pogledu na
ovo što je držala u ruci. Bila je to jedna stara kopča, od onih
srebrnoplatinastih originala sa Kaladana, prvobitno dodeljena od strane Vojvode
Leta Atreida I njegovom majstoru mačevanja, Dankanu Ajdahu. Mnogo puta je videla
Dankana da je nosi. A on ju je bacio ovde.
Alijini prsti su grčevito ščepali kopču. Ajdaho ju je ostavio ovde kad... kad...
Suze joj grunuše na oči probivši se napolje uprkos velikoj slobodnjačkoj
uslovljenosti. Usta joj se opustiše u sleđenu grimasu i ona oseti kako stara
borba otpočinje unutar njene lobanje, dosežući do vrhova njenih prstiju na
rukama i nogama. Osetila je da je postala dva bića. Jedno koje je sa čuđenjem
gledalo na ova telesna izvijanja. Drugo je težilo da se poda neizmernom bolu
koji se širio u njenim grudima. Suze su sada slobodno tekle niz njene obraze, i
Začuđeni je iznutra žalostivo upitao: "Ko plače? Ko je to ko plače? Ko to sad
plače?"
Ali ništa nije moglo da zaustavi suze i ona oseti mučninu koja joj je plamtela u
grudima da bi na kraju pokrenula njeno telo i bacila ga na krevet.
I dalje je nešto od te duboke začuđenosti zahtevalo da sazna: "Ko plače? Ko je
to..."
58.
Tim delima Leto II uklonio je sebe iz evolutivnog sleda. Učinio je to kroz
smišljeno bolan čin, govoreći: 'Biti nezavisan znači biti uklonjen.' Oboje
blizanaca videlo je izvan nužnosti pamćenja kao proces merenja način određivanja
njihove udaljenosti od njihovih ljudskih istočnika. Ali baš je Letu II bilo
suđeno da uradi smelu stvar, shvativši da je pravo stvaranje nezavisno od svog
tvorca. On je odbio da ponovo stavi u pogon evolucioni niz, govoreći: 'To me,
takođe, sve više udaljava od čovečanstva.' Video je šta je to sadržavalo: da ne
može biti stvarno zatvorenih sistema u životu.
Sveta Metamorfoza od Hark al-Ada
Tu su bile ptice koje su se gojile na račun insektskog života od koga je vrveo
predeo vlažnog peska s druge strane razorenih kanata: papagaji, svrake, čavke.
Ovo je bila jedna džedida, poslednji od novih gradova, sagrađen na podlozi od
površinskog bazalta. Sada je ležao napušten. Ganima je, koristeći jutarnje
časove da ispita oblast iza prvobitnih sadova napuštenog sieča, otkrila jedan
pokret i ugledala šarenog guštera. Nešto ranije je videla gila detlića, kako se
gnezdi u zidu od blata džedide.
Razmišljala je o ovome kao o sieču, ali je to u stvari bila gomila niskih zidova
napravljenih od učvršćenih cigli od blata, okružena sadovima koji su imali za
cilj da zadrže napredovanje dina. Ležao je unutar Tanzerufta, šest stotina
kilometara južno od Sihaja Grebena. Bez ljudskih ruku da ga održavaju, sieč je
već počeo da se utapa u pustinju; zidovi su bili nagriženi udarima olujnih
vetrova, biljke su odumirale, a zasađene površine ispucale od sažižućeg sunca.
Pa ipak je pesak s druge strane razbijenog kanata ostao vlažan, potvrđujući
činjenicu da je zdepasta masa sabirnice vetra još funkcionisala.
Tokom ovih meseci po njihovom bekstvu iz Tabra, begunci su potražili okrilje u
nekoliko ovakvih mesta koje je nenastanjivim učinio Pustinjski Demon. Ganima
nije verovala u tog Pustinjskog Demona iako se nije mogla poreći očita izvesnost
razorenosti kanata.
Povremeno su dobijali vesti iz severnih naseobina, kroz susrete sa pobunjenim
lovcima na začin. Nekoliko toptera - neki su rekli ne više od šest - izvršilo je
izviđačke letove tragajući za Stilgarom, ali Arakis je bio veliki, a njegova
pustinja blagonaklona beguncima. Prema izveštajima postojala je pronađi-i-uništi
jedinica zadužena da otkrije Stilgarovu družinu, ali ta jedinica na čijem čelu
se nalazio bivši Tabrit Buer Agarves imala je i druge zadatke, tako da se često
vraćala u Araken.
Pobunjenici su govorili da je došlo do manjih okršaja između njih i Alijinih
trupa. Nasumična pustošenja od strane pustinjskog demona učinila su da dužnost
čuvanja domaćih utvrđenja postane glavna briga Alije i Naiba. Čak i krijumčari
nisu bili pošteđeni, ali se za njih govorilo da krstare pustinjom u potrazi za
Stilgarom, želeći da dobiju nagradu za njegovu glavu.
Stilgar je doveo svoju družinu u ovu džedidu neposredno pre mraka prethodnog
dana, sledeći nepogrešivo čulo za vlagu svog starog slobodnjačkog nosa. Bio je
obećao da će ih uskoro povesti na jug ka palmama, ali je odbijao da odredi tačan
datum pokreta. Iako mu je glava bila ucenjena na iznos kojim bi se nekad mogla
kupiti cela jedna planeta, Stilgar je odavao utisak najsrećnijeg i
najbezbrižnijeg čoveka.
"Ovo je dobro mesto za nas", rekao je on, istakavši da je sabirnica vetra još
funkcionisala. "Naši prijatelji su nam ostavili nešto vode."
Sada je to bila mala grupa, šezdesetak ljudi sve u svemu. Stari, bolesni i veoma
mladi bili su protureni na jug u područje palmi i tamo prihvaćeni od strane
poverljivih porodica. Ostali su samo najčvršći, a i oni su imali mnogo
prijatelja na severu i jugu.
Ganima se pitala zašto je Stilgar odbijao da razgovara o onom što se dešavalo na
ovoj planeti. Zar nije mogao to da vidi? Pošto su kanati bili razoreni,
Slobodnjaci su se povukli do severnih i južnih linija koje su nekad označavale
opseg njihovih poseda. Ova selidba je samo označavala ono što je moralo da se
događa u celom carstvu. Jedno stanje bilo je ogledalo drugog.
Ganima je provukla ruku ispod okovratnika svog pustinjskog odela i otkopčala ga.
Uprkos njenim brigama ovde se osećala naročito slobodna. Unutrašnji životi je
više nisu kinjili, iako je povremeno osećala kako se njihova pamćenja umeću u
njenu svest. Iz tih pamćenja znala je kakva je ova pustinja bila nekad, pre
učinka ekološkog preobražaja. Bila je suvlja, na primer. Ova neopravljena
sabirnica vetra je još funkcionisala jer je postupku podvrgavala vlažan vazduh.
Mnoga stvorenja koja su se nekad klonila ove pustinje sada su se usuđivala da
žive ovde. Mnogi u družini zapazili su kako su se dnevne sove namnožile. Ganima
je, čak i sada, mogla da vidi mravlje ptice. Poskakivale su i igrale duž redova
insekata koji su se rojili u vlažnom pesku pri kraju razvaljenog kanata. Svega
nekoliko jazavaca dalo se videti tamo, ali je zato kengurastih miševa bilo
nebrojeno mnogo.
Praznoveran strah vladao je ovim novim Slobodnjacima, a Stilgar tu nije bio
bolji od ostalih. Ova džedida bila je vraćena pustinji pošto je njen kanat peti
put razoren u ciglih jedanaest meseci. Četiri puta popravljali su pustoš koju je
za sobom ostavio Pustinjski Demon, a onda više nisu imali rezervi vode da bi
mogli da se izlože još jednom gubitku.
Isti je slučaj bio sa svim džedidama, a i sa mnogim starim siečima. Osam od
devet naseobina bilo je napušteno. Mnoge od starih siečkih zajednica bile su
pretrpanije nego ikad ranije. I dok je pustinja ulazila u svoju novu fazu,
Slobodnjaci su se vratili svojim starim običajima. Viđali su predskazanja u
svemu. Zar crvi nisu postajali sve ređi svuda osim u Tanzeruftu? Bila je to Šai-
Huludova kazna! Viđali su se mrtvi crvi, a da ništa nije ukazivalo na uzrok
njihove smrti. Oni bi posle smrti brzo potonuli u pustinjski prah, ali su one
smrvljene glomazne mase na koje su Slobodnjaci slučajno nailazili, ispunjavale
posmatrače užasom.
Stilgarova družina nabasala je na jednu takvu trupinu, prethodnog meseca, i
trebalo im je četiri dana da se otresu osećanja zla. Ta stvar je vonjala na
kiselu i otrovnu trulež. Njegova raspadajuća masa pronađena je kako leži na vrhu
začinskog mehura, dok je začin uglavnom bio upropašćen.
Ganima je odvratila pogled od kanata i ponovo se zagledala u džedidu. Pravo
ispred nje ležao je razvaljen zid koji je ranije zaklanjao muštamal, malo
produženje vrta. Istražila je to mesto sa jakim pouzdanjem u vlastitu
ljubopitljivost i pronašla zalihu pljosnatog, neukiseljenog začinskog hleba u
jednoj kamenoj kutiji.
Stilgar ga je uništio, govoreći: "Slobodnjaci nikad ne bi ostavili dobru hranu
iza sebe."
Ganima je posumnjala da je pogrešio, ali to nije bilo vredno rasprave ili
rizika. Slobodnjaci su se menjali. Nekada su se slobodno kretali bledom, vučeni
prirodnim potrebama: voda, začin, trgovina. Jutarnje živosti životinja bili su
im budilnici. Ali sada su se i životinje kretale prema nekim čudnim ritmovima,
dok se većina Slobodnjaka tiskala u svojim starim pećinskim skloništima u
okrilju severnog Zaštitnog Zida. Lovci na začine su bili retki u Tanzeruftu, i
jedino se Stilgarova družina kretala po uzoru na stare načine.
Verovala je Stilgaru i njegovom strahu od Alije. Irulan je sada potkrepila
njegova obrazloženja, vrativši se čudnovatom Bene Geserit sanjarenju. Ali na
dalekoj Salusi, Farad'n je još živeo. Jednog dana će morati da dođe do obračuna.
Ganima je pogledala naviše u srebrnasto jutarnje nebo, prebirajući po umu. Gde
se mogla naći pomoć? Gde je bio neko ko bi je saslušao dok je otkrivala ono što
je videla da se događa svuda oko njih? Gospa Džesika se zdržala na Salusi, ako
je trebalo verovati izveštajima. A Alija je bila stvor na pijedestalu sa jedinim
ciljem da bude kolosalna, dok je istovremeno sve dalje odmicala od stvarnosti.
Gurni Halek se nigde nije mogao naći, iako su obaveštenja govorila da je viđan
svugde. Propovednik je prešao u skrivanje, a njegova jeretička vika, ostala samo
pamćenje koje je bledelo.
A Stilgar?
Bacila je pogled preko razrušenog zida na mesto gde je Stilgar pomagao da se
popravi cisterna. Stilgar je uživao u svojoj ulozi volje-pustinje, dok je cena
njegove glave svakog meseca rasla.
Ništa više nije imalo smisla. Ništa.
Ko je bio taj Pustinjski Demon, to biće sposobno da uništava kanate kao da su
oni lažni idoli koje valja survati u pesak. Je li to bio neki podivljali crv? Je
li to bila treća sila u pobuni - mnogo ljudi? Niko nije verovao da to može biti
crv. Voda bi ubila svakog crva koji bi se usudio da udari na kanat. Mnogi
Slobodnjaci verovali su da je Pustinjski Demon u stvari bila družina
revolucionara namerena da zbaci Alijin Mahdinat i vrati Arakis starim načinima.
Oni koji su u to verovali govorili su da bi to bilo dobro. Ratosiljati se te
pohlepne apostolske loze koja je malo šta drugo uradila do podupirala sopstvenu
osrednjost. Vratiti se istinskoj religiji koju je Muad'Dib ustanovio.
Dubok uzdah potresao je Ganimu. Oh, Leto, pomislila je. Gotovo sam radosna što
nisi doživeo da vidiš ova vremena. Rado bih ti se pridružila, ali je moj nož još
neokrvavljen. Alija i Farad'n. Farad'n i Alija. Stari Baron je njen demon, a to
se ne može dozvoliti.
Hara se pomolila iz džedide, približavajući se Ganimi čvrstim korakom koji je
prosto gutao pesak. Hara se zaustavila ispred Ganime i oštro upitala: "Šta radiš
sama ovde napolju?"
"Ovo mesto je čudno, Hara. Trebalo bi da ga napustimo."
"Stilgar čeka da se susretne sa nekim ovde."
"Oh? Nije mi rekao da..."
"Zašto bi sve trebalo da ti kaže? Maku?" Hara je pljesnula vodeni meh koji je
nadimao prednju stranu Ganimnine odeće. "Jesi li ti zrela žena pa da budeš
trudna?"
"Bila sam trudna toliko puta da se to ne može ni izbrojati", reče Ganima. "Mani
se tih igara odrastao-dete sa mnom!"
Hara je ustuknula korak začuvši jed u Ganiminom glasu.
"Vi ste družina glupaka", reče Ganima, mahnuvši rukom kao da želi da obuhvati
džedidu i delatnost Stilgara i njegovih ljudi. "Nikako nije trebalo da pođem sa
vama."
"Do sad bi bila mrtva da nisi pošla."
"Možda. Ali vi ne vidite ono što vam je ispred nosa! Ko je taj koga Stilgar
očekuje da sretne ovde?"
"Buer Agarves."
Ganima je zurila u nju.
"Prijatelji iz sieča Crveni Bezdan tajno su ga doveli ovamo", objasnila je Hara.
"Alijina mala igračka?"
"Doveli su ga sa povezom na očima."
"Je l' Stilgar veruje u to?"
"Buer je tražio da pregovara. Slaže se sa svim našim uslovima."
"Zašto me niko nije obavestio o tome?"
"Stilgar je znao da bi se ti zalagala protiv toga."
"Zalagala protiv... Pa to je ludilo!"
Hara se smrče. "Ne zaboravi da je Buer..."
"On je Porodica!" odseče Ganima. "On je unuk Stilgarovog bratanca. Znam. I
Farad'n čiju ću krv jednog dana da prolijem je blizak rođak meni. Misliš li da
će to zaustaviti moj nož?"
"Upotrebili smo distrans. Niko ne sledi njegovu grupu."
Ganima je prozborila tihim glasom: "Nikakvo dobro iz toga neće izići, Hara.
Trebalo bi smesta da odemo odavde."
"Da li si protumačila predskazanje?" upitala je Hara. "Onaj mrtvi crv, kojeg smo
videli! Je li to bio..."
"Strpaj ga u matericu i rodi ga na nekom drugom mestu", razbesnela se Ganima.
"Ne dopada mi se taj susret kao ni ovo mesto. Zar to nije dovoljno?"
"Reći ću Stilgaru šta ti..."
"Sama ću mu reći!" Ganima prođe krupnim korakom pored Hare, koja je iza njenih
leđa načinila znak u obliku crvovih rogova da odagna zlo.
Ali Stilgar se samo nasmejao Ganiminim strahovima i naredio joj da pođe da
potraži peščane pastrmke kao da je i ona bila jedno od dece. Odjurila je u jednu
od džedidinih napuštenih kuća i šćućurila se u uglu da pothrani srdžbu. Osećanja
su, ipak, brzo minula; osetila je komešanje unutrašnjih života i setila se da je
neko govorio: "Ko budemo mogli da ih učinimo nepokretnim, stvari će da teku kao
što planiramo."
Kakva čudna misao.
Nije bila u stanju da se priseti ko je izustio ove reči.
59.
Muad'Dib je bio lišen prava na nasledstvo i govorio je u ime svih koji su bili
lišeni prava na nasledstvo u svim vremenima. On je dizao glas protiv duboke
nepravde koja otuđuje individuu od onog što je izgledalo da joj pripada kao
pravo.
Mahdinat, jedna od analiza od Hark al-Ada
Gurni Halek je sedeo na šuločkom brdu sa svojim balisetom pored sebe na ponjavi
od začinskih vlakana. Ispod njega zatvorena kotlina vrvela je od radnika koji su
sadili žetvu. Peščana navoznica kojom su Izgnani mamili crve na začinski trag
bila je zaprečena novim kanatom. Zasadi su se spuštali niz kosinu da bi zadržali
njeno krunjenje.
Bilo je skoro vreme za popodnevni obed, a Halek se nalazio na brdu više od
jednog časa pokušavajući da porazmisli u ovoj osamljenosti. Ljudi su dole
ulagali veliki trud, ali sve što je on video bilo je delo melanža. Prema Letovoj
ličnoj proceni proizvodnja začina bi uskoro trebalo da padne na jednu desetinu
od svog vrhunca u doba Harkonena. Vrednost zaliha se, sa svakom narednom
isporukom svuda u carstvu udvostručavala. Govorilo se da je od Porodice Metuli
otkupljena polovina Novebrunskih planeta za tri stotine dvadeset i jedan litar.
Izgnani su radili kao ljudi koje je đavo gonio, a možda je tako i bilo. Pre
svakog obroka, okretali su se ka Tanzeruftu i molili se ovaploćenom Šai-Huludu.
Tako su oni videli Leta, a kroz njihove oči, Halek je video budućnost u kojoj je
većina čovečanstva delila njihov pogled. Halek nije bio siguran da nu se takav
ishod dopadao.
Leto je zasnovao ovakav mit kada je doveo Propovednika i Haleka ovde u Halekovom
ukradenom topteru. Leto je golim rukama probio šuločki kanat, bacajući veliko
kamenje i više od pedeset metara. Kada su izgnani pokušali da se umešaju, Leto
je odsekao glavu najbližem jedva uočljivim zamahom ruke. Pobacao je ostale
natrag među njihove drugove i glasno se narugao njihovom oružju. Riknuo je na
njih demonskim glasom: "Vatra me neće dotaći! Vaši noževi me neće ozlediti! Na
meni je Šai-Huludova koža!"
Izgnani su ga tada prepoznali i prisetili se njegovog bekstva, kada je skočio sa
brda 'neposredno u pustinju'. Pali su ničice ispred njega i Leto je izdao svoje
zapovesti. "Dovodim vam dva gosta. Čuvaćete ih i ukazivati im poštovanje.
Obnovićete kanat i otpočeti sa sađenjem oaznog vrta. Jednog dana ću se ovde
nastaniti. Vi ćete pripremiti moj dom. Nećete više da prodate ni trunku začina,
već ćete da uskladištite svaki delić koji sakupite."
Sve dalje je išao sa svojim uputstvima, a Izgnani su upijali svaku reč,
gledajući ga kroz strahom zastakljene oči, kroz strahopoštovanje koje je
prelazilo u prestravljenost.
Pred njima je stajao Šai-Hulud, konačno iskrsnuvši iz peska!
Nije bilo nikakvog nagoveštaja ove metamorfoze kada je Leto pronašao Haleka sa
Gadean al-Falijem u jednom malom pobunjeničkom sieču kod Gare Rudena. Leto je sa
svojim slepim saputnikom došao tamo iz pustinje starim začinskim putem, jašući
na crvu kroz oblast u kojoj su crvi sada bili prava retkost. Pričao je da je
više puta bio prinuđen da skreće zbog prisustva vlage u pesku, dovoljno vode da
otruje crva. Stigli su tamo odmah posle podneva i stražari su ih doveli u javnu
odaju kamenih zidova.
Sećanje je sada obuzelo Haleka.
"Dakle, to je Propovednik", rekao je.
Koračajući oko ovog slepog čoveka, proučavajući ga, Halek se prisetio priča o
njemu. Tu u sieču, nikakva obrazina pustinjskog odela nije krila staračko lice,
i njegove crte su služile sećanju da pravi poređenja. Da, ovaj čovek je zaista
ličio na starog Vojvodu po kome je Leto dobio ime. Da li je ta sličnost bila
slučajna?
"Poznate su ti priče o ovome ovde?" upitao je Halek, obraćajući se postrance
Letu. "Da je on tvoj otac koji se vratio iz pustinje?"
"Čuo sam za te priče."
Halek se okrenuo da osmotri dečaka. Leto je nosio neobično pustinjsko odelo sa
savijenim rubovima oko lica i ušiju. Pokrivalo ga je crno odelo, a noge su bile
obuvene u čizme za pesak. Njegovo prisustvo ovde zahtevalo je mnoga objašnjenja
- kako je uspeo još jednom da pobegne.
"Zašto si doveo Propovednika ovamo?" upitao je Halek. "U Jakarutuu su govorili
da on radi za njih."
"Više ne. Doveo sam ga zbog toga što Alija hoće da ga ubije."
"Tako? Ti, znači, misliš da je ovo utočište?"
"Ti si njegovo utočište."
Za sve to vreme Propovednik je stajao pokraj njih, nijednim migom ne odajući da
ga zanima u kom se pravcu njihov razgovor kreće.
"Valjano me je služio, Gurni", reče Leto. "Kuća Atreida nije izgubila svako
osećanje obaveze prema onima koji nam služe."
"Kuća Atreida?"
"Ja sam Kuća Atreida."
"Pobegao si iz Jakarutua pre no što sam mogao da dovršim ispitivanje koje je
tvoja baka naredila", reče Halek. "Kako možeš da pretpostaviš..."
"Život ovog čoveka treba da čuvaš kao da je tvoj vlastiti", rekao je Leto kao da
nije bilo nikakve rasprave i ne prezajući susreo Halekov netremičan pogled.
Džesika je naučila Haleka mnogim Bene Geserit potankostima opažanja ali on nije
u Letu pronalazio bilo šta što bi govorilo o nečem drugom do o spokojnoj
sigurnosti. Ipak Džesikina naređenja nisu gubila na značaju. "Tvoja baka me je
obavezala da dovršim tvoje obrazovanje i uverim se da nisi posednut."
"Nisam posednut." Bila je to bezuslovna tvrdnja.
"Zašto si pobegao?"
"Namri je imao naređenje da me ubije bez obzira na to šta ja uradio. Njegova
naređenja poticala su od Alije."
"Jesi li ti, u tom slučaju, Istinozborac?"
"Jesam." Još jedna bezuslovna tvrdnja ispunjena samopouzdanjem.
"A Ganima takođe?"
"Ne."
Propovednik je u tom trenutku, prekinuo ćutanje, okrenuvši svoje prazne očne
jame prema Haleku ali pokazujući na Leta. "Misliš da ti možeš da ga staviš na
probu?"
"Ne mešaj se kad ne znaš ništa o problemu i njegovim posledicama", zapovedio je
Halek, ne gledajući čoveka.
"Oh, vrlo dobro poznajem, njegove posledice", reče Propovednik. "Jedna stara
žena koja je mislila da zna šta radi me je pre mnogo vremena stavila na probu.
Nije znala kako, kao što se pokazalo."
Halek se tada obrnuo prema njemu. "Ti si još jedan Istinozborac?"
"Bilo ko može da bude Istinozborac, čak i ti", reče Propovednik. "To je stvar
samopoštenja prema prirodi vlastitih osećanja. Zahteva da imaš unutrašnje
slaganje sa istinom koja dozvoljava lako prepoznavanje."
"Zašto se mešaš?" upitao je Halek, spustivši ruku na kris-nož. Ko je bio ovaj
Propovednik?
"Učestvujem u ovim događajima", reče Propovednik. "Moja majka bi mogla da položi
svoju krv na oltar, ali ja imam druge pobude. I shvatam vaš problem."
"Oh?" Halek je sada postao doista radoznao.
"Gospa Džesika ti je naložila da napraviš razliku između vuka i psa, između
ze'eb i ke'leb. Prema njenoj definiciji vuk je neko ko ima moć i zloupotrebljava
tu moć. Međutim, između vuka i psa postoji razdoblje nastajanja kada ne možeš da
ih razlikuješ."
"To je blizu suštine", reče Halek, primećujući kako sve više siečkih ljudi ulazi
u javnu odaju da bi slušali. "Otkud to znaš?"
"Zato što poznajem ovu planetu. Ne razumeš? Razmisli kako je to. Ispod površine
su stene, kal, naslage, pesak. To je planetno pamćenje, slika njene istorije.
Isto je i sa ljudskim bićima. Pas se seća vuka. Svaka vaseljena okreće se oko
jezgra bitisanja i od toga jezgra prema spolja pružaju se sva pamćenja sve do
same površine."
"Vrlo zanimljivo", reče Halek. "Kako bi mi to pomoglo da sprovedem naređenja
koja sam dobio?"
"Pregledaj sliku svoje istorije koja je unutar tebe. Opšti kao što bi životinja
opštila."
Halek je zatresao glavom. U ovom Propovedniku bilo je neodoljive neposrednosti,
osobine koju je mnogo puta uočio kod Atreida; postojali su više nego neznatni
nagoveštaji da je ovaj čovek koristio moći Glasa. Halek je osetio kako mu je
srce počelo brže da bije. Da li je to bilo moguće?
"Džesika je tražila krajnji ispit, pritisak uz pomoć koga bi temeljno tkivo
njenog unuka izbilo na površinu", reče Propovednik. "Ali to tkivo je stalno tu,
izloženo tvom pogledu."
Halek se okrenuo i zagledao se u Leta. Ovaj pokret došao je sam od sebe, iznuđen
neodoljivim silama.
Propovednik je nastavio, kao da je poučavao svojeglavog učenika. "Ova mlada
osoba te zbunjuje jer nije pojedinac. On je zajednica. Kao i u svakoj zajednici
koja se nalazi pod pritiskom, bilo koji član te zajednice može da preuzme
komandu. Ova komanda nije uvek bezazlena i tako dolazimo do naših priča o
Izrodstvu. Ali, ti si već dovoljno povredio ovu zajednicu, Gurni Halek. Zar ne
možeš da vidiš da je već došlo do preobražaja? Ovaj mladić je postigao
unutrašnje sadejstvo koje je neizmerno moćno, koje se ne može podriti. Vidim to
i bez očiju. Jednom sam mu se suprotstavio, ali sada sledim njegovu zapovest. On
je iscelitelj."
"Ko si ti?" upitao je Halek.
"Ništa više od onog što vidiš. Ne gledaj u mene, gledaj u ovu ličnost za koju ti
je naređeno da je podučiš i isprobaš. On je obrazovan kroz preokrete. Preživeo
je ubistvene uslove. Sad je ovde."
"Ko si ti?" nastojao je da sazna Halek.
"Kažem ti da gledaš samo u ovog atreidskog mladića! On je poslednje vrelo snage
od koje naša vrsta zavisi. On će ponovo složiti u sistem ishode prethodnih
delanja. Nijedno drugo ljudsko biće ne može da poznaje ta prethodna delanja kao
što on to zna. A ti si pomišljao na uništenje jednog takvog čoveka!"
"Bilo mi je naređeno da ga ispitam i nisam..."
"Ali ti jesi!"
"Je li on Izrod?"
Tužan smeh protresao je Propovednika. "Uporno ostaješ pri toj Bene Geserit
besmislici. Kako stvaraju mitove koji uspavljuju čoveka!"
"Jesi li ti Pol Atreid?" upitao je Halek.
"Pola Atreida više nema. On je pokušao da postoji kao vrhunski moralni simbol
dok je istovremeno odricao sve moralne zahteve. Postao je svetac bez boga, i
svaka njegova reč bila je bogohuljenje. Kako možeš da pomisliš..."
"Zato što govoriš njegovim glasom."
"Hoćeš li sad i mene da staviš na probu? Čuvaj se, Gurni Halek."
Halek je progutao pljuvačku, sileći svoju pažnju da se ponovo usmeri na
neosetljivog Leta koji je i dalje stajao spokojno uvažavajući razgovor koji se
vodio. "Ko je stavljen na probu?" upitao je Propovednik. "Nije li, možda, istina
da gospa Džesika tebe stavlja na probu, Gurni Halek?"
Halek je otkrio da je ova misao duboko uznemirujuća i pitao se zašto je dopustio
da ga Propovednikove reči dirnu. Ali kod atreidskih slugu bila je duboko usađena
sklonost da se pokoravaju mistici samodršca. Džesika je, objašnjavajući ovo,
stvar učinila još tajanstvenijom. Halek je u ovom času osećao kako se nešto
unutar njega menja, nešto čije su ivice bile samo dotaknute Bene Geserit odlukom
kojoj ga je Džesika podvrgla. U njemu se podigao nerazgovetan bes. Nije želeo da
se menja!
"Ko se to među vama igra boga i kakvom kraju teži?" upitao je Propovednik. "Da
bi odgovorio na to pitanje ne možeš se osloniti samo na razum."
Halek je polagano i promišljeno preneo pažnju sa Leta na ovog slepog čoveka.
Džesika je stalno govorila da bi on trebalo da postigne ravnotežu kairitsa -
'hoćeš-nećeš'. Nazivala je to vladanjem umnim sposobnostima bez reči i rečenica,
bez pravila i dokaza. Bila je to zaoštrena ivica njegove vlastite unutrašnje
istine, sveobuzimajuće. Nešto je u glasu ovog slepog čoveka, njegovom tonu,
njegovom ponašanju zapalilo bes koji je sagoreo u zaslepljujuću mirnoću unutar
Haleka.
"Odgovori na moje pitanje", reče Propovednik.
Halek je osetio da ove reči produbljuju njegovu usredsređenost na ovo mesto, na
ovaj trenutak i njegove zahteve. Njegov položaj u vaseljeni bio je određen
jedino njegovom koncentracijom. Ni senka sumnje nije ostala u njemu. Ovo je bio
Pol Atreid, ne mrtav, već koji se vratio. A ovo ne-dete, Leto. Halek je još
jednom pogledao u Leta, stvarno ga videvši. Video je znake siline oko očiju,
osećaj ravnoteže u stavu, ćutljiva usta čiji su svijeni uglovi otkrivali smisao
za humor. Leto se izdvajao iz svoje pozadine kao da se nalazio u žiži
zaslepljujuće svetlosti. Dostigao je harmoniju jednostavno je prihvatajući.
"Reci mi Pol", reče Gurni Halek. "Da li tvoja majka zna?"
Propovednik je uzdahnuo. "Prema Sestrinstvu, sve dostiže harmoniju, jednostavno,
kroz njeno prihvatanje."
"Reci mi Pol", reče Halek. "Da li tvoja majka zna?"
Propovednik je uzdahnuo. "Za Sestrinstvo, za sve njih, ja sam mrtav. Ne
pokušavaj da me oživiš."
I dalje ne gledajući u njega, Halek upita: "Ali zašto ona čini..."
"Čini ono što mora. Ona gradi svoj vlastiti život, misleći da upravlja mnogim
životima. Na taj način se svi mi igramo boga."
"Ali ti si živ", prošapta Halek, sada savladan svešću o tome, okrenuvši se
napokon da bi se upiljio u ovog čoveka, mlađeg od sebe, ali toliko ostarelog u
uslovima pustinjskog života da je izgledalo kao da nosi dvostruko breme
Halekovih godina.
"Šta je to?" upita Pol. "Živ?"
Halek je zaokružio pogledom oko njih po Slobodnjacima koji su pratili razgovor,
raspetim između sumnje i strahopoštovanja.
"Mojoj majci nikada nije bilo suđeno da stekne moj nauk." Bio je to Polov glas!
"Biti bog može da postane najposle dosadno i ponižavajuće. Bilo je svakako
dovoljno razloga da se izumi slobodna volja! Bog može da poželi da pobegne u san
i bude živ samo u nesvesnim opredmećenim predstavama bića iz svojih snova."
"Ali ti si živ!" reče Halek sada već glasnije.
Pol nije obratio pažnju na uzbuđenje u glasu svog starog drugara i upita: "Da li
bi zaista protivstavio ovog momka njegovoj sestri u probi-Mašad? Kakva kobna
besmislica! Svako od njih bi rekao: 'Ne. Ubij me! Pusti onog drugog da živi!'
Gde bi jedna takva proba odvela? Šta znači, onda, biti živ, Gurni?"
"To nije bila proba", pobunio se Halek. Nije mu se dopadao način na koji su se
Slobodnjaci, tiskajući se, sve više primicali, zagledajući Pola, ne obazirući se
na Leta.
Ali Leto se tada umešao. "Da li shvataš ceo sklop, oče?"
"Da... da..." Pol je visoko držao glavu kao da je njušio vazduh. "To je, onda,
Farad'n!"
"Kako je lako slediti naše misli, umesto naših osećaja", reče Leto.
Halek je bio u stanju da prati ovu misao i, baš kad se spremao da upita, Leto ga
je prekinuo položivši mu šaku na ruku: "Ne pitaj, Gurni. Mogao bi da se vratiš
sumnji kako sam ja Izrod. Ne! Pusti da se to dogodi, Gurni. Ako pokušaš da
siliš, samo ćeš uništiti sebe."
Ali Halek je osetio kako ga obuzima sumnja. Džesika ga je bila upozorila. "Ti,
rođeni kao formirane ličnosti, mogu da budu veoma lukavi. Imaju trikove o kojima
nikada nisi ni sanjao." Halek je polagano klimnuo glčavom. A Pol! Blagi Bože!
Pol je bio živ i u savezu sa ovim znakom pitanja koji je rodio!
Slobodnjaci oko njih se više nisu mogli zadržati. Utisnuli su se između Haleka i
Pola, između Leta i Pola, gurajući ovu dvojicu u pozadinu. U vazduhu su
pljuštala promukla pitanja: "Jesi li ti Muad'Dib? Jesi li ti, stvarno, Muad'Dib?
Je li istina ono što on kaže? Reci nam!"
"Morate da razmišljate o meni samo kao o Propovedniku", reče Pol, odgurujući se.
"Ja nikada više ne mogu da budem Pol Atreid ili Muad'Dib. Ja nisam Čanin muž ili
car."
Halek se, plašeći se onog što je moglo da se dogodi ako ova žudna pitanja ne
dobiju logičan odgovor, baš spremao da stupi u akciju, kada je Leto prvi krenuo.
Bilo je to prvi put da je Halek video delić strahovite promene koja se izvršila
u Letu. Jedan bikovski glas je zagrmeo: "Sklanjajte se!" i Leto je krenuo napred
bacajući odrasle Slobodnjake levo i desno, obarajući ih na pod, devetajući ih
rukama, istržući noževe iz njihovih ruku, hvatajući za sečiva.
Za manje od minut, oni Slobodnjaci koji su još stajali na nogama bili su
potisnuti uz zidove u stanju mukle preneraženosti. Leto je stajao pored svog
oca. "Kad Šai-Hulud govori, pokoravajte se", reče Leto.
A kada je nekoliko Slobodnjaka počelo da protestuje, Leto je odvalio ugaoni
kamen iz zida pokraj ulaza u prostoriju i zdrobio ga golim rukama, smejući se za
sve to vreme.
"Sravniću ovaj sieč sa zemljom pred vašim očima", reče on.
"Pustinjski Demon", prošaputao je neko.
"I vaše kanate", priznao je Leto. "Razvaliću ih. Mi nismo bili ovde, da li me
čujete?"
Glave su se zaklatile sa strane na stranu u užasnutoj poniznosti.
"Niko nas ovde nije video", reče Leto. "Ako čujem i jedan šapat sa vaše strane,
vratiću se i najuriću vas u pustinju bez vode."
Halek je video kako se ruke podižu kretnjom koja je značila odagnavanje zla,
praveći znak crva.
"Mi ćemo sad poći, moj otac i ja, u društvu našeg starog prijatelja", reče Leto.
"Pripremite naš topter."
Leto ih je zatim poveo u Šuloh, objašnjavajući usput da moraju hitro da se kreću
jer će Farad'n vrlo brzo biti ovde na Arakisu. "A, kao što je moj otac rekao,
tada ćeš videti pravu probu, Gurni."
Motreći dole sa šuloškog brda, Halek se još jednom upitao, kao što se pitao
svaki dan: "Kakva proba? Šta je hteo da kaže?"
Ali Leto nije više bio u Šulohu, a Pol je odbijao da odgovori.
60.
Crkva i Država, naučnički razum i vera, pojedinac i njegova zajednica, čak
napredak i tradicija - sve to može da bude pomireno u učenjima Muad'Diba. On nas
je učio da ne postoje nepomirljive suprotnosti osim u verovanjima ljudi. Bilo ko
može da razgrne koprenu Vremena. Možete da otkrijete budućnost u prošlosti ili u
vlastitoj uobrazilji. Čineći ovo, ponovo zadobijate svesnost svog unutarnjeg
bića. Tada saznajete da je vaseljena povezana celina a vi neodvojivi deo nje.
Propovednik u Arakenu, Prema Hark al-Adu
Ganima je sedela sasvim pozadi izvan kruga svetlosti od začinskih lampi i
posmatrala ovog Buera Agarvesa.
Nije joj se sviđalo njegovo okruglo lice i uznemirene obrve, način na koji je
pomicao stopala dok je govorio, kao da su njegove reči bile neka tajanstvena
muzika uz koju je igrao.
On nije ovde zbog pregovora sa Stilgarom, reče u sebi Ganima, zapažajući kako se
to potvrđuje svakom reči i pokretom ovog čoveka. Pomakla se još dalje od kruga
ovog Saveta.
Svaki sieč je imao jednu prostoriju kakva je bila ova, ali je dvorana za skupove
u napuštenoj džedidi na Ganimu činila utisak zbijenog mesta jer je bila tako
niska. Šezdeset ljudi iz Stilgarove družine plus devetorica koji su došli sa
Agarvesom ispunili su samo jedan kraj dvorane. Svetlost lampi na začinsko ulje
odbijala se o niske grede koje su podupirale tavanicu. Svetlost je bacala
lelujave senke koje su plesale na zidu, a ljut dim ispunjavao je ovo mesto
mirisom cimeta.
Sastanak je počeo u sumrak posle molitvi za vlagu i večernjeg obeda. Do sada se
odvijao već više od jednog časa, a Ganima je uspevala da dokuči skrivene tokove
u Agarvesovom izlaganju. Njegove reči su se činile sasvim jasne, ali njegovo
držanje i pokreti očiju nisu bili u skladu s tim.
Agarves je upravo sada govorio, odgovarajući na pitanje jedne od Stilgarovih
poručnica, Harine nećake koja se zvala Rađa. Bila je to mlada žena sumornog
isposničkog izgleda čija su usta na krajevima bila povijena, što joj je davalo
izraz stalnog nepoverenja. Ganima je nalazila da je takav izraz zadovoljavajući
u datim okolnostima.
"Naravno da verujem da će Alija dati pun i ceo oproštaj svima vama", rekao je
Agarves. "Inače ne bih bio ovde sa ovom porukom."
Stilgar se umešao kada je Rađa pokazala želju da još jednom progovori. "Nisam
toliko mnogo zabrinut u vezi sa našim poverenjem u nju, koliko u pogledu toga da
li ona tebi veruje." Stilgarov glas je sadržao mumlajuće, prigušene tonove.
Predlog da se vrati na svoj stari položaj bio mu je neprijatan.
"Nije važno da li ona meni veruje", reče Agarves. "Da budem iskren, ne verujem
da mi veruje. Predugo sam tragao za vama, a da vas nisam našao. Međutim, uvek
sam osećao da nije uistinu želela da vas zarobi. Ona je bila..."
"Ona je bila žena čoveka koga sam ja ubio", reče Stilgar. "Priznajem ti da je on
to hteo. Moglo je, isto tako, da se desi da se on sam baci na svoj nož. Ali ovaj
nov stav miriše na..."
Agarves je skočio na noge, dok mu se bes očitovao na licu. "Ona vam oprašta!
Koliko puta moram to da kažem? Naterala je Sveštenike da naprave veliku
predstavu traženja božanskog vođstva od..."
"Samo si potegao još jedno sporno pitanje." Bila je to Irulan, naginjući se
napred pored Rađe, sa svojom plavokosom glavom koja je odudarala od Rađine
zagasitosti. "Ona je tebe ubedila, ali možda ima druge planove."
"Sveštenstvo ima..."
"Ali kolaju i sve one priče", reče Irulan, "da si ti više od vojnog savetnika,
da si ti njen..."
"Dosta!" Agarves je bio izvan sebe od besa. Njegova ruka je lebdela u blizini
noža. Neprijateljska osećanja proticala su odmah ispod površine njegove kože,
iskrivljujući mu crte lica. "Verujte šta hoćete, ali ja ne mogu više da izlazim
na kraj s tom ženom! Ona mi podvaljuje! Kalja sve što dodirne! Ja sam
upotrebljen. Ja sam uprljan. Ali ja nisam podigao nož na svoj rod. A sada -
dosta mi je svega!"
Ganima je, posmatrajući ovo, pomislila: To je, barem, bila istina koja je izbila
iz njega.
Stilgar je, neočekivano, prasnuo u smeh. "Ahhh, rođače, oprosti mi, ali u srdžbi
ima istine."
"Onda, ti si saglasan?"
"Nisam to rekao." Podigao je ruku jer je Agarves nagoveštavao još jedan izliv
besa. "Nije radi mene, Buer, ali tu su ovi ostali." Pokazao je rukom oko sebe.
"Oni su moja odgovornost. Hajde da za trenutak razmotrimo kakve naknade za
učinjenu štetu Alija nudi."
"Naknade? Nije bilo reči o naknadama. Oproštaj da, ali ne..."
"Šta, onda, nudi kao jemstvo za svoju reč?"
"Sieč Tabr i tebi položaj Naiba, punu autonomiju kao neutralno mesto. Ona sada
shvata kako..."
"Neću se vraćati u njenu pratnju niti je snabdevati ratnicima", upozorio je
Stilgar. "Je li to jasno?"
Ganima je mogla da nasluti kako Stilgar popušta i pomislila je: Ne, Stil! Ne!
"Nema potrebe za tim", reče Agarves. "Alija jedino želi da joj se vrati Ganima i
sprovođenje u delo obećanih zaruka koje je ona..."
"Tu smo, dakle!" reče Stilgar, natuštivši obrve. "Ganima je cena mog
pomilovanja. Zar ona mene smatra..."
"Ona te smatra razboritim", dokazivao je Agarves, ponovo sedajući na svoje
mesto.
Ganima je razdragano pomislila: Neće to učiniti. Ne zamaraj se. On to neće
učiniti.
Dok joj je ova misao prolazila kroz svest, Ganima začu lagano šišketanje iza
leđa sa desne strane. Počela je da se okreće, i osetila kako je snažne ruke
zgrabiše. Pre no što je mogla da vikne, lice joj je prekrila jedna teška krpa
namirisana uspavljujućim sredstvom. Dok joj je svest bledela, osetila je kako je
nose prema vratima u najmračnijem delu dvorane. Pomislila je: Trebalo je da
pretpostavim! Trebalo je da budem pripravna! Ali ruke koje su je držale bile su
odrasle i snažne. Nije mogla da im se izmigolji.
Ganimini poslednji čulni utisci bili su hladan vazduh, svetlucanje zvezda i
jedno zakrabuljeno lice koje ju je odozgo posmatralo, a zatim upitalo: "Nije
ozleđena, je li tako?"
Odgovor je iščezao dok su se zvezde zavrtele i načinile pruge naspram njenog
ukočenog pogleda, nestajući u blesku svetlosti koja je predstavljala unutrašnje
jezgro njenog bića.
61.
Muad' Dib nam je dao posebnu vrstu znanja o proročkom uvidu, o ponašanju koje
okružuje takav uvid i njegov uticaj na događaje koji su viđeni da dolaze 'po
redu'. (To jest, događaji određeni da se dese u jednom povezanom sistemu koji
prorok otkriva i tumači.) Kao što je na drugom mestu bilo primećeno, takvo
uviđanje dejstvuje kao sopstvena zamka za samog proroka. On može da postane
žrtva onoga što zna - što je relativno uobičajena ljudska slabost. Opasnost leži
u tome da oni koji predviđaju stvarne događaje mogu da predvide polarizujući
efekt što je posledica preterane popustljivosti prema njihovoj vlastitoj istini.
Oni su skloni da zaborave da ništa u jednoj polarizovanoj vaseljeni ne može da
postoji, a da njegova suprotnost nije prisutna.
Predviđajuća Vizija, od Hark al-Ada
Vetrom nošeni pesak lebdeo je iznad horizonta, pomračujući izlazeće sunce. U
senkama dina pesak je bio hladan. Leto je stajao izvan kruga palmi i posmatrao
pustinju. Osećao je prašinu i miris bodljikavih biljaka, čuo jutarnje glasove
ljudi i životinja. Slobodnjaci nisu zadržali nikakav kanat na ovom mestu. Imali
su nužan minimum okućnih zasada koje su žena zalivale noseći vodu u kožnim
mešinama. Njihova hvataljka vlage bila je krhka naprava, koju su olujni vetrovi
lako uništavali, ali koja se lako dala obnoviti.
Tegobnost, stroga zabrana trgovine začinom i pustolovnost sačinjavali su
ovdašnji način života. Ovi Slobodnjaci su još verovali da je raj bio zvuk tekuće
vode, ali su negovali jedan prastari pojam Slobode koji je i Leto delio.
Sloboda je stanje usamljenosti, pomislio je.
Leto je doveo u red prevoje svoje bele odeće koja je pokrivala njegovo živo
pustinjsko odelo. Mogao je da oseti kako ga je opna od peščanih pastrmki
izmenila i, kad god je imao ovaj doživljaj, bio je primoran da savlađuje duboko
osećanje gubitka. On više nije bio potpuno ljudsko biće. Čudne stvari plivale su
u njegovoj krvi. Treplje peščanih pastrmki prodrle su u svaki njegov organ,
podešavajući ga i menjajući. Peščane pastrmke su se i same menjale i
prilagođavale. Ali Leto se, znajući ovo, osećao trzan starim nitima svoje
izgubljene ljudske prirode, a njegov život uhvaćen u iskonske patnje čija je
davnašnja neprekidnost bila razbijena. Znao je, međutim, za klopku u
povlađivanju ovakvom osećanju. Znao je to dobro.
Pusti da se budućnost sama po sebi dogodi, pomislio je. Jedino pravilo koje
upravlja stvaralaštvom jeste sam čin stvaranja.
Bilo je teško odvojiti pogled od peska, dina - te neizmerne praznine. Ovde na
rubu peska ležalo je nekoliko stena, ali su one vodile uobrazilju napolje u
vetrove, prašinu, do raštrkanih i usamljenih biljaka i životinja, do dina koje
su se stapale sa dinama, a pustinje sa pustinjama.
Iza njegovih leđa dopro je zvuk svirale koja je pratila jutarnju molitvu,
pojanje za vlagu koje je sada spretno bilo preinačeno u serenadu novom Šai-
Huludu. Ovo saznanje je u Letovoj svesti muzici pridavalo osećanje večne
usamljenosti.
Mogao bih jednostavno da odem u tu pustinju, pomislio je.
U tom slučaju sve bi se promenilo. Jedan pravac bi bio jednako dobar kao i
drugi. Već je naučio da vodi život slobodan od posedovanja. Uglačao je
slobodnjačku mistiku do strahovite zaoštrenosti: sve što je uzimao za sebe bilo
je neophodno, a to je bilo sve što je uzimao. Ali on ništa nije nosio osim odela
na plećima, atreidskog prstena u obliku jastreba skrivenog u naborima odela i
kože-koja-nije-bila-njegova-vlastita.
Bilo bi lako otići odavde.
Jedna kretnja visoko na nebu privukla je njegovu pažnju: ukošeni krajevi
rastvorenih krila ukazivali su na lešinara. Ovaj prizor ispunio je njegove grudi
bolom. Poput divljih Slobodnjaka, lešinari su živeli na ovom tlu, jer su tu bili
rođeni. Nisu znali ni za šta bolje. Pustinja ih je učinila onakvim kakvi su
bili.
Međutim, jedan drugačiji slobodnjački soj nicao je idući za Muad'Dibovim i
Alijinim tragom. Zbog njih nije mogao sebi da dozvoli da ode u pustinju kao što
je njegov otac nekad učinio. Leto se podsetio Ajdahovih reči iz njegove
mladosti: "Ovi Slobodnjaci! Oni su veličanstveno puni života. Nikad nisam sreo
nijednog pohlepnog Slobodnjaka."
Sada je bilo mnogo pohlepnih Slobodnjaka.
Talas tuge prešao je Letom. Bio se obavezao pravcem koji je sve to mogao da
izmeni, ali po užasnu cenu. A upravljanje tim pravcem postajalo je sve teže što
su se približavali vrtlogu.
Kralizec, Tajfunska Bitka, čekali su ih u bidućnosti... ali Kralizec ili nešto
gore bilo bi cena pogrešnog koraka.
Iza Leta se začuše glasovi, a onda se izdvoji jasan, piskutav glas nekog deteta
koje reče: "Evo ga ovde."
Leto se okrenuo.
Propovednik je predvođen detetom izlazio iza palmi. Zašto i dalje razmišljam o
njemu kao o Propovedniku? pitao se Leto.
Odgovor je ležao na čistoj ploči Letovog uma: Zato što on više nije Muad'Dib,
nije više Pol Atreid. Pustinja ga je učinila onakvim kakav je bio. Pustinja i
šakali Jakarutua sa svojim preteranim dozama melanža i svojim stalnim izdajama.
Propovednik je ostario pre vremena, ostario ne usled preziranja začina, već baš
od njega.
"Rekli su mi da želiš da me vidiš", reče Propovednik, progovorivši kad se
njegovo dete-vodič zaustavilo.
Leto se zagledao u dečaka iza palmi, osobu gotovo njegove visine, kod koje je
strahopoštovanje bilo pomešano sa lakomom radoznalošću. Mladalačke oči su
tajanstveno svetlucale iznad obrazine pustinjskog odela dečije veličine.
Leto mahnu rukom. "Ostavi nas."
U stavu dečakovih ramena se za trenutak moglo nazreti bunjenje, a onda su
strahopoštovanje i urođeno slobodnjačko uvažavanje tajnosti prevagnuli. Dečak ih
ostavi.
"Znaš li da je Farad'n ovde, na Arakisu?" upitao je Leto.
"Gurni mi je rekao kad me je dovezao ovamo prošle noći."
Propovednik je tada pomislio: Kako su hladno odmerene njegove reči. On je nalik
meni iz starih dana.
"Suočen sam sa teškom odlukom", reče Leto.
"Mislio sam da si već doneo sve odluke."
"Znamo za tu zamku, oče."
Propovednik se nakašlja. Napetost mu je kazivala koliko su bili blizu razornih
preokreta. Od sada se Leto nije mogao oslanjati samo na puku viziju, već na
upravljanje vizijom.
"Potrebna ti je moja pomoć?" upitao je Propovednik.
"Da. Vraćam se u Araken i želim da odem tamo kao tvoj vodič."
"Sa kakvom svrhom?"
"Da li bi još jednom propovedao u Arakenu?"
"Možda. Postoje stvari koje im nisam rekao."
"Nećeš se vratiti u pustinju, oče."
"Ako krenem s tobom?"
"Da."
"Uradiću onako kako ti odlučiš."
"Jesi li razmislio? Tamo će sa Farad'nom biti i tvoja majka."
"Nema sumnje."
Propovednik se još jednom nakašljao. Bilo je to odavanje nervoze koju Muad'Dib
nikada ne bi dozvolio. Ovo telo je predugo bilo odvojeno od starog režima
samodiscipline, njegov um prečesto je Jakarutu dovodio do ludila. I Propovednik
je mislio da možda ne bi bilo mudro vraćati se u Araken.
"Ne moraš da se vratiš tamo sa mnom", reče Leto. "Ali moja sestra se tamo nalazi
i ja moram da se vratim. Ti bi mogao da pođeš sa Gurnijem."
"A ti bi pošao sam u Araken?"
"Da. Moram da sretnem Farad'na."
"Poći ću s tobom", uzdahnuo je Propovednik.
Leto je tom trenutku osetio nijansu starog vizionarskog ludila u Propovednikovom
držanju i zapitao se: Da li on to izvodi igru predviđanja? Ne. Nikada više nije
mogao da krene tim putem. Znao je za klopku delimičnog posvećivanja. Svaka
Propovednikova reč potvrđivala je da je on preneo vizije svom sinu, znajući da
je sve u ovoj vaseljeni bilo unapred određeno.
Propovednika su sada bockale stare polarnosti. Bežao je od paradoksa do
paradoksa.
"U tom slučaju krenućemo za nekoliko minuta", reče Leto. "Hoćeš li da saopštiš
Gurniju?"
"Gurni ide sa nama."
"Želim da Gurni preživi."
Propovednik je tada popustio napetostima. One su bile u vazduhu oko njih, u
zemlji pod njihovim nogama, pokretljiva stvar koja se ujedinjavala u ovom ne-
detetu koje je bilo njegov sin. Tupi krik starih vizija čekao je u
Propovednikovom grlu.
Ta prokleta svetost!
Peščani sok njegovih strahova nije se mogao izbeći. Znao je šta ih iščekuje u
Arakenu. Još jednom će se upustiti u igru sa strahotnim i kobnim silama koje im
nikad neće doneti mir.
62.
Dete koje odbija da putuje u očevom oklopu jeste simbol najdivnije čovekove
sposobnosti. 'Ne moram da budem ono što je moj otac bio. Ne moram da se
pokoravam pravilima svoga oca pa čak ni da verujem u sve što je on verovao. Moja
je snaga kao ljudskog bića da mogu da vršim vlastiti izbor onog u šta ću da
verujem i onog u šta neću da verujem, onog što će biti i onog što neće biti.'
Leto Atreid II, Biografija Hark al-Ada
Žene-hodočasnice igrale su uz zvuke bubnjeva i frula na trgu Hrama, bez velova
na glavama, sa grivnama na vratovima, u tankoj odeći koja je otkrivala njihove
obline. Duge crne kose bile su im raspuštene da bi se rasturale preko lica dok
bi se one obrtale.
Alija je iz svog boravišta u Hramu posmatrala ovaj prizor, koji ju je
istovremeno privlačio i odbijao. Bila je sredina prepodneva, vreme kada je miris
začinske kafe počinjao da se širi po trgu iz prodavnica ispod senovitih arkada.
Uskoro je trebalo da iziđe i pozdravi Farad'na, da preda zvanične darove i
nadzire njegov prvi susret sa Ganimom.
Sve je teklo u skladu sa planom. Ganima će ga, izvesno, ubiti i, u lomu koji će
uslediti samo će jedna osoba biti pripravna da pokupi komadiće. Lutke su igrale
onako kako su se konci povlačili. Stilgar je ubio Agarvesa, baš kao što se i
nadala. A Agarves je, ne znajići to, odveo kidnapere do džedide, jer je u
njegovim novim čizmama, koje mu je poklonila, bio skriven tajni predajnik
signala. Sada su Stilgar i Irulan čamili u tamnicama Hrama. Možda ih je čekala
smrt, ali moguće je da su se mogli upotrebiti i na neki drugi način. Nije bilo
zgoreg sačekati.
Opazila je da gradski Slobodnjaci dole posmatraju igrače-hodočasnike čežnjivim i
netremičnim očima. Osnovna seksualna jednakost, došavši iz pustinje, i dalje je
postojala u slobodnjačkim gradovima i varošima, ali su se društvene razlike
između muškaraca i žena već mogle osetiti. To je, takođe, išlo u skladu sa
planom. Podeli ih i oslabi. Alija je mogla da oseti tananu promenu u načinu na
koji su gradski Slobodnjaci promatrali ove žene sa drugih planeta i njihove
egzotične plesove.
Neka gledaju. Neka im se umovi ispune gaflom.
Kapci Alijinih prozora bili su otvoreni i mogla je da oseti nagli porast
vrućine, koja je u ovo doba godine počinjala već u zoru, a dostizala vrhunac
sredinom popodneva. Temperatura na kamenim pločama trga morala je biti daleko
viša. To je, nema sumnje, bilo neugodno ovim igračicama, ali su se one i dalje
obrtale i uvijale, njihale ruke i kose u mahnitosti svog posvećenja. Njihov ples
bio je posvećen Aliji, Nebeskoj Materici. Jedna pomoćnica je to došapnula Aliji,
rugajući se ovim ženama sa drugog sveta i njihovim čudnim običajima. Pomoćnica
je objasnila da su ove žene bile sa Iksa, gde su se zadržali ostaci zabranjene
nauke i tehnologije.
Alija prezrivo šmrknu. Žene su bile jednako neznalačke, praznoverne i nazadne
kao i pustinjski Slobodnjaci... baš kao što je to podrugljiva pomoćnica rekla,
pokušavajući da se dodvori, izveštavajući kome je posvećen njihov ples. A ni
pomoćnica, niti Iksijanci nisu znali da je Iks bio samo jedan broj davno
zaboravljenog jezika.
Vedro se osmehujući, Alija pomisli: Neka ih, nek' igraju. Igranje je trošilo
energiju koja je mogla da se upotrebi u daleko razornije svrhe. A i muzika je
bila prijatna, tanko cviljenje titralo je naspram ravnomernog bubnjanja doboša
od tikve i pljeskanja ruku.
Muzika se odjedanput utopila u bučanju mnogih glasova sa daljeg kraja trga.
Igračice su izgubile ritam koraka, povratile ga posle kratkog meteža, ali je
nestalo one čulne iskrenosti, pa je čak i njihova pažnja odlutala prema dalekoj
kapiji trga, odakle se rulja širila preko kamenih ploča kao kad voda jurne kroz
otvoren ventil kanata.
Alija pomno osmotri nadolazeći talas.
Sada je čula i reči, a jednu pre svih drugih: "Propovednik! Propovednik!"
Potom je ugledala njega, kako korača na pramcu prvog talasa, držeći se rukom za
rame svog mladog vodiča.
Igračice-hodočasnice odustale su od svog okretanja i povukle se na terasasto
stepenište ispod Alije. Pridružila im se i publika, a Alija je mogla da oseti
strahopoštovanje koje je obuzelo sve posmatrače. Njeno lično osećanje bio je
strah.
Kako se usuđuje!
Okrenula se do pola da prizove stražare, ali ju je jedna misao zaustavila.
Gomila je već ispunila trg. Mogli su da postanu opasni, ako bi ih sprečila da
čuju svog slepog vizionara.
Alija stisnu pesnice.
Propovednik! Zašto je Pol ovo radio? Za polovinu svetine on je bio 'pustinjski
ludak' i, stoga, svet. Drugi su šaputali po čaršiji i radnjama da to mora biti
Muad'Dib. Zašto bi mu, inače, Mahdinat dozvoljavao da govori takvu ljutu jeres?
Alija je u gomili mogla da raspozna izbeglice, preostatke iz napuštenih sieča,
čija je odeća bila u ritama. To mesto dole je moglo da postane opasno, mesto gde
su mogle da se naprave greške.
"Gospodarice?"
Glas je dopro iza Alijinih leđa. Okrenula se i ugledala Ziju koja je stajala u
zasvođenom ulazu u spoljnu odaju. Odmah iza nje nalazili su se naoružani
stražari Kuće.
"Da, Zia?"
"Moja gospo, Farad'n čeka napolju i traži da ga primite."
"Ovde? U mojim odajama?"
"Da, moja gospo."
"Je li sam?"
"Dva telohranitelja i gospa Džesika."
Alija je položila šaku na vrat, prisetivši se poslednjeg susreta sa majkom.
Vremena su se, međutim, promenila. Novi uslovi su upravljali njihovim odnosom.
"Kako je samo nagao", reče Alija. "Koji razlog je naveo?"
"Čuo je o..." Zia pokaza na prozor koji je gledao na trg. "Kaže da su mu rekli
da vi imate najbolji vidikovac."
Alija se namrštila. "Veruješ li u to, Zia?"
"Ne, moja gospo. Mislim da je načuo glasine. Želi da posmatra vaše reakcije."
"Moja majka ga je navela na to!"
"Sasvim moguće, moja gospo."
"Zia, draga moja, želim da sprovedeš u delo posebna naređenja od velikog značaja
za mene. Dođi ovamo."
Zia se primakla na korak od nje. "Moja gospo?"
"Pusti unutra Farad'na, njegove stražare i moju majku. Zatim sredi da dovedu
Ganimu. Treba da bude opremljena kao slobodnjačka nevesta do u najmanju sitnicu
- potpuno."
"Sa nožem, moja gospo?"
"Sa nožem."
"Moja gospo, to je..."
"Ganima za mene ne predstavlja opasnost."
"Moja gospo, ima razloga da se veruje da je ona pobegla sa Stilgarom više da bi
zaštitila njega, nego iz bilo kog drugog..."
"Zia!"
"Moja gospo?"
"Ganima se već založila za Stilgarov život i on će ostati živ."
"Ali ona je verovatan naslednik!"
"Samo ti ispuni moja naređenja. Pripremi Ganimu. Dok se ti budeš brinula za to,
pošalji četiri čuvara iz Svešteničkog Hrama dole na trg. Oni treba da pozovu
Propovednika ovamo. Naloži im da uluče priliku i razgovaraju s njim; ništa više
od toga. Ne smeju da primene silu. Želim da isporuče ljubazan poziv. Potpuno bez
nasilja. I Zia..."
"Moja gospo?" Izgledala je veoma zlokobno.
"Propovednik i Ganima treba da budu dovedeni pred mene istovremeno. Valjalo bi
da uđu zajedno na moj znak. Razumeš li?"
"Jasna mi je namera, moja gospo, ali..."
"Samo uradi tako! Zajedno." Klimnuvši glavom, Alija dade do znanja svojoj
amazonskoj pomoćnici da može da ide. Kada se Zia okrenula i pošla, Alija reče:
"Kad budeš izlazila, pošalji unutra Farad'novo društvo, ali gledaj da im
prethodi deset tvojih najpoverljivijih ljudi."
Zia se osvrnula, ali je nastavila da izlazi iz sobe. "Biće učinjeno kako
naređujete, moja gospo."
Alija se okrenula da bi provirila kroz prozor. Kroz samo nekoliko minuta plan bi
trebalo da donese svoje krvave plodove. A Pol će biti ovde kad njegova kćerka
bude nanela coup de grace njegovim svetim lagarijama. Alija začu kako ulazi
Zijin stražarski odred. Uskoro će biti svršeno. Sasvim. Pogledala je naniže, sa
uskipelim osećanjem triumfa, baš kad je Propovednik zauzeo stav na prvoj
stepenici. Njegov mladi vodič čučao je pokraj njega. Alija opazi žuta odela
Sveštenika iz Hrama, koji su čekali sa leve strane, zadržani pritiskom gomile.
Oni su, ipak, bili iskusni u postupanju sa gomilom. Moglo se očekivati da će
uspeti da pronađu način da se približe svojoj meti. Propovednikov glas zatutnja
trgom, a rulja dočeka njegove reči sa ushićenom pažnjom. Neka slušaju! Uskoro će
biti sređeno da njegove reči dobiju drugačije značenje od onog koje je on imao
na umu. A tada neće biti nikakvog Propovednika u blizini da protestuje.
Čula je kako Farad'nova grupa ulazi, a onda i majčin glas: "Alija?"
Ne okrećući se, Alija reče: "Dobrodošli, Prinče Farad'ne, majko. Uđite i
uživajte u predstavi." Zatim se osvrnula i ugledala krupnog Sardaukara,
Tiekanika, kako smrknuto meri njene stražare koji su bili zaprečili put. "Ali to
nije gostoljubivo", reče Alija. "Pustite ih da prođu." Dvojica iz njene straže,
očito postupajući po Zijinim naredbama, priđoše i stadoše između nje i ostalih.
Ostali stražari se razmakoše. Alija okrenu leđa desnom krilu prozora i pokaza na
njega. "Ovo je zaista najbolji vidikovac."
Obučena u svoju tradicionalnu crnu Aba odoru, Džesika je, netremice posmatrajući
Aliju, otpratila Farad'na do prozora i stala između njega i Alijinih stražara.
"Ovo je vrlo ljubazno od vas, gospo Alija", reče Farad'n. "Toliko mnogo sam čuo
o tom Propovedniku."
"I eno ga glavom i bradom", reče Alija.
Primetila je da je Farad'n nosio sivu uniformu sardaukarskog zapovednika bez
odlikovanja. Kretao se sa vižljastom ljupkošću koja se Aliji dopala. Možda je u
ovom Korino Princu vredelo potražiti i nešto više od zaludne razonode.
Propovednikov glas je zagrmeo u sobi preko pojačanih zvučnika pored prozora.
Alija je od njega osetila drhtanje u kostima i počela da ga sluša sa rastućom
opčinjenošću.
"Otrkrio sam sebe u Pustinji Zan", vikao je Propovednik, "u toj pustoši
zavijajuće divljine. I Bog mi je zapovedio da to mesto očistim. Jer, mi smo bili
izazvani u toj pustinji i ojađeni u toj pustinji i dovedeni u iskušenje u toj
divljini da se odreknemo naših običaja."
Pustinja Zan, pomislila je Alija. Bilo je to ime dato mestu iskušenja Zensuni
Lutalica od kojih su postali Slobodnjaci. Ali njegove reči! Da li on to preuzima
odgovornost za razaranja izvršena u siečkim utvrđenjima odanih plemena?
"Divlje zveri pritiskaju kao teret vašu zemlju", reče Propovednik, glasom koji
je grmeo trgom. "Žalosna bića ispunjavaju vaše kuće. Vi koji ste pobegli iz
svojih domova više ne umnožavate vaše dane na pesku. Da, vi koji ste se odrekli
naših običaja, vi ćete umreti u prljavom gnezdu, ako nastavite ovom stazom. Ali
ako se obazrete na moje upozorenje, Gospod će vas provesti kroz zemlju ponora do
Božjih Planina. Da, Šai-Hulud će vas voditi."
Muklo ječanje se podiže iz gomile. Propovednik zastade, počevši da okreće svoje
prazne oči prema zvuku. Zatim je uzdigao ruke i široko ih razapinjući, povikao:
"Oh, Bože, moje mesto čezne za tvojim putem u suvu i žednu zemlju!"
Jedna starica odmah ispred Propovednika, očito izbeglica, sudeći po zakrpljenom
i pohabanom izgledu njene odeće, podiže ruke prema njemu, zavapi: "Pomozi nam,
Muad'Dibe. Pomozi nam!"
U iznenadnom grču straha koji joj prože grudi, Alija se upita da li ta stara
žena zaista zna istinu. Zatim uputi pogled prema majci, ali Džesika ostade
nepomična, deleći pažnju između Alijinih stražara, Farad'na i prizora koji se
video sa prozora. Farad'n je stajao kao ukopan, opčinjeno posmatrajući.
Alija je ponovo pogledala sa prozora, pokušavajući da razazna svoje Hramske
Sveštenike. Nisu bili na vidiku; nagađala je da su se probili okolišnim putem,
pored kapija Hrama, pohitavši niz stepenice.
Propovednik je, uperivši desnu ruku iznad staričine glave, povikao: "Vi ste
jedina preostala pomoć! Bili ste buntovni. Vi ste doneli suvi vetar koji ne
pere, niti rashlađuje. Vi nosite breme naše pustinje i olujnu kometu sa tog
mesta, iz te strahotne zemlje. Bio sam u toj divljini. Voda teče peskom iz
razvaljenih kanata. Potoci brazdaju tlo. Voda je pala s neba u Pojas Dine! Oh,
moji prijatelji, Bog mi je zapovedio. Napravite smesta u pustinji drum za našeg
Gospoda, jer ja sam glas koji kao kometa dolazi k vama iz te divljine."
Pokazao je na stepenice pod svojim nogama, krutim i drhtavim prstom. "Ovo nije
izgubljena džedida koja će zauvek ostati nenaseljena! Ovde smo mi jeli nebeski
hleb. I ovde nas galama stranaca izgoni iz naših kuća! Oni nam stvaraju pustoš,
zemlju u kojoj nijedan čovek ne prebiva, niti bilo ko tuda prolazi."
Gomila se neprijatno uskomešala. Izbeglice i gradski Slobodnjaci počeše da se
nelagodno obaziru oko sebe gledajući u hodočasnike koji su stajali među njima.
Mogao bi da izazove krvavu pobunu! pomisli Alija. No, dobro, pustimo ga. Moji
Sveštenici mogu da ga zgrabe u metežu.
U tom trenutku ugledala je petoricu Sveštenika, zbijenu grupu žutih odora koja
je silazila stepenicama iza Propovednika.
"Voda koju smo raširili po pustinji postala je krv", reče Propovednik, široko
mašući rukama. "Krv na našoj zemlji! Pogledajte našu pustinju koja je mogla da
se veseli i cveta; primamila je stranca i zavela ga u našoj sredini. Oni su
došli zbog nasilja! Njihova lica su zatvorena kao za poslednji vetar Kralizeca!
Oni su se nabrali plodova robovanja peska. Oni su posisali bogatstva peska,
blaga skrivenog u dubinama. Pogledajte ih kako odlaze da nastave svoje zlo delo.
Zapisano je: 'Ja stojah na pesku, i videš zver kako se izdiže iz tog peska, a na
glavi te zveri bejaše ime Boga!'"
Srdito gunđanje podiže se iz gomile. Pesnice su se uzdigle, počele da mašu.
"Šta to radi?" prošapta Farad'n.
"Želela bih da znam", reče Alija. Položila je ruku na grudi, osećajući užasno
uzbuđenje ovog trenutka. Rulja će se baciti na hodočasnike ako on ovako produži!
Ali Propovednik se do pola okrenuo, usmerio svoje mrtve očne duplje prema Hramu
i podigao ruku da ukaže na visoke prozore Alijinog boravišta. "Jedno
bogohuljenje prestaje!" vrisnuo je. "Bogohuljenje! A ime tog bogohuljenja je
Alija!"
Sablažnjivii muk zavlada trgom. Alija je stajala u nepomičnoj preneraženosti.
Znala je da rulja nije mogla da je vidi, ali ju je ipak obuzelo osećanje
izloženosti, ranjivosti. Odjeci utišavajućih reči poklopili su se sa udarima
njenog srca. Jedino što je nmogla da učini bilo je da zuri dole, u tu
neverovatnu sliku. Propovednik kao da se zaledio sa rukom uperenom u njene
prozore.
Njegove reči su, međutim, bile previše za Sveštenike. Oni razbiše tišinu srditim
povicima i sjuriše se niz stepenice gurajući ljude u stranu. Dok su se oni tako
kretali, gomila je stupila u protivdejstvo, razbijajući se kao talas po
stepenicama; zbrisala je prvi red gledalaca, noseći Propovednika ispred sebe. On
se slepo sapleo, razdvojivši se od svog mladog vodiča. U tom trenutku, jedna
ruka odevena u žuto, podiže se iz meteža ljudi; u ruci sevnu kris-nož. Ona vide
kako nož udara dole, zarivajući se u Propovednikove grudi. Gromovit zveket
džinovskih kapija Hrama koje se zatvaraju prenu Aliju iz šoka. Stražari su,
očito zatvorili kapije da bi sprečili rulju. Ali ljudi su se već uveliko
povlačili, gradeći otvoren prostor oko skljokane prilike na stepenicama. Jeziva
tišina spusti se na trg. Alija je videla mnoge leševe, ali je samo ovaj ležao
izdvojeno.
A tada, jedan glas kriknu iz gomile: "Muad'Dib! Oni su ubili Muad'Diba!"
"Blagi bože", reče Alija drhtavim glasom. "Blagi bože."
"Malo je kasno za to, zar ne misliš tako?" upita je Džesika.
Alija se brzo okrenu, opazivši iznenadan izraz zaprepašćenja u Farad'na kad je
video bes na njenom licu. "Onaj što su ga ubili bio je Pol!" vrisnu Alija. "To
je bio tvoj sin! Kad to utvrde, znaš li šta će se desiti?"
Džesika je stajala kao ukopana za jedan dug tren, misleći kako joj je upravo
rečeno nešto što je već znala. Farad'nova šaka na njenoj ruci vrati je u
stvarnost. "Moja gospo", reče on sa takvim saosećanjem u glasu da joj se učinilo
da bi mogla smesta da umre od toga. Prešla je pogledom sa hladnog, zverskog
gneva na Alijinom licu na saosećajnu patnju koja se očitavala u Farad'novim
crtama i posmisli: Možda sam suviše dobro obavila svoj posao.
Nije se moglo sumnjati u Alijine reči. Džesika se sećala svake intonacije
Propovednikovog glasa, čujući vlastite krikove u njemu, duge godine podučavanja
posvećene mladom čoveku koji se spremao da postane Car, ali koji je sada ležao
kao skrhana humka krvavih dronjaka na stepenicama Hrama.
Gafla me je zaslepila ,pomisli Džesika.
Alija mahnu jednoj od svojih pomoćnica i reče: "Dovedi sada Ganimu."
Džesika primora sebe da se usredsredi na ove reči. Ganimu. Zašto Ganimu sada?
Pomoćnica se okrenu prema spoljnim vratima, dajući znak rukom da se skine
prečaga, ali pre no što je reč mogla da izusti, vrata se izbočiše. Šarke pukoše.
Prečaga prsnu, a vrata, debela konstrukcija od plastičnog čelika, predviđena da
izdrži ogromnu energiju, survaše se u sobu. Stražari odskočiše da ih izbegnu,
isukaše oružje.
Džesikini i Farad'novi telohranitelji napraviše živi zid oko Korino Princa.
Ali u otvoru su se ukazala samo dva deteta: Ganima na levoj strani, odevena u
crnu nevestinsku odoru, i Leto, na desnoj, sa sivom glatkošću pustinjskog odela
ispod umrljane bele odeće.
Alija pređe pogledom sa palih vrata na decu, postavši najednom svesna da
nekontrolisano drhti.
"Porodica je ovde da nas pozdravi", reče Leto. "Bako." On klimnu glavom Džesiki,
a onda upravi pažnju na Korino Princa. "A ovo mora biti Princ Farad'n.
Dobrodošao na Arakis, Prinče."
Ganimine oči su izgledale prazne. Držala je ruku na ceremonijalnom kris-nožu za
pojasom i činilo se da je pokušavala da izvuče šaku iz stiska Letove ruke. Leto
joj je prodrmao ruku i čitavo telo joj se zatreslo od toga.
"Pogledaj me, porodico", reče Leto. "Ja sam Ari, Lav Atreida. A ovo..." Ponovo
je prodrmao Ganiminu ruku sa moćnom lakoćom od koje je čitavo njeno telo stalo
da se trese. "...ovo je Arije, atreidska Lavica. Došli smo da vas postavimo na
Sešer Nbiv, Zlatnu Stazu."
Ganima je, upijajući ključne reč Sešer Nbiv, osetila kako zabravljena svesnost
utiče na njen um. Uticala je sa pravolinijskom utančanošću, dok je unutrašnja
svest njene majke lebdela iza toga kao čuvar na kapiji. I Ganimi u tom trenutku
postade jasno da je pobedila svoju preteću prošlost. Posedovala je kapiju keoz
koju je mogla da proviri kada joj je prošlost bila potrebna. Meseci
samohipnotičkog suzbijanja izgradili su za nju bezbedno mesto iz kojeg je mogla
da upravlja vlastitim telom. Stala je da se okreće prema Letu, osećajući potrebu
da mu ovo objasni, kada je postala svesna gde i sa kim se nalazi.
Leto joj je pustio ruku.
"Da li naš plan dejstvuje?" prošapta Ganima.
"Sasvim dobro", reče Leto.
Povrativši se iz šoka, Alija je povikala na grupu stražara sa njene leve strane:
"Zgrabite ih!"
Ali, Leto se sagnuo, dohvatio pola vrata jednom rukom i hitnuo ih preko sobe u
stražare. Dvojica su bila prikovana za zid, a ostali užanuti popadaše nauznak.
Vrata su težila pola metričke tone, a ovo dete ih je bacilo.
Alija, postavši svesna da se u hodniku iza ulaznog prolaza nalaze poobarani
stražari, shvatila je da je Leto morao da iziđe na kraj sa njima, da je ovo dete
smrskalo njena neosvojiva vrata.
Džesika je, takođe, videla ova tela, videla Letovu strahotnu snagu i napravila
sličnu pretpostavku, ali su Ganimine reči dotakle jezgro Bene Geserit
discipline, što je nagnalo Džesiku da sačuva svoju staloženost. Ova unuka je
govorila o nekom planu.
"Kakav plan?" upitala je Džesika.
"Zlatna Staza, carski plan za naše Carstvo", reče Leto. Klimnuo je glavom
Farad'nu. "Ne sudi oštro o meni, rođače. Radim i u tvoju korist. Alija se nadala
da će te Ganima ubiti. A ja bih radije da ti proživiš svoj život u određenom
stepenu sreće."
Alija vrisnu na svoje stražare koji su se bili šćućurili u hodniku: "Naređujem
vam da ih ščepate!"
Ali stražari su odbijali da uđu u sobu.
"Sačekaj me ovde, sestro", reče Leto. "Imam da obavim jedan neprijatan zadatak."
Krenuo je preko sobe prema Aliji.
Natraške se povukla do ugla, zgurila se i izvadila nož. Zeleni dragulji na
njegovoj dršci blesnuše u svetlosti koja je dopirala kroz prozor.
Leto je jednostavno nastavio da ide prema njoj, goloruk, ali pripravan.
Alija je kidisala nožem.
Leto je odskočio gotovo do tavanice, i lupio levim stopalom. Ovlašan udarac
zakačio je Alijinu glavu i ona stade da se koprca sa krvavom modricom na čelu.
Nož joj je ispao iz ruke i zakotrljao se preko poda. Alija se pobauljke
ustremila za njim, ali je otkrila da Leto stoji ispred nje.
Alija je oklevala, prisećajući se svega što je znala od benegeseritske veštine.
Ustala je sa poda, olabavljenog i uravnoteženog tela.
Leto ponovo krenu prema njoj.
Alija je napravila varku na levu stranu, međutim, podigla je desno rame, a njena
desna noga se munjevito izbacila u udarac vrhom nožnog prsta koji je mogao da
raspori utrobu čoveku, ako je bio tačno upućen.
Leto je rukom zadržao udarac, zgrabio nogu i povukao celo njeno telo naviše, a
onda ju je zavitlao oko svoje glave. Brzina kojom ju je vrteo širila je laparav,
šišteći zvuk kroz sobu od udaranja odeće o njeno telo.
Ostali su se odmakli u stranu.
Alija je vrištala i vrištala, ali je i dalje nastavljala da se okreće okolo i
okolo i okolo. Napokon se utišala.
Leto je polagano smanjivao brzinu kojom ju je obrtao, a zatim ju je blago
spustio na pod. Ležala je poput kakvog dahćućeg denjka.
Leto se sagnuo nad njom. "Mogao sam da te izbacim kroz zid", reče on. "Možda bi
to bilo najbolje, ali se sada nalazimo u središtu borbe. Zaslužuješ da dobiješ
priliku."
Alijine oči su divlje letele s jedne strane na drugu.
"Ja sam savladao te unutrašnje živote", reče Leto. "Pogledaj Gani, ona, takođe,
može..."
"Ne!" Ova reč se istrgla iz Alije. Njene grudi su se nadimale, a glasovi počeli
da sipaju iz njenih usta. Oni su bili nepovezani, proklinjući, molećivi. "Vidiš?
Zašto nisi slušala?" I ponovo: "Zašto to radiš? Šta se događa?" I neki drugi
glas: "Zustavi ih! Učini nešto da se zaustave!"
Džesika je prekrila oči, i osetila kako je Farad'nova ruka pridržava.
Alija je još buncala. "Ubiću te!" Grozne kletve izbijale su iz nje. "Napiću se
tvoje klrvi!" Glasovi mnogih jezika počeli su da teku iz nje, svi pomešani i
zbrkani.
Zgurani stražari u spoljašnjem hodniku iscrtavali su znake crva, a zatim držali
stisnute pesnice pored ušiju. Ona je bila posednuta!
Leto ustade, vrteći glavom. Otišao je do prozora i sa tri brza udarca izbio
navodno nesalomivo staklo od pojačanog kristala iz njegovog rama.
Jedan lukav osmeh pređe preko Alijinog lica. Džesika je začula kako je nešto
nalik na njen vlastiti glas došlo iz tih iskrivljenih usta, podražavanje Bene
Geserit kontrole. "Svi vi! Ostanite gde ste!"
Džesika je, spuštajući ruke, otkrila da su vlažne od suza.
Alija se preturila na kolena i teturajući se uspravila.
"Zar ne znate ko sam ja?" upitala je. Bio je to njen stari glas, sladak i
pevuckav glas mlade Alije koje više nije bilo. "Zašto me svi gledate na takav
način?" Okrenula je molećive oči prema Džesiki. "Majko, učini da prestanu."
Džesika je mogla samo da zatrese glavom s jedne strane na drugu, satrta krajnjim
užasom. Sva upozorenja od Bene Geserita bila su tačna. Pogledala je u Leta i
Gani koji su stajali bok uz bok u blizini Alije. Šta su ta upozorenja značila za
ove sirote blizance?
"Bako", reče Leto i bilo je nečeg usrdnog u njegovom glasu. "Moramo li da imamo
Ispit Posednutosti?"
"Ko si ti da govoriš o ispitu?" upita Alija i taj glas je pripadao nekom
roptavom čoveku, samodržačkom i čulnom čoveku koji je daleko odmakao u
samopovlađivanju.
I Leto i Ganima prepoznali su ovaj glas. Stari Baron Harkonen. Ganima je čula
kako isti glas počinje da odjekuje u njenoj vlastitoj lobanji, ali unutrašnja
kapija se zatvorila i ona je osetila svoju majku kako stoji tamo.
Džesika je ostajala nema.
"Onda je na meni da odlučim", reče Leto. "A izbor je tvoj, Alija. Ispit
Posednutosti ili..." Klimnuo je u pravcu otvorenog prozora.
"Ko si ti da određuješ izbor?" upita Alija, a to je još bio glas starog Barona.
"Demone?" ciknu Ganima. "Pusti je da sama izabere!"
"Majko", preklinjala je Alija svojim glasom male devojčice. "Majko, šta to oni
rade? Šta hoće da učinim? Pomozi mi."
"Sama sebi pomozi", naredio je Leto i, samo za trenutak, ugledao rastrojeno
prisustvo svoje tetke u njenim očima, unezverenu beznadežnost koja je provirila
i nestala. Ali njeno telo je krenulo drvenastim, nesigurnim hodom. Zalelujala
se, saplela, promenila pravac, i ponovo mu se vratila, sve bliža otvorenom
prozoru.
Sada je glas Barona Harkonena besneo sa njenih usana. "Zaustavi se! Zaustavi se,
kažem ti! Naređujem ti! Zaustavi se! Oseti ovo!" Alija je dočepala svoju glavu
rukama i spotičući se prišla prozoru. Već se butinama oslanjala na prozorski
prag, ali glas je i dalje bulaznio. "Nemoj to da učiniš! Zaustavi se i ja ću ti
pomoći. Imam plan. Saslušaj me. Zaustavi se, kažem ti! Čekaj!" Ali Alija je
odmakla ruke od glave, i dograbila slomljeno prozorsko krilo. Jednim grčevitim
pokretom prebacila se preko prozorskog praga i iščezla. Čak nije ni kriknula dok
je padala.
U sobi su čuli povike gomile, tup udar kad je Alija lupila o stepenice daleko
dole.
Leto je pogledao Džesiku. "Savetovali smo ti da je sažaljevaš."
Džesika se okrenula i zagnjurila lice u Farad'nov mundir.
63.
Postavka da se može pospešiti rad jednog celog sistema kroz napad na njegove
svesne elemente odaje opasno neznanje. Ovo je često bio neznabožački pristup
onih koji sebe nazivaju naučnicima i tehnolozima.
Božanski Džihad od Hark al-Ada
"On juri noću, rođače", reče Ganima. "On juri. Jesi li ga video kako juri?"
"Ne", reče Farad'n.
Čekao je sa Ganimom ispred male dvorane za primanje u Tvrđavi gde ih je Leto
pozvao da dođu. Tiekanik je stajao na drugoj strani, nelagodno se osećajući u
prisustvu gospe Džesike, koja je izgledala povučena u sebe, kao da je njen um
živeo na nekom drugom mestu. Jedva da je protekao jedan čas od jutarnjeg obroka,
a već su mnoge stvari bile stavljene u pokret - pozivi Esnafu, poruke CHOAM-u i
Landsradu.
Farad'n je otkrio da mu je teško da razume ove Atreide. Gospa Džesika ga je
upozorila na to, pa ipak ga je stvarnost njihovog prisustva zbunjivala. Oni su i
dalje govorili o zarukama, iako je izgledalo da su glavni politički razlozi za
to iščezli. Leto će se, izvesno, ustoličiti na prestolu; činilo se da u pogledu
toga jedva da ima sumnje. Njegova neobična živa koža moraće da bude skinuta,
naravno... ali, u vreme...
"On juri da bi izmorio sebe", reče Ganima. "On je otelovljeni Kralizec. Nijedan
vetar nikad nije jurio onako kako on juri. On je mrlja na vrhovima dina. Videla
sam ga. On juri i juri. I kada se napokon iscrpe, vraća se i odmara svoju glavu
u mom krilu. 'Traži od naše majke unutra da za mene pronađe način da umrem',
preklinje me."
Farad'n je zurio u nju. U nedelji posle pobune na trgu, tvrđava je počela da
živi neobičnim ritmom, punim tajanstvenih dolaženja i odlaženja; glasine o
ljutim bojevima iza Zaštitnog Zida doprle su do njega preko Tiekanika, od koga
je zatražen vojni savet.
"Ne razumem te", reče Farad'n. "Pronaći način za njega da umre?"
"Tražio je od mene da te pripremim", reče Ganima. Bila je, ne prvi put, začuđena
neobičnom bezazlenošću ovog Korino Princa. Da li je to bilo Džesikino delo ili
nešto urođeno kod njega?
"Za šta?"
"On više nije ljudsko biće", reče Ganima. "Juče si pitao kada će da skine živu
kožu? Nikad. Ona je deo njega i on je deo nje. Leto je izračunao da ima još
možda četiri hiljade godina pre no što ga ta metamorfoza uništi."
Farad'n je pokušao da proguta pljuvačku kroz suvo grlo.
"Shvataš li zašto juri?" upitala je Ganima.
"Ali ako će on da živi toliko dugo i bude tako..."
"Jer je pamćenje ljudskog bitisanja tako bogato u njemu. Pomisli na sve one
živote, rođače. Ne. Ne možeš sebi to da predstaviš, jer to nisi iskusio. Ali ja
znam. Mogu da zamislim njegov bol. On daje više nego što je bilo ko ikad ranije
dao. Naš otac je otišao u pustinju pokušavši da pobegne od toga. Alija je
postala Izrod iz straha od toga. Naša baka od tog stanja poseduje samo umrljane
pelene, pa ipak mora da upotrebi svo Bene Geserit lukavstvo da bi živela sa tim
- što je ono, dakle, u svakom slučaju, obrazovanje Časne Majke doseže. Ali Leto!
On je sam samcit, i nikada se neće pojaviti neko sasvim sličan."
Farad'n se osetio ošamućen od njenih reči. Car za četiri hiljade godina?
"Džesika zna", reče Ganima, gledajući preko u svoju baku. "Rekao joj je sinoć.
Nazvao je sebe prvim graditeljem velikog dometa u istoriji čovečanstva."
"Šta... planira?"
"Zlatnu Stazu. Objasniće ti kasnije."
"I ima ulogu za mene u tom... planu."
"Kao mog muža", reče Ganima. "On preuzima upravu nad uzgojnim programom
Sestrinstva. Sigurna sam da ti je moja baka govorila o snu Bene Geserita o
muškom Časniku sa izvanrednim moćima. On je..."
"Hoćeš da kažeš da mi treba da budemo samo..."
"Ne samo to." Uzela je njegovu ruku i stisnula je sa toplom prisnošću. "Imam na
umu mnogo vrlo odgovornih zadataka za nas oboje. Kada ne budemo više rađali
decu, to je..."
"Pa, ti si još tako mlada", reče on, oslobađajući se njene ruke.
"Da više nikad nisi napravio takvu grešku", reče ona. U njenom glasu bilo je
nečeg ledenog.
Džesika im priđe zajedno sa Tiekanikom.
"Tiek mi je saopštio da su se borbe proširile i izvan ove planete", reče
Džesika. "Centralni Hram na Biareku je pod opsadom."
Farad'n se začudio neobičnoj mirnoći njenog stava. On je sa Tiekanikom, protekle
noći, razmotrio u pojedinostima ove izveštaje. Požar pobune širio se celim
Carstvom. On će, naravno, biti ugušen, ali će Leto morati da obnavlja Carstvo
koje će biti u žalosnom stanju.
"Evo sad i Stilgar dolazi", reče Ganima. "Čekali su na njega." Ponovo je uzela
Farad'novu ruku.
Stari slobodnjački Naib ušao je na najdalja vrata u pratnji dvojice bivših
Komandosa Smrti, svojih drugova iz pustinjskih dana. Svi su bili obučeni u
zvanične crne odore sa belim gajtanima i žutim povezačama u znak žalosti. Prišli
su čvrstim korakom, ali Stilgar je sve vreme gledao u Džesiku. Zaustavio se
ispred nje i smotreno se naklonio.
"Još se razdireš zbog smrti Dankana Ajdaha", reče Džesika. Nije joj se sviđala
ova opreznost njenog starog prijatelja.
"Časna Majko", reče on.
Znači, tako stvari stoje! pomislila je Džesika. Sve zvanično i u skladu sa
slobodnjačkim propisima, prema kojima je krv teško izbrisati.
Rekla je: "Po našem mišljenju, ti si samo odigrao ulogu koju ti je Dankan
odredio. Nije prvi put da je jedan čovek dao život za Atreide. Zašto to oni
čine, Stil? Ti si više nego jednom bio spreman na to. Zašto? Je li to zbog toga
što znaš koliko mnogo Atretidi daju za uzvrat?"
"Drago mi je što ne tražite izgovor za osvetu", reče on. "Ali postoje stvari
koje moram da razmotrim sa vašim unukom. Te stvari nas mogu zauvek rastaviti od
vas."
"Hoćeš da kažeš da mu Tabr neće odati poštu?" upitala je Ganima.
"Hoću da kažem da ću ono što mislim o tome zadržati za sebe." Hladno je pogledao
Ganimu. "Ne dopada mi se ono što su Slobodnjaci postali", promumlao je. "Mi ćemo
se vratiti starim načinima. Bez vas, ako treba."
"Možda, za neko vreme", reče Ganima. "Ali pustinja umire, Stil. Šta ćete raditi
kada ne bude više crva, niti pustinje?"
"Ne verujem u to!"
"U roku od pedeset godina", reče Ganima, "preostaće manje od pedeset crva, a i
oni će biti bolesni i kao takvi čuvani u brižljivo kontrolisanom rezervatu.
Njihov začin biće namenjen samo Esnafu, a cena..." Zavrtela je glavom. "Videla
sam Letove proračune. On je obišao celu planetu. On poznaje situaciju."
"Je li to još jedan trik da zadržite Slobodnjake kao svoje vazale?"
"Da li si ikada bio moj vazal?" upitala je Ganima.
Stilgar se smrče. Bez obzira na to šta rekao ili učinio, ovi blizanci su to uvek
pretvarali u njegovu grešku!
"Prošle noći pričao mi je o Zlatnoj Stazi", izlanuo se Stilgar. "Ne dopada mi
se!"
"To je čudno", reče Ganima, pogledajući na svoju babu. "Veći deo Carevine će to
pozdraviti."
"Uništenje svih nas", promrmljao je Stilgar.
"Kako možeš to da kažeš? Neće li nam biti potrebni vojnici i odvažni ljudi da
otklanjamo povremena nezadovoljstva? Ali, Stilgare, ti i Tiekovi hrabri drugovi
imaćete pune ruke posla."
Stilgar je pogledao u sardaukarskog komandira i čudna svetlost razumevanja
uspostavila se između njih.
"A Leto će nadzirati začin", podsetila ih je Džesika.
"Imaće apsolutnu kontrolu nad njim", reče Ganima.
Farad'n je, slušajući sa novom svešću kojoj ga je Džesika naučila, naslutio
namešten sklop, unapred pripremljenu predstavu između Ganime i njene bake.
"Mir će trajati, trajati i trajati", reče Ganima. "Sećanje na rat će gotovo
iščeznuti. Leto će voditi čovečanstvo kroz taj vrt barem četiri hiljade godina."
Tiekanik je upitno pogledao Farad'na i pročistio grlo.
"Da, Tiek?" reče Farad'n.
"Hteo bih nasamo da porazgovaram sa vama, moj Prinče."
Farad'n se nasmejao, znajući koje pitanje počiva u Tiekanikovom vojničkom umu,
svestan da je barem još dvoje prisutnih naslutilo to pitanje. "Neću prodati
Sardaukare", reče Farad'n.
"Nema potrebe", reče Ganima.
"Zar vi slušate ovo dete?" oštro je upitao Tiekanik. Bio je ljut. Stari Naib je
tada shvatio probleme koji su bili izazvani svim ovim zavereništvom, ali niko
drugi nije razumeo prokletu suštinu situacije!
Ganima se smrknuto nasmejala i rekla: "Kaži mu, Farad'ne."
Farad'n uzdahnu. Bilo je lako smetnuti s uma neobičnost ovog deteta koje nije
bilo dete. Mogao je da zamisli životni vek proveden u braku sa njom, skrivenu
uzdržanost u svakoj prisnosti. To nije bila baš prijatna budućnost, ali je on
počinjao da shvata njenu neizbežnost. Apsolutna kontrola nad nestajućim zalihama
začina! Ništa se u vaseljeni ne bi moglo kretati bez začina.
"Kasnije, Tiek", reče Farad'n.
"Ali..."
"Kasnije, rekoh!" Farad'n je, prvi put, upotrebio Glas u odnosu na Tiekanika i
video kako čovek trepće od iznenađenja i zapada u ćutanje.
Stegnut osmeh dotakao je Džesikine usne.
"On govori o miru i smrti u istom dahu", promrmljao je Stilgar. "Zlatna Era!"
Ganima reče: "On će provesti ljudska bića kroz kult smrti do slobodnog daha
kiptavog života! On govori o smrti zato što je to neophodno, Stil. To je
napetost pomoću koje oni koji žive znaju da su živi. Kada njegovo Carstvo
padne... Oh, da, ono će pasti. Vi mislite da je ovo sada Kralizec, ali Kralizec
će tek doći. A kada dođe, ljudska bića će obnoviti pamćenje na ono kako izgleda
biti živ. To pamćenje će opstati dok god i jedan čovek bude živ. Proći ćemo još
jednom presudan ogled, Stil. I izići ćemo iz njega. Mi se uvek podižemo iz
vlastitog pepela. Uvek."
Farad'n je, slušajući ove reči, najzad svatio šta je htela da kaže kada mu je
pričala o Letovom jurenju. On neće biti ljudsko biće.
Stilgar još nije bio ubeđen. "Više neće biti crva", promumlao je.
"Oh, crvi će se vratiti", uveravala ga je Ganima. "Svi će biti mrtvi za deset
godina, ali će se vratiti."
"Kako..." odvalio je Stilgar.
Farad'n je osetio da mu je um zašao u sferu otkrovenja. Znao je šta će Ganima
reći pre no što je progovorila.
"Esnaf će jedva izgurati tokom ovih mršavih godina, a i to zahvaljujući samo
svojim i našim zalihama", reče Ganima. "Ali posle Kralizeca će nastati obilje.
Crvi će se vratiti pošto moj brat ode u pesak."
64.
Kao i u slučaju mnogih drugih religija, Muad'Dibov Zlatni Eliksir Života
izopačio se u spoljašnje mađijanje. Njegova mistička znamenja postala su prosti
simboli dubljih psiholoških procesa, a ti procesi su, naravno, postali
neobuzdani. Ono što je njima bilo potrebno bio je živi bog, a takvog nisu imali;
bilo je to stanje koje je Muad'Dibov sin ispravio.
Izreka pripisana Lu Tung-pinu (Lu, Gost Pećine)
Leto je sedeo na Lavljem prestolu da bi od plemena primio zakletve na vernost.
Ganima je stajala pored njega, jednu stepenicu niže. Ceremonijal u Velikoj
Dvorani trajao je satima. Pleme za plemenom Slobodnjaka promicalo je ispred
njega u vidu njihovih predstavnika i njihovih Naiba. Svaka grupa nosila je
darove koji su bili prikladni bogu zastrašujućih moći, bogu osvete koji im je
obećao mir.
On ih je zastrašivanjem uterao u pokornost prethodne sedmice, prikazujući svoje
moći sazvanoj arifi svih plemena. Sudije su videle kako hoda kroz vatrenu
čeljust, izlazeći neozleđen, a da bi pokazao da na njegovoj koži nisu ostali
nikakvi ožiljci, pozivao ih je da ga osmotre izbliza. Naredio im je, zatim, da
ga udaraju noževima; neprobojna koža štitila mu je lice dok su ga udarali bez
ikakavog uspeha. Kiseline su se slivale niz njega tek uz najmanju izmaglicu
dima. Jeo je njihove otrove i smejao im se.
Na kraju je pozvao crva i stajao okrenut ka njima kod njegovih usta. Otišao je
odatle do arakenskog vazduhoplovnog pristaništa gde je prkosno preturio Esnafov
brod podigavši jedno od njegovih peraja za ateriranje.
Arifa je podnela izveštaj o svemu ovom sa grdnim strahopoštovanjem i sada su
plemenski predstavnici došli da potvrde svoju pokornost.
Zasvođen prostor Velike Dvorane sa svojim akustičkim sistemima na bazi vlage,
služio je za upijanje oštre buke, ali se neprestano šuštanje pokretanja nogu
ipak uvlačilo u čula, jašući na prašini i mirisima kremena donesenim spolja.
Džesika, koja je odbila da prisustvuje, posmatrala je prizor kroz visoku
špijunku iza prestola. Njenu pažnju privukao je Farad'n i shvatila je da su
oboje, i ona i Farad'n, bili nadmudreni. Leto i Ganima su, naravno, preduhitrili
Sestrinstvo! Blizanci su unutar sebe mogli da se posavetuju s vojskom Bene
Geserita, većom od ukupnog broja živih članova u Carstvu.
Posebno je bila ogorčena zbog načina na koji je mitologija Sestrinstva navela u
klopku Aliju. Navike pokoljenja utisnule su udes Izrodstva u njen život. Alija
nikad nije upoznala nadu. Naravno da je podlegla. Njena sudbina učinila je još
težim podnošenje Letovog i Ganiminog dostignuća. Nije postojao samo jedan izlaz
iz klopke, već dva. Ganimina pobeda nad unutrašnjim životima i njeno neprestano
naglašavanje da Alija zaslužuje jedino sažaljenje bilo je najgore od svega.
Nasilno hipnotičko suzbijanje, povezano sa pridobijanjem blagonaklonog pretka
spaslo je Ganimu. Oni su možda mogli da spasu Aliju. Ali, bez nade ništa se nije
dalo pokušati dok nije bilo prekasno. Alijina voda bila je istočena u pesak.
Džesika je uzdahnula i usmerila pažnju prema Letu na prestolu. Džinovski
konopski ćup koji je sadržavao Muad'Dibovu vodu zauzimao je počasno mesto pokraj
njegovog desnog lakta. Pohvalio se Džesiki da se njegov otac, unutar njega,
nasmejao ovom potezu iako mu se istovremeno i dopadao.
Taj ćup i njegovo hvalisanje utvrdili su njenu rešenost da ne učestvuje u ovom
ritualu. Znala je da dok god je živa nikad neće moći da prihvati da Pol govori
kroz Letova usta. Radovala se, zaista, onome što je Kuća Atreida postala, ali
stvari-koje-su-mogle-da-budu bile su nepodnošljive.
Farad'n je skrštenih nogu sedeo pored ćupa sa Muad'Dibovom vodom. Bilo je to
mesto Kraljevskog Pisara - nedavno data i prihvaćena počast.
Farad'n je osetio da se lepo prilagođavao novim okolnostima iako je Tiekanik još
besneo i proricao kobne posledice. Tiekanik i Stilgar sklopili su ortaštvo
nepoverenja koje je izgleda zabavljalo Leta.
Tokom časova ceremonije zaklinjanja na vernost, Farad'novo raspoloženje
prelazilo je iz strahopoštovanja u dosadu i ponovo u strahopoštovanje. Ovi
ratnici bez premca promicali su kao beskrajna reka ljudskog roda. Njihova
obnovljena odanost ustoličenim Atreidima nije se mogla dovoditi u pitanje.
Stajali su ispred njega u poniznom strahu, potpuno svladani onim što im je arifa
bila saopštila.
Konačno se primakao kraj. Ispred Stilgara je stajao poslednji Naib - Stilgar u
'počasnom zaštitničkom mestu' po redosledu. Umesto korpi natovarenih začinom,
vatrenih dragulja ili bilo kakvih drugih darova koji su u gomilama ležali oko
prestola, Stilgar je doneo jednu povezaču od opervaženih začinskih vlakana. Na
njoj je u zlatu i zelenoj boji bio izvezen atreidski jastreb.
Ganima je prepoznala ovu stvar i hitro postrance pogledala Leta.
Stilgar je položio povezaču na drugi stepenik ispod prestola i duboko se
poklonio. "Dajem vam ovu povezaču koju je nosila vaša sestra kad sam je odveo u
pustinju da bih je zaštitio", reče on.
Leto je obuzdao osmeh.
"Znam da su za tebe nastala teška vremena, Stilgare", reče Leto. "Ima li nečeg
ovde što bi želeo za uzvrat?" Pokazao je rukom na hrpe skupocenih darova.
"Ne, moj gospodaru."
"Ako je tako, primam tvoj dar", reče Leto. Zaljuljao se napred, dohvatio rub
Ganimine odore, i otkinuo tanku traku. "Za uzvrat ti dajem ovaj komad Ganimine
odore, odore koju je nosila kada je bila ukradena iz tvog pustinjskog logora,
što me je primoralo da je spasem."
Stilgar je prihvatio tkaninu drhtavim rukama. "Da li mi se rugate, moj
gospodaru?"
"Da se rugam tebi? Tako mi sebe, Stilgare, nikad ti se ne bih rugao. Dao sam ti
dar koji nema cenu. Naređujem ti da ga uvek nosiš blizu srca kao podsetnik da su
sva ljudska bića sklona greškama, a sve vođe su ljudska bića."
Jedva primetan prigušen smeh oteo se Stilgaru. "Kakav biste samo Naib vi bili!"
"Kakav Naib jesam! Naib Naiba. Nikad to ne zaboravi!"
"Kako kažete, moj gospodaru." Stilgar je progutao knedlu prisećajući se
izveštaja svoje arife. Tada mu pade na um: Nekad sam pomišljao da ga ubijem. Sad
je suviše kasno. Pogled mu se spustio na ćup, dražestan predmet od neprovidnog
zlata sa poklopcem zelene boje. "Ovo je voda mog plemena."
"I moja", reče Leto. "Naređujem ti da pročitaš natpis na njemu. Čitaj glasno da
svi mogu da čuju."
Stilgar je bacio upitan pogled prema Ganimi, ali mu je ona uzvratila uzdizanjem
brade, hladnim odgovorom od koga ga je podišla jeza. Jesu li se ovi atreidski
izdanci nameračili da neprekidno zahtevaju od njega da odgovara zbog svoje
plahovitosti i svojih grešaka?
"Čitaj", reče Leto, pokazujući rukom.
Stilgar se polagano popeo uz stepenice i povio se da osmotri ćup. Onda je glasno
pročitao: "Ova voda je krajnja suština, izvor spoljašnjeg strujećeg
stvaralaštva. Iako nepokretna, ova voda nije sredstvo svekolikog kretanja."
"Šta to znači, moj gospodaru?" prošaputao je Stilgar. Osećao se zastrašen ovim
rečima; dotakle su nešto suboko u njemu što nije mogao da razume.
"Muad'Dibovo telo je suva ljuštura poput one koju je neki insekt napustio," reče
Leto. "On je ovladao unutrašnjim svetom, dok je spoljašnji prezirao i to je
dovelo do katastrofe. Ovladao je spoljašnjim svetom dok je isključivao
unutrašnji i ovo je predalo njegove potomke demonima. Zlatni Eliksir će nestati
sa Dine, ali će se Muad'Dibovo seme produžiti i njegova voda pokretati našu
vaseljenu."
Stilgar je pognuo glavu. Mistične stvari uvek su ga ostavljale u pometnji.
"Početak i kraj su jedno", reče Leto. "Živiš u vazduhu ali ga ne vidiš. Faza se
zatvorila. Iz tog zatvaranja izrasta početak njene suprotnosti. Zbog ovog ćemo
imati Kralizec. Sve se kasnije vraća u izmenjenom obliku. Ti osećaš misli u
svojoj glavi; tvoji potomci će osećati misli u svojim stomacima. Vrati se u Sieč
Tabr, Stilgare. Gurni Halek će ti se tamo pridružiti u svojstvu mog savetodavca
u tvom Savetu."
"Zar mi ne verujete, Moj Gospodaru?" Stilgarov glas je bio tih.
"Potpuno, inače ti ne bih slao Gurnija. On će početi sa regrutovanjem novih
snaga koje će nam uskoro biti potrebne. Prihvatam tvoju zakletvu na vernost.
Možeš da ideš."
Stilgar se duboko poklonio, natraške sišao sa stepenica, okrenuo se i pošao iz
dvorane. Ostali Naibi su krenuli iza njega, u skladu sa slobodnjačkim načelom da
'poslednji treba da bude prvi'. Ali su se sa prestola mogle čuti neke od
njihovih nedoumica dok su odlazili.
"O čemu ste tamo gore razgovarali, Stil? Šta znače one reči o Muad'Dibovoj
vodi?"
Leto se obratio Farad'nu. "Jesi li uhvatio sve ovo, Pisaru?"
"Da, moj gospodaru."
"Moja baka mi je rekla da te je valjano obučila u mnemoničkim postupcima Bene
Geserita. To je dobro. Ne želim da samo škrabaš pored mene."
"Kako vi zapovedate, moj gospodaru."
"Dođi i stani ispred mene", reče Leto.
Farad'n je poslušao više nego ikad zahvalan Džesikinom podučavanju. Kada
prihvatiš činjenicu da Leto više nije bio ljudsko biće, da više nije mogao da
misli onako kako ljudska bića misle, putanja njegove Zlatne Staze postojala je
još više zastrašujuća.
Leto je pogledao Farad'na. Stražari su stajali pozadi dobrano izvan dometa
njihovih glasova. Jedino su se savetnici Unutrašnjeg Prisustva zadržali na podu
Velike Dvorane, a i oni su stajali ponizno u grupama podalje od prvog stepenika.
"Još se nisi saglasio da mi daš svoje Sardaukare", reče Leto. "Ali hoćeš."
"Dugujem vam mnogo, ali ne to", reče Farad'n.
"Misliš li da se neće dobro združiti sa mojim Slobodnjacima?"
"Ne manje dobro od ovih novih prijatelja, Stilgara i Tiekanika."
"Pa ipak odbijaš?"
"Čekam vašu ponudu."
"Onda moram da učinim ponudu, znajući da je nikad nećeš ponoviti. Molim se da je
moja baka dobro obavila svoj deo posla, i da si ti pripremljen da razumeš."
"Šta moram da razumem?"
"Da u bilo kojoj civilizaciji uvek postoji jedna preovlađujuća mistika", reče
Leto. "Ona nastaje kao brana promeni i to uvek ostavlja buduća pokoljenja
nepripremljena za prevare u vaseljeni. Sve mistike su iste u građenju tih brana-
religijske mistike, mistike heroja-vođa, mesijanske mistike, mistike
nauke/tehnologije i mistike same prirode. Mi živimo u Carstvu koje je jedna
takva mistika uobličila i sada se ta vaseljena raspada, jer većina ljudi ne ume
da pravi razliku između mistike i svoje vaseljene. Vidiš, mistika je kao
posednutost demonom; teži da zauzme svest, postajući sve i svja posmatraču."
"Prepoznajem mudrost tvoje bake u ovim rečima", reče Farad'n.
"Valjano i dobro, rođače. Ona me je pitala da li sam Izrod. Odgovorio sam joj
odrečno. To je bila moja prva prevara. Vidiš, Ganima je to izbegla, ali ja
nisam. Bio sam primoran da držim u ravnoteži unutrašnje živote pod pritiskom
prekomernih doza melanža. Morao sam da tražim aktivnu saradnju onih probuđenih
života unutar sebe. Radeći to izbegao sam najopakije i izabrao glavnog pomagača
kojeg mi je nametnula unutrašnja svest u vidu mog oca. Ja nisam, uistinu, moj
otac ili taj pomagač. Isto tako nisam ni Drugi Leto."
"Objasnite."
"Poseduješ divnu neposrednost", reče Leto. "Ja sam zajednica kojom upravlja
jedan koji je prastar i sve pravazilazi u moći. On je bio tvorac dinastije koja
je potrajala preko tri hiljade naših godina. Njegovo ime je bilo Harum i, dok
njegova loza nije iščezla usled urođene slabosti i praznoverja potomaka, njegovi
podanici su živeli u ritmičkoj uzvišenosti. Oni su se nesvesno kretali sa
promenama godišnjih doba. Oni su uzgajali pojedince koji su bili upućeni na
kratkovekost, praznovernost, i lako vođeni od strane kralja-boga. Uzeto kao
celina oni su bili moćan narod. Njihov opstanak kao vrste postao je običaj."
"Ne dopada mi se kako to zvuči", reče Farad'n.
"Ni meni, odista", reče Leto. "Ali to je vaseljena koju ću da stvorim."
"Zašto?"
"To je nauk stečen na Dini. Mi smo zadržali smrt kao preovlađujuću sablast među
živima ovde. Zahvaljujući tom prisustvu mrtvi su menjali žive. Ljudi jednog
takvog društva tonu u svoju pohlepnost. Ali kada dođe vreme za suprotnost, kada
uskrsnu, oni su uzvišeni i lepi."
"To ne daje odgovor na moje pitanje", pobunio se Farad'n.
"Ne veruješ mi, rođače."
"Kao ni vaša rođena baka."
"I s dobrim razlogom", reče Leto. "Ona se prećutno slaže zato što mora. Bene
Geserit su, na kraju krajeva, pragmatisti. Ja delim njihov pogled na vaseljenu,
znaš. Ti nosiš obeležja te vaseljene. Ti si zadržao navike vladanja,
razvrstavajući sve oko sebe već prema mogućoj korisnosti ili opasnosti."
"Složio sam se da budem vaš pisar."
"To te zabavlja i laska tvom istinskom talentu istoričara. Ti imaš određen
stvaralački dar za tumačenje sadašnjosti polazeći od prošlosti. U nekoliko
prilika si me predupredio."
"Ne sviđa mi se vaše skriveno laskanje", reče Farad'n.
"Dobro. Došao si sa beskrajnim častoljubljem u odnosu na svoj sadašnji unižen
položaj. Zar te moja baka nije upozorila na beskrajnost? Ona nas privlači kao
izlivanje svetlosti u noći, zaslepljujući nas do te mere da nam se može učiniti
konačnom."
"Bene Geserit aforizam", protestovao je Farad'n.
"Ali mnogo tačniji", reče Leto. "Bene Geserit veruje da mogu da predvide tok
evolicije. Ali one previđaju svoje vlastite promene u toku te evolucije. One
pretpostavljaju da će ostati stalne dok se odvija njihov uzgojni program. Kod
mene nema takvog misaonog slepila. Pažljivo me pogledaj, Farad'ne, jer ja više
nisam ljudsko biće."
"U to me i vaša sestra ubeđuje", oklevao je Farad'n. Zatim reče: "Izrod?"
"Prema definiciji Sestrinstva, možda. Harum je surov i samodržalac. Prihvatio
sam njegovu surovost. Dobro obrati pažnju: imam surovost poljoprivrednika, a ova
ljudska vaseljena je moje dobro. Slobodnjaci su nekada držali pripitomljene
orlove kao ljubimce, ja ću držati pripitomljenog Farad'na."
Farad'novo lice se smračilo. "Čuvaj se mojih kandži, rođače. Znam dobro da će
moji Sardaukari, ranije ili kasnije, pasti pred tvojim Slobodnjacima. Ali mi
ćemo te teško raniti, a uvek ima šakala koji čekaju da dotuku slabe."
"Dobro ću te upotrebiti, to obećavam", reče Leto. Nagnuo se napred. "Zar nisam
rekao da više nisam ljudsko biće? Veruj mi, rođače. Nijedno dete neće poteći iz
mojih slabina, jer ja više nemam slabine. I to iznuđuje moju drugu prevaru."
Farad'n je ćutke čekao, shvativši najzad smer Letovog dokazivanja.
"Ustaću protiv svakog slobodnjačkog propisa", reče Leto. "Oni moraju da
prihvate, jer ne mogu ništa drugo da učine. Zadržao sam te ovde pod izgovorom
veridbe, ali neće biti nikakve veridbe između tebe i Ganime. Moja sestra će se
udati za mene!"
"Ali ti..."
"Udati rekoh. Ganima mora da produži atreidsku lozu. To je, takođe, pitanje
bene-geseritskog uzgojnog programa, koji je sad moj uzgojni program."
"Odbijam", reče Farad'n.
"Odbijaš da rodiš atreidsku dinastiju?"
"Kakva dinastija? Ti ćeš zauzimati tron hiljadama godina."
"I oblikovati tvoje potomke po uzoru na moj lik. Biće to najjači i
najobuhvatniji program obrazovanja u čitavoj istoriji. Bićemo jedan eko-sistem u
minijaturi. Vidiš, koji god sistem životinje izaberu da bi preživele, on mora da
se zasniva na obrascu međusobno ukopčanih zajednica, međusobnoj zavisnosti,
istovremenom rađanju prema zajedničkom nacrtu što predstavlja jedan sistem. A
ovaj sistem će proizvesti najumnije vladare ikad viđene."
"Koristiš raskošne reči za najodvratnije..."
"Ko će preživeti Kralizec?" upitao je Leto. "Obećavam ti, Kralizec će doći."
"Ti si lud čovek! Razorićeš Carstvo?"
"Naravno da hoću... i ja nisam čovek. Ali ću stvoriti novu svest kod svih ljudi.
Velim ti da ispod Dinine pustinje počiva tajno mesto sa najvećim blagom svih
vremena. Ne lažem. Kada poslednji crv umre, i poslednji melanž se pobere sa
našeg peska, ove duboke riznice će se podići i raširiti celom vaseljenom. Kada
moć monopola nad začinom izbledi i skrivene zalihe izađu na videlo, širom našeg
carstva pojaviće se nove sile. Vreme je da ljudska bića ponovo nauče da žive po
svojim instinktima."
Ganima skide ruku sa naslona prestola, pređe na Farad'novu stranu i uze mu ruku.
"Kao što moja majka nije bila supruga, tako i ti nećeš biti suprug", reče Leto.
"Ali će možda tu biti ljubav, a to će biti dovoljno."
"Svaki dan, svaki trenutak donosi svoju promenu", reče Ganima. "Saznaje se kroz
prepoznavanje trenutka."
Farad'n je osetio toplinu Ganimine sićušne ruke kao neko uporno prisustvo.
Razaznavao je plimu i oseku Letovih dokazivanja, ali Glas nijednom nije bio
upotrebljen. Ovo je bilo obraćanje utrobi, a ne mozgu.
"Da li je to ono što nudiš za moje Sardaukare?" upitao je.
"Mnogo, mnogo više, rođače. Nudim ti tvoje naslednike Carstva. Nudim ti mir."
"Šta će biti ishod tvog mira?"
"Njegova suprotnost", reče Leto glasom u kome je bilo blagog podsmevanja.
Farad'n je zavrteo glavom. "Nalazim da je cena za moje Sardaukare previsoka.
Moram li da ostanem Pisar, tajni otac tvoje kraljevske loze."
"Moraš."
"Hoćeš li me primorati da uđem u sklop tvog mira?"
"Hoću."
"Opiraći ti se svakog dana svog života."
"Ali to je dužnost koju očekujem od tebe, rođače. Zato sam te i izabrao.
Ozvaničiću to. Daću ti novo ime. Od ovog trenutka, zvaćeš se Razbijanje Sklopa,
što na našem jeziku glasi Hark al-Ada. Hajde, rođače, ne budi glup. Moja baka te
je dobro podučila. Daj mi svoje Sardaukare."
"Daj mu ih", odazvala se Ganima. "Dobiće ih na ovaj ili onaj način."
Farad'n je u njenom glasu začuo strahovanje za njega. Prema tome, ljubav? Leto
nije tražio razum, već intuitivni skok. "Uzmi ih", reče Farad'n.
"Stvarno", reče Leto. Podigao se sa prestola, neobično ujednačenim pokretom kao
da je držao svoje strahovite snage pod najosetljivijom kontrolom. Leto je zatim
sišao do Ganiminog nivoa, stao blago da je pomera dok se licem nije okrenula od
njega, obrnuo se i priljubio svoja leđa uz njena. "Zapamti ovo, rođače Hark al-
Ada. Ovako će uvek biti sa nama. Ovako ćemo stajati kad se budemo venčali. Leđa
o leđa, svako gledajući spolja od drugoga da zaštiti jedinstvenu stvar koja smo
uvek bili." Okrenuo se i, podrugljivo posmatrajući Farad'na, stišao glas: "Seti
se toga, rođače, kada budeš licem u lice sa mojom Ganimom. Seti se toga kada
budeš šaputao reči ljubavi i nežnosti, kada budeš najviše izazvan stanjima mog
mira i mog zadovoljstva. Tvoja leđa će ostati izložena."
Okrenuvši se od njih, spustio se niz stepenice do iščekujućih dvorjana i,
okupljajući ih oko sebe u pokretu kao satelite, napustio je dvoranu.
Ganima je još jednom uzela Farad'novu ruku, ali je njen netremičan pogled bio
uperen iza drugog kraja dvorane još dugo pošto je Leto tuda izašao. "Jedno od
nas je moralo da prihvati borbu sa smrću", reče ona, "a on je oduvek bio jači."
BOŽANSKI CAR DINE
'Izvod iz Hadi Benotinog govora povodom otkrića u Dar-es-Balatu na planeti
Rakis':
Predstavlja mi osobito zadovoljstvo što vam ovog jutra mogu obelodaniti otkriće
veličanstvenog skladišta u kome se nahodi, između ostalog, monumentalna zbirka
rukopisa zapisanih na ridulijanskom kristalnom papiru. Takođe, ponosna sam na to
što vam mogu pružiti dokaze o verodostojnosti ovih otkrića, i izložiti vam zašto
verujemo da smo otkrili izvorne dnevnike Leta II, Bogocara.
Kao prvo, dopustite da vas podsetim na istorijsko blago koje nam je svima
poznato pod nazivom Ukradeni Dnevnici, na sveske nesumnjive drevnosti koje su
nam već vekovima od velike pomoći u razumevanju naših predaka. Kao što znate,
Ukradene Dnevnike odgonetnuo je začinski Esnaf čiji je postupak dešifrovanja,
poznat kao esnafski ključ, bio primenjen i pri prevođenju ovih novootkrivenih
svezaka. Niko ne osporava drevnost esnafskog ključa, kojim se jedino mogu
prevesti i ove sveske.
Kao drugo, ove sveske odštampane su na jednom iksijanskom diktatelu odista
starinske izrade. Ukradeni Dnevnici nepobitno dokazuju da je Leto II na ovaj
način beležio svoja istorijska opažanja.
Kao treće, tu je i skladište za koje verujemo da je od podjednake važnosti kao i
samo otkriće. Spremište u kome su bili smešteni dnevnici nesumnjivo je
iksijanski artefakt veoma primitivne, a opet veličanstvene izrade, što će
sigurno baciti novu svetlost na istorijsko razdoblje poznato kao Raštrkavanje.
Kao što se moglo i očekivati, skladište je bilo nevidljivo. Bilo je zakopano
znatno dublje nego što bi se to moglo očekivati na osnovu mitova i Usmenih
Predanja, i odašiljalo je i upijalo zračenje oponašajući tako osobine prirodne
sredine - mehaničko podražavanje koje samo po sebi i ne predstavlja iznenađenje.
Ono, međutim, što jeste iznenadilo naše inženjere, bio je način na koji su sve
to uradili pomoću krajnje priprostih i odista primitivnih mehaničkih veština.
Vidim da su neki od vas isto tako uzbuđeni kao što smo i mi bili. Verujemo da
smo ovde suočeni s pravom iksijanskom kuglom, ne-prostorijom od koje su potekle
sve slične naprave. Ako baš i nije prava, smatramo da mora biti jedna od prvih i
da počiva na istim načelima kao i prva.
Dozvolite da zadovoljim vašu očiglednu radoznalost pruživši vam jemstva da ćemo
vas uskoro povesti na kratko razgledanje skladišta. Zamolićemo vas jedino da
budete tihi za vreme boravka u skladištu, budući da naši inženjeri i ostali
stručnjaci još rade na otkrivanju tamošnjih tajni.
Stigosmo i do četvrte tačke, koja bi mogla biti kruna naših otkrića. Veoma sam
uzbuđena, te se teško izražavam, što sam u prilici da vam obelodanim još jedno
otkriće iz istog izvora. Reč je, naime, o istinskim usmenim zapisima za koje
stoji da ih je izrekao Leto II glasom svoga oca Pola Muad'Diba. Kako se
verodostojni zapisi glasa Bogocara nalaze u arhivama Bene Geserita, poslali smo
Sestrinstvu uzorak naših zapisa, od kojih su svi načinjeni na drevnom sistemu
mikromehura, sa formalnim zahtevom da obave uporedni test. Nimalo ne sumnjamo da
će se naši zapisi pokazati verodostojnim.
Molim vas da sada obratite pažnju na prevedene izvode koji su vam uručeni na
ulazu. Dozvolite da iskoristim ovu priliku i da vam se izvinim zbog njihove
težine. Čula sam da neki od vas na račun toga zbijaju i šale. Međutim, koristili
smo običan papir iz praktičnih razloga uštede. Izvorne sveske ispisane su veoma
sitnim simbolima, koji se moraju znatno uvećati da bi se mogli čitati. U stvari,
potrebno je više od četrdeset običnih tomova debljine onih koje sada imate u
rukama da bi se odštampao sadržaj samo jednog ridulijanskog kristalnog
izvornika.
Da li biste uključili projektor? Hvala. Upravo projektujemo deo izvorne stranice
na ekran s vaše leve strane. To je deo prve stranice prve sveske. Naš prevod se
nalazi na ekranima desno. Molim vas da obratite pažnju na unutrašnji dokaz,
poetsku taštost reči, kao i na značenje koje proističe iz prevoda. Stil odaje
ličnost koja se lako prepoznaje i koja je u svemu saglasna. Verujemo da je ovo
mogao napisati samo neko ko je raspolagao neposrednim iskustvom predačkih
sećanja, neko ko se trudio da to izuzetno iskustvo pređašnjih života saopšti na
način koji bi bio razumljiv i onima manje nadarenim.
Upravite sada pažnju na stvarno značenje sadržine. Sve reference odgovaraju
onome što nam je istorija rekla o osobi za koju verujemo da je jedina mogla
napisati jedan takav izveštaj.
Ali, imamo još jedno iznenađenje za vas. Bila sam tako slobodna da pozovem
poznatog pesnika, Rebeta Vreba, da nam se ovoga jutra pridruži i da nam sa ove
prve stranice pročita kratak odlomak prevoda. Čini nam se da, čak i u prevodu,
ove reči dobijaju drugačiji smisao kada se naglas pročitaju. Želimo da s vama
podelimo zaista izuzetne vrednosti koje smo otkrili u ovim sveskama.
Dame i gospodo, molim vas da pozdravite Rebeta Vreba.
'Odlomak koji je pročitao Rebet Vreb:
Uveravam vas da sam ja knjiga sudbine.
Pitanja su moji neprijatelji. Jer, moja pitanja eksplodiraju! Odgovori poskakuju
poput preplašenog stada zamračujući nebo mojih neumitnih sećanja. Ne jedan
odgovor, jer nema takvog koji bi bio dovoljan.
Koje to prizme bleskaju kada ulazim u užasno polje svoje prošlosti. Ja sam
grumen razbijenog kremena zatvoren u kutiji. Kutija se okreće i trese. Bivam
bacan na sve strane u oluji tajni. A kada se kutija otvori, vraćam se u
postojanje poput stranca u primitivnu zemlju.
Lagano (lagano, kažem) ponovo doznajem svoje ime.
Ali, to ne znači da doznajem i sebe samog!
Ova osoba koja nosi moje ime, ovaj Leto, drugi koga tako zovu, pronalazi druge
glasove u svom umu, druga imena i druga mesta. Oh, obećavam vam (kao što sam već
obećao) da ću se odazivati samo na jedno ime. Ako kažete 'Leto', javiću se.
Patnja čini ovo istinitim. Patnja i još nešto.
Ja držim niti!
Sve su moje. Dovoljno je da samo zamislim nešto - recimo... ljude koji su pali
od mača i svi su tu u krvi, svaki prizor je jasan, svaki jecaj, svaka grimasa.
Radosti materinstva, pomislim, i porodiljski kreveti su moji. Niz osmeha beba i
slatko gugutanje novih pokolenja. Prvi koračaji mališana i prve pobede mladih u
kojima ja saučestvujem. Nižu se jedna za drugom sve dok mi pred očima ne ostanu
samo istovetnost i ponavljanja.
"Drži sve netaknuto", upozoravam sebe.
Ko može da ospori vrednost ovih iskustava, korisnost učenja kroz koje sagledavam
svaki novi trenutak?
Ahhh, ali to je prošlost.
Zar ne razumete?
To je samo prošlost!

1.
Jutros sam se rodio u jednoj jurti na ivici konjske ravnice u jednoj zemlji na
planeti koja više ne postoji. Sutra ću biti rođen kao neko drugi, na nekom
drugom mestu. Još nisam izabrao. Jutros, međutim... ahhh, ovaj život! Kada su mi
oči naučile da izoštre vidokrug, prešao sam pogledom po ugaženoj travi obasjanoj
suncem i spazio sam bodre ljude kako idu za svojim dičnim poslovima. Gde je...
oh, gde je nestala sva ta bodrost?
'Ukradeni dnevnici'
Kolona od troje ljudi koji su trčali prema severu kroz mesečeve senke u
Zabranjenoj šumi otegla se gotovo pola kilometra. Poslednji begunac izmicao je
manje od sto metara progoniteljima - D-vucima. Moglo se čuti kako životinje
požudno kevću i dahću, kao i inače kada im je plen na vidiku.
Sa mladim mesecom gotovo tačno iznad glave bilo je svetlo u šumi i, mada su ovo
bile više geografske širine Arakisa, još se osećala toplota vrelog letnjeg dana.
Noćno strujanje vazduha iz Poslednje pustinje Sarera donosilo je smolaste mirise
i vlažna isparenja truleži sa tla. Povremeno bi povetarac sa Kinesovog mora,
koje se nalazilo iza Sarera, zastrujao po tragovima begunaca donoseći prisenke
soli i ribe.
Igrom sudbine poslednji begunac zvao se Ulot, što je na slobodnjačkom jeziku
značilo 'Voljeni poslednji vojnik'. Ulot je bio onizak, sklon gojenju, zbog čega
je morao da se podvrgne posebnoj dijeti na vežbama za ovaj poduhvat. Čak i kada
je smršao zbog ovog očajničkog trka, lice mu je ostalo okruglo, a velike smeđe
oči izgledale su mu ranjive usled ovog zaostatka nekadašnje prekomerne debljine.
Ulotu je bilo jasno da neće moći još dugo da trči. Dahtao je i brektao.
Povremeno bi se zateturao. Ali nije pozivao svoje sadruge. Bio je svestan da mu
oni ne mogu pomoći. Svi su položili istu zakletvu, znajući da su im jedina
odbrana stare vrline i slobodnjačka odanost. Ove vrednosti su se održale iako je
ono što su nekada oličavale nešto o čemu su govorile još samo napamet naučene
priče Muzejskih Slobodnjaka.
Upravo je slobodnjačka odanost nalagala Ulotu da ostane nem iako je bio potpuno
svestan svoje sudbine. Bio je to dobar način iskazivanja drevnih odličja, ali
istovremeno i prilično ubog, budući da su begunci o vrlinama kojima su težili
raspolagali jedino knjiškim znanjem i legendama Usmenih Predanja.
Ogromna siva obličja D-vukova, gotovo čovekove visine kad se usprave, trčala su
tik iza Ulota. Nestrpljivo su skakali i zavijali podignutih glava i očiju uprtih
u plen osvetljen izdajničkom mesečinom.
Ulotova leva noga zape za koren i on gotovo pade. To mu, međutim, povrati snagu.
On poveća brzinu i izmaknu progoniteljima za otprilike jednu vučju dužinu. Mahao
je rukama i glasno disao kroz otvorena usta. D-vuci, ipak, ne ubrzaše korak.
Predstavljali su srebrnaste senke koje su svetlucale kroz opojne zelene mirise
šume. Znali su da su pobedili. Bilo im je to dobro znano iskustvo.
Ulot ponovo posrnu. Povratio je ravnotežu pridržavši se za jedno mlado stablo, a
zatim je nastavio svoj dahćući let, boreći se za vazduh dok su mu se noge tresle
opirući se prevelikim zahtevima. U njima nije više bilo snage za ponovno
povećanje brzine.
Jedan od D-vukova, velika ženka, približi se Ulotu sleva, a potom skrenu ka
njemu i prepreči mu put. Ogromne kandže zaparaše Ulotovo rame i zanesoše ga, ali
on ipak ne pade. Opori zadah krvi pomeša se s mirisima šume. Jedan manji mužjak
ščepa ga za desni kuk i Ulot vrisnuvši pade. Čopor ga preplavi i njegovi krici
naglo i zlokobno zamukoše.
Ne zaustavivši se da bi ga proždrali, D-vukovi nastaviše lov. Njuškali su šumsko
tlo i nestalne kovitlace u vazduhu, prateći topli trag dvoje preostalih
begunaca.
Sledeći begunac u nizu zvao se Kvuteg; bilo je to staro i časno ime na Arakisu,
ime iz vremena Dine. Jedan od predaka služio je u Sieč Tabru kao predvodnik
destilerije mrtvih, ali to je bilo već više od tri hiljade godina izgubljeno u
prošlosti u koju mnogi više nisu verovali. Kvuteg je trčao dugim koracima
osobenim za čoveka visokog i vitkog tela, koje kao da je bilo stvoreno da lako
podnosi ovakav napor. Dugačka crna kosa lepršala je za njim, još više mu
ističući orlovske crte lica. Kao i njegovi sadruzi nosio je crno trkačko odelo
od gusto istkanog pamuka koje je otkrivalo kretnje butina i mišićavih bedara,
kao i dubok i ujednačen ritam disanja. Jedino se po upadljivo sporom trčanju,
neprimerenom za Kvutega, moglo naslutiti da je povredio desno koleno spuštajući
se niz veštački napravljenu provaliju koja je opasivala Citadelu-tvrđavu
Bogocara u Sareru.
Kvuteg je čuo Ulotove krike, zatim iznenadnu muklu tišinu, kao i ponovno lovačko
kevtanje progonitelja - D-vukova. Pokušao je da sebi ne predoči sliku još jednog
prijatelja koga su preklali Letovi čudovišni čuvari, ali uobrazilja je bila jača
od njegove volje. Kvuteg prokle u sebi tiranina, ali kako mu je dah bio
dragocen, kletvu nije izgovorio naglas. Još su postojali izgledi da stigne do
spasonosne Ajdahove reke. Kvuteg je znao šta prijatelji misle o njemu - čak i
Siona. Bio je poznat kao konzervativan. Još kao dete štedeo je snagu kako bi mu
najviše koristila, postupajući s njom kao kakva tvrdica. Iako mu je koleno bilo
povređeno, Kvuteg ubrza korak. Znao je da je reka u blizini. Povreda mu je
prerasla u agoniju, pretvorivši se u postojan žar koji mu je svojim plamom palio
celu nogu i bok. Bio je svestan granica svoje izdržljivosti. Pored toga, znao je
da Siona mora biti već blizu vode. Bila je najbrži trkač među njima i zato je
ona nosila zapečaćeni paket i u njemu stvari koje su ukrali iz Tvrđave u Sareru.
Trčeći, Kvuteg usredsredi misli na taj paket.
Sačuvaj ga, Siona! Upotrebi ga da ga uništiš!
Požudno zavijanje D-vukova prodre do Kvutegove svesti. Bili su isuviše blizu.
Tada shvati da neće pobeći.
Ali Siona mora pobeći!
Usudi se da baci pogled unazad i ugleda jednog od vukova kako se sprema da ga
napadne s boka. U magnovenju on postade svestan plana njihovog nasrtaja. Kada je
vuk s boka skočio i Kvuteg skoči. Zaklonivši se načas drvetom od čopora, on se
munjevito sagnu ispod vuka koji je upravo poleteo sa strane, zgrabi ga za jednu
zadnju nogu obema rukama i ne zaustavivši se zavitla uhvaćenim vukom kao kakvim
mlatilom prema ostalima koji se raspršiše. Otkrivši da zver nije teška kao što
je očekivao i gotovo se obradovavši zbog promene akcije, on stade da se okreće
poput kakvog derviša i izmahuje živom batinom prema napadačima - što je dvojicu
od njih stajalo razbijene lobanje. Ali ipak nije mogao da se zaštiti sa svih
strana. Mršavi mužjak nalete na njega s leđa, pribivši ga uz drvo i on ostade
bez batine.
"Ne zaustavljaj se!" povika on.
Čopor se sjati oko njega, a Kvuteg zgrabi zubima grlo mršavog mužjaka. Silovito
je sklopio zube uloživši svu snagu koju mu je pružalo krajnje očajanje. Krv vuka
šiknu mu po licu, zaslepivši ga. Kotrljajući se nasumice, Kvuteg zgrabi još
jednog vuka. Deo čopora pretvori se u skičeću, uskomešanu gomilu. Neki vuci
ustremiše se na ranjene pripadnike sopstvene vrste. Ipak, veći deo čopora nije
napuštao plen. Zubi se zariše u Kvutegov vrat s obe strane.
I Siona je čula Ulotov vrisak, a potom i nedvosmislenu tišinu praćenu kevtanjem
čopora kada su vukovi nastavili poteru. Ispunio ju je takav bes da je osećala
kako bi mogla pući. Ulot je bio uključen u ovaj poduhvat zbog svojih analitičkih
sposobnosti, zbog posebnog dara da celinu sagleda na osnovu nekoliko delića.
Ulot je bio taj koji je, uzevši neizbežni Uveličavač iz opreme, ispitao dve
čudne sveske koje su našli među planovima Citadele.
"Mislim da je posredi šifra", rekao je Ulot.
A Radi, siroti Radi, koji je od cele ekipe prvi stradao... Radi je rekao: "Ne
možemo još i to nositi. Bacite ih."
Ulot se usprotivio: "Nevažne stvari se ne skrivaju na ovakav način."
Kvuteg se pridružio Radiju. "Došli smo po planove Citadele i imamo ih. Ove
stvari su preteške za nošenje."
Ali Siona se složila sa Ulotom. "Ja ću ih nositi."
To je okončalo raspravu.
Jadni Ulot.
Svi su znali da je najlošiji trkač u ekipi. Ulot je bio spor u mnogim stvarima,
ali nije mu se mogla osporiti bistrina uma.
Ulot je bio dostojan svakog poverenja.
Ulot jer bio dostojan svakog poverenja.
Siona obuzda bes i iskoristi tu energiju da ubrza trk. Drveće je promicalo pored
nje na mesečini. Došla je u onu bezvremenu prazninu u trčanju kada nije bilo
ničeg sem vlastitih pokreta, sem sopstvenog tela koje čini ono za šta je
uslovljeno.
Muškarci su mislili da je divna dok trči, i Siona je to znala. Duga tamna kosa
bila joj je svezana kako tokom trčanja ne bi lepršala na vetru. Optužila je
Kvutega za lakomislenost kada je odbio da podražava njen stil.
Šta je sa Kvutegom?
Kosa joj nije bila poput Kvutegove. Bila je tamnosmeđe boje, koja ponekad
izgleda kao crna, iako nije uistinu bila crna, nimalo nalik na Kvutegovu.
Kako to već pokatkad biva sa genima, po crtama lica podsećala je na jednog svog
davno umrlog pretka: bilo je blago ovalno, sa punim usnama, uvek budnim očima
iznad malog nosa. Godine trčanja učinile su joj telo žgoljavim, ali je
muškarcima iz okoline ipak odašiljalo snažne seksualne signale.
Šta je sa Kvutegom?
Čopor vukova se utišao. Tako je bilo kada su oborili Radija. Ponovilo se potom i
sa Setuseom.
Pomislila je da tišina može značiti i nešto drugo. Kvuteg se više nije čuo...
ali on je bio snažan. Povreda kao da mu nije mnogo smetala.
Siona poče osećati bol u prsima, znak da će uskoro početi da dahće. Posle mnogo
pređenih kilometara tokom vežbi dobro je znala da će uskoro ostati bez daha.
Ispod tanke crne odeće za trčanje, znoj joj se i dalje slivao niz telo. Torba sa
dragocenim sadržajem, obezbeđenim od prodora vode zbog predstojećeg prelaska
preko reke, bila joj je pričvršćena visoko na leđima. Na um joj padoše planovi
Citadele zamotani unutra.
Gde li Leto krije svoju zalihu začina?
Mora biti negde u Citadeli. Mora biti. Negde u planovima naići će na trag. Začin
melanž, za kojim su žudili Bene Geserit, Esnaf i svi ostali... bila je to
nagrada vredna ovolike opasnosti.
A one dve tajne sveske? Kvuteg je bio u poravu, bar što se jedne stvari tiče.
Ridulijanski kristalni papir bio je težak. Ali i nju je obuzelo Ulotovo
uzbuđenje. Nešto važno krilo se među tim šifrovanim redovima.
Još jednom u šumi iza nje oglasi se lovačko kevtanje vukova progonitelja.
Trči, Kvuteže! Trči!
U tom trenutku kroz drveće pred sobom ugleda široku čistinu duž Ajdahove reke. U
trenutku, primeti i odsjaj meseca na vodi blizu obale.
Trči, Kvuteže!
Čeznula je za nekim zvukom od Kvutega, bilo kakvim. Samo njih dvoje preostalo je
od jedanaestoro koji su započeli trku. Devetoro je životima platilo ovaj
poduhvat: Radi, Aline, Ulot, Setuse, Ininea, Anemao, Hutije, Memar i Oala. Siona
se priseti njihovih imena i svaki put uputi tihu molitvu starim bogovima, a ne
tiraninu Letu. Naročito se molila Šai-Huludu.
Molim se Šai-Huludu koji živi u pesku.
Iznenada, ona izbi iz šume i iziđe na mesečinom obasjanu traku pokošenog polja
duž reke. Pravo ispred nje, s one strane uske šljunkovite obale, pozdravi je
voda. Obala je izgledala srebrnasta naspram uljanog rečnog toka.
Gotovo da se spotakla čuvši snažan vrisak otpozadi. Među divljim zvucima vukova
smesta je prepoznala Kvutegov glas. Kvuteg ju je pozvao bez imena, nezamenjivim
povikom od tri reči u kojima su bili sadržani bezbrojni razgovori - poruka smrti
i života.
"Ne zaustavljaj se!"
Zvuci čopora pretvoriše se u užasni metež mahnitog zavijanja, ali od Kvutega se
više ne ču ni glasa. Shvatila je, u tom trenutku, kako je Kvuteg utrošio
poslednje trenutke svog života.
Zadržavši ih da meni pomogne u bekstvu.
Poslušavši Kvutegov vapaj, ona jurnu prema obali reke i baci se naglavce u vodu.
Hladnoća reke resko je preseče, budući da je bila zagrejana od trčanja. To je za
trenutak ošamuti, ali odmah potom suknu iz vode, upirući se da zapliva i povrati
dah. Dragocena torba plutala je na površini i lupkala je po potiljku.
Ajdahova reka na ovom mestu nije bila naročito široka, jedva pedeset metara;
bila je tu blaga okuka sa peskovitim usecima oivičenim korenjem i iskošenim
obalama bujne trske i trave gde je voda odbijala da se pokorava pravolinijskom
toku koji su joj nametnuli Letovi inženjeri. Sioni uli novu snagu saznanje da su
D-vukovi uslovljeni da se zaustave kod vode. Njihova teritorija graničila se sa
rekom na ovoj strani i zidom pustinje na drugoj. Ipak je nekoliko poslednjih
metara preplivala ispod površine i izronila tek u senkama usečene obale, a onda
se okrenula i pogledala unazad.
Čopor vukova poređao se duž obale, a samo jedan se spustio do ivice reke. Nagnuo
se napred, oslanjajući se na prednje noge, kojima je gotovo zagazio u vodu. Čula
ga je kako zavija.
Siona je znala da ju je vuk video. U to nije bilo sumnje. D-vukovi su poznati po
svom oštrom vidu. Letovi čuvari šume vodili su poreklo od vodopasa. Sada je
Leto, međutim, uzgajao vukove kod kojih je čulo vida bilo veoma razvijeno. Stoga
se zapita neće li ovog puta vukovi probiti prepreku kojom su bili uslovljeni.
Bili su to lovci koji su se uglavnom oslanjali na čulo vida. Ako ovaj jedan vuk
sa obale uđe u vodu, može se desiti da ga svi ostali slede. Siona zadrža dah.
Bila je veoma iscpljena. Pretrčali su gotovo trideset kilometara - drugu
polovinu sa D-vucima za petama.
Vuk na rubu reke ponovo se oglasi zavijanjem, a zatim skoči ka ostalima. Na neki
nečujni znak oni se okrenuše i vratiše u šumu.
Siona je znala kuda su se uputili. D-vucima bilo je dozvoljeno da pojedu sve što
ulove u Zabranjenoj šumi. Svima je to bilo poznato. Zato su vukovi i tumarali
šumom - bili su čuvari Sarera.
"Platićeš za ovo, Leto", prošapta ona. Glas joj je bio sasvim prigušen, nalik na
tiho žuborenje vode među trskom tik iza njegovih leđa. "Platićeš za Ulota,
Kvutega i sve ostale. Platićeš."
Ona se blago otisnu u vodu i stade da pluta niz struju sve dok nogama nije
dodirnula prvi ispust niske obale. Tela obhrvanog umorom lagano je uspela da se
izvuče iz vode, da bi zatim zastala i proverila da li je zaptiveni sadržaj torbe
ostao suv. Pečat nije bio slomljen. Za trenutak ga je posmatrala na mesečini, a
zatim podiže pogled prema zidu šume s one strane reke.
Cenu smo platili. Deset dragih prijatelja.
U očima joj zablistaše suze, ali budući da je bila kova drevnih Slobodnjaka nije
ih mnogo ispustila. Ovaj zadatak, koji je vodio preko reke, pa kroz šumu, dok su
vukovi patrolirali na severnim granicama, a zatim preko Poslednje pustinje
Sarera i preko bedema Citadele - sve je to u njenom umu poprimilo razmere sna...
čak i beg od vukova koji je predvidela, jer bilo je jasno da će čopor čuvara
naići na trag uljeza i da će ih sačekati... sve je to sada već bio san.
Prošlost.
Pobegla sam.
Vratila je zapečaćeni zavežljaj u torbu i ponovo je pričvrstila na leđa.
Probila sam se kroz tvoju odbranu, Leto.
Siona se tada priseti tajnih knjiga. Bila je sigurna da će joj nešto iz tih
šifrovanih redova pružiti mogućnost za osvetu.
Uništiću te, Leto.
Nije rekla - uništićemo te! To ne bi ličilo na Sionu. Ona je to želela da učini
sama.
Okrenula se i uputila prema voćnjacima, što dalje od pokošene obale reke. Dok je
koračala, ponavljala je zakletvu, završivši je na stari slobodnjački način
pomenom svog punog imena:
"Siona Ibn Fuad al-Sajefa Atreid je ta koja te proklinje, Leto. Platićeš za
sve!"
'Odlomak koji sledi preuzet je iz Hadi Benotinog prevoda svezaka otkrivenih u
Dar-es-Balatu':
Rođen sam kao Leto Atreid II pre više od tri hiljade standardnih godina,
računajući od trenutka kada sam počeo da beležim ove reči. Moj otac je bio Pol
Muad'Dib. Majka mi je bila njegova slobodnjačka naložnica, Čani. Baba po majci
zvala se Farula, i bila je čuveni travar među Slobodnjacima. Baba po ocu bila mi
je Džesika, proizvod benegeseritskog programa uzgajanja, sa svrhom da se dođe do
muškarca koji bi raspolagao moćima časnih majki Sestrinstva. Deda po majci bio
mi je Liet-Kines, planetolog zaslužan za ekološki preobražaj Arakisa. Deda po
ocu bio mi je Atreid, potomak kuće Atreja čiji su preci vodili poreklo pravo iz
grčke loze.
Ali dosta tih tričarija!
Moj deda po ocu umro je kao što su umrli mnogi dobri Grci, pokušavajući da ubije
svog smrtnog neprijatelja, starog barona Vladimira Harkonena. Obojica sada
nemirno počivaju u mojim predačkim sećanjima. Čak ni moj otac nije zadovoljan.
Ja sam učinio upravo ono što se on nije usudio da učini, te tako sada njegova
sen mora da snosi posledice.
Zlatna Staza to zahteva. A šta je to Zlatna Staza? pitate se. To je ono od čega
zavisi opstanak čovečanstva, ni manje ni više od toga. Mi koji smo upućeni u ono
što dolazi, mi koji poznajemo zamke ljudskim budućnostima, smatramo da je to
oduvek bila naša odgovornost.
Opstanak.
Kako vam se to čini - vaši sitni jadi i radosti, čak i vaše agonije i zanosi -
retko nas se dotiču. Moj otac je posedovao tu moć. Ja je posedujem u još većoj
meri. Mi smo u stanju da tu i tamo bacimo pogled iza zastora Vremena.
Planeta Arakis, sa koje razgranavam svoje višegalaktičko carstvo, nije više ono
što je bila u danima kada se zvala Dina. Tada je čitava planeta bila jedna
pustinja, od koje sada postoji samo moj Sarer. Džinovski crvi više ne tumaraju
slobodno, praveći začin melanž. Začin! Dina je bila znamenita samo kao izvor
melanža, jedini njegov izvor. Kakva je to samo neobična tvar! Još nikome nije
uspelo da je proizvede u laboratoriji. Posredi je najvrednija tvar koju je
ljudska rasa ikad pronašla.
Bez melanža koji navigatorima Esnafa spremno otvara vrata budućnosti ljudi bi
prelazili parseke prostora tek brzinom puža. Bez melanža red Bene Geserita bio
bi lišen Istinozborki i Časnih Majki. Bez gerijatrijskih osobina melanža ljudi
bi živeli i umirali prema drevnim aršinima - životni vek bi im iznosio otprilike
sto godina. Sada se jedine količine začina čuvaju u skladištima Esnafa i Bene
Geserita, te u retkim malim riznicama među ostacima Velikih Kuća, kao i u mojoj
džinovskoj riznici koje bi se svi rado domogli. Kako bi samo želeli da me
poharaju! Ali se ne usuđuju. Znaju da bih ja radije sve uništio nego predao
njima u ruke.
Ne. Dolaze skrušeno i mole me za melanž. Delim ga kao nagradu i uskraćujem za
kaznu. Kako li samo to mrze!
To je moja moć, govorim im to. To je moj dar.
Time ostvarujem mir. Imali su više od tri hiljade godina Letovog mira. Posredi
je nametnuti spokoj, koji je ljudski rod poznavao samo u kratkim razdobljima pre
mog uspenja. Ako ste zaboravili, proučite Letov mir još jednom iz mojih
dnevnika.
Započeo sam ovo da beležim u prvoj godini moje vladavine, u prvim mukama
preobražaja, kada sam još poglavito, bar spolja, bio ljudsko biće. Koža
pustinjske pastrmke koju sam prihvatio (a moj otac odbio) i koja mi je uvećala
snagu, kao i punu otpornost na uobičajene napade i starenje - ta koža i dalje
prekriva oblik koji je bio prepoznatljivo ljudski: dve noge, dve ruke, ljudsko
lice uokvireno naboranom kožom peščane pastrmke.
Ohhh, to lice! Još ga nosim - to je jedina ljudska koža koju izlažem pred
svetom. Ostatak mog tela ostao je prekriven povezanim telima onih sićušnih
peščanih organizama koji jednoga dana mogu postati džinovski peščani crv.
Kao što i hoće... jednom.
Često razmišljam o svom završnom preobražaju, toj sličnosti sa smrću. Poznat mi
je i način na koji se to mora odigrati, ali ne znam ni trenutak ni ostale
učesnike. To je nešto što ne mogu da saznam. Znam samo to da li će se Zlatna
Staza nastaviti ili neće. Sada, dok beležim ove reči, Zlatna Staza se nastavlja
i ja sam, bar zbog toga, krajnje zadovoljan.
Više ne osećam dlačice peščanih pastrmki kako mi opipavaju trup, prikupljajući
vodu moga tela u svoje posteljične pregrade. Mi smo doslovce jedno telo, one
moja koža a ja sila koja pokreće celinu... najvećim delom vremena.
U času dok ovo zapisujem tu celinu treba shvatiti kao prilično zamašnu. Ja sam
ono što bi se moglo nazvati pre-crvom. Telo mi je dugačko oko sedam metara, a u
prečniku ima dva metra; rebrasto je gotovo čitavom dužinom, sa atreidskim licem
čovečje visine smeštenim na jednom kraju. Zatim, tu su ruke i šake (delovi
sasvim prepoznatljivi kao ljudski), neposredno ispod. Noge i stopala? Pa,
uglavnom su atrofirali. U stvari, to su patrljci koji mi stoje zabačeni duž
tela. Moja težina iznosi približno pet starih tona. Navodim ove podatke jer znam
da će biti zanimljivi u istorijskom smislu.
Kako se krećem sa svom tom težinom? Uglavnom na Carskim Kolima iksijanske
proizvodnje. Zapanjeni ste? Ljudi su bez izuzetka mrzeli Iksijance i bojali ih
se, čak i više no što su mrzeli mene i bojali me se. Bolje đavo koga poznajete,
jer ko zna šta sve Iksijanci mogu da proizvedu ili izmisle? Ko zna?
Siono, ne ja. Bar, ne sve.
Gajim izvesnu naklonost prema Iksijancima. Toliko veruju u svoju tehnologiju,
nauku, mašine. Zato što verujemo (ma šta se pod tim podrazumevalo) mi se i
razumemo, Iksijanci i ja. Tvore mnoge naprave za mene i smatraju da time stiču
moju zahvalnost. Upravo ove reči koje čitate odštampane su na iksijanskoj
napravi koja se zove diktatel. Diktatel se stavlja u pogon ustrojstvom misli na
određen način. Dovoljno je da počnem da razmišljam na taj način i reči su već
odštampane na ridulijanskom kristalnom papiru debelom svega jedan molekul.
Ponekad naručim kopije izrađene na manje postojanom materijalu. Siona mi je
upravo takva dva ukrala.
Nije li divna, moja Siona? Kada shvatite šta mi ona znači, možda ćete se i
zapitati da li bih odista dozvolio da strada tamo u šumi. Ne sumnjajte u to.
Smrt je vrlo lična stvar. Retko se mešam u njene poslove, a nikada u slučaju
kada nekog stavljam na probu kao što je to bilo u slučaju sa Sionom. Mogao sam
dozvoliti da strada u bilo kom trenutku. Uostalom, mogao bih da uzgojim novog
kandidata za veoma kratko vreme, prema mojim vlastitim merilima.
Ona, doduše, i mene zadivljuje. Posmatrao sam je tamo u šumi. Posmatrao sam je
pomoću svojih iksijanskih naprava, pitajući se zašto nisam predvideo taj upad.
Ali, Siona je... Siona. Zato nisam pokušao da zaustavim vukove. To bi bilo
pogrešno. D-vuci nisu ništa drugo do produžetak moje svrhe, a moja svrha je da
budem najveća grabljivica koja je ikada postojala.
'Dnevnici Leta II'
Kratki dijalog koji sledi potiče iz rukopisnog izvora nazvanog 'Velbekov
odlomak'. Ugledni autor je Siona Atreid. Sabesednici - sama Siona i njen otac,
Moneo, koji je bio (kao što nam govore sve istorije) dvorski upravitelj Leta II.
Dijalog potiče iz vremena kada je Siona još bila devojčica, kada ju je jednom
prilikom otac posetio u njenim odajama Ribogovorničke škole u svetkovinskom
gradu Onu, najvećem naseljenom mestu na planeti sada znanoj kao Rakis. Prema
propratnim komentarima rukopisa Moneo je tajno posetio svoju kćerku, kako bi je
upozorio da ne dovodi u opasnost svoj život.
SIONA: Kako si tako dugo uspeo da opstaneš pored njega? On ubija one koji su mu
bliski. Svi to znaju.
MONEO: Ne! Grešiš. On nikoga nije ubio.
SIONA: Nisi sposoban da išta loše kažeš o njemu.
MONEO: Ozbiljno mislim. Nikoga on nije ubio.
SIONA: Kako onda objašnjavaš smaknuća o kojima se govori?
MONEO: Crv je taj koji ubija. Crv je Bog. Leto obitava u Bogu, ali on nikoga
nije ubio.
SIONA: Kako tebi uspeva da ostaneš živ?
MONEO: Mogu da prepoznam Crva. U stanju sam da ga razaberem na njegovom licu i
po pokretima. Znam kada se Šai-Hulud približava.
SIONA: On nije Šai-Hulud!
MONEO: Pa, tako su zvali Crva u doba Slobodnjaka.
SIONA: Čitala sam o tome. Ali on nije Bog pustinje.
MONEO: Ćuti, ludice! Ništa ti ne znaš o tome.
SIONA: Znam da si kukavica.
MONEO: Kako malo znaš! Nikada nisi stajala tamo gde sam ja stajao i nikada ga
nisi ugledala u njegovim očima, pokretima šaka.
SIONA: Šta činiš kada se Crv približava?
MONEO: Uklanjam se.
SIONA: Obazrivo od tebe. Ali pozudano znamo da je ubio najmanje devet Dankana
Ajdaha.
MONEO: Kažem ti da on nikoga nije ubio!
SIONA: U čemu je razlika? Leto ili Crv, sada su oni jedno telo.
MONEO: Ali su dva razdvojena bića - Leto car i Crv koji je Bog.
SIONA: Lud si!
MONEO: Možda. Ali služim Bogu.

2.
Ja sam najrevnosniji posmatrač ljudi koji je ikada živeo. Posmatram ih u sebi i
van sebe. Prošlost i sadašnjost mogu se menjati sa čudnim prividima u meni. I
dok traje preobražaj u mom telu, predivne stvari dešavaju se mojim čulima. Kao
da sve osećam u krupnom planu. Sluh i vid su mi krajnje izoštreni, a čulo mirisa
neobično osetljivo. U stanju sam da razaberem i prepoznam feromone i kada ih je
samo tri milionita dela. Znam. Oprobao sam ih. Ne možete baš mnogo toga sakriti
od mojih čula. Mislim da bi vas užasnulo kada biste shvatili šta sve mogu
otkriti koristeći samo čulo mirisa. Vaši feromoni govore mi šta radite ili šta
nameravate da učinite. A tek kretnje i držanje. Jednom sam pola dana proveo
motreći jednog starca koji je sedeo na klupi u Arakenu. Pripadao je petom
pokolenju potomaka Stilgara-naiba, a da to čak nije ni znao. Proučavao sam ugao
pod kojim je držao vrat, nabore kože pod bradom, ispucale usne i vlažnost oko
nozdrva, te pore iza ušiju i pramenove sede kose koji su provirivali ispod
kapuljače njegove starinske pustinjske odeće. Ni u jednom trenutku nije otkrio
da ga neko promatra. Ha! Stilgar bi to dokučio za sekundu ili dve. Ali ovaj
starac je jednostavno čekao nekoga ko nikada neće doći. Konačno je ustao i
teturavo se udaljio. Sav se bio ukočio od silnog sedenja. Znao sam da ga kao
živog više neću videti. Bio je tako blizu smrti. Njegova voda će jamačno biti
protraćena. No, to sada više i nije bilo važno.
'Ukradeni dnevnici'
Leto je smatrao da je mesto gde je čekao dolazak svog sadašnjeg Dankana Ajdaha
najzanimljivije mesto na svetu. Prema većini ljudskih merila bio je to džinovski
prostor, jezgro složenog niza katakombi ispod Citadele. Zračeće prostorije
visoke trideset metara a široke dvadeset pružale su se poput pauka iz glavčine
točka gde ga je on čekao. Kola su mu bila smeštena u samom središtu glavčine, u
kružnoj odaji s kupolom prečnika četiri stotine metara i visokoj sto metara u
najvišoj tački iznad njega.
Držao je da su ovakve razmere ospokojavajuće.
Bilo je rano popodne u Citadeli, ali jedina svetlost u odaji dolazila je od
svetlećih kugli koje su slobodno lebdele podešene na bledonarandžasto. Svetlost
nije prodirala daleko u paoke, ali Letova sećanja govorila su mu o tačnom
položaju svega što se tamo nalazilo - o vodi, kostima, prahu njegovih predaka i
Atreida koji su živeli i umrli od vremena Dine. Svi su oni bili ovde, kao i
nekoliko sanduka melanža koji bi, ako bi se ikada javila potreba za tim, trebalo
da stvore privid kako je to njegova celokupna zaliha.
Leto je znao zbog čega Dankan dolazi. Ajdaho je doznao da Tleilaksi prave novog
Dankana, još jednog golu sazdanog prema nalozima Bogocara. Ovaj Dankan se plašio
da će posle skoro šezdeset godina službe biti zamenjen. U temelju svih
podrivačkih poriva Dankana uvek su stajale zebnje ove vrste. Izaslanik Esnafa
već je bio upozorio Leta da su Iksijanci ovom sadašnjem Dankanu isporučili
laserski pištolj.
Leto se prigušeno zakikota. Esnaf je bio krajnje osetljiv za sve što je moglo da
ugrozi njihovo ionako skromno snabdevanje začinom. Užasavala ih je i sama
pomisao da je Leto poslednja veza sa peščanim crvima koji su proizvodili
prvobitne količine melanža.
Ako umrem daleko od vode, neće više biti začina - nikada više.
Toga se Esnaf plašio. A njihovi istoričari-knjigovođe uveravali su ih da Leto
sedi na najvećoj zalihi melanža u vremiru. Svest o tome pretvorila je Esnaf u
njegovog pouzdanog saveznika.
Dok je čekao, Leto je izvodio vežbe za šake i prste koje su vodile poreklo iz
njegove benegeseritske loze. Te ruke bile su njegov ponos. Siva opnasta koža
peščane pastrmke prekrivala je dugačke prste i naspramne palčeve koji su se
mogli koristiti kao i kod bilo koje ljudske šake. Nasuprot njima, gotovo
neupotrebljivi patrljci koji su mu nekada služili kao noge više su mu smetali
nego što ih se stideo. Mogao je da puzi, da se kotrlja i bacaka zaprepašćujućom
brzinom, ali ponekad bi pao na patrljke i to bi ga zabolelo.
Šta je to zadržalo Dankana?
Leto zamisli čoveka koji se koleba, zagledanog kroz prozor preko lelujavog
obzorja Sarera. Vazduh je oživeo od vreline dana. Pre no što se spustio u kriptu
Letu se na jugozapadu ukazala fatamorgana. To toplotno ogledalo uobličilo je i
doblesnulo jedan prikaz preko peska: grupa Muzejskih Slobodnjaka stupa pored
izložbenog sieča izvodeći poučnu predstavu za turiste.
U kripti je bilo sveže, uvek sveže, a rasveta uvek slaba. Tunelski paoci
predstavljali su tamne rupe koje su se u blagim nagibima protezale nagore i
nadole, kako bi po njima lako mogla da se kreću Carska Kola. Pojedini tuneli
pružali su se još mnogo kilometara iza lažnih zidova; bili su to prolazi -
napajni tuneli i tajni putevi - koje je Leto stvorio za sebe iksijanskim oruđem.
Dok je Leto razmišljao o predstojećem razgovoru, odjednom stade da ga obuzima
nervoza. Našao je da je ovo osećanje zanimljivo i s vremenom je naučio da uživa
u njemu. Leto je bio svestan da mu se sadašnji Dankan prilično dopada i nije
izgubio svaku nadu da će ovaj uspeti da preživi predstojeći razgovor. Ponekad bi
se to i dešavalo. Bilo je malo verovatno da će Dankan nešto pokušati, premda je
u tim stvarima odlučivao slučaj. Leto je pokušao da to objasni jednom od ranijih
Dankana... upravo ovde, u ovoj prostoriji.
"Izgledaće ti čudno da ja sa moćima koje posedujem, govorim o sreći i slučaju",
rekao je Leto.
Dankan je bio ljut. "Ti ništa ne prepuštaš slučaju. Poznajem ja tebe!"
"Kako si naivan! Slučaj je svojstvo naše vaseljene."
"Ne slučaj! Smutnja. A ti si u tome pravi majstor."
"Odlično, Dankane! Smutnja me ispunjava najvećim zadovoljstvom. Upravo načinima
na koje baratamo smutnjama oštrimo stvaralaštvo."
"Ti nisi čak ni ljudsko biće!" Oh, kako je samo Dankan bio ljut.
Leto je našao da ga njegove optužbe nadražuju poput zrna peska u oku. Kada bi
pomislio na ostatke nekadašnje ljudskosti u sebi postojao je smrknut i to nije
mogao poreći, premda je razdraženost predstavljala najviši stupanj približavanja
srdžbi.
"Tvoj život postaje shematičan", optužio ga je Leto.
Na to je Dankan iz nabora uniforme izvukao mali eksploziv.
Kakvo iznenađenje!
Leto je voleo iznenađenja, čak i ona neprijatna.
To je nešto što nisam predvideo! Rekao je samo toliko Dankanu koji je sada, kada
se od njega neopozivo zahtevalo da donese odluku, stajao čudno kolebljiv.
"Ovo bi te moglo ubiti" rekao je Dankan.
"Žao mi je, Dankane. To me može samo lakše povrediti i ništa više."
"Ali rekao si da ovo nisi predvideo!" Dankanov glas je već podrhtavao.
"Dankane, Dankane, potpuno predskazanje bi bilo pogubno za mene. Kako je samo
smrt neizrecivo dosadna."
U poslednjem trenutku Dankan pokuša da baci eksploziv u stranu, ali materijal od
koga se sastojao bio je nestabilan te do detonacije dođe pre vremena. Dankan je
umro. Ahh, pa dobro - Tleilaksi ionako uvek imaju novog u svojim akslotlskim
rezervoarima.
Jedna od svetlećih kugli koja je lebdela iznad Leta poče da žmirka. Obuze ga
uzbuđenje. Bio je to Moneov znak! Odani Moneo obavestio je svog Bogocara da
Dankan silazi u kriptu.
Između dva paokasta prolaza u severozapadnom luku glavčine otvoriše se vrata na
liftu za ljude. Dankan uđe čvrstim korakom. Izgledao je sićušan sa ove
udaljenosti, ali Letove oči razabirale su i najmanje pojedinosti - kao, na
primer, boru na laktu uniforme koja mu je govorila da se taj čovek negde
nalaktio oslonivši bradu o šaku. Da, još su mu bili vidljivi otisci šake na
bradi. Dankanov miris stigao je pre njega: adrenalin mu je bio povišen.
Leto je ćutao dok mu se Dankan približavao, zapažajući sitnice. Dankan je još
koračao kao mladić, uprkos mnogih godina službovanja. Za to je mogao da zahvali
sasvim uzdržanom uzimanju melanža. Nosio je staru atreidsku uniformu, crnu sa
zlatnim sokolom na levoj strani grudi. Kao da je time želeo da kaže: 'Služim
časti starih Atreida!' Kosu mu je i dalje krila crna kapa od karakula, crte lica
odlikovale su se kamenom oštrinom, sa istaknutim jagodicama.
Tleilaksi dobro izrađuju svoje gole, pomisli Leto.
Dankan je nosio malu torbu ispletenu od tamnosmeđih niti, koju je imao već dugi
niz godina. U njoj se obično nalazio materijal vezan za izveštaje koje je
podnosio, ali danas je u njoj bilo smešteno nešto teže.
Iksijanski lasersi pištolj.
Dok se približavao Ajdaho se usredsredi na Letovo lice. To lice ostalo je
nelagodno atreidsko, mršavo, sa potpuno plavim očima koje kao da su fizički
delovale na ljude slabih živaca. Počivalo je duboko u sivim naborima kože
peščane pastrmke koji su se, Ajdaho je to znao, mogli refleksnom kretnjom
zaštitnički navući - treptaj lica, moglo se reći, pre nego treptaj oka. Koža mu
je bila ružičasta, uokvirena sivim. Teško je bilo oteti se pomisli da je Letovo
lice skaredno, da predstavlja izgubljenu trunku ljudskosti u nečem stranom.
Zaustavivši se na samo šest koraka od Carskih Kola, Ajdaho uopšte nije pokušao
da prikrije svoju ljutitu odlučnost. Nije ni razmišljao o tome zna li Leto za
laserski pištolj. Ovo Carstvo udaljilo se isuviše od starog atreidskog morala i
postalo bezlična sila, sila koja na svom putu slama i nevine. To se mora
okončati!
"Došao sam da porazgovaram s tobom o Sioni i još nekim stvarima", reče Ajdaho.
Namestio je tašnu tako da je iz nje lako mogao izvući laserski pištolj.
"Vrlo dobro." Letov glas odavao je dosadu.
"Siona je jedina pobegla, ali još ima oko sebe izvestan broj pobunjenika."
"Misliš li da ja to ne znam?"
"Poznata mi je tvoja opasna popustljivost prema pobunjenicima, ali ne i sadržaj
paketa koji je prilikom prepada ukrala."
"Oh, to. U njenom posedu su sada celokupni planovi Citadele."
Samo na trenutak Ajdaho posta Letov zapovednik straže, duboko zaprepašćen takvim
očiglednim nehatom prema bezbednosti.
"Pustio si je da sa tim pobegne?"
"Ne ja, već ti."
Ajdaho ustuknu pred tom optužbom. Lagano, u njemu opet odnese prevagu odlučni
ubica.
"Da li je to sve što je odnela?" upita Ajdaho.
"Umotane zajedno sa planovima bile su i dve sveske kopija mojih dnevnika. Ukrala
je i njih."
Ajdaho stade da proučava Letovo nepomično lice. "Šta je u tim dnevnicima?
Ponekad ih nazivaš tako, a ponekad letopisima."
"Oni su pomalo i jedno i drugo. Možeš ih čak nazvati i udžbenikom."
"Da li te zabrinjava to što je ukrala te sveske?"
Leto dopusti sebi blagi osmeh, koji Ajdaho protumači kao odrečan odgovor.
Trenutna napetost prostruja Letovim telom u času kada Ajdaho posegnu za tankom
torbom. Hoće li izvući oružje ili izveštaj? Iako je jezgro njegovog tela bilo
izuzetno otporno na toplotu, Leto je znao da mu izvesni delovi mogu biti
ozleđeni laserskim pištoljem, a naročito lice.
Ajdaho iz torbe izvuče izveštaj, ali pre no što je i počeo da ga čita Leto se
razabra u očiglednim signalima. Ajdaho je tragao za odgovorima, ne pružajući
obaveštenja. Ajdaho je želeo opravdanje za tok delanja koji je već bio odabrao.
"Otkrili smo kult Alije na Giedi-I", reče Ajdaho.
Dok je Ajdaho iznosio pojedinosti, Leto ništa ne reče. Kako je to dosadno. Misli
mu odlutaše. Poklonici davno preminule sestre njegovog oca sada su služili samo
kao povremena zabava. Kao što se moglo i pretpostaviti, Dankani su u takvim
delatnostima videli svojevrsnu podzemnu pretnju.
Ajdaho završi sa čitanjem. Njegovi agenti bili su temeljiti, to se nije moglo
poreći. Dosadno temeljiti.
"Nije to ništa više do oživljavanja Izide", reče Leto. "Moji sveštenici i
sveštenice divno će se zabavljati gušenjem ovog kulta i njegovih sledbenika."
Ajdaho klimnu kao da odgovara na neki glas iznutra.
"Bene Geserit je znao za kult", reče on.
To je već zanimalo Leta.
"Sestrinstvo mi nikada nije oprostilo što sam im oduzeo program uzgajanja", reče
on.
"Ovo nema nikakve veze sa uzgajanjem."
Leto prikri da ga sve ovo počinje pomalo zabavljati. Dankani su uvek bili
preosetljivi kada je u pitanju bilo uzgajanje, iako su neki od njih povremeno
ipak ostajali ravnodušni.
"Shvatam", reče Leto. "Sestrinstvo Bene Geserit je u velikoj meri ludo, ali
ludilo predstavlja haotičnu zalihu iznenađenja. Ponekad iznenađenja mogu biti
korisna."
"U ovome ne vidim baš nikakvu korist."
"Smatraš li da Sestrinstvo stoji iza ovog kulta?" upita Leto.
"Smatram."
"Objasni."
"Imali su i svoje svetilište. Nazvali su ga 'Svetilištem kris-noža'."
"A sada?"
"Glavnu sveštenicu zvali su 'Čuvarkom Džesikine svetlosti'. Da li ti to nešto
znači?"
"Pa to je divno!" Leto više nije pokušavao da sakrije koliko ga sve ovo
zabavlja.
"Šta u tome ima divno?"
"Ujedinili su moju babu i tetku u jednu boginju."
Ajdaho lagano zavrte glavom, očigledno ništa ne razumevajući.
Leto dopusti sebi malu unutrašnju stanku, kraću od treptaja. Baba u njemu nije
naročito marila za taj kult na Giedi-I. Mogao je da sputa njena sećanja i
identitet.
"Šta je po tvom mišljenju bila svrha ovog kulta?" upita Leto.
"To je očigledno. Takmačka religija namenjena podrivanju tvog autoriteta."
"To je suviše jednostavno. Mnogo toga se može reći za red Bene Geserita, ali ne
i da su tako naivne."
Ajdaho sačeka na obrazloženje.
"Žele više začina!" reče napokon Leto. "Veći broj časnih majki."
"Znači, dosađuju ti dok ih ne potkupiš?"
"Razočarao si me, Dankane."
Ajdaho pogleda u Leta, koji umešno uzdahnu. Bio je to veoma složen gest,
neprimeren njegovom novom obličju. Dankani su obično bili bistriji, ali Leto je
pretpostavio da je zavera koju je ovaj skovao otupila njegovu budnost.
"Izabrale su Giedu-I kao svoj dom", reče Leto. "Šta ti to govori?"
"Bilo je to uporište Harkonena, ali to već pripada dalekoj istoriji."
"Sestra ti je tamo pala kao žrtva Harkonena. Trebalo bi da su Harkoneni i Gieda-
I povezani u tvojim mislima. Zašto to nisi ranije pomenuo?"
"Nisam smatrao važnim."
Leto stisnu usne. Pominjanje sestre stavilo je Dankana na muke. Bio je svestan
da je u intelektualnom pogledu samo poslednji u dugom nizu telesnih kopija koje
su na osnovu prvobitnih ćelija sve nastale u akslotlskim tankovima Tleilaksa.
Dankan ipak nije mogao da utekne prenetim sećanjima. Znao je da su ga Atreidi
izbavili iz harkonenskog ropstva.
Što god da sam sada, pomisli Leto, još sam Atreid.
"Šta nameravaš da kažeš?" upita Ajdaho.
Leto odluči da bi u tom trenutku bilo dobro malo podviknuti. On naglas uzviknu:
"Harkoneni su posedovali zalihe začina!"
Ajdaho uzmače za čitav korak.
Leto nastavi nižim glasom: "Na Giedi-I nalazi se neotkrivena zaliha melanža.
Sestrinstvo se trudi da ga se domogne pod okriljem svojih religijskih trikova."
Ajdaho je bio zbunjen. Jednom izgovoren, odgovor se sam nametao.
A meni je promakao, pomisli on.
Letov uzvik vratio ga je u ulogu zapovednika carske straže. Ajdaho je bio upućen
u ekonomiju Carstva koja je bila veoma pojednostavljena. Nije bilo dopušteno
nikakvo ubiranje interesa; nije bilo kredita - sve se plaćalo gotovinom. Na
jedinom kovanom novcu bio je Letov zakukuljen lik: Bogocar.
Ali novac se zasnivao na začinu, tvari čija je vrednost bila ogromna i stalno
rasla. Čovek bi mogao u ručnom prtljagu poneti količinu dovoljnu da kupi čitavu
jednu planetu.
"Kontroliši kovanje novca i sudove. Prepusti rulji ostalo", pomisli Leto. To je
rekao stari Jakob Brum; Leto začu kako se starac u njemu zakikota. "Nisu se
stvari baš mnogo promenile, Jakobe."
Ajdaho duboko uzdahnu. "Treba odmah obavestiti Odbor za veru."
Leto ništa ne uzvrati.
Shvativši to kao znak da nastavi, Ajdaho se ponovo lati izveštaja, ali Leto ga
je slušao samo delićem svesti. Ličilo je to na monitorsko kolo koje je samo
beležilo Ajdahove reči i kretnje, sa povremenim pojačanjem zbog unutrašnjih
komentara:
Sada želi da govori o Tleilaksima.
To je opasno za tebe, Dankane.
Ova pomisao skrenu Letove misli u drugom pravcu.
Lukavi Tleilaksi još proizvode moje Dankane od izvornih ćelija. Oni time čine
nešto što religija zabranjuje i mi to i jedan i drugi znamo. Ja ne dozvoljavam
veštačko manipulisanje ljudskim genima. Ali Tleilaksi znaju koliko cenim Dankane
kao zapovednike moje straže. Mislim da ne shvataju koliko me to u stvari
zabavlja. Zabavlja me to što se danas na mestu gde je stajala planina nalazi
reka koja nosi Ajdahovo ime. Planine više nema. Sravnili smo je sa zemljom jer
nam je bio potreban materijal za visoke zidove koji okružuju Sarer.
Razume se, Tleilaksi znaju da ja povremeno sparujem Dankane. Dankani
predstavljaju melesku snagu... i više od toga. Svaki požar mora imati svog
vatrogasca.
Imao sam nameru da ovoga sparim sa Sionom, ali to sada neće biti moguće.
Ha! Kaže da želi da budem 'stroži' prema Tleilaksima. Zašto me onda otvoreno ne
upita? "Nameravaš li da me zameniš?"
Dolazim u iskušenje da mu kažem.
Još jednom Ajdahova ruka posegnu u tanku tašnu. Letovom unutarnjem nadgledanju
nije promakla ni najmanja kretnja.
Laserski pištolj ili novi izveštaj? Ipak, izveštaj.
Dankan je i dalje zabrinut. Želi ne samo da bude siguran da mi nije poznata
njegova namera već traži i 'dokaze' da nisam vredan njegove odanosti. Okleva i
odugovlači. Uvek je tako bilo. Koliko sam mu samo puta rekao da neću koristiti
svoju moć otkrivanja budućnosti da bih predvideo trenutak kada ću napustiti ovo
drevno obličje. Ali, on sumnja. Uvek je bio sumnjičav.
Ova pećinasta prostorija upija njegov glas i da nije moje osetljivosti tama bi
prikrila i hemijske dokaze. Razabirem njegov glas iz neposredne svesti. Kako je
samo dosadan postao ovaj Dankan. Ponavlja se, ponavlja priču o Sioninoj pobuni i
bez sumnje da će na kraju okriviti sebe zbog njenog poslednjeg bekstva.
"Nije to obična pobuna", kaže.
To me je trglo iz razmišljanja. Budala. Sve pobune su obične i krajnje dosadne.
Sve su na isti kalup. Snaga koja ih pokreće leži u adrenalinskoj zavisnosti i
želji da se stekne lična moć. Svi pobunjenici su kabinetske aristokrate. Zato
sam u stanju da ih tako lako preobratim.
Zašto me Dankani nikada ne slušaju kada im govorim o ovome? Raspravljao sam o
tome i sa ovim ovde Dankanom. Bio je to jedan od naših prvih sukoba i
suprotstavljanja.
"Veština vladanja nalaže da se inicijativa nikada ne prepusti radikalnim
elementima", kaže.
Kakva pedantnost. Radikali se javljaju u svakom pokolenju i to ne smete pokušati
da sprečite. To je podrazumevao pod 'prepuštanjem inicijative'. Želi da ih
slomi, uguši, nadzire, spreči. On je živi dokaz da su razlike između policijskog
i vojničkog uma neznatne.
Rekoh mu: " Radikala se treba plašiti jedino ako pokušaš da ih tlačiš. Moraš
pokazati da ćeš iskoristiti najbolje od onoga što nude."
"Oni su opasni. Opasni!" Misli da ponavljanjem dokazuje istinitost.
Lagano, korak po korak, uvodim ga u moj metod i čini mi se da počinje da me
sluša. "U tome je njihova slabost, Dankane. Radikali uvek sagledavaju stvari na
suviše pojednostavljen način - crno i belo, dobro i zlo, oni i mi. Sagledavajući
stvari na takav način oni otvaraju vrata haosu. Veština vladanja, kako je ti
nazivaš, jeste upravljanje haosom."
"Ne postoji taj koji se može suprotstaviti svakom iznenađenju."
"Iznenađenju? Ko govori o iznenađenju? Haos nije iznenađenje. On poseduje
predvidljive osobine. Jedno je sigurno: razara red i jača sile do krajnjih
granica."
"Zar radikali ne žele upravo to da postignu? Zar ne pokušavaju da uzdrmaju
stvari kako bi se sami domogli kontrole?"
"To oni misle da čine. A u stvari, stvaraju nove ekstremiste, nove radikale, i
tako nastavljaju stari proces."
"A šta je sa radikalom koji shvata složenost i to ti stavlja do znanja?"
"To onda nije radikal. To je već suparnik u borbi za vlast."
"Ali šta ti onda činiš?"
"Pridobiješ ga ili ubiješ. Tako je prvobitno i nastala borba za vlast, na
ropćućem nivou."
"Da, ali šta je sa mesijama?"
"Kao što je bio moj otac?"
Dankanu se ne dopada ovo pitanje. On zna da sam ja sam, na izvestan način, svoj
vlastiti otac. Zna da mogu govoriti njegovim glasom i oživeti njegovu ličnost,
da su moja sećanja tačna, neispravljana i neminovna.
On nerado reče: "Pa.. ako baš hoćeš."
"Dankane, ja sam svi oni zajedno i ja znam. Nikada nije bilo prave, nesebične
pobune, sve su to sami hipokriti - svesni hipokriti ili nesvesni hipokriti, sve
je to isto."
Ovo uzburka mali osinjak u mojim predačkim sećanjima. Poneki od predaka nikada
nisu prestali da veruju da su oni i samo oni držali ključ za sve ljudske
probleme. E, u tome su slični meni. Mogu da saosećam sa njima čak i dok im
govorim da se greška sama sobom ispravlja.
Primoran sam da ih potisnem. Nema nikakvog smisla zadržavati se na njima. Oni su
jedva više od oporih sećanja... baš kao kada ovaj Dankan koji stoji preda mnom
sa laserskim pištoljem...
Veliki donji bogovi! Uhvatio me je na legalu. Pištolj mu je u ruci uperen u moje
lice.
"Dankane, ti? Zar si me i ti izdao?"
E tu, Brute?
Svaka nit Letove svesti postade krajnje pozorna. Oseti kako mu se telo trza.
Crvoliko telo posedovalo je sopstvenu volju.
Ajdaho podrugljivo progovori: "Reci mi, Leto: koliko puta moram platiti dug
odanosti?"
Leto razabra unutrašnje pitanje: "Koliko je mene već postojalo?" Dankane je to
uvek zanimalo. Svaki Dankan postavljao je to pitanje, ali nijedan odgovor nije
ih zadovoljavao. Sumnjali su.
Svojim najtužnijim glasom Muad'Diba, Leto upita: "Zar nisi ponosan što ti se
divim, Dankane? Zar se nikada nisi upitao šta je to u tebi zbog čega te želim za
stalnog pratioca kroz vekove?"
"Zato što znaš da sam velika budala!"
"Dankane!"
Glas ljutitog Muad'Diba uvek je mogao da uzdrma Ajdaha. Uprkos činjenici što
Ajdaho nije znao da nijedna pripadnica Bene Geserita nikada nije uspela da
ovlada moćima glasa kao Leto, moglo se predvideti da će reagovati baš na ovaj
glas. Laserski pištolj za trenutak zadrhta u njegovoj ruci.
To je bilo dovoljno. Leto se munjevito skotrlja s kola. Ajdaho ga nikada do tada
nije video da na ovaj način silazi s kola, niti je podozrevao da se nešto tako
može dogoditi. Za Leta, bilo je potrebno da se steknu samo dva uslova - stvarna
pretnja koju je crvoliko telo moglo osetiti i stavljanje u dejstvo tog tela.
Ostalo se odigravalo automatski, a brzina tog čina uvek je zaprepašćivala i
samog Leta.
Najveća briga bio mu je laserski pištolj. Mogao je gadno da ga povredi, mada su
samo retki shvatali sposobnost tela pre-crva da se nosi sa toplotom.
Leto udari Ajdaha dok se kotrljao i tako skrenu cev laserskog pištolja upravo u
trenutku kada je ovaj opalio. Jedan od beskorisnih patrljaka koji su nekada
predstavljali Letove noge i stopala posla do svesti iznenadnu bujicu neprijatnih
osećanja. Za trenutak postojao je samo bol. Ali crvoliko telo bilo je oslobođeno
da dela i refleksi staviše u dejstvo siloviti paroksizam udarca. Leto ču kako
kosti pucaju. Laserski pištolj bi odbačen daleko preko poda kripte grčevitim
trzajem Ajdahove ruke.
Otkotrljavši se od Ajdaha, Leto se postavi za novi napad, ali za to nije bilo
potrebe. Povređeni patrljak još je odašiljao signale bola i on oseti da mu je
vrh patrljka spaljen. Koža peščane pastrmke već je zatvorila ranu. Bol postade
blaži i pretvori se u ružno dobovanje.
Ajdaho se pokrenu. Moglo se videti da mu je grudni koš smrskan. Disao je uz
velike napore, ali ipak je otvorio oči i pogledao ka Letu.
Postojanost tih smrtnih opsednutosti! pomisli Leto.
"Siona", prodahta Ajdaho.
Leto vide kako život oteče iz njega u tom času.
Zanimljivo, pomisli Leto. Da li je moguće da su ovaj Dankan i Siona... Ne! Ovaj
Dankan uvek je ispoljavao otvoreno podrugljiv prezir prema Sioninim ludostima.
Leto se ponovo pope na Carska Kola. Ovo je bilo gusto. Nema sumnje da je Dankan
ciljao u mozak. Leto je oduvek bio svestan toga da su mu šake i stopala ranjivi,
ali nikome nije dozvolio da sazna šta bi se dogodilo ako mu mozak više ne bi bio
neposredno povezan sa licem. Više to nije bio mozak ljudskih razmera, već se
proširio u čvornim zbirištima po celom telu. Nikome to nije rekao, ali je
zapisao u svojim dnevnicima.
3.
Oh, kakve sam sve predele video! A tek ljude! Daleka otiskivanja Slobodnjaka i
sve što ide uz to. Čak kroz mitove Tere. Oh, časovi iz astronomije i
spletkarenja, migracije, smetena bekstva, jurnjava koja donosi bol u nogama i
plućima kroz tolike noći na svim onim kosmičkim zrncima prašine gde smo branili
naše kratkotrajne posede. Kažem vam da smo mi čudo i moja sećanja su najbolja
potvrda toga.
'Ukradeni dnevnici'
Žena koja je radila za malim zidnim pultom bila je preterano krupna za usku
stolicu na kojoj je sedela. Napolju je jutro već bilo odmaklo, ali u ovoj
prostoriji bez prozora duboko ispod grada Ona nalazila se samo jedna svetleća
kugla postavljena visoko u uglu. Bila je podešena na topložuto, ali svetlost
nije uspevala da odagna svrsishodno sivilo prostorije. Zidovi i tavanice bili su
prekriveni istovetnim pravougaonim pločama od zagasitog metala.
Bio je tu još samo jedan komad nameštaja, uski poljski krevet sa tankom
slamaricom prekrivenom bezobličnim sivim ćebetom. Već na prvi pogled videlo se
da nijedan komad nameštaja nije bio pravljen za sadašnjeg stanovnika prostorije.
Nosila je odelo-pidžamu iz jednog dela tamnoplave boje, koje se veoma natezalo
preko širokih ramena dok je povijena sedela za pultom. Svetleća kugla obasjavala
je kratko podšišanu plavu kosu i desnu stranu lica, ističući četvrtastu vilicu.
Vilica joj se pokretala u ritmu nemih reči, dok su joj debeli prsti pažljivo
pritiskali tipke na tankoj tastaturi postavljenoj na pultu. Rukovala je mašinom
sa smernošću koja je proisticala iz strahopoštovanja; kretnje su joj bile
nevoljne i odražavale su uzbuđenje puno straha. Dugo drugovanje sa mašinom nije
uspevalo da priguši nijedno od osećanja.
Dok je pisala reči su se pojavljivale na ekranu uvučenom u pravougaonik što se
sasvim jasno isticao spram zakošenosti pulta.
"Siona nastavlja sa delanjem koje nagoveštava žestok napad na vašu svetu osobu",
pisala je. "Siona je i dalje nepokolebljiva u onome na šta se zaklela. Danas mi
je rekla da će kopije ukradenih svezaka predati skupinama u čiju se odanost vama
ne može verovati. Kao primaoci spomenuti su Bene Geserit, Esnaf i Iksijanci.
Kaže da sveske sadrže vaše šifrovane reči, te ovim poklonom nastoji da zadobije
pomoć u prevođenju vaših svetih reči.
Gospodaru, ne znam kakva se sve velika otkrovenja kriju na tim stranicama, ali
ako one sadrže išta što bi moglo ugroziti vašu svetu osobu, preklinjem vas da me
oslobodite moje zakletve na poslušnost Sioni. Ne razumem zašto ste mi nametnuli
tu zakletvu, ali ja je se plašim.
Ostajem vaša ponizna služavka, Naila."
Stolica zaškripa kada se Naila zavali da razmisli o svojim rečima. Prostorija
utonu u gotovo muklu tišinu debele izolacije. Čulo se samo slabo Nailino disanje
i udaljeno kloparanje mašinerije, koje se više osećalo kroz pod nego u vazduhu.
Naila je netremice posmatrala svoju poruku ispisanu na ekranu. Namenjena samo
očima Bogocara, ta poruka nalagala je nešto više od svete istinitosti. Zahtevala
je duboku iskrenost koju je ona smatrala iscrpljujućom. A onda klimnu i pritisnu
dugme za šifrovanje i pripremanje poruke za slanje. Pognuvši glavu, tiho se
pomoli, pre no što je sakrila pult u zid. Tim pokretima, znala je to, poslala je
poruku. Sam Bog ugradio je jednu fizičku napravu u njenu glavu, zaklevši je na
tajnu i upozorivši je da bi moglo doći vreme kada će joj se javiti kroz tu stvar
u njenoj lobanji. Ali još nikada do sada to nije učinio. Podozrevala je da su
Iksijanci tvorci te naprave. Nekako je nalikovala na njihovu tvorevinu. Ali sam
Bog joj je to ugradio, tako da je mogla da odbaci sumnju da se unutra nalazi
kompjuter, te da podleže pod zabranu Velike Konvencije.
'Ne pravi uređaja po uzoru na um!'
Naila zadrhta. Zatim ustade i vrati stolicu na njeno mesto pored poljskog
kreveta. Njeno teško, mišićavo telo napinjalo se ispod tanke plave odore.
Odlikovala se postojanom promišljenošću nekoga ko svoja dela stalno saobražava
velikoj fizičkoj snazi. Okrenuvši se ka poljskom krevetu, ona osmotri mesto gde
se nalazio pult. Tamo se sada videla samo siva pravougaona ploča, poput svih
ostalih. Ni končić platna, ni vlas kose, apsolutno ništa što bi otkrilo tajnu
ploče.
Naila duboko i okrepljujuće udahnu i uputi se iz sobe kroz jedina vrata, zašavši
u sivi hodnik slabo osvetljen belim svetlećim kuglama postavljenim u velikim
razmacima. Ovde su postrojenja bila bučnija. Skrenuvši levo, nekoliko minuta
kasnije već je bila sa Sionom u nešto većoj prostoriji, sa stolom na sredini po
kome su bile poslagane stvari ukradene iz Citadele. Dve srebrnaste svetleće
kugle obasjavale su prizor - Siona je sedela za stolom, a njen pomoćnik, Topri,
stajao je pored nje.
Naila je osećala zavist i divljenje prema Sioni, ali Topri je za nju bio
dostojan samo netrpeljivosti. Bio je to nervozan debeljko buljavih zelenih
očiju, prćastog nosa i tankih usana iznad brade sa jamicama. Topri je kreštao
dok je govorio.
"Pogledaj Naila! Pogledaj šta je Siona pronašla između stranica ove dve knjige."
Naila zatvori i zaključa jedina vrata u sobi.
"Previše govoriš, Topri", reče Naila. "Pravi si brbljivac. Otkud si mogao znati
da li sam sama u hodniku?"
Topri preblede i ljutito se namrgodi.
"Bojim se da je u pravu", reče Siona. "Zbog čega si pomislio da želim da Naila
sazna za moje otkriće?"
"Ukazuješ joj puno poverenje."
Siona upravi pažnju na Nailu. "Znaš li zašto ti verujem, Naila?" Pitanje je bilo
postavljeno ravnomernim, bezosećajnim glasom.
Naila uguši iznenadni nalet straha. Da li je Siona otkrila njenu tajnu?
Da li sam izneverila svog gospodara?
"Zar nemaš ništa da mi odgovoriš?" upita Siona.
"Da li sam vam ikad pružila priliku da posumnjate?" upita Naila.
"To još nije dovoljan razlog za poverenje", reče Siona. "Savršenstvo ne postoji
- ni kod ljudi, ni kod mašina."
"Zašto onda imate poverenja u mene?"
"Tvoje reči uvek se slažu s tvojim postupcima. To je divna osobina. Na primer,
ne voliš Toprija i ne pokušavaš da to sakriješ."
Naila pogleda prema Topriju koji pročisti grlo.
"Ne verujem mu", reče Naila.
Te reči joj u trenutku padoše na um i ona ih izreče bez razmišljanja. Tek kada
ih je izgovorila Naila shvati pravi uzrok svoje netrpeljivosti. Topri bi svakog
izdao zarad lične koristi.
Da li me je otkrio?
Još namrgođen, Topri reče: "Ne želim da stojim ovde i da slušam kako me blatiš."
On krenu, ali Siona podiže ruku u znak da ostane. Topri zastade.
"Mada izgovaramo stare slobodnjačke reči i zaklinjemo se na odanost jedni
drugima, ipak to nije ono što nas drži zajedno", reče Siona. "Sve se zasniva na
delu. Time sve merim. Da li me razumete, oboje?"
Topri automatski klimnu, ali Naila odrečno odmahnu glavom.
Siona joj se nasmeši. "Ti se ne slažeš uvek s mojim odlukama, zar ne Naila?"
"Ne", istisnu Naila kroz zube.
"I nikad nisi ni pokušala da prikriješ svoje neslaganje, pa ipak, uvek me
poslušaš. Zašto?"
"Na to sam se zaklela."
"Ali rekla sam već da to nije dovoljno."
Naila je osećala da se znoji, znajući da je to odaje, ali nije mogla da se
pomeri. Šta da radim? Zaklela sam se Bogu da ću slušati Sionu, ali joj to ne
mogu reći.
"Moraš mi odgovoriti", reče Siona. "Naređujem ti".
Naila zadrža dah. Ovo je bio tesnac kog se najviše plašila. Nije postojao uzmak.
Stoga izgovori nemu molitvu i reče tihim glasom:
"Zaklela sam se Bogu da ću vam biti pokorna."
Siona radosno pljesnu rukama i nasmeja se.
"Znala sam!"
Topri se zakikota.
"Umukni, Topri", reče Siona. "Pokušaću da te nečemu naučim. Ti ni u šta ne
veruješ, čak ni u sebe."
"Ali ja..."
"Ćuti, kad ti kažem! Naila veruje. Ja verujem. To nas održava zajedno.
Verovanje." Na Toprijevom licu pojavi se izraz zaprepašćenja. "Verovanje.
Verujete u..."
"Ne u Bogocara, budalo! Verujemo da će jedna viša moć doći glave tiranskom Crvu,
a mi smo ta viša moć."
Naila dahtavo uzdahnu.
"Sve je u redu, Naila", reče Siona. "Ne tiče me se odakle crpeš svoju snagu, sve
dok veruješ."
Naili uspe da se osmehne, a zatim i nasmeje. Još nikada na nju nije dublji
utisak ostavila mudrost njenog gospodara. Mogu govoriti istinu, a da to ide u
prilog samo mom Bogu!
"Da ti pokažem šta sam našla u ovim knjigama", reče Siona i pokaza na listove
običnog papira na stolu. "Nalazilo se između stranica."
Naila obiđe oko stola i pogleda.
"Najpre ovo". Siona podiže nešto što Naila nije ni primetila. Bio je to sasvim
tanak struk nečega... što je izgledalo kao...
"Cvet?" upita Naila.
"Nalazio se između dve stranice. A na papiru je bilo zapisano ovo."
Siona se nagnu preko stola i pročita: "Pramen Ganine kose sa zvezdanim cvetom
koji mi je jednom donela."
Podigavši pogled prema Naili, Siona reče: "Pokazalo se da je naš Bogocar
sentimentalan. To je slabost koju nisam očekivala."
"Gani?" upita Naila.
"Njegova sestra! Seti se Usmenih Predanja."
"Oh... oh, da. Molitva Gani."
"Čuj sad ovo." Siona uze drugi list hartije i pročita:
'Peščana obala siva poput mrtvog obraza,
Zeleni priliv plime odražava mreškanje oblaka
Stojim na tamnoj, mokroj ivici.
Hladna pena čisti mi nožne prste.
Osećam miris dima spaljenog drveta.'

Siona ponovo podiže pogled prema Naili. "Utvrdili smo da je naslov ovoga 'Reči
koje sam napisao kada sam saznao za Ganinu smrt'. Šta misliš o tome?"
"On... je voleo svoju sestru."
"Da! Sposoban je da voli. Oh, da! Imamo ga sada."

4.
Ponekad udovoljim sebi tako što krenem na safari na koji nijedno drugo biće ne
bi moglo poći. Povlačim se u sebe duž osa osećanja. Poput đaka koji priča o
putovanju za raspust, izaberem predmet. Neka to budu... intelektualke! Zaranjam
u okean koji predstavljaju moji preci. Velika sam krilata riba iz dubina. Usta
svesti mi se otvaraju i ja ih zahvatam! Ponekad... ponekad krećem u lov na
posebne osobe zabeležene u našim istorijama. Kakvo je to samo lično zadovoljstvo
ponovo proživeti život nekog takvog, izrugujući se pri tom akademskim težnjama
koje navodno tvore biografiju.
'Ukradeni dnevnici'
Moneo je sišao u kriptu tužan i pomiren s onim do čega je moralo doći. U ovom
trenutku ni u kom slučaju nije mogao da izbegne svoje dužnosti. Bogocar je
naredio da ga niko ne uznemirava izvesno vreme, dok ne ožali još jednog od
svojih Dankana... Ali život ipak teče dalje... dalje... i dalje.
Lift nečujno kliznu naniže, što je bio odraz vrhunskog umeća. Jednom, samo
jednom, Bogocar je povikao svom dvorskom upravitelju: "Moneo! Ponekad pomislim
da su i tebe napravili Iksijanci."
Moneo oseti da se lift zaustavio. Vrata se otvoriše i on baci pogled preko
kripte ka senovitoj masi na Carskim Kolima. Ni po čemu se nije videlo da je Leto
primetio njegov dolazak. Moneo uzdahnu i krenu na dugi put kroz polutamu punu
odjeka. Na podu u blizini kola nalazilo se telo. Nema potrebe za dQja vu. Sve mu
je odavno bilo poznato.
Jednom, na početku Moneovog službovanja, Leto je rekao: "Ti ne voliš ovo mesto,
Moneo. Vidim to."
"Ne, gospodaru."
Tek malo probravši po sećanju, Moneo je uspeo da se seti sopstvenog glasa iz te
naivne prošlosti, kao i glasa Bogocara koji mu je odgovorio:
"Ti ne misliš da je mauzolej prijatno mesto, Moneo. A ja u njemu vidim izvor
bezgranične snage."
Moneo se takođe seti kako je s nestrpljenjem iščekivao promenu teme. "Da,
gospodaru."
Ali Leto nije odustajao: "Ovde prebiva svega nekoliko mojih predaka. Tu je voda
Muad'Diba. Gani i Harg-al-Ad su, razume se, ovde, ali oni nisu moji preci. Ne,
ako postoji prava kripta mojih predaka, onda sam ja ta kripta. Ovde su uglavnom
Dankani i proizvodi mog programa uzgajanja. I ti ćeš se jednog dana tu
nalaziti."
Moneo shvati da su mu sećanja usporila korak. On uzdahnu i krete malo brže. Leto
je ponekad znao da bude naprasito nestrpljiv, ali ovoga puta još nije davao
znaka od sebe. Moneo to nije ni u kom slučaju tumačio kao kao da je njegovo
približavanje prošlo nezapaženo.
Leto je ležao zatvorenih očiju, ali je svim ostalim čulima pratio Moneovo
napredovanje preko kripte. Pažnju su mu bile zaokupile misli o Sioni.
Siona je moj ljuti neprijatelj, razmišljao je. To znam i bez Nailinih izveštaja.
Siona je žena akcije. Ona živi na površini ogromne energije koja me ispunjava
prikazama zadovoljstva. Nisam u stanju da poimam te žive energije bez
doživljavanja ekstaze. One su moj razlog postojanja, opravdanje svega što sam
ikada učinio... čak i leša ovog budalastog Dankana tu preda mnom.
Leto po sluhu zaključi da Moneo još nije prešao pola puta do Carskih Kola. Čovek
se kretao sve sporije, a onda odjednom ubrzao korak.
Kakav mi je samo poklon Moneo dao tom svojom kćerkom, pomisli Leto. Siona je
sveža i dragocena. Ona je nova, dok sam ja zbirka preživelog, relikvija
prokletih, izgubljenih i zabludelih. Ja predstavljam vrebajuće deliće istorije
koji nestaju s vidika u svim našim prošlostima. Takvu gomilu ološa niko još nije
mogao da zamisli.
Leto otpoče u sebi defile prošlosti kako bi im pokazao šta se zbilo u kripti.
Pojedinosti su moje!
Ali Siona... Siona je bila poput čiste ploče na kojoj se još mogu ispisati
velike stvari.
Čuvam tu ploču krajnje brižljivo. Pripremam je, čistim je. Šta li je Dankan imao
na umu kada je izgovorio njeno ime?
Moneo je bio stalno na oprezu, dok se užurbano približavao kolima.
Leto otvori oči i upravi pogled nadole u času kada je Moneo stigao do leša. U
tom trenutku Letu pričini zadovoljstvo da posmatra upravitelja. Moneo je na sebi
imao belu atreidsku uniformu bez oznaka ranga, što je samo po sebi dovoljno
govorilo. Njegovo lice, gotovo isto tako poznato kao i Letovo, predstavljalo je
jedino znamenje ranga koje mu je bilo potrebno. Moneo je strpljivo čekao. Na
njegovim rukama, neupadljivim crtama lica nije se očitovala nikakva promena
izraza. Gusta kosa boje peska bila je uredno razdeljena na sredini. Duboko u
njegovim sivim očima krio se onaj odvažni pogled koji ide uz svest o velikoj
ličnoj moći. Taj pogled potiskivao je jedino u prisustvu Bogocara, a ponekad čak
ni tada. Nijedanput nije osmotrio telo na podu kripte.
Leto i dalje nije progovarao. Moneo se nakašlja: "Žalostan sam, gospodaru."
Izvanredno! pomisli Leto. Zna da iskreno žalim Dankana. Moneo je video njihove
dosijee, a i dosta ih je video mrtvih. Zna da je samo dvadeset Dankana umrlo na
način koji ljudi obično nazivaju prirodnom smrću.
"Imao je iksijanski laserski pištolj", reče Leto.
Moneo pogleda pravo prema pištolju koji je ležao levo od njega na podu kripte,
pokazujući time da ga je već primetio. Zatim pažnju ponovo upravi na Leta,
prešavši pogledom duž ogromnog tela.
"Ranjeni ste, gospodaru?"
"Ništa strašno."
"Ali povredio vas je."
"Ti patrljci mi inače ničemu ne služe. Potpuno će nestati tokom narednih dve
stotine godina."
"Lično ću se pobrinuti za Dankanovo telo, gospodaru", reče Moneo. "Imam li... "
"Ono što je sprženo potpuno je pretvoreno u prah. Neka se razveje. Ovo je pravo
mesto za pepeo."
"Biće kako moj gospodar kaže."
"Pre no što ukloniš telo, zakoči laserski pištolj i postavi ga negde gde ću moći
da ga pokažem iksijanskom ambasadoru. Što se tiče predstavnika Esnafa, koji nas
je upozorio, nagradiću ga lično sa deset grama začina. Oh - naše sveštenice na
Giedi-I treba upozoriti na tamošnje skrivene zalihe melanža; verovatno je reč o
staroj harkonenskoj krijumčarenoj robi."
"Šta želite, gospodaru, da se uradi s njima kada budu pronađene?"
"Iskoristi deo da platiš Tleilaksima za novog golu. Ostalo neka bude priključeno
zalihama ovde u kripti."
"Razumem, gospodaru." Moneo lako klimnu u znak da je primio naređenje, ali ta
kretnja baš nije predstavljala naklon. Pogled mu se srete s Letovim.
Leto se osmehnu i pomisli: Obojica znamo da Moneo neće otići dok otvoreno ne
pomene ono što i njega i mene u ovom trenutku najviše zaokuplja.
"Video sam izveštaj o Sioni", reče Moneo.
Letov osmeh se proširi. Moneo je bio pravo zadovoljstvo u ovakvim trenucima. U
njegovim rečima krile su se mnoge stvari koje su nagnale otvoren razgovor među
njima - što je počivalo na zajedničkoj svesti o tome da on, razume se, sve
uhodi. Sada je brinuo za svoju kćer, što je prirodno, ali pre svega je želeo da
stavi do znanja kako je briga za Bogocara kod njega i dalje na prvom mestu.
Pošto je i sam prošao kroz slične trenutke, Moneo je tačno znao koliko je tanana
priroda Sionine sudbine.
"Nisam li je ja stvorio, Moneo?" upita Leto. "Nisam li nadzirao predačko stablo
i njeno odgajanje?"
"Ona je moja kćerka jedinica, moje jedino dete, gospodaru."
"Pomalo me podsećaš na Harg-al-Ada", reče Leto. "Na prvi pogled u njoj se ne
može ni naslutiti išta od Gani, mada nešto mora da je nasledila. Možda se dala
na naše pretke iz sestrinskog programa odgajanja."
"Zašto ste to sada rekli, gospodaru?"
Leto se zamisli. Da li je bilo potrebno da Moneo sazna tu neobičnu stvar o
svojoj kćeri? Siona bi povremeno iščezavala sa porodičnog obzorja. Zlatna Staza
je bila tu, ali Siona je iščezavala. No, ona se... nekako nije uklapala u
proročko obzorje. Predstavljala je jedinstvenu pojavu... i ako preživi... Leto
odluči da ne sputava Moneovu delotvornost nepotrebnim obaveštenjima.
"Sećaš se vlastite prošlosti", reče Leto.
"Naravno, gospodaru. Ona predstavlja veliki potencijal, mnogo veći no što sam ja
ikada bio. Ali zbog toga je i opasna."
"A uz to, nije ti ni poslušna", dodade Leto.
"Nije, ali ja imam svoga agenta među njenim pobunjenicima."
Mora da je to Topri, pomisli Leto.
Nije mu bila potrebna predviđačka nadarenost da bi saznao kako Moneo ima agenta
na licu mesta. Još od smrti Sionine majke Leto je sve izvesnije znao tok
Moneovih delanja. Naila je osumnjičila Toprija. A sada je Moneo stao da paradira
svojim strahovanjima i delanjima, nudeći ih kao cenu za potonju sigurnost svoje
kćeri.
Kakav je samo peh imao da iskusi očinstvo sa samo jednom kćeri od takve majke.
"Seti se kako sam postupio s tobom pod sličnim okolnostima", podstaknu ga Leto.
"Poznati su ti, isto tako dobro kao i meni, zahtevi Zlatne Staze."
"Ali bio sam tada mlad i budalast, gospodaru."
"Mlad i drzak, ali nipošto budalast."
Moneo se jadva primetno osmehnu na taj kompliment, dok je u mislima bio sve
uvereniji da sada razume Letove namere. Ipak, opasnost!
Podstičući ga u tom uverenju, Leto reče: "I sam znaš koliko uživam u
iznenađenjima."
To je tačno, pomisli Leto. Moneo to zna. Ali čak i kada me Siona iznenađuje, ona
me podseća na ono čega se najviše plašim... izvesnosti i dosade koje bi mogle
prekinuti Zlatnu Stazu. Kako me je samo dosada privremeno potčinila Dankanu!
Siona je kontrast kojim razaznajem svoje najdublje strahove. Moneova zabrinutost
za mene sasvim je opravdana.
"Moj agent će nastaviti da motri na njene nove sadruge, gospodaru", reče Moneo.
"Ne dopadaju mi se."
"Njeni sadruzi? I sam sam imao takve sadruge, jednom davno."
"Pobunjenike, gospodaru? Vi?" Moneo je bio istinski iznenađen.
"Nisam li se pokazao kao prijatelj pobuna?"
"Ali, gospodaru... "
"Odstupanja od naše prošlosti češća su nego što bi ti to mogao i pomisliti."
"Da, gospodaru." Moneo je bio zbunjen, ali i dalje radoznao. Bilo mu je već
poznato da Bogocar ponekad posle smrti kojeg Dankana postane vrlo govorljiv.
"Mora biti da ste videli mnoge pobune, gospodaru."
Podstaknute ovim rečima Letove misli nevoljno odlutaše u sećanja.
"Ahhh, Moneo", promrmlja on. "Na svojim putovanjima po predačkim lavirintima
zapamtio sam nebrojena mesta i događaje za koje nikako ne bih želeo da se ikada
ponove."
"U stanju sam da zamislim vaša unutrašnja putovanja, gospodaru."
"Ne, nisi. Broj naroda i plemena koje sam video toliki je da to nema nikakvog
smisla, čak ni u mašti. Ahhh, predeli koje sam hodio! Kaligrafija tuđinskih
puteva viđenih iz svemira i utisnutih u moj najunutrašnjiji obzor. Nagrižene
skulpture kanjona, grebena i galaksija utisnuli su u mene sasvim izvesno
saznanje da sam tek čestica."
"Ali vi to niste, gospodaru. Vi svakako niste."
"I manje od čestice. Video sam ljude i njihova besplodna društva koja se do te
mere jednolično ponavljaju da me njihov besmisao ispunjava dosadom, čuješ li?"
"Nisam želeo da vas razljutim, gospodaru", prozbori kratko Moneo.
"Ne ljutiš ti mene. Ponekad me samo ozlojediš i to je sve. Ne možeš ni zamisliti
šta sam sve video - kalife i mijede, rakahe, radže i bašare, kraljeve i careve,
primitose i predsednike - sve sam ih video. Feudalne poglavare, svakog. Svaki od
njih bio je mali faraon."
"Oprostite mi na mojoj smelosti, gospodaru."
"Prokleti Rimljani!" uzviknu Leto.
On izgovori to još jednom u sebi, za svoje pretke: Prokleti Rimljani!
Njihov smeh potera ga iz unutarnje arene.
"Ne razumem, gospodaru", odvaži se Moneo.
"Istina je. Ne razumeš. Rimljani su posvuda rasejali faraonsku bolest kao što
farmeri seju žito za narednu žetvu - sve sami cezari, kajzeri, carevi,
imperatori, caseri... palatai... prokleti faraoni!"
"Moje znanje ne obuhvata sve te titule, gospodaru."
"Ja sam možda poslednji od njih, Moneo. Moli se da je to istina."
"Šta god moj gospodar naredi."
Leto se zagleda u čoveka. "Mi smo ubice mitova, ti i ja, Moneo. To je san koji
delimo. Uveravam te sa svog božanskog olimpskog pijedastala da je vladavina mit.
Kada mit odumre i vladavina umire."
"Tome ste me naučili, gospodaru."
"Ljudska mašina, vojska, stvorila je naš današnji san, moj prijatelju."
Moneo pročisti grlo.
Leto odjednom uoči neznantne znake upraviteljevog nestrpljenja.
Moneo je shvatio ono o vojsci. On zna da je samo neka budala mogla da zamisli
vojsku kao osnovno oruđe vladanja.
Kako Leto nije više ništa rekao, Moneo priđe laserskom pištolju i podiže ga sa
hladnog poda kripte, a zatim stade da ga blokira.
Leto ga je posmatrao, razmišljajući o tome kako ovaj beznačajan prizor odražava
suštinu mita o vojsci. Vojska podstiče tehnologiju, jer moć mašina izgleda
očigledna čak i kratkovidima.
Taj laserski pištolj nije ništa drugo do mašina. Ali sve mašine ili zakažu ili
bivaju prevaziđene. Ipak, vojska se moli na oltaru takvih stvari - očarana i
uplašena. Pogledajte samo kako se ljudi plaše Iksijanaca! Negde duboko u sebi
vojska zna da su posredi samo đavolje naprave. One daju tehnologiji da se
razmahne i duh se više nikada neće vratiti u bocu.
Ali ja ih učim drugačijem čarobnjaštvu.
Leto se tada obrati rulji u sebi:
"Vidite? Moneo je onesposobio ubojito oruđe. Jedna tanana veza prekinuta ovde,
jedna mala kapsula slomljena tamo."
Leto šmrknu. Osetio je estere konzervansnog ulja koje je nadjačalo zadah
Moneovog znoja.
I dalje se obraćajući onima u sebi, Leto reče: "Ali zao duh nije mrtav.
Tehnologija rađa anarhiju. Ona naprave deli nasumice. A uz njih ide i izazivanje
nasilja. Sposobnost stvaranja i korišćenja mahnitih uništitelja neminovno pada u
ruke sve manjih i manjih grupa, dok se na kraju grupa ne svede samo na jednu
osobu."
Moneo se vrati na mesto ispod Leta, držeći nehajno u desnoj šaci blokiran
laserski pištolj. "Na Pareli i na planetama Dana priča se o još jednom Džihadu
protiv ovakvih stvari."
Moneo podiže laserski pištolj i osmehnu se, stavljajući do znanja da mu je
poznat paradoks tih praznih snova.
Leto zatvori oči. Rulja u njemu želela je da se prepire, ali on je isključi,
razmišljajući: Džihadi stvaraju vojske. Batlerijanski Džihad pokušao je da našu
vaseljenu oslobodi mašina koje oponašaju čovečiji um. Batlerijanci su ostavili
za sobom vojske na mrtvoj straži, a Iksijanci još prave sporne uređaje... zbog
kojih sam im zahvalan. Šta je to anatema? Pobuda za pustošenja, bez obzira na
sredstva.
"Desilo se", promrmlja on.
"Da, gospodaru?"
Leto ovori oči. "Idem na kulu", reče on. "Potrebno mi je još vremena da ožalim
mog Dankana."
"Novi je već na putu ovamo", reče Moneo.

5.
Ti koji si prvi za najmanje četiri hiljade godina naišao na moje letopise,
pripazi. Ne osećaj se počastvovanim što ćeš prvi čitati otkrovenja iz mog
iksijanskog skladišta. U njima ćeš naći mnogo bola. Bilo mi je dovoljno da bacim
svega nekoliko kratkih pogleda da bih se uverio da se Zlatna Staza nastavlja,
ali nikada nisam želeo da domašim iza ova četiri milenijuma. Stoga nisam siguran
šta tvome vremenu mogu da znače događaji iz mojih dnevnika. Jedino znam da je
moje dnevnike progutao zaborav i da su događaji koje sam beležio bez sumnje već
eonima podvrgnuti istorijskom izobličenju. Uveravam te da sposobnost viđenja
budućnosti može postati dosadna. Čak i ako vas smatraju Bogom, što je sa mnom
svakako bio slučaj. Više puta mi je palo na um da je sveta dosada dobar i
dovoljan razlog da se izmisli slobodna volja.
'Natpis na skladištu u Dar-es-Balatu'
Ja sam Dankan Ajdaho.
I to je otprilike bilo sve što je zasigurno znao. Nisu mu se dopadala
objašnjenja Tleilaksa, njihove priče. Ali s druge strane, Tleilaksi su uvek
izazivali strah. Strah i nepoverenje.
Doveli su ga na ovu planetu malim esnafskim raketoplanom. Kada su stigli do
linije sumraka u času kada su zaronili u senku duž obzorja, zasvetlela je zelena
sunčeva korona. Svemirska luka nimalo nije ličila ni na šta čega se sećao. Bila
je veća i okružena prstenom neobičnih zgrada.
"Jeste li sigurni da je ovo Dina?" upita on.
"Arakis", ispravi ga pratilac Tleilaks.
Prebacili su ga hermetički zatvorenim kolima do ove zgrade koja se nalazila u
gradu zvanom On. Glas 'n' iz ovog imena izgovaran je kroz nos. Površina
prostorije u kojoj su ga ostavili bila je kvadratnog oblika, osnovice oko tri
metra, a kako joj je i visina bila tačno tolika predstavljala je, zapravo,
kocku. Nigde se nisu videle svetleće kugle, ali prostoriju je ipak ispunjavala
blaga topložuta svetlost.
Ja sam gola, reče on sam sebi.
Bio je to za njega šok, ali ipak je morao poverovati. Dovoljan mu je dokaz bilo
i to što je živ, kada je znao da je zapravo umro. Tleilaksi su uzeli ćelije s
njegovog leša i iz njih razvili zametak u jednom od svojih akselotl rezervoara.
Zametak je postao ovo telo tokom procesa koji ga je u početku nagnao da se oseća
kao stranac u vlastitoj koži.
On spusti pogled na svoje telo. Bilo je odeveno u tamnosmeđe pantalone i jaknu
od grube tkanine koja mu je dražila kožu. Stopala su mu štitile sandale. Sem
tela, tu je bilo sve što su mu darovali. Škrtost koja je govorila ponešto i o
pravom karakteru Tleilaksa.
U prostoriji nije bilo nameštaja. Uveli su ga unutra kroz jedna vrata, na kojima
nije bilo kvake s unutrašnje strane. On podiže pogled ka tavanici, a onda
osmotri zidove sve do vrata. Uprkos potpunoj praznini mesta, osećao je da ga
neko promatra.
"Doći će po tebe žene iz Carske Straže", rekli su mu. Zatim su se udaljili,
prepredeno se sve vreme među sobom smejuljeći.
Žene iz Carske Straže?
Tleilaksi iz pratnje sadistički su uživali da pokazuju svoje sposobnosti
menjanja oblika. Nikada nije znao kakav će novi oblik plastična amorfnost
njihovih tela poprimiti u sledećem trenutku.
Prokleti Liceigrači!
Znali su sve o njemu, razume se, znali su i to koliko se gadio Menjača Oblika.
Da li se mogao uzdati u bilo šta što dolazi od Liceigrača? Sasvim malo. Da li se
moglo verovati u bilo šta što oni kažu?
Moje ime. Znam svoje ime.
A imao je i sećanja. Vratili su mu pređašnji identitet. Gole je trebalo da budu
nesposobni da povrate prvobitni identitet ali Tleilaksi su im to omogućavali i
njemu nije preostalo ništa drugo do da poveruje, budući da je shvatio kako je to
izvedeno.
U početku, znao je to, postojao je kao potpuno uobličen gola, odraslo telo bez
imena ili sećanja - palimpsest na kome su Tleilaksi s lakoćom mogli ispisati
gotovo sve što su poželeli.
"Ti si gola", kazali su mu. To mu je dugo bilo jedino ime. Gola je bio na nivou
povodljivog deteta i kao takav uslovljen da ubije jednog određenog čoveka -
čoveka toliko sličnog pravom Polu Muad'Dibu kome je služio i koga je obožavao da
je Ajdaho sada podozrevao da je u pitanju možda bio još jedan gola. Ako je to
bilo tačno - odakle im, u tom slučaju, originalne ćelije?
Nešto u Ajdahovim ćelijama pobunilo se protiv ubijanja Atreida. Zatekao je sebe
kako stoji s nožem u ruci, dok vezana prilika lažnog Pola u užasu zuri u njega.
Sećanja nahrupiše u njegovu svest. Prisetio se gole i prisetio se Dankana
Ajdaha.
Ja sam Dankan Ajdaho, učitelj mačevanja Atreida.
Zadržao je u svesti taj spomen dok je stajao u žutoj prostoriji.
Poginuo sam braneći Pola i njegovu majku u pećini-sieču ispod peska Dine.
Vratili su me na istu planetu, ali to više nije Dina. Sada je to samo Arakis.
Pročitao je skraćenu istoriju koju su mu dali Tleilaksi: ali nije poverovao u
nju. Više od tri i po hiljade godina? Ko da poveruje da njegovo telo još postoji
posle tolikog vremena? Sem... Uz pomoć Tleilaksa to je bilo moguće. Morao je
verovati vlastitim čulima.
"Bilo vas je mnogo", rekli su mu učitelji.
"Koliko?"
"Gospodar Leto će ti pružiti to obaveštenje."
"Gospodar Leto?"
U istoriji Tleilaksa stajalo je da je taj gospodar Leto bio Leto II, unuk Leta
kome je Ajdaho služio fanatičkom odanošću. Ali ovaj drugi Leto (tako istorija
kaže) postao je nešto... nešto toliko čudno da je Ajdaha obuzelo očajanje kad je
pokušao da shvati taj preobražaj.
Kako se može ljudsko biće lagano pretvoriti u peščanog crva? Kako može bilo koje
razumno stvorenje živeti više od tri hiljade godina? Čak ni nejneobuzdanija
predviđanja o dejstvu gerijatrijskog začina nisu pretpostavljala ovakav životni
vek.
Leto II, Bogocar?
Istoriji Tleilaksa nije trebalo verovati!
Ajdaho se priseti čudnog deteta - u stvari blizanaca: Leta i Ganime. Dece Pola i
Čani, koja je umrla na porođaju. Istorija Tleilaksa kaže da je Ganima umrla
proživevši manje-više normalan život, ali Bogocar Leto nastavljao je da živi i
živi...
"On je tiranin", rekoše Ajdahovi učitelji. "Naredio nam je da te stvorimo u
našim akselotl rezervoarima i da te pošaljemo u njegovu službu. Ne znamo šta se
desilo tvom prethodniku."
I evo me, tu sam.
Ajdaho još jedanput pređe pogledom preko golih zidova i tavanice.
Tihi zvuk glasova prodre mu u svest. Pogledao je u vrata. Glasovi su bili
prigušeni, ali bar jedan od njih zvučao je kao ženski.
Žene iz Carske Straže?
Vrata na bešumnim šarkama otvoriše se prema unutra i dve žene uđoše. Prva stvar
koja mu je privukla pažnju bila je činjenica da je jedna od žena nosila
bezobličnu cibusnu kukuljicu čija je crna boja upijala svetlost. Znao je da ga
ona jasno vidi kroz kukuljicu, ali njene crte lica ostaće nedokučive čak i za
najtananije i najprodornije uređaje. Kukuljica je svedočila o tome da Iksijanci
ili njihovi naslednici još dejstvuju u Carstvu. Obe žene bile su odevene u
jednodelne jarkoplave uniforme sa atreidskim sokolom opšivenim crvenim nitima na
levoj strani istaknutih grudi.
Ajdaho ih je proučavao dok su zatvarale vrata i okretale se prema njemu.
Maskirana žena bila je stamena, snažna. Kretala se varljivim oprezom
profesionalnog fanatika mišića. Druga žena bila je graciozna i vitka, sa
bademastim očima među koščatim crtama lica. Ajdahu se javi utisak da ju je već
negde video, ali nije mogao da se seti gde. Obe su nosile bodeže u koricama
zadevenim za pojas. Nešto u njihovim kretnjama stavi do znanja Ajdahu da su ove
žene bile krajnje vešte s tim oružjem.
Vitka žena prva progovori.
"Zovem se Luli. Dozvolite da vam se prva obratim kao zapovedniku. Moja pratilja
mora ostati anonimna. Tako je naredio naš gospodar Leto. Možete je oslovljavati
sa 'Prijateljica'."
"Zapovednik?" upita on.
"Želja gospodara Leta je da vi zapovedate Carskom Stražom", reče Luli.
"Tako? Hajdemo do njega da popričamo o tome."
"Oh, ne!" Luli je bila vidljivo zaprepašćena. "Gospodar će vas pozvati kada dođe
vreme za to. Za sada želi da vam pružimo udobnost i zadovoljstvo."
"I ja moram da poslušam?"
Luli samo zbunjeno zatrese glavom.
"Jesam li rob?"
Luli se opusti i nasmeši. "Nipošto. Stvar je samo u tome što je gospodar zauzet
mnogim važnim stvarima, koje nalažu njegovo lično angažovanje. Mora da pronađe
vremena za vas. Nas je poslao jer mu je stalo do njegovog Dankana Ajdaha. Suviše
dugo ste bili u rukama prljavih Tleilaksa."
Prljavi Tleilaksi, pomisli Ajdaho.
Bar se to nije izmenilo.
Ipak, zabrinula ga je jedna reč koju je Luli možda nehotice upotrebila.
"Njegov Dankan Ajdaho?"
"Zar niste ratnik Atreida?" upita Luli.
Lukavo. Ajdaho klimnu okrenuvši malo glavu kako bi osmotrio zagonetnu maskiranu
ženu.
"Zašto ste maskirani?"
"Niko ne sme saznati da služim gospodara Leta", reče ona. Glas joj je bio
prijatan kontraalt, ali Ajdaho je podozrevao da je i to bilo maskirano cibusnom
kukuljicom.
"Pa šta ćete onda ovde?"
"Gospodar Leto mi je poverio da utvrdim da li ste potajno u dosluhu sa prljavim
Tleilaksima."
Ajdaho pokuša da proguta knedlu, ali mu to ne uspe jer mu se grlo iznenada
osušilo. Ova pomisao pala mu je na um nekoliko puta još na esnafskom brodu. Ako
su Tleilaksi u stanju da uslove golu da pokuša ubistvo nekog dragog prijatelja,
šta li su još mogli da usade u psihu uzgajanog tela?
"Vidim da si razmišljao o tome", reče odjednom maskirana.
"Da li ste mentat?" upita Ajdaho.
"Oh, ne!" upade Luli. "Gospodar Leto ne dozvoljava uvežbavanje mentata."
Ajdaho pogleda Luli, a zatim se ponovo usredsredi na maskiranu ženu. Nema
mentata. Istorija Tleilaksa nije pominjala tu zanimljivu pojedinost. Zašto bi
Leto zabranio mentate? Svakako da ljudski um obučen u vrhunskim sposobnostima
računanja još ima svoju primenu. Tleilaksi su ga uveravali da je Velika
Konvencija još na snazi i da su mehanički kompjuteri i dalje pod anatemom.
Razume se, ove žene bi trebalo da znaju da su i sami Atreidi koristili mentate.
"Šta vi mislite?" upita maskirana žena. "Jesu li prljavi Tleilaksi petljali po
vašoj psihi?"
"Mislim da nisu."
"Ali niste sigurni?"
"Nisam."
"Ne bojte se, zapovedniče Ajdaho", reče ona. "Imamo načina da se uverimo u to,
kao i načina da s tim iziđemo na kraj. Prljavi Tleilaksi su i to pokušali, ali
samo jednom i dobro su platili za svoju grešku."
"Umirujuće. Da li mi je gospodar Leto možda poslao neku poruku?"
Luli odgovori: "Rekao nam je da vas uverimo kako vas on još voli, kao što su vas
svi Atreidi oduvek voleli." Videlo se da je osećala strahopoštovanje prema
vlastitim rečima.
Ajdaho se malo opusti. Kao staroj atreidskoj desnoj ruci, koju su oni vrhunski
obučili, bilo mu je lako da na osnovu ovog susreta utvrdi nekoliko stvari. Ove
dve bile su uslovljene na fanatičnu poslušnost. Ako je cibusna maska mogla da
prikrije identitet te žene, znači da je moralo biti još mnogo drugih izrazito
slične telesne građe. Sve je to govorilo da je Leto okružen opasnostima - što je
još zahtevalo stare, istančane službe uhoda i posebno domišljat arsenal oružja.
Luli pogleda pratilju. "Šta kežeš, Prijateljice?"
"Može da pođe u Citadelu", odgovori maskirana žena. "Ovo nije pogodno mesto.
Tleilaksi su bili ovde."
"Prijalo bi mi da se okupam i presvučem", reče plaho Ajdaho.
Luli je i dalje gledala u 'Prijateljicu'. "Sigurna si?"
"U mudrost gospodara ne treba sumnjati", odvrati maskirana žena.
Ajdahu se nije dopao prizvuk fanatičnosti u Prijateljičinom glasu, ali osećao se
sigurnim pod okriljem atreidskog poštenja. Strancima i neprijateljima mogli su
se činiti ciničnim i okrutnim, ali prema svojim ljudima bili su uvek pravedni i
odani. Iznad svega, Atreidi su bili odani svojima.
I ja sam jedan od njihovih, pomisli Ajdaho. Ali šta se dogodilo meni koga
zamenjujem? Bio je ubeđen da mu ove dve žene neće odgovoriti na ovo pitanje.
Ali, Leto hoće.
"Hoćemo li?" upita on. "Jedva čekam da sperem sa sebe smrad prljavih Tleilaksa."
Luli mu se osmehnu.
"Dođite. Sama ću vas okupati."

6.
Neprijatelji te osnažuju.
Saveznici oslabljuju.
Govorim ovo u nadi da ću ti pomoći da razumeš zašto postupam onako kako postupam
potpuno svestan da se velike sile okupljaju u mom carstvu sa jednom jedinom
željom - željom da me unište. Ti koji čitaš ove reči možda si veoma dobro upućen
u ono što se u stvari dogodilo, ali sumnjam da ih razumeš.
'Ukradeni dnevnici'
Obred 'pokazivanja' kojim su pobunjenici počinjali svoje sastanke odužio se za
Sionu u nedogled. Sedela je u prvom redu. Pogled joj je lutao unaokolo, ali
nijednom nije pao na Toprija, koji je upravljao obredom na svega nekoliko koraka
od nje. Nikada ranije nisu koristili ovu prostoriju u magacinskim spremištima
ispod Ona, ali budući da je bila slična svim ostalim mestima na kojima su se
sastajali mogla je sasvim dobro poslužiti kao standardni model.
Prostorija za sastanke pobunjenika - klasa B, pomisli nehajno ona.
Službeno je bila označena kao skladište, te se stoga nije mogla menjati
jednolična bela rasveta nepokretnih sjajnih kugli. Prostorija je bila približno
trideset koraka dugačka i nešto malo uža. Do nje se moglo stići samo kroz
lavirint sličnih komora od kojih je jedna bila prikladno opremljena krutim
stolicama na rasklapanje namenjenim malim spavaonicama ovdašnjeg osoblja. Oko
Sione je sada na tim stolicama sedelo devetnaest pobunjenika. Bilo je i nekoliko
praznih mesta, namenjenih onima koji će možda zakasniti.
Sastanak je zakazan između ponoći i jutarnje smene, kako bi se lakše prikrio
priliv viška ljudi u odajama za poslugu. Većina pobunjenika prerušila se u
energetičare - bili su odeveni u tanke sive pantalone i jakne za jednokratnu
upotrebu. Nekolicina, uključujući i Sionu, nosila je zelena odela mašinskih
inspektora.
Toprijev glas jednolično je odzvanjao prostorijom. Dok je upravljao obredom
uopšte nije skičao. U stvari, Siona je morala da prizna, bio je prilično dobar u
tome, a naročito sa novajlijama. Od kada je Naila otvoreno izjavila da mu ne
veruje, Siona je Toprija posmatrala drugim očima. Naila je znala da bude
zagrižljivo naivna i da tako skida maske. A postojale su tu i neke stvari koje
je Siona saznala o Topriju posle tog sukoba.
Siona se konačno okrenu i pogleda ga. Hladna srebrna svetlost nije uspela da
prikrije Toprijevo bledilo. Za vreme ogleda koristio je kopiju kris-noža,
prokrijumčareni primerak kupljen od Muzejskih Slobodnjaka. Dok je posmatrala
oštricu u Toprijevim rukama Siona se priseti tog događaja. Bila je to Toprijeva
zamisao, a i njoj se tada činila dobrom. Poveo ju je na sastanak u jednu čatrlju
u predgrađu. Krenuli su iz Ona u sumrak. Čekali su dugo u noć, dok tama nije
bila dovoljno velika da prikrije dolazak Muzejskih Slobodnjaka. Slobodnjacima
nije bilo dozvoljeno da napuštaju svoje siečke odaje bez naročite dozvole
Bogocara.
Gotovo da je bila od svega digla ruke, kad se Slobodnjak iznenada došunja iz
tame. Napolju je ostavio pratnju da pazi na vrata. Topri i Siona sedeli su na
neobrađenoj klupi oslonjenoj na vlažni zid, u potpuno praznoj odaji. Jedina
svetlost dopirala je od prigušenožute baklje nataknute na štap zaboden u trošnom
zidu od blata.
Već Slobodnjakove prve reči ispuniše Sionu zlim slutnjama.
"Da li ste doneli novac?"
I Topri i Siona behu ustali kada je on ušao. Toprija, međutim, kao da nije
uznemirilo to pitanje. On se potapša po kesi ispod odore; začu se zveket novca.
"Evo novca."
Slobodnjak je bio sav smežuran, namrgođen i pogrbljen. Imao je na sebi kopiju
stare slobodnjačke odeće, a ispod nje nekakvu blistavu odoru, verovatno njihovu
verziju pustinjskog odela. Kapuljača mu je bila namaknuta na čelo, zaklanjajući
mu lice po kome su poigravale senke što ih je stvarala svetlost baklje.
On osmotri prvo Toprija pa Sionu pre no što ispod odore izvuče neki predmet
umotan u tkaninu.
"To je verna kopija, ali od plastike", reče on. "Ne može se njime ni travka
preseći."
Zatim izvuče nož iz tkanine i podiže ga.
Sionu, koja je kris-noževe viđala jedino po muzejuma i na retkim vizuelnim
snimcima iz arhive njene porodice, obuze čudna napetost kada na ovom mestu
ugleda oštricu. Osetila je da se u njoj budi nešto atavističko i ona načas ovog
ubogog Muzejskog Slobodnjaka sa plastičnim kris-nožem zamisli kao pravog
Slobodnjaka iz starih dana. Stvar koju je držao u ruci odjednom se pretvori u
pravi kris-nož srebrnih oštrica koji je svetlucao sred žućkastih senki.
"Lično jemčim da je nož čija je ovo kopija bio pravi", reče Slobodnjak. Govorio
je prigušenim glasom koji je zbog naglašavanja zvučao nekako preteći.
Siona odjednom razabra otrov koji je bio skriven u rukavu malih samoglasnika, i
to je namah ispuni oprezom.
"Samo pokušaj da nas izdaš i gonićemo te kao najgoru fukaru", reče ona.
Topri je iznenađeno pogleda.
Muzejski Slobodnjak se trže i skupi. Nož mu zadrhta u ruci, ali su ga njegovi
patuljasti prsti još stezali kao da nekog dave.
"Vas da izdam, gospo? Oh, ne. Ali učinilo nam se da smo premalo tražili za ovu
kopiju. Iako kopija nije naročita, njenom izradom i prodajom na ovakav način
izlažemo se smrtnoj opasnosti."
Siona se zagleda u njega, prisećajući se reči starih Slobodnjaka iz Usmenih
Predanja. "Kad jednom stekneš dušu trgovca, suk ti postaje suština postojanja."
"Koliko tražite?" upita ona.
On navede sumu dvostruko veću od prvobitne.
Topri uzdahnu.
Siona pogleda Toprija. "Imaš li toliko?"
"Ne baš, ali dogovorili smo se... "
"Daj mu to što imaš, sve", reče Siona.
"Sve?"
"Zar nisam tako rekla? Svaki novčić iz kese." Zatim se okrenu Muzejskom
Slobodnjaku. "Znamo ti ime. Ti si Teišar, pomoćnik Garuna iz Tuonoa. Mentalitet
ti se odlikuje sukom i zato se sva naježim kada pomislim u šta su se izmetnuli
Slobodnjaci."
"Gospo, svi moramo živeti", pobuni se on.
"Ti ne živiš", reče ona. "Odlazi!"
Teišar se okrenu i udalji, stiskajući na grudima kesu s novcem.
Sećanje na to nikako joj nije izlazilo iz glave dok je sada posmatrala Toprija
kako maše kopijom kris-noža pri pobunjeničkom obredu. Nismo bolji od Teišara,
pomisli. Kopija je gora od ničega. Topri je vitlao glupom oštricom dok je obred
polako privodio kraju.
Siona odvoji pogled od njega i poče da posmatra Nailu, koja je sedela s njene
leve strane. Naila je gledala čas u jednom čas u drugom pravcu. Posebno je
obraćala pažnju na novajlije u dnu prostorije. Naila nikom nije lako poklanjala
svoje poverenje. Siona šmrknu kada strujanje vazduha donese miris maziva. Dubine
Ona oduvek su opasno mehanički zaudarale! Ona ponovo šmrknu. Još i ova
prostorija! Nije joj se dopadalo mesto njihovog sastanka. Vrlo lako je moglo
biti i zamka. Stražari su mogli da odseku spoljašnje hodnike i unutra pošalju
naoružane tragače. Ovo je sasvim lako moglo biti mesto kraja njihove pobune.
Sionina nelagodnost se udvostruči kada se priseti da je upravo Topri izabrao ovu
prostoriju.
Jedna od Ulotovih retkih grešaka, pomisli ona. Jadni mrtvi Ulot saglasio se s
Toprijevim prijemom među pobunjenike.
"On je niži funkcioner u gradskim službama", objasnio im je tada Ulot. "Topri
nam može pronaći mnoga korisna mesta za sastajanje i pomoći nam u nabavljanju
oružja."
Topri je stigao gotovo do kraja obreda. Položio je nož u izrezbareni kovčežić i
spustio ga pažljivo na pod pored sebe.
"Moje lice je moj zalog", reče on. Okrenuo je profil onima u sobi, prvo jednu, a
zatim i drugu stranu. "Pokazujem vam svoje lice da me svagda možete prepoznati i
biti sigurni da sam jedan od vaših."
Glupavi obred, pomisli Siona.
Ali nije se usuđivala da ga prekine. Kada je Topri iz džepa izvukao crnu masku
od gaze i prekrio njome lice i ona sama uze masku i navuče je. Svi u prostoriji
učiniše isto. A onda nastade komešanje. Većina je bila obaveštena da je Topri
doveo naročitog posetioca. Siona pričvrsti masku iza vrata. Nestrpljivo je
očekivala da vidi tog posetioca.
Topri ode do jednih vrata prostorije. Nastade komešanje dok su svi ustajali,
sklapali stolice i naslanjali ih o zid nasuprot vratima. Na Sionin znak Topri
kucnu tri puta o ploču vrata, sačeka odbrojivši u sebi do dva, a zatim kucnu
četiri puta.
Vrata se otvoriše i jedan visok čovek u tamnosmeđem, službenom trikou uđe u
prostoriju. Nije nosio masku, te svi mogadoše da mu vide lice - mršavo i
zapovedničko, sa uskim usnama, oštrim nosom, tamnosmeđim očima duboko usađenim
ispod gustih obrva. To lice smesta prepozna većina ljudi u prostoriji.
"Prijatelji moji", reče Topri, "predstavljam vam Ijoa Kobata, ambasadora sa
Iksa."
"Bivšeg ambasadora", reče Kobat. Glas mu je bio hrapav i veoma odmeren. Okrenuo
se zidu ka kome su gledali svi maskirani ljudi u prostoriji. "Danas sam dobio
naređenje našeg Bogocara da napustim Arakis jer sam pao u nemilost."
"Zašto?"
Siona postavi ovo pitanje naglo, bez ikakvih uvodnih formalnosti.
Kobat hitro okrenu glavu, upravivši pogled prema njenom maskiranom licu. "Neko
je pokušao da ubije Bogocara. Oružje ga je dovelo do mog traga."
Sionini sadruzi se razmakoše, tako da između nje i bivšeg ambasadora ostade
prazan prostor, jasno stavljajući time do znanja da su joj potčinjeni.
"Zašto vas onda nije ubio?" upita ona.
"Mislim da je želeo da mi stavi time do znanja kako nisam toga vredan. Pored
toga, hteo je da me iskoristi kao nosioca poruke na Iks."
"Kakve poruke?" Siona krenu kroz raščišćen prolaz i zaustavi se na dva koraka od
Kobata. Jasno je uočavala kako u njemu, dok je proučavao njeno telo, raste
seksualna napetost.
"Vi ste Moneova kćer", reče on.
Bešumna napetost rasprsnu se prostorijom. Zašto li je otkrio da ju je prepoznao?
Koga li je još prepoznao? Kobat nimalo nije izgledao kao budala. Zašto li je ovo
učinio?
"Vaše telo, glas i način ophođenja dobro su poznati ovde u Onu", reče on. "Ta
maska je besmislena."
Ona strgnu masku s glave i nasmeši mu se. "Slažem se. A sada, odgovorite na moje
pitanje."
Siona oseti da joj se Naila primakla sleva, kao i još dve pomoćnice koje je ova
izabrala.
Siona takođe primeti da je Kobat shvatio pravo značenje njenih reči - očekuje ga
smrt ako ne udovolji njenim zahtevima. Glas mu je i dalje bio veoma odmeren, ali
govorio je sporije, pažljivije birajući reči.
"Bogocar mi je rekao da zna za dogovor između Iksa i Esnafa. Pokušavamo da
napravimo mehanički pojačivač za... one esnafske navigatorske talente koji za
sada zavise od melanža."
"U ovoj prostoriji nazivamo ga Crvom", reče Siona. "Kako bi ta vaša iksijanska
mašina trebalo da deluje?"
"Poznato vam je da je esnafskim navigatorima potreban začin, kako bi bili u
stanju da uoče sigurnu stazu kretanja?"
"Zamenićete navigatore mašinom?"
"Nije isključeno."
"Kakvu, onda, poruku nosite svojima u vezi s tom mašinom?"
"Saopštiću im da mogu nastaviti sa projektom samo ako mu budu slali dnevne
izveštaje o napredovanju."
Ona odmahnu glavom. "Ti izveštaji uopšte mu nisu potrebni! To je glupa poruka."
Kobat proguta knedlu ne prikrivajući više nervozu.
"Esnaf i Sestrinstvo su oduševljeni našim projektom", reče on. "Sudeluju u
njemu."
Siona klimnu. "A za sudelovanje plaćaju tako što začin dele sa Iksom."
Kobat je pogleda. "To je skup posao, a začin nam je neophodno potreban za
uporedne testove koje vrše esnafski navigatori."
"To je laž i prevara", reče ona. "Vaš uređaj neće nikada proraditi i Crv to
zna."
"Kako se usuđujete da nas optužite za..."
"Ćutite! Upravo sam vam rekla pravu poruku. Crv nalaže vama Iksijancima da
nastavite sa varanjem Esnafa i Bene Geserita. To ga zabavlja"
"Moglo bi uspeti." Kobat je bio uporan.
Ona mu se iznenada osmehnu. "Ko je pokušao da ubije Crva?"
"Dankan Ajdaho."
Naila uzdahnu. U prostoriji se mogao primetiti poneki znak iznenađenja;
nabiranje veđa i zadržan dah.
"Je li Ajdaho mrtav?" upita Siona.
"Pretpostavljam, ali... ahhh, Crv naravno odbija da to potvrdi."
"Zašto pretpostavljate da je mrtav?"
"Tleilaksi su poslali novog Ajdaha, golu."
"Shvatam."
Siona se okrenu i dade Naili znak. Ova ode u drugi kraj prostorije i vrati se s
malim paketom zamotanim u ružičasti suk papir, kakav dućandžije koriste za mali
pazar. Naila predade zamotuljak Sioni.
"Ovo će biti cena vašeg ćutanja", reče Siona pruživši zamotuljak Kobatu. "Zbog
ovoga je Topriju bilo dozvoljeno da vas večeras dovede ovamo."
Kobat uze paket ne skidajući pogled s njenog lica.
"Ćutanja?" upita on.
"Obavezujemo se da nećemo obavestiti Esnaf i Sestrinstvo da ih varate."
"Mi ih ne vara... "
"Ne pravite se ludi."
Kobat pokuša da proguta knedlu kroz suvo grlo. Bilo mu je jasno šta je htela da
kaže: istina ili ne, ako pobunjenici prošire jednu takvu vest u nju će svi
poverovati. Bio je to 'zdrav razum' kako je Topri voleo da kaže.
Siona pogleda Toprija, koji je stajao tik iza Kobata. Niko nije pristupio
pobunjenicima zbog 'zdravog razuma'. Zar Topri nije shvatio da bi ga njegov
'zdrav razum' mogao izdati? Ona ponovo obrati pažnju na Kobata.
"Šta je u paketu? upita on.
Nešto u načinu na koji je to upitao reče Sioni da već zna odgovor.
"Nešto što šaljem na Iks. Odnećete ga tamo za moj račun. To su kopije dvaju
svezaka koje smo ukrali iz tvrđave Crva".
Kobat se zagleda u paket koji je držao u ruci. Bilo je očigledno da je želeo da
ga baci, budući da mu je ovo petljanje sa pobunjenicima natovarilo na leđa
pogubniji teret no što je očekivao. On uputi prek pogled Topriju, kao da je
želeo da mu kaže: 'Zašto me nisi upozorio?'
"Šta..." On vrati pogled na Sionu i pročisti grlo. "O čemu se govori u tim...
knjigama?"
"Vaši ljudi nam to mogu reći. Mislimo da su to njegove vlastite reči, ispisane
šifrom koju mi ovde ne umemo da pročitamo."
"Zašto mislite da... "
"Vi Iksijanci imate mozak za te stvari."
"A ako ne uspemo?"
Ona slegnu ramenima. "Nećemo vas kriviti. Međutim, ako iskoristite ove knjige za
bilo šta drugo ili ako budete oklevali da nam podnesete potpun izveštaj o uspehu
u dešifrovanju, onda ..."
"Kako možete biti sigurni da mi..."
"Nećemo se osloniti samo na vas. I drugi će dobiti kopije. Mislim da Sestrinstvo
i Esnaf neće oklevati da pokušaju dešifrovanje tih svezaka."
Kobat stavi paket ispod miške i stisnu ga uz telo.
"Zašto mislite da... Crv ne zna za vaše namere... čak i za ovaj sastanak?"
"Mislim da su mu poznate mnoge takve stvari, možda čak i ko mu je uzeo ove
knjige. Moj otac veruje da on odista vidi budućnost."
"Vaš otac veruje Usmenim Predanjima."
"Svi u ovoj prostoriji veruju u to. Usmena Predanja se u važnim stvarima ne
protive službenoj istoriji."
"Zašto onda Crv ne preduzme nešto protiv vas?"
Ona pokaza na paket ispod Kobatove miške. "Možda je odgovor tu unutra."
"Ili vi i ove šifrovane knjige ne predstavljate za njega pravu pretnju!" Kobat
nije prikrivao ljutinu. Nije voleo da ga bilo ko primorava da donosi odluke.
"Možda. Recite mi, zbog čega ste pomenuli Usmena Predanja?"
Kobat još jednom oseti pretnju u njenom glasu.
"U njima se kaže da je crv nesposoban za ljudska osećanja."
"Nije to u pitanju", reče ona. "Dobićete još jednu priliku da mi kažete pravi
razlog."
Naila se primače za dva koraka bliže Kobatu.
"Ja... rečeno mi je da se podsetim Usmenih Predanja pre no što dođem ovamo, da
vaši ljudi..." On slegnu ramenima.
"Da ga mi opevavamo?"
"Da."
"Ko vam je to rekao?"
Kobat proguta pljuvačku, baci preplašen pogled prema Topriju, a zatim ponovo
upravi oči na Sionu.
"Topri?" upita Siona.
"Mislio sam da će mu to pomoći da nas shvati", reče naglo Topri.
"A rekao si mu i ime svog vođe", reče Siona.
"Već ga je znao!" Topri ponovo poče da pišti.
"Na koje delove Usmenih Predanja je trebalo da obratite pažnju?" upita Siona.
"A... ahhh, na atreidsku lozu."
"I sada mislite da znate zašto mi se ljudi pridružuju u ovoj pobuni?"
"Usmena Predanja tačno opisuju kako se on odnosi prema potomcima Atreida!"
uzviknu Kobat.
"A meni sada dopušta da se igram pobunjenika?"
"Ja sam samo glasnik", reče Kobat. "Ako me ubijete ko će preneti vašu poruku?"
"Ili poruku Crva!" dobaci Siona.
Kobat ostade bez reči.
"Mislim da ne razumete Usmena Predanja", reče Siona. "Takođe, mislim da ne
poznajete dobro ni Crva, niti da razumete njegove poruke."
Kobatovo lice pocrvene od besa. "Šta će vas sprečiti da postanete isto što i svi
ostali Atreidi, tek lep poslušan deo..." Kobat naglo ućuta, iznenada svestan šta
mu se omaklo u ljutnji.
"Još jedan regrut za posilne Crva", reče Siona. "Kao što su Dankani Ajdahoi?"
Ona se okrenu i pogleda Nailu. Dve pomoćnice, Anuok i Tav, postadoše najednom
napete, ali ostaše nepomične jer im Naila ne uputi nikakv znak.
Siona klimnu Naili.
Shodno svojoj zakletvi Anuok i Tav zaprečiše izlaz. Naila ih sve zaobiđe i
zaustavi se iza Toprija.
"Šta... šta se dešava?" upita Topri.
"Želimo da saznamo sve što je važno, sve ono što bivši ambasador može da podeli
sa nama", reče Siona. "Želimo da čujemo celu poruku."
Topri stade da drhti. Kobatovo čelo orosi se znojem. On kratko pogleda Toprija,
a zatim svoju pažnju ponovo pokloni Sioni. Za Sionu je taj pogled predstavljao
konačno skidanje vela iza koga se krio zaverenički odnos između ove dvojice.
Ona se osmehnu. Ovo je samo potvrđivalo ono što je već saznala.
Kobat se umiri.
"Možete početi", reče Siona.
"Ja... šta vi..."
"Crv vam je dao privatnu poruku za vaše gospodare. Želim da je čujem."
"On... on traži produžetak za svoja kola."
"Znači, očekuje da još raste. Šta još?"
"Treba da mu pošaljemo veliku zalihu radulijanskog kristalnog papira."
"Šta će mu to?"
"Nikada ne objašnjava svoje zahteve."
"Takve stvari zabranjuje drugima", reče ona.
Kobat gorko procedi: "Sebi, međutim, nikada ništa ne zabranjuje!"
"Da li ste mu izrađivali zabranjene igračke?"
"Ne znam."
Laže, pomisli ona, ali odluči da ne isteruje stvar na čistinu. Dovoljno joj je
bilo to što je saznala za postojanje još jedne pukotine u ljušturi Crva.
"Ko će vas zameniti?"
"Šalju Malkijevu nećakinju", reče Kobat. "Možda se sećate da je on..."
"Sećamo se Malkija", reče ona. "Zašto Malkijeva nećakinja postaje novi
ambasador?"
"Ne znam. Ali to je bilo određeno i pre no što mi je Bo... Crv naložio da se
povučem."
"Kako se zove?"
"Hvi Noree."
"Staraćemo se o Hvi Noree", reče Siona. "Vi niste bili toga vredni. Hvi Noree
mogla bi biti nešto drugo. Kada se vraćate na Iks?"
"Odmah posle Svetkovine, prvim raspoloživim esnafskim brodom."
"Šta ćete reći vašim gospodarima?"
"O čemu?"
"O mojoj poruci!"
"Postupiće onako kako tražite."
"Znam. Možete poći, bivši ambasadore Kobat."
U žurbi da ode, Kobat se umalo ne sudari sa stražarkama na vratima. Topri krenu
za njim, ali ga Naila uhvati za ruku i zadrža. Topri sa strahom osmotri Nailino
mišićavo telo, a zatim pogleda Sionu, koja je čekala da se vrata iza Kobata
zatvore pa da tek onda progovori.
"Poruka nije bila namenjena samo Iksijancima već i nama", reče ona. "Crv nas
izaziva i saopštava nam svoja pravila borbe."
Topri pokuša da se otrgne od Naile. "Šta..."
"Topri!" uzviknu Siona. "I ja mogu da pošaljem poruku. Poruči, dakle, mom ocu da
obavesti Crva da prihvatamo izazov."
Naila mu oslobodi ruku. Topri protrlja mesto gde ga je stezala. "Sigurno ne
želite da..."
"Odlazi dok još možeš i nikada se više nemoj vratiti", reče Siona.
"Ne mislite valjda da sam..."
"Rekla sam ti da odeš! Trapav si, Topri. Najveći deo života provela sam po
školama Ribogovornica. Naučile su me da prepoznajem nespretnost."
"Kobat sada zauvek odlazi. Kakve je onda štete bilo u tome da..."
"Ne samo da je znao za mene, već je znao i šta sam ukrala iz Citadele! Ali nije
znao da ću taj paket poslati na Iks preko njega. Po tvojim postupcima zaključila
sam da Crv želi da pošaljem te knjige na Iks!"
Topri stade da se povlači od Sione prema vratima. Anuok i Tav mu oslobodiše
prolaz i širom otvoriše vrata. Sionin glas ga je pratio.
"Ne poriči da je Crv bio taj koji je Kobatu govorio o meni i mom paketu! Crv ne
šalje nespretne poruke. Reci mu da sam to kazala!"
7.
Neki govore da nemam savesti. Kako samo greše, čak i prema samima sebi. Ja sam
jedina savest koja je ikada postojala. Isto kao što vino primi miris bačve, tako
i ja stičem suštinu svog najdrevnijeg postanka, a to je seme savesti. To je ono
što me čini svetim. Ja sam Bog zato što jedini stvarno znam svoje nasleđe!
'Ukradeni dnevnici'
'Pitanja i odgovori zabeleženi prilikom razgovora inkvizitora Iksa sa kandidatom
za ambasadora na dvoru gospodara Leta u Velikoj Palati':
INKVIZITOR: Nagoveštavate da želite da nam nešto kažete o pobudama gospodara
Leta. Govorite.
HVI NOREE: Vaša formalna analiza nije dovoljna za pitanja koja bih ja želela da
postavim.
INKVIZITOR: Kakva pitanja?
HVI NOREE: Pitam se šta je to što je nagnalo gospodara Leta da prihvati svoj
grozan preobražaj, to crvoliko telo, taj gubitak ljudskosti? Vi naprosto
pretpostavljate da je on to učinio zbog moći i dugog života.
INKVIZITOR: Zar to nije dovoljno?
HVI NOREE: Zapitajte se da li bi iko od vas platio toliku cenu za takve
tričarije?
INKVIZITOR: Neka nam onda vaša bezgranična mudrost kaže zbog čega je gospodar
Leto izabrao da postane Crv?
HVI NOREE: Da li iko ovde sumnja u njegovu sposobnost da predviđa budućnost?
INKVIZITOR: Ma hajdete! Zar to nije dovoljna nadoknada za njegov preobražaj?
HVI NOREE: Ali on je već posedovao sposobnost viđenja budućnosti kao i njegov
otac pre njega. Ne! Pretpostavljam da je doneo tu očajničku odluku, jer je u
našoj budućnosti video nešto što samo jedna takva žrtva može sprečiti.
INKVIZITOR: A šta je to neobično što je samo on video u našoj budućnosti?
HVI NOREE: Ne znam, ali predlažem da upravo to otkrijem.
INKVIZITOR: Vi ste od tiranina napravili nesebičnog slugu naroda!
HVI NOREE: Zar to nije bila istaknuta osobina njegove porodice, Atreida?
INKVIZITOR: Znači, treba da verujemo službenim istorijama?
HVI NOREE: I Usmena Predanja to potvrđuju.
INKVIZITOR: Kojim još dobrim osobinama biste obdarili tiranina Crva?
HVI NOREE: Dobrim osobinama, sirra?
INKVIZITOR: Dobro, samo osobinama!
HVI NOREE: Moj ujak Malki često je govorio da je gospodar Leto zapadao u
raspoloženje velike popustljivosti prema odabranim sadruzima.
INKVIZITOR: Druge, pak, sadruge pogubljuje bez ikakvog vidljivog razloga.
HVI NOREE: Mislim da razlozi postoje i moj ujak je neke od tih razloga dokučio?
INKVIZITOR: Pa da ih čujemo.
HVI NOREE: Nespretne pretnje njegovoj ličnosti.
INKVIZITOR: Nespretne pretnje!
HVI NOREE: A ne podnosi ni nadmenost. Podsetite se smaknuća istoričara i
uništenja njihovih dela.
INKVIZITOR: Ne želi da se obelodani istina.
HVI NOREE: Rekao je mom ujaku Malkiju da su lagali o prošlosti. Pazite dobro! Ko
to zna bolje od njega? Svi znamo uzrok njegove zatvorenosti.
INKVIZITOR: Kakvim dokazom raspolažemo da svi njegovi preci žive u njemu?
HVI NOREE: Neću da ulazim u tu besmislenu prepirku. Reći ću samo to da sam ovo
ubeđenje stekla na osnovu uverenja ujaka Malkija i njegovih valjanih razloga za
to uverenje.
INKVIZITOR: Čitali smo izveštaje vašeg ujaka i drugačije smo ih tumačili. Malki
je previše voleo Crva.
HVI NOREE: Moj ujak ga je ubrajao među najsposobnije diplomate u Carstvu, i
smatrao ga je za vrhunskog sabesednika i stručnjaka u svakoj oblasti koja bi vam
mogla pasti na um.
INKVIZITOR: Zar vaš ujak, ipak, nije govorio i o okrutnosti Crva?
HVI NOREE: Moj ujak je držao da je on krajnje civilizovan.
INKVIZITOR: Pitao sam vas o okrutnosti.
HVI NOREE: Da, sposoban je za okrutnost.
INKVIZITOR: Vaš ujak ga se plašio.
HVI NOREE: Gospodaru Letu nedostaju bezazlenost i naivnost. Treba ga se bojati
jedino kada se pretvara da poseduje ove osobine. Tako je govorio moj ujak.
INKVIZITOR: Tačno, to su bile njegove reči.
HVI NOREE: I više od toga! Malki je rekao: 'Gospodar Leto uživa u geniju koji ga
iznenadi i raznovrsnosti ljudske vrste. On je moj omiljeni sadrug.'
INKVIZITOR: Kako vaša izuzetna mudrost tumači ove ujakove reči?
HVI NOREE: Ne rugajte mi se!
INKVIZITOR: Ne rugamo se, uopšte. Tragamo za prosvetljenjem.
HVI NOREE: Ove Malkijeve reči, kao i mnoge druge stvari koje je pisao neposredno
meni, navode na zaključak da gospodar Leto uvek traga za novinom i izvornošću,
ali da je oprezan zbog razorne moći zapretene u takvim stvarima. Tako je, bar,
moj ujak verovao.
INKVIZITOR: Da li želite još nešto da dodate uverenjima koja delite s vašim
ujakom?
HVI NOREE: Ne osećam potrebu da još nešto dodam onome što sam već rekla. Žao mi
je što sam protraćila toliko vremena inkvizitorima.
INKVIZITOR: Nipošto, niste traćili naše vreme. Potvrđujem vaš izbor za
ambasadora na dvoru gospodara Leta, Bogocara sveg poznatog svemira.
8.
Morate imati na umu da mi na moj unutrašnji zahtev stoje na raspolaganju sve
ekspertize poznate našoj istoriji. To je zdenac energije iz kojeg crpem kada
sežem u mentalitet rata. Ako niste čuli žalostive vapaje ranjenih i umirućih, ne
znate šta je to rat. Ja sam se sličnih vapaja naslušao u tolikoj meri da me već
progone. I sam sam naricao. Patio sam od rana u svakom razdoblju - rana
zadobijenih pesnicom, batinom, kamenom, oklopljenim udom, bronzanim mačem,
buzdovanom, topom, strelom, laserskim pištoljem, bešumnim taloženjem atomske
prašine, biološkim invazijama od kojih pocrni jezik i propadnu pluća, brzim
sukljanjem plamena i tihim dejstvom sporih otrova... i, da ih više ne bih
nabrajao, sve sam ih video i osetio. Onima koji se usude da pitaju zbog čega se
ovako ponašam, kažem: nisam kukavica, a jednom sam bio ljudsko biće.
'Ukradeni dnevnici'
U toplom godišnjem dobu kada su kontrolori meteoroloških prilika sa satelita
bivali prinuđeni da se hvataju ukoštac sa vetrovima preko velikih mora, uveče bi
često pala kiša na ivicama Sarera. Vraćajući se sa jednog od svojih povremenih
obilazaka parimetara Citadele, Moneo se iznenada nađe usred pljuska. Noć se
spustila pre no što je stigao u zaklon. Čuvarka Ribogovornica sa južne kapije
pomože mu da skine vlažni ogrtač. Bila je to stamena, krupna žena četvrtastog
lica. Pripadala je tipu koji je Leto najradije regrutovao za svoje čuvarke.
"Te proklete kontrolore meteoroloških prilika trebalo bi naučiti pameti", reče
ona dok je dodavala njegov vlažni ogrtač.
Moneo samo klimnu pre no što se poče peti u svoje odaje. Sve čuvarke
Ribogovornice znale su koliku odbojnost Bogocar oseća prema vlazi, ali nijedna
od njih nije bila toliko u to upućena kao Moneo.
Crv je taj koji mrzi vodu, pomisli Moneo. Šai-Hulud čezne za Dinom.
U svojim odajama Moneo se obrisa i presvuče u suvu odeću, a tek onda siđe u
kriptu. Nije imalo svrhe izazivati Crva. Trebalo je nesmetano da porazgovara sa
Letom o predstojećem putovanju u svetkovinski grad On. Naslonivši se na zid
lifta koji ga je nosio nadole, Moneo zatvori oči. Istog časa shrva ga umor. Znao
je da danima nije dovoljno spavao, ali se odmoru nije mogao nadati u skorije
vreme. Zavideo je Letovoj prividnoj oslobođenosti od potrebe za snom. Nekoliko
sati poluodmora mesečno bili su, kako je izgledalo, dovoljni Bogocaru.
Miris kripte i zaustavljanje lifta trgnuše Monea iz dremeža. On otvori oči i
pogleda Bogocara na kolima smeštenim u samom središtu velike odaje. Moneo se
pribra i krete krutim koracima poznatim dugim prilazom do te zastrašujuće
prisutnosti. Kao što je i očekivao, Leto je bio pripravan. Bar je to
predstavljalo dobar znak.
Leto je čuo približavanje lifta i video kako se Moneo pribira. Čovek je izgledao
umoran, što je bilo i razumljivo. Putovanje u On se približavalo i oko njega je
bilo dosta zamornog posla. Trebalo se pobrinuti oko posetilaca sa drugih
planeta, obreda sa Ribogovornicama, novih ambasadora, oko smene Carske Straže,
oko povlačenja s posla i uvođenja u posao, a sada je tu bio i novi Dankan
Ajdaho, gola, koga je trebalo uklopiti u uhodani carski aparat. Moneo se nosio
sa sve većim brojem pojedinosti, a počele su i da ga sustižu godine.
Da vidim, pomisli Leto. Moneo će napuniti sto osamnaestu u nedelji posle našeg
povratka iz Ona.
Ovaj čovek mogao bi još mnogo puta po toliko da poživi samo ako bi uzimao začin,
ali on ga odbija. Leto je dobro znao razlog tome. Moneo je već zašao u ono
posebno ljudsko stanje kada se čezne za smrću. Živeo je samo za trenutak kada će
videti Sionu u carskoj službi, kao narednog upravnika carskog društva
Ribogovornica.
Moje hurije, kako je Malki obožavao da ih zove.
Moneo je znao da je Leto nameravao da spari Sionu sa jednim od Dankana. Došlo je
vreme za to.
Moneo se zaustavi na dva koraka od kola i podiže pogled prema Letu. Nešto u
njegovim očima podseti Leta na izraz lica paganskog žreca iz teranskih vremena -
prepredena molitva u poznatom svetilištu.
"Gospodaru, proveli ste mnoge časove motreći na novog Dankana", reče Moneo. "Da
li su Tleilaksi petljali oko njegovih ćelija ili psihe?"
"Nedirnut je."
Duboki uzdah protrese Monea, ali to nije bio uzdah zadovoljstva.
"Protiviš se da ga upotrebimo kao rasplodnog pastuva?" upita Leto.
"Teško mi je da o njemu mislim istovremeno kao o pretku i o ocu mojih potomaka."
"Ali preko njega imam pristup u prvo pokoljenje ukrštanja između starijeg
ljudskog oblika i sadašnjih proizvoda novog programa uzgajanja. Siona je od tog
ukrštanja udaljena dvadeset i jedno pokoljenje."
"Ne vidim nikakvu svrhu u svemu tome. Dankani su uvek bili sporiji i manje
pozorni od bilo koga u vašoj straži."
"Ne tragam za izdvojenim izdankom, Moneo. Misliš li da nisam svestan
geometrijske progresije koju nalažu zakoni što upravljaju mojim programom
uzgajanja?"
"Poznata mi je dobro vaša knjiga o uzgajanju, gospodaru."
"Onda znaš da tragam za recidivima i da ih iskorenjujem. Vodim uvek računa o
ključnim genetskim dominantama."
"A mutacije, gospodaru?" U Moneovom glasu Leto odjednom razabra prizvuk
pritvornosti, te stade da ga pomno proučava.
"Nećemo o tome raspravljati, Moneo."
Letu ne promače kako se Moneo povlači u svoju školjku opreznosti.
Kako je samo krajnje osetljiv kada su u pitanju moja raspoloženja, pomisli Leto.
Verujem, čak, da poseduje neke od mojih sposobnosti, ali one kod njega deluju na
nesvesnom nivou. Njegovo pitanje nagoveštava da možda pretpostavlja šta smo
postigli u pogledu Sione.
Da bi to ispitao, Leto reče: "Jasno mi je da još ne razumeš šta se nadam da ću
postići mojim programom uzgajanja."
Moneo se razvedri. "Moj gospodar zna da se trudim da proniknem u pravila tog
programa."
"Pravila su, Moneo, na dugom putu obično samo privremena. Ne postoji ništa što
bi se moglo nazvati stvaralaštvom kojim upravljaju pravila."
"Ali, gospodaru, sami ste govorili o zakonima koji upravljaju vašim programom
uzgajanja."
"Šta sam ti upravo rekao, Moneo? Pokušati pronaći pravila stvaralaštva potpuno
je isto što i pokušati odvojiti um od tela."
"Ali nešto se razvija, gospodaru. Prepoznajem to u samom sebi!"
On to prepoznaje u sebi! Dragi Moneo. Tako je blizu odgovoru.
"Zašto, Moneo, uvek tragaš za potpuno nebitnim promenama?"
"Čuo sam, gospodaru, da govorite o transformacionoj evoluciji. To je etiketa na
vašoj knjizi o uzgajanju. Ali šta je sa iznenađenjem?"
"Moneo! Pravila se, kao što znaš, menjaju sa svakim iznenađenjem."
"Gospodaru, zar nemate sve vreme na umu poboljšanje ljudskog soja?"
Leto se zagleda u njega, razmišljajući: Ako sada upotrebim ključnu reč, hoće li
razumeti? Možda...
"Ja sam grabljivica, Moneo."
"Grab..." Moneo zastade i odmahnu glavom. Značenje reči mu je bilo poznato,
razmišljao je, ali ga je sama reč zaprepastila. Da li se to Bogocar šalio?
"Grabljivica, gospodaru?"
"Grabljivica poboljšava soj."
"Kako je to moguće, gospodaru? Dobro znamo da nas ne mrzite."
"Razočaravaš me, Moneo. Grabljivica nikada ne mrzi svoj plen."
"Grabljivice ubijaju, gospodaru."
"Ubijam, ali ne mrzim. Plen utoljava glad. Plen je dobar."
Moneo naglo pogleda Letovo lice obavijeno sivom kukuljicom.
Zar mi je promaklo približavanje Crva? upita se Moneo.
Zastrašen, Moneo poče da traga za znacima. Ogromno telo nije podrhtavalo, oči se
nisu caklile, niti su se beskorisni patrljci grčili.
"Čega ste to gladni, gospodaru?" usudi se najzad da upita Moneo.
"Ljudskog roda koji će biti u stanju da donosi stvarno dugoročne odluke. Da li
ti je poznat ključ za tu sposobnost, Moneo?"
"Izrekli ste ga mnogo puta, gospodaru. To je sposobnost da izmenite nazore."
"Izmene, da. A znaš li šta podrazumevam pod dugoročnim?"
"Za vas, to mora da se meri milenijumima."

"Moneo, čak i moje hiljade godina su puki tren u odnosu na beskonačnost."

"Ali vaša perspektiva mora da se razlikuje od moje, gospodaru."
"U poređenju sa beskonačnošću, sve što se naziva dugoročnim u stvari je
kratkoročno."
"Zar onda ne postoje nikakva pravila, gospodaru?" U Moneovom glasu nazirao se
slabi prizvuk histerije.
Leto se osmehnu kako bi umanjio njegovu napetost. "Možda, jedno. Kratkoročne
odluke uvek zakazuju na duže staze."
Moneo zbunjeno zavrte glavom. "Ali, gospodaru, vaša perspektiva je... "
"Vreme ističe za svakog konačnog posmatrača. Nema zatvorenih sistema. Čak i ja
samo proširujem konačnu maticu."
Moneo skrenu pogled sa Letovog lica i zagleda se u udaljene hodnike mauzoleja. I
ja ću se ovde naći jednog dana. Zlatna Staza može se nastaviti, ali ja ću se
okončati. Razume se, to i nije bilo važno. Samo je Zlatna Staza, koju je on
mogao da oseti u svoj njenoj neprekidnosti, samo je ona bila važna. On ponovo
svoju pažnju usredsredi na Leta, ali ne na potpuno plave oči. Zar iz tog velikog
tela stvarno vreba grabljivica?"
"Ti ne razumeš funkciju grabljivice", reče Leto.
Ove reči zaprepastiše Monea, budući da su ukazivale na sposobnost čitanja misli.
On podiže pogled prema Letovim očima.
"Ti znaš, intelektualno, da ću čak i ja, na neki način, umreti jednog dana",
reče Leto. "Ali ne veruješ u to."
"Kako mogu da poverujem u nešto što neću videti?"
Moneo se još nikada nije osećao tako usamljen i uplašen. Šta je to Bogocar
radio? Sišao sam ovamo da razgovaram o problemima putovanja... i da saznam
njegove namere u vezi sa Sionom. Zar se on to poigrava sa mnom?
"Popričajmo o Sioni", reče Leto.
Opet čita misli!
"Kada ćete je isprobati, gospodaru?" Sve ovo vreme to pitanje je stajalo u prvom
planu njegove svesti, a sada kada ga je konačno izgovorio, Moneo ga se prepade.
"Uskoro."
"Oprostite mi, gospodaru, ali sigurno vam je poznato koliko strahujem za
dobrobit svoje jedinice."
"Drugi su preživeli probu, Moneo. Ti, na primer."
Moneo proguta knedlu, setivši se kako je načinjen pripravnim da spozna Zlatnu
Stazu.
"Majka me je pripremila. Siona nema majku."
"Ona ima Ribogovornice. Ima tebe."
"Nesrećni slučajevi se događaju, gospodaru."
Moneove se oči ispuniše suzama.
Leto odvoji pogled od njega razmišljajući: Razdire se između odanosti prema meni
i ljubavi prema Sioni. Kako je to dirljivo, ta briga za potomka. Zar ne može da
shvati da je čitavo čovečanstvo moje jedino dete?
Usredsredivši ponovo pažnju na Monea, Leto reče: "U pravu si što primećuješ da
se nesrećni slučajevi događaju čak i u mom svetu. Zar te to ničemu ne uči?"
"Gospodaru, zar ne biste mogli bar ovog puta..."
"Moneo! Ti sigurno ne tražiš od mene da vlast prepustim slabom upravniku?"
Moneo ustuknu jedan korak. "Ne, gospodaru. Razume se da ne."
"Onda imaj poverenja u Sioninu snagu."
Moneo se pogrbi. "Učiniću ono što moram."
"Siona se mora prihvatiti dužnosti, kao još jedan od Atreida."
"Da, razume se, gospodaru."
"Nije li to naša obaveza, Moneo?"
"Ne poričem to, gospodaru. Kada ćete je predstaviti novom Dankanu?"
"Najpre dolazi proba."
Moneo spusti pogled na hladni pod kripte.
Često gleda u pod, pomisli Leto. Šta li samo vidi tamo? Mijenijumske tragove
mojih kola? Ahh, ne - on to zuri u dubine, u carstvo blaga i tajne u koje
očekuje da će uskoro ući.
Moneo ponovo diže pogled ka Letovom licu. "Nadam se, gospodaru, da će joj se
dopasti Dankanovo društvo."
"Budi uveren u to. Tleilaksi su mi ga doneli upravo onakvog kakav je prvobitni
Dankan bio."
"Kao i uvek, gospodaru."
"Bez sumnje si primetio da njegov genotip veoma privlači žene."
"Primetio sam, gospodaru."
"Ima nečega u tom blagom pogledu, oštrim crtama lica i crnoj grguravoj kosi, što
takoreći topi žensku psihu."
"Kao što kažete, gospodaru."
"Znaš li da je upravo sada sa Ribogovornicama?"
"Obavešten sam, gospodaru."
Leto se osmehnu. Razume se, Moneo je obavešten. "Uskoro će ga dovesti da prvi
put vidi Bogocara."
"Lično sam proverio sobu za prijeme, gospodaru. Sve je spremno."
"Ponekad mislim da želiš da me oslabiš, Moneo. Prepusti meni poneku pojedinost."
Moneo pokuša da prikrije plimu straha. Nakloni se i krenu unazad. "Da,
gospodaru, ali ima stvari koje sam moram da uradim."
Okrenuvši se, on požuri odatle. Tek u liftu Moneo shvati da je otišao, a da mu
to nije bilo odobreno.
Sigurno zna koliko sam umoran. Oprostiće.
9.
Tvoj gospodar vrlo dobro zna šta ti je u srcu. Tvoja duša dovoljna je danas kao
dokaz protiv tebe. Svedoci mi nisu potrebi. Ti ne slušaš svoju dušu, već svoju
ljutnju i bes.
'Gospodar Leto jednom Pokajniku: iz Usmenih Predanja'
'Sledeća procena stanja Carstva u 35O8. godini vladavine gospodara Leta uzeta je
iz skraćenog izdanja Velbeka. Izvornik se nalazi u Kapitolskim arhivima
Benegeseritskog reda. Upoređenje otkriva da izostavljena mesta ne utiču bitno na
tačnost ovog izveštaja.'
U ime našeg svetog reda i njegovog neraskidivog Sestrinstva, ovaj izveštaj
ocenjen je kao pouzdan i vredan da uđe u rukopise Kapitolije.
Sestre Čenoeh i Tavsuoko bezbedno su se vratile sa Arakisa i potvrdile davnašnje
sumnje da je devet istoričara koji su u Citadeli nestali 2116. godine vladavine
gospodara Leta bilo pogubljeno. Sestre javljaju da su ta devetorica bila prvo
onesvešćena, a zatim spaljena na lomači vlastitih objavljenih dela. Ovo je u
potpunoj saglasnosti sa pričama koje su u to vreme kružile Carstvom. Smatra se
da su tadašnje verzije potekle od samog gospodara Leta.
Sestre Čenoeh i Tavsuoko donele su i rukopisna svedočanstva jednog očevica u
kojima se kaže da je gospodar Leto ovako odgovorio na molbe ostalih istoričara
koji su hteli da nešto doznaju o svojim kolegama:
"Uništeni su jer su uobraženo lagali. Ne bojte se da će moj gnev pasti na vas
zbog greške koju ste nenamerno počinili. Ne mili mi se baš kad moram da stvaram
mučenike. Mučenici obično upliću dramatična zbivanja u spokojan tok ljudskih
života. A drama je jedna od lovina mog grabljivičkog poriva. Drhtite samo ako
sastavljate lažne izveštaje i ako ih s ponosom branite. Pođite sada i ne
govorite o ovome."
Pomnim ispitivanjem rukopisnog svedočanstva pokazalo se da je njegov autor
Ikonikr. Upravnik kod gospodara Leta iz godine 2116.
Valja posvetiti naročitu pažnju načinu na koji gospodar Leto koristi reč
grabljivički poriv. Ovo je naročito značajno u svetlosti teorije časne majke
Sjakse prema kojoj Bogocar vidi sebe kao grabljivicu, u doslovnom smislu te
reči.
Sestra Čenoeh bila je pozvana da se pridruži Ribogovornicama koje su se nalazile
u pratnji gospodara Leta prilikom jednog od njegovih retkih putovanja. Jednom
prilikom bila je umoljena da pristupi Carskim Kolima i da tokom vožnje razgovara
sa samim gospodarem Letom. Evo njenog izveštaja o tom razgovoru:
Gospodar Leto reče: "Ovde na carskom drumu ponekad se osetim kao da stojim na
grudobranu i branim sebe od osvajača."
Sestra Čenoeh odgovori: "Ovde vas niko ne napada, gospodaru!"
Gospodar Leto nastavi: "Vi Bene Geseriti salećete me sa svih strana. Čak i sada,
trudite se da podmitite moje Ribogovornice."
Sestra Čenoeh kaže da se bila na smrt prepala, ali Bogocar je samo zaustavio
kola i bacio pogled na svoju pratnju. Kaže da su se i ostali zaustavili na
drumu, u dobro uvežbanom nepomičnom stavu, svi odreda na pristojnoj udaljenosti.
Gospodar Leto primeti: "To je moja mala skupina, koja mi sve prenosi. Ne
poričite moju optužbu."
Sestra Čenoeh odvrati: "Ne poričem."
Tada je gospodar Leto pogleda i napomenu: "Ne bojte se za sebe, setro Čenoeh.
Želim da moje reči dostavite Kapitoliji."
Sestra Čenoeh kaže da je tada shvatila da gospodar Leto zna sve o njoj, o njenom
zadatku, naročitoj obuci u veštini pamćenja, sve. "Bio je nalik na Časnu Majku",
rekla je. "Ništa nisam mogla da sakrijem od njega."
Zatim joj gospodar Leto naredi: "Pogledaj prema mom svetkovinskom gradu i reci
šta vidiš."
Sestra Čenoeh pogleda prema Onu i reče: "Vidim grad u daljini. Divan je na
jutarnjoj svetlosti. S desne strane je vaša šuma. U njoj ima toliko zelenila da
bih ceo dan mogla provesti u opisivanju. S leve strane i svuda oko grada nalaze
se kuće i bašte onih koji vam služe. Poneke izgledaju veoma bogate, a poneke
veoma siromašne."
Gospodar Leto reče: "Pretrpali smo ovaj predeo. Previše je drveća. Kuća,
bašti... Ne može se radovati novim tajnama u ovakvoj sredini."
Sestra Čenoeh, ohrabrena ospokojavanjem gospodara Leta, upita: "Da li je
gospodaru doista stalo do tajni?"
Gospodar Leto odgovori: "U ovakvom predelu nema spoljašnje duhovne slobode. Zar
vam se ne čini? Ovde nema otvorenog sveta s kojim bi se moglo nešto podeliti.
Sve je zatvoreno - vrata, reze, brave."
Sestra Čenoeh na to upita: "Zar ljudskom rodu nisu više potrebni intimnost i
zaštita?"
Gospodar Leto odgovori: "Kada se vratiš reci Sestrama da ću ponovo vaspostaviti
spoljašnje sagledavanje stvari. Predeo kao ovaj tera čoveka da u sebi potraži ma
kakvu vrstu slobode koja se tu duhom može naći! Većina ljudskih bića nije
dovoljno jaka da slobodu nađe u sebi."
Sestra Čenoeh potvrdi: "Preneću vaše reči doslovno, gospodaru."
Gospodar Leto dodade: "Potrudi se. Isto tako, poruči Sestrama da bi pripadnice
Benegeseritskog reda ponajpre trebalo da znaju kolike se opasnosti kriju u
uzgajanju radi određene osobine, u traganju za nekim određenim genetskim
ciljem."
Sestra Čenoeh kaže da su se ove reči očigledno odnosile na oca gospodara Leta,
Pola Atreida. Neka bude zabeleženo da je naš program uzgajanja stvorio Kvizac
Haderaha jedno pokolenje prerano. Postavši Muad'Dib, vođa Slobodnjaka, Pol
Atreid izmakao je našem nadzoru. Nema sumnje da je on bio muškarac sa moćima
Časne Majke kao i nekim drugim moćima za koje ljudski rod još uvek plaća visoku
cenu. Kao što je gospodar Leto rekao:
"Dobile ste nešto što niste očekivale. Dobile ste mene, što je bilo
nepredviđeno. A ja sam dobio Sionu."
Gospodar Leto je odbio da pobliže objasni ovo spominjanje kćeri svog upravnika,
Monea. Stvar se ispituje.
Što se tiče drugih stvari važnih za Kapitoliju, naši istraživači pribavili su
sledeća obaveštenja.
'Ribogovornice'
Ženske legije gospodara Leta izabrale su svoje predstavnice koje će
prisustvovati svetkovini što se na Arakisu održava svake desete godine. Iz
svakog garnizona na planeti prisustvovaće po tri predstavnice. (Pogledati
priloženi spisak izabranih). Kao i obično, odraslim muškarcima biće zabranjen
pristup, čak i supruzima oficira Ribogovornica. Dodali smo nova imena sa
podacima gde je to bilo moguće. Napominjem da su samo dvojica od pomenutih možda
potomci gola Dankana Ajdaha. Ne možemo da dodamo ništa novo događanjima o tome
kako koristi gole u programu uzgajanja.
Naši napori da sklopimo savez između Ribogovornica i Bene Geserita nisu u ovom
razdoblju urodili plodom. Gospodar Leto i dalje povećava razmere pojedinih
garnizona. Takođe, trudi se da umanji značaj vojničkih misija Ribogovornica i
istakne ostale njihove zadatke. Očekivani rezultat nije izostao: lokalno
stanovništvo iskazuje povećano divljenje, poštovanje i zahvalnost zbog prisustva
garnizona Ribogovornica. (Pogledati priloženi spisak na kome su navedeni
garnizoni čiji se obim povećao. Urednikova primedba: Jedini garnizoni ove vrste
jesu oni na matičnim planetama Bene Geserita, Iksijanaca i Tleilaksa. Broj
nadzornika začinskog Esnafa nije se povećao.)
'Sveštenstvo'
Nije bilo nikakvih značajnijih promena, sem nekoliko prirodnih umiranja i zamena
koje su navedene u Prilogu. Broj supruga i oficira odabranih da obavljaju
obredne dužnosti i dalje je ostao mali, a njihove moći smanjene su stalnim
zahtevom da se savetuju sa Arakisom pre no što preduzmu bilo kakav važniji
korak. Časna majka Sjaksa i neki drugi smatraju da se religijski karakter
Ribogovornica lagano rasplinjava.
'Program uzgajanja'
Sem neobjašnjene opaske o Sioni i o našoj grešci koju smo počinili u pogledu
njegovog oca, nemamo ništa značajno da dodamo neprekidnom nadziranju programa
uzgajanja gospodara Leta. Ima znakova da u planu gospodara Leta postoji i
izvesna nasumičnost, koju još više pojačava njegova izjava o genetskim
ciljevima; međutim, ne možemo biti sigurni da je bio iskren sa sestrom Čenoeh.
Molimo vas da obratite pažnju na mnoge primere kada je ili lagao ili dramatično
i bez upozorenja menjao pravce svojih iskaza.
Gospodar Leto nam i dalje zabranjuje da uzmemo udela u njegovom programu
uzgajanja. Njegove nadzornice iz garnizona Ribogovornica ovde kod nas i dalje
nepopustljivo iskorenjuju našu novorođenčad i jedino zahvaljujući strogim merama
kontrole uspele smo da održimo postojeći broj časnih majki tokom razdoblja
obuhvaćenog ovim izveštajem. Na naše proteste nismo dobile odgovore.
Na neposredno pitanje sestre Čenoeh, gospodar Leto je odgovorio: "Budite
zahvalne za ono što imate."
Ovo upozorenje ovde je doslovno zabeleženo. Poslale smo ljubazno pismo
zahvalnosti gospodaru Letu.
'Ekonomija'
Kapitolija nastavlja da održava sposobnost ispunjavanja svojih materijalnih
obaveza, ali restriktivne mere ne mogu se ublažiti. Šta više, predostrožnosti
radi, biće uvedene i neke mere tokom razdoblja koje će biti obuhvaćeno narednim
izveštajem. U to spada smanjenje upotrebe melanža u obredne svrhe i povećanje
cena naših uobičajenih usluga. Nadamo se da ćemo tokom četiri naredna razdoblja
koja će biti obuhvaćena izveštajem udvostručiti školarine za žensku čeljad iz
Velikih Kuća. Ovim se zadužujete da započenete pripravljanje argumenata radi
odbrane ove akcije.
Gospodar Leto je odbio našu molbu za povećanje sledovanja melanža. Bez
objašnjenja. Naš odnos sa korporacijom 'Combine Honnete Ober Advancer
Mercantiles' i dalje počiva na zdravima temeljima. CHOAM je u proteklom
razdoblju stekao oblasni kartel nad zvezdanim draguljima; u tom projektu mi smo
za svoje savete i usluge pri pogađanju stekli zamašnu dobit. Buduće zarade iz
ovog posla trebalo bi da više nego pokriju gubitke na Giedi-I. Uliožena sredstva
na Giedi-I su otpisana.
'Velike Kuće'
Trideset jedna bivša Velika Kuća pretrpela je ekonomsski krah u razdoblju
obuhvaćenom ovim izveštajem. Samo šest je uspelo da zadrži status Malih Kuća.
(Pogledati priloženi popis). Ovim se nastavlja sveopšti proces gubljenja značaja
Velikih Kuća koji, kako je zapisano, traje tokom poslednjih godina. Treba
zapaziti da su šest Kuća koje su izbegle potpunu propast bile veliki ulagači u
CHOAM-u, i da je pet od tih šest uzelo zamašnog udela u projektu zvezdanih
dragulja. Poslednja, šesta, ima i dalje razgranatu mrežu poslova, računajući tu
i zamašno ulaganje u trgovinu starinskim krznima kitova sa Kaladana.
(Naše rezerve pandži-pirinča gotovo su se udvostručile u ovom razdoblju, na
uštrb utroška zaliha kitovog krzna. Razlozi za ovu odluku biće ponovo razmotreni
u narednom razdoblju).
'Porodični život'
Kao što su primetili naši ispitivači, homogenizacija porodičnog života ne
jenjava već više od dve hiljade godina. Izuzetke čine upravo oni od kojih se to
može i očekivati: Esnaf, Ribogovornice, carski dvorani, Liceigrači Tleilaksa
koji menjaju oblik (oni su još mazge, uprkos naporima da se to promeni). Tu smo,
naravno, i mi.
Treba uočiti da porodične okolnosti, bez obzira na prebivališnu planetu, postaju
međusobno sve sličnije, što predstavlja činjenicu koja se ne može pripisati
dejstvu slučaja. Ovde se uočava i pomaljanje jednog dela velikih zamisli
gospodara Leta. Čak i najsiromašnije porodice dobro se hrane, da; ali prilike u
svakodnevnom životu sve su statičnije.
Podsećamo ovom prilikom i na izjavu gospodara Leta o kojoj smo podnele izveštaj
pre gotovo osam pokoljenja: "Ja sam jedina preostala predstava u Carstvu."
Časna majka Sjaksa predložila je jedno teorijsko objašnjenje ovakvog toka
stvari, teoriju koja među nama dobija sve više pristalica. Časna majka Sjaksa
pripisuje gospodaru Letu pobude koje se temelje na pojmu hidrauličnog
despotizma. Kao što znate, hidraulični despotizam moguć je jedino onda kada je
jedna srazmerno mala i centralizovana sila u stanju da kontroliše neku tvar ili
uslove od kojih život uopšte u potpunosti zavisi. Pojam hidrauličnog despotizma
nastao je u trenutku kada je obimni priliv voda za navodnjavanje do te mere
povećao lokalnu ljudsku populaciju da je zbog velike potražnje došlo do potpune
zavisnosti. Kada bi se dotok vode prekinuo ljudi su umirali u velikom broju.
Ova pojava ponavljala se mnogo puta u ljudskoj istoriji, ne samo s vodom i
plodovima obradive zemlje već i sa ugljovodoničnim gorivima kao što su nafta i
ugalj koji su bili kontrolisani putem cevovoda i drugih mreža za distribuciju.
Svojevremeno se električna energija prenosila jedino složenim lavirintima vodova
rasprostrtih po površini tla. Čak je i taj izvor energije bio korišćen kao
temelj hidrauličnog despotizma. Časna majka Sjaksa stoga pretpostavlja da
gospodar Leto vodi Carstvo ka još većoj zavisnosti od melanža. Valja zapaziti da
se proces starenja može nazvati bolešću za koju melanž predstavlja posebno
sredstvo lečenja, mada ne i izlečenja. Časna majka Sjaksa pretpostavlja da
gospodar Leto može otići tako daleko da uvede neku novu bolest, koja se može
izlečiti jedino melanžom. Mada ovo može izgledati nategnuto, takva se mogućnost
ne bi smela olako odbaciti. I čudnije stvari su se dešavale; ne bi, pri tom,
bilo uputno prenebregnuti ulogu koju je, na primer, sifilis imao u ranoj
istoriji čovečanstva.
'Prevoz/Esnaf'
Trostruki sistem prevoza, nekada osoben za Arakis (pešice, pri čemu je težak
teret prevožen na lebdećim platformama; kroz vazduh, ornitopterima; ili izvan
planete, esnafskim brodovima), preovlađivaće sve više i više planetama Carstva.
Iks je glavni izuzetak u ovom pogledu.
To delimično pripisujemo nazadovanju u pogledu načina života na planetama, koji
sve više postaje sedeći i statičan, a delom je u pitanju i pokušaj da se oponaša
ustrojstvo Arakisa. Uopštena odbojnost prema svemu što je iksijansko igra nemalu
ulogu u ovom toku stvari. Važna je pri tom i činjenica da se i same
Ribogovornice zalažu za to ustrojstvo, kako bi imale osetno manje posla oko
održavanja reda.
Udeo Esnafa u ovom procesu vezan je za potpunu zavisnost esnafskih navigatora od
melanža. Stoga pomno pratimo zajedničke napore Esnafa i Iksa da stvore mehaničku
zamenu za predskazivačke talente navigatora. Bez melanža ili nekog drugog
sredstva za projektovanje putanje kosmoplova, svaki esnafski nadsvetlosni let
bio bi veoma rizičan. Mada nismo veliki optimisti kada je u pitanju ovaj
esnafsko-iksijanski projekat, uvek postoji i izvesna mogućnost za uspeh, te ćemo
redovno podnositi izveštaje kada god nam se za to ukaže prilika.
'Bogocar'
Sem neznatnog povećanja razmera, nismo primetili veće promene u telesnim
osobinama gospodara Leta. Iako kruže priče da oseća odbojnost prema vodi, one
nisu dokazane, mada posedujemo u arhivama valjana svedočanstva da se voda na
Dini koristila kao zaštitna brana od prvobitnih peščanih crva; tu su takođe
svedočanstva o vodenoj smrti - načinu na koji su stari Slobodnjaci ubijali malog
crva da bi došli do koncentrata začina koji su upotrebljavali u orgijama.
Postoje pouzdani pokazatelji o tome da je gospodar Leto pojačao prismotru nad
Iksom, možda zbog esnafsko-iksijanskog projekta. Izvesno je da bi uspeh tog
projekta oslabio njegovu vlast u Carstvu.
On i dalje sklapa poslove sa Iksom. Naručio je dodatne delove za svoja Carska
Kola.
Tleilaksi su gospodaru Letu poslali novog golu Dankana Ajdaha. To potvrđuje
pretpostavku da je prethodni gola mrtav, mada se ne zna način na koji je
skončao. Skrećemo vam pažnju na ranije nagoveštaje da je sam gospodar Leto ubio
neke od svojih gola.
Sve se češće pominje da gospodar Leto koristi računare. Ako on uistinu krši
vlastite zabrane i anateme Batlerijanskog Džihada, onda bismo, uz posedovanje
dokaza, bili u stanju da ostvarimo veći uticaj nad njim, možda čak do te mere da
ostvarimo određeni stepen saradnje, o kojoj već dugo sanjamo. Suverena kontrola
nad našim programom uzgajanja i dalje predstavlja glavni zadatak. Nastavićemo
istraživanja uz, međutim, sledeću meru opreza:
kao što je bio slučaj i sa svim prethodnim izveštajima, moramo voditi računa o
moći predviđanja gospodara Leta. Nema sumnje da je njegova sposobnost da
predvidi događaje u budućnosti - orakularna sposobnost znatno moćnija od one
kojom su raspolagali njegovi preci - i dalje uporište njegove političke
kontrole.
Mi tome ne prkosimo!
Verujemo da mu je poznat svaki važniji potez koji preduzmemo mnogo pre no što do
njega uopšte dođe. Stoga se rukovodimo pravilom da svesno nećemo zapretiti ni
njemu samom niti kojem od njegovih velikih planova koji uspemo da dokučimo. Naš
stav prema njemu i dalje će biti:
"Reci nam ako ti zapretimo, kako bismo na vreme mogle da odustanemo."
I:
"Reci nam svoj veliki plan, kako bismo mogle da pomognemo."
Tokom ovog razdoblja nije nam pružio nijedan novi odgovor na oba navedena
zahteva.
'Iksijanci'
Sem esnafsko-iksijanskog projekta, o malo čemu važnom imamo da izvestimo. Iks
šalje novog ambasadora na dvor gospodara Leta, izvesnu Hvi Noree, Malkijevu
nećakinju. Malki je u svoje vreme bio na glasu kao uvaženi sadrug Bogocara. Nije
nam poznato zbog čega je baš ona izabrana kao zamena, mada postoje izveštaji i
pokazatelji da je ta Hvi Noree uzgajana za naročitu svrhu, možda baš za
iksijanskog predstavnika na dvoru. Imamo razloga da verujemo da je i Malki bio
genetski projektovan sa istovetnim ciljem.
Nastavićemo sa istraživanjima.
'Muzejski Slobodnjaci'
Ti izmetnuti ostaci nekada ponositih ratnika i dalje predstavljaju naš najveći
izvor pouzdanih obaveštenja o događajima na Arakisu. Oni će predstavljati i
najveću budžetsku stavku u narednom izveštajnom razdoblju jer njihovi zahtevi za
plaćanje stalno rastu, a mi se ne usuđujemo da im se suprotstavimo.
Zanimljivo je zapaziti sledeće: iako im život nimalo ne nalikuje na onaj koji su
vodili njihovi preci, način na koji upražnjavaju obrede Slobodnjaka i sposobnost
da oponašaju Slobodnjake u svakom su drugom pogledu besprekorni. To pripisujemo
uticaju Ribogovornica na obuku Slobodnjaka.
'Tleilaksi'
Ne očekujemo od novog gole Dankana Ajdaha nikakvo iznenađenje. Tleilaksi su i
dalje veoma sputani reakcijom gospodara Leta na njihov pređašnji pokušaj
menjanja ćelijske prirode i psihe originala.
Nedavni izaslanik Tleilaksa ponovo je pokušao da nas privoli na zajednički
poduhvat sa dobro poznatim ciljem: stvaranja potpuno ženskog društva, bez
potrebe za muškarcima. Zbog svih očiglednih razloga, uključujući tu i naše
nepoverenje prema svemu što potiče od Tleilaksa, odbile smo ih na svoj
uobičajeno uljudan način. Naše poslanstvo na desetstoletnoj svetkovini gospodara
Leta podneće mu o ovome iscrpan izveštaj.
S poštovanjem, potčinjene:
Časne majke Sjaksa, Jitob, Mamulut, Eknokosk, Akeli.
9.
Koliko god to čudno moglo izgledati, velike bitke kao ona koja se pred vama
pomalja iz mojih dnevnika učesnicima nije uvek vidljiva. Mnogo zavisi od toga
šta ljudi snevaju u potaji svojih srca. Oduvek sam podjednaku pažnju poklanjao
oblikovanju snova, kao i oblikovanju delanja. Između redaka mojih dnevnika
nazire se borba sa predstavom koju čovečanstvo ima o samom sebi - težak okršaj
na polju gde pobude iz naše najintimnije prošlosti mogu izroniti iz ponora
podsvesnog i postati događaji sa kojima ne samo da moramo živeti već i nositi se
s njima. To je čudovište sa glavom hidre, koje uvek napada iz slepog dela naše
prirode. Stoga se molim da kada budete prešli moj deo Zlatne Staze ne budete
više nevina deca što igraju na muziku koju ne žele čuti.
'Ukradeni dnevnici'
Naila se kretala postojanim, teškim korakom dok se kružnim stepeništem pela u
odaju za prijem gospodara Leta koja se nalazila na vrhu južne kule Citadele.
Svaki put kada bi prošla ispod jugozapadnog luka kule preko njenog puta pružale
su se zlatne pruge ispunjene prašinom što su dopirale kroz uske proreze prozora.
Znala je da središnji zid pored nje optače lift iksijanske izrade, dovoljno
velik da prenese ogromnu masu njenog gospodara do gornje odaje, te stoga i
dovoljno velik da izdrži i njeno srazmerno manje telo. Ipak, nije se vređala što
se od nje tražilo da koristi stepenice.
Povetarac koji je dopirao kroz otvorene prozore ispuni joj nozdrve mirisom
raznesenog peska sličnog sagorelom kremenu. Nisko sunce zapalilo je svetlost
crvenih mineralnih varnica na unutrašnjem zidu, tako da je izgledalo da plamte
rubinske šibice. Tu i tamo bacala bi pogled kroz proreze prozora na dine.
Nijednom se nije zaustavila da se divi stvarima koje su je okruživale.
"Poseduješ junačku strpljivost, Naila", rekao joj je jedanput gospodar.
Sećanje na te reči prože sada Nailu toplinom.
Leto je u kuli pratio Nailino približavanje uz dugačko kružno stepenište koje se
zavojito uvijalo oko iksijanskog lifta. Njeno napredovanje prenosila mu je
iksijanska naprava koja je, četvorostuko ga smanjujući, projektovala lik što se
približavao na područje trodimenzionalne žiže neposredno pred njegovim očima.
Kako se samo tačno kreće, pomisli on.
Ta tačnost, znao je, poticala je od strastvene jednostavnosti.
Bila je odevena u plavu odoru Ribogovornica i ogrtač bez sokola na prsima. Kada
je prošla pored stražarske postaje u podnožju kule zbacila je cibusnu masku koju
je od nje zahtevao da nosi za vreme ovih ličnih poseta. Njeno stameno, mišićavo
telo nalikovalo je mnogim ostalim iz njegove straže, ali njeno lice nije
podsećalo ni na jedno koga je mogao da se seti - bilo je gotovo četvrtasto, sa
ustima tako širokim da se činilo da se šire i na obraze; ovaj privid izazivale
su brazde u uglovima. Oči su joj bile bledozelene, a kratko podšišana kosa nalik
na staru slonovaču. I čelo joj je bilo četvrtasto, sa bledim obrvama koje jedva
da su se primećivale zbog njenih prodornih očiju. Nos joj je bio prav,
neizbočen, a završavao se gotovo kod tankih usana.
Kada bi Naila govorila, velike vilice su joj se otvarale i zatvarale kao kod
neke praiskonske životinje. Njena snaga, koja je malo kome van jedinica
Ribogovornica bila poznata, predstavljala je među njima legendu. Leto ju je
video kako je jednom rukom podigla čoveka teškog sto kilograma. Njen boravak na
Arakisu od samog je početka bio uređen bez Maneovog učešća, mada je upravitelj
znao da Leto zapošljava svoje Ribogovornice kao pouzdane tajne agente.
Leto okrenu glavu od prilike što se sporo približavala i zagleda se kroz široki
otvor ka pustinji na jugu. Boje udaljenih stena poigravale su u njegovoj svesti
- smeđa, zlatna, tamnoćilibarna. Na udaljenoj steni nalazila se linija
ružičastog; preliv istovetan boji perja bele čaplje. Bele čaplje više nisu
postojale sem u Letovom sećanju, ali on je mogao da tu bledopastelnu prugu
smesti pred svoje unutrašnje oko, iz čega je proisticao utisak kao da ta iščezla
ptica leti pored njega.
Ovo penjanje, znao je to, trebalo bi da počne da zamara čak i Nailu. Najzad se
zaustavila kako bi se odmorila, i to na dva stepenika posle tri četvrtine
pređenog uspona, tačno na istom mestu na kome se svaki put odmarala. I to je bio
deo njene tačnosti, jedan od razloga što ju je vratio iz dalekog garnizona na
Sepreku.
Jedan soko sa Dine lebdeo je kraj otvora pored Leta, na samo nekoliko dužina
krila od zida kule. Pažnju mu je privlačilo nešto u senkama pri dnu Citadele.
Leto je znao da se ponekad odatle pomaljaju sitne životinje. S one strane
sokolove staze, nejasno na obzorju, mogao je da razabere liniju oblaka.
Kako su čudno oni izgledali starom Slobodnjaku u njemu: oblaci, kiša i otvorena
voda na Arakisu.
Leto se seti unutrašnjih glasova: Sem ove poslednje pustinje, mog Sarera,
pretvaranje Dine u zeleni Arakis obavlja se neumitno od prvog dana moje
vladavine.
Uticaj zemljopisa na istoriju prošao je uglavnom neprimetno, pomisli Leto. Ljudi
pre teže da sagledaju uticaj istorije na zemljopis.
Ko je vlasnik ovog rečnog toka? Ove zelene doline? Ovog poluostrva? Ove planete?
Niko od nas.
Naila je nastavila da se penje, pogleda prikovanog za stepenice koje još treba
da pređe. Letove misli vezaše se za nju.
U mnogo pogleda ona je najkorisniji pomoćnik koga sam ikada imao. Ja sam njen
Bog. Ona me obožava bez ostatka, bespogovorno. Čak i kada u šali udarim na njenu
veru, ona to shvati kao kušnju. Zna, međutim, da je jača od svih kušnji.
Kada ju je poslao pobunjenicima i rekao joj da se u svemu pokorava Sioni,
prihvatila je to bez pogovora. Kada bi Naila posumnjala, pa čak i kada bi sumnje
pretočila u reči, vlastite misli bile bi joj dovoljne da povrati veru... sve
doskora. Skorašnje poruke, međutim, jasno su stavljale do znanja da je Naili
bilo potrebno Sveto Prisustvo kako bi obnovila unutrašnju snagu.
Leto se priseti prvog razgovora sa Nailom, ženom koja je drhtala od želje da se
svidi.
"Čak i ako te Siona pošalje da me ubiješ, moraš je poslušati. Ona ne sme nikada
saznati da mi služiš."
"Niko ne može vas ubiti, gospodaru."
"Ali moraš se pokoriti Sioni."
"Svakako, gospodaru. To je vaša zapoved."
"Moraš joj se u svemu pokoriti."
"Hoću, gospodaru."
Još jedna kušnja. Naila bespogovorno prihvata moje kušnje. Odnosi se prema njima
kao prema ujedima buva. Njen gospodar naređuje? Naila izvršava. Ne smem
dozvoliti da se išta izmeni u tom odnosu.
Biće ona izvrstan šadut pod stare dane, pomisli Leto. Bio je to jedan od razloga
što je Naili dao kris-nož, i to pravi, sačuvan iz Sieč Tabra. Pripadao je jednoj
od Stilgarovih žena. Naila ga je nosila u skrivenim koricama ispod odeće, više
kao talisman nego kao oružje. Predao joj ga je u izvornom obredu, tokom
svetkovine koja ga je i samog iznenadila jer je u njemu probudila osećanja za
koja je mislio da su zauvek pokopana.
"Ovo je zub Šai-Huluda."
Pružio joj je oštricu svojim šakama od srebrnaste kože.
"Uzmi ga i postaćeš deo i prošlosti i budućnosti. Okaljaš li ga, prošlost ti
neće pružiti nikakvu budućnost."
Naila je prihvatila oštricu, a zatim i korice.
"Pusti krv iz prsta", naredi joj Leto.
Naila ga je poslušala.
"Stavi sečivo u korice. Nikada ga ne izvuci bez puštanja krvi."
I opet ga je Naila poslušala.
Dok je Leto posmatrao trodimenzionalan Nailin lik kako se približava, njegova
razmišljanja o toj staroj ceremoniji prožeše ga prisenkom tuge. Ako se ne
održava na stari slobodnjački način, sečivo će postati lomljivo i nekorisno.
Zadržaće svoj oblik za vreme Nailinog života, ali ne i duže.
Odbacio sam delić prošlosti.
Kako je bilo tužno to što su nekadašnji šaduti postali današnje Ribogovornice. A
pravi kris-nož bio je upotrebljavan da slugu još više veže uz gospodara. Znao je
da neki misle da su njegove Ribogovornice u stvari sveštenice - da je to Letov
odgovor Bene Geseritu.
"On stvara novu religiju", govorile su predstavnice Bene Geserita.
Gluposti! Nisam ja stvorio religiju. Ja jesam religija!
Naila stupi u svetilište u kuli i zaustavi se na tri koraka od Letovih kola,
spuštena pogleda u znak primerene pokornosti.
I dalje zaokupljen sećanjima, Leto reče: "Pogledaj me, ženo!"
Ona posluša.
"Stvorio sam svetu skarednost!" reče on. "Ova religija koja me okružuje izaziva
kod mene gađenje!"
"Da, gospodaru."
Nailine zelene oči smeštene na pozlaćenim jastucima njenih obraza posmatrale su
bez pitanja, bez razumevanja, bez potrebe za ikakvim odgovorom.
Ako bih je poslao napolje da sakuplja zvezde, ona bi otišla i pokušala to
misleći da je iskušavam. Odista verujem da me može razljutiti.
"Ova gnusna religija treba da skonča sa mnom!" povika Leto. "Zašto bih uvodio
religiju među moje ljude? Religije nagrizaju iznutra - kako carstva tako i
pojedince! Podjednako!"
"Da, gospodaru."
"Religije stvaraju radikale i fanatike poput tebe!"
"Hvala, gospodaru."
Kratkotrajni tobožnji bes nestade u dubinama njegovih sećanja. Ništa nije moglo
da poljulja Nailinu veru.
"Dobio sam Toprijev izveštaj preko Monea", reče Leto. "Kaži mi nešto o tom
Topriju."
"Topri je crv."
"Zar i mene ne zoveš upravo tako kad si među pobunjenicima?"
"U svemu se pokoravam svom gospodaru."
TouchQ!
"Znači, Topri nije vredan obrađivanja?" upita Leto.
"Siona ga je pravilno procenila. Nespretan je. Priča stvari koje će drugi
ponavljati i tako otkriti da je i on umešan. Nakon svega nekoliko sekundi pošto
je Kobat počeo da govori, dobila je potvrdu da je Topri uhoda."
Svi se slažu, čak i Moneo, pomisli Leto. Topri nije dobar uhoda.
Leta je zabavljala ta podudarnost stavova. Sitne mahinacije zamućivale su vodu,
koja je, međutim, za njega ostajala potpuno bistra. Učesnici su, ipak, i dalje
služili njegovim ciljevima.
"Siona ne sumnja u tebe?" upita Leto.
"Ja nisam nespretna."
"Znaš li zašto sam te pozvao?"
"Da iskušate moju veru."
Ahhh, Naila. Kako ti malo znaš o iskušavanju.
"Želim da čujem kako procenjuješ Sionu. Želim da to vidim na tvom licu, u
pokretima, i da čujem u tvom glasu", reče Leto. "Da li je spremna?"
"Potrebna je Ribogovornicama, gospodaru. Zašto rizikujete da je izgubite?"
"Ako vršim prevelik pritisak, onda je to najsigurniji način da izgubim ono što
najviše cenim u njoj", reče Leto. "Ona mora doći k meni potpuno nedirnute
snage."
Naila obori pogled. "Kako moj gospodar zapovedi."
Leto prepozna odgovor. Naila bi uvek tako reagovala kada nešto ne bi razumela.
"Da li će preživeti probu, Naila?"
"Sudeći po tome kako moj gospodar opisuje probu..." Naila podiže pogled do
Letovog lica i slegnu ramenima. "Ne znam, gospodaru. Neosporno, snažna je.
Jedino je ona preživela vukove. Ali njome upravlja mržnja."
"Sasvim prirodno. Reci mi, Naila, šta će uraditi sa stvarima koje mi je ukrala?"
"Zar vas Topri nije obavestio o knjigama za koje kažu da sadrže vaše Svete
Reči?"
Čudno je kako je u stanju da istakne početna velika slova samo glasom, pomisli
Leto. On kratko odgovori.
"Da, da. Iksijanci imaju primerak, a uskoro će Esnaf i Sestrinstvo takođe
dobrano prionuti na posao."
"Kakve su to knjige, gospodaru?"
"To su moje reči za moj narod. Želim da budu pročitane. Sada me u stvari zanima
šta je Siona rekla o planovima Citadele kojih se dokopala."
"Kaže da postoji velika zaliha melanža ispod vaše Citadele, gospodaru, i da će
je planovi otkriti."
"Planovi je neće otkriti. Da li će kopati?"
"Tražila je iksijanske alatke za to."
"Od Iksa ih neće dobiti."
"Postoje li zalihe začina, gospodaru?"
"Da."
"Kruži priča o tome kako se čuva vaša zaliha, gospodaru. Priča se da će i sam
Arakis biti uništen ako neko pokuša da ukrade vaš melanž. Je li to tačno?"
"Da. To bi uzdrmalo Carstvo. Ništa ne bi preživelo - ni Esnaf, ni Sestrinstvo,
ni Iks, ni Tleilaks, pa čak ni Ribogovornice."
Ona se strese i reče: "Neću dozvoliti Sioni da pokuša da se domogne vašeg
začina."
"Naila! Naređujem ti da se u svemu pokoravaš Sioni. Zar mi tako služiš?"
"Gospodaru?" Stajala je prestrašena njegovom srdžbom, bliža gubitku vere nego
što ju je on ikada video. Bila je to kriza koju je sam stvorio, znajući unapred
kako se mora završiti. Lagano, Naila se opusti. Mogao je da sagleda oblik njenih
misli kao da mu ih je sama izložila blistavim rečima.
Poslednja kušnja!
"Vratićeš se Sioni i štitićeš njen život svojim", reče Leto. "To je zadatak koji
sam ti namenio i koji si prihvatila. Zbog toga si bila izabrana. Zbog toga nosiš
sečivo iz Stilgarovog domaćinstva."
Njena desna šaka pođe ka kris-nožu skrivenom ispod odore.
Koliko je samo izvesna tvrdnja, pomisli Leto, da oružje može naterati čoveka da
se ponaša na krajnje predvidljiv način.
Zadivljeno je posmatrao Nailino kruto telo. U njenim očima nije bilo ničeg sem
obožavanja.
I poslednji retorički despotizam... koji prezirem!
"Odlazi sada!" odbrusi on.
Naila se okrenu i napusti Sveto Prisustvo.
Vredi li truda? upita se Leto.
Ali Naila mu je rekla ono što mu je bilo potrebno. Naila je obnovila veru i
tačno obnovila ono što Leto nije mogao da pronađe u Sioninom liku koji je čileo.
Trebalo je verovati Nailinim nagonima.
Siona je dostigla onaj eksplozivni trenutak koji mi je potreban.
10.
Dankanima je uvek čudno što biram žene za borbene snage, ali moje Ribogovornice
su privremena vojska u svakom pogledu. Iako mogu biti silovite i opake, žene su
potpuno drugačije od muškaraca kada je reč o predanosti borbi. Kolevka postanja
čini ih konačno predodređenima da se zaštitnički ponašaju prema životu. Pokazale
su se kao najbolji čuvari Zlatne Staze. U obuci koju pripremam za njih naročito
ističem to svojstvo. Izvesno vreme oslobođene su običnih poslova. Priznam im
poseban udeo, koga mogu da se sa zadovoljstvom sećaju do kraja života. Stasavaju
u društvu svojih sestara, u pripremama za mnogo značajnije događaje. Ono što
delite u takvom društvu uvek vas priprema za mnogo važnije stvari. Izmaglica
nostalgije prekriva im dane provedene među sestrama, pretvarajući te dane u
nešto drugo nego što su odista bili. To je način na koji današnjica menja
istoriju. Svi savremenici ne pripadaju istom vremenu. Prošlost se stalno menja -
ali retki su oni koji to shvataju.
'Ukradeni dnevnici'
U pozno veče, pošto je poslao poruku Ribogovornicama, Leto siđe u kriptu.
Učinilo mu se najboljim da prvi razgovor sa novim Dankanom Ajdahom započne u
zamračenoj prostoriji u kojoj je gola mogao da čuje kako Leto sam sebe opisuje,
pre no što ugleda telo pre-crva. Izdubljena u crnom kamenu središnje rotonde
kripte nalazila se mala pokrajna odaja koja je odgovarala ovim zahtevima. Odaja
je bila dovoljno velika da primi Leta zajedno sa kolima, ali tavanica je stajala
nisko. Rasvetu su stvarale skrivene sjajne kugle kojima je on upravljao.
Postojala su samo jedna vrata, ali su se sastojala iz dva dela: jedan se široko
otvarao kako bi mogla da prođu Carska Kola, dok je drugi deo predstavljao mali
portal ljudskih razmera.
Leto doveze Carska Kola u odaju, zabravi veliki portal i otvori onaj manji.
Zatim se pripremi za kušnju.
Dosada mu je zadavala sve više muke. Ustrojstvo gola koje su mu slali Tleilaksi,
zamorno se ponavljalo. Jednom je Leto poslao poruku Tleilaksima u kojoj ih je
upozorio da mu više ne šalju Dankane, ali oni su znali da se mogu oglušiti o
naređenje kada je o ovome bila reč.
Ponekad mislim da to čine samo da bi održali neposlušnost u životu!
Tleilaksi su se pouzdavali u jednu važnu stvar, za koju su znali da ih štiti u
svemu drugom.
Prisustvo Dankana godi Polu Atreidu u meni.
Leto je to objasnio Moneu prvog dana njegovog upraviteljstva u Citadeli:
"Dankani moraju stizati do mene mnogo bolje pripremljeni nego što ih pošalju
Tleilaksi. Moraš se pobrinuti o tome da moje hurije budu uviđavne prema
Dankanima i da odgovore bar na neka njihova pitanja."
"Na koja to pitanja smeju da odgovore, gospodaru?"
"Znaju one."
Moneo je, razume se, tokom godina naučio sve o ovom postupku.
Leto začu Moneov glas izvan zamračene prostorije, a zatim i zvuk pratnje
Ribogovornica i korake novog gole; koraci su mu se razlikovali po neodlučnosti.
"Kroz ova vrata", reče Moneo. "Unutra će biti mračno, jer ćemo ih za tobom
zatvoriti. Zaustavi se čim uđeš i čekaj da ti se gospodar Leto obrati."
"Zašto će biti mračno?" Ajdahov glas bio je pun izazovne bojazni.
"On će to već objasniti."
Ajdaha najzad uguraše u prostoriju i odmah zatvoriše za njim vrata.
Leto je znao šta gola vidi - samo senke među senkama, i tamu u kojoj nije bilo
moguće odrediti čak ni izvor glasa. Kao i obično u ovakvim prilikama, Leto se
posluži glasom Pola Muad'Diba.
"Drago mi je što te ponovo vidim, Dankane."
"Ja tebe ne vidim."
Ajdaho je bio ratnik, a ratnik napada. To uveri Leta da gola u potpunosti
odgovara originalu. Drama moralnosti pomoću koje su Tleilaksi budili golina pre-
smrtna sećanja uvek je ostavljala izvesnu nesigurnost u njegovom umu. Neki
Dankani verovali su da su doveli u opasnost stvarnog Pola Muad'Diba. Ovaj je bio
žrtva tog privida.
"Čujem Polov glas, ali ne mogu da ga vidim", nastavi Ajdaho. Nije ni pokušao da
sakrije osujećenost; štaviše, dozvolio je da mu se oseti u glasu.
Zašto Atreid igra tu glupu igru? Pol je u stvarnosti već poodavno bio mrtav, a
ovo je bio Leto, nosilac Polovih uskrsnulih sećanja... kao i - ako je verovati
pričama Tleilaksa - sećanja mnogih drugih!
"Rečeno ti je da si samo poslednji u dugom nizu duplikata", reče Leto.
"Ne raspolažem tim sećanjima."
Leto oseti da Dankana obuzima histerija i da je jedva prikriva pod plaštom
ratničke razmetljivosti. Prokleta Tleilaška taktika obnavljanja posle uzgoja u
tanku stvorila je uobičajeni mentalni haos. Ovaj Dankan stigao je u stanju
bliskom šoku, sa jakim podozrenjem da je lud. Leto je znao da će, kako bi
uspokojio jadnika, morati da se koristi najtananijim načinom razuveravanja. Biće
to veliki emocionalni napor za obojicu.
"Došlo je do mnogih promena, Dankane", reče Leto. "Ali jedna stvar se ne menja.
Još sam Atreid."
"Kažu da je tvoje telo..."
"Da, ono se promenilo."
"Prokleti Tleilaksi! Pokušali su da me nateraju da ubijem nekoga ko je tebi
nalikovao. Odjednom sam se setio ko sam i tu beše taj... Da to nije možda bio
gola u liku Muad'Diba?"
"Trik Liceigrača, uveravam te."
"Veoma je nalikovao i govorio baš kao... Jesi li sasvim siguran?"
"Samo glumac i ništa više. Da li je preživeo?"
"Svakako! Tako su probudili moja sećanja. Objasnili su mi čitavu tu prokletu
stvar. Da li je to istina?"
"Jeste, Dankane. Gnušam je se, ali je dozvoljavam, jer uživam u tvom društvu."
Potencijalne žrtve uvek prežive, pomisli Leto. Bar je to tako sa Dankanima koje
sam sretao. Bilo je i promašaja, poput umorstva lažnog Pola i straćenih Dankana.
Ali uvek je preostajalo dovoljno sačuvanih ćelija originala.
"Šta je sa tvojim telom?" zapita Ajdaho.
Muad'Dib može sada da se povuče; Leto prozbori svojim uobičajenim glasom.
"Prihvatio sam krljušti peščanih pastrmki kao kožu. Od tada me one menjaju."
"Zašto?"
"Objasniću ti kad za to dođe vreme."
"Tleilaksi su mi rekli da ličiš na peščanog crva."
"A šta su kazale moje Ribogovornice?"
"Da si Bog. Zašto ih nazivaš Ribogovornicama?"
"To vuče korene iz davnina. Prve sveštenice razgovarale su sa ribom u snovima.
Na taj način naučile su mnoge važne stvari."
"Otkud to znaš?"
"Ja sam te žene... kao i sve što je bilo pre i što će tek biti."
Leto začu kako Ajdaho guta knedlu kroz suvo grlo, a zatim progovori: "Shvatam
zašto je ovde mračno. Daješ mi vremena da se naviknem."
"Uvek si bio brz, Dankane."
Osim kada si bio spor.
"Od kada se menjaš?"
"Već više od tri hiljade petsto godina."
"Znači da je ono što su mi Tleilaksi rekli istina."
"Retko se još usuđuju da lažu."
"To je dugo vreme."
"Veoma dugo."
"Tleilaksi su me... umnožili mnogo puta?"
"Tako je."
Vreme je da upitaš koliko puta, Dankane.
"Koliko puta?"
"Daću ti da sam pregledaš zapise."
I tako počinje, pomisli Leto.
Ovaj razgovor uvek bi zadovoljio Dankane, ali nije se mogla izbeći priroda
pitanja:
"Koliko puta?"
Dankani ne prave razlike među svojim telima, iako kod gola iste pasmine ne
dolazi do prenosa sećanja.
"Sećam se svoje smrti", reče Ajdaho. "Harkonenskih sečiva, mnogo njih, kako
pokušavaju da dopru do tebe i Džesike."
Leto ponovo progovori Muad'Dibovim glasom, jer je to nalagao trenutak: "Bio sam
tamo, Dankane".
"Ja sam zamena, je li tako?" upita Ajdaho.
"Tako je", reče Leto.
"Kako su ostali... ja... hoću da kažem, kako je on umro?"
"Sva tela propadaju, Dankane. Sve je u zapisima."
Leto je strpljivo čekao, pitajući se koliko će vremena biti potrebno pre no što
prilagođena istorija prestane da zadovoljava ovog Dankana.
"Kako ti u stvari izgledaš?" upita Ajdaho. "Kakvo je to telo peščanog crva, koje
su mi Tleilaksi opisali?"
"Tek će se jednog dana pretvoriti u neku vrstu crva. Taj preobražaj je već
dobrano odmakao."
"Kako to misliš - neku vrstu?"
"Imaće više ganglija, biće svestan."
"Možeš li ovde malo osvetliti? Voleo bih veoma da te vidim."
Leto naloži da se svetlost uključi. Bleštavo osvetljenje ispuni odaju. Raspored
crnih zidova i rasvete bio je takav da je sva raspoloživa svetlost bila
usredsređena na Leta, kako bi se dobro videla i najsitnija pojedinost.
Ajdaho pređe pogledom preko ljuspastog, srebrnastosivog tela, zapazi početke
rebrastih delova peščanog crva, sinusoidne gibnjeve... male izraštaje koji su
nekada predstavljali stopala i noge; jedan od njih bio je nešto kraći od drugog.
Zatim ponovo obrati pažnju na jasno izražene ruke i šake i napokon se zagleda u
zakukuljeno lice sa ružičastom kožom gotovo izgubljeno u toj ogromnosti;
neprilična izbočina na takvom jednom telu.
"Pa, Dankane", reče Leto. Bio si upozoren."
Ajdaho nemo pokaza prema telu pre-crva.
Leto postavi pitanje umesto njega: "Zašto?"
Ajdaho klimnu.
"I dalje sam Atreid, Dankane, i uveravam te, pozivajući se na čast toga imena,
da su me valjani razlozi na to primorali."
"Šta bi to moglo..."
"Saznaćeš na vreme."
Ajdaho samo zavrte glavom.
"Nije to prijatno otkrovenje", reče Leto. "Treba još neke stvari pre toga da
doznaš. Veruj reči Atreida."
Tokom vekova Leto je ustanovio da ovakvo prizivanje Ajdahove duboke odanosti
prema svemu što je atreidsko trenutno potiskuje bujicu znatiželjnih pitanja.
Formula se još jednom pokazala ispravnom.
"Znači, ponovo ću služiti Atreidima", reče Ajdaho. "To mi zvuči nekako poznato,
zar ne?"
"U mnogo čemu, stari prijatelju."
"Star je možda za tebe, ali ne i za mene. Šta će biti moje dužnosti?"
"Zar ti moje Ribogovornice nisu to rekle?"
"Kazale su mi da ću predvoditi tvoju elitnu stražu, jedinice koju isključivo one
sačinjavaju. Ne razumem to. Armija žena?"
"Potreban mi je odan sadrug, koji je u stanju da komanduje stražom. Imaš li
nešto protiv?"
"Zašto žene?"
"Postoje razlike u ponašanju među polovima, zbog čega su žene bolje u ovoj
ulozi."
"Nisi odgovorio na moje pitanje."
"Misliš li da su nepodobne?"
"Neke od njih izgledaju prilično čvrste, ali..."
"Druge su, ahhh, bile meke s tobom?"
Ajdaho pocrvene.
Letu se ova reakcija veoma dopala. Dankani su bili među retkim ljudima koji su u
ovo doba imali tu sposobnost. Nije u tome bilo ničeg čudnog. Tako su bili od
početka obučavani. Posedovali su osećanje lične časti - kako je to viteški.
"Ne shvatam zbog čega se uzdaš u žene da te štite?" upita Ajdaho. Krv se polako
povukla sa njegovih obraza. On se zagleda u Leta.
"Uvek sam se pouzdavao u njih, kao što se uzdam i u tebe - svojim životom."
"Od čega treba da te štitimo?"
"Moneo i Ribogovornice upoznaće te s novim zbivanjima."
Ajdaho se premeštao s noge na nogu, dok mu se telo njihalo u ritmu otkucaja
srca. Pogledom je šarao po maloj prostoriji, ali mu oči nigde nisu ulazile u
žižu. Iznenada, donevši odluku, on ponovo upravi pažnju na Leta.
"Kako da te zovem?"
Bio je to znak pristanka na koji je Leto čekao. "Može li gospodar Leto?"
"Da... moj gospodaru." Ajdaho se zagleda pravo u Letove slobodnjački plave oči.
"Da li je tačno ono što kažu Ribogovornice - da su u tebi... sećanja..."
"Svi smo tu, Dankane."
Leto progovori glasom dede po ocu, a zatim dodade: "Čak su i žene tu, Dankane."
Bio je to Džesikin glas, glas Letove babe po ocu.
"Dobro si ih sve poznavao", dodade brzo Leto. "I oni poznaju tebe."
Ajdaho udahnu lagano i drhtavo. "Biće mi potrebno malo vremena da se priviknem
na to."
"Tako sam i ja reagovao u početku", reče Leto.
Ajdaha protrese gromoglasan smeh. Leto pomisli kako to ova neduhovita šala nije
zaslužila, ali ne reče ništa.
Ali netom se oglasi Ajdaho: "Tvoje Ribogovornice trebalo je da mi poprave
raspoloženje, zar ne?"
"Da li su uspele?"
Ajdaho osmotri Letovo lice, razabravši u njemu tipične atreidske crte.
"Vi Atreidi ste me uvek suviše dobro poznavali", reče Ajdaho.
"To je već bolje", reče Leto. "Počinješ da prihvataš činjenicu da ja nisam samo
jedan od Atreida. Ja sam svi oni zajedno."
"Pol je to isto rekao."
"I jesam!" U meri u kojoj izvorna ličnost može da se dočara bojom glasa i
naglaskom, bio je to Muad'Dib.
Ajdaho proguta knedlu i naglo skrenu pogled prema vratima.
"Nešto si nam oduzeo", reče on. "Osećam to. Te žene... Moneo..."
Mi protiv tebe, pomisli Leto. Dankani se uvek opredeljuju za muškarce.
Ajdaho ponovo skrenu pažnju na Letovo lice. "Šta si nam dao u zamenu?"
"Celom Carstvu - Letov mir!"
"I kao što vidim, svi su očarani i srećni. Zato ti je potrebna lična straža."
Leto se nasmeši. "Moj mir jer u stvari nametnut spokoj. Duga ljudska istorija
prožeta je stalnim pobunama protiv spokoja."
"I tako nam onda dodeljuješ Ribogovornice."
"I hijerarhiju koju možeš da prepoznaš bez greške."
"Ženska vojska", promrmlja Ajdaho.
"Vrhovna sila koja satire muškarce", reče Leto. "Seks je oduvek predstavljao
najbolji način da se pokori agresivan mužjak."
"Zar one to rade?"
"One sprečavaju ili zalečuju ispade koji mogu da dovedu do još bolnijeg
nasilja."
"Dozvoljavaš im da veruju da si bog. Mislim da mi se to ne dopada."
"Svetogrđe mi je isto tako mrsko kao i tebi!"
Ajdaho se namršti. Takav odgovor nije očekivao.
"Kakvu to igru igraš, gospodaru Leto?"
"Veoma staru, ali sa novim pravilima."
"Tvojim pravilima?"
"Da li bi više voleo da sam sve vratio CHOAM-u, Landsradu i Velikim Kućama?"
"Tleilaksi kažu da nema više Landsrada. Ti ne dozvoljavaš nikakva posebna
pravila."
"Pa, mogao bih, možda, da ustupim mesto Bene Geseritu. Ili možda Tleilaksima ili
Iksijancima? Da li bi voleo da pronađem nekog novog Barona Harkonena da preuzme
vlast nad Carstvom? Samo jedna tvoja reč, Dankane, abdiciraću!"
Pod težinom značenja tih reči Ajdaho ponovo zavrte glavom.
"U pogrešnim rukama", reče Leto, "monolitna centralizovana moć je opasno i
nepostojano oruđe."
"A tvoje ruke su one prave?"
"Nisam baš siguran što se tiče mojih ruku, ali reći ću ti, Dankane, siguran sam
u ruke onih koji su bili pre mene. Poznajem ih."
Ajdaho okrete leđa Letu.
Kakav zadivljujući, krajnje ljudski gest, pomisli Leto. Odbijanje spojeno sa
prihvatanjem njegove ranjivosti.
Leto se obrati Ajdahovim leđima.
"Sasvim ispravno zameraš što iskorišćavam ljude bez njihovog znanja i
pristanka."
Ajdaho okrete profil Letu, a zatim i glavu, kako bi mogao da pogleda u
zakukuljeno lice, istežući vrat malo napred da bi što pažljivije osmotrio
potpuno plave oči.
Proučava me, pomisli Leto, ali na raspolaganju mu je samo moje lice.
Atreidi su učili svoje ljude da raspoznaju tanane znake lica i tela i Ajdaho je
bio dobar u tome, ali bilo je očigledno da je saznanje do koga je došao veoma
teško za njega.
Ajdaho pročisti grlo. "Šta je najgore što bi zatražio od mene?"
Tipično za Dankana! pomisli Leto. Klasično pitanje. Ajdaho će biti odan Atreidu,
čuvaru njegove zakletve, ali stavlja do znanja da neće prekoračiti granice svoje
vlastite moralnosti.
"Od tebe će se tražiti da me štitiš svim neophodnim sredstvima, kao i da čuvaš
moju tajnu."
"Kakvu tajnu?"
"Da sam ranjiv."
"Da nisi Bog?"
"Ne u tom krajnjem smislu."
"Tvoje Ribogovornice pričaju o pobunjenicima."
"Oni postoje."
"Zašto?"
"Mladi i nisam ih još ubedio da je moj put bolji. Vrlo je teško mlade ubediti u
bilo šta. Rađaju se kao sveznajući."
"Nikada ranije nisam čuo jednog Atreida da se na ovakav način izruguje mladima."
"Možda je to stoga što sam toliko stariji - starost dodana na starost. Moja je
zadatak sve teži kako pokolenja prolaze."
"U čemu je taj tvoj zadatak?"
"Razumećeš ga s vremenom uz mene."
"Šta se događa ako te izneverim? Da li će me tvoje žene uništiti?"
"Pokušavam da Ribogovornice ne opterećujem osećanjem krivice."
"Ali mene bi opteretio?"
"Ako prihvatiš."
"Ako uvidim da si gori od Harkonena, okrenuću se protiv tebe."
Pravi Dankan. Svako zlo mere u odnosu na Harkonene. Kako malo znaju o zlu.
Leto reče: "Baron je proždro čitave planete, Dankane. Šta može biti gore od
toga?"
"Proždrati Carstvo."
"U meni je plod moga Carstva. Umreću, rađajući ga."
"Kad bih mogao da poverujem u to..."
"Hoćeš li zapovedati mojom stražom?"
"Zašto ja?"
"Ti si najbolji."
"Pretpostavljam da je to opasan posao. Jesu li moji prethodnici umrli
obavljajući ga?"
"Poneki."
"Voleo bih da posedujem sećanja tih drugih!"
"Ne možeš i to i da budeš original."
"Ipak želim da se obavestim o njima."
"Slažem se."
"Dakle, Atreidima je i dalje potreban oštar nož?"
"Ima poslova koje samo Dankan Ajadho može za nas obaviti."
"Rekao si za nas..." Ajdaho proguta knedlu, pogleda prema vratima, pa ka Letovom
licu.
Leto mu se obrati onako kako bi to Muad'Dib učinio, ali i dalje svojim glasom.
"Kada smo se poslednji put popeli prema Sieč Tabru bio sam ti odan kao i ti
meni. To se nije izmenilo."
"To je bio tvoj otac."
"Bio sam to ja!" Zapovednički glas Pola Muad'Diba koji je dopirao iz dubina
Letove ogromnosti uvek je zaprepašćivao gole.
Ajdaho je ćutao. Ovo je bio odlučujući trenutak.
A onda se na Ajdahovom licu pojavi onaj nehajni osmeh po kome je bio dobro
poznat. "Dobro, obratiću se prvom Letu i Polu i onima koji me najbolje poznaju.
Koristite me dobro, jer sam vas voleo."
Leto sklopi oči. Ovakve reči bi ga uvek potresle. Znao je da je to ljubav prema
kojoj je bio najranjiviji.
Moneo, koji je prisluškivao, priteče upomoć. On uđe i reče: "Gospodaru, da
odvedem Dankana Ajdaha do straže kojom će upravljati?"
"Da." Bila je to jedina reč koju je Leto uspeo da izgovori.
Moneo uhvati Ajdaha za ruku i izvede ga.
Dobri Moneo, pomisli Leto. Tako je dobar. Tako me valjano poznaje, ali ipak
očajavam što me nikada neće shvatiti.

11.
Poznato mi je zlo koje su u sebi nosili moji preci, jer ja sam oni. Ravnoteža je
krajnje osetljiva stvar. Znam da je malo vas što sada čitate ove reči ikada na
ovakav način razmišljalo o svojim precima. Nije vam palo na pamet da su se vaši
preci upirali da prežive i da sam taj čin ponekad podrazumeva donošenje
divljačkih odluka, uvek svojstvenu primitivnu okrutnost koju civilizovano
čovečanstvo teži da po svaku cenu potisne. Koju cenu ćete platiti da se u tome
uspe? Da li ćete pristati da i sami nestanete?
'Ukradeni dnevnici'
Kada se obukao za svoje prvo jutro kao zapovednik Ribogovornica, Ajdaho pokuša
da odagna noćnu moru. Dvaput se zbog nje budio i oba puta je izašao na terasu da
bi posmatrao zvezde, dok mu je san i dalje tutnjao kroz glavu.
Žene... nenaoružane žene u crnom oklopu... nasrću na njega ispuštajući
podmukle... bezumne uzvike gomile... talasanje ruku natopljenih crvenom
krvlju... a kada su ga preplavile... usta im se razjapiše da bi otkrila užasne
životinjske zube!
U tom trenutku se probudio.
Jutarnja svetlost nije mogla u potpunosti da rastera noćne more.
Dobio je sobu u severnoj kuli. Pogled sa terase pružao se preko dina do udaljene
stene kraj čijeg podnožja kao da se nalazilo selo sa kolibama od blata.
Dok je posmatrao ovaj prizor Ajdaho stade da zakopčava tuniku.
Zašto je Leto izabrao samo žene za svoju vojsku?
Nekoliko zgodnih Ribogovornica ponudilo se da provede noć sa svojim novim
zapovednikom, ali ih je Ajdaho odbio.
Nije ličilo na Atreide da koriste seks za ubeđivanje.
On se zagleda u svoju odeću: crna uniforma sa zlatnim širitima i crvenim sokolom
na levoj strani grudi. Bar mu je to bilo poznato. Oznaka čina nije postojala.
"Poznaju vaše lice", reče Moneo.
Čudan mali čovek, taj Moneo.
Ajdaho se trže od ove pomisli. Razmišljanje mu je govorilo da Moneo nije bio
mali. Proračunat, da, ali nimalo niži od mene. Moneo je bio povučen u sebe,
mada... pribran.
Ajdaho pređe pogledom preko sobe - uložen je silan napor da se ovde oseća udobno
- meki jastuci, uređaji skriveni iza smeđih panel-ploča. Kupatilo je bilo
kitnjasto, obloženo pastelno plavim pločicama sa kombinacijom kade i tuša u
kojoj je bar šestoro ljudi moglo istovremeno da se kupa. Čitavo to mesto prosto
je mamilo na prepuštanje i uživanje. To su bile odaje u kojima se čulima moglo
dozvoliti da se prepuste zadovoljstvima iz sećanja.
"Pametno", prošapte Ajdaho.
Blago kucanje na vratima proprati ženski glas koji reče: "Zapovedniče? Stigao je
Moneo."
Ajdaho baci još jedan pogled na suncem spaljene boje udaljene stene.
"Zapovedniče?" Glas je bio nešto jači.
"Napred", pozva Ajdaho.
Moneo uđe zatvorivši vrata za sobom. Imao je na sebi tuniku i pantalone bele kao
kreda, što je nagonilo oči da se usredsrede na njegovo lice. Moneo se lagano
osvrnu po sobi.
"Znači tu su te smestili. Te proklete žene! Pretpostavljam da su mislile kako su
bile ljubazne, ali trebalo bi bolje da razmišljaju."
"Kako znaš šta mi se dopada?" zapita Ajdaho. Još dok je postavljao pitanje
shvati koliko je ono bilo budalasto.
Ja nisam prvi Dankan Ajdaho koga je Moneo video.
Moneo se samo nasmeši i slegnu ramenima.
"Nisam imao nameru da te uvredim, zapovedniče. Hoćeš li, onda, da zadržiš ove
odaje?"
"Dopada mi se pogled."
"Ali ne i nameštaj." Bila je to tvrdnja.
"Možeš ga zameniti."
"Pobrinuću se."
"Pretpostavljam da si došao da mi objasniš moje dužnosti."
"Onoliko koliko sam to u stanju. Znam koliko ti u početku sve mora izgledati
čudno. Ova civilizacija veoma se razlikuje od one koju si poznavao."
"To vidim. Kako je moj... prethodnik završio?"
Moneo slegnu ramenima. To mu je izgleda bio uobičajen gest, ali nije bilo ničeg
izveštačenog u tome.
"Nije bio dovoljno brz da izbegne posledice odluke koju je doneo", reče Moneo.
"Budi jasniji."
Moneo blago uzdahnu. Dankani su uvek ovakvi - ljubopitljivi.
"Pobuna ga je ubila. Želiš li da čuješ pojedinosti."
"Da li mi mogu koristiti?"
"Ne."
"Želim danas iscrpan izveštaj o toj pobuni, ali najpre mi odgovori: zašto nema
muškaraca u Letovoj vojsci?"
"Pa, ti si tu."
"Znaš na šta mislim."
"Ima čudnu teoriju o vojskama. Mnogo puta smo o tome raspravljali. Ali, kako bi
bilo da doručkuješ pre no što ti to objasnim?"
"Može li oboje u isto vreme?"
Moneo se okrenu prema vratima i izgovori samo jednu reč: "Sada!"
Dejstvo je bilo trenutno, što je očaralo Ajdaha. Odred mladih Ribogovornica
stupi u sobu. Dve izvadiše sto na sklapanje i stolice iza jedne ploče i
razmestiše ih na terasi. Ostale postaviše sto za dvoje. Dođe ih još sa hranom -
svežim voćem, toplim kiflama, napitkom koji se pušio i blago mirisao na začin i
kofein. Sve je to bilo urađeno hitro, tiho i delotvorno, što je samo po sebi
govorilo o dugoj uvežbanosti.
Kako su došle tako su i otišle, bez reči.
Ajdaho se smesti nasuprot Monea za stolom nepun minut posle početka čudne
predstave.
"I svakog jutra ovako?" zapita Ajdaho.
"Samo ako ti želiš."
Ajdaho okusi piće: melanž-kafa. Prepoznao je voće: mekanu kaladansku dinju zvanu
paradan.
Baš ono što volim.
"Dosta me dobro poznaješ", primeti Ajdaho.
Moneo se osmehnu. "Imamo nešto iskustva. A sada, vratimo se tvom pitanju."
"I Letovoj čudnoj teoriji."
"Da. On kaže da su sve vojske sastavljene isključivo od muškaraca bile oduvek
suviše opasne po svoje civilne gospodare."
"Pa to je ludost! Bez vojske ne bi bilo ni... "
"Poznat mi je razlog. Ali, po njemu, vojska muškaraca predstavljala je ostatak
zaštitne funkcije koja je dodeljivana muškarcima koji u praistorijskoj hordi
nisu bili predviđeni za razmnožavanje. Kaže da je posredi neobično postojana
činjenica da su uvek stariji muškarci slali mlađe u vojsku."
"Kakva je to zaštitna funkcija?"
"Nju vrše oni koji su uvek bili napolju, na opasnim, isturenim mestima, braneći
jezgro - muškarce za razmnožavanje, žene i decu. To su oni koji su se prvi
sretali sa grabljivicama."
"U kom smislu su oni opasni po... civile?"
Ajdaho uze komad dinje. Bila je zrela baš onoliko koliko je trebalo.
"Gospodar Leto kaže da se muška vojska, kada ne bi bilo spoljnjeg neprijatelja,
uvek okretala protiv vlastitog naroda. Uvek."
"Otimajući se za žene?"
"Možda. Mada, očigledno, ne misli da je to bilo tako jednostavno."
"Ta mi se teorija ne čini baš tako čudnom."
"Nisi još sve čuo."
"Zar ima još?"
"Oh, da. On kaže i da je u muškoj vojsci veoma izražena težnja ka
homoseksualnosti."
Ajdaho se zagleda preko stola u Monea. "Nikada još nisam..."
"Naravno da nisi. On govori o pročišćenju, o skrenutim energijama i drugim
sličnim stvarima."
"Ostalim?" Ajdaha je počeo da obuzima bes, budući da je u tim rečima video napad
na svoju prirodu.
"Skupine sastavljene samo od dečaka, šale čija je jedina svrha da nanesu bol,
odanost samo prema drugarima iz horde... i tome slično."
Ajdaho hladno primeti: "Kakvo je u svemu tome vaše mišljenje?"
"Sećam se", Moneo se okrenu i poče da govori zagledavši se u okolni predeo,
"nečega što je rekao i za šta verujem da je istina. On je svaki vojnik iz
ljudske istorije. Ponudio je da mi izloži čitav niz primera - poznate vojne
ličnosti koje nikada nisu prerasle mladalačko doba. Odbio sam ponudu. Pročitao
sam pažljivo istoriju, te sam i sam uočio ovu osobinu."
Moneo se okrenu i pogleda Ajdaha pravo u oči.
"Razmisli o tome, zapovedniče."
Ajdaho se ponosio svojim poštenjem prema samome sebi i ovo ga pogodi. Kultovi
dečaštva i mladosti očuvani u vojsci? Zvučalo je istinito. Iz vlastitog iskustva
je znao za neke primere...
Moneo klimnu. "Homoseksualac, prikriven ili ne, koji održava takvo stanje iz
razloga što bi se mogli nazvati čisto psihopatskim teži ka obrascu ponašanja
koji izaziva bol - tražeći ga za sebe i namećući ga drugima. Gospodar Leto kaže
da ovo, sudeći prema ogledima iz praistorijske horde, zadire duboko u prošlost."
"Verujete mu?"
"Verujem."
Ajdaho uze novo parče dinje. Kao da je izgubila svaku slast. On proguta parče i
odloži kašiku.
"Moraću da razmislim o tome", reče kratko.
"Razume se."
"Ne jedete?"
"Ustao sam pre svitanja i tada jeo." Moneo pokaza rukom na tanjir. "Žene
pokušavaju stalno da me dovedu u iskušenje."
"Da li ikada uspevaju?"
"Povremeno."
"U pravu ste. Čudna je njegova teorija. Ima li da joj se još štogod doda?"
"Ohh, on kaže da muška vojska, kada se oslobodi mladalačkih homoseksualnih
stega, postaje izrazito nasilnički nastrojena. Silovanje je često pogubno, i to
onda nije ponašanje koje ide u prilog opstanku."
Ajdaho ga namrgođeno pogleda.
Škrt osmeh zaigra na Moneovim usnama. "Gospodar kaže da su samo atreidska
disciplina i moralno uzdržavanje sprečili neke od najgorih ispada u vaše vreme."
Ajdaho duboko uzdahnu.
Moneo se zavali u stolicu razmišljajući o nečemu što je Bogocar jednom prilikom
rekao: "Bez obzira na to koliko tragali za istinom, samosvesnost je često
neprijatna. Ne ponašamo se uljudno prema Istinozborcu."
"Ti prokleti Atreidi!" uzviknu Ajdaho.
"Ja sam Atreid", reče Moneo.
"Šta?" Ajdaho je bio iskreno zaprepašćen.
"Njegov program uzgajanja", reče Moneo. "Siguran sam da su vam ga Tleilaksi
spomenuli. Ja sam direktni potomak njegove sestre i Har-al-Ada."
Ajdaho se nagnuo prema njemu. "Reci mi onda, Atreide, u čemu su to žene bolji
vojnici od muškaraca?"
"Lakše sazrevaju."
Ajdaho zbunjeno zatrese glavom.
"One fizički prisilno prelaze iz mladosti u zrelost", reče Moneo. "Kao što
gospodar Leto kaže, 'Nosi u sebi bebu devet meseci i to će te promeniti'."
Ajdaho se zavali. "Šta on zna o tome?"
Moneo ga je samo posmatrao dok se Ajdaho nije prisetio mnoštva osoba sjedinjenih
u Letu - i muškaraca i žena. Konačno, Ajdahu sinu. Moneo to uoči, setivši se
opaske Bogocara: "Tvoje reči oblikuju mu izgled kakav želiš da ima."
Kako se tišina odužila, Moneo pročisti grlo, a onda reče: "Mnoštvo sećanja
gospodara Leta znalo je i meni da sveže jezik."
"Da li je pošteno prema nama?" zapita Ajdaho.
"Verujem mu."
"Ali on čini toliko... hoću da kažem, uzmi njegov program uzgajanja. Koliko to
već traje?"
"Od samog početka. Od dana kada ga je oduzeo Bene Geseritu."
"Šta želi da postigne?"
"Kad bih samo znao."
"Ali ti si... "
"Atreid i glavni pomoćnik, da."
"Nisi me ubedio da je ženska vojska najbolja."
"One nastavljaju vrstu."
Konačno su Ajdahova osujećenost i bes dobili nešto na šta su mogli da se okome.
"Jesam li ja to radio s njima prve noći - pario se?"
"Vrlo verovatno. Ribogovornice se ne čuvaju od trudnoće."
"Proklet bio. Nisam ja životinja koju može da seli iz staje u staju poput...
poput..."
"Priplodnog pastuva?"
"Da!"
"Ali gospodar Leto odbija da sledi obrazac Tleilaksa o genetskoj hirurgiji i
veštačkom osemenjavanju."
"Kakve veze imaju Tleilaksi sa..."
"Oni su živi dokaz. Čak i ja to uviđam. Njihovi Liceigrači su mazge, bliži
kakvom skupu organizama nego ljudima."
"Oni ostali... Ja... Da li je neki od njih bio priplodni pastuv?"
"Poneki. Imaš potomke."
"Koga?"
"Ja sam jedan od njih."
Ajdaho se zagleda u Moneove oči, izgubivši se najednom u zapetljanim rođačkim
vezama. Konačno diže ruke od pokušaja da se razabere u njima. Moneo je očigledno
bio mnogo stariji od... Ali ja sam... Koji od njih je zaista bio stariji. Ko je
potomak, a ko predak?
"I sam se ponekad mučim oko toga", reče Moneo. "Da ti bude lakše, gospodar Leto
me uverava da ti nisi moj potomak, ne u običnom smislu. Međutim, možeš bez
ikakve sumnje biti otac nekim mojim potomcima."
Ajdaho zavrte glavom. "Ponekad mi se čini da jedino Bogocar može da razume te
stvari", reče Moneo.
"To je druga stvar!" uzviknu plahovito Ajdaho. "To oko Boga."
"Gospodar Leto kaže da je on sam stvorio Svetu Skarednost."
Ajdaho nije očekivao takav odgovor. Šta sam ja to očekivao? Odbranu gospodara
Leta?
"Sveta Skarednost", ponovi Moneo. Reči su se kotrljale niz njegov jezik s čudnim
prizvukom zluradosti.
Ajdaho uputi Moneu prodoran pogled. On mrzi svog Bogocara! Ne... on ga se plaši.
Ali zar ne mrzimo uvek ono čega se plašimo?
"Zašto u njega veruješ?" zapita Ajdaho.
"Pitaš li me to zapravo da li sam poklonik svenarodne religije?"
"Ne! Je li on?"
"Mislim da jeste."
"Zašto? Zašto tako misliš?"
"Jer kaže kako ne želi više da stvara Liceigrače. Drži do toga da njegova
ljudska loza, pošto se jednom spari, nastavi da se razmnožava na način na koji
je to oduvek činila."
"Kakve to, do đavola, ima veze s tim?"
"Pitao si me u šta on veruje. Mislim da veruje u slučaj. Mislim da je to njegov
Bog."
"To je praznoverje!"
"Imajući u vidu stanje u kome je Carstvo, rekao bih da je to veoma drsko
praznoverje."
Ajdaho pogleda Monea. "Vi prokleti Atreidi", promrmlja. "Na sve ćete se
odvažiti!"
Moneo primeti da su u Ajdahovom glasu bili izmešani naklonost i divljenje.
Dankani uvek ovako počinju.
12.
Koja je najdublja razlika među nama, između tebe i mene? Već znaš. To su sećanja
predaka. Moji me pohode u punom blesku svesti. Tvoji delaju zaslepljeni. Neki to
nazivaju nagonom ili sudbinom. Sećanja deluju svojom moći na svakog od nas - na
ono o čemu mislimo i šta činimo. Misliš li da si otporan na takve uticaje? Ja
sam Galileo. Evo me ovde i govorim ti: "Ipak se okreće." A to što se okreće
možda će ispoljiti svoju silu na načine na koje se nijedna smrtna moć nikada
ranije nije usudila da suprostavi. A ja sam ovde da se na to usudim.
'Ukradeni dnevnici'
"Kada je bila dete posmatrala me je, sećaš se? Kada je god mislila da toga nisam
svestan, Siona me je posmatrala poput pustinjskog sokola koji kruži nad jamom
svog plena. Sam si to pomenuo."
Dok je govorio, Leto okrenu telo za četvrtinu. Tako mu se zakukuljeno lice nađe
blizu Moneovog, koji je lagano kaskao za kolima.
Tek je počinjalo da sviće na pustinjskom putu koji je išao duž visokog veštačkog
grebena od Citadele u Sareru do svetkovinskog grada. Put koji je dolazio iz
pustinje protezao se pravo poput laserskog snopa sve do ove tačke gde je, pre no
što će premostiti Ajdahovu reku, naširoko zaokretao i uranjao u terasaste
kanjone. Vazduh je bio ispunjen debelom izmaglicom sa reke koja je u daljini
hučala, ali Leto je otvorio poluloptasti poklopac koji je zaptivao prednji deo
kola. Vlaga je naterala crva u njemu da zatreperi usled unutrašnjeg nemira, ali
u magli se osećao i miris slatkastog pustinjskog rastinja, čime su se njegove
ljudske nozdrve naslađivale. On naredi da povorka stane.
"Zašto smo se zaustavili, gospodaru?" upita Moneo.
Leto ne odgovori. Kola zaškripaše kad je izvio svoje ogromno telo kako bi
podigao glavu i došao u priliku da pogleda preko Zabranjene šume do Kinesovog
mora koje je daleko s desne strane srebrnasto svetlucalo. Zatim se okrenu
nalevo, gde su se nalazili ostaci Zaštitnog zida - vijugava niska senka pri
jutarnjoj svetlosti. Greben se ovde uzdizao gotovo dve hiljade metara, kako bi
obuhvatio Sarer i ograničio količinu vlage koja se stvarala u vazduhu. Leto je
sa mesta na kome se nalazio bio u stanju da vidi udaljeni usek u kome je jednom
davno sagradio svetkovinski grad On.
"Stao sam jer mi se tako prohtelo", odgovori napokon Leto.
"Zar ne bismo mogli da pređemo most pre odmora?" upita Moneo.
"Ja se ne odmaram."
Leto se zagleda ispred sebe. Posle niza krivina koje su se odavde videle samo
kao vijugava senka visoki put prelazio je reku preko čarobnog mosta, peo se uz
štitni greben a zatim se spuštao do grada koji se sa ove udaljenosti nazirao
samo po svetlucavim kulama.
"Dankan se ponaša pokorno", reče Leto. "Jesi li obavio svoj dugi razgovor s
njim?"
"Onako kako ste zahtevali, gospodaru."
"Pa prošla su tek četiri dana", reče Leto. "Obično im treba duže da se priberu."
"Bio je zaposlen oko straže, gospodaru. Opet su se kasno sinoć
vratili."
"Dankani ne vole da šetaju po otvorenom. Razmišljaju o stvarima koje se mogu
upotrebiti za napad na nas."
"Znam, gospodaru."
Leto se okrenu i pogleda Monea u oči. Upravitelj je nosio zeleni ogrtač povrh
bele uniforme. Stajao je pored otvorenog poluloptastog poklopca, tačno na onom
mestu gde se po dužnosti uvek morao nalaziti na ovakvim putovanjima.
"Veoma se trudiš da ispuniš svoje dužnosti, Moneo", primeti Leto.
"Hvala, gospodaru."
Straža i dvorani ostali su na pristojnoj udaljenosti iza kola. Većina njih
pokušavala je čak i da izbegne svaku pomisao da prisluškuju Leta i Monea. Ali to
nije bio slučaj sa Ajdahom. Razmestivši nekoliko stražarki Ribogovornica sa obe
strane Carskih Kola u razmaknutom nizu, sada je stajao i netremice posmatrao
kola. Ajdaho je imao na sebi crnu uniformu sa belim širitima, poklon
Ribogovornica, kako je Moneo kazao.
"Ovaj im se očigledno veoma dopada. Dobro obavlja svoj posao."
"A kakav posao, Moneo?"
"Pa, štiti vas, gospodaru."
Sve žene iz straže nosile su tesno pripijene zelene uniforme sa crvenim
atreidskim znakom sokola ne levoj strani grudi.
"Ne skidaju oči s njega", reče Leto.
"Da. Uči ih signaliziranju rukama. Kaže da je to atreidski trik."
"Tačno. Pitam se zašto i prethodni nije to učinio?"
"Gospodaru, ako ne znate..."
"Šalim se, Moneo. Prethodni Dankan nije se osećao ugroženim sve dok nije bilo
prekasno. Da li je ovaj prihvatio naša objašnjenja?"
"Tako sam obavešten, gospodaru. Dobro se pokazao na početku u našoj službi."
"Zašto nosi samo onaj nož u koricama za pojasom?"
"Žene su ga ubedile da samo posebno obučene među njima mogu da nose laserske
pištolje."
"Opreznost ti je neosnovana, Moneo. Reci ženama da je još rano da počnemo da se
plašimo ovog Dankana."
"Kako moj gospodar zapovedi."
Letu nije promaklo da njegov novi zapovednik straže ne uživa u prisustvu
dvorana. Uvek se držao na pristojnoj udaljenosti od njih. Rečeno mu je da su
većina dvorana bili civilni funkcioneri. Iskitili su se što su više mogli za
ovaj dan, kako bi se pokazali u punom sjaju u prisustvu Bogocara. Leto je lako
razabrao koliko su glupavo Ajdahu morali izgledati dvorani. Ali Leto je mogao da
se priseti još tupavijih raskoši, te pomisli kako je današanja parada ipak znak
poboljšanja.
"Da li si ga predstavio Sioni?" upita Leto.
Pri pomenu Sione Moneove obrve se nabraše.
"Smiri se", reče Leto. "Čak i kada me uhodi ja je cenim."
"Osećam da zrači opasnošću, gospodaru. Ponekad pomislim da prodire u moje
najskrivenije misli."
"Mudro dete, poznaje svog oca."
"Ne šalim se, gospodaru."
"Da, to mi je jasno. Da li si primetio da Dankan postaje nestrpljiv?"
"Istražili su put do mosta", reče Moneo.
"Šta su pronašli?"
"Isto što i ja - nekoliko Muzejskih Slobodnjaka."
"Još jedna peticija?"
"Ne ljutite se, gospodaru."
Leto ponovo pogleda napred. Ovo nepotrebno izlaganje otvorenom vazduhu, to dugo
i svečano putovanje, sa svim neophodnim obrednim zahtevima da bi se ospokojile
Ribogovornice, sve to gnjavilo je Leta. A sada, povrh svega, još jedna peticija!
Ajdaho stupi napred i stade odmah iza Monea.
Bilo je nečeg pretećeg u Ajdahovim pokretima. Neće valjda već sada, pomisli
Leto.
"Zašto smo se zaustavili, gospodaru moj?" upita mirno Ajdaho.
"Često zastajem ovde", reče Leto.
To je bila istina. On se okrenu i pogleda s druge strane čarobnog mosta. Put je
vijugao nadole iz kanjonskih visina u Zabranjenu šumu, a zatim kroz polja pored
reke. Leto se često zaustavljao ovde da posmatra izlazak sunca. Bilo je, doduše,
nečega u ovom jutru, mada se sunce uzdizalo iznad poznatih prizora... nečega što
je pokretalo stara sećanja.
Polja carskih plantaža protezala su se s ove strane šume, a kada se podiglo
iznad udaljene zakrivljenosti zemlje sunce zasja zlatastim sjajem preko žita
koje se talasalo u poljima. Žito podseti Leta na pesak, na ustalasane dine koje
su nekada hodile ovim istim tlom.
I hodiće ponovo.
Boja žita nije baš nalikovala onom ćilibarnom prelivu pustinje iz njegovog
sećanja. Leto baci pogled unazad ka dalekom Seraru okruženom grebenima. Boje su
bile bitno različite. Pa ipak, kada je još jedanput pogledao u pravcu
svetkovinskog grada, oseti bol na mestu gde su se njegova mnoga srca ponovo
menjala u svom sporom preobražaju ka nečemu što je bilo potpuno strano.
Šta je to u ovom jutru što me nagoni da razmišljam o svojoj izgubljenoj
ljudskost? upita se Leto.
Znao je da samo još on, od čitave carske svite koja je posmatrala poznati prizor
žitnih polja i šuma, misli na bujan predeo kao na bahr bela ma, okean bez vode.
"Dankane", reče Leto. "Vidiš ono tamo prema gradu?" To je bio Tanzeruft."
"Zemlja užasa?" Ajdahova iznenađenost očitovala se u brzom pogledu prema Onu, pa
natrag ka Letu.
"Bahr bela ma", reče Leto. "Leži skriven pod pokrovom od biljaka već više od tri
hiljade godina. Od svih koji danas žive na Arakisu samo smo nas dvojica videli
prvobitnu pustinju."
Ajdaho se zagleda prema Onu. "Gde je Zaštitni zid? Šta se zbilo s njim?"
"Stojiš na njemu."
"Ajdaho podiže pogled prema Letu, a zatim ga spusti na put i okolinu.
"Gospodaru, da nastavimo?" zapita Moneo.
Moneo, sa tim svojim časovnikom koji mu otkucava u grudima, ne trpi nikakvo
odstupanje od plana, pomisli Leto. Trebalo je primiti važne posetioce i obaviti
druge važne stvari. Pritislo ga je vreme. A nije ni voleo kada bi njegov Bogocar
razgovarao sa Dankanima o davnim, minulim vremenima.
Leto odjednom shvati da se zadržao na ovom mestu znatno duže nego ikada ranije.
Dvoranima i straži bilo je hladno, posle dugog puta kroz jutarnji vazduh. Poneki
su se obukli više za paradu nego da bi zaštitili svoja tela.
A opet, pomisli Leto, možda je i parada oblik zaštite.
"Tamo su bile dine", reče Ajdaho.
"Protezale su se unaokolo hiljadama kilometara", složi se Leto.
Moneove misli se uskomešaše. Znao je da je Bogocar često bivao zamišljen, ali u
ovom danu ispunjavala ga je tuga. Možda zbog nedavne smrti Dankana. Kada je bio
tužan, Leto je ponekad dozvoljavao da mu promake važno obaveštenje. O
raspoloženjima i hirovima Bogocara ne postavljaju se pitanja, ali ponekad se i
jedni i drugi mogu iskoristiti.
Siona mora biti upozorena, pomisli Moneo. Ako će me ta mlada budala poslušati!
Bila je mnogo veći pobunjenik od njega. Mnogo veći. Leto je ukrotio svog Monea,
potčinio ga zamisli o Zlatnoj Stazi i nagnao ga da izvršava dužnosti za koje je
bio uzgajan, ali metodi koje je primenio na Moneu ne bi delovali na Sionu.
Razmišljajući o ovome, Moneo je o vlastitoj obuci otkrio mnogo toga što ranije
nije mogao ni naslutiti.
"Ne vidim nikakve prepoznatljive tragove", reče odjednom Ajdaho.
"Eno tamo", reče Leto, pokazujući. "Tamo gde se šuma završava. To je bio put za
Raspuknutu stenu."
Moneo se isključi iz njihovog razgovora. Tek me je krajnja opčinjenost Bogocarem
konačno pokorila. Leto nikada nije prestao da ga iznenađuje i zadivljuje.
Njegove postupke bilo je nemoguće sa sigurnošću predvideti. Moneo pogleda profil
Bogocara. Šta je on to postao?
U rane Moneove obaveze spadalo je i proučavanje privatnih zapisa Citadele,
istorijskih izveštaja o Letovom preobražaju. Ali simbioza sa peščanim pastrmkama
ostala je tajna koju čak ni Leto vlastitim rečima nije umeo da objasni. Ako
izveštajima treba verovati, koža peščane pastrmke učinila mu je telo gotovo
neranjivim i nepodložnim vremenu. Rebrasto jezgro ogromnog tela bilo je u stanju
da upije čak i hitac laserskog pištolja.
Najpre peščana pastrmka, zatim crv - sve je to bilo deo velikog ciklusa čiji
proizvod je bio melanž. Taj ciklus nalazio se u Bogocaru... obeležavajući vreme.
"Nastavimo", reče najzad Leto.
Moneo shvati da je nešto propustio. Prestao je da sanjari i zagledao se u
nasmešeno lice Dankana Ajdaha.
"To smo nazivali odsustvom duha", reče Leto.
"Izvinite, gospodaru", reče Moneo. "Bio sam... "
"Bio si odsutan duhom, ali sve je u redu."
Raspoloženje mu se poboljšalo, pomisli Moneo. Za to mogu zahvaliti Dankanu, čini
mi se.
Leto se udobnije namesti na kolima i delimično zatvori poluloptasti poklopac,
ostavivši samo glavu slobodnu. Kola stadoše da se truckaju po sitnom kamenju na
putu, istog trenutka kada ih je Leto pokrenuo.
Ajdaho uhvati korak sa Moenom.
"Postoje uređaji za lebdenje ispod kola, ali on koristi točkove", reče Ajdaho.
"Zašto?"
"Gospodaru Letu više prija da se vozi na točkovima nego da upotrebljava
antigravitaciju."
"Šta u stvari pokreće čitavu tu stvar? Kako se njome upravlja?"
"Jesi li ga pitao?"
"Nisam bio u prilici."
"Carska kola proizveli su Iksijanci."
"Šta to znači?"
"Priča se da gospodar Leto pokreće kola i upravlja njima jednostavno misleći na
određen način."
"Zar to pouzdano ne znate?"
"On ne voli ovakva pitanja."
Čak i za one koji su mu najprisniji, pomisli Moneo, Bogocar ostaje tajna.
"Moneo!" pozva Leto.
"Bolje se vrati straži", reče Moneo, pokazavši Ajdahu da se povuče.
"Više bih voleo da budem s njima napred", reče plahovito Ajdaho.
"Gospodar Leto to ne želi! A sada, idi nazad."
Moneo požuri do Leta, primetivši da se Ajdaho udaljava krčeći telom put kroz
dvorane do pozadinskog prstena straže.
Leto spusti pogled na Monea. "Pomislih... baš si ovo dobro izveo, Moneo."
"Hvala, gospodaru."
"Znaš li zašto je Dankan želeo da bude napred?
"Svakako, gospodaru. Tu uvek treba da je mesto vašoj straži."
"A ovaj oseća opasnost."
"Ne razumem vas, gospodaru. Ne mogu da shvatim zašto činite sve te stvari."
"To je istina, Moneo."

13.
Ženska sklonost ka deljenju potiče iz porodičnog deljenja - brige o mladima,
sakupljanja i pripremanja hrane, podele radosti, ljubavi i tuge. Žene su prve
počele da oplakuju mrtve. Isto su tako u početku držale monopol nad religijom,
da bi im bio otet kada je njena društvena moć postala prejaka. Žene su bile prvi
istraživači medicine, kao i njeni praktičari. Nikada nije postojala neka jasna
ravnoteža među polovima zbog toga što moć ide uz određene uloge, kao što je to
zasigurno slučaj sa znanjem.
'Ukradeni dnevnici'
Za Časnu Majku Tercius Ajlin Anteak ovo je bilo grozno jutro. Stigla je na
Arakis zajedno sa Istinozborkom Markus Kler Lajsejal. Prispele su sa zvaničnom
svitom pre manje od tri časa, prvom letelicom sa esnafskog linijskog broda koji
je ostao na stacionarnoj orbiti. Kao prvo, dogodilo se to da su im bile
dodeljene odaje na samom kraju četvrti ambasada u Svetkovinskom gradu. Sobe su
bile male i ne baš čiste.
"Još malo pa bismo kampovale među straćarama", rekla je Lajsejal.
Sledećeg dana uskratili su im korišćenje komunikacija. Svi ekrani ostali su
prazni, bez obzira na to koliko prekidača da su pritisle i brojčanika okrenule.
Anteak se oštro obratila masivnoj zapovednici straže Ribogovornica, jednoj
namrgođenoj ženi nisko spuštenih obrva i sa mišićima fizičkog radnika.
"Želim da se žalim vašem zapovedniku!"
"Žalbe nisu dozvoljene za vreme svetkovine", odbrusi amazonka.
Anteak uputi zapovednici pogled po kome je njeno staro izborano lice bilo
nadaleko poznato i pred kojim su čak i ostale časne majke znale da ustuknu.
Amazonka se samo nasmeši i reče: "Imam poruku za vas. Vaša audijencija kod
Bogocara pomera se na samo začelje."
Veći deo pratnje Bene Geserita čuo je ovo; čak i najniži postulanti odmah su
shvatili šta to znači. Dok dođe red na njih sav začin biće već dodeljen ili (Nek
nas bogovi zaštite!) već odnesen.
"Tako je Bogocar naredio!"
Anteaki je bio poznat taj ton kada su bile u pitanju Ribogovornice. Protivljenje
bi samo izazvalo nasilje.
Pogubno jutro, a sada još i ovo!
Anteak se smesti na nisku klupu uz zid sićušne, gotovo prazne sobe blizu
središta njihovih nepriličnih odaja. Pored nje nalazila se niska slamarica kakva
bi se obično dodeljivala nekom akolitu! Zidovi su bili neprijatno bledozelene
boje, a u prostoriji se nalazila samo jedna istrošena svetleća kugla u toj meri
pokvarena da je isijavala jedino žutu svetlost. Po svemu sudeći ova prostorija
bila je korišćena kao skladište. Zaudarala je na buđ. Crni plastični pod kvarila
su ulegnuća i ogrebotine.
Ispravivši svoju crnu aba-odoru preko kolena, Anteak se naže prema postulantu-
glasnici koja je klečala pognute glave pored Časne Majke. Bila je to prilika
krupnih plavih očiju kao u srne, lica i vrata znojavog od straha i uzbuđenja.
Nosila je prašnjavu odoru žutosmeđe boje, na čijem se porubu skupila prljavština
sa ulica.
"Sigurna si, potpuno sigurna?"
Anteak je govorila nežno, kako bi umirila jadnu devojku koja se još tresla zbog
težine poruke koju je upravo donela.
"Časna Majko." Još nije dizala pogled.
"Ponovi to još jednom", reče Anteak i pomisli: Potrebno mi je vreme. Dobro sam
je čula.
Glasnica podiže oči prema Anteak i zagleda se u njene potpuno plave oči, kao što
su svi postulanti i akoliti bili obučeni da čine.
"Stupila sam, kao što mi je bilo naređeno, u vezu sa Iksijancima u njihovoj
ambasadi i prenela im vaše pozdrave. Zatim sam ih upitala da li možda imaju neku
poruku za vas."
"Da, da devojko! Znam. Pređi na ono bitno."
Glasnica proguta knedlu. "Govornik se predstavio kao Otvi Jake, trenutno najviši
službenik ambasade i pomoćnik prethodnog ambasadora."
"Sigurna si da nije bio zamena u liku Liceigrača?"
"Znakova za to nije bilo, Časna Majko."
"Dobro. Znamo tog Jakea. Možeš nastaviti."
"Jake je rekao da čekaju na dolazak novog..."
"Hvi Noree, novi ambasador, da. Trebalo bi da stigne danas."
Glasnica jezikom ovlaži usne.
Anteak unese u pamćenje činjenicu da ovo jadno stvorenje treba vratiti u niži
razred obuke. Glasnici treba bolje da vladaju sobom, mada treba uzeti u obzir da
je ova poruka bila krajnje ozbiljna.
"Zatim me je zamolio da pričekam", nastavi glasnica. "Izišao je iz sobe i ubrzo
se vratio sa jednim Tleilaksom, Liceigračem, sigurna sam u to. Bilo je sasvim
određenih znakova..."
"Ubeđena sam da si u pravu, devojko", reče Anteak. "A sada pređi..." Kada
Lajseala uđe Anteak zaćuta.
"Šta ja to čujem o nekim porukama od Iksijanaca i Tleilaksa?" upita Lajsejala.
"Devojka ih upravo ponavlja", reče Anteak.
"Zašto nisam bila pozvana?" Anteak podiže pogled prema svojoj Istinozborki,
misleći na to kako je Lajsejala mogla biti jedna od najboljih u svom umeću samo
da nije bila toliko sujetna. Lajsejala je, međutim, bila mlada, sa čulnim
ovalnim licem Džesikinog tipa, a ti geni određivali su tvrdoglavu prirodu.
Anteak nežno prozbori: "Tvoja akolitkinja nam je rekla da meditiraš."
Lajsejala klimnu, sede na slamaricu i obrati se glasnici: "Nastavi."
"Liceigrač je rekao da ima poruku za časne majke. Upotrebio je množinu", reče
glasnica.
"Znao je da smo ovog puta nas dve došle", primeti Anteak.
"Svi to znaju", reče Lajsejala.
Anteak posveti punu pažnju glasnici. "Da li bi, devojko, sada ušla u trans-
sećanje i doslovno nam prenela reči Liceigrača?"
Glasnica klimnu, sede na pete i prekrsti ruke u krilu. Tri puta duboko
uzdahnuvši, zatvori oči i povi ramena. Kada je progovorila, glas joj je bio
visok i unjkav.
"Prenesi časnim majkama da će do večeras Carstvo biti oslobođeno svog Bogocara.
Oborićemo ga danas, pre nego što stigne do Ona. Ne možemo zakazati."
Glasnicu protrese dubok uzdah. Ona otvori oči i pogleda Anteak.
"Iksijanac Jake kazao mi je da požurim nazad sa porukom. Zatim mi je dodirnuo
levu nadlanicu na onaj poseban način, što me je još više uverilo kako on
nije..."
"Jake je jedan od naših", reče Anteak. "Saopšti Lajsejali poruku prstiju."
Glasnica pogleda Lajsejalu. "Zaposeli su nas Liceigrači. Ne možemo nikuda."
Lajsejala se na to trže i stade da ustaje sa slamarice, ali Anteak reče: "Već
sam preduzela određene mere da zaštitim naša vrata." Anteak pogleda glasnicu.
"Možeš sada poći, devojko. Obavila si svoj zadatak."
"Da, Časna Majko." Glasnica podiže svoje gipko telo, prilično ljupko, ali njeni
pokreti nesumnjivo su odavali da je shvatila Anteakine reči. Obavila nije
značilo i potpuno zadovoljila.
Kada je glasnica otišla, Lajsejala reče: "Trebalo je da se pod nekim izgovorom
promuva po ambasadi i otkrije koliko je Iksijanaca zamenjeno."
"Mislim da nisi u pravu", reče Anteak. "Što se toga tiče, dobro je postupila.
Ne, ali bilo bi bolje da je našla načina da od Jakea dobije iscrpniji izveštaj.
Bojim se da smo ga izgubili."
"Razume se, razlog što su nam Tleilaksi poslali poruku je očigledan", reče
Lajsejala.
"Stvarno će ga napasti", reče Anteak.
"Svakako. Budale će to učiniti. Ali pitam se zašto su nas obavestili."
Anteak klimnu. "Misle da nam, sada ništa drugo ne preostaje do da im se
pridružimo."
"A ako pokušamo da upozorimo gospodara Leta, Tleilaksi će otkriti naše glasnice
i njihove veze."
"Šta ako Tleilaksi uspeju", upita Anteak.
"Sumnjam."
"Nije nam poznat njihov plan, već samo približno vreme."
"Šta ako ta devojka, ta Siona, ima udela u tome?" upita Lajsejala.
"Postavila sam već sebi to pitanje. Da li si čula ceo izveštaj Esnafa?"
"Samo sažetak. Je li to dovoljno?"
"Da, postoiji visoka verovatnoća da jeste."
"Trebalo bi da budeš obazrivija sa izvesnim određenim izrazima kao što je visoka
verovatnoća," primeti Lajsejala. "Ne želimo da iko pomisli da si mentat."
Anteak samo suvo odvrati: "Pretpostavljam da me nećeš odati."
"Misliš li da je Esnaf u pravu u pogledu te Sione?" upita Lajsejala.
"Ne raspolažem dovoljnim obaveštenjima. Ako su u pravu, onda je ona nešto
izuzetno."
"Kao što je izuzetan bio i otac gospodara Leta?"
"Navigator Esnafa mogao je da se sakrije od proročkog oka oca gospodara Leta."
"Ali ne i od gospodara Leta."
"Pažljivo sam pročitala ceo izveštaj Esnafa. Nije stvar u tome što se ona krije
ili prikriva zbivanja oko sebe..."
"Ona nestaje", reče tvrdo Lajsejala. "Nestaje s njihovog vidika."
"Samo ona", reče Anteak.
"I sa vidika gospodara Leta."
"To ne znam."
"Smemo li pokušati da uspostavimo vezu s njom?"
"Zar smemo da to ne pokušamo?" upita Anteak.
"Sve to oko Tleilaksa može biti puko naklapanje, Anteak. Trebalo bi bar da
pokušamo da ga upozorimo."
"Nemamo komunikacijske uređaje, a na vratima stražare Ribogovornice.
Dozvoljavaju našima da uđu, ali ne i da iziđu."
"Da se obratimo jednoj od njih?"
"Pomišljala sam na to. Uvek možemo reći da smo se plašile da su zamenjene
Liceigračima."
"Straža na vratima", mrmljala je Lajsejala. "Zar je moguće da on zna?"
"Sve je moguće."
"Kada je gospodar Leto u pitanju, to je jedino što se sa sigurnošću može reći",
reče Lajsejala.
Ustajući sa klupe, Anteak dozvoli sebi mali uzdah. "Koliko samo žudim za starim
danima kada smo imale sav začin koji nam je uopšte bio potreban."
"To 'uopšte' bila je samo još jedna obmana", reče Lajsejala. "Nadam se da smo
dobro naučile lekciju, bez obzira na to šta Tleilaksi danas uradili."
"Postupiće nespretno, kakav god da bude ishod", progunđa Anteak. "Bogovi! Ne
može se više naći ni dobar ubica."
"Uvek nam ostaju gole u liku Ajdaha", reče nemarno Lajsejala.
"Šta si rekla?" Anteak se zagleda u sadrugu.
"Uvek nam..."
"Da!"
"Gole su fizički prespore", reče Lajsejala.
"Ali ne i mentalno."
"Na šta misliš?"
"Da li je moguće da su Tleilaksi... Ne, čak ni oni ne bi mogli biti tako..."
"Ajdaho - Liceigrač?" prošapta Lajsejala.
Anteak nemo klimnu.
"Izbij to sebi iz glave", reče Lajsejala. "Ne mogu biti toliko glupi."
"Opasno je doneti takav sud o Tleilaksima", reče Anteak. "Moramo se pripremiti
na najgore. Dovedi jednu od tih stražarki Ribogovornica ovamo."
14.
Neprekidno ratovanje izbacuje na površinu posebne društvene uslove koji su bili
slični u svim razdobljima. Ljudi su u takvim vremenima uvek na oprezu kako bi
bili spremni da odgovore na napade. Takva je apsolutna vladavina autokrata. Sve
nove stvari postaju opasne granične oblasti - nove planete, nove ekonomske
oblasti za iskorišćavanje, nove zamisli ili novi uređaji, posetioci - sve je
sumnjivo. Feudalizam hvata čvrsto uporište, ponekad prerušen u politbiro ili
neko slično ustrojstvo, ali uvek je prisutan. Nasledno preuzimanje vlasti prati
liniju moći. Krv moćnih preovlađuje. Vice-namesnici neba ili njima odgovarajući
dele zemaljska dobra, znajući pri tom da moraju nadgledati nasleđivanje ili
dopustiti da im se moć lagano otopi. Razumete li sada Letov mir?
'Ukradeni dnevnici'
"Da li je Bene Geserit obavešten o novom rasporedu?" upita Leto. Njegova pratnja
ušla je u prvi plitki usek koji je krivudavo vodio do mosta što se vitko pružao
preko Ajdahove reke.
Sunce je bilo u prvoj jutarnjoj četvrti i nekoliko dvorana već je skinulo
ogrtače. Ajdaho je stupao na levom krilu, s malom četom Ribogovornica. Na
uniformi su mu već bili vidljivi tragovi prašine i znoja. Hodanje i trčkaranje u
ritmu carske povorke bilo je tegoban posao.
Moneo se zatetura, ali ostade na nogama. "Obavešteni su, gospodaru." Promena
rasporeda nije baš glatko protekla, ali Moneo je već naučio da bude pripravan na
iznenadna preinačenja za vreme svetkovine. Imao je uvek spremne rezervne
planove.
"Da li još traže stalnu ambasadu na Arakisu?" upita Leto.
"Da, gospodaru, odgovorio sam im na već uobičajeni način."
"Jednostavnije 'Ne' bilo bi dovoljno", reče Leto. "Ne treba ih više podsećati da
se gnušam njihovih religijskih težnji."
"Da, gospodaru." Moneo se držao propisanog odstojanja od Letovih kola. Od jutros
je Crv bio veoma primetan - telesni znaci nisu promakli Moneu. Bez sumnje je
vlaga u vazduhu krivac tome. Ona je uvek isterivala Crva na površinu.
"Religija neizostavno vodi do retoričkog despotizma", reče zamišljeno Leto. "Pre
Bene Geserita najbolji u tome bili su jezuiti."
"Jezuiti, gospodaru?"
"Sigurno si naišao na njih u svojim istorijama?"
"Nisam siguran, gospodaru. Kada su živeli?"
"Nije bitno. Saznaćeš dovoljno o retoričkom despotizmu proučavajući red Bene
Geserita. Razume se, one se svim tim ne zavaravaju."
Za časne majke nastupaju loša vremena, pomisli Moneo. Pridikovaće im. One to
mrze. To bi moglo izazvati ozbiljne neprilike.
"Kako su reagovale?" upita Leto.
"Obavešten sam da su bile razočarane, ali da nisu navaljivale."
Moneo pomisli: Najbolje je da ih pripremim za još veća razočarenja. Treba ih
držati podalje od poslanstva sa Iksa i Tleilaksa.
Moneo zavrte glavom. Ovo bi moglo dovesti do neke gadne urote. Treba upozoriti
Dankana.
"To vodi do proročanstva koje samo sebe ispunjava, kao i do opravdanja
najrazličitijih zala", reče Leto.
"Mislite na... retorički despotizam, gospodaru?"
"Da! On skriva zla iza zidova vlastite ispravnosti koji su brana od svih
argumenata protiv zla."
Moneo je pomno motrio Letovo telo primećujući kako mu se ruke grče, naizgled
slučajno, kao i trzanje velikih rebrastih članaka. Šta da učinim ako Crv ovde
pokulja iz njega? Moneovo čelo orosi se znojem.
"Retorički despotizam uvek rado pribegava hotimičnom izvrtanju značenja, kako bi
diskreditovao opoziciju", nastavi Leto.
"Zar, gospodaru?"
"Jezuiti su to nazvali 'obezbeđenjem osnova moći'. Ali to vodi pravo u
licemerje, koje se uvek raspoznaje po raskoraku između akcije i objašnjenja. To
dvoje se nikada ne slažu."
"Moraću to pažljivo da proučim, gospodaru."
"Konačno, vlada pomoću krivice, jer licemerje donosi lov na veštice i traži
žrtvene jarce."
"To je grozno, gospodaru."
Svita zavi za jednu krivinu gde su stene dozvoljavale da se za trenutak vidi
most u daljini.
"Moneo, da li me pomno pratiš?"
"Da, gospodaru. Odista."
"Opisujem oruđe osnova religijske moći."
"To sam shvatio, gospodaru."
"Čega se onda toliko plašiš?"
"Uvek se neprijatno osećam kada se povede razgovor o religijskoj moći,
gospodaru."
"Budući da ti i Ribogovornice upravljate njome u moje ime?"
"Svakako, gospodaru."
"Osnove moći su veoma opasne jer privlače ljude koji su stvarno ludi, ljude koji
čeznu za vlašću zbog vlasti same. Razumeš li?"
"Da, gospodaru. Zato vi tako retko odobravate molbe za naimenovanja u vašoj
vladi."
"Odlično, Moneo."
"Hvala, gospodaru."
"U senci svake religije vreba Torkemada", reče Leto. "Nikada nisi sreo to ime.
Znam to, jer sam ga izbrisao iz svih zapisa."
"A zašto to, gospodaru?"
"Predstavljao je oličenje zla. Ljude koji se nisu slagali s njim pretvarao je u
žive buktinje."
Moneo spusti glas. "Kao što je bio slučaj sa istoričarima koji su vas naljutili,
gospodaru?"
"Dovodiš li ti to u sumnju moje postupke, Moneo?"
"Ne, gospodaru!"
"Dobro. Istoričari su mirno umrli. Nijedan nije osetio vatru. Torkemada je,
međutim, uživao u tome da preporučuje svom bogu očajničke krike zapaljenih
žrtava."
"Grozno, gospodaru."
Svita zavi za još jednu krivinu odakle se pružao pogled na most koji je,
međutim, još izgledao podjednako daleko.
Moneo još jednom osmotri Bogocara. Crv je izgledao podjednako daleko, ali ipak
preblizu. Moneo oseti pretnju tog nepredvidljivog prisustva, Svetog Prisustva,
koje je moglo da ubije bez upozorenja.
Moneo zadrhta.
Kakvo je bilo značenje te čudne... propovedi? Moneo je znao da je svega
nekolicina ikada čula Bogocara da tako govori. Bili su to, istovremeno, i
povlastica i teret. Bio je to deo cene koja se plaćala za Letov mir. Pokoljenje
za pokoljenjem stupalo je po utvrđenom redu pod zapovedništvom tog mira. Samo je
uži krug Citadele bio upoznat sa povremenim pukotinama u tom miru - ispadima
kada su Ribogovornice slate jer je naslućivao nasilje.
Naslućivanje.
Moneo pogleda utihlog Leta. Oči Bogocara bile su zatvorene, a po licu mu se
videlo da je utonuo u razmišljanje. To je bio još jedan od znakova Crva - i to
loš. Moneo zadrhta.
Da li je Leto naslućivao čak i vlastite trenutke mahnitog nasilja? Naslućivanje
nasilja širilo je Carstvom strahopoštovanje i zebnju. Leto je znao gde treba
postaviti stražu koja će slomiti prolazni ustanak. On je to znao pre samog
događaja.
Čak i puko razmišljanje o takvim stvarima osušilo je Moneu usta. Bilo je
trenutaka, verovao je Moneo, kada je Bogocar mogao da čita svačije misli. Oh,
da, Leto je imao uhode. Povremeno bi pored Ribogovornica promakla kakva prilika
obavijena plaštom koja bi se uputila ka Letovoj kuli ili stala da silazi u
kriptu. Nema sumnje, uhode, ali Moneo je podozrevao da one služe samo da potvrde
ono što je Leto već znao.
Kao da je želeo da pruži potvrdu Moneovim strahovanjima, Leto reče: "Ne
pokušavaj da po svaku cenu razumeš moje puteve, Moneo. Pusti da ti se samo
kaže."
"Pokušaću, gospodaru."
"Ne, ne pokušavaj. Bolje mi reci da li si objavio da neće biti promena u
dodeljivanju začina?"
"Još ne, gospodaru."
"Odugovlači s objavom. Predomislio sam se. Poznato ti je, svakako, da će biti
novih ponuda mita."
Moneo uzdahnu. Sume koje su mu bile ponuđene kao mito dosegle su smešne visine.
Leta je, međutim, zabavljalo to povećanje.
"Nateraj ih da se izjasne", rekao mu je ranije. "Uveri se koliko će daleko ići.
Neka izgleda kao da ipak možeš biti podmićen."
Kada su zamakli za još jednu krivinu, odakle se takođe, video most, Leto upita:
"Da li je Kuća Korina pokušala da te podmiti?"
"Da, gospodaru."
"Da li ti je poznat mit prema kome će Kuća Korina jednog dana povratiti svoje
moći iz davnina?"
"Čuo sam ga, gospodaru."
"Neka Korino bude ubijen. To je zadatak za Dankana. Isprobaćemo ga."
"Tako brzo, gospodaru."
"Poznato je da melanž može da produži ljudski život. Neka se sazna da ga začin
može i skratiti."
"Kako zapovedate, gospodaru."
Moneo je znao šta u stvari znači ovakav odgovor. To bi izgovarao kada nije mogao
da izrazi duboko protivljenje koje je osećao. Isto tako znao je da je gospodar
Leto to razumeo i da ga je to zabavljalo, ali to zabavljanje jedilo je Monea.
"Ne pokušavaj da budeš nestrpljiv sa mnom, Moneo", reče Leto.
Moneo potisnu ogorčenost koju je osećao. Gorčina je donosila opasnost.
Pobunjenici su bili ogorčeni. Dankani su postajali ogorčeni pred smrt.
"Vreme za vas ima drugačije značenje nego za mene, gospodaru", reče Moneo.
"Voleo bih da proniknem u sve šta ono za vas znači."
"Mogao bi, ali nećeš."
Moneo oseti prekor u tim rečima i ućuta, usredsredivši se na probleme oko
melanža. Gospodar Leto nije često govorio o začinu, a i kad bi govorio obično bi
bilo reči o dodeljivanju ili ukidanju, o raspodeli nagrada ili slanju
Ribogovornica u neku novootkrivenu riznicu. Moneo je znao da se najveće
preostalo skladište začina nalazi na mestu koje je poznato samo Bogocaru. Prvih
dana Moneovog službovanja kod cara stavili su mu kapuljaču preko glave, a potom
ga je sam gospodar Leto odveo na to tajno mesto vijugavim prolazima za koje je
Moneo osetio da se nalaze ispod površine tla.
Kada sam skinuo kapuljaču, nalazili smo se ispod površine.
Veliki sudovi puni melanža stajali su svuda unaokolo u džinovskoj prostoriji
isklesanoj u živoj steni, sa rasvetom sjajnih kugli starinske izrade, urešenim
metalnim arabeskama. Začin je svetleo blistavoplavo na prigušenoj srebrnastoj
svetlosti. A miris - gorko cimetni, nepogrešiv. Negde u blizini kapala je voda.
Glasovi su im se odbijali o stenu.
"Jednog dana sve ovo će nestati", kazao je zagonetno gospodar Leto.
Zapanjen, Moneo je upitao: "Šta će onda Esnaf i Bene Geserit?"
"Ono što i sada čine, samo mnogo nasilnije."
Prelazeći pogledom preko ogromne sobe ispunjene tolikim melanžom Moneo je bio u
stanju da misli samo o stvarima za koje je znao da se tog časa događaju u
Carstvu - krvava ubistva, gusarski napadi, uhođenje i kovanje zavera. Najgore je
Bogocar držao u šaci, ali i ono što je preostajalo bilo je dovoljno loše.
"Iskušenje", prošapta Moneo.
"Da, iskušenje."
"Zar nikada više neće biti melanža, gospodaru?"
"Jednog dana vratiću se u pesak. Tada ću ja biti izvor začina."
"Vi, gospodaru?"
"A i stvoriću nešto isto tako divno - novu peščanu pastrmku - hibridni oblik
kadar da ostavi mnoštvo potomaka."
Zadrhtavši pred ovim otkrovenjem Moneo se zagleda u senovitu priliku Bogocara
koji je govorio o čudesima.
"Peščane pastrmke", reče gospodar Leto, "povezaće se u velike žive mehurove koji
će obuhvatiti vodu iz dubina ove planete, kao što je bilo u vreme Dine."
"Svu vodu, gospodaru?"
"Uglavnom. Za trista godina ovde će još jednom vladati peščani crv. Biće to nova
vrsta peščanog crva, obećavam ti."
"Kako to, gospodaru?"
"Posedovaće životinjsku svest i novu veštinu. Biće tada mnogo opasnije tražiti
začin i mnogo opasnije čuvati ga."
Moneo pogleda u stenovitu tavanicu pećine i njegova mašta probi se kroz kamen na
površinu.
"Ponovo će svuda biti pustinja, gospodaru?"
"Tokovi voda ispuniće se peskom. Usevi će biti zatrti i uništeni. Drveće će
zatrpati velike pokretne dine. Peščana smrt će se širiti dok... dok se iz
ogoljene zemlje ne začuje tanani znak."
"Kakav znak, gopspodaru?"
"Znak koji će najaviti sledeći ciklus, dolazak Stvaraoca, dolazak Šai-Huluda."
"Da li ćete to biti vi, gospodaru?"
"Da! Veliki peščani crv Dine još jednom će ustati iz dubina. Svekolika ova
zemlja ponovo će biti domaja začina i crva."
"Ali šta će biti sa ljudima, moj gospodaru? Sa svim ljudima?"
"Mnogi će skapati. Hranljive biljke i biljno rastinje ove zemlje biće sasušeno.
Bez hrane, skončaće životinje koje daju meso."
"Zar će svi biti gladni, gospodaru?"
"Neishranjenost i stare bolesti haraće zemljom i samo će najčvršći preživeti...
najčvršći i najokrutniji."
"Mora li do toga doći, gospodaru?"
"Druge mogućnosti su još gore."
"Uputite me u te druge mogućnosti, gospodaru."
"Sve u svoje vreme."
Dok je pri jutarnjoj svetlosti njihovog putovanja ka Onu koračao pored Bogocara,
Moneo je mogao samo da prizna da je, odista, saznao koja su to druga zla.
Za većinu pokornih žitelja Carstva, priseti se Moneo, pouzdano znanje kojim je
on raspolagao leži skriveno u Usmenim Predanjima, u mitovima i nesputanim
pričama koje raznose retki ludi proroci što iskrsnu na ovoj ili onoj planeti da
sakupe kratkovečne pristalice.
Ali ja znam šta Ribogovornice čine.
Isto tako, znao je za zle ljude koji su sedeli za stolom sladeći se retkim
poslasticama dok su posmatrali mučenje svojih bližnjih.
Dok nisu došle Ribogovornice i krvlju izbrisale takve prizore.
"Uživao sam u načinu na koji me je tvoja kćerka promatrala", ponovo će Leto.
"Uopšte nije slutila da mi je bilo poznato da to radi."
"Gospodaru, bojim se za nju! Moja je krv, moja..."
"I moja, Moneo. Zar i ja nisam takođe Atreid? Bolje se boj za sebe."
Moneo plašljivo prelete pogledom preko tela Bogocara. Znaci pojave Crva još su
bili isuviše prisutni. Moneo se osvrnu ka povorci iza njih i osmotri put kojim
je trebalo proći. Nalazili su se na strmom spustu, a krivine su bile kratke i
vodile kroz visoke zidove veštačke kamene brane koja je opasavala Sarer.
"Siona me ne vređa, Moneo."
"Ali ona..."
"Moneo! Ovde, u ovoj tajnovitoj kapsuli, nalazi se jedna od najvećih tajni
života. Biti iznenađen, doživeti nešto, to je ono za čim najviše žudim."
"Gospodaru, ja..."
"Novo! Nije li to blistava, divna reč?"
"Ako vi tako kažete, gospodaru."
Leto je morao da se priseti: Moneo je moje stvorenje. Ja sam ga stvorio.
"Tvoje dete vredi za mene svaku cenu, Moneo. Ti osuđuješ njene sadruge, ali
možda je među njima onaj koga će voleti."
Moneo uputi nevoljan pogled prema Dankanu Ajdahu koji je koračao sa stražom.
Ajdaho je posmatrao put pred njima tako pomno kao da pokušava da ispita svaki
zavijutak pre no što stignu do njega. Nije mu se dopadalo ovo mesto okruženo
visokim zidovima sa kojih je moglo doći do napada. Ajdaho je noćas poslao
izviđače tamo gore i Moneo je znao da se neki još nalaze iznad njih, ali valjalo
je savladati još mnogo prepreka pre reke. A stražara nije bilo dovoljno da se
posvuda postave.
"Oslonićemo se na Slobodnjake", pokušavao je da ga umiri Moneo.
"Slobodnjake?" Ajdahu se nije dopadalo ono što je čuo o Muzejskim Slobodnjacima.
"Bar mogu podići uzbunu ako primete uljeze", rekao je Moneo.
"Video si se sa njima i zamolio ih da to učine?"
"Svakako."
Moneo se nije usudio da Ajdahu pomene Sionu. Biće za to vremena kasnije, ali
Bogocar je upravo rekao nešto što ga je uznemirilo. Da li je došlo do promene
planova?
Moneo ponovo obrati pažnju na Bogocara i upadljivo spusti glas.
"Ljubav sa sadrugom, gospodaru? Ali rekli ste da Dankan..."
"Rekao sam ljubav, ne parenje!"
Moneo uzdrhta, setivši se kako je došlo do njegovog vlastitog parenja,
rastavljanja od...
Ne! Bolje da se ne priseća!
Bilo je naklonosti, čak i prave ljubavi... kasnije, ali prvih dana...
"Opet ti misli blude, Moneo."
"Oprostite, gospodaru, ali uvek kada počnete da govorite o ljubavi..."
"Misliš da mene ne pohode nežne misli?"
"Nije to u pitanju, gospodaru već..."
"Onda misliš da u meni nema sećanja na ljubav i seks?" Kola krenuše ka Moneu,
primoravši ga da se ukloni, zaplašen blistavim licem gospodara Leta.
"Gospodaru, molim vas..."
"Ovo telo možda nikada nije upoznalo takve nežnosti, ali sva sećanja pripadaju
meni!"
Moneo je mogao da uoči sve jače znake pojave Crva u telu Bogocara: bilo je
nemoguće prevideti ih.
U smrtnoj sam opasnosti. Svi smo. Moneo posta svestan svakog zvuka u svojoj
blizini, škripanja Carskih Kola i tihog razgovora iz pratnje, bata stopala po
putu. Iz Bogocara se sve više širio miris cimeta. Vazduh između nadnetih litica
još uvek je sadržao jutarnju svežinu, dok je sa reke dopirala vlaga.
Da li je to vlaga izazivala Crva?
"Slušaj me, Moneo, kao da ti život od toga zavisi."
"Da, gospodaru", prošapta Moneo, znajući da mu život stvarno zavisi od pažnje
kojom će sada ne samo slušati već i osmatrati.
"Deo mene zauvek prebiva ispod tla bez misli", reče Leto. "Taj deo reaguje. Čini
stvari ne vodeći računa o saznanju ili logici."
Moneo klimnu, pažnje usredsređene na lice Bogocara. Da li će mu se oči
zacakliti?
"Primoran sam da stojim po strani i posmatram takve stvari - ništa više", reče
Leto. "Jedna takva reakcija može te stajati glave. Izbor nije moj. Čuješ li me?"
"Čujem, gospodaru", prošaputa Moneo.
"Kada do toga dođe nema ni govora o bilo kakvom izboru! Prihvataš ga, samo ga
prihvataš. Nikada ga nećeš razumeti ili dokučiti. Šta kažeš na to?"
"Bojim se nepoznatog, gospodaru."
"Ali ja ga se ne bojim. Reci mi zašto?"
Moneo je očekivao ovakvu krizu, i sada kada je nastupila, gotovo da ju je
pozdravio. Zagledao se u Bogocara dok mu je um grozničavo radio.
"To je zbog vaših sećanja, gospodaru."
"Da?"
Znači, odgovor nije bio potpun. Moneo poče da objašnjava: "Vi vidite sve što mi
znamo... sve što je nekada bilo - nepoznato! Iznenađenje za vas... iznenađenje
mora biti nešto novo što saznajete." Dok je govorio Moneo shvati da je stavio
odbrambeni znak na nešto što je trebalo da bude goli iskaz, ali Bogocar se samo
nasmeši.
"Za takvu mudrost moram te nagraditi, Moneo. Poželi nešto!"
Iznenadno olakšanje samo je otvorilo put novim strahovima. "Da li bih mogao da
vratim Sionu u Citadelu?"
"To bi me primoralo da je ranije podvrgnem proveri."
"Moram je odvojiti od sadruga, gospodaru."
"Dobro."
"Gospodar je velikodušan."
"Sebičan sam."
Bogocar tada odvrati pažnju od Monea i zaćuta.
Osmotrivši člankovito telo, Moneo primeti da su se znaci koji nagoveštavaju
pojavu Crva malo povukli. Sve je na kraju dobro ispalo. Zatim se seti
Slobodnjaka i njihove molbe i strah se vrati. Greška. Oni će ga samo opet
izazvati. Zašto sam im rekao da mogu izneti svoju molbu.
Slobodnjaci će čekati tamo napred, postrojeni s ove strane reke mašući svojim
glupim papirima.
Moneo je ćutke koračao. Zebnja je u njemu rasla sa svakim korakom.
15.
Ovuda duva pesak; onuda duva pesak.
Onde bogat čovek čeka; ovde ja čekam.

'Glas Šai-Huluda iz Usmenih Predanja'

Izveštaj sestre Čenoeh među njenim papirima posle smrti:
Izostavljajući ove reči iz mog izveštaja i odlažući ih na tajno mesto kako bi
mogle biti pronađene pošto mene više ne bude, poštujem istovremeno dogme Bene
Geserita i zapovesti gospodara Leta. Jer, gospodar Leto mi beše rekao: "Vratićeš
se svojim pretpostavljenima sa mojom porukom, ali ove reči za zada ne
obelodanjuj. Ako ne poslušaš moj gnev će pasti na Sestrinstvo."
A časna majka Sjaksa me je upozorila pre no što sam pošla: "Ne smeš učiniti
ništa zbog čega bi nas obasuo gnevom."
Dak sam hitala pred gospodara Leta na tom kratkom putovanju koje sam već
pominjala, setih se da ga upitam da li postoji sličnost između njega i neke
časne majke. Rekoh:
"Gospodaru, poznato mi je kako jednoj časnoj majci polazi za rukom da dopre do
sećanja predaka, bilo svojih ili tuđih. Kako vi to postižete?"
"To je plod ustrojstva naše genetske istorije i delovanja začina. Moja sestra
bliznakinja Ganima i ja probudili smo se u utrobi i potom sve do rođenja
razvijali u prisustvu naših predačkih sećanja."
"Gospodaru... Sestrinstvo uobičava da takve osobe naziva izrodima."
"U pravu je", odgovorio je gospodar Leto. "Broj predaka može biti ogroman. A ko
pre samog događaja može reći koja sila će zapovedati jednom takvom hordom -
dobro ili zlo?"
"Gospodaru, kako ste vi uspeli da savladate takvu jednu silu?"
"Nisam je savladao", rekao je gospodar Leto. "I Gani i mene spasla je
postojanost faraonskog modela. Da li vam je poznat taj model, sestro Čenoeh?"
"Mi iz Sestrinstva smo dobro upućene u istoriju, gospodaru."
"Tako je, ali ne mislite o ovome na isti način kao ja", primetio je gospodar
Leto. "Ja govorim o bolesti vladanja što je zahvatila Grke koji su je, pak,
preneli Riimljanima, a ovi njome zarazili sve i sva, tako da nikada nije potpuno
pobeđena."
"Da li to moj gospodar govori u zagonetkama?"
"Ne. Ja mrzim sve to ali spaslo nas je. Gani i ja smo stvorili moćan unutrašnji
savez sa precima, sledbenicima faraonskog modela. Pomogli su nam da stvorimo
jedan izmešani identitet u toj dugo uspavanoj gomili."
"Od toga postajem uznemirena, gospodaru."
"I treba."
"Zašto mi to sada kazujete, gospodaru? Nikada ranije niste ni jednoj od nas
odgovorili na neko slično pitanje, bar ja za tako nešto ne znam."
"Zato što si pažljiv slušalac, sestro Čenoeh, i zato što te nikada više neću
videti."
Gospodar Leto mi je saopštio sve te čudne stvari, a zatim me upitao:
"Zašto me nisi pitala ništa o onome što Sestrinstvo naziva mojom ludačkom
tiranijom?"
Ohrabrena njegovom predusretljivošću, usudih se da prozborim: "Znamo da ste
izvršili neka okrutna smaknuća, gospodaru. To nas sputava."
Gospodar Leto tada učini nešto čudno. Zaklopio je oči dok smo se kretali i
rekao:
"Pošto znam da si obučena da tačno upamtiš sve što čuješ, govoriću ti sada,
sestro Čenoeh, kao da si stranica u jednom od mojih dnevnika. Dobro čuvaj ove
reči, jer ne želim da se izgube."
Uveravam Sestrinstvo da su reči koje slede upravo one koje je tada izgovorio
gospadar Leto:
"Sada kada više nisam svesno prisutan ovde među vama, kada obitavam samo kao
zastrašujuća prilika pustinje, uveren sam da će mnogi ljudi smatrati da sam bio
tiranin.
Pravilno. I ponašao sam se kao tiranin.
Tiranin - niti potpuno ljudsko biće, niti ludak, samo tiranin. Ali čak i obični
tirani poseduju pobude i osećanja pored onih koje im obično pripisuju nemarni
istoričari, a oni će o meni misliti kao o velikom tiraninu. Zaveštaću, stoga,
svoja sećanja i pobude kako ih istorija ne bi odveć izobličila. Istorija ima
načina da neke osobine uveća, a druge, opet, omalovaži.
Ljudi će pokušati da me razumeju i da me postave u svoje okvire. Tragaće za
istinom. Ali u istini je uvek sadržana dvoznačnost reči kojima se ona izražava.
Nećete me razumeti. Što se više budete trudili to ću postajati udaljeniji, dok
na kraju ne iščeznem u večni mit - i postanem konačno živi Bog.
U tome je stvar. Ja nisam vođa, nisam čak ni vodič. Već Bog. Upamtite to. Ja se
po tome razlikujem od vođa i vodiča. Bogovi ne snose odgovornost ni za šta drugo
sem za postanje. Bogovi sve prihvataju, i na taj način ne prihvataju ništa.
Bogovi moraju biti prepoznatljivi, a da ipak ostanu nepoznati. Bogovima nije
potreban duhovni svet. Moji duhovi prebivaju u meni i odazivaju se i na moje
najtiše pozive. Podeliću s vama, jer mi se tako hoće, ono što sam naučio o njima
i kroz njih. Oni su moja istina.
Čuvajte se te istine, nežne sestre. Mada mnogi tragaju za njom, istina može biti
opasna po onoga ko je traži. Mnogo je lakše pronaći i poverovati u mitove i
umirujuće laži. Ako pronađete istinu, čak i neku privremenu, ona može zahtevati
da preduzmete bolne promene. Sakrijte svoje istine među reči. Tada će vas
štititi njihova prirodna dvoznačnost. Mnogo je lakše prihvatiti reč nego oštre
delfske ubode nagoveštaja bez reči. Pomoću reči možete u horu uzviknuti:
'Zašto nas neko nije upozorio?'
Ali ja vas jesam upozorio. Upozorio sam vas primerom, ne rečima.
Neumitno ima više nego dovoljno reči. Čak i sada ih beležite u svom čudesnom
sećanju. A jednog dana, kada budu otkriveni moji dnevnici - još reči. Upozoravam
vas da je za vas opasno to što čitate moje reči. Nemi pokret užasnih dagađaja
leži tik ispod površine. Budite gluvi. Nije vam potrebno da čujete, ili, ako već
čujete, nije potrebno da se sećate. Kako blaženo deluje zaborav. I istovremeno,
kako pogubno!
Reči kao što su moje već dugo su poznate po svojoj tajnoj moći. Postoji tajno
znanje ovde kojim se može vladati zaboravnikom. Moje istine sačinjavaju suštinu
mitova i laži na koje su se tirani uvek oslanjali kako bi podređivali mase
svojim sebičnim zamislima.
Shvatate? Sve ovo delim sa vama, čak i najveću tajnu svih vremena, tajnu kojom
sam sazdao život. Otkrivam je pred vama rečima:
Jedina postojana prošlost leži nema u vama."
Tada Bogocar zaćuta. Usudih se da upitam: "Da li su to sve reči koje je moj
gospodar želeo da sačuvam?"
"To su te reči", rekao je Bogocar i učinilo mi se da je bio umoran, obeshrabren.
Ličio mi je na nekoga ko je upravo sastavio testament. Setih se da je pomenuo
kako me nikada više neće videti. Bila sam uplašena, ali zahvaljujem se
učiteljima što se strah nijednog časa nije ogledao u mom glasu.
"Gospodaru Leto", upitala sam, "ti dnevnici o kojima govorite - za koga ih
pišete?"
"Za potomstvo kroz mnogo hiljada godina. Ja u sebi nosim te daleke čitaoce;
sestro Čenoeh. Mislim o njima kao o dalekim rođacima, radoznalim da saznaju
nešto o svojoj porodici. Oni žele da otkriju drame koje samo ja mogu ispričati.
Žele da ostvare lične veze sa svojim životima. Oni žele značenja, istinu!"
"Ali vi nas upozoravate protiv istine, gospodaru", rekla sam.
"Tako je! Svekolika istorija je dodatno oruđe u mojim rukama. Ohhh, sakupio sam
ja sve te prošlosti i posedujem svaku činjenicu - ali činjenice su moje i mogu
ih koristiti po svojoj volji; čak i kad ih koristim neizmenjene, ipak ih menjam.
O čemu ti sada govorim? Šta je to dnevnik, letopis? Reči."
Gospodar Leto ponovo ućuta. Ocenila sam važnost onoga što je rekao, uporedila to
sa upozorenjima časne majke Sjakse i sa onim što mi je Bogocar ranije saopštio.
Kazao je da sam njegova glasnica, te sam se stoga osećala zaštićenom i smatrala
da se mogu odvažiti i na ono što drugi ne bi smeli. Stoga rekoh: "Gospodaru
Leto, kazali ste da me više nećete videti. Znači li to da ćete uskoro umreti?"
Kunem se ovde u svom zapisu o tom događaju da se gospodar Leto nasmejao! Zatim
je rekao:
"Ne, nežna sestro, ti si ta koja će umreti. Ti nećeš doživeti da postaneš časna
majka. Neka te ovo ne rastuži jer svojim prisustvom ovde danas, prenošenjem moje
poruke Sestrinstvu i čuvanjem mojih tajnih reči, dobićeš mnogo viši status.
Upravo postaješ nerazdvojni deo moga mita. Naši daleki rođaci moliće ti se zato
što si imala veze sa mnom."
Gospodar Leto se ponovo nasmejao, ali taj smeh je sada bio nežan i topao. Teško
mi je da sa tačnošću koja se očekuje od mene zabeležim sve to u ovakvom
izveštaju, ali u trenutku kada mi je gospodar Leto uputio te užasne reči osetila
sam duboku sponu prijateljstva sa njim, kao da je neka fizička stvar izrasla
među nama, povezujući nas na način koji se ne može u potpunosti opisati rečima.
Tek u trenutku tog iskustva shvatila sam šta je podrazumevao pod nemom istinom.
To se zbilo, ali to ipak ne mogu opisati.
'Opaska arhivara'
Zbog dogadaja koji su se zbili u međuvremenu, otkriće ovog privatnog zapisa sada
je samo nešto malo više od istorijske fusnote, zanimljive jer sadrži jedno od
najranijih pominjanja tajnih dnevnika Bogocara. Oni koji žele da podrobnije
istraže ovu fusnotu neka u arhivskom katalogu pogledaju pod sledećim
odrednicama: Čenoeh, Sveta sestra Kvintimius Vajolet; Čenoehin izveštaj;
Nepodnošenje melanža; Medicinski vidovi.
(Fusnota. Sestra Kvntinus Vajolet Čenoeh umrla je u pedeset trećoj godini svog
sestrovanja, a uzrok smrti je pripisan neotpornosti prema melanžu za vreme
pokušaja da postigne status Časne majke.)
16.
Naš predak, Asur-nasir-apli, poznat kao najokrutniji od okrutnih, dočepao se
prestola pogubivši vlastitog oca i time započeo vladavinu mača. Između ostalog,
osvojio je i oblast jezera Urumija, što mu je otvorilo put za Komagenu i Kabir.
Njegovom sinu plaćali su danak Šuiti, Tir, Sidon, Gebel, pa čak i Jehu, sin
Omrijev, čije je ime sejalo užas među hiljadama. Osvajanja koja je započeo Asur-
nasir-apli unela su oružje u Medin, a kasnije u Izrailj, Damask, Edom, Arpad,
Vavilom i Umlias. Da li se iko danas seća tih imena i mesta? Dao sam vam
dovoljno tragova: Pokušajte da odredite naziv planete.
'Ukradeni dnevnici'
Vazduh je mirovao u dnu isklesanog useka carskog puta koji je vodio nadole do
ravnog prilaza mostu preko Ajdahove reke. Put je skretao nadesno, napuštajući
gromade stenja i zemlje sazdanih ljudskom rukom. Hodajući pored Carskih Kola,
Moneo je ugledao popločanu traku koja je vodila preko uskog prevoja do luka od
plastičelika što je predstavljao most udaljen gotovo kilometar.
Reka, i dalje duboko u ponoru, savijala je nadesno ka njemu, a zatim je tekla
pravo preko mnogobrojnih kaskada prema udaljenoj strani Zabranjene šume gde su
se granitni zidovi spuštali gotovo do ivice vode. A tamo u predgrađima Ona
ležali su voćnjaci i bašte čiji su se plodovi koristili u prehrani grada.
Posmatrajući udaljenu prugu reke vidljivu sa dela puta kojim je išao, Moneo je
video da se vrh kanjona već kupao u svetlosti, dok je voda i dalje tekla kroz
senke samo ponegde narušene slabašnim, srebrnastim svetlucanjem kaskada.
Pravo ispred njega, put koji je vodio ka mostu bio je obasjan suncem, dok su se
tamne senke erozivnih useka sa obe strane isticale poput strela koje označavaju
pravi put. Izlazeće sunce već je bilo zagrejalo i sam put. Vazduh nad njim
podrhtavao je upozoravajući na nadolazeći dan.
Bićemo u bezbednom okrilju grada pre najveće vrućine, pomisli Moneo.
Hitro je koračao putem, umorno strpljiv kao i uvek kada bi dovde stigao, pogleda
uprtog u daljinu; iščekivao je da se pojave Muzejski Slobodnjaci s molbom. Znao
je da će se pojaviti iza jednog od erozivnih useka, negde s one strane mosta.
Tako se bio dogovorio s njima. Sada više nije bilo načina da ih zaustavi. A kod
Bogocara još su bili vidljivi znakovi pojave Crva.
Leto je čuo Slobodnjake pre no što ih je iko iz pratnje bilo ugledao bilo čuo.
"Čuj!" viknu on.
Moneo se pretvori u uho.
Leto okrete telo na kolima, izdiže prednji deo poluloptastog štitnika i zagleda
se napred.
Moneo je dobro poznavao ovakvo njegovo ponašanje. Čula Bogocara, koja su bila
mnogo izoštrenija od čula bilo kog iz pratnje, otkrila su ispred njih neki
poremećaj. Slobodnjaci su počeli da se uspinju na put. Moneo se povuče za jedan
korak i udalji do same granice na kojoj mu je dužnost nalagala da se nahodi. I
sam ih tada začu.
Čuli su se koraci po šljunku.
Iz useka se obe strane puta pojaviše se prvi Slobodnjaci na ne više od stotinu
metara udaljenosti od carske pratnje.
Dankan Ajdaho kliznu napred i zaustavi se korak iza Monea.
"Jesu li to Slobodnjaci?" upita Ajdaho.
"Da", odgovori Moneo ne skidajući oka sa Bogocara koji je spustio svoje masivno
telo nazad na kola.
Muzejski Slobodnjaci su se okupili na putu i skinuli ogrtače kako bi otkrili
zagasito crvene tunike koje su nosili ispod njih. Moneu se ote kratak uzvik.
Slobodnjaci su bili odeveni kao hadočasnici, u crnu odeću ispod ogrtača jarkih
boja. Oni iz prvih redova počeli su mahati smotuljcima papira u trenutku kada je
čitava skupina stala da se, pevajući i igrajući, približava carskoj povorci.
"Molba, gospodaru", vikale su vođe. "Saslušajte našu molbu!"
"Dankane!" povika Leto. "Ukloni ih."
Čim je njihov gospodar povikao Ribogovornice jurnuše između dvorana. Ajdaho ih
uputi napred, te i sam stade trčati prema skupini koja se približavala. Straža
obrazova falangu sa Ajdahom na vrhu.
Leto zalupi poluloptasti štitnik kola, poveća brzinu i stade da gromoglasno
uzvikuje: "Sklonite se! Sklonite se!" Videvši stražarke kako trče prema njima i
kola kako ubrzavaju na Letov uzvik, Muzejski Slobodnjaci zauzeše položaj kao da
će osloboditi prolaz po sredini puta. Moneo je morao da trči kako bi držao korak
sa kolima. Pažnju su mu trenutno zaokupili koraci dvorana iza njega, ali je ipak
uspeo da uoči prvu neočekivanu promenu u programu Slobodnjaka. Svi u isti mah
prestaše sa zapevanjem i odbaciše hodočasničke ogrtače ispod kojih se pojaviše
crne uniforme istovetne sa onom koju je nosio Ajdaho.
Šta to rade? upita se Moneo.
Još dok je sebi postavljao to pitanje, Maneo vide kako se lica koja su mu se
približavala rastaču na način osoben za Liceigrače. Svako od njih poprimalo je
lik Dankana Ajdaha.
"Liceigrači!" povika neko.
Čak je i Leto bio iznenađen pometnjom, batom stopala po putu i izvikivanjem
naređenja dok su Ribogovornice obrazovale falangu. On još više ubrza kola,
smanjujući razdaljinu između sebe i straže. Zatim poče da zvoni na upozorenje i
ukjuči sirenu izobličenog zvuka. Neopisiva buka preplavi sve unaokolo,
obezglavljujući čak i neke od Ribogovornica, koje su bile posebno obučavane za
nju.
U tom trenutku, molioci su odbacili hadočasničke ogrtače i započeli su sa
približavanjem. Lica su im hitno poprimila izgled Dankana Ajdaha. Leto začu
vrisak: "Liceigrači!" Prepoznao je onog koji je to viknuo. Pisar u carskom
računovodstvu.
Leta je sve to u prvi mah stalo da zabavlja.
Straža i Liceigrači sukobiše se. Krici i povici smeniše zapevanje molilaca. Leto
smesta prepoznade bojne zapovesti Tleilaksa. Poveća gomila Ribogovornica
okružila je crnu priliku njegovog Dankana. Stražarke su poslušale Letovo često
ponavljano uputstvo da štite svog zapovednika golu.
Ali kako će ga razlikovati od ostalih?
Leto gotovo zaustavi kola. Mogao je s leve strane da vidi Ribogovornice kako
mašu ošamućivačima. Odblesci sunca odbijali su se sa noževa. Zatim usledi
zujanje laserskih pištolja, zvuk koji je Letova baba jednom opisala kao
'najstrašniji u našoj vaseljeni'. Prethodnica se oglasi novim promuklim povicima
i urlicima.
Leto stupi u akciju čim se oglasi prvi laserski pištolj. On skrenu Carska Kola s
puta nadesno, pređe s točkova na suspenzore i jurnu vozilom poput bojnog ovna
pravo među zbijene Liceigrače koji su pokušavali da se probiju prema njegovom
boku. Okrenuvši u malom luku, naleteo je na novu gomilu koja je nadirala s
drugog kraja. Osetio je kako se tela razbijaju o plastičelik i kako krv šiklja
na sve strane, da bi se potom opet spustio s puta u jedan od erozivnih useka.
Smeđe rapave strane useka stadoše da promiču pored njega. On jurnu nagore i
prelete preko rečnog kanjona do vrha istaknute stene pored carskog puta. Tu se
zaustavi i okrenu, daleko izvan domašaja ručnih laserskih pištolja.
Kakvo iznenađenje!
Smeh protrese njegovo veliko telo. Pratilo ga je groktavo i drhtavo grčenje, ali
onda razdraganost polako poče da jenjava u njemu.
Sa svog položaja Leto je mogao da vidi most i poprište napada. Tela su ležala
jedna preko drugih svuda unaokolo, kao i u usecima sa strane. Prepoznao je
svečane odore dvorana, uniforme Ribogovornica, okrvavljenu crnu odeću prerušenih
Liceigrača. Preživeli dvorani zbili su se u pozadini dok su se Ribogovornice
užurbano kretale među palima zadajući brze udarce noževima u svako telo kako bi
se uverile da su napadači odista mrtvi.
Leto prelete pogledom preko tog prizora tražeći crnu uniformu svog Dankana. Niko
ko je stajao na nogama nije nosio ništa slično. Niko! Leta obuze ogorčenost. Ali
odmah potom ugleda među dvoranima skupinu stražarki Ribogovornica kao i... i
jednu nagu priliku.
Nagu!
Bio je to njegov Dankan! Nag! Svakako! Dankan Ajdaho bez uniforme nije bio
Liceigrač.
Ponovo ga spopade smeh. Na obe strane iznenađenja.
Kakav šok to mora da je bio za napadače. Očigledno se nisu pripremili za ovakvu
reakciju.
Leto vrati kola na put, spusti točkove i otkotrlja se do mosta. Prešao je most
sa osećanjem dQja vu, svestan bezbrojnih mostova iz svog sećanja koji su bili
prelaženi da bi se sagledale posledice bitaka. Kada je prešao most, Ajdaho se
odvoji od straže i pritrča mu, preskačući i izbegavajući tela. Leto zaustavi
kola i zagleda se u nagog trkača. Dankan ga podseti na grčkog ratnika -
glasonošu koji hita svome zapovedniku da mu saopšti ishod bitke. Taj sažet
prelet kroz istoriju gotovo ošamuti Leta.
Ajdaho se zanese pri zaustavljanju pored kola. Leto otvori poluloptasti štitnik.
"Liceigrači, prokleti bili" zadahta Ajdaho. Ni ne pokušavajući da prikrije
koliko mu je sve to zabavno, Leto ga odmah upita: "Čija je bila ideja da skineš
uniformu?"
"Moja! Ali nisu mi dozvolile da se borim!"
Moneo stiže trčeći, praćen skupinom stražarki. Jedna od Ribogovornica dobaci
Ajdahu stražarski plavi ogrtač, viknuvši: "Pokušavamo da na nekom lešu nađemo
neoštećenu uniformu".
"Svoju sam strgao", objasni Ajdaho.
"Da li je koji Liceigrač pobegao?" zapita Moneo.
"Nijedan", reče Ajdaho. "Priznajem da su vaše žene dobri borci, ali zašto mi
nisu dozvolile da..."
"Jer im je naloženo da te zaštite", reče Leto. "Uvek štite najvrednijeg..."
"Četiri su poginule izvlačeći me odande", primeti bolno Ajdaho.
"Sve u svemu, izgubili smo više od trideset ljudi, gospodaru", reče Moneo. "Još
prebrojavamo."
"Koliko je bilo Liceigrača?" upita Leto.
"Čini se da ih je bilo čak pedesetak, gospodaru", reče Moneo, tihim glasom i
pometenog izraza lica.
Leto se zakikota.
"Zašto se smeješ?" upita Ajdaho. "Više od trideset naših..."
"Tleilaksi su se pokazali tako nevičnim", reče Leto. "Zar ne shvataš da bi pre
samo nekih pet stotina godina bili daleko uspešniji i daleko opasniji. A vidi
sada kakvoj glupoj maskeradi pribegavaju. I da ne predvide tvoj veličanstveni
potez!"
"Imali su laserske pištolje", reče Ajdaho.
Leto izvi svoje ogromne prednje segmente i pokaza prema rupi spaljenoj u krovnom
delu, gotovo na samoj sredini kola. Rubovi rupe bili su rastopljeni i sprženi.
"Pogodili su još nekoliko mesta ispod", reče Leto. "Srećom nisu oštetili nijedan
suspenzor, niti točak."
Ajdaho je pomno posmatrao rupu u krovnom delu, primetivši da se pruža u pravcu
Letovog tela.
"Zar te nije pogodio?" upita on.
"Oh, jeste", reče Leto.
"Jesi li povređen?"
"Imun sam na laserske pištolje", slaga Leto. "Čim budemo imali vremena, pokazaću
ti."
"Ali ja nisam imun", primeti Ajdaho. "A ni tvoja straža. Svako od nas trebalo bi
da nosi zaštitni pojas."
"Štitnici su zabranjeni u celom Carstvu", reče Leto.
"Nošenje štitnika predstavlja težak prestup."
"Pitanje štitnika", usudi se da kaže Moneo.
Ajdaho pomisli da je Moneo tražio objašnjenje za štitnike, te reče: "Pojasevi
stvaraju polje sile koje odbija svaki predmet što pri opasnoj brzini pokušava da
ga probije. Ali imaju jednu veliku manu. Ako se polje sile sudari sa laserskim
zrakom, eksplozija koja iz toga proiziđe može da se meri jedino sa eksplozijom
neke velike hidrogenske bombe. Napadač i napadnuti stradaju zajedno."
Moneo je samo posmatrao Ajdaha, koji odsutno klimnnu.
"Shvatam zašto su zabranjeni", reče Ajdaho. "Pretpostavljam da je Velika
Konvencija protiv atomika još na snazi i da je delotvorna."
"Deluje još bolje od kada smo pokupili sve porodične atomike i sklonili ih na
sigurno", reče Leto. "Ali sada nemamo vremena za priču."
"Možemo o ovome", reče Ajdaho, "Opasno je šetati se ovako po otvorenom. Trebalo
bi..."
"To je tradicija i nastavićemo s njom", reče Leto.
Moneo se nagnu ka Ajdahu. "Smetaš gospodaru, Letu", reče on.
"Ali..."
"Zar nisi razmišljao o tome koliko je lakše nadgledati ljude u pokretu?" upita
Moneo.
Ajdaho se trgnu i zagleda u Moneove oči s iznenadnim bleskom razumevanja.
Leto uluči priliku da počne sa izdavanjem naređenja. "Moneo, pobrini se da iza
nas ne ostane nikakav trag bitke, nikakva mrlja krvi, nikakvo strgnuto parče
tkanine - ništa."
"Da, gospodaru."
Ajdaho se okrenu kada začu ljude koji stadoše da se guraju oko njih, i vide da
su svi preživeli, čak i ranjenici sa zavojima za prvu pomoć, prišli da čuju
razgovor.
"Čujte svi vi", reče Leto, obraćajući se gomili oko kola. "Ni reči o ovome. Neka
se Tleilaksi malo brinu." Zatim pogleda Ajdaha.
"Dankane, kako su ti Liceigrači dospeli u oblast gde je samo mojim Muzejskim
Slobodnjacima dozvoljeno da se kreću?"
Ajdaho nevoljno pogleda Monea.
"To je moja greška, gospodaru", reče Moneo: "Ja sam bio taj koji je dozvolio
Slobodnjacima da vam iznesu svoju molbu. Čak sam i Dankana Ajdaha uverio da će
sa njima biti sve u redu."
"Prisećam se da si pomenuo molbu", reče Leto.
"Mislio sam da bi vas to moglo zabaviti, gospodaru."
"Molbe me ne zabavljaju, one su mi dosadne. A naročito su mi dosadne molbe ljudi
čija je jedina svrha postojanja u mom poretku stvari da čuvaju drevne oblike."
"Gospodaru, koliko puta ste rekli da vam je dosadno na ovim putovanjima za..."
"Ali ja nisam ovde da se brinem o dosadi drugih!"
"Gospodaru?"
"Muzejski Slobodnjaci ne razumeju stare običaje. Sposobni su samo za površne i
rutinske stvari. Svakako, to im je dosadilo i u svojim molbama večito traže da
se uvedu promene. To je ono što mi je dosadilo. Neću dozvoliti nikakve promene.
A sada, reci mi, od koga si saznao za molbu?"
"Od samih Slobodnjaka", reče Moneo." Jedna dele..." On zastade i namršti se.
"Da li si poznavao članove delegacije?"
"Svakako, gospodaru. Inače ne..."
"Mrtvi su", reče Ajdaho.
Moneo ga pogleda ne shvatajući.
"Ljudi koje si znao ubijeni su i zamenjeni Liceigračima, mimičarima", reče
Ajdaho.
"Bio sam nemaran", reče Leto. "Trebalo je sve da vas poučim o tome kako da
razlikujete Liceigrače. Popravićemo to sada, kada su već postali glupavo
odvažni."
"Zašto su toliko odvažni?" zapita Ajdaho.
"Možda žele da nam odvrate pažnju od nečeg drugog", reče Moneo.
Leto se nasmeši Moneu. I pored toga što je upravnik bio lično ugrožen, um mu
nije zatajio. Izneverio je svog gospodara zamenivši mimičare, Liceigrače, za
poznate Slobodnjake. Sada je Moneo osećao da mu daljnja služba može ovisiti o
onim sposobnostima zbog kojih ga je Bogocar prvobitno i izabrao.
"Imamo vremena da se pripremimo", reče Leto.
"Od čega da nam odvrate pažnju?" upita Ajdaho.
"Od neke druge urote u koju su umešani", odgovori Leto. "Misle da ću ih okrutno
kazniti za ovo, ali jezgro Tleilaksa je bezbedno zbog tebe, Dankane."
"Nisu očekivali da će ovde promašiti", reče Ajdaho.
"Ali bili su i te kako spremni i na tu mogućnost", reče Moneo.
"Veruju da ih neću uništiti, jer čuvaju prvobitne ćelije Dankana Ajdaha", reče
Leto. "Razumeš li sada, Dankane?"
"Da li su u pravu?" upita Ajdaho.
"Pogrešan im je pristup", reče Leto. On se ponovo obrati Moneu. "S nama u On ne
sme ući ni najmanji znak onoga što se ovde odigralo. Nove uniforme, nove
stražarke treba da zamene mrtve i ranjene... sve da bude kao što je maločas
bilo."
"Ima mrtvih i među našim dvoranima, gospodaru," reče Moneo.
"Zamenite ih".
Moneo se pokloni. "Da, gospodaru."
"I nabavite mi novi krovni deo za kola!"
"Kao što gospodar naređuje."
Leto vrati kola za nekoliko koraka unazad, okrenu ih i usmeri prema mostu,
pozvavši Ajdaha. "Dankane, ti ćeš me pratiti."
U početku lagano, osećajući protivljenje pri svakom pokretu, Ajdaho napusti
Monea i ostale, pa ubrza korak, i stiže do otvorene kupole kola te nastavi da
korača posmatrajući Leta koji je bio unutra.
"Šta te muči, Dankane?" upita Leto.
"Da li stvarno misliš o meni kao o svom Dankanu?"
"Svakako, isto onako kao što ti misliš o meni kao o svom Letu."
"Zašto nisi znao da se sprema napad?"
"Pomoću svoje toliko hvaljene moći predskazanja?"
"Da!"
"Liceigrači mi već dugo nisu privlačili pažnju", reče jednostavno Leto.
"Pretpostavljam da se to sada izmenilo."
"Ne baš mnogo."
"Zašto ne?"
"Jer je Moneo bio u pravu. Neću dozvoliti da mi odvrate pažnju."
"Da li su mogli da te ubiju?"
"Mogućnost je očigledna. Znaš, Dankane, malo njih razume kakva će nesreća
skončati moj život."
"Šta to Tleilaksi kuvaju?"
"Zamku, čini mi se. Slatku zamku. Dali su mi znak, Dankane."
"Kakav znak?"
"Javljaju se nove očajničke pobude koje deluju na neke moje podanike."
Napustili su most i počeli da se penju ka mestu na vrhu stene, gde se Leto
zaustavi. Ajdaho je koračao uzbuđen i tih.
Na vrhu, Leto podiže pogled iznad udaljenih stena i zagleda se u goleti Sarera.
Iza mosta, na mestu napada, nastavljale su se jadikovke onih iz pratnje koji su
izgubili nekog dragog. Svojim izoštrenim sluhom Leto je bio u stanju da izdvoji
Moneov glas koji ih je upozoravao da je vreme za žalost, imajući u vidu
situaciju, ograničeno. U Citadeli imaju još onih koji su im dragi, a i dobro im
je poznat gnev Bogocara.
Suze će nastati, a osmesi se vratiti na njihova lica dok stignemo do Ona,
pomisli Leto. Misle da ih prezirem! Da li je to uopšte i važno? Ovo je samo
kratkotrajna neprijatnost među kratkoumnim stvorenjima.
Umirio ga je pogled na pustinju. Sa ovoga mesta nije mogao da vidi reku u
kanjonu, sem ako bi se okrenuo za sto osamdeset stepeni prema svetkovinskom
gradu. Dankan je obzirno ćutao pored kola. Skrenuvši pogled malo ulevo, Leto je
mogao da vidi ivicu Zabranjene šume. Spram tog prizora zelenog predela, u
sećanju mu se iznenada Sarer zgusnu u sićušan, ništavan ostatak pustinje koja je
nekada prekrivala celu planetu i bila toliko moćna da su je se svi pribojavali,
čak i divlji Slabodnjaci koji su njome danonoćno tumarali.
Tu je sad reka, pomisli Leto. Ako se okrenem videću ono što sam stvorio.
Veštačka klisura kroz koju je silovito tekla Ajdahova reka predstavljala je samo
produžetak pukotine koju je Pol Muad'Dib probio kroz visoki zaštitni zid kako bi
stvorio prolaz za svoje legije što su jahale na crvima. Tamo gde je sada tekla
reka, Muad'Dib je silovito poveo Slobodnjake iz prašine nanesene koriolisovskim
olujama... u istoriju... i u ovo.
Leto ču poznate Moneove korake, koji su najavljivali upravnikov dolazak na vrh
stene. Moneo se zaustavi pored Ajdaha i nakratko ostade bez reči u nastojanju da
povrati dah.
"Za koliko ćemo moći da nastavimo put?" upita ga Ajdaho.
Moneo mu mahnu da ćuti i obrati se Letu. "Gospodaru, primili smo poruku iz Ona.
Bene Geserit upozorava da će vas Tleilaksi napasti pre mosta."
Ajdaho frknu. "Nisu li malo okasnile?"
"Nisu one krive", reče Moneo. "Kapetan straže Ribogovornica nije htela da im
poveruje."
Ostali članovi Letove pratnje počeše, takođe, da se pojavljuju na vrhu stene.
Neki su izgledali kao opčinjeni, još u šoku. Ribogovornice su se žurno kretale
među njima, naređujući im da poprave raspoloženje.
"Ukloni stražu iz ambasade Bene Geserita", reče Leto. "Pošalji im poruku. Reci
im da ću ih ipak primiti poslednje, ali da se ne plaše zbog toga. Reci im da će
polednji biti prvi."
"A Tleilaksi?" upita Ajdaho.
Leto je bio okrenut Moneu. "Da, Tleilaksi. Poslaćemo im znak."
"Da, gospodaru?"
"Kada to budem naredio, a nikako pre toga; ambasadora Tleilaksa javno ćete
išibati i proterati."
"Gospodaru!"
"Ne slažeš se?"
"Ako ovo treba da ostane tajna", Moneo baci pogled preko ramena, "kako ćete onda
objasniti šibanje?"
"Nećemo objašnjavati."
"Nećemo pružiti baš nikakvo objašnjenje?"
"Nećemo."
"Ali, gospodaru, govorkanje i glasine koje će..."
"Moneo, to je moja reakcija na ovo! Neka osete podzemni deo mene koji čini
stvari ne oslanjajući se na moje znanje, jer mu nikakvo znanje nije potrebno."
"To će izazvati veliki strah, gospodaru."
Ajdahu se ote osoran smeh. On zakorači između Monea i kola. "To je prava milost
za ambasadora! Bilo je vladara koji bi tu budalu pekli na tihoj vatri."
Moneo pokuša da razgovara sa Letom preko Ajdahovog ramena. "Ali gospodaru, takav
postupak biće Tleilaksima potvrda da ste bili napadnuti."
"Oni to već znaju", reče Leto, "Ali neće želeti da pričaju o tome."
"A kada se nijedan napadač ne vrati..." umeša se Ajdaho.
"Razumeš li, Moneo?" upita Leto. "Kada umarširamo u On, očigledno i bez i
najmanje ogrebotine, Tleilaksi će shvatiti da su pretrpeli potpuni neuspeh."
Moneo pređe pogledom preko Ribogovornica i dvorana koji su opčinjeni slušali
ovaj razgovor. Retko su bili u prilici da čuju tako otvorenu raspravu između
Bogocara i njegovih najbližih pomoćnika.
"Kada će moj gospodar dati znak da se kazni ambasador?" upita Moneo.
"Za vreme audijencije."
Leto začu toptere, ugleda odblesak svetlosti na njihovim krilima i rotorima a
kada se usredsredi primeti i novi krovni deo za svoja kola kako visi ispod
jednog od njih."
"Pobrini se da ovaj oštećeni krovni deo bude vraćen u Citadelu i popravljen",
reče Leto, i dalje zagledan u toptere koji su se približavali. "Ako neko bude
postavljao pitanja reci majstorima da odgovore kako je to uobičajen postupak
kada pesak nošen vetrom ozbiljno ošteti krovni deo kola."
Moneo uzdahnu. "Da, gospodaru. Biće učinjeno kako naređujete."
"Hajde, Moneo, razvedri se", reče Leto. "Budi uz mene kada nastavimo put."
Okrenuvši se Ajdahu, Leto reče: "Uzmi nekoliko stražarki i pođi napred."
"Misliš li da nas čeka još jedan napad?" upita uznemireno Ajdaho.
"Ne, ali to će zaposliti stražarke. I nabavi novu uniformu. Ne želim da nosiš
nešto što bi zapazili prljavi Tleilaksi."
Ajdaho se poslušno udalji.
Leto dade Moneu znak da pride bliže, bliže. Kada se Moneo nagnu do kola, i
primaknu lice na metar od Letovog, ovaj spušti glas i reče:
"Evo posebnog uputstva za tebe, Moneo."
"Gospodaru, dobro znam da je trebalo da posumnjam da će Lice..."
"Kakvi Liceigrači! To je uputstvo za tvoju kćer."
"Sionu? Šta bi ona mogla..."
"Reci joj ovo: ona je prisenak one sile u meni koja deluje bez potrebe za
znanjem. Zbog nje se sećam kako je to biti ljudsko biće... i voleti."
Moneo je zurio u Leta, ne shvatajući.
"Jednostavno joj prenesi tu poruku", reče Leto. "Nemoj se truditi da je razumeš.
Samo joj jednostavno saopšti moje reči."
Moneo se povuče. "Kako moj gospodar zapovedi."
Leto zatvori kupolasti štitnik; čitav gornji deo sada je predstavljao
jedinstvenu celinu i posada toptera koji su se približavali lako ga je mogla
zameniti.
Moneo se okrete i osmotri ljude koji su čekali na zaravnatoj površini vrha
stene. Tada primeti nešto što ranije nije video nešto što u opštoj pometnji neki
još nisu stigli da uklone. Pojedini dvorani posedovali su osetijive uređaje za
poboljšanje sluha. Prisluškivali su. Ta vrsta uređaja mogla je da stigne samo sa
Iksa.
Upozoriću Dankana i stražu, pomisli Moneo.
Zbog nečega mu se ovo otkriće učini kao nagoveštaj truljenja. Kako su mogli da
zabrane takve stvari kada većina dvorana i Ribogovornica ili znaju ili
podozrevaju da Bogocar trguje sa Iksom da bi i sam dobio zabranjene mašine?
17.
Počinjem da mrzim vodu. Koža peščane pastrmke koja omogućuje preobražaj
poprimila je osetijivost crva. Moneo i mnoge stražarke znaju za tu moju
odbojnost. Samo Moneo naslućuje istinu: da to predstavlja važno znamenje. Osećam
svoj kraj u tome, ali ne tako brzo kako što bi to izgledalo po Moneovom
uverenju, premda, s obzirom na moj vek, ipak dovoljno brzo. Peščane pastrmke
motale su se oko vode u vreme Dine, i to je bio problem u ranim danima naše
simbioze. A onda je moja velika snaga volje zauzdala taj poriv, sve dok nismo
postigli ravnotežu. Sada moram da izbegavam vodu jer nema više nijedne peščane
pastrmke; tu samo poluusnula stvorenja moje kože. Bez peščane pastrmke koja bi
ovaj svet ponovo pretvorila u pustinju, Šai-Hulud se neće ponovo pojaviti.
Peščani crv ne može se razviti dok se zemlja ne sasuši. Ja sam im jedina nada.
'Ukradeni dnevnici'
Bila je već sredina popodneva kada je carska svita sišla niz poslednju padinu i
ušla u svetkovinski grad. Gomile su ispunile ulice da ih pozdrave, dok su ih
zbijeni redovi gorostasnih Ribogovornica u zelenim atreidskim uniformama gurale
unazad, držeći prekrštene i povezane štapove za ošamućivanje.
Kada se carska povorka približila, urnebesni povici razlegoše se iz gomile. Tada
i same stražarke Ribogovornice zapevaše:
"Siajnok! Siajnok! Siajnok!"
Odjekujući pozadi i napred među visokim zgradama taj napev je imao neobično
dejstvo na gomilu koja nije bila upućena u njegovo značenje. Tada tišina pređe
preko mase na avenijama, dok su stražarke i dalje pevale. Ljudi su sa
strahapoštovanjem zurili u žene naoružane štapovima za ošamućivanje koje su
obezbeđivale carev prolazak, žene koje su pevale i netremice gledale u lice svog
gospodara kako prolazi.
Ajdaho je koračajući sa čuvarkama Ribogovornicama iza Carskih Kola po prvi put
čuo taj napev. Osetio je kako mu se diže kosa na glavi.
Maneo je koračao pored kola; ne gledajući ni levo ni desno. Jednom davno pitao
je Leta šta znači ta reč.
"Dopustio sam Ribogovornicama samo jedan obred", rekao je tada Leto. Nalazili su
se u odaji za audijencije Bogocara, ispod središnjeg trga Ona. Moneo je bio
premoren posle dugog dana tokom koga je upravljao rekom dostojanstvenika koji su
prenatrpali grad zbog desetogodišnje svetkovine.
"Kakve veze ima ovaj napev s tim, gospodaru?"
"Obred se zove Siajnok - Letov pir. Sastoji se u obožavanju moje ličnosti u mom
prisustvu."
"Je li to drevni obred?"
"Upražnjavao se među Slobodnjacima dok još nisu postali Slobodnjaci. A ključevi
za svetkovinske tajne otišli su u grob sa starima. Samo ih se ja danas sećam.
Obnovio sam svetkovinu prema vlastitom liku i za svoje ciljeve."
Znači da Muzejski Slobodnjaci ne upražnjavaju ovaj obred?"
Nikada. On je moj i samo moj. Polažem večno pravo na njega jer ja sam sam taj
obred."
"Čudna je ta reč, gospodaru. Nikada nisam čuo neku sličnu."
"Ima mnogo značenja, Moneo. Ako ti ih otkrijem, hoćeš li čuvati tajnu?"
"Sve što moj gospodar naredi!"
"Nikada ne podeli ovo što ćeš saznati ni sa kim. Takođe, nemoj otkriti ni samim
Ribogovornicama ono što ću ti sada reći."
"Kunem se, gospodaru."
"Dobro. Siajnok znači odavanje počasti onome ko iskreno zbori. Ona označava
sećanje na stvari koje su iskreno izrečene."
"Ali, gospodaru, zar iskrenost u stvari ne znači da onaj koji govori veruje...
da poseduje veru u ono što je rečeno?"
"Da, ali Siajnok takođe sadrži zamisao svetlosti poput one koja otkriva
stvarnost. Nastavljaš da isijavaš svetlost na ono što vidiš."
"Stvarnost... to je u velikoj meri dvoznačna reč, gospodaru."
"Zaista! Ali Siajnok se tako ne upotrebljava za vrenje, jer stvarnost - ili
verovanje da poznaješ stvanost, što je isto - uvek izaziva vrenje u vaseljeni."
"I sve to je sadržano samo u jednoj jedinoj reči, gospodaru?"
"I još više! Siajnok takođe sadrži poziv na molitvu i ime anđela zapisničara,
Sihaje, čija je dužnost da ispituje novoumrle."
"To je veliki teret za jednu reč, gospodaru."
"Reči mogu poneti svaki teret koji poželimo. Potrebna je samo saglasnost i
tradicija na kojoj bi se gradile."
"Zašto ovo ne smem pominjati pred Ribogovornicama, gospodaru?"
"Jer se ta reč čuva samo za njih. Vređa ih ako je otkrijem nekom muškarcu".
Dok je koračao pored Carskih Kola prema svetkovinskom gradu, Moneove usne
stisnuše se u tanku crtu kada se ovoga prisetio. Mnogo puta otada čuo je
Ribogovornice kakao pevaju Bogocaru u njegovom prisustvu. Čak je čudnoj reči
dodao neka svoja značenja. Ona označava tajanstveno i prestiž. Moć. Ona priziva
dopuštanje za delovanje u ime Boga.
"Siajnok! Siajnok! Siajnok!"
Reč je imala opor zvuk u Moneovim ušima.
Već su dobrano zašli u grad, gotovo do središnjeg trga. Zraci popodnevnog sunca
padali su na povorku otpozadi, obasjavajući put. Istovremeno, podarivali su i
sjajnost raznobojnoj odeći građana. Blistali su na visoko uzdignutim licima
Ribogovornica koje su oivičavale put.
Hodajući pored kola zajedno sa stražarkama, Ajdaho suzbi u sebi prvu
uznemirenost kada je video da se napev nastavlja. On se raspita o tome kod
Ribogovornice koja je koračala pored njega.
"Ta reč nije za muškarce", reče ona. "Ali gospodar je ponekad objasni ponekom
Dankanu."
Ponekom Dankanu! Već ranije ga je upitao o tome i uopšte mu se nije dopadalo
tajanstveno izvrdavanje.
"Ubrzo ćeš saznati."
Ajdaho potisnu pojanje u pozadinu svesti dok je gledao unaokolo s radoznalošću
nekog turiste. Pripremajući se za dužnost zapovednika straže, Ajdaho je proučio
istoriju Ona, ustanovivši da deli Letovo nastrano zadovoljstvo zbog činjenice da
u blizini protiče Ajdahova reka.
Nalazili su se u to vreme u jednoj od velikih otvorenih prostorija Citadele,
kroz koju je prijatno strujao vazduh i ispunjavala je jutarnja svetlost. U toj
prostoriji nalazili su se široki stolovi preko kojih su arhivari Ribogovornica
raširile karte Sarera i Ona. Leto je dovezao kola na rampu sa koje je mogao da
vidi karte. Ajdaho je stajao sa suprotne strane stola po kome su bile razbacane
karte, proučavajući plan svetkovinskog grada.
"Čudan plan za jedan grad", razmišljao je Ajdaho.
"Glavna njegova svrha sastoji se u javnom prikazivanju
Bogocara."
Ajdaho podiže pogled prema člankovitom telu na kolima, sve do zakukuljenog lica.
Pitao se da li će ikad moći da bez nelagodnosti pogleda tu neobičnu priliku.
"Ali toj svrsi služi jednom u deset godina", reče Ajdaho.
"Pri Velikoj Deobi, da."
"A u međuvremenu ga jednostavno zatvoriš?"
"Tamo se nalaze ambasade, kancelarije trgovaca, škole Ribogovornica, službe i
službenici za održavanje, muzeji i biblioteke."
"Koliko prostora svi oni zauzimaju?" Ajdaho udari zglavcima prstiju po karti.
"Najviše desetinu celokupnog prostora grada?"
"Manje od toga."
Ajdahov pogled zamišljeno je lutao po karti.
"Ima li ovakav plan još kakvih svrha, gospodaru?"
"Sve je podređeno potrebi za javnim prikazivanjem moje ličnosti."
"Moraju postojati službenici, vladini radnici, čak i oni najniži. Gde oni žive?"
"Većinom u predgrađima."
Ajdaho upre prstom u kartu. "A ovi stanovi?"
"Obrati pažnju na balkone, Dankane."
"Posvuda su oko trga." On se nagnu kako bi bolje video rasprostrtu kartu. "Pa,
taj trg ima najmanje dva kilometra u prečniku."
"Obrati pažnju na to kako su balkoni stepenasto poređani jedan iznad drugog, sve
do samog kubeta. U tim kubetima stanuje elita."
"I svi oni mogu da te vide dole na trgu?"
"Ne dopada ti se to?"
"Ne postoji čak ni neko energetsko polje koje bi te zaštitilo!"
"Predstavljam baš izazovnu metu, zar ne?"
"Zašto to činiš?"
"Postoji jedan divan mit u vezi sa planom Ona. Ja ga potkrepljujem i razvijam.
Priča se da je na tom mestu nekada živeo narod čiji je vladar morao da jednom
godišnje, u potpunom mraku, bez oružja ili štita, prošeta među svojim
podanicima. Mitski vladar nosio je luminiscentno odelo dok je išao kroz gomilu
obavijenu tamom. A njegovi podanici su za tu priliku bili odeveni u crno i
nikada ih niko nije pretraživao da bi otkrio nose li oružje.
"Kakve to veze ima sa Onom i tobom?"
"Pa, očigledno je da je vladar, ako bi preživio taj put, bio dobar."
"Ni ti ne vršiš pretragu, tragajući za oružjem?"
"Ne otvoreno."
"I ti misliš da te ljudi projektuju u taj mit." To nije bilo pitanje.
"Mnogi to čine."
Ajdaho podiže pogled prema Letovom licu duboko uvučenom u sivu kukuljicu.
Potpuno plave oči bezizražajno su mu uzvraćale pogled.
Melanžne oči, pomisli Ajdaho. Ali rekao je da je potpuno prestao da uzima začin.
Sopstveno telo ga je snabdevalo potrebnom količinom ove supstance.
"Tebi se ne dopada moja sveta skarednost, moja prisilna mirnoća", reče Leto.
"Ne dopada mi se kada izigravaš Boga."
"Bog može da vodi carstvo poput dirigenta što kroz stavove vodi simfoniju. Moje
izvođenje ograničeno je jedino mojom vezanošću za Arakis. Moram dirigovati
simfonijskim orkestrom odavde."
Ajdaho zavrte glavom i još jednom se zagleda u plan grada.
"Kakvi su ovo stanovi iza kubeta?"
"Za naše pasetioce. Udobnost je tu manja."
"Oni ne mogu da vide trg."
"Mogu. Iksijanski uređaj uspešno projektuje moju sliku i u te odaje."
"Ali unutrašnji prsten gleda pravo dole na tebe. Kako ulaziš na trg?"
"Pozornica za prikazivanje uzdiže se iz središta kako bi me iznela pred moj
narod."
"Da kliču?" Ajdaho je gledao Leta pravo u oči.
"Dozvoljeno im je da kliču."
"Vi Atreidi uvek sebe vidite kao deo istorije."
"Kako je mudro od tebe, Ajdaho, što razumeš značenje klicanja."
Ajdaho se vrati proučavanju plana grada. "Škole Ribogovornica su ovde?"
"Ispod tvoje leve šake, da. To je akademija na koju je Siona bila paslata radi
školovanja. Imala je tada deset godina."
"Siona... moram o njoj saznati nešto više", zamišljeno reče Ajdaho.
"Uveravam te da ama baš ništa neće stajati na putu toj tvojoj želji."
Dok je koračao u carskoj povorci Ajdaha trže iz sanjarenja slabljenje pojanja
Ribogovornica. Ispred njega Carska Kola počeše da se spuštaju u odaje ispod
trga, niz dugačku rampu. Ajdaho, koji je još stajao na suncu, podiže pogled i
poče njime da kruži po blistavim kubetima; bila je to stvarnost za koju ga karte
nisu pripremile. Ljudi su ispunili balkone velikog prstena oko trga; bili su
tihi i netremice su posmatrali procesiju.
Povlašćeni ne kliču, pomisli Ajdaho. Muk ljudi na balkonima ispuni Ajdaha
zebnjom.
On stupi u tunel-rampu i vrata im sakriše trg. Pojanje Ribogovornica zamre čim
je počeo da se spušta u dubinu. Bat marširajućih stopala bio je čudno pojačan.
Radoznalost smeni osećaj nelagodne zebnje. Ajdaho se osvrnu oko sebe. Cev sa
ravnim dnom bila je veštački osvetljena i široka, veoma široka. Ajdaho proceni
da bi sedamdeset ljudi moglo uporedo da umaršira u utrobu trga. Tu nije bilo
gomile koja je pozdravljala, već samo proređen stroj Ribogovornica koje nisu
pojale već su se zadovoljavale time da samo netremice zure u svog Boga koji
prolazi.
Sećanje na mape predoči Ajdahu postavku ovog ogromnog kompleksa ispod trga -
privatnog grada u gradu, mesta na koje samo Bogocar, dvorani i Ribogovornice
mogu poći bez pratnje. Ali karte mu ništa nisu rekle o debelim stubovima,
osećanju masivnosti, čuvanim prostorima, utvarnoj tišini narušavanoj jedino
batom karaka i škripom Letovih kola.
Ajdaho iznenada pogleda u Ribogovornice duž puta i shvati da im se usta skladno
pomeraju, izgovarajući nemo jednu reč. Prepoznao ju je:
"Siajnok."
18.
"Zar već svetkovina?" upita gospodar Leto.
"Prošlo je deset godina", reče upravnik.
Sudite li prema rečenom da je gospodar Leto pokazao da zanemaruje protok
vremena?

'Ukradeni dnevnici'
Tokom razdoblja privatne audijencije koje je prethodilo samoj svetkovini čulo se
sa svih strana da je Bogocar proveo više vremena nego što je to protokolom bilo
predviđeno sa novom ambasadorkom sa Iksa, mladom ženom po imenu Hvi Noree.
Sredinom prepodneva dovele su je dole dve Ribogovornice koje su još bile vidno
uzbuđene zbog događaja pređašnjeg dana. Privatna odaja za audijenciju ispod trga
bila je sjajno osvetljena. Svetlost je otkrivala prostoriju dugačku oko pedeset
metara, a široku trideset pet. Drevni slobodnjački ćilimi ukrašavali su zidove.
Njihove jasne šare bile su izrađene u dragom kamenju i plemenitim metalima, i
urešene tkanjem od neprocenjivih začinskih niti. Preovladavalo je zagasito
crvenilo koje su stari Slobodnjaci toliko voleli. Pod odaje bio je uglavnom
providan kako bi se u njemu videle egzotične ribe izrađene od blistavog
kristala. Ispod poda proticao je potok čiste plave vode čija vlaga nigde nije
prodirala u prostoriju za audijencije; voda je bila tako uzbudljivo blizu Leta,
koji se odmarao na postavljenom uzdignuću na kraju prostorije naspram vrata.
Već na prvi pogled uočio je da Hvi Noree veoma liči na svog ujaka Malkija, ali
njeni ozbiljni pokreti i mirnoća koraka ostavili su podjednak utisak na njega
zbog svoje suprotnosti sa Malkijevim. Imala je istu tamnu kožu, kao i ovalno
lice pravilnih crta. Mirne smeđe oči uzvraćale su Letu pogled. Ali dok je Malki
imao sedu kosu, njena je bila svetlosmeđa.
Iz Hvi Noree zračio je neki unutrašnji mir koji se širio posvuda oko nje. Leto
ga je osetio dok mu se približavala. Zastala je na deset koračaja od njega. Bilo
je u njoj neke klasične ravnoteže, nečeg što nikako nije bilo slučajno.
Sve uzbuđeniji, Leto shvati da se iza nove ambasadorke krije još jedna
iksijanska mahinacija. Oni su i sami dobrano odmakli u vlastitom programu
uzgajanja odabranih tipova za određene zadatke. Zadatak Hvi Noree bio je
neprijatno očigledan - da osvoji Bogocara i da pronađe pukotinu u njegovom
oklopu.
Uprkos tome, kako je sastanak više odmicao, Leto je sve više uživao u njenom
društvu. Hvi Noree stajala je obasjana dnevnom svetlošću koja je stizala do ove
odaje pomoću sistema iksijanskih prizmi. Svetlost je ispunjavala Letov kraj
odaje zlatnim sjajem, u čijem se središtu nalazila ambasadorka, zatamnjujući se
iza Bogocara gde su u kratkom spoju stajale stražarke Ribogovornice - dvanaest
žena posebno izabranih za tu dužnost, jer su bile i gluve i neme.
Hvi Noree bila je odevena u jednostavnu haljinu od purpurnog ambijela, a od
ukrasa je nosila jedino srebrnu ogrlicu na čijem je privesku bio utisnut simbol
Iksa. Ispod poruba izvirivale su joj mekane sandale boje haljine.
"Znate li", upita je Leto, "da sam ubio jednog vašeg pretka?"
Ona se nežno nasmeši: "Ujak Malki je i to obaveštenje uvrstio u moju ranu obuku,
gospodaru."
Dok je govorila, Leto shvati da je Bene Geserit upravljao delom njene obuke.
Vladala je odgovorima na njihov način, a isto tako je bila u stanju da oseti i
skrivena značenja u razgovoru. Međutim, primetio je da je benegeseritska patina
ostala sasvim tanka i da nikada nije prodrla kroz urođenu ljupskost njene
prirode.
"Rečeno vam je da ću dodirnuti tu temu", reče on.
"Da, gospodaru. Znam da je moj predak počinio neoprostiv greh donevši ovamo
oružje s namerom da vam nanese zlo."
"Isto tako i vaš prethodnik. Da li ste možda i o tome obavešteni?"
"Tek kada sam stigla ovamo, gospodaru. Bili su budale! Zašto ste poštedeli mog
prethodnika?"
"Kada već nisam vašeg pretka?"
"Da, gospodaru."
"Kobat, vaš prethodnik, bio mi je mnogo dragoceniji kao glasnik."
"Znači, kazali su mi istinu", reče ona. Ponovo se nasmešila. "Ne možete se uvek
pouzdati u to da će vam kolege i pretpostavljeni saopštiti istinu."
Odgovor je bio krajnje otvoren, tako da Leto nije mogao da obuzda kikot. Dok se
još smejao, on shvati da je ova mlada žena zadržala um prvog buđenja,
elementarni um koji doživljava prvi šok osvešćivanja pri rođenju. Bila je živa!
"Znači, nemate ništa protiv mene, iako sam vam pogubio pretka?" upita on.
"On je pokušao da vas ubije! Rečeno mi je da ste ga smrvili, gospodaru,
vlastitim telom."
"Tačno."
"A zatim ste upravili njegovo oružje ka svom svetom biću kako biste dokazali da
vam ono ne može nauditi... a to je bio najbolji laserski pištolj koji smo mi
Iksijanci umeli da napravimo."
"Očevici su tačno izvestili", reče Leto.
A pomislio je pri tom: Što dokazuje koliko se čovek može osloniti na očevice! A
istorijske tačnosti radi, znao je, doduše, da je laserski pištolj uperio samo u
člankovito telo, ne u ruke, lice ili patrljke. Pre-crvoliko telo posedovalo je
neverovatnu mogućnost upijanja toplote. Hemijska fabrika u njemu pretvorila je
toplotu u kiseonik.
"Nikada nisam sumnjala u tu priču", reče ona.
"Zašto je Iks ponovio jednu takvu glupost?" nastavi s pitanjima Leto.
" Ništa mi nisu rekli, gospodaru. Možda je Kobat radio na svoju ruku"
"Mislim da nije. Palo mi je na pamet da su vaši u stvari želeli da izazovu smrt
svog odabranog ubice."
"Kobatovu smrt?"
"Ne, već smrt onoga koga su izabrali da upotrebi oružje."
"Ko je to bio, gospodaru? Nije mi rečeno."
"Nije važno. Sećate li se šta sam rekao kada je vaš predak počinio glupost?"
"Zapretili ste strašnom kaznom ako nam ikada neko slično nasilje padne na um."
Ona obori pogled, ali ne pre no što je Leto spazio krajnju odlučnost u njenim
očima. Dala bi sve od sebe da stiša njegov bes.
"Obećao sam da niko od vas neće izbeći mom gnevu", reče Leto.
Ona ponovo pogleda prema njegovom licu. "Da, gospodaru." Videlo se da je
uplašena.
"Niko ne može da mi pobegne, čak ni ta ništavna kolonija koju ste nedavno
podigli na..." I Leto joj, prema standardnoj karti, navede koordinate nove
kolonije koju su Iksijanci tamo podigli daleko van domašaja njegovog Carstva -
tako su, bar, mislili.
Nije izgledala iznenađena. "Gospodaru, mislim da sam izabrana za ambasadorku jer
sam ih upozorila da ćete saznati za to."
Leto stade da je još pažljivije proučava. Šta to ovde imamo? pitao se. Primedba
joj je bila lukava i pronicljiva. Znao je da su Iksijanci mislili da će
razdaljina i veoma uvećani troškovi prevoza izolovati novu koloniju. Hvi Noree
nije mislila tako, i rekla je to. Ali verovala je da su je njeni gospodari
upravo zbog toga izabrali za ambasadorku - što je predstavljalo dobar dokaz
iksijanske opreznosti. Želeli su da na dvoru imaju prijatelja, ali takvoga koji
bi takođe bio smatran za Letovog prijatelja. On klimnu pošto se sve postavilo na
svoje mesto. Još na početku svoje vladavine stavio je Iksijanaima do znanja da
mu je poznat tačan položaj njihovog navodno tajnog jezgra, središte tehnološke
federacije kojom su oni upravljali. Iksijanci su ovu tajnu smatrali sigurnom,
jer su svemirskom Esnafu platili ogroman mito. Leto je, međutim, otkrio stvar
vidovitošću i dedukcijom, kao i prebirajući po svom sećanju u kome se nalazilo i
mnoštvo samih Iksijanaca.
U to vreme Leto je upozorio Iksijance da će ih kazniti ako budu delali protiv
njega. Bili su preneraženi i optužili su Esnaf za izdaju. Ovo je toliko
oduševilo Leta da je odgovorio pravim vulkanom smeha, što je zbunilo Iksijance.
Zatim ih je hladno, optužujućim tonom, obavestio da mu nisu potrebne uhode i
izdajice, ili neke druge obične zamke kojima pribegavaju obične vlasti.
Zar nisu verovali da je Bog?
Od tada su Iksijanci udovoljavali svim njegovim zahtevima. Leto nije
zloupotrebljavao takav odnos. Zahtevi su mu bili skromni - mašina za ovo, uređaj
za ono. Izneo bi svoje potrebe i Iksijanci bi uskoro isporučili traženu
tehnološku igračku. Samo jedanput pokušali su da u jednoj od mašina isporuče i
instrument za uništavanje. Pogubio je celokupnu iksijansku delegaciju pre no što
su stigli i da otpakuju stvar.
Hvi Naree je strpljivo čekala dok je Leto razmišljao. Nije pokazala ni najmanji
znak nestrpljenja.
Lepotica, pomisli on.
Imajući u vidu njegovo dugo druženje sa Iksijancima, ovo novo stanje uzburka
sokove u Letovom telu. Obično bi strasti, krize i potrebe koje su ga podsticale
i pobuđivale lagano zgasle. Često bi osećao da je preživeo svoje vreme. Ali
prisustvo Hvi Noree govorilo mu je da je bio neophodan. To mu je godilo. Leto
oseti da je čak moguće da su Iksijanci postigli delimičan uspeh sa svojom
mašinom za pojačavanje sposobnosti predviđanja navigatora Esnafa.
Moguće je da mu je nekakav delić velikih događaja promakao. Zar su stvarno mogli
da naprave jednu takvu mašinu? Kakvo bi to čudo bilo! Namerno je odbio da se
posluži svojim moćima kako bi makar u najmanjoj meri istražio ovu mogućnost.
Želim da me iznenade!
Leto se dobroćudno osmehnu Hvi. "Kako su vas pripremili da se udvarate?" upita
je on.
Nije ni trepnula. "Snabdeli su me nizom memorizovanih reakcija za određene
zahteve", reče ona. "Naučila sam ih, kao što se to od mene tražilo, ali ne
nameravam da ih koristim."
A to je upravo ono što žele, pomisli Leto.
"Poručite gospodarima, reče on, "da ste pravi mamac za mene."
Ona smerno pognu glavu. "Ako se to dopada mom gospodaru."
"Da, tako je."
On tada preduze kratko vremensko ispitivanje Hviine neposredne budućnosti,
prateći potonji tok iz njene prošlosti. Hvi se pajavljivala u fluidnoj
budućnosti, matici čiji se tok odlikovao mnogim skretanjima. Upoznaće Sionu
jedino slučajno, sem... Pitanja su navirala u Letov um. Neki nov navigator
Esnafa, koji je savetvao Iksijance, očigledno je otkrio poremećaje što ih je
Siona izazivala u ustrojstvu vremena. Zar je taj navigatar stvarno verovao da je
u stanju da osujeti Bagocara u njegovoj sposobnosti uočavanja stvari?
Ispitivanje kroz vreme potrajalo je nekoliko minuta, ali Hvi se nije vrpoljila.
Leto je pažljivo pogleda. Izgledala je bezvremena - van vremena na jedan krajnje
smiren način. Nikada ranije nije sreo nekog običnog smrtnika sposobnog da ovako
čeka pred njim ne pokazujući nikakvu nervozu.
"Gde ste rođeni, Hvi?" upita on.
"Na samom Iksu, gospodaru."
"Budite određeniji: zgrada, njeno mesto, vaši roditelji, ljudi koji su vas
okruživali, prijatelji i porodica, školovanje - sve."
"Nisam upoznala roditelje, gospodaru. Rečeno mi je da su umrli dok sam još bila
beba.
"Da li ste poverovali u to?"
"U početku... svakako. Kasnije sam sanjarila. Čak sam zamišljala da mi je Malki
otac... ali..." Ona odmahnu glavom.
"Niste voleli ujaka Malkija?"
"Ne, nisam. Oh, divila sam mu se."
"Kao i ja", reče Leto. "Šta je sa vašim prijateljima? Školovanjem?"
Učitelji su mi bili stručnjaci. Čak su doveli i neke iz Bene Geserita da me
nauče kako da vladam osećanjima i opažanjem stvari. Malki je rekao da me
spremaju za velika dela."
"Prijatelji?"
"Mislim da nikada nisam imala prave prijatelje - dovodili su me u vezu samo sa
ljudima koji su imali naročite zadatke u mom obrazovanju."
"Da li vam je iko pomenuo za koja su vas to velika dela obučavali?"
"Malki je kazao da me pripremaju da vas osvojim i zavedem, gospodaru."
"Koliko imate godina, Hvi?"
"Ne znam tačno. Mislim, oko dvadeset šest. Nikada nisam proslavila nijedan
rođendan. Slučajno sam saznala šta je to rođendan, kada je jedna nastavnica svoj
izostanak opravdala tim razlogom. Nikada je više nisam videla."
Leta očara ovaj odgovor. Sada je bio uveren, na osnovu vlastitih zapažanja, da
Tleilaksi nisu umešali svoje prste u stvaranje njenog iksijanskog tela. Ona nije
poticala iz akslotskog rezervoara Tleilaksa. Čemu onda ta tajanstvenost?
"Da li je možda vašem ujaku Malkiju poznato koliko ste stari?"
"Možda. Ali već mnogo godina ga nisam videla."
"Zar vam niko nikada nije kazao koliko ste stari?"
"Ne."
"Šta mislite, zbog čega?"
"Možda su mislili da bih ja sama pitala da me je to zanimalo."
"Zar nije?"
"Jeste."
"Zašto onda niste pitali?"
"Isprva sam pomišljala da negde postoji dokument o tome. Tražila sam, ali ništa
nisam našla. Posle toga smatrala sam da mi ne bi ni odgovorili."
"Veoma mi se, Hvi, dopada taj odgovor, jer mi dosta kazuje o vama. Ni ja ne znam
mnogo o vašoj prošlosti, ali mogu sa prilično osnova pretpostaviti gde ste
rođeni.
Uprla je oči u njega kao da ga optužuje, a izraz iznenađenosti na njenom licu
nije izgledao nimalo lažan.
"Rođeni ste u onoj mašini koju vaši gospodari pokušavaju da usavrše za Esnaf",
reče Leto. "Tamo ste i začeti. Može se desiti da vam je Malki otac. To nije
važno. Znate li nešto o toj mašini, Hvi?"
"Ne bi trebalo da znam ništa, gospodaru, ali..."
"Još je neki od vaših učitelja bio nesmotren?"
"Ne, već sam moj ujak."
Leto prasnu u smeh. "Kakav lupež!" reče on. "Kakav šarmantan lupež!"
"Gospodaru?"
"To je njegova osveta vašim gospodarima. Nije mu se dopalo što je uklonjen sa
mog dvora. Tada mi je rekao da je za njegovog zamenika suviše lepo reći da je
budala."
Hvi slegnu ramenima. "Složen čovek, taj moj ujak."
Slušajte me pažljivo, Hvi. Neka od poznanstava koja ćete sklopiti ovde na
Arakisu mogla bi biti opasna po vas. Zaštitiću vas koliko mogu. Razumete li?"
"Mislim da razumem, gospodaru." Uputila mu je srećan pogled.
"A sada evo poruke za vaše gospodare. Jasno mi je da su bili pod uticajem
navigatora Esnafa i da su se pridružili Tleilaksima u opasnoj raboti. Recite im,
umesto mene, da su njihovi naumi providni."
"Gospodaru, ja ništa ne znam o..."
"Shvatam način na koji vas koriste, Hvi. Zbog toga, takođe, možete reći svojim
gospodarima da ćete biti stalni ambasador na mom dvoru. Drugi Iksijanac neće
biti dobrodošao. A ako se vaši gospodari ogluše o moja upozorenja, pokušavajući
i dalje da osujećuju moje želje, smoždiću ih."
Iz očiju joj pokuljaše suze i potekoše niz obraze, ali Leto joj je bio zahvalan
što nije dozvolila sebi neku drugu reakciju - na primer, da padne na kolena.
"Već sam ih upozorila", reče ona. "Stvarno jesam. Rekla sam im da vam, se moraju
pokoravati."
Leto je bio siguran da govori istinu.
Kakvo divno stvorenje je ova Hvi Noree, pomisli on. Ona je ovaploćenje dobrote.
Očigledno su je njeni gospodari odgajili da bude baš takva, i uslovili je da
raspolaže tim svojstvom upravljajući se pri tom mnogim proračunima o tome kakva
će to dejstva imati na Bogocara.
Prema onome što je proishodilo iz njegovih uskomešanih predačkih sećanja, Leto
je video kao idealizovanu monahinju, ljubaznu, požrtvovanu, potpuno iskrenu.
Bila je to osnova njene prirode, mesto gde je živela. Činilo joj se
najprimerenijim da bude nepritvorna i otvorena, i odustajala je od toga samo ako
bi drugima nanosila bol. U ovom poslednjem video je najdublju promenu koju su
Bene Geseriti uspeli da izazovu kod nje. Prava Hvi ostala je otvorena, osećajna
i prirodno ljupka. Leto je u njoj pronašao malo smisla za manipulisanje i
proračunatost. Pokazivala se spremnom da uzvraća bez okolišenja i ne
prikrivajući ništa, a bila je izvrsna u slušanju. Nije se otvoreno trudila da ga
zavede, ali baš je to po Leta bilo veoma zavodljivo.
Kao što je rekao jednom od ranijih Dankana u sličnoj prilici: "Moraš shvatiti
nešto u vezi sa mnom, što neki već očigledno već podozrevaju - ponekad neizbežno
podležem samoobmani da negde unutar ovog mog varljivog obličja postoji telo
odraslog muškarca, sa svim potrebnim funkcijama."
"Svim, gospodaru?" upitao je Dankan.
"Svim! Osećam svoje nestale delove. Noge koje su gotovo neugledne, a tako
stvarne za moja čula. Mogu da osetim rad svojih ljudskih žlezda, od kojih neke
više ni ne postoje. Čak mogu da osetim i genitalije, za koje racionalno znam da
su nestale pre mnogo vekova."
"Ali ako znaš, onda sigurno..."
"Znanje ne isključuje ta osećanja. Nestali delovi mene još postoje u ličnim
sećanjima, kao i u mnogostrukom identitetu svih mojih predaka."
Kada je Leto pogledao Hvi koja je stajala pred njim, ni najmanje mu nije pomoglo
to što je znao da više nema lobanju i da ono što je nekada bilo njegov mozak
sada čini razgranatu mrežu ganglija koja se prostirala kroz njegovo pre-crvoliko
telo. Ništa nije pomagalo. Još je mogao da oseti kako ga mozak boli tamo gde se
nekada nalazio; još je mogao da oseti lobanju kako mu odzvanja.
Samim svojim prisustvom pred njim, Hvi se obraćala njegovoj izgubljenoj
ljudskosti. Bilo je to previše za njega i on u očajanju zavapi.
"Zašto me vaši gospodari muče?"
"Gospodaru?"
"Time što su vas poslali!"
"Ja vas neću povrediti, gospodaru."
"Nanosite mi bol samim tim što postojite."
"Nisam to znala." Iz očiju joj neobuzdano potekoše
suze. "Nikada mi nisu rekli šta zapravo smeraju."
On primora sebe da se smiri i nežno reče: "Ostavite me sada, Hvi. Idite svojim
poslom, ali brzo se vratite ako vas pozovem."
Otišla je tiho, ali Leto je primetio da je i Hvi patila.
Bilo je očigledno da duboko žali za ljudskošću koju je Leto žrtvovao. Znala je
isto što i on. Bili bi prijatelji, ljubavnici, sadruzi u vrhunskoj deobi koja
postoji među polovima. U planu njenih gospodara bilo je da to zna.
Iksijanci su okrutni! pomisli on. Znali su koliko ćemo patiti.
Hviin dolazak dozva mu u sećanje njenog ujaka Malkija... Malki je bio okrutan,
ali Leto je uživao u njegovom društvu. Malki je posedovao sve stvaralačke vrline
svog naroda, ali i dovoljno njihovih poroka da bude u potpunosti ljudsko biće.
Malki je uživao u društvu Letovih Ribogovornica. "Vaše hurije", nazivao ih je, i
Leto je od tada retko kada razmišljao o Ribogovornicama a da se ne seti
Malkijeve etikete koju im je ovaj prikačio.
Zašto sada razmišljam o Malkiju? Nije to zbog Hvi. Pitaću je kakve su joj
zapovesti gospodari izdali pre no što su je poslali k meni.
Leto je oklevao da li da je pozove nazad.
Reći će mi ako je upitam.
Iksijanskim ambasadorima uvek je nalagano da otkriju zašto Bogocar podnosi Iks.
Znali su da se ne mogu sakriti od njega. Kakav glupav pokušaj izgraditi koloniju
van njegovog pogleda. Da nisu možda ispitivali njegove granice? Iksijanci su
podozrevali da Letu u stvari i nije potrebno njihovo majstorstvo.
Nikada nisam tajio šta mislim o njima. I Malkiju sam to rekao.
"Tehnološki inovatori? Ne! Vi ste zločinci nauke u mom Carstvu!"
Malki se nasmejao.
Rasrđen, Leto je rekao optužujućim glasom. "Zašto pokušavate da sakrijete tajne
laboratorije i fabrike sa one strane granice Carstva? Ne možete mi pobeći."
"Da, gospodaru." Smeh.
"Poznate su mi vaše namere. Ubaciti malo ovog, pa malo onog ponovo u moje
Carstvo. Uzburkati! Uzburkati! Izazvati sumnje i pitanja!"
"Gospodaru, pa vi sami ste jedna od naših najboljih mušterija!"
"Ne mislim na to i ti to znaš. Ti užasni čoveče!"
"Dopadam vam se jer sam užasan. Pričam vam priče o onome što činimo tamo
napolju."
"Ali u neke priče se veruje a u neke sumnja. Raspršujem vaše sumnje."
"Nemam ja sumnji."
To je nagnalo Malkija na još grohotniji smeh.
A moram i dalje da ih podnosim, pomisli Leto. Iksijanci su delali na nepoznatoj
zemlji stvaralačkih pronalazaka koje je Batlerijanski Džihad zabranio. Stvarali
su svoje uređaje po uzoru na um - a upravo je zbog toga počelo razaranje i
ubijanje u Džihadu. Upravo to su radili na Iksu i Leto je mogao jedino da ih
pusti da nastave.
Kupujem od njih! Ne bih mogao čak ni dnevnike da vodim bez njihovih diktatela,
koji hvutaju moje neizgovorene misli. Bez Iksa, ne bih mogao dn sakrijem dnevnik
i štampače.
Ali moram ih podsećati na opasnosti onoga što čine!
Ni Esnaf ne sme zaboraviti. To je već bilo lakše. Čak i sarađujući sa Iksom
članovi Esnafa bili su nepoverljivi prema Iksijancima.
Ako ova nova iksijanska mašina proradi, Esnaf je izgubio monopol nad putovanjima
kroz svemir.
19.
Iz tog mnoštva sećanja u koja mogu po volji posegnuti, pomaljaju se ustrojstva.
Nalikuju na neki drugi jezik koji jasno sagledavam. Signali društvene uzbune
koji društva nagone da zauzimaju odbrambeno-napadačke stavove za mene su poput
reči koje se uzvikuju. Kao narod, suprotstavljate se pretnjama upućenim nevinima
i opasnosti u kojoj bi se našla bespomoćna mladež. Neobjašnjeni zvuci, vizije i
mirisi izazivaju u vama nakostrešenost za koju ste mislili da vam više nije
svojstvena. Kada dođe do uzbune pribegavate svom maternjem jeziku, jer su vam
svi drugi suvisli zvuci tuđi. Tražite prihvatljivu odeću, jer je tuđa nošnja
preteća. To je sistem povratne sprege na najprimitivnijem nivou. Vaše ćelije se
sećaju.
'Ukradeni dnevnici'
Akolite Ribogovornice koje su služile kao paževi na vratima Letove odaje za
audijenciju uvedoše Dura Nunepija, ambasadora Tleilaksa. Bilo je rano za
audijenciju, ali Nunepi je bio uveden preko reda. Kretao se mirno, sa jedva
primetnim nagoveštajem da je pomiren sa sudbinom.
Leto ga je ćutke čekao opružen na kolima, postavljenim na platformi pri kraju
odaje. Dok je posmatrao Nunepija kako se približava, Leto je u sećanju
upoređivao: periskop nalik na kobru koja pliva ostavljajući na vodi gotovo
nevidljivu brazdu. To sećanje izmami osmeh na Letovim usnama. To je bio Nunepi -
ponosan čovek neumoljiva lica, koji se probio na vrh hijerarhije upravljanja kod
Tleilaksa. On sam nije bio Liceigrač, te se prema Igračima odnosio kao prema
ličnim slugama. Predstavljali su vodu kroz koju se on kretao. Trebalo je biti
veoma vešt pa uočiti njegovu brazdu. Nunepi je predstavljao gadnog smutljivca,
koji je i te kako imao udela i u napadu na carskom putu.
Uprkos tome što je bilo rano nosio je svečanu ambasadorsku odeću - široke crne
pantalone, crne sandale urešene zlatom i svetlocrveni kratki sako otkopčan na
grudima - to je otkrivalo njegova maljava prsa iza grba Tleilaksa izrađenog u
zlatu i draguljima.
Na razdaljini od propisanih deset koračaja Nunepi se zaustavi i pređe pogledom
preko reda naoružanih čuvarki Ribogovornica koje su stajale u luku iza Leta.
Nunepijeve sive oči blistale su nekim tajnim zadovoljstvom kada je obratio
pažnju na svog Cara i lako se naklonio.
Tada uđe Dankan Ajdaho, sa laserskim pištoljem u futroli na bedru, i zauze svoje
mesto pored zakukuljenog lica Bogocara.
Ajdahova pojava nagnala je Nunepija da ga pažljivo prouči, a ono što je na njemu
video ambasadoru se uopšte nije dopalo.
"Nalazim da su Oblikopreoblikovači posebno odvratni", reče Leto.
"Ja nisam Oblikopreobikovač, gospodaru", odvrati Nunepi. Glas mu je bio tih i
negovan, sa jedva primetnim prizvukom oklevanja.
"Ali vi ih predstavljate i to vas čini podjednako neprijatnim," reče Leto.
Nunepi je očekivao otvorenu objavu neprijateljstva, ali ovo ipak nije bio jezik
diplomatije; trgao se na ovako otvoreno nipodaštavanje onoga što je smatrao da
predstavlja snagu Tleilaksa.
"Gospodaru, pošto čuvamo telo prvobitnog Dankana Ajdaha i snabdevamo vas stalno
golama prema njegovom liku i ličnosti, oduvek smo pretpostavljali..."
"Dankane!" Leto pogleda Ajdaha. "Ako ti zapovedim, Dankane, bi li poveo
ekspediciju da istrebi Tleilakse?"
"Sa zadovoljstvom, gospodaru."
"Čak i ako bi to podrazumevalo gubitak tvojih originalnih ćelija i svih
akslotskih rezervoara?"
"Rezervoari mi nisu ostali u prijatnom sećanju, gospodaru, a te ćelije i nisu
ja."
"Gospodaru, čime smo vas uvredili?" zapita Nunepi.
Leto se smrknu. Da li je ova nevična budala stvarno očekivala da Bogocar
otvoreno govori o nedavnom napadu Liceigrača?
"Privukle su mi pažnju", reče Leto, "laži o mojim takozvanim, 'odvratnim
seksualnim navikama' koje vi i vaši ljudi širite o meni."
Nunepi zinu. Optužba je predstavljala golu laž i to potpuno neočekivanu. Ali
Nunepi je shvatio da mu niko neće verovati ako je porekne, jer ju je izrekao sam
Bogocar. Ovo je bio napad ranije nepoznatih razmera.
Nunepi zausti, posmatrajući Ajdaha:
"Gospodaru, ako mi..."
"Gledaj u mene!" naredi Leto.
Nunepi se trgnu i zagleda u Letovo lice.
"Ovo ću ti saopštiti samo jedanput", reče Leto. "Nemam nikakvih seksualnih
navika. Nikakvih."
Graške znoja kotrljale su se s Nunepijevog lica. Netremice je zurio u Leta,
poput uhvaćene životinje. Kada se Nunepiju povratio glas, više to nije bio
dubok, kontrolisani instrument diplomate, već drtav i zastrašen ton:
"Gospodaru, ja... mora da je posredi neka greška."
"Miruj, ti tleilaška zmijo!" zagrme Leto, a zatim reče: "Ja sam metamorforički
vektor svetog peščanog crva Šai-Huluda! Ja sam tvoj Bog!"
"Oprostite nam, gospodaru", prošapta Nunepi.
"Da vam oprostim?" Letov glas postade pritvorno prijatan. "Svakako da vam
opraštam. Takva je uloga vašeg Boga. Zločin vam je oprošten. Međutim, treba vas
kazniti za vašu glupost."
"Gospodaru, da sam mogao..."
"Miruj! Tleilaksima se uskraćuje sledovanje začina za ovu dekadu. Ne dobijate
ništa. A što se tebe tiče, moje Ribogovornice će te sada odvesti na trg."
Dve snažne čuvarke pristupiše i ščepaše Nunepija za ruke. Zatim pogledaše Leta,
očekujući od njega daljnja naređenja.
"Na trgu", reče Leto, "neka mu se strgne odeća i neka bude javno išiban -
pedeset udaraca."
Nunepi stade da se otima iz stiska čuvarki, dok mu se na licu ogledala
preneraženost pomešana sa besom.
"Gospodaru, podsećam vas da sam ambasador..."
"Ti si običan prestupnik i prema tebi će se tako i postupati." Leto klimnu
čuvarkama koje stadaše da odvlače Nunepija.
"Žao mi je što vas nisu ubili!" besneo je Nunepi. "Žao mi je..."
"Ko?" povika Leto. "Žao ti je što me nije ubio - ko? Zar ne znaš da mene niko ne
može ubiti?"
Čuvarke odvukoše Nunepija iz odaje dok je on i dalje besneo: "Nevin sam! Nevin!"
Njegovo protivljenje uskoro zamre.
Ajdaho se nagnu ka Letu.
"Da, Dankane?" upita Leto.
"Gospodaru, svi će izaslanici biti ovim zastrašeni."
"Da. Dajem im nauk iz odgovornosti."
"Gospodaru?"
"Pripadništvo zaveri, kao i vojsci, oslobađa ljude osećanja lične odgovornosti."
"Ovo će stvoriti nevolje, gospodaru. Bolje da pošaljem pojačanje čuvarkama."
"Nijedne dodatne čuvarke!"
"Ali ti izazivaš..."
"Izazivam malo vojničkog besmisla."
"To je ono što..."
"Dankane, ja sam učitelj. Ne zaboravi to. Ponavljam, utvrđjujem lekciju."
"Kakvu lekcju?"
"Staru lekciju o krajnje samoubilačkoj prirodi vojničke gluposti."
"Gospodaru, ne..."
"Dankane, uzmi kao primer neveštog Nunepija. On je suština ovog nauka."
"Oprosti mojoj neukosti, gospodaru, ali ne razumem to o vojsci!"
"Oni veruju da, rizikujući život, plaćaju cenu dovoljnu za svako nasilničko
ponašanje prema neprijateljima koje sami izaberu. Oni su osvajački nastrojeni.
Nunepi ne priznaje odgovornost ni za šta što je učinjeno protiv tuđina."
Ajdaho pogleda prema izlazu kroz koji su čuvarke izvele Nunepija. "Pokušao je i
izgubio, gospodaru."
"Oslobodio se ograničenja prošlosti i protivi se tome da plati cenu."
"Za njegove, on je rodoljub."
"A kako on vidi samog sebe, Dankane? Kao oruđe istorije."
Ajdaho spusti glas i naže se bliže prema Letu.
"U čemu ste vi to različiti, gospodaru?"
Leto se zakikota. "Ahh, Dankane, baš mi se dopada tvoja moć opažanja. Primetio
si da sam ja najveći tuđinac. Ne pitaš li se to mogu li i ja gubiti?"
"I to mi je palo na um."
"Čak i gubitnici se mogu ogrnuti panosnim ogrtačem 'prošlosti', stari
prijatelju."
"Da li ste vi i Nunepi slični u tome?"
"Vojne misionarske religije mogu se oslanjati na tu iluziju o 'ponosnoj
prošlosti', ali samo nekolicina shvata u čemu se sastoji opasnost po čovečanstvo
- to lažno osećanje da si oslobođen odgovornosti za vlastite postupke."
"To su čudne reči, gospodaru. Kako bi trebalo da ih shvatim?"
"One znače upravo ono što ti se čini da znače. Zar ne čuješ?"
"Imam uši, gospodaru!"
"Jesi li siguran? Ne vidim ih."
"Evo ih, gospodaru. Ovde i ovde!" Ajdaho pokaza na vlastite uši dok je govorio.
"Ali one ne čuju. Znači, nemaš uši. Niti ih imaš niti čuješ."
"Zbijate sa mnom šalu, gospodaru?"
"Čuti znači čuti. Ako što postoji ne može se stvoriti takvim jer već postoji.
Biti znači biti."
"Tvoje čudne reči..."
"Samo su reči. Izgovorio sam ih. Nestale su. Niko ih nije čuo, stoga više ni ne
postoje. Ako više ne postoje, možda mogu ponovo postati i u tom slučaju će ih
možda neko čuti."
"Zašto terate šegu sa mnom, gospodaru?"
"Ne teram ja sa tobom ništa osim reči. Činim to bez bojazni da ćeš se uvrediti
jer sam otkrio da nemaš uši."
"Ne razumem te, gospodaru."
"To je početak saznanja - otkriće nečega što ne razumemo."
Pre no što je Ajdaho uspeo da odgovori, Leto dade znak najbližoj čuvarki, koja
mahnu rukom ispred kristalne kontrolne table na zidu iza ispusta Bogocara.
Nasred odaje pojavi se trodimenzionalni prikaz Nunepijevog kažnjavanja.
Ajdaho siđe na pod odaje i zagleda se izbliza u taj prizor. Snimanje sa malog
uzdignuća trga bilo je ispunjeno žamorom navrle svetine koja se okupila na prve
znake uzbuđenja.
Nunepi je bio vezan za dve noge tronošca, širom raskrečenih nogu, a ruku vezanih
zajedno i podihnutih gotovo do vrha tronošca. Odeća mu je bila strgnuta sa tela
i ležala je unaokolo u dronjcima. Stamena maskirana Ribogovornica stajala je u
blizini držeći improvizovan bič, napravljen od elaka-užeta iz čijeg su kraja
izlazile fine niti nalik na žicu. Ajdahu se učini da je u maskiranoj ženi
prepoznao 'Prijateljicu', sa kojom se najpre sreo.
Na znak zapovednice straže maskirana Ribogovornica stupi napred i uz rezak
zvižduk ošinu elak-bičem Nunepija po golim leđima.
Ajdaho se trže. Gomilom se razleže uzdah.
Tamo gde je bič udario pojaviše se modrice, ali Nunepi ostade nem.
Bič se ponovo spusti. Krv namah obeleži mesto drugog udarca.
Bič još jedanput oguli Nunepijeva gola leđa. Šiknu nova krv.
Leta obuze izvesna tuga. Najla je isuviše revnosna, pomisli on. Ubiće ga, a to
će izazvati probleme.
"Dankane!" pozva Leto.
Ajdaho prestade da opčinjeno posmatra projektovan prizor upravo u trenutku kada
se gomili ote uzvik - u znak odgovora na jedan naročito krvav udarac.
"Pošalji nekoga da prekine šibanje posle dvadesetog udarca", reče Leto. "Neka
neko objavi da je velikodušni, Bogocar smanjio kaznu."rAjdaho podiže ruku prema
jednoj od čuvanki, koja klimnu i istrča iz odaje.
"Priđi, Dankane", reče Leto.
Još misleći da Leto tera šegu s njim, Ajdaho se okrenu prema njemu.
"Bilo šta da učinim", reče Leto, "razlog tome je što želim da dam neki nauk."
Ajdaho se upirao da više ne gleda u prizor Nunepijevog kažnjavanja. Da li je to
Nunepi jeknuo? Povici gomile probadali su Ajdaha. On se zagleda u Letove oči.
"Mota ti se neko pitanje po glavi", reče Leto.
"Mnoga pitanja, gospodaru."
"Pitaj."
"Kakvu pouku treba izvući iz kažnjavanja te budale? Šta da odgovorim kada nas
budu pitali?"
"Odgovor će biti da nikom nije dozvoljeno da bogohuli protiv Bogocara."
"Krvav je to nauk, gospodaru."
"Ne baš onoliko krvav kao neki koje sam ranije preduzimao."
Ajdaho stade da odmahuje glavom, očigledno negodujući. "Ništa dobro neće
proizići iz ovoga!"
"Tačno!"

20.
Na safarijima kroz sećanja predaka naučim mnogo toga. Ustrojstva, ahhh,
ustrojstva. Najviše muke mi zadaju zadrti liberali. Nemam poverenja u krajnosti.
Zagrebi liberala i otkrićeš kabinetskog aristokratu. To je istina! Liberalne
vlade uvek prerastu u aristokratiju. Birokratije izdaju prave namere ljudi koji
stvaraju takve vlade. Ispravni u početku, ovi mali ljudi što obrazuju vlade koje
su obećale da će izjednačiti društvene terete iznenada se nađu u rukama
birokratske aristokratije. Normalno je da sve birokratije slede ovo ustrojstvo,
ali pravo je licemerje pronaći ovo čak i pod komunizovanim barjakom. Ahhh,
dobro, ako me ustrojstva ičemu uče, uče me onda da se i sama ponavljaju. Moja
ugnjetavanja, ukupno uzev, nisu ništa gora od ostalih, a ja, bar, dajem novi
nauk.
'Ukradeni dnevnici'
Dan za audijencije beše već dobrano odmakao u noć pre no što je Leto mogao da se
sretne sa delegacijom Bene Geserita. Moneo je pripremio časne majke za ovo
zakašnjenje, ponavljajući im uveravanja Bogocara.
Podnoseći izveštaj Caru posle toga, Moneo je rekao: "Očekuju bogatu nagradu."
"Videćemo", reče Leto. "Videćemo. A sada mi reci šta je to Dankan hteo od tebe
kada si ušao."
"Želeo je da sazna da li ste ikada ranije nekoga kaznili šibanjem."
"Šta si mu odgovorio?"
"Da o tome ne postoji zapis, i da nikada ranije nisam prisustvovao takvom
kažnjavanju."
"Šta ti je uzvratio?"
"Da to nije atreidski."
"Misli li da sam sišao s uma?"
"To nije rekao."
"Još ste o nečem razgovarali. Kakve brige muče našeg novog Dankana?"
"Sreo je iksijansku ambasadorku. Rekao je da je Hvi Noree privlačna. Raspitivao
se o..."
"To se mora sprečiti, Moneo! Pobrini se da podigneš zid koji će onemogućiti bilo
kakvu vezu između Dankana i Hvi Noree."
"Kako moj gospodar naredi."
"I naređujem. Idi sada i pripremi sve za naš susret sa ženama Bene Geserita.
Primiću ih u Lažnom Sieču."
"Gospodaru, krije li se neko posebno značenje u ovom izboru mesta sastanka?"
"Običan ćef. Kada budeš izlazio reci Dankanu da može povesti četu čuvarki u
obilazak grada kako bi predupredio neprilike."
Čekajući delegaciju Bene Geserita u Lažnom Sieču, Leto je razmišljao o ovom
razgovoru nalazeći da je pomalo i zabavan. Mogao je da zamisli reagovanja u
svetkovinskom gradu kada kroz njega krene uznemireni Dankan Ajdaho na čelu čete
Ribogovornica.
Nalik na iznenadnu tišinu među žabama kada se približi grabljivica. Sada kada se
našao u Lažnom Sieču Leto je bio zadovoljan izborom. Lažni Sieč, zgrada
slobodnog oblika sa nepravilnim kubetima, na ivici Ona, imao je gotovo kilometar
u prečniku. Bio je prvo prebivalište Muzejskih Slobodnjaka, a sada je pretvoren
u njihovu školu, čijim su hodnicima i odajama patrolirale budne Ribogovornice.
Dvorana za prijem u kojoj je Leto čekao bila je ovalnog oblika i dugačka oko dve
stotine metara; osvetljavale su je ogromne svetleće kugle koje su lebdele u
plavičastoj izolaciji nekih trideset metara od poda. Svetlost je rastakala
tamnosmeđe i žutomrke boje imitacije kamena od koga je bilo izgrađeno čitavo
zdanje. Leto je čekao na niskom ispustu na jednom kraju odaje, gledajući napolje
kroz polukružni prozor duži od njegovog tela. Otvor, četiri sprata iznad tla,
uokviravao je prizor u kome su se nalazili i ostaci drevnog zaštitnog zida
sačuvani zbog pećina u liticama gde su atreidske čete jednom desetkovali
napadači Harkoneni. Ledena svetlost prvog meseca posrebrila je obrise stena.
Vatre su gorele na mnogo mesta na pročelju litice, otvoreni plamenovi tamo gde
se nijedan Slobodnjak ne bi odvažio da se pojavi. Vatre bi zatreperile prema
Letu kada bi ljudi prošli ispred njih. Muzejski Slobodnjaci koristili su svoje
pravo da naseljavaju svete oblasti.
Muzejski Slobodnjaci! pomisli Leto.
Bili su tako plitkog uma i skučenih vidika.
Ali zašto prigovaram? Onakvi su kakvim sam ih sam stvorio!
Leto tada začu delegaciju Bene Geserita. Dok su prilazile pojale su težak napev
sav od a tonova i samoglasnika.
Moneo je išao ispred njih sa odredom čuvarki koje zauzeše položaj oko Letovog
ispusta. Zaustavio se ispred samog Letovog lica, pogledao ga, a zatim se okrenuo
prema otvorenoj dvorani.
Žene dođoše po dve u redu, deset njih predvođene dvema časnim majkama u
tradicionalnim benegeseritskim crnim odorama.
"Ona s leva je Anteak, a s desna Lajsejala", reče Moneo.
Imena podsetiše Leta na ranije Moneove uznemiravajuće i nepoverljive reči o
časnim majkama. Moneo nije voleo veštice.
"Obe su Istinozborke", reče Moneo. "Anteak je mnogo starija od Lajsejale, ali za
ovu drugu se priča da je najbolja Istinozborka koju Bene Geserit ima.
Primećujete da Anteak ima ožiljak na čelu. Nikako nismo mogli da otkrijemo
odakle joj. Lajsejala je riđokosa i čini se veoma mladom, naročito kada se ima u
vidu ugled koji uživa."
Dok je posmatrao časne majke kako se približavaju sa svojom pratnjom, Letu
navreše sećanja. Žene su nosile kapuljače namaknute na lice, skrivajući ga
njima. Akolite i pomoćnice koračale su na pristojnoj udaljenosti... sve je bilo
skladno. Neka ustrojstva se ne menjaju. Ove žene mogle bi slobodno da uđu i u
pravi sieč, sa pravim Slobodnjacima koji bi ih pozdravili.
Glave im znaju ono što tela poriču, pomisli Leto.
Letov prodoran vid opazi ulizičku opreznost u njihovim očima, ali su odajom
koračale sigurno, poput nekog ko veruje u svoju religijsku moć.
Leto sa zadovoljstvom pomisli kako red Bene Geserita poseduje samo one moći koje
im je on odobrio. Razlozi za ovakvu popustljivost bili su mu sasvim jasni. Od
svih ljudi u Carstvu, časne majke su mu bile najsličnije - ograničene na sećanja
samo svojih ženskih predaka i bližih ženskih rođaka iz njihovog obreda nasleđa -
pa ipak, svaka od njih postojala je kao svojevrsno sabrano mnoštvo.
Časne majke zaustaviše se na propisanih deset koračaja od Letovog ispusta.
Pratnja se ćutke razmesti sa svake strane.
Leta je zabavljalo da ovakve delegacije pozdravi glasom i ličnošću svoje babe,
Džesike. Bene Geserite su to i očekivale i on ih nije razočarao.
"Dobro došle, sestre", reče on.
Glas je bio glatki kontra-alt, nesumnjivo Džesikini kontrolisani tonovi, uz
sasvim malo podrugljivosti - glas snimljen i često proučavan u sestrinskoj
Kapitoliji.
Rekavši ovo, on oseti pretnju. Časne majke nikada nisu volele da ih pozdravlja
na ovaj način, ali reakcija ove dve bila je nekako drugačija. I Moneo oseti
isto. Podigao je prst i čuvarke se primakoše Letu.
Prva progovori Anteak: "Gospodaru, gledale smo predstavu na trgu jutros. Šta
dobijate takvim nepromišljenostima?"
Znači, taj ton nam je po volji, pomisli on.
Progovorivši sada sopstvenim glasom, on reče: "Vi ste ovog trenutka u mojoj
milosti. Želite li možda da se to izmeni?"
"Gospodaru", reče Anteak, "zaprepašćene smo kaznom na koju ste osudili jednog
ambasadora. Ne razumemo šta time dobijate."
"Ne dobijam ništa... Ponižavam se."
Javi se Lajsejala. "Ovo može samo ojačati misli o tlačenju."
"Pitam se zašto je samo nekolicina ikada o Bene Geseritima mislila kao o
tlačiteljkama?" zapita Leto.
Anteak reče svojoj sadrugi: "Ako se Bogocaru svidi da nam iznese razloge on će
to i učiniti. Pređimo na svrhu našeg poslanstva ovde."
Leto se osmehnu. "Vas dve možete prići bliže. Ostavite pomoćnice i pristupite."
Moneo načini dva karaka udesno kada su se časne majke primakle na tri koraka od
ispusta, krećući se na čudan način nalik na klizanje.
"Gotovo kao da nemaju stopala!" požalio se jednom Moneo.
Setivši se toga, Leto primeti kako Moneo veoma pažljivo posmatra dve žene.
Izgledale su preteći, ali Moneo se nije usudio da prigovori zbog njihove
blizine. Tako je naredio Bogocar: tako će i biti.
Leto osmotri i pomoćnice koje su ostale da čekaju na mestu gde se benegeseritska
pratnja prvobitno zaustavila. Akolite su nosile crne ogrtače bez kapuljača.
Primetio je sitne tragove zabranjenih obreda na njima - po koju amajliju, mali
komad nakita, šareni kraj marame tako složene da šarolikost dođe do izražaja.
Leto je znao da časne majke to dozvoljavaju jer nisu mogle, kao ranije, da dele
začin.
Zamene za obred.
Došlo je do vidnih promena u proteklih deset godina. Nova škrtost ovladala je
razmišljanjem Sestrinstva.
Pomaljaju se, razmišljao je Leto. Stare, stare tajne još su prisutne.
Drevna ustrojstva ležala su usnula u sećanjima Bene Geserita tokom svih ovih
milenijuma.
Sada izlaze na površinu. Moram na to upozoriti Ribogovornice.
On ponovo usredsredi pažnju na časne majke.
"Imate neku molbu?"
"Kako to izgleda biti na vašem mestu?" upita iznenada Lajsejala.
Leto zažmirka. Zanimljiv napad. Nisu ga preduzele ima već više od jednog
pokoljenja. Pa... zašto da ne?
"Ponekad su moji snovi zapreteni i usmereni na čudna mesta", reče on. "Ako su
moja kosmička sećanja mreža, razmislite onda o razmerama moje mreže, kao i o
tome kuda me sva takva sećanja i snovi mogu odvesti."
"Govorite o onome što zasigurno znamo", reče Anteak. "Zašto se napokon ne možemo
udružiti? Više smo slični no što se razlikujemo."
"Uskoro ću se povezati sa izrođenim Velikim Kućama koje oplakuju gubitak svog
bogatstva u začinu!"
Anteak ostade mirna, ali Lajsejala upre prstom u Leta. "Nudimo zajedništvo!"
"Zar ja insistiram na sukobu?"
Anteak se promeškolji i reče: "Priča se da postoji prastaro načelo sukoba koje
potiče još od prve ćelije i stalno je na snazi."
"Neke stvari su nesaglasne", složi se Leto.
"Kako onda naše Sestrinstvo održava svoje zajedništvo?" upita Lajsejala.
Leto prozbori čvršćim glasom. "Kao što dobro znate, tajna zajedništva leži u
potiskivanju nesaglasnog."
"Od saradnje bismo mogli imati velike koristi", reče Anteak.
"Vi, a ne ja."
Anteak uzdahnu. "Gospodaru, hoćete li nam nešto reći o fizičkim promenama vaše
ličnosti?"
"Još neko osim vas trebalo bi da bude upućen u te stvari i da ih beleži", dodade
Lajsejala.
"U slučaju da mi se, na primer, nešto užasno dogodi?" upita Leto. "Gospodaru!"
pobuni se Anteak. "Mi ne..."
"Sekcirate me rečima, a želele biste neke oštrije instrumente", reče Leto.
"Licemerje me vređa."
"Protestvujemo, gospodaru", reče Anteak.
"Stvarno. Čujem vas."
Lajsejala skliznu nekoliko milimetara bliže ispustu, praćena oštrim pogledom
Monea, koji zatim osmotri i Leta. Moneov izraz nalagao je akciju, ali Leto nije
obraćao pažnju na njega. Bio je radoznao šta mu to Lajsejala sprema.
Predosećanje pretnje bilo je očigledno usredišteno u riđokosoj.
Šta je ona? pitao se Leto. Da nije možda Liceigrač?
Ne. Nije bilo nijednog prepoznatljivog znaka. Lajsejala je predstavljala
sračunato opuštenu osobu. Ni najmanji mišić na licu nije joj se zgrčio da bi
ispitala moći opažanja Bogocara.
"Zar nam, gospodaru, nećete ništa reći o psihičkim promenama kroz koje
prolazite?" upita Anteak.
Diverzija! pomisli Leto.
"Moj mozak se veoma uvećava", reče on. "Pretežan deo ljudske lobanje je nestao.
Nema oštre granice za rast moje moždane kore i pratećeg nervnog sistema." Moneo
prostreli Leta iznenađenim pogledom. Zašto Bogocar odaje tako važne stvari? Ove
dve će njima trgovati.
Obe žene očigledno su bile opčinjene ovim otkrićem, te stadoše da oklevaju s
izvršenjem svog plana.
"Da li u vašem mozgu pastoji središte?" upita naglo Lajsejala.
"Ja sam središte", reče Leto.
"A mesto?" upita Anteak. Ona neodređeno pokaza na njega. Lajsejala gotovo
neprimetno kliznu još nekoliko milimetara bliže ispustu.
"Šta mislite, kolika je cena ovoga što sam vam upravo otkrio?" upita Leto.
Izraz lica dveju žena nimalo se ne promeni, što je već samo po sebi
predstavljalo promenu. Osmeh zaigra na Letovim usnama.
"Pale ste pod uticaj tržišta", reče on. "Čak je i na Bene Geserite delovao
mentalitet suka."
"Ne zaslužujemo takvu optužbu", reče Anteak.
"Zaslužujete, zaslužujete. Mentalitet suka vlada mojim Carstvom. Upotrebe
tržišta bile su samo zaoštrene i pojačane zahtevima našeg vremena. Svi smo u
međuvremenu postali trgovci."
"Čak i vi, gospodaru?" upita Lajsejala.
"Iskušavate moj bes", reče on. "Stručnjaci ste za to, zar ne?"
"Gospodaru?" Lajsejalin glas bio je miran, ali prekomerno kontrolisan.
"Stručnjacima ne treba verovati", reče Leto. Stručnjaci su majstori
isključivanja, eksperti za krajnje usko polje rada."
"Nadamo se da ćemo biti arhitekte bolje budućnosti", reče Anteak.
"Bolje od čega?" upita Leto.
Lajsejala se za još delić koraka primače Letu.
"Nadamo se, gospodaru, da ćemo vaspostaviti naša merila prema vašem sudu", reče
Anteak.
"Ali bile biste arhitekte. Da li biste sagradile više zidove? Nikada ne
zaboravite, sestre, da vas ja dobro poznajem. Veoma ste domišljate u
izvrdavanju."
"Život se nastavlja, gospodaru", reče Anteak.
"Stvarno! Kao i vaseljena."
Lajsejala se još malo primače, prenebregavajući budan Moneov pogled.
Leto ga tada konačno namirisa i gotovo da se glasno nasmeja.
Esencija začina!
Donele su esenciju začina. Znale su, sigurno, za stare priče o peščanim crvima i
esenciji začina. Nosila ga je Lajsejala. Mislila je da je to naročiti otrov za
peščane crve. Sasvim očigledno. Zapisi Bene Geserita i Usmena Predanja slagali
su se u ovome. Esencija slama crva, ubrzavajući njegov raspad i pretvaranje (na
kraju) u peščanu pastrmku koja bi stvarala nove peščane crve - i tako dalje, i
tako dalje, i tako dalje...
"Dešava se još jedna promena u meni o kojoj bi trebalo da znate," reče Leto.
"Još nisam peščani crv, ne u potpunosti. Mislite o meni kao o nečem što je bliže
kolonijskom stvorenju sa senzorskim preinačenjem."
Leva Lajsejalina ruka gotovo neprimetno krete prema naboru u ogrtaču. Moneo to
primeti i pogleda Leta, čekajući na uputstva, ali ovaj je samo zurio u oči
zakukuljene prilike.
"Menjala se moda mirisa", reče Leto.
Lajsejalina ruka zastade.
"Mirisi i esencije", reče on. "Svih ih se sećam; moji su čak i kultovi nemirisa.
Ljudi su koristili dezodoranse za pazuh i prepone kako bi sakrili prirodne
mirise. Da li ste to znale? Svakako da jeste!"
Anteak pogleda Lajsejalu.
Nijedna se nije usuđivala da progovori.
"Ljudi nagonski znaju da ih njihovi feromoni odaju", reče Leto.
Žene su nepomično stajale. Čule su ga. Od svih njegovih podanika časne majke su
najbolje uspevale da odgonetnu skrivenu poruku.
"Volele biste da posegnete u mene kako biste se domogle moje riznice sećanja",
dodade Leto optužujućim glasom.
"Ljubomorne smo, gospodaru", reče Lajsejala ponovo se primakavši.
"Pogrešno ste pročitale istoriju o esenciji začina", reče Leto. "Za peščanu
pastrmku on je isto što i voda."
"Bila je to proba, gospodaru", reče Anteak. "Samo proba."
"Vi biste mene da stavljate na probu?"
"Krivite našu radoznalost, gospodaru", reče Anteak.
"I ja sam radoznao. Spustite esenciju začina na ispust, pored Monea. Zadržaću
je."
Polako, pokazujući mirnoćom svojih pokreta da nema na umu napad, Lajsejala
zavuče ruku pod ogrtač i izvadi bočicu koja je zračila unutrašnjim plavim
sjajem. Zatim je lagano spusti na ispust. Nijednim pakretom nije nagovestila da
bi se mogla odlučiti na neki očajnički korak.
"Prava Istinozborka", reče Leto.
Ona ga udostoji jedva primetne grimase koja se mogla protumačiti i kao osmeh, a
zatim se pavuče do Anteak.
"Gde ste nabavile esenciju začina?" upita Leto.
"Kupile smo je od krijumčara," uzvrati Anteak.
"Krijumčara nema već skoro čitavih dvesta pedeset godina."
"Ako nisi spreman da platiš ne treba ni da želiš", reče Anteak.
"Shvatam. A sada, morate ponovo da procenite ono što smatrate vlastitim
strpljenjem."
"Pratile smo evoluciju vašeg tela, gospodaru", reče Anteak. "Mislile smo... "
Ona dozvoli sebi da lako slegne ramenima - gest koji je bio dozvoljen samo među
sestrama, čak i tu retko.
Leto skupi usne kao reakciju na ovo. "Ja ne mogu da slegnem ramenima", reče on.
"Da li ćete nas kazniti?" upita Lajsejala.
"Zato što me zabavljate?"
Lajsejala baci pogled na bočicu na ispustu.
"Zakleo sam se već da ću vas nagraditi", reče Leto. "I hoću."
"Više bismo volele da vas štitimo u našoj zajednici, gospodaru", reče Anteak.
"Ne tražite preveliku nagradu", reče on.
Anteak klimnu. "Dolazite u dodir sa Iksijancima. Imamo razloga da verujemo da bi
se mogli okrenuti protiv vas."
"Ne bojim ih se više no što se bojim vas."
"Svakako ste čuli šta Iksijanci rade", upita nemarno Lajsejala.
"Moneo mi povremeno donosi kopije poruka koje razmenjuju ličnosti ili skupine u
mom Carstvu. Čujem mnoge priče."
"Govorimo ovog puta o novom izrodu, gospodaru!" reče Anteak.
"Mislite da Iksijanci mogu proizvesti veštačku inteligenciju?" upita ih on.
"Svest onakvu kakvu vi već posedujete?"
"Bojimo se toga, gospodaru", reče Anteak.
"Zar hoćete da poverujem da Batlerijanski Džihad još živi među Sestrinstvom?"
"Ne verujemo ničem nepoznatom što može da proistekne iz maštovite tehnologije",
reče Anteak.
Lajsejala se naže ka njemu. "Iksijanci se hvališu da će njihova mašina
prekoračiti vreme onako kako vi to činite, gospodaru."
"A Esnaf opet tvrdi da oko Iksijanaca vlada vremenski haos", podrugnu se Leto.
"Zar treba da se plašimo svakog stvaranja?"
Anteak se ukoči.
"S vama dvema govorim otvoreno", reče Leto. "Priznajem vaše sposobnosti. Zar vi,
sa svoje strane, nećete da priznate moje?"
Lajsejala mu kratko klimnu. "Tleilaks i Iks stupili su u vezu sa Esnafom i traže
našu punu saradnju."
"A vi se najviše plašite Iksa?"
"Plašimo se svega čime ne upravljamo", reče jednostavno Anteak.
"Ne upravljate mnome."
"Da nema vas mi bismo bile potrebne ljudima", primeti Anteak.
"Najzad istina!" reče Leto. "Dolazite k meni kao vašem proročištu i tražite da
vam odagnam strahove."
Anteakin glas bio je leden i potpuno u njenoj vlasti. "Hoće li Iks stvoriti
mehanički mozak?"
"Mozak? Svakako da ne!"
Lajsejali laknu, ali Anteak ostade nepomična. Nije bila zadovoljna
proročanstvom.
Zašto se ta glupost tako jednolično ponavlja? zapita se Leto. Sećanje mu je
nudilo bezbroj prizora istovetnih sa ovim - pećine, sveštenici i sveštenice
zahvaćeni svetom ekstazom, zloslutni glasovi koji objavljuju opasna predskazanja
kroz dim svetih narkotika.
On baci pogled na bočicu jarke boje na ispustu pored Monea. Koja li je sadašnja
cena ovoga? Ogromna. Bila je to esencija. Vrhunska koncentracija.
"Proročanstvo ste već platili", reče on. Zabavlja me da vam isplatim punu cenu."
Kako su samo najednom postale oprezne.
"Čujte me!" reče on. "Ono čega se plašite nije to čega se plašite." Letu se
dopade zvuk ovih reči. Bile su dovoljno zloslutne za jedno proročanstvo. Anteak
i Lajsejala zurile su u njega poput pokornih moliteljki. Iza njih, jedna od
akolita pročisti grlo.
Kasnije će otkriti koja je i ukoriti je, pomisli Leto. Anteak je imala dovoljno
vremena da promisli o Letovim rečima. Ona reče: "Nerazgovetna istina nije prava
istina."
"Ali pravilno sam vam usmerio pažnju", reče Leto.
"Zar nam govorite da se ne plašimo mašina?" upita Lajsejala.
"Imate moć rasuđivanja", reče on. "Zašto dolazite da prosite od mene?"
"Mi ne posedujemo vaše moći", reče Anteak. "Zatim, žalite se da ne proučavate
paučinaste talase vremena. Ne osećate moj kontinuum. I plašite se jedne obične
mašine!"
"Znači, nećete da nam odgovorite", reče Anteak.
"Ne ulećite u grešku misleći da mi nisu poznati putevi Sestrinstva", reče on.
"Žive ste. Čula su vam krajnje izoštrena. Ne sprečavam vas u tome, a ni vi ne bi
trebalo da to činite."
"Iksijanci se igraju automatizacijom!" pobuni se Anteak.
"Zasebni delovi, nesamostalni komadi, međusobno povezani", složi se on. "Kada se
jednom puste u pogon, šta ih može zaustaviti."
Lajsejala sasvim odbaci sve obzire benegeseritskog upravljanja samim sobom, što
je predstavljalo rečitu potvrdu da je priznala Letove moći. Gotovo da je
vrisnula: "Znate li čime se Iksijanci hvališu? Da će njihova mašina predviđati
vaše činove!"
"Zašto bi trebalo toga da se plašim? Što mi se više približe, tim pre moraju
biti moji saveznici. Oni mene ne mogu pokoriti, ali ja mogu njih."
Anteak se spremala da progovori, ali se zaustavi kada joj Lajsejala dodirnu
ruku.
"Da li ste već u savezu sa Iksom?" upita Lajsejala.
"Čujemo da ste se dosta dugo savetovali sa njihovom novom ambasadorkom, izvesnom
Hvi Noree:"
"Ja nemam saveznika" reče on. "Samo sluge, učenike i neprijatelje."
"I ne strahujete od iksijanskih mašina?" navaljivala je Anteak.
"Da li je automatizacija sinonim za svesnu inteligenciju?" upita on.
Anteakine oči se raširiše i zamutiše kada se povuče u svoja sećanja. Leta je za
trenutak opčinilo ono što mora da je sretala tu među sopstvenim unutrašnjim
mnoštvom.
Neka od tih sećanja su nam zajednička, pomisli on.
Leto oseti zamamnu privlačnost zajedništva sa časnim majkama. Bilo bi to tako
poznato, tako zašitnički... i tako pogubno! Anteak je još jedanput, gotovo
očajnički, pokušala da ga namami.
Ona prozbori: "Mašina ne može da predvidi svaki problem koji je važan za ljudska
bića. U tome leži razlika izmedu delova u nizu kontinuuma. Mi imamo jedno;
mašine su ograničene na ostalo."
"Vi još posedujete moć rasuđivanja", reče on.
"Podeli!" reče Lajsejala. Bilo je to naređenje izdato Anteak i nenadano je
otkrilo ko stvarno vlada u ovom paru - mlađa nad starijom.
Izvanredno, pomisli Leto.
"Inteligencija se prilagođava", reče Anteak.
Škrta na rečima, takođe, pomisli Leto, skrivajući koliko se zabavlja.
"Inteligencija stvara", reče Leto. "To znači da se morate nositi s ranije
naslućenim odgovorima. Morate se suprotstaviti novom."
"Kao što su mogućnosti iksijanske mašine", reče Anteak. To nije bilo pitanje.
"Nije li zanimljivo", upita Leto, "da nije dovoljno biti Vrhovna Časna Majka?"
Njegova izoštrena čula osetiše iznenadni strah koji je prožeo obe žene. Prave
Istinozborke!
"U pravu ste što me se plašite", reče on. Podigavši glas on upita: "Kako znate
da ste uopšte žive?"
Kao i Moneo mnogo puta ranije i one u njegovom glasu osetiše prizvuk pogubnih
posledica koje će uslediti ako mu tačno ne odgovore. Leta zadivi to što su obe
žene pogledale Monea pre no što su odgovorile.
"Ja sam sopstveno ogledalo", izreče Lajsejala. Bio je to omiljeni benegeseritski
odgovor, koji se Letu učini uvredljivim.
"Nisu mi potrebne unapred programirane naprave da se nosim sa svojim ljudskim
problemima", reće Anteak. "Vaše pitanje je retoričko!"
"Ha, ha!" nasmeja se Leto. "Da li bi ti se svidelo da napustiš Bene Geserit i
pridružiš se meni?"
Uočio je kako razmatra paziv, a zatim ga odbacuje, ne krijući da je polaskana.
Leto osmotri zbunjenu Lajsejalu. "Ako nešto izmiče tvojim aršinima, onda imaš
posla sa inteligencijom, ne sa automatizacijom", reče on, pamislivši pri tom:
Lajsejala nikada neće ponovo vladati starom Anteak.
Lajsejala je bila besna i nije se trudila da to sakrije. "Iksijanci pronose
glasove da su vas snabdeli mašinama koje oponašaju ljudsko mišljenje", reče ona.
"Ako ih tako malo cenite..."
"Ne treba je puštati iz Kapitolije bez nadzora", reče Leto obrativši se Anteak.
"Boji li se da se obrati vlastitim sećanjima?"
Lajsejala preblede, ali ne reče ništa.
Leto je hladno odmeri. "Dugotrajna nesvesna veza naših predaka sa mašinama
naučila nas je nečemu, zar ne mislite tako?"
Lajsejala je samo gledala. Još nije bila spremna da stavi život na kocku
otvoreno izazvavši Bogocara."
"Mislite li, bar, da znamo kolika je privlačnost mašina?" upita Leto.
Lajsejala klimnu.
"Čovek se više može osloniti na dobro održavanu mašinu nego na ljudskog slugu"
reče Leto. "Možemo biti sigurni da mašine neće podleći emocionalnim
zastranjivanjima."
Lajsejala povrati glas. "Da li to treba da znači da nameravate da uklonite
batlerijanske zabrane za korišćenje gnusnih mašina?"
"Kunem vam se", reče Leto, govoreći ledenim glasom omalovažavanja, "da ću te
javno pogubiti ako i dalje budeš ispoljavala takve gluposti. Nisam ja tvoje
proročanstvo!"
Lajsejala otvori usta, ali ih odmah i zatvori ne progovorivši ni reči.
Anteak dodirnu ruku svoje sadruge šaljući kroz Lajsejalino telo brzi drhtaj.
Anteak progovori blago, izvrsno prilagodivši glas: "Naš Bogocar neće nikada
otvoreno da prkosi zabranama Batlerijanskog Džihada."
Leto joj se osmehnu u znak umerene pohvale. Bilo je vrlo prijatno videti
profesionalca u najboljoj svetlosti.
"To bi trebalo biti očigledno svakoj svesnoj inteligenciji", reče on. "Postoje
granice mog vlastitog izbora, mesta u koja se neću mešati."
Mogao je da vidi kako obe žene upijaju višeznačna grananja njegovih reči,
odmeravajući mogući smisao i namere. Da ih Bogocar nije obmanjivao, usmeravajući
njihovu pažnju na Iksijance dok je on manevrisao negde drugde? Nije li govorio
Bene Geseritu da je došlo vreme da se opredele protiv Iksijanaca? Da li je
moguće da su iza njegovih reči stajale samo površinske pobude? Ma kakvi da su mu
bili razlozi, ne smeju se zanemariti. Bio je nesumnjivo najokolišnije stvorenje
koje je ikada postojalo u vaseljeni.
Leto mrko pogleda Lajsejalu, potpuno svestan da može samo doprineti njenoj
zbunjenosti. "Ukazujem ti, Markus Kler Lajsejala, na nauk iz prošlih prekomerno
mašinizovanih društava, nauk koji ti je očigledno promakao. Sami uređaji
uslovljavaju korisnike da upotrebljavaju jedni druge na način na koji
upotrebljavaju mašine."
Zatim se obrati Moneu: "Moneo!"
"Vidim ga, gospodaru."
Moneo istegnu vrat kako bi video šta se dešava iza benegeseritske pratnje. Kroz
udaljena vrata ušao je Dankan Ajdaho i zakoračio preko golog poda odaje prema
Letu. Moneo nije prestao da se brine, nije popustilo njegovo nepoverenje prema
Bene Geseritu, ali je shvatio prirodu Letovog nauka. On proverava, uvek
proverava.
Anteak pročisti grlo. "Gospodaru, šta je s našom nagradom?"
"Hrabre ste", reče Leto. "Nema sumnje da ste zbog toga izabrane za ovo
poslanstvo. Pa dobro, u sledećoj deceniji nastaviću da vam isporučujem
dosadašnja sledovanja začina. Što se ostalog tiče, zanemariću vaše prave namere
sa esencijom začina. Nisam li velikodušan?"
"Veoma velikodušni, gospodaru", odgovori spremno Anteak, a u glasu joj se ne
oseti ni najmanji nagoveštaj ogorčenosti.
Dankan Ajdaho promaknu pored žena i zaustavi se pokraj Monea kako bi pogledao
prema Letu. "Gospodaru, ima... " On zastade, bacivši pogled na dve časne majke.
"Slobodno govori", naredi Leto.
"Da, gospodaru." Osećao se otpor u njemu, ali je poslušao. "Bili smo napadnuti
na jugoistočnoj ivici grada. To je, čini mi se, bilo samo odvraćanje pažnje,
zato što sada stižu izveštaji o novom nasilju u gradu i Zabranjenoj šumi - na
sve strane su se razmileli diverzantski odredi."
"Love moje vukove", reče Leto. "U šumi i u gradu, love moje vukove."
Ajdaho zbunjeno nabra obrve. "Vuci u gradu, gospodaru?" upita on.
"Grabljivice", reče Leto. "Vuci - za mene nema bitne razlike."
Moneo proguta knedlu.
Leto mu se nasmeši, razmišljajući o tome kako je bilo divno promatrati trenutak
uviđanja - veo skinut s očiju, otvaranje uma.
"Doveo sam dosta stražara da zaštite ovo mesto", reče Ajdaho. "Razmešteni su
skroz..."
"Znao sam da ćeš tako postupiti", reče Leto. "A sada dobro slušaj gde ćeš
uputiti ostatak snaga."
Dok su časne majke sa strahopoštovanjem promatrale, Leto je saopštavao Ajdahu
tačna mesta zaseda, koliko čuvara gde treba postaviti, pa čak i koje gde
rasporediti, zatim vremena, potrebna oružja i odredenu taktiku za svako mesto.
Ajdahovo razvijeno pamćenje razvrstavalo je svako uputstvo. Bio je suviše
zaokupljen ovim da bi postavljao pitanja sve dok Leto nije zaćutao, ali licem mu
tada promače senka zbunjene bojazni.
Za Leta je to bilo kao da je zavirio pravo u Ajdahovu najsuštastveniju svest da
bi pročitao tamošnje misli. Bio sam vojnik od poverenja kod prvog gospodara
Leta, razmišljao je Ajdaho. Taj Leto, deda ovoga, spasao me je i prigrlio u svom
domu kao sina. Ali mada čak i taj Leto još na izvestan način postoji u ovome,
ovo nije on.
"Gospodaru, zašto sam vam ja potreban?" upita odjednom Ajdaho.
"Zbog tvoje snage i odanosti."
Ajdaho odmahnu glavom. "Ali..."
"Poslušan si", reče Leto, istovremeno uočivši način na koji su časne majke
primile te reči. Istina, samo istina, jer one su Istinozborke.
"Jer dugujem Atreidima", reče Ajdaho.
"Baš zbog toga i imamo poverenja", reče Leto. "Dankane?"
"Gospodaru?" U Ajdahovam glasu osećalo se da je našao čvrst oslonac.
"Ostavi bar po jednog preživelog na svakom mestu", reče Leto. "Inače nam se trud
neće isplatiti."
Ajdaho jednom odsečno klimnu i okrete se, krenuvši nazad preko dvorane, putem
kojim je došao. A Leto pomisli kako bi samo krajnje osetljivo oko moglo
primetiti da je to odlazio Ajdaho znatno drugačiji od onoga koji je maločas
ušao.
Anteak reče: "To je proisteklo iz šibanja onog ambasadora."
"Tačno", složi se Leto. "Prenesi ovo pažljivo svojoj pretpostavljenoj, dičnoj
Časnoj Majci Sjaksi. Reci joj u moje ime da više volim društvo grabljivica nego
plena." Pogleda zatim Monea, koji smesta zauze stav pripravnosti. "Moneo, vukova
više nema u šumi. Neka ih zamene ljudski vuci. Pobrini se za to."
21.
Stanje transa za vreme proricanja ne podseća ni na jedno drugo vizionarsko
iskustvo. To nije povlačenje pred silovitim utiscima čula, kao što je to slučaj
s mnogim stanjima transa, već utapanje u mnoštvu novih pokreta. Stvari se kreću.
To je krajnji pragmatizam usred beskonačnosti, radoznala svest u okviru koje se
konačno dolazi do nepatvorene svesnosti o tome da se vaseljena sama sobom kreće,
da se menja, da se njena pravila menjaju, da ništa ne ostaje stalno ili
apsolutno u sklopu svih takvih kretanja, da mehanička objašnjenja za bilo šta
mogu dejstvovati jedino u strogo omeđenim okvirima, a kada se jednom sruše
zidovi tih okvira stara objašnjenja bivaju uzdrmana i rastočena novim
kretanjima. Stvari koje se vide u takvom jednom transu su otrežnjavajuće, često
rastrojavajuće. Zahtevaju od čoveka krajnji napor da ostane celovit, ali da, čak
i ako u tom uspe, iz tog stanja izađe duboko promenjen.
'Ukradeni dnevnici'
Naredne noći, posle dana za audijenciju, dok su drugi spavali, borili se,
sanjali i umirali, Leto se odmarao u osamljenosti odaje za prijem, dok ga je na
vratima čuvalo svega nekoliko najproverenijih Ribogovornica.
Nije spavao. U umu su mu se rojile misli o nužnosti i razočaranju.
Hvi! Hvi!
Sada je znao zašto mu je Hvi Naree poslata. Kako je samo dobro to znao!
Moja najtajnija tajna je obelodanjena.
Otkrili su njegovu tajnu. Hvi je bila dokaz za to.
Očajničke misli su mu se vrzmale po glavi. Da li bi se ovaj užasni preobražaj
mogao opovrći? Da li bi opet mogao postati ljudsko biće?
Nemoguće.
Čak i da je bilo moguće, praces bi trajao isto onoliko koliko mu je bilo
potrebno da dospe u ovo stanje. Šta bi od Hvi ostalo kroz više od tri hiljade
godina?
Suvi prah i kosti u grobnici.
Mogao bih odgajiti nekog poput nje i pripremiti je za sebe... ali to ne bi bila
moja nežna Hvi.
A šta bi bilo sa Zlatnom Stazom dok bi se on predavao tako sebičnim ciljevima?
Do đavola i Zlatna Staza! Da li su ovi ograničeni idioti makar jednom pomislili
kako je meni? Nisu!
Ali to nije bilo tačno. Hvi je mislila o njemu. Ona je delila njegovo mučenje.
To su bile misli od kojih se moglo izludeti i on pokuša da ih odagna dok su mu
čula davala do znanja da je među čuvarkama nastalo neko blago komešanje, i da je
voda potekla ispod ove odaje.
Kada sam se na ovo odlučio, šta sam očekivao?
Kako se samo mnoštvo u njemu nasmejalo ovom pitanju! Zar on pred sobom nije imao
zadatak koji je trebalo izvršiti? Nije li to bila suština pogodbe koja je
mnoštvo držala u šahu?
"Moraš izvršiti zadatak", rekli su. "Pred tobom je samo jedan cilj." Jedan
jedini cilj je ono što odlikuje fanatike, a ja nisam fanatik!
"Moraš biti ciničan i okrutan. Ne smeš nas nikako izneveriti!"
Zašto da ne?
"Ko se zakleo? Ti. Sam si izabrao svoj put."
"Očekivanja koja istorija stvara za jedno pokoljenje često bivaju poreknuta u
narednom. Ko to može znati bolje od tebe?"
Da... a poreknuta iščekivanja mogu otuđiti čitave populacije. Ja sam
predstavljam čitavu jednu populaciju.
"Seti se zakletve!"
Ja sam razorna sila što hara kroz stoleća. Ograničavam očekivanja svih...
uključujući tu i svoja. Ja kočim klatno.
"A zatim ga puštaš. Nikada to ne zaboravi."
Umoran sam. Oh, kako sam umoran. Kad bih bar mogao da spavam... stvarno da
spavam.
"Povrh svega, pun si samosažaljenja."
Zašto da ne? Šta sam ja? Poslednji usamljenik primoran da gledam šta je moglo
biti. Svakog dana gledam u to... a sada, Hvi!
"Tvoj prvobitni nesebični izbor ispunjava te sada sebičnošću."
Svuda unaokolo je opasnost. Primoran sam da svoju sebičnost nosim kao oklop.
"Svako ko te dodirne izlaže se opasnosti. Nije li to tvoja prava priroda?"
Opasnost preti čak i Hvi. Draga, slatka, draga Hvi.
"Da li se okružuješ visokim zidovima samo da bi sedeo među njima i prepuštao se
samosažaljenju?"
Zidovi su podignuti jer su mojim Carstvom počele da haraju velike sile.
"Ti si ih pustio. Hoćeš li se sada nagađati s njima?"
To je zbog Hvi. Ova osećanja nisu bila tako jaka u meni. Prokleti Iksijanci!
"Veoma je zanimljivo što su pokušali da te napadnu mesom a ne mašinom."
To je zato što su otkrili moju tajnu.
"Protivotrov ti je poznat."
Na ovu pomisao Letovo ogromno telo zadrhta celom dužinom. Dobro je poznavao taj
protivotrov, koji je uvek ranije bio uspešan: na kratko se izgubio u vlastitoj
prošlosti. Čak ni sestre Bene Geserita nisu mogle da preduzmu takve safarije,
otiskujući se unutar sebe duž ose sećanja - unazad, sve do samih granica
ćelijske svesnosti ili se usput zaustavljajući zbog uživanja u prefinjenom
čulnom oduševljenju. Jednom, posle smrti jednog izuzetnog Dankana, napravio je
izlet po velikim muzičkim priredbama sačuvanim u njegovim sećanjima. Mocart ga
je brzo umorio. Visokoparan! Ali Bah... ahh, taj Bah.
Leto se priseti koliko je tada uživao.
Seo sam za orgulje i prepustio se muzici.
Samo tri puta u celokupnom sećanju javio se neko ravan Bahu. Ali čak ni Likalo
nije bio bolji; bio je podjednako dobar, ali ne bolji.
Da li bi žene intelektualci predstavljale pravi izbor za ovu noć? Baba Džesika
bila je jedna od najboljih. Iskustvo mu je govorilo da neko ko mu je bio toliko
blizak kao Džesika ne bi predstavljao pravi protivotrov za njegovu sadašnju
napetost. U potragu je morao da krene mnogo, mnogo dalje.
Zamislio je, onda, kako jedan takav safari opisuje nekom posetiocu punom
strahopoštovanja, potpuno izmišljenom posetiocu, jer se niko drugi ne bi usudio
da mu postavlja pitanja o jednoj tako svetoj stvari.
"Ponirem unazad duž nizova predaka, loveći po pritokama, hrleći po zabitima i
pukotinama. Tebi većina njihovih imena ne bi mnogo značila. Ko je ikada čuo za
Normu Kenvu? Proživeo sam je!"
"Proživeli ste je?" upitao bi zbunjeno njegov izmišljeni posetilac.
"Svakako. Zašto bi, inače, neko čuvao pretke u svojoj blizini? Ti misliš da je
muškarac projektovao prvi Esnafski brod? U istorijskim knjigama piše da je to
bio Aurelius Venport? Lažu. Bila je to njegova naložnica, Norma. Ona mu je
podarila projekat, kao i petoro dece. Mislio je da njegov ego ne bi podneo
manje. I na kraju ga je uništilo saznanje da nije u potpunosti ostvario
predstavu o sebi."
"I njega ste preživeli?"
"Svakako. A prešao sam i dalekim stazama lutajućih Slobodnjaka. Kroz lozu mog
oca i ostalih otišao sam pravo do kuće Atrejeve."
"Kakva slavna loza!"
"Sa svojim sledovanjem budala."
Potrebna mi je razonoda, pomisli on.
"Nemaš pojma kakve su mi sve unutrašnje orgije dostupne! Ja sam vrhunski voajer
- učesnik - posmatrač. Nepoznavanje i pogrešno shvatanje seksualnosti
prouzrokovali su toliko jada. Kako smo samo nepojamno uski bili - kako škrti."
Leto je znao da ne može ovaj način izabrati, ne noćas, zbog Hvi, koja je tamo
negde napolju u gradu.
A da onda izabere pregled ratova?
"Koji je Napoleon bio najveća kukavica?" zapita svog izmišljenog posetioca.
"Neću da ga otkrijem, mada znam. Oh, da, znam."
Kuda mogu da odem? Kuda da odem sa svom tom prošlošću koja mi stoji otvorena?
Burdelji, krvoločnici, tirani, akrobati, nudisti, hirurzi, muške kurve,
muzičari, mađioničari, nugencijeri, sveštenici, artisti, sveštenice.
"Da li si svestan", upita on svog izmišljenog posetioca, "da je u huli očuvan
drevni jezik znakova koji je jednom pripadao samo muškarcima? Nikada nisi čuo za
hulu? Svakako. Ko još pleše? Igrači su sačuvali mnoge stvari. Prevodi su
izgubljeni, ali ne i za mene.
Cele jedne noći bio sam niz kalifa koji su išli na istok i zapad sa islamom -
putovanje koje se meri vekovima. Međutim, neću ti dosađivati pojedinostima.
Odlazi sada, posetioče!"
Kako je samo zavodljiv, pomisli on, ovaj poziv sirene koji me tera da živim samo
u prošlosti.
Kako je ta prošlost, zahvaljujući prokletim Iksijancima, sada beskorisna. Kako
je dosadna prošlost kada je Hvi tu. Ako je pozovem odmah će doći. Ali ja je ne
mogu pozvati... ne sada... ne noćas.
Prošlost nastavi da ga priziva.
Mogao bih na hodočašće po vlastitoj prošlosti. Ne mora to biti safari. Mogu i
sam. Hodočašće pročišćuje. Safari me pretvara u turistu. U tome je razlika.
Mogao bih poći sam u svoj unutrašnji svet.
I nikad se neće vratiti.
Leto oseti neizbežnost mogućnosti da ga stanje sna neopozivo ulovi.
Stvaram naročito stanje sna širom svog Carstva. U tom snu, stvaraju se novi
mitovi, pojavljuju se novi pravci i nova kretanja. Novo... novo... novo...
Stvari se pomaljaju iz mojih snova, iz mojih mitova. Ko je više prijemčiv za
njih od mene? Lovac se uhvatio u vlastitu mrežu.
Leto tada shvati da je zapao u stanje za koje nije postojao protivotrov,
prošlost, sadašnjost ili budućnost. Ogromno telo mu je podrhtavalo u tami sobe
za audijenciju.
Na vratima jedna čuvarka Ribogovornica šapćući upita drugu: "Muči li Boga
nešto?"
Njena sadruga uzvrati: "Gresi ove vaseljene mučili bi svakoga."
Leto ih ču i tiho zaplaka.

22.
Kada sam krenuo da povedem čovečanstvo duž Zlatne Staze obećao sam im nauk koji
će i njihove kosti upamtiti. Poznato mi je duboko ustrojstvo koje ljudi poriču
rečima čak i onda kad ga delanjem potvrđuju. Kažu da tragaju za sigurnošću i
spokojem, stvaraju seme meteža i nasilja. Ako i nađu svoju spokojnu sigurnost, i
dalje se migolje u njoj. Postaje im dosadna. Pogledajte ih sada. Pogledajte šta
rade dok beležim ove reči. Ha! Pružam im bezbrojne eone nametnutog spokojstva
koje se nastavlja i nastavlja uprkos njihovim naporima da pobegnu u haos.
Verujte mi, sećanje na Letov mir živeće s njima zauvek. Tragaće od tada za
svojom spokojnom sigurnošću samo krajnje oprezno, izvršivši prethodno najpomnije
pripreme.
'Ukradeni dnevnici'
Uveliko protiv svoje volje, Ajdaho se u zoru obreo sa Sionom pored sebe na
'sigurnom mestu' u carskom ornitopteru. Leteli su na istok, prema zlatnom luku
sunca koje je visilo iznad predela izdeljenog u pravougaone zelene plantaže.
Topter je bio prostran, dovoljno velik da ponese malu četu Ribogovornica i
njihova dva gosta. Pilot, predvodnica čete, jedna mišićava žena s licem za koje
je Ajdaho bio ubeđen da se nikada ne osmehuje, predstavila se kao Inmeir.
Smestila se na pilotsko sedište tačno ispred Ajdaha, a sa strane su joj se
pridružile još dve mišićave čuvarke Ribogovornice. Još pet čuvarki selo je iza
Ajdaha i Sione.
"Bog mi je naredio da vas izvedem iz grada", rekla je Inmeir, došavši do njega
na komandno mesto ispod glavnog trga. "To je zbog vaše vlastite sigurnosti.
Vratićemo se sutra ujutro, za Siajnok."
Umoran od noćnih uzbuna, Ajdaho oseti da bi bilo beskorisno protiviti se
naređenjima 'samog Boga'. Inmeir je izgledala dovoljno snažna da ga ponese
jednom rukom. Povela ga je sa komandnog mesta u prohladnu noć prošaranu zvezdama
sličnim facetama razbijenih brilijanata čvrstih ivica. Tek kada su stigli do
'toptera i kada Ajdaho prepoznade Sionu koja je tamo čekala počeo je da
razmišlja o razlogu ovog putovanja.
Tokom noći, Ajdaho je počeo da shvata da iza sveg nasilja u Onu nisu stajali
organizovani pobunjenici. Kada se raspitao o Sioni, Moneo je poručio: "Moja kćer
je na sigurnom", dodajući na kraju poruke: "Preporučujem je tvojoj brizi."
U 'topteru Siona nije odgovarala na Ajdahova pitanja. Čak i sada sedela je
mrzovoljno utihla pored njega. Podsećala ga je na njega samog iz prvih gorkih
dana kada se zavetovao da će se osvetiti Harkonenima. Pitao se šta je uzrok
njenoj ogorčenosti. Šta ju je na to nagonilo?
Ni sam ne znajući zašto, Ajdaho uhvati sebe kako upoređuuje Sionu sa Hvi Noree.
Nije bilo lako susresti se s Hvi, ali je uspeo u tome uprkos nametljivim
zahtevima Ribogovornica da pođe tamo gde ga dužnost zove.
Nežna, to je bila prava reč za Hvi. Delala je iz središta nepromenjene nevinosti
koja je, na svoj način, posedovala ogromnu snagu. To mu se učinilo veoma
privlačnim.
Moram se češće viđati s njom.
Za sada je, međutim, morao da se zadovolji mrzovoljnim ćutanjem Sione pored
sebe. Pa... na ćutanje valja odgovoriti ćutanjem.
Ajdaho se zagleda u predeo koji je promicao. Tu i tamo primetio bi zbijena
svetla sela kako trnu sa pojavom sunca. Pustinja Sarer ležala je daleko u
pozadini, a izgled ove zemlje pod njima ni po čemu nije odavao da je i ona
jednom bila spržena.
Neke stvari se ne menjaju mnogo, pomisli on. One se samo premeštaju s jednog na
drugo mesto, gde se i preoblikuju.
Ovaj predeo podseti ga na kaladanske bujne vrtove, što ga, opet, natera da se
zapita šta se desilo sa zelenom planetom na kojoj su Atreidi živeli toliko
pokoljenja pre no što su došli na Dinu. Mogao je da razazna uske puteve,
trgovačke puteve zakrčene vozilima koja su vukle šestonožne životinje za koje je
pretpostavljao da su tkonji. Moneo mu je rekao da su tkonji, sazdani prema
potrebama ovakvog predela, bile glavne vučne životinje, i to ne samo ovde već
svuda u Carstvu.
"Stanovništvo koje hoda lakše je nadgledati."
Moneove reči odzvanjale su u Ajdahovom sećanju dok je gledao nadole. Ispred
'toptera pojavi se zemlja pašnjaka, blago zatalasani zeleni brežuljci razbijeni
u nepravilne oblike crnim kamenim zidovima. Ajdaho prepoznade ovce i nekoliko
vrsta krupne stoke. 'Topter pređe preko uske doline i dalje u tamu, samo sa
nagoveštajem vode koja teče u dubinama. Jedno jedino svetlo i plavi stub dima
koji se izdizao iz senki doline svedočili su o tome da tu ima ljudskih
stvorenja.
Siona se odjednom promeškolji i potapša pilota po ramenu, pokazujući pravo
ispred njih.
"Nije li to Gojgoa?" upita Siona.
"Da." Inmeir odgovori ne okrećući se, drhtavog glasa, što je odavalo izvesna
osećanja koja Ajdaho nije mogao da odgonetne.
"Zar to mesto nije bezbedno?" upita Siona.
"Bezbedno je."
Siona pogleda Ajdaha, "Naredi joj da nas povede u Gojgou."
Ni sam ne znajufi zašto se povinovao, Ajdaho reče: "Odvedi nas tamo."
Inemir se tada okrenu i njeno lice, za koje je Ajdaho tokom noći mislio da
predstavlja bezosećajni kvadratni blok, jasno mu otkri izvesno duboko osećanje.
Usne joj se obesiše. U uglu desnog oka upadljivo joj se zgrčio jedan živac.
"Ne u Gojgou, zapovedniče", reče gotovo molećivo Inemir. "Ima i boljih..."
"Da li ti je Bogocar rekao da nas odvedeš na neko određeno mesto?" upita Siona.
Inmeir izrazi očima bes zbog ove upadice, ali ne pogleda pravo u Sionu. "Ne, on
ali..."
"Onda nas povedi u tu Gojgou", reče Ajdaho.
Inmeir se ponovo zadubi u upravljanje 'topterom, a Ajdaho bi odbačen prema Sioni
u trenutku kada se letelica oštro nagnu i polete prema okrugloj udubini
smeštenoj u zelenim brdima.
Ajdaho je preko Inmeirinog ramena posmatrao odredište. U samom središtu udoline
ležalo je selo sagrađeno, kao i okolne ograde, od crnog kamena. Ajdaho ugleda
voćnjake na pojedinim padinama iznad sela, stepenaste vrtove koji su se uzdizali
prema malom sedlu na kome su se videli sokolovi kako klize na prvim jutarnjim
vazdušnim strujama.
Pogledavši Sionu, Ajdaho upita: "Šta je ta Gojgoa?"
"Videćeš."
Inmeir povede 'topter u postepeno poniranje i lako ga spusti na travnatu zaravan
na kraju sela. Jedna od Ribogovornica otvori vrata okrenuta prema selu. Ajdahove
nozdrve istog trena zapahnu opojna mešavina mirisa - zgnječene trave,
životinjskog izmeta, trpkost vatri na kojima se spremala hrana. On skliznu iz
'toptera i pogleda niz jednu ulicu sela gde su ljudi izlazili iz kuća da osmotre
posetioce. Ajdaho ugleda stariju ženu u dugoj zelenoj haljini kako se naginje i
šapuće nešto detetu koje se smesta okrete i otrča prema gornjem kraju ulice.
"Dopada li ti se ovo mesto?" upita Siona. Spustila se na tle pored njega.
"Izgleda prijatno."
Siona pogleda pilota Inmeir i ostale Ribogovornice koje im se pridružiše na
travi. "Kada ćemo nazad u On?"
"Vi ne idete nazad", reče Inmeir. "Naređeno mi je da vas odvedem u Citadelu.
Samo se Zapovednik vraća."
"Shvatam te sasvim dobro", klimnu Siona. "Kada polazimo?"
"Sutra u zoru. Dogovoriću se sa seoskim starešinom oko smeštaja." I Inmeir
čvrstim korakom krenu ka selu.
"Gojgoa", reče Ajdaho. "Čudno ime. Pitam se kakvo je ovo mesto bilo u vreme
Dine?"
"Slučajno mi je poznato", reče Siona. "Na starim kartama zove se Šuloh, što
znači 'Mesto duhova'. Usmena predanja kažu da su ovde, pre no što su zbrisani
svi stanovnici, počinjeni veliki zločini".
"Jakurutu", prošapta Ajdaho, prisetivši se starih legendi o kradljivcima vode.
On baci pogled unaokolo, tražeći neki trag dina i grebena; nije bilo ničeg -
samo su se dva postarija čoveka spokojnog izraza lica vraćala sa Inmeir. Nosili
su izbledele plave pantalone i dronjave košulje. Bili su bosi.
"Da li si poznavao ovo mesto?" upita Siona.
"Samo kao ime iz legende."
"Neki pričaju da ovde ima duhova", reče ona, "ali ja u to ne verujem!"
Inmeir se zaustavi pred Ajdahom, davši znak dvojici bosonogih da čekaju pozadi.
"Smeštaj je siromašan, ali može da posluži", reče ona, "sem ako ne želite da
odsednete u nekom od privatnih staništa." Dok je ovo govorila okrenula se i
pogledala Sionu.
"Odlučićemo kasnije", reče Siona. Ona uze Ajdaha pod ruku. "Zapovednik i ja
želimo malo da se prošetamo kroz Gojgou i razgledamo je."
Inmeir zausti da nešto kaže, ali se uzdrža. Ajdaho dozvoli Sioni da ga provede
pored dvojice radoznalih seljana.
"Poslaću dve čuvarke s vama", doviknu im Inmeir.
Siona zastade i okrenu se. "Zar u Gojgoi nismo bezbedni?"
"Ovde je veoma mirno", reče tiho jedan od dvojice seljana.
"Onda nam čuvarke nisu potrebne", reče Siona. "Neka ostanu da čuvaju 'topter."
"Dobro", reče Ajdaho izvlačeći ruku iz Sioninog stiska. "Kakvo je ovo mesto?"
"Vrlo je verovatno da će ti se učiniti veoma mirnim", reče Siona. Uopšte ne liči
na Šuloh. Veoma je tiho."
"Smeraš nešto", reče Ajdaho koračajući pored nje.
"Pitam se šta?"
"Uvek su mi pričali da gole postavljaju mnogo pitanja", reče Siona. "Imala bih i
ja da postavim neka?"
"Oh?"
"Kakav je u tvoje vreme čovek bio Leto?"
"Koji?"
"Da, zaboravila sam da su bila dvojica - deda i naš Leto. Mislim na našeg Leta,
razume se."
"Bio je dete, samo se toga sećam."
"Usmena Predanja kažu da je jedna od njegovih prvih nevesta poticala iz ovog
sela."
"Nevesta? Mislio sam..."
"Dok je još imao ljudski oblik. Bilo je to posle smrti njegove sestre, ali pre
no što je počeo da se menja u Crva. Prema Usmenim Predanjima, Letove neveste
nestale su u lavirintu carske Citadele i nikada kasnije nisu viđene, sem kao
lica i glasovi sa holograma. Nije imao nevestu već hiljadama godina."
Stigoše do malog trga na sredini sela; bio je to kvadratni prostor osnovice oko
pedeset metara, sa nisko ograđenim bazenom bistre vode u središtu. Siona priđe
bazenu i sede na kameniti ispust, pokazavši Ajdahu da joj se pridruži. Ajdaho se
najpre osvrnu po selu, primetivši da ga ljudi posmatraju iza zastora na
prozorima, da deca upiru prste u njega i šapću. On se okrenu i zagleda u Sionu.
"Kakvo je ovo mesto?"
"Rekla sam ti. Pričaj mi o Muad'Dibu."
"Bio je najbolji prijatelj koga čovek može imati."
"Znači, Usmena Predanja govore istinu, mada, takođe, kalifat njegovih naslednika
naziva despozini, što ima opak prizvuk."
Peca me, pomisli Ajdaho.
On dozvoli sebi da se slabo osmehne, razmišljajući o Sioninim pobudama.
Izgledalo je da čeka da se nešto važno dogodi, bila je brižna... čak pomalo
uplašena... ali i sa prisenkom nekog zanosa. Svega je tu bilo. Ništa od onog što
je rekla nije se moglo drugačije protumačiti do li kao običan razgovor, bezazlen
način da se ispuni vreme do... čega?
Zvuk laganih trčećih koraka trže ga iz sanjarenja. Ajdaho se okrenu i ugleda
dete možda oko osam godina kako trči prema njemu iz poprečne ulice. Detetove
bose noge, dok je trčalo, podizale su male gejzire prašine; čulo se kako neka
žena očajno viče negde pri vrhu ulice. Dečak se zaustavi na deset koraka
udaljenosti i zagleda se požudno u Ajdaha, što ovog uznemiri. Dete mu se na neki
neodređeni način učini poznatim - dečak, čvrstog tela, tamne kovrdžave kose, još
neizoštrenih crta lica, ali sa nagoveštajima kakav će muškarac biti - sa dosta
uzdignutim jagodičnim kostima i ravnom linijom obrva. Imao je na sebi izbledelo
plavo odelo iz jednog dela na kome su se videli tragovi mnogih pranja, ali to je
nekada nesumnjivo bila odeća od odličnog materijala. Ličio je na puniji pamuk
tako čvrsto izatkan da nije dozvoljavao čak ni iskrzanim ivicama da se raspletu.
"Ti nisi moj otac", reče dečak. Okrenuvši se, on otrča nazad uz ulicu i zamače
za jedan ugao.
Ajdaho se okrete i namrgođeno pogleda Sionu, gotovo se plašeći da postavi
pitanje: Da li je to bilo dete mog prethodnika? Znao je odgovor - poznato lice,
istovetni genotip. Ja kao dete.
Saznanje ga učini neprijemčivim za bilo kakva druga osećanja, sem osujećenosti.
Kakva je moja odgovornost?
Siona obema rukama prekri lice i povi ramena. Uopšte nije ispalo onako kako je
zamišljala. Osećala je da ju je izdala vlastita želja za osvetom. Ajdaho nije
bio samo gola, nešto strano i beskorisno. Kada se zaneo u 'topteru i nehotice
oslonio o nju, na licu su mu se ogledala osećanja. A i to dete...
"Šta se dogodilo sa mojim prethodnikom?" upita Ajdaho. Glas mu je bio ravnomeran
i optužujući.
Ona spusti ruke. Lice mu je odavalo potisnuti gnev.
"Nismo sigurni", reče ona, "ali jednog dana je ušao u Citadelu i nikada se više
nije pojavio."
"To je bilo njegovo dete?"
Ona klimnu.
"Sigurna si da nisi ti ubila mog prethodnika?"
"Ja..." Ona zatrese glavom, zbunjena ovim sumnjičenjem i prikrivenom optužbom.
"To dete, zbog njega smo došli?"
Ona proguta knedlu. "Da."
"Šta bih ja tu trebalo da uradim?"
Ona slegnu ramenima, osećajući se ukaljanom i krivom zbog vlastitog ponašanja.
"Šta je sa njegovom majkom?" upita Ajdaho.
"Ona i ostale žive u onoj ulici." Siona pokaza glavom u pravcu u kome je dečak
otišao.
"Ostali?"
"Tu su još stariji sin... kćer. Hoćeš li... da kažem, mogla bih da uredim..."
"Ne! Dečak je bio u pravu. Ja nisam njegov otac."
"Žao mi je", prošapta Siona. "Nije trebalo ovo da učinim."
"Zašto je izabrao baš ovo mesto?" upita Ajdaho.
"Otac... tvoj..."
"Prethodnik!"
"Jer je ovo bio Irtin dom, a ona nije želela da ga napusti. Tako bar ljudi
pričaju."
"Irti... majka?
"Žena, prema jednom starom obredu iz Usmenih Predanja."
Ajdaho prelete pogledom preko kamenih pročelja zgrada koje su okruživale trg,
zastrtih prozora, uskih vrata. "Znači, ovde je živeo?"
"Kada je bio u prilici."
"Kako je umro, Siona?"
"Uistinu ne znam. Ali Crv je ubio ostale. To zasigurno znamo!"
"Odakle ti je to poznato?" On se ispitivački zagleda u njeno lice. Posmatrao ju
je sa toliko prodornosti da ona skrenu pogled.
"Ne sumnjam u kazivanja svojih predaka", odgovori ona konačno. "Doprla su do nas
u parčadima - reč ovde, šapat onde - ali ja ipak verujem u njih. I moj otac im
veruje!"
"O svemu tome Moneo mi nije rekao ni reči".
"Jedno zasigurno važi za Atreide", odgovori ona. "Odani smo, i to je činjenica.
Uvek držimo svoju reč".
Ajdaho zausti da nešto kaže, ali ne ispusti nikakav zvuk. Pa razume se! I Siona
je bila od atreidske loze. Pomisao na to potrese ga. 2nao je to, svakako, ali
nekako, ne bije prihvatio do kraja. Siona je bila neka vrsta pobunjenika čije
delovanje je imalo saglasnost samog Leta. Granice njegovoj popustljivosti zasad
su bile nejasne, ali je ipak osećao da one postoje.
"Ne smeš je povrediti", napomenuo mu je Leto. "Ona mora proći kroz proveru."
Ajdaho okrete leđa Sioni.
"Nisi ni u šta sasvim sigurna", dobaci joj on. "Imaš neko parče, ovde i onde,
samo glasine!"
Ona mu ništa ne odgovori.
"I on je jedan od Atreida", nastavi Ajdaho.
"On je Crv!" uzviknu ona ponovo, i otrov u njenom glasu gotovo da se mogao
okusiti.
"Tvoja prokleta Usmena Predanja nisu ništa drugo do gomila drevnih tračeva!"
optuži je Ajdaho. "Samo budala može verovati u to."
"Još imaš poverenja u njega", reče ona. "Ali i to će se promeniti".
Ajdaho se okrete i pogleda je.
"Nikada nisi razgovarala s njim!
"Jesam. Kada sam bila dete."
"Još si dete. U njemu su svi Atreidi koji su ikada postojali, svi. To je užasno,
ali ja sam poznavao te ljude. Bili su mi prijatelji."
Siona samo zatrese glavom.
Ajdaho joj ponovo okrete leđa. Postao je svestan da su mu osećanja presušila.
Bio je duhovni beskičmenjak. Ne želeći to, on ipak krenu preko trga uz ulicu
kojom je dečak otišao. Siona ga trčeći sustiže i pođe ukorak s njim, ali je on
nije primećivao.
Ulica je bila uska, oivičena jednospratnim kamenim kućama, sa vratima, uvučenim
u zasvođene okvire koja su sva bila zatvorena. Prozori su oponašali vrata u
malom. Zastori su se pomerali dok je prolazio.
Kod prve poprečne ulice Ajdaho se zaustavi i pogleda nadesno, kuda je dečak
otišao. Dve sedokose žene u dugim crnim suknjama i tamnozelenim bluzama stajale
su na nekoliko koraka niz ulicu, ogovarajući primaknutih glava. Ugledavši Ajdaha
ućutale su i zagledale se u njega ne skrivajući znatiželju. On im uzvrati
pogled, a zatim osmotri bočnu ulicu. Bila je prazna.
Ajdaho se okrenu prema ženama i prođe pored njih u nekoliko koraka. One se
približiše jedna drugoj i okrenuše za njim. Samo jednim pogledom udostojiše
Sionu, a zatim svu svoju pažnju pokloniše Ajdahu. Siona se tiho kretala pored
njega, čudnog izraza na licu.
Tuga, pitao se. Žaljenje? Znatiželja?
Teško je bilo reći. Više su ga zanimali vrata i prozori pored kojih su
prolazili.
"Da li si ikada ranije bila u Gojgoi?" upita Ajdaho.
"Ne." Sionin glas bio je tih, kao da ga se plašila.
Zašto idem ovom ulicom? pitao se Ajdaho. Još dok je postavljao sebi to pitanje
postao je svestan odgovora. Ta žena, ta Irti. Kakva bi me to žena mogla dovesti
ovamo u Gojgou?
Ugao zastora s njegove desne strane se podiže i Ajdaho ugleda jedno lice -
dečaka s trga. Zastor se spusti, a zatim pomaknu u stranu i otkri ženu koja je
tamo stajala. Ajdaho se bez reči zagleda u njeno lice, zastavši kao ukopan. Bilo
je to lice žene poznato mu samo iz najdubljih maštanja - blago, ovalno, sa
prodornim tamnim očima, punim i senzualnim usnama.
"Džesika", prošapta on.
"Šta si kazao?" upita Siona.
Ajdaho nije mogao da odgovori. Bilo je to Džesikino lice - uskrsnulo iz
prošlosti za koju je verovao da je nestala zauvek, genetska gruba šala - majka
Muad'Diba u novom telu.
Žena navuče zastor, ostavivši u Ajdahovom umu sećanje na svoj lik, trajni utisak
za koji je znao da ga se nikada neće moći osloboditi. Bila je starija od
Džesike, koja je delila sa njima opasnosti na Dini - oko ustiju i očiju videle
su se bore, a telo joj je bilo nešto punije...
Više majčinski, pomisli Ajdaho. A zatim: da li sam joj ikada rekao... na koga
podseća?
Siona ga povuče za rukav. "Želiš li da uđeš da se upoznaš s njom?"
"Ne. I ovo je bila greška."
Ajdaho krenu nazad putem kojim su došli, ali vrata Irtine kuće se otvoriše. Na
njima se pojavi neki mladić; zatvorivši za sobom vrata, on se okrenu prema
Ajdahu.
Ajdaho proceni da je mladiću oko šesnaest godina; nije moglo biti sumnje ko mu
je otac - ta kosa kao krzno karakula, čvrste crte lica.
"Ti si novi", reče mladić.
Po glasu se videlo da je već prošao kroz razdoblje mutiranja.
"Da". Ajdaho odgovori s mukom.
"Zašto si došao?" upita mladić.
"Nije bila moja zamisao", reče Ajdaho. Ove reči je već lakše izgovorio, jer je
njima iskazivao svoju ozlojeđenost prema Sioni.
Mladić brzo pogleda Sionu: "Doznali smo da je otac mrtav."
Siona klimnu.
Mladić se ponovo obrati Ajdahu. "Molim vas, idite i ne vraćajte se. Mojoj majci
nanosite bol."
"Svakako", reče Ajdaho, "Molim te, izvini se u moje ime gospi Irti na ovoj
smetnji. Doveden sam ovamo protiv svoje volje."
"Ko vas je doveo?"
"Ribogovornice", reče Ajdaho.
Mladić kratko klimu, zatim pogleda Sionu: "Uvek sam mislio da vas,
Ribogovornice, uče da se pažljivije odnosite prema svojima." Rekavši to, on se
okrenu, uđe u kuću i snažno zalupi vrata za sobom.
Ajdaho krenu putem odakle su došli, ščepavši Sionu za ruku čim su pošli. Ona se
zatetura, ali ubrzo krenu ukorak s njim, oslobodivši se njegovog stiska.
"Mislio je da sam Ribogovornica", reče ona.
"Svakako. Tako i izgledaš". On je odmeri. "Zašto mi nisi rekla da je Irti bila
Ribogovornica?"
"Nisam mislila da je važno."
"Oh."
"Tako su se upoznali."
Stigoše do raskršća, jednom ulicom koja je dolazila s trga. Ajdaho krete u
suprotnom smeru od trga, koračajući oštro prema kraju sela gde se ono pretapalo
u bašte i voćnjake. Osećao se kao da je usled doživljenog šoka odsečen od svega,
jer mu se svest povlačila pred obiljem stvari koje nije mogla da upije.
Niski zid prepreči mu put. On se pope preko njega, čuvši Sionu kako ga prati.
Okruživalo ih je drveće u cvatu, beli cvetovi sa narandžastim središtima, oko
kojih su se rojili tamnosmeđi insekti. Vazduh je bio ispunjen zujanjem insekata
i mirisom cveća, što Ajdaha podseti na cvetne džungle Kaladana.
Stigavši na vrh brda gde je mogao da se okrene on zastade i pogleda prema
pravougaonoj pravilnosti Gojgoe. Krovovi su bili ravni i crni.
Siona sede na debeli travnati ćilim na vrhu brda i obgrli kolena.
"Nisi to nameravala, zar ne?" upita Ajdaho.
Ona odmahnu glavom i on primeti da samo što nije zaplakala.
"Zašto ga toliko mrziš?" upita on.
"Ne raspolažemo svojim životima!"
Ajdaho pogleda prema selu. "Ima li još mnogo sličnih sela?"
"Ovo je prototip sela iz Crvovog Carstva."
"Šta mu nedostaje?"
"Ništa - ako je to ono što želiš."
"Hoćeš da kažeš da je ovo sve što on dozvoljava?"
"Ovo, nekoliko trgovačkih gradova... On. Čula sam da su čak i glavni gradovi
planeta samo velika sela."
"A ja ponavljam: šta tome nedostaje?"
"To je zatvor!"
"Pa, izađi iz njega."
"Kako? Kuda? Misliš li da se možemo jednostavno ukrcati na esnafski brod i stići
gde god zaželimo?" Ona pokaza prema Gojgoi, gde se na jednom kraju mogao videti
'topter pored koga su na travi sedele Ribogovornice. "Naše tamničarke neće nam
dozvoliti da odemo!"
"One odlaze", reče Ajdaho. "Idu gde god zažele."
"Gde god ih Crv pošalje!"
Ona prisloni lice uz kolena i progovori prigušenim glasom. "Kako je bilo u stara
vremena?"
"Bilo je drugačije, često vrlo opasno." On se osvrnu prema zidovima koji su
odvajali pašnjake, bašte i voćnjake. "Ovde na Dini nije bilo zamišljenih linija
koje bi ograničavale zemljišta. Sve je ovo bilo vojvodstvo Atreida."
"Sem za Slobodnjake."
"Da. Ali oni su znali gde pripadaju - s ove strane neke određene padine ili s
one strane gde geološki slojevi postaju beli naspram peska."
"Mogli su da idu kuda god požele!"
"Uz određene granice."
"Neki od nas čeznu za pustinjom", reče ona.
"Imate Sarer."
Ona podiže glavu i pogleda ga: "Tu mrvicu!"
"Hiljadu pet stotina kilometara sa petsto kilometara nije baš malo."
Siona ustade. "Jesi li kada pitao Crva zašto nas ovako sputava?"
"Letov mir, Zlatna Staza koja nam osigurava opstanak. Tako bar kaže."
"Znaš li šta je rekao mom ocu? Uhodila sam ih kao mala. Čula sam."
"Šta je rekao?"
"Kazao je da nas lišava većine kriza kako bi ograničio naše stvaralačke snage.
Rekao je: 'Nevolje mogu podstaći ljude da izdrže, ali sada sam ja nevolja.
Bogovi mogu postati nevolje.' To su bile njegove reči, Dankane. Crv je bolest!"
Ajdaho nije sumnjao u tačnost njenih reči, ali one ga ipak ne uzbudiše. Umesto o
njima razmišljao je o pripadniku Kuće Korino, koga je trebalo da ubije. Nevolja.
Pripadnik Kuće Korino, potomak porodice koja je nekada vladala ovim carstvom,
ispostavilo se, bio je debeli, sredovečni mekušac koji je čeznuo za moći i
spletkario za začin. Ajdaho je naredio jednoj Ribogovornici da ga ubije, što je
Monea nagnalo da ga podrobno preispita.
"Zašto ga nisi sam ubio?"
"Želeo sam da vidim kako to Ribogovornice rade."
"I kakav je tvoj sud?"
"Delotvorne su."
Smrt pripadnika Kuće Korino ispunila je Ajdaha osećanjem nestvarnosti. Mali,
debeli čovek leži u lokvi vlastite krvi, senka koja se nije razlikovala od
ostalih noćnih senki ulice popločane plastikamenom. To je bilo nestvarno. Ajdaho
se priseti Muad'Diba kako kaže: "Um nameće ovaj okvir, koji naziva 'stvarnošću'.
Taj proizvoljan okvir teži da bude potpuno nezavisan od onog što vam čula
javljaju." Kakva stvarnost je pokretala gospodara Leta?
Ajdaho pogleda Sionu koja je stajala ispred voćnjaka i zelenih brda Gojgoe.
"Hajdemo do sela, da pronađemo naše stanište. Želeo bih da budem sam."
"Ribogovornice će nas smestiti u istu odaju."
"S njima?"
"Ne, samo nas dvoje. Razlog je jednostavan. Crv želi da se sparim s velikim
Dankanom Ajdahom."
"Ja sam biram partnerke ", promrmlja Ajdaho.
"Sigurna sam da će bar jedna od Ribogovornica biti oduševljena", reče Siona.
Okrenuvši se od njega krete nizbrdo.
Ajdaho ju je za trenutak promatrao, to gipko mlado telo koje se povijalo poput
grana voćnjaka na vetru.
"Nisam ja njegov pastuv", promrmlja Ajdaho. "To je nešto što će morati da
shvati."

23.
Svakim danom koji prolazi postajete sve nestvarniji, otuđeniji i udaljeniji od
onog što ja nalazim da jesam u tom novom danu. Ja sam jedina stvarnost, a kako
se vi razlikujete od mene vi ste ti koji gubite stvarnost. Što ja znatiželjniji
postajem, manje su znatiželjni oni koji me obožavaju. Religija potiskuje
radoznalost. Šta ja to oduzimam onima koji me obožavaju? Može se desiti da ne
preduzmem ništa, vrativši sve uplašenim ljudima koji na taj dan ostanu sami,
primorani da sami delaju.
'Ukradeni dnevnici'
Bio je to zvuk kao nijedan drugi, zvuk gomile koja čeka, i dopirao je iz
dugačkog tunela kojim je koračao Ajdaho ispred Carskih Kola - nervozni šapati
pojačani do krajnjeg šapata, povlačenje jedne ogromne noge, šuškanje jedne
ogromne odore. A miris - slatkasti znoj pomešan sa mlečnim dahom seksualnog
uzbuđenja.
Inmeir i ostale iz pratnje Ribogovornica dovele su Ajdaha ovamo sat posle
svitanja, stigavši na trg Ona dok je još ležao pod hladnim zelenim senkama.
Krenule su odmah pošto su ga predale drugim Ribogovornicama, dok je Inmeir
očigledno bila nesrećna, jer je trebalo da odvede Sionu u Citadelu, propuštajući
tako obred Siajnoka.
Nova pratnja koja je sva titrala od potisnutih osećanja povede ga u prostor
duboko pod trgom. To mesto nije bilo ni na jednom od planova grada koje je
Ajdaho proučio. Bio je to lavirint koji je vodio najpre u jednom pa u drugom
pravcu, kroz hodnike dovoljno široke i visoke da kroz njih nesmetano prođu
Carska Kola. Ajdaho ubrzo izgubi pojam o kretanju i stade da se priseća
prethodne noći.
Spavaće odaje u Gojgoi, iako su bile spartanske i male, pokazale su se udobnim -
dva poljska kreveta u svakoj sobi, koje su i same ličile na kutije belih zidova
sa po jednim prozorom i vratima. Sobe su se pružale duž hodnika u zgradi koju su
nazivali gojgojska 'Kuća za goste".
Siona je bila u pravu. Ne zapitavši ga da li mu to odgovara, Ajdaha su smestili
zajedno s njom. Inmeir se ponašala kao da je to već odavno bilo dogovoreno.
Kada se vrata zatvoriše za njima, Siona reče: "Ako me samo dodirneš, pokušaću da
te ubijem."
Rekla je to tako iskreno da se Ajdaho gotovo nasmeja. "Više bi mi odgovaralo da
budem sam, odvrati on. "Ponašaj se kao da si i ti sama."
U snu je bio na oprezu, prisećajući se opasnih noći u službi Atreida, spremnosti
na borbu. Soba bi retko utonula u potpunu tamu - mesečina je prodirala kroz
zastor na prozoru, čak se i svetlost zvezda odbijala od zidova belih poput
krede. Otkrio je da je nervozan zbog Sioninog prisustva, da je osetljiv na njen
miris, na njeno komešanje, disanje. Nekoliko puta potpuno se budio da bi
oslušnuo, a u dva navrata je bio ubeđen da je i ona osluškivala.
Dolazak jutra i let za On doneli su mu olakšanje. Prekršili su post, popivši
hladan voćni sok. Ajdahu je bilo milo kada je krenuo kroz predjutarnju tamu na
kratku šetnju do 'toptera. Nije se neposredno obraćao Sioni i bio je uvređen
zbog radoznalih pogleda Ribogovornica.
Siona mu se obratila samo jedanput, nagnuvši se iz 'toptera kada ju je napuštao
na trgu.
"Neće me vređati da ti budem prijatelj", reče ona.
Kakav neobičan način izražavanja. Ovo ga je pomalo dovelo u nepriliku. "Da... pa
svakako."
Potom ga nova pratnja odvede. Konačno stigoše do krajnje stanice lavirinta. Tamo
ga je čekao Leto na Carskim Kolima. Mesto sastanka predstavljalo je proširenje u
hodniku koji se s Ajdahove desne strane pružao naizgled u beskonačnost. Zidovi
su bili tamnosmeđu, izbrazdani zlatnim linijama koje su svetlucale na žutoj
svetlosti sjajnih kugli. Pratnja zauze položaj iza kola, izvevši lukav manevar
tako da je Ajdaho ostao sam pred Letovim zakukuljenim licem.
"Dankane, ići ćeš pored mene kada krenem na Siajnok", reče Leto.
Ajdaho se zagleda u duboka plava vrela očiju Bogocara, ljut zbog takve
tajanstvenosti kao i zbog očigledne činjenice da je Leto ovde nalazio naročito
uzbuđenje. Osećao je da je sve što je saznao o Siajnoku samo još više
produbljivalo tu tajanstvenost.
"Jesam li ja odista zapovednik vaše straže, gospodaru?" upita Ajdaho glasom u
kome se osećala ozlojeđenost.
"Da! A sada ti ukazujem i naročitu čast. Retki su odrasli muškarci koji su
prisustvovali Siajnoku."
"Šta se sinoć desilo u gradu?"
"Ponegde je došlo do prolivanja krvi. Međutim, od jutros vlada potpuni mir."
"Gubici?"
"Nisu vredni pomena."
Ajdaho klimnu. Letove predviđačke sposobnosti upozorile su ga na opasnost po
njegovog Dankana. Zato ga je poslao u seosku sigurnost Gojgoe.
"Bio si u Gojgoi", reče Leto. "Da li si pao u iskušenje da tamo i ostaneš?"
"Ne."
"Ne ljuti se na mene", reče Leto. "Nisam te ja poslao u Gojgou."
Ajdaho uzdahnu. "Kakva mi je to opasnost zbog koje si me poslao odavde?"
"Nije pretila tebi", reče Leto. "Ali svojim prisustvom si uzbuđivao moje čuvarke
i nagonio ih na prekomerno ispoljavanje revnosti. A prošle noći to nam nije bilo
potrebno."
"Oh?" Ova misao pomete Ajdaha. Nikada nije o sebi mislio kao o nekom ko bi bio u
stanju da izazove određenu dozu junaštva, sem ako to lično ne zatraži. Neko je
uzbudio trupe. Vođe kao što je bio prvi Leto, deda današnjeg, ostavljali su
utisak samim svojim prisustvom.
"Dankane, veoma si mi dragocen", reče Leto.
"Da... ali ipak nisam tvoj pastuv!"
"Tvoje želje ćemo svakako poštovati. O tome ćemo drugi put.
Ajdaho osmotri pratnju Ribogovornica i primeti da su sve širom otvorile oči i da
pomno prate zbivanja.
"Da li uvek dođe do nasilja kada boraviš u Onu?" upita Ajdaho.
"To nastupa u ciklusima. Nezadovoljnici su sada potpuno savladani. Izvesno vreme
biće dosta mirno."
Ajdaho vrati pogled na Letovo nedokučivo lice. "Šta se zbilo sa mojim
prethodnikom?"
"Zar ti Ribogovornice nisu rekle?"
"One tvrde da je umro braneći svog Boga."
"A ti si čuo i suprotne glasine."
"Šta se dogodilo?"
"Umro je, jer mi je prišao suviše blizu. Nisam ga na vreme sklonio na neko
sigurno mesto."
"Neko mesto poput Gojgoe."
"Više bih voleo da je preostale dane proživeo tamo u miru, ali kao što ti je
dobro poznato, Dankane, ti ne tragaš za mirom."
Ajdaho proguta knedlu, osetivši kako mu se grlo sasvim steglo. "Ipak, voleo bih
da saznam pojedinosti o njegovoj smrti. On ima porodicu..."
"Saznaćeš pojedinosti, a za njegovu porodicu se ne boj. Ja se staram o njima.
Držaću ih na sigurnoj udaljenosti. I sam znaš da me nasilje prati. To je jedna
od mojih funkcija. Prava je nesreća da oni kojima se divim i koje volim moraju
da pate zbog toga."
Ajdaho napući usne, nezadovoljan onim što je čuo.
"Opusti se, Dankane", reče Leto. "Tvoj prethodnik je umro jer mi je prišao
previše blizu."
Pratnja Ribogovornica nervozno se uskomeša. Ajdaho pogleda prvo u njih, pa
nadesno duž tunela.
"Da, vreme je", reče Leto. "Ne smemo dozvoliti da nas žene čekaju. Kreni tik
ispred mene, Dankane, a ja ću ti odgovarati na pitanja o Siajnoku."
Kako nije mogao da smisli ništa bolje, Ajdaho se poslušno okrete na peti i
povede povorku. Čuo je kako Carska Kola kreću za njim, kao i tihe korake
pratnje.
Škripa kola iznenada utihnu i Ajdaho se trže. Istog časa shvati šta se desilo.
"Prešao si na suspenzore", reče, ponovo se usredsredivši na put pred sobom.
"Uvukao sam točkove jer će se žene tiskati oko mene", reče Leto. "Ne možemo im
zdrobiti stopala."
"Šta je Siajnok? Šta on predstavlja?" upita tiho Ajdaho.
"Već sam ti rekao. To je Veliko Deljenje."
"Da li ja to osećam začin?"
"Imaš osetljive nozdrve. U hostijama ima začina."
Ajdaho zatrese glavom.
Pokušavajući da shvati ovaj događaj, Ajdaho je otvoreno upitao Leta prvom
prilikom po njihovom prispeću u On: "Kakav je to praznik, taj Siajnok?"
"Delimo hostiju, ništa više. Čak i ja učestvujem."
"Liči li to na obred Narandžastog Katoličanstva?"
"Oh, ne! To nije moje telo. To je Deljenje. Podsećam ih da su jedine žene, kao
što si ti jedini muškarac, ali da sam ja svi vi. One dele sa svima."
Ajdahu se najednom ne dopade ton ovih reči. "Jedini muškarac?
"Znaš li, Dankane, koga ismevaju na praznik?"
"Koga?"
"Muškarce koji su ih uvredili. Oslušni dok budu pričale među sobom."
Ajdaho ovo primi kao upozorenje. Nemoj uvrediti Ribogovornice. Navući ćeš na
sebe njihov gnev i naći ćeš se u smrtnoj opasnosti!
Dok je koračao kroz tunel ispred Leta Ajdaho shvati da je dobro čuo reči, ali da
mu one ništa novo nisu rekle. Zatim progovori preko ramena.
"Ne razumem Deljenje."
"Sjedinjeni smo u obredu. Videćeš. Osetićeš. Moje Ribogovornice su skladište
određenog znanja, neprekinuta nit koju samo one dele. Sada ćeš i ti učestvovati
i one će te zbog toga voleti. Pažljivo ih slušaj. Otvorene su za zamisli o
naklonosti. Jedne drugima su bezgranično sklone."
Nove reči, pomisli Ajdaho. Nove tajne.
Primetio je da se tunel postepeno širi i da tavanica postaje viša. Češće su
nailazili na sjajne kugle podešene da svetle tamnonarandžastim sjajem. Mogao je
da vidi visoki luk nekog otvora udaljen oko tri stotine metara, iz koga je
dopirala jarkocrvena svetlost pri kojoj je razaznavao blistava lica što su se
lagano njihala levo-desno. Njihova tela ispod lica tvorila su tamni zid sačinjen
od odeće. Već ovde veoma se osećao znoj od uzbuđenja.
Dok se približavao ženama koje su čekale Ajdaho ugleda prolaz između njih i
rampu koja se uzdizala do niskog ispusta s desne strane. Visoka zasvođena
tavanica izvijala se iznad žena. Bio je ogroman prostor osvetljen sjajnim
kuglama podešenim na jarkocrveno.
"Pođi rampom sa svoje desne strane", reče Leto. "Zaustavi se tik iza ispusta i
okreni se licem prema ženama."
Ajdaho podiže desnu ruku u znak da je shvatio. Čim je stupio na otvoreno,
razmere određenog prostora ispuniše ga strahopoštovanjem. Dok se peo do ispusta,
on svom izvežbanom oku stavi u zadatak da proceni te razmere. Došao je do
zaključka da dvoranu čini kvadrat stranica dugih bar hiljadu i sto metara, sa
zaobljenim uglovima. Bila je pretrpana ženama. Ajdaho se podseti da su ovde bile
prisutne samo izabrane predstavnice iz nadaleko razbacanih pukova Ribogovornica
- po tri žene sa svake planete. Stajale su tako do te mere međusobno
priljubljenih tela da Ajdaho posumnja da bi ijedna mogla pasti. Ostavile su samo
oko pedeset metara slobodnog prostora, duž ispusta na koji je Ajdaho upravo
stupio i osmotrio prizor. Lica pogledaše ka njemu - lica, lica.
Leto zaustavi kola iza Ajdaha i podiže ruku.
Istog trena, prolomi se uzvik: "Siajnok! Siajnok!" i ispuni ogromnu dvoranu.
Ajdaha zagluši povik. Taj zvuk sigurno mora da se čuje kroz ceo grad, pomisli
on. Sem ako se nalazimo suviše duboko pod zemljom.
"Neveste moje", uzviknu Leto. "Dobro nam došle na Siajnok."
Ajdaho podiže pogled prema Letu, vide kako tamne oči sijaju, blešte zračeći.
Leto beše jednom rekao: "Ta prokleta svetost!" A uživao je u njoj.
Da li je Moneo ikada video jedan ovakav skup? pitao se Ajdaho. Bila je to čudna
misao, ali Ajdaho je znao njeno poreklo. Mora da postoji još neko smrtno biće s
kojim bih mogao o ovome razgovarati. Čuvarke iz pratnje su mu rekle da je Moneo
bio sprečen 'državnim poslovima' u čije pojedinosti nisu bile upućene. Čuvši to,
Ajdaho shvati da je pronikao u još jedan element Letove vladavine. Linije moći
širile su se pravo iz Leta u narod, ali one se nisu odveć često ukrštale. To je
zahtevalo mnogo toga, uključujući i sluge od poverenja koje bi prihvatile
odgovornost da izvršavaju naređenja bez pogovora.
"Malo je onih koji su videli Bogocara da čini nešto loše", rekla je Siona. "Liči
li to na Atreide koje si poznavao?"
Dok su mu te misli promicale umom Ajdaho pogleda po gomili Ribogovornica. U
pogledima im se ogledalo obožavanje! Strahopoštovanje! Kako je samo Leto to
postigao?
"Voljene moje", reče Leto. Glas mu zatutnja preko uzdignutih lica, nošen do
najudaljenijih uglova snažnim iksijanskim pojačalima skrivenim u Carskim Kolima.
Zajapureni prizori ženskih lica izazvaše kod Ajdaha sećanje na Letovo
upozorenje. Navuci na sebe njihov bes i bićeš u smrtnoj opasnosti!
Ovde je bilo lako poverovati u to upozorenje. Jedna Letova reč i ove žene bi
krivca rastrgle na komade. Ne bi postavljale pitanja. Delale bi. Ajdaho odjednom
poče više da ceni ove žene vojnike. Lična opasnost ih ne bi zaustavila. Služile
su Bogu!
Carska Kola lagano zaškripaše kada Leto izvi prednje segmente, podižući glavu.
"Vi ste čuvarke vere!" uzviknu Leto.
One odgovoriše uglas: "Gospodaru, slušamo!"
"U meni živite bez kraja!"
"Mi smo beskonačne!" povikaše.
"Volim vas kao nikog drugog!"
"Ljubav!" povikaše.
Ajdaho zadrhta.
"Predajem vam svog voljenog Dankana!" reče Leto.
"Ljubav!" povikaše.
Ajdaho se tresao čitavim telom. Osećao je da bi se mogao onesvestiti od ovolikog
obožavanja. Želeo je da pobegne, ali i da ostane i primi sve ovo. U ovoj odaji
osećala se moć. Moć!
Tišim glasom, Leto reče: "Promenite stražu."
Žene pognuše glave, sve u isti mah, bez oklevanja. S Ajdahove desne strane
pojavi se niz žena u belim odorama. One dođoše do praznog prostora ispod ispusta
i Ajdaho primeti da neke od njih nose bebe i malu decu od kojih nijedno nije
imalo više od godinu ili dve.
Iz ranijih objašnjenja Ajdaho je znao da su ovo bile žene koje tog časa
napuštaju službu Ribogovornica. Neke će postati sveštenice, a neke će ostatak
života provesti gajeći decu... ali nikada neće prestati da služe Letu.
Dok je posmatrao decu Ajdaho pomisli kako je zapreteno sećanje na ovo iskustvo
moralo delovati na mušku decu. Kroz čitav život nosiće u sebi to tajanstvo,
sećanje izgubljeno za svest ali uvek prisutno, iako iz njega neće nicati nikakvi
odgovori.
I poslednje pridošlice dođoše do odredišta ispod Leta i podigoše poglede prema
njemu. Ostale žene u dvorani tada podigoše lica i zagledaše se u Bogocara.
Ajdaho pogleda levo i desno. Žene odevene u belo ispunile su prostor ispod
ispusta u dužini od najmanje pet stotina metara u oba pravca. Neke od njih
podigoše decu ka Letu. Nije bilo ničeg sem strahopoštavanja i potčinjenosti. Kad
bi Leto naredio, oseti Ajdaho, ove žene bi smrskale decu o ispust. Učinile bi
bilo šta!
Leto veoma lagano spusti svoje prednje segmente na svoja kola. On blagonaklono
osmotri one ispod sebe i glas mu zazvuča kao nežno milovanje. "Nagrađujem vas za
vašu odanost i službu. Tražite i dobićete."
Cela dvorana odjeknu u znak odgovora: "Dobićete!"
"Što je moje to je tvoje", uzviknu Leto.
"Što je moje to je tvoje", povikaše žene.
"Podelite sa mnom, sada", reče Leto, "tihu molitvu za moje posredovanje u svim
stvarima - da ljudski rod nikad ne skonča!"
Sve glave u dvorani pognuše se kao jedna. Žene odevene u belo stadoše da
ljuljaju decu, nagnute nad njima. Ajdaho oseti to tiho jedinstvo, silu koja je
težila da prodre u njega i preuzme ga. On širom otvori usta i duboko udahnu,
boreći se protiv nečeg što je osećao kao fizički napad. Um mu je mahnito tragao
za nečim za šta bi se mogao uhvatiti, za nečim što bi ga zaštitilo.
Ove žene predstavljale su vojsku čiju silu i jedinstvo Ajdaho nije ni slutio.
Znao je da mu je ta sila izvan moći poimanja. Mogao je samo da je osmotri i
prepozna.
To je bilo ono što je Leto stvorio.
Ajdaho se priseti Letovih reči za vreme susreta u Citadeli: Odanost u muškoj
vojsci pripada pre samoj vojsci nego civilizaciji koja drži vojsku. Odanost u
ženskoj vojsci pripada vođi."
Ajdaho osmotri taj očiti dokaz Letove tvorevine, shvatajući upadljivu tačnost
ovih reči i istovremeno se plašeći te tačnosti.
Nudi mi da uzmem udela u ovome, pomisli Ajdaho.
Njegov vlastiti odgovor na Letove reči učini mu se sada detinjastim.
"Ne vidim razlog", rekao je Ajdaho.
"Većina ljudi nisu razumna stvorenja."
"Nijedna vojska, bilo da je muška ili ženska, ne jemči mir. U tvom Carstvu ne
vlada mir! Ti samo..."
"Ribogovornice su te obavestile o našoj istoriji?"
"Da, ali sam, takođe, šetao tvojim gradom i posmatrao tvoje ljude. Oni su
agresivni!"
"Vidiš, Dankane? Mir podstiče agresivnost."
"A ti tvrdiš da Zlatna Staza..."
"Ne predstavlja mir u doslovnom smislu. Ona je spokojstvo, plodno tle za nicanje
krutih klasa i mnogih drugih oblika agresivnosti."
"Govoriš u zagonetkama."
"Govorim na osnovu dugotrajnog promatranja, koje mi kaže da je miroljubiv stav -
stav poraženog. To je stav žrtve. Žrtve izazivaju agresivnost."
"Tvoje prokleto nametnuto spokojstvo! Kakva korist od njega?"
"Ako neprijatelja nema, treba ga izmisliti. Vojna sila koja nema spoljašnjeg
protivnika uvek se okreće protiv vlastitih ljudi."
"Kakvu to igru igraš?"
"Preobličavam ljudsku želju za ratom."
"Ljudi ne žele rat!"
"Žele haos. Rat je najdostupniji oblik haosa."
"Ne verujem ništa od svega toga! Igraš neku svoju opasnu igru."
"Veoma opasnu. Obraćam se drevnim izvorima ljudskog ponašanja da bih ih
prestrojio. Opasnost je u tome što bih onda mogao da potisnem sile ljudskog
opstanka. Ali uveravam te da će moja Zlatna Staza izdržati."
"Nisi potisnuo antagonizam."
"Na jednom mestu rasipam energije i usmeravam ih ka nekom drugom mestu. Ono što
ne možeš nadgledati, iskorišćavaš."
"Šta je to što tvoju žensku vojsku sprečava da preuzme vlast?"
"Ja sam im vođa."
Dok je pogledom prelazio preko mase žena u velikoj dvorani Ajdaho zaista nije
mogao da porekne ko je istinski vođa. Takođe, bilo mu je jasno da je deo ovog
obožavanja upućen njemu. Iskušenje je bilo toliko da se nije micao - bilo šta da
je tražio od njih... bilo šta! Skrivena moć u ovoj ogromnoj dvorani bila je
eksplozivna. Postavši svestan toga Ajdaho stade da ispituje Letove ranije reči.
Leto je pomenuo nešto o eksplozivnom nasilju. Dok je posmatrao žene kako se tiho
mole, Ajdaho dozva u sećanja Letove reči: "Muškarci su skloni oštrim podelama na
klase. Oni stvaraju slojevita društva. Slojevito društvo predstavlja konačni
poziv na nasilje. Ono se ne raspada. Ono eksplodira."
"Žene to nikad ne čine?"
"Ne, sem ako njima muškarci gotovo potpuno ne vladaju ili ako su zatvorene u
model društva u kome sve uloge igraju muškarci."
"Polovi se ne mogu toliko razlikovati!"
"Ipak, razlikuju se. Kod žena je zajednička stvar njihov pol, stvar koja je
iznad klase i kaste. Zato dozvoljavam svojim ženama da drže uzde."
Ajdaho je bio primoran da prizna kako ove žene što se mole stvarno drže uzde.
Koji bi deo te moći predao u moje ruke?
Iskušenje je bilo strahovito. Ajdaho uzdrhta. Iznenada, kao da ga je neko polio
hladnom vodom, shvati da je to verovatno i bila Letova namera - da me iskuša!
Žene završiše svoju molitvu na podu ogromne dvorane i podigoše poglede prema
Letu. Ajdaho nikada ranije nije video toliku ushićenost na ljudskim licima, ni u
seksualnoj ekstazi ni u slavnoj vojnoj pobedi - nigde nije video ništa ni
izdaleka nalik na ovoliko obožavanje.
"Danas pored mene stoji Dankan Ajdaho", reče Leto. "Dankan je ovde da bi mi
potvrdio svoju odanost pred svima vama. Dankane?"
Ajdaho oseti studen u stomaku. Leto ga je stavio pred savršeno jednostavan
izbor: Potvrdi svoju odanost Bogocaru ili umri!
Ako se kolebljivo osmehnem, pokažem kolebljivost ili mu se usprotivim, žene će
me ubiti golim rukama.
Ajdaha obuze mahniti bes. Progutavši knedlu i pročistivši grlo, on samo reče:
"Neka niko ne dovodi u sumnju moju odanost. Odan sam Atreidima."
Začuo je vlastiti glas kako odzvanja kroz dvoranu, pojačan Letovim iksijanskim
uređajem.
Stvoreni utisak iznenadi Ajdaha.
"Delimo!" zaurlaše žene. "Delimo! Delimo!"
"Delimo", reče Leto.
Mlade regrutkinje Ribogovornica, koje su se razlikovale po kratkim zelenim
odorama, nagrnuše u dvoranu sa svih strana, poput malih pokretnih čvorova koji
su se motali kroz ustrojstvo užarenih lica. Svaka regrutkinja nosila je
poslužavnik prepun sićušnih smeđih hostija. Dok su se poslužavnici kretali kroz
gužvu šake su se u talasima graciozno pružale - lelujavi ples šaka. Svaka šaka
uzela je po jednu hostiju i uzdigla je uvis. Kada je jedna od regrutkinja stigla
do ispusta i podigla svoj poslužavnik prema Ajdahu, Leto reče:
"Uzmi dve, jednu mi stavi u šaku."
Ajdaho kleknu i uze dve hostije. Izgledale su krte i lomljive. On ustade i
lagano jednu dodade Letu.
Leto upita: "Da li je završen izbor nove straže?"
"Da, gospodaru!" povikaše žene.
"Čuvate li moju veru?"
"Da, gospodaru!"
"Koračate li Zlatnom Stazom?"
"Da, gospodaru!"
Vibracije od povika žena zasipale su Ajdaha udarnim talasima, ošamućujući ga.
"Delimo li?" upita Leto.
"Da, gospodaru!"
Čim su žene odgovorile Leto ubaci hostiju u usta. Svaka majka koja je stajala
ispod ispusta odgrize komadić hostije, a ostalo ponudi svom detetu. Gomila
Ribogovornica iza žena u belom takođe spusti ruke i proguta hostije.
"Dankane, progutaj hostiju", reče Leto.
Ajdaho je ubaci u usta. Njegovo telo gole nije bilo uslovljeno na začin, ali
sećanje se namah obrati čulima. Hostija je imala pomalo gorak ukus, sa blagim
primesama melanža. Ovaj ukus prizva u Ajdahovu svest stara sećanja - obroke u
sieču, gozbe u prebivalištu Atreida... način na koji je začinski prah sve
prožimao u starim danima.
Čim je progutao hostiju, Ajdaho postade svestan mira u dvorani, tišine koju nije
remetilo ni disanje i u kojoj se začu jedno glasno klik sa Letovih kola. Ajdaho
se okrtenu da potraži izvor tog zvuka. Leto je otvorio jedan odeljak u postolju
kola iz koga je upravo vadio kristalnu kutiju. Kutija je iznutra blistala
plavosivom svetlošću. Leto je smesti na postolje kola, podiže svetleći poklopac
i izvadi kris-nož. Ajdaho istog časa prepoznade oštricu - soko ugraviran na
debljem kraju drške, zeleni dragulj na punom balčaku.
Kris-nož Pola Muad'Diba!
Ajdaha duboko uzbudi pogled na ovu oštricu. Zurio je u nju kao da bi slika iz
njegovih očiju mogla otelotvoriti prvobitnog vlasnika.
Leto podiže oštricu i zadrža je visoko, otkrivajući njenu elegantnu zaobljenost
i mlečne prelive duginih boja.
"Talisman naših života", reče Leto.
Žene ostaše neme, ushićene i oprezne.
"Nož Muad'Diba", reče Leto. "Zub Šai-Huluda. Da li će Šai-hulud ponovo doći?"
U znak odgovora začu se prigušeno mrmljanje koje je u poređenju sa prethodnom
vikom delovalo istovremeno duboko i moćno.
"Da, gospodaru."
Ajdaho ponovo poče da posmatra razdragana lica Ribogovornica.
"Ko je Šai-Hulud?" upita Leto.
Opet duboko mrmljanje: "Ti, gospodaru."
Ajdaho klimnu sam sebi. Evo nepobitnog dokaza da je Leto posegnuo u čudovišni
rezervoar moći, iz koga nikada ranije nije zahvatano na ovaj način. Leto je to i
rekao, ali reči su predstavljale besmislenu buku u poređenju s onim što je video
i osetio u ovoj ogromnoj dvorani. Ali Letove reči vratiše se Ajdahu kao da su
čekale na ovaj trenutak da se ogrnu svojim pravim značenjem. Ajdaho se priseti
da su se nalazili u kripti, na tom memljivom i senovitom mestu koje je Letu bilo
toliko privlačno a Ajdahu odbojno - prepuno stoletne prašine i mirisa drevne
truleži.
"Stvarao sam ljudsko društvo oblikujući ga preko tri hiljade godina, otvarajući
vrata zrelosti za čitave vrste", rekao je Leto.
"Ništa od toga o čemu govoriš ne objašnjava žensku vojsku!" pobuni se Ajdaho.
"Silovanje je strano ženama, Dankane. Tražio si razlike u ponašanju koje
proishode iz seksa."
"Prestani da menjaš temu!"
"Ne menjam je. Silovanje je tokom osvajačkih pohoda uvek predstavljalo način
isplate muške vojske. Muškarci nisu morali da se liše ni jedne mladalačke
maštarije prilikom čina silovanja."
Ajdaho se priseti smrknutog besa koji ga je preplavio zbog ove opaske.
"Moje hurije krote muškarce", reče Leto. "To je nešto što je ženski rod naučio
kroz eone nužnosti."
Ajdaho je bez reči zurio u Letovo zakukuljeno lice.
"Krotiti", reče Leto. "Uklopiti u neko sređeno ustrojstvo koje jemči opstanak.
Žene su to naučile u rukama muškaraca; sada muškarci to uče u rukama žena."
"Ali, kazao si..."
"Moje hurije često se u početku izlažu izvesnom obliku silovanja samo zato da bi
to kasnije pretvorile u duboku i snažnu međuzavisnost."
"Do đavola! Ti si..."
"Povezujem, Dankane! Povezujem."
"Ne osećam se povezanim..."
"Za obuku je potrebno vreme. Ti si drevna mera, prema kojoj se može odrediti
nova."
Letove reči začas lišiše Ajdaha svakoga čustva sem dubokog osećanja gubitka.
"Moje hurije podučavaju sazrevanju", dodade Leto. "Znaju da moraju nadgledati
sazrevanje muškaraca. Kroz taj proces i one same sazrevaju. Konačno, hurije
postaju žene i majke i na taj način izbijamo iz njihovih mladalačkih fikcija
nasilničke porive."
"Morao bih da vidim da bih se uverio!"
"Videćeš pri Velikom deljenju."
I dok je sada stajao pored Leta u dvorani za Siajnok Ajdaho priznade sebi da
prisustvuje nečemu što je sadržalo ogromnu moć, nečemu što bi moglo da stvori
onu vrstu ljudske vaseljene kakvu je Leto opisivao...
Leto vrati kris-nož u kutiju, a kutiju zatim u odeljak u postolju Carskih Kola.
Žene su u tišini posmatrale, čak su i deca ćutala - svi su bili potčinjeni sili
koja se mogla osetiti u ovoj ogromnoj dvorani.
Ajdaho osmotri decu, znajući iz Letovih objašnjenja da će ona biti nagrađena
tako što će im se dodeliti - muška ili ženska, svako na neki visok položaj.
Muškom decom bi kroz život vladala ženska deca, olakšavajući im (Letove reči)
"prelaz od mladića u muškarce sposobne za razmnožavanje."
Ribogovornice i njihovo potomstvo živeli su živote 'obuzete određenim uzbuđenjem
koje nije bilo dostupno većini drugih žena'.
Šta će biti sa Irtinom decom? upita se Ajdaho. Da li je moj prethodnik stajao
ovde i posmatrao svoju ženu odevenu u belo kako učestvuje u Letovom obredu?
Šta mi to Leto ovde nudi?
S tom ženskom vojskom neki ambiciozni zapovednik mogao bi preuzeti Letovo
carstvo. Ili, da li bi? Ne... ne dok je Leto živ. Leto je kazao da žene nisu 'po
prirodi' vojnički agresivne.
Rekao je: "Ja to ne gajim u njima. Poznato mi je ciklično ustrojstvo - sa
carskom svetkovinom koja se održava svakih deset godina, smenom straže,
blagosiljanjem novih pokoljenja, odavanjem počasti palim sestrama i onima
voljenima koje su nas zauvek napustile. Siajnok za Siajnokom korača napred po
predviđenom toku. Sama promena postaje ne-promena."
Ajdaho podiže pogled sa žena u belom i njihove dece. Prelazio je očima preko
mnoštva nemih lica, prisećajući se da je ovo samo mali deo te ogromne ženske
sile koja je preko Carstva raširila svoju žensku mrežu. Sada je mogao da
poveruje Letovim rečima:
"Moć ne slabi. Svakih deset godina ona postaje sve izrazitija i jača."
Čemu to vodi? upita se Ajdaho.
On osmotri Leta koji je upravo podizao ruku da bi blagoslovio prepunu dvoranu
hurija.
"Sada ćemo krenuti među vas", reče Leto.
Žene ispred ispusta načiniše prolaz, gurajući one pozadi. Prolaz se otvarao kroz
mnoštvo poput pukotine u zemlji posle neke silovite prirodne kataklizme.
"Dankane, ići ćeš ispred mene", reče Leto.
Ajdaho proguta knedlu kroz suvo grlo. On spusti dlan na ivicu ispusta i skoči u
raskrčeni prostor, krenuvši pukotinom, svestan da samo tako može okončati ovo
iskušenje.
Bacivši brz pogled unazad, on vide kako se Letova kola veličanstveno spuštaju na
suspenzorima.
Ajdaho se okrenu i ubrza korak.
Žene suziše stazu kroz svoje redove. To bi učinjeno sa čudnom mirnoćom, s
usresređenom pažnjom - prvo na Ajdaha, a zatim na to veliko pre-crvoliko telo
koje se iza Ajdaha vozilo na iksijanskim kolima.
Dok je Ajdaho stoički stupao napred, žene su sa svih strane posezale da bi
dodirnule njega, Leta, ili samo Carska Kola. Ajdaho oseti uzdržanu strast u tom
dodiru i postade svestan najdubljeg straha u čitavom svom iskustvu.
24.
Problem predvođenja u svim vremenima je neizbežan: Ko će igrati ulogu Boga?
'Muad'Dib, iz Usmenih Predanja'
Hvi Noree sledila je mladu Ribogovornicu-vodiča niz široku rampu koja se
zavojito spuštala u dubine Ona. Poziv gospodara Leta prispeo je u kasne večernje
sate trećeg dana Svetkovine, prekinuvši razvoj dogadaja koji su već bili
ugrozili njenu sposobnost da očuva emocionalnu ravnotežu.
Njen prvi pomoćnik, Otvi Jake, nije bio naročito prijatan čovek - kose boje
peska, duguljastog, uzanog lica i očiju koje se nikad ni na čemu nisu duže
zadržavale i koje nikad nisu gledale pravo u oči onome kome se obraćao. Jake joj
je uručio jedan list od memerase-hartije, koji je sadržavao ono što je on opisao
kao 'sažetak skorašnjeg izveštaja o počinjenom nasilju u Svetkovinskom gradu'.
Stojeći pokraj stola za kojim je ona sedela zurio je naniže u neku tačku s njene
leve strane i rekao: 'Ribogovornice ubijaju Liceigrače po čitavom gradu.' Činilo
se da ga ovo nije posebno uzbuđivalo.
"Zbog čega?" upita ona.
"Kažu da su Bene Tleilaksi pokušali da izvrše atentat na Bogocara."
Drhtaj straha prostruji njenim telom. Zavalila se potom dublje u stolicu i
prešla pogledom po ambasadorskom kabinetu - ovalnoj prostoriji u kojoj se
nalazio jedan polukružan sto čija je veoma uglačana površina skrivala upravljače
mnogih iksijanskih naprava. Soba je odavala utisak sumorno značajnog mesta i
bila je obložena drvenim panel-pločama mrke boje koje su pokrivale instrumente
za zaštitu od uhođenja. Nije bilo prozora.
Nastojeći da ne ispolji uznemirenost, Hvi podiže pogled prema Jakeu i reče: "A
gospodar Leto je..."
"Izgleda da pokušaj atentata nije imao nikakvih posledica. No, time se može
objasniti ova odmazda."
"Ti, dakle, misliš da je do takvog pokušaja došlo?"
"Da."
U tom trenutku ušla je Ribogovornica sa pozivom gospodara Leta, oglušivši se o
pravilo uobičajene najave iz predsoblja kabineta. Došla je u pratnji jedne
starice iz reda Bene Geserit, osobe koju je predstavila kao 'Časnu Majku
Anteak'. Anteak je netremice posmatrala Jakea, dok je Ribogovornica, mlada žena
glatkih, gotovo detinjih crta lica, saopštavala svoju poruku:
"Naložio mi je da vas podsetim: 'Hitno se vrati ako te pozovem.' Sada vas
poziva."
Dok je Ribogovornica ovo govorila, Jake je počeo da se meškolji. Njegov pogled
nervozno je lutao po čitavoj prostoriji, kao da traga za nečim što se tu nije
nalazilo. Hvi je ne oklevajući, navukla tamnoplavu odoru preko svoje halje i
naredila Jakeu da ostane u kabinetu do njenog povratka.
U ulici u kojoj se nalazila ambasada bilo je neuobičajeno malo prometa. Obasjana
rumenilom večernje svetlosti, Anteak pogleda Ribogovornicu i jednostavno reče:
"Da." Anteak se potom rastade od njih a Ribogovornica povede Hvi pustim ulicama
do jedne visoke zgrade bez prozora, u čijim se dubinama nalazila strma zavojita
rampa. Oštre zavojnice rampe izazivale su kod Hvi vrtloglavicu. Blistave sićušne
svetlosne kugle kretale su se kroz središnju prazninu obasjavajući grimizno
zelenu vinovu lozu sa ogromnim listovima. Loza je obavijala svetlucave zlatne
žice.
Meka, tamna površina rampe upijala je zvuke njihovih koraka, utičući da Hvi
postane naglašeno svesna jedva čujnog šušketavog trenja izazvanog blagim
pokretima njene odeće.
"Gde me vodiš?" upita Hvi.
"Gospodaru Letu."
"Znam, ali gde je on?"
"U svojim privatnim odajama."
"To je veoma duboko."
"Da, gopspodar naročito voli dubine."
"Počinje mi se vrteti u glavi dok hodamo ovako beskonačno ukrug."
"Biće bolje ako ne gledate lozu."
"Kakva je to biljka?"
"Zove se lunionska loza i smatra se da je potpuno bez mirisa."
"Nikad nisam čula za nju. Odakle potiče?"
"To zna jedino gospodar Leto."
Nastavili su da koračaju u tišini, a Hvi se trudila da razjasni vlastita
osećanja. Bogocar ju je ispunjavao tugom. Mogla je u njemu da nasluti čoveka,
čoveka kakav je mogao da bude. Zbog čega je takav čovek odabrao ovakav smer svog
života? Da li je iko to znao? Da li je čak i Moneo to znao?
Možda je Dankan Ajdaho znao.
Njene misli okrenuše se Ajdahu - kako je taj muškarac bio fizički privlačan. I
kako je to delovalo! Mogla je da oseti kako mu je sve sklonija. Kada bi samo
Leto imao Ajdahovo telo i izgled. Znala je da u tom slučaju ne bi ni razmišljala
ko joj se više dopada. Ali Moneo - to je bila sasvim druga stvar. Spustila je
pogled na leđa svog ćutljivog vodiča.
"Možeš li da mi kažeš nešto o Moneu?" upita Hvi.
Ribogovornica ponovo usredsredi pažnju na silaznu zavojnicu rampe.
"Gospodar je rekao da ćete se raspitivati za Monea", reče ona.
"Onda mi pričaj o njemu."
"Šta ima tu da se priča. On je gospodarev najbliži poverenik."
"Bliži čak i od Dankana Ajdaha."
"Od, da. Moneo je Atreid."
"Moneo me je juče posetio", reče Hvi. "Kazao mi je da bi trebalo da znam nešto o
Bogocaru. Maneo tvrdi da je Bogocar sposoban da učini bilo šta, bilo šta,
uopšte, ukoliko smatra da to ima neke svrhe.
"Mnogi veruju u to", reče Ribogovornica.
"A ti ne veruješ?"
Hvi je postavila ovo pitanje na mestu gde je rampa zavijala svoj poslednji krug
i otvarala se u malo predvorje sa zasvođenim ulazom udaljenim svega nekoliko
koraka.
"Gospodar Leto će vas odmah primiti", reče Ribogovornica. Okrenula se i pošla uz
rampu ne izustivši ni reč o svom uverenju.
Hvi je zakoračila ispod ulaznog luka i obrela se u prostoriji sa niskom
tavanicom. Bila je znatno manja od sale za audijencije. Vazduh je bio svež i
suv. Iz skrivenih izvora u gornjim uglovima dopirala je bledožuta svetlost. Oči
su joj se polako privikle na umanjeno osvetljenje, opažajući ćilime i meke
jastuke razmeštene oko jedne niske gomile... Stavila je šaku na usta kada se ta
gomila pomerila, shvativši da je to gospodar Leto na svojim kolima, samo što su
kola ležala u udubljenju poda sobe. Odmah joj je postalo jasno zašto je to bilo
potrebno. Na ovaj način delovao je manje nadmoćno ljudskim posetiocima; njegova
fizička ogromnost nije toliko dolazila do izražaja. Ništa se, međutim, nije dalo
učiniti u pogledu dužine i neizbežne mase njegovog tela, osim da se smeste u
okrilje senki, tako da je svetlost uglavnom padala na njegovo lice i ruke.
"Uđi i sedi", reče Leto. Kazao je to blagim i prijatnim glasom.
Hvi je prišla jednom crvenom jastuku na svega nekoliko metara od Letovog lica i
sela na njega.
Leto je promatrao njene kretnje sa očevidnim zadovoljstvom. Na sebi je imala
tamnozlatastu odoru, a kosa joj je na potiljku bila upletena u kike, što je
doprinosilo da njeno lice izgleda sveže i nevino.
"Poslala sam vašu poruku na Iks", reče ona. "Takođe, saopšila sam im da svakako
želite da saznate koliko mi je godina."
"Možda će odgovoriti", reče on. "Njihov odgovor može čak da bude i istinit."
"Htela bih da saznam kada sam rođena, kao i sve okolnosti u vezi sa tim", reče
ona, "ali ne znam zbog čega to vas zanima."
"Zanima me sve što je u vezi s tobom."
"Neće im se dopasti to što ste me proizveli u stalnog ambasadora."
"Tvoji gospodari su čudna mešavina formalizma i raspuštenosti", reče on. "Nemam
baš mnogo razumevanja za budale."
"Smatrate me budalom, gospodaru?"
"Malki nije bio budala, niti si ti to, draga moja."
"Godinama nemam nikakvih vesti o ujaku. Pitam se ponekad da li je još živ."
"Možda ćemo i to doznati. Da li je Malki ikada razgovarao s tobom o mom
upražnjavanju takija?" Za trenutak se zamislila, a potom upitala: "To se zvalo
ketman u doba starih Slobodnjaka?"
"Da, to je veština prikrivanja identiteta u slučajevima kada bi njegovo
otkrivanje moglo da bude štetno."
"Sada se dobro sećam toga. Kazao mi je da ste, pod raznim pseudonimima, pisali
istorije, od kojih su neke veoma dobro poznate."
"To je bilo prilikom našeg razgovora o takiji."
"Zašto govorite o tome, gaspodaru?"
"Da bih izbegao druge teme. Da li si znala da sam ja napisao knjige - Noaha
Arkrajta?"
Nije mogla da suzdrži kikot. "Kako je to zabavno, gospodaru. Od mene su sve
vreme zahtevali da čitam o njegovom životu."
"To sam ja, takođe, napisao. Koje tajne su tražili da izvučeš iz mene?"
Nije ni trepnula na ovu njegovu stratešku promenu predmeta razgovora.
"Žele da saznaju o unutrašnjem delovanju religije gospodara Leta."
"Zar još to žele?"
"Žele da saznaju na koji način preuzimate upravljanje religijom iz ruku Bene
Geserita."
"Nadajući se, bez sumnje, da se u tome i sami mogu okušati."
"Sigurna sam da i to imaju na umu, gospodaru."
"Hvi, ti si užasan predstavnik Iksijanaca."
"Ja sam vaš sluga, gospodaru."
"Postoji li nešto što tebe lično zanima?"
"Bojim se da bi vas moja radoznalost mogla uznemiriti", reče ona.
Za trenutak ju je netremice posmatrao, a onda reče: "Shvatam. Da, u pravu si. Za
sada je bolje da izbegavamo prisnije razgovore. Želiš li da ti pričam o
Sestrinstvu?"
"Da, to bi bilo dobro. Znate li da sam danas srela jednog člana poslanstva Bene
Geserita?"
"To će biti Anteak."
"Na mene je delovala zastrašujuće", reče ona.
"Nema razloga da zazireš od Anteak. Ona je došla u tvoju ambasadu po mojoj
naredbi. Da li ste bili svesni da su vas zaposeli Liceigrači?"
Hvi zastade dah, a zatim se ukoči dok joj je hladnoća ispunjavala grudi. "Otvi
Jake?" upita ona.
"Podozrevala si?"
"Jedino što mi se nije dopadao, a i rečeno mi je da..." Ona slegnu ramenima, a
onda, kada joj je puklo pred očima, upita: "Šta se dogodilo s njim?"
"Sa pravim? Mrtav je. To je uobičajen postupak koji Liceigrači primenjuju u
takvim slučajevima. Moje Ribogovornice dobile su izičito naređenje da unište sve
Liceigrače u tvojoj ambasadi."
Hvi ne reče ništa, ali suze zaiskriše na njenim jagodicama. Ovo objašnjava zbog
čega su ulice prazne, Anteakino zagonetno 'Da'. Objašnjava mnoge stvari.
"Obezbediću ti pomoć Ribogovornica sve dok ne budeš u stanju da pronađeš novo
rešenje", reče Leto. "Moje Ribogovornice će te valjano čuvati."
Hvi otre suze sa lica. Inkvizitori sa Iksa goropadno će reagovati protiv
Tleilaksa. Da li će na Iksu poverovati u njen izveštaj? Čitavo osoblje njene
ambasade zaposednuto Liceigračima. Bilo je teško poverovati u to.
"Svi?" upita ona.
"Liceigrači nisu imali razloga da ostave bilo kog od tvojih ljudi u životu.
Trebalo je da upravo ti budeš sledeća žrtva."
Ona se strese.
"Odugovlačili su sa tobom", reče on, "jer su znali da će morati da izrade do te
mere vernu kopiju da uzmognu obmanuti i moja čula. A nisu sasvim načisto u
pogledu mojih sposobnosti."
"Onda Anteak..."
"Sestrinstvo i ja delimo sposobnost da prepoznajemo Liceigrače. A Anteak... pa,
ona je veoma dobra u onome što radi."
"Niko ne veruje Tleilaksima", primeti ona. "Zbog čega nisu odavno izbrisani sa
lica sveta?"
"Specijalisti imaju svoje vrednosti, kao i svoja ograničenja. Iznenađuješ me,
Hvi. Nisam pretpostavljao da možeš da budeš tako krvožedna."
"Tleilaksi... suviše su okrutni da bi bili ljudska bića? Oni nisu ljudska bića!"
"Uveravam te da ljudska bića mogu da budu jednako okrutna. I ja sam povremeno
bivao okrutan."
"Znam, gospodaru."
"S razlogom. No, jedina skupina o čijem sam uklanjanju razmišljao jeste Bene
Geserit."
Njeno zaprepašćenje gotovo da se nije moglo iskazati rečima.
"One su toliko blizu onome što bi trebalo da budu, a opet toliko daleko", reče
on.
Skupila je samo snage da prozbori: "Ali Usmena Predanja kažu..."
"Religija časnih majki, da. Nekad su sazdavale posebne religije, za posebna
društva. Zvale su to inženjering. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?"
"To je bezdušno."
"Zaista. Ishodi odgovaraju greškama. Čak i posle svih velikih nastojanja na
ekumenizmu, širom Carstva zadržali su se bezbrojni bogovi; manja božanstva i
tobožnji propovednici."
"Vi ste to promenili, gospodaru."
"U nekoliko. No, bogovi teško umiru, Hvi. Moj monoteizam preovladuje, ali
prvobitni panteon i dalje postoji; spustio se u podzemlje najrazličitije
prerušen."
"Gospodaru, osećam u vašim rečima... neku..." Zavrtela je glavom.
"Da li i ja delujem hladno proračunato, poput Sestrinstva?"
Ona klimnu.
"Slobodnjaci su obožavali mog oca, velikog Muad'Diba, iako on uistinu nije mario
da ga smatraju velikim."
"Da li su Slobodnjaci bili..."
"Da li su bili u pravu? Draga moja Hvi, oni su uviđali svu korisnost moći i
stoga su po svaku cenu hteli da sačuvaju vlast."
"To me uznemirava... gospodaru."
"To mogu da razumem. Ne dopada ti se pomisao da je moguće tako lako postati Bog,
kao da je to svima pristupačno."
"Zvuči odviše lako, gospodaru". U njenom glasu pojaviše se neki daleki
ispitivački prizvuci.
"Uveravam te da to nipošto ne može bilo kome da se dogodi."
"Ali iz ovoga što ste rekli proizilazi da ste vi svoj status Boga nasledili
od..."
"Nikad nemoj to spominjati pred Ribogovornicama", reče on. "One se surovo
obračunavaju sa jereticima."
Pokušala je da proguta pljuvačku kroz suvo grlo.
"Govorim ti ovo samo da bih te zaštitio", reče on.
Glas joj je bio slabašan. "Hvala, gospodaru."
"Moj božanski status započeo je kada sam svojim Slobodnjacima rekao da više ne
mogu plemenima da dajem vodu mrtvih. Znaš li šta je voda mrtvih?"
"U vreme Dine to je bila voda koja se dobijala iz tela umrlih", reče ona.
"Ah, pa da. Čitala si Noaha Arkrajta."
Uspela je da se blago osmehne.
"Saopštio sam Slobodnjacima da tu vodu treba posvetiti Vrhunskom Božanstvu, koje
je ostalo bezimeno. Mojom velikodušnošću Slobodnjacima je bilo dopušteno da i
dalje kontrolišu tu vodu."
"Mora da je voda u to doba bila veoma dragocena."
"Veoma! A ja kao predstavnik tog bezimenog božanstva nisam baš pomno nadzirao tu
dragocenu vodu tokom skoro tri stotine godina."
Ona se ugrize za donju usnu.
"Još zvuči račundžijski?" upita on.
Ona klimnu.
"I bilo je. Kada je kucnuo čas da posvetim vodu moje sestre, izveo sam jedno
čudo. Glasovi svih Atreida progovorili su iz Ganine urne. Tako su moji
Slobodnjaci otkrili da sam ja to njihovo Vrhunsko Božanstvo."
Čuvši ovo otkriće, Hvi prozbori zastrašenim glasom punim zbunjenosti i
nesigurnosti. "Gospodaru, da li vi to meni kažete da u stvari niste Bog?"
"Kažem ti da ne igram žmurke sa smrću."
Zurila je u njega nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorila na način koji ga
je uverio da je razumela dublje značenje njegovih reči. Bila je to reakcija zbog
koje mu je postala još draža.
"Vaša smrt neće biti kao druge smrti", reče ona.
"Divna Hvi", promrmlja on.
"Čudim se da se vi ne plašite sada nekog istinskog Vrhunskog Božanstva", reče
ona.
"Da li me ti to osuđuješ, Hvi?"
"Ne, ali strahujem za vas."
"Pomisli na cenu kaju plaćam", reče on. "Svaki moj potonji delić nosiće nešto od
moje svesti zaptivene u sebi, bespomoćan i izgubljen."
Ona položi oba dlana na usta i zagleda se u njega.
"To je taj užas sa kojim moj otac nije mogao da se suoči i koji je pokušao da
spreči: beskrajna podeljenost i potpodeljenost slepog identiteta."
Ona spusti ruke i prošapta: "Bićete svesni?"
"Na neki način... ali i nem. Po jedan mali biser moje svesti otići će sa svakim
peščanim crvom i svakom peščanom pastrmkom - znajući to, ali i nesposoban da
pokrene makar i jednu ćeliju, svestan u beskrajnom snu."
Stresla se.
Leto je promatrao njen napor da shvati jedno takvo postojanje. Da li je mogla da
zamisli konačno rasulo kada se poddelovi njegovog identiteta budu upirali da
održe kontrolu nad iksijanskom mašinom koja je beležila njegove dnevnike? Da li
je mogla da nasluti bolnu tišinu koja će uslediti posle tog strahotnog
rasparčavanja?
"Gospodaru, oni bi upotrebili ovo saznanje protiv vas, ukoliko bih im ga
otkrila."
"Hoćeš li im reći?"
"Razume se da neću!" Ona polako odmahnu glavom. Zbog čega je prihvatio taj
jezivi preobražaj? Zar se to nije moglo izbeći?
Zatim reče: "Zar se mašina koja beleži vaše misli ne bi mogla podesiti na..."
"Na milion mene? Na milijardu ili na još više? Moja draga, draga Hvi, nijedan od
tih svesnih bisera neće odista biti ja."
Oči joj se ispuniše suzama. Zatreptala je i duboko udahnula. Leto je u načinu na
kaji je dopustila da je preplavi plima smirenosti prepoznao tragove vežbi Bene
Geserita.
"Gospodaru, strašno ste me uplašili."
"I ti ne razumeš zbog čega sam to učinio."
"Zar mi je to razumevanje dostupno?"
"Oh, da. Mnogi su u stanju da to razumeju. Druga je stvar na koji način ljudi
koriste neko saznanje."
"Hoćete li me podučiti šta da činim?"
"Ti već znaš."
Ćutke je primila njegove reči, a zatim prozborila: "Sve ovo je u nekakvoj vezi
sa vašom religijom. Mogu to da osetim."
Leto se osmehnu. "Za ovako divan dar kao što si ti, u stanju sam da gotovo sve
oprostim tvojim iksijanskim gospodarima. Pitaj i saznaćeš."
Nagnula se prema njemu, zaklativši se na jastuku. "Recite mi nešto određenije o
unutrašnjem dejstvovanju vaše religije."
"Uskoro ćeš saznati sve o meni, Hvi. Obećavam ti. Važno je da zapamtiš da to u
suštini nije daleko od obožvanja sunca kod naših primitivnih predaka."
"Obožavanja... sunca?" Trgla je telo unazad. "To sunce koje upravlja svekolikim
kretanjem, ali koje se ne može dotaći - to sunce je smrt.
"Vaša... smrt?"
"Svaka religija kruži poput planete oko sunca, od koga dobija energiju neophodnu
za svoje potojanje."
Glas joj je bio tek nešto čujniji od šapata: "Šta vi vidite u vašem suncu,
gospodaru?"
"Vaseljenu sazdanu od mnoštva prozora kroz koje mogu da virim. Sve što prozor
uokviruje, ja to vidim."
"Budućnost?"
"Vaseljena je u svojoj osnovi bezvremena i stoga sadrži sva vremena i sve
budućnosti."
"Dakle, istina je", reče ona. Videli ste stvar koju ovo..." Ona pokaza prema
njegovom dugačkom rebrastom telu, "... koju ovo sprečava?"
"Nalaziš li u sebi oslonac za verovanje da bi ovo, u izvesnoj meri moglo da bude
sveto?" upita on.
Mogla je jedino da klimne.
"Ako želiš da podeliš sve sa mnom", reče on, "moram te upozoriti da će to biti
užasno breme."
"Hoće li, gospodaru, time vaše breme biti manje?"
"Ne manje, ali ću ga lakše nositi."
"Onda, želim da ga podelim. Recite mi, gospodaru?"
"Još ne, Hvi. Moraćeš da se još malo strpiš."
Uzdahnula je skrivajući svoje razočarenje.
"Jedina nevolja je u tome što moj Dankan Ajdaho postaje nestrpljiv", reče Leto.
"Moraću uskoro da se pobrinem za to."
Bacila je pogled preko ramena, no mala soba je i dalje bila prazna.
"Želite li da vas sada napustim?"
"Želeo bih da me nikad ne napustiš."
Netremice ga je posmatrala, opažajući žestinu njegovog pogleda, gladnu prazninu
njegovog izraza koji ju je ispunjavao tugom. "Gospodaru, zbog čega meni
poveravate svoje tajne?"
"Neću tražiti da budeš nevesta jednog Boga."
Oči joj se raširiše od zaprepašćenja.
"Ne odgovaraj", uziknu on.
Gotovo ne pomerivši glavu skliznula je pogledom duž njegovog senovitog tela.
"Ne tragaj za onim mojim delovima koji više ne postoje", reče on. "Neki oblici
telesne prisnosti za mene više nisu mogući."
Ponovo je usredsredila pažnju na to zakukuljeno lice, zapažajući ružičastu kožu
njegovih obraza, duboko ljudske crte u tom tuđinskom okviru.
"Ako želiš decu" reče on, "zahtevaću od tebe jedino dozvolu da sam odaberem oca.
Ali ja još ništa nisam tražio od tebe."
Glas joj je sada bio slabašan. "Gospodaru, zaista ne znam šta da..."
"Uskoro se vraćam u Citadelu", reče on. "Doći ćeš k meni tamo, pa ćemo
razgovarati. Govoriću ti, tada, o stvarima koje spečavam."
"Uplašena sam, gospodaru. Bojim se više nego što sam ikada zamšljala da je to
moguće."
"Ne boj me se, Hvi. Prema mojoj dobroj Hvi mogu da budem samo dobar. Što se tiče
ostalih opasnosti, moje Ribogovornice će te štititi vlastitim telima. One neće
dopustiti da te bilo šta ugrozi."
Hvi se pridiže i poče da drhti.
Leto primeti koliko su je njegove reči duboko dirnule i to ga zabole. Hviine oči
zablistaše suzama. Čvrsto je stisnula šake da bi sprečila drhtanje. Znao je da
će rado doći kod njega u Citadelu. Ma šta zatražio, njen odgovor uvek bi bio
odgovor njegovih Ribogovornica:
"Da, gospodaru."
Leto postade svestan da bi ona, kada bi mogla da zameni mesto sa njim i preuzme
njegovo breme, to rado učinila. Činjenica da joj to nije bilo moguće doprinosila
je njenom bolu. Predstavljala je spoj inteligencije i duboke osećajnosti, lišena
svih Malkijevih hedonističkih slabosti. Bila je upravo zastrašujuća u svojoj
savršenosti. Sve u njoj iznova ga je uveravalo da je bila tačno ona vrsta žene
koju bi, da je ikada dostigao svoju zrelu muškost, poželeo (Ne! Zahtevao!) za
svoju suprugu.
A Iksijanci su to znali.
"Ostavi me sada", prošapta on.

25.
Mom narodu ja sam i otac i majka. Upoznao sam ekstazu rođenja i ektazu smrti i
znani su mi obrasci koje vi morate da naučite. Nisam li tumarao, opijen, kroz
vaseljenu obličja? Da! Video sam vas ocrtane u svetlosti. Ta vaseljena za koju
govorite da je vidite i osećate, ta vaseljena moj je san. Moja energija se
uredsređuje na njega i ja sam u ma kom carstvu i svakom carstvu. Tako ste i vi
rođeni.
'Ukradeni dnevnici'
"Moje Ribogovornice su mi saopštile da si odmah po povratku sa Siajnoka otišao u
Citadelu", reče Leto.
Upravio je optužujući pogled u Ajdaha koji je stajao pored mesta na kome je
sedela Hvi pre jednog časa. Tako mali vremenski razmak - pa ipak je Leto oećao
prazninu kao da su protekli vekovi.
"Bilo mi je potrebno vreme da razmislim", reče Ajdaho. Bacio je pogled u
udubljenje u kome su počivala Letova kola.
"I da razgovaraš sa Sionom?"
"Da." Ajdaho podiže pogled ka Letovom licu.
"Ali tražio si Monea", reče Leto.
"Da li te izveštavaju o svakom mom pokretu?" upita plaho Ajdaho.
"Ne o svakom."
"Ponekad je ljudima potrebno da budu sami."
"Razume se. No, nemoj da optužuješ Ribogovornice zato što se brinu o tebi."
"Siona kaže da će biti stavljena na kušnju!"
"Jesi li zbog toga tražio Monea?"
"Kakva je to provera?"
"Moneo zna. Pretpostavljam da si zbog toga želeo da ga vidiš."
"Ništa ti ne pretpostavljaš! Ti znaš."
"Siajnok te je uznemirio, Dankane. Žao mi je."
"Da li imaš predstavu o tome kako je meni... ovde?"
"Sudbina gole nije laka", reče Leto. "Neki životi su teži od drugih."
"Nije mi potrebna nikakva mladalačka filozofija."
"Šta ti je potrebno, Dankane?"
"Potrebno mi je da saznam neke stvari."
"Na primer?"
"Ne shvatam nijednog čoveka oko tebe! Ne pokazujući nikakvo iznenađenje, Moneo
mi je rekao da je Siona učesnik pobune protiv tebe. Njegova rođena kćer!"
"U svoje vreme Moneo je takođe bio pobunjenik."
"Pa, o tome i govorim. Jesi li i njega proveravao?"
"Da."
"Hoćeš li i mene?"
"Upravo te proveravam."
Ajdaho je nekoliko časaka zurio u njega, a zatim reče: "Ne razumem tvoju
vladavinu, tvoje Carstvo, ništa od svega toga. Što više otkrivam, to više
shvatam da mi nije jasno šta se, zapravo, događa."
"Kakva sreća da si konačno otkrio puteve mudrosti."
"Šta?" Silovit izliv Ajdahove zbunjenosti uzdigao je njegov glas do ratničkog
pokliča, koji ispuni malu sobu.
Leto se osmehnu. "Dankane, zar ti nisam rekao da je najsavršenija prepreka
saznavanju kada pomisliš da nešto znaš?"
"Onda mi reci šta se dogada?"
"Moj prijatelj Dankan Ajdaho stiče jednu novu naviku. Uči da uvek gleda iza onog
što misli da zna."
"U redu, u redu." Ajdaho je polako klimao u ritmu izgovaranja reči. "Šta je to
iza što je uticalo da uzmem udela u onome u Siajnoku?"
"Nastojim da vežem Ribogovornice sa zapovednikom moje straže."
"A ja moram da ih odbijam. Pratnja koja me je izvela iz Citadele želela je da se
zaustavi zbog jedne orgije. A one koje su me dovele ovamo kada si ti..."
"One znaju kakvo mi zadovoljstvo pričinjava da vidim decu Dankana Ajdaha."
"Proklet bio! Ja nisam tvoj rasplodni pastuv!"
"Nema potrebe da vičeš, Dankane."
Ajdaho nekoliko puta duboko uzdahnu, a zatim reče: "Kad im kažem 'Ne' one se u
početku ponašaju uvređeno, a potom postupaju sa mnom kao da sam neki prokleti...
" Zavrteo je glavom i dodao: "Neki prokleti svetac ili tako nešto."
"Zar ti se ne pokoravaju?"
"Ne postavljaju nikakva pitanja... osim ako to nije suprotno tvojim naređenjima.
Ja nisam želeo da dođem ovamo."
"Pa, ipak su te dovele."
"Prokleto dobro znaš da tebi nikada ne bi otkazale poslušnost."
"Drago mi je što si došao, Dankane."
"Oh, to mogu da primetim."
"Ribogovornice znaju koliko si ti poseban, koliko te ja volim i koliko ti
dugujem. Kada smo ti i ja posredi, nikad se ne postavlja pitanje poslušnosti ili
neposlušnosti. Zapamti, Dankane, nikad."
"Šta je onda u pitanju?"
"Odanost."
Ajdaho zamišljeno utonu u ćutanje.
"Jesi li osetio moć Siajnoka", upita Leto.
"Tričarija."
"Zbog čega te je onda to uznemirilo?"
"Tvoje Ribogovornice nisu vojska, one su tvoja policijska sila."
"Tako mi mog imena, uveravam te da nisi u pravu. Policija je neizbežno
podmićena."
"Iskušavaš me putem moći", prebaci mu Ajdaho.
"To je ta provera, Dankane."
"Ne veruješ mi?"
"Podrazumeva se da verujem u tvoju bespogovornu odanost Atreidima."
"Čemu onda sva ova jalava priča o podmićivanju i proveri?"
"Ti si me optužio da držim policijsku silu. Policija uvek vodi računa o tome da
zločinci napreduju. Potrebno je da policajac bude odista glup pa da prenebregne
činjenicu da je položaj izvršnog organa vlasti najisplativije mesto u svetu
kriminala uopšte."
Ajdaho ovlaži jezikom usne i pogleda Leta, očito pometen.
"Ali moralna priprema za... mislim zakonito... zatvori za..."
"Kakva korist od zakona i zatvora kada kršenje zakona nije greh?"
Ajdaho polako nakrivi glavu na desnu stranu: "Pokušavaš li da mi kažeš da je
tvoja prokleta religija..."
"Kažnjavanje grehova može biti krajnje neobično."
Ajdaho pokaza palcem preko ramena ka svetu što je ležao iza vrata male odaje.
"Sve te priče o smrtmim kaznama... o tom batinjanju."
"Nastojim da se što je moguće manje oslanjam na zakone i zatvore."
"Moraš da imaš neke zatvore!"
"Zar moram? Zatvori su potrebni samo da bi se proizvela opsena da su sudovi i
policija delotvorni. Oni su neka vrsta osiguranja posla."
Ajdaho se napola okrenu i uperi kažiprst ka vratima kroz koja je ušao u malu
sabu. "Imaš čitave planete, koje nisu ništa drugo do zatvori!"
"Pretpostavljam da bi svuda mogao da vidiš zatvor, ukoliko je to u skladu sa
tvojim prividima."
"Prividi!" Ajdaho naglo spusti ruku niz bok i ostade bez reči.
"Da. Govoriš o zatvorima, policiji i zakonima, sve samim savršenim prividima iza
kojih jedna koristoljubiva, vlastodržačka vrhuška može da dejstvuje uočavajući
sasvim tačno da je iznad vlastitih zakona."
"I ti zaista misliš da se sa zločinom može izaći na kraj uz..."
"Ne sa zločinima, Dankane, sa grehovima..."
"Ti, dakle smatraš da tvoja religija može..."
"Jesi li zapazio osnovne grehe?"
"Šta?"
"Pokušaji da se podmite članovi moje vlade i podmićivanja koja vrše članovi moje
Vlade."
"A u čemu se sastoji to podmićivanje?"
"U biti, reč je o nemaru da se uoči i obožava svetost boga Leta."
"Tebe?"
"Mene."
"Ali na samom početku si mi rekao da..."
"Misliš da ja ne verujem u vlastitu božansku prirodu? Budi obazriv, Dankane."
Ajdahov glas poprimi srditu jednolikost. "Rekao si mi da je jedan od mojih
zadataka da potpomognem čuvanju tvoje tajne, da si..."
"Ti ne znaš moju tajnu."
"Da si tiranin? To nije..."
"Bogovi imaju više moći nego tirani, Dankane."
"Ne dopada mi se ovo što sada čujem."
"Kada je ijedan Atreid ikada od tebe tražio da ti se dopada tvoj posao?"
"Tražiš da zapovedam tvojim Ribogovornicama koje su i sudije i porota i
krvnici..." provali iz Ajdaha.
"I šta još?"
Ajdaho je ćutao.
Leto je hladnim pogledom merio razdaljinu između njih dvojice; tako kratko
rastojanje, a ipak toliko veliko. Ovo je kao poigravanje sa već upecanom ribom,
pomisli Leto. Moraš da proračunaš kritičnu tačku svakog elementa u toj borbi.
Problem sa Ajdahon bio je u tome što bi, čim se nađe u mreži, to uvek ubrzavalo
njegov kraj. A ovog puta to se događalo veoma brzo. Leta obuze tuga.
"Ja neću da te obožavam", reče Ajdaho.
"Ribogovornice su svesne da ti uživaš posebnu povlasticu", reče Leto.
"Kao Moneo i Siona?"
"Mnogo drugačiju."
"Pobunjenici su, dakle, poseban slučaj."
Leto se kiselo nasmeši.
"Svi moji najpoverljiviji podanici bili su u svoje vreme pobunjenici."
"Ja to nisam bio."
"Bio si sjajan pobunjenik. Pomogao si Atreidima da preotmu carstvo od vladajućeg
monarha."
Ajdaho skide pogled sa Leta i stade da prebira po sećanju. "Zaista, jesam."
Žustro je zavrteo glavom kao da želi da otrese nešto iz kose. "Pogledaj šta si
učinio od tog carstva."
"Uneo sam jedno novo ustrojstvo u njega, ustrojstvo nad ustrojstvima."
"To ti misliš."
"Podaci su zamrznuti u ustrojstvima, Dankane. Mi možemo da upotrebimo jedno
ustrojstvo da bismo razrešili neko drugo.
Nepostojana ustrojstva najteže je prepoznati i razumeti."
"I dalje trućarije."
"Već si jednom napravio ovakvu grešku."
"Zbog čega si Tleilaksima dopustio da me baskonačno vraćaju u život - jednog
golu za drugim. Gde je u tome ustrojstvo?"
"Zbog vrednosti koje u izobilju poseduješ. Prepustiću mom ocu da ti to kaže."
Ajdaho se blago isceri.
Leto prozbori Muad'Dibovim glasom, pa mu čak i zakukuljeno lice poprimi očeve
crte. "Bio si mi najbolji prijatelj, Dankane, bolji čak i od Garnija Haleka. Ali
ja sam prošlost."
Ajdaho zapanjen, s mukom proguta pljuvačku. "Stvari koje činiš!"
"Idu na štetu Atreidima?"
"Prokleto si u pravu!"
Leto povrati Uobičajen glas. "Ipak, još sam Atreid."
"Jesi li, doista?"
"Šta bi drugo mogao da budem?"
"Kad bih samo znao!"
"Misliš li da izvodim trikove rečima i glasovima?"
"Do sto đavola, a šta, u stvari, činiš?"
"Štitim život dok polako postavljam pozornicu sa sledeći ciklus." "Štitiš život
ubijanjem?"
"Smrt je često bila od koristi životu."
"To nije geslo Atreida."
"Ali, jeste. Mi često uviđamo vrednost smrti. Iksijanci, međutim, tu vrednost
nikada nisu mogli da uoče."
"Šta Iksijanci imaju sa..."
"Puno toga. Oni žele da načine mašinu koja bi prikrila njihove druge
mahinacije."
Ajdaho prozbori zamišljenim glasom: "Da li je zbog toga iksijanski ambasador bio
ovde?"
"Video si Hvi Noree", reče Leto.
Ajdaho pokaza naviše. "Upravo je odlazila kada sam ja došao."
"Razgovarao si sa njom?"
"Pitao sam je šta je radila ovde. Odgovorila mi je da je birala stranu."
Gromki smeh provali iz Leta. "Oh, bože", reče on. "Tako je dobra. Da li ti je
otkrila svoj izbor?"
"Rekla mi je da sada služi Bogocaru. Nisam joj poverovao, razume se."
"Ipak, trebalo je da joj poveruješ."
"Zbog čega?"
"Ah da. Zaboravio sam da si jednom posumnjao čak i u moju babu Džesiku."
"Imao sam dobar razlog za to."
"Da li isto tako sumnjaš i u Sionu?"
"Počinjem da sumnjam u svakog."
"A kažeš mi da ne znaš od kakve si mi koristi", reče Leto prekornim glasom.
"Šta je sa Sionom?" upita Ajdaho. "Rekla mi je da želiš da nas... hoću da kažem,
do đavola."
"Ono u šta kod Sione moraš da imaš poverenja jeste njena kreativnost. Ona je u
stanju da stvara novo i lepo. Istinska kreativnost uvek zavređuje poverenje."
"Čak i mahinacije Iksijanaca?"
"To nije kreativno. Kreativnost se uvek prepoznaje po tome što je širom
otkrivena. Skrivanje odaje postojanje neke druge sile."
"Onda ne veruješ ovoj Hvi Noree, ali..."
"Verujem joj, i to upravo iz razloga koje sam ti sad izneo."
Ajdaho se namrgodi, a zatim opusti i uzdahnu. "Najbolje će biti da se potrudim
da je bolje upoznam. Ako je ona neko koga ti..."
"Ne! Držaćeš se podalje od Hvi Noree. Smislio sam za nju nešto posebno."
26.
Izdvojio sam unutar sebe iskustvo grada i pažljivo ga ispitao. Zamisao me
opčinjava. Obrazovanje jedne biološke zajednice lišeno dejstvujuće potporne
društvene zajednice vodi u rasulo. Čitavi svetovi postajali su zasebne biološke
zajednice bez međuzavisnog društvenog ustrojstva, a to je uvek vodilo u propast.
U uslovima prenaseljenosti ove pojave postaju dramatično poučne. Geto je
poguban. Psihički stresovi prenaseljenosti stvaraju pritiske koji silovito
izbijaju na površinu. Grad je pokušaj da se ove sile obuzdaju. Društveni oblici
kojima gradovi izvode takav pokušaj vredni su proučavanja. Treba imati u vidu da
postoji određena zlovolja u pogledu ustrojavanja bilo kakvog društvenog poretka.
To je bitka za postojanje jednog veštačkog bića. Despotizam i ropstvo preteći se
nadnose. Dolazi do mnogih nepravdi i stoga se pojavljuje potreba za zakonima.
Zakon razvija vlastito ustrojstvo moći, stvarajući nove i nove nepravde. Takva
trauma može se isceliti saradnjom a ne sukobljavanjem. Iscelitelj se poznaje po
spremnosti da pozove na saradnju.
'Ukradeni dnevnici'
Moneo kroči u Letovu malu odaju vidno uznemiren. On je, inače, voleo ovo mesto
za sastajanje zbog toga što su kola Bogocara ležala u ugnuću odakle je
smrtonosni napad crva bio teže izvodljiv, a valjalo je imati u vidu i nepobitnu
činjenicu da je Leto svom upravniku izuzetno dozvolio da se spusti ovamo
iksijanskim cevnim liftom umesto da pešači niz onu beskrajnu rampu. Ali Moneo je
osećao da će vesti koje je ovog jutra donosio zasigurno izazvati Crva koji je
bio Bog.
Kako da mu to izložim?
Minuo je tek jedan čas od svitanja četvrtog dana svetkovine. Ovu činjenicu Moneo
je pozdravljao sa mirom u duši samo zbog toga što ga je za toliko privodila
bliže kraju svih ovih muka.
Leto se promeškolji u trenutku kada Moneo stupi u malu odaju.
Na njegov znak uključilo se osvetljenje, uokvirujući mu samo lice.
"Dobro jutro, Moneo", reče on.
"Straža me je obavestila da si zahtevao da te smesta primim. Zašto?"
Moneo je iz iskustva znao da je opasnost ležala u iskušenju da prebrzo otkrije
premnogo.
"Proveo sam izvesno vreme sa Časnom Majkom Anteak", reče on. "Iako ona to vešto
skriva, siguran sam da je mentat."
"Da. Bene Geseriti su sklone da mi ponekad otkažu poslušnost. Taj oblik
nepokornosti me zabavlja."
"Znači li to da ih nećete kazniti?"
"Moneo, ja sam, najposle, jedini roditelj koga moj narod ima. Roditelj mora da
bude koliko velikodušan toliko i strog."
Dobrog je raspoloženja, pomisli Moneo. Moneu se ote kratak uzdah olakšanja, na
šta se Leto nasmeši.
"Anteak je prigovorila kada sam joj rekao da ste naredili amnestiju za nekoliko
odabranih Liceigrača među našim zarobljenicima."
"Njima sam namenio značajnu ulogu na svetkovini", reče Leto.
"Gospodaru?"
"Objasniću ti kasnije. Pređimo na vesti koje su te naterale da baneš kod mene u
ovo doba."
"Ja... Ahhh..." Moneo je grickao gornju usnu. "Tleilaksi su bili prilično
brbljivi u svom napadnom nastojanju da mi se umile."
"Svakako da jesu. I šta su ti otkrili?"
"Oni... ah, pribavili su Iksijancima dovoljno uputstava i opreme da načine...
ah, ne baš golu, ne čak ni klona. Možda bismo mogli da upotrebimo tleilaski
naziv: ćelijsko prestrojavanje. Taj... Ahh... eksperiment izveden je u nekoj
vrsti zaštitne naprave za koju su im ljudi iz Esnafa zajemčili da je neprobojna
za vaše moći."
"A ishod?" Leto oseti da je postavio pitanje u hladni vakuum.
"Nisu sigurni. Tleilaksima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Zapazili su,
ipak, da je Malki ušao u tu... ah, komoru i da je kasnije odatle izveo jedno
dete."
"Da! Znam!"
"Znate?" Moneo se zgranu.
"Logičkim razmišljanjem. I sve se to dogodilo pre nekih dvadeset i šest godina."
"Tačno tako, gospodaru."
"Oni su ustanovili da je to dete Hvi Noree?"
"Nisu sigurni, gospodaru, ali..." Moneo neodređeno slegnu ramenima.
"Svakako. I kakav sada zaključak izvlačiš iz toga, Moneo?"
"U novog iksijanskog ambasadora ugrađena je neka duboka svrha."
"Svakako da jeste, Moneo. Zar ti nije pala u oči neobičnost koliko Hvi, divna
Hvi, predstavlja pandan strašnom Malkiju. Njegova sušta suprotnost u svemu,
uključujući i pol."
"Nisam pomislio na to, gospodaru."
"Ja jesam."
"Smesta ću je poslati natrag na Iks", reče Moneo.
"Nećeš uraditi ništa ni nalik na to!"
"Ali, gospodaru, ako oni..."
"Moneo, zapazio sam da retko okrećeš leđa opasnosti. Drugi to često čine, ali ti
- retko. Zašto bi hteo da povučem jedan tako očigledno glup potez."
Moneo proguta knedlu.
"Dobro. Dopada mi se kad uvidiš grešku u svojim metodima", reče Leto.
"Hvala, gospodaru."
"Dopada mi se, takođe, kada iskreno izražavaš zahvalnost, kao što si upravo
učinio. A sada mi reci nešto drugo. Da li je Anteak bila sa tobom kada si daznao
za ovu novost?"
"U skladu sa vašom naredbom, gospodaru."
"Odlično. To će malo uskomešati stvari. A sada me ostavi i otidi do gospe Hvi.
Reći ćeš joj da želim da je odmah vidim. To će je uznemiriti. Ona živi u
uverenju da se nećemo ponovo sresti dok je ne pozovem u Citadelu. Od tebe tražim
da joj odagnaš strahove."
"Na koji način, gospodaru?"
Leto mu se obrati žalostivim glasom: "Moneo, zašto tražiš savet za nešto u čemu
si stručnjak? Umiri je i dovedi je odmah ovamo uverenu u moje plemenite namere
prema njoj."
"Da, gospodaru." Moneo se lako nakloni i odstupi za korak.
"Samo časak, Moneo."
Moneo stade kao ukopan, a pogled mu se prikova za Letovo lice.
"Zbunjen si, Moneo", reče Leto. "Ponekad ne znaš šta da misliš o meni. Da li sam
svemoćan i svepredviđajući. Donosiš mi te sitne glasine i pitaš se: Da li to već
zna? Ako već zna, zbog čega se ja onda petljam? Ali, ja sam ti naredio da me
izveštavaš o tim stvarima, Moneo. Zar tvoja poslušnast nije poučna?"
Moneo načini pokret kao da hoće da slegne ramenima, ali se predomisli. Usne mu
zadrhtaše.
"Vreme može biti i mesto, Moneo", reče Leto. "Sve zavisi od toga gde stojiš, na
šta gledaš i šta čuješ. Mera za to počiva u samoj svesti."
Posle dužeg ćutanja, Moneo se usudi da kaže: "Je li to sve, gospodaru?"
"Ne, nije sve. Siona će danas primiti paket koji će joj uručiti Esnafov glasnik.
Ništa ne sme da omete isporuku tog paketa. Jesi li razumeo?"
"Šta je... Šta je u tom paketu, gospodaru?"
"Neki prevodi, štivo koje želim da pročita. Ništa ne preduzimaj da to sprečiš. U
paketu nema melanža."
"Kako... kako ste znali da sam se upravo plašio da je u paketu..."
"Zato što se bojiš začina. On bi mogao da ti produži život, ali ti to
izbegavaš."
"Bojim se njegovih drugih posledica, gospodaru."
"Darežljiva priroda obdarila je melanž svojstvom da otkriva neke od neočekivanih
dubina duše, pa ipak, ti se toga bojiš."
"Ja sam Atreid, gospodaru!"
"Ah, da, a prema Atreidima melanž može da otkrije tajnu vremena kroz čudnovat
proces unutrašnjeg otkrovenja."
"Dovoljno mi je da se setim načina na koji ste me proverili, gospodaru."
"Zar ne uvidaš da je za tebe nužno da budeš prijemčiv za Zlatnu Stazu?"
"Ne bojim se ja toga, gospodaru."
"Bojiš se drugih iznenađenja, stvari koje su me nagnale da se za ovo opredelim."
"Dovoljno mi je da vas pogledam, gaspodaru, pa da se suočim sa tim strahom. Mi,
Atreidi..." On zamuknu, jer su mu usta bila potpuno suva.
"Ne želiš sva ona sećanja predaka i ostalih koja se jate u meni!"
"Ponekad... ponekad, gospodaru, mislim da je začin prokletstvo Atreida!"
"Da li bi voleo da se ja nikada nisam pojavio?"
Moneo je ćutao.
"Ali melanž ima svoje vrednosti, Moneo. Neophodan je Esnafovim navigatorima. Bez
njega bi se Bene Geserit izopačio u bespomoćan buljuk plačljivog ženskinja."
"Moramo da živimo sa tim ili bez toga, gospodaru. Znam to."
"Vrlo pronicljivo, Maneo. No, ti si ipak izabrao da živiš bez toga."
"Zar nemam prava na takav izbor, gospodaru?"
"Za sada."
"Gospodaru, šta to..."
"Postoji dvadeset osam različtih reči za melanž na običnom galaškom. Opisuju ga
po njegovoj nameni, po njegovoj razblaženosti, po njegovoj starosti, po tome da
li je pribavljen poštenom prodajom, krađom ili osvajanjem, da li je miraz za
muškarca ili za ženu i još po mnogo čemu. Šta misliš o tome, Moneo?"
"Nudi nam se širok izbor, gospodaru?"
"Zar samo kad je melanž u pitanju?"
Moneo zamišljeno nabra obrve, a potom reče: "Ne."
"Toliko često kažeš to 'Ne' u mom prisustvu", reče Leto. "Uživam u posmatranju
tvojih usana dok neodlučno oblikuju tu reč."
Moneove usne se zgrčiše u usiljen osmeh.
Leto reče bodrim glasom: "Dobro! Moraš da pođeš do gospe Hvi. Daću ti sad na
rastanku jedan mali savet koji bi ti mogao biti od pomoći."
Moneo svu svoju pažnju usredsredi na Letovo lice.
"Iskustvo sa drogama vezano je uglavnom za muškarce, jer su oni obično odvažniji
- što je jedan od izdanaka muške agresivnosti. Čitao si Narandžastu Katoličku
Bibliju pa ti je poznata priča o Evi i jabuci. Postoji jedna zanimljiva
činjenica u vezi sa tom pričom: Eva nije bila prva koja je ubrala i kušala
jabuku. To je bio Adam i to ga je navelo da baci ljagu na Evu. Moja priča ti
kazuje nešto o tome kako naša društva pronalaze ustrojstvenu neophodnost da
imaju podgrupe."
Moneo blago nakrivi glavu na levu stranu. "Od kakve mi je to pomoći, gaspodaru?"
"Pomoći će ti sa gospom Hvi."
27.
Jedinstvena mnoštvenost ove vaseljene privlači moju najdublju pažnju. To je
pojava najveće Iepote.
'Ukradeni dnevnici'
Leto je čuo Monea u predvorju nekoliko časaka pre no što je Hvi kročila u malu
sobu za audijencije. Na sebi je imala široke bledozelene pantalone čvrsto vezane
na gležnjevima tamnozelenim pantljikama koje su bile u skladu sa sandalama.
Ispod crnog ogrtača mogla se nazreti široka bluza takođe zelene boje.
Dok se primicala Letu izgledala je spokojno, a onda je bez poziva sela,
odabravši jedan zlatan jastuk umesto crvenog na kome je sedela ranije. Moneu je
bilo potrebno manje od jednog časa da je dovede. Letovo oštro uho razabralo je
kako se Moneo vrpolji u predvorju, te dade signal na koji se zasvođen ulaz
zatvori.
"Nešto je uznemirilo Monea", reče Hvi. "Veoma se trudio da to ne ispolji, ali
što se više naprezao da me umiri to je više golicao moju radoznalost."
"Nije te uplašio?"
"Oh, ne. Ipak, rekao je nešto veoma zanimljivo. Kazao mi je da za sva vremena
moram da zapamtim da je Bog Leto različita osoba za svakog od nas."
"Po čemu je to zanimljivo?" upita Leto.
"Zanimljivo je zapravo pitanje za koje je ova opaska bila uvod. Rekao je da se
često pita kakva je naša uloga u stvaranju te vaše raznolikosti?"
"To jeste zanimljivo."
"Mislim da je to istinski uvid", reče Hvi. "Zbog čega ste me pozvali?"
"Svojevremeno su tvoji gospodari na Iksu..."
"Oni nisu više moji gospodari, gospodaru."
"Oprosti mi. Od sada ću ih zvati Iksijanci."
Ona ozbiljno klimnu, a onda ponovi početak njegovog pitanja: "Svojevremeno..."
"Iksijanci su zamislili da načine oružje - svojevrsnog lovca-tragača, samohodnu
smrt sa mašinskim umom. Planirano je da to bude stvar koja samu sebe poboljšava
i koja bi tragala za životom i svodila ga na njegove neorganske činioce."
"Nisam čula za takvu stvar, gospodaru."
"Znam. Iksijanci ne shvataju da se tvorci mašina uvek izlažu opasnosti da i sami
postanu totalne mašine. To je potpuno besplodna rabota. Posle određenog vremena
mašine redovno otkažu. A ako bi ovakve mašine otkazale ništa ne bi preostalo,
nikakvog života."
"Ponekad mislim da su ludi", reče ona.
"To i Anteak smatra. Ovo je neposredan problem. Trenutno, Iksijanci su
zaokupljeni nekim projektom koji kriju."
"Čak i od vas?"
"Čak i od mene. Poslaću Časnu Majku Anteak da to istraži. Da bismo joj pomogli,
tražim od tebe da joj ispričaš sve što možeš o mestu na kome si provela
detinjstvo. Ne izostavljaj nijednu sitnicu, bez obzira na to koliko bila mala.
Anteak će ti pomoći da se prisetiš. Potreban nam je svaki zvuk, svaki miris,
izgled i imena posetilaca, boje, pa čak i drhtaji tvoje kože. I najmanje stvari
mogu da budu od životne važnosti."
"Mislite li da tu rade na stvari koje skrivaju."
"Znam da je tako."
"I smatrate da stvaraju to oružje u..."
"Ne, ali će to biti naš izgovor za istraživanje mesta na kome si rođena."
Ona otvori usta i postepeno uobliči osmeh, a zatim reče: "Moj gospodar postupa
okolišno. Smesta ću da razgovaram sa Časnom Majkom." Hvi htede da ustane, ali je
on zaustavi pokretom ruke.
"Ne sme izgledati da nam se žuri", reče on.
Ona se spusti natrag na jastuk.
"Svako od nas je različit, u smislu Moneovog zapažanja", reče on. "Postanje se
ne prekida. Tvoj Bog nastavlja da te stvara."
"Šta će Anteak otkriti? Vi to znate, zar ne?"
"Recimo da imam snažno predosećanje. Ali nisi nijednom pomenula stvar o kojoj
sam maločas govorio. Imaš li kakvo pitanje?"
"Vi ćete mi već odgovoriti kada to bude potrebno." Bio je to iskaz pun takvog
poverenja da Leto jednostavno izgubi glas. Mogao je jedino da je posmatra,
shvatajući koliko je izuzetno bilo ovo dostignuće Iksijanaca - ovo ljudsko biće.
Hvi je ostajala potpuno verna nalozima lično odabrane moralnosti. Bila je
dražesna, topla i poštena i posedovala je empatičko čulo koje ju je nagonilo da
deli svaku patnju onih sa kojima se poistovećivala. Mogao je da zamisli
zaprepašćenost njenih učiteljica iz reda Bene Geserita suočenih sa jezgrom
samoopštenja koje je bilo nemoguće uništiti. Učiteljicama očito nije preostalo
ništa drugo do da samo pridodaju koji potez ovde, koju sposobnost onde, pri čemu
je sve samo jačalo onu silu koja ju je sprečavala da postane jedna od Bene
Geserita. Kako to mora da ih je izjedalo!
"Gospodaru", reče ona, "želela bih da znam pobude koje su vas nagnale da
odaberete ovakav način života?"
"Pre svega, morala bi da razumeš kako to izgleda kada se vidi naša budućnost."
"Pokušaću, uz vašu pomoć."
"Ne postoji ništa što se ikad odvaja od svog izvora", reče on. "Viđenje
budućnosti je vizija kontinuuma u kome sve stvari poprimaju oblik kao što
mehurovi nastaju ispod vodopada. Vidiš ih, a onda iščezavaju u vodenom toku. Ako
se tok okonča, to je kao da mehurovi nikad nisu ni postojali. Takav tok ima i
moja Zlatna Staza, a ja vidim njen kraj."
"Vaš je izbor..." Uprla je prstom u njegovo telo. "Vaš je izbor to promenio."
"Menja ga. Promena proizilazi ne samo iz načina mog života, nego i iz načina
moje smrti."
"Poznato vam je kako ćete umreti?"
"Ne kako. Poznajem jedino Zlatnu Stazu na kojoj će se to desiti."
"Gospodaru, ja ne..."
"Znam, teško je to razumeti. Moje umiranje obuhvatiće četiri smrti: smrt tela,
smrt duše, smrt mita i smrt razuma, a sve ove smrti sadrže seme uskrsnuća."
"Vratićete se iz..."
"Seme će se vratiti."
"Šta će se dogoditi sa vašom religijom kada vas više ne bude?"
"Sve religije su jedinstvena zajednica. Spektar ostaje neprekinut unutar Zlatne
Staze. Stvar je u tome što ljudska bića prvo vide jedan, a zatim drugi deo.
Prividi se mogu nazvati omaškama čula."
"Narod će vas i dalje obožavati", reče ona.
"Da."
"Ali kada se zauvek završi, nastupiće gnev", reče ona. "Doći će do poricanja.
Neki će reći da ste bili običan tiranin."
"Privid", složi se on.
Knedla u grlu onemogućila joj je, za trenutak, da govori, no potom reče: "Na
koji način vaš život i vaša smrt menjaju..." Ona zavrte glavom.
"Život će se nastaviti."
"To verujem, gospodaru, ali kako?"
"Svaki ciklus je reakcija na prethodni ciklus. Ako pronikneš oblik mog Carstva,
biće ti poznat oblik narednog ciklusa."
Ona odvrati pogled od njega. "Sve što sam naučila o vašoj Porodici govorilo mi
je da biste to uradili..." Naslepo je načinila pokret rukom u njegovom pravcu.
"Da biste to uradili jedino iz nekoristoljublja. Ipak, mislim da, u stvari, ne
znam kakav je oblik vašeg Carstva."
"Letovog Zlatnog mira?"
"Manje je mira nego što bi neki hteli, verujemo", reče ona ponovo ga pogledavši.
Kakvog li poštenja! pomisli on. Ništa ne može da ga zastraši.
"Ovo je vreme stomaka", reče on. "Ovo je vreme kada se širimo, kao što se jedna
ćelija širi."
"Ali nešto nedostaje", reče ona.
Ona je kao Dankani, pomisli on. Nešto nedostaje i oni to odmah osete.
"Telo raste, ali duša ne raste", reče on.
"Duša?"
"Ta mislena svest koja nam govori kako bismo mogli da postanemo veoma živi. Ti
to, Hvi, dobro znaš. To je ono osećanje koje ti govori kako da budeš dosledna
sebi."
"Vaša religija nije dovoljna", reče ona.
"Nijedna religija nikad ne može da bude dovoljna. To je stvar izbora -
jedinstvenog, usamljenog izbora. Da li sada shvataš zbog čega mi tvoje
prijateljstvo i tvoje društvo toliko mnogo znače."
Trepćući je otrla suze, a zatim klimnu i reče: "Zašto to i drugi ljudi ne
znaju?"
"Zato što im to uslovi ne dozvoljavaju."
"Uslovi koje vi nalažete?"
"Tačno. Pogledaj samo širinu mog Carstva. Vidiš li mu oblik?"
Ona zaklopi oči, razmišljajući.
"Neko želi da sedi na obali reke i svaki dan peca, je li tako?" upita on.
"Odlično. To je taj život. Ti želiš da odjedriš preko mora i posetiš strance?
Sjajno. Šta tu ima još da se doda?"
"Putovanje svemirom?" upita ona sa prkosom u glasu. Otvorila je oči.
"Uočila si da Esnaf i ja to ne dozvoljavamo."
"Vi to ne dozvoljavate."
"Istina je. Ukoliko bi Esnaf otkazao poslušnost ne bi dobio začin."
"A zadržavanje ljudi na površini matične planete onemogućava ih da čine
smutnju."
"Čini i nešto značajnije od toga. Ispunjava ih čežnjom za putovanjem. Stvara
potrebu za preduzimanjem dalekih putovanja i viđenjem neobičnih stvari. Na kraju
ispada da putovanje znači slobodu."
"Ali začina ponestaje", reče ona.
"I sloboda postaje svakim danom sve dragocenija."
"To može da vodi jedino u očajanje i nasilje?" reče upitno ona.
"Jedan mudar čovek među mojim precima - znaš li da sam ja sam, u stvari, bio ta
osoba? Shvataš li da u mojoj prošlosti nema stranaca?"
Ona klimnu sa strahopoštovajem.
"Taj mudri čovek zapazio je da je bogatstvo oruđe slobode. Stremljenje bogatstvu
je, međutim, istovremeno i put u ropstvo."
"Esnaf i Sestrinstvo sami sebe porobljavaju."
"Baš kao i Iksijanci, Tleilaksi i svi drugi. Oh, s vremena na vreme uspevaju da
negde i iščeprkaju poneki komadić skrivenog melanža i time se trajno
zadovoljavaju. Veoma zanimljiva igra, zar ne?"
"Ali kada dođe do nasilja?"
"Biće gladi i nespokoja."
"Zar i ovde na Arakisu?"
"Ovde, onde, svuda. Ljudi će se u mislima vraćati na moju tiraniju kao na stare
dobre dane. Ja ću biti ogledalo njihove budućnosti."
"Ali to će biti strašno!" usprotivi se ona. Drugačije nije mogla da reaguje,
pomisli on.
Zatim reče: "Kada zemlja prestane da pruža ljudima mogućnost održanja, preživeli
će početi da se jate u sve manje skupine izbeglica. Proces strahovitog
odabiranja ponavljaće se na mnogim svetovima - eksplozivna stopa rađanja i
nestašica hrane."
"Zar Esnaf ne bi mogao..."
"Esnaf će, u nedostatku dovoljne količine melanža, biti pokopan i neće moći da
obavlja neophodan prevoz."
"Zar bogati to neće izbeći?"
"Samo neki od njih."
"Onda vi, u biti niste ništa izmenili. Naprosto ćemo nastaviti da se borimo i
umiremo."
"Sve dok peščani crv još jednom ne zavlada Arakisom. Do tog časa proverićemo
sebe kroz duboko iskustvo koje će nam biti zajedničko. Naučićemo da se stvari
koje se dešavaju na našoj planeti mogu dogoditi na bilo kojoj planeti."
"Toliko puno patnje i smrti", prošapta ona.
"Zar ne razumeš smisao smrti?" upita on. "Moraš to da razumeš. Vrste moraju
razumeti. Svekoliki život mora da razume."
"Pomozite mi, gospodaru", prošapta ona.
"To je najdublje iskustvo svakog živog stvora", reče on. "Odmah iza smrti dolaze
stvari kojima ona preti i koje je odslikavaju - bolesti koje ugrožavaju život,
rane i nesreće... porođaj za žene, a nekad je to bila bitka za muškarce."
"Vaše Ribogovornice su..."
"One su živa pouka o opstanku", reče on.
Oči joj se raširiše od iznenadnog poimanja. "Opstanku? Svakako!"
"Kako si samo dragocena", reče on. "Kako retka i dragocena. Blagosloveni bili
Iksijanci!"
"I prokleti?"
"To, takođe."
"Mislim da nikad neću razumeti značaj i ulogu vaših Ribogovornica", reče ona.
"Ni Moneo to ne uviđa", reče on. "A ni za Dankana u tom pogledu nema nade."
"Čovek mora najpre da nauči da ceni život, pre no što poželi da ga sačuva", reče
ona.
"A oni koji opstaju najviše ističu sve draži i lepote življenja. Žene se mnogo
češće suočavaju s tim, jer je porođaj odblesak smrti."
"Moj ujak Malki uvek mi je govorio da ste imali dobre razloge da ne dozvolite
borbu i slučajno nasilje među muškarcima. Kakva gorka pouka!"
"Kad ih lišiš neposredne mogućnosti da čine nasilje, muškarci imaju veoma malo
načina da provere kako će izgledati njihovo suočavanje sa tim krajnjim
iskustvom", reče on. "Nešto nedostaje. Duša se ne razvija. Šta se među ljudima
govori o Letovom miru?"
"Vele da ste nas primorali da se brložimo u besciljnom propadanju poput svinja u
svojoj pogani."
"Uvek se trudi da prepoznaš tačnost narodne mudrosti", reče on. Propadanje."
"Većina muškaraca ne poseduje načela", primeti ona. "Iksijanske žene se
neprestano žale na to."
"Kad god sam prinuđen da razotkrivam pobunjenike, potražim ih među muškarcima sa
načelima", reče on.
Ćutke ga je gledala i on postade svestan koliko je ova, čak i ova jednostavna
reakcija duboko svedočila o njenoj inteligenciji.
"Šta misliš gde sam pronašao najbolje podanike?" upita on.
Ote joj se kratak uzdah.
"Načela", reče on, "jesu ono za šta se boriš. Većina muškaraca provede svoj
životni vek bez pravog izazova, osim u poslednjim trenucima. Oni imaju tako malo
neprijateljskih arena u kojima bi mogli sebe da oprobaju."
"Imaju vas", reče ona.
"Ali ja sam toliko moćan", reče on. "Ja sam u tom pogledu ravan samoubistvu. Ko
je toliko lud da izazove sigurnu smrt?"
"Ludaci... ili očajnici. Buntovnici?"
"Ja sam za njih ravan ratu", reče on. "Praizvorni grabljivac. Ja sam koheziona
sila koja ih raskomadava."
"Nikad nisam o sebi razmišijala kao o pobunjeniku", reče ona.
"Ti si nešto daleko bolje od toga."
"I vi biste me iskoristili na neki način?"
"Bih."
"Ne kao jednog od podanika?"
"Već imam dobre podanike - nepodmitljive, pronicljive, mudre i poštene u pogledu
vlastitih grešaka, hitre u odlučivanju."
"Oni su bili pobunjenici."
"Većina među njima."
"Kako ste ih odabrali?"
"Mogao bih da kažem da su sami sebe odabrali."
"Preživevši?"
"I time. Ali ima i nešto više od toga. Razlika između dobrog i lošeg podanika
može se smestiti u pet otkucaja srca. Dobri podanici donose odluke u trenu."
"Prihvatljive odluke?"
"Obično takve koje su delotvorne. S druge strane, loš podanik okleva, vrda,
zahteva sastanke odbora, istraživanja i izveštaje. Sve u svemu, on dela na način
koji stvara ozbiljne probleme."
"Zar njima nije ponekad potrebno više podataka da bi doneli..."
"Loš podanik se više brine o izveštajima nego o odlukama. Njemu su najvažnije
stvari na papiru koje može da pokaže kao izgovor za svoje promašaje."
"A dobri podanici?"
"Oh, oni se drže usmenih naređenja. Nikada, ukoliko njihove usmene naredbe
izazovu probleme, ne lažu u pogledu toga šta su učinili, i okružuju se ljudima
sposobnim da mudro delaju na temelju usmenih naređenja. Često je najvažniji deo
nekog podatka sama činjenica da je nešto krenulo loše. Rđav podanik skriva svoje
greške sve dok ne postane prekasno da se one isprave."
Leto ju je posmatrao dok je razmišljala o ljudima koji su se nalazili u njegovoj
službi - posebno o Moneu.
"Ljudi od odluke", reče ona.
"Jedna od stvari koje tiranin najteže pronalazi", reče on, "jesu ljudi koji
stvarno donose odluke."
"Zar čak ni vaše pomno poznavanje prošlosti ne pruža neko..."
"Pruža mi ponešto zabave. Većina birokratija pre moje iznalazila je i
postavljala na značajne položaje ljude koji su izbegavali donošenje odluka."
"Shvatam. Kako ćete mene iskoristiti, gospodaru?"
"Hoćeš li da se udaš za mene?"
Blag osmeh zatitra na njenim usnama. "Žene, takođe, mogu da donose odluke. Udaću
se za vas."
"Onda idi i saopšti podatke Časnoj Majci. Postaraj se da tačno dozna ono za čim
traga."
"Moje poreklo", reče ona mirno. "Vi i ja već znamo moju svrhu."
"Koja nije odvojena od svog izvora", reče on. Ona ustade i reče: "Gospodaru, da
li je moguće da grešite u pogledu svoje Zlatne Staze? Da li mogućnost
promašaja..."
"Sve i svako može da pogreši", reče on, "ali tu su hrabri, dobri prijatelji da
pomognu."
28.
Skupine nastoje da u okolnostima u kojima žive stvore uslove za svoj opstanak.
Kada odstupe od toga, može se smatrati da je u pitanju bolest skupine.
Mnogobrojni su simptomi ovoga. Uzmimo, na primer, raspodelu hrane. To je oblik
komunikacije, neminovan znak uzajamne pomoći koji, takode, sadrži kobno znamenje
zavisnosti. Zanimljivo je da su, danas, muškarci ti koji se obično bave zemljom.
Oni su ratari. Nekada je to bilo isključivo žensko područje.
'Ukradeni dnevnici'
"Morate mi oprostiti zbog neprimerenosti ovog izveštaja", pisala je Časna Majka
Anteak. "Pripišite to nedostatku vremena. Ujutro putujem na Iks, sa istim onim
zadatkom o kome sam vas ranije podrobno izvestila. Veoma izraženo i iskreno
zanimanje Bogocara za Iks ne može se poreći, ali ono što ovom prilikom želim da
vam saopštim odnosi se na neobičnu posetu koju mi je upravo učinila iksijanska
ambasadorka Hvi Noree."
Anteak ispravi leđa, sedeći na neodgovarajućoj stolici koja je, međutim, bila
najbolje što je mogla da pronađe u ovom spartanskom staništu. Bila je sama u
svojoj sićušnoj spavaćoj sobi, koju je gospodar Leto odbio da im zameni, čak i
posle upozorenja Bene Geserita na predstojeću tleilašku urotu.
U Anteakinom krilu ležao je mali kvadrat boje crne poput mastila čija je
osnovica bila dugačka oko deset milimetara, dok debljina nije premašivala tri
milimetra. Pisala je po tom kvadratu svetlucavom iglom - jednu reč preko druge,
s tim što ih je kvadrat sve upijao. Kada bude završena poruka će biti otisnuta
na nervne prijemnike očiju jedne glasnice-akolita i tu će mirovati sve dok ne
kucne čas da se reprodukuje u Kapitoliji.
Hvi Noree predstavljala je pravu nedoumicu! Anteak je znala za izveštaje
učiteljica iz reda Bene Geserita koje su svojevremeno bile upućene na Iks da
podučavaju Hvi Noree. Ali ti izveštaji su više prećutkivali nego što su
govorili. Oni su izazivali još veća pitanja.
Koje opasnosti si iskusila, dete?
Kakve su bile nedaće tvog detinjstva?
Anteak šmrknu i spusti pogled na crni kvadrat koji je iščekivao njen sledeći
potez. Ovakve misli podsećale su je na verovanje Slobodnjaka da zavičajno tlo
stvara od čoveka ono što on jeste.
"Ima li neobičnih životinja na vašoj planeti?" pitali bi Slobodnjaci.
Hvi je došla sa jakom pratnjom Ribogovornica - više od stotinu mišićavih žena,
sve do jedne pod teškim oružjem. Anteak je retko imala priliku da vidi takvu
izložbu oružja: laserski pištolji, dugački noževi, bodeži, granate za
ošamućivanje.
Bilo je sredinom prepodneva. Hvi je graciozno ušetala unutra, ostavljajući
Ribogovornice da pretraže stanište poslanstva Bene Geserita, sve prostorije
izuzev ove unutrašnje spartanske sobe.
Anteak pređe pogledom po sobi. Time što ju je ovde zadržavao, gospodar Leto joj
je nešto poručivao.
"Ovo je mera tvoje vrednosti kod Bogocara!"
Osim ako... Sada je slao jednu Časnu Majku na Iks, a obznanjena svrha tog
putovanja svedočila je mnogo toga o gospodaru Letu. Možda će se vremena
promeniti možda će biti novih počasti i više melanža za Sestrinstvo.
Sve zavisi od toga kako obavim zadatak.
Hvi je ušla sama u ovu sobu i snebivljivo sela na Anteakin dušek, tako da je
njena glava bila u nižem položaju od glave Časne Majke. Vrlo lep gest i nimalo
slučajan. Ribogovornice su očigledno mogle da smeste njih dve bilo gde i u bilo
kakvom odnosu, već prema Hviinoj zapovesti. Hviine šokantne prve reči odagnale
su svaku sumnju u tom smislu:
"Odmah u početku morate znati da ću se udati za gospodara Leta."
Bila joj je potrebna duboka kontrola da ne zine od čuda. Anteakino čulo za
istinitost svedočilo je o iskrenosti Hviinog iskaza, ali potpunost njegovog
značenja nije se mogla dosegnuti.
"Gospodar Leto je naredio da ovo nikom ne smete da kažete", dodade Hvi.
Kakva nedoumica! pomisli Anteak. Smem li da saopštim ovo makar mojim sestrana u
Kapitoliji?
"Kad kucne čas za to, svi će saznati", reče Hvi. "Zasad je još rano. Kažem vam
ovo da bih vam pamogla da pojmite dubinu poverenja gospodara Leta."
"Njegovog poverenja u vas?"
"I u mene i u vas."
Od ovih reči Anteak prože jedva škriveno drhtavo uzbuđenje. Kakva je samo moć
morala ići uz ovakvo poverenje!
"Da li znate zbog čega je Iks vas odabrao za ambasadora?" upita Anteak.
"Da. Želeli su da ga zavedem."
"Izgleda da ste uspeli u tome. Da li to znači da Iksijanci veruju onim
tleilaškim glasinama o telesnim porivima gospodara Leta?"
"Čak ni Tleilaksi ne veruju u njih."
"Mogu li da smatram da vi potvrđujete lažnost takvih glasina?"
Hvi odgovori čudno ravnim tonom, koji su čak i Anteakino čulo za istinitost i
njene mentatske sposobnosti teško mogli da protumače.
"Vi ste razgovarali sa njim i posmatrali ga. Odgovorite sami na to pitanje."
Anteak uguši u sebi mali talas ljutnje. Uprkos svojoj mladosti, Hvi nije bila
akolit... i od nje nikad ne bi ispala valjana Bene Geserit. Kakva šteta!
"Jeste li o tome izvestili svoju vladu?" upita Anteak.
"Nisam."
"Zbog čega?"
"Saznaće na vreme. Prerano objavljivanje moglo bi naškoditi gospodaru Letu."
Istinoljubiva je, podseti se Anteak.
"Zar vaša odanost Iksu ne dolazi ispred svega", upita Anteak.
"Kod mene je na prvom mestu odanost istini." Hvi se osmehnu. "Iksijanci su
uspeli više nego što su i sami zamislili."
"Da li Iks smatra da vi predstavljate opasnost po Bogocara?"
"Mislim da njih prevashodno zanima znanje. Razgovarala sam o tome sa Ampreom pre
polaska."
"Upravnikom vanfederacijskih poslova Iksa. Mislite sa tim Ampreom?"
"Da. Ampre je ubeđen da gospodar Leto dopušta da njegova ličnost bude ugrožena
samo do izvesne određene granice."
"Ampre je to rekao?"
"Ampre ne veruje da se budućnost može sakriti od gospodara Leta."
"Ali moja misija na Iksu se u tom pogledu upravlja uputstvom..." Anteak iznenada
zastade, zavrte glavom a onda nastavi: "Zbog čega Iksijanci opskrbljuju
gospodara mašinama i oružjem?"
"Ampre veruje da Iks nema izbora. Moćna sila uništava ljude koji predstavljaju
preveliku opasnost."
"A ukoliko bi Iks odbio, to bi prekoračilo granice koje je postavio Leto. Nema
srednjeg rešenja. Jeste li razmislili o posledicama svoje udaje za gospodara
Leta?"
"Mislite li na sumnje koje će takav čin izazvati u pogledu njegove božanske
prirode?"
"Ima ih koji veruju u tleilaške glasine."
Hvi se samo nasmeši.
Prokletstvo! pomisli Anteak. Kako smo samo ispustili ovu curu?
"On menja ustrojstvo svoje religije", reče Anteak glasom punim optužbe. "To je,
svakako, posredi."
"Nemojte da upadate u grešku da o svima sudite prema sebi", reče Hvi. Videvši da
Anteak s mukom nastoji da obuzda osećaj povređenog ponosa, Hvi dodade: "Ali ja
nisam došla da bih sa vama raspravljala o gospodaru Letu."
"Ne. Svakako da ne."
"Gospodar Leto mi je naložio", nastavi Hvi, "da vam do tančina ispričam sve čega
se sećam o mestu na kome sam rođena i odrasla."
Dok je razmišljala o Hviinim rečima, Anteak je netremice gledala u zagonetan
crni kvadrat u svom krilu. Hvi je nastavila sa izlaganjem podataka, u skladu sa
zapovešću svog gospodara (a sada i mladoženje!), podrobnosti koje bi tu i tamo
bile krajnje dosadne da nisu bile namenjene Anteakinoj mentatskoj sposobnosti
svekolikog upijanja činjenica.
Anteak zavrte glavom pri pomisli na to o čemu će morati da izvesti svoje sestre
u Kapitoliji. One sada već uveliko proučavaju njenu prethodnu poruku. Mašina
koja je u stanju da štiti samu sebe i svoj sadržaj čak i od prodorne
predviđajuće moći Bogocara? Da li je to bilo moguće? Ili je to, pak, bila neka
drugačija vrsta provere, provere iskrenosti Bene Geserita u odnosu na njihovog
gospodara Leta? Ali ovo sada! Ako on već nije znao ništa o poreklu ove zagonetne
Hvi Noree...
Nov razvoj događaja potkrepio je Anteakinu mentatsku pretpostavku o razlozima
zbog kojih je upravo ona bila izabrana za misiju na Iksu. Bogocar nije poverio
ovu tajnu svojim Ribogovornicama. Nije želeo da Ribogovornice posumnjaju u
slabost svog gospodara!
Ali da li je to bilo tako očigledno kao što je na prvi pogled izgledalo? Planovi
u planovima - to je bio metod gospodara Leta.
Anteak ponovo odmahnu glavom. Zatim se nagnu i nastavi da ispisuje izveštaj za
Kapitoliju, izostavivši vest da je Bogocar odabrao sebi nevestu.
Uskoro će i za to saznati. U međuvremenu Anteak će razmotriti sve što iz toga
proishodi.
29.
Ako poznajete sve svoje pretke onda ste i lično bili svedok događaja koji su
stvarali mitove i religije naše prošlosti. Uviđajući to, o meni morate misliti
kao mirotvorcu.
'Ukradeni dnevnici'
Prva eksplozija začula se baš kada je sumrak počeo da obavija grad On. Udar je
zahvatio nekolicinu smelih veseljaka ispred iksijanske ambasade. Oni su tuda
prolazili idući na poselo na kome je trebalo (kako je bilo obećano) da
Liceigrači izvode jednu prastaru dramu o kralju koji je poubijao svoju decu.
Posle događaja punih nasilja u prva četiri dana svetkovine, veseljacima je bilo
potrebno prilično hrabrosti da iziđu na ulicu iz svojih srazmerno bezbednih
staništa.
Glasine o pogibiji i ranjavanju nevinih prolaznika kružile su gradom - i evo
sada ponovo novog ulja na vatru.
Nijedna od žrtava ili preživelih ranjenika ne bi uvažila Letovu opasku da je
nevinih prolaznika ipak bilo srazmerno malo.
Letova oštra čula razaznala su eksploziju i odredila joj mesto. U trenutnom
naletu jarosti zbog koje će kasnije zažaliti, on je dozvao svoje Ribogovornice i
zapovedio im da 'zbrišu Liceigrače', čak i one koje je prethodno odlučio da
pamiluje.
Gotovo u istom trenu Leto je shvatio da ga je osećanje besa opsenilo. Prošlo je
toliko mnogo vremena od kako je poslednji put osetio čak i blagu ljutnju.
Osujećenost i razdraženost - to su bile granice njegovog emocionalnog uzbuđenja.
Ali sada, kada je Hvi Noree bila u opasnosti - jarost!
Ovo saznanje nagnalo ga je da preinači svoju prvobitnu zapovest, ali ne pre no
što je jedan broj Ribogovornica već odjurio napolje. Njihovi najnasilničkiji
nagoni bili su pušteni sa uzde onim što su videle kod svog gospodara.
"Bog je razjaren!" povikale su neke od njih. Druga eksplozija zahvatila je neke
od Ribogovornica dok su istrčavale na trg, što je ograničilo širenje Letove nove
naredbe i podstaklo još veći talas nasilja.
Treća eksplozija, koja je odjeknula u blizini prve, pokrenula je i samog Leta u
akciju. Izvezao je svoja kola iz sobe za odmor poput kakvog mahnitog fanatika i
naterao ih u iksijanski lift koji jurnu ka površini.
Kada je Leto izbio na ivicu trga ukazao mu se prizor haosa osvetljen hiljadama
slobodno lebdećih sjajnih kugli koje su pustile njegove Ribogovornice. Središnji
deo trga bio je raznet. Neoštećena je ostala samo plastična podloga ispod
popločane površine tla. Slomljeni komadi građe ležali su razbacani svuda
unaokolo, izmešani sa mrtvima i ranjenima.
U pravcu iksijanske ambasade, naspram mesta na kome se nalazio, naziralo se
divlje komešanje bitke.
"Gde je moj Dankan?" dreknuo je Leto.
Jedna bašarka straže smesta dotrča preko trga do njega i dahćući ga izvesti:
"Odveli smo ga u Citadelu, gospodaru!"
"Šta se tamo događa?" upita Leto, pokazujući u pravcu bitke ispred iksijanske
ambasade.
"Pobunjenici i Tleilaksi napadaju iksijansku ambasadu, gospodaru. Imaju
eksploziv."
Dok je ovo govorila odjeknu još jedna eksplozija tik ispred razrušenog pročelja
ambasade. U jarkom blesku, za kojim je ostao narandžasti sjaj, prošaran crnim
mrljama, ugledao je tela kako se razleću na sve strane okrećući se u vazduhu.
Ne razmišljajući o posledicama, Leto prebaci svoja kola na suspenzore i
strelovito ih uputi preko trga - ustremela neman koja je na svom putu gutala
sjajne kugle. Stigavši nadomak bitke, nadvio se preko svojih braniteljki i s
boka se sjurio među napadače, svestan u tom času jedino laserskih pištolja koji
su odapinjali modrikaste lukove prema njemu. Osetio je kako mu kola tupo udaraju
u meso, razbacujući tela svuda unaokolo.
Kola su ga izbacila tačno ispred ambasade. Udarila su izvaljen kamen tako da se
njegovo telo otkotrljalo na tvrdo tlo. Osetio je kako mu zraci laserskog
pištolja šaraju po rebrastom telu, a zatim i unutrašju plimu toplote, praćenu
sukljanjem kiseonika iz otvora na njegovom repu. Nagonski je duboko uvukao lice
u kukuljični okvir i skupio ruke u zaštitne nabore svog prednjeg režnja. Telo
crva uzelo je prevlast izvijajući se i mlateći, uvrćući se kao kakav pomahnitali
točak i šibajući na sve strane.
Krv je potekla ulicom. Krv je bila ubitačna voda za njegovo telo, a smrt je baš
tu vodu oslobađala. Vitlajuće telo klizilo je i ronilo kroz tu masu, a voda je
izazivala plavičast dim na svakom pregibu njegovog tela na kome bi prodrla kroz
kožu peščane pastrmke. Ovo ga je ispunilo vodenom agonijom, što je u vitlajućoj
telesini prouzrokovalo još veću žestinu.
Kada je Leto prvi put jurnuo u napad, obruč Ribogovornica je odstupio. Sada je
jedna odlučna bašarka ulučila priliku za akciju. Povikala je glasom koji je
nadjačao huk bitke.
"Pobijte sve okolo!"
Strojevi čuvarki nahrupiše.
U narednih nekoliko minuta bio je to krvav ples Ribogovornica. Sečiva su se
zabadala u nemilosrdnoj svetlosti sjajnih kugli, lukovi laserskih pištolja
poigravali su, čak su i ruke kasapile, a prsti se zarivali u ranjiva tela.
Ribogovornice nisu nikoga štedele.
Leto se kotrljajući izvukao iz krvave kaše ispred iksijanske ambasade. Jedva da
je bio u stanju da razmišlja kroz nalet vodene agonije. Svuda oko njega vazduh
je bio teško zasićen kiseonikom, što je pomoglo njegovim ljudskim čulima. Pozvao
je svoja kola koja krenuše prema njemu opasno nagnuta na oštećenim suspenzorima.
Polagano se prevalio na iskrivljeno vozilo i izdao mu mentalnu zapovest da se
vrati u njegove odaje ispod trga.
Još pre mnogo vremena pripremio se za slučajeve ozleda od vode: imao je
pripravnu prostoriju gde bi ga jako strujanje veoma zagrejanog suvog vazduha
očistilo i povratilo u prvobitno stanje. Za ovu svrhu dobro bi došao i pesak,
ali u ograničenim prostorima Ona nije bilo mesta za neophodnu količinu peska u
kome bi mogao da se zagreje i ostruže kožu do njene uobičajene čistoće.
U liftu je pomislio na Hvi i poslao poruku da je smesta dovedu k njemu.
Ukoliko je preživela.
U ovom času nije imao vremena za predviđalačko traganje i mogao je jedino da se
nada najboljem, dok je njegovo telo sa osobinama pre-crva i ljudskog bića žudelo
za toplotom koja će ga očistiti.
Kada se konačno našao u sobi za čišćenje pade mu na um da ponovo potvrdi svoju
preinačenu naredbu - 'Poštedite neke Liceigrače'. Ali do tog časa razjarene
Ribogovornice već su se raširile gradom, a on nije imao snage da preduzme
predviđalački čin neophodan da se upute glasnice na odgovarajuća zborna mesta.
Izlazeći iz sobe za čišćenje dobio je vest od jedne predvodnice straže da je Hvi
Noree, iako lako ranjena, bezbedna i da će je dovesti k njemu čim lokalna
zapovednica bude smatrala da je to razborito.
Na licu mesta proizveo je ovu predvodnicu straže u podbašara. Bila je to masivna
žena Nailinog tipa, ali bez Nailinog četvrtastog lica - crte su joj bile
zaobljene i bliže starim uzorima. Drhtala je od uzbuđenja zbog počasti koju joj
je gospodar ukazao i kada joj je naložio da se vrati i 'dvostruko obezbedi da se
Hvii ništa ne dogodi' žurno se okrenula i odjurila da izvrši zadatak.
Nisam je upitao ni za ime, pomisli Leto, dok se prebacivao na nova kolica u
udubljenju svoje male sobe za audijencije. Bilo mu je potrebno nekoliko
trenutaka razmišljanja da se priseti imena nove podbašarke - Kieuemo. Ovo
unapređenje trebalo je da se potvrdi, te načini mentalni podsetnik da to lično
uradi. Sve Ribogovornice iz ovoga će odmah shvatiti koliko mu Hvi Noree znači.
Uostalom teško da je od noćas u to uopšte moglo biti neke sumnje.
Potom je preduzeo predviđalačko traganje i razaslao glasnike do razgoropađenih
Ribogovornica. Do tog časa silna šteta već je bila načinjena - leševi su ležali
svuda po Onu, većinom Liceigrača, ali i nekih koji su bili samo pod sumnjom da
su Liceigrači.
A mnogi su videli i kako ja ubijam, pomisli on.
Dok je iščekivao Hviin dolazak ponovo je razmotrio ono što se upravo dogodilo.
Ovo nije bio tipičan napad Tleilaksa, ali se prethodni napad na putu za On
uklapao u nov obrazac. A sve je ukazivalo na jednu osobu sa pogubnim naumima.
Mogao sam tamo napolju da poginem, pomisli on.
To je počelo da objašnjava zbog čega nije predvideo ovaj napad, ali postojao je
i jedan dublji razlog. Leto je mogao da primeti kako taj razlog niče u njegovoj
svesti kao zbir svih pokazatelja. Koje je ljudsko biće najbolje poznavalo
Bogocara? Koje je ljudsko biće posedovalo tajno mesto odakle je moglo da
organizuje zaveru?
Malki!
Leto pozva čuvarku i naredi joj da proveri da li je Časna Majka Anteak već
napustila Arakis. Čuvarka se ubrzo vratila i podnela izveštaj:
"Anteak je još u svojim odajama. Zapovednica Ribogovornica veli da tamo nije
izvršen nikakav napad."
"Prenesi Anteak poruku", reče Leto. "Upitaj je da li sada shvata zbog čega sam
njenom poslanstvu namenio stanište koje je podalje od mog? Zatim joj reci da za
vreme boravka na Iksu mora da utvrdi gde se nalazi Malki. Dužnost joj je da o
njegovom prebivalištu izvesti naš lokalni garnizon na Iksu."
"Malki, bivši iksijanski ambasador?"
"Baš taj! On ne sme da ostane živ ili na slobodi. Ti ćeš obavestiti zapovednicu
našeg garnizona na Iksu da mora da uspostavi tesnu vezu sa Anteak i pruži joj
svu neophodnu pomoć. Nužno je da se Malki dovede k meni ili pogubi, već prema
proceni našeg zapovednika."
Stražarka-glasnica klimnu, dok su senke poigravale po njoj na mestu gde je
stajala u krugu svetlosti oko Letovog lica. Nije tražila da joj se naredba
ponovi. Svaka od njegovih čuvarki bila je uvežbana da besprekorno pamti svaki
podatak. One su bile u stanju da tačno ponove Letove reči, čak i naglaske, i
nije se moglo dogoditi da ikada zaborave ono što su od njega čule.
Kada je glasnica otišla Leto uputi lični signal za obaveštavanje i za nekoliko
sekundi usledi kontakt sa Nailom. Iksijanska naprava ugrađena u njegova kola
reprodukovala je neprepoznatljiv oblik njenog glasa, ravan metalni ton
kazivanja, namenjen samo njegovim ušima.
"Da. Siona je bila u Citadeli. Ne, Siona nije bila u dodiru sa svojim sudruzima
pobunjenicima. "Ne, ona još ne zna da ja ovde motrim na nju." Napad na ambasadu?
Njega je izvela jedna otcepljena klika pod nazivom 'Grupa za vezu sa
Tleilaksima'."
Leto dozvoli sebi mentalni uzdah. Pobunjenici uvek daju svojim grupama tako
pretenciozne nazive.
"Ima li preživelih?" upita je.
"Ne zna se ni za jednog."
Letu se učini zabavnim što metalni glas nije odavao emocionalne tonove, dok ih
je njegovo sećanje stvaralo:
"Uspostavićeš vezu sa Sionom", reče on. "Priznaj joj da si Ribogovornica. Reci
da joj to nisi ranije saopštila jer si znala da ti ne bi poverovala, kao i zato
što si se plašila razotkrivanja s obzirom na to da si među Ribogovornicama
potpuno usamljena u svojoj odanosti Sioni. Ponovo joj potvrdi svoju zakletvu.
Reci joj da se kuneš svim što ti je sveto da ćeš je u svemu poslušati. Šta god
da ti zapovedi, ti to učini. Sve je ovo ispravno, kao što dobro znaš."
"Da, gospodaru."
Sećanje je nadoknadilo odsustvo fanatičnog naglaska u Nailinom odgovoru.
Poslušaće.
"Ako je moguće, obezbedi uslove da Siona i Dankan budu zajedno nasamo", reče on.
"Da, gospodaru."
Neka fizička blizina učini svoje, reče on u sebi.
Prekinuo je vezu sa Nailom, promislio za trenutak, a onda poslao po zapovednicu
svojih snaga na trgu. Bašarka je začas stigla; tamna uniforma bila je umrljana i
prašnjava, a na čizmama su se zapažali tragovi usirene krvi. Bila je to visoka
žena sa borama koje su orlovskim crtama njenog lica pridavale izraz moćnog
dostojanstva. Leto se priseti njenog vojničkog imena: Siljo, što je u Starih
Slobodnjaka značilo 'Pouzdana'. On ju je, međutim, oslovio njenim porodičnim
imenom Niše, 'Kći Šea', što je ovom susretu davalo ton tanane prisnosti.
"Otpočini na jastuku, Niše," reče on blago. "Naporno si radila."
"Hvala, gospodaru."
Ona se spusti na crveni jastuk na kome je Hvi ranije sedela. Leto zapazi bore
umora oko Nišinih usta, ali su njene oči i dalje bile dobre. Netremice ga je
gledala i iščekivala da čuje njegove reči.
"Stvari su ovim ponovo mirne u mom gradu." Namerno je udesio da ovo ne zvuči kao
pitanje, već je je prepustio Niši da da svoje tumačenje.
"Mirne, ali nisu dobre, gospodaru."
Prešao je pogledom preko usirene krvi na njenim čizmama.
"Šta je sa ulicom ispred iksijanske ambasade?"
"Raščišćena je, gospodaru. Popravke su već u toku."
"A trg?"
"Do jutra će izgledati kao što je uvek izgledao."
Pogled joj je čvrsto počivao na njegovom licu. Oboje su znali da on još nije
dotakao srž ovog razgovora. Ali sada je zapazio naročiti izraz njenog lica.
Ponosna je na svog gospodara!
Prvi put je videla kako Bogocar ubija. Seme užasne zavisnosti bilo je posejano.
Ako zapreti velika nesreća, moj gospodar će se pojaviti. Tako je to izgledalo u
njenim očima. Ona više neće moći da dela sa potpunom nezavisnošću, preuzimajući
moć od Bogocara i bivajući lično odgovorna za korišćenje te moći. Bilo je nečeg
posedničkog u izrazu njenog lica. Strahotna mašina smrti čekala je u potaji,
spremna da dođe ako je ona pozove.
Letu se nije dopalo ono što je video, ali šteta je već bila počinjena. Bilo
kakav lek zahtevao je polaganu i osetljivu primenu.
"Gde su napadači uspeli da nabave laserske pištolje?"
upita on.
"U našim skladištima, gospodaru. Čuvarke arsenala su smenjene."
Smenjene. Baš zgodan eufemizam. Grešne Ribogovornice bile su izdvojene i čuvane
sve dok Leto ne bi izdao zadatak koji je zahtevao učešće Komandosa Smrti. One
su, razume se bile pripravne da rado umru, verujući da tako iskupljuju svoj
greh. Već i same glasine da su takve mahnite ratnice stupile u dejstvo mogle su
da umire neko mesto pobune.
"Da li je arsenal bio provaljen uz pomoć eksploziva?" upita on.
"Uz pomoć lukavosti i eksploziva, gospodaru. Čuvarke arsenala bile su nebudne."
"Poreklo eksploziva?"
Nišein zamor ispoljio se u sleganju ramena.
Leto je jedino mogao da se saglasi. Znao je da je mogao da istraži i utvrdi to
poreklo eksploziva, ali od toga bi bilo malo koristi. Dovitljivi ljudi uvek su
mogli da pribave sastojke za domaću izradu eksploziva - obične stvarčice iz
svakodnevne upotrebe kao što su šećer i belilo, sasvim obična ulja i bezazlena
gnojiva, plastika, rastvarači i ekstrakti iz kamare đubreta.
Ovaj spisak praktično je bio beskonačan i rastao je sa svakim pomakom ljudskog
iskustva i znanja. Čak i takvo društvo kakvo je on stvorio, sa ugrađenom težnjom
da ograniči mešanje tehnologije i novih zamisli, nije se uistinu moglo nadati da
će potpuno odstraniti opasna mala oružja. Čitava zamisao da se takve stvari
nadziru bila je obmana, opasan i zavodljiv mit. Ključ je ležao u ograničavanju
želje za nasiljem. U tom pogledu ova moć je bila prava propast.
Toliko mnogo nove nepravde, pomisli on.
Kao da je čitala njegove misli, Niše uzdahnu.
Svakako. Ribogovornice su od detinjstva obučavane da izbegavaju nepravdu, kad
god je to moguće.
"Moramo se pobrinuti o preživelima među građanstvom", reče on. "Postaraj se da
zadovoljiš njihove potrebe. Moraju bezuslovno doći do zaključka da je ljaga na
Tleilaksima."
Niše klimnu. Nikako nije mogla dobiti čin bašarke bez dobrovoljnog prihvatanja
ovakvih privida. Sada je, međutim, poverovala. Dovoljno je bilo da čuje Leta pa
da poveruje u krivicu Tleilaksa. Bilo je i određenog praktičnog smisla u njenom
uviđanju.
Znala je zbog čega nisu poubijali sve Tleilakse.
Ne uklanja se svaki žrtveni jarac.
"Pored toga, moramo obezbediti skretanje pažnje", nastavi Leto. "Na sreću čini
se da imamo nešto zgodno pri ruci. Obavestiću te posle dogovora sa gospom
Noree."
"Iksijanskom ambasadorkom, gospodaru? Zar ona nije upletena u..."
"Potpuno je nevina", reče on.
Video je kako se verovanje usađuje u Nišeine crte lica, u pripremljenu plastičnu
podlogu koja je mogla da zabravi njene vilice i zastakli joj oči. Čak i Niše.
Znao je razloge ovome zato što ih je sam stvorio, ali ga je tvorevina ponekad
ispunjavala izvesnom jezom.
"Čujem da gospa Hvi ulazi u predvorje", reče on. "Kad budeš izlazila pošalji je
unutra. I, Niše..."
Već je bila ustala, ali je sada na njegove reči zastala nemo
očekujući.
"Proizvedi večeras Kieuemu u podbašarku", reče on. "Pobrini se da se to
ozvaniči. Što se tebe tiče, zadovoljan sam. Traži šta želiš i dobićeš."
Opazio je kako je ovaj izraz pokrenuo talas zadovoljstva u Nišei, ali ga ona
odmah obuzda, dokazujući još jednom koliko mu je vredna.
"Proveriću Kieuemu, gospodaru", reče ona. "Ako se pokaže dovoljno sposobnom,
možda bih uzela odmor. Nisam uspela da vidim svoju porodicu na Salusi II već
mnogo godina."
"Kad god to sama izabereš."
A onda pomisli: Salusa II. Svakako.
Ovo pominjanje njenog porekla podsetilo ga je na koga mu je ličila: Hark-al-Ada.
U njenim venama tekla je krv Kuće Korino. Bliži smo rođaci nego što sam mislio.
"Moj gospodar je velikodušan", reče ona.
Potom napusti prostoriju, sada lakog koraka. Začuo je njen glas iz predvorja:
"Gospo Hvi, naš gospodar će vas sada primiti."
Hvi je ušla, zastavši za trenutak u zasvođenom ulazu, uokvirena svetlošću koja
joj je padala s leđa. Oklevala je dok joj se oči nisu prilagodile osvetljenju
nove prostorije. Pri tom je, poput noćne leptirice, prišla sjaju oko Letovog
lica, svraćajući pogled samo da bi osmotrila senovito telo u potrazi za znacima
ozleda. Znao je da ti znaci nisu bili vidljivi, iako je još osećao bolove i
unutrašnje drhtaje.
Njegove oči otkriše jedva primetno hramanje. Hvi se više oslanjala na desnu
nogu, ali je dugačka haljina boje zelenog žada skrivala ranu. Zaustavila se na
ivici udubljenja u kome su se nalazila njegova kola, gledajući ga pravo u oči.
"Rekli su mi da si ranjena, Hvi. Da li te boli?"
"Posekotina na nozi ispod kolena, gospodaru. Jedan komadić cigle od eksplozije.
Vaše Ribogovornice stavile su mi melem koji je uklonio bol. Gospodaru, ja
međutim strahujem za vas."
"A ja strahujem za tebe, mila Hvi."
"Osim pri prvoj eksploziji, gospodaru, nisam bila u opasnosti. Hitno su me
prebacili u jednu prostoriju duboko ispod ambasade..."
To znači da nije mogla da vidi moju predstavu, pomisli on. Sreća što je tako
ispalo.
"Pozvao sam te da te zamolim za oproštaj", reče on.
Spustila se na zlatni jastuk. "Zbog čega oproštaj, gospodaru? Vi niste razlog
za..."
"Stavili su me na probu, Hvi."
"Vas?"
"Postoje neki koji žele da saznaju koliko mi je stalo do bezbednosti Hvi Noree."
Upravila je prst nagore. "Ono je bilo... zbog mene?"
"Zbog nas."
"Oh. Ali ko..."
"Pristala si da se udaš za mene, Hvi, i ja..." Podigao je ruku da bi je prekinuo
kada je zaustila nešto da kaže. "Anteak nam je saopštila ono što si joj ti
otkrila, no Anteak nema ništa sa ovim."
"Onda, ko je..."
"Nije važno ko je. Važno je da još jednom promisliš o svemu. Moram da ti pružim
priliku da promeniš svoju odluku."
Ona spusti pogled.
Kako su joj divne crte lica, pomisli on.
Bio je u stanju da samo u svojoj mašti stvori sliku čitavog ljudskog veka sa
Hvi. U naslagama njegovih sećanja ležalo je dovoljno primera na kojima je mogao
da izgradi maštariju bračnog života. Nijanse su se same prikupljale u njegovoj
uobrazilji - male potankosti zajedničkog iskustva, dodiri, poljupci, sva ona
slatka saučestvovanja iz kojih je nicalo nešto od bolne lepote. Patio je
doživljavajući sve ovo. Osećao je mnogo dublji bol od fizičkog, koji ga je još
podsećao na nasilje ispred ambasade.
Hvi podiže bradu i pogleda ga u oči. Razabrao je u njenom licu samilosnu žudnju
da mu pomogne.
"Kako uopšte drugačije mogu da vam služim, gospodaru?"
Kroz glavu mu prođe da je ona bila primat, dok on to više nije bio u potpunosti.
Razlike su svakim trenutkom postajale sve dublje.
Bol je opstajao u njemu.
Hvi je predstavljala neizbežnu stvarnost, nešto toliko temeljno da nije bilo
reči kojima bi se to moglo potpuno izraziti. Bol u njemu gotovo je postao
nepodnošljiv.
"Volim te, Hvi. Volim te kao što muškarac voli ženu... ali to ne može biti. To
nikad neće biti."
Suze potekoše iz njenih očiju. "Da li treba da odem? Da li treba da se vratim na
Iks?"
"Oni bi te zlostavljali, pokušavajući da otkriju uzrok propasti njihovog plana."
Videla je moj bol, pomisli on. Ona zna da je sve uzalud i jalovo. Šta će
učiniti? Neće lagati. Neće reći da mi uzvraća ljubav kao žena muškarcu. Ona
uviđa uzaludnost. A i svesna je svojih osećanja prema meni - samilosti,
strahopoštovanja, ljubopitljivosti koja ne priznaje strah.
"Onda ću ostati", reče ona. "Prihvatićemo zadovoljstva koja možemo da izvučemo
iz zajedničkog života. Mislim da je to najbolje za nas. Ako to znači da treba da
se udam, neka tako bude."
"U tom slučaju moraću da ti poverim znanje koje nisam poverio nijednom drugom
ljudskom biću", reče on. "To će ti dati moć nada mnom koja..."
"Ne činite to, gospodaru. Šta ako me neko prisili..."
"Više nikad nećeš napustiti moje okrilje, moje odaje, ovde. Citadela, bezbedna
mesta Sarera - to će biti tvoj dom."
"Kako želite."
Kako je ljupko i iskreno njeno spokojno prihvatanje, pomisli on.
Morao je da utiša bolni damar u sebi. U biti, bila je to opasnost za njega i za
Zlatnu Stazu.
Ti pametni Iksijanci!
Malki je shvatio da su svemoćni prisiljeni da se sukobljavaju sa neprekidnom
pesmom sirena - željom da sebi pruže uživanje.
Neprekidna svest o moći nahodi se i u tom najbezazlenijem ćefu.
Hvi je ćutanje protumačila kao neodlučnost. "Hoćemo li se venčati, gospodaru?"
"Da."
"Da li bi trebalo bilo šta uraditi povodom tleilaških glasina koje..."
"Ništa."
Zagledala se u njega, prisetivši se njihovog ranijeg razgovora. Seme rasula je
posejano.
"Strah me je, gospodaru, da ću vas time oslabiti", reče ona.
"Onda ćeš morati da nađeš načina da me ojačaš."
"Može li vas ojačati slabljenje verovanja u Boga Leta?"
Razabrao je prizvuk Malkija u njenom glasu, ono odmereno procenjivanje koje ga
je činilo tako šarmantno buntovnim. Nikad potpuno ne izmičemo učiteljima iz
našeg detinjstva.
"Tvoje pitanje zahteva odgovor. Mnogi će nastaviti da me obožavaju u skladu sa
mojim naumom. Drugi će poverovati u laži."
"Gospodaru, hoćete li i od mene zahtevati da lažem za vas?"
"Svakako da neću. Ali ću zahtevati od tebe da ćutiš onda kada ćeš, možda, želeti
da govoriš."
"Ako oni budu ružili..."
"Nećeš se usprotiviti."
Još jednom suze potekoše niz njene obraze. Leto je žudeo da ih dotakne, ali one
su bile voda... bolna voda.
"Mora biti tako", reče on.
"Hoćete li da mi to objasnite, gospodaru?"
"Kad nestanem, moraju da me zovu Šejtan, Car Gehena. Točak mora da se okreće,
okreće i okreće duž Zlatne Staze."
"Zar gnev ne bi mogao da se usmeri samo na mene, gospodaru? Ja ne bih..."
"Ne! Iksijanci su te načinili daleko savršenijom nego što su zamislili. Ja te
odista volim. Ne mogu tu ništa."
"Ne želim da budem uzrok vašeg bola!" Ove reči su joj se naprosto otele.
"Što je učinjeno - učinjeno je. Ne tuguj za tim."
"Pomozite mi da razumem."
"Mržnja koja će procvetati kada mene ne bude takođe će izbledeti, nestajući u
neminovnoj prošlosti. Proteći će mnogo vremena. A onda, jednog dalekog dana,
moji dnevnici biće pronađeni."
"Dnevnici?" Trgla se na ovu prividnu promenu predmeta razgovora.
"Moji letopisi mog vremena. Moje rasprave, obrazloženja. Prepisi postoje i krnji
odlomci biće sačuvani, neki u izvitoperenom obliku, ali pravi dnevnici će čekati
i čekati. Njih sam dobro sakrio."
"A kada budu pronađeni?"
"Ljudi će saznati da sam bio potpuno drugačiji od onoga što su pretpostavljali."
Njen glas se pretvori u drhtav šapat: "Ja već znam to što će saznati."
"Da, draga moja Hvi, mislim da znaš."
"Vi niste ni đavo ni bog, već nešto što nikad ranije nije viđeno i nikad ponovo
neće biti viđeno, zbog toga što vaše postojanje otklanja potrebu za tim."
Ona obrisa suze sa obraza.
"Hvi, da li shvataš koliko si opasna?"
Na njenom licu pojavi se izraz uznemirenosti, praćen zatezanjem mišića.
"Poseduješ osobine svetice", reče on. "Da li shvataš koliko bolno može da bude
kada otkriješ sveticu na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme?"
Ona odmahnu glavom.
"Ljudi treba da budu pripremljeni za svece", reče on. "Ako nije tako, oni
naprosto doveka ostaju sledbenici, molioci, prosjaci i bedne ulizice u senci tog
sveca. Ljude ovo uništava jer jedino pothranjuje slabost u njima."
Posle nekoliko trenutaka razmišljanja, ona klimnu i reče: "Da li će biti svetaca
kada vas ne bude?"
"To je svrha moje Zlatne Staze."
"Moneova kćer, Siona, da li će ona..."
"Ona je za sada samo pobunjenik. Što se svetaštva tiče, ostavićemo joj da
odluči. Mada će ona učiniti samo ono što joj je rođenjem namenjeno."
"Šta je to, gospodaru?"
"Prestani da me oslovljavaš sa 'gospodaru'", reče on.
"Nas dvoje ćemo biti Crv i njegova supruga. Zovi me Leto ako želiš. Gospodar ne
pristaje."
"Da, g... Leto. Ali šta je..."
"Siona je rođena da bi vladala. Postoji opasnost u takvom uzgajanju. Kada
vladaš, stičeš znanje o moći. Ono može da odvede u silovitu neodgovornost, u
bolne prekomerenosti, a to opet može da dovede do stravičnog rušioca - divljeg
hedonizma."
"Siona bi..."
"Sve što znamo o Sioni to je da ona može da ostane posvećena izvršenju sasvim
određenog cilja, verna obrascu koji ispunjava njena čula. Ona je neizbežno
aristokratkinja, ali aristokratija je pretežno zagledana u prošlost. To je
nedostatak. Ne možeš videti mnogo staza, sem ako nisi Janus, koji je istovremeno
gledao i unazad i unapred."
"Janus? Oh, da, bog sa dva lica okrenuta na suprotne strane." Ovlažila je usne
jezikom. "Jesi li ti sam Janus, Leto?"
"Ja sam Janus umnožen milijardu puta. Ali sam i nešto manje. Bio sam, na primer,
ono što moji podanici najviše cene - donosilac odluka i to takvih koje uvek
dejstvuju."
"Ali ako ih razočaraš..."
"Okrenuće se protiv mene, da."
"Hoće li te Siona zameniti, ako..."
"Ah, kakvo ogromno ako! Primećuješ da Siona ugrožava moju ličnost. Ona međutim,
ne ugrožava Zlatnu Stazu. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se moje
Ribogovornice odlikuju određenom privrženošću Dankanu."
"Siona izgleda... tako mlada."
"A ja sam njen najmiliji uljez, varalica koja drži vlast na temelju lažnih
prava, nikad se ne obazirući na potrebe svog naroda."
"Zar ja ne bih mogla da razgovaram s njom, i..."
"Ne! Ne smeš nikad ni da pokušaš da ubediš Sionu u bilo šta. Obećaj mi to, Hvi."
"Ako to zahtevaš od mene, svakako, ali ja..."
"Svi bogovi imaju ovaj problem. Uviđajući dublje potrebe često moram da
prenebregnem one neposredne. Ne poklanjati pažnju neposrednim potrebama greh je
prema mladima."
"Zar ne bi ipak mogao da razložno razgovaraš s njom, i..."
"Nikad ne pokušavaj da razložno razgovaraš sa ljudima koji misle da su u pravu."
"Ali kada znaš da greše..."
"Da li veruješ u mene?"
"Da."
"A ako neko pokuša da te ubedi da sam najveće zlo svih vremena..."
"Strašno bih se naljutila. Ja bih..." Ona naglo zastade usred rečenice.
"Razložnost vredi", reče on, "jedino spram neme fizičke pozadine vaseljene."
Zamišljeno je sastavila veđe. Leto sa ushićenjem oseti buđenje njene svesti.
"Ah", prodahta ona.
"Nijedno razumno biće neće nikad više biti u stanju da poriče Letovo iskustvo",
reče on. "Vidim da si počela da shvataš. Počeci! Smisao čitavog života je u
njima."
Ona klimnu.
Ne upušta se u raspravu, pomisli on. Kada ugleda tragove sledi ih da bi utvrdila
kuda vode.
"Dok god postoji život, svaki završetak je jedan početak", reče on. "Moje je da
spasem ljudski rod, makar i od njega samog."
Ona ponovo klimnu. Tragovi su i dalje vodili napred.
"Zbog toga, u nastojanju da ljudska vrsta optraje, nijedna smrt ne može da bude
potpun promašaj", reče on. "Otuda nas rođenje tako duboko dira. Zbog toga je
najtragičnija upravo smrt mlade ljudske jedinke."
"Da li Iks i dalje ugrožava tvoju Zlatnu Stazu? Oduvek sam znala da su se
urotili u nekoj zloj raboti."
Uroćuju se. Hvi nije čula unutrašnju poruku vlastitih reči. Nije osećala potrebu
da je čuje.
Netremice ju je posmatrao, opčinjen čudom koje je bilo Hvi. Posedovala je jedan
oblik poštenja koje bi neko nazvao naivnim, ali koje je za Leta bila naprosto
spontanost i prirodnost. Poštenje nije bilo njena srž, ono je bilo sama Hvi.
"Sutra će prirediti predstavu na trgu", reče Leto. "Biće to predstava preživelih
Liceigrača. Posle toga objavićemo našu veridbu."
30.
Neka ne bude sumnje da sam ja skup naših predaka, arena u kojoj oni prate moje
trenutke. Oni su moje ćelije, a ja sam njihovo telo. Ovo o čemu govorim jeste
favrašhi, duša kolektivno nesvesnog, izvor arhetipova, skladište svih trauma i
radosti. Ja sam mogućnost izbora njihovog probuđenja. Moj samhadi je njihov
samhadi. Njihova iskustva su moja iskustva! Njihovo prečišćeno znanje je moje
nasleđe. Te milijarde su moja jednost.
'Ukradeni dnevnici'
Predstava sa Liceigračima trajala je tog jutra skoro dva časa, a zatim je
usledila objava veridbe koja je razaslala talase preneraženosti kroz
Svetkovinski grad.
"Prošli su vekovi otkada je poslednji put odabrao nevestu!"
"Više od hiljadu godina, moja draga."
Defile Ribogovornica kratko je trajao. Razdragano su ga pozdravljale, ali se
videlo da su bile uznemirene.
"Vi ste moje neveste", umeo je da im kaže. Zar to nije bilo značenje Siajnoka?
Leto je smatrao da su Liceigrači izveli dobru predstavu, uprkos očiglednom
strahu. Kostimi su bili pronađeni u dubinama Slobodnjačkog muzeja - crne odore
sa kapuljačama i belim pojasevima od užadi, a preko ramena i leđa izvezeni
zeleni sokolovi raširenih krila - uniforme Muad'Dibovih putujućih sveštenika.
Obukavši ove odore, Liceigrači su poprimili tamna i sasušena lica i izveli
igrokaz koji je opisivao kako su Muad'Dibove legije širile svoju religiju kroz
Carstvo.
Noseći blistavo srebrnu haljinu sa ogrlicom od zelenog žada, Hvi je tokom ovog
obreda sedela pored Leta na Carskim Kolima. U jednom trenutku nagnula se do
njegovog lica i upitala: "Zar ovo nije parodija?"
"Za mene, možda."
"Da li Liceigrači to znaju?"
"Podozrevaju."
"Onda, nisu toliko uplašeni koliko izgledaju?"
"Oh, da, uplašeni su. Reč je jedino o tome da su hrabriji no što to većina ljudi
od njih očekuje."
"Junačenje može da bude tako budalasto", prošaptala je Hvi.
"I obrnuto."
Uputila mu je dug odmeravajući pogled, pre no što je ponovo usredsredila pažnju
na predstavu. Gotovo dve stotine Liceigrača preživelo je pokolj. Svi su bili
primorani da uzmu udela u ovoj drskoj igri. Složena preplitanja i neobični
stavovi tela umeli su da zasene oči. Bilo je moguće, posmatrajući ih, da čovek
za kratko zaboravi krvave događaje koji su prethodili ovom danu.
Leto se setio toga dok je nešto pre podneva sam ležao u svojoj sobici za
audijencije, baš kada je Moneo naišao. Moneo je, u međuvremenu, otpratio Časnu
Majku Anteak na Esnafovu letelicu, razmotrio sa Zapovedništvom Ribogovornica
posledice sinoćnjeg krvoprolića, skoknuo do Citadele kako bi se uverio da je
Siona pod budnom prismotrom i da nije umešana u napad na ambasadu. Vratio se u
On neposredno po objavi veridbe, o kojoj prethodno nije bio obavešten.
Moneo je bio besan. Leto ga nikad nije video ovako ljutog. Uleteo je u sobu kao
vihor i zaustavio se na svega dva metra od Letovog lica.
"Sada će se verovati tleilaškim glasinama", reče on.
Leto mu uzvrati razložnim glasom: "Kako je postojan taj zahtev da naši bogovi
budu savršeni. Grci su bili daleko razumniji u pogledu takvih stvari."
"Gde je ona?" upita Moneo. "Gde je ta..."
"Hvi se odmara. Imali smo tešku noć i dugo jutro. Želim da se valjano odmori pre
no što se večeras vratimo u Citadelu."
"Kako je izvela ovo?" odbrusi Moneo.
"Pobogu, Moneo! Jesi li ti sasvim izgubio osećanje opreza?"
"Zabrinut sam za vas. Imate li bilo kakvu predstavu o tome kakve priče kolaju
gradom?"
"Potpuno sam svestan tih glasina."
"Šta to činite?"
"Znaš, Moneo, mislim da su jedino stari panteisti imali pravu predstavu o
božanstvima: slabosti smrtnika u besmrtnom obličju."
Moneo uzdiže obe ruke ka nebesima. "Video sam izraze njihovih lica!" Spustio je
ruke. "Za dve nedelje čitavo Carstvo će brujati o ovom."
"Biće, zasigurno, potrebno više vremena."
"Ako je vašim neprijateljima nedostajala neka stvar da bi se ujedinili..."
"Skrnavljenje Boga je prastara tradicija čovečanstva, Moneo. Zbog čega bih ja
bio izuzetak?"
Moneo pakuša nešto da kaže, ali otkri da ne može da izusti ni reč. Napravio je
nekoliko nervoznih koraka duž ivice udubljenja u kom su bila smeštena Letova
kola, zatim odstupi natrag i streljajući očima Letovo lice stade na pređašnje
mesto.
"Ako je moja dužnost da vam pomažem, nužno mi je objašnjenje", reče Moneo.
"Zašto to činite?"
"Osećanja."
Moneove usne uobličiše ovu reč, ne izgovarajući je.
"Preplavila su me baš kada sam pomislio da su zauvek nestala", reče Leto. "Kako
su slatki ti poslednji gutljaji ljudskosti."
"Sa Hvi? Ali vi jamačno ne možete..."
"Sećanja na osećanja nikad nisu dovoljna, Moneo."
"Hoćete da mi kažete da ste se prepustili..."
"Telesnim strastima. Svakako, ne! Tronožno postolje na kome večnost počiva
sastavljeno je od tela, misli i osećanja. Osetio sam da sam se sveo na telo i
misli."
"Ona je izvela nekakvu vradžbinu", optužujuće uzviknu Moneo.
"Razume se. I kako sam joj samo zahvalan zbog toga! Ako poreknemo potrebu za
mišlju, Moneo, kao što to neki čine, gubimo moć rasuđivanja; nismo u stanju da
razaberemo šta nam čula poručuju. Ako poreknemo telo, skidamo točkove sa vozila
koje nas nosi. Ali ako poreknemo osećanja, gubimo svaki dodir sa našom
unutrašnjom vaseljenom. Osećanja su ono što mi je najviše nedostajalo."
"Zahtevam, gospodaru, da..."
"Ljutiš me, Maneo. Ali i to je jedno osećanje." Leto opazi kako se Moneova
osujećena srdžba hladi, gasi poput vrelog železa umočenog u ledenu vodu. U njemu
je, ipak, još bilo ponešto vruće pare.
"Ne marim za sebe, gospodaru. Vi ste mi jedina briga i vi to znate."
Leto prozbori blagim glasom: "To je tvoje osećanje, Moneo, i ono je meni drago."
Moneo duboko, drhtavo uzdahnu. Nikada ranije nije video Bogocara u ovakvom
raspoloženju, koje je odražavalo osećanje. Ukoliko je Moneo ispravno zapažao,
Leto je u isti mah izgledao i ushićen i pomiren sa sudbinom. Čovek nije mogao da
bude sasvim siguran.
"Ono što život čini prijatnim", reče Leto, "ono što život čini toplim i
ispunjava ga lepotom, to je ono što bih sačuvao čak i da mi je bilo uskraćeno."
"Onda ta Hvi Noree..."
"Ona mi je pomogla da sagledam Batlerijanski Džihad drugim očima. Ona je
suprotnost svega što je mehaničko i neljudsko. Kako je to čudno, Moneo, da su od
svih ljudi baš Iksijanci uspeli da proizvedu ovo biće koje tako savršeno
otelovljuje upravo sve one vrednosti koje su meni najdraže."
"Ne razumem u kakvoj je to vezi sa Batlerijanskim Džihadom, gospodaru. Mašine
koje misle nemaju nikakvog mesta u..."
"Meta Džihada bio je koliko mašinski stav, toliko i same mašine", reče Leto.
Ljudi su dopustili da im mašine uskrate osećanje za lepo, naš nužni identitet na
osnovu kojeg donosimo sudove o životu. Zbog toga su, prirodno, mašine bile
uništene."
"Gospodaru, i dalje mi smeta činjenica da vi ukazujete dobrodošlicu ovoj..."
"Moneo! Hvi me samim svojim prisustsvom umiruje. Po prvi put za mnogo vekova
nisam usamljen. Samoća ponovo počinje da me tišti jedino kada ona nije pored
mene. Čak i kada ne bih raspolagao drugim dokazima o osećanjima, ovo bi bilo
dovoljno."
Moneo zamuknu, očito dirnut Letovim pominjanjem samoće.
Jamačno je bio u stanju da pojmi težinu odsustva voljene osobe. Izraz njegovog
lica to je i te kako odavao.
Prvi put posle dugo vremena Leto opazi koliko je Moneo ostario.
To im se tako naglo dogodi, pomisli Leto.
Ova pomisao podstaknu Leta da postane duboko svestan koliko mnogo mu je bilo
stalo do Monea.
Ne bi trebalo da dozvolim bilo kakvu privrženost, ali nikako ne mogu tome da se
oduprem, pogotovo sada kada je Hvi ovde.
"Smejaće vam se i zbijati skaredne šale", reče Moneo s vidljivom gorčinom.
"To je dobro."
"Kako to može da bude dobro?"
"To je nešto novo. Naš zadatak je uvek bio da novo dovedemo u ravnotežu sa
postojećim i da uz pomoć toga izmenimo ponašanje ljudi, ne ugrožavajući im
istovremeno opstanak."
"Neka je čak i tako. Kako, ipak, možete to pozdraviti s dobrodošlicom?"
"Činjenje skarednosti?" upita Leto. "Šta stoji nasuprot skarednosti?"
Moneove oči raširiše se, odražavajući iznenadan napor svesti da odgovori na
pitanje. U svom životu video je delovanja mnogih polariteta, stvari koje su bile
poznate po svojoj suprotnosti.
Svaka stvar stoji spram zaleđa koje je određuje, pomisli Leto. Moneo će,
nesumnjivo, to shvatiti.
"To je suviše opasno", reče Moneo.
Sud krajnjeg konzervatizma!
Moneo nije u to bio ubeđen. Uzdrhtao je od dubokog uzdaha.
Moram da zapamtim da nije dobro odagnati njihove sumnje, pomisli Leto. Zbog toga
sam sinoć napravio grešku sa mojim Ribogovornicama tamo na trgu. Iksijanci su
sposobni da iskoriste ljudske sumnje do krajnjih granica. Hvi je dokaz za to.
Iz predvorja se začu buka. Leto zapti vrata da bi sprečio nasilan upad.
"Moj Dankan je stigao", reče on.
"Verovatno."
Leto je posmatrao kako se Moneo rve sa sumnjama; njegove misli bile su potpuno
prozirne. U ovom času, Moneo se tako tačno uklapao u svoj ljudski tip da Leto
požele da ga zagrli.
Na raspolaganju mu je čitav spektar: od sumnje do poverenja, od ljubavi do
mržnje... sve! Sve one drage vrednosti koje se oplođuju u toplim osećanjima, u
gotovosti da sagoriš u Životu.
"Zašto je Hvi to prihvatila?" upita Moneo.
Leto se nasmeši. Moneo nije u stanju da sumnja u mene. On mora da sumnja u
druge.
"Priznajem da to nije običan brak. Ona je primat, a ja to više nisam u
potpunosti."
Moneo se ponovo uhvati ukoštac sa stvarima koje je mogao samo da oseti ali ne i
da izrazi.
Gledajući Monea, Leto je u sebi osetio naviranje jedne posmatračke svesti,
jeđnog toka misli koji se tako retko javljao i pri tom bio tako živo naglašen da
ne bi prouzrokovao kakav poremećaj u tom telu.
Primat razmišija i zahvaljujući tom razmišljanju opstaje. U pozadini njegovog
razmišljanja počiva jedna stvar koja je ugrađena u njegove ćelije. To je matica
brižnosti za vrstu. Panekad oni to umotavaju, ograđuju zidom i skrivaju iza
debelih zapreka, no ja sam Monea namerno učinio prijemčivim za ovo delovanje
njegovog najuntrašnjijeg bića. On me sledi jer veruje da obezbeđujem najbolji
pravac opstanka ljudske rase. On zna da postoji svest ćelije. To je ono što i
sam otkrivam kad osmatram Zlatnu Stazu. Posredi je čovečanstvo i obojica se u
jednom slažemo: ono mora opstati.
"Gde, kada i kako će se svečanost venčanja upriličiti?" upita Moneo.
Ne zašto? zapazi Leto. Moneo se više ne trudi da razume zašto. Vratio se na
bezbedno tle. On je upravnik, nadzornik obitavališta Bogocara, prvi ministar.
On poznaje imenice, glagole i prideve pomoću kojih može da izvede šta mu je
volja. Reči će raditi za njega na svoj uobičajen način. Moneo možda nikad ne
obraća pažnju na transcendentalne mogućnosti svojih reči, ali zato veoma dobro
shvata njihovu svakodnevnu, svetovnu upotrebljivost.
"Šta bi sa mojim pitanjem?", bio je uporan Moneo.
Leto zažmirka, razmišljajući: Ja, s druge strane, osećam da su mi reči uglavnom
korisne ukoliko mi otvaraju pogled na privlačna i neotkrivena mesta.
Civilizacija se veoma slabo razume u korišćenje reči, tako da i dalje, nesporno,
veruje u mehaničku vaseljenu apsolutnog uzroka i posledica - očigledno svodljivu
na jedan jedini koreniti uzrok i jednu prvobitnu zametnu posledicu.
"Kako, poput kakve prišipetlje, ta iksijansko-tleilaška varka prianja uz ljudske
poslove", reče Leto.
"Gospodaru, duboko me uznemirava kada mi ne poklanjate pažnju."
"Ali ja ti poklanjam pažnju, Moneo."
"Ne meni."
"Čak i tebi."
"Vaša pažnja luta, gospodaru. Ne morate to da krijete od mene. Pre bih izdao
sebe nego vas."
"Misliš li da vunovlačarim."
"Da vunovlačarite, gospodaru?" Moneo nikad nije razmišljao o ovom izrazu, ali
sada...
Leto u mislima stade da prebira o ovom idiomu: Kako je samo drevan! Razboji i
čunkovi proradiše u njegovom sećanju. Životinjsko krzno za ljudsku odeću. Od
lovca do stočara... Dugo uspinjanje uz lestve svesti... a sada moraju da načine
još jedan dugačak korak, duži čak i od tog prastarog.
"Prepustili ste se dokonim mislima", reče Moneo glasom u kome se osećala
optužba.
"Imam vremena za dokone misli. To je jedna od najzanimljivijih stvari u mom
postojanju kao jedinstva mnoštva."
"Ali, gospodaru, ima stvari koje zahtevaju našu..."
"Iznenadio bi se, Moneo, kada bi znao šta sve proizađe iz dokonog razmišljanja.
Nikad mi nije bilo žao da provedem čitav dan razmišljajući o stvarima kojima se
običan čovek ne bavi duže od minuta. Zašto da ne? U mom životnom veku od nekih
četiri hiljade godina - šta znači jedan dan manje ili više? Koliko vremena
obuhvata jedan obični ljudski život? Možda milion minuta? Ja sam već doživeo
toliko dana."
Moneo je sleđen ćutao, osećajući se sićušan pri takvom poređenju! Shvatio je da
je njegov životni vek tek samo trunčica u Letovom oku. Značenje malopređašnje
aluzije nije mu promaklo.
Reči... reči... reči, pomisli Moneo.
"Reči su često gotovo beskorisne u stvarima osećanja", napomenu Leto.
Moneo bezmalo prestade da diše. Gospodar može da čita misli!
"Tokom čitave naše istorije", nastavi Leto, "najmoćnija upotreba reči ispoljila
se u opisivanju nekog transcendentalnog događaja, određivanju mesta tom događaju
u prihvaćenim letopisima, objašnjavanju događaja na način koji omogućava da čak
i mnogo docnije možemo da upotrebimo te reči i kažemo: 'Evo šta se htelo reći'."
Monea su ove reči dotukle; bio je prestrašen neizgovorenim stvarima o kojima bi
ga one mogle nagnati da razmišlja.
"To je način na koji događaji iščezavaju u istoriji", zaključi Leto.
Posle podužeg ćutanja, Moneo se odvaži: "Niste odgovorili na moje pitanje,
gospodaru. Venčanje?"
Kako samo umorno zvuči, pomisli Leto. Kako potpuno poraženo.
Leto odgovori bodrim glasom: "Nikad mi nije bila potrebnija tvoja valjana
služba. Venčanje mora da se priredi krajnje brižljivo. Neophodna je preciznost
za koju si jedino ti sposoban."
"Gde, gospodaru?"
Nešto više života u njegovom glasu.
"Selo Tabur, u Sareru."
"Kada?"
"Datum prepuštam tebi. Objavi ga kada sve bude spremno."
"A sam čin?"
"Ja ću rukovoditi njime."
"Da li će vam biti potrebni pomoćnici, gospodaru? Tehnička pomagala bilo koje
vrste?"
"Misliš na obrednu opremu?"
"Neka posebna stvar koja bi meni promakla..."
"Neće nam baš biti potrebno mnogo za našu malenu svečanost."
"Gospodaru! Preklinjem vas! Molim..."
"Stajaćeš uz mladu i uvesti je u brak", reče Leto. "Izvešćemo stari slobodnjački
obred."
"U tom slučaju biće nam potrebni vodeni prstenovi", reče Moneo.
"Da. Upotrebiću Ganine vodene prstenove."
"A ko će prisustvovati, gospodaru?"
"Prisustvovaće samo jedna stražarka Ribogovornica i aristokratija." Moneo se
zagleda u Letovo lice. "Koga... koga moj gospodar podrazumeva pod
'aristokratijom'?"
"Tebe, tvoju porodicu, dostojanstvenike, dvorjane iz Citadele."
"Moju porodicu..." Moneo proguta knedlu. "Da li je tu uključena i Siona?"
"Ako preživi proveru."
"Ali..."
"Zar ona nije član porodice?"
"Svakako, gospodaru. Ona je Atreid, i..."
"Onda na svaki način uključi i Sionu!"
Moneo izvadi iz džepa majušni memo-zapisivač, iksijansko sredstvo mutnocrne boje
čija je upotreba bila zabranjena posle Batlerijanskog Džihada. Tanan osmeh pređe
preko Letovih usana. Moneo je znao svoje dužnosti i sada je trebalo da ih
izvrši.
Buka koju je Dankan dizao s one strane vrata postade jača, ali se Moneo nije
obazirao na te zvuke.
Moneo zna cenu svojih povlastica, pomisli Leto. To je jedna druga vrsta braka -
brak povlastice i dužnosti. To je aristokratovo objašnjenje i njegov izgovor.
Moneo završi sa beleženjem podataka.
"Još samo nekoliko sitnica, gospodaru", reče Moneo. Da li će biti potrebno da se
nabavi neka posebna oprema za Hvi?"
"Pustinjsko odelo i odora slobodnjačke neveste, ali da budu pravi."
"Nakit ili neki drugi ukrasi?"
Letov pogled prikova se za Moneove prste koji su škrabali po majušnom
zapisivaču, primećujući na njima tragove neodlučnosti.
Zapovednički duh, hrabrost i osećaj za znanje i red - ove osobine Moneo je
posedovao u izobilju. One su ga okruživale kao kakav sveti oreol, ali su od svih
očiju osim od mojih skrivale trulež koja ga je iznutra razjedala. To je
neminovno. Kada mene jednom ne bude, to će svakome biti vidljivo.
"Gospodaru?" prenu ga Moneo. "Da li vi to opet vunovlačarite?
Ah! Dopada mu se ovaj izraz.
"To je sve", reče Leto. "Samo odoru, pustinjsko odelo i vodene prstenove."
Moneo se pokloni i krenu prema vratima.
Sada je okrenut budućnosti, pomisli Leto, ali će čak i ova nova stvar minuti, i
on će se još jednom okrenuti prošlosti. A nekad sam u njega polagao tako velike
nade. Pa... možda Siona...
31.
"Ne stvarajte heroje", rekao je moj otac.

'Ganimin glas iz Usmenih predanja'

Već prema načinu na koji je Ajdaho zakoračio u malu sobu kada su konačno njegovi
glasni zahtevi za prijemom bili uslišeni Leto je mogao da vidi da se u goli
dogodio značajan preobražaj. Posredi je bilo nešto što se već toliko puta
ponovilo da je Letu postalo savršeno poznato. Dankan je čak propustio da se
pozdravi sa Moneom koji je napuštao prostoriju. Sve ovo uklapalo se u obrazac. A
kako je samo dosadan taj obrazac postao!
Leto je koristio poseban naziv za ovaj preobražaj svojih Dankana. Zvao ga je:
'Otkadašnji Sindrom'.
Ove gole često su gajile sumnje u u pogledu tajnih stvari koje su se, možda,
razvile tokom vekova zaborava otkad su poslednji put imale živu svest. Šta su
ljudi radili za čitavo to vreme? Koji su mogući razlozi njihove potrebe za mnom,
relikvijom iz njihove prošlosti? Nijedan ego nije bio u stanju da zauvek
prevaziđe takve sumnje - a posebno ego, po prirodi, sumnjičavog čoveka.
Jedan gola je optužio Leta: "Ugradio si neke stvari u moje telo, stvari o kojima
ja ništa ne znam. Te stvari u mom telu izveštavaju te o svemu što radim. Uhodiš
me gde god krenem!"
Drugi ga je okrivio da poseduje 'manipulativnu mašinu koja nas navodi da rado
činimo sve što ti je volja'.
Kada bi se jednom pojavio, Otkadašnji Sindrom više nije mogao da se potpuno
ukloni. Moglo je da se uspori njegovo delovanje, pa čak i da se skrene u drugom
pravcu, ali je pritajeno seme bilo spremno da nikne i na najmanji povod.
Ajdaho se zaustavi na mestu na kome je prethodno Moneo stajao. U njegovim očima
i stavu njegovih ramena nazirao se prikriven izraz neodređene sumnje. Leto pusti
da ovo stanje dostigne tačku usijanja, da situacija proključa. Ajdaho je,
najpre, dugo držao pogled prikovan za Letove oči, a zatim stade da šara njime po
čitavoj sobi. Leto je odmah i u ovom pogledu prepoznao još jedno znamenje
sindroma.
Dankani nikad ne zaboravljaju!
Dok je proučavao sobu, koristeći se veštinom punoće uočavanja kojoj su ga pre
mnogo vekova naučili gospa Džesika i mentat Tufir Havat, u Ajdahu je počelo da
buja vrtoglavo osećanje nepripadnosti ovom mestu. Učini mu se da ga ova soba
odbacuje, svaka stvar u njoj - meki jastuci; veliki mehurasti komadi zlatne,
zelene i crvene, gotovo purpurne boje; slobodnjački ćilimi, od kojih je svaki
bio muzejski primerak, koji se preklapaju jedan preko drugog u debelim hrpama
oko Letovog udubljenja; veštačka sunčeva svetlost iksijanskih kugli, svetlost
koja je obavijala Letovo lice u suvoj toplini, čineći da okolne senke izgledaju
dublje i tajanstvenije; miris začinskog čaja koji je odnekud iz blizine dopirao
ovamo i taj težak miris melanža koji je zračilo telo crva.
Ajdaho je osećao da mu se previše toga prebrzo dogodilo od kakao su ga Tleilaksi
prepustili na milost i nemilost Luli i Prijateljici u onoj sumornoj zatvorskoj
ćeliji.
Previše... previše...
Jesam li ja odista ovde? upita se. Jesam li ovo ja? Kakve su ovo misli koje mi
prolaze kroz glavu?
Zurio je u Letovo nepokretno telo, osenčenu ogromnu masu koja je tako nemo
počivala na svojim kolima u udubljenju poda sobe. Već je sam upadljivi spokoj te
telesne mase nagoveštavao tajanstvenu energiju, strahotnu energiju koja se mogla
osloboditi na način koji niko nije mogao predvideti.
Ajdaho je čuo glasine o bici ispred iksijanske ambasade, ali izveštaji
Ribogovornica imali su patinu čudesnog čina koja je zamračivala fizičke
činjenice.
"Spustio se odozgo i napravio strahovit pokolj među zlikovcima."
"Kako je to izveo?" pitao ih je Ajdaho.
"Bio je gnevan Bog", rekla mu je njegova obavestiteljka.
Gnev, razmišljao je Ajdaho. Da li je to zbog toga što je Hvi bila u opasnosti?
Glasine koje su doprle do njega! Nijedna nije bila dostojna verovanja. Hvi da se
uda za ovo glomazno... to nije moguće! Ne divna Hvi, Hvi otelovljenje ljupke
nežnosti. On se upustio u neku užasnu igru. Proverava nas... U ovim vremenima
nije bilo poštene stvarnosti, nigde nije bilo spokoja, do li u Hviinom
prisustvu. Sve ostalo je bilo ludilo.
Kada je ponovo usredsredio pažnju na Letovo lice - to atreidsko lice koje je
nemo iščekivalo - osećaj nepripadnosti ovom mestu u Ajdahu se pojačao; počeo je
da se pita da li bi bio u stanju da blagim pojačanjem mentalnog napora duž neke
neobične nove putanje svesti možda probije avetinjske prepreke i seti se svih
iskustava prethodnih gola Ajdaha.
Na šta su mislili kada su ulazili u ovu sobu? Da li su osećali ovu nepripadnost,
ovo odbijanje?
Samo malo dodatnog napora.
Osetio je vrtoglavicu i pomislio da će se onesvestiti.
"Nešto nije u redu, Dankane?" Bio je to Letov najrazboritiji i najblaži ton
glasa.
"Ovo nije stvarnost", odvrati pometeno Ajdaho. "Ja ovde ne pripadam."
Leto se odluči da ga, tobože, pogrešno shvati. "Ali moje čuvarke su mi saopštile
da si došao ovamo na vlastiti zahtev, da si doleteo iz Citadele i zahtevao da te
smesta primim."
"Hoću da kažem ovde, sada! U ovom trenutku!"
"Ali ti si mi potreban."
"Za šta?"
"Osvrni se oko sebe, Dankane. Načini na koje možeš da mi pomogneš toliko su
brojni da ih sve ne možeš ni da postigneš."
"Tvoje žene mi ne dopuštaju da se borim! Svaki put kad poželiš da odem tamo
gde..."
"Da li ti to pitaš jesi li korisniji živ ili mrtav?" Leto se kvocavo nasmeja a
zatim reče: "Upotrebi svoju domišljatost, Dankane! To je ono što cenim."
"I moju spermu. To, takođe, ceniš."
"Tvoja sperma je tvoje vlasništvo i možeš da je ostavljaš gde god zaželiš."
"Ne želim da stalno iza sebe ostavljam udovice i siročiće... "
"Dankane! Rekao sam ti da je to tvoj izbor."
Ajdaho proguta pljuvačku, pa reče: "Počinio si zločin protiv nas, Leto, protiv
svih nas gola koje si vaskrsnuo ne pitajući nas da li mi to želimo."
Ovo je bio nov obrt u razmišljanjima Dankana. Leto se zagleda u Ajdaha sa ponovo
probuđenim zanimanjem.
"Kakav zločin?"
"Oh, čuo sam kako iznosiš svoje duboke misli", sa prizvukom osude reče Dankan.
Pokazao je palcem preko ramena u pravcu izlaznih vrata sobe. "Da li si znao da
se možeš čuti iz predsoblja?"
"Da, kad želim da me čuju." No, samo moji dnevnici čuju sve! "Voleo bih, ipak,
da saznam nešto više o prirodi svog zločina."
"Postoji doba, Leto, doba kada si živ. Doba kada treba da budeš živ. To može da
ima čari, to doba, u kome si živeo. Znaš da više nikada nećeš ponovo biti u
stanju da doživiš takvo doba."
Leto je za trenutak zažmirkao, dirnut Dankanovim patosom. Ove reči su imale moć
prizivanja sećanja. Ajdaho uzdiže obe ruke do visine grudi, sa dlanovima
okrenutim nagore, sličan prosjaku koji traži nešto što zna da ne može da dobije.
"A onda... jednog dana se probudiš i setiš se umiranja... setiš se akslotlskog
tanka... i tleilaškog gada koji te je probudio, i kada ti valja da sve iznova
započneš. Ali, to se ne događa. Nikad se ne događa, Leto. U tome je tvoj
zločin!"
"Lišio sam te čari življenja?"
Ajdaho spusti šake do bokova i stisnu ih u pesnice. Osetio je da stoji usamljen
na putu nadolazećeg vodeničnog žrvnja koji je pretio da ga smlavi ako se samo za
trenutak opusti.
A šta ćemo sa mojim životnim dobom? Ono je, takođe, neponovljivo. Ali Dankan ne
bi umeo da shvati razliku.
"Šta te je nateralo da gotovo mahnito dojuriš iz Citadele?" upita Leto.
Ajdaho duboko udahnu a onda reče: "Je li istina? Nameravaš da se oženiš?"
"Tačno je."
"Ženiš se, je li tako, Hvi Noreeom, iksijanskom ambasadorkom?"
"Tako je."
Ajdaho brzim pogledom pređe preko Letovog dugog ispruženog tela.
Uvek tragaju za genitalijama, pomisli Leto. Možda je trebalo da napravim nešto,
neku krupnu izbočinu ne bi li ih zaprepastio. Prigušio je malu plimu smeha koja
je pretila da provali iz njegovog grla. Još jedno pojačano osećanje. HvaIa ti,
Hvi. Hvala vam, Iksijanci.
Ajdaho zavrte glavom. "Ali ti..."
"Pored seksa postoje i druge snažne pobude za brak", reče Leto. Da li ćemo
rađati decu? Ne. Ali će, ipak, posledice našeg sjedinjavanja biti duboke."
"Slušao sam te dok si razgovarao sa Moneom", reče Ajdaho. "Mislio sam da je to
sigurno neka šala, nešto poput..."
"Oprezno, Dankane!"
"Da li je voliš?"
"Dublje no što misliš: no što je ikad bilo koji muškarac voleo jednu ženu."
"Dobro, a šta je s njom? Da li ona..."
"Ona oseća... neodoljivu samilost, potrebu da deli sa mnom, da mi pruži sve što
može da pruži. Takva joj je priroda."
Ajdaho savlada osećanje odvratnosti.
"Moneo je u pravu. Oni će sad verovati tleilaškim glasinama."
"To je jedna od dubokih posledica."
"I još uvek želiš da se sparim sa Sionom!"
"Ti znaš moje želje. Odluku prepuštam tebi."
"Ko je ta žena, Naila?"
"Sreo si Nailu! Vrlo dobro."
"Ona i Siona se ponašaju kao da su sestre. Ta velika kravetina! Šta se ovde
događa, Leto?"
"Šta bi ti želeo da se događa? I zbog čega je to uopšte važno?"
"Nikada još nisam sreo takvu grubijanku. Podseća me na Zver Rabana. Nikada čovek
ne bi pomislio da je žena da nije..."
"Sreo si ti nju poodavno", reče Leto. "Poznaješ je kao Prijateljicu."
Ajdaho se zagleda u njega u mukloj tišini, u muku životinjice koja je osetila
sokola i skriva se u zemlji.
"Znači da imaš poverenja u nju."
"Poverenje? Šta je to poverenje?"
Nastupa trenutak, pomisli Leto. Mogao je da oseti kako se uobličava u Ajdahovim
mislima.
"Poverenje je ono što ide uz zalog odanosti", reče Ajdaho.
"Kao što je poverenje između tebe i mene?" odgovori Leto pitanjem.
Gorak osmeh pređe preko Ajdahovih usana. "Znači, to ti izvodiš sa Hvi Noree?
Brak, zaloga..."
"Hvi i ja već imamo poverenja jedno u drugo."
"Imaš li poverenja u mene, Leto?"
"Ako ne hih mogao da verujem Dankanu Ajdahu, ne bih mogao da verujem nikome."
"A šta ako ja nemam poverenja u tebe?"
"Onda te sažaljevam."
Ajdaho ovo dožive gotovo kao fizički stres. Oči mu se raširiše od neizgovorenih
pitanja. On je želeo da veruje. Žudeo je za čarolijom koja se nikad više neće
vratiti.
Ajdaho u tom času opazi kako njegove misli iznenada uzimaju sasvim drugačiji
tok.
"Mogu li da nas čuju u predsoblju?" upita on.
"Ne." Ali moji dnevnici čuju.
"Moneo je bio ljut. Svako je to mogao da primeti. Ipak, izašao je odavde pitom
kao jagnje."
"Moneo je aristokrata. On je venčan sa dužnostima i odgovornostima. Kada se
podseti tih stvari, njegova ljutnja nestaje."
"Tako ti, dakle, njega kontrolišeš", reče Ajdaho.
"On se sam kontroliše", reče Leto, prisetivši se kako je Moneo podigao pogled sa
beleženja podataka, tražeći ne razuveravanje već podsticaj za vlastito osećanje
dužnosti.
"Ne", usprotivi se Ajdaho. "On sebe ne kontroliše. Ti to činiš."
"Moneo je sam sebe zatvorio u svoju prošlost. Ja to nisam učinio."
"Ali on je aristokrata... Atreid."
Letu se u sećanju ukazaše Moneove ostarele crte lica dok je razmišljao kako je
neizbežno da jedan aristokrata odbije svoju poslednju dužnost - da odstupi i
iščezne u istoriji. Moraće da bude odstranjen. I biće. Nijedan aristokrata
nikada još nije uspeo da nadvlada zahteve za promenom.
Ajdaho, međutim, još nije bio gotov. "Jesi li ti aristokrata, Leto?"
Leto se osmehnu. "Poslednji aristokrata umire sa mnom." Pri tom je pomislio:
Povlastice rađaju osionost, osionost ishodi nepravdu. Seme razaranja niče.
"Možda neću prisustvovati tvom venčanju", reče Ajdaho. "Nikada nisam sebe
smatrao aristokratom."
"Ali bio si. Bio si aristokrata mača."
"Pol je bio bolji", reče Ajdaho.
Leto progovori Muad'Dibovim glasom: "Zato što si me ti podučavao!" Zatim ponovo
uze svoj uobičajen glas: "Aristokratova nepisana dužnost je da podučava, ponekad
i groznim primerom."
Prođe mu kroz svest: Gordost rođenja kopni pred siromaštvom i slabostima
razmnožavanja unutar grupe. Otvara se put ponosu što proističe iz bogatstva i
uspešnosti. Pojavljuju se skorojevići koji jašu ka moći, kao što je Harkonen
učinio, na leđima pređašnjih režima.
Ovaj ciklus ponavljao se sa takvom postojanošću da se Letu činilo da je svako
morao da vidi kako je on ugrađen u davno zaboravljene obrasce opstanka koje je
vrsta prerasla, ali koji se nikad nije potpuno izgubio.
Ali ne, mi još guramo kamen koji ja moram da odbacim.
"Postoji li neka krajina?" upita Ajdaho. "Postoji li neka krajina kuda bih mogao
da odem i da nikad više ne budem ponovo deo ovog?"
"Ako treba da postoji bilo kakva krajina, moraš mi pomoći da je stvorim", reče
Leto. "Sada ne postoji mesto na koje bi otišao a da te neko od nas ne bi pri tom
mogao da sledi i da te pronađe."
"Znači, nećeš da me pustiš da odem?"
"Idi, ako želiš. I drugi Dankani su to pokušali. Velim ti da ne postoji krajina,
mesto na kome bi se sakrio. U ovom času, kao što je, uostalom, već dugo, dugo
vremena, ljudska rasa je slična jednoćelijskom biću: svi ljudi su vezani zajedno
opasnim lepkom."
"Nema novih planeta? Nema neobičnih..."
"Oh, mi rastemo ali se ne razdvajamo."
"Zato što nas ti držiš zajedno!" optuži ga Ajdaho.
"Ne znam da li to možeš da razumeš, Dankane, ali ako bi postojala neka krajina,
bilo kakva krajina, onda ono što leži iza tebe ne bi moglo da bude značajnije od
onog što leži ispred tebe."
"Ti si prošlost!"
"Ne, Moneo je prošlost. On je spreman da digne tradicionalne aristokratske
prepreke prema svim krajinama. Moraš da pojmiš moć tih prepreka. One ne samo da
zatvaraju planete i tlo tih planeta, one zatvaraju i zamisli. One sprečavaju
promenu."
"Ti sprečavaš promenu!"
On neće odstupiti! pomisli Leto. Još jedan pokušaj.
"Najsigurniji znak da aristokratija postoji jeste otkriće prepreka prema promeni
- zavese od gvožđa, čelika, kamena ili bilo koje druge tvari koje isključuju
novo i različito."
"Znam da negde mora postojati neka krajina", reče Ajdaho. "Ti je kriješ."
"Ne krijem nikakve krajine. Ja želim krajine. Ja želim iznenađenja!"
Oni vrlo brzo stignu do toga, pomisli Leto. A onda odbijaju da načine još jedan
korak.
Shodno ovom predviđanju, Ajdahove misli krenuše drugim pravcem.
"Da li su Liceigrači, odista, izveli predstavu na tvojoj veridbi?"
Leto je osetio plimu besa za kojom je odmah usledila čudna radost zbog činjenice
što je mogao da iskusi osećanje takve dubine. Poželeo je da drekne na Dankana,
ali to ništa ne bi razrešilo.
"Liceigrači su izveli predstavu", reče on.
"Zašto?"
"Želim da svi učestvuju u mojoj sreći."
Ajdaho se zagleda u njega kao da je upravo otkrio odvratnog insekta u svom piću.
A zatim reče jednobojnim glasom: "Ovo je najciničnija stvar koju sam ikad čuo od
jednog Atreida."
"Ali ju je jedan Atreid, ipak, izgovorio."
"Namerno pokušavaš da me zavaraš. Izbegavaš moja pitanja."
Ponovo zapodevanje kavge, pomisli Leto. Ali samo reče: "Liceigrači Bene
Tleilaksa su kolonijski organizam. Pojedinačno, oni su mazge. To je izbor koji
su sami za sebe načinili."
Leto zastade razmišljajući. Moram da budem strpljiv. Moraju to sami da otkriju.
Ako ja to kažem, neće verovati. Razmišijaj, Dankane. Razmišljaj.
Posle podužeg ćutanja, Ajdaho reče: "Zakleo sam ti se. To je važno za mene. Još
mi je važno. Ne znam šta radiš i zbog čega to radiš. Jedino mogu da kažem da mi
se ne sviđa ovo što se događa. Eto! Rekao sam šta sam imao da kažem."
"Jesi li se zbog toga vratio iz Citadele?"
"Da."
"Hoćeš li da se sada vratiš u Citadelu?"
"Postoji li ovde neka druga krajina?"
"Vrlo dobro, Dankane! Tvoj gnev zna čak i kad tvoj razum ne zna. Hvi ide za
Citadelu noćas. Ja ću joj se, sutra, pridružiti tamo."
"Želim da je bolje upoznam", reče Ajdaho.
"Držaćeš se podalje od nje", reče Leto. "To je naređenje. Hvi nije za tebe."
"Od kada znam za sebe, ovde je bilo veštica", reče Ajdaho. "Tvoja baba je bila
jedna od njih."
Okrenuo se na petama i ne tražeći dozvolu za odlazak otišao putem kojim je i
došao.
Kako je samo sličan nekom malom dečaku, pomisli Leto, zapažajući krutost u
Ajdahovim leđima. Najstariji i istovremeno najmlađi čovek u našoj vaseljeni -
obojica u istom telu.
32.
Proroka ne mogu da zavedu prividi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Nepromenjivost jezika određuje ovakve pravolinijske deobe. Proroci drže ključ za
bravu jezika. Mehanička slika ostaje za njih samo slika. Ali ovo nije mehanička
vaseljena. Pravolinijsku progresiju događaja utiskuje posmatrač. Uzrok i
posledica? Nije sve u tome. Prorok obznanjuje sudbinske reči. Vi namah spazite
stvar kojoj je 'dosuđeno da se dogodi'. Ali proročki tren oslobađa nešto od
beskonačne slutnje i moći. Vaseljena podleže avetinjskoj mWni. Mudar prorok,
stoga, skriva sadašnjost iza bleštavih naziva. Neupućeni tada ostaju u uverenju
da je jezik proroka dvosmislen. Slušaoci nemaju poverenja u proročanskog
glasnika. Nagon vam kazuje kako čin izgovaranja otupljuje moć takvih reči.
Najbolji proroci vas privode zavisti i ostavljaju vam da sami provirite iza nje.
'Ukradeni dnevnici'
Leto oslovi Monea najhladnijim glasom koji je ikad upotrebio: "Dankan mi odbija
poslušnost."
Nalazili su se u jednoj zračnoj prostoriji od zlatnog kamena na vrhu južnog
tornja Citadele. Bio je treći dan po Letovom povratku sa decenalne svetkovine u
Onu. Otvorena vrata iza njega gledala su na Sarer, obliven oporim podnevnim
suncem. Duvajući kroz taj otvor vetar je stvarao potmule, zujave zvuke, podizao
prašinu i pesak, te je Moneo morao da žmirka. Činilo se da Leto ne primećuje ovu
smetnju. Netremice je gledao put Sarera, gde je vazduh kipteo od vreline.
Udaljeno talasanje dina nagoveštavalo je pokretljivost čitavog tog predela koju
su samo njegove oči zapažale.
Moneo je stajao zagnjuren u kisele mirise sopstvenog straha, znajući da vetar
prenosi poruku ovih zadaha do Letovih čula. Pripreme za venčanje, uznemirenost
među Ribogovornicama - sve je bilo paradoks. To ga je podsetilo na nešto što je
čuo od Bogocara prvih dana svog službovanja.
"Paradoks je pokazatelj koji ti kazuje da pogledom treba da dosegneš s njegove
druge strane. Ako ti paradoksi smetaju, onda to odaje tvoju duboku želju za
apsolutnim. Relativisti se odnose prema paradoksu samo kao prema zanimljivoj,
možda zabavnoj ili čak strahotnoj misli, u svakom slučaju, poučnoj."
"Nisi mi odgovorio", reče Leto. Okončao je sa proučavanjem Sarera i usredsredio
svu težinu svoje pažnje na Monea.
Moneo je jedino mogao da slegne ramenima. Koliko je blizu Crv? pitao se. Moneo
je već zapazio da se po povratku iz Ona u Citadelu ponekad Crv budio. Nijedan
znak te grozne promene još se nije pokazao u ponašnju Bogocara, ali je Moneo
mogao da je nasluti. Da li je Crv mogao da naiđe bez najave?
"Ubrzaj prireme za venčanje", reče Leto. "Neka bude što pre može."
"Pre nego što proverite Sionu?"
Leto je za trenutak ćutao, a onda reče: "Ne. Šta ćeš preduzeti u vezi sa
Dankanom?"
"Šta mi nalažete da preduzmem, gospodaru?"
"Rekao sam mu da se drži podalje od Noree, da je izbegava. Kazao sam mu da je to
naređenje."
"Ona pokazuje naklonost prema njemu, gospodaru. Ništa više od toga."
"Zašto bi ona gajila naklonost prema njemu?"
"On je gola. Nema nikakve veze sa našim dobom. Nema korena."
"Njegovi koreni su duboki koliko i moji!"
"Ali on to ne zna gospodaru."
"Da li se ti to prepireš sa mnom, Moneo?"
Moneo ustuknu za pola koraka, znajući da ga to ipak ne uklanja van domašaja
opasnosti. "Oh, ne, gospodaru. Ali ja uvek nastojim da vam iskreno saopštim ono
što verujem da se događa."
"Reći ću ti šta se događa. On joj se udvara."
"Ali ona udešava njihove susrete, gospodaru."
"Ti si, dakle, znao za to!"
"Nisam znao da ste ih sasvim zabranili, gospodaru."
Leto reče zamišljeno: "On je vešt sa ženama, Moneo, izvanredno vešt. Prozre
njihovu dušu i navodi ih da se ponašaju u skladu sa njegovim željama. To je
oduvek bio slučaj sa Dankanima."
"Nisam znao da ste zabranili svaki njihov susret, gospodaru!" Moneov glas
postade gotovo kreštav.
"On je opasniji od svih prethodnih", reče Leto. "To je glavni nedostatak ovih
vremena."
"Gospodaru, Tleilaksi u ovom času nisu još spremni da isporuče njegovog
naslednika."
"A je li nam ovaj potreban?"
"Sami ste to rekli, gospodaru. To je paradoks koji ne shvatam, no vi ste to
rekli."
"Koliko je vremena potrebno dok ne dobijemo zamenu za njega?"
"Najmanje godinu dana, gospodaru. Želite li da saznam tačan datum?"
"Učini to još danas."
"Mogao bi da sazna za to. Ne zaboravite, njegov prethodnik je saznao."
"Ne želim da se to ovog puta dogodi, Moneo!"
"Znam, gospodaru."
"Ne usuđujem se da o ovom razgovaram sa Noree", nastavi Leto. "Dankan nije za
nju. A opet ne mogu da je povredim!" Izrekao je ovo gotovo jecajući.
Moneo je nemo i sa strhopoštovanjem stajao.
"Zar ti to nije jasno?" upita Leto. "Moneo, pomozi mi."
"Jasno mi je da je sa Noree drugačije", reče Moneo. "Ali ne znam šta da učinim."
"Šta je drugačije?" Letov glas poprimi neko prodorno svojstvo koje naprosto
preseče Monea.
"Mislim na vaš stav prema njoj, gospodaru. Drugačiji je od bilo čega što sam kod
vas ikada video."
Moneo u tom trenutku opazi prve znake - trzanje ruku Bogocara, početak
zacakljenosti njegovih očiju. Bogovi! Crv dolazi! Moneo se oseti potpuno
nezaštićenim. I najmanja kretnja tog glomaznog tela smrvila bi Monea. Moram da
se obratim ljudskom biću u njemu.
"Gospodaru", poče Moneo. "Čitao sam izveštaje i slušao o vašoj ženidbi sa vašom
sestrom Ganimom."
"Kada bi samo ona mogla sada da bude uz mene", uzdahnu Leto.
"Ona nikad nije imala odnose sa vama, gospodaru."
"Na šta to ciljaš?" upita Leto.
Podrhtavanje Letovih ruku gotovo da preraste u grčevito trzanje.
"Ona je bila... hoću da kažem, gospodaru, Ganima je imala odnose sa Hark al-
Adom."
"Svakako da je imala. Pa, vi svi Atreidi vodite pareklo od njih!"
"Postoji li nešto što mi niste rekli, gospodaru? Da li je moguće... da sa Hvi
Noree... imate odnos?"
Letove ruke su s tako silovito tresle da se Moneo pitao da li je ovaj toga
svestan. Zacakljenost njegovih krupnih plavih očiju se još više produbila.
Moneo ustuknu još jedan korak prema vratima, ka stepenicama koje su vodile od
ovog pogubnog mesta.
"Ne pitaj me o tome", reče Leto. Glas mu je bio užasno dalek, izgubljen negde u
dubokim prevojima njegove prošlosti.
"Nikad više, gospodaru", reče Moneo. Uz naklon, on se pomače unazad na samo
korak do vrata. "Razgovaraću sa Noree, gospodaru... i sa Dankanom."
"Učini što možeš". Letov glas bludeo je daleko po tim tamnim unutrašnjim
hodnicima u koje je jedino on bio u stanju da uđe.
Moneo polagano skliznu kroz vrata, zatvori ih za sobom i nasloni se na njih,
cepteći od straha. Ah, ovo je bilo bliže nego ikad.
No, paradoks je ostao nerazrešen. Na šta je ukazivao? Kakvo je bilo značenje
čudnih i bolnih odluka Bogocara? Šta je to iz dubine podiglo Crva koji je Bog?
Iz Letove odaje doprla je nekakva lupnjava, silovito udaranje o kamen. Moneo
nije imao smelosti da otvori vrata i proveri šta se unutra događa. Odgurnuo se
od površine vrata koja su prenosila to strahovito lupanje i pošao niz stepenice,
krećući se obazrivo i ne uzimajući dah sve dok nije stigao do prizemlja i
Ribogovornice čuvarke koja je tamo stajala.
"Je li uznemiren", upita ona, gledajući uz stepenice.
Moneo klimnu. Oboje su sasvim razgovetno mogli da čuju lupnjavu.
"Šta ga je uznemirilo?" upita čuvarka.
"On je Bog, a mi smo smrtnici", reče Moneo. Bio je to odgovor koji je obično
zadovoljavao Ribogovornice, ali sada su na delu bile nove sile.
Pogledala je pravo u njega i Moneo ispod površine njenog blagog lica opazi
spremnost ubice. Bila je to srazmerno mlada žena, sa kestenjastom kosom i
običnim licem na kome su preovlađivali prćast nos i pune usne, no sada je iz
njenih očiju izbijala oštrina i zahtev za neodložnim odgovorom. Samo bi istinska
budala okrenula leđa tim očima.
"Ja ga nisam uznemirio", reče Moneo.
"Svakako da niste", složi se ona. Izraz lica malo joj omekša. "Ali volela bih da
znam ko je to učinio ili šta je to izazvalo."
"Mislim da je nestrpljiv zbog svog venčanja", reče Moneo. "Mislim da je sve ovo
zbog toga."
"Onda požurite s tim danom!" reče ona.
"Na tome i radim", odvrati Moneo. On se okrenu i pohita niz hodnik ka svojim
odajama u Citadeli. Bogovi! Ribogovornice su već postale jednako opasne kao i
sam Bogocar.
Taj glupi Dankan! Sve nas je izložio opasnosti! A Hvi Noree! Šta da se radi s
njom?
33.
Ustrojstvo monarhija i sličnih sistema nosi u sebi vrednu poruku za sva
politička uređenja. Moja sećanja me uveravaju da bilo koja vrsta vlasti može da
izvuče korist iz ove poruke. Vlast može da bude korisna onima kojima se vlada,
sve dok su joj svojstvene težnje za tiranijom sputane. Iza svojih tobožnjih
vrednosti monarhije otkrivaju neke dobre osobine: one umeju da svedu obim i
ublaže parazitsku prirodu rukovodeće birokratije. One mogu, kada je to nužno, da
donose brze odluke. One odgovaraju prastarom čovekovom zahtevu za patrijahalnom
(plemenskom/feudalnom) hijerarhijom, gde svaki pojedinac zna svoje mesto.
Korisno je znati svoje mesto, čak i ako je to mesto privremeno. Mrsko je kada
vas drže na nekom mestu protiv vaše volje. Zbog toga ja podučavam o tiraniji na
najbolji mogući način - primerom. Čak i ako budete čitali ove reči pošto već
proteknu eoni, moja tiranija neće biti zaboravljena. To obezbeđuje moja Zlatna
Staza. S obzirom na to da vam je poznata moja poruka, očekujem da budete
izvanredno obazrivi prilikom prenošenja moći na bilo koju vlast.
'Ukradeni dnevnici'
Leto se za svoj prvi susret sa Sionom brižljivo pripremao još od njenog
detinjstva, kada je bila primorana da pohađa škole Ribogovornica u Svetkovinskom
gradu. Rekao je Moneu da je dovede u Malu Citadelu, jedan istaknuti toranj koji
je sazidao u središnjem delu Sarera. Ovo mesto bilo je izabrano da bi se
omogućio pogled na staro i novo, kao i na mesta između njih. Do Male Citadele
nije bilo puteva. Posetioci su dolazili 'topterom'. Leto je, pak, dospevao tamo
kao uz pomoć neke čarolije.
U prvim danima svoje vladavine Leto je, koristeći jednu iksijansku mašinu, sam
prokopao tajni tunel ispod Sarera do svog tornja. Tih davnih dana nekoliko
divljih peščanih crva još je tumaralo pustinjom. Obložio je tunel masivnim
zidovima od istopljene kremenjače i u njegove spoljašnje omotače ugradio
bezbrojne mehurove vode koja je odbijala crve. Tunel je po veličini bio
predviđen za njegov puni rast i prostor za Carska Kola koja su, u to vreme,
postojala samo u njegovoj mašti.
U ranim časovima, pre zore, dana određenog za susret sa Sionom, Leto je sišao u
kriptu i izdao naređenje svojoj straži da niko ne sme da ga uznemirava. Njegova
kola brzo su ga prevezla niz jedan od kriptinih mračnih tunela gde je otvorio
skrivena vrata i za manje od jednog časa obreo se u Maloj Citadeli.
Jedno od njegovih uživanja bilo je da sam izađe na pesak. Bez kola. Nosilo ga je
samo njegovo telo precrva. Pesak je pri dodiru budio u njemu sladostrasnu
čulnost. Toplota koja se razvijala kao posledica njegovog probijanja kroz dine u
prvoj dnevnoj svetlosti stvarala je pramenove pare, što ga je nagonilo da se
stalno kreće. Zaustavio se tek kada je naišao na srazmerno suvo udubljenje,
nekih pet kilometara u dubini Sarera. Legao je usred jedne neudobne vlažne mrlje
koja je poticala od rose; telo mu se pružalo gotovo do dugačke senke tornja koja
se sa istoka obarala preko dina.
Sa ove razdaljine tri hiljade metara visok toranj izgledao je kao neka
neverovatna igla zabodena u nebo. Samo je nadahnuto jedinstvo Letovih zapovesti
i iksijanske mašte moglo da stvori ovakvu nepojmljivu građevinu. Toranj, koji je
imao sto pedeset metara u prečniku, počivao je na temeljima zakopanim u pesak do
dubine koja je bila jednaka visini tornja. Čarolija plastičelika i superlakih
legura davala mu je gipkost na vetru i otpornost prema nagrizajućem dejstvu
peščanih oluja.
Leto je veoma uživao u ovom mestu, ali se pobrinuo da mu posete ne postanu
suviše česte; stoga je sačinio dugačku listu ličnih pravila koja su se morala
poštovati. Ova pravila sačinjavala su 'Veliku Nužnost'.
Dok je ovde ležao mogao je, makar za nekoliko trenutaka, da smakne sa sebe breme
Zlatne Staze. Moneo, dobri pouzdani Moneo, pobrinuće se da Siona neodložno
stigne tačno u sumrak. Leto je imao čitav dan na raspolaganju da se odmori i
razmisli, da se igra i pretvara da ga ne pritiskuju nikakve brige, da ispija
hranljive sirove sastojke zemlje u oslobađajućoj mahnitosti kojoj nikad nije
mogao da se prepusti u Onu ili u Citadeli. Na tim mestima bio je primoran da se
ograniči na skrovite jazbine, gde je stizao kroz uzane prolaze u kojima ga je
samo njegova predviđajuća pozornost čuvala od sučeljavanja sa vodenim džepovima.
Ovde je, međutim, mogao da juri kroz pesak i preko njega, da se naslađuje i
krepi.
Pesak je škripao pod njim dok se kotrljao, savijajući telo u čistoj životinjskoj
razdraganosti. Mogao je da oseti kako se biće crva u njemu obnavlja, električno
čuvstvo koje je slalo poruke zdravlja na sve strane.
Sunce je sad već bilo dobrano iznad obzorja, ocrtavajući jednu zlatnu nit visoko
na pročelju tornja. U vazduhu se osećao smrad gorke prašine i miris bodljikavih
biljaka koje su se odazivale pojavi jutarnje rose. Najpre polagano, a potom
znatno brže, obišao je toranj u širokom krugu, razmišljajući pri tom o Sioni.
Nije moglo više biti odlaganja. Trebalo ju je staviti na probu. Moneo je to znao
isto tako dobro kao i sam Leto.
Upravo tog jutra Moneo mu je rekao: "Gospodaru, ona je strahovito razdražena."
"To su počeci adrenalinske zavisnosti", reče Leto. "Vreme je da je ohladimo."
"Kako to mislite da je ohladimo, gospodaru?"
"To je jedan stari izraz. To znači da se mora podvrgnuti potpunom povlačenju.
Mora da prođe kroz šok nužnosti."
"Oh... shvatam."
Ovog puta, pomisli Leto, Moneo jeste shvatio. Moneo je svojevremeno i sam prošao
kroz ohlađivanje.
"Mladi, uopšte uzevši, nisu sposobni za donošenje teških odluka, osim ako te
odluke nisu vezane za neposredno nasilje i shodno tome snažan priliv
adrenalina", objasnio je Leto.
Moneo je neko vreme zamišljeno ćutao, a onda, prisetivši se, reče: "To je velika
opasnost."
"To je ta razdraženost koju si zapazio kod Sione. Čak i stariji ljudi mogu da
joj podlegnu, no mladi se zapravo brlože u njoj."
Dok je obilazio svoj toranj u sve jačoj svetlosti dana i sve više uživao u
dodiru peska koji se postepeno sušio, Leto je razmišljao o ovom razgovoru.
Usporio je svoje kretanje po pesku. Vetar koji mu je duvao u leđa prinosio je
njegovim ljudskim nozdrvama mirise ispuštenog kiseonika i njegovog kremena.
Duboko je udahnuo, podižući svoju uvećanu svest na novu ravan.
Ovaj uvodni dan sadržavao je mnoštvo svrha. Razmišljao je o predstojećem susretu
na način kojim je pradavni borac sa bikovima razmišljao o prvom suočenju sa
svojim rogatim protivnikom. Siona je posedovala svojevrsne rogove, iako će se
Moneo već pobrinuti da ona na ovaj susret ne donese nikakvo fizičko oružje. Leto
je, ipak, morao da bude siguran da zna sve što čini i Sioninu snagu i njenu
slabost. On će, pored toga, morati da izazove u njoj naročitu izdržljivost, gde
god to bude bilo moguće. Ona mora biti pripremljena za proveru, a njeni mišići
otupljeni uz pomoć prikladno zabodenih igala.
Odmah iza podneva, njegovo se crvovsko biće već zasitilo. Leto se vrati do
tornja, uspuza na svoja kola i pope suspenzorima do samog vrha, gde su se
nalazila vrata koja su se otvarala samo na njegovu zapovest. Do kraja dana ležao
je u svom visokom gnezdu, razmišljajući i krojeći planove.
U sam sumrak lepršava krila ornitoptera zašumela su u vazduhu najavljujući
Moneov dolazak.
Verni Moneo.
Leto iz svog boravišta mentalnom naredbom postavi ispust za sletanje, 'topter je
porinuo nadole sklopljenih krila i blago poseo na usnicu. Leto je netremice
gledao u sve gušću tamu. Siona iziđe i pohita prema njemu, uplašena od vrtoglave
visine. Bila je odevena u belu odeždu, preko crne uniforme bez oznaka. Kada se
odmah po ulasku u toranj zaustavila, bacila je pogled unazad i tek onda obratila
pažnju na Letovu telesinu koja je počivala na kolima gotovo u središtu ove
prostorije. 'Topter se podiže u vazduh i odlete u noć, ali Leto nije uvukao
ispust, ostavivši i vrata otvorena.
"Na drugoj strani tornja postoji jedan balkon", reče on. "Otići ćemo tamo."
"Zašto?"
Sionin glas, primeti on, nosio je u sebi gotovo isključivo podozrivost.
"Rekli su mi da je tamo sveže", reče Leto. "I zbilja sam osetio prohladnost na
obrazima kada sam ih tamo izložio povetarcu."
Radoznalost je nagna da mu se primakne. Leto zatvori vrata za njom.
"Noćni prizor sa balkona je veličanstven", reče nemarno Leto.
"Zbog čega smo ovde?"
"Jedino zbog toga što nas ovde neće biti moguće prisluškivati."
Leto okrenu svoja kolica i nečujno pođe prema balkonu. Jedva primetno, skriveno
osvetljenje u prostoriji pokazivalo joj je pravac njegovog kretanja. Čuo je kako
ga pomno sledi.
Balkon je bio u obliku poluprstena i nalazio se na jugoistočnom luku tornja.
Imao je čipkastu ogradu, koja je celom dužinom dosezala do visine grudi. Siona
priđe ogradi i pređe pogledom po neizmernom prostranstvu.
Leto oseti u njoj očekivajuću prijemčivost. Nešto je u ovom času trebalo reći
što bi bilo samo za njene uši. Ma šta to bilo, ona će saslušati i odgovoriti iz
vrela vlastitih pobuda. Leto pogleda preko nje prema rubu Sarera gde je veštački
granični zid ličio na nisku ravnu crtu; jedva vidljivu u svetlosti prvog meseca
koji se uzdizao povrh obzorja.
Njegovo pojačano čulo vida uočilo je udaljene pokrete konvoja iz Ona, mutni sjaj
svetiljki na vozilima koja su vukla tovarne životinje, napredujući duž glavnog
druma prema selu Tabur.
Mogao je da prizove u sećanje sliku sela ugneždenog među rastinje koje je bujalo
u vlažnom pojasu duž unutrašnjeg podnožja zida. Njegovi Muzejski Slobodnjaci
gajili su tamo urmino drvo, žitarice, pa čak i povrće. To nije bilo nalik na
stara vremena, kada je svako naseljeno mesto, čak i majušna kotlina sa nekoliko
niskih biljaka, navodnjavanih jednom cisternom i sakupljačem rose moglo da
izgleda kao bujna oaza naspram otvorenog peska.
U poređenju sa Sieč Tabrom selo Tabur bio je raj sa obiljem vode. Svaki žitelj
današnjeg sela znao je da tik iza sarerskog granitnog Zida, u pravoj liniji
prema jugu, teče Ajdahova reka, koja se sada u mesečevoj svetlosti blistala
srebrnom bojom. Muzejski Slobodnjaci nisu mogli da se popnu uz okomitu
unutrašnju stranu Zida, ali su znali da je voda tamo. Zemlja je, takođe, znala.
Retko bi neki žitelj Tabura prislonio uho na tlo, ono bi prozborilo glasom
udaljenih brzaka.
Uskoro će se, pomisli Leto, duž nasipa pojaviti noćne ptice, stvorenja koja bi
na nekom drugom mestu živela na dnevnoj svetlosti. Dina je na njima izvela svoju
evolucionu čaroliju i ona su još opstajala zahvaljujući milosti Sarera. Leto je
gledao kako ptice povlače nečujne senke preko vode, a kada bi uranjale kljunove
da utaže žeđ, pojavljivali bi se talasići koje je reka odnosila dalje.
Čak i iz ove razdaljine Leto je osećao moć u toj dalekoj vodi, nešto silno iz
njegove prošlosti što se udaljavalo od njega poput ovog rečnog toka koji je
grabio prema jugu u bogate predele oranica i šuma. Voda se probijala između
ustalasanih brda duž ivice jednog bujnog biljnog sveta koji je zamenio Dininu
svekoliku pustinju, osim ovog poslednjeg mesta, ovog Sarera, svetilišta
prošlosti.
Leto se sećao tutnjajućih udara iksijanskih mašina koje su dovele reku u ovaj
predeo. Činilo se da se to zbilo nedavno, mada od tada beše proteklo više od tri
hiljade godina.
Siona se pomeri i pogleda u njega, no Leto je i dalje ćutao, očiju prikovanih za
prizor iza nje. Jedna bleda svetlost boje ćilibara povrh obzorja - odsjaj nekog
grada na udaljenim oblacima. Po pravcu i razdaljini Leto je znao da je to grad
Valport, koji je sa svog prvobitnog, nekada surovog položaja u hladnoj iskošenoj
svetlosti severa bio preseljen u toplije krajeve juga. Rumeni sjaj grada bio je
kao prozor u njegovu prošlost. Osećao je kako mu njegovo zračenje probija grudi,
pravo kroz debelu i krljušnu opnu koja mu je odavno zamenila njegovu ljudsku
kožu.
Ja sam ranjiv, pomisli on.
Pa ipak, znao je da je gospodar ovog mesta. A planeta je bila njegov gospodar.
Ja sam deo nje.
On je jeo samo tlo, odbacujući jedino vodu. Njegova ljudska usta i pluća bavila
su se disanjem tek toliko da očuvaju ostatke ljudskosti... i moć govora.
Leto prozbori u pravcu Sioninih leđa: "Volim da razgovaram i plašim se dana kada
više neću biti u stanju da učestvujem u razgovoru."
Ona se s izvesnim snebivanjem okrenu i zagleda u njega, pri sjaju mesečine, sa
izrazom očigledne odvratnosti na licu.
"Slažem se da u očima mnogih ljudi izgledam kao čudovište", reče on.
"Zbog čega sam ja ovde?"
Ravno u metu! Ona neće odustati. Većina Atreida bila je takva, pomisli on. Bilo
je to svojstvo koje je on nameravao da sačuva putem njihovog međusobnog
razmnožavanja. Ono je ukazivalo na snažno unutrašnje osećanje identiteta.
"Potrebno mi je da utvrdim šta je Vreme učinilo sa tobom", reče on.
"Zbog čega ti je to potrebno?"
Ima malko straha u njenom glasu, pomisli on. Ona pretpostavlja da ću je staviti
na muke kako bi mi odala šačicu svojih ubogih pobunjenika i imena svojih
preživelih drugova.
Pošto joj Leto ništa nije odgovarao, ona upita: "Nameravaš li da me ubiješ,
onako kako si usmrtio moje prijatelje?"
Čula je, dakle, za bitku kod ambasade i sad uzima zdravo za gotovo da su mi
poznata sva njena pređašnja buntovnička preduzeća. Moneo ju je uputio u stvar,
proklet bio. Pa... Možda bih i ja učinio isto da sam na njegovom mestu.
"Jesi li ti zaista Bog?" upita ona. "Ne razumem zbog čega moj otac veruje u to."
Gaji izvesne sumnje, pomisli Leto. Još imam prostora za manevrisanje.
"Definicije se razlikuju", reče on. "Za Monea, ja sam Bog... i to je istina."
"Nekada si bio ljudsko biće."
Počeo je da uživa u skokovima njenog intelekta. Posedovala je onu nepokolebljivu
lovačku radoznalost koja je bila obeležje Atreida.
"Želiš da saznaš sve o meni", reče on. "Sa mnom je isti slučaj. Volim da saznam
što više o tebi."
"Zbog čega misliš da sam radoznala?"
"Dok si bila dete imala si običaj da me vrlo pažljivo posmatraš. Isti taj
procenjivački pogled zapažam i večeras u tvojim očima."
"Da, pitala sam se kako to izgleda biti ti."
Za trenutak, nastavi da je proučava. Mesečina je podvlačila senke ispod njenih
očiju, skrivajući ih. Pustio je mašti na volju, zamišljajući da su i njene oči
patpuno plave kao i njegove. Plave od začinske zavisnosti. Sa tim zamišljenim
pridodatkom Siona je poprimila neobičnu sličnost njegovoj davno preminuloj
sestri, Gani. To se prepoznavalo u obrisima njenog lica i položaju njenih očiju.
Umalo da to ne pomenu Sioni, ali odmah shvati da to ne bi bilo dobro.
"Jedeš li ljudsku hranu?" upita Siona.
"Još dugo pošto sam navukao kožu peščane pastrmke osećao sam glad u želucu",
reče on. "Pokušavao sam, povremeno, da uzimam hranu. Želudac ju je, uglavnom,
odbijao. Treplje peščane pastrmke raširile su se gotovo svuda po mom ljudskom
telu. Jedenje mi je postalo mučna stvar. Sada unosim jedino suve tvari, koje
ponekad sadrže malčice začina."
"Ti... jedeš melanž?"
"Ponekad."
"Ali, više, je li tako, ne osećaš ljudske prohteve za jelom?"
"To nisam rekao."
Zurila je u njega iščekujući.
Leto se divio načinu na koji je dopuštala da neizgovorena pitanja rade za nju.
Bila je pametna i mnogo je naučila u svom kratkom životu.
"Glad u želucu bila je mučan osećaj, bol koji nisam uspevao da ublažim", reče
on. "Kada bih ga osetio, obično bih pojurio kao neki suludi stvor preko dina."
"Ti... si jurio?"
"U to vreme moje noge su bile duže, u srazmeri sa mojim telom. Mogao sam sasvim
lako da hodam. No, bol od gladi nikad me nije napuštao. Mislim da je to bila
glad za mojom izgubljenom ljudskom prirodom."
Primetio je kod nje začetke nevoljne naklonosti, koja ju je terala da pita
dalje.
"Još osećaš taj... bol?"
"Sada me samo blago peče! To je jedan od predznaka mog konačnog preobražaja.
Kroz pet stotina godina biću ponovo ispod peska."
Video je kako je stisla pesnice uz bokove. "Zašto?" upita ona.
"Zbog čega to činiš?"
"Ta promena nije sasvim laka. Danas je, na primer, bilo veoma prijatno. Osećam
se posve blaženo."
"Postoje promene koje ne možemo da primetimo", reče ona. "Znam da ih mora biti."
Opustila je ruke.
"Moja čula vida i sluha postala su izuzetno oštra, ali ne i moje čulo dodira.
Ako izuzmem lice, nisam u stanju da osećam stvari na način na koji sam to nekad
mogao. To mi nedostaje."
Ponovo je uočio nevoljnu naklonost koja je težila jednom empatičkom razumevanju.
Ona je želela da zna!
"Kada živiš toliko dugo", reče ona, "kako osećaš proticanje Vremena? Da li sa
godinama protiče brže?"
"Čudna je to stvar, Siona. Ponekad vreme juri pokraj mene; ponekad, medutim,
puzi."
Dok su razgovarali Leto je postepeno utuljivao skrivenu svetlost oko sebe,
pomerajući kola sve bliže Sioni. Najzad je potpuno ugasio svetlost, ostavljajući
da samo Mesec sija. Prednji deo njegovih kola izvirivao je na balkon, tako da mu
se lice našlo na samo oko dva metra od Sione.
"Moj otac ima običaj da kaže", reče ona, "da što je čovek stariji to mu vreme
sporije prolazi. Jesi li mu to ti rekao?"
Proverava me, pomisli on. To znači da nije Istinozborka.
"Sve stvari su relativne, no u poređenju sa čovekovim osećanjem vremena to je
istina."
"Zbog čega?"
"To ima veze sa onim što ću postati. Vreme će na kraju za mene stati i ja ću
biti zamrznut, poput bisera zdrobljenog u ledu. Moja nova tela posvuda će se
raštrkati, a u svakom počivaće jedan biser."
Okrenula se i odvratila pogled sa njega. Stala je da odsutno posmatra pustinju,
ponovo prozborivši tek nakon kraće stanke.
"Kada ovako u pomrčini razgovaram s tobom gotovo da mogu da zaboravim šta si ti
zapravo."
"Zato sam i odabrao ovo vreme za naš sastanak."
"Ali zbog čega ovo mesto?"
"Zato što je ovo poslednje mesto na kome mogu da se osećam kao kod kuće."
Siona se okrenu, oslonivši se na ogradu, i upravi pogled prema njemu.
"Želim da te vidim."
Upalio je sva svetla koja su postojala u prostoriji, uključivši i jarkobele
kugle duž krova nad spoljnom ivicom balkona. Kada je svetlo blesnulo jedan
providan zastor iksijanske izrade skliznu iz udubljenja u zidu i zatvori balkon
iza Sione. Osetila je da se nešto pokreće iza nje, od čega se trgla, ali je samo
klimnula kao da shvata. Pomislila je da je to neka vrsta odbrane od mogućeg
napada. No, nije to bilo posredi. Zid je jednostavno sprečavao prodor noćnih
insekata koje je privlačila vlaga.
Siona je netremice posmatrala Leta, prelazeći pogledom duž njegovog tela,
zadržavši se na patrljcima koji su nekad bili noge, vodeći ga potom do njegovih
ruku i šaka, i najzad do lica.
"Potvrdio si verodostojnost istorija koje nam kazuju da svi Atreidi vode poreklo
od tebe i tvoje sestre Ganime", reče ona. "Usmena Predanja se ne slažu s tim."
"Usmena predanja su ispravna. Vaš predak je Hark-al-Ada. Gani i ja smo bili samo
formalno venčani. Bio je to čin koji je imao za cilj da se učvrsti vlast."
"Kao što će to biti i sa tvojim venčanjem sa tom Iksijankom?"
"To je nešto drugo."
"Imaćeš decu?"
"Nikad nisam bio sposoban da imam decu. Odlučio sam se za preobražaj pre nego
što je to bilo ostvarljivo."
"Bio si dete, a onda si postao..." Ona pokaza prstom. "Ovo što si sada?"
"Nešto između toga."
"Kako jedno dete zna da odabere pravu stvar?"
"Bio sam jedno od najstarije dece koje je ova vaseljena ikad videla. Gani je
bila drugo takvo dete."
"Ta priča o vašim predačkim sećanjima."
"Istinita priča. Svi smo mi ovde. Zar Usmena Predanja to ne potvrđuju?"
Naglo se okrenula od njega, tako da je neko vreme mogao da posmatra njena leda,
prkosno ukrućena. Leto je još jednom bio ushićen ovim ljudskim gestom: odbijanje
sjedinjeno sa ranjivošću. A onda se ponovo okrenula prema njemu i usredsredila
pažnju na lice unutar naborane kukuljice.
"Imaš izgled Atreida", reče ona.
"Potičem od njih isto onoliko istinito koliko i ti."
"Ti si tako star... kako to da nisi izboran?"
"Nijedan od mojih ljudskih delova tela ne stari na uobičajen način."
"Jesi li zbog toga sve ovo učinio sa sobom?"
"Da bih uživao u dugom životu? Ne."
"Ne shvatam kako bi se iko mogao za to opredeliti", promrmljala je. Zatim reče
glasnije: "Nikada ne upoznati ljubav..."
"Izigravaš budalu!" reče on. "Ne misliš na ljubav, već na seks."
Ona slegnu ramenima.
"Misliš da je seks najstrašnija stvar koju sam izgubio? Ne, najveći gubitak je
nešto sasvim drugo."
"Šta?" upitala je preko volje, odajući koliko ju je ovo pogodilo.
"Ne mogu da se krećem među svojima a da ne izazovem njihovu pažnju. Nisam više
jedan od vas. Ja sam usamljen. Ljubav? Mnogi me ljudi vole, ali nas moje obličje
razdvaja. Mi smo razdvojeni, Siona, provalijom koju nijedno drugo ljudsko biće
ne sme da premosti."
"Čak ni tvoja Iksijanka?"
"Da, ona bi smela kada bi mogla, ali ne može. Ona nije Atreid."
"Hoćeš da kažeš da bih ja... mogla?" Dotakla je prstom grudi.
"Kada bi oko nas bilo dovoljno peščanih pastrmki. Na nesreću, sve postojeće
obavijaju moje telo. Međutim, ako bi se dogodilo da ja umrem..."
Zavrtela je glavom kao da je užasnuta samom ovakvom pomišlju.
"Usmena Predanja nam to ispravno kazuju", reče on. "A ne smemo nikako zabaraviti
da ti veruješ u Usmena Predanja."
Nastavila je da lagano odmahuje glavom.
"U tom pogledu nema tajne", reče on. "Kritični su prvi trenuci preobražaja.
Tvoja svest mora da istovremeno kreće unutra i napolje, u jedinstvu sa
Beskonačnim. Mogu da ti obezbedim dovoljno melanža da to ostvariš. Uz dovoljno
začina mogla bi da preživiš te strašne trenutke... i sve druge trenutke."
Neobuzdano je drhtala, očiju prikovanih za njegove.
"Ti znaš da ti govorim istinu, zar ne?"
Ona duboko klimnu i drhtavo udahnu, pa reče: "Zbog čega si to učinio?"
"Preostala mogućnost bila je daleko strašnija."
"Koja preostala mogućnost?"
"Kad kucne čas, mislim da ćeš i ti shvatiti. Moneo je to shvatio."
"Tvoja prokleta Zlatna Staza!"
"Uopšte nije prokleta, već sveta."
"Misliš li da sam budala koja ne može..."
"Mislim da si neiskusna, ali da poseduješ veliku sposobnost, čije moći ne možeš
čak ni da naslutiš."
Tri puta je duboko udahnula, povrativši nešto od svoje sabranosti, a onda reče:
"Ako ne možeš da se spariš sa tom Iksijankom, što..."
"Dete, zašto istrajavaš u pogrešnom tumačenju? Nije u pitanju seks. Pre Hvi
nisam mogao naći sebi para. Nije bilo nikog poput mene u svekolikoj praznini
vaseljene. Ja sam bio jedan jedini..."
"Ona je kao... ti?"
"Hotimično takva. Iksijanci su je takvom načinili."
"Načinili je..."
"Ne budi potpuna budala", prasnu on. "To je prava klopka za Boga. Čak ni žrtva
ne može da je odbije."
"Zašto mi govoriš ove stvari?" prošapta ona.
"Ukrala si dva primerka mojih dnevnika", reče on. "Čitala si Esnafove prevode i
već znaš šta može da mi smrsi konce."
"Ti si znao?"
Opazio je kako joj se vraća hrabrost, osećanje vlastite moći. "Svakako da si
znao", reče ona, odgovarajući sama sebi na pitanje.
"Bila je to moja tajna", reče on. "Ne možeš da zamisliš koliko puta sam voleo
nekog sadruga i gledao kako taj drug izmiče, kao što mi sada tvoj otac izmiče."
"Voliš... njega?"
"Voleo sam i tvoju majku. Nekad odlaze brzo; ponekad sa mukotrpnom sporošću.
Svaki put doživljavam slom. Mogu da izigravam bezdušnika, mogu da donosim nužne
odluke, čak i odluke koje znače smrt, ali ne mogu da izbegnem patnju. Za dugo,
dugo vremena - dnevnici koje si ukrala istinito svedoče o tome - to je bilo
jedino osećanje za koje sam znao."
Primetio je da su joj se oči ovlažile, ali su stisnute usne i dalje govorile o
ljutitoj rešenosti.
"Ništa od svega toga ne daje ti pravo da vladaš", reče napokon ona.
Leto suzdrža smeh. Konačno smo dospeli do korena Sionine pobune.
Ali koje pravo? Gde je pravda u mojoj vladavini? Da li sam, namećući im moje
propise težinom oružja Ribogovornica, pravičan u odnosu na evolucioni pritisak
ljudske rase? Znana su mi sva ta revolucionarna bogorađenja, lukava blebetanja i
zvučne fraze.
"Da li u moći koju posedujem igde zapažaš učinak svoje buntovničke ruke?"
Njena plahovitost još je čekala na svoj trenutak.
"Ja te nikad nisam izabrala za vladara", reče ona.
"Ali me ojačavaš."
"Kako?"
"Suprotstavljajući mi se. Oštrim kandže na takvima kao što si ti."
Ona uputi hitar pogled prema njegovim rukama.
"Samo metafora", reče on.
"Konačno sam te uvredila", reče ona, razabirući jedino resku srdžbu u njegovim
rečima i glasu."
"Nisi me uvredila. Mi smo u srodstvu i možemo neuvijeno da razgovaramo.
Činjenica je, međutim, da ja imam razloga da se tebe bojim više nego ti mene."
Ovo ju je iznenadilo, ali samo za kratko. Primetio je, po ukrućenosti njenih
ramena najpre ubeđenost, a potom sumnju. Oborila je lagano bradu i podozrivo
pogledala naviše u njega.
"Zbog čega bi se veliki Bog Leto mene bojao?"
"Zbog tvoje neuke plahovitosti."
"Hoćeš li da kažeš da ti je telo ranjivo?"
"Više te neću opominjati, Siona. Moje metafore nisu neograničene. I ti i
Iksijanci znate da su oni koje volim fizički ranjivi. Ubrzo će to doznati čitavo
Carstvo. To je ona vrsta vesti koja brzo putuje.
"I svi će oni pitati po kom to pravu ti vladaš!"
Bilo je tihe nekakve razdraganosti u njenom glasu. To izazva nenadan gnev u
Letu. Teško mu je bilo da ga suzbije. Bila je to ona strana ljudskih osećanja
kojih se gnušao. To nastrano nasleđivanje! Prošlo je nekoliko trenutaka pre no
što se osmelio da odgovori, a onda je odlučio da probije njenu postojanu odbranu
na ranjivom mestu koje je već ranije uočio.
"Vladam po pravu usamljenosti, Siona. Moja usamljenost je delom sloboda, a delom
ropstvo. To će reći da nijedna ljudska skupina ne može da me potkupi. Moje
robovanje vam kaže da ću vam svima služiti do krajnjih granica svojih
gospodarskih sposobnosti."
"Ali Iksijanci su te ulovili!"
"Ne. Oni su mi isporučili poklon koji me snaži."
"On te slabi!"
"To, takode", priznao je. "No, veoma moćne sile i dalje mi se pokoravaju."
"Oh, da." Ona klimnu. "Shvatam to."
"Ne shvataš."
"Onda sam sigurna da ćeš mi objasniti", odvrati ona zajedljivo.
Prozborio je tako tiho da je morala da se nagne prema njemu kako bi čula. "Ne
postoji niko drugi, ma koje vrste bio i ma gde se nalazio ko bi od mene mogao
nešto da zatraži - ni učešće u vlasti, ni kompromis, čak ni najmanji začetak
neke druge vladavine. Ja sam jedini."
"Čak ni ta Iksijanka ne može..."
"Ona je u tolikoj meri slična meni da me nikad ne bi time oslobodila".
"Ali kada je bila napadnuta iksijanska ambasada..."
"Glupost i dalje ume da me razdraži", reče on.
Smrknuto ga je pogledala.
Pri ovoj svetlosti taj njen sasvim nesvestan gest Letu se učini lepim. Znao je
da ju je nagnao na razmišljanje. Bio je siguran da nikad do sada nije uzela u
obzir da bilo kakva prava mogu da potiču od jedinstvenosti.
On se obrati njenoj nemoj namrgođenosti. "Nikada ranije nije postojala vladavina
koja bi bila potpuno podudarna mojoj. Nigde u čitavoj našoj istoriji. Ja sam
odgovoran samo sebi, što je sasvim prikladna nagrada za ono što sam žrtvovao."
"Žrtvovao!" podrugnu se ona, no on u njenom glasu nasluti izvesne sumnje. "Svaki
despot može da kaže nešto poput toga. Ti si samo sebi odgovoran!"
"Iz čega proizilazi da sam odgovoran za svaku živu stvar. Ja bdim nad vama kroz
ova vremena."
"Kroz kakva vremena?"
"Vremena koja su mogla da prođu, a da potom više ničeg ne bude."
Zapazio je neodlučnost u njenom izrazu. Nije verovala svojim nagonima, svojoj
neuvežbanoj sposobnosti predviđanja. Moglo joj se desiti da povremeno odskoči,
kao što je učinila kad je uzela njegove dnevnike, ali su se pobude za taj skok
izgubile u otkriću koje je usledilo.
"Moj otac veli da umeš da budeš veoma prepreden u korišćenju reči", reče ona.
"On bi to, zaista, trebalo da zna. Ne postoji znanje koje možeš da stekneš samo
ako sudeluješ u njemu. Nema načina da to naučiš stojeći po strani, posmatrajući
i razgovarajući."
"Upravo je to imao na umu", reče ona.
"Potpuno si u pravu", oglasi se on. "To nije logično. Ali, to je svetlost, jedno
oko koje može da vidi, ali ne vidi samog sebe."
"Zamorila sam se od pričanja", reče ona.
"Baš kao i ja." Pri tom je pomislio: Dovoljno sam video i uradio. Širom je
otvorena za vlastite sumnje. Kako su samo ranjivi u svom neznanju!
"Ni u šta me nisi ubedio", reče ona.
"To nije bila svrha ovog susreta."
"Šta je, onda, bila njegova svrha?"
"Da utvrdim da li si spremna za proveru."
"Pro..." Malko je iskrenula glavu na desnu stranu i pogledala ga razrogačenih
očiju.
"Ne izigravaj naivku preda mnom", reče on. "Moneo ti je rekao. A ja ti kažem da
si spremna!"
Pokušala je da proguta pljuvačku, a onda zausti: "Šta znači ta..."
"Poručio sam Moneu da se vrati u Citadelu. Kada se ponovo budemo sreli, konačno
ćemo saznati od čega si sazdana."

34.
Znate li onaj mit o velikoj zalihi začina? Da, i meni je poznata ta priča.
Saopštio mi ju je jednom jedan upravnik da bi me zabavio. Priča kazuje da
postoji zaliha, velika poput ogromne planine. Ova zaliha je skrivena u dubinamu
jedne aaleke planete. Ta planeta nije Arakis. Nije Dina. Začin je sakriven tamo
pre mnogo vremena, ćas pre prvog Carstva i pojave svemirskog Esnafa. Priča veli
da je Pol Muad'Dib otišao na to mesto i da još živi pored te zalihe, opstajući
zahvaljujući njoj, čekajući. Upravnik nije shvatio zbog čega me je ta priča
uznemirila.
'Ukradeni dnevnici'
Ajdaho je cepteo od srdžbe dok je koračao duž hodnika od sivog plastkamena prema
svojim odajama u Citadeli. Na svakom stražarskom mestu pored koga je prolazio
žene su namah zauzimale stav mirno. Uopšte im nije otpozdravljao. Ajdaho je znao
da izaziva uznemirenost među njima. Nije se moglo pogrešiti u proceni
zapovednikovog raspoloženja. No, on je usporavao svoj odlučni korak. Težak bat
njegovih čizama odjekivao je po zidovima.
Još je u ustima osećao ukus podnevnog obroka - neobično poznatog atreidskog
specijaliteta od mešanih žitarica sa travama i pečenih sa zaljućenim komadom
veštačkog mesa; jeo je štapićima, a na kraju obrok zalio pićem čistog ciorita.
Moneo ga je zatekao za stolom u čuvarskoj menzi. Sedeo je sam u uglu zagledan u
raspored oblasnih operacija koji je raširio pored svog tanjira.
Moneo bez poziva sede na stolicu preko puta Ajdaha i odgurnu u stranu operativni
raspored.
"Donosim poruku od Bogocara", reče Moneo.
Strogo kontrolisan ton upozorio je Ajdaha da ovo nije slučajan susret. I ostali
prisutni su to osetili. Tišina nabijena osluškivanjem posela je po ženama za
obližnjim stolovima, šireći se čitavom prostorijom.
Ajdaho odloži štapiće. "Da?"
"Evo reči Bogocara", reče Moneo. 'Moja je nevolja što se Dankan Ajdaho zaljubio
u Hvi Noree. Toj zloj sreći mora da se stane na put'."
Ajdahove usne stisnuše se od srdžbe, ali mu pođe za rukom da ostane nem.
"Takva glupost nas sve dovodi u opasnost", nastavi Moneo. "Noree je verenica
Bogocara."
Ajdaho pokuša da obuzda gnev, ali ga reči odaše: "On ne može njome da se oženi!"
"Zašto da ne?"
"U kakvu igru se on to upustio, Moneo?"
"Ja sam u ovom slučaju samo glasnik koji donosi jednu poruku i ništa više",
odgovori Moneo.
Ajdahov glas bio je tih i preteći: "Ali on se tebi poverava."
"Bogocar saoseća sa tobom", slaga Moneo.
"Saoseća!" Ajdaho izgovori ovu reč uzviknuvši, produbljujući muk u prostoriji.
"Noree je žena očigledne privlačnosti", složi se Moneo. "Ali ona nije za tebe."
"Kazao je Bogocar", podsmehnu se Ajdaho, "i tu nema pogovora."
"Vidim da si razumeo poruku", reče Moneo.
Ajdaho načini pokret da će ustati od stola.
"Gde ćeš?" upita Moneo.
"Idem da iz ovih stopa raščistim to sa njim!"
"To je ravno samoubistvu", reče Moneo.
Ajdaho se zagleda u njega, postavši iznenada svestan pomnosti sa kojom su žene
za obližnjim stolovima slušale razgovor. Jedan izraz koji bi Muad'Dib odmah
prepoznao pojavi se na Ajdahovom licu: "Tražiti đavola", nazivao je to Muad'Dib.
"Znaš li šta su prve atreidske vojvode uvek govorile?" upita Ajdaho. U glasu mu
se nazirao podrugljiv prizvuk.
"Je li to sad važno?"
"Govorile su da sva tvoja sloboda iščezava kada snishodljivo gledaš u nekog
apsolutnog vladara."
Ukočen od straha, Moneo se nagnu prema Ajdahu. Usne mu se jedva pokrenuše. Glas
mu je bio tek nešto čujniji od šapata. "Ne govori takve stvari."
"Da li zbog toga što će mu neka od ovih žena to preneti?"
Moneo zavrte glavom u neverici. "Ti si nesmotreniji od svih ostalih."
"Zaista?"
"Molim te! Krajnje je opasno zauzimati takav stav."
Ajdaho oseti kako se nervozno komešanje naglo širi prostorijom.
"Može jedino da nas ubije", reče Ajdaho.
Moneo prozbori odsečnim šapatom. "Ti, budalo! Crv može da ga zaposedne na
najmanji izazov!"
"Crv, kažeš?" Ajdahov glas postade odjednom nepotrebno snažan.
Ajdaho kratko pogleda nalevo i nadesno. "Da, mislim da su ovo čule."
"On je milijardu ljudi ujedinjenih u onom jednom telu", reče Moneo.
"Tako su i meni rekli."
"On je Bog, a mi smo smrtnici", dodade Moneo.
"Kako to da Bog može da čini zlo?" upita Ajdaho.
Moneo odgurnu stolicu unazad i skoči na noge. "Perem ruke od tebe!" Hitro se
okrenuo i bez reči odjurio iz prostorije.
Ajdaho pređe pogledom po prostoriji, otkrivši da je pažnja svih prisutnih
čuvarki usmerena na njega.
"Moneo ne donosi sud, ali ja to činim", reče Ajdaho.
Iznenadilo ga je da je među ovim ženama zapazio par vragolastih osmeha. Ubrzo su
se sve vratile svom jelu.
Dok je koračao uz hodnik Citadele Ajdaho premetaše u glavi ovaj razgovor,
tragajući za neobičnostima u Moneovom ponašanju. Strah se mogao prepoznati, pa
čak i razumeti, ali ovo je ličilo na nešto što je daleko više od straha od
smrti... daleko, daleko više.
Crv može da ga zaposedne.
Ajdaho je osećao da se ovo otelo Moneu, da se nenamerno odao. Šta bi to moglo da
znači?
Nesmotreniji od svih ostalih.
Ajdaha je razdraživalo što je morao da bude predmet upoređivanja sa samim sobom,
kao sa nekom nepoznanicom. Koliko su smotreni ostali bili?
Ajdaho je stigao do svojih vrata, položio ruku na bravu koja se otvarala dodirom
dlana i zastao. Osećao se kao progonjena zver koja se vraća u svoju jazbinu.
Čuvarke iz menze do sada su, jamačno, prenele Letu njegov razgovor sa Moneom.
Šta li će Bogocar preduzeti? Ajdahova ruka pređe preko brave. Vrata se klizeći
otvoriše prema unutra. Ušao je u predsoblje svog stana i zabravio vrata,
posmatrajući ih.
Da li će poslati svoje Ribogovornice po mene?
Ajdaho se osvrnu po predsoblju. Bila je to sasvim obična prostorija - police za
odeću i obuću, ogledalo veličine čoveka i orman za oružje. Pogled mu se prikova
za vrata ormana. Nijedno od oružja što je stajalo iza tih vrata nije
predstavljalo nikakvu stvarnu opasnost po Bogocara. Tu nije bilo ni laserskog
pištolja, iako su prema svim izveštajima čak i laserski pištolji bili beskorisni
u sukobu sa Crvom.
On zna da ću mu se ja suprotstaviti.
Ajdaho uzdahnu i pogleda u pravcu zasvođenog ulaza koji je vodio u dnevnu sobu.
Moneo je zamenio prvobitan lak nameštaj težim, krućim komadima, od kojih su se
neki mogli prepoznati kao slobodnjački - izvučeni iz sanduka Muzejskih
Slobodnjaka.
Muzejski Slobodnjaci!
Ajdaho pljunu i zakorači kroz ulaz. Načinio je dva koraka u sobu i zastao
preneražen: Meko svetlo sa prozora na severnoj strani padalo je na Hvi Noree
koja je sedela na niskom visećem divanu. Na sebi je imala svetlucavu plavu
haljinu koja se obavijala oko njenog tela otkrivajući puno toga. Kada je on ušao
Hvi podiže pogled.
"Hvala bogovima što nisi ozleđen", reče ona.
Ajdaho pogleda preko ramena prema ulazu, ka dlan-bravi. Potom se okrenuo prema
Hvi sa ispitivačkim izrazom na licu. Niko, osim nekoliko odabranih čuvarki - bar
je tako trebalo da bude - nije mogao da otvori vrata u njegove odaje.
Smejala se njegovoj zbunjenosti. "Mi, Iksijanci, izradili smo te brave", reče
ona.
Najednom ga obuze strah za nju. "Šta radiš ovde?"
"Moramo da porazgovaramo."
"O čemu?"
"Dankane..." Ona zavrte glavom. "O nama."
"Upozorili su te", reče on.
"Rekli su mi da te izbegavam."
"Moneo te je poslao ovamo!"
"Dovele su me dve čuvarke, koje su te čule u menzi. One smatraju da se nalaziš u
strahovitoj opasnosti."
"Jesi li zbog toga ovde?"
Ustala je skladnom kretnjom koja ga podseti na Letovu babu Džesiku - ista
fluidna kontrola mišića, svaki pokret prelep.
Ovo otkriće ga odjednom pogodi kao udar groma. "Ti si Bene Geserit..."
"Ne. One su bile jedne od mojih učiteljica, ali ja nisam Bene Geserit."
Sumnje se poput oblaka nadviše nad njegovu svest. Ko je, zapravo, kome odan u
Letovom carstvu? Šta jedan gola zna o takvim stvarima?
Promene od kada sam poslednji put bio živ...
"Pretpostavljam da si još obična Iksijanka", reče on napokon.
"Molim te, ne rugaj mi se, Dankane".
"Šta si ti?"
"Ja sam suđena nevesta Bogocara."
"I ti ćeš mu verno služiti!"
"Hoću."
"Onda nas dvoje nemamo o čemu da razgovaramo."
"Osim o ovoj stvari između nas."
On pročisti grlo. "Kakvoj stvari?"
"Ovoj privlačnosti." Podigla je ruku kada je zaustio da nešto kaže. "Želim da ti
se bacim u naručje, da pronađem ljubav i zaštitu koji se, to pouzdano znam, tu
nalaze. Ti to, takođe, želiš."
Držao se kruto. "Bogocar to zabranjuje!"
"Ali ja sam ovde." Načinila je dva koraka prema njemu. Haljina se zatalasa oko
njenog tela.
"Hvi..." Pokušao je da proguta pljuvačku, ali mu je grlo bilo suvo. "Najbolje je
da odeš."
"Razborito, ali ne i najbolje", reče ona.
"Ako otkrije da si bila ovde..."
"Ne bi ličilo na mene da tek tako odem." Ponovo je, podizanjem ruke,
predupredila njegov odgovor. "Uzgajana sam i obučavana za samo jednu svrhu."
Njene reči ga ispuniše ledenom opreznošću. "Kakvu svrhu?"
"Da zavedem Bogocara. Oh, on zna za to. Ipak, ne želi nimalo da me izmeni."
"Ne želim ni ja."
Primakla se za još jedan korak. Osetio je mlečnu toplinu njenog daha.
"Previše dobro su me napravili", reče ona. "Oblikovali su me sa zamišlju da
zadovoljim jednog Atreida. Ali Leto kaže da je njegov Dankan veći Atreid od
mnogih koji to ime po rođenju nose."
"Leto?"
"Kako drugačije bih mogla da zovem onoga za koga ću se udati?"
Izgovarajući ove reči Hvi se nagnu prema Ajdahu. Kao kada magnet stigne do tačke
kritične privlačnosti, njih dvoje se zajednički pokrenuše. Hvi priljubi svoj
obraz na njegovu tuniku, obavivši ruke oko njegovih čvrstih mišića. Ajdaho
zagnjuri bradu u njenu kosu; mošus ispuni njegova čula.
"Ovo je ludo", prošapta on.
"Jeste."
On podiže njenu bradu i poljubi je.
Stajala je, pripijena uz njega.
Nijedno od njih nije sumnjalo kuda je ovo moglo da odvede. Nije se opirala kada
ju je uzeo u naručje i poneo u spavaću sobu.
Za sve vreme, Ajdaho se samo jednom oglasio. "Ti nisi nevina."
"Ni ti, ljubavi."
"Ljubavi", šaptao je. "Ljubavi, ljubavi, ljubavi..."
"Da... da!"
U tišini koja je usledila po ljubavnom činu Hvi položi obe ruke iza glave i
protegnu se, uvijajući telo na izgužvanoj postelji. Ajdaho je ćutke sedeo
okrenuvši joj leđa i gledao kroz prozor.
"Ko su bili tvoji ostali ljubavnici?" upita on.
Uzdigla se naslanjajući se na jedan lakat. "Nisam imala druge ljubavnike."
"Ali..." Okrenuo se i spustio pogled na nju. "Kada sam bila sasvim mlada
devojka", reče ona, "pojavio se jedan mladić koji me je veoma mnogo želeo." Ona
se osmehnu. "Posle toga bila sam strašno postiđena. Koliko sam samo bila
lakoverna. Mislila sam da sam izneverila ljude koji su toliko uložili u mene.
No, oni su to otkrili i bili ushićeni. Znaš, mislim da su me tada, u stvari,
stavili na probu."
Ajdaho se smrknu. "Je li to slučaj i sa mnom? I ja sam te želeo?"
"Ne, Dankane." Lice joj namah postade ozbiljno. "Pružili smo jedno drugom
uživanje koje smo želeli, jer tako je to u ljubavi."
"Ljubavi!" reče on glasom u kome se jasno osećala gorčina.
Ona reče: "Moj ujak Malki imao je običaj da kaže da je ljubav rđava, budući da
pri tom ne dobijaš nikakvo jemstvo."
"Tvoj ujak Malki je bio mudar čovek."
"Bio je glup! Ljubavi u stvari nije potrebno nikakvo jemstvo."
Osmeh zaigra na uglovima Ajdahovih usta.
Razdragano se nasmejala. "Znaš da je u pitanju ljubav kad želiš da pružiš
uživanje i istovremeno ne mariš za posledice."
On klimnu. "Mislim samo na opasnost u kojoj se nalaziš."
"Mi smo ono što smo", reče ona.
"Šta ćemo da radimo?"
"Negovaćemo slatku uspomenu na ovo dokle god budemo živi."
"To zvuči... tako kanačno."
"I jeste tako."
"Ali viđaćemo se svaki..."
"Nikad više ovako."
"Hvi!" Bacio se preko kreveta i zagnjurio lice u njene grudi.
Ona stade da mu mrsi kosu.
Nakon kraće stanke on prozbori prigušenim glasom: "A šta ako si zanela?"
"Ššššš! Ako bude dete, biće dete."
Ajdaho podiže glavu i zagleda se u nju.
"Ali on će, izvesno, saznati za ovo!"
"Saznaće u svakom slučaju."
"Misliš da on stvarno sve zna?"
"Ne sve, ali ovo će znati."
"Kako?"
"Ja ću mu reći."
Ajdaho se odmače od nje i sede na krevet. Izraz njegovog lica otkrivao je
ogorčenu bitku između srdžbe i smetenosti.
"Moram", reče ona.
"A ako se okrene protiv tebe... Hvi, kolaju priče. Mogla bi da se nađeš u
užasnoj opasnosti!"
"Ne. Ja, takođe, imam svoje želje. On to zna. Neće ništa učiniti nažao ni jednom
od nas."
"Ali on..."
"On ne želi da me uništi. A vrlo dobro zna da će me uništiti ako se tebi nešto
desi."
"Kako možeš da se udaš za njega?"
"Dragi Dankane, zar nisi shvatio da sam potrebnija njemu nego tebi?"
"Ali on ne može... hoću da kažem, ti nemaš mogućnost..."
"Ova radost koju ti i ja darujemo jedno drugom sa Letom je sasvim nemoguća. On
za to nije kadar. Priznao mi je to."
"Ali zašto onda... ako te već voli..."
"On ima veće planove i veće potrebe." Posegla je rukama i stavila Ajdahovu desnu
šaku u svoje dve. "Znam to od kako sam prvi put počela da ga proučavam. Potrebe
veće od svih koje i ti i ja imamo."
"Kakve planove? Kakve potrebe?"
"Pitaj ga."
"Da li ti znaš?"
"Da."
"Hoćeš da kažeš da veruješ u one priče o..."
"U njemu ima poštenja i dobrote. Znam to po sopstvenim reakcijama u odnosu na
njega. Čini mi se da su moji Iksijanski gospodari ugradili u mene reagens koji
otkriva više od onoga što su želeli da saznam."
"Ti mu, dakle, veruješ!" uzviknu Ajdaho optužujućim glasom. Pođe da izvuče ruku
iz njenog stiska. "Ako odeš kod njega, Dankane, i..."
"Nikad me više neće videti!"
"Hoće."
Gotovo očajnički privukla je njegovu ruku ustima i poljubila mu prste.
"Ja sam talac", reče on. "Dovela si me do toga da strahujem... vas dvoje
zajedno..."
"Nikada nisam ni smatrala da je lako biti u službi Boga", reče ona. "Ipak, nisam
ni pomišljala da može biti ovako teško."
35.
Sećanja za mene imaju jedno neobično značenje; nadao sam se da bi to značenje
moglo važiti i za druge. Neprestano me čudi što se ljudi kriju od sećanja svojih
predaka, zaklanjajući se debelim preprekama mitova. Oh, ne očekujem od njih da
tragaju za strahotnom neposrednošću svakog trena življenja koji ja moram da
iskusim. Mogu da razumem da možda ne žele da budu potopljeni u kaši sitnih
pojedinosti iz života predaka. Imate razloga za strahovanje da bi drugi mogli da
uzurpiraju vaše trenutke življenja. Pa ipak, značenje počiva unutar tih sećanja.
Mi i dalje nosimo celokupno naše poreklo poput živog talasa, sve nade, radosti i
patnje, agonije i likovanja naše prošlosti. Ništa unutar tih sećanja ne ostaje u
potpunosti bez značenja i uticaja, bar ne sve dotle dok negde postoji ljudska
rasa. Svuda oko nas prostire se ta sjajna beskonačnost, ta Zlatna Staza večnosti
kojoj bi valjalo stalno da zavetujemo našu slabačku ali zato nadahnutu vernost.
'Ukradeni Dnevinici'
"Pozvao sam te, Moneo, zbog onog što su mi moje čuvarke saopštile", reče Leto.
Nalazili su se u memli kripte odakle su, koliko se Moneo sećao, potekle neke od
najbolnijih odluka Bogocara. Moneo je i sam čuo vesti. Čitavo posle podne
očekivao je ovaj poziv, a kada je ubrzo po večernjem obedu, konačno stigao, za
trenutak mu je panični strah prošao kroz kosti.
"Je li reč ... o Dankanu, gospodaru?"
"Svakako da je reč o Dankanu!"
"Čuo sam, gospodaru... njegovo ponašanje..."
"Sudbonosno ponašanje, Moneo."
Moneo pognu glavu. "Ako vi to kažete, gospodaru."
"Koliko je vremena potrebno da nas Tleilaksi snabdeju novim?"
"Kažu da imaju problema, gospodaru. Moglo bi da potraje čak i dve godine."
"Znaš li šta su mi moje čuvarke rekle, Moneo?"
Moneo zadrža dah. Ako je Bogocar saznao o ovom poslednjem... Ne! Čak su i
Ribogovornice bile prestravljene tim uvredljivim prestupom. Da je u pitanju bio
ma ko drugi a ne Dankan, ove žene bi ga već same smakle.
"Pa, Moneo?"
"Izvestili su me, gospodaru, da je on sazvao zbor čuvarki i ispitivao ih o
njihovom poreklu. Na kojim svetovima su rođene? Kakve su im bile porodice, a
kakvo detinjstvo?"
"I odgovori ga nisu zadovoljili."
"Zastrašio ih je, gospodaru. Uporno je nastojao da sazna sve moguće."
"Da, kao da puko panavljanje može da iznese na videlo istinu."
Moneo se ponadao da je ovim iscrpljeno sve što je zadavalo brigu njegovom
gospodaru. "Zbog čega Dankani uvek to čine, gospodaru?"
"Bio je to deo njihove nekadašnje ratne obuke, atreidske obuke."
"Ali kako se to razlikuje od..."
"Atreidi su bili posvećeni služenju ljudi nad kojima su vladali. Mera nijihove
vladavine očitovala se u životima podanika. Otuda svi Dankani uvek žele da znaju
kako ljudi žive."
"Proveo je noć u jednom selu, gospodaru. Posetio je neke gradove. Video je..."
"Sve je u tome kako tumačiš ishode, Moneo. Uvid u činjenice bez prosuđivanja
ništa ne znači."
"Primetio sam da on prosuđuje, gospodaru."
"Svi mi to činimo, ali Dankani su skloni da veruju da je ova vaseljena u odnosu
na moju volju u položaju taoca. A oni znaju da ne možeš da činiš zlo u ime
dobrog."
"Je li to ono zbog čega on kaže..."
"To je ono što ja kažem, što svi Atreidi u meni kažu. Ova vaseljena to ne
dopušta. Stvari koje pokušavaš neće istrajati ako..."
"Ali, gospodaru! Vi ne činite nikakvo zlo!"
"Siroti Moneo. Ne možeš da vidiš da sam stvorio lanac nepravde."
Moneo zaneme. Shvatio je da ga je zavaralo prividno obnavljanje blagosti u
Bogocaru. Ali sada je Moneo osetio promene koje su se pokrenule u tom ogromnom
telu, a njegova blizina... Moneo prelete hitrim pogledom po središnjoj
prostoriji kripte, prisećajući se mnogih smrti koje su ovde nastupile i onih
koji su na ovom mestu večno pokopani.
Je li kucnuo moj čas?
Leto prozbori glasom koji je odavao zamišljenost: "Ne možeš da uspeš držeći
taoce. To je oblik porobljavanja. Jedna vrsta ljudskih bića ne može da poseduje
drugu vrstu ljudskih bića. Vaseljena to ne dopušta."
Reči koje je izustio kiptale su u Moneovoj svesti u zastrašujućoj suprotnosti sa
tutnjavom preobražaja u njegovom gospodaru.
Crv dolazi!
Moneo se ponovo obazre po prostoriji kripte. Ovo mesto je bilo daleko gore od
vrha kule!
Utočište je bilo previše udaljeno.
"Pa, Moneo, imaš li bilo kakav odgovor?" upita napokon Leto.
Moneo se usudi da prošapće: "Gospodareve reči me prosvetljuju." "Prosvetljuju?
Ti nisi prosvetljen!"
Moneo progovori iz dubine očajanja: "Ali zato služim svog gospodara! "
"Tvrdiš da služiš Bogu?"
"Da, gospodaru."
"Ko je stvorio tvoju religiju, Moneo?"
"Vi gospodaru."
"To je razuman odgovor."
"Hvala gospodaru."
"Ne zahvaljuj mi! Kaži mi šta religijske ustanove ovekovečuju!"
Moneo ustuknu četiri koraka.
"Ne mrdaj odatle!" naredi mu Leto.
Drhteći čitavim telom, Moneo je nemo vrteo glavom. Naposletku se suočio sa
pitanjem na koje nije umeo da odgovor. Odsustvo odgovora moglo je da ubrza
njegovu smrt. Čekao je na nju pognute glave.
"Onda ću ti reći, bedni slugo", odvrati Leto.
U Moneu se pojavi zračak nade. Lagano je podigao pogled prema licu Bogocara,
zapažajući da mu oči nisu staklaste... i da mu ruke ne drhte. Možda Crv neće
doći.
"Religijske ustanove ovekovečuju odnos između smrtnog gospodara i smrtnog
sluge", reče Leto. "One stvaraju arenu koja privlači gorde ljude koji žude za
moći sa svim njihovim kratkovidim predrasudama!" Moneo je mogao jedino da
potvrdno klimne. Da li su to ruke Bogocara drhtale? Da li se to grozno lice
malčice povuklo u svoju kukuljicu?
"Ono za čim Dankan traga jeste tajno otkrovenje podlosti", reče Leto. "Dankani
pokazuju previše sažaljenja za svoje drugove i postavljaju suviše oštre granice
drugarstvu." Moneo je proučio holografske snimke Dininih pradavnih peščanih
crva, sa njihovim džinovskim ustima punim zuba u obliku kris-noževa u oblaku
proždirućeg ognja. Primetio je već otečenost budućih prstenova na Letovoj
cevastoj površini. Da li su u međuvremenu postali istaknutiji? Da li će se ispod
tog zakukuljenog lica otvoriti jedna nova usta? "Dankani u svojim srcima znaju",
reče Leto, "da sam namerno prenebregao Muhamedovo i Mjsijevo upozorenje. Čak i
ti to znaš, Moneo!"
Ovo je bila optužba. Moneo je najpre hteo da klimne, a onda se predomislio i
samo zavrteo glavom. Kolebao se da li da nastavi sa povlačenjem. Iz iskustva je
znao da pouke izrečene ovakvim tenorom nisu dugo trajale pre pojave Crva.
"Kakvo bi to upozorenje moglo biti?" upita Leto. U glasu mu se osećala
podrugljiva nehajnost.
Moneo dopusti sebi da blago slegne ramenima.
Letov glas iznenada ispuni prostoriju tutnjavim baritonom, jednim pradavnim
glasom koji se prolamao kroz vekove. "Vi ste sluge Boga a ne sluge sluga!"
Moneo stade da krši ruke i zavapi: "Ja vam služim, gospodaru!"
"Moneo, Moneo", reče Leto tihim i zvonkim glasom, "milion pogreški ne mogu da
izazovu jednu ispravnost. Ispravnost se prepoznaje po tome što istrajava."
Moneo je jedino mogao da stoji u drhtavom muku.
"Bila mi je namera da sparim Hvi i tebe", reče Leto. "Sada je prekasno za to."
Trebalo je da protekne nekoliko trenutaka pre no što su ove reči prodrle u
Moneovu svest. Osetio je da je njihovo značenje izvan svih poznatih konteksta.
Hvi? Ko beše Hvi? Oh, da - buduća nevesta Bogocara. Da je spari... sa mnom?
Moneo odmahnu glavom.
Leto progovori glasom ispunjenim beskonačnom tugom: "Ti ćeš, takođe, minuti.
Hoće li sva tvoja dela biti zaboravljena poput praha?"
Još dok je ovo zborio Letovo telo se bez ikakve najave zgrčilo u mlateći valjak,
koji ga je izbacio iz kola. Njegova brzina i čudovišna žestina hitnuli su ga na
nekoliko centimetara od Monea, koji vrisnu i jurnu preko kripte.
"Moneo!"
Letov poziv zaustavio je upravnika na ulazu u lift.
"Provera, Moneo! Sutra ću proveriti Sionu!"

36.
Uviđanje onog što jesam zbiva se u bezvremenoj svesti koja niti prikuplja niti
odbacuje, koja niti podstiče niti obmanjuje. Stvaram jedno polje bez sebe ili
središta, polje u kome čak i smrt postaje samo analogija. Ne želim nikakve
ishode. Ja jednostavno omogućavam ovo polje koje nema ni ciljeva ni želja, ni
savršenstva pa čak ni vizija dostignuća. U tom polju, sveprisutna prvobitna
svest je sve. To je svetlost koja se izliva kroz prozore moje vaseljene.
'Ukradeni dnevnici'
Sunce se rodilo, obasjavajući dine oštrim bleskom. Leto je osećao pesak pod
sobom kao blago milovanje. Jedino su njegove ljudske uši, slušajući nagrizajuće
struganje njegovog teškog tela, svedočile drugačije. Bio je to sukob čula koji
je vremenom naučio da prihvata.
Čuo je kako Siona korača iza njega. Gazila je sa lakoćom, blago rasipajući pesak
dok se pela do njegovog položaja na vrhu jedne dine.
Što duže postojim, to postajem ranjiviji, pomisli on.
Ova misao ga je često pohodila poslednjih dana od kako je došao u svoju
pustinju. Podigao je pogled nagore. Nebo je bilo bez oblaka, svo u zgusnutoj
modrini kakvu prohujali dani Dine nikad ne behu videli.
Kakva je bila pustinja bez vedrog neba? Šteta što nije mogla da ima Dininu
srebrnastu nijansu.
Iksijanski sateliti nadzirali su ovo nebo, ne uvek onako savršeno kako bi on to
želeo. Ta savršenost graničila se sa svetom mašina iz mašte, ali se stalno
spoticala o slabosti ljudskog upravljanja. Pa ipak, sateliti su bili prilično
pouzdani, obezbeđivali mu ovo jutro pustinjskog mira. Duboko je udahnuo svojim
ljudskim plućima i predao se osluškivanju Sioninog približavanja. Zaustavila se.
Znao je da se divila vidiku.
Leto je svoju uobrazilju osećao kao čarobnjaka koji je prizivao sve što je
praizvelo fizičku postavku za ovaj trenutak. Osećao je satelite. Bili su to
tanani instrumenti koji su izvodili muziku za igru zagrevanja i hlađenja
vazdušnih masa, neprekidno kontrolišući i podešavajući moćne horizontalne i
vertikalne struje. Uz osećaj prijatnosti priseti se kako su Iksijanci
svojevremeno mislili da će on ovu izvanrednu mašineriju upotrebiti za novu vrstu
hidrauličnog despotizma, uskraćujući vlagu onima koji bi se ogrešili o svog
vladara, kažnjavajući druge strahovitim olujama. Kako su bili iznenađeni kada su
otkrili da su u tome pogrešili.
Moje upravljanje je daleko tananije!
Počeo je polagano i blago da se kreće, plivajući po peščanoj površini. Klizio je
niz dinu, ne pogledavši nijednom unazad prema svom tornju, znajući da će svakog
časa nestati u izmaglici dnevne vreline.
Siona ga je sledila sa pokornošću koja joj nije bila svojstvena. Sumnje su
učinile svoje. Ona je čitala ukradene dnevnike. Čula je upozorenja svog oca. U
ovom času, nije znala šta da misli.
"Kako izgleda ta provera?" pitala je Monea. "Šta će uraditi?"
"Nikad nije ista."
"Kako je tebe proverio?"
"S tobom će biti drugačije. Samo bih te zbunio kada bih ti ispričao svoje
iskustvo."
Leto je krišom slušao ovaj razgovor dok je Moneo pripremao svoju kćer, oblačeći
je u pravo pustinjsko odelo sa tamnom odorom preko njega i podešavajući u
ispravan položaj crpke na čizmama. Moneo nije zaboravio.
Moneo ju je pogledao odozdo jer se bio sagnuo da joj valjano namesti čizme.
"Pojaviće se Crv. To je sve što mogu da ti kažem. Moraćeš da pronadeš način da
opstaneš u prisustvu Crva."
Zatim se uspravio i objasnio joj ulogu pustinjskog odela, način na koji ono
recikliše njene telesne vode. Nagnao ju je da izvuče cev sabirnice i da počne da
sisa, a potom je zaptio cev.
"Bićeš sama s njim u pustinji", rekao je Moneo. "Kada si u pustinji, Šai-Hulud
nikad nije daleko."
"Šta ako odbijem da pođem?" upita ona.
"Poći ćeš... ali se možda nećeš vratiti."
Ovaj razgovor zbio se u prizemnoj sobi Male Citadele dok je Leto čekao u gornjoj
prostoriji. Sišao je tek kada je bio siguran da je Siona spremna, spustivši se
na suspenzorima svojih kola u tami pred samu zoru. Kola su ušla u prizemnu sobu
pošto su Moneo i Siona izišli. Dok je Moneo prelazio preko ravnog tla do svog
'toptera i ovaj uzleteo uz lepet krila, Leto je zatražio od Sione da proveri
zaptivena vrata prizemne sobe, a onda je pogledao nagore prema neverovatnoj
visini tornja.
"Jedini izlaz odavde je preko Sarera", reče on.
Potom ju je poveo od tornja, čak joj ne naredivši da ga sledi, oslanjajući se na
njen zdrav razum, njenu radoznalost i njene sumnje.
Leto je plivajući napredovao niz klizeću padinu dine; potom je prešao preko
isturenog dela jedne isturene stene, a onda uz jednu drugu peščanu stranicu koja
je stajala pod malim nagibom, povlačeći putanju koju je Siona trebalo da sledi.
Slobodnjaci su takve utabane tragove nazivali 'Božjim darom umornima.' Kretao se
sporo, ostavljajući Sioni puno vremena da shvati da je ovo bilo njegovo
područje, njegova prirodna sredina.
Dospeo je na vrh jedne druge dine i okrenuo se da osmotri kako ona napreduje.
Držala se tragova koje je ostavljao za sobom i zaustavila se kada je stigla na
vrh. U jednom trenutku pogled joj okrznu njegovo lice, a onda se skroz okrenula
oko sebe ispitujući obzorje. Čuo je kako oštro udiše vazduh. Izmaglica od dnevne
žege skrivala je vrh tornja. Njegova osnova je bila jedna prilično udaljena
izbočina.
"Tako mu to biva", reče on.
Bilo je nečeg u ovoj pustinji, znao je to, što se obraćalo večnoj duši ljudi u
čijim je venama tekla krv Slobodnjaka. Odabrao je ovo mesto - dinu koja je bila
nešto viša od ostalih - zbog toga što je ovde uticaj pustinje bio osetno
najjači.
"Dobro pogledaj oko sebe", reče on i skliznu niz drugu padinu dine da bi uklonio
svoju telesinu iz njenog vidnog polja.
Siona se još jednom polagano okrenu oko sebe, gledajući u daljinu.
Letu je bio poznat taj najunutrašnjiji doživljaj izazvan onim što je videla.
Osim ovog beznačajnog zamagljenog obrisa osnove njegovog tornja, do obzorja se
nije ukazivalo ni najblaže uzdignuće - ravnina, svuda ravnina. Nigde biljaka,
nigde pokreta života. Sa mesta na kome je stajala pogled je sezao približno osam
kilometara, do crte iza koje je zakrivljenost planete skrivala sve ostalo.
Leto se oglasi sa mesta na kome je počinuo, odmah ispod dinine kreste. "Ovo je
pravi Sarer. Shvataš to tek kad dodeš ovamo pešice. Ovo je sve što je ostalo od
bahr bela ma."
"Okeana bez vode", prošapta ona.
Ponovo se okrenula i osmotrila čitavo obzorje. Nije bilo vetra, a Leto je znao
da bez vetra tišina proždire čovekovu dušu. Siona je osećala gubitak svih
poznatih uporišnih tačaka. Bila je napuštena, u opasnom prostoru.
Leto baci pogled na narednu dinu. Idući u tom pravcu uskoro će dospeti do niskog
pervaza brdašaca koji su prvobitno bili planine, ali su se u međuvremenu
pretvorili u ostatke šljake i krša. Nastavio je ćutke da se odmara, puštajući da
tišina radi za njega. Predstavljalo mu je čak zadovoljstvo da zamišlja kako se
ove dine ređaju bez kraja oko čitave planete kao što je nekad bilo. Ali i ovih
nekoliko dina je propadalo. U odsustvu Dininih pravih koriolis oluja, Sarer nije
video ništa moćnije od jakog lahora i vrtloga toplog vazduha koji su imali samo
ograničeno dejstvo.
Jedan od tih malih 'vetrovitih đavola' upravo je plesao negde na sredini
razdaljine od južnog obzorja. Sionin pogled pratio je njegov trag. Iznenada, ona
upita: "Imaš li neku ličnu religiju?"
Letu je bio potreban trenutak da se pribere i odgovori. Uvek ga je čudilo to što
je pustinja podsticala misli o religiji.
"Usuđuješ se da me pitaš da li imam svoju ličnu religiju " upita je on oštro.
Ne odajući spoljašnje znake straha koji je, on je to znao, ona osećala, Siona se
okrenu i stade da zuri u njega.
Prisetio se da je odvažnost oduvek bila jedno od najistaknutijih obeležja
Atreida.
Kako nije odgovarala, on napokon reče: "Ti si, izvesno Atreid."
"Je li to tvoj odgovor?" upita ona.
"Šta odista želiš da saznaš, Siona?"
"U šta ti veruješ?"
"Ho! Pitaš me za moju veru. Pa, vidiš - verujem da ništa ne može da proizađe ni
iz čega bez božanskog posredovanja."
Njegov odgovor ju je doveo u nedoumicu. "Kako to da je dan..."
"Natura non facit saltus", reče on.
Zavrtela je glavom, ne shvativši tu drevnu poslovicu koja mu je iznenada pala na
um.
"Priroda ne pravi skokove."
"Koji je to jezik bio?" upita ona.
"Jezik koji se veoma dugo više nigde ne govori u mojoj vaseljeni."
"Zbog čega si ga onda upotrebio?"
"Da podstaknem tvoja pradavna sećanja."
"Takvih nemam! Hoću samo da znam zbog čega si me doveo ovamo."
"Da okusiš svoju prošlost. Siđi ovamo i popni se na moja leđa."
Isprva je oklevala a onda je, uviđajući uzaludnost opiranja, skliznula niz dinu
i uzverala mu se na leđa. Leto je sačekao dok nije klekla povrh njega. Nije to
bilo isto kao u stara vremena kojih se sećao. Ona nije posedovala Tvorčeve kuke
i nije mogla da stoji na njegovim leđima. Blago je uzdigao svoje prednje
režnjeve od površine.
"Zašto ovo činim?" upita ona. Ton njenog glasa govorio je da se oseća glupo tamo
gore.
"Želim da iskusiš način na koji su naši preci nekada gordo putovali ovom
zemljom, stojeći visoko na leđima džinovskog peščanog crva." Počeo je da klizi
duž dine tik ispod njene kreste. Siona je imala prilike da vidi holografske
snimke. Ona je intelektualno poznavala ovo iskustvo, no pulsiranje stvarnosti
imalo je drugačije otkucaje i on je znao da će ona ući u sazvučje sa njima.
Ahhh, Siona, pomisli on, nisi čak počela ni da slutiš na kakvu ću te probu
staviti.
Leto steže svoje ljudsko srce. Ne smem da je sažaljevam. Ako treba da umre, to
je samo neminovnost i ništa više.
Morao je da se podseti da je ovo važilo i za Hvi Noree. Jedina uteha je bila u
saznanju da nisu svi mogli da umru.
Osetio je kada je Siona počela da uživa u doživljaju jahanja na njegovim leđima.
Osetio je slabašnu promenu njene težine kada se, stojeći na njemu, nagla unazad
da bi podigla glavu.
Zatim je skrenuo duž zavojitog barakana pridružujući se Sioni u uživanju u
starim iskustvima. Leto je mogao jedino da nazre ostatke brda ispred sebe na
obzorju. Bili su nalik semenu prošlosti koje je ovde opstajalo, podsetnik na
samostalnu i šireću silu koja je dejstvovala u pustinji. Za trenutak je uspeo da
zaboravi da se na ovoj planeti, gde je samo mali deo površine ostao pustinja,
Sarerov dinamizam održavao u nepouzdanoj sredini.
Ovde je, ipak, bilo privida prošlosti. Osećao je to dok se kretao. To je,
svakako, uobrazilja, reče on u sebi, nepostojana uobrazilja koja će potrajati
koliko i ovaj veštački izazvan spokoj. Čak i prostrani barakan kojim je upravo
prelazio nije bio velik poput onih iz prošlosti. Nijedna dina nije bila onako
velika.
Čitava ova veštački održavana pustinja najednom mu se učini smešnom. Nastavio je
da se kreće ali znatno sporije, gotovo se zaustavivši na šljunkovitoj površini
među dinama, pokušavajući da prizove u svest sve nužnosti koje su omogućavale da
ceo ovaj sistem deluje. Zmislio je kako rotacija ove planete pokreće velike
vazdušne struje kojima se hladan i zagrejan vazduh u ogromnim količinama
prebacivao u nova područja - sve ovo su nadzirali i time upravljali oni majušni
sateliti sa iksijanskim instrumentima i zdelama za fokusiranje toplote. Ako su
visoki monitori videli bilo šta, onda su videli Sarer kao 'reljefnu pustinju',
opasanu kako fizičkim zidovima tako i zidovima hladnog vazduha. Ovo je izazvalo
težnju ka stvaranju leda po rubovima, što je bez sumnje zahtevalo dopunska
klimatska podešavanja.
To nije bio nimalo lak zadatak pa je Leto, imajući ovo u vidu, opraštao
povremene greške.
Krenuvši ponovo preko dina izgubio je taj osećaj tanane ravnoteže, otklonio
sećanja na šljunkovitu pustaru izvan središnjeg peska i prepustio se uživanju u
svom 'okamenjenom okeanu' sa njegovim zaleđenim i prividno nepokretnim talasima.
Skrenuo je prema jugu, naporedo sa preostalim brežuljcima.
Znao je da je većini ljudi smetala njegova zanesenost pustinjom. U njoj su se
osećali neprijatno i nastojali su svi da umaknu. Siona, međutim, nije mogla da
umakne. Gde god da je bacila pogled mogla je videti samo pustinju. Ćutke je
jahala na njegovim leđima, no on je znao da su joj oči pune. A prastara sećanja
počinjala su da naviru.
Za tri časa stigao je do područja dina cilindričnog oblika, sa gornjom površinom
nalik na leđa kita, od kojih su neke bile dugačke više od sto pedeset kilometara
i pružale se pod izvesnim uglom u odnosu na uobičajen smer duvanja vetra. Iza
njih, između dina, ležao je stenoviti klanac, protežući se do predela zvezdastih
dina visokih gotovo četiri stotine metara. Na kraju su zašli među prepletene
dine središnjeg erga, gde su mu opšti visok pritisak i naelektrisani vazduh
okrepili duh. Znao je da će ista čarolija delovati i na Sionu.
"Odavde su potekle pesme o Dugom putovanju", reče on. "Savršeno su sačuvane u
Usmenim Predanjima."
Ona ništa ne odgovari, no znao je da ga je čula. Leto uspori kretanje i poče da
govori Sioni, pripovedajući joj o njihovoj slobodnjačkoj prošlosti. Osetio je
kako njeno zanimanje oživljava. Čak je, s vremena na vreme, postavljala pitanja,
ali je on, isto tako, mogao osetiti kako joj strahovi rastu. Odavde se više nije
mogla videti ni osnova Male Citadele. Nije bila u stanju da zapazi ništa što je
načinjeno čovekovom rukom. A izvesno je držala da je on pokrenuo ovaj mali
razgovor o nevažnim stvarima samo da bi odložio nešto kobno.
"Ovde leže koreni jednakosti muškarca i žene", reče on napokon.
"Tvoje Ribogovornice opovrgavaju da su muškarci i žene jednaki", reče ona.
Njen glas pun ispitivačke neverice više mu je govorio o njenom položaju od
osećanja težine zgurenog tela na njegovim leđima. Leto se zaustavi na preseku
dveju upletenih dina, što je smanjilo odliv zagrejanog kiseonika iz njega.
"Danas stvari više nisu iste", reče on. "Ali muškarcima i ženama su, odista,
postavljeni različiti evolucioni zahtevi. Kod Slobodnjaka, međutim, postojala je
međuzavisnost. Takva negovana jednakost razvija se tamo gde su pitanja opstanka
neposredna nužnost."
"Zbog čega si me doveo ovamo?" upita ona.
"Pogledaj iza nas", reče on.
Osetio je kako se okrenula. Odmah zatim, ona reče: "Šta bi trebalo da vidim?"
"Jesmo li ostavili bilo kakve tragove? Možeš li da mi kažeš gde smo bili?"
"Sada malo duva vetar."
"Prekrio je naše tragove?"
"Pretpostavljam... da."
"Pustinja nas je učinila onim što smo bili i što jesmo", reče on. "Ona je
stvarni muzej svih naših tradicija. Nijedna od tih tradicija nije istinski
nestala."
Leto uoči malu peščanu oluju, gibli, koja se kretala duž južnog dela obzorja.
Zapazio je uzane trake prašine i peska kako se pomeraju ispred nje. Siona je,
svakako, to već ranije videla.
"Zašto nećeš da mi kažeš zbog čega si me doveo ovamo?" upita ona. Strah je
izbijao iz njenog glasa.
"Ali već sam ti rekao."
"Nisi!"
"Koliko daleko smo odmakli, Siona?"
Porazmislila je o tome. "Trideset kilometara? Možda dvadeset?"
"Više", reče on. Mogu veoma brzo da se krećem po mojoj zemlji. Zar nisi osetila
kako ti vetar duva u lice?"
"Da", odvrati ona mrzovoljno. "Pa, zbog čega onda mene pitaš koliko smo
odmakli?"
"Siđi i stani na mesto na kome mogu da te vidim."
"Zašto?"
Dobro, pomisli on. Veruje da ću je ovde ostaviti i odjuriti brzinom koju neće
moći da prati.
"Siđi, pa ću ti objasniti", reče on.
Ona skliznu niz njegova leđa i obiđe ga, došavši na mesto odakle je mogla da mu
vidi lice.
"Kada su ti čula ispunjena vreme brzo prolazi", reče on. "Napolju smo već četiri
časa. Prešli smo blizu šezdeset kilometara."
"Zbog čega je to važno?"
"Moneo je stavio suvu hranu u veliki džep na tvojoj odori", reče on. "Pojedi
malo pa ću ti reći."
Pronašla je suvu kocku protomora u velikom džepu i stala da žvaće, posmatrajući
ga. Bila je to prava slobodnjačka hrana, čak i po blagom dodatku melanža.
"Osetila si svoju prošlost", reče on. "Sada moraš da se pripremiš da osetiš
svoju budućnost, Zlatnu Stazu."
Zalogaj joj zastade u grlu. "Ne verujem u tvoju Zlatnu Stazu."
"Ako želiš da preživiš, moraćeš bezuslovno da povreruješ u nju."
"Da li je to tvoja provera? Verovati u velikog Boga Leta ili umreti?"
"Ni najmanje ne treba da veruješ u mene. Želim da veruješ u sebe."
"Zbog čega je onda važno koliko smo odmakli?"
"Zato što ćeš tako shvatiti koliko ćeš još morati da prevališ."
Dotakla je rukom obraz. "Ja ne..."
"Upravo tu gde stojiš", reče on, "nalazi se nepogrešivo središte beskonačnosti.
Osvrni se oko sebe ne bi li sagledala značenje beskonačnog."
Bacila je pogled na nepreglednu pustinju unaokolo.
"Zajedno ćemo da prepešačimo moju pustinju", reče on. "Samo nas dvoje."
"Ti ne pešačiš", osmehnu se ona podrugljivo.
"Bila je to metafora. Ali ti ćeš svakako pešačiti. Uveravam te u to."
Pogledala je u pravcu iz koga su došli. "Znači, zbog toga si me pitao za one
tragove."
"Čak i da postoje tragovi, ne bi mogla da se vratiš. U mojoj Maloj Citadeli nema
ničeg što bi ti omogućilo da preživiš."
"Ni vode?"
"Ničeg."
Dohvatila je cev sabirnice sa ramena, povukla gutljaj iz nje i zatvorila je.
Uočio je brižlivost sa kojom je zaptila otvor, ali nije podigla zaštitnik preko
usta, iako je Leto čuo kad ju je njen otac upozorio na to. Htela je da joj usta
budu slobodna kako bi mogla da govori!
"Hoćeš da kažeš da ne mogu da pobegnem od tebe", reče ona.
"Pobegni ako želiš."
Okrenula se za ceo krug, osmatrajući pust predeo.
"Postoji jedna izreka o otvorenoj zemlji", reče on, "da je jedan pravac isto
tako dobar kao i svaki drugi. To je još istina na neki način, mada se ja ne bih
oslonio na nju."
"Jesam li, odista, slobodna da odem ako želim?"
"Sloboda može da bude veoma samotno stanje", reče on zagonetno.
Pokazala je prstom prema strmoj padini na kojoj su se zaustavili. "Ali ja mogu
naprosto da podem dole, i... "
"Da sam na tvom mestu, Siona, ne bih pošao tamo gde pokazuješ."
Ona ga pažljivo pogleda. "Zašto?"
"Na strmoj padini dine pesak može da sklizne preko tebe i da te zatrpa, sem
ukoliko ne slediš njene prirodne zavojnice."
Ona osmotri kosinu, upijajući je pogledom.
"Shvataš li kako reči mogu da budu lepe?", upita on odjednom.
Ponovo je usredsredila pažnju na njegovo lice. "Hoćemo li da krenemo?"
"Ovde čovek nauči da ceni dokolicu. I učtivost. Nema žurbe."
"Ali mi nemamo vode, osim..."
"To pustinjsko odelo će te održati u životu, ako ga mudro koristiš."
"Ali koliko će mi vremena biti potrebno da..."
"Tvoja nestrpljivost me uzrujava."
"Imamo samo ovu suvu hranu u mom džepu. Šta ćemo jesti kada..."
"Siona! Jesi li primetila da predstavljaš naš položaj kao zajedničko stanje. Šta
ćemo jesti? Nemamo vode? Hoćemo li da krenemo? Koliko će nam vremena biti
potrebno? I tako dalje."
Osetio je da su joj usta suva dok je pokušavala da proguta pljuvačku.
"Da li je moguće da smo nas dvoje međusobno zavisni?" upita on.
Ona reče nekako preko volje: "Ne znam kako da preživim ovde."
"Ja znam?"
Ona klimnu.
"Zbog čega bih s tobom podelio tako dragoceno znanje?" upita on.
Ona slegnu ramenima. Ovaj ubogi gest ga dirnu. Kako pustinja brzo menja
prethodne stavove.
"Podeliću svoje znanje s tobom", reče on. "A ti moraš da pronađeš nešto vredno
što možeš podeliti sa mnom."
Pogledom je prokrstarila čitavu dužinu njegovog tela, zaustavivši ga za trenutak
na patrljcima koji su nekad bili noge i ruke, a onda ga ponovo vrati na njegovo
lice.
"Pogodba uz pretnje nije pogodba", reče ona.
"Moja ponuda ne sadrži nikakvo nasilje."
"Postoji mnogo vrsta nasilja", reče ona.
"A ja sam te doveo ovamo, gde ćeš možda umreti."
"Da li sam pri tom uopšte imala mogućnost bilo kakvog izbora?"
"Nije lako roditi se kao Atreid", reče on. "Znam to, veruj mi."
"Nisi morao to da izvedeš na ovaj način", reče ona.
"I tu grešiš."
Okrenuo se od nje i počeo da se spušta jednom vijugavom putanjom niz dinu. Čuo
je kako se kliza i sapliće, sledeći ga. Zašavši duboko u senku dine, Leto se
najzad zaustavi.
"Sačekaćemo ovde da prođe dan", reče on. "Kad se putuje noću troši se manje
vode."
37.
Jedna od najstrašnijih reči u svakom jeziku je vojnik. Sinonimi paradiraju kroz
našu istoriju: jogahni truper, husar karibo, koza, deranzef, legionar,
sardaukar, ribogovornica... sve ih znam. Postrojeni su u vrste unutar mog
sećanja i stalno me podsećaju: Uvek obezbedi da vojska bude uz tebe.
'Ukradeni dnevnici'
Ajdaho najzad pronađe Monea u dugačkom podzemnom hodniku koji je povezivao
istočne i zapadne delove Citadele. Još od praskozorja, pre dva časa, Ajdaho je
krstario Citadelom tragajući za upravnikom i konačno je nabasao na njega;
zatekao ga je u dubini hodnika kako razgovara sa nekim, skrivenim u dovratku.
No, čak i sa prilične razdaljine, Moneo se mogao lako prepoznati po svom držanju
i neizbežnoj beloj uniformi.
Zidovi hodnika, načinjeni od plastikamena boje ćilibara, nalazili su se na
pedeset metara ispod površine i bili su osvetljeni sjajnim trakama, podešenim da
podražavaju dnevnu svetlost. Jednostavni uređaji, koji su oponašali slobodno
mahanje krila, nalazeći se, slični kakvim džinovskim odevenim figurama, na
ivičnim kulama iznad površine ubrizgavali su strujanja svežeg vazduha. Sada,
kada je sunce već zagrejalo pesak, sva ta krila bila su upravljena prema severu,
ka hladnom vazduhu koji se izlivao u Sarer. Dok je promicao hodnikom Ajdahove
nozdrve zapahnu povetarac sa mirisom kremena.
Znao je šta je ovaj hodnik trebalo da predstavlja. On je, odista, imao neka
svojstva prastarog slobodnjačkog sieča. Hodnik je bio širok, dovoljno veliki da
propusti Letova kola. Zasvođena tavanica nalikovala je steni. Dvostruke
jarkosjajne trake, međutim, delovale su odudarajuće. Ajdaho nikad nije video
sjajne trake pre no što je došao u Citadelu; u njegovo vreme one su smatrane
nepraktičnim, jer su trošile previše energije, pa je njihovo održavanje bilo
preskupo. Sjajne kugle su bile jednostavnije i lakše su se zamenjivale. Međutim,
već je bio došao do saznanja da ima malo stvari koje je Leto smatrao
nepraktičnim.
Ono što Leto poželi, neko pribavi.
Ova misao izazva izvesno zloslutno osećanje u Ajdahu, dok je koračao niz hodnik
prema Moneu.
Male sobe nanizane duž obe strane hodnika po obrascu sieča nisu imale vrata već
su bile odeljene samo tanušnim zastorima od žućkastomrke tkanine koji su se
njihali na povetarcu. Ajdaho je znao da su u ovom odeljku uglavnom odaje mladih
Ribogovornica. Prepoznao je, takođe, zbornicu sa priključnim sobama koje su
služile kao skladište oružja, kuhinja, trpezarija i servisna radionica. Iza
zastora koji nisu predstavljali pravu zaštitu privatnog života video je i druge
stvari koje su uvek raspirivale njegov bes.
Kada mu se Ajdaho sasvim približi, Moneo se okrenu. Žena sa kojom je razgovarao
povuče se i spusti zastor, ali je Ajdaho imao vremena da opazi njeno postarije
lice sa osobenim izrazom zapovednice. Ajdaho nije mogao da je prepozna.
Moneo klimnu u znak pozdrava kada se Ajdaho zaustavi na dva koraka ispred njega.
"Čuvarke kažu da si me tražio", reče Moneo.
"Gde je, Moneo?"
"Gde je ko?"
Moneo osmotri Ajdaha od glave do pete, zapazivši staromodnu crnu atreidsku
uniformu sa crvenim sokolom na grudima, duboke čizme koje su blistale od
uglačanosti. Ovaj čovek je zaista izgledao kao da se pripremao za neki obred.
Ajdaho kratko udahnu i procedi kroz stisnute zube: "Ne počinji tu igru sa mnom!"
Moneo odvrati pogled sa noža u kaniji za Ajdahovim pojasom. Sa drškom optočenom
draguljima, izgledao je kao neki muzejski primerak. Odakle li ga je izvukao?
"Ako misliš na Bogocara..." poče Moneo.
"Gde je?"
Moneov glas bio je postojano blag. "Zbog čega toliko čezneš da umreš?"
"Rekli su mi da si bio s njim."
"To je bilo ranije."
"Pronaći ću ga ja već, Moneo!"
"Sada nećeš."
Ajdaho položi ruku na nož. "Zar treba da upotrebim silu da bi progovorio?"
"Ne bih ti to savetovao."
"Gde je... je... on?"
"Kad si već zapeo, u pustinji je sa Sionom."
"Sa tvojom kćeri?"
"Postoji li neka druga Siona?"
"Šta rade tamo?"
"Ona je na proveri."
"Kada će se vratiti?"
Moneo slegnu ramenima a zatim reče: "Čemu ova neprikladna srdžba, Dankane?"
"Kakva je to provera tvoje..."
"Ne znam, zaista. A sada mi reci zbog čega si toliko uznemiren?"
"Sit sam ovog mesta! Ribogovornica!" On okrenu glavu i otpljunu.
Moneo pogleda niz hodnik iza Ajdaho, prisetivši se njegovog dolaska. Poznavajući
Dankane, bilo mu je lako da utvrdi šta je izazvalo njegov bes.
"Dankane", reče Moneo, "savršeno je normalno kako za muške, tako i za ženske
adolescente da ispoljavaju osećanja fizičke privlačnosti prema pripadnicima
istog pola. Većina će to prerasti"
"To bi trebalo iskoreniti!"
"Ali to je deo našeg nasleđa."
"Iskoreniti! I to nije..."
"Oh, smiri se. Ako pokušaš to da suzbiješ samo ćeš ga ojačati."
Ajdaho se zagleda u njega. "I ti mi veliš da ne znaš šta se tamo događa sa
tvojom rođenom kćeri!"
"Siona je na proveri", rekao sam ti.
"A šta bi to trebalo da znači?"
Moneo položi šaku preko očiju i uzdahnu. Zatim spusti ruku, pitajući se zbog
čega trpi sve ovo od ovog budalastog, opasnog, prastarog ljudskog bića.
"To znači da bi tamo mogla da umre."
Ajdaho se trže, i njegov bes se donekle ohladi. "Kako možeš to da dozvoliš?"
"Da dozvolim? Misliš li da mogu da biram?"
"Svaki čovek može da bira!"
Gorak osmeh prelete preko Moneovih usana. "Kako to da si toliko gluplji od
ostalih Dankana?"
"Ostali Dankani!" reče Ajdho. "Na koji način su ostali umrli, Moneo?"
"Na način na koji svi umiremo. Isteklo im je vreme.
"Lažeš", uzviknu Ajdaho, škrgućući zubima. Njegov ručni zglob koji je počivao na
dršci noža primetno poblede.
I dalje u blagom tonu, Moneo reče: "Vodi računa, Dankane. Postoje granice do
kojih mogu da trpim, pogotovo u ovom času."
"Ovo mesto je trulo", reče Ajdaho. Pokazao je slobodnom rukom na hodnik iza
sebe. "Neke stvari nikad neću prihvatiti."
Moneo je bludeo pogledom duž praznog hodnika. "Moraš da sazriš, Dankane. Moraš."
Ajdahova ruka steže nož. "Šta to treba da znači?"
"Ovo su osetljiva vremena. Sve što mu ne pogoduje, sve... mora da bude
sprečeno."
Ajdaho samo što ne nasrnu i jedino je nešto zagonetno u Moneovom držanju sputalo
njegov bes. Bile su, ipak, izgovorene reči preko kojih se nije moglo preći.
"Ja nisam neko prokleto nezrelo derle koje po volji možeš..."
"Dankane!" Bio je to najžešći glas koji je Ajdaho do sada čuo od pitomog Monea.
Iznenađenje zauzda Ajdahovu ruku, a Moneo nastavi: "Ako si po telesnim nagonima
zreo, a pri tom te nešto zadržava u adolescentskom stanju, dolazi do prilično
nezgodnog ponašanja."
"Da li ti to... mene... optužuješ... za..."
"Ne!" Moneo pokaza rukom prema hodniku. "Oh, znam šta si morao da vidiš tamo,
ali to..."
"Dve žene koje se strasno ljube! Misliš da to nije..."
"To nije važno. Mladi oprobavaju svoje mogućnosti na mnogo načina."
Ajdaho se silno upinjao da ne prasne, njišući se napred-nazad na nožnim prstima.
"Drago mi je što sam te ovakvog upoznao, Moneo."
"Pa, sad, ja sam tebe upoznao više puta."
Moneo stade da posmatra učinak ovih reči dok su se uvlačile u Ajdahovu svest,
izazivajući pometenost. Gole nikad nisu bile u stanju da izbegnu opčinjenost
ostalima koji su im prethodili.
Ajdaho prozbori hrapavim šapatom: "I šta si to saznao o meni?"
"Naučio si me važnim stvarima", reče Moneo. "Svi mi pokušavamo da se razvijemo,
ali ako se nešto tome ispreči, u stanju smo da naš naboj pretočimo u bol -
primajući ga ili ga zadajući. Adolescenti su u tom pogledu posebno ranjivi."
Ajdaho se naže bliže Moneu. "Ja govorim o seksu!"
"Svakako."
"Da li ti to mene optužuješ za adolescentno..."
"Upravo to."
"Trebalo bi da ti prerežem..."
"Oh, umukni!"
Moneov odgovor nije sadržavao uvežbane nijanse kontrole glasa Bene Geserita, ali
je odražavao čitav životni vek zapovedničkog iskustva. Ajdaho je mogao jedino da
se pokori.
"Žao mi je", reče Moneo. "Ali rastrojen sam činjenicom da moja kćer jedinica..."
On zamuknu i sleže ramenima.
Ajdaho dvaput duboko uzdahnu. "Vi ste ludi, svi odreda! Kažeš da tvoja kćer
možda umire, ali ti..."
"Ti budalo!" odbrusi mu Moneo. "Imaš li bilo kakvu predstavu o tome kako je to
što te brine sasvim tričavo! Tvoja glupa pitanja i tvoj sebični..." On zastade,
vrteći glavom.
"Preći ću preko ovoga pošto imaš lične probleme", reče Ajdaho. "Ali ako ti..."
"Preći ćeš. Ti ćeš preći?" Moneo drhtavo udahnu. Ovo je prešlo svaku meru!
Ajdaho procedi: "Mogu da ti oprostim zbog..."
"Ti! Tvoje brbljarije o seksu, praštanju i bolu... misliš da ti i Hvi Noree..."
"Ostavi nju po strani!"
"Oh, da. Ostavi je po strani. Ostavi po strani taj bol! Zajedno ste uživali u
seksu, a nijednog trenutka nisi pomislio na razdvajanje. Reci mi, budalo, kako
sebi izgledaš u svetlosti te činjenice?"
Pometen, Ajdaho duboko udahnu. Nije mogao da pretpostavi da u tom mirnom Moneo
tinja ovakva strast, ali ovaj nasrtaj, ovo nije moglo da bude...
"Misliš li da sam surov?" upita Moneo. "Naterao sam te da razmišljaš o stvarima
koje bi ti radije izbegao. Ha! Gospodaru Letu činjene su i znatno surovije
stvari iz čiste surovosti!"
"Ti ga braniš? Ti..."
"Ja ga najbolje poznajem!"
"On te iskorišćava!"
"A sa kakvim ciljem?"
"To ti meni reci!"
"On je naša najveća nada da opstanemo."
"Izopačeni ne opstaju."
Moneo progovori smirenim glasom, ali njegove reči uzdrmaše Ajdaha. "Ovo ću ti
reći samo jednom. Homoseksualci su bili među najboljim ratnicima u našoj
istoriji, bersekeri, koji su bili poslednja uzdanica. Oni su bili među našim
najboljim sveštenicima i sveštenicama. Celibat nije bio slučajna pojava u
religijama. Isto tako, nije slučajno da su adolescenti najbolji vojnici."
"To je izopačenost!"
"Sasvim tačno. Vojni zapovednici već hiljadama i hiljadama vekova dobro znaju za
izopačenu zamenu seksa bolom."
"Je li to sve što veliki gospodar Leto čini?"
I dalje smiren, Moneo reče: "Nasilje zahteva da nanosiš bol i da ga podnosiš.
Koliko je lakše upravljati vojnom silom koja je dovedena do toga stanja svojim
najdubljim porivima!"
"I od tebe je napravio čudovište!"
"Prebacuješ mi da me iskorišćava", reče Moneo. "Dozvoljavam to zato što znam da
je cena koju on plaća mnogo veća od onog što zahteva od mene."
"Čak i tvoju kćer?"
"On ništa ne zadržava za sebe. Zašto bih, onda, ja to činio? Ohhh. Mislim da
razumeš tu osobinu Atreida. Dankani su uvek bili dobri u tome."
"Dankani! Proklet bio. Ja neću..."
"Ti jednostavno nemaš petlju da platiš cenu koju on traži", reče Moneo.
Jednim munjevitim pokretom Ajdaho poteže nož iz kanije i ustremi ga prema Moneu.
Kaliko god da je to bilo brzo izvedeno, Moneo je bio hitriji - odskočio je u
stranu, sapleo Ajdaha i gurnuo ga licem prema podu. Ajdaho polete nadole.
Prevrnuo se, a kada je hteo da skoči na noge zastade, shvativši da je upravo
pokušao da izvede napad na jednog Atreida. Moneo je bio Atreid. Ovo saznanje
naprosto je paralizovalo Ajdaha.
Moneo je nepokretno stajao, gledajući ga odozgo. Na upravnikovom licu stajao je
nekakav čudan izraz tuge. "Ako hoćeš da me ubiješ, Dankne, najbolje je da to
učiniš iz potaje, s leđa", reče Moneo. "Možda ćeš na taj način uspeti."
Ajdaho se osloni na jedno koleno, položi čitavo stopalo druge noge na pod i
ostade u tom položaju i dalje držeći nož. Moneo se, malopre, pokrenuo sa takvom
hitrinom, sa toliko elegancije - tako... tako nehajno! Ajdaho pročisti grlo i
reče: "Kako si to..."
"On nas je dugo odgajao, Dankane, jačajući mnoge stvari u nama. Razvijao nam je
brzinu, inteligenciju, samosavlađivanje, osetljivost. Ti si... ti si samo jedan
stariji model."
38.
Znate li šta gerilci često kažu? Oni tvrde da njihov pobunjenički pokret nije
podložan udarima ekonomske krize zbog toga što oni nemaju ekonomiju već su
paraziti na onima koje teže da zbace sa vlasti. Te budale naprosto nisu u stanju
da sagledaju cenu koju će neminovno morati da plate. Promašaji koji slede iz
ovog obrasca neumoljivo se ponavjaju. Vidimo ga kako se ponavlja u sistemima
ropstva država blagostanja, beskastinskih religija, podruštvljenih birokratija -
u bilo kom sistemu koji stvara i održava zavisnost. Kada si suviše dugo parazit,
ne možeš više da opstaneš bez domaćina.
'Ukradeni dnevnici'
Leto i Siona ležali su čitav dan u senkama dina, pomerajući se samo onoliko
koliko se sunce pomeralo. Podučio ju je kako da se zaštiti pod peščanim pokrovom
za vreme podnevne žege; u ravni stena između dina nikada nije postajalo
pretoplo.
U popodnevnim časovima Siona priđe bliže Letu radi toplote, toplote koju je on
ovih dana imaao više nego što mu je bilo potrebno.
Razgovarali su na mahove. Pripovedao joj je o slobodnjačkim vrlinama koje su u
svoje vreme krasile ove predele. Pokušala je da napipa ponešto od njegovog
tajnog znanja.
U jednom trenutku, rekao joj je: "Možda će ti to zvučati čudno, ali ovo je mesto
gde u najvećoj meri mogu da budem ljudsko biće."
Njegove reči nisu uspele da je učine svesnom njene ljudske ranjivosti i
činjenice da se moglo desiti da ovde skonča. Čak i kad nije govorila, nijednog
trenutka nije podizala pokrov za lice.
Leto je prepoznao nesvesnu pobudu u pozadini ovog propusta, ali je uviđao da bi
bilo uzaludno da joj neposredno ukaže na nju.
Kada je u kasnim popodnevnim časovima noćna studen počela da se prikrada preko
pustinje, odlučio je da je razgali pesmama o Dugom putovanju koje nisu bile
sačuvane u Usmenim Predanjima. Bilo mu je veoma drago što joj se dopala jedna od
njegovih najomiljenijih - 'Lietov marš'."
"Ova melodija je, odista, prastara", reče on. "Posredi je jedna pesma iz
predkosmičke ere sa stare Zemlje."
"Da li bi hteo da je još jedanput otpevaš?"
Odabrao je jedan od svojih najlepših baritona, glas davno preminulog umetnika
koji je u svoje vreme punio mnoge koncertne dvorane.
Zid zaboravljene prošlosti
Skriva me od jednog predivnog vodopada
Gde se sve vode survavaju
A igrarije vodenog praha
Dube pećine u ilovači
Podno tutnjave bujice.

Kada je završio za trenutak je ćutala, a onda reče: "Prilično neobična pesma za

marširanje."
"Dopala im se jer su mogli da je sekciraju", reče on neodređeno.
"Sekciraju?"
"Pre nego što su naši slobodnjački preci došli na ovu planetu noć je bila doba
za kazivanje priča, poezije i pevanje pesama. U vreme Dine, medutim, to se
činilo tokom lažne noći, dnevne pomrčine Sieča. Noću su mogli da izlaze i kreću
se naokolo... baš kao što mi sada činimo."
"Ali rekao si da je sekciraju?"
"Šta ta pesma znači?", upita on.
"Oh. To je... to je samo pesma."
"Siona!"
Razabrala je ljutinu u njegovom glasu i zamukla.
"Ova planeta je čedo crva", upozori je on, "a taj crv sam ja."
Odgovorila je sa iznenađujućom nehajnošću: "Onda mi reci šta ona znači."
"Insekti nemaju više slobode u odnosu na svoju košnicu nego što mi imamo slobode
u odnosu na našu prošlost", reče on. "Te pećine postoje, kao i sve poruke
ispisane su u vodenom prahu bujice."
"Draže su mi pesme za igru", reče ona.
Bio je to lakomislen odgovor, ali Leto odluči da ga iskoristi kao razlog za
promenu predmeta razgovora. Počeo je da joj govori o svadbarskim plesovima
slobodnjačkih plemena koji su vodili poreklo od kovitlaca što su ih stvarali
đavoli prašine. Leto je bio ponosan na svoje pripovedačko umeće. Njena živa
pažnja jasno je svedočila o tome da je gotovo mogla da vidi te žene kako se brzo
okreću pred njom, kako drevnim kretnjama zabacuju svoje dugačke crne kose koje
im se vijore preko davno umrlih lica.
Kada je konačno završio, noć se već bila gotovo sasvim spustila.
"Dođi", reče on. "Jutro i veče su i dalje doba obrisa. Da vidimo da li neko deli
ovu pustinju sa nama."
Siona pođe za njim do kreste jedne dine odakle su dugo i pomno osmatrali
pustinju koja je postepeno tonula u tamu. Jedino što su uočili bila je jedna
ptica visoko iznad njihovih glava koju su očito privukle njihove kretnje. Po
zakošenim raširenim krilima i obliku tela, on prepoznade lešinara. Rekao je to
Sioni.
"Čime se hrane?" upita ona.
"Jedu sve što je mrtvo ili je na umoru."
Ovo je još jače podstaklo njeno zanimanje, tako da više nije spuštala pogled do
utrnuća poslednjih sunčevih zraka koji su pozlaćivali leteća pera usamljene
ptice.
Leto iskoristi trenutak: "Malo je ljudi koji se usuđuju da dođu u moj Sarer.
Muzejski Slobodnjaci ponekad zađu ovamo i izgube se. Oni su još jedino dobri u
obredima. A potom se ovde opet sve svodi na granice pustinje i ono što ostane
iza mojih vukova."
Čuvši ovo, ona se okrete od njega ali ne pre no što je opazila kako je strast i
dalje proždire. Siona je prolazila bolnu proveru.
"Danju u pustinji ima malo lepote. To je razlog više zbog koga putujemo noću. Za
jednog Slobodnjaka predstava dana izjednačena je sa kovitlavim peskom koji briše
njegove tragove."
Kada se okrenula prema njemu oči su joj blistale od neotrtih suza, ali joj lice
odavaše sabranost.
"Šta sve sada ovde živi?" upita ona.
"Lešinari, nekoliko vrsta noćnih životinja, slučajni ostaci biljnog života iz
starog doba, kao i neki podzemni oblici života."
"Je li to sve?"
"Da."
"Zašto?"
"Zato što su na ovom mestu rođeni, a ja im ne dozvoljavam da upoznaju ništa
bolje."
Sumrak je već gotovo osvojio predeo, prošaran onom iznenadnom plamtećom
svetlošću koju je njegova pustinja odavala u ovakvim trenucima. Osmotrio ju je u
tom blistavom trenu, otkrivši da još nije razumela njegovu drugu poruku. Znao je
da će ta poruka, ipak, stići tamo gde treba i uzeti maha.
"Obrisi", reče ona, podsetivši ga. "Šta si očekivao da otkriješ kada smo došli
ovamo?"
"Možda ljude u daljini. Nikad nisi načisto."
"Kakve ljude?"
"Već sam ti rekao."
"Šta bi učinio da si ugledao nekog?"
"Slobodnjački je običaj da ljude u daljini smatraju neprijateljima, sve dok oni
ne bace pesak u vazduh."
Dok je izgovarao ove reči, noć je pala preko njih kao kakva zavesa.
Siona je pri iznenadnoj svetlosti zvezda postala poput aveti što se lagano
kreće. "Pesak?" upita ona.
"Bačeni pesak je gest sa dubokim smislom. Time se kaže: 'Delimo isto breme.
Pesak je naš jedini neprijatelj. To je ono što pijemo. Ruka koja drži pesak ne
drži oružje'. Da li shvataš?"
"Ne!" podrugnu se ona, puna lažnog prkosa.
"Shvatićeš", reče on.
Krenula je bez reči duž luka dine, udaljavajući se dugačkim koracima od njega
puna srditosti i preteka snage. Leto ju je pustio da odmakne, zagolican
činjenicom da je nagonski odabrala ispravan smer kretanja. Moglo se osetiti kako
slobodnjačka sećanja naviru u njoj.
Sačekala ga je na mestu gde se dina spuštala do najniže tačke, da bi potom
prešla u narednu. Opazio je da joj pokrov za lice ostao spušten i da slobodno
visi. Još nije kucnuo čas da je ukori zbog toga. Pojedine nesvesne stvari morale
su imati mogućnost da se razvijaju svojim prirodnim tokom.
Kada je stigao do nje, ona reče: "Da li je ovaj pravac jednako dobar kao i svaki
drugi?"
"Ako ga se držiš", reče on.
Ona podiže pogled prema zvezdama i on primeti da je prepoznala Pokazivače
severnjače, te slobodnjačke strele koje su vodile njene pretke preko ove zemlje.
Zapazio je, medutim, da je to njeno prepoznavanje bilo uglavnom intelektualno.
Još nije mogla da prihvati neke druge stvari koje su delovale unutar nje.
Leto uzdiže svoje prednje režnjeve i zagleda se u predeo ispred sebe, obasjan
zvezdanom svetlošću. Kretali su se nešto malo na zapad od pravca severa,
putanjom koja je nekad vodila preko grebena Habani i Ptičje pećine do erga ispod
Lažnog Zapadnog zida i puta za Vetroviti prolaz. Nijedan od ovih orijentira nije
više postojao. On omirisa hladan povetarac koji je nosio miris kremena i više
vlage no što je njemu prijalo.
Siona se još jedanput sama otisnu - ovog puta kretala se sporije, održavajući
kurs tako što je povremeno bacala pogled prema zvezdama. Do malopre se oslanjala
na njegovu potvrdu ispravnosti putanje, a sada je samu sebe vodila. Osetio je
nemir ispod njenih opreznih misli; bile su mu poznate stvari koje su u ovoj fazi
iskrsavale. U njoj se začinjala ona snažna privrženost saputnika koja je oduvek
bila obeležje pustinjskog naroda.
Znamo, pomisli on. Ako si razdvojen od svojih drugova, izgubljen si među dinama
i stenama. Usamljen putnik u pustinji osuđen je na smrt. Jedino crv ovde živi
sam.
Pustio je da mu dobro izmakne, toliko da više nije mogla da čuje škripanje peska
koje je proizvodilo njegovo kretanje. Morala je da razmisli o njegovom ljudskom
biću. Računao je da će ona saputnička privrženost raditi u njegovu korist. Siona
se mogla slomiti, iako je i dalje bila puna suspregnutog besa - predstavljala je
većeg pobunjenika od svih koje je ikad proveravao.
Leto je klizio iza nje, proveravajući u svesti program uzgajanja, uobličavajući
odluke o zameni koje bi ostale nužne ukoliko ona ne bi ispunila očekivanja.
Kako je vreme proticalo Siona se kretala sve sporije. Prvi mesec bio je visoko
na nebu, a drugi poprilično iznad obzorja kada se zaustavila da počine i nešto
pojede.
I Letu je dobro došao ovaj predah. Trenje je uslovilo preovladavanje crva, a i
vazduh oko njega bio je pun hemikalija koje je ispustio iz sebe podešavajući
telesnu temperaturu. Stvar koju je on nazivao kiseoničkim superpunjačem
postojano je lučila, čineći ga jasno svesnim fabrika belančevina i izvora
aminokiselina koje je njegovo biće crva obezbeđivalo da bi moglo da ostvari
placentni odnos sa njegovim ljudskim ćelijama. Pustinja je ubrzavala njegovo
napredovanje ka krajnjem preobražaju.
Siona se zaustavila u blizini kreste jedne zvezdaste dine. "Je li istia da jedeš
pesak?" Upitala je kada se popeo do nje.
"Istina je."
Prešla je pogledom preko obzorja optočenog mesečinom. "Zbog čega nismo poneli
neko sredstvo za signalizaciju?"
"Želim da naučiš neke stvari o posedovanjima."
Ona se okrenu prema njemu. Osetio je njen dah na svom obrazu. Gubila je previše
vlage na suvom vazduhu. No i pored toga nije mogla da se seti Moneovog
upozorenja. Biće to, van svake sumnje, gorka pouka.
"Uopšte te ne razumem", reče ona.
"Pa, ipak, baš ti je to suđeno."
"Je li?"
"Kako bi, inače, mogla da mi pružiš nešto vredno zauzvrat za ono što ti ja
dajem?"
"Šta mi ti daješ?" Ove reči odisale su krajnjom gorčinom, kao i nagoveštajem
dejstva začina iz njene suve hrane.
"Dajem ti ovu priliku da budeš sama sa mnom, da deliš sa mnom, a ti trošiš ovo
vreme gotovo nemarno. Traćiš ga."
"Šta si mislio sa onim o posedovanjima?" upita ona. U njenom glasu osetio je
zamor, poruku vode koja je počela da urla u njoj.
"Slobodnjaci su u staro doba bili veličanstveno životni", reče on. "Njihov
smisao za lepotu bio je ograničen na ono što je korisno. Nikad nisam sreo
pohlepnog Slobodnjaka."
"Šta bi to trebalo da znači?"
"U stara vremena, u pustinji si nosio najneophodnije i ništa više od toga. Još
se nisi lišila sklonosti ka posedovanju, Siona, inače me nikako ne bi pitala za
signalno sredstvo."
"A zbog čega signalno sredstvo nije nužno?"
"Ono te ničemu ne može naučiti."
Zaobišao ju je putanjom koju su naznačavali pokazivači severnjače. "Dođi.
Iskoristimo ovu noć na najbolji mogući način."
Pohitala je i sada je hodala naporedo sa njegovim zakukuljenim licem. "Šta će se
dogoditi ako ne savladam tvoju prokletu pouku?"
"Verovatno ćeš umreti", reče on.
Ovo joj za izvesno vreme veza jezik. S mukom je koračala pored njega, bacajući
povremeno kratke poglede levo i desno, zanemarujući njegovo crvoliko telo i
usredsređujući se na vidljive ostatke njegove ljudskosti. Posle nekog vremena
ona reče: "Ribogovornice su mi kazale da si ti naredio sparivanje iz koga sam ja
rođena."
"To je istina."
"Kažu da vodiš evidenciju i da naređuješ ova sparivanja Atreida zarad vlastitih
ciljeva."
"To je, takođe, istina."
"Onda Usmena Predanja ne obmanjuju."
"Mislio sam da bez Pogovora veruješ u Usmena Predanja?"
Ona je, međutim, terala svoje: "Šta ako se neko od nas usprotivi tvojoj naredbi
o sparivanju?"
"Dajem potpuno odrešene ruke, pod uslovom da se rode deca koju sam naručio."
"Naručio", primeti ona uvređeno.
"To je ono što ja činim."
"Ne možeš da se uvlačiš u svaku spavaću sobu i uhodiš svakog od nas u svakom
trenutku naših života! Otkud znaš da se tvoja naređenja poslušno izvršavaju."
"Znam."
"Onda, takođe, znaš da te ja neću poslušati!"
"Jesi li žedna, Siona?"
Bila je zapanjena. "Šta?"
"Žedni ljudi pričaju o vodi, a ne o seksu."
Ona još ne beše namakla prekrivku preko usta, što ga je nagnalo da pomisli:
Strasti Atreida uvek dostižu veliku snagu čak i na uštrb razuma.
Kroz dva časa izašli su iz dina i obreli se na vetrometnoj šljunkovitoj ravnici.
Leto stupi na nju, sa Sionom koja se držala tik uz njega. Često je upirala
pogled prema pokazivačima severnjače. Sada su oba meseca stajala nisko nad
obzorjem, a njihova svetlost bacala je dugačke senke iza svakog velikog kamena.
Leto je držao da je, na neki način, udobnije prelaziti preko ovakvih mesta nego
preko peska. Čvrsta stena bila je bolji provodnik toplote od peska. Mogao je da
se opruži po steni i tako olakša rad svojim hemijskim fabrikama. Šljunak, pa čak
i oveće kamenje, nisu mu smetali.
Siona je, međutim, imala više teškoća i zamalo da u nekoliko navrata nije
uganula članak.
Ravno tlo može biti veoma nezgodno za čoveka nenaviknutog na njega, pomisli on.
Ukoliko bi se zadržavali pri samom tlu, videli bi jedino veliku prazninu, mesto
koje je pogotovo na mesečini izgledalo sablasno - dine u daljini, na razdaljini
koja se, činilo se, nije menjala dok se putnik kretao - nigde ničeg izuzev
naizgled večitog vetra, nekoliko stena i, kada bi pogledali naviše, nemilosrdnih
zvezda. Ovo je bila pustinja pustinje.
"Ovde je slobodnjačka muzika stekla svoju večnu samotnost", reče on, "a ne tamo
na dinama. Ovo je mesto na kome, doista, naučiš da misliš kako nebesa moraju
biti nalik na zvuk vode koja teče i predah - bilo kakav predah - od tog
beskonačnog vetra."
Čak joj ni ovo nije skrenulo pažnju na prekrivku. Leto poče da očajava.
Jutro ih zateče duboko u ravnici.
Leto se zaustavi pokraj tri krupna kamena, nalegnuta jedan na drugi. Jedan je
bio viši čak i od njegovih leđa. Siona se za trenutak oslonila na Leta i ta
kretnja mu je donekle okrepila nade. Zatim se odmakla i uzverala na vrh najvišeg
kamena. Posmatrao ju je kako se okreće tamo, ispitujući vidik.
Leto je i bez osmatranja znao šta joj se ukazalo pred očima: kovitlanje peska
slično magli koje je na obzorju zamračivalo izlazeće sunce. Sve ostalo je bilo
ravnica i vetar.
Kamen ispod njega zračio je hladnoćom pustinjskog jutra. Vazduh je od hladnoće
postao znatno suvlji, što je njemu i odgovaralo. Bez Sione on bi nastavio da
putuje, ali je ona bila vidno iscrpljena. Kada je sišla sa kamena još jednom se
oslonila na njega, a zatim je prošao skoro jedan minut pre no što je shvatio da,
zapravo, osluškuje.
"Šta čuješ", upita je on.
Ona reče pospanim glasom: "Nešto tutnji u tebi."
"Vatra se nikad potpuno ne gasi."
Ovo probudi njenu pažnju. Odgurnula se od njega i obišla ga da bi mogla da mu
pogleda u lice. "Vatra?"
"Svaki živi stvor nosi vatru u sebi, neki slabu, neki jaču. Moja je silnija nego
u većine živih bića."
Zgurila se od hladnoće. "Onda, tebi nije zima?"
"Ne, ali vidim da tebi jeste." Uvukao je delimično lice u svoju kukuljicu i
stvorio udubljenje na donjem luku prvog režnja. "Ovo je još malo kao visaljka",
reče on, gledajući naniže. "Ako se zavučeš ovde, biće ti toplo."
Prihvatila je njegov poziv bez oklevanja.
Iako ju je pripremao za to, ovaj izraz poverenja ga dirnu. Morao je da se bori
protiv osećanja sažaljenja, snažnijeg od bilo kog što ga je iskusio pre nego što
je upoznao Hvi. Ipak, ovde nije moglo da bude mesta sažaljenju, reče on u sebi.
Siona je odavala jasne znake da će ovde najverovatnije umreti. Morao je da se
pripremi za to razočaranje.
Siona rukom zakloni lice, sklopi oči i zaspa.
Niko nije imao toliko mnogo jučerašnjica kao ja, podseti se on.
Znao je da su, posmatrano sa običnog ljudskog stanovišta, stvari koje je ovde
činio mogle izgledati jedino surove i bezosećajne. Sada je bio primoran da se
osnaži povlačenjem u sećanja, hotimično odabirajući greške iz naše zajedničke
prošlosti. Neposredna upućenost u ljudske greške bila je sada njegova najveća
snaga. Znanje o greškama naučilo ga je planiranju dugoročnih ispravki. Morao je
stalno da bude svestan posledica. Ukoliko bi se posledice izgubile ili skrile,
izgubile bi se i pouke.
Što se više primicao trenutak kada će postati crv, to mu je bilo teže da donosi
odluke koje bi drugi nazvali neljudskim. Nekada je to činio sa lakoćom. Kako je,
međutim, njegova ljudskost čilela, otkrivao je da sve više biva ispunjen
ljudskim obzirima.
39.
U kolevci naše prošlosti, ležim nauznak u pećini toliko niskoj da u nju mogu da
prodrem samo migoljenjem ali ne i puzanjem. Tamo, pri titravoj svetlosti
smolaste baklje, crtam po zidu i tavanici divljač i duše mog naroda. Kako je
samo prosvetljujuće gledati unazad, kroz savršen krug, ka toj prastaroj borbi za
vidljivi tren duše. Sva vremena vibriraju u tom jednom uskliku: evo me! Sa
svešću koju je podacima obogatio umetnik-div što je došao kasnije, gledam u
otiske šaka i gipke mišiće nacrtane na steni ćumurom i biljnim bojama. Koliko
smo mi samo nešto bitno više od čisto mehaničkog niza dagadaja! A moje
antigrađansko biće pita: zbog čega to oni ne žele da napuste pećinu?
'Ukradeni dnevnici'
Poziv da poseti Monea u njegovoj radnoj sobi stigao je Ajdahu kasno popodne.
Ajdaho je ceo dan sedeo na visećoj ležaljci u svojim odajama i razmišljao. Svaka
misao nanovo se vraćala na onu lakoću s kojom ga je Moneo tog jutra bacio na pod
hodnika.
"Ti si samo jedan stariji model."
Sa svakom sledećom mišlju Ajdaho se osećao sve manjim. Osećao je kako mu volja
za životom bledi, ostavljajući pepeo tamo gde je njegov bes sam sebe sagoreo.
Ja sam samo posrednik u prenosu korisne sperme i ništa više, pomisli on.
Bila je to pomisao koja je prizivala ili smrt ili hedonizam. Osećao se kao da je
nabijen na kolac slučaja, okružem razdražujućim silama koje su ga kljuvale sa
svih strana.
Mlada glasnica u urednoj plavoj uniformi predstavljala je samo još jedan
nadražaj. Kada se tihim glasom odazvao na njeno kucanje, ona uđe i zaustavi se
ispod lučnog dovratka predvorja, oklevajući dok nije procenila njegovo
raspoloženje.
Kako glas brzo putuje, pomisli on.
Odmerio ju je pogledom dok je stajala u okviru vrata - otelotvorenje suštastva
Ribogovornica - donekle senzualnija od nekih drugih, ali ne i napadnije
seksualna. Plava uniforma nije skrivala gipka bedra i čvrste grudi. Podigao je
pogled do njenog vragolastog lica pod tršavom plavom kosom. Prava akolitska
frizura.
"Moneo me je poslao da vas pronađem", reče ona. "Poziva vas da ga posetite u
njegovoj radnoj sobi."
Ajdaho je tu radnu sobu video više puta, ali mu se u sećanju najoštrije urezao
njen prvi prizor. Još dok je ulazio u tu prostoriju postade mu jasno da je Moneo
u njoj provodio najveći deo svog vremena. Tamo se nalazio jedan sto od
tamnomrkog drveta, sa šarom finih zlatnih godova na plohi. Sto, veličine dva
metra sa metar, bio je nisko postavljen na zdepastim nogama pored sivih jastuka.
Ovaj deo nameštaja urezao se u Ajdahovu svest kao nešto retko i skupoceno,
odabrano upravo zbog toga da stvori utisak izuzetnosti. To i jastuci - koji su
bili iste sive boje kao pod, zidovi i tavanica - predstavljali su jedini
nameštaj u prostoriji.
Uzimajući u obzir položaj čoveka koji je tu obitavao soba je bila mala, ne veća
od pet metara sa četiri, ali je imala visoku tavanicu. Svetlost je dopirala kroz
dva izdužena zastakljena prozora koji su bili postavljeni jedan naspram drugog
na užim zidovima. Ovi prozori su sa prilične visine gledali na severozapadne
ivice Sarera i granično zelenilo Zabranjene šume, odnosno na jugozapadni predeo
talasavih dina.
Kontrast.
Taj sto stavio je zanimljiv naglasak na onu početnu misao. Površina je izgledala
kao da ju je neko podesio da dočara predstavu nereda. Tanki listovi kristalnog
papira ležali su rasuti preko površine, tako da su se samo mestimično ispod njih
mogla nazreti ostrvca drvenih godova. Neki papiri bili su ispisani finim
štampanim slovima. Ajdaho je prepoznao reči na galaškom i na četiri druga
jezika, uključujući i redak prenosni jezik Perta. Na više listova papira
nalazili su se crteži planova, a neki su bili išarani kičicom za pisanje puni
crnih ispisa u poznatom stilu Bene Geserita. Najzanimljivije od svega bile su
četiri smotane bele rolne dugačke oko jednog metra - trodimenzionalni zapisi iz
nekog ilegalnog računara. Posumnjao je tada da se prijemna stanica nalazi
skrivena iza ploče na jednom od zidova.
Moneova mlada glasnica morala je da pročisti grlo kako bi prenula Ajdaha iz
njegovog sanjarenja. "Kakav odgovor treba da odnesem Moneu" upita ona.
Ajdaho se zagleda u njeno lice. "Da li bi želela da te oplodim?" upita on.
"Zapovedniče!" Bila je očigledno zgranuta, ne toliko zbog samog predloga koliko
zbog njegove neumesne nametljivosti.
"Ah, da", reče nemarno Ajdaho. "Moneo. Šta da poručimo Moneu?"
"On iščekuje vaš odgovor, zapovedniče."
"Ima li, uistinu, ikakve svrhe da bilo šta odgovorim?" upita Ajdaho.
"Moneo mi je naložio da vas obavestim da želi da se posavetuje sa vama i gospom
Hvi."
Ajdaho oseti nejasno buđenje zanimanja za sve ovo. "Hvi je s njim?"
"Ona je već pozvana, zapovedniče." Glasnica se još jednom značajno nakašlja. "Da
li zapovednik želi da ga kasnije večeras posetim?"
"Ne. Ipak, hvala ti, u svakom slučaju. Predomislio sam se."
Pomislio je da vešto skriva svoje razočaranje, no njen glas iznenada postade
strogo zvaničan: "Da li da saopštim da ćete posetiti Monea?"
"Učini tako." Mahnuo je rukom, otpustivši je.
Pošto je otišla, pade mu da um da naprosto zanemari poziv. Njegova znatiželja
je, ipak, rasla. Moneo je želeo da razgovara s njim u Hviinom prisustvu? Zašto?
Da li je mislio da će Ajdaho zbog toga trkom doći k njemu? Ajdaho proguta
knedlu. Kada je mislio na Hvi praznina u njegovim grudima potpuno se
ispunjavala. Takva poruka nije se mogla zanemariti. Nešto strahovito moćno
vezivalo ga je za Hvi.
On ustade. Mišići su mu bili kruti od duge neaktivnosti. Znatiželja i ta
vezujuća sila naterali su ga da se pokrene. Izašao je u hodnik, ne obraćajući
pažnju na radoznale poglede čuvarki pored kojih je prolazio i počeo da sledi tu
neodoljivu silu koja ga je vodila do Moneove radne sobe.
Kada je Ajdaho ušao u sobu Hvi je već bila tamo. Sedela je naspram Monea, s
druge strane zakrčenog stola. Noge u crvenim papučama bile su joj podvijene
pored sivog jastuka na kome je sedela. Ajdaho je jedino stigao da zapazi da je
nosila dugačku mrku haljinu sa upletenim zelenim pojasom, a onda se ona okrenu i
Ajdaho nije više bio u stanju da gleda bilo šta drugo osim njenog lica. Usta joj
uobličiše njegovo ime ne izgovarajući ga.
Čak je i ona čula, pomisli on.
Ova misao ga, začudo, osnaži. Sve misli koje je danas prometnuo kroz glavu
počele su da poprimaju nova obličja u njegovoj svesti.
"Molim te, sedi, Dankane", reče Moneo. Pokazao je na jastuk pored Hvi. Njegov
glas odavao je neobičan kolebljiv ton koji je malo ljudi izuzev Leta ikad imalo
priliku da čuje. Pogled mu je bio prikovan za pretrpanu površinu stola. Sunčeva
svetlost poznog popodneva padala je na zlatan pritiskač hartije u obliku jednog
nestvarnog drveta sa voćem od dragulja, postavljenog na planinu od kristala boje
vatre odakle se širila paučasta senka po okolnom neredu na stolu.
Ajdaho krenu prema pokazanom jastuku, promatrajući Hviin žudan pogled koji ga je
pratio sve dok nije seo. Potom je pogledala Monea i Ajdahu se učini da je
primetio ljutinu u njenom izrazu. Moneova uobičajena, potpuno bela uniforma bila
je raskopčana pri vratu, otkrivajući naboranu kožu i deo podvaljka. Ajdaho je,
pripremljen da čeka, gledao ovog čoveka u oči, nagoneći ga da započne razgovor.
Moneo mu uzvrati netremičan pogled, zapazivši da Ajdaho još ima na sebi crnu
uniformu koju je nosio za vreme njihovog jutrošnjeg susreta. Spreda, na donjem
delu, bilo je čak manjih tragova prljavštine - uspomena na pod hodnika na koji
ga je Moneo oborio. No, Ajdaho nije imao uza se onaj prastari atreidski nož. To
iskreno zabrinu Monea.
"Ono što sam jutros uradio neoprostivo je", reče Moneo. "Stoga i ne tražim da mi
oprostiš. Tražim jedino da pokušaš da me razumeš."
Ajdaho opazi da Hvi nije bila iznenađena ovakvim početkom razgovora. To je
dovoljno kazivalo o čemu su njih dvoje razgovarali pre njegovog dolaska.
Pošto Ajdaho nije odgovarao, Moneo nastavi: "Nemam ni najmanje prava da kod tebe
izazivam osećanje nepodobnosti."
Ajdaho otkri da se na Moneove reči i ponašanje u njemu uobličava čudnovata
reakcija. U njemu je i dalje opstojalo osećanje da je poražen i ponižen, da je
previše udaljen od svog vremena, ali on nije više sumnjao u to da se Moneo možda
poigrava s njim. Nešto je upravnika svelo na čvrsto jezgro poštenja. Ovaj svetli
trenutak njegove svesti postavio je Letovu vaseljenu, pagubnu erotiku
Ribogovornica, Hviinu bespogovornu iskrenost - sve - u nov međuodnos, jedan
oblik koji je Ajdaho osećao da razume. Izgledalo je kao da su njih troje u ovoj
sobi poslednja istinska ljudska bića u čitavoj vaseljeni. On prozbori iz
osećanja suštog samoobezvređivanja:
"Imao si pravo da se zaštitiš kada sam te napao. Milo mi je što si se pokazao
onako doraslim."
Ajdaho se okrenu prema Hvi, ali pre nego što je uspeo bilo šta da kaže, Moneo
reče: "Ne moraš da se zauzimaš za mene. Mislim da je njena nenaklonost prema
meni neopoziva."
Ajdaho zavrte glavom. "Da li ovde svako zna šta ću da kažem čak i pre nego što
to kažem, šta ću da osetim čak i pre nego što to osetim?"
"Jedna od tvojih vrednosti dostojnih divljenja", primeti Moneo, "leži u tome što
ne skrivaš svoja osećanja. Mi drugi", on pri tom slegnu ramenima" "nužno smo
oprezniji."
Ajdaho pogleda Hvi. "Da li on to sada govori i u tvoje ime?"
Ona stavi svoju ruku u Ajadahovu. "Ja govorim sama za sebe."
Moneo isteže vrat da bi video prepletene ruke, a onda
utonu u svoj jastuk. Uzdahnuo je. "Ne smete." Ajdaho čvršće stisnu njenu ruku,
osetivši kako mu ona uzvraća na isti način.
"Pre nego što bilo ko od vas dvoje to zapita", reče Moneo, "neka vam je na
znanje da se moja kćer i Bogocar još nisu vratili sa provere."
Ajdaho jasno razabra napor koji je Moneu bio potreban da govori smireno. Hvi ga,
takođe, beše naslutila.
"Je li istina ono što Ribogovornice kažu?" upita ona. "Da će, ako ne uspe, Siona
umreti?"
Moneo je ćutao ali mu je lice bilo poput stene.
"Je li to nalik proveri Bene Geserita?" upita Ajdaho. "Muad'Dib je govorio da te
Sestrinstvo proverava nastojeći da otkrije jesi li ljudsko biće."
Hviina ruka poče da podrhtava. Ajdaho to oseti i uperi pogled na nju. "Jesu li i
tebe proveravali?"
"Nisu", reče Hvi. "Ali čula sam neke mlađe devojke kako govore o tome. Pričale
su da moraš da prođeš kroz agoniju a da ne izgubiš osećaj samog sebe."
Ajdaho ponovo usmeri pažnju na Monea, zapažajući pojavu tika ispod upravnikovog
levog oka.
"Moneo", reče Ajdaho u pola daha, pokrenut iznenadnim uviđanjem, "tebe je
proverio!"
"Ne želim da raspravljam o proveri", reče Moneo. "Ovde smo pre svega da odlučimo
šta nam je činiti u pogledu vas dvoje."
"Zar to nije naša stvar?" upita Ajdaho. On oseti kako Hviin dlan u njegovoj šaci
postaje klizav od znoja.
"To je stvar Bogocara", reče Moneo.
"Čak i ako Siona ne uspe?" upita Ajdaho.
"Pogotovo tada!"
"Na koji te je način proverio?" upita Ajdaho.
"Pokazao mi je naćas kako izgleda biti Bogocar."
"I?"
"Video sam upravo onoliko koliko sam bio sposoban da vidim."
Hviina ruka nesvesno se zgrči u Ajdahovoj.
"Istina je, dakle, da si nekad bio pobunjenik", reče Ajdaho.
"Počeo sam ljubavlju i molitvom", reče Moneo. "Onda sam se okrenuo srdžbi i
buntu. Na kraju sam se preobrazio u ono što vidite. Uvideo sam svoju dužnost i
sada je izvršavam."
"Šta ti je učinio?" Ajdaho je bio uporan.
"Naveo mi je molitvu iz mog detinjstva: 'Dajem svoj život, posvećujući ga većoj
slavi Boga'", odgovori Moneo zamišljeno.
Ajdaho opazi Hviinu mirnoću, pogled koji je bio prikovan za Moneovo lice. O čemu
li je razmišljala?
"Priznao sam mu da je to bila moja molitva", reče Moneo. "A Bogocar me je tada
upitao šta bih još dao ako moj život ne bude dovoljan. Doviknuo mi je: 'Šta
vredi tvoj život ako se ne lišavaš većeg dara?'"
Hvi lagano klimnu, no Ajdaho je osećao jedino pometenost.
"Mogao sam da razaberem istinu u njegovom glasu", dodade Moneo.
"Jesi li ti Istinozborac", upita Hvi.
"Da, iz očajanja", odgovori Moneo. "Ali to mi se dogodilo samo tada. Kunem vam
se da mi je rekao istinu."
"Pojedini Atreidi poseduju moć Glasa", promrmlja Ajdaho.
Moneo odmahnu glavom. "Ne, bila je to istina. Rekao mi je: 'Gledam te sada i kad
bih mogao da prolijem suze, učinio bih to. Smatraj da je ova moja želja isto što
i samo delo.'"
Hvi se trže napred, gotovo dodirnuvši sto. "On ne može da plače?"
"Peščani crvi", prošapta Ajdaho.
"Šta?" Hvi se okrenu prema njemu.
"Slobodnjaci su vodom ubijali peščane crve", reče Ajdaho. "Iz udavljenih lešina
proizvodili su esenciju začina, koju su zatim koristili u svojim religijskim
orgijama."
"Gospodar Leto još nije u potpunosti peščani crv", reče Moneo.
Hvi se zavali na jastuku i pogleda Monea. Ajdaho napući usne, razmišljajući. Da
li je to Leto među Slobodnjake uveo zabranu plakanja? Kako su samo Slobodnjaci
oduvek strepeli zbog ovakvog gubitka tečnosti! Davanje vode mrtvima.
Moneo se obrati Ajdahu: "Nadao sam se da ćeš postepeno uspeti da razumeš.
Gospodar Leto je naredio. Ti i Hvi morate se razdvojiti da se više nikad ne
vidite."
Hvi izvuče svoju ruku iz Ajdahove. "Znamo."
Ajdaho progovori glasom u kome se osećala gorka pomirenost sa sudbinom: "Znamo
njegovu moć."
"Ali ga ne razumete", napomenu Moneo.
"Meni nije potrebno ništa više od toga", reče Hvi. Položila je ruku na Ajdahovo
rame, da ga primiri. "Ne, Dankane. Ovde nema mesta za naše lične želje."
"Možda bi trebalo da mu se pomoliš", reče Ajdaho.
Ona se brzo okrenu i osmotri ga. Nije skidala pogled sa njega sve dok Ajdaho
nije oborio oči. Kada je progovorila, glas joj je poprimio neki pevušeći prizvuk
koji Ajdaho do tada nije čuo. "Moj ujak Malki govorio mi je da gospodar Leto
nikada ne uslišuje molitve. Rekao mi je da gospodar Leto gleda na molitve kao na
pokušaj vršenja pritiska, oblik nasilja prema odabranom bogu, nalaganje
besmrtnom šta da čini: Daj mi čudo, Gospode, ili neću verovati u tebe!"
"Molitva kao hubris", reče Moneo. "Posredovanje po zahtevu."
"Kako on može da bude Bog?" upita ogorčeno Ajdaho. "Prema vlastitom priznanju,
on nije besmrtan."
"Povodam toga, navešću reči samog gospodara Leta", reče Moneo. "Ja sam sve što
od Boga treba da bude viđeno. Ja sam reč koja je postala čudo. Ja sam svi moji
preci. Zar to nije dovoljno čudo? Šta bi još neko mogao da traži? Zapitaj se:
'Gde ima većeg čuda?'"
"Prazne reči", podsmehnu se Ajdaho.
"Ja sam mu se, takođe, podsmehnuo", reče Moneo. "Bacio sam mu u lice njegove
reči iz Usmenih Predanja: 'Daj, posvećujući se većoj slavi Boga!'"
Hvi zaustavi dah.
"Nasmejao mi se", reče Moneo. "Nasmejao mi se i upitao me sasvim mirno kako mogu
da dam nešto što već pripada Bogu?"
"Bio si ljut?" upita Hvi.
"Oh, da. Primetio je to i kazao da će me poučiti kako da se posvetim toj slavi.
Rekao je: 'Možeš zapaziti da si svakim svojim delićem jednako veliko čudo kao i
ja.' Moneo se okrenu i pogleda kroz prozor sa leve strane. "Bojim se da me je
bes učinio gluvim i da sam bio potpuno nepripremljen."
"Oh, pametan je on", reče Ajdaho.
"Pametan?" Moneo ga pogleda. "Ne mislim tako, bar ne na način na koji ti misliš.
Smatram da gospodar Leto u tom smislu možda nije pametniji od mene."
"Nepripremljen, za šta?" upita Hvi.
"Za rizik", reče Moneo.
"Ti si u svom besu mnogo rizikovao", reče ona.
"Ne onoliko koliko on. Vidim u tvojim očima, Hvi, da ovo razumeš. Da li ti je
njegovo telo odvratno?"
"Nije više", reče ona.
Ajdaho upadljivo škripnu zubima od razačaranja. "Meni se gadi."
"Ljubavi, ne smeš da govoriš takve stvari", reče blago Hvi.
"A ti ne smeš da ga zoveš ljubavi", reče Moneo.
"Ti bi više voleo da ona zavoli nekog ko je grublji i opakiji nego što je baron
Harkonen ikada sanjao da bi mogao biti", reče Ajdaho.
Moneo prvo uvuče, pa isturi usne, a onda reče: "Gospodar Leto mi je pričao o tom
zlom starcu iz tvog vremena, Dankane. Mislim da ne shvataš svoje neprijatelje."
"Bio je debeo, čudovišan."
"Tragao je za uzbuđenjima", reče Moneo. "Debljina je bila sporedan efekat, a
osim toga, verovatno i nešto što je hteo da iskusi zato što je vređalo ljude, a
on je uživao da ih vređa."
"Baron je progutao svega nekoliko planeta", reče Ajdaho. "Leto je progutao svu
vaseljenu."
"Ljubavi, molim te", usprotivi se Hvi.
"Pusti ga neka bunca", reče Moneo. "Kada sam bio mlad i neznalica, poput moje
Sione i ove sirote lude, govorio sam slične stvari."
"Da li si zbog toga dozvolio da tvoja kćer ode tamo i umre?" upita Ajdaho.
"Ljubavi, to je surovo", reče Hvi.
"Dankane, jedna od tvojih mana oduvek je bila sklonost histeriji", reče Moneo.
"Upozoravam te da se neznanje rascvetava u histeriju. Tvoji geni proizvode
žestinu koja možda može da nadahne neke od Ribogovornica, ali ti si slab vođa."
"Ne pokušavaj da me naljutiš", reče Ajdaho. "Znam da nije razborito da nasrnem
na tebe, ali ipak ne idi predaleko."
Hvi pokuša da uhvati Ajdaha za ruku, ali je on odsečno izvuče.
"Znam svoje mesto", dodade Ajdaho. "Ja sam koristan sledbenik. Mogu da nosim
barjak Atreida. Zeleno i crno je na mojim plećima."
"Nedostojni održavaju moć podstičući histeriju", reče Moneo. "Umeće Atreida je
umeće vladavine bez histerije, umeće da se bude odgovoran za korišćenje moći."
Ajdaho se naže unazad i podiže na noge. "Kada je to tvoj prokleti Bogocar bio
odgovaran za bilo šta?"
Moneo spusti pogled na svoj prenatrpani sto i odgovori ne podigavši pogled: "On
je odgovoran za ono što je sam sebi učinio." Moneo konačno podiže oči i
prostreli Ajdaha ledenim pogledom: "Nemaš petlje, Dankane, da shvatiš zbog čega
je on to sebi učinio!"
"A ti imaš?" upita Ajdaho.
"Kada sam bio najsrditiji", napomenu Moneo, "i kada je on video sebe mojim
očima, rekao je: 'Kako se usuđuješ da te ja uvredim?' Bilo je to tada..." Moneo
proguta pljuvačku, "kada me je nagnao da pogledam u onaj užas... koji je on
video."
Suze navreše na Moneove oči i potekoše niz obraze. "A ja sam bio jedino srećan
što ne moram da donosim odluke... što mogu da se zadovoljim pukom željom da
budem sledbenik."
"Ja sam ga dodirnula", prošapta Hvi.
"Onda, znaš?" upita Moneo.
"I da ne vidim, znam", reče ona.
Moneo prozbori tihim glasom: "Zamalo sam umro od toga. Ja..." On uzdrhta, a
zatim brzo pogleda Ajdaha. "Ti ne smeš..."
"Prokleti bili svi vi!" zareža Ajdaho. On se okrenu i odjuri iz sobe.
Hviin pogled bludeo je u pravcu u kome je Dankan nestao, dok joj se na licu
ocrtavala maska bola. "Ohhh, Dankane", prošapta ona.
"Vidiš?" reče Moneo. "Nisi bila u pravu. Ni ti ni Ribogovornice niste uspele da
ga smekšate. Ali ti, Hvi, ti si samo doprinela njegovoj propasti."
Hvi okrenu svoje tužno lice prema Moneu. "Neću ga više videti", reče ona.
Ajdahu je put do njegovih odaja ostao u sećanju kao jedan od najtežih trenutaka
uopšte. Pokušao je da zamisli da je njegovo lice maska od plastičelika čija
nepokretnost skriva unutrašnju buru. Nije smeo dopustiti da ijedna od čuvarki
primeti njegov bol. Nije znao da je većina među njima tačno pogodila njegova
osećanja i da ga je sažaljevala. Sve one su prošle kurseve informisanja o
Dankanima i naučile da ih čitaju kao otvoren bukvar.
U hodniku, nadomak svojih odaja, Ajdaho susrete Nailu, koja je polagano koračala
prema njemu. Nešto ga je u njenom licu, u izrazu neodlučnosti i izgubljenosti za
kratko zaustavilo i gotovo prenulo iz unutrašnje usredsređenosti.
"Prijateljice?" obrati joj se on kada je stigla na svega nekoliko koraka od
njega.
Pogledala ga je, a na njenom četvrtastom licu osvanu izraz iznenadnog
prepoznavanja.
Kako samo čudno izgleda ova žena, pomisli on.
"Nisam više Prijateljica", reče ona i produži pored njega niz hodnik. Ajdaho se
okrenu i stade da zuri u njena leđa - ta masivna ramena, ti strašni zategnuti
mišići.
Za šta li je ona uzgajana? pitao se.
Bila je to samo prolazna pomisao. Njegove vlastite brige ponovo nahrupiše još
jače nego maločas. Napravio je još nekoliko koraka do svojih vrata i ušao u
odaje.
Kada je stupio unutra, trenutak je ostao da stoji sa stisnutim pesnicama uz
bokove.
Nisam više vezan ni za jedno vreme, prođe mu kroz svest. Čudno je, međutim, da
ovo nije bila oslobađajuća misao. Znao je, ipak, da je učinio stvar koja će
početi da oslobađa Hvi od Ijubavi prema njemu. On je iščezavao. Uskoro će
razmišljati o njemu kao o maloj džandrljivoj ludi zaokupljenoj jedino sopstvenim
osećanjima. Mogao je da oseti samog sebe kako bledi iz njene neposredne
zaokupljenosti.
A onaj siroti Moneo!
Ajdaho poče da naslućuje splet okolnosti koji je uobličio tog savitljivog
upravnika. Dužnost i odgovornost. Kakva bezbedna luka za one koji žive u vreme
teških odluka.
Nekada sam i ja bio takav, pomisli Ajdaho. Ali to je bilo u jednom drugom životu
i u drugom vremenu.
40.
Dankani ponekad pitaju da li razumem egzotične zamisli iz naše prošlosti? I ako
ih razumem, zbog čega ne mogu da ih objasnim? Znanje, prema verovanju Dankana,
počiva jedino u posebnostima. Nastojim da im predočim da su sve reči plastične.
Slike reči počinju da se iskrivljuju u trenutku izricanja. Zamisli koje su
ogrezle u jednom jeziku zahtevaju taj jezik da bi se mogle izraziti. To je sama
suština značenja reči egzotičan. Vidite li kako već počinje da se iskrivljuje?
Prevod, u prisustvu egzotičnog, izvrdava. Galaški, kojim ovde govorim, nameće se
sam po sebi. To je spoljni referencijalni okvir, poseban sistem. Opasnosti
vrebaju iz svih sistema. U sisteme su ugrađena uverenja njihovih tvoraca. Usvoj
sistem, prihvati njegova uverenja, doprinećeš jačanju otpora prema promeni. Ima
li za mene bilo kakve svrhe da kažem Dankanima da za neke stvari ne postoje
jezici? Ahhh! Dankani veruju da su svi jezici moji.
'Ukradeni dnevnici'
Tokom puna dva dana i dve noći Siona se nije setila da navuče svoju prekrivku,
gubeći svakim danom dragocenu vodu. Bilo je nužno da on izgovori slobodnjačku
opomenu koja se obično upućivala deci da bi se Siona setila očevih reči. Leto
joj se konačno obrati trećeg hladnog jutra njihovog putovanja, kada su se
zaustavili u senci stene na vetrom šibanoj zaravni erga.
"Pazi na svaki svoj dah, jer on odnosi toplotu i vlagu tvog života", rekao joj
je.
Znao je da im predstoje još tri dana na ergu i još tri noći uz to pre nego što
stignu do vode. Sada je bilo peto jutro po polasku sa tornja Male Citadele.
Tokom prethodne noći zašli su među plitke nanose peska - ne dine, iako su se
dine mogle videti ispred njih, pa čak i ostaci Grebena Habanija - što su se onom
ko je znao gde da gleda u daljini pokazivali kao tanka izlomljena linija. Sada
je Siona spuštala prekrivku pustinjskog odela samo kad je želela da razgovetno
govori. A govorila je crnim i okrvavljenim usnama.
Oseća žeđ očajanja, pomisli on, stavljajući svojim čulima u zadatak da ispitaju
okolinu. Uskoro će upasti u krizu. Čula su mu saopštila da su još sami ovde na
rubu zaravni erga. Zora je ostala svega nekoliko minuta iza njih. Niski sunčevi
zraci stvarali su prepreke od odblesaka prašine koja se raznosila, podizala i
spuštala na neprekidnom vetru. Čula su mu potiskivala šum vetra da bi mogao da
čuje ostale zvuke - Sionino duboko i teško disanje, prosipanje peska sa stenja
pokraj njih, vlastito glomazno telo koje je škriputalo preko tankog peščanog
pokrivača. Siona je smakla svoju prekrivku, ali ju je pridržavala rukom da bi je
što brže vratila.
"Koliko nam je još potrebno do vode?" upita ona.
"Tri noći."
"Postoji li neki kraći put?"
"Ne."
Videlo se da je počela da uvažava slobodnjačku škrtost u raspitivanju o
najvažnijim podacima. Ona pohlepno posisa nekoliko kapi iz svoje sabirnice.
Leto pročita poruku njenih kretnji - poznati gestovi Slobodnjaka in extremis.
Siona je sada bila potpuno svesna zajedničkog iskustva svojih predaka -
patijeha, žeđi na ivici smrti.
Onih nekoliko kapi iz njene sabirnice već je nestalo. Čuo je kako usisava
vazduh. Ponovo je navukla prekrivku i prozborila promuklim glasom.
"Neću uspeti, je li tako?"
Leto joj zaviri u oči, zapažajući jasnoću misli izazvanu blizinom smrti,
prodornu svest koja se retko kad na neki drugi način mogla postići. Pojačavalo
ju je samo ono što je bilo potrebno za opstanak. Da, bila je dobrano zašla u
tedah ri-agrimi, agoniju koja je otvarala um. Uskoro će morati da donese konačnu
odluku, iako je verovala da ju je već donela. Leto je po svim znacima znao da će
od sada nužno morati da se prema Sioni odnosi sa krajnjom pažnjom. Moraće da
odgovori na svako njeno pitanje potpuno otvoreno, jer je u svakom pitanju
vrebala osuda.
"Je li tako?" ponovi ona.
U njenom očajanju još je postojao tračak nade. "Ništa nije izvesno", reče on.
Ovo je baci u potpun očaj.
To nije bila Letova namera, no on je znao da se to često događa - tačan, iako
dvosmislen odgovor tumači se kao potvrda nečijih najdubljih strahova.
Ona uzdahnu.
Pokušala je još jednom da izvuče nešto iz njega glasom koji je prekrivka
prigušivala. "Imao si posebne namere sa mnom u okviru tvog programa uzgajanja."
Ovo nije bilo pitanje.
"Svi ljudi imaju namere", reče on.
"Ali ti si tražio moju potpunu saglasnost."
"To je istina."
"Kako si mogao da očekuješ saglasnost kada znaš da mrzim sve što je u vezi s
tobom? Budi iskren sa mnom!"
"Tri noge tronošca saglasnosti jesu želja, podatak i sumnja. Tačnost i iskrenost
imaju malo veze s tim".
"Molim te, nemoj da mudruješ sa mnom. Znaš da umirem."
"Odviše te poštujem da bih mudrovao s tobom."
Potom je blago uzdigao svoje prednje režnjeve ispitujući vetar. Vetar je već bio
počeo da donosi dnevnu žegu, ali je u njemu bilo više vlage nego što je Letu
prijalo. Pade mu na um da je što je više nalagao vremensku kontrolu, te tražene
kontrole u većoj meri bilo. Apsoluti su ga samo približavali neodređenostima.
"Kažeš da ne mudruješ, ali..."
"Mudrovanje zatvara vrata čula", reče on, prionuvši ponovo uz tlo. "Ono uvek
maskira nasilne namere. Kad traje dovoljno dugo mudrovanje neizostavno dovodi do
nasilja. Ja, međutim, nemam nikakvih nasilnih namera prema tebi."
"Šta si želeo da kažeš tim trojstvom - želja, podatak, sumnja?"
"Želja zbližava učesnike, podatak postavlja granice njihovom razgovoru. Sumnja,
najzad, uokviruje granice pitanjima."
Primakla se na manje od jednog metra da bi mogla da ga bolje pogleda u lice.
Kako je čudno, pomisli on, da mržnja može da bude tako potpuno pomešana sa
nadom, strahom i strahopoštovanjem.
"Da li bi mogao da me spaseš?"
"Postoji način."
Ona klimnu i njemu namah pastade jasno da je došla do pogrešnog zaključka.
"Želiš dakle, da razmeniš to za moju saglasnost!" optuži ga ona.
"Ne."
"Ako prođem tvoju proveru..."
"To nije moja provera."
"Čija je?"
"Potiče od naših zajedničkih predaka."
Siona se spusti na hladnu stenu i ućuta još nespremna da zatraži dopuštenje da
se smesti u skrovište unutar njegovog toplog prednjeg režnja. Letu se učini da
čuje slabašan krik koji joj je stajao u grlu. U ovom času u njoj su na delu bile
sumnje. Počinjala je da se pita da li on, odista, može da se uklopi u njenu
sliku najvećeg tiranina. Ona podiže pogled prema njemu, osmotrivši ga onom
užasnom jasnoćom koju je već ranije kod nje uočio.
"Šta te nagoni da činiš ono što činiš?"
Ovo pitanje bilo je sasvim primereno. On odgovori: "Moja potreba da spasem
ljude."
"Koje ljude?"
"Moja definicija je mnogo šira nego bilo čija. Šira je od definicije Bene
Geserita, koje misle da su neopozivo odredile šta je to ljudsko biće. Ja se
vezujem za večnu nit svekolikog čovečanstva, prema bilo kojoj definiciji."
"Pokušavaš da mi kažeš..." Usta su joj postala previše suva da bi mogla da
govori. Trudila se da prikupi pljuvačku. Primetio je te kretnje ispod prekrivke
za lice. Njeno pitanje je, međutim, moglo lako da se predvidi, te stoga nije
oklevao.
"Do sada bez mene više nigde ne bi bilo ljudi. A staza do tog iščeznuća bila je
groznija od tvojih najmračnijih pomisli."
"Ta tvoja pretpostavljena moć predviđanja", podsmehnu se ona.
"Zlatna Staza i dalje stoji otvorena", reče on.
"Ne verujem ti!"
"Zbog toga što nismo jednaki?"
"Da!"
"Ali međusobno smo zavisni."
"Zbog čega sam ti ja potrebna?"
Ah, vrisak mladunčeta nesigurnog u svoje skrovište.
Osetio je snagu u tajnim vezama zavisnosti i primorao sebe da bude tvrdokoran.
Zavisnost pothranjuje slabost.
"Ti si Zlatna Staza", reče on.
"Ja?" Bio je to jedva čujan šapat.
"Čitala si dnevnike koje si ukrala od mene", reče on. "Ja sam u njima, ali gde
si ti? Pogledaj šta sam stvorio, Siona. A ti ne možeš ništa da stvoriš osim sebe
same."
"Reči, još varljivih reči!"
"Ne patim zbog toga što me obožavaju, Siona. Patim zbog toga što me nikad nisu
voleli. Možda... Ne, ne usuđujem se da polažem nade u tebe."
"Šta je svrha tih dnevnika?"
"Zabeležila ih je jedna iksijanska mašina. Treba da budu otkriveni nekog dalekog
dana. Oni će naterati ljude da razmisle."
"Jedna iksijanska mašina? Ti izneveravaš Džihad!"
"U tome, takođe, leži pouka. Šta takve mašine stvarno rade? One umnožavaju broj
stvari koje možemo da uradimo bez razmišljanja. Stvari koje činimo bez
razmišljanja - u njima je prava opasnost. Vidi koliko dugo si hodala ovom
pustinjom uopšte ne razmišljajući o svojoj pokrivci za lice."
"Mogao si da me upozoriš!"
"Pa da time uvećam tvoju zavisnost!"
Gledala ga je za trenutak, a onda reče: "Zbog čega želiš da zapovedam tvojim
Ribogovornicama?"
"Ti si atreidska žena, snalažljiva i sposobna da nezavisno misliš. U stanju si
da slediš istinu u ime same istine, onako kako je sama vidiš. Odgajana si i
uvežbavana da zapovedaš - što samo po sebi podrazumeva oslobođenost od
zavisnosti."
Vetar je kovitlao prašinu i pesak oko njih dok je ona odmeravala njegove
poslednje reči. "I ako se saglasim, ti ćeš me spasti?"
"Ne."
Toliko je bila sigurna u suprotan odgovor da je minulo nekoliko otkucaja srca
pre nego što je prevela ovu reč. U tom času vetar se malo stišao, otvarajući
pogled preko predela dina do ostataka grebena Habanija. Vazduh se iznenada
rashladi, zapahnuvši ih onom studeni koja je telu oduzimala vodu isto koliko i
najtoplija sunčeva svetlost. Delom svoje svesti, Leto otkri oscilaciju u
vremenskoj kontroli.
"Ne?" Bila je istovremeno zbunjena i ljuta.
"Ne pravim krvave pogodbe sa ljudima kojima moram da verujem."
Ona lagano zavrte glavom, ali joj je pogled ostao prikovan za njegovo lice. "Šta
bi te nagnalo da me spaseš."
"Ništa me neće nagnati da to učinim. Zbog čega misliš da možeš meni da učiniš
stvari koje ja tebi ne bih učinio? To nije u duhu međusobne zavisnosti."
Zgurila je ramena. "Ako ne mogu da se s tobom pogodim ili te prisilim..."
"Onda moraš da odabereš neku drugu stazu."
Kako je divotno posmatrati eksplozivan rast svesti, pomisli on. Sionine
izražajne crte nisu mu ništa od toga skrivale. Usredsredila se na njegove oči i
upiljila u njega kao da želi da mu potpuno prodre u misli. Neka nova snaga
ubrizgala se u njen prigušeni glas.
"Omogućićeš mi da saznam sve o tebi, čak i svaku tvoju slabost?"
"Da li bi ukrala ono što ti otvoreno dajem?"
Jutarnja svetlost oštro se ocrtavala na njenom licu. "Ništa ti ne obećavam!"
"Ja to ni ne tražim."
"Ali daćeš mi... vodu ako zatražim?"
"To nije samo voda."
Ona klimnu potvrdno glavom.
"I ja sam Atreid."
Ribogovornice nisu prigušile tu pouku o posebnoj prijemčivosti atreidskih gena.
Ona je znala odakle začin potiče i šta može da joj učini. Učiteljice u školama
Ribogovornica nisu ga nikad izneverile. Uz to, blag dodatak melanža u Sioninoj
suvoj hrani učinio je svoje.
"Vidiš li ove male uvijene zaliske pored mog lica? upita on. "Pritisni lagano
prstom jedan od njih i on će ispustiti kapljice vlage jako zasićene esencijom
začina."
On opazi u njenim očima znake razumevanja. Sećanja koja nije poznavala kao
sećanja obraćala su joj se. Ona je bila ishod mnogih pokoljenja preko kojih je
osetljivost Atreida pojačavana.
Čak ni strašna žeđ nije još uspevala da je pokrene.
Da bi joj olakšao muke počeo je da joj priča o tome kako su slobodnjačka deca
lovila peščane pastrmke na rubu oaze, da bi iz njih istisnula vlagu koja je
pomagala brzom oporavku.
"Ali ja sam Atreid", reče ona.
"Usmena Predanja o tome pouzdano svedoče", složi se on mirno.
"Onda mogu da umrem od toga."
"To je ta provera."
"Ti bi, znači, želeo da od mene napraviš pravog Slobodnjaka."
"Kako ćeš, inače, moći da naučiš svoje potomke da prežive ovde kad mene više ne
bude?"
Smakla je prekrivku i primakla lice na širinu šake. Podigla je prst i dotakla
jedan od savijenih zalistaka u njegovoj kukuljici.
"Blago ga pritisni", reče on.
Njena ruka posluša ne njegov glas već nešto unutar nje same. Pokreti pustiju
bili su tačni, budeći u njemu sećanja na nešto što se prenosilo sa deteta na
dete... načinom na koji je toliko mnogo informacija i dezinformacija opstalo. On
okrenu lice što je više mogao i pogleda postrance njenu glavu, tako blizu
njegovoj. Po ivici zaliska počeše da se luče bledoplave kapljice. Obavio ih je
jak miris cimeta. Ona se naže prema kapljicama. Video je pore pored njenog nosa,
način na koji se njen jezik pomerao dok je pila.
Posle nekoliko trenutaka ona se povuče - ne potpuno zadovoljna, ali podstaknuta
opreznošću i sumnjama na način veoma sličan Moneovom. Kakav otac, takva kćer.
"Koliko je vremena potrebno pre nego što počne da deluje?" upita ona.
"Već deluje."
"Hoću da kažem..."
"Približno minut."
"Ništa ti ne dugujem za ovo!"
"Neću tražiti da mi platiš."
Ona navuče prekrivku.
On opazi mlečne daljine u njenim očima. Ne tražeći dozvolu potapšala je njegov
prednji režanj, zahtevajući da pripremi toplu visaljku za nju. Poslušao ju je, i
ona se ugnezdi u njen blagi uvoj. Gledajući pod oštrim uglom nadole mogao je da
je posmatra. Sionine oči su ostale otvorene, ali više nisu videle ovo mesto.
Odjednom se trgla i počela da drhti kao neko malo stvorenje na umoru. Bilo mu je
poznato to iskustvo, no nije mogao da izmeni ni najmanji delić u ovom sledu
događaja. Nikakvo prisustvo predaka neće ostati u njenoj svesti, ali će od sada
zauvek nositi jasne prizore, zvuke i mirise. Tamo će biti tragalačke mašine,
miris krvi i droba ljudskih bića šćućurenih u svojim jazbinama, svesnih jedino
da ne mogu da uteknu... dok se za sve to vreme mehanički pokreti primiču bliže,
bliže, bliže, glasnije... glasnije!
Gde god tragala biće isto. Nigde uzmaka.
On oseti kako joj se život gasi. Bori se protiv tame, Siona! To je bila ona
stvar koju su Atreidi uvek činili. Borili su se za život. A ona se sada borila
ne samo za svoj život već i za živote drugih. Osetio je, međutim, kako
iščezava... onaj jezivi osećaj životnosti. Tonula je sve dublje u tamu, dublju
nego što je bilo ko ikad stigao. Počeo je blago da je ljuljuška, pretvorivši
svoj prednji režanj u svojevrsnu kolevku koja se njihala. To ili tanka topla nit
rešenosti, a možda i oboje zajedno, preovladali su. U pozno popodne njeno telo
je, uz drhtaje, prešlo u izvesno stanje koje je bilo blisko pravom snu. Samo su
povremeni drhtaji odavali odjeke vizija. Blago ju je ljuljuškao, njišući je sa
jedne na drugu stranu.
Da li je postojala mogućnost da se vrati iz tih dubina? Osetio je kako ga njene
vitalne reakcije ponovo ospokojavaju. Ta snaga u njoj!
Probudila se kasno popodne. Odjednom se umirila, a i ritam disanja joj se
promenio. Naglo je otvorila oči. Uperila je pogled ka njemu, a zatim je
skliznula iz visaljke i ostala leđima okrenuta prema njemu; skoro čitav čas
ostala je tako ćutke razmišljajući.
Moneo je svojevremeno isto ovo uradio. Bio je to nov obrazac ponašanja kod ovih
Atreida. Neki njihovi prethodnici su buncali. Drugi su uzmicali od njega,
saplićući se i zureći, prisiljavajući ga da ih prati, vijugajući i škripeći
preko šljunka. Neki među njima umeli su da se zgure i netremice gledaju u tlo.
Nijedan od njih nije mu okrenuo leđa. Leto je na ovaj nov način ponašanja gledao
kao na znamenje koje je ulivalo nadu.
"Počinješ da stičeš izvesnu predstavu o tome koliko se daleko moja porodica
prostire", reče on.
Ona se okrenu. Usta joj se pretvoriše u ukočenu crtu, ali je izbegla da susretne
njegov pogled. Mogao je, međutim, da primeti da je pihvatila otkrovenje, za šta
su samo retki ljudi bili kadri. Njegovo jedinstveno mnoštvo pretvorilo je čitavo
čovečanstvo u njegovu porodicu.
"Mogao si da spaseš moje prijatelje u onoj šumi", optuži ga ona.
"Ti si, takođe, mogla da ih spaseš."
Ona stisnu pesnice i pritisnu ih uz slepoočnice, netremice ga posmatrajući. "Ali
ti znaš sve!"
"Siona!"
"Zar sam to morala da saznam na ovakav način", prošaputa ona.
Ćutao je, prisiljavajući je da sama odgovori na svoje pitanje. Bilo je nužno
primorati je da uvidi da je njegova prvobitna svest dejstvovala na slobodnjački
način i da je, kao i one užasne mašine iz apokaliptične vizije, grabljivica
mogla da sledi bilo kog stvora koji ostavlja tragove.
"Zlatna Staza", prošapta ona. "Mogu da je osetim." A onda, oštro ga odmerivši,
dodade: "To je tako surovo!"
"Borba za opstanak uvek je bila surova."
"Oni nisu mogli da se sakriju", prošapta ona. Zatim reče glasno: "Šta si mi
uradio?"
"Pokušala si da budeš slobodnjački pobunjenik", reče on. "Slobodnjaci poseduju
gotovo neverovatnu sposobnost da čitaju znake u pustinji. Oni čak mogu da čitaju
jedva primetne nagoveštaje vetrom zametenih tragova u pustinjskom pesku."
Opazio je kod nje začetke tuge, sećanja na njene mrtve sadruge koja su lebdela u
njenoj svesti. Počeo je brzo da govori, znajući da će uskoro uslediti osećanje
krivice, a potom i gnev prema njemu. "Da li bi mi verovala da sam te jednostavno
bio doveo ovamo i rekao ti."
Tuga je pretila da ovlada njom. Otvorila je usta ispod prekrivke za lice i
duboko udahnula.
"Još nisi preživela u pustinji", reče joj on.
Njeno drhtanje polagano se stišalo. Slobodnjački nagoni koje je on pokrenuo
izvršili su kod nje uobičajen čin ublažavanja.
"Preživeću", reče ona. Susrela je njegov pogled. "Čitaš nas po našim osećanjima,
zar ne?"
"Ona su upaljači misli", odgovori on. "Mogu da prepoznam i najblažu nijansu u
ponašanju po njenom poreklu u osećanju."
On opazi da ona prihvata svoju ogoljenost na isti način kao i Moneo, sa strahom
i nadom. To je, međutim, bilo od malog značaja. On zaroni u vreme pred njima.
Da, preživeće u pustinji, jer su u pesku pored njega ležali njeni tragovi... ali
on nije video znak njenog tela u tim tragovima. Odmah iza tragova, međutim,
video je iznenadan otvor u kome su stvari bile skrivene. Anteakin samrtni krik
odjeknu kroz njegovu proročku svest... i rođenje Ribogovornica koje su napadale!
Malki ponovo dolazi, pomisli on. Ponovo ćemo se sresti, Malki i ja...
Leto otvori oči i ugleda Sionu koja je i dalje netremice zurila u njega.
"Još te mrzim", reče ona
"Mrziš nužnu surovost grabljivice."
Prozborila je sa vatrenim ushićenjem. "Videla sam i jednu sasma drugu stvar. Ti
ne možeš da slediš moje tragove!"
"Što je, upravo, razlog zbog koga moraš da se spariš i sačuvaš to svojstvo."
Još dok je ovo izgovarao, poče kiša. Nenadana tmuša od oblaka i pljuska naiđoše
istovremeno. Uprkos činjenici da je osetio oscilacije u vremenskoj kontroli Leto
je bio zatečen ovom provalom oblaka. Znao je da u Sareru povremeno pada kiša -
kiša koja bi brzo bila zaboravljena čim voda oteče i iščezne. Retke lokve
isparile bi sa povratkom sunčevih zraka. U najvećem broju slučajeva kišne kapi
nikad ne bi ni stigle do tla: bila je to avetinjska kiša, koja bi isparila čim
bi dodirnula sloj pregrejanog vazduha odmah iznad površine pustinje, da bi je
potom raspršio vetrom. Ovaj pljusak ga je domašio.
Siona je smakla svoju prekrivku i žudno podigla lice ka vodi koja se slivala, ni
ne primetivši njene pogubne posledice po Leta.
Čim su prve količine vode zasule otpozadi preklope peščanih pastrmki on se zguri
i sklupča u loptu bola. Različiti porivi pastrmke i peščanog crva proizvodili su
novo značenje reči bol. Osećao je da se cepa na dvoje.
Peščana pastrmka je želela da jurne na vodu i zarobi je. Peščani crv je osećao
kvašenje koje je donosilo smrt. Uvojci plavičastog dima podizali su se sa svakog
mesta na njemu koje je kiša dotakla. Unutrašnja dejstva njegovog tela počela su
da spravljaju istinsku esenciju začina. Plavičast dim dizao se oko njega sa
mesta na kome je ležao u barama. Grčio se i ječao.
Oblaci se raziđoše, ali je ipak prošlo još nekoliko trenutaka pre nego što je
Siona opazila njegovu nevolju.
"Šta je s tobom?"
Nije bio sposoban da odgovori. Kiša je prestala, ali voda je ostala na stenama i
baricama svuda unaokolo, kao i ispod njega. Nije bilo izlaza.
Siona primeti da se plavičast dim uzdiže sa svakog mesta koje bi voda dodirnula
na njegovom telu.
"To je voda!"
Udesno od njih nalazila se nešto izdignutija izbočina, gde se voda nije
zadržala. Prešao je put donde uz velike bolove; zaječao bi prelazeći preko svake
lokve. Kada je stigao do izbočine, ona je bila gotovo suva. Bol se polako slegao
i on odjednom postade svestan da Siona stoji pravo ispred njega.
Ispitivački mu se obratila rečima u kojima se osećala lažna zabrinutost.
"Zbog čega te voda ozleđuje?"
Ozleđuje? Kakva neodgovarajuća reč! Njeno pitanje se, ipak, nije moglo izbeći.
Sada je dovoljno znala, pa je mogla da traga za odgovorom. Taj odgovor nije bilo
teško otkriti. Objasnio joj je isprekidanim glasom odnos peščane pastrmke i
peščanag crva prema vodi. Saslušala ga je ćuteći sve vreme.
"Ali tečnost koju si mi dao... "
"Razblažena je i obložena začinom."
"Zbog čega se onda izlažeš opasnosti ovde napolju bez svojih kola?"
"Ne možeš da budeš Slobodnjak zavučen u Citadelu ili u kola."
Ona klimnu.
Opazio je kako se plamen pobune vraća u njene oči. Nije morala da oseća krivicu
ili zavisnost. Ona nije mogla da izbegne verovanje u njegovu Zlatnu Stazu, ali
to nije ništa menjalo na stvari. Njegove surovosti nisu se mogle oprostiti! Bila
je u stanju da ga odbaci i da se odrekne mesta u svojoj porodici. On nije bio
ljudsko biće, nije bio nimalo nalik na nju. Uz to, posedovala je tajnu njegovog
uništenja! Okružiti ga vodom, uništiti njegovu pustinju, učiniti ga nepokretnim
unutar rova bola. Da li je smatrala da može da sakrije svoje misli od njega time
što će okrenuti glavu?
A šta ja mogu da učinim u vezi s tim? pitao se. Ona sad mora nastaviti da živi,
dok ja moram da se pridržavam nenasilja.
Sada kada je razabrao ponešto od Sionine prirode bilo je lako predati se, slepo
utonuti u sopstvene misli. Iskušenje da živi samo unutar svojih sećanja bilo je
zavodljivo, no njegova deca su, kroz primer, zahtevala još jednu odluku, da bi
izbegla poslednju pretnju po Zlatnu Stazu.
Kakva bolna odluka! Iskusio je novu naklonost prema Bene Geseritu. Njegova
nedoumica bila je srodna onoj koju su one iskusile kada su se suočile sa
činjenicom zvanom Muad'Dib. Krajnji cilj njihovog programa uzgajnja - moj otac:
ni sa njim nisu uspele.
41.
Još jednom u probijanje breše, dragi prijatelji, pomisli on suzdržavši ironičan
osmeh namenjen vlastitoj glumačkoj veštini.
Ukoliko ima dovoljno vremena da se pokoljenja razviju, grabljivica proizvodi kod
svoje žrtve posebna prilagođavanja u korist opstanka, koja opet, putem kružnog
dejstva povratne sprege, proizvode promene u grabljivici koje dalje, sa svoje
strane menjaju žrtvu - i tako dalje, i tako dalje i tako dalje. Mnoge sile čine
isto. Među takve sile možete da svrstate i religije.
'Ukradeni dnevnici'
"Gospodar mi je naredio da vam kažem da je vaša kćer živa."
Naila saopšti ovu vest Moneu pevušećim glasom, osmotrivši preko stola radne sobe
priliku upravnika koji je sedeo usred zbirke zabeleški, papira i raznovrsnih
instrumenata za vezu.
Moneo čvrsto pritisnu dlanove jedan o drugi i pogleda naniže u izduženu senku
koju su sunčevi zraci poznog popodneva bacali na sto prolazeći kroz draguljima
ukrašeno drvo njegovog pritiskača za hartiju.
Ne podižući pogled prema Nailinoj stamenoj prilici koja je stajala na propisnoj
razdaljini preko puta njega, on je upita: "Jesu li se oboje vratili u Citadelu?"
"Da."
Moneo pogleda kroz prozor sa leve strane, ne primećujući, zapravo, kremeniti rub
tame koja je lebdela nad obzorjem Sarera, niti pohlepni vetar što je prikupljao
zrnca peska sa vrha svake dine.
"Ono pitanje o kome smo ranije raspravljali?" upita je on napola odsutno.
"Sređeno je."
"Vrlo dobro." Mahnuo je rukom u znak otpuštanja, ali Naila ostade da stoji
ispred njega. Iznenađen, Moneo se usredsredi na nju prvi put od kako je ušla.
"Je li nužno da ja lično tome prisustvujem?" Progutala je pljuvačku. "Venčanju."
"Gospodar Leto je tako zapovedio. Ti ćeš jedina biti tamo sa laserskim
pištoljem. To je čast."
Ostala je u pređašnjem stavu, dok joj je pogled bio uprt negde iznad Moneove
glave.
"Da?" podstaknu je on.
Nailina krupna četvrtasta vilica zgrči se nekoliko puta, a onda ona reće: "On je
Bog, a ja sam smrtna." Zatim se naglo okrenu i napusti radnu sobu.
Moneo se nejasno zapita šta je to zabrinjavalo ovu glomaznu Ribogovornicu, ali
mu se misli kao strelica busole namah okrenuše Sioni.
Preživela je kao i ja. Siona je sada posedovala unutrašnje čulo koje joj je
kazivalo da je Zlatna Staza ostala neprekinuta. Kao što ga i ja imam. Nije,
međutim, u tome otkrio osećaj deobe, ništa što bi učinilo da se oseća bliži
svojoj kćeri. To je bilo breme koje će neumitno sputati njenu pobunjeničku
prirodu. Nijedan Atreid nije mogao protiv Zlatne Staze. Leto se već odavno
pobrinuo za to.
Moneo se podseti svojih pobunjeničkih dana. Svake noći nova postelja i stalna
nužda za bežanjem. Paučina njegove prošlosti prionu mu uz um, lepeći se za njega
ma koliko se upirao da se otrese mučnih sećanja.
Siona je stavljena u kavez. Kao što sam ja bio stavljen u kavez. Kao što je i
jadni Leto bio stavljen u kavez.
Zvonjava koja je označavala dolazak noći provali mu u misli i upali svetla u
radnoj sobi. Spustio je pogled na još nezavršen posao oko priprema za venčanje
Bogocara i Hvi Noree. Toliko posla! Pritisnuo je dugme za poziv i od jedne
Ribogovornice akolitke zatražio da mu donese čašu vode, pa zatim da poruči
Dankanu Ajdahu da ga poseti u radnoj sobi.
Ubrzo se vratila sa vodom i postavila čašu pored njegove leve šake na stolu.
Zapazio je dugačke prste, prste sviračice na liuti, ali nije podigao pogled da
joj vidi lice. "Poslala sam po Ajdaha", reče ona.
On klmnu i prionu na posao. Čuo ju je kako odlazi i tek tada podiže oči da bi
popio vodu.
Neki žive život kao letnji moljci, pomisli on. Ali moje breme je beskrajno.
Voda je bila bez ukusa. Prožela mu je čula, učinivši mu telo tromim. Zagledao se
u boje zalaska sunca u Sareru dok su se pretapale u tamu, razmišljajući da bi
trebalo da vidi lepotu u tom poznatom prizoru; ali sve na šta je mogao da misli
bilo je da se ta svetlost menjala prema sopstvenom ustrojstvu. Ja na to nemam
nikakvog uticaja.
S potpunim mrakom jačina svetlosti u njegovoj radnoj sobi automatski se pojača,
donoseći sobom i jasnoću misli. Osećao se potpuno spremnim za susret s Ajdahom.
Tog čoveka je valjalo naučiti određenim nužnostima i to veoma brzo.
Moneova vrata se otvoriše i ponovo se na njima ukaza akolitka. "Hoćete li sada
da jedete?"
"Kasnije." Kada je htela da ode, on podiže ruku. "Hoću da ostaviš vrata
otvorena."
Ona se namršti.
"Možeš da sviraš svoju muziku", reče on. "Hoću da je slušam."
Imala je glatko, ovalno, gotovo detinje lice koje se širilo kada bi se
nasmejala. Ona se okrenu sa osmehom na usnama.
Odmah potom iz susedne prostorije začu zvuke biva laute. Da, mlada akolitka
imala je dara. Bas žice podsećale su na dobovanje po krovu, a ispod njih se čulo
šaputanje srednjih žica. Možda će jednog dana moći da pređe na baliset. Poznao
je pesmu: duboko šumeće sećanje na jesenji vetar na neke udaljene planete gde
nisu znali za pustinju. Tužna muzika, žalosna muzika, pa ipak puna divote.
To je vapaj zatvorenih u kavezu, pomisli on. Sećanja na slobodu. Ova misao mu se
učini čudnom. Da li je uvek sloboda zahtevala pobunu?
Lauta utihnu. Do njega dopreše zvuci dubokih glasova i Ajdaho uđe u radnu sobu.
Moneo ga je posmatrao kako ulazi. Varka svetlosti učinila je da Ajdahovo lice
izgleda kao groteskna maska sa prorezima umesto očiju. Seo je bez pitanja preko
puta Monea i varke namah nestade.
Samo još jedan Dankan. Preodenuo se u jednobojnu crnu uniformu bez činova.
"Postavio sam sebi neobično pitanje", reče Ajdaho. "Drago mi je što si me
pozvao. Želim da mi ti odgovoriš na to pitanje. Šta je to, Moneo, što moj
prethodnik nije nikako naučio?"
Ukočen od iznenađenja, Moneo se uspravi u stolici. Ovo pitanje bilo je potpuno
suprotno prirodi Dankana! Da li je, posle svega, moguće da su Tleilaksi u ovog
ugradili neku osobenu razliku.
"Šta te je podstaklo na ovakvo pitanje?" upita Moneo.
"Razmišljao sam kao Slabodnjak."
"Ti nisi Slobodnjak."
"Bio sam bliži tome nego što pomišljaš. Stilgar-naib jednom je rekao da sam
verovatno rođen kao Slobodnjak i ne znajući za to dok nisam došao na Dinu."
"Šta se događa kada razmišljaš kao Slabodnjak?"
"Setiš se da nikad ne bi trebalo da budeš u društvu sa onim sa kojim bi poželeo
da umreš."
Moneo položi dlanove na površinu stola. Vučji osmeh pređe preko Ajdahovog lica.
"Šta onda radiš ovde?" upita Moneo.
"Podozrevam da bi ti, Moneo, mogao da budeš dobro društvo! Pitam se zbog čega te
je Leto odabrao za svog najbližeg sadruga?"
"Prošao sam njegovu proveru."
"Istu onu koju je tvoja kćer prošla?"
Čuo je, dakle, da su se vratili. To znači da ga neka Ribogovornica izveštava...
osim ako sam Bogocar nije u međuvremenu pozvao Dankana... Ne, čuo bih za to.
"Provera nikad nije ista", napomenu Moneo. "Ja sam bio primoran da pođem u
pećinu-lavirint samo sa torbicom hrane i bočicom esencije začina."
"I šta si odabrao?"
"Šta? Oh... ako budeš na proveri, shvatićeš."
"Postoji Leto koga ne poznajem", reče Ajdaho.
"Zar ti to nisam rekao?"
"Ali postoji i Leto kaga ti ne poznaješ", dodade Ajdaho tmurno.
"Zbog toga što je on najusamljenija osoba koju je ova vaseljena ikada videla",
reče Moneo.
"Ne počinji sa igrama raspoloženja, pokušavajući da pridobiješ moju naklonost",
reče Ajdaho.
"Igre raspoloženja, da. To je vrlo dobro", klimnu Moneo. "Raspoloženja Bogocara
su kao reka - mirna tamo gde mu se ništa ne ispreči, penušava i silovita na
najmanji nagovoštaj prepreke. Njemu ne valja stati na put."
Ajdaho se osvrnu po jarko osvetljenoj radnoj sobi, a zatim okrenu pogled ka
pomrčini napolju i pomisli na ukroćen tok Ajdahove reke tamo negde daleko
odatle. Ponovo usmerivši pažnju na Monea, on upita: "Šta znaš o rekama?"
"U mladosti sam putovao po njegovim naređenjima. Čak sam jednom poverio život
plutajućoj školjki jednog plovila na reci, a onda i moru čije su obale sasvim
nestale sa vidika."
Dok je ovo govorio Moneo oseti da je napipao ključ neke duboke istine o
gospodaru Letu. Ova pomisao baci ga u sanjarenje, u razmišljanje o toj dalekoj
planeti na kojoj je prokrstario morem od jedne do druge obale. Prve večeri tog
putovanja zadesila ga je bura, dok se duboko iz utrobe broda čulo razdražujuće
'sag-sag-sag-sag' mašina u pogonu za koji se nije moglo utvrditi odakle potiče.
Stajao je na palubi sa kapetanom. Njegov um bio je stalno zaokupljen zvukom
mašina, povlačeći se i ponovo mu se vraćajući poput silnog talasanja vodenih
zelenocrnih planina koje su prolazile i dolazile, ponavljajući se u nedogled.
Svako obrušavanje kobilice broda otvaralo je meso mora poput pesnice koja
smrskava sve pred sobom. Bio je to sulud pokret, vodeni potresi koji su išli
gore... gore, dole! Pluća su ga bolela od potisnutog straha. Trzanje broda i
more koje je nastojalo da ih proguta - divlje eksplozije masivne vode iz sata u
sat, beli klobuci vode koji su se prelivali preko palube, a potom jedno drugo
more, pa još jedno...
Sve ovo je bio ključ za Bogocara.
On je u isti mah i bura i brod.
Moneo se zatim usredsredi na Ajdaha koji je sedeo sa one strane stola u hladnoj
svetlosti radne sobe. U tom čoveku nije bilo strepnje, već žudnje.
"Dakle, nećeš da mi pomogneš da naučim ono što ostali Dankani nisu naučili",
reče Ajdaho.
"Oh, pomoći ću ti."
"Onda, šta je to što nikad nisam uspeo da naučim?"
"Kako da imaš poverenja."
Ajdaho se odgurnu od stola i stade da ispitivački posmatra Monea. Kada je ponovo
progovorio glas mu je bio oštar i rapav: "Rekao bih, međutim, da sam i previše
imao poverenja."
Moneo je bio neumoljiv. "Na koji način imaš poverenja?"
"Šta hoćeš time da kažeš?"
Moneo položi ruke u krilo. "Ti odabiraš muške drugove zbog njihove sposobnosti
da se bore i umru na strani pravde onako kako je ti vidiš. Odabiraš žene koje
mogu da dopune ovo muško viđenje tebe samog. Ne dozvoljavaš razlike koje mogu da
proizađu iz dobre volje."
Nešto se pokrenu na vratima Moneove radne sobe. On podiže pogled baš u času kada
Siona uđe. Zaustavila se, sa rukom na bedru.
"Pa, oče, vidim da se još služiš svojim starim trikovima."
Ajdaho se naglo okrenu i prikova pogled za nju.
Moneo stade da je posmatra, tragajući za znacima promene. Okupala se i obukla
čistu uniformu sa crnim i zlatnim obeležjima zapovednice Ribogovornica, ali su
joj se na licu i rukama videli tragovi njenog Pustinjskog iskušenja. Bila je
smršala, a jagodične su joj kosti stajale isturene. Balzamovo ulje jedva da je
uspelo da sakrije naprsline na njenim usnama. Vene su joj štračale po rukama.
Oči su delovale prastaro, a izraz lica kao da je pripadao nekom drugom ko je
kušao gorku droždinu.
"Slušala sam vas dvojicu", reče ona. Spustila je ruku sa bedra i stupila dublje
u sobu. "Kako se usuđuješ, oče, da govoriš o dobroj volji?"
Ajdaho je zapazio uniformu. Zamišljeno je napućio usne. Zapovednica
Ribogovornica? Siona?
"Shvatam tvoju ogorčenost", reče Moneo. "I sam sam se jednom tako osećao."
"Zaista?" Prišla je bliže, zaustavivši se tik pored Ajdaha koji ju je i dalje
posmatrao sa zamišljenim izrazom na licu.
"Veoma sam radostan što te opet vidim živu", reče Moneo.
"Kakva prijatnost za tebe da me vidiš bezbednu u službi Bogocara", reče ona.
"Čekao si toliko dugo da imaš dete, evo sad! Pogledaj kako sam uspela." Ona se
polako okrenu i pokaza svoju uniformu. "Zapovednica Ribogovornica. Zapovednica
čete sastavljene od jednog vojnika, ali ipak zapovednica."
Moneo ukroti svoj glas tako da je zvučao hladno i službeno. "Sedi."
"Radije ću stajati." Ona spusti pogled na Ajdahovo pognuto lice. "Ah, Dankan
Ajdaho, moj nesuđeni suprug. Zar ne nalaziš da je ovo zanimljivo, Dankane?
Gospodar Leto mi veli da ću se vremenom uklopiti u zapovedničko ustrojstvo
Ribogovornica. U međuvremenu, imam jednu pratilju. Znaš li onu po imenu Naila,
Dankane?"
Ajdaho klimnu.
"Stvarno? Mislim da je možda ja ne poznajem." Siona pogleda Monea. "Da li je ti
poznaješ, oče?"
Moneo slegnu ramenima.
"Ti govoriš o poverenju, oče", reče Siona. "U koga moćni upravnik Moneo ima
poverenja?"
Ajdaho se okrenu da bi video dejstvo ovih reči na upravnika. Na licu ovog čoveka
ogledala se skrhanost potisnutim osećanjima. Srdžba? Ne... nešto drugo.
"Imam poverenja u Bogocara", reče Moneo. "I u nadi da će vas oboje to nečemu
naučiti, zadužen sam da vam prenesem njegove želje."
"Njegove želje!" uzviknu Siona prezrivo. "Čuješ li ovo Dankane? Naređenja
Bogocara sada su želje."
"Govori samo u svoje ime, Siona", reče Ajdaho. "Znam da imamo malo izbora, ma
šta bilo posredi."
"Uvek imaš mogućnost izbora", reče Moneo.
"Ne slušaj ga", upade Siona. "Pun je trikova. Oni očekuju da padnemo jedno
drugom u zagrljaj i kotimo se baš onako kako je to nekad uradio moj otac. Tvoj
potomak, moj otac!"
Moneovo lice poblede. Obema rukama je zgrabio ivicu svog radnog stola i nagnuo
se napred. "Oboje ste budale! Ipak ću pokušati da vas spasem. Uprkos vama,
pokušaću da vas spasem."
Ajdaho opazi da Moneovi obrazi podrhtavaju, a potom i žestinu u njegovim
razrogačenim očima, što ga na neki čudnovat način dirnu. "Ja nisam njegov
pastuv, ali ću te ipak saslušati."
"To je uvek greška", reče Siona.
"Budi mirna, ženo", reče Ajdaho.
Ona sevnu očima prema vrhu Ajdahove glave. "Ne oslovljavaj me na taj način ili
ću ti obmotati vrat oko gležnjeva."
Ajdaho se ukruti i poče da se okreće.
Moneo napravi grimasu i mahnu rukom Ajdahu da ostane da sedi. "Upozoravam te,
Dankane, da bi ona verovatno mogla to da učini. Ja joj nisam darastao, a nadam
se da pamtiš ishod tvog pokušaja napada na mene."
Ajdaho duboko i brzo udahnu, a zatim polagano izdahnu i na kraju reče: "Reci šta
imaš da kažeš."
Siona dođe do klupe na kraju Moneovog stola i obuhvati pogledom obojicu. "Ovako
je mnogo bolje", reče ona. "Pusti ga da kaže svoje, ali ga ne slušaj."
Ajdaho čvrsto stisnu usne.
Moneo skide šake sa ivice stala. Zavalio se i prešao pogledom od Ajdaha do
Sione. "Pri kraju sam priprema za venčanje Bogocara i Hvi Noree. Želim da za
vreme te svetkovine vas dvoje ostanete podalje."
Siona uputi Moneu upitan pogled. "Tvoja zamisao ili njegova?"
"Moja!" Moneo uzvrati kćeri oštar pogled. "Zar ti nemaš osećanja časti i
dužnosti? Zar nisi ništa naučila boraveći s njim?"
"Oh, oče naučila sam ono što si i ti naučio! I dala sam reč koju ću održati."
"Zapovedaćeš, dakle, Ribogovornicama."
"Kad god mi on ukaže poverenje da zapovedam. Znaš, oče, on je još uvek mnogo
podmukliji od tebe."
"Kuda nas šalješ?" upita Ajdaho.
"Pod uslovom da se uopšte saglasimo da odemo", reče Siona.
"Postoji jedno malo selo Muzejskih Slobodnjaka na rubu Sarera", reče Moneo.
"Zove se Tuono. To selo prilično je prijatno. Nalazi se u senci Zida. Reka
protiče odmah s druge strane. Ima jedan izvor a i hrana je dobra."
Tuono? upita se Ajdaho. Ime mu je zvučalo poznato. "Nekada je, na putu za Sieč
Tabr, postojala kotlina Tuono", reče on.
"A noći su duge i nema nikakve zabave", dodade podsmešljivo Siona.
Ajdaho je ošinu pogledom. Ona mu uzvrati istom merom. "On hoće da nas spari i
zadovolji Crva", reče ona. "On želi bebe u mom stomaku, nove živote da bi ih
izvitoperio i izopačio. Međutim, pre ću ga ubiti no što ću mu to priuštiti!"
Ajdaho pogleda Monea sa izrazom pometenosti na licu. "A šta ako odbijemo da
odemo?"
"Mislim da ćete otići", reče Moneo.
Sionine usne se zgrčiše. "Dankane, da li si ikad video neko od tih malih
pustinjskih sela? Nema ni traga udobnosti, nema..."
"Video sam selo Tabur", reče Ajdaho.
"Sigurna sam da je to prestonica u poređenju sa Tuonom. Naš Bogocar ne bi
proslavio svoju svadbu u nekoj gomili blatnih udžerica! Oh, ne, Tuono će sigurno
biti hrpa blatnih udžerica bez ikakve prijatnosti, sasvim slično prvobitnim
slobodnjačkim nastambama."
Ajdaho upravi pažnju na Monea i reče: "Slobodnjaci ne žive u blatnim
udžericama."
"Kakvog značaja ima gde oni upražnjavaju svoje kultne igre", podsmehnu se ona.
I dalje ne skidajući pogled sa Monea, Ajdaho reče: "Pravi Slobodnjaci imaju samo
jedan kult, kult ličnog poštenja. Mene više zanima poštenje nego udobnost."
"Ne očekuj udobnost od mene!" odbrusi Siona.
"Ništa ne očekujem od tebe", reče Ajdaho. "Kada, Moneo, polazimo za taj Tuono?"
"Ti ideš?" upita ona.
"Razmišljam o tome da prihvatim ljubaznu ponudu tvog oca", reče Ajdaho.
"Ljubaznu ponudu." Ona pređe pogledom od Ajdaha do Monea.
"Krenućete odmah", reče Moneo. "Odredio sam jednu četu Ribogovornica, na čelu sa
Nailom, da vas otprati do Tuona i brine se za vas."
"Naila?" upita Siana. "Zaista? Hoće li i ona ostati tamo sa nama?"
"Do dana venčanja."
Siona polagano klimnu. "Onda prihvatamo."
"Prihvataj u svoje ime!" odseče Ajdaho.
Siona se osmehnu. "Izvinjavam se. Mogu li zvanično da zatražim da mi se veliki
Dankan Ajdaho pridruži u tom primitivnom utvrđenju gde će, svakako, držati svoje
ruke podalje od mene."
Ajdaho je odmeri ispod obrva. "Ne brini ti o tome gde ću staviti svoje ruke." On
pogleda Monea. "Je li to odista tvoja ljubaznost Moneo? Da li me zbog toga
šalješ daleko odavde?"
"To je pitanje poverenja", reče Siona. "U koga on ima poverenja?"
"Da li ću biti primoran da pođem sa tvojom kćeri?"
nastojao je da sazna Ajdaho.
Siona ustade. "Ili ćemo pristati ili će nas Ribogovornice vezati i odneti tamo
na najneudobniji mogući način. Možeš to pročitati na njegovom licu."
"Ja, dakle, zaista, nemam izbora", reče Ajdaho.
"Imaš izbor koji svako ima", dobaci mu Siona. "Umreti odmah ili kasnije."
Ajdaho je neprestano gledao Monea. "Kakve su tvoje stvarne namere, Moneo? Možeš
li da zadovoljiš moju radoznalost?"
"Radoznalost je mnoge održala u životu kada je sve ostalo propalo", odgovori
Moneo. "Ja nastojim da te održim u životu, Dankane. Nikad ranije nisam to
činio."
42.
Bilo je potrebno gotovo hiljadu godina da bi prašina pustinje koja je nekad
prekrivala čitavu planetu Dinu iščilela iz atmosfere i vezala se sa tlom i
vodom. Vetar zvani peščani ipak nije zabeležen na Arakisu već nekih dve i po
hiljada godina. Dvadeset milijardi tona prašine mogao je da ponese vetar u samo
jednoj od tih oluja. U takvim prilikama nebo je često imalo srebrnast izgled.
Slobodnjaci su govorili: 'Pustinja je hirurg koji zaseca kožu da bi izložila ono
što se nalazi ispod nje.' Planete i ljudi imaju slojeve. Možeš da ih vidiš. Moj
Sarer je samo slabašan odjek onoga što je nekad bilo. Ja moram danas da budem
onaj peščani udar.
'Ukradeni dnevnici'
"Poslao si ih u Tuono ne posavetovavši se sa mnom? Iznenađujuće od tebe, Moneo!
Odavno nisi preduzeo nešto tako nezavisno."
Moneo je stajao pognute glave na oko deset koraka od Leta u mračnom središtu
kripte, koristeći svu veštinu koju je znao da spreči drhtanje, svestan da bi čak
i to Bogocar mogao da opazi i protumači na svoj način. Bila je skoro ponoć. Leto
je pustio svog upravnika da čeka i čeka.
"Usrdno se nadam da nisam uvredio svog gaspodara", reče Moneo.
"Zabavio si me, ali neka te to ne raduje mnogo. U poslednje vreme ne uspeva mi
da razdvojim komično od tužnog."
"Oprostite mi, gospodaru", prošapta Moneo.
"Kakav to oproštaj tražiš? Moraš li uvek da zahtevaš sud? Zar tvoja vaseljena ne
može naprosto da bude?"
Moneo podiže pogled ka tom groznom zakukuljenom licu. On je u isti mah i brod i
oluja. Zalazak sunca postoji sam po sebi. Moneo oseti da stoji na ivici
zastrašujućih otkrića. Oči Bogocara svrdlale su kroz njega, žežući, opipavajući.
"Gospodaru, šta tražite od mene."
"Da imaš vere u sebe."
Osećajući da bi nešto moglo u njemu da eksplodira, Moneo reče: "Onda, činjenica
da se nisam posavetovao sa vama pre nego..."
"Kako poučno od tebe, Moneo. Sitne duše koje teže moći nad drugima najpre
uništavaju veru koju bi ti drugi mogli da imaju u sebe."
Ove reči skrhaše Monea. Osetio je u njima optužbu, priznanje. Osećao je kako mu
oslonac na stravičnu ali beskrajno poželjnu stvar izmiče. Pokušao je da iznađe
reči koje bi to opozvale, ali mu um ostade prazan. Možda, ako upita Bogocara...
"Gospadaru kada biste samo pristali da mi iznesete svoje misli o ..."
"Moje misli iščezavaju na dodir!"
Leto je odozgo gledao Monea. Kako su čudno upravnikove oči štrčale iznad tog
sokolovog atreidskog nosa - nestalne oči na metronomskom licu. Da li je Moneo
čuo taj ritmički damar: Malki dolazi! Malki dolazi! Malki dolazi!
Moneo požele da krikne od muke. Ona stvar koju je tako bolno osećao - potpuno je
iščezla. Stavio je obe ruke preko usta.
"Tvoja vaseljena je dvodimenzioni peščanik", optuži ga Leto. "Zbog čega onda
pokušavaš da zadržiš isticanje peska?"
Moneo spusti ruke i uzdahnu. "Da li želite da čujete nešto o pripremama za
venčanje, gospodaru?"
"Ne budi dosadan! Gde je Hvi?"
"Ribogovornice je pripremaju za..."
"Jesi li se posavetovao sa njom oko priprema?"
"Da, gospodaru."
"Da li ih je odobrila?"
"Da, gospodaru, ali mi je prebacila da živim za kvantitet delatnosti, a ne za
kvalitet."
"Nije li to čudesno, Moneo? Da li je zapazila uznemirenost među
Ribogovornicama?"
"Mislim da jeste, gospodaru."
"Smeta im pomisao o mojoj ženidbi."
"Upravo zbog toga sam sklonio Dankana odavde, gospodaru."
"Svakako da je zbog toga, a i Sionu sa njim, da..."
"Gospodaru, znam da ste je proverili i ona..."
"Osetila je Zlatnu Stazu jednako duboko kao i ti, Moneo."
"Zbog čega je se onda bojim, gospodaru?"
"Zbog toga što razum izdižeš iznad svega drugog."
"Ne znam razlog svog straha!"
Leto se osmehnu. Bilo je to slično igri mehurastih kockica, u beskrajnoj zdeli.
Moneova osećanja predstavljala su čudesnu dramu koja se igrala samo na ovoj
pozornici. Koliko je hodao blizu ivice, a nikad je nije video!
"Moneo, zbog čega nastojiš da izdvajaš deliće iz kontinuuma?" upita Leto. "Kada
gledaš spektar, da li jednu boju želiš više od ostalih?"
"Gospodaru, ja vas ne razumem!"
Leto sklopi oči, sećajući se kako je bezbroj puta čuo ovaj vapaj. Lica su bila
nerazlučivo izmešana. On otvori oči da bi ih izbrisao.
"Sve dok makar ijedno ljudsko biće živi i vidi ih, boje neće podnositi linearnu
smrt, pa čak i ako ti umreš, Moneo."
"Šta znači to o bojama, gospodaru?"
"Kontinuum, beskrajnost, Zlatna Staza."
"Ali, gospodaru, vi vidite stvari koje mi ne vidimo!"
"Zato što odbijaš da ih vidiš!"
Moneo obori bradu na prsa. "Gospodaru, znam da ste se razvili daleko iznad svih
nas. Zbog toga vas i obožavamo i... ja..."
"Proklet bio, Moneo!"
Moneo trže glavu i stade da uplašeno gleda Leta.
"Civilizacije propadaju kada njihove moći nadvladaju njihove religije!" reče
Leto. "Zbog čega to najzad ne shvatiš? Hvi je shvatila."
"Ona je Iksijanka, gospodaru. Možda ona..."
"Ona je Ribogovornica! To je od rođenja; a rođena je da bi mi služila." Leto
podiže jednu majušnu ruku, u trenutku kada Moneo pokuša da uzvrati. "Ne!
Ribogovornice su uznemirene zato što sam ih nazivao svojim nevestama, a sada
vide jednu strankinju koja nije stasala sa Siajnokom, dok je istovremeno u tome
uspešnija od njih samih."
"Kako to može biti, gospodaru? Kada vaše Ribo..."
"Šta ti pričaš? Svako od nas dolazi na svet znajući ko je i šta treba da čini."
Moneo otvori usta, ali ih odmah zatvori ne rekavši ni reči.
"Mala deca znaju", reče Leto. "Samo kada ih odrasli zbune deca kriju ovo znanje
čak i od samih sebe. Moneo! Otkrij se!"
"Gospodaru, ne mogu!" Ove reči se otrgoše Moneu. Drhtao je od muke. "Nemam vaše
moći, vaše znanje..."
"Dosta!"
Moneo zamuče. Telo mu je drhtalo.
Leto mu se obrati umirujućim glasom. "U redu je, Moneo. Previše tražim od tebe,
a vidim da si umoran."
Moneovo drhtanje polagano se stiša. Duboko i žudno udisao je vazduh.
"Biće nekih izmena u mom slobodnjačkom venčanju", reče Leto. "Nećemo upotrebiti
vodene prstenove moje sestre Ganime. Umesto toga upotrebićemo prstenove moje
majke."
"Gospe Čani, gospodaru. Shvatam. Gde su njeni prstenovi?"
Leto izvi svoju telesinu na kolima i pokaza levo od sebe ka presecištu dva
udubljenja gde je mutna svetlost otkrivala najstarije pogrebne niše Atreida na
Arakisu.
"U njenom grobu, u prvoj niši. Skinućeš te prstenove i donećeš ih na
svetkovinu."
Moneo se zagleda u mračan prostor kripte. "Gospodaru... nije li to skrnavljenje
da..."
"Zaboravljaš, Moneo, ko živi u meni". Potom prozbori Čaninim glasom: "Mogu da
uradim šta mi je volja sa svojim vodenim prstenovima."
Moneo ustuknu. "Da, gospodaru. Doneću ih u selo Tabur kada..."
"Selo Tabur?" upita Leto svojim uobičajenim glasom. "Ali ja sam se predomislio.
Venčaćemo se u selu Tuono."
43.
Većina civilizacija zasnovana je na kukavičluku. Veoma je lako civilizovati
ljude učeći ih kukavičluku. Razvodniš merila koja bi ih vodila do hrabrosti.
Sputaš volju. Podeliš prohteve. Omeđiš obzorja. Doneseš zakone za svaki pokret.
Poričeš postojanje haosa. Čak i decu učiš da dišu lagano. Krotiš.
'Ukradeni dnevnici'
Ajdaho se užasnuo kada je prvi put izbliza ugledao selo Tuono. Zar je ovo bio
dom Slobodnjaka?
Odred Ribogovornica poveo ih je iz Citadele u praskozorje. Ajdaho i Siona bili
su strpani u veliki ornitopter, koji su pratila dva manja stražarska broda. Samo
putovanje bilo je sporo i trajalo je skoro tri časa. Prizemili su se kraj
ravnog, okruglog hangara od plastikamena koji se nalazio gotovo kilometar od
sela, odvojen od njega starim dinama kojima su oblik davali zasadi oskudne trave
i retko kržljavo žbunje. Dok su se spuštali izgledalo je da Zid koji se pružao
odmah iza sela raste sve više i više, dok je selo nestajalo ispod takve
neizmerne veličine.
"Muzejski Slobodnjaci uglavnom su nezagađeni tehnologijom koja potiče izvan ove
planete", objasni im Naila dok je pratnja smeštala 'toptere u niski hangar.
Jedna Ribogovornica iz odreda već je bila odjurila prema Tuonu, sa zadatkom da
najavi njihov dolazak.
Za vreme čitavog puta Siona je uglavnom ćutala, ali je u potaji pomno proučavala
Nailu.
Dok su hodali preko dina obasjanih jutarnjom svetlošću Ajdaho je neko vreme
pokušavao da zamisli da se vratio u one stare dane. Među zasadima video je
pesak, a u doljama između dina bilo je spržene zemlje, žute trave i bodljikavih
grmova. Tri lešinara, sasvim raširenih krila, kružili su pod nebeskim svodom -
Slobodnjaci su to nazivali 'tragati sa visine'! Ajdaho pokuša da objasni ovo
Sioni, koja je koračala pored njega. "Lešinari počinju da te zabrinjavaju tek
kad počnu da se spuštaju."
"Pričali su mi već o lešinarima", reče ona hladno. Ajdaho opazi znoj na njenoj
gornjoj usni. Iz odreda koji ih je tesno opasivao dopirao je začinski zadah
znoja. Njegova mašta nije bila na visini zadatka da razluči razlike između
prošlosti i ovog vremena. Pustinjska odela koja su Ribogovornice nosile služila
su više za prikazivanje nego za delotvorno prikupljanje telesne vode. Nijedan
pravi Slobodnjak ne bi poverio svoj život jednom takvom odelu, čak ni ovde, gde
je vazduh mirisao na obližnju vodu. Osim toga, Ribogovornice iz Nailinog odreda
nisu hodale u slobodnjačkoj tišini. Čavrljale su izmedu sebe kao deca.
Siona je išla pored njega, natmurena i povučena u sebe, često pogledajući na
široka mišićava leđa Naile koja je koračala nekoliko metara ispred odreda.
Šta je bilo između ove dve žene? pitao se Ajdaho. Činilo se da je Naila odana
Sioni, skačući na svaku Sioninu reč, pokoravajući se svakom njenom ćefu... osim
što nije htela da odstupi od naređenja koja su ih dovela u selo Tuono. Pa ipak,
Naila se pokoravala Sioni i nazivala je 'Zapovednicom'. Postojalo je nešto
duboko između njih dve, nešto što je, bez sumnje, kod Naile izazivalo
strahopoštovanje i zebnju.
Konačno su stigli do jedne padine koja se spuštala u selo i do Zida iza njega.
Iz vazduha Tuono je nalikovao grozdu svetlucavih pravougaonika tik izvan senke
Zida. S ove male razdaljine, međutim, bio je sveden na grozd natrulih koliba, a
izgledao je još ubogije zbog pokušaja da se ukrasi. Na zidovima zgrada
komadićima sjajnih minerala i krhotinama metala bili su izbrazdani dekorativni
crteži. Jedna dronjava zelena zastava lepršala je na metalnoj šipki postavljenoj
na vrh najviše građevine. Povremen lahor donosio je do Ajdahovih nozdrva miris
đubreta i otvorene kanalizacije. Središnja ulica sela pružala se ka njima preko
peska sa retkim zasadima, završavajući se krzavom ivicom razbijenog pločnika.
Svečano odeven odbor za doček čekao je u blizini zgrade sa zelenom zastavom,
stojeći sa Ribogovornicom - glasnicom koju je Naila paslala ispred njih. Ajdaho
je prebrojao osam članova odbora: sve sami muškarci, obučeni u tamnosmeđe odore,
koje su naizgled predstavljale pravu slobodnjačku nošnju. Ispod kapuljače jednog
od članova odbora mogla se nazreti zelena traka oko glave. Bio je to bez sumnje
naib. Sa strane čekala su deca sa cvećem. U sporednim ulicama u pozadini mogle
su se videti žene sa crnim kapuljačama kako vire iza uglova. Na Ajdaha je čitav
prizor delovao mučno.
"Hajde da završimo s tim", reče Siona.
Naila klimnu i povede skupinu niz strminu ka ulici. Siona i Ajdaho su se držali
nekoliko koraka iza nje, a ostatak odreda raštrkano je išao za njima.
Ribogovornice su sada šarale pogledima unaokolo sa neprikrivenom radoznalošću.
Kada se Naila približila odboru onaj sa zelenom trakom oko glave istupi napred i
pokloni se. Kretao se kao neki starac, ali Ajdaho primeti da on nije bio star
čovek, možda jedva srednjih godina, glatkih obraza, zatupastog nosa bez ožiljaka
od cevi za disanje kroz filter. A tek oči! Oči su otkrivale jasno ocrtane
zenice, a ne ono potpuno plavetnilo začinske zavisnosti. Oči su mu bile
kestenjaste. Kestenjaste oči u jednog Slobodnjaka!
"Ja sam Garun", reče čovek kada se Naila zaustavila ispred njega. "Ja sam naib
ovog mesta. Izražavam vam slobodnjačku dobrodošlicu u Tuono..."
Naila pokaza preko ramena na Sionu i Ajdaha koji se zaustaviše odmah iza nje.
"Jesu li pripiemljene odaje za tvoje goste?"
"Mi, Slobodnjaci, poznati smo po svojoj gostoljubivosti", odgovori Garun. "Sve
je spremno."
Ajdaho se namršti na opore mirise i zvuke ovog mesta. Bacio je pogled kroz
otvorene prozore zgrade sa zastavom sa njegove desne strane. Zar barjak Atreida
da se ovde vijori? Iza prozora se pružala dvorana sa niskom tavanicom, na čijem
je suprotnom kraju stajala jedna mala zasvođena platforma. Video je redove
stolica i ćilime boje kestena na podu. Sve ovo se uklapalo u sliku pozornice,
mesta za zabavu turista.
Zvuk nogu po pesku ponovo je usmerio Ajdahovu pažnju na Garuna. Deca su se
tiskala oko odbora, pružajući bukete drečavocrvenog cveća svojim prljavim
rukama. Cveće je bilo uvelo.
Garun oslovi Sionu, ispravno uočivši zlatni širit zapovednice Ribogovornica na
njenoj uniformi.
"Da li želite da pogledate izvođenje naših slobodnjačkih obreda?" upita on.
"Možda muziku? Ples?"
Naila je primila kitu cveća od jednog deteta, pomirisala ga i kinula.
Jedan drugi mališan pružio je cveće prema Sioni, podigavši svoje razrogačene oči
ka njoj. Uzela je cveće, uopšte ne pogledavši dete. Ajdaho je samo, kada su mu
se približila, mahnuo deci da se sklone u stranu. Ona su oklevala, zureći u
njega, a onda su ga žurno zaobišla uputivši se ka ostatku odreda.
Garun se obrati Ajdahu: "Ako im date nekoliko novčića oni vam neće dosađivati."
Ajdaho se naježi. Zar se ovako vaspitavaju slobodnjačka deca?
Garun ponovo upravi pažnju na Sionu. Dok ga je Naila slušala, Garun poče da
potanko objašnjava raspored svoga sela.
Ajdaho se odvoji od njih i krenu niz ulicu, zapažajući kako se pogledi
upravljaju prema njemu a onda izbegavaju njegove oči. Osetio je da ga ukrasi na
površini zgrada duboko vređaju, jer nijedan od njih nije uspevao da prikrije
znake raspadanja. On baci pogled ka jednom otvorenom ulazu auditorijuma. U Tuonu
je bilo oporosti, nečeg što se upiralo da izbije iz uvelog cveća i servilnog
Garunovog glasa. U neko drugo vreme i na nekoj drugoj planeti ovo bi bilo
magareće selo - seljaci opasani užetom, koji su tiskaju napred mašući svojim
molbama. Mogao je da čuje molećivost i cviljenje u Garunovom glasu. Ovo nisu
bili Slobodnjaci! Uboga stvorenja živela su na rubu stvarnosti, pokušavajući da
zadrže komadiće prastare celine. Pa ipak, ta izgubljena stvarnost klizila je sve
dalje iz njihovih ruku. Šta je Leto stvorio ovde? Ovi Muzejski Slobodnjaci bili
su izgubljeni za sve osim za golo postojanje i deklamovanje naučenih starih reči
koje nisu razumeli i koje čak nisu ni ispravno izgovarali!
Vrativši se do Sione Ajdaho prionu na proučavanje kroja Garunove odore,
zapazivši da je bila tesna usled potrebe da se štedi na tkanini. Ispod odore se
mogla videti siva glatkoća pustinjskog odela. Nijedan pravi Slobodnjak nikad ne
bi dozvolio da mu pustinjsko odelo na ovaj način bude izloženo sunčevoj
svetlosti! Ajdaho pređe pogledom po ostatku delegacije, primećujući jednako
štedljiv odnos prema tkanini. To je odavalo njihovu emocionalnu sputanost.
Ovakva odeća nije dozvoljavala široke gestove i slobodu pokreta. Odelo je bilo
tesno i ograničavajuće, sasvim u skladu sa umutrašnjim stanjem svih ovih ljudi.
Pokrenut gađenjem, Ajdaho odjednom iskorači napred i razgrnu Garunovu odeždu da
bi pogledao pustinjsko odelo. Baš kao što je pretpostavio! Odelo je bilo još
jedna prevara bez rukava - bez crpki u čizmama!
Garun ustuknu, stavivši ruku na dršku noža za pojasom koji je Ajdaho razotkrio.
"Hej! Šta to radiš?" uzviknu Garun svadljivim glasom. "Slobodnjak se ne dira na
takav način!"
"Ti, Slobodnjak?" uzvrati Ajdaho. "Ja sam živeo sa Slobodnjacima! Borio sam se
na njihovoj strani protiv Harkonena! Umro sam sa istinskim Slobodnjacima! Ti? Ti
si varalica."
Garunovi prsti na dršci noža pobeleše. On se obrati Sioni. "Ko je ovaj čovek?"
Naila odgovori: "Ovo je Dankan Ajdaho."
"Gola?" Garun se okrenu i pogleda Ajdaha. "Nikada nismo videli tvoje dvojnike
ovde."
Ajdaho oseti da ga je gotovo nadvladala iznenadna želja da zbriše ovo mesto,
makar ga to koštalo života; da uništi ovaj ponižavajući život koji je mogao da
bude beskrajno ponavljan u izvođenju ljudi koji nisu odista marili za njega.
Jedan stariji model, da! Ali ovo nisu bili Slobodnjaci.
"Izvuci nož ili makni ruku sa njega", uzviknu divlje Ajdaho.
Garun trže ruku sa noža. "To i nije pravi nož", reče on.
"Samo ukras". Glas mu postade živahan. "Imamo mi i prave noževe, čak i kris-
noževe! Čuvamo ih zaključane u izložbenim vitrinama."
Ajdaho ne mogade da se uzdrži. Zabacio je glavu i gromko se nasmejao. Siona se
osmehnu, ali ih je Naila samo zamišljeno posmatrala, dok se ostatak odreda
Ribogovornica zbio u uži krug oko njih i pomno motrio šta se događa.
Smeh je na čudan način delovao na Garuna. Oborio je glavu i čvrsto sklopio šake,
ali ne pre no što Ajdaho primeti kako mu podrhtavaju. Kada je Garun ponovo
podigao pogled, uputio ga je Ajdahu ispod teških obrva. Ajdaha najednom prođe
volja za smehom. Bilo je to kao da je neka strahovita čizma pretvorila Garunov
ego u čudljivu poniženost. U njegovim očima ogledalo se netremično iščekivanje.
Iz razloga koji sebi nije umeo da objasni Ajdaho se tog časa seti jednog mesta
iz Narandžaste Katoličke Biblije. Zapitao se: Da li su ovo nišči duhom koji će
nas sve nadživeti i naslediti vaseljenu?
Garun se nakašlja a zatim reče: "Možda gola Dankan Ajdaho želi da vidi naše
običaje, naše obrede i da ih sam oceni?"
Ajdaho oseti postiđenost zbog ovakvog žalobnog zahteva. Stoga odgovori bez
razmišljanja: "Naučiću vas svemu što znam o Slobodnjacima." Uspravio je pogled i
video da ga Naila smrknuto posmatra. "Tako će nam brže proći vreme", dodade on.
"I ko zna? Možda ćemo ovom tlu uspeti da vratimo ponešto od starog istinskog
slobodnjačkog duha."
Siona upade: "Nema potrebe da se izmotavamo izvodeći stare kultne igre! Povedi
nas u naše odaje."
Naila obori glavu, u očiglednoj nelagodnosti, i prozbori ne gledajući Sionu.
"Zapovednice, ima jedna stvar koju se nisam usudila da vam kažem."
"Da moraš po svaku cenu da obezbediš da ostanemo u ovom smrdljivom mestu", reče
Siona.
"Oh, ne!" Naila podiže oči prema Sioni. "Gde biste mogli da odete? Na Zid se ne
možete popeti, a iza njega je ionako samo reka. U drugom pravcu pruža se Sarer.
Oh ne... posredi je nešto drugo." Naila zavrte glavom.
"Reci već jednom", odseče Siona.
"Izdata su mi stroga naređenja, zapovednice, koja ne smem da pogazim." Naila
obuhvati pogledom ostale članove ovog odreda a onda ga ponovo zaustavi na Sioni.
"Vi i... Dankan Ajdaho treba da budete smešteni zajedno."
"Naređenje mog oca?"
"Zapovednice, rekli su mi da je to naređenje samog Bogocara i da ne smemo da se
oglušimo o njega."
Siona se unese Ajdahu u lice. "Sećaš li se mog upozorenja Dankane, kada smo
poslednji put razgovarali u Citadeli?"
"Sa svojim rukama mogu da činim šta želim", osorno uzvrati Ajdaho. "Mislim da
nemaš nikakvih sumnji u pogledu mojih želja."
Pošto se kratko nakloni Siona se okrenu od njega i pogleda Garuna. "Kakvog
značaja ima gde ćemo spavati u ovom odvratnom mestu? Vodite nas u naše odaje."
Garunova reakcija je, prema Ajdahovom sudu, bila očaravajuća - okrenuo je glavu
prema goli, uvukao lice u slobodnjačku kapuljaču i konačno u potaji zavrenički
namignuo. Tek tada Garun ih povede niz prljavu ulicu.
44.
Ko predstavlja najneposredniju opasnost za moje upraviteljstvo? Reći ću vam. To
je pravi vizionar, osoba koja se nalazi u prisustvu Boga sa punim saznanjem o
tome gde se nalazi, vizionar. Vizionarska ekstaza oslobađa energije koje su
slične energijama seksa - ravnodušne su prema bilo čemu osim prema stvaranju.
Jedan čin stvaranja može da bude veoma sličan nekom drugom. Sve zavisi od
vizije.
'Ukradeni dnevnici'
Leto je, bez svojih kola, ležao na visokom zaklonjenom balkonu tornja svoje Male
Citadele, obuzdavajući srditost za koju je znao da potiče od nužnog odlaganja
datuma njegove ženidbe sa Hvi Noree. Gledao je ukočeno prema jugozapadu. Tamo
negde daleko iza zamračujućeg obzorja; Dankan, Siona i njihova pratnja bili su
već šest dana u selu Tuono.
Odgađanje je moja greška, pomisli Leto. Ja sam promenio mesto venčanja, učinivši
neophodnim da siroti Moneo iznova preduzme celokupne pripreme.
A sada, naravno, tu je bila i ta stvar sa Malkijem.
Nijedna od tih nužnosti nije se mogla objasniti Moneu, koji se mogao čuti kako
se muva po središnjoj odaji vrha tornja, zabrinut zbog svog odsustva sa
zapovedničkog mesta odakle je upravljao pripremama svetkovine. Moneo je bio
takav brižnik!
Leto se zagleda u sunce na zalasku. Nisko je počivalo povrh obzorja, a nedavna
oluja prigušila mu je sjaj u tamnonarandžasti. U ovom času kiša je već lila iz
oblaka koji se behu nisko spustili južno od Sarera. Leto je u dugotrajnoj tišini
posmatrao kišu, a vreme kao da za njega nije imalo ni početka ni kraja. Oblaci
kao da su bili izrasli iz teškog olovnog neba, a kiša se slivala u vidljivim
mlazevima. Osetio se zaokupljen sećanjima koja su nepozvana navrla. Bilo je
teško otresti se ovog raspoloženja i on, bez ikakvog razmišljanja, stade da
mrmlja upamćene stihove jedne stare pesme.
"Da li ste nešto rekli, gospodaru?" začu se Moneov glas iz Letove neposredne
blizine. Okrenuvši jedino oči, Leto je mogao da vidi kako verni upravnik stoji
pokraj njega i uslužno čeka.
Leto navede stihove, prevodeći ih na galaški. "Slavuj se gnezdi u šljivinom
drvetu, ali kako će izaći na kraj s vetrom?"
"Da li je to neko pitanje, gospodaru?"
"Jedno staro pitanje. Odgovor je jednostavan. Neka se slavuj drži cvetova."
"Ne razumem, gospodaru."
"Ne pripisuj očiglednom drugačiji smisao, Moneo. Smeta mi kad to činiš."
"Oprostite mi, gospodaru."
"Šta drugo i mogu da uradim?" Leto je ispitivački posmatrao Moneovu snuždenu
priliku. "Ti i ja, Moneo, ma šta inače još činili, predstavljamo dobro
pozorište."
Moneo se upilji u Letovo lice. "Gospodaru?"
"Odredi vezani za religijska proslavljanja boga Baha bili su klice grčkog
pozorišta, Moneo. Religija često vodi do pozorišta. Jednog dana napraviće fino
pozorište od nas." Leto se ponovo okrenu i zagleda prema jugozapadnom obzorju.
Sada je na toj strani vetar gomilao oblake. Letu se učini da čuje kako
uskovitlani pesak huči između dina, ali unutrašnjim prostranstvom tornja širila
se jedino treperava tišina, mir koji je remetio samo jedva čujan zvižduk vetra
spolja.
"Oblaci", prošaputa on. "Još jednom bih ispio putir mesečine i stajao na ivici
jednog drevnog mora, pod tankim oblacima koji prijanjaju uz moje sumračno nebo,
sa plavosivim plaštom oko ramena i njiskanjem uzbuđenih konja u blizini."
"Moj gospodar je uznemiren", reče Moneo. Saosećanje u njegovom glasu pogađalo je
Leta.
"Svetle seni moje prošlosti", reče Leto, "nikada me ne ostavljaju na miru. Žudno
sam osluškivao umirujući zvuk, zvono seoske crkve u sumrak, i jedino što mi je
ono poručilo to je da sam zvuk i duša ovog mesta."
Dok je izgovarao ove poslednje reči mrak je optočio toranj. Oko njih se upališe
automatskla svetla. Letova pažnja je i dalje bila usmerena napolje, gde je tanka
dinjasta kriška mladog meseca plovila iznad oblaka. Sveprožimajuća narandžasta
svetlost planete otkrivala je satelitov pun krug.
"Gospodaru, zbog čega smo došli ovamo?" upita Moneo. "Zašto nećete da mi
kažete?"
"Želeo sam da izvučem korist iz tvog iznenađenja", reče Leto. "Uskoro će ovde
pored nas sleteti Esnafova letelica. Moje Ribogovornice mi dovode Malkija."
Moneo brzo udahnu i za trenutak zadrža dah pre no što ga ispusti. "Hviin ujak?
Taj Malki?"
"Iznenađen si što te niko nije upozorio na to", reče ironično Leto.
Moneo oseti kako ga čitavim telom prolazi jeza. "Gospodaru, kada želite da
stvari držite u tajnosti od..."
"Moneo?" Leto prozbori blagim, uverljivim tonom. "Znam da te je Malki stavio na
veća iskušenja nego bilo ko drugi..."
"Gospodaru! Ja nikad..."
"Znam to, Moneo." Nastavio je u blagom tonu: "Iznenađenje je, zahvaljujući
potresu, oživelo tvoja sećanja. Sada si, siguran sam, pripravan za bilo šta što
bih od tebe mogao zahtevati."
"Šta... šta moj gospodar..."
"Možda ćemo morati da se otarasimo Malkija. On je problem."
"Ja? Hoćete da ja..."
"Možda."
Moneo s mukom proguta pljuvačku, pa reče: "Časna Majka..."
"Anteak je mrtva. Dobro me je služila, ali je mrtva. Došlo je do silovitog
sukoba kada su moje Ribogovornice napale... mesto na kome je Malki bio skriven."
"Biće vam bolje bez Anteak", reče Moneo.
"Uvažavam tvoje nepoverenje prema Bene Geseritu, ali bih više voleo da nas je
Anteak napustila na neki drugi način. Ona nam je bila verna, Moneo."
"Časna Majka je bila..."
"I Bene Tleilaksi i Esnaf želeli su da se dočepaju Malkijeve tajne", reče Leto.
"Kada su videli da smo krenuli na Iksijance pokušali su da preduhitre moje
Ribogovornice. Anteak... pa, mogla je jedino da ih malo zadrži, ali i to je bilo
dovoljno. Moje Ribogovornice opkolile su to mesto..."
"Malkijeva tajna, gospodaru?"
"Kada jedna stvar nestane", reče Leto, "to je u istoj tolikoj meri poruka kao
kad se jedna stvar iznenada pojavi. Prazni prostori uvek zavređuju da ih
proučimo."
"Šta moj gospodar hoće da kaže, prazni..."
"Malki nije umro! Ja bih to svakako doznao. Gde je otišao kada je iščezao?"
"Iščezao... postao nevidljiv čak i za vas, gospodaru? Mislite li da su
Iksijanci..."
"Usavršili su oruđe koje su mi dali pre mnogo vremena. Usavršavali su ga
polagano i podmuklo, skrivene opne unutar skrivenih opni, ali ja sam opazio
senke. Bio sam iznenađen. Bio sam zadovoljan."
Moneo stade da razmišlja o ovom. Oruđe koje je skrivalo... Ah! Bogocar je već u
više navrata pomenuo tu stvar, način skrivanja misli koje je on sam beležio.
Moneo ponovo zausti:
"I Malki donosi tajnu..."
"Oh, da! Ali to nije Malkijeva prava tajna. On u nedrima krije jednu drugu stvar
i ne pomišljajući da ja podozrevam šta je to."
"Jednu drugu... Ali, gospodaru, ako oni mogu da sakriju čak i od vas..."
"Sad to mnogi mogu, Moneo. Kada su moje Ribogovornice napale, oni su se
raštrkali. Tajna iksijanskog oruđa rasprostrta je naširoko i nadaleko."
Moneove oči razrogačiše se od zebnje. "Gospodaru, ako bilo ko..."
"Ako nauče da budu promućurni neće ostaviti nikakvog traga", odvrati Leto. "Kaži
mi, Moneo, šta Naila priča o Dankanu? Da li je ozlojeđena što mora neposredno da
te izveštava?"
"Šta god moj gospodar zapovedi..." Moneo pročisti grlo. Nije uspevao da dokuči
zbog čega njegov Bogocar - govori u isti mah o skrivenim tragovima i o Dankanu i
Naili.
"Da, svakako", reče Leto. "Šta god da zapovedim, Naila će poslušati. I šta veli
za Dankana?"
"Nije pokušao da se približi Sioni, ako je to ono što moj gospodar..."
"Šta je učinio sa mojom marionetom, naibom Garunom i ostalim Muzejskim
Slobodnjacima?"
"Priča im o starim običajima i ratovima protiv Harkonena, o prvim Atreidima ovde
na Arakisu."
"Na Dini!"
"Da, na Dini."
"Zbog toga što nema više Dine nema ni Slobodnjaka", napomenu Leto.
"Jesi li preneo Naili moju poruku?"
"Gospodaru, zbog čega uvećavate opasnost u kojoj se nalazite?"
"Jesi li preneo moju poruku?"
"Poslao sam glasnicu u Tuono, ali još mogu da je opozovem."
"Nećeš je opozvati!"
"Ali, gospodaru."
"Šta će ona reći Naili?"
"Da je vaša zapovest Naili da istraje u potpunoj i bespogovornoj pokornosti
prema mojoj kćeri izuzev ukoliko... Gospodaru! Ovo je opasno!"
"Opasno? Naila je Ribogovornica. Poslušaće me."
"Ali, Siona... Gospodaru, bojim se da vam ne služi svim svojim srcem. A Naila
je..."
"Naila ne sme da odstupi."
"Gospodaru, hajde da vaše venčanje održimo na nekom drugom mestu."
"Ne!"
"Gospodaru, znam da se vaše proviđenje otkrilo..."
"Zlatna Staza mora da istraje, Moneo. Poznato ti je to baš kao i meni."
Moneo uzdahnu. "Beskonačnost je vaša, gospodaru. Ne postavljam pitanje..."
Prekinuo je u trenutku kada čudovišna tutnjava potrese toranj, postajući svakog
trenutka glasnija.
Obojica se okrenuše u pravcu zvuka - jedno pero narandžastoplave svetlosti
ispunjeno kovitlavim udarnim talasima spustilo se u pustinju na manje od
kilometar prema jugu?
"Ah, stiže moj gost", reče Leto. "Poslaću te dole na mojim kolima, Moneo. Dovedi
samo Malkija sa sobom. Reci pripadnicima Esnafa da su ovim zaslužili moj
oproštaj, a onda ih otpusti."
"Vaš opro... Da, gospodaru. Ali ako oni poseduju tajnu..."
"Oni služe mom cilju, Moneo. Ti moraš činiti to isto. Dovedi mi Malkija."
Moneo poslušno ode do kola koja su počivala u senkama naspramnog kraja
prostorije na vrhu tornja. Popeo se na njih posmatrajući kako se usta noći
pomaljaju u zidu. Ispust za sletanje izroni u noć. Kola, laka kao pero,
isploviše napolje i blago nagnuta dole odlebdeše do peska pored Esnafove
letelice koja je stajala uspravno, slična izokrenutoj minijaturi tornja Male
Citadele.
Leto je motrio sa balkona, blago uzdigavši svoje prednje režnjeve kako bi
obezbedio bolji vidik. Njegov oštar vid razaznao je bele pokrete Monea koji je
stajao na kolima obasjan mesečinom. Dugonogi članovi posade Esnafovog broda
izađoše sa jednim nosilima koja položiše na kola, zastavši za trenutak u
razgovoru sa Moneom. Kada su otišli, Leto mentalnom naredbom spusti poluloptasti
poklopac kola, opazivši kako se mesečeva svetlost odbija od njega. Na njegov
novi mentalni poziv kola i njihov tovar vratiše se do ispusta za sletanje.
Esnafova letelica se uz silovitu tutnjavu podizala u nebo, a za to vreme Leto
uvede kola u osvetljeno okrilje prostorije, zatvarajući ulaz za njima. Leto
zatim otvori poklopac. Pesak je škripao pod njim dak se približavao nosilima.
Uzdigao je svoje prednje režnjeve i ugledao Malkija koji je ležao kao da spava,
privezan za nosila širokim sivim vezama. Ispod tamnosive kose lice ovog čoveka
bilo je pepeljasto.
Kako je ostario, pomisli Leto.
Moneo siđe sa kola i baci pogled preko ramena na čoveka koji je ležao na
nosilima. "Ranjen je, gospodaru. Želeli su da pošalju lekara."
"Želeli su da pošalju uhodu."
Leto je ispitivački posmatrao Malkija - tamna naborana koža, upali obrazi, taj
oštar nos u takvoj suprotnosti sa ovalnom okruglinom njegovog lica. Guste obrve
postale su gotovo potpuno bele. A tek da nije bilo testosterona...
Malki otvori oči. Kakav šok otkriti zlo u tim smelim očima kao u srne. Osmeh
zaigra na Malkijevim usnama.
"Gospodaru Leto." Malkijev glas bio je tek malo jači od promuklog šapata. Pogled
mu skrenu na desno, zaustavivši se na upravniku. "Moneo. Oprostitc što nisam na
visini ove izuzetne prilike."
"Da li te boli?" upita Leto.
"Povremeno." Malki stade pogledom da proučava okolinu. "Gde su hurije?"
"Bojim se da ću ovog puta morati da te lišim tog zadovoljstva, Malki."
"Svejedno", prošuška Malki. "Uistinu se ne osećam sposobnim da udovoljim
njihovim prohtevima. One koje si poslao u hajku na mene nisu bile hurije, Leto."
"Bile su profesionalne u svojoj odanosti meni", reče mirno Leto.
"Bile su krvoločni lovci!"
"Anteak je bila lovac. Moje Ribogovornice su bile samo grupa za raščišćavanje."
Moneo je prebacivao pažnju s jednog govornika na drugog. U razgovoru su se mogli
osetiti uznemiravajući prizvuci. Uprkos promuklosti, Malki je zvučao gotovo
brbljivo... ali on je uvek bio takav. Opasan čovek!
Leto nastavi: "Upravo pre tvog dolaska Moneo i ja smo raspravljali o
beskonačnom."
"Siroti Moneo", primeti Malki.
Leto se osmehnu. "Sećaš li se, Malki. Jednom si tražio da ti na očigledan način
dokažem beskonačnost."
"Rekao si da ne postoji takva beskonačnost koja se može na očigledan način
dokazati." Malki pređe pogledom preko Monea. "Leto voli da se poigrava
paradoksima. Njemu su znani svi jezički trikovi svih jezika koji su ikad
otkriveni."
Moneo obuzda talas ljutnje. Osećao se isključenim iz ovog razgovora, kao predmet
pošalica dva nadmoćna bića. Malki i Bogocar bili su gotovo kao dva stara
prijatelja koja su oživljavala zadovoljstva zajedničke prošlosti.
"Moneo me optužuje da sam isključivi posednik beskonačnog", reče Leto. "Odbija
da veruje da od beskonačnog poseduje baš koliko i ja."
Malki podiže pogled ka Letu. "Vidiš, Moneo? Vidiš li kako je lukav sa rečima?"
"Pričaj mi o svojoj nećaki, Hvi Noree!" iznenada zatraži Leto.
"Je li istina, Leto, ono što govore? Da ćeš se oženiti ljupkom Hvi?"
"Istina je."
Malki se isceri, a onda napravi bolnu grimasu. "Gadno su me udesili, Leto",
prošapta on a onda dodade: "Kaži mi, stari crve..."
Moneo zinu od čuda.
Malki za trenutak zastade da bi se oporavio od bola, a potom nastavi: "Kaži mi,
stari crve, da li je možda u tom tvom groznom telu skriven jedan čudovišni
penis. Kakav bi to šou bio za ljupku Hvi!"
"Rekao sam ti istinu o tome pre mnogo vremena", reče Leto.
"Niko ne govori istinu", rapavo uzvrati Malki.
"Ti si mi često govorio istinu", reče Leto. "Čak i kad nisi toga bio svestan."
"To je zbog toga što si pametniji od nas ostalih."
"Hoćeš li mi reći za Hvi?"
"Mislim da već znaš."
"Želim da to čujem od tebe", zapovedi Leto. "Jesi li dobio pomoć od Tleilaksa?"
"Dali su nam znanje i ništa više. Sve drugo smo sami obavili."
"I mislio sam da to nije tleilaška rabota."
Moneo više nije mogao da suzdrži radoznalost. "Gospodaru, šta znači sve ovo što
govorite o Hvi i Tleilaksima? Zašto vi..."
"Vidi ti starog prijaška Monea", reče Malki, skrenuvši naglo pogled prema
upravniku. "Zar zaista ne znaš da je on..."
"Nikad nisam bio tvoj prijaško!" odbrusi Moneo.
"Onda moj ortak među hurijama", reče Malki.
"Gospodaru", reče Moneo, okrenuvši se prema Letu, "zbog čega govorite o..."
"Šššš, Moneo", reče Leto. "Iznurujemo tvog starog ortaka, a ja štošta treba da
saznam od njega."
"Da li si se ikad zapitao, Leto", upita Malki, "zbog čega Moneo nikad nije
pokušao da ti odnese ceo šnjur".
"Šta?" upita Moneo zbunjeno.
"Još jedna od Letovih omiljenih reči", reče Malki. "Š-nj-u-r: šnjur. Savršeno.
Zašto ne preinačiš naziv ovog carstva, Leto? 'Veliki šnjur'!"
Leto podiže ruku da bi sprečio Monea da govori. "Hoćeš li mi reći, Malki? O
Hvi?"
"Samo nekoliko sićušnih ćelija iz mog tela", reče Malki.
"Potom brižljivo negovan rast i obrazovanje - sve što predstavlja tačnu
suprotnost tvom starom prijatelju, Malkiju. Izveli smo to u jednoj ne-prostoriji
u koju ti nisi mogao da dopreš pogledom!"
"Ali primetim kada nešto iščezne", reče Leto.
"Ne-prostorija?" upita Moneo. A onda, kada je značenje Malkijevih reči prodrlo u
njegovu svest, on dodade: "Ti? Ti i Hvi..."
"To je ono obličje koje sam video u senkama", reče mirno Leto.
Moneo se netremice zagleda u Letovo lice. "Gospodaru, opozvaću venčanje. Reći
ću..."
"Nećeš učiniti ništa slično!"
"Ali, gospodaru, ako su ona i Malki..."
"Moneo", reče Malki suvim glasom, "tvoj gospodar zapoveda i ti moraš da
poslušaš!"
Taj podrugljivi ton! Moneo besno prostreli pogledom Malkija.
"Tačna suprotnost Malkija", reče Leto obraćajući se Moneu. "Zar ga nisi čuo?"
"Šta može da bude bolje od toga?" upita Malki.
"Ali, doista, gospodaru, ako sada znate..."
"Moneo", reče Leto, "počinješ da me nerviraš."
Moneo, posramljen, utonu u ćutanje.
Leto dodade: "Tako je već bolje. Znaš, Moneo, jednom, pre nekih deset hiljada
godina, kada sam bio druga osoba, napravio sam grešku."
"Ti - grešku?" podrugnu se Malki.
Leto se samo osmehnu. "Moja greška je bila pogoršana lepim načinom na koji sam
je izrazio."
"Igre reči", podsmehnu se Malki.
"Zaista! Evo šta sam rekao: 'Sadašnjost je odvraćanje pažnje, budućnost je san;
jedino sećanje može da odgonetne značenje života.' Zar to nisu divne reči,
Malki?"
"Izvrsne, stari crve."
Moneo položi ruku preko usta.
"No, moje reči bile su tek budalasta laž", reče Leto. "Znao sam to i u ono
vreme, ali sam bio zaslepljen lepim rečima. Ne-sećanje ne odgoneta nikakav
smisao. Bez patnje duha, koja je nemušto iskustvo, nigde nema nikakvog smisla."
"Ne uspevam da dokučim smisao patnje koju su mi prouzrokovale tvoje krvoločne
Ribogovornice", zajedljivo reče Malki.
"Ti uopšte ne patiš", reče Leto.
"Da si ti u ovom telu, ti bi..."
"To je samo fizički bol", reče Leto. "Uskoro će sasvim minuti."
"Kada ću onda dokučiti patnju?" upita Malki. "Možda kasnije."
Leto savi svoje prednje režnjeve, okrećući se od Malkija ka Moneu. "Da li,
uistinu, služiš mojoj Zlatnoj Stazi, Moneo?"
"Ah, Zlatna Staza", podsmehnu se Malki.
"Znate da je tako, gospodaru", reče Moneo.
"Onda mi moraš obećati", reče Leto, "da ovo što si ovde saznao nikad neće preći
preko tvojih usana. Ni rečju ni znakom ne smeš to da otkriješ."
"Obećavam, gospodaru."
"On obećava, gospodaru", podsmehnu se Malki.
Jedna od Letovih sićušnih ruku pokaza na Malkija koji je ležao zureći naviše u
zatupast profil lica unutar sive kukuljice. "Zbog nekadašnjeg divljenja i...
mnogih drugih razloga ne mogu da ubijem Malkija. Ne mogu, čak, ni da to zatražim
od tebe... Pa ipak, on mora da bude uklonjen."
"Oh, kako si samo pametan!" reče Malki.
"Gospodaru, ako biste hteli da pričekate u drugom kraju prostorije", reče Moneo.
"Kada se vratite možda Malki više neće predstavljati problem."
"On bi to i učinio", prošišta Malki. "Podzemni bogovi! On bi to i učinio."
Leto se vijugajući udalji i smesti u senoviti kraj prostorije, zadržavajući
pažnju na jednom jedva primetnom luku koji bi namah postao izlaz u noć ukoliko
bi on jednostavno pretvorio svoju želju u mentalnu komandu. Kakav bi to pad bio
odatle - trebalo je samo prevaliti se preko ivice ispusta za sletanje. Sumnjao
je da bi čak i njegavo telo to preživelo. U pesku ispod tornja nije bilo vode i
on je mogao da oseti Zlatnu Stazu kako se naizmenično pali i gasi samo zbog toga
što je sebi dozvolio da razmišlja o jednom takvom kraju.
"Leto!" začu se Malkijev glas iza njega.
Leto začu kako nosila škripe na vetrom rasutom pesku kojim je bio posut pod
prostorije.
Malki još jednom pozva: "Leto, ti si najbolji! Ne postoji zlo u ovoj vaseljeni
koje ti ne možeš da nadmašiš."
Jedan tup udarac ućutka Malkijev glas. Udarac u vrat, pomisli Leto. Da, Moneo je
vešt u tome. Do Leta dopre zvuk klizećeg otvaranja providnih zaklopaca na
balkonu, struganje nosila o ogradu, a potom zavlada muk.
Moneo će morati da sahrani telo u pesku, pomisli Leto. Još nema crva koji bi
došao i proždrao dokaz. Leto se zatim okrenu i pogleda preko prostorije. Moneo
je stajao nagnut preko ograde i piljio dole... dole... dole...
Ne mogu da se molim za tebe, Malki, niti za tebe, Moneo, pomisli Leto. Možda sam
ja jedina religijska svest u Carstvu, zbog toga što sam istinski sam... i zato
ne mogu da se molim.
45.
Ne možete da razumete istoriju ukoliko ne razumete njene tokove, njene struje i
puteve kojima se vođe kreću unutar takvih sila. Vođa nastoji da neprekidno
održava uslove koji zahtevaju njegovo vođstvo. Otuda je vođi neophodan
protivnik. Upozoravam vas da brižljivo razmotrite moj životopis. Ja sam u isti
mah i vođa i protivnik. Ne činite grešku pretpostavljajući da sam ja stvorio
jedino crkvu, koja je bila država. To je bio moj zadatak kao vođe, a kao obrazac
mogli su da mi posluže mnogi istorijski modeli. Ključ za razumevanje moje uloge
kao protivnika može se otkriti u umetnostima mog vremena. Te umetnosti su
varvarske. Najomiljenija poezija? Ep. Popularan dramski ideal? Heroizam.
Plesovi? Razuzdani. Moneo je, sa svoje tačke gledanja, u pravu kad ovo opisuje
kao opasno. To podstiče uobrazilju. To znači da ljudi osećaju nedostatak onoga
što sam im oduzeo. Šta sam im oduzeo? Pravo da sudeluju u istoriji.
'Ukradeni dnevnici'
Počivajući opružen na ležaljci, zaklopljenih očiju, Ajdaho začu zvuk spuštanja
tela u drugu ležaljku. Seo je na postelju u svetlosti poznog popodneva koja je
pod oštrim uglom prodirala kroz jedini prozor u sobi, odbijajući se od poda u
belim keramičkim pločicama prema svetložutim zidovima. Video je da je Siona ušla
i opružila se na svoju postelju. Već je uzela da čita jednu od svojih knjiga
koje je stalno nosila sa sobom u tašni od zelene tkanine.
Zbog čega knjige? zapita se on.
Zanjihao je noge i spustio ih na pod a onda se osvrnuo po sobi. Kako se ova
prostrana kutija visoke tavanice mogla smatrati čak i dalekom rođakom
slobodnjačkih izbi? Jedan širok sto/klupa od neke tamnomrke lokalne plastike
razdvajao je dve ležaljke. Bilo je dvoje vrata. Jedna su, preko vrta, vodila
pravo napolje. Iza drugih nalazilo se raskošno kupatilo čije su bledoplave
keramičke pločice blistale pod svetlom koje je prodiralo kroz široki tavanični
prozor. Kupatilo je, pored mnogih funkcionalnih pogodnosti, sadržalo i udubljenu
kadu i tuš, a sve je to imalo najmanje dva metra. Vrata ovog razvratničkog
kupatila ostala su otvorena i Ajdaho je mogao da čuje kako voda ističe iz kade.
Izgleda da se Sioni neobično dopadalo da se kupa trošeći vodu preko svake mere.
Stilgar, Ajdahov naib iz drevnih dana Dine, gledao bi na ovu sobu sa prezirom.
'Sramotno!' rekao bi on. "Izopačeno! Glupo!" Stilgar bi izrekao mnoge reči
prezira za čitavo ovo selo koje se usuđivalo da se poredi sa pravim
slobodnjačkim siečom.
Papir zašušta kada je Siona okrenula stranicu. Ležala je glavom oslonjena na dva
jastuka. Tanka bela haljina joj je pokrivala telo. Tkanina je još prijanjala uz
njenu od kupanja mokru kožu.
Ajdaho zavrte glavom. Šta se nalazilo na tim stranicama što joj je zaokupljalo
pažnju? Čitala je i čitala, još od njihovog dolaska u Tuono. Knjige su bile
tanke ali brojne, i na njihovom crnom povezu bili su upisani jedino brojevi.
Ajdaho je uspeo da vidi broj devet.
Spustivši noge na pod, ustao je i otišao do prozora. U daljini je neki starac
okopavao cveće. Vrt je sa tri strane bio ograđen zgradama. Cveće je imalo krupne
cvetove - crvene sa spoljašnje strane latica, ali bele u sredini kada bi se
otvorili. Starčeva otkrivena seda kosa bila je, takođe, neka vrsta cvata koji se
njihao između belih cvetova i zlatastih pupoljaka. Na pozadini oštrog mirisa
cveća Ajdaho nanjuši smradove opalog, trulog lišća i nedavno bačenog đubreta.
Slobodnjaci gaje cveće na otvorenom!
Siona nijednom rečju nije objasnila svoju čudnu čitalačku naviku. Ona mi se
podsmeva, pomisli Ajdaho. Želi da je ja pitam.
Nastojao je da ne misli na Hvi. Jarost je pretila da ga ophrva kada bi, ipak,
pomislio na nju. Setio se slobodnjačke reči za to snažno osećanje: kanava,
gvozdeni prsten ljubomore. Gde je Hvi? Šta radi u ovom času?
Vrata s vrta otvoriše se bez kucanja i unutra uđe Teišar, Garunov pomoćnik.
Teišar je imao lice boje mrtvaca, puno tamnih bora. Njegove oči sa bledožutom
bojom oko zenica bile su duboko upale. Na sebi je imao mrku odeždu. Kosa mu je
ličila na staru pokošenu travu koja je bila ostavljena da truli. Delovao je
nepotrebno ružno, kao kakav mračni iskonski duh. Teišar zatvori vrata i ostade
kraj njih, gledajući u Sionu i Ajdaha.
Sionin glas dopre iza Ajdahovih leđa. "Pa, šta je?"
Ajdaho je tek tada primetio da je Teišar izgledao neobično uzbuđen i da je
drhtao.
"Bogacar..." Teišar pročisti grlo i krenu iz početka. "Bogocar će doći u Tuono!"
Siona sede u postelji, obavivši belom haljinom kolena. Ajdaho sevnu pogledom
prema njoj, a onda se ponovo zagleda u Teišara.
"Venčaće se ovde, ovde u Tuonu!" nastavi Teišar. "Venčanje će biti upriličeno po
starim slobodnjačkim običajima! Bogocar i njegova nevesta biće gosti Tuona!"
Ispunjen kanavom, Ajdaho je zurio u njega stisnutih pesnica. Teišar se kratko i
nezgrapno nakloni, okrenu i izađe, zalupivši vrata za sobom.
"Da ti nešto pročitam, Dankane?" upita Siona.
Protekao je trenutak pre no što je Ajdaho razumeo njene reči. Sa čvrsto
stisnutim pesnicama uz bokove on se okrenu i pogleda je. Siona je sedela na rubu
postelje, sa raširenom knjigom u krilu. Protumačila je njegov pogled kao
pristanak.
"Neki veruju", čitala je, "da morate da napravite kompromis između celovitosti
vlastite ličnosti i izvesnog obima prljavih poslova pre nego što stavite u
dejstvo vlastiti duh. Kažu da taj kompromis počinje onda kada istupite iz
sanctusa, nastojeći da ostvarite svoje ideale. Moneo veli da je moje rešenje da
ostanem unutar sanctusa, šaljući druge da obave prljave poslove za mene."
Ona podiže pogled prema Ajdahu. "Bogocar - reči samog Bogocara."
Ajdaho polagano opusti pesnice. Znao je da mu je bilo potrebno ovo odvraćanje
misli. Pored toga, bilo mu je drago što je Siona prekinula ćutanje.
"Kakva je to knjiga?" upita on.
Ukratko mu je iznela kako su ona i njeni sadruzi ukrali karte Citadele i
primerke Letovih dnevnika. "Ti, naravno, znaš sve o tome", reče ona. "Otac mi je
jasno stavio do znanja da su te uhode izvestile o našem prepadu."
Video je da su joj oči pune suza. "Devetoro vaših ubili su vukovi?"
Ona nemo klimnu.
"Vašljiva si ti zapovednica!" uzviknu on.
Nakostrešila se, ali pre no što je stigla nešto da kaže on upita: "Ko ih je
preveo za tebe?"
"Ovo je sa Iksa. Kažu da je Esnaf otkrio šifru."
"Znamo već da je naš Bogocar, što se tiče prljavih poslova, sam uzeo stvar u
svoje ruke", reče Ajdaho. "Je li to sve što ima da kaže?"
"Sam pročitaj." Stala je da pretura po svojoj torbi pored ležaljke i odatle
izvukla prvu knjigu prevoda, koju onda hitnu do njegove postelje. Kada se Ajdaho
vratio do ležaljke, ona ga upita: "Na šta si mislio kada si rekao da sam
vašljiva zapovednica?"
"Izgubiti devet svojih prijatelja na takav način."
"Budalo!" Ona zavrte glavom. "Očigledno nikada nisi video te vukove!"
Podigao je knjigu i ustanovio da je teška, shvativši namah da je štampana na
kristalnom papiru. "Trebalo je da se naoružaš protiv vukova", reče on,
otvarajući nasumice knjigu.
"A koje oružje? Bilo kakvo oružje do koga smo mogli da dođemo bilo bi
beskorisno."
"Laserski pištolji?" upita on, okrećući stranicu.
"Pipni samo laserski pištolj na Arakisu i Crv već zna za to."
On okrenu još jednu stranicu. "Tvoji prijatelji su se konačno dokopali laserskih
pištolja."
"I video si šta ih je snašlo!"
Ajdaho, pročitavši jedan red, reče: "Otrovi su takođe bili dostupni."
S mukom je progutala pljuvačku.
Adaho je pogleda. "Posle svega, ipak ste otrovali vukove, zar ne?"
Njen glas bio je gotovo šapat: "Da."
"Zbog čega, onda, niste to uradili ranije?" upita je on i dalje je pomno
gledajući.
"Nismo... znali... da... možemo."
"Nisi to prethodno proverila", reče Ajdaho. Ponovo se vratio otvorenoj knjizi.
"Vašljiva zapovednica."
"On je tako podmukao!" uzviknu Siona.
Pre nego što je ponovo usredsredio pažnju na Sionu, Ajdaho pročita jedno mesto u
knjizi. "Ovo jedva da počinje da ga opisuje. Jesi li pročitala sve?"
"Svaku reč! Neke stvari po nekoliko puta."
Ajdaho skrenu pagled na otvorenu stranicu i poče da čita naglas: "Stvorio sam
ono što sam nameravao - moćnu duhovnu napetost širom Carstva. Retki su oni koji
osećaju kakva je snaga u tome. Sa kakvim energijama sam stvorio ovaj uslov? Ja
nisam toliko moćan. Jedina moć koju posedujem jeste nadzor nad pojedinačnim. To
je zbir svih stvari koje činim. Zašto onda ljudi, iz drugih razloga, traže moje
prisustvo? Šta je to što bi moglo da ih vodi u sigurnu smrt u besplodnim
pokušajima da dosegnu moje prisustvo? Da li žele da postanu sveci? Da li misle
da će tako steći viziju Boga?"
"On je najveći cinik", reče Siona plačnim glasom.
"Na koji način te je proverio?" upita Ajdaho.
"Pokazao mi je... pokazao mi je svoju Zlatnu Stazu."
"Tu prevrtljivu..."
"Savršeno je stvarna, Dankane." Siona podiže pogled prema njemu. Oči su joj
blistale od neotrtih suza. "Ako je to ikad bio razlog za pojavu našeg Bogocara,
nije bio razlog i za ono što je on postao!"
Ajdaho duboko uzdahnu, a onda reče: "Da Atreidi dospeju dovde!"
"Crv mora da nestane!" reče ona.
"Pitam se kada stiže?" reče Ajdaho.
"Onaj Garunov mali pacov nije to rekao."
"Moramo da pitamo", reče Ajdaho.
"Nemamo nikakvog oružja", nagovesti Siona.
"Naila ima laserski pištolj", primeti on. "Mi imamo noževe... konopac. Video sam
jedan konopac u Garunovim magacinima."
"Protiv Crva?" upita ona. "Čak i kada bismo se mogli dokopati Nailinog laserskog
pištolja, vrlo dobro znaš da njime ne možeš da mu naudiš."
"Da li su njegova kola otporna na laserski pištolj?" upita Ajdaho.
"Nemam poverenja u Nailu", reče Siona.
"Zar ti se ona ne pokorava?"
"Da, ali..."
"Valja ići korak po korak", zaključi Ajdaho. "Pitaj Nailu da li bi bila spremna
da puca iz laserskog pištolja na Crvova kola."
"A šta ako odbije?"
"Ubij je."
Siona ostade, odbacivši knjigu u stranu.
"Kako će Crv doći u Tuono?" upita Ajdaho. "Suviše je krupan i težak za običan
'topter."
"Garun će nam reći", uzvrati ona. "Ipak mislim da će doći onako kako obično
putuje." Pogledala je prema tavanici koja je skrivala Zid što je opasivao Sarer.
"Mislim da će doći sa celokupnom svitom. Stići će Kraljevim drumom i spustiće se
ovamo na suspenzorima." Ona pogleda Ajdaha. "Šta misliš o Garunu?"
"Neobičan čovek", reče Ajdaho. "Očajnički želi da bude pravi Slobodnjak. On zna
da nije ni nalik na Slobodnjake iz mog vremena."
"Kakvi su zapravo Slobodnjaci bili u tvoje vreme, Dankane?"
"Imali su jednu izreku koja ih najbolje opisuje", odgovori Ajdaho. 'Nikad ne
treba da budeš u društvu onog sa kojim ne bi poželeo da umreš'."
"Jesi li to rekao Garunu?", upita ona.
"Jesam."
"I šta je odgovorio?"
"Rekao je spremno da sam ja jedina takva osoba koju je ikad sreo."
"Garun je možda mudriji od sviju nas", reče ona.

46.
Mislite da je moć možda najnepostojanije od svih ljudskih postignuća? Šta onda
da kažemo za očigledne izuzetke od ove osobene nepostojanosti? Neke porodice
istrajavaju. Znane su veoma moćne religijske birokratije koje su dugo trajale.
Razmotrite odnos izmedu vere i moći. Da li se one, kada zavise jedna od druge,
međusobno iskijučuju? Unutar zidova odanosti vere Bene Geserit bio je tokom
hiljada godina u znatnoj meri bezbedan. Ali gde je njihova moć iščezla?
'Ukradeni dnevnici'
Moneo prozbori zlovoljnim glasom: "Gospodaru, bilo bi mi milije da ste mi dali
više vremena."
Stajao je izvan Citadele, među kratkim senkama podnevnog sunca. Leto je ležao
pravo ispred njega na Carskim Kolima čiji je poluloptasti poklopac bio podignut.
Obilazio je okolinu sa Hvi Noree koja je sedela na novougrađenom sedištu unutar
poluloptastog poklopca, tik pored Letovog lica. Činilo se da je sva ova
užurbanost koja je počela da se podiže oko njih izazivala kod Hvi samo površnu
radoznalost.
Kako je mirna, pomisli Moneo. Potisnuo je nehotičnu jezu koja ga je prožela kada
se setio šta je o njoj saznao od Malkija. Bogocar je bio u pravu. Hvi je bila
tačno ono što je njen izgled kazivao - krajnje milo i osećajno ljudsko biće. Da
li bi ona, zaista, pristala da se spari sa mnom? pitao se Moneo.
Neke druge stvari odvratiše njegovu pažnju sa nje. Dok je Leto vozio Hvi oko
Citadele na kolima koja su nosili suspenzori, ovde se okupila velika skupina
dvorana i Ribogovornica; dvorani su bili odeveni u svečana odela, pretežno
sjajnocrvene i zlatne boje. Ribogovornice su nosile svoje najbolje tamnoplave
uniforme, a činovi su im se raspoznavali jedino po različitim bojama pervaza i
sokolova. Na začelje kolone doveden je teretni karavan na suspenzorskim sankama,
koje je trebalo da vuku Ribogovornice. Vazduh je bio pun prašine, zvukova i
mirisa uzbuđenja. Većina dvorana užasnula se saznavši za odredište putovanja.
Neki su odmah kupili šatore i kućice. Sve je to bilo otpremljeno unapred sa
ostalim prtljagom i zgomilano na pesku odmah nadomak Tuona. Ribogovornice iz
pratnje nisu doživljavale sve ovo u svečanom raspoloženju. Glasno su negodovale
kada im je rečeno da ne mogu da nose laserske pištolje.
"Samo još malo vremena, gospodaru", govorio je Moneo. "I dalje ne znam kako
ćemo..."
"Nema zamene za vreme u rešavanju mnogih problema", reče Leto. "Međutim, možeš
se sasvim lepo osloniti na onoliko sa koliko raspolažeš. Ne mogu više da
prihvatim nikakvo odlaganje."
"Tri dana ćemo samo provesti u putovanju donde", žalio se Moneo.
Leto porazmisli o tom vremenu - čak, ako brzo budu pešačili... to je ipak sto
osamdeset kilometara. Da, najmanje tri dana.
"Siguran sam da si obezbedio valjana usputna svratišta", reče Leto. "Puno tople
vode za odagnavanje grčeva mišića."
"Biće nam dovoljno udobno", reče Moneo, "ali nikako ne volim što u ovakva
vremena napuštamo Citadelu. A i vi znate zbog čega!"
"Imamo sredstva veze, odane pomoćnike. Esnaf je kažnjen na odgovarajući način.
Smiri se, Moneo."
"Mogli smo da održimo svečanost u Citadeli!"
Umesto odgovora Leto spusti poklopac, ograđujući Hvi i sebe.
"Ima li opasnosti, Leto?" upita ona.
"Uvek ima opasnosti."
Moneo uzdahnu, okrenu se i ode do mesta na kome je Kraljevski drum započinjao
svoj dugačak uspon prema istoku, pre nego što zavije na jug oko Sarera. Leto
pokrenu svoja kola i uputi ih za upravnikom. Čuo je kako njegova šarolika
pratnja stupa iza njega.
"Jesmo li svi krenuli?" upita Leto.
Hvi baci pogled unazad. "Da." Okrenula se prema njegovom licu. "Zbog čega je
Moneo toliko navaljivao?"
"Moneo je otkrio da je trenutak koji je upravo minuo ostao zauvek van njegovog
domašaja."
"Veoma je potišten i rastrojen od kako ste se vratili iz Male Citadele. To nije
više isti čovek."
"On je Atreid, ljubavi, a ti si oblikovana sa zamišlju da zadovoljiš jednog
Atreida."
"Nije to posredi. Znala bih da je to posredi."
"Da... pa, mislim da je Moneo, isto tako, otkrio stvarnost smrti."
"Kako je u Maloj Citadeli kada si tamo sa Moneom?" upita ona.
"To je najsamotnije mesto u mom Carstvu."
"Mislim da izbegavaš moja pitanja", reče ona.
"Ne, ljubavi. Delim tvoju zabrinutost za Monea, ali nijedno moje objašnjenje
neće mu sada pomoći. Moneo je uhvaćen u klopku. Spoznao je da je teško živeti u
sadašnjosti, bez svrhe u budućnosti, a nemoguće u prošlosti."
"Mislim da si ga ti uhvatio u tu klopku, Leto."
"On mora da se oslobodi."
"Zbog čega ne možeš ti da ga oslobodiš?"
"Zbog toga što on misli da su moja sećanja ključ za njegovu slobodu. On misli da
ja gradim našu budućnost iz naše prošlosti."
"Pa, nije li to uvek tako, Leto?"
"Nije, draga Hvi."
"Kako je, onda?"
"Većina veruje da zadovoljavajuća budućnost zahteva vraćanje nekoj idealizovanoj
prošlosti - prošlosti koja, u stvari, nikad nije postajala."
"A ti, sa svim svojim sećanjima, tebi je znano nešto drugo."
Leto okrenu lice u kukuljici i ispitivački je odmeri... sećajući se. Iz onog
mnoštva unutar sebe mogao je da oblikuje složenu, genetsku predstavu o Hvi, ali
ta predstava daleko je zaostajala za živim bićem. U tome je bila stvar, razume
se. Prošlost je postala nalik na zgusnute redove očiju koje su zurile napolje
kao oči riba na suvom, ali Hvi je bila treperav život. Njena usta su bila
sazdana iz grčki svijenih crta; bila su kao stvorena za delfijsko pojanje, ali
nisu mrmljala proročke slogove. Bila je zadovoljna što živi; stvorenje koje se,
poput kakvog cveta, neprekidno otvara u mirisnu laticu.
"Zašto me tako gledaš?" upita ona.
"Uživao sam u ljubavi prema tebi."
"Ljubav, da." Ona se osmehnu. "S obzirom na to da ne možemo da sudelujemo u
telesnoj ljubavi, mislim da bismo morali da delimo ljubav duše. Da li želiš da
to podeliš sa mnom, Leto?"
Ovo ga je pomelo. "Pitaš me za moju dušu?"
"Sigurno su te i drugi pitali."
On reče kratko; "Moja duša vari svoja iskustva i ništa više od toga."
"Da li tražim previše od tebe?" upita ona.
"Mislim da ne možeš da tražiš previše od mene."
"Onda se u ime naše ljubavi ne slažem sa tobom. Moj ujak Malki mi je govorio o
tvojoj duši."
On otkri da nije u stanju da joj odgovori. Ona je, međutim, njegovo ćutanje
shvatila kao poziv da nastavi. "Rekao je da si ti najveći umetnik u istraživanju
duše, pre svega svoje vlastite."
"Tvoj ujak Malki je istovremeno poricao da on sam ima dušu!"
Razabrala je oštrinu u njegovom glasu, ali je to nije odvratilo. "Ipak, mislim
da je bio u pravu. Ti si genije duše i to blistavi."
"Potrebna ti je jedino mukotrpna ustrajnost optrajavanja", reče on. "A ne
blistavost."
Sada su već bili dobrano na usponu prema vrhu Sarerovog ivičnog zida. Ispustio
je točkove svojih kola i isključio suspenzore.
Hvi prozbori glasom koji se jedva čuo od škriputavog zvuka točkova kola i bata
ustrčalih nogu svuda oko njih. "Mogu li, Leto, bez obzira na sve, da te zovem
ljubavi?"
Progovorio je uprkos zapamćenoj stisnutosti grla koje više nije bilo sasvim
ljudsko. "Da."
"Ja sam rođena Iksijanka, ljubavi", reče ona. "Zašto ne delim njihov mehanički
pogled na našu vaseljenu? Da li znaš moje gledište, ljubavi?"
Mogao je jedino da je netremice posmatra.
"Na svakom svom koraku osećam natprirodne stvari" reče ona.
Letov glas zabrunda, tako da je čak i njemu izgledao srdit: "Svaka osoba tvori
vlastite natprirodne stvari."
"Ne ljuti se na mene, ljubavi."
On se ponovo brundavo oglasi: "Meni je nemoguće da se naljutim na tebe."
"Jednom prilikom nešto se dogodilo između tebe i Malkija", reče ona. "Nikad nije
hteo da mi kaže šta je to bilo, ali mi je rekao da se često pita zbog čega si mu
poštedeo život."
"Zbog onoga čemu me je naučio."
"Šta se to dogodilo između vas dvojice, ljubavi?"
"Radije ne bih govorio o Malkiju."
"Molim te, ljubavi. Osećam da je za mene važno da to saznam."
"Ukazao sam Malkiju da verovatno postoje neke stvari koje čovek nije trebalo da
izumi."
"I to je sve?"
"Nije." Govorio je preko volje. "Moje reči su ga naljutile. Rekao je: 'Ti misliš
da u nekom svetu bez ptica čovek ne bi izumeo avion! Kakva si ti budala! Čovek
može da izmisli bilo šta'!"
"Nazvao te je budalom?" U Hviinom glasu osetila se preneraženost.
"Bio je u pravu. I iako je to poricao, govorio je istinu. Naučio me je da
postoji razlog da se klonimo izuma."
"Ti se, dakle, plašiš Iksijanaca?"
"Razume se da ih se plašim. Oni su u stanju da izumeju katastrofu."
"Šta ti onda preostaje da uradiš?"
"Da trčim brže. Istorija je neprestana trka između izuma i katastrofe.
Obrazovanje pomaže, ali nikad nije dovoljno. Moraš, takođe, da trčiš."
"Deliš svoju dušu sa mnom, ljubavi. Znaš li to?"
Leto skrenu pogled sa nje i upravi ga na Moneova leđa. Upravnikove kretnje jasno
su odavale njegovu potrebu za izdvojenošću. Povorka je ostavila iza sebe prvi
blagi uspon. Sada je skretala i počinjala da se uspinje na zapadni prstenasti
Zid. Moneo je hodao onako kako je to uvek činio, stupajući nogu pred nogu,
svestan tla na koje će spustiti svoje stopalo, ali se kod upravnika pojavilo i
nešto novo. Leto je mogao da oseti kako se ovaj čovek povlači, kako mu više ne
pričinjava zadovoljstvo da korača pokraj zakukuljenog lica svog gospodara, kako
više i ne pokušava da se podudari sa sudbinom svog gospodara. Tamo, na istoku,
čekao je Sarer. Na zapadu, pružala se reka sa plantažama. Moneo nije gledao ni
levo ni desno. On je video neko drugo odredište.
"Nisi mi odgovorio", reče Hvi.
"Već znaš odgovor."
"Da. Počinjem da razumem ponešto o tebi", potvrdi ona. "Mogu da naslutim neke od
tvojih strahova. Mislim da već znam gde je to gde ti živiš."
Razrogačio je oči prema njoj i otkrio da ga je njen netremičan pogled naprosto
zarobio. Bilo je to zapanjujuće. Nije bio u stanju da skine oči sa nje.
Prostrelio ga je nekakav dubok strah i on oseti kako ruke počinju da mu se grče.
"Živiš tamo gde su ljubav bića i strah bića objedinjeni, i sve to u jednoj
osobi", reče ona.
Mogao je jedino da trepne.
"Ti si mistik", reče ona, "blag prema sebi jedino zato što si usred ove
veseljene i gledaš napolje, gledaš na načine koji su drugima nedostupni. Ti se
plašiš da podeliš to sa nekim, a opet, više no išta na svetu želiš to da
podeliš."
"Šta si videla?", prošapta on.
"Ja nemam unutrašnje oko, ni unutrašnje glasove", reče ona. "Ali videla sam svog
gospodara Leta čiju dušu odista volim, i poznajem tu jedinu stvar koju istinski
razumeš."
Otrgao se njenom pogledu, uplašen od onoga što bi još mogla izgovoriti. Drhtanje
njegovih ruku prenelo se na čitav prednji režanj.
"Ljubav, to je ono što ti razumeš", reče ona. "Ljubav, da - i to je sve."
Drhtanje njegovih ruku prestade. Po jedna suza skliznu mu niz oba obraza.
Kolutovi plavičastog dima izbiše kada su suze dotakle njegovu kukuljicu. Osetio
je sagorevanje i blagosiljajući dočekao taj bol.
"Ti imaš vere u život", reče Hvi. "Znam da hrabrost ljubavi može da obitava
jedino u toj veri."
Posegla je levom rukom i otrla suze sa njegovih obraza. Iznenadilo ga je što
kukuljica nije reagovala uobičajenim refleksom da spreči dodir.
"Znaš li", upita on, "da si prva osoba koja mi je dodirnula obraz od kada sam
postao ovakav?"
"Ja znam šta si ti i šta si bio", reče ona.
"Šta sam bio... ah, Hvi. Od onog što sam bio ostalo je samo ovo lice, a sve
drugo je iščezlo u senkama sećanja... skriveno... nestalo."
"Nije skriveno od mene, ljubavi."
On upravi oči pravo u nju, ne prezajući više od toga da ukrste poglede. "Da li
je moguće da Iksijanci znaju šta su stvorili u tebi?"
"Uveravam te, Leto, ljubavi moje duše, da ne znaju. Ti si prva osoba, jedina
osoba pred kojom sam se potpuno otkrila."
"Onda neću žaliti zbog onog što je moglo da bude", reče on tronuto. "Da, moja
ljubavi, podeliću svoju dušu sa tobom."
47.
Razmišljajte o tome kao o plastičnom sećanju, toj sili u vama koja vas i vaše
bližnje usmerava ka plemenskim oblicima života. Ovo plastično sećanje teži da se
vrati svom drevnom obliku, plemenskom društvu. Sve je tu oko vas: vazal,
biskupija, ceh, vod, sportski klub, igračke grupe, pobunjenička ćelija, savet za
planiranje, skupina molilaca... svi sa svojim i gospodarima i slugama, svojim
domaćinom i parazitima. A rojevi otuđujućih tvorevina (uključujući čak i ove
reči) teže najposle da potkrepe opravdanost povratka 'onim boljim vremenima'. Ne
nadam se da vas mogu naučiti drugim putevima. Vi imate četvrtaste misli koje se
opiru krugovima.
'Ukradeni dnevnici'
Ajdaho ustanovi da uspeva da se penje ne razmišljajući o tome. Ovo telo koje su
Tleilaksi sazdali pamtilo je stvari na koje oni nisu čak ni pomišljali. Njegova
prava mladost možda je bila izgubljena u eonima, ali su njegovi mišići bili
tleilaški mladi i on je, dok se penjao, mogao da u zaboravu sahrani svoje
detinjstvo. U tom detinjstvu naučio je da preživi bežeći u planine svoje
zavičajne planete. Nije imalo značaja što su ove stene, koje su sada stajale
ispred njega, ovamo doneli ljudi. Njih, takođe, beše oblikovao zub vremena.
Jutarnje sunce grejalo je Ajdahova leđa. Mogao je da razabere Sionine čujne
napore da dosegne srazmerno lako dostupno odmorište u obliku uzane izbočine u
steni daleko ispod njega. To odmorište je za Ajdaha bilo praktično beskorisno,
ali je poslužilo kao dokaz kojim je naposletku privoleo Sionu da pokušaju da se
uspnu ovamo.
Oni.
Prigovorila mu je da bi možda ipak trebalo da pokuša sam.
Naila, tri od njenih pomoćnica Ribogovornica, Garun i trojica odabranih
Muzejskih Slobodnjaka čekali su na pesku u podnožju graničnog Zida koji je
okruživao Sarer.
Ajdaho nije razmišljao o visini Zida. Mislio je samo na to gde će sledeći put
postaviti ruku ili stopalo. Mislio je na kotur lakog užeta oko ramena. Dužina
užeta bila je jednaka visini ovog Zida. Izmerio ga je na tlu, metodom
triangulacije, ne uračunavši svoje korake. Kada je uže bilo dovoljno dugačko,
bilo je dovoljno dugačko. Zid je bio visok onliko koliko je uže bilo dugačko.
Svaki drugi način razmišljanja mogao je samo da mu otupi um.
Osećajući uporišta koje nije mogao da vidi Ajdaho je pipajući napredovao uz
okomito pročelje... pa, ne baš sasvim okomito. Vetar i pesak, pa čak i nešto
kiše, sile hladnoće i toplote, obavljale su ovde svoj nagrizajući rad više od
tri hiljade godina. Ajdaho je čitav jedan dan sedeo na pesku podno zida
proučavajući taj učinak vremena. Urezao je u svest određene pojedinosti -
iskošenu senku, tanku, jedva vidljivu crtu, trošno ispupčenje, malen ispust
ovde, drugi tamo.
Pipajući povrh glave naišao je na oštru napuklinu. Lagano je proverio da li ovaj
oslonac može da izdrži njegovu težinu. Da. Za kratko je počinuo, pritisnuvši
lice o toplu stenu, ne gledajući pri tom ni gore ni dole. On se naprosto nalazio
ovde. Sve je bilo u odmeravanju. Nije smeo da dozvoli da mu se ramena prebrzo
zamore. Težina je morala da se pravilno rasporedi na noge i ruke. Prsti su
trpeli neizbežne ozlede, ali dok su kosti i tetive izdržavali koža se mogla
zanemariti.
Ponovo je počeo da se uspinje. Komadić stene odlomi mu se pod šakom; prašina i
krhotine zasuše mu desni obraz, no on to čak ni ne oseti. Svaki delić njegove
svesti bio je usredsređen na šake, na ravnotežu nogu koje su pronalazile i
najsitnije izbočine. Bio je trunka, čestica koja je prkosila gravitaciji...
oslonac za prst na ruci ovde, oslonac za prst na nozi tamo, prijanjanje uz
površinu stene, povremeno, isključivo snagom svoje volje.
Jedan od njegovih džepova bio je nabubren od devet planinarskih klinova, ali se
on uzdržavao da ih upotrebi. Odgovarajući čekić klatio mu se za pojasom na
kratkom konopcu čiji čvor mu prsti behu dobro zapamtili.
Sa Nailom je išlo teško. Nije htela da se odrekne svog laserskog pištolja.
Međutim, poslušala je Sionino neposredno naređenje da im se pridruži. Čudna
žena... na čudan način paslušna.
"Zar se nisi zaklela da ćeš me uvek slušati?" pritisla ju je Siona.
Nailin otpor je prestao.
Siona je kasnije rekla: "Uvek se pokorava mojim neposrednim naređenjima."
"Onda možda nećemo morati da je ubijemo", rekao je Ajdaho.
"Radije to ne bih pokušala. Mislim da nemaš čak ni najblažu predstavu o njenoj
snazi i brzini."
Garun, Muzejski Slobodnjak koji je sanjao da postane 'istinski naib na starinski
način', udario je temelj ovom uspinjanju kada je na Ajdahavo pitanje: "Kako će
Bogocar doći u Tuono?" - odgovorio:
"Na isti način na koji nas je posećivao u vreme mojih pradedova."
"A kako je to bilo?" podstakla ga je Siona.
Sedeli su u prašnjavim sankama ispred gostinjske kuće, zaklonjeni od popodnevnog
sunca onog dana kada je objavljeno da će se gospodar Leto venčati u Tuonu.
Nekoliko Garunovih pomoćnika čučalo je u polukrugu oko praga gde su Siona i
Ajdaho sedeli sa Garunom. Dve Ribogovornice tumarale su u blizini i
prisluškivale. Naila je trebalo da stigne svakog časa.
Garun pokaza na visok Zid iza sela, čija je udaljena ivica blistala u zlatastoj
svetlosti sunčevih zraka. "Tamo prolazi Kraljevski drum, a Bogocar poseduje
napravu pomoću koje se blago spušta sa te visine."
"Ona je ugrađena u njegova kola", reče Ajdaho.
"Suspenzori", složi se Siona. "Videla sam ih."
"Moj pradeda mi je pričao da se, kada je sa velikom skupinom svojih drugova
jednom došao Kraljevskim drumom, Bogocar spustio pravo u Tuono na svojoj
napravi. Ostali su sišli niz konopce."
Ajdaho reče zamišljeno: "Konopci."
"Zbog čega su došli?" upita Siona.
"Da potvrde da Bogocar nije zaboravio svoje Slobodnjake - tako je moj pradeda
rekao. Bila je to velika počast, ali ne toliko velika kao ovo venčanje."
Ajdaho je ustao još dok je Garun izgovarao ove poslednje reči. Nedaleko odavde
pružao se jasan pogled na visok Zid; sa mesta pri dnu središnje ulice sela čovek
je mogao pogledom da obuhvati ovaj Zid od njegovog podnožja u pesku do vrha
okupanog u sunčevoj svetlosti. Ajdaho je otišao do ugla gostinjske kuće a potom
zašao u središnju ulicu. Tamo se zaustavio, okrenuo i osmotrio Zid. Već na prvi
pogled mu je bilo jasno zbog čega su svi govorili da je nemoguće uspeti se uz to
pročelje. Tom prilikom nije ni pomislio na premeravanje visine. Mogla je da
iznosi pet stotina ili pet hiljada metara. Najvažnije je bilo ono što je pomno
promatranje otkrivalo - sićušne poprečne napukline, neravna mesta, pa čak i
jedno uzano ispupčenje na oko dvadeset metara iznad nanosa peska na dnu. ... kao
i još jedno na otprilike dve trećine visine pročelja.
Znao je da jedan nesvestan deo njegovog bića, drevan i pouzdan deo, vrši
neophodna premeravanja, urazmeravajući svaku veličinu prema njegovom vlastitom
telu - toliko mnogo Dankanovih dužina u odnosu na to mesto, jedno uporište ovde,
drugo tamo. I to za njegove ruke. Već je mogao da oseti kako se penje.
Začuo je Sionin glas izbliza, sa desne strane, dok je tu stajao odmeravajući.
"Šta radiš?" Prišla je nečujno, gledajući u pravcu u kome je on gledao.
"Mogu da se uspnem uz taj Zid", reče Ajdaho. "Ako bih poneo lagano uže, mogao
bih da izvučem teže uže. Tada biste vi ostali lako mogli da se popnete."
Gorun im se pridružio na vreme da ovo čuje. "Zbog čega bi se peo na Zid, Dankane
Ajdaho?"
Siona je odgovorila Garunu umesto njega, smešeći se: "Da pružimo odgovarajuću
dobrodošlicu Bogocaru."
Ovo se dogodilo pre no što su njene sumnje, njene oči i odsustvo svake predstave
o takvom uspinjanju počele da nagrizaju to prvo samopouzdanje.
U naletu prvog ushićenja, Ajdaho je upitao: "Koliko je širok kraljevski drum
tamo gore?"
"Nikada ga nisam video", reče Garun. "Rekli su mi da je veoma širok. Kažu da
jedna velika četa može naporedo da maršira duž njega. Pored toga postoje i
mostovi, vidikovci sa kojih se nadzire reka i... i... oh, to je pravo čudo."
"Zbog čega nisi nikad otišao gore i video sve to svojim očima?" upita Ajdaho.
Garun samo slegnu ramenima i nemo pokaza prstima prema Zidu.
U tom trenutku došla je Naila i otpočela je rasprava o uspinjanju. Dok se penjao
Ajdaho je razmišljao o tom razgovoru. Kako je čudan odnos između Naile i Sione!
Bile su kao dve zaverenice... pa ipak, ne zaverenice. Siona je zapovedala, a
Naila se pokoravala. Ali Naila je bila Ribogovornica, Prijateljica kojoj je Leto
bio poverio prva ispitivanja novog gole. Priznala je da je od detinjstva bila u
carskom redarstvu. Takva snaga u njoj! Imajući u vidu tu snagu postojalo je
nešto strahotno u načinu na koji se pokoravala Sioninoj volji. Bilo je to kao da
je Naila osluškivala nekakve tajne glasove koji su joj poručivali šta da radi i
tek tada se pokoravala.
Ajdaho stade da napipava naredni oslonac. Prsti su mu pipali duž stene, naviše
pa onda u desnu stranu, da bi konačno pronašli jednu nevidljivu pukotinu u koju
su mogli da uđu. Sećanje mu je pribavljalo sliku prirodne putanje uspona, ali je
samo njegovo telo moglo da otkrije pravi put sledeći tu putanju. Njegovo desno
stopalo pronašlo je oslonac za prste... gore... gore... polako, proveravajući, a
sada leva ruka gore... nije pukotina već jedno ispupčenje ivice koju je zapazio
iz podnožja. Poduprevši se laktom prevalio se na nju i počinuo, gledajući samo u
prostor od Zida, nikako gore ili dole. Sve do obzorja širio se samo pesak, s tim
što je povetarac koji je nosio prašinu smanjivao vidljivost. U vreme Dine video
je mnogo takvih obzorja.
Onda se okrenu prema Zidu, pridigavši se na kolena, pruži ruke naviše i nastavi
s uspinjanjem. Ona slika Zida koju je video odozdo opstajala je u njegovoj
svesti. Bilo je dovoljno da samo zaklopi oči i obrazac je ležao tamo, urezan u
nju na način koji je naučio još kao dete bežeći od Harkonenovih lovaca na
robove. Prsti ruke napipaše pukotinu u koju su mogli da se uklinče. Grčevito se
držeći prstima načinio je još jedan korak naviše.
Posmatrajući ga odozdo, Naila je osećala kako u njoj raste naklonost prema
penjaču. S ove razdaljine Ajdaho je bio sveden na sasvim mali i usamljen oblik
spram Zida.
On je morao da zna kako to izgleda biti sam, i biti prinuđen da donosiš trenutne
odluke.
Volela bih da imam njegovo dete, pomisli ona. Naše dete bi bilo snažno i
snalažljivo. Šta Bog želi od deteta koje bi rodila Siona sa ovim čovekom?
Naila se tog dana probudila pre zore i otišla do vrha jedne niske dine na rubu
sela da parazmisli o Ajdahovom predlogu. Zora se zažutela sa poznatom vijugavom
koprenom prašine u daljini, a onda je prerasla u čelično jasan dan sa zlokobnom
neizmernošću Sarera. Znala je da je Bog sve ovo što se događalo, zasigurno,
predvideo. Šta bi moglo da bude skriveno od Boga? Ništa nije moglo da bude
skriveno od Boga? Ništa nije moglo da bude skriveno, pa čak ni udaljena prilika
Dankana Ajdaha koja je pipajući tragala za stazom do ivice nebesa.
Dok je Naila posmatrala Ajdahovo uspinjanje njen um je izveo varku s njom,
postavljajući Zid u vodoravan položaj. Ajdaho je postao dete koje je puzilo
preko neravne površine. Kako je izgledao mali...
Jedna Ribogovornica joj dodade vodu koju ona ispi. Voda vrati Zid u njegov
stvarni položaj.
Siona je čučala na prvoj ispupčenoj ivici, nagnuvši se od stene da bi mogla da
vidi šta se gore događa. "Ako padneš, ja ću pokušati", obećala je tog jutra
Ajdahu. Naili je to obećanje bilo čudno. Zbog čega bi njih dvoje želeli da
pokušaju nemoguće?
Ajdaho nije uspeo da je odvrati od ovog pogubnog obećanja.
To je sudbina, pomisli Naila. To je volja Boga.
To su bile iste stvari.
Jedan komad stene pao je kada se Ajdaho uhvatio za nju. To se desilo već
nekoliko puta. Naila je posmatrala padanje ovog kamena. Bilo je potrebno puno
vremena da stigne do podnožja odbijajući se u više mahova od pročelja Zida i
dokazujući time da oko nije verno izveštavalo kada je govorilo da je Zid potpuno
okomit i ravan.
Ili će uspeti ili neće, pomisli Naila. Šta god da se dogodi, to je volja Boga.
Mogla je, ipak, da oseti kako joj srce udara kao ludo. Ajdahov smeo poduhvat bio
je sličan seksu, pomisli ona. On nije bio pasivno erotičan, već sličan retkoj
čaroliji koja i nju beše obuzela. Morala je stalno da se podseća da Ajdaho nije
za nju.
On je za Sionu. Ako preživi.
A ako strada, onda će Siona pokušati. Siona će ili uspeti ili neće. Naila se,
međutim, pitala da li bi mogla da doživi orgazam ukoliko bi Ajdaho dosegao vrh.
U ovom poslu bila je tako blizu toga.
Ajdaho je nekoliko puta duboko udahnuo pošto se uhvatio za trošno mesto u steni.
Bio je to težak trenutak i zahtevao je nekoliko časaka za oporavak, dok je
oslonjen na tri tačke prijanjao uza Zid. Gotovo sama od sebe, njegova slobodna
ruka je još jednom pipajući krenula naviše, krivudajući mimo onog trošnog mesta
do jedne druge uzane pukotine. Prebacio je polagano težinu na tu ruku.
Polagano... polagano. Njegovo levo koleno dotaklo je mesto na koje bi mogao da
dođe prst noge. Podigao je stopalo do tog mesta, proveravajući ga. Sećanje mu je
kazivalo da je vrh blizu, ali on odagna tu pomisao. Postojao je samo ovaj uspon
i saznanje da će Leto sutra doći.
Leto i Hvi.
Ni o tome nije mogao da razmišlja. Ali ta pomisao nije htela da iščezne. Vrh...
Hvi... Leto... Sutra...
Svaka misao pothranjivala je njegovo očajanje, primoravajući ga da odmah potraži
utočište u sećanjima na uspinjanja iz vlastitog detinjstva. Što ih se više
svesno prisećao to su njegove sposobnosti postajale sputanije. Bio je prinuđen
da zastane, duboko dišući u pokušaju da se sabere, da se vrati prirodnim
načinima svoje prošlosti.
Da li su ti načini bili pirodni?
U njegovom umu postojala je jedna prepreka. Mogao je da oseti naturanja,
konačnost... neumitnost onog što je moglo da bude a sada nikada neće biti.
Leto će sutra doći tamo gore.
Ajdaho oseti kako mu znoj curi niz lice, oko mesta na kome je pritisnuo obraz uz
stenu.
Leto.
Poraziću te, Leto. Poraziću te sebe radi, ne zbog Hvi, već samo sebe radi.
Osećanje očišćenja počelo je da se širi njegovim telom. Slična stvar se dogodila
one noći kada se mentalno pripremao za ovaj uspon. Siona je osetila njegovu
nesanicu. Počela je da razgovara sa njim, pričajući mu do tančina o svom
očajničkom bekstvu kroz Zabranjenu šumu, i o zakletvi koju je dala na obali
reke.
"Sada sam se zaklela da ću zapovedati njegovim Ribogovornicama",
reče ona. "Poštovaću tu zakletvu ali se nadam da to neće ispasti onako kako on
želi."
"Šta on želi?" upita Ajdaho.
"Njegove pobude su brojne i ne mogu sve da ih shvatim. Ko bi njega mogao da
razume? Jedino što znam to je da mu nikad neću oprostiti."
Ovo sećanje vrati Ajdaha u stvarnost. Osetio je kamen zida uz koji je priljubio
obraz. Lak povetarac osušio je njegov znoj i rashladio ga. Ali on je ponovo
pronašao središte u sebi.
Nikad ne oprostiti.
Ajdaho je osećao duhove svih svojih ostalih bića, svih gola koji su izgubili
život služeći Leta. Da li se moglo poverovati u Sionine sumnje? Da. Leto je bio
sposoban da ubija vlastitim telom, vlastitim rukama. Govorkanja koja mu je Siona
prenela imala su prizvuk istine u sebi. A Siona je, takođe, bila Atreid. Leto je
postao nešto drugo... ne više Atreid, čak ne ni ljudsko biće. Postao je nešto
što više nije bilo toliko živi stvor koliko svirepa činjenica prirode, mračna i
neprobojna, sa svim svojim iskustvima zaptivenim u sebi. A Siona mu se
suprotstavljala. Pravi Atreidi su mu okrenuli leđa.
Kao i ja.
Svirepa činjenica prirode, ništa više nd toga. Baš kao i ovaj Zid.
Ajdahova desna ruka posegnu naviše i nabasa na oštru ivicu. Iznad te ivice nije
mogao ništa da napipa, i on pokuša da u zapamćenoj slici Zida pronađe jednu
široku napuklinu na ovom mestu. Nije smeo sebi da dopusti da je stigao do
vrha... ne još. Oštra ivica zaseče mu se u prste u trenutku kada je preneo
težinu na njih. On prebaci levu ruku na tu ravan, pronađe oslonac i polako
povuče telo naviše. A onda, oči dođoše do visine šaka. Pred oči mu stade ravan
prostor koji se pružao u dubinu... u dubinu, sve do plavog neba. Površina koju
je ščepao rukama bila je izbrazdana pukotinama, stvorenim dugotrajnim dejstvom
vremena. Stao je da prevlači prstima preko te površine, najpre jednom pa drugom
šakom, tragajući za pukotinama, izvlačeći gore svoje grudi... stomak... Potom se
prevali preko ivice, obrnu se nekoliko puta i otpuza sve dok ivica Zida nije
ostala daleko iza njega. Tek tada ustade i reče sebi ono što su mu čula
saopštavala.
Vrh. A nisu mu bili potrebni ni klinci ni čekić!
Do njega je dopro jedan slabašan zvuk. Radovanje?
Prišao je ivici i pogledao nadole, mahnuvši im. Da, veselili su se. Vrativši se
natrag otišao je do sredine puta, puštajući ushićenju da mu smiri drhtanje
mišića i ublaži bolove u ramenima. Polagano se okrenuo oko sebe za čitav krug,
osmatrajući vrh, dok je u isti mah njegovo sećanje konačno pristupilo
izračunavanju visine ovog uspona.
Devet stotina metara... najmanje toliko.
Kraljevski drum mu privuče pažnju. Nije nalikovao onome koji je video kada je
putovao za On. Bio je širok, širok... najmanje pet stotina metara. Kolovoz je
bio gladak i potpuno sive boje, sa obodima postavljenim na nekih sto metara od
obe ivice zida. Kameni stubovi čovekove visine koji su označavali obode druma
stajali su u nedogled, kao kakva straža, duž puta kojim je Leto trebalo da dođe.
Ajdaho ode do druge strane Zida, nasuprot Sareru i pogleda preko ivice. Tamo,
daleko u dubini, penušao se leni tok reke, razbijajući se o potporno stenje.
Pogledao je nadesno. Leto će doći iz tog pravca. Put i Zid su savijali udesno, s
tim što je krivina započinjala na nekih tri stotine metara od mesta na kome je
Ajdaho stajao. Ajdaho se vrati na put i stade da korača duž njegovog oboda
sledeći krivinu sve dok ona nije napravila povratno 'S'. Od te tačke put se
sužavao i u blagom nagibu spuštao. Zaustavio se i pažljivo osmotrio prizor koji
mu se ukazao. Video je da se uobličila jedna nova patvorina.
Na oko tri kilometra niz blagu strminu put se sužavao prelazio klisuru reke
mostom čiji su čipkasti nosači sa ove razdaljine izgledali nestvarni i poput
igračaka. Ajdaho se seti sličnog mosta na putu za On i njegove veoma stvarne
čvrstine pod svojim nogama. Pouzdao se u svoje sećanje, razmišljajući o
mostovima na način na koji su vojskovođe bile primorane da razmišljaju - kao o
prolazima ili zasedama.
Krenuvši nalevo, pogledao je nadole i spazio još jedan visok zid koji je
počinjao na suprotnom kraju mosta. Put se tamo produžavao blago zaokrećući sve
dok nije ostao ravna crta koja se pružala u pravcu severa. Tamo su stajala dva
zida, sa rekom između njih. Reka je klizila na dnu te provalije, koju ljudska
ruka beše napravila. Vetar koji je duvao na sever zarobljavao je i usmeravao
njenu vlagu, dok je sama voda tekla prema jugu.
Ajdaho odvrati pogled od reke. Ona je bila tamo i biće sutra tamo. Prikovao je
pažnju za most, ispitujući ga svojim vičnim vojničkim očima. Klimnuo je sam sebi
pre nego što se okrenuo i pošao putem kojim je došao. U hodu smače lako uže sa
ramena.
Tek kada je videla kako se uže zmijasto spušta niz liticu Naila dožive orgazam.
48.
Šta ja to odstranjujem? Buržoasku zaslepljenost, nenasilnim očuvanjem prošlosti.
Ovo je vezujuća sila, stvar koja drži čovečanstvo u krhkom jedinstvu uprkos
prirodnim izdvojenostima kroz parseke svemira. Ako ja mogu da pronađem rasturene
delove, mogu i drugi. Kad ste zajedno, možete da sudelujete u zajedničkoj
katastrofi. Možete da budete zajedno istrebljeni. Zbog toga, ukazujem na
strahovitu opasnost od ljigave, bestrasne osrednjosti, na pokret bez ambicija i
ciljeva. Predočavam vam da to može da zadesi čitavu jednu civilizaciju. Nudim
vam eone života koji klizi lagano u smrt, bez bunjenja ili protivljenja, ne
pitajući čak ni 'Zašto?'. Pokazujem vam lažnu sreću i senku-katastrofu zvanu
Leto, Bogocar. Da li vam je sve to dovoljno da dokučite stvarnu sreću?
'Ukradeni dnevnici'
Probdevši noć samo nakratko zadremavši, Leto je bio budan kada se Moneo u zoru
pomolio iz gostinske kuće. Carska Kola bila su smeštena gotovo usred dvorišta,
ograđenog sa tri strane. Poklopac kola bio je podešen tako da bude neproziran
samo s jedne strane, skrivajući one koji su se nalazili unutra; stajao je čvrsto
zaptiven kako bi se sprečio prodor vlage. Leto je mogao da čuje tiho zujanje
ventilatora koji su postojano ubacivali vazduh u grejalice za sušenje.
Moneova stopala strugala su po kaldrmi dvorišta dok je prilazio kolima. Iznad
upravnika, zraci praskozorja oivičavali su krov gostinske kuće narandžastom
bojom.
Kada se Moneo zaustavi ispred njega, Leto otvori poklopac kola. U vazduhu se
osećao opor miris prašine, a nagomilanost vlage u povetarcu bila je bolna.
"Trebalo bi da stignemo u Tuono oko podneva", reče Moneo. "Voleo bih da mi
dopustite da dovedem 'toptere da nadziru nebo."
"Ne želim 'toptere", odgovori Leto. Možemo da se spustimo u Tuono na
suspenzorima i uz pomoć užadi."
Leto se zadivi plastičnosti slike u ovoj kratkoj razmeni mišljenja. Moneo nikad
nije voleo putovanja. Njegova pobunjenička mladost ostavila mu je u nasleđe
sumnjičavost prema svemu što nije mogao da vidi ili obeleži. On je u biti ostao
jedno mnoštvo potajnih podozrenja.
"Znate da ne tražim 'toptere radi prevoza", reče Moneo. "Potrebni su mi da
nadziru..."
"Da, Moneo."
Moneo pogleda mimo Leta prema otvorenom kraju dvorišta koji je gledao na kanjon
reke. Svetlost zore zamrzavala je maglu koja se podizala iz tih dubina. Pomislio
je na to kako je taj kanjon bio pravi ambis... telo bi se padajući okretalo i
okretalo. Moneo je prošle noći osetio da nije u stanju da ode do ivice kanjona i
pogleda dole u njega. Taj ambis je predstavljao takvo... takvo strašno
iskušenje.
Iz dubine one moći uvida koja je ispunjavala Monea takvim strahopoštovanjem,
Leto reče: "U svakom iskušenju leži pouka, Moneo."
Moneo se bez ijedne reči okrenu i zagleda se Letu pravo u oči.
"Vidiš pouku i u mom životu, Moneo."
"Gospodaru?" Bio je to šapat.
"Prvo su me iskušali zlom, a onda dobrim. Svako iskušenje je bilo uobličeno uz
naročito poklapanje pažnje mojoj prijemčivosti. Reci mi, Moneo, ako izaberem
dobro da li me to čini dobrim?"
"Svakako, gospodaru."
"Možda nikad nećeš izgubiti naviku da budeš podozriv", zaključi Leto.
Moneo još jednom skrenu pogled sa njega i uputi ga prema ivici klisure. Leto
pomeri svoje telo da bi utvrdio gde to Moneo gleda. Duž ivice kanjona bili su
zasađeni patuljasti boravi. Sa vlažnih iglica visile su kapljice rose i svaka od
njih slala je Letu po jedno obećanje bola. Čeznuo je da zaklopi poklopac kola,
ali je u tim vodenim draguljima bilo neke neposrednosti koja mu je privlačila
sećanja uprkos tome što ih je njegovo telo odbijalo. Ova istovremenost
suprotstavljenih nagona pretila je da ga ispuni pometnjom.
"Ja samo ne volim da pešačim", reče Moneo.
"To je bio način Slobodnjaka", primeti Leto.
Moneo uzdahnu. "Ostali će biti spremni kroz nekoliko minuta. Hvi je upravo
doručkovala kada sam izlazio."
Leto ništa ne odgovori. Misli su mu bile izgubljene u sećanjima noći - one koja
je upravo minula, a na hiljade drugih koje su se tiskale u njegovoj prošlosti -
oblaka i zvezda, kiša i otvorene crnine prošarane svetlucavim pahuljicama jednog
rastrzanog kosmosa, vaseljene noći, kojih je bilo koliko i otkucaja njegovog
srca.
Moneo iznenada zapita: "Gde su vaše čuvarke?"
"Poslao sam ih da nešto prezalogaje."
"Ne dopada mi se kad vas ostavljaju nezaštićenog!"
Kristalan zvuk Moneovog glasa zazvoni u Letovom sećanju, kazujući stvari koje se
nisu mogle ukalupiti u reči. Moneo se bojao vaseljene u kojoj ne bi bilo
Bogocara. On bi radije umro nego da vidi takvu vaseljenu.
"Šta će se dogoditi danas?" upita Moneo.
Ovo pitanje, međutim, nije bilo upućeno Bogocaru već proroku.
"Seme koje je poneo vetar moglo bi sutra da bude vrbovo drvo", odgovori Leto.
"Vama je poznata naša budućnost! Zašto ne saopštite to saznanje?" Moneov glas
bio je na granici histerije... odbacujući sve ono što mu njegova čula nisu
neposredno poručivala.
Leto se okrenu i prostreli upravnika očima. Pogled mu je bio toliko jasno
nabijen prigušenim osećanjima da Moneo ustuknu.
"Brini se za svoj život, Moneo!"
Moneo duboko i drhtavo uzdahnu. "Gospodaru, nisam nameravao da vas uvredim.
Tražio sam jedino..."
"Pogledaj gore, Moneo!"
Moneo nevoljno posluša, zagledavši se u vedro nebo na kome je jutarnja svetlost
postajala sve jača. "U čemu je stvar, gospodaru?"
"Iznad tebe nema umirujuće tavanice, Moneo. Jedino je otvoreno nebo puno
promena. Poželi mu dobrodošlicu. Svako čulo koje paseduješ predstavlja
instrument za reagovanje na promenu. Zar ti to ništa ne govori?"
"Gospodaru, izašao sam jedino da bih ispitao da li ste spremni za nastavak
putovanja."
"Moneo, molim te da budeš iskren sa mnom."
"Ja jesam iskren, gospodaru!"
"Ako živiš u rđavoj veri, laži će uvek izgledati kao istina."
"Gospodaru, ako lažem... onda ja ne znam za to."
"To zvuči istinito. Znam čega se bojiš a ne želiš da govoriš o tome?"
Moneo poče da drhti. Bogocar je bio u najstrašnijem raspoloženju. Svaka njegova
reč nosila je u sebi pretnju.
"Bojiš se imperijalizma svesti", reče Leto, "i u pravu si što se toga hojiš.
Odmah mi pošalji Hvi."
Moneo se hitro okrenu i odjuri u gostinsku kuću. Izgledalo je kao da je njegov
ulazak uznemirio koloniju insekata. U nekoliko sekundi, Ribogovornice izađoše i
rasporediše se oko Carskih Kola. Dvorani su virili kroz prozore gostinske kuće
ili su izlazili napolje i zauzimali mesto ispod strehe, plašeći se da mu se
približe. Kao suprotnost ovom uzbuđenju, Hvi se pojavi na velikom središnjem
ulazu, istupi iz senke i krenu polako prema Letu uzdignute brade i tražeći
pogledom njegovo lice.
Dok ju je posmatrao Leto oseti kako se smiruje. Na sebi je imala zlatnu odoru
koju nikada ranije nije video. Pri vratu i na manžetnama dugačkih rukava bila je
opervažena srebrom i žadom. Rub koji se gotovo vukao po tlu bio je oivičen
teškim zelenim širitom, jasno ističući crvene nabore haljine.
Zaustavivši se ispred njega, Hvi se osmehnu.
"Dobro jutro, ljubavi", reče ona nežno. "Šta si učinio kad si toliko
oneraspoložio sirotog Monea?"
Umiren njenim prisustvom i glasom, on se osmehnu. "Učinio sam ono što uvek želim
da učinim. Proizveo sam određeno dejstvo."
"Sasvim si uspeo u tome. Rekao je Ribogovornicama da si u srditom i
zastrašujućem raspoloženju. Je li to istina, ljubavi?"
"Samo za one koji uporno odbijaju da žive vlaštitim snagama."
"Ah, da." Zatim pred njim izvede piruetu, pokazujući svoju novu odoru. "Da li ti
se sviđa? Dale su mi je tvoje Ribogovornice. Same su je ukrasile."
"Ljubavi", reče on sa prizvukom opomene u glasu. "Ukrasi! Tako se priprema
žrtva."
Prišla je ivici kola i nagnula se preko nje tako da joj je lice došlo odmah
ispod njegovog. Na usnama joj se pojavio tobožnji svečan izraz. "Šta misliš,
hoće li me, onda, zaista žrtvovati?"
"Neke bi to želele."
"Ali ti to nećeš dopustiti."
"Naše sudbine su spojene", odgovori on.
"Onda se neću plašiti." Posegla je šakom naviše i dotakla jednu od njegovih ruku
presvučenih srebrnastom kožom, ali je naglo trže kada njegovi prsti počeše da
podrhtavaju.
"Oprosti mi, ljubavi. Zaboravljam da smo spojeni u duši, ali ne i u telu."
Koža peščane pastrmke još je podrhtavala od Hviinog dodira. "Vlaga u vazduhu
čini me preterano osetljivim", reče on. Drhtanje se polako primiri.
"Odbijam da žalim zbog onog što ne može biti", prošapta ona.
"Budi jaka, Hvi, jer tvoja duša je moja."
Ona se okrenu na zvuk koji je dopro iz gostinske kuće. "Moneo se vraća", reče.
"Molim te, ljubavi, nemoj ga plašiti."
"Da li je i Moneo tvoj prijatelj?"
"Mi smo prijatelji po želucu. Oboje volimo jogurt."
Leto se još prigušeno smejao kada se Moneo zaustavi pored Hvi. Moneo se osmeli
da se osmehne, uputivši zbunjen pogled prema Hvi. U upravnikovom držanju bilo je
zahvalnosti; ponešto od one poniznosti koju je uobičajio da pokazuje Letu sada
je bilo namenjeno Hvi. "Jeste li dobro, gospo Hvi?"
"Dobro sam."
"U doba želuca, prijateljstvo po želucu treba da bude pothranjivano i negovano",
reče Leto. "Nastavimo put, Moneo. Tuono nas očekuje."
Moneo se okrenu i vičući izdade naredbe Ribogovornicama i dvoranima.
Leto se razdragano osmehnu Hvi. "Zar nemam stila u izigravanju nestrpljivog
mladoženje?"
Lako je uskočila na postolje njegovih kola, skupivši suknju jednom rukom.
Postavio joj je njeno sedište. Odgovorila je tek kada je sela i kad su joj oči
došle u istu ravan sa Letovim. Njen glas je u tom času bio podešen samo za
njegove uši.
"Ljubavi moje duše. Uzaptila sam, znaš, još jednu od tvojih tajni."
"Pusti je sa svojih usana", reče on šaleći se u duhu nove prisnosti između njih.
"Tebi su retko potrebne reči", reče ona. "Vlastitim životom govoriš neposredno
čulima."
Drhtaj je vijugavo prošao čitavom dužinom njegovog tela. Minuo je trenutak pre
nego što je mogao da progovori a onda je to bilo glasom koji je od nje zahtevao
napor da bi ga čula iznad halabuke povorke koja se okupljala.
"Između nadljudskog i neljudskog", reče on, "malo mi je prostora preostalo za
ljudsko. Zahvaljujem ti, mila i ljupka Hvi, za taj mali međuprostor."
49.
U čitavoj svojoj vaseljeni nisam našao zakon prirode koji bi bio nepromenljiv i
neumitan. Ovu vaseljenu čine samo promenljivi odnosi koje svest kratkog životnog
veka ponekad vidi kao zakone. Ta telesna senzorija koju nazivamo bićem jeste
kratkovečna mušica koja kopni u plamu beskonačnosti, kratkotrajno svesna
privremenih uslova što ograničavaju naša delanja i menjaju se sa promenom naših
delanja. Ako morate da označite apsolutno upotrebite ispravan naziv: privremeno.
Privremeno.
'Ukradeni dnevnici'
Naila je bila prva koja je opazila povorku što se približavala. Stajala je u
blizini jednog od kamenih stubova koji su označavali rub Kraljevskog druma,
silno se znojeći pri podnevnoj vrelini. Pažnju joj je privukao iznenadan odsev
jednog udaljenog odbleska. Zagledala se, zureći u tom pravcu, uvidevši uz drhtaj
uzbuđenja svesti da je upravo videla odsjaj sunca na poklopcu kola Bogocara.
"Dolaze!" uzviknu ona.
Tada oseti glad. U uzbuđenju i predanosti jednom jedinom cilju nijedno od njih
ne beše ponelo hrane. Samo su Slobodnjaci poneli vode i to zbog toga što
'Slobodnjaci uvek nose vodu kad napuštaju sieč'. Znali su to napamet.
Naila jednim prstom dotače dršku laserskog pištolja u futroli na svom kuku. Most
je ležao na ne više od dvadeset metara ispred nje. Njegovo čipkasto ustrojstvo
nadvijalo se preko klisure poput neke tuđinske maštarije koja spaja dve puste
površine.
Ovo je ludilo, pomisli ona.
Ali Bogocar je u svojoj poslednjoj poruci pojačao svoju naredbu. Zahtevao je od
Naile da posluša Sionu u svakom pogledu.
Sionina naređenja bila su izričita i nisu ostavljala prostor za izvrdavanje. A
Naila ovog puta nije imala načina da se dvoumi u pogledu svog Bogocara. Siona
joj je rekla: "Kada njegova kola budu nasred mosta - onda!"
"Ali zašto?"
Stajale su dosta daleko od ostalih na vrhu graničnog Zida, u studen zore. Naila
se ovde osećala nezgodno izdvojenom, usamljenom i ranjivom.
Sionine ljutite crte lica, njen tih a žestok glas nisu trpeli protivljenje. "Da
li zaista misliš da možeš da ozlediš Boga?"
"Ja..." Naila je uspela jedino da slegne ramenima.
"Moraš da me slušaš!"
"Moram", složi se Naila.
Naila je pomno pratila približavanje udaljene povorke, zapažajući boje dvorana,
gusto mnoštvo plaveti koja je označavala njene sestre Ribogovornice... sjajnu
površinu gospodarevih kola.
Bila je to još jedna provera, zaključi Naila. Bogocar će znati. On će znati kome
je posvećeno srce njegove Naile. Bila je to provera. Zapovesti Bogocara moraju
se poslušati u svakom pogledu. To je bilo prvo što je naučila u svom detinjstvu,
detinjstvu Ribogovornice. Bogocar je rekao da Naila mora da sluša Sionu. Bila je
to provera. Šta bi drugo i moglo da bude?
Ona pogleda prema četvorici Slobodnjaka. Dankan Ajdaho ih je rasporedio po samom
kolovozu, tako da zapreče deo izlaza sa bližeg kraja mosta. Oni su, kao kakva
četiri u mrko odevena brežuljka, počivali leđima okrenuti prema njoj i gledali
preko mosta. Naila je čula reči koje im je Ajdaho uputio.
"Ne napuštajte ovo mesto. Morate ga pozdraviti odavde. Kada se približi,
ustanite i duboko se poklonite."
Pozdraviti, da.
Naila sebi klimnu.
Ostale tri Ribogovornice koje su se sa njom popele na granični zid bile su
postavljene na sredinu mosta. Sve što su znale bilo je ono što im je Siona rekla
u Nailinom prisustvu. Trebalo je da sačekaju dok se Carska Kola ne primaknu na
samo nekoliko koraka od njih, a onda se okrenu i odskakuću dalje, vodeći njih i
povorku prema vidikovcu iznad Tuona.
Ako prerežem most mojim laserskim pištoljem, ove tri će poginuti, pomisli ona. I
svi ostali koji dođu sa našim gospodarem.
Istegnula je vrat da bi zavirila u klisuru. Sa ovog mesta nije mogla da vidi
reku, ali je mogla da čuje njeno udaljeno hučanje, tumbanje kamenja.
Svi će izginuti!
Sem ako on ne izvede čudo.
Mora da je to bilo posredi. Siona je postavila pozornicu za sveto čudo. Šta bi
drugo Siona i namerila, sada kada je bila proverena, sada kada je nosila
uniformu zapovednice Ribogovornica? Siona je položila zakletvu Bogocaru. Bog ju
je proverio, kada su bili sami u Sareru.
Naila okrenu oči nadesno, pogledavši priređivače ovog dočeka. Siona i Ajdaho
stajali su rame uz rame na kolovozu na oko dvadeset metara sa Nailine desne
strane. Bili su zadubljeni u razgovor, povremeno gledajući jedno u drugo i
klimajući glavama.
U tom trenutku Ajdaho dotače Sioninu ruku - neobično posednička kretnja. Klimnuo
joj je i krenuo prema mostu, gde se zaustavio kod ugla potpornjaka tik ispred
Naile. Upro je pogled nadole, a zatim prešao do bližeg ugla mosta. Tu se ponovo
zagledao u dubinu, stojeći tamo trenutak pre nego što se ponovo vratio do Sione.
Kakav čudan stvor, taj gola, pomisli Naila. Posle onog uzvišenog uspinjanja nije
više mislila o njemu kao o običnom ljudskom biću. On je bio nešto drugo,
demijurg koji je stajao odmah do samog Boga. Ali on je bio sposoban da oplođava.
Neki udaljen povik privuče njenu pažnju. Okrenula se i pogledala preko mosta.
Povorka se kretala poznatim trčećim korakom osobenim za carska putovanja. Sada
su, na nekoliko minuta od mosta, usporili. Naila prepoznade Monea na čelu
povorke. Bio je odeven u sjajnobelu uniformu i napredovao je ravnomernim,
nepokolebljivim korakom uprtim pravo ispred sebe. Poklopac Carskih Kola bio je
spušten. Blistala su u neprovidnosti ogledala napredujući, na točkovima, iza
Monea.
Tajanstvenost prizora ophrva Nailu.
Čudo je uskoro trebalo da se dogodi!
Naila pogleda nadesno prema Sioni. Siona joj uzvrati pogled i jednom, kratko,
klimnu. Naila izvuče laserski pištolj iz futrole, osloni ga na kameni stub i
nanišani. Prvo kabl s leve strane, potom kabl s desne strane i konačno čipkasta
rešetka od plastičnog čelika sa leve strane. Laserski pištolj koji je držala u
ruci učini joj se hladnim i tuđinskim. Drhtavo je udahnula da bi se pribrala.
Moram da poslušam. To je provera.
Opazila je da je Moneo podigao netremičan pogled sa kolovoza i ne menjajući
korak okrenuo se da bi povikao nešto u pravcu kola ili onih koji su išli iza
njih. Naila nije uspela da razabere reči. Moneo se ponovo okrenu napred. Naila
se ukipi, postajući deo kamenog stuba koji je pretežno skrivao njeno telo.
Provera.
Moneo je ugledao ljude na drugom kraju mosta. Uočio je uniforme Ribogovornica i
odmah se zapitao ko je naredio ovaj doček. Okrenuo se i doviknuo ovo pitanje
Letu, ali poklopac kola Bogocara ostao je neproziran, skrivajući unutra Hvi i
Leta.
Moneo je već stupio na most, praćen kolima koja su strugala po nanosu peska,
kada prepoznade Sionu i Ajdaha kako stoje na priličnoj razdaljini od drugog
kraja mosta. Ugledao je četiri Muzejska Slobodnjaka koji su sedeli na kolovozu.
Sumnje počeše da ispunjavaju Moneov um, ali on nije mogao da izmeni ovaj
obrazac. Usudio se da baci pogled nadole, prema reci - platinski tok zarobljen u
svetlosti podneva. Zvuk kola iza njega bio je bučan. Tok ove reke, tok ove
povorke, sveobuhvatan značaj ovih stvari u kojima je i on igrao jednu ulogu -
sve je to čvrsto ispunjavalo njegovu budnu svest vrtoglavim doživljajem
neumitnosti.
Mi nismo ljudi koji prolaze ovim putem, pomisli on. Mi smo iskonski elementi
koji povezuju jedan delić Vremena sa drugim. A kada prođemo, sve iza nas će
utonuti u ne-zvuk, mesto nalik iksijanskoj ne-prostoriji; pa ipak nikad više
neće biti isto kao što je bilo pre nego što smo ovamo došli.
Deo jedne od pesama svirača laute zaplovi Moneovim sećanjem, i njegove oči, kada
ga ophrva sećanje, iziđoše iz žiže. Znao je tu pesmu po njenoj čežnjivosti,
želji da se sve ovo okonča, čitava prošlost, da se sve sumnje otklone i da se
vrati spokoj. Žalobna pesma kretala se u njegovoj svesti kao dim, uvijajući se i
tražeći izlaz:
Insekt jadikuje u korenju trave pampasa.
Moneo stade da pevuši ovu pesmu za sebe:
Jadikovka insekta označava kraj.
Jesen i moja pesma boje su
poslednjeg lišća
u korenju trave pampasa.'
Moneo proprati refren klimanjem glave.
'Dan je završen,
posetioci su otišli.
Dan je završen
u našem Sieču,
dan je završen.
Zavija olujni vetar.
Dan je završen.
Posetioci su otišli.

Moneo zaključi da je ova pesma svirača na lauti morala biti odistinski drevna;
bez sumnje, pesma starih Slobodnjaka. Uz to, govorila mu je nešto i o njemu
samom. On je želeo da posetioci odista odu, da se uzbuđenja okončaju i da se
ponovo uspostavi mir. Mir je bio tako blizu... pa ipak nije mogao da napusti
svoje dužnosti. Pomislio je na sav onaj prtljag nagomilan na pesku odmah nadomak
Tuona. Uskoro će žitelji Tuona sve to videti - šatore, hranu, stolove, zlatne
tanjire i noževe optočene dragim kamenjem, sjajne kugle izrađene u arabesknim
oblicima prastarih lampi... sve bogato i puno iščekivanja od sasvim različitih
života.
Žitelji Tuona više nikada neće biti isti.
Moneo je jednom prilikom, tokom nekog nadzorničkog obilaska proveo dve noći u
Tuonu. Sećao se mirisa njihovih kuvarskih vatri - zapaljenog aromatičnog žbunja
koje je plamsalo u mraku. Oni nisu hteli da koriste sunčeve pećnice, jer to
'nije bio najdrevniji način'.
Najdrevniji!
U Tuonu se osećao slab miris melanža. Nozdrve je uglavnom zapahnjivala slatkasta
ljutina i isparenja mošusnih ulja dobijenih iz grmlja oaze. Da, i kanalizacija i
smrad raspadajućeg đubreta. Prisetio se opaske Bogocara kada mu je podneo
izveštaj sa tog obilaska.
"Ti Slobodnjaci ne znaju šta je nestalo iz njihovih života. Oni misle da se drže
suštine drevnih običaja. To je nedostatak svih muzeja. Nešto iščezava; vetri iz
izloženih predmeta i nestaje. Ljudi koji upravljaju muzejima i ljudi koji dolaze
da bi se nadneli nad vitrine i posmatrali - retko ko od njih oseća tu stvar koja
nedostaje. To nešto je u pređašnjim vremenima pokretalo mašinu života. Kada je
taj život nestao i to je iščezlo."
Moneo se usredsredi na tri Ribogovornice koje su stajale na mostu odmah ispred
njega. Podigle su visoko ruke i počele da igraju; vrteći se i skačući stigle su
na samo nekoliko koraka od njega.
Čudna stvar, pomisli on. Viđao sam druge ljude da igraju na otvorenom, ali nikad
Ribogovornice. One igraju jedino u tajnosti svojih odaja, u zatvorenom krugu
svog društva.
Ova misao još je prebivala u njegovoj svesti kada je začuo prvi jezivi šum
laserskog pištolja i osetio kako se most povodi pod njim.
Ovo nije java, reče mu njegova svest.
Začuo je kako Carska Kola zastrugaše u stranu preko kolovoza, a potom i reski
zvuk silovitog otvaranja poklopca kola. Pometnja krika i povika podiže se iza
njega, ali on nije mogao da se osvrne. Kolovoz mosta strmo se nagnuo na Moneovu
desnu stranu, oborivši ga na lice i povukavši u ambis. Ščepao je pokidane žice
jednog kabla, ne bi li se zaustavio. Kabl, međutim, polete sa njim, i sve stade
da škripavo klizi niz tanak nanos peska koji je prekrivao kolovoz. Zgrabio je
kabl obema šakama, obrćući se zajedno sa njim. Tada ugleda Carska Kola. Sa
otvorenim poklopcem iskošeno su klizila prema ivici mosta. Hvi je stajala tamo,
držeći se jednom rukom za sedište na rasklapanje i zureći nekud mimo Monea.
Jeziva škripa metala ispuni vazduh kada se kolovoz još više iskrenuo. Video je
kako ljudi iz povorke padaju otvorenih usta i ruku koje su grabile vazduh. Nešto
zateže Moneov kabl. Ruke su mu stajale ispružene iznad glave u trenutku kada se
još jednom obrnuo, uvijajući se. Osetio je kako mu ruke, natopljene znojem od
straha, lagano klize niz kabl.
Pogled mu ponovo obuhvati Carska Kola. Ležala su zgnječena između okrajaka
slomljenih nosača. Baš kad je Moneo okrenuo oči na tu stranu, ruke Bogocara
pokušaše da dohvate Hvi Noree, ali ne uspeše da je dosegnu. Stala je da pada
nemo iz otvorenog kraja kola, a njena zlatna odora zaleprša naviše otkrivajući
joj ispruženo telo pravo kao strela.
Dubok, brektavi jauk ote se Bogocaru.
Zbog čega ne aktivira suspenzore? upita se Moneo. Suspenzori bi ga izvukli.
Ali laserski pištolj je i dalje zujao i u trenutku kada su mu ruke skliznule sa
kraja prekinutog kabla Moneo vide kako kopljasti plamen pogađa mehuraste
suspenzore kola, razarajući ih jednog za drugim uz erupcije zlatastog dima.
Padajući, Moneo raširi ruke iznad glave.
Dim! Zlatni dim!
Odora mu se zadiže, okrećući ga sve dok se licem nije našao okrenut prema
ambisu. Zureći u dubine, prepoznao je vrtlog uskomešanih brzaka, ogledalo
njegovog života - strmoglave struje i virove, svekoliki pokret koji je pribirao
svekoliku materiju. Letove reči vile su mu se kroz svest poput onog zlatnog
dima: "Opreznost je staza osrednjosti. Ljigava, bestrasna osrednjost je sve što
većina ljudi misli da može da postigne." U ekstazi svesti, Moneo se u tom trenu
oseti slobodnim. Vaseljena je pukla pred njim kao jasno ogledalo; sve je teklo u
ne-vremenu.
Zlatan dim!
"Leto!" kriknu on. "Siajnok! Verujem!"
Odora mu se tada strže sa njegovih ramena. Vetar kanjona ga okrenu - još jedan,
poslednji prizor Carskih Kola koja su se naginjala... naginjala sa smrskanog
kolovoza. Bogocar skliznu napolje iz otvorenog kraja.
Nešto čvrsto tresnu u Moneova leđa - njegov poslednji oset.
Leto je osetio kako klizi iz kola. Njegovu svest zaposela je samo slika Hviinog
pada u reku - udaljeni biserni vodoskok koji je označio njeno uranjanje u mitove
i snove prestanka. Njene poslednje reči, spokojne i nepokolebljive, promicale su
kroz sva njegova sećanja: "Ja ću poći napred, ljubavi."
Skliznuvši iz kola ugledao je sabljasti luk reke, zavojnicu srebrnastih ivica
koja je svetlela išarana senkama, opako sečivo reke, brušeno kroz Večnost i sada
spremno da mu zada poslednji smrtonosan udarac.
Ne mogu da plačem, čak ni da vičem, pomisli on. Suze više nisu moguće. One su
voda. A za koji čas imaću vode u izobilju. Mogu jedino da ječim u svom jadu.
Usamljen sam, usamljeniji nego ikad ranije.
Njegovo veliko rebrasto telo previjalo se dok je padalo, vrteći se oko sebe sve
dok njegovo pojačano čulo vida nije uočilo Sionu koja je stajala na rubu
slomljene ivice mosta.
Sada ćeš shvatiti! pomisli on.
Telo je nastavilo da se obrće. Posmatrao je kako se reka približava. Voda je
bila san naseljen prizorima riba, san koji je probudio jedno drevno sećanje na
gozbu pored granitnog bazena - i ružičasto meso odjednom probudi glad u njemu.
Pridružujem ti se, Hvi, na gozbi bogova!
Rasprskavajući blesak mehurova optoči ga u samrtnom ropcu. Voda, njene opake
struje, zapljusnuše ga sa svih strana. Osetio je škrgutanje kamenja dok se
batrgao prema površini gde ga zahvatiše slapovi bujice. Telo mu se izvijalo u
paroksizmu nevoljnog grčevitog pljuskanja. Zid kanjona, vlažan i crn, promicao
je mimo njegovog mahnitog pogleda. Smrskane šljokice onoga što su nekad bila
njegova kola razleteše se od njega - srebrna kiša koja je svuda unaokolo
pokuljala ka reci, prsten zaslepljujuće kretnje, krhki cenini: svetlucave
krljušti peščanih pastrmki koje ga napuštaju da bi napokon otpočele vlastiti
kolonijski život.
Ropac se produžavao. Leto se čudio da je ostao svestan, da je još imao telo koje
je mogao da oseti.
Nagon ga je gonio. Ščepao je stenu na koju ga bujica beše bacila, osetivši kako
se prst kojim se zakačio za kamen otkida od ruke pre nego što je uspeo da ga
oslobodi. Osetio je ovo samo kao malenu notu u simfoniji bola.
Tok reke zanosio je nalevo oko jednog od potpornih stubova ove veštačke klisure
i, kao da je sebi rekao da mu ga je dosta, izbacio ga na strmu stranu jednog
peščanog spruda. Ležao je tamo za trenutak dok je plava boja esencije začina u
mlazevima isticala iz njega. Bol ga pokrenu; telo crva pokrenulo se samo od
sebe, povlačeći se iz vode. Čitav omotač od peščanih pastrmki je nestao i on je
sada još neposrednije osećao svaki dodir; izgubljeno čulo vratilo mu se sada
kada je moglo da mu donese samo bol. Nije mogao da vidi svoje telo, ali je
osećao tu stvar koja je trebalo da postane crv, dok se grčeći i pužući izvlačila
iz vode. Pogledao je naviše očima koje su sve videle u listanju plamena, u kome
su se obličja slagala po nekom vlastitom skladu. Konačno je prepoznao ovo mesto.
Reka ga je donela do krivine na kojoj je zauvek napuštala Sarer. Tuono je ležao
iza njega, a odmah s one strane, duž graničnog Zida, nalazilo se sve što je
preostalo od Sieč Tabra - Stilgarovog carstva, mesta na kome je sav Letov začin
bio sakriven.
Ispuštajući plavičast dim njegovo izmrcvareno telo vijugavo i bučno stade da
polako napreduje preko krupnog šljunka spruda. Za njim se preko velikih oblutaka
vukao trag plavičaste tečnosti. Dopuzao je do jedne vlažne rupe kaja je, možda,
bila deo nekadašnjeg sieča. Sada je to bila samo plitka pećina čiji je
unutrašnji kraj zaprečila pala stena. Njegove nozdrve zapahnu miris vlažne
prljavštine i čiste esencije začina.
Zvuci prodreše kroz silan bol u njegovu svest. Okrenuo se u skučenom prostoru
pećine i video kako se jedan konopac njiše preko ulaza. Jedna prilika skliznu
niz uže. Prepoznao je Nailu. Spustila se na stene i čučnula, gledajući ka
senkama u njegovom pravcu. Plamenavi koji su zaklanjali Letov vidik raziđoše se,
otkrivši još jednu priliku koja se spuštala niz konopac: Siona. Ona i Naila
bauljajući dopuzaše, izazivajući čegrtanje kamenja. Zaustavile su se i stale da
pilje u njega. I treća prilika spusti se niz konopac: Ajdaho. Čim je dodirnuo
tle ustremio se mahnito na Nailu, vrisnuvši.
"Zašto si nju ubila! Nije trebalo da ubiješ Hvi!"
Naila ga obori na tlo jednim nehatnim, gotovo ravnodušnim zamahom leve ruke.
Uspuzala se još malo uz stene i zaustavila na šakama i kolenima, sve vreme
netremice posmatrajući Leta.
"Gospodaru? Živi ste?"
Ajdaho se stvori odmah iza nje i posegnu za laserskim pištoljem u njenoj
futroli. Naila se zaprepašćeno okrenu u trenutku kada je uperio oružje i povukao
obarač. Paljenje je započelo od vrha Nailine glave. Rascepilo ju je, tako da su
se delovi tela srozali na obe strane. Sjajan kris-nož ispade iz njene zapaljene
uniforme i razbi se o stene. Ali Ajdaho to nije video. Nastavio je da sažiže
komade Nailinog tela sa izrazom besa na licu, sve dok nije istrošio celokupno
punjenje oružja. Plameni luk iščeznu. Među užarenim kamenjem ležali su razbacani
samo vlažni i isparavajući komadi mesa i odeće.
Bio je to trenutak na koji je Siona čekala. Bauljajući, dovukla se do Ajdaha i
istrgla mu neupotrebljiv laseraski pištolj iz ruku. On se brzo okrenu prema
njoj. Želela je da ga primiri, ali besa više nije bilo u njemu.
"Zašto?" prošaputa on.
"Učinjeno je", reče ona.
Okrenuše se zatim oboje i pogledaše prema Letu u senkama pećine.
Leto nije mogao ni da zamisli šta su videli. Znao je da je koža peščane pastrmke
otišla. Trebalo je da ima neku vrstu boginja - površine prošarane trepetljikavim
rupama koje su preostale posle odvajanja kože. Što se tiče ostalog, mogao je
jedino da uzvrati pogled dvema prilikama iz vaseljene izbrazdane tugom. Kroz
plamenove vida nazirao je Sionu kao ženskog demona. Ime tog demona spontano
uskrsnu u njegovoj svesti i on ga izreče glasno, mnogo glasnije nego što je i
sam očekivao, jer je pećina osetno pojačavala zvuk:
"Hanmia!"
"Šta?" Siona mu se primače za korak.
Ajdaho položi obe šake preko lica.
"Pogledaj šta si učinila sirotom Dankanu", reče Leto jedva čujno.
"Pronaći će druge ljubavi." Kako je samo zvučala bezdušno, kao odjek njegove
vlastite srdite mladosti.
"Ti ne znaš šta znači voleti", reče Leto. "Šta si ikada ikome dala?" Mogao je u
tom času jedino da krši ruke, te nakaradne patrljke koji su nekad bili njegove
šake. "Bogovi! Šta sam ja dao!"
Ona dopuza bliže, posegnu rukom prema njemu, a onda je povuče.
"Ja sam stvarnost, Siona. Pogledaj me. Ja postojim. Možeš da me dodirneš ako se
usuđuješ. Učini to!"
Polagano je pružila ruku prema onom što je bio njegov prednji režanj, mesto na
kome je spavala u Sareru. Kada je konačno povukla ruku na njoj je ostalo nešto
plavičasto.
"Dodirnula si me i osetila moje telo", reče on. "Nije li to čudnije od svih
drugih stvari u ovoj vaseljeni?"
Ona stade da se okreće od njega.
"Ne! Ne okreći se od mene! Pogledaj šta si proizvela, Siona. Kako to da možeš da
dodirneš mene, a nisi u stanju da dodirneš sebe?"
Ona se silovito okrenu na drugu stranu.
"Postoji razlika između nas", nastavi on. "Ti si ovaploćen bog. Slobodno se
krećeš unutar najvećeg čuda ove vaseljene, pa ipak odbijaš da dodirneš ili vidiš
ili osetiš ili poveruješ u to."
Letova svest potom odluta u mesto opkoljeno mrakom, mesto na kome mu se činilo
da može da čuje metalnu zujavu pesmu svojih skrivenih štampača koji su klopotali
u svojoj tamnoj prostoriji. Ovo mesto se odlikovalo odsustvom svakog zračenja;
iksijanska ne-stvar koja ga je činila poprištem nespokojstva i duhovnog otuđenja
zato što nije imala nikakvu vezu sa ostatkom vaseljene.
Ali imaće vezu.
Tada je osetio da su iksijanski štampači stavljeni u pogon, da spremno beleže
njegove misli bez ikakve posebne naredbe.
Zapamti šta sam učinio! Zapamti me! Ponovo ću biti nevin!
Plamenovi njegovog vida razmakoše se da bi otkrili Ajdaha kako stoji tamo gde je
Siona maločas stajala. Negde izvan žiže, iza Ajdahovih leđa, nazirali su se
pokreti obaveštavanja... Ah, da: Siona je domahivala uputstva nekome ko se
nalazio na vrhu graničnog Zida.
"Jesi li još živ?" upita Ajdaho.
Letov glas dopre kroz sipljivo dahtanje: "Dopusti im da se raštrkaju, Dankane.
Dopusti im da pobegnu i sakriju se gde god žele u bilo kojoj vaseljeni koju
odaberu."
"Proklet bio! Šta govoriš! Pre bih joj dopustio da oživi sa tobom!"
"Dopustio? Ja ništa nisam dopustio."
"Zbog čega si dopustio da Hvi umre?" zaječa Ajdaho. "Nismo znali da je unutra sa
tobom."
Ajdahova glava klonu na grudi.
"Biće ti nadoknađeno", prošišta Leto. "Moje Ribogovornice će te pretpostaviti
Sioni. Budi dobar prema njoj, Dankane. Ona je više od Atreida i u sebi nosi seme
tvog opstanka."
Leto utonu u svoja sećanja. To su sada bili tanani mitovi koji su se jedva
zadržavali u njegovoj svesti. Osetio je da je možda zapao u vreme koje je po
samom svom biću izmenilo prošlost. Začuli su se, međutim, drugi zvuci i on se
upre da ih rastumači. Neko se četvoronoške primicao preko stena. Plamenovi se
razmakoše i ukaza mu se Siona kako stoji pored Ajdaha. Stajali su poput kakve
dece, držeći se za ruke i ohrabrujući jedno drugo pre nego što se usude da zađu
na nepoznato mesto.
"Kako je mogao da živi ovakav?" prošapta Siona. Leto skupi snagu da odgovori.
"Hvi mi je pomogla", reče on. "Imali smo nešto što retko ko iskusi. Bili smo
udruženi više u našim snagama no u našim slabostima."
"I pogledaj šta te je zadesilo", podsmehnu se Siona.
"Da i moli se da i tebe isto zadesi", prošišta on. "Možda će ti začin dati
vremena."
"Gde je tvoj začin?" upita ona.
"Duboko u Sieč Tabru", reče on. "Dankan će ga pronaći. Ti znaš to mesto,
Dankane. Sada ga zovu Tabur. Obrisi su mu još tamo."
"Zašto si to učinio?" prošapta Ajdaho.
"To je moj poklon", reče Leto. "Niko neće pronaći Sionine potomke. Proročanstvo
ne može da je vidi."
"Šta?" upitaše Siona i Ajdaho jednoglasno, nagnuvši se bliže da bi čuli glas
koji je slabio.
"Poklanjam vam jednu novu vrstu vremena, nesličnu ičem ranijem", reče on. "Uvek
će se rasplinjavati. Neće biti nikakvih podudarnih tačaka na njegovim krivinama.
Dajem vam Zlatnu Stazu. To je moj poklon. Nikada više nećete imati one slatke
vrste podudarnosti koje ste nekad imali."
Plamenovi mu zakloniše vidik. Bol je čileo, ali je i dalje, uz strahotnu
oštrinu, mogao da oseća mirise i čuje zvuke. I Ajdaho i Siona ubrzano su disali.
Neobični kinestetički oseti stadoše da krče put kroz Leta - odjeci kostiju i
zglobova za koje je znao da ih više ne poseduje.
"Pogledaj! reče Siona.
"On se raspada." Bio je to Ajdaho.
"Ne!" vzviknu Siona. "Otpada mu spoljašnjost. Pogledaj, Dankane! Crv!"
Leto oseti kako se njegovi delovi smeštaju u toplu
mekoću. Bol nestade sam od sebe.
"Kakve su mu to rupe?" upita Siona.
"Mislim da su to bile peščane pastrmke. Vidiš li im oblik?"
"Ovde sam da bih dokazao da je jedan od mojih predaka grešio", reče Leto (ili je
mislio da to kaže, što je bilo isto, bar u pogledu njegovih dnevnika). "Rođen
sam kao čovek, ali ne umirem kao čovek."
"Ne mogu da gledam", reče Siona.
Leto začu kako odlazi, čegrtanje kamenja.
"Jesi li još tu, Dankane?"
"Jesam."
Znači, glas me još nije izdao.
"Pogledaj me", reče Leto. "Bio sam krvav kamad mesa u ljudskoj utrobi, komad ne
veći od trešnje. Pogledaj me, kažem!"
"Gledam te". Ajdahov glas bio je slabašan.
"Očekivao si diva a otkrio patuljka", reče Leto. "Sada počinješ da shvataš
odgovornosti koje su došle kao posledica vaših postupaka. Šta ćeš učiniti sa
svojom novom moći, Dankane?"
Usledilo je dugo ćutanje, a onda se začu Sionin glas:
"Ne slušaj ga! Bio je lud!"
"Svakako", reče Leto. "Unesi metod u ludilo i eto ti genija."
"Siona, razumeš li ti ovo?" upita Ajdaho. Kako je tužan bio golin glas.
"Razume", reče Leto. "Ljudski je dovesti svoju dušu u krizu koju nisi predvideo.
Tako je oduvek bilo sa ljudima. Moneo je na kraju shvatio."
"Što već jednom ne skonča!" uzviknu Siona.
"Ja sam podeljen bog, a vi ćete me učiniti celinom", reče Leto.
"Dankane? Mislim da te najviše cenim od svih mojih Dankana."
"Ceniš?" Ponešto od starog besa panovo se javi u Ajdahovom glasu.
"U mom uvažavanju ima čarolije", reče Leto. "A sve je moguće u jednoj
čarolijskoj vaseljeni. Tvojim, a ne mojim životom upravljala je neumitnost
proročanstva. Sada vidiš tajanstvene ćefove i hteo bi da ih odagnam. A ja sam
jedino želeo da ih pojačam."
Ostali u Letu počeše da se vaspostavljaju. Bez jednodušnosti kolonijske skupine
koja bi podržala njegov identitet, počeo je da gubi svoje mesto među njima.
Stali su da govore jezikom stalnog 'kad bih', 'kad bi samo...', 'kad bismo'...
Želeo je da ih ućutka povikom.
"Samo budale više vole prošlost!"
Leto nije znao da li je ovo stvarno uzviknuo ili samo pomislio. Odgovor je bio
trenutan unutrašnji muk koji se podudarao sa spoljašnjom tišinom i on oseti da
su neke niti njegovog starog identiteta ostale nedirnute. Pokušao je da prozbori
i znao da mu je to uspelo, jer Ajdaho reče: "Slušaj, pokušava nešto da kaže."
"Ne boj se Iksijanaca", reče on i začu kako mu vlastiti glas prelazi u šapat.
"Oni mogu da prave mašine, ali više ne mogu da naprave arafel. Znam to. Bio sam
tamo."
Ućutao je, prikupljajući snagu, ali je osećao kako mu energija ističe iako se
trudio da je zadrži. Graja se još jednom podiže u njemu - glasovi su vapili i
vikali.
"Dosta tih budalaština!" povika on, ili pomisli da je uzviknuo.
Ajdaho i Siona čuli su samo dahtavo šištanje. Nekoliko trenutaka potom Siona
reče: "Mislim da je mrtav."
"A svi su mislili da je besmrtan", reče Ajdaho.
"Znaš li šta Usmena Predanja kažu?" upita Siona. "Ako želiš besmrtnost, porekni
oblik. Sve što ima oblik smrtno je. Iza oblika je bezoblično, besmrtno."
"To zvuči kao da su njegove reči", optuži je Ajdaho.
"I mislim da jesu", odvrati ona.
"Šta je hteo da kaže onim o tvojim potomcima... skrivaju se, ne nalaze ih?"
upita Ajdaho.
"Stvorio je novu vrstu mimeze", odgovori ona, "novu biološku imitaciju. Znao je
da je uspeo. Nije mogao da me vidi u svojim budućnostima."
"Šta si ti?" upita Ajdaho.
"Ja sam novi Atreid."
"Atreid!" U Ajdahovom glasu bilo je kletve.
Siona je netremice posmatrala raspadajuću hrpu koja je nekad bila Leto Atreid
II... i još nešto. To nešto skidalo je svlak u bledim prstenovima plavog dima,
tamo gde je miris melanža bio najjači. Između kamenja, ispod njegove rastapajuće
mase oblikovale su se barice plave tečnosti. Ostala su samo maglovita nejasna
obličja koja su jednom možda bila ljudsko biće - rastočena pušeća ružičastost,
komad crveno isprugane kosti koja je možda sadržavala oblike obraza i obrva.
Siona reče: "Ja sam drugačija, pa ipak sam ono što je on bio."
Ajdaho prozbori jedva čujnim šapatam. "Preci, svi od reda Atreida."
"Ono mnoštvo je tu, ali ja se bešumno krećem među njima i niko me ne vidi. Stare
slike su nestale, a ostala je jedino suština da osvetljava njegovu Zlatnu
Stazu."
Ona se okrenu i uze Ajdahovu hladnu šaku. Pažljivo ga je izvela iz pećine na
svetlost gde se uže primamljivo njihalo viseći sa vrha graničnog Zida, na kome
su čekali zastrašeni Muzejski Slobodnjaci.
Bili su jedini materijal kojim treba da se uobliči nova vaseljena, pomisli ona,
ali moraće da posluže. Za Ajdaha je bilo potrebno nežno zavođenje, briga iz koje
bi se mogla pojaviti i ljubav.
Kada je pogledala niz reku, gde joj se tok izlivao iz svoje veštačke klisure da
bi se raširio preko zelenog tla, opazila je kako vetar sa juga valja tamne
oblake prema njima.
Ajdaho izvuče šaku iz njenih, ali je sada delovao mirnije. "Vremenska kontrola
postaje sve nepostojanija", reče on. "Moneo je smatrao da je to Esnafovo maslo."
"Moj otac je retko grešio u pogledu takvih stvari", reče ona. "Maraćeš se
pobrinuti za to".
U Ajdahovu svest iznenada nahrupi sećanje na srebrnaste oblike peščanih pastrmki
kaje su se razletele od Letovog tela u reku.
"Čula sam Crva", reče Siona. "Ribogovornice će slediti tebe, a ne mene."
Ajdaho ponovo oseti iskušenje sa obreda Siajnoku. "Videćemo", reče on. Okrenuo
se i pogledao Sionu. "Šta je hteo da kaže kada je rekao da Iksijanci ne mogu da
načine arafel?"
"Nisi pročitao ove dnevnike", reče ona. "Pokazaću ti kada se vratimo u Tuono."
"Šta znači to - arafel?"
"To je oblačna tama svetog suda. Iz jedne drevne priče. Pronaćićeš sve o tome u
mojim dnevnicima."
'Izvod iz Hadi Benotinog tajnog sažetka o otkrićima u Dar-Des-Balatu':
Evo izveštaja Manjine. Mi ćemo se, razume se, povinovati odluci Većine da
sprovedemo brižljivo proveravanje, uređivanje i cenzuru dnevnika iz Dar-es-
Balata, ali se naši razlozi moraju čuti. Mi shvatamo zanimanje Svete Crkve za
ove spise, ali nam pažnji nije izmakla ni njihova opasnost. Delimo želju Crkve
da Rakis i Sveti rezervat Podeljenog Boga ne postanu 'jalova apstrakcija za
nespretne turiste'.
Sada, međutim, kada su svi dnevnici, čija je autentičnost utvrđena i koji su
prevedeni u našim rukama pomalja se jasan oblik ustrojstva Atreida. Kao žena
koju su Bene Geseriti obrazovale tako da razume puteve naših predaka, imam
prirodnu želju da podelim sa vama saznanje do koga smo došli - saznanje koje
pretpostavlja nešto znatno više od pukog pretvaranja Dine u Arakis, pa ponovo u
Dinu, odnosno u Rakis.
Interesi istorije i nauke moraju se zadovoljiti. Dnevnici bacaju novu važnu
svetlost na onu zbirku ličnih prisećanja i biografija iz Dankanovih dana, zbirku
poznatu pod naslovom Stražarska Biblija. Ne možemo olako preći preko poznatih
zakletvi: "Tako mi hiljadu Ajdahovih sinova" i "Tako mi devetoro Sioninih
kćeri!" Istrajan kult Sestre Čenoeh zadobija, zahvaljujući otkrićima dnevnika,
novi značaj. Razume se, i stav Crkve o Judi Naili nalaže brižljivo
preispitivanje.
Mi koji činimo Manjinu moramo podsetiti političke cenzore da nam jadni peščani
crvi iz njihovog rezervata na Arakisu ne mogu obezbediti alternativu za
Iksijanske navigacione mašine, kao što ni sićušne količine melanža koje se
nalaze pod kontrolom Crkve ne mogu da predstavljaju neku stvarnu trgovačku
pretnju za proizvode iz tleilaške radionice. Ne! Mi dokazujemo da se mitovi,
Usmena Predanja, Stražarska Biblija, pa čak i Svete knjige Podeljenog Boga
moraju sravniti sa dnevnicima iz Dar-es-Balata. Svaka istorijska referenca u
odnosu na Raštrkavanje i Gladne Godine mora se izvući na videlo i preispitati!
Čega imamo da se bojimo? Nijedna iksijanska mašina ne može da učini ono što smo
učinili mi, potomci Dankana Ajdaha i Sione. Koliko smo samo vaseljena naselili?
Niko to ne može čak ni naslutiti. Nikada nijedna osoba neće to moći pouzdano da
sazna. Da li se Crkva pribojava povremenih proroka? Mi znamo da nas vizionari ne
mogu videti, niti predvideti naše odluke. Ne postoji smrt koja može da zadesi
čitavo čovečanstvo. Moramo li se mi od Manjine pridružiti našim sadruzima u
njihovom Raštrkavanju, pre nego što nas čuju? Moramo li da ostavimo prvobnitno
jezgro čovečanstva u neznanju i neobaveštenosti? Ako nas Većina protera, znate
da nas niko, nikada više, neće moći da pronađe!
Mi ne želimo da odemo. Ovde nas zadržavaju crni biseri u pesku. Opčinjeni smo
načinom na koji Crkva koristi te bisere 'kao sunce razumevanja'. U ovom pogledu,
nijednom razboritom čoveku ne mogu da izmaknu otkrića u dnevnicima. Prema opštem
priznanju nepostojanja, ali vitalna upotreba arheologije mora da dočeka svoj
dan. Baš kao što nas primitivna mašina pomoću koje je Leto II skrivao svoje
dnevnike može da pouči jedino o razvoju naših mašina, tako se i toj drevnoj
svesti mora dopustiti da nam se obrati. Bio bi zločin kako prema istorijskoj
tačnosti tako i prema nauci ako bismo napustili pokušaje da komuniciramo sa tim
'biserima svesti', kojima su mesto odredili dnevnici. Da li je Leto II izgubljen
u svojim beskrajnim snovima ili će se možda ponovo prdbuditi u našem vremenu i
dovesti do pune svesti kao skladište istorijske tačnosti. Kako se Sveta Crkva
može plašiti ovakve istine?
Kao Manjina, ne sumnjamo da istoričari moraju da oslušnu ovaj glas iz naših
prapočetaka. Čak i da su posredi samo dnevnici, morali bismo da ih saslušamo.
Moramo da oslušnemo našu budućnost najmanje onoliko godina koliko su godina
dnevnici ležali skriveni u našoj prošlosti. Nećemo pokušavati da predviđamo
otkrića do kojih bi tek moglo doći na ovim stranicama. Velimo jedino da će se do
njih morati doći. Kako možemo da okrenemo leđa najvažnijem u našem nasleđu? Kao
što pesnik Lon Bramslis reče: "Mi smo fontana iznenađenja!"
JERETICI DINE
1.
Najveći broj disciplina su tajne discipline, stvorene sa naumom da ograničavaju
a ne da oslobađaju. Ne pitajte - Zašto? Budite obazrivi sa - Kako? Zašto -
neumitno vodi do paradoksa. Kako - namamljuje vas u klopku vaseljene uzroka i
posledica. I jedno i drugo poriču bezgraničnost.
'Apokrifi sa Arakisa'
"Taraza ti je rekla, zar ne, da smo do sada potrošili jedanaest ovakvih gola
Dankana Ajdaha? Ovaj je dvanaesti."
Stara časna majka Švangiju govorila je glasom u kome se osećala hotimična
ogorčenost, dok se sa trećeg sprata parapeta posmatrala usamljeno dete koje se
igralo na ograđenom travnjaku. Blistava podnevna sunčeva svetlost planete Gamu
odbijala se od belih zidova dvorišta ispunjavajući prostor ispod njih sjajem,
kao da je kakav snop svetlosti bio uperen na mladog golu.
Potrošili! pomisli časna majka Lusila. Jedva primetno je klimnula, razmišljajući
o tome kako su hladno bezdušni bili Švangijuino držanje i izbor reči. Utrošili
smo zalihe; pošaljite nam još!
Po izgledu, dete na travnjaku je moglo imati oko dvanaest standardnih godina,
ali spoljašnja pojava je umela da bude varljiva u slučaju gole kod koga još nisu
bila probuđena prvotna sećanja. Upravo u tom trenutku dečak podiže pogled prema
posmatračima iznad sebe. Bio je čvrste telesne građe, a ispod crne kose nalik na
kapu od karakula nazirao se oštar, usredsređen pogled. Žuta sunčeva svetlost
ranog proleća bacala je kratke senke na njegova stopala. Koža mu je bila
preplanula, no kada je blagim pokretom tela pomerio rub svoga plavog jednodelnog
odela, na levom ramenu ukazala se bela put.
"Ove gole ne samo da su skupe već su i krajnje opasne po nas", reče Švangiju.
Glas joj je bio ravan i bezosećajan i utoliko je delovao moćnije. Bio je to glas
jedne časne majke instruktora koja se sa visine obraćala akolitki; bio je to
glas koji je Lusili stavljao do znanja da je Švangiju jedna od onih koje
otvoreno ustaju protiv projekata sa golama.
Taraza ju je upozorila: "Pokušaće da te pridobije za svoje planove."
"Jedanaest promašaja je dovoljno", dodade Švangiju.
Lusila prelete pogledom preko Švangijuinih zboranih crta lica, pomislivši
iznenada: Možda ću i ja jednog dana biti stara i smežurana. Isto je tako moguće
da ću i sama biti moćnica u Bene Geseritu.
Švangiju je bila omalena žena sa brojnim belezima starosti, stečenim u
izvršavanju poslova Sestrinstva. Iz svojih arhivskih proučavanja Lusila je znala
da Švangijuina uobičajena crna odora skriva mršavu figuru, koju je malo ko ikada
video osim njenih pomoćnica u oblačenju i muškaraca koji su je oplođavali.
Švangijuina usta bila su široka a donja usna stisnuta staračkim borama koje su
se poput lepeze skupljale u isturenu bradu. Njeno ophođenje odlikovalo se
odsečnošću i osornošću koje su neupućeni često tumačili kao ljutnju. Zapovednica
tvrđave Gamu bila je znatno zatvorenija osoba od većine časnih majki.
Lusila ponovo požele da je upoznata sa čitavim opsegom projekta sa golama. No,
Taraza joj je ipak dovoljno jasno ukazala na osnovnu razdeobu: "Švangiju ne
treba verovati kada je posredi bezbednost gole."
"Smatramo da su Tleilaksi sami, na svoju ruku, ubili većinu od prethodnih
jedanaest", reče Švangiju. "To bi samo po sebi trebalo da nam nešto govori."
Prilagođavajući se Švangijuinom držanju, Lusila zauze miran stav gotovo
bezosećajnog iščekivanja. "Iako sam mnogo mlađa od tebe, Švangiju, ja sam,
takođe, potpuna časna majka." Mogla je gotovo da oseti na sebi Švangijuin napet,
netremičan pogled.
Švangiju je imala prilike da vidi Lusiline holografe, ali u živom obličju ova
žena je izazivala još veći nemir. Utiskivačica najboljeg soja, van svake sumnje.
Potpuno plave oči, nekorigovane bilo kakvim sočivima, davale su Lusili prodoran
izraz koji se slagao sa njenim duguljastim, ovalnim licem. Smaknuta kapuljača
crne aba-odore otkrivala je smeđu kosu svezanu u čvrstu baretu koja se
stepenasto spuštala niz leđa. Čak ni najuštogljenija odora nije mogla da
prikrije Lusiline raskošne grudi. Ona je bila izdanak genetske linije poznate po
svojim materinskim svojstvima i već je za Sestrinstvo rodila troje dece, od toga
dva deteta sa istim muškarcem. Da - ljupka smeđokosa žena sa bujnim grudima i
materinskom nastrojenošću.
"Vrlo si škrta na rečima", reče Švangiju. "To mi govori da te je Taraza
upozorila na mene."
"Imaš li razloga da veruješ da će ubice pokušati da smaknu i ovog dvanaestog
golu?" upita Lusila.
"Već su pokušali."
Čudno je koliko je reč 'jeres' često dolazila u svest pri razmišljanju o
Švangiji, pomisli Lusila. Da li je moglo biti 'jeresi' među časnim majkama?
Činilo se da religiozni prizvuk ove reči odudara od osnovnog duha Bene Geserita.
Kako je moglo biti jeretičkih pokreta među osobama udruženim u duboko
manipulativnom stavu prema svim religioznim stvarima?
Lusila prenese pažnju na golu, koji je upravo izvodio niz premeta opisujući
čitav krug; zaustavivši se ponovo se zagledao u dva posmatrača na parapetu.
"Kako samo ljupko to izvodi!" primeti Švangiju podrugljivo. Starački glas nije
mogao potpuno da sakrije unutrašnju nasilnost.
Lusila okrznu pogledom Švangiju. Jeres. Raskolništvo nije bilo prava reč. Pojam
protivljenja nije pokrivao ono što se moglo osetiti kod ove starije žene.
Posredi je bilo nešto što je moglo da uzdrma Bene Geserit. Pobuna protiv Taraze,
protiv Vrhovne časne majke? Nezamislivo! Vrhovne majke bile su odlivci pravljeni
u vladarskom kalupu. Jednom, kada je Taraza najpre prihvatila tuđe mišljenje i
savet a potom donela odluku na svoju ruku, sestre su bile primorane na
poslušnost.
"Ovo nije vreme za stvaranje novih problema!" reče još jednom Švangiju.
Bilo je jasno na šta misli. Ljudi iz Raštrkavanja sada su se vraćali, a namere
nekih među tim Izgubljenim predstavljale su pretnju po Sestrinstvo. Uvažene
naložnice - koliko je taj izraz zvučao slično onom: 'Časne majke!'
Lusila se odvaži na jedan opitni korak: "Ti, dakle, misliš da bi trebalo da se
usredsredimo na problem Uvaženih Naložnica iz Raštrkavanja?"
"Usredsredimo? Ha! One ne poseduju naše moći. Ne pokazuju dovoljno razboritosti.
Nisu vične upotrebi melanža. To je, upravo, ono što one žele od nas, naše znanje
o začinu."
"Možda", složi se Lusila. Nije htela da prihvati ovo zdravo za gotovo.
"Vrhovna majka Taraza izgubila je pamet uzaludno trošeći vreme sa ovim
bezvrednim golom", dodade Švangiju.
Lusila oćuta. Projekat sa golom neumitno je već dirnuo u staru ranu Sestrinstva.
Mogućnost, makar i veoma daleka, da bi mogle da stvore još jednog Kvizac
Haderaha pokretala je talase ljutitog straha širom njihovih redova. Pačati se sa
crvolikim ostacima Tiranina? To je bilo kranje opasno.
"Nikada ne bi trebalo da pošaljemo tog golu na Rakis", promrmlja Švangiju. "Neka
usnuli crvi počivaju."
Lusila ponovo obrati pažnju na dečaka golu. On je, u međuvremenu, okrenuo leđa
visokom parapetu na kome su stajale dve časne majke, ali je nešto u njegovom
držanju govorilo da zna da raspravljaju o njemu i da sada iščekuje njihovu
reakciju.
"Bez sumnje shvataš da si pozvana ovamo dok je on još sasvim mlad", reče
Švangiju.
"Nikada još nisam čula da je na nekom tako mladom vršeno duboko utiskivanje",
saglasi se Lusila. U njenom tonu bilo je ponešto od blagog samopodsmevanja;
znala je da će to Švangiju osetiti i pogrešno protumačiti. Veština proizvođenja
željenog efekta i sve što je nužno išlo s tim, bilo je ono što bi se moglo
nazvati naizrazitijom osobenošću Bena Geserita. Upotrebi ljubav ali izbegni je -
to sad sigurno misli Švangiju. Analitičarke Sestrinstva znale su korene ljubavi.
Istraživale su to još u prilično ranom razdoblju istorije Reda, ali se nikada
nisu usudile da je iskoriste kod onih na koje su uticale. Dopusti ljubav ali
čuvaj je se, bilo je pravilo. Znaj da ona leži duboko unutar čovekovog genetskog
sklopa, bezbednosne mreže koja osigurava produžavanje vrste. Valja je koristiti
kada je neophodno, utiskujući odabrane pojedince (ponekad jedne na druge) za
ciljeve Sestrinstva, uz saznanje da će takvi pojedinci biti spregnuti moćnim
sponama teško pristupačnim površnom pogledu. Neki sa strane mogu da opaze takve
veze i sagledaju posledice, ali povezani će uvek igrati prema nesvesnoj muzici.
"Nisam htela da kažem da je greška izvršiti Utiskivanje kod njega", napomenu
Švangiju, pogrešno protumačivši Lusilino ćutanje.
"Činimo ono što nam je naređeno", reče Lusila prekorno. Neka Švangiju misli o
tome što joj je volja.
"Ti, dakle, nisi protiv slanja ovog gole na Rakis", upita Švangiju. "Pitam se da
li bi istrajala u takvoj slepoj poslušnosti kada bi znala potpunu istinu?"
Lusila duboko uzdahnu. Da li je ovo bila prilika da sazna sve o projektu sa
golama Dankana Ajdaha?
"Na Rakisu postoji jedna devojčica po imenu Šeana Bruf", nastavi Švangiju. "U
stanju je da kontroliše džinovske crve."
Lusila se potrudi da prikrije svoju zainteresovanost. Džinovski crvi. Ne Šai-
hulud. Džinovski crvi. Peščani jahač koga je Tiranin predskazao konačno se
pojavio.
"Nikad ne govorim u prazno", dodade Švangiju pošto je Lusila nastavila da ćuti.
Doista ne, pomisli Lusila. No, ti nazivaš stvar njenom opisnom oznakom, a ne
imenom njenog mističnog značenja. Džinovski crvi. Pri tom zapravo misliš na
Tiranina, Leta II, čiji beskrajni san kao biser svesti živi u svakom od tih
crva. Ili smo, barem, navedeni da verujemo u to.
Švangiju pokaza pokretom glave prema dečaku na travnjaku ispod njih. "Misliš li
da će njihov gola biti sposoban da utiče na devojčicu koja kontroliše crve?"
"Najzad se otkrivamo", pomisli Lusila. Ali samo reče: "Ne osećam nikakvu potrebu
da odgovorim na to pitanje."
"Baš si oprezna", primeti Švangiju.
Lusila se pogrbi a onda protegnu. Oprezna? Da, zaista! Taraza ju je upozorila:
"Što se tiče Švangiju, moraš delati krajnje oprezno ali hitro. Imamo na
raspolaganju veoma usku vremensku marginu u kojoj možemo uspeti."
Ali u čemu? - pitala se Lusila. Ona pogleda sa strane Švangiju. "Ne shvatam kako
su Tleilaksi uspeli da ubiju jedanaest gola. Kako su mogli da probiju našu
odbranu?"
"Sada imamo bašara", reče Švangiju. Ton njenog glasa govorio je da ni sama ne
veruje u to.
Vrhovna majka Taraza joj je rekla: "Ti si Utiskivačica, Lusila. Kada dođeš na
Gamu shvatićeš jedan deo plana. No, za izvršenje tvog zadatka nije neophodno da
ti bude poznata čitava zamisao."
"Pomisli na troškove!" uzviknu Švangiju besno gledajući u pravcu gole koji je
sada čučao, čupkajući busenje trave.
Lusila je znala da troškovi nisu bitni. Otvoreno priznanje neuspeha bilo je
mnogo važnije. Sestrinstvo nikako nije smelo da prizna da je u stanju da
pogreši. Ali činjenica da je Utiskivačica pozvana vrlo rano - bila je bitna.
Taraza je znala da će Utiskivačica to shvatiti i prepoznati deo plana.
Švangiju koščatom rukom pokaza na dete koje se ponovo vratilo svojoj
usamljeničkoj igri, trčeći i izvodeći telesne vežbe na travi.
"Politika", reče kratko.
Nema sumnje da je u jezgru Švangijuine jeresi ležala politika Sestrinstva,
pomisli Lusila. Delikatnost unutrašnjih razmirica mogla se izvesti iz činjenice
da je Švangiju bila naimenovana za zapovednicu tvrđave Gamu. Taraza je odbijala
da postavlja na sporedne dužnosti one koji su joj se suprotstavljali.
Švangiju se okrenu i pogleda pravo u Lusilu. Bilo je rečeno dovoljno toga.
Dovoljno se čulo i bilo provereno umovima uvežbanim da dejstvuju na nivou svesti
Bene Geserita. Kapitol je uz krajnju brižljivost odabrao Lusilu.
Lusila je osetila kako je starija žena pažljivo ispituje, ali ne dopusti da to
dotakne ono duboko osećanje svrhovitosti na koje se svaka časna majka mogla
osloniti u trenucima izuzetnih pritisaka. Evo. Neka me gleda do mile volje.
Lusila se okrenu i podesi usta u blag osmeh, prelazeći pogledom preko slemena
krova naspram njih.
Tamo se ukazao neki uniformisan čovek, naoružan teškim laserskim pištoljem.
Uputio je kratak pogled prema časnim majkama, a potom usredsredio pažnju na dete
ispod njih.
"Ko je ono?" upita Lusila.
"Patrin, bašarev najpouzdaniji pomoćnik. Priča se da je on samo bašarov posilni,
ali treba biti slep i glup pa poverovati u to."
Lusila pažljivo osmotri čoveka preko puta njih. To je, dakle, bio Patrin.
Domorodac sa Gamua, rekla joj je Taraza. Lično ga je bašar odabrao za ovaj
zadatak. Bio je mršav i plav, sada već u dobu prestarom za vojničku službu.
Ipak, kada su bašara opozvali iz penzije, on je zahtevao da mu Patrin bude desna
ruka u vršenju ove dužnosti.
Švangiju je zapazila kako je Lusila prenela pažnju sa Patrina na golu sa izrazom
stvarne zabrinutosti. Da, ako je bašar bio pozvan da čuva ovu Tvrđavu, onda je
goli pretila izuzetna opasnost.
Lusila prozbori u iznenadnom čuđenju. "Pa... on je..."
"Po naredbama Milesa Tega", reče Švangiju, izrekavši bašarovo ime. "Sva ova
golina igra je, zapravo, trening. Mišići se moraju pripremiti za dan kada će
biti ponovo vraćen vlastitom biću."
"Ono što on tamo izvodi nije prosta vežba", primeti Lusila. Osetila je kako joj
mišići simpatetički reaguju na zapamćene vežbe iz vremena njene obuke.
"Ovom goli uskraćujemo jedino arcanu Sestrinstva", objasni Švaniju. "Gotovo sve
ostalo u našem skladištu znanja može da bude njegovo." Ton glasa govorio je da
ona to do kraja osuđuje.
"Niko, sigurno, ne veruje da bi ovaj gola mogao postati novi Kvizac Haderah",
primeti Lusila.
Švangiju samo slegnu ramenima.
Lusila se držala potpuno mirno, razmišljajući. Da li je bilo moguće da se ovaj
gola preobrazi u mušku verziju časne majke? Da li je ovaj Dankan Ajdaho mogao da
nauči da pronikne pogledom tamo gde se to nijedna časna majka nije usuđivala.
Švangiju poče da govori glasom koji je podsećao na režeće mrmljanje: "Svrha ovog
projekta... one imaju opasan plan. Mogu da naprave istu grešku..." Zastala je.
One, pomisli Lusila. Njihov gola.
"Mnogo bih dala da tačno saznam kakva je uloga Iksa i Ribogovornica u ovome",
primeti Lusila.
"Ribogovornice!" Švangiju zavrte glavom pri samoj pomisli na ostatke ženske
vojske koja je nekad služila isključivo Tiraninu. "One veruju u istinu i
pravdu."
Lusila s naporom savlada iznenadnu stegnutost u grlu. Švangiju se gotovo
otvoreno usprotivila. Ipak, bila je zapovednica ovog mesta. Pravilo je u ovom
slučaju bilo jednostavno. Oni koji se suprotstavljaju projektu moraju da ga
nadziru kako bi mogli da ga prekinu na prvi znak nevolje. Dole na travnjaku bio
je istinski gola Dankana Ajdaha. Upoređivanje ćelija i Istinozborci potvrdili su
to.
Taraza joj je rekla: "Tvoja je dužnost da ga naučiš ljubavi u svim njenim
oblicima."
"Tako je mlad", reče Lusila ne skidajući oči sa gole.
"Mlad, doista", složi se Švangiju. "Pa pretpostavljam da ćeš za sada nastojati
da kod njega produbiš detinje odzive na materinsku ljubav. Kasnije..." Švangiju
sleže ramenima.
Lusila ne ispolji nikakvo osećanje. Jedna Bene Geserit se povinuje. Ja sam
Utiskivačica. Tako... Tarazina naređenja Utiskivačicama i specijalna obuka
uslovljavali su sasvim određen tok događaja.
Lusila se ponovo obrati Švangijui: "Postoji neko ko izgleda kao ja i govori
mojim glasom. Ja utiskujem za nju. Mogu li znati ko je to?"
"Ne."
Lusila utonu u ćutanje. Nije očekivala otkrivanje, ali ne jednom joj je
stavljeno do znanja da upadljivo liči na stariju majku Obezbeđenja, Darvi
Odrade. "Mlada Odrade", Lusila je čula ovo u više navrata. I Lusila i Odrade
pripadale su, naravno, lozi Atreida, sa značajnim udelom u poreklu Sioninih
potomaka. Ribogovornice nisu imale monopol na ove gene. Ali Druga sećanja jedne
časne majke, čak i uz njihovu pravolinijsku selektivnost i ograničavanje na
žensku stranu, pružala su važne naznake o veoma širokom opsegu projekta sa
golama. Lusila, koja se našla u položaju da zavisi od svojih iskustava Džesikine
ličnosti sahranjene nekih pet hiljada godina u prošlost genetskih manipulacija
Sestrinstva, sada oseti dubok strah od tog izvora. Ovde je u pitanju bio
porodični obrazac. On je izazivao tako snažno osećanje zle kobi da Lusila
nehotično pribeže litaniji protiv straha, kao što su je učili prilikom prvih
uvođenja u obrede Sestrinstva:
"Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt, koja donosi potpuno
brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dozvoliću mu da pređe preko mene i
kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim
tragove. Ali tamo kuda je strah prostrujao, neće ostati ničega. Preostaću samo
ja.
Lusili se povrati spokoj.
Naslućujući ponešto od svega ovoga, Švangiju je dopustila da joj se budnost
donekle smanji. Lusila nije bila glupača, nikakva specijalna časna majka sa
titulom bez pokrića i jedva dovoljnim pedigreom da bi mogla da dejstvuje, bez
dovođenja u nepriliku Sestrinstva. Sa Lusilom nije bilo šale i neke reakcije
nisu se mogle sakriti od nje, čak ni reakcije neke druge časne majke. Vrlo
dobro, neka onda sazna pun obim protivljenja ovom budalastom, opasnom projektu!
"Mislim da njihov gola neće ni doživeti da vidi Rakis", reče Švangiju.
Lusila pređe preko njenih reči. "Pričaj mi o njegovim drugovima", zatraži ona.
"On nema drugove; samo učitelje."
"Kada ću ih upoznati?" Nije skidala pogled sa naspramnog parapeta gde je stajao
Patrin zaludno oslonjen na jedan niski stub sa teškim laserskim pištoljem na
gotovs. Lusila najednom shvati da je Patrin promatra. Patrin je, zapravo, bio
poruka od bašara. Švangiju je očigledno to videla i razumela. Mi ga čuvamo!
"Pretpostavljam da je Miles Teg taj koga tako silno želiš da upoznaš", reče
Švangiju.
"Između ostalih."
"Zar ne želiš da najpre stupiš u vezu sa golom?"
"S njim sam već stupila u vezu". Lusila klimnu u pravcu zatvorenog dvorišta gde
je dečak ponovo stajao gotovo nepokretan i gledao prema njoj. "Ovaj je sklon
razmišljanju."
Lusila suzbi nevoljnu jezu, prepoznavši u Švangijuinim rečima i stavu spremnost
na silovito suprotstavljanje. Nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja da se ovaj
dečak dole odlikovao i jednom pučkom crtom.
Dok je Lusila tako razmišljala oblaci prekriše sunce, što se ovde često događalo
u ove sate. Hladan vetar dunuo je unutra preko zidova Tvrđave, izazivajući
kovitlace po dvorištu. Dečak se okrenuo i povećao brzinu svojih vežbi, podižući
toplotu tela ovom pojačanom aktivnošću.
"Gde odlazi kada želi da bude sam?" upita Lusila.
"Uglavnom u svoju sobu. Do sada je pokušao nekoliko opasnih bekstava, ali smo ga
u tome konačno obeshrabrile."
"Mora da vas veoma mrzi."
"Sigurna sam u to."
"Moraću odnah da se time pozabavim."
"Utiskivačica, zacelo, nema nikakvih sumnji u pogledu svojih sposobnosti da
pobedi mržnju."
"Mislila sam na Geasu." Lusila uputi Švangijui pogled koji je govorio sam za
sebe. "Čudno je da ste dopustili da Geasa napravi takvu grešku."
"Ne mešam se u normalno napredovanje obuke gole. Ako se kod neke od njegovih
učiteljica javi prava ljubav prema njemu, to nije moj problem."
"Privlačan dečak", primeti Lusila.
Postojale su još malo posmatrajući golu Dankana Ajdaha u vežbanju-igri. Obe
časne majke zakratko posvetiše misli Geasi, jednoj od prvih učiteljica dovedenih
ovamo zbog projekta sa golama. Švangijin stav bio je jasan: Geasa je bila
promašaj koji im je poslalo samo proviđenje. Lusila je jedino pomislila:
Švangiju i Geasa su mi otežale zadatak. Nijedna od ovih žena čak ni za tren ne
pokaza do koje su mere ove misli potvrđivale njihovu odanost.
Dok je posmatrala dete u dvorištu, Lusila je počela da oseća novo uvažavanje za
ono što je Tiranin Bogocar u stvari postigao. Leto II je upotrebljavao ovaj tip
gole tokom bezbrojnih životnih vekova - nekih tri hiljade godina, jednog za
drugim. A Bogocar Leto II nije bio obična prirodna sila. Bio je najveći rušilac
u istoriji čovečanstva, koji je sve prevrtao naglavačke: društvene sisteme,
prirodne i neprirodne mržnje, oblike vladavine, obrede (kako zabranjene, tako i
obavezne), neslužbene i službene religije. Strahotna težina Tiraninove
strahovlade nije ostavila ništa neobeleženo, pa čak ni Bene Geserit.
Leto II nazivao je to 'Zlatnom Stazom', a ovaj tip gole Dankana Ajdaha imao je
istaknutu ulogu u toj užasnoj strahovladi. Lusila je proučila izveštaje Bene
Geserita, verovatno najbolje u vaseljeni. Čak i danas, na većini starih planeta
Carstva, novovenčani parovi šakama rasipaju vodu na istok i zapad od sebe,
deklamujući lokalnu verziju 'Neka od ove žrtve poteku k nama Tvoji blagoslovi, o
Bože beskrajne moći i beskrajne milosti.'
Nekada su Ribogovornice i njihovo ukroćeno sveštenstvo imali zadatak da silom
šire ovakav pozdrav. Ali ova stvar je razvila vlastiti pokretački impuls,
postajući sveprožimajuća, neodoljiva sila. Čak i najsumnjičaviji među vernicima
govorili su: "Pa, ne može da naudi." Bilo je to dostignuće kome su se, uz osećaj
nelagodnosti i strahopoštovanja, divili i najbolji religijski inženjeri
Misionarije Protektive Bene Geserita. Tiranin je najbolje doskočio Bene
Geseritu. A hiljadu i petsto godina od Tiraninove smrti Sestrinstvo je i dalje
bilo nemoćno da razmrsi središnji čvor tog zastrašujućeg dostignuća.
"Ko je zadužen za dečakovu religijsku obuku?" upita iznenada Lusila.
"Niko", odgovori Švangiju. "Čemu trud? Kada se u njemu probude prvobitna
sećanja, imaće vlastite ideje. Sa njima ćemo se pozabaviti tek ako budemo
morale."
Dečak je u međuvremenu ispunio vreme predviđeno za telesno vežbanje. Ne
obazrevši se više nijednom na posmatrače sa parapeta, napustio je zatvoreno
dvorište kroz jedan širok ulaz sa leve strane. Patrin, takođe, napusti svoje
stražarsko mesto ne pogledavši dve časne majke.
"Nemoj da te Tegovi ljudi zavaraju", reče Švangiju. "Oni imaju oči i na temenu.
Znaš li da je Tegova majka bila jedna od nas? On podučava golu stvarima o kojima
je najbolje ništa ne znati."
2.
Eksplozije su, takođe, sabijanja vremena. Sve primetne promene u prirodnoj
vaseljeni eksplozivne su do izvesnog stepena i do određene tačke gledanja; inače
ih ne biste opazili. Glatka neprekidnost promene, usporena u dovoljnoj meri,
protiče a da je posmatrač ne opaža, jer je raspon njegovog vremena pažnje suviše
kratak. Stoga, velim vam, uočio sam i promene koje vi nikada ne biste primetili.
Leto II
Žena, koja je obasjana jutarnjom svetlošću planete Kapitol stajala s druge
strane stola za kojim je sedela Vrhovna časna majka Alma Mavis Taraza, bila je
visoka i vitka. Dugačka aba-odora koja ju je oblagala svetlucavim crnilom od
ramena do poda nije potpuno skrivala ljupkost kojom je njeno telo izražavalo
svaku kretnju.
Taraza se nagnu u svojoj stolici i osmotri arhivski relej koji je sažete glife
Bene Geserita projektovao u plohu stola samo za njene oči.
"Darvi Odrade", identifikovao je ekran ženu koja je stajala, a zatim se pojaviše
najvažniji podaci iz biografije, koje je Taraza već znala do tančina. Ekran je
služio na više načina - predstavljao je pouzdan podsetnik Vrhovnoj majci,
omogućavao joj da malo dobije na vremenu za razmišljanje dok se činilo da
posmatra podatke, a bio je i konačan arbitar ukoliko bi nešto negativno iskrslo
u ovom razgovoru.
Odrade je za Bene Geserit izrodila devetnaestoro dece, zapazi Taraza dok joj je
taj podatak promicao pred očima. Svako dete sa različitim ocem. Ništa neobično u
tome, ali i najpažljivije posmatranje moglo je jedino da pokaže kako ta osnovna
služba Sestrinstvu nije raskrupnjala Odradino telo. Crte njenog lica odavale su
prirodnu otmenost izraženu u dugačkom nosu i ravnomerno uglastim jagodicama. Sve
crte skupljale su se naniže u uzanu bradu. Usta su joj, međutim, bila puna i
obećavala su strast koju je ona veoma brižljivo zauzdavala.
Možemo uvek da se oslonimo na gene Atreida, pomisli Taraza.
Prozorska zavesa zaleprša iza Odrade i ona se osvrnu. Nalazile su se u Tarazinoj
jutarnjoj sobi, malom i ukusno nameštenom prostoru ukrašenom prelivima zelene
boje. Jedino je potpuno bela boja psu-naslonjača izdvajala Tarazu iz pozadine.
Lučni prozori gledali su istočno na vrt i travnjak, a pozadinu prizora činile su
udaljene snežne planine planete Kapitol.
Ne dižući pogled Taraza reče: "Bilo mi je drago što ste i ti i Lusila prihvatile
ovaj zadatak. To mi je olakšalo posao."
"Volela bih da sam upoznala tu Lusilu", reče Odrade, spuštajući pogled povrh
Tarazine glave. Odradin glas zvučao je kao neki kontraalt.
Taraza se nakašlja. "Nema potrebe. Lusila je jedna od naših najboljih
Utiskivačica. Obe ste, naravno, na istovetan način liberalno uslovljene kako
biste bile pripremljene za ovo."
Bilo je nečeg gotovo uvredljivog u Tarazinom nehajnom tonu i samo su navike
proistekle iz dugog druženja slomile Odradin otpor. Shvatila je da je za to
delimično kriva reč 'liberalno'. Preci Atreida su na pominjanje te reči dizali
bunu. Bilo je to kao da su se njena nagomilana ženska sećanja suprotstavila
nesvesnim pretpostavkama i neispitanim predrasudama s one strane poimanja.
"Samo liberalni odista misle. Samo libneralni su intelektualni. Samo liberalni
shvataju potrebe svojih bližnjih."
Koliko pokvarenosti je ležalo skriveno u toj reči, pomisli Odrade. Koliko je
tajnog ega samo bilo potrebno da bi se čovek osećao nadmoćno.
Odrade se priseti da je Taraza, uprkos nehatno uvredljivom tonu, upotrebila ovaj
izraz jedino u njegovom univerzalnom značenju: Lusilino opšte obrazovanje bilo
je brižljivo planirano kako bi odgovaralo Odradinom.
Taraza se udobnije smesti u naslonjaču ali joj je pažnja i dalje bila vezana za
ekran ispred nje. Svetlost sa istočnih prozora padala joj je pravo na lice,
stvarajući senke ispod nosa i brade. Taraza je bila sitna žena, jedva nešto
starija od Odrade. Njeno lice sačuvalo je dosta od lepote koja ju je učinila
najpouzdanijom za rasplođavanje sa nezgodnim muškim partnerima. Lice joj je bilo
duguljasto sa blago naglašenim obrazima. Crnu kosu je čvrsto povlačila unazad sa
visokog čela koje je imalo prilično izražen vrh. Dok je govorila, usta je
otvarala u najmanjoj mogućoj meri: izvanredna kontrola pokreta. Posmatračeva
pažnja težila je da se usredsredi na njene oči: neodoljivo plavetnilo. Sve je to
veoma nalikovalo na kakvu uglađenu masku kojoj je malo tog izmicalo što bi
odavalo njena prava osećanja.
Odrade shvati šta se krije iza trenutne poze časne majke. Sva je prilika da će
sada Taraza početi da mrmlja samoj sebi u bradu. I odista, kao na mig, ova to
poče da čini.
Vrhovna majka je razmišljala dok je sa velikom pažnjom pratila iznošenje
biografskih podataka. Mnoge stvari su zaokupljale njenu pažnju.
Ovo je za Odrade bila umirujuća misao. Taraza nije verovala da postoji nešto
poput blagonaklone sile koja bdije nad sigurnošću čovečanstva. Misionarija
protektiva i namere Sestrinstva bilo je sve što je imalo važnosti u Tarazinoj
vaseljeni. Šta god da je služilo tim namerama, pa čak i mahinacije davno
preminulog Tiranina, moglo se oceniti kao dobro. Sve ostalo bilo je rđavo:
tuđinskim uljezima iz Raštrkavanja - posebno onim povratničkim potomcima koje su
sebe nazivale 'Uvaženim Naložnicama' - nije se moglo verovati. Žene Tarazinog
soja, čak i one časne majke koje su joj se otvoreno suprotstavljale u Savetu,
predstavljale su krem Bene Geserita, jedina stvar koja je zasluživala poverenje.
I dalje ne dižući glavu Taraza reče: "Upoređivanjem milenijuma pre Tiranina sa
razdobljem posle njegove smrti, uviđaš da je došlo do izuzetnog smanjenja
velikih ratnih sukoba. Posle Tiranina, broj takvih sukoba pao je na manje od dva
procenta u odnosu na ranije razdoblje."
"Koliko je to nama poznato", dobaci Odrade.
Taraza sevnu očima prema njoj, a onda ponovo spusti pogled. "Šta?"
"Ne možemo da kažemo koliko je ratova vođeno izvan našeg vidokruga. Raspolažeš
li statističkim podacima od ljudi iz Raštrkavanja?"
"Naravno da ne."
"Onda, hoćeš da kažeš da nas je Leto ukrotio", reče izazovno Odrade.
"Možeš i tako da razumeš ako ti je volja". Taraza podvuče nešto što je ugledala
na ekranu."Zar ne bi jedan deo zahvalnosti trebalo da pripišemo našem voljenom
bašaru Milesu Tegu?" upita Odrade. "Ili njegovim nadarenim prethodnicima?"
"Mi smo odabrale te ljude", reče Taraza.
"Ne uviđam smisao ove rasprave o stvarima rata", reče Odrade. "Kakve to veze ima
sa našim sadašnjim problemom?"
"Postoje neki koji misle da bi nam se moglo dogoditi da se vratimo na uslove iz
vremena Tiranina, dakakao, uz veoma neprijatan pad."
"Oh?" Odrade napući usne.
"Više skupina među našim Izgubljenim koji su se vratili prodaju naoružanje
svakome ko želi ili može da ga kupi."
"Konkretno, kome?" upita Odrade.
"Složeno naoružanje se u znatnim količinama prebacuje na Gamu, a gotovo je
izvesno da Tleilaksi gomilaju neka od gadnijih oružja."
Taraza se ponovo zavali u naslonjači i protrlja slepoočnice. Prozborila je
tihim, bezmalo nesigurnim glasom: "Smatramo da donosimo odluke od najvećeg
značaja, koje proizilaze iz najuzvišenijih načela."
Odrade je i ranije bila svedok ovakvog raspoloženja, te upita: "Da li to naša
Vrhovna majka sumnja u ispravnost Bene Geserita?"
"Da li sumnjam? Oh, ne. Ali osećam nelagodnost. Čitavog života izgaramo za te
visoko plemenite ciljeve, a šta na kraju otkrivamo? Otkrivamo da su mnoge stvari
kojima smo posvetile naše živote proizašle iz beznačajnih odluka. Trag njihovog
porekla može se pratiti sve do želja za ličnom udobnošću ili lagodnošću, i one
nemaju ničeg zajedničkog sa našim visokim idealima. Gotovo uvek su posredi bili
svetovni praktični dogovori koji su zadovoljavali potrebe onih koji su mogli da
donose odluke."
"Čula sam te kako to nazivaš političkom nužnošću", primeti Odrade.
Usmerivši ponovo pažnju na ekran, Taraza progovori glasom u kome se osećala
čvrsta kontrola: "Ako se institucionalizujemo u prosuđivanju, onda smo na dobrom
putu da uništimo Bene Geserit."
"U mojoj biografiji nećeš otkriti beznačajne odluke", reče Odrade.
"Tragam za izvorima slabosti, za pukotinama."
"Ni njih nećeš pronaći."
Taraza prikri smešak. Prepoznala je ovu egocentričnu crtu: Odradin način
bockanja Vrhovne majke. Odrada je umela vrlo vešto da se prikazuje nestrpljivom,
dok se u stvari povlačila u bezvremeni tok strpljenja.
S obzirom na to da Taraza nije prihvatila mamac Odrade se predade spokojnom
iščekivanju - laganog daha, smirenog uma. Strpljenje je naišlo bez razmišljanja
o njemu. Sestrinstvo ju je odavno naučilo kako da razdvoji prošlost i sadašnjost
u istovremene tokove. Mogla je, uz opažanje neposredne okoline, da odabira
deliće i odlomke svoje prošlosti i proživljava ih kao da su se odvijali na
platnu postavljenom preko sadašnjosti.
Rad sećanja, pomisli Odrade. Izvući neophodne stvari i ostaviti ih da počivaju.
Uklanjanje prepreka. Kada je sve drugo otupelo, još je ostajalo njeno zamršeno
detinjstvo.
Bila su vremena kada je Odrade živela kao većina dece: u kući sa muškarcem i
ženom, koji su se, i ako nisu bili njeni roditelji nesumnjivo ponašali kao loco
parentis. I sva druga deca koju je tada poznavala živela su u sličim
situacijama. Imala su tate i mame. Ponekad je samo tata radio daleko od kuće.
Ponekad je samo mama izlazila radi svojih poslova. U Odradinom slučaju, žena je
ostajala kod kuće i nikakva kreše-dadilja nije čuvala dete za radnog vremena.
Mnogo kasnije Odrade je saznala da je njena rođena majka dala pozamašnu sumu
novca da bi obezbedila takve uslove za svoje žensko čedo, koje je na taj način
bilo naprosto skriveno, iako je stalno bilo pred očima.
"Ona te krije kod nas zato što te voli", objasnila joj je ta žena kada je Odrade
dovoljno odrasla da bi mogla razumeti. "Zbog toga nikad ne smeš da otkriješ da
ti mi nismo pravi roditelji."
Odrade je kasnije saznala da ljubav nije imala nikakave veze sa tim. Časne majke
nisu delale iz tako prozaičnih pobuda. A i Odradina rođena majka bila je sestra
reda Bene Geserita.
Sve ovo otkriveno je Odradi u skladu sa prvobitnim planom. Njeno ime: Odrade.
Uvek su je zvali Darvi, osim u slučajevima kada ja onaj koji ju je oslovljavao
bio razdragan ili ljut. Mladi prijatelji su to spontano skratili na Dar.
Sve, ipak, nije išlo u skladu sa prvobitnim planom. Odrade se sećala uzane
postelje u prostoriji kojoj su vedrinu davale slike životinja i fantastičnih
pejsaža na pastelno plavim zidovima. Bele zavese lepršale su na prozoru od
blagih prolećnih i letnjih povetaraca. Odrade je pamtila skakanje po uzanoj
postelji - čudesno srećne igre, gore, dole, gore, dole. Mnogo smeha. Ruke je
ščepaše u poluskoku i čvrsto je prigrliše. Bile su to ruke jednog muškarca.
Okruglo lice sa malim brkovima koji su je golicali do hihotanja. Krevet je
udario u zid kada je skočila i od tog pokreta na zidu se stvoriše urezi.
Odrade se u ovom času poigravala svojim sećanjima i nije joj se dalo da ih
odbaci u bunar racionalnosti. Belege na zidu. Belege smeha i radosti. Kako su
male bile, a koliko su mnogo značile.
Čudno je kojiko je u poslednje vreme sve više razmišljala o tati. Nisu sva
sećanja bila srećna. Bilo je trenutaka kada je on bio tužno ljut i opominjao
mamu da se 'ne upetljava suviše'. Imao je lice koje je odavalo brojne
nelagodnosti. Glas mu je ličio na lajanje, naročito kada je bio ljutitog
raspoloženja. Mama bi hodala na prstima, sa očima punim brige. Odrade je osećala
brigu i strah i zamerala je to tom muškarcu. Žena je najbolje znala kako da
postupa s njim. Poljubila bi ga u potiljak, pogladila mu obraz i šapnula u uvo.
Ova drevna 'prirodna' osećanja zahtevala su od analitičarke-nadzornice iz reda
Bene Geserita puno rada sa Odrade pre nego što su bila odstranjena. Ali čak i
sada bilo je štetnih ostataka koje je trebalo razabrati i odbaciti. Čak i sada
Odrade je znala da sve to nije nestalo.
Posmatrajući kako Taraza sa velikom brižljivošću proučava biografske zabeleške,
Odrade se pitala da li je to bila ona pukotina koju je Vrhovna majka ugledala.
Svakako da su se do sada uverile da sam u stanju da izađem na kraj sa osećanjima
iz tog ranog razdoblja.
Sve je to bilo tako davno. Pa ipak, morala je priznati da sećanje na onog
muškarca i onu ženu počiva u njoj, vezano takvom silom da možda nikada neće biti
potpuno izbrisano. Posebno na mamu.
Časna majka in extremis koja je rodila Odrade smestila ju je na skrovito mesto
na Gamuu iz razloga koji je Odrade sada sasvim dobro shvatila. Odrade joj zbog
toga nije prebacivala. Bilo je to neophodno da bi obe preživele. Teškoće su
nastale iz činjenice da je pomajka pružila Odradi ono što većina majki pruža
svojoj deci, ono u šta Sestrinstvo nije imalo ni trunke poverenja - ljubav.
Kada su se časne majke konačno pojavile, pomajka se nije opirala oduzimanju svog
deteta. Došle su dve časne majke u pratnji skupine muških i ženskih nadzornika.
Kasnije je Odrade dugo pokušavala da razume značenje tog bolnog trenutka. Ona
žena je u dubini duše znala da će dan rastanka doći. Bilo je samo pitanje
vremena. Pa ipak, budući da su dani prerastali u godine - skoro šest standardnih
godina - žena se usudila da gaji nadu.
A onda su došle časne majke, sa svojim nezgrapnim pomoćnicima. One su sve vreme
naprosto čekale dok nije postalo bezbedno, to jest dok se nisu uverile da
nijedan lovac nije saznao da je ovo bila Bene Geserit - planirani potomak loze
Atreida.
Odrade je videla kako njenoj pomajci daju veliki iznos novca. Žena je bacila
novac na pod. Ali nijedanput nije podigla glas u znak protesta. Odrasli koji su
sudelovali u toj sceni znali su na kojoj strani leži moć.
Prizivajući ta zgusnuta osećanja, Odrade je u svesti još mogla da vidi kako žena
seda u stolicu sa ravnim naslonom pored prozora koji je gledao na ulicu, kako se
šćućuruje u njoj i počinje da se ljulja napred, nazad, napred, nazad. Pri tom,
nije davala glasa od sebe. Časne majke su upotrebile Glas i svoje znamenite
trikove uz dim opojnih trava i razoružavajuće prisusvo da bi namamile Odrade u
kola koja su ih čekala na ulici. "Biće samo za kratko, poslala nas je tvoja
prava majka."
Odrade je osetila laž, ali ju je radoznalost golicala. Moja prava majka.
Njeno poslednje viđenje žene koja je do tada za nju bila jedini znani ženski
roditelj bila je upravo ta slika prilike pored prozora koja se ljulja napred-
nazad sa izrazom jada na licu i rukama obavijenim oko vlastitog tela.
Kasnije, kada je Odrade pominjala povratak pomajci, ta zapamćena verzija već je
bila ugrađena u važnu pouku Bene Geserita.
"Ljubav vodi u jad. Ljubav je veoma drevna sila, koja je imala svrhu u svoje
vreme, ali više nije bitna za opstanak vrste. Setimo se greške one žene, njenog
bola."
Sve negde do osamnaeste godine Odrade se smirivala sanjarenjem. Ona je zaista
nameravala da se vrati pošto postane prava časna majka. Htela je da se vrati i
pronađe tu ženu koju je volela, da je pronađe iako ova nije imala nikakvo drugo
ime do 'mama' i 'Sibija'. Odrade se sećala smeha starijih prijatelja koji su tu
ženu zvali Sibija.
Mama Sibija.
Sestre su, međutim, saznale za ova sanjarenja i istražile njihov izvor. To je,
takođe, odmah ugrađeno u odgovarajuću pouku.
"Sanjarenje je prvi vid buđenja onog što zovemo istovremenim tokovima. Ovo je,
opet, važno sredstvo racionalnog mišljenja. Uz njegovu pomoć možeš da razbistriš
um, pripremivši ga za bolje razmišljanje."
Istovremeni tokovi.
Odrade se usresredi na Tarazu koja je sedela za stolom jutarnje sobe. Trauma iz
detinjstva mora da je bila brižljivo pohranjena u rekonstruisanom mestu sećanja.
Sve se to zbilo daleko odatle, na Gamuu, planeti koju su ljudi Dana ponovo
sazdali posle Vremena gladi i Raštrkavanja. Narod Dana, odnosno Kaledana u to
doba. Odrade se čvrsto uhvatila racionalnog mišljenja koristeći zastoj Drugih
sećanja koja su preplavila njenu svest za vreme začinske agonije kada je stvarno
postala prava časna majka.
Istovremeni tokovi... filter svesti... Druga sećanja.
Koliko su moćna bila oruđa koja joj je Sestrinstvo podarilo! Kako opasna oruđa!
Svi oni drugi životi ležali su odmah tamo iza zastora svesti, kao oruđa
opastanka, a ne način zadovoljavanja nehajne radoznalosti.
Taraza ponovo progovori, prevodeći izvode iz materijala koji je promicao pred
njenim očima. "Premnogo tragaš po svojim Drugim sećanjima. To ti oduzima
energiju, koju bi trebalo bolje čuvati."
Vrhovna majka uzdiže svoje potpuno plave oči i prodorno pogleda Odrade. "Ponekad
ideš do samog ruba telesne izdržljivosti. To te može odvesti u preranu smrt."
"Oprezna sam sa začinom, majko."
"Pa i treba da budeš! Telo može da podnese samo onoliko melanža, koliko je u
stanju da prodre u svoju prošlost!"
"Jesi li pronašla moju pukotinu?" upita Odrade.
"Gamu!" Jedna reč, ali ipak čitava beseda.
Odrade je to znala. Neizbežna trauma onih izgubljenih godina na Gamuu. One su
bile odvraćanje koje je trebalo iskoreniti i učiniti ga racionalno
prihvatljivim.
"Ali ja sam poslata na Rakis", reče Odrade.
"I postaraj se da se setiš našeg aforizma o umerenosti. Seti se ko si!"
Taraza se još jedanput naže prema ekranu.
Ja sam Odrade, pomisli Odrade.
U školama Bene Geserita, gde su se vlastita imena lako gubila, prozivka je bila
vršena po prezimenima. Prijateljice i poznanice usvojile su naviku korišćenja
prezimena iz prozivke. Rano su naučile da je deljenje tajnih ili ličnih imena
bilo prastaro sredstvo zadobijanja naklonosti druge osobe.
Taraza, starija za tri razreda od Otrade, bila je zadužena da 'dovodi u red
mlađe devojke'; izraz sračunatog druženja koje su budnim okom motrile
učiteljice.
'Dovođenje u red' podrazumevalo je određenu meru gospodarenja nad mlađima, ali
je takođe uključivalo prenošenje izvesnih bitnih saznanja koja su se bolje učila
od nekog s kim ste bili gotovo na ravnoj nozi. Taraza, koja je imala uvid u
podatke o prošlosti svoje štićenice, počela je da zove mladu devojku 'Dar'.
Odrade je uzvratila, oslovljavajući Tarazu sa 'Tar'. Dva imena bila su veoma
srodna - Dar i Tar. Čak i pošto su ih časne majke slučajno čule i prekorile zbog
toga, povremeno im se događalo da naprave omašku, makar samo iz zabave.
Odrade, gledajući pažljivo nadole u Tarazu, reče kratko: "Dar i Tar."
Ivice Tarazinih usta izviše se u osmeh.
"Šta to ima u podacima o meni sa čim se već više puta nisi upoznala?" upita
Odrade.
Taraza se zavali i sačeka da se psu-naslonjača prilagodi novom položaju tela.
Položi zatim sklopljene ruke na plohu stola i podiže pogled prema mlađoj ženi.
Ne mnogo mlađoj, zapravo, pomisli Taraza.
Još od škole, međutim, Taraza je razmišljala o Odradi kao o nekom ko je u
potpunosti smešten u mlađu starosnu skupinu, stvarajući na taj način jaz koji
nikakvo proticanje vremena nije moglo da premosti.
"Uobičajena kontrola na početku posla, Dar", reče Taraza.
"Projekat je poodmakao od početka", primeti Odrade.
"Ali tvoje učešće u njemu počinje sada. Inače, upuštamo se u jedan takav početak
kakav nikada ranije nije preduziman."
"Hoću li sada saznati čitav plan sa ovim golom?"
"Ne."
Tako je to bilo. Iako je sve išlo u prilog raspravi na visokom nivou i 'potrebi
da se zna', sve je to ponišatavala jedna reč. Ali Odrade je shvatala. Postojao
je jedan organizacioni propis koji je doneo prvobitni Kapitol Bene Geserita i
koji je, uz veoma male izmene trajao milenijumima. Odeljenja Bene Geserita bila
su ispresecana čvrstim horizontalnim i vertikalnim pregradama, podeljena u
izolovane skupine koje su se sticale u jedinstvenoj komandi jedino ovde na vrhu.
Rukovođenje dužnostima (čitaj: poverenim ulogama) obavljano je unutar odvojenih
ćelija. Aktivni članovi unutar jedne ćelije nisu poznavali pripadnike drugih
paralelnih ćelija.
Ali ja znam da je časna majka Lusila u jednoj paralelnoj ćeliji, pomisli Odrade.
To je logičan odgovor.
Prepoznala je ovu neminovnost. Bilo je to staro ustrojstvo preuzeto iz iskustava
tajnih revolucionarnih udruženja. Bene Geserit su uvek videle sebe kao stalne
revolucionarke. Bila je to trajna revolucija prigušena jedino za vreme vladavine
Tiranina, Leta II.
Prigušena, ali ne i skrenuta ili zaustavljena, opomenu se Odrade.
"Da li u onome što treba da učiniš", upita iznenada Taraza, "osećaš bilo kakvu
neposrednu pretnju Sestrinstvu?"
Bilo je to jedno od Tarazinih osobenih pitanja, na koja je Odrade naučila da
odgovara iz titraja nemog instinkta koji se tek naknadno mogao uobličiti u reči.
Ona hitro odgovori: "Ako propustimo da delamo, to je gore."
"Imamo razloga da verujemo da će biti opasnosti", objasni Taraza. Govorila je
suvim, dalekim glasom. Taraza nije volela da priziva ovu Odradinu sposobnost.
Mlada žena je posedovala dragocen instinkt za otkrivanje pretnji Sestrinstvu. On
je poticao od snažnog uticaja iz njene genetske linije, naravno - Atreida sa
njihovim opasnim nadarenostima. U Odradinom dosjeu rasplođavanja nalazila se
posebna naznaka: "Brižljivo ispitati sve izdanke." Dvoje od tih izdanaka je
potajno usmrćeno.
Ne bi trebalo da budim Odradin dar sada, čak ni za trenutak, pomisli Taraza. No,
ponekad je iskušenje bilo veliko.
Taraza uklopi projektor u plohu stola i zagleda se u praznu površinu, rekavši:
"Čak i ako pronađeš savršenog muškog partnera, ne smeš da se spajaš s njim bez
naše dozvole dok si daleko od nas."
"Greška moje rođene majke", reče Odrade.
"Grešku tvoje rođene majke trebalo je utvrditi još dok se parila!"
Odrade je ovo činila i ranije. Postojala je ta stvar u vezi s Atreidima koja je
zahtevala najbrižljiviji nadzor Gospodarica rasplođavanja. Reč je bila o sirovoj
nadarenosti, naravno. Ona je znala za tu sirovu nadarenost, tu genetsku silu
koja je proizvela Kvizaca Haderaha i Tiranina. Ipak, za čim su sada tragale
Gospodarice rasplođavanja? Da li je njihov pristup bio pretežno negativan? Ne
dozvoliti više rođenja! Ona nikad nije videla nijednu od svojih beba, pošto su
bile rođene, što nije naročito neobična stvar za Sestrinstvo. Takođe, nikad nije
videla nijedan podatak iz vlastitog genetskog dosjea. I na ovom polju
Sestrinstvo je dejstvovalo uz oprezno razdvajanje moći.
A one ranije zabrane na moja Druga sećanja!
Otkrila je prazne prostore u svojim sećanjima i otvorila ih. Verovatno da su
jedino Taraza i možda dve druge savetnice (najverovatnije Belonda i još jedna
starija časna majka) imale uvid u osetljive podatke o rasplođavanju.
Da li su se Taraza i ostale odista zaklele da će pre umreti nego odati
poverljive podatke nekom sa strane? Postojao je, najposle, tačan obred
nasleđivanja ukoliko bi se desilo da neka ključna časna majka umre daleko od
sestara bez prilike da im preda živote zaprtene u njoj. Ovaj obred je
primenjivan mnogo puta za Tiraninove vlade. Užasno razdoblje! Kad se samo
pomisli da su revolucionarne ćelije Sestrinstva za njega bile sasvim prozirne!
Čudovište. Znala je da njene sestre nikad nisu zavaravale sebe da se Leto II
uzdržao od uništenja Bene Geserita zbog neke duboko usađene odanosti prema
svojoj babi, gospi Džesiki.
Jesi li tu, Džesika?
Odrade je osetila komešanje duboko u sebi. Greška jedne časne majke: "Dopustila
je sebi da se zaljubi!" Tako mala stvar, a koliko ogromne posledice. Tri i po
hiljade godina tiranije! Zlatna staza, beskonačnost? Šta je sa izgubljenim
megatrilionima nestalim u Raštrkavanju? Kakvu pretnju predstavljaju Izgubljeni
koji se sada vraćaju?
Kao da čita Odradine misli, što je izgleda ponekad i činila, Taraza reče:
"Raštrkani su odmah tu... samo čekaju da se pojave."
Odrade je čula sve dokaze. Opasnost s jedne strane, a s druge nešto magnetski
privlačno. Tako mnogo veličanstvenih nepoznanica. Sestrinstvo sa svojim
talentima brušenim melanžom tokom milenija - šta bi ono moglo da učini sa takvim
neiskorišćenim izvorima čovečanstva? Pomislimo na bezbrojne gene tamo izvan!
Pomislimo na potencijalne talente koji slobodno lebde u vaseljenama gde mogu
biti zauvek izgubljeni!
"Nedostatak znanja je ono što priziva najveće strahove", reče Odrade.
"I najveće ambicije", odvrati Taraza.
"Znači, idem na Rakis?"
"Kad dođe čas. Smatram da si dorasla tom zadatku."
"Inače me ne bi rasporedila na njega."
Bila je to jedna stara razmena reči između njih, koju su upražnjavale još u
školskim danima. Taraza je, međutim, shvatila da u to nije ušla svesno. Njih dve
povezivalo je premnogo sećanja: Dar i Tar. Moraće da se čuva toga.
"Zapamti kome si odana", napomenu Taraza.
3.
Postojanje ne-brodova otvara mogućnost uništavanja čitavih planeta bez odmazde.
Neki veliki predmet, asteroid ili slično, mogao bi se poslati na planetu. Takođe
je moguće, uz pomoć seksualnog prevrata okrenuti ljude jedne protiv drugih, a
onda ih naoružati da se međusobno unište. Čini se da su Uvažene Naložnice sklone
ovoj potonjoj tehnici.
Analiza Bene Geserita
Sa svog mesta u dvorištu, čak i kad je izgledalo da to ne čini, Dankan Ajdaho
nije odvajao pažnju od posmatrača iznad sebe. Tu je, svakako, bio i Patrin, ali
Patrina nije uzimao u obzir. Časne majke preko puta Patrina bile su predmet
njegovog posmatranja. Videvši Lusilu, pomislio je: To je nova. Ova misao ga je
ispunila plimom uzbuđenja, koje je iskalio u ponavljanju telesnih vežbi.
Okončao je prva tri stava vežbe-igre koju mu je zadao Miles Teg, neodređeno
svestan da će Patrin izvestiti o tome kako ih je izveo. Dankanu su se dopadali
Teg i stari Patrin, a slutio je i da je to osećanje uzajamno. Što se tiče ove
nove časne majke - njeno prisustvo nagoveštavalo je zanimljive promene. Kao
prvo, bila je mlađa od ostalih. Pored toga, ova nova nije pokušavala da sakrije
oči, što je bio prvi znak njene pripadnosti Bene Geseritu. Njegovo prvo viđenje
Švangijue stavilo ga je nasuprot očiju skrivenih iza kontaktnih sočiva, koje su
podražavale zenice neovisnika i pomalo zakrvavljene beonjače. Čuo je od jedne
akolitke u Tvrđavi da su Švangijuina sočiva takođe popravljala 'astigmatizam
prihvaćen u njenoj genetskoj liniji kao umerenu cenu razmene za druge kvalitete
koje ona prenosi svojim izdancima'.
U to vreme većina ovih opaski Dankanu je bila nerazumljiva, no on je posegnuo za
objašnjenjima u biblioteci Tvrđave, objašnjenjima koja su bila i oskudna i veoma
ograničena po sadržaju. Sama Švangiju izbegavala je sva njegova pitanja o ovom
predmetu, ali kasnija ponašanja njegovih učiteljica govorila su mu da ju je to
ljutilo. Krajnje tipično, iskaljivala je bes na drugima.
Ono što ju je, slutio je, stvarno uznemiravalo, bilo je njegovo nastojanje da
sazna da li mu je ona majka.
Već duže vremena Dankan je znao da je nešto posebno. Postojala su mesta u
zamršenom okrilju ove Tvrđave Bene Geserita kojima mu nije bio dozvoljen
pristup. Ali on je otkrio tajne puteve da izbegne ove zabrane i često je zurio
kroz debeli plaz i otvorene prozore u stražare i široka prostranstva raščišćenog
terena koji je po potrebi mogao biti 'pokriven' unakrsnom vatrom iz strateški
raspoređenih betonskih bunkera. Lično ga je Miles Teg podučavao o značaju
raspoređivanja vatrenih položaja za unakrsnu vatru.
Sada se ova planeta zvala Gamu. Nekada je bila poznata kao Giedi I, ali joj je
čovek po imenu Gurni Halek promenio ime. Sve je to bila drevna istorija. Dosadne
stvari. U planetnom talogu još se zadržavao slab miris gorkog ulja iz njenih
pre-danijanskih dana. Učiteljice su joj objasnile da su joj hiljade godina
posebnog sađenja promenile pređašnji lik. Mogao je da vidi deo te promene sa
Tvrđave. Šume četinara i drugog drveća okružavale su ih odasvud.
I dalje potajno motreći na dve časne majke, Dankan je izveo niz premeta. Dok se
kretao, napinjao je svoje gipke mišiće baš kao što ga je Teg učio.
Teg ga je, takođe, uputio u sistem odbrane planete. Gamu je bio okružen
orbitalnim kontrolnim monitorima čije su posade lišene porodica. Porodice su
ostajale na Gamuu, kao taoci koji su obezbeđivali budnost tih orbitalnih
stražara. Negde između letelica i svemira lebdele su ne-letelice čije su posade
u celosti bile sastavljene od bašarovih ljudi i sestara Bene Geserita.
"Ne bih se primao ove dužnosti bez neograničene kontrole nad svim odbrambenim
merama", objasnio je Teg.
Dankan je shvatio da je on bio 'ova dužnost'. Tvrđava je služila njegovoj
zaštiti. Tegovi orbitalni monitori, uključujući i ne-letelice, štitile su, pak,
Tvrđavu.
Sve je to bio deo vojnog obrazovanja koje je Dankanu na neki način bilo blisko.
Još dok je učio kako se naizgled ranjiva planeta brani od napada iz svemira,
znao je kada je takva odbrana propisno postavljena. Kao celina, bilo je to
izuzetno složeno, ako su se činioci dali razabrati i razumeti. Postojalo je, na
primer, neprekidno nadziranje atmosfere i krvnog seruma žitelja Gamua. Suk-
lekara na platnom spisku Bene Geserita bilo je na sve strane.
"Bolesti su oružje", govorio je Teg. "Naša odbrana protiv bolesti mora da bude
tanano podešena."
Teg je počesto grdio pasivnu odbranu. Nazivao ju je 'proizvodom opsadnog
mentaliteta koji je od davnina poznat po tome što stvara pogubnu slabost'.
Kad god je Teg davao vojna uputstva, Dankan je pažljivo slušao. Patrin i zapisi
iz biblioteke potvrđivali su činjenicu da je mentat bašar Miles Teg bio čuveni
vojskovođa Bene Geserita. Patrin je često pričao o njihovoj zajedničkoj
vojničkoj službi i uvek je Tega prikazivao kao junaka.
"Pokretljivost je ključ vojnog uspeha", govorio je Teg. "Ukoliko si okovan
tvrđavom, pa makar to bila i čitava planeta-tvrđava, u krajnjoj liniji si
ranjiv."
Teg nije mnogo mario za Gamu.
"Vidim da već znaš da se ovo mesto nekad zvalo Giedi I. Harkoneni koji su ovde
vladali naučili su nas nekolikim stvarima. Zahvaljujući njima stekli smo
potpunija saznanja o tome koliko ljudska bića mogu da postanu zastrašujuće
okrutna."
Prisetivši se ovih reči, Dankan opazi da dve časne majke koje su ga posmatrale
sa parapeta očigledno razgovaraju o njemu.
Jesam li dužnost i za ovu novu?
Dankan nije voleo da ga promatraju i nadao se da će mu ova nova dozvoljavati da
povremeno bude bez nadzora. Nije delovala posebno kruto. Nije ličila na
Švangiju.
Nastavljajući vežbe Dankan ih je vremenski podesio ritmu kletve koju je u sebi
izricao: Prokleta Švangiju! Prokleta Švangiju!
Mrzeo je Švangiju od svoje devete godine - već četiri godine. Ona ne zna za moju
mržnju, mislio je. Verovatno je zaboravila sve u vezi sa događajem koji je tu
mržnju zapalio.
Jedva da je imao devet godina kada je uspeo da se provuče kroz unutrašnji obruč
stražara i prodre u tunel koji je vodio do jednog od betonskih bunkera. U tunelu
se osećao miris gljiva. Prigušena svetla. Memla. Zurio je kroz proreze za
bunkerska oružja kada su ga konačno uhvatili i najurili u središte Tvrđave.
Zbog ovog bekstva Švangiju mu je očitala strogu bukvicu. Doživeo ju je kao
nedostupnu i preteću osobu čija su se naređenja morala slušati. Još je tako
razmišljao o njoj, iako je od tada saznao za zapovednički Glas Bene Geserita,
glasovnu veštinu koja je bila u stanju da slomi volju i najtvrđeg neobučenog
slušaoca.
Ona se mora poslušati.
"Prouzrokovao si disciplinsko kažnjavanje cele stražarske jedinice", rekla je
Švangiju. "Biće oštro kažnjeni."
Ovo je bio najstrašniji deo nauka. Dankanu su se sviđali neki među stražarima i
povremeno je svojim smehom i prevrtanjem uspevao da namami pojedince u igru.
Njegov nestašluk, provlačenje u bunker, naškodio je njegovim prijateljima.
Dankan je znao šta znači biti kažnjen.
Prokleta Švangiju! Prokleta Švangiju...!
Posle Švangijuine pridike, Dankan je odjurio do svoje tadašnje glavne
instruktorke, časne majke Tamalane, još jedne smežurane starice hladnog i
nepristupačnog držanja sa belosnežnom kosom iznad uzanog lica na kome je koža
izgledala kao štavljena. Zatražio je da mu Tamalane kaže kakva će biti kazna za
stražare. Tamalane je utonula u iznenađujuće zamišljeno stanje, a onda je
prozborila glasom koji je podsećao na struganje peska po drvetu.
"Kazne? Da, da."
Nalazili su se u maloj učionici do prostranije dvorane za vežbanje u koju je
Tamalane odlazila svako veče da pripremi časove za naredni dan. Ovo mesto bilo
je puno mehurastih i kalemastih očitavača i drugih složenih pomagala za
skladištenje podataka i njihovo korišćenje. Dankanu se ovo mesto daleko više
sviđalo od Biblioteke, ali mu nije dozvoljeno da tu ulazi nepozvan. Prostorija
je bila jarko osvetljena brojnim lebdećim sjajnim kuglama. Kada je upao,
Tamalane je prekinula pripremanje zadataka i okrenula se prema vratima.
"Kada su u pitanju naše najveće kazne uvek se primenjuje ponešto od žrtvenog
banketa."
"Banketa?" zbunjeno je odvratio Dankan.
Tamalane se sasvim okrenula na svojoj obrtnoj stolici i pogledala ga pravo u
oči. Njeni kao od čelika zubi blistali su u sjajnoj svetlosti. "Istorija je
retko bila blagonaklona prema onima koji se moraju kazniti", reče ona.
Dankan se trgnuo na reč 'istorija'. Bio je to jedan od Tamalaninih znakova.
Nameravala je da mu održi predavanje, još jedno dosadno predavanje.
"Kazne Bene Geserita ne mogu se zaboraviti."
Dankan se usredsredi na Tamalanina staračka usta, osetivši najedanput da ona
govori iz ličnog bolnog iskustva. Pružala mu se prilika da sazna nešto
zanimljivo!
"Naše kazne sadrže neizbežnu pouku", reče Tamalana. "Ona je mnogo teža od samog
bola."
Dankan je seo na pod do njenih nogu. Iz ovog ugla Tamalane je izgledala kao
zloslutna spodoba zaodenuta u crno.
"Mi ne kažnjavamo tako što izazivamo krajnju patnju", reče ona. "To je
rezervisano za prolaženje časnih majki kroz začin."
Dankan klimnu. Zabeleške u biblioteci govorile su o 'začinskoj agoniji',
tajanstvenom iskušenju u kome su se stvarale časne majke.
"Najveće kazne su, pored svega, i bolne", reče ona. "One su, takođe, emocionalno
bolne. Ocenjujemo da su osećanja izazvana kaznom uvek izraz pokajnikove najveće
slabosti, te na taj način osnažujemo kažnjenog."
Njene reči ispunile su Dankana nejasnim strahom. Šta su učinili njegovim
stražarima? Nije mogao ništa da kaže, no nije bilo ni potrebe. Tamalane nije
završila.
"Na kraju kažnjavanja uvek dolazi jedna poslastica", reče ona i pljesnu rukama
po kolenima.
Dankan se namrštio. Poslastica? To je bio odista deo banketa. Kako je banket
mogao biti kazna?
"To nije pravi banket već samo ideja banketa", reče Tamalane. Rukom nalik na
kandžu opisala je krug u vazduhu. "Dolazi poslastica, dakle nešto potpuno
neočekivano. Pokajnik misli: Ah, konačno mi je oprošteno! Razumeš li?"
Dankan zavrte glavom. Ne, nije razumeo.
"To je slast trenutka", reče ona. "Prošao si kroz sve delove bolnog banketa i
došao si do kraja kada možeš nečim da se nasladiš. Ali! Upravo dok se
naslađuješ, nailazi nadasve bolan trenutak, prepoznavanje, razumevanje da na
kraju nema zadovoljstva. Ne, odista. To je krajnja patnja najveće kazne. Time se
zaključuje pouka Bene Geserita."
"Ali šta će učiniti onim stražarima?" Dankanu su se gotovo otele ove reči.
"Ne umem da kažem kakvi će biti određeni činioci pojedinačne kazne. Nije ni
potrebno da to znam. Mogu ti jedino reći da će biti različiti za svakog od
njih."
Tamalane nije želela ništa više da prozbori o ovome. Vratila se pripremanju
zadataka za sutrašnji dan. "Nastavićemo sutra", reče ona, "sa podučavanjem kako
da uhvatiš izvore različitih naglasaka govornog Galaha."
Niko drugi, čak ni Teg i Patrin, nije želeo da odgovori na njegova pitanja o
kazni. Pa i sami stražari, kada ih je posle svega video, odbijali su da govore o
iskušenju kroz koje su prošli. Neki su osorno reagovali na njegove predloge, a
nijedan više nikad nije hteo da se igra sa njim. Među kažnjenima nije bilo ni
trunke praštanja. To je makar bilo jasno.
Prokleta Švangiju! Prokleta Švangiju!...
Tada se začela njegova duboka mržnja prema njoj. Sve te stare veštice bile su
obuhvaćene mržnjom. Da li će i ova mlada biti ista kao stare?
Prokleta Švangiju!
Kada je upitao Švangiju: "Zašto si morala da ih kazniš?" Švangiju se premišljala
neko vreme pre no što mu je odgovorila: "Ovde na Gamuu ti preti opasnost. Ima
ljudi koji ti žele nesreću."
Dankan nije pitao zbog čega. Bila je to još jedna oblast u kojoj njegova pitanja
nisu dobijala odgovore. Čak ni Teg nije hteo da mu odgovori, iako je samo Tegovo
prisustvo govorilo da je ta opasnost činjenica.
Ipak, Miles Teg bio je mentat koji je morao znati mnoge odgovore. Dankan je
često viđao kako oči starog čoveka blistaju dok su mu misli bile daleko. Ali
nije bilo mentatovog odgovora na takva pitanja kao što su:
"Zbog čega smo ovde na Gamuu?"
"Od koga me štitiš? Ko želi da mi naudi?"
"Ko su mi roditelji?"
Ovakva pitanja dočekivao bi muk ili bi ponekad Teg promumlao: "Ne mogu da ti
odgovorim."
Od biblioteke nije bilo vajde. Otkrio je to kada mu je bilo osam godina. U to
vreme glavni instruktor mu je bila grešna časna majka po imenu Luran Geasa - ne
baš tako stara kao Švangiju, ali dobrano zamakla u godine: imala je preko
stotinu, u svakom slučaju.
Na njegova pitanja biblioteka mu je pružala podatke o Gamu/Giedi I, o
Harkonenima i njihovom padu, o različitim sukobima koje je Teg kao vojni
zapovednik rešavao. Nijedna od tih bitaka nije bila prikazana kao posebno
krvava; nekoliko komentatora je ukazivalo na Tegovu 'izvanrednu diplomatsku
sposobnost'. No, jedan podatak vodio je sledećem, tako da je Dankan saznao o
vremenu Bogocara i njegovom korišćenju vlastitog naroda. To razdoblje sedmicama
je zaokupljalo Dankanovu pažnju. Pronašao je jednu staru kartu i projektovao ju
je na žižni zid. Komentatorovi natpisi svedočili su da je ova ista Tvrđava bila
komandni centar Ribogovornica, napušten za vreme Raštrkavanja.
Ribogovornice!
Dankan je tada poželeo da je mogao da živi u njihovo vreme i služi kao jedan od
retkih muških savetnika u ženskoj vojsci koja je obožavala Bogocara.
Oh, živeti na Rakisu u to doba!
Teg je bio iznenađujuće pristupačan kada bi se povela reč o Bogocaru, koga je
uvek nazivao 'Tiraninom'. Brava biblioteke bila je otvorena i u susret Dankanu
potekoše podaci o Rakisu.
"Da li ću ikad videti Rakis?" pitao je Geasu.
"Pripremamo te da živiš tamo."
Ovaj odgovor ga je začudio. Sve što su ga do tada učili o toj udaljenoj planeti
došlo je u novo žarište pažnje.
"Zbog čega ću tamo živeti?"
"Ne mogu da ti na to odgovorim."
Sa obnovljenim zanimanjem vratio se proučavanju te tajanstvene planete i njenih
jadnih sveštenika Šai-Huluda, Podeljenog Boga. Crvi. Bogocar se pretvorio u te
crve! Sama zamisao ispunila je Danklana strahopoštovanjem. Možda je tu i bilo
nečeg vrednog obožavanja. Ova misao dotakla je neku žicu u njemu. Šta je nagnalo
tog čoveka da prihvati takav užasan preobražaj?
Dankan je znao šta su njegovi čuvari i ostali u Tvrđavi mislili o Rakisu i o
jezgru sveštenstva. Prezrive opaske i smeh kazivale su sve. Teg je govorio:
"Verovatno nikad nećemo saznati punu istinu o tome, ali velim ti, to nije
religija za jednog vojnika."
Švangiju je stavila tačku na razgovor o toj temi, rekavši: "Ti treba da učiš o
Tiraninu, ali ne smeš da veruješ u njegovu religiju. To je ispod nivoa tvoje
svesti i dostojno je prezrenja."
Svaki slobodan trenutak u svom školovanju Dankan je koristio da pažljivo čita
sve što je biblioteka imala o Tiraninu: Svetu knjigu o Podeljenom bogu, Bibliju
čuvara, Narandžastu Katoličku Bibliju, pa čak i Apokrife. Saznao je i za već
davno nepostojeći Biro Vere i 'Biser koji je Sunce Razumevanja'.
Sama ideja o crvima ga je opčinjavala. Njihova veličina! Veliki crv bi se
protegao sa jednog na drugi kraj Tvrđave. Ljudi su u vreme pre Tiranina jahali
te crve, ali je sada rakijsko sveštenstvo to zabranjivalo.
Posebno su ga privukli opisi jednog arheološkog tima koji je otkrio Tiraninovu
primitivnu ne-prostoriju na Rakisu. To mesto se zvalo Dar-es-Balat. Izveštaj
arheologa Hadi Benota nosio je oznaku: 'Zabranjeno od strane rakijskog
sveštenstva'. Broj dosjea o ovom predmetu u arhivama Bene Geserita bio je
podugačak, a ono što je Benot otkrio zapanjujuće.
"Jezgro Bogocareve svesti u svakom crvu?" pitao je Geasu.
"Tako se priča. Pa čak i da je istina, oni nisu svesni. Sam Tiranin je govorio
da će ući u beskrajan san."
Za svaki čas podučavanja bila je upriličena posebna nastavna jedinica i
objašnjenje religije u duhu Bene Geserita dok konačno nije bio suočen sa
izveštajima nazvanim 'Devet Sioninih kćeri' i 'Hiljadu Ajdahovih sinova'.
Susrevši Geasu, zapitao ju je: "Moje ime je takođe Dankan Ajdaho. Šta to znači?"
Geasa se uvek kretala kao da je bila pod senkom svoje greške, sa duguljastom
glavom pognutom napred i vodnjikavim očima oborenim ka zemlji. Susret se odigrao
predveče u dugačkoj dvorani izvan vežbaonice. Ona vidno preblede na njegovo
pitanje.
Pošto nije odgovorila, on je upita: "Jesam li ja potomak Dankana Ajdaha?"
"Moraćeš da pitaš Švangiju." Geasin glas je zvučao kao da su je ove reči
zabolele.
Poznat mu je bio ovaj odgovor i to ga je ražalostilo. Htela je da kaže da će mu
biti rečeno nešto što će ga ućutkati, sve u svemu veoma malo. Švangiju je,
međutim, bila otvorenija nego što je očekivao.
"U tvojim venama teče verodostojna krv vrlog Dankana Ajdaha."
"Ko su mi roditelji?"
"Odavno su mrtvi."
"Kako su umrli?"
"Ne znam. K nama si došao kao siroče."
"Zašto onda ljudi hoće da mi naude?"
"Plaše se onog što bi mogao da učiniš."
"Šta je to što bih ja mogao da učinim?"
"Nastavi sa učenjem. Sve će ti postati jasno jednog dana."
Umukni i uči. Još jedan poznat odgovor.
Poslušao ju je jer je već znao da oseti kada su mu vrata bila zatvorena. Ali
sada je njegova znatiželja pronašla druge izveštaje o Vremenima gladi i
Raštrkavanja, ne-prostorijama i ne-letelicama kojima se nije moglo ući u trag,
čak ni uz pomoć najmoćnijih predviđajućih umova u njihovoj vaseljeni. Na ovom
mestu suočio se sa činjenicom da su potomci Dankana Ajdaha i Sione, tih drevnih
ljudi koji su služili Bogocaru, takođe nevidljivi prorocima i predskazateljima.
Čak ni Esnafovi navigatori, u dubokom melanžeskom transu, nisu mogli da otkriju
takve ljude. Izveštaji su mu govorili da je Siona po poreklu bila pravi Atreid,
a da je Dankan Ajdaho bio gola.
Gola?
Prevrnuo je biblioteklu u potrazi za podrobnim objašnjenjem ove neobične reči.
Gola. Biblioteka mu nije ponudila ništa više od škrtog opisa: 'Gole: ljudska
bića odgajena iz ćelija leša u Tleilaksinim akslotl rezervoarima.'
Akslotl rezervoari?
'Sredstvo Tleilaksa za reprodukovanje živih ljudskih bića iz ćelija leša.'
"Opiši golu", zatražio je.
"Nevino telo lišeno svojih prvobitnih sećanja. Vidi pod 'akslotl rezervoari'.
Dankan je naučio da čita tišinu, prazna mesta u kojima su mu se ljudi iz Tvrđave
otkrivali. Sve mu je namah postalo jasno. Znao je! Imao je samo deset godina, a
znao je!
Ja sam gola.
Nije mogao da se seti akslotl rezervoara u kojima su se njegove ćelije
pretvorile u dete. Najranije čega se sećao bila je Geasa kako ga uzima iz
kolevke, oprezne zainteresovanosti u tim očima odraslog bića koje su tako često
nestajale u lukavom žmirenju.
Bilo je to kao da je znanje koje su mu ljudi iz Tvrđave tako nevoljno pružili
konačno poprimilo središnji oblik: njega samog.
"Kaži mi nešto više o Bene Tleilaksima", zahtevao je od biblioteke.
"To su ljudi podeljeni u sebi na Liceigrače i Gospodare. Liceigrači su hibridi,
besplodni i podređeni Gospodarima."
Zbog čega mi ovo čine?
Informacijske naprave u biblioteci odjednom su mu postale strane i opasne.
Plašio se, ne toga da će se njegova pitanja suočiti sa još više praznih zidova,
već da će dobiti odgovore.
Zbog čega sam toliko važan Švangijui i ostalima?
Osećao je da su mu naneli nepravdu, čak i Miles Teg i Patrin. Zašto je trebalo
uzeti ćelije nekog ljudskog bića i proizvesti golu?
Postavio je sledeće pitanje posle velikog kolebanja. "Može li se gola ikada
setiti ko je bio?"
"Može."
"Kako?"
"Psihološki identitet gole u odnosu na original predodređuje izvesne reakcije
koje se mogu proizvesti traumom."
Ovo nije bio nikakav odgovor!
"Ali, kako?"
U tom trenutku upala je Švangiju, došavši u biblioteku bez najave. Nešto je,
dakle, u njegovim pitanjima bilo podešeno da joj da znak za uzbunu!
"Sve će ti postati jasno kada za to dođe vreme", rekla je.
Ona ga je ućutkivala! Osetio je nepravdu u tome, nedostatak istinitosti. Nešto u
njemu mu je govorilo da njegovo neprobojno biće sadrži više ljudske mudrosti od
onih koji su sebe smatrali tako nadmoćnim. Njegova mržnja prema Švangijui se
pojačala. Ona je bila oličenje svega što ga je mučilo i osujećivalo njegova
pitanja.
Sada se, međutim, zapalila njegova uobrazilja. Ponovo će se domoći svojih
prvobitnih sećanja! Osećao je istinu u tome. Setiće se svojih roditelja,
porodice, prijatelja... neprijatelja.
Zatražio je odgovor na ovo od Švangiju: "Jeste li me proizveli zbog mojih
neprijatelja?"
"Već si naučio vrednost ćutanja, dete", rekla je. "Osloni se na tu mudrost."
Vrlo dobro. Upravo tako ću se boriti protiv tebe, prokleta Švangiju. Ćutaću i
učiću. Neću ti pokazati kako se stvarno osećam.
"Znaš", rekla je, "mislim da podižemo jednog stoika."
Ona ga je štitila! On nije želeo da bude štićen. Boriće se protiv svih njih
ćutanjem i smotrenošću. Dankan je odjurio iz biblioteke i zabio se u svoju sobu.
Narednih meseci, mnoge stvari su potvrdile da je zaista gola. Čak je i dete bilo
u stanju da razabere kada su stvari oko njega izuzetne. Povremeno je viđao drugu
decu s one strane zida, kako hodaju duž ivičnog puta, smeju se i dozivaju.
Pronašao je u biblioteci izveštaj o deci. Odrasli nisu dolazili i terali ih da
izvode tegobne vežbe koje su njemu bile nametnute. Druga deca nisu imala časnu
majku Švangiju koja bi im izdavala naloge za svaki, pa i najmanji trenutak
njihovog života.
Njegovo otkriće ubrzalo je još jednu promenu u Dankanovom životu. Luran Geasa
bila je opozvana sa dužnosti njegove glavne nastavnice i više se nije vratila.
Nije smela da mi dopusti da saznam o golama.
Istina je bila unekoliko složenija, kao što je Švangiju objasnila Lusili na
osmatračkom parapetu na dan Lusilinog dolaska.
"Znamo da će neizbežan trenutak doći. Saznaće o golama i postaviti oštra
pitanja."
"Bilo je krajnje vreme da jedna časna majka preuzme svakodnevno obrazovanje.
Možda je Geasa bila greška."
"Dovodiš li to u pitanje moje prosuđivanje?" prasnu Švangiju.
"Da li je tvoje prosuđivanje toliko savršeno da se nikad ne može dovesti u
pitanje?" U Lusilinom mekom kontraaltu ovo pitanje je imalo žestinu šamara.
Švangiju je skoro minut bila bez reči. Najzad je rekla: "Geasa je mislila da je
gola maleno, ljupko dete. Zaplakala je i rekla da će joj nedostajati."
"Zar nije bila upozorena na to?"
"Geasa nije prošla našu obuku."
"I tako si je tada zamenila Tamalaneom. Ne poznajem Tamalaneu, ali
pretpostavljham da je prilično stara."
"Prilično."
"Kako je reagovao na uklanjanje Gease?"
"Pitao je gde je nestala. Nismo mu odgovorili."
"Kako je prošla Tamalane?"
"Već trećeg dana rekao joj je veoma smireno: 'Mrzim te. Je li to ono što bi
trebalo da osećam?'"
"Tako brzo!"
"Upravo sada te posmatra i razmišlja: 'Mrzim Švangiju. Da li ću morati da mrzim
i ovu novu?' Ali u isti mah misli da ti nisi kao druge stare veštice. Ti si
mlada. On zna da to mora da je važno."
4.
Ljudska bića najbolje žive kada svako zna mesto na kome treba da se nalazi, kada
svako zna gde pripada u shemi stvari i šta može da postigne. Uništi to mesto i
uništio si osobu.
Učenje Bene Geserita
Miles Teg nije želeo ovu dužnost na Gamuu. Majstor oružja sa detetom golom? Čak
i sa takvim detetom golom kakvo je bilo ovo, sa čitavom istorijom ispletenom oko
njega. Bilo je to neželjeno ometanje Tegove valjano sređene mirovine.
No, on je proživeo čitav život kao vojni mentat pod voljom Bene Geserita i nije
mogao da proračuna nijedan čin nepokornosti.
Quis custodiet ipsos custodiet?
Ko će da čuva čuvare; ko će paziti da čuvari ne počine bilo kakav prekršaj?
To je bilo pitanje o kome je Teg podrobno razmišljao u više prilika. On je
uobličio jedno od temeljnih načela njegove odanosti Bene Geseritu. Bez obzira na
to šta bi se moglo prigovoriti Sestrinstvu, one su ispoljavale zadivljujuću
stalnost svrsishodnosti.
Moralne svrsishodnosti, utvrdio je Teg.
Moralna svrsishodnost Bene Geserita u potpunosti se slagala sa Tegovim
principima. Uopšte se nije postavljalo kao pitanje to što su ti principi u njemu
bili posledica uslovljavanja od strane Bene Geserita. Racionalno razmišljanje,
pogotovo mentatova racionalnost, nisu bili u stanju drugačije da prosuđuju.
Teg je sveo stvari na suštinu: kada bi samo jedna osoba sledila takve principe,
ovo bi bila bolja vaseljena.. Nikad reč nije bila o o pitanju pravde. Pravda
traži pribežište u zakonu, a ovaj može biti neverna ljubavnica, uvek predmet
hira i predrasuda onih koji donose zakone. Ne, bilo je to pitanje ispravnosti,
pojma koji je dosezao mnogo dublje. Ljudi kojima je bila data sposobnost
prosuđivanja mora da su osećali ispravnost tog stava.
Prema Tegovom mišljenju, izjave kao što su 'nužno je pridržavati se slova
zakona' bile su opasne za principe kojima se on rukovodio. Biti ispravan
zahtevalo je saglasnost, predvidljivu stalnost i, iznad svega, odanost prema
ostalima na nižim i višim položajima u hijerarhiji. Komandovanju koje se
rukovodilo takvim principima nije bila potrebna nikakva kontrola spolja. Vršio
si svoju dužnost jer je to bilo dobro. A nisi se pokoravao zbog toga što je to
bilo predvidljivo ispravno. Činio si to jer je ispravnost bila stvar ovog
trenutka. Predviđanje i predskazivanje nisu imali ama baš nikakve veze sa tim.
Teg je znao da su Atreidi bili na glasu po pouzdanom predviđanju; međutim za
mudre izreke nije bilo mesta u njegovoj vaseljeni. Prihvatao si vaseljenu onakvu
kakvu si je zatekao i primenjivao svoje principe gde god je to bilo moguće.
Apsolutne naredbe u hijerarhiji uvek su bile bespogovorno izvršavane. To ne
znači da je njegovo ponovno naimenovanje bilo izraz Tarazinog bespogovornog
naređenja, ali se to u ovom slučaju podrazumevalo.
"Ti si savršena osoba za ovaj zadatak."
On je imao dug život sa puno velikih uspeha i otišao je u penziju uz dužne
počasti. Teg je znao da je bio star, spor i sa svim manama vremešnosti koje su
vrebale na rubu njegove svesti, ali ga je zov dužnosti okrepio iako se sa
naporom sputao da kaže 'ne'.
Naimenovanje je izvršila lično Taraza. Moćni starešina svih (uključujući i
Misionariju Protektivu), ona ga je izdvojila. Ne ma koja časna majka - već
Vrhovna časna majka.
Taraza je došla u njegovo penzionersko utočište na Lerneusu. Ovaj njen gest
značio je ukazivanje velike časti. Pojavila se na njegovoj kapiji nenajavljena,
u pratnji samo dve akolitke sluškinje i omanje skupine čuvara među kojima je
prepoznao neka lica koja je upravo on nekad obučavao. Bilo je zanimljivo i vreme
njenog dolaska. Ujutro, neposredno pošto je završio doručak. Ona je poznavala
njegove navike i izvesno je znala da je upravo u ovo doba dana najčiliji. Želela
je da ga zatekne budnog i na vrhuncu sposobnosti.
Patrin, Tegov stari pomoćnik, odveo je Tarazu u dnevnu sobu u istočnom krilu
zgrade, malu prostoriju elegantno uređenu u kojoj se nalazio samo čvrst
nameštaj. Tegova odbojnost prema psu-naslonjačima i drugom pokretnom nameštaju
bila je dobro poznata. Patrin je napravio kiselo lice dok je u sobu uvodio
Vrhovnu majku odevenu u crno. Teg je smesta prepoznao ovaj izraz. Patrinovo
duguljasto, bledo lice, sa mnogobrojnim staračkim borama moglo je nekom
izgledati kao nepokretna maska, ali Teg se prenuo videvši produbljene bore pored
čovekovih usta, i ukočen pogled njegovih staračkih očiju. Taraza je na putu
ovamo zasigurno nešto rekla što je uznemirilo Patrina.
Visoka klizeća vrata od teškog plaza uokviravala su pogled iz ove sobe prema
istoku, gde se pružao dugačak strm travnjak sve do drveća pokraj reke. Taraza je
zastala odmah pošto je ušla u prostoriju da bi uživala u prizoru.
Teg je, iako mu to niko nije naložio, dotakao jedno dugme. Zastori skliznuše
preko prozora i namah se upališe sjajne kugle. Tegov postupak kazivao je Tarazi
da je on proračunao potrebu za razgovorom u četiri oka. Istakao je ovo,
naredivši Patrinu: "Molim te, postaraj se da nas niko ne uznemirava."
"A vaša naređenja za južnu farmu, gospodaru", usudio se da upita Patrin.
"Molim te, pobrini se sam za to. Ti i Firus znate šta želim."
Patrin je malo žustrije zatvorio vrata kad je izlazio - jedva primetan znak koji
je, međutim, Tegu puno govorio.
Taraza je koraknula u dubinu sobe i premerila je pogledom. "Limunastozelena",
reče ona. "Jedna od mojih omiljenih boja. Tvoja majka je imala istančano oko."
Tegu je godio ovaj kompliment. Gajio je duboku ljubav prema ovoj zgradi i ovoj
zemlji. Njegova porodica živela je ovde samo tri pokolenja, ali je ipak ovom
mestu dala svoje obeležje. Tragovi koje je ostavila njegova majka bili su
vidljivi u većini soba.
"Bezbedno je voleti zemlju i mesta", reče Teg.
"Posebno mi se dopadaju zagasitonarandžasti ćilimi u predvorju i lepezasti
prozori od matiranog stakla iznad ulaznih vrata", reče Taraza. "Lepezasti prozor
je prava antika, sigurna sam."
"Ipak, verujem da nisi došla da pričaš o unutrašnjoj dekoraciji", primeti Teg.
Taraza se prigušeno nasmeja.
Imala je visok glas, koji je kroz obuku Sestrinstva naučila da koristi sa
strahotnom uspešnošću. Bio je to glas koji se nije mogao lako zanemariti, čak i
kada se činilo da ga ne upotrebljava krajnje proračunato, kao što je sada bio
slučaj. Teg ju je viđao u Savetu Bene Geserita. Njeno držanje tamo bilo je moćno
i ubedljivo, a svaka reč pokazatelj britkog uma koji je upravljao njenim
odlukama. I sada je u pozadini njenog ponašanja mogao da nasluti neku važnu
odluku.
Teg pokaza rukom na zelenu tapaciranu stolicu sa svoje leve strane. Letimično ju
je pogledala, još jednom obuhvatila pogledom čitavu prostoriju i obuzdala osmeh.
Smela bi se opkladiti da u kući nije bilo nijedne psu-naslonjače. Teg je i sam
bio antika koja se okružila antikvitetima. Sela je i poravnala odoru dok je
čekala da Teg sedne u istovetnu stolicu preko puta nje.
"Žalim zbog nužde koja me nagoni da zatražim da se reaktiviraš, bašare", započe
ona. "Na žalost, okolnosti mi daju veoma malo izbora."
Tegove dugačke ruke počivale su nehajno na naslonima stolice; mentat se odmarao
čekajući. Njegov stav je govorio: ispuni um podacima.
Taraza je za trenutak bila zbunjena. Ovo je bila prava muka. Teg je, onako
visok, sa tom krupnom glavom krunisanom sedom kosom, još imao kraljevsku figuru.
Imao je, znala je to, četiri standardne godine manje od trista godina. Uzimajući
u obzir da je standardna godina bila za nekih dvadeset četiri časa kraća od
takozvane primitivne godine, u pitanju je bila impresivna starost sa iskustvom u
službi Bene Geserita, što je iskazivalo njeno poštovanje prema njemu. Opazila je
da je Teg nosio laganu sivu uniformu bez oznaka: brižljivo skrojene pantalone i
kratak kaput preko bele košulje koja je bila raskopčana pri grlu, otkrivajući
duboko izbrazdan vrat. Od pojasa je dopiralo svetlucanje zlata i ona prepoznade
bašarski steg koji je primio na odlasku u penziju. Koliko je to samo ličilo na
utilitaristu Tega! Dao je da mu usade zlatnu tričariju u pređicu opasača. Ovo je
još više potkrepilo njene nade. Teg će razumeti njen problem.
"Mogu li da dobijem čašu vode?" upita Taraza. "Putovanje je bilo dugo i zamorno.
Poslednju etapu prešli smo u jednom od naših transportera koje je trebalo
zameniti još pre pet stotina godina."
Teg ustade, ode do jedne zidne ploče, izvadi rashlađen bokal i čašu vode iz
plakara koji se nalazio iza ploče. Položio je bokal i čašu na nizak sto do
Tarazine desne ruke. "Imam melanža", reče on.
"Ne, hvala Milese. Imam svoju zalihu."
Teg ponovo sede na svoje mesto i ona opazi znake krutosti. Bio je, za svoje
godine, ipak, izvanredno gibak.
Taraza nasu pola čaše vode i popi je u jednom gutljaju. Odložila je čašu na
pobočni sto sa posebnom pažnjom. Kako da počne? Tegovo držanje nije je moglo
prevariti. On nije želeo da napusti mirovinu. Njeni analitičari su je upozorili
na to. Od kako se penzionisao, njegovo zanimanje za poljoprivredu nije se moglo
okarakterisati kao uzgredno. Njegovo prostrano imanje ovde na Lerneusu uglavnom
je bilo pretvoreno u eksperimentalnu baštu.
Podigla je oči i stala otvoreno da ga posmatra. Četvrtasta ramena naglašavala su
Tegov uzani struk. To znači da je još aktivan. To duguljasto lice sa oštrim
crtama od jakih kostiju: tipično atreidsko. Teg joj je netremice uzvratio
pogled, kao što je uvek činio, zahtevajući pažnju ali ostajući otvoren za sve
što bi Vrhovna majka mogla da kaže. Tanka usta bila su isturena u blag osmeh,
otkrivajući svetle i ravne zube.
On zna da mi je nelagodno, pomisli ona. Prokletstvo! On je isto toliko sluga
Sestrinstva koliko i ja!
Teg je nije izazivao pitanjima. Držanje mu je ostalo besprekorno, ljubopitljivo,
ali povučeno. Prisetila se da je ovo bila uobičajena crta mentata i ništa se
drugo tu nije moglo pročitati.
Iznenada, Teg ustade i priđe stolu sa Tarazine leve strane. Okrenuo se,
prekrstio ruke na prsima i pognuo glavu gledajući naniže u nju.
Taraza je bila prinuđena da obrne stolicu kako bi se ponovo našla naspram njega.
Proklet bio! Teg nije nameravao da joj olakša posao. Sve časne majke
ispitivačice ukazivale su na teškoću da privole Tega da sedi za vreme razgovora.
Više je voleo da stoji, držeći ramena vojnički kruto, sa netremičnim pogledom
uperenim nadole. Malo je bilo časnih majki koje su se mogle meriti s njim po
visini - preko dva metra. Ova crta ponašanja, prema jednodušnom mišljenju
analitičarki, bila je Tegov način (verovatno nesvestan) da se usprotivi
autoritetu Sestrinstva. Ništa od toga, međutim, nije se ispoljavalo u drugim
vidovima njegovog ponašanja. Teg je bio najpouzdaniji vojni zapovednik koga je
Sestrinstvo ikad imalo.
U višedruštvenoj vaseljeni čije su se glavne vezivne sile nalazile u složenom
uzajamnom dejstvu uprkos jednostavnosti naziva, pouzdani vojni zapovednici
vredeli su količinu melanža koja je višestruko prevazilazila njihovu telesnu
težinu. Religije i obično pamćenje carskih tiranija uvek su imale uticaja u
pregovorima, ali su ekonomske sile bile te koje su na kraju odnosile prevagu;
vojnički novčić mogao je da uđe u bilo koju mašinu za sabiranje. Tako je to bilo
u svakom pregovaranju i biće sve dok je nužnost pokretačka snaga sistema
trgovine - potreba za određenim stvarima (kao što su začin i tehnički proizvodi
Iksa), potreba za specijalistima (kao što su mentati i suk-doktori) i sve ostale
svetovne potrebe za koje postoje potrebe tržišta - za radnom snagom, za
graditeljima, za dizajnerima, za naročitim oblicima života, za umetnicima, za
egzotičnim zadovoljstvima...
Nijedan zakonski sistem nije bio u stanju da poveže takvu složenost u celinu i
ta činjenica je sasvim očigledno proizvela još jednu nužnost - stalnu potrebu za
arbitrima koji dele udarce. Časnim majkama je prirodno dopala ova uloga unutar
te ekonomske mreže i Miles Teg je to znao. Takođe je znao da je još jedanput
izveden na pozornicu, kao brod oko koga se cenkaju. Pitanje da li je i sam
uživao u toj ulozi nije imalo nikakvog značaja u cenkanju.
"Nije to isto kao u vreme kad si imao nekog od porodice, za koga bi ovde bio
vezan", reče Taraza.
Teg je ćutke ovo primio. Da, njegova žena bila je pokojna već trideset osam
godina. Njegova deca bili su odrasli ljudi i, osim jedne kćerke, živela su izvan
porodičnog gnezda. Imao je puno ličnih potreba, ali ne i porodičnih obaveza.
Istina.
Taraza ga potom podseti na njegovo dugo i verno službovanje Sestrinstvu,
navodeći više nezaboravnih podviga. Znala je da će pohvala imati malo uticaja na
njega, ali joj je obezbedila uvod za ono što je moralo da usledi.
"Tebi je poznato koliko ličiš na neke članove tvoje porodice", reče ona.
Teg jedva primetno klimnu.
"Tvoja sličnost sa prvim Letom Atreidom, Tiraninovim dedom, stvarno je
izuzetna", reče ona.
Teg ničim nije pokazao da je ovo čuo ili da se slaže s tim. Bio je to naprosto
jedan podatak, nešto što je već bilo uskladišteno u njegovom izobilnom pamćenju.
Znao je da u sebi nosi gene Atreida. Uočio je tu sličnost u Kapitolu. Bilo je to
neobično, gotovo kao gledanje u ogledalo.
"Malo si viši", reče Taraza.
Teg je nastavio da odozgo zuri u nju.
"Do đavola, bašaru", reče Taraza, "hoćeš li barem da pokušaš da mi pomogneš?"
"Je li to naređenje, Vrhovna majko?"
"Ne, to nije naređenje!"
Tegovim licem polako se raširio osmeh. Činjenica da je Taraza sebi dopustila da
ovako prasne u njegovom prisustvu govorila je mnogo. Ona to ne bi uradila pred
ljudima za koje je držala da su nedostojni poverenja. A svakako ne bi sebi
dozvolila takvo ispoljavanje osećanja pred osobom koju je smatrala samo
podređenom.
Taraza se malo zavali u stolici i uputi mu osmeh. "U redu", reče ona. "Malo si
se razonodio. Patrin mi reče da ću te veoma oneraspoložiti ako te pozovem da se
vratiš dužnostima. Uveravam te da si presudan za naše planove."
"Kakve planove, Vrhovna majko?"
"Na Gamuu odgajamo golu Dankana Ajdaha. Ima skoro šest godina i spreman je za
vojničku ovuku."
Tegove oči se jedva primetno raširiše.
"Za tebe će to biti naporna dužnost", reče Taraza, "ali želim da što pre
preuzmeš njegovo obučavanje i zaštitu."
"Moja sličnost sa Vojvodom Atreidom", reče Teg. "Iskoristićete me za
uspostavljanje njegovih prvobitnih sećanja."
"Da, u roku od osam do deset godina."
"Toliko dugo!" Teg zavrte glavom. "Zbog čega baš Gamu?"
"Po našem nalogu Bene Tleilaksi su promenili njegovo prana-bindu nasleđe.
Njegovi refleksi će po brzini biti ravni refleksima bilo kog rođenog u naše
vreme. Gamu... prvi Dankan Ajdaho rođen je i odgajan tamo. Zbog promena u
njegovom ćelijskom nasleđu moramo i sve ostalo, koliko je god moguće, približiti
prvobitnim uslovima."
"Zbog čega to činite?" Ovo je bilo rečeno tonom mentatske svesti koja prikuplja
podatke.
"Na Rakisu je otkriveno jedno žensko dete koje je sposobno da kontroliše crve.
Biće posla i za našeg golu tamo."
"Sparićete ih?"
"Ne zapošljavam te kao mentata. Nama su potrebne tvoje vojničke sposobnosti i
sličnost sa prvim Letom. Ti ćeš znati, kada kucne čas, da vaspostaviš njegova
prvobitna sećanja."
"Znači, stvarno želite da me vratite na posao kao Majstora oružja?"
"Misliš li da je to uniženje za čoveka koji je bio vrhovni bašar svih naših
snaga?"
"Vrhovna majko, ti si tu da izdaješ naređenja, a ja da se pokoravam. Ali neću
prihvatiti to mesto bez svih prava zapovedništva nad čitavim sistemom odbrane
Gamua."
"To je već sređeno, Milese."
"Ti si zaista uvek znala kako moj um dela."
"I uvek sam imala poverenja u tvoju odanost."
Teg se odgurnuo od pobočnog stola i zastao za trenutak razmišljajući, a onda
reče: "Ko će mi davati uputstva?"
"Belonda iz Arhiva, isto kao i pre. Daće ti šifru da bi se obezbedila razmena
poruka između nas."
"Ja ću ti dati spisak ljudi", reče Teg. "Starih drugara i dece nekih od njih.
Hoću da me svi oni čekaju na Gamuu kad budem stigao."
"Ne misliš li da će neko od njih odbiti?"
Njegov pogled kao da je govorio: Ne budi luda!
Taraza se prigušeno nasmeja i pomisli: Postoji jedna stvar koju smo valjano
naučili od prvih Atreida - kako da kod ljudi koji zapovedaju postignemo najveći
stepen predanosti i odanosti.
"Patrin će obaviti regrutovanje", reče Teg. "Znam da neće prihvatiti čin, ali mu
treba obezbediti punu platu i pogodnosti koje dolikuju ađutantu pukovnika."
"Tebi će, naravno, biti vraćen čin vrhovnog bašara", reče ona. "Mi ćemo..."
"Ne. Imate Burzmalija. Nije nam potrebno da mu slabimo pozicije ponovnim
postavljanjem njegovog starog zapovednika u nadređen položaj."
Posmatrala ga je za trenutak, a onda reče: "Još nismo opunomoćili Burzmalija
kao..."
"To mi je dobro poznato. Moji stari drugari iscrpno me obaveštavaju o politici
Sestrinstva. Ali ti i ja, Vrhovna majko, znamo da je to samo pitanje vremena.
Burzmali je bez sumnje najbolji."
Mogla je jedino da se sa tim saglasi. Bilo je to nešto više od mentatske
procene. Bila je to Tegova procena. Ali jedna druga misao ju je kosnula.
"Onda, ti znaš za našu raspravu u Savetu!" reče ona prekorno. "A pustio si
me..."
"Vrhovna majko, kad bih mislio da ćete proizvesti novo čudovište na Rakisu,
rekao bih to. Vi imate poverenja u moje odluke; ja u vaše."
"Proklet bio, Milese, predugo smo bili razdvojeni." Taraza je ustala. "Već i
samo saznanje da se vraćaš u zapregu čini me spokojnijom."
"Zaprege", reče on. "Da. Ponovo me postavljate za bašara na specijalnom zadatku.
Na taj način neće biti budalastih pitanja kada vest stigne do Burzmalija."
Taraza izvuče svežanj ridulijanskog papira ispod odore i predade ga Tegu. "Ove
sam već potpisala. Sam unesi tekst o svom ponovnom postavljenju. Sva ostala
ovlašćenja su tamo, dokumenta za prevoz i tako dalje. Ova naređenja ti lično ja
izdajem. Samo ćeš mene slušati. Ti si moj bašar, razumeš li?"
"Zar to nisam uvek bio?" upita on.
"Sada je to važnije nego ikad. Čuvaj tog golu i valjano ga obučavaj. On je tvoja
odgovornost. A ja ću te podržavati u svemu tome ma ko da se suprotstavi."
"Čujem da Švangiju zapoveda na Gamuu."
"Ma ko da se suprotstavi, rekoh, Milese. Ne veruj Švangijui."
"Razumem. Hoćeš li da ručaš sa nama. Moja kćerka..."
"Žao mi je, Milese, ali moram hitno da se vratim. Smesta ću ti poslati Belondu."
Teg ju je otpratio do vrata, izmenio nekoliko šala sa svojim nekadašnjim
učenicima iz njene pratnje i sačekao da odu. Imali su oklopljeno površinsko
vozilo koje je čekalo sa upaljenim motorom, jedan od novih modela koji su očito
doneli sa sobom. Taj prizor izazvao je kod njega nelagodno osećanje.
Hitnost!
Taraza je lično došla: Vrhovna majka na kurirskom zadatku! Bila je svesna šta će
mu to otkriti. Uz toliko prisno poznavanje načina ponašanja Sestrinstva, ono što
se upravo dogodilo bilo je za njega pravo otkrovenje. Rasprava u Savetu Bene
Geserita otišla je mnogo dalje i od onog što su mu njegovi izvestioci preneli.
"Ti si moj bašar."
Teg je letimično pregledao svežanj ovlašćenja i dokumenata koje mu je Taraza
ostavila. Na njima je već bio njen pečat i potpis. Poverenje koje je ovo
podrazumevalo pridodalo se nekim stvarima koje je naslutio; sve to pojačalo je
njegov nemir.
"Ne veruj Švangijui."
Gurnuo je najpre papire u džep i krenuo da pronađe Patrina. Valjalo je Patrinu
dati uputstva i umiriti ga. Moraće da razmotre koga da pozovu u pomoć za
izvršenje ovog zadatka. Stao je da u svesti ređa pojedina imena. Predstoji
opasna dužnost. U obzir su dolazili samo najbolji ljudi. Prokletstvo! Sve u vezi
sa imanjem moraće da preuzmu Firus i Dimela. Koliko mnogo pojedinosti! Dok je
lagano koračao kroz kuću osetio je kako mu bilo brže kuca.
Prolazeći pored kućnog čuvara, jednog od svojih starih vojnika, Teg se zaustavi:
"Martine, otkaži sve moje sastanke za danas. Pronađi mi kćerku i reci da odmah
dođe u moju radnu sobu."
Vest se raširila kućom, a odatle i imanjem. Sluge i porodica, znajući da je
Vrhovna časna majka upravo nasamo razgovarala sa njim, odmah su postavili
zaštitnu zavesu da bi ga sačuvali od zaludnih ometanja. Njegova najstarija
kćerka Dimela odsečno ga je prekinula kada je pokušao da naniže pojedinosti
neophodne za nastavak projekta na eksperimentalnoj farmi.
"Oče, nisam dete!"
Nalazili su se u maloj staklenoj bašti, koja je bila povezana sa njegovom radnom
sobom. Ostaci Tegovog ručka ležali su na uglu grnčarskog stola. Patrinova
beležnica stajala je oslonjena na zid iza poslužavnika.
Teg oštro pogleda svoju kćer. Dimelina spoljašnjost ga je zadovoljavala, ali ne
i visina. Odviše šiljata da bi bila lepa, ona se dobro udala. Dimela i Firus
imali su troje lepe dece.
"Gde je Firus?" upita Teg.
"Otišao je da se pobrine za presađivanje na Južnoj farmi."
"Oh, da. Patrin mi je već rekao."
Teg se osmehnu. Uvek mu se dopadalo što je Dimela odbila ponudu Sestrinstva,
odlučivši se da se uda za Firusa, rođenog Lerneušanina, i da ostane u blizini
svog oca.
"Sve što znam jeste da te pozivaju da se ponovo primiš dužnosti", reče Dimela.
"Je li to opasan zadatak?"
"Znaš, ponekad govoriš baš kao tvoja majka", odvrati Teg.
"Dakle, opasno je! Proklete bile, zar nisi dovoljno učinio za njih?"
"Očigledno nisam."
Okrenula se i pošla kada je Patrin ušao na ulaz staklene bašte na drugom kraju.
Čuo je kako nešto govori Patrinu dok su se mimoilazili.
"Što je stariji to i sam više liči na neku časnu majku!"
Šta je drugo mogla da očekuje? pitao se Teg. Kao sin jedne časne majke i oca
koji je bio nevažan funkcioner CHOAM-a, rastao je u domaćinstvu koje je živelo
po taktu Sestrinstva. Postalo mu je to jasno još u ranom uzrastu, kada je očeva
privrženost CHOAM-ovoj međuplanetarnoj trgovinskoj mreži jednostavno namah
iščezla pošto mu je majka stavila prigovor.
Ova kuća bila je kuća njegove majke sve do njene smrti, do koje je došlo nepunu
godinu posle očeve. Obeležja njenog ukusa ležala su svuda oko njega.
Patrin se zaustavi ispred njega. "Vratio sam se po svoju beležnicu. Jesi li
dodao koje ime?"
"Nekoliko. Bolje odmah kreni na posao."
"Razumem!" Patrinovo lice za trenutak poprimi izraz krutosti i on pođe natrag
putem kojim je došao, lupkajući beležnicom po nozi.
I on to oseća, pomisli Teg.
Teg još jednom pogleda oko sebe. Ova kuća je i dalje bila mesto njegove majke.
Posle svih ovih godina koje je ovde proživeo i podigao svoju porodicu. Oh, on je
sagradio ovu staklenu baštu, ali ta radna soba bila je njena privatna odaja.
Dženet Roksbrov od lerneuskih Roksbrova. Kućni nameštaj, ukrasi, sve je to i
dalje odavalo njen duh. Taraza je to videla. On i njegova žena promenili su
ponešto od spoljašnjih predmeta, ali je srž ostala u duhu Dženet Roksbrov. Nije
bilo nikakve sumnje u pogledu prisustva krvi Ribogovornica u toj lozi. Kakvu je
dragocenost ona predstavljala Sestrinstvu! Činjenica da se udala za Loši Tega i
čitav život provela ovde, bila je pravo čudo. Neprihvatljiva činjenica za one
koji nisu znali na koji se način planovi rasplođavanja Sestrinstva ostvaruju
tokom pokoljenja.
Ponovo su to učinile, pomisli Teg. Pustile su me da čekam u prividnom miru tokom
svih ovih godina samo zbog ovog trenutka.
5.
Zar religija tokom svih ovih milenijuma ne polaže isključivo pravo na
stvaralaštvo?
Tleilaksovo pitanje iz 'Muad'Dibovih govora'
Vazduh na Tleilaksu bio je kristalno čist, prožet nepokretnošću koja je delom
poticala od jutarnje studeni, a delom od zastrašene pritajenosti kao da je život
ovde u Bandalongu nešto iščekivao - taj život halapljiv i naslućujući, koji se,
međutim, ne bi ni pomerio dok on ne da znak. Mahor, Vilvit Vaf, Gospodar nad
gospodarima, uživao je u ovim trenucima više nego u bilo kom drugom delu dana.
Grad je sada, dok ga je posmatrao kroz otvoren prozor, bio njegov. Bandalong je
mogao da oživi samo na njegovu naredbu. Tako je bar on sebi govorio. Strah koji
se osećao tamo napolju bio je posledica njegove stege nad svakom pojavom koja je
mogla iskrsnuti iz tog vrtložnog rezervoara života; civilizacije Tleilaksa koja
je ovde začeta a koja je potom nadaleko proširila svoje moći.
Milenijumima je njegov narod čekao na ovaj čas. Vaf se sada naslađivao prispelim
trenutkom. Kroz sva teška vremena za vladavine Leta II (ne Bogocara, već Božjeg
poslanika) tokom vremena gladi i Raštrkavanja, kroz sve bolne poraze od manje
vrednih stvorenja, kroz sve te patnje Bene Tleilaksi su strpljivo izgrađivali
svoje snage za ovaj trenutak.
Došao je naš čas, o Proroče!
Posmatrao je grad koji je ležao ispod njegovog visokog prozora kao simbol, moćnu
oznaku na stranici tleilaškog plana. Ostale planete Tleilaksa, ostali veliki
gradovi, uzajamno povezani i međusobno zavisni, a svi jednodušno privrženi
njegovom Bogu i njegovom gradu, iščekivali su znak za koji su znali da uskoro
mora uslediti: zbratimljene snage Liceigrača i Mašeika nagomilale su silnu
energiju pripremajući se za kosmički skok. Milenijumi iščekivanja bili su na
izmaku.
Vaf je o tome razmišljao kao o 'dugom početku'.
Da. Klimnuo je potvrdno glavom posmatrajući šćućureni grad. Od samog početka, od
sićušnog semena jedne ideje, vođe Bene Tleilaksa shvatile su i prihvatile sve
rizike plana koji je bio tako dugoročan i rastegnut, tako zaobilazan i tanan.
Znali su da moraju da prebrode razdoblja u kojima su se nalazili na rubu
propasti, da podnesu gorke gubitke, potčinjenosti i poniženja. Sve ovo i još
mnogo više toga upotrebljeno je za građenje osobite predstave o Tleilaksima.
Tokom milenijuma pretvaranja stvorile su mit.
Zli, odvratni, prljavi Tleilaksi! Glupi Tleilaksi! Predvidljivi Tleilaksi!
Plahoviti Tleilaksi!
Čak su i prorokove sledbenice pale kao žrtve ovog mita. Zarobljena Ribogovornica
stajala je u ovoj istoj sobi i vikala na gospodara Tleilaksa: "Dugo pretvaranje
prerasta u stvarnost. Zaista ste zli!" Tada su je ubili, a Prorok nije ništa
preduzeo.
Kako su malo svi ti tuđinski svetovi i narodi shvatali suzdržavanje Tleilaksa.
Plahoviti! Neka ponovo razmisle o tome pošto Bene Tleilaksi pokažu koliko su
milenijuma bili sposobni da čekaju na svoj uspon.
Raspoluken!
Vaf prevali ovu drevnu reč preko usana: Raspon luka! Koliko jako nategneš luk
unazad pre no što pustiš strelu. Ova strela će se zariti duboko!
"Mašeiki su čekali duže od ostalih", prošapta Vaf. Odvažio se sada kada je bio
potpuno sam u svojoj utvrđenoj kuli da izusti tu reč: 'Mašeiki'.
Sa izlaskom sunca zablistaše vrhovi krovova ispod njega. Mogao je da čuje
komešanje gradskog života. Vazduh koji je dopirao kroz prozor bio je ispunjen
sladunjavo-kiselkastim tleilaškim mirisima. Vaf duboko udahnu i zatvori prozor.
Osećao se kao preporođen posle ovih trenutaka samotnog osmatranja. Udaljivši se
od prozora odenuo se u svečanu, belu hilat odoru kojoj su se svi Domeli, po sili
svoje uslovljenosti klanjali. Odora je od glave do pete prekrivala njegovo
zdepasto telo, što mu je stvaralo utisak da je zapravo u oklopu.
"Božji oklop!"
"Mi smo narod Jagista", još prošle noći podsetio je svoje savetnike. "Sve ostalo
su graničari. Mi smo gradili mit o našoj slabosti i zlom delanju tokom svih ovih
milenijuma samo sa jednim ciljem. Čak i Bene Geserit veruje u to!"
Sedeći u dubokoj sagri bez prozora, u okrilju ne-prostorije, njegovih devet
savetnika složno se osmehnulo ćutke uvažavajući njegove reči. Znali su da je reč
o pravu gufrana. Ravan na kojoj su Tleilaksi odredili vlastitu sudbinu uvek je
bio kel sa svojim pravom gufrana.
Bilo je ispravno da čak i Vaf, najmoćniji među svim Tleilaksima, ne može da ode
iz svog sveta i bude ponovo primljen ako ne padne ničice pred gufranom, moleći
za oproštaj zbog dodira koje je imao sa nezamislivim gresima tuđina. Odlaskom
među povindahe čak i najmoćniji su mogli da se ukaljaju. Kasadari koji su
nadzirali Tleilaksine granice i čuvali selamlike žena imali su pravo da
posumnjaju čak i u Vafa. On jeste bio izuzetan čovek i kel, ali je morao to da
dokaže svaki put kada bi se posle izbacivanja vraćao, a takođe i svaki put kada
bi ulazio u selamlik da raspodeli svoju spermu.
Vaf priđe duguljastom ogledalu i osmotri sebe i svoju odoru. Znao je da sa
svojih jedva metar i po visine povindasima izgleda kao patuljak. Oči, kosa i
koža bili su u nijansama sivog, sve zajedno podloga za ovalno lice sa sićušnim
ustima i nizom oštrih zuba. Neki Liceigrač mogao je da podražava njegove crte i
držanje tela, mogao je da po naređenju nekog Mašeika uzme njegovo obličje, ali
ne bi mogao da obmane nijednog Mašeika niti kasadara. Jedino su se povindasi
dali prevariti.
Sa izuzetkom Bene Geserita!
Lice mu se smrači pri ovoj pomisli. No, dobro, te veštice tek treba da se suoče
sa novim Liceigračima.
Nijedan drugi narod nije do te mere usavršio genetski jezik kao Bene Tleilaksi,
bodrio je sebe. Imamo pravo da to nazovemo 'jezikom Boga'. Jer sam Bog nam je
podario ovu ogromnu moć.
Vaf ode do vrata i zastade očekujući jutarnje zvono. Nije bilo načina, pomislio
je, da opiše bogatstvo emocija koje je sada osećao. Vreme mu se otkrilo. Nije se
pitao zbog čega su Prorokovu pravu poruku čuli jedino Bene Tleilaksi. Bilo je to
Božje činodejstvovanje a, u tome, Prorok je bio Ruka Božja, vredan poštovanja
kao Božji poslanik.
Pripremio si ih za nas, O Proroče.
A gola na Gamuu, taj gola u ovo vreme, bio je vredan sveg njihovog čekanja.
Jutarnje zvono se oglasi i Vaf izađe u dvoranu u isto vreme kad i druge prilike
odevene u belo i uputi se ka istočnom balkonu da pozdravi sunce. Kao Mahai i
Abdl svog naroda, sada je mogao da se poistoveti sa svim Tleilaksima.
Mi smo zakoniti sledbenici Šerijata, poslednji od našeg roda u vaseljeni.
Nigde izvan zaptivenih odaja svoje Malik-braće nije mogao da otkrije ovakvu
tajnu misao, ali znao je da ta misao sada obitava u svakom umu oko njega, i da
je delovanje te misli podjednako vidljivo kod Mašeika, Domela i Liceigrača.
Paradoks rodovskih veza i osećanje društvenog identiteta koji je prožimao kel od
Mašeika pa sve do najnižih Domela, Vafu se nije činio paradoksalnim.
Radimo za istog Boga.
Liceigrači u obličju Domela pokloniše se i otvoriše vrata balkona. Izazeći na
svečanu svetlost okružen svojim brojnim sadruzima, Vaf se osmehnu prepoznavši
Liceigrače. A ipak, Domeli! Bila je to rodovska šala, jer Liceigrači nisu bili
rod. Oni su bili sinteze, oruđa, baš kao što je i gola na Gamuu bio oruđe, u
celosti planiran na jeziku Boga koji su govorili jedino Mašeiki.
Zajedno sa ostalima koji su se tiskali oko njega Vaf obavi poklonjenje suncu.
Ispustio je poklič Abdla i čuo njegov odjek u bezbroj glasova iz najudaljenijih
krajeva grada.
"Sunce nije Bog!" povikao je.
Ne, sunce je bilo samo simbol božje beskrajne moći i milosti, još jedna sinteza,
još jedno oruđe. Vaf, osećanja pročišćenih prolaženjem kroz gufran prethodne
noći i okrepljen jutarnjim obredom, mogao je sada da razmišlja o putovanju u
mesta povindaha i nedavnom povratku, zbog koga je gufran i bio neophodan. Ostali
poklonici napraviše mu prolaz i on ode natrag u unutrašnje hodnike da bi potom
zašao u pokretni prolaz koji ga je doveo do pokretnog vrta u kome je imao
zakazan sastanak sa svojim savetnicima.
Bio je to uspešan pohod među povindahe, pomisli on.
Svaki put kada je napuštao unutrašnje svetove Bene Tleilaksa Vaf se osećao kao
da je na laškaru, ratnom pohodu kome je cilj bila konačna odmazda koju je njegov
narod potajno nazivao Bodal (uvek se pisala velikim slovima i uvek bila prva
stvar koju je valjalo potvrditi u gufranu ili kelu). Ovaj poslednji laškar bio
je izuzetno uspešan.
Sa pokretne rampe Vaf stupi u središnji vrt obasjan sunčevom svetlošću koja je
poticala od prizmatskih reflektora na okolnim krovovima. Mali vodoskok igrao je
svoju vizuelnu fugu u srcu pošljunčenog kruga. Niska ograda od belog kolja na
jednoj strani opkoljavala je brižljivo šišan travnjak, prostor jedva dovoljan da
vazduh oko vodoskoka bude vlažan, ali ipak ne toliko mali da bi pljuskanje vode
moglo da omete razgovor u pola glasa. Oko tog travnatog pojasa bilo je
raspoređeno deset uskih klupa od prastare plastike - njih devet u polukrugu
naspran desete koja je bila postavljena malo po strani.
Zastavši na rubu travnatog pojasa, Vaf se obazre čudeći se kako to da nikad
ranije nije osetio ovako snažno zadovoljstvo pri pogledu na ovo mesto.
Tamnoplava boja klupa poticala je od same biti materijala. Vekovi upotrebe
pohabali su klupe stvorivši blage krivine na doručjima i bezbroj udubljenja, ali
boja je ostala jednako vidljiva na izanđalim kao i na ostalim mestima.
Vaf sede naspram svojih devet savetnika ređajući u glavi reči za koje je znao da
će morati da budu izgovorene. Dokument koji je doneo sa poslednjeg laškara, što
je zapravo bio pravi razlog njegovog izleta, nije se mogao pojaviti u bolji čas.
Njegova oznaka i reči koje je sadržavao, nosili su moćnu poruku za Tleilakse.
Vaf iz unutrašnjeg džepa izvuče tanak snop ridulijanskog kristala. Nije mu
promakla pojačana pažnja njegovih savetnika: devet lica sličnih njegovom,
Mašeiki najdubljeg kela. Sva lica su izražavala očekivanje. Pročitali su ovaj
dokukment na kelu: Atreidski manifest. Probdeli su noć razmišljajući o poruci
manifesta. Sada je, konačno, valjalo suočiti reči. Vaf položi dokument na krilo.
"Predlažem da ove reči raširimo na sve strane", reče Vaf.
"Bez izmene?" Bio je to Mirtal, savetnik koji je među svima njima bio najbliži
gola preobražaju. Mirat je bez sumnje žudeo da postane Abdl i Mahai. Vaf se
usredsredi na savetnikovu široku vilicu čija je rskavica rasla vekovima kao
vidljivi znak velike starosti njegovog tela.
"Tačno ovakve kakve su došle u naše ruke", reče Vaf.
"Opasno", reče Mirlat.
Vaf okrenu glavu na desnu stranu, tako da su savetnici mogli da osmotre njegov
detinji profil ocrtan na pozadini koju je činio vodoskok. Ruka božija je na
mojoj desnoj strani!
Nebo iznad njega bilo je poput uglačanog kornalina kao da je Bandalong,
najstariji grad Tleilaksa, bio građen ispod jednog od onih džinovskih, veštačkih
pokrivača podignutih da bi pružili zaštitu pionirima na surovijim planetama.
Kada se ponovo usredsredio na svoje savetnike, crte lica su mu bile blage.
"Nije opasno za nas", reče Vaf.
"Stvar mišljenja", odvrati Mirlat.
"Razmotrimo onda i druga mišljenja", predloži Vaf. "Ima li potrebe da se bojimo
Iksijanaca i Ribogovornica? Zaista, ne. Oni su naši, premda to i ne znaju."
Vaf pusti da im se ove reči urežu u svest; svi oni su znali da novi Liceigrači
sede u najvišim savetima Iksijanaca i Ribogovornica, odnosno da zamena nije bila
otkrivena.
"Esnaf neće udariti na nas, niti će nam se suprotstaviti, budući da smo im
jedini siguran izvor melanža", reče Vaf.
"A šta će da čini sa onim Uvaženim Naložnicama koje se vraćaju iz Raštrkavanja?"
upita Mirlat.
"Pozabavićemo se njima kada se za to ukaže potreba", odgovori Vaf. U tome će nam
pomoći potomci naših ljudi koji su dobrovoljno otišli u Raštrkavanje."
"Trenutak zaista izgleda povoljan", promrmlja jedan drugi savetnik.
Bio je to glas Torga Mlađeg, primeti Vaf. Dobro. Jedan glas je osiguran.
"Bene Geserit", prasnu Mirlat.
"Mislim da će Uvažene Naložnice ukloniti te veštice sa našeg puta", reče Vaf.
"Već reže jedne na druge kao životinje koje se bore u jazbini."
"A šta ako je otkriven autor tog manifesta?" upita Mirlat. "Šta onda?"
Nekolicina savetnika klimnuše potvrdno glavama. Vaf ih je već uočio: ljudi koje
je trebalo pridobiti.
"Opasno je zvati se Atreid u ovo doba", reče on.
"Osim možda na Gamuu", odvrati Mirlat. "A ime Atreida potpisano je na tom
dokumentu."
Kako je to čudno? pomisli Vaf. Činjenica da su CHOAM-ovi predstavnici na skupu
povindaha odveli Vafa sa unutrašnjih planeta Tleilaksa govorila je sama po sebi
veoma mnogo. Ali CHOAM-ovi ljudi su većinom bili potajni ateisti, koji su sa
sumnjom gledali na sve religije, a izvesno je da su Atreidi bili veoma moćna
religijska snaga. CHOAM-ove brige bile su gotovo opipljive.
Vaf je sada ponovo razmotrio CHOAM-ovu reakciju.
"Tako mu njegove bezbožničke duše, taj CHOAM-ov najamnik je u pravu", uporno je
nastojao Mirlat. "Ovaj dokument je podmukao."
Moraću da se pozabavim Mirlatom, pomisli Vaf. Podigao je manifest sa krila i
glasno pročitao prvi red:
"U početku beše reč, a ta reč beše Bog."
"Ravno iz Narandžaste Katoličke Biblije", reče Mirlat. Glave još jedanput
klimnuše izražavajući zabrinuto slaganje.
Vaf jednim brzim osmehom pokaza vrhove svojih očnjaka. "Želiš li da kažeš da
među provindasima ima onih koji sumnjaju u postojanje Šerijata i Mašeika?"
Bilo je dobro izgovoriti ove reči, podsećajući slušaoce da su jedino ovde među
najdubljim Tleilaksima stare reči i stari jezik sačuvani u nepromenjenom vidu.
Da li se Mirlat ili bilo ko drugi plašio da reči Atreida mogu da sruše Šerijat?
Vaf je postavio ovo pitanje i namah ugledao zabrinuta, smrknuta lica.
"Ima li nekog među vama", upita Vaf, "ko veruje da ijedan povindah zna kako mi
koristimo jezik Boga?"
Eto! Neka razmisle o tome! Svaki među njima ovde budio se s vremena na vreme u
telu gole. Ovaj Savet je bio svedok telesnog kontinuiteta kakav nijedan drugi
narod nije nikada ostvario. Isti ovaj Mirlat svojim očima je video Proroka.
Skital je razgovarao sa Muad'Dibom! Naučivši kako se telo može obnoviti, a
sećanja ponovo uspostaviti, oni su saželi tu moć u jednoj vladi čije su se snage
morale ograničiti, jer bi u suprotnom bile rasute na sve strane. Samo su još one
veštice posedovale slično skladište iskustva, iz koga su mogle da crpu snagu,
ali su ga koristile sa bojažljivom predostrožnošću, užasnute mogućnošću da
proizvedu još jednog Kvizac Haderaha!
Vaf podseti na sve to svoje savetnike, dodavši: "Konačno je došao čas za
akciju."
Pošto niko nije izrazio neslaganje, Vaf nastavi: "Ovaj manifest ima jednog
autora. Sve analize se slažu. Mirlate?"
"Pisala ga je jedna osoba, a ta osoba je, van svake sumnje, istinski Atreid",
složi se Mirlat.
"Svi su na skupu povindaha to potvrdili", reče Vaf. "Čak se i jedan Esnafov
navigator trećeg stepena saglasio."
"Ali ta je osoba proizvela stvar koja podstiče nasilna ponašanja među različitim
narodima", usprotivi se Mirlat.
"Jesmo li ikada dovodili u sumnju atreidski dar za izazivanje razdora?" upita
Vaf. "Kada su mi povindasi pokazali ovaj dokument znao sam da nam je Bog poslao
znak."
"Da li mu one veštice i dalje poriču autorstvo?" žurno upita Torg Mlađi.
Kako je samo umesan u pravi čas, pomisli Vaf.
"Ovim manifestom svaka religija povindaha dovodi se u pitanje", reče Vaf. "Svaka
vera izuzev naše ostaje da lebdi u limbu."
"Upravo u tome je problem!" upade Mirlat.
"Ali samo mi znamo za ovo", odvrati Vaf. "Ko još čak i pretpostavlja postojanje
Šerijata?"
"Esnaf", dobaci Mirlat.
"Oni nisu, niti će to ikad obelodaniti. Znaju kakav bi bio naš odgovor."
Vaf podiže svežanj papira sa krila i ponovo stade da čita naglas:
"Sile koje ne možemo da shvatimo prožimaju našu vaseljenu. Mi vidimo senke tih
sila kada se projektuju na platnu pristupačnom našim čulima, ali ih ne
shvatamo."
"Atreid koji je pisao ovo znao je za Šerijat", promrmlja Mirlat.
Vaf nastavi da čita kao da nije čuo upadicu:
"Shvatanje zahteva reči. Neke stvari se ne mogu svesti na reči. Postoje stvari
koje se mogu iskusiti samo bez reči."
Kao da je reč o svetoj relikviji, Vaf spusti dokument u krilo. Zatim progovori
tako tiho da su njegovi slušaoci bili prinuđeni da se nagnu prema njemu, a
poneki i da rukom načulje uši: "Ovo nam veli da je naša vaseljena magična.
Kazuje da su svi proizvoljni oblici prolazni i podložni magičnim promenama.
Nauka nas je dovela do ovakvog tumačenja, kao što nas je, takođe, navela na
stazu sa koje ne možemo da odstupimo."
Pustio je da ove reči deluju za trenutak, a onda dodade: "Nijedan rakiski
sveštenik Podeljenog boga, niti bilo koji drugi povindaški šarlatan, nije u
stanju da ovo prihvati. Jedino mi znamo, jer naš Bog je magičan Bog, čiji jezik
govorimo."
"Bićemo optuženi za autorstvo", ponovo se usprotivi Mirlat. Izgovarajući ovo,
Mirlat odsečno odmahnu glavom. "Ne! Shvatam. Shvatam šta želiš da kažeš."
Vaf je ćutao. Mogao je da vidi kako svaki od njih razmišlja o njihovom Sufi
poreklu, prisećajući se Velikog uverenja i Zensuni ekumenizma iz koga su se
izlegli Bene Tleilaksi. Ljudi ovog kela znali su bogomdane činjenice o svom
poreklu, ali su ih pokolenja tajanstva uverila da nijedan provindah ne deli
njihovo znanje.
Reči su tiho plovile kroz njihov um. "Pretpostavka zasnovana na shvatanju sadrži
njihovo uverenje u jedno apsolutno tlo iz koga sve stvari niču poput biljki iz
semenja."
Znajući da se njegovi savetnici takođe prisećaju ovog katehizisa iz Velikog
uverenja, Vaf ih podseti na Zensuni upozorenje.
"Iza takvih pretpostavki leži vera u reči koju provindasi nikada ne dovode u
sumnju: samo Šerijati sumnjaju, no mi to činimo sasvim neupadljivo."
Savetnici klimnuše izražavajući potpunu saglasnost.
Vaf malo pognu glavu i nastavi: "Čin kazivanja da postoje stvari koje se ne mogu
opisati rečima potresa vaseljenu u kojoj su reči vrhunsko verovanje."
"Povindaški otrov!" uzviknuše savetnici.
Sada su svi bili na njegovoj strani i Vaf, želeći da njegova pobeda odjekne,
zapita: "Šta je kredo Sufi-Zensunija?"
Nisu mogli to da izgovore, ali svi usredsrediše misli na to: Da bi se postigao
s'tori nije potrebno nikakvo shvatanje. S'tori postoji bez reči, čak i bez
imena.
U jednom trenu, svi digoše glave i izmenjaše rečite poglede. Mirlat uze na sebe
da izgovori zakletvu Tleilaksa:
"Mogu da kažem Bog, ali to nije moj Bog. To je samo zvuk, ništa moćniji od bilo
kog drugog zvuka."
"Sada vidim", reče Vaf, "da svi osećate moć koja nam je putem ovog dokumenta
pala u ruke. Milioni miliona primeraka već kruže među provindasima."
"Ko to čini?" upita Mirlat.
"Kao da je to važno", uzvrati Vaf. "Neka ih povindasi proganjaju, istražujući im
poreklo, pokušavajući da ih zabrane, propovedajući protiv njih. Sa sVAkim takvim
činom povindasi samo ubrizgavaju novu moć tim rečima."
"Zar ne treba da i mi propovedamo protiv ovih reči?" upita Mirlat.
"Samo ako okolnosti to budu zahtevale", odgovori Vaf. "Pazite." Pljesnuo je
papirima po kolenima. "Povindasi se suzili svoju svest do najopipljivije
svrhovitosti, i u tome je njihova slabost. Moramo da osiguramo da ovaj manifest
kruži na što širem prostoru."
"Magija mog Boga naš je jedini most", uzvratiše u istom tonu savetnici.
Vaf opazi da SU se svi vratili središnjoj bezbednosti svoje vere. To je bilo
lako postignuto. Nijedan Mašeik nije imao u sebi povindašku glupost koja je
cvilela: "U tvojoj beskrajnoj milosti, Bože, zašto baš mene?" U jednoj rečenici
povindasi su prizivali beskraj i poricali ga, nIjednog trenutka ne uočavajući
vlastitu ludost.
"Skitile", pozva Vaf.
Najmlađi i najmladolikiji među savetnicima, koji je, kako je i dolikovalo, sedeo
na kraju sa leve strane, revnosno se naže napred.
"Naoružaj verne", zapovedi Vaf.
"Čudim se da nam je jedan Atreid podario ovakvo oružje", reče Mirlat. "Kako je
moguće da Atreidi uvek postave ideal koji pridobija milijarde odanih
sledbenika?"
"Nije reč o Atreidu, već o Bogu", objasni Vaf. Zatim podiže ruke i prozbori
zaključne obredne reči: "Mašeiki su se sreli u kelu i osetili prisustvo Boga."
Vaf sklopi oči i sačeka da ostali odu. Mašeiki! Kako je dobro bilo oslovljavati
same sebe na kelu, govoriti jezikom Islamiata, koji nijedan Tleilaks nije
govorio izvan svojih tajnih saveta; čak ni Liceigrači nisu govorili njime. Nigde
u Vektu Jandole, ni u najudaljenijim krajevima Tleilaksa Jagiste, nije živeo
nijedan povindah koji je znao ovu tajnu.
Jagista, pomisli Vaf ustajući sa klupe. Jagista, zemlja nepokornih.
Učini mu se da gotovo može da oseti kako dokument treperi u njegovoj ruci. Ovaj
atreidski manifest bio je upravo ona vrsta stvari koju će mase povindaha slediti
do svoje propasti.
6.
Nekih dana to je melanž; nekih dana to je gorki kal.
Rakijski aforizam
Bila je već treća godina od kako se sveštenici Rakisa nisu odvajali od nje.
Devojčica Šeana ležala je opružena na vrhu jedne visoke zavojite dine. Piljila
je u jutarnju daljinu odakle se moglo čuti tutnjavo trenje. Svetlost je bila
avetinjski srebrnasta i navlačila je nad obzorje koprenastu izmaglicu. Noćna
studen još je ležala na pesku.
Znala je da je sveštenici promatraju iz bezbednosti svog tornja opasanog vodom
na nekih dva kilometra iza nje, ali nije mnogo marila za to. Podrhtavanje peska
ispod njenog tela zahtevalo je njenu punu pažnju.
Ovaj je veliki, pomisli ona. Najmanje sedamdeset metara. Divni veliki.
Sivo pustinjsko odelo, mekano i glatko, prijanjalo joj je uz telo. Nije imalo
nijednu od onih zakrpa starinskog ručno izrađenog odela koje je nosila dok je
sveštenici nisu uzeli pod svoje. Osećala je zahvalnost zbog finog pustinjskog
odela i debele, purpurnobele odore koja ga je prekrivala, ali je iznad svega
osećala uzbuđenost što se sada nalazi na ovom mestu. U ovakvim trenucima
ispunjavalo ju je nešto bogato i opasno.
Sveštenici nisu shvatali šta se ovde događa. Znala je to. Bili su kukavice.
Bacivši ponovo pogled preko ramena ka udaljenom tornju, ugleda svetlucanje sunca
na sočivima.
Mogla je sebi jasno da predstavi ono što su sveštenici videli kroz svoja
špijunska sočiva: jedno prerano sazrelo dete od jedanaest standardnih godina,
vižljasto i tamnoputo, sa smeđom kosom prošaranom zracima sunca.
Gledaju me kako činim ono što se oni ne usuđuju. Gledaju me kako stojim Šejtanu
na putu. Izgledam veoma mala na pesku, a Šejtan veoma veliki. Sad već mogu da
vidim i njega.
Po struganju peska znala je da će i sama uskoro ugledati džinovskog crva. O
čudovištu koje se približavalo Šeana nije razmišljala kao o Šai-Huludu, Bogu
peska, biću kome su sveštenici pojali svako jutro klanjajući se biseru svesti
Leta II što je ležao zatvoren u svakom od ovih mnogobrojnih vladara pustinje.
Razmišljala je o crvima uglavnom kao o 'onima koji su me poštedeli', ili kao o
Šejtanu.
Bio je to odnos koji je započeo pre više od tri godine, u vreme njenog osmog
rođendana, meseca Igata prema starom kalendaru. Njeno selo bilo je siromašno,
pionirska naseobina podignuta daleko izvan bezbednih prepreka kakve su bili
kanati i kružni kanali oko Kina. Takve pionirske nastambe bile su zaštićene
jedino vlažnim rovovima. Šejtan je izbegavao vodu, ali bi vektor peščane
pastrmke ubrzo upio svu vlagu. Dragocena vlaga prikupljena u zamkama za vetar
morala se svakodnevno trošiti, kako bi se prepreka obnovila. Njeno selo
predstavljalo je ubogu gomilu straćara i udžerica sa dve male zamke za vetar,
dovoljno za pijaću vodu, ali samo sa povremenim viškovima dovoljnim da čine
prepreku crvu.
Tog jutra - veoma sličnog ovom jutru u kome se noćna studen zasecala u nozdrve i
pluća, a obzorje bilo suženo avetinjskom izmaglicom - većina seoske dece
razmilela se pustinjom, u potrazi za komadićima i delićima melanža koje je
Šejtan ponekad na svom putu ostavljao za sobom. Prethodne noći čuli su topot dva
velika crva u neposrednoj blizini. Prodajom melanža, čak i po najnovijim
sniženim cenama, mogle su se kupiti gleđosane opeke za izgradnju treće zamke za
vetar.
Sva ta deca nisu tragala samo za začinom već i za znacima koji bi otkrili jedno
od siečkih starih uporišta Slobodnjaka. Sada su postojali samo ostaci takvih
mesta, ali su i kamene prepreke povećavale bezbednost od Šejtana. Uz to,
postojalo je verovanje da neka od preostalih siečkih mesta sadrže izgubljene
zalihe melanža. Svaki seljanin je sanjao o takvom otkriću.
Šeana je, odevena u svoje zakrpljeno pustinjsko odelo i pohabanu odoru, krenula
sama na sever, prema udaljenoj zadimljenoj vazdušnoj humki koja je skrivala
veliki grad Kin sa njegovim obiljem vlage što se podizala uvis sa povetarcima
zagrejanim suncem.
Lovljenje pabiraka melanža u pesku uglavnom je bila sposobnost usmeravanja
pažnje na nozdrve. Bio je to vid koncentracije koji je ostavljao budnom samo
deliće svesti, spremne da dignu uzbunu ukoliko bi osetili struganje peska koje
je govorilo o približavanju Šejtana. Noćni miševi tumarali su unaokolo
neritmičkim hodom koji se mešao sa prirodnim zvucima pustinje.
U prvi mah Šeana nije čula vrištanje. Ono se sasvim utapalo u skakutavo trenje
peska nošenog vetrom preko barakana koji su skrivali selo od njenog pogleda.
Zvuk je najzad polagano prodro u njenu svest i privukao njenu pažnju.
Mnogi glasovi vrište!
Šeana odbaci pustinjsku opreznost nasumičnog hoda. Krećući se onoliko brzo
koliko su je njene detinje noge nosile, popela se uz strmu stranu barakana i
usmerila pogled prema tom zastrašujućem zvuku. Stigla je na vreme da vidi ono
što je prekinulo poslednje krike.
Vetar i peščane pastrmke isušili su širok luk prepreke na daljem kraju sela.
Mogla je da raspozna jaz po razlici u boji. Jedan divlji crv probio se kroz taj
otvor. Kružio je unutar preostale vlažnosti. Džinovska usta osenčena plamenom
zahvatala su ljude i udžerice u krugu koji se brzo sužavao.
Šeana ugleda kako se poslednji preživeli sabijaju u središte ovog razaranja,
prostor već očišćen od grubih koliba, sa ispreturanim ostacima zamke za vetar.
Još dok je posmatrala neki od tih ljudi pokušavali su da se probiju do pustinje.
Među unezverenim beguncima Šeana prepoznade i svog oca. Nijedan nije utekao.
Velika usta su ih sve progutala pre no što su se okrenula da sravne sa peskom
ostatak sela.
Ostao je pesak koji se pušio i ništa više od ubogog sela koje se usudulo da
prisvoji komadić Šejtanovog imanja. Mesto na kome se nalazilo selo nije više
imalo nijedan beleg ljudskog prebivališta, baš kao i pre nego što je iko ovuda
prošao.
Šeana grozničavo udahnu, uvlačeći vazduh kroz nos da bi sačuvala vlagu svog tela
kao što bi to svako dobro pustinjsko dete učinilo. Prelazila je pogledom preko
obzorja tragajući za drugom decom, ali Šejtanov trag je ostavio velike krivine i
petlje svuda oko daljeg kraja sela. Nijednog živog bića nije bilo na vidiku.
Povikala je, ispuštajući piskav krik koji se prenosio daleko kroz suv vazduh.
Nije bilo nikakvog odziva.
Sama.
Kretala se kao u transu duž grebena dine koja se pružala prema mestu gde je
nekad bilo njeno selo. Kada mu se približila snažan talas cimetovog mirisa nošen
vetrom koji je još zasipao peskom vrhove dina ispuni joj nozdrve. Tada je
shvatila šta se dogodilo. Selo je na nesreću bilo podignuto povrh prezačinskog
cvetanja. Kada je ogromna zaliha duboko ispod peska uzrela i počela da se širi u
rasprskavanju melanža, Šejtan je došao. Svako dete je znalo da Šejtan ne može da
odoli cvetanju začina.
Srdžba i neobuzdani očaj počeše da ispunjavaju Šeanu. Nesvesno je jurnula niz
dinu prema Šejtanu, trčeći za crvom koji se vraćao preko suvog mesta preko koga
je prodro u selo. Ne razmišljajući pojurila je duž njegovog repa, uzverala se i
potrčala napred preko grebenastih leđa. Čučnula je na grbi iznad usta i stala da
udara pesnicama po krutoj površini.
Crv se zaustavi.
Njena ljutina odjednom se preobrazi u strah i Šeana prekide da udara po crvu.
Tek tada je shvatila da je sve vreme vrištala. Obuze je užasno osećanje samotne
izloženosti. Nije znala kako je uopšte tu dospela. Znala je jedino gde se nalazi
i to je ispuni samrtnim strahom.
Crv je nepokretan ležao u pesku.
Šeana nije znala šta da učini. U svakom trenutku crv je mogao da se prevrne i
smrvi je. Ili je mogao da zaroni u pesak ostavljajući je na površini da bi je
dograbio kada mu bude volja.
Iznenada, dugotrajno drhtanje prože crva celom dužinom, od repa pa do mesta na
kome se nalazila Šeana iza usta. Crv se pokrenu napred. Napravio je širok luk i
ubrzavajući krenuo ka severoistoku.
Šeana se nagnu unapred i ščepa prednje rubove kružnog režnja na leđima crva.
Strahovala je da bi u svakom trenutku mogao da sklizne pod pesak. Šta bi tada
mogla da učini? Ali Šejtan nije zaronio. Kako su minuti proticali, a brzo
putovanje preko dina nastavljalo se bez i najmanjeg odstupanja sa pravca, Šeanin
um je počeo ponovo normalno da dejstvuje. Ovo jahanje za nju nije bila potpuna
nepoznanica. Sveštenici Podeljenog boga su to zabranili, ali istorije, kako
pisane tako i usmene, svedočile su da su Slobodnjaci u stara vremena jahali na
ovaj način. Oni su stajali uspravno na Šejtanovim leđima, oslanjajući se na
tanke motke koje su se završavale kukama. Sveštenici su izdali proglas prema
kome se ovo upražnjavalo pre nego što je Leto II podelio svoju svest sa Bogom
pustinje. U ovo vreme nije bilo dozvoljeno ništa što bi ponizilo rasute deliće
Leta II.
Brzinom koja ju je zaprepašćivala, crv je nosio Šeanu prema obličju Kina
zasenjenog sumaglicom. Veliki grad ležao je poput optičke varke na izvrnutom
obzorju. Šeanina pohabana odora šibala je tanku površinu njenog zakrpljenog
pustinjskog odela. Boleli su je prsti kojima se držala za prednje ivice
džinovskog prstena. Mirisi cimeta, sagorelog kamena i ozona koji su poticali od
crvove razmene toplote zapahnjivali su je sa svakom promenom vetra.
Kin je, ispred nje, počeo da poprima jasne crte.
Sveštenici će me videti i biće ljuti, pomisli ona.
Opazila je niske građevine od opeke koje su označavale prvu liniju kanata odmah
iza, opasujući površinske akvadukte koji su ličili na svijenu cev. Iznad tih
građevina uzdizali su se zidovi sa terasastima vrtovima i visokim profilima
džinovskih vetrobrana, potom kompleks hramova sa vlastitim vodenim preprekama.
Čitav dan hoda preko otvorenog peska za nešto više od jednog časa!
Njeni roditelji i seoski susedi mnogo puta su putovali ovamo radi trgovine i
učešća u plesu, ali im je Šeana samo u dva navrata pravila društvo u tome.
Sećala se uglavnom plesa i nasilja koje bi potom sledilo. Razmere Kina
ispunjavale su je strahopoštovanjem. Toliko mnogo zgrada! Toliko mnogo ljudi!
Šejtan nije mogao da naškodi jednom takvom mestu.
Ali crv je hrlio pravo napred, kao da je naumio da preskoči i kanat i akvadukt.
Šeana nije skidala pogled sa grada koji je sve više rastao ispod nje. Očaranost
konačno savlada strah u njoj. Šejtan nije mislio da se zaustavi.
Ali crv je konačno prizemio i stao.
Cevasta površina otvora kanata ležala je najviše na pedeset metara od njegovih
zjapećih usta. Mogla je da omiriše vrela cimetna isparenja i čuje duboku
tutnjavu Šejtanove unutrašnje peći.
Konačno joj je postalo jasno da se putovanje završilo. Šeana polako skloni ruke
sa režnja. Ustala je, očekujući da će crv u svakom trenutku ponovo krenuti.
Međutim, Šejtan je mirovao. Obazrivo se krećući, skliznu sa mesta na kome je
sedela i spusti se na pesak, za trenutak zastavši. Da li će se sada pomeriti?
Imala je nejasnu želju da jurne prema kanatu, ali ju je crv opčinio. Klizajući
se i zapadajući nogama u uzburkani pesak, Šeana zaobiđe crvovo telo, stade
ispred njega i zagleda se u ta zastrašujuća usta. U okviru kristalnih zuba
plamenovi su se valjali napred-nazad. Zapahnu je sažižuće isparenje mirisa
začina.
Ludost onog trenutka kad se sjurila niz dinu i uzjahala crva ponovo obuze Šeanu.
"Proklet bio, Šejtane!" povika ona, mašući pesnicom prema strahotnim ustima.
"Šta smo ti ikad učinili?"
Bile su to reči koje je čula od majke kada je jednom prilikom bila uništena
bašta krompira. Nijedan deo Šeanine svesti nikada nije dovodio u pitanje to ime,
Šejtan, niti srdžbu svoje majke. Ona je pripadala najsiromašnijim slojevima
rakiske gomile i bila je svesna toga. Njen narod je verovao prevashodno u
postojanje Šejtana, a tek potom u Šai-Huluda. Crvi su bili crvi, a često i mnogo
gore od toga. Nije bilo pravde na otvorenom pesku. Tamo je vrebala jedino
opasnost. Možda su siromaštvo i strah od sveštenika nagonili njen narod da živi
među opasnim dinama, no, oni su se čak i kretali sa istom istrajnošću, koja je
bila svojstvena Slobodnjacima.
Ovog puta, međutim, Šejtan je pobedio.
U Šeaninu svest prodre pomisao da stoji na stazi smrti. Njene misli koje ne behu
još u potpunosti uobličene govorile su jedino da je učinila ludost. Mnogo
docnije, kada su pouke Sestrinstva zaokružile njenu svest, shvatiće da je njom
ovladao užasan strah od usamljenosti. Želela je da je Šejtan odnese među njene
mrtve.
Škripavi zvuk začu se ispod crva.
Šeana priguši krik.
U početku polako, a potom brže, crv uzmače nekoliko metara, a onda se okrenu i
pojuri pored tragova u obliku malih naporednih nasipa koje je ostavio dolazeći
iz pustinje. Zvuk struganja od njegovog kretanja uskoro iščeze u daljini. Šeana,
međutim, uskoro postade svesna jednog drugog zvuka. Ona podiže pogled prema
nebu. Zaglušivalo ju je tvok-tvok svešteničkog ornitoptera, čija je senka delom
prešla preko nje. Letelica je blistala u jutarnjoj svetlosti, dok je pratila
crva u dubinu pustinje.
Šeana tada oseti strah koji joj je bio mnogo poznatiji.
Sveštenici!
Nije skidala pogled sa 'toptera. Lebdeo je izvesno vreme u daljini, a onda se
vratio i blago prizemljio na komad peska koji je crv utabao u neposrednoj
blizini. Mogla je da omiriše 'topterovo mazivo i gorivo čiji je miris bio
odvratno prodoran. Stvar je izgledala kao džinovski insekt priljubljen uz pesak
koji se spremao da skoči na nju.
Poklopac se naglo otvori.
Šeana se isprsi i zauze odlučan stav. Znala je šta je sada očekuje. Bekstvom se
ništa nije dalo postići. Jedino su sveštenici koristili 'toptere. Oni su mogli
svuda da idu i sve da vide.
Pojaviše se dva bogato odevena sveštenika, sa odorama zlataste i bele boje
prošaranim purpurnim nijansama, i potrčaše prema njoj preko peska. Klekli su
toliko blizu Šeane da je mogla da oseti njihov znoj i mošusni miris melanžeskog
tamjana koji se širio iz njihove odeće. Bili su mladi ali slični svim
sveštenicima koje je pamtila: mekih crta lica, negovanih ruku, ravnodušni prema
vlazi koju su gubili. Nijedan nije nosio pustinjsko odelo ispod svoje odore.
Onaj s leve strane, čije su oči bile u visini Šeane, najzad prozbori:
"Dete Šai-Huluda, videli smo kako te je Otac doveo iz svojih predela."
Šeana nije razumela ove reči. Sveštenici su bili ljudi kojih se valjalo plašiti.
Njeni roditelji i svi odrasli koje je znala utuvili su joj to u glavu i rečju i
delima. Sveštenici su posedovali ornitoptere. Žrtvovali bi te Šejtanu zbog
najmanjeg prekršaja, samo zbog svog svešteničkog hira. Njen narod je znao za
puno takvih primera.
Šeana uzmače od ovih ljudi koji su klečali i baci pogled unaokolo. Gde bi mogla
da pobegne?
Onaj koji je maločas progovorio podiže ruku u znak preklinjanja. "Ostani sa
nama."
"Vi ste rđavi!" prasnu Šeana iz dubine srca.
Oba sveštenika padoše ničice na pesak.
Daleko na gradskim tornjevima sunčeva svetlost bleskala je odbijajući se od
sočiva. Šeana ih je videla. Znala je za ta bleskanja.
Sveštenici su te u gradovima uvek promatrali. Kada bi ugledao blesak sočiva, to
je bio znak da treba da budeš neupadljiv, da 'budeš dobar'.
Šeana stisnu šake da bi smirila njihovo drhtanje. Pogledala je nalevo i nadesno,
da bi joj se oči konačno zaustavile na poleglim sveštenicima. Ovde nešto nije
bilo u redu.
Sa glavama priljubljenim uz pesak, dva sveštenika su drhtala od straha,
iščekujući. Nijedan nije puštao glasa od sebe.
Šeana nije znala šta da uradi. Um osmogodišnjakinje nije bio u stanju da upije
silesiju prethodnih doživljaja. Znala je da je Šejtan odneo njene roditelje i
sve susede. Videla je to svojim očima. No Šejtan ju je doneo ovamo, odbivši da
je proguta svojim strahovitim ognjenim ustima. Bila je pošteđena.
Tu reč je razumela. Pošteđena. Objasnili su joj kada je učila jednu igračku
pesmu.
"Šai-hulude poštedi nas!
Ukloni Šejtana..."
Polagano, ne želeći da uzbudi sveštenike, Šeana poče da izvodi gegave aritmične
pokrete te igre. Kada je zapamćena muzika uskrsla u njoj, rastvori šake i
mahnuvši raširi ruke. Podizala je stopala u svečanim kretnjama. Obrtala je telo,
najpre polako a potom sve brže, kako je igrački zanos rastao. Dugačkom smeđom
kosom vitlala je oko lica.
Dva sveštenika se osmeliše da podignu glave. Ovo čudno dete izvodilo je Igru!
Prepoznali su pokrete: Ples Umilostivljenja. Tražila je od Šai-huluda da oprosti
njenom narodu. Tražila je od Boga da im oprosti!
Okrenuli su glave, pogledali jedan drugoga, a onda se složno podigoše na kolena.
Stali su bojažljivo da pljeskaju rukama, kako ne bi omeli igračicu. Ruke su im
pljeskale ritmično, dok su pevali stare reči:
"Naši očevi su jeli manu u pustinji,
na mestima plamtećih vatri koja su pohodili vihori!"
Pažnja sveštenika u potpunosti je bila usmerena na dete. Videli su jedno
vižljasto biće, sa vretenastim mišićima, tankim rukama i nogama. Odora i peščano
odelo bili su pohabani i zakrpljeni kao u najsiromašnijih. Jagodice su joj bile
visoke i ispupčene, stvarajući senke po maslinastoj koži. Zapazili su da ima oči
mrke boje. Sunce je izvuklo crvenkaste pruge u njenoj kosi. U njenim crtama bilo
je oštrine koja je poticala od male potrošnje vode - uzani nos i brada, široko
čelo, široka tanka usta i dug vrat. Izgledala je kao portreti Slobodnjaka u
najsvetijem od svetilišta: Dar-es Balatu. Pa naravno! Šai-Huludovo dete je baš
tako i trebalo da izgleda.
A igrala je dobro. Nikakav brzo ponavljani ritam nije ni najmanje uticao na
njene kretnje. Postojao je određen ritam, ali je to bio zadivljujuće dugačak
takt, čiji su razmaci iznosili najmanje sto koraka. Bilo je skoro podne kada se
iscrpljena sručila na pesak.
Sveštenici ustadoše i pogledaše prema pustinji gde je Šai-Hulud iščezao.
Trupkanje igračicinih nogu nije ga prizvalo natrag. Bilo im je oprošteno.
Tako je otpočeo Šeanin novi život.
Stariji sveštenici su potom mnogo dana u svojim odajama raspravljali o njoj.
Konačno su svoj spor i izveštaje izneli pred Velikog sveštenika, Hedlija Tueka.
Tuek i šest sveštenika-savetnika okupili su se istog popodneva u dvorani malog
saziva. Mural Leta II, ljudsko lice na ogromnom telu crva, blagonaklono ih je
gledalo odozgo.
Tuek je seo na kamenu klupu koja je bila donesena iz sieča Vetroviti prolaz i
rekonstruisana. Postojalo je verovanje da je lično Muad'Dib sedeo na ovoj klupi.
Jedna od nogu još je nosila rezbarije u obliku atreidskog jastreba.
Njegovi savetnici zauzeli su manje savremene klupe postavljene naspram.
Visoki sveštenik imao je upečatljivu pojavu, sa svilastom sedom kosom glatko
začešljanom do ramena. Bio je to prikladan okvir za četvrtasto lice sa širokim,
punim usnama i masivnom bradom. Tuekove oči zadržale su jasne beonjače koje su
okružavale tamnoplave zenice. Kosmate, nepotšišane sede obrve bacale su mu senke
na oči.
Savetnici su sačinjavali šaroliku gomilu. Svi su bili izdanci starih
svešteničkih porodica. Svaki među njima duboko je u srcu verovao da bi stvari
išle bolje kada bi on sedeo na Tuekovoj klupi.
Koščati Stiros suvonjavog lica istupio je kao zvanični tumač stavova opozicije.
"Ona nije ništa do ubogo pustinjsko siroče koje je jahalo Šai-Huluda. To je
zabranjeno, a kazna neizostavna."
Drugi su smesta digli glas. "Ne, Stirose! Nisi u pravu. Ona nije stajala na
leđima Šai-Huluda kao Slobodnjaci. Nije imala Tvorečeve kuke ili..."
Stiros je pokušao da ih nadviče.
Tuek je video da su zapali u ćorsokak: trojica protiv trojice uz Umphruda,
debelog hedonistu, zagovornika 'obazrivog prihvatanja'.
"Nije imala načina da upravlja Šai-Huludovim kretanjem", ušao je u raspravu
Umphrud. "Svi smo videli kako se bez straha spustila na pesak i razgovarala sa
njim."
Da, svi su to videli, bilo neposredno u tom trenutku ili na holografiji koju je
jedan smotreni posmatrač načinio. Pustinjsko siroče ili ne, ona se suočila sa
Šai-Huludom i razgovarala sa njim. A Šai-Hulud je nije progutao. Ne, odista.
Božji crv se povukao na njenu zapovest i vratio u pustinju.
"Stavićemo je na probu", reče Tuek.
Rano sledećeg jutra, ornitopter kojim su upravljala ona dva sveštenika što su je
dovela iz pustinje odvezao je Šeanu daleko od pogleda žitelja Kina. Sveštenici
su je spustili na vrh jedne dine i posadili u pesak tačnu kopiju slobodnjačkog
udarača. Kada je osigurač udarača bio oslobođen, tresak moćnih udara počeo je da
se širi pustinjom - prastaro prizivanje Šai-Huluda. Sveštenici su odjurili u
svoj topter i vinuli se visoko iznad dina, dok je Šeana ostala sama na nekih
dvadeset metara od udarača, divlje obuzeta najjačim strahovima koje je ikad
osetila.
Pojaviše se dva crva. Nisu spadali u najveće koje su sveštenici do tada videli:
bili su dugački nešto manje od trideset metara. Jedan od njih je ućutkao udarač
progutavši ga. Zatim su složno krenuli kružnim naporednim putanjama i zaustavili
se jedan pored drugog na oko šest metara daleko od Šeane.
Ona je stajala pokorno, sa stisnutim pesnicama uz bokove. Eto šta su sveštenici
činili. Prinose te na žrtvu Šejtanu.
Dva sveštenika su kao opčinjena promatrala scenu iz svog letećeg 'toptera.
Njihova sočiva prenosila su scenu jednako opčinjenim posmatračima u odajama
Visokog sveštenika u Kinu. Svi su oni i ranije bili svedoci ovakvih događaja.
Bila je to uobičajena kazna, zgodan način da se uklone prekršioci među
stanovništvom ili iz redova sveštenika, kao i da se utre put za prisvajanje neke
nove konkubine. Nikada ranije, međutim, nisu imali prilike da vide usamljeno
dete kao žrtvu. I to ovakvo dete!
Božji crvi počeše lagano da puze unapred. Ponovo su se zaustavili prišavši na
samo tri metra od Šeane.
Prepuštena sudbini, Šeana nije htela da beži. Uskoro će, pomislila je, biti sa
svojim roditeljima i prijateljima. Kako je vreme proticalo, a crvi ostajali
nepomični, strah je u njoj ustupio mesto srdžbi. Zli sveštenici ostavili su je
ovde! Mogla je da čuje njihov 'topter iznad sebe. Vreo miris začina od crva
ispunjavao je vazduh oko nje. Odjednom je podigla desnu ruku i uperila je prema
'topteru.
"Napred, pojedite me! To je ono što oni žele!"
Sveštenici nisu mogli da čuju njene reči, ali je gest bio raspoznatljiv: mogli
su da vide kako razgovara sa dva Božja Crva. Prst koji je pokazivao na njih nije
slutio na dobro.
Crvi se nisu micali.
Šeana spusti ruku. "Ubili ste mi majku i oca i sve moje prijatelje!" optuživala
ih je. Zatim koraknu napred i zamahnu pesnicom prema njima.
Crvi se povukoše održavajući isto rastojanje.
"Ako me ne želite, vratite se odakle ste došli!" Mahnula je u pravcu pustinje.
Poslušno su uzmakli, a onda se, kao jedan, okrenuše.
Sveštenici u 'topteru su ih pratili sve dok nisu skliznuli pod pesak na više od
kilometar udaljenosti. Tek tada su se vratili puni straha i strepnje. Pokupili
su Šai-Huludovo dete i odvezli je u Kin.
Ambasada Bene Geserita i Kinu do sumraka je dobila potpun izveštaj. Pre sledećeg
jutra vest je bila na putu za Kapitol.
Konačno se dogodilo!
7.
Nevolja sa izvesnim vrstama ratova (a budite sigurni da je Tiranin ovo znao,
budući da to njegove pouke sadrže) je u tome što uništavaju svaku moralnu
pristojnost kod osetljivih tipova. Takva vrsta ratova vratiće preživele iz
redova poraženih među nevino stanovništvo koje nije sposobno čak ni da zamisli
šta su takvi vojnici-povratnici u stanju da učine.
'Učenje o Zlatnoj stazi', Arhive Bene Geserita
Jedno od ranih sećanja Milesa Tega odnosilo se na ručak sa njegovim roditeljima
i mlađim bratom, Sabinom. U to vreme Teg je imao samo sedam godina, ali su
događaji neizbrisivo počivali u njegovom sećanju: trpezarija na Lerneusu,
raznobojno ukrašena sveže ubranim cvećem; prigušena svetlost žućkastog sunca
razlivena kroz antičke zastore. Svetloplavi servis za ručavanje i blistavo
srebro ulepšavali su trpezu. Posluga akolita bila je uvek pri ruci, jer, iako je
njegova majka morala neprekidno da bude izdvojena, na posebnom zadatku, njene
dužnosti učiteljice Bene Geserita nisu se smele zapustiti.
Dženet Roksbrov-Teg, koščata žena koja je po izgledu bila predodređena za život
velike dame, prelazila je pogledom sa jednog na drugi kraj stola, pazeći da
raspored servisa za ručavanje ne bude poremećen makar i najmanjom pogreškom u
postavljanju. Loši Teg, Milesov otac, uvek je gledao na ovo sa stavom
blagonaklone veselosti. On je bio mršav čovek visokog čela i tako uzanog lica da
se činilo kao da mu tamne oči stoje izbočene na stranama. Njegova crna kosa
savršeno se slagala sa plavom ženinom.
Na pozadini prigušenih zvukova obedovanja i jakog mirisa začinjene edu supe,
majka je upućivala oca kako da se ophodi sa nekim nametljivim Slobodnim
trgovcem. Kada je izgovorila reči 'Tleilaksi', Miles načulji uši. Njegovo
obrazovanje tek što je dotaklo Bene Tleilakse.
Čak je i četvorogodišnji Sabin, koji je mnogo godina kasnije podlegao kao žrtva
jednog trovača na Romu, slušao što je bolje umeo. Sabin je obožavao svog brata,
gledajući u njemu junaka. Sve što bi pobuđivalo Milesovu pažnju, zanimalo je i
Sabina. Oba dečaka su ćutke slušala.
"Tog čoveka podmetnuli su Tleilaksi", reče gospa Dženet. "Osećam to u njegovom
glasu."
"Ne sumnjam u tvoju spodobnost da otkrivaš takve stvari, draga moja", prihvati
Loši Teg. "Ali šta mogu da uradim? Ima ispravne kreditne doznake i želi da
kupi..."
"Narudžbina za pirinač u ovom času nije važna. Nikad ne uzimaj zdravo za gotovo
da je ono što jedan Liceigrač traži odista ono što on želi."
"Siguran sam da on nije Liceigrač. On..."
"Loši! Znam da si zahvaljujući meni dobro savladao tu veštinu i da možeš da
prepoznaš Liceigrača. Slažem se da Slobodan trgovac nije jedan od njih.
Liceigrači su ostali na letelici. Oni znaju da sam ja ovde."
"Znaju da ne mogu da te obmanu. Da, ali..."
"Strategija Tleilaksa je uvek upredena u čitavu mrežu strategija, od kojih svaka
može da bude ona prava. To su naučili od nas."
"Moja draga, ako se bavimo Tleilaksima, a ja ne dovodim u pitanje tvoje ocene,
onda to smesta postaje pitanje melanža."
Gospa Dženet blago klimnu. Odista, čak je i Miles znao za vezu između Tleilaksa
i začina. Bilo je to, upravo, jedna od stvari koje su ga očaravale u vezi sa
Tleilaksima. Za svaki miligram, melanža proizvedenog na Rakisu, tankovi Bene
Tleilaksa su proizvodili silne tone. Upotreba melanža narasla je do te mere da
su bile potrebne nove zalihe, pa je čak i svemirski Esnaf klečao pred takvom
moći.
"Ali pirinač...", usudi se Loši Teg.
"Moj dragi supruže, Bene Tleilaksima nije potrebno toliko mnogo pongi pirinča u
našem sektoru. Traže ga da bi trgovali njime. Moramo otkriti kome je stvarno
potreban pirinač."
"Želiš da odugovlačim", upita je on.
"Tačno. Ti si izvanredan upravo u onome što nam je sada potrebno. Ne daj tom
Slobodnom trgovcu priliku da kaže da ili ne. Neko koga su obučavali Liceigrači
uvažiće takvu lukavost."
"Mamićemo Liceigrače da iziđu iz letelice, dok ti započinješ na drugom mestu."
Gospa Dženet se osmehnu. "Divan si kada tako pogađaš moje misli."
Njih dvoje izmeniše pogled pun razumevanja.
"On ne može da ode kod drugog snabdevača u ovom sektoru", nastavi Loši Teg.
"Želeće da izbegne idem ne-idem sučeljavanje", prihvati gospa Dženet.
"Odlaganje, odlaganje i još odlaganja. Moraš izvući Liceigrače iz letelice."
"Oni će, dabome, shvatiti."
"Da, dragi moj, i u tome je opasnost. Moraš se sa njima sastajati isključivo na
svom bunjištu, i uvek sa svojom stražom u blizini."
Miles Teg se sećao da je njegov otac zaista naterao Liceigrače da iziđu iz
letelice. Majka je odvela Milesa do aparata za gledanje, kroz koji je posmatrao
sobu sa bakarnim zidovima gde je njegov otac zaključio pogodbu koja je dobila
CHOAM'ove najviše pohvale i bogatu premiju.
Bili su to prvi Liceigrači koje je Teg ugledao: dvojica omanjih muškaraca,
sličnih poput blizanaca. Imali su ovalna lica gotovo bez brade, prćaste noseve,
sićušna usta, crne oči kao dugmad i kratko podšišanu belu kosu koja je štrčala
sa glava poput čekinja. Obojica su bili odeveni isto kao i Slobodni trgovac - u
crne tunike i pantalone.
"Iluzija, Milese", rekla mu je majka. "Iluzija je njihov način. Oblikovanje
iluzije da bi se postigli stvarni ciljevi - na taj način Tleilaksi dejstvuju."
"Kao mađioničar u Zimskoj predstavi?" upitao je Miles netremice gledajući u
aparat i scenu sa prilikama poput dečjih igračaka.
"Sasvim slično", složila se njegova mati. Ona je, takođe, dok je govorila
gledala u aparat, ali je jednu ruku zaštitnički obavila oko sinovljevih ramena.
"Posmatraš zlo, Milese. Prouči ga pažljivo. Lica koja vidiš mogu u trenu da se
izmene. Oni su u stanju da postanu viši i teži. Sposobni su da oponašaju tvog
oca do te mere da jedino ja mogu da prepoznam zamenu."
Milesova usta su napravila jedno bezglasno 'O'. Zurio je u aparat slušajući kako
njegov otac objašnjava da je cena CHOAM-ovog pirinča još jedanput alarmantno
porasla.
"A najgore od svega", rekla mu je majka, "jeste da neki od novih Liceigrača
mogu, dodirom tela žrtve, da upiju ponešto od žrtvinih sećanja."
"Oni čitaju um?" Miles je podigao oči ka majci.
"Ne baš to. Mislim da uzimaju otisak sećanja, gotovo kao u holofoto procesu. Ali
još ne znaju da smo mi svesni te činjenice."
Miles je razumeo. O ovome nije smeo da razgovara ni sa kim, čak ni sa ocem ili
majkom. Ona ga je naučila tajnim načinima ponašanja Bene Geserita. Pažljivo je
posmatrao prilike na ekranu.
Liceigrači nisu odavali nikakva osećanja dok su slušali njegovog oca, ali se
činilo kao da im oči blistaju pojačanim sjajem.
"Kako su postali tako zli?" upitao je Miles.
"Oni su zajednička bića, tako odgajena da se ne poistovećuju ni sa jednim
oblikom ili licem. Obličje u kome se sada predstavljaju namenjeno je mojim
očima. Znaju da ih posmatram. Odmaraju se u svom prirodnom zajedničkom obliku.
Zapamti ga dobro."
Miles nagnu glavu na stranu budno proučavajući Liceigrače. Izgledali su tako
prazno i besplodno.
"Oni nemaju osećanje sopstvenog bića", objasni mu majka. "Poseduju jedino nagon
za očuvanjem vlastitih života, osim ako im nije naređeno da umru za svoje
gospodare."
"Da li bi to učinili?"
"Učinili su to već mnogo puta."
"Ko su njihovi gospodari?"
"Ljudi koji retko napuštaju planete Bene Tleilaksa."
"Imaju li oni decu?"
"Liceigrači nemaju. Oni su hibridi, besplodni. Ali njihovi gospodari mogu da se
razmnožavaju. Probali smo sa nekolicinom, ali su im izdanci čudni. Nekoliko žena
je rodilo, no čak ni tada nismo uspeli da istražimo njihova Druga sećanja."
Miles se namršti. Znao je da mu je majka bila Bene Geserit. Znao je da časne
majke poseduju zadivljujući rezervoar Drugih sećanja, koja su se protezala
unazad kroz sve milenijume postojanja Sestrinstva. Znao je čak i ponešto o planu
razmnožavanja Bene Geserita. Časne majke su odabirale posebne muškarce i rađale
decu sa njima.
"Kako izgledaju žene Tleilaksa?" upita Miles.
Bilo je to pitanje koje je svedočilo o dobroj moći opažanja i gospa Dženet oseti
kako je preplavljuje talas ponosa. Da, gotovo je izvesno da pored sebe ima
budućeg mentata. Gospodarice rasplođavanja su bile u pravu u pogledu genetskog
potencijala Loši Tega.
"Niko izvan njihovih planeta nikad nije izvestio da je video ženu Tleilaksa",
odgovori gospa Dženet.
"Da li one postoje ili su u pitanju samo rezervoari?"
"Postoje."
"Ima li žena Liceigrača?"
"Oni, po izboru, mogu biti muško ili žensko. Posmatraj ih pažljivo. Znaju šta
tvoj otac čini i to ih ljuti."
"Hoće li pokušati da povrede mog oca?"
"Ne usuđuju se. Preduzeli smo mere bezbednosti i oni to znaju. Pogledaj kako
onaj sa leve strane pokreće vilice. To je jedan od njihovih znakova ljutnje..."
"Rekla si da su oni zaje... zajednička bića."
"Kao insekti u košnici, Milese. Oni nemaju predstavu o sebi. Bez osećanja samih
sebe, oni su izvan svake moralnosti. Ne treba verovati ničemu što kažu ili
urade."
Miles se naježi.
"Nikada nismo uspeli da kod njih otkrijemo neki etički kod", reče gospa Dženet.
"Oni su telo pretvoreno u automat. Nemaju vlastito biće, oni nikoga ne poštuju,
čak ni onoga u koga ne sumnjaju. Uzgajani su jedino da bespogovorno slušaju
svoje gospodare."
"Znači, rečeno im je da dođu ovamo i kupe pirinač."
"Tačno. Rečeno im je da ga nabave, ali u ovom sektoru ne postoji drugo mesto gde
to mogu da urade."
"Moraju da ga kupe od oca?"
"On je njihov jedini izvor. Upravo u ovom trenutku plaćaju ga melanžom. Vidiš
li?"
Miles je video kako narandžastomrke začinske priznanice prelaze iz ruke u ruku -
čitav pozamašni denjak koji je jedan od Liceigrača izvadio iz kutije na podu.
"Cena je visoka, daleko viša nego što su mogli da predvide", reče gospa Dženet.
"Biće to trag koji se lako može slediti."
"Zašto?"
"Neko će bankrotirati kupujući ovu isporuku. Mislimo da znamo ko je kupac. Ma ko
da je, saznaćemo to. Tada će nam biti jasno kakva je trgovina ovde stvarno bila
posredi."
Gospa Dženet je potom počela da ukazuje na prepoznatljive nepodudarnosti koje su
Liceigrača odavale uvežbanim očima i ušima. Bili su to tanani zvuci, ali ih je
Miles smesta uočio. Majka mu je tada rekla da smatra da bi mogao da postane
mentat... a možda i više od toga.
Ubrzo po svom trinaestom rođendanu Miles Tag je bio poslat na više školovanje u
tvrđavu Bene Geserita na Lampadasu, gde je majčina procena dobila potvrdu.
Primila je poruku sledećeg sadržaja. "Podarila si nam ratnika-mentata kome smo
se nadale."
Teg nije video ovu poruku sve dok nije došao u priliku da sređuje stvari svoje
majke posle njene smrti. Te reči ispisane na malom listu ridulijan kristala, sa
oznakom Kapitola pri dnu, ispunile su ga neobičnim osećanjem izbačenosti iz
vremena. Sećanja su ga najednom bacila na Lampadas, gde je njegova ljubav-
strahopoštovanje koju je osećao za svoju majku spretno bila preusmerena na
Sestrinstvo, što je i bila prvobitna namera. Razumeo je to tek u vreme poznijih
mentatskih vežbi, ali ga je to još jače vezalo za Bene Geserit. Potvrdilo se
uverenje da Sestrinstvo mora biti jedna od njegovih snaga. Već je znao da je
Bene Geserit jedna od najmoćnijih sila u njegovoj vaseljeni - najmanje ravna
svemirskom Esnafu, nadmoćna u odnosu na Savet Ribogovornica koje su nasledile
jezgro atreidskog carstva, daleko moćnija od CHOAM-a i na neki način ravnoteža
sa fabrikantima Iksa i Bene Tleilaksima. Izvesno merilo dalekosežnog autoriteta
Sestrinstva moglo se izvesti iz činjenice da su one držale autoritet uprkos
melanžu Tleilaksa proizvedenom u rezervoarima, koji je razorio rakiski monopol
na začin, baš kao što su iksijanske navigatorske sprave dokinule Esnafov monopol
na svemirska putovanja.
U tom uzrastu Miles Tag je već veoma dobro poznavao istoriju. Esnafovi
navigatori više nisu bili jedini koji su mogli da provlače letilicu kroz prevoje
svemira - u ovoj galaksiji jedan tren, u nekoj drugoj galaksiji potpuno drugi
damar.
Škole Sestrinstva malo su mu uskraćivale, otkrivajući mu po prvi put činjenicu o
njegovom atreidskom poreklu. Ovo otkriće je bilo neophodno zbog provera kojima
je bio podvrgnut. Očigledno je da su proveravali njegovu sposobnost predviđanja.
Da li je on mogao, poput Esnafovih navigatora, da otkrije smrtonosne prepreke?
Nije uspeo u tome. Bio je jednako slep za te naprave kao i ostatak ljudskog
roda. Za ovu proveru, međutim, dali su mu povećane doze začina i on je osetio
buđenje svog Istinskog bića.
"Um na svom početku", nazvala je to sestra koja ga je podučavala kada je
zatražio da mu objasne taj čudan osećaj.
Za neko vreme, vaseljena je, dok ju je posmatrao kroz novu svest, delovala
magično. Njegova svest je najpre bila krug, a potom globus. Uporno opstajući
oblici postali su prolazni. Bez ikakvog upozorenja zapadao je u stanje zanosa,
sve dok ga sestre nisu naučile da ga kontroliše. Upoznale su ga sa životopisima
svetaca i mistika i prisilile ga da i jednom i drugom rukom slobodno nacrta krug
sledeći liniju svoje svesti.
Do kraja školovanja svest mu je opet uspostavila vezu sa uobičajenim značenjima,
ali ga ono sećanje na magiju nikada nije napustilo. Otkrio je da je to osećanje
izvor snage u najtežim trenucima.
Pošto se prihvatio dužnosti golinog učitelja oružja, Teg je utvrdio da je
njegovo magijsko sećanje sve prisutnije u njemu. Bilo mu je posebno od koristi
prilikom prvog razgovora sa Švangiju u Tvrđavi na Gamuu. Sastali su se u radnoj
sobi časne majke, prostoriji sjajnometalnih zidova, punoj brojnih instrumenata
od kojih je većina nosila pečat Iksa. Čak je i stolica u kojoj je ona sedela,
dok je jutarnje sunce dopiralo kroz prozor iza nje tako da joj je lice bilo
jedva vidljivo, čak je i ta stolica bila jedna od onih iksijanskih
samooblikujućih stvarčica.
Bio je primoran da sedne na psu-naslonjaču, iako je bio siguran da je znala
koliko je njemu bilo odvratno da koristi ikakav živi oblik za tako ponižavajuću
svrhu.
"Odabran si zato što si stvarno prava dedovska figura", rekla mu je Švangiju.
Sjajna sunčeva svetlost stvarala je koronu oko njene zakukuljene glave.
Smišljeno! "Tvoja mudrost će zavredeti dečakovu ljubav i poštovanje."
"Nema načina na koji bih mogao da budem očinska figura."
"Prema Tarazi, poseduješ upravo ona svojstva koja ona traži. Znam za tvoje časne
i slavne ožiljke i njihovu vrednost za nas."
Ovo je samo potvrdilo njegovu prethodnu mentatsku pretpostavku. Pripremale su to
odavno. One uzgajaju za to. Ja sam bio uzgajan za to. Ja sam deo njihovih širih
planova.
Sve što je rekao bilo je: "Taraza očekuje da taj dečak postane savršen ratnik
kada jednom ponovo uspostavi svoju istinsku ličnost."
Švangiju je naprosto zurila u njega za trenutak, a onda je rekla: "Ne smeš da
odgovoriš ni na jedno njegovo pitanje o golama, ukoliko pokaže zanimanje za taj
predmet. Nemoj čak ni koristiti tu reč sve dok ti ne dam dozvolu. Pribavićemo ti
sve podatke o goli, neophodne za vršenje tvoje dužnosti."
Hladno razdvajajući svoje reči kako bi ih što bolje istakao, Teg je odvratio:
"Možda časna majka nije valjano obaveštena da ja prilično dobro znam šta su gole
Tleilaksa. Susretao sam Tleilakse u boju."
"Misliš da znaš dovoljno o nizovima Ajdaha?"
"Ajdahoi su bili na glasu kao sjajni vojni stratezi", odgovorio je Teg.
"Onda možda veliki bašar nije upoznat sa ostalim osobinama našeg gole."
Nije bilo sumnje u porugu u njenom glasu; i još nečega: slabo skrivene ljubomore
i velike srdžbe. Tega je majka naučila načinima čitanja kroz povremene maske,
zabranjenom znanju koje je on uvek skrivao. Prepodobio se da je razočaran i
slegnuo ramenima.
Bilo je očigledno, međutim, da je Švangiju znala da je on Tarazin bašar. Granice
su bile povučene.
"Po nalogu Bene Geserita", rekla je Švangiju, "Tleilaksi su uneli značajne
promene u sadašnji niz Ajdaha. Njegov mišićno-nervni sistem je modernizovan."
"Bez promene prvobitne ličnosti?" Teg joj je blago uputio to pitanje, radoznao
koliko daleko će ona ići u otkrivanju.
"On je gola, a ne klon!"
"Shvatam."
"Odista? Nužna je brižljiva prana-bindu obuka na svim stupnjevima."
"Taraza je izdala tačne naredbe", napomenuo je Teg. "I svi ćemo ih izvršavati."
Švangiju se nagla unapred ne skrivajući bes: "Od tebe se traži da obučavaš
jednog golu, čija je uloga u određenim planovima krajnje opasna za sve nas.
Mislim da ni izdaleka ne razumeš šta imaš da obučavaš!"
Šta da obučavaš; pomisli Teg: ne koga. Ovo gola dete nikada neće biti ko za
Švangiju ili bilo kog ko se suprotstavljao Tarazi. Možda gola ne treba da bude
ko ni za koga sve dok ponovo ne uspostavi svoje prvobitno biće, dok čvrsto ne
ulegne u identitet prvog Dankana Ajdaha.
Teg je jasno video da je Švangiju gajila nešto više od obične rezervisanosti
prema projektu sa golama. Ona je bila aktivni protivnik, baš kao što ga je
Taraza upozorila. Švangiju je bila neprijatelj, a Tarazine naredbe izričite.
"Štitićeš to dete od svake opasnosti."
8.
Prošlo je deset hiljada godina od kako je Leto II otpočeo na Rakisu svoj
preobražaj od ljudskog bića u peščanog crva, a istoričari se još spore oko
njegovih pobuda. Da li je bio gonjen željom za dugim životom? Živeo je više nego
deset puta koliko iznosi običan ljudski vek od tri stotine standardnih godina -
ali, razmotrite cenu koju je platio. Da li je u pitanju bila privlačnost moći?
Nazvan je Tiraninom sa puno razloga, ali šta mu je donela moć od onih stvari
koje bi jedno ljudsko biće poželelo? Da li je hteo da spase čovečanstvo od samog
sebe? Za odgovor na ovo pitanje raspolažemo jedino njegovim rečima o njegovoj
Zlatnoj stazi i ja ne mogu da prihvatim samouslužne spise iz Dar-es-Balata. Da
li su možda bila posredi neka druga utoljenja, koja bi jedino njegova iskustva
mogla da rasvetle? Bez boljih dokaza, ovo pitanje ostaje otvoreno. Sve što
možemo da kažemo jeste: "Učinio je to!" Sama fizička činjenica je neporeciva.
'Preobraženje Leta II', završetak govora Gausa Andauda povodom desethiljadite
godišnjice.
Vaf je bio svestan da se još jedanput otisnuo na Laškar. Ovog puta ulog nije
mogao biti veći. Jedna Uvažena Naložnica iz Raštrkavanja zahtevala je da se
susretne sa njim. Povindah nad povindasima. Potomci Tleilaksa iz Raštrkavanja
saopštili su mu sve što su mogli o tim groznim ženama.
"Daleko su groznije čak i od časnih majki Bene Geserita", rekli su.
I brojnije, podseti se Vaf.
Nije u potpunosti verovao ni potomcima Tleilaksa koji su se vraćali. Naglasak im
je bio čudan, ponašanje još čudnije, a privrženost obredima sumnjiva. Na koji
način bi mogli da budu ponovo primljeni u Veliki Kel? Koji bi mogući obredi
gufrana uspeli da ih očiste posle svih ovih vekova? Malo je bilo verovatno da su
tokom pokoljenja sačuvali tajnu Tleilaksa.
Oni nisu više bili malik-braća, pa ipak su predstavljali jedini izvor
obaveštenja o tim izgubljenima - povratnicima. A kakva su samo otkrića doneli!
Otkrića koja su bila ugrađena u gole Dankana Ajdaha - bilo je to vredno svih
rizika od zagađivanja povindaškim zlom.
Za mesto susreta sa Uvaženom Naložnicom bila je određena jedna iksijanska ne-
letelica - što se moglo smatrati neutralnim mestom - koja se nalazila u niskoj
orbiti oko zajednički odabrane džinovske gasne planete u jednom opustošenom
solarnom sistemu Starog carstva. Lično je Prorok iscrpeo i poslednja bogatstva
tog sistema. Novi Liceigrači su se u obličju Iksijanaca nalazili među posadom
ne-letelice, pa ipak se Vaf znojio zbog ovog prvog susreta. Ako su te Uvažene
Naložnice zaista bile groznije od veštica Bene Geserita, da li će zamena
Iksijanaca Liceigračima biti otkrivena?
Izbor mesta susreta i dogovori o njemu izazivali su kod Tleilaksa napetost. Da
li je bezbednost bila potpuna? Bodrio je sebe kako ima dva zapečaćena oružja,
koja nikada nisu viđena izvan Tleilaksinih srednjih planeta. Ta oružja su bila
mukotrpan ishod dugotrajnih napora njegovih pronalazača: dva majušna bacača
strelica skrivena u njegovim rukavima. Godinama je vežbao sa njima sve dok zamah
rukavima i izbacivanje otrovnih strelica nisu postali gotovo refleksna radnja.
Zidovi sobe predviđene za susret bili su valjano pobakreni, što je bio dokaz da
su zaštićeni od iksijanskih špijunskih aparata. Ali ko zna kakve su instrumente,
mimo iksijanskog znanja, bili u stanju da izumeju ljudi iz Raštrkavanja.
Vaf kolebljivim korakom uđe u sobu. Uvažena Naložnica već je bila tamo, sedeći u
kožnoj visećoj stolici.
"Zvaćeš me onako kako me i svi drugi zovu", reče mu umesto pozdrava. "Uvažena
Naložnica."
Poklonio se, jer su ga upozorili da to treba da učini. "Uvažena Naložnice."
Ni nagoveštaja skrivenih moći u njenom glasu. Tih kontra-alt sa gornjim tonovima
koji su govorili da ga prezire. Izgledala je kao neki ostareli atleta ili
akrobata, usporen i umirovljen, ali koji je i dalje očuvao napetost mišića i
ponešto od svoje veštine. Lice joj je bilo zategnuto - koža preko lobanje sa
istaknutim jagodicama. Tankousna usta odavala su utisak osionosti dok je
govorila kao da je svaka reč bila upućena bićima nižeg reda.
"Pa, uđi i sedi!" dobaci mu, mahnuvši prema visećoj stolici naspram sebe.
Vaf začu kako se ulazni otvor sa šištanjem zatvara iza njegovih leđa. Bio je sam
sa njom! Bez sumnje je posedovala detektor. Video je njegov vod koji joj je bio
spojen sa levim uvom. Njegovi bacači strelica bili su zapečaćeni i 'isprani'
protiv detektora, a potom držani na minus 340 Kelvinovih stepeni u radijacijskom
tanku za pet S na Y, da bi bili sigurni od detektora. Da li je to bilo dovoljno?
Polako se spustio u naznačenu stolicu.
Oči Uvažene Naložnice bile su prekrivene kontaktnim sočivima narandžaste boje,
što im je davalo divlji izgled. Sve zajedno delovalo je zastrašujuće. A tek
odeća! Crvene hulahopke ispod tamnog plašta. Površina plašta bila je ukrašena
nekakvom biserastom tkaninom koja je tvorila čudne arabeske i zmajolike šare.
Sedela je u stolici kao da je bila na tronu, sa kandžastim šakama koje su ovlaš
počivale na naslonima.
Vaf se obazre po prostoriji. Njegovi ljudi pregledali su ovo mesto zajedno sa
iksijanskim radnicima za tehničko održavanje i predstavnicima Uvažene Naložnice.
Uradili smo najbolje što smo mogli, pomisli i pokuša da se opusti.
Uvažena Naložnica se nasmeja.
Vaf ju je netremice posmatrao trudeći se da izgleda spokojan, koliko mu je to
hrabrost dozvoljavala. "Sada me odmeravate", obrati joj se glasom punim optužbe.
"Govorite sebi kako raspolažete neizmernim sredstvima koja možete da upotrebite
protiv mene, tananim i grubim instrumentima koja mogu da sprovedu u delo vaša
naređenja."
"Ne razgovaraj tim tonom sa mnom." Reči su bile izgovorene tiho i ravnim glasom,
ali su sadržavale toliko zlobe u sebi da se Vaf gotovo trže.
Zurio je u vretenast mišić ženine noge, u tu zagasitocrvenu tkaninu hulahopki
koja se prelivala na koži kao da je bila njen organski deo.
Vreme njihovog susreta bilo je podešeno da oboma pada usred prepodneva, i to
tako što je čas buđenja bio usput usklađen. Vaf se, međutim, osećao kao iščašen
i u nepovoljnom položaju. Šta ako su priče njegovih doušnika bile istinite? Mora
biti da pri sebi ima oružje.
Nasmešila mu se veselo.
"Pokušavate da me zaplašite", reče Vaf.
"I uspevam."
Talas srdžbe preplavi Vafa. Trudio se da mu se to ne pokaže u glasu. "Došao sam
na vaš poziv."
"Nadam se da nisi došao da bi ušao u sukob u kome bi zasigurno izvukao deblji
kraj", odvrati ona.
"Došao sam da sklopim savez između nas", napomenu on. Pri tom se pitao: Šta hoće
od nas? Nema sumnje da smo im zbog nečega potrebni.
"Kakav bi to savez mogao biti sklopljen između nas?" upita ona. "Zar biste vi
podizali građevine na splavu koji se raspada? Ha! Sporazumi se mogu kršiti i to
se često događa."
"Šta je zalog naše pogodbe?" upita on.
"Pogodbe? Ja se ne pogađam. Mene zanima gola koga ste načinili za one veštice."
Njen ton nije odavao ništa, ali Vafovo bilo ipak zakuca jače na ovo pitanje.
U jednom od njegovih gola života, Vafa je obučavao mentat odmetnik. Sposobnosti
mentata bile su izvan njegovog domašaja, a pored toga, razmišljanje zahteva
reči. Bili su primorani da ubiju tog povindaha mentata, ali je samo iskustvo
sadržalo neke vredne stvari. Vaf je dopustio da ga obuzme izvesno osećanje
odvratnosti pri sećanju na to, ali je ipak prizvao u svest one vredne stvari.
Napadni i upij u sebe podatke koje taj napad izaziva!
"Ništa mi ne nudite u zamenu!" reče on prilično glasno.
"Obeštećenje je stvar mog slobodnog izbora", odgovori ona mirno.
Vaf je prezrivo pogleda. "Da li se vi to igrate sa mnom?"
Pokazala je bele zube, divlje se cereći. "Ne bi preživeo moju igru, niti bi to
poželeo."
"Te sam, tako, primoran da zavisim od vaše dobre volje!"
"Zavisnost?" Reč se izvila iz njenih usta kao da ju je proizvelo osećanje
odvratnosti. "Zbog čega prodajete te gole vešticama, pa ih potom ubijate?"
Vaf stisnu usne i zaneme.
"Izmenili ste ovog golu na neki način, a ipak mu ostavili mogućnost da ponovo
stekne svoja prvobitna sećanja", podseti ga ona.
"Tako mnogo znate!" odbrusi Vaf. Ovo nije bila poruga u pravom smislu te reči, i
nadao se da nije ništa otkrila. Špijuni! Imala je špijune među vešticama! Da li
je i u zavičaju Tleilaksa postojao izdajnik?
"Na Rakisu živi jedna devojčica od posebne važnosti za planove onih veštica",
reče Uvažena Naložnica.
"Otkud to znate?"
"Veštice ne mogu da načine nijedan korak a da mi to ne znamo! Pomišljate na
špijune, ali ne možete ni da zamislite koliko će daleko naše ruke dosegnuti!"
Vaf je bio užasnut. Da li je mogla da mu čita misli? Da li je posredi bilo nešto
stvoreno u Raštrkavanju? Neki divlji talenat stečen tamo gde se prvobitno
ljudsko seme nije moglo održati?
"Jeste li izmenili tog golu?" upita ona odsečno.
Glas!
Vaf, koga je mentat učitelj naoružao protiv tog sredstva, zamalo što ipak nije
lanuo odgovor. Ova Uvažena Naložnica posedovala je ponešto od moći veštica! To
je tako neočekivano došlo od nje. Takve stvari si mogao očekivati od jedne časne
majke i stoga si bio u pripravnosti. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da
se sabere. Skupio je šake ispod brade.
"Raspolažete zanimljivim sredstvima", primeti ona.
Crte Vafovog lica poprimiše mangupski izgled. Znao je u kojoj je meri mogao da
izgleda umirujuće đavolasto.
Napad!
"Poznato nam je koliko ste naučili od Bene Geserita", započe on.
Izraz besa pređe preko njenog lica i namah nestade. "One nas ničemu nisu
naučile!"
Vaf podesi glas tako da zvuči šaljivo molećivo, te reče laskajući: "Dabome, ovo
nije pogađanje."
"Zar nije?" Delovala je donekle iznenađeno.
Vaf spusti ruke. "Ma hajdete, Uvažena Naložnice. Zainteresovani ste za tog golu.
Govorite o stvarima na Rakisu. Za šta nas vi smatrate?"
"Za malovredne. Svakim trenutkom postajete sve manje vredni."
Vaf u njenom odgovoru oseti delovanje najhladnije logičke mašine. Nije tu bilo
nagoveštaja prisustva mentata, već nečeg jezivijeg. Sposobna je da me ubije ovde
na licu mesta!
Gde su joj oružja? Da li su joj uopšte potrebna oružja? Nije mu se dopadao
izgled tih vretenastih mišića, žuljevitih ruku i lovački odsjaj u njenim
narandžastim očima. Da li je na neki način mogla da nasluti (ili čak da zna) za
bacače strelica u njegovim rukavima?
"Suočeni smo sa problemom koji se ne može rešiti logičkim putem", nastavi ona.
Vaf je zgranuto zurio u nju. Ovo je mogao da kaže jedan Zensuni gospodar. Sam je
to sebi bio rekao u više prilika.
"Verovatno nikad nisi razmotrio jednu takvu mogućnost", nastavi ona sa
podbadanjem.
Kao da su joj ove reči svukle masku sa lica, Vaf odjednom prozre proračunatu
osobu iza svih onih nameštenih stavova. Da li ga je smatrala nekim teturavim
slepcem dostojnim jedino omalovažavanja?
Sakupio je u glasu što je više mogao kolebljive začuđenosti i upitao: "Na koji
način se takav problem može rešiti?"
"To će odrediti prirodan razvoj događaja", odvrati ona.
Vaf nastavi da je netremice posmatra, praveći se da je zbunjen. Njene reči nisu
mirisale na otkriće. Ipak, neke stvari su se podrazumevale! Zato reče samo:
"Vaše reči me ostavljaju u nedoumici."
"Ljudski rod je postao beskrajan", odvrati ona. "To je istinski dar
Raštrkavanja."
Vaf se borio da prikrije nemir koji su poslednje reči stvorile u njemu.
"Beskrajne vaseljene, beskrajno vreme - sve se može dogoditi", reče on.
"Ah, mali bistri čovečuljče", nasmeši se ona. "Kako se može pristati na sve
mogućnosti? To nije logično."
Zvučala je, pomisli Vaf, kao jedan od onih drevnih vođa Batlerijanskog Džihada,
koji je pokušao da oslobodi čovečanstvo od mehaničkih umova. Ova Uvažena
Naložnica bila je čudnovato zastarela.
"Naši preci tražili su odgovor uz pomoć računara", odvaži se on. Neka proba ovo!
"Već ti je poznato da računarima nedostaje beskrajan skladišni kapacitet", reče
ona.
Njene reči ga još jednom pometoše. Da li je doista mogla da čita misli? Je li
ovo bio neki oblik otiskivanja uma? Ono što su Tleilaksi radili sa Liceigračima
i golama, možda su mogli i drugi. Usredsredio je svest i usmerio je na
Iksijance, na njihove zle naprave. Povindaške naprave!
Uvažena Naložnica se obazre po sobi. "Da li grešimo što verujemo Iksijancima?"
upita ga.
Vaf zadrža dah.
"Mislim da im ne verujete u potpunosti", podbode ga ona. "Hajde, hajde, mali
čoveče. Nudim ti svoju dobru volju."
Vaf je sa zakašnjenjem počeo da sluti da ona pokušava da se ponaša prijateljski
i iskreno prema njemu. Nema sumnje da je napustila raniji stav srdite
nadmoćnosti. Njegovi doušnici među Izgubljenima preneli su mu da su Uvažene
Naložnice donosile seksualne odluke na sličan način kao i Bene Geserit. Da li je
pokušavala da bude zavodljiva? Ali ona je jasno shvatala i obrazlagala slabost
logike.
Bilo je to veoma uzbuđujuće!
"Vrtimo se ukrugu", reče on.
"Sasvim suprotno. Krugovi zatvaraju. Krugovi ograničavaju. Čovečanstvo nije više
ograničeno svemirom u kome traba da raste."
Evo, ponovo je krenula! On prozbori suvim glasom: "Rečeno je da ono što ne možeš
da kontrolišeš moraš prihvatiti."
Nagnula se napred, prikovavši svoje narandžaste oči za njegovo lice. "Da li
prihvataš mogućnost konačne propasti Bene Tleilaksa?"
"Da je tako ne bih sada bio ovde."
"Kada logika više ne pomaže moraju se upotrebiti druga oruđa."
Vaf se isceri. "To zvuči logično."
"Ne izruguj se sa mnom! Kako se usuđuješ!"
Vaf uzdiže šake u stavu odbrane i reče umirujućim tonom: "Koja bi oruđa Uvažena
Naložnica predložila?"
"Energiju!"
Njen odgovor ga iznenadi. "Energiju? U kom obliku i u kojoj meri?"
"Tražiš logične odgovore", prebaci mu ona.
Vaf sa osećanjem žalosti shvati da ona i, pored svega, nije Zensuni. Uvažena
Naložnica je samo izvodila igre rečima na ivicama ne-logike, kružeći oko nje,
ali je logika bila njeno oruđe.
"Trulež se iz jezgra širi prema spolja na sve strane", napomenu on.
Činilo se kao da nije čula njegovu ispitivačku tvrdnju. "Postoji neiskorišćena
energija u dubinama svakog ljudskog bića koje se udostojimo da dotaknemo", reče
ona. Ispružila je koščati prst do na nekoliko milimetara od njegovog nosa.
Vaf se povuče dublje u stolicu sve dok ona ne spusti ruku. Zatim je upita: "Zar
to nije ono što su rekle Bene Geserite pre no što su proizvele svog Kvizac
Haderaha?"
"One su izgubile kontrolu nad sobom i nad njim", odbrusi ona podrugljivo.
Ponovo je, pomisli Vaf, upotrebila logiku u razmišljanju o ne-logici. Koliko
mnogo mu je rekla u ovih nekoliko omaški. Mogao je ovlaš da sagleda verovatnu
istoriju ovih Uvaženih Naložnica. Jedna od prirodnih časnih majki, pripadnica
Slobodnjaka sa Rakisa, otišla je u Raštrkavanje. Za vreme i neposredno posle
Vremena gladi najrazličitiji ljudi bežali su u ne-letelicama. Jedna ne-letelica
posejala je negde tu divlju vešticu i njene ideje. To seme se vratilo u obliku
ove žene-lovca narandžastih očiju.
Ona još jednom nasrnu Glasom na njega, pitajući: "Šta ste uradili s tim golom?"
Ovog puta Vaf je bio spreman i samo sleže ramenima. Ova Uvažena Naložnica se
mora ukloniti ili, ako je moguće, ubiti. Saznao je dosta od nje, ali nije bilo
načina da se utvrdi koliko je ona uz pomoć svojih neodgonetljivih talenata
istovremeno saznala od njega.
One su seksualna čudovišta, saopštili su mu njegovi obaveštajci. One
porobljavaju muškarce seksualnim moćima.
"Kako malo znaš o radostima koje mogu da ti pružim", reče ona. Glas joj se kao
bič uvijao oko njega. Kako je to bilo primamljivo! Koliko zavodljivo!
Vaf prozbori braneći se: "Kažite mi zašto..."
"Nemam potrebe išta da ti kažem!"
"Onda vi niste došli da se pogodimo." Glas mu je zvučao tužno. Ne-letelice su
zbilja posejale trulež u drugim vaseljenama. Vaf oseti breme nužnosti na
plećima. Šta ako nije bio u stanju da je ubije?
"Kako se usuđuješ da jednoj Uvaženoj Naložnici predlažeš pogodbu?" uzviknu ona.
"Znaj da mi određujemo cenu!"
"Ne poznajem vaše načine, Uvažena Naložnice", reče Vaf. "Ali osećam u vašim
rečima da sam vam naneo uvredu."
"Izvinjenje je prihvaćeno."
Nije mi bila namera da se izvinjavam! Zurio je u nju praznim pogledom. Mnogi
zaključci mogli su se izvesti iz njenog ponašanja. Na temelju svog milenijumskog
iskustva Vaf stade da razmatra ono što je ovde saznao. Ovo žensko biće iz
Raštrkavanja došlo je k njemu radi jednog bitnog dela obaveštenja. To znači da
nije imala drugi izbor podataka. Osećao je očajanje u njoj. Dobro skriveno, ali
nedvosmisleno prisutno. Bila joj je potrebna potvrda ili pobijanje nečega čega
se bojala.
Koliko je samo, dok je sedela ovde sa kandžastim rukama ovlaš položenim na
naslone stolice, ličila na pticu grabljivicu! Trulež iz jezgra širi se prema
spolja na sve strane. Maločas je to rekao, a ona nije čula. Jasno, atomsko
čovečanstvo nastavlja da eksplodira u svojim raštrkanim Raštrkavanjima. Ljudi
koje je ova Uvažena Naložnica predstavljala nisu pronašli način da slede ne-
letelice. Dabome, u tome je bila stvar. Ona je lovila ne-letelice baš kao što su
to činile i Bene Geserite.
"Tragate za načinom da poništite nevidljivost ne-letelica", reče on.
Ova tvrdnja ju je očigledno uzdrmala. Nije ovo očekivala od đavolastog
čovečuljka koji je sedeo naspram nje. Video je kako joj strah, zatim srdžba i na
kraju odlučnost prelaze preko lica pre nego što je navukla svoju masku
grabljivice. Ipak, znala je. Znala je da je shvatio.
"To je, dakle, ono što radite s vašim golom", najzad reče ona.
"To je ono što veštice Bene Geserita žele da učine uz njegovu pomoć", slaga Vaf.
"Potcenila sam te", priznade ona. "Da li si i ti napravio istu grešku sa mnom?"
"Ne bih rekao, Uvažena Naložnice. Plan razmnožavanja čiji ste vi proizvod, je
sasvim očito opasan. Mislim da biste mogli da udarite nogom i usmrtite me pre no
što trepnem. Veštice nisu u istoj ligi sa vama."
Zadovoljan osmeh omekša joj crte lica. "Hoće li Tleilaksi da budu naše revnosne
sluge ili sužnji?"
Nije pokušao da sakrije uvređenost. "Znači, nudite nam ropstvo?"
"To je jedan od izbora za vas."
Sad ju je imao! Osionost je bila njena slabost. On tobože pokorno upita: "Šta
biste mi naredili da učinim?"
"Povešćeš kući dve mlade Uvažene Naložnice kao gošće. One treba da se pare sa
vama i... da vas nauče našim načinima ekstaze."
Vaf dvaput polako udahnu i izdahnu.
"Jeste li vi neplodni?" upita ga.
"Samo su naši Liceigrači hibridi." To je već znala. Bilo je to nadaleko poznato.
"Nazivaš sebe Gospodarom", reče ona, "pa ipak nisi zagospodario sobom."
Više nego ti, kučko od Uvažene Naložnice! Pored toga, nazivam sebe i Mašeikom,
što je činjenica koja bi mogla i da te uništi.
"Te dve Uvažene Naložnice koje šaljem s tobom izvršiće pregled svega tleilaškog
i vratiće mi se sa izveštajem", reče ona.
On uzdahnu kao da je pomiren sa sudbinom. "Jesu li te dve mlade žene zgodne?"
"Uvažene Naložnice!" ispravi ga ona grubo.
"Je li to jedino ime koje koristite?"
"Njihovo je pravo, a ne tvoje, da ti kažu imena ako tako odluče." Nagnula se na
bok i lupnula koščatim zglavkom po podu. Metal joj zasvetluca u ruci. Imala je
načina da probije zaštitni omotač ove prostorije.
Otvor se raskrili i uđoše dve žene odevene veoma slično starijoj Uvaženoj
Naložnici. Njihovi tamni plaštovi nosili su manje ukrasa, a i obe su bile mlade.
Vaf ih je netremice posmatrao. Da li su obe bile... Trudio se da ne pokaže
ushićenje, ali je znao da ne uspeva u tome. Ne mari. Ova starija će pomisliti da
se on divi lepoti mlađih žena. Po znacima znanim jedino Gospodarima, video je da
je jedan od pridošlica novi Liceigrač. Bila je izvršena uspešna izmena, a ovi
Raštrkani nisu uspeli da je otkriju! Tleilaksi su uspešno preskočili preponu!
Zapita se da li bi i Bene Geserit bile isto tako slepe za ove nove gole?
"Pokazao si razumnu saglasnost u ovom pogledu, zbog čega ćeš biti nagrađen",
reče stara Uvažena Naložnica.
"Uviđam vaše moći, Uvažena Naložnice", odvrati on. To je bila istina. Naklonio
je glavu da bi sakrio odlučnost, znajući da inače ne bi mogao da je sačuva od
njenih očiju.
Ona pokaza rukom na pridošlice. "Ove dve će ti se pridružiti. I najmanji njihov
ćef je naređenje za tebe. Ophodićeš se prema njima sa počastima i poštovanjem."
"Svakako, Uvažena Naložnice." Držeći i dalje pognutu glavu, naglo je uzdigao obe
ruke kao da izražava pozdrav ili potčinjenost. Strelice fijuknuše iz oba rukava.
U trenutku kada je izbacio strelice Vaf naglo pomeri telo u stranu. Ipak, pokret
mu nije bio dovoljno hitar. Stara Uvažena Naložnica hitnula je nogu i zakačila
ga po levoj butini, odbacivši ga zajedno sa stolicom unazad.
Bilo je to, ipak, poslednje što je stara Uvažena Naložnica učinila u životu.
Strelica iz levog rukava pogodila ju je u zadnji deo vrata, ušavši kroz otvorena
usta, te čeljusti razjapljene od iznenađenja. Narkotički otrov presekao joj je
krik. Druga strelica pogodila je pridošlicu koja nije bila Liceigrač u desno
oko. Njegov Liceigrač, munjevitim udarcem u vrat, sprečio je bilo kakav krik
upozorenja.
Dva mrtva tela srozaše se na pod.
Vaf se sa izrazom bola na licu izvuče iz stolice i uspravi. U butini mu je tuklo
bilo. Samo koji milimetar više i polomila bi mu butnu kost. Shvatio je da njena
reakcija nije proizašla iz centralnog nervnog sistema. Kao kod nekih insekata,
napad je mogao biti pokrenut od strane odgovarajućeg mišićnog sistema. Moraće da
istraže ovo dostignuće.
Liceigrač koji mu se maločas našao pri ruci osluškivao je pokraj raskriljenog
otvora. Koraknuo je u stranu da bi propustio unutra drugog Liceigrača, u obličju
iksijanskog stražara.
Vaf stade da masira ozleđenu butinu dok su za to vreme njegovi Liceigrači
razodevali mrtve žene. Onaj što je podražavao Iksijanca prinosio je glavu na
glavu stare Uvažene Naložnice. Posle toga, stvari su se brzo razvijale. Na kraju
nije više bilo iksijanskog stražara, već samo vernih kopija stare Uvažene
Naložnice i njene sluge, mlađe Uvažene Naložnice. Ušao je još jedan lažni
Iksijanac i iskopirao drugu mladu Uvaženu Naložnicu. Tamo gde su bila mrtva tela
brzo je ostao samo pepeo. Nova Uvažena Naložnica skupi pepeo u vreću i sakri je
ispod odeće.
Vaf brižljivo pretraži prostoriju. Pomisao na posledice mogućeg otkrića natera
ga da uzdrhti. Ovakva osionost kakvoj je ovde bio svedok očito je poticala od
strahotnih moći. Te moći se moraju ispitati. On zadrža Liceigrača koji je
kopirao staru ženu.
"Uzeo si njen otisak?"
"Da, gospodaru. Njena buduća sećanja bila su još živa kada sam je kopirao."
"Prenesi ih njoj." On pokaza na Liceigrača u obliku iksijanskog stražara.
Dodirnuli su se čelima i posle nekoliko otkucaja srca razdvojili.
"Izvršeno je", reče starija.
"Koliko smo uspešnih kopija ovih Uvaženih Naložnica ukupno načinili?"
"Četiri, gospodaru."
"I nijedan nije otkriven?"
"Nijedan, gospodaru."
"Ta četvorica moraju otići u unutrašnjost oblasti Uvaženih Naložnica i saznati
šta treba da se zna o njima. Jedan od te četvorice mora se potom vratiti i
saopštiti nam ono što ste saznali."
"To je nemoguće, gospodaru."
"Nemoguće?"
"Prekinuli su vezu sa svojim izvorom. To je njihov način, gospodaru. Oni
predstavljaju jednu novu ćeliju, koju su ustanovili na Gamuu."
"Ali, mi bismo zacelo mogli..."
"Izvinite, gospodaru. Koordinate njihovog mesta u Raštrkavanju bile su sadržane
jedino u putanjama ne-letelica koje su, međutim, izbrisane."
"Tragovi su im potpuno zatrti." U glasu mu se osećala poraženost.
"Potpuno, gospodaru."
Katastrofa! Bio je primoran da zauzda pomisao o iznenadnom grozničavom
izbacivanju strelica. "Ne smeju da saznaju šta smo ovde učinili", promrmlja on.
"Od nas neće saznati, gospodaru."
"Kakve su sposobnosti razvile? Kakve moći? Brzo!"
"One su ono što bi se moglo očekivati od neke časne majke Bene Geserita, ali bez
njenih melanžiskih sećanja."
"Siguran si u ovo poslednje?"
"Nema ni najmanjeg nagoveštaja o tome. Kao što znate, gospodaru, mi..."
"Da, da. Znam." On ima dade znak rukom da ućute. "Ali ona stara je bila tako
osiona, tako..."
"Izvinite, gospodaru, ali nalazimo se u vremenskoj stisci. Te Uvažene Naložnice
su usavršile zadovoljstva seksa daleko više nego što je to bilo kom drugom pošlo
za rukom."
"Istina je, dakle, ono što su naši obavešštajci saopštili."
"Vratile su se prvobitnoj tantri i razvile sosptvene načine seksualnog
podsticanja, gospodaru. Na tome temelje obožavanje svojih sledbenika."
"Obožavanje." Blago je prošaptao ovu reč. "Jesu li nadmoćne rasplodnim
interesima Sestrinstva?"
"Uvažene Naložnice veruju u to, gospodaru. Hoćete li da pokaže..."
"Ne." Poslednje otkriće je uticalo da se oslobodi one vragolaste maske i ponovo
uspostavi izgled nadmoćnog gospodara. Liceigrači pokorno spustiše glave. Izraz
radosti pređe preko Vafovog lica. Tleilaksi koji su se vraćali iz Raštrkavanja
verno su izvestili! Jednostavnim otiskivanjem uma potvrdilo se postojanje novog
oružja njegovih ljudi!
"Kakva su vaša naređenja, gospodaru?"
Vaf još jednom stavi na lice svoju vragolastu masku. "Istražićemo ove stvari tek
kad se vratimo u srce Tleilaksa, u Badalong. U međuvremenu, čak ni jedan
Gospodar ne izdaje naređenja jednoj Uvaženoj Naložnici. Vi ste moji gospodari,
sve dok se ne oslobodimo radoznalih očiju."
"Svakako, gospodaru. Hoću li sada da prenesem vaša naređenja ostalim napolju?"
"Da, a evo mojih naređenja: ova ne-letelica ne sme se nikada vratiti na Gamu.
Mora nestati bez traga. Bez preživelih."
"Biće izvršeno, gospodaru."
9.
Za tehnologije je, kao i za mnoge druge delatnosti, karakteristična težnja
ulagača da izbegavaju rizike. Ako je moguće, isključuje se svaka neizvesnost.
Glavna ulaganja slede ovo pravilo, s obzirom na ro da su ljudi, uopšte uzevši,
skloni predvidljivom. Malo je onih koji shvataju kako razoran može biti takav
stav, kako su gruba ograničenja koja se tako postavljaju promenljivosti i time
čine čitave populacije kobno ranjivim u odnosu na užasne načine na koje naša
vaseljena može da baci kocku.
'Ocena Iksa', Arhive Bene Geserit
Onog jutra, posle provere u pustinji, Šeana se probudila u svešteničkom zdanju,
otkrivši da joj je krevet okružen ljudima u belim odorama.
Sveštenici i sveštenici!
"Probudila se", reče jedan sveštenik.
Šeanu obuze strah. Prigrabila je pokrivače i prinela ih licu, zureći u ova
napeta lica. Da li su naumili da je ponovo ostave samu u pustinji? Spavala je
snom iscpljenog u najmekšoj postelji sa najčistijom posteljinom koje je u svojih
osam godina videla, ali je znala da sve što sveštenici čine može imati dvostruko
značenje. Njima se nije moglo verovati!
"Jesi li dobro spavala?" upita sveštenica koja je prva progovorila. Bila je to
starija, sedokosa žena sa licem uokvirenim belom kapuljačom, ukrašenom purpurnom
bojom. Staračke oči bile su vodnjikave, ali oprezne. Bledoplave. Nos joj je
ličio na izokrenuti klinac postavljen iznad usta i isturene brade.
"Hoćeš li da razgovaraš sa nama?" pokušavala je i dalje ova žena. "Ja sam
Camnija, tvoja noćna čuvarka. Sećaš li se. Smestila sam te u postelju."
Barem joj je ton glasa bio umirujući. Šeana se uspravi u sedeći položaj i
pažljivije osmotri ove ljude. Bili su uplašeni! Nos pustinjskog deteta mogao je
da otkrije znakove feromona. Za Šeanu je to bilo jednostavno, iskreno opažanje:
Taj miris je jednak strahu.
"Mislili ste da ćete me ozlediti", reče ona. "Zbog čega ste to učinili?"
Ljudi oko nje izmenjaše zabrinute poglede.
Šeanin strah se rastoči. Naslutila je nov poredak stvari, a jučerašnje iskušenje
u pustinji označilo je još veću promenu. Prisetila se kako je pokorna ova
starija žena... Canija? Gotovo da je puzila prethodne noći. Vremenom će Šeana
spoznati da svaka osoba koja preživi odluku da umre postiže novu emocionalnu
ravnotežu. Strah je bio prolazan. Ovo novo stanje bilo je zanimljivo.
Canijin glas je podrhtavao dok je odgovarala: "Vaistinu, Božje dete, nismo
nameravali da te ugrozimo."
Šeana poravna pokrivače na krilu. "Moje ime je Šeana." Bila je to pustinjska
učtivost. Canija se već bila predstavila. "Ko su ovi ostali?"
"Udaljićemo ih ukoliko ne želiš da oni... Šeana." Canija pokaza rukom na ženu
rumenog lica koja je stajala sa leve strane i bila odevena u odoru veoma sličnu
njenoj. "Sve osim Alose, naravno. Ona je tvoja dnevna čuvarka."
Alosa se pokloni u znak predstavljanja.
Šeana je netremice posmatrala to lice naduveno od vodene masnoće, njegove krupne
crte u nimbusu paperjaste plave kose. Skrenuvši naglo pažnju, Šeana potraži
pogledom muškarce u ovoj skupini. Promatrali su je sa napetošću otežalih očnih
kapaka. Poneki su imali izgled drhtavog podozrenja. Miris straha bio je jak.
Sveštenici!
"Udalji ih." Šeana mahnu rukom u pravcu sveštenika. "Oni su haram!" Bila je to
teška reč za ološ, najniži od svih izraza za ono što je bilo najveće zlo.
Sveštenici ustuknuše, preneraženi.
"Odlazite!" naredi Canija. Nije se moglo pogrešiti u proceni izraza zluradosti
na njenom licu. Canija nije bila svrstana u skupinu podlaca. Ali ovi sveštenici
jasno su stajali među onima koji su označeni kao haram! Mora da su počinili
nešto gnusno kada je Bog poslao jedno dete-sveštenicu da ih kazni. Canija je
lako mogla da poveruje u to. Sveštenici su se retko ponašali prema njoj onako
kako je zasluživala.
Povlačeći se unatraške i klanjajući se, sveštenici poput kažnjenih pasa
napustiše Šeaninu odaju. Među onima koji su izašli u hodnik bio je i jedan
istoričar po imenu Dromind, crnomanjast čovek vazda zaposlenog uma, čije je
svojstvo bilo da se ustremljuje na ideje kao kljun ptice strvinara na komadić
mesa. Kada su se vrata sobe zatvorila za njima, Dromind objasni svojim
preplašenim sadruzima da je ime Šeana savremen oblik drevnog imena Siona.
"Svi vi znate Sionino mesto u istorijama", reče on. "Služila je u njegovom
preobraženju od ljudskog obličja do Podeljenog boga."
Stiros, zborani stariji sveštenik tamnih usana i bledih, blistavih očiju,
pogleda upitno Drominda. "Usmena predanja tvrde da je Siona poslužila kao oruđe
u njegovom pretvaranju od Jednog u Mnoštvo. Šeana. Da li misliš..."
"Ne zaboravimo Hadi-Benotov prevod Bogovih vlastitih svetih reči", upade jedan
drugi sveštenik. "Šai-Hulud je mnogo puta spominjao Sionu."
"Ne uvek sa naklonošću", podseti ih Stiros. "Setite se njenog punog imena: Siona
Ibn Fund al-Seiefa Atreid."
"Atreid", prošapta treći sveštenik.
"Moramo je pažljivo proučiti", reče Dromind.
Jedan mladi akolit glasnik hitao je hodnikom prema ovoj skupini i kad stiže do
njih stade da razgleda lica sve dok nije ugledao Stirosa. "Stirose", reče
glasnik, "morate smesta napustiti hodnik."
"Zašto?" Bio je to nečiji ogorčen glas, koji je dopro iz gomile odbačenih
sveštenika.
"Treba da se premesti u odaje Visokog sveštenika", objasni glasnik.
"Po čijoj naredbi?" upita Stiros.
"Lično je Visoki sveštenik Tuek naložio", reče glasnik. "Slušali su razgovor."
Neodređeno je mahnuo rukom u pravcu iz koga je došao.
Svi iz skupine u hodniku shvatiše. Prostorije su se mogle tako oblikovati da
odašilju glasove na druga mesta. Uvek je bilo onih koji su prisluškivali.
"Šta su čuli?" upita Stiros. Njegov starački glas je lagano podrhtavao.
"Pitala je da li su njene odaje najbolje. Oni se spremaju da je presele i ne sme
se nipošto dogoditi da zatekne nekog od vas ovde."
"Ali šta treba da radimo?", upita Stiros.
"Proučimo je", ponovo će Dromind.
Hodnik je za tili čas bio ispražnjen, i svi se dadoše na proučavanje Šeane.
Obrazac koji je ovde nastao ostaviće pečat na živote svih njih tokom narednih
godina. Aktivnost koja se razvila oko nje proizvela je promene koje su se
osetile i u najudaljenijim krajevima uticaja Podeljenog boga. Dve reči su
podstakle tu promenu: "Proučimo je."
Kako je naivna bila, mislili su sveštenici. Kako neobično naivna. No, umela je
da čita i ispoljila je silno zanimanje za svete knjige koje je pronašla u
Tuekovoj biblioteci. Sada u njenim vlastitim odajama.
Sve je bilo u znaku umilostivljenja Šeane, od najvišeg pa do najnižeg. Tuek se
preselio u odaje svog glavnog pomoćnika i tako je lančani proces pokrenut
naniže. Krojači su već čekali Šeanu i uzeli joj meru. Skrojili su joj najlepše
pustinjsko odelo. Dobila je nove odore u zlatnoj i beloj svešteničkoj boji
ukrašene purpurom.
Ljudi su počeli da izbegavaju istoričara-lokutora Drominda. On je opsedao svoje
nevoljne sadruge, izlažući im predanje o prvoj Sioni kao da je to nešto značajno
govorilo o sadašnjem nosiocu tog drevnog imena.
"Siona je bila žena svetog Dankana Ajdaha", podsećao je Dromind svakog ko je bio
spreman da ga sluša. "Njihovih potomaka ima svuda."
"Zaista? Oprostite što ne mogu više da vas slušam, ali stvarno imam hitan
posao."
U početku Tuek je bio prilično strpljiv sa Dromindom. Predanje je bilo
zanimljivo, a pouke sadržane u njemu očigledne. "Bog nam je poslao novu Sionu",
reče Tuek. "Sve bi trebalo da bude jasno."
Dromind je otišao i vratio se sa novim poslasticama iz prošlosti. "Spisi iz Dar-
es-Balata sada otkrivaju jedno novo značenje", obrati se Dromind svom Visokom
svešteniku. "Zar ne bi trebalo da izvršimo nove provere i poređenja ovog
deteta?"
Dromind je uhvatio Visokog sveštenika odmah posle doručka. Ostaci Tuekovog obeda
još su stajali na stolu za posluživanje na terasi. Kroz otvoren prozor mogli su
čuti kretanje gore u Šeaninim odajama.
Tuek u znak upozorenja stavi kažiprst na usne i prozbori prigušenim glasom.
"Svako dete odlazi po svom izboru u pustinju." Otišao je do karte na zidu i
uperio prst na oblast jugozapadno od Kina. "To je očito predeo koji je zanima,
ili... treba li da kažem, priziva."
"Rečeno mi je da često koristi rečnike", reče Dromind. "Jamačno da to ne može
biti..."
"Ona nas stavlja na probu", reče Tuek. "Nemoj se zavaravati."
"Ali gospodaru Tueče, ona postavlja krajnje detinjasta pitanja Caniji i Alosi."
"Da li ti to dovodiš u pitanje moje procene, Drominde?"
Dromind sa zakašnjenjem shvati da je prekoračio granice pristojnosti. Zamukao
je, ali je izraz njegovog lica govorio da su još mnoge reči ostale potisnute u
njemu.
"Bog nam ju je poslao da iskoreni zlo koje se uvuklo u redove miropomazanih",
reče Tuek. "Idi! Pomoli se i upitaj sebe da li se to zlo možda naselilo u tebi."
Kada je Dromind otišao, Tuek pozva svog vernog pomoćnika. "Gde je sveto dete?"
"Otišla je u pustinju, gospodaru, da razgovara sa svojim Ocem."
"Na jugozapad?"
"Da, gospodaru."
"Nužno je da se Dromind odvede daleko na istok i ostavi na pesku. Posadite veći
broj udarača, kako bi osigurali da se nikad ne vrati."
"Dromind, gospodaru?"
"Dromind."
Čak i pošto je Dromind predat ustima Boga, sveštenici su nastavili da slede
njegov prvi nalog. Proučavali su Šeanu.
Šeana je, takođe, proučavala.
Postepeno, toliko postepeno da nije mogla da utvrdi prelomnu tačku, ona je
sagledala svoju ogromnu moć nad svima koji su je okruživali. U početku, to je
bila igra, neprekidan Dan deteta u kome su odrasli skakali da ispune svaki dečji
ćef. Pokazalo se da nijedan ćef nije bio odviše težak.
Ako bi zatražila da joj donesu neko retko voće na trpezu?
To voće bi joj bilo posluženo u zlatnoj zdeli.
Ako bi uočila neko dete dole na prepunim ulicama i poželela da joj to dete bude
drug u igri?
To dete bi u najkraćem roku bilo dovedeno u Šeanine odaje u hramu. Kada bi strah
i zaprepašćenje minuli, takvo dete bi se ponekad i uključilo u neku igru, koju
su sveštenici i sveštenice napeto posmatrali. Bezazleno skakanje po krovu vrta,
kikotava šaputanja - sve je bilo predmet dubokih analiza. Za Šeanu je
strahopoštovanje te dece bilo teret. Retko je ponovo pozivala isto dete, želeći
uvek da sazna nove stvari od novih drugova.
Sveštenici nisu uspevali da postignu saglasnost u pogledu nevinosti takvih
susreta. Šeanini drugovi u igri bili su podvrgavani zastrašujućem ispitivanju
sve dok Šeana to nije otkrila i razbesnela se na svoje čuvare.
Vest o Šeani se neizbežno raširila po čitavom Rakisu i izvan planete. Izveštaji
Sestrinstva su se gomilali. Godine su prolazile u svojevrsnom uzvišenom
samodržačkom postupku - hranjenju Šeanine radoznalosti. Bila je to radoznalost
za koju se činilo da nema granica. Niko među njenim neposrednim starateljima
nije gledao na ovo kao na obrazovanje. Šeana je podučavala sveštenike Rakisa, a
oni su podučavali nju. Bene Geserit je, međutim, odmah primetio ovaj vid
Šeaninog života i pažljivo ga je pratio.
"U dobrim je rukama. Ostavimo je tamo sve dok ne bude spremna za nas", naredila
je Taraza. "Držite odbrambene snage u stalnoj pripravnosti i pobrinite se da
redovno dobijam izveštaje."
Šeana ni u jednoj prilici nije otkrila svoje istinsko poreklo, niti šta je
Šejtan učinio njenoj porodici i susedima. Bila je to lična stvar između Šejtana
i nje. Svoje ćutanje je smatrala cenom za to što je bila pošteđena.
Neke stvari su za Šeanu gubile na značaju. Ređe je odlazila na izlete u
pustinju. Radoznalost je i dalje postojala, ali je bilo očigledno da se
objašnjenje Šejtanovog ponašanja prema njoj nije moglo naći na otvorenom pesku.
I premda je znala da se na Rakisu nalaze i ambasade drugih sila, špijuni Bene
Geserita među njenim starateljima pobrinuli su se da se kod nje ne probudi
preveliko zanimanje za Sestrinstvo. Da bi se sputalo takvo zanimanje davani su
umirujući odgovori, odmereni u skladu sa Šeaninim zahtevima.
Tarazina poruka njenim obaveštajcima na Rakisu bila je neposredna i jasna:
"Pokoljenja priprema postala su godine prečišćavanja. Krenućemo jedino u
pogodnom trenutku. Nema više nikakve sumnje da je to dete ono pravo."
10.
Prema mojoj proceni, reformatori su izazvali više patnji nego bilo koja druga
snaga u istoriji čovečanstva. Pokažite mi nekog ko govori 'Nešto se mora
učiniti!' i ja ću vam otkriti glavu punu nevaljalih namera koje nemaju drugog
oduška. Ono čemu u večna vremena moramo da stremimo jeste pronalaženje prirodnog
toka i usklađenog kretanja sa njim.
Časna majka Taraza, zabeleška o razgovoru, BG dosje GSXXMAT 9
Tmurno nebo se razvedravalo kako se sunce Gamua uzdizalo prikupljajući mirise
trava i okolnih šuma, izlučenih i zgusnutih u jutarnjoj vlažnosti.
Dankan Ajdaho je stajao pokraj Zabranjenog prozora udišući te mirise. Jutros mu
je Patrin rekao: "Imaš petnaest godina. Moraš sebe smatrati mladićem. Više nisi
dete."
"Je li mi danas rođendan?"
Nalazili su se u Dankanovoj spavaćoj sobi gde ga je Patrin upravo probudio
donevši mu čašu limunovog soka.
"Ne znam kada ti je rođendan."
"Da li gole imaju rođendane?"
Patrin je ćutao. Bilo je zabranjeno razgovarati o golama sa golom.
"Švangiju kaže da ti ne možeš da odgovoriš na to pitanje", primeti Dankan.
Očigledno zbunjen, Patrin odgovori: "Bašar je zahtevao da ti prenesem da će ovog
jutra časovi tvoje obuke biti odgođeni. Poručio ti je da radiš vežbe za noge i
kolena dok ne budeš pozvan."
"Radio sam ih juče."
"Ja samo prenosim bašarove naredbe." Patrin uze praznu čašu i ostavi Dankana
samog.
Dankan se hitro odenu. Očekivaće ga za doručak u blagovaonici. Prokleti bili!
Nije mario za njihov doručak. Šta je to bašar smerao? Zbog čega nije mogao da na
vreme započne sa časovima? Vežbe za noge i kolena! Bilo je to tek da se nešto
radi, jer je Teg dobio neki neočekivan zadatak. Dankan se besno uputi
Zabranjenim pravcem do Zabranjenog prozora. Neka prokleti stražari budu
kažnjeni!
Ustanovio je da mu mirisi koji su dopirali kroz otvoren prozor bude sećanja, ali
nije uspevao da odredi mesto tim sećanjima što su vrebala po rubovima njegove
svesti. Znao je da su posredi sećanja. Dankan je to doživljavao kao nešto
zastrašujuće ali magnetski privlačno - poput hodanja duž ivice litice ili
otvorenog prkosnog suprotstavljanja Švangijui. Nikada nije hodao ivicom litice,
niti se prkosno suprotstavio Švangijui, ali je mogao da zamisli te stvari. I
samo gledanje holofotografije staze po ivici litice u filmskoj knjizi bilo je
dovoljno da mu se stomačni mišići zategnu. Što se tiče Švangijue, često je
zamišljao svoju srditu neposlušnost i iznova preživljavao istu telesnu reakciju.
Još neko je u mom umu, pomišljao je.
Ne samo u njegovom umu - i u njegovom telu. Mogao je da oseti druga iskustva kao
da se tek probudio, svestan da je sanjao, ali nesposoban da se seti sna. Ta
snoviđenjska građa iziskivala je znanje koje, osećao je to, nije mogao da
poseduje.
Pa ipak ga je posedovao.
Mogao je da odredi imena pojedinog drveća koje je mirisalo napolju, iako se
njihova imena nisu nalazila u zabeleškama biblioteke.
Zabranjen prozor bio je zabranjen zbog toga što je bio načinjen u spoljašnjem
zidu Tvrđave i zato što se mogao otvoriti. Često je, baš kao i sada, bio otvoren
zbog provetravanja. Do prozora se iz njegove sobe moglo doći penjanjem preko
ograde balkona i spuštanjem kroz ventilacionu cev skladišta. Naučio je da izvodi
to bez ostavljanja i najmanjeg traga bilo na ogradi, u skladištu ili u cevi. Još
u sasvim ranom dobu postalo mu je jasno da su oni koje je Bene Geserit obučavao
sposobni da uočavaju izuzetno neupadljive znake. I sam je mogao da prepozna neke
od tih znakova zahvaljujući Tegovom i Lusilinom podučavanju.
Stojeći dobrano u senkama gornjeg hodnika Dankan se usredsredi na valovite
padine šume koja se pela do stenovitih vrhova. Šuma je delovala neodoljivo.
Vrhovi iza nje posedovali su magična svojstva. Bilo je lako zamisliti da nijedno
ljudsko biće nikada nije kročilo u tu oblast. Kako bi dobro bilo izgubiti se
tamo, biti samo svoj, ne mareći za onu drugu osobu koja je prebivala u njemu.
Biti stranac tamo.
Danakan se sa uzdahom okrenu i istim tajnim putem vrati u svoju sobu. Tek kada
se našao u bezbednosti sobe dopustio je sebi da se nasladi saznanjem kako je još
jednom ovo učinio. Niko ovog puta neće biti kažnjen zbog njegovog opasnog
poduhvata.
Kazne i patnja koje su poput aure lebdeli oko mesta zabranjenih za njega, jedino
su uticale da Dankan razvije izuzetnu obazrivost prilikom kršenja pravila.
Nije hteo da razmišlja o bolu koji bi mu Švangiju nanela ako bi ga otrkrila kod
Zabranjenog prozora. Čak i najgori bol, međutim, ne bi ga naterao da zaplače,
govorio je sam sebi. Nikada nije zaplakao, čak ni na njene najgnusnije trikove.
On joj je naprosto uzvraćao uporan pogled, mrzeći je ali primajući njenu pouku.
Po njemu, Švangijuina pouka bila je neposredna: istančaj sposobnost da se krećeš
neprimetno, nevidljivo i nečujno, ne ostavljajući nikakav trag.
Dankan sede na svoj poljski krevet i zamišljeno se zagleda u prazan zid ispred
sebe. Jednom, dok je tako zurio u ovaj isti zid, obrazovala se jedna slika -
mlade žene sa kosom boje svetlog ćilibara i ljupko zaobljenim crtama lica.
Pogledala ga je sa zida i nasmešila se. Usne su joj se bezglasno micale. Dankan
je, međutim, već bio savladao čitanje sa usana pa je razgovetno rastumačio reči.
"Dankane, moj mali Dankane."
Da li je to bila njegova majka? pitao se. Njegova prava majka?
Čak su i gole negde u prošlosti morale da imaju prave majke. Izgubljena u
vremenu pre akslotl rezervoara živela je žena koja ga je rodila... i volela. Da,
volela ga zato što je bio njeno dete. Ako je to lice na zidu bila njegova majka,
kako je njena slika pronašla put dovde? Nije mogao da prepozna lice, ali je
želeo da je to njegova majka.
Ovo iskustvo ga je uplašilo, no strah nije odagnao želju da ga ponovo doživi. Ko
god da je bila ta mlada žena, njeno prolazno prisustvo ga je mučilo. Onaj
stranac u njemu znao je tu mladu ženu. Bio je siguran u to. Ponekad je želeo da
on bude taj stranac samo za tren - dovoljno dugo da prikupi sva ta skrivena
sećanja - ali se plašio ove želje. Mislio je da će izgubiti svoje stvarno biće
ukoliko stranac prodre u njegovu svest.
Da li bi to bilo kao smrt? pitao se.
Dankan je bio svedok smrti pre no što je napunio šest godina. Njegovi čuvari
odbili su napad uljeza, pri čemu je jedan od njih poginuo. Ubijena su i četiri
uljeza. Dankan je posmatrao kako donose pet leševa u Tvrđavu - mlitavih mišića,
sa rukama koje su se vukle po tlu. Nešto suštastveno iščezlo je iz njih. Ništa
nije ostalo što bi prizivalo sećanja - sopstvena ili strančeva.
Onu petoricu odneli su negde u dubinu Tvrđave. Čuo je kasnije od jednog čuvara
da su četiri uljeza napunjena 'šerom'. Bio je to prvi susret sa predstavom o
iksijanskoj sondi.
"Iksijanska sonda može da provali čak i u mozak mrtve osobe", objasnila mu je
Geasa. 'Šera' je droga koja te štiti od te sonde. Ćelije će ti biti potpuno
mrtve pre no što nestane destva droge."
Umeće slušanja kazalo je Dankanu da su na uljezima sprovedena istraživanja i na
druge načine. Ti drugi načini mu nisu bili objašnjeni, ali je on slutio da u
pitanju moraju biti tajne stvari Bene Geserita. Mora da su oživljavale mrtvog i
izvlačile podatke iz nevoljnog tela. Dankan je zamišljao kako obezličeni mišići
postupaju po volji satanskog posmatrača.
Taj posmatrač uvek je bila Švangiju.
Ovakve slike ispunjavale su Dankanov um uprkos svim mogućim naporima njegovih
učiteljica da odagnaju 'ludosti koje je izmišljalo neznalaštvo'. Učiteljice su
mu govorile da su takve fantastične lagarije vredne jedino za stvaranje straha
od Bene Geserita među neposvećenima. Dankan je odbijao da veruje da je jedan od
posvećenih. Posmatrajući neku časnu majku uvek je mislio: Ja nisam jedan od
njih!
Od nedavno najistrajnija je bila Lusila. "Religija je izvor energije", govorila
je. "Moraš da sagledaš tu energiju. Ona se može usmeriti za ispunjenje naših
ciljeva."
Njihovih ciljeva, a ne mojih, mislio je.
Zamišljao je vlastite ciljeve i projektovao u mašti predstave o tome kako
pobeđuje Sestrinstvo, a posebno Švangiju. Dankan je osećao da su njegove
maštarske projekcije bile zapravo podsvesna stvarnost koja je delovala na njega
sa mesta na kome je prebivao onaj stranac. Ali naučio je da klima glavom i odaje
utisak da on, takođe, nalazi da je takva religiozna lakovernost zabavna.
Lusila je otkrila tu podeljenost u njemu i rekla Švangijui: "On misli da se
mističnih sila treba plašiti i, ako je moguće, izbegavati ih. Dok god bude
ustrajavao u tom uverenju neće moći da nauči da koristi naše najsuštastvenije
znanje."
Sastale su se radi nečeg što je Švangiju zvala 'redovnom ocenjivačkom sednicom';
njih dve same u Švangijuinoj radnoj sobi. Bilo je vreme neposredno po završetku
lagane večere. Zvuci Tvrđave oko njih govorili su o smeni - počinjale su noćne
patrole, dok je osoblje razrešeno dužnosti uživalo jedan od svojih kratkih
predaha. Švangijuina radna soba nije bila izolovana od takvih zvukova, što je
bio rezultat hotimične majstorije novatora u službi Sestrinstva. Uvežbana čula
časne majke mogla su da otkriju mnoge stvari po zvucima oko nje.
Švangiju je osećala da sve više gubi u ovim 'ocenjivačkim sednicama'. Bilo je
sve očitije da Lusilu nisu mogle da pridobiju one koje su se suprotstavljale
Tarazi. Lusila je, isto tako, bila otporna na smišljena izvrdavanja časne majke.
Najstrašnije od svega bilo je to što su Lusila i Teg saopštavali činjenice o
mentalnim sposobnostima ovog gole. Opasno do krajnjih granica. Kao dodatak svim
problemima, u Švangijui je postojano raslo poštovanje prema Lusili.
"On misli da mi koristimo okultne sile da bismo primenjivali naše veštine", reče
Lusila. "Kako je mogao da stekne tako nastranu predstavu?"
Švangiju oseti da ju je ovo pitanje dovelo u nepovoljan položaj. Lusila je već
znala da je to učinjeno da bi se gola oslabio. Lusila je umela da kaže:
'Neposlušnost je zločin protiv našeg Sestrinstva!'
"Ako želi naše znanje jamačno će ga dobiti od tebe", primeti Švangiju. Bez
obzira na to koliko je bilo opasno ovo je, sa Švangijuinog stanovišta, svakako
bila istina.
"Njegova želja za znanjem je moje najbolje merilo", reče Lusila, "ali obe znamo
da to nije dovoljno." U Lusilinom glasu nije bilo prekora, ali Švangiju je ipak
osećala njegovo stalno prisustvo.
Prokleta bila! Pokušava da me pridobije! pomisli Švangiju.
Nekoliko odgovora vrzmalo se po Švangijuinoj svesti: Nisam odbila da izvršim
naređenja. Tja! Odvratno izvinjenje! "Prema goli je postupano u skladu sa
uobičajenim načinom obuke Bene Geserita." Neodgovarajuće i neistinito. Uz to,
ovaj gola nije bio običan predmet obrazovanja. U njemu su postojale dubine koje
su bile ravne onima kod neke potencijalne časne majke. U tome je i bio problem.
"Načinila sam neke greške", reče Švangiju.
Tako! Bio je to dvosekli odgovor koji bi druga časna majka mogla da uvaži.
"Nisi napravila grešku kada si ga oštetila", uzvrati Lusila.
"Ali propustila sam da predvidim da neka druga časna majka može da otkrije te
tokove u njemu", reče Švangiju.
"On želi naše moći samo da bi pobegao od nas", objasni Lusila. "Razmišljaj na
sledeći način: 'Jednoga dana znaću koliko i one i pobediću.'"
Pošto Švangiju ništa ne odgovori, Lusila dodade: "Lukavo. Ako pobegne, moraćemo
da ga uhvatimo i same uništimo."
Švangiju se nasmeši.
"Ne nameravam da ponovim tvoju grešku", reče Lusila. "Otvoreno ti kažem ono što
znam da ćeš i sama u svakom slučaju videti. Sada shvatam zbog čega je Taraza
poslala Utiskivačicu jednom mladom goli."
Švangijuin osmeh iščeze. "Šta ti činiš?"
"Vezujem ga za sebe na način na koji vezujemo sve naše akolite za svoje
učitelje. Postupam sa njim sa iskrenošću i odanošću kao da je jedan od nas."
"Ali on je muško!"
"Tako da će začinska agonija razrešiti taj sukob, no ništa više od toga. Mislim
da se odaziva u tom smislu."
"A kada dođe vreme za poslednji stepen utiskivanja?" upita Švangiju.
"Da, to će biti osetljivo. Ti misliš da će ga to uništiti. To je, uostalom, i
bio tvoj plan."
"Lusila, Sestrinstvo nije jednodušno u tome da sledi Tarazine zamisli sa ovim
golom. To ti je, svakako, poznato."
Bio je to Švangijuin najmoćniji razlog, a činjenica da ga je čuvala za ovaj
trenutak govorila je mnogo. Strahovi da bi mogli proizvesti novog Kvizac
Haderaha bili su duboko usađeni, a dugogodišnje razmirice po ovom pitanju u Bene
Geseritu srazmerno jake.
"On je primitivne genetske loze i nije uzgajan da bi postao Kvizac Haderah",
reče Lusila.
"Ali Tleilaksi su intervenisali na planu njegovog genetskog nasleđa!"
"Da, prema našim nalazima. Ubrzali su njegove nervne i mišićne reakcije."
"Da li je to sve što su oni učinili?" upita Švangiju.
"Videla si nacrte ćelija", podseti je Lusila.
"Kada bismo umele da uradimo ono što znaju Tleilaksi, oni nam ne bi bili
potrebni", reče Švangiju. "Imale bismo sopstvene akslotl rezervoare."
"Misliš da su nam podvalili?" upita je Lusila.
"Devet meseci je bio kod njih bez ikakvog našeg uvida!"
"Naslušala sam se svih ovih razloga", primeti Lusila.
Švangiju odmahnu rukama u znak predaje. "Ako je tako, onda je potpuno tvoj,
časna majko. No, i posledice idu na tvoju dušu. Ali me nećeš ukloniti s ovog
položaja bez obzira na to šta izvestiš Kapitol."
"Da uklonim tebe? Ne, nipošto. Ne želim da tvoja frakcija pošalje nekog ko nam
je nepoznat."
"Postoji granica do koje mogu da podnesem tvoje uvrede", reče Švangiju.
"Postoji, takođe, granica do koje će Taraza trpeti tvoje izdajničko ponašanje",
odvrati Lusila.
"Ako dobijemo novog Pola Atreida ili, neka mi Bog oprosti, novog Tiranina, biće
to Tarazaino delo", zaključi Švangiju. "Prenesi joj da sam ja to rekla."
Lusila ustade. "Možda bi, isto tako, trebalo da znaš da mi je Taraza ostavila
punu slobodu odlučivanja o tome koliko melanža da dajem ovom goli. Već sam
počela da povećavam njegove doze začina."
Švangiju tresnu obema pesnicama po klupi. "Prokleti bili svi vi! Još ćete nas
uništiti!"
11.
Tajna Tleilaksa mora biti u njihovoj spermi. Naše provere dokazuju da njihova
sperma nije nosilac napredovanja u pravolinijskom genetskom vidu - javljaju se
prekidi. Svaki Tleilaks koga smo ispitivali ima svoje unutrašnje biće koje je
skriveno od nas. Oni su prirodno imuni na iksijansku proveru. Tajanstvenost na
najdubljoj ravni njihov je najjači oklop i najjače oružje.
Analiza Bene Geserita, Šifra Arhive BTXX44LWOR
Tog jutra, četvrte godine Šeaninog boravka u svešteničkom svetilištu, izveštaji
doušnika izazvali su rasplamsavanje posebnog zanimanja među posmatračima Bene
Geserita na Rakisu.
"Bila je na krovu, veliš?" upita majka zapovednica rakiske Tvrđave.
Tamalane, zapovednica, službovala je prethodno na Gamuu i znala je više od
većine o tome kakvom se spajanju Sestrinstvo nadalo na ovom mestu. Doušnikov
izveštaj prekinuo je Tamalanin doručak od limunovog kompota sa dodatkom melanža.
Glasnik je stajao mirno pored stola dok je Tamalane nastavila sa obedovanjem
pošto je ponovo pročitala izveštaj.
"Da, na krovu, časna majko", reče glasnik.
Tamalane podiže pogled prema glasniku. Bila je to Kipuna, domorotkinja sa
Rakisa, akolit pripremana za obavljanje osetljivih lokalnih dužnosti. Gutajući
zalogaj kompota, Tamalane reče: "'Vratite ih!' Da li su to tačno bile njene
reči?"
Kipuna kratko klimnu. Razumela je pitanje. Da li je Šeana govorila ono što joj
je prethodno naređeno?
Tamalane se vrati proučavanju izveštaja, tragajući za osetljivim znacima. Bilo
joj je milo što su poslali baš Kipunu. Tamalane je uvažavala sposobnost ove
rakiske žene. Kipuna je imala meke, oble crte lica i kovrdžavu kosu kakva se
često sretala među pripadnicima rakiske svešteničke klase, ali ne i kovrdžav
mozak ispod te kose.
"Šeana je bila ljuta", nastavi Kipuna. "'Topter je prošao blizu vrha krova i ona
je unutra sasvim jasno raspoznala dva okovana zatvorenika. Znala je da ih vode u
pustinju da umru."
Tamalane spusti izveštaj i osmehnu se. "Pa je naredila da joj ih vrate. Smatram
da je njen izbor reči očaravajući."
"Vratite ih?" upita Kipuna. "To mi deluje kao sasvim prosta naredba. Šta je tu
očaravajuće?"
Tamalane se divila neposrednosti zanimanja ove akolitke. Teško se moglo dogoditi
da Kipuna propusti priliku da nauči kako dejstvuje um prave časne majke.
"Nije to onaj deo njenog istupa koji me zanima", reče Tamalane. Ona se naže nad
izveštaj i glasno pročita: "Vi ste Šejtanove sluge, a ne sluge sluga." Tamalane
podiže pogled prema Kipuni. "Videla si i čula ovo svojim očima i ušima?"
"Da, časna majko. Procenjeno je da je važno da vas lično izvestimn, u slučaju da
imate još kakvih pitanja."
"Još ga zove Šejtan", primeti Tamalane. "Kako to mora da ih jedi. No, sam
Tiranin je rekao: 'Zvaće me Šejtan.'"
"Videla sam izveštaje iz riznica pronađenih u Dar-es-Balatu", reče Kipuna.
"Nije bilo odlaganja u pogledu vraćanja dvojice zatvorenika?" upita Tamalane.
"To je izvršeno onoliko brzo koliko je bilo potrebno da se poruka prenese do
'toptera, časna majko. Vratili su ih u roku od nekoliko minuta."
"Znači da su je sve vreme posmatrali i osluškivali. Dobro. Da li je Šeana odala
bilo kakav znak da poznaje dvojicu zatvorenika? Da li je između njih tada
izmenjena bilo kakva poruka?"
"Sigurna sam da su oni stranci za nju, časna majko. Dva obična čoveka iz nižih
slojeva, prilično prljavo i sirotinjski odevena. Zaudarali sa na prljavštinu
čatrlja oko perimetra."
"Šeana je naredila da im skinu okove, a potom je razgovarala sa tim neopranim
parom. A sada da čujemo njene reči: Šta je rekla?"
"'Vi ste moj narod.'"
"Divno, divno", reče Tamalane. "Šeana je zatim naredila da ih odvedu, da ih
okupaju i daju im novu odeću pre no što ih oslobode. Kaži mi njenim rečima šta
je usledilo?"
"Pozvala je Tueka, koji je došao sa tri savetnika-pomoćnika. Bila je to...
gotovo svađa."
"U memorijskom zanosu, molim", reče Tamalane. "Ponovi razgovor za mene."
Kipuna sklopi oči, duboko udahnu i utonu u memorijski zanos. A onda: "Šeana
kaže: 'Ne dopada mi se kad hranite Šejtana mojim ljudima.' Savetnik Stiros
uzvraća: 'Oni su žrtvovani Šai'Huludu!' Šeana uzvikuje: 'Šejtane.' Šeana zatim
besno udara stopalama po podu. Tuek se naže: 'Dosta, Stirose. Neću da čujem više
ni reči neslaganja.' Šeana ih pita: 'Kada ćete uvideti?' Stiros pokušava nešto
da kaže, ali ga Tuek ućutkuje pogledom i veli: 'Uvideli smo, sveto dete.' Šeana
zatim kaže: 'Želim...'"
"Dosta", reče Tamalane, a onda joj se obrati: "Vrati se na svoje mesto, Kipuna.
Obavila si posao, zaista, vrlo dobro."
"Hvala, časna majko."
"Sveštenici će biti preneraženi", primeti Tamalane. "Šeanina želja je za njih
naređenje zato što Tuek veruje u nju. Prekinuće da koriste crve kao instrument
kažnjavanja."
"Ona dva zatvorenika", započe Kipuna.
"Da, vrlo pronicljivo sa tvoje strane. Ta dva zatvorenika će pričati šta im se
dogodilo. Priča će biti neminovno preuveličana. Ljudi će početi da govore kako
ih Šeana štiti od sveštenika."
"Zar to nije upravo ono što ona i čini, časna majko?"
"Ahhh, ali razmotri izbor koji se na taj način stvara sveštenicima. Oni će
razviti druge oblike kažnjavanja - bičevanja i izvesna uskraćivanja. Sa
smanjenjem straha od Šejtana, zbog Sione, pojačaće se strah od sveštenika."
U roku od dva meseca Tamalanini izveštaji Kapitolu sadržali su potvrdu njenih
vlastitih reči.
"Oskudna sledovanja, pogotovo oskudba sledovanja vode, postala su preovlađujući
oblik kazne", izveštavala je Tamalane. "Glasine nezadovoljstva dospele su i do
najudaljenijih oblasti Rakisa, a uskoro će se proširiti i na mnoge druge okolne
planete."
Tamalane je brižljivo razmotrila moguće posledice svog izveštaja. Njega će
videti mnoge oči, uključujući i neke koje nisu bile naklonjene Tarazi. Bilo koja
časna majka mogla je da stvori predstavu o tome šta se, zapravo, događalo na
Rakisu. Mnogi su na Rakisu videli Šeanin dolazak na divljem crvu iz pustinje.
Pokušaj sveštenika da sve obaviju velom tajne bio je onemogućen već u samom
početku. Nezadovoljena radoznalost težila je stvaranju sopstvenih odgovora.
Nagađanja su često bila opasnija od istine.
Prethodni izveštaji govorili su o deci koja su dovođena da bi se igrala sa
Šeanom. Veoma mnogo doterivane priče o takvoj deci bile su ponavljane uz dalja
iskrivljavanja, i ta iskrivljavanja bila su revnosno dostavljana Kapitolu. Ona
dva zatvorenika, koja su vraćena na ulice u novim odelima, samo su doprinosila
mitu koji je rastao. Sestrinstvo, umetnice u mitologiji, raspolagale su na
Rakisu spremnom energijom koju je trebalo tanano pojačati i usmeriti.
"Nahranile smo želju za ispunjenjem verovanja kod stanovništva", izvestila je
Tamalane. Razmišljala je o takvim frazama koje je izmislio Bene Geserit dok je
završavala svoj poslednji zalogaj.
"Šeana je ono što smo dugo čekale."
Bila je to odveć jednostavna tvrdnja da bi se njeno značenje moglo proširiti bez
neprihvatljivih iskrivljavanja.
"Šai-Huludovo dete je došlo da kazni sveštenike!"
Ovo je, već, bilo unekoliko složenije. Nekoliko sveštenika je izgubilo život u
mračnim sokacima, što je bila posledica burnog nezadovoljstva stanovništva. To
je podstaklo pojačanu budnost u redovima sveštenika organa reda, čije su dalje
posledice bile predvidljive nepravde nanošene stanovništvu.
Tamalane je na svešteničku delegaciju koja je sačekala Šeanu gledala kao na
rezultat nemira među Tuekovim savetnicima. Njih sedmorica predvođeni Stirosom
upali su za vreme Šeaninog doručka zajedno sa jednim detetom sa ulice. Znajući
da će se ovo zbiti, Tamalane je bila potpuno spremna, obezbedivši tajnu
zabelešku o događaju u kojoj su sve reči bile čujne, svaki izraz vidljiv, a
misli sasvim jasne uvežbanom oku časne majke.
"Mi smo ga žrtvovali Šai-Huludu", pobunio se Stiros.
"Tuek ti je rekao da se ne sporiš sa mnom oko toga", rekla je Šeana.
Kako su se sveštenice smejale zbunjenosti Stirosa i ostalih sveštenika!
"Ili Šai-Hulud...", započeo je Stiros.
"Šejtan!" ispravila ga je Šeana, a u njenom izrazu lica lako se dalo pročitati:
Da li ovi glupi sveštenici išta znaju?
"Ali mi smo uvek mislili..."
"Niste bili u pravu!" Šeana je tresnula stopalom po podu.
Stiros se preporodio kao da mu je potrebna pouka: "Da li treba da verujemo da je
i Šai-Hulud, Podeljeni bog, Šejtan?"
Kakva je on preispoljna budala, pomisli Tamalane. Čak bi i jedna pubertetlijka
mogla da ga zbuni, baš kao što je Šeana i nastavila da čini.
"Svako dete sa ulice zna to gotovo istog časa kad prohoda!" dreknula je Šeana.
Stiros je lukavo rekao: "Otkud znaš šta je u glavama ulične dece?"
"Ti si znao kad sumnjaš u mene!" optužila ga je Šeana. Bio je to odgovor koji je
naučila često da koristi, znajući da će dopreti do Tueka i izazvati nepriliku.
I Stiros je to vrlo dobro znao. Čekao je oborenih očiju dok mu je Šeana,
govoreći sa velikim strpljenjem kao da nekom detetu priča basnu, objašnjavala da
i bog i đavo, ili pak obojica u isti mah, mogu da prebivaju u pustinjskom crvu.
Jedino pravo ljudskih bića je da prihvate ovu činjenicu. Nije bilo dato ljudima
da odlučuju o takvim stvarima.
Stiros je slao ljude u pustinju zbog ispovedanja ovakve jeresi. Njegov izraz
lica (koji je tako valjano zabeležen u analizama Bene Geserita) govorio je da su
takve ludačke predstave uvek poticale iz kala na dnu rakiske gomile. Ali sada!
Morao je da pristane na Tuekovo uporno tvrđenje da je Šeana govorila jevanđeosku
istinu!
Gledajući u zabeleške, Tamalane je razmišljala kako lonac baš dobro ključa. To
je i prenela Kapitolu. Sumnje su razdirale Stirosa: sumnje na sve strane, osim u
pogledu stanovništva i njegove odanosti Šeani. Doušnici blisku Tueku govorili su
da je čak i on počeo da sumnja u mudrost svoje odluke da likvidira istoričara-
lokutora Drominda.
"Da li je Dromind bio u pravu kad je sumnjao u nju?" pitao je Tuek svoje
pristalice.
"Nemoguće!" odgovarale su ulizice.
A šta su drugo i mogli da kažu? Visoki sveštenik nije mogao da napravi grešku u
takvim odlukama. Bog to ne bi dozvolio. Šeana ga je, ipak, očigledno zbunjivala.
Gurnula je odluke mnogih prethodnih visokih sveštenika u strašan limb. Na sve
strane bila su nužna nova tumačenja.
Stiros je nastavljao da vrši pritisak na Tueka: "Šta mi, zapravo, znamo o njoj?"
Tamalane je imala potpun uvid u najsvežije rasprave o ovom pitanju. Stiros i
Tuek su nasamo raspravljali do duboko u noć; samo njih dvojica (tako su mislili)
u Tuekovim odajama, udobno zavaljeni u bledoplave psu-naslonjače, sa kompotom
prožetim melanžom na domak ruke. Tamalanine holofotografije ovog sastanka
otkrivale su jednu žutu sjajnu kuglu koja je lebdela na svojim suspenzorima tik
iznad njih dvojice, s tim što je svetlost bila prigušena da ne bi opterećivala
njihove umorne oči.
"Možda ono, kada smo je prvi put ostavili u pustinji sa udaračem, nije bila
valjana provera", započe Stiros.
Bila je to lukava izjava. Tuek je bio poznat po tome što nije imao osobito
složenu svest. "Nije bila valjana provera? Šta hoćeš time da kažeš?"
"Možda Bog ipak traži od nas da sprovedemo drugačije provere."
"Video si svojim očima! Puno puta je razgovarala sa Bogom u pustinji!"
"Da!" Stiros je gotovo podskočio. Jasno, bio je to odgovor koji je priželjkivao.
"Ako ona može da ostane neozleđena u prisustvu Boga, možda je sposobna da i
druge nauči kako se to postiže."
"Sećaš se njene srdžbe kada smo joj to predložili?"
"Možda nismo pristupili problemu na sasvim ispravan način."
"Stirose! Šta ako je to dete u pravu? Mi služimo Podeljenog boga. Dugo i
ozbiljno razmišljam o tome. Zbog čega bi se Bog podelio? Nije li to Bogova
krajnja provera?"
Izraz na Stirosovom licu govorio je da je ovo bila upravo ona vrsta mentalne
gimnastike koje se njegova frakcija plašila. Pokušao je da odvrati Visokog
sveštenika, ali se Tuek nije dao skrenuti sa jednosmerne staze koja se
strmoglavljivala u metafiziku.
"Krajnja provera", ostao je pri svom Tuek. "Videti dobro u zlu i zlo u dobru."
Izraz na Stirosovom licu mogao se opisati samo kao užasnutost. Tuek je bio Bogov
vrhovni miropomazanik. Nijedan sveštenik nije smeo da sumnja u to! Ono što bi se
sada moglo dogoditi, ukoliko Tuek obnaroduje jedno takvo mišljenje, pretilo je
da uzdrma same temelje svešteničkog autoriteta! Stoga je bilo razumljivo što se
Stiros pitao da li je kucnuo čas da ukloni svog visokog sveštenika.
"Nikada mi ne bi palo na pamet da kažem da bih mogao da se upuštam u rasprave o
tako dubokim idejama sa mojim visokim sveštenikom", nastavio je Stiros. "Ali
možda mogu da iznesem predlog koji bi razrešio mnoge sumnje."
"Hajde, predloži", složi se Tuek.
"U njenu odeću bi se mogli ugraditi veoma tanani instrumenti. Tako bismo mogli
da čujemo kako razgovara sa..."
"Misliš li da Bog ne bi znao šta smo uradili?"
"Takva misao mi nikad nije prošla kroz svest!"
"Neću da joj naređujem odlaske u pustinju", usprotivio se Tuek.
"Ako to bude njena odluka?" Stirosov izraz lica govorio jke kako se iz petnih
žila trudi da se dodvori. "Mnogo puta je to učinila."
"Odavno već nije. Čini se kao da je izgubila potrebu da se savetuje sa Bogom."
"Zar ne bismo mogli da je navedemo na to?" Stiros je bio uporan.
"Na koji način?"
"Šeana, kada ćeš ponovo razgovarati sa Ocem? Zar ne žudiš da još jednom budeš u
Njegovom prisustvu?"
"To pre zvuči kao podbadanje nego kao navođenje."
"Samo predlažem da..."
"Ovo sveto dete nije nikakav glupak! Ona razgovara sa Bogom, Stirose. Bog bi nas
mogao teško kazniti zbog ovakvih pretpostavki."
"Zar je Bog nije spustio među nas da bismo je proučili?" nastavljao je Stiros.
Ovo je, prema Tuekovom mišljenju, bilo previše blizu Dromindovoj jeresi. Uputio
je Stirosu zlokoban pogled.
"Ono što hoću da kažem", brzo je dodao Stiros, "jeste da je Bog izvesno hteo da
mi učimo od nje."
Tuek je ovo rekao sebi već mnogo puta, nikada ne uspevši da u svojim rečima čuje
čudan odjek Dromindovih reči.
"Nju nipošto ne treba podbadati i proveravati", zaključio je Tuek.
"Tako mi nebesa!" uzviknuo je Stiros. "Biću duh svete opomene. I o svemu što
naučim od svetog deteta smesta ću vas izvestiti."
Tuek je samo klimnuo. Imao je vlastite načine da se uveri da li je Stiros
govorio istinu.
O podsticajima i proverama koje su usledile Tamalane i njeni pouzdanici odmah su
obavestili Kapitol.
"Šeana ima zamišljen izgled", izvestila je Tamalane.
Za časne majke na Rakisu i one koje su bile obaveštavane taj zamišljen izgled
imao je jasno tumačenje. Šeanini preci bili su odavno mrtvi. Stirosova nametanja
izazivala su kod deteta čežnju za zavičajem. Šeana je mudro ćutala, ali je bilo
jasno da mnogo razmišlja o svom životu u pionirskom selu. Uprkos svim strahovima
i opasnostima, to su očito bila srećna vremena za nju. Sećala se smeha,
čeprkanja po pesku, lovljenja škorpiona u pukotinama seoskih udžerica, njuškanja
delića začina među dinama. Na osnovu Šeaninih ponavljanih putovanja u istu
oblast, Sestrinstvo je srazmerno tačno moglo da odredi mesto nestalog sela i
nasluti šta se sa njim moglo dogoditi.
Šeana je često zurila u jednu od Tuekovih starih karti na zidu svoje odaje.
Kao što je Tamalane i očekivala, Šeana je jednog jutra zabola prst u mesto na
karti na koje je već mnogo puta odlazila. "Odvedite me tamo", naredila je Šeana
svojim čuvarima.
Pozvan je 'topter.
Dok su sveštenici žudno osluškivali kako 'topter lebdi visoko iznad njih, Šeana
se još jednom suočila sa svojim nepobedivim protivnikom u pesku. Tamalane i
njeni sveštenici uključili su se u svešteničko strujno kolo, posmatrajući tok
događaja sa velikom žudnjom.
Ništa što bi bio makar daleki nagoveštaj nije ostalo od sela na pustari između
dina, gde je Šeana naredila da je spuste. Ovoga puta, međutim, upotrebila je
udarač. Još jedan od Stirosovih lukavih predloga udružen sa brižljivim
uputstvima o upotrebi ovog prastarog sredstva za prizivanje Podeljenog boga.
Crv je došao.
Tamalane je posmatrala prizor na vlastitom relejnom projektoru, razmišljajući o
crvu samo kao o osrednjem čudovištu. Šeana je stajala svega na oko tri metra
ispred zjapećih usta. Posmatrači su mogli razgovetno da čuju plamsanje crvovih
unutrašnjih vatri.
"Hoćeš li mi reći zašto si to učinio?" upitala je Šeana.
Nije ustuknula od crvovog vrelog daha. Pesak je pucketao ispod čudovišta, no ona
nijednim znakom nije pokazivala da to čuje.
"Odgovori mi!" naredila je Šeana.
Nikakav glas nije potekao od crva, ali se činilo da Šeana sluša držeći glavu
nagnutu na stranu.
"Onda se vrati odakle si došao", naredila mu je Šeana. Mahnula je crvu da ide.
Crv se pokorno povukao i vratio pod pesak.
Sveštenici su danima raspravljali o ovom kratkom susretu, dok ih je Sestrinstvo
gotovo sa veseljem špijuniralo. Šeana se nije mogla podvrći ispitivanju a da ne
zna da je bila prisluškivana. Kao i do tada, odbila je da kaže bilo šta o svojoj
poseti pustinji.
Stiros je produžio sa svojim lukavim podbadanjima. Ishod je bio upravo onakav
kakav je Sestrinstvo očekivalo. Bez ikakvog upozorenja, Šeana bi se probudila
nekog dana i rekla: "Danas ću poći u pustinju."
Ponekad je koristila udarač, a ponekad ga je prizivala igrom. Daleko na pesku,
izvan vidika Kina ili bilo kog drugog naseljenog mesta, crvi su joj dolazili.
Šeana je sama stajala ispred crva i razgovarala s njim, dok su ostali slušali.
Tamalane je držala da su prikupljene zabeleške koje su prolazile kroz njene ruke
na putu do Kapitola očaravajuće.
"Trebalo bi da te mrzim!"
Kakav je metež ovo izazvalo među sveštenicima! Tuek je hteo da sazove otvorenu
raspravu: "Da li bi trebalo da svi mrzimo Podeljenog boga i u isti mah da ga
volimo?"
Stiros je jedva sprečio ovaj predlog tvrdnjom da božje želje nikad nisu iskazane
u jasnom obliku.
Šeana je jednom upitala jednog od svojih džinovskih posetilaca: "Hoćeš li me
pustiti da te ponovo uzjašem?"
Kada se približila crv je ustuknuo i nije joj dozvolio da se popne.
Drugom prilikom je upitala: "Moram li da ostanem sa sveštenicima?"
Taj isti crv bio je izložen mnoštvu pitanja, a među njima i sledećim:
"Gde odlaze ljudi kada ih pojedeš?"
"Zašto su ljudi lažljivi prema meni?"
"Da li bi trebalo da kaznim rđave sveštenike?"
Tamalane se nasmejala na ovo poslednje pitanje, pomišljajući na pometnju koju će
ono prouzrokovati među Tuekovim ljudima. Njene uhode pravovremeno su je
obavestile o užasu koji je zahvatio sveštenike.
"Kako joj je On odgovorio?" pitao je Tuek. "Da li je iko čuo Bogov odgovor?"
"Možda se on obraća neposredno njenoj duši", usudio se jedan savetnik.
"To je!" Tuek se grčevito uhvatio za ovo tumačenje. "Moramo da je upitamo šta
joj je Bog rekao da učini."
Šeana je odbila da uđe u takvu raspravu.
"Ona ima prilično jasnu procenu sopstvenih moći", izvestila je Tamalane. "Ne
odlazi prečesto u pustinju, uprkos Stirosovim podstrekivanjima. Kao što smo
mogle očekivati, privlačnost takvih izleta je iščilela. Strah i ushićenje će je
još neko vreme vući tamo dok sasvim ne izblede. Naučila je, međutim, jednu
delotvornu naredbu: 'Odlazi!'"
Sestrinstvo je ovo označilo kao važnu tačku u razvoju događanja. Imajući u vidu
da joj se čak i Podeljeni bog pokoravao, teško da su neki sveštenik ili
sveštenica mogli dovoditi u pitanje njeno pravo da izriče takvu naredbu.
"Sveštenici grade kule u pustinji", izveštavala je Tamalane. "Potrebna su im
bezbednija mesta sa kojih bi posmatarali Šeanu kada tamo odlazi."
Sestrinstvo je predvidelo takav potez, pa je čak i samo podstaklo ubrzavanje
ovih projekata. Svaka kula imala je vlastitu zamku za vetar, osoblje za njeno
održavanje, vodene prepreke, vrhove i ostale činioce civilizacije.. Svaka je
predstavljala malu zajednicu, a sve zajedno širile su utvrđene oblasti Rakisa
sve dublje u predele kojima su do tada vladali crvi.
Pionirska sela više nisu bila nužda i ovakva promena pripisana je Šeani u
zaslugu.
"Ona je naša sveštenica", govorilo je stanovništvo.
Tuek i njegovi savetnici bili su kao na iglama: Šejtan i Šai'Hulud su jedno isto
telo? Stiros je danonoćno živeo u strahu i da bi Tuek mogao da obnaroduje ovu
činjenicu. Stirosovi savetodavci konačno su odbacili predlog da se Tuek ukloni.
Jedan drugi predlog - da sveštenica Šeana doživi koban udes - naišao je na
užasavanje kod svih, pa je čak i Stiros smatrao da bi to bila prevelika
opasnost.
"Čak i ako uklonimo ovaj trn u oku, Bog bi mogao da nas pohodi na još strašniji
način", rekao je on. Pri tom je upozorio: "Najstarije knjige kažu da će nas
predvoditi jedno malo dete."
Stiros je bio samo jedan među onima koji su na Šeanu gledali kao na nešto ne
sasvim smrtno. Bilo je primetno da su oni koji su sve vreme bili oko nje,
uključujući Caniju, počeli da je vole. Bila je tako dovitljiva, tako bistra i
osetljiva.
Mnogi su zapazili da je ova rastuća naklonost prema Šeani dotakla čak i samog
Tueka.
Sestrinstvo je odmah uočavalo ljude koji su bili dotaknuti ovom moći. Bene
Geserit je imao naziv za ovaj drevni obrazac: Širenje obožavanja. Tamalane je
prenosila vesti o dubokim promenama koje se događaju na Rakisu, naročito od
trenutka kada su ljudi širom planete počeli da se mole Šeani umesto Šejtanu ili
čak Šai-Huludu.
"Ljudi vide da se Šeana zalaže za najslabije", izveštavala je Tamalane. "To je
poznat obrazac. Sve ide po planu. Kada ćete poslati tog golu?"
12.
Spoljašnja površina balona uvek je veća od središta te proklete stvari! U tome
je čitava stvar u vezi sa Raštrkavanjem!
Odgovor Bene Geserita na predlog Iksa da se pošalju nove istraživačke sonde među
Izgubljene.
Jedan od bržih svetlosnih brodova Sestrinstva prebacio je Milesa Tega do
Esnafovog transportera koji je kružio oko Gamua. Nije mu se dopadalo što baš
sada mora da napusti Tvrđavu, ali ova stvar je imala jasno prvenstvo. Intuitivno
je osećao da sa čitavim poduhvatom nešto nije u redu. U svojih tri stotine
godina iskustva Teg je naučio da veruje intuiciji. Stvari se nisu dobro
razvijale na Gamuu. Svaka patrola, svaki izveštaj udaljenih senzora, saopštenja
Patrinovih špijuna u gradovima - sve je dolivalo ulje na vatru Tegovog nemira.
Teg je na svoj mentatski način osetio to preraspoređivanje snaga oko Tvrđave i
unutar nje. Naređenje da joj se javi na Esnafovom transporteru, pripravan za
okršaj, došlo je, međutim, od same Taraze sa nepogrešivim utvrđivačem šifre.
Teg se na svetlosnom brodu koji ga je nosio naviše pripremao za borbu. Izvršio
je pripreme koje su se mogle izvršiti. Lusila je bila upozorena. Imao je
poverenja u Lusilu. Sa Švangijuom je bila druga stvar. Imao je čvrstu nameru da
sa Tarazom raspravi o nekoliko bitnih promena u gamuuskoj Tvrđavi. Morao je,
međutim, najpre da odnese pobedu u još jednoj bici. Teg nije gajio ni najmanje
sumnje da mu predstoji okršaj.
Dok je svetlosni brod pristajao, Teg osmotri ulaz letelice i ugleda džinovski
simbol Iksa unutar Esnafovog ukrasnog natpisa na tamnoj strani transportera. Ovu
letelicu Esnaf je pretvorio u iksijanski mehanizam, zamenjujući tradicionalne
navigatore mašinama. Na letelici je, izvesno, bilo iksijanskih tehničara koji su
opsluživali opremu. Ali tu se morao nalaziti i jedan pravi Esnafov navigator.
Esnaf nikada nije sasvim stekao poverenje u mašinu, čak i dok je paradirao ovim
preobraćenim transporterima koji su poredstavljali svojevrsnu poruku Tleilaksima
i Rakijancima.
Pogledajte: nije nam bezuslovno potreban vaš melanž!
To je bila objava sadržana u onom džinovskom simbolu Iksa na boku svemirskog
broda.
Teg oseti blag trzaj pristanišnih sidrišta i uvuče dubok umirujući dah. Osećao
se kao i uvek pred bitku: ispražnjen od svih lažnih snova. Bila je to greška.
Razgovori nisu urodili plodom i sada je predstojao krvav boj... osim ako ne uspe
da sve prevlada na neki drugi način. Bitke su u ova vremena retko kada bile
masovne ali smrt je, ipak, bila svuda prisutna. To ga navede na pomisao o jednoj
još stalnijoj vrsti greške. Ako ne možemo miroljubivo da uskladimo naše razlike,
niži smo od ljudskih bića.
Jedan čuvar sa nepogrešivim obeležjima Iksijanca poveo je Tega u prostoriju u
kojoj je čekala Taraza. Duž hodnika i pneumatskih cevi koje su ga nosile ka
Tarazi Teg je motrio na znake potvrde tajnog upozorenja, sadržanog u poruci
Vrhovne majke. Sve je izgledalo mirno i obično - čuvar je izražavao dužno
poštovanje prema bašaru. "Bio sam zapovednik Tirega na Andioiu", reče čuvar
spominjući jedan spor koji je zamalo prerastao u bitku u kojoj je Teg prevladao.
Stigli su do jednog ovalnog propusta u zidu običnog hodnika. Propust se rastvori
i Teg uđe u prostoriju belih zidova i ugodne veličine - stolice sa kaiševima,
nizak pobočni sto, sjajne kugle podešene na žutu svetlost. Ploča otvora skliznu
u svoje zaptivače uz prilično čujan udar, ostavivši njegovog vodiča u hodniku.
Jedna akolitka Bene Geserita razmače tananu zavesu koja je skrivala prolaz sa
Tegove desne strane. Jedva primetno klimnu u njegovom pravcu. Viđen je, Taraza
će biti obaveštena.
Teg obuzda drhtanje mišića u listovima.
Okršaj! Nije pogrešno protumačćio Tarazino tajno upozorenje. Da li su njegove
pripreme bile odgovarajuće? Ovde se nalazila jedna crna stolica sa kaiševima, sa
njegove leve strane, dugačak sto ispred nje i još jedna stolica na drugom kraju
stola. Teg se uputi do te strane sobe i stade da čeka leđima okrenut zidu.
Opazio je da se na vrhu njegovih čizama zadržala mrka prašina Gamua.
Čudan miris u ovoj sobi. On pažljivo onjuši. Šera. Jesu li se Taraza i njeni
ljudi naoružali protiv iksijanske sonde? Teg je uzeo svoju redovnu kapsulu šere
pre nego što se ukrcao na svetlosni brod. Previše je bilo znanja u njegovoj
glavi da bi se neprijatelju moglo dozvoliti da to iskoristi. Činjenica da je
Taraza ostavila miris šere oko svojih odaja podrazumevalo je nešto drugo: bilo
je to saopštenje posmatraču čije prisustvo nije mogla da spreči.
Taraza uđe u prostoriju kroz tananu zavesu. Teg odjednom pomisli kako izgleda
umorno. To mu se učini značajnim zbog toga što su sestre bile sposobne da
skrivaju zamor gotovo do trenutka kada su bile gotove da se onesveste. Da li je
doista posustala, ili je to bio još jedan znak namenjen skrivenim posmatračima.
Zaustavivši se čim je stupila u sobu, Taraza osmotri Tega. Bašar je delovao
mnogo starije nego onda kad ga je poslednji put videla, pomisli Taraza. Dužnost
na Gamuu učinila je svoje, ali nju ovo saznanje umiri. Teg je, dakle, predano
obavljao svoj posao.
"Tvoj hitar odziv je za uvažavanje, Milese", reče ona.
Uvažavanje! Njihova dogovorena reč za: 'Potajno nas posmatra jedan opasan
neprijatelj.'
Teg klimnu i istovremeno upravi pogled prema zastorima odakle je Taraza došla.
Taraza se osmehnu i koraknu u unutrašnjost sobe. Ni nagoveštaja o melanžiskom
ciklusu u Tegu, primeti ona. Tegove poodmakle godine uvek su izazivale sumnju da
je pribegavao okrepljivanju uz pomoć začina. Ništa kod njega nije otkrivalo
makar i najmanji nagoveštaj prepuštanja začinu, kome su katkad i najjači bili
skloni kada bi osetili da im se kraj približava. Teg je nosio svoj stari kaput
od uniforme visokog bašara, ali bez zlatnih činova na ramenima i kragni. Bio je
to signal koji je ona namah prepoznala. Poručivao joj je: 'Seti se kako sam ih
zaradio, služeći te. Nisam te ni ovog puta izneverio.'
Oči koje su je proučavale imale su izraz uravnoteženosti; nije im mogao promaći
ni najmanji trag prosuđivanja. Čitava njegova pojava govorila je o unutrašnjem
spokoju. Sve je to bilo u dubokom neskladu sa onim što se, po njenom znanju,
moralo u ovom trenutku događati u njemu. Čekao je samo na njen znak.
"Moramo u prvoj prilici probuditi našeg golu", reče ona. Mahnula mu je rukom da
ga ućutka, pošto je zaustio da odgovori. "Videla sam Lusiline izveštaje i znam
da je suviše mlad. No, od nas se zahteva da delamo."
Shvatio je da je ova govorancija namenjena posmatračima. Da li se moglo verovati
tim rečima?
"Izdajem ti naređenje da ga probudiš", reče ona i pri tom savi levi ručni zglob
u znak potvrde da je reč o njihovom tajnom jeziku.
Bila je dakle istina! Teg uputi hitar pogled prema zastorima koji su skrivali
prolaz kroz koji Taraza beše ušla. Ko je tamo prisluškivao?
Ustremio je svoje mentatske sposobnosti na problem. Nedostajali su mu izvesni
delovi, ali ga to nije zaustavilo. Jedan mentat mogao je da dejstvuje i bez
određenih delova - ukoliko je raspolagao sa dovoljno materijala da stvori
obrazac. Ponekad je bio dovoljan i najpovršniji obris. Iz njega se dao sagledati
skriveni oblik, a na osnovu toga mogao je da uklopi delove koji su nedostajali
da bi dobio celinu. Mentati su, uostalom, retko kad raspolagali svim podacima
koje bi poželeli, no on je bio izvežban da naslućuje obrasce, da prepoznaje
sisteme i celine. Teg se u ovom trenutku podseti da je bio obučen i u krajnje
vojnom smislu: obučavao si regruta da vežba oružje, da uperi oružje na ispravan
način.
Taraza ga je uperivala. Njegova procena situacije bila je potvrđena.
"Biće preduzeti očajnički pokušaji da se naš gola ubije ili zarobi pre nego što
ga probudiš", reče ona.
Prepoznao je njen ton: hladno analitičko pružanje podataka mentatu. To znači da
je shvatila da se on nalazi u mentatskom stanju.
Mentatski tragalački obrazac valjao se njegovim umom. Prvo, postojao je plan
Sestrinstva sa ovim golom koji je njemu bio najvećim delom nepoznat, ali se na
neki način vrteo oko prisustva mladog ženskog bića na Rakisu koje je (tako su
pričali) moglo da zapoveda crvima. Gola Ajdaha: očaravajuća osoba koja je u sebi
imala još nešto od onoga zbog čega su ga Tiranin i Tleilaksi obnavljali bezbroj
puta. Tušta i tma Dankana! Kakvu je uslugu taj gola pružao kad Tiranin nije hteo
da ga ostavi među mrtvima? A Tleilaksi: oni su izdvajali Dankana Ajdaha iz
svojih akslotl- rezervoara hiljadama godina, pa čak i posle Tiraninove smrti.
Tleilaksi su prodali ovog golu Sestrinstvu dvanaest puta, a Sestrinstvo im je to
plaćalo u najtvrđoj valuti: melanžom iz vlastitih dragocenih zaliha. Zbog čega
su Tleilaksi prihvatili plaćanje u nečemu što su i sami proizvodili u tako
obilatim količinama? Očigledno: da iscrpe zalihe Sestrinstva. Bio je to poseban
oblik pohlepe. Tleilaksi su kupovali prevlast - igra osvajanja moći.
Usredsredio se na Vrhovnu majku koja je mirno iščekivala. "Tleilaksi ubijaju
gole da bi kontrolisali naše podešavanje vremena", reče on.
Taraza klimnu, ali ništa ne odgovori. Bilo je tu, dakle, još nečega. Ponovo je
utonuo u mentatsko stanje.
Bene Geserit je bio važno tržište za Tleilakse, mada ne i jedini izvor, jer je
ponešto dolazilo i sa Rakisa, ali važno svakako, vrlo važno. Nije imalo smisla
da Tleilaksi otuđuju tako značajno tržište, sem ukoliko nisu imali spremno neko
još značajnije.
Ko je još mogao da vidi svoj interes u aktivnostima Bene Geserita? Bez sumnje
Iksijanci. Ali Iksijanci nisu bili bog zna kakvo tržište za melanž. Prisustvo
Iksa na ovoj letelici govorilo je o njihovoj nezavisnosti. S obzirom na to da su
Iksijanci i Ribogovornice zaključili zajednički sporazum, i Ribogovornice su se
mogle isključiti iz tragalačkog obrasca.
Koja je, onda, velika sila ili skupina sila u ovoj vaseljeni posedovala...
Teg zaledi ovu misao kao da je povukao kočnice za poniranje 'toptera, puštajući
um da slobodno leti, dok je u isti mah prebirao po ostalim mogućnostima.
Ne u ovoj vaseljeni.
Obrazac je poprimio oblik. Bogatstvo. Gamu je preuzeo novu ulogu u njegovim
mentatskim proračunima. Gamu je pre mnogo vremena bio uništen od strane
Harkonena, napušten poput raspadajuće lešine koju su Danijanci vratili u život.
Bilo je, međutim, razdoblja kada su čak i nade Gamua umele da zgasnu. Bez nada
nije bilo ni snova. Uspinjući se uz te svojevrsne septičke jame, stanovništvo je
kod sebe razvilo jedino najosnovniji pragmatizam. Ako dejstvuje, dobro je.
Bogatstvo.
Prilikom prvog obilaska Gamua uočio je veliki broj bankarskih zgrada. Bile su
čak i označene; poneke kao trezori Bene Geserita. Gamu je služio kao uporište
manipulacije ogromnim bogatstvom. Banke koje je tada posetio da bi proučio
mogućnost njihovog korišćenja za hitno uspostavljanje veze vratiše mu se u svest
u punoj svetlosti. Shvatio je da to mesto nije bilo ograničeno samo na
planetarne poslove. Bila je to bankarska banka.
Ne samo bogatstvo, već Bogatstvo.
U Tegovom umu nije se uspostavio Prvi obrazac, ali se steklo dovoljno toga za
probnu projekciju. Bogatstvo nije bilo od ove vaseljene. Ljudi iz Raštrkavanja.
Čitavo ovo mentatsko proučavanje nije trajalo duže od nekoliko sekundi. Teg
potpuno opusti mišiće i nerve, pogleda još jednom Tarazu i krupnim koracima
priđe zaklonjenom ulazu. Zapazio je da ga Taraza nijednim migom nije upozorila
da to ne čini. Razmaknuvši zastore, Teg se suoči sa čovekom gotovo svoje visine,
u odeći vojničkog kroja sa sićušnim ukrštenim kopljima na okovratniku - lice je
bilo grubo, vilice široke, oči zelene. Imao je izgled iznenađene pripravnosti:
jedna ruka počivala je iznad džepa koji je bio dobrano ispupčen, krijući očito
neko oružje.
Teg se osmehnu čoveku, naglo spusti zastore i vrati se Tarazi.
"Posmatraju nas ljudi iz Raštrkavanja", reče on.
Taraza se opusti. Tegov postupak bio je vredan pamćenja.
Zastori se, škripnuvši, žustro razmakoše. Visoki stranac uđe i zaustavi se na
dva koraka od Tega. Ledeni izraz besa okivao mu je lice.
"Upozorio sam te da mu ne kažeš!" Glas je imao boju rapavog baritona, sa
naglaskom koji je Tegu bio nov.
"A ja sam te upozorila na moći ovog mentata bašara", odgovori Taraza. Izraz
odvratnosti pređe preko njenog lica.
Čovek ustuknu, a nagoveštaj straha pokaza mu se na licu. "Uvažena Naložnice,
ja... "
"Da se nisi usudio da me tako oslovljavaš!" Tarazino telo se nape u borbeni
stav, kakav Teg nikada do tada nije imao priliku da vidi.
Čovek blago nakloni glavu. "Draga gospo, ne kontrolišeš ti ovde situaciju. Moram
te podsetiti na moja naređenja..."
Teg je dovoljno čuo. "Ona ovde kontroliše situaciju preko mene", reče on. "Pre
nego što sam došao ovamo, preduzeo sam određene zaštitne mere. Ovo..." Osvrnuo
se unaokolo i ponovo usmerio pogled na uljeza čije lice je sada poprimilo izraz
opreznosti, "... nije ne-letelica. U ovom času dva monitora naših ne-letelica
drže vas na oku."
"Nemate šansu da preživite!" zareža čovek.
Teg se blagonaklono osmehnu. "Niko na ovoj letelici nema šansu da preživi."
Stisnuo je vilice da bi podstakao nervni signal i aktivirao sićušni brojač pulsa
u svojoj lobanji. Brojač obrazova grafičke signale na pozadini njegovih
vizuelnih centara. "Pri tom nemaš ni mnogo vremena da doneseš odluku."
"Objasni mu kako si saznao da treba to da učiniš", umeša se Taraza.
"Vrhovna majka i ja imamo vlastita sredstva saobraćanja", reče Teg. "Osim toga,
nije bilo potrebe da me upozori. Njen poziv bio je dovoljan. Vrhovna majka na
Esnafovom transporteru u ovakva vremena? Nemoguće!"
"Ćorsokak", promumla čovek.
"Možda", reče Teg. "Ali ni Esnaf ni Iks ne bi rizikovali da budu izloženi
totalnom napadu snaga Bene Geserita pod zapovedništvom vođe koga sam ja obučio.
Mislim na bašara Burzmalija. Vaše uporište je upravo rastureno i iščezlo."
"Ništa od svega ovoga nisam mu rekla", reče Taraza. "Upravo si bio svedok
dejstvovanja jednog mentata bašara kome, sumnjam, ima ravna u tvojoj vaseljeni.
Razmisli o tome ukoliko ti padne na pamet da udariš protiv Burzmalija, čoveka
koga je obučio ovaj mentat."
Uljez pređe obamrlim pogledom od Taraze do Tega i ponovo do Taraze.
"Evo šta je izlaz iz našeg prividnog ćorsokaka", reče Teg. "Vrhovna majka Taraza
i njena pratnja odlaze sa mnom. Moraš smesta da odlučiš. Vreme ističe."
"Blefirate." Nije bilo snage u njegovim rečima.
Teg se okrenu prema Tarazi i pokloni. "Bila je velika čast služiti vas, časna
vrhovna majko. Opraštam se sa vama."
"Možda nas smrt neće razdvojiti", reče Taraza. Bio je to tradicionalan pozdrav
časne majke sebi ravnoj sestri.
"Odlazite!" Čovek grubih crta jurnu do zastrtog ulaza u hodnik i raskrili ga
otkrivši dvojicu iksijanskih stražara na čijim je licima lebdeo izraz
iznenađenja. On im naredi grubim glasom: "Odvedite ih u njihov svetlosni brod."
I dalje opušten i miran, Teg reče: "Pozovite svoje osoblje, Vrhovna majko."
Zatim se obrati čoveku koji je stajao pokraj otvora. "Previše ceniš svoju kožu
da bi bio dobar vojnik. Nijedan od mojih ljudi ne bi napravio ovakvu grešku."
"Na ovoj letelici su i prave Uvažene Naložnice", zaškrguta čovek zubima.
"Položio sam zakletvu da ću ih štititi."
Teg napravi grimasu i okrenu se prema mestu gde je Taraza izvodile svoje ljude
iz susedne prostorije: dve časne majke i četiri akolitke. Teg prepozna jednu od
časnih majki: Darvi Odrade. Viđao ju je on i ranije, izdaleka, ali su to ovalno
lice i divne oči zaista bili očaravajući: toliko nalik na Lusilu.
"Imamo li vremena za upoznavanje?" upita Taraza.
"Svakako, Vrhovna majko."
Teg klimnu i stade da se rukuje sa svakom od žena koje mu je Taraza
predstavljala.
Kada su one otišle, Teg se okrenu prema uniformisanom strancu. "Uvek se mora
voditi računa o pristojnosti", reče Teg. "Inače smo niži od ljudskih bića."
Tek kada su se našli u svetlosnom brodu i kada Taraza sede pored njega, sa
svojom pratnjom u blizini, Teg joj postavi neizbežno pitanje.
"Kako su vas zarobili?"
Brod je stremio ka planeti. Ekran ispred Tega pokazivao je da se letelica sa
žigom Iksa pokorila njegovoj naredbi da ostane u orbiti sve dok njegova skupina
ne dospe u bezbedan položaj iza granice odbrambenog planetarnog sistema.
Pre no što je Taraza mogla da odgovori, Odrade se nagnu preko ograde sedišta
koje ju je razdvajalo od njih i reče: "Opozvala sam bašarevu naredbu da se
uništi onaj Esnafov brod, majko."
Teg žustro okrenu glavu i oštro pogleda Odrade. "Ali oni su vas zarobili, i..."
Smrknu se. "Kako ste znali da ću ja..."
"Milese!"
Tarazin glas sadržao je bespogovoran prekor. On se žalostivo osmehnu. Da,
poznavala ga je isto onoliko koliko i on samog sebe... i bolje u izvesnim
pogledima.
"Nisu nas tek tako zarobili, Milese", reče Taraza. "Dopustile smo im da nas
zarobe. Ja sam, tobože, pratila Dar na putu za Rakis. Napustili smo našu ne-
letelicu na Raskršću i zatražili najbrži Esnafov transporter. Svi u mom savetu,
uključujući i Burzmalija, složili su se da će ovi uljezi iz Raštrkavanja
zaposesti transporter i odvesti nas do tebe, sa namerom da saznaju sve delove
projekta sa golom."
Teg je bio zaprepašćen. Kakav rizik!
"Znali smo da ćeš nas spasiti", reče Taraza. "Burzmali je bio pripravan u
slučaju da ti ne uspeš."
"Taj Esnafov brod koji ste poštedeli", započe Teg, "pozvaće pomoć i napasti
naše..."
"Neće napasti Gamu", prekide ga Taraza. "Premnogo različitih snaga iz
Raštrkavanja skupljeno je na Gamuu. Neće se usuditi da izazovu toliko
neprijatelja."
"Voleo bih da sam onoliko siguran u to koliko ste izgleda vi", neodlučno će Teg.
"Budi siguran u to, Milese. Pored toga postoje i drugi razlozi da se ne uništi
Esnafov brod. Ustanovili smo da Iks i Esnaf stupaju u savezništvo. To je loše za
posao, ali neophodan im je svaki posao koji mogu da dobiju."
"Osim ako nemaju važnije mušterije koje im nude veće zarade!"
"Ahhh, Milese." Prozborila je glasom u kome se osećala zamišljenost. "Ono što
mi, potonje Bene Geseritkinje, odista činimo, jeste nastojanje da stvari
zadobiju mirniji tok, da postignu ravnotežu. Znaš to."
Teg je prihvatio ovo kao istinu, ali ga zaokupi taj izraz 'potonje'... Ova reč
sadržavala je u sebi prizvuk sabiranja računa na samrti. Pre nego što je uspeo
da postavi pitanje u vezi sa tim, Taraza produži:
"Sklone smo da najburnije situacije sređujemo izvan bojnog polja. Moram da
priznam da za ovakav stav imamo da zahvalimo Tiraninu. Ne verujem da si ikada o
sebi razmišljao kao o proizvodu Tiraninovog uslovljavanja, Milese, ali ti to bez
sumnje jesi."
Teg prihvati ovo bez pogovora. Bio je to činilac u celokupnom širenju ljudskog
društva. Nijedan mentat to, kao podatak, nije mogao da prenebregne.
"Ta vrlina koju poseduješ, Milese, bilo je ono što nas je, kao prvo, odvelo k
tebi", reče Taraza. "Umeš povremeno da budeš prokleto nametljiv, ali ne bismo ni
za trenutak želeli da si drugačiji."
Prema tananim nagoveštajima u tonu i stavu, Teg shvati da Taraza ne govori samo
njemu, već da reči upućuje i svojoj pratnji.
"Imaš li bilo kakvu predstavu, Milese, koliko je izluđujuće čuti te kako sa
podjednakom žestinom osporavaš obe strane jedne odluke? Ali tvoj simpatico je
moćno oružje. Kako su samo neki od naših neprijatelja bili užasnuti otkrivši da
si im se suprotstavio tamo gde nije postojala ni najmanja sumnja da ćeš se
pojaviti!"
Teg skupi usne u stegnut osmeh. Prešao je pogledom preko žena koje su sedele s
one strane pregrade. Zbog čega je Taraza upućivala takve reči ovakvoj skupini?
Izgledalo je da se Darvi Odrade odmara sklopljenih očiju. Nekoliko ostalih su
ćaskale. Ništa od svega toga Tega nije navodilo na neki zaključak. Čak su i
akolitke Bene Geserita bile u stanju da slede više linija misli istovremeno.
Ponovo je usmerio pažnju na Tarazu.
"Ti zaista osećaš stvari na način na koji ih neprijatelj oseća", reče Taraza.
"To je ono što hoću da kažem. Dakako, kada si u tom mentalnom okviru, za tebe ne
postoji nijedan neprijatelj."
"Da, ne postoji!"
"Nemoj pogrešno da shvatiš moje reči, Milese. Nikada nismo sumnjale u tvoju
odanost. Ali je neobjašnjivo kako uspevaš da nas nateraš da stvari vidimo na
način koji je za nas jedini moguć. Ima trenutaka kada si ti naše oči."
Teg opazi da je Darvi Odrade otvorila oči i da ga gleda. Bila je to divna žena.
U njenoj pojavi bilo je nečeg uznemiravajućeg. Kao i Lusila, podsećala ga je na
nekog iz njegove prošlosti. Pre no što je Teg mogao da isprati ovu misao, Taraza
ponovo prozbori:
"Ima li ovaj gola sposobnost da održava ravnotežu između suprotstavljenih
snaga?" upita ga.
"On bi mogao da bude mentat", reče Teg.
"Bio je već mentat u jednom od prethodnih otelotvorenja, Milese."
"Da li zaista želite da se probudi ovako mlad?"
"To je neophodno, Milese. Sudbonosno neophodno."

13.
Nedostatak CHOAM-a? Sasvim jednostavno: oni prenebregavaju činjenicu da krupnije
komercijalne sile čekaju na granicama njihove delatnosti, snage koje mogu da ih
progutaju na način na koji slig proguta đubre. Ovo je prava opasnost koja preti
od Raštrkavanja - njima i svima nama.
Zabeleške iz rada Saveta Bene Geserita, Arhive: SXX90OCH'
Odrade je samo delom svoje svesti pratila razgovor između Tega i Taraze. Njihov
svetlosni brod bio je mali, a odeljak za putnike skučen. Znala je da će
upotrebiti atmosferske uticaje za ublažavanje spuštanja te se pripremila za
treskanje. Pilot će štedeti suspenzore na ovakvoj letelici, brižljivo čuvajući
energiju.
Koristila je ovakve trenutke kao što je i do tada koristila čitavo to vreme da
se pripremi za predstojeće nužnosti. Vreme je pritiskalo: progonio ju je poseban
kalendar. Pogledala je u kalendar pre odlaska iz Kapitola, i kao što joj se
često događalo, bila uhvaćena u zamku neizmenjivosti vremena i njegovog jezika:
sekundi, minuti, sati, dani, nedelje, godine... Standardne godine, tačnije.
Neizmenjivost baš i nije bila odgovarajuća reč za ovu pojavu. Neprikosnovenost
je bila ispravnija. Tradicija. Nikad ne narušavaj tradiciju. Poređenja su joj se
čvrsto držala u svesti, prastari tok vremena nametnut planetama koje nisu
otkucavale prema primitivnom ljudskom časovniku. Nedelja je iznosila sedam dana.
Sedam! Koliko je moćan ostao taj broj. Mističan. Kao nekakva dragocenost bio je
zatvoren u Narandžastu Katoličku Bibliju. Gospod je stvorio svet u šest dana, 'a
sedmog je On počinuo'.
Blago njemu! pomisli Odrade. Trebalo je da se svi odmnorimo posle velikih
napora.
Odrade malko okrenu glavu i pogleda Tega preko pregrade. Nije imao ni najblažu
predstavu o tome sa koliko je mnogo sećanja raspolagala o njemu. Mogla je da
opazi kako su godine ostavile traga na tom moćnom licu. Videla je da je
podučavanje gole iscrplo njegove energije. Mora da je to dete u Tvrđavi na Gamuu
bilo kao spužva koja je upijala sve i svja oko sebe.
Milese Teže, znaš li uopšte kako se tobom koristimo? pitala se.
Bila je to misao koja ju je uvek činila slabom; ali ipak joj dopusti da prebiva
u njenoj svesti gotovo sa osećanjem prkosa. Kako bi bilo lako voleti ovog starog
čoveka! Ne kao parnjaka, naravno... ali, ipak, voleti ga. Mogla je da oseti u
sebi upozoravajuće signale svojih obaveza, prepoznavši ih tananom oštricom
svojih benegeseritskih sposobnosti. Ljubav, prokleta ljubav, obesnažujuća
ljubav.
Odrade je osetila iste ovakve signale upozorenja kada su je poslali da zavede
svog prvog parnjaka. Čudan osećaj. Godine benegeseritskog uslovljavanja učinile
su je opreznom u pogledu njega. Nijedna od njenih proktorki nije joj dopuštala
uživanje u toj nesumnjivoj toplini, a vremenom je saznala razloge koji su
stajali u pozadini takvog brižljivog izdvajanja. Ali tada su je poslale
starateljke rasplođavanja sa naredbom da se potpuno približi određenom
pojedincu, da mu dopusti da uđe u nju. U njenoj svesti ležali su svi klinički
podaci i mogla je da prati seksualno uzbuđenje partnera čak i onda kada je
prodirao u nju. Ona je, najposle, bila brižljivo pripremljena za ovu ulogu uz
pomoć muškaraca koje su starateljske rasplođavanja odabirale i sa izvanrednom
istančanošću uslovljavale upravo za takvu vrstu obuke.
Odrade uzdahnu i odvrati pogled sa Tega, sklapajući oči u zanosu prisećanja.
Muškarci za obuku nikada nisu dopuštali da njihova osećanja izazovu razuzdanost
kod svojih učenica. Bila je to nužna slaba tačka u seksualnom obrazovanju.
To prvo zavođenje na koje su je poslali izgledalo je ovako: bila je potpuno
nepripremljena za sladostrasnu ekstazu istovremenog orgazma, uzajamnost i
saučestvovanje staro koliko i čovečanstvo... čak i starije! A tek te sile koje
su bile sposobne da pomute razum! Izraz lica njenog muškog partnera, slatki
poljubac, njegovo potpuno napuštanje svih samozaštitnih uzdržanosti, neopreznost
i preispoljna ranjivost. Nijedan muškarac za obuku nikada to nije učinio!
Očajnički se uhvatila za pouke Bene Geserita. Kroz te pouke videla je na licu
tog čoveka njegovu suštinu, osetila tu suštinu u svojim najdubljim žilicama.
Samo za tren, dopsutila je sebi da uzvrati istom merom, iskusivši novu visinu
ekstaze. Nijedna od njenih učiteljica nije čak ni nagovestila da je tako nešto
moguće postići. U tom trenu shvatila je šta se dogodilo gospi Džesiki i ostalim
greškama Bene Geserita.
To osećanje bilo je ljubav!
Njegove moći su je uplašile (starateljke rasplođavanja su znale da će se to
dogoditi) i ona je pribegla promišljenom uslovljavanju na način Bene Geserita,
dozvoljavajući da maska zadovoljstva prekrije onaj kratak prigodan izraz na
njenom licu, upuštajući se u sračunato milovanje tamo gde bi prirodno milovanje
bilo lakše (ali manje delotvorno).
Muškarac je reagovao kako se i očekivalo - glupo. To joj je pomoglo da o njemu
misli kao o glupaku.
Njeno drugo zavođenje bilo je lakše. Mogla je, međutim, još da prizove u svest
crte onog prvog partnera i činila je to uz osećanje oguglalog čuđenja. Ponekad
bi joj pred oči sam od sebe izlazio njegov lik, a da nije odmah uspevala da
utvrdi razlog tome.
Belezi sećanja na ostale muškarce kod kojih su je slali da bi se parila bili su
drugačiji. Morala je da traga po svojoj prošlosti za njihovim likom. Čulne
zabeleške tih doživljaja nisu bile u toj meri duboke. Ne kao sa prvim!
Takva je bila opasna moć ljubavi!
Pomislimo na teškoće koje je tokom milenijuma ova skrivena sila stvarala Bene
Geseritu. Gospa Džesika i njena ljubav prema Vojvodi bio je samo jedan primer
među nebrojeno drugih. Ljubav je pomračivala razum i odvraćala sestre od vršenja
njihovih dužnosti. Ljubav se mogla podnositi samo tamo gde nije uzrokovala
neposredna i očigledna razaranja ili tamo gde je služila višim ciljevima Bene
Geserita. U svemu ostalom valjalo ju je izbegavati.
Uvek je, međutim, bila predmet zabrinutog motrenja.
Odrade otvori oči i ponovo baci pogled prema Tegu i Tarazi. Vrhovna majka sada
je prešla na novu temu. Kako je Tarazin glas povremeno umeo da bude
razdražujući! Odrade ponovo sklopi oči i stade da sluša razgovor, vezana za ta
dva glasa nekom sponom u svojoj svesti koju nije mogla izbeći.
"Veoma mali broj ljudi shvata koliko mnogo infrastrukture u jednoj civilizaciji
čini infrastrukturu zavisnosti", reče Taraza. "Proučile smo to u priličnoj
meri."
Ljubav je svojevrsna infrastruktura zavisnosti, pomisli Odrade. Zbog čega se
Taraza opredelila za ovaj predmet razgovora upravo u ovom trenutku? Vrhovna
majka je retko bilo šta činila bez dubokih pobuda.
"Infrastruktura zavisnosti je pojam koji uključuje sve stvari neophodne da bi
ljudska populacija opstala u postojećem ili uvećanom broju", nastavi Taraza.
"Melanž?" upita Teg.
"Svakako, ali većina ljudi gleda na začin tako što kaže: 'Kako je lepo što
možemo da ga imamo i što on može da nam omogući toliko dužih života od onih koje
su imali naši preci.'"
"Pod uslovom da su dovoljno bogati." Odrade zapazi žaoku u Tegovom glasu.
"Sve dok ne postoji jedna sila koja kontroliše celokupno tržište većina ljudi će
ga imati dovoljno", odvrati Taraza.
"Učio sam o ekonomskim stvarima sedeći majci uz koleno", reče Teg. "Hrana, voda,
vazduh koji dišemo, životni prostor nezagađen otrovima - postoji puno vrsta
novca, a vrednosti im se menjaju u skladu sa zavisnošću."
Slušajući ga Odrade zamalo klimnu u znak saglasnosti. Njegov odgovor bio je baš
kao i njen. Ne navraćaj razgovor na očigledno, Taraza! Pređi na stvar.
"Volela bih da se veoma jasno prisetiš svega čemu te je tvoja majka podučavala",
izjasni se najzad Taraza. Kako joj je odjednom glas postao blag! A onda se
Tarazin glas naglo promeni i ona prasnu: "Hidraulički despotizam!"
Dobro je izvela ovo premeštanje naglaska, pomisli Odrade. Podaci su potekli iz
sećanja kao voda iz slavine iznenada otvorene do kraja. Hidraulički despotizam:
centralizovana kontrola neke bitne energije kao što su voda, elektricitet,
gorivo, lekovi, melanž. Pokori se sili koja kontroliše centralu ili će ti dotok
energije biti zatvoren i ti umireš!
Taraza ponovo uze reč: "Postoji još jedan koristan pojam sa kojim te je, sigurna
sam, tvoja majka upoznala - ključni balvan."
Sada se u Odrade probudi prava radoznalost. Taraza je stremila nečemu značajnom
u ovom razgovoru. Ključni balvan: odista prastar pojam, iz dana pre suspenzora,
kada su drvoseče slale oborena stabla niz reke do glavnih gradilišta. Ponekad bi
balvani zakrčili reku i tada je pozivan stručnjak da pronađe jedan balvan,
ključni balvan, koji bi, kada se ukloni, razmrsio zakrčenje.
"Tiranin je bio jedan takav ključni balvan", dodade Taraza. On je istovremeno
stvorio zakrčenje i razmrsio ga."
Svetlosni brod poče snažno da podrhtava, prodrevši u prve slojeve atmosfere
Gamua. Odrade je nekoliko sekundi osećala zategnutost kaiševa za vezivanje, a
potom je kretanje letelice postalo staloženije. Razgovor se za to vreme
prekinuo, ali sada Taraza nastavi:
"U pozadini tih takozvanih prirodnih zavisnosti stoje neke religije utemeljene
na psihološkom. Moguće je da čak i fizičke nužnosti imaju takav podzemni
činilac."
"Činjenica koju Misionarija Protectiva razume vrlo dobro", nadoveza se Teg.
Ponovo Odrade u njegovom glasu oseti podzemnu struju duboke ozlojeđenosti.
Taraza je, takođe, morala to čuti. Šta je to radila? Mogla je da oslabi Tega!
"Ah, da", reče Taraza. "Naša Misionaria Protectiva. Ljudska bića imaju zaista
snažnu potrebu da njihovo ustrojstvo verovanja bude 'istinsko verovanje'. Ako ti
to pruža zadovoljstvo ili osećanje bezbednosti, i ako je ugrađeno u tvoje
ustrojstvo verovanja, kakvu samo snažnu zavisnost tada stvara!"
Taraza još jednom utonu u ćutanje, pošto svetlosni brod stade prolaziti kroz
novo atmosfersko drmusanje.
"Volela bih kada bi koristio suspenzore", požali se Taraza.
"Štedi gorivo", objasni Teg. "Manje zavisnosti."
Taraza se prigušeno nasmeja. "Oh, da, Milese. Dobro si savladao lekciju. Vidim
ruku tvoje majke u tome. Do đavola sa majkom, kada se dete razvija u pogrešnom
pravcu."
"Držiš da sam dete?" upita on.
"Držim te za nekog ko je imao prvi neposredan susret sa mahinacijama ovih
takozvanih Uvaženih Naložnica."
To je, dakle, pomisli Odrade. Sa osećanjem preneraženosti Odrade shvati da je
Taraza svojim rečima ciljala na širu metu od samog Tega.
Ona se obraća meni!
"Te Uvažene Naložnice, kako same sebe nazivaju", nastavi Taraza, "spojile su
seksualnu ekstazu i obožavanje. Sumnjam da su pri tom čak i naslutile sve
opasnosti."
Odrade otvori oči i pogleda preko pregrade u Vrhovnu majku. Tarazin pogled bio
je prikovan za Tega; lice joj je imalo nečitljiv izraz, izuzev očiju koje su
plamsale zarad nužnosti da je on razume.
"Opasnosti", ponovi Taraza. "Velike mase ljudskih bića poseduju nepogrešiv
identitet jedinstva. Mogu biti jedna jedinstvena stvar. Mogu delovati kao jedan
organizam."
"To je govorio i Tiranin", primeti Teg.
"To je Tiranin i pokazao! On je manipulisao grupnom dušom. Postoje vremena,
Milese, kada opstanak zahteva uvažavanje duše. Kao što znaš, duše uvek traže
oduške."
"Zar uvažavanje duše nije u naše doba izišlo iz mode?" upita Teg. Odradi se ne
dopade ton šegačenja u njegovom glasu; istovremeno primeti da je to izazvalo
odgovarajuću ljutnju i kod Taraze.
"Misliš da govorim o modama u religiji?" upita Taraza. Njen visok glas bio je
sada oštar. "Oboje znamo da se religije mogu stvarati! Govorim o ovim Uvaženim
Naložnicama koje oponašaju neke od naših načina, a ne poseduju ništa od naše
dublje svesti. I one se usuđuju da sebe postave u središte obožavanja!"
"Ono što je Bene Geserit uvek izbegavao", reče on. "Moja majka je govorila da su
obožavaoci i obožavani uvek ujedinjeni verom."
"Ali i da mogu da budu razdvojeni!"
Odrade opazi kako Teg odjednom utonu u mentatsko stanje; pogled mu je bio
prazan, a crte lica spokojne. Sada je sagledala deo onog što je Taraza činila.
Mentat jaše na romanski način, sa po jednom nogom na svakom konju. Svako stopalo
oslonjeno je na različitu stvarnost, dok ga obrazac tragalaštva goni napred.
Idući ka jedinstvenom cilju on mora da jaše različite stvarnosti.
Teg konačno prozbori zamišljenim i ravnim mentatskim glasom: "Razdvojene snage
boriće se za premoć."
Tarazi se ote uzdah zadovoljstva, gotovo čulnog u svojoj prirodnoj odušci.
"Infrastruktura zavisnosti", reče ona. "Te žene iz Raštrkavanja bi da kontrolišu
podeljene snage, sve te snage koje se žestoko upinju da preuzmu vođstvo. Kada je
govorio o Uvaženim Naložnicama onaj vojnik izražavao je i strahopoštovanje i
mržnju. Sigurna sam da si to osetio u njegovom glasu, Milese. Znam koliko te je
majka tome dobro naučila."
"Osetio sam." Teg se još jednom usredsredi na Tarazu, slušajući pažljivo svaku
reč, baš kao i Odrade.
"Zavisnosti", reče Taraza. "Kako jednostavne mogu biti i kako složene. Uzmimo,
na primer, kvarenje zuba."
"Kvarenje zuba?" Teg je bio izbačen iz svog mentatskog koloseka i Odrade je,
zapazivši to, shvatila da je njegova reakcija bila upravo ono što je Taraza
želela. Taraza se na prefinjen način poigravala svojim mentatskim bašarom.
A zamišljeno je da ja to gledam i izvučem pouku za sebe, pomisli Odrade.
"Kvarenje zuba", ponovi Taraza. "Prosto usađivanje po rođenju sprečava tu vrstu
propadanja kod većine ljudi. Pa ipak, moramo da peremo zube i da se i na druge
načine brinemo o njima. To nam izgleda toliko prirodno da retko razmišljamo o
tome. Na sredstva koja upotrebljavamo gledamo kao na obične delove naše okoline.
Pa ipak, ta sredstva, materijal od kojih su sačinjena, instruktori za negu zuba
i suk monitori, međusobno su čvrsto povezani i uslovljeni."
"Mentatu nije potrebno objašnjavati međusobne zavisnosti", usprotivi se Teg. U
njegovom glasu i dalje je bilo radoznalosti, ali sada i nepobitnih prizvuka
ozlojeđenosti.
"Sasvim tačno", složi se Taraza. "To su prirodni uslovi mentatskog procesa
mišljenja."
"Zbog čega onda stalno navraćaš razgovor na to?"
"Mentate, uzmi u obzir ono što znaš o Uvaženim Naložnicama i reci mi: koja je
njihova mana?"
Teg odgovori bez oklevanja: "One mogu da opstanu jedino ukoliko povećavaju
zavisnost onih koji ih podržavaju. To je ćorsokak onih koji su odani poroku."
"Tačno. A opasnost?"
"Mogu da povuku u propast veliki deo čovečanstva."
"To je bio i Tiraninov problem, Milese. Sigurna sam da ga je on bio svestan. A
sada obrati pažnju na mene. I ti, Dar." Taraza okrenu glavu u pravcu pregrade i
susrete se sa Odradinim netremičnim pogledom. "Slušajte me oboje. Mi, Bene
Geserite, polažemo veoma moćne... činioce u struju čovečanstva. Oni mogu da
izazovu zakrčenje. Izvesno je i da će izazvati neku štetu. I mi..."
Svetlosni brod još jednom uđe u razdoblje snažnog drmusanja. Razgovor postade
nemoguć i svi se čvrsto uhvatiše za svoja sedišta, slušajući tutnjavu i
škripanje oko sebe. Kada smetnje minuše, Taraza nastavi povišenim glasom:
"Ako preživimo ovu prokletu mašinu i stignemo na Gamu, Milese, moraš da se
izdvojiš na stranu sa Dar. Već si video Atreidski manifest. Ona će ti ispričati
sve o njemu i pripremiti te. To je sve."
Teg se okrenu i pogleda Odrade. Crte njenog lica izazvaše još jednom mreškanje u
njegovom sećanju: upadljiva sličnost sa Lusilom, ali bilo je tu i nečeg drugog.
On potisnu ovu pomisao. Atreidski manifest? Pročitao ga je, jer mu ga je dala
Taraza sa nalogom da to učini. Da me pripremi? Za šta?
Odrade opazi upitan pogled na Tegovom licu. Sada je razumela Tarazine pobude.
Naređenja Vrhovne majke poprimila su novo značenje, kao i reči iz samog
manifesta:
"Baš kao što je vaseljena stvorena učešćem svesti, tako i proročka ljudska bića
poseduju tu sposobnost stvaranja do krajnjih granica. Ta moć onog atreidskog
kopileta bila je u najdubljoj meri pogrešno shvaćena, moć koju je on preneo svom
sinu, Tiraninu."
Odrade je prisno poznavala ove reči jer je bila njihov tvorac, ali joj se one
sada vratiše kao da ih nikada nije bila srela.
Prokleta bila Tar! pomisli Odrade. A šta ako grešiš?
14.
Na kvantnoj ravni naša vaseljena može se videti kao neodredivo mesto, predvidivo
na statistički način jedino kada se primene dovoljno veliki brojevi. Između te
vaseljene i neke srazmerno predvidljive gde se putovanje jedne planete može
vremenski odrediti picosekundama, u igru ulaze druge sile. Jer za tu srednju
vaseljenu u kojoj dnevno živimo preovlađujuća sila je ono u šta verujete. Vaša
verovanja određuju odvijanje dnevnih događaja. Ukoliko dovoljno vas veruje, može
se učiniti da postane neka nova stvar. Ustrojstvo verovanja stvara filter kroz
koji se haos prosejava u red.
'Analiza Tiranina', Tarazin dosje: BG Arhive
Tegove misli bile su u pometnji kada se vratio na Gamu sa Esnafovog broda.
Kročio je sa svetlosnog broda na crno obojenu ivicu Tvrđavinog sletišta i
obazreo se unaokolo kao da se prvi put tu nalazi. Bilo je gotovo podne. Tako je
malo vremena prošlo, a toliko toga se promenilo.
Koliko daleko će Bene Geserit ići u davanju suštinskih pouka? - pitao se. Taraza
ga je izbacila iz njegovog uobičajenog mentatskog procesa. Osećao je da je čitav
događaj na Esnafovom brodu bio udešen samo za njega. Bio je uzdrman i skrenut s
pravca predviđanja. Kako je čudno izgledao Gamu dok je, prolazeći kroz špalir
stražara, išao stranom prema ulaznim otvorima.
Teg je video mnogo planeta i upoznao se sa njihovim običajima i načinima na koje
su vršile uticaj na svoje stanovnike. Neke planete su imale veliko žuto sunce
koje je lebdelo u blizini i održavale žive stvari toplim, omogućavajući im da se
razvijaju i rastu. Neke planete imale su mala svetlucava sunca koja su visila
daleko na tamnom nebu, i njihova svetlost jedva da je dopirala do tla. Postojale
su mnogobrojne varijacije unutar, pa i izvan ovog raspona. Gamu je bio
žutozelena varijacija sa danom od 31.27 standardnih sati i 2.6 standardnih
godina. Teg je sve dosad mislio da poznaje Gamu.
Kada su Harkoneni bili primorani da je napuste, kolonisti koji su došli iz
Danijanske skupine, zaostale za onima iz Raštrkavanja, nazvali su je Halekovim
imenom. Kolonisti su u to doba bili poznati kao Kaladanijanci, ali proticanje
Milenijuma uvek sadrži težnju za skraćivanjem naziva.
Teg zastade na prolazu kroz zaštitni zid koji je sa sletišta vodio naniže u
Tvrđavu. Taraza i njena pratnja zaostali su za njim. Video je kako Taraza nešto
napregnuto govori Odradi.
Atreidski manifest, pomisli on.
Čak je i na Gamuu vrlo malo ljudi pripadalo bilo Harkonenima bilo Atreidima,
iako su ovde genotipi bili vidljivi - posebno su preovlađivali atreidski: oni
dugački šiljati nosevi, visoka čela i čulna usta. Često su ovi delovi bili
razbacani - usta na jednom licu, prodorne oči na nekom drugom i bezbroj
kombinacija. Ponekad ih je, međutim, jedna osoba imala sve na okupu, i tada je
kod nje bio vidljiv ponos, ono unutrašnje saznanje:
Ja sam jedan od njih!
Domoroci sa Gamua su to umeli da prepoznaju i uklanjali bi im se s puta;
međutim, samo je nekolicina zasluživala takvu čast.
U osnovi svega bilo je ono što su Harkoneni ostavili za sobom - genetske linije
čiji je trag dosezao do pradavnih vremena Grka, Patana i Mameluka, senke
prastarih predanja kojima je svega nekolicina izvan kruga profesionalnih
istoričara, ili onih koje je obrazovao Bene Geserit, znala čak i ime.
Taraza i njena pratnja pristigoše Tega. Čuo ju je kako govori Odradi: "Moraš
reći Milesu sve o tome."
Vrlo dobro, reći će mi, pomislio je. Skrenuo je i uputio se pokraj unutrašnjih
stražara ka dugačkom hodniku ispod betonskih bunkera koji su vodili u središnji
deo Tvrđave.
Proklete Bene Geserite! pomislio je. Šta su stvarno radile ovde na Gamuu?
Na ovoj planeti moglo se uočiti puno znakova Bene Geserita: genetsko doterivanje
da bi se učvrstile odabrane crte, a tu i tamo vidljivi naglasci na zavodljivim
očima kod žena.
Teg otpozdravi kapetanici straže ne skrećući pogled. Zavodljive oči, da.
Primetio je to ubrzo po dolasku u golinu Tvrđavu, a posebno za vreme prvog
inspekcijskog obilaska planete. Video je, takođe, sebe u mnogim likovima i
prisećao se stvari koje mu je stari Patrin toliko puta spomenuo.
"Imaš izgled čoveka sa Gamua, bašare."
Zavodljive oči! Ona malopređašnja kapetanica straže ih je imala. Ona Odrade i
Lusila bile su po tome slične. Pade mu na um da je malo ljudi poklanjalo veću
pažnju značaju očiju, kada bi došlo do zavođenja. Da bi se dostigla ta tačka
bilo je neophodno odgajanje u okrilju Bene Geserita. Velike grudi kod žena i
snažne slabine kod muškarca (onaj zategnuti, mišićav izgled zadnjice) bili su po
prirodi važni u seksualnom sparivanju. Ali bez očiju, ostatak nije mnogo vredeo.
Oči su bile bitne. Spoznao je da je neko mogao biti privučen pravom vrstom
očiju, utopljen u njima i nesvestan onoga što čini sve dok penis ne bi bio
čvrsto stegnut u vagini.
Zapazio je Lusiline oči odmah po dolasku na Gamu i držao se na oprezu. Nije bilo
nikakve sumnje u pogledu načina na koji je Sestrinstvo koristilo njene
nadarenosti.
Sada je Lusila bila ovde, čekajući ih u središnjoj prostoriji za pregled i
dekontaminaciju. Kratko je mahnula rukom u znak da je sa golom sve u redu. Teg
se opusti i pričeka da vidi kako će izgledati susret Lusile i Odrade. Dve žene
su, uprkos razlici u godinama, imale upadljivo slične crte. Njihova tela su,
međutim, bila sasvim drugačija: Lusilino znatno čvršće u poređenju sa Odradinim
opuštenim oblicima.
Ona kapetanica straže zavodljivih očiju priđe sa strane Tegu i nagnu mu se
sasvim blizu. "Švangiju je upravo saznala koga ste doveli sa sobom", reče ona
mahnuvši glavom u pravcu Taraze. "Ahhh, evo je, stiže."
Švangiju je upravo izlazila iz cevaste dizalice, uputivši se prema Tarazi,
dobacivši usput ljutit pogled Tegu.
Taraza želi da te iznenadi, pomisli on. Svi znamo zbog čega.
"Ne izgledaš srećna što me vidiš", reče Taraza obraćajući se Švangijui.
"Ja sam iznenađena, Vrhovna majko", odvrati Švangiju. "Nisam imala pojma." Ona
još jednom pogleda Tega sa izrazom zlobe u očima.
Odrade i Lusila prekinuše uzajamno ispitivanje. "Slušala sam o tome, dabome",
reče Odrade, "ali je zapanjujuće suočiti se sa samom sobom u licu druge osobe."
"Upozorila sam te", reče Taraza.
"Kakva su vaša naređenja, Vrhovna majko?" upita Švangiju. Bilo je to najdalje
što je mogla da ide u postavljanju pitanja o cilju Tarazine posete.
"Htela bih da razgovaram nasamo sa Lusilom", zatraži Taraza.
"Pripremili smo odaje za vas", ponudi joj Švangiju.
"Nema potrebe", reče Taraza. "Ne ostajem dugo ovde. Miles je već sredio sve što
je bilo potrebno oko odlaska. Dužnosti zahtevaju moje prisustvo u Kapitolu.
Lusila i ja ćemo razgovarati napolju u dvorištu." Taraza položi prst na obraz.
"Oh, želela bih da na trenutak potajno osmotrim golu. Sigurna sam da Lusila može
to da udesi."
"Sasvim dobro podnosi pojačanu obuku", reče Lusila, i njih dve krenuše prema
cevastoj dizalici.
Teg upravi pažnju na Odrade, primećujući, dok mu je pogled prelazio preko
Švangijuinog lica, žestinu njene srdžbe. Iznenada mu pade na um da u pozadini
ove sličnosti, izvesno, stoji neka svrha Bene Geserita. Da, svakako - Lusila je
bila Utiskivačica!
Švangiju je već savladala srdžbu. Radoznalo je gledala Odrade. "Upravo sam se
spremala da ručam, sestro", obrati joj se ona. "Da li bi htela da mi se
pridružiš?"
"Moram da razmenim nekoliko reči u četiri oka sa bašarom", odgovori Odrade.
"Ukoliko je u redu, možda bismo mogli ostati ovde da porazgovaramo? Gola ne sme
da me vidi."
Švangiju se namrgodi, ne pokušavajući da prikrije uznemirenost koju je Odrade u
njoj izazivala. U Kapitolu su znali gde leži opasnost! Ali niko... niko je neće
ukloniti sa ovog mesta posmatračkog zapovedništva. I opozicija je imala svoja
prava!
Njene misli bile su jasne čak i Tegu. Uočio je sasvim dobro stegnutost
Švangijuinih leđa kada je odlazila od njih.
"Loše je kada sestra udari na sestru", primeti Odrade.
Teg dade rukom znak svojoj kapetanici straže, naredivši joj da isprazni prostor.
U četiri oka, rekla je Odrade. Biće u četiri oka. Potom se obrati Odradi: "Ovo
je moja teritorija. Ovde na nas neće motriti doušnici, a nema ni bilo kakvih
drugih sredstava uhođenja."
"I ja tako mislim", reče Odrade.
"Tamo se nalazi soba za osoblje." Teg mahnu glavom prema levoj strani. "Sa
nameštajem, pa čak i psu-naslonjačima ukoliko vam je volja."
"Mrzim kada pokušavaju da me tetoše", reče ona. "Zar ne bismo mogli da
razgovaramo ovde?" Ona uhvati Tega pod ruku. "Možda bismo mogli malo da
prošetamo. Ukočila sam se sedeći u onom svetlosnom brodu."
"Šta je to što treba da mi saopštite?" upita on dok su koračali.
"Moja sećanja nisu više pročišćena", napomenu ona. "Još uvek su sva na broju,
mada, prirodno, jedino u ženskoj strani moga bića."
"Tako?" Teg napući usne. Ovo nije bio uvod kakav je očekivao. Odrade je pre
ličila na nekoga ko bi se opredelio za neposredan pristup.
"Taraza kaže da ste čitali Atreidski manifest. Dobro. Znate da će to izazvati
nemir u mnogim krugovima."
"Švangiju ga je već dobrano oklevetala; govoreći protiv vas, Atreida."
Odrade ga je netremice posmatrala sa svečanim izrazom na licu. Kao što su svi
izveštaji svedočili, Teg je i dalje bio impozantna ličnost, no ona je to već
znala i bez izveštaja.
"Mi smo oboje Atreidi, i vi i ja", reče Odrade.
Teg je bio u punoj pripravnosti.
"Vaša majka vam je to podrobno objasnila", nastavi Odrade, "kada ste se za prvi
školski raspust vratili u Lerneus."
Teg zastade i oštro je pogleda. Otkud je to mogla znati? Po njegovom sećanju,
nikada se nije ni sreo ni razgovarao sa ovom Darvi Odrade. Da li je to bio
predmet posebnih rasprava u Kapitolu? Ćutao je, primoravajući je da sama nastavi
da vodi razgovor.
"Prepričaću razgovor između jednog čoveka i moje rođene majke", reče Odrade.
"Oni su u krevetu i čovek kaže: 'Postao sam otac nekolicini dece kada sam prvi
put umakao čvrstim vezama Bene Geserita, u vreme kada sam sebe smatrao
nezavisnom ličnošću, slobodnom da stupi u vojnu službu i bori se gde to
odabere'."
Teg ni ne pokuša da sakrije iznenađenje. To su bile njegove vlastite reči!
Mentatsko sećanje mu je govorilo da ih je Odrade navela tačno, poput mehaničkog
zapisivača. Čak i u tonu!
"Treba li još?" upita ga, pošto je on nastavljao da zuri u nju. "Vrlo dobro.
Čovek kaže: 'Bilo je to, dakako, pre no što su me poslali na mentatsku obuku.
Kako mi je to otvorilo oči! Nikada nisam bio izvan vidokruga Sestrinstva, ni za
tren! Nikada nisam bio slobodna ličnost.'"
"Čak ni kada sam izgovarao te reči", dodade Teg.
"Tako je." Pritiskom na rame ona ga podstače da nastave šetnju kroz prostoriju.
"Sva deca kojima ste otac pripala su Bene Geseritu. Sestrinstvo ne dopušta rizik
da naš genotip zaluta u divlje zalihe gena."
"Neka moje telo ode Šejtanu, samo da njihov dragoceni genotip ostane pod
zaštitom Sestrinstva", reče on.
"Pod mojom zaštitom", reče Odrade. "Ja sam jedna od tvojih kćerki."
Ponovo je bio prisiljen da je zaustavi.
"Mislim da znaš ko mi je bila majka", napomenu ona. Kada je zaustio da odgovori,
ona podiže ruku da ga ućutka. "Imena nisu neophodna."
Teg je proučavao Odradine crte, uočavajući prepoznatljive znake. Majka i kćerka
odgovarale su jedna drugoj. Ali šta je sa Lusilom?
Kao da je čula njegovo pitanje, Odrade reče: "Lusila je iz uporedne rasplodne
linije. Odista je izvanredno, zar ne, šta se sve brižljivim usklađivanjem
ukrštanja može postići?"
Teg se nakašlja. Nije gajio nikakvo osećanje privrženosti prema novootkrivenoj
kćerki. Reči i drugi važni znaci njenog ponašanja zahtevali su njegovu
prvenstvenu pažnju.
"Ovo nije neobavezan razgovor", reče on. "Je li to sve što si želela da mi
otkriješ? Mislio sam da je Vrhovna majka rekla..."
"Ima još toga", složi se Odrade. Onaj Manifest - ja sam njegov tvorac. Napisala
sam ga po Tarazinom naređenju, sledeći njena podrobna uputstva."
Teg se osvrnu po velikoj dvorani kao da želi da se uveri da niko ne prisluškuje.
Zatim prozbori prigušenim glasom: "Tleilaksi ga rasprostiru nadaleko i
naširoko!"
"Baš kao što smo se i nadale."
"Zbog čega mi ovo govoriš? Taraza je rekla da treba da me pripremiš za..."
"Doći će vreme kada ćeš morati da saznaš sve o našem cilju. Tarazina je želja da
tada doneseš sopstvenu odluku, da odista postaneš slobodna ličnost."
Još dok je izgovarala poslednje reči Odrade opazi mentatsku glazuru u njegovim
očima.
Teg duboko uzdahnu. Zavisnosti i ključni balvan! Imao je mentatski osećaj o
postojanju nekog ogromnog obrasca, gotovo na dohvat svojih nagomilanih podataka.
Za trenutak nije čak ni uzeo u obzir da je nekakav oblik detinje odanosti
podstakao ova otkrića. U svim obukama Bene Geserita bila je vidljiva
fundamentalistička, dogmatska i ritualistička bit, uprkos svim naporima da se to
spreči. Odrade, ova kćerka iz njegove prošlosti, bila je potpuno časna majka, sa
izuzetnim moćima mišićne i nervne kontrole 'potpunih sećanja po ženskoj strani
svog bića'! Bila je jedna od posebnih! Poznavala je trikove nasilja koje je
retko ko ikada naslutio. Pa ipak, ta sličnost, ta bit, bila je tu i jedan mentat
ju je uvek zapažao.
Šta ona zapravo hoće?
Potvrdu njegogog očinstva? Već je imala sve potvrde koje su joj mogle biti
potrebne.
Posmatrajući je sada, način na koji je tako strpljivo čekala da se njegove misli
razreše, Tegu pade na um kako je često, sa mnogo istine, govoreno da časne majke
nisu više u potpunosti pripadnice ljudske rase. One su se, nekako, kretale izvan
glavnog toka, možda naporedo sa njim, zarad svojih ciljeva možda povremeno
uranjajući u njega ali uvek udaljene od čovečanstva. Same su sebe udaljile. Bilo
je to raspoznatljivo obeležje časne majke, osećanje jednog izuzetnog identiteta
koje ih je postavljalo bliže već davno počivšem Tiraninu nego ljudskom rodu iz
koga su proizašle.
Manipulacija. To je bilo njihovo obeležje. Manipulisale su svim i svačim.
"Moje je da budem oči Bene Geserita", reče Teg. "Taraza želi da donesem ljudsku
odluku u ime svih vas."
Očigledno zadovoljna, Odrade mu stisnu mišicu. "Kakvog oca imam!"
"Da li zaista imaš oca?" upita je on i ispriča joj ono o čemu je upravo
razmišljao - o tome kako Bene Geserit uklanja sebe iz čovečanstva.
"Iz čovečanstva", reče ona. "Kakva čudna ideja. Jesu li i Esnafovi navigatori
izvan svoje prvobitne ljudskosti?"
Razmišljao je o tome. Esnafovi navigatori udaljili su se od preovlađujućeg
oblika ljudske jedinke. S obzirom na to da su se rađali u svemiru i da su
provodili svoje živote u rezervoarima melanžiskog gasa, njihov prvobitni oblik
bio je izvitoperen, a udovi i organi izduženi i drugačije uzglobljeni. No, mladi
navigator u doba parenja mogao se ukrstiti sa normalnom partnerkom. U pogledu
toga nije bilo nikakve sumnje. Oni jesu postali ne-ljudi, ali ne na način Bene
Geserita.
"Navigatori nisu od vašeg mentalnog soja", reče on. "Oni razmišljaju na ljudski
način. Vođenje letelice kroz svemir, čak i uz sposobnost predviđanja da se
pronađe siguran put, podrazumeva obrazac prihvatljiv za ljudski soj."
"Ti ne prihvataš naš obrazac?"
"Onoliko koliko mogu, ali negde u svom razvoju vi ste napustile prvobitan
obrazac. Mislim da ste u stanju da izvedete svestan čin, čak i tako da izgleda
ljudski. Eto i sada na taj način držiš moju desnu ruku, kao da si mi stvarno
kćerka."
"Ja jesam tvoja kćerka, ali me iznenađuje da tako loše misliš o nama."
"Sasvim suprotno: osećam strahopoštovanje prema vama."
"Prema vlastitoj kćeri?"
"Prema bilo kojoj časnoj majci."
"Misliš da ja postojim samo da bih manipulisala nižim stvorenjima?"
"Mislim da se više ne osećaš kao stvarno ljudsko biće. U tebi postoji jaz; nešto
ti nedostaje, nešto što si odstranila. Ti više nisi jedna od nas."
"Hvala ti", reče Odrade. "Taraza mi je rekla da nećeš oklevati da kažeš istinu u
lice, mada sam ja to ionako znala."
"Za šta si me pripremila?"
"Znaćeš kada se to dogodi; to je sve što mogu da ti kažem... sve što mi je
dozvoljeno da kažem."
Opet manipulacija! pomisli on. Proklete bile!
Odrade pročisti grlo. Izgledalo je kao da će još nešto reći, ali ostade nema,
povevši Tega polukružno, a potom natrag kroz dvoranu.
I pored toga što je znala šta će Teg morati da izrekne, njegove su je reči
zabolele. Htela je da mu saopšti da je ona jedna od onih koje se još osećaju
ljudski, ali se njegova ocena Sestrinstva nije mogla poreći.
Mi smo naučene da odbijamo ljubav. Možemo da je podražavamo, ali je svaka od nas
osposobljena da je u trenu preseče.
Neki zvuci dopreše iza njih. Oni se zaustaviše i okrenuše. Lusila i Taraza
pojaviše se iz cevaste dizalice, lagodno razgovarajući o svojim utiscima o goli.
"Potpuno si u pravu što se prema njemu odnosiš kao prema nekom od nas", reče
Taraza.
Tegu ovo ne promače, ali ne reče ništa, čekajući sa Odrade da im se dve žene
približe. On zna, pomisli Odrade. Neće me pitati ništa o mojoj rođenoj majci.
Nije bilo vezivanja ni pravog utiskivanja. Da, on bez sumnje zna.
Odrade sklopi oči i sećanje je iznenadi, proizvevši samo od sebe obličje jedne
slike. Zauzimala je prostor na zidu Tarazine dnevne sobe. Iksijansko sredstvo
štitilo je tu sliku najfinijim hermetički zaptivenim ramom, iza nevidljive
navlake od plaza. Odrade se često zaustavljala ispred ovog dela, osećajući svaki
put da bi gotovo mogla da posegne rukom i da stvarno dotakne prastaro platno
tako vešto zaštićeno od strane Iksijanaca.
Kolibe u Kordevilu.
Umetnikov način rada i njegovo ime takođe su bili sačuvani na oglasnoj ploči
ispod slike: Vinsent van Gog.
Stvar je poticala iz vremena tako davnog da su samo retki ostaci poput ove
slike, preostali da prenesu fizički utisak kroz vekove. Pokušala je da zamisli
sva ona putovanja koja je ova slika doživela, niz slučajnosti koje su je
dopremile netaknutu u Tarazinu sobu.
Iksijanci su bili na vrhuncu svojih sposobnosti u očuvanju i restauraciji.
Posmatrač je mogao da dotakne jednu tamnu tačku pri donjem levom uglu okvira.
Smesta bi bio obuzet genijalnošću ne samo umetnika, već i Iksijanca koji je
restaurisao i očuvao ovo delo. I njegovo ime nalazilo se na ramu: Martin Buro.
Dodirnuta ljudskim prstom, tačka bi postajala čulni projektor, bezopasan izdanak
tehnologije, koja je proizvela iksijansku sondu. Buro nije samo restaurisao
sliku već i slikara - Van Gogova osećanja - vezana za svaki potez kičice. Sve je
bilo uhvaćeno u potezima četkice, ostavljenim tu ljudskim pokretom.
Odrade je toliko puta stajala na tom mestu zaokupljena čitavim prizorom da joj
se činilo da bi mogla i sama da ponovo stvori sliku.
Prizivajući ovo iskustvo toliko blisko Tegovoj optužbi, postalo joj je odjednom
jasno zbog čega je njeno sećanje stalno iznova oživljavalo tu sliku, zbog čega
ju je ta slika još opčinjavala. U kratkim trenucima dok je posmatrala prizor
uvek se osećala savršeno ljudski, svesna koliba kao mesta gde su boravili
stvarni ljudi, svesna na nekakav potpun način životnog lanca koji se zaustavio u
ličnosti ludog Vinsenta van Goga, zaustavio se da bi potom ostao zabeležen.
Taraza i Lusila su se zaustavile na dva koraka od Tega i Odrade. U Tarazinom
dahu osećao se miris belog luka.
"Zastale smo malo da prezalogajimo", reče Taraza. "Da li biste vi želeli nešto?"
Bilo je to upravo ono pogrešno pitanje. Odrade spusti ruku sa Tegove mišice.
Naglo se okrenula i manžetom otrla suze. Kada je ponovo pogledala Tega, ugledala
je izraz iznenađenja na njegovom licu. Da, pomislio je on, ovo su bile prave
suze!
"Mislim da smo ovde uradile sve što smo mogle", reče Taraza. "Vreme je da kreneš
na put za Rakis, Dar."
"Krajnje vreme", odvrati Odrade.
15.
Život ne može da nađe razloge da ih podrži, ne može da bude izvor pristojnih
uzajamnih obzira, osim ako svako od nas ne odluči da tome udahne takva svojstva.
Čenoe: 'Razgovori sa Letom II'
U Hedliju Tueku, visokom svešteniku Podeljenog boga, sve više je rasla srdžba
prema Stirosu. Premda je ovaj i sam bio prestar da bi gajio nade da se dočepa
klupe visokog sveštenika, Stiros je imao sinove, unuke i brojne nećake. Stiros
je preneo svoje ambicije na porodicu. Stiros, ciničan čovek. Predstavljao je
moćnu frakciju unutar sveštenstva, takozvanu 'naučnu zajednicu' čiji je uticaj
bio podmukao i svuda prisutan. Njihovo skretanje opasno se približilo jeresi.
Tuek se podseti da se ne jedan visoki sveštenik nesrećnim slučajem izgubio u
pustinji. Stiros i njegova bratija bili su sposobni da udese takav nesrećan
slučaj.
U Kinu je bilo popodne i Stiros je upravo otišao, očito potišten. Tražio je od
Tueka da ode u pustinju i lično prisustvuje Šeaninom predstojećem poduhvatu.
Podozrevajući svrhu poziva, Tuek ga je odbio.
Došlo je do neobične rasprave, pune insinuacija i maglovitih opaski na račun
Šeaninog ponašanja, kao i gorljivih napada na Bene Geserit. Stiros, koji je
oduvek sumnjao u Sestrinstvo, smesta je ispoljio nenaklonost prema novoj
zapovednici tvrđave Bene Geserita na Rakisu, onoj... kako joj beše ime? Oh, da,
Odrade. Čudno ime, ali sestre su sebi birale čudna imena. Bilo je to njihovo
pravo. Sam Bog nije nikada ništa rekao protiv suštinske valjanosti Bene
Geserita. Protiv pojedinih sestara jeste, Sestrinstvo je ipak van svake sumnje
sudelovalo u Božjoj svetoj viziji.
Tueku se nije dopadao ni način na koji je Stiros govorio o Šeani. Cinično. Tuek
je konačno uspeo da ućutka Stirosa izjavama izrečenim ovde, u svetilištu za
visokim oltarom i pod slikama Podeljenog boga. Prizmatski prenosioci zraka
zarivali su tanke klinove sjaja u lelujavi dim tamjana od zapaljenog melanža,
duž dvostrukog niza visokih stubova koji su vodili do oltara. Tuek je znao da sa
ovakvog mesta njegove reči odlaze pravo Bogu.
"Bog dela kroz našu najnoviju Sionu", rekao je Tuek Stirosu, zapažajući
zbunjenost na licu starog savetnika. "Šeana je živi podsetnik na Sionu, taj
ljudski instrument koji prenosi Njega i Njegove sadašnje Podeljenosti."
Stiros se razbesneo i izrekao stvari koje se ne bi usudio da kaže pred punim
Savetom. Previše se oslanjao na svoje dugo drugarstvo sa Tuekom.
"Kažem ti da ona sedi ovde okružena odraslima koji se naprežu da opravdaju sebe
pred njom i..."
"Pred Bogom!" Tuek nije mogao dopustiti da se ove reči izostave.
Nagnuvši se sasvim do visokog sveštenika, Stiros je prozborio glasom koji je
parao uvo: "Ona se nalazi u središtu obrazovnog sistema otvorenog za sve što joj
mašta poželi. Ništa joj ne uskraćujemo!"
"Niti bi trebalo!"
Kao da Tuek ništa nije rekao Stiros je nastavio: "Canija joj je pribavila
zabeleške iz Dar-es-Balata."
"Ja sam Knjiga sudbine", zapoja Tuek, navodeći Bogove vlastite reči iz zalihe u
Dar-es-Balatu.
"Tačno! I ona pomno sluša svaku reč!"
"Zbog čega te to uznemirava?" upitao je Tuek svojim najspokojnijim glasom.
"Mi ne proveravamo njeno znanje. Ona proverava naše!"
"Mora biti da Bog tako želi."
Nije se moglo pogrešiti u pogledu izraza ogorčene srdžbe na Stirosovom licu.
Tuek je to primetio, i sada je čekao da stari savetnik iznese nove argumente.
Izvori takvih argumenata bili su, istini za volju, obilati. Tuek to nije
poricao. No, bitno je bilo tumačenje. Zbog toga je visoki sveštenik uvek morao
da bude poslednji tumač. Uprkos (ili možda baš zbog toga) svom načinu
sagledavanja istorije, sveštenstvo je podosta znalo o tome kako je Bog odlučio
da prebiva na Rakisu. Raspolagali su samim Dar-es-Balatom i svim njegovim
sadržajima - najranijom znanom ne-prostorijom u vaseljeni. Tokom milenijuma, dok
je Šai-Hulud pretvarao zelenu planetu Arakis u pustinjski Rakis, Dar-es-Balat je
čekao ispod peska. Sveštenstvu je tu svetu riznicu otkrio Bogov vlastiti glas.
Njegove štampane reči, pa čak i holofotografije. Sve je bilo objašnjeno i oni su
znali da na pustinjskoj površini Rakisa ponovo oživljava prvobitan oblik
planete, onako kako je izgledala u početku kada je bila jedini izvor svetog
začina.
"Ona se raspituje za Bogovu porodicu", nastavljao je Stiros. "Zašto je potrebno
da pita o..."
"Proverava nas. Da li smo im dali prava mesta? Časnoj majci Džesiki, njenom
sinu, Muad'Dibu, Letu II, tom svetom nebeskom triumviratu."
"Letu III", promrmljao je Stiros. "A šta je sa onim Letom koji je umro od ruku
Sardaukara? Šta ćemo s njim?"
"Oprezno, Stirose", upozorio ga je Tuek. "Ti znaš da je moj pradeda izrekao to
pitanje za ovom istom klupom. Naš Podeljeni bog delom je reinkarniran u Njemu,
ostajući u nebesima da bi isposredovao Nadmoć. Taj deo Njega postao je bezimen,
baš kao što pravo suštastvo Boga uvek treba da bude!"
"Oh?"
Tueku nije promakao užasan cinizam u glasu ovog starca. Činilo se kao da
Stirosove reči podrhtavaju u vazduhu zasićenom tamjanom, izazivajući strahotnu
odmazdu.
"Zbog čega onda ona pita kako se naš Leto preobrazio u Podeljenog boga?"
nastavljao je Stiros.
Da li je to Stiros dovodio u pitanje Sveto Preobraženje? Tuek je bio
zaprepašćen. Ipak, rekao je samo: "Ona će nas, vremenom, prosvetliti."
"Mora da je naša slabašna objašnjenja ispunjavaju užasom", podrugnuo se Stiros.
"Ideš predaleko, Stirose!"
"Zaista? Ne misliš valjda da je prosvetljujuće kada pita kako peščane pastrmke
zarobljavaju najveći deo vode Rakisa i ponovo stvaraju pustinju?"
Tuek je nastojao da prikrije bes koji je rastao u njemu. Stiros jeste
predstavljao moćnu frakciju u sveštenstvu, ali ovaj ton i njegove reči
izbacivali su ponovo na površinu pitanja na koja su visoki sveštenici odavno
odgovorili. Preobražaj Leta II porodio je nebrojeno mnogo peščanih pastrmki, a
svaka od njih nosila je u sebi deo njega. Od peščane pastrmke do Podeljenog
boga: ovaj sled bio je poznat i obožavan. Dovoditi to u pitanje značilo je
poricati Boga.
"Sediš ovde i ništa ne preduzimaš!" optužio ga je Stiros. "Mi smo pioni..."
"Dosta!" Tuek je čuo sve što je želeo da čuje od starčevog cinizma. Prikupivši
sve svoje dostojanstvo, Tuek je prozborio rečima božjim:
"Tvoj Gospod vrlo dobro zna šta je u tvom srcu. Tvoja duša danas govori protiv
tebe. Nije mi potreban nikakav svedok. Ti ne slušaš svoju dušu, već svoju srdžbu
i svoj bes."
Stiros se povukao, razočaran.
Posle ozbiljnog razmišljanja, Tuek se odenu u najprikladniju odeždu bele, zlatne
i purpurne boje. Krenuo je da poseti Šeanu.
Šeana se nalazila u krovnom vrtu na vrhu središnjeg svešteničkog zdanja, u
društvu Canije i dve druge žene - mlade sveštenice po imenu Baldik, koja je bila
u Tuekovoj ličnoj službi, i jedne akolitke po imenu Kipuna, koja se za Tuekov
ukus ponašala previše slično nekoj časnoj majci. Sestrinstvo je i ovde, daleko,
imalo svoje doušnike, no Tuek nije voleo da bude svestan toga. Kipuna je
preuzela znatan deo Šeaninog telesnog vaspitanja i između ovog deteta i akolitke
sveštenice razvila se prisnost koja je izazvala Canijinu ljubomoru. Čak ni
Canija, međutim, nije mogla da se usprotivi Šeaninim naređenjima.
Njih četiri stajale su pored kamene klupe, gotovo u senci tornja za
provetravanje. Kipuna je držala Šeaninu desnu ruku igrajući se devojčicinim
prstima. Tuek je već zapazio da je Šeana znatno porasla. Već šest godina je
živela u njihovom okrilju. Mogao je da vidi zametke grudi kako bubre ispod
odežde. Na krovu nije bilo ni daška vetra i vazduh je bio težak za Tuekova
pluća.
Tuek se osvrnu po vrtu da bi se uverio da njegove mere bezbednosti nisu
zanemarene. Nikada se nije moglo znati odakle vreba opasnost. Četvorica Tuekovih
ličnih čuvara, dobro naoružanih ali tako da se to nije moglo primetiti,
pokrivala su krov stojeći na jednakim razdaljinama - svaki u po jednom uglu.
Ograda koja je opasivala vrt bila je visoka, tako da su samo glave čuvara
štrčale iznad ivice. Jedina zgrada koja je nadvisivala sveštenički toranj bila
je prva zamka za vetar na oko hiljadu metara u pravcu zapada.
Uprkos vidljivim dokazima da su njegove naredbe u pogledu obezbeđenja sprovedene
u delo, Tuek je naslućivao opasnost. Da li ga je to Bog upozoravao? Tuek je uz
to osećao uznemirenost izazvanu Stirosovim cinizmom. Da li je pogrešio što je
Stirosu dopustio toliko slobode u ophođenju?
Šeana je primetila kako se Tuek približava, te prekinu neobične vežbe
razgibavanja prstiju koje je izvodila po Kipuninim uputstvima. Sa izgledom
nesumnjivog znalačkog strpljenja, devojčica je ćutke stajala očiju prikovanih za
visokog sveštenika, nagnavši i svoje pratilje da se okrenu te pogledaju u istom
pravcu.
Šeani Tuek nije delovao strašno. Pre bi se reklo da joj se taj starac sviđao,
iako su neka njegova pitanja bila tako dosadna. A tek njegovi odgovori! Ona je
sasvim slučajno otkrila pitanje koje je Tueka uznemiravalo u najvećoj meri.
"Zašto?"
Neki među sveštenicima čuvarima naglas su protumačili njeno pitanje u smislu:
"Zašto verujete u to?" Šeana je to odmah usvojila, i od tada sva njena
ispitivanja Tueka i ostalih imala su nepromenjiv oblik:
"Zašto verujete u to?"
Tuek se zaustavi na oko dva koraka od Šeane i nakloni se. "Dobar dan, Šeana."
Nervozno je trljao vrat o okovratnik odežde. Sunce mu je peklo ramena i on se
pitao zbog čega je ovo dete volelo da tako često dolazi ovamo.
Šeana je uporno, ispitivački posmatrala Tueka. Znala je da ga taj pogled remeti.
Tuek pročisti grlo. Kad god ga je Šena gledala na ovaj način, on se pitao: Da li
me Bog gleda kroz njene oči?
Canija prva progovori: "Šeana je danas pitala za Ribogovornice."
Tuek reče svojim najblažim glasom: "Bogova lična sveta vojska."
"Sve same žene?" upita Šeana. Izgovorila je ove reči kao da nije mogla da
poveruje u tako nešto. Za one sa dna rakiskog društva, Ribogovornice su bile ime
iz prastarog predanja, narod prognan u Vremenima gladi.
Ona me proverava, pomisli Tuek. Ribogovornice. Ovovremeni nosioci tog imena
posedovali su samo bedno maleno trgovačko-doušničko predstavništvo na Rakisu,
sastavljeno od muškaraca i žena. Njihovo drevno poreklo nije imalo značaja za
njihove tekuće delatnosti, koje su se uglavnom svodile na to da su delovali kao
produžena ruka Iksa.
"Muškarci su uvek služili Ribogovornice u svojstvu savetnika", odgovori Tuek.
Pažljivo je promatrao kako će Šeana reagovati.
"To znači da je uvek bilo Dankana Ajdaha", reče Canija.
"Da, da, svakako: Dankani." Tuek pokuša da se ne namršti. Ta žena je uvek ovako
upadala u reč! Tuek nije voleo da ga podsećaju na taj vid Bogovog istorijskog
prisustva na Rakisu. Gola koji se uvek iznova vraćao i njegov položaj u svetoj
vojsci podrazumevali su određeno uvažavanje Bene Tleilaksa. No, nije se mogla
prenebregnuti činjenica da su Ribogovornice štitile Dankane od opasnosti,
delajući po nalogu Boga. Dankani su bili sveti, ali kao posebna vrsta. Prema
Bogovim vlastitim svedočenjima, on je svojom rukom ubio nekolicinu Dankana,
prevevši ih neposredno na nebo.
"Kipuna mi je govorila o Bene Geseritu", prekide ga u razmišljanju Šeana.
Kako je misao ovog deteta letela tamo-amo!
Tuek se nakašlja, svestan dvojakosti svog stava prema časnim majkama. Časnost je
bila namenjena onima koji su bili 'voljeni od Boga', kao sveta Čenoa. Prvi
visoki sveštenik izveo je logički zaključak da je Hvi Noree, Božja nevesta, bila
tajna časna majka. Uvažavajući ove posebne okolnosti, sveštenstvo je osećalo
razdražujuću odgovornost preme Bene Geseritu, što se ponajviše ispoljavalo u
prodavanju melanža Sestrinstvu po cenama smešno niskim u odnosu na one koje su
naplaćivali Tleilaksi.
Šeana reče svojim najnevinijim glasom: "Kaži mi nešto o Bene Geseritu, Hedli."
Tuek oštro odmeri odrasle osobe oko Šeane, loveći osmeh na njihovim licima. Nije
znao kako da se ophodi prema Šeani kada ga je oslovljavala na ovakav način -
njegovim pravim imenom. U jednom smislu, to je bilo ponižavajuće. U drugom
smislu, pak, ona mu je ukazivala čast ovakvom prisnošću.
Bog me bolno iskušava, pomisli on.
"Jesu li časne majke dobre?" upita Šeana.
Tuek uzdahnu. Sve zabeleške su potvrđivale da je Bog gajio izvesne ograde prema
Sestrinstvu. Bogove reči bile su brižljivo ispitane i konačno podvrgnute
tumačenju visokog sveštenika. Bog nije dopustio da Sestrinstvo ugrozi njegovu
Zlatnu stazu. Barem je to bilo jasno.
"Mnoge od njih su dobre", reče Tuek.
"Gde se nalazi najbliža časna majka?" upita Šeana.
"U ambasadi Sestrinstva, ovde u Kinu", reče Tuek.
"Da li je poznaješ?"
"Ima mnogo časnih majki u Tvrđavi Bene Geserita", reče on neodređeno.
"Šta je to Tvrđava?"
"Tako one nazivaju svoj dom ovde."
"Samo jedna među njima može da snosi punu odgovornost. Poznaješ li je?"
"Znao sam njenu prethodnicu, Tamalane, no sada imamo novu. Tek što je stigla.
Ime joj je Odrade."
"Smešno ime."
I Tuek je mislio isto, no reče samo: "Jedan od naših istoričara tvrdi da je to
oblik imena Atreidi."
Šeana porazmisli o ovom. Atreidi! To je bila porodica koja je stvorila Šejtana.
Pre Atreida postojali su samo Slobodnjaci i Šai-Hulud. Usmeno predanje koje je
njen narod čuvao uprkos svim svešteničkim zabranama, opevalo je begat
najvažnijih ljudi na Rakisu. Šeana je čula ta imena za mnogih noći u selu.
'Muad'Dib begat Tiranina.'
'Tiranin begat Šejtana.'
Šeana nije bila raspoložena za isterivanje istine u razgovoru sa Tuekom. Pored
toga, on je danas izgledao umoran. Naprosto je rekla: "Dovedi mi tu časnu majku
Odrade."
Kipuna rukom sakri zlurad osmeh.
Tuek ustuknu, preneražen.
Na koji način je mogao da se povinuje ovakvom zahtevu? Čak ni rakisko
sveštenstvo nije zapovedalo Bene Geseritu! Šta ako ga Sestrinstvo odbije? Da li
da im za uzvrat ponudi dar u vidu melanža? To bi se moglo protumačiti kao znak
slabosti. Časne majke bi mogle da zapodenu pogađanje! Nije bilo tvrđih trgovaca
od hladnookih časnih majki Sestrinstva. Izgledalo je da će ova nova, Odrade,
biti jedna od najgorih.
Sve ove misli proletele su u trenu Tuekovim umom.
Canija upade, pružajući Tueku neophodan pristup. "Možda bi Kipuna mogla da
prenese Šeanin poziv", reče Canija.
Tuek ošinu pogledom mladu akolitku sveštenicu. Da! Mnogi su sumnjali (i Canija
među njima, očito) da je Kipuna špijunirala za Bene Geserit. Dakako, na Rakisu
je svako špijunirao za nekoga. Tuek klimnu Kipuni, uputivši joj svoj najumilniji
osmeh.
"Poznaješ li neku od časnih majki, Kipuna?"
"Neke su mi znane, moj gospodaru visoki svešteniče", odgovori smerno Kipuna.
Barem još iskazuje dužno poštovanje!
"Odlično", prihvati Tuek. "Da li bi bila ljubazna da ovaj ljupki Šeanin poziv
proslediš ambasadi Sestrinstva?"
"Učiniću sve što je u moći moje malenkosti, moj gospodaru visoki svešteniče."
"Uveren sam da hoćeš!"
Kipuna se okrenu prema Šeani puna ponosa, sa saznanjem o uspehu koje je raslo u
njoj. Bilo je smešno lako podstaći Šeanin zahtev, zahvaljujući tehnici koju je
naučila od Sestrinstva. Kipuna se osmehnu i otvori usta da nešto kaže. Međutim,
neki pokret na ogradi oko četrdeset metara iza Šeane privuče Kipuninu pažnju.
Nešto je tamo blesnulo na sunčevoj svetlosti. Nešto malo i...
Uz prigušen krik Kipuna ščepa Šeanu, gurnu je u naručje iznenađenog Tueka i
povika: "Bežite!" Istog trena jurnu prema sjaju koji se približavao velikom
brzinom - sićušnom tragaču za kojim se vukla siga žica velike dužine.
U mlađim danima Tuek je bio vičan igrama loptom. On nagonski prihvati Šeanu,
oklevajući za trenutak dok i sam nije uvideo opasnost. Obrnuvši se sa devojčicom
koja se migoljila i opirala u njegovim rukama, Tuek jurnu kroz otvorena vrata
stepeništa tornja. Čuo je kako se vrata zalupiše za njim i Canijine brze korake
za petama.
"Šta je to? Šta je to?" Šeana je vičući udarala pesnicama po Tuekovim grudima.
"Ćuti, Šeana! Ćuti!" Tuek se zaustavi na prvom odmorištu. Odavde su cevasti i
suspenzorski lift vodili do središta zgrade. Canija zastade pored Tueka, glasno
dahćući u teskobnoj prostoriji.
"Ubilo je Kipunu i dva vaša čuvara", jedva izgovori Canija. "Preseklo ih! Videla
sam. Sačuvaj nas Bože!"
Tuekove misli bile su kao u vrtlogu. I cevasti i suspenzorski sistem spuštanja
bili su zapravo rupe za crva koje su se kružno protezale kroz toranj. U njima se
mogla izvesti sabotaža. Ovaj napad na krovu možda je samo jedan od činilaca
daleko složenije zavere.
"Spusti me!" dreknu Šeana. "Šta se to događa?"
Tuek je spusti na pod, ali joj jednu ruku čvrsto zadrža u svojoj šaci. Nadneo se
nad nju. "Šeana, draga, neko pokušava da nas ozledi."
Šeanina usta se uobličiše u jedno bezklasno 'O', a potom reče: "Ozledili su
Kipunu?"
Tuek podiže pogled prema krovnim vratima. Da li je to što je čuo gore bio
ornitopter? Stiros! Zaverenici su na veoma lak način mogli da odnesu tri ranjene
osobe u pustinju!
Canija je u međuvremenu povratila dah. "Čujem 'topter", reče ona. "Zar ne bi
trebalo da se sklonimo odavde?"
"Sići ćemo stepenicama", reče Tuek.
"Ali..."
"Učini kako sam rekao!"
Držeći čvrsto Šeaninu ruku, Tuek ih povede do sledećeg odmorišta. Pored otvora
za cev i suspenzor, ovo odmorište je imalo vrata za širok zavojit hodnik. Svega
nekoliko koraka iza tih vrata nalazio se ulaz u Šeanine odaje, koje su nekada
pripadale Tueku. Još jedanput on zastade, oklevajući.
"Nešto se događa na krovu", prošapta Canija.
Tuek spusti pogled na zastrašeno dete koje je ćutalo. Ruka joj se znojila.
Da, gore na krovu je bio nekakav metež - povici, šištanje bacača plamena, puno
jurnjave na sve strane. Vrata od krova koja su sada bila gore izvan njihovog
vidika otvoriše se sa treskom. Ovo natera Tueka na brzu odluku. Naglo je otvorio
vrata hodnika i uleteo u ruke zbijene skupine žena u crnim odorama. Stajale su
zajedno u obliku klina. Sa ispraznim osećanjem poraza, Tuek prepoznade ženu na
vrhu tog klina: Odrade.
Neko mu otrgnu Šeanu, gurnuvši je među prilike odevene u crno. Pre no što su
Tuek i Canija mogli da se usprotive nečije ruke im zapušiše usta. Neke druge
ruke ih potom vezaše i gurnuše naspram zida hodnika. Jedan broj prilika u
odorama prođe kroz ulaz i krenu uz stepenice.
"Devojčica je bezbedna i to je jedino važno u ovom trenutku", prošapta Odrade.
Ona pogleda Tueka pravo u oči. "Bez negodovanja." Ruka se smače s njegovih usta.
Koristeći Glas, ona reče: "Kaži mi šta se dogodilo na krovu!"
Tuek se povinova bez razmišljanja. "Jedan tragač koji je vukao dugačku siga-
žicu. Došao je preko ograde. Kipuna ga je videla i..."
"Gde je Kipuna?"
"Mrtva je. Canija je videla svojim očima." Tuek kratko opisa Kipunin hrabar
juriš u pravcu svetlosti.
Kipuna mrtva! pomisli Odrade. Prikrila je žestoko, ljutito osećanje gubitka.
Kakva šteta! Tako hrabra smrt zasluživala je divljenje, ali koliki gubitak!
Sestrinstvu su uvek bili potrebni takva hrabrost i odanost, ali isto tako i
genetsko bogatstvo koje je Kipuna predstavljala. Izgubljeno je, oduzele su ga te
nespretne budale!
Na Odradin mig ruke oslobodiše Canijina usta. "Kaži šta si videla?" zatraži
Odrade.
"Tragač je obmotao siga žicu oko Kipuninog vrata i..." Canija sleže ramenima.
Tup udar eksplozije izazva podrhtavanje iznad njih, a potom zavlada tišina.
Odrade mahnu rukom. Žene u odorama raširile su se duž hodnika, odlazeći ćutke sa
vidika iza zavoja. Samo su Odrade i još dve druge hladnooke sa napetim izrazom
lica ostale uz Tueka i Caniju. Od Šeane nije bilo ni traga.
"Iksijanci su ovde umešali prste", reče Odrade.
Tuek je delio njeno mišljenje. Toliko mnogo siga-žice... "Gde ste odveli
devojčicu?" upita je.
"Pod našom je zaštitom", odgovori Odrade. "Budite mirni." Nagnula je glavu
osluškujući.
Jedna žena u odori dotrča iz zavoja hodnika i šapnu nešto na uvo Odradi. Odrade
se uzdržano osmehnu.
"Gotovo je", reče Odrade. "Poći ćemo do Šeane."
Šeana je sedela u plavoj stolici sa mekim jastucima, u glavnoj prostoriji svojih
odaja. Žene u crnim odorama stajale su u zaštitničkom rasporedu iza nje. Tueku
se činilo da se devojčica sasvim oporavila od iznenadnog napada i bekstva, ali
su joj oči blistale od uzbuđenja i još nepostavljenih pitanja. Šeanina pažnja
bila je usmerena na nešto sa Tuekove desne strane. On se zaustavi, pogleda u tom
pravcu, a od onoga što je video zasta mu dah.
Nago muško telo ležalo je naspram zida u neobičnom, savijenom položaju sa glavom
izokrenutom toliko da je brada bila pomerena pozadi i oslonjena na levo rame.
Otvorene oči zurile su ispunjene prazninom smrti.
Stiros!
Zgužvane rite Stirosove odežde koje su očito bile nasilno strgnute s njega,
ležale su u neurednoj gomili pokraj stopala mrtvog tela.
Tuek pogleda Odrade.
"On je bio umešan u to", reče ona. "Sa Iksijancima su bili Liceigrači."
Tueku zastade knedla u grlu.
Canija se progura pored njega i priđe telu. Tuek nije mogao da joj vidi lice,
ali ga Canijino prisustvo podseti da je između Stirosa i Canije bilo nečeg u
njihovim mlađim danima. Tuek se nagonski pomeri i čvrsto stade između Canije i
deteta koje je sedelo.
Canija se zaustavi kod leša i gurnu ga stopalom. Zatim se okrenu sa zluradim
izrazom na licu prema Tueku. "Morala sam da se uverim da je stvarno mrtav", reče
ona.
Odrade uputi pogled jednoj od pratilja. "Ukloni leš." Zatim pogleda Šeanu. Bila
je to prva prilika za Odrade kada je mogla pažljivo da osmotri ovo dete od kako
je povela jurišni odred da bi suzbila napad na zgrade hrama.
Tuekov glas dopre iza Odradinih leđa. "Časna majko, možete li, molim vas, da
objasnite šta..."
Odrade ga prekinu ne okrenuvši se. "Kasnije."
Šeanin izraz lica podstače Tueka da kaže: "Mislio sam da ste časna majka!"
Odrade samo odmahnu glavom. Kakvo očaravajuće dete. Odrade je doživljavala isto
ono što je osećala stojeći ispred prastare umetničke slike u Tarazinim odajama.
Nešto od one vatre koja je bila unesena u to umetničko delo nadahnu Odrade.
Divlje nadahnuće! To je bila poruka ludog Van Goga.
Haos se pretvorio u veličanstven red. Nije li upravo to bio deo šifre
Sestrinstva?
Ovo dete je moje platno, pomisli Odrade. Osetila je kako joj ruka treperi
osećanjem drevne četkice. Nozdrve joj se raširiše na mirise ulja i boja.
"Ostavite me nasamo sa Šeanom", naredi Odrade. "Svi napolje."
Tuek htede da se usprotivi, ali odustade kad ga jedna od Odradinih pratilja u
odori ščepa za ruku. Odrade je zurila u njega.
"Bene Geserit vam je služio i ranije", reče ona. "Ovog puta smo ti spasle
život."
Žena koja je držala Tuekovu ruku povuče ga.
"Odgovori mu na pitanja", reče Odrade. "Ali učini to na nekom drugom mestu."
Canija koraknu prema Šeani. "Ovo dete je moja..."
"Odlazi!" viknu Odrade naredbu ispunjenu svim moćima Glasa.
Canija se sledi.
"Umalo da je prepustiš tupavoj gomili zaverenika!" reče Odrade netremice
zagledana u Caniju. "Razmotrićemo da li ćeš dobiti još neku priliku da se
sretneš sa Šeanom."
Suze krenuše iz Canijinih očiju, no Odradina osuda se nija mogla poreći.
Okrenuvši se, Canija ode sa ostalima.
Odrade ponovo usmeri pažnju na devojčicu, koja ju je napeto posmatrala.
"Dugo smo te čekale", reče Odrade. "Nećemo ovim budalama dati još jednu priliku
da te izgube."
16.
Zakon uvek bira strane na temelju primerene moći. Moralnost i pravne tananosti
imaju malo značaja kada se postavi pravo pitanje: Ko je jači?
Zapisnik sa Saveta Bene Geserita, Arhive: XOX232
Odmah pošto su Taraza i njena pratnja napustili Gamu, Teg se baci na posao.
Morale su se uvesti nove mere reda u Tvrđavi, sa ciljem da se Švangiju drži
podalje od gole. Bilo je to Tarazino naređenje.
"Može da posmatra sve što želi. Ali ne može da dodiruje."
Uprkos vremenskom tesnacu Teg zateče sebe kako zuri u prazno u ovom prevrelom
trenutku, prepušten slobodnoplutajućoj poplavi zabrinutosti. Doživljaj
spasavanja Tarazine skupine na Esnafovom brodu i Odradino čudno otkriće nisu se
uklapali ni u jednu od shema koje je on ustrojio.
Zavisnosti... ključni balvan...
Teg se zatekao u svojoj radnoj sobi, sa rasporedom zadataka projektovanih na
ekranu; u podatke je trebalo uneti promene, no, za trenutak, Teg nije imao
predstavu ni o vremenu ni o podacima. Bilo mu je potrebno nekoliko časaka da se
sabere.
Bila je sredina prepodneva. Taraza i njena pratnja su otišle pre dva dana. Bio
je sam. Da, Patrin je preuzeo na sebe izvršenje programa današnje Dankanove
obuke, omogućivši tako Tegu da se posveti donošenju zapovedničkih odluka.
Tegu se radna soba u kojoj se nalazio učini nekako tuđom. Pa, ipak, dok je
posmatrao pojedine njene delove, svaka stvar mu je izgledala poznata. Ovde se
nalazila njegova vlastita konzola sa podacima. Kaput uniforme bio je uredno
okačen na naslon stolice pokraj njega. On pokuša da utone u mentatsko stanje,
ali namah ustanovi da mu mozak to odbija. Još od dana svoje obuke nije se suočio
sa takvom pojavom.
Dani obuke.
A sada su ga Taraza i Odrade vratili u neki vid obuke.
Samoobuke.
Pomalo odsutan, on oseti kako mu sećanje izbacuje na površinu razgovore koje je
nekad vodio sa Tarazom. Kako mu je blisko bilo to što mu se upravo događalo - da
u ovim trenucima bude uhvaćen u zamku sopstvenih sećanja.
I on i Taraza bili su prilično umorni posle donošenja odluka i preduzimanja
akcija na sprečavanju krvavog sukoba - slučaja Barandiko. Gledano sada iz
istorijskog ugla, to nije bilo više od običnog treptaja, ali u to vreme
zahtevalo je sve njihove udružene snage.
Taraza ga je, po potpisivanju sporazuma, pozvala u malu gostinsku sobu u blizini
svojih odaja, na njenoj vlastitoj ne-letelici. Govorila je neobavezno, diveći se
njegovoj mudrosti i načinu na koji je prozreo slabosti koje su neminovno dovele
do kompromisa.
Bili su neprekidno budni i aktivni oko trideset časova, i Tegu je prijalo što je
dobio priliku da sedne, dok je Taraza okretala brojeve na napravi za služenje
hrane i pića. Uskoro su im savesno bile isporučene dve visoke čaše sa kremastim,
mrkim napitkom. Teg je prepoznao miris još dok mu je dodavala čašu. Bilo je to
sredstvo za brzo obnavljanje snage, okrepljenje koje su sestre Bene Geserita
retko kada nudile nekom sa strane. Ali Taraza ga više nije smatrala nekim sa
strane.
Zabacivši glavu, Teg je otpio dug gutljaj ovog pića gledajući u kitnjastu
tavanicu Tarazine gostinske sobe. Ova ne-letelica je spadala u stare modele i
bila je sagrađena u doba kada se poklanjalo više pažnje ukrašavanju - sudeći po
duboko uklesanim vencima i baroknim figurama izdubljenim na svakoj slobodnoj
površini.
Ukus pića vratio mu je sećanje u detinjstvo, u vreme obilatog nalivanja
melanžom...
"Majka mi je pripremala ovo kad god sam bio preterano napet", rekao je,
gledajući u čašu u svojoj ruci. Već je mogao da oseti kako se umirujuća snaga
širi njegovim telom.
Taraza je ispijala svoje piće sedeći u psu-naslonjaču naspram njega, u čupavom
belom komadu životinjskog nameštaja koji joj se prilagođavao sa lakoćom duge
naviknutosti. Tegu je ponudila klasičnu zelenu tapaciranu stolicu, ali je
opazila brz pogled kojim je prešao preko psu-naslonjače i nasmešila mu se.
"Ukusi se razlikuju, Milese." Srknula je napitak i uzdahnula. "Bože, baš je bilo
naporno, ali je napravljen dobar posao. Bilo je trenutaka kada se činilo
neizbežnim, da će stvari krenuti vrlo lošim putem."
Njeno opuštanje ga je na neki način dirnulo. Bez poze, bez pripremljene maske
koja bi ih razdvajala i određivala uloge u hijerarhiji Bene Geserita. Bila je
očito prijateljski raspoložena, čak i bez nagoveštaja zavođenja. Dakle, ovo je
upravo bilo onako kako je izgledalo - u onoj meri u kojoj se to moglo reći za
bilo koji susret sa jednom časnom majkom.
Teg je sa iznenadnim usshićenjem shvatio da je postao vičan pročitavanju Alma
Mavis Taraze, čak i kada je preuzela jednu od svojih maski.
"Majka te je naučila više no što smo joj naložili", rekla je Taraza. "Trebalo bi
da ispunjavamo naređenja Vrhovne majke sa potpunom odanošću. To i činimo, osim
onda kada se ne slažemo."
Teg se osmehnuo i potegao poveći gutljaj pića.
"Čudno je", nastavljala je Taraza, "ali dok smo bili u žaru onog malog
neizvesnog sukoba, uhvatila sam sebe kako u odnosu na tebe postupam onako kako
bih to činila sa nekom od svojih sestara."
Teg je osećao kako mu piće zagreva želudac. Izazivalo mu je peckanje u
nozdrvama. Odložio je praznu čašu na pokrajni sto i rekao, posmatrajući je:
"Moja najstarija kćerka..."
"Biće da je to Dimela. Trebalo je da nam je prepustiš, Milese."
"Nije bila moja odluka."
"Ali jedna tvoja reč..." Taraza je lako slegnula ramenima. "No, to je već
prošlost. Šta je sa Dimelom?"
"Ona zapravo misli da sam često odviše nalik na neku od vas."
"Odviše?"
"Ona mi je vatreno odana, Vrhovna majko. Ona, zapravo, ne shvata naš odnos,
i..."
"Kakav je naš odnos?"
"Vi zapovedate a ja se pokoravam."
Taraza ga je pogledala preko ruba čaše. Zatim ju je spustila i rekla: "Da, ti
odista nikad nisi bio jeretik, Milese. Možda... jednoga dana..."
Upao joj je u reč, želeći da skrene Tarazu sa ovakvih misli. "Dimela misli da
dugotrajna upotreba melanža čini da mnogi ljudi postanu slični vama."
"Tako? Nije li čudno, Milese, da jedan gerijatrijski napitak može da ima toliko
sporednih dejstava?".
"Ne nalazim da je to čudno."
"Pa, dabome, da ne nalaziš." Iskapila je čašu i odložila je. "Ciljala sam na
način na koji je osetno produženje životnog veka proizvelo kod nekih ljudi, a
posebno kod tebe, produbljeno poznavanje ljudske prirode."
"Živimo duže i vidimo više."
"Mislim da to nije tako jednostavno. Neki ljudi nikad ništa ne zapaze. Život im
se tek tako događa. Provedu ga u nečemu što je malo više od neke vrste tupog
trajanja, i sa srdžbom i ozlojeđenošću odbijaju sve ono što bi ih moglo izvesti
iz te lažne vedrine."
"Kada je u pitanju začin, nikada nisam bio u stanju da razapnem odgovarajući
konopac za održavanje ravnoteže", odgovorio je, misleći na uobičajeni mentatski
proces odabiranja podataka.
Taraza je klimnula. Očito je imala istu teškoću. "Mi iz Sestrinstva više od
mentata težimo da budemo jednotračne. Posedujemo rutinu koja nas izvlači iz
toga, ali uslovi opstaju."
"Naši preci su dugo imali taj problem", podsetio ju je.
"Bilo je drugačije pre začina."
"Ali oni su živeli tako kratko."
"Pedeset, sto godina; nama to možda ne izgleda mnogo dugo, ali ipak..."
"Da li su sabijali više iskustava tokom vremena koje im je stajalo na
raspolaganju?"
"Umeli su, s vremena na vreme, da budu pomamni." Shvatio je da mu opažanja nudi
iz Drugih sećanja. Nije ovo bilo prvi put da je sudelovao u takvom prastarom
znanju. Majka mu je povremeno iznosila ta sećanja, ali uvek kao deo podučavanja.
Što je Taraza sad činila? Učila ga nečemu?
"Melanž je višeglavo čudovište."
"Da li ponekad poželiš da ga nikad nismo otkrili?"
"Bene Geserit ne bi postojao bez toga."
"Ni Esnaf."
"Ne bi bilo ni Tiranina ni Muad'Diba. Začin daje jednom rukom, a uzima svima
ostalim."
"Koja ruka sadrži ono što mi želimo?" upitao je. "Ne postavlja li se uvek to
pitanje?"
"Ti si zaista neobičan, znaš li to, Milese? Mentati vrlo retko naginju
filozofiji. Mislim da je to jedan od osnova tvoje snage. Ti si u velikoj meri
sposoban da sumnjaš."
Slegnuo je ramenima. Ovaj obrt u razgovoru ga je pomeo.
"Nisi vedar", nastavila je. "Ali se, u svakom slučaju, čvrsto držiš svojih
sumnji. Sumnja je filozofu neophodna."
"Zensuni mi jamči za to."
"Svi mistici se slažu u tome, Milese. Nikad ne potceni moć sumnje. Vrlo
ubedljivo. S'tori u istoj ruci drži i sumnju i izvesnost."
Zbilja sasvim iznenađen, upitao je: "Da li časne majke izvode Zensuni obrede?"
Nikad ranije nije čak ni pomislio tako nešto.
"Samo jednom", odgovorila mu je. "Mi postižemo jedan uzvišen oblik s'torija,
potpun. I on pri tom obuhvata svaku ćeliju."
"Začinska agonija". Nije mogao da se uzdrži.
"Bila sam sigurna da ti je majka rekla. Očito, nikad ti nije objasnila srodstvo
sa Zensunijem."
Teg je progutao knedlu. Očaravajuće. Pružila mu je nov uvid u Bene Geserit. Ovo
je promenilo čitavu predstavu, uključujući i onu o rođenoj majci. Bile su
udaljene od njega na nedostižnom mestu do koga nikad nije mogao da dopre. Mogle
su ga povremeno smatrati drugom, ali on nikad nije mogao da uđe u njihov krug
prisnosti. Mogao je da podražava i ništa više. Nikada neće biti poput Tiranina
ili Muad'Diba.
"Predviđanje", naglo je izrekla Taraza.
Ta reč je preusmerila njegovu pažnju. Promenila je predmet razgovora ne
menjajući ga.
"Razmišljao sam o Muad'Dibu", rekao je naglo kao da se pravda.
"Misliš da je predviđao budućnost?"
"Tako veli mentatsko učenje."
"Osećam sumnju u tvom glasu, Milese. Da li je predviđao ili je stvarao?
Predviđanje može biti smrtnosno. Ljudi koji traže da im proročanstvo kazuje
budućnost u stvari žele da znaju kakva će biti cena kitivog krzna iduće godine
ili nešto jednako banalno. Niko stvarno ne želi da mu život bude predvidljiv u
svakom trenutku."
"Bez iznenađenja."
"Tačno. Kad bi unapred posedovao takvo znanje, život bi ti postao nepodnošljiva
dosada."
"Misliš da je Muad'Dibov život bio dosadan?"
"I Tiraninov isto tako. Mislimo da je čitav njihov život bio posvećen upornom
nastojanju da se raskinu lanci koje su sami stvorili."
"Ali oni su verovali..."
"Seti se svojih filozofskih sumnji, Milese. Čuvaj se! Um onoga koji veruje
miruje, ne uspevajući da raste prema spolja, u neograničeni, beskrajni
univerzum."
Teg je za trenutak sedeo ćutke. Ponovo je osetio zamor koji je piće uklonilo iz
njegove svesti, ali je takođe osetio kako mu se misli mute zbog nametanja novih
predstava. Bile su to stvari za koje su mu govorili da slabe mentata; ipak,
osećao je da ga osnažuju.
Ona me podučava, pomislio je. Pouka je tu negde.
Kao da je to saznanje bilo projektovano u njegov um i ocrtano u njemu vatrom,
postao je svestan da je celokupna njegova mentatska pažnja usmerena na Zensuni
upozorenje, na koje je svakom đaku početniku bila skrenuta pažnja još u
mentatskoj školi.
Svojim verovanjem u zrnoliku pojedinačnost poričeš svaki pokret - evolucioni i
retrogradni. Verovanje je ono što utvrđuje zrnoliki univerzum i uzrok je
trajanja univerzuma. Ničemu se ne može dozvoliti da se promeni, jer na taj način
tvoj ne-krećući univerzum iščezava. On se kreće sam od sebe i kad se ti ne
krećeš. Razvija se izvan tebe i više ti nije pristupačan.
"Najčudnija je od svih stvari", nastavila je Taraza utonuvši u sklad sa
raspoloženjem koje je stvorila, "to što naučnici Iksa ne mogu da shvate koliko
njihova vlastita verovanja vladaju njihovim univerzumom."
Teg ju je posmatrao netremice, ćutke i prijemčivo.
"Iksijanska verovanja savršeno su podložna izboru koji čine, u pogledu toga na
koji način će videti svoj univerzum. Njihov univerzum ne dejstvuje sam od sebe,
već se ponaša u skladu sa vrstama eksperimenata za koje se opredele."
Teg se uz trzaj prenu iz svojih sećanja i otkri da se nalazi u Tvrđavi na Gamuu.
Još je sedeo u poznatoj stolici u svojoj radnoj sobi. Letimičan pogled po sobi
pokaza mu da se ništa nije pomerilo sa mesta na kome se prethodno nalazilo.
Proteklo je svega nekoliko minuta, pa ipak i soba i njen sadržaj nisu mu više
bili strani. Beše uronio u mentatsko stanje i ponovo izronio iz njega.
Obnovljen.
Miris i ukus napitka koji mu je Taraza tako davno ponudila još su mu peckali
jezik i nozdrve. Znao je da samo jednim mentatskim treptajem može ponovo
prizvati čitavu scenu - prigušeno svetlo osenčenih sjajnih kugli, tvrdoću
stolice pod sobom, zvuke njihovih glasova. Sve je bilo tu, spremno za ponovno
doživljavanje, zamrznuto u vreme kapsuli izdvojenog sećanja.
Prizivanje tog starog sećanja stvorilo je čaroban univerzum u kome su sve
njegove sposobnosti bile pojačane mimo svih njegovih najneobuzdanijih
očekivanja. U tom čarobnom univerzumu nisu postojali nikakvi atomi, već samo
talasi i strahotne kretnje svuda unaokolo. Bio je prinuđen da odbaci sve
prepreke, sagrađene od verovanja i razumevanja. Ovaj je univerzum bio prividan.
Mogao je da vidi kroz njega, bez ikakvog pomoćnog platna na kome bi projektovao
njegove oblike. Čarobni univerzum sveo ga je na jezgro dejstvene uobrazilje, gde
su njegove vlastite sposobnosti stvaranja slika bile jedino platno na kome se
bilo kakva projekcija mogla uočiti.
Evo! Ja sam i izvođač i onaj koga izvode!
Radna soba oko Tega treperila je unutar i izvan njegove čulne stvarnosti. Osetio
je da mu je svest sužena na najmanju svrhu, a ipak je ta svrha ispunjavala
njegov univerzum. Bio je otvoren prema beskraju.
Taraza je ovo hotimično učinila! pomisli on iznenada. Pojačala me je!
Obuze ga osećanje strahopoštovanja. Razumeo je sada kako je njegova kćerka,
Odrade, bila prožeta takvom moći da bi za Tarazu stvorila Atreidski manifest.
Njegove vlastite mentatske moći bile su ulivene u taj veći obrazac.
Taraza je od njega zahtevala zastrašujući poduhvat. Potreba za nečim takvim u
isti mah ga je i izazivala i plašila. Jer, to je sasvim lako moglo značiti kraj
Sestrinstva.
17.
Osnovno pravilo je sledeće: nikad ne podražavaj slabosti; uvek podražavaj snagu.
Načelo Bene Geserita
"Kako to da ti možeš ovde da naređuješ sveštenicima?" upita Šeana. "Ovo je
njihovo mesto."
Odrade nehatno odgovori, ali odabra reči tako da odgovaraju znanju koje je Šeana
već posedovala: "Sveštenici su slobodnjačkog pokreta. Uvek je negde u njihovoj
blizini bilo časnih majki. Pored toga, dete, ti im, takođe, naređuješ."
"To je nešto drugo."
Odrade suzdrža osmeh.
Prošlo je nešto više od tri sata otkako je njen jurišni odred razbio napad na
zgradu hrama. Odrade je, u međuvremenu, uspostavila zapovednički centar u
Šeaninim odajama, obavljajući neophodne poslove oko procene štete i pripremanja
odmazde, pri tom stalno izazivajući i posmatrajući Šeanu.
Istovremeni tok.
Odrade se osvrnu po prostoriji koju je izabrala za zapovednički centar. Komadići
Stirosove pocepane odeće još su ležali blizu zida ispred nje. Gubici. Soba je
bila neobično oblikovano mesto. Nisu postojala ni dva zida paralelna zida. Ona
šmrknu. I dalje se osećao preostali miris ozona od njuškala pomoću kojih je
njeno osoblje obezbedilo izolovanost ovih odaja.
Zbog čega ovaj neobični oblik? Zgrada je bila stara, prepravljana i dograđivana
mnogo puta, ali to nije objašnjavalo izgled ove sobe. Prijatno grubo tkanje od
pavlakovitog gipsanog maltera na zidovima i tavanici. Bogati zastori od
začinskih vlakana visili su sa strane dvoja vrata. Bilo je predvečerje i sunčeva
svetlost propuštena kroz rešetke roletni stvarala je tačkaste pruge na zidu
nasuprot prozoru. Srebrnastožute sjajne kugle lebdele su blizu tavanice,
podešene tako da odgovaraju sunčevoj svetlosti. Prigušeni zvuci dopirali su kroz
ventilatore ispod prozora. Nežne šare narandžastih ćilima i sivih pločica
svedočile su o bogatstvu i bezbednosti, ali se Odrade uprkos svemu nije osećala
bezbedno.
Jedna visoka časna majka pojavi se iz susedne sobe koja je služila za vezu.
"Majko zapovednice", reče ona, "poruke su poslate Esnafu, Iksu i Bene
Tleilaksima."
Odrade odgovori odsutnim glasom. "Primljeno k znanju."
Kurirka se vrati svojim dužnostima.
"Šta to radiš?" upita Šeana.
"Proučavam nešto."
Odrade zamišljeno napući usne. Njihovi vodiči kroz zgrade hrama proveli su ih
lavirintima hodnika i stepenica. Usput su između stubova mogle da vide vrtove.
Zatim su ušle u izvanredan iksijanski sistem suspenzora cevi koji ih je bešumno
dovezao do jednog drugog hodnika; potom su usledile stepenice, još jedan zavojit
hodnik i... konačno ova soba.
Odrade ponovo pređe pogledom po prostoriji.
"Zbog čega proučavaš ovu sobu?" upita Šeana.
"Ćuti, dete!"
Soba je bila u obliku nepravilnog poliedra sa kraćom levom stranom. Dužina joj
je iznosila oko trideset metara, a pola od toga je merila na najširem delu. Bilo
je puno niskih divana i stolica različitog stepena udobnosti. Šeana je kao
nekakva kraljica sedela u sjajnožutoj stolici sa širokim mekim naslonima za
ruke. Nije bilo nijedne psu-naslonjače. Posvuda obilje meke, plave i žute
tkanine. Odrade prikova pogled za bele rešetke ventilatora iznad umetničke slike
planina na širem kraju zida. Kroz ventilatore ispod prozora dopirao je svež
lahor i strujao prema ventilatoru iznad slike.
"Ovo je bila Hedlijeva soba", reče Šeana.
"Zašto si ga dovodila u neugodan položaj oslovljavajući ga pravim imenom, dete?"
"Zar ga je to dovodilo u neugodan položaj?"
"Ne igraj se rečima sa mnom, dete! Znaš da ga je to dovodilo u neugodan položaj
i zato si to i činila."
"Zašto onda pitaš?"
Odrade pređe preko ovoga, nastavljajući da brižljivo proučava prostoriju. Zid
nasuprot slike stajao je pod kosim uglom u odnosu na spoljašnji zid. Shvatila
je. Pametno! Soba je bila tako sazdana da bi neko ko se nalazi iznad ovog
visokog ventilatora mogao da čuje i šapat. Nema sumnje da je slika prekrivala
još jedan vazdušni prolaz koji je odnosio zvuke iz sobe. Nikakvo njuškalo,
šmrkač ili neki drugi instrument ne bi mogao da otkrije ovakav trik. Ništa nije
moglo da napravi ono 'biip' špijunskom oku ili uhu. Samo su oprezna čula nekog
ko je bio vičan prevari mogla to da provale.
Znakom ruke pozvala je akolitku koja je čekala. Odradini prsti zatreperiše
nemuštim govorom: Otkrij ko prisluškuje iza onog ventilatora. Klimnula je prema
ventilatoru iznad slike. "Pusti neka nastavi s tim. Moramo da saznamo koga
izveštava."
"Kako si saznala kada treba da dođeš i spaseš me?" ponovo se oglasi Šeana.
Devojčica je imala divan glas, ali mu je bila potrebna vežba, pomisli Odrade. U
njemu je, međutim, bilo čvrstine koja se mogla uobličiti u moćno oruđe.
"Odgovori mi!" naredi Šeana.
Zapovednički ton iznenadi Odrade, podstakavši nagli talas srdžbe koju je bila
primorana da suzbije. Smesta su se morale učiniti ispravke!
"Smiri se dete", reče Odrade. Intonirala je naredbu u preciznom tenoru i opazila
da dejstvuje.
Ponovo ju je Šeana iznenadila: "To je još jedna vrsta Glasa. Pokušavaš da me
smiriš. Kipuna mi je pričala o Glasu."
Odrade se okrenu i spusti pogled na Šeanu. Šeanina prva žalost je minula, ali je
u njoj još bilo ljutnje kada je spomenula Kipunu.
"Zauzeta sam smišljanjem odmazde za onaj napad", reče Odrade. "Zašto me ometaš?
Mislila sam da želiš da ih kaznim."
"Šta ćete im učiniti? Reci mi! Šta ćete uraditi?"
Neobično osvetoljubivo dete, pomisli Odrade. To će se morati obuzdati. Mržnja je
bila jednako opasna kao i osećanje ljubavi. Sposobnost za mržnju bila je naličje
sposobnosti za suprotno.
Odrade reče: "Poslali smo Esnafu, Iksu i Bene Tleilaksima poruku koju uvek
šaljeno kad smo ljute. Samo tri reči: 'Platićete nam to'."
"Kako će platiti?"
"Pravična kazna Bene Geserita upravo se oblikuje. Osetiće posledice svog
postupka."
"Ali, šta ćete im učiniti?"
"Možda ćeš vremenom saznati. Možda ćeš čak saznati kako smišljamo našu kaznu. Za
sada nije potrebno da znaš."
Izraz mrzovolje pređe Šeaninim licem. Onda reče: "Nisi čak ni srdita. Ljuta.
Jesi li to htela da kažeš?"
"Obuzdaj nestrpljenje, dete! Postoje stvari koje još ne razumeš."
Časna majka iz sobe za vezu ponovo uđe, baci jedan pogled na Šeanu i obrati se
Odrade: "Kapitol je potvrdio prijem vašeg izveštaja. Odobrava protivudar."
"Pošto je časna majka - vezistikinja - i dalje stajala kao ukočena, Odrade je
upita: "Ima li još nešto?"
Munjevit pogled prema Šeani svedočio je o ustezanju ove žene. Odrade podiže
desni dlan, dajući joj znak da pređe na nemušti jezik.
Časna majka je odmah reagovala. Prsti stadoše da joj igraju sa nesputanim
uzbuđenjem: Tarazina poruka - "Tleilaksi su stožerni činilac. Esnaf se mora
nagnati da skupo plaća melanž. Uskratite im rakiske zalihe. Ujedinite Esnaf i
Iks. Oni će se rastrojiti, suočeni sa razarajućom konkurencijom iz Raštrkavanja.
Za sada zanemarite Ribogovornice. One se drže Iksa. Gospodar nad gospodarima
odgovorio nam je sa Tleilaksa. Ide na Rakis. Postavite mu klopku."
Odrade se bledo osmehnu, potvrđujući da je razumela. Posmatrala je kako žena
izlazi iz sobe. Ne samo da se Kapitol saglasio sa akcijama preduzetim na Rakisu
već je zapanjujućom brzinom smišljena odgovarajuća kazna Bene Geserita.
Očigledno je da su Taraza i njene savetnice predvidele ovaj trenutak.
Odrade odahnu. Poruka Kapitolu bila je jezgrovita: kratak prikaz napada, spisak
gubitaka Sestrinstva, identifikacija napadača i potvrđujuća opaska namenjena
Tarazi da je Odrade već prenela nužno upozorenje krivcima: "Platićete nam to."
Da, ti glupi napadači sada su znali da su dirnuli u stršljenovo gnezdo. To će
izazvati strah - bitan deo kazne.
Šeana se promeškolji u stolici. Njen stav je kazivao da će sada još jednom
pokušati da se približi. "Jedna od tvojih je rekla da su tamo bili Liceigrači."
Pokazala je bradom prema krovu.
Ovo dete je bilo ogroman rezervoar neznanja, pomisli Odrade. Ta praznina se mora
ispuniti. Liceigrači! Odrade je razmišljala o leševima koje su ispitali.
Tleilaksi su konačno poslali svoje nove Liceigrače u akciju. Bilo je to, bez
sumnje, isprobavanje Bene Geserita. Bilo je krajnje teško otkriti ove nove.
Ipak, i dalje su odavali onaj karakterističan miris svojih jedinstvanih
feremona. Odrade je uključila i ovaj podatak u svoj izveštaj Kapitolu.
Sada je problem bio da ovo saznanje Bene Geserita ostane tajna. Odrade pozva
akolitku-glasnicu. Pokazujući joj migom prema ventilatoru, Odrade joj saopšti
prstima: "Ubijte one koji prisluškuju!"
"Zanima te Glas, dete" reče potom Odrade obrativši se Šeani koja je sedela u
stolici. "Ćutanje je najdragocenije oruđe učenja."
"Ali, da li bih mogla da naučim Glas? Želim da ga savladam."
"Velim ti da ćutiš i učiš uz pomoć svog ćutanja."
"Naređujem ti da me naučiš da koristim Glas!"
Odrade razmisli o Kipuninim izveštajima. Šeana je pomoću Glasa već bila
uspostavila uspešnu kontrolu nad većinom onih oko sebe. Devojčica je to sama
naučila. Srednja ravan Glasa za ograničenu skupinu slušalaca. Religiozno
sujeverje verovatno je doprinosilo tom strahu, ali Šeanina veština podešavanja
visine i tona Glasa pokazivala je izvesnu mada nesvesnu sposobnost izbora.
Pravi način odgovora Šeani bio je očigledan, Odrade je to znala. Poštenje. Bio
je to najmoćniji mamac, a služio je nekolikim svrhama.
"Tu sam da bih te naučila mnogim stvarima", reče Odrade, "ali ne da to činim po
tvojoj zapovesti."
"Meni se svako pokorava!" uzviknu Šeana.
Jedva da je u pubertetu, a već je na aristokratskom nivou, pomisli Odrade. Bog
zna šta će ispasti od ovog našeg posla. Šta bi ona mogla da postane?
Šeana skliznu iz stolice i ustade gledajući Odrade sa upitnim izrazom na licu.
Devojčicine oči bile su u ravni Odradinih ramena. Moglo se očekivati da će biti
otmena zapovednička pojava. Ukoliko preživi.
"Odgovaraš samo na neka od mojih pitanja", reče Šeana. "Rekla si da ste čekali
na mene, ali nećeš da mi to objasniš. Zbog čega mi se ne pokoravaš?"
"Budalasto pitanje, dete."
"Zašto me neprekidno zoveš dete?"
"Zar nisi dete?"
"Dobijam menstruaciju."
"Ali si još dete."
"Sveštenici mi se pokoravaju."
"Boje te se."
"Ti ne?"
"Ne, ja ne."
"Dobro je! Postaje zamorno kada te se ljudi jedino boje."
"Sveštenici misle da si došla od Boga."
"Zar ti ne misliš tako? Mi... " Odrade je prekide, pošto upravo uđe jedna
akolitka-glasnica. Njeni prsti zaigraše u bezglasnom opštenju: Prisluškivala su
četiri sveštenika. Ubijeni su. Svi su bili Tuekovi podanici."
Znakom ruke Odrade otpusti glasnicu.
"Ona govori prstima", reče Šeana. "Kako to čini?"
"Postavljaš previše pogrešnih pitanja, dete. A nisi mi još rekla zbog čega bi
trebalo da te smatram oruđem Boga."
"Šejtan me je poštedeo. Hodam pustinjom, i kada se Šejtan pojavi, razgovaram s
njim."
"Zbog čega ga zoveš Šejtan, a ne Šai-Hulud?"
"Svi mi postavljaju to glupo pitanje!"
"Daj mi onda glup odgovor."
Sumoran izraz prekri Šeanino lice. "Zbog načina na koji smo se sreli."
"A kako ste se sreli?"
Šeana nagnu glavu na stranu i za trenutak podiže pogled prema Odradi, a onda
reče: "To je tajna."
"A ti znaš kako se čuva tajna?"
Šeana se isprsi i klimnu ali Odrada zapazi nesigurnost u ovoj kretnji. Ovo dete
je znalo kada su ga doveli u nemoguć položaj!
"Izvrsno!" prihvati Odrade. "Čuvanje tajni je jedno od najbitnijih učenja časnih
majki. Drago mi je što nećemo morati da se bakćemo s tim."
"Ja želim sve da naučim."
Kakva mrzovolja u glasu. Veoma slaba kontrola osećanja.
"Moraš me svemu naučiti!" nastavljala je Šeana.
Vreme ze bič! pomisli Odrade. Šeana je rekla što je imala i dovoljno se
ispoljila, tako da je čak i akolitka petog stepena mogla biti sigurna da će je
kontrolisati u ovom trenutku.
Upotrebivši punu moć Glasa, Odrade reče: "Da mi se više nisi obratila tim tonom,
dete! Ne, ako želiš da naučiš bilo šta!"
Šeana se ukoči. Više od minuta preživljavala je ono što joj se dogodilo, a onda
se opusti. Potom se osmehnu i reče sa toplim, otvorenim izrazom lica: "Oh, tako
mi je drago što si stigla! Mnogo sam se dosađivala u poslednje vreme."
18.
Ništa ne nadilazi složenost čovekovog uma.
Leto II: 'Zapisi iz Dar-es-Balata'
Od gamuuske noći, često zloslutne na ovoj geografskoj širini planete,
nedostajalo je još dva sata. Oblaci koji su se gomilali bacali su senku na
Tvrđavu. Po Lusilinoj zapovesti, Dankan se vratio u dvorište da bi izveo program
intenzivnih vežbi po sopstvenom izboru.
Lusila ga je posmatrala sa parapeta odakle ga je prvi put videla.
Dankan je izvodio gimnastičke premete osmostruke borbe Bene Geserita, bacajući
se po travi, praveći kolutove, skačući s jedne strane na drugu, propinjući se
naviše i hitro poležući na tlo.
Bio je to lep prikaz nasumičnog izbegavanja napada, pomisli Lusila. Nije
uspevala da zapazi u njegovim pokretima nikakav predvidljiv obrazac, a brzina
izvođenja bila je vrtoglava. Imao je bezmalo šesnaest standardnih godina i već
se približavao ravni ostvarenja svoje prana-bindu nadarenosti.
Brižljivo kontrolisani pokreti njegovih vežbi otkrivali su tako mnogo! Brzo je
pristao, kada mu je prvi put naredila, na ove večernje treninge. Prvi korak
uputstava dobijenih od Taraze bio je ostvaren. Gola ju je zavoleo. Nije bilo
sumnje u to. Ona je za njega predstavljala majku. To je postignuto bez ozbiljnog
slabljenja njegove ličnosti, iako su Tegove zebnje bile probuđene.
Moje senka je na ovom goli, ali on nije ponizan ili zavisan sledbenik, ponovo je
uveravala sebe. Tegova zabrinutost nema nikakvog osnova.
Upravo tog jutra, rekla je Tegu: "Gde god to njegove snage diktiraju, on
nastavlja da se slobodno izražava."
Trebalo je da ga sada Teg vidi, pomisli ona. Pokreti u ovim novim vežbama
uglavnom su bili proizvodi Dankanovovg domišljanja.
Lusila obuzda uzdah divljenja zbog posebno okretnog skoka kojim se Dankan vinuo
gotovo do središta dvorišta. Gola je razvio nervno-mišićnu ravnotežu koja je,
vremenom, mogla da dostigne ravan psihološke ravnoteže koja bi bila barem
jednaka Tegovoj. Kulturni uticaj jednog takvog dostignuća bio bi vredan
strahopoštovanja. Posebno ako se imaju u vidu svi oni koji su gajili nagonsku
odanost Tegu i, preko Tega, i Sestrinstvu.
Za mnogo toga valja zahvaliti Tiraninu, pomisli za trenutak Lusila.
Pre Leta II nijedan od opšteprihvaćenih sistema kulturnog podešavanja nikada
nije trajao dovoljno dugo da bi se makar približio ravnoteži koju je Bene
Geserit smatrao idealnom. Upravo je ravnoteža - 'slobodno spuštanje duž oštrice
mača' - očaravala Lusilu. Bio je to razlog zbog čega se tako bezrezervno predala
projektu čiju potpunu zamisao nije znala, ali koji je od nje zahtevao delovanje
koje joj se nagonski činilo odvratnim.
Dankan je tako mlad!
Sledeće što je Sestrinstvo tražilo od nje izričito joj je naznačila Taraza:
seksualni otisak. Još koliko ovog jutra Lusila je stajala naga ispred ogledala,
uobličavajući stav i pokrete lica i tela koje je nameravala da upotrebi kako bi
izvršila Tarazina naređenja.
U veštačkom odrazu ogledala Lusila je videla kako njeno lice poprima sličnost sa
licima praistorijskih boginja ljubavi - sa izraženom putenošću i obećanjem
mekoće u koju bi se izazvani muškarac rado bacio.
Tokom svog obrazovanja Lusila je videla statue iz Prvog vremena, male kamene
figure žena sa širokim bedrima i isturenim grudima koje su obezbeđivale obilje
mleka za dojenčad. Lusila je, po volji, mogla da kod sebe proizvede mladalački
izgled po uzoru na te prastare oblike.
U dvorištu ispod Lusile Dankan je za trenutak zastao i činilo se kao da smišlja
naredne pokrete. Zatim je odmahnuo glavom, visoko skočio, prevrnuo se u vazduhu
i poput uvretenke doskočio na jednu nogu, što ga je odbacilo bočno u obrtanje
sličnije plesu nego borbi.
Seksualni otisak.
Tajna seksa uopšte nije bila tajna, pomisli ona. Njegovi koreni bili su spojeni
sa samom suštinom života. Ovo, dakako, objašnjava zbog čega joj je prvo
zavođenje po nalogu Sestrinstva usadilo lice jednog muškarca u sećanje.
Starateljka rasplođavanja joj je rekla da to može da očekuje i da se ne uzbuđuje
zbog toga. Ali Lusila je tada shvatila da je seksualni otisak mač sa dve
oštrice. Možeš da naučiš da se spuštaš duž oštrice, ali ti se moglo desiti da
budeš posečena. Ponekad, kad bi se onaj muški lik iz njenog prvog zavođenja
nepozvan vratio u njenu svest, Lusila je osećala zbunjenost. Ovo sećanje se
ponavljalo vrlo često na vrhuncu intimnih trenutaka, primoravajući je da ga uz
velike napore prikriva.
"Na taj način se osnažuješ", uveravala ju je starateljica rasplođavanja.
Pa ipak, bilo je trenutaka kada je osećala da je obezvredila nešto što je bilo
bolje zauvek ostaviti obavijeno velom misterije.
Lusilu obuze osećanje gorčine zbog onog što je morala da uradi. Ovakva
predvečerja, kada je posmatrala Dankanove vežbe, bila su joj najomiljenije doba
dana. Mladićev mišićni razvoj pokazivao je sasvim izvestan napredak -
uključujući rast osetljivih mišića i nervnih spona - sva ona prana-bindu čuda po
kojima je Sestrinstvo bilo nadaleko poznato. Sledeći korak u kome je ona imala
glavnu ulogu bio je već na pragu, i više nije mogla da se prepušta zadivljenom
posmatranju svog štićenika.
Znala je da će se uskoro pojaviti Miles Teg. Dankanova obuka ponovo će se
preseliti u vežbaonicu, gde su ga očekivala smrtonosnija oružja.
Teg.
Lusila i dalje nije znala šta da misli o njemu. Više nego jednom osetila je da
je on privlači, na poseban način koji je smesta prepoznala. Utiskivačica je
imala izvesnu slobodu u izboru svojih rasplodnih partnera, pod uslovom da se
prethodno nije sa njima sparivala ili da joj je bilo zabranjeno naredbom. Teg je
bio star, ali su izveštaji o njegovom zdravstvenom stanju nagoveštavali da bi
još mogao biti polno sposoban. Ne bi, dabome, bila u stanju da zdrži to dete,
ali ona je već naučila da izlazi na kraj sa takvim problemima.
Zašto da ne? upita se.
Njen plan je bio krajnje jednostavan. Završiti sa utiskivanjem, a onda, pošto
izloži svoju nameru Tarazi, zaneti sa strašnim Milesom Tegom. Praktično, već je
pokušala uvodno zavođenje, no Teg nije podlegao. Njegov mentatski cinizam
zaustavio ju je jednog popodneva u garderobi oružare.
"Moji plodni dani su istekli, Lusila. Sestrinstvo bi trebalo da bude zadovoljno
onim što sam već dao."
Teg, odeven samo u crni triko za vežbanje, završavao je brisanje znojavog lica
peškirom, da bi ga na kraju spustio u korpu za rublje. Prozborio je, ne
gledajući je: "Da li bi bila tako ljubazna da me sada ostaviš na miru?"
Prozreo je, dakle, njenu uvertiru!
Znajući s kim ima posla, mogla je ovo da predvidi. Lusila je bila uverena da je
još mogla da ga zavede. Nijedna časna majka njene obučenosti nije mogla da
omane, čak ni sa mentatom Tegovih nepobitnih moći.
Lusila je za trenutak neodlučno stajala, dok joj je svest automatski planirala
kako da nadmudri Tega posle ovog prvog odbijanja. Nešto ju je zaustavilo. Ni
ljutnja zbog odbijanja, ne ni daleka mogućnost da bi on odista mogao biti dokaz
koji je dovodio u pitanje njena lukavstva. Ponos i njegov mogući krah (uvek je
postojala ta mogućnost) malo toga su imali s tim.
Dostojanstvo.
U Tegu je bilo spokojnog dostojanstva i ona je zasigurno znala šta su njegova
hrabrost i junaštvo već dali Sestrinstvu. Budući da nije bila sasvim sigurna u
svoje pobude, Lusila ga je ostavila na miru. Možda je presudna bila ta duboka
zahvalnost koju je Sestrinstvo gajilo prema njemu. Zavesti sada Tega bilo bi
ponižavajuće ne samo za njega nego i za nju. Nije mogla da navede sebe na takav
čin, ne bez neposredne naredbe pretpostavljene.
Dok je stajala na parapetu, neka od ovih saznanja zamagljivala su joj čula.
Nekakva kretnja dala se uočiti na ulazu u krilo oružja. Tamo se mogla nazreti
Tegova prilika. Lusila vaspostavi oštrinu svojih čula i usredsredi se na
Dankana. Gola je prekinuo smišljeno premetanje po travnjaku. Stajao je mirno,
duboko dišući, pažnje usmerene naviše ka Lusili. Videla mu je znoj na licu i na
tamnim mrljama na njegovom svetloplavom jednodelnom odelu.
Nagnuvši se preko parapeta Lusila mu doviknu: "Bilo je vrlo dobro, Dankane.
Sutra ću početi da te učim još nekim kombinacijama stopalo-pesnica."
Izustila je ove reči bez cenzurisanja i odmah postala svesna njihovog izvora.
Bile su namenjene Tegu, koji je stajao dole u senovitom ulazu, a ne goli. Ona je
htela da kaže Milesu: "Vidiš! Nisi jedini koji ga uči kako da izbegne smrtnu
opasnost."
Lusila u tom času shvati da je Teg prodro dublje u njenu psihu no što je smela
da dozvoli. Uputila je ljutit pogled prema visokoj prilici koja se pomaljala iz
senki ulaza. Dankan je već trčao prema bašaru.
Istog trena kada se usredsredila na Tega, njeni najelementarniji benegeseritski
impulsi podstakoše munjevitu reakciju. Kasnije je utvrdila njene stepene: "Nešto
nije u redu! Opasnost! Teg nije Teg!" U blesku reakcije, međutim, nijedna od
ovih faza nije poprimila zaseban oblik. Postupila je tako što je skupila svu
jačinu Glasa i viknula:
"Dankane! Lezi!"
Dankan se prostre po travi, očiju prikovanih za Tegovu priliku koja je izlazila
iz Oružarnice: čovek je u rukama držao kopneni model laserskog pištolja.
Liceigrač! zaključi Lusila. Samo ga je njena hiperpozornost otkrila. Jedan od
novih!
"Liceigrač", povika Lusila.
Dankan se odbaci u stranu i odskoči uvis, okrenuvši se oko svoje duže ose u
vazduhu na najmanje metar iznad zemlje. Brzina njegovih pokreta zapanji i samu
Lusilu. Nije videla nijedno ljudsko biće koje bi moglo da se tako brzo kreće.
Prvi hitac laserskog pištolja zaseče ispod Dankana, koji je, činilo se, lebdeo u
vazduhu.
Lusila priskoči do parapeta i spusti se na prozorski prag nižeg sprata. Pre nego
što se zaustavila poseže desnom rukom i napipa izbočinu oluka za koji je, po
sećanju, znala da se tamo nalazi. Izvivši telo u stranu, spusti se na prozorski
prag narednog sprata. Očajanje ju je gonilo napred, iako je znala da će
zakasniti.
Nešto puče na zidu iznad nje. Videla je liniju topljenja koja je zasecala zid
prema njoj. Ona trže telo ulevo i izvijajući ga spusti se na travnjak. U blesku
trenutka, dok je dodirivala nogama tlo, pogled joj obuhvati scenu oko nje.
Dankan je jurio prema napadaču iz svoje praktične obuke. Brzina tih pokreta!
Lusila opazi neodlučnost na licu lažnog Tega.
Jurnula je prema Liceigraču, osećajući misli ovog stvorenja: Dvoje na mene!
Propast je, ipak, bila neizbežna; Lusila je to znala. Bilo je dovoljno da
Liceigrač prebaci regulator svog oružja na pun zračni snop za male razdaljine.
Mogao je da izrešeta vazduh ispred sebe. Ništa nije bilo u stanju da probije
takvu odbranu. Dok je preturala po glavi tražeći neki način da porazi napadača,
iznenada ugleda kako se crveni dim pojavljuje na prsima lažnog Tega. Linija
crvene boje brzo se širila naviše pod kosim uglom kroz mišiće ruke koja je
držala laserski pištolj. Ruka otpade kao da je deo kakve trošne statue. Ramena
spadoše sa torzoa u mlazu krvi. Prilika se preturi, raspadajući se u mešavinu
crvenog dima i rasprskavajuće krvi, mrveći se u sitne komadiće na stepenicama
crno-plave boje prošarane crvenom.
Zaustavivši se, Lusila omirisa prepoznatljive hormone Liceigrača. Dankan priđe i
stade pored nje. Zurio je pokraj mrtvog Liceigrača u mračni hodnik u kome su se
nazirali nekakvi pokreti.
Još jedan Teg se pojavi iza ovog mrtvog. Lusila prepoznade stvarnost: Tega
lično.
"Ovo je bašar", reče Dankan.
Lusilu preplavi talas zadovoljstva zbog činjenice da je Dankan tako dobro
savladao lekciju iz identifikacije: kako da prepozna svoje prijatelje, čak i
kada im vidi samo deliće. Ona mu pokaza na mrtvog Liceigrača: "Pomiriši ga."
Dankan duboko udahnu. "Da, osetio sam ga. Nije bio naročito dobra kopija. Video
sam šta je i prepoznao ga, gotovo u isti čas kad i ti."
Teg izbi u dvorište noseći težak laserski pištolj oslonjen na levu ruku. Desnom
je čvrsto držao kundak i obarač. Prešao je pogledom po dvorištu, zatim ga
usmerio na Dankana i konačno na Lusilu.
"Uvedi Dankana", reče Teg.
Bilo je to naređenje zapovednika bitke koje se oslanjalo isključivo na nadmoćno
sagledavanje onog što je trebalo uraditi u vanrednim, hitnim slučajevima. Lusila
ga posluša bez pogovora.
Dankan nije ništa rekao dok ga je vodila za ruku pored krvave hrpe mesa koja je
nekada bila onaj Liceigrač, a zatim u Oružarnicu. Kada su dospeli unutra, on još
jednom baci pogled na sprženu gomilu i upita: "Ko ga je pustio unutra?"
Ne: "Kako je ušao?" Ovo joj nije promaklo. Dankan je već bio sposoban da kroz
manje važne okolnosti sagledava srce problema.
Teg je koračao ispred njih ka svojim odajama. Zastao je na vratima, pogledao
unutra i dao znak rukom Lusili i Dankanu da ga slede.
U Tegovoj spavaćoj sobi osećao se jak miris sprženog mesa, a kolutovi dima
razvijali su miris ugljenisanog pečenja koji je Lusili bio posebno odvratan:
zgotovljeno ljudsko meso. Neka prilika u jednoj od Tegovih uniformi ležala je
licem prema podu, na mestu gde je pala sa njegovog kreveta.
Teg vrhom čizme prevrnu leš, otkrivši mu lice: zureće oči, otvorene zelene boje.
Lusila prepoznade jednog od stražara sa perimetra, jednog od onih koji su u
Tvrđavu došli sa Švangijuom - tako su, barem, izveštaji govorili.
"Njihov udarni čovek", reče Teg. "Patrin se pobrinuo za njega, a odenuli smo ga
u jednu od mojih uniformi. Bilo je to dovoljno da se obmanu Liceigrači, jer im
nismo dozvolili da mu vide lice pre nego što smo napali. Nisu imali vremena da
načine otisak sećanja."
"Znao si za ovo?" Lusila je bila zaprepašćena.
"Belonda me je na vreme podrobno upoznala sa njihovim planom."
Lusila namah shvati dublje značenje onog što je Teg rekao. Ona obuzda nagli
talas srdžbe. "Kako si mogao da dozvoliš da jedan od njih prodre u dvorište?"
Teg reče blagim glasom: "Bilo je nužno veoma hitno delovati ovde. Morao sam da
učinim izbor, koji se najzad pokazao ispravnim."
Nije ni pokušala da sakrije ljutinu: "Izbor - da pustiš Dankana da se sam
brani?"
"Da ga prepustim tvojoj brizi, ili da dozvolim ostalim napadačima da se utvrde
unutra. Patrin i ja smo imali grdne muke dok nismo očistili ovo krilo. Imali smo
pune ruke posla." Teg okrznu pogledom Dankana. "Pregurao je to vrlo dobro,
zahvaljujući našoj obuci."
"Ta... ta stvar ga je gotovo zakačila."
"Lusila!" Teg zavrte glavom. "Sve sam proračunao. Vas dvoje ste mogli da
izdržite barem minut. Znao sam da ćeš preprečiti put toj stvari i žrtvovati se
da bi spasla Dankana. Dakle, još dvadeset sekundi."
Pošto Lusila ništa ne odgovori, Teg reče: "Učinila bi."
Lusila ne poreče ni ovog puta. Sada se, međutim, prisećala neverovatne brzine
kojom se Dankan kretao, vrtoglavih skretanja u njegovom napadu.
"Borbene odluke", reče Teg, gledajući Lusilu.
Konačno je prihvatila. Kao i obično, Teg je doneo ispravnu odluku. Bila je
svesna, međutim, da će morati da stupi u vezu sa Tarazom. Prana-bindu ubrzanje
kod ovog gole otišlo je dalje od bilo čega što je ona očekivala. Stisnu se,
međutim, kada se Teg odjednom uspravi u punoj pripravnosti, pogleda prikovanog
za ulaz iza nje. Lusila se okrenu. Tamo je stajala Švangiju, a iza nje Patrin sa
teškim laserskim oružjem preko ruke. Njegova cev, zapazi u trenu Lusila, bila je
uperena na Švangiju.
"Zahtevala je", reče Patrin. Na licu starog pomoćnika počivao je ljutit izraz.
Duboke bore pored usta spuštale su se naniže.
"Vidi se trag tela odvučenih u južni bunker", reče Švangiju. "Tvoji ljudi neće
da me puste tamo da izvršim proveru. Zapovedam ti da smesta povučeš svoje
naredbe."
"Ne, dok moja ekipa za raščišćavanje ne završi posao", reče Teg.
"Oni još ubijaju ljude unaokolo! Mogu to da čujem." U Švangijuinom glasu
isticala se oštrica zlobe. Netremice je gledala Lusilu.
"Tamo, takođe, ispitujemo ljude", reče Teg.
Švangiju skrenu pogled na Tega. "Ako je ovde suviše opasno, onda ćemo odvesti
ovog... ovo dete u moje odaje. I to odmah!"
"Nećemo to učiniti", reče Teg. Glas mu je bio tih, ali odlučan.
Švangiju se ukruti od nezadovoljstva. Patrinovi čukljevi na kundaku pobledeše.
Švangiju sevnu očima mimo oružja i podiže ih ka Lusilinom odmeravajućem pogledu.
Teg dopusti da ovo potraje za trenutak, a onda reče: "Lusila, odvedi Dankana u
moju dnevnu sobu." On mahnu glavom u pravcu vrata iza sebe.
Lusila posluša, hotimično postavivši svoje telo između Švangijue i Dankana.
Kada su se našli iza zatvorenih vrata, Dankan reče: "Umalo me nije nazvala
golom. Stvarno je uznemirena."
"Švangiju je dozvolila da nekoliko stvari promakne njenoj straži", reče Lusila.
Ona se osvrnu po Tegovoj dnevnoj sobi. Prvi put je videla ovaj deo njegovih
odaja: bašarovo unutrašnje svetilište. Podsetilo ju je na njene odaje: ista
mešavina urednosti i slučajnog nered. Kalemovi za čitanje ležali su u metežu na
malom stolu pored jedne staromodne stolice, tapacirane tkaninom bledosive boje.
Na manžetni kaputa primećivala se pažljivo zakrpljena rupa.
On, dakle, sam krpi.
Bio je to jedan vid čuvenog Milesa Tega koji nije očekivala. Da je razmišljala o
tome, pomislila bi da Patrin obavlja takve poslove.
"Švangiju je pustila napadače unutra, zar ne?" upita naglo Dankan.
"Njeni ljudi su to učinili." Lusila nije skrivala bes. "Otišla je predaleko.
Savez sa Tleilaksima."
"Hoće li je Patrin ubiti?"
"Ne znam, a i ne marim!"
S one strane vrata Švangiju progovori jakim i sasvim razgovetnim glasom. "Hoćemo
li samo ovako stajati i čekati, bašare?"
"Možeš da odeš kad god to poželiš." Bio je to Teg.
"Ali ne mogu u južni tunel!"
Švangijuin glas je odavao drskost. Lusila je znala da je starica to hotimično
činila. Kakav je plan napravila? Teg sada mora da bude veoma oprezan. Malopre je
pokazao pamet otkrivajući Lusili neke pukotine u Švangijuinoj kontroli, ali još
nisu proniknuli i u Švangijuina pomoćna sredstva. Lusila se upita nije li
trebalo da ostavi Dankana ovde i pritekne upomoć Tegu.
Teg reče: "Možeš sada da ideš, ali ti savetujem da se ne vraćaš u svoje odaje."
"A zašto da ne?" Švangiju je zvučala iznenađeno, istinski iznenađeno, nesposobna
da to valjano prikrije.
"Samo trenutak", reče Teg.
Lusila zastade svesna pucnjave u daljini. Začuo se jak tutanj eksplozije negde u
blizini, a potom još jedan nešto dalje. Sa ispupčene ivice iznad vrata Tegove
dnevne sobe zasu ih prašina.
"Šta je to bilo?" ponovo će Švangiju prejakim glasom.
Lusila se pomače na mesto između Dankana i zida prema hodniku.
"Onaj prvi udar bio je ono što sam očekivao od njih", začu se Teg. "Drugi je,
bojim se, bilo ono što oni uopšte nisu očekivali."
Zvižduk pištaljke u blizini bio je dovoljno jak da zagluši nešto što je Švangiju
rekla.
"To je to, bašare!" Bio je to Patrin.
"Šta se to događa?" upita Švangiju.
"Ona prva eksplozija, draga časna majko, to su vaši napadači uništili vaše
odaje. Drugom eksplozijom mi smo uništili napadače."
"Upravo sam dobio znak, bašare!" ponovo će Patrin. "Sve smo ih sredili. Prispeli
su zrakoplovom iz jedne ne-letilice, baš kao što si i očekivao!"
"Brod?" Tegov glas je bio pun srdite znatiželje.
"Uništen istog trenutka kada je prošao kroz svemirski prevoj. Nema preživelih."
"Vi, budale!" vrisnu Švangiju. "Znate li šta ste učinili?"
"Izvršavam naređenje da zaštitim tog dečaka od svakog napada", odbrusi Teg.
"Uzgred, zar nije trebalo da u ovom času budete u svojim odajama?"
"Šta?"
"Kada su digli u vazduh vaše odaje, vi ste im bili meta. Tleilaksi su vrlo
opasni, časna majko."
"Ne verujem ti!"
"Predlažem vam da odete i pogledate. Patrine, pusti je da prođe."
Slušajući, Lusila je čula neizgovorenu prepirku. Ovde se više verovalo mentatu
bašaru nego časnoj majci i Švangiju je to znala. Izvesno, bila je očajna. Bilo
je ipak moguće da ne veruje. Njenu svest je sada zasigurno zaokupljalo saznanje
da su i Teg i Lusila otkrili njeno saučesništvo u napadu. Nije se moglo reći
koliko je ostalih bilo svesno toga. Patrin je, dakako, znao.
Dankan je netremice gledao zatvorena vrata, s glavom blago nagnutom na stranu.
Na njegovom licu počivao je izraz radoznalosti, kao da je video kroz vrata i
zapravo posmatrao ljude tamo.
Švangiju prozbori glasom koji je bio u najvećoj meri brižljivo kontrolisan. "Ne
verujem da su moje odaje uništene." Znala je da Lusila prisluškuje.
"Samo je jedan način da se uverite u to", reče Teg.
Pametno! pomisli Lusila. Švangiju nije mogla da donese odluku sve dok se ne
uveri da su se Tleilaksi poneli izdajnički.
"U tom slučaju čekaćete me ovde! To je naređenje!" Lusila začu šuštanje
Švangijuine odore, dok je časna majka odlazila.
Veoma slaba kontrola osećanja, pomisli Lusila. Ono što je, međutim, ovo otkrilo
o Tegu bilo je jednako uzmenirujuće. On joj je to učinio! Teg je izbaciuo jednu
časnu majku iz ravnoteže.
Vrata ispred Dankana širom se otvoriše. U dovratku je stajao Teg sa rukom na
rezi. "Brzo!" reče Teg. "Moramo da napustimo Tvrđavu pre no što se ona vrati."
"Da napustimo Tvrđavu?" Lusila se nije ni trudila da prikrije preneraženost.
"Brzo, kažem! Pođi iz ovih stopa. Sledi me ili ću biti primoran da te povedem."
"Misliš li stvarno da možeš da preuzmeš..." Lusila zamuče. Pred njom je stajao
jedan novi Teg i znala je da on ne bi izrekao ovakvu pretnju a da nije spreman
da je ispuni.
"Vrlo dobro", reče ona. Uzela je Dankana za ruku i krenula za Tegom.
Patrin je stajao u hodniku, gledajući na desnu stranu. "Otišla je", reče
starina. Pogledao je Tega. "Znaš šta radiš, bašare?"
"Pat!"
Lusila nikad ranije nije čula da je Teg upotrebio deminutiv imena svog posilnog.
Patrin se osmehnu pokazujući dva niza blistavih zuba. "Oprosti, bašare. To je
zbog uzbuđenja, znaš. Onda, prepuštam stvar tebi. Imam ja svoju ulogu ovde."
Teg mahnu Lusili i Dankanu da krenu hodnikom na desno. Poslušala ga je i čula
njegove korake za petama. Dankanova ruka se znojila u njenoj. On je oslobodi i
stade da korača naporedo s njom, ne osvrćući se.
Dvojica Tegovih ljudi stražarila su pored suspenzorske dizalice na kraju
hodnika. On im se obrati: "Nikog nema za nama."
Uzvratiše mu uglas: "Tako je, bašaru."
Ušavši u dizalicu sa Dankanom i Tegom, Lusila shvati da je odabrala stranu u
razmirici čiji tok nije potpuno razumela. Mogla je da oseti silinu politike
Sestrinstva kao brzu struju vode koja je navaljivala svuda oko nje. Obično je
taj pokret ličio na blag talas što zapljuskuje žalo, ali sada je naslutila
ogroman rušilački val koji je pretio da se svom silinom stropošta na nju.
Kada su dospeli u predvorje južnog bunkera, Dankan progovori.
"Trebalo bi da smo svi naoružani", reče on.
"Bićemo veoma brzo", reče Teg. "Nadam se da si spreman da ubiješ svakog ko
pokuša da nas zaustavi."

19.
Značajna je sledeća činjenica: nijedna žena Bene Tleilaksa nikad nije viđena
izvan okrilja njihovih središnjih planeta. (Hibridi - Liceigrači koji
podražavaju žene, ne uzimaju se u obzir u ovoj analizi. Oni nisu u stanju da se
razmnožavaju.) Tleilaksi izoluju svoje žene kako ih se i mi ne bismo dočepali.
To je naš osnovni zaključak. Mora biti, takođe, da gospodari Tleilaksa čuvaju
svoje najvažnije tajne.
Analiza Bene Geserita, Arhive: XOXTM99...041'
"Konačno smo se sreli", reče Taraza.
Gledala je netremice preko dva metra slobodnog prostora između svoje stolice i
stolice Tilvita Vafa. Analitičari su je uveravali da je ovaj čovek Gospodar
gospodara Tleilaksa. Kako je ovako patuljasta sposoba mogla da raspolaže sa tako
mnogo moći? Ipak, ponovo je upozorila sebe da se u ovom slučaju moraju odbaciti
predrasude o izgledu.
"Malo ko bi poverovao da je ovo uopšte moguće", odvrati mirno Vaf.
Imao je piskav, slabašan glas, primeti Taraza; još nešto za šta je valjalo
upotrebiti drugačija merila.
Taraza je znala da joj je ovde neophodan dvostruki oprez.
Sedeli su na neutralnom terenu Esnafove ne-letelice, sa monitorima Bene Geserita
i Tleilaksa prionulim za trup Esnafovog broda poput ptica grabljivica za neku
lešinu. (Esnaf je kukavičku žudeo da umilostivi Bene Geserit. "Platićete." Esnaf
je znao šta to znači. I ranije je bilo sličnih naplaćivanja.) Mala ovalna
prostorija u kojoj su se sastali imala je uobičajene bakarne zidove i bila
obezbeđena protiv prisluškivanja. Taraza nijednog trenutka nije poverovala u to.
Takođe je pretpostavljala da se veze između Esnafa i Tleilaksa, zasnovane na
melanžu, i dalje održavaju u punoj meri.
Vaf nije ni pokušao da se zavarava u pogledu Taraze. Ova žena je bila daleko
opasnija od svake Uvažene Naložnice. Ako bi ubio Tarazu, ona bi bila smesta
zamenjana nekom isto tako opasnom, nekom koja bi raspolagala svim bitnim
delovima podataka koje je posedovala sadašnja Vrhovna majka.
"Smatramo da su novi Liceigračiu vrlo zanimljivi", reče Taraza.
Vaf i nehotice napravi grimasu. Da, daleko opasnija od Uvaženih naložnica, koje
još nisu okrivile Tleilakse za gubitak čitave jedne ne-letelice.
Taraza baci pogled na mali digitalni časovnik sa dva lica na niskom pobočnom
stolu sa svoje desne strane, na mestu gde su oboje mogli lako da ga vide. Lice
okrenuto Vafu bilo je podešeno u skladu sa njegovim internim časovnikom. Nije
joj promaklo da su dve kazaljke internog vremena stajale unutar deset sekundi
sinhronizacije neke proizvoljne sredine popodneva. Bila je to jedna od stvari
utanačenih za ovaj susret, gde su čak i položaj stolica i razmak između njih
bili tačno utvrđeni u prethodnim pregovorima.
Njih dvoje bili su sami u sobi. Ovalan prostor oko njih bio je šest metara
dugačak i oko tri metra širok. Sedeli su u istovetnim remenim stolicama čiji je
drveni okvir bio povezan drvenim klinovima koji su istovremeno služili da
pričvrste narandžastu tkaninu; ni komadić metala ili kakvog drugog stranog
materijala ni kod jednog od njih. Od ostalog nameštaja tu je bio samo onaj
pobočni sto sa časovnikom. Sto se sastojao od tanke crne plohe od plaza i tri
vretenaste drvene noge. Svaki od glavnih učesnika sastanka bio je brižljivo
pretražen. Svaki je došao u pratnji tri čuvara iz ličnog obezbeđenja, koji su
čekali s one strane jedinog ulaza u ovu prostoriju. Taraza nije pomišljala da će
Tleilaksi pokušati da izvrše zamenu Liceigračima - ne u sadašnjim okolnostima.
"Platićete."
Tleilaksi su takođe bili u najvećoj meri svesni svoje ranjivosti, pogotovo sada
kada su znali da jedna časna majka može da prepozna nove Liceigrače.
Vaf se nakašlja. "Ne očekujem da postignem sporazum", reče on.
"Zbog čega ste onda došli?"
"Tražim objašnjenje za one čudne poruke koje smo primili od vas iz Tvrđave na
Rakisu. Za šta mi to treba da platimo?"
"Molim vas, ser Vafe, da se manete tih budalastih pretvaranja u ovoj sobi.
Postoje činjenice koje oboje znamo i koje se ne mogu izbeći."
"Kao na primer?"
"Nikada nam nije bila stavljena na raspolaganje nijedna žena Bene Tleilaksa radi
rasplođavanja." Pritom je pomislila: Neka se znoji povodom toga! Činjenica da
Bene Geserit nije posedovao liniju Tleilaksinih Drugih sećanja za svoja
istraživanja bila je prokleto mučna i Vaf je to znao.
Vaf je mrko pogleda. "Sigurno ne mislite da bih se cenkao oko života..." On
zamuče i zavrte glavom. "Ne mogu da verujem da je to naplata koju biste
tražili."
Pošto Taraza ništa ne odgovori, Vaf nelagodno nastavi: "Onaj glupi napad na
rakiski hram na svoju ruku su preduzeli ljudi tamo na službi. Kažnjeni su."
Očekivani početni potez broj tri, pomisli Taraza.
Sudelovala je u brojnim analitičkim instruktažama pre ovog sastanka, ukoliko su
se one mogle nazvati instruktažama. Analiza je tu bilo napretek. Vrlo malo se
znalo o ovom gospodaru Tleilaksa, ovom Tilvitu Vafu. Do nekih krajnje važnih
projekcija došlo se izvođenjem zaključaka (ukoliko se pokaže da je to ispravno).
Nevolja je bila u tome što su neki od najzanimljivijih podataka došli iz
nepouzdanih izvora. Jedna istaknuta činjenica je, međutim, bila van svake
sumnje: patuljasta prilika koja je sedela preko puta nje bila je smrtno opasna.
Valfov početni potez broj tri zaokupio je njenu pažnju. Bilo je vreme da mu se
odgovori. Taraza se znalački osmehnu.
"To je upravo ona vrsta laži koju smo očekivali od vas", reče ona.
"Počinjemo li sa uvredama?" U njegovom glasu nije bilo žestine.
"Vi ste postavili okvire. Dopustite mi da vas upozorim da nećete biti u stanju
da postupite sa nama na isti način na koji ste postupili sa onim kurvama iz
Raštrkavanja."
Vafov ledeni pogled pozivao je Tarazu da se upusti u izazovnu igru. Pretpostavke
Sestrinstva zasnovane delimično na nestanku iksijanskog broda za sastanke bile
su tačne. Zadržavajući isti osmeh, nastavila je da povlači proizvoljnu liniju
zaključivanja kao da je reč o poznatoj činjenici. "Mislim", reče ona, "da bi te
kurve volele da saznaju da su među njima i Liceigrači."
Vaf je jedva obuzdavao bes. Ove proklete veštice! Saznale su! Nekako su saznale!
Njegovi savetnici bili su krajnje sumnjičavi u pogledu ovog sastanka. Jedna
značajna manjina preporučivala mu je da ne ide. Veštice su bile tako... tako
đavolske. A tek njihove odmazde!
Vreme je da skrenem njegovu pažnju na Gamu, pomisli Taraza. Treba ga izbaciti iz
ravnoteže. Zato nastavi: "Čak i kad podrijete jednu od nas, kao što ste to
učinili sa Švangijuom na Gamuu, niste u stanju da saznate ništa vredno!"
Vaf planu: "Ona je mislila da... da nas iznajmi kao kakvu bandu ubica! Samo smo
joj očitali lekciju!"
Ahh, izbija njegov ponos, pomisli Taraza. Zanimljivo. Neophodno je istražiti
sadržinu moralne strukture koja stoji iza ovakvog ponosa.
"Nikada stvarno niste uspeli da prodrete u naše redove", ponovo ga podbode
Taraza.
"Ni vi među Tleilakse!" Vaf je nekako uspeo da izrekne ovu samohvalu sa
podnošljivom mirnoćom. Potrebno mu je vreme da razmisli! Da napravi plan!
"Možda biste želeli da znate cenu našeg ćutanja", predloži Taraza. Shvativši
kameni izraz Vafovog lica kao saglasnost, ona dodade: "Kao prvo, podelićete sa
nama sve što ste saznali o tim kurvama izleglim u Raštrkavanju - onima koje sebe
nazivaju Uvaženim Naložnicama."
Vaf se naježi. Mnogo toga se potvrdilo ubijanjem Uvaženih Naložnica. Seksualne
zapletenosti! Samo je najjača psiha mogla da odoli uplitanju u takve ekstaze.
Moći takvog oruđa bile su ogromne! Da li se to moralo podeliti sa ovim
vešticama?
"Sve što ste naučili od njih", ponovi zahtev Taraza.
"Zbog čega ih nazivate kurvama?"
"Pokušavaju da nas podražavaju, pa ipak se prodaju za moć i prave ruglo od svega
što mi predstavljamo. Uvažene Naložnice!"
"Brojno vas nadmašuju - u odnosu od barem hiljadu prema jedan. Videli smo
dokaze."
"Jedna od nas u stanju je da ih sve porazi", mirno odvrati Taraza.
Vaf je ćutke sedeo promatrajući je. Da li je ovo bilo prazno hvalisanje? Nikad
nisi mogao biti siguran kada su u pitanju bile veštice Bene Geserita. One su
činile stvari. Tamna strana magijske vaseljene pripadala je njima. U više
prilika ove veštice su pogazile Šerijat. Da li je bila Bogova volja da istinski
vernici prođu kroz još jedno iskušenje?
Taraza pusti da se tišina produži, produbljujući napetost. Osetila je Vafov
nemir. To je podseti na skup Sestrinstva koji je prethodio ovom susretu, kao
neka vrsta pripreme za njega. Belonda je postavila naizgled jednostavno pitanje:
"Šta mi stvarno znamo o Tleilaksima?"
Taraza je gotovo mogla osetiti odgovor koji se ponavljao u svakoj glavi oko
stola za skupove u Kapitolu: Možda zasigurno znamo samo ono što oni žele da
znamo.
Nijedna od njenih analitičarki nije mogla da prenebregne sumnju da su Tleilaksi
hotimično stvorili lažnu predstavu o sebi. Inteligencija Tleilaksa morala se
meriti u svetlosti činjenice da su jedino oni posedovali tajnu akslotl
rezervoara. Da li je to bio srećan slučaj, kako je neko pomenuo? Kako onda da
ostali tokom svih ovih milenijuma nisu bili u stanju da ostvare istovetno
dostignuće?
Gole.
Da li su Tleilaksi koristili gola proces za postizanje svoje vrste besmrtnosti?
Mogla je da zapazi sugestivne nagoveštaje u Vafovim postupcima... ništa
određeno, ali krajnje sumnjivo.
Na skupu u Kapitolu, Belonda se stalno vraćala na njihove osnovne sumnje,
navaljujući na njih: "Sve to... sve to, velim! Sve u našim arhivama može da bude
đubre prikladno jedino za hranu sligovima."
Ova aluzija izazvala je jezu kod nekih opuštenih časnih majki oko stola.
Sligovi!
Ti spori puzavi mešanci između džinovskih puževa golaća i svinja davali su meso
za pripremanje nekih među najsklupljim jelima u njihovoj vaseljeni, ali su sama
stvorenja ovaploćivala sve što je Sestrinstvo smatralo odvratnim kod Tleilaksa.
Sligovi su bili prvo što je Bene Tleilaks ponudio za razmenu - proizvodi
uzgojeni u njihovim rezervoarima, stvoreni uz pomoć spiralnog jezgra iz koga je
čitav život poprimao svoje oblike. To što ih je Bene Tleilaks stvorio
doprinosilo je auri skarednosti oko stvorenja čija su mnogobrojna usta
neprekidno mlela bezmalo svako đubre, brzo pretvarajući to đubre u izmet koji ne
samo da je zaudarao na obor već je bio i muljav.
"Najslađe meso s ove strane nebesa", navela je Belonda reči CHOAM-ove reklame.
"A dolazi nam od skarednosti", dodala je Taraza.
Skarednost.
Taraza je razmišljala o ovome dok je netremice posmatrala Vafa. Iz kog razloga
bi ljudi mogli da izgrade oko sebe masku skarednosti? Vafov plamsaj ponosa nije
se mogao valjano uklopiti u tu predstavu.
Vaf se blago nakašlja prekrivši lice rukom: osetio je pritisak šavova koji su
skrivali dva moćna izbacivača strelica. Manjina među njegovim savetnicima je
savetovala: "Kao i sa Uvaženim naložnicama, pobednik u susretu sa Bene Geseritom
biće onaj za koga se ispostavi da poseduje najtajnije podatke o ovom drugom.
Smrt protivnika jemči uspeh."
Mogao bih da je ubijem, ali šta potom?
Još tri časne majke su napolju kod ulaza. Taraza je bez sumnje imala spreman
znak, u trenutku kada bi se ulaz otvorio. Bez tog signala izvesno bi došlo do
nasilja i obračuna. Ni za trenutak nije verovao da bi čak i njegovi novi
Liceigrači mogli da izađu na kraj sa tim časnim majkama. Veštice su sigurno bile
u punoj pripravnosti. Zacelo bi odmah raspoznale prirodu Vafovih čuvara.
"Podelićemo", reče Vaf. Priznanje koje je bilo sadržano u ovim rečima teško mu
je padalo, ali je znao da nema izbora, Tarazino hvalisanje o sposobnostima Bene
Geserita možda je bilo neumereno ali je on ipak osetio da u njemu ima istine.
Nije, međutim, imao nikakvih iluzija u pogledu onoga što će se dogoditi kada
Uvažene Naložnice doznaju šta se stvarno dogodilo sa njihovim izaslanicima.
Krivica za nestalu ne-letelicu još se nije mogla baciti na Tleilakse. Brodovi su
iščezavali. Smišljeno ubistvo bilo je, međutim, druga stvar. Uvažene Naložnice
će sigurno nastojati da unište tako drskog protivnika. Makar za primer ostalima.
Bar, tako su mu rekli Tleilaksi koji su se vratili iz Raštrkavanja. Sada, kada
je konačno video Uvažene Naložnice, Vaf nije imao razloga da sumnja u te priče.
Taraza nastavi: "Druga tačka mog dnevnog reda ovog sastanka je naš gola."
Vaf se promeškolji u svojoj remenoj stolici.
Taraza oseti još dublju odbojnost prema Vafovim sićušnim očima, okruglom licu sa
prćastim nosem i preoštrim zubima.
"Ubijate naše gole da biste nadzirali razvoj projekta u kome nemate udela, osim
u jednom činiocu", optuži ga Taraza.
Vaf se još jednom zapita da li će morati da je ubije. Zar zaista ništa nije bilo
skriveno od ovih đavolskih veštica? Mogućnost da Bene Geserit ima svog doušnika
u središtu Tleilaksa nije se mogla zanemariti. Kako bi, inače, mogle da znaju?
"Uveravam vas, časna vrhovna majko, da gole...", započe on.
"Ni u šta me ne uveravajte! Same se uveravamo." Taraza sa izrazom sažaljenja
zavrte glavom. "Pored toga, mislite li da ne znamo da nam prodajete oštećenu
robu?"
Vaf se hitro usprotivi: "Gola ispunjava sve zahteve navedene u vašem ugovoru!"
Ponovo Taraza zavrte glavom. Ovaj majušni gospodar Tleilaksa kao da nije imao
predstavu o tome šta je ovde otkrivao. "Pohranili ste vlastiti plan u njegovu
psihu", reče Taraza. "Upozoravam vas, ser Vafe, da ako vaše promene ometu našu
zamisao, ranićemo vas dublje no što možete i da zamislite da je moguće."
Vaf pređe rukom preko lica, osećajući kako mu se znoj skuplja na čelu. Proklete
veštice! Ali ni ova nije znala sve. Tleilaksi koji su se vratili iz
Raštrkavanja, kao i Uvažene Naložnice koje je ona tako gorko klevetala, snabdeli
su Tleilakse oružjem sa seksualnim punjenjem koje neće biti podeljeno, bez
obzira na obećanja izrečena ovde!
Taraza ćutke odmeri Vafovu reakciju i odluči se na jednu smelu laž. "Kada smo
zarobili vaš iksijanski brod za sastanke vaši novi Liceigrači nisu umrli
dovoljno brzo. Puno toga smo saznali."
Vaf za trenutak zalebde na rubu nasilne reakcije.
Pogodak u centar! pomisli Taraza. Ova smela laž otvorila je pravu aveniju
otkrića u pravcu jedne od najnečuvenijih ideja koje su iznele njene savetnice.
Sada se više nije činila tako nečuvenom: "Tleilaksi imaju ambiciju da proizvedu
prana-bindu imitaciju", rekla je jedna od njenih savetnica.
"Potpunu?"
Ova ideja zaprepastila je sve sestre na skupu. Podrazumevala je oblik mentalne
kopije koja je prevazilazila otisak sećanja za koji su već znali.
Savetnica, sestra Hesterion iz Arhiva, došla je na skup naoružana dobro sređenim
spiskom potkrepnog materijala. "Već znamo da ono što iksijanska sonda čini
mehanički, Tleilaksi izvode sa nervima i mišićima. Sledeći korak je očigledan."
Videvši Vafovu reakciju na njenu drsku laž, Taraza nastavi da ga pažljivo
promatra. Upravo sada je bio najopasniji.
Izraz besa pređe preko Vafovog lica. Stvari koje su veštice znale bile su suviše
opasne! Ni najmanje nije sumnjao u Tarazinu tvrdnju. Moram da je ubijem, bez
obzira na posledice po mene! Moramo sve da ih poubijamo. Izrodi. To je njihova
reč i ona ih savršeno opisuje.
Taraza ispravno protumači njegov izraz. Ona hitro prozbori: "Od nas vam ne preti
nikakva opasnost sve dok ne ugrozite naše planove. Vaša religija, vaš način
života, u celosti su vaša stvar."
Vaf je oklevao ne toliko zbog onoga što je Taraza rekla, već zbog podsećanja na
njene moći. Šta je još znala? Da li, ipak, ostati u podređenom položaju? Posle
odbijanja jednog čvršćeg saveza sa Uvaženim Naložnicama. I sa tako bliskim
izgledima za prevlast posle svih ovih milenijuma? Osećao je kako ga ispunjava
užas. Manjina među njegovim savetnicima bila je, najposle, u pravu: "Ne može
biti veze između naših naroda. Svaki sporazum sa snagama povindaha nije ništa
drugo nego savez zasnovan na zlu."
Taraza je i dalje osećala prisustvo nasilničke reakcije u njemu. Da li ga je
previše izazvala? Držala se u odbrambenoj pripravnosti. Nehotično trzanje
njegovih ramena pobudi njenu gotovost. Oružje mu se nalazi u rukavima! Nisu se
smele podceniti sposobnosti Tleilaksa. Njena njuškala nisu ništa otkrila.
"Znamo za oružja koja nosite", reče ona. Sama od sebe nametnula se još jedna
drska laž. "Ako sada napravite grešku, kurve će, pored ostalog, saznati i za
način na koji koristite ta oružja."
Vaf triput brzo udahnu. Kada je napokon progovorio, videlo se da je uspostavio
kontrolu nad sobom. "Ne želimo da budemo sateliti Bene Geserita!"
Taraza odgovori umirujućim, ravnim glasom: "Ni rečju ni delom nisam nagovestila
da smo vam nametnuli takvu ulogu."
Iščekivala je. Nije bilo nikakve promene u Vafovom izrazu, baš ni najmanjeg miga
u netremičnom pogledu uperenom u nju.
"Ugrožavate nas", promrmlja Vaf. "Zahtevate da sa vama podelimo sve..."
"Pa podelite!" prasnu ona. "Ne deli se sa partnerom koga ne smatrate ravnim
sebi."
"A šta biste vi podelili sa nama?" upita on.
Odgovorila mu je tonom punim kuđenja kojim bi se obratila nekakvom detetu: "Ser
Vafe, zapitajte sebe, vladajućeg člana vaše oligarhije, zbog čega ste zapravo
došli na ovaj sastanak?"
Vaf joj uzvrati glasom kojim je još čvrsto vladao: "A zašto ste vi, Vrhovna
majko Bene Geserita, došli ovamo?"
Ona mu blago odgovori: "Da se osnažimo."
"Niste mi još rekli šta biste vi podelili", reče on sa prizvukom optužbe u
glasu."I dalje se nadate preimućstvu."
Taraza produži da ga pažljivo promatra. Retko je kad osetila takav prigušen bes
kod nekog ljudskog bića. "Recite mi otvoreno šta želite?" reče ona.
"I vi ćete mi to dati iz puke velikodušnosti!"
"Pogađaću se."
"Gde je bilo to pogađanje kada ste mi naredili... NAREDILI MI! Da..."
"Došli ste ovamo čvrsto odlučni da prekršite svaki sporazum do koga dođemo",
prekide ga ona. "Ne jednom ste pokušali da se pogađate! Sedite preko puta nekog
ko je voljan da se cenka sa vama, a vi ste u stanju samo da..."
"Cenkanje?" Vafovo sećanje se vrati na srdžbu koju je ova reč izazvala kod one
Uvažene Naložnice.
"Tako sam rekla", potvrdi Taraza. "Cenkanje."
Nešto nalik na osmeh ukaza se u uglovima Vafovih usana. "Mislite da imam
ovlašćenje da se cenkam sa vama?
"Pažljivo, ser Vafe", upozori ga ona. "Imate puna ovlašćenja. Ona se očituju i u
toj konačnoj moći da sasvim uništite protivnika." Uputila je brz pogled prema
njegovim rukavima.
Vaf uzdahnu. Kakva zbrka. Ona je bila povindah! Kako se moglo cenkati sa jednim
povindahom?
"Imamo problem koji se ne može rešiti racionalnim sredstvima", nastavi Taraza.
Vaf sakri iznenađenje. Ovo su bile iste reči koje je upotrebila i ona Uvažena
Naložnica! Stao je da grozničavo razmišlja o značenju te podudarnosti. Nisu li
možda Bene Geserite i Uvažene Naložnice sklopile savez? Tarazina ogorčenost
navodila je na drugačiji zaključak, ali kako je iko mogao da veruje ovim
vešticama?
Vaf se još jednom zapita da li da se usudi da žrtvuje sebe kako bi uklonio ovu
vešticu. Čemu bi to poslužilo? Ostale među njima izvesno su znale sve što i ona.
To bi samo ubrzalo propast. Veštice su bile u unutrašnjem dosluhu - no i to je,
opet, mogla da bude samo još jedna prevara.
"Tražite da podelimo nešto sa vama", reče Taraza. "Šta ako vam ponudimo jednu od
naših najcenjenijih ljudskih loza?"
Nije se moglo pogrešiti u proceni buđenja Vafovog zanimanja.
On je upita: "Zbog čega bismo se radi takvih stvari obraćali vama? Imamo naše
rezervoare i možemo gotovo svuda da uzmemo genetske primerke."
"Primerke čega?" upita ona.
Vaf uzdahnu. Nikada nisi mogao da izmakneš toj britkosti Bene Geserita. Bilo je
to kao udarac mača. Nagađao je da joj je otkrio stvari koje su prirodno dovele
do ovog predmeta razgovora. Šteta je već bila počinjena. Izvela je ispravan
zaključak (ili su joj to doušnici saopštili!) da je Tleilakse, s obzirom na
njihovo prefinjenije znanje najunutrašnjijeg jezika života, malo zanimao divlji
fond ljudskih gena. Nikada se nije isplatilo podceniti ni Bene Geserite ni
proizvode njihovih programa rasplođavanja. Sam Bog zna da su one proizvele
Muad'Diba i Propovednika!
"Šta biste još tražile u zamenu za to?" upita je naglas.
"Konačno smo došli do cenkanja!" reče Taraza. "Oboje, naravno, znamo da nudim
rasplodne majke iz loze Atreida." Pri tom je pomislila: Neka se nada tome! One
će izgledati kao Atreidi, ali to neće biti!
Vaf oseti kako mu se puls ubrzava. Da li je ovo bilo moguće? Da li je imala i
najblažu predstavu šta su Tleilaksi mogli da nauče iz ispitivanja jednog takvog
izvora materijala?
"Ali želele bismo da dobijemo prve primerke njihovih izdanaka", reče Taraza.
"Ne!"
"Onda, alternativne prve primerke?"
"Možda."
"Šta to znači - možda?" Ona se nagnu prema njemu. Vafova žestina govorila joj je
da se nalazi na vrućem tragu.
"Šta biste još tražili od nas?"
"Naše rasplodne majke moraju imati slobodan pristup vašim genetičkim
laboratorijama."
"Jeste li vi lude?" On ogorčeno zavrte glavom. Zar je zaista mislila da bi
Tleilaksi tek tako odali svoje najjače oružje?
"Onda ćemo prihvatiti jedan akslotl rezervoar u punoj dejstvenosti."
Vaf je samo zurio u nju.
Taraza slegnu ramenima. "Morala sam da pokušam."
"Pretpostavljam da je tako."
Taraza se zavali u stolicu i stade da pretresa u svesti šta je ovde saznala.
Vafova reakcija na onu Zensuni probu bila je zanimljiva. "Problem koji se ne
može razrešiti racionalnim sredstvima." Te reči su proizvele kod njega tanano
dejstvo. Činilo se kao da se podigao sa nekog mesta unutar sebe, sa upitnim
izrazom u očima. Bože nas sačuvaj! Da li je Vaf tajni Zensuni?
Ovo se moralo ispitati bez obzira na opasnost. Odradi se moraju obezbediti sve
moguće pogodnosti na Rakisu.
"Možda smo za sada učinili sve što smo mogli", reče Taraza. "Ima vremena da
završimo sa našim cenkanjem. Sam Gospod u svojoj beskrajnoj milosti podario nam
je beskrajnu vaseljenu, u kojoj se sve može dogoditi."
Vaf pljesnu rukama ne razmišljajući. "Dar iznenađenja je najveći od svih
darova", reče on.
Ne samo Zensuni, pomisli Taraza. I sufi. Sufi! Počela je da preudešava svoju
perspektivu u odnosu na Tleilakse. Koliko dugo su oni to držali na srcu?
"Vreme se ne računa", reče Taraza, ispipavajući. "Dovoljno je da se pogleda u
bilo koji krug."
"Sunca su krugovi", reče Vaf. "Svaka vaseljena je jedan krug." Zadržao je dah
iščekujući njen odgovor.
"Krugovi su okruženja", reče Taraza odabirajući ispravan odgovor iz svojih
Drugih sećanja. "Sve što okružava i ograničava mora da se izloži beskrajnom."
Vaf podiže šake, a onda ponovo spusti ruke u krilo. Ramena su mu izgubila
ponešto od onog napetog štrčanja uvis. "Zbog čega niste ove stvari rekli na
početku?" upita je on.
Moram da budem vrlo obazriva, upozori Taraza samu sebe. Priznanje koje je bilo
prisutno u Vafovim rečima i ponašanju zahtevalo je da bude pažljivo razmatrano.
"Ono što se dogodilo između nas ništa ne otkriva sem ako ne budemo govorili
otvorenije", reče ona. "Čak i tada, samo ćemo koristiti reči."
Vaf joj je proučavao lice, pokušavajući da na toj maski Bene Geserita pročita
nekakvu potvrdu onog što je bilo sadržano u njenim rečima i ponašanju. Ona je
bila povindah, priseti se. Povindasima se nikad nije moglo verovati... ali ako
je sudelovala u Velikom uverenju...
"Nije li Bog poslao svog propovednika na Rakis, da nas tamo stavi na probu i
pouči nas?" upita on.
Taraza stade duboko da kopa po svojim Drugim sećanjima. Propovednik na Rakisu?
Muad'Dib? Ne... to nije u skladu sa verovanjima sufija, niti Zensunija, u...
Tiranin! Sklopila je usne u liniju osmeha. "Ono što se ne može kontrolisati mora
se prihvatiti", reče ona.
"Jamačno je to božje delanje", odgovori Vaf.
Taraza je dovoljno videla i čula. Misionarija Protektiva ju je svojevremeno
uvela u sve znane religije. Druga sećanja su okrpila ovo znanje i ispunila ga.
Osetila je veliku potrebu da se bezbedno izvuče iz ove sobe. Odrade se mora
upozoriti!
"Mogu li nešto da predložim?" upita Taraza.
Vaf ljubazno klimnu.
"Možda postoji suštinski dublja veza između nas no što smo to i zamišljali",
reče ona. "Nudim vam gostoprimstvo naše Tvrđave na Rakisu i uslužnost naše
tamošnje zapovednice."
"Atreida?"
"Ne", slaga Taraza. "Ali ja ću, naravno, narediti našoj rasplodnoj metresi da
vam se stavi na raspolaganje."
"A ja ću prikupiti stvari koje ste tražili zauzvrat", reče on. "Zbog čega će se
cenkanje dovršiti na Rakisu?"
"Nije li to pravo mesto?" upita ona. "Ko bi mogao da bude pritvoren u zavičaju
Propovednika?"
Vaf se zavali u stolici, sa rukama koje su mu opušteno počivale na krilu. Taraza
je, izvesno, znala ispravne odgovore. Bilo je to otkriće koje ni u snu nije
očekivao.
Taraza ustade. "Svako od nas ponaosob sluša Boga", reče ona jednostavno.
A zajedno u kelu, pomisli on. Podigao je pogled prema njoj, opominjući sebe da
je ona povindah. Ni jedno od njih nije se moglo verovati. Oprez! Konačno, ova
žena je bila veštica Bene Geserita. Bile su poznate po tome što su stvarale
religije za svoje ciljeve. Povindah!
Taraza otide do ulaza, otvori vrata i dade svom obezbeđenju znak. Još jednom se
okrenu prema Vafu, koji je i dalje sedeo. Nije prozreo naš pravi plan, pomisli
ona. Ona koju mu budemo poslali mora biti odabrana sa krajnjom brižljivošću.
Nikada ne sme posumnjati da je deo našeg mamca.
Vafovo patuljasto lice bilo je staloženo dok ju je netremice posmatrao.
Kako prazno izgleda, pomsili Taraza. Ipak je mogao da se uhvati u klopku! Savez
između Sestrinstva i Tleilaksa nudio je nove privlačnosti. Ali, pod našim
uslovima!
"Do Rakisa", reče ona.
20.
Kakvo je socijalno nasleđe otišlo napolje sa Raštrkavanjem? Veoma dobro
poznajemo ta vremena. Poznajemo i mentalne i fizičke okolnosti. Izgubljeni su
odneli sa sobom svest ograničenu uglavnom na ljudsku snagu i gvožđuriju.
Postojala je očajnička potreba za prostorom u kome bi se širili, gonjeni mitom o
slobodi. Većina nije shvatila dublju Tiraninovu pouku da nasilje postavlja
vlastite granice. Raštrkavanje je bio divlji i nasumičan pokret, koji je tumačen
kao rast (širenje). Bio je podstican dubokim strahom (često nesvesnim) od
posustajanja i smrti.
'Raštrkavanje': Analiza Bene Geserita
Odrade je ležala na boku, opružena duž ivice lučnog prozora. Obraz joj je ovlaš
dodirivao topli plaz kroz koji je mogla da vidi veliki skver Kina. Leđa su joj
bila poduprta crvenim jastukom koji je mirisao na melanž, kao i mnoge stvari
ovde na Rakisu. Iza nje nalazile su se tri sobe, male ali delotvorne, dobrim
delom preseljene iz Hrama i Tvrđave Bene Geserita. To preseljenje bilo je deo
zahteva u sporazumu Sestrinstva sa sveštenicima.
"Neophodno je Šeanu bezbednije čuvati", odlučno je istakla Odrade.
"Ona ne može da postane štićenica isključivo Sestrinstva", primetio je Tuek.
"Niti sveštenstva", uzvratila je Odrade.
Šest spratova ispod Odradinog lučnog prozora rasprostirao se u slabo
organizovanom redu ogroman bazar koji je ispunjavao bezmalo gotovo čitav Veliki
trg. Srebrnastožuta svetlost sunca na zalasku oblivala je scenu sjajem, ističući
svetle boje baldahina koji su bacali dugačke senke po neravnom tlu. Na mestima
gde su raštrkane gomile ljudi milele oko zakrpljenih kišobrana i rusvaja redova
grnčarije, svetlost je izazivala odbleskivanje prašine.
Veliki trg zapravo i nije bio trg. Prostirao se oko bazara čitav kilometar u
pravcu Odradinog prozora i gotovo dva puta toliko na levo i na desno - džinovski
pravougaonik natrpane zemlje i starog kamenja koje se mrvilo u ljutu prašinu pod
nogama dnevnih prodavaca koji su prkosili žezi u nadi da će sklopiti neku dobru
pogodbu.
Sa približavanjem večeri dole se razvijala drugačija vrsta aktivnosti -
pristizalo je više ljudi, u čijim pokretima je bilo više živosti i
grozničavosti.
Odrade nagnu glavu da bi pažljivije osmotrila tlo u blizini njene zgrade. Neki
od trgovaca čiji su se dućani nalazili odmah ispod njenog prozora odlutali su do
obližnjih četvrti. Uskoro će se vratiti, posle obeda i kratke sieste, spremni da
do kraja iskoriste povoljnije časove kada su ljudi na otvorenom mogli da udišu
vazduh koji im nije pržio grlo.
Šeana je kasnila, primeti Odrade. Sveštenici se nisu usuđivali da više odlažu.
Sada su, izvesno, grozničavo delali, zasipajući Šeanu pitanjima, opominjući je
da je Bogov lični izaslanik poslat Njegovoj crkvi. Lukavo su podsećali Šeanu na
mnoge zakletve koje će Odrade morati da odstrani i učini ih smešnim, pre nego
što takve trivijalnosti postavi u ispravnu perspektivu.
Odrade izvi leđa i provede tih minut u malim vežbama za opuštanje napetosti.
Morala je da prizna da oseća izvesnu naklonost prema Šeani. Upravo u ovom času
devojčicine misli biće u pravom haosu. Šeana je znala malo ili ništa, o tome šta
da očekuje kada se jednom potpuno nađe pod starateljstvom časne majke. Bilo je
malo sumnje da je mladi um bio pometen mitovima i drugim dezinformacijama.
Kao što je bio i moj, pomisli Odrade.
Nije mogla da izbegne prisećanje u ovakvom trenutku. Njen neposredni zadatak bio
je jasan: egzorcizam, ne samo na Šeani nego i na sebi.
U njenim sećanjima uskrsnuše uvek prisutne misli jedne časne majke: Odrade, pet
godina stara, udobna kuća na Gamuu. Put pored njenog doma oivičavao je ono što
bi se moglo nazvati gospodskim kućama srednje klase u priobalnim gradovima
planete - niske jednospratnice na širokim avenijama. Kuće su se protezale sve do
zakrivljene obale mora, gde su bile znatno šire nego duž avenija. Samo su na
morskoj obali postajale skuplje i manje škrte u pogledu svakog kvadratnog metra.
Odradino Bene Geseritom izbrušeno sećanje kotrljalo se kroz tu udaljenu kuću,
zahvatalo njene stanare, aveniju, društvo u igri. Ona oseti stegnutost u
grudima, što joj je govorilo da su takva sećanja vezana za nedavne događaje.
Bene Geserit u krešu na Al Danabovom veštačkom svetu, jednoj od bezbednih
planeta Sestrinstva (kasnije je saznala da su Bene Geserit jednom prilikom
razmatrale mogućnost da čitavu planetu učine ne-prostorijom. Cena energetskih
zahteva, međutim, omela je ovaj plan).
Kreš je bila pravi slap raznolikosti za dete naviklo na gamuusku udobnost i
prijateljstva. Obrazovanje Bene Geserita uključivalo je i intenzivno vežbanje.
Bilo je redovnih upozorenja da se nije mogla nadati da će bez prolaženja kroz
mnogo bola i česta razdoblja naizgled beznadežnih mišićnih vežbanja postati
potpuna časna majka.
Neke od njenih drugarica su poklekle još u toj fazi. Odustale su, da bi kasnije
postale bolničarke, sluškinje, radnice, povremene rasplodnice. Ispunjavale su
niže dužnosti gde god je to Sestrinstvo zahtevalo. Bilo je trenutaka kada je
Odrade sa čežnjom pomišljala da taj promašaj možda i ne znači loš život - manje
odgovornosti, manji ciljevi. To je bilo pre nego što je uskrsla iz Prvobitnog
vežbanja.
Smatrala sam to uskrsavanjem, pobedničkim završetkom. Isplivala sam na drugu
stranu.
Samo da bi zatekla sebe skoljenu novim i znatno oštrijim zahtevima.
Odrade sede na ivicu svog rakiskog prozora i odgurnu jastuk u stranu. Okrenula
je leđa bazaru. Tamo je postajalo sve bučnije. Prokleti sveštenici! Produžili su
odlaganje do krajnjih granica!
Moram da razmislim o vlastitom detinjstvu, jer će mi to pomoći u postupku sa
Šeanom, pomisli ona. Istog časa podsmehnu se vlastitoj slabosti. Još jedno
izvinjenje!
Nekim pripravnicama je bilo potrebno barem pedeset godina da postanu časne
majke. To je bilo utemeljeno u njima tokom Drugostepenih vežbanja: lekcija
strpljenja. Odrade je rano pokazala sklonost prema ozbiljnijim naukama.
Procenjivalo se da bi mogla da postane jedna od Bene Geserit mentata i verovatno
arhivistkinja. Ova zamisao je otpala kada se otkrilo da njene nadarenosti leže u
pravcima koji se više isplate. Usmerili su je potom na znatno osetljivije
dužnosti u Kapitolu.
Bezbednost.
Taj bujni talenat među Atreidima često se na taj način iskorišćavao. Sitničavost
je bila jedno od bitnih Odradinih obeležja. Znala je da njene sestre mogu da
predvide neke od njenih postupaka, naprosto na osnovu dubokog poznavanja njene
ličnosti. Tarazi je to redovno polazilo za rukom. Odrade je jednom potajno čula
objašnjenje sa Tarazinih usana.
"Odradina ličnost se izvanredno odražava u izvršavanju njenih dužnosti."
Kapitolom je kolala šala: "Gde Odrade ide kada ne radi? Ide da radi."
U Kapitolu je bilo malo potrebe da se stavlja maska koju bi časna majka
mahinalno navlačila izlazeći napolje. Mogla je da pokazuje trenutna osećanja, da
se otvoreno pozabavi svojim i tuđim greškama, da se oseća tužno ili ogorčeno, pa
ponekad čak i srećno. Muškarci su stajali na raspolaganju - ne za sparivanje,
već za povremenu utehu. Svi ti muškarci u Kapitolu Bene Geserita bili su
prilično šarmantni, a nekolicina među njima je bila čak i iskrena u tome. Za tom
nekolicinom je, naravno, vladala velika potražnja.
Osećanja.
Prepoznavanje je vijugalo kroz Odradinu svest.
I tako dođoh na to, kao što se i ranije uvek događalo.
Odrade je osećala toplu večernju sunčevu svetlost na leđima. Znala je gde joj se
nalazilo telo, ali joj je um bio otvoren za predstojeći susret sa Šeanom.
Ljubav!
Bilo je to tako lako i tako opasno.
U ovom času zavidela je stacionaranim majkama, onima kojima je bilo dopušteno da
provedu životni vek sa svojim rasplodnim partnerom. Miles Teg je proizišao iz
jedne takve zajednice. Druga sećanja su joj govorila kako je to izgledalo sa
gospom Džesikom i vojvodom. Čak se i Muad'Dib opredelio za takav oblik
sparivanja.
Nije to za mene.
Odrade oseti gorku ljubomoru zbog toga što joj nije bio dozvoljen takav život.
Kakve su bile prednosti života u koji je bila uvedena?
"Život bez ljubavi donosi potpunije posvećivanje Sestrinstvu. Obezbeđujemo
vlastite oblike podrške posvećenima. Ne brini za seksualna zadovoljstva. Ona su
ti pristupačna kad god osetiš takvu potrebu."
Sa šarmantnim muškarcima!
Još od dana gospe Džesike, kroz Tiraninova vremena i posle toga, mnoge stvari su
se izmenile... uključujući i Bene Geserit. Svaka časna majka je to znala.
Dubok uzdah prostruja Odradinim grudima. Osvrnu se preko ramena prema bazaru. Od
Šeane još ni traga.
Ne smem da zavolim to dete!
I bilo je učinjeno. Odrade je znala da izvodi mnemoničku igru u nužnom obliku
Bene Geserita. Obrnula je telo i sela skrštenih nogu na ivicu. Bilo je to
posmatračko mesto sa koga se video bazar i ostalo iznad krovova grada i njegove
udoline. Onih nekoliko preostalih brdašaca južno odavde bili su, znala je to,
poslednje od onog što je nekada predstavljalo zaštitni zid Dine - visoki bedemi
kamena temeljaca koje je razvalio Muad'Dib sa svojim legijama na leđima crva.
Vreo vazduh podizao se sa tla iza kanata i kanala koji su štitili Kin od upada
novih crva. Odrade se blago osmehnu. Sveštenici nisu smatrali čudnim to što su
svoju zajednicu okružili šančevima koji su sprečavali Podeljenog boga da prodre
među njih.
Obožavamo te, Bože, ali nemoj da nas uznemiravaš. Ovo je naša religija, naš
grad. Vidiš, ovo mesto više ne zovemo Arakinom. Sada je to Kin. Ova planeta više
nije Dina ili Arakis. Sada je to Rakis. Drži se na odstojanju, Bože. Ti si
prošlost, a prošlost je smutnja.
Odrade je zurila u ta udaljena brda, u treperenju vreline. Druga sećanja su joj
omogućavbala da zazove predstavu drevnog pejzaža. Poznavala je prošlost.
Ako sveštenici budu još malo odugovlačili sa dovođenjem Šeane, kazniću ih.
Vrelina je i dalje ispunjavala bazar ispod nje, zadržana u zgradama na tlu i
debelim zidovima koji su okruživali Veliki trg. Širenje toplote bilo je pojačano
dimom mnogih malih vatri koje su plamsale u okolnim zgradama i među živahnim
gomilama zaklonjenim šatrama raštrkanim po bazaru. Bio je vruć dan, dobrano
iznad trideset osam stepeni. Ova zgrada je, međutim, bila sedište Ribogovornica
u davna vremena i rashlađivana je uz pomoć iksijanskog postrojenja sa bazenima
za provetravanje na krovu.
Ovde će nam biti udobno.
A biće i bezbedno, onoliko koliko su zaštitne mere Bene Geserita to mogle da
učine. Časne majke krstarile su ovim hodnicima. Sveštenici su imali svoje
predstavnike u zgradi, ali nijedan od njih nije smeo da zađe tamo gde to Odrade
nije želela. Šeana će ih viđati s vremena na vreme, ali samo u prilikama kada to
Odrade dozvoli.
Događa se, pomisli Odrade. Tarazin plan napreduje.
U Odradinoj svesti još je bilo sveže sećanje na poslednji razgovor sa Kapitolom.
Ono što je otkriveno o Tleilaksima ispunilo je Odrade uzbuđenjem koje je ona
brižljivo prigušivala. Taj Vaf, gospodar Tleilaksa, biće predmet očaravajućeg
proučavanja.
Zensuni! I Sufi!
"Ritualni obrazac zaleđen milenijumima", rekla je Taraza.
U Tarazinom izveštaju, međutim, stajala je neizrečena i jedna druga poruka.
Taraza mi je poklonila potpuno poverenje. Odrade oseti kako joj nova snaga
navire iz ovog saznanja.
Šeana je uporište. Mi smo poluga. Naša snaga će poteći iz mnogih izvora.
Odrade se opusti. Znala je da Šeana neće dozvoliti sveštenicima da je još dugo
zadržavaju. Odradino strpljenje je podnosilo napade predviđanja. Utoliko gore za
Šeanu.
Odrade i Šeana su postale zaverenice. Bio je to prvi korak. Bila je to čudesna
igra za Šeanu. Ona je bila rođena i odgajana da sumnja u sveštenike. Bilo je
zgodno imati, konačno, jednog saveznika!
Nekakav oblik aktivnosti uskomešao je ljude baš ispod Odradinog prozora. Ona
radoznalo usmeri pogled nadole. Pet nagih muškaraca tvorilo je krug, držeći se
za ruke. Njihova odeća i pustinjska odela ležali su na gomili po strani pod
budnim okom jedne mlade tamnopute devojke u dugačkoj mrkoj haljini od začinskih
vlakana. Kosa joj je bila svezana crvenom vrpcom.
Igrači!
Odrade je pročitala puno izveštaja o ovoj pojavi, ali otkako je došla ovamo ovo
je bilo prvi put da je vidi svojim očima. Među posmatračima se zapažao trio
visokih sveštenika-čuvara u žutim šlemovima sa visokim perjanicama. Čuvari su
imali kratke haljetke koji nisu sputavali noge, a svaki je nosio i metalom
obloženu palicu.
Kako su igrači kružili, gomila je, što je bilo za očekivati, postajala sve
nemirnija. Uskoro će započeti da ispuštaju povike i nastaće veliko komešanje.
Pucaće i glave. Poteći će krv. Ljudi će vrištati i bežati na sve strane. Na
kraju će se sve stišati i bez službene intervencije. Neki će otići smejući se. A
sveštenici-čuvari se neće mešati.
Besmisleno bezumlje ovog plesa i njegove posledice vekovima su fascinirali Bene
Geserit. Sada je to držalo Odradinu napregnutu pažnju. Prenošenje ovog obreda
kroz pokoljenja pratila je i Misionaria Protektiva. Rakijanci su to zvali 'Ples
odvraćanja'. Imali su i druga imena za njega, a najznačajnije je bilo 'Siajnok'.
Ovaj ples beše preostatak Tiraninovog najvećeg obreda, trenutka spajanja sa
njegovim Ribogovornicama.
Odrade je prepoznavala i poštovala energiju sadržanu u ovoj pojavi. Nijedna
časna majka nije mogla sebi dozvoliti da propusti to da vidi. Traćenje snage
koju je ona predstavljala, ipak ju je uznemiravalo. Takve stvari je trebalo
kontrolisati i usmeravati. Ovaj obred je vapio za korisnom primenom. Za sada je
to bilo samo golo rasipanje snaga koje su se, ukoliko bi ostale neispoljene,
mogle pokazati razornim za sveštenike.
Sladak miris voća dopre do Odradinih nozdrva. Ona dublje udahnu i pogleda prema
otvorima za provetravanje pored svog prozora; vrelina gomile i zagrejana zemlja
stvarali su struju koja je išla naviše. Strujanje vazduha donosilo je mirise
odozdo, kroz iksijanske otvore. Odrade prisloni čelo i nos na plaz da bi mogla
da gleda pravo dole. Ah! Igrači ili gomila prevrtali su tezge trgovaca. Igrači
su gazili voće. Istisnuta žuta kaša prskala im je po nogama do butina.
Odrade među posmatračima prepoznade trgovca voćem, poznato naborano lice koje je
više puta videla za tezgama pored ulaza u njenu zgradu. Izgledao je kao da ne
mari zbog svog gubitka. Kao i ostalima oko njega, pažnja mu je bila prikovana za
igrače. Pet nagih muškaraca kretalo se visoko podižući stopala, u neritmičkom i
naizgled nepovezanom izvođenju koje se periodično vraćalo ponavljanom obrascu -
tri igrača sa obe noge na tlu, a ostala dvojica podignuta visoko na rukama
svojih saigrača.
Odrade je ovo prepoznala. Odnosilo se na drevni slobodnjački način hodanja po
pesku. Ovaj čudan ples bio je fosil, sa korenima u nužnosti da se svaki čovek
kreće ne odajući crvu znake svog prisustva.
Ljudi su počeli da se tiskaju bliže igračima na bazarovom velikom pravougaoniku,
poskakujući uvis poput dečjih igračaka kako bi uzdigli oči iznad gomile i videli
pet nagih muškaraca.
U tom trenutku Odrade ugleda Šeaninu pratnju kako se kreće podalje na desnoj
strani gde se jedna široka avenija ulivala u trg. Simboli životinjskih tragova
na zgradi kazivali su da je ta široka avenija predstavljala Božiji put.
Istorijska svest je svedočila da je tom avenijim Leto II dolazio u Grad iz svog
Sarera sa visokim zidovima, tamo daleko na jugu. Sa smislom za pojedinosti, još
su se mogli raspoznati neki oblici i obrasci koji su sačinjavali Tiraninov grad
On, festivalsko sedište sazdano oko još drevnijeg grada Arakina, ali su neke
avenije opstale: neke zgrade koje su bile suviše korisne da bi bile zamenjene.
Zgrade su neumitno određivale ulice.
Šeanina pratnja zaustavi se na mestu na kome se avenija širila u bazar. Napred
su išli čuvari sa žutim šlemovima, raščišćavajući prolaz svojim palicama. Čuvari
su bili visoki: spuštena na zemlju, dva metra dugačka palica dosezala je do
ramena najnižem među njima. Čak i u najvećem metežu nije se moglo dogoditi da ne
zapazite sveštenika-čuvara, a Šeanini zaštitnici bili su najviši među visokima.
Ponovo su krenuli, vodeći svoju skupinu prema Odrade. Sa svakim korakom odežde
su im se rastvarale otkrivajući glatko sivilo najboljih pustinjskih odela.
Koračali su pravo napred, njih petnaest u plitkom klinu koji se sve više zabadao
u guste grozdove tezgi.
Iza čuvara koračala je proređena skupina sveštenika sa Šeanom u sredini. Odrade
je na mahove u okrilju pratnje uspevala da uoči Šeaninu osobenu figuru, kosu
prošaranu suncem i ponosito izdignuto lice. Ono što je, međutim, privuklo
Odradinu pažnju, bili su sveštenici sa žutim šlemovima. Iz svakog njihovog
pokreta izbijala je osionost, uslovljena kod njih još u ranom detinjstvu. Ti
čuvari su znali da su nešto više od običnog naroda. A običan narod je reagovao
onako kako se moglo očekivati, praveći prolaz Šeaninoj pratnji.
Sve je bilo izvedeno tako prirodno da je Odrade mogla da sagleda prastari
obrazac baš kao da je posmatrala još jedan ritualni ples koji se milenijumima
nije promenio.
Kao što je često činila, Odrade je u ovom času razmišljala o sebi kao o
arheologu: ne kao o onom koji je ispitivao istrošeno staro kamenje, već pre kao
o osobi koja se usredsređivala na ono na šta je Sveštenstvo često usmeravalo
svoju svest: na načine na koje su ljudi nosili u sebi svoju prošlost. Ovde je
bio očit Tiraninov nacrt. Šeanino približavanje bilo je u skladu sa nacrtom koji
je sam Bogocar utemeljio.
Ispod Odradinog prozora petorica nagih muškaraca nastavljali su sa plesom.
Odrade primeti da je među posmatračima zavladalo novo raspoloženje. I bez
okretanja glave prema falangi koja se približavala, posmatrači ispod Odrade su
znali.
Životinje uvek znaju kada stižu pastiri.
Sada je uznemirenost gomile poprimila brži puls. Oni nisu želeli da se odreknu
svog haosa! Jedna grudva zemlje polete sa ruba gomile i pade na tlo pored
igrača. Petorica muškaraca nisu izgubili korak sledeći svoj prošireni obrazac,
ali su povećali brzinu. Dužina nizova između ponavljanja svedočila je o
izuzetnom pamćenju.
Još jedna grudva zemlje polete iz gužve i pogodi u rame jednog od igrača.
Međutim, nijedan od petorice ni ne posrnu.
Rulja poče da vrišti i poje. Neko je izvikivao kletve.
Pojanje ubrzo preraste u tapšanje rukama, koje je bilo u neskladu sa pokretima
igrača.
I pored svega, obrazac se nije menjao.
Pojanje gomile poprimi oštar ritam, ponavljani koraci sa odjekom su se odbijali
od zidova Velikog trga. Pokušavali su da razbiju obrazac igrača. Odrade je
osetila dubok značaj u sceni koja se odigravala ispod nje.
Šeanina pratnja je prešla više od polovine puta preko bazara. Kretala se kroz
šire prolaze između tezgi, i već je skrenula prema Odrade. Gomila je bila
najgušća na nekih pedeset metara ispred sveštenika-čuvara. Čuvari su napredovali
postojanim korakom, ne obazirući se na one koji su jurišali sa strane. Ispod
žutih šlemova oči su bile uperene pravo napred, stremeći iznad gomile. Nijedan
od čuvara koji su se približavali nije odao ni najmanji spoljašnji znak da je
primećivao rulju, ili igrače ili bilo kakvu drugu prepreku koja bi mu smetala.
Rulja odjednom prekinu sa pojanjem kao da joj je kakav nevidljivi dirigent rukom
mahnuo da ućuti. Ona petorica su nastavljala da plešu. Tišina ispod Odrade bila
je nabijena silom koja učini da joj se malje na vratu nakostrešiše. Neposredno
ispod Odrade ona trojica sveštenika-čuvara među posmatračima okrenuše se kao
jedan i izgubiše sa vidika ušavši u njenu zgradu.
Iz dubine gomile jedna žena uzviknu kletvu.
Igrači ničim ne pokazaše da su je čuli.
Rulja pritisnu napred, progutavši barem polovimu prostora koji ju je delio od
igrača. Devojka koja je čuvala pustinjska odela i odeću igrača više se nije
mogla videti.
Šeanina falanga išla je napred, sa sveštenicima i svojom mladom štićenicom na
repu kolone.
Nasilje izbi sa Odradine desne strane. Tamo su ljudi počeli da udaraju jedni
druge, još nekoliko busena polete u luku prema petorici igrača. Rulja ponovo
poče da peva, ubrzavajući ritam.
U isti mah zadnji deo gomile se rastvori ispred čuvara. Posmatrači nisu skidali
oči sa igrača, nisu zastali u svom doprinošenju rastućem metežu, ali je prolaz
kroz njihove redove bio otvoren.
Potpuno obuzeta, Odrade je zurila nadole. Mnoge stvari su se istovremeno
događale: borba prsa u prsa, neprekidno pojanje, neumoljivo napredovanje čuvara.
Opkoljena sa svih strana sveštenicama, mogla se videti Šeana kako baca pogled s
jedne na drugu stranu, pokušavajući da vidi uzbuđenje oko sebe.
Neko iz gomile izdiže batinu i poče njome mlatiti ljude unaokolo; ali niko nije
ugrozio čuvare niti bilo kog drugog člana Šeanine pratnje.
Igrači su nastavljali da se propinju u sve užem krugu posmatrača. Svi zajedno
tiskali su se sve bliže Odradinoj zgradi, tako da je morala da pritisne glavu na
plaz i pod oštrim uglom gleda nadole.
Čuvari su vodili Šeaninu pratnju napred stazom koja se širila posred ovog
meteža. Sveštenice se nisu obazirale ni levo ni desno. Čuvari sa žutim šlemovima
zurili su pravo napred.
Prezir je bila preslaba reč za odnos koji se dole ispoljavao, pomisli Odrade. A
ne bi bilo ispravno ni reći da je kovitlava rulja ignorisala pratnju koja se
približavala. Svaka strana bila je svesna one druge, ali su obe postojale u
različitim svetovima, vodeći računa o strogim pravilima te podvojenosti. Jedino
je Šeana zanemarivala nepisani protokol, propinjući se na prste u nastojanju da
vidi ponešto preko tela koja su je štitila.
Upravo ispod Odrade rulja se zatalasala napred. Gomila preplavi igrače; bili su
zbrisani u stranu poput brodova zahvaćenih džinovskim talasom. Odrade na
trenutak ugleda delove golih tela koja su prelazila iz ruke u ruku kroz vrišteći
haos. Samo uz najnapetiju pažnju Odrade je mogla da razazna glasove koji su
dopirali do nje.
Bilo je to bezumlje.
Nijedan od igrača nije odoleo. Da li su bili ubijeni! Da li je posredi bila
žrtva? Analize Sestrinstva još nisu počele ni da dotiču ovaj fenomen.
Žuti šlemovi pomeriše se na stranu ispod Odrade, otvarajući put Šeani i
sveštenicama ka ulazu u zgradu, a potom spojiše redove. Okrenuli su se i
postavili odbrambeni luk oko ulaza u zgradu. Držali su palice u vodoravnom
položaju, preklopivši ih u visini struka.
Metež iza njih poče da jenjava. Nije se mogao videti nijedan od onih igrača, ali
je bilo povređenih, ljudi koji su ležali opruženi na tlu i drugih koji su se
teturali. Mogle su se uočiti okrvavljene glave.
Šeana i sveštenice bile su izvan Odradinog vidnog polja, sada već u zgradi.
Odrade sede na krevet, pokušavajući da se razabere u ono što je upravo videla.
Neverovatno.
Ama baš nijedan od izveštaja Sestrinstva ili holofotografskih zabeleški nije
uspeo da makar približno predstavi ovu stvar! Deo toga bili su mirisi - prašine,
znoja, velike koncentracije ljudskih feromona. Odrade duboko udahnu. Osetila je
kako iznutra podrhtava. Rulja se raspršila u pojedince koji su šetali bazarom.
Videla je neke koji plaču. Neki su kleli. Neki su se smejali.
Vrata iza Odrade širom se otvoriše. Šeana uđe, smejući se. Odrade se okrenu i
pre no što je Šeana ušla i zatvorila vrata, spazi u hodniku neke od svojih
čuvara i neke od sveštenica.
Devojčicine tamnosmeđe oči blistale su od uzbuđenja. Njeno uzano lice koje je
već počelo da omekšava dobijajući obline koje će se potpuno razviti kad odraste,
bilo je napeto od nabijenih osećanja. Sve te napetosti nestade kada je usmerila
pažnju na Odrade.
Vrlo dobro, pomisli Odrade zapazivši ovo. Lekcija broj jedan o vezivanju je
započela.
"Jesi li videla igrače?" upita Šeana obrćući se i skačući po podu, da bi se
konačno zaustavila ispred Odrade. "Zar nisu bili lepi! Mislim da su tako lepi!
Canija nije želela da gledam. Kaže da je za mene opasno da sudelujem u Siajnoku.
Ali ja nimalo ne brinem zbog toga. Šejtan nikad ne bi pojeo one igrače."
Sa iznenadnim istakanjem svesti koje je ranije iskusila jedino za vreme
zajedničke agonije, Odrade sagleda celokupni obrazac onoga čemu je upravo bila
svedok na Velikom skveru. Nedostajale su samo Šeanine reči i prisustvo pa da
stvar postane sasvim jasna.
Jezik!
Duboko unutar kolektivne svesti ovi ljudi su nosili, potpuno nesvesno, jednak
jezik kojim su im se mogle saopštiti stvari koje nisu želeli da čuju. Igrači su
govorili tim jezikom. Šeana ga je govorila. Ta stvar je bila sazdana od
glasovnih tonova, pokreta i feromona, složena i tanana kombinacija koja se
razvijala na način na koji su to svi jezici činili.
Iz nužde.
Odrade se nasmeši srećnoj devojci koja je stajala ispred nje. Sada je Odrade
znala kako da Telilakse uhvati u zamku.
Sada je znala više o Tarazinom planu.
Moram u prvoj prilici da odvedem Šeanu u pustinju. Pričekaćemo samo do dolaska
gospodara Tleilaksa, tog Vafa. Povešćemo ga sa sobom!
21.
Sloboda i nezavisnost su složeni pojmovi. Oni sežu u prošlost sve do religijskih
ideja slobodne volje i odnose se na mističnog vladara koji je sadržan u
apsolutnim monarsima. Bez apsolutnih monarha, koji su bili saobraženi starim
bogovima i vladali zahvaljujući verovanju i religijskom zadovoljavanju, sloboda
i nezavisnost nikada ne bi stekli svoje sadašnje značenje. Ovi ideali za svoje
postojanje duguju minulim primerima ugnjetavanja. A sile koje su održale takve
ideje raspašće se ukoliko se ne obnove kroz dramatična učenja ili nova
ugnjetavanja. Ovo je najtemeljniji ključ mog života.
Leto II, Bogocar Dine: 'Zapisi iz Dar-es-Balata'
Nalazili su se nekih trideset kilometara severoistočno od Tvrđave na Gamuu, u
gustim šumama. Teg im je naredio da čekaju pokrivenmi ćebetom za zaštitu života,
dok se sunce spuštalo iza visoravni na zapadu.
"Večeras krećemo u novom pravcu", reče on.
Prošle su već tri noći od kako ih je vodio kroz tamu okruženu drvećem, uz
majstorsko ispoljavanje mentatskog pamćenja, pri čemu je svaki korak bio tačno
utvrđen duž putanje koju mu je Patrin postavio.
"Ukrutila sam se od previše sedenja", požali se Lusila. "A sledi još jedna
hladna noć."
Teg smota ćebe za zaštitu života i stavi ga na vrh svog ranca. "Vas dvoje možete
malo da se prošetate unaokolo", reče on. "Ali odavde nećemo poći dok potpuno ne
padne mrak."
Teg sede na deblo četinara gustih grana, prateći pogledom iz okrilja tih dubljih
senki Lusilu i Dankana koji se uputiše ka proplanku. Njih dvoje tamo zastadoše
za trenutak, drhteći dok se poslednja dnevna toplota gubila u noćnoj studeni.
Da, večeras će ponovo biti hladno, pomisli Teg, ali neće imati puno prilike da o
tome razmišljaju.
Neočekivano.
Švangiju ni u kom slučaju nije mogla da očekuje da su još tako blizu Tvrđave i
da još hodaju.
Trebalo je da Taraza bude različitija u svojim upozorenjima na Švangiju, pomisli
Teg. Švangijuina silovita i otvorena neposlušnost u odnosu na Vrhovnu majku
prkosila je tradiciji. Mentatska logika nije prihvatila ovakvu situaciju bez
dodatnih podataka.
U sećanju mu iskrsnu jedna izreka iz školskih dana, jedan od onih upozoravajućih
aforizama uz pomoć kojih je mentat trebalo da zauzdava svoju logiku.
Ako mu se obezbedi trag logike, uz postavljanje okamove oštrice sa besprekorno
iznesenim pojedinostima, može se dogoditi da mentat sledi logiku sve do
vlastitog uništenja.
Bilo je poznato da logika može da omane.
Misli mu se vratiše na Tarazino ponašanje na Esnafovom brodu i neposredno posle
toga. Želela je da shvatim da moram potpuno samostalno da delam. Moram da
sagledam problem na svoj način, a ne na njen.
Stoga je opasnost od Švangijue morala biti stvarna opasnost, koju će on otkriti,
suočiti se sa njom i razrešiti je na svoj način.
Taraza, međutim, nije znala šta će se dogoditi Patrinu zbog svega ovoga.
Taraza zapravo ne mari šta će se dogoditi Patrinu. Ili meni. Ili Lusili.
Ali šta je sa golom?
Taraza mora da brine za njega!
Nije bilo logično da bi ona... Teg odbaci ovu liniju razmišljanja. Taraza nije
htela da on dela logično. Želela je da postupa tačno onako kako je i činio, kako
je uvek činio kada je bilo gusto.
Neočekivano.
Neka vrsta logike bila je prisutna u svemu ovome, ali je bacala učesnike iz
gnezda u haos.
U kome moramo da uspostavimo vlastiti red.
Žalost prodre u njegovu svest. Patrin! Proklet bio, Patrine! Ti si znao, a ja
nisam! Šta ću ja bez tebe?
Gotovo da je mogao da čuje odgovor starog pomoćnika, onaj prigušen zvaničan glas
koji je Patrin uvek koristio kada je prekorevao svog zapovednika.
"Učinićeš najbolje što možeš, bašare."
Najhladnokrvnije razmišljanje o budućnosti kazivalo je Tegu da nikad više neće
videti Patrina živog niti čuti starinin stvarni glas. Pa ipak... taj glas je
ostao. Ličnost je istrajavala u sećanju.
"Zar ne bi trebalo da pođemo?"
Bila je to Lusila, koja je stajala odmah naspram mesta na kome je sedeo ispod
drveta. Dankan je čekao pokraj nje. Oboje su već imali rančeve na ramenima.
Dok je sedeo razmišljajući, noć se spustila. Obilna zvezdana svetlost stvarala
je nejasne obrise na proplanku. Teg se podiže na noge, uze svoj ranac i
povijajući se da bi izbegao niske grane izbi na proplanak. Dankan mu pomože da
ranac stavi na ramena.
"Švangiju će na kraju shvatiti gde smo", reče Lusila. "Njeni tragači će krenuti
u poteru za nama. Znaš li to?"
"Neće, sve dok budu sledili lažan trag i dok ne dođu do njegovog kraja", reče
Teg. "Hajdemo."
Poveo ih je putem prema zapadu, kroz prolaz između drveća.
Tri noći ih je vodio duž onog što je nazivao 'stazom Patrinovih sećanja'.
Hodajući ove četvrte noći, Teg je proklinjao sebe što nije sagledao logične
posledice Patrinovog ponašanja.
Shvatao sam dubine njegove odanosti, ali nisam mogao da domislim njen krajnje
očigledan ishod. Bili smo zajedno toliko godina. Mislio sam da poznajem njegov
um kao što znam svoj. Patrine, proklet bio! Nije bilo potrebe da umreš!
Teg je ipak priznao sebi da je bilo potrebe. Patrin ju je video. Mentat nije
sebi dozvolio da je vidi. Logika je mogla da bude slepa, kao i ma koja druga
sposobnost.
Kao što su Bene Geserite često govorile i pokazivale. I tako, hodamo. Švangiju
to ne očekuje.
Teg je bio prisiljen da prizna kako mu je ovo putovanje divljim predelima Gamua
otvorilo sasvim novu perspektivu. Čitava ova oblast bila je prepuštena bujanju
biljnog života u doba Vremena gladi i Raštrkavanja. Kasnije su preduzeta nova
sađenja, ali uglavnom nasumice. Tajni tragovi i lični orijentiri vodili su ih
danas ovuda. Teg je zamišljao Patrina kao mladića koji upoznaje ovu oblast - te
stenovite strmine vidljive u zvezdanoj svetlosti kroz prolaz u drveću, ta
šiljata ispupčenja, te staze između džinovskih stabala.
"Očekivaće da pokušamo da se domognemo jedne ne-letelice", složili su se on i
Patrin kratko se dogovarajući o svom planu. "Taj mamac mora da odvede tragače u
pogrešnom pravcu."
Patrin nije rekao da će on biti taj mamac.
Teg proguta knedlu.
Dankan nije mogao da bude zaštićen u Tvrđavi, pravdao je sebe.
Bila je to istina.
Lusila je ispoljavala nervozu tokom prvog dana ispod štita života koji je
onemogućavao vazdušnim tragačima da ih otkriju uz pomoć svojih instrumenata.
"Moramo da stupimo u vezu sa Tarazom!"
"Kada to bude moguće."
"Šta ako ti se nešto desi? Moram da znam sve o tvom planu bekstva."
"Ako mi se nešto desi, ti nećeš biti sposobna da slediš Patrinovu stazu. Nema
vremena da se utisne u tvoje sećanje."
Dankan je tog dana malo učestvovao u razgovoru. Ćutke ih je posmatrao ili
dremuckao, budeći se u grču ili sa ljutitim izrazom u očima.
Drugog dana ispod zaštitnog ćebeta Dankan iznenada upita Tega: "Zašto hoće da me
ubiju?"
"Da bi osujetili plan Sestrinstva sa tobom", odgovori Teg.
Dankan se upilji u Lusilu. "Kakav je to plan?"
Pošto Lusila nije odgovarala, Dankan reče: "Ona zna. Zna, budući da bi trebalo
da zavisim od nje. Trebalo bi da je volim!"
Teg oceni da je Lusila prilično dobro prikrila svoju poraženost. Njen plan sa
ovim golom očito je bio poremećen; čitav lanac postupaka bio je pokidan ovim
bekstvom.
Dankanovo ponašanje otkrilo je još jednu mogućnost: da li je ovaj gola bio
latentni Istinozborac? Kakve dodatne mogućnosti su lukavi Tleilaksi ugradili u
ovog golu?
Druge večeri njihovog boravka u divljini, Lusila je bila puna optužbi: "Taraza
ti je naložila da vaspostaviš njegova prvobitna sećanja? Kako to možeš ovde da
izvedeš?"
"Kada stignemo u svetilište."
Dankan je te noći bio ćutljiv i izuzetno pripravan. U njemu se osećala neka nova
životnost. Čuo je!
Ništa ne sme da se dogodi Tegu, razmišljao je Dankan. Bez obzira gde je i kakvo
je to svetilište, Teg tamo mora bezbedno stići. Tada ću saznati!
Dankan nije bio siguran u to šta će saznati, ali je sada u potpunosti verovao da
će to biti korisno. Ova divljina mora da je vodila do tog cilja. Prisećao se
kako je sa Tvrđave žudno gledao put ovih divljih predela i kako je mislio da bi
ovde mogao biti slobodan. To osećanje netaknute slobode sada je iščezlo.
Divljina je bila samo staza ka nečemu važnijem.
Lusila, koja je išla na repu kolone, primoravala je sebe da ostane mirna, budna,
i da prihvati ono što nije mogla da izmeni. Deo njene svesti držao se čvrsto
Tarazinih naređenja:
"Budi blizu gole i kada kucne čas, ispuni svoju dužnost."
Korak po korak, Tegovo telo premeravalo je kilometre. Ovo je bila četvrta noć.
Patrin je proračunao da ih četiri noći deli od njihovog cilja.
I to kakvog cilja!
Plan bekstva u vanrednom slučaju temeljio se na otkriću jedne od mnogih tajni
Gamua, koje je Patrin načinio ovde još kao mladić. Patrinove reči uskrsnuše u
Tegovom pamćenju: "Uz izgovor da idem u izviđanje, vratio sam se na to mesto pre
dva dana. Nedirnuto je. Još sam jedina osoba koja je bila tamo."
"Kako možeš da budeš siguran?"
"Preduzeo sam mere predostrožnosti kada sam pre mnogo godina napustio Gamu;
postavio sam neke stvarčice koje bi druga osoba poremetila. Ništa nije
pomereno."
"Harkonenska ne-kugla?"
"Veoma stara, ali su prostorije i dalje nedirnute i funkcionišu."
"Šta je sa hranom, vodom... "
"Sve što bi moglo da ti zatreba ili da poželiš tamo ti je, pohranjeno u
nulentropskim spremnicama u središtu."
Teg i Patrin su napravili svoj plan, nadajući se da nikad neće morati da
iskoriste ovu napuštenu jazbinu za slučaj nužde. Čuvali su tajnu o njoj, a
Patrin je ponavljao Tegu tajnovit put do svog dečačkog otkrića.
Lusila zastenja iza Tega kada se saplete na jedan koren. Dankan je očito sledio
Tega po zvuku. Lusila je, očito, bila previše zaokupljena svojim mislima.
Njena sličnost u licu sa Darvi Odrade bila je izuzetna, reče Teg sebi. Kada su
onda u Tvrđavi te dve žene stajale jedna pored druge, uočio je razlike koje su
bile proizvod različitog starosnog doba. Lusilina mladost pokazivala se u višku
potkožnog sala, u zaobljenosti crta lica. Ali glasovi! Boja, naglasak, trikovi
atonalne modulacije, zajedničko obeležje govornog manirizma Bene Geserita. Bilo
je gotovo nemoguće raspoznati ih u mraku.
Sa svojim poznavanjem Bene Geserita Teg je bio ubeđen da u pitanju nije bila
slučajnost. Uzimajući u obzir sklonost Sestrinstva za udvostručavanjem i
utrostručavanjem svojih dragocenih genetskih linija radi zaštite ulaganja, mora
da je posredi bio zajednički predački izvor.
Atreidi, svi mi, pomisli on.
Taraza mu nije otkrila svoj plan sa golom, ali već i činjenica da se nalazio
unutar tog plana omogućavala je Tegu pristup njegovim sve jasnijim oblicima.
Nije još mogao da sagleda čitav obrazac, ali je već uspevao da nasluti njegovu
celinu.
Sestrinstvo je iz pokoljenja u pokoljenje trgovalo sa Tleilaksima, kupujući gole
Ajdaha, obučavajući ih ovde na Gamuu, samo da bi bile ubijene. Za sve to vreme
čekao se pravi trenutak. Bilo je to nalik na jezivu igru koja je dospela u svoju
grozničavu fazu zbog toga što se na Rakisu pojavila jedna devojčica sposobna da
zapoveda crvima.
Sam Gamu morao je da bude deo tog plana. Kaladanijanska obeležja ležala su
posvuda naokolo. Danijanske tananosti naslagane povrh svirepih, drevnijih
načina. Nije samo ovdašnje stanovništvo proizišlo iz danijanskog svetilišta gde
je Tiraninova baba, gospa Džesika, provela svoj život.
Teg je zapazio neke kako očite tako i prikrivene belege još za vreme svog prvog
izviđačkog obilaska Gamua.
Bogatstvo!
Znaci su bili tu, trebalo ih je samo uočiti. Krstarilo je njihovom vaseljenom
krećući se poput amebe, spremno da se uvuče na bilo koje mesto gde je moglo da
se uloži. Teg je znao da se na Gamuu nalazilo bogatstvo iz Raštrkavanja.
Bogatstvo tako veliko da je malo njih pretpostavljalo (ili moglo da zamisli)
njegove razmere i moć.
On se odjednom zaustavi. Fizički oblici predela do koga su stigli zahtevali su
njegovu punu pažnju. Ispred njega ležala je jedna ispupčena ivica goletne stene,
sa znacima prepoznavanja koje je Patrin usadio u njegovo sećanje. Ovaj prolaz
bio je jedan od opasnijih.
"Nema pećine ili gustog rastnja koje bi moglo da te sakrije. Držite ćebad u
pripravnosti."
Teg skinu štit života sa ruksaka i stavi ga preko ruke. Zatim dade znak za
pokret. Tamno tkanje zaštitnog materijala šuškalo je tarući se o njegovo telo.
Lusila je postala manje od broja, pomisli on. Žudela je za onim gospa ispred
svog imena. Gospa Lusila. Nema sumnje da joj je to lepo zvučalo. Svega nekoliko
časnih majki zaslužilo je tu titulu, od kako su glavne kuće iskrsle iz mraka što
ga je nametnula Tiraninova Zlatna staza.
Lusila, zavodnica-utiskivačica.
Sve takve žene iz reda Sestrinstva bile su posvećene u tajne seksa. Tegova
rođena majka uputila ga je u dejstvo tog sistema, šaljući ga kod pažljivo
odabranih lokalnih žena dok je još bio sasvim mlad, čineći ga osetljivim na
znake koje je morao da primeti kako kod sebe tako i kod tih žena. Takva obuka
bila je zabranjena izvan nadzora Kapitola, ali Tegova majka je bila jedna od
jeretika Sestrinstva.
"Ovo će ti biti potrebno, Milese."
Nema sumnje da je u njoj bilo izvesne sposobnosti predviđanja. Naoružala ga je
protiv Utiskivačica koje su bile obučene da izazivaju orgazmičko pojačanje sa
ciljem da se učvrste nesvesne veze - muškaraca sa ženama.
Lusila i Dankan. Utiskivanje na njoj bilo bi i Utiskivanje na Odrade.
Teg je gotovo čuo kako su delovi učinili klik sklapajući se u njegovoj svesti.
Šta je onda sa onom mladom ženom na Rakisu? Da li će Lusila svog učenika, po
izvršenom utiskivanju, naučiti tehnici zavođenja i naoružati ga da uhvati u
zamku onu koja je zapovedala crvima?
Još nemam dovoljno podataka za prvi proračun.
Teg zastade na kraju opasnog prolaza kroz stene. Odložio je ćebe i zatvorio
ranac, dok su Dankan i Lusila čekali u neposrednoj blizini. Teg ispusti uzdah.
Ovo ćebe ga je uvek brinulo. Nije posedovalo odbojnu moć pravog borbenog štita,
ali ako bi se dogodilo da laserski zrak pogodi ovu stvar brza vatra koja bi
usledila mogla je da bude kobna.
Opasne igračke!
Teg je oduvek na ovaj način svrstavao takva oružja i mehaničke sprave. Bolje je
bilo osloniti se na svoju domišljatost, svoje telo i pet stavova Bene Geserita,
kao što ga je njegova majka učila.
Upotrebi instrumente samo onda kada su oni stvarno neophodni da se pojača telo:
to je bilo učenje Bene Geserita.
"Zbog čega smo stali?" prošapta Lusila.
"Osluškujem noć", reče Teg.
Dankan, čije je lice bilo avetinjski zamagljeno u svetlosti zvezda propuštenoj
kroz grane drveća, zurio je u Tega. Tegove crte lica su ga smirile. Smeštene su
negde u nepristupačnom sećanju, pomisli Dankan. Mogu da verujem ovom čoveku.
Lusila je pretpostavljala da su se zaustavili zato što je Tegovom starom telu
bio potreban predah, ali nije mogla to da prevali preko usana. Teg je rekao da
njegov plan bekstva uključuje i Dankanovo prebacivanje na Rakis. Vrlo dobro.
Jedino je to bilo važno u ovom času.
Već je dokonala da to svetilište koje se nalazilo negde ispred njih mora da
sadrži ne-letelicu ili ne-prostoriju. Sve ostalo ne bi bilo dovoljno. Patrin je
na neki način bio ključ ovoga. Nekoliko Tegovih nagoveštaja ukazalo je da je
Patrin bio tvorac putanje njihovog bekstva.
Lusila je bila prva koja je shvatila kako će Patrin morati da plati za njihovo
bekstvo. Patrin je bio najslabija spona. Ostao je tamo pozadi, gde je Švangiju
mogla da ga zarobi. Zarobljavanje mamca bilo je neizbežno. Samo bi budala mogla
da pretpostavi da jedna časna majka Švangijuinih sposobnosti neće biti u stanju
da iznudi tajnu od običnog muškarca. Švangiju neće biti potrebno da posegne za
teškim ubeđivanjima. Tananost glasa i oni bolni oblici ispitivanja koji su
ostali monopol Sestrinstva - kutija bola i pritisak na nervne završetke - bilo
je sve što joj je bilo neophodno.
Lusili je u tom trenutku postao jasan oblik koji će Patrinova odanost poprimiti.
Kako je Teg mogao da bude tako slep?
Ljubav!
Ta duga, na poverenju zasnovana veza između dva muškarca. Švangiju će delati
hitro i svirepo. Patrin je to znao. Teg nije uzeo u obzir vlastito znanje.
Dankanov glas trže je iz ovih misli.
"Topter! Iza nas."
"Brzo!" Teg iščupa ćebe iz ranca i baci ga preko njih. Šćućurili su se u tami
zasićenoj mirisima zemlje, osluškujući kako ornitopter preleće iznad njih. Nije
se zaustavio, niti vratio. Kada su postali sigurni da nisu otkriveni, Teg ih još
jednom povede Patrinovom stazom sećanja.
"Bio je to tragač", reče Lusila. "Počeli su da sumnjaju... ili je Patrin..."
"Čuvaj snagu za hodanje", odseče Teg.
Nije htela da ga pritiska. Oboje su znali da je Patrin mrtav. Rasprava o tome
bila je izlišna.
Ovaj mentat ide duboko, reče sebi Lusila.
Teg je bio sin jedne časne majke i ta majka ga je naučila stvarima preko
dozvoljenih granica pre nego što ga je Sestrinstvo uzelo u svoje manipulativne
ruke. Ovaj gola nije ovde bio jedini sa nepoznatim sposobnostima.
Trag ih je skretao napred i nazad, stazom divljači koja se pela uz strmo brdo
kroz gustu šumu. Zvezdana svetlost ovde nije mogla da se probije kroz drveće.
Samo ih je zadivljujuće mentatovo pamćenje zadržavalo na stazi.
Lusila je gazila nečujno. Osluškivala je Tegove pokrete i prema njima se
upravljala.
Kako je Dankan ćutljiv, pomisli ona. Kako se zatvorio u sebe. Pokoravao se
naređenjima. Poslušno je išao tamo gde ih je Teg vodio. Osetila je kakvoću
Dankanove poslušnosti. Držao se svojih namera. Dankan je bio poslušan zato što
mu je odgovaralo da bude takav - za sada. Švangijuina pobuna usadila je u golu
nešto divlje nezavisno. A kakve su tek svoje stvari Tleilaksi usadili u njega?
Teg se zaustavi na jednoj zaravni ispod visokog drveća da povrati dah. Lusila je
mogla da čuje kako duboko diše. To je još jednom podseti da je mentat bio vrlo
star čovek, previše star za ovakve napore. Tiho je prozborila:
"Jesi li dobro Milese?"
"Reći ću ti kada ne budem."
"Koliko još ima?" upita Dankan.
"Još samo malo."
Odmah potom, ponovo je krenuo kroz noć. "Moramo da pohitamo", reče on. "Onaj
sedlasti greben je poslednja tačka."
Sada kada je prihvatio Patrinovu smrt kao činjenicu, Tegove misli poput magnetne
igle skrenuše na Švangiju i onom što je ona morala da doživljava. Švangiju je,
izvesno, osećala kako se njen svet ruši oko nje. Begunci su imali prednost od
četiri noći! Ljudi koji na taj način obmanu jednu časnu majku mogu svašta da
naprave! Begunci su, razume se, do sada već napustili planetu. Ne-letelica. li,
šta ako...
Švangijuine misli bile su pune tih... "Šta ako."
Patrin je bio krhka veza, ali Patrin je bio dobro uvežban da uklanja krhke veze,
obučen od strane jednog majstora - Milesa Tega.
Teg otre vlažnost sa očiju brzim trzajem glave. Neposredna nužnost zahtevala je
tu srž unutrašnjeg poštovanja koje nije mogao izbeći. Teg nikada nije bio dobar
lažov, čak ni prema samom sebi. U sasvim ranoj fazi obuke shvatio je da su majka
i ostali uključeni u njegovo vaspitanje uslovili u njemu duboko osećanje ličnog
poštenja.
Privrženost kodeksu časti.
Sam kodeks, kada je prepoznao njegove obrise u sebi, privlačio je Tegovu punu
pažnju. Počelo je sa saznanjem da ljudi nisu stvoreni jednaki, da poseduju
različite nasleđene sposobnosti i da prolaze kroz različite događaje u svojim
životima. Ovo je proizvodilo ljude različitih dostignuća i različite vrednosti.
Teg je zarana shvatio da ako hoće da sledi taj kodeks mora sebe postaviti tačno
u tok raspoznatljivih hijerarhija, prihvatajući činjenicu da će možda doći
trenutak kada više neće moći da se razvija.
Uslovljavanje tog kodeksa bilo je duboko. Nikada nije uspeo da otkrije njegove
poslednje korene. Očito je bio pripojen za nešto suštinsko u njegovoj ljudskoj
prirodi. To je sa ogromnom snagom diktiralo granice ponašanja onima iznad, kao i
onima ispod u hijerarhijskoj piramidi.
Ključni znak razmene: odanost.
Odanost se pružala naviše i naniže, smeštajući se gde god bi pronašla
zaslužujuću privrženost. Takve odanosti, znao je Teg, bile su pouzdano
zaključane u njemu. Nije uopšte sumnjao da će ga Taraza podržati u svemu osim u
situacijama koje zahtevaju da bude žrtvovan za opstanak Sestrinstva. I to je,
samo po sebi, bilo u redu. To je bila tačka u kojoj je odanost svih njih bila
konačno smeštena.
Ja sam Tarazin bašar. To kazuje kodeks.
Nadam se da nisi umro u mukama, stari prijatelju.
Teg se još jedanput zaustavi ispod drveća. Izvadivši nož iz kanije u čizmi,
urezao je malu oznaku na drvetu pokraj sebe.
"Šta to radiš?" upita Lusila.
"Ovo je tajna oznaka", odgovori Teg. "Samo ljudi koje sam vežbao znaju za nju. I
Taraza, naravno."
"Ali zašto ti..."
"Objasniću ti kasnije."
Teg ponovo krenu napred, da bi se zaustavio kod jednog drugog drveta i načinio
sličan beleg, nešto što bi neka životinja mogla da uradi kandžom, nešto što se
uklapa u prirodne oblike ove divljine.
Kada je ponovo krenuo, konačno je shvatio da je doneo odluku o Lusili. Njeni
planovi sa Dankanom moraju se omesti. Sve Tegove mentatske projekcije vezane za
Dankanovu sigurnost i zdravlje zahtevale su to. Buđenje Dankanovih sećanja iz
vremena pre nego što je postao gola moraju da preduprede bilo kakvo Lusilino
utiskivanje. Neće biti lako sprečiti je: Tegu je to bilo jasno. Bio je potreban
bolji lažov nego što je Teg ikada bio da bi se zavarala jedna časna majka.
Mora da izgleda kao slučajnost, prirodan ishod okolnosti. Lusila ni u jednom
trenutku ne sme posumnjati da joj se suprotstavlja. Teg je gajio malo iluzija o
uspehu protiv jedne časne majke u punoj pripravnosti u skučenim prostorijama.
Bolje da je ubije. Mislio je da bi to mogao da uradi. Ali posledice! Taraza
nikad ne bi mogla da bude navedena da jedan takav krvav čin vidi kao pokoravanje
njenim naredbama.
Ne, moraće da čeka pogodnu priliku, da čeka, motri i osluškuje.
Izbili su na mali brisan prostor sa visokom preprekom od vulkanskih stena ispred
sebe. Patuljasto žbunje i trnovito nisko drveće raslo je odmah uz stene, nalik
na tamne mrlje u svetlosti zvezda.
Teg ugleda tamnije obrise uzanog otvora ispod žbunja.
"Odavde se pruža prolaz unutra" reče on.
"Miriše na pepeo", reče Lusila. "Nešto je ovde gorelo"
"Dovde je stigao mamac", odvrati Teg. "Ostavio je ugljenisan prostor odmah dole
sa leve strane - podražavajući tragove plamena od uzletanja ne-letelice."
Čulo se kako je Lusila brzo udahnula vazduh. Drskost! Ukoliko bi se Švangiju
usudila da pošalje tragača sa sposobnošću predviđanja da sledi Dankanove tragove
(jer među njima jedino Dankan nije u svom nasleđu imao Sionine krvi koja bi ga
zaštitila od toga) svi znaci bi ukazivali na to da su došli ovim putem i
odleteli sa planete ne-letelicom... pod uslovom...
"Gde nas vodiš?" upita ona.
"U harkonensku ne-kuglu", reče Teg. "Ovde je već milenijumima, a sada je naša."
22.
Sasvim prirodno, vlastodršci žele da suzbiju 'divlja' istraživanja. Nesputano
traganje za znanjem beleži dugu istoriju proizvođenja nepoželjne konkurencije.
Moćnici žele 'bezbednu liniju istraživanja', koja će razviti samo one proizvode
i ideje koji se mogu kontrolisati, i što je najvažnije, koji će omogućiti da
veći deo dobiti pripadne unutrašnjim ulagačima. Na nesreću, stihijna vaseljena
puna relativnih promenljivosti ne obezbeđuje takvu jednu 'bezbednu liniju
istraživanja'.
'Procena Iksa', Arhive Bene Geserita
Hedli Tuek, visoki sveštenik i službeni vladar Rakisa osećao se nesposobnim da
ispuni zahteve koji su mu upravo bili nametnuti.
Prašnjavo-maglovita noć prekrivala je grad Kin, ali ovde u njegovoj prijemnoj
dvorani blistanje mnogih sjajnih kugli odagnavalo je senke. Međutim, čak i ovde
u srcu Hrama mogao se čuti vetar, udaljeno zavijanje jedne od planetinih
povremenih oluja.
Prijemna dvorana bila je prostorija nepravilnog oblika, sedam metara po dužini i
četiri metra na svom najširem kraju. Suprotan kraj je bio gotovo neprimetno uži.
Tavanica je, takođe, imala blagu kosinu u tom pravcu. Tapiserije od začinskih
vlakana i vešta nijansiranja svetložute i sive boje prikrivale su ove
nepravilnosti. Jedna od tapiserija prekrivala je sabirni rog koji je
najnečujnije zvuke prenosio slušaocima izvan ove sobe.
Samo je Darvi Odrade, nova zapovednica Tvrđave Bene Geserita na Rakisu, sedela
sa Tuekom u prijemnoj dvorani. Njih dvoje bili su okrenuti jedno prema drugom, a
delio ih je uzan prostor ocrtan mekim zelenim jastucima.
Tuek pokuša da sakrije grč. Taj napor stisnuo je njegove inače impozantne crte
lica u providnu masku. Sa puno pažnje se pripremao za večerašnji susret.
Garderoberi su zagladili njegovu odoru koja je zaodevala visoku, prilično snažnu
figuru. Zlatne sandale prekrivale su njegova dugačka stopala. Pustinjsko odelo
ispod odore služilo je više za prikazivanje: nije imalo pumpe niti hvatače
vlage, i nije zahtevalo neudobna i dugotrajna podešavanja. Njegova svilasta
dugačka kosa bila je prižljivo očešljana, tako da mu je dopirala do ramena i
predstavljala prikladan okvir za četvrtasto lice sa širokim punim ustima i
snažnom bradom. Oči su odjednom poprimile izgled blagonaklonosti, izraz koji je
on oponašao kod svog dede. Tako je izgledao kada je ulazio u prijemnu dvoranu da
se susretne sa Odrade. Osećao se moćno u svakom pogledu, ali sada se najedanput
osetio golim i raščerupanim.
On je odista prilično praznoglav tip, pomisli Odrade.
Tuek je razmišljao: ne mogu da raspravljam o tom užasnom Manifestu sa njom!
Pogotovo ne kada u drugoj sobi naš razgovor slušaju gospodar Tleilaksa i ostali
Liceigrači. Šta mi je trebalo da dozvolim ovo?
"Jasno i prosto, to je jeres", reče Tuek.
"Ali vi ste samo jedna religija među mnogim", uzvrati Odrade. "A sa povratkom
ljudi iz Raštrkavanja, razmnožavanje šizmi i varijanti verovanja..."
"Naša vera je jedina prava!" uzviknu Tuek.
Odrade prikri osmeh. Rekao je to u pravi čas. I Vaf ga je izvesno čuo. Bilo je
izuzetno lako navoditi Tueka. Ukoliko je Sestrinstvo bilo u pravu u pogledu
Vafa, Tuekove reči će razbesneti gospodara Tleilaksa.
Odrade reče dubokim, zloslutnim glasom. "Taj Manifest postavlja pitanja na koja
svi moraju da odgovore, kako vernici, tako i nevernici."
"Kakve sve to ima veze sa svetim detetom?" upita Tuek. "Rekla si mi da moramo da
se sastanemo povodom stvari koje..."
"Zaista! Ne pokušavaj da porekneš da znaš da ima mnogo ljudi koji počinju da
obožavaju Šeanu. Manifest podrazumeva..."
"Manifest! Manifest! To je jeretički dokument koji će biti uništen. Što se tiče
Šeane, ona mora postati isključivo naša briga!"
"Ne", reče Odrade blagim glasom.
Kako je Tuek uzrujan, pomisli ona. Njegov ukrućeni vrat jedva da se pomerao kada
je okretao glavu sa jedne na drugu stranu. Ti pokreti ukazivali su na zidnu
tapiseriju sa Odradine desne strane, određujući mesto kao da je Tuekova glava
emitovala svetleći zrak koji je otkrivao baš tu tapiseriju. Kako je ovaj visoki
sveštenik bio providan čovek! Mogao je isto tako jednostavno da objavi da ih Vaf
prisluškuje negde iza te tapiserije.
"Sledeće što ćeš učiniti biće da je odvedeš sa Rakisa", reče Tuek.
"Ona ostaje ovde", reče Odrade. "Baš kao što smo ti obećale."
"Zbog čega onda ne bi..."
"Dosta s tim! Šeana je jasno izrazila svoje želje i sigurna sam da su ti njene
reči prenete. Ona želi da postane časna majka."
"Ona je već..."
"Gospodaru Tueče! Ne pokušavaj da se pretvaraš preda mnom. Ona je iznela svoje
želje i mi smo srećne što možemo da joj izađemo u susret. Zbog čega bi trebalo
da prigovaraš? Časne majke su služile Podeljenog boga u doba Slobodnjaka. Zašto
ne bi i sada?"
"Vi Bene Geserite raspolažete načinima da navedete ljude da kažu stvari koje ne
žele da kažu", optuži je Tuek. "Nije trebalo da o ovome raspravljamo nasamo.
Moji savetnici..."
"Tvoji savetnici bi samo zamutili naš razgovor. Ono što Atreidski manifest
podrazumeva..."
"Hoću da razgovaram samo o Šeani!" Tuek se ispravi, zauzevši stav za koji je
mislio da priliči nesalomljivom visokom svešteniku.
"O njoj i razgovaramo", odvrati Odrade.
"U tom slučaju dopusti mi da iznesem naš stav: zahtevamo prisustvo više naših
ljudi u njenoj pratnji. Ona mora da bude čuvana od svih..."
"Na način na koji je bila čuvana na onom krovu?" prekinu ga Odrade.
"Časna majko Odrade, ovo je sveti Rakis! Ti ovde nemaš nikakva prava osim onih
koje smo ti mi odobrili!"
"Prava? Šeana je postala meta, da, meta mnogih ambicija, a ti hoćeš da
raspravljamo o pravima."
"Moje dužnosti kao visokog sveštenika su jasne. Sveta crkva Podeljenog boga
će..."
"Gospodaru Tueče! Sa velikim naporom pokušavam da se pridržavam neophodne
učtivosti. Ovo što činim je za dobrobit i vas i nas. Akcije koje smo
preduzele..."
"Akcije? Kakve akcije?" Tuek ispusti i ove reči kroz promuklo groktanje. Te
grozne veštice Bene Geserita! Iza njega Tleilaksi, a ispred njega časna majka!
Tuek se osećao kao lopta u nekoj strašnoj igri koja je skakala napred-nazad
između zastrašujućih energija. Mirni Rakis, sigurno mesto njegove ugodne
svakodnevice, iščezao je, a on je bio ubačen u arenu čija pravila nije do kraja
shvatio.
"Uputila sam poziv bašaru Milesu Tegu", reče Odrade. "To je sve. Njegova
prethodnica treba uskoro da stigne. Pojačaćemo odbranu vaše planete."
"Usuđuješ se da preduzmeš..."
"Ništa ne preduzimamo. Na zahtev tvog oca Tegovi ljudi su reorganizovali vašu
odbranu. Sporazum na osnovu koga je to urađeno sadrži, na izričito traženje tvog
oca, klauzulu koja nas obavezuje na povremeno nadgledanje."
Tuek je ošamućen sedeo bez reči. Vaf, taj zloslutni mali Tleilaks, čuo je sve
ovo. Biće sukoba! Tleilaksi su želeli da sklope tajni sporazum o podešavanju
cena začina. Neće dozvoliti da se Bene Geseriti meša u to.
Odrade je spomenula Tuekovog oca i Tuek sada požele da njegov davno preminuli
otac sedi ovde. Tvrd čovek. On bi znao kako da izađe na kraj sa ovim
suprotstavljenim silama. On je uvek vrlo dobro znao kako da postupa sa
Tleilaksima. Tuek se priseti da je prisluškivao (baš kao što je i sada Vaf
činio) jednog Tleilaksa izaslanika po imenu Vose... i jednog drugog, sa imenom
Pook. Leden Pook. Kako su im imena bila čudna.
Tuekove zbrkane misli iznenada izlučiše jedno drugo ime. Odrade ga je upravo
pomenula: Teg! Da li je to staro čudovište još bilo aktivno?
Odrade ponovo prozbori. Tuek pokuša da proguta pljuvačku dok se naginjao napred,
prisiljavajući sebe da usredsredi pažnju.
"Teg će, takođe, proveriti odbrambene mere na samoj planeti. Posle onog fijaska
na krovu..."
"Zvanično zabranjujem ovo mešanje u naše unutrašnje poslove", uzviknu Tuek.
"Nema nikakve potrebe. Naši sveštenici-čuvari su dovoljni da..."
"Dovoljni?" Odrade žalostivo zavrte glavom. "Kako neodgovarajuća reč s obzirom
na nove okolnosti na Rakisu."
"Kakve nove okolnosti?" U Tuekovom glasu sada se jasno osećao strah.
Odrade je naprosto sedela i zurila u njega.
Tuek pokuša da unese nekakav red u svoje misli. Da li je mogla znati da ih
Tleilaksi slušaju tamo pozadi? Nemoguće! Drhtavo je uvukao vazduh. Šta je
značilo ovo sa odbranom Rakisa? Odbrana je bila izvrsna, umirivao je sebe. Imali
su najbolje iksijanske monitore i ne-letelice. Što je još važnije, svim
nezavisnim snagama bilo je stalo da Rakis ostane podjednako nezavisan kao još
jedan izvor začina.
Svima je stalo sem Tleilaksima sa njihovom prokletom preteranom proizvodnjom
melanža iz akslotl rezervoara!
Bila je to razorna misao. Gospodar Tleilaksa čuo je svaku reč izgovorenu u ovoj
prijemnoj dvorani!
Tuek prizva Šai-Huluda, Podeljenog boga, da ga zaštiti. Taj grozni mali čovek
tamo pozadi rekao je da u isti mah govori u ime Iksa i Ribogovornica. Predočio
mu je dokumenta. Jesu li to bile te 'nove okolnosti' o kojima je Odrade
govorila? Ništa nije moglo zadugo ostati sakriveno od ovih veštica!
Visoki sveštenik nije mogao da obuzda drhtaj na pomisao o Vafu: ta mala okrugla
glava, te sjaktave oči; prćast nos i ti oštri zubi kada se suvo smejao. Vaf je
izgledao kao malo uvećano dete dok vas ne bi pogledao u oči i prozborio svojim
piskavim glasom. Tuek se prisetio da se i njegov otac žalio na te glasove:
"Tleilaksi govore tako užasne stvari svojim dečjim glasovima!"
Odrade se promeškolji na jastuku. Razmišljala je o Vafu koji je slušao negde
pozadi. Da li je dovoljno čuo? Njeni vlastiti tajni prisluškivači sigurno su
sada sebi postavljali isto pitanje. Časne majke su uvek iznova ponavljale ova
verbalna nadmetanja, tragajući za unapređenjima i novim prednostima Sestrinstva.
Vaf je čuo dovoljno, reče Odrade sebi. Vreme je da promenimo igru.
Odrade se obrati Tueku svojim najotvorenijim tonom: "Gospodaru Tueče, neko važan
sluša ovo što ovde govorimo. Da li je učtivo da jedna takva ličnost potajno
sluša?"
Tuek zaklopi oči. Ona zna!
Otvorio je oči i susreo Odradin netremičan pogled koji ništa nije kazivao.
Izgledala je kao neko ko je čitavu večnost mogao da čeka na njegov odgovor.
"Učtivo? Ja...ja..."
"Pozovi tajnog slušaoca da sedne sa nama", reče Odrade.
Tuek pređe šakom preko svog vlažnog čela. Njegov otac i njegov ded, koji su
takođe bili visoki sveštenici, ustanovili su ritualne odgovore za najveći broj
prilika, ali ne i za trenutak kakav je bio ovaj. Pozvati Tleilaksa da sedi ovde?
U ovoj prostoriji sa... Tuek se odjednom priseti da mu se nije dopadao miris
gospodara Tleilaksa. Njegov otac se u svoje vreme žalio na to: "Mirišu na neku
odvratnu hranu!"
Odrade ustade. "Mnogo više volim da gledam onog ko sluša moje reči", reče ona.
"Hoću li sama poći da pozovem skrivenog slušaoca, da..."
"Molim te!" Tuek je ostao da sedi, ali je podigao ruku dajući joj znak da stane.
"Imao sam malo izbora. Došao je sa dokumentima Ribogovornica i Iksijanaca. Rekao
je da će nam pomoći da vratimo Šeanu pod našu..."
"Da vam pomogne?" Odrade spusti pogled na sveštenika koji se znojio sa izrazom
lica koji je podsećao na sažaljenje. Ovaj je mislio da on vlada Rakisom?
"On je pripadnik Bene Tleilaksa", reče umorno Tuek. "Zove se Vaf i..."
"Znam kako se zove i zbog čega je ovde, moj gospodaru Tueče. Ono što me čudi
jeste to da si mu dozvolio da špijunira..."
"To nije špijuniranje. Mi smo pregovarali. Hoću da kažem, pojavile su se nove
snage kojima moramo prilagoditi našu..."
"Nove snage? Oh, da, one kurve iz Raštrkavanja. Da li je Vaf doveo jednu od njih
sa sobom?"
Pre nego što je Tuek stigao da odgovori otvoriše se jedna pobočna vrata prijemne
dvorane. Vaf uđe u pravi čas u pratnji dva Liceigrača.
Rečeno mu je da ne dovodi Liceigrače! pomisli Odrade.
"Samo vi!", reče Odrade pokazujući prstom. "Ovi drugi nisu bili pozvani, zar ne,
gospodaru Tueče?"
Tuek se s mukom podiže na noge, svestan Odradine blizine, i prisećajući se svih
onih jezivih priča o fizičkoj veštini časnih majki. Prisustvo Liceigrača
doprinosilo je njegovoj pometnji. Uvek su ga ispunjavali tako strašnim sumnjama.
Okrenuvši se prema vratima i pokušavši da svom licu da izraz pozivanja, Tuek
reče: "Samo... ambasador Vaf, molim."
Tuek jedva izgovori ove reči. Bilo je gore od strašnog! Osećao se kao nag pred
ovim ljudima.
Odrade pokaza na jastuk pokraj sebe. "Vi ste Vaf? Molim vas priđite i sedite."
Vaf joj klimnu kao da je nikada ranije nije video. Kakva učtivost! Davši znak
svojim Liceigračima da ostanu napolju, prišao je označenom jastuku ali je ostao
da stoji pored njega.
Odrade vide kako malim Tleilaksom prolazi struja napetosti. Nešto poput gunđanja
zatreperilo mu je na usnama. I dalje je imao ona oružja u rukavima. Da li je
nameravao da pogazi njihov sporazum?
Odrade je znala da je bilo vreme da se Vafove sumnje obnove u njihovoj punoj
snazi, pa i više. Počeće da oseća da ga je Taraza, manevrišući, namamila u
klopku. Vaf je želeo svoju rasplodnu majku. Zadah njegovih feremona odavao je
njegove najdublje strahove. Uz to, u glavi su mu se vrzmale misli o njegovom
delu sporazuma - ili barem, o obliku tog dela sporazuma. Taraza nije očekivala
da Vaf sa njima odista podeli svo znanje koje je stekao proučavanjem Uvaženih
Naložnica.
"Gospodar Tuek mi je rekao da ste... ah, pregovarali", reče Odrade. Neka zapamti
tu reč! Vaf je znao gde stvarni pregovori moraju da budu zaključeni. Dok je
govorila, Odrade se spustila na kolena, a potom na jastuk, ali su joj noge
ostale u položaju koji joj je omogućavao da odskoči sa bilo kog pravca Vafovog
mogućeg napada.
Vaf pređe pogledom preko nje i pogleda jastuk na koji mu je pokazala. Spusti se
lagano na njega, no ruke mu ostadoše da počivaju na kolenima, sa rukavima
usmerenim na Tueka.
Što to radi? pitala se Odrade. Vafovi pokreti su govorili da se drži nekog svog
plana.
"Pokušavala sam", nastavi ona, "da visokom svešteniku ukažem na značaj
Atreidskog manifesta za naše zajedničke..."
"Atreidski", upade Tuek. Gotovo se sručio na svoj jastuk. "Ne može biti
atreidski."
"Vrlo ubedljiv manifest", primeti Vaf pojačavajući Tuekove očigledne strahove.
Barem je ovo išlo prema planu, pomisli Odrade. Ali, reče samo: "Obećanje
s'torija ne može se zanemariti. Mnogi ljudi izjednačavaju s'tori sa prisustvom
njegovog boga."
Vaf joj uputi iznenađen i ljutit pogled.
"Ambasador Vaf mi veli da je taj dokument uzbunio Iksijance i Ribogovornice, ali
ja sam ga ponovo uverio da..."
"Mislim da možemo da zanemarimo Rubogovornice", prekinu ga Odrade. "One svuda
čuju božje glasove."
Vaf prepoznade licemerje u njenim rečima. Da li je to zazirala od njega? Bila
je, razume se, u pravu u pogledu Ribogovornica. One su se veoma udaljile od
svojih starijih pobožnosti i očuvali su veoma malo uticaja. No, bez obzira na
ono na šta su ipak uticale, i to je bilo pod nadzorom novih Liceigrača koji su
ih sada predvodili.
Tuek pokuša da se nasmeši Vafu. "Rekli ste da biste nam pomogli..."
"O tome ćemo kasnije", prekide ga Odrade. Bilo je važno da Tuekovu pažnju drži
vezanu za taj dokument koji ga je toliko uznemiravao. Parafrazirala je, stoga,
jedno mesto u Manifestu: "Tvoja volja i tvoja vera, tvoj sistem verovanja -
vladali su tvojom vaseljenom."
Tuek smesta prepoznade reči. Čitao je taj jezivi dokument. Manifest je kazivao
da Bog i sva njegova dela nisu ništa više do ljudsko stvaralaštvo. Pitao se kako
bi trebalo da odgovori. Nijedan visoki sveštenik nije mogao da propusti da ne
odgovori na takav izazov.
Ali pre no što Tuek uspe da nađe reči, Vaf susrete Odradin pogled i odgovori na
način za koji je znao da će ga ona ispravno protumačiti. Sa Odrade nije moglo
biti drugačije.
"Zabluda predviđanja", reče Vaf. "Da li se tako zove u tom dokumentu? Da li se
na tom mestu kaže da um vernika stagnira?"
"Tačno!" upade Tuek. Osećao je zahvalnost zbog Tleilaksove intervencije. Upravo
je u tome bila srž one opasne jeresi!
Vaf ga ni ne pogleda; nastavljao je da zuri u Odrade. Da li su Bene Geserite
mislile da je njihov plan nedokučiv? Pa, neka se sada suoče sa još većom silom.
Ona je za sebe mislila da je tako jaka! Ali Bene Geserite nisu mogle stvarno da
znaju kako je Svemoćni čuvao budućnost Šerijata!
Tuek, međutim, kao da nije umeo da se zausatavi. "On dovodi u pitanje sve što
držimo svetim! A i širi se na sve strane!"
"Zahvaljujući Tleilaksima", dobaci Odrade.
Vaf podiže rukave, upravljajući oružje prema Tueku. Oklevao je samo zato što je
video da je Odrade prepoznala deo njegovih namera.
Tuek stade prelaziti pogledom s jednog na drugo. Da li su Odradine optužbe bile
tačne? Ili je to samo još jedan od trikova Bene Geserita?
Odradi ne promače Vafovo oklevanje i pokuša da pogodi njegov uzrok. Preturala je
po svesti sa odgovorom o njegovim pobudama. Kakvu bi prednost Tleilaksi stekli
ukoliko ubiju Tueka? Vaf je, očito, nameravao da visokog sveštenika zameni
jednim od svojih Liceigrača. Ali šta bi mu to donelo?
Nastojeći da dobije u vremenu, Odrade reče: "Trebalo bi da budete vrlo oprezni,
ambasadore Vaf."
"Kada je to oprez ikada upravljao velikim nužnostima?" upita Vaf.
Tuek ustade i teškim korakom krenu na jednu stranu, kršeći ruke. "Molim vas! Ovo
su sveta mesta. Greh je raspravljati o jeresi, ukoliko ne nameravamo da je
uništimo." On spusti pogled na Vafa. "To nije istina, zar ne? Vi niste autori
tog užasnog dokumenta?"
"Nije naše delo", složi se Vaf. Proklet bio ovaj kicoš od popa! Tuek se sasvim
pomerio u stranu i ponovo je predstavljao pokretnu metu.
"Znao sam to!" uzviknu Tuek, koračajući između Vafa i Odrade.
Odrade nije skidala pogled sa Vafa. Nameravao je da počini ubistvo! Bila je
sigurna u to.
Tuek ponovo progovori iza njenih leđa. "Ne znate koliko grešite u pogledu nas,
časna majko. Ser Vaf je tražio da oformimo kartel za melanž. Objasnio sam mu da
naša cena za vas mora ostati nepromenjena, jer je jedna od vas bila pramajka
Boga."
Vaf je pognuo glavu i čekao. Sveštenik će ponovo ući u vidno polje. Bog neće
dozvoliti promašaj.
Tuek je stajao iza Odrade i gledao naniže u Vafa. Njegovim telom prođe drhtaj.
Tleilaksi su bili tako... tako odvratni i amoralni. Nije im se moglo verovati.
Kako bi se uopšte moglo prihvatiti Vafovo poricanje.
Ne prestajući da razmišlja o Vafu, Odrade reče: "Gospodaru Tueče, nisu li vam
izgledi za uvećan dobitak privlačni?" Videla je kako se Vafova desna ruka malo
pomakla i da sada stoji gotovo uperena u nju. Njegove namere postale su potpuno
jasne.
"Moj gospodaru Tueče", nastavi Odrade, "ovaj Tleilaks namerava da nas ubije."
Na njene reči Vaf trže obe ruke naviše, pokušavajući da cilja u dve razdvojene i
teške mete. Međutim, pre nego što su njegovi mišići reagovali, Odrade se nađe u
zaklonu. Začula je slabašan fijuk bacača strelica, ali nije osetila ubod. Ona
podiže levu ruku i zadade oštar udarac koji slomi Vafovu desnu ruku. Desnom
nogom mu istovremeno slomi levu ruku.
Vaf vrisnu.
Nije mogao ni pretpostaviti da jedna Bene Geserit može da bude tako brza. Bilo
je to gotovo ravno onom što je video kod Uvažene Naložnice na iksijanskom
zbornom brodu. Čak i kroz sav svoj bol shvatio je da o tome mora izvestiti.
Časne majke su u nuždi mogle da se koriste i sinoptičkim kontra-udarima.
Vrata iza Odrade se s treskom otvoriše i Vafovi Liceigrači nahrupiše unutra. Ali
Odrade se već našla Vafu iza leđa sa obema rukama na njegovom grlu. "Stanite ili
je mrtav!" povika.
Dvojica Liceigrača se slediše.
Vaf se koprcao pod njenim rukama.
"Budi miran", naredi mu ona. Pogledala je prema Tueku, koji je ležao opružen na
podu sa njene desne strane. Jedna strelica je pogodila metu.
"Vaf je ubio visokog sveštenika", reče Odrade, obraćajući se svojim tajnim
slušaocima.
Dva Liceigrača nastavljala su da zure u nju. Bilo je lako uočiti njihovu
neodlučnost. Takođe je shvatila da niko od njih ne razume kako su pali u ruke
Bene Geserita. Bene Tleilaksi su odista bili uhvaćeni u klopku!
Odrade se ponovo obrati Liceigračima. "Uzmite ovo telo, iznesite ga u hodnik i
zatvorite vrata. Vaš gospodar je učinio budalastu stvar. Bićete mu potrebni
kasnije." Onda se okrete Vafu: "U ovom trenutku ja sam ti potrebnija nego tvoji
Liceigrači. Reci im da odu."
"Idite", naredi im Vaf piskavim glasom.
Pošto su Liceigrači nastavili da zure u nju, Odrade ih upozori: "Ako smesta ne
odete, ubiću ga, a onda ću usmrtiti i vas dvojicu."
"Učinite kako kaže", vrisnu Vaf.
Liceigrači ovo shvatiše kao naredbu svog gospodara. Odrade je, istovremeno,
osetila i nešto drugo u Vafovom glasu. Očigledno je bilo da ga je trebalo
odgovoriti od samoubilačkih namera.
Kada su konačno ostali nasamo, Odrade ukloni iskorišćena oružja iz njegovih
rukava i stavi ih u džep. Kasnije će morati da budu podrobno ispitana. Malo je
toga mogla da učini za njegove slomljene kosti, osim da ga zakratko onesvesti i
namesti ih. Načinila je improvizovane udlage od jastuka i iscepanih traka zelene
tkanine sa nameštaja visokog sveštenika.
Vaf se brzo probudio. Zaječao je kad je pogledao prema Odrade.
"Ti i ja smo sada saveznici", reče Odrade. "Stvari koje su se dogodile u ovoj
prostoriji čuli su neki od mojih ljudi i predstavnici frakcije koja želi da
zameni Tueka jednim od svojih članova."
Bilo je to prebrzo za Vafa. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka dok je
shvatio ono što mu je rekla. Njegov um se, ipak, usredsredi na najvažniju stvar.
"Saveznici?"
"Pretpostavljam da sa Tuekom nije bilo lako pregovarati", objasni mu ona.
"Ponudiš mu očigledne olakšice, a on se neprekidno dvoumi. Ubivši ga, učinio si
uslugu nekim sveštenicima."
"Oni sada slušaju?" procvile Vaf.
"Dakako. Hajde da razgovaramo o tvom predlogu o monopolu na začin. Poslednji
neprežaljeni visoki sveštenik je rekao da si to spominjao. Da vidim da li mogu
da sagledam opseg tvoje ponude."
"Moje ruke", zastenja Vaf.
"Još si živ", reče ona. "Zahvali mojoj mudrosti. Mogla sam da te ubijem."
On okrenu glavu od nje. "Bilo bi bolje".
"Ne za Bene Tleilakse, a izvesno ne i za moje Sestrinstvo", reče ona. "Da vidim.
Obećao si da ćeš Rakisu obezbediti puno novih kombajna za začin i to onih,
vazdušnih, koji samo dotiču pustinju glavom svojih usisivača".
"Prisluškivala si!" optuži je on.
"Nipošto. Vrlo privlačan predlog, budući da sam uverena da ih Iksijanci
besplatno obezbeđuju iz vlastitih pobuda. Da li da nastavim?"
"Rekla si da smo saveznici."
"Monopol će primorati Esnaf da kupuje više iksijanskih navigacionih mašina",
objasni ona. "Tako ćete gurnuti Esnaf u svoje čeljusti koje će ih slomiti."
Vaf podiže glavu i besno je pogleda. Ali ovaj pokret izazva bol u njegovim
polomljenim rukama i on zastenja. Uprkos bolu, pažljivo je posmatrao Odrade kroz
gotovo sklopljene kapke. Da li su veštice zaista verovale da je to opseg plana
Tleilaksa? Jedva da se usuđivao da se nada da je Bene Geserit u takvoj zabludi.
"Razume se, to nije bio vaš osnovni plan", primeti Odrade.
Vafove oči se širom otvoriše. Čitala mu je um! "Ja sam obeščašćen", reče on.
"Kada si mi poštedela život, poštedela si beskorisnu stvar." Ponovo je utonuo u
stolicu.
Odrade duboko udahnu. Vreme je da se iskoriste rezultati kapitolskih analiza.
Nagnula se sasvim blizu Vafa i šapnula mu u uvo: "Još si potreban Šerijatu."
Vaf uzdahnu.
Odrade se uspravi. Ovaj uzdah je sve rekao. Analize su dobile potvrdu.
"Misliš da u ljudima Raštrkavanja imaš bolje saveznike?" upita ona. "Uvažene
Naložnice i ostale hetere od te sorte. Pitam te: da li slig pravi savez sa
svojim smećem?"
Vaf do tada beše čuo da se ovo pitanje izgovara jedino u kelu. Bledog lica,
disao je kratkim dahom. Šta su to njene reči podrazumevale? On prislili sebe da
prenebregne bol u rukama. Saveznici, rekla je. Znala je za Šerijat! Kako je
mogla da zna?
Savezništvo sa povindaškim vešticama? Vafova svest bila je ispunjena nemirom.
Bol u njegovim rukama privremeno je počivao po strani. Osećao se tako krhko u
ovom trenutku! Odjednom, pri korenu jezika oseti kiseo ukus žuči.
"Ahhh", reče Odrade. "Jesi li čuo? Sveštenik Krutansik i njegova frakcija stigli
su do naših vrata. Predložiće ti da jedan od tvojih Liceigrača preuzme obličje
pokojnog Hedlija Tueka. Svaki drugi način bi prouzrokovao previše meteža.
Krutansik je prilično mudar čovek, koji se sve do sada držao u pozadini. Njegov
ujak Stiros dobro ga je pripremio."
"Šta tvoje Sestrinstvo dobija od saveza sa nama?" najzad uspe da izusti Vaf.
Odrade se osmehnu. Sada je mogla da govori istinu. To je uvek bilo mnogo lakše,
a često je predstavljalo i najmoćniji dokaz.
"Naš opstanak ugrožen je burom koja se kuva među Raštrkanima", odgovori ona.
"Opstanak Tleilaksa, takođe. Najdalekosežnija stvar sadržana u našim željama je
kraj onih koji čuvaju Veliko uverenje."
Vaf se zgrči. Otvoreno je to rekla! Odmah je shvatio. Šta mari ako su drugi
čuli? Oni nisu bili u stanju da proniknu šta je počivalo iza njenih reči.
"Naše rasplodne majke su spremne za vas", reče Odrade. Netremice ga je gledala u
oči i načinila pokret rukom sveštenika Zensunija.
Vaf oseti kako mu kamen pada sa srca. Neočekivana, nezamisliva, neverovatna
stvar bila je istinita! Bene Geserite nisu bile povindasi! Ipak će cela
vaseljena slediti Bene Tleilakse u istinskoj veri! Bog neće dopustiti nešto
drugo, a posebno ne ovde, na Prorokovoj planeti.
23.
Birokratija uništava preduzimljivost. Malo je toga što birokratije više mrze od
novine, pogotovo novine koja daje bolje rezultate od starih uhodanih načina.
Unapređivanja uvek čine da oni na vrhu gomile izgledaju nepodesni. Ko uživa u
tome da izgleda nepodesan?
'Vodič za iskušenje i greške u vladavini', Arhive Bene Geserita
Izveštaji, sažeci i raštrkane zanimljive vesti ležali su u nizovima preko
dugačkog stola za kojim je sedela Taraza. S izuzetkom noćne straže i neophodnih
službi, ceo Kapitol je spavao oko nje. Samo su poznati zvuci tehničkog
održavanja postrojenja prodirali u njene privatne odaje. Dve sjajne kugle
lebdele su iznad njenog stola, kupajući u žutoj svetlosti tamnu drvenu površinu
i redove ridulijanskog papira. Prozor iza njenog stola ličio je na tamno
ogledalo u kome se odražavala čitava soba.
Arhive!
Holoprojektor je treperio, neprekidno radeći iznad plohe stola - proizvodeći
nove i nove komade i delove koje je proizvela.
Taraza je bila sklona da ne veruje arhivama, svesna, pri tom, da je reč o
dvosmislenom stavu budući da je uviđala duboko osećanje nužnosti za podacima.
No, Kapitolova dokumentacija mogla se sagledavati jedino kao džungla skraćenica,
posebnih naznaka, šifrovanih odlomaka i fusnota. Takva građa često je zahtevala
pomoć mentata koji bi je mogao prevesti ili, još gore, u trenucima izuzetnog
zamora, kopanja po Drugim sećanjima. Svi arhivari su, naravno, bili mentati, ali
to Tarazu nije ospokojavalo. Arhivskim zapisima se nikada nije moglo prići na
neposredan način. Većina tumačenja koja su proizilazila iz ovog izvora morala se
prihvatiti tako što se verovalo na reč onima koji su ih pribavili ili ste se (do
đavola) morali osloniti i na mehaničku pretragu uz pomoć holosistema. Ovo je
funkcionerima davalo više moći no što je Taraza bila spremna da im pruži.
Zavisnosti!
Taraza je mrzela zavisnost. Ovo je bilo žalosno priznanje koje ju je podsećalo
na to da se veoma malo situacija razvija tačno onako kako ste zamislili. Čak su
i najbolje projekcije mentata bile pune grešaka... posmatrano u dovoljno dugom
vremenskom razmaku.
Pa ipak, svaki je pokret Sestrinstva zahtevao konsultovanje arhiva i naizgled
beskonačne analize. Bilo je to neophodno čak i za najobičniju trgovinu. Ta
činjenica često ju je razdraživala. Da li treba da ustanove ovu grupu? Ima li
smisla potpisati onaj sporazum?
Tokom sastanka uvek bi došao trenutak kada je bila primorana da donosi sledeće
odluke.
"Prihvaćena analiza arhivistkinje Hesterion."
Ili što je ne retko bio slučaj: "Arhivarov izveštaj odbačen; bez značaja."
Taraza se nagnu napred da bi bolje osmotrila holoprojekciju: "Mogući rasplodni
plan za subjekta Vafa".
Brzo je pregledala brojeve, plan gena iz ćelijskog uzorka koji joj je Odrade
dostavila. Struganje noktom retko je pribavljalo dovoljno građe za sigurnu
analizu ali Odrade je ovoga puta bila sasvim uspešna u tome, pod izgovorom da
namešta slomljene kosti tog čoveka. Osmotrivši podatke Taraza zavrte glavom.
Izdanci će zasigurno biti slični svim prethodnim pokušajima Bene Geserita sa
Tleilaksima: žene će biti imune na ispitivanje pamćenja; muškarci, jamačno,
neprobojni i u odbojnom neredu.
Taraza se zavali u stolici i uzdahnu. Kada je u pitanju bila zabeleška o
rasplođavanju monumentalno unakrsno proveravanje poprimilo je kolebljive
razmere. Službeno, to je bio 'Skup predačke značajnosti'; SPZ za arhiviste. Među
sestrama je uglavnom bio poznat kao 'Priplodni zapis', kome je, iako je bio
precizan, manjkalo osećanje za pojedinosti sređene po odgovarajućim arhivskim
poglavljima. Zatražila je da se Vafova projekcija izvede na tri stotine
pokolenja, što je bio lagan i brz zadatak, dovoljan za sve praktične potrebe.
Tri stotine genetskih glavnih linija (kao kod Tega, njegovih srodnika i
polubraće i polusestara) pokazali su se pouzdanim tokom milenijuma. Instinkt joj
je govorio da bi bilo uzaludno trošiti više vremena na Vafove projekcije.
Umor ophrva Tarazu. Ona stavi glavu u ruke i osloni ih za trenutak o sto,
osećajući hladnoću drveta.
Šta ako grešim u pogledu Rakisa?
Tvrdnje opozicije nisu se mogle gurnuti u prašinu arhiva. Prokleta bila ova
zavisnost od računara! Sestrinstvo je držalo svoje glavne linije u računarima
još u vreme Zabranjenih dana posle Batlerijanskog Džihada i njegovog neobuzdanog
razaranja 'mašina koje misle'. Ali u ova 'prosvetljenija vremena' nije više
postojala sklonost da se istražuju nesvesne pobude koje su stajale u temelju te
prastare orgije razaranja.
Ponekad donosimo veoma odgovorne odluke iz neposrednih razloga. Svesna pretraga
arhiva ili Drugih sećanja ne pruža nikakve garancije.
Taraza oslobodi jednu ruku i pljesnu njome po plohi stola. Nije volela da se
bakće sa arhivistima koji su je zasipali odgovorima na njena pitanja.
Predstavljali su oholu skupinu punu tajnih šala. Čula je kako porede svoj SPZ
rad sa uzgajanjem stoke, kulturama na poljoprivrednim dobrima i upravom za
trkaće životinje. Proklete bile njihove šale! U ovom času prva odluka bila je
daleko važnija no što su to one mogle da zamisle. Te poslušne sestre, koje su
samo ispunjavale naredbe, nisu imale Tarazine odgovornosti.
Podigla je glavu i pogledala preko sobe u nišu sa bistom sestre Čenoe, jedne od
onih koje su pripadale dalekoj istoriji i koje su se susretale i razgovarale sa
Tiraninom.
Ti si znala, pomisli Taraza. Nikad nisi bila časna majka, ali si ipak znala.
Tvoji izveštaji to pokazuju. Kako si uspela da donosiš prave odluke?
Odradin zahtev za vojnom pomoći zahtevao je hitan odgovor. Vremenski tesnac je
bio veliki. No, sa nestankom Tega, Lusile i gole, morao se sa svom hitnošću
primeniti plan za vanredne okolnosti.
Prokleti Teg!
Još njegovog neočekivanog ponašanja. Nije, razume se, mogao da ostavi golu u
opasnosti. Švangijuina akcija je bila predvidljiva.
Šta je Teg učinio? Da li se sklonio u Isai ili neki drugi od većih gradova na
Gamuu? Ne. Da je to bio slučaj, Teg bi se do sada javio uz pomoć jedne od tajnih
veza koje su njih dvoje obezbedili. Posedovao je potpun spisak tih veza i lično
je proverio neke od njih.
Teg, očigledno, nije imao previše poverenja u te veze. Zapazio je nešto za vreme
svog inspekcijskog pohoda što joj nije preneo preko Belonde.
Biće neophodno pozvati Burzmalija i dati mu, razume se, samo osnovna uputstva.
Burzmali koga je lično Teg obučio, bio je najbolji: prvi kandidat za vrhovnog
bašara. Burzmali se mora poslati na Gamu.
Igram se pogađanja, pomisli Taraza.
Ali ako je Teg otišao u sklonište, na Gamuu mora da je otpočela potera. Rakis
mora da pričeka. Ovaj potez je očito sadržao izvesne privlačnosti. Esnaf neće
biti uzbuđen. Tleilaksi i oni iz Raštrkavanja će, međutim, sigurno zagristi
mamac. Ukoliko Odrade nije uspela da namami u klopku onog Tleilaksa... ne,
Odrade nije mogla da omane. Makar je to bilo gotovo izvesno.
Neočekivano.
Vidiš, Milese? Naučila sam nešto od tebe!
Ništa od svega ovoga, ipak, nije pomelo snage opozicije unutar Sestrinstva.
Taraza položi oba dlana na sto i snažno ih pritisnu, kao da pokušava da na taj
način oseti raspoloženje žena u Kapitolu, onih koje su delile Švangijuino
mišljenje. Glasno suprotstavljanje, ali to je do sada po pravilu značilo da se
priprema nasilan udar.
Šta da radim?
Smatralo se da je Vrhovna majka imuna na neodlučnost u trenucima krize. Ali veza
sa Tleilaksima izbacila je iz ravnoteže njihove podatke. Neke od Odradinih
preporuka činile su se očitim, i već su bile prenesene. Do te tačke plan je bio
verodostojan i jednostavan.
Odvesti Vafa u pustinju daleko od radoznalih očiju. Skovati situaciju in-
extremis i sledstvena religijska iskustva u starom i pouzdanom obrascu koji je
postavljala Misionarija Protectiva. Proveriti da li Tleilaksi koriste gola
proces za postizanje svoje vrste besmrtnosti. Odrade je bila savršeno sposobna
da sprovede toliko od izmenjenog plana. Mnogo toga je, međutim, zavisilo i od te
mlade žene, Šeane.
I sam crv je nepoznanica.
Taraza se podseti da današnji crv nije isti kao prvobitni crv sa Rakisa. Uprkos
Šeaninom osvedočenom vladanju nad njima, oni su bili nepredvidljivi. Kao što bi
Arhive rekle o njima: nije bilo zapisa na trakama. Taraza gotovo da nije
sumnjala da je Odrade izvela tačan zaključak o Rakijancima i njihovim plesovima.
To je bila značajna prednost.
Jezik.
Ali mi ga ne govorimo. To je bila manjkavost.
Večeras moram da donesem odluku!
Taraza odasla svoju površinsku svest da tumara unatrag duž neprekinute linije
vrhovnih majki, svih onih ženskih sećanja sadržanih u krhkoj svesti nje same i
još dve druge - Belonde i Hesterion. Bio je to mukotrpan trag kroz Druga
sećanja, a ona se sećala suviše umornom da bi ga sledila. Upravo na kraju tog
traga nalazio se uvid u Muad'Diba, to atreidsko kopile koje je dvaput uzdrmalo
ovu vaseljenu - jednom vladajući Carstvom uz pomoć hordi svojih Slobodnjaka, a
potom izlegavši Tiranina.
Ako ovog puta izgubimo, to bi mogao biti naš kraj, pomisli ona. Moglo bi se
dogoditi da nas progutaju te paklene žene iz Raštrkavanja.
Alternativa se nametala sama od sebe: ono žensko dete sa Rakisa moglo bi se
smestiti u jezgro Sestrinstva da proživi svoj vek negde na kraju domašaja ne-
letelice. Spremno odstupanje.
Toliko toga je zavisilo od Tega. Da li je konačno izneverio Sestrinstvo ili je
pronašao neočekivan način da sakrije golu?
Moram da pronađem način da odugovlačim stvar, pomisli Taraza. Moramo dati Tegu
vremena da uspostavi vezu sa nama. Odrade će morati da rastegne plan na Rakisu.
Bilo je to opasno, ali se tako moralo učiniti.
Taraza se krutim pokretima podiže iz psu-naslonjače i uputi prema zamračenom
prozoru s druge strane. Planeta Kapitol ležala je u tami osenčenoj svetlošću
zvezda. Utočište: planeta Kapitol. Ovakve planete nisu više imale čak ni imena:
samo brojeve negde u Arhivama. Ova planeta bila je u vlasti Bene Geserita
četrnaest stotina godina, ali se i to moralo smatrati privremenim. Taraza
pomisli na ne-letelice koje su stražarile gore u orbiti: Tegov produbljeni
odbrambeni sistem. Pa ipak je Kapitol ostajao ranjiv.
Problem je imao i svoje ime: 'slučajno otkriće'.
Bio je to jedan večiti tok. Tamo u Raštrkavanju ljudska vrsta se širila
geometrijskom progresijom, vrveći preko neograničenog prostora. Tiraninova
Zlatna staza bila je, na kraju, obezbeđena. Da li je bilo tako? Dabome,
atreidski crv je planirao nešto više od prostog opstanka vrste.
Učinio nam je nešto što još nismo otkrile - ni posle svih ovih milenija. Mislim
da znam šta je učinio. Ipak, moja opozicija veli drugačije.
Jednoj časnoj majci nikada nije bilo lako da razmišlja o ropstvu koje su
podnosile pod Letom II, dok je gonio svoje carstvo tri i po hiljade godina duž
Zlatne staze.
Spotičemo se, sećajući se tih vremena.
Primetivši svoj odraz u tamnom plazu prozora, Taraza se zagleda u sebe. Bilo je
to smrknuto lice sa izrazom umora koji je bio lako vidljiv.
Imam sva prava da budem umorna i smrknuta!
Znala je da ju je obuka hotimično kanalisala u pravcu negativnih obrazaca. U
tome se sastojala njena odbrambena sposobnost i njena snaga. Ostajala je hladna
u svim ljudskim odnosima, pa čak i u zavođenjima koja je izvodila po nalogu
rasplodnih metresa. Taraza je bila večiti đavolov pobornik i ovo je postala
preovlađujuća snaga u čitavom Sestrinstvu, prirodna posledica njenog izbora za
Vrhovnu majku. U takvim okolnostima opozicija se lako razvijala.
Kao što sufi kažu: trulež se iz središta uvek širi prema spolja.
Međutim, ono što oni ne behu rekli bilo je da su neke truleži plemenite i
vredne.
Ponovo se suočila sa pouzdanijim pokretom: Raštrkavanje je tokom ljudskih seoba
primilo Tiraninovu pouku, promenilo je na nepoznate načine, ali u krajnjoj
liniji podložne prepoznavanju. Vremenom će biti pronađen način da se neutrališe
nevidljivost ne-letelica. Taraza nije mislila da su ljudi iz Raštrkavanja ovo
otkrili - barem ne oni koji su se skrivali na mestima na kojima su se izlegli.
Nije bilo nikakvog apsolutno sigurnog prolaza kroz te međusobno suprotstavljene
sile, ali je smatrala da se Sestrinstvo naoružalo najbolje što je moglo. Problem
je bio sličan onom sa kojim su bili suočeni Esnafovi navigatori, provlačeći
svoje brodove kroz prevoje svemira tako da izbegnu sudare ili klopke.
Klopke su bile ključ, a upravo je Odrade postavila klopku Sestrinstva za
Tleilakse.
Kada bi Taraza pomislila na Odrade, što se često događalo u ovo vreme krize,
njihovo dugo druženje je dobijalo potvrdu. Bilo je to kao da je gledala u
izbledelu tapiseriju na kojoj su neke figure ostale svetle. Najblistavije od
svega, koja je Odradi osiguravala položaj sasvim blizu zapovedništvu
Sestrinstva, bila je njena sposobnost da prozire kroz pojedinosti i doseže do
iznenađujećeg srca sukoba. Bio je to oblik onog prokletog atreidskog dara za
predviđanje, koji je potajno dejstvovao i u njoj. Korišćenje tog skrivenog
talenta izazvalo je najveći deo opozicije i predstavljalo je argument kome je
Taraza morala da prizna važnost u najvećoj meri. Ta stvar je delovala duboko
ispod površine, a njegovi skriveni pokreti bili su naznačeni tek povremenom
uzburkanošću - i u tome je bio problem!
"Koristimo je, ali budimo spremni da je uklonimo", zalagala se Taraza. "Uvek
ćemo imati većinu njenih izdanaka."
Taraza je znala da može da se osloni na Lusilu... pod uslovom da je Lusila
uspela negde da pronađe neko sklonište zajedno sa Tegom i golom. Moguće ubice
postojale su, razume se, i na Rakisu. Možda će to oružje uskoro morati da se
upotrebi.
Taraza iznenada oseti unutrašnji nemir. Druga sećanja su zagovarala najveću
moguću obazrivost. Nikada više ne izgubiti kontrolu nad rasplodnim linijama! Da,
ukoliko bi Odrade izmakla pokušaju uklanjanja, bila bi zauvek otuđena. Odrade je
bila potpuna časna majka, a izvesno je da su još neke od takvih ostale u
Raštrkavanju - ne među Uvaženim Naložnicama, prema uvidu Sestrinstva, ali...
ipak...
Nikad više! Bio je to borbeni moto. Nikada još jedan Kvizac Haderah ili Tiranin.
Kontrolisati roditelje. Kontrolisati njihove izdanke.
Časne majke nisu umirale sa umiranjem tog tela. One su ponirale sve dublje i
dublje u živo jezgro Bene Geserita, sve dok i njihova slučajna uputstva, pa čak
i nesvesna opažanja, ne bi postala deo kontinuiteta Sestrinstva.
Ne sme se pogrešiti u pogledu Odrade!
Ponašanje prema Odradi zahtevalo je naročito prilagođavanje i izuzetnu
obazrivost. Odrade, koja je dopuštala sebi određene ograničene naklonosti,
'blagu toplinu' kako je ona to nazivala, tvrdila je da osećanja obezbeđuju
dragocen unutrašnji uvid pod uslovom da ne ovladaju tobom. Taraza je na tu
'blagu toplinu' gledala kao na put do Odradinog srca, ranjiv otvor.
Znam šta misliš o meni, Dar, sa tvojom blagom toplinom prema staroj drugarici iz
školskih dana. Misliš da sam potencijalna opasnost za Sestrinstvo, ali da uz
pomoć smotrenih prijatelja mogu da budem spasena od same sebe.
Taraza je znala da neke od njenih savetnica dele Odradino mišljenje. Ćutke su
slušale i uzdržavale se od procena. Većina njih je i dalje sledila vođstvo
Vrhovne majke, ali su mnoge znale za Odradin divlji talenat i prepoznavale
Odradine sumnje. Samo je jedna stvar držala većinu sestara na liniji i Taraza se
u tom pogledu nije dala zavaravati.
Svaka Vrhovna majka je delala na temelju duboke odanosti Sestrinstvu. Ništa nije
smelo da ugrozi kontinuitet Bene Geserita, pa čak ni ona sama. Na svoj precizan
i strog način prosuđivanja, Taraza je razmotrila svoj odnos prema kontinuiranom
bitisanju Sestrinstva.
Očito nije postojala neposredna nužnost za uklanjanje Odrade. Pa ipak, Odrade je
bila toliko blizu središtu plana sa golom da je malo toga moglo izmaći njenom
osetljivom opažanju. Mnogo toga što joj nije bilo otkriveno postaće joj znano.
Atreidski manifest bio je gotovo kao kocka. Odrade, čiji se izbor za tvorca
Manifesta prirodno nametnuo, mogla je jedino da postigne dublji unutrašnji uvid
u samu sebe dok je pisala dokument, ali su reči po sebi predstavljale najveću
moguću prepreku otkriću.
Vaf će to uvažiti, znala je Taraza.
Okrenuvši se od tamnog prozora Taraza se vrati do svoje psu-naslonjače. Trenutak
ključne odluke - ići ili ne ići - mogao se odložiti; međutim, morali su se
preduzeti posredni koraci. Sastavila je u svesti obrazac poruke i proverila ga
dok je upućivala poziv Burzmaliju. Bašarov najomiljeniji učenik moraće da bude
poslat u akciju, ali ne u skladu sa Odradinim željama.
Poruka Odradi bila je u osnovi jednostavna:
"Pomoć je na putu. Ti si na pozornici, Dar. Samostalno prosuđuj o svemu što se
tiče Šeanine bezbednosti. U svim ostalim stvarima koje nisu u neskladu sa mojim
naređenjima, sprovodi naš plan."
Tako. To je bilo to. Odrade je imala njena uputstva, bitne činioce koje će
prihvatiti kao 'plan', uprkos tome što će biti svesna da je obrazac nepotpun.
Odrade će poslušati. Ono 'Dar' je bilo kao milovanje, pomisli Taraza. Dar i Tar.
Prolaz do Odradine ograničene topline neće biti valjano zaštićen iz Dar-i-Tar
pravca.
24.
Dugačak sto s desne strane postavljen je za gozbu na kojoj će biti poslužen
pečeni pustinjski kunić u sosu od sepede. Ostala jela, gledano od kraja stola u
pravcu kretanja kazaljke na satu, jesu eplomaž sirian, čuka pod staklom, kafa sa
melanžom (obratite pažnju na krestu atreidskog sokola na posudi za kafu) pot-a-
oj i, u jednoj balutskoj kristalnoj boci, iskričavo kaladansko vino. Obratite
pažnju na drevni detektor otrova sakriven u svećnjaku.
Dar-es-Balat, opis na jednoj muzejskoj pločici
Teg pronađe Dankana u sićušnoj niši za ručavanje, pokraj ne-kuglene jarko
osvetljene kuhinje. Zastavši u prolazu koji je vodio do niše Teg pomno osmotri
Dankana: posle osam dana provedenih ovde momak izgleda da se konačno oporavio od
čudne jarosti koja ga je obuzela kada su stupili u prolaznu cev kugle.
Prošli su kroz jednu plitku pećinu ispunjenu mošuskim mirisom lokalnog medveda.
Stenje na dnu jazbine nije bilo stenje, mada bi izdržalo i najpodrobnije
ispitivanje. Jedna blaga izbočina u stenju podigla bi se, ako ste za nju znali
ili slučajno nabasali na tajni kod. Taj kružno-spiralni pokret otvarao je ceo
zadnji zid pećine.
Prilazna cev, koja je automatski blesnula čim su zatvorili vrata za sobom, bila
je ukrašena harkonenskim grifonima po zidovima i tavanici. Togu pade na um kako
mora da je izgledao mladi Patrin kada je prvi put nabasao na ovo mesto (Šok!
Strahopoštovanje! Oduševljenje!) te propusti da opazi Dankanovu reakciju sve dok
potpuno režanje nije ispunilo sav taj ograđen prostor.
Dankan je stajao i režao (gotovo ječao), stisnutih pesnica, pogleda prikovanog
za jednog harkonenskog grifona koji se protezao duž zida s desne strane. Bes i
zbunjenost borili su se za prevlast na njegovom licu. On podiže obe pesnice i
lupi njima po uzdignutom obličju, raskrvavivši ih.
"Neka im usud dodeli najdublje jame pakla!" povika on.
Bila je to čudno zrela psovka za jednog mladića.
Istog časa kada su reči bile izgovorene Dankan ponovo poče nekontrolisano da se
trese. Lusila ga obrgrli jednom rukom i stade ga milovati po vratu, umirujuće,
gotovo senzualno, sve dok nije prestao da drhti.
"Zašto sam to učinio?" prošaputa Dankan.
"Saznaćeš kad ti se vrate izvorna sećanja", odgovori ona.
"Harkoneni", prošapta Dankan i krv mu obli lice. On podiže pogled ka Lusili.
"Zašto ih toliko mrzim?"
"Reči to ne mogu objasniti", napomenu ona. "Moraćeš da sačekaš na sećanja."
"Ne želim sećanja!" Dankan prostreli Tega jednim zbunjenim pogledom. "Da! Da,
želim ih!"
Kasnije, kada je u niši za ručavanje podigao pogled prema Tegu, Dankanovo
sećanje se vratilo na taj trenutak.
"Kada, Bašare?"
"Uskoro."
Teg osmotri prostoriju. Dankan je sedeo sam za samoperućim stolom, sa šoljom
smeđe tečnosti pred sobom. Teg prepoznade miris: jedna od mnogih začinskih
mešavina iz nulentropskih spremnika. Spremnici su predstavljali riznicu
egzotičnih namirnica, odeće, oružja i drugih artefakata - muzej čija se vrednost
nije mogla proceniti. Svuda po kugli nalazio se tanak sloj prašine ali nije
došlo do kvarenja namirnica koje su u njoj bile uskladištene. Svaki komadić
hrane bio je začinjen melanžom čija količina nije bila dovoljna da od čoveka
stvori zavisnika, sem ako niste proždrljivac, ali on je svuda bio prisutan. Čak
je i konzervirano voće bilo posuto začinom.
Smeđa tečnost u Dankanovoj šolji bila je jedna od tvari koje je Lusila okusila i
za koju je objavila da je u stanju da održava život. Teg nije tačno znao kako
časne majke to postižu, ali i njegova majka bila je u stanju da to čini. Samo
jedan zalogaj bio im je dovoljan da znaju od čega se jelo ili piće sastoje.
Pogled bačen na kitnjasti sat postavljen u zidu na zatvorenom kraju niše kaza
Tegu da je vreme odmaklo više nego što je mislio, da su duboko zašli u treći čas
njihovog neočekivano slobodnog popodneva. Dankan bi trebalo još da se nalazi na
brižljivo uređenom podijumu za složene vežbe, ali obojica su primetili da se
Lusila uputila u više predele kugle; Teg je u tome video priliku da njih dvojica
nasamo porazgovaraju.
Privukavši stolicu, Teg se smesti sa suprotne strane stola.
Dankan mu se obrati: "Mrzim ove časovnike!"
"Ti ovde sve mrziš", odvrati Teg, ali ipak po drugi put pogleda na sat. Bila je
to još jedna starina, okrugli brojčanik sa dve slične skazaljke i jednim
digitalnim brojačem sekundi. Dve skazaljke predstavljale su priapean - naga
ljudska obličja: jednog krupnog muškarca sa ogromnim falusom i sitnu ženu široko
razmaknutih nogu. Svaki put kada bi se dve skazaljke sata srele, muškarac bi
prodirao u ženu.
"Deluje prosto", složi se Teg. On pokaza na Dankanovo piće: "Dopada ti se to?"
"Nije loše, gospodine. Lusila kaže da treba da ga pijem posle vežbanja."
"Moja majka mi je pravila neko slično piće za okrepljenje posle velikih napora",
složi se Teg. On se nagnu napred i udahnu vazduh prisećajući se ukusa koji mu je
ostajao u ustima, zasitnog melanža u nozdrvama.
"Gospodine, koliko dugo još moramo ovde ostati?" upita Dankan.
"Dok nas ne pronađu pravi ljudi ili dok ne budemo sigurni da nas neće pronaći."
"Ali... odsečeni ovde unutra, kako ćemo znati?"
"Kada prosudim da je došlo vreme, uzeću zaštitno ćebe i počeću da stražarim
napolju."
"Mrzim ovo mesto!"
"Očigledno. Ali zar nisi naučio ništa o strpljenju?"
Dankan napravi grimasu. "Gospodine, zašto me sprečavate da se nađem nasamo sa
Lusilom?"
Teg, koji je počeo da izdiše vazduh dok je Dankan govorio, nastavi da to čini
sasvim lagano, a onda posle kratke pauze ponovo udahnu. Znao je, doduše, da je
momak to primetio. Ako je Dankan znao, onda i Lusila mora da zna!
"Ne mislim da Lusila zna šta radite, gospodine", nastavi Dankan, "ali to postaje
očigledno." On se osvrnu oko sebe. "Da joj ovo mesto nije toliko zaokupilo
pažnju... Gde li se samo izgubila?"
"Mislim da je gore u biblioteci."
"Biblioteci!"
"Slažem se da je primitivna, ali je takođe i očaravajuća." Teg podiže pogled ka
spiralnoj rezbariji na obližnjoj kuhinjskoj tavanici. Došao je trenutak odluke.
Nije se moglo računati da će Lusila još dugo biti zabavljena drugim stvarima.
Doduše, Teg je delio njenu očaranost. Lako je bilo izgubiti se u ovim čudesima.
Celokupan kompleks ne-kugle, nekih dve stotine metara u prečniku, predstavljao
je fosil koga vreme nije dodirnulo još od Tiraninovog doba.
Kada je govorila o tome Lusilin glas postajao je promukao i pomalo šaputav.
"Tiranin je, razume se, morao znati za ovo mesto."
Tegova mentatska svest istog časa je uronila u ovu opasku. Zašto je Tiranin
dozvolio porodici Harkonen da protraći toliki deo svog preostalog bogatstva na
jedno ovakvo preduzetništvo?
Možda baš iz toga razloga - da ih iscedi.
Cena mita i esnafskog prevoza iz iksijanskih fabrika mora da je bila
astronomska.
"Da li je Tiranin znao da će jednog dana nama zatrebati ovo mesto?" upitala je
Lusila.
Ne izbegavajući da prizna predskazivačke moći Leta II, koje je ovaj tako često
pokazivao, Teg se složi.
Gledajući sada u Dankana koji je sedeo nasuprot njemu, Teg oseti kako mu se
kostreše dlačice na vratu. Bilo je nečeg utvarnog u vezi s ovim harkonenskim
skrovištem, kao da je sam Tiranin možda bio ovde. Šta se zbilo sa Harkonenima
koji su ga sagradili? Teg i Lusila nisu našli apsolutno nikakve tragove koji bi
nagovestili zašto je kugla bila napuštena.
Nijedno od njih nije bilo u stanju da tumara kroz ne-kuglu a da pri tom ne oseti
reski miris istorije. Tega su sve vreme zbunjivala pitanja bez odgovora.
I Lusila je napomenula nešto u tom smislu.
"Gde li su otišli? Nema ničeg u mojim Drugim sećanjima što bi nas uputilo na
odgovor."
"Možda ih je Tiranin izmamio napolje i pobio?"
"Vraćam se u biblioteku. Možda ću danas nešto pronaći."
Prva dva dana njihovog boravka tu, Lusila i Teg su podrobno ispitali kuglu. Tih
i mrzovoljan, Dankan se vukao za njima kao da se plaši da ga ne ostave samog.
Svako novo otkriće ispunilo bi ih strahopoštovanjem ili zapanjilo.
Dvadeset jedan kostur očuvan u providnom prolazu duž zida blizu središta!
Stravični posmatrači svih onih koji su tuda prolazili na putu ka mašinskim
komorama i nulentropskim spremnicima.
Patrin je upozorio Tega na kosture. Na jednom od svojih prvih mladalačkih
istraživanja kugle Patrin je pronašao zapise u kojima je stajalo da su mrtvaci
bili umetnici koji su sagradili ovo mesto, a koje su Harkoneni pogubili kako bi
sačuvali tajnu.
Sve u svemu, kugla je predstavljala zadivljujuće dostignuće, zatvoren prostor
izvan upliva vremena, odsečen od svega spoljašnjeg. Posle svih ovih milenijuma,
njena mašinerija bez trenja još je stvarala mimetičku projekciju koju ni
najmoderniji uređaji nisu mogli da razlikuju od pozadine što se sastojala od
prljavštine i stenja.
"Sestrinstvo mora da dobije ovo mesto netaknuto!" neprestano je ponavljala
Lusila. "To je prava riznica! Čak su vodili i zapise o porodičnom
rasplođavanju!"
To nije bilo sve što su Hrakoneni ovde sačuvali. Tega su stalno iznova odbijali
tananost i prostota gotovo svega u kugli. Poput onog sata! Odeća, uređaji za
održavanje sredine, za obrazovanje i zabavu - u svaku stvar bio je utisnut taj
harkonenski poriv da nametnu svoje neodoljivo osećanje nadmoćnosti nad svim
ostalim ljudima i nad svim merilima.
Još jednom Teg zamisli Patrina kao mladića, možda ne starijeg od ovog gole, na
ovom mestu. Šta je navelo Patrina da tu tajnu čuva samo za sebe, da je tolike
godine ne otkrije čak ni vlastitoj ženi? Patrin nikada nije pomenuo razloge koji
su ga naveli na ćutanje, ali Teg je izveo vlastite zaključke. Nesrećno
detinjstvo. Potreba za vlastitim tajnim mestom. Prijatelji koji nisu bili
prijatelji, već samo ljudi koji su vrebali priliku da se obrecnu na njega.
Nijednom od tih sadruga nije mogao dozvoliti da deli s njim jedno takvo čudo.
Bilo je njegovo! Bilo je to više od nekog mesta osamljene sigurnosti.
Predstvljalo je Patrinovo privatno znamenje pobede.
"Proveo sam, bašare, mnoge srećne časove tamo. Sve još radi. Zapisi su drevni,
ali odlični, kada jednom razaberete dijalekat. Mnogo je znanja na tom mestu.
Razumećete kada stignete tamo. Razumećete mnoge stvari o kojima vam nikada nisam
govorio."
Na drevnom podijumu za vežbanje bili su vidljivi tragovi Patrinovog čestog
korišćenja. Zamenio je kodiranje oružja nekih automata na Tegu prepoznatljiv
način. Merači vremena svedočili su o časovima provedenim u mučenju mišića
složenim vežbama. Ova kugla objašnjavala je one Patrinove osobine kojima se Teg
uvek divio. Ovde su bile oštrene prirodne osobine.
Automati ne-kugle bili su, međutim, posebna stvar.
Većina njih predstavljala je prkos drevnim zabranama protiv ovakvih uređaja. I
više od toga: neke su bile napravljene zbog zadovoljstva, što je potvrđivalo i
najgnusnije priče koje je Teg čuo o Harkonenima. Bol kao zadovoljstvo! Na svoj
način, ove stvari bile su objašnjene za čist nepokolebljiv moral koji je Patrin
poneo sa Gamua.
Odvratnost stvara vlastita ustrojstva.
Dankan otpi poveći gutljaj pića i zagleda se u Tega preko ivice šolje.
"Zašto si sišao ovamo kada sam te molio da završiš poslednju rundu vežbi?" upita
Teg.
"Vežbanje nema smisla." Dankan spusti šolju.
Pa, Taraza, pogrešila si, pomisli Teg. Težnja za potpunom nezavisnošću javila se
u njemu pre no što si to predvidela.
Dankan je, takođe, prestao da oslovljava svog bašara sa 'gospodine'.
"Odbijaš da me poslušaš?"
"Ne, u stvari."
"Pa šta onda, u stvari, radiš?"
"Moram da saznam!"
"Nećeš me baš mnogo voleti kada budeš znao."
Dankan pogleda zbunjeno. "Gospodine?"
Ahhh, 'gospodine' se vratilo!
"Pripremao sam te za izvesne vrste veoma jakog bola", reče Teg. "To je potrebno
zbog tvojih izvornih sećanja."
"Bola, gospodine?"
"Nije nam poznat nijedan drugi način da povratimo pravog Dankana Ajdaha - onog
koji je umro."
"Gospodine, ako ste u stanju to da učinite, biću vam više nego zahvalan."
"To sada kažeš. Ali tada ćeš me možda videti samo kao još jedan od bičeva u
rukama onih koji su te prizvali u život."
"Zar nije bolje znati, gospodine?"
Teg pređe spoljašnjim delom šake preko usta. "Ako me budeš mrzeo... to neću moći
da ti prebacim."
"Gospodine, da ste na mom mestu, zar biste se tako osećali?" Dankanov stav, boja
glasa, izraz lica... sve je iskazivalo drhtavu zbunjenost.
Do sada je dobro, pomisli Teg. Postupni koraci bili su izvođeni sa tačnošću koja
je zahtevala da svaki golin odgovor bude pažljivo protumačen. Dankana je sada
ispunjavala nesigurnost. Želeo je nešto i bojao se toga.
"Ja sam tvoj učitelj, ne otac!" uzviknu Teg.
Dankan ustuknu, grubo upitavši: "Zar mi niste prijatelj?"
Dvosmerna ulica. Pravi Dankan Ajdaho moraće sam da odgovori na to pitanje.
Dankanov pogled postade zamagljen. "Hoću li se sećati ovog mesta, Tvrđave,
Švangijue i..."
"Svega. Izvesno vreme prelamaće ti se kroz dvostruko sećanje u perspektivi, ali
sve ćeš upamtiti."
Preko mladog lica pređe senka cinizma, a kada je progovorio u glasu mu se
osećala ogorčenost. "Znači, vi i ja postaćemo sadruzi."
Glasom u kome je u punoj meri došla do izražaja bašarska odsečnost i
bespogovornost, Teg nastavi u potpunosti da sledi uputstva za ponovno buđenje.
"Nisam baš zainteresovan da postanem tvoj drug." On upravi svoj istraživački
pogled u Dankana. "Jednog dana možda ćeš postati bašar. Mislim da nije
isključeno da poseduješ prave osobine. Ali do tada ću ja već dugo biti mrtav."
"Vi drugujete samo sa bašarima?"
"Patrin je bio moj drug, a nikada se nije uzdigao iznad četovođe."
Dankan se zagleda u svoju praznu šolju, pa u Tega. "Zašto niste naručili ništa
za piće? I vi ste teško vežbali tamo gore."
Pronicljivo pitanje. Ne treba potcenjivati ovu mladost. Znao je da je međusobno
deljenje hrane jedan od najdrevnijih obreda združivanja.
"Miris tvoga bio mi je dovoljan", odgovori Teg. "Stara sećanja. Sad mi nisu
potrebna."
"Zašto ste onda sišli ovamo?"
Evo ih, otkrivaju se u mladićevom glasu - nada i strah.
Želeo je da Teg izgovori jednu određenu stvar.
"Želeo sam da pažljivo odmerim dokle su te ta tvoja vežbanja odvela", reče Teg.
"Bilo mi je potrebno da siđem ovamo i pogledam te."
"Zašto tako pažljivo?"
Nada i strah! Došlo je vreme za uvođenje u žižu.
"Nikada ranije nisam uvežbavao jednog golu."
Gola. Ta reč ostade u vazduhu između njih, mešajući se sa kuhinjskim mirisima
koje filteri kugle nisu uklonili. Gola. Bila je povezana sa mirisom začina iz
Dankanove prazne šolje.
Dankan se nagnu napred ćuteći sa strogim izrazom lica. Tegu pade na um Lusilina
primedba: "Ume da se koristi ćutanjem."
Kada postade jasno da Teg neće podrobnije objasniti taj jednostavni iskaz,
Dankan se razočarano povuče. Levi ugao usta mu se opusti, što mu je davalo
sumoran izgled čoveka koga nešto iznutra izjeda. Sve se sticalo u unutrašnjoj
žiži, onako kako je i trebalo.
"Nisi sišao ovamo da bi bio sam", reče Teg. "Došao si ovamo da se sakriješ. Još
se kriješ tamo unutra, i misliš da te niko nikada neće pronaći."
Dankan šakom prekri usta. Bio je to znak na koji je Teg čekao. Uputstva vezana
za ovaj trenutak bila su jasna: "Gola želi da mu se probude izvorna sećanja, ali
ih se veoma plaši. To je najveća prepreka koju morate prebroditi."
"Skini šaku s usta!" naredi Teg.
Dankan spusti šaku kao da se opekao. Zurio je u Tega poput ulovljene životinje.
"Govori istinu", upozoravala su Tegova uputstva. "U ovom trenutku, sva su mu
čula krajnje izoštrena; gola će ti čitati misli."
"Želim da znaš", nastavi Teg, "da mi se gadi ono što mi je Sestrinstvo naložilo
da učinim."
Dankan kao da se skupio u samoga sebe. "Šta su vam to naložili da učinite?"
"Veštine kojima je trebalo da te naučim nisu savršene."
"Nisu savršene?"
"Jedan njihov deo sastojao se u opsežnom treningu; to je intelektualni deo. Što
se toga tiče, proizveden si u zapovednika regimente."
"To je viši položaj nego što je bio Patrinov?"
"Zar on nije bio vaš drug?"
"Jeste."
"Rekli ste da se nikada nije uzdigao iznad četovođe!"
"Patrin je bio sasvim sposoban da preuzme upravu i nad čitavom multiplanetnom
vojskom. Bio je taktički čarobnjak, čiju sam mudrost koristio u mnogim
prilikama."
"Ali rekli ste da on nikada..."
"To je bio njegov izbor. Nizak rang omogućavao mu je svagdašnje dodire koji su
nam obojici mnogo puta koristili."
"Zapovednik regimente?" Dankanov glas bio je jedva nešto čujniji od šapata.
Zurio je u površinu stola.
"Poseduješ intelektualnu sposobnost da razabireš funkciju, pomalo si nagao, ali
iskustvo to obično izgladi. Tvoja umešnost u rukovanju oružjem prevazilazi tvoje
godine."
Još ne gledajući u Tega, Dankan upita: "Koliko mi je godina... gospodine?"
Upravo onako kako su uputstva upozoravala: Gola će obilaziti oko središnjeg
pitanja kao mačka oko miša. "Koliko mi je godina? Kolika je starost jednog
gole?"
Teg uzvrati hladnim, optužujućim glasom: "Ako želiš da saznaš tvoje gola-godine,
zašto to ne pitaš?"
"Koli... koliko je godina u pitanju, gospodine?"
U mladićevom glasu bilo je toliko jada da Teg oseti kako mu se u uglovima očiju
javljaju suze. Na ovo je takođe bio upozoren. Ne pokazujte suviše sažaljenja!"
On se izvuče, pročistivši grlo. Zatim reče: "To je pitanje na koje samo ti možeš
odgovoriti."
Uputstva su bila jasna: "Vrati razgovor na njega! Neka ostane fokusiran unutra.
Emocionalni bol isto je tako važan za ovaj proces kao i fizički."
Duboki uzdah protrese Dankana. On čvrsto zaklopi oči. Kada je Teg prvobitno seo
za sto, Dankan je pomislio: Da li je ovo taj trenutak? Hoće li to sada učiniti?
Ali Tegov optužujući ton, verbalni napadi, bili su potpuno neočekivani. A sada
je, opet, Teg zvučao pokroviteljski.
Ponaša se pokroviteljski prema meni!
Ciničan bes proključa u Dankanu. Da li ga Teg smatra za budalu koju može
prevariti najjednostavnijim trikom - položajem zapovednika? Boja glasa i držanje
sami po sebi mogu podjarmiti tuđu volju. Doduše, Dankan je još nešto osetio u
tom pokroviteljskom držanju: jezgro od plastičelika koje neće biti probijeno.
Integritet... cilj. I Dankan je primetio da su suze potekle, gest za izgovor.
Otvorivši oči i pogledavši pravo u Tega, Dankan reče: "Nemam nameru da budem
neuljudan, nezahvalan ili grub, gospodine. Ali ne mogu dalje bez odgovora."
Tegova uputstva bila su jasna: "Znaćete kada golu obuzme očajanje. Nijedan gola
neće pokušati da ga sakrije. To je osobenost njihove psihe. Prepoznaćeš je u
glasu i držanju."
Dankan je gotovo stigao do kritične tačke. Sada je tišina išla na ruku Tegu.
Primorati Dankana da postavlja vlastita pitanja, da sam odredi svoj smer.
Dankan reče: "Da li ste znali da sam jednom razmišljao o tome da ubijem
Švangiju?"
Teg otvori usta i zatvori ih ne ispustivši nikakav zvuk. Tišina! Ali momak je
bio ozbiljan!
"Plašio sam je se", dodade Dankan. "Ne dopada mi se kada se nečega plašim." On
obori pogled. "Jednom ste mi rekli da mrzimo samo ono što je za nas stvarno
opasno."
"Približiće se i povući, približiti i ponovo povući. Čekajte dok ne uroni."
"Ne mrzim vas", reče Dankan, pogledavši još jednom Tega. "Zamerio sam vam kada
ste mi u lice rekli da sam gola. Ali Lusila je u pravu: nikada ne treba zamerati
na istini čak i kada boli."
Teg protrlja usne. Osećao je potrebu da progovori, ali još nije nastupilo vreme
uranjanja.
"Zar vas ne iznenađuje što sam razmatrao mogućnost ubistva Švangijue?" upita
Dankan.
Teg ostade nepomičan. Čak i pomeranje glave moglo je biti shvaćeno kao odgovor.
"Razmišljao sam o tome da joj sipam nešto u piće", reče Dankan. "Ali tako rade
kukavice, a ja nisam kukavica. Bilo šta da sam, inače, ali to nisam."
Teg ostade nemo nepomičan.
"Mislim da je vama, bašare, odista stalo do toga šta se dešava sa mnom", reče
Dankan. "Upravo ste rekli: nikada nećemo biti drugovi. Ako preživim, prevazići
ću vas. Tada... tada će biti kasno za nas da postanemo drugovi. Govorili ste
istinu."
Teg nije bio u stanju da spreči duboko uvlačenje daha karakteristično za
mentatsko poimanje: ne izbegavajući znake snage u goli. Negde nedavno, možda
upravo u ovoj niši, mladić je prestao da bude mladić i postao muškarac. To
poimanje rastuži Tega. Zbilo se tako brzo! Između ta dva stadijuma nije bilo
uobičajenog odrastanja.
"Lusili, u stvari, nije stalo do toga šta se sa mnom zbiva, na način na koji je
vama stalo", reče Dankan. "Ona jednostavno sledi uputstva one Vrhovne majke,
Taraze."
Još ne! upozori Teg samog sebe. On ovlaži usne jezikom.
"Ometate Lusilina naređenja", reče Dankan. "Šta je to što ona treba da učini?
Trenutak je napokon nastupio. "Šta ti misliš da ona treba da učini?" zapita Teg.
"Ne znam!"
"Pravi Dankan Ajdaho bi znao."
"Ali vi znate! Zašto nećete da mi kažete?"
"Ja treba samo da ti pomognem da povratiš izvorna sećanja."
"Učinite onda to!"
"Jedino ti to, u stvari, možeš uraditi."
"Ne znam kako!"
Teg se pomeri na ivicu stolice, primakavši se, ali ne reče ni reči. Tačka
uranjanja? Osećao je da nešto nedostaje u Dankanovom očajanju.
"Poznato vam je da sam u stanju da čitam sa usana, gospodine", reče Dankan.
Jednom sam otišao u opservatoriju u Tvrđavi. Odatle sam video Lusilu i Švangiju
kako dole razgovaraju. Švangiju je rekla: 'Ne obraćaj pažnju na to što je toliko
mlad! Dobila si svoja naređenja!'"
Još jednom ostavši iz opreza nem Teg uzvrati Dankanu pogled. Sasvim je ličilo na
Dankana da se u potaji šunja po Tvrđavi, uhodi, traga za znanjem. A i sada, dok
je prebirao po vlastitom sećanju, nije shvatio da i dalje uhodi i traga... ali
na drugačiji način.
"Ne mislim da treba da me ubije", reče Dankan. "Vi znate šta ona treba da učini,
jer je sprečavate u tom naumu." Dankan lupi pesnicom po stolu. "Odgovorite mi,
prokleti da ste!"
Ahhh, potpuno očajanje!
"Mogu ti samo reći da je ono što ona namerava protivno mojim naređenjima. Sama
Taraza mi je naložila da te ojačam i da te čuvam, kako ti se ništa loše ne bi
desilo."
"Rekli ste da je moj trening bio... ne bez mene!"
"To je bilo neophodno. Bilo je potrebno pripremiti te za tvoja izvorna sećanja."
"Šta treba da radim?"
"To već znaš."
"Kažem vam da ne znam! Molim vas, poučite me!"
"Ti mnoge stvari radiš, iako te njima niko nije učio. Da li smo te učili da
budeš neposlušan?"
"Molim vas, pomozite mi!" Bio je to očajnički krik.
Teg primora sebe da bude ledeno nepristupačan. "Šta, do đavola, misliš da upravo
radim?"
Dankan stisnu obe pesnice i lupi njima po stolu usled čega mu šolja poskoči. On
se zagleda u Tega. Iznenada, čudan izraz pređe preko Dankanovog lica...
"Ko ste vi?" prošapta Dankan.
Ključno pitanje!
Tegov glas poput biča ošinu žrtvu koja mu je odjednom ostavljena na milost i
nemilost: "Šta ti misliš - ko sam?"
Izgled krajnjeg očajanja iskrivi Dankanove crte lica. Uspeo je samo da, boreći
se za vazduh, promuca: "Vi ste..."
"Dankane! Prekini sa tim glupostima!" Teg skoči na noge i pogleda ga odozgo sa
prividnim besom.
"Vi ste..."
Tegova desna ruka polete u brzom luku. Otvorenim dalnom udari Dankana po obrazu.
"Kako se usuđuješ da otkažeš poslušnost?" Leva ruka suknu napred i zadade novi
gromovit udarac. "Kako se usuđuješ?"
Dankan je reagovao tako munjevito da Teg oseti trenutak potpunog šoka, kao da ga
je udarila struja. Kakva brzina! Iako se Dankanov napad sastojao od raznorodnih
elemenata, bio je izveden u jednom zamahu: skok naviše, obe noge na stolici,
zaljuljana stolica, kretanje iskorišćeno da desnom šakom udari po Tegovim
osetljivim ramenim živcima.
Odgovorivši uvežvanim instinktima, Teg skoči u stranu i levom nogom opruženom
preko stola mlatnu Dankana u prepone. Teg još nije sasvim izmakao napadu. Brid
Dankanove šake nastavi da se kreće nadole i pogodi Tegovu ispruženu nogu ispod
kolena. Cela noga mu obamre.
Dankan otpuza preko stola, pokušavajući da sklizne unazad, iako je primio udarac
koji je trebalo da ga onesposobi. Teg se osloni levom šakom o sto, a drugom
sečimice udari Dankana po osnovi kičme, po neksusu koji mu je u poslednjih
nekoliko dana namerno bio oslabljen vežbanjima.
Dankan zastenja kada paralizujuća agonija prođe njegovim telom. Neko drugi ostao
bi nepokretan, vrištao bi, ali Dankan je samo stenjao dok je kretao da rastrgne
Tega, nastavivši napad.
Nemilosrdno, jer je to trenutak zahtevao, Teg je nastavljao da izaziva sve veći
bol kod svoje žrtve, svaki put nastojeći da Dankan vidi napadačevo lice u
trenutku najveće agonije.
"Posmatraj mu oči!" upozoravala su uputstva. I Belonda ga je, pobliže mu
objašnjavajući postupak, upozorila: "Izgledaće kao da gleda kroz tebe, ali zvaće
te Leto."
Mnogo kasnije, Teg je nailazio na teškoće kada je želeo da se priseti svake
pojedinosti postupka za ponovno buđenje koga se pridržavao. Znao je da je
nastavio da dela onako kako mu je naređeno, ali njegovo sećanje je odlutalo
ostavivši oslobođeno telo da samo ispuni izdata mu naređenja. Čudno, njegovo
varljivo sećanje pohitalo je u jedan drugi čin neposlušnosti: pobuna na Serbolu,
on, sredovečan, ali već bašar zavidne reputacije. Beše obukao svoju najbolju
uniformu, ali nije stavio medalje (bio je to odmeren gest) i pojavio se na
podnevnoj žezi bitkom preoranih serbolskih polja. Potpuno nenaoružan na putu
pobunjenika koji su napredovali.
Mnogi među napadačima dugovali su mu život. Većina njih nekada su mu bili
najodaniji saveznici. Sada su bili divlje neposlušni. A Tegovo prisustvo na
njihovom putu govorilo je tim vojnicima koji su napredovali:
"Neću nositi medalje koje svedoče o onome što sam učinio za vas kada smo bili
drugovi. Neću predstavljati ništa što bi moglo značiti da sam jedan od vas.
Nosim samo uniformu koja vam govori da sam još bašar. Ubijte me ako ste spremni
da idete toliko daleko u svojoj neposlušnosti."
Kada je većina napadačke sile odbacila oružje i stupila napred, neki od njihovih
zapovednika spustiše se na kolena pred svojim starim bašarom i on im prigovori:
"Preda mnom niste nikad morali da se klanjate ili spuštate na kolena! Vaše nove
vođe su vas naučile lošim navikama."
Kasnije, rekao je pobunjenicima da se slaže sa pojedinim njihovim pritužbama.
Serbol je bio gadno zloupotrebljavan. Takođe ih je upozorio:
"Jedna od najopasnijih stvari u vaseljeni je neuk narod koji ima opravdane
pritužbe. Ali ni to, međutim, nije ni izdaleka onoliko opasno kao obavešteno i
inteligentno društvo sa pritužbama. Štetu koju osvetoljubiva inteligencija može
da počini ne možete čak ni zamisliti. Tiranin bi izgledao kao blagonakloni otac
u poređenju sa onim što ste vi nameravali da stvorite!"
Razume se, sve je to, u jednom benegeseritskom kontekstu, bila istina koja mu je
malo pomogla u onome što mu je naloženo da učini sa Dankanom Ajdahom, golom - da
izazove umnu i fizičku agoniju kod gotovo bespomoćne žrtve.
Najlakše mu je bilo da se priseti pogleda Dankanovih očiju. One nisu menjale
žižu; zurile su izravno u Tegovo lice, čak i u trenutku poslednjeg vriska:
"Proklet da si Leto, šta to radiš?"
Nazvao me je Letom.
Teg odskoči dva koraka unazad. Osećao je žmarce i bol u levoj nozi na mestu gde
ga je Dankan udario. Teg shvati da dahće i da je na kraju snage. Bio je prestar
za ovakve napore, a ono što je upravo učinio natera ga da se oseća ukaljanim.
Doduše, postupak ponovnog buđenja bio je u potpunosti određen u njegovoj svesti.
Znao je da su gole nekada buđene tako što su ih nesvesno uslovljavali da
pokušaju ubistvo nekoga koga su voleli. Golina psiha bi, tako, rastrojena i
nagnana da se ponovo ustroji, uvek ostajala sa psihičkim ožiljcima. Ova nova
tehnika ostavljala je ožiljke na onome ko bi rukovodio tim postupkom.
Lagano, krećući se protiv volje mišića i živaca koji su bili ošamućeni od
agonije, Dankan skliznu unazad sa stola i zastade oslonivši se o stolicu,
podrhtavajući i zureći u Tega.
Tegova uputstva su glasila: "Morate stajati veoma mirno. Ne pomerajte se.
Dozvolite mu da vas gleda ukoliko to želi."
Teg je nepomično stajao, kako mu je bilo naloženo. Sećanje na pobunu na Serbolu
mu je iščilelo iz uma: znao je šta je onda učinio i šta je upravo uradio. Na
izvestan način, postojala je sličnost između te dve stvari. Pobunjenicima nije
saopštio nikakve krajnje istine (ako takvo nešto i postoji); samo onoliko koliko
je bilo potrebno da ih namami nazad u stado. Bol i njegove predvidljive
posledice. "Ovo je za tvoje vlastito dobro."
Da li je odista bilo dobro ono što su učinili ovom Dankanu Ajdahu, goli?
Teg se pitao šta se dešava u Dankanovoj svesti. Tegu je rečeno onoliko koliko je
bilo poznato o tim trenucima, ali sada je mogao da vidi da te reči nisu bile
primerene. Dankanove oči i lice samo su govorili o unutrašnjoj uzburkanosti -
užasno krivljenje usta i obraza, pogled koji je lutao tamo-amo.
Lagano, izvanredno u svojoj sporosti, Dankanovo lice se smiri. Telo je
nastavljalo da mu se trese. Osećao je otkucaje svoga tela kao nešto udaljeno,
bolove i probadanje kao nešto što je trpeo neko drugi. Doduše, on se nalazio
ovde, baš u ovom trenutku - koji god da je to trenutak bio i gde god da se to
mesto nalazilo. Njegova sećanja neće se zaplesti. Odjednom oseti da ne pripada
tom mestu, da mu je telo suviše malo, nepodobno za njegovo pre-golsko
postrojenje. Sada je probadanje i uvrtanje svesti bilo unutrašnje.
Tegovi instruktori su rekli: Njegova sećanja iz razdoblja pre no što je postao
gola prolaziće kroz filtere postavljene pošto je to postao. Jedan deo izvornih
sećanja vraćaće mu se u talasima. Sa drugima će se to sporije događati. Doduše,
neće doći do zaplitanja, sve dok se ne priseti prvobitnog trenutka smrti."
Belonda je tada izložila Tegu poznate pojedinosti o tom kobnom trenutku.
"Sardaukar", prošapta Dankan. On pređe unaokolo pogledom preko harkonenskih
simbola koji su prožimali ne-kuglu. "Careve prvorazredne trupe odevene u
harkonenske uniforme!" Vučje cerenje iskrivi mu usta. "Kako su samo to mrzeli!"
Teg ostade nemo oprezan.
"Ubili su me", reče Dankan. Bio je to ravnodušan, bezosećajan iskaz, još više
obeshrabrujući zbog jasnoće kojom je izgovoren. Divlja drhtavica prođe njime i
zatim splasnu. "Bar ih je desetak u toj maloj odaji." On pogleda pravo u Tega.
"Jedan od njih probio se do mene poput mesarske sekire i sručio mi se na glavu."
Oklevao je, grlo mu se stezalo. Pogled mu je ostao prikovan za Tega. "Da li sam
Polu omogućio da pobegne?"
"Na sva mu pitanja odgovorite istinom."
"Pobegao je."
Sada su stigli do odlučnog trenutka. Odakle Tleilaksima Ajdahove ćelije? Testovi
Sestrinstva pokazali su da su one originalne, ali sumnje su ostale. Tleilaksi su
sa ovim golom učinili nešto na svoju ruku. Njegova sećanja mogla bi im to
otkriti.
"Harkoneni..." započe Dankan. Njegova sećanja iz Tvrđave su se zaplela. "Oh, da.
Oh, da!" Protrese ga sumanuti smeh. On ispusti jedan žestok pobednički poklič
upućen davno mrtvom Baronu Vladimiru Harkonenu: "Uzvratio sam ti, Barone! Oh,
učinio sam to za sve one koje si uništio!"
"Sećaš se Tvrđave i stvari kojima smo te učili?" upita Teg.
Zbunjeno mrštenje izbrazda Dankanovo čelo dubokim borama. Emocionalni bol borio
se s njegovim fizičkim bolom. On klimnu u znak odgovora na Tegovo pitanje.
Postojala su dva života, jedan ispred koga se isprečio akslotski rezervoar i
drugi... drugi... Dankan je osećao da nije celovit. Nešto je ostalo potisnuto u
njemu. Ponovno buđenje nije bilo dovršeno. On se ljutito zagleda u Tega. Da li
je bilo još nečeg? Teg je bio okrutan. Neophodno okrutan? Da li je to bio način
na koji je trebalo vratiti golu u prvobitno stanje?
"Ja..." Dankan zavrte glavom poput neke velike ranjene životinje pred lovcem.
"Da li si povratio sva svoja sećanja?" navaljivao je Teg.
"Sva? Oh, da. Sećam se Gamua kada je bila Giedi I - naftom i krvlju natopljena
paklena rupa Carstva! Da, odista, bašare. Bio sam vredan učenik. Zapovednik
regimente!" Ponovo se nasmeja, zabacivši glavu na čudno zreo način, neprimeren
tom mladom telu.
Teg oseti iznenadnu plimu dubokog zadovoljstva, mnogo dublju od pukog olakšanja.
Odigralo se onako kako su rekli da će se odigrati.
"Da li me mrziš?" upita on.
"Da li vas mrzim? Nisam li vam rekao da ću vam biti zahvalan?"
Odjednom Dankan podiže šake i zagleda se u njih. Zatim spusti pogled na svoje
mladalačko telo. "Kakav izazov!" promrmlja on. Spusti zatim ruke i usredsredi se
na Tegovo lice, sledeći karakteristične crte. "Atreidi", reče on. "Svi ste tako
prokleto slični!"
"Ne svi", reče Teg.
"Ne govorim o spoljašnjosti, bašare." Oči mu iziđoše iz žiže. "Pitao sam koliko
mi je godina." Nastupi duga tišina, a zatim: "Bogovi dubina! Prošlo je toliko
vremena!"
Teg izgovori ono što mu je bilo rečeno da kaže: "Potreban si Sestrinstvu."
"U ovom nezrelom telu? Šta bi trebalo da uradim?"
"Stvarno ne znam, Dankane. Telo će sazreti i pretpostavljam da će ti časna majka
sve objasniti."
"Lusila?"
Iznenada, Dankan podiže pogled prema kitnjastoj tavanici, pa prema niši i njenom
baroknom satu. Prisetio se dolaska ovamo sa Tegom i Lusilom. Mesto je bilo isto,
ali nekako drugačije. "Harkoneni", prošapta on. Uputio je Tegu ozaren pogled.
"Da li vam je poznato koliko su članova moje porodice Harkoneni mučili i ubili?"
"Jedna od Tarazinih arhivistkinja podnela mi je izveštaj o tome."
"Izveštaj? Mislite da reči to mogu opisati?"
"Ne. Ali to je jedini odgovor koji mogu da ti pružim."
"Prokleti da ste, bašare. Zašto vi Atreidi uvek morate da budete tako iskreni i
časni?"
"Mislim da je to naše nasleđe."
"Tu ste potpuno u pravu." Glas je bio Lusilin i dopro je iza Tega.
Teg se ne osvrnu. Koliko je toga čula? Koliko dugo je stajala tamo?
Lusila priđe i stade do Tega, ali pažnja joj je bila usredsređena na Dankana.
"Vidim da ste obavili posao, Milese."
"Tarazina naređenja su doslovno izvršena", odvrati Teg.
"Bili ste veoma mudri, Milese", reče ona. "Mnogo mudriji nego što sam
pretpostavljala da možete biti. Tu vašu majku trebalo je oštro kazniti zbog
onoga čemu vas je naučila."
"Ahhh, Lusila zavodnica", reče Dankan. On okrznu pogledom Tega, a zatim ponovo
usredsredi pažnju na Lusilu. "Da, sada mogu da odgovorim na moje drugo pitanje -
šta ona treba da obavi."
"Zovu ih Utiskivačicama", reče Teg.
"Milese", reče Lusila, "ako ste mi otežali zadatak tako da ne mogu da izvršim
svoja naređenja, narediću da vas ispeku na ražnju."
Emocionalna obojenost njenog glasa natera Tega da uzdrhti. Znao je da je njena
pretnja samo metafora, ali ono što je pretnja podrazumevala bilo je stvarno.
"Gozba sa kažnjavanjem", reče Dankan. "Kako je to lepo."
Teg se obrati Dankanu: "Nema ničeg romantičnog u onome što smo ti učinili,
Dankane. Pomogao sam Bene Geseritu u više no jednom zadatku iz koga sam izišao
osećajući se ukaljanim, ali nikada nisam bio ukaljaniji nego sada."
"Tišina!" naredi Lusila. U naređenju se osećala sva jačina Glasa.
Teg pusti da Glas prostruji kroz njega i pored njega kao što ga je majka
naučila, a tada reče: "Za one od nas koji smo iskreno odani Sestrinstvu postoji
samo jedna briga: opstanak Bene Geserita. Ne opstanak neke određene jedinke, već
samog Sestrinstva. Prevare, nepoštenje - to su prazne reči kada je u pitanju
opstanak Sestrinstva."
"Neka je prokleta ta tvoja majka, Milese!" Lusila mu uputi kompliment ne
skrivajući bes.
Dankan se zagleda u Lusilu. Ko je bila ona? Lusila? On oseti kako mu se osećanja
komešaju. Lusila nije bila ista osoba... uopšte nije bila ista, pa ipak...
komadići i delići bili su isti. Njen glas. Njene crte. Iznenada, on ponovo
ugleda lice žene koje je na trenutak opazio na zidu odaje u Tvrđavi.
"Dankane, moj dragi Dankane!"
Suze zakapaše iz Dankanovih očiju. Njegova vlastita majka - još jedna
harkonenska žrtva. Mučena... ko zna šta još? Nikada je više nije ugledao njen
'dragi Dankan'.
"Bogovi, želeo bih da sada, ovde, imam jednog od njih koga bih mogao ubiti",
promrmlja Dankan.
Još jednom on se usredsredi na Lusilu. Suze su zamaglile njene crte lica i
omogućile mu lakše upoređivanje. Lusilino lice mešalo se sa licem gospe Džesike,
voljene žene Leta Atreida. Dankan pogleda Tega, pa opet Lusilu, otirući suze iz
očiju dok se okretao. Lica iz sećanja rastočiše se u lice prave Lusile koja je
stajala pred njim. Slična... ali nikada istovetna.
Utiskivačica.
Mogao je da pogodi šta to znači. Prava žestina Dankana Ajdaha probudi se u
njemu. "Moje dete želiš u utrobi, Utiskivačice? Znam da vas ne zovu majkama bez
razloga."
Ledenog glasa, Lusila odvrati: "O tome drugi put."
"Hajde da o tome razgovaramo na primerenom mestu", reče Dankan. "Možda ću ti
otpevati neku pesmu. Ne onako dobro kao što bi to učinio stari Gurni Halek, ali
dovoljno dobro kao predigru za malo krevetskog vežbanja."
"Nalaziš da je ovo zabavno?" upita ona.
"Zabavno? Ne, ali setio sam se Gurnija. Reci mi, bašare, jeste li i njega
povratili iz mrtvih?"
"Ne, koliko ja znam", odvrati Teg.
"Ahhh, bio jednom jedan pevač!" uzviknu Dankan. "Mogao bi vas ubiti dok peva, a
da ne pogreši nijednu notu."
Ne odustajući od svog ledenog držanja, Lusila reče: "Mi iz reda Bene Geserita
navikle smo da izbegavamo muziku. Ona budi suviše zbunjujućih osećanja. Sećanja-
osećanja, razume se."
To je trebalo da ga zastraši, da ga podseti na sva ona druga sećanja i na moći
Bene Gesrita koja su ona podrazumevala, ali Dankan se samo još glasnije nasmeja.
"Kakva sramota", reče on. "Propuštate toliko toga u životu." I on poče da pevuši
stari Halekov refren:
"Smotra, prijatelji, smotra davno zbrisanih četa..."
Misli mu odlutaše daleko, obuzete bogatim, novim ukusom tih ponovo rođenih
trenutaka i on još jednom oseti žestoki udar nečeg moćnog što je ostalo
potisnuto u njemu. Šta god da je to bilo, bilo je divlje i ticalo se Lusile,
Utiskivačice. U mašti ju je video mrtvu, a njeno telo uronjeno u krv.
25.
Ljudi uvek žele nešto više od trenutne radosti ili onog dubljeg osećanja koje se
naziva sreća. To je jedna od tajni pomoću kojih oblikujemo ispunjenje naših
planova. Nešto više uvek podrazumeva uvećanu moć nad ljudima koji ne umeju da je
imenuju, ili koji (što je češće slučaj), čak ni ne podozrevaju da tako nešto
postoji. Većina ljudi samo nesvesno reaguje na takve skrivene sile. Znači, mi
treba samo da otelotvorimo neko proračunato nešto više, definišemo ga i
uobličimo, i ljudi će nas slediti.
Vodeće tajne Bene Geserita
Odrade i Šeana, sa nemim Vafom koji im je odmicao oko dvadeset koraka, spuštale
su se putem oivičenim korovom pored jednog dvorišta u kome se nalazilo skladište
začina. Svi su bili odeveni u nove odore za pustinju i svetlucava pustinjska
odela. U mrežastoj sivoj ogradi od nultiplaza koja je oivičavala dvorište pored
njih, bile su zapletene vlati trave i semene mahune pamuka. Posmatrajući semene
mahune Odrade je razmišljala o njima kao o životu koji pokušava da se probije
uprkos neumoljivom nadiranju ljudi.
Iza njih su se blokovi kuća što su nikli oko Dar-es-Balata pekli na suncu ranog
poslepodneva. Topao suvi vazduh palio joj je grlo kada bi ga brzo udisala.
Odrade je bila ošamućena i u ratu sa samom sobom. Mučila ju je žeđ. Koračala je
kao da balansira na ivici provalije. Situacija koju je stvorila po Tarazinom
naređenju mogla bi da eksplodira svakog časa.
Kako je samo krhka!
Tri sile su balansirale: ne bi se moglo reći da su podržavale jedna drugu, već
samo da su ih uzdržavali motivi koji su u trenutku mogli da se izmene i razvrgnu
čitav savez. Vojnici koje je poslala Taraza nisu je ospokoliji. Gde je bio Teg?
Gde Burzmali? Konačno, gde se nalazio gola? Trebalo bi da je već ovde. Zašto joj
je bilo naloženo da odlaže stvari?
Današnji poduhvat sigurno će odložiti stvari! I mada je dobila Tarazin
blagoslov, Odrade je smatrala da ovaj odlazak u pustinju crva može predstavljati
trajno odlaganje. A bio je tu i Vaf. Ako preživi, da li će mu ostati ijedan
delić koji će moći da pokupi?
I pored nege koja mu je ukazivana pomoću zaceljujućih zavoja iz najboljih
brzoobnavljajućih pojačivača Sestrinstva, Vaf je tvrdio da ga ruke još bole na
mestima gde mu ih je Odrade polomila. Nije se žalio, samo je to povremeno
pominjao. Činilo se da prihvata njihov lomni savez, čak i izmene koje su
podrazumevale uključivanje svešteničke klike sa Rakisa. Bez sumnje se uverio da
je jedan od njegovih vlastitih Liceigrača ovladao Visokom svešteničkom ložom
prerušen u Tueka. Vaf je od Bene Geserita odlučno zahtevao svoje 'majke za
razmnožavanje' i, sledstveno tome, odlagao da preda svoj ulog u nagodbi.
"U pitanju je samo malo odlaganje dok Sestrinstvo ponovo ne razmotri sporazum",
objasnila je Odrade. "U međuvremenu... "
Danas je bilo to 'u međuvremenu'.
Odrade odagna zle slutnje i poče da uživa u poduhvatu. Opčinilo ju je Vafovo
ponašanje, naročito njegova reakcija na susret sa Šeanom: sasvim otovreno
izraženo strahopoštovanje i ne baš mala zavist.
Ljubimica njegovog Proroka.
Odrade baci pogled postrance na devojčicu koja je pokorno išla pored nje.
Postojao je izvestan stvarni uticaj koji je utkao ove događaje u benegeseritski
plan.
Odrade je uzbudio prodor Sestrinstva u stvarnost iza tleilaškog ponašanja.
Vafova fantastična 'prava vera' oblikovala se sve jasnije kroz svaki njegov novi
odgovor. Osećala se srećnom i zbog same činjenice što se nalazi ovde, što joj se
pružila prilika da proučava Gospodara Tleilaksa u religijskom ambijentu. Svaki
kamenčić pod Vafovim stopalima odavao je delić celokupnog ponašanja, što je ona
s lakoćom prepoznavala jer je bila obučena za taj posao.
Trebalo je da pretpostavimo, pomisli Odrade. Postupci naše vlastite Misionarie
Protective trebalo je da nam kažu kako je to Tleilaksima uspelo: čuvajući za
sebe, odbijajući svako nametanje tokom svih tih mučnih milenijuma.
Ispostavilo se da nisu kopirali ustrojstvo Bene Geserita. A koja je to druga
sila bila u stanju da učini nešto slično? Bila je to religija. Veliko verovanje!
Sem ako Telilaksi ne koriste svoj gola sistem kao neku vrstu besmrtnosti.
Možda je Taraza u pravu. Reinkarnirani Gospodari Tleilaksa ne bi bili poput
časnih majki - ne bi imali Druga sećanja, već samo vlastita. Ali, produžena!
Zadivljujuće!
Odrade pogleda napred u Vafova leđa. Mučno. Izgleda da mu je to postalo
prirodno. Ona se priseti da je Šeanu oslovio sa 'aljama'. Još jedna lingvistička
potvrda Vafovog Velikog uverenja. Ta reč je značila 'blagoslovena'. Tleilaksi ne
samo da su očuvali jedan drevni jezik, već su se njime služili u njegovom
izvornom obliku.
Može li se pretpostaviti da Vaf nije znao kako su samo moćne sile kao što su
religije u stanju da čine tako nešto?
Imamo u šaci korene tvoje opsesije, Vafe! Ne razlikuju se mnogo od nekih koje
smo same stvorile. Mi znamo kako da iskoristimo takve stvari u vlastite svrhe.
Tarazino saopštenje zaplamsa u Odradinoj svesti: "Plan Tleilaksa je providan:
prevlast. Ljudski svemir mora biti preobražen u svemir Tleilaksa. Ne mogu
polagati nade u ostvarenje tog cilja bez pomoći Raštrkanih. Ergo."
Zaključivanje Vrhovne majke nije se moglo opovrgnuti. Čak se u njega uklapala i
suprotnost koja je izazvala raskol i pretila da uzdrma Sestrinstvo. Ali pomisao
na masu Raštrkanih, njihov broj koji se eksponencijalno uvećava, izazva u Odrade
jedno jedino osećanje - očajanje.
Nas je toliko malo u poređenju sa njima.
Šeana zastade i podiže jedan oblutak. Za trenutak ga je posmatrala, a zatim ga
hitnu u ogradu pored njih. Oblutak prođe kroz mrežu ne dodirnuvši je.
Odrade uspostavi veću vlast nad sobom. Škripa njihovih stopala po raspršenom
pesku koji je bio nanesen na ovaj malo korišćeni put učini joj se odjednom
preglasnom. Vretenasti nasip što je vodio napolje preko prstenastog kanata i
jarka Dar-es-Balata ležao je na otprilike dve stotine koraka ispred njih, na
kraju ovog uskog puta.
Šeana progovori: "Činim ovo jer ste vi tako naredili, majko. Ali još mi nije
jasno zašto."
Jer je ovo iskušenje namenjeno Vafu, a preko njega želimo da preoblikujemo
Tleilakse!
"To je prikazivanje", reče Odrade.
To je bilo tačno. Nije bilo sasvim tačno, ali moglo je da posluži.
Šeana je koračala pognute glave, pogleda upravljenog u svaki deo tla na koji bi
stupila. Da li je to bio način na koji se uvek približavala svom Šejtanu? pitala
se Odrade. Zamišljena i nepristupačna?
Odrade začu slabi čegrtavi zvuk iznad i iza sebe. Stizali su budni ornitopteri.
Neće se sasvim približiti, ali mnoge oči posmatraće ovo prikazivanje.
"Igraću", reče Šeana. "To obično dozove velikog."
Odrade oseti kako joj srce brže zakuca. Hoće li 'veliki' nastaviti da sluša
Šeanu uprkos prisustvu dvoje pratilaca?
Ovo je samoubistveno ludilo!
Moralo se ići do kraja: Tarazino naređenje.
Odrade baci pogled na ograđeno dvorište za začin pored njih. Mesto joj se učini
čudno poznatim. Više nego deja vu. Unutrašnja sigurnost koja je primala
obaveštenja od Drugih sećanja reče joj da je ovo mesto ostalo gotovo neizmenjeno
još od davnih vremena. Izgled silosa za začin u dvorištu bio je isto tako star
kao i Rakis: ovalni rezervoari na visokim nogama, poput insekta od metala i
plaza koji čekaju kao na štulama da zaskoče svoj plen. Pretpostavljala je da je
nesvesna poruka prvobitnih dizajnera trebalo da glasi: melanž je i blagodet i
propast.
Ispod silosa i pored blatnjavih zidova zgrada širila se peskovita pustoš na
kojoj ničemu nije bilo dozvoljeno da raste; amebasta ruka Dar-es-Balata koja je
dosezala gotovo do ivice kanata. Tiraninova dugo skrivena ne-kugla stvorila je
jednu plodnu religijsku zajednicu koja je većinu svojih aktivnosti krila iza
zidova bez prozora i ispod zemlje.
Tajno delanje naših nesvesnih želja!
Šeana još jednom progovori: "Tuek se promenio."
Odrade primeti kako se Vafova glava naglo podiže. Čuo je. Razmišljaće: Možemo li
išta sakriti pred Prorokovim glasnikom.
Suviše ljudi već zna da se jedan Liceigrač preušio u Tueka, mislila je Odrade.
Sveštenička klika je, razume se, verovala kako iznad Tleilaksa rasprostire
dovoljno veliku mrežu u koju će se uhvatiti ne samo Bene Tleilaksi već i samo
Sestrinstvo.
Odrade omirisa oštre mirise hemikalija korišćenih za uništavanje korova u
dvorištu za skladištenje začina. Mirisi je primoraše da ponovo obrati pažnju na
sadašnjost. Nije se usuđivala da se upusti u mentalna lutanja ovde napolju! Bilo
bi veoma lako uhvatiti Sestrinstvo u njegovu vlastitu zamku.
Šeana se saplete i prigušeno kriknu, više iz besa nego što se stvarno povredila.
Vaf se naglo okrenu i pogleda u Šeanu, a zatim ponovo pažnju usredsredi na put.
Bilo mu je jasno da se dete samo saplelo o pukotinu na putu. Nanesen pesak
skrivao je mesta na kojima je put bio ispucan. Bajkovito ustrojstvo nasipa
ispred njega pokaza se, međutim, neoštećenim. Nedovoljno čvrsto da podnese nekog
od Prorokovih naslednika, ali više nego dovoljno čvrsto da preko njega pređe
jedan molilac u čovečjem obliku i uputi se u pustinju.
Vaf je video sebe uglavnom kao molioca.
Došao sam kao prosjak u zemlju tvog glasnika, bože.
Gajio je izvesne sumnje u vezi sa Odrade. Časna majka ga je dovela ovamo kako bi
iz njega izvukla sve što zna pre no što ga ubije. Uz božju pomoć, još je mogu
iznenaditi. Znao je da je njegovo telo otporno na iksijansku sondu, mada ona
očigledno nije nosila sa sobom jedan tako nezgrapan uređaj. Ono što je odista
razuverilo Vafa bila je jačina njegove vlastite volje i poverenja u božju
milost.
A šta ako su nam pružile ruku iz časnih pobuda?
I to će biti božje delo.
Savez sa Bene Geseritom, čvrsta kontrola nad Rakisom: kakav je to samo san bio!
Konačno ujedinjenje šerijatskog naslednika i benegeseritskih misionarki.
Kada Šeana ponovo izgubi korak i ponovo se požali, Odrade joj dobaci: "Ne nameći
se, dete!"
Odrade primeti da se Vafova ramena na to ukrutiše. Nije mu se dopadalo što se
neko s takvom odlučnošću obraća njegovoj 'blagoslovenoj'. Bilo je srčanosti u
tom čovečuljku. Odrade u toj crti prepoznade snagu fanatizma. Čak i da crv dođe
da ga ubije, Vaf ne bi pobegao. Vera u božju volju odvela bi ga pravo u smrt -
sem ako se ne poljulja njegova verska sigurnost.
Odrade potisnu osmeh. Mogla je da sledi tok njegovih misli: bog će uskoro
obelodaniti svoj cilj.
Ali Vaf je razmišljao o svojim ćelijama koje su rasle i lagano se obnavljale u
Bandalongu. Bez obzira na to šta se ovde dogodi, njegove ćelije nastaviće da za
Bene Tleilakse... i za boga - stvaraju u serijama Vafe koji će uvek služiti
Velikom uverenju.
"Znate, mogu da namirišem Šejtana", reče Šeana.
"Već sada?" Odrade pogleda prema nasipu ispred njih. Vaf je već napravio
nekoliko koraka po lučnoj površini.
"Ne samo kada dođe", dobaci Šeana.
"Razume se da možeš, dete. Svako bi to mogao."
"Mogu ga namirisati iz velike udaljenosti."
Odrade duboko uzdahnu kroz nos, razvrstavajući mirise iz okoline od spaljenog
kremena: slabi pramenovi melanža... ozona, nečeg veoma kiselog. Ona kretnjom
pokaza Šeani da će pre nje stupiti na nasip. Vaf je održavao razdaljinu od
dvadeset koraka. Nasip je uranjao u pustinju nekih šezdeset metara ispred njega.
Prvom prilikom isprobaću pesak, pomisli Odrade. To će mi otkriti mnoge stvari.
Kada se uspela na nasip podignut preko jarka sa vodom, ona pogleda prema
jugozapadu ka niskoj prepreci duž obzorja. Iznenada, Odrade se suoči sa
nametnutim Drugim sećanjem. U njemu nije bilo pukotina stvarne vizije, ali ipak
ga je prepoznala - tu mešavinu odraza iz njenih najdubljih unutrašnjih izvora.
Do đavola! pomisli ona. Ne sada.
Nije bilo uzmaka. Takve smetnje javljaju se sa određenom svrhom i polažu
neodložno pravo na njenu svest.
Upozorenje!
Ona čkiljavo pogleda prema obzorju, dozvoljavajući Drugim sećanjima da se
nametnu: davnašnja visoka prepreka u daljini... ljudi koji se kreću po njenom
vrhu. Postojao je jedan bajkovit most u tom udaljenom sećanju, nestvaran i
divan. Povezivao je jedan deo nestale prepreke sa drugim njenim delom i ona je
znala, iako je nije videla, da reka protiče ispod tog davno nestalog mosta.
Ajdahova reka! Sada je nametnuta vizija oživela: predmeti su padali sa mosta.
Bili su suviše udaljeni da bi ih mogla razaznati, ali ona je već prikupila sve
pojedinosti potrebne za ovu projektovanu viziju. Sa osećanjem užasa i zanosa
prepoznala je prizor.
Bajkovit most se rušio! Padao je u reku ispod Njega.
Ova vizija nije predstavljala neko nasumično uništavanje. Bilo je to klasično
nasilje poneto u mnogim sećanjima, koje je stiglo do nje u trenucima začinske
agonije, tako da je Odrade bila u stanju da razvrsta tanano uskladištene delove
vizije: hiljade njihovih predaka posmatralo je taj prizor u imaginativnoj
rekonstrukciji. Nije to bilo stvarno vizuelno sećanje, već skup besprekornih
izveštaja.
To se, dakle, tu dogodilo!
Odrade zastade i dozvoli projektovanim vizijama da se nose sa njenom svešću.
Upozorenje! Otkriveno je nešto opasno. Nije pokušala da pronikne u suštinu
upozorenja. Da je to učinila mogla je da se raspadne u zbrci čiji svaki deo može
biti onaj pravi: znala je da bi nestalo izvorne sigurnosti.
Ta stvar tamo napolju zauzela je svoje mesto u atreidskoj istoriji. Leto II,
Tiranin, pao je sa tog bajkovitog mosta i poginuo. Veliki crv Rakisa, Tiranin,
božanski car glavom i bradom, sunovratio se sa tog mosta za vreme svog svadbenog
hodočašća.
Tamo! Upravo tamo, u Ajdahovoj reci ispod uništenog mosta, Tiranin je uronuo u
vlastitu agoniju. Upravo tamo, započeo je podizanje iz koga je rođen raspolućeni
bog - sve je to tamo začeto.
Zašto bi to trebalo da predstavlja upozorenje?
Most i reka nestali su iz ove zemlje. Visoki zid koji je opasivao Tiraninovu
suvozemlju Sarer podlegao je zubu vremena i u obliku isprekidane linije ležao je
na obzorju koje je treperilo usled toplote.
Ako bi crv sada došao sa svojim zapretenim biserom Tiraninovog večnog uspavanog
sećanja, da li bi to sećanje predstavljalo opasnost? To je, upravo, tvrdila
Tarazina opozicija u Sestrinstvu. "On će biti probuđen!"
Taraza i njene savetnice poricale su čak i samu mogućnost da je tako nešto
izvodljivo.
Pa ipak, truba iz Odradinih Drugih sećanja nije se mogla prenebreći.
"Časna majko, zašto smo stale?"
Odrade oseti kako joj se svest teturavo vraća u trenutnu stvarnost koja je
zahtevala njenu pažnju. Tamo napolju, u toj upozoravajućoj viziji, počinjao je
beskonačan Tiraninov san, ali ometali su ga i neki drugi snovi. Pred njom je
stajala Šeana, zbunjenog izraza na licu.
"Posmatrala sam ono tamo", pokaza Odrade. "Tamo je, Šeana, začet Šai-Hulud."
Vaf se zaustavio na kraju nasipa, na korak rastojanja od izrovarenog peska
udaljen oko četrdeset koraka od Odrade i Šeane. Odradin glas ukopao ga je na
mestu, ali se nije okrenuo, Odrade je mogla da oseti nezadovoljstvo u njegovom
držanju. Vafu se nije dopadao čak ni nagoveštaj cinizma ako se ovaj odnosio na
njegovog Proroka. Uvek je sumnjičio časne majke da su cinične. Naročito po
pitanju religije. Vaf još nije bio spreman da prihvati činjenicu da dugo
prezirani Bene Geserit, izvor njihovog straha, možda deli njegovo Veliko
uverenje. Ta oblast moraće pažljivo da bude ispunjena - kao što je to uvek bio
slučaj sa Misionariom Protectivom.
"Kažu da je ovde nekada postojala jedna velika reka", primeti Šeana.
Odrade primeti u Šeaninom glasu zapevni ton podrugivanja. Dete je brzo učilo!
Vaf se okrenu i mrko ih pogleda. I on ga je uočio. Šta li je sada mislio o
Šeani?
Odrade je jednu ruku držala na Šeaninom ramenu, dok je drugom pokazivala. "Eno,
tamo se nalazio jedan most. Na tom mestu je veliki zid Sarera bio otvoren kako
bi dozvolio proticanje Ajdahove reke. Most je taj otvor lučno nadvisivao."
Šeana uzdahnu. "Prava reka", prošapta ona.
"Nije jarak, a suviše je velika za kanal", reče Odrade.
"Nikad nisam videla reku", uzdahnu Šeana.
"To je mesto na kome su uronili Šai-Huluda u reku", reče Odrade. Ona pokaza na
levu stranu. "Tamo preko, s te strane, mnogo kilometara u tom pravcu, bio je
podigao svoju palatu."
"Tamo nema ničega sem peska", primeti Šeana.
"Palata je bila razorena u Vremenima gladi", reče Odrade. "Ljudi su mislili da
se u njoj nalazi skrivena zaliha začina. Razume se, nisu bili u pravu. Bio je
suviše pametan za tako nešto."
Šeana se nagnu ka Odrade i šapnu: "Mada negde postoji veliko bogatstvo u začinu.
Pesme govore o tome. Čula sam mnogo puta. Moj... kažu da se nalazi u pećini."
Odrade se nasmeši. Šeana se pozivala na Usmena predanja, to je bilo očigledno.
Gotovo da je rekla "Moj otac..." misleći pri tom na svog pravog oca koji je
našao smrt u ovoj pustinji. Odrade je odavno izmamila od devojčice tu priču.
I dalje šapućući tik uz Odradino uvo, Šeana reče: "Zašto je taj čovečuljak sa
nama? Ne dopada mi se."
"Potrebno je da prisustvuje zbog prikazivanja", reče Odrade.
Vaf upravo u tom prenutku kroči sa nasipa na prvu meku strminu slobodnog peska.
Kretao se pažljivo, ali bez vidljivog oklevanja. Kada se jednom našao na pesku,
on se okrenu, tako da su mu se videle oči koje su blistale na vrelom suncu, te
se zagleda pravo u Šeanu, pa u Odrade.
Još ne može da potisne zavist kada pogleda u Šeanu, pomisli Odrade. Kakve to
velike stvari veruje da će ovde otkriti? Biće obnovljen. A tek prestiž!
Šeana šakom zakloni oči i stade da proučava pustinju.
"Šejtan voli toplotu", primeti Šeana. "Kada je toplo ljudi se kriju unutra, a to
je vreme kada Šejtan dolazi."
Ne Šai-Hulud, pomisli Odrade. Šejtan! Tačno si predvideo, Tiranine. Šta si još
znao o našim vremenima?
Da li se Tiranin odista nalazio uspavan tamo napolju u svim tim svojim crvolikim
potomcima?
Nijedna od analiza koje je Odrade proučila nije bila u stanju da objasni šta je
nagnalo jedno ljudsko biće da stupi u simbiozu sa tim prvobitnim crvom Rakisa.
Šta je prolazilo njegovim umom tokom milenijuma dugog razdoblja tog užasnog
preobražaja? Da li je išta od toga, makar i najmanji deo, sašuvan u današnjim
crvima Rakisa?
"Blizu je, majko", reče Šeana. "Osećate li miris?"
Vaf je pronicljivo zurio u Šeanu.
Odrade duboko uzdahnu: sve jači miris cimeta, sa oporijim podtonovima kremena.
Vatra, sumpor - nagomilani kristali pakla velikog crva. Ona zastade, zahvati
prstima malo peska i prinese ga jeziku. Celokupno nasleđe bilo je tu: Dina iz
Drugih sećanja i Rakis današnjih dana.
Šeana pod izvesnim uglom pokaza na levu stranu, pravo prema laganom povetarcu
koji jer dolazio iz pustinje. "Tamo. Moramo požuriti."
Ne čekajući da od Odrade dobije dozvolu, Šeana lagano potrča niz nasip, prođe
pored Vafa i nađe se na prvoj dini. Tamo zastade, očekujući da joj se Odrade i
Vaf pridruže. Sa lica ove dine povede ih na drugu, dok im je pesak ometao
prolazak, pa dalje duž jednog zavojitog barakana uz pramenove prašine koji su
poskakivali nadolazeći sa njegovog prevoja. Uskoro se između njih i vodom
omeđene sigurnosti Dar-es-Balata nalazio gotovo ceo kilometar.
Šeana se ponovo zaustavi.
Vaf se dahtavo ukopa iza nje. Znoj mu je blistao iznad obrva, tamo gde mu se
završavala kapuljača pustinjskog odela.
Odrade se zaustavi korak iza Vafa. Duboko i umirujuće udisala je vazduh dok je
stojeći pored Vafa zurila u predeo koji je zaokupio Šeaninu pažnju.
Pomamna plima peska tekla je pustinjom s one strane dine na kojoj su stajali,
nošena olujnim vetrom. Odmah potom pojavi se kamena podloga u obliku jedne
dugačke uske avenije od džinovskih gromada koje su ležale razbacane i
ispreturane kao da je neki ludi Prometejac razorio kakvo zdanje. Kroz taj divlji
lavirint pesak je tekao poput reke, ostavljajući svoj potpis u obliku dubokih
brazda i žljebova, da bi se zatim našao na niskoj stmini i gubio u novim dinama.
"Tamo dole", reče Šeana, pokazujući na aveniju od kamene podloge. Spustila se
niz njihovu dinu, klizajući se i puzeći kroz pesak koji se prelivao. Zaustavila
se na dnu pored gromade koja ju je bar dva puta nadvisivala.
Vaf i Odrade zastaše tik iza nje.
Klizava površina još jednog barakana sinusoidnog oblika, poput leđa kita, podiže
se ka srebrnoplavom nebu pored njih.
Odrade je iskoristila pauzu da uspostavi kiseoničku ravnotežu. Ta luda trka
iznurila im je tela. Primetila je da je Vaf crven u licu i da teško diše.
Kremenocimetni miris pritiskao ih je u tom ograđenom prolazu. Vaf šmrknu i
protrlja nos gornjom površinom šake. Šeana se izdiže na vrh jedne cipele i
odmeri deset koraka duž stenovite avenije. Smestila je jedno stopalo na stenovit
obronak spoljašnje dine i podigla obe ruke ka nebu. U početku lagano, a zatim
sve brže stala je da igra, krećući se naviše po pesku.
Zvuci 'toptera postali su glasniji iznad njihovih glava.
"Oslušnite!" povika Šeana, ne prekidajući ples.
Nije ih pozivala da obrate pažnju na 'toptere. Odrade okrete glavu kako bi sa
oba uva bolje čula jedan novi zvuk koji im se nametao u njihovom lavirintu od
isprevrtanog kamenja.
Piskavo šištanje, podzemno i prigušeno peskom - postajalo je sve jače i to
zapanjujuće brzo. Bilo je u njemu toplote, jer se primetno zagrevao i povetarac
koji je strujao niz njihovu kamenu aveniju. Šištanje je prerastalo u sve jaču
riku. Iznenada, kristalima optočena provalija jednih džinovskih usta podiže se
iznad dine upravo nad Šeanom.
"Šejtan!" povika Šeana, ne prekidajući ritam svog plesa. "Evo me, Šejtane!"
Kada je nadvisio dinu, crv spusti svoja usta prema Šeani. Pesak se u obliku
kaskada rasporedio oko njenih nogu tako da je morala prekinuti svoj ples. Miris
cimeta ispuni stenoviti tesnac. Crv se zaustavi iznad njih.
"Glasnik boga", uzdahnu Vaf.
Toplota je isušila znoj na Odradinom otkrivenom licu i uključila automatsku
izolaciju njenog pustinjskog odela čiji je učinak već počela da oseća. Ona
duboko udahnu, razvrstavajući u mislima sastojke što su nadolazili iz tog
cimetnog napada. Vazduh oko njih bio je bridak od ozona i nakratko obogaćen
kiseonikom. Odrade je skladištila utiske dok su joj čula bila u punoj
pripravnosti.
U slučaju da preživim, pomisli ona.
Da, ovo je bio vredan podatak. Mogao bi doći dan kada će ga drugi iskoristiti.
Šeana iziđe natraške iz preoranog peska na ogoljenu stenu. Ponovo je započela
ples krećući se divlje, zabacujući glavu pri svakom okretanju. Kosa ju je šibala
po obrazima, a svaki put kada bi se u igri našla licem u lice sa crvom, povikala
bi: "Šejtane!"
Pažljivo, poput deteta na nepoznatom tlu, crv još jednom krenu napred.
Skliznuvši preko vrha dine, sklupča se na ogromnoj steni i izloži svoja ogoljena
usta na dva koraka od Šeane.
Kada se zaustavio, Odrade postade svesna duboke grmljavine iz crvove peći. Nije
bila u stanju da odvoji pogled od odsjaja rasplamsalih narandžastih plamenova
unutar tog stvorenja. Bila je to pećina tajanstvene vatre.
Šeana prestade da igra. Podboči se i zagleda u čudovište koje je prizivala.
Odrade je disala u određenim vremenskim razmacima, što je predstavljalo
kontrolisano prikupljanje svih moći kojima je raspolagala jedna časna majka. Ako
je ovo bio kraj - pa, izvršila je Tarazina naređenja. Neka Vrhovna majka prikupi
ostale podatke od posmatrača koji su se nalazili iznad njih.
"Zdravo, Šejtane", reče Šeana. "Dovela sam sa sobom jednu časnu majku i jednog
Tleilaksa."
Vaf se baci na kolena i pokloni.
Odrade skliznu pored njega kako bi stala uz Šeanu.
Šeana je duboko disala. Lice joj je bilo rumeno.
Odrade je čula pucketanje njihovih prerađenih pustinjskih odela. Topao, cimetno
isušeni vazduh oko njih bio je nabijen zvucima ovog susreta koje je sve
nadjačavalo mrmoravo plamtanje unutar nepokretnog crva.
Vaf se uspe do Odrade pogleda prikovanog za crva. Izgledao je kao da se nalazi u
transu.
"Ovde sam", prošapta on.
Odrade ga u sebi opsova. Svaka neopravdana buka mogla je da nagna ovu zver na
njih. Doduše, znala je o čemu Vaf razmišlja. Nijedan drugi Tleilaks nikada nije
stajao ovako blizu potomka njegovog Proroka. Čak ni sveštenicima sa Rakisa nije
to nikada uspelo!
Šeana iznenada spusti desnu ruku. "Približi se, Šejtane!" uzviknu ona.
Crv stade da spušta svoja razjapljena usta dok cela plamena jama ne ispuni
stenoviti prolaz ispred njih.
Glasom jedva nešto jačim od šapata, Šeana reče: "Je l' vidite, majko, kako me
Šejtan sluša?"
Odrade je mogla da oseti silu kojom Šeana vlada crvom, bilo tajnog jezika između
deteta i čudovišta. Bilo je strašno.
Podigavši glas u beskrajnoj arogantnosti, Šeana reče: "Zamoliću Šejtana da nam
dozvoli da zajašemo!" Ona se uzvera uz klizavu površinu dine pored crva.
Istog časa velika usta se podigoše kako bi sledila njene pokrete. "Ostani tamo!"
povika Šeana. Crv se zaustavi.
Nisu njene reči te koje mu naređuju, pomisli Odrade. Već nešto drugo... nešto
drugo...
"Majko, pođite sa mnom", pozva Šeana.
Gurajući Vafa ispred sebe, Odrade posluša. Popeli su se uz peskovitu padinu iza
Šeane. Potisnuti pesak prelivao se nadole i gomilao u prolazu pored crva koji je
čekao. Ispred njih je crvov zašiljeni rep vijugao duž vrha dine. Šeana ih povede
do samog vrha stvorenja, putem na kome ih je ometao pesak. Zatim ščepa prednju
ivicu prstena koji se odvajao od naborane površine i uspe se na svoju pustinjsku
zver.
Mnogo sporije sledili su je Odrade i Vaf. Topla površina crva učini se Odrade da
nije organskog porekla, već pre iksijanski artefakt.
Šeana doskakuta napred duž leđa i sede skrštenih nogu tik iza njegovih usta, gde
su stršali debeli i široki prstenovi.
"Tako", reče Šeana. Ona se nagnu napred i zavuče šaku ispod ivice prstena, blago
je odižući kako bi otkrila ružičastu mekoću ispod.
Vaf je istog časa posluša, ali Odrade se kretala sa više opreza, skladišteći
utiske. Površina prstena bila je čvrsta poput plaskrita i prekrivena sićušnim
ukrasima. Odradini prsti ispitaše mekoću ispod prednje ivice. Lagano je
pulsirala. Površina koja ih je okruživala lagano se podizala i spuštala u gotovo
neprimetnom ritmu. Odrade je kod svakog pokreta čula tanano struganje.
Šeana podbode površinu iza sebe.
"Šejtane, kreni!" naredi ona.
Crv se ni ne pomeri,
"Molim te, Šejtane", moljakala je Šeana.
Odrade oseti očajanje u Šeaninom glasu. Dete je imalo toliko poverenja u svog
Šejtana, ali Odrade je znala da je devojčici bilo dozvoljeno da jaše samo onog
prvog puta. Odrade je znala celu priču - od želje da ga vidi mrtvog od zbrke sa
sveštenicima - ali ništa od toga nije joj govorilo šta će se zbiti u narednom
trenutku.
Iznenada, crv se pokrenu. Naglo se podigao, uvio nalevo i izvivši se na malom
prostoru izašao iz stenovitog prolaza a zatim se uputio u otvorenu pustinju
udaljujući se od Dar-es-Balata.
"Mi idemo s bogom!" povika Vaf.
Zvuk njegovog glasa zaprepasti Odrade. Kakva neobuzdanost! Osetila je moć u
njegovoj veri. Štektanje ornitoptera koji su ih pratili dolazilo je iz visine.
Vetar što su ga podizali svojim prolaskom šibao je pored Odrade, pun ozona i
toplih mirisa iz peći koje je izazvalo užurbamo kretanje nemani.
Odrade baci pogled preko ramena na 'toptere, razmišljajući kako bi neprijatelji
lako mogli ovu planetu da oslobode jednog deteta što im je zadavalo muke, jedne
isto takve časne majke i jednog prezrenog Tleilaksa - sve se to moglo postići u
nekom krajnje povoljnom trenutku u otvorenoj pustinji. Znala je da bi
sveštenička klika mogla to da pokuša, nadajući se da Odradini čuvari koji su se
nalazili tamo gore neće stići da ih u tome spreče.
Hoće li ih znatiželja i strah zadržati?
Odrade priznade da i nju samu muči snažna znatiželja.
Kuda nas to ovo stvorenje nosi?
S punom izvesnošću se moglo reći samo da se nije uputilo ka Kinu. Ona podiže
glavu i virnu pored Šeane. Pravo ispred na obzorju ležao je taj zupčasti usek od
razbacanog kamenja iz predanja, to mesto na kome se Tiranin razbio pavši sa svog
bajkovitog mosta.
Mesto upozorenja iz Drugih sećanja.
Iznenadno otkriće zabravi Odradin um. Razumela je upozorenje. Tiranin je umro na
mestu koje sam beše izabrao. Mnoge smrti ostavile su svoje otiske na tom mestu,
ali njegov je najveći. Tiranin je krajnje svrsishodno izabrao maršrutu svog
hodočašća. Šeana nije rekla svom crvu da se uputi prema tom mestu. Krenuo je
onamo po sopstvenoj volji. Magnet Tiraninovog beskonačnog sna dovukao ga je do
mesta na kome je taj san otpočeo.
26.
Upitaše jednog stanovnika suvozemlje šta je važnije - jedan litarjon vode ili
ogroman bazen vode? Stanovnik suvozemlje razmišljao je jedan trenutak, a zatim
odgovorio: "Važniji je litarjon. Nijedan čovek ne može sam posedovati veliki
bazen vode. A litarjon možete sakriti ispod ogrtača i pobeći s njim. Niko za to
neće znati."
'Šale sa drevne Dine', arhive Bene Geserita
U toku je bio jedan drugi čas u dvorani za vežbanje ne-kugle; Dankan je u
pokretnom kavezu izvodio vežbe, duboko uveren da će se ova neobična serija vežbi
nastavljati sve dok njegovo novo telo ne usvoji sedam središnjih položaja tela
potrebnih da se u bici odgovori na napad iz osam pravaca. Njegovo zeleno
jednodelno odelo bilo je tamno od znoja. Samo na ovoj lekciji zadržali su se
dvadeset dana!
Tegu je bila poznata drevna tradicija koju je Dankan ovde oživeo, ali znao ju je
pod drugačijim imenima i u drugačijem sledu. Pre no što je isteklo pet dana
rada, Teg je počeo da sumnja u nadmoćnost modernih metoda. Sada je bio ubeđen da
je Dankan činio nešto sasvim novo - da je pomešao staro sa onim što je naučio u
Tvrđavi.
Teg sede za svoju kontrolnu konzolu kao posmatrač i učesnik. Konzole preko kojih
se upravljalo opasnim skrivenim silama u ovoj vežbi zahtevale su da ih Teg
podesi prema svom umu, ali sada je osećao da ih dobro poznaje i vodio je napad s
lakoćom, često čak nadahnuto.
Lusila, u kojoj je lagano ključalo, povremeno bi zavirila u dvoranu. Posmatrala
bi, a zatim odlazila bez reči. Teg nije znao šta Dankan preduzima u vezi sa
Utiskivačicom, ali činilo se da probuđeni gola igra igru odlaganja sa svojom
zavodnicom.
Teg je znao da ona neće dozvoliti da se to stanje oduži, ali ništa nije mogao da
preduzme s tim u vezi. Dankan nije bio više 'suviše mlad' za Utiskivačicu. To
mlado telo sadržalo je zreo mozak iskusnog muškarca sposobnog da sam donosi
odluke.
Dankan i Teg proveli su na vežbalištu čitavo jutro, iskoristivši samo jedan
predah. Danas su se Dankanove sposobnosti popele na jedan novi nivo, a
napredovao je i dalje.
Teg je sedeći na neobičnom sedištu u kavezu konzole uvrtao sile napada tako da
su one obrazovale jedan složen manevar, napadajući sleva, zdesna i odozgo.
Harkonenska oružarnica obilovala je svim mogućim egzotičnim oružjima i uređajima
za vežbanje od kojih je Teg neke poznavao samo iz istorijskih prikaza. Dankanu
očigledno nijedno nije bilo nepoznato, zbog čega mu se Teg divio. Lovci-tragači
čiji je cilj bio da probiju štitnik sile bili su deo skrivenog sistema koji su
sada koristili.
"Oni automatski usporavaju kako bi prošli kroz štitnike", objasnio je Dankan
svojim mlado-starim glasom. "Ako suviše brzo udare, štitnik, razume se, odbije
udarac."
"Štitnici tog tipa gotovo da su izišli iz upotrebe", reče Teg. "Nekoliko
društava zadržalo ih je u nekim sportovima, ali inače..."
Dankan zadade munjevit protivudarac kojim obori tri lovca-tragača na pod,
oštetivši ih u toj meri da će im biti potrebna pomoć službe za održavanje u ne-
kugli. On ukloni kavez i isključi sitem, ali ga je ostavio u praznom hodu, a
zatim priđe Tegu, dišući duboko pa ipak lako. Teg se osvrnu, ali ugleda samo
delić Lusilinog ogrtača dok se ona udaljavala.
"Ovo liči na dvoboj", primeti Dankan. "Ona pokušava da se probije kroz moju
stražu, a ja zadajem protivudarce."
"Čuvaj se", reče Teg. "Ona je prava časna majka."
"Poznavao sam ih nekoliko u svoje vreme, bašare."
Teg se još jednom zbuni. Upozorili su ga da će morati da se prilagodi ovom novom
Dankanu Ajdahu, ali nije u potpunosti sagledao neprestane zahteve koje će to
prilagođavanje nametati njegovom umu. Upravo sada je pogled Dankanovih očiju bio
zbunjujući.
"Naša pravila su se malo izmenila, bašare", dodade Dankan. On podiže peškir sa
poda i obrisa njime lice.
"Nisam siguran da te više ičemu mogu naučiti", priznade Teg. Doduše, želeo je da
Dankan prihvati njegovo upozorenje u vezi sa Lusilom. Zar je Dankan uobražavao
da su časne majke iz tih drevnih dana istovetne sa ženama današnjice? Teg je
mislio da to uopšte nije bio slučaj. Kao i sav ostali život i Sestrinstvo se
razvijalo i menjalo.
Tegu je bilo jasno da je Dankan odredio svoje mesto u Tarazinim mahinacijama.
Dankan nije samo dobijao na vremenu. Vežbao je telo za neki lični, posebni cilj,
a doneo je i vlastiti sud o Bene Geserit.
Taj sud je doneo na osnovu nedovoljnih podataka, pomisli sumorno Teg.
Dankan ispusti peškir i ostade za trenutak zagledan u njega. "Dozvoli da sam
procenim možeš li me još čemu naučiti, bašare." Zatim se okrenu i čkiljeći se
zagleda u Tega koji je sedeo u kavezu.
Teg duboko uzdahnu. Osetio je slab miris ozona koji je dopirao iz ove dugovečne
harkonenske opreme koja je otkucavala čekajući Dankana da se vrati u akciju. U
golinom znoju preovladavala je oporost.
Dankan kinu.
Teg šmrknu prepoznavši sveprisutnu prašinu koju su podizali svojim vežbanjem.
Povremeno se lakše mogla osetiti u ustima nego omirisati. Bazna je. Sem nje
osećao se samo još miomiris iz prečišćivača vazduha i regeneratora kiseonika. U
sistem je bila ugrađena i neka cvetna aroma, ali Teg nije mogao da prepozna
cvet. Tokom njihovog jednomesečnog boravka kugla je poprimila ljudske mirise što
su se lagano uvukli u izvorni sklop - znoj, mirise iz kuhinje, nikada dovoljno
potisnutu jetkost neizmernog protesta. Tega su ovi podsetnici na njihovo
prisustvo čudno vređali. On uhvati sebe kako njuška i osluškuje zvuke koji bi mu
otkrili nametljivce - nešto više od odjeka njihovih vlastitih koraka i prigušene
lupe metala iz oblasti kuhinje.
Prekide ga Dankanov glas: "Čudan si ti čovek, bašare."
"Kako to misliš?"
"U tome leži tvoja sličnost sa vojvodom Letom. Istovetnost lika predstavlja
usud. On je bio nešto niži od tebe, ali istovetnost..." On odmahnu glavom,
razmišljajući o benegeseritskim zamislima koje su se skrivale iza genetskih
obeležja na Tegovom licu - sokolski pogled, bore, postojanje nečeg unutrašnjeg,
sigurnost u moralnu nadmoćnost.
U kojoj meri moralan i koliko nadmoćan?
Prema zapisima koje je video u Tvrđavi (a Dankan je bio ubeđen da su tamo bili
ostavljeni kako bi ih on pronašao) Tegova čast predstavljala je gotovo opšte
mesto u celokupnom ljudskom društvu ovog doba. U bici kod Markona neprijatelju
je bilo dovoljno već samo to što se pred sobom imao Tega glavom i bradom pa da
smesta zatraže primiije. Da li je to bilo tačno?
Dankan pogleda u Tega koji se nalazio u kavezu konzole i postavi mu to pitanje.
"Ugled može predstavljati lepo oružje", odvrati Teg. "Često pomaže da se prospe
manje krvi."
"Zašto si kod Arbeloua pošao na front sa svojim trupama?" upita Dankan.
Na Tegu se vide da je iznenađen. "Gde si to saznao?"
"U Tvrđavi. Mogao si poginuti. Čemu bi to služilo?"
Teg se podseti da ovo mlado telo koje se nadnosi nad njim sadrži nepoznato
znanje koje verovatno usmerava Dankanovu želju za novim poimanjem. Teg je
pretpostavljao da se u toj nepoznatoj oblasti kriju najveće vrednosti za
Sestrinstvo.
"Trpeli smo teške gubitke kod Arbeloua tokom dva dana pre toga", odgovori
napokon Teg. "Pogrešio sam u proceni neprijateljskog straha i fanatizma."
"Ali rizik od..."
"Moje prisustvo na frontu govorilo je mojim ljudima: 'Delim s vama rizik'."
"Zapisi u Tvrđavi kažu da su u Arbelou bili iskrvarili Liceigrači. Patrin mi je
rekao da ste svojim pomoćnicima postavili veto kada su vas uporno nagovarali da
očistite tu planetu, sterilišete je i..."
"Ti nisi bio tamo, Dankane."
"Pokušavam da budem. Znači, poštedeli ste svoje neprijatelje uprkos svim
savetima."
"Sem Liceigrača."
"Tada ste nenaoružani prošli kroz neprijateljske redove i to pre no što su
položili oružje."
"Kako bih ih uverio da neće biti prevareni."
"To je bilo veoma opasno."
"Je li? Mnogi od njih su nam se pridružili u konačnom napadu na Kroinin, gde smo
slomili anti-sestrinske trupe."
Dankan je uporno zurio u Tega. Ne samo da je ovaj stari bašar svojom pojavom
podsećao na vojvodu Leta, već je, takođe, posedovao istu atreidsku harizmu: bio
je legendarna pojava čak i među svojim bivšim neprijateljima. Teg je rekao da
vodi poreklo od Ganime Atreid, ali mora da je u njemu bilo i nečeg više. Dankana
zastrašiše putevi benegeseritskog umeća uzgajanja.
"Sada ćemo se vratiti vežbanju", reče Dankan.
"Ne satiri se."
"Zaboravljaš, bašare, da se ja sećam jednog tela isto ovako mladog i to upravo
ovde na Giedi I."
"Gamuu!"
"Novo ime joj dobro pristaje, ali moje telo još se priseća originala. Znam da su
me zbog toga i poslali ovamo."
Razume se da on to zna, pomisli Teg.
Prikupivši novu snagu tokom ovog kratkog odmora, Teg uvede jedan još
neupotrebljen element u napad i odasla jednu iznenadnu goruću strelu ka levoj
strani Dankanovog tela.
S kakvom je samo lakoćom Dankan odbio taj napad!
Upotrebio je čudnu mešavinu od pet različitih položaja, kao da je svaki od njih
iznašao neposredno pre same upotrebe.
"Svaki napad predstavlja pero koje lebdi na beskrajnoj stazi", reče Dankan. U
glasu mu se nije nazirao napor. "Kada se pero približi, biva skrenuto i
uklonjeno."
Još dok je to govorio odbi izmenjeni napad i skladno uzvrati udarac.
Tegova mentatska logika pratila mu je pokrete do tačaka koje je smatrao opasnim
mestima. Zavisnost i čvrsta logika!
Dankan se spremao za napad krećući se ispred njega, radije odmeravajući svoje
pokrete nego uzvraćajući. Teg je bio primoran da koristi sve svoje sposobnosti
dok su sile štitnika gorele i svetlucale duž poda. Dankanova napregnuta figura u
pokretnom kavezu poigravala je duž prostora između njih. Nijedan od Tegovih
lovaca-tragača ili brojača gorućih strelica nije ni dodirnuo tu figuru u
pokretu. Dankan je bio čas iznad njih, čas ispod, kao da se uopšte nije plašio
stvarnog bola koji bi mu ta oružja mogla naneti.
Dankan još jednom poveća brzinu svog napada.
Strela bola krenu Tegovom rukom od šake koju je držao na kontrolama, pa sve do
ramena.
Uz oštar povik Dankan isključi opremu. "Izvini, bašare! Odlično si se branio,
ali bojim se da su te godine porazile."
Još jednom Dankan pređe preko podijuma i stade iznad Tega.
"To je tek neznatan bol, čiji je zadatak bio da me podseti na onaj koji sam ja
tebi naneo", reče Teg. Zatim protrlja ukočenu ruku.
"Kriva je uspaljenost trenutka", odvrati Dankan. "Za danas smo dosta učinili."
"Ne baš", reče Teg. "Nije dovoljno ojačati samo tvoje mišiće."
Kod ovih Tegovih reči Dankan oseti kako mu se čitavo telo buni. On iskusi
neuhvatljivi dodir one nedovršene stvari koju ponovno buđenje nije uspelo da
ovaploti. Nešto je čučalo u njemu, pomisli Dankan. Ličio je na neraspupano
proleće koje je čekalo trenutak da se oslobodi.
"Šta bi ti još učinio?" upita Dankan. Glas mu je zvučao promuklo.
"Tvoj opstanak je ovde u pitanju", odgovori Teg. "Sve ovo učinjeno je da bi
ostao nepovređen i sigurno stigao na Rakis."
"Zbog nekih benegeseritskih razloga za koje kažeš da ti nisu poznati!"
"Nisu mi poznati, Dankane."
"Ali ti si mentat."
"Mentatima su potrebni podaci da bi stvarali planove."
"Smatraš li da Lusila zna?"
"Nisam siguran, ali dozvoli da te ponovo upozorim na nju. Ona ima naređenje da
te dovede na Rakis pripremljenog za ono što moraš tamo učiniti."
"Moram?" Dankan kratko protrese glavom. "Nisam li ja svoj vlastiti čovek, sa
pravom da donosim vlastite odluke? Šta mislite da ste probudili, nekog prokletog
Liceigrača sposobnog jedino da izvršava naređenja?"
"Je li ti to meni pokušavaš da kažeš kako nećeš da pođeš na Rakis?"
"Govorim ti da ću sam donositi odluke kada saznam šta treba da učinim. Ja nisam
najmljeni ubica."
"Misliš li da ja jesam, Dankane?"
"Mislim da si častan čovek, neko ko zaslužuje divljenje. Dozvoli, ipak, da imam
vlastita merila o dužnosti i časti."
"Pružena ti je još jedna prilika za život..."
"Ali ti nisi moj otac, a Lusila mi nije majka. Utiskivačica? Za šta se to nada
da će me pripremiti?"
"Moglo bi se desiti da ni ona to ne zna, Dankane. Poput mene, možda i ona
poznaje samo deo plana. Poznavajući način na koji Sestrinstvo deluje, to je čak
vrlo verovatno."
"Znači, vas dvoje treba samo da me uvežbate i isporučite na Arakis. Evo paketa
koji ste naručili!"
"Ova vaseljena se mnogo razlikuje od one u kojoj si prvobitno rođen", napomenu
Teg. "Kao i u tvoje vreme, još je na snazi Velika konvencija koja zabranjuje
atomsko oružje i pseudoatomsko oružje. Još govorimo da su podli napadi
zabranjeni. Unaokolo su razbacani listovi hartije na kojima smo ispisali svoja
imena i..."
"Ne-brodovi su izmenili suštinu svih tih ugovora", prekinu ga Dankan. "Mislim da
sam u Tvrđavi dobro proučio istoriju. Reci mi, bašare, zašto je Polov sin tražio
od Tleilaksa da ga snabdevaju mojim golama, stotinama mojih gola! Tokom svih tih
hiljada godina?"
"Polov sin?"
"Zapisi u tvrđavi nazivaju ga božanskim carom. Ti ga zoveš Tiraninom."
"Oh. Čini mi se da ne znamo zašto je to činio. Možda je žudeo za nekim iz..."
"Vratili ste me samo zato da bih se suprotstavio crvu!" uzviknu Dankan.
Zar je to ono što činimo! upitao se Teg. Razmatrao je tu mogućnost više puta,
ali to je bila samo mogućnost, a ne i plan. Čak i da je tako, mora da postoji
još nešto u Tarazinoj zamisli. Teg je to osećao svakim vlaknom svog mentatskog
iskustva. Da li je Lusila znala? Teg se nije zavaravao da može izvući nešto iz
jedne savršene časne majke. Ne... moraće da dobije na vremenu, da čeka, posmatra
i sluša. Na izvestan način, to je bilo ono što je i Dankan Ajdaho naumio. A taj
put je bio opasan, jer se nije uklapao u Lusiline namere.
Teg zatrese glavom. "Stvarno ne znam, Dankane."
"Ti slediš naređenja."
"Jer sam se zakleo Sestrinstvu?"
"Prevare, nepoštenje - to su prazne reči kada je u pitanju opstanak
Sestrinstva." Dankan je sa primesom poruge navodio njegove vlastite reči.
"Da, rekao sam to", složi se Teg.
"Sada ti verujem zato što si to rekao", kaza Dankan. "Ali Lusili ne verujem."
Teg prisloni bradu na grudi. Opasno... opasno...
Mnogo sporije nego ikada ranije, Teg odvrati pažnju od takvih misli, prođe kroz
proces čišćenja uma usredsredivši se na potrebe koje mu je Taraza nametnula.
"Ti si moj bašar."
Dankan je jedan trenutak proučavao bašara. Na starčevom licu uočavale su se bore
od umora. Dankan se odjednom priseti koliko je Tegu godina, upitavši se da li su
ljudi poput Tega ikada padali u iskušenje da potraže Tleilakse i postanu gole.
Verovatno da ne. Znali su da mogu postati igračke u rukama Tleilaksa.
Ova misao preplavi Dankanovu svest i natera ga da se tako napadno ukoči da Teg,
podigavši pogled, to odmah primeti.
"Nešto nije u redu?"
"Tleilaksi su mi nešto učinili, nešto što još nije izbilo na površinu", promuklo
reče Dankan.
"Toga smo se i plašile!" Ove reči izgovorila je Lusila stojeći na vratima iza
Tega. Pošla je napred i zaustavila se na dva koraka od Dankana. "Slušala sam.
Vas dvojica ste pravi izvor obaveštenja."
Teg poče užurbano da govori u nadi da će otupiti bes koji je osetio u njoj.
"Danas je savladao sedam stavova."
"Udara poput vatre", reče Lusila, "ali ne zaboravite da mi iz Sestrinstva tečemo
poput vode i ispunjavamo svaku pukotinu." Ona odozgo pogleda u Tega. "Zar ne
vidite da je naš gola prevazišao stavove?"
"Bez određenog položaja nema ni stava", primeti Dankan.
Teg uputi jedan oštar pogled Dankanu koji je stajao visoko podignute glave,
glatkog čela i bistrih očiju dok je Tegu uzvraćao pogled. Dankan je za kratko
vreme, od trenutka kada su mu probuđena izvorna sećanja, iznenađujuće brzo
odrastao.
"Proklet da si Milese!" promrmlja Lusila.
Teg nije ispuštao iz vida Dankana. Činilo se da je celokupno mladićevo telo
bujalo nekom novom snagom. Uočio je izvesnu postojanost koje ranije nije bilo.
Dankan usredsredi pažnju na Lusilu. "Ne čini li ti se da nećeš moći da ispuniš
svoj zadatak?"
"Svakako da ne", reče ona. "Još si muško."
A pomislila je: Da, to mlado telo mora da gori od sokova stvaranja. Odista,
hormonalne baklje su netaknute i osetljive na nadražaje. Doduše, njegov sadašnji
stav i način na koji ju je gledao, nateraše je da uzdigne svoju svest na nove
nivoe, za koje je bila potrebna određena snaga.
"Šta su ti Tleilaksi učinili?" upita ona.
Dankanov odgovor je bio drzak, mada on toga nije bio svestan: "O velika
Utiskivačice, da znam kazao bih vam."
"Misliš da je ovo igra?" upita ona.
"Ja ne znam šta je ovo!"
"Do sada već mnogi znaju da nismo na Rakisu, kuda je trebalo da odletimo",
pripomenu ona.
"A Gamu vrvi od ljudi koji su se vratili iz Raštrkavanja", reče Teg. "Oni su u
stanju da ovde isprobaju mnoge mogućnosti, jer ih je veoma veliki broj."
"Ko bi i pomislio da postoji neka izgubljena ne-kugla iz harkonenskih dana?"
upita Dankan.
"Svako ko je doveo u vezu Rakis i Dar-es-Balat", odvrati spremno Teg.
"Ako misliš da je ovo igra, uzmi u obzir i njenu nužnost", dobaci mu Lusila. Ona
se naglo okrenu, kako bi se usredsredila na Tega. "A ti nisi poslušao Tarazu!"
"Grešiš! Uradio sam tačno ono što mi je naredila da uradim. Ja sam njen bašar i
ti zaboravljaš koliko me dobro ona poznaje."
Sa odsečnošću koja ju je zaprepastila i naterala da zanemi, tananost Tarazinog
poteza utisnu se u Lusilu...
Mi smo pioni!
Kako je samo istančano Taraza uvek pokretala svoje pione. Lusila se nije osećala
poniženom, shvativši da je i ona samo pion. To je bilo saznanje koje svaka časna
majka Sestrinstva stiče odgajanjem i vežbom. Čak je i Teg to znao. Ne ponižena,
ne. Stvar koja ih je okružavala uveća se u Lusilinoj svesti. Uplašile su je
Tegove reči. Kako je samo plitak bio njen prethodni pogled na sile u koje su
bili zapleteni. Kao da je videla samo površinu uzburkane reke na kojoj su se
nalazile unutrašnje struje. Međutim, sada je proticanje osećala svuda oko sebe,
kao i obeshrabrujuće poimanje.
Pioni i postoje da bi bili žrtvovani.
27.
Vašim verovanjem u singularnost, u granularne apsolute, vi poričete kretanje,
čak i kretanje evolucije! Dok uzrokujete granularnu vaseljenu da opstaje u vašoj
svesti, slepi ste za kretanje. Kada se stvari izmene, vaša apsolutna vaseljena
nestaje, prestaje da bude dostupna vašim samoograničenim opažanjima. Vaseljena
vas je nadmašila.
Prva verzija 'Atreidskog manifesta', Arhive Bene Geserita
Taraza položi šake na slepoočnice, dlanovima pokrivši uši i stade ih pritiskati.
Čak su i njeni prsti mogli da osete umor koji je zahvatio unutrašnjost: tačno
između šaka - zamor. Samo jedan treptaj kapaka bio je dovoljan da zapadne u
trans odmaranja. Šake položene na glavu predstavljale su jedina žarišta u kojima
je njeno telo bilo svesno okoline.
Stotinu otkucaja srca.
Ove vežbe redovno je izvodila još od vremena kada ih je kao dete naučila; bila
je to jedna od prvih benegeseritskih veština koju je usvojila. Tačno stotinu
otkucaja srca. Posle svih ovih godina vežbanja telo joj je bilo u stanju da ih
automatski odbroji svojim nesvesnim metronomom.
Otvorivši ponovo oči kod stotog otkucaja, oseti se bolje. Nadala se da su pred
njom barem još dva sata rada, pre no što je umor ponovo savlada. Tih stotinu
otkucaja srca produžili su joj godine života provedene u budnom stanju.
Doduše, večeras, dok je razmišljala o tom starom triku, sećanje joj se u
kovitlacima vratilo unazad. Obrela se uhvaćena u vlastitom detinjstvu, u
spavaonici sa sestrom proktorom koja je noću obilazila spavaonice kako bi se
uverila da sve devojke spavaju u krevetima onako kako treba.
Sestra Baram, noćni proktor.
Tarazi to ime već godinama nije palo na pamet: Sestra Baram bila je niska i
debela, časna majka koja nije uspela da to i postane. Medecinske sestre i Suk-
doktori pronašli su nešto što na prvi pogled nije bilo vidljivo. Barami nikada
nije bilo dozvoljeno da iskusi začinsku agoniju. Nije krila ono što je znala o
svom nedostatku. Otkriven je dok je još bila u pubertetu: povremeni nervni
napadi, koji su se javljali dok je tonula u san. Predstavljali su simptom nečeg
dubljeg, zbog čega su je sterilisali. Usled tih napada Baram nije mogla da
spava. Obilaženje prostorija predstavljalo je logično zaduženje.
Baram je imala i druge slabosti koje njeni pretpostavljeni nisu otkrili. Odlazak
dece koja nisu mogla da zaspe u kupatilo bilo je često povod da se sa Baram
zapodenu prigušeni razgovori. Na naivna pitanja deca su uglavnom dobijala naivne
odgovore, ali ponekad je Baram pružala korisna obaveštenja. Ona je, upravo,
Tarazu naučila triku odmaranja.
Jedna od starijih devojčica pronašla je jednog jutra sestru Baram mrtvu u
kupatilu. Napadi noćnog proktora predstavljali su simptome kobnog poremećaja,
nečeg što je bilo važno za rasplodne naložnice i njihove beskonačne zapise.
Pošto Bene Geserit nije predviđao da učenice 'budu upoznate sa pojedinačnim
smrtima' do akilotskog doba, sestra Baram bila je prva mrtva osoba koju je
Taraza videla. Telo sestre Baram bilo je pronađeno delimično zavučeno ispod
lavaboa, s desnim obrazom prislonjenim o pod pločica i sa levom rukom koja je
stezala odvodnu cev ispod slivnika. Pokušavala je da se uspravi pošto je pala i
smrt ju je zatekla u tom pokušaju, razgolitivši je u poslednjem pokretu kao
nekog insekta uhvaćenog u ćilibaru.
Kada su sestru Baram okrenuli da bi je odneli, Taraza je ugledala crveni otisak
tamo gde je obraz bio naslonjen o pod. Dnevni proktor objasnila joj je sa gotovo
naučničkom ravnodušnošću način na koji nastaju ovakvi otisci. Svako iskustvo
moglo se kasnije izmetnuti u podatak koristan za ove potencijalne časne majke i
pripojiti njihovim akilotskim 'razgovorima sa smrću'.
Bledilo post mortem.
Dok je sedela za svojim stolom u Kapitolu, posle toliko godina koje su je delile
od tog događaja, Taraza beše primorana da koristi svoje pažljivo fokusirane moći
usredsređivanja kako bi raspršila to sećanje i oslobodila se za posao rasprostrt
pred njom. Toliko lekcija. Sećanje joj je bilo tako strašno ispunjeno. Toliko je
života bilo u njemu uskladišteno. Pogled bačen na posao koji ju je čekao uveri
njena čula da je živa. Treba raditi. Bila je potrebna. Taraza hitro prionu na
posao.
Neka je prokleta potreba da se gola obučava na Gamuu!
Ali ovaj gola je to zahtevao. Poznavanje tla pod nogama bilo je važnije od
obnavljanja izvorne osobe.
Mudro je postupila kada je poslala Burzmalija u arenu na Gamuu. Ako je Miles
odista pronašao sklonište... ako sada namerava da se pojavi, biće mu potrebna
sva raspoloživa pomoć. Ona još jednom razmotri situaciju razmišljajući o tome da
li je došlo vreme da zaigra igru predviđanja. Toliko opasnosti! A među
Tleilaksima je podignuta uzbuna, jer im je nagovešteno da će možda biti potrebna
zamena za njegovog golu.
"Spremite ga za isporuku."
Njen um okrete se problemu Rakisa. Tu budalu Tueka trebalo je pažljivije
nadzirati. Koliko dugo ga jedan Liceigrač može zamenjivati? Doduše, Odrade nije
pogrešila u izboru poprišta. Dovela je Tleilakse u nemoguć položaj. Prikazivač
bi se mogao odati, uronivši Bene Tleilakse u kaljugu omrznutih.
Igra unutar benegeseritskog plana postala je veoma tanana. Već pokolenjima
mahali su pred očima sveštenstva sa Rakisa mamcem saveza sa Bene Tleilaksima.
Ali, sada! Tleilaksi moraju pomisliti da su oni izabrani umesto sveštenika.
Odradin tročlani savez pruža mogućnosti sveštenicima da misle kako će svaka
časna majka prihvatiti Zakletvu podložnosti Podeljenom bogu. Svešteničko veće
zamucalo bi od uzbuđenja na tu mogućnost. Tleilaksi su, razume se, u tome videli
priliku da dobiju monopol nad melanžom, da konačno nadgledaju jedini izvor koji
još nije u njihovim rukama.
Kucanje na vratima obavesti Tarazu da je stigla akilota sa čajem. To naređenje
uvek je bilo na snazi kada je Vrhovna majka radila da u kasne sate. Taraza baci
pogled na stoni krono, iksijanski uređaj koji je bio toliko tačan da je žurio
ili zaostajao svega jednu sekundu tokom veka: jedan dvadeset tri jedanaest posle
ponoći.
Ona pozva akilotu da uđe. Devojka, jedna plavuša sa hladnim pronicljivim očima,
uđe i povi se kako bi poređala sadržaj poslužavnika pred Tarazu.
Taraza nije obraćala pažnju na devojku, nastavljajući da zuri u posao koji ju je
čekao na stolu. Bilo je toliko toga da se uradi. Posao je bio važniji od sna.
Ali glava ju je bolela i ona oseti izdajničku vrtoglavicu srodnu osećanju koje
čovek ima kada mu je mozak ošamućen, što je značilo da će joj čaj malo pomoći.
Ona dovede sebe u stanje mentalnog izgladnjivanja, koje je moralo biti pravilno
izvedeno jer inače ne bi bila u stanju čak ni da ustane. Ramena i leđa joj se
ukočiše.
Akilota krenu, ali Taraza joj daje znak da ostane. "Izmasiraj mi leđa, sestro,
molim te."
Akilotine uvežbane šake lagano su izvodile kružne pokrete po Tarazinim leđima.
Dobra devojka. Taraza se nasmeši na ovu misao. Razume se da je bila dobra.
Nijedno manje vredno stvorenje ne bi moglo biti dodeljeno Vrhovnoj majci.
Kada je devojka otišla, Taraza ostade tiho da sedi zadubljena u misli. Tako malo
vremena. Nerado je odvajala ma i jedan trenutak za san, mada nije mogla da ga
sasvim izbegne. Konačno, i telo ima svoje nezaobilazne zahteve. Već je
prevazilazila granicu lakog oporavljanja. Ne obrativši pažnju na čaj ostavljen
pored nje, Taraza ustade i uputi se niz hodnik do svoje sićušne ćelije za
spavanje. Noćnoj čuvarki naredi da je probudi u jedanaest časova i opusti se
ponovo obučena na tvrdom poljskom krevetu.
U tišini podesi svoje disanje, odvoji čula tako da na njih ne utiču smetnje i
zapade u među-stanje.
San joj nije dolazio.
Izređala je svoj celokupni repertoar za ovakve slučajeve, ali san ju je i dalje
zaobilazio.
Taraza je dugo ležala, dok konačno nije uvidela da joj je uzaludan svaki trud da
natera samu sebe na spavanje bilo kojom od tehnika što su joj stajale na
raspolaganju. Prvo će međustanje morati da učini svoje. U međuvremenu njen um je
nastavio da ključa.
Nikada nije mislila da sveštenstvo sa Rakisa predstavlja glavni problem. Pošto
su bili uhvaćeni u mreže religije, sveštenicima se moglo upravljati putem
religije. Oni su u Bene Geseritu uglavnom videli moć koja je bila u stanju da
ojača njihovu dogmu. Neka i dalje tako misle. Bio je to mamac koji će ih
zaslepiti.
Neka je proklet taj Miles Teg! Tri meseca ni glasa od njega, kao ni povoljnog
izveštaja od Burzmalija. Sprženo tle, znaci poletanja ne-brodova. Kuda li je Teg
mogao da ode? Gola je možda mrtav. Teg nikada ranije nije učinio ništa slično.
Stara pouzdanost. Zato ga je i izabrala. Zbog toga, zbog njegovih vojničkih
veština i sličnosti sa starim vojvodom Letom - sve su to stvari koje su one
pripremile u njemu.
Teg i Lusila. Izvanredan tim.
Ako nije bio mrtav, da se gola možda nije nalazio van njihovog domašaja? Da ga
se nisu domogli Tleilaksi? Napadači Raštrkanih? Sve je bilo moguće. Stara
pouzdanost. Tišina. Da li je njegovo ćutanje predstavljalo poruku? Ako je to
bilo u pitanju, šta je pokušavao da saopšti?
Kao i Švangijuina i Patrinova smrt i događaji na Gamuu bili su obavijeni velom
zavere. Da li je moguće da je Teg neko koga su neprijatelji Sestrinstva davno
podmetnuli? Nemoguće! Njegova vlastita porodica predstavljala je dokaz protiv
takvih sumnji. Tegova kćerka koja se nalazila u porodičnoj kući bila je zbunjena
kao i ostali.
Već tri meseca ni reči.
Oprez. Upozorila je Tega da bude krajnje oprezan dok štiti golu. Teg je video
veliku opasnost na Gamuu. Švangijuini izveštaji su to razjasnili.
Kuda su Teg i Lusila mogli da odvedu golu?
Gde su nabavili ne-brod? Zavera?
Tarazin um nastavi da kruži oko njenih dubokih sumnji. Je li to Odradino delo?
Ko je još kovao zaveru sa Odrade? Lusila? Odrade i Lusila nikad se ranije nisu
srele, pre tog kratkog susreta na Gamuu. Ili, možda, jesu? Ko je bio blizak
Odradi, te je mogao da širi zajedničke ideje otežale od šaputanja? U Lusilinu
odanost niko nikada nije posumnjao. Obe su delovale savršeno, tačno onako kako
je bilo određeno. Ali tako bi se ponašali i zaverenici.
Činjenice! Taraza je žudela za činjenicama. Krevet pod njom zašuška i prekinu
njenu izdvojenost koju su narušile kako brige tako i zvuci njenih vlastitih
pokreta. Taraza pomirljivo dovede sebe još jednom u stanje opuštanja.
Opuštanje, a potom san.
Brodovi Raštrkanih lepršali su kroz Tarazinu umorom zamagljenu maštu. Izgubljeni
su se vratili u svojim bezbrojnim ne-brodovima. Da li je kod njih Teg pronašao
brod? Ta mogućnost bila je ispitana na najneprimetniji mogući način, kako na
Gamuu tako i na drugim mestima. Pokušala je da broji zamišljene brodove, ali ovi
odbiše da u redu promiču, što je bilo neophodno za zapadanje u san. Ne
napravivši nijedan pokret Taraza dovede sebe u stanje pripravnosti i dalje
ležeći na svom poljskom krevetu.
Pokušala je da otkrije nešto u dubini svoga uma. Umor je pregradio tu stazu
sporazumevanja - ona se uspravi u krevetu potpuno budna.
Tleilaksi su sarađivali sa Raštrkanima koji su se vratili. Sa tim bludnim
Uvaženim Naložnicama i sa Bene Tleilaksima koji su došli sa njima. Taraza
nasluti jedno jedino ustrojstvo iza tih događaja. Izgubljeni se nisu vratili iz
puke znatiželje, da bi otkrili svoje korene. Zajednička želja da ponovo ujedine
celokupno čovečanstvo nije bila sama po sebi dovoljna da ih dovede nazad. Bilo
je očigledno da su Uvažene Naložnice došle sa snovima o porobljavanju.
Šta ako Tleilaksi koji su bili poslati među Raštrkane nisu sa sobom poneli tajnu
akslotl rezervoara? Šta onda? Melanž. Narandžastooke kurve očigledno su
koristile neprimerenu razmenu. Raštrkani možda nisu rešili tajnu tleilaških
rezervoara. Znali su za njihovo postojanje i pokušali su da ih prerade. Ako nisu
uspeli - melanž!
Ona stade da istražuje ovaj plan.
Izgubljeni su ostali bez pravog melanža koji su njihovi preci poneli kada su
kretali u Raštrkavanje. Koji izvori su im preostali? Crvi Rakisa i originalni
Bene Tleilaksi. Kurve se ne bi usudile da otkriju svoje prave namere. Njihovi
preci verovali su da se crvi ne mogu preseliti. Da li je moguće da su Izgubljeni
pronašli planetu pogodnu za crve? Razume se da je bilo moguće. Možda su otpočeli
cenjkanje sa Tleilaksima kako bi im odvratili pažnju. Njihova prava meta trebalo
bi da bude Rakis. Ili je možda naličje prava strana.
Bogatstvo koje se može prenositi.
Videla je Tegove izveštaje o bogatstvu koje se steklo na Gamuu. Neki od vraćenih
imali su kovani novac, a neki čipove za pregovaranje. I to je bilo sve što se
moglo razabrati o bankarskim kretanjima.
Doduše, koja je to veća valuta od začina mogla biti u opticaju?
Bogatstvo. Razume se, to je bilo ono pravo. I bez obzira na vrstu čipova,
pogađanje je počelo.
Taraza odjednom postade svesna glasova ispred vrata. Akilota, čuvarka sna,
prepirala se sa nekim. Glasovi su bili tihi, ali Taraza je dovoljno čula da
dovede sebe u stanje pune pripravnosti.
"Naručila je buđenje za pozno jutro", bunila se njena čuvarka sna.
Neko drugi prošaputa: "Rekla je da je obavestim onog časa kada se vratim."
"Kažem vam da je veoma umorna. Potrebna joj je..."
"Treba je slušati! Recite joj da sam se vratio!"
Taraza sede i prebaci noge preko ivice poljskog kreveta. Stopalima napipa pod.
Bogovi! Kako su je samo kolena bolela. Nanosilo joj je bol i to što nije mogla
da raspozna šapat nametljivca, osobu koja se prepirala sa njenom stražarkom.
Čiji povratak sam... Burzmali!
"Budna sam", odazva se Taraza.
Vrata se otvoriše i čuvarka sna promoli glavu. "Vrhovna majko, Burzmali se
vratio sa Gamua."
"Smesta ga uvedi!" Taraza upali jednu sjajnu kuglu smeštenu kod uzglavlja
poljskog kreveta. Njena žuta svetlost odagna tamu iz odaje.
Burzmali uđe i zatvori vrata za sobom. Iako mu to niko nije naložio, on dodirnu
prekidač za razdvajanje zvukova na vratima i na taj način ukloni svu spoljašnju
buku.
Privatnost? Znači, loše vesti.
Ona podiže pogled prema Burzmaliju. Bio je to onizak, vitak momak sa izrazito
trouglastim licem koje se sužavalo u koščatu bradu. Plava kosa prekrivala mu je
čelo. Njegove široko razmaknute zelene oči bile su budne i oprezne. Činilo se da
je suviše mlad za odgovornosti koje sa sobom nosi mesto bašara, ali Teg je kod
Arbeloua bio još mlađi. Prokletstvo, starimo. Ona primora sebe da se opusti i
prihvati činjenicu da je Teg obučio ovog čoveka i da mu je potpuno verovao.
"Saopšti mi loše vesti", reče Taraza.
Burzmali pročisti grlo. "Još nema nikakvog znaka od bašara i njegove družine na
Gamuu, Vrhovna majko." Glas mu je bio dubok, muški.
A to nije ono najgore, pomisli Tarata. Na Burzmaliju je jasno uočavala znake
nervoze.
"Hajde, da čujem sve", naredi ona. "Očigledno si završio sa pretraživanjem
ruševina Tvrđave."
"Nema preživelih", reče on. "Napadači su zbrisani."
"Tleilaksi."
"Verovatno."
"Nisi siguran?"
"Napadači su koristili onaj novi iksijanski eksploziv, l2-Uri. Ja... ja mislim
da su ga upotrebili kako bi nas naveli na pogrešan trag. Takođe, pronašli smo
mehaničkim putem napravljene otrove za ispiranje mozga u Švangijuinoj lobanji."
"Šta je sa Patrinom?"
"Švangijuin izveštaj bio je tačan. Razneo je sam sebe u tom brodu-mamcu.
Identifikovali su ga prema ostacima dva prsta i jednog očuvanog oka. Od njega
nije preostao nijedan drugi dovoljno veliki deo koji bi se mogao ispitati."
"Ali ti si sumnjičav! Da čujem zašto!"
"Švangiju je ostavila poruku koju jedino mi možemo pročitati."
"Trajni znaci na nameštaju?"
"Da, Vrhovna majko, i..."
"Znači, znala je da će biti napadnuta i imala je vremena da ostavi poruku.
Videla sam tvoj prethodni izveštaj o pustošenju koje je ostalo posle napada."
"Bio je brz i zaista nezadrživ. Napadači se nisu trudili da povedu
zarobljenike."
"Šta je rekla?"
"Kurve."
Taraza pokuša da se odupre šoku, mada je očekivala da čuje tu reč. Napor koji je
uložila da bi ostala mirna gotovo da je iscrpeo svu njenu snagu. Ovo je bilo
veoma loše. Taraza dozvoli sebi jedan duboki uzdah. Švangijuina opozicija
ustrajala je do kraja. Ali, onda, naslutivši nesreću, donela je pravilnu odluku.
Znajući da će umreti i da joj se pre toga neće ukazati prilika da nekoj drugoj
časnoj majci prenese živote iz svojih sećanja, ponovo se odlučila na najdublju
odanost. Ako nisi u stanju ništa drugo da učiniš, naoružaj znanjem svoje sestre
i izigraj neprijatelja.
Znači, Uvažene Naložnice su stupile u akciju!
"Pričaj mi o tvojoj potrazi za golom", naredi Taraza.
"Nismo bili prvi koji su preduzeli potragu u toj oblasti, Vrhovna majko. Naišli
smo na dosta naknadno spaljenog drveća, stenja i šipražja."
"To je onda bio ne-brod?"
"Tragovi ne-broda."
Taraza klimnu samoj sebi. Nema poruka stare pouzdanosti?
"Koliko pažljivo si ispitao tu oblast?"
"Nadletao sam je na rutinskom proputovanju iz jednog u drugo mesto."
Taraza dade znak Burzmaliju da sedne na stolicu blizu podnožja njenog poljskog
kreveta. "Sedi i opusti se. Želim da za mene obaviš neka nagađanja."
Burzmali se pažljivo spusti na stolicu. "Nagađanja?"
"Ti si mu bio najomiljeniji učenik. Želim da zamisliš kako si ti Miles Teg. Znaš
da moraš izvesti golu iz Tvrđave. Nikome oko sebe ne veruješ u potpunosti, čak
ni Lusili. Šta ćeš učiniti?"
"Nešto neočekivano, razume se."
"Razume se."
Burzmali protrlja svoju šiljatu bradu. Posle kraćeg ćutanja, on dodade: "Verujem
Patrinu. Potpuno mu verujem."
"U redu, ti i Patrin. Šta činiš?"
"Patrin je rođen na Gamuu."
"I sama sam o tome razmišljala", reče ona.
Burzmali se zagleda u pod pred sobom. "Patrin i ja ćemo napraviti plan za slučaj
nužde pre no što se i ukaže potreba za njim. Uvek se pripremim za rešavanje
jednog problema na više načina."
"Vrlo dobro. A sada - plan. Šta činiš?"
"Zašto se Patrin ubio?" zapita Burzmali. "Siguran si da je upravo to učinio?"
"Videli ste izveštaje. Švangiju i nekolicina drugih bili su u to ubeđeni. Slažem
se sa njima. Patrin je bio dovoljno odan da učini to za svoga bašara."
"Za tebe! Ti si sada Miles Teg. Kakav plan ste ti i Patrin skovali?"
"Ja ne bih namerno poslao Patrina u sigurnu smrt."
"Sem u slučaju?"
"Patrin je to uradio na svoju ruku. Moguće, ako je plan potekao od njega, a ne
od... mene. Možda je to učinio kako bi me zaštitio, kako bi se obezbedio da niko
neće otkriti plan."
"Kako je Patrin uopšte mogao da dođe do ne-broda bez našeg znanja?"
"Patrin je bio domorodac sa Gamua. Njegova porodica potiče još iz dana Giede I."
Taraza zatvori oči i okrete glavu od Burzmalija. Znači i Burzmali je sledio iste
nagoveštajne tragove koje je i ona ispitivala umom. Poznato nam je Patrinovo
poreklo. Šta je značilo to povezivanje sa Gamuom? Njen um odbi da razmišlja. Eto
do čega dolazi kada dozvoli da se toliko premori! Ona još jednom pogleda u
Burzmalija.
"Da li je Patrin pronašao način da stupi u vezu sa porodicom i starim
prijateljima?"
"Ispitali smo svaku vezu koju smo bili u stanju da pronađemo."
"Osloni se na to; niste ih sve sledili."
Burzmali sleže ramenima. "Razume se da nismo. Nisam igrao na tu pretpostavku."
Taraza duboko uzdahnu. "Vrati se na Gamu. Povedi sa sobom onoliku pomoć koliku
naša služba sigurno može da odvoji. Reci Belondi da sam ja tako naredila. Moraš
ubaciti agente u sve vidove života. Pronađi koga je sve Patrin poznavao. Šta je
sa preživelim članovima njegove porodice? Prijateljima? Iščeprkaj ih."
"To će uzburkati duhove, bez obzira na to koliko pažljivi da budemo. I drugi će
saznati."
"Tu nema pomoći. Burzmali!"
Već je bio na nogama. "Da, Vrhovna majko?"
"Što se tiče ostalih tragača: moraš biti stalno ispred njih."
"Smem li da upotrebim esnafskog navigatora?"
"Ne!"
"Kako onda..."
"Burzmali, šta ako su Miles, Lusila i naš gola još na Gamuu?"
"Već sam vam rekao da ne prihvatam ideju prema kojoj su napustili planetu u ne-
brodu!"
Nastade jedna poduža pauza tokom koje je Taraza proučavala čoveka koji je stajao
u podnožju njenog poljskog kreveta. Obučio ga je Miles Teg. Bio je bašarov
najomiljeniji učenik. Šta je to Burzmalijev izvežbani nagon nagoveštavao?
Ona tihim glasom prošaputa: "Da?"
"Gamu je bila Gieda I, harkonensko leglo."
"Šta ti to kazuje?"
"Oni su bili bogati, Vrhovna majko. Veoma bogati."
"Pa?"
"Dovoljno bogati da tajno postave neku ne-odaju... čak možda i neku veliku ne-
kuglu."
"O tome ne postoje nikakvi zapisi! Iks nije nikad čak ni neodređeno nagovestio
tako nešto. Oni nisu vršili ispitivanja na Gamuu, od..."
"Mito, kupovina preko posrednika, mnogobrojni prelasci iz ruke u ruku", reče
Burzmali. "Vremena gladi bila su veoma nemirna, a prethodili su im milenijumi
Tiraninove vladavine."
"Za vreme kojih su Harkoneni držali pognute glave ili ih gubili. Ipak, priznajem
da je tako nešto moguće."
"Zapisi su možda izgubljeni", nagovesti Burzmali.
"Mi ih nismo izgubili, a nisu to učinile ni ostale vladavine koje su se održale.
Šta nagoveštava ovaj tok nagađanja?"
"Patrina."
"Ahhhh."
On stade brzo da govori: "Da je ikada nešto slično otkriveno, jedan domorodac sa
Gamua mogao bi to znati."
"Koliko ljudi bi to moglo znati? Misliš da bi bili u stanju da sačuvaju jednu
takvu tajnu... Da! Shvatam šta misliš. Ako je to bila tajna Patrinove
porodice..."
"Nisam se usudio nikome od njih da postavim neko pitanje u vezi s tim."
"Razume se da ne! Gde bi mogao da tragaš... a da ne pobudiš..."
"Tamo na planini gde su nađeni tragovi ne-broda."
"To znači da ćeš morati lično tamo da odeš!"
"Što je veoma teško sakriti od uhoda", složi se on. "Sem ako ne pođem sa malom
pratnjom i tobože sa drugim ciljem."
"Kakvim drugim ciljem?"
"Da postavim nadgrobnu ploču u znak sećanja na mog starog bašara."
"Dajući na taj način svima do znanja kako smatramo da je mrtav? Tako je!"
"Već ste zatražili od Tleilaksa da naprave zamenu za našeg golu."
"To je bila puka predostrožnost i nije u vezi sa... Burzmali, ovo je krajnje
opasno. Sumnjam da možemo zavesti onu vrstu ljudi koja će vas posmatrati na
Gamuu."
"Moja tuga i tuga ljudi koje ću povesti sa sobom biće dramatična i uverljiva."
"Ono što je uverljivo nije nužno i ubedljivo za pažljivog posmatrača."
"Zar ne verujete u moju odanost i odanost ljudi koje ću povesti sa sobom?"
Taraza napući usne dok je razmišljala. Podsetila je samu sebe da je pouzdana
odanost nešto što su naučili da podstiču ugledajući se na atreidsko ustrojstvo.
Način na koji da stvaraju krajnje požrtvovane ljude. Burzmali i Teg
predstavljali su divne primere.
"Moglo bi da uspe", složi se Taraza. Zurila je umujući u Burzmalija. Tegov
najomiljeniji učenik bi mogao biti u pravu!
"Idem", reče Burzmali. Zatim se okrete i pođe.
"Samo trenutak", reče Taraza.
Burzmali se okrete. "Zasitićete se sherom, svi vi. A ako vas uhvate Liceigrači -
ovi novi - morate spaliti vlastite glave ili ih potpuno razmrskati. Preduzmi sve
neophodne mere opreza."
Iznenadno otrežnjenje koje se ogledalo na Burzmalijevom licu umiri Tarazu. Za
trenutak se ponosio sobom. Dobro je što mu je ponos splasnuo. Nema potrebe da
bude nesmotren.
28.
Već dugo znamo da se na predmete koje iskušavamo čulom dodira može uticati
izborom - kako svesnim tako i nesvesnim. To je dokazana činjenica, koja ne
zahteva od nas da verujemo kako se neka sila u nama pruža napolje i dodiruje
vaseljenu. Poručujem da postoji poučna veza između uverenja i onoga što smatramo
da je 'stvarno'. Svi naši sudovi opterećeni su teškim teretom predačkih uverenja
kojima smo mi iz Bene Geserita podložniji od ostalih. Nije dovoljno što smo toga
svesni i što se toga čuvamo. Uvek moramo obraćati pažnju na alternativna
tumačenja.
Vrhovna majka Taraza: rasprava u Veću
"Bog će nam ovde suditi", likovao je Vaf.
Činio je to u najnepredvidljivijim trenucima za sve vreme ove duge vožnje kroz
pustinju. Šeana kao da to nije primećivala, ali Vafov glas i primedbe počeli su
da umaraju Odrade.
Sunce Rakisa već je bilo nisko na zapadu, ali crv koji ih je nosio nije
pokazivao znake umora dok je jezdio preko drevnog Sarera prema ostacima nasipa
Tiraninovog zida-prepreke.
Zašto u ovom pravcu? pitala se Odrade.
Nijedan odgovor nije je zadovoljavao. Fanatizam i obnovljena opasnost koja im je
pretila od Vafa zahtevali su, doduše, trenutni odgovor. Ona se priseti napeva
Šerijata za koji je znala da ga je zaneo.
"Neka bog presudi, a ne ljudi."
Vaf se naljuti zbog podrugljivog tona njenog glasa. On pogleda prema obzorju
ispred njih, a zatim naviše ka 'topterima koji su ih pratili u stopu.
"Ljudi moraju da obavljaju posao umesto boga", promrmlja on.
Odrade nište ne odgovori. Vaf je bio zaveden u svojim sumnjama i sada će se
pitati da li su te benegeseritske veštice odista delile Veliko uverenje?
Njene misli ponovo uroniše u pitanja bez odgovora, preturajući po svemu što je
znala o crvima Rakisa. Lična sećanja i Druga sećanja istakla su jednu sliku.
Mogla je sebi da dočara odevene Slobodnjake na crvima koji su bili čak i veći od
ovoga; svaki jahač naginjao se unazad oslanjajući se o jednu dugačku motku sa
kukom na kraju koja se zabadala u prstenove crva kao što njene ruke sada stežu
ovaj prsten. Na obrazima je osećala vetar, a oko nogu joj se obavijala odora.
Ovo jahanje sjedini se sa svim ostalim u jednu dugu prisnost.
Prošlo je mnogo vremena od kad je jedan Atreid jahao na ovaj način.
Da li se ključ za njihovo odredište nalazio u Dar-es-Balatu? Kako bi to bilo
moguće? Bilo je tako toplo, a njen um je istraživao buduće događaje koji su
mogli da se dogode tokom ove pustolovine u pustinji. Nije bila dovoljno na
oprezu.
Kao i sve ostale zajednice na Rakisu, i Dar-es-Balat se povlačio iz svojih
predgrađa tokom žege ranog popodneva. Odrade se priseti koliko ju je žuljalo
njeno novo pustinjsko odelo dok je čekala u senci zgrada blizu zapadnih granica
Dar-es-Balata. Čekala je da odvojene pratnje dovedu Šeanu i Vafa iz osiguranih
zgrada gde ih je Odrade smestila.
Kako je samo bila izazovna meta! Trebalo je da se uvere u stvarnu pokornost
Rakisa. Pretnje Bene Geserita namerno su kasnile.
"Šejtan voli toplotu", iznenada reče Šeana.
Žitelji Rakisa sklanjali su se od žege, ali to je bilo doba kada su crvi
izlazili. Da li je možda to predstavljalo značajnu činjenicu, koja je otkrivala
razlog zbog koga ih je ovaj crv nosio u određenom pravcu?
Moj um poskakuje unaokolo poput dečje lopte!
Šta li je značilo to što su se žitelji Rakisa krili od sunca dok su mali
Tleilaks, jedna časna majka i jedna divlja devojčica jurili preko pustinje na
leđima crva? To je bilo drevno ustrojstvo na Rakisu. U njemu nije bilo ničeg
iznenađujućeg. Doduše, drevni Slobodnjaci bili su uglavnom moćnici. Njihovi
moderni naslednici više su zavisili od zaklona koji ih je štitio od najjačeg
sunca.
Kako su se samo sveštenici osećali sigurnim iza svojih stražarskih jaraka!
Svaki stanovnik gradskog središta ne Rakisu znao je da se tamo napolju nalazi
kanat koji je bio skrenut kako bi napajao uske kanale čije se isparavanje ponovo
hvatalo u zamke za vetrove.
"Štite nas naše molitve", govorili su, ali su dobro znali šta ih je štitilo.
"Njegovo sveto prisustvo viđeno je u pustinji."
Sveti crv.
Podeljeni bog.
Odrade spusti pogled na prstenove crva ispred sebe. I evo ga, tu je!
Ona pomisli na sveštenike koji su se nalazili među posmatračima u 'topterima
iznad njih. Kako su samo voleli druge da uhode! Osećala je kako je posmatraju s
leđa u Dar-es-Balatu, dok je očekivala Šeanu i Vafa da se pojave. Oči iza
visokih rešetaka sakrivenih balkona. Oči koje zure kroz uske prozore u debelim
zidovima. Oči skrivene iza plaz-ogledala ili oči koje posmatraju iz senki.
Odrade je primoravala sebe da ne obraća pažnju na opasnosti dok je pratila
protok vremena pomoću kretanja linija senki na zidu iznad nje: bio je to pouzdan
sat u ovoj zemlji gde je malo ko merio vreme drugačije do koristeći se suncem.
Napetost je rasla, pojačana potrebom da izgleda bezbrižna. Hoće li napasti? Hoće
li se usuditi da to učine kada znaju da je preduzela vlastite mere opreza? Kako
su samo sveštenici bili ljuti što su morali da se pridruže Tleilaksima u ovom
tajnom trijumviratu! Njenim časnim majkama, sveštenicama iz Tvrđave, nije se
dopalo ovo opasno ujedanje sveštenika.
"Dopusti da jedna od nas bude mamac!"
Odrade je bila nepokolebljiva: "Ne bi poverovali. Sumnja bi ih držala na
odstojanju. Pored toga, sigurno će poslati Albertusa."
I tako je Odrade sada čekala u dvorištu Dar-es-Balata, zaklonjena zelenilom u
udubljenju gde je stajala, gledajući naviše u liniju sunca koja se popela šest
spratova u visinu - pored čipkastih ograda na nivou svakog balkona: zelene
biljke, svetlocrveni, narandžasti i plavi cvetovi i trougao srebrnastog neba
iznad tih naslaga.
I skrivene oči.
Kretanje kod širokih uličnih vrata s njene desne strane! U dvorištu se pojavi
jedno jedino stvorenje u svešteničkoj zlatno-purpurno-beloj odori. Proučavala ga
je tražeći znake koji bi joj potvrdili da je možda još jedan od Tleilaksa
Liceigrača proširio njihov uticaj, preobrazivši se u Albertusa. Ovo pred njom
bio je čovek, sveštenik koga je poznavala: Albertus, starešina Dar-es-Balata.
Kao što smo i očekivale.
Albertus se kroz široki atrijum i preko dvorišta približavao sa vidljivim
dostojanstvom. Da li su se u njegovom držanju nazirali opasni predznaci? Hoće li
dati znak svojim ubicama? Ona okrznu pogledom nizove balkona: mala treperava
kretanja na višim nivoima. Sveštenik koji se približavao nije bio sam.
Nisam ni ja!
Albertus se zaustavio na dva koraka od Odrade i podigao pogled prema njoj sa
mesta koje mu je pre toga zaokupljalo pažnju - sa zamršenih zlatnih i purpurnih
crteža popločanog poda dvorišta.
Ima krhke kosti, pomisli Odrade.
Ničim nije pokazala da ga je prepoznala. Albertus je bio jedan od onih koji su
znali da je glavni sveštenik zamenjen preobraženim Liceigračem.
Albertus pročisti grlo i drhtavo udahnu.
Krhke kosti! Krhko telo!
Iako je ta misao zabavljala Odrade, ona nije umanjila njenu zabrinutost. Časne
majke uvek primete takve stvari. Traže tragove uzgajanja. Ako je i vršeno ikakvo
odabiranje u Albertusovoj lozi, izvedeno je sa dosta pogrešaka, elemenata koje
će Sestrinstvo nastojati da ispravi kod njegovih naslednika ako se ikad pokaže
da je vredan uzgajanja. Razume se, to će biti razmotreno. Albertus se uzdigao na
moćan položaj i to je postigao tiho ali bez zastoja, tako da mora biti odlučeno
da li u njemu postoji vredan genetski materijal. Doduše, Albertus je stekao
bedno obrazovanje. Akilota prve godine bila bi u stanju da s njim iziđe na kraj.
Uslovljavanje među sveštenstvom Rakisa bilo se poprilično izrodilo od dana
starih Ribogovornica.
"Šta ćeš ti ovde?" upita Odrade, glasom koji se mogao protumačiti i kao optužba
i kao pitanje.
Albertus uzdrhta. "Donosim vam poruku od vaših ljudi, časna majko."
"Da je čujem!"
"Došlo je do malog zastoja, nešto u vezi sa putem koji je bio poznat suviše
velikom broju ljudi."
To je bar bila priča koju su se dogovorile da serviraju sveštenicima. Ali sa
Albnertusovog lica mogle su se pročitati još neke stvari. Tajne njemu poverene
nisu bile pohranjene na sigurno mesto.
"Gotovo da žalim što nisam naredila da te ubiju", reče Odrade.
Albertus se povuče za cela dva koraka. Pogled mu je postao isprazan kao da je
umro upravo tu, njoj naočigled. Prepoznala je tu reakciju. Albertus je dosegao
pravo stanje otkrovenja, u kom strah steže mošnice. Znao je da ova užasna časna
majka Odrade može da ga osudi na smrt tek tako ili da ga ubije sopstvenim
rukama. Ništa što kaže ili učini neće izmaći njenom užasnom pomnom ispitivanju.
"Razmišljao si da li da me ubiješ i uništiš našu Tvrđavu u Kinu", optuži ga
Odrade.
Albertus se divlje tresao. "Čemu optužbe, časna majko?" U glasu mu se naziralo
jadikovanje koje ga je odavalo.
"Ne pokušavaj da poričeš", uzviknu ona. "Pitam se koliko je još osoba osim mene
shvatilo da te može lako čitati? Ti bi trebalo da budeš čuvar tajni. A ne da
hodaš unaokolo sa svim našim tajnama ispisanim na licu!"
Albertus pade na kolena. Ona za časak pomisli da će početi da puzi.
"Poslali su me vaši ljudi!"
"A ti si bio presrećan što ćeš doći kako bi odlučio da li postoji mogućnost da
me ubiješ."
"Zašto bismo mi..."
"Tišina! Ne dopada vam se što mi nadziremo Šeanu. Bojite se Tleilaksa. Stvari su
izmakle iz vaših svešteničkih ruku i pokrenuti su događaji koji vas užasavaju."
"Časna majko! Šta da radimo? Šta da radimo?"
"Slušaćete nas! I više od toga, slušaćete Šeanu! Plašite se naše današnje
pustolovine? Većih stvari treba da se bojite."
Ona zatrese tobože obeshrabreno glavom, svesna kakav je sve ovo utisak ostavilo
na jadnog Albertusa. On se pogrbi pod težinom njene ljutnje.
"Na noge!" naredi ona. "I ne zaboravi da si sveštenik i da se od tebe traži da
govoriš istinu!"
Albertus se spotičući uspravi i dalje držeći pognutu glavu. Mogla je da vidi
kako mu telo odgovara na donetu odluku da se mane izgovora. Kakvo je to samo
suđenje moralo da bude za njega! Pokoran prema časnoj majci koja mu je očigledno
čitala misli, sada je morao da bude pokoran i prema svojoj religiji. Mora da se
suoči sa krajnjim paradoksom svih religija:
Bog zna!
"Nemoj ništa kriti od mene, od Šeane i boga", reče Odrade.
"Oprosti mi, časna majko."
"Da ti oprostim? Nije u mojoj moći da praštam, niti bi to trebalo da tražiš od
mene. Ti si sveštenik!"
On podiže pogled prema Odradinom licu.
Paradoks ga je konačno u potpunosti skrhao. Bog je ovde sigurno bio prisutan!
192og je obično bio daleko i suočenja su se mogla odgađati. Sutra je novi dan
života. Svakako da jeste. Čovek ga može prihvatiti ako sebi dopusti nekoliko
malih grehova, možda laž ili dve. Samo za sada. Možda i jedan veliki greh, ako
su iskušenja bila velika. Bogovi bi trebalo da imaju više razumevanja za velike
grešnike. Ostalo bi vremena za iskupljivanje.
Odrade je zurila u Albertusa analizirajućim okom Misionarie Protektive.
Ahh, Albertuse, pomisli ona. Naišao si na ljudsko biće koje zna sve o stvarima
za koje si verovao da su tajne što ih deliš sa svojim bogom.
Za Albertusa se njegovo sadašnje stanje nije mnogo razlikovalko od smrti i one
krajnje pokornosti u odnosu na konačni sud njegovog boga. To je sigurno
predstavljalo dobar opis nesvesnog načina na koji je Albertus dozvolio da se
njegova moć volje sada izdrobi. Svi njegovi religijski strahovi bili su dozvani
u sećanje i usmereni prema jednoj časnoj majci.
Svojim najsuvljim glasom, čak se ni ne posluživši Glasom, Odrade reče: "Želim da
se ova farsa smesta okonča."
Albertus pokuša da proguta knedlu. Znao je da ne sme lagati. Možda je poznavao
daleke mogućnosti laganja, ali to bi bilo beskorisno. On pokorno podiže pogled
prema Odradinom čelu na kome je ivica kape njenog pustinjskog odela bila čvrsto
navučena preko obrva. On prozbori glasom tek nešto čujnijim od šapata:
"Časna majko, osećamo se kao žrtve. Vi i Tleilaks idete u pustinju sa našom
Šeanom. Oboje ćete od nje učiti, a..." Ramena mu se opustiše. "Zašto vodite
Tleilaksa?"
"Tako Šeana želi", slaga Odrade.
Albertus otvori usta, pa ih zatvori ne progovorivši. Mogla je da vidi kako ga
preplavljuje prihvatanje.
"Vratićeš se svojima sa mojim upozorenjem", naredi Odrade. "Opstanak Rakisa i
vašeg sveštenstva zavisi samo od toga koliko me dobro budete slušali. Nećete nam
ni najmanje smetati! A što se tiče detinjastih zavera koje ste kovali protiv nas
- Šeana nam otkriva svaku vašu rđavu misao!"
Tada je Albertus iznenadi. Zatresao je glavom i suvo se zakikotao. Odrade je već
primetila da su mnogi od ovih sveštenika uživali u propasti, ali nije
pretpostavljala da bi ih mogle zabavljati njihove vlastite pogreške.
"Smatram da je tvoj smeh plitak", reče ona.
Albertus slegnu ramenima i delimično opet navuče masku na lice. Odrade je videla
nekoliko takvih maski kod njega. Fasade! Stavljao ih je u slojevima. A daleko
ispod sve te zaštite nalazio se neko ko je mario, neko koga je ovde ogolela do
krajnjih mogućih granica. Ovi sveštenici znali su da se opasno izgube u opširnim
objašnjenjima - doduše samo kada ih salete gomilom pitanja.
Moram izvući na površinu onoga koji mari, pomisli Odrade. Ona ga preseče kada je
počeo da govori.
"Dosta! Sačekaćeš da se vratim iz pustinje. Za sada si moj glasnik. Prenesi
tačno moju poruku i bićeš nagrađen onako kako nisi ni sanjao. Ako, pak,
izneveriš, bićeš ostavljen na milost i nemilost Šejtanu!"
Odrade je posmatrala Albertusa kako trčkarajući napušta dvorište pogrbljenih
ramena, glave isturene napred kao da nije mogao da dočeka da ustima dosegne
mesto sa koga će ga njegovi čuti.
Sve u svemu, pomisli ona, dobro je prošlo. Sračunati rizik, veoma opasan po nju
lično. Bila je ubeđena da su se na balkonima iznad nje nalazile ubice koje su
čekale na Albertusov znak. A strah koji je sada poneo sa sobom odavde bio je
nešto s čim se Bene Geserit prisno upoznao kroz milenijume manipulacija. Žestoko
zarazan, poput neke pošasti. Sestre učiteljice nazivale su to 'usmerenom
histerijom'. Bila je usmerena (upravljena je bilo tačnije) u srce sveštenstva na
Rakisu. Mogli su računati s tim, naročito sada kada se u igru uvodi i pojačanje.
Sveštenici će se predati. Sada se trebalo plašiti svega nekolicine imunih
jeretika.
29.
Ovo je vaseljena koja nadahnjuje strahom: nema atoma, već su svuda unaokolo
talasi i kretanja. Ovde se odbacuje svako uverenje koje je prepreka za
razumevanje. Odstranjuje se čak i samo razumevanje. Ova vaseljena se ne može
videti, čuti, niti otkriti na bilo koji način pouzdanim moćima opažanja. Ona je
krajnja praznina gde se ne mogu zadesiti nikakvi unapred smešteni ekrani za
projektovanje oblika. Ovde posedujete samo jednu svest - ekran tri mudraca:
maštu. Ovde se uči humanosti. Vi stvarate poredak, divne oblike i sisteme,
uobličavate haos.
'Atreidski manifest', Arhive Bene Geserita
"Ono što radiš suviše je opasno", reče Teg. "Imam naređenje da te zaštitim i
ojačam. Nipošto ne mogu dozvoliti da se ovo nastavi."
Teg i Dankan stajali su u dugačkom, drvetom obloženom prolazu nadomak vežbališta
ne-kugle. Prema njihovoj proizvoljnoj satnici bilo je kasno popodne, i Lusila se
upravo besno udaljila posle jednog burnog sukoba.
U poslednje vreme svaki susret između Dankana i Lusile pretvarao se u bitku.
Upravo sada, stajala je kruto na vratima vežbališta, ali tu njenu krutost
neumitno su ublažavale njene obline i zavodničke kretnje koje su više nego
primećivali obojica muškaraca.
"Prestani, Lusila!" naredi Dankan.
Samo joj se po glasu dalo naslutiti koliko je ljuta: "Šta misliš, koliko dugo ću
još da čekam kako bih izvršila svoja naređenja?"
"Dok mi ti ili neko drugi ne kažete ono što ja..."
"Taraza od tebe očekuje stvari koje nikome ovde nisu poznate!" napomenu Lusila.
Teg pokuša da smiri situaciju: "Molim vas! Zar nije dovoljno što je Dankan sve
bolji u svojim veštinama? Za nekoliko dana počeću da stražarim napolju.
Možemo..."
"Možeš prestati da se mešaš u moje poslove, proklet da si!" odbrusi Lusila.
Zatim se okrete i udalji.
Kada je u tom trenutku primetio čvrstu odlučnost na Dankanovom licu, nešto
mahnito poče da se komeša u njemu. Osetio je da ga pritiskuju potrebe koje im je
nametnuo ovaj njihov izdvojeni položaj. Njegov intelekt, taj veličanstveno
izoštreni mentatski uređaj, ovde je bio zaštićen od mentalnog meteža na koji se
navikao napolju. Mislio je da bi mu sve postalo jasno samo kada bi mogao da
utiša svoj um i dovede ga u stanje mirovanja.
"Zašto zadržavaš dah, bašare?"
Dankanov glas preseče Tega. Morao je da upotrebi krajnju snagu volje kako bi
povratio normalno disanje. Primao je osećanja svojih drugova u ne-kugli kao
oseku i tok koji su privremeno izdvojeni iz drugih sila.
Druge sile.
Mentatska svest može da se ponaša kao idiot u prisustvu drugih sila koje se
prostiru kroz vaseljenu. U vaseljeni možda postoje ljudi čiji su životi
natopljeni silama koje on ne može ni da zamisli. Pred takvim silama on bi bio
iverka koju nose divlje struje.
Ko bi mogao da zaroni u jedan takav metež i izroni nedirnut?
"Šta bi Lusila mogla da uradi ako nastavim da joj se odupirem?" upita Dankan.
"Da li je ikada upotrebila Glas u razgovoru s tobom?" upita Teg. Vlastiti glas
izgledao mu je dalek.
"Jednom."
"Odoleo si?" Nejasno iznenađenje pritaji se negde u Tegu.
"Tome me je naučio sam Pol Muad'Dib."
"U stanju je da te paralizuje i..."
"Mislim da njena naređenja zabranjuju nasilje."
"Šta je nasilje, Dankane?"
"Idem da se istuširam, bašare. Hoćete li i vi?"
"Za nekoliko minuta." Teg duboko udahnu, osetivši da se nalazi na domak potpune
iscrpljenosti. Ovo poslepodne provedeno na vežbalištu i događaji posle toga
potpuno su ga slomili. Gledao je Dankana kako se udaljava. Gde se nalazila
Lusila? Kakav je bio njen plan? Koliko dugo je mogla da čeka? To je bilo
središnje pitanje, a ne-kugla je na neobičan način naglašavala njihovu
izolovanost iz vremena.
Ponovo je iskusio tu oseku i tok koji su uticali na njihova tri života. Moram
razgovarati sa Lusilom! Kuda je otišla! U biblioteku? Ne! Najpre moram nešto
drugo da uradim.
Lusila je sedela u odaji koju je izabrala za sebe. Bio je to mali prostor sa
kitnjastim krevetom umetnutim u zid. Istovremeno napadni i tanani zraci oko nje
govorili su da je to bila odaja najomiljenije harkonenske hetere. Pastelno plavo
sa naglascima tamnije plavog bacalo je senku na okolni enterijer. I pored
baroknih rezbarija na krevetu, niši i celokupnom upotrebljivom priboru, bila je
u stanju da izbriše iz svesti ovu odaju kada bi se jednom u njoj opustila.
Zavalila se u krevetu i zatvorila oči pred seksualno napadnim prilikama na
tavanici niše.
Moram se pobrinuti za Tega.
To se mora tako izvesti da ne izazove Tarazin bes niti da oslabi golu. Teg je u
mnogo čemu bio problem za sebe, naročito zbog načina na koji njegovi mentalni
procesi mogu da uranjaju i izranjaju iz dubljih izvora bliskih pripadnicama Bene
Geserita.
Razume se, za to je kriva časna majka koja ga je rodila!
Nešto se prenosi sa takve majke na takvo dete. Počelo je u utrobi i verovatno
nije prestalo ni kada su konačno bili razdvojeni. Nikada nije prošao
sveobuhvatni preobražaj koji stvara izrode... ne, to ne. Ali on poseduje tanane
i stvarne moći. Oni koje rode časne majke nauče stvari koje drugi nisu u stanju
da nauče.
Teg je tačno znao kako je Lusila gledala na ljubav u svim njenim
manifestacijama. Videla mu je to na licu još onda u njegovim odajama u Tvrđavi.
"Proračunata veštica!"
Mogao je slobodno da to i glasno izgovori.
Ona se priseti da mu je tada podarila svoj dobroćudni osmeh i nadmoćni izraz. U
ovim mislima osećala je da se krije izvesna prikrivena simatija za Tega. Negde u
njoj, uprkos svim brižljivim benegeseritskim uvežbavanjima, postojale su
pukotine u njenom oklopu. Učiteljice su je mnogo puta upozoravale na njih.
"Da bi bila u stanju da podstakneš pravu ljubav moraš je osećati, ali samo
izvesno vreme. Jednom je sasvim dovoljno!"
Tegovo reagovanje u odnosu na Dankana Ajdaha mnogo je govorilo. Tega je i
privlačio i odbijao njihov mladi štićenik.
Kao i mene.
Možda je pogrešila što nije zavela Tega.
Tokom njenog seksualnog obrazovanja učili su je da crpi snagu iz polnog snošaja,
a ne da se gubi u njemu; njene učiteljice isticale su analize i istorijska
poređenja od kojih su se mnoga nalazila u Drugim sećanjima Vrhovne časne majke.
Lusila usredsredi svoje misli na Tegovu muškost. Dok je to radila mogla je da
oseti da žena u njoj odgovara da njeno telo želi Tega uza se i da želi da
dosegnu seksualni vrhunac - spremna za trenutak tajne.
U Lusilinu svest uvuče se blaga prijatnost. Ne orgazam. Ne naučna nalepnica!
Bila je to prava benegeseritska uzrečica: trenutak tajne, najveća specijalnost
Utiskivačice. Ovaj koncept bio je potreban za uranjanje u benegeseritski
kontinuitet. Naučila je da duboko veruje u dvojnost: naučno znanje pomoću koga
su ih vodile metrese za razmnožavanje, ali u isto vreme, trenutak tajne koji je
osujećivao celokupno znanje. Istorija i nauka Bene Geserita tvde da sklonost ka
rađanju mora ostati nepovratno zakopana u psihi. Ne može se ukloniti a da se ne
uništi vrsta.
Sigurnosna mreža.
Lusila prikupi oko sebe sve svoje seksualne snage, onako kako je to samo jedna
Utiskivačica Bene Geserita u stanju da učini. Stala je da usredsređuje svoje
misli na Dankana. Da, sada je već verovatno pod tušem i razmišlja o večernjoj
vežbi sa svojom učiteljicom časnom majkom.
Uskoro ću poći do svog učenika, pomisli ona. Moram da mu održim važnu lekciju
ili on neće biti potpuno pripremljen za Rakis.
To su bila Tarazina uputstva.
Dankan dospe u žižu Lusilinih misli. To je bilo gotovo isto kao da ga je gledala
kako nag stoji ispod tuša.
Kako malo toga on razume od onoga što treba da nauči!
Dankan je sedeo sam u kabini za oblačenje kod tuševa koji su bili pridodati
vežbalištu. Bio je utonuo u duboku tugu. To je na stare rane dodalo bol koga se
sećao a koji ovo mlado telo nikada nije iskusilo.
Neke stvari se nikada ne menjaju! Sestrinstvo je opet igralo svoje prastare
igre.
On pogleda uvis i unaokolo po ovom tamnom harkonenskom mestu. Po zidovima i
tavanici bile su izrezbarene arabeske, a u kockama na podu čudni crteži.
Čudovišta i divna ljudska tela izmešana preko već opisanih linija. Samo je
tretpaj pažnje odvajao jedne od drugih.
Dankan spusti pogled na svoje telo, koje su Tleilaksi i njihovi akslotl
rezervoati stvorili za njega. Još se s vremena na vreme čudno osećao. U
poslednjem trenutku svoga života, pre no što je postao gola, bio je čovek sa
mnogobrojnim iskustvima odrasle osobe - borio se sa gomilom Sardaukar ratnika,
obezbeđujući svom mladom vojvodi mogućnost da pobegne.
Njegov vojvoda! Pol tada nije bio mnogo stariji od ovog tela sada. Doduše, bio
je uslovljen onako kako su to Atreidi oduvek bili: odanost i čast iznad svega.
Na isti način su uslovili i mene, pošto su me spasli od Harkonena.
Nešto u njemu nije bilo u stanju da zaboravi na taj drevni dug. Znao je šta je
uzrok tome. Mogao je u opštim crtama da prikaže proces kojim je to bilo uneto u
njega.
Tu je i ostalo.
Dankan baci pogled na popločani pod. Duž blatobrana kabine nalazile su se
pločicama ispisane reči. Bio je to zapis koji je jedan njegov deo prepoznao kao
drevnu stvar iz starih harkonenskih vremena, dok je drugi njegov deo u tome
razabrao dobro poznati Galah.
"ČISTOĆA SLATKA ČISTOĆA JASNA ČISTOĆA PRAVA ČISTOĆA"
Drevni natpis ponavljao se oko perimetra odaje, kao da su same reči bile u
stanju da stvore nešto što je prema Dankanovom sećanju bilo strano Harkonenima.
Iznad vrata koja su vodila do tuševa stajao je još jedan natpis:
"ISPOVEDI SRCE SVOJE I PRONAĐI ČISTOĆU"
Religijski savet u jednom harkonenskom utvrđenju? Jesu li se Harkoneni izmenili
u vekovima posle njegove smrti? Dankan teško da je mogao u to da poveruje.
Verovatno su graditelji smatrali da će ove reči biti prikladne.
Osetio je, pre no što je čuo, da je Lusila ušla u prostoriju i da stoji iza
njega. Dankan ustade i pričvrsti zatvarače na tunici uzetoj iz nulentropskih
spremnika koju je podesio za sebe (ali tek pošto je poskidao sa nje sva
harkonenska obeležja!).
Ne okrenuvši se, on reče: "Šta sad, Lusila?"
Ona pogladi tkaninu tunike duž njegove leve ruke. "Harkoneni su imali dobar
ukus."
Dankan tiho progovori: "Lusila, ako me ikada više takneš bez mog odobrenja,
pokušaću da te ubijem. Pokušaću to svim srcem, pa ćeš ti vrlo verovatno morati
da ubiješ mene."
Ona se povuče.
Zagledao joj se u oči: "Nisam vam ja nikakav pastuv za veštice!"
"Zar je to ono što misliš da želimo od tebe?"
"Niko mi nije rekao šta želite od mene, ali vaši postupci su dovoljno jasni!"
Stajao je održavajući ravnotežu na stopalima. Ona neprobuđena stvar u njemu
komešala se i ubrzavala mu puls.
Lusila ga je pažljivo posmatrala. Neka je proklet taj Miles Teg! Nije očekivala
ovoliki otpor. Nije trebalo sumnjati u Dankanovu iskrenost. Same reči više nisu
mogle da posluže. Bio je imun na Glas.
Istina.
Preostalo joj je još samo to oružje.
"Dankane, ja ne znam tačno šta Taraza želi od tebe na Rakisu. Mogu da nagađam,
ali ta nagađanja ne moraju biti tačna."
"Nagađaj, onda."
"Na Rakisu postoji jedna devojčica, od nekih dvanaest-trinaest godina. Zove se
Šeana. Crvi Rakisa je slušaju. Sestrinstvo mora na naki način da za sebe
uskladišti taj talenat."
"Šta bih ja mogao..."
"Kada bih znala, veruj mi da bih ti to sada rekla."
U njenom glasu prepoznao je iskrenost koja nije bila izazvana očajanjem.
"Kakve veze ima s tim tvoj talenat?" upita on.
"To samo Taraza i njene savetnice znaju."
"Žele nešto čime će mi vezati ruke, nešto od čega ne mogu da pobegnem!"
Lusila je i sama već došla do tog zaključka, ali nije očekivala da će ga on tako
brzo nazreti. Dankanovo mladalačko lice skrivalo je um koji je delao na načine
koje ona još nije dosegnula. Lusiline misli pristizale su jedna drugu.
"Ko ovlada crvima može obnoviti staru religiju."
Bio je to Tegov glas koji je dopro sa vrata iza Lusile.
Nisam ga čula da se približava!
Ona se okrete. Teg je stajao tamo, a preko leve ruke nemarno je držao jednu od
drevnih harkonenskih laserskih pušaka čija je cev bila u nju uperena.
"Samo želim da se obezbedim da ćeš me saslušati", reče on.
"Od kada prisluškuješ?"
Njegov izraz nije se izmenio pod njenim ljutitim pogledom.
"Od trenutka kada si priznala da ne znaš šta Taraza želi od Dankana", odvrati
Teg. "Ne znam ni ja. Ali mogu da izvršim nekoliko mentatskih procena - ništa
pouzdano, ali sve su veoma rečite. Upozori me ako grešim."
"U vezi s čim?"
On pogleda Dankana. "Jedna od stvari koje su ti bile naložene jeste da ga učiniš
neodoljivim za većinu žena."
Lusila pokuša da sakrije svoju potištenost. Taraza ju je upozorila da to što
duže krije od Tega. Uvidela je da to više nije bilo moguće. Teg ju je pročitao
koristeći se prokletim sposobnostima koje je u njega usadila njegova prokleta
majka!
"Velika energija je sakupljena i usmerena na Rakis", nastavi Teg. On
nepokolebljivo pogleda u Dankana. "Bez obzira na to šta su Tleilaksi pohranili u
njemu, on u svojim genima nosi pečat drevnog ljudskog roda. Je li to što je
potrebno metresama rasplođavanja?"
"Prokleti benegeseritski pastuv!" reče Dankan.
"Šta nameravaš da učiniš s tim oružjem?" upita Lusila.
Ona pokaza glavom prema drevnoj laserskoj pušci u Tegovim rukama.
"S ovim? Nisam je čak ni napunio." On spusti lasersku pušku, a potom je odloži u
ćošak pored sebe.
"Milese Teže, bićeš kažnjen!" zaškrguta Lusila.
"To će morati da pričeka", reče on. "Napolju se gotovo smrklo. Izašao sam pod
štitnikom života. Burzmali je bio ovde. Ostavio je znak kojim me obaveštava da
je pročitao poruku koju sam urezao u drveće na način kako to čine životinje."
U Dankanovim očima pojavi se sjaj budnosti.
"Šta ćeš preduzeti?" upita Lusila.
"Ostavio sam nove znake, ugovorivši sastanak. A sada svi idemo u biblioteku.
Proučićemo karte. Upamtićemo ih. Trebalo bi bar da znamo gde se nalazimo kada
dođe do bežanja."
Ona ga udostoji kratkim klimanjem glave.
Dankan je samo delićem svesti primetio njen pokret. Um mu je već odlutao napred
ka drevnoj opremi u harkonenskoj biblioteci. On je bio taj koji je pokazao i
Lusili i Tegu kako pravilno da je koriste, prisetivši se jedne drevne karte
Giedi I iz vremena kada ne-kugla još nije bila sagrađena.
Koristeći u svojstvu vodiča Dankanova sećanja iz vremena pre no što je postao
gola i njegovo savremeno poznavanje planete, Teg je pokušao da osavremeni kartu.
"Šumska stražarska postaja postala je 'Benegeseritska Tvrđava'."
"Jedan njen deo činio je harkonensku lovačku kućicu", reče Dankan. "Lovili su
ljudsku divljač, uzgojenu u uslovima posebno za tu svrhu."
Do Tegovog vremena nestalo je gradova. Neki su opstali ali su promenili imena.
'Isai', najbliža metropola, nosio je na izvornoj karti naziv 'Baronija'.
Dankanove oči duboko uroniše u sećanja. "Tamo su me mučili."
Kada je Teg iscrpeo sve što je znao o planeti, mnogo toga ostalo je kao
nepoznato, ali česti su bili i benegeseritski zavojiti simboli koji su
obeležavali mesta za koja su Tarazini ljudi rekli Tegu da mu mogu pružiti
privremeno utočište.
Ta mesta je Teg želeo da upamti.
Kada ih je poveo ka biblioteci, Teg reče: "Uništiću kartu kada je budemo
upamtili. Nikada se ne zna ko može pronaći ovo mesto i proučiti je."
Lusila prođe pored njega. "Ti o tome misli, Milese!" reče.
Teg viknu za njom, povlačeći se: "Mentat ti kaže da sam učinio ono što se od
mene tražilo."
Ona odgovori, ne osvrnuvši se: "Kako je to logično!"
30.
Ova odaja rekonstruiše delić pustinje Dine. Peščani guseničar pred vama potiče
iz vremena Atreida. Grupisani oko njega nalaze se, ako krenete u smeru kazaljke
na satu, s vaše leve strane, jedna mala žetelica, laki jednopreg, primitivno
postrojenje za preradu začina i ostala pomoćna oprema. Na svakoj postaji
istaknuto je objašnjenje. Obratite pažnju na citat iznad ekrana: "JER ONI ĆE
ISPITATI MORSKA PROSTRANSTVA I BOGATSTVO PESKA." Ovaj drevni citat često je
ponavljao slavni Gurni Halek.
Uputstva iz Muzeja u Dar-es-Balatu
Crv nije usporio svoje ustrajno kretanje do pred sam sumrak. Odrade je do tada
iscrpla sva svoja pitanja na koja još nije dobila odgovore. Na koji način je
Šeana upravljala crvima? Odrade je znala da će se njene sestre-čuvarke, tamo
gore u 'topterima koji su ih u stopu pratili, umoriti postavljajući sebi ta ista
pitanja - plus još jedno.
Zašto Odrade ne prekine ovo jahanje?
Mogle bi se čak upustiti u nagađanje: Ne traži od nas da se umešamo jer bi to
moglo uznemiriti zver. Ne veruje da bismo uspele da ugrabimo njeno društvo sa
njegovih leđa.
Istina je bila mnogo jednostavnija: znatiželja.
Šištavo kretanje crva moglo se uporediti sa talasanjem lađe koja prkosi morima.
Drugim rečima, suvi kremeni mirisi pregrejanog peska šibali su ih nošeni vetrom.
Sada se oko njih prostirala samo otvorena pustinja, kilometar za kilometrom
nizale su se dine veličine leđa nekog kita pravilno raspoređene kao talasi u
okeanu.
Vaf je ćutao već duže vreme. Onako mali i šćućuren ličio je na reprodukciju
Odradinog položaja; pažnja mu je bila upravljena pravo napred, a lice
bezizražajno. Najčešće je izjavljivao:
"Bog čuva vernike kada kucne sudnji čas!"
Odrade je u njemu videla potvrdu tvrdnje da dovoljno snažan fanatizam može
trajati vekovima. U ovom Tleilaksu preživeli su Zensuni i stari Sufi. To je
podseti na nekog smrtonosnog mikroba koji je tokom svih ovih milenijuma bio
uspavan, čekajući na odgovarajućeg domaćina koji će pohranjivati njegovu
zaraznost.
Šta će se zbiti sa onim što sam usadila u sveštenstvo Rakisa? upita se. Sveta
Šeana predstavljala je izvesnost.
Šeana je sedela na jednom od prstenja svog Šejtana, zadignute odore koja joj je
pokrivala mršave noge ispod kolena. Prsten je sa obe ruke stezala između nogu.
Ranije je rekla da ju je njena prva vožnja na crvu odvela pravo u grad Kin.
Zašto tamo? Da li ju je crv jednostavno odneo do njenih sunarodnika?
Ovaj ispod njih sigurno je imao drugi cilj. Pošto Šeanu nisu više ispitivali,
Odrade joj je naredila da ćuti i uvežbava dubotrans. Tako će se bar obezbediti
da će i najmanju sitnicu ovog iskustva moći lako da dozovu iz njenog sećanja.
Ako je postojao neki skriveni jezik između Šeane i crva, otkriće to kasnije.
Odrade se zagleda u obzorje. Ostaci osnove drevnog zida koji je opasivao Sarer
nalazili su se na svega nekoliko kilometara ispred njih. Njihove dugačke senke
pružale su se preko dina, govoreći Odrade da su ostaci bili viši nego što je u
prvi mah pretpostavljala. Sada je to već bila jedna uništena i izlomljena linija
sa velikim gromadama rasutim duž osnove. Tesnac u koji se Tiranin strmoglavio sa
svog mosta u Ajdahovu reku ležao je s njihove desne strane, bar tri kilometra
van njihovog puta. Tamo sada nije proticala nikakva reka.
Vaf se pokrenu pored nje. "Odazivam se pozivu tvom, bože", reče on. "Ovaj ovde
što se moli na svetom mestu je Vaf od Entija!"
Odrade razroko pogleda prema njemu, ne pokrenuvši glavu. Entio? Njena Druga
sećanja znala su za Entija, vođu plemena iz velikog Zensuni lutanja, iz vremena
pre Dine. Šta je ovo? Kakva to još drevna sećanja ovi Tleilaksi održavaju u
životu?
Šeana prekide svoje ćutanje. "Šejtan usporava."
Ostaci drevnog zida preprečili su im put. Pomaljali su se najmanje pedeset
metara iznad najviših dina. Crv je blago okrenuo nadesno i prošao između dve
džinovske gromade koje su ih nadvisivale. Potom se zaustavio. Dugačka izbrazdana
leđa stala su paralelno sa jednim, uglavnom nedirnutim, delom osnove zida.
Šeana se uspravi i pogleda u prepreku.
"Kakvo je ovo mesto?" upita Vaf. Svojim glasom nadjačao je zvuk 'toptera koji su
im kružili iznad glava.
Odrade popusti svoj zamarajući stisak i stade da savija prste. Ostala je da
kleči, dok je proučavala predeo oko njih. Senke koje su bacale ispreturane
gromade izvlačile su oštre linije po gomilicama peska i manjem stenju. Gledano
izbliza, sa rastojanja od nekih dvadesetak metara, u zidu su se videle napukline
i rascepi, tamni otvori u drevnoj osnovi.
Vaf je stajao i masirao ruke.
"Zašto smo dovedeni ovamo?" upita on. Glas mu je bio pomalo plačljiv.
Crv se trgnu.
"Šejtan želi da siđemo", objavi Šeana.
Otkud ona to zna? upita se Odrade. Crvova kretnja nije ih naterala čak ni da se
zanesu. Mogao je to da bude neki refleksni pokret, uslovljen dugim putovanjem.
Ali Šeana se okrete licem prema osnovi drevnog zida, sede na zaobljeni deo crva
i skliznu dole. U blagom čučnju pade na meki pesak.
Odrade i Vaf pomeriše se napred i stadoše da posmatraju Šeanu kako s mukom
korača kroz pesak ka prednjem delu crva. Tamo se Šeana podboči i suoči sa
razjapljenim ustima. Skriveni plamenovi poigravali su na tom mladom licu
narandžastom svetlošću.
"Šejtane, zašto smo došli ovamo?" upita Šeana.
Crv se ponovo trgnu.
"Želi da vi siđete s njega", doviknu Šeana.
Vaf pogleda Odrade. "Ako ti je bog smrt namenio, On te dovede do mesta umiranja
tvoga."
Odrade mu uzvrati parafrazom napeva iz Šerijata: "Slušaj glasnika božjeg u
svemu."
Vaf uzdahnu. Na licu mu se jasno očitavala sumnja. Ali ipak se okrenu i prvi
siđe s crva, skočivši nešto pre Odrade. Krenuše Šeaninim primerom i nađoše se
ispred stvorenja. Odrade, čije je svako čulo bilo budno, usredsredi pogled na
Šeanu.
Ispred razjapljenih usta bilo je mnogo toplije. Poznata oporost melanža ispuni
vazduh oko njih.
"Evo nas, bože", reče Vaf.
Odrade koja se već prilično umorila od njegovog religijskog straha, pređe
pogledom po predelu oko njih - razmrskanom stenju, erodiranoj prepreci koja se
pružala u tamno nebo, pesku koji se prelivao preko kamenja i laganom huktanju
večnih vatri crva.
Gde se mi to nalazimo? upita se Odrade. Po čemu se ovo mesto razlikuje od drugih
i zašto ih je crv ovamo doveo?
Četiri 'toptera koji su ih pratili prođoše u redu iznad njih. Zvuk krilnih
ventilatora i šištanje mlaznica istog časa prigušiše tutnjanje u unutrašnjosti
crva.
Da ih pozovem da se spuste? upita se Odrade. Za to je potreban samo jedan pokret
šake. Umesto toga ona podiže obe ruke dajući znak posmatračima da ostanu u
vazduhu.
Na pesku se sada osećala večernja svežina. Odrade se strese i prilagodi svoj
metabolizam novim uslovima. Bila je ubeđena da ih crv neće progutati dok je
Šeana pored njih.
Šeana okrete leđa crvu. "Želi da ostanemo ovde", reče ona.
Kao da su njene reči predstavljale za njega naredbu, crv okrenu glavu od njih i
skliznu među visoke, razbacane, džinovske gromade. Mogli su sasvim lepo da čuju
kako ubrzava nazad ka pustinji.
Odrade se okrete licem prema osnovi drevnog zida. Uskoro će se nad njima nadviti
tama, ali još je bilo dovoljno svetlo, jer u pustinji sumrak dugo traje, tako da
je postojala mogućnost da ugledaju objašnjenje za njihov dolazak ovamo. Jedna
visoka pukotina u stenovitom zidu s njene desne strane učini joj se dobrom za
ispitivanje kao i bilo koje drugo mesto. Odvojivši deo pažnje za zvuke koje je
Vaf ispuštao, Odrade stade da se penje peskovitim obronkom prema tamnom otvoru.
Šeana ju je pratila u stopu.
"Majko, šta ćemo ovde?"
Odrade zatrese glavom. Čula je Vafa kako ih sledi.
Pukotina koja se nalazila pravo ispred nje predstavljala je jednu senovitu rupu
koja je vodila u tamu. Odrade se zaustavi i zadrža Šeanu pored sebe. Procenila
je da je otvor otprilike metar širok i nekih četiri puta toliko visok. Ivice
stene bile su čudno glatke, kao da ih je ljudska ruka izglačala. Pesak se
gomilao u otvoru. Svetlost zalazećeg sunca koja se odbijala od peska kupala je
jednu stranu otvora u plimi zlata.
Vaf prozbori iza njih: "Kakvo je ovo mesto?"
"Ima mnogo starih pećina", reče Šeana. "Slobodnjaci su u pećinama skrivali
začin." Ona duboko udahnu kroz nos. "Majko, osećaš li miris?"
Odrade se složi s njom da se na tom mestu vrlo jasno oseća miris melanža.
Vaf prođe pored Odrade i stupi u pukotinu. Unutra se okrenu i zagleda naviše u
zidove koji su se spajali pod pravim uglom iznad njega. Okrenut licem prema
Odrade i Šeani, on krenu natraške dublje kroz otvor, pažnje upravljene na
zidove. Odrade i Šeana koraknuše bliže njemu. Uz iznenadno šuštanje peska koji
se presipa, Vaf im nestade s vidika. Istog trenutka pesak oko Odrade i Šeane
skliznu u pukotinu povukavši ih obe sa sobom. Odrade zgrabi Šeaninu ruku.
"Majko!" zavika Šeana.
Zvuk se odbi o nevidljive stenovite zidove dok su klizile niz jednu dugačku
padinu od peska koji se presipao u zagonetnu tamu. Pesak ih zaustavi u konačnoj
plimi blagog kretanja. Odrade, u pesku do kolena, uspravi se i povuče Šeanu za
sobom na jednu čvrstu površinu.
Šeana zausti nešto da kaže, ali Odrade reče: "Tiho! Slušaj!"
S leve strane čuo se neki rezak zvuk.
"Vafe?"
"Upao sam do struka." U glasu mu se osećao užas.
Odrade sarkastično odvrati: "Mora da je bog tako hteo. Lagano se izvuci. Izgleda
da nam se pod nogama nalazi stena. Samo polako! Nije nam potrebno još jedno
survavanje."
Kada joj se oči privikoše na tamu, Odrade pogleda uz peščanu padinu niz koju su
se survali. Otvor kroz koji su ušli na ovo mesto predstavljao je udaljeni prorez
tmastog zlatila daleko iznad njih.
"Majko", prošapta Šeana. "Bojim se."
"Izgovori litiju protiv straha", naredi Odrade. "I budi mirna. Naši prijatelji
znaju da smo ovde. Pomoći će nam da se izvučemo napolje."
"Bog nas je doveo na ovo mesto", reče Vaf.
Odrade ništa ne odgovori. Ona u tišini napući usne i ispusti jedan prodoran
zvižduk, osluškujući eho. Uši su joj govorile da se nalaze u nekoj velikoj
prostoriji, sa niskim preprekama iza njih. Ona okrete leđa prema uskoj pukotini
i još jednom zviznu.
Niska prepreka nalazila se na oko stotinu metara udaljenosti.
Odrade izvuče svoju šaku iz Šeanine. "Molim te, ostani ovde. Vafe?"
"Čujem 'toptere", reče on.
"Svi ih čujemo", odreza Odrade. "Spuštaju se. Uskoro ćemo dobiti pomoć. U
međuvremenu, ostani gde si i budi miran. Potrebna mi je tišina."
Zviždućući i osluškujući eho, koračajući veoma pažljivo, Odrade se probijala
dublje u tamu. Njena ispružena šaka napipa uskoro neravnu površinu neke stene.
Ona krenu duž nje. Dopirala je otprilike do visine struka. Nije ništa mogla da
oseti iza nje. Eho njenih zvižduka kaza joj da se pozadi nalazio manji,
delimično zagrađen prostor.
Daleko iznad njih začu se jedan glas: "Časna majko! Jeste li tamo?"
Odrade se okrenu, sklopi šake oko usta i povika: "Nazad! Upali smo u duboku
pećinu. Donesite osvetljenje i jedan dugačak konopac."
Neka sićušna udaljena prilika skloni se sa udaljenog otvora. Svetlost odozgo
postajala je sve nerazgovetnija. Ona spusti šake sa usta i prozbori u tamu.
"Šeana! Vafe! Pođite prema meni, napravite otprilike deset koraka i stanite."
"Gde se mi to, majko, nalazimo?" upita Šeana.
"Strpljenja, dete."
Vaf se oglasi dubokim mrmljanjem. Odrade prepoznade drevne islamske reči. Molio
je. Vaf je odustao od svojih pokušaja da pred njom, sakrije svoje poreklo.
Dobro. Onaj koji veruje predstavljao je za nju posudu koju treba napuniti
slatkišima Misionarie Protektive.
U međuvremenu mogućnosti koje im je pružalo ovo mesto na koje ih je crv doveo,
uzbuđivale su Odrade. S jednom šakom položenom na stenovitu prepreku ona stade
da je ispituje, krećući se ulevo. Vrh je mestimično bio gladak. Cela prepreka
bila je ugnuta prema unutra. Druga sećanja ponudiše joj sasvim iznenada sliku:
Bazen za sakupljanje!
Ovo je bio slobodnjački bazen za skladištenje vode. Odrade duboko udahnu,
tragajući za vlagom. Vazduh je bio kremeno suv.
Jarka svetlost iz pukotine stade da se spušta razgoneći tamu. Kroz otvor im se
obrati glas koji Odrade prepoznade kao glas jedne od sestara.
"Vidimo vas."
Odrade se udalji od niske prepreke i okrenu se, zureći unaokolo. Vaf i Šeana
stajali su udaljeni nekih šezdeset metara, razgledajući okolinu. Odaja je bila u
obliku nepravilnog kruga, nekih dve stotine metara u prečniku. Stenovita kupola
uzdizala se visoko iznad njih. Ona ispita nisku prepreku pored sebe: da, bio je
to slobodnjački bazen za sakupljanje. Mogla je da razabere malo stenovito ostrvo
u središtu, na kome se mogao držati uhvaćeni crv spreman da se prevali u vodu.
Druga sećanja dozvaše za nju tu smrt u agoniji i previjanju iz koje je nastajao
začinski otrov što je u davnini pokretao slobodnjačke orgije.
Jedan niski luk uokviravao je još veću tamu na udaljenoj strani bazena. Mogla je
da razazna slivnik kojim je dovođena voda iz zamki za vetar. Mora da pozadi
postoji još bazena za kupanje, čitav jedan kompleks namenjen očuvanju vlage koja
je predstavljala bogatstvo jednog drevnog plemena. Sada je znala ime ovog mesta.
"Sieč Tabr", prošapta Odrade.
Te reči pokrenuše bujicu korisnih sećanja. Ovo je bilo Stilgarovo mesto u vreme
Muad'Diba. Zašto li nas je taj crv doveo u Sieč Tabr?
Jedan crv doneo je Šeanu u grad Kin. Možda zato da i drugi saznaju za nju. Šta
je, onda, trebalo saznati o ovom mestu? Da li je u toj tami pozadi bilo ljudi?
Odrade nije primala čulne nagoveštaje da u tom pravcu ima života.
Njena sestra kod otvora prekide ove misli: "Morali smo da zatražimo da nam
konopac donesu iz Dar-es-Balata! Ljudi iz muzeja kažu da je ovo verovatno Sieč
Tabr! Mislili su da je uništen!"
"Spusti svetiljku tako da ga mogu istražiti", povika Odrade.
"Sveštenici traže da ovo mesto ostavimo nedirnuto!"
"Spusti mi svetiljku!" bila je uporna Odrade.
Uskoro se jedan taman predmet skotrlja niz peščanu padinu, povukavši za sobom
gomilu peska. Odrade posla Šeanu da je brzo donese. Pritisak na prekidač bio je
dovoljan da jedan svetao snop počne da probada tamni lučni prolaz iza bazena za
prikupljanje. Da, tamo ima još bazena. A pored njih nalazilo se usko stepenište
usečeno u steni. Stepenice su vodile naviše, zavijale i gubile se iz vidika.
Odrade se sagnu i prošapta Šeani u uvo. "Pažljivo posmatraj Vafa. Ako krene za
nama, zovi me."
"Da, majko. Kuda ćemo?"
"Moram pogledati ovo mesto. Ja sam ta koja je ovamo dovedena s nekim ciljem."
Ona povisi glas i obrati se Vafu: "Vafe, molim te, sačekaj konopac."
"O čemu ste to šaputale?" upita on. "Zašto moram da čekam? Šta radite?"
"Molila sam", reče Odrade. "Sada moram sama nastaviti ovo hodočašće."
"Zašto sama?"
Ona odvrati na staroislamskom: "Tako je zapisano."
To ga je zaustavilo!
Odrade je krčila sebi put brzim koracima ka kamenim stepenicama.
Šeana, koja je hitala pored Odrede, reče: "Moramo ljudima reći za ovo mesto.
Stare slobodnjačke pećine predstavljaju sigurno utočište pred Šejtanom."
"Miruj, dete", reče Odrade. Ona usmeri svetlost naviše prema stepeništu.
Zavijalo je kroz stenu, skrećući pri vrhu na desno pod oštrim uglom. Odrade
stade, oklevajući. Ponovo je osetila da je nešto upozorava na opasnost, kao i u
početku ove pustolovine, ali ovog puta osećanje je bilo mnogo jače.
Predstavljalo je gotovo nešto opipljivo unutar nje same.
Šta se nalazi tamo gore?
"Pričekaj ovde, Šeana", reče Odrade. "Ne dozvoli Vafu da me prati."
"Kako ja mogu da ga zaustavim?" Šeana uputi pogled pun straha unazad preko odaje
do mesta na kome je Vaf stajao.
"Reci mu da je božija volja da ne ide dalje. Reci to ovako..." Odrade se nagnu
ka Šeani i ponovi te reči na Vafovom drevnom jeziku, a zatim: "Nemoj reći ništa
više. Ne sklanjaj mu se s puta i ponovi ih ako pokuša da prođe."
Šeana je nemo oblikovala reči. Odrade vide da ih je upamtila. Devojčica je bila
brza.
"On te se plaši", reče Odrade. "Neće pokušati da ti nanese zlo."
"Da, majko." Šeana se okrete, prekrsti ruke preko grudi i pogleda preko odaje u
Vafa.
Usmerivši svetlost ispred sebe, Odrade se pope kamenim stepenicama. Sieč Tabr.
Kakvo si iznenađenje za nas ovde ostavio, stari crve?
U jednom dugačkom niskom prolazu na vrhu stepeništa Odrade naiđe na prva
pustinjska mumificirana tela. Bilo ih je pet, dva muškarca i tri žene, bez
prepoznatljivih znaka odeće na njima. Bili su potpuno nagi i prepušteni suvom
pustinjskom vazduhu radi očuvanja. Gubitak tečnosti uslovio je da se koža i meso
čvrsto priljube uz kosti. Tela su bila poređana duž stene sa nogama pruženim
preko prolaza. Odrade je morala da preskače preko ovih stravičnih prepreka.
Svako telo obasjala je svetlošću iz lampe dok je prolazila pored njega. Sva su
bila gotovo na isti način probodena. Duboki rez nožem protezao se odozdo nagore,
nešto ispod luka prsne kosti.
Ritualno ubijanje?
Isušeno naborano meso bilo je strgnuto sa mesta uboda, ostavivši za sobom tamnu
mrlju koja ih je obeležavala. Odrade je znala da ova tela nisu poticala iz
slobodnjačkih vremena. Slobodnjački posmrtni destilatori pretvarali su tela u
pepeo, kako bi iz njih povratili telesnu vodu.
Odrade se probijala napred sa svojom svetiljkom i zastajkivala kako bi videla
gde se nalazi. Otkriće tela još je više pojačalo njeno osećanje opasnosti.
Trebalo je da ponesem oružje. Ali to bi pobudilo Vafovu sumnju.
Postojanost tog unutrašnjeg upozorenja nije se mogla izbeći. Ova relikvija od
Sieč Tabra bila je opasna.
Snop njene lampe otkri još jedno stepenište na kraju prolaza. Odrade se oprezno
kretala napred. Pri prvom koraku ona uputi ispitujući snop naviše. Plitke
stepenice. Samo malo više, nova stena - tamo gore nalazio se jedan širi prostor.
Odrade se okrenu i uputi svetlost gore-dole po ovom prolazu. Stenoviti zidovi
bili su prošarani krhotinama i spaljenim mestima. Još jednom uputi pogled uz
stepenište.
Šta se nalazi tamo gore?
Osećanje opasnosti bilo je sada snažnije no ikada.
Korak po korak, često zastajkivanje. Odrade se penjala. Izbila je u jedan veći
prolaz probijen kroz domorodačku stenu. Pozdravila su je nova tela. Ova su bila
ostavljena u neredu, onako kako ih je smrt zatekla. Ponovo je ugledala
mumificirana tela bez odeće. Ležala su razbacana duž ovog šireg prolaza - bilo
ih je dvadeset. Krčila je sebi put zaobilazeći ih. Neka su bila probodena, kao i
onih pet na nižem nivou. Neka su bila rasporena, raskomadana, spaljena laserskim
zracima. Jednom je bila odrubljena glava i lobanja presvučena kožom ležala je
uza zid prolaza poput lopte zaostale posle neke užasne igre.
Ovaj novi prolaz protezao se pravo napred pored otvora koji su vodili u male
odaje sa obe strane. U tim malim odajama nije ugledala ništa vredno dok ih je
obasjavala svetlošću iz svoje lampe: nekoliko razbacanih niti začinskog vlakna,
male gomile rastopljene stene, mestimični rastopljeni mehurovi na podovima,
zidovima i tavanicama.
Kakvo li se nasilje ovde odigralo?
U pojedinim prostorijama na podu mogle su se videti rečite mrlje. Prolivena krv?
U uglu jedne prostorije nalazila se gomilica smeđe odeće. Otpaci iscepanih
vlakana skupljali su se pod Odradinim stopalima.
Bilo je prašine. Posvuda je bilo prašine. Oblačići prašine podizali su se pod
njenim stopalima dok je koračala.
Prolaz se završavao kružnim otvorom koji se produžavao u jednu duboku izbočinu.
Ona uputi snop svetlosti ka drugom kraju izbočine: jedna ogromna odaja, mnogo
veća od one ispod. Njena zakrivljena tavanica uzdizala se toliko visoko da je,
znala je to, sigurno zadirala u stenovitu osnovu velikog zida. Široke, plitke
stepenice vodile su naniže sa izbočine do poda odaje. Oklevajući, Odrade se
spusti niz stepenice do poda. Svetiljkom je šarala unaokolo. Bilo je prolaza
koji su vodili iz velike odaje. Videla je da su neki zatvoreni kamenjem, kao i
to da je pojedino kamenje bilo iščupano i ostavljeno razbacano po izbočinama i
prostranom podu.
Odrade onjuši vazduh. U njemu se nesumnjivo osećao miris melanža koji je
prenosila prašina što ju je ona podizala svojim stopalima. Opasnost je
predstavljala neku vrstu svetionika. Morala je da sazna kuda će je taj svetionik
odvesti.
Doduše, sada je znala gde se nalazi. Ovo je bila velika odaja za okupljanje u
Sieč Tabru, mesto nebrojenih začinskih orgija Slobodnjaka i plemenskih zborova.
Ovde je predsedavao Naib Stilgar. Gurni Halek je bio ovde. Gospa Džesika. Pol
Muad'Dib. Čani, Ganimina majka. Ovde je Muad'Dib obučavao svoje borce. Prvi
Dankan Ajdaho je bio ovde... i prvi Ajdaho gola.
Zašto smo dovedeni ovamo? U čemu se sastoji opasnost?
Ovde je, upravo ovde! Mogla je da oseti.
Tiranin je na ovom mestu sakrio zalihu začina. Zapisi Bene Geserita kažu da je
zaliha ispunjavala čitavu ovu prostoriju sve do tavanice, kao i mnoge okolne
prolaze.
Odrade se okretala, prateći pogledom snop svetiljke. Tamo preko puta nalazila se
izbočina Naiba. A tamo, malo uvučenija, kraljevska izbočina na koju je polagao
pravo Muad'Dib.
A onde je lučni prolaz kroz koji sam ja ušla.
Ona upravi svetlost ka podu, primećujući mesta na kojima su tragači izrovali i
spalili stene u potrazi za preostalim delom Tiraninove neverovatne zalihe.
Najveći deo tog melanža uzele su Ribogovornice, jer je mesto na kome je bio
sakriven pronašao Ajdaho gola koji je bio naložnik slavne Sione. Zapisi kažu da
su kasniji tragači pronašli još tajnih skrovišta iza lažnih zidova i podova.
Postojalo je mnogo verodostojnih izveštaja i potvrda za to u Drugim sećanjima. U
Vremenima gladi ovde je dolazilo do žestokih obračuna između očajnih tragača. To
bi moglo da objasni ona tela. Mnogi su se borili samo da dobiju mogućnost da
istraže Sieč Tabr.
Kao što su je naučili, Odrade pokuša da opasnost koju je osećala upotrebi kao
vodiča. Da li je štetno ispitivanje davnog nasilja još prianjalo za ovo kamenje
posle svih tih milenijuma? Međutim, njeno upozorenje nije se u tome sastojalo.
Njeno upozorenje bilo je nešto trenutno. Odradino levo stopalo spusti se na
neravno mesto na podu. Svetlost joj otkri jednu tamnu crtu u prašini. Ona nogom
razgrnu prašinu otkrivši neko slovo, a zatim celu reč spaljenu pisanim slovima.
Odrade najpre pročita reč u sebi, a zatim naglas.
"Arafel."
Znala je tu reč. Časne majke iz Tiraninovog vremena utisnule su je u svest Bene
Geserita, prateći njene korene od najranijih izvora.
"Arafel: oblak tame na kraju vaseljene."
Odrade oseti kako je sve jače steže upozorenje na opasnost. Usredsredilo se sada
na tu jednu reč.
"Tiraninov sveti sud" - tako su sveštenici nazivali tu reč. "Oblak tame svetog
suda!"
Ona krenu pogledom duž te reči, zureći u nju, te na njenom kraju primeti
zavijutak koji se završavao strelicom. Zatim pogleda ka mestu na koje je
strelica ukazivala. Još je neko primetio strelicu i zasekao izbočinu ka kojoj je
ona pokazivala. Odrade ode do mesta gde je tragačev spaljivač ostavio na podu
tamno udubljenje od istopljene stene. Od izbočine su se udaljavali potočići
istopljenog kamena, kao prsti na šaci, a svaki prst je polazio iz jedne duboke
rupe izdubljene u steni izbočine.
Pognuvši se, Odrade zaviri u svaku rupu, pri čemu ih je i osvetljavala: ništa.
Iskusila je uzbuđenje lovca na blago koje u sebi nosi strah upozorenja. Razmere
bogatstva koje je nekada bilo pohranjeno u ovoj odaji pokolebalo bi i samu
maštu. U najgorim danima starog doba, ručni kofer pun začina bio je dovoljan da
se kupi planeta. A Ribogovornice su spiskale to blago, izgubivši ga u svađama,
zbog pogubnih procena i na obične gluposti, suviše baznačajne da bi ih istorija
zabeležila. Bile su sretne što su mogle da prihvate savez sa Istoka kada su
Tleilaksi razbili njihov monopol nad melanžom.
Da li su tragači sve pronašli? Tiranin je bio veličanstveno pametan.
Arafel.
Na kraju vaseljene.
Da li je on to poslao poruku kroz eone današnjem Bene Geseritu?
Tavanica iznad njene glave predstavljala je gotovo savršenu poluloptu. Znala je
da je njena namena bila da predstavlja noćno nebo viđeno sa ulaza u Sieč Tabr.
Već u vreme Lieta Kinesa, prvog ovdašnjeg planetologa, na toj tavanici više nije
bilo prvobitno iscrtanih zvezda; izgubile su se u sićušnim kamenim krhotinama
koje su otpadale iz pukotina i u svakodnevnim ljuštenjima izazvanim životom
ispod kupole.
Odrade poče užurbano da diše. Nikada jače nije osećala opasnost. U njoj je
svetleo svetionik opasnosti! Brzo, ona se sitnim koracima uputi pravo na
suprotnu stranu, od stepeništa kojim je sišla ovamo. Tamo se okrenu i poseže u
svoj um za Drugim sećanjima koja su mogla da joj opišu ovo mesto. Pristizala su
lagano, probijajući se pored osećanja propasti koje joj se ugnezdilo u srcu.
Odrade smesti drevna sećanja preko prizora koji se pružao pred njom.
Delići odbijenog sjaja!
Druga sećanja ih smestiše na njihova prava mesta: pokazivači zvezda na davno
nestalom nebu, a tamo! Srebrnastožuti polukrug arakenskog sunca na obzorju.
Prepoznala ga je kao znak za smrkavanje.
Dan Slobodnjaka počinjao je uveče.
Arafel.
Držeći svetiljku uperenu u taj označivač zalaska sunca, ona se pope nazad uz
stepenice i po izbočini se uputi oko odaje tačno do onog mesta koje je videla u
Drugim sećanjima.
Ništa nije preostalo od tog drevnog luka sunca.
Tragači su izrovarili zid na mestu gde se on nalazio. Kameni mehurovi svetlucali
su tamo gde je spaljivač prešao preko zida. Nikakvi otvori nisu zadirali u
prvobitnu stenu.
Prema stezanju koje je osetila u grudima Odrade je znala da balansira na ivici
opasnog otkrića. Svetionik ju je doveo dovde!
Arafel... na kraju vaseljene. S one strane sunca na zalasku.
Ona pređe snopom levo i desno. S leve strane otvarao se još jedan prolaz.
Kamenje koje ga je zatvaralo ležalo je razbacano po izbočini. Dok joj je srce
divlje udaralo Odrade skliznu kroz otvor i pronađe jedan kratak hodnik koji je
na kraju bio zapušen istopljenim kamenom. S njene desne strane, tačno iza mesta
gde se nekada nalazio označivač zalaska sunca, ona pronađe jednu malu prostoriju
u kojoj je vazduh bio otežao od melanža. Odrade uđe u prostoriju i ugleda još
znakova rovanja i paljenja po zidovima i tavanici. Ovde ju je osećanje opasnosti
već tištalo. Ona u sebi otpeva litaniju protiv straha, dok je snopom lampe
prelazila preko prostorije. Mesto je bilo gotovo četvrtasto, sa ivicama dugačkim
otprilike dva metra. Tavanica se nalazila na manje od pola metra iznad njene
glave. Cimet joj se uvlačio u nozdrve. Ona kinu i dok je treptala ugleda jedno
malo izbledelo mesto na podu pored praga.
Novi znaci drevnog traganja?
Sagnuvši se gotovo do samog poda i držeći svetiljku tako da baca snop pod oštrim
uglom na jednu stranu, ona shvati da je u prvi mah ugledala samo senku nečega
duboko izradiranog u kamenu. Veći deo prekrivala je prašina. Ona kleknu i ukloni
prašinu. Bilo je to veoma tanano i veoma duboko urezano u stenu. Bilo šta da je
predstavljalo, namena mu je bila da potraje. Poslednja poruka neke izgubljene
časne majke? Ovo je bila poznata benegeseritska veština. Ona pritisnu svojim
osetljivim vrhovima prstiju urezano mesto i stade da rekonstruiše njegov trag u
svom umu.
Odjednom shvati šta on predstavlja: reč - ispisanu na drevnom čakobsa jeziku -
'Ovde'.
To nije bilo neko obično 'ovde', koje bi označavalo neko obično mesto, već
naglašeno i snažno 'ovde' koje je govorilo: "Pronašla si me!" Njeno srce koje je
udaralo kao ludo dade svemu još jače značenje.
Odrade odloži svetiljku na pod blizu desnog kolena i stade prstima da ispituje
prag pored tog drevnog poziva. Obrađeni kamen izgledao je na prvi pogled
netaknut, ali njeni prsti otkriše jednu sićušnu prazninu. Ona je pritisnu,
uvrnu, okrenu, promeni ugao pritiska nekoliko puta, pa krenu iz početka.
Ništa.
Oslonivši se na pete, Odrade stade da proučava situaciju.
"Ovde."
Osećanje koje ju je upozoravalo na nešto još više se pojača. Mogla je da ga
oseti kao pritisak koji joj je smetao pri disanju.
Povukavši se malo, ona povuče za sobom i svetiljku te leže na pod kako bi
izbliza mogla da ispita osnovu praga. Ovde! Da li bi mogla da postavi neko oruđe
pored te reči i podigne prag. Ne... oruđe nije bilo naznačeno. Ova stvar
mirisala je na Tiranina, a ne na neku časnu majku. Ona pokuša da odgurne prag u
stranu. Ništa se ne pokrenu.
Osetivši napetost i opasnost pojačane razočarenjem, Odrade ustade i gurnu nogom
prag pored ugravirane reči. Prag se pokrenu! Nešto zastuga po pesku iznad njene
glave.
Odrade se skloni unazad, izbegavajući pesak koji stade u talasima da pada na pod
ispred nje. Malu prostoriju ispuni potmula tutnjava. Kamenje joj je podrhtavalo
ispod nogu. Pod se uruši ispred nje prema vratima, otvarajući prostor ispod
vrata i zida.
Odrade još jednom bi primorana da krene napred, u nepoznato. Svetiljka joj
ispade i njen snop nastavi da šara unaokolo. Ona ugleda humke tamnocrvenkaste
boje ispred sebe. Miris cimeta ispuni joj nozdrve.
Pala je pored svetiljke na jednu meku humku melanža. Otvor kroz koji je upala
nalazio se van njenog domašaja, na nekih pet metara visine. Ona zgrabi
svetiljku. Uperivši snop, ugleda široko stepenište usečeno u stenu pored otvora.
Nešto je bilo ispisano na pročelju stepenika, ali ona je bila samo svesna toga
da postoji izlaz. Prvobitna panika je splasnula, ali ju je osećanje opasnosti
gotovo ostavilo bez daha, uzevši pod svoje pokrete njenih grudnih mišiča.
Ona uputi snop svetlosti nalevo i nadesno, po mestu na koje je upala. Bila je to
jedna dugačka soba koja se nalazila tačno ispod prolaza kojim je došla iz velike
odaje. Čitavom dužinom bila je ispunjena melanžom!
Odrade pregleda tavanicu pod snopom svetlosti i vide zašto nijedan tragač koji
je lupkao po podu prolaza nije otkrio ovu odaju. Izukrštani podupirači prenosili
su svaki zvuk duboko u kamene zidove. Svakom ko bi gore lupkao vraćao bi se samo
odjek čvrste stene.
Odrade još jednom baci pogled na melanž oko sebe. Čak i pri današnjim niskim
cenama, za šta su krivi rezervoari, znala je da stoji na pravom bogatstvu. Ova
zaliha trebalo bi da meri mnogo dugih tona.
Je li u tome opasnost?
Unutrašnje osećanje koje ju je na nešto upozoravalo i dalje je bilo snažno.
Tiraninov melanž nije predstavljao stvar koje je trebalo da se plaši.
Trijumvirat će pravično razdeliti ovu gomilu, i to će biti njen kraj. Jedan poen
u planu sa golom.
Ostala je neka druga opasnost. Nije mogla da izbegne upozorenje.
Ona ponovo uputi snop preko nagomilanog melanža. Njenu pažnju privuče deo zida
iznad začina. Još reči! Opet na čakobsa jeziku, ispisane pomoću rezača divnim
pisanim slovima, stajala je još jedna poruka:
"NEKA ČASNA MAJKA PROČITAĆE MOJE REČI!"
Nešto ledeno uvuče se u Odradinu utrobu. Ona krenu sa svetiljkom nadesno, orući
kroz carski otkup u melanžu. Poruka se nastavljala:
"VAMA OSTAVLJAM U NASLEDSTVO SVOJ STRAH I USAMLJENOST. VAS UVERAVAM DA ĆE TELO I
DUŠU BENE GESERITA SNAĆI ISTA SUDBINA KAO I SVA DRUGA TELA I SVE DRUGE DUŠE."
Naredni pasus poruke nastavljao se desno od ovoga. Ona se probi kroz prezasićeni
melanž i zastade da ga pročita.
"ŠTA PREDSTAVLJA OPSTANAK AKO NE OPSTANE U CELOSTI? POSTAVITE TO PITANJE BENE
TLEILAKSIMA. ŠTA AKO VIŠE NE ČUJETE MUZIKU ŽIVOTA? SEĆANJA NISU DOVOLJNA, SEM
AKO VAS NE POZIVAJU KA UZVIŠENIM CILJEVIMA!"
Bilo je još toga na uskom krajnjem zidu ove dugačke odaje. Odrade se spoticala
kroz melanž, a zatim kleknu kako bi mogla da čita:
"ZAŠTO VAŠE SESTRINSTVO NIJE SAGRADILO ZLATNU STAZU? BILA VAM JE POZNATA POTREBA
ZA NJOM. VAŠA GREŠKA JE OSUDILA MENE, BOŽANSKOG CARA NA MILENIJUME LIČNOG
OČAJANJA."
Reči 'božanski car' nisu bile ispisane na čakobsa jeziku, već na islamskom, na
kome su otvoreno saopštavale smisao koji je savršeno jasno podrazumevao svakom
onom ko je govorio taj jezik:
"Vaš bog i vaš car, jer ste me vi takvim napravili."
Odrade se kruto nasmeši. To će Vafa naterati u religijsku pomamu! Što dalje bude
otišao, to će lakše biti uzdrmati njegovu sigurnost.
Nije sumnjala u ispravnost Tiraninove optužbe, kao ni u mogućnost ostvarenja
njegove pretpostavke da Sestrinstvo može skončati. Osećanje opasnosti
nepogrešivo ju je dovelo na ovo mesto. Tu je, takođe, još nešto bilo na delu.
Crvi Rakisa još su se kretali po Tiraninovom drevnom taktu. Možda on sniva svoj
beskonačni san, ali čudovišni život, po jedan biser u svakom crvu koji ga na to
podseća, nastavlja se onako kako je to Tiranin predvideo.
Šta on ono u svoje vreme beše rekao Sestrinstvu? Ona prizva u sećanje njegove
reči:
"Kada mene više ne bude, moraju me zvati Šejtanom, carem Gehene. Točak se mora
okretati i okretati duž Zlatne staze."
Da - na to je Taraza mislila. "Ali zar ne shvatate? Obični ljudi sa Rakisa zovu
ga Šejtanom već više od hiljadu godina!"
Znači Taraza je znala. Znala je, a da nikada nije videla ove reči.
Shvatam tvoj plan, Taraza. Sada mi je jasan i teret straha koji si sve ove
godine nosila u sebi. Mogu osetiti svaki njegov deo onako kao i ti.
Odrade je znala da je ovo osećanje upozorenja neće napustiti dok god bude živa,
ili dok Sestrinstvo ne nestane, ili dok opasnost ne bude uklonjena.
Odrade podiže svetiljku, ustade i poče da se probija kroz melanž do širokog
stepeništa koje je vodilo sa ovog mesta. Kod stepeništa ustuknu. U svaki
stepenik bile su upisane nove reči. Drhteći, ona stade da ih čita od dna prema
otvoru na vrhu.
MOJE REČI SU VAŠA PROŠLOST,
MOJA PITANJA SU JEDNOSTAVNA:
S KIM STUPATE U SAVEZ?
SA SAMO-POKLONICIMA TLEILAKSIMA?
SA BIROKRATIJOM MOJIH RIBOGOVORNICA?
SA ESNAFOM KOJI LUTA KOSMOSOM'
SA HARKONENIMA KOJI PRINOSE KRVAVE ŽRTVE?
SA DOGMATSKIM ODLIVOM KOJI STE SAME STVORILE?
KAKO ĆETE DOČEKATI SVOJ KRAJ?
KAO PUKO TAJNO DRUŠTVO?
Odrade se pela prolazeći pored pitanja i čitajući ih po drugi put. Uzvišeni
cilj? Kako je to oduvek bila krhka stvar! I kako ga je samo lako izopačiti! Moć
se nalazila tamo, uronjena u stotinu opasnosti. Sve je bilo objašnjeno na
zidovima i stepenicama te odaje. Taraza je znala i bez objašnjenja. Ono što je
Tiranin hteo da kaže bilo je:
"Pridružite mi se!"
Kada se pojavila u maloj sobi pošto je pronašla jedan uzan ispust duž koga je
mogla da se prebaci do vrata, Odrade pogleda naniže ka blagu koje je pronašla.
Ona zatrese glavom čudeći se Tarazinoj mudrosti. Znači, tako je Sestrinstvo
moglo da skonča. Tarazin plan bio je jasan, svi delovi su se uklapali. Ništa
nije bilo sigurno. Bogatstvo i moć, na kraju se sve svodilo na isto. Uzvišeni
plan počeo je da se odvija i on mora biti izveden do kraja, pa makar to bio i
kraj Sestrinstva.
Kako smo samo jadno oruđe izabrale!
Devojčicu koja čeka u dubokoj odaji ispod pustinje, tu devojčicu i golu koji se
priprema na Gamuu.
Sada govorim tvojim jezikom, stari crve. To je jezik bez reči, ali poznata mi je
njegova suština.
31.
Naši očevi jeli su manu u pustinji,
Na usplamtelom mestu koje su pohodili vihorovi.
Gospodaru, spasi nas te užasne zemlje!
Spasi nas, oh-h-h-h, spasi nas
Te suve i žedne zemlje.

Pesma Gurnija Haleka, Muzej u Dar-es-Balatu

Teg i Dankan, obojica teško naoružani, izroniše zajedno sa Lusilom iz ne-kugle u
najhladnije doba noći. Zvezde su nad njihovim glavama podsećale na glave čioda,
a vazduh je bio potpuno miran dok ga oni nisu uskomešali.
U Tegovim nozdrvama preovladavao je slabi miris ustajalog snega. Taj zadah
natapao je svaki udisaj, a kada bi ispuštali vazduh, debeli oblačići pare
rasplinjavali su im se oko lica.
Usled hladnoće Dankanu počeše u očima da se sakupljaju suze. Dok su se
pripremali da napuste ne-kuglu mnogo je mislio na starog Gurnija, Gurnija preko
čijeg obraza se protezala brazgotina od harkonenskog inkvajn biča. Dankan je
mislio o tome kako bi mu sada dobro došli drugovi na koje bi se mogao osloniti.
Lusili nije mnogo verovao, a Teg je bio star, star. Dankan je mogao da vidi
Tegove oči kako svetlucaju pri svetlosti zvezda.
Prebacivši jednu tešku, drevnu lasersku pušku preko levog ramena, Dankan zavuče
šake duboko u džepove u potrazi za toplotom. Zaboravio je kako ova planeta može
da bude hladna. Lusili kao da nije smetala hladnoća, očigledno je crpla toplotu
iz nekog od svojih benegeseritskih trikova.
Dok ju je posmatrao Dankan shvati da nikada nije mnogo verovao vešticama, čak ni
gospi Džesiki. Bilo je lako misliti o njima kao o izdajnicama, lišenim bilo
kakve odanosti sem prema vlastitom Sestrinstvu. Znale su tako mnogo prokletih
trikova! Doduše, Lusila je prestala da ga zavodi. Shvatila je da je sasvim
ozbiljno mislio ono što je kazao. Mogao je da oseti kako u njoj ključa od besa.
Neka samo ključa!
Teg je stajao potpuno miran, pažnja mu je bila usredsređena na okolinu,
osluškivao je. Da li je trebalo da se osloni samo na jedan plan, onaj koji su
smislili on i Burzmali? Povratka nije bilo. Da li je moguće da je prošlo svega
osam dana od kada su ga utanačili? Činilo se da je prošlo više vremena uprkos
gužve koju su imali oko priprema. On pogledom okrznu Dankana i Lusilu. Dankan je
poneo tešku harkonensku lasersku pušku, model sa dugom cevi. Čak su i dodatne
patrone bile teške. Lusila je odbila da ponese bilo kakvo oružje, sem jednog
malog laserskog pištolja koji je smestila u steznik. Imao je samo jedan metak.
Igračka za ubice.
"Mi iz Sestrinstva predodređene smo da u bitku ulazimo naoružane samo svojim
veštinama", rekla je ona. "Za nas predstavlja poniženje kada moramo da menjamo
to ustrojstvo."
Doduše, imala je noževe u koricama pričvršćenim za članke na nogama. Teg ih je
video. Pretpostavljao je da su otrovni.
Teg odmeri težinu dugačkog oružja u svojim rukama: jedne moderne borbene
laserske puške koju je poneo iz Tvrđave. Prebačena preko ramena visila mu je još
jedna puška slična Dankanovoj.
Moramo se osloniti na Burzmalija, govorio je Teg sam sebi. Ja sam ga obučio;
poznajem njegove kvalitete. Ako on kaže da treba verovati tim novim saveznicima,
onda im zaista treba verovati.
Burzmali je očigledno bio presrećan što je svog starog zapovednika pronašao
živog i zdravog.
Ali od njihovog poslednjeg susreta pao je sneg i pokrio sve oko njih, napravio
od predela tabulu razu na kojoj će ostati ispisani svi tragovi. Nisu računali da
će pasti sneg. Da li su među onima koji su rukovodili vremenom postojali
izdajnici?
Teg se strese. Vazduh je bio hladan. Nalikovao je hladnoći vanplanetnog
prostora, prazan i prohodan za svetlost zvezda koja je stizala do šumskog
proplanka na kome su se nalazili. Slaba svetlost jasno se odbijala o tle
prekriveno snegom i od belih pahulja koje su prekrivale kamenje. Tamni obrisi
četinara i bezlisne grančice listopadnog drveća razotkrivale su samo svoje
belinom rasplinute ivice. Sve drugo bilo je u najdubljoj senci.
Lusila dunu u prste i nagnu se ka Tegu kako bi mu nešto šapnula: "Zar ne bi
trebalo da je već ovde?"
Znao je da to nije bilo ono što je ona zapravo htela da sazna. "Može li se
verovati Burzmaliju?" To je bilo ono što ju je zanimalo. Ponavljala je to
pitanje iznoseći ga na ovaj ili onaj način još od kada joj je Teg izneo plan pre
osam dana.
Mogao je samo da kaže: "Ulog je moj život."
"I naši životi!"
Teg takođe nije voleo da mu se neizvesnosti nagomilavaju, ali svi planovi su se
u potpunosti oslanjali na veštinu onih koji su ih sprovodili u delo.
"Ti si bila ta koja je navaljivala da izađemo i nastavimo za Rakis", podseti je
on. Nadao se da vidi njegov osmeh kojim je želeo da prikrije žaoku prisutnu u
onome što je kazao.
To Lusilu nije umirilo. Teg još nikada nije sreo nijednu časnu majku koja je
bila tako očigledno nervozna. Bila bi još nervoznija da zna ko su im novi
saveznici! Razume se, treba uzeti u obzir i to da nije do kraja ispunila zadatak
koji joj je Taraza poverila. To mora strašno da joj zagorčava život!
"Zakleli smo se da ćemo štititi golu", podseti ga ona.
"I Burzmali se na to zakleo."
Teg baci pogled na Dankana koji je nepomično stajao između njih. Dankan ničim
nije dao do znanja da je čuo njihovu raspravu, niti da deli njihovu nervozu.
Drevna smirenost činila je njegove crte lica nepokretnim. Osluškivao je noć,
shvati Teg, čineći ono što je u ovom trenutku trebalo sve troje da rade. Na
mladom licu ogledala se čudna bezvremena zrelost.
Ako su mi ikada bili potrebni prijatelji kojima mogu da verujem, onda je to
sada! mislio je Dankan. Um mu je u traganju odlutao na Giedi I iz vremena pre no
što je postao gola. Ovo je bila prava 'harkonenska noć'. Bezbedni u svojim
toplim zaštitnicima, lakim oklopima sa suspenzorima, Harkoneni su uživali da
love za vreme ovakvih noći. Ranjeni begunac mogao je da umre od hladnoće.
Harkoneni su to znali! Neka su im proklete duše!
Kao što se moglo i očekivati, Lusila privuče Dankanovu pažnju pogledom koji je
govorio: "Tebe i mene čeka još jedan neobavljen posao.
Dankan podiže lice prema mesečini kako bi bio siguran da ona može videti njegov
osmeh, uvredljiv i poznat izraz koji je Lusilu nagnao da se svaki put ukruti. On
sa ramena skide tešku lasersku pušku i proveri je. Primetila je spiralnu
rezbariju na kundaku i duž cevi. Bila je veoma stara, ali je još preteći
izgledala. Dankan je položi preko leve ruke, desnu stavi na dršku, a prst na
okidač, isto onako kako je Teg nosio svoje moderno oružje.
Lusila okrete leđa prema svojim drugovima i stade da čulima ispituje padinu brda
ispod njih. I samo njeno kretanje izazivalo je svuda unaokolo eksplozije
zvukova. Zvuci su ispunili noć - snažan prasak grmljavine da desne strane, potom
tišina, još jedan prasak iz podnožja padine. Tišina. Sa vrha padine! Sa svih
strana!
Na prvi zvuk sve troje čučnuše u zaklon između stenja ispred ulaza u pećinu ne-
kugle.
Zvuci koji su ispunjavali noć nisu se mogli lako raspoznati: buka koja se
nametala bila je delom mehaničke prirode, a delom se sastojala iz cičanja,
jaukanja i šištanja. Podzemno bubnjanje je povremeno izazivalo podrhtavanje tla.
Teg smesta prepoznade zvuke. Malo dalje od njih vodila se bitka. Mogao je da
čuje u pozadini šištanje spaljivača, a na dalekom nebu da vidi kopljaste zrake
oklopljenih laserskih topova.
Nešto im zasvetli iznad glava ostavljajući za sobom plave i crvene iskre. Ponovo
i ponovo! Tle je podrhtavalo. Teg udahnu kroz nos: spaljena kiselina i trag
belog luka.
Ne-brodovi! Mnogo njih!
Spuštali su se u dolinu ispod drevne ne-kugle.
"Nazad unutra!" naredi Teg.
Još dok je govorio shvatio je da je bilo kasno. Ljudi su im se približavali sa
svih strana. Teg podiže svoju dugačku lasersku pušku i uperi je niz padinu prema
mestu odakle je dopirala najveća buka i prema najbližem vidljivom kretanju. Tamo
dole čuli su se povici mnogih ljudi. Slobodne sjajne kugle kretale su se između
drveća koje ih je zaklanjalo, a pustili su ih oni koji su nadirali, ko god da je
to bio. Svetlost što se poigravala napredovala je uz padinu nošena hladnim
povetarcem. Tamne prilike kretale su se pri tom pokretnom osvetljenju.
"Liceigrači", progunđa Teg, prepoznavši napadače. Ta pokretna svetla oslobodiće
se drveća kroz nekoliko sekundi, a njemu će dospeti na nišan za manje od minuta!
"Izdaja!" prošaputa Lusila.
Glasan povik zastruja sa brda iznad njih: "Bašare!" Mnogo glasova!
Burzmali? upita se Teg. On baci pogled unazad u tom pravcu, a zatim naniže prema
Liceigračima koji su postojano nadirali. Nije bilo vremena za premišljanje. On
se nagnu ka Lusili. "To je Burzmali iznad nas. Povedi Dankana i trči!"
"Ali, šta ako..."
"To vam je jedina šansa!"
"Ti, budalo!" optuži ga ona iako se već okrenula da posluša.
Tegovo: "Jesam!" nije joj odagnalo strah. Tako se stvari završavaju kada zavisiš
od tuđih planova!
Dankan je mislio o nečem drugom. On je shvatio šta je Teg naumio - da se žrtvuje
kako bi njih dvoje mogli da pobegnu. Dankan je oklevao, posmatrajući napadače
koji su napredovali ispod njih.
Primetivši njegovo oklevanje, Teg se razdra: "Ovo je bojno naređenje! Ja sam
tvoj zapovednik!"
Lusila nikada ranije nije čula nijednog muškarca da se tako dobro služi Glasom.
Ona začuđeno zinu u Tega.
Dankan je pred sobom video samo lice starog vojvode koji mu je govorio da
posluša. To je bilo previše. On zgrabi Lusilu za ruku, ali pre nego što ju je
gurnuo uz padinu reče: "Kada se izvučemo, otvorićemo vatru da ti omogućimo
odstupanje!"
Teg ništa ne odgovori. Čučnuo je uz jednu snegom prekrivenu stenu pošto su
Lusila i Dankan otpuzali odatle. Znao je da se mora što skuplje prodati. A u
tome mora biti još nečega: nečeg neočekivanog. Konačni potpis starog bašara.
Napadači su nadirali sve brže, izmenjujući uzbuđene povike.
Podesivši lasersku pušku na maksimalan snop, Teg pritisnu okidač. Jedan
pobesneli luk suknu preko padine ispod njega. Drveće buknu i stade da pada.
Ljudi počeše da viču. Ovo oružje neće moći dugo da radi pri ovakvom naponu, ali
dok traje pokolj će biti strašan.
U iznenadnoj tišini koja je nastupila posle tog prvog naleta Teg se preseli iza
druge stene koja ga je zaklanjala s leve strane i ponovo uputi jedno goruće
koplje niz tamnu padinu. Svega je nekoliko šetajućih sjajnih kugli ostalo čitavo
posle tog prvog pogubnog napada koji je izazvao pad drveća i komadanje tela.
Njegov drugi napad bi praćen novim jaucima. On se okrete i stade da puzi preko
stenja na drugu stranu pećine koja je vodila u ne-kuglu. S tog mesta uputi
pogubnu vatru niz suprotnu padinu. Novi jauci. Novi plamenovi i još palog
drveća.
Niko mu ne uzvrati vatrom.
Žele nas žive!
Tleilaksi su bili spremni da žrtvuju ogroman broj Liceigrača samo da njegova
laserska puška ostane bez patrona!
Teg pomeri kopču starog harkonenskog oružja na pogodnije mesto na ramenu,
spremajući se za akciju. Zatim izvadi gotovo praznu patronu iz svoje moderne
laserske puške, stavi novu i položi oružje preko stenja. Teg je sumnjao da će
imati vremena da ponovo napuni ovo drugo oružje. Neka oni tamo dole misle da je
ostao bez rezervnih patrona. A kao poslednje sredstvo za pojasom je imao dva
harkonenska ručna pištolja. Predstavljaće moćno oružje u borbi izbliza. Neka
neki od gospodara Tleilaksa, oni koji su naredili ovo krvoproliće, neka oni
priđu!
Pažljivo, Teg podiže svoju dugačku lasersku pušku sa stene i krenu natraške ka
višim stenama, otpuzavši prvo nalevo, pa onda nadesno. Dva puta je zastao da bi
očistio padine ispod sebe kratkim rafalima, praveći se da štedi municiju. Nije
imalo smisla kriti svoje kretanje. Sigurno su ga već pronašli pomoću tragača za
životom, a pored toga, ostavljao je i tragove u snegu.
Neočekivano! Da li bi mogao da ih proguta izbliza?
Na dobrom odstojanju iznad prilaza pećine za ne-kuglu pronašao je jedno veće
ulegnuće u stenama čije je dno bilo prekriveno snegom. Upao je unutra diveći se
preglednosti koju mu je obezbeđivao ovaj položaj. Na brzinu ga je proučio: leđa
su mu štitile više litice, a sa tri ostale strane okruživao ga je brisani
prostor. On pažljivo podiže glavu i pokuša nešto da vidi preko zaklanjajućih
stena uz padinu.
Tamo je vladala tišina.
Da li je onaj povik potekao od Burzmalijevih ljudi? Čak i da jeste, nije mogao
biti siguran da su Dankan i Lusila pod takvim okolnostima uspeli da pobegnu.
Sada je sve zavisilo od Burzmalija.
Da li je on onoliko sposoban koliko sam oduvek mislio da jeste?
Nije bilo vremena za razmatranje mogućnosti, kao ni vremena da se promeni ma i
jedan element ove situacije. Ušli su u bitku. Obavezao se. Teg uvuče duboko
vazduh i zagleda se niz padinu preko stenja.
Da, oporavili su se i ponovo krenuli napred. Ovog puta bez izdajničkih sjajnih
kugli u tišini. Nisu se više čuli povici ohrabrenja. Teg položi dugačku lasersku
pušku na jednu stenu ispred sebe i posla gorući luk sleva nadesno u jednom,
jedinom dugačkom rafalu, dozvolivši mu na kraju da oslabi kao da je patrona na
izmaku.
Otkopčavši staro harkonensko oružje on ga pripremi i ostade da čeka u tišini.
Očekivaće da pobegne uzbrdo. On čučnu iza stena što su ga zaklanjale, nadajući
se da iznad njega ima dovoljno kretanja koja će zbuniti tragače za životom. Još
je čuo ljude ispod sebe na toj vatrom uništenoj padini. Teg je odbrojavao u
sebi, premeravajući razdaljinu, znajući iz dugog iskustva koliko je vremena
potrebno napadačima da stignu na nišan. Pažljivo je osluškivao ne bi li čuo još
jedan zvuk koji mu je bio poznat iz ranijih susreta sa Tleilaksima: oštro
izdavanje naredbi piskutavim glasovima.
Evo ga!
Vođe su bile raštrkane dalje niz padinu nego što je predvideo. Strašljivci! Teg
podesi staru lasersku pušku na maksimalni snop i iznenada se uspravi u svojoj
zaštitničkoj kolevci od stenja.
Ugledao je luk Liceigrača koji je napredovao pri svetlosti drveća i žbunja u
plamenu. Piskutave naredbe dopirale su iza prethodnice, dosta van dometa
poigravajuće narandžaste svetlosti.
Ciljajući iznad glava najbližih napadača, Teg uze na nišan prostor iza meteža
nastalog usled vatre i povuče okidač: dva duga rafala, nazad i napred. Odmah se
iznenadio rušilačkom jačinom koju je posedovalo drevno oružje. Ova stvar je
očigledno bila proizvod najvećeg majstorstva, ali u ne-kugli nije bilo
mogućnosti da se ispita.
Ovoga puta jauci su bili drugačiji: piskavi i pomahnitali.
Teg malo spusti oružje i raščisti neposrednu blizinu padine od Liceigrača,
dozvolivši im da osete punu snagu snopa i otkrivši im da sa sobom nosi više od
jednog oružja. Napred-nazad šarao je smrtonosnim lukom, pruživši napadačima
dovoljno vremena da vide kako se naboj konačno istrošio.
Tako! Jednom su bili progutani i sada će biti oprezniji. Možda je još postojala
šansa da se pridruži Dankanu i Lusili. Misleći na to Teg se okrete i izvuče iz
zaklona preko stenja padine. Kod petog koraka pomisli da je naleteo na vreo zid.
Njegov um imao je dovoljno vremena da shvati šta se dogodilo: udar ošamućivača
pogodio ga je pravo u lice i grudi. Došao je sa padine iznad njega, iz pravca
kuda je poslao Dankana i Lusilu. Zlovolja ispuni Tega dok je tonuo u tamu.
I drugi mogu da učine nešto neočekivano!
32.
Sve organizovane religije suočavaju se sa jednim jednostavnim problemom, jednom
osetljivom tačkom kroz koju smo u stanju da prodremo i preobratimo ih onako kako
nama odgovara: kako oni razlikuju oholost od otkrovenja?
Misionaria Protectiva: 'Središnja učenja'
Odrade je pomno pazila da ne pogleda ka hladnom zelenom četvorouglu ispod sebe
na kome je sedela Šeana sa jednom od sestara učiteljica. Sestra učiteljica bila
je najbolja, najpogodnija za ovu etapu u Šeaninom obrazovanju. Taraza ih je sve
brižljivo odabrala.
Nastavljamo da izvršavamo svoj plan, pomisli Odrade. Da li si predvidela,
Vrhovna majko, i način na koji može na nas uticati jedno slučajno otkriće do
koga smo došli ovde na Rakisu?
Ipak, da li je ono bilo slučajno?
Odrade uputi pogled preko nižih krovova do sestrinskog središnjeg utvrđenja na
Rakisu. Tamo napolju, na bleštavom popodnevnom suncu, pržile su se pločice
duginih boja.
Sve ovo je naše.
Znali su da je ovo najveća ambasada koju su sveštenici dozvolili u svom svetom
gradu Kinu. A njeno prisustvo u ovom benegeseritskom utvrđenju kosilo se sa
njenim dogovorom sa Tuekom. Ali to je bilo pre otkrića u Sieč Tabru. Sem toga,
Tuek u stvari više nije ni postojao. Tuek što je koračao zemljištem oko crkve
bio je Liceigrač koji je izvodio jednu nesigurnu šaradu.
Odrade ponovo vrati svoje misli na Vafa koji je sa dve sestre stražarke stajao
iza nje, čekajući blizu vrata ovog visokog svetilišta sa lepim pogledom kroz
prozore od zaštitnog plaza i upečatljivim crnim nameštajem u koji je neka časna
majka u svečanom ruhu mogla da uroni tako da posetilac vidi samo osvetljene
obrise njenog lica.
Da li je dobro procenila Vafa? Sve je bilo izvedeno onako kako su nalagala
učenja Misionarie Protective. Da li je dovoljno otvorila pukotinu u njegovom
psihičkom oklopu? Uskoro bi trebalo da progovori. Tada će znati.
Vaf je dosta mirno stajao tamo pozadi. Mogla je da vidi njegov odraz u plazu.
Ničim nije pokazivao da shvata kako su dve visoke, tamnokose sestre, svaka sa po
jedne njegove strane, tu da bi sprečile neki njegov eventualni ispad. Ali
svakako je znao.
Moje čuvarke, ne njegove.
Stajao je pognute glave kako bi od nje sakrio lice, ali znala je da je
nesiguran. To je bilo očigledno. Sumnje mogu biti poput neke izgladnele
životinje, a ona je prethodno dobro pothranila te njegove gladne sumnje. Bio je
potpuno ubeđen da je pustolovina u pustinji predstavljala izuzetnu priliku da ga
ubiju. Sada su mu njegova Zensuni i Sufi uverenja govorila da ga je tamo spasla
božja volja.
Doduše, Vaf je sada sigurno ponovo razmatrao svoj dogovor sa Bene Geseritom i
konačno uvideo koliko je osramotio svoj narod, kako je strašno ugrozio svoju
ljubljenu civilizaciju Tleilaksa. Da, njegova samouverenost bila je poljuljana,
ali samo su oči Bene Geserita to primećivale. Uskoro će kucnuti čas da se
započne s ponovnom izgradnjom njegove svesti prema ustrojstvu koje će biti
podložnije potrebama Sestrinstva. Neka, stoga, još malo izgara.
Odrade ponovo upravi pažnju na okolinu, pothranjujući neizvesnost odgađanja.
Bene Geserit je izabrao ovo mesto za ambasadu zbog pozamašnih građevinskih
radova koji su izmenili čitav severoistočni deo starog grada. Ovde su mogle da
grade i vrše izmene prema sopstvenim željama i potrebama. Drevne građevine
predviđene za lak ulazak peške, široke trake za službena kola i mestimični
trgovi na kojima su mogli da se sakupljaju ornitopteri - sve je to bilo
izmenjeno.
Treba ići ukorak s vremenom.
Ove nove zgrade bile su podignute mnogo bliže avenijama sa posađenim zelenilom
čije se visoko egzotično drveće razmetalo količinom potrošene vode. 'Topteri su
bili proterani da sleću na krovove određenih zgrada. Prolazi za pešake
prijanjali su uz uska uzdignuća pripojena zgradama. Na nove zgrade bili su
spolja postavljeni liftovi koji su se pokretali ako bi se ubacio novčić, uvukao
ključ ili ako bi se određene osobe identifikovale prislonivši dlan na za to
određeno mesto, a njihova sjajna energetska polja bila su sakrivena tamnosmeđim
i nejasnim zastorima. Liftovi su predstavljali kičme tamnijih boja na
ravnomernom sivilu plaskrita i plaza. Ljudska bića koja su se nejasno
naslućivala u tim cevima podsećala su na prljavštinu što se kreće gore-dole u
inače čistim mehaničkim kobasicama.
Sve u ime modernizacije.
Vaf se pokrenu iza nje i pročisti grlo.
Odrade se ne okrete. Dve sestre čuvarke znale su šta ona želi da postigne, tako
da nisu davale znaka od sebe. Vafova sve veća nervoza bila je samo potvrda da
sve ide svojim tokom.
Odrade baš nije bila uverena da sve ide onako kako bi trebalo.
Ono što je videla kroz prozor protumačila je samo kao još jedan uznemirujući
spoljašnji znak ove uzmenirujuće planete. Prisetila se da se Tueku nije dopadala
ova modernizacija njegovog grada. Žalio se da treba pronaći neki način da se
zaustavi i da se sačuvaju stara obeležja okoline. Njegova zamena u obliku
Liceigrača nastavila je da se za to zalaže.
Kako je samo ovaj novi Liceigrač bio nalik na samog Tueka. Da li su ovi
Liceigrači razmišljali svojom glavom ili su samo igrali uloge koje su im njihovi
gospodari namenili? Da li su i ovi novi bili mule? Koliko su se ti Liceigrači
razlikovali od pravog ljudskog bića?
Odrade su brinule stvari vezane za prevaru.
Lažni Tuekovi savetnici, oni koji su do guše bili upetljani u nešto o čemu su
mislili kao o 'tleilaškoj zaveri', govorili su o javnoj podršci modernizaciji i
otvoreno su likovali što konačno čine ono što žele. Albertus je redovno podnosio
Odradi izveštaje. Svaki novi izveštaj sve ju je više zabrinjavao. Brinula ju je
čak i očigledna Albertusova podložnost.
"Razume se da savetnici nisu mislili na javnu podršku", rekao je Albertus.
Nije joj preostalo ništa drugo do da se složi. Ponašanje savetnika upozoravalo
ju je da uživaju moćnu podršku srednjeg sveštenstva, skorojevića koji su se
usuđivali da zbijaju šale na račun Podeljenog boga na zabavama preko vikenda...
onih kojima je pogodovalo što je Odrade pronašla zalihe u Sieč Tabru.
Devedeset hiljada dugačkih tona! Polugodišnja žetva iz pustinja Rakisa. Čak je i
jedna trećina predstavljala značajan čip u cenjkanju za uspostavljanje novih
ravnoteža.
Volela bih da te nikada nisam srela, Albertuse.
Želela je da u njemu obnovi onoga kome je stalo. Ono što je stvarno učinila lako
je mogao prepoznati svako ko je bio obučen na način kako je to zahtevala
Misionaria Protectiva.
Niska ulizica!
Sada nije bilo važno to što je njegovu podložnost izazvalo nedvosmisleno
uverenje da je ona u svetoj vezi sa Šeanom. Odrade nikada ranije nije
razmišljala o tome kako učenja Misionarie Protective lako uništavaju ljudsku
nezavisnost. Razume se, to je bio svakidašnji cilj: Učini od njih sledbenike,
zavisne o našim potrebama.
Tiraninove reči pronađene u tajnoj odaji nisu u njoj zapalile samo strah za
budućnost Sestrinstva.
"U nasledstvo vam ostavljam moj strah i usamljenost."
Iz te milenijumske udaljenosti usadio je u nju sumnje sa istom onom pouzdanošću
s kojom ih je ona usadila u Vafa.
Videla je Tiraninova pitanja kao da su bila ispisana bleštavom svetlošću u
njenom unutrašnjem oku.
S KIM STUPATE U SAVEZ?
Zar nismo ništa više do jedno tajno društvo? Kako ćemo dočekati kraj? U
dogmatskom smradu koji smo same stvorile?
Tiraninove reči su kao vatrom ostale urezane u njenu svest. Gde je bio taj
'uzvišeni cilj' u onome što je Sestrinstvo činilo? Odrade je gotovo mogla da
čuje Tarazin podrugljiv odgovor na jedno takvo pitanje.
"Opstanak, Dar! To je jedini uzvišeni cilj koji nam je potreban. Opstanak! Čak
je i Tiranin to znao!"
Možda je čak i Tuek to znao. A šta mu je to na kraju donelo?
Odrade je osećala simpatiju prema bivšem Visokom svešteniku; ta simpatija ju je
proganjala. Tuek je bio odličan primer za ono što jedna čvrsto povezana porodica
može da učini. Čak je i njegovo ime predstavljalo rešenje: na ovoj planeti nije
se menjalo još od doba Atreida. Predak osnivač bio je krijumčar, poverenik prvog
Leta. Tuek je potekao iz porodice koja se čvrsto držala svojih korena, govoreći:
"Postoji nešto vredno u našoj prošlosti što treba sačuvati." Primer koji je ovo
davalo potomcima nije se istrošio i na nekoj časnoj majci.
Ali ti, Tueče, nisi uspeo.
Ovi moderni blokovi koji su se videli kroz njen prozor predstavljali su potvrdu
tog neuspeha - mito za one elemente u rakijskom društvu koji su sticali sve veću
vlast, elemente koje je Sestrinstvo tako dugo podupiralo i jačalo. Tuek je ovo
video kao nagoveštaj onog dana kada će politički biti suviše slab da spreči
stvari koje sa sobom donosi takva vrsta modernizacije:
Kraći i pomamniji obred.
Nove pesme u modernijem ruhu.
Promene u plesu. ("Tradicionalni plesovi tako dugo traju!")
Pre svega, manje odlazaka u opasnu pustinju za mlade postulate iz moćnih
porodica.
Odrade uzdahnu i baci pogled unazad ka Vafu. Mali Tleilaks grizao je donju usnu.
Dobro! Proklet da si, Albertuse! Pozdravila bih tvoju pobunu!
Iza zatvorenih vrata hrama već je bilo govora o prelaznom razdoblju za Visoko
sveštenstvo. Novi žitelji Rakisa govorili su o potrebi da se 'ide ukorak s
vremenom'. A hteli su da kažu: "Dajte nam više moći!"
Uvek je bilo ovako, pomisli sa gorčinom Odrade. Čak i u Bene Geseritu.
Ipak, nije mogla da izbegne pomisao: jadni Tuek.
Albertus je izvestio da je Tuek, neposredno pre no što je umro i bio zamenjen
Liceigračem, upozorio svoju porodicu da možda neće biti u stanju da održe vlast
nad Visokim sveštenstvom kada on umre. Tuek je bio oštroumniji i domišljatiji
nego što su to njegovi neprijatelji očekivali. Njegova porodica već je uterivala
dugove i na taj način skupljala sredstva koja će joj pomoći u očuvanju moći.
A Liceigrač koji je zamenio Tueka mnogo toga je otkrivao svojom mimikom. Tuekova
porodica još nije saznala za zamenu i čovek bi gotovo mogao poverovati da pravi
Visoki sveštenik i nije bio zamenjen - toliko je Liceigrač bio dobar.
Posmatranje tog Liceigrača na delu odavalo je mnogo toga opreznim časnim
majkama. To je, razume se bila jedna od stvari zbog kojih se Vaf sada vrpoljio.
Odrade se iznenada okrete i koraknu ka gospodaru Tleilaksa. Vreme je da navalim
na njega!
Zaustavila se na dva koraka od Vafa i pogledala ga s visine. Vaf joj prkosno
uzvrati pogled.
"Imao si dovoljno vremena da razmotriš svoj položaj", poče ona da ga optužuje.
"Zašto ćutiš?"
"Svoj položaj? Smatrate li da ste nam pružile mogućnosti izbora?"
"Čovek je samo kamičak ispušten u bazen", nastavi ona da citira njegova vlastita
uverenja.
Vaf drhtavo udahnu. Izgovarala je prave reči, ali šta se iza njih krilo? One
više nisu zvučale onako kako bi trebalo da zvuče, jer su dolazile iz usta jedne
od povindah žena.
Kako Vaf ništa ne odgovori, Odrade nastavi da citira: "A ako je čovek samo
kamičak, onda ni sva njegova dela ne mogu biti ništa više od toga."
Jedan nevoljni drhtaj protrese Odrade, što njene budne sestre čuvarke natera da
joj upute pogled pažljivo prikrivenog iznenađenja. Taj drhtaj nije bio
predviđen.
Zašto u ovom trenutku mislim na Tiraninove reči? pitala se Odrade.
TELO I DUŠU BENE GESERITA SNAĆI ĆE ISTA SUDBINA KAO I SVA DRUGA TELA I SVE DRUGE
DUŠE.
Njegova žaoka duboko se u nju zabola.
Kako je došlo do toga da postanem tako ranjiva? Odgovor joj se najednom sam
nametnuo: Atreidski manifest?
Sastavljanje tih reči pod Tarazinim budnim nadzorom otvorilo je u meni jednu
pukotinu.
Da li je moguće da je to i bio Tarazin cilj: da Odrade učini ranjivijom? Otkud
je Taraza mogla znati šta će biti pronađeno ovde na Rakisu? Vrhovna majka ne
samo da se nije razmetala predviđačkim sposobnostima, već je težila i da izbegne
taj talenat kod drugih. U retkim prilikama, kada je Taraza zahtevala od same
Odrade da izvede tako nešto, izvežbanom oku sestara nije moglo da promakne njeno
neodobravanje takvih stvari.
Da, ona me je učinila ranjivom.
Da li se to slučajno dogodilo?
Odrade utonu u brzo recitovanje litanije protiv straha, što potraja svega
nekoliko treptaja oka, ali Vaf je za to vreme očigledno doneo odluku.
"Želite da nam se nametnete", reče on. "Ali nije vam poznato kakve smo moći
sačuvali za jedan takav trenutak." On zavrnu rukave kako bi pokazao mesta gde su
mu se ranije nalazili bacači strelica. "Ovo su bile samo ništavne igračke u
poređenju sa našim pravim oružjem."
"Sestrinstvo nikada nije u to sumnjalo", odgovori Odrade.
"Da li će doći do žestokih sukoba između nas?" upita on.
"Na vama je da odlučite", odvrati ona.
"Zašto izazivate nasilje?"
"Ima onih koji bi voleli da vide Bene Geserit i Bene Tleilaks kako dave jedni
druge", priznade Odrade. "Naši neprijatelji bi uživali da stupe na scenu i
pokupe ono što ostane pošto mi jedni druge dovoljno oslabimo."
"Zagovarate sporazum, a ne dozvoljavate mom narodu da pregovara! Možda vas vaša
Vrhovna majka nije ovlastila da pregovarate!"
Kako ju je samo mamilo da sve ponovo prepusti Tarazi - što je Taraza, uostalom,
i želela. Odrade baci pogled na sestre čuvarke. Njihova lica bile su maske koje
ništa nisu odavale. Koliko su one u stvari znale? Hoće li shvatiti ako bude
delala u suprotnosti sa Tarazinim naređenjima?
"Da li ste ovlašćeni za to?" bio je uporan Vaf.
Uzvišeni cilj, pomisli Odrade. Svakako, Tiraninova Zlatna staza potvrdila je bar
jedan od kvaliteta tog cilja.
Odrade se odluči za stvaralačku istinu. "Ovlašćena sam", reče ona. Njene
vlastite reči učiniše tu izjavu istinitom. Proglasivši se ovlašćenom,
onemogućila je Tarazu da to porekne. Doduše, Odrade je znala da su je njene
vlastite reči obavezale na smer koji se oštro razlikovao od doslednih koraka
Tarazinog plana.
Nezavisna akcija. Upravo ono što je ona želela od Albertusa.
Nalazim se u središtu zbivanja i znam šta je potrebno.
Odrade pogleda sestre čuvarke. "Ostanite ovde, molim vas, i pobrinite se da nas
niko ne uznemirava." A Vafu reče: "Mi bismo mogli udobnije da se smestimo."
Pokaza na dve stolice za ljuljanje postavljene pod pravim uglom na dva različita
kraja prostorije.
Odrade pričeka da se smeste pre no što nastavi razgovor. "Tražimo da među nama
vlada izvestan stepen iskrenosti koji diplomatija retko dozvoljava. Suviše je
padova na kocki da bismo se mogli upuštati u providna okolišenja."
Vaf je čudno pogledao. On reče: "Poznato nam je da postoji razdor u vašim
najvišim većima. Dobili smo vrlo delikatne ponude. Da li je ovo deo..."
"Ja sam odana Sestrinstvu", reče ona. "Čak i one koje su vam nudile tako nešto
dele tu odanost."
"Da li je to još jedan od trikova..."
"Nema trikova!"
"Kad se ima posla sa Bene Geseritom uvek treba računati na trikove", optuži je
on.
"Šta te to plaši u vezi sa nama? Reci."
"Možda sam suviše toga od vas naučio da biste mi dozvolili da i dalje živim."
"Zar ja to isto ne bih mogla da kažem za tebe?" upita ona. "Ko još zna za našu
tajnu sklonost? Ovo nije nikakvo povindah žensko naklapanje!"
Odvažila se da izgovori tu reč uz izvesno ispoljavanje uznemirenosti, ali učinak
nije mogao biti rečitiji. Vaf je bio vidljivo uzdrman. Oporavljao se jedan dug
trenutak. Doduše, sumnje su ostale, jer ih je upravo ona u njega usadila.
"Šta reči dokazuju?" upita on. "Još možete zadržati za sebe ono što ste od mene
saznale i mome narodu ne dati ništa. Još nad nama vitlate bičem."
"Ja ne nosim oružje u svojim rukavima", primeti Odrade.
"Ali posedujete znanje koje nas može uništiti!" On se osvrnu na sestre čuvarke.
"One su deo mog arsenala", složi se Odrade. "Želiš li da ih udaljim?"
"I iz njihovih umova sve što su ovde čule", reče on. Ponovo je usmerio svoj
oprezan pogled ka Odrade. "Bilo bi najbolje da sve zajedno uklonite svoja
sećanja!"
Odrade se potrudi da joj glas zvuči što razumnije: "Šta bismo dobile time što
bismo razotkrile vaš misionarski žar pre no što ste spremni za pokret? Da li bi
nam koristilo da vam ocrnimo ugled, otkrivši mesta na koja ste postavili svoje
nove Liceigrače? Oh, da, znamo za Iks i Ribogovornice. Kada smo uspele da
proučimo vaše nove Liceigrače, dale smo se u potragu za njima."
"Vidite!" Glas mu je bio opasno oštar.
"Ne vidim drugi način da dokažem našu sklonost sem da ti otkrijem nešto što je
isto tako razorno po nas", reče Odrade.
Vaf ostade bez reči.
"Prenećemo crve Rakisa na nebrojene planete Raštrkanih", reče ona. "Šta bi
sveštenstvo sa Rakisa učinilo kada bi im ovo otkrio?"
Sestre čuvarke su je posmatrale slabo prikrivajući da ih sve ovo zabavlja.
Mislile su da laže.
"Nisam poveo čuvare sa sobom", reče Vaf. "Kada samo jedna osoba zna neku opasnu
stvar, lako ju je za sva vremena ućutkati."
Ona podiže svoje prazne rukave.
On pogleda sestre čuvarke.
"Dobro", reče Odrade. Baci pogled prema sestrama i dade im neprimetan znak šakom
da je sve u redu. "Molim vas, sestre, sačekajte napolju."
Kada se vrata za njima zatvoriše, Vaf ponovo postade sumnjičav. "Moji ljudi nisu
pretražili ovo mesto. Šta znam kakve se sve stvari za snimanje mogu ovde kriti?"
Odrade pređe na islamski. "Onda bi možda trebalo da govorimo drugim jezikom,
nekim koji je samo nama poznat."
Vafove oči zasvetlucaše. On odvrati na istom jeziku: "Dobro! Igraću na to.
Tražim da mi kažete koji je pravi uzrok razdora u... Bene Geseritu."
Odrade dopusti sebi da se nasmeši. Prelaskom na drugi jezik promenila se Vafova
celokupna ličnost, čitavo njegovo ponašanje. Ponašao se upravo onako kako je
očekivala. Nijedna od njegovih sumnji nije se ponovo javila dok su govorili ovim
jezikom!
Ona mu uzvrati istim poverenjem: "Budale se boje da bismo mogle stvoriti novog
Kvizac Haderaha! Oko toga se raspravlja nekolicina mojih sestara."
"Više ne postoji potreba za jednom takvom osobom", primeti Vaf. "Onaj koji može
da se nalazi na više mesta u isto vreme postojao je i nestao. Došao je da bi
stvorio Proroka."
"Bog ne bi dva puta poslao istu poruku", reče ona.
Vaf je ovo mnogo puta čuo na islamskom. Više nije smatrao čudnim to što jedna
žena izgovara takve reči. Jezik i poznate mu reči bili su dovoljni.
"Da li je Švangijuina smrt povratila jedinstvo u Sestrinstvu?" upita on.
"Imamo zajedničkog neprijatelja", primeti Odrade.
"Uvažene Naložnice?"
"Mudro ste postupili što ste neke ubili i proučili."
Vaf se nagnu napred potpuno ponesen poznatim jezikom i tokom razgovora. "One
vladaju pomoću seksa!" kliknu on. "Zadivljujućim tehnikama orgazmičkog
preterivanja! Mi..." Prekasno mu sinu ko sedi preko puta njega i sluša sve ovo.
"Poznate su nam te tehnike", umiri ga Odrade. "Biće zanimljivo izvršiti
upoređivanja, ali razlozi zašto nikada nismo pokušale da dođemo do moći služeći
se takvim sredstvima potpuno su jasni. Te kurve, međutim, dovoljno su glupe da
upadnu u jednu takvu grešku!"
"Grešku?" Vaf je očigledno bio zbunjen.
"Drže uzde u svojim rukama!" uzviknu ona. "Sa porastom moći mora da raste i
njihova vlast nad njom. Ta stvar će uništiti sve što je postignuto svojim
sopstvenim zamahom!"
"Moć, uvek ta moć", promrmlja Vaf. A onda mu sinu nova misao. "Hoćete da kažete
da je i Prorok tako pao?"
"On je znao šta čini", odvrati ona. "Milenijumi nametnutog mira koje su smenili
Vremena gladi i Raštrkani. Poruka sazdana od konkretnih događaja. Ne zaboravite!
On nije uništio Bene Tleilaks, a ni Bene Geserit."
"Šta se nadate da ćete postići savezom između naša dva naroda?" upita Vaf.
"Nada je jedna stvar, a opstanak druga", uzvrati ona.
"Uvek taj pragmatizam", uzdahnu Vaf. "A neke među vama se plaše da biste na
Rakisu mogle ponovo stvoriti Proroka, čije bi moći bile nedodirljive?"
"Zar vam to već nisam rekla?" Islamski jezik bio je naročito upečatljiv u
ovakvom upitnom obliku. Teret dokaza svalio se na Vafa.
"Znači, one sumnjaju da je božija ruka imala udela u stvaranju Kvizac Haderaha",
reče on. "Da li sumnjaju i u Proroka?"
"Pa dobro, položimo karte na sto", reče Odrade i krenu da ostvaruje zamišljenu
varku: "Švangiju i one koje su je podržavale odrekle su se Velikog uverenja.
Nimalo se ne ljutimo na Bene Tleilaks što su ih pobili. Uštedeli ste nam trud."
Vaf ovo prihvati ne trepnuvši. To je bilo upravo ono što se moglo i očekivati, s
obzirom na okolnosti. Bilo mu je jasno da je ovde otkrio mnogo toga što nije
trebalo, ali bilo je još stvari koje Bene Geserit nije znao. A šta je sve samo
saznao!
Tada ga Odrade sasvim dotuče, rekavši: "Vafe, ako smatraš da su vam se vaši
potomci Raštrkanih vratili nepromenjeni, onda si krajnje naivan."
Ćutao je.
"Svi delovi su ti dati na uvid", reče ona. "Vaši potomci pripadaju kurvama
Raštrkanih. A ako misliš da će bilo koji od njih poštovati bilo kakav sporazum,
onda je tvoja glupost neopisiva!"
Vafove reakcije potvrdiše joj da ga je ščepala. Delovi su se uklapali. Govorila
mu je istinu kada je to bilo potrebno. Njegove sumnje bile su preusmerene: sada
su bile uperene protiv Raštrkanih. A sve to bilo je učinjeno na njegovom
vlastitom jeziku.
Pokušao je da progovori, ali grlo mu se steglo, te je najpre morao da ga
izmasira kako bi mu se povratila moć govora. "Šta mogu da učinim?"
"Pa, to je bar jasno. Izgubljeni na nas gledaju kao na nešto što treba osvojiti,
kao i mnoge stvari pre toga. Oni to shvataju kao veliko spremanje. Prostačka
razboritost."
"Njih je tako mnogo."
"Ako se ne ujedinimo u zajedničkom planu da ih porazimo progutaće nas kao što
slig guta svoju večeru."
"Ne možemo se pokoriti povindaškoj prljavštini! Bog to neće dozvoliti!"
"Pokoriti? Ko predlaže da se pokorimo?"
"Bene Geserit uvek koristi taj drevni izgovor: 'Ako ne možeš da ih pobediš, ti
im se pridruži.'"
Odrade se mračno nasmeši. "Bog neće vama dozvoliti da se pokorite? Da li to
treba da znači da mislite kako će on to nama dozvoliti?"
"Kakav je, onda, vaš plan? Šta ćete učiniti protiv njihove brojnosti?"
"Ono što, u stvari, i vi nameravate da učinite: da ih preobratite. Na vaš zahtev
Sestrinstvo će podupreti pravu veru."
Vaf je sedeo skamenjen i u tišini. Znači, poznata joj je suština tleilaškog
plana. Da li je znala i na koji način Tleilaksi misle to da izvedu?
Odrade je zurila u njega, otvoreno razmišljajući. Zgrabi zver za stopala ako
moraš, pomisli ona. Šta ako je plan analitičarki Sestrinstva bio pogrešan? U tom
slučaju ovi pregovori bili bi smešni. A bio je prisutan i taj pogled u dubini
Vafovih očiju, taj nagoveštaj starije mudrosti... mnogo starije nego što je to
bilo njegovo telo. Govorila je samopouzdano, mada se nije tako osećala.
"Sa golama iz vaših rezervoara uspeli ste mnogo da postignete, a i ceo proces
sačuvali ste samo za sebe; to je nešto za šta bi vam drugi mnogo platili."
Njene reči bile su dovoljno zagonetne (Da li su ostali slušali?), ali Vaf
nijednog trenutka ne posumnja da Bene Geserit zna čak i za tu stvar.
"Da li ćete tražiti udeo u tome?" upita on. Reči su mu zapinjale u suvom grlu.
"Sve! Sve ćemo deliti."
"Kakav bi bio vaš doprinos u ovoj velikoj podeli?"
"Zahtevaj!"
"Sve vaše zapise o uzgajanju."
"Tvoji su."
"Metrese za razmnožavanje po našem izboru."
"Imenuj ih."
Vaf uzdahnu. Ovo je bilo mnogo više no što je ponudila Vrhovna majka. To je bilo
kao da mu se u umu rascvetava neki svet. Bila je u pravu što se tiče Uzvišenih
Naložnica, razume se... i naslednika Tleilaksa iz Raštrkanih. On im nikada nije
u potpunosti verovao. Nikada!
"Razume se, tražićete neograničeno snabdevanje melanžom", reče on.
"Razume se."
Zurio je u nju, ne mogavši da poveruje u stepen svoje dobre sreće. Akslotl
rezervoari ponudiće besmrtnost samo onima koji prigrle Veliko uverenje. Niko se
neće usuditi da napadne i pokuša da prigrabi stvar za koju zna da bi je
Tleilaksi pre uništili nego je izgubili. A sada! Zadobio je usluge najmoćnije i
najdugovečnije poznate misionarske sile. Nema sumnje da je u ovo bio umešan prst
božiji.
"A kako vi, časna majko, nazivate našu pogodbu?"
"Uzvišenim ciljem", odgovori ona. "Poznate su ti Prorokove reči iz Sieč Tabra.
Da li sumnjaš u njih?"
"Nipošto! Ali... postoji još jedna stvar: šta nameravate sa golom Dankana Ajdaha
i devojčicom, Šeanom?"
"Sparićemo ih, razume se. A njihovi potomci će u naše ime govoriti svim
Prorokovim naslednicima."
"Na svim planetama na koje ih budete poveli?"
"Na svim tim planetama", složi se ona.
Vaf se zavali u stolicu. Imam te, časna majko! pomisli on. Mi ćemo upravljati
ovim savezom, ne vi. Gola uopšte nije vaš: on je naš.
Odrade primeti prisenak rezervisanosti u Vafovim očima; znala je da je stavila
na kocku onoliko koliko je smela. Daljnji rizik pobudio bi sumnju. Bilo šta da
se desi, ona je Sestrinstvo uputila u ovom pravcu. Taraza sada više nije mogla
da izbegne ovaj savez.
Vaf podiže ramena; bio je to čudno mladalački gest otežan drevnom inteligencijom
koja je izvirivala iz njegovih očiju. "Ahhh, još nešto", reče on, ponašajući se
u svemu kao Gospodar gospodara koji govori svojim jezikom i naređuje svima onima
koji mogu da čuju. "Da li ćete nam takođe pomoći da proširimo ovaj... ovaj
Atreidski manifest?"
"Zašto da ne? Sama sam ga napisala."
Vaf se iznenada nagnu napred. "Vi?"
"Niste valjda mislili da je to bio u stanju da učini neko ko ne poseduje ovakve
sposobnosti?"
On klimnu, ubeđen u to bez dalje rasprave. Ovo je bilo gorivo za misao koja mu
upravo pade napamet, poenta u njihovom savezu: moćni umovi časnih majki
savetovaće Tleilakse u svemu! Kakve veze ima to što su brojčano slabiji od onih
kurvi Raštrkanih? Ko bi mogao da nadmaši takvu jednu kombinaciju mudrosti i
nesavladivog oružja?
"Naslov manifesta takođe je punovažan", reče Odrade. "Ja sam zakoniti potomak
Atreida."
"Hoćete li vi biti jedna od naših žena za razmnožavanje?" osmeli se on.
"Gotovo da sam izašla iz doba za razmnožavanje, ali ako naredite, vaša sam!"
33.
Sećam se prijatelja iz ratova koje su svi sem nas zaboravili.
Svi su oni pokopani u ranama koje smo zadobili.
Te rane su sva ona bolna mesta gde smo se borili.
Ostavimo borbe za nama, jer mi ih nismo tražili.
Šta smo potrošili, a šta smo za to dobili?

Pesma Raštrkanih
Burzmali je temeljio svoje planove na onom najboljem što je naučio od svog
bašara, savetujući se sam sa sobom oko mnogobrojnih mogućnosti i odstupnica. To
je bila povlastica zapovednika! Pošto su to potrebe nalagale, saznao je sve što
je mogao o zemljištu.
U doba starog carstva, pa čak i pod upravom Muad'Diba, oblast oko Tvrđave Gamu
predstavljala je šumske rezerve, zemljište koje se dosta uzdizalo iznad nafte
koja je pretila da prekrije harkonensku zemlju. Na ovom tlu Harkoneni su
uzgajali neke od najboljih pilingitama, drveće postojane vrednosti koje su
najveći bogataši oduvek cenili. Od najdrevnijih vremena upućeni su više voleli
da se okružuju dobrim drvetom nego masovno proizvođenim veštačkim materijalima,
poznatim tada kao polastin, polaz i pormbat (kasnije: tajn, laz i bat). Još od
vremena starog carstva potiče pogrdan izraz kojim se karakterišu sitni bogataši
i manje porodice, izraz nastao na osnovu poznavanja vrednosti retkog drveta.
'On je trostruki P', govorili su, želeći da kažu da se takva osoba okružila
jevtinim kopijama napravljenim od deklarisanih materija. Čak i kada su neki
izraziti bogatuni bili primorani da upotrebe jedan od tri bedna P-a, svuda gde
je to bilo moguće prerušavali bi ga u jedini P, pilingitam.
Burzmali je sve ovo znao, pa i više od toga, kada je poslao svoje ljude u
potragu za strategijski smeštenim pilingitamom u blizini ne-kugle. To drveće
posedovalo je mnoge kvalitete zbog kojih su ga majstori umetnici naročito
voleli: tek posečeno stablo moglo se upotrebiti kao meko drvo; osušeno i
ostavljeno da odstoji, trajalo je kao tvrdo drvo. Upijalo je mnoge pigmente, a
kada bi se uglačalo moglo je da izgleda kao prirodni mermer. Što je još važnije
pilingitam je bio antigljivično drvo i nijedan poznati insekat nikada ga nije
smatrao primamljivim za jelo. Konačno, bio je otporan na vatru, a ostareli
primerci živog drveta puštali su izdanke iz uvećanog i praznog kanala u
središtu.
"Uradićemo nešto neočekivano", rekao je Burzmali svojim tragačima.
Za vreme svog prvog nadletanja ove oblasti opazio je izrazito lepljivo zelenilo
lišća pilingitama. Šume na ovoj planeti bile su poharane i na razne načine
uništene tokom gladnih godina, ali poštovanja vredni jedini P-ovi još su rasli
među zimzelenim i tvrdim drvećem koje je ponovo bilo zasađeno po naređenju
Sestrinstva.
Burzmalijevi tragači pronašli su jedan takav jedini P koji je gospodario
izbočinom iznad ne-kugle. Svojim lišćem natkriljivao je prostor od gotovo tri
hektara. Tokom poslepodneva, kritičnog dana, Burzmali je postavio mamce na
određenoj udaljenosti od ovog mesta i prokopao tunel od jednog plitkog ulegnuća
do prostranog jezgra ovog pilingitama. Tu je sebi uredio mesto za upravljanje i
smestio rezervne potrepštine za beg.
"Drvo je živi oblik", objasnio je svojim ljudima. "Zakloniće nas od tragača."
Neočekivano.
Burzmali nigde u svojim planovima nije pretpostavio da će sve njegove akcije
proći neprimećene. Mogao je jedino da svoje snage rasporedi tako da udarce ne
prima samo na jednom mestu.
Kada je napad otpočeo, uverio se da se sve odvija onako kako je i predvideo.
Očekivao je da će se napadači osloniti na svoju brojnost, kao što su to učinili
i pri napadu na Tvrđavu Gamu. Analitičarke Sestrinstva uveravale su ga da im
najveća opasnost preti od snaga Raštrkanih - potomaka Tleilaksa koje su odgajile
divlje i brutalne žene što su sebe nazivale Uvaženim Naložnicama. On je ovo
shvatio kao preveliko samopouzdanje, a ne kao smelost. Prava smelost bila je deo
arsenala svakog učesnika koga je obučavao bašar Miles Teg. Takođe mu je pomoglo
i to što je mogao da se osloni na Tega koji će improvizovati u okviru granica
plana.
Preko svojih releja Burzmali je pratio puzavi beg Dankana i Lusile. Konjanici sa
kom-šlemovima i sočivima za noć stvarali su veliku zbrku na položajima-mamcima,
dok su Burzmali i njegove odabrane rezerve pazili na napadače, ne odajući ničim
svoj položaj. Tegovo kretanje bilo je lako pratiti - trebalo je samo slediti
njegove žestoke odgovore koje je upućivao napadačima.
Burzmali je s odobravanjem primetio da Lusila nije ni časa časila kada je čula
da se zvuci bitke pojačavaju. Dankan je, međutim, pokušao da ostane i gotovo je
uništio plan. Lusila je spasla plan ubovši Dankana u osećajni nerv i
promumlavši: "Ne možeš mu pomoći!"
Kada je jasno začuo njen glas kroz pojačivače na šlemu, Burzmali u sebi opsova.
I drugi će je čuti. Doduše, oni su je bez sumnje već pratili.
Burzmali izdade naredbu ispod praga čujnosti preko mikrofona ugrađenog u vrat i
spremi se da napusti svoje mesto. Pažnju je uglavnom usredsredio na
približavanje Lusile i Dankana. Ako sve prođe kao što je planirano, njegovi
ljudi će ih dovesti ovamo, a prema položajima-mamcima nastaviće da beže dva
prigodno odevena vojnika bez šlemova.
U međuvremenu, Teg je sejući užas utirao dimnu stazu kojom bi i neko površinsko
vozilo moglo da umakne.
Jedan od pomoćnika prekide Burzmalija u razmišljanju: "Dva napadača se
približavaju bašaru s leđa!"
Burzmali mahnu čoveku da se skloni. Malo nade je polagao u Tegove šanse. Sve se
moralo podrediti spasavanju gole. Dok je osmatrao, Burzmali je sve vreme mislio:
Hajde! Trčite! Trčite, prokleti da ste!
Lusila je isto to mislila dok je požurivala Dankana, krećući se tik iza njega
kako bi ga štitila otpozadi. Prikupila je sve svoje snage za krajnji otpor. U
ovom trnutku do punog izražaja došli su njen odgoj i obučenost. Nikada se nemoj
predati! Predati se značilo je prepustiti svoju svest životima iz sećanja neke
sestre ili zaboravu. Čak se i Švangiju na kraju iskupila pruživši otpor i
umrevši u benegeseritskom maniru, ne predavši se do samog kraja. Tako je, bar,
Burzmali javio preko Tega. Lusila je, okupivši svoje nebrojene živote,
pomislila: Ni ja ne mogu manje da učinim!
Sledila je Dankana do jednog plitkog ulegnuća, pored debla džinovskog
pilingitama; a tada iz tame izroniše neki ljudi čija je namera bila da ih odvuku
ka stablu; gotovo da je nasrnula na njih poput kakvog barsekera, ali ju je
sprečio glas koji joj je na uvo šapnuo na čakobsa jeziku: "Prijatelji!" Oklevala
je jedan otkucaj srca, što je bilo dovoljno da ugleda mamce kako nastavljaju beg
izašavši iz ulegnuća. To joj je na najrečitiji mogući način objasnilo plan i
otkrilo identitet ljudi koji su ih držali pritisnutim uz tle što je upadljivo
mirisalo na lišće. Kada su Dankana ugurali ispred nje u tunel koji je vodio do
džinovskog drveta, a zatim stali da ih požuruju na čakobsa jeziku, Lusili
postade jasno da je upala u stupicu tipične tegovske smelosti.
I Dankan je to shvatio. Na stigijanskom izlazu iz tunela on ju je prepoznao po
mirisu i otkucao joj je na ruci poruku starim atreidskim borbenim jezikom.
"Pusti ih neka nas vode."
Način na koji joj je saopštio poruku na trenutak ju je zbunio, ali ubrzo je
shvatila da je gola morao poznavati ovaj način opštenja.
Ljudi oko njih bez reči odložiše Dankanovu drevnu nezgrapnu lasersku pušku i
gurnuše begunce kroz otvor jednog vozila koje joj nije bilo poznato. U tami je
na kratko zatreperila crvena svetlost.
Burzmali saopšti svojim ljudima glasom ispod praga čujnosti: "Evo ih, kreću!"
Sa položaja-mamaca krenulo je dvadeset osam površinskih vozila i jedanaest
lepetavih 'toptera. Prava diverzija, pomisli Burzmali.
Pritisak u ušima kaza Lusili da su sva vrata zatvorena. Crvena svetlost ponovo
zatreperi i ugasnu.
Eksploziv raznese ogromno drvo što ih je okruživalo i njihovo vozilo, koje se
sada moglo identifikovati kao površinsko vozilo, jurnu uvis na suspenzorima i
potisnicima. Lusila je mogla da prati njihovu putanju jedino posmatrajući
odbleske vatri i iskrivljena ustrojstva zvezda koje su se videle kroz ovalni
plaz. Suspenzorsko polje oko njih činilo je kretanje jezovitim i omogućavalo je
jedino čulu vida da ga primeti. Sedeli su u plastilnim sedištima dok je njihovo
vozilo u cik-cak liniji preletalo obronak iznad Tegovog položaja. Putnici u
vozilu nisu osetili nijednu od ovih divljih poromena u pravcu kretanja. Oko njih
su postojale samo razigrane mrlje drveća i šikara, delimično u plamenu, da bi ih
potom okružile zvezde.
Slepo su se držali preostalih šumskih vrhova koje Tegova laserska puška nije
stigla da spali! Lusila se tek tada ponadala da će se i on možda izvući.
Iznenada njihovo vozilo zadrhta i pređe u lagani let. Vidljive zvezde koje su
uokviravali sićušni ovali plaza odjednom se izvrnuše, a potom ih zakloni neka
tamna prepreka. U vozilu se ponovo uspostavi ravnoteža i pojavi nejasna
svetlost. Lusila ugleda Burzmalija kako otvara vrata s njene leve strane.
"Napolje!" odseče on. "Nemamo ni trenutka za bacanje!"
Prateći Dankana, Lusila ispuza kroz otvor na vlažnu zemlju. Burzmali je snažno
lupi po leđima, zgrabi Dankana za ruku i stade da ih odvlači od kola. "Brzo!
Ovamo!" Zaleteše se kroz visoko žbunje do jednog uskog asfaltiranog puta.
Burzmali koji je sada oboje držao, stade da ih požuruje preko puta, a zatim ih
gurnu potrbuške u jedan jarak. Rasprostre preko njih zaštitno ćebe, te podiže
glavu i pogleda unazad u pravcu iz koga su došli.
Lusila proviri pored njega i ugleda svetlost zvezda na padini. Osetila je da i
Dankan zuri pored nje.
Daleko uz padinu, njihovo površinsko vozilo poče da ubrzava; njegove
modifikovane izduvne mlaznice ocrtavale su se naspram zvezda. Zatim se uzdiglo u
crvenoj perjanici i uputilo uvis. Iznenada, skrenu udesno.
"Naše?" prošapta Dankan.
"Da."
"Kako je uspelo da se uzdigne, bez..."
"Kroz jedan napušteni tunel akvadukta", prošapta Burzmali. "Vozilo je bilo
programirano da automatski nastavi put." I dalje je zurio u udaljenu crvenu
perjanicu. Odjednom, iz udaljenog crvenog traga suknu džinovski prasak plave
svetlosti. Neposredno posle pojave svetlosti usledi i tupi udar.
"Ahhh", odahnu Burzmali.
Dankan reče prigušenim glasom: "Treba da pretpostave da ste preopteretili
pogon."
Burzmali uputi jedan zabezeknuti pogled ka tom mladom licu koje je bilo
avetinjski sivo na mesečini.
"Dankan Ajdaho je bio jedan od najboljih pilota u atreidskoj službi", reče
Lusila. Ovaj tajni delić znanja poslužio je svrsi. Burzmali istog časa shvati da
nije puki vodič ovim beguncima. Njegovi štićenici posedovali su osobine koje su
se, ako se za tim ukaže potreba, mogle dobro iskoristiti.
Plave i crvene iskre bleskale su po nebu u blizini mesta na kome je modifikovano
površinsko vozilo eksplodiralo. Ne-brodovi su njušili tu udaljenu kuglu toplih
gasova. Šta će njuškala odlučiti? Plave i crvene skliznuše iznad prevoja brda
osvetljenog svetlošću zvezda.
Začuvši korake na putu Dankan tako hitro izvuče ručni pištolj da i sama Lusila
zinu od iznenađenja. Ona položi šaku na njegovu ruku u želji da ga zaustavi, ali
je on strese sa sebe. Zar nije primetio da se Burzmali ne uzbuđuje zbog ovog
upada?
Jedan glas tiho ih pozva sa puta iznad njih: "Sledite me. Požurite."
Govornik, jedna pokretna mrlja tame, skoči k njima i krenu dalje kroz pukotinu u
žbunju koje se protezalo duž puta. Tamne mrlje na snegom pokrivenoj padini sa
druge strane zaštitnog žbunja uobličiše se u desetak naoružanih prilika. Njih
petoro okružiše Dankana i Lusilu i stadoše ih požurivati duž snegom prekrivenog
puta pored žbunja. Ostali iz naoružane družine otrčaše ne krijući se preko
snežne padine do tamne linije drveća.
Posle stotinak koraka pet nemih prilika postrojiše se u nizu, dvojica napred,
trojica pozadi, a begunci ostadoše zaklonjeni između njih, sa Burzmalijem na
čelu i Lusilom tik iza Dankana. Uskoro stigoše do neke raspukline među tamnim
kamenjem i zaustaviše se ispod jedne izbočine, osluškujući zvuke novih
modifikovanih površinskih vozila koja su se podizala u vazduh iza njih.
"Mamci povrh mamaca", prošaputa Burzmali. "Zatrpali smo ih mamcima. Znaju da
moramo panično bežati. A mi ćemo sakriveni čekati u blizini. Kasnije ćemo polako
nastaviti... pešice."
"Neočekivano", prošaputa Lusila.
"Teg?" Bio je to Dankan koji se tiho oglasi.
Burzmali se nagnu ka Dankanovom levom uvetu: "Mislim da su ga se dočepali."
Burzmalijev šapat odavao je istinski duboku tugu.
Jedan od njihovih tamnih pratilaca reče: "Sada samo brzo. Tamo dole."
Proterali su ih kroz meku usku raspuklinu. U blizini se začu krckanje i neke
ruke ih povukoše u zatvoren prostor. Krckanje je svuda dopiralo iza njih.
"Neka neko pričvrsti ta vrata", začu se.
Obasja ih svetlost.
Dankan i Lusila zurili su unaokolo osvrćući se po jednoj velikoj, bogato
nameštenoj odaji očito usečenoj u stenu. Pod su prekrivali mekani tepisi -
istkani u crvenim i zlatnim tonovima sa šarom neke prilike koja se ponavljala
kao grudobran, izrađene u bledozelenom tonu. Na stolu blizu Burzmalija ležala je
gomila odeće u neredu. On je prigušenim glasom razgovarao sa jednim članom
njihove pratnje: svetlokosim muškarcem visokog čela i prodornih zelenih očiju.
Lusila je pomno slušala. Reči su bile razumljive i odnosile su se na raspored
stražara, ali naglasak kojim je govorio zelenooki čovek nikada ranije nije čula;
nalikovao je valjanju suglasnika i samoglasnika koji naglo naviru.
"Je li ovo ne-odaja?" upita ona.
"Ne." Odgovorio joj je čovek koji je stajao iza nje i koji je na isti način
naglašavao reči. "Štite nas alge."
Nije se okrenula prema govorniku, već je podigla pogled prema svetlozelenim
debelim algama na tavanici i zidovima. Videlo se svega nekoliko tamnih mrlja
blizu poda.
Burzmali prekide razgovor. "Ovde smo sigurni. Alge su uzgajane naročito za ovu
priliku. Skeneri će zabeležiti samo prisustvo biljnog života, ali ne i onoga što
alge skrivaju."
Lusila se okrete oko sebe, razvrstavajući pojedinosti odaje: harkonenski grifon
urezan u kristalnom stolu egzotične presvlake na stolicama i ležajevima. Oružje
nagomilano uz jedan zid sastojalo se od dva reda dugačkih laserskih pušaka
poljskog tipa kakve ranije nikada nije videla. Svaka cev završavala se u obliku
zvona i preko okidača je imala izrezbarenog kovrdžavog zlatnog čuvara.
Burzmali nastavi svoj razgovor sa zelenookim čovekom. Razgovarali su o tome kako
da se preruše. Slušala je samo delićem uma dok je proučavala dva člana njihove
pratnje koji su se zadržali u odaji. Ostala trojica iz pratnje izišli su jedan
za drugim kroz prolaz u blizini naslaganog oružja, kroz otvor prekriven jednom
debelom zavesom od svetlucavih srebrnastih niti.
Primetila je da Dankan pažljivo prati njihov razgovor, šake položene na mali
laserski pištolj zataknut za pojas.
Raštrkani? pitala se Lusila. Kome li su odani?
Ona nemarno priđe Dankanu i koristeći se jezikom prstiju prenese mu svoje
sumnje. Oboje pogledaše Burzmalija. Izdaja?
Lusila se vrati svom proučavanju odaje. Da li su ih promatrale neke nevidljive
oči?
Prostor je osvetljavalo devet svetlećih kugli koje su stvarale osobena ostrvca
jarkog osvetljenja. Sva svetlost bila je manje više usredištena ka mestu u čijoj
je blizini Burzmali razgovarao sa zelenookim muškarcem. Deo svetlosti dopirao je
direktno iz pokretnih kugli koje su bile uključene na jarko-zlatno, a deo se
mnogo mekše odbijao od algi. Ishod toga bio je da se nigde nisu mogle videti
tamne senke, čak ni ispod nameštaja.
Svetlucave srebrnaste niti na unutrašnjim vratima se razdvojiše i u sobu uđe
jedna starica. Lusila se zagleda u nju. Starica je imala izbrazdano lice, tamno
poput starog ružinog drveta. Crte su joj bile izoštrene, a uokviravala ih je
rasuta seda kosa koja joj je dopirala gotovo do ramena. Bila je odevena u
dugačku crnu odoru ukrašenu zlatnim nitima u obliku mitoloških zmajeva. Žena se
zaustavi iza jednog divana i položi svoje čvornovate ruke na naslon.
Burzmali i njegov drug prekidoše razgovor.
Lusilin pogled pređe sa starice na njenu vlastitu odeću. Sem zlatnih zmajeva
odore su bile slične po kroju, sa kapuljačama nabranim na ramenima. Razlikovale
su se samo po bočnom prorezu i po načinu na koji su se otvarale spreda, gde se
nalazio crtež. zmaja.
Pošto žena nije progovorila, Lusila pogleda Burzmalija tražeći od njega
objašnjenje. Burzmali joj otvoreno uzvrati pogled. Starica nastavi da nemo
proučava Lusilu.
Jačina te pažnje ispuni Lusilu nemirom. Videla je da je i Dankan to osetio. I
dalje je držao šaku na malom laserskom pištolju. Duga tišina koja je trajala dok
su je te oči proučavale pojača njenu nelagodnost. Bilo je nečeg gotovo
benegeseritskog u načinu na koji je starica stajala i posmatrala.
Dankan prekide tišinu, upitavši Burzmalija: "Ko je ona?"
"Ja sam ona koja će vam spasti kožu", odvrati starica. Glas joj je bio slab i
praskav, ali naglasak je bio isti kao kod muškaraca.
Lusili Druga sećanja ponudiše sugestivno poređenje za staričinu odoru: slična je
odorama koje su u davna vremena nosile žene za zabavu.
Lusila gotovo da zatrese glavom. Ova žena je sigurno bila prestara za takvu
ulogu. A i oblik mitskih zmajeva razlikovao se od onih koje je nudilo sećanje.
Lusila ponovo usredsredi pažnju na staričino lice: oči su bile vodnjikave od
starosti. Jedna suva krasta smestila se na prevoju gde su kapci dodirivali
kanale pored nosa. Bila je suviše stara za ženu koja služi za zabavu.
Starica se obrati Burzmaliju. "Mislim da će odgovarati." Zatim stade da skida
svoju odoru sa zmajevima, a onda se obrati Lusili: "Ovo je za tebe. Nosi je s
poštovanjem. Ubili smo da bismo ti je obezbedili."
"Koga ste ubili?" upita Lusila.
"Jednu postulantkinju Uvaženih Naložnica!" Iz staričinog promuklog glasa izbijao
je ponos.
"Zašto da obučem tu odoru?" upita Lusila.
"Zamenićemo odore", odgovori starica.
"Ne bez objašnjenja." Lusila odbi da prihvati ponuđenu odoru.
Burzmali joj pristupi za jedan korak. "Možete imati poverenja u nju."
"Ja sam prijatelj tvojih prijatelja", reče starica. Ona mahnu odorom ispred
Lusile. "Evo, uzmi je."
Lusila se obrati Burzmaliju. "Moram znati vaš plan."
"Oboje ga moramo znati", reče Dankan. "Ko od nas traži da verujemo ovim
ljudima?"
"Teg", odvrati Burzmali. "I ja." On pogleda staricu. "Možeš im izneti plan,
Sirafa. Imamo vremena."
"Nosićete ovu odoru dok budete pratili Burzmalija u Isaji", reče Sirafa.
Sirafa, pomisli Lusila. To ime je gotovo zvučalo kao da predstavlja linearnu
varijantu nekog benegeseritskog imena.
Sirafa je proučavala Dankana. "Da, on je još suviše mali. On će biti prerušen i
doveden zasebno."
"Ne!" uzviknu Lusila. "Meni je naređeno da ga čuvam!"
"Ponašate se budalasto", prigovori Sirafa. "Tragaće za ženom koja izgleda kao vi
i koja se kreće u društvu nekoga ko liči na ovog mladića. Neće tragati za ženom
za zabavu Uvaženih Naložnica i njenim noćnim pratiocem... niti za nekim
gospodarem Tleilaksa i njegovom pratnjom."
Lusila jezikom ovlaži usne. Sirafa je govorila poverljivo i ubedljivo kao kakva
kućna proktotrka.
Sirafa prebaci odoru sa zmajevima preko naslona divana. Stajala je samo u trikou
koji joj je prianjao uz gipko, podatno i lepo zaobljeno telo. Telo je izgledalo
mnogo mlađe od lica. Kad ju je Lusila pogledala, Sirafa pređe dlanovima preko
čela i obraza povukavši ih unazad. Bore se izravnaše i pomoli se jedno mlađe
lice.
Liceigrač?
Lusila je napregnuto zurila u ženu. Drugih pokazatelja koji bi ukazivali na
Liceigrača nije bilo. Ipak...
"Skini odoru!" naredi Sirafa. Glas joj je sada zvučao mlađe i još odrešitije.
"Poslušaj je", pridruži joj se Burzmali. "Sirafa će zauzeti tvoje mesto, kao
jedan u nizu mamaca. To je jedini način da se probijemo."
"Probijemo, dokle?" upita Dankan.
"Do ne-broda", reče Burzmali.
"A kuda će nas on odvesti?" upita Lusila.
"U sigurnost", reče Burzmali. "Imaćemo shere, ali više ne mogu da kažem. Čak se
i shere vremenom istroše."
"Kako ćete uspeti da me prerušite u Tleilaksa?" upita Dankan.
"Veruj nam da ćemo uspeti", reče Burzmali. Sve vreme je pomno promatrao Lusilu.
"Časna majko?"
"Nemam izbora", prikloni se Lusila. Ona odreši gajke i smače odoru. Izvuče i
mali ručni pištolj iz steznika i baci ga na divan. Njen triko bio je svetlosiv,
što Sarafi ne promače, kao ni noževi u koricama obavijenim oko članaka.
"Ponekad nosimo crno rublje", primeti Lusila kada se uvuče u odoru sa zmajevima.
Tkanina je na prvi pogled izgledala teška, ali je u stvari bila laka za nošenje.
Stala je da se vrti u njoj, oprobavajući kako se širi oko nje i kako prianja uz
njeno telo gotovo kao da je za nju šivena. Na vratu ju je nešto greblo. Ona
ispruži ruku i prstom pređe preko tog grubog mesta.
"Tu ju je pogodila strelica", reče Sirafa. "Brzo smo je uklonili, ali kiselina
je ostavila mali trag na tkanini. Ne vidi se golim okom."
"Kako ti se čini?" upita Burzmali Sirafu.
"Vrlo dobro. Ali moraću da je uputim u još neke stvari. Ne sme da napravi
nijednu grešku, ili će vas oboje ščepati dok kažeš britva!" Sirafa pljesnu
rukama kako bi pojačala značenje svojih reči.
Gde li sam videla taj gest? upita se Lusila.
Dankan sa zadnje strane dodirnu Lusilinu ruku prstima, otkucavši na tajnom
jeziku: "Taj pljesak rukama! Osobit je za Giedi I."
Lusili to potvrdiše i Druga sećanja. Da li je ova žena pripadala nekom
izdvojenom društvu, koje je negovalo drevni način života?
"Momak bi sada trebalo da pođe", reče Sirafa. Ona dade znak dvojici preostalih
članova pratnje. "Odvedite ga."
"Ovo mi se ne dopada", još jednom se usprotivi Lusila.
"Nemamo izbora", promrmlja Burzmali.
Lusila je mogla samo da se složi s njim. Znala je da je Burzmali položio
zakletvu odanosti Sestrinstvu, i na to se oslanjala. A Dankan nije bio dete,
priseti se ona. Njegove prana-bindu reakcije uvežbali su stari bašar i ona sama.
Gola je posedovao osobine koje je malo ljudi van Bene Geserita bilo u stanju da
dostigne. Nemo je posmatrala kako Dankan sa dvojicom muškaraca prolazi kroz
treperavu zavesu.
Kada su otišli Sirafa zaobiđe divan i stade pred Lusilu položivši šake na
kukove. Pogledi im se sretoše.
Burzmali pročisti grlo i pokaza na neurednu gomilu odeće na stolu pored sebe.
Sirafino lice, naročito njene oči, prisiljavale su čoveka da joj se povinuje.
Imala je svetlozelene oči sa jasnim tačkicama. Nisu bile zaklonjene ni iza
sočiva niti bilo čega drugog.
"Izgledaš upravo onako kako treba", reče Sirafa. "Ne zaboravi da predstavljaš
posebnu vrstu žena za zabavu i da je Burzmali tvoja mušterija. Obični ljudi vam
se neće nametati."
Lusili ne promače skrivena aluzija u ovome. "Ali ima i onih koji bi mogli da
budu nametljivi?"
"Sada se na Gamuu nalaze ambasade velikih religija", objasni Sirafa. "Za neke od
njih nisi nikada ni čula. Potiču od onih koje nazivate Raštrkanima."
"A kako ih vi nazivate?"
"Tragačima." Sirafa pomirljivo podiže ruku. "Ne plaši se! Imamo zajedničkog
neprijatelja."
"Uvažene Naložnice?"
Sirafa okrenu glavu u stranu i pljunu na pod: "Pogledaj me, Bene Geseritko!
Obučena sam da ih ubijam! To je moja jedina dužnost i cilj!"
Lusila progovori, birajući reči: "Prema onome što znamo, u tome mora da si
dobra."
"U nekim stvarima sam možda bolja i od tebe. Slušaj me dobro! Ti si stručnjak za
seks? Razumeš li?"
"Zašto bi se sveštenici mešali?"
"Zovete ih sveštenicima? Pa... da. Ne bi se umešali ni iz jednog razloga koji ti
može pasti na pamet. Seks zbog zadovoljstva, neprijatelj religije, a?"
"Ne prihvataj nikakvu zamenu za svetu radost", pripomenu Lusila.
"Neka te Tantrus štiti, ženo! Među Tragačima ima raznih sveštenika. Ima onih
kojima ne smeta što neko nudi trenutnu ekstazu, umesto one obećane na drugom
svetu."
Lusila se gotovo nasmeši. Da li ovaj samozvani ubica Uvaženih Naložnica misli da
može deliti savete o religijama jednoj časnoj majci?
"Ima ovde ljudi koji idu unaokolo prerušeni u sveštenike", reče Sirafa. "Vrlo su
opasni. Najopasniji su sledbenici Tantrusa, koji smatraju da je seks jedini
način na koji treba štovati njihovog boga."
"Kako da ih prepoznam?" Sarafa u Lusilinom glasu razabra iskrenost i osećanje za
proricanje.
"To nije tvoja briga. Ne smeš svojim ponašanjem ni u jednom trenutku otkriti da
si prepoznala te odlike. Tvoja prva briga jeste da se pobrineš za cenu. Mislim
da bi trebalo da tražiš pedeset sorala."
"Nisi mi rekla zbog čega bi se oni umešali?" Lusila pogledom okrznu Burzmalija.
Odložio je gornju odeću i upravo je skidao bojnu uniformu. Ona ponovo upravi
pažnju na Sirafu.
"Neki se još pozivaju na drevni ugovor koji im daje pravo da raskinu tvoju
pogodbu sa Burzmalijem. Kako bi te proverili."
"Saslušaj pažljivo", reče Burzmali. "Ovo je važno."
Sirafa nastavi: "Burzmali će biti obučen kao poljski radnik. Nijedna druga odeća
ne bi mogla da prikrije futrole za oružje. Oslovljavaćeš ga kao Skara, to je
ovde vrlo često ime."
"Kako da se ponašam ako nas presretnu sveštenici?"
Sirafa iz pojasa izvuče malu vrećicu i dade je Lusili, koja joj odmeri težinu
držeći je u šaci. "Unutra je dve stotine osamdeset tri solara. Ako se neko
predstavi kao bogoslov... Upamti! Bogoslov!"
"Kako bih mogla da zaboravim?" Lusila se gotovo podrugnu, ali Sirafa ne obrati
pažnju na to.
"Ako se takav umeša, vratićeš Burzmaliju pedeset solara i izvinićeš mu se. U toj
vrećici se, takođe, nalazi tvoja karta, na kojoj piše da si žena za zabavu po
imenu Pira. Reci svoje ime, hoću da čujem kako ga izgovaraš."
"Pira."
"Ne! Jače istakni 'a'."
"Pira!"
"To već može da prođe. A sada me krajnje pažljivo slušaj. Ti i Burzmali naći
ćete se na ulici u kasno doba. Pretpostavka je da si već imala mušterije pre
njega. Mora postojati dokaz za to. Sećaš se... ahh, zabavljaćeš Burzmalija pre
no što krenete odavde. Razumeš?"
"Kakva učtivost?" reče Lusila.
Sirafa to prihvati kao učtivost i nasmeši se, ali krajnje kontrolisano. Njene
reakcije bile su tako čudne!
"Samo nešto", reče Lusila. "Ako budem morala da zabavljam nekog bogoslova, kako
kasnije da pronađem Burzmalija?"
"Skara!"
"Da! Kako ću pronaći Skara?"
"Čekaće u blizini gde god da pođeš. Skar će ti prići kada se pojaviš."
"Dobro. Ako nas neki bogoslov presretne, Skaru vraćam stotinu solara i..."
"Pedeset!"
"Ne, Sirafa." Lusila lagano zavrte glavom. "Kada ga ja zabavim, bogoslovu će
biti jasno da je pedeset solara premalo."
Sirafa napući usne i uputi pogled Burzmaliju koji je stajao pored Lusile.
"Upozorio si me na njen soj, ali nisam pretpostavljala da..."
Samo malo se posluživši Glasom, Lusila reče: "Ništa ti nemaš da pretpostavljaš
dok ti ja ne kažem da to učiniš!"
Sirafa se namršti. Glas ju je očigledno zaprepastio, ali ton joj je i dalje bio
bahat kada je nastavila. "Treba li to da znači da ti nisu potrebna objašnjenja o
seksualnim varijacijama?"
"Pretpopstavka ti je tačna", odvrati Lusila.
"I ne treba da kažem da ta odora na tebi znači da si petostepeni stručnjak Hormu
reda?"
Došao je sada red na Lusilu da se namršti. "Šta ako prikažem posebnosti koje
prevazilaze taj peti stepen?"
"Ahhh", reče Sirafa. "Znači, nastavićeš da slušaš ono što govorim?"
Lusila kratko klimnu.
"Dobro", reče Sirafa. "Smem li da pretpostavim da vladaš pulsiranjem vagine?"
"Da."
"U bilo kom položaju?"
"U stanju sam da kontrolišem svaki mišić svoga tela!"
Sirafa pogleda u Burzmalija koji je i dalje stajao pored Lusile. "Istina?"
Burzmali sleže ramenima: "Ne bi to inače tvrdila."
Sirafa se zamišljeno zagleda u vrh Lusiline brade. "Mislim da će to otežati
stvar."
"A ja mislim da nisi u pravu", reče Lusila. "Sposobnosti koje sam naučila obično
nisu na prodaju. One imaju za cilj nešto drugo."
"Oh, sigurna sam da je tako", reče Sirafa. "Ali seksualna spretnost je..."
"Spretnost!" Lusila dozvoli sebi da u punoj meri Glasom izrazi bes jedne časne
majke. Nije joj bilo važno što je to Sirafa možda i želela da postigne, trebalo
joj je pokazati gde joj je mesto! "Spretnost, kažeš? U stanju sam da određujem
temperaturu genitalija. Umem i mogu da uzbudim pedeset jednu erogenu zonu.
Ja..."
"Pedeset jednu? Ali, ima ih samo..."
"Pedeset jednu!" odbrusi Lusila. "I onome što zatim sledi, plus dve hiljade osam
kombinacija. Što dalje čini, u kombinaciji sa dve stotine pet seksualnih
položaja..."
"Dve stotine pet?" Sirafa je bila potpuno zbunjena. "Sigurno ne misliš..."
"Tačnije, ako brojiš i manje varijacije. Ja sam Utiskivačica, što znači da sam
ovladala sa tri stotine koraka u pojačavanju orgazma!"
Sirafa pročisti grlo i ovlaži usta jezikom. "Onda te moram upozoriti da se
savladaš. Nemoj do kraja otkriti svoje sposobnosti i..." Ona još jednom pogleda
u Burzmalija. "Zašto me nisi upozorio?"
"Jesam."
Lusila po njegovom glasu jasno razabra da ga sve ovo zabavlja, ali se ne okrenu
kako bi se u to uverila.
Sirafa uzdahnu i ispusti dva duboka uzdaha. "Ako te bilo šta pitaju u vezi s
tim, kaži da se spremaš da polažeš test za napredovanja. To bi moglo zadovoljiti
sumnjivce."
"A ako me upitaju kakav je to test?"
"Oh, to je bar lako. Tajanstveno se nasmeši i ćuti."
"Šta ako me pitaju nešto o tom Hormu redu?"
"Pripreti da ćeš toga ko pita prijaviti svojim pretpostavljenima. Trebalo bi da
prestanu s pitanjima."
"A šta ako ne prestanu?"
Sirafa slegnu ramenima. "Izmisli što god hoćeš. Tvoje okolišenje trebalo bi da
zabavi čak i Istinozborca."
Lusilino lice bilo je potpuno mirno dok je razmišljala o svom položaju. Čula je
i Burzmalija Skara! - kako se kreće iza njenih leđa. Nije videla neke ozbiljnije
teškoće u izvođenju ovog lukavstva. Možda se čak pokaže kao zabavna međuigra,
koju će kasnije moći da priča u Kapitolu. Sirafa se, primeti ona, cerila na Burz
- Skara! Lusila se okrete i pogleda mušteriju.
Burzmali je stajao nag, dok su njegovo odelo za bitku i šlem bili uredno složeni
pored male gomile grube odeće.
"Vidim da Skar nema ništa protiv vaših priprema za ovu pustolovinu", reče
Sirafa. Ona pokaza rukom na njegov ukrućen penis. "Ostavljam vas."
Lusila ču kako Sirafa odlazi kroz treperavu zavesu. U Lusiline misli poče da se
uvlači gorka istina:
"Na njegovom mestu trebalo je da se nalazi gola!"
34.
Zaborav je tvoja sudbina. U svim drevnim lekcijama život je neprestano dobijanje
i gubljenje.
Leto II, glas iz Dar-es-Balata
"U ime našeg reda i njegovog nesalomivog Sestrinstva, ovaj zapis je procenjen
kao verodostojan i vredan da uđe u hronike Kapitola."
Taraza je sa gnušanjem zurila u reči ispisane na projekciji ekrana. Jutarnja
svetlost obojila je projekciju zbrkom žutih odsjaja, zbog čega su ispisane reči
izgledale nejasne i tajanstvene.
Jednim ljutitim pokretom Taraza se odgurnu od projekcijskog stola, ustade i
uputi se ka južnom prozoru. Dan je tek svanuo i senke u dvorištu bile su još
dugačke.
Da li da lično odem tamo?
Ova misao izazva u njoj unutrašnji otpor. Ove odaje bile su tako... tako
sigurne. To je bilo glupo i ona je toga bila svesna. Bene Geserit je boravio
ovde više od hiljadu četiri stotine godina, pa ipak je planeta Kapitol još
smatrana za samo privremeno boravište.
Ona položi levu šaku na glatki ram prozora. Svi njeni prozori bili su tako
postavljeni da se kroz njih vidi drevna okolina. Odaja - njene razmere,
nameštaj, boje - sve je ukazivalo na arhitekte i graditelje čija je jedina misao
bila da pruže osećanje zaštite onima koji će tu stanovati.
Taraza pokuša da uroni u to osećanje sigurnosti, ali u tome ne uspe.
Dokazi sa kojima se upravo suočila ostavljali su izvesnu gorčinu u ovoj odaji,
iako su reči bile izgovorene što je blaže bilo moguće. Njene savetnice bile su
tvrdoglave (složile su se bez rezerve) i to je nije čudilo.
Da postanemo misonarke? I to za Tleilakse?
Ona dodirnu kontrolnu pločicu pored prozora i otvori ga. U odaju se odmah uvuče
topli povetarac namirisan prolećnim cvetovima iz voćnjaka jabuka. Sestrinstvo se
ponosilo voćem koje je gajilo ovde, u središtu moći, odakle se rukovodilo svim
ostalim uporištima. Boljih voćnjaka nije bilo ni u jednoj od tvrđava i zavisnika
Kapitola koji su tkali benegeseritsku mrežu preko većine planeta nastanjenih
ljudskim bićima za vreme starog carstva.
"Znaćeš kakve su po njihovom voću", pomisli ona. "Poneke od starih religija još
su u stanju da stvaraju mudrost."
Sa ovog prozora Taraza je mogla da vidi čitav južni niz zgrada Kapitola. Senka
obližnje posmatračke kule izvukla je jednu dugačku neravnu liniju preko krovova
i dvorišta.
Taraza je bila svesna toga da je ovo iznenađujuće mala nastamba za tako mnogo
moći. S druge strane prstena voćnjaka i bašta prostirala se pravilna šahovska
tabla koju su obrazovala privatna prebivališta i okolne plantaže. Na tim
povlašćenim imanjima stanovale su sestre koje su se povukle, kao i odabrane
odane porodice. Zapadnu granicu označavale su testerasto nazubljene planine čiji
su se vrhovi često belasali od snega. Svemirsko polje ležalo je dvadeset
kilometara prema istoku. Svuda unaokolo ovog jezgra Kapitola prostirale su se
otvorene ravnice gde je pasla posebna vrsta stoke, stoke toliko osetljive na
nepoznate mirise da je i pri najbezazlenijem upadu ljudi koji nisu imali lokalni
miris kretala u pomamni stampedo. Najuvučenije domove i njihove ograde od
osetljivih biljaka podigao je prvi bašar i to tako da niko ne može da prođe kroz
izukrštane kanale u nivou tla ni danju ni noću, a da odmah ne bude primećen.
Sve je to izgledalo neplanski i kao slučajno nabacano, ali u svemu je ipak
postojao strogi red. A to je bilo ono što je u pravom smislu predstavljalo
Sestrinstvo - i Taraza je toga bila svesna.
Začuvši kako se neko nakašljava iza nje, Taraza se seti da je jedna od onih koje
su bile najglasnije u Vaću ostala strpljivo da čeka kod otvorenih vrata.
Da čeka na moju odluku.
Časna majka Belonda želela je da Odrade bude 'smesta ubijena'. Odluka nije
doneta.
Ovog puta si to stvarno učinila, Dar. Očekivala sam da budeš divlje nezavisna.
Čak sam to i priželjkivala. Ali, ovo!
Belonda, stara, debela, rumenih obraza, ledenog pogleda i cenjena zbog svoje
prirodne žestine, želela je da Odrade bude osuđena kao izdajica.
"Tiranin bi je smesta smrskao!" bila je uporna Belonda.
Je li to sve što smo od njega naučile? pitala se Taraza.
Belonda je rekla da Odrade nije samo Atreid, već i Korino. Veliki broj njenih
predaka bili su carevi, vice-namesnici i moćni administratori.
A sve je to podrazumevalo glad za moći.
"Njeni preci su preživeli Salusu Sekundus!" stalno je ponavljala Belonda. "Zar
nas ničemu nisu naučila naša iskustva u odgajanju?"
Naučili smo da stvaramo Odrade, pomisli Taraza.
Pošto je preživela začinsku agoniju, Odrade je namerno poslata na Al Danab,
ekvivalent Salusi Sekundus, kako bi kroz obuku prošla na planeti neprestanih
iskušenja: visokih stena i suvih klanaca, toplih i ledenih vetrova, u atmosferi
sa premalo i previše vlage. Smatrano je da je ta planeta pogodna za obuku onih
koje će sudbina možda jednog dana odvesti na Rakis. Oni koji su se odatle
vraćali bili su veoma žilavi. A jedna od najžilavijih postala je visoka, gipka i
mišićava Odrade.
Kako da spasem ovu situaciju?
U najnovijoj Odradinoj poruci stajalo je da bilo kakav mir, čak i Tiraninov
milenijum potiskivanja, zrači lažnom aurom koja može biti pogubna za one koji
suviše u njega veruju. To je ujedno predstavljalo i snagu i pukotinu u
Belondinoj raspravi.
Taraza podiže pogled prema Belondi koja je čekala na vratima. Suviše je debela!
Razmeće se tim pred nama!
"Ne možemo eliminisati Odrade kao što ne možemo eliminisati ni golu", rekla je
Taraza.
Belondin glas bio je prigušen i ravnomeran: "Oboje su sada suviše opasni po nas.
Zar ne shvataš da ti Odrade narušava ugled tumačeći na ovaj način reči iz Sieč
Tabra!"
"Da li mi Tiraninova poruka narušava ugled, Bel?"
"Znaš ti vrlo dobro na šta ja mislim. Bene Tleilaksi ne razlikuju dobro od zla."
"Prestani da skačeš sa teme na temu, Bel. Misli ti kruže poput insekta oko
cveta. Šta je to što ti u ovoj stvari smeta?"
"Tleilaksi! Napravili su tog golu da služi njihovim ciljevima. A Odrade sada
traži od nas..."
"Ponavljaš se, Bel."
"Tleilaksi koriste prečice. Njihovo shvatanje genetike ne poklapa se sa našim.
Takvo shvatanje nije primereno ljudima. Oni stvaraju čudovišta."
"Zar to zaista čine?"
Belonda uđe u odaju, obiđe sto i zaustavi se blizu Taraze, zaklonivši od pogleda
Vrhovne majke nišu sa Čenoinom statuetom.
"Slažem se sa savezom sa sveštenicima sa Rakisa, ali ne i sa savezom sa
Tleilaksima." Belondina odeća zašušta kada ona napravi pokret stisnutom
pesnicom.
"Bel! Visoki sveštenik je sada jedan Liceigrač mimičar. Misliš li ti to na savez
sa njim?"
Belonda ljutito odmahnu glavom. "Ima na hiljade onih koji veruju u Šai-Huluda!
Svuda ih možete naći. Šta će oni misliti o nama ako se naša uloga u prevari
ikada obelodani?"
"I sama znaš da nije baš tako, Bel! Pobrinuli smo se da samo Tleilaksi izvuku
kraći kraj. Što se toga tiče, Odrade je u pravu."
"Nije tačno! Ako stupimo u savez sa njima i mi ćemo izvući kraći kraj. Bićemo
primorane da služimo tleilaškom ustrojstvu. Biće to još gore od naše duge
podložnosti Tiraninu."
Taraza ugleda opako sevanje u Belondinim očima. Njena reakcija bila je
razumljiva. Nijedna časna majka nije mogla da misli na ropstvo kroz koje su
prošle za vreme vladavine božanskog cara a da je pri tom ne obuzmu, u najboljem
slučaju, samo obeshrabrujuća osećanja. Iz dana u dan trpele su udarce protiv
svoje volje, nesigurne u opstanak Bene Geserita.
"Smatraš li da smo sebi obezbedile zagarantovano snabdevanje začinom, stupivši u
jedan tako glupi savez?" upita Belonda.
Taraza uvide da se razgovor stalno vrti oko istog. Bez melanža i agonije u kojoj
se dolazi do preobražaja, nema ni časnih majki. Jedan od ciljeva kurvi
Raštrkanih sigurno je i melanžni začin i način na koji ga Bene Geserit
upotrebljava.
Taraza se vrati do stola i utonu u svoju psu-naslonjaču, zavalivši se u nju dok
se sedište oblikovalo prema njenim oblinama. To i jeste bio problem. Samo
benegeseritski problem. Mada je sve vreme vršilo istraživanja i opite,
Sestrinstvo nikada nije pronašlo zamenu za začin. Esnafu je začin bio potreban
da kroz začinski trans oblikuje svoje navigatore, ali oni su mogli biti
zamenjeni iksijanskom mašinerijom. Iks i njegovi pomoćnici nadmetali su se na
esnafskom tržištu. Oni su imali alternativu.
Mi je nemamo.
Belonda pređe sa druge strane Tarazinog stola, položi obe pesnice na glatku
površinu i nagnu se napred kako bi se s visine zagledala u Vrhovnu majku.
"Mi još ni izdaleka ne znamo šta su Tleilaksi učinili našem goli!"
"Odrade će to saznati."
"To nije dovoljan razlog da joj se oprosti njena izdaja!"
Taraza progovori tihim glasom: "Pokolenjima smo čekale na ovaj trenutak, a ti bi
sada da tek tako prekineš izvođenje plana." Ona ovlaš lupi dlanom po stolu.
"Dragoceni plan Rakis nije više naš plan", reče Belonda. "Možda nikada nije ni
bio."
Usredsredivši sve svoje važne mentalne moći u jednu žižu, Taraza stade da
preispituje dublji smisao ove poznate dileme. Tokom upravo okončane prepirkle u
veću često su je potezale.
Da li je gola-shema nešto što je pokrenuo Tiranin? Ako jeste šta onda one mogu
da preduzmu s tim u vezi? Šta bi trebalo da preduzmu?
Dok su se raspravljale sve su na umu imale izveštaj manjine. Švangiju je bila
mrtva, ali njena klika se nije raspala, i sada se činilo da im se i Belonda
pridružila. Da li je Sestrinstvo samo sebe zaslepljivalo i to u pogubnoj meri?
Odradin izveštaj o toj skrivenoj poruci na Rakisu mogao se tumačiti kao
zloslutno upozorenje. Odrade je to i naglasila, obavestivši ih da joj je kao
vodič poslužilo njeno unutrašnje osećanje opasnosti. Nijedna časna majka ne može
olako da pređe preko jednog takvog događaja.
Belonda se ispravi i prekrsti ruke na grudima. "Nikada ne možemo da se do kraja
oslobodimo uticaja koji su na nas izvršili učitelji u detinjstvu, kao ni
ustrojstava koja su nas stvorila, zar ne?"
Ovakav argument nije bio uobičajen za benegeseritske prepirke. Suviše je
podsećao na njihova vlastita osetljiva mesta.
Mi smo tajne aristokratkinje i naše potomstvo će naslediti moć. Da, to nam je
slaba tačka, a Miles Teg je najbolji primer.
Belonda pronađe jednu običnu stolicu i sede kako bi se našla oči u oči sa
Tarazom. "U jeku Raštrkavanja", reče ona, "ostale smo bez nekih dvadesetak
procenata onih koje smo smatrale našim omaškama."
"Kako mogu biti omaške ako nam se sada vraćaju?"
"Tiranin je svakako znao da će se ovo dogoditi!"
"Raštrkavanje je bilo njegov cilj, Bel. To je bila njegova Zlatna staza, način
da ljudski rod opstane!"
"Poznato nam je šta je osećao prema Tleilaksima, pa ipak ih nije istrebio. Bio
je u prilici, ali to nije učinio."
"Želeo je da obezbedi raznovrsnost."
Belonda lupi pesnicom po stolu. "U tome je, nema sumnje, sasvim uspeo!"
"Toliko puta smo se vraćali na ovo, Bel, ali ja ipak ne vidim način da izbegnemo
ono što je Odrade učinila."
"Podložnost!"
"To ne. Da li smo ikada bile potpuno podložne bilo kom od careva od vremena pre
Tiranina? Čak ni Muad'Dibu!"
"Još se nalazimo u Tiraninovoj zamci", optuživala je Belonda. "Kaži mi, zašto su
Tleilaksi nastavili da stvaraju njegovog omiljenog golu? Prošli su milenijumi, a
taj gola još izlazi iz njihovih rezervoara poput lutke na žici."
"Smatraš li da Tleilaksi još deluju prema tajnom Tiraninovom naređenju? Ako je
to tačno, onda govoriš u Odradinu korist. Ona nam je stvorila zadivljujuće
uslove da to ispitamo."
"Nije on ništa slično naredio! Jednostavno je upravo tog golu učinio dražesno
privlačnim za Bene Tleilakse."
"A ne i za nas?"
"Vrhovna majko, kucnuo je čas da se izvučemo iz Tiraninove zamke i to na
direktan način."
"O tome ću ja odlučiti, Bel. Još sam naklonjena opreznom savezu."
"Tada nam bar dozvoli da ubijemo golu. Šeana može imati decu. Mogle bismo..."
"Ovo nije, niti je ikada bio samo plan za razmnožavanje!"
"Mogao bi biti. Šta ako grešiš u tumačenju moći koja se nahodi s druge strane
atreidskog predskazanja?"
"Svi tvoji predlozi vode ka udaljavanju od Rakisa i Tleilaksa, Bel."
"Sestrinstvo bi moglo da izvede pedeset pokoljenja sa sadašnjim zalihama začina.
Više smo nego dobro opskrbljene."
"Smatraš li da je pedeset pokoljenja dugačko razdoblje, Bel? Zar ne shvataš da
upravo zbog te svoje osobine ne sediš na mom mestu?"
Belonda se odgurnu od stola i stolica oštro zapara po podu. Tarazi je bilo jasno
da je nije ubedila. U Belondu nije više mogla da ima poverenja. Možda će ona
biti ta koja će morati da umre. Gde se u tome nazirao uzvišeni cilj?
"Ovo nas nikuda ne vodi", reče Taraza. "Ostavi me."
Ostavši sama, Tereza još jednom razmotri Odradinu poruku. Bila je zloslutna.
Nije bilo teško shvatiti zašto su Belonda i ostale tako žestoko reagovale. A to
je ukazivalo na opasan nedostatak savlađivanja.
Još nije došlo vreme za Sestrinstvo da sastavlja svoju poslednju želju i
testament.
Na neki čudan način, Odrade i Belondu povezivao je isti strah, ali one su došle
do različitih odluka našavši se u stupici tog stanja. Način na koji je Odrade
protumačila poruku utisnutu u stenje Rakisa izražavalo je jedno čudno
upozorenje:
Ovo će, takođe, minuti.
Da li nam je kucnuo sudnji čas, da li će nas smožditi grabežljive horde
Raštrkanih?
Ali tajna akslotl rezervoara bila je sada Sestrinstvu na dohvat ruke.
Ako time ovladamo, ništa nas ne može zaustaviti!
Taraza prelete pogledom preko sitnica u svojoj odaji. Ovde se još osećala moć
Bene Geserita. Kapitol je ostao sakriven iza odbrambenog jarka od ne-brodova,
njegov položaj nigde nije bio zapisan, sem u umovima njenih vlastitih ljudi.
Nevidljivost.
Privremena nevidljivost! Nesrećni slučajevi se događaju.
Taraza ispravi ramena. Preduzmi mere obezbeđenja, ali nemoj živeti u njihovoj
senci, stalno se skrivajući. Litanija protiv straha mogla je da posluži svrsi
kod izbegavanja senki.
Da je bilo ko drugi sem Odrade uputio tu upozoravajuću poruku sa uznemirujućim
implikacijama da Tiranin još upravlja svojom Zlatnom stazom, ona bi bila daleko
manje užasna.
To prokleto atreidsko umeće!
"Puko tajno društvo?"
Taraza zaškrguta zubima obuzeta besom.
"Sećanja nisu dovoljna sem ako vas ne pozivaju ka uzvišenim ciljevima!"
A šta ako je stvarno istina da Sestrinstvo više ne čuje muziku života?
Neka je proklet! Tiranin je još mogao da ih dodirne.
Šta pokušava da nam kaže? Nemoguće je da je njegova Zlatna staza u opasnosti.
Raštrkani su se za to pobrinuli. Ljudski rod raširio je svoju vrstu u nebrojenim
pravcima, poput bodlji na leđima nekog ježa.
Da li je imao viziju Raštrkanih koji se vraćaju? Da li je moguće da je predvideo
ovu trnovitu mrlju na kraju svoje Zlatne staze?
Znao je da ćemo posumnjati u njegove moći. Znao je!
Taraza pomisli na sve brojnije izveštaje o Raštrkanima koji su se vraćali u
potrazi za svojim korenima. Zadivljujuća raznovrsnost ljudi i artefakata praćena
zadivljujućim stepenom tajanstvenosti i jasnim dokazima zavere. Ne-brodovi
čudnog izgleda, oružja i artefakti takve izrade da čoveku zastane dah. Razni
narodi i razni običaji.
Neki zapanjujuće primitivni. Bar spolja.
A želeli su mnogo više od melanža. Taraza je prepoznala taj čudni oblik
misticizma koji je Raštrkane nagnao da se vrate. "Želimo vaše drevne tajne!"
Poruka Uvaženih Naložnica takođe je bila jasna: "Uzećemo ono što želimo."
Odrade dobro drži uzde u rukama, pomisli Taraza. Imala je Šeanu. Uskoro, ako
Burzmali uspe, imaće i golu. Ima Gospodara Tleilaksa. Mogla bi da dobije i sam
Rakis!
Kada samo ne bi bila Atreid!
Taraza baci pogled na projekciju reči koja je još poigravala iznad njenog stola:
poređenje ovog novog Dankana Ajdaha sa onima koji su bili pogubljeni. Svaki novi
gola neznatno se razlikovao od prethodnog. To je bilo sasvim jasno. Tleilaksi su
nešto poboljšavali. Ali šta? Da se ključ nije možda krio u ovim novim
Liceigračima? Tleilaksi su očigledno tragali za Liceigračem koga će biti
nemoguće otkriti, mimičarem čija će mimika biti dovedena do savršenstva,
imitatorom oblika koji će ne samo imitirati površinska sećanja svojih žrtava već
i najdublje misli i identitet. Bio je to oblik besmrtnosti čak i primamljiviji
od onoga koji gospodari Tleilaksa sada koriste. To je sigurno bio razlog zašto
slede ovaj smer.
Njene vlastite analize slagale su se sa većinom analiza njenih savetnica: takav
jedan mimičar postajao bi imitirana osoba. Odradin izveštaj o Liceigraču-Tueku
bio je krajnje značajan. Čak ni gospodari Tleilaksa možda ne bi bili u stanju da
istresu jednog takvog Liceigrača iz njegovog imitiranog oblika i načina
ponašanja.
A njegova ubeđenja.
Prokleta Odrade! Saterala je svoje sestre u ugao. Bile su primorane da slede
Odrade i Odrade je to znala!
Otkud je ona to mogla znati? Da li je to opet zasluga onog divljeg talenta?
Ne mogu da delim nasumice. Moram da saznam.
Taraza se podvrgnu dobro poznatom režimu kako bi povratila osećanje mira. Nije
se usudila da donosi trenutne odluke dok je bila besna. Pomagao joj je jedan
dugačak pogled upućen Čenoinoj statueti. Podigavši se iz psu-naslonjače, Taraza
se vrati do svog najomiljenijeg prozora.
Često ju je smirivao pogled na ovu okolinu, praćenje promena u daljini u
zavisnosti od dnevnog kretanja sunčeve svetlosti i promena u vremenu kojima se
na ovoj planeti dobro upravljalo.
Obuze je glad.
Danas ću jesti sa akolitkama i redovnicama.
Ponekad bi joj pomoglo kad bi oko sebe okupila mladež i podsetila se na
nepromenjive obrede obroka, dnevnog reda - jutro, podne, veče. To je bilo nešto
u šta se mogla pouzdati. Uživala je da posmatra svoj narod. Podsećali su na
plimu koja zbori o dubljim stvarima, nevidljivim silama i većim moćima koje su
istraživale jer je Bene Geserit pronašao načine da prati to istrajavanje.
Ove misli povratiše Tarazi ravnotežu. Gunđava pitanja mogu da pričekaju. Mislila
je na njih ne uzbuđujući se.
Odrade i Tiranin bili su bez sumnje u pravu: bez uzvišenog cilja nismo ništa.
Ipak se nije mogla prenebregnuti činjenica da je odlučujuće odluke na Rakisu
donosila osoba koja je patila od povratnih atreidskih mana. Odrade je oduvek
pokazivala tipične atreidske slabosti. Bila je krajnje blagonaklona prema
zabludelim akolitkama. Iz takvog ponašanja rađa se naklonost!
Naklonosti koje mogu biti opasne, kao i one koje zamagljuju um.
Na ovaj način oslabljenim osobama trebalo je izbiti stečenu kolebljivost. Tada
su pozivane sposobnije sestre da zabludele akolite uzmu u svoje ruke i oduče ih
od tih slabosti. Razume se, Odradino ponašanje otkrivalo je kod akolita ove
mane. To se mora priznati. Možda je i Odrade na taj način rezonovala.
Ovaj način razmišljanja pomakao je u Tarazinim razmišljanjima nešto tanano i
moćno. Bila je primorana da odagna duboko osećanje usamljenosti. Nagrizalo ju
je. I melanholija može da zamagli um, isto kao naklonost... ili, čak, ljubav.
Taraza i njene budne sestre iz sećanja pripisivale su ovakve emocionalne
odgovore svesti o prolaznosti. Bila je primorana da se suoči sa činjenicom da
jednog dana neće biti ništa više do gomila sećanja u nečijem tuđem živom telu.
Sećanja i slučajna otkrića, bila je svesna toga, učinila su je ranjivom. I to
upravo onda kad joj je bila potrebna svaka iole upotrebljiva sposobnost!
Ja još nisam mrtva.
Taraza je znala kako da se oporavi. Znala je i koje su posledice toga. Uvek
posle ovakvih napadaja melanholije čvršće bi se hvatala za život i njegove
ciljeve. Odradino ponašanje koje je otkrivalo njene mane predstavljalo je izvor
snage za Vrhovnu majku.
Odrade je to znala. Taraza se namrgođeno nasmeja, konačno shvativši. Vrhovna
majka bi uvek pojačala svoju vlast nad časnim majkama kada bi se povratila od
napada melanholije. Drugi su to primećivali, ali samo je Odrade znala za
unutrašnji bes.
Eto!
Taraza shvati da se suočila sa nesrećnim semenjem svoje osujećenosti.
Odrade je u nekoliko navrata jasno prepoznala šta se krije u središtu ponašanja
Vrhovne majke. Džinovski krik besa protiv načina na koji su drugi iskorišćavali
njen život. Moć tog potisnutog besa bila je zastrašujuća, mada se on nikada nije
mogao izraziti tako da sebi da oduška. Taj bes ne sme nikada sagoreti. Kako je
to bilo bolno! Bol se samo pojačavao zbog činjenice da je Odrade toga bila
svesna.
Razume se, takve stvari čine ono što i treba da čine. Ono što je benegeseritski
red nametao svojim članicama razvijalo je određene mišiće u umu. Izgradili su se
slojevi žuljeva koji nikome izvana nisu bili vidljivi. Ljubav je bila jedna od
najopasnijih snaga u vaseljeni. Morale su da se zaštite protiv nje. Jedna časna
majka nikada nije mogla da pripada samo sebi, čak ni u službi Bene Geserita.
Simulacija: Igramo ulogu koja će nas spasti, Bene Geserit će opstati!
Koliko dugo će ovog puta biti podložni? Narednih tri i po hiljade godina? Neka
su svi prokleti! To će ipak biti privremeno.
Taraza okrenu leđa prozoru i okrepljujućem predelu koji se video kroz njega.
Odista se osećala okrepljenom. Preplavila ju je nova snaga. Dobila je dovoljno
snage da prevaziđe tu izjedajuću odbojnost koja ju je sprečavala da donosi važne
odluke.
Poći ću na Rakis.
Više nije mogla da zaobilazi izvor svoje odbojnosti.
Možda ću morati da učinim ono što Belonda želi.

35.
Ljudska bića pokreće njihov vlastiti opstanak, opstanak vrste i opstanak životne
sredine. Tokom života redosled važnosti se menja. Koje su stvari na pravom mestu
u određenom dobu? Vreme? Probava? Da li je njoj ili njemu odista stalo? Sve one
različite gladi koje telo može da iskusi i za koje se nada da će ih zadovoljiti.
Šta bi još moglo biti važno?
Reči Leta II upućene Hvii Noree; njegov glas: Dar-es-Balat
Miles Teg se probudi u tami i potom razabra da ga nose na nosiljci koju podupiru
suspenzori. Po njihovom slabom energetskom sjaju bio je u stanju da razabere
sićušne suspenzorske sijalice koje su se ljuljale oko njega.
Usta su mu bila začepljena, ruke čvrsto vezane na leđima a oči slobodne.
Znači, nije im stalo do onoga što vidim.
Nije umeo da kaže ko su oni. Klateće kretanje tamnih prilika oko njega govorilo
mu je da se kreću niz neravan teren. Neka utrta staza? Nosiljka se glatko
kretala na svojim suspenzorima. Mogao je da oseti blago mrmorenje suspenzora
kada se družina zaustavila kako bi se dogovorili oko promene pravca, jer im je
ovuda prolaz bio otežan.
Tu i tamo, kada bi naišli na neku prepreku, ugledao bi treperenje svetlosti
ispred njih. Uskoro su stupili u neku osvetljenu oblast i zaustavili se. Ugledao
je jednu jedinu sjajnu kuglu na visini od tri metra iznad tla, privezanu za
motku kako se lagano vijori na prohladnom povetarcu. Pri njenom žutom sjaju on
razabra neku daščaru u središtu blatnjave čistine i mnoge tragove u utabanom
snegu. Oko čistine je primetio grmlje i nekoliko preostalih stabala. Neko pređe
preko njegovog lica ručnom svetiljkom koja je bacala jači snop. Nije bila
izgovorena nijedna reč, ali Teg vide šaku koja je pokazivala prema daščari.
Retko je imao priliku da vidi neku tako trošnu građevinu. Činilo se da će se
srušiti i pri najmanjem dodiru. Mogao je da se opkladi da plafon prokišnjava.
Njegova družina se još jednom pokrenu, uputivši se ka daščari. Proučavao je
svoju pratnju pri nejasnoj svetlosti - lica umotana do očiju u plašteve koji su
im skrivali usta i brade. Kosa im je bila pokrivena kapuljačama. Odeća prostrana
tako da je prikrivala pojedinosti tela, sem okvirno naglašenih ruku i nogu.
Sjajna kugla pričvršćena za motku se ugasi.
Na daščari se otvoriše vrata kroz koja se prostre blistavi sjaj preko čistine.
Pratnja ga ugura unutra i ostavi. Čuo je kako za njim zatvaraju vrata.
Unutrašnje osvetljenje ga zaslepi posle tame iz koje je došao. Teg stade
žmirkati dok mu se oči nisu privikle na promenu. Osetio se čudno istisnutim, te
se osvrnu oko sebe. Očekivao je da unutrašnjost daščare bude ravna
spoljašnjosti, ali odaja je bila uredna i gotovo bez nameštaja - samo tri
stolice, mali sto i... on oštro udahnu: jedna iksijanska sonda! Zar nisu osetili
shere u njegovom dahu?
Ako su već bili tolike neznalice neka samo upotrebe sondu. Za njega će to biti
agonija, ali iz njegovog uma ništa neće izvući.
Nešto školjocnu iza njega i on začu nečije kretanje. Troje ljudi pojavi se u
njegovom vidokrugu i rasporedi se oko podnožja nosiljke. Nemo su zurili u njega.
Teg stade da odmerava svu trojicu. Onaj koji mu se nalazio s leve strane nosio
je tamno jednodelno odelo sa spuštenim reverima. Muškarac. Imao je četvrtasto
lice kakvo je Teg sretao kod nekih urođenika sa Gamua - male, sjajne oči zurile
su pravo u Tega. Bilo je to lice inkvizitora, osobe koju nije mogla da dirne
ničija agonija. Harkoneni su u svoje vreme dosta takvih uvezli. Jednostrani
tipovi koji su bili u stanju da pričinjavaju bol i da im se pri tome ni najmanje
ne promeni izraz lica.
Onaj koji je stajao kod Tegovih stopala bio je odeven u komotnu crnosivu odeću
sličnu odeći članova pratnje, ali kapuljača mu je bila zabačena unazad i
otkrivala jedno prijatno lice i gustu sedu kosu. Sa lica se ništa nije moglo
pročitati, a odeća je malo toga otkrivala. Nije se moglo zaključiti da li je u
pitanju muškarac ili žena. Teg se potrudi da upamti to lice: široko čelo,
četvrtasta brada, velike zelene oči iznad, poput noža oštrog nosa; sićušna usta
bila su napućena i izražavala odvratnost.
Treći član ove skupine najduže zaokupi Tegovu pažnju: visok, u dobro skrojenom
jednodelnom odelu preko koga je nosio raskopčan crni prsluk. Savršeno mu je
odgovaralo. Odeća mu je bila skupa. Nije nosio odlikovanja ili oznake čina. Bio
je muškarac, u to nije bilo sumnje. Taj čovek je pokazivao da mu je dosadno i
Teg ga po tome upamti. Usko, oholo lice, smeđe oči, tankousna usta. Dosađivao
se, dosađivao! Sve ovo ovde predstavljalo je neopravdano trošenje njegovog
dragocenog vremena. On je imao neodložna posla negde drugde i ostala dvojica,
njemu podređeni, moraju to shvatiti.
Taj je, pomisli Teg, službeni posmatrač.
Onaj koji se dosađivao poslat je od strane gospodara ovog mesta da posmatra i
izveštava o tome šta ovde bude video. Gde li mu je tašna za podatke? Ahhh, da:
eno je tamo, oslonjena o zid iza njega. Takve tašne bile su kao značke za ovu
vrstu funkcionera. Za vreme svog izviđačkog obilaska Teg je viđao te ljude na
ulicama Isaija i ostalih gradova na Gamuau. Male, tanke tašne. Što je funkcioner
bio važniji, to mu je tašna bila manja. U tašnu ovog ovde jedva da bi moglo
stati nekoliko kalemova za podatke i jedno sićušno kom'oko. On se nikada nije
odvajao od 'oka koje ga je povezivalo sa njegovim pretpostavljenima. Tanka
tašna: ovaj ovde bio je važan funkcioner.
Teg uhvati sebe kako se pita šta bi posmatrač odgovorio ako bi ga kojim slučajem
upitao: "Šta ćete im reći o mom spokoju?"
Odgovor je već bio ispisan na tom licu, koje je izražavalo dosadu. On ne bi čak
ni odgovorio. On nije bio ovde da daje odgovore. Kada ovaj krene, pomisli Teg,
koračaće dugačkim koracima. Pažnja će mu biti usredsređena u daljinu, gde ga, to
samo on zna, kakve moći očekuju. Prisloniće tašnu uz nogu kako ne bi zaboravio
na svoju važnost i kako bi privukao pažnju ostale dvojice svojom značkom za moć.
Nezgrapna prilika kod Tegovih stopala progovori prisiljavajućim glasom, bez
sumnje ženskim, sudeći prema treperavim tonovima.
"Vidite kako se drži i kako nas posmatra? Tišina ga neće slomiti. Rekoh vam to
pre no što smo ušli. Traćite naše vreme, a nemamo ga baš na pretek da bismo se
bavili takvim besmislicama."
Teg se zagleda u nju. Bilo je nečeg neodređeno poznatog u njenom glasu. Sadržao
je ponešto od treperavosti koja se mogla sresti u glasu neke časne majke. Zar je
to bilo moguće?
Gamu tip tmurnog lica klimnu. "U pravu si, Meterli. Ali ne izdajem ja ovde
naređenja."
Meterli? razmišljao je Teg. Ime ili titula?
Oboje pogledaše u funkcionera. Ovaj se okrenu i sagnu do svoje tašne za podatke.
Izvadi iz nje jedno malo kom'oko i ostade tamo da stoji zaklanjajući ekran od
svojih pratilaca i Tega. 'Oko zasvetle zelenim sjajem, koji na posmatračevo lice
upravi bolesničko osvetljenje. Nestade njegovog važnog izgleda. Nemo je pomerao
usne, oblikujući reči samo za nekoga ko je putem 'oka mogao da ih vidi.
Teg ničim nije pokazao da ume da čita sa usana. Svako ko je prošao školu Bene
Geserita ume da čita sa usana iz gotovo svakog ugla iz koga su one vidljive. Taj
čovek govorio je jednom verzijom starogalaškog.
"Ovo je nesumnjivo bašar Teg", reče on. "Izvršio sam identifikaciju."
Zelena svetlost poigravala je na licu funkcionera dok je zurio u 'oko. Ko god da
je bio u vezi s njim nalazio se u živom kretanju, ako je ta svetlost išta
značila.
Funkcionerove usne se ponovo bezglasno pokrenuše: "Niko od nas ne sumnja da je
uslovljen protiv bola, a miriše i na shere. On će..."
On ućuta kada zelena svetlost još jednom zaigra na njegovom licu.
"Ja ne pravim ustupke." Njegove usne su pažljivo oblikovale reči na
starogalaškom. "Vi znate da ćemo dati sve od sebe, ali preporučujem da sve snage
usmerite na presretanje gole."
Zelena svetlost se ugasi.
Funkcioner zakači 'oko za pojas, okrenu se prema svojim drugovima i klimnu im
glavom.
"T-sonda", reče žena.
Zaljuljaše sondu iznad Tegove glave.
Nazvala ju je T-sondom, pomisli Teg. On podiže pogled prema kapuljači, dok su mu
je navlačili. Na njoj nije bilo iksijanskih oznaka.
Teg iskusi čudno osećanje deja vu. Osećao je kao da se njegovo ovdašnje
zatočenje dogodilo već mnogo puta ranije. Nije bilo nijednog deja vu slučaja,
već je to bilo jedno duboko prepoznavanje poznatog: zatočenik i ispitivači - ovo
troje... sonda. Osećao se ispražnjenim. Otkud mu je ovaj trenutak bio poznat?
Nikada nije lično upotrebio neku sondu, ali je podrobno ispitao njihovu
upotrebu. Bene Geserit je često koristio bol, ali se uglavnom oslanjao na
Istinozborce. Čak i više od toga, Sestrinstvo je verovalo da bi pojedine opreme
u suviše velikoj meri mogle da ih učine zavisnima od Iksa. To bi značilo
priznavanje slabosti, znak da ne mogu bez takvih prezira vrednih sredstava. Teg
je čak sumnjao da je ovaj stav donekle bio posledica Batlerijanskog džihada,
pobune protiv mašina koje su u stanju da kopiraju suštinu ljudskih misli i
sećanja.
Deja vu!
Mentatska logika ga je pitala: odakle mi je poznat ovaj trenutak? Znao je da
nikada ranije nije bio zatvorenik. Ovo je predstavljalo veoma smešnu zamenu
uloga. Veliki bašar Teg zarobljenik? Mogao je gotovo da se nasmeje. Duboko
osećanje bliskosti nije usled toga nestalo.
Njegovi zarobljivači namestiše mu kapuljaču tačno iznad glave i stadoše da
oslobađaju meduzine kontakte jedan po jedan, pričvršćujući mu ih za lobanju.
Funkcioner je posmatrao svoje drugove na delu, a na njegovom inače bezosećajnom
licu primećivali su se neznatni znaci nestrpljenja.
Teg osmotri sva tri lica. Koje će od njih igrati ulogu 'prijatelja'? Ahhh, da:
ona koju zovu Meteril. Zadivljujuće. Da li je ona možda bila neki vid Uvažene
Naložnice? Niko joj se nije klanjao kao što bi se moglo očekivati prema onome
što je Teg čuo o tim Izgubljenim povratnicima.
Doduše, ovo su bili Raštrkani - sem možda muškarca četvrtastog lica u smeđem
jednodelnom odelu. Teg je pažljivo proučavao ženu: ta zamršena seda kosa, taj
spokoj u široko razmaknutim zelenim očima, blago isturena brada koja je odavala
čvrstu i pouzdanu osobu. Priličila joj je uloga 'prijatelja'? Meterlino lice
moralo se poštovati - odavalo je osobu kojoj se može verovati. Doduše, Teg u
njoj otkri i sklonost ka uzmicanju. Ona je bila ta koja će pažljivo vrebati na
pravi trenutak da se umeša. Bez sumnje je prošla kroz benegeseritsku školu.
Ili su je obučile Uvažene Naložnice.
Završili su sa prikačinjanjem kontakata. Gamu tip zaljulja konzolu sonde i
postavi je tako da su sve troje mogli da vide ekran. Ali ne i Teg.
Žena mu otčepi usta, potvrdivši da je u pravu. Ona će predstavljati izvor
zadovoljstva. On stade da kruži jezikom po ustima kako bi povratio čulo ukusa.
Lice i grudi još su mu bili pomalo ukočeni usled pogotka ošamućivača koji ga je
oborio. Pre koliko vremena se to dogodilo? Ako se moglo verovati bezglasnim
rečima funkcionera, Dankan je umakao.
Gamu tip pogleda u posmatrača.
"Možeš početi, Jare", reče funkcioner.
Jar? Teg poče prebirati po sećanju. Čudno ime. Gotovo kao da zvuči kao
tleilaško. Jar nije bio Liceigrač... niti gospodar Tleilaksa. Za jedne je bio
suviše krupan, a da pripada drugima nisu postojali nikakvi znaci. Budući da je
prošao benegeseritsku obuku Teg je bio siguran u to.
Jar dodirnu kontrole na kontroli sonde.
Teg začu sebe kako gunđa od bola. Nije bio pripremljen za toliki bol. Mora da su
već na početku uključili svoju paklenu spravu na maksimum. U to nema sumnje!
Znali su da je mentat. Mentat je u stanju da se udalji od izvesnih potreba tela.
Ali ovo je zaista bilo mučno. Nije mogao da uzmakne. Celo telo mu se treslo u
agoniji i pretila je opasnost da mu se pomuti svest. Da li je shere mogao da ga
i od ovog zaštiti?
Bol se postepeno smanjivao i konačno nestao, a za njim su ostala samo drhtava
sećanja.
Ponovo!
Iznenada mu pade na pamet da je začinska agonija kroz koju prolaze časne majke
verovatno nalik na ovo. Sigurno je tako, jer veći bol ne može da postoji. Borio
se da ne progovori, ali čuo je sebe kako gunđa, stenje. Sve sposobnosti koje je
ikada stekao, kao mentat ili kao Bene Geserit, bile su uvučene u igru, s namerom
da ga zaštite od želje da oblikuje reči, da moli da ga poštede, da daje obećanja
kako će im sve reći samo ako prestanu.
Agonija još jednom oslabi, a zatim ga ponovo u naletu preplavi.
"Dosta!" Bila je to žena. Teg uznastoja da se seti njenog imena. Meterli?
Jar progovori mrzovoljnim glasom: "Toliko je pun shere da će ga štititi bar
godinu dana." On pokaza na konzolu. "Prazna."
Teg je u kratkim razmacima uvlačio vazduh. Agonija! Nastavila je da raste uprkos
Meterlinom zahtevu.
"Rekoh, dosta!" odbrusi Meterli.
Kako joj samo glas iskreno zvuči, pomisli Teg. Osetio je da se bol smanjuje,
povlači, izvlačeći mu iz tela sve živce zajedno sa nitima duge agonije kroz koju
je prošao.
"Ne postupamo kako treba", reče Meterli. "Ovaj čovek ovde je..."
"Poput svakog drugog čoveka", završi rečenicu Jar. "Da priključim poseban
kontakt za njegov penis?"
"Ne dok sam ja ovde!" reče Meterli.
Teg oseti da ga je gotovo pridobila svojom iskrenošću. Poslednja nit agonije
napusti mu telo i on ostade da leži sa osećanjem da je privremeno udaljen sa
površine koja ga je pridržavala. Osećanje deja vu i dalje je bilo prisutno. On i
jeste i nije bio ovde. On je nekada bio ovde, a i nije.
"Neće im se dopasti, ako ne uspemo", reče Jar. "Da li si spremna da se suočiš s
njima ako pretrpiš još jedan neuspeh?"
Meterli odsečno odmahnu glavom. Zatim se nagnu kako bi Teg mogao da joj vidi
lice kroz meduzinu zbrku sondinih kontakata. "Bašare, veoma mi je žao zbog ovoga
što činimo. Verujte mi. To nije moja ideja. Molim vas, meni je sve ovo odvratno.
Kažite nam ono što nas zanima i dozvolite mi da vam olakšam položaj."
Teg se osmehnu. Bila je dobra! Zatim uputi pogled funkcioneru-posmatraču.
"Kažite svojim gospodarima umesto mene da veoma dobro igra ovu ulogu."
Funkcionerovo lice potamne od priliva krvi. On se namršti. "Podesi na maksimum,
Jare." Njegov glas bio je prvorazredan tenor bez tragova velikih uvežbavanja
koje se, na primer, osećalo u Meterlinom glasu.
"Molim vas", reče Meterli. Ona se uspravi, ali nastavi da prati Tegov pogled.
Benegeseritske učiteljice uvek su govorile Tegu: "Posmatraj oči! Prati kako
menjaju žižu. Kada se žiža pomera napolje, svest se povlači unutra."
On namerno usredsredi svoj pogled u vrh njenog nosa. Lice joj nije bilo ružno.
Pre bi se moglo reći da je bilo izražajno. Pitao se kakvo li se telo krije ispod
te komotne odeće.
"Jare!" Bio je to funkcioner.
Jar podesi nešto na konzoli i pritisnu dugme.
Agonija koja sada preplavi Tega potvrdi mu da je pređašnji nivo odista bio
slabiji. S novim bolom nastupi i čudna jasnoća. Teg shvati da je gotovo u stanju
da skloni svoju svest od ovog zaposedanja. Sav taj bol trpeo je neko drugi.
Pronašao je sklonište u kome je malo toga moglo da ga dodirne. Bol je bio
prisutan. Agonija takođe. Primao je izveštaje o tim osećanjima. To je, razume
se, delimično bila zasluga shere. Znao je to i bio je zahvalan.
Trgnu ga Meterlin glas: "Mislim da ga gubimo. Bolje smanji."
Odgovorio joj je jedan drugi glas, ali zvuk zamre pre no što je uspeo da
razabere reči. On iznenada shvati da ne poseduje sidro za svoju svest.
Mirovanje! Mislio je da je čuo svoje srce kako u strahu užurbano kuca, ali nije
bio siguran. Sve je predstavljalo mirovanje, duboki mir iza koga nije bilo
ničega.
Da li sam još živ?
Zatim razabra još jedan otkucaj srca, ali nije bio ubeđen da je to srce njegovo.
Dum-dum! Dum-dum! Bilo je to osećanje kretanja bez zvuka. Nije mogao da odredi
njegov izvor.
Šta se to događa sa mnom?
Reči ispisane briljantnom belinom na crnoj pozadini poigravale su mu ispred
centara za vid.
"Vratio sam na jednu trećinu."
"Ostani na tome. Proveri da li možda možemo da ga pročitamo putem fizičkih
reakcija."
"Da li još može da nas čuje?"
"Svesno ne."
Nijedno Tegovo uputstvo nije pominjalo da sonda može obavljati svoje zle rabote
u prisustvu shere. Ali oni su ovo nazvali T-sondom. Mogu li telesne reakcije
obezbediti rešenje za potisnute misli? Da li se otkrovenja mogu ispitati
fizičkim sredstvima?
Reči ponovo zaigraše naspram Tegovih centara za vid: "Da li je još izolovan?"
"Potpuno."
"Uveri se u to. Pojačaj malo."
Teg pokuša da uzdigne svest iznad svojih strahovanja.
Moram zadržati kontrolu!
Šta bi njegovo telo moglo otkriti ako ne bude ni u kakvoj vezi s njim? Mogao je
da zamisli šta oni to preduzimaju i njegov um je beležio paniku koju telo nije
moglo da oseti.
Izdvojte subjekta. Ne dajte mu mogućnost da bilo gde smesti svoju ličnost.
Ko je to rekao? Neko jeste. Osećanje deja vu vrati se u punoj snazi.
Ja sam mentat, podseti se on. Moje središte su moj um i polje njegovog
delovanja. On je posedovao iskustva i sećanja na koja se središte može osloniti.
Bol se vrati. Zvuci. Glasno! Suviše glasno!
"On ponovo čuje." To je bio Jar.
"Kako je to moguće?" Tenor funkcionera.
"Možda si podesio na suviše slabo." Meterli.
Teg pokuša da otvori oči. Kapci ga nisu slušali. Tada se priseti. Nazvali su je
T-sondom. Ovo nije bio iksijanski uređaj, već nešto što je pripadalo
Raštrkanima. Bio je u stanju da odredi mesta na kojima je ovladala njegovim
mišićima i osećanjima. Kao da je neka druga osoba delila njegovo telo,
prisvajajući njegova vlastita ustrojstva reakcija. Dozvolio je sebi da sledi
način na koji ga je ova mašina zaposedala. Bio je to đavolski uređaj! Mogao je
da mu naredi da trepće, ispušta vetrove, dahće, vrši veliku i malu nuždu - bilo
šta. Mogao je da izdaje naređenja njegovom telu, kao da on sam ne poseduje moć
razmišljanja. Bio je sveden na ulogu posmatrača.
Saleteše ga mirisi - odvratni mirisi. On sebi ne bi naredio da se namršti, ali
mislio je na mrštenje. To je bilo dovoljno. Te mirise izmamila je sonda. Bavila
se njegovim čulima, podučavajući ih.
"Jesi li sakupio dovoljno da ga pročitaš?" Ponovo tenor funkcionera.
"Još nas čuje!" Jar.
"Neka su prokleti svi mentati!" Meterli.
"Dit, Det, Dot", reče Teg, navevši imena lutaka iz zimske predstave koju je
gledao u detinjstvu, davno, na dalekom Lernesu.
"On govori!" Funkcioner.
Teg oseti kako mu mašina blokira svest. Jar je nešto poslovao oko konzole. Ipak,
Teg je znao da mu je njegova mentataska logika saopštila nešto veoma važno: ovo
troje predstavljali su lutke. Važni su bili samo gospodari lutaka. Način na koji
su se lutke kretale svedočio je o onome što su radili njihovi gospodari.
Sonda nastavi da ga zaokuplja. Uprkos upotrebljenoj energiji Teg je osećao da se
njegova svest održava s njom na ravnoj nozi. Ona je proučavala njega, a on je
proučavao nju.
Sada je razumeo. Čitav spektar njegovih osećanja mogao se prekopirati u ovu ovu
T-sondu i identifikovati, uhvatiti za Jara koji je kasnije mogao da ih po
potrebi prizove. U Tegu je postojao organski lanac odgovora. Mašina je mogla da
ih sledi, kao da pravi njegovog dvojnika. Shere i njegov mentataski otpor
skretali su tragače sa njegovih sećanja, ali sve ostalo moglo se prekopirati.
Neće misliti kao ja, uveravao je Teg sam sebe.
Mašina ne bi bila isto što i njegovi životi i telo. Ne bi imala Tegova sećanja i
Tegova iskustva. Nije ju rodila žena. Nikada nije prošla kroz kanal rađanja i
pojavila se u ovoj zaprepašćujućoj vaseljeni.
Deo Tegove svesti posveti se jednom označivaču sećanja, saopštivši mu da ovo
opažanje otkriva nešto o goli.
Dankan je bio pretočen iz jednog akslotl rezervoara.
Tegu se ovo opažanje javi zajedno sa ujedom kiseline na jeziku.
Ponovo T-sonda!
Teg dozvoli sebi da kola kroz jednu umnoženu simultanu svest. Pratio je delanje
T-sonde, nastavljao da istražuje opažanje o goli i za sve to vreme osluškivao
Dit, Det, Dot. Tri lutke bile su čudno tihe. Da, čekale su da njihova T-sonda
obavi zadatak.
Gola: Dankan je predstavljao nastavak nastao od ćelija koje je rodila žena
zatrudnela od strane muškarca.
Mašina i gola!
Opažanje: mašina nije u stanju da učestvuje u iskustvu rađanja, sem na jedan
krajnje posredan način koji će sasvim sigurno propustiti lične nijanse.
Upravo onako kako je sada propuštala druge stvari u njemu.
T-sonda je ponavljala mirise. Sa svakim izvedenim mirisom sećanja su otkrivala
svoje prisustvo u Tegovom umu. Osetio je veliku brzinu kojom je radila T-sonda,
ali njegova vlastita svest živela je izvan te nesmotrene brze pretrage sposobne
da ga drži u ovako izazivanim sećanjima onoliko dugo koliko je on to želeo.
Tako!
Ovo sad je bio topli vosak koji je prosuo po ruci kada mu je bilo svega
četrnaest godina i dok je još bio učenik u benegeseritskoj školi. On se priseti
škole i laboratorije, kao da je u ovom trenutku boravio upravo na tom mestu.
Škola je pripojena Kapitolu. Kao što je i ovde bilo potvrđeno. Teg je znao da
njegovim venama teče Sionina krv. Nijedno predskazanje nije moglo tamo da ga
sledi.
Video je laboratoriju i osetio miris voska - smešu veštačkih ulja i prirodnog
proizvoda pčela koje su držale neuspele sestre i njihovi pomoćnici. On skrenu
svoja sećanja na trenutke u kojima je promatrao pčele i ljude na njihovom radu u
voćnjacima jabuka.
Delovanje benegeseritske društvene strukture izgledalo je veoma složeno samo ako
se ne sagledaju potrebe: hrana, odeća, grejanje, veze, učenja, zaštita od
neprijatelja (jedan podskup nagona za opstankom). Da bi se razumeo
benegeseritski opstanak, potrebno je prethodno izvršiti određena prilagođavanja.
One nisu stvarale potomstvo zbog ljudske vrste uopšte. Bez neproverenih rasnih
uplitanja! Stvarale su potomstvo da bi proširile vlastite moći, produžile vek
Bene Geserita, smatrajući da su se time dovoljno odužile čovečanstvu. Možda i
jesu. Motivacija za stvaranje potomstva postala je duboka, a Sestrinstvo je bilo
tako temeljito.
Na njega nasrnu jedan novi miris.
On u njemu prepoznade svoju mokru vunenu odeću po povratku na komandno mesto
posle bitke kod Ponkijarda. Miris mu ispuni nozdrve i izmami ozon iz uređaja na
komandnom mestu, kao i znoj kod ostalih prisutnih. Vuna! Sestrinstvo je oduvek
smatralo pomalo čudnim to što je više voleo prirodne tkanine, a izbegavao
sintetiku koja se brzo proizvodila u zarobljenim fabrikama.
Mnogo više nije mario ni za psu-naslonjaču.
Ne dopada mi se miris pritiska ni u kakvom obliku.
Da li su ove lutke - Dit, Det, Dot - znale kakav su samo pritisak vršile?
Mentatska logika zareža na njega. Zar vunene tkanine nisu takođe poticale iz
zarobljenih fabrika?
To je bilo nešto drugo.
Jedan njegov deo tvrdio je suprotno. Sintetika je mogla gotovo beskonačno da
traje. Koliko je samo vremena ležala u nulentropskim spremnicima u harkonenskoj
ne-kugli!
"Ja ipak više volim vunu i pamuk!"
Pa neka bude tako!
"Otkud to da mi se prirodne tkanine više dopadaju?"
To je atreidska predrasuda. Nasledio si je.
On odagna mirise i svu pažnju usredsredi na potmulo kretanje sonde koja ga je
zaokupljala. Uskoro zaključi da je u stanju da predvidi šta će ona učiniti. Bio
je to jedan novi mišić. Dozvolio je sebi da ga savija, dok je nastavio da
ispituje izazvana osećanja tragajući za vrednim opažanjima.
Sedim pred vratima svoje majke na Lerneusu.
Teg pomeri deo svoje svesti i stade da posmatra scenu: jedanaest godina.
Razgovara sa malom benegeseritskom akilotom koja je bila u pratnji nekog važnog.
Akilota je sićušna, sa crveno-plavom kosom i lutkastim licem, prćastim nosem i
zelenosivim očima. Neko važan je jedna veoma stara časna majka u crnoj odori.
Nestala je sa Tegovom majkom kroz obližnja vrata. Akilota, po imenu Karlana,
isprobava svoje prve naučene veštine na mladom sinu domaćina.
Pre no što je Karlana izgovorila dvadesetak reči, Miles Teg je prepoznao
ustrojstvo. Pokušavala je iz njega da izvuče neko obaveštenje! To je bila jedna
od prvih, krajnje dobro prikrivenih lekcija koje je dobio od svoje majke.
Konačno, uvek je bilo ljudi koji su mogli pokušati da od dečaka izvuku nešto o
domaćinstvu jedne časne majke, nadajući se da će dobiti neko vredno obaveštenje
koje bi se moglo dobro prodati. Uvek je postojalo tržište za podatke o časnim
majkama.
Majka mu je to ovako objasnila: "Proceniš ispitivača i podesiš svoje odgovore
prema njegovim osetljivim mestima." Ništa od toga ne bi prošlo kod jedne časne
majke, ali kada je u pitanju neka akilota, naročito ova ovde, onda nema
problema!
Za Karlanu je izveo prizor čednog opiranja. Karlana je imala veoma visoko
mišljenje o svojim dražima. Dozvolio joj je da savlada njegovo opiranje, posle
odgovarajućeg izlaganja svojih snaga. Bila joj je servirana pregršt laži koje će
joj, ako ih ikada ponovi pred nekim važnim ko se nalazio iza tih vrata, sigurno
doneti oštar ukor ako ne i nešto mnogo bolnije.
Dit, Der, Dot, kažu: "Mislim da ga sada imamo."
Teg prepoznade Jarov glas, koji je istrgao iz sećanja. "Podesi svoje odgovore
prema osetljivim mestima" Teg začu te reči izgovorene majčinim glasom.
Lutke.
Gospodari lutaka.
Funkcioner progovara: "Upitajte simulaciju kuda su odveli golu."
Tišina, a potom tiho mrmljanje.
"Ništa ne dobijam." Jar.
Tegu veoma smetaju njihovi glasovi. Primorava oči da se otvore, uprkos suprotnim
naređenjima koja primaju od sonde.
"Pogledajte", kaže Jar.
Tri para očiju zagleda se u Tega. Kako se samo polako kreću. Dit, Det, Dot: oči
trepću... trepću... bar minut protiče između dva treptaja. Jar poseže za nečim
na konzoli. Njegovim prstima biće potrebno bar nedelju dana da dosegnu svoje
odredište.
Teg ispituje vezove na rukama i nogama. Običan konopac! Ne žureći se on obavija
prste oko čvorova. Oni se olabavljuju u početku sasvim malo, a zatim se
razvezuju. Prelazi na kaiševe kojima je privezan za nosiljku. Ovo je već lakše:
obične brave na izvlačenje. Jarova šaka nije prešla još ni četvrtinu puta do
konzole.
Treptaj... treptaj... treptaj...
Tri para očiju pokazuje neznatno iznenađenje.
Teg se oslobađa meduzinih zapletaja u obliku sondinih kontakata. Pop-pop-pop!
Hvataljke lete na sve strane. Iznenađen je što primećuje lagani početak
krvarenja na poleđini desne šake kojom je postrance očešao jedan od kontakata
sonde.
Mentatska projekcija: krećem se opasnom brzinom.
Više se ne nalazi na nosiljci. Funkcioner lagano, lagano poseže ka nabreklom
džepu sa strane. Tegova šaka lomi funkcioneru vrat. Funkcioner nikada više neće
dotaći taj mali laserski pištolj koji je uvek nosio u džepu. Jarova ispružena
šaka još nije prešla ni trećinu puta do konzole. Doduše, u njegovim očima
primetno je nedvosmisleno iznenađenje. Teg sumnja da ovaj čovek uopšte vidi šaku
koja mu lomi vrat. Meterli se kreće nešto brže. Njeno levo stopalo stiže do
mesta na kome se Teg nalazio samo delić sekunde ranije. Ipak, i to je sporo!
Meterli zabacuje glavu i otkriva vrat za Tegovu šaku.
Kako samo sporo padaju na pod!
Teg postade svestan znoja koji kulja iz njega, ali nema vremena da brine o tome.
Bio mi je poznat svaki njihov pokret pre no što su ga napravili! Šta se to sa
mnom dogodilo?
Mentatska projekcija: agonija koju sam doživeo pod sondom podigla je moje
sposobnosti na novi nivo.
Strašna glad koju oseti kaza mu da je utrošio mnogo energije. On potisnu to
osećanje, osetivši da se vraća u normalni tok vremena. Tri tupa zvuka: pad tela
na pod.
Teg stade da ispituje konzolu sonde. Odista, nije bila iksijanska. Doduše, imala
je slične upravljače. On brisanjem isprazni sistem za skladištenje podataka.
Sobna svetla?
Kontrole pored vrata sa spoljašnje strane. On pogasi svetla i tri puta duboko
udahnu vazduh. U noć je nahrupila jedna kovitlava mrlja, sva u pokretu.
Oni koji su ga doveli ovamo umotani u svoju komotnu odeću koja ih je štitila od
zimske hladnoće jedva da su imali vremena da se okrenu prema tom čudnom zvuku
pre no što ih je kovitlava mrlja poobarala.
Ovog puta Teg se vratio u normalan tok vremena brže nego prošli put. Svetlost
zvezda ukazala mu je na trag koji je vodio niz padinu kroz gusto žbunje.
Okliznuo se i stao da klizi po blatu pomešanom sa snegom dok nije uspeo da održi
ravnotežu, predviđajući kakvo se tle prostire ispod njega. Svaki korak završavao
je tačno tamo gde je znao da mora da se završi. Uskoro se našao na čistini koja
je gledala preko jedne ravnice.
Ugledao je svetlost nekog grada i jedan veliki crni pravougaonik u blizini
njegovog središta. Prepoznao je to mesto: Isaji. Tamo su se nalazili gospodari
Lutaka.
Slobodan sam!
36.
Postojao je čovek koji je svakog dana sedeo i gledao kroz uzak vertikalni otvor
u visokoj drvenoj ogradi sa koje je bila uklonjena jedna jedina daska. Svakog
dana, s druge strane ograde, a pored uskog otvora, prolazio je divlji pustinjski
magarac - prvo nos, zatim glava, prednje noge, dugačka smeđa leđa, zadnje noge i
konačno rep. Jednoga dana čovek skoči na noge užarenih očiju zbog otkrića do
koga je upravo došao i povika svima koji su mogli da ga čuju: "To je bar jasno!
Nos je uzrok repu!"
Priče skrivene mudrosti, Iz usmene istorije Rakisa
Nekoliko puta od kada je stigla na Rakis Odrade je uhvatila sebe kako razmišlja
o tom drevnom platnu koje je zauzimalo istaknuto mesto na jednom od zidova u
Tarazinim odajama u Kapitolu. Kada bi je sećanje preplavilo osećala bi kako je
šake svrbe od dodira četkice. Nozdrve su joj se nadimale od izvedenih mirisa
ulja i boja. Njena osećanja nasrtala su na platno. Svaki put posle ovog sećanja
Odrade je ostajala ophrvana sumnjama da i Šeana predstavlja tek njeno platno.
Ko koga ovde oslikava?
Jutros se opet zbilo. Tama je još vladala izvan potkrovlja rakijanske Tvrđave,
gde se smestila sa Šeanom: jedna akilota tiho je ušla da probudi Odrade i kaže
joj kako će Taraza uskoro stići. Odrade podiže pogled prema nejasno osvetljenom
licu tamnokose akilote i to platno iz sećanja istog časa nahrupi u njenu svest.
Koja od nas uistinu stvara onu drugu?
"Pusti Šeanu da još malo odspava", reče Odrade pre no što otpusti akilotu.
"Hoćete li doručkovati pre dolaska Vrhovne majke?" upita akilota.
"Sačekaćemo da vidimo kakve su Tarazine želje."
Ustavši, Odrade se na brzinu spremi i odenu svoju najbolju crnu odoru. Zatim se
uputi ka istočnom prozoru svoje jednostavne odaje u potkrovlju i pogleda u
pravcu svemirskog polja. Tamo je mnoštvo pokretnih svetala obasjavalo prašnjavo
nebo. Ona uključi sve sjajne kugle u odaji, kako bi ublažila spoljašnji prizor.
Kugle se pretvoriše u zlatne eksplozije zvezda na debelom zaštitnom plazu
prozora. Tmasta površina takođe je odbijala i nejasne konture njenih vlastitih
crta lica, jasno naglašavajući umor na njemu.
Znala sam da će doći, pomisli Odrade.
Još dok je oblikovala tu misao sunce Rakisa pojavi se iznad prašinom zamagljenog
obzorja poput neke bačene narandžaste dečje lopte. Gotovo istovremeno poraste i
temperatura; tu pojavu često su pominjali mnogi posmatrači Rakisa. Odrade se
okrenu od prozora upravo u trenutku da vidi kako se otvaraju vrata predvorja.
Taraza uđe šuškajući odorom. Nečija ruka zatvori za njom vrata, ostavljajući
njih dve same. Vrehovna majka krenu prema Odrade sa navučenom crnom kapuljačom
koja joj je uokviravala lice. To baš nije bio umirujući prizor.
Primetivši da je Odrade uznemirena, Taraza zaigra na tu kartu. "Pa, Dar, mislim
da smo se konačno srele kao stranci."
Učinak Tarazinih reči prenerazi Odrade. Tačno je protumačila pretnju, ali strah
ju je napustio iscurivši poput vode iz krčaga. Prvi put u životu Odrade
prepoznade neposredan trenutak prelaženja preko linije koja ih je razdvajala.
Smatrala je da je to bila linija čije je postojanje podozrevalo svega nekoliko
sestara. Kada ju je prešla, shvatila je da je oduvek znala da ona postoji: bilo
je to mesto na kome je mogla da uđe u prazninu i slobodno počne da lebdi. Više
nije bila ranjiva. Mogla je biti ubijena, ali ne i poražena.
"Znači, više nema Dar i Tar", primeti Odrade.
Taraza oseti jasnoću i nesputanost u Odradinom glasu i protumači ih kao izraz
poverenja. "Možda nikada i nije bilo Dar i Tar", odvrati ona ledenim glasom.
"Vidim da smatraš kako si bila strašno pametna."
Bitka je započela, pomisli Odrade. Ja se ne nalazim na putu njenog napada.
Odrade reče: "Alternative za savez sa Tleilaksima nisu prihvatljive. Naročito
sada kada sam shvatila šta je to što ti želiš da dosegneš za nas."
Taraza iznenada oseti umor. Bio je to dugačak put uprkos skokovima kroz prostor
koje je pravio njen ne-brod. Telo je uvek znalo kada bi mu se izmenio uobičajeni
ritam. Ona izabra jedan mekani divan i sede zadovoljno uzdahnuvši zbog luksuzne
udubnosti.
Odrade je primetila umor kod Vrhovne majke i istog časa osetila simpatiju prema
njoj. Odjednom su bile samo dve časne majke sa istovetnim problemima.
Taraza je to očigledno osetila. Potapšala je jastuk pored sebe i sačekala da se
Odrade smesti.
"Moramo očuvati Sestrinstvo", reče Taraza. "To je jedino važno."
"Razume se."
Taraza prikova svoj istraživački pogled za Odradino poznato lice. Da, i Odrade
je umorna. "Ti si ovde bila u neposrednom dodiru sa narodom i problemima", reče
Taraza. "Želim... ne, Dar, potrebno mi je da čujem tvoje viđenje stvari."
"Izgleda da su Tleilaksi spremni na potpunu saradnju", reče Odrade, "ali nešto
prećutkuju. Počela sam sebi da postavljam neka krajnje uznemirujuća pitanja."
"Kao na primer?"
"Šta ako akslotl rezervoari nisu... rezervoari?"
"Kako to misliš?"
"Vaf se ponaša slično porodici koja pokušava da zataji deformisano dete ili
nekog ludog ujaka. Kunem ti se da mu je uvek nezgodno kada počnemo razgovor o
rezervoaruima."
"Šta bi oni mogli da..."
"Majke surogate."
"One bi trebalo da budu..." Taraza ućuta, zapanjena mogućnostima koje je ovo
pitanje otvaralo.
"Da li je iko ikada video neku ženu Tleilaksa?" upita naglo Odrade.
Tarazin um bio je pun prigovora: "Tačna hemijska kontrola, potreba da se
ograniče varijabile..." Ona zbaci kapuljaču i rastrese kosu. "U pravu si: sve
moramo ispitati. Mada je to... to je čudovišno."
"Još nam nije rekao celu istinu o našem goli."
"Šta je rekao?"
"Ništa više od onoga što sam već javila: postoji odstupanje od izvornog Dankana
Ajdaha i spoja svih prana-bindu zahteva koje smo naveli."
"To ne objašnjava zašto su ubili ili pokušali da ubiju naše prethodne kupljene
primerke."
"Kune se svetom zakletvom Velikog uverenja da su tako postupili usled srama što
jedanaest prethodnih gola nije ispunilo očekivanja."
"Otkud su mogli znati? Da li on to nagoveštava mogućnost da imaju špijune
među..."
"Kune se da nemaju. Optužila sam ga za to, a on je rekao da bi uspešan gola
sigurno uneo vidljivu pometnju među nas."
"Kakvu vidljivu pometnju? Šta on to..."
"Neće da kaže. Svaki put se vraća na tvrdnju da su oni ispunili svoje obaveze iz
ugovora. Gde je gola, Tar?"
"Šta... oh. Na Gamuu."
"Čujem da se šapuće kako..."
"Burzmali čvrsto vlada situacijom." Taraza stisnu usne, nadajući se da je to
istina. Najnoviji izveštaj u tom pogledu nije bio baš uverljiv.
"Očigledno ste raspravljale o tome da treba ubiti golu", reče Odrade.
"Ne samo golu!"
Odrade se nasmeši: "Znači, istina je da Belonda želi da zauvek nestanem."
"Kako si..."
"Ponekad prijateljstvo može biti od koristi, Tar."
"Koračaš po opasnom tlu, časna majko Odrade."
"Ali se ne spotičem, Vrhovna majko Taraza. Pomno razmišljam o stvarima koje je
Vaf otkrio o tim Uvaženim Naložnicama."
"Iznesi mi neke svoje misli." U Tarazinom glasu osećala se neumoljiva rešenost
na nešto.
"Da se razumemo u ovome", reče Odrade. "Prevazišle su seksualne veštine naših
Utiskivačica."
"Kurve!"
"Da, koriste svoje veštine na način koji će se na kraju pokazati kao poguban i
po njih i po druge. Zaslepljene su vlastitom moći."
"Da li je to glavni domašaj tvog pomnog razmišljanja?"
"Reci mi, Tar, zašto su napale i razorile našu Tvrđavu na Gamuu?"
"Očigledno su želele da se dočepaju našeg gole Ajdaha, da ga zarobe ili ubiju."
"Zašto im je to tako važno?"
"Šta pokušavaš da kažeš?" upita Taraza.
"Nisu li možda kurve postupale na osnovu obaveštenja koje su dobile od
Tleilaksa? Tar, šta ako je tajna stvar koju su Vafovi ljudi uneli u našeg golu
nešto što će od njega napraviti muškog ekvivalenta Uvaženim Naložnicama?"
Taraza prinese šaku ustima i brzo je spusti, shvativši koliko je taj gest
otkrivao. Bilo je prekasno. Nije važno. Još su bile dve časne majke na istoj
strani.
Odrade reče: "A mi smo naredili Lusili da ga učini neodoljivim za većinu žena."
"Koliko dugo već Tleilaksi petljaju sa tim kurvama?" upita Taraza.
Odrade slegnu ramenima. "Ovo je bolje pitanje: koliko dugo petljaju sa vlastitim
Izgubljenima koji su se vratili od Raštrkanih. Jedan Tleilaks može u razgovoru
otkriti drugom Tleilaksu mnoge tajne."
"Odličan hitac", reče Taraza. "Šta misliš kolika je verovatnoća da je tako?"
"Znaš isto tako dobro kao i ja. To bi objasnilo mnoge stvari."
Taraza ogorčeno progovori: "Šta sad misliš o svom savezu sa Tleilaksima?"
"Da je potrebniji no ikada. Moramo biti u toku. Moramo se nalaziti tamo odakle
ćemo biti u stanju da utičemo na one koji se nadmeću."
"Izrodi!" odbrusi Taraza.
"Molim?"
"Ovaj gola je kao uređaj za zapisivanje u ljudskom obliku. Ubacili su nam ga u
redove. Ako ga se Tleilaksi dočepaju imaće šta da im ispriča."
"To ne bi bilo taktički dobro."
"Ali tipično za njih!"
"Slažem se da postoje i druge implikacije u našoj sadašnjoj situaciji", reče
Odrade. "Ti argumenti mi samo govore da ne smemo ubiti golu dok ga same ne
ispitamo."
"Tada može da bude kasno! Neka je proklet tvoj savez, Dar! Pružila si im
mogućnost da nas drže u šaci... kao i nama da njih držimo u šaci - i niko od nas
se ne usuđuje da pusti ono drugo."
"Nije li to savršen savez?"
Taraza uzdahnu. "Kada moramo da im omogućimo pristup našim zapisima o
razmnožavanju?"
"Uskoro. Vaf navaljuje."
"Hoćemo li tada videti njihove akslotl... rezervoare?"
"To je, razume se, poluga koju koristim. Čvrsto je obećao."
"Sve dublje i dublje posežemo jedni drugima u džepove", gunđala je Taraza.
Odrade reče krajnje nevinim glasom: "Savršen savez, kao što sam već rekla."
"Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", mrmljala je Taraza. "A Teg je probudio
golina izvorna sećanja!"
"A da li je Lusila..."
"Ne znam!" Taraza se namršti na Odrade i opširno je obavesti o najnovijim
izveštajima sa Gamua: Teg i njegova družina pronađeni, u najkraćim crtama
podnešen je izveštaj o njima, ali ništa od Lusile; prave se planovi za njihovo
izbavljenje.
Njene vlastite reči stvoriše uznemirujuću sliku u Tarazinom umu. Šta je bio ovaj
gola? Oduvek je znala da Dankani Ajdahoi nisu bili obične gole. Koji je živac
ovog puta bio pojačan, koja sposobnost mišića, a tu je još i ta nepoznata stvar
koju su Tleilaksi umetnuli - sve je to podsećalo na držanje zapaljene toljage.
Znaš da ti toljaga može pomoći da opstaneš, ali se plamenovi približavaju
zastrašujućom brzinom.
Odrade zamišljeno progovori: "Da li si ikada pokušala da zamisliš kako je goli
kada ga iznenada probude u obnovljenom telu?"
"Šta? Šta ti..."
"Kada shvati da je proizvod njegovih ćelija jednog leša", reče Odrade. "On se
seća vlastite smrti."
"Ajdahoi nikada nisu bili obični ljudi", reče Taraza.
"Isto se može reći i za gospodare Tleilaksa."
"Šta pokušavaš da kažeš?"
Odrade protrlja čelo, zastavši na trenutak da pribere misli. Bilo je veoma teško
razgovarati sa nekim ko je odbijao naklonost, sa nekim ko se hranio iz jezgra
sačinjenog od besa. Taraza nije posedovala... simpatiko. Nije bila u stanju da
prihvati tuđe telo ili osećanja do kao vežbu iz logike.
"Golino buđenje mora da prestavlja potresno iskustvo", reče Odrade spuštajući
ruku. "Opstaju samo oni koji su sposobni da se brzo mentalno oporave."
"Pretpostavljamo da su gospodari Tleilaksa mnogo više od onoga što izgledaju da
jesu."
"A Dankani Ajdahoi?"
"Razume se, i oni. Zašto bi inače Tiranin nastavljao da ih kupuje od Tleilaksa?"
Odrade shvati da je rasprava bespredmetna. Ona reče: "Ajdahoi su bili krajnje
odani Atreidima i ne smemo zaboraviti da sam i ja Atreid."
"Misliš da će odanost ovog Ajdaha vezati za tebe?"
"Naročito pošto Lusila..."
"To bi moglo biti suviše opasno!"
Odrade se zavali u ugao divana. Taraza je želela da bude sigurna. A životi
serijskih gola podsećali su na melanž, imajući drugačiji ukus, u zavisnosti od
okoline. Kako da budu sigurni u svoga golu?
"Tleilaksi su bili umešani u sile koje su stvorile našeg Kvizac Hederaha",
promrmlja Taraza.
"Misliš li da je to razlog zašto žele naše zapise o razmnožavanju?"
"Ne znam! Da si prokleta, Dar! Zar ne vidiš šta si učinila?"
"Mislim da nisam imala izbora", reče Odrade.
Taraza se ledeno nasmeši. Odradina predstava bila je sve vreme savršena, ali
trebalo joj je pokazati gde joj je mesto.
"Misliš li da bih ja isto tako postupila?" upita Taraza.
Ona još ne shvata što se da mnom dogodilo, pomisli Odrade. Taraza je očekivala
da će njena prilagodljiva Dar nezavisno postupiti, ali jačina te nezavisnosti
potresla je Visoko veće. Taraza odbi da sagleda svoj udeo u tome.
"Uobičajena vežba", reče Odrade.
Te reči pogodiše Tarazu kao da joj je neko opalio šamar. Jedino ju je mukotrpno
vežbanje kroz koje je prošla za vreme svog života kod Bene Geserita sprečilo da
ne nasrne na Odrade.
Uobičajena vežba!
Koliko puta je samo Taraza sebi priznavala da je ovo izvor nadražaja, stalni
podsticaj za njen pažljivo prikriven bes? Odrade je to često slušala.
Sada je Odrade navodila reči same Vrhovne majke: "Opasne su navike koje se ne
menjaju", reče Odrade. "Čak si i ti, Vrhovna majko, mislila da su ti poznate
granice u okviru kojih ću delati. Bila sam poput Belonde. Pre no što bi Belonda
i progovorila, ti si znala šta će ona reći."
"Da li smo pogrešile što te nismo izdigle iznad meme?" upita Taraza. Rekla je to
iz krajnje odanosti.
"Ne, Vrhovna majko. Koračamo krhkom stazom, ali obe smo u stanju da sagledamo
put kojim moramo poći."
"Gde je sada Vaf?" upita Taraza.
"Spava i dobro ga čuvaju."
"Pozovi Šeanu. Moramo odlučiti da li da prekinemo s tim delom plana."
"I pokupimo naše komade?"
"Kako ti kažeš, Dar."
Šeana je još bila pospana i trljala je oči kada se pojavila u zajedničkoj odaji,
ali bilo je očigledno da se pre toga umila i da je obukla čistu belu odoru. Kosa
joj je još bila zamršena.
Taraza i Odrade stajale su u blizini prozora koji je gledao na istok leđima
okrenute prema svetlosti.
"Vrhovna majko, ovo je Šeana", predstavi je Odrade.
Šeana se smesta razbudi i isprsi. Mnogo toga je čula o ovoj moćnoj ženi, ovoj
Tarazi, koja je upravljala Sestrinstvom iz jedne udaljene citadele koja se zove
Kapitol. Jarko sunce dopiralo je kroz prozor iza dveju žena, zaslepljujući
Šeanino lice i zbunjujući je. Ostavljalo je lica časnih majki delimično u senci,
a crna obličja njihovih pojava sasvim nejasnim pri tom bleštavilu.
Instruktori akilota pripremali su je za ovaj susret. "Stoj u stavu mirno pred
Vrhovnom majkom i govori s dužnim poštovanjem. Odgovaraj samo onda kada te
oslovi."
Šeana je stajala ukočeno, kako joj je bilo rečeno da treba da stoji.
"Obaveštena sam da bi mogla postati jedna od nas", reče najzad Taraza.
Obe žene su primetile kakav utisak je to ostavilo na devojčicu. Do sada je Šeana
već postala svesna kakve sve sposobnosti poseduje jedna časna majka. Moćan zrak
istine bio je usredsređen na nju. Počela je već da zahvata iz tog ogromnog tela
znanja koje je Sestrinstvo sakupilo tokom milenijuma. Saznala je za selektivni
prenos sećanja, naučila ponešto o načinu delovanja Drugih sećanja, o začinskoj
agoniji. A pred njom je sada stajala najmoćnija časna majka od koje se ništa
nije moglo sakriti.
Kako Šeana ne odgovori, Taraza je upita: "Zar nemaš ništa da kažeš, dete?"
"Šta ima da se kaže, Vrhovna majko? Vi ste sve rekli!"
Taraza uputi Odradi jedan pronicljiv pogled. "Imaš li još kakvo malo iznenađenje
za mene, Dar?"
"Rekla sam ti da je izuzetna", odvrati Odrade.
Taraza ponovo skrenu pažnju na Šeanu. "Ponosiš li se ovim mišljenjem, dete?"
"Plaši me, Vrhovna majko".
Šeanino lice je i dalje bilo nepomično koliko je to bilo u njenoj moći, ali ipak
je lakše počela da diše. Reci samo najveću istinu koju možeš da osetiš, podseti
se. Sada su ove upozoravajuće reči koje joj je uputila jedna od učiteljica imale
više smisla. Pogled joj je bio pomalo neusredsređen i uperen u pod tačno ispred
dve žene, što joj je omogućilo da izbegne najveće bleštavilo sunca. Još je
osećala da joj srce suviše brzo kuca i znala je da će časne majke to otkriti.
Odrade joj je mnogo puta dokazala da poseduje tu sposobnost.
Odrade upita: "Šeana, razumeš li šta ti je rečeno?"
"Vrhovna majka želi da zna da li sam potpuno predana Sestrinstvu", odgovori
Šeana.
Odrade pogleda u Tarazu i slegnu ramenima. O tome nisu imale više šta da kažu.
Tako je to kada čovek pripada jednoj porodici, kao što su one pripadale Bene
Geseritu.
Taraza je nastavila nemo da proučava Šeanu. Bio je to težak pogled koji je Šeanu
iscrpljivao, ali znala je da mora ostati mirna i omogućiti to vatreno
ispitivanje.
Odrade potisnu osećanje sažaljenja koje se javilo u njoj. Šeana je po mnogo čemu
ličila na nju kada je bila devojčica. Posedovala je taj okrugao intelekt koji se
širio celom površinom, poput balona koji se naduvava. Priseti se da su se njene
učiteljice divile tome, ali oprezno, onako kako je Taraza sada bila oprezna.
Odrade je uočila tu opreznost još u mlađem dobu od Šeane i nije uopšte sumnjala
da je i Šeana sada vidi. Intelekt je zato da se koristi.
"Mmmmm", promumla Taraza.
Odrade je mrmljanje unutrašnjih odražaja Vrhovne majke čula kao deo jednog vrlo
sličnog toka. Odradina lična sećanja pokuljaše unazad. Sestre koje bi Odrade
donosile hranu kada bi ostajala da uči kasno u noć uvek su zastajkivale i
zagledale je na poseban način, isto onako kako su sada sve vreme motrile i
nadzirale Šeanu. Odrade je od najranijeg doba znala za te osobene načine
posmatranja. To je, konačno, bio jedan od najvećih mamaca Bene Geserita. Čovek
želi da poseduje te tajne sposobnosti. Šeana je sasvim sigurno imala takvu
želju. Bio je to san svake postulantkinje.
Kad bi takve stvari i meni bile dostupne!
Taraza konačno progovori: "Šta je to što ti se čini da želiš od nas, dete?"
"Iste one stvari za koje ste vi mislile da ih želite kada ste bili u mom dobu,
Verhovna majko."
Odrade potisnu osmeh. Šeanino divlje osećanje nezavisnosti skliznulo je malo u
drskost i Taraza je to sigurno uočila.
"Ti misliš da je to pravi način da se iskoristi dar života?" upita Taraza.
"To je jedini način za koji znam, Vrhovna majko."
"Cenim tvoju iskrenost, ali budi pažljiva kada se koristiš njome", reče Taraza.
"Da, Vrhovna majko."
"Ti si već dosta toga dobila od nas, a dobićeš još više", reče Taraza. "Nemoj to
zaboraviti. Naši darovi nisu jevtini."
Šeana ni ne sanja čime će sve platiti naše darove, pomisli Odrade.
Sestrinstvo nikada ne dopušta svojim upućenicama da zaborave šta mu duguju i da
to moraju platiti. Ne plaća se ljubavlju. Ljubav je opasna, a Šeana je već to
uočila. Dar života? Odrade poče da drhti, te pročisti grlo kako bi to prikrila.
Jesam li živa? Možda sam i umrla kada su me uzeli od mame Sibije. U toj kući sam
bila živa, ali da li sam živela pošto su me sestre odvele?
Taraza ponovo prozbori: "Sada nas možeš ostaviti, Šeana."
Šeana se okrete oko sebe i napusti odaju, ali ne pre no što Odrade primeti jedan
prigušeni osmeh na tom mladom licu. Šeana je znala da je položila ispit kod
Vrhovne majke.
Kada su se vrata za Šeanom zatvorila, Taraza reče: "Pomenula si njenu prirodnu
sposobnost da vlada Glasom. Primetila sam je, razume se. Neverovatno!"
"Dobro ga je zauzdala", reče Odrade. "Naučila je da ga ne iskušava na nama."
"Šta smo to dobile, Dar?"
"Možda jednog dana Vrhovnu majku izuzetnih sposobnosti."
"Ne suviše izuzetnih?"
"Za to tek moramo da se pobrinemo."
"Misliš li da je sposobna da ubije za nas?"
Odrade je bila zapanjena i nije to skrivala. "Sada?"
"Da, razume se."
"Golu?"
"Teg to ne bi uradio", reče Taraza. "Sumnjam da bi to čak i Lusila učinila. Iz
njihovih izveštaja jasno se vidi da je u stanju da svakoga okuje moćnim
vezama... naklonosti."
"Čak i nekoga kao što sam ja?"
"Ni Švangiju nije bila potpuno imuna."
"Gde se u jednom takvom činu nazire uzvišeni cilj?" upita Odrade. "Zar to nije
ono što Tiraninovo upozorenje..."
"On? Ubio je mnogo puta!"
"I platio za to."
"Plaćamo za sve što uzmemo, Dar."
"Čak i za život?"
"Nikada nemoj ni za trenutak zaboraviti, Dar, da je jedna Vrhovna majka sposobna
da donese bilo kakvu odluku koja će obezbediti opstanak Sestrinstva!"
"Neka ti bude", reče Odrade. "Uzmi šta želiš i plati za to."
Odgovor je bio tačan, ali je pojačao jednu novu snagu koju je Odrade osećala u
sebi, slobodu da odgovori na svoj način u okviru nove vaseljene. Gde su se te
misli začele? Možda je krivo njeno atreidsko nasleđe? Nije pokušavala da se
zavara kako je ono poteklo iz odluke da nikada više ne sledi tuđe moralno
vođstvo radije nego svoje vlastito. Ova unutrašnja postojanost koja joj je sada
služila kao oslonac, nije predstavljala puku moralnost, niti razmetanje
hrabrošću. To dvoje nikada nije bilo dovoljno.
"Veoma si nalik svom ocu", reče Taraza. "Obično je žena ta od koje se nasledi
hrabrost, ali ovog puta mislim da je za to zaslužan otac."
"Miles Teg je neverovatno hrabar, ali mislim da suviše pojednostavljuješ
stvari", primeti Odrade.
"Možda je tako. Što se tebe tiče, uvek sam bila u pravu, Dar, čak i onda kada
smo bile učenice postulantkinje."
"Ona zna!" pomisli Odrade.
"Objašnjenje nije potrebno", reče Odrade. A pri tom posmisli: To je posledica
toga što sam rođena onakva kakva jesam, načina na koji sam obučavana i
oblikovana... načina na koji smo obe bile: Dar i Tar.
"Postoji nešto u atreidskoj lozi što nismo do kraja ispitali", nastavi Taraza.
"Bez genetskih slučajnosti?"
"Ponekad se pitam da li nam se, još od Tiranina, išta slučajno dogodilo",
odvrati Taraza.
"Da li se to on u svojoj citadeli protegnuo i pogledao preko milenijuma kako bi
sagledao upravo ovaj trenutak?"
"Koliko dugo ćeš posezati za korenima?" upita Taraza.
Odrade odgovori: "Šta se stvarno događa kada Vrhovna majka naredi naložnici za
razmnožavanje: 'Neka se ta i ta spari sa tim i tim?'"
Taraza se ledeno nasmeši.
Odrade iznenada oseti kao da se nalazi na prevoju nekog talasa, dok ju je svest
čitavu gurala preko njega u to novo carstvo. Taraza želi da se pobunim! Želi me
za protivnika!
"Hoćeš li sada da vidiš Vafa?" upita Odrade.
"Najpre želim da čujem šta ti misliš o Vafu?"
"On u nama gleda krajnje oruđe kojim će ostvariti tleilašku dominaciju! Mi smo
božji dar za njegov narod."
"Dugo su čekali na to", složi se Taraza. "Svi su se oni tokom nebrojenih eona
veoma pažljivo prikrivali!"
"Na vreme gledaju kao i mi", priznade Taraza. "Nisu glupi."
"To nam je skrenulo pažnju sa načina na koji stvarno koriste svoj gola-proces",
reče Odrade. "Ko bi mogao da veruje kako glupi ljudi mogu da čine takve stvari?"
"Šta su stvorili?" upita Taraza. "Samo prikaz zle gluposti?"
"Ako dovoljno dugo postupaš kao glupak, takav ćeš i postati", zaključi Odrade.
"Usavrši mimikriju svojih Liceigrača, i..."
"Bilo šta da se dogodi moramo ih kazniti", reče Taraza. "To mi je sasvim jasno.
Neka ga dovedu ovamo."
Odrade izdade naređenje i dok su čekale da se Vaf pojavi, Taraza reče: "Tok
golinog obučavanja postao je nedosledan, čak i pre no što su pobegli iz Tvrđave
Gamu. Pretekao je svoje učitelje i posegao za stvarima koje samo mi naslućujemo,
a sve je to činio zabrinjavajuće ubrzano. Ko zna šta je od njega do sada
nastalo?"
37.
Istoričari imaju veliku moć i neki od njih to znaju. Oni ponovo stvaraju
prošlost, menjajući je kako bi odgovarala njihovim vlastitim tumačenjima. Na taj
način menjaju i budućnost.
Leto II, njegov glas, Dar-es-Balat
Dankan je sledio svog vodiča dok je oko njih svitalo, privezan za njega
kažnjeničkim povodcem. Čovek je možda izgledao star, ali bio je brz poput gazele
i činilo se da ne zna za umor.
Samo pre nekoliko trenutaka skinuli su naočare za noć. Dankanu je bilo milo što
ih se oslobodio. Sve oko njega što naočare nisu obuhvatale svojim vidnim poljem
bilo je crno pri nejasnoj svetlosti zvezda koja se provlačila kroz guste grane.
Svet ispred njega i s one strane naočara kao da nije postojao. Prizor sa obe
strane se povlačio i proticao - jednog trenutka bila je to gomila žutog žbunja,
zatim dva srebrna hrastova drveta, a potom kameni zid sa kapijom od plastila
usečenom u njega i osiguranom svetlucavim plavetnilom zaštitnika od vatre, pa
luk mosta sagrađenog od domorodačkog kamena sa zelenom i crnom osnovom. Posle
toga usledio je lučni ulaz od izglačanog belog kamena. Sve ove građevine
izgledale su veoma stare, skupe i ručno održavane.
Dankan nije imao pojma gde se nalazi. Ništa ga ovde nije podsećalo na davno
prošle dane na Giedi I.
Zora mu je otkrila da slede životinjski trag zaklonjen drvećem koji je vodio
uzbrdo. Uspon je postao strm. Povremeno su upućivali poglede na levu stranu na
kojoj otkriše ravnicu. Teška magla stražarila je na nebu skrivajući daljine i
okružujući ih dok su se uspinjali. Njihov svet progresivno je postajao sve manji
dok je gubio vezu sa sveobuhvatnom vaseljenom.
Tokom jednog kratkog odmora koji su iskoristili da bi oslušnuli šum, a ne da bi
se odmorili, Dankan stade da proučava okolinu koju je pritiskala magla. Osećao
se kao premešten, van svog prirodnog okrilja, odstranjen sa sveta koji poseduje
nebo i otvorena prostranstva što ga povezuju sa drugim planetama.
Odeća koju je obukao radi prerušavanja bila je jednostavna: tleilaški ogrtači za
hladno vreme i jastučići za obraze koji su mu popunjavali lice. Crnu kovrdžavu
kosu ispravili su mu pomoću neke hemikalije i toplote. Zatim su je obojili u
peščano plavo i sakrili pod tamnu stražarsku kapu. Obrijali su mu sve malje sa
genitalija. Jedva se prepoznao u ogledalu pred koje su ga postaviii.
Prljavi Tleilaks!
Umetnica koja je izvela ovaj preobražaj bila je starica sjajnih sivozelenih
očiju. "Sada si jedan od gospodara Tleilaksa", rekla je. Zoveš se Vos. Vodič će
te odvesti do narednog mesta. Ako sretnete nekog nepoznatog, odnosićeš se prema
njemu kao prema Liceigraču. Inače, čini ono što ti naredi."
Povedoše ga napolje iz kompleksa pećina duž jednog krivudavog prolaza čiji su
zidovi i tavanica bili prekriveni debelim slojem mošusnih zelenih algi. Iz
prolaza ga gurnuše u svežu, tamnu noć osvetljenu zvezdama i u ruke nekog
nevidljivog čoveka - jedne nezgrapne prilike u postavljenoj odeći.
Glas iza Dankana jedva čujno prošapta: "Evo ga, Ambitorme. Sprovedi ga."
Vodič mu se obrati, naglašavajući samaglasnike: "Kreni za mnom." On pričvrsti
povodac za Dankanov opasač, podesi naočare za noć i okrenu se. Dankan oseti
trzaj i oni krenuše.
Dankan odmah shvati koja je svrha povodca. Njegova uloga nije bila da ga stalno
drži na malom rastojanju. Pomoću naočara za noć jasno je mogao da vidi tog
Ambitorma. Ne, konopac je trebalo da posluži u slučaju opasnosti. Nije bilo
potrebe da se naređenja izgovaraju.
Dobar deo noći proveli su prelazeći unakrst preko malih, ledom oivičenih vodenih
tokova u jednoj ravnici. Samo povremeno je svetlost mladih meseca Gamua
prodirala kroz zaštitno rastinje. Konačno su izbili na vrh jednog niskog brda sa
koga se pri mesečini videlo žbunovito prostranstvo, posrebreno snežnim
pokrivačem. Uputili su se tamo dole. Žbunje, otprilike dva puta više od vodiča,
natkriljavalo je blatnjave životinjske staze obrazujući tunele tek nešto veće od
onog iz koga su krenuli na ovo putovanje. Ovde je bilo toplije, a toplota je
poticala od nagomilanog đubriva. Gotovo da nikakva svetlost nije stizala do tla
koje je bilo porozno usled prisustva korenitog rastinja. Dankan stade udisati
taj miris gljiva i istrulelog biljnog života. Kroz naočare za noć gledao je
prividno beskonačan niz istog gustog rastinja sa obe strane. Konopac koji ga je
spajao sa Ambitormom predstavljao je oskudnu vezu sa jednim tuđim svetom.
Ambitorm je osujetio svaki razgovor. Rekao je 'Da', kada je Dankan zatražio da
mu potvrdi da li je dobro čuo njegovv ime i dodao: "Ćuti."
Čitava ova noć bila je za Dankana ispunjena nemirom i nevoljama. Nije voleo da
bude prepušten vlastitim mislima. Sećanja na Giedi I nisu ga napuštala. Ovo
mesto nije bilo nalik ni na jedno kojega se sećao iz svoje mladosti, pre no što
je postao gola. Pitao se kako je Ambitorm naučio da se kreće ovuda i kako je
upamtio put. Životinjske jame bile su veoma nalik jedne drugima.
Tokom ujednačenog, užurbanog kretanja Dankanove misli imale su dovoljno vremena
da tumaraju.
"Moram li Sestrinstvu dozvoliti da me iskoristi? Šta im dugujem?"
Setio se i Tega, njegovog poslednjeg plemenitog postupka koji je omogućio njemu
i Lusili da umaknu.
Isto to sam ja učinio za Pola i Džesiku.
To je bilo ono što ga je povezivalo sa Tegom i što ga je ispunjavalo dubokim
bolom. Teg je bio odan Sestrinstvu. Da li je on tim svojim poslednjim hrabrim
činom kupio moju odanost?
Neka su prokleti Atreidi!
Noćašnji napor pojačao je Dankanovu bliskost sa novim telom. Kako je samo ovo
telo bilo mlado! Jedan mali sev pamćenja i mogao je da sagleda paslednje sećanje
pre no što je postao gola: mogao je da oseti kako ga sardaukarsko sečivo pogađa
u glavu - zaslepljujuću eksploziju bola i svetlosti. Saznanje o vlastitoj
sigurnoj smrti i od tada... pa sve do onog trenutka sa Tegom u harkonenskoj ne-
kugli - ništa.
Dar drugog života. Da li je to bilo nešto više ili nešto manje od dara? Atreidi
su, po običaju, tražili od njega novu ratu u otplati duga.
Izvesno vreme, neposredno pred svitanje, Ambitorm ga je vodio šljapkajući duž
jednog potoka čija je ledena hladnoća prodrla u Dankanove nepromočive i
postavljene čizme koje su bile deo tleilaške nošnje. Vodeni tok odražavao je
žbunjem zaklonjenu srebrnu svetlost planetnog predjutarnjeg meseca koji je
zalazio pred njima.
Dnevna svetlost ih je zatekla kako izbijaju na širi, drvećem zaklonjeni
životinjski trag koji je vodio uz neko strmo brdo. Ovaj prolaz uskoro preraste u
jednu usku stenovitu izbočinu ispod vrha grebena od nazubljenih gromada.
Ambitorm ga povede iza zaklona od mrtvog, smeđeg žbunja, čiji su vrhovi bili
prljavi od snega koji je naneo vetar. On otkači konopac pričvršćen za Dankanov
pajas. Pravo ispred njih nalazilo se jedno plitko ulegnuće; ne baš prava pećina,
ali dovoljno prostrana da im pruži kakav-takav zaklon sem u slučaju da se digne
jak vetar preko žbunja iza njih. Dankan je sve to u magnovenju procenio. Ovo
mesto nije bilo prekriveno snegom.
Ambitorm se uputi ka stražnjoj strani ulegnuća i pažljivo ukloni naslagu ledene
prljavštine i nekoliko pljosnatih kamenova koji su skrivali jednu malu jamu. Iz
nje izvadi neki okrugao crni predmet i stade da barata oko njega.
Dankan čučnu ispod nadstrešnice i poče da proučava svog vodiča. Ambitorm je imao
spljošteno lice ten nalik na tamnosmeđu kožu. Da, to bi mogle biti crte
Liceigrača. Duboke bore bile su mu usečene u uglovima smeđih očiju. Bore su se
širile i iz uglova tankih usana, a prekrivale su i široko čelo. Protezale su se
pored pljosnatog nosa i produbljivale raspuklinu na širokoj bradi. Lice mu je,
jednom reči, sve bilo izbrazdno staračkim borama.
Iz crnog predmeta ispred Ambitorma počeše da se šire primamljivi mirisi.
"Ovde ćemo jesti i malo sačekati pre no što krenemo dalje", reče Ambitorm.
Govorio je starogalaškim sa grlenim naglaskom koji Dankan nikada ranije nije
čuo, čudno naglašavajući granične samoglasnike. Da li je Ambitorm bio jedan od
Raštrkanih ili domorodac sa Gamua? Bilo je očigledno da je došlo do mnogih
jezičkih pomaka od vremena Muad'Dibove Dine. Dankan je primetio da su svi iz
Tvrđave Gamu, uključujući i Tega i Lusilu, govorili galah koji se razlikovao od
onoga koji je on naučio kao dete, pre no što je postao gola.
"Ambitorme", prekinu tišinu Dankan. "Da li je tvoje ime uobičajeno za Gamu?"
"Zvaćeš me Tormsa", reče vodič.
"Je li to neki nadimak?"
"Tako ćeš me zvati."
"Zašto su te onda oni ljudi zvali Ambitorm?"
"Tako sam im se predstavio."
"Ali zašto bi..."
"Živeo si pod Harkonenima i nisi naučio kako se menja identitet?"
Dankan ućuta. Da li je to bilo to? Novo prerušavanje? Ambi... Tormsa nije
izmenio svoj izgled. Tormsa. Da li je to bilo tleilaško ime?
Vodič pruži Dankanu šolju koja se pušila. "Ovo piće će ti povratiti snagu, Vose.
Ispij ga brzo. Ugrejaće te."
Dankan obema šakama obuhvati šolju. Vos. Vos i Tormsa. Gospodar Tleilaksa i
njegov sadrug Liceigrač.
Dankan podiže šolju prema Tormsi drevnim gestom atreidskih ratnih drugova, a
zatim je prenese ustima. Toplo! Tečnost ga je grejala dok ju je gutao. Piće je
imalo pomalo slatkasti ukus, koji je verovatno poticao od nekog povrća. Duvao je
i pio dok nije iskapio šolju do dna podražavajući Tormsu.
"Zašto na ovaj način rizikuješ svoj život?" upita Dankan. "Poznaješ bašara i još
pitaš."
Dankan posramljen ućuta.
Tormsa se naže napred i ponovo pokri Dankanovu šolju. Uskoro su svi dokazi
njihovog doručka ležali skriveni ispod stenja i prašine.
Ova hrana bila je dokaz da je sve bilo pažljivo isplanirano, pomisli Dankan. On
se okrenu i sede podvivši noge na hladnom tlu. S druge strane zaklona od žbunja
još se nazirala magla. Dok ju je posmatrao, magla poče da se diže, otkrivajući
jasne obrise nekog grada na udaljenom kraju doline.
Tormsa sede pored njega. "To je veoma star grad", reče on. "Harkonensko mesto.
Pogledaj." On pruži Dankanu mali monoskop. "Tamo ćemo poći večeras."
Dankan prinese monoskop levom oku i pokuša da dovede u žižu uljano sočivo.
Podešivači mu nisu bili poznati i uopšte nisu nalikovali onima koje su mu
pokazali u Tvrđavi. On ga skloni sa oka i stade da ga ispituje.
"Iksijanski" upita on.
"Ne. Mi smo ga napravili." Tormsa ispruži šaku i pokaza na dva dugmenceta koja
su štrčala iz crne cevi. "Polako, brzo. Gurni levo ako želiš udaljavanje, a
desno za približavanje."
Dankan ponovo prinese skop oku.
Bio je dovoljan samo lak dodir dugmeta pa da mu se u vidnom polju stvori ovakav
prizor. Sićušne tačkice kretale su se po gradu. Ljudi! On prebaci na uvećavanje.
Ljudi postaše male lutke. Dankan pokuša prema njima da odredi razmere i shvati
da je grad na ivici doline bio ogroman... i udaljeniji nego što je mislio. U
središtu grada nalazila se jedna jednostavna četvrtasta građevina, čiji se vrh
gubio u oblacima. Bila je džinovska.
Koliko nas je nestalo u toj crnoj paklenoj rupi i nikada se više nije vratilo?
"Devet stotina pedeset spratova", reče Tormsa primetivši kuda je uperen Dankanov
pogled. "Četrdeset pet kilometara dugačka, trideset kilometara široka. Sva od
plastila i zaštitnog plaza."
"Znam." Dankan spusti skop i vrati ga Tormsi. "Zvali su ga Baronija."
"Isai", reče Tormsa.
"Tako ga sada zovu", odvrati Dankan. "Ja za njega imam neka druga imena."
Dankan duboko udahnu, kako bi smirio staru mržnju. Ti ljudi su svi bili mrtvi.
Samo je zgrada ostala. I sećanja. On stade da razgleda grad oko te ogromne
građevine. Mesto je podsećalo na rastegnuti lavirint. Zelene površine ležale su
razbacane unaokolo, ali iza visokih zidova. Zasebne rezidencije za
rezidencije sa privatnim parkovima, rekao je Teg. Monoskop mu otkri stražare
koji su hodali po vrhovima zidova.
Tormsa pljunu na tle ispred njega. "Harkonensko mesto."
"Gradili su tolike građevine da bi se ljudi osećali sićušnim", reče Dankan.
Tormsa klimnu. "Ako si sićušan, to znači da si i nemoćan."
Vodič je postao gotovo pričljiv, pomisli Dankan.
Povremeno tokom noći Dankan je kršio naređenje da ćuti i pokušavao da započne
razgovor.
"Koje životinje su napravile ove prolaze?"
To je bilo logično pitanje za ljude koji se kreću duž očigledno životinjskog
traga na kome se još oseća i ustajao miris promaklih zveri.
"Ćuti!" odbrusi mu Tormsa.
Kasnije se Dankan pitao zašto nisu mogli da umaknu u nekom vozilu. Čak bi i
površinsko vozilo bilo bolje od ovog zamornog marša preko zemljišta na kome je
jedan put bio isti kao i svi drugi.
Tormsa se zaustavi na jednoj tački obasjanoj mesečinom i pogleda u Dankana kao
da se pita nije li njegov štićenik iznenada izgubio razum.
"Vozila bi nas mogla slediti!"
"Zar nas niko ne može slediti dok idemo peške?"
"Oni koji bi hteli da nas slede, takođe bi morali da idu peške. Ovde bi bili
ubijeni. Oni to znaju."
Kakvo čudno mesto! Kako primitivno mesto.
U zaklonu benegeseritske Tvrđave Dankan nije shvatio prirodu planete koja ga
okružuje. Kasnije, u ne-kugli, bio je odvojen od spoljašnjeg sveta. Posedovao je
sećanja iz vremena pre no što je postao gola i sadašnja od kada je gola, ali
kako su samo ona bila nedovoljna! Kada je sada o tome razmišljao shvatio je da
je bilo pojedinih nagoveštaja za tako nešto. Bilo je očigledno da je na Gamuu
postojala osnovna kontrola vremena. A Teg je rekao da su monitori u orbiti koji
štite planetu od napada među najboljim.
Sve je davano na zaštitu, a prokleto malo na udobnost! Što se toga tiče, ova
planeta je nalikovala Arakisu.
Rakisu, ispravi se on.
Teg. Da li je starac preživeo? Da li je bio zarobljen? Šta je značilo biti
zarobljen ovde i u ovom dobu? U starim harkonenskim danima to je značilo surovo
ropstvo. Burzmali i Lusila... On baci pogled prema Tormsi.
"Hoćemo li se sastati sa Burzmalijom i Lusilom u gradu?"
"Ako se probiju."
Dankan osmotri svoju odeću. Da li je bio dovoljno dobro prerušen? Gospodar
Tleilaksa i njegov pratilac? Ljudi će, razume se, misliti da je pratilac
Liceigrač. Liceigrači su bili opasni.
Vrećaste pantalone bile su od nekog materijala koji Dankan nikad ranije nije
video. Pod rukom su izgledale kao da su od vune, ali osećao je da su od neke
veštačke tkanine. Kada je pljunuo na njih pljuvačka se nije prilepila, a nisu ni
zamirisale na vunu. Pod prstima je osetio da je tkanina ravnomerna, što nije
slučaj ni sa jednim prirodnim materijalom. Dugačke, mekane čizme i stražarska
kapa bili su istog tkanja. Odeća je bila komotna i naduvena svuda sem na
člancima. Doduše, nije bila vatirana. Bila je slojevita, što se verovatno
postizalo nekim trikom tokom proizvodnje, jer se izmedu slojeva zadržavao vazuh.
Bila je šarena - zelenosiva, što je ovde predstavljalo izvrsnu kamuflažu.
Tormsa je bio odeven u sličnu odeću.
"Koliko dugo ćemo ovde čekati?" upita Dankan.
Tormsa zatrese glavom zahtevajući tišinu. Vodič je sada sedeo tako što je rukama
obuhvatio kolena na koja je položio glavu i očiju uprtih preko ravnice.
Za vreme noćnog putovanja Dankan se uverio da je odeća neverovatno udobna. Sem
kada su ono jednom gazili kroz vodu, stopala su mu stalno bila topla, ali ne i
suviše topla. U pantalonama, košulji i jakni bilo je dovoljno mesta da se
slobodno okreće. Nigde ga ništa nije greblo.
"Ko pravi ovakvu odeću?" upita Dankan.
"Mi je pravimo", progunđa Tormsa. "Ćuti."
Dankan pomisli kako se ovo mnogo ne razlikuje od dana koje je proveo u
sestrinskoj Tvrđavi pre ponovnog buđenja. Tormsa je govorio: "Nema potrebe da to
saznaš."
Uskoro Tormsa ispruži noge i uspravi se. Kao da se pre toga odmarao. Zatim
pogleda u Dankana. "Prijatelji iz grada nam daju znak da se iznad nas nalaze
tragači."
"'Topteri?"
"Da."
"Šta ćemo sad?"
"Moraš samo mene oponašati i to je sve."
"Ti samo sediš."
"Za sada. Uskoro ćemo sići u dolinu."
"Ali kako..."
"Kada prelaziš preko terena kao što je ovaj postaješ jedna od životinja koje
ovde žive. Pogledaj tragove da bi video kako one hodaju i kako ležu da bi se
odmorile."
"Zar tragači ne mogu da uoče razliku između..."
"Ako životinje brste, i ti se praviš kao da brstiš. Ako naiđu tragači,
nastavijaš da činiš ono što si činio, to jest ponašaš se onako kako bi se svaka
životinja ponašala. Tragači će biti visoko u vazduhu. To je sreća. Ne mogu da
razlikuju životinju od ljudskog bića dok se ne spuste."
"Zar neće..."
"Uzdaju se u svoje mašine i kretanja koja vide. Lete suviše visoko. Na taj način
brže obave traganje. Uzdaju se u vlastitu pamet kada je u pitanju očitavanje
uređaja i pravljenje razlike između životinja i ljudskih bića."
"Znači da će samo proći iznad nas ako pomisle da smo divlje životinje."
"Ako posumnjaju skeniraće nas i drugi put. Ne smemo promeniti ustrojstvo pokreta
pošto nas jednom skeniraju."
Bio je to dug govor za inače ćutljivog Tormsa. Sada je pažljivo proučavao
Dankana. "Razumeš li?"
"Kako ću znati da nas skeniraju?"
"Osetićeš bockanje u utrobi. U stomaku će ti se penušati kao da si popio neko
piće koje nijedan čovek ne bi trebalo da popije."
Dankan klimnu. "Iksijanski skeneri."
"Neka te ne brinu", reče Tormsa. "Ovdašnje životinje su navikle na njih. Ponekad
zastanu, ali samo na trenutak, a zatim odlaze dalje kao da se ništa nije
dogodilo. Što je, što se njih tiče, i istina. Samo se nama može se dogoditi
nekakvo zlo."
Tormsa uskoro ustade. "Sada ćemo poći u dolinu. Prati me na maloj udaljenosti.
Čini samo ono što i ja, ništa drugo."
Dankan uhvati korak sa svojim vodičem. Kretao se iza njega. Ubrzo se nađoše iza
zaštitnog drveća. Tokom noćnog hodanja Dankanu se dešavalo da na trenutak
prihvati svoje mesto u planovima ostalih. Novo strpljenje lagano mu je
preplavljivalo svest. Bilo je u tome izvesnog uzbudenja koje je podsticalo
znatiželju.
Kakva je to vaseljena nastala od vremena Atreida? Gamu. Kakvo je čudno mesto
postala Giedi I.
Lagano, ali razgovetno, stvari su postajale jasnije i svaka nova sitnica širila
je pogled ka nečem višem što je trebalo saznati. Mogao je da oseti kako se
ustrojstva oblikuju. Jednog
dana, pomisli on, postojaće jedno jedino ustrojstvo i on će tada saznati zašto
su ga vratili iz mrtvih.
Da, sve je bilo u otvaranju vrata, pomisli on. Otvoriš jedna vrata, a ona te
propuste u prostoriju sa još vrata. Izabereš jedna od vrata u ovoj novoj
prostoriji i ispitaš šta su ti ona otkrila. Ponekad ćeš možda morati da otvoriš
sva vrata, ali što ih više otvoriš to postaješ sigurniji koja su sledeća na
redu. Konačno, otvoriće se vrata koja će ti otkriti jedno poznato mesto. Tada
ćeš moći da kažeš: "Ahhh, to sve objašnjava."
"Dolaze tragači", reče Tormsa. "Sada smo životinje koje pasu." On posegnu za
žbunom koji su skenirali i otkinu jedan komad.
Dankan učini to isto.
38.
'Moram vladati uz pomoć oka i kandži - kao što to čini soko među manjim
pticama.'
Atreidska izjava, (Ref: BG Arhive)
Teg je u osvit izišao ispod vetrobrana pored glavnog puta gde se sakrio. Taj put
je u stvari bila jedna široka, ravna državna cesta - snopom ojačana i redovno
čišćena od korova. Teg proceni da se sastoji od otprilike deset traka i da je
pogodna kako za vozila tako i za pešake. U ovo doba njome su se kretali uglavnom
pešaci.
Uspeo je da očetka gotovo svu prašinu sa odeće i još jednom je proverio da li je
skinuo sve oznake ranga. Njegova seda kosa nije bila onako uredna kako je
navikao da bude, ali umesto češlja imao je samo prste.
Saobraćaj na putu kretao se u pravcu grada Isajia koji je bio udaljen mnogo
kilometara preko doline. Jutro je bilo vedro. Blagi povetarac duvao mu je u lice
nastavljajući dalje prema moru koje se nalazilo negde daleko iza njega.
Tokom noći uspostavio je tananu ravnotežu sa svojom novom svešću. U njegovoj
Drugoj viziji treperile su stvari kao: poznavanje onoga što će se tek dogoditi,
svest o tome gde mora spustiti nogu pri sledećem koraku. Iza svega ovoga krio se
okidač-bumerang za koji je znao da je u stanju da ga raznese u nejasne odgovore
kojima telo neće moći da se prilagodi. Razum nije mogao to da objasni... Osećao
je da nesigurno korača, kao duž oštrice noža.
Koliko god se trudio nije mogao da shvati šta se desilo s njim dok je bio pod T-
sondom. Da li je to nalikovalo onome što časne majke iskuse tokom začinske
agonije? Ali on nije doživeo priliv Drugih sećanja iz svoje prošlosti. Nije
smatrao da bi sestre mogle postići ono što je njemu pošlo za rukom. Dvostruka
vizija koja mu je govorila šta da očekuje od svakog pokreta u dometu njegovih
čula izgleda da je predstavljala novu vrstu istine.
Učiteljice koje su spremale Tega za mentata uvek su ga uveravale da postoji
oblik žive istine koja se ne može dokazati navođenjem običnih činjenica.
Govorile su mu da se ona ponekad nalazi u bajkama i poeziji i da često prkosi
željama.
"Za mentata je najteže da prihvati neko takvo iskustvo", govorile su.
Teg se uvek s rezervom odnosio prema ovom stavu ali sada je bio primoran da ga
prihvati. T-sonda ga je gurnula preko praga u jednu novu stvarnost.
Nije umeo da kaže zašto je upravo ovaj trenutak izabrao da iziđe iz zaklona, sem
što mu je odgovaralo da se baš sada uklopi u reku ljudi.
Tu reku ljudi na putu uglavnom su sačinjavali pijačni prodavci koji su vukli
velike košare povrća i voća. Košare su bile poduprte jevtinim suspenzorima. Kada
je shvatio da je u njima hrana, Teg oseti oštar bol usled gladi; međutim, istog
časa prisili sebe da ne obraća pažnju na to. Tokom svoje duge službe kod Bene
Geserita upoznao je mnoge primitivne planete, tako da je sada ove ljude
poistovećivao sa farmerima koji za sobom vuku natovarene životinje. Posmatrao ih
je kao čudnu mešavinu drevnog i modernog - farmeri hodaju, a njihovi proizvodi
lebde iza njih poduprti veoma jednostavnim tehnološkim uređajima. Da nije bilo
suspenzora ovaj prizor ne bi se mnogo razlikovao od prizora iz najdrevnije
prošlosti ljudskog roda. Životinja za vuču ostajala je životinja za vuču, pa
makar sišla i sa pokretne trake u nekoj iksijanskoj fabrici.
Koristeći se novostečenom Drugom vizijom, Teg izabra jednog od farmera,
zdepastog, tamnoputog čoveka oštrih crta lica i žuljevitih ruku. Čovek je
izazovno koračao ističući na taj način svoju nezavisnost. Vukao je osam velikih
košara natovarenih čvornovatim dinjama. Njihov miris potera Tegu vodu na usta,
kada je svoj korak uskladio sa farmerovim. Teg je nekoliko minuta koračao bez
reči, a zatim se osmeli da upita: "Je li ovo najbolji put za Isaji?"
"Dugačak je to put", reče čovek. Glas mu je bio dubok i u njemu se nazirala
opreznost.
Teg pogleda unazad prema natovarenim košarama.
Farmer postrance odmeri Tega. "Idemo do Tržnog centra. Odatle naše proizvode
drugi odnose u Isaji."
Dok su razgovarali farmer je Tega odveo (gotovo sproveo) do ivice puta. Još tri
farmera im se približiše i okružiše Tega i njegovog pratioca tako da su ih
visoke košare sakrile od ostalih učesnika u saobraćaju.
Teg se ukruti. Šta su to smerali? Doduše, nije osećao nikakvu pretnju. Dvostruka
vizija nije ga upozoravala ni na kakvo nasilje do koga je trebalo da dođe i
njegovoj neposrednoj blizini.
Jedno teško vozilo prošiša pored njih i udalji se. Teg njegov prolazak zapazi
jedino po mirisu sagorelog goriva, i vetru koji je zapahnuo košare, lupi jakog
motora i iznenadnoj napetosti koju je osetio kod svojih pratilaca. Visoke košare
potpuno su sakrile vozilo koje je prošlo.
"Tražili smo vas, bašare, kako bismo vas zaštitili", reče farmer pored njega.
"Mnogi tragaju za vama, ali ovde među nama nema nijdnog od njih."
Teg zabezeknuto pogleda u čoveka.
"Služili smo s vama kod Renditaja", objasni farmer. Teg proguta knedlu.
Renditaj? Bio mu je potreban trenutak da se priseti - bio je to jedan od manjih
okršaja u njegovoj dugoj istoriji sukoba i pregovaranja.
"Žao mi je, ali ne znam vaše ime", priznade Teg.
"Budite srećni što ne znate naša imena. Bolje je tako."
"Ja sam vam zahvalan."
"Ovo je malo vraćanje duga, bašare. Drago nam je da nam se pružila prilika za
to."
"Moram stići do Isajia", reče Teg.
"Tamo je opasno."
"Svuda je opasno."
"Pretpostavili smo da ćete poći u Isaji. Uskoro će nas neko stići, i vi ćete
nastaviti put u tajnosti. Ahhh, evo ga, dolazi. Mi vas ovde nismo videli,
bašare. Vi se niste ovde pojavljivali."
Jedan od farmera koji su ih okružili preuze vuču tovara svoga druga, tegleći
sada za sobom dva reda košara, dok je farmer kome se Teg prvobitno obratio
požurivao ovoga da prođe ispod konopaca za vuču usmeravajući ga prema nekom
tamnom vozilu. Teg ugleda sjajni plastil i plaz dok je vazilo samo neznatno
usporilo kako bi ga pokupilo. Vrata se iza njega sa treskom zatvoriše i on se
nađe na jednom mekanom tapaciranom sedištu, sam u zadnjem delu površinskog
vozila. Vozilo ponovo ubrza i za tili čas prestiže farmere koji su hodali.
Prozori oko njega bili su zatamnjeni, tako da je tek nazirao predeo kroz koji su
promicali. Vozač je bio tek silueta u senci.
Prvi put od kada je bio zarobljen pružila mu se prilika da se odmori na nekom
toplom i udobnom mestu i to ga gotovo uljuljka u san. Nije osećao nikakvu
pretnju. Telo ga je još bolelo usled napora koje mu je nametnuo i preživljenih
agonija pod T-sondom.
Ipak je zaključio da mora ostati budan i na oprezu. Vozač se nagnu u stranu i
progovori preko ramena, ne okrenuvši se: "Tragaju za vama već dva dana, bašare.
Neki misle da ste već napustili planetu."
Dva dana?
Kao posledica udara ošamućivača i svega drugog što su radili s njim bio je dugo
u nesvesti. To je bio samo još jedan od uzroka što je sada osećao toliku glad.
Pokušao je da spram centara za vid pusti utelovljeni hrono-snimak, ali ovaj je
samo zatreptao - kao što je, uostalom, i činio svaki put kada bi pokušao da ga
aktivira od vremena T-sonde. Njegovo osećanje za vreme kao i sve što ide uz to
iz osnova se izmenilo.
Znači, neki misle da je napustio Gamu.
Teg nije pitao ko to traga za njim. U napadu i mučenju koje je usledilo posle
toga učestvovali su Tleilaksi i Raštrkani.
Teg stade da razgleda svoje prevozno sredstvo. Bilo je to
jedno od onih divnih starih površinskih vozila iz vremena pre Raštrkavanja, na
kojima su se videli tragovi najfinije izrade. Nikada ranije nije se vozio ni u
jednom od njih, ali čuo je da ih još ima. Obnavljači su ih skupljali i
doterivali, prerađivali šta god da su radili to im je vraćalo drevnu vrednost.
Tegu je bilo rečeno da su takva vozila često nalažena napuštena na čudnim
mestima - u starim srušenim zgradama, u podzemnim kanalima, zaključana u
spremištima za mašine na usamljenim farmama.
Vozač se ponovo malo nagnu u stranu i progovori preko ramena: "Imate li adresu
na koju biste želeli da vas odvezem u Isajiu, bašare?"
Teg prizva u sećanje mesta za kontakte na koja su mu ukazali prilikom njegovog
ponovnog obilaska Gamua, i dade jednu adresu vozaču: "Znate li gde je to?"
"To je, bašare, mesto na kome se ljudi uglavnom okupljaju radi pića. Čuo sam da
tamo služe dobru hranu, kao i da tamo svako može da uđe ukoliko je pri parama."
Ne znajući zašto je izabrao baš to mesto, Teg reče: "Oprobaću sreću." Nije našao
za shodno da obavesti vozača kako na toj adresi postoje i privatne trpezarije.
Pominjanje hrane ponovo izazva oštre grčeve. Tegove šake počeše da se tresu i bi
mu potrebno nekoliko minuta da povrati mir. Shvatio je da su ga napori od prošle
noći gotovo dotukli. On ljubopitljivo osmotri unutrašnjost kola, pitajući se ne
nalaze li se negde sakriveni hrana ili piće. Vozilo je bilo veoma brižljivo
obnovljeno, ali on u njemu ne ugleda nikakav tajni pregradak.
Znao je da u pojedinim četvrtima ovakva vozila uopšte nisu bila retka, ali i to
da su uglavnom svedočila o bogatstvu vlasnika. Kome su ova pripadala? Vozaču
sigurno nisu. On je po svemu sudeći ličio na unajmljenog profesionalca. Ako je
poslata poruka u kojoj su se tražila kola, onda i drugi znaju de se Teg nalazi.
"Hoće li nas zaustaviti i pretraživati?" upita Teg.
"Ne ova kola, bašare. Ona su vlasništvo Planetarne banke na Gamuu."
Teg ovo primi bez reči. Ta banka bila je jedno od njegovih mesta za sastanke.
Tokom jednog od svojih ranijih obilazaka pažljivo je ispitao ključne ogranke.
Ovo sećanje podseti ga na njegovu dužnost da zaštiti golu.
"Moji sadruzi", osmeli se Teg. "Jesu li..."
"Nisam ovlašćen, bašare. Ne mogu da vam kažem."
"Postoji li način da se preda poruka..."
"Kad se nađemo na sigurnijem, bašare."
"Razume se."
Teg se zavali u jastuke i stade da razgleda predeo. Ova površinska vozila
pravljena su od mnogo plaza i gotovo neuništivog plastila. Druge stvari su
propadale tokom vremena - tapacirung, elektronika, suspenzorske instalacije,
antitermičke oplate provodnika, turboelise. Skidale su se i prilepnice, bez
obzira na to šta ste činili da ih očuvate. Međutim, Obnavljači su ovo vozilo
tako sredili da je izgledalo kao da je tek izišlo iz fabrike - svuda je bio
prisutan sjaj metala, a tapacirung se oblikovao prema njegovom telu uz neznatno
nabiranje. A tek miris: ta neodređena aroma novog, mešavina sjaja i otmenih
tkanina sa tek neznatnim tragom ozona koji je dopirao iz elektronike koja je
prela. Doduše, nigde se nije osećao miris hrane.
"Koliko još ima do Isajia?" upita Teg.
"Još pola sata, bašare. Da li bi trebalo zbog nečega da požurimo? Ne želim da
privlačim..."
"Veoma sam gladan."
Vozač pogleda levo i desno. Oko njih nije bilo farmera. Put je bio gotovo
prazan, sem što su se njime kretala dve teške transportne kapsule sa svojim
traktorima držeći se desne ivice i jedan veliki kamion koji je prenosio
autamatskog sakupljača voća.
"Opasno je dugo se zadržavati", reče vozač. "Ali znam jedno mesto gde mislim da
bi vam mogli na brzinu pripremiti činiju supe."
"Bilo šta bi mi dobro došlo. Nisam jeo dva dana, a napori su bili veliki."
Stigoše do jedne raskrsnice i vozač skrenu levo na uski trag koji je vodio kroz
visoke, retko posađene četinare. Uskoro je prešao na traku među drvećem. Na
kraju ovog traga nalazila se niska zgrada od tamnog kamena i sa krovom od crnog
plaza. Prozori su bili uski i blistali su od mlaznica za zaštitu protiv vatre.
Vozač reče: "Samo trenutak, gospodine." On iziđe i Tag po prvi put uspe da mu
vidi lice: veoma usko sa dugačkim nosem i tankim usnama. Vidljivi tragovi
hirurškog obnavljanja krasili su mu obraze. Oči su mu srebrnasto sijale - što je
bio znak da su veštačke. On se okrete i uđe u kuću. Kada se vratio, uslužno
otvori Tegova vrata. "Molim vas požurite, gospodine. Unutra vam već greju supu.
Rekao sam da ste bankar. Ne treba da platite."
Tle pod nogama bilo je sleđeno. Teg je morao malo da se pogne kako bi prošao
kroz vrata. Našao se u jednom mračnom hodniku koji je bio obložen drvetom i na
čijem se kraju nalazila neka dobro osvetljena odaja. Miris hrane kaji se odande
širio privlačio ga je kao magnet. Ruke ponovo počeše da mu se tresu. Jedan mali
sto bio je pastavljen pored prozora koji je gledao na ograđenu i pokrivenu
baštu. Kameni zid što je opasivao baštu gotovo da je sav bio zastrt žbunovima
otežalim od crvenih cvetova. Čitavo to mesto obasjavao je žuti, topli paz,
kupajući ga u veštačkoj letnjoj svetlosti. Teg zahvalno utonu u jedinu stolicu
za stolom. Ugledao je beli laneni stolnjak sa reljefnim rubom. I samo jednu
kašiku za supu.
Vrata s njegove desne strane zaškipaše i unutra uđe jedna zdepasta prilika
noseći činiju koja se pušila. Ona na trenutak zastade kada ugleda Tega, a zatim
prinese činiju stolu i postavi je ispred njega. Uznemiren zbog tog oklevanja,
Teg primora sebe da ne obraća pažnju na izazovnu aromu koja mu se uvlačila u
nozdrve i svu svoju pažnju usredsredi na tog čoveka.
"Supa je dobra, gospodine. Sam sam je napravio."
Glas je bio veštački. Teg primeti ožiljke na vilici. Ovaj čovek
ovde ličio je na neko drevno mehaničko biće - glava, gotovo bez vrata nasađena
na široka ramena, ruke nekako čudno spojene u ramenima i laktovima, a noge su se
savijale samo u kukovima. Sada je nepomično stajao, ali ušao je blago trzavim
geganjem što je značilo da mu je gotovo čitavo telo veštačko. Nije se mogao
izbeći pogled pun patnje u njegovim očima.
"Znam da baš nisam lep, gaspodine", zakrešta čovek. "Uništen sam u eksploziji
Aladžori."
Teg nije imao pojma šta bi mogla biti eksplozija Aladžori, ali očigledno je
trebalo da zna. 'Biti uništen' predstavljalo je, međutim, zanimljivu optužbu
sudbine.
"Pitao sam se da li vas poznajem", reče Teg.
"Ovde niko nikog ne poznaje", uzvrati čovek. "Pojedite supu." On pokaza naviše
prema spiralnom vršku nepokretnog njuškala čije su sjajne svetiljke otkrivale da
ovaj očitava okolinu i da ne nalazi ni na kakav otrov. 'Hrana je ovde sigurna.'
Teg pogleda u tamnosmeđu tečnost u svojoj činiji. U njoj su se mogli videti
komadi čvrstog mesa. On posegnu za kašikom. Njegova drhtava šaka tek je u drugom
pokušaju uspela da je dohvati, ali prosuo je veći deo tečnosti pre no što je
uspeo da kašiku podigne makar za jedan milimetar.
Nečija sigurna ruka uhvati Tegov zglavak i veštački glas nežno progovori kod
njegovog uveta: "Ne znam šta su vam učinili, bašare. Ali ovde vam niko neće
nauditi, sem preko mene mrtvog.
"Znaš ko sam?"
"Mnogi bi umrli za vas, bašare. Moj sin živi zahvaljujući vama.
Teg dozvoli da mu čovek pomogne. Sve što je mogao da čini bilo je da proguta
prvu kašiku. Tečnost je bila hranljiva, topla i umirujuća. Uskoro mu se šaka
smirila i on dade znak ovom čoveku da mu oslobodi zglavak.
"Još, gospodine?"
Teg tek tada shvati da je ispraznio činiju. Bio je u iskušenju da kaže 'Da', ali
vozač mu je rekao da požuri.
"Hvala, ali moram da idem."
"Vi ovde niste bili", reče čovek jednostavno.
Kada su se ponovo vratili na glavni put, Teg se zavali u jastuke površinskog
vozila i stade da razmišja o čudnom smislu onoga što je uništeni čovek rekao.
Upotrebio je iste reči kao i farmer: 'Vi ovde niste bili.' To je zvučalo kao da
je u pitanju bila neka zajednička izreka, i istovremeno govorilo ponešto o
promenama na Gamuu od vremena kada je Teg razgledao ovo mesto.
Uskoro su stigli do prdgrađa Isajia i Teg se zapita ne bi li trebalo da se
preruši. Uništeni ga je lako prepoznao.
"Gde me Uvažene Naložnice sada traže?" upita Teg.
"Svuda, bašare. Ne možemo vam jemčiti bezbednost, ali preduzeti su izvesni
koraci. Dojaviću gde sam vas iskrcao."
"Da li kažu zašto me gone?"
"One nikada ništa ne objašnjavaju, bašare."
"Koliko dugo su već na Gamuu?"
"Suviše dugo, gospodine. Od mog detinjstva, a ja sam kod Renditaja bio baltern."
Bar sto godina, pomisli Teg. Dovoljno dugo da oko sebe okupe veliku silu... ako
je trebalo verovati Tarazinim strahovanjima.
Teg im je verovao.
"Ne verujem nikome na koga su te kurve mogle da utiču, rekla je Taraza.
Ipak, Teg nije osećao da mu preti bilo kakva neposredna opasnost. Mogao je samo
da upija tajanstvenost koja ga je sada okruživala. Nije navaljivao da sazna više
pojedinosti.
Već su dobro zašli u Isaji kada je kroz povremene pukotine između zidova koji su
opasivali velike privatne rezidencije ugledao crnu ogromnu građevinu drevnog
harkonenskog sedišta Baronije. Kola skrenuše u jednu ulicu sa malim
komercijalnim zdanjima: jeftine zgrade podignute uglavnom od pokupljenih
otpadaka materijala koji su javno pokazivali svoje poreklo, poređani u
nebrižljive slojeve i nedostižne kombinacije boja. Sjajni natpisi obznanjivali
su da je roba koja se nalazi unutra najbolja, a usluge bolje od onih koje se
mogu dobiti na drugim mestima.
Teg je razmišljao o tome kako se ne bi moglo reći da se Isaji izopačio ili da je
čak propao. Ovdašnji razvoj prerastao je u nešto što se više nije moglo nazvati
ni ružnim. Neko je odlučio da ovo mesto učini ogavnim. To je ključ za većinu
stvari koje je video u gradu.
Vreme se ovde nije zaustavilo - nazadovalo je. Ovo nije bio moderan grad pun
svetlih transportnih kapsula i odvojenih usiform zgrada. Ovo je bio nasumičan
metež, drevna zdanja pridodata drevnim zdanjima; poneka su bila padignuta prema
ukusu pojedinaca, a druga, opet, projektovana sa nekom davno zaboravljenom
svrhom. Sve što je bilo u vezi sa Isajiem slivalo se jedno u drugo, a čitava ta
zbrka ipak je uspevala da ne zapadne u haos. Teg je znao da ga je održalo drevno
ustrojstvo državnih cesta duž kojih se ovaj mišmaš okupio. Haos je bio
zaokružen, mada ustrojstvo koje se videlo na ulicama nije svedočilo o nekom
sveobuhvatnom planu. Ulice su se sastajale i ukrštale pod čudnim uglovima, retko
kad pod pravim uglom. Gledano iz vazduha ovo mesto predstavljalo je jedan ludi
pokrivač na kome je samo džinovski crni pravougaonik drevne Baronije svedočio o
nekom suvislom planu. Ostalo je predstavljalo pravu arhitektonsku pobunu.
Teg odjednom shvati da je ovo mesto predstavljalo laž premazanu drugim lažima,
sa osnovom na prethodnim lažima - mešavinu kroz koju možda niko nikada neće
stići do korisne istine. Čitav Gamu bio je takav. Gde se mogla začeti takva
ludost? Da li je to bilo delo Harkonena?
"Stigli smo, gospodine."
Vozač ga doveze do ograde ispred jedne zgrade bez prozora, od ravnog, crnog
plastičelika i sa jednim jedinim vratima u nivou tla. Ovo zdanje nije bilo
napravljeno od otpadaka. Teg prepoznade mesto: spiralna jama koju sam beše
odabrao. U Tegovoj Drugoj viziji zatreperi nešto neodređeno, ali on ne oseti da
mu preti neposredna opasnost. Vozač otvori Tegova vrata i stade u stranu.
Ne osvrnuvši se Teg se uputi preko uskog pločnika i uđe u zgradu - u jedan mali,
jarko osvetljeni foaje od ispoliranog belog plaza gde su ga jedino pozdravile
klupe od komeja. On zaroni u cev za podizanje i pritisnu upamćene koordinate.
Znao je da se ova cev pod određenim uglom proteže kroz zgradu do zadnjeg dela
pedeset sedmog sprata na kome su se nalazili neki prozori. Sećao se privatne
trpezarije u tamnocrvenim tonovima i sa teškim smeđim nameštajem, kao i jedne
pronicljive žene na kojoj su bili vidljivi znaci benegeseritske obuke, ali koja
nije bila časna majka.
Cev ga doveze do odaje koju je zadržao u sećanju, ali tamo nije bilo nikoga da
ga dočeka. Teg osmotri čvrst smeđi nameštaj. Iza debelih kestenjastih draperija
duž naspramnog zida bila su skrivena četiri prozora.
Teg je znao da njegov dolazak nije prošao neprimećen. Strpljivo je čekao
koristeći svoju novostečenu Drugu viziju da predvidi nevolju. Ništa nije
nagoveštavalo napad. On stade pored otvora cevi i još jednom se osvrnu po odaji.
Teg je imao teoriju o odnosu između prostorija i prozora - broja prozora,
njihovog položaja, veličine, uzdignutosti iznad poda, odnosa velične prostorije
i veličine prozora, uzdignutosti prostorije, prozora sa zavesama ili draperijama
i sve to mentatski izloženo stavljao je nasuprot onome što je znao o ovoj
prostoriji. Prastorije su se mogle podesiti tako da odgovaraju određenoj
hijerarhiji čije je ustrojstvo bilo krajnje brižljivo određeno. Kada bi iskrsla
vanredna situacija ove nijanse više ne bi važile, ali su inače ostajale na
snazi.
Nedostatak prozora u odaji iznad tla saopštavao je određenu poruku. Ako su u
jednoj takvoj prostoriji stanovali ljudi, to nije uvek značilo da im je
zagarantovana tajnost predstavljala glavni cilj. Primetio je nepogrešive znake
da su prozori učionica u skolastičkim zdanjima predstavljali i povlačenje od
spoljašnjeg sveta i veoma izraženu odbojnost prema deci.
Ova prostorija je, međutim, predstavljala nešto drugo: uslovljenu tajnost, kao i
potrebu da se spoljašnji svet povremeno drži pod prismotrom. Zaštitnu tajnost,
kada je to potrebno. Uverio se u to kada je prešao na drugi kraj prostorije i
malo povukao u stranu jednu od draperija. Prozori su bili od trostrukog
zaštitnog plaza. Tako! Motrenje na spoljašnji svet moglo je da izazove napad.
Tako je bar mislio onaj koji je naredio da se prostorija na ovaj način zaštiti.
Teg još jednom pomeri draperiju u stranu, bacivši još jedan pogled u ugao
prozora. Teleskopski reflektori sa prizmama uvećavali su prizor duž graničnog
zida sa obe strane, kao i od krova do tla.
Dobro!
Tokom svoje prethodne posete nije bio u prilici da stekne podrobniji uvid, tako
da je sadašnja procena bila još laskavija od prvobitne. Bila je to jedna zaista
veoma zanimljiva prostorija. Teg spusti draperiju i okrete se upravo u trenutku
kada neki visoki muškarac iskorači iz otvora na cevi.
Tega njegova dvostruka vizija snabde pouzdanom pretpostavkom u odnosu na tog
čoveka. Sa sobom je doneo neku skrivenu opasnost. Pridošlica je bio vojnik od
glave do pete - o tome su svedočili njegovo držanje i hitro zapažanje
pojedinosti, osobeno samo za obučene i iskusne oficire. Bilo je još nečeg u
njegovom ponašanju što natera Tega da se ukruti. Ovo je bio izdajnički Plaćenik
koji je uvek na strani onoga ko ponudi više.
"Prokletstvo, kako su to postupali s vama", pozdravi on Tega. Glas mu je bio
duboki bariton, sa nesvesnom arogancijom koja je govorila o ličnoj moći. Akcenat
sličan njegovom Teg nikada ranije nije čuo. Ovo je bio jedan od Raštrkanih!
Bašar, ili kakav su već naziv koristili za taj čin, pomisli Teg.
Pa ipak ništa nije nagoveštavalo trenutni napad.
Pošto Teg nije odgovorio, čovek nastavi: "Oh, izvinite: ja sam Muzafar. Jafa
Muzafar, pokrajinski zapovednik snaga Dura."
Teg nikada ne beše čuo za snage Dura.
Pitanja preplaviše Tegov um, ali ih on zadrža za sebe. Sve što bi ovde kazao
moglo bi biti protumačeno kao slabost.
Gde su bili ljudi sa kojima se ranije ovde sreo? Zašto sam izabrao ovo mesto?
Odluku je doneo potpuno uveren u njenu ispravnost.
"Molim vas, raskomotite se", obrati mu se ponovo Muzafar, pokazujući na jedan
mali divan ispred koga se nalazio niski sto za posluženje. "Uveravam vas da
ništa od onoga što vam se dogodilo nije poteklo od mene. Pokušao sam sve da
prekinem kada sam doznao, ali vi ste već... napustili mesto dagađaja."
Sada Teg primeti još nešto u Muzafarovom glasu: oprez koji se zasnivao na
strahu. Znači, ovaj čovek je ili čuo šta se odigralo u daščari, do kakvog je
obračuna tamo došlo, ili je posetio to mesto.
"Prokleto pametno s vaše strane", reče Muzafar. "To što ste sačekali da se vaši
zarobljivači usredsrede na pokušaje da iz vas izvuku obaveštenja, da biste ih
tek onda napali. Da li su išta saznali?"
Teg nemo odmahnu glavom. Bio je na ivici da i nesvesno uzvrati na napad, ali
ovde nije osećao nikakvo neposredno nasilje. Šta su to smerali ti Raštrkani? U
svakom slučaju, Muzafar i njegovi ljudi pogrešno su protumačili događaje koji su
se odigrali u prostoriji sa T-sondom. To je bilo očigledno.
"Molim vas, sedite", reče Muzafar.
Teg zauze ponuđeno mesto na divanu.
Muzafar se smesti u jednu duboku stolicu nasuprot Tegu koja je stajala pod
blagim uglom u odnosu na sto za posluženje. Muzafar je bio na oprezu. Bio je
spreman na nasilje.
Teg je sa zanimanjem proučavao čoveka. Muzafar mu nije otkrio svoj pravi čin -
rekao je samo da je zapovednik. Bio je to visok momak širokog crvenog lica i
velikog nosa. Oči su mu bile sivozelene i uvek su, kada bi jedan od njih
govorio, bile usredsređene nešto malo iza Tegovog desnog ramena. Teg je nekada
poznavao jednog špijuna koji je to činio.
"Pa, onda", nastavi Muzafar, "mnogo sam čitao i slušao o vama otkako sam ovde."
Teg nastavi da ga nemo proučava. Muzafarova kosa bila je kratko podšišana, a
iznad levog oka, preko lobanje, imao je ružičasti ožiljak od otprilike tri
milimetra. Nosio je raskopčani svetlozeleni sako čija je boja podsećala na
žbunje, odgovarajuće pantalone - to nije bila baš prava uniforma, zračio je
urednošću što je govorilo da je navikao da bude doteran. I cipele su to
potvrđivale. Teg pomisli kako bi se verovatno mogao i ogledati na njihovoj
svetlosmeđoj površini - pod uslovom da se dovoljno sagne.
"Nikada se, razume se, nisam nadao da ću vas lično sresti", reče Muzafar.
"Smatram to velikom čašću."
"Znam malo o vama; samo to da upravljate snagama Raštrkanih", reče Teg.
"Mmmmm! Nema tu šta mnogo da se kaže, stvarno."
Tega još jednom stegoše grčevi usled gladi. Pogled mu odluta ka dugmetu pored
otvora cevi kojim se, sećao se, pozivao kelner. Na ovom mestu ljudi su obavljali
poslove koji su se obično prepuštali automatima, što je predstavljalo izgovor za
okupljanje velike sile i njeno držanje u pripravnosti.
Pogrešno protumačivši Tegovo zanimanje za otvor cevi, Muzafar reče: "Molim vas,
ne razmišljajte o odlasku. Moj lekar će uskoro doći da vas pregleda. Treba da
stigne svakog časa. Bio bih vam zahvalan kada biste ga na miru sačekali."
"Samo sam razmišljao o tome da naručim nešto za jelo", reče Teg.
"Savetujem vam da sačekate dok vas lekar ne pregleda. Ošamućivači ponekad znaju
da ostave gadne posledice."
"Znači, znate za to."
"Znam za čitav pakleni fijasko. S vama i vašim čovekom Burzmalijem treba
ozbiljno računati."
Pre no što je Teg stigao da odgovori otvor na cevi propusti jednog visokog
muškarca u jednodelnom crvenom odelu sa jaknom, čoveka toliko mršavog da je
odeća zjapila i lepršala oko njega. Istetovirani dijamant, znak suk-doktora, bio
mu je utisnut visoko na čelu, ali znak je bio narandžast, a ne uobičajeno crn.
Doktorove oči bile su zaklonjene sjajnom narandžastom prekrivkom koja je
skrivala njihovu prirodnu boju.
Da li je bio zavisnik od nečega? upita se Teg. Oko sebe nije osetio miris
poznatih narkotika, čak ni melanža. Doduše, oko lekara se širio neki opori miris
sličan voćnom.
"Stigao si, Solice!" uzviknu Muzafar. On zatim pokaza na Tega. "Pažljivo ga
skeniraj. Prekjuče ga je pogodio ošamućivač."
Solic izvadi prepoznatljiv suk-skener, koji je bio upravo toliki da se mogao
držati u jednoj šaci. Njegovo polje za ispitivanje tiho je zujalo.
"Znači, vi ste suk-lekar", obrati mu se Teg, zajedljivo promatrajući narandžasti
žig na čelu.
"Da, bašare. Prošao sam kroz najbolju obuku i uslovljavanje u našoj drevnoj
tradiciji."
"Nikada nisam video znak za raspoznavanje u toj boji", reče Teg.
Doktor pređe skenerom oko Tegove glave. "Boja istetoviranog znaka nije važna,
bašare. Važno je ono što se nalazi iza njega." On spusti skener do Tegovih
ramena, pa zatim skrenu niz telo.
Teg sačeka da zujanje prestane.
Doktor koraknu unazad i obrati se Muzafaru: "Potpuno je u redu, ratni maršale.
Zadivljujuće u redu, kada se imaju u vidu njegove godine, ali zaista je
neodložno patrebno da nešto pojede."
"Da... pa, to smo znači obavili, Solice. Pobrini se za ostalo. Bašar je naš
gost."
"Naručiću obrok koji će odgovarati njegovim potrebama", reče Solic. "Jedite
polako, bašare." Solic se žustro okrenu, usled čega mu zalepršaše jakna i
pantalone. Narednog trenutka proguta ga otvor na cevi.
"Ratni maršal?" upita Teg.
"Jedna od obnovljenih drevnih titula u Duru", reče nehajno Muzafar.
"Dur?" dopusti sebi da upita Teg.
"Baš sam glup!" Muzafar izvadi jednu malu kutiju iz džepa na sakou, i iz nje
tanak smotuljak. Teg prepoznade holostat sličan onome koji je i sam nosio sa
sobom za vreme dugog službovanja - slike kuće i porodice. Muzafar položi
holostat na sto izmedu njih i pritisnu kontrolno dugme.
Iznad površine stola ožive umanjena slika u boji gustog zelenog prostranstva
džungle.
"Dom", reče Muzafar. "Građevinski žbun je tamo u sredini." On prstom pokaza na
jedno mesto u projekciji. "Ovo je prvi koji me je ikada paslušao. Ljudi su mi se
smejali što sam prvi žbun izabrao na takav način i što sam se odmah vezao za
njega."
Građeviski žbun?
"Znam da je prilično tanak", reče Muzafar, sklanjajući prst sa projekcije. "Nije
baš neka zaštita. Morao sam nekoliko puta da se branim tokom prvih meseci koje
sam proveo s njim. Doduše, postao mi je veoma drag. Oni, znate, reaguju na to.
Sada je to najbolji dom u svim Dubokim dolinama, tako mi večnog kamena Dura!"
Muzafar se zagleda u Tegov zbunjeni izraz. "Do đavola! Vi, razume se, nemate
građevinske žbunove. Oprostite mi na mom brzopletom neznanju. Mislim da mnogo
toga možemo jedan drugog da naučimo."
"Vi to nazivate domom", reče Teg.
"Oh, da. Kada jednom nauče da slušaju, uz pravilno usmeravanje, razume se,
građevinski žbunovi izrastu u veličanstvene palate. I to za svega četiri do pet
standarda."
Standarda, pomisli Teg. Znači, Izgubljeni su još koristili standardne godine.
Otvor na cevi zašišta i jedna mlada žena u plavoj odori kakvu je nosila posluga
uđe natraške u odaju vukući na suspenzorima kapsulu za zagrevanje koju zatim
smesti blizu stola ispred Tega. Njena odeća bila je istovetna sa odećom
poslužitejki koje je video na svom prvom obilasku, ali mu je njeno prijatno,
okruglo lice, koje se za trenutak okrenulo prema njemu, bilo nepoznato. Lobanja
joj je bila depilirana, tako da je predstavljala površinu prošaranu ispupčenim
venama. Imala je vodnjikavo plave oči, a u njenom držanju naziralo se nešto
zastrašujuće. Otvorila je kapsulu za zagrevanje i mirisi začinjene hrane
zapahnuše Tegove nozdrve.
Teg postade oprezan, ali ne oseti neku neposrednu opasnost. Mogao je da vidi
sebe kako bezbedno jede hranu.
Mlada žena postavi pred njega na sto red činija i uredno složi pribor za jelo.
"Nemamo njuškalo, ali probaću hranu ako želite", napomenu Muzafar.
"Nema potrebe", reče Teg. Znao je da će ovakva reakcija podstaći razna pitanja,
ali osećanja mu kazaše da će ga smatrati za Istinozborca. Teg prikova pogled za
hranu. Bez ikakve odluke on se naže napred i stade da jede. Iako je dobro znao
šta je to mentatska glad, iznenadiše ga vlastite reakcije. Koristeći mozak na
način jednog mentata unosio je kalorije u zapanjujućim razmerama, ali na to ga
je nagonila jedna nova potreba. Osećao je da nad njegovim reakcijama bdije
njegov vlastiti opstanak. Ova glad prevazilazila je sva pređašnja iskustva. Supa
koju je pojeo uz izvestan oprez u kući uništenog čoveka nije u njemu izazvala
tako snažnu reakciju.
Suk-doktor je napravio dobar izbor, pamisli Teg. Ova hrana izabrana je na osnovu
rezultata dobijenih od skenera.
Mlada žena nastavljala je da donosi činije iz kapsula za zagrevanje hrane koje
su neprestano pristizale kroz razjapljeni otvor na cevi.
Teg je morao usred obroka da ustane i da se isprazni u obližnjem kupatilu, u
kome je znao da ga skriveni kameji drže pod prismotrom. Sudeći prema svojim
fizičkim reakcijama znao je da se brzina rada njegovog probavnog sistema ubrzala
do nivoa telesnih potreba. Kada se vratio za sto bio je gladan kao da ništa pre
toga ne beše pojeo.
Žena koja ga je posluživala poče da pokazuje znake iznenađenja
a zatim opreza. Ipak je nastavljala da na njegov zahtev i dalje donosi hranu.
Muzafar je sve to zadivljeno posmatrao, ali ništa ne reče.
Teg napokon poče da oseća okrepljujući učinak hrane i pravilno podešenu
kaloričnu vrednost koju je suk-doktor naručio. Doduše, bilo je očigledno da nisu
mislili na količinu. Devojka je izvršavala njegove zahteve kao u nekoj vrsti
škole.
Muzafar konačno progovori: "Moram li pomenuti da nikada ranije nisam video
nikoga ko je toliko pojeo za samo jedan obrok. Ne shvatam kako ste to uspeli.
Niti zašto."
Teg se zavali, konačno zadovoljan, ali i svestan toga da je podstakao pitanja na
koja nije mogao da odgovori, a da pri tom ne laže.
"Mentatska posla", slaga Teg. "Prošao sam kroz velike napore."
"Zadivljujuće", reče Muzafar. On ustade.
Budući da i Teg htede da ustane, Muzafar mu dade znak da ostane gde je. "Nema
potrebe. Spremili smo za vas odaje odmah do ove prostorije. Tako je sigurnije."
Mlada žena se nečujno udalji sa praznim kapsulama za zagrevanje.
Teg ponovo poče da proučava Muzafara. Tokom obroka na njemu se dogodila neka
promena. Muzafar ga je sada posmatrao hladnim, odmeravajućim pogledom.
"Imate ugrađen komunikator", reče Teg. "Primili ste nova naređenja."
"Ne bih savetovao vašim prijateljima da napadnu ovo mesto", reče Muzafar.
"Mislite da mi je to na umu?"
"A šta vam je na umu, bašare?"
Teg se osmehnu.
"Vrlo dobro". Muzafarov pogled iziđe iz žiže dok je slušao svoj komunikator.
Kada je pažnju ponovo usredsredio na Tega, gledao ga je pogledom grabljivice.
Teg oseti kako se bori s tim pogledom i shvati da još neko ulazi u sobu. Ratni
maršal je o novom obrtu situacije razmišljao kao o nečem veoma opasnom po gosta
koga je pozvao na večeru, ali Teg nije nazirao ništa što je moglo da ugrozi
njegove nove sposobnosti.
"Mislite da sam zatvorenik", reče Teg.
"Tako mi večnog kamena Dura, bašare! Niste onakvi kakvim sam vas zamišljao!"
"Kakvim me zamišlja Uvažena Naložnica koja upravo dolazi?" upita Teg.
"Bašare, upozoravam vas: s njom nemojte razgovarati tim tonom. Nemate pojma šta
bi vas moglo snaći.
"Snaći će me jedna Uvažena Naložnica", reče Teg.
"Želim vam da je preživite!"
Muzafar se okrenu i udalji kroz otvor na cevi. Teg se zagleda za njim. Mogao je
da vidi treperenje Druge vizije poput nekog trepćućeg svetla oko otvora cevi.
Uvažena Naložnica nalazila se u blizini, ali još nije bila spremna da uđe u ovu
odaju. Najpre će se posavetovati sa Muzafarom. Ratni maršal, medutim, neće biti
u stanju da kaže ništa odista važno toj opasnoj ženi.
39.
Suđenje nikada ne vaspostavlja stvarnost. Sećanje je samo dočarava. Sva ta
prizivanja menjaju original, postajući na taj način spoljašnji ramovi za
izveštaje koji se ne ispunjanaju.
Mentatski priručnik
Lusila i Burzmali uđoše u Isaji sa juga i to u četvrt gde je bila smeštena niža
klasa, a ulične svetiljke retke. Samo ih je jedan sat delio od ponoći, a u ovoj
četvrti ljudi su se još tiskali po ulicama. Neki su hodali tiho, neki su
brbijali okrepljeni drogom, a neki su samo posmatrali iščekujući da se nešto
dogodi. Sakupljali su se po uglovima i privlačili Lusilinu pažnju ostavljajući
na nju dubok utisak dok je prolazila.
Burzmali ju je požurivao, poput neke nestrpljive mušterije kojoj se žurilo da
ostane s njom nasamo. Lusila je i dalje ispod oka posmatrala ljude.
Šta oni rade ovde? Ti muškarci koji čekaju u dovratcima. Šta čekaju? Dok su
Lusila i Burzmali prolazili ispred jednog širokog prolaza, njime naiđoše radnici
u teškim keceljama. Oko njih se širio opori miris kanalskog mulja i znoja.
Radnici, među kojima je bio podjednak broj muškaraca i žena, bili su visoki,
krupni i snažnih mišica. Lusila nije mogla da se doseti čime bi se oni mogli
baviti, ali svi su bili međusobno nalik jedni na druge - što je konačno prinudi
da sama sebi prizna da gotovo ništa ne zna o Gamuu.
Radnici su se iskašljavali i pljuvali po ulici dok su odlazili u noć. Oslobađaju
se neke kontaminacije?
Burzmali se primaknu Lusili i prošapta joj u uvo: "Ovi radnici su Bordanosi."
Ona se usudi da se okrene, kako bi ih još jednom pogledala dok su se udaljavali
prema jednoj bočnoj ulici. Bordanosi? Ahhh, da: ljudi obučeni i odgajani da se
staraju o kompresijskoj mašineriji koja je za pogon koristila odvodne gasove.
Bili su uslovljeni da ne obraćaju pažnju na mirise i da razvijaju muskulaturu
ramena i ruku. Burzmali je povede oko ugla, sklonivši je na taj način od pogleda
Bordanosa.
Iz jednog tamnog dovratka pored koga su prošli pojavi se petoro dece i krenu za
Lusilom i Burzmalijem. Lusila primeti da u rukama stežu neke male predmete. Bili
su čudno napeti. Iznenada, Burzmali se zaustavi i okrenu. Deca takađe stadoše i
zagledaše se u njega. Lusili postade jasno da su se deca spremala da izvrše neko
nasilje.
Burzmali pljesnu rukama i pokloni se deci: "Guldur!"
Kada je Burzmali potom nastavio da je sprovodi ulicama, deca ih više nisu
sledila.
"Kamenovali bi nas", reče on.
"Zašto?"
"To su deca iz sekte sledbenika Guldura - ovdašnje ime za Tiranina."
Lusila se osvrnu, ali dece više nije bilo. Otišli su da potraže novu žrtvu.
Burzmali s njom zađe za još jedan ugao. Nađoše se u ulici preplavljenoj sitnim
trgovcima koji su svoju robu prodavali izlažući je na pokretnim tezgama - hranu,
odeću, sitne alatke i noževe. Jednolični uzvici kojima su trgovci privlačili
kupce ispunjavali su vazduh. Njihovi glasovi označavali su da je došao kraj
radnog dana - lažna iskričavost tih glasova krila je u sebi nadu da će se stari
snovi ispuniti, kao i saznanje da se njihovi životi neće izmeniti. Lusili pade
na pamet da su ljudi iz ovih ulica sledili jedan prolazan san, da ispunjenje za
kojim su tragali nije predstavljalo nešto stvarno već mit na koji su bili
uslovljeni poput trkaćih životinja obučenih da jure za mamcem što im izmiče po
beskonačnom ovalu trkališta.
U ulici koja se nalazila tačno ispred njih, jedna zdepasta prilika u dobro
postavljenom kaputu tiho se prepirala sa trgovcem koji je nudio pletenu korpu
punu tamnocrvenih kuglica nekog slatkastokiselog voća. Svuda ako njih osećao se
jak miris voća. Trgovac se žalio: "Ti bi ukrao hranu i mojoj deci iz usta!"
Zdepasta prilika progovori piskutavim glasom, od čijeg se akcenta Lusila sledi:
"I ja imam decu!"
Lusila se s mukom savlađivala.
Kada su se udaljili iz trgovačke ulice, ona šapnu Burzmaliju: "Taj čovek tamo u
teškom kaputu - to je gospodar Tleilaksa!"
"Nemoguće", usprotivi se Burzmali. "Suviše je visok."
"Dvojica su, jedan je stajao na ramenima drugog."
"Sigurna si?"
"Sigurna sam."
"Video sam dosta takvih od kada smo stigli ovamo, ali nije mi palo na pamet."
"Na ovim ulicama ima mnogo tragača", reče ona.
Lusila shvati da nije mnogo marila za svakodnevni život lakomih stanovnika ove
lakome planete. Više nije verovala u ono što su joj ponudili kao odgovor na
pitanje zbog čega je golu trebalo dovesti ovamo. Od svih planeta na kojima je
dragoceni gola mogao da odraste, zašto je Sestrinstvo izabralo baš ovu? Ili, da
li je gola odista bio dragocen? Da on možda nije bio samo mamac?
Gotovo preprečujući ulaz u jednu pobočnu aleju, stajao je neki čovek
poigravajući se visokim uređajem sa svetiljkama koje su se okretale.
"Oživi!" vikao je on. "Oživi!"
Lusila uspori korak kako bi osmotrila jednog prolaznika koji je koračao u aleji,
dao vlasniku novčić, a zatim se sagnuo ka udubljenom bazenu koji se presijavao
od svetlosti. Vlasnik uzvrati Lusili pogled. Ona pred sobom vide čoveka uskog
tamnog lica osobenog za kaladanske primitivce, posađenog na telo samo neznatno
više od tela dvojice gospodara Tleilaksa. Dok je ubirao novac od mušterije, na
njegovom licu pojavio se izraz zadovoljstva.
Mušterija ubrzo podiže glavu iz bazena, strese se, a potom napusti aleju lagano
posrćući i staklastih očiju.
Lusila lako prepoznade uređaj. Oni koji su ga koristili zvali su ga hipnogong, i
bio je zabranjen na većini civilizovanih svetova.
Burzmali je natera da se skloni s vidika mračnog vlasnika hipnogonga.
Potom stigoše do jedne šire bočne ulice sa ugaonim vratima na zgradi koja se
nalazila preko puta njih. Svuda unaokolo bilo je pešaka; nijednog vozila na
vidiku. Na prvom stepeniku ugaonih vrata sedeo je neki visoki muškarac, sa
kolenima priljubljenim uz bradu. Dugačke ruke bile su mu ukrštene oko kolena, a
tankoprste šake čvrsto spojene. Nosio je crni šešir širokog oboda koji mu je
zaklanjao lice od uličnih svetala, ali dva zraka koja su dapirala iz senke ispod
tog oboda za Lusilu su značila da ovakvo jedno ljudsko biće nikada ranije nije
srela. To je bilo biće o kome je i Bene Geserit imao samo nejasne predstave.
Burzmali sačeka da se udalje od prilike na stepeništu pa onda udovolji njenoj
znatiželji.
"Futar", prošapta on. "Tako sebe nazivaju. Tek odnedavno mogu se sresti ovde na
Gamuu."
"Tleilaški eksperiment", stade da nagađa Lusila. A u sebi je mislila: greška
koja se vratila iz Raštrkavanja. "Šta će oni ovde?" upita ona.
"Trgovačka kolonija, tako nam bar tvrde ovdašnji domoroci."
"Valjda ne veruješ u to? To su životinje za lov ukrštene s ljudima."
"Ahhh, evo nas", reče Burzmali.
On povede Lusilu kroz jedna uska vrata do nejasno osvetljene prostorije u kojoj
se jelo. Lusila je znala da je i ovo deo prerušavanja: čini ono što čine i
ostali iz ove četvrti, ali njoj se baš nije jelo na ovom mestu - ako je o hrani
trebalo suditi na osnovu prisutnih mirisa.
Vladala je gužva, ali dok su oni ulazili prostorija je već počela da se prazni.
"Ovo mesto nam je pasebno preporučeno", reče Burzmali dok su se smeštali u jedan
meka-prorez iščekujući da se pojavi projekcija jelovnika.
Lusila je promatrala mušterije koje su izlazile. Nagađala je da su to noćni
radnici iz obližnjih fabrika i kancelarija. Izgledali su zabrinuti dok su
žurili, verovatno se plašeći onoga što bi moglo da ih snađe ako zakasne.
Kako je samo u Tvrđavi bila od svega izdvojena, pomisli ona. Nije joj se
dopadalo ono što je počela da saznaje o Gamuu. Ova krčma je baš bila ogavno
mesto! Tronošci ispred šanka sa njene desne strane bili su izgrebani i
izguljeni. Površina stola ispred nje bila je ribana i trljana oštrim čistačima
sve dok se više za njeno održavanje nije mogao koristiti vakuusisnik koji je
mogla da vidi blizu svog levog lakta. Nigde nije bilo ni pomena od makar
najjeftinijeg sonika koji bi održavao čistoću. U ogrebotinama na stolu gomilala
se hrana i ostali znaci propadanja. Lusila se strese. Nikako nije mogla da se
oslobodi osećanja da je predstavljalo grešku to što se odvojila od gole.
Onda primeti da se projekcija jelovnika već pojavila i da je Burzmali očitava.
"Naručiću i za tebe", reče on.
Burzmali je time hteo da joj stavi do znanja kako ne želi da ona napravi grešku
izabravši nešto što bi neka žena iz reda Hormu možda izbegavala.
Jedilo ju je to što se osećala zavisnom od nekoga. Ona je bila časna majka! Bila
je obučena da svaku situaciju uzme u svoje ruke, da bude gospodarica vlastite
sudbine. Kako je sve ovo bilo zamorno! Ona pokaza na prljavi prozor sa svoje
leve strane, kroz koji su se mogli videti ljudi kako prolaze uskom ulicom.
"Propuštam mušterije dok se ovde zadržavamo, Skar."
Tako! To je bilo ono pravo.
Burzmali gotovo odahnu. Konačno! pomisli on. Ponovo je počela da se ponaša kao
časna majka. Nije mogao da razume njen apstraktni stav, način na koji je
posmatrala grad i njegove ljude.
Dva mlečna pića skliznuše kroz prorez na sto. Burzmali svoje ispi jednim
gutljajem. Lusila je svoje okusila najpre vrhom jezika, razvrstavajući pri tom
sastojke. Imitacija razvodnjene kafe sa sokom od orahovog začina.
Burzmali joj podizanjem brade uvis dade znak da ga brzo ispije. Ona posluša,
skrivajući grimasu zbog hemijskih začina. Burzmalijeva pažnja bila je
usredsređena na nešto iznad njenog desnog ramena, ali se ona nije usuđivala da
pogleda u tom pravcu. To joj ne bi priličilo.
"Hajdemo." On spusti novčić na sto i požuri s njom na ulicu. Smešio se poput
kakve nestrpljive mušterije, ali u očima mu se ogledala zabrinutost.
Sada je na ulici bilo manje gužve. Manje ljudi. Vrata u senci izražavala su
dublji smisao pretnje. Lusila se podseti da bi trebalo da predstavlja jedan
moćan esnaf, čije su članice bile imune na slike nasilja obično prisutne u
siromašnim ulicama. Nekoliko ljudi skloni joj se s puta, pošto sa zavišću uočiše
zmajeve na njenoj odori.
Burzmali se zaustavi kod jednih vrata.
Ničim se nisu razlikovala od ostalih u ulici, bila su malo uvučena i toliko
visoka da su izgledala uža nego što su u stvari bila. Ulaz je čuvao jedan
staromodni sigurnosni znak. Bilo je očigledno da nijedan od novijih izuma nije
prodro u sirotinjsku četvrt. To su potvrđivale i same ulice: bile su napravljene
za površinska vozila. Sumnjala je da se u čitavoj toj oblasti nalazila makar
samo jedna uređena krovna pavršina. Nikakvo lepetanje niti 'topteri nisu se čuli
ni videli. Doduše, bilo je muzike - tihog šaputanja koje je podsećalo na semutu.
Nešto novo u drogiranju semutom? Ovo bi mogla biti oblast u koju zavisnici
odlaze kada žele da se rastrezne.
Lusila podiže pogled prema pročelju zgrade, dok Burzmali krete ispred nje i
najavi njihav dolazak prekinuvši zrak na vratima.
Na pročelju zgrade nije bilo nijednog prozora. Nazirao se samo tu i tamo, slabi
blesak površinskih 'očiju u prigušenom odsjaju drevnog plastila. Primetila je da
su to bili staromodni komeji mnogo veći od modernih.
Vrata postavljena na nečujnim šarkama, duboko u senci, otvoriše se prema unutra.
"Ovuda", vrati se Burzmali po nju i povede je unutra držeći je za lakat.
Uđoše u jedan nejasno osvetljen hodnik koji je mirisao na egzotičnu hranu i na
gorka isparenja. Jedan trenutak ona utroši na prepoznavanje pojedinih mirisa
koji joj zapahnuše nozdrve. Jasno se osećao ukus cimeta, koji je uvek bila u
stanju da prepozna. Da, i semuta. Razabrala je mirise zagorelog pirinča i hidžet
soli. Ovde se kuvalo i nešto drugo. Ovde su se pravili eksplozivi. Pade joj na
pamet da bi o tome trebalo obavestiti Burzmalija, ali se predomisli. Nije bilo
potrebno da zna, a u ovom skučenom prostoru neko ih je mogao čuti.
Burzmali je povede naviše senovitim stepeništem čijom se nagnutom osnovom
provlačila jedna nejasna sjajna traka. Na vrhu, iza naslaga boje na zidu, on
pronađe skriveni prekidač. Kada ga je pritisnuo nije se začuo nikakav zvuk, ali
Lusila je osetila promenu u kretanju svuda oko njih. Tišina. Bila je to nova
vrsta tišine u njenom iskustvu, šćućureno pripremanje za bekstvo ili nasilje.
Na stepeništu je bilo hladno i ona se strese, ali ne od zime. Iza vrata koja su
se nalazila pored skrivenog prekidača začuše se koraci.
Jedna sedokosa starica u žutom radnom odelu otvori vrata i zagleda se u njih
ispod svojih gustih obrva.
"To si ti", reče ona glasom koji je podrhtavao. Zatim stade u stranu kako bi ih
propustila.
Lusila hitro osmotri sobu čim je čula da su se vrata za njima zatvorila. Neko
kome zapažanje nije jača strana mogao bi pomisliti da je ovo neka bedna soba;
međutim, to je bila veštački stvorena beda. Ispod se nazirao kvalitet. Beda je
predstavljala samo još jednu u nizu maski; zato što je ovo mesto, kako izgleda,
bilo uređeno za neku osobu sa određenim zahtevima: ovo pripada ovamo i nigde
drugde! To stoji tamo i tamo treba da ostane! Nameštaj i sitnice izgledali su
pohabano, ali onom ko je ovde živeo to nije smetalo. Soba je ovako bila
prijatnija. To je bila takva vrsta sobe.
Čija je ovo bila soba? Staričina? Ona se s mukom kretala prema nekim vratima s
njihove leve strane.
"Neka nas niko ne uznemirava do zore", reče Burzmali.
Starica zastade i okrete se.
Lusila stade da je proučava. Da li se i ona samo pretvarala da je stara? Ne,
nije. Stvarno je bila u poodmaklom dobu. Pokreti su joj bili neuravnoteženi -
vrat joj je podrhtavao, telo slabo i to ju je odavalo; tu slabost nikako nije
bila u stanju da odagna.
"Čak i ako je u pitanju neko važan?" upita starica svojim drhtavim glasom.
Treptala je očima dok je govorila. Usta su joj se samo neznatno pomerala,
onoliko koliko je bilo neophodno da proizvede potrebne glasove, tako da je reči
izgovarala kao da ih izvlači negde iz dubine. Ramena su joj bila povijena usled
mnogo godina provedenih na nekom poslu koji je zahtevao da joj telo stalno bude
u tom položaju, tako da sada više nisu mogla u dovoljnoj meri da se isprave kako
bi bila u stanju da pogleda Burzmalija u oči. Zurila je naviše ispod obrva,
čudno, kradomice.
"Kakvu to važnu osobu očekuješ?" upita Burzmali.
Starica slegnu ramenima, kao da joj je bilo potrebno mnogo vremena da shvati
pitanje.
"V-a-ž-ni ljudi dolaze ovamo", reče ona.
Lusila uoči neke osobene telesne znake kod nje i izlanu se, smatravši da
Burzmali to mora saznati:
"Ona je sa Rakisa!"
Staričin čudan pogled upućen naviše zaustavi se na Lusili. Drevni glas reče:
"Bila sam sveštenica, Hormu gospo."
"Svakako da je sa Rakisa", reče Burzmali. Njegov glas upozori je da ne postavlja
nikakva dalja pitanja.
"Neću vam naneti zlo", reče starica drhtavim glasom.
"Da li još služite Podeljenom bogu?"
Ponovo je starica dugo oklevala pre no što je odgovorila.
"Mnogi služe Velikom Gulduru", reče ona.
Lusila napući usne i još jednom se osvrnu po sobi. Starica je izgubila mnogo od
važnosti koju je uživala. "Drago mi je što ne moram da vas ubijem", reče Lusila.
Staričina vilica se opusti parodirajući iznenađenje dok joj je pljuvačka kapala
sa usana.
I ova ovde je bila potomak Slobodnjaka? Lusila dopusti sebi da jednim drugim
drhtajem izrazi svoje gnušanje. Ova prosjačka mrvica odbačenih i napuštenih
ljudi potomak je naroda koji je nekada koračao uspravan i ponasan, naroda koji
je hrabro umirao. Ova ovde umreće drhteći.
"Molim vas, imajte poverenja u mene", zadrhta još jednom starica i napusti sobu.
"Zašto si takva?" upita Burzmali. Oni će nas prebaciti na Rakis!"
Jedva ga je i pogledala, jer je prepoznala strah u njegovom
pitanju. Strah za nju.
Ali ja nisam ostavila njegov trag u njemu, pomisli ona.
Sa zaprepašćenjem je shvatila da je Burzmali naslutio mržnju koja je postojala u
njoj. Mrzim ih! pomisli ona. Mrzim ljude ove planete!
To je bilo opasno osećanje za jednu časnu majku. Još je plamtelo u njoj. Ova
planeta ju je promenila onako kako to ona nije želela. Nije htela da prihvati da
nešto takvo postoji. Intelektualno razumevanje predstavljalo je jednu stvar;
iskustvo je bilo nešto drugo.
Neka su prokleti!
Ali oni su već bili prokleti.
Prsa su je bolela. Osujećenje! Ovo novo saznanje nije se moglo izbeći. Šta se
dogodilo s tim ljudima?
Ljudima?
Školjke su bile prisutne, ali ih čovek više nije mogao nazvati živim u pravom
smislu te reči. Opasnim, da. Krajnje opasnim.
"Maramo se odmoriti kada nam se za to pruži prilika", reče Burzmali.
"Ne moram da zaradim svoj novac?" upita ona.
Burzmali preblede. "Ono što smo učinili bilo je neophodno! Imali smo sreće i
niko nas nije zaustavio, ali se to moglo dogoditi!"
"A ovo mesto bi trebalo da bude bezbedno?"
"Onoliko koliko sam uspeo da ga takvim učinim. Sve prisutne sam sam skenirao,
ili su to učinili moji ljudi."
Lusila pronađe jedan stari kauč koji je mirisao na stare parfeme i smesti se na
njemu s namerom da iz sebe odagna osećanje opasne mržnje. Tamo gde uđe mržnja
ima izgleda da se uvuče i ljubav! Čula je Burzmalija kako se smešta na jastucima
naspram obližnjeg zida. Uskoro je počeo duboko da diše, ali Lusilu san nije
pohodio. I dalje je osećala kako joj naviru gomile sećanja koja su napred gurali
drugi što su delili njena unutrašnja uskladištena razmišljanja. Iznenada joj
unutrašnja vizija na trenutak predstavi jednu ulicu i lica, ljude koji su se
kretali po jasnoj sunčevoj svetlosti. Bio joj je potreban čitav trenutak da
shvati kako sve to promatra iz nekog čudnog ugla - da je neko ljulja u naručju.
Tada dokona da je to bilo jedno od njenih vlastitih sećanja. Mogla je jasno da
raspozna osobu koja ju je držala, mogla je da oseti tople otkucaje srca uz topao
obraz.
Lusila okusi so vlastitih suza.
Konačno je shvatila da ju je Gamu dirnula dublje od bilo kog iskustva
doživljenog još od prvih dana u školama Bene Geserita.
40.
Sakriveno iza čvrstih prepreka srce se pretvara u led.

Darvi Odrade, rasprava u Veću

Sačinjavali su grupu koju je prožimala žestoka napetost. Taraza (nosila je tajni
oklop ispod odore i zamišljeno razmišljala o ostalim merama predostrožnosti koje
je preduzela), Odrade (ubeđena da može doći do nasilja i zabrinuta zbog toga),
Šeana (bila je podrobno obaveštena o onome što se ovde moglo dogoditi, te
zaštićena iza tri majke čuvarke koje su je pratile u stopu kao da su one njen
oklop), Vaf (zabrinut zbog mogućnosti da mu je neki tajanstveni benegeseritski
artefakt zamaglio um), lažni Tuek (nije se ni trudio da sakrije kako svakog časa
može planuti) i devet Tuekovih savetnika sa Rakisa (ljutito su zahtevali vlast
bilo za sebe bilo za svoje porodice).
I još, k tome, uz Tarazu je stajalo pet akilota ćuvarki koje je Sestrinstvo
odgajilo i obučilo za fizičko nasilje. Vaf je došao sa istim brojem novih
Liceigrača.
Sakupili su se u potkrovlju muzeja Dar-es-Balata. Bila je to jedna dugačka
prostorija sa zidom od plaza koji je gledao prema zapadu preko bašte sa
čipkastim zelenilom koja se nalazila na krovu. Unutrašnjost je bila ispunjena
mekanim divanima i ukrašena umetničkim ekranima iz Tiraninove ne-odaje. Odrade
se nije slagala sa zahtevom da i Šeana bude prisutna, ali Taraza je ostala
nepopustljiva. Devojčicin uticaj na Vafa i pojedine sveštenike predstavljao je
nadmoćnu prednost za Bene Geserit.
Preko dugačkog zida sa prozorima nalazili su se dolban ekrani koji su zadržavali
najjači sjaj sunca i kada je ono bilo na zalasku. Činjenica da je odaja okrenuta
prema zapadu govorila je nešto Odrade. Prozori su gledali na zemlju sumraka u
kojoj se odmarao Šai-Hulud. Bila je to odaja koja je odisala na prošlost, na
smrt.
Divila se dolbanima ispred sebe. Imali su oblik pljosnatih ili crnih rebara
deset molekula širokih koji su se okretali u providnoj tečnoj sredini. Bili su
to najbolji iksijanski dolbani koji su se automatski uključivali i propuštali
unapred određen nivo svetlosti, a da pri tom nisu kvarili pogled. Odrade je
znala da su ih umetnici i drevni trgovci više voleli od polarizujućih sistema,
jer su ovi propuštali čitav spektar raspoložive svetlosti. To što su oni ovde
bili postavljeni govorilo je o načinu na koji se ova prostorija koristila - bila
je to kutija za najveće Bogocarevo blago. Da - tamo se nalazila odora što ju je
nosila žena koja je trebalo da mu postane nevesta.
Na jednom kraju prostorije besno su se između sebe prepirali savetnici
sveštenika ne obraćajući pažnju na lažnog Tueka. Taraza je stajala u blizini i
slušala. Izraz njenog lica nedvosmisleno je govorio da sveštenike smatra
budalama.
Nedaleko od širokih ulaznih vrata stajao je Vaf sa svojom svitom Liceigrača.
Pažnja mu je lutala od Šeane do Odrade, od Odrade do Taraze, a samo povremeno bi
je usredsredio na sveštenike koji su se prepirali. Svaki Vafov pokret odavao je
njegovu nesigurnost. Da li če ga Bene Geserit odista podržati? Da li su u stanju
da zajedničkim snagama mirnim putem nadvladaju rakijansku opoziciju?
Šeana se sa svojim čuvarkama zaustavi pored Odrade. Odrade je primetila da se na
devojčicinom telu još ističu žilavi mišići, ali se to lako popunjavalo i mišići
su dobijali benegeseritske odlike. Visoko uzdignute jagodice ispod maslinaste
kože postale su mekše, smeđe oči vodenije, all u kosi su joj se i dalje
presijavali crveni pramenovi. Pažnja koju je utrošila na sveštenike što su se
raspravljali jasno je govorila o tome da je izvršila procenu onoga što joj je
bilo saopšteno u uputstvima.
"Hoće li se odista boriti?" prošapta ona.
"Slušaj šta govore", reče Odrade.
"Šta će učiniti Vrhovna majka?"
"Pažljivo je posmatraj."
Obe pogledaše Tarazu koja je stajala među svojim mišićavim akilotama. Taraza se
izgleda zabavljala posmatrajući sveštenike.
Skupina sa Rakisa započela je svoju raspravu još napolju, u bašti na krovu. Kada
su se senke izdužile preneli su je unutra. Ljutito su frktali, s vremena na
vreme bi nešto promrmljali, a zatim bi povisili glasove. Zar nisu primećivali
kako ih mimičar Tuek promatra?
Odrade ponovo upravi pažnju na obzorje koje se videlo s druge strane bašte na
krovu: tamo napolju u pustinji nije se nazirao nikakav drugi znak života. U bilo
kom pravcu da se iz Dar-es-Balata pogleda - vidi se samo prazan pesak. Ljudi
koji su ovde rođeni i odrasli imaju drugačije poglede na život i u drugačijoj
svetlosti vide svoju planetu od većine ovih savetnika sveštenika. Ovo nije bio
Rakis zelenih pojaseva i navodnjenih oaza kojima su obilovali viši predeli i
koji su poput cvetnih prstiju ukazivali na dugačke travnate pustinje. Od Dar-es-
Balata protezala se središnja pustinja u obliku širokog pojasa koji je opasivao
celu planetu.
"Dosta sam se naslušao ovih gluposti!" planu lažni Tuek. On grubo odgurnu jednog
od savetnika u stranu i stupi u središte kruga koji su obrazovali članovi
skupine što se prepirala, osvrćući se oko sebe kako bi pogledao svako lice
ponaosob. "Jeste li svi poludeli?"
Jedan od sveštenika (bio je to, bože sveti, stari Albertus) pogleda preko
prostorije u Vafa i doviknu mu: "Ser Vafe! Hoćete li, molim vas, da se pobrinete
za svog Liceigrača?"
Vaf je časak oklevao, a zatim se, sa pratnjom koja se nije odvajala od njega,
uputi prema onima što su se prepirali. Lažni Tuek se okrenu i uperi prst u Vafa:
"Ti! Ostani gde si! Neću dozvoliti nikakvo mešanje od strane Tleilaksa! Prozreo
sam tvoju zaveru!"
Dok je Tuek mimičar govorio Odrade je promatrala Vafa. Iznenađenje! Gospadaru
Bene Tleilaksa nikada se ranije nijedan sluga nije obratio na ovaj način. Kakav
šok! Lice mu se zgrči od besa. Mrmljanje nalik na buku kakvu prave pobesneli
insekti dopre iz njegovih usta; bili su uobličeni, što je značilo je u pitanju
bio neki jezik. Liceigrači iz njegove pratnje se slediše, ali lažni Tuek
jednostavno ponovo usmeri pažnju na svoje savetnike.
Vaf prestade da mrmlja. Zaprepašćenje! Njegov Liceigrač Tuek ne želi da se
povinuje! On krenu prema sveštenicima. Lažni Tuek to primeti i još jednom
ispruži ka njemu šaku sa uperenim drhtavim prstom.
"Rekao sam ti da se ne mešaš u ovo! Možda si u stanju da me ukloniš, ali mi
nećeš natovariti svoju tleilašku prljavštinu!"
To je upalilo. Shvatio je. Uputio je brz pogled prema Tarazi i primetio da nju
sve ovo zabavlja, što je predstavljalo potvrdu da je situacija u kojoj se našao
odista neprijatna. Sada je u imao novu metu da na njoj iskali svoj bes.
"Znala si!"
"Podozrevala sam."
"Ti... ti..."
"Bili ste suviše uspešni", reče Taraza. "To je vaše delo." Sveštenici istog časa
zaboraviše na ovaj kratki razgovor, nastavljajući da viču na lažnog Tueka,
naređujući mu da ućuti i da se skloni, nazivajući ga prokletim Liceigračem!
Odrade je pomno posmatrala predmet ovog napada. Koliko duboko je bio usađen
otisak? Da li je odista ubedio sebe da je pravi Tuek?
U trenutku kada zavlada iznenadna tišina, mimičar se dostojanstveno isprsi i
onima koji su ga optuživali uputi jedan
prezriv pogled. "Svi me poznajete", reče on. "Svi vi znate koliko godina sam
služio Podeljenom bogu, koji je Jedan bog. Poći ću sada k njemu ako vi, koji
kujete zaveru, to želite ali upamtite ovo: on zna šta vam je u srcima!"
Sveštenici svi kao jedan pogledaše u Vafa. Niko od njih nije video kako
Liceigrač zamenjuje njihovog Visokog sveštenika. Nije bilo tela. Jedini dokaz
predstavijale su glasine koje su mogle biti i lažne. Zatečeni, njih nekolicina
pogleda u Odrade. Njen glas bio je jedan od onih koji su ih ubeđivali u tako
nešto.
I Vaf je gledao u Odrade.
Ona se nasmeši i obrati se gospodaru Tleilaksa. "Našim bi ciljevima sada bilo od
koristi da visoko sveštenstvo ne pređe u druge ruke", reče ona.
Vaf istog časa shvati da iz ovog može izvući korist za sebe. To je bio klin
izmedu sveštenika i Bene Geserita. Ovim je možda bio otklonjen jedan od
najopasnijih uticaja koje je Sestrinstvo vršilo na Tleilakse.
"To odgovara i mojim ciljevima", reče on.
Kako sveštenici ponovo u besu povisiše glasove, Taraza se oglasi postavivši
ključno pitanje: "Ko će od vas razvrgnuti naš sporazum?" upita ona.
Tuek odgurnu u stranu dvojicu svojih savetnika i krenu preko prostorije ka
Vrhovnoj majci. Zaustavio se na samo jedan korak od nje.
"Kakva se to ovde igra igra?" upita on.
"Podržavamo vas protiv onih koji bi da vas zamene", reče ona. "Bene Tleilaksi
nam se u tome pridružuju. Na taj način pokazujemo da i od nas zavisi
naimenovanje Visokog sveštenika."
Nekoliko glasova sveštenika u isti mah postavi pitanje: "Je li on ili nije
Liceigrač?"
Taraza uputi jedan blag pogled čoveku ispred sebe: "Da li si ti Liceigrač?"
"Razume se da nisam!"
Taraza pogleda Odrade, koja reče: "Izgleda da je došlo do greške."
Odrade izdvoji Albertusa između ostalih sveštenika i razmeni s njim pogled.
"Šeana", reče Odrade, "šta će sada preduzeti crkva Podeljenog boga?"
Kao što joj je bilo naloženo da učini, Šeana istupi iz kruga koji su obrazovale
njene čuvarke i progovori upotrebivši pravu boju glasa kojoj je behu naučili:
"Nastaviće da služi boga!"
"Izgleda da smo okončali posao zbog koga smo se sastali",
reče Taraza. "Ako ti je, Visoki svešteniče Tueče, potrebna zaštita, četa naših
čuvarki čeka u hodniku. Tvoje su, ako to želiš."
Mogli su da primete da prihvata i razume. Postao je pripadnik Bene Geserita.
Nije se sećao svog porekla; nije se sećao da je Liceigrač.
Kada su se sveštenici i Tuek udaljili, Vaf uputi Tarazi jednu jedinu reč i to na
islamskom: "Objasni!"
Taraza se odvoji od svoje straže, tobože se otkrivajući za
mogući napad. To je bio proračunat pokret, koji su razmatrale pred Šeanom.
Taraza odvrati na istom jeziku: "Popuštamo stisak oko Bene Tleilaksa."
Čekali su da on odmeri njene reči. Taraza se podseti da se ime kojim Tleilaksi
sebe nazivaju može prevesti kao 'neimenovani'. Taj atribut je često korišćen za
bogove.
Ovaj bog očigledno nije to otkriće proširio na svoje mimičare među Iksijancima i
Ribogovornicama. Vafa su čekali novi šokovi. Doduše, izgledao je prilično
zbunjen.
Vaf se našao pred mnogim pitanjima bez odgovora. Nije bio zadovoljan izveštajima
koje je dobio sa Gamua. Sada je igrao opasnu dvostruku igru. Da li je i
Sestrinstvo igralo sličnu igru? Izgubljeni Tleilaksi ne smeju biti ostavljeni po
strani pre no što izazovu napad Uvaženih Naložnica. I sama Taraza je upozorila
na to. Da li je stari bašar na Gamuu još predstavljao silu na koju je trebalo
računati?
On postavi to pitanje.
Taraza mu odvrati pitanjem: "Na koji način ste izmenili našeg golu? Šta se
nadate da ćete pastići?" Bila je gotovo ubeđena da već zna. Ali trebalo je
istaći tobožnje neznanje.
Vaf je želeo da kaže: "Smrt svim Benegeseritkinjama!" Bile su suviše opasne.
Ipak, njihova vrednost nije bila za potcenjivanje. On utonu u mrzovoljno
ćutanje, posmatrajući časne majke mračnim pogledom koji je njegove patuljaste
crte lica činio još detinjastijim.
Hirovito dete, pomisli Taraza. Ona upozori sama sebe da je opasno potcenjivati
Vafa. Ako razbiješ tleilaško jaje, unutra ćeš naći samo novo jaje - i tako u
nedogled! Sve je ukazivalo na Odradine sumnje da u ovoj prostoriji može doći do
krvavog obračuna. Da li bi im Tleilaksi odista otkrili sve što su saznali o
kurvama i ostalim izgubljenima? Da li je gola predstavljao samo potencijalno
tleilaško oružje?
Taraza odluči da ga još jednom podvrgne ispitivanju, koristeći se činjenicom da
je njeno Veće imalo pristup 'Analizama broj devet'. Nastavivši na islamskom, ona
reče: "Želiš li da ukaljaš svoju čast u zemlji Proroka? Nisi otvoreno učestvovao
u deobi iako si rekao da ćeš to učiniti."
"Rekli smo vam da seksualni..."
"Ne deliš sve" prekide ga ona. "Znamo da je to zbog gole."
Lako je čitala njegove reakcije. Bio je poput životinje saterane u ugao. Takve
životinje bile su krajnje opasne. Jednom je videla mešanca lovačkog psa, divlje
stvorenje naboranog repa koje je vodilo poreklo od drevnih ljubimaca sa Dana
koga je gomila junoša saterala u ugao. Životinja je jurnula na svoje
progonitelje krčeći prolaz ka slobodi sa potpuno neočekivanom žestinom. Dva
mladića bila su osakaćena za sav život, a samo je jedan prošao bez povreda! Vaf
je upravo sada bio poput te životinje. Mogla je da primeti kako mu šake žude za
oružjem ali Tleilaksi i Bene Geseriti pomno su jedni druge pregledali pre no što
su ušli ovamo. Bila je ubeđena da oni ne poseduju oružje. Ipak...
Vaf progovori, podgrevajući neizvesnost, kako je to uvek činio: "Mislite da
nisam svestan načina na koji želite da ovladate nama!"
"A tu je i trulež koju sa sobom nose Raštrkani", reče ona. "Trulež u središtu."
Vafovo držanje se promeni. Nije se mogla prenebreći dublja implikacija
benegeseritske misli. Da li je to ona sejala razdor?
"Prorok je usadio lokator koji otkucava u umu svakog ljudskog bića, bilo da je
od Raštrkanih ili ne", reče Taraza. "Vratio nam ih je zajedno sa nedirnutim
truležom."
Vaf stisnu zube. Šta je to radila? On se za trenutak pozabavi suludom pomišlju
da ga je Sestrinstvo opteretilo nekom tajnom drogom u vazduhu. Znale su stvari
koje su drugima bile uskraćene. Njegov pogled lutao je od Taraze do Odrade, pa
nazad na Tarazu. Znao je da je star i da je prošao kroz seriju ponovnih buđenja
kao gola, ali da i nije bio star na način Bene Geserita. One su stvarno bile
stare! Retko kad su izgledale stare, ali bile su starije no što se usuđivao i da
pomisli.
Tarazu su mučile slične misli. U Vafovim očima ugledala je blesak dublje svesti.
Potreba je otvorila nova vrata razuma. Koliko duboko su Tleilaksi išli? Njegove
oči bile su tako stare! Prožimalo ju je osećanje da su mozgovi gospodara
Tleilaksa ranije predstavljali nešto drugo - sada su bili poput holozapisa iz
koga su izbrisana sva osećanja koja čine čoveka slabim. U njemu je nazrela
nepoverenje prema osećanjima koje je i sama delila. Da li je to bila spona koja
ih je mogla ujediniti?
Tropizam običnih misli.
"Kažeš da popuštaš stisak kojim nas držiš?", zagunđa Vaf, "ali ja osećam tvoje
prste oko svog grla."
"Onda i nas neko steže za gušu", reče ona. "Neki od vaših Izgubljenih su vam se
vratili. Nama se iz Raštrkavanja nije vratila nijedna časna majka."
"Rekla si da znaš sve o..."
"Imamo i druge načine da dođemo do obaveštenja. Šta pretpostavljaš da se
dogodilo sa časnim majkama koje smo poslale u Raštrkavanje?"
"Neka nesreća?" On zavrte glavom. Ovo je bilo sasvim novo obaveštenje. Nijedan
od Tleilaksa koji su se vratili nije
ovo pomenuo. Protivrečnost mu je pothranjivala sumnje. Kome da veruje?
"Bile su zavedene", reče Taraza.
Kada je Odrade po prvi put čula Vrhovnu majku kako izgovara ovu uopštenu sumnju,
osetila je ogromnu moć koju je u sebi sadržala ta Tarazina jednostavna izjava.
Odrade se prestravi. Poznavala je izvore, nepredvidljive planove, improvizovane
načine kojima je jedna časna majka mogla da se koristi u savlađivanju prepreka.
Da li je nešto što se nalazilo tamo napolju moglo bar to da zaustavi?
Pošto Vaf nije odgovarao, Taraza nastavi: "Došao si k nama prljavih ruku."
"Usuđuješ se to da kažeš?" uzviknu Vaf. "Ti, koja i dalje prazniš naše izvore
novca onako kako te je naučila bašarova majka?"
"Znale smo da možete podneti te gubitke, pod uslovom da dobijete sredstva od
Raštrkanih", odvrati Taraza.
Vaf drhtavo udahnu. Tako znači, Bene Geserit je čak i ovo znao. Delimično je
nazirao kako su to otkrile. Pa, trebalo bi pronaći način da se ponovo ovlada
lažnim Tuekom. Rakis je bila cena koju su Raštrkani, u stvari, i tražili, i
Tleilaksi su još bili u stanju da je plate.
Taraza priđe još bliže Vafu, sama i ranjiva. Nije joj promakla napetost među
njenim čuvarkama. Šeana napravi jedan mali korak prema Vrhovnoj majci, ali je
Odrade povuče nazad.
Odrade je motrila na Vrhovnu majku, a ne na moguće napadače. Da li su Tleilaksi
odista bili ubeđeni da će im Bene Geserit služiti? Nije bilo sumnje, Taraza je
ispitivala koliko je to uverenje bilo duboko. I to na islamskom. Izgledala je
tako usamljena, tako udaljena od svojih čuvarki, a tako blizu Vafu i njegovim
ljudima. Kuda će Vafa sada odvesti njegove očigledne sumnje?
Taraza zadrhta.
Odrade to primeti. Taraza je bila nenormalno mršava, poput nekog deteta, i
nikada nije uspevala da se ugoji makar i za jedan prekomerni kilogram. Zbog toga
je bila neverovatno osetljiva na temperaturne promene; uopšte nije podnosila
hladnoću, ali Odrade nije osetila da je u prostoriji došlo do bilo kakve promene
te vrste. Taraza je u tom trenutku donela neku opasnu odluku, toliko opasnu da
ju je telo izdalo. Razume se, ta odluka nije bila opasna po nju, već po
Sestrinstvo. To je bio najstrašniji benegeseritski zločin: izdajstvo vlastitog
reda.
"U svemu ćemo vam služiti sem u jednom", reče Taraza. "Nikada nećemo postati
spremišta za gole!"
Vaf preblede.
Taraza nastavi: "Nijedna od nas nije, niti će ikada postati..." ona napravi
pauzu, "...akslotl rezervoar."
Vaf podiže desnu ruku i njome otpoče kretnju koja je bila poznata svakoj časnoj
majci: znak za Liceigrače da napadnu.
Taraza pokaza na njegovu uzdignutu ruku. "Ako završiš tu kretnju, Tleilaksi će
sve izgubiti. Glasnik boga..." Taraza klimnu preko ramena prema Šeani
"...okrenuće vam leđa i reči Proroka pretvoriće se u vašim ustima u prašinu."
Ove reči izgovorene na islamskom dotukoše Vafa. On spusti ruku, ali nastavi mrko
da gleda Tarazu.
"Moja ambasadorka ti je obećala da ćemo deliti sve što znamo", nastavi Taraza.
"Složio si se s tim. Glasnik boga sluša ušima Proroka! Šta proističe iz Abdla
Tleilaksa?"
Vafova ramena se opustiše.
Taraza mu okrenu leđa. Bio je to prepreden pokret, ali i ona i ostale prisutne
časne majke znale su da joj sada ne preti nikakva opasnost. Pogledavši preko
prostorije u Odrade, Taraza dozvoli sebi da se osmehne jer je znala da će Odrade
pravilno protumačiti taj osmeh. Došlo je vreme za malo benegeseritskog
kažnjavanja.
"Tleilaksi žele Atreide za razmnožavanje", nastavi Taraza. "Dajem vam Darvi
Odrade. Dobićete ih još."
Vaf je doneo odluku. "Možda mnogo toga znate o Uvaženim Naložnicama", reče on,
ali vi..."
"Kurve!" uzviknu Taraza panovo se okrenuvši prema njemu.
"Kako želite. Ima nešto u vezi s njima što se iz vaših reči vidi da ne znate.
Zapečatiću našu pogodbu otkrivši vam o čemu je reč. U stanju su da uvećavaju
uzbuđenje orgazmičkog platoa, prenoseći ga na telo muškarca. One izmamljuju
potpuno senzualno sadejstvo muškarca. Stvaraju se umnoženi orgazmički talasi
koje žene mogu produžavati... tokom neograničenog razdoblja."
"Potpuno sadejstvo." Taraza nije ni pokušala da prikrije svoje zaprepašćenje.
I Odrade je slušala kao u šoku, primetivši da to osećanje dele i sve prisutne
sestre, pa čak i akolite. Činilo se da jedino Šeana ne razume.
"Kažem vam, Vrhovna majko Taraza", reče Vaf sa zlobnim osmehom na licu, "mi smo
to ponovili sa našim ljudima. Čak i sa mnom! U besu sam naveo Liceigrača koji je
igrao ulogu... žene, da se uništi. Niko... kažem vam, niko drugi ne može na taj
način da utiče na mene!"
"Kako da utiče?"
"Da je u pitanju bila jedna od tih... tih kurvi, kako ih vi nazivate, učinio bih
sve što bi od mene tražila." On se strese. "Jedva da je u meni ostalo volje
da... uništim..." On zatrese glavom zbunjen sećanjima. "Spasao me je bes."
Taraza pokuša na proguta knedlu kroz suvo grlo.
"Kako..."
"Kako im to uspeva? Uspeva im sasvim dobro! Pre no što sa vama podelim to
znanje, upozoravam vas: ako ikada ijedna od vas pokuša da upotrebi tu moć na
nekom od nas, slediće krvav obračun! Uslovili smo naš Domel i sve naše ljude da
krenu u pokolj svih časnih majki koje budu mogli da pronađu na i najmanji
nagoveštaj da uz pomoć te sile želite nama da ovladate!"
"Nijedna od nas neće pribeći tom sredstvu, ali ne zbog vaše pretnje. Sprečava
nas saznanje da bi i nas same to uništilo. Vaš krvav obračun bio bi izlišan."
"Oh? Zašto to onda ne uništi i te... te kurve?"
"Uništava ih! A uništava i svakoga koga one dodirnu!"
"Mene nije uništilo!"
"Bog te štiti, moj Abdle", reče Taraza. "Kao što On štiti i sve svoje vernike."
Ubeđen u to, Vaf pređe pogledom po prostoriji, a zatim ga ponovo usmeri na
Tarazu. "Neka svi saznaju da sam ispunio taj zavet u zemlji Prorokovoj. One to
čine ovako... Uostalom..." On mahnu rukom prema dvojici Liceigrača stražara.
"Pokazaćemo kako."
Mnogo kasnije, kada je ostala sama u prostoriji u potkrovlju, Odrade se pitala
da li je bilo mudro što je i Šeani bilo dozvoljeno da vidi celu predstavu. Pa,
zašto da ne? Šeana se već obavezala Sestrinstvu. A da su je udaljili pobudili bi
Vafove sumnje.
Dok je posmatrala predstavu Liceigrača Šeana je doživela primetno senzualno
nadraživanje. Proktori obuke moraće da za Šeanu pozovu svoje muške pomagače
ranije nego što je to uobičajeno. Šta će Šeana onda učiniti? Hoće li isprobati
ovo novo znanje na muškarcima? Moraju je usloviti da se suzdržava kako bi to
sprečile! Mora naučiti da je to i za nju opasno.
Prisutne sestre i akolite dobro su se savlađivale, uskladištujući ono što su
naučile duboko u sećanje. Šeanina obuka mora se graditi na tom iskustvu. Ostale
su već ovladale tim večnim silama.
Liceigrači posmatrači ostali su nedokučivi, ali na Vafu se imalo šta primetiti.
Rekao je da će uništiti prikazivače, ali šta će prvo učiniti? Hoće li podleći
iskušenju? Kakve su mu misli prolazile umom dok je posmatrao kako se muškarac
Liceigrač previja u ekstazi od koje se gubi razum?
Predstava je na izvestan način podsetila Odrade na rakiski ples koji je videla
na Velikom trgu u Kinu. Posmatran u kratkim razdobljima, ples je bio namerno
neritmičan, ali progresija je stvarala ritam u jednom dužem razdoblju, koje se
ponavljalo na svakih dve stotine... koraka. Igrači su razvukli ritam do zavidnog
stepena.
Kao i Liceigrači prikazivači svoju predstavu.
Siajnook je prerastao u seksualnu vlast nad milijardama u Raštrkavanju!
Odrade je razmišljala o plesu, o njegovom razvučenom ritmu posle koga je sledilo
haotično divljanje. Sjajno usredsređivanje energije Siajnoka pretvorilo se u
jednu drugu vrstu razmene. Razmšljala je o Šeaninom uzbuđenom odgovoru na njen
letimičan uvid u taj ples na Velikom trgu. Odrade se priseti da je upitala
Šeanu:
"Šta oni tamo dele?"
"Igrače, glupačo!"
Nije se moglo dozvoliti da Šeana tako odgovara. "Upozorila sam te da ne
upotrebljavaš taj ton, Šeana. Zeliš li da ovog časa saznaš šta je jedna časna
majka u stanju da učini kako bi te kaznila?"
Reči su poigravale poput avetinjskih poruka u Odradinom umu dok je promatrala
tamu koja se spuštala sa druge strane zidova potkrovlja u Dar-es-Balatu. Osetila
je kako je preplavljuje strašna usamljenost. Svi ostali su odavno napustili
prostoriju.
Ostaje samo onaj ko je kažnjen!
Kako je samo oštroumna bila Šeana u toj odaji iznad Velikog trga, a njen um pun
pitanja. "Zašto uvek govoriš o nanošenju povreda i kažnjavanju?"
"Moraš naučiti da budeš poslušna. Kako možeš da vladaš drugima ako nisi u stanju
da se sama savladuješ?"
"Ta lekcija mi se ne dopada."
"Nikom od nas se ne dopada baš mnogo... sve dok kasnije kroz iskustvo ne
shvatimo njenu vrednost."
Taj odgovor je dugo izjedao Šeaninu svest, što je i bio njegov cilj. Na kraju
joj je otkrila sve što je znala o plesu.
"Neki od igrača pobegnu. Drugi odlaze pravo Šejtanu. Sveštenici kažu da oni idu
Šai-Huludu."
"Šta biva sa onima koji prežive?"
"Kada se oporave, moraju se pridružiti velikom plesu u pustinji. Ako se Šejtan
pojavi, onda umiru. Ako se pak ne pojavi, bivaju nagrađeni."
Odrade je shvatila ustrojstvo. Više joj nisu bila potrebna daljnja obaveštenja,
mada je ona imala još mnogo toga da kaže. Kako je samo Šeanin glas bio pun
gorčine!
"Dobijaju novac, mesto na bazaru, sve takve neke nagrade. Sveštenici im govore
da su najzad pokazali kako su ljudska bića."
"Zar oni koji ne uspeju nisu ljudska bića?"
Šeana je dugo ćutala, zadubljena u misli. Odrade je, doduše, sasvim jasno
shvatala odakle to potiče: test Sestrinstva za proveru ljudskosti! Šeana je već
pošla putem prihvatanja humanijeg vida Sestrinstva, kojim je nekad i sama Odrade
hodila. Kako je samo nežno izgledalo to prihvatanje u poređenju sa ostalim
bolima!
U nejasnoj svetlosti u potkrovlju muzeja Odrade podiže desnu šaku, stade da je
zagleda i da se priseća Kutije agonije i gom-džabara na svom vratu - spremnog da
je ubije ako ustukne ili vikne.
Ni Šeana nije kriknula. Ali ona je znala odgovor na Odradino pitanje još mnogo
pre Kutije agonije.
"Oni jesu ljudska bića, ali drugačija."
Odrade glasno progovori u praznoj prostoriji sa ekranima uzetim iz Tiraninove
ne-odaje.
"Šta si nam to učinio, Leto? Zar si ti samo Šejtan koji
nam se obraća? Šta ćeš nas sada naterati da delimo?"
Zar će fosilni ples postati fosilni seks?
"Kome se obraćaš, majko?"
Bio je to Šeanin glas, koji je dopirao iz otvorenih vrata na drugom kraju
prostorije. Njena siva postulantska odora videla se odande kao nejasan obris,
ali postojala je sve jasnija dok se približavala.
"Vrhovna majka me je poslala po tebe", reče Šeana, zaustavivši se blizu Odrade.
"Razgovarala sam sama sa sobom", reče Odrade. Ona pogleda u čudno mirnu
devojčicu, prisetivši kako je bila krajnje uzbudena u trenutku kada joj je
pastavljeno ključno pitanje.
"Želiš li da budeš časna majka?"
"Zašto razgovaraš sama sa sobom, majko?" U Šeaninom glasu osećala se
zabrinutost. Proktori obuke imaće pune ruke posla dok ne otklone ta osećanja.
"Prisetila sam se trenutka kada sam te pitala želiš li da budeš časna majka",
reče Odrade. "To je podstaklo druge misli."
"Rekla si da se moram prepustiti vašem usmerenju u svim stvarima, ništa ne
skrivajući i u svemu vas slušajući."
"A ti si upitala: 'Je li to sve?'"
"Nisam baš mnogo znala, zar ne? Ni sada ne znam baš mnogo."
"Niko od nas ne zna, dete. Sem ako bismo svi zajedno igrali. A Šejtan će
nesumnjivo doći ako i najbeznačajniji od nas izneveri."
41.
Kada se dva stranca sretnu, potrebno je da budu veoma uviđavni kako bi
prevazišli razlike u običajima i obuci.
Gospa Džesika; iz 'Mudrosti Arakisa'
I poslednja zelenkasta pruga svetlosti dopre sa obzorja pre no što Burzmali dade
znak za pokret. Kada su stigli do udaljenije strane Isajia i perimetarskog puta
koji je trebalo da ih odvede do Dankana, već je uveliko pao mrak. Nebo su
prekrivali oblaci koji su odbijali svetlosti grada prema urbanim čatrljama ka
kojima su ih uputili njihovi vodiči.Ti vodiči su brinuli Lusilu. Pojavljivali su
se iz bočnih ulica i na iznenada otvaranim vratima kako bi im šapatom izdali
nova uputstva. Suviše veliki broj ljudi je znao za par begunaca i mesto
njihovog sastanka!
Uspela je da se odupre mržnji koju je osećala, ali posledica toga bila je da je
prema svakoj osobi koju bi ugledala gajila duboko nepoverenje. Sve joj je teže
padalo da to prikriva igrajući ulogu žene za zabavu koja se kreće u društvu
svoje mušterije.
Na delu puta predviđenog za kretanje pešaka bilo je rastopljenog snega koji su
tu nanela uglavnom površinska kola u prolazu. Lusili su se smrzla stopala pre no
što su prešli samo pola kilometra, te je bila primorana da troši unutrašnju
energiju kako bi ubrzala krvotok u udovima.
Burzmali je koračao tiho, oborene glave, očigledno zaokupljen vlastitim brigama.
Lusila se nije zavaravala. Čuo je svaki zvuk u blizini, video svako vozilo koje
se približavalo. Svaki put kada bi naišlo koje površinsko vozilo grubo bi je
gurnuo s puta. Kola bi prozviždala pored njih lebdeći na suspenzorima, a blato
zaprštalo ispod njihovih ivica i zasulo žbunje duž puta. Burzmali bi je držao
priljubljenu uz tle pored sebe, u snegu, sve dok ne bi bio siguran da su se kola
udaljila iz vidnog i čujnog polja. Oni koji su se vozili u njima nisu mogli baš
mnogo šta da čuju sem vlastitog kovitlajućeg tutnjanja.
Hodali su dobra dva sata pre no što Burzmali zastade i dobro osmotri put pred
njima. Njihovo odredište bila je perimetarska opština za koju im je rečeno da je
'potpuno sigurna'. Lusila nije baš mnogo verovala tim tvrdnjama. Nijedno mesto
na Gamuu nije bilo potpuno sigurno.
Žuta svetla bacala su odozgo sjaj prema oblacima ispred označavajući mesto gde
se nalazila opština. Probijajući se kroz bljuzgavicu naišli su na jedan tunel
koji je vodio ispod perimetarskog puta, a zatim su krenuli uz nizak brežuljak
pretvoren u neku vrstu voćnjaka. Grane su pri nejasnoj svetlosti izgledale kao
ukočene.
Lusila podiže pogled uvis. Oblaci su se proređivali. Gamu je imao mnogo malih
meseca - tvrđava ne-brodova. Neke od njih postavio je Teg, ali ona je primetila
i čitav niz novih koje su se u stražarenju pridružile prvima. Činilo se da su
otprilike četiri puta veći od najblistavijih zvezda i često su se kretali u
parovima, te je tako njihova odbijena svetlost bila korisna, ali i neujednačena
usled brzog kretanja - peli su se uz nebo, prelazili njime i spuštali se ispod
obzorja za svega nekoliko časova. Ona kroz otvor u oblacima primeti niz od šest
takvih meseca, i upita se da li su oni predstavljali deo Tegovog odbrambenog
sistema.
Istog časa poče da razmišlja o slabostima koje su svojstvene opsadnom načinu
mišljenja karakterističnom za ovakve odbrane. Teg je što se toga tiče bio u
pravu. Pokretljivost je bila ključ za vojni uspeh, ali nije bila baš ubeđena da
je mislio na pešačenje.
Nije bilo lako sakriti se na padini pobeleloj od snega i Lusila je osećala
Burzmalijevu nervozu. Šta bi mogli da urade ako bi neko naišao? Od mesta gde su
se nalazili vodilo je na levo i naniže jedno ulegnuće pokriveno snegom,
zatvarajući oštar ugao u odnosu na opštinu. To nije bio put, ali njoj pade na um
da bi mogla biti neka staza.
"Ovuda dole", reče Burzmali povevši je u ulegnuće.
Sneg im je dopirao do listova.
"Nadam se da tim ljudima možemo verovati", reče ona.
"Oni mrze Uvažene Naložnice", odvrati on. "To je za mene dovoljno."
"Bolje po njih ako je gola već tamo!" Zadržala je za sebe oštriji odgovor, ali
ne mogavši da se suzdrži do kraja, dodade: "Meni nije dovoljna njihova mržnja."
Uvek je bolje spremiti se na najgore, pomisli ona.
Doduše, došla je do umirujućeg zaključka što se tiče Burzmalija. Bio je poput
Tega. Nijedan od njih nije sledio tragove koji se završavaju u ćorsokaku - ako
su to ikako mogli da izbegnu. Podozrevala je da se čak i sada oko njih nalaze
pomoćne jedinice sakrivene u žbunju.
Snegom prekriveni trag završavao se na popločanoj stazi koja je blago zavijala
prema unutra i koju je sistem za topljenje održavao suvom. Otopljeni sneg slivao
se u kanal duž središta puta. Lusila je već napravila nekoliko koraka po stazi
pre nego što je shvatila čemu je ona ranije služila - magšut. Bila je to drevna
magnetska transportna baza koja je nekada prenosila namirnice ili sirovine do
neke fabrike iz doba pre Raštrkavanja.
"Ovde postaje strmije", upozori je Burzmali. "Postoje usečene stepenice, ali
budi pažljiva. Nisu baš visoke."
Uskoro stigoše do kraja magšuta. Završavao se kod jednog oronulog zida
podignutog od lokalne cigle na temeljima od plastila. Slaba svetlost na nebu
koje se vedrilo otkrivala je nedoteranu izradu cigli... bila je to tipična
građevina iz Vremena gladi. Zid je bio isprepleten vinovom lozom i pegavim
gljivama. Rastinje nije moglo da prikrije raspukline u ciglama i neuspele
pokušaje da se pukotine ispune malterom. Samo jedan red uskih prozora gledao je
na mesto gde se magšut pomaljalo iz gomile žbunja i korenja. Tri prozora
svetlela su električnim plavetnilom i kroz njih se primećivalo neko unutrašnje
kretanje praćeno slabim pucketanjem. "Ovo je u stara vremena bila fabrika",
primeti Burzmali.
"Imam i oči i sećanja", odbrusi Lusila. Zar je ovo gunđalo mislilo da je potpuno
lišena inteligencije?
Nešto zloslutno zapucketa s njihove leve strane. Iznad nekih prikrivenih
podrumskih vrata podiže se deo busenja i korenja, što je bilo propraćeno sjajem
žute svetlosti uperene naviše.
"Brzo!" Burzmali je natera da hitro potrči preko debelog rastinja i niz
stepenice koje otkriše podignuta vrata. Vrata se za njima zatvoriše, uz tresak,
a njih okruži zveket postrojenja.
Lusila se našla u nekoj prostranoj prostoriji sa niskom tavanicom. Svetlost je
dopirala iz dugačkih redova modernih sjajnih kugli nanizanih duž teških
plastilnih nosača iznad njihovih glava. Pod je bio počišćen, tako da su na njemu
bile vidijive ogrebotine i urezi koji su svedočili o nekadašnjoj aktivnosti i
označavali mesta na kojima su se nekada davno nalazila postrojenja. Daleko na
suprotnoj strani primetila je neko kretanje. Približavala im se jedna mlada žena
u nekoj verziji Lusiline odore sa zmajevima.
Lusila onjuši vazduh. U odaji se osećao miris kiseline i primesa nečeg prljavog.
"Ovo je bila harkonenska fabrika", reče Burzmali. "Pitam se šta li su ovde
proizvodili?"
Mlada žena se zaustavi ispred Lusile. Imala je vitak stas i elegantno je
izgledala, što su otkrivali njeni pokreti ispod priljubljene odore. Lice joj je
zračilo unutrašnjim sjajem. To je značilo da upražnjava vežbe i da je dobrog
zdravlja. Doduše, njene krupne zelene oči tvrdo i ledeno su odmeravale ono što
vide.
"Znači, poslali su još jednu od nas da motri na ovo mesto", reče ona.
Lusila ispruži ruku kako bi ućutkala Burzmalija koji se spremao da odgovori. Ova
žena nije bila ono za šta se izdavala. Kao ni ja! Lusila pažljivo odabra reći:
"Izgleda da se već međusobno prepoznajemo."
Mlada žena se nasmeši. "Posmatrala sam vas kako se približavate. Nisam mogla da
poverujem svojim očima." Ona okrznu Burzmalija jednim podrugljivim pogledom.
"Ovo bi trebalo da bude mušterija?"
"I vodič", reče Lusila. Primetila je da je Burzmali zbunjen i molila se samo da
ne postavi neko pogrešno pitanje. Ova mlada žena predstavljala je opasnost!
"Zar nas ne očekujete?" upita Burzmali.
"Ahhh, evo i govori", reče mlada žena smejući se. Smeh joj je bio hladan kao i
pogled.
"Više bih voleo kada mi se ne biste obraćali kao da sam neka stvar", reče
Burzmali.
"Ološ sa Gamua nazivam kako mi je drago", odbrusi mlada žena. "Ne tiče me se šta
bi ti više voleo!"
"Kako si me nazvala?" Burzmali je bio umoran i bes je u njemu proključao zbog
ovog neočekivanog napada.
"Nazivaću te kako mi je volja, ološe!"
Burzmaliju je bilo svega dosta. Pre no što je Lusila uspela da ga zaustavi, on
tiho zareža i krenu da mladoj ženi zada jedan težak udarac.
Udarac nije pogodio zamišljeni cilj.
Lusila je zadivljeno posmatrala ženu kako se naginje da bi izbegla napad, hvata
Burzmalija za rukav kao što bi neko uhvatio parče tkanine što vijori na vetru i
jednom zaslepljujuće hitrom piruetom u čijoj se brzini gotovo izgubila njena
istančanost, šalje Burzmalija na pod. Žena se zaustavi u polučučnju na jednoj
nozi, dok joj je druga bila spremna da zada udarac.
"Sada ću ga ubiti", reče ona.
Lusila, koja nije znala šta bi se u sledećem trenutku moglo dogoditi, izvi telo
u stranu jedva izbegavši njeno iznenada izbačeno stopalo i uzvrati joj
standardnim benegeseritskim sabardom koji obori mladu ženu na leđa napola
presavijenu od udarca što ju je pogodio u stomak.
"Predlog da ubiješ mog vodiča se ne usvaja, ti, bilo kakvo da ti je ime", reče
Lusila.
Mlada žena se borila za vazduh, a onda, dahćući posle svake reči odgovori: "Zovu
me Murbela, Velika Uvažena Naložnice. Posramljena sam jer si me pobedila jednim
krajnje prostim napadom. Zašto si to učinila?"
"Bila ti je potrebna lekcija", odvrati Lusila.
"Tek sam zaređena, Velika Uvažena Naložnice. Molim te, oprosti mi. Zahvaljujem
ti na odličnoj lekciji i zahvaljivaću ti svaki put kada budem primenjivala tvoj
udarac koji sam upravo pohranila u sećanje." Ona pognu glavu, zatim lako skoči
na noge sa vragolastim sjajem na licu.
Lusila upita svojim najledenijim glasom: "Znaš li ko sam ja?" Krajičkom oka
videla je Burzmalija kako se bolno polako diže na noge. Ostao je po strani,
posmatrajući žene, ali lice mu je plamtelo od besa.
"Prema pokazanoj sposobnosti da mi očitaš lekciju, razabirem šta si, Velika
Uvažena Naložnice. Da li mi je oprošteno?" Sa Murbelinog lica nestalo je
vragolastog sjaja. Stajala je pognute glave.
"Oprošteno ti je. Da li ne-brod dolazi?"
"Tako se ovde priča. Spremili smo se da ga sačekamo." Murbela okrznu Burzmalija
pogledom.
"Još mi može biti od koristi i neophodno je da me prati", reče Lusila.
"Vrlo dobro, Velika Uvažena Naložnice. Da li tvoj oproštaj uključuje i tvoje
ime?"
"Ne!"
Murbela uzdahnu. "Zarobili smo golu", reče ona. "Došao je sa juga prerušen u
Tleilaksa. Upravo sam se spremala da ga odvedem u krevet kada ste naišli."
Burzmali dohrama do njih. Lusila vide da je shvatio u kakvoj su opasnosti. Ovo
'krajnje sigurno mesto' zauzeli su neprijatelji. Ali neprijatelji nisu još
gotovo ništa saznali.
"Da li je gola povređen?" upita Burzmali.
"Još govori", odgovori Murbela. "Kako je to čudno."
"Ti nećeš odvesti golu u krevet", reče Lusila. "On spada u moja naročita
zaduženja!"
"Pošteno, Velika Uvažena Naložnice. Ali ja sam ga prva obeležila: već je
delimično zaveden."
Ona se još jednom bešćutno nasmeja, odbijajući da se povinuje, što zaprepasti
Lusilu. "Ovuda. Odande možete da posmatrate."
42.
Umri na Kaladanu!
Drevna zdravica
Dankan pokuša da se priseti gde se nalazi. Znao je da je Tormsa mrtav. Krv je
šiknula iz Tormsinih očiju. Da, toga se jasno sećao. Ušli su u neku mračnu
zgradu i odjednom je svuda oko njih blesnula svetlost. Dankan oseti da ga boli
potiljak. Od udarca? Pokušao je da se pokrene, ali njegovi mišići nisu hteli da
slušaju.
Sećao se da je sedeo na ivici neke prostrane čistine. U toku je bila igra s
loptom - neobične lopte odskakale su i letele bez nekog određenog smisla. Igrači
su bili mladići u svakodnevoj odeći sa... Giedi I!
"Vežbaju da budu starci", reče on. Sećao se da je samo to rekao.
Njegova pratilja, jedna lepa mlada žena, pogleda ga ne shvativši.
"Samo bi starci trebalo da se igraju napolju", reče on.
"Oh?"
Na to pitanje nije se moglo odgovoriti. Ućutkala ga je najjednostavnijim mogućim
gestom.
I sledećeg trenutka me izdala Harkonenima!
Znači, ovo je ipak bilo sećanje iz vremena pre no što je postao gola.
Gola!
Setio se benegeseritske Tvrđave na Gamuu. Njene biblioteke: holoslike i
putoslike atreidskog vojvode Leta I. Tegova sličnost nije bila slučajna: bio je
malo viši, ali je inače sve ostalo bilo gotovo istovetno - duguljasto, mršavo
lice sa orlovskim nosom, slavna atreidska harizma...
Teg!
Setio se poslednjeg velikodušnog čina starog bašara one noći na Gamuu.
Gde se nalazim?
Ovamo ga je doveo Tormsa. Kretali su se duž nekog zaraslog traga kroz predgrađe
Isajia. Baronije. Sneg je počeo da pada pre no što su prešli dve stotine metara
po tragu. Bio je mokar i lepio se na njih. Hladan, bedan sneg koji ih je naterao
da cvokoću posle samo jednog minuta. Zastali su da navuku kapuljače i zakopčaju
podstavljene jakne. Tada im je bilo bolje. Uskoro će se spustiti noć. Biće mnogo
hladnije.
"Tamo napred nalazi se neka vrsta zaklona", rekao je Tormsa. "U njemu ćemo
sačekati da se spusti noć."
Kako Dankan nije ništa odgovorio, Tormsa je dodao: "Nećemo moći da se zagrejemo
ali bar ćemo biti suvi."
Dankan je ugledao sive obrise naznačenog mesta na oko tri stotine koraka od
njih. Uzdizalo se u visinu otprilike kao dva sprata neke kuće iznad prljavog
snega. Odmah je prepoznao mesto: harkonenska isturena stražarnica. Ovde su
posmatrači prebrojavali (i ponekad ubijali) ljude koji su prolazili. Bila je
sagrađena od domorodačkog blata koje se na jednostavan način pretvorilo u
ogromne cigle tako što bi najpre bilo oblikovano u manje blatne cigle, a zatim
pregrejavano pomoću širokopojasnog sagorevača kakve su Harkoneni inače koristili
pri rasterivanju gomile.
Kada su doprli od nje, Dankan ugleda ostatke punopoljnog odbrambenog štitnika sa
otvorima za paljbu usmerenim prema onima koji se približavaju. Neko je pre mnogo
vremena smrskao taj sistem. Iskrivljene rupe u mreži polja bile su delimično
obrasle žbunjem. Ali otvori za paljbu ostali su slobodni. Oh, da - kako bi
omogućili onima unutra da vide ko im se približava.
Tormsa je zastao i oslušnuo, pažljivo ispitujući okolinu.
Dankan se zagledao u stražarnicu. Dobro ih se sećao. Ono što se sada nalazilo
pred njim predstavljalo je stvar koja je poput nekog deformisanog rastinja
izrasla iz prvobitnog cevastog semenja. Površina je bila u toj meri spržena da
je izgledala staklasta. Izrasline i izbočine odavale su mesta na kojima je bila
izložena suviše velikoj toploti. Erozija eona ostavila je tanane ogrebotine u
njoj, ali prvobitni oblik je ostao nedirnut. Podigao je pogled i prepoznao deo
starog suspenzorskog sistema liftova. Neko je na ispustu provizorno postavio
čekrk sa dizalicom.
Značilo je to da je otvor u punopoljnom štitniku bio nedavno napravljen.
Tormsa je nestao u tom otvoru.
Kao da je neko okrenuo prekidač i Dankanovo sećanje - vizija se izmeni. Nalazio
se u biblioteci ne-kugle sa Tegom. Projektor im je prikazivao moderni Isaji.
Pojam modernog čudno mu je zvučao. Baronija je bila moderan grad, ako se pod
modernim podrazumeva tehnološka udobnost koja je u skladu sa normama vremena.
Prevoz ljudi i materijala oslanjao se uglavnom na zrake koje su vodili
suspenzori i to u visinama. Nije bilo otvora u nivou tla. Upravo je to
objašnjavao Tegu.
Plan je bio fizički pretočen u grad u kome je svaki kvadratni metar vertikalnog
i horizontalnog prostora bio iskorišćen za stvari koje nisu bile u vezi sa
kretanjem namirnica i ljudi. Otvori za navodeće zrake zahtevali su samo onoliko
prostora koliko je bilo dovoljno da se prihvate univerzalne transportne kapsule
na oba kraja.
Teg je rekao: "Idealan oblik bio bi cevast, sa ravnim vrhom za 'toptere."
"Harkoneni su više voleli kvadrate i pravougaonike."
To je bilo tačno.
Dankan se jasno sećao Baronije, što ga je nateralo da se strese. Kroz nju su se
provlačile suspenzorske piste u obliku rupa za crve - neke su bile prave, neke
izuvijane, a neke su stremile uvis pod oštrim uglovima... gore, dole, postrance.
Sem kada su bili u pitanju pravougaoni apsoluti koji su predstavljali
harkonenski hir, Baronija je bila sagrađena prema jednom naročitom kriterijumu
stanovanja: maksimum izgradnje uz minimum potrošnje materijala.
"Zaravnjen vrh bio je jedini prostor namenjen ljudima u celoj toj prokletoj
stvari!" Prisetio se da je to rekao i Tegu i Lusili.
Gore na vrhu nalazili su se potkrovlja i stražarnice - duž ivica, na 'topterskim
pistama, na svim ulazima odozdo, oko svih parkova. Ljudi koji su živeli na vrhu
mogli su da zaborave na gomile telesa koja su živela u neposrednoj blizini, tik
ispod njih. Na vrh nisu smeli da dopru ni mirisi ni buka tog meteža. Sluge su
morale da se kupaju i oblače sanitetsku odeću pre no što bi se pojavljivale.
Teg je imao jedno pitanje: "Zašto je to masovno ljudstvo pristajalo da živi u
takvom jednom metežu?"
Odgovor je bio očigledan i on mu ga je objasnio. Napolju je bilo opasno. Gradski
upravljači su spoljašnji svet predstavljali još opasnijim nego što je on to u
stvari bio. Pored toga, svega je nekolicina nešto malo znala o boljem životu
napolju. Jedini bolji život za koji su oni čuli odvijao se na vrhu. A jedini put
da se tamo dospe bila je potpuna poniznost.
"To će se dogoditi i ti tu ništa ne možeš!"
Odzvanjao je jedan drugi glas u Dankanovoj glavi. Jasno ga je čuo.
Pol!
Kako je to bilo čudno, pomisli Dankan. To predviđanje bilo je isto onoliko
arogantno koliko i najkrhkija mentatska logika.
Nikada ranije nisam mislio da je Pol arogantan.
Dankan je zurio u vlastito lice u ogledalu. Delom svoje svesti shvatio je da je
ovo bilo sećanje iz vremena pre no što je postao gola. Iznenada, pred njim se
stvori neko drugo ogledalo, u kome je video svoje lice, ali izmenjeno. To
tamnoputo okruglo lice postojalo je sve grublje - onakvo kakvo bi i njegovo
moglo da bude kada sazri. On se zagleda u vlastite oči. Da, to su bile njegove
oči. Jednom je čuo kako neko opisuje njegove oči kao 'modele pećina'. Bile su
duboko usađene ispod obrva, a iznad visokih jagodica. Rečeno mu je da je teško
odrediti da li su mu oči tamnoplave ili tamnozelene, sem u slučaju ako je
osvetljenje bilo pravo.
To mu je rekla jedna žena. Nije mogao da je se seti. Pokušao je da ispruži ruke
i dodirne kosu, ali one ga nisu poslušale. Prisetio se da mu je kosa obojena. Ko
je to učinio? Neka starica. Kosa mu više nije bila kapa od tamnih kovrdža.
Vojvoda Leto zurio je u njega sa dovratka dnevne sobe na Kaladanu.
"Sada ćemo jesti", rekao je Vojvoda. Bila je to kraljevska naredba iz koje je
aroganciju uklonio prefinjeni osmeh što je govorio: "Neko je morao i to da
kaže."
Šta se dešava sa mojim umom?
Setio se da je sledio Tormsu do mesta na kome je, prema Tormsinoj tvrdnji,
trebalo da ih čeka ne-brod.
Bila je to jedna velika zgrada koja se uzdizala u noć. Ispod veće građevine
nalazilo se nekoliiko manjih spoljašnjih zgrada. Činilo se da su naseljene. U
njima su se mogli čuti glasovi i zvuci mašina. Na uskim prozorima nije se
pojavilo nijedno lice. Nijedna vrata se nisu otvorila. Dok su prolazili pored
većih zgrada Dankan je osetio miris jela. To ga je podsetilo da su toga dana
jeli samo kožnate trake koje je Tormsa zvao 'hranom za put'.
Ušli su u mračnu zgradu.
Zaslepila ih je svetlost.
Tormsine oči eksplodirale su u krvi.
Tama.
Dankan se zagleda u ženino lice. I ranije je viđao lica poput ovoga: jedinstvena
trodimenzionalna slika preuzeta iz neke duže holo-sekvence. Gde je to bilo? Gde
je to video? Lice je bilo gotovo ovalno, sa tek neznatno proširenim čelom koje
je kvarilo
njegove inače savršene crte.
Ona progovori: "Zovem se Murbela. Toga se nećeš sećati, ali delim to s tobom
sada, u ovom trenutku, kada te obdelavam. Izabrala sam te."
Sećam te se, Murbela.
Zelene oči bile su širom otvorene ispod zasvođenih obrva, tako da joj je lice
bilo podeljeno na središnju oblast u koju su ulazili brada i mala usta, a koje
je trebalo naknadno ispitati. Usta su bila puna i on je znao da se mogu napućiti
tokom sna.
Zelene oči zagledaše se u njegove. Kako je samo hladan bio taj pogled. U njemu
se krila moć.
Nešto dodirnu njegov obraz.
On otvori oči. Ovo nije bilo sećanje! Ovo se događalo upravo sada!
Murbela! Bila je ovde, pa ga je napustila. Sada se vratila. Prisetio se da se
probudio nag na nekoj površini... jastuku za spavanje. Prepoznao ga je pod
rukama. Murbela se skidala iznad njega, dok su ga njene zelene oči neverovatno
prodorno posmatrale. Počela je istovremeno da ga dodiruje na bezbroj mesta. Iz
njenih usta dopiralo je nežno mrmljanje.
Osetio je blagu erekciju, gotovo bolnu u svojoj krutosti.
Nije bio u stanju da se odupre. Njene ruke klizile su preko njegovog tela. Njen
jezik. Mrmljanje! Njene usne dodirivale su ga po celom telu. Bradavice njenih
grudi lagano su mu prelazile preko obraza, prsa. Kada joj je uhvatio pogled
propoznao je u njemu svesno ustrojstvo.
Murbela se vratila i počela ispočetka!
Preko njenog desnog ramena ugledao je prostrani prozor od plaza i Lusilu i
Burzmalja iza te prepreke. Da li je to bio san? Burzmali je priljubio dlanove uz
plaz. Lusila je stajala prekrštenih ruku, sa mešavinom besa i znatiželje na
licu. Murbela mu promrmlja u desno uvo: "Moje ruke su kao vatra."
Telom je sakrivala lica iza plaza. Osećao je vatru gde god bi ga dodirnula.
Iznenada, plamen mu zahvati um. Skrivena mesta u njemu oživeše. Pred očima su mu
prolazile crvene kapsule poput niza sjajnih kobasica. Osetio je kako gori. Eno
jedne pune kapsule; uzbuđenje mu se širilo kroz svest. Te kapsule! Prepoznao ih
je! To je bio on... bile su...
Svi Dankani Ajdahoi, original i niz gola sjatiše mu se u umu. Podsećali su na
mahune koje prskaju i odriču svako drugo postojanje sem sopstvenog. Ugledao je
sebe kako leži smrvljen ispod jednog velikog crva sa ljudskim licem.
"Proklet da si, Leto!"
Smrvljen, smrvljen, smrvljen... stalno iz početka.
Pao je proboden sardaukarskim mačem. Bol je eksplodirao u jasni sjaj koji je
progutala tama.
Poginuo je u 'topteru koji se srušio. Pao je proboden nožem Ribogovornice-ubice.
Umirao je, umirao, umirao.
I ponovo živeo.
Preplavilo ga je toliko sećanja da se upita kako je uspevao da ih sva sačuva.
Prijatnost koju je osetio držeći tek rođenu kćer u naručju. Mošusni mirisi neke
vatrene žene. Raznovrsni ukusi danijanskog odličnog vina. Zadihanost i
iscrpljenost posle napornih vežbi na podijumu.
Akslotl rezervoari!
Sećao se kako se pojavljuje stalno ispočetka: jarke svetlosti i nežnih
mehaničkih ruku. Ruke su ga okretale i on je, neusredištenim i nejasnim pogledom
navorođenčeta, video veliku gomilu ženskog tela... čudovišnu u svojoj
nepokretnosti usled debljine... Lavirint tamnih cevi povezivao je njeno telo sa
ogromnim metalnim kontejnerima.
Akslotl rezervoar?
Dahtao je zahvaćen nizom sećanja koja su se talasavo slivala u njega. Svi ti
životi! Svi ti životi!
Sada se sećao onoga što su Tleilaksi usadili u njega, uronili mu u svest, onoga
što je čekalo na ovaj trenutak u kome je trebalo da ga zavede jedna
benegeseritska Utiskivačica.
Ovo je bila Murbela, a ona nije pripadala redu Bene Geserita.
Doduše, ona se nalazila ovde, na dohvat ruke, tako da je tleilaško ustrojstvo
preuzelo na sebe brigu oko njegovih reakcija. Dankan je nežno mrmljao i
dodirivao je s takvom spretnošću da to zaprepasti Murbelu. Ne bi trebalo toliko
da učestvuješ! Ne na ovaj način! Desnom rukom držao joj je usne vagine dok joj
je levom milovao donje pršljenove kičme. U isto vreme njegove usne nežno su
prelazile preko njenog nosa, zatim se spuštale do njenih usana, te nastavile ka
levom pazuhu.
A za sve to vreme nežno je mrmljao u ritmu koji je pulsirao njenim telom,
uključivao je... slabio joj volju...
Pokušala je da se odvoji od njega kada je počeo da kod nje izaziva učestalije
odgovore.
Otkud je znao da treba da me dodirne na tom mestu u tom trenutku? I tom! I tom!
Oh, sveta steno Dura, otkud on to zna?
Dankan primeti da joj se grudi nadimaju, a nozdrve skupljaju. Video je da joj se
bradavice ukrućuju i da se oko njih stvara tamni obruč. Zamrmljala je i široko
razmakla noge.
Uvažena Naložnice, pomozi mi!
Jedina Uvažena Naložnica koje je mogla da se seti bila je na sigurnom i od ove
prostorije delila su je zabravljena vrata i prepreka od plaza.
Murbelu preplavi očajnička energija. Odgovarala je na jedini način na koji je
znala: dodirom, milovanjem, koristeći se svim vidovima tehnike koju je tako
brižljivo izučavala tokom dugih godina svoga šegrtovanja.
Na sve to što bi učinila, Dankan je spremno odgovarao nekim neobuzdanim,
stimulativnim protivpokretom. Murbela shvati da više nije u stanju da vodi
računa o svojim odgovorima. Reagavala je automatski, crpeći znanje iz izvora
koji je bio dublji od onog koji je zaposela njena obuka. Osetila je kako joj se
stežu vaginalni mišići. Osetila je kako se ubrzano vlaži. Kada je Dankan prodro
u nju čula je kako stenje. Njene ruke, šake, noge, čitavo njeno telo kretalo se
u saglasnosti sa oba sistema - dobro uvežbanim automatizmom i veoma duboko
uronjenom svešću o drugačijim potrebama.
Kako mu je uspelo?
Talasi pomamnih kontrakcija krenuše od glatkih mišića karlice. Osetila je njegov
istovremeni odgovor, kao i jak mlaz ejakulacije. To je još više pojačalo njene
odgovore. Pomamno pulsiranje nasrnu iz kontrakcija njene vagine... napolje...
napolje. Ekstaza joj je razorila čitav sistem osećanja. Naspram kapaka ugledala
je odsjaj belila. Svaki mišić podrhtavao joj je u ekstazi kakvu nije ni sanjala
da može da doživi.
Talasi ponovo pokuljaše napolje.
Ponovo i ponovo.
Ona im izgubi broj.
Kada je Dankan mrmljao i ona je mrmljala i talasi su ponovo kuljali napolje.
I ponovo...
Nije bila svesna proticanja vremena, ni okoline, već samo ovog uranjanja u jednu
beskonačnu ekstazu.
Istovremeno je želela da ekstaza večno potraje, a i da se okonča. Ovo ne bi
trebalo da se događa jednoj ženi! Uvažena Naložnica ne bi trebalo to da iskusi.
Pomoću ovakvih osećanja vladalo se muškarcima.
Dankan izroni iz ustrojstva odgovora koji su bili uneti u njega. Postojalo je
još nešto što je trebalo da obavi. Nije mogao da se seti šta je to bilo.
Lusila?
Zamišljao ju je mrtvu pred sobom. Ali ova žena nije bila Lusila; ovo je bila...
ovo je bila Murbela.
U njemu je ostalo još vrlo malo snage. Podigao se sa Murbele i uspeo da zadrži
na kolenima. Njene šake su se uzbuđeno pokretale, ali on nije mogao da razume
zašto.
Murbela pokuša da odgurne Dankana od sebe, ali njega nije bilo. Istog časa je
otvorila oči.
Dankan je klečao nad njom. Nije imala pojma koliko je vremena prošlo. Pokušala
je da prikupi snagu i ustane, ali nije uspela. Polako joj se vraćala moć
rasuđivanja.
Zagledala se u Dankanove oči, shvativši u tom trenutku ko mora da je bio taj
muškarac. Muškarac? Bio je to samo mladić. Ali činio je stvari... stvari... Sve
Uvažene Naložnice bile su upozorene. Postojao je gola koga su Tleilaksi
naoružali zabranjenim znanjem. Taj gola mora biti ubijen!
U njene mišiće nahrupi slabi priliv snage. Ona se uzdiže na laktove. Boreći se
za vazduh, pokušala je da se otkotrlja od njega, ali samo pade nazad na mekanu
površinu.
Svetog mu kamena Dura! Ovom muškarcu ne sme biti dozvoljeno da živi! Bio je gola
i bio je u stanju da čini stvari koje su bile dozvoljene samo Uvaženim
Naložnicama. Istovremeno je želela da nasrne na njega i da ga ponovo povuče na
sebe. Ekstaza! Znala je da bi u ovom trenutku učinila sve što bi od nje
zatražio. Učinila bi to za njega.
Ne! Moram ga ubiti!
Ona se još jednom podiže na laktove i iz tog položaja uspe da sedne. Zamućenim
pogledom osmotri prozor iza koga je zatvorila Veliku Uvaženu Naložnicu i vodiča.
Još su tamo stajali i posmatrali ih. Lice muškarca bilo je rumeno. Lice Velike
Uvažene Naložnice bilo je nepokretno, kao sam kamen Dura.
Kako može tako mirno da stoji posle svega što je ovde videla? Velika Uvažena
Naložnica mora ubiti golu!
Murbela dade znak ženi iza plaza i otkotrlja se do zaključanih vrata koja su se
nalazila pored jastuka za spavanje. Jedva je uspela da odmandali i otvori vrata
pre no što je ponovo pala. Podigla je pogled prema mladiću koji je klečao. Znoj
se presijavao na njegovom telu. Njegovom divnom telu...
Ne!
Očajanje je primora da se ponovo spusti na pod. Prvo je klečala i tek je snagom
volje uspela da ustane. Vraćala joj se snaga, ali kolena su joj i dalje klecala
dok je posrtala oko podnožja jastuka za spavanje.
Sama ću to učiniti bez razmišljanja. Moram to učiniti.
Telo joj se previjalo s jedne na drugu stranu. Pokušala je da povrati ravnotežu
i da usmeri udarac prema njegovom vratu.
Ovaj udarac dobro je naučila tokom dugih časova uvežbavanja. Njime bi trebalo da
mu slomije grkljan. Žrtva bi se trenutno ugušila.
Dankan s lakoćom izbeže udarac, ali bio je spor... spor.
Murbela gotovo pade pored njega, ali je zadržaše ruke Velike Uvažene Naložnice.
"Ubij ga", zadahta Murbela. On je taj na koga su nas upozorili. On je taj!
Murbela oseti nečije ruku na vratu, nečije prste kako pomamno pritiskaju
spletove nerava ispod ušiju.
Poslednje što je Murbela čula pre no što se onesvestila bile
su reči Velike Uvažene Naložnice: "Nikoga nećemo ubiti. Ovaj gola ide na Rakis."
43.
Do najgoreg mogućeg suparništva dolazi među jedinkama istoga roda. Vrsta razara
potrebe. Rast ograničava potrebu koja je prisutna i u najmanjem obimu. I
najmanji povoljni uslov kontroliše stopu rasta. (Zakon minimuma)
Iz 'Arakiskih lekcija'
Zgrada se nalazila malo podalje od jedne široke avenije iza zaklona od drveća i
s pažnjom održavanih cvetnih živica. Živice su stvarale lavirint sa belim
stubovima čovečje visine koji su razgraničavali zasađene oblasti. Svako vozilo
koje je ulazilo ili izlazilo smelo je da se kreće samo puzeći. Tegova vojnička
svest sve ovo pomno zabeleži dok ga je oklopljeno površinsko vozilo nosilo prema
vratima. Ratni maršal Muzafar, koji se pored njega jedini nalazio u zadnjem delu
kola, shvati šta to Teg uočava te reče:
"Odozgo nas štiti sistem uzdužnog snopa."
Jedan vojnik u kamuflažnoj unifomi sa dugačkom laserskom puškom prebačenom preko
ramena otvori vrata i stade u stavu mirno kada ugleda Muzafara.
Teg krenu za njim. Prepoznao je ovo mesto. Bila je to jedna od 'sigurnih' adresa
koje mu je nabavila benegeseritska služba bezbednosti. Očigledno je da je
obaveštenje koje je posedovalo Sestrinstvo bilo zastarelo. Doduše, odnedavno
zastarelo, jer Muuzafar ničim nije pokazao da bi Teg trebalo da zna za ovo
mesto.
Dok su koračali prema vratima Teg primeti da je još jedan zaštitni sistem, koji
je uočio pri svom prvom obilasku Isajia, ostao netaknut. Sastojao se od stubova
duž prepreka od drveća i živica koji su se tek neznatno razlikovali. Ti stubovi
bili su skenlaseri kojima se upravljalo iz jedne od odaja u zgradi. Konektori u
obliku dijamanata 'očitavali' su oblast između njih i zgrade. Na najmanji dodir
dugmeta u stražarskoj odaji skenlaseri bi iseckali na komade sve živo što bi se
našlo u njihovom polju dejstva.
Muzafar zastade na vratima i zagleda se u Tega. "Uvažena Naložnica koju ćete
ovde sresti najmoćnija je od svih koje su ovamo došle. Zadovoljava se samo
potpunom pokornošću."
"Treba li to da shvatim kao upozorenje?"
"Mislio sam da ćete razumeti. Oslovljavajte je samo sa Uvažena Naložnice. Nikako
drugačije. Ulazimo. Bio sam tako slobodan da vam nabavim novu uniformu."
Prostoriju u koju ga Muzafar uvede Teg nije video tokom svoje prethodne posete.
Bila je mala i natrpana crno obloženim kutijama koje su otkucavale; za njih
dvojicu ostalo je malo prostora. Mesto je osvetljavala jedna jedina žuta sjajna
kugla. Muzafar se smesti u uglu, dok je Teg skidao kruto i izgužvano jednodelno
odelo koje nije menjao otkada je napustio ne-kuglu.
"Izvinite što vam ne mogu ponuditi i da se okupate", reče Muzafar. "Ne smemo
odugovlačiti. Ona postaje nestrpljiva.
Teg kao da je, promenivši odelo, postao nova ličnost. Crna odora bila je upravo
onakva na kakvu je navikao; čak su i oznake čina bile istovetne. Znači, pred
Uvaženom Naložnicom trebalo je da se pojavi bašar Sestrinstva. Zanimljivo. Još
jednom se u punoj meri osećao kao bašar, mada ga to moćno osećanje nikada nije
ni napustilo. Doduše, uniforma ga je upotpunila i obznanila kao bašara. U ovoj
odori nije bilo potrebno da na bilo koji drugi način ističe ko je.
"Tako je već bolje", primeti Muzafar dok je izvodio Tega u ulazni hodnik i
kretao se prema vratima kojih se Teg sećao. Da, ovde je sreo 'sigurne' veze.
Tada je i uočio način rada sobnih uređaja koji izgleda nisu bili menjani. Nizovi
mikroskopskih komeja oivičavali su tavanicu i zidove, zaklonjeni srebrnim
vođicama za lebdeće sjajne kugle.
Posmatrani ne vidi posmatrače, pomisli Teg. A posmatrači imaju milijardu očiju.
Njegova dvostruka vizija govorila mu je da ga ovde očekuje opasnost, ali ne i
trenutno nasilje.
Ova prostorija, oko pet metara dugačka i četiri metra široka, predstavljala je
mesto na kome su se obavljali poslovi na visokom nivou. Kao protivvrednost novcu
ovde se na uvid nije davala roba. Ljudi su na ovom mestu viđali samo prenosive
ekvivalente svega što je važilo kao valuta - možda melanž ili savršeno oblo sos-
kamenje veličine očne jabučice, koje je odjednom postajalo sjajno i meko ili je
zračilo menjajući se poput duge u zavisnosti od svetlosti što je padala na njega
ili od tela što ga je dodirivalo. Ovo je bilo mesto na kome su se danikin
melanža ili naborana kesica sos-kamenja primali kao nešto prirodno. Cena neke
planete mogla se ovde izmeniti samo klimanjem glave, treptajem oka ili
mrmljanjem. Ovde nikad neće biti viđen novčanik sa novcem. Najpribližnija stvar
tome mogli bi biti tanki kovčežići od transluksa, iz čije bi unutrašnjosti, koja
je bila zaštićena od otrova, izlazili još tanji listovi ridulijanskog kristala
sa veoma velikim ispisanim brojevima i podacima koji se nisu mogli krivotvoriti.
"Ovo je banka", reče Teg.
"Šta?" Muzafar je zurio u zatvorena vrata na suprotnom zidu. "Oh, da. Uskoro će
stići."
"Ona nas, razume se, sada promatra."
Muzafar ništa ne odgovori, ali izgledao je smrknut.
Teg se osvrnu oko sebe. Da li se išta izmenilo od njegove prethodne posete? Nije
primetio nikakve značajne promene. Pitao se da li se svetilišta poput ovog
uopšte menjaju tokom eona. Na podu se nalazio vlažan tepih, mekan i beo poput
stomaka krznatog kita. Svetlucao je lažnom vlažnoću, koju je samo vično oko
moglo da otkrije. Golo stopalo (ovo mesto nikad nije videlo golo stopalo)
osećalo bi se na njemu kao da ga nešto suvo miluje.
U središtu prostorije nalazio se uzan sto dugačak oko dva metra. Ploča mu je
bila najmanje dvadeset milimetara debela. Teg je nagađao da je od danijanske
đakarande. Duboka smeđa površina bila je uglačana do te mere da je njen sjaj
upijao lik, a duboko ispod same površine nazirale su se vene nalik na rečne
tokove. Oko stola su se nalazile samo četiri admiralske stolice - stolice koje
je napravio neki majstor umetnik od istog drveta od koga je bio i sto, dok je
sedišta i naslone tapacirao lurkožom u tonu uglačanog drveta.
Samo četiri stolice. Više bi bilo preterano. Prošli put nije isprobao nijednu od
stolica, a nije seo ni sada, mada je znao s čime bi se njegovo telo tamo susrelo
- sa udobnošću gotovo ravnoj onoj koju su pružale prezrene psu-naslonjače.
Razume se, nisu se s njima mogle meriti u pogledu mekoće i podudaranja sa
telesnim oblinama. Suvišna udobnost može onoga ko sedi da namami na opuštanje.
Ova prostorija i njen nameštaj jasno su govorili: "Osećaj se udobno, ali ostani
budan."
Tegu pade na um da čovek koji se nađe na ovom mestu mora biti ne samo razuman,
već da mu i leđa moraju biti zaštićena. Do tog zaključka došao je još pri
prethodnoj poseti i njegovo mišljenje nije se promenilo.
Nije bilo prozora, sem onih koje je video spolja i na kojima su poigravale
linije svetlosti - energetske prepreke koje su služile za odbijanje nasilnika i
onemogućavanje bekstva. Teg je znao da takve prepreke same po sebi predstavljaju
opasnost, ali bilo je važno ono što se pod njima podrazumevalo. Količina
energije potrebna za njihovo napajanje bila bi dovoljna da se jedan veliki grad
snabdeva strujom tokom života najstarijeg stanovnika.
Ovo rasipanje bogatstva nije bilo slučajno.
Vrata koja je Muzafar posmatrao otvoriše se lakim trzajem.
Opasnost!
Jedna žena u svetlucavoj zlatnoj odori skliznu u prostoriju. Tkanina se
prelivala u crvenožutim nijansama.
Bila je stara!
Teg nije očekivao ženu toliko zašlu u godine. Lice joj je bilo poput neke
izborane maske. Oči duboko usađene i ledeno zelene. Nos joj je ličio na
produženi kljun čija je senka dodirivala tanke usne i sledila oštri ugao brade.
Crna okrugla kapica gotovo joj je prekrivala sedu kosu.
Muzafar se pokloni.
"Ostavi nas", reče ona.
On se udalji bez reči kroz vrata na koja je ona ušla. Kada se vrata za njim
zatvoriše, Teg joj se obrati: "Uvažena Naložnice."
"Znači, vi mislite da je ovo banka." U glasu joj se osećalo lagano podrhtavanje.
"Razume se."
"Uvek postoji način da se transferišu velike sume novca ili da se proda sila",
reče ona. "Ne govorim o sili koja pokreće fabrike, već o sili koja vlada
Ijudima."
"A za to uvek postoje čudni nazivi kao što su vlada, društvo ili civilizacija",
odgovori Teg.
"Pretpostavljala sam da ste veoma inteligentni", reče ona.
Zatim izvuče jednu od stolica i sede, ali ne dade Tegu nikakav znak da bi i on
to trebalo da učni. "Sebe zamišljam kao bankara. To me pošteđuje mnogih
zbrkanih, bednih i preopširnih izlaganja." Teg ništa ne odgovori. Izgleda da i
nije bilo potrebe da učini tako nešto. Nastavio je da je proučava.
"Zašto me tako posmatrate?" upita ona.
"Nisam očekivao da ćete biti tako stari", reče on.
"He, he, he. Imamo mi za vas mnoga iznenađenja, bašare. Kasnije će možda neka
mlada Uvažena Naložnica promrmljati svoje ime dok vas bude obeležavala.
Zahvalite Duru ako se to dogodi."
On klimnu, ne shvativši baš mnogo od onoga što je rekla.
"Ova zgrada je takođe stara", reče ona. "Posmatrala sam vas dok ste ulazili. Da
li vas i to iznenađuje? Ili možda ne?"
"Ne."
"Ova zgrada nije pretrpela neke veće promene nekoliko hiljada godina. Sagrađena
je od materijala koji će još dugo trajati."
On pogledom okrznu sto.
"Oh, ne mislim na drvo. Ispod njega su polatin, polaz i prombat. Tri P-a koji
nikada ne izneveravaju nužnost."
Teg je i dalje ćutao.
"Nužnost", reče ona. "Da li imate primedbi na nužne stvari koje su vas snašle?"
"Moje primedbe nisu od značaja", odgovori on. Šta to želi da dokuči? Bilo je
jasno da ga proučava. Kao i on nju.
"Smatrate li da se neko ikada pobunio protiv onoga što ste mu učinili?"
"Nesumnjivo."
"Vi ste po prirodi zapovednik, bašare. Smatram da ćete nam biti od velike
koristi."
"Oduvek sam mislio da sam od najveće koristi sam sebi."
"Bašare! Pogledajte me u oči!"
On posluša i primeti kako joj se sitne narandžaste pege javljuju na beonjačama.
Osećanje opasnosti bilo je veoma snažno.
"Ako ikada budete videli da su mi oči potpuno narandžaste, čuvajte se!" reče
ona. "To će značiti da ste me uvredili jače nego što to mogu da dopustim."
On klimnu u znak da je razumeo.
"Dopada mi se to što umete da zapovedate, ali sa mnom to nije slučaj! Dobri ste
da zapovedate šljamu i to je jedina uloga koju imamo za takve kao što ste vi."
"Šljam?"
Ona nemarno odmahnu rukom. "Onima napolju. Poznajete ih. Nisu baš mnogo
radoznali. Nikakva važna pitanja nikada ne dopiru do njihove svesti."
"Pretpostavljao sam da tako mislite."
"Radimo na tome da tako i ostane", složi se ona. "Ono što dopre do njih to je
već prošlo kroz gust filter koji ne propušta ništa od onoga što nema trenutnu
vrednost za opstanak."
"Bez važnih pitanja", bocnu je on.
"Uvređeni ste, ali ne mari", reče ona. "Za one napolju važna pitanja su: 'Hoću
li danas jesti?"Da li za noćas imam zaklon koji neće pohoditi napadači ili
gamad?' Luksuz? Luksuz predstavlja imati drogu ili pripadnika suprotnog pola
koji je u stanju da za neko vreme zauzdava zver."
A ti si ta zver, pomisli on.
"Trošim na vas izvesno vreme, bašare, jer shvatam da nam možete biti od veće
koristi nego Muzafar. A on je odista vredan. Upravo u ovom trenutku ga
isplaćujemo što vas je doveo u dobrom stanju."
Pošto je Teg i dalje ćutao ona se zakikota. "Ne smatrate da ste u dobrom
stanju?"
Teg ostade nem. Da mu nisu u hranu stavili neku drogu? Razabirao je treperenje u
udvostručenoj viziji, ali nasilja je iz nje nestalo posle povlačenja
narandžastih pega iz očiju Uvažene Naložnice. Doduše, trebalo je izbegavati
njena stopala. Ona su predstavljala ubojito oružje.
"Stvar je samo u tome što vi o šljamu imate pogrešno mišljenje", nastavi ona.
Srećom, on sam sebe ograničava do krajnjih granica. Negde u dubini svoje
najdublje svesti oni su toga svesni, ali nisu u prilici da vreme troše na bilo
šta drugo što nije u neposrednoj vezi sa opstankom."
"Ne mogu postati bolji?" upita on.
"Ne smeju postati bolji! Oh, staramo se da samopoboljšanje ostane njihov veliki
hir. Razume se, od toga nikada nema ništa."
"Još jedan luksuz koji im je zabranjen", reče on.
"To nije luksuz! Nepostojanje! Ono mora biti zatvoreno za sva vremena iza
prepreke koju volimo da nazivamo zaštitničkim neznanjem."
"Ono što ne znaš ne može te povrediti."
"Bašare, ne dopada mi se vaš ton."
Narandžaste pege ponovo zaigraše u njenim očima. Međutim, osećanje nasilja
iščeze čim se ona ponovo zakikota. "Ono čega se čuvate suprotno je onome-što-ne-
znate. Podučavamo da novo znanje može biti opasno. Jasno vam je šta iz toga
proističe: svako novo znanje znači ne-opstanak!"
Vrata iza Uvažene Naložnice se otvoriše da propuste Muzafara koji se vratio. Bio
je to neki drugi Muzafar; lice mu je sijalo, a oči blistale. On kruto stade iza
stolice Uvažene Naložnice.
"Jednog dana moći ću i vama da dozvolim da ovako stojite iza mene", reče ona. "U
mojoj je moći da to učinim."
Šta li su učinile Muzafaru? upita se Teg. Čovek je izgledao kao da je drogiran.
"Jasno vam je da posedujem moć?" upita ona.
On pročisti grlo. "To je očigledno."
"Ne zaboravite da sam ja bankar. Upravo smo izvršili uplatu na račun našeg
vernog Muzafara. Da li si nam zahvalan, Muzafare?"
"Jesam, Uvažena Naložnice." Glas mu je bio rapav.
"Sigurna sam da u glavnim crtama shvatate o kakvoj je vrsti sile reč, bašare",
reče ona. "Bene Geserite su vas dobro obučile. Dosta su talentovane, ali bojim
se da nisu talentovane u onoj meri u kojoj smo to mi."
"A meni je rečeno da ste veoma brojne", reče on.
"Ključ nije u našoj brojnosti, bašare. Sila kakvu mi posedujemo može se usmeriti
tako da i mali broj može njome upravljati."
On pomisli da ga podseća na neku časnu majku, jer je davala odgovore koji nisu
mnogo otkrivali.
"U suštini", reče ona, "sila kao što je naša može da postane sastavni deo
opstanka mnogih ljudi. Tada bi nam za vladavinu bila dovoljna i pretnja da naša
naklonost može prestati." Ona baci pogled preko ramena. "Muzafare, da li bi ti
želeo da izgubiš našu naklonost?"
"Ne, Uvažena Naložnice." Doslovce se stresao!
"Pronašli ste neku novu drogu", primeti Teg.
Njen smeh bio je spontan, glasan i gotovo razuzdan. "Ne, bašare! Imamo staru."
"Pretvorićete me u zavisnika?"
"Poput svih onih kojima vladamo, bašare, i vi imate mogućnost izbora: smrt ili
pokornost."
"To je baš stari izbor", složi se on. U čemu se sastojala neposredna pretnja?
Nije mogao da oseti nasilje. Upravo suprotno. Njegova dvostruka vizija prikazala
mu je izlomljene odseve krajnje čulnih prizvuka. Zar su se nadali da mogu nešto
utisnuti?
Ona mu se nasmeši; izraz lica bio joj je rečit, ali ispod te rečitosti krilo se
nešto ledeno.
"Hoće li nam služiti, Muzafare?"
"Verujem da hoće, Uvažana Naložnice."
Teg se namršti dok je razmišljao. Postojalo je nešto krajnje zlo u vezi s ovim
parom. Prkosili su svakoj moralnosti na osnovu kojih je gradio svoje ponašanje.
Prijalo mu je da se podseti kako nijedno od ovo dvoje ništa nije znalo o čudnoj
stvari koja mu je ubrzala reakcije.
Izgleda da su uživali u njegovoj zbunjenoj nelagodnosti.
Teg se malo smiri, shvativši da nijedno od ovo dvoje nije stvarno uživalo u
životu. Jasno je to u njima nazirao očima kojima ga je Sestrinstvo naučilo da
gleda. Uvažene Naložnice i Muzafar zaboravili su, ili, još verovatnije,
napustili su sve što je podsticalo opstanak ljudskih bića sposobnih za radost.
Mislio je da oni verovatno više nisu bili u stanju da pronađu radosti u svojim
vlastitim telima. Njihova egzistencija pre će biti da je egzistencija voajera,
večnih posmatrača koji sve vreme podsećaju kako je ranije bilo, pre no što su
počeli da se pretvaraju u ono što su sada - ma šta to bilo. Čak i kada bi duboko
ogrezli u izvođenju nečega što im je nekada pričinjavalo zadovoljstvo, morali bi
svaki put da posegnu za novim krajnostima kako bi makar dotakli ivice vlastitih
sećanja.
Osmeh Uvažene Naložnice postade širi, otkrivši niz sjajno belih zuba. "Pogledaj
ga, Muzafare. On ni ne sumnja šta smo mi sve u stanju da učinimo."
Teg je ovo čuo, ali i video očima koje su obučile Bene Geserite. Nijedan
miligram prostodušnosti nije preostao u ovo dvoje. Njih ništa nije moglo
iznenaditi. Za njih ništa nije moglo biti odista novo. Pa ipak, kovali su zavere
i izmišljali, nadajući se da će ova krajnost izazvati uzbuđenje koga su se
sećali. Znali su da se to neće dogoditi, razume se, ali očekivali su da iz tog
iskustva izvuku samo još više uspaljenog besa koji će im poslužiti kao osnov za
oblikovanje novog pokušaja da dosegnu nedohvatljivo. To je bio njihov način
razmišljanja.
Teg im isporuči osmeh, koristeći se do krajnjih granica umećem koje je stekao
kod Bene Geserita. Bio je to osmeh pun sažaljenja i pravog zadovoljstva zbog
vlastitog postojanja. Znao je da je to najveća uvreda koja im se može uputiti i
video je da je pogodila cilj. Muzafar ga mrko pagleda. Oči Uvažene Naložnice
postaše najpre narandžaste od besa, da bi se zatim raširile u iznenađenju, a
tada, sasvim lagano, u njima poče da se očitava zadovoljstvo. Ovo nije
očekivala! Bilo je to nešto novo za nju!
"Muzafare", reče ona dok joj se narandžasta boja povlačila iz očiju, "dovedi
Uvaženu Naložnicu koja je izabrana da obeleži našeg bašara."
Dvostruka vizija upozori Tega na neposrednu opasnost i on konačno shvati. Mogao
je da oseti kako se svest o njegovoj vlastitoj budućnosti širi prema napolje,
poput talasa, dok sila raste u njemu. Nastavljala se divlja promena u njegovoj
unutrašnjosti! Osećao je kako se energija širi. Sa njom dođoše razumevanje i
mogućnost izbora. On ugleda sebe u obliku kovitlaca kako divlja kroz ovu zgradu,
ostavlja za sobom razbacana tela (među njima Muzafara i Uvaženu Naložnicu) te
čitav ovaj kompleks koji je posle njegovog odlaska ličio na klanicu.
Moram li to učiniti? upita se on.
Svako koga ubije tražiće nove žrtve. Doduše, shvatao je potrebu svega toga, kao
i što je konačno shvatio Tiraninov plan. Bol koji je video da će doživeti umalo
ga nije naterao da krikne, ali nekako uspe da se uzdrži.
"Da, dovedite mi tu Uvaženu Naložnicu", reče on, svestan da je to jedna manje
koju će kasnije morati da traži kako bi je ubio na nekom drugom mestu u zgradi.
Najpre, mora zauzeti prostoriju iz koje se upravljalo skenlaserima.
44.
Oh, ti koji znaš koliko mi ovde patimo,
ne zaboravi nas u svojim molitvama.

Znak iznad Arakenskog polja za sletanje (Istorijski zapisi: Dar-es-Balat)'

Taraza je promatrala sneno lepršanje cvetnih latica naspram srebrnastog
jutarnjeg neba Rakisa. Nebo se prelivalo u opalskom sjaju koji, uprkos svim
svojim pripremama, nije predvidela. Rakis je bio pun iznenađenja. Ovde na ivici
krovne bašte u Dar-es-Balatu snažno se osećao prividan miris pomorandže koji je
nadjačavao sve ostale mirise.
Nikada ne podleži uverenju da si pronikao u dubine nekog mesta... ili nekog
ljudskog bića, podseti se ona. Razgovor kaji je vođen ovde napolju bio je
okončan, ali izgovorene misli izmenjene pre samo nekoliko minuta još su
odzvanjale unaokolo. Doduše, svi su se složili da je došlo vreme da se nešto
preduzme. Uskoro će Šeana 'igrati pred crvom' za njih i još jednom prikazati
svoje umeće.
Vaf i jedan novi predstavnik sveštenstva učestvovaće u tom svetom događaju, ali
Taraza je bila ubeđena da niko od njih nije znao pravu prirodu onoga čemu će
prisustvovati. Vaf se, razume se, dasađivao dok mu je pogled lutao unaokolo. Još
nije mogao da se oslobodi nepoverenja prema svemu što je video ili čuo, a to je
druge razdraživalo. Čudna je bila ta mešavina nepoverenja i straha proisteklog
iz činjenice da se nalazi na Rakisu. Branio se ispoljavajući bes prema svima,
smatrajući da ovde vladaju budale.
Odrade se vrati iz prostorije za sastanke i stade pored Taraze.
"Krajnje sam uznemirena zbog izveštaja sa Gamua", reče
Taraza. "Donosiš li nešto novo?"
"Ne. Stvari su tamo očigledno još haotične."
"Reci mi, Dar, šta misliš da bi trebalo da uradimo?"
"Stalno mi se motaju po glavi Tiraninove reči upućene Čenoi: 'Bene Geserit je
veoma blizu onoga što bi trebalo da bude, a ipak veoma daleko od toga.'"
Taraza pokaza prema otvorenoj pustinji s druge strane muzejskog gradskog kanata.
"On je još tamo napolju, Dar. Ubeđena sam u to." Taraza se okrenu, kako bi se
sučila sa Odrade. "I Šeana razgovara s njim."
"On je izgovorio tolike laži", reče Odrade.
"Nije lagao u vezi vlastitog preobražaja. Seti se šta je rekao. 'Svaki moj
nasledni deo nosiće zapreten u sebi deo moje svesti, izgubljen i bespomoćan -
bisere mene samog koji će se naslepo kretati u pesku, zasvagda uhvaćeni u
beskonačnom snu.'"
"Da ne veruješ suviše u moć tog sna?" zapita Odrade.
"Moramo obnoviti Tiraninovo ustrojstvo! Do najmanjih pojedinosti!"
Odrade uzdahnu, ali ništa ne reče.
"Nikada nemoj potcenjivati moć neke ideje", reče Taraza. "Atreidi su uvek bili
filozofi što se vladavine tiče. A filozofija je opasna, jer podstiče stvaranje
novih ideja."
Odrade je i dalje ćutala.
"Crv to sve nosi u sebi, Dar! Sve sile koje je pokrenuo još su u njemu."
"Da li ti to, Tar, pokušavaš da ubediš mene ili sebe?"
"Kažnjavam te, Dar. Upravo onako kako Tiranin još nas kažnjava."
"Zato što nismo ono što bi trebalo da budemo? Ahh, evo Šeane i ostalih."
"Crvov jezik, Dar. To je ono što je važno."
"Ako ti tako kažeš, Vrhovna majko."
Taraza uputi jedan ljutit pogled prema Odrade, koja pođe da pozdravi pridošlice.
Odrade je bila uznemirujuće potištena.
Šeanino prisustvo, doduše, podsetilo je Tarazu na cilj kome je težila. Prošle
noći Šeana je prikazala svoj ples, izvevši ga u velikoj odaji muzeja naspram
pozadine od tapiserija; bio je to egzotičan ples izveden naspram egzotične
začinske draperije na kojoj su bili prikazani pustinja i crvi. Ona kao da je
bila deo te draperije, prilika projektovana iz stilizovanih dina i njihovih
tanano izrađenih progonjenih crva. Taraza se setila kako je Šeanina smeđa kosa
vijorila u vrtoglavom plesu, izvijajući se u nejasnam luku. Svetlost sa strane
isticala je crvenkaste nijanse njene kose. Oči su joj bile zatvorene, ali to
nije bilo lice koje se odmara. Njena vatrena puna usta, širenje nozdrva i
izbačena brada odavali su uzbuđenje. U njenim pokretima ogledala se unutrašnja
složenost nabubrele mladosti.
Ples je njen jezik, pomisli Taraza. Odrade je u pravu. Gledajući ga mi ćemo ga
naučiti.
Vaf je ovog jutra izgledao nekako povučen. Teško je bilo odrediti da li njegove
tmurne oči gledaju prema napolje ili prema unutra.
Sa Vafom je bilo Tulušan, tamnoput i zgodan Rakijanac koga su sveštenici
izabrali za svoga predstavnika koji će prisustvovati današnjem 'svetom
dagađaju'. Taraza ga je upoznala tokom prikazivanja plesa i otkrila da Tulušan
na neki neobičan način nikada nema potrebu da kaže 'ali', mada je ta reč ipak
uvek bila prisutna u svemu što bi izgovorio. Savršeni birokrata. Bio je u pravu
što nije očekivao da će daleko stići, jer će uskoro doživeti jedno veliko
iznenađenje. To saznanje nije u njoj izazvalo nimalo sažaljenja prema njemu.
Tulušan je bio mladić mekih crta lica, suviše običan za tako poverljiv položaj.
Razume se, u njemu je bilo dosta toga što se nije primećivalo na prvi pogled.
Ali i manje od toga.
Vaf se uputi u drugi kraj bašte, ostavivši Odrade i Šeanu sa Tulušanom.
Gubitak mladog sveštenika mogao se podneti. To je uglavnom i objašnjavalo
činjenicu da je upravo on bio izabran za ovu pustolovinu. Govorilo joj je da je
dosegla upravo onaj nivo na kome se moglo očekivati nasilje. Taraza, daduše,
nije verovala da bi se jedna sveštenička klika usudila da nanese zlo Šeani.
Držaćemo se Šeane.
Imali su veoma napornu nedelju od dana kada su prisustvovali prikazivanju
seksualnog savršenstva kurvi. Bila je to i veoma uznemirujuća nedelja, kada je
jednom počela. Odrade je bila zaposlena oko Šeane. Taraza bi više volela da je
Lusili mogla da poveri ovaj zamorni zadatak oko obrazovanja, ali čovek se mora
zadovoljiti onim što ima pri ruci, a Odrade je očigledno bila najpodobnija osoba
za takvu vrstu podučavanja na čitavam Rakisu.
Taraza pogleda unazad prema pustinji. Čekali su na 'toptere iz Kina sa njihovim
teretom - veoma važnim posmatračima. VVP nisu još kasnili, ali su bili u žurbi,
kao što je uvek bio slučaj kod takvih ljudi.
Šeana je, izgleda, dobro napredovala u svom seksualnom vaspitanju, mada Taraza
nije imala visoko mišljenje o muškim učiteljima koje je Sestrinstvo imalo na
raspolaganju na Rakisu. Prve noći koju je ovde provela pozvala je jednog slugu
muškarca. Kasnije je ocenila da je uložila suviše truda za ono malo radosti i
zaborava koje joj je on doneo. A šta je to trebalo da zaboravi? Zboraviti je
značilo biti slab.
Nikada ne zaboravljaj!
Doduše, to je ono što su kurve radile. Trgovale su zaboravom. Uopšte nisu bile
svesne Tiraninovog neprekidnog uticaja koji je poput mengela stezao sudbinu
ljudi, niti potrebe da se taj uticaj okonča.
Taraza je prethodnog dana tajno prisluškivala seansu između Šeane i Odrade.
Zašto sam prisluškivala?
Devojčica i njena učiteljica nalazile su se ovde u bašti na krovu; sedele su
jedna naspram druge na klupama dok je jedan pokretni iksijanski prigušivač
prikrivao njihove reči od svakoga ko nije posedovao kodiranog prevodioca.
Prigušivač su pridržavali suspenzori tako da je lebdeo iznad njih dve poput
nekog čudnog kišobrana, poput crnog diska koji je projektovao smetnje što su
prikrivale pokrete njihovih usana i zvuk glasova.
Za Tarazu koja je stajala u dugačkoj prostoriji za sastanke sa sićušnim
prevodiocem u levom uvetu, lekcija što se odvijala bila je nalik na neko isto
tako iskrivljeno sećanje.
Kada su mene učili ovim stvarima, mi nismo znale šta kurve Raštrkanih sve mogu.
"Zašto se kaže da je u pitanju složenost seksa?" upita Šeana. "Muškarac koga si
sinoć poslala neprestano je to ponavljao."
"Mnogi veruju da to razumeju, Šeana. Možda niko nikada nije shvatio, jer takve
reči obično postavljaju veće zahteve umu nego telu."
"Zašto ne smem da iskoristim ništa od onoga što smo videle da čine Liceigrači?"
"Šeana, složenost se krije unutar složenosti. Seksualne sile su ljude nagonile i
na velika i na gnusna dela. Govorimo o 'seksualnoj snazi' i 'seksualnoj
energiji' i stvarima kao što su 'poriv želje koja navire'. Ne poričem da se
takve stvari mogu primetiti. Ali ono što mi ovde razmatramo jeste sila koja je
toliko moćna da može uništiti i tebe i sve što smatraš vrednim."
"To je ono što pokušavam da razumem. U čemu kurve greše?"
"One zanemaruju vrste u svom delanju, Šeana. Mislim da to već možeš osetiti.
Tiranin je to sigurno znao. Šta je drugo bila njegova Zlatna staza do vizija
seksualnih sila na delu koje stalno obnavljaju ljudski rod?"
"Zar kurve ne stvaraju?"
"One uglavnom pokušavaju da pomoću ove sile vladaju svojim svetovima."
"Izgleda da u tome i uspevaju."
"Ahhh, ali kakve protivsile time izazivaju?"
"Ne razumem."
"Znaš za Glas i kako njime možeš vladati nekim ljudima?"
"Ali ne svim."
"Tačno. Civilizacija koja se tokom dugog razdoblja izlaže Glasu razvija načine
da se prilagodi ovoj sili, sprečavajući na taj način da oni koji se koriste
Glasom njima manipulišu."
"Znači da postoje ljudi koji znaju kako da se odupru kurvama?"
"Nailazimo na nepogrešive znake da je tako. I to je jedan od razloga što se
nalazimo ovde na Rakisu."
"Hoće li kurve doći ovamo?"
"Bojim se da hoće. Žele da ovladaju jezgrom Starog carstva jer smatraju da će
nas lako pokoriti."
"Zar te ne plaši da mogu i pobediti?"
"Neće pobediti, Šeana. Budi uverena u to. One nam čine usluge."
"Kako to?"
Šeanin glas odzvanjao je Taraznim umom, koja je bila u šoku zbog Odradinih reči.
Koliko je Odrade znala? U sledećem trenutku Taraza shvati i upita se da li je
lekcija bila isto tako razumljiva i devojčici.
"Jezgro je statično, Šeana. Već hiljadama godina nalazimo se gotovo na mrtvoj
tački. Život i kretanje nalaze se 'tamo napolju' kod Raštrkanih koji se odupiru
kurvama. Bilo šta da učinimo, moramo taj otpor potpomoći."
Zvuk 'toptera koji su se približavali trgnu Tarazu iz sanjarenja i prisećanja.
VVP su stizali iz Kina. Još su bili dosta daleko, ali zvuk se kroz čist vazduh
nadaleko pronosi.
Dok je posmatrala nebo očekujući da ugleda 'toptere, Taraza je morala da prizna
da je Odradin način podučavanja dobar. Očigledno su dolazili u niskom letu i to
sa druge strane zgrade. To je bio pogrešan pravac, ali možda su poveli VVP na
kratki obilazak preko ostataka Tiraninovog zida. Mnogi ljudi bili su znatiželjni
da vide mesto gde je Odrade našla začinsko blago.
Šeana, Odrade, Vaf i Tulušan vratili su se u dugačku prostoriju za sastanke. I
oni su čuli 'toptere. Šeana je s nestrpljenjem čekala trenutak kada će moći da
pokaže moć koju je imala nad crvima. Taraza je oklevala. Zvuk 'toptera koji su
se približavali bio je dubok, kao da prenose neki veliki teret. Zar su bili
pretovareni? Koliko su to posmatrača zapravo dovodili?
Prvi 'topter uzdiže se iznad krova potkrovlja i Taraza ugleda naoružanu pilotsku
kabinu. Namah je shvatila da je reč o izdaji, čak i pre no što je prvi zrak
pokuljao iz mašine presekavši joj noge ispod kolena. Ona tupo pade na jedno drvo
u saksiji, ostavši bez nogu. Još jedan zrak jurnu ka njoj, presekavši je pod
uglom preko boka. 'Topter prelete preko nje iznenada zabrundavši potisnim
mlaznicima i nagnuvši se ode nalevo.
Taraza se uhvati za drvo potiskujući agoniju. Uglavnom
je uspela da zaustavi krvarenje iz zadobijenih rana, ali bol je bio strašan. Ne,
doduše, onoliki koliki je preživela za vreme začinske agonije, podseti se ona.
To joj je pomoglo, ali bila je svesna da joj je došao kraj. Sada je već mogla da
ćuje povike i umnožene zvuke nasilja svuda oko muzeja.
Pobedila sam! pomisli Taraza.
Odrade istrča iz potkrovlja i nagnu se nad Tarazom. Nisu izgovorile nijednu reč,
ali Odrade pokaza da je razumela, prislonivši svoje čelo na Tarazinu
slepoočnicu. Bila je to vekovima stara uloga Bene Geserita. Taraza poče da
presipa svoj život u Odrade - Druga sećanja, nadanja, strahovanja... sve.
Jedna od njih još je mogla da pobegne.
Šeana ih je promatrala iz potkrovlja, sa mesta na kome joj je bilo naređeno da
čeka. Znala je šta se dešava tamo napolju na krovnoj bašti. Ovo je bila krajnja
tajna Bene Geserita i toga je bila svesna svaka postulantkinja.
Vaf i Tulušan bili su već izišli iz prostorije kada je otpočeo napad i nisu se
vratili.
Šeana se strese, u magnovenju sve shvativši.
Iznenada Odrade ustade i trčeći se vrati do nje. Pogled joj je bio divalj ali
kretala se s određenim ciljem. Skačući uvis hvatala je sjajne kugle i skupljala
ih na gomilu pridržavajući ih za klipaste završetke. Zatim je nekoliko svežanja
tutnula Šeani u ruku, i Šeana smesta oseti kako joj telo postaje lakše podignuto
pomoću suspenzorskih polja kugli. Sakupivši još nekoliko svežnjeva podalje od
ovih prvih, Odrade pohita do suženog kraja prostorije gde je jedna rešetka u
zidu označavala ono što je tražila. Uz Šeninu pomoć ona podiže rešetke iz šarki
i otkri jedan duboki ventilacioni kanal. Svetlost koja je dopirala iz
sakupljenih sjajnih kugli pade na grube zidove s unutrašnje strane.
"Drži kugle blizu sebe kako bi se stvorio maksimalni efekat polja", uputi je
Odrade. "Odgurni ih od sebe kada poželiš da se spustiš. Ulazimo."
Šeana steže konopce znojavom šakom i skoči preko ispusta. Osetila je kako pada,
te u strahu povuče kugle što je više mogla. Svetlost koja je dopirala odozgo
potvrdi joj da je Odrade sledi.
Na dnu se pojaviše u odaji sa pumpama gde su šuštali mnogi ventilatori
stvarajući pozadinu za zvuke nasilja koje se odvijalo napolju.
"Moramo dospeti do ne-odaje, a odatle u pustinju", reče Odrade. "Svi ovi
mašinski sistemi su povezani. Pronaći ćemo prolaz."
"Da li je mrtva?" prošapta Šeana.
"Da."
"Jadna Vrhovna majka."
"Sada sam ja Vrhovna majka, Šeana. Bar privremeno." Ona pokaza naviše. "To su
nas kurve napale. Moramo požuriti."

45.
Svet je za žive. Ali ko su oni?
Čekamo tamu da se spoji sa svetlošću i toplotom.
Bila je vetar kada mi se vetar našao na putu.
Živ na jugu, ja nestadoh u njenom obličju.
Ko se uzdigne iz tela do duha poznaje pad:
Reč nadmaša svet i sve je svetlost.
Teodor Retke (Istorijska pitanja: Dar-es-Balat)
Tegu je bilo potrebno malo svesne volje da se pretvori u kovitlac. Konačno je
shvatio prirodu pretnje Uvaženih Naložnica. To saznanje postalo je deo nejasnih
zahteva koje mu je nametnula nova mentatska svest, zadobijeno u isto vreme kada
i neverovatna brzina.
Na čudovišnu pretnju trebalo je odgovoriti čudovišnim protivmerama. Krv je
prskala po njemu dok se kretao kroz glavnu zgradu ubijajući svakoga na koga bi
naišao.
Kao što je naučio od svojih benegeseritskih učiteljica, veliki problem ljudske
vaseljene leži u načinu na koji upravljate stvaranjem. Mogao je čak da čuje glas
svoje prve učiteljice dok je kroz zgradu sejao smrt.
"O ovome možeš misliti samo kao o seksualnosti, ali nama se više dopada
prizemniji izraz kao što je stvaranje. Ono poseduje mnoge facete i ogranke, a
nesumnjivo je da poseduje i neograničenu energiju. Osećanje nazvano 'ljubav'
predstavlja samo mali vid toga."
Teg slomi vrat čoveku koji je ukrućeno stajao pred njim i konačno pronađe
kontrolnu odaju za odbranu zgrade. U njoj je sedeo samo jedan čovek čija je
desna ruka gotovo već dodirivala crveni ključ na kontroli pred njim.
Jednim udarcem leve ruke Teg gotovo otkinu čoveku glavu. Telo u usporenom padu
krenu unazad, dok je krv šiknula iz razjapljenog vrata.
Sestrinstvo je u pravu što ih naziva kurvama!
Ako se manipuliše ogromnom energijom stvaranja, čovečanstvo se može nagovoriti
na bilo šta. Ljudi se mogu naterati da čine stvari za koje nikada ne bi ni
pomislili da su moguće. Jedna od njegovih učiteljica ovako je to objasnila:
"Ta energija mora imati ventil. Ako je sputaš, postaje čudno opasna. Ako je
preusmeriš, zbrisaće sve što joj se nađe na putu. To je najveća tajna svih
religija."
Teg je bio svestan da je za sobom u zgradi ostavio više od četrdeset tela.
Poslednji nesrećnik bio je vojnik u kamuflažnoj uniformi koji je stajao na
otvorenim vratima i očigledno se spremao da uđe.
Dok je jurio pored za njega nepokretnih ljudi i vozila Tegov krajnje napregnut
um imao je vremena da razmišlja o onome što je ostavio iza sebe. Pitao se da li
je bilo utehe u činjenici da se u trenutku smrti na licu Uvažene Naložnice
očitovalo iznenađenje? Da li je mogao sebi da čestita što Muzafar više nikada
neće videti svoj dom od oblikovanog žbunja?
Potreba da učini ono što je upravo učinio u razdoblju od nekoliko otkucaja srca
bila je, doduše, vrlo jasna nekome koga su obučile Bene Geserite. Teg je dobro
poznavao istoriju. Postojalo je mnogo rajskih planeta u Starom carstvu, a
verovatno ih je još više bilo među Raštrkanima. Ljudska bića su oduvek gajila
neku naročitu sklonost ka tom eksperimentu. Ljudi na takvim mestima uglavnom
lenčare. Na brzinu i mudro napravljene analize govorile su da je za to kriva
blaga klima na takvim planetama. Znao je da je to glupost. To je zato što se na
takvim mestima lako oslobađala seksualna energija. Pustite misionare Podeljenog
boga ili neku drugu sektu da uđe u neki od ovih rajeva i ubrzo ćete prisustovati
nečuvenom nasilju.
"Mi iz Sestrinstva to znamo", rekla je jedna od Tegovih učiteljica. "Više no
jednom zapalili smo taj detonator svojom Misionariom Protectivom."
Teg nije prestao da trči dok se nije našao u jednoj aleji pet kilometara
udaljenoj od klanice koja je predstavljala štab Uvažene Naložnice. Znao je da je
proteklo veoma malo vremena ali postojalo je još nešto mnogo važnije na šta je
imao da usredsredi pažnju. Nije pobio sve koji su se nalazili u toj zgradi. Iza
njega su ostale oči koje su znale šta je on u stanju da učini. Videle su ga kako
je ubio Uvaženu Naložnicu. Videle su Muzafara kako umire na njegovim rukama.
Ostavljena tela i usporeno ponavljanje zapisa sve će objasniti.
Teg se osloni o zid. Koža s levog dlana bila mu je odrana. Dozvolio je sebi da
se vrati u normalno stanje dok je posmatrao krv kako mu ističe iz rane. Bila je
gotovo crna.
Višak kiseonika u mojoj krvi?
Teško je disao ali ne onako teško kako bi se moglo očekivati posle tolikih
napora.
Šta se to dogodilo sa mnom?
Znao je da je to u vezi s njegovim atreidskim nasleđem. Krize su ga prebacile u
jednu drugu dimenziju ljudskih mogućnosti. Bilo kakav preobražaj da je bio u
pitanju, bio je dubok. Sada je mogao da sagleda mnoge potrebe. Ljudi pored kojih
je prolazio jureći prema ovoj aveniji ličili su mu na kipove.
Da li ću ikada o njima misliti kao o šljamu?
Znao je da bi se to moglo dogoditi jedino ako bi on to dopustio. Ali iskušenje
je bilo veliko i on dozvoli sebi da na kratko oseti sažaljenje prema Uvaženoj
Naložnici. Veliko iskušenje bacilo ih je u njihov vlastiti šljam.
Šta sada?
Pred njim se rastvori glavni tok. Ovde u Isajiu postojao je jedan čovek koji je
zasigurno poznavao sve koji su Tegu mogli zatrebati. Teg se osvrnu po aleji. Da,
taj čovek je bio u blizini.
Miris cveća i trava koji zapahnu Tega dopirao je iz dna aleje. On krenu prema
tom mirisu, uveren da će ga on odvesti do mesta na kome je trebalo da se nađe i
da ga tamo ne očekuje nikakav nasilnički napad. Nastupilo je privremeno zatišje.
Ubrzo je stigao do izvora mirisa. Bila su to jedna umetna vrata obeležena plavom
ciradom na kojoj su bile ispisane dve reči na savremenom galaškom 'Lična
služba'.
Teg uđe i odmah shvati gde se nalazi. Ovako nešto moglo se sresti posvuda u
Starom carstvu: nastambe za obedovanje koje su poticale još iz drevnih vremena,
a koje su izbegavale da uvedu automate i u kuhinji i na stolovima. Većina njih
predstavljale su povlašćene nastambe. Prijatelj je prijatelju otkrivao najnovija
'otkrića', upozoravajući ga da glas o njima ne širi dalje.
"Ne bih želeo da se mesto zbog gužve pokvari." Ova ideja uvek je zabavljala
Tega. Glas o takvim mestima širio se pod plaštom tajne.
Iz kuhinje u dnu dopirali su mirisi jela zbog kojih je voda curila na usta.
Prošao je jedan poslužitelj koji je na poslužavniku nosio jelo čiji su mirisi
obećavali prijatan obrok.
Trenutak potom priđe mu jedna mlada žena u kratkoj crnoj haljini sa belom
keceljom. "Ovuda, gospodine. Upravo smo postavili jedan sto u uglu."
Pridržala mu je stolicu na koju se on smesti tako da su mu leda bila okrenta
prema zidu. "Za koji trenutak neko će vas uslužiti, gospodine. Dodala mu je
kruti list jeftinog presavijenog papira. "Naš meni je otkucan. Nadam se da vam
to ne smeta."
Posmatrao ju je dok se udaljavala. Poslužitelj koga je primetio sada se vraćao
prema kuhinji. Poslužavnik je bio prazan.
Tega su noge dovele ovamo kao da se kretao nekim unapred određenim tragom. A tu
negde, u njegovoj neposrednoj blizini, večerao je čovek koji mu je bio potreban.
Poslužitelj se zaustavi da popriča sa čovekom za koga je Teg znao da će imati
odlučujući uticaj na poteze koji će ovde uskoro biti povučeni. Njih dvojica su
se zajedno smejali. Teg pređe ispitujućim pogledom preko prostorije; samo su još
tri stola bila zauzeta. Jedna postarija žena sedela je za stolom u udaljenom
uglu i grickala neku smrznutu poslasticu. Teg pomisli kako njena odeća verovatno
predstavlja paslednji modni hit - pripijena kratka crvena odora sa dubokim
izrezom i odgovarajuće cipele. Jedan mladi par sedeo je za stolom s njegove
desne strane. Nisu videli nikog sem jedno drugo. Jedan postariji muškarac u
uskoj, staromodnoj smeđoj tunici umereno je jeo iz činije pune zelenog povrća u
blizini vrata. On je video samo hranu.
Čovek koji je razgovarao sa poslužiteljem glasno se smejao. Teg se zagleda u
poslužiteljev potiljak. Čuperci plave kose padali su mu sa zatiljka na vrat
poput izlomljenih snopova sparušene trave. Ispod čuperaka kose kragna je bila
izlizana. Teg spusti pogled. Poslužiteljeve cipele imale su pohabane pete. Ivica
njegovog crnog žaketa bila je zakrpljena. Da li je ovde bila propisana štednja?
Štednja ili neka druga vrsta ekonomskog pritiska? Mirisi iz kuhinje nisu
ukazivali ni na kakvo škrtarenje. Pribor za jelo bio je sjajan i čist. Sudovi
nisu bili napukli. Ali prugasti crvenobeli stolnjak bio je zakrpljen na nekoliko
mesta i to veoma pažljivo, kako bi se očuvalo prvobitno stanje.
Teg još jednom osmotri ostale mušterije. Činilo se da su imućni. Ovde nije bilo
gladnih. Teg tada shvati. Ovo nije bilo samo jedno od povlašćenih mesta koje je
neko projektovao isključivo zarad te svrhe. Iza jedne ovakve nastambe krio se
neki razboriti um. Za ovu vrstu restorana mlađi službenici na početku karijere
otkrili su da je veoma zgodna za uspešne poslovne razgovore sa izglednim
mušterijama ili za ulagivanje pretpostavljenima. Hrana bi trebalo da je odlična,
a porcije izdašne. Teg shvati da su ga instinkti doveli na pravo mesto. Zato
pažnju posveti meniju, dozvolivši konačno da mu glad zaokupi misli. Osećao je
gotovo istu onoliku glad koja je zaprepastila pokojnog ratnog maršala Muzafara.
Poslužitelj se stvori pored njega sa poslužavnikom na kome se nalazila mala
otvorena kutija i krčag iz koga se širio miris masti za rane.
"Vidim da ste povredili ruku, bašare", reče čovek. On spusti poslužavnik na sto.
"Dozvolite da vam previjem ranu pre no što naručite jelo."
Teg podiže povređenu ruku i stade da posmatra poslužitelja kako se vešto
prihvata posla.
"Znate ko sam?" upita Teg.
"Da, gospodine. Posle onoga što sam čuo ne mogu da se načudim što vas vidim u
čitavoj uniformi. Evo, gotovo je." On završi
sa previjanjem.
"Šta ste to čuli?" upita Teg tihim glasom.
"Da su vas se dočepale Uvažene Naložnice."
"Upravo sam pobio neke od njih i mnoge njihove... "Kako bi trebalo da ih
zovemo?"
Čovek preblede, ali glas mu je bio odlučan. "Sluge bi sasvim odgovaralo,
gospodine."
"Bili ste kod Renditaja, zar ne?" reče Teg.
"Da, gospodine. Mnogi od nas su se kasnije ovde nastanili."
"Hrana mi je neophodna, ali ne mogu da platim", kaza Teg.
"Nikom ko je bio kod Renditaja nije potreban vaš novac, bašare. Znaju li da ste
krenuli ovim putem?"
"Ne verujem."
"Prisutni su redovni gosti. Niko od njih vas neće izdati. Pokušaću da vas
upozorim ako se pojavi neko opasan. Šta želite da naručite?"
"Samo da je obilno. Izbor prepuštam vama. Otprilike dva puta više ugljenih
hidrata nego proteina. Bez stimulansa."
"Šta podrazumevate pod obilnim, gospodine?"
"Donosite hranu dok vam ne kažem da prestanete... ili dok ne budete napokon
smatrali da sam prekoračio vašu velikodušnost."
"Bez obzira kako izgleda, ovo nije siromašna nastamba, gospodine. Napojnice koje
sam ovde dobio učinile su me bogatim."
Jedan nula za malopređašnju procenu. Štednja je ovde bila samo prividna.
Poslužitelj se udalji i ponovo započe razgovor sa čovekom za središnjim stolom.
Pošto je poslužitelj otišao u kuhinju Teg poče da otvoreno proučava čoveka. Da,
to je bio onaj koga je tražio. Pažnja mu je bila usredsređena na večeru koja se
sastojala od tanjira punog nekog začinjenog zeleniša.
Na ovom čoveku se jasno primećivalo da o njemu ne vodi računa neka ženska ruka,
pomisli Teg. Kragna mu je bila podavijena, tregeri zamršeni. Mrlje sosa od
zelenog povrća krasile su mu levu manžetnu. Po prirodi je bio dešnjak, ali dok
je jeo leva šaka mu je bila položena na sto tako da je preko nje kapala hrana.
Manžetne na pantalonama bile su mu izlizane. Porub jedne nogavice delimično se
oparao, tako da se vukao preko pete. Čarape, različite - jedna plava, a jedna
žuta. Činilo se da mu ništa od ovoga me smeta. Ni majka ni neka druga žena
nikada ga nisu vratile sa vrata naredivši mu da se uljudi. Čitava njegova pojava
govorila je:
"Ono što vidite najbolje je što vam mogu predstaviti."
Čovek iznenada podiže pogled i trgnu se kao da je nešto skrivio. On pređe svojim
smeđim očima preko prostorije zastavši kod svakog lica ponaosob kao da traži
nekog posebno. Završivši s tim, on se ponovo usredsredi na jelo.
Poslužitelj se vrati sa bistrom supom u kojoj su se mogli videti lepi komadići
jaja i nekog zelenog povrća.
"Ovo je samo dok ne stigne ostalo, gospodine", reče on.
"Da li ste došli pravo ovamo posle Renditaja?" upita Teg.
"Da, gospodine. Ali služio sam s vama i kod Aklina."
"Šezdeset sedma sa Gamua", reče Teg.
"Da, gospodine!"
"Tog puta smo spasli mnogo života", reče Teg. "Njihovih i naših."
Pošto Teg još nije počeo da jede poslužitelj upita prilično hladnim glasom:
"Želite li 'njuškalo', gospodine?"
"Ne, dok me vi služite", odvrati Teg. Mislio je ono što je kazao, ali osećao se
pomalo kao prevarant jer mu je njegova dvostruka vizija kazala da hranu može
bezbedno da jede.
Poslužitelj se zadovoljan udalji.
"Samo trenutak", reče Teg.
"Da, gospodine?"
"Onaj čovek za središnjim stolom. Je li on jedan od vaših redovnih gostiju?"
"Profesor Delnaj? Oh, da, gospodine."
"Delnaj. Da, tako sam i mislio."
"On je, gospodine, profesor vojnih veština i njihove istorije."
"Znam. Kad dođe vreme za dezerte, molim vas zamolite profesora Delnaja da mi se
pridruži?"
"Da mu kažem ko ste gospodine?"
"Mislite da on to već ne zna?"
"Veravatno zna, gospodine, ali ipak..."
"Treba biti oprezan tamo gde je to potrebno", reče Teg. "Donesite mi da jedem."
Profesor je počeo da se zanima za Tega mnogo pre no no što mu je poslužitelj
uručio poziv. Profesorove prve reči, kada je seo preko puta Tega, bile su: "To
je bila najveličanstvenija gastronomska priredba koju sam ikada video. Jeste li
sigurni da možete pojesti još i dezert?"
"Bar dva ili tri", odvrati Teg.
"Zapanjujuće!"
Teg okusi kašiku punu medom zaslađene poslastice. Progutavši dezert samo reče:
"Ovo mesto je pravi dragulj."
"Čuvam ga kao oči u glavi", saglasi se Delnaj. "Obavestio sam o njemu samo
nekoliko najbližih prijatelja. Čemu dugujem čast što ste me pozvali za ovaj
sto?"
"Da li vas je ikad... ah, obeležila neka Uvažena Naložnica?"
"Gospodari pakla, ne! Nisam ja toliko važan."
"Želeo sam da vas zamolim da stavite život na kocku, Delnaje."
"Na koji način?" Bez oklevanja. To je bilo ohrabrujuće.
"Postoji mesto u Isajiu gde se okupljaju moji stari vojnici. Želim da odem i
sretnem se s njima. Sa što više njih."
"Da se prošetate ulicama ovako kako ste sada obučeni u svečanoj odori?"
"Odeven onako kako vam bude zgodno."
Delnaj prinese prst donjoj usni i zavali se kako bi mogao bolje da osmotri Tega.
"Vas neće biti baš lako prerušiti, znate. Međutim, možda ima načina."
On zamišljeno klimnu. "Da." Zatim se nasmeši. Bojim se da vam se neće dopasti?"
"Šta ste smislili?"
"Malo popunjavanja i neke izmene. Provešćemo vas ulicama kao nadzornika
Bordanosa. Smrdećete na kanalizaciju, to se podrazumeva. I moraćete se
pretvarati da to ne primećujete."
"Zašto mislite da će to uspeti?" upita Teg.
"Oh, noćas će biti oluje. To je uobičajeno u ovo doba godine. Ispuštaju vlagu za
narednu letinu na otvorenom. A i zbog rezeroara, znate, za zagrejana polja."
"Ne razumem vaš način rezonovanja, ali kada pojedem još jednu od ovih
poslastica, možemo da krenemo", reče Teg.
"Dopašće vam se mesto na koje se sklanjamo od oluje", reče Delnaj. "Znate, baš
sam lud što se u ovo upuštam. Ali ovdašnji vlasnik mi je rekao da vam moram
pomoći ili da se ovde više ne pojavljujem."
Delnaj ga povede na mesto sastanka tek jedan čas posle smrkavanja. Teg, obučen u
kožu i pretvarajući se da hramlje, morao je da uloži mnogo napora kako ne bi
obraćao pažnju na vlastite mirise. Delnajevi prijatelji oblepili su Tega blatom,
a potom ga oprali crevom. Vazdušno sušenje vratilo mu je većinu neugodnih
mirisa.
Daljinska meteorološka stanica na vratima mesta za sastanke saopšti Tegu da je
tokom proteklog sata spoljašnja temperatura opala za petnaest stepeni. Delnaj ga
preteče i požuri u jednu natrpanu prostoriju u kojoj je vladala velika buka i
čuo se zvuk stakla koje se sudara. Teg zastade da prouči stanicu na vratima.
Video je da je brzina vetra trideset čvorova. Barometarski pritisak bio je
nizak. On pogleda prema znaku iznad stanice:
'Na usluzi našim mušterijama.'
Po svoj prilici bili su na usluzi i kod bara. Gosti su pri izlasku mogli da
dobiju uvid u stanje vremena i vrate se u toplo i među prijatelje koje su
ostavili unutra.
Na velikom uglastom ognjištu kod udaljenog kraja bara gorela je prava vatra.
Aromatično drvo.
Delnaj se vrati, nabravši nos zbog mirisa koji su se širili od Tega i povede ga,
zaobišaši gomilu, u jednu stražnju odaju, kroz koju potom stigoše do privatnog
kupatila. Tegova uniforma - očišćena i ispeglana - ležala je prebačena preko
stolice.
"Biću kod uglastog ognjišta kada iziđete", reče Delnaj.
"U svečanoj odori, a?" upita Teg.
"Opasno je samo napolju na ulici", reče Delnaj. Zatim se vrati putem kojim su
došli.
Teg se uskoro pojavi i stade da krči sebi put do ugla ognjišta kroz grupice
ljudi koje su jedna za drugom prestajale da žagore kako su ga ljudi
prepoznavali. Kroz prostoriju počeše da se pronose šaputavi komentari. "Stari
bašar, lično." "Oh, da, to je Teg. Služio sam s njim, odista. Prepoznao bih to
lice i stas bilo gde."
Najviše gostiju okupilo se oko atavističke toplote ognjišta. Tamo se osećao jak
miris mokre odeće i zadah pića.
Znači, oluja je mnoge oterala u bar? Teg stade da razgleda prekaljena vojnička
lica svuda ako sebe, razmišljajući o tome kako ovo nije bilo uobičajeno
okupljanje, bez obzira na to šta mu je Delnaj govorio. Doduše, ljudi su ovde
znali jedni druge i očekivali su da sretnu jedni druge ovde i u ovo vreme.
Delnaj je sedeo na jednoj od klupa u uglu ognjišta sa čašom ćilibarnog pića u
ruci.
"Proneli ste glas da je ovde mesto sastanka", reče Teg.
"Zar to nije ono što ste želeli, bašare?"
"Ko ste vi, Delnaje?"
"Imam zimsku farmu na nekoliko klika južno odavde i nekolicinu bankara za
prijatelje koji mi povremeno pozajme površinsko vozilo. Ako želite da budem
jasniji, ja sam poput svih ostalih u ovoj prostoriji - neko ko želi da mu se
Uvažene Naložnice skinu s vrata."
Neki čovek iza Tega upita: "Je li istina da ste danas pobili stotinu njihovih,
bašare?"
Teg suvo odvrati i ne okrenuvši se: "Broj je prekomeran. Mogu li dobiti jedno
piće, molim vas?"
Kako je bio viši od većine prisutnih, Teg je s visine stao da ispituje
prostoriju dok je neko otišao da mu donese čašu. Kada su mu je tutnuli u ruku
uverio se da su mu doneli očekivani tamnoplavi denijanski Marinet. Ovi stari
vojnici poznavali su njegov ukus.
U prostoriji se nastavilo da se pije, ali mnogo sporije. Čekali su da on kaže
šta ima.
Teg pomisli kako je u ovakvoj jednoj noći i sama priroda pojačavala ljudsku
težnju ka druženju. Složni pored vatre u dnu pećine, drugovi saplemenici! Ne
preti nam nikakva opasnost, naročito sada kada životinje mogu da vide našu
vatru. Koliko se sličnih skupova održavalo na Gamuu u ovakvoj jednoj noći? pitao
se, pijuckajući. Loše vreme izvrsno prikriva kretanja koja okupljeni drugari ne
žele da budu primećena. Vreme je takođe u stanju da određene ljude, koji bi
inače trebalo da su napolju, zadrži unutra.
Prepoznao je nekoliko lica iz prošlosti - oficire i obične vojnike - bila je to
izmešana gomila. Nekih od njih sećao se po dobru: bili su to poverljivi ljudi.
Neki od njih noćas će umreti.
Nivo buke počeo je da se povećava kada se ljudi konačno opustiše u njegovom
prisustvu. Niko ga nije požurivao da im pruži objašnjenje za ovaj sastanak. Čak
su i to znali o njemu. Teg je sam pravio raspored.
Znao je da su zvuci razgovora i smeha tipični za ovakva okupljanja, još od
praistorijskog doba kada su se ljudi okupljali radi uzajamne zaštite. Zveket
stakla, iznenadno praskanje u smeh, nekoliko tihih kikota. To su bili oni koja
su bili svesni svoje moći. Tiho kikotanje govorilo je da se čovek može
zabavljati, ali da ne mora praviti budalu od sebe. Delnaj je pripadao onima koji
se tiho kikoću.
Teg pogleda naviše i vide da je tavanica od greda postavljena tradicianalno
nisko. To je ograđenom prostoru odjednom davalo izduženiji i intimniji izgled.
Ovde se vodilo računa o ljudskoj psihologiji. To je primetio na mnogo mesta na
ovoj planeti. Sve je bilo podređeno želji da neprimerene misli ostanu prigušene.
Neka se osećaju prijatno i sigurno. Oni se, razume se, nisu tako osećali, ali
nije trebalo da postanu svesni toga.
Teg je još nekoliko minuta posmatrao kako vešti poslužitelji, raznose piće:
tamno lokalno pivo i neka skupa uvozna pića. Raspoređene duž bara i po meko
osvetljenim stolovima nalazile su se činije pune rskavo ispečenog i veoma
zasoljenog povrća. Taj očigledni pokušaj da se kod posetilaca izazove što veća
žeđ nikoga nije vređao. U ovakvom poslu takvi pokušaji su se podrazumevali.
Razume se da je i pivo bilo prilično zasoljeno. Oduvek je bilo. Pivari su znali
kako da izazovu žeđ.
Pojedine skupine postajale su sve glasnije. Piće je počelo da deluje na svoj
drevni magični način. Bahus je bio prisutan! Teg je znao da bi, ukoliko bi ovom
skupu bilo dozvoljeno da nastavi u istom duhu, u ovoj prostoriji do kreščenda
došlo negde tokom noći i da bi zatim postepeno, veoma postepeno, nivo buke počeo
da opada. Neko bi otišao da proveri stanje na vremenskoj stanici na ulaznim
vratima. U zavisnosti od toga šta bi dotični video mesto je moglo u tren da
ostane prazno ili da ljudi još izvesno vreme nastave da se usporeno stišavaju.
Tada je shvatio da negde iza vrata postoji poluga kojom je moglo da se menja
stanje na vremenskoj stanici. Vlasnici ovog bara sigurno ne bi propustili takvu
jednu mogućnost za sticanje profita.
Namamiti ih unutra i zadržati na bilo koji način kome se neće usprotiviti.
Ljudi koji su stajali iza ove institucije bili su u stanju da se
spetljaju sa Uvaženim Naložnicama, a da pri tom i ne trepnu.
Teg odloži piće i povika: "Možete li mi posvetiti malo pažnje, molim vas?"
Tišina.
Čak su i poslužitelji prekinuli svoj posao.
"Neka neki od vas čuvaju vrata", reče Teg. "Niko ne sme uđe niti da iziđe dok ja
to ne dozvolim. I stražnja vrata, molim vas."
Kada je ovo njegovo naređenje bilo izvršeno, on stade pažljivo da gleda po
prostoriji birajući one za koje su mu njegova dvostruka vizija i staro vojničko
iskustvo govorili da su najpoverljiviji". Postalo mu je sasvim jasno šta mora da
učini. Burzmali, Lusila i Dankan nalazili su se na ivici njegove nove vizije i
jasno je sagledavao njihove potrebe.
"Pretpostavljam da se za kratko vreme možete naoružati", reče on.
"Došli smo pripremljeni, bašare", povika neko s drugog kraja prostorije. Teg je
po glasu osetio da je čovek pripit, ali i da mu je adrenalin uvećan, što je za
ove ljude bilo veoma važno.
"Zarobićemo jedan ne-brod", reče Teg.
Zatekao ih je. Nijedan drugi artefakt civilizacije nije bio toliko čuvan. Ti
brodovi dolazili su na polja za sletanje i na neka druga mesta i odlazili.
Njihova oklopljena površina bila je načičkana oružjem. Posade su neprestano
čuvale ranjiva mesta. Varka je mogla da uspe; otvoreni napad nije imao šanse.
Ali ovde, u ovoj prostoriji, Teg je stekao novu svest ponešen potrebom i nagonom
divljih gena iz svog atreidskog nasleđa. Jasno je video položaje ne-brodova na
Gamuu i oko njega. Sjajne tačke naseljavale su njegovu viziju, i poput niti koje
su vodile od jednog do drugog mehura, njegova dvostruka vizija nazrela je put
kroz ovaj lavirint.
Oh, ali ja ne želim da pođem, pomisli on.
Stvar koja ga je pokretala neće biti izneverena.
"Tačnije, zarobićemo brod Raštrkanih", reče on. "Oni imaju najbolje. Ti, ti, ti,
ti", pokaza on, izdvajajući pojedince. "Ostaćete ovde i pobrinuti se da niko ne
iziđe i stupi u vezu sa bilo kim izvan ovog staništa. Mislim da ćete biti
napadnuti. Izdržite koliko god budete mogli. Vi ostali uzmite oružje i pođite sa
mnom."
46.
Pravda? Ko pita za pravdu? Sami stvaramo svoju pravdu. Stvaramo je ovde na
Arakisu - pobediti ili umreti. Ne rugajmo se pravdi sve dok imamo oružje i
slobodu koje možemo da upotrebimo.
Leto I: Arhive Bene Geserita
Ne-brod je preleteo u niskom letu preko peska na Rakisu. Prolazeći, podigao je
vrtloge prašine koji su ga zaklanjali dok se spuštao razarajući dine.
Srebrnastožuto sunce zalazilo je za obzorje uznemirujući ga đavolskom vrelinom
jednog dugog toplog dana. Ne-brod se kanačno spusti uz tresak. Prisustvo te
svetlucave čelične lopte moglo se otkriti golim okom i uvom, ali ne i
predskazanjem ili nekim dalekodometnim uređajem. Tega dvostruka vizija ubedi da
neželjeni pogledi nisu primetili njegov dolazak.
"Želim da naoružani 'topteri i kola budu ovde za najviše deset minuta", reče on.
Ljudi iza njega krenuše u akciju.
"Jeste li sigurni da su ovde, bašare?" Glas je pripadao drugu u piću iz bara na
Gamuu, proverenom oficiru iz bitke kod Rodentaja koji se više nije trudio da
pomrači ushićenost iz mladih dana. On je video stare prijatelje kako umiru na
Gamuu. Kao što je bio slučaj sa većinom ostalih koji su preživeli da stignu
dovde, i on je ostavio porodicu za čiju sudbinu nije znao. U glasu mu se osećao
prisenak gorčine, kao da je pokušavao da sam sebe uveri da je prevarom bio
uvučen u ovu pustolovinu.
"Uskoro će biti ovde", reče Teg. "Stići će jašući na leđima crva."
"Otkud to znate?"
"Sve je isplanirano."
Teg zatvori oči. Oči mu nisu bile potrebne za praćenje aktivnosti oko njega. Ovo
je bilo nalik na mnoge zapovedničke položaje na kojima je ranije bio: ovalna
prostorija sa uređajima, ljudi koji su njima upravljali i oficiri koji su čekali
naređenja.
"Kakvo je ovo mesto?" upita neko.
"Ovo kamenje severno od nas", reče Teg. "Vidite ga? Nekada su to bile visoke
stene. Zvale su se zamke za vetrove. Tamo se nalazio slobodnjački sieč, koji je
sada tek nešto više od pećine. U njoj danas živi nekolicina rakijskih pionira."
"Slobodnjaci", prošapta neko. "Bogovi! Želim da vidim tog crva kako dolazi.
Nikada nisam ni pomislio da ću videti nešto slično."
"Još jedan od vaših neočekivanih argumenata, a?" upita oficir koji je bio sve
ogorčeniji.
Šta bi rekao kada bih obelodanio svoje nove sposobnosti? upita se Teg. Mogao bi
pomisliti da sam prikrivao ciljeve smatrajući da oni ne bi izdržali podrobno
ispitivanje. I bio bi u pravu. Taj čovek je na ivici otkrovenja. Da li bi mi
ostao veran kada bi jasno mogao da sagleda stvari? Teg odmahnu glavom. Oficir ne
bi mogao da bira. Niko od njih nije mogao da bira osim između borbe ili smrti.
Teg pomisli kako ima istine u tome da proces stvaranja sukoba podrazumeva i
zamazivanje očiju širokim masama. Kako je samo lako bilo podleći načinu Uvaženih
Naložnica.
Šljam!
Zamazivanje očiju nije predstavljalo onoliku teškoću koliku su neki mislili da
predstavlja. Većina ljudi želela je da ih neko vodi. I onaj oficir pozadi je to
želeo. Postojali su duboki plemenski nagoni (moćne, nesvesne motivacije) koji su
to objašnjavali. Sasvim je prirodna reakcija da poturate žrtvenog jarca kada
shvatite da su s vama lako upravljali. Taj oficir iza njega želeo je upravo sada
da pranađe žrtvenog jarca.
"Burzmali želi da vas vidi", reče neko s Tegove leve strane.
"Ne sada", odvrati Teg.
Burzmali je mogao da pričeka. Uskoro će preuzeti komandu. U međuvremenu,
predstavljao je smetnju. Kasnije će biti dovoljno vremena da se opasno približi
ulozi žrtvenog jarca.
Kako je samo lako bilo naći žrtvene jarce i kako su ih samo spremno dočekivali!
Ovo se pokazivalo kao naročito tačno onda kada je jedina druga mogućnost bila da
ti sam ispadneš kriv, ili glup, ili oboje. Teg je želeo da svima oko sebe kaže:
"Čuvajte se da vam ne zamažemo oči! Tako ćete uvek otkriti kakve su nam prave
namere!"
Oficir za vezu s Tegove leve strane ponovo mu se obrati:
"I ona časna majka je sada sa Burzmalijem. Uporno zahteva da ih primite."
"Recite Burzmaliju neka se vrati i ostane uz Dankana", odgovori Teg. "Neka obiđe
i Murbelu kako bi proverio da li je dobro čuvaju. Lusila može da uđe."
Tako mora biti, pomisli Teg.
Lusilu je sve više izjedala sumnja da je kod njega došlo do novih promena. Svaka
časna majka sigurno je u stanju da primeti razliku.
Lusila se uvuče unutra namerno šuškajući odorom kako bi naglasila svoju žestinu.
Bila je ljuta, ali je to dobro prikrivala.
"Milese, zahtevam objašnjenje."
Dobar početak, pomisli on. "Čega?" upita.
"Zašto jednostavno nismo pošli u..."
"Zato što Uvažene Naložnice i njihovi drugovi Tleilaksi Raštrkanih drže većinu
centara na Rakisu."
"Odakle... odakle ti to..."
"Znaš li da su ubili Tarazu?" upita on.
To je zaustavi, ali ne za dugo. "Milese, insistiram da mi kažeš..."
"Nemamo mnogo vremena", reče on. "Vaš položaj biće otkriven pri narednom
prolasku satelita."
"Ali odbrana Rakisa..."
"Ranjiva je kao i svaka druga odbrana kada postane statična", reče on. "Ovde
dole nalaze se porodice branilaca. Ako zarobiš porodice, ovladao si braniocima."
"Zašto se nalazimo ovde napolju, u..."
"Da bismo pokupili Odrade i tu devojčicu koja je sa njom. Oh, da, i njihovog
crva."
"Šta ćemo sa..."
"Odrade će već znati šta da učini sa crvom. Znaš, ona je sada tvoja Vrhovna
majka."
"Znači, ti ćeš nas brzo odvesti u..."
"Sami ćete se odvesti! Moji ljudi i ja ostaćemo da pripremimo diverziju."
To izazva muklu tišinu u čitavoj komandnoj stanici. Diverzija, pomisli Teg.
Kakva neodgovarajuća reč. Otpor koji je imao na umu izazvaće histeriju među
Uvaženim Naložnicama, naročito pošto se prethodno budu uverile da je gola bio
ovde. Ne samo da će izvesti protivnapad, već će, konačno, upotrebiti i krajnje
sredstvo - sterilizaciju. Najveći deo Rakisa pretvoriće se u ugljenisanu
ruševinu. Malo je bilo verovatno da će bilo koje ljudsko biće, crv ili peščana
pastrmka preživeti.
"Uvažene Naložnice su bezuspešno pokušavale da nađu i uhvate nekog crva", reče
on. "Stvarno ne razumem kako su mogle da budu toliko slepe i ne shvate na koji
ćete način preneti jednog od njih."
"Preneti?" Lusila je zapinjala u govoru. Teg je retko imao priliku da vidi neku
časnu majku koja se toliko zaboravila. Pokušala je da poveže ono što je upravo
rekao. Već ranije je primetio da Sestrinstvo poseduje izvesne mentatske
sposobnosti. Jedan mentat bio je u stanju da dođe do uslovnih ubeđenja i bez
dovoljnog broja podataka. Mislio je na to kako će već dugo biti van njenog
domašaja (ili domašaja bilo koje druge časne majke) kada ona međusobno poveže
ove podatke. Tada će nastati otimanje oko njegovih naslednika. Pokupiće Dimelu
da im bude naložnica za razmnožavanje. I Odrade. Ni ona im neće umaći.
Posedovale su rešenje i za tleilaške akslotl rezervaore. Sada je bilo samo
pitanje vremena kada će Bene Geserit prevazići svoje skrupule i ovladati izvorom
začina. Proizvodilo ga je ljudsko telo.
"Znači, ovde smo u opasnosti", promuca najzad Lusila.
"Da, u izvesnoj meri. Nevolja Uvaženih Naložnica je što su suviše bogate. Prave
greške kakve prave bogati."
"Izopačene kurve!" uzviknu ona.
"Predlažem da odeš do ulaznih vrata", reče on. "Odrade će uskoro stići."
Udaljila se bez ijedne reči.
"Ratna oprema je iznesena i pregrupisana", javi žurno oficir za vezu.
"Recite Burzmaliju da se spremi kako bi ovde preuzeo komandu", reče Teg. "Mi
ostali uskoro izlazimo."
"Očekujete da vam se svi pridružimo?" Bio je to onaj koji je tragao za žrtvenim
jarcem.
"Ja izlazim", reče Teg. "Izići ću sam, ako bude potrebno. Samo oni koji to žele
treba da mi se pridruže."
Posle ovoga, pomisli on, svi će poći. Pritisak jednakih razumeo je malo ko sem
onih koje su obučile Bene Geserite. U komandnoj stanici nastupi tišina koju je
remetilo jedino slabo zujanje i pucketanje uređaja. Teg stade da razmišlja o
'izopačenim kurvama'.
Mislio je o tome kako nije bilo pravilno nazivati ih izopačenima. Ponekad su
najbogatiji postajali izopačeni. To je bila posledica uverenja da novac (moć)
može kupiti sve i svja. A zašto da ne veruju da je tako? Viđali su svakog dana
kako se te stvari događaju. Lako je bilo poverovati u apsolute.
Nadaj se večnom proleću i svom tom gornavu!
To je ličilo na novu veru. Novac će kupiti nemoguće.
Tada nastupa izopačenost.
Sa Uvaženim Naložnicama nije bio isti slučaj. One su na neki način, bile s druge
strane izopačenosti. Prebrodile su je, jasno je to sagledavao. Ali sada su se
upustile u nešto što je bilo daleko od izopačenosti, tako da se Teg zapita da li
odista želi da sazna šta je to.
Bez obzira na svoje želje znao je to, i saznanje o tome nije mogao da odagna iz
svoje nove svesti. Niko od njih ne bi ni trenutak oklevao da čitavu jednu
planetu pretvori u pakao, samo ako bi mu to donelo ličnu korist. Ili ako bi
isplata bila u vidu nekog zamišljenog zadovoljstva. Ili ako bi mu taj pakao
produžio život makar za svega nekoliko dana ili časova.
Šta ih je činilo srećnim? Šta zadovoljnim? Ličile su na zavisnike od semute.
Bilo šta da im je pričinjavalo zadovoljstvo, svaki naredni put morale su da
dobiju veću dozu.
I one su to znale!
Kako samo mora da su besnele u sebi! Biti uhvaćen u takvu jednu zamku! Sve su
videle, i ništa od toga nije im bilo dovoljno - nije bilo dovoljno dobro niti
dovoljno zlo. Potpuno su izgubile sposobnost obuzdavanja.
Doduše, bile su opasne. I možda je on u jednoj stvari grešio: možda se više nisu
sećale kako je bilo ranije, pre no što su podlegle preobražaju tog čudnog oporog
stimulansa koji im je zenice obojio u narandžasto. Sećanja mogu postati
izobličena. Svaki mentat bio je krajnje osetljiv na taj tok u samome sebi.
"Eno crva!"
Bio je to oficir za vezu.
Teg se okrenu u stolici i zagleda u projekciju, jedan minijaturni holo koji je
prikazivao spoljašnji predeo u pravcu jugozapada. Crv na kome su se nazirale dve
sićušne tačke - njegovi putnici - predstavljao je udaljenu iver koja se vijugavo
kretala.
"Kada stignu ovamo dovedite samo Odrade", reče on. "Šeana... tako se zove
devojčica... neka ostane da pomogne oko smeštaja crva u spremnik. Nju će
poslušati. Pobrinite se da Burzmali bude u blizini. Nećemo imati mnogo vremena
za predavanje dužnosti."
Kada je Odrade ušla u komandnu stanicu još je teško disala i širila oko sebe
mirise pustinje, smesu melanža, krementa i ljudskog znoja. Teg je sedeo u svojoj
stolici i odmarao se. Oči su mu i dalje bile zatvorene.
Odrade pomisli da je zatekla bašara kako se odmara, što je za njega bilo
neobično - to jest, da ga je zatekla zamišljenog. On tada otvori oči i ona
primeti promenu koju je Lusila uspela samo da joj nagovesti - kao i nekoliko
reči o golinom preobražaju. Šta se to dogodilo sa Tegom? On kao da joj je
pozirao, čikajući je da sagleda istinu u njemu. Brada mu je bila čvrsta i pomalo
uzdignuta, što je bilo uobičajeno za njega kada je osmatrao stvari. Usko lice
izbrazdano staračkim borama nije izgubilo ništa od svoje budnosti. Dugačak,
tanak nos, toliko osoben za pretke Korine i Atreide, još se više produžio u
poodmaklom dobu. Ali seda kosa još je bila gusta, a malo ispupčenje na čelu i
dalje je privlačilo posmatračev pogled...
A sada, oči!
"Otkud si znao da treba ovde da nas čekaš?" upita Odrade. "Nismo imale pojma
kuda nas crv nosi."
"Postoji svega nekoliko naseljenih mesta ovde u središnjoj pustinji", odgovori
on. "Kockao sam se. I to, izgleda, uspešno."
Kockao se? Taj mentatski izraz bio joj je poznat, ali nikada nije uspela da ga
shvati.
Teg ustade. "Uzmi ovaj brod i idi na mesto koje najbolje poznaješ", reče on.
Kapitol? Gotovo je tu reč glasno izgovorila, ali setila se da nisu sami, da su
prisutni i nepoznati vojnici koje je Teg sakupio. Ko su bili oni? Lusilino
kratko objašnjenje nije je zadovoljilo.
"Malo smo izmenili Tarazin plan", nastavi Teg. "Gola ne ostaje. Mora poći s
tobom."
Shvatila je. Biće im potrebne nove sposobnosti Dankana Ajdaha da se suprotstave
kurvama. On više nije bio samo mamac za uništenje Rakisa.
"On, razume se, neće moći da napusti svoje sklonište u ne-brodu", reče Teg.
Ona klimnu. Dankan nije bio zaštićen od tragača-predviđača... kao što je to bio
slučaj sa navigatorima Esnafa.
"Bašare!" Bio je to oficir za vezu. "Jedan satelit nas je primetio!"
"U redu!" povika Teg. "Svi napolje! Dovedite Burzmalija ovamo."
Otvor na zadnjem delu stanice se otvori. Burzmali jurnu unutra. "Bašare, šta
mi..."
"Nema se vremena! Preuzmi!" Teg ustade iz zapovedničke stolice i dade Burzmaliju
znak da se smesti u nju. "Odrade će ti reći kuda da pođeš. Gonjen porivom za
koji je znao da je delimično posledica želje za osvetom, Teg ščepa Odrade za
levu ruku, privuče je i poljubi u obraz: "Učini ono što moraš, kćeri", prošapta
on. "Taj crv u spremniku može uskoro postati jedini u vaseljeni."
Odrade tada shvati: Teg je do kraja prozreo Tarazin plan i nameravao je da do
kraja izvrši naređenje svoje Vrhovne majke.
"Učini ono što moraš." Time je sve bilo rečeno.
47.
Nismo se suočili sa nekim novim stanjem stvari, već sa tek prepoznatim odnosom
između svesti i stvari koji omogućava dublji uvid u način dejstvovanja moći
predviđanja. Proročanstvo oblikuje jednu projektovanu unutrašnju vaseljenu kako
bi iz nerazumljivih sila stvorilo nove spoljašnje verovatnosti. Nema potrebe da
se te sile razumeju pre no što se upotrebe za oblikovanje postojeće vaseljene.
Drevnim radnicima koji su obrađivali metale nije bilo potrebno da razumeju
molekularnu i podmolekularnu složenost čelika, bronze, bakra, zlata i kalaja.
Izmislili su mistične moći kako bi opisali nepoznato, dok su i dalje kovali i
rukovali čekićima.
Vrhovna majka Taraza: rasprava u Veću
Drevno zdanje u kome je Sestrinstvo krilo svoj Kapitol, arhive i kancelarije od
najveće važnosti nije proizvodilo tek puke zvuke u noći. Buka je pre ličila na
signale. Tokom mnogo godina koje je provela ovde Odrade je naučila da ih
razaznaje. Naročiti zvuk koji je sada čula, to napeto pucketanje, poticalo je od
drvene grede u podu koja nije bila zamenjena nekih osam stotina godina. Noću se
skupljala i ispuštala zvuke.
U njoj su bila uskladištena i Tarazina sećanja, koja su proširivala njeno
poznavanje takvih signala. Sećanja se još nisu do kraja integrisala; nije bilo
dovoljno vremena. Odrade je koristila nekoliko slobodnih trenutaka da ovde u
Tarazinoj staroj radnoj sobi nastavi tu integraciju.
Dar i Tar bile su konačno ujedinjene.
To je bio komentar u najboljem Tarazinom stilu.
Čeprkati po Drugim sećanjima značilo je postojati na nekolko nivoa istovremeno,
od kojih su neki bili veoma duboki; Taraza je ostala blizu površine. Odrade
dozvoli sebi da dublje uroni u umnožena postojanja. Uskoro je prepoznala sebe
kako diše; međutim, bila je nekako daleko, a drugi su zahtevali od nje da uroni
u vizije koje sve obuhvataju, baš sve, računajći tu i mirise, dodire,
osećanja... sve originale koji su bili netaknuti u njenoj vlastitoj svesti.
Nesigurno je sanjati tuđe snove.
Ponovo Taraza.
Taraza koja je igrala veoma opasnu igru, u kojoj je ulog bio celokupno
ustrojstvo Sestrinstva! Kako je samo pažljivo odabrala trenutak u kome je među
kurve pustila glas da su Tleilaksi usadili u golu neke opasne osobine. Napad na
tvrđavu na Gamuu predstavljao je potvrdu da je obaveštenje stiglo do pravog
mesta. Brutalnost tog napada, doduše upozorila je Tarazu da joj je ostalo malo
vremena. Kurve su sigurno odmah krenule da prikupljaju silu koja će do temelja
uništiti Gamu... samo kako bi ubile golu.
Toliko je stvari zavisilo od Tega.
Među vlastitim Drugim sećanjima ugledala je i bašara: oca, koga zapravo nikada
nije upoznala.
To mi nije uspelo ni na kraju.
Kopanje po Drugim sećanjima moglo je da je oslabi, ali nije bila u stanju da
izbegne zahtev tog uvek primamljivog rezervoara.
Odrade se seti Tiraninovih reči: "Užasno polje moje prošlosti! Odgovori izleću
poput uplašenog jata, zaklanjajući nebo mojih neizbežnih sećanja."
Odrade se poput plivača održavala na površini.
Verovatno će me zameniti, pomisli Odrade. Možda će me i izgrditi. Belonda se
sigurno nije dobrovoljno složila sa promenom na vrhu. Nije važno. Opstanak
Sestrinstva za njih je trebalo da predstavlja jedinu važnu stvar.
Odrade isplovi iz Drugih sećanja i podiže pogled s namerom da ga zaustavi na
senkama zaklonjenoj niši u kojoj se pri slaboj svetlosti sjajnih kugli nazirala
bista jedne žene. Bista je ostala neodređen oblik među senkama, ali Odrade je
dobro poznavala to lice: Čenoe, zaštitni znak Kapitola.
"Ali, za ime boga..."
Svaka sestra koja je prošla kroz začnsku agoniju (što sa Čenoe nije bio slučaj)
rekla je ili pomislila istu stvar, ali šta je to uistinu značilo? Pažljivo
uzgajanje i pažljivo obučavanje stvarali su uspešne primerke u dovoljnom broju.
Gde se u tome nazirala božja ruka? Crv koga su donele sa Rakisa sigurno nije bio
bog. Da li se prisustvo boga osećalo samo u uspesima Sestrinstva?
Postala sam plen težnji vlastite Misionarie Protective.
Znala je da je ova odaja već nebrojeno puta čula slične misli i pitanja. Uzalud!
Ipak, nije bila u stanju da primora sebe da ukloni tu zaštitnu bistu iz niše, u
kojoj je tako dugo počivala.
Nisam sujeverna, reče za sebe. Nisam od onih osoba koje ne mogu da učine tako
nešto. Ovo je stvar tradicije. A one poseduju vrednosti koje su nam dobro
poznate.
Izvesno je da nikakva moja bista neće biti toliko štovana. Mislila je na Vafa i
njegove Liceigrače koji su zajedno sa Milesom Tegom našli smrt u užasnom
razaranju Rakisa. Nije trebalo zadržavati se na krvavom satiranju koje je
predstavljalo tako čestu pojavu u Starom carstvu. Bolje je bilo razmisliti o
slikovitosti zaslužene kazne koja je bila posledica divljaštva zabludelih
Uvaženih Naložnica.
Teg je znao.
Na nedavnoj sednici veća zbog umora članica nisu donete nikakve odluke. Odrade
je smatrala da je imala sreću što je uspela da im skrene pažnju na nekoliko
neodložnih stvari, koje su im i inače bile veoma drage.
Na kazne: to ih je za izvesno vreme zabavilo. Iz arivskih analiza izvučeni su
istorijski presedani, uobličeni na zadovoljavajući način. One skupine ljudskih
bića koje su stupile u vezu sa Uvaženim Naložnicama mogle su da očekuju razna
iznenađenja.
Iks je izvršio svoju ekspanziju ni ne sanjajući na koji način će ih pregaziti
konkurencija iz Raštrkavanja.
Esnaf će biti odgurnut u stranu i nateran da papreno plaća za melanž i
postrojenja. Esnaf i Iks biće zajedno izbačeni i zajedno će pasti.
Najmanje je trebalo obraćati pažnju na Ribogovornice. Kao sateliti Iksa već su
bledele, predstavljajući deo prošlosti koju će ljudi napustiti.
A Bene Tleilaksi? Ah, da, Tleilaksi. Vaf je podlegao Uvaženim Naložnicama. On to
nikada nije priznao, ali to je bilo očigledno. "Samo jednom i to sa jednim od
mojih Liceigrača."
Odrade se mračno osmehnu, prisetivši se gorkog poljupca svoga oca.
Narediću da se napravi još jedna niša, pomisli ona. Naručiću da se napravi još
jedna bista: Milesa Tega, velikog jeretika!
Doduše, Lusiline sumnje vezane za Tega bile su uznemirujuće. Da li je on pred
kraj bio u stanju da predviđa i vidi ne-brodove? Pa, naložnice za razmnožavanje
mogle bi da ispitaju te sumnje.
"Ulogorile smo se!" glasila je Belondina optužba.
Svima je bilo jasno značenje tih reči: povukle su se u Tvrđavu dok ne prođe duga
noć krvi.
Odrade shvati da nije mnogo marila za Belondu, kao ni za način na koji se
povremeno smejala kako bi istakla te široke tupe zube.
Dugo vremena provele su ispitujući Šeanine uzorke ćelija. 'Sionin dokaz' je
postojao. Imala je pretke koji su je štitili od predviđanja, te je mogla da
napusti ne-brod.
Dankan je predstavljao nepoznanicu.
Odrade usredsredi misli na golu, koji se nalazio napolju u prizemljenom ne-
brodu. Ustavši, uputi se ka tamnom prozoru, zagledavši se u pravcu udaljenog
polja za spuštanje.
Da li smeju da rizikuju i puste Dankana ispod zaštitnog okrilja tog broda?
Proučavanje ćelija potvrdilo je da on predstavlja mešavinu mnogih Ajdaha gola -
od kojih su neki bili Sionini potomci. Šta je sa mrljom koja potiče od
originala?
Ne. On mora ostati unutra.
A šta da rade sa Murbelom - trudnom Murbelom? Obeščašćenom Uvaženom Naložnicom.
"Tleilaksi su mi namenili ulogu ubice Utiskivačica", rekao
je Dankan.
"Hoćeš li pokušati da ubiješ kurvu?" To pitanje postavila je Lusila.
"Ona nije Utiskivačica", odvratio je Dankan.
Veće je nadugačko razmatralo prirodu moguće veze između Dankana i Murbele.
Lusila je tvrdila da nije postojala nikakva veza, da su njih dvoje ostali
oprezni protivnici.
"Najbolje bi bilo da ne rizikujemo, spajajući ih."
Doduše, natprosečne sposobnosti kurvi moraće da budu nadugačko i naširoko
ispitane. Možda bi mogli da rizikuju jedan susret između Dankana i Murbele u ne-
brodu. Razume se, uz sve moguće mere opreza.
Na kraju je razmišljala o crvu u spremištu na ne-brodu... crvu kome se bližio
trnutak preobražaja. Jedan mali, zemljom ograđen deo bazena čekao je na tog
crva. U pravom trenutku Šeana će ga namamiti u kupku od melanža i vode. Peščane
pastrmke koje će pri tom nastati moći će da započnu svoj drugi preobražaj.
Bio si u pravu, oče. Sve je tako jednostavno kada se jasno sagleda.
Nije imalo svrhe tragati za peščanom planetom za crve. Peščane pastrmke stvoriće
svoj vlastiti habitat za Šai-huluda. Nije bilo prijatno razmišljati o planeti
Kapitolu kao o nepreglednoj opustošenoj oblasti, ali to se moralo učiniti.
"Poslednja volja i testament Milesa Tega", koji je on uneo u submolekularni
skladišni sistem ne-broda, nisu se mogli zanemariti. Čak se i Belonda složila s
tim.
Kapitolu je bila potrebna revizija svih njenih istorijskih zapisa. Zbog onoga
što je Teg saznao o Izgubljenima - kurvama Raštrkanih - trebalo je da izmene
svoj izgled.
"Retko se saznaju imena onih koji su bogati i stvarno moćni. Poznati su samo
njihovi predstavnici. Politička arena pravi neke izuzetke, ali ne otkriva
celokupnu moćnu strukturu.
Mentat filozof zagrizao je duboko u sve ono čega su se prihvatile, a njegovi
zaključci nisu se slagali sa onima na koje su se oslanjale arhive pri donošenju
naših neprikosnovenih zaključaka."
Znale smo mi to, Milese, samo se nikada nismo s tim suočile. Nekoliko narednih
pokoljenja sve ćemo kopati po svojim Drugim sećanjima.
Ne može se imati apsolutno poverenje u nepromenjive sisteme skladištenja
podataka.
"Ako uništite većinu kopija, vreme će se pobrinuti za ostale."
Kako su se samo arhivarke razbesnele kada su čule tu bašarevu izjavu!
"Pisanje istorije uglavnom predstavlja proces skretanja pažnje sa osnovnog.
Većina istorijskih izveštaja skreće pažnju sa zbivanja koja su u potaji uticala
na zabeležene događaje."
To je oborilo Belondu. Ona je to shvatila na svoj način, jer je priznala: "Mali
broj istorija kojima je uspelo da izbegnu ovakve ograničavajuće procese nestao
je u tmini vekova."
Teg je naveo neke od tih procesa: "Uništenje što većeg broja kopija, ismevanje
izveštaja koji suviše toga otkrivaju, njihovo izostavljanje iz nastavnih planova
u centrima za obuku, proveravanje da negde drugde nisu navedeni i, u pojedinim
slučajevima, eliminacija autora."
Da i ne pominjem proces žrtvenih jaraca zbog koga su gubili glavu brojni
glasnici koji su doneli loše vesti, pomisli Odrade. Prisetila se jednog drevnog
vladara koji je uvek na dohvat ruke držao štap sa oštrim čeličnim šiljkom kojim
je ubijao glasnike što su mu donosili loše vesti.
"U posedu smo valjanih ključnih obaveštenja na temelju kojih možemo izgraditi
bolje razumevanje naše prošlosti", iznela je Odrade. "Oduvek smo znale da je ono
što se u sukobima stavlja na kocku u stvari odluka o tome ko će upravljati
bogatstvom ili njegovim ekvivalentima."
Možda to i nije bio pravi 'uzvišeni cilj', ali poslužiće za izvesno vreme.
Izbegavam glavno pitanje, pomisli ona.
Nešto mora biti učinjeno sa Dankanom Ajdahom, i svi su to znali.
Uzdahnuvši, Odrade pozove 'topter i pripremi se za kratko putovanje do ne-broda.
Dankanov zatvor bio je, ako ništa drugo, bar udoban, pomisli Odrade kada uđe.
Ovo su bile odaje zapovednika broda, koje je poslednji karistio Miles Teg. Ovde
je još bilo znakova njegovog prisustva - jedan mali holostatski projektor koji
je prikazivao njegov dom na Larnasu; raskošna stara kuća, dugačka čistina, reka.
Teg je na stočiću pored postelje ostavio pribor za šivenje.
Gola je sedeo u stolici za ljuljanje, zureći u projekciju. Kada Odrade uđe, on
ravnodušno podiže pogled.
"Jednostavno ste ga ostavili da umre, zar ne?" upita Dankan.
"Činimo ono što moramo", odvrati ona. "Ispunjavala sam njegova naređenja."
"Znam zašto ste došli", reče Dankan. "Nećete uspeti da me ubedite. Nisam ja
nikakav prokleti pastuv za veštice. Razumete li?"
Odrade ispravi odoru i sede na ivicu kreveta, licem okrenuta prema Dankanu. "Da
li si proučio zapis koji je moj otac ostavio za nas?" upita ona.
"Vaš otac?"
"Miles Teg je bio moj otac. Poveravam ti njegove poslednje reči. On je tamo, na
kraju, predstavljao naše oči. Morao je da vidi smrt na Rakisu. 'Um u začetku'
shvatio je zavisnosti i ključnu logiku."
Pošto je Dankan zbunjeno pogleda, ona objasni: "Suviše dugo bile smo zarobljene
u Tiraninovom lavirintu proročanstava."
Primetio je da se jednim mačjim pokretom uspravio u stolici, što je svedočilo da
su mu mišići dobro obučeni za napad.
"Nema načina da živ pobegneš sa ovog broda", reče ona. "Znaš li zašto."
"Siona."
"Za nas predstavljaš opasnost, ali ipak bismo više volele da ne provodiš jalov
život."
"Ipak, neću da se parim za vas, a naročito ne sa tim malim zanovetalom sa
Rakisa."
Odrade se nasmeši, zapitavši se šta bi Šeana rekla na ovakav opis.
"Misliš da je to smešno?" upita Dankan.
"Baš i ne. Ali mi još imamo Murbelino dete. Pretpostavljam da ćemo se morati
njime zadovoljiti."
"Razgovarao sam sa Murbelom preko komunikatora", reče Dankan. "Misli da će
postati časna majka, da ćete je primiti u redove Bene Geserita."
"Zašto da ne? Njene ćelije prošle su Sionin test. Mislim da će biti vrhunska
sestra."
"Zar vas je stvarno navukla?"
"Hoćeš da kažeš - zar nismo primetile kako ona misli da ostane s nama samo dok
ne sazna naše tajne, a zatim pobegne? Znamo mi to, Dankane."
"Ali smatrate da vam ne može uteći?"
"Kada ih jednom dobijemo, Dankane, mi ih, u stvari, nikada ne gubimo."
"Ne smatrate da ste izgubile gospu Džesiku?"
"Na kraju nam se vratila."
"S kakvim ciljem ste došli da me posetite?"
"Mislila sam da zaslužuješ da ti se objasni plan Vrhovne majke. Cilj mu je bio
uništenje Rakisa. Ona je, u stvari, želela da uništi gotovo sve crve."
"Veliki bogovi podzemlja! Zašto?"
"Oni su predstavljali proročku silu koja nas je sputavala. Biseri Tiraninove
svesti samo su pojačavali tu vezu. On nije predviđao dagađaje, on ih je
stvarao."
Dankan pokaza prema spremištu broda. "Šta je sa..."
"Onim tamo? Ostao je samo jedan. Dok ne dođe vreme kada će ponovo moći da vrši
uticaj koristeći se svojom brojnošću, čovečanstvo će već otići svojim putem ne
obazirući se na njega. Do tada ćemo biti suviše brojne i sasvim samostalno
bavićemo se mnogim različitim stvarima. Nikada više nijedna jedina sila neće
upravljati svim našim budućnostima."
Ona ustade.
Pošto Dankan ništa ne reče, ona dodade: "U okviru nametnutih ograničenja, čiju
potrebu znam da uviđaš, molim te da razmisliš o načinu života koji bi želeo da
vodiš. Obećavam da ću ti pomoći onoliko koliko to bude u mojoj moći."
"Zašto biste to učinili?"
"Zato što su te voleli moji preci. Zato što te je moj otac voleo."
"Ljubav? Vi veštice niste sposobne da osetite ljubav!"
Gotovo čitav minut je provela zureći nadole u njega. Pri korenu mu je, primeti
ona, ispod ove obojene, počela da izrasta tamna kosa, ponovo se kovrdžajući,
naročito na vratu.
"Osećam ono što osećam", reče ona. "I tvoja voda je naša, Dankane Ajdaho."
Primetila je da je slobodnjačko upozorenje imalo uticaja na njega, a zatim se
okrenula i izišla iz odaje praćena stražarkama.
Pre no što je napustila brod vratila se do spremišta i zagledala u mirnog crva
koji je ležao na krevetu od rakijskog peska. Zarobljenika je posmatrala sa nekih
dve stotine metara visine. Dok je to činila nemo se smejala, a društvo joj je
pravila Taraza koja se sve više integrisala s njom.
Mi smo bile u pravu, a Švangiju i njena klika nisu. Znale smo da želi napolje.
Morao je to da želi posle svega što je učinio.
Progovorila je naglas nežnim šapatom, koliko za sebe toliko i za obližnje
posmatrače koji su pazili na trenutak kada će u tom crvu otpočeti preobražaj.
"Sada znamo tvoj jezik", reče ona.
To nije bio jezik reči, već pokretno i plešuće prilagođavanje jednoj pokretnoj i
plešućoj vaseljeni. Taj jezik se može samo govoriti, ne i prevoditi. Da bi mu
otkrio značenje čovek mora imati iskustva, pa čak i tada značenje se naočigled
menja. 'Uzvišeni cilj' je ipak predstavljao nepredvidivo iskustvo. Ali kada je
spustila pogled na neobrađeno i na toplotu otporno sklonište crva iz rakijske
pustinje, Odrade je znala šta je videla: vidljivi dokaz uzvišenog cilja.
Ona mu tiho doviknu: "Hej! Stari crve! Jesi li to ovako zamislio?"
Odgovora nije bilo, ali ona nije ni očekivala da će ga dobiti.
KAPITOL DINA
1.
Oni koji žele da ponove prošlost moraju da nadziru učenje istorije.
Zakonik Bene Geserita
Kada je rođena beba-gola iz prvog akslotl-tanka Bene Geserita, Vrhovna majka
Darvi Odrade priredila je malu svečanost u svojoj trpezariji na vrhu Centrale.
Beše tek svanulo tako da su ostale dve članice njenog saveta - Tamalane i
Belonda - primile ovaj poziv sa mrzovoljom uprkos činjenici da je Odrade svom
ličnom kuvaru naložila da im posluži doručak.
"Nema svaka žena priliku da prisustvuje rođenju vlastitog oca", našalila se
Odrade kada su joj dve gošće prigovorile kako su prezauzete 'da bi sebi mogle
dopustiti da traće vreme na koještarije'."
Na ovo je samo vremešna Tamalane ispoljila pritajeno odobravanje.
Belondine mesnate crte lica ostale su bezizražajne, što je u njenom slučaju
često odgovaralo mrgođenju.
Da li je bilo moguće, pitala se Odrade, da Bel nije uspevala da prevaziđe
odbojnost prema delimičnoj raskoši okoline Vrhovne majke? Odradine odaje nosile
su posebno obeležje njenog istaknutog položaja, ali je ta posebnost pre
ukazivala na njene dužnosti no na bilo kakvu nadređenost u odnosu na ostale
sestre. Tako joj je omanja trpezarija omogućavala da se posavetuje sa
saradnicama i za vreme obeda.
Belonda se osvrtala levo i desno, očito jedva čekajući da ode odavde. Mnogo je
napora, bez uspeha, bilo uloženo da se probije Belondina hladna, nepristupačna
školjka.
Čudan je osećaj dok držim tu bebu u naručju i razmišljam: "Ovo je moj otac",
reče Odrade.
"Čula sam te još maločas", prozbori Belonda iz dubine stomaka; glas joj je bio
bezmalo bariton i tutnjao je kao da joj svaka reč izaziva lošu probavu.
Shvatala je, ipak, Odradin suv humor. Stari bašar Miles Teg odista je bio otac
Vrhovne majke. Lično je Odrade prikupila ćelije (zaparavši mu kožu noktima) da
bi uzgojila ovog novog golu, što je predstavljalo deo davnašnjeg 'plana
mogućnosti' - ukoliko im ikada pođe za rukom da izrade duplikat tankova
Tleilaksa. No, Belonda bi radije pristala da bude prognana iz Bene Geserita nego
da se saglasi sa Odradinim stavom o opremi od životnog značaja za Sestrinstvo.
"Smatram da je ovo u ovakva vremena lakomisleno", reče Belonda. "One ludakinje
nas progone sa namerom da nas unište, a tebi je do proslava."
Uz izvestan napor, Odrade uzvrati blagim glasom: "Ukoliko nas Uvažene Naložnice
zateknu nespremne možda če to biti zbog toga što nismo uspele da održimo visok
moral."
Belondin netremičan pogled pravo u Odradine oči nosio je suzdržanu optužbu: Te
užasne žene već su uništile šesnaest naših planeta!
Odrade je znala da je pogrešno razmišljati o tim planetama kao o posedu Bene
Geserita. Labavo organizovana konfederacija planetarnih vlada posle Vremena
gladi i Raštrkavanja u velikoj je meri zavisila od Sestrinstva - zbog životnih
usluga i pouzdanog sistema komuniciranja koje je ono obezbeđivalo; međutim, i
dalje su postojale stare frakcije - CHOAM, Svemirski esnaf, Tleilaksi, preostala
uporišta i šizmatičke skupine Ribogovornica. Podeljeni bog je zaveštao
čovečanstvu podeljeno carstvo. Sve su te grupacije, međutim, odjednom zbile
redove pred silovitim naletima Uvaženih Naložnica prispelih iz Raštrkavanja.
Bene Geserit - koji se pridržavao najvećeg dela svojih starih oblika - bio je,
prirodno, glavna meta napada.
Belondine misli nikada nisu skretale podalje od pretnje koju su predstavljale
Uvažene Naložnice. Bila je to slabost koju je Odrade uviđala i prihvatala.
Odrade se s vremena na vreme dvoumila da li da zameni Belondu; no u ovom času
čak su i u Bene Geseritu postojale frakcije, a niko nije mogao da porekne da je
Belonda bila vrhunski organizator. Arhiva nikad nije bolje funkcionisala nego od
kako je njom rukovodila Belonda.
Kao što je i ranije često činila, Belonda je i sada bez reči uspevala da usmeri
pažnju Vrhovne majke na te žene-lovce koje su ih progonile sa divljačkom
istrajnošću. To je Odradi bez sumnje kvarilo raspoloženje spokojnog uspeha koje
je priželjkivala ovog jutra.
Nagnala je sebe da razmišlja o novom goli: Teg! Ako bude moguće uspostaviti
njegova prvobitna sećanja, Sestrinstvo će ponovo imati najboljeg bašara koji ih
je ikada služio. Bašara-mentata! Vojnog genija čija su junaštva već postala deo
mita o starom carstvu.
Da li će čak i Teg biti od koristi protiv tih žena koje su se vraćale iz
Raštrkavanja?
Ma kakvim bogovima da su bile posvećene, Uvažene Naložnice nas ne smeju pronaći!
Još ne!
Teg je skrivao premnogo uznemirujućih nepoznanica i mogućnosti. Tajanstvenost je
okruživala razdoblje pre njegove smrti, prilikom razaranja Dine. On je učinio
nešto na Gamuu što je podstaklo neobuzdanu jarost Uvaženih Naložnica. Njegovo
samoubilačko ostajanje na Dini nije moglo samo po sebi da izazove ovakav
berserkerski odgovor. O njegovim poslednjim danima na Gamuu kolale su glasine
neobičnog sadržaja: mogao je da se kreće brzinom koja je bila neuhvatljiva za
ljudsko oko! Da li je to stvarno uspeo? Još jedan izdanak neiscrpnih moći
atreidskih gena? Mutacija? Ili samo nadgradnja mita o Tegu? Sestrinstvo je
moralo to da sazna u najkraćem mogućem roku.
Jedna akolitka donela je tri doručka; sestre su žurno obedovale kao da su želele
da pokažu da se ovaj prekid mora okončati što pre, jer je svaki gubitak vremena
bio opasan.
Pošto su njene gošće otišle, Odrade je još neko vreme preživljavala šok izazvan
Belondinim neizgovorenim strahovima.
A moji strahovi?
Ona ustade i ode do širokog prozora koji je gledao preko nižih krovova na deo
kruga voćnjaka i pašnjaka oko Centrale. Bilo je doba kasnog proleća i na voćkama
su počinjali da se naziru budući plodovi. Ponovno rođenje. Danas je rođen novi
Teg! Misao joj, međutim, nije bila propraćena nikakvim uzvišenim osećanjem.
Obično ju je ovo saznanje krepilo, ali jutros to nije bio slučaj.
Kakve su moje stvarne snage? Čime zapravo raspolažem?
Sredstva koja su se nalazila u rukama Vrhovne majke bila su izvanredna: duboka
odanost svih koji su joj služili, vojne snage pod komandom bašara koga je Teg
obučio (u tom času daleko odavde, sa značajnim delom vojske koja je štitila
školsku planetu Lampadas), zanatlije i tehničari, špijuni i agenti širom starog
carstva, bezbrojni radnici koji su se stavili u zaštitu Sestrinstva od Uvaženih
Naložnica i sve časne majke sa svojim Drugim sećanjima koja su sezala do
praskozorja života.
Odrade je bez lažnog ponosa znala da predstavlja vrhunac svega što je najjače
kod jedne časne majke. Ukoliko joj njena vlastita sećanja nisu obezbeđivala
potrebne podatke, imala je oko sebe ostale koje su mogle da ispune pukotine.
Raspolagala je, takođe, mašinama koje su skladištile obaveštenja - premda je i
te kako bila svesna svog urođenog nepoverenja prema njima.
Odrade je često hvatala sebe u iskušenju da se upusti u prekopavanje po tim
drugim životima koje je nosila u svom sekundarnom pamćenju - tim podzemnim
slojevima svesti. Možda je postojala mogućnost da u iskustvima Drugih otkrije
sjajna rešenja za svoje teškoće. Opasno! Moglo ti se dogoditi da satima ostaneš
izgubljena, opčinjena mnoštvom ljudskih varijacija. Bilo je bolje ostaviti Druga
sećanja u njihovom uravnoteženom stanju, pripravna za izričit zahtev ili poziv
iz nužde. Svesnost je bila njen oslonac i njen spoj sa vlastitim identitetom.
Korisna je bila ona neobična mentatska metafora Dankana Ajdaha:
Samosvest: suočavanje sa ogledalima koja promiču univerzumom, prikupljajući
usput nove slike - beskrajno refleksivne. Beskonačno viđeno kao konačno,
analogno svesnosti koja nosi promišljene deliće beskonačnog.
Nikada nije čula reči koje bi bile bliskije njenoj neizrecivoj svesti:
'specijalizovana složenost', kako ju je Ajdaho nazvao. "Mi pabirčimo, sakupljamo
i odražavamo naše sisteme reda."
A od kakve nam to pomoći može biti protiv tih nasilničkih žena
koje nas progone? Kojoj grani evolucije one pripadaju? Da li je evolucija samo
drugo ime za boga?
Njene sestre bi se podrugljivo nasmejale takvoj zaludnoj spekulaciji.
Pa ipak, možda se u Drugim sećanjima krio odgovor.
Ahhh, kako je to zavodljivo!
Koliko je samo očajnički žudela da projektuje svoje iznureno biće među
identitete iz prošlosti i oseti draži življenja u tim vremenima. Iznenadan
osećaj opasnosti od ovog iskušenja izazva u njoj drhtavicu. Osetila je kako joj
se Druga sećanja okupljaju na rubu svesti. "Bilo je ovako!" "Ne, pre je bilo
ovako!" Kako su bila gramziva? Morao si da se odlučiš i odabereš, oprezno
oživljavajući prošlost. Nije li upravo to bila svrha svesnosti, sama suština
bivstvovanja?
Odabrati iz prošlosti i suočiti se sa sadašnjicom: spoznati, posledice.
Takvo je prema Bene Geseritu bilo viđenje istorije, koje je uslovljavalo njihove
živote u kojima su treperile reči drevnog Santajane: "Oni koji ne mogu da
zapamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju."
I same zgrade Centrale, najmoćnije od svih ustanova Bene Geserita, odražavale su
ovakav stav gde god bi Odrade skrenula pogled. U svim oblicima ovaploćivala se
ideja komandovanja. Malo je toga u bilo kom školskom centru Bene Geserita ostalo
nefunkcionalno, sačuvano iz nostalgičnih pobuda: Sestrinstvu nisu bili potrebni
arheolozi. Časne majke su predstavljale inkarnacije istorije.
Polako (mnogo sporije no obično), pogled kroz njen visoki prozor donese joj
smirenje. Oči joj bile svedok reda Bene Geserita.
Uvažene Naložnice mogle su već u sledećem trenutku da okončaju taj red. Položaj
Sestrinstva bio je daleko lošiji od onog koji su trpele pod Tiraninom. Mnoge
odluke koje je morala da donosi bile su joj mrske. Čak joj je i radna soba bila
manje po volji zbog akcija koje su se tu začinjale.
Otpisati našu Bene Geserit tvrđavu na Palmi?
Ovaj predlog nalazio se u Belondinom jutrošnjem izveštaju koji ju je čekao na
radnom stolu. Odrade mu je već odredila potvrdnu oznaku: "Da."
Otpisati je zbog toga što napad Uvaženih Naložnica visi u vazduhu, a mi nismo u
stanju da je odbranimo niti da evakuišemo Ijudstvo.
Jedanaest časnih majki i bog zna koliko akolitki, kandidatkinja i ostalih
platiće životom ili nečim još gorim zbog te jedne reči. Da se i ne spominju svi
oni 'obični životi' koji su se živeli u senci Bene Geserita.
Napetost zbog ovakvih odluka proizvodila je novu vrstu zamora kod Odrade. Da li
je to bio zamor duše? Da li je uopšte postojala takva stvar kao što je duša?
Osećala je dubok umor uvek kada svesnost nije mogla da prodre do srži problema.
Zamor, zamor, zamor.
Čak se i kod Belonde zapažala napetost - a Bel je bila sklona nasilju. Činilo se
da je Tamalane iznad toga, ali se Odrade nije dala zavarati. Tam beše zašla u
doba superiornog posmatranja stvarnosti, u stanje do koga je svim ostalim
sestrama predstojao još dug put - ukoliko uopšte na njemu istraju. U tom stanju
ništa više nije imalo značaja, osim posmatranja i prosuđivanja. Ono se najviše
nije ni izražavalo, izuzev u nestalnim izrazima lica i mreškanju njegovih crta.
Tamalane bi u poslednje vreme jedva ponešto rekla, a njene opaske bile su toliko
škrte da su delovale gotovo apsurdno:
"Kupi još ne-brodova."
"Uputi Šeanu u stvar."
"Pregledaj Ajdahove izveštaje."
"Upitaj Murbelu."
Ponekad su iz nje dopirali samo nekakvi nemušti glasovi, kao da je smatrala da i
same reči mogu da je odaju.
A te žene-lovci tumarale su naokolo u potrazi za i najmanjim znakom koji bi im
omogućio da otkriju položaj Kapitola. U svojim najsamotnijim mislima Odrade je
zamišljala ne-brodove Uvaženih Naložnica kao piratske brodove na beskrajnom moru
između zvezda. Na njima se nisu vijorile crne zastave sa lobanjom i ukrštenim
kostima, ali zastava je ipak bila prisutna. U njima nije bilo ničeg romantičnog:
Ubij i opljačkaj! Gomilaj svoje blago u krvi drugih. Crpi tu energiju i gradi
ne-brodove, ubice, na putevima podmazanim krvlju.
A nisu shvatale da će se i same udaviti u tom istom crvenom podmazivanju ako
nastave tim putem.
Mora da u tom Raštrkavanju, odakle potiču Uvažene Naložnice prebivaju ljudi
neobuzdane, nasilničke prirode, ljudi koji svoje živote u celini posvećuju
jednoj jedinoj ideji: zdrobi druge!
Opasna je bila vaseljena u kojoj je takvim idejama bilo dopušteno da slobodno
kruže unaokolo. Valjane civilizacije vode računa da takve ideje ne dobiju snagu,
da čak ne dobiju priliku da se rode. Kada se to ipak, slučajno ili zahvaljujući
spletu okolnosti dogodi, moraju se hitno ukloniti jer teže da okupljaju mase.
Odrade se čudila što Uvažene Naložnice ovo ne shvataju, ili ukoliko shvataju,
što tome po svemu sudeći ne pridaju značaj.
"Histerije u punom naponu", nazvala ih je Tamalane.
"Ksenofobija", bila je drugačijeg mišljenja Belonda, uvek spremna da ispravi
druge kao da joj je nadzor nad arhivom obezbeđivao bolji uvid u stvarnost.
Obe su bile u pravu, pomisli Odrade. Uvažene Naložnice ponašale su se
histerično. Svi tuđini bili su neprijatelji. Jedini ljudi u koje su kako se
činilo imale poverenja bili su muškarci koji su im seksualno robovali, ali čak i
oni samo do određenog stepena. Bili su, naime, prema Murbelinom svedočenju (naša
jedina zarobljena Uvažena Naložnica), podvrgavani neprestanoj proveri da bi se
videlo da li je stega nad njima dovoljno čvrsta.
"Umeju ponekad da iz čistog hira uklone nekog - jednostavno, za primer drugima."
Bile su to Murbeline reči koje su iziskivale pitanje: "Da li to one od nas žele
da načine takav primer? Pogledajte šta se događa onima koji se usude da nam se
suprotstave."
Murbela je jednom prilikom rekla: "Izazvale ste ih. Jednom izazvane, neće
odustati dok vas ne unište."
Zdrobiti tudine!
Pravolinijska neposrednost. To im je slabost, ako budemo postupale na pravi
način, pomisli Odrade.
Ksenofobija vodi u apsurdne krajnosti?
Sasvim moguće.
Odrade lupi pesnicom po svom radnom stolu, svesna da će njene sestre videti i
zabeležiti taj čin budući da su neprekidno motrile na ponašanje Vrhovne majke.
Potom je za večno prisutne komeje i dežurne sestre iza njih glasno izjavila:
"Nećemo sedeti skrštenih ruku i čekati u defanzivnim enklavama! Postale smo
debele kao Belonda (neka se jedi zbog ovog), misleći da smo stvorile
nedodirljivo društvo i strukture za večna vremena."
Odrade pređe pogledom po dobro znanoj prostoriji.
"Ovo mesto je jedna od naših slabosti!"
Sela je zatim za radni sto razmišljajući (o svim stvarima) o arhitekturi i
planiranju zajednice. Konačno, bilo je to pravo Vrhovne najke!
Zajednice Sestrinstva retko su nastajale nasumice. Čak i kada su preuzimale
postojeće strukture (kao što je bio slučaj sa starom Harkonenovom tvrđavom na
Gamuu) preduzimale su rekonstrukcije. Bile su im potrebne pneumocevi za
dostavljanje manjih pošiljki i poruka; svetlosne linije i projektori sa tvrdim
zracima da bi prenosile šifrovane reči. Smatrale su sebe vrhunskim majstorima za
bezbedno komuniciranje. Akolitke i časne majke-kurirke (spremne radije da umru
no da izdaju svoje pretpostavljene) nosile su važnije poruke.
Mogla je da stvori vidljivu predstavu o prostoru izvan ovog prozora i izvan ove
planete - svoje mreže, nenadmašno organizovane i opremljene ljudstvom, budući da
je svaka časna majka bila produžetak ostalih. Kada god je u pitanju bio opstanak
Sestrinstva, uvek iznova javljalo se jezgro nesalomive odanosti. Mogla se
pronaći po koja grešnica (kakva je bila gospa Džesika, Tiraninova baba) ali
njihov greh je bio ograničen na to polje. Najveći broj potresa bio je kratkog
veka.
A sve je to bio obrazac Bene Geserita. Slabost.
Odrade je priznavala da duboko opravdava Belondine strahove. Neka budem prokleta
ako dozvolim da takva stvar potisne sve radosti življenja! To bi značilo predati
se upravo onoj stvari u koju jarosne Uvažene Naložnice žele da nas nagnaju.
"Žene-lovci žele našu snagu", reče Odrade podigavši pogled prema komejima na
tavanici. Poput pradavnih divljaka koji su jeli srce svojih neprijatelja. Pa...
daćemo im nešto da pojedu, u svakom slučaju! I tek kada bude kasno, shvatiće da
to ne mogu da svare!
Izuzev u uvodnoj nastavi prilagođenoj akolitkama i kandidatkinjama Sestrinstvo
nije pridavalo naročit značaj izrekama upozorenja, no Odrade je imala svoju
ličnu lozinku: "Neko mora da ore." Osmehnula se samoj sebi vrativši se
okrepljena, poslu. Ova prostorija, ovo Sestrinstvo, bili su njena bašta iz koje
je trebalo ukloniti korov i zasaditi seme. A đubrivo? Ne sme se zaboraviti
đubrivo.
2.
Kada sam odlučio da povedem Ijudski rod svojom Zlatnom stazom obećao sam da ću
mu dati lekciju koju će i njihove kosti zapamtiti. Poznajem jedan dubok obrazac
koji ljudi rečima poriču čak i kada ga svojim delanjem potvrđuju. Kažu da traže
sigurnost i spokoj, uslove koje nazivaju mirom. Medutim, još dok izgovaraju te
reči, seju semenje meteža i nasilja.
Leto II, Bogocar
Ona me, dakle, naziva Kraljica paukova!
Velika uvažena naložnica zavali se u glomaznu fotelju postavljenu visoko na
posebnom podijumu. Njene sparušene grudi zatresoše se od prigušenog smeha. Ona
zna šta će se dogoditi kada upadne u moju mrežu! Isisaću joj i poslednju kap
krvi - eto šta će se dogoditi.
Bila je to majušna žena neupadljivih crta lica na kojem su se mišići nervozno
grčili. Ona baci pogled na pod svoje dvorane za prijem koji je bio prekriven
žutim pločicama obasjanim sunčevom svetlošću. Na njemu je ničice ležala jedna
časna majka Bene Geserita, vezana žicom. Zarobljenica nije pokazivala ni
najmanji nagoveštaj želje za borbom. Siga-žica bila je izvrsno sredstvo za ovu
svrhu. Odsekla bi joj ruke da nešto pokuša!
Prostorija u kojoj je sedela odgovarala je Velikoj uvaženoj naložnici kako zbog
svojih razmera tako i zbog činjenice da je bila prikraćena drugima. Oblikom
kvadrat, čije su ivice merile tri stotine metara, bila je sagrađena za
održavanje skupova Esnafovih navigatora ovde na Raskršću; svaki navigator bi u
takvim prilikama počivao u svom čudovišnom tanku. Zarobljenica na žutom podu
delovala je kao moljac izgubljen u ovoj ogromnosti.
Ova slabotinja ispoljila je previše ushićenja saopštavajući mi kako me njena
takozvana pretpostavljena naziva!
Pa ipak, ovo jutro je bilo divno, pomisli Velika uvažena naložnica - sa
izuzetkom saznanja da ove veštice nije vredelo mučiti i podvrgavati mentalnim
ispitivanjima. Kako možeš da mučiš nekog ko u svakom trenutku može da se odluči
da umre? A i činile su to! Poznavale su, takode, načine prevazilaženja bola.
Vrlo su vešte bile, te primitivke.
Bila je, takođe, nadevena širom. Telo u koje je ubrizgana ta prokleta droga
propadalo je do te mere da se nikakva vrsta ispitivanja nije mogla primeniti na
odgovarajući način.
Velika uvažena naložnica dade znak jednoj pomoćnici. Ova gurnu nogom opruženu
časnu majku, a na sledeći mig popusti stegu siga-žice, što je nesrećnici
omogućavalo minimalne kretnje.
"Kako ti je ime, dete?" upita Velika uvažena naložnica. Glas joj starački suvo
zastruga, noseći prizvuk lažne dobrodušnosti.
"Zovem se Sabanda." Glas je bio zvonak i mladalački, još nepomućen bolovima
ispitivanja.
"Da li bi želela da vidiš kako lovimo slabe muškarce i potčinjavamo ih?" upita
Velika uvažena naložnica.
Sabanda je znala ispravan odgovor na ovo pitanje. Upozorili su ih. "Pre bih
umrla", rekla je mirno, netremice gledajući u to staračko lice, boje osušenog
korena ostavljenog predugo na suncu. Te čudne narandžaste mrlje u staričinim
očima - znak besa, kako su joj rekle proktorke.
Poširoka zlatnocrvena odora sa figurama crnog zmaja na otvorenoj strani i crveni
triko ispod nje samo su naglašavali žgoljavo telo.
Velika uvažena naložnica ne promeni izraz lica ni pri pomisli koja joj se uvek
iznova vraćala kada su posredi bile ove veštice: 'Proklete bile!' "Kakav je bio
tvoj zadatak na onoj prljavoj maloj planeti na kojoj smo te zarobili?"
"Podučavala sam mlade."
"Bojim se da nijedna od tih mladih nije više među živima." Zašto se sada
osmehuje? Da bi me uvredila! Eto zašto!
"Da li si te tvoje mlade učila da obožavaju onu vešticu Šeanu?" upita Velika
uvažena naložnica.
"Zbog čega bih ih učila da obožavaju jednu sestru? Šeani se to ne bi svidelo."
"Zar? Odista ne bi? Hoćeš li da kažeš da je ona oživela i da je poznaješ?"
"Je li to jedini oblik života koji nam je znan?"
Kako je jasan i neustrašiv bio glas ove mlade veštice. Posedovale su izvanrednu
samokontrolu; no, čak ni to nije moglo da ih spase. Čudno je, međutim, kako je
kult Šeane opstajao. Moraće neizostavno da se iskoreni - uništi na način na koji
su i same veštice uništavane.
Velika uvažena naložnica lako pokrenu mali prst svoje desne ruke i pomoćnica,
koja je netremice čekala, pristupi zarobljenici sa špricom u rukama. Možda će
ova nova droga razvezati veštičin jezik, a možda i neće. Ne mari.
Sabandino lice se zgrči u trenutku kada joj igla dotače vrat. Nekoliko sekundi
potom bila je mrtva. Sluge uskoro stigoše i odnesoše njeno telo. Poslužiće kao
hrana zarobljenim futarima. Od tih futara nije bilo mnogo koristi. Nisu se
razmnožavali u zatočeništvu, nisu izvršavali ni najobičnije zapovesti. Samo su
nemo, tupo sedeli i čekali.
"Gde dreseri?" upitao bi poneki. Ili bi kakve druge beskorisne reči potekle sa
njihovih humanoidnih usana. Futari su, ipak pružali odredena zadovoljstva.
Zatočeništvo je, pored toga, pokazalo da su i ranjivi. Baš kao i ove primitivne
veštice. Pronaći ćemo skrovište veštica. To je samo pitanje vremena.
3.
Osoba koja uzima banalno i obično, i osvetljava ih na nov način, može da užasne.
Mi ne želimo da se naše ideje menjaju. Osećamo se ugroženim zbog takvih zahteva.
"Već znam koje su stvari značajne!" velimo. A onda dođe onaj koji menja i odbaci
naše stare ideje.
Zensufi učitelj
Miles Teg je uživao da se igra u voćnjacima oko Centrale. Odrade ga je prvi put
odvela tamo kada tek što je prohodao. Bilo je to jedno od njegovih najranijih
aktivnih sećanja: jedva da je imao nešto više od dve godine, a već je bio
svestan da je gola, iako nije shvatao puno značenje te reči.
"Ti si posebno dete", rekla mu je Odrade. "Uzgojili smo te iz ćelija uzetih od
veoma starog čoveka."
Premda je bio prerano sazrelo dete, i premda su njene reči imale neki neodređeno
uznemirujući prizvuk, tada ga je ipak više zanimalo trčanje kroz visoku letnju
travu podno drveća.
Kasnije su se nizali dani provedeni u voćnjaku, a on je nagomilavao utiske o
Odradi i ostalima koji su ga podučavali. Veoma rano je zapazio da Odrade uživa u
tim izletima jednako kao i on.
Jednog poslepodneva, kada mu je bilo četiri godine, rekao joj je: "Proleće je
moje omiljeno doba."
"I moje."
Kada je napunio sedam godina i već počeo da pokazuje sjajne mentalne sposobnosti
ravne holografskoj memoriji - što je i podstaklo Sestrinstvo da poveri onoliko
breme odgovornosti njegovoj prethodnoj inkarnaciji - voćnjak mu se odjednom
ukaza kao mesto koje dotiče nešto duboko u njemu.
Bilo je to prvi put da je postao svestan da poseduje sećanja koja nije mogao da
prizove. Duboko pometen, okrenuo se prema Odradi čije su se konture tek nazirale
naspram svetlosti popodnevnog sunca i rekao: "Postoje stvari kojih ne mogu da se
setim!"
"Jednog dana ćeš ih se setiti", rekla je ona.
Nije mogao da joj vidi lice, zasenčeno naspram bleštave svetlosti. Njene reči
dopirale su iz velikog senovitog mesta i imao je utisak kao da u isti mah potiču
iz dubine njegovog bića.
Te godine počeo je da proučava život bašara Milesa Tega iz čijih ćelija je začet
njegov novi život. Odrade mu je objasnila ponešto od toga, pokazujući mu nokte
prstiju. "Zagrebala sam ga malo po vratu - na taj način sam skupila ćelije koje
su sadržavale sve što nam je bilo potrebno da te oživimo."
Te godine voćnjak je odisao nekom izuzetnom životnošću: plodovi su bili krupniji
i teži, a pčele gotovo mahnite.
"To je zato što se pustinja širi dole na jugu", rekla je Odrade. Držala ga je za
ruku dok su hodali kroz sveže rosno jutro ispod bremenitog jabukovog drveća.
Teg je zurio između stabala u pravcu juga, zaslepljen sunčevom svetlošću koja se
odbijala od lišća. Naučio je puno toga o pustinji i smatrao je da može da oseti
snagu njenog uticaja na ovo mesto.
"Drveće može da oseti kako mu se kraj približava", rekla je Odrade. "Život se
brže razvija kada je ugrožen."
"Vazduh je veoma suv", odvratio je. "To mora da je zbog širenja pustinje.
Pogledaj kako je poneko lišće poprimilo mrku boju i povilo se na rubovima!
Moraćemo ove godine puno da navodnjavamo."
Dopadalo mu se što mu se retko kad obraćala sa visine. Uglavnom su razgovarali
kao dve ravnopravne osobe. Zapazio je mrku svijenost lišća. To je bilo delo
pustinje.
U dubini voćnjaka neko vreme su osluškivali ptice i insekte. Pčele koje su
skupljale med sa deteline na obližnjem pašnjaku doleteše da ispitaju uljeze, no
on je bio zaštićen feromonima kao i svi koji su se slobodno kretali po Kapitolu.
Prozujale su mimo njega i otišle da nastave svoj rad na cvetovima.
Jabuke. Odrade je pokazivala u pravcu zapada. Breskve. Njegova pažnja sledila je
njen kažiprst. Tamo iza pašnjaka nazirale su se trešnje. Video je smolu koja je
oblagala grane.
Semenje i mlade sadnice donesene su ovamo na prvim ne-brodovima pre nekih
hiljadu pet stotina godina, rekla je ona, i zasađeni su sa velikom pažnjom.
Teg je sebi predstavljao sliku ruku koje kopaju zemlju, nežno je tabaju oko
mladih sadnica, zatim prizore pažljivog zalivanja, podizanje ograda koje su
zadržavale stoku na divljim pašnjacima oko prvih plantaža i zgrada Kapitola.
Do tog časa već je počeo da stiče znanja o džinovskom crvu koga je Sestrinstvo
ponelo sa Rakisa. Smrt tog crva donela je na svet nova bića - peščane pastrmke.
Upravo su one bile uzrok rasta pustinje. Ponešto od ovog predanja bilo je
sadržano u izveštajima o njegovoj prethodnoj inkamaciji - čoveku koga su zvali
'bašarom'. Bio je to veliki vojskovođa, koji je poginuo kada su one užasne žene
zvane Uvažene Naložnice uništile Rakis.
Teg je otkrio da ga takvi letopisi u isti mah i očaravaju i uznemiravaju. Osetio
je u sebi pukotinu, prazna mesta na kojima bi trebalo da se nalaze sećanja. Te
pukotine ukazale su mu se najpre u snovima. A ponekad, kada bi tonuo u
sanjarenje, iskrsavali su i likovi. Gotovo da je mogao da čuje reči. Događalo se
da je znao imena stvari pre no što bi mu ih iko rekao. Posebno je to važilo za
nazive oružja.
Značajne stvari rasle su u njegovoj svesti. Čitava ova planeta pretvarala se u
pustinju - promena koja je pokrenuta zbog toga što su Uvažene Naložnice želele
da pobiju ove benegeseritke koje su ga odgajale.
Časne majke koje su nadzirale njegov život često su mu izazivale
strahopoštovanje - u tim svojim crnim odorama, stroge, sa tim potpuno plavim
očima bez zenica. Ovo poslednje bilo je posledica uzimanja začina, govorile su
one.
Jedino je Odrade prema njemu ispoljavala nešto što bi se moglo smatrati pravom
ljubavlju - a Odrade je bila veoma važna ličnost. Svi su je zvali Vrhovnom
majkom; čak je i njemu naložila da je tako oslovljava, osim kada bi šetali
voćnjacima. Tada je mogao da je zove majkom.
Jednom za vreme jutarnje šetnje u doba žetve - kada je imao već devet godina -
odmah iza trećeg uspona jabučnjaka došli su do plitkog udubljenja bez drveća
zasađenog mnogim različitim biljkama. Odrade mu je položila ruku na rame i
povela ga do mesta odakle su mogli da se dive pločastom kamenju u meandru staza
kroz nabujalo zelenilo i sićušno cveće. Bila je u čudnom raspoloženju. Osetio je
to po njenom glasu.
"Posed je zanimljiva stvar", rekla je. "Da li mi posedujemo ovu planetu ili ona
nas?"
"Dopadaju mi se ovi mirisi", odvratio je on.
Skinula je ruku sa njega u nežno ga gurnula ispred sebe. "Posadili smo ih zbog
nosa, Miles. Mirišljave trave. Pažljivo ih osmotri, a kada se vratiš u
biblioteku pročitaj ponešto o njima. Oh, slobodno ih gazi!" uzviknula je kada je
opazila da u hodu izbegava puzavice.
Čvrsto je, desnim stopalom, stupio na zelene vitice i udahnuo prodoran miris.
"One su zasađene da bi se po njima gazilo, i da bi odavale miris", rekla je
Odrade. "Proktorke su te učile na koji način da izlaziš na kraj sa nostalgijom.
Jesu li ti rekle da nostalgiju često pokreće čulo mirisa?"
"Da, majko." Okrenuvši se da baci pogled na tragove svojih stopala, dodao je:
"To je ruzmarin."
"Otkud znaš?" upitala je Odrade, pomalo napeto.
Slegnuo je ramenima. "Tako, znam."
"To bi mogla biti prvobitna sećanja." Glas joj je odavao zadovoljstvo.
Pošto su nastavili da hodaju mirišljavom udolinom, Odradin glas ponovo je postao
zamišljen. "Svaka planeta ima vlastita svojstva, u koja smo utisnule obrasce
stare Zemlje. Ponekad je to samo skica; ali ovde smo uspele u značajnoj meri."
Kleknula je i otkinula grančicu jedne kiselkaste zelene biljke. Izmrvivši je
prstima, prinela ju je nozdrvama. "Žalfija."
Bila je u pravu, no nije umeo da kaže odakle on to zna.
"Osetio sam njen miris u hrani. Je li to slično melanžu?
"Pospešuje ukus, ali ne može da menja svest". Stajala je pravo, onako visoka i
posmatrala ga odozgo. "Dobro zapamti ovo mesto, Milese. Svet naših predaka je
iščezao, no mi smo ovde sačuvali deo njegovih korena."
Naslutio je da ga uči nečemu važnom. Upitao ju je: "Zbog čega me pitaš da li ova
planeta poseduje nas?"
"Moje sestre veruju da smo mi upravnice ove zemlje. Znaš li nešto o
upravnicima?"
"Je li to nešto poput Roitira, oca mog prijatelja Jorgija? Jorgi kaže da će
njegova najstarija sestra jednog dana biti upravnica njihovog imanja."
"Tačno. Duže smo žitelji nekih planeta od bilo kojih drugih nama znanih ljudi,
ali smo svesne da smo samo upravnice."
"Ako Kapitol nije vaše vlasništvo, čije je onda?"
"Verovatno ničije. Moje pitanje glasi: kako smo se mi - naše Sestrinstvo - i ova
planeta uzajamno obeležili?"
Podigao je oči prema njenom licu, a onda ih je spustio na njene ruke. Da li je i
njega Kapitol u ovom času obeležavao?
"Većina obeležja duboko je u nama." Uzela ga je za ruku. "Hajdemo." Napustili su
mirišljavu udolinu i popeli se do Roitorovog imanja. Dok su išli Odrade je
govorila:
Sestrinstvo retko podiže botaničke bašte. Bašte moraju da služe mnogim drugim
stvarima, a ne samo nosu i očima."
"Za ishranu?"
"Da, služe i za održavanje naših života. Bašte proizvode hranu. Ona udolina
pozadi požnjevena je za potrebe naših kuhinja."
Osetio je kako se njene reči ulivaju u njega, smeštajući se tamo gde su se
nalazile one pukotine. Naslutio je plan za buduće vekove: drveće koje je trebalo
da zameni veštačke grede za zadržavanje vododelnica; biljke koje su imale
zadatak da spreče odronjavanje obala jezera i reka, zatim da obezbede gornji
sloj tla od kiša i vetrova, kao i da očuvaju morske obale, pa čak i da u vodi
stvaraju uslove za mrešćenje riba. Drveće je, prema zamisli Bene Geserita,
takođe bilo značajno za stvaranje hlada i pružanje skloništa, kao i zbog
zanimljivih senki koje je bacalo po travnjacima.
"Drveće i ostale biljke za sve naše simbiotičke odnose", rekla je.
"Simbiotičke?" Bila je to nova reč.
Objasnila mu je, koristeći iskustva koje je, koliko je znala, već stekao -
odlazeći sa ostalima da bere gljive.
"Gljive rastu samo u društvu sa prijateljskim korenjem. Svaka od njih je u
simbiotičkom odnosu sa nekom posebnom biljkom. Svaka stvar koja raste uzima
ponešto što joj je neophodno od druge.
Stala je da mu naširoko i nadugačko pripoveda o tome, a on je, osetivši dosadu,
šutnuo jedan busen trave. Istog trena opazio je kako ga posmatra onim svojim
uznemirenim pogledom. Učinio je nekakav prekršaj. Kako to da je bio u stanju da
zgazi jednu stvar koja je rasla, ali ne i ostale?
"Milese! Trava sprečava da vetar oduva gornji sloj tla i odnese ga na pogrešna
mesta kakva su dna reka."
Poznat mu je bio ovaj ton. Prekoran. Zurio je u travu koju je oštetio.
"Ove travke hrane našu stoku. Poneke među njima imaju seme koje jedemo u hlebu i
ostaloj hrani. Neke vrste trske su i vetrobrani."
Znao je to. Pokušavajući da je zavara, upitao je sričući: "Vetrobrani?"
Nije se osmehnula i odmah mu je postalo jasno da je ispao budala kada je
pomislio da može da je obmane. Pokunjivši se, ćutke je saslušao nastavak njene
poduke.
Kada pustinja stigne ovamo, govorila je, vinova loza sa svojim glavnim korenima
razastrtim stotinama metara niz padinu, verovatno će poslednja propasti.
Voćnjaci će prvi umreti.
"Zbog čega moraju da umru?"
"Da bi ustupili mesto važnijim oblicima života."
"Peščanim crvima i melanžu."
Opazio je da joj je bilo milo što je pokazao da zna za odnos između peščanih
crva i načina koji je bio neophodan za opstanak Bene Geserita. Nije bio siguran
u to kako se ta potreba zadovoljavala ali je zamišljao krug: od peščanih crva do
peščanih pastrmki, od njih do melanža i ponovo natrag. A Bene Geserit je iz tog
kruga uzimao ono što mu je potrebno.
Već je bio umoran od silnog podučavanja, pa ju je upitao: "Ako će sve ove stvari
u svakom slučaju umreti, zašto bih onda morao da idem u biblioteku i učim
njihova imena?"
"Zato što si ljudsko biće, a ljudska bića imaju duboku potrebu da razvrstavaju i
nadevaju imena svemu i svačemu."
"Zbog čega moramo da na takav način određujemo imena?"
"Zato što na taj način tražimo za sebe ono što imenujemo. Podrazumevamo
posedovanje koje je i opasno i može da zavede."
Opet se dakle, vratila na posedovanje.
"Moja ulica, moje jezero, moja planeta", rekla je ona. "Moj naziv, zauvek. Naziv
koji si dao nekom mestu ili nekoj stvari možda neće potrajati ni koliko tvoj
životni vek, osim kao izraz poštovanja prema osvajačima... ili kao zvuk koga ćeš
se u strahu sećati."
"Dina", reče on.
"Brz si!"
"Uvažene Naložnice spalile su Dinu."
"Isto će učiniti sa nama ako nas otkriju."
"Ne, ako ja budem vaš bašar!" Ove reči izletele su iz njega bez razmišljanja.
Čim ih je izgovorio osetio je da možda sadrže neku istinu. Spisi u biblioteci
govorili su da su neprijatelji drhtali kad bi se bašar samo pojavio na bojnom
polju.
Kao da je znala o čemu je razmišljao, Odrade je spremno nastavila: "Bašar Teg
je, takođe bio dobro poznat i po tome što je stvarao situacije u kojima bitka
nije bila nužna."
"Ali borio se protiv vaših neprijatelja!"
"Nikad ne zaboravi Dinu, Milese. On je poginuo tamo."
"Znam."
"Da li su ti proktorke već naložile da proučiš Kaladan?"
"Da. U istorijama on se naziva Dan."
"Puki nazivi, Milese. Imena su zanimljivi podsetnici, ali većina ljudi ne uviđa
da postoje i druge povezanosti. Dosadna istorija, a? Imena - pogodni
pokazatelji, korisni uglavnom soju kome pripadaš!"
"Jesi li i ti od mog soja?" Bilo je to pitanje koje ga je mučilo, ali sve do
ovog trenutka nije moglo da se pretoči u reči.
"Ti i ja smo Atreidi. Seti se toga kada se vratiš proučavanju Kaladana.
Kada su se kroz voćnjake i preko pašnjaka vratili na brežuljak sa koga se kroz
okvir grana pružao pogled na Centralu, Teg je sa novom osetljivošću osmotrio
administrativni kompleks i okolne plantaže. Nije skidao oči sa njega, dok su
silazili stazom oivičenom živicom i kroz zasvođenu kapiju stupili u Prvu ulicu.
"Živi dragulj" rekla je Odrade za Centralu.
Prolazeći ispod luka, podigao je oči i pogledao naziv ulice urezan u zidu svoda:
galah u elegantnom pismu sa gracioznim linijama, dekoracija u stilu Bene
Geserita. Sve ulice i zgrade bile su označene istim kurzivom.
Osvrnuvši se oko sebe u Centrali i ugledavši razigrani vodoskok na trgu ispred
njih, kao i druge elegantne pojedinosti, osetio je svu dubinu ljudskog iskustva.
Bene Geserit je ovo mesto učinio podsticajnim na načine u koje nije mogao sasvim
da pronikne. Stvari koje je dokonao tokom učenja i izleta u voćnjak, jednostavne
i složene stvari, pomerile su se u novu žižu. Bila je to latentna mentatska
reakcija, no on toga nije bio svestan, osećajući jedino da je njegovo neiscrpno
sećanje pomerilo neke odnose i prepoznalo ih. Iznenada se zaustavio i bacio
pogled unatrag na put kojim su došli - voćnjak je bio uokviren lukom zasvođene
ulice. Sve je bilo povezano. Centralina kanalizacija proizvodila je metan i
đubrivo (obilazio je biljke sa proktorkom). Metan je pokretao pumpe i davao
pogonsku energiju za deo rashladnog sistema.
"Šta to posmatraš, Milese?"
Nije znao šta da odgovori. Prisetio se međutim, jednog jesenjeg popodneva kada
ga je Odrade provozala 'topterom iznad Centrale da bi mu objasnila ove odnose i
omogućila mu perspektivu. Tada su to bile samo reči, ali sada su te reči
poprimile pravo značenje.
"Nastojale smo što smo bolje mogle da se približimo zatvorenom ekološkom krugu",
rekla mu je Odrade u 'topteru. Orbitalni monitori vremenske kontrole nadziru sve
ovo i određuju pravce razvoja."
"Zbog čega tako tu stojiš i gledaš onaj voćnjak, Milese?" Glas joj je bio
ispunjen zapovedničkim tonom, protiv koga nije imao odbrane.
"U ornitopteru si mi rekla da je to lepo, ali opasno."
Samo jednom su zajedno leteli 'topterom. Smesta je shvatila na šta cilja.
"Ekološki krug."
Okrenuo se, podigao prema njoj pogled pun iščekivanja.
"Zatvoren", ponovila je. "Kakvo iskušenje predstavlja samo taj nagon da podigneš
visoke zidove i sprečiš svaku promenu. Usađen je duboko u ugodnom osećanju
samozadovoljstva."
Njene reči ispunile su ga nemirom. Osetio je da ih je čuo ranije... na nekom
drugom mestu, od neke druge žene koja ga je držala za ruku.
"Zatvorenost bilo koje vrste je plodno tlo za rađanje mržnje onih koji gube
korak" rekla je. "Ona proizvodi gorku žetvu."
Ne sasvim iste reči, ali ista pouka.
Koračao je polako pored Odrade, dok mu se dlan znojio u njenoj šaci.
"Zašto si tako ćutljiv, Milese?"
"Vi ste poljoprivrednice", rekao je najzad. "To je, zapravo, ono čime se vi
benegeseritke bavite."
Odmah je shvatila šta se dogodilo. Mentatsko znanje je bez njegove volje
izviralo iz njega. Bolje da se to za sada ne dira. "Tiče nas se sve što je u
nekoj vezi sa rašćenjem, Milese. Veoma pronicljivo sa tvoje strane."
Kada su se rastajali da bi ona pošla u Kulu a on u svoje odaje u školskom
odeljku, Odrade mu je još jednom napomenula: "Reći ću tvojim proktorkama da
težište učenja pomere više na tanana korišćenja sile."
Pogrešno ju je razumeo. "Uveliko već vežbam sa laserskim pištoljima. Kažu da sam
vrlo dobar u tome."
"I ja sam to čula. No, postoje oružja koja ne možeš da držiš u rukama. Možeš ih
držati jedino u svojoj svesti."
4.
Vlade podižu utvrđenja iza kojih mali umovi stvaraju satrapije. Opasno stanje
stvari u najboljim vremenima katastrofalno je za vreme kriza.
Zakonik Bene Geserita
Stigijanska crnoća u spavaćoj sobi Velike uvažene naložnice. Logno, Velika dama
i viša pomoćnica Najuzvišenije ušla je po pozivu iz neosvetljenog hodnika i
zašavši u pomrčinu stresla se od jeze. Ovi susreti bez prisustva svetlosti
užasavali su je, ali je znala da Velika uvažena naložnica uživa u njima. Ipak,
to nije mogao biti jedini uzrok ovog mraka. Da li se Velika uvažena naložnica
plašila napada? Mnoge Najuzvišenije svrgnute su u svojim posteljama. Ne... ne
samo to premda je i to moglo da utiče na izbor ambijenta.
Roktanje i ječanje u pomrčini.
Neke Uvažene Naložnice su se kikotale i govorile da Velika uvažena naložnica
poziva futare u svoj krevet. Logno je to smatrala mogućim. Ova Velika uvažena
naložnica bila je spremna na mnoge stvari. Nije li ona spasla neka od Oružja od
propasti tokom Raštrkavanja? Ipak, futari? Sestre su znale da se futari nisu
mogli potčiniti seksom. To je, možda, bio samo način na koji su Neprijatelji
postupali sa Mnogim Licima. Ko će znati?
U spavaćoj sobi se osećao miris krzna. Logno zatvori vrata za sobom i stade,
iščekujući. Velika uvažena naložnica nije volela da je prekidaju u bilo čemu što
je radila u okrilju mrklog mraka. Ali dopušta mi da je zovem Gospom.
Začu se, najzad, još jedan huk, a potom i glas: "Sedi na pod, Logno, tu pokraj
vrata."
Da li me stvarno vidi ili samo nagada?
Logno nije imala smelosti da to proverava. Otrov. Jednog dana udesiću je na taj
način. Oprezna je, ali se daje zbuniti. Iako bi se njene sestre možda tome
podrugljivo nasmejale, otrov je bio prihvaćeno oruđe u nasleđivanju vlasti...
pod uslovom da naslednik raspolaže načinima da tu vlast i održi.
"Logno, zanimaju me oni Iksijanci sa kojima si danas razgovarala. Sta oni kažu o
Oružju?"
"Ne razumeju njegovu funkciju, Gospo. Nisam im rekla o čemu je reč."
"Dabome da nisi."
"Da li i dalje predlažete da se Oružje i štićenik ujedine?"
"Da li mi se ti to rugaš, Logno?"
"Gospo! Nikad ne bih nešto tako učinila."
"Nadam se."
Muk. Logno shvati da obe razmišijaju o istom problemu. Samo tri stotine jedinica
Oružja preživelo je propast. Svaka je mogla samo jednom da se upotrebi, pod
uslovom da se Savet (koji je držao Štićenika) saglasi da ih naoružaju. Velika
uvažena naložnica je, kontrolišući Oružje, posedovala samo polovinu te strahotne
moći. Oružje je bez Štićenika naprosto bilo mala crna cev koja se mogla držati u
ruci. Zajedno sa Štićenikom pravilo je otkose smrti bez krvoprolića, u luku
unutar svog ograničenog domašaja.
"Oni sa Mnogim Licima", promrmlja kao za sebe Velika uvažena naložnica.
Logno klimnu u pravcu pomrčine odakle je mrmljanje doprlo.
Možda ona može da me vidi. Ne znam šta je još spasla ili čime su je Iksijanci
eventualno opskrbili.
A Oni sa mnogo lica, prokleti bili doveka! Prouzrokovali su propast. Oni i
njihovi futari! Ta lakoća sa kojom su sva Oružja osim beznačajne količine
konfiskovana! Zastrašujuće moći. Moramo da se dobro naoružamo pre no što se
vratimo u tu bitku. Gospa je u pravu.
"Ta planeta - Buzel", ponovo se oglasi Velika uvažena naložnica. "Jesi li
sigurna da nije branjena?"
"Nismo otkrili nikakvu odbranu. Krijumčari vele da nije branjena."
"A toliko je bogata sukamenjem."
"Ovde, u starom carstvu, ljudi se retko usuđuju da napadnu veštice."
"Ne verujem da ih je samo šaka na toj planeti. To je neka vrsta klopke."
"To je uvek moguće, Gospo."
"Ne verujem krijumčarima, Logno. Zarobi još nekoliko njih i proveri još jednom
tu stvar u vezi sa Buzelom. Veštice su možda slabe, ali ne mislim da su glupe."
"Da, Gospo."
"Reci, takođe, Iksijancima da ćemo biti razočarane ako ne uspeju da načine
duplikate Oružja."
"Bez Štićenika, Gospo..."
"Pozabavićemo se tim kada bude nužda. A sada odlazi."
Logno još začu šišteće "Daaaa!" kada je izlazila iz sobe. Čak je i pomrčina
hodnika bila dobrodošla posle one spavaće sobe i ona pohita ka svetlosti.
5.
Težimo da postanemo nalik na najgore u onima kojima se suprotstavljamo.
Zakonik Bene Geserita
Opet te vodene prikaze!
Pretvaramo čitavu ovu prokletu planetu u pustinju, a ja imam vodene prikaze!
Odrade je sedela u svojoj radnoj sobi u uobičajenom jutarnjem metežu oko sebe,
osećajući kako Dete Mora pluta na talasima koji su ga ispirali i nosili. Talasi
su bili krvave boje. Njeno Dete Mora predskazivalo je krvava vremena.
Znala je odakle potiču ovakve prikaze: iz vremena pre no što su je časne majke
uzele pod svoje i ovladale njenim životom; detinjstvo u divnoj kući na morskoj
obali na Gamuu. Uprkos tekućim brigama nije mogla a da se ne osmehne. Ostrige
koje je pripremao njen tata; kaša koju je i danas najviše volela.
Ono čega se najbolje sećala iz detinjstva bili su izleti na more. Nešto što je
bilo vezano za plutanje obraćalo se najdubljim slojevima njenog bića. Podizanje
i spuštanje talasa, doživljaj neomeđenih obzorja, neobična nova mesta odmah iza
svijenih granica vodenog sveta, uzbuđujuća oštrica opasnosti sadržana u samoj
biti materije koja je činila njenu potporu. Sve se to slivalo u uverenje da je
upravo ona Dete Mora.
I tata je tamo bio spokojniji. A mama Sibija srećnija, lica okrenutog vetru sa
tamnom kosom koja se vijorila. Osećanje ravnoteže zračilo je iz tih vremena,
uverljiva poruka izgovorena jezikom starijim od Odradinih najstarijih Drugih
sećanja. "Ovo je moje mesto, moja sredina. Ja sam Dete Mora."
Njena predstava duševnog zdravlja poticala je upravo iz tih vremena. Sposobnost
da održavaš ravnotežu na ćudljivim morima. Sposobnost da očuvaš svoje najdublje
biće uprkos neočekivanim talasima.
Mama Sibija podarila je Odradi tu sposobnost mnogo pre no što su časne majke
stigle i odvele svoju 'skrivenu atreidsku mladicu'. Mama Sibija, koja joj je
bila samo pomajka, naučila ju je, međutim, Odrade da voli sebe.
U zajednici Bene Geserita, gde je svaki oblik ljubavi bio sumnjiv, ovo je ostala
Odradina najskrovitija tajna.
Ja sam u biti srećna sama sa sobom. Ne smeta mi da budem sama. Istini za volju,
nijedna časna majka nikada nije bila potpuno sama, pošto bi je začinska agonija
preplavila Drugim sećanjima.
Ali mama Sibija i, dabome, tata, koji su radili in loco parentis za Bene
Geserit, utisnuli su duboku snagu u svoju štićenicu tokom tih tajnovitih godina.
Časnim majkama je ostalo da tu snagu samo pojačaju.
Proktorke su pokušale da iskorene Odradinu 'duboku želju za zadovoljavanjem
ličnih sklonosti', ali su na kraju izgubile tu bitku ostavši, doduše, ne sasvim
sigurne da su je izgubile ali zato uvek podozrive u tom pogledu. Konačno su je
poslali u Al Danab, mesto koje je smišljeno održavano kao imitacija najgoreg
vida Saluse Sekundus, kako bi je na toj planeti neprekidnog iskušavanja valjano
uslovile. U izvesnim vidovima to mesto je bilo i gore od Dine: visoko grebenje,
sure klisure, vreli i studeni vetrovi, premalo i previše vlage. Sestrinstvo je
smatralo da je to pogodno tle za iskušavanje onih koji su bili predodređeni da
prežive na Dini. No, ništa od svega ovog nije dotaklo ono tajno jezgro unutar
Odrade. Dete Mora ostalo je netaknuto.
A sada me to Dete Mora upozorava.
Da li je reč o proročanskom upozorenju?
Oduvek je posedovala taj delić nadarenosti, to malo trzanje koje je
nagoveštavalo neposrednu opasnost po Sestrinstvo. Atreidski geni podsećali su na
svoje prisustvo. Da li je Kapitol bio ugrožen? Ne... bol koji nije mogla da
dosegne kazivao je da su drugi u opasnosti. Ipak, posredi je bilo nešto
značajno.
Lampadas? Onaj delić nadarenosti nije umeo da odgovori na to pitanje.
Starateljke rasplođavanja pokušale su da odstrane ovu opasnu sposobnost
predviđanja iz njihove atreidske loze, ali uspeh nije bio potpun. "Ne smemo da
rizikujemo pojavu još jednog kvizac haderaha!" One su znale za tu 'uvrnutost'
svoje Vrhovne majke, no Odradina prethodnica, Taraza, savetovala ih je da
'obazrivo koriste taj njen dar'. Tarazin stav je bio da Odradinu moć predviđanja
valja koristiti samo za upozoravanje na opasnosti po Bene Geserit.
Odrade se slagala sa ovim mišljenjem. Doživljavala je neželjene trenutke kada bi
nazrela neku pretnju. Kada bi je samo nazrela. U poslednje vreme je i sanjala.
Bio je to, zapravo, jedan vrlo živopisan san koji se stalno vraćao; sva čula
saobražavala su se neposrednosti stvari koja se dešavala u njenoj svesti.
Koračala je preko ponora po zategnutom konopcu a neko ju je (nije imala
hrabrosti da se okrene i vidi ko je to) pratio držeći sekiru u ruci sa namerom
da preseče konopac.
Mogla je da oseti uvrtanje grubih vlakana pod svojim bosim stopalima. Osećala je
duvanje hladnog vetra, miris paljevine u njemu. A znala je da se onaj sa sekirom
približava.
Ako ja padnem, pada i Sestrinstvo!
Bene Geserit će skončati u ponoru ispod konopca. Kao i svaka druga živa stvar i
Sestrinstvo će jednog dana morati da skonča. Jedna časna majka to nije mogla da
porekne.
Ali ne ovde. Ne u padu, ispod presečenog konopca. Ne smemo da dozvolimo da se
konopac preseče. Moram da pređem preko ponora pre no što onaj sa sekirom stigne.
"Moram! Moram!"
San se uvek završavao na ovom mestu, a vlastiti glas joj je zvonio u ušima dok
se budila u spavaćoj sobi. Hladna. Ni traga od znoja. Čak i u agoniji noćne more
kočnice Bene Geserita nisu dopuštale nepotrebno gubljenje energije.
Telu znojenje nije potrebno? Telo se ne znoji.
Dok je sedela u svojoj radnoj sobi i prisećala se sna Odrade oseti dubine
stvarnosti ispod metafore o krhkom konopcu: tanani konop preko koga nosim
sudbinu svog Sestrinstva. Dete Mora osetilo je približavanje noćne more i upalo
sa slikom krvavog mora. Ovo nije bilo obično upozorenje. Bilo je krajnje
zloslutno. Želela je da ustane i poviče: "Raštrkajte se po korovu, moje devojke!
Bežite! Bežite!"
A ako to ne bi zbunilo telo-branitelje?
Dužnosti Vrhovne majke zahtevale su od nje da svoja drhtanja zakloni spokojnim
licem i da dela kao da je se ništa ne tiče, osim zvaničnih odluka koje su je
čekale. Panika se mora izbeći! Bez obzira na to što nijedna od odluka koje su
joj u ova vremena predstojale nije bila sasvim obična. Nužno je bilo smireno se
vladati.
Neke od njenih devojaka već su bežale, odlazeći u nepoznatom pravcu i deleći
živote u Drugim sećanjima. Ostatak njenih devojaka ovde na Kapitolu prepoznaće
čas za bekstvo. Kada budemo otkrivene. Njihovim ponašanjem tada će rukovoditi
zakon nužnosti trenutka. Sve što je odista imalo značaja bila je njihova
vrhunska obučenost. U njoj je počivala njihova najpouzdanija pripremljenost.
Svaka nova ćelija Bene Geserita, bez obzira na to gde će na kraju otići, bila je
pripremljena kao Kapitol: bolje potpuno razaranje nego potčinjavanje. Razbesneli
oganj nasitiće se dragocenog mesa i zabeleški. Sve što bi neki porobljivač mogao
da nađe bila bi neupotrebljiva ruševina, smrvljene krhotine posute pepelom.
Neke će kapitolske sestre možda pobeći. Ali bekstvo u trenutku napada - kakva
uzaludnost!
U svakom slučaju ključni ljudi sudelovali su u Drugim sećanjima. Pripreme.
Vrhovna majka je to izbegla. "Moralni razlozi!"
Gde da se pobegne i ko bi mogao da utekne, a ko bi mogao da bude zarobljen? To
su bila prava pitanja. Šta ako one zarobe Šeanu, tamo dole na rubu nove pustinje
dok iščekuje peščanog crva koji se možda nikada neće pojaviti? Šeana plus
peščani crvi: moćna religijska sila koju će Uvažene Naložnice možda umeti da
iskoriste. A šta ako Uvažene Naložnice zarobe golu Ajdaha ili golu Tega? Možda
više nikada neće biti skrovitog mesta ako se ijedna od tih mogućnosti ostvari.
Šta - ako? Šta - ako?
Ljutita osujećenost je poručivala: "Nije li trebalo ubiti Ajdaha istog časa kada
smo ga dobile! Nikada nije trebalo podizati ni golu Tega."
Samo su članice njenog Saveta, neposredne savetnice i neke među telo-
braniteljkama delile njene sumnje. Razmišljale su o tome sa rezervom. Nijedna od
njih nije bila stvarno sigurna u pogledu te dvojice gola, čak ni posle
postavljanja mina u ne-brod koje su se mogle aktivirati vatrom.
Da li je u onih nekoliko časova pre svog herojskog žrtvovanja Teg bio sposoban
da vidi nevidljivo (uključujući i ne-brodove)?
Kako je mogao da zna gde da nas sretne u pustinji Dine?
A ako je Teg to mogao da učini ovaj opasno nadareni Dankan Ajdaho, sa svojim
nebrojenim pokoljenjima nagomilanih atreidskih (i nepoznatih) gena takođe je
mogao da stekne takvu sposobnost.
Možda i ja mogu to da postignem!
U iznenadnom i potresnom uvidu, Odrade po prvi put shvati da Tamalane i Belonda
motre na svoju Vrhovnu majku sa istim strahovanjima koje je i ona sama osećala
posmatrajući dvojicu gola.
Teorijski, to se dalo učiniti - da se ljudskom biću poveća osetljivost do te
mere da može da otkriva ne-brodove i ostale oblike zaštite - a za posledicu bi
imalo poremećaj ravnoteže u njihovoj vaseljeni. To bi nesumnjivo, Uvažene
Naložnice nateralo u bekstvo. Postojali su bezbrojni izdanci Dankana Ajdaha koji
su se slobodno kretali u vaseljeni. On se uvek žalio da ne želi da bude nikakav
prokleti pastuv za račun Sestrinstvaa, ali je mnogo puta radio za njih na tom
polju.
Uvek je mislio da je to činio sebe radi. A možda i jeste.
Bilo koja među glavnim linijama izdanaka Atreida mogla je da ima dar za koji je
Savet pretpostavljao da će se rascvetati kod Milesa Tega.
Gde su otišli meseci i godine? A dani? Još jedna sezona žetve i Sestrinstvo
ostaje u strašnom predvorju pakla. Već je sredina jutra, pomisli Odrade. Zvuci i
mirisi Centrale bili su joj dobro poznati. Tamo u hodniku hodali su ljudi.
Pilići i kupus kuvali su se u zajedničkoj kuhinji. Sve je bilo normalno.
Šta je međutim, bilo normalno za nekog ko je boravio u društvu vodenih prikaza
čak i za vreme ovih radnih sati? Dete Mora nije moglo da zaboravi Gamu, komadiće
okeanske pene koje je povetarac raznosio, ozon koji je uz svaki udah obogaćivao
kiseonikom i divnu slobodu svih onih oko sebe, vidljivu u načinu na koji su
hodali i zborili. Razgovor na moru produbljivao se na način koji nikad nije
uspela da pronikne. Čak i najobičniji razgovori imali su tamo neki nadzemaljski
prizvuk, okeansku dikciju koja je tekla naporedo sa strujama ispod nje.
Odrade oseti nagon da se seti svog tela u plutanju na tom moru detinjstva. Bilo
joj je potrebno da ponovo osvoji sile koje je tamo upoznala, da primeni
okrepljujuće vrline koje je stekla u ta nevinija vremena.
Sa licem u slanoj vodi, zadržavajući dah što je duže mogla, plovila je u morem
okupanom sada koje je s nje spiralo jade. Bilo je to savlađivanje napetosti
dovedeno do savršenstva. Odjednom je preplavi neizmeran spokoj.
Plovim, stoga jesam.
Dete Mora ju je upozorilo i Dete Mora ju je ponovo smirilo. Iako nikad to ne bi
priznala, očajnički joj je bilo potrebno smirenje.
Odrade je prethodne noći dobro zagledala vlastito lice u staklu prozora radne
sobe. Bila je šokirana načinom na koji su starenje i odgovornosti, spojeni sa
umorom, sparušili njene obraze i povili nadole uglove usana: one čulne usne
postale su tanje, a blagi prevoji lica izduženiji. Jedino su potpuno plave oči
sjale uobičajenom jačinom, baš kao što je još bila visoka i mišićava.
Iznenada, Odrade pritisnu dirke sa znacima poziva i prikova pogled za
projekcioni ekran iznad stola: ne-brod je počivao na tlu Kapitolovog kosmodroma,
džinovsko ispupčenje tajanstvene mašinerije odvojeno od vremena. Tokom godina
polumirovanja načinio je veliko udubljenje u tlu lansirne platforme, gotovo se
uklinčivši tamo. Bila je to velika gruda sa motorima koji su radili tek koliko
da mu obezbede zaštitu od vidovitih tragača, posebno od Esnafovih navigatora
koji bi bez sumnje osetili naročito zadovoljstvo ukoliko bi im pošlo za rukom da
izdaju Bene Geserit.
Zbog čega je baš sada prizvala ovu sliku?
Zbog tri osobe zatočene tamo - Skitala, poslednjeg preživelog gospodara
Tleilaksa, Murbele i Dankana Ajdaha, seksualnog para koji se u tom odnosu
zadržavao kako zbog uzajamne klopke tako i zbog ovog ne-broda.
Ništa od svega toga nije bilo jednostavno.
Retko kad je postojalo jednostavno objašnjenje za bilo koji poduhvat Bene
Geserita. Ne-brod i njegov smrtni sadržaj mogao se nekamo svrstati jedino uz
najveće napore. Skupo. Veoma skupo, u smislu utroška energije, čak i u ovom
stanju pripravnosti.
Očita štedljivost kojom su se merili svi ti troškovi rečito je svedočila o
energetskoj krizi. Bila je to jedna od Belinih briga. Moglo se to čuti u njenom
glasu, čak i kada je bila najobjektivnija: "Stesale smo se do golih kostiju i
nemamo gde više da podkusurujemo." Svaka pripadnica Bene Geserita je znala da je
budne oči računovodstva prate ovih dana, kritičnih u smislu oticanja vitalne
snage Sestrinstva.
Belonda bez najave uđe u radnu sobu noseći pod levom rukom svitak izveštaja na
ridulijanskom kristalu. Koračala je kao da mrzi pod, stupajući po njemu kao da
hoće da kaže: "Evo ti! Uzmi to! I ovo!
Uhvativši izraz Belondinih očiju, Odrade oseti kako joj se grudi stežu.
Ridulijanski izveštaji proizvedoše jedno 'plop' kada ih Belonda grubo baci na
sto.
"Lampadas!" prozbori Belonda glasom punim čemera.
Odradi nije bilo neophodno da otvara svitak. Krvava voda Deteta Mora postala je
stvarnost.
"Preživeli?" Glas joj je zvučao napeto.
"Nijedan." Belonda se svali u psu-naslonjaču koja se nalazila na drugoj strani
Odradinog stola.
U taj mah uđe Tamalane i sede pored Belonde. Obe su delovale utučeno.
Nema preživelih.
Odradom ponovo prođe laki drhtaj, potekavši iz grudi i spuštajući se sve do
tabana. Nije marila što su drugi svedoci ovakve slabosti. Ova ista radna soba
videla je i gora ponašanja Sestara.
"Ko je izvestio?" upita Odrade.
"Vest su dostavili naši špijuni u CHOAM-u, i to uz posebnu naznaku", odgovori
Belonda. "Nema sumnje da je to bio rabin."
Odrade nije znala šta da odgovori. Gotovo odsutno pređe pogledom preko širokog
lučnog prozora iza svojih drugarica, jedva zapažajući vijorenje mekih snežnih
pahuljica. Da, ova vest je bila u skladu sa zimom čije su snage marširale tamo
napolju.
Kapitolske sestre bile su nesrećne što je zima započela tako naglo. Nužda je
primorala Vremensku kontrolu da dopusti da se temperatura naglo spusti. Nije
bilo postepenog ulaženja u zimu, niti samilosti za rastinje koje je sada moralo
da prođe kroz fazu zaleđene pospanosti. Iz noći u noć postajalo je hladnije za
tri ili četiri stepena. Čitava stvar trebalo je da se okonča za oko nedelju
dana, kada će svi biti uronjeni u ono što je na prvi pogled ličilo na beskonačnu
studen.
Hladnoća koja odgovara vesti o Lampadasu.
Jedna od posledica ove promene vremena bila je magla. Moglo se videti kako se
širi kada je kratka snežna mećava prestala. Veoma zbunjujuće vreme. Tačka rose
bila je gotovo ista kao i temperatura vazduha i magla se uvlačila na preostala
vlažna mesta. Podizala se sa tla u pramenovima izmaglice koji su ševrdali između
goletnih grana voćaka poput otrovnog gasa.
Ama baš nijedan preživeli?
Belonda zavrte glavom, odgovarajući na Odradin upitan izraz lica.
Lampadas - dragulj planetarne mreže Sestrinstva, sedište najčuvenijih škola, još
jedna beživotna lopta pepela i stvrdnute lave. A bašar Alef Burzmali, sa svim
svojim odabranim borcima odbrane? Svi mrtvi?
"Svi mrtvi", potvrdi Belonda.
Burzmali, najdraži učenik starog bašara Tega, poginuo, a od toga nikakve vajde.
Lampadas - zadivljujuća biblioteka, sjajni učitelji, najbolji učenici... sve je
to iščezlo.
"Čak i Lusila?" upita Odrade. Časna majka Lusila, vice-kancelar Lampadasa, imala
je nalog da pobegne na prvi znak nevolje, vodeći sa sobom što je moguće više
osuđenih na smrt, uskladištenih u svojim Drugim sećanjima.
"Špijuni vele da su svi mrtvi", ponovi Belonda.
Bio je to užasan predznak za preostale pripadnice Bene Geserita. "Možda ćeš ti
biti sledeća!"
Kako je bilo koja ljudska zajednica mogla da bude anestezirana protiv takve
brutalnosti? upita se Odrade. Mogla je sebi da predstavi sliku objavljivanja ove
vesti za vreme doručka u nekoj oazi Uvaženih Naložnica." Uništile smo još jednu
planetu Bene Geserita. Deset milijardi mrtvih, vele. To čini šest planeta ovog
meseca, zar ne? Dodaj mi taj krem, hoćeš li, draga?"
Odrade, čije su oči bile gotovo staklaste od užasa odiže izveštaj i hitrim
pogledom pređe preko njega. Od rabina je, nema sumnje. Odloži ga potom blagim
pokretom i pogleda svoje savetnice.
Belonda - stara, debela i rumena; mentat-arhivistkinja koja je sada već nosila
sočiva za čitanje, ne mareći šta time otkriva o sebi. Belonda je pokazala svoje
tupe zube u širokoj grimasi koja je govorila više nego reči. Videla je kako je
Odrade reagovala na izveštaj. Moglo se dogoditi da Bel još jednom zatraži da se
izvrši svojevrsna odmazda. To je zaista moglo očekivati od nekog poznatog po
urođenoj zlobi. Bilo je, dakle, neophodno vratiti je u njeno mentatsko stanje u
kome je bila znatno analitičnija.
Bel je na svoj način u pravu, pomisli Odrade. No, ne bi joj se dopalo ono što mi
je na umu. Moram da budem oprezna u svemu što ću sada reći. Prerano je da
otkrijem plan.
"Postoje okolnosti u kojima zlo može da otrpi zlo", reče Odrade. "Moramo to
pažljivo da razmotrimo."
Tako! To će sprečiti Belondin ispad.
Tamalane se blago pomeri u stolici i Odrade pogleda stariju ženu. Tam staložena
ispod maske kritičkog strpljenja; snežno bela kosa iznad uskog lica: izgled
staračke mudrosti.
Odrade kroz tu masku prepoznade Taminu krajnju strogost - stav koji je kazivao
da joj se nije dopadalo ništa od svega što je čula i videla.
U suprotnosti sa mesnatom mekoćom Belondinog tela Tamalane je posedovala koščatu
čvrstinu. I dalje je održavala telo u formi; mišići su joj bili napeti do
krajnjih mogućnosti. U očima joj je, međutim, počivalo nešto što je pobijalo
telesnu čvrstinu: osećaj ustupanja, povlačenja iz života. Oh, još je umela dobro
da uoči, ali se videlo da je konačno povlačenje započelo. Tamalanina čuvena
inteligencija pretvorila se u svojevrsnu prepredenost koja se više oslanjala na
prošla opažanja i prošle odluke, a mnogo manje na ono što je gledala u datom
trenutku.
Moramo da se pripremimo za zamenu. Mislim da je to Šeana. Šeana je opasna za nas
ali puno obećava. Uz to, Šeana je krvarila na Dini.
Odrade se usredsredi na Tamalanine razbarušene obrve, koje su ispoljavale težnju
da se neuredno nadnesu nad kapke. Da. Šeana će zameniti Tamalane.
Imajući u vidu složene probleme koje su morale da rešavaju, Tamalane će
prihvatiti odluku. Odrade je znala da će u trenutku objavljivanja odluke jedino
morati da skrene Tamalaninu pažnju na neizmernost nevolja u koje su zapale.
Nedostajaće mi, do đavola!
6.
Ne možete poznavati istoriju ako ne znate kako se sa svojim strujama kreću vode.
Svakom vođi potreban je neko sa strane da bi ga podržavao u vođstvu. Evo,
razmotrite moju karijeru: bio sam i vođa i taj sa strane. Nemojte misliti da sam
stvorio samo crkvu-državu. To je bila moja uloga kao vođe i u tome sam podržavao
istorijske modele. Varvarska umetnost mog doba osvetljava me kao nekog sa
strane. Omiljena pisana umetnost: epska. Popularni dramski ideal: junaštvo.
Plesovi: divlje neobuzdani. Dakle, sve sami podsticaji sa ciljem da ljudi osete
šta im oduzimam. A šta sam im oduzeo? Pravo da biraju svoju ulogu u istoriji.
Leto II (Tiranin)
Prevod Vetera Bebe
Umreću! pomisli Lusila.
Molim vas, drage sestre, ne dozvolite da se to dogodi pre no što predam
dragoceni tovar koji nosim u svesti!
Sestre!
Ideja porodice retko se izražavala kod Bene Geserita; ipak uvek je bila
prisutna. Pripadnice Bene Geserita u genetskom smislu jesu bile povezane.
Zahvaljujući, pak, Drugim sećanjima, često su znale i na koji način. Nisu im
bili potrebni posebni pojmovi kao što su 'drugi rođak' ili 'baba tetka'. Gledale
su na ove veze onako kako krojač gleda na svoju odeću. Znale su na koji način
tkačka osnova i potka stvaraju tkaninu. Bila je to prikladnija reč od porodice,
no zapravo je drevni instinkt za porodicom obezbeđivao tkačku osnovu.
U ovom trenutku Lusila je o svojim sestrama razmišljala samo kao o porodici.
Porodici je bilo potrebno ono što je ona u sebi nosila.
Bila sam budala kada sam potražila utočište na Gamuu.
Ali njen oštećeni ne-brod nije mogao da odhrama dalje odavde. Kako su samo
dijabolično ekstravagantne bile Uvažene Naložnice! Mržnja sadržana u njihovim
postupcima užasavala ju je.
Postavljajući zamke smrti po stazama bekstva oko Lampadasa, perimetar svijenog
svemira bio je posejan malim ne-kuglama, s tim što je svaka od njih sadržavala
projektor polja i lasersko oružje koje se aktiviralo na dodir. Kada bi laser
pogodio Holcmanov generator u ne-kugli, lančanom reakcijom oslobađala se
nuklearna energija. Mali 'bzzz' u polje klopke - i razorna eksplozija bešumno se
širila preko vas. Skupo, ali efikasno! Dovoljno takvih eksplozija - pa bi čak i
džinovski Esnafov brod postao bezvredna olupina u praznini. Sistem odbrambene
analize njenog broda pronikao je prirodu te zamke tek kada je bilo kasno, no
činilo se da je ona sama imala sreću.
Nije se osećala srećnom dok je gledala kroz prozor drugog sprata na izolovanoj
farmi na Gamuu. Prozor je bio otvoren a popodnevni povetarac donosio je
neizbežan miris nafte, nešto prljavo u dimu vatre tamo napolju. Harkoneni su
ostavili svoje naftne tragove tako duboko na ovoj planeti da se možda nikad neće
moći ukloniti.
Njena veza ovde bio je neki umirovljeni suk-lekar o kome gotovo ništa nije
znala. Bila je to do te mere tajna veza da je samo ograničen broj osoba u Bene
Geseritu znao za nju. Uopšte, znanje takvih stvari podlegalo je posebnoj
klasifikaciji: Tajne o kojima ne govorimo čak ni izmedu nas, jer bi nam to moglo
nauditi. Tajne koje ne prenosimo od sestre do sestre u deljenju zajedničkih
života, jer nema nijedne otvorene staze za to. Tajne koje se ne usuđujemo da
saznamo sve dok ne iskrsne potreba za tim. Lusila je došla na ovo, prisetivši se
jedne uvijene Odradine opaske:
"Znaš, ima jedna zanimljiva stvar u vezi sa Gamuom? Hmm, postoji čitavo društvo
koje učvršćuje unutrašnje veze na temelju činjenice da svi jedu svetu hranu.
Običaj koji su doneli doseljenici koji nikad nisu istinski asimilovani. Drže do
sebe, užasavaju se mešanja sa pripadnicima drugih skupina i slično. Oni su,
naravno, podstakli uobičajene mitske detrituse, šaputanja, glasine. To služi
njihovoj daljoj izolaciji. Tačno ono što žele."
Lusila je znala za jedno drevno društvo koje se tačno podudaralo sa ovim opisom.
Društvo koje je imala na umu verovatno je propalo ubrzo po Drugoj kosmičkoj
migraciji. Međutim, prebiranja po arhivi još više su pobudila njenu pažnju.
Životni stilovi, glasinama zamagljeni opisi religijskih obreda - posebno onaj sa
kandelabrom - i održavanje posebnih svetih dana sa zabranom bilo kakvog rada u
to vreme. Ovakve pojave nisu bile prisutne samo na Gamuu.
Jednog jutra, iskoristivši neobično zatišje, Lusila je ušla u radnu sobu da
proveri svoje 'projekciono pretpostavljanje', nešto što nije bilo pouzdano
koliko mentatski ekvivalent iste stvari, i što je imalo više teorijski značaj.
"Pretpostavljam da imaš novo zaduženje za mene."
"Vidim da provodiš dosta vremena u arhivi."
"Čini se da se to u ovom trenutku isplati."
"Da se utvrđuju veze?"
"Pretpostavke." Ona tajna zajednica na Gamuu - to su Jevreji, zar ne?
"Možda će ti biti potrebni posebni podaci, s obzirom na mesto na koje nameravam
da te postavim."
Krajnje nehatan glas.
Lusila bez poziva utonu u Belondinu psu-naslonjaču. Odrade uze iglu za
zapisivanje, napisa nešto na jednom listu i dodade ga Lusili, tako da komeji to
nisu mogli da ulove. Lusila hitro pređe očima preko napisa, a zatim presavi
poruku držeći je u zaklonu odmah ispod svoje glave.
"Tvoja pretpostavka je tačna. Ako treba umrećeš pre nego što to otkriješ. To je
cena saradnje sa njima, obeležje velikog poverenja." Lusila pocepa cedulju.
Odrade se zatim posluži identifikacijom uz pomoć oka i dlana da bi otpečatila
ploču u zidu iza sebe. Odatle uze mali ridulijanski kristal i predade ga Lusili.
Bio je topao, ali Lusila u njemu oseti hladnoću. Šta je moglo biti toliko tajno?
Odrade u međuvremenu izvuče bezbednosnu navlaku ispod svog radnog stola i
postavi je u odgovarajući položaj.
Lusila drhtavom rukom spusti kristal u kutiju i navuče navlaku preko glave.
Istog trena u njenoj svesti se uobličiše reči, i jedno oralno čulo izuzetno
starog akcenta zavapi za prepoznavanjem: "Ljudi koji su privukli tvoju pažnju su
Jevreji. Pre mnogo eona doneli su odluke koje su im obezbedile opstanak. Rešenje
za učestale pogrome potražili su u činu nestajanja sa javne scene. Svemirski
letovi, pak, učinili su ovo ne samo mogućim već i privlačnim. Skrivali su se na
bezbroj planeta - njihovo vlastito Raštrkavanje - a verovatno postoje planete na
kojima samo oni žive. To ne znači da su napustili drevnu praksu koja je
proizašla iz nužnosti opstanka. Izvesno je da je stara religija održana, makar i
uz izvesne izmene. Verovatno je da bi se rabini iz pradavnih vremena snašli u
menorama Sabata jevrejskih domaćinstava tvog doba. Ali njihova tajnovitost je
tolika da bi ti mogla provesti čitav svoj radni vek pored nekog Jevrejina a da
ni ne posumnjaš u to. Oni to nazivaju 'potpunim pokrivanjem', premda su svesni
njegovih opasnosti."
Lusila prihvati ovo bez pogovora. Nešto što je bilo toliko tajno moglo se
smatrati opasnim, čak i pri najmanjoj sumnji da je prisutno. "Zašto bi inače to
krili, a? Odgovori mi na to!"
Kristal nastavi da izliva svoje tajne u njenu svest: "Na pretnju razotkrivanja,
njihova reakcija je uobičajena - 'Tragamo za religijom naših korena. To je
obnova, preuzimanje najboljeg iz naše prošlosti.'"
Lusili je bio poznat ovaj obrazac. Uvek su postojali 'fanatični obnovitelji'.
Činilo se da će ovo otupeti njenu radoznalost. "Oni?" Oh, oni su samo još jedna
gomila obnovitelja.
"Taj sistem prikrivanja (produžio je kristal) nije prolazio kod nas. Mi
posedujemo sopstveno, valjano zabeleženo jevrejsko nasleđe i fond Drugih sećanja
koja nam otkrivaju razloge skrivanja. Nismo remetile postojeće stanje sve dok
ja, Vrhovna majka, za vreme i posle bitke kod Korina (vrlo davno, odista) nisam
shvatila da je našem Sestrinstvu neophodna jedna tajna zajednica, skupina koja
spremno udovoljava našim zahtevima za pomoć."
Lusilu preplavi talas podozrenja. Zahtevi?
Davnašnja Vrhovna majka predvidela je ovakvu reakciju. "S vremena na vreme
postavljamo im zahteve koje ne mogu izbeći. No, i oni nama postavljaju zahteve."
Lusila postade svesna kako se sve više udubljuje u mistiku ove podzemne
zajednice. Bilo je to nešto više od ultra-sekte. Njena nespretna pitanja arhivi
uglavnom su izazivala odbijanje. "Jevreji? Šta je to? Oh, da - jedna drevna
sekta. Pogledaj to sama. Nemamo vremena za zaludna religijska istraživanja."
Kristal je, međutim, imao više da saopšti: "Jevreje zabavlja, a ponekad i plaši,
ono što oni tumače kao naše oponašanje njihovih gestova. Naši rasplodni zapisi,
u kojima dominira ženska linija - kako bi se kontrolisao obrazac sparivanja -
smatraju se jevrejskim izumom. Jevrejin si jedino ako ti je majka bila Jevrejka.
Kristal zaključi: "Dijaspora će se pamtiti. Čuvanje ove tajne povlači za sobom
našu najdublju čast."
Lusila smače navlaku sa glave.
"Ti predstavljaš veoma dobar izbor za jedno krajnje pipavo zaduženje na
Lampadasu", reče Odrade, vraćajući kristal na skrovito mesto.
To je, medutim, verovatno bila već mrtva prošlost. Pogledaj gde me je Odradino
'pipavo zaduženje' dovelo.
Sa svoje osmatračke tačke u poljskoj kući na Gamuu, Lusila
opazi kako neki veliki transporter ulazi na imanje. Ispod nje odvijala se veoma
živa aktivnost. Radnici su pristizali sa svih strana da predusretnu veliki
transporter sa tovarom konzervi povrća. Lusila prepoznade miris oporih sokova iz
presečenih stabljika tikvi.
Lusila se gotovo nije odmicala od prozora. Njen domaćin joj je nabavio lokalnu
odeću - dugačku haljinu jednolične sive boje i svetloplavu maramu kojom je
povezala svoju snežno belu kosu. Bilo je važno da ničim ne privuče nepotrebnu
pažnju. Videla je kako se druge žene zaustavljaju da bi posmatrale
poljoprivredne radove. Njeno prisustvo na ovom mestu moglo bi se shvatiti kao
neobičnost.
Transporter je bio ogroman, sa suspenzorima koji su radili ispod tovara
poljoprivrednih proizvoda već nagomilanih u njegovim zglavčastim odeljcima.
Vozač je stajao u providnoj kućici u prednjem delu transportera sa rukama na
ploči upravljača i očima uprtim ravno napred. Noge su mu bile široko razmaknute
a telo nagnuto u mrežu iskošenih podupirača, tako da je levim kukom dodirivao
pogonsku polugu. Bio je to neki krupan muškarac, tamnog, duboko izboranog lica
sa kosom prošaranom sedim vlasima. Njegovo telo bilo je produžetak mašinerije -
svo u teškim kretnjama. Munjevito je podigao pogled prema Lusili u trenutku kada
je prolazio, a onda ga opet spustio na pruge širokog teretnog prostora
uokvirenog zgradama ispod nje.
Ugrađen u mašinu, pomisli ona. To je govorilo nešto o načinu na koji su ljudi
srasli sa stvarima koje su sami napravili. Lusila, međutim, u ovoj misli nasluti
opasnost oslabljivanja. Ako previše tesno srasteš sa nekom stvari, zakržljavaju
ostale sposobnosti. Postajemo ono što činimo.
Iznenada, zahvaljujući ovoj slici, sagleda sebe kao jednog drugog vozača, u
nekoj velikoj mašini, ne mnogo drugačijeg od ovog čoveka u transporteru.
Velika mašina se otkotrljala pokraj nje iz dvorišta, a da je vozač ne udostoji
još jednim pogledom. Video ju je jednom. Zašto bi to dvaput činio?
Zaključila je da su njeni domaćini učinili dobar izbor, odlučivši se za ovo
skrovište. Slabo naseljeno područje sa poverljivim radnicima u neposrednoj
blizini i nevelikom radoznalošću ljudi koji su ovuda prolazili. Težak posao
otupljuje radoznalost. Čim su je doveli ovamo uočila je to svojstvo okoline. Sa
dolaskom večeri ljudi bi se smesta odgegali svojim domovima. Mogli ste uvek
proceniti gustinu gradske naseljenosti jednog područja po tome šta se događa
kada prestane radno vreme. Ako je narod rano išao u krevet to je značilo da ste
u području koje nije gusto naseljeno. Noćna aktivnost kazivala je da ljudi
ostaju nemirni, nervozni zbog unutrašnje svesti o tome da su drugi aktivni i da
trepere odviše blizu.
Šta me je dovelo u ovo samoposmatračko stanje?
Na početku, pre prvog povlačenja Sestrinstva, pre najgorih juriša Uvaženih
Naložnica, Lusila je iskusila teškoću da prihvati uverenja da 'nas tamo neko
progoni sa namerom da nas pobije'.
Pogrom! Tako je to nazvao onaj rabin pre nego što je jutros otišao 'da vidi šta
može da učini za njih'.
Znala je da je rabin odabrao svoju reč iz dugog i gorkog sećanja, ali još od
svog prvog iskustva sa Gamuom pre ovog pogroma Lusila nije osetila ovakvu
ograničenost okolnostima koje nije mogla da kontroliše.
I tada sam bila begunac.
Sadašnja situacija Sestrinstva imala je sličnosti sa onom koju su podnosile za
vreme Tiranina, s tom razlikom što Bogocar (ako se sada pogleda unazad) očito
nikad nije nameravao da istrebi Bene Geserit, već samo da vlada nad njima. I
odista je vladao!
Gde je taj prokleti rabin?
Bio je to krupan, snažan čovek sa staromodnim naočarima. Široko lice bilo mu je
preplanulo od previše sunčeve svetlosti. Imao je svega nekoliko bora uprkos
starosti koju je mogla da pročita u njegovom glasu i pokretima. Naočare su
skretale pažnju na duboko usađene smeđe oči koje su je promatrale sa neobičnom
napetošću.
"Uvažene Naložnice", uzviknuo je on (upravo ovde u ovoj sobi golih zidova na
spratu) kada mu je ona objasnila svoju nepriliku. "Oh, zaboga! To je muka."
Lusila je očekivala odgovor i, štaviše, mogla je da vidi da ga je on znao.
"Na Gamuu je Esnafov navigator koji im pomaže u poteri za vama", dodao je malo
potom. "To je jedan od Edrika, vrlo moćan, kako mi je rečeno."
"Imam Sioninu krv. On ne može da me vidi."
"Ni ja niti bilo ko od mojih ljudi iz istog razloga. Mi, Jevreji, znate,
prilagođavamo se mnogim nužnostima."
"Taj Edrik je samo običan trik", rekla je ona. "Malo on može da učini."
"Oni su ga ipak doveli. Bojim se da nema načina na koji bismo mogli bezbedno da
vas odvedemo sa ove planete."
"Šta onda možemo da uradimo?"
"Videćemo. Možete mi verovati na reč da moji ljudi nisu sasvim bespomoćni."
Prepoznala je u njegovom glasu iskrenost i brigu za nju. Tiho joj je pričao o
pružanju otpora seksualnom ulagivanju Uvaženih Naložnica - 'na nenametljiv
način, kako ih ne bismo izazvali'.
"Šapnuću na uho nekolicini", rekao je.
Ovo ju je na čudan način smirilo. Predavanje u ruke medicinskoj struci često je
nosilo u sebi nešto hladno, daleko i okrutno. Još više ju je ospokojilo saznanje
da su suk-lekari bili uslovljeni da budu spremni da zadovolje vaše potrebe, i da
su bili saosećajni i predusretljivi (sve one stvari koje u hitnim slučajevima
otpadaju kao sporedne.)
Usmerila je napore da ponovo uspostavi spokoj, usredsređujući se na ličnu mantru
koju je stekla u obuci samostalne smrti.
Ako treba da umrem, moram proći transcendentalnu pouku. Moram ostaviti ovaj svet
sa vedrinom.
Ovo joj je pomoglo, mada je još osećala kako drhti. Rabin je predugo bio
odsutan. Nešto nije bilo u redu.
Da li sam bila u pravu kada sam mu poverovala?
Uprkos rastućem predosećanju zle sudbe Lusila primora sebe da utone u stanje
benegeseritske naivnosti, dok je ponovo odmotavala film susreta sa rabinom.
Njene proktorke nazivale su ovo 'nevinošću koja prirodno ide sa neiskustvom,
stanje koje se često meša sa neznanjem'. U ovoj vrsti naivnosti sve stvari su
tekle. U tom stanju bila je bliska mentatskoj usredsređenosti. Podaci su
priticali bez predrasuda. "Ti si ogledalo u kome se odražava vaseljena. Taj
odraz je svo tvoje iskustvo. Slike izleću iz tvojih čula. Iskrsavaju
pretpostavke, značajne čak i kada su pogrešne. Ovo je izuzetan slučaj - kada
više pogrešaka može da dovede do pouzdanih odluka."
"Vaše smo pokorne sluge", rekao je rabin.
Ovo je uvek, neminovno, moralo izazvati oprez jedne časne majke.
Objašnjenja Odradinog kristala najednom su postala neodgovarajuća. To je uvek
dobit. Prihvatila je ovo kao cinizam koji je proizašao iz velikog iskustva.
Pokušaji da se to iskoreni iz ljudskog ponašanja razbijali su se o stenje
primene. Socijalistički i komunistički sistemi samo su promenili tezge na kojima
je merena dobit. Ogromne upravljačke birokratije - tezge bile su moć.
Lusila je upozorila sebe da su ispoljavanja uvek bila ista. Pogledajte samo
rabinovu prostranu farmu! Odlazak u penziju jednog suka? Videla je ponešto od
onoga što je ležalo iza tog ustrojstva: sluge, luksuzne stanove. A mora da je
bilo još toga. Bez obzira na sistem, uvek je bilo isto: najbolja hrana, lepe
ljubavnice, neograničena putovanja, veličanstveni uslovi za odmor.
Kada često viđate takve stvari, kao što je sa nama slučaj, one vam postaju veoma
zamorne.
Znala je da joj svest nervozno luta, ali nije imala snage da to spreči.
Opstanak. Na samim temeljima sistema uvek je zahtev za opstankom. A ja ugrožavam
opstanak rabina i njegovih ljudi.
On joj se ulagivao. Uvek se čuvajte onih koji vam se ulaguju; njuše svu onu moć
za koju pretpostavIjaju da je posedujete. Kako je samo laskavo otkriti gomile
sluga koje čekaju žudeći da ispune svaku našu zapovest! Koliko nas je, s druge
strane, ovo krvavo slabilo?
To je bila greška Uvaženih Naložnica.
Šta je zadržalo rabina?
Da li je pokušavao da utvrdi koliko može da učini za časnu majku Lusilu?
Vrata se zalupiše ispod nje tako da pod zadrhta. Čula je užurbane korake na
stepeništu. Kako su ovi ljudi bili primitivni. Stepenice! Kada su se vrata
otvorila, Lusila se okrenu. Rabin uđe, unoseći jak miris melanža. Stajao je
pokraj vrata procenjujući njeno raspoloženje.
"Oprostite mi zbog zakašnjenja, draga gospo. Edrik, Esnafov navigator me je
pozvao na saslušanje."
To je objašnjavalo miris začina. Navigatori su večito bili obavijeni
narandžastim gasom melanža, a njihove crte često zamagljene isparenjima. Lusila
je mogla da predstavi sebi navigatorovo sićušno V od usta i nos u obliku ružnog
patrljka. Usta i nos izgledali su mali na navigatorovom džinovskom licu sa
njegovim pulsirajućim slepoočnicama. Znala je koliko je rabin morao biti
preplašen dok je slušao zvonko izvijanje navigatorovog glasa uz istovremeni
mehanički prevod na bezlični galah.
"Šta je hteo?"
"Vas."
"Da li on..."
"On nije siguran, ali sam uveren da sumnja u nas. Doduše, on sumnja u svakog."
"Da li su vas sledili?"
"Nije im nužno. Mogu da me pronađu kad god požele."
"Šta da činimo?" Bila je svesna da govori prebrzo i suviše glasno.
"Draga gospo..." Priđe joj na tri koraka i ona opazi kapljice znoja na njegovom
čelu i nosu. Strah. Mogla je da ga nanjuši.
"Pa, šta ćemo?"
"Ekonomska osnova aktivnosti Uvaženih Naložnica - nalazimo da je prilično
zanimljiva."
Njegove reči namah kristalizovaše njene bojazni. Znala sam! On me prodaje!
"Kao što vi, časne majke, vrlo dobro znate, u ekonomskim sistemima uvek postoje
pukotine."
"Da?" Glas joj je odisao dubokim podozrenjem.
"Nepotpuno sprečavanje trgovine, makar u najmanjoj meri, uvek povećava dobiti
trgovaca, posebno dobiti glavnih distributera." Gias mu je bio upozoravajuće
kolebljiv. "U tome je suština pogrešnog mišljenja da možete da kontrolišete
neželjene narkotike zaustavljajući ih tek na sopstvenim granicama."
Šta to pokušava da joj saopšti? Njegove reči opisivale su elementarne činjenice,
poznate čak i akolitkama. Povećane dobiti uvek su se koristile za kupovinu
neometanih prolaza pored graničara, počesto potkupljivanjem samih graničara.
Da li je on to potkupio službenike Uvaženih Naložnica? On, dakako, ne veruje da
bi to mogao bezbedno da uradi.
Čekala je dok je on sređivao misli, očito uobličavajući iskaz za koji je verovao
da će joj biti prihvatljiv.
Zbog čega joj je usmerio pažnju na graničare? Jer, upravo je to učinio.
Graničari su, naravno, uvek imali spremno opravdanje za izdaju svojih
pretpostavljenih. "Ako ja ne prihvatim, neko će drugi."
Lusila se usudi da se nada.
Rabin se nakašlja. Bilo je očigledno da je pronašao željene reči i pravilno ih
rasporedio.
"Ne verujem da postoji bilo kakav način da vas živu izvučemo sa Gamua."
Nije očekivala ovako grubu presudu. "Ali..."
"Druga je stvar sa informacijama koje nosite", reče on. To je, dakle, bilo u
pozadini usredsređivanja na granice i graničare!
"Ne razumete, rabine. Moje informacije nisu sažete u nekoliko reči i pregršt
upozorenja." Ona se kucnu prstom po čelu. "Ovde počiva mnoštvo dragocenih
života, sve sama nezamenjiva iskustva, saznanja toliko životno važna da..."
"Ah, i te kako, razumem, draga gospo. Naš problem je što vi ne razumete."
Večito ta pozivanja na razumevanje!
"U ovom času moj život je u rukama vaše časti", reče on.
Ah, legendarno poštenje i istinoljubivost Bene Geserita kada smo dale reč!
"Vi znate da bih pre umrla no što bih vas izdala", odvrati ona.
Rabin raširi ruke u stavu bespomoćnosti. "Bez ostatka sam uveren u to, draga
gospo. Ne postavlja se, međutim, pitanje izdajstva, već nečega što nikada do
sada nismo otkrili vašem Sestrinstvu."
"Šta pokušavate da mi kažete?" upita ona veoma oštro, bezmalo Glasom (bila je
upozorena da ga ne primenjuje na ovim Jevrejima).
"Moram da dobijem obećanje od vas. Morate mi dati reč da se nećete okrenuti
protiv nas zbog onoga što nameravam da vam otkrijem. Morate mi obećati da ćete
prihvatiti moje rešenje naše nedoumice."
"Ovako, samo na neviđeno?"
"Samo zbog toga što to tražim od vas i što vas uveravam da mi poštujemo vašu
posvećenost Sestrinstvu."
Zurila je u njega nastojeći da prozre prepreku koju je podigao između njih.
Njegove površinske reakcije bile su čitljive, ali ne i misteriozna stvar, ispod
njegovog neočekivanog ponašanja.
Rabin je čekao da ova strahotna žena donese odluku. Oduvek su časne majke
izazivale kod njega osećaj nelagodnosti. Znao je kakva mora biti njena odluka i
sažaljevao ju je zbog toga. Bilo mu je jasno da je mogla da pročita sažaljenje u
njegovom izrazu lica. Znale su tako mnogo i tako malo u isti mah. Njihove moći
bile su očigledne. A njihovo poznavanje Tajnog Izraela tako opasno!
Ipak im to dugujemo. Ona nije od Odabranih, ali dug je dug. Čast je čast. Istina
je istina.
Bene Geserit je sačuvao Tajni Izrael u mnogim teškim trenucima. A pogrom je
predstavljao nešto što je njegov narod poznavao bez iscrpnih objašnjenja. Pogrom
je bio usađen u samu psihu Tajnog Izraela. A zahvaljujući Neiskazivom, odabrani
ljudi nikad nisu mogli zaboraviti. Jednako kao što nisu mogli ni da oproste.
Sećanja osvežavana kroz drevne obrede (sa periodičnim naglašavanjima u
zajedničkim obredima) bacala su blistav oreol na ono što je rabin - znao je to -
morao da učini. A ova sirota žena! Ona je, takođe, bila uhvaćena u zamku sećanja
i okolnosti.
U kazan sa ključalom vodom! Oboje!
"Imate moju reč", reče Lusila.
Rabin se uputi do jedinih vrata u sobi i otvori ih. Tamo je stajala neka starica
u dugačkoj haljini mrke boje. Na rabinov mig starica stupi u sobu. Kosa boje
starog debla bila je uredno svezana u punđu na potiljku. Njeno lice, sparušeno i
izborano, imalo je boju suvog baema. Ali, te oči! Potpuno plave! I ta njihova
čelična čvrstina...
"Ovo je Rebeka, jedna od naših", reče rabin. "Ona je, siguran sam da to možete
videti, učinila opasnu stvar."
"Začinska agonija", prošapta Lusila.
"Davno je to učinila i valjano nas služi. Sada će služiti vas." Lusila je morala
da bude sigurna. "Možeš li da deliš?"
"Nikada to nisam činila, gospo, ali znam kako se radi." Izgovarajući ove reči
Rebeka stade da se približava Lusili, zaustavivši se tek kada su se gotovo
dodirnule.
Nagnuše se potom jedna prema drugoj tako da im se čela dotakoše. Ruke se
raširiše i posegnuše za ponuđenim ramenima.
Kada im se svesti spojiše Lusila izdade prvu misao: "Ovo mora da dospe do mojih
sestara!"
"Obećavam, draga gospo."
Nije moglo biti nikakve prevare u ovom potpunom mešanju svesti, u ovoj krajnjoj
iskrenosti na čijem rubu je stajala preteća i sigurna smrt ili otrovna esencija
melanža koju su drevni Slobodnjaci s pravom nazvali 'malom smrti'. Lusila
prihvati Rebekino obećanje. Ova jevrejska divlja časna majka posvetila je svoj
život ubeđenju. I još nešto! Lusili zastade dah kada je to shvatila. Rabin je
nameravao da je proda Uvaženim Naložnicama. Vozač transportera sa povrćem bio je
jedan od njihovih špijuna, koji je došao da proveri da li se u poljskoj kući
stvarno nalazi jedna žena sa Lusilinim opisom.
Rebekina iskrenost nije pružala Lusili mogućnost izbora: "To je jedini način na
koji možemo da se spasemo i sačuvamo našu verodostojnost."
Zato ju je, dakle, rabin naveo da razmišlja o graničarima i razbijačima moći!
Mudro, mudro. A ja sam to prihvatila, baš kao što je on i znao da ću ućiniti.
7.
Ne možete sa samo jednom žicom da rukujete marionetom.
Zensuni bič
Časna majka Šeana stajala je za svojom skulptorskom tezgom, dok su joj sivi
kandžasti uobličivači pokrivali ruke poput kakvih
egzotičnih rukavica. Crni sensiplaz poprimao je pod njenim rukama željeni oblik
već skoro sat vremena. Osećala je da je nadomak kreacije koja je zahtevala
ovaploćenje, navirući iz nekog divljeg mesta duboko u njoj. Od žestine
stvaralačke snage koža joj je podrhtavala i Šeana se upita da li su i prolaznici
u hodniku s desne strane možda to osećali. Severni prozor njene radne sobe
propuštao je sivu svetlost iza nje, dok je zapadni blistao narandžastim sjajem
pustinjskog zalaska sunca.
Prester, Šeanina glavna pomoćnica ovde u pustinjskoj osmatračkoj stanici,
zastala je na vratima još pre pet minuta; čitava posada stanice znala je da je
bolje ne prekidati Šeanu u ovakvom radu.
Odmakavši se korak, Šeana nadlanicom otkloni sa čela pramen smeđe kose prošarane
prugama poplavelim od sunca. Crni plaz stajao je ispred nje kao izazov, a
njegove krivine i ravne površine bezmalo su odgovarale obliku koji je osećala u
sebi.
Došla sam ovamo da stvaram, sada kada su moji strahovi najveći, pomisli ona.
Ova misao za trenutak priguši stvaralački naboj i ona udvostruči napore da
dovrši skulpturu. Njene ruke obavijene uobličivačem spuštale su se i podizale,
naletale na plaz, a crni oblik je reagovao na svaki juriš kao kakav talas gonjen
ludim vetrom.
Svetlost od severnog prozora jenjavala je uz automatsko nadoknađivanje žutosivom
svetlošću sa ruba tavanice; ali to nije bilo isto. Nije bilo isto!
Šeana se odmače od svog dela. Blizu... ali ne i dovoljno blizu. Gotovo da je
mogla da dotakne oblik unutar sebe i oseti kako vapije za rođenjem. Ali plaz
nije bio u redu. Jednim kružnim udarcem desne ruke pretvori ga u crnu grudvu na
tezgi.
Prokletstvo!
Šeana svuče uobličivače i spusti ih na policu pokraj skulptorske tezge. Na
obzorju vidljivom kroz zapadni prozor preostala je još samo jedna narandžasta
traka. Brzo je bledela na način usled koga je, kako je osećala, bledeo i njen
stvaralački naboj.
Koračajući prema prozoru sa zalaskom sunca imala je vremena da vidi kako se
vraćaju poslednje istraživačke ekipe. Svetla za prizemljivanje podsećala su na
svice koji su leteli prema jugu, gde je na putanji napredujuće dine bila
izgrađena privremena pista sletališta. Po sporom načinu na koji su se 'topteri
spuštali mogla je da zaključi da nisu otkrili začinske klobuke ili kakve druge
znake koji bi govorili da su se peščani crvi konačno razvili iz peščanih
pastrmki, zapaćenih ovde.
Ja sam pastir crva koji se možda nikad neće pojaviti.
Prozor joj uzvrati tamnim odrazom njenih crta. Mogla je da uoči gde je začinska
agonija ostavila svoje belege. Tanano, tamnoputo siroče sa Dine razvilo se u
visoku, prilično grubu ženu. No, njena smeđa kosa i dalje se opirala tesnoj kapi
na potiljku. Mogla je takođe, da opazi neobuzdanost u svojim potpuno plavim
očima. I drugi su to mogli da uoče. U tome je zapravo, bio problem; u tome je
bio uzrok nekih njenih strahova.
Činilo se da neće biti prepreke za Misionariju u pripremanju naše Šeane.
Kad bi se samo džinovski crvi razvili - Šai-hulud vratio! Misionaria Protectiva
Bene Geserita bila je spremna da je lansira u panteon bezazlenog čovečanstva,
pripremljenog za religiozno obožavanje. Mit postaje stvarnost... upravo na način
na koji je ona pokušala da onu skulpturu tamo učini stvarnom.
Sveta Šeana! Bogocar je njen rob! Pogledajte kako je sveti crvi slušaju! Leto se
vratio!
Da li bi to uticalo na Uvažene Naložnice? Verovatno. Barem su na rečima
ukazivale počast Bogocaru, nazivajući ga Guldurom. Malo je verovatno da bi
sledile 'Svetu Šeanu', osim u stvarima seksualnog iskorišćavanja. Šeana je znala
da je njeno seksualno ponašanje, nečuveno čak i prema merilima Bene Geserita,
bilo vid protesta protiv uloge koju je Misionaria nastojala da joj nametne.
Izgovor da je samo glačala muškarce koje je seksualnom robovanju podučavao
Dankan Ajdaho bio je upravo to... običan izgovor.
Belonda sumnja.
Mentat Bel bila je stalna opasnost za sestre koje bi skrenule sa linije. To je,
uostalom bio glavni razlog što je Belonda zauzimala moćan položaj u Visokom
savetu Sestrinstva.
Šeana se okrenu od prozora i baci na narandžasto-mrku tkaninu koja je prekrivala
njen remeni krevet. Tačno ispred nje velika crno-bela slika džinovskog crva
počivala je iznad sićušne ljudske figure.
Tako je to nekad bilo i možda se više nikad neće zbiti. Šta sam htela da kažem
tim crtežom? Kada bih to znala, možda bih bila u stanju da dovršim skulpturu od
plaza.
Bilo je riskantno razviti tajni govor rukama sa Dankanom. Ali bilo je stvari
koje Sestrinstvo nije smelo da zna - još ne. Možda postoji način da nas dvoje
pobegnemo.
Gde bi mogli da odu? Ovu vaseljenu zaposele su Uvažene Naložnice, kao i druge
snage. Bila je to vaseljena raštrkanih planeta, naseljena pretežno ljudskim
bićima čija je jedina želja bila da prožive život u miru - prihvatajući vođstvo
Bene Geserita na nekim mestima, koprcajući se pod pritiskom Uvaženih Naložnica u
mnogim krajevima i uglavnom sumnjajući da sami vladaju što bolje mogu; ah, taj
vekovni san o demokratiji. Pored toga, uvek su postojale i nepoznanice. I uvek
pouka Uvaženih Naložnica. Analiza Murbele ukazivala je da su Uvažene Naložnice
nastale ukrštanjem Ribogovornica i časnih majki in extremis. Demokratija
Ribogovornica postala je autokratija Uvaženih Naložnica! Pokazatelji su bili
previše brojni da bi se mogli ignorisati. Ali zbog čega su stavljale naglasak na
nesvesne prinude sa T-ispitivanjima, ćelijskom indukcijom i seksualnom veštinom?
Gde je tržište koje bi prihvatilo naše talente begunaca?
Ova vaseljena nije više posedovala jedinstvenu berzu. Mogle su se odrediti vrste
podzemne mreže rada. Bile su do krajnosti labave, zasnovane na starim
kompromisima i privremenim sporazumima.
Odrade je jednom rekla: "Podseća na staru odeću sa iskrzanim ivicama i
zakrpljenim rupama."
Nije više bilo CHOAM-ove čvrsto povezane trgovačke mreže iz vremena starog
carstva. Sada su tu bili strašljivi komadi i parčad koji su se međusobno držali
najlabavijim vezama. Ljudi su se prema toj rasparčanoj stvari odnosili sa
prezirom, neprestano žudeći za starim dobrim danima.
Koja bi nas vrsta vaseljene prihvatila samo kao begunce, a ne kao svetu Šeanu i
njenog supruga?
To ne znači da joj je Dankan Ajdaho bio suprug. Takav je samo bio prvobitan plan
Bene Geserita: "Spojite Šeanu i Dankana. Mi kontrolišemo njega, a on može da
kontroliše nju."
Murbela je na prečac presekla taj plan. I učinila je dobru stvar. Kome je
potrebna seksualna opsednutost? No, Šeana je morala da prizna da je gajila
neobično zbrkana osećanja prema Dankanu Ajdahu. Govor rukama, dodirivanje. I šta
su mogli da kažu Odradi kada bude došla da proveri stvar? Ne ako, već kada.
"Raspravljamo o načinima na koje Dankan i Murbela mogu da vam umaknu, Vrhovna
majko. Razgovaramo o drugim načinima, na koja se mogu vaspostaviti Tegova
sećanja. Pričamo o našem privatnom buntovništvu prema Bene Geseritu. Da, Darvi
Odrade! Tvoja bivša učenica postala je buntovnik protiv tebe."
Šeana je priznavala da i prema Marbeli gaji krajnje pomešana osećanja.
Ona je pripitomila Dankana u onome u čemu to meni možda ne bi uspelo.
Zarobljena Uvažena Naložnica predstavljala je očaravajući predmet proučavanja...
pokatkad i zabavan. Na zidu blagovaonice akolitskog broda bila je zalepljena
cedulja sa šaljivim grubim stihovima.
Hej, Bože! Nadam se da si tamo.
Želim da čuješ moju molitvu.
Taj lik na mojoj polici:
Jesi li to stvarno ti ili možda samo ja?
Pa, u svakom slučaju, evo nje:
Molim te održi me na mojim nožnim prstima.
Pomozi mi da prevaziđem svoje najteže grehe,
Čineći to za obostrano dobro,
Kao primer savršenstva
Za proktorke u mom odeljenju;
Ili naprosto za ime Nebesa,
Poput hleba, u ime njegovog kvasca.
Jer ma kom razlogu da se prikloniš,
Molim te delaj i za tvoje i za moje dobro.
Učestala suočavanja sa Odrade uhvaćena komejima, bila su prava poslastica za
gledanje. Odradin glas je bio čudno piskav: "Murbela? Ti?"
"Bojim se da je tako." Bez kajanja u glasu.
"Bojiš se da je tako?" I dalje piskavim glasom.
"Zašto da ne?" Sasvim prkosno.
"Sprdaš se sa Misionariom! Ne protivreči! Da, to ti je bila namera."
"One su tako prokleto nadobudne!"
Šeana je, prisećajući se tog suočenja, mogla da oseti samo naklonost prema
Murbeli. Buntovna Murbela bila je jedan simptom. Koji su fermenti bili potrebni
da te dovedu u stanje da to primetiš?
Na potpuno isti način borila sam se protiv večite discipline, 'koja će te
učiniti jakom, dete'.
Kakva je bila Murbela kao dete? Kakvi pritisci su je uobličili? Život je uvek
predstavljao reakciju na pritiske. Neki su se predavali lakim razonodama i njima
bili uobličeni: pora naduvenih i pocrvenelih od neumerenosti. Bahus im se cerio.
Pohota je ucrtala svoje belege na njihovim crtama. Časne majke su to znale na
osnovu hiljadugodišnjeg posmatranja. Mi smo oblikovane na pritisku nedoumice da
li da im odolimo ili ne. Pritisci i oblikovanja - to je bio život. A ja svojim
potajnim prkosom stvaram novi pritisak.
S obzirom na sadašnje stanje Sestrinstva, puno predostrožnosti zbog svih mogućih
pretnji, govor rukama sa Dankanom verovatno je bio uzaludan.
Šeana pridiže glavu i pogleda crnu grudvicu na skulptorskoj tezgi.
Ali ja ću izdržati. Stvoriću vlastiti životni stav. Izgradiću vlastiti život! Do
davola sa Bene Geseritom!"
I izgubiću poštovanje svojih sestara.
Bilo je nečeg prastarog u vezi sa načinom na koji im je bio nametnut taj
konformizam - ipak dostojan poštovanja. One su sačuvale tu stvar iz svoje
najstarije prošlosti iznoseći je u pravilnim razmacima da je uglačaju i izvrše
neophodne popravke koje je vreme zahtevalo od svih ljudskih stvaralačkih
preduzetništva. I evo gde se danas nalazilo, počivajući u auri neizrecivog
poštovanja.
Stoga si i ti časna majka i ni po kojoj drugoj proceni to ne može biti istina.
Šeana je znala da će biti prinuđena da proveri tu prastaru stvar sve do njenih
poslednjih granica, verovatno po cenu da je to slomi. A onaj oblik u crnom plazu
koji je tražio izlaz iz divljeg mesta unutar nje bio je samo jedan činilac onog
što je, nema sumnje, morala da učini. Nazovite to pobunom, nazovite ga bilo
kojim imenom, snaga koju je osećala u grudima nije se mogla poreći.
8.
Ograničite sebe na posmatranje i uvek ćete ispustiti suštinu sopstvenog života.
Stav o ovom pitanju bio bi sledeći: živite najbolje što možete. Život je igra
čija pravila učite ako uskočite u nju i igrate je svim svojim snagama. Inače,
bićete izbačeni iz ravnoteže, stalno iznenađivani promenama igre. Ne-igrači
često cmizdre i žale se da ih sreća redovno mimoilazi. Oni odbijaju da shvate da
bi sami mogli da stvore ponešto od vlastite sreće.
Darvi Odrade
"Da li si proučila najnoviju zabelešku komeja o Ajdahu?" upita Belonda.
"Kasnije! Kasnije!" Odrade je znala da je neraspoložena i to je došlo do
izražaja u ovom odgovoru na Belondino izazovno pitanje. Vrhovna majka je
poslednjih dana sve više bivala skoljena pritiscima. Uvek je nastojala da svojim
dužnostima pristupa sa stavom široke zainteresovanosti. Što je bilo više stvari
koje su je zanimale to je širi bio njen ugao gledanja - jemstvo da će dobiti
više korisnih podataka. Korišćenje čula pospešivalo je čitavu stvar. No, njenom
tragalačkom interesovanju sada je bila potrebna suština. Suština. Ličilo je to
na poteru za divljači da bi se utolila duboka glad.
Ali njeni dani postajali su sve više kopije ovog jutra. Njena potreba za
samoposmatranjem bila je poznata, no u poslednje vreme nije izbijala izvan
zidova ove radne sobe. Morala se nalaziti tamo gde je bila dostupna. Ne samo
dostupna već i u mogućnosti da svakog trenutka održava veze i raspoređuje ljude
na zadatke.
Prokletstvo! Stvoriću sebi vremena. Moram!
Vremenska stiska bila je jednako velika kao i ostale.
Šeana je rekla: "Kotrljamo se duž pozajmljenih dana."
Vrlo poetično! Ipak nije mnogo pomagalo u suočavanju sa pragmatičnim zahtevima.
Morali su da raštrkaju što je moguće više ćelija Bene Geserita pre no što sekira
padne. Ništa nije imalo prvenstvo nad tim. Tkanje Bene Geserita pocepano je na
parčad, razaslato na odredišta za koja niko ni u Kapitolu nije smeo da zna.
Odrade je ponekad predstavljala sebi ovaj tok događaja kao stvaranje krpa i
restlova. Odlepršavale su u svojim ne-brodovima, sa zalihom peščanih pastrmki u
prtljagu, tradicijama Bene Geserita, učenjem i sećanjima kao vodičem. Ali
Sestrinstvo je ovo već jednom davno doživelo, za vreme prvog Raštrkavanja, i
niko se nije vratio ili poslao poruku. Nijedna. Vratile su se zato Uvažene
Naložnice. Ako su one ikada bile Bene Geserit, sada su predstavljale užasnu
izvitoperenost, slepu i samoubilačku.
Hoćemo li ikad opet tvoriti celinu?
Odrade spusti pogled na svoj sto: gomila lista izabranih. Ko će otići, a ko
ostati? Malo je bilo vremena za predah. Druga sećanja njene neposredne
prethodnice Taraze poprimila su 'Rekla sam ti!' karakter. "Vidiš kroz šta sam
morala da prođem."
A nekad sam se pitala da li ima mesta na vrhu.
Na vrhu može da ima mesta (kako je volela da govori akolitkama) ali je retko
bilo dovoljno vremena.
Kada je razmišljala o najvećem broju pasivnih ne-Bene Geserita 'tamo napolju',
Odrade im je pokatkad zavidela. Njima su bile dopuštene iluzije. Kakva
lagodnost! Mogli ste se pretvarati da ćete živeti doveka, da će sutra biti
bolje, da vas bogovi sa nebesa brižno promatraju.
Trgla se iz ove malodušnosti sa osećanjem odvratnosti prema sebi. Nezamagljeno
oko bilo je bolje bez obzira šta je videlo.
"Proučila sam najnovije zabeleške o Ajdahu", reče ona gledajući preko stola u
strpljivu Belondu.
"On ima zanimljive nagone", odvrati Belonda.
Odrade je već razmišljala o tome. Malo je toga izmicalo komejima u ne-brodovima.
Teorija Saveta o goli Ajdahu iz dana u dan postajala je sve manje teorija, a sve
više optužba. Koliko je sećanja iz niza Ajdahovih života ovaj gola posedovao?
"Taj gaji ozbiljne sumnje u pogledu njihove dece", nastavi Belonda. "Da li ona
ovaploćuju opasne talente?"
Ovo se moglo očekivati. Tri deteta koja je Murbela rodila sa Ajdahom u ne-brodu
bila su joj po rođenju oduzeta. Njihov razvoj je bio brižljivo praćen. Da li su
posedovala onu strahotnu brzinu reakcije koju su ispoljavale Uvažene Naložnice?
Rano je bilo reći. Prema Murbeli, ta stvar se razvijala u pubertetu.
Zarobljena Uvažena Naložnica primila je oduzimanje svoje dece sa ljutitim
razočarenjem. Ajdaho je, međutim, pokazao malo osećanja. Čudno. Da li mu je
nešto omogućavalo šire gledanje na prokreaciju? Možda nešto blisko pogledu Bene
Geserita?
"Još jedan rasplodni program Bene Geserita", podrugnuo se.
Odrade pusti da joj misli teku. Da li je ono što su videle kod Ajdaha odista bio
stav Bene Geserita? Sestrinstvo je govorilo da je emocionalna privrženost drevni
detritus - važan za ljudski opstanak u svoje vreme, ali ne više neophodan planu
Bene Geserita.
Nagoni.
Stvari koje su nastajale od jajeta i sperme. Često vitalne i bučne: "Vrste ti se
obraćaju, tupavko!"
Ljubavi... izdanci... gladi... Sve te nesvesne pobude koje su se sjedinjavale u
posebnom ponašanju. Opasno je bilo mešati se u takve stvari. Starateljke
rasplođavanja znale su to čak i kada su to činile. Savet je s vremena na vreme
raspravljao o ovom pitanju i nalagao smotreno praćenje posledica.
"Proučila si zabeleške. Je li to sve što mogu da dobijem kao odgovor?" Belondin
glas zvučao je nekako sažaljivo.
Zabeleška komeja koja je toliko zaintrigirala Bel odnosila se na Ajdahovo
ispitivanje Murbele o tehnikama seksualne zavisnosti Uvaženih Naložnica. Zbog
čega? Njegove naporedne sposobnosti proizašle su iz Tleilaksinih uslovljavanja
primenjenih na njegove ćelije u akslotl-tankovima. Ajdahove sposobnosti imale su
poreklo u jednom nesvesnom obrascu sličnom nagonima; međutim, rezultat se nije
mogao razlikovati od ponašanja Uvaženih Naložnica: ekstaza se pojačavala sve dok
ne bi istisnula i poslednji trag razuma i vezala svoje žrtve za izvor takve
naslade.
Murbela nije otišla dalje od ovoga u objašnjavanju svojih sposobnosti. Bio je to
očito izraz preostale srdžbe zbog činjenice da ju je Ajdaho učinio zavisnom onom
istom tehnikom koju je ona naučila da koristi.
"Murbela uvek spušta rampu kada Ajdaho počne da je pita za pobude", reče
odjednom Belonda.
Da. To sam primetila.
"Mogla bih da te ubijem i ti bi to unapred znao!" rekla mu je jednom Murbela.
Komeji su ih prikazali u postelji u odajama Murbelinog ne-broda u trenucima
neposredno po zadovoljenju potrebe za uzajamnom zavisnošću. Kapljice znoja
blistale su im na nagim telima. Murbela je ležala sa plavim ubrusom preko čela,
a njene zelene oči bile su uprte u komeje. Izgledalo je kao da gleda ravno u
posmatrače. Male narandžaste mrlje zapažale su se u njenim očima. Mrlje srdžbe
usled preostalih zaliha surogata začina u njenom telu - koji su Uvažene
Naložnice inače upotrebljavale. Sada je bila na melanžu - bez ikakvih posebnih
simptoma.
Ajdaho je ležao pokraj nje; razbarušena crna kosa koja mu je uokviravala lice
bila je u jarkom kontrastu sa belinom jastuka ispod njegove glave. Oči su mu
bile zatvorene, ali su mu kapci podrhtavali. Mršav. Nije dovoljno jeo uprkos
ukusnim obrocima koje mu je pripremao Odradin lični kuvar. Njegove visoke
jagodice bile su veoma isturene. Tokom godina provedenih u ograničenom prostoru
lice mu je ogrubelo.
Odrade je znala da je Murbelina pretnja imala pokriće u njenim fizičkim
sposobnostima, ali je u psihološkom smislu bila lažna. Ubiti svog ljubavnika?
Malo verovatno!
Belonda je razmišljala na istoj talasnoj dužini. "Šta joj znači to kada pokazuje
svoju fizičku brzinu? Videli smo to i ranije"
"Zna da je posmatramo."
Komeji su prikazivali Murbelu kako prkoseći postkoitalnoj malaksalosti skače iz
kreveta. Krećući se zasenjujućom brzinom
(mnogo većom od one koju su Bene Geserit ikad postigle) izmahnula bi desnim
stopalom, zaustavivši udarac na dlaku od Ajdahove glave.
Na njenu prvu kretnju Ajdaho je otvorio oči. Gledao ju je bez straha, bez
treptaja.
Taj udarac! Fatalan, ako bi bio zadat. Bilo je dovoljno jednom to videti pa da
čoveka spopadne strah. Murbeline kretnje nisu poticale iz centralnog nervnog
sistema. Kao kod insekta - napad je bio pokrenut nervima unutar samih mišića.
"Vidiš!" Murbela je lagano spustila stopalo i oštro ga pogledala odozgo.
Ajdaho se osmehnuo.
Dok je posmatrala scenu Odradi prođe kroz glavu da Sestrinstvo poseduje troje
Murbeline dece sve same devojčice. Starateljke rasplođavanja bile su očarane.
Časne majke rođene u ovoj lozi možda će, vremenom, po sposobnostima postati
ravne Uvaženim Naložnicama.
Nevolja je, međutim, bila u tome što toliko vremena verovatno nećemo imati.
No, Odrade je shvatala očaranost Starateljki rasplođavanja. Takva brzina! Još
kad bi se ta nervno-mišićna obučenost pridodala velikim prana-bindu mogućnostima
Sestrinstva! Ono što bi iz toga moglo da proistekne počivalo je neiskazivo
unutar nje.
"Izvela je to za nas, a ne za njega", reče Belonda.
Odrade baš nije bila ubeđena. Murbela je gajila otpor prema neprekidnom
nadziranju, ali se i navikla na njega. Mnoge njene radnje očito su zanemarivale
prisustvo ljudi iza komeja. Na ovoj zabelešci se još videlo kako se vratila u
postelju na svoje mesto pored Ajdaha.
"Ograničila sam pristup ovoj zabelešci", reče Belonda. "Neke akolitke postaju
uznemirene."
Odrade klimnu. Seksualna zavisnost. Taj vid sposobnosti Uvaženih Naložnica
uskomešao je redove Bene Geserita, a posebno je imao odjeka među akolitkama.
Veoma ubedljivo. Uz sve to, većina sestara u Kapitolu znala je da časna majka
Šeana - jedino ona - primenjuje neke od ovih tehnika uprkos opštem strahovanju
da bi to moglo da ih oslabi.
"Ne smemo dozvoliti da postanemo Uvažene Naložnice", stalno je ponavljala Bel.
Ali Šeana predstavlja značajan činilac kontrole. Ona nam unekoliko pruža znanja
o Murbeli.
Jednog poslepodneva, smotrivši je samu i očito opuštenu u njenim odajama u ne-
brodu, Odrade je pokušala da joj postavi neposredno pitanje: "Da li je, pre
Ajdaha bilo koja od vas ikada pala u iskušenje da se, da tako kažemo, 'udruži u
zabavi'?"
Murbela se smesta narogušila u srditom ponosu. "Slučajno me je ulovio!"
Ista vrsta srdžbe koju je ispoljila reagujući na Ajdahova pitanja. Spomenuvši se
ovog, Odrade se nagnu nad svoj radni sto i prizva prvu zabelešku.
Dva izvora podataka ležala su pred ispitivačkim očima Sestrinstva, ali ključ još
nije bio pronađen.
Žena i muškarac koji nisu više samo rasplodni partneri, ne više nego samo
zadovoljstvo i podrška jedno drugom. Nešto novo je bilo pridodato. Rampa je
podignuta.
Na ekranu zapisivača komeja na radnom stolu Murbela odjednom izgovori nešto što
je privuklo pažnju Vrhovne majke.
"Mi, Uvažene Naložnice, činimo to same sebi! Ne možemo da okrivimo nikog
drugog."
"Jesi li čula ovo?" upita Belonda.
Odrade odsečno odmahnu glavom, želeći da se potpuno usredsredi na razgovor.
"Za mene ne važi isto", primeti Ajdaho.
"To je prazan izgovor", odvrati Murbela prekorno. "Tebe su Tleilaksi uslovili da
namamiš prvu utiskivačicu sa kojom se suočiš."
"I da je ubijem", ispravio ju je Ajdaho. "To je bila njihova namera."
"Ali ti nisi čak ni pokušao da me ubiješ. Ne da nisi mogao."
"To je bilo kada..." Ajdaho je zamukao uputivši nevoljan pogled prema komejima.
"Šta je naumio da kaže u ovom trenutku?" prasnu Belonda. "Moramo saznati."
Ali Odrade produži da ćutke posmatra zatočeni par. Murbela
je ispoljila iznenađujući unutrašnji uvid. "Misliš da si me ulovio zahvaljujući
nekoj zgodi u koju nisi bio umešan?"
"Tačno."
"Ali ja u tebi vidim nešto što prihvata sve ovo! Ti nisi naprosto sledio svoju
uslovljenost. Izrazio si se do krajnjih granica."
Unutarnja usredsređenost zamaglila je Ajdahove oči. Opustio je glavu unatrag,
rastežući grudne mišiće.
"To je mentatski izraz lica!" izreče optužbu Belonda.
Svi Odradini analitičari bili su istog mišljenja, ali se, ipak, moralo izvući
priznanje samog Ajdaha. Ako je zaista bio mentat, zbog čega im je uskraćivao taj
podatak?
Zbog drugih stvari koje takve sposobnosti podrazumevaju. On nas se plaši i to sa
pravom.
Murbela mu je jednom podrugljivo rekla: "Ti si usavršio i dalje improvizuješ ono
što su ti Tleilaksi uradili. Postojalo je nešto u tebi što se ničemu nije
protivilo!"
"Eto kako ona izlazi na kraj sa svojim osećanjem krivice" upade Belonda. "Mora
da veruje da je to istina ili, inače Ajdaho ne bi bio u stanju da je osvoji."
Odrade napući usne. Projekcija je pokazivala da se Ajdaho zabavlja. "Možda je to
sa oboma slučaj."
"Ne možeš da okrivljuješ Tleilakse, baš kao što ni ja ne mogu da okrivljujem
Uvažene Naložnice."
"Pogledaj kako postaje ljuta", upozori je Belonda. "Hipnotransna komanda protiv
odgovora na takva pitanja. Stavljam čitav svoj ugled na kocku da je to posredi."
"To će iščileti u začinskoj agoniji", reče Odrade.
"Ako ikada dospe dotle!"
"Trebalo bi da je hipnotrans naša tajna." Belonda je razmišljala o očitom
zaključku: Nijedna sestra od onih koje smo poslali u prvom Raštrkavanju nikada
se nije vratila.
U njihovim svestima bilo je zapisano velikim slovima: "Da li su otpadnice Bene
Geserita stvorile Uvažene Naložnice?" Mnogo toga ukazivalo je na to. Ako je bilo
tako, zbog čega su se opredelile za seksualno porobljavanje muškaraca? Murbelino
trućanje o istoriji nije ih zadovoljavalo. Sve u vezi s ovim stajalo je nasuprot
učenju Bene Geserita.
"Moramo da saznamo", uporno je govorila Belonda. "Ono malo što znamo veoma
obespokojava."
Odrade je razumela njenu zabrinutost. Koliko je bilo privlačnosti u ovoj
sposobnosti? Veoma mnogo, činilo joj se. Akolitke su se žalile kako sanjaju o
tome da postanu Uvažene Naložnice. Belonda je s pravom bila zabrinuta.
Stvarajući ili izazivajući takve nezajažljive sile izgrađivali ste putene
fantazije neizmerne složenosti. Mogli ste zavesti čitave populacije igrajući na
kartu njihovih želja, njihovih fantazmagoričnih projekcija.
Uvažene Naložnice su se drznule da upotrebe tu strahotnu moć.
Neka se onda zna da poseduju ključ zaslepljujuće ekstaze i da su dobile pola
bitke. Prost pokazatelj da takva jedna stvar postoji očitovala se u tome što je
predaja počela. Pojedinke na Murbelinom nivou u tom drugom Sestrinstvu možda
nisu mogle ovo da razumeju, ali one na vrhu... Da li je moguće da su naprosto
koristile tu silu ne mareći ni za šta, ili čak ni ne naslućujući njenu dublju
snagu? Ako je to bio slučaj, kako su naše prve sestre koje su otišle u
Raštrkavanje uopšte mogle da budu namamljene u takav ćorsokak?
U jednoj ranijoj prilici Belonda je iznela svoju hipotezu:
Uvažena Naložnica, u razgovoru sa zarobljenom časnom majkom prilikom prvog
Raštrkavanja: "Dobro došla, časna majko. Želela bih da prisustvuješ maloj
demonstraciji naših moći." Za uvodom iz oblasti seksualne demonstracije sledi
prikazivanje fizičke brzine Uvažene Naložnice. Potom - odbijanje od melanža i
injekcija surogata baziranog na adrenalinu sa primesom hipnodroge. U takvom
hipotetičkom transu bilo je izvršeno seksualno utiskivanje časne majke.
Ovo, združeno sa selektivnom agonijom odbijanja od melanža (Belondina ideja),
moglo je da učini da žrtva poriče svoje poreklo.
Sudbino, budi sa nama! Da li su prvobitne Uvažene Naložnice sve do jedne bile
časne majke? Da li imamo smelosti da tu hipotezu proverimo na nama samima? Šta
možemo da naučimo o tome od onog para u ne-brodu.
Tamalane uđe u radnu sobu i sede u svoju psu-naslonjaču pored Belonde. "Vidim da
i vas to zanima." Ona neodređeno pokaza prema prilikama na ekranu.
Odrade isključi projektor.
"Obišla sam naše akslotl-tankove", reče Tamalane. "Taj prokleti Skital nam je
uskratio podatke od životnog značaja."
"U našem prvom goli nema mana, nije li tako?" upita Belonda.
"Ne, barem koliko naši sukovi mogu da otkriju."
Odrade prozbori blagim glasom: "I Skital mora da zadrži po koji čip za
cenkanje."
Obe strane su se gradile nevešte: Skital je plaćao ceh Bene Geseritu zbog toga
što su ga spasle od Uvaženih Naložnica i pružile mu utočište na Kapitolu. Ipak,
svaka časna majka koja ga je bolje upoznala podozrevala je da je nešto drugo
rukovodilo poslednjeg gospodara Tleilaksa.
Pametni, pametni su ti Bene Tleilaksi. Daleko pametniji no što smo
pretpostavljale. A ukaljali su nas svojim akslotl-tankovima. I sama reč 'tank' -
još jedna od njihovih obmana. Mi smo zamišljale da je reč o kontejnerima sa
toplom amniotičkom tečnošću, pri čemu bi svaki tank bio središte složene
mašinerije koja oponaša (na suptilan, izolovan i Kontroli dostupan način) rad
materice. Tankovi su, istina, tu! Ali pogledajte šta sadrže.
Rešenje Tleilaksa bilo je vrlo jednostavno: upotreba originala. Priroda je tokom
eona već usavršila tu stvar. Sve što je Bene Tleilaksima bilo nužno svelo se na
pridodavanje njihovog kontrolnog sistema, vlastitog načina repliciranja
informacija uskladištenih u ćelijama.
"Jezik boga", nazivao je to Skital. Bilo je, međutim, primerenije reći: jezik
Šejtana.
Povratna sprega. Ćelija je upravljala svojom matericom. To je manje-više bilo
ono što je oplođeno jaje i inače činilo. Tleilaksi su samo pročistili proces.
Odradi se ote uzdah, što privuče oštre poglede njenih družbenica. Da li su
Vrhovnu majku ophrvale neke nove nevolje? Skitalova otkrića me brinu. A šta su
nam ta otkrića učinila? Oh, kako smo se trgnule iz tog 'položaja niže
vrednosti'. Potom su usledile racionalizacije. Znale smo da su posredi
racionalizacije! "Ako nema drugog načina. Ako to proizvodi gole koje su nam tako
očajnički potrebne. Dobrovoljci se verovatno mogu pronaći." I bili su pronadeni!
Dobrovoljci!
"Rasejana si!" progunđa Tamalane. Brzim pogledom je prešla preko Belonde,
zaustila da kaže nešto ali se predomislila.
Belondino lice poprimi izraz meke blagosti koji je često pratio njena mračna
raspoloženja. Glas joj je bio tek nešto jači od grlenog šapata. "Iz sveg srca
predlažem da uklonimo Ajdaha. A što se tiče onog Tleilaksa, čudovišta..."
"Zašto izričeš takav predlog u obliku eufemizma?" upita Tamalane.
"Onda, da ga ubijemo! A Tleilaksa valja podvrći svakom mogućem ubeđivanju
kojim..."
"Dosta, vas dve!" naredi Odrade.
Ona položi oba dlana na čelo i zureći kroz lučni prozor opazi da napolju pada
ledena kiša. Vremenska kontrola je pravila nove greške. Niste ih mogli okriviti
za to, no ljudska bića nisu ništa više mrzela od nepredvidivog. "Hoćemo samo
prirodno! Pa ma šta to značilo.
Kada bi je saletele ovakve misli Odrade je žudela za načinom života vezanim za
red koji ju je zadovoljavao: povremenim šetnjama po voćnjacima. Uživala je u
tome u svim godišnjim dobima. Mirno veče sa prijateljima, živa razmena mišljenja
sa onima za koje je osećala toplinu u srcu. Ljubav? Da. Vrhovna majka se
usuđivala mnogo - čak i da voli družbenike. Dobra jela sa pićem odabranim za
uvećanje užitka. I to je želela. Kako je divno bilo osetiti njegovo golicanje na
nepcima. A potom... da, potom - topla postelja sa milim družbenikom, osetljivim
za sve njene potrebe baš kao i ona za njegove.
Više od ovoga, dakako, nije bilo moguće. Odgovornost! Kakva nezgrapna reč. Kako
je to peklo.
"Ogladnela sam", reče Odrade. "Da naredim da nam posluže ručak ovde?"
Belonda i Tamalane su piljile u nju. "Tek je jedanaest i trideset", primeti
Tamalane.
"Hoćete li ili nećete?" zape Odrade.
Belonda i Tamalane izmeniše poglede. "Kako želiš", prihvati Belonda.
U Bene Geseritu je kolala izreka (Odrade je znala za nju) da Sestrinstvu ide
glatko kada je želudac Vrhovne majke zadovoljan. To je bilo rešenje problema.
Odrade uspostavi vezu sa svojom ličnom kuhinjom. "Ručak za troje, Duana. Nešto
posebno. Prema tvom izboru."
Kada ručak stiže Odrade uoči da se sastoji od jela koje je posebno volela -
teleće kaserole. Duana ga je majstorski začinila travama: ruzmarin u teletini,
povrće neprekuvano. Vrhunski!
Odrade se naslađivala svakim zalogajem. Ostale dve odradile su obrok u stilu
kašika-usta, kašika-usta.
Je li ovo jedan od razloga što sam ja Vrhovna majka, a one ne?
Dok je jedna akolitka pospremala ostatke obeda Odrade postavi jedno od svojih
omiljenih pitanja: "O čemu se priča u zajedničkim prostorijama i među
akolitkama?"
Sećala se kako je u svojim akolitskim danima pažljivo slušala reči starijih
žena, očekujući velike istine a dobijajući beznačajne razgovore o ovoj ili onoj
sestri ili o najnovijim problemima proktorke X. Povremeno bi se, međutim, breše
spustile i procurili bi važni podaci.
"Previše akolitki govori o želji da ode u naše Raštrkavanje", prozbori Tamalane
rapavim glasom. "To me podseća na pacove i brodove koji tonu."
"U poslednje vreme raste zanimanje za Arhivu. Sestre koje nešto više znaju
dolaze tražeći potvrdu - da li ta i takva akolitka poseduje vidljivo obeležje
Sioninih gena."
Odradi se ovo učinilo zanimljivim. Njihova zajednička atreidska pretkinja iz
Tiraninovih eona, Siona Ibn Fuad al Seifa Atreid, ostavila je u nasleđe svojim
potomcima sposobnost da ostanu skriveni za svevideće tragače. Svaka osoba koja
se slobodno kretala Kapitolom delila je tu predačku zaštitu.
"Vidljivo obeležje?" upita Odrade. "Da li to sumnjaju da su one koje su pod
znakom pitanja zaštićene?"
"Žele da se uvere u to", promumla Belonda. "A sada, da li možemo da se vratimo
na Ajdaha? On i ima i nema to genetsko obeležje. To me zabrinjava. Zbog čega
neke od njegovih ćelija nemaju Sionine oznake? Šta su mu Tleilaksi učinili?"
"Dankan je svestan opasnosti i nije samoubilački nastrojen", odvrati Odrade.
"Mi ne znamo kakav je on", prigovori Belonda.
"Verovatno je mentat, a svi mi znamo šta to može da znači", dobaci Tamalane.
"Razumem zbog čega čuvamo Murbelu", nastavi Belonda.
"Važni podaci. Ali Ajdaha i Skitala..."
"Dosta!" odseče Odrade. "Duho-braniteljke bi mogle previše da čuju!"
Belonda, ropćući u sebi, prihvati naredbu. Duho-braniteljke. Izraz Bene Geserita
za neprestano nadziranje od strane sestara kako bi se videlo da se niste
nasukali u duhovni plićak. Vrlo naporno za akolitke, no samo još jedan vid
života časne majke.
Odrade je jednog poslepodneva objasnila ovo Murbeli, kada su njih dve bile same
u prostoriji za razgovore sivih zidova u ne-brodu. Stajale su jedna naspram
druge u neposrednoj blizini. Oči su im bile u istoj ravni. Sasvim nezvanično i
prisno, ako se izuzme svest o komejima svuda oko njih.
"Duho-braniteljke" rekla je Odrade odgovarajući na Murbelino pitanje. "To znači
da smo uzajamni kritičari. Ne pravi od toga ništa više no što jeste. Mi retko
zanovetamo. Jedna jednostavna reč može da bude sasvim dovoljna."
Murbela, na čijem se ovalnom licu ukazao izraz odvratnosti, a u razmaknutim
zelenim očima pojavila napetost, očito je pomislila da Odrade misli na neki
zajednički znak, reč ili izreku koje je Sestrinstvo upotrebljavalo u takvim
situacijama.
"Koja reč?"
"Bilo koja reč, do đavola! Bilo šta prikladno. To je poput uzajamnog refleksa:
mi delimo zajednički 'tik', koji nam ne smeta. Pozdravljamo ga, jer nas održava
u pripravnosti."
"I vi ćete me na taj način posmatrati ako postanem časna majka?"
"Nama su naše duho-braniteljke potrebne. Bez njih bismo bile slabije."
"Zvuči ugnjetavački."
"Ne nalazimo da je tako."
"Mislim da je to odvratno." Pogledala je prema svetlucavim sočivima u tavanici.
"Baš kao i ovi prokleti komeji."
"Vodimo računa o sebi, Murbela. Jednom kada postaneš Bene Geserit osigurana si
za čitav život."
"Udoban kutak." Podrugljivo rečeno.
Odrade je blago rekla: "Potpuno različito od toga. Tokom čitavog života suočena
si sa izazovima. Uzvraćamo Sestrinstvu do krajnjih granica naših sposobnosti."
"Duho-braniteljke!"
"Svesne smo jedne drugih. Neke među nama na položajima vlasti mogu da budu
povremeno autoritativne pa čak i prisne, ali samo do tačke pažljivo odmerene
zahtevima trenutka."
"Nikada istinski tople ili nežne, a?"
"To je pravilo."
"Naklonost, možda, ali ne i ljubav?"
"Rekla sam ti kakvo je pravilo." Odrade je jasno mogla da vidi reakciju na
Murbelinom licu: "U tome je jadac. Zatražiće da napustim Dankana!"
"Nema, dakle, ljubavi u okrilju Bene Geserita." Kako joj je glas bio žaloban. Za
Murbelu je još bilo nade.
"Ljubav se dešava", reče Odrade, "ali je moje sestre smatraju vrstom
odstupanja."
"Znači da je ono što ja osećam za Dankana odstupanje?"
"I sestre će to pokušati da izleče."
"Da izleče! Primenjivati korektivnu terapiju na paćenicima!" "Sestre drže da je
ljubav znak truleži koja se javlja u njima." "Vidim znake truleži u tebi!"
Kao da je sledila Odradine misli, Belonda je trže iz sanjarenja. "Ta Uvažena
Naložnica nikada nam se neće prikloniti!" Belonda obrisa tragove sosa u uglovima
usana. "Gubimo vreme pokušavajući da je uputimo u naše puteve."
Ako ništa drugo, Bel više ne zove Murbelu 'kurvom', pomisli Odrade. To je ipak
napredak.
9.
Sve vlade suočene su sa jednim problemom koji se uvek iznova vraća: vlast
privlači patološke osobe. Nije tačno da vlast podmićuje; ona poseduje magnetsku
moć za podmitljive. Takvi ljudi imaju sklonost da postanu opijeni nasiljem,
stanjem kome se veoma brzo i potpuno predaju.
Misionaria Protectiva
Tekst QIV (decto)

Rebeka je klečala na žutom popločanom podu, kako joj je bilo naređeno da učini,
ne usuđujući se da podigne pogled prema Velikoj uvaženoj naložnici koja je tako
opasna, sedela na jednom udaljenom i uzvišenom mestu. Rebeka je dva sata čekala
ovde, bezmalo u središtu jedne džinovske prostorije, dok su Velika uvažena
naložnica i njene saradnice obedovale, okružene pažnjom ulizičke posluge. Rebeka
je pažljivo promatrala manire slugu i ugledala se na njih.
Očne duplje su je još bolele od presađivanja koje je izvršio njen rabin pre
manje od mesec dana. Ove oči su imale plavu dužicu i belu beonjaču, bez obeležja
začinske agonije iz njene prošlosti. Bilo je to privremeno odbrambeno sredstvo.
Za manje od godinu dana nove oči će je odati svojim potpunim plavetnilom.
Držala je da je bol u očima najmanji od njenih problema. Jedan organski usađeni
umetak obezbeđivao joj je odmerene doze melanža, maskirajući njenu zavisnost.
Bilo je planirano da ta zaliha potraje nekih šezdeset dana. Ako je, pak, Uvažene
Naložnice zadrže duže od toga, nedostatak začina će je baciti u agoniju u odnosu
na koju bi ona prva izgledala kao šala. Najneposrednija opasnost pretila je od
šire koja joj je bila ubrizgana zajedno sa začinom. Ako je ove žene otkriju,
njihove sumnje će, izvesno, biti probuđene.
Dobro napreduješ. Budi strpljiva. Bila su to Druga sećanja iz lampadaške horde.
Glas joj je blago odzvanjao u glavi. Imao je Lusilin zvuk, ali Rebeka nije bila
sasvim sigurna u to.
Taj glas joj je postao prisan tokom meseci po deljenju, kada se oglasio kao
'Govornik tvog Mohalata'. Ove kurve nam ne mogu biti ravne u znanju. Zapamti to
i neka ti to daje hrabrost.
Prisustvo unutrašnjih Drugih koji joj nisu odvraćali pažnju sa onog što se
događalo oko nje ispunjavali su je strahopoštovanjem. Zovemo to Istovremenim
tokom, rekao joj je Govornik. Istovremeni tok umnožava tvoju svest. Kada je
pokušala da objasni ovo rabinu, on je ljutito reagovao.
"Ukaljana si nečistim mislima!"
Nalazili su se u rabinovom radnom kabinetu. Bilo je pozno doba noći. "Krađa
vremena od dana koji su nam dodeljeni" - tako
je on to nazvao. Radni kabinet bio je smešten u podzemlju, sa zidovima optočenim
starim knjigama, ridulijanskim kristalima, svicima. Prostorija je bila zaštićena
od uhođenja najboljim iksijanskim sredstvima koja su njegovi ljudi modifikovali,
usavršivši ih.
U ovakvim prilikama bilo joj je dozvoljeno da sedi pored njegovog stola dok je
on počivao zavaljen u jednoj staroj stolici. Sjajna kugla postavljena nisko
pokraj njega bacala je drevnu žutu svetlost na njegovo bradato lice,
odbleskujući se u naočarima koje je nosio gotovo kao svoju službenu oznaku.
Rebeka se pretvarala da je pometena. "Ali rekao si da se od nas zahteva da
sačuvamo to blago sa Lampadasa. Nije li Bene Geserit bio pošten prema nama?"
Opazila je zabrinutost u njegovim očima. "Čula si juče Levija
dok je govorio o pitanjima koja su ovde postavljena. Zbog čega su te veštice iz
Bene Geserita došle k nama? To se oni pitaju."
"Naša priča je dosledna i verovatna", primeti Rebeka. "Sestre su nas naučile
načinima koje čak ni neki Istinozborac ne može da provali."
"Ne znam... ne znam." Rabin je žalosno vrteo glavom. "Šta je laž? Šta je istina?
Da li sami sebe osuđujemo vlastitim ustima?"
"Pružamo otpor pogromu, rabine!" Ovo je obično učvršćivalo njegovu odlučnost.
"Kozaci! Da, u pravu si, kćeri. U svakom vremenu bilo je kozaka i nismo mi
jedini koji su osetili njihove knutove i mačeve, dok na konjima uleću u selo
noseći ubistvo u svojim srcima."
Baš čudno, pomisli Rebeka, kako je uspevao da stvori utisak da su se takvi
događaji nedavno zbili i da ih je gledao svojim očima. Nikada oprostiti, nikada
zaboraviti. Lidice su se desile juče. Kako je samo ta stvar žilavo počivala u
sećanju Tajnog Izraela! Pogrom! Bezmalo jednako žilava u svojoj neprekidnosti,
kao i ona prisustva Bene Geserita koja je nosila u svojoj svesti. Bezmalo. To je
bilo ono što je u njemu stvaralo otpor, reče ona samoj sebi.
"Bojim se da su nam te oduzeli", rekao je rabin. "Šta sam ti učinio? Šta sam
učinio? I sve to u ime časti."
Bacio je pogled na instrumente na zidu sobe koji su pokazivali noćno
akumuliranje energije koja je priticala od vetrenjača sa vertikalnim osovinama,
postavljenim po rubovima poljoprivrednog poseda. Instrumenti su svedočili da su
mašine tamo gore brujale
na vetru skladišteći energiju za sutrašnji dan. To je bio poklon Bene Geserita:
puna sloboda u odnosu na Iks. Nezavisnost. Kakva čudna reč.
Rekao je, ne gledajući Rebeku: "Smatram, i uvek sam smatrao da je ta stvar u
vezi sa Drugim sećanjima veoma nezgodna. Sećanja bi trebalo da donesu mudrost,
ali ona to ne čine. Bitno je na koji način ustrojimo sećanje i gde primenjujemo
naša znanja."
Okrenuo se i uputio joj pogled, lica zaklonjenog senkom. "Sta ona određena veli?
Ona, za koju držiš da je Lusila?"
Rebeka je već primetila da je rado izgovarao Lusilino ime. Ako je Lusila mogla
da progovori kroz kćer Tajnog Izraela, tada ona još živi i nije izdana.
Rebeka je oborila pogled, rekavši: "Veli da posedujemo te unutrašnje slike,
zvuke i osete koji nam dolaze po naredbi ili provaljuju u slučajevima nužnosti."
"Nužnosti, da! A šta je to, osim izveštaja, čula iz tela koja su se možda
nalazila tamo gde ti ne bi trebalo da se nadeš i činila neprihvatljive stvari?"
"Druga tela, druga sećanja, pomislila je Rebeka. Budući da je iskusila to; znala
je da ga se nije mogla dragovoljno odreći. Možda sam zaista postala Bene
Geserit. To je, dabome, ono čega se on plaši.
"Reći ću ti jednu stvar", nastavio je rabin. "To presudno presecanje živih
svesti, kako one to nazivaju, nije ništa ukoliko ne znaš kako tvoje vlastite
odluke proizilaze iz tebe poput niti utkanih u živote drugih."
"Sagledati sopstvene akcije u reakcijama drugih, da, to je način na koji sestre
vide stvar."
"To je mudrost. Čemu, prema rečima naše gospe, one teže?"
"Uticaju na sazrevanje čovečanstva."
"Mmmmmm. I ona smatra da događaji nisu izvan domašaja njenog uticaja, već
naprosto izvan domašaja njenih čula. To je gotovo mudro. Ali sazrevanje... ahhh,
Rebeka. Da li mi ne remetimo jedan viši plan? Da li ljudska bića imaju pravo da
postavljaju granice prirodi Jehove? Mislim da je Leto II to razumeo. Te gospe u
tebi to poriču."
"Ona kaže da je on bio prokleti tiranin."
"Bio je, ali i pre njega je bilo mudrih tirana, kao što nema sumnje da će ih
biti i posle nas."
"One ga zovu Šejtanom."
"Posedovao je, zaista vlastite satanske moći. Delim njihov strah od toga. Nije
bio toliko prorok koliko učvršćivač. Učvrstio je oblike onog što je video."
"Tako kaže i ona gospa. No, ona kaže i da je on sačuvao njihov gral."
"I tu su bezmalo mudre."
Dubok uzdah potresao je rabina i on je još jednom pogledao instrumente na zidu
svoje radne sobe. Energija za sutra.
Ponovo je usmerio pažnju na Rebeku. Zaista se bila izmenila.
Nije mogao a da ne bude svestan toga. Postala je veoma slična Bene Geseritu.
Razumljivo. Svest joj je bila ispunjena svim onim ljudima iz Lampadasa. Ali one
nisu bile gadarenske svinje koje su se dale nagnati u more sa svim svojim
dijabolizmom. A ni ja nisam drugi Isus.
"Ono što ti govore o Vrhovnoj majci Odrade - da često proklinje svoje arhivarke
i čitavu arhivu... Šta misliš o tome! Nije li arhiva isto što i knjige u kojima
čuvamo našu mudrost?"
"Da li sam u tom slučaju ja arhivarka, rabine?"
Njeno pitanje ga je spetljalo ali je u isti mah osvetlilo problem. Osmehnuo se.
"Reći ću ti nešto, kćeri. Priznajem da osećam malu naklonost prema toj Odrade.
Arhivistkinje uvek nešto zanovetaju."
"Je li i to mudrost, rabine?" Sa koliko je samo lukavosti ovo upitala!
"Veruj mi, kćeri, da jeste. Kako brižljivo arhivistkinje guše čak i najmanji
nagoveštaj rasuđivanja. Jedna reč za drugom. Kakva osionost!
"Na koji način one uspešno procenjuju koje reči valja upotrebiti, rabine?"
"Ah, tračak mudrosti dopire do tebe, kćeri. Ove benegeseritke nisu postigle
konačnu mudrost, a u tome ih sprečava njihov gral."
Mogla je da pročita na njegovom licu: Pokušava da me naoruža sumnjama prema
životima koje nosim u sebi.
"Dopusti mi da ti kažem koju reč o Bene Geseritu", nastavi on. U tom trenutku
shvatio je da mu ništa ne pada na um. Nijedna reč, nikakav mudar savet. To mu se
godinama nije dogodilo. Bio mu je otvoren samo jedan put: govor iz dubine srca.
"Možda su previše provele na putu za Damask ne doživevši zaslepljujući bljesak
prosvetljenja, Rebeka. Slušam ih kako govore da rade za dobrobit čovečanstva.
Ja, nekako, ne mogu da vidim to u njima, niti verujem da je tiranin to video."
Kada je Rebeka zaustila da odgovori, sprečio ju je podigavši ruku. "Dozrevanje
čovečanstva? Je li to njihov gral? Nije li to zreo plod koji je već uzbran i
pojeden?"
Rebeka se sada spominjala ovih reči na podu velike dvorane Raskršća, videvši
njihovo oličenje ne u životima koje je čuvala u sebi već u postupcima svojih
zarobljivačica.
Velika uvažena naložnica privede najzad obed kraju. Obrisala je šake o odeću
jednog poslužitelja.
"Neka mi se približi", reče Velika uvažena naložnica.
Bol prostreli Rebekino levo rame i ona na kolenima posrnu napred. Jedna
pratilja, po imenu Logno, priđe krišom otpozadi i zari čaklju u meso zatočenice.
Smeh odjeknu prostorijom.
Rebeka se posrćući uspravi na noge i, podgurkivana čakljom, priđe podnožju
stepeništa koje je vodilo do Velike uvažene naložnice; tu, kraj podnožja, čaklja
je zaustavi.
"Na kolena!" Logno naglasi naredbu još jednim ubodom.
Rebeka se spusti na kolena zureći pravo napred u kosinu stepenica. Na žutim
pločicama ukazivale su se majušne ogrebotine. Te falinke je na neki čudan način
umiriše.
"Ostavi je na miru, Logno. Želim odgovore, a ne krike", reče Velika uvažena
naložnica. Zatim se obrati Rebeki: "Pogledaj me, ženo!"
Rebeka podiže oči i zagleda se u lice smrti. Kakvo neupadljivo lice za tolike
pretnje sadržane na njemu. Tako... tako bezlično sazdano. Gotovo ravno. Kakvo
majušno telo. Ovo, međutim, samo pojača osećanje opasnosti koje je Rebeku
prožimalo. Kakvu je moć ta sićušna žena morala da poseduje kada je vladala ovim
užasnim svetom?
"Znaš li zbog čega si ovde?" upita Velika uvažena naložnica.
Rebeka odgovori najulizičkijim tonom: "Rečeno mi je, o Velika uvažena naložnice,
da želite da vam saopštim sve što znam o Istinozborenju i drugim stvarima na
Gamuu."
"Bila si sparivana sa Istinozborcem!" Bila je to optužba.
"On je mrtav, Velika uvažena naložnice."
"Ne, Logno!" Ovo je bilo upućeno pomoćnici koja je ponovo zamahnula čakljom.
"Ovoj jadnici nisu poznati naši načini. Nego, ostani po strani Logno, kako mi ne
bi smetala tvoja plahovitost. A ti", nastavi Velika uvažena naložnica obraćajući
se Rebeki snažnijim glasom, "odgovaraćeš samo na moja pitanja ili kada ti ja
naredim!"
Rebeka pognu glavu.
U Rebekinoj glavi, Govornik je šaputao: Bilo je to vrlo blizu Glasa. Budi
oprezna.
"Jesi li ikada upoznala neku od onih koje sebe nazivaju benegeseritkama?" upita
Velika uvažena naložnica.
Ma šta mi kažeš! "Svako je u nekom trenutku susreo te veštice, Velika uvažena
naložnice."
"Šta znaš o njima?"
Zbog toga su me, dakle, dovele ovamo.
"Samo ono što sam čula, Velika uvažena naložnice."
"Jesu li hrabre?"
"Priča se da uvek nastoje da izbegnu rizik, Velika uvažena naložnice."
Dostojna si nas, Rebeka. To je obrazac tih kurvi. Kuglica se kotrlja niz nagib u
odgovarajućem žljebu. One misle da smo ti odvratne.
"Jesu li te benegeseritke bogate?" upita Velika uvažena naložnica.
"Mislim da su te veštice, u poređenju sa vama, doista siromašne, Velika uvažena
naložnice", odgovori Rebeka.
"Zbog čega tako govoriš? Ne pričaj samo da bi mi ugodila!"
"Velika uvažena naložnice, zar su veštice u stanju da pošalju veliki brod sa
Gamua ovamo samo da bi dovezao mene? Najposle, gde su veštice sada? One se
skrivaju od vas."
"Da, gde su one?" upita Velika uvažena naložnica.
Rebeka sleže ramenima.
Da li si ti bila na Gamuu kada je onaj koga zovu bašarom pobegao pred nama?"
upita Velika uvažena naložnica.
Ona zna da si bila. "Bila sam tamo, Velika uvažena naložnice, i čula sam priče.
Ne verujem u njih."
"Veruj u ono što ti kažemo da veruješ, jadnice! Kakve si to priče čula?"
"Da se kretao brzinom koju oko nije moglo da prati. Da je goloruk poubijao
mnogo... ljudi. Da je ukrao ne-brod i pobegao u Raštrkavanje."
"Veruj, onda, da je pobegao, jadnice. Pogledaj kako se boji. Ne može da spreči
drhtanje.
"Pričaj mi o Istinozborenju", naredi Velika uvažena naložnica.
"Velika uvažena naložnice, ja ne shvatam Istinozborenje. Znane su mi jedino reči
Šolema, mog supruga. Mogu da ih ponovim ako želite."
Velika uvažena naložnica se za trenutak premišljala, prelazeći pogledom po
svojim pomoćnicama i savetnicima koji su počeli da ispoljavaju očevidne znake
dosade. Zašto naprosto ne ubije ovu jadnicu?
Rebeka, opazivši nasilništvo u očima koje su sa narandžastim sjajem zurile u
nju, povuče se u sebe. Razmišljala je sada o svom mužu koga je od milja zvala
Šoel i o njegovim rečima utehe. On je još kao dete pokazao 'ispravnu
nadarenost'. Neki su to nazivali nagonom, no Šoel nikada nije upotrebio tu reč.
"Veruj svojoj intuiciji. To su mi učitelji uvek govorili."
Bio je to tako prizeman izraz da je, po njegovim rečima, obično odbijao one koji
bi došli da traže 'ezoteričnu misteriju'.
"Nema nikakve tajne", umeo je da kaže Šoel. "To je vežba i naporan posao, kao i
sve drugo. Vežbaš se u onom što oni nazivaju 'Malom percepcijom', u sposobnosti
da otkrivaš jedva primetne varijacije u čovekovom ponašanju."
Rebeka je sada mogla da uoči takve male reakcije kod ovih koji su piljili u nju.
Oni žele da me usmrte. Zbog ćega?
Govornik je ponovo posavetova. Velika želi da pokaže svoju moć nad drugima. Ona
ne čini ono što drugi žele, već ono što misli da oni ne žele.
"Velika uvažena naložnice", odvaži se Rebeka, "vi ste tako bogati i moćni.
Izvesno je da imate neko mesto u vašoj službi gde vam mogu biti od koristi."
"Želiš da stupiš u moju službu?" Kakav divlji osmeh!
"To bi me usrećilo, Velika uvažena naložnice."
"Nisam ovde da bih te učinila srećnom."
Logno načini korak napred. "Onda usreći nas, Gospo. Pusti nas da se malo
poigramo sa..."
"Tišina!" Ah, to je bila greška: osloviti je prisnim imenom pred drugima.
Logno uzmače i umalo što ne ispusti čaklju.
Velika uvažena naložnica zurila je u Rebeku svojim narandžastim pogledom.
"Vratićeš se svom bednom bivstvovanju na Gamuu, jadnice. Neću te ubiti. To bi
bila milost. Pošto si videla šta smo u stanju da ti pružimo, proživi svoj život
bez toga."
"Velika uvažena naložnice!" usprotivi se Logno. "Gajimo sumnje u pogledu..."
"Ja gajim sumnje u pogledu tebe, Logno. Pošalji je natrag i to živu! Jesi li me
čula? Da li misliš da smo nesposobne da je pronađemo ako se ikad ukaže potreba
za tim?"
"Ne, Velika uvažena naložnice."
"Motrićemo na tebe, jadnice", dodade prigušeno Velika uvažena naložnica.
Mamac! Smislila je da se uz pomoć tebe dokopa nekog krupnijeg plena. Vrlo
zanimljivo. Ova ima glavu i koristi je uprkos svojoj nasilničkoj prirodi. Tako
je, dakle, osvojila vlast.
Tokom čitavog puta do Gamua, zatvorena u smrdljivim prostorijama broda koji je
nekad pripadao Esnafu, Rebeka je razmišljala o svojoj neprilici. Ove kurve,
naravno, nisu očekivale od nje da izneveri njihova nadanja. Ali... možda i jesu.
Podređenost, puzavost. One su uživale u takvim stvarima.
Znala je da je ovo delom zasluga Šoelovog Istinozborenja, kao i lampadaskih
savetnica.
"Nagomilavaš mnoštvo malih opaski, osećaš ih ali ih nikad ne uvodiš u svest",
rekao joj je Šoel. "Tako nagomilane, one ti kazuju razne stvari, ali ne jezikom
kojim bilo ko govori. Jezik nije neophodan!"
U svoje vreme smatrala je da je to jedna od najčudnijih stvari koje je ikada
čula. To je bilo pre njene agonije. Noću u postelji, utešeni pomrčinom i
dodirima voljenih tela, delali su nemušto ali su izmenjivali i reči.
"Jezik te ometa", govorio je Šoel. "Ono što vredi jeste učenje kako da spoznaš
vlastite reakcije. Ponekad možeš da pronađeš reči koje to opisuju... ponekad...
ne."
"Bez ikakvih reči. Čak ni koliko je potrebno za pitanja?"
"Želiš reči, je li tako? Kakve su ove? Poverenje. Verovanje. Istina. Poštenje."
"To su dobre reči, Šoele."
"Ali im nedostaje značenje. Ne možeš se osloniti na njih."
"Na šta se onda ti oslanjaš?"
"Na vlastite unutrašnje reakcije. Spoznajem sebe, a ne osobu ispred mene. Uvek
znam kada je posredi laž, jer želim da okrenem leđa lažovu."
"Tako, dakle ti to činiš!" Potapšala mu je nagu ruku. "Drugi to rade na
drugačiji način. Jedna osoba mi je jednom poverila da prepoznaje laž tako što
poželi da stavi ruku preko ruke lažova i prošeta s njim, želeći da ga uteši.
Možda ti to zvuči kao besmislica, ali ipak dejstvuje".
"Mislim da je to veoma mudro, Šoele." Govor ljubavi. Zapravo, nije znala šta je
hteo da kaže.
"Moja mila ljubavi", reče on, ljuljuškajući joj glavu na svom ramenu,
"Istinozborci poseduju čulo za istinu koje, jednom probuđeno, neprekidno deluje.
Molim te nemoj mi govoriti da sam mudar kada znam da je to govor tvoje ljubavi."
"Oprosti, Šoele." Dopadao joj se miris njegove ruke i ona zagnjuri glavu u njen
pregib golicajući ga. "Ali želim da znam sve što ti znaš."
Premestio joj je glavu u udobniji položaj. "Znaš li šta mi je moj instruktor
trećeg stepena rekao? 'Nastoj da ništa ne znaš! Nauči da budeš potpuno naivan.'"
Bila je začuđena. "Baš ništa?"
"Svemu pristupaš sa čistim stavom - ni sa čim na sebi ili u sebi. Šta god da
naiđe samo se ispisuje."
Počinjala je da shvata: "Ništa što bi remetilo."
"Tačno. Ti si prvobitni neznalački divljak, u potpunosti oslobođen svake
prefinjenosti do tačke kada se vraćaš u krajnju prefinjenost. Moglo bi se reći
da to nalaziš, ne tragajući za njim."
"E, to je mudro, Šoele. Kladim se da si bio najbolji učenik koga su ikada imali,
najbrži i..."
"Mislio sam da je to beskrajna besmislica."
"Nisi!"
"Sve dok jednog dana nisam u sebi otkrio jedan mali trzaj. To nije bio pokret
mišića ili nešto drugo što bi neko mogao da otkrije. Tek jedan... trzaj."
"Gde to?"
"Ne bih umeo da opišem gde. Ali moj instruktor četvrtog stepena pripremio me je
za to. 'Nežno prihvati tu stvar. Delikatno'. Jedan od učenika je poverovao da on
misli na prave ruke. Oh, kako smo se smejali."
"To je bilo okrutno." Dotakla mu je obraz i pod rukom osetila oštre dlake
njegove tamne brade. Bilo je kasno ali se njoj nije spavalo.
"Pretpostavljam da jeste bilo okrutno. Ali kada se taj trzaj pojavio, ja sam
znao. Nikada pre toga nisam osetio takvu stvar. Bio sam i sam iznenađen, jer
kada sam to tada saznao postalo mi je jasno da je ono oduvek bilo tu prisutno.
Bilo mi je blisko. Bilo je to trzanje mog čula istine."
Pomislila je kako može da oseti kako se čulo istine pomiče u njoj. Osećanje čuda
u njegovom glasu izazvalo je nešto.
"Tada je to postalo moje", nastavio je on. "Pripadalo je meni i ja sam pripadao
tome. Da se više nikada ne razdvojimo."
"Kako to mora biti divno." Strahopoštovanje i zavist bili su očiti u njenom
glasu.
"Ne! Ponešto od toga mrzim. Posmatrati neke ljude na taj način isto je što i
videti ih sa izvađenim drobom i crevima koja vise."
"To je odvratno!"
"Da, ali tu su nadoknade, ljubavi. Postoje ljudi koje srećeš, ljudi koji se
poput divnih cvetova šire prema tebi sa nevinošću deteta. Nevinost. Moja
vlastita nevinost odgovara tome i moje čulo istine se osnažuje. To je ono što mi
ti pružaš, ljubavi."
Ne-brod Uvaženih Naložnica stigao je na Gamu i oni poslaše Rebeku dole do piste
za sletanje u đubretarskom brodu. Istovario ju je pokraj brodskih olupina i
izmeta, no ona nije marila za to. Kući! Došla sam kući a Lampadas je opstao.
Rabin, međutim, nije delio njeno oduševljenje.
Ponovo su sedeli u njegovom radnom kabinetu ali sada je prisnije osećala Druga
sećanja, sa mnogo više poverenja. Mogao je to da primeti.
"Sada si im čak sličnija no ikad! To je nečisto."
"Rabine, svi mi imamo nečiste pretke. Ja sam srećna što poznajem neke od
svojih."
"Šta to znači? Šta to govoriš?"
"Svi smo mi, rabine, potomci ljudi koji su činili nevaljale stvari. Ne sviđa nam
se da razmišljamo o varvarima u našem predaštvu, no oni su ipak tamo."
"Takav govor!"
"Časne majke, rabine, mogu sve da ih prizovu. Zapamti, pobednici su oni koji
produžavaju život. Shvataš li?"
"Nikad te nisam čuo da govoriš tako bestidno. Sta se dogodilo, kćeri?"
"Preživela sam, sa saznanjem da se pobeda ponekad postiže po cenu morala."
"Šta govoriš? To su reči zla."
"Zlo? Varvarstvo čak nije odgovarajuća reč za neke od zlih stvari koje su naši
preci počinili. Preci sviju nas, rabine."
Videla je da ga je povredila i osećala je okrutnost svojih reči, ali nije mogla
da se zaustavi. Kako je mogao da izbegne istinu o onome što mu je rekla? Bio je
častan čovek.
Nastavila je u blažem tonu ali su ga njene reči još dublje zasekle. "Rabine,
kada bi bio svedok nekih stvari koje sam, primorana Drugim sećanjima, ja
saznala, morao bi da potražiš nove reči za zlo. Neke stvari koje su naši preci
učinili snižavaju vrednost najgorih pojmova koje možeš i da zamisliš."
"Rebeka... Rebeka... znam da nužnosti..."
"Ne izgovaraj se nužnostima trenutka! Ti, jedan rabin, vrediš mnogo više od
toga. Kada ostajemo bez moralnog osećaja? Stvar je samo u tome što ga pokatkad
ne slušamo."
On stavi šake na lice i stade da se ljulja napred-nazad u staroj stolici.
Stolica je žalosno škriputala.
"Rabine, uvek sam te volela i poštovala. Zbog tebe sam prošla kroz agoniju.
Podelila sam Lampadas za tebe. Nemoj da poričeš ono što sam naučila iz ovoga."
On spusti ruke. "Ne poričem, kćeri. Dopusti mi da patim." "Na temelju svih tih
shvatanja, rabine, smesta i neumorno moram se pozabaviti činjenicom da nema
nevinih."
"Rebeka!"
"Krivci - možda to nije prava reč, rabine - ali naši preci su učinili stvari
zbog kojih se mora platiti."
"Razumem to, Rebeka. To je ravnoteža koja..."
"Nemoj mi reći da razumeš kad ne razumeš." Ona ustade i oštro ga pogleda. "To
nije neka knjiga o ravnoteži koju odlažeš na stranu. Koliko daleko unazad bi
mogao da ideš?"
"Rebeka, ja sam tvoj rabin. Ne smeš da razgovaraš na ovaj način, posebno ne sa
mnom."
"Što ideš više unazad, rabine, to su teža grozomorna zla i to je viša njihova
cena. Ti nisi u stanju da ideš tako daleko u prošlost, ali ja sam bila primorana
na to."
Okrenuvši se ona ga napusti, ne obraćajući pažnju na primesu molbe u njegovom
glasu, bolan način na koji je izustio njeno ime. Kada je zatvarala vrata čula
gaje kako kaže: "Šta smo to učinili? Oh, Izraele, pomozi joj."
10.
Pisanje istorije je uglavnom proces odvraćanja pažnje. Većina istorijskih spisa
skreće pažnju sa tajnih uticaja u pozadini velikih događaja.
Bašar Teg
Kada bi ostajao sam Ajdaho je često istraživao svoj zatvor, ne-brod. Bilo je
toliko toga što se moglo videti i naučiti o ovoj iksijanskoj napravi. Bila je to
prava pećina čudesa.
Ovog poslepodneva prekinuo je neumorno hodanje kroz svoje odaje i zagledao se u
sićušne komeje ugrađene u svetlucavu površinu dovratka. Motrili su na njega.
Imao je čudan osećaj da vidi sebe kroz te radoznale oči. Sta su sestre mislile
dok su ga posmatrale? Stameni gola-dečak iz davno iščezle gamuuske Tvrđave
postao je visok i mršav čovek: tamne kože i kose. Kosa muje bila duža nego kada
je ušao u ovaj ne-brod, poslednjeg dana Dine.
Oči Bene Geserita virile su ispod kože. Bio je siguran da sumnjaju da je mentat
i plašio se njihovog tumačenja te činjenice. Kako je jedan mentat mogao da
očekuje da će na neodređeno vreme skrivati tu činjenicu od časnih majki?
Glupost! Znao je da su ga već sumnjičile za Istinozborenje.
Mahnuo je rukom prema komejima i rekao: "Nemam mira. Mislim da ću poći u
istraživanje."
Belonda je istinski mrzela taj njegov podrugljiv stav prema nadziranju. Nije joj
se dopadalo ni što tumara po brodu. A nije se trudila ni da to sakrije od njega.
U njenim smrknutim crtama lica, kad god bi došla da se suoči s njim, mogao je da
pročita neizgovorena pitanja: "Da li to traga za mogućnošću bekstva?"
Upravo to i činim, Bel ali ne na način na koji ti pomišljaš. Ne-brod mu je
postavljao strogo utvrđene granice: spoljašnje polje sila koje nije mogao da
probije, određene odeljke za mašineriju u kojima je pogon (tako mu je bilo
rečeno) privremeno bio onesposobljen, stražarske prostorije (mogao je da vidi
unutrašnjost nekih od njih, ali ne i da tamo ulazi), skladište oružja, odeljak
rezervisan za zatočenog Tleilaksu, Skitala. S vremena na vreme bi susretao
Skitala kod jedne od pregrada i tada bi piljili jedan u drugog preko utišnog
polja koje ih je držalo razdvojene. Zatim, tu su bile i prepreke informacijama -
odeljak brodskih zapisa koji nisu davali odgovore na njegova pitanja, odgovore
koje njihovi čuvari nisu hteli da mu daju.
Unutar ovih granica bilo je stvari koje su se mogle videti i naučiti, a da za to
ne bude dovoljan ni čitav jedan životni vek, pa čak ni životni vek od tri
stotine standardnih godina, na koliko je on mogao s pravom računati.
Ukoliko nas Uvažene Naložnice ne otkriju.
Ajdaho je video sebe kao plen koji su one progonile i to čak sa više žudnje nego
što su osećale u potrazi za ovim ženama na Kapitolu. Nije imao iluzija u pogledu
toga šta bi mu te hajkačice učinile. One su znale da je on ovde. Muškarci koje
je vežbao u seksualnom vezivanju i koji su bili poslati da ugroze Uvažene
Naložnice - ti muškarci su se doista narugali hajkačicama.
Kada sestre saznaju za njegove mentatske sposobnosti smesta će im postati jasno
da njegova svest sadrži sećanja koja prevazilaze jedan golin životni vek. Prvi
nije posedovao taj dar. Posumnjaće da je on, zapravo, latentni kvizac haderah.
Koliko su mu samo smanjile sledovanje melanža! Bile su primetno zaplašene
mogućnošću ponavljanja greške koju su napravile sa Polom Atreidom i njegovim
sinom, Tiraninom. Tri i po hiljade godina ropstva!
Odnos sa Murbelom zahtevao je prisustvo mentatske svesti. Ulazio je u svaki
susret sa njom ne očekujući da dobije odgovore ni tada niti kasnije. To je bio
tipičan mentatski pristup: usredsređivanje na pitanja. Mentati su nagomilavali
pitanja na način na koji su drugi gomilali odgovore. Pitanja su stvarala njihove
vlastite obrasce i sisteme. Ovo je proizvodilo najvažnije oblike. Pratio si svoj
univerzum kroz samosvojno proizvedene obrasce - sazdane od slika, reči i naziva
(sve to privremeno), sve to umešano u senzorske impulse koji su odražavali
njegovu unutrašnju sintezu na način na koji svetlost odskače od svetlih
površina.
Ajdahov prvi mentatski instruktor uobličio je privremene reči za tu prvu probnu
sintezu: "Tragaj za doslednim pokretima na svom unutrašnjem ekranu."
Od tog prvog kolebljivog uranjanja u mentatske moći Ajdaho je mogao da prati
rast osetljivosti za promene u vlastitom opažanju i razmišljanju, stalno
postajući mentat. Belonda ga je stavljala na najteža iskušenja. Strahovao je od
njenog prodornog pogleda i žestokih pitanja. Mentat je proveravao mentata.
Sačekivao je njene prepade osetljivo, uzdržano i strpljivo. Pa, šta hoćeš?
Kao da nije znao.
Nosio je masku strpljenja. Strah je prirodno dolazio i njegovo ispoljavanje nije
mu moglo naškoditi. Belonda nije krila svoju želju da ga vidi mrtvog.
Ajdaho je prihvatao činjenicu da će posmatrači uskoro videti samo jedan mogući
izvor veština koje je bio prinuđen da koristi. Mentatova prava veština ležala je
u mentalnoj konstrukciji koju su nazivali 'velikom sintezom'. Ona je zahtevala
strpljenje za koje ne-mentati nisu mogli ni da pretpostave da je dostižno.
Mentatske škole definisale su to kao istrajnost. Bili ste prvobitan tragač,
sposoban da čita najmanje znake, sićušne poremećaje u okolini i da ih sledi do
izvora. U isto vreme, ostajali ste otvoreni za široka kretanja svuda unaokolo i
unutar vas. Ovo je proizvodilo naivnost, temeljni mentatski stav, sličan onom
kod Istinozboraca ali daleko većeg opsega.
"Otvoren si za sve što vaseljena može da učini", govorio mu je prvi instruktor.
"Tvoj um nije kompjuter; to je oruđe odgovora uključeno za sve što tvoja čula
prinesu."
Ajdaho je uvek prepoznavao kada su Belondina čula bila otvorena. Stajala je
tamo, pogleda blago povučenog, a on je znao da joj se nekoliko predrasuda vrzma
po svesti. Njegova odbrana ležala je u njenoj osnovnoj mani: otvaranje čula
pretpostavljalo je svojevrstan idealizam koji je bio stran Belondi. Ona nije
postavljala najbolja pitanja i on se tome čudio. Da li bi Odrade koristila
manjkavog mentata? To je bilo u suprotnosti sa njenim ostalim stavovima.
Ja tražim pitanja koja uobličavaju najbolje slike.
Čineći to nikada za sebe niste mislili da ste pametni, da posedujete formulu
koja je obezbeđivala rešenje. Ostajali ste jednako otvoreni za nova pitanja
koliko i za nove obrasce. Proveravanje i ponovno proveravanje, uobličavanje i
ponovno uobličavanje. Neprekidan proces, koji nikad nije zastajao ili se
zadovoljavao. Bila je to vaša privatna pavana, slična onima kod drugih mentata,
ali je uvek sadržavala vaš jedinstveni stav i korake.
"Nikada nisi istinski mentat. Zbog toga mi to zovemo 'beskonačnim ciljem'." Ove
reči učitelja bile su mu urezane u svest.
Nagomilavajući opažanja Belonde, sve više je uvažavao gledište onih velikih
majstora-mentata koji su ga podučavali. "Od časnih majki ne mogu postati
najbolji mentati."
Činilo se da nijedna pripadnica Bene Geserita nije bila sposobna da u potpunosti
razveže sebe od onog vezujućeg apsoluta koji je dostizala u začinskoj agoniji:
odanosti svom Sestrinstvu.
Učitelji su ga upozoravali na opasnost od apsoluta. Apsoluti su uslovljavali
ozbiljan nedostatak kod mentata.
"Sve što činiš, sve što osetiš i kažeš predstavlja eksperiment. Nema konačnih
zaključaka. Ništa te ne može zaustaviti osim smrti, a možda čak ni ona, budući
da svaki život stvara beskrajne talasiće. Indukcija poskakuje unutra i ti
postaješ osetljiv na nju. Dedukcija saopštava iluzije apsoluta. Udara po istini
i razbija je!"
Kada su Belondina pitanja dotakla odnos između njega i Murbele opazio je nejasnu
emocionalnu reakaciju. Zabavljenost? Ljubomora? Mogao je da prihvati
zabavljenost (pa čak i ljubomoru) neizmernim seksualnim zahtevima ove uzajamne
zavisnosti. Je li ta ekstaza odista tako velika?
Tumarao je kroz svoje odaje ovog popodneva osećajući se tuđinom, kao da je prvi
put ovde i kao da još nije prihvatio ove prostorije za svoj dom. To mi se
emocije obraćaju.
Tokom godina njegovog zatočeništva ove odaje su poprimile izgled obitavališta.
Ovo je bila njegova pećina, bivše skladište za poseban teret: velike prostorije
sa blago zakrivljenim zidovima - spavaća soba, biblioteka-radna soba, dnevna
soba, kupatilo sa zelenim pločicama opremljeno suvim i vlažnim sistemom čišćenja
i dugačka fiskulturna dvorana koju je zarad vežbanja delio sa Murbelom.
Sobe su sadržavale jedinstvenu kolekciju upotrebnih predmeta i obeležja njegovog
prisustva: ta viseća stolica postavljena tačno pod pravim uglom u odnosu na
konzolu i projektor koji ga je povezivao sa brodskim sistemom, i konačno, one
ridulijanske ploče na niskom pobočnom stolu. Tu su se, takođe, zapažali tragovi
stanovanja - ona tamnomrka mrlja na radnom stolu. Prosuta hrana ostavila je
svoje neizbrisive belege.
Sa nemirom u duši on se uputi do svojih spavaćih odaja. Svetlost je bila
prigušena. Njegova sposobnost da prepoznaje poznato potvrdila se i na polju
mirisa. Postelja je odisala mirisom koji je podsećao na pljuvačku - poprište
noćašnjeg seksualnog sukoba.
To je prava reč: sukob.
Vazduh u ne-brodu - filtriran, ponovo prerađen i zaslađen često mu je smetao.
Nijedna pukotina u lavirintu ne-broda nikada nije duže vreme ostajala otvorena
prema spoljašnjem svetu. Ponekad je ćutke sedeo i njuškao, nadajući se blagom
tračku vazduha koji nije bio prilagođen zahtevima ove tamnice.
Postoji jedan način da se pobegne!
Izašao je iz svojih odaja a zatim krenuo niz hodnik, da bi na njegovom kraju
ušao u jednu cev za spuštanje koja ga je iskrcala na najnižem nivou broda.
Šta se stvarno događa tamo napolju, u tom svetu pod otvorenim nebom?
Ponešto od onoga što mu je Odrade rekla ispunilo ga je užasom i osećanjem da se
nalazi u klopci. Nema mesta na koje se može pobeći! Je li mudro što delim
strahove sa Šeanom? Murbela se samo smeje. "Zaštitiću te, ljubavi. Uvažene
Naložnice neće želeti da me ozlede."
Ali Šeana... kako je brzo usvojila govor ruku i prihvatila duh zavere. Zaveree?
Ne... sumnjam da bi bilo koja časna majka radila protiv svojih sestara. Čak im
se i gospa Džesika na kraju vratila. Ja ne tražim da Šeana radi protiv
Sestrinstva, već samo da nas zaštiti od Murbelinih ludorija.
Neizmerne moći žena-lovaca učinile su da je bilo moguće predvideti razaranje.
Jednom mentatu je bilo dovoljno da razmotri njihovo divljačko nasilje. Donele su
sa sobom još nešto, nešto što je nagoveštavalo neke stvari tamo u Raštrkavanju.
Šta su bili ti futari koje je Odrade spomenula onako uzgred? Delom ljudi, a
delom zveri? To je bilo Lusilino nagađanje. I gde je Lusila?
Obreo se u Velikom skladištu, prostoru za teret dužine jednog kilometra, u kome
su preneli poslednjeg džinovskog crva Dine, odnevši ga na Kapitol. Prostor je
još mirisao na začin i pesak, ispunjavajući mu svest davnašnjim događajima i
smrtima. Znao je zbog čega je tako često dolazio u Veliko skladište - čineći to
ponekad bez razmišljanja, kao što je upravo sada bio slučaj. Ono ga je, u isti
mah privlačilo i odbijalo. Iluzija neograničenog prostora, sa tragovima prašine,
peska i začina sadržavala je nostalgiju za izgubljenom slobodom. No, postojala
je i jedna i druga strana. To mu se ovde uvek događalo.
Da li će se i danas dogoditi?
Bez upozorenja, osećanje da se nalazi u Velikom skladištu iščeznuće. A onda...
mreža što svetluca na metalnom nebu. Kada mu se prvi put ukazala ta vizija bio
je svestan da zapravo ne vidi mrežu. Njegova svest prenosila je ono što čula
nisu mogla da odrede.
Svetlucava mreža koja se talasa kao beskrajni borealis.
Potom će se mreža razmaći i on će ugledati dvoje ljudi - muškarca i ženu. Kako
su samo obično izgledali - pa ipak izuzetno. Baba i deda u drevnoj odeći: radni
kombinezon sa portiklom na muškarcu a dugačka haljina sa maramom na ženi. Radili
su u cvetnoj bašti! Mislio je da je to mora biti nešto više od iluzije. Vidim,
ali to nije ono što stvarno vidim.
Oni bi ga naposletku uvek primetili. Čuo bi njihove glasove. "Evo ga ponovo,
Marti", rekao bi muškarac skrećući ženinu pažnju na Ajdaha.
"Pitam se kako to da on može da se probije ovamo?" upitala je jedanput Marti.
"Čini se da to nije moguće."
"Pa, mislim da uspeva da veoma razredi branu. Pitam se da li je svestan
opasnosti?
Opasnost. Bila je to reč koja ga je uvek izbacivala iz ove vizije. "Nisi danas
kod svoje konzole?"
Samo za tren, Ajdaho pomisli da je i dalje u pitanju vizija, glas one neobične
žene, a onda shvati da glas pripada Odradi. Glas joj je dopro otpozadi iz
blizine. Okrenuo se i opazio da je propustila da zatvori okno. Sledila ga je do
Skladišta, tiho koračajući za njim, izbegavajući razasute mrlje peska koji bi
struganjem pod nogama mogao odati njeno prisustvo.
Izgledala je umorno i nestrpljivo. Zašto misli da bi trebalo da budem kod svoje
kanzole?
Kao da odgovara na njegovo nepostavljeno pitanje, ona reče: "U poslednje vreme
često sam te nalazila kod konzole. Šta to tražiš, Dankane?"
Zavrteo je glavom bez odgovora. Zašto odjednom osećam da sam u opasnosti?
Retko je imao to osećanje u Odradinom društvu. Mogao je, međutim, da se seti
drugih prilika. Jednom kada je podozrivo zurila u njegove šake u polju konzole.
Strah koji je povezan sa mojom konzolom. Da li sam obelodanio svoju mentatsku
glad za podacima? Da li nagađaju da skrivam svoje privatno biće tamo?
"Da li ja to uopšte nemam prava na lični život?" Srdžba ili napad?
Lagano je odmahnula glavom s jedne na drugu stranu, tek koliko da bi rekla:
"Praviš se nevešt."
"Ovo je tvoja druga poseta danas", reče on glasom punim optužbe.
"Moram da ti kažem da izgledaš dobro, Dankane." Okolišanje.
"Jesu li ti to tvoji posmatrači saopštili?"
"Ne budi uskogrud. Došla sam da porazgovaram sa Murbelom. Ona mi je rekla da si
ovde."
"Pretpostavljam da znaš da je Murbela ponovo trudna." Da li je to moglo da je
umiri?
"Osećam zahvalnost zbog toga. Došla sam da ti kažem da Šeana želi ponovo da te
poseti."
Zašto bi mi to Odrade saopštavala?
Njene reči ga ispuniše slikama siročeta sa Dine koje je postalo potpuna časna
majka (najmlađa u istoriji, kako su mu rekli). Šeana, njegova prisna
prijateljica, koja se posvetila nadziranju poslednjeg džinovskog crva. Da li se
konačno ovekovečio? Zašto bi se Odrade zanimala za Šeaninu posetu?
"Šeana želi da razgovara sa tobom o Tiraninu."
Ona zapazi iznenađenje koje je ovo proizvelo.
"Šta bih ja, po prilici, mogao da dodam Šeaninom znanju o Letu II?" upita on.
"Ona je časna majka."
"Ti si prisno pnznavao Atreide."
Ahhhh. Lovi mentata.
"Rekla si da želi da razgovara o Letu, a znaš i sama da je pogrešno razmišljati
o njemu kao o Atreidu."
"Oh, ali on je to bio. Preobraćen u nešto više stihijsko no bilo ko pre njega,
ali, ipak, jedan od nas."
"Jedan od nas!" Podsećala ga je da je i ona Atreid. Prizivanje njegovog nikad
izmirenog duga prema toj porodici! "Tako ti kažeš."
"Zar ne bi valjalo da prekinemo ovu budalastu igru?" On se ukoči, pun opreza.
Znao je, istovremeno, da joj to nije promaklo. Časne majke su bile tako prokleto
osetljive. Netremice ju je posmatrao, ne usuđujući se da progovori, znajući da
joj čak i ovako previše kazuje.
"Verujemo da se sećaš više od jednog životnog veka gole." Pošto i dalje nije
odgovarao, ona dodade: "Hajde, hajde, Dankane! Jesi li mentat?"
Po načinu na koji je govorila - koliko pitanje toliko i optužba - znao je da je
sa skrivanjem završeno. Bilo je to gotovo olakšanje.
"A šta ako jesam?"
"Kada su te stvarali, Tleilaksi su izmešali ćelije više od jednog Ajdaha-gole."
Ajdaho-gola! Odbijao je da razmišlja o sebi u tako apstraktnom smislu. "Zbog
čega vam je Leto iznenada postao toliko važan?" Ovim odgovorom nije se moglo
izbeći priznanje.
"Naš crv se pretvorio u peščane pastrmke."
"Da li one rastu i razmnožavaju se?"
"Očigledno."
"Ukoliko ih ne suzbijete ili eliminišete, Kapitol bi mogao postati druga Dina."
"Izračunao si to, zar ne?"
"Leto i ja, zajedno."
"Znači da se sećaš mnogih života. Očaravajuće. To te na neki način čini sličnim
nama." Kakav netremičan pogled!
"Veoma različitim, rekao bih." Moram da je izbacim iz koloseka!
"Stekao si ta sećanja prilikom svog prvog susreta sa Murbelom?"
Ko je to pogodio? Lusila? Ona je bila prisutna i mogla je da pogodi i poveri
svoje sumnje sestrama. Morao je to smrtonosno pitanje da istera na čistinu.
"Nisam drugi kvizac haderah!"
"Nisi li?" Promišljena objektivnost. Dopustila je da se to ispolji - surovost -
činilo mu se.
"Znaš da nisam!" Borio se za svoj život i bio je svestan toga. Nije u toj meri
bio ugrožen od Odrade koliko od onih drugih koje su posmatrale prenos i vraćale
snimak razgovora preko komeja.
"Reci mi nešto o svojim nanizanim sećanjima." Bilo je to naređenje Vrhovne
majke. Nije se imalo kud.
"Poznajem te... živote. To je kao jedan životni vek."
"To gomilanje nam može biti veoma korisno, Dankane. Da li se sećaš i akslotl-
tankova?"
Njeno pitanje uputi mu misli u maglovita proveravanja koja su ga uslovila da
zamišlja čudne stvari vezane za Tleilakse - velike humke čovečjeg mesa jedva
vidljive nesavršenim novorođenim očima, mutne i dvostruke slike bezmalo-sećanja
izlaženja iz kanala rođenja. Kako je to moglo da bude u vezi sa tankovima?
"Skital nas je opskrbio znanjem koje nam omogućava da načinimo vlastiti akslotl-
sistem", reče Odrade.
Sistem? Zanimljiva reč. "Da li to znači da, isto tako, kopirate i Tleilaksine
načine proizvodnje začina?"
"Skital pokušava da se cenka da bi dobio više od onoga što smo spremne da mu
damo. Vremenom ćemo na ovaj ili onaj način doći i do začina."
Odrade ču sebe kako govori čvrstim glasom i upita se da li je uspeo da otkrije
njenu nesigurnost. Možda nećemo imati vremena da to učinimo.
"Sestre koje se raštrkavaju su sputane", reče on pružajući joj malo od ukusa
mentatske svesti. "Posežete u svoje zalihe začina da biste ih snabdevale, a
izvesno je da su te zalihe ograničene."
"One raspolažu našim znanjem o akslotl-tankovima, kao i peščanim pastrmkama."
Zamukao je pri pomisli na mogućnost stvaranja bezbroj Dina u beskonačnoj
vaseljeni.
"One će rešiti problem zaliha melanža bilo sa tankovima bilo sa sa crvima - a
možda i uz pomoć obe stvari", reče ona. Ovo je mogla iskreno da kaže.
Proizilazilo je iz statističkih očekivanja. Moglo se očekivati da jedna među
raštrkanim skupinama to postigne.
"Ti tankovi", zausti on. "Imam neobične... snove." Umalo nije rekao:
'razmišljanja'.
"Nije ni čudo." Ispričala mu je ukratko kako su i ženska tela bila ugrađivana u
tankove.
"Važi li to i za pravljenje začina?"
"Mislimo da je tako."
"Odvratno!"
"Nezrelo sa tvoje strane", ukori ga.
U takvim trenucima nije mu se dopadala njena žestina. Jednom ju je prekoreo zbog
načina na koji su se časne majke uklanjale iz 'zajedničke struje ljudskih
emocija', i tada je dobio istovetan odgovor.
Nezrelo!
"Za šta verovatno nema leka", zaključi on. "Sraman nedostatak mog karaktera."
"Pomišljaš li da sa mnom raspravljaš o moralnim pitanjima?"
Učinilo mu se da je nazreo srdžbu u njenom glasu. "Čak ni o etičkim. Mi se
rukovodimo različitim pravilima."
"Pravila su često izgovor za prenebregavanje sažaljenja."
"Da li to čujem slabašan odjek savesti kod jedne časne majke?"
"Žalosno. Moje sestre bi me proterale kada bi pomislile da se rukovodim
sažaljenjem."
"Možeš biti podsticana, ali ne i rukovođena."
"Vrlo dobro, Dankane! Mnogo više mi se sviđaš kada si otvoreni mentat."
"Ne verujem u tvoju naklonost."
Ona se glasno nasmeja. "Kako si nalik na Bel!"
Nemo je zurio u nju, iznenada potisnut njenim smehom do saznanja o tome kako da
umakne svojim čuvarima, da pobegne od neprestane manipulacije Bene Geserita i da
živi svoj život. Izlaz odavde nije ležao u mašineriji, već u manama Sestrinstva.
Ti apsoluti kojima su ga, po njihovom mišljenju, okruživale i držale - u njima
je počivao izlaz napolje!
I Šeana zna to! To je mamac kojim njiše ispred mog nosa.
Pošto Ajdaho dugo ništa ne reče, Odrade prozbori: "Pričaj mi o tim Drugim
životima."
"Pogrešno. Ja o njima razmišljam kao o jednom neprekidnom životu."
"Nema smrti?"
Pustio je da se odgovor polako uobliči. Nanizana sećanja: smrti su bile jednako
rečite kao i životi. Usmrćen toliko puta Letovom rukom!
"Smrti ne prekidaju moja sećanja."
"Neobična vrsta besmrtnosti", zaključi ona. "Ti znaš da su gospodari Tleilaksa
sebe iznova stvarali? Ali ti - šta su se nadali da postignu, smešavši različite
gole u jedno telo?"
"Pitaj Skitala."
"Bel je bila sigurna da si mentat. Biće ushićena."
"Mislim da neće."
"Pobrinuću se da bude. Oh! Imam toliko pitanja da ne znam odakle da počnem."
Promatrala ga je nehajno podbočivši bradu levom rukom.
Pitanja? Mentatski zahtevi proticali su kroz Ajdahovu svest. Pustio je da se
pitanja koja je sebi toliko puta postavljao sama od sebe pokrenu, uobličavajući
svoje obrasce. Šta su Tleilaksi tražili u meni? Nisu mogli da u ovo otelovljenje
uključe ćelije svih njegovih gola-bića. Pa ipak... sva sećanja su bila na broju.
Kakva je kosmička spona nagomilala sve te živote u ovo jedno biće? Da li je to
bio ključ vizije koja ga je opsedala u Velikom skladištu? U njegovoj svesti
iskrsnuše polusećanja: njegovo telo u toploj tečnosti, hranjeno cevima, masirano
mašinama, ispitivano i istraživano od strane tleilakških posmatrača. Osećao je
mrmljajuće odgovore svojih poluuspavanih bića. Reči nisu imale nikakvo značenje.
Bilo je to kao da je slušao neki strani jezik koji je dopirao sa njegovih usana,
no on je znao da je posredi običan galah.
Ono što je osećao da su Tleilaksi u svojim preduzećima domašili ulivalo je
strahopoštovanje: oni su istražili kosmos koji se niko osim Bene Geserita nije
usudio da takne. Što je Bene Tleilaksa to činila iz sebičnih razloga - nije
umanjivalo značaj čina. Beskonačna ponovna rođenja gospodara Tleilaksa bili su
nagrada vredna i najvećih rizika.
Potčinjeni Liceigrači koji su mogli da kopiraju bilo koji život, bilo koju
svest. Tleilaksin san bio je jednako zastrašujući, kao i dostignuća Bene
Geserita.
"Skital priznaje da poseduje sećanja iz vremena Muad'Diba", reče Odrade. "Mogli
biste jednog dana da uporedite podatke."
"Ta vrsta besmrtnosti je ulog u cenkanju", upozori je on. "Da li bi on to mogao
da proda Uvaženim Naložnicama?"
"Možda. Hajde, vratimo se u tvoje odaje."
U njegovoj radnoj sobi ona mu pokaza da sedne na stolicu pored njegove konzole,
tako da se on upita nije li i dalje lovila negove tajne. Zatim se nagnu preko
njega da bi mogla da upravlja komandama. Projektor iznad glave proizvede sliku
pustinje sa obzorjem valovitih dina.
"Kapitol?" upita ona. "Široka traka duž ekvatora."
Obuze ga iskreno uzbuđenje. "Rekla si peščane pastrmke. Ima li tamo bilo kakvih
novih crva?"
"Šeana ih uskoro očekuje."
"Njima je kao katalizator neophodna velika količina začina." "Prokockale smo
ovde veliki deo melanža. Leto ti je govorio o katalizatorima, zar ne? Čega se
još sećaš od njega?"
Usmrtio me je toliko puta da me boli kada razmišljam o tome."
Posedovala je zapise iz Dar-es-Balata koji su ovo potvrđivali. "Lično te je
ubijao, znam. Da li te je naprosto odbacivao kada je smatrao da si iskorišćen?"
"Ponekad se događalo da sam ispunio očekivanja, pa mi je bila dopuštena prirodna
smrt."
"Da li je njegova Zlatna staza bila vredna toga?"
Mi ne razumemo njegovu Zlatnu stazu, niti vrenja koja ona proizvodi. Dankan ovo
izusti naglas.
"Zanimljiv izbor reči. Jedan mentat razmišlja o Tiraninovim eonima kao o
vrenju."
"To je izbilo u Raštrkavanju."
"Podstaknuto Vremenima gladi."
"Misliš li da nije predvideo glad?"
Nije odgovorila, ućutkana njegovim mentatskim viđenjem stvari. Zlatna staza:
čovečanstvo koje se 'razbuktava' u vaseljeni... nikada više ograničeno na ma
koju određenu planetu i prijemčivo za jedinstvenu sudbinu. Sva naša jaja nisu
više u istoj korpi.
"Leto je razmišljao o čitavom čovečanstvu kao o jedinstvenom organizmu", reče
on.
"Ali on nas je u svoj san upisao protiv naše volje."
"Vi, Atreidi, uvek to činite."
Vi, Atreidi! "Znači li to da si nam namirio dug?"
"Nisam to rekao."
"Da li uvažavaš moju sadašnju nedoumicu, mentate?"
"Koliko su dugo peščane pastrmke na delu?"
"Više od osam standardnih godina."
"Koliko brzo naša pustinja raste?"
Naša pustinja. Ona pokaza put ekrana. "Više od tri puta je veća nego što je bila
pre peščanih pastrmki."
"Tako brzo!"
"Šeana svakog dana očekuje da ugleda male crve."
"Oni nisu skloni da izađu na površinu dok ne dostignu dužinu od oko dva metra."
"Tako i ona veli."
Prozborio je zamišljenim glasom. "Svaki sa biserom Letove svesti u njegovom
'beskrajnom snu'."
"Tako je on rekao, a nikad nije lagao u pogledu takvih stvari." "Njegove laži
bile su mnogo tananije. Baš kao i kod neke časne majke."
"Optužuješ nas za laganje?"
"Zašto Šeana želi da me vidi?"
"Mentati! Mislite da su vaša pitanja odgovori." Odrade zavrte glavom, gestom
podrugljive preneraženosti. "Mora da sazna što je moguće više o Tiraninu kao o
ishodištu religijskog obožavanja."
"Bogovi na nebesima! Zbog čega?"
"Kult Šeane se širi. Obuhvata čitavo staro carstvo a dopire i izvan njega. Šire
ga preživeli sveštenici sa Rakisa."
"Sa Dine", ispravi je on. Sada je već bio potpuni mentat i ona je strpljivo
iščekivala.
"Šeana se obraćala peščanim crvima na Dini", nastavi Dankan. "Oni su joj
odgovarali". On čvrsto podnese njen upitan pogled. "Sve do vaših starih trikova
sa Misionariom Protectivom, a?"
"Tiranin je u Raštrkavanju poznat kao Dur i Guldur", reče ona, hraneći njegovu
mentatsku naivnost.
"Namenila si joj opasnu dužnost. Zna li ona to?"
"Zna, ali to bi je moglo učiniti manje opasnom."
"Onda mi stavi na raspolaganje vaš sistem podataka."
"Bez ograničenja?" Znala je šta bi Bel rekla na to! Klimnuo je u nemogućnosti da
sebi dozvoli da se ponada da će se ona saglasiti. Da li naslućuje koliko
očajnički želim to? Bila je to žudnja koja je prikrivala njegovo poznavanje
načina na koji je mogao da pobegne. Nesmetan pristup informacijama! Pomisliće da
mi je stalo do iluzije o slobodi.
"Da li pristaješ da budeš moj mentat, Dankane?"
"Kakav mi je izbor?"
"Razmotrićemo tvoj zahtev u Savetu i ja ću ti što je brže moguće dati naš
odgovor."
Da li se to Kapija bekstva otvara?
"Moram da razmišljam na način neke Uvažene Naložnice", reče on buneći se protiv
komeja i duho-braniteljki koji će još mnogo puta pregledati zapis o njegovom
zahtevu.
"Ko bi to umeo bolje od onog koji živi sa Murbelom?" upita ona.
11.
Podmićivanje ima bezbroj lica.
Tleilaksin Thu-zen
One ni ne znaju šta ja mislim i šta mogu da uradim, reče u sebi Skital. Njihovi
Istinozborci ne mogu da me pročitaju. To je, barem, uspeo da spase od uništenja
- umetnost zavaravanja naučenu od svojih usavršenih Liceigrača.
Lagano se kretao kroz svoj atar ovog ne-broda posmatrajući, katalogizujući,
odmeravajući. Svakim pogledom vagao je ljude ili mesta svešću uvežbanom da
otkriva mane.
Svaki gospodar Tleilaksa znao je da bi jednog dana Bog mogao da mu postavi
zadatak kojim će proveriti njegovu posvećenost.
Vrlo dobro! Pa, ovo je možda bio takav zadatak. Pripadnice Bene Geserita, koje
su tvrdile da dele njegovo Veliko uverenje, lažno su se zaklele. One su bile
nečiste. Nije više imao sadruga koji bi ga očistili na povratku iz tuđine. Bio
je bačen u povindašku vaseljenu i progonjen kurvama iz Raštrkavanja, postao je
zatočenik ovih Šejtanovih sluškinja. Niko od ovih zlih nije znao za sredstva
kojima on još raspolaže. Niko nije naslućivao na koji će mu način Bog pomoći u
ovoj krajnjoj nuždi.
Očistiću se sam, Bože!
Kada su ga ove šejtanske žene iščupale iz ruku onih kurvi, obećavši mu utočište
i 'svaku pomoć', znao je da ga lažu.
Što je veća provera, to je veća moja vera.
Do pre samo nekoliko minuta posmatrao je kroz svetlucavu prepreku kako Dankan
Ajdaho niz dugački hodnik odlazi u jutarnju šetnju. Polje sila ih je razdvajalo
i sprečavalo prolaženje zvuka, ali Skital je video da se Ajdahove usne pomiču i
sa njih pročitao kletvu. Proklinji me, golo, ali mi smo te napravili i još
možemo da te upotrebimo.
Bog je uveo sveti udes u tleilaški plan sa ovim golom - ali Bog je uvek imao
šire zamisli. Dužnost vernika je bila da se uklope u Božje planove, a ne da
traže da Bog sledi zamisli ljudskih bića.
"Skital je pripremio sebe za ovu proveru, obnavljajući svoj sveti zavet. Učinio
je to bez reči na drevni način s'torija Bene Tleilaksa. "Da bi se postigao
s'tori, nije potrebno razumeti. S'tori postoji bez reči, čak i bez imena."
Magija njegovog Boga bila mu je jedini most. Skital je ovo duboko osećao. Kao
najmlađi gospodar u najvišem kelu, od početka je znao da će biti izabran za ovaj
najvažniji zadatak. Ovo saznanje bilo je jedna od njegovih snaga koju je
prepoznavao svaki put kad bi se pogledao u ogledalu. Bog me je uobličio da
obmanem ove povindahe! Njegova vižljasta, detinja pojava bila je presvučena
sivom kožom čiji su metalni pigmenti sprečavali dubinska ispitivanja tela.
Njegov majušan oblik odvraćao je pažnju onih koji bi ga videli i skrivao moći
koje je nagomilao u nizu gola-otelovljenja. Samo je Bene Geserit posedovao
starija sećanja, no Skital je znao da je njih rukovodilo zlo.
Skital protrlja prsa, misleći na ono što je bilo skriveno u njemu - i to sa
takvom veštinom da čak ni najmanji ožiljak nije označavao to mesto. Svaki
gospodar je nosio ovo sredstvo - nulentropsku kapsulu koja je sadržala semenske
ćelije mnoštva: sadruga gospodara centralnog kela, Liceigrača, tehničkih
specijalista i ostalih za koje je znao da mogu da budu privlačni Šejtanovim
ženama... i mnogim drugim povindasima-slabićima! Tu su bili Pol Atreid i njegova
ljubljena Čani (oh, koliko ih je samo stajalo muka preturanje po odeći mrtvih u
traganju za slučajnim ćelijama!). Tu je bio i prvobitni Dankan Ajdaho sa ostalim
miljenicima Atreida - mentatom Tufirom Havatom, Gurnijem Halekom, slobodnjakom
Naibom Stilgarom... dovoljno potencijalnih sluga i robova za narod tleilaške
vaseljene.
Sama pomisao na čudo nad čudima u nulentropskoj cevčici, na one za kojima je
žudeo, želeći da ih oživi, presecala mu je dah. Savršeni Liceigrači! Savršeno
podražavanje. Savršeni zapisničari ličnosti žrtve. Sposobni da obmanu čak i
veštice Bene Geserita. Ni šira nije mogla da ih spreči u preuzimanju svesti
drugog bića.
To je bila ta cevčica koju je smatrao svojim najmoćnijim ulogom u cenkanju. Niko
nije smeo da sazna za nju. Za sada je samo katalogizovao mane.
Bio je zadovoljan što u odbrani ovog ne-broda ima dovoljno pukotina. U nizu
svojih života on je prikupljao veštine na način na koji su njegovi sadruzi
gospodari prikupljali ljupke tričarije. Uvek su ga smatrali suviše ozbiljnim,
ali sada je on pronašao mesto i vreme za oslobođenje.
Uvek ga je privlačilo proučavanje Bene Geserita. Tokom eona stekao je svu silu
znanja o njima. Znao je da ono sadrži mitove i pogrešne podatke, ali vera u
svrhovitost Boga učvrstila je njegov stav da gledanje koje je gajio služi
Velikom verovanju, bez obzira na surovost Svete provere.
Jedno poglavlje svog kataloga o Bene Geseritu nazvaoje 'tipičnim' zbog čestih
opaski poput: 'Ovo je tipično za njih!'
Te tipičnosti su ga očaravale.
Bilo je tipično za njih da tolerišu grubo ali po njih bezopasno ponašanje drugih
ljudi koje same sebi nisu dopuštale. 'Standardi Bene Geserita su viši'. Skital
je to slušao čak i od nekih od svojih poslednjih sadrugova.
"Nadarene smo da vidimo sebe onako kako nas drugi vide", rekla je jednom
prilikom Odrade.
Skital je i ovo uvrstio među tipičnosti, ali njene reči nisu bile u skladu sa
Velikim uverenjem. Samo je Bog mogao da sagleda tvoje najdublje biće! Odradino
hvalisanje imalo je prizvuk hubrisa.
Nijednu laž neće reći slučajno. Bolje se služe istinom.
Ovo ga je često dovodilo u nedoumicu. Lično je Vrhovna majka to navodila kao
pravilo Bene Geserita. Činjenica je da je izgledalo da se veštice pridržavaju
jednog ciničnog gledanja na istinu. Usuđivala se da tvrdi kako je to u duhu
Zensunija. Čija istina? Na koji način preobličena? U kom sklopu?
Prethodnog popodneva sedeli su u njegovim odajama ne-broda. On ju je pozvao na
'konsultacije o zajedničkim problemima', što je bio njegov eufemizam za
cenkanje. Bili su sami ako se izuzmu komeji i dolaženje i odlaženje sestara koje
su budno motrile.
Odaje su mu bile dovoljno udobne: tri sobe sa zidovima od plaza ofarbane
prijatnom zelenom bojom, meka postelja i stolice prilagođene njegovom majušnom
telu.
Ovo je bio iksijanski ne-brod, i Skital je bio uveren da njegovi čuvari ni ne
sanjaju koliko mnogo zna o njemu. Koliko i Iksijanci. Svuda unaokolo nalazile su
se iksijanske mašine ali se nikad nije mogao videti nijedan Iksijanac. Sumnjao
je da ijedan uopšte i postoji na Kapitolu. Veštice su bile poznate po tome što
su same sve održavale.
Kretnje i govor bili su joj odmereni dok ga je sa pažnjom posmatrala. "Nisu
impulsivne." Često si to mogao čuti.
Interesovala se da li mu je udobno i činilo se da je zabrinuta za njega.
On obigra pogledom svoju dnevnu sobu. "Ne viđam Iksijance."
Napućila je usne nezadovoljno. "Jesi li me zbog toga zvao na konsultacije?"
Naravno da ne, veštice! Kaprosto, vežbam svoju umetnost odvraćanja pažnje. Ne
očekuješ valjda da pominjem stvari koje želim da sakrijem? Zbog čega bih onda
skretao tvoju pažnju na Iksijance kada znam da je neverovatno da se ovde na
tvojoj prokletoj planeti slobodno kreću bilo kakvi opasni uljezi? Ahh, ta mnogo
hvaljena iksijanska veza koju smo mi Tleilaksi tako dugo održavali! Znaš ti to!
Ne jednom ste kaznile Iks tako da se pamti.
Prođe mu kroz glavu da bi se tehnokrati Iksa mogli drznuti da napakoste Bene
Geseritu, ali su zauzvrat, bili krajnje obazrivi kako ne bi izazvali bes
Uvaženih Naložnica. Tajna trgovina se očitovala u prisustvu ovog ne-broda ali
cena mora da je bila ubitačna a putevi isporuke izuzetno zaobilazni. Vrlo su
gadne bile one kurve iz Raštrkavanja. Nagađao je da je i njima Iks bio potreban.
A Iks bi mogao, tajno prkoseći kurvama, da načini sporazum sa Bene Geseritom.
No, granice su bile tesne a prilike za izdaju mnogobrojne.
Ovakve misli su ga pri cenkanju umirivale. Kada je Odrade bila loše raspoložena
umela je, više puta da ga izvede iz takta ćuteći i piljeći u njega na onaj
usplahireni benegeseritski način.
Ulog u cenkanju bio je krupan - ne manji od golog opstanka za oboje, a uvek u
ime najvećih stvari: uspona vlastite grupacije, kontrole ljudske vaseljene,
produžavanja svojih načina kao preovlađujućeg obrasca.
Daj mi malo otvora da mogu da se raširim, mislio je Skital. Daj mi moje
Liceigrače. Daj mi verne sluge koje će izvršavati samo moje naredbe.
"Mala je stvar koju tražim", reče on posle kraćeg ćutanja. "Potrebna mi je lična
udobnost, vlastite sluge."
Odrade produži da ga posmatra na onaj odmeravajući način Bene Geserita koji je
uvek stvarao utisak kao da vam svlači masku i prozire duboko unutra u vas.
Samo, ja imam masku koju ne možeš da prozreš.
Mogao je primetiti da ga smatra odvratnim - o tome je govorio i način na koji je
njen netremičan pogled zastajao na svakoj njegovoj crti. Znao je šta je mislila.
Patuljasta spodoba sa uzanim lišcem i nestašnim očima. Kosmato čelo. Pogled se
pomerio naniže: sićušna usta sa oštrim zubima i šiljatim očnjacima.
Skital je bio svestan da je proizvod najopasnijih i najomraženijih predstava iz
mitologija čovečanstva. Odrade se izvesno pitala: zbog čega je Bene TIeilaksa
odabrao baš ovaj fizički izgled kada je njihova kontrola genetike mogla da im
obezbedi nešto upečatljivije?
Upravo zbog toga što vas to uznemirava, prljavi povindasi!
Istog časa pomislio je na još jednu tipičnost: "Bene Geserit retko razbacuje
svoju prljavštinu."
Skital je video prljave posledice mnogih radnji Bene Geserita. Uzmimo samo šta
se dogodilo sa Dinom: pretvorena u pepeo - i to samo zato što ste vi, žene
Šejtana, odabrale to sveto tle kao mesto izazova onih kurvi. Čak su i relikvije
našeg Proroka pale u njihove ruke. Svi do jednog mrtvi!
Jedva da se usuđivao da razmišlja o vlastitim gubicima. Nijedna tleilaška
planeta nije izbegla sudbinu Dine. Bene Geserit je to prouzrokovao! A on mora da
podnosi njihovu trpeljivost - izbeglica koji ima jedino Boga da ga podrži.
Postavio je pitanje Odradi o rasutoj prljavštini na Dini.
"To se događa jedino kada smo in extremis."
"Jeste li zato privukle nasilje onih kurvi?"
Odbila je da raspravlja o tome.
Jedan od Skitalovih potonjih sadrugova je rekao: "Bene Geserit ostavlja
pravolinijske tragove. Može ti se učiniti da su složene, ali kad pobliže
pogledaš videćeš da su im načini priprosti."
Tog sadruga, kao i sve ostale, iskasapile su one kurve. Sve što je ostalo od
njega ležalo je u ćelijama nulentropske kapsule. Toliko za mudrost mrtvog
gospodara!
Odrade je želela da sazna još tehničkih podataka o akslotl-tankovima. Ohh, kako
je samo lukavo formulisala svoja pitanja!
Cenkanje za opstanak gde je i najmanja pojedinost imala veliku težinu. Šta je on
dobio za sitno odmerene deliće podataka o akslotl-tankovima koje im je dao?
Odrade ga je u poslednje vreme, pokatkad izvodila iz broda. No, čitava planeta
bila je isto toliko tamnica koliko i ovaj brod. Gde bi mogao da ode a da veštice
ne mogu da ga pronađu?
Šta su činile sa svojim akslotl-tankovima? Nije nikako uspevao da bude siguran u
pogledu toga. Ove veštice lagale su sa takvom lakoćom!
Da li je bilo pogrešno opskrbiti ih čak i ograničenim znanjem? Sada je shvatao
da im je rekao daleko više od čisto biotehničkih pojedinosti na šta se u početku
ograničio. One su na kraju izvele zaključak na koji način su gospodari stvorili
ograničenu besmrtnost, neprestano zamenjujući gole uzgajane u tankovima. To je
takođe bilo izgubljeno! U svom osujećenom besu, poželeo je da vrisne zbog toga!
Pitanja ... očigledna pitanja.
Izvrdavao je njenim pitanjima glagoljivim zahtevima 'o potrebama za slugama,
Liceigračima i vlastitoj konzoli brodskog sistema'.
Ona je bila lukavo nepopustljiva sva u nastojanju da napipa još kakav podatak o
tankovima. "Podatak kako da proizvedemo melanž iz naših tankova mogao bi da
utiče na nas da budemo popustljivije prema našem gostu."
Naši tankovi! Naš gost!
Ove žene bile su kao zid od plastila. Nijedan tank za njegovu ličnu upotrebu.
Sva ona tleilaška moć je nestala. Bila je to misao puna tužnog samosažaljenja.
Sabra se naglo pomislivši: Bog očigledno iskušava moju dovitljivost. One misle
da me drže u klopci. Ograničenja koja su mu nametale vređala su ga. Ne daju mu
sluge. Liceigrače. Vrlo dobro. Potražiće druge sluge. Ne Liceigrače.
Skital je osećao najdublju patnju svojih mnogih života kad god bi pomislio na
izgubljene Liceigrače - njegove sluge sposobne da menjaju izgled. Proklete bile
ove žene i njihovo pretvaranje da dele Veliko uverenje! Svuda prisutne akolitke
i časne majke koje su se smucale unaokolo. Uhode! A komeji - na sve strane.
Ugnjetavački!
Prilikom prvog dolaska na Kapitol naslutio je nekakvu stidljivost svojih
tamničarki, odbojnost koja je prerastala u otpor kada bi pokušavao da ispita
delovanje njihovog ustrojstva. Kasnije je spoznao da je taj stav prisutan sve do
samog vrha da se sve one predano okreću ka bilo kakvoj spoljašnjoj pretnji. Ono
što je naše, naše je. Ne možeš ući unutra!
Skital je u tome prepoznao roditeljski stav, matrijarhalni pogled na
čovečanstvo: "Ponašaj se dolično ili ćemo te kazniti!" A bilo je, van svake
sumnje, preporučljivo izbeći ma kakvu kaznu Bene Geserita.
S obzirom na to da je Odrade ustrajavala u traženju većeg dela no što je on bio
spreman da joj da, Skital usredsredi svoju pažnju na tipičnost za koju je
verovao da je istinita: one ne mogu da vole. Bio je, međutim, primoran da se
saglasi sa takvim stavom. Ni ljubav ni mržnja nisu bili razumni. Razmišljao je o
takvim emocijama kao o mračnim fontanama koje zamračuju vazduh svuda unaokolo,
primitivnom izvoru koji je prskao neznalačke ljudske jedinke.
Kako ova žena truća! Posmatrao ju je a da je zapravo, nije slušao. Kakve su bile
njihove mane? Da li je to bila slabost ispoljavana u izbegavanju slušanja
muzike? Da li su se plašile tajne igranja emocijama? Činilo se da je ta
odbojnost zaista snažno uslovljena, no uslovljavanje nije uvek uspevalo. U
svojim mnogim životima video je veštice koje su barem naizgled uživale u muzici.
Kada je o tome pitao Odrade stekao je utisak da se uzrujala, premda je posumnjao
da je to učinila smišljeno ne bi li ga zavarala.
"Ne dopuštamo sebi da budemo skrenute sa kursa!"
"Zar nikada u sećanju ne slušate velika muzička dela? Rečeno mi je da je u
drevna vremena..."
"Od kakve koristi je muzika koja se svira na instrumentima, sada nepoznatim
većini ljudi?"
"Oh? Koji su to instrumenti?"
"Gde možeš da pronađeš klavir?" I dalje u tonu te lažne srdžbe. "Grozan
instrument za podešavanje i još teži za sviranje."
Kako se samo ljupko duri. "Nikad nisam čuo za taj... taj... klavir, je l' tako
beše? Je li to nalik na baliset?"
"Daleki srodnik. Može se podesiti samo prema približnom ključu. Prava pravcata
idiosinkrazija od instrumenta."
"Zašto si kao primer navela baš taj... taj klavir?"
"Zbog toga što ponekad pomišljam da je odista šteta što ga više nemamo. Konačno
proizvoditi savršeno iz nesavršenog, najviši je od svih umetničkib oblika."
Savršeno od nesavršenog! Pokušavala je da ga izbaci iz koloseka uz pomoć
zensunijevskih reči, pothranjujući iluziju da ove veštice dele njegovo Veliko
uverenje. Mnogo puta su ga upozoravali na ovu nastranost u cenkanju sa Bene
Geseritom. Svemu su pristupale izokola, otkrivajući tek u poslednjem trenu do
čega im je stalo. No, on je znao šta je u ovom slučaju bio cilj njihovog
cenkanja. Želela je celokupno njegovo znanje, a da za to ništa ne plati. Pa
ipak, kako su joj samo reči bile primamljive!
Skital je osećao duboku nesigurnost. Njene reči su se tako precizno uklapale u
tvrdnju da Bene Geserit jedino teži usavršavanju ljudskog društva. To znači da
je ona smatrala da može da ga podučava! Još jedna tipičnost! "Vide sebe kao
učiteljice."
Kada je izrazio sumnju u takvo pravo, ona mu je rekla: "Mi, dakako, stvaramo
pritisak u društvima na koje utičemo. Činimo to da bismo mogle da usmeravamo
takve pritiske."
"Nalazim da je to u neskladu", uzvratio joj je.
"Zbog čega, gospodaru Skitale! Pa to je krajnje uobičajen obrazac. Vlade često
to čine da bi proizvele nasilje protiv odabranih meta. Vi ste to činili,
pogledajte gde vas je to odvelo."
Bila je, dakle, dovoljno drska da tvrdi da su Tleilaksi sami sebi navukli ovu
bedu na vrat!
"Sledimo pouku Velikog glasnika", reče ona, koristeći islamijat za reči Proroka
Leta II. Reči su zvučale tuđe na njenim usnama, no on je, ipak, ustuknuo. Znala
je koliko su se svi Tleilaksi priklanjali Proroku.
Ali ja sam čuo kako ga ove žene nazivaju Tiraninom!
I dalje govoreći islamijatom upitala je: "Nije li bio njegov cilj da odvraća
nasilje, pružajući pouku vrednu za sve nas?"
Da li se to ona sprda sa Velikim uverenjem?
"Zbog toga ga mi i prihvatamo", dodade ona. "Nije se vladao prema našim
pravilima, ali je radio za naš cilj."
Usuđivala se da kaže da je prihvatala Proroka!
Nije hteo da je izaziva, iako je iskušenje bilo veliko. Gledanje jedne časne
majke na samu sebe i na sopstveno ponašanje bilo je osetljiva stvar. Naslućivao
je da su one neprestano preusmeravale svoja gledišta, nikada ne idući predaleko
ni u jednom pravcu. Bez samoljubivosti ili samomržnje. Samopouzdanje, to da.
Izluđujuće samopouzdanje. Ali ono nije zahtevalo ni mržnju ni ljubav. Samo
hladnu glavu pri čemu je svaki sud bio podložan ispravljanju, baš kao što je
tvrdila. Retko su tražile pohvalu. Valjano obavljen posao? Pa, šta bi još mogao
očekivati?
"Obuka Bene Geserita jača karakter." Bila je to jedna od najrasprostranjenijih
tipičnosti narodne mudrosti.
Pokušao je da otvori raspravu o ovom pitanju. "Zar uslovljavanje Uvaženih
Naložnica nije isto kao i vaše? Pogledaj samo tu Murbelu!"
"Skitale, da li ti težiš uopštavanjima?" Je li u njenom glasu bilo šaljivih
porizvuka?
On se odvaži:
"Sukob između dva sistema uslovljavanja - ne čini li ti se da je to dobar način
da se sagleda ova suprotstavljenost?"
"A moćniji će, naravno, izaći kao pobednik." Podrugljivo, nema nikakve sumnje!
"Nije li to onako kako se uvek takve stvari razvijaju?" Nije uspevao da do kraja
zauzda bes.
"Mora li jedna Bene Geserit da podseća jednog Tleilaksa da su tananosti takođe
svojevrsno oružje? Zar vi nikada niste primenjivali obmanjivanje? Ispoljavanje
lažne slabosti da biste zavarali neprijatelja i namamili ga u klopku? Ranjivosti
se mogu stvoriti."
Dabome! Prozrela je eone tleilaškog obmanjivanja, koje je imalo za cilj
stvaranje predstave da je reč o nesposobnim glupacima.
"Tako, dakle, ipak očekuješ da izađeš na kraj sa našim neprijateljima?"
"Nameravamo da ih kaznimo, Skitale."
Kakva neumoljiva rešenost!
Nove stvari koje je saznao o Bene Geseritu ispunile su ga sumnjama.
Povevši ga jednog hladnog zimskog dana u dobro obezbeđenu popodnevnu šetnju
izvan broda (krupne proktorke bile su im za petama), Odrade se zaustavi da bi
osmotrila malu povorku koja je dolazila iz Centrale. Pet žena Bene Geserita, od
kojih su dve, sudeći prema odorama opervaženim belom bojom bile akolitke; ostale
tri bile su odevene u jednolično sivu, njemu nepoznatu odeću. Gurale su kolica
ka jednom od voćnjaka. Šibao ih je hladan vetar. Nekoliko starih listova
lepršalo je na suvim granama. Na kolicima je ležao dugačak predmet zamotan u
beli pokrov. Neki leš? Bio je takvog oblika.
Kada ju je upitao, Odrade ga je upoznala sa pogrebnim običajima Bene Geserita.
Ako je telo trebalo da se sahrani, to je obavljano na ovakav nenametljiv način
kakav je upravo posmatrao. Nikada nijedna časna majka nije dobila posmrtnicu,
niti je zahtevala dugotrajne i jalove obrede. Zar njeno sećanje nije živelo u
njenim sestrama?
Stao je da prigovara kako je to odsustvo odavanja zaslužene pošte, no ona ga
prekide.
"U poređenju sa fenomenom smrti sve privrženosti u životu su privremene! Mi smo
to donekle preobličile u Drugim sećanjima. I vi ste učinili sličnu stvar,
Skitale. A sada ugrađujete neke od vaših sposobnosti u našu vreću trikova. Oh,
da! To je način na koji razmišljamo o takvom znanju. Ono naprosto preoblikuje
obrasce."
"To je uskraćivanje poštovanja!"
"Nema nikakvog uskraćivanja poštovanja u tome. One odlaze u zemlju, gde barem
mogu da postanu gnojivo." Nastavila je da mu objašnjava scenu, ne dajući mu više
prilike da prigovara.
Rekla je da je to što sada posmatra njihova redovna praksa. Odgurale bi veliko
mehaničko svrdlo u voćnjak, gde bi ono izdubilo odgovarajuću rupu u zemlji. Leš,
zamotan u kakvu jeftinu tkaninu, sahranjivan je u uspravnom položaju, a iznad
njega je sađeno drvo voćnjaka. Voćnjak je planiran prema obrascu rešetke, sa
zajedničkim spomenikom u uglu na kome su bila zabeležena mesta sahranjivanja.
Kada mu ih je pokazala ugledao je taj spomenik, četvrtastu stvar zelene boje
visoku oko tri metra.
"Mislim da će ovaj leš biti sahranjen negde oko C-21", reče ona, posmatrajući
svrdlo koje je radilo dok je pogrebna ekipa čekala oslonjena na kolica. "Ovaj će
da đubri drvo jabuke." Glas joj je pri tom zvučao gotovo bezbožnički srećno!
Dok su tako posmatrali kako se svrdlo povlači a truplo klizi u rupu sa nagnutih
kolica, Odrade poče da pevuši.
Skital je bio iznenađen. "Rekla si da Bene Geserit izbegava muziku."
"To je samo jedna stara pesmica."
Bene Geserit je ostajao zagonetka i on je, više no ikad, uviđao slabost
tipičnosti. Kako ste mogli pregovarati sa ljudima čiji obrasci nisu sledili
nijednu prihvatljivu stazu? Moglo vam se učiniti da ste ih razumeli, a onda bi
one zapucale u novom pravcu. Bile su netipične. Nastojanje da ih shvati remetilo
je njihovo osećanje reda. Bio je uveren da u svom ovom cenkanju nije dobio ništa
stvarno. Možda malo više slobode, koja je zapravo bila iluzija slobode. Ništa od
onoga što je stvarno želeo nije izvukao od ove veštice hladnog lica! Sastaviti
od onoga šta je znao o Bene Geseritu nešto opipljivo, bilo je pravo mučenje.
Zagovarale su, na primer, načelo da sve svoje poslove obavljaju bez velikog
birokratskog aparata i čuvanja podataka. Ako se, dakako, izuzme Belondina
arhiva. Kad god bi je priupitao za to, Odrade bi rekla - "Neka nas nebesa
sačuvaju!" ili nešto slično.
Sada ju je zapitao kako uspevaju da se održe bez službenika i zapisa? Bila je
duboko začuđena.
"Stvari koje se moraju učiniti - činimo. Sahranjujemo sestru?" Pokazala je na
scenu u voćnjaku gde su sada radile lopate utabavajući zemlju na humci.
"Eto kako se to radi, a uvek je prisutan neko ko je odgovoran. One su svesne šta
su."
"Ko... ko se brine za ovaj odvratni...?"
"Nije to odvratno! To je deo našeg obrazovanja. Posao obično nadziru grešne
sestre. Akolitke izvršavaju zadatak."
"Zar one nisu... hoću da kažem - nije li im to odvratno? Grešne sestre, kažeš.
Čini se da je to pre kazna nego..."
"Kazna! Hajde, hajde, Skitale. Stalno pevaš istu pesmu?" Pokazala je prstom
prema pogrebnoj ekipi. "Po okončanju šegrtovanja svaka naša žena rado prihvata
svoj posao."
"Ali ne... ahhh, birokratski..."
"Mi nismo glupe!"
Ponovo je nije razumeo, no ona, prozirući njegovu muklu zbunjenost, objasni:
"Ti, dakako, znaš da birokrate, kada se dokopaju vlasti, uvek postaju gramzivi
aristokrati."
Imao je muke da sagleda poentu. Gde ga je vodila?
Pošto je i dalje ćutao, ona nastavi: "Uvažene Naložnice nose sva obeležja
birokratije. Ministri ovog, Velike uvažene naložnice onog, moćna nekolicina na
vrhu i bezbroj funkcionera ispod. One su već prepune adolescentskih gladi. Poput
gramzivih, krvoločnih zveri nikada ne razmišljaju na koji će način uništiti
žrtvu. Prenebregavaju prirodnu zakonitost. Smanjiš li broj onih na račun kojih
živiš, srušićeš vlastitu građevinu vlasti."
Teško mu je bilo da poveruje da veštice odista vide Uvažene Naložnice na ovaj
način, te joj je to i rekao.
"Ako poživiš, Skitale, videćeš da su moje reči istinite. Veliki urlici besa tih
nepromišljenih žena nužno će jenjavati. Biće im potrebno mnogo dodatnog napora
da skrše otpor većine svojih žrtava. Još zarobljavanja! Još jače ceđenje! Sve to
znači samo brže istrebljenje! Ajdaho veli da su one već u opadajućoj putanji."
Gola je to rekao? Ona ga, dakle, koristi kao mentata! "Odakle ti takve ideje?
One sigurno ne potiču od tvog gole." Nastavi da veruješ da je on tvoj!
"On je naprosto potvrdio našu procenu. Jedan primer iz Drugih sećanja upozorio
nas je na to."
"Ohh?" Ta stvar u vezi sa Drugim sećanjima zabrinjavala ga je. Da li bi njihova
tvrdnja mogla da bude istinita? Sećanja iz njegovih mnogobrojnih života bila su
od neizmerne vrednosti. Potražio je potvrdu.
"Sećamo se odnosa između životinje zvane krpljarski zec i mačke grabljivice po
imenu ris. Populacija ove vrste mačke uvek je rasla sledeći rast populacije
zečeva, a onda bi zbog preteranog ubijanja ovih drugih, grabljivice dospele u
oskudicu hrane i stale da odumiru."
"Zanimljiv izraz - odumirati."
"Rečit za ono što čeka Uvažene Naložnice."
Kada se njihov susret završio (a da on ništa nije iskamčio za sebe) Skital se
oseti zbunjenijim no ikad. Da li je to stvarno bila njihova namera? Prokleta
žena! Nije mogao da bude siguran ni u jednu njenu reč.
Pošto ga je vratila u njegove odaje u brodu Skital je još dugo stajao gledajući
preko polja sila na onaj dugačak hodnik gde su ponekad prolazili Ajdaho i
Murbela na svom putu za vežbaonicu. Znao je da se ona zasigurno nalazi negde
tamo dole, iza onih širokih vrata. Uvek su odatle izlazili oznojeni i duboko
dišući.
Nije se pojavio nijedan od njegovih sapatnika-zatočenika, iako je ovuda tumarao
više od sat vremena.
Koristi golu kao mentata! Iz toga nužno proizilazi da on ima pristup konzoli
brodskog sistema. Ne bi ona svom mentatu uskraćivala podatke. Moram na neki
način da udesim da se Ajdaho i ja nađemo nasamo. Svakom goli je utisnut zviždeći
jezik. Ne smem da pokažem da mi je mnogo stalo do toga. Mali ustupak u cenkanju,
možda da učinim neki uz prigovor da me ove odaje sputavaju. One vide kako teško
podnosim zatočeništvo.
12.
Obrazovanost nije nikakva zamena za inteligenciju. Taj neuhvatljivi kvalitet
samo se delimično daje odrediti kao sposobnost rešavanja zagonetki. Definiciju
uobličujete stvaranjem novih zagonetki, koje samo odražavaju ono o čemu vas naša
čula obaveštavaju.
Mentatski tekst br. jedan (decto)
Dovezli su Lusilu do Velike uvažene naložnice u jednom cevastom kavezu - kavezu
u kavezu. Mreža od siga-žice držala ju je sputanu u središtu ove prostorije.
"Ja sam Velika uvažena naložnica", predstavi se žena u glomaznoj crnoj stolici.
Mala žena, zlatnocrveni triko. "Ovaj kavez je za tvoju zaštitu, u slučaju da se
prevariš i pokušaš da upotrebiš Glas. Mi smo imune na njega. Naš imunitet ima
vid uslovnog refleksa: odmah ubijamo. Ne mali broj vaših umro je na taj način.
Znamo za Glas i koristimo ga i same. Imaj to u vidu kada te pustim iz kaveza."
Ona mahnu slugama koje su donele kavez. "Odlazite! Odlazite."
Lusila se obazre po sobi. Bez prozora. Gotovo četvrtasta. Osvetljena nekolikim
srebrnastim sjajnim kuglama. Zidovi prodorno zelene boje. Tipično isleđivački
ambijent. Doneli su njen kavez u nulcevi tek što je svanulo.
Jedna ploča iza Velike uvažene naložnice pomeri se u stranu i drugi manji kavez
na skrivenom mehanizmu, skliznu u prostoriju. Ovaj kavez bio je četvrtast i u
njemu se nalazilo nešto što joj se u prvi mah, dok se to nije okrenulo i
pogledalo je, gotovo učinilo kao nag čovek.
Futar! Imao je široko lice i isturene očnjake.
"Hoću češeš leđa", reče futar.
"Da dragi. Počešaću ti ih kasnije."
"Hoču jedem", reče futar. Zurio je u Lusilu.
"Kasnije, dragi."
Futar nastavi da proučava Lusilu. "Ti, dreser?" upita.
"Naravno da nije dreser!"
"Hoću jedem", navaljivao je futar.
"Kasnije, rekla sam! Za sada samo sedi tu i predi za mene."
Futar se sklupča u svom kavezu i iz njegovog grla dopreše zvuci brundanja.
"Nisu li slatki kada predu?" Velika uvažena naložnica očito nije očekivala bilo
kakav odgovor.
Lusilu je zbunjivalo prisustvo futara. Verovalo se da ovi stvorovi neumorno love
i ubijaju Uvažene Naložnice. Pa ipak, bio je zatvoren u kavez.
"Gde ste ga uhvatile?" upita Lusila.
"Na Gamuu." Nije shvatala šta je ovim otkrila.
A ovo je Raskršće, pomisli Lusila. Utvrdila je to prethodne večeri iz svemirskog
broda.
Futar prestade da prede. "Jesti", promumla on.
I Lusila je želela da pojede nešto. Tri dana joj nisu davali hranu, tako da je
bila primorana da suzbija žiganja u želucu. Nekoliko kapljica vode iz termosa
ostavljenog u kavezu pomoglo joj je, ali sad je i on bio gotovo prazan. Sluge
koje su je donele ovamo ciničnim smehom su odgovarale na njeno traženje hrane.
"Futari vole krtinu!"
Najviše ju je mučio nedostatak melanža. Ovog jutra počela je da oseća prve
bolove povlačenja.
Ubrzo ću morati da se ubijem.
Lampadaška horda vapila je da izdrži. Budi hrabra. Šta ako nas ona divlja časna
majka izneveri?
Kraljica paukova. Tako Odrade zove ovu ženu.
Velika uvažena naložnica i dalje ju je posmatrala sa rukom ispod brade. Bila je
to slabašna brada. Na licu bez pozitivnih crta, pažnju su privlačile negativne.
"Izgubićeš na kraju, znaš li", prozbori odjednom Velika uvažena naložnica.
"Zviždanje pokraj groblja", nehajno odvrati Lusila, ali odmah potom morala je da
objasni znaćenje tog izraza.
Na licu Velike uvažene naložnice ukazaše se tragovi učtivog zanimanja.
Zanimljivo.
"Svaki među mojim pomoćnicima smesta bi te ubio zbog takvih reči. I to je jedan
od razloga što smo same. Zanima me zbog čega govoriš takve stvari?"
Lusila baci pogled na sklupčanog futara. "Futari nisu nastali preko noći. Oni su
genetički stvoreni od divljih životinja sa jednom određenom svrhom."
"Oprezno!" U očima Velike uvažene naložnice blesnu narandžasti sjaj.
"Pokolenja su tokom evolucije sudelovala u stvaranju futara", nastavi Lusila.
"Mi ih lovimo iz razonode!"
"I lovci postaju ulovljeni."
Velika uvažena naložnica skoči na noge; oči su joj bile potpuno narandžaste.
Futar se uzruja i stade da cvili. Ovo je smiri: lagano, ponovo utonu u stolicu.
Zatim načini pokret rukom prema zarobljenom futaru. "U redu je, dragi. Uskoro
ćeš jesti, a onda ću ti počešati leđa."
Futar se vrati predenju.
"Misliš, dakle, da smo se vratile ovamo kao izbeglice", obrati joj se ponovo
Velika uvažena naložnica. "Da! Ne pokušavaj da to poričeš."
"Crvi se često vraćaju", odvrati Lusila.
"Crvi? Misliš, kao ona čudovišta koja smo uništili na Rakisu?" Bila je u
iskušenju da podbode ovu Uvaženu Naložnicu i izazove dramatičan rasplet.
Dovoljno je bilo uznemiriti je, i ona će je neminovno ubiti.
Molimo te, sestro! preklinjala je lampadaska horda. Izdrži. Mislite da mogu da
pobegnem sa ovog mesta? To ih ućutka, sa izuzetkom jednog jedva čujnog
prigovora. Zapamti! Mi smo stara lutka: sedam puta dole, osam puta gore. Ovo joj
navre u sećanja, zajedno sa lelujavom slikom male crvene lutke - iscerenog
Budinog lica i ruku skršetnih na debelom trbuhu.
"Očito misliš na relikvije Bogocara", odgovori Lusila. "Ne, ja sam nešto drugo
imala na umu."
Velika uvažena naložnica stade natenane razmišljati o Lusilinim rečima.
Narandžasti sjaj čileo je iz njenih očiju.
Ona se poigrava sa mnom, pomisli Lusila. Namerava da me ubije i mnome nahrani
svog Ijubimca.
Pomisli na taktičke podatke koje bi nam mogla obezbediti ako uspemo da
pobegnemo!
Mi! No nije se mogla prenebreći ispravnost ovog prigovora. Izneli su njen kavez
iz svetlosnog broda još za dnevne svetlosti. Prilazi jazbini kraljice paukova
bili su valjano isplanirani, što se videlo po složenom dolaženju do ovog mesta,
no Lusilu je zainteresovalo samo planiranje. Veoma drevan način planiranja,
potpuno zastareo. Uzana mesta na pristupnim stazama sa osmatračkim kulama koje
su se podizale sa tla poput tamnosivih pečurki postavljenih na odgovarajuća
mesta njihovog micelijuma. Oštri zaokreti na kritičnim tačkama. Nijedno kopneno
vozilo ne bi se pri većoj brzini moglo održati u takvim krivinama.
Lusila se priseti da je bilo pomena o tome u Tegovoj kritici Raskršća. Glup
sistem odbrane. Bilo je dovoljno da neko dovuče tešku opremu ili da na neki
drugi način pređe iznad ovako grubih instalacija i stvari bi bile izolovane.
Povezane pod zemljom, prirodno, ali i to se moglo razoriti eksplozivom. Odvojiti
ih, odseći ih od njihovog izvora i otići će u paramparčad. Dragocena energija ne
spušta se više vašim cevima, idiotkinje! Uvažene Naložnice su pristale da zadrže
vidljiva sredstva bezbednosti. Za miran san! Mora da su njihovi stručnjaci za
odbranu utrošili svu silu energije u beskorisnom paradiranju kako bi ovim ženama
pružili lažan osećaj bezbednosti.
Hodnici! Ne zaboravi na hodnike.
Da, hodnici u ovoj džinovskoj zgradi bili su ogromni, kako bi se što bolje
smestili džinovski tankovi u kojima su Esnafovi navigatori bili primorani da
borave kada su se nalazili na tlu. Ventilacioni sistem bio je postavljen nisko
duž hodnika sa ciljem da izbacuje i prečišćava rasuti gas melanža. Mogla je da
zamisli kako se okna, sa uznemirujućom jekom, tutnjeći otvaraju i zatvaraju.
Činilo se da Esnaflijama nikad ne smeta buka. Vodovi koji su provodili energiju
za pokretne suspenzore vijugali su poput debelih belih zmija preko prolaza,
ulazeći u svaku prostoriju koju je uspela da vidi. Nedovoljno da bi se navigator
sprečio da pronjuška po mestima koje je želeo da proveri.
Većina ljudi koje je ovde videla nosila je impulsni-uređaj-vodiča. Čak i Uvažene
Naložnice. To znači da im se dešavalo da se ovde i izgube - pod jednom
džinovskom humkom sa krovovima u obliku falusnih kula. Novim žiteljima ona je
mogla izgledati privlačno. Potpuno izolovana od grubog spoljašnjeg sveta (gde
niko od važnih ljudi nije odlazio sem da ubija ili posmatra robove u njihovom
zabavnom radu ili igri). U mnogo čemu uočavala je nemarnost koja je govorila o
minimalnim izdacima za održavanje. Ne menjaju mnogo. Tegov nacrt zgrade i
okoline i dalje važi.
Vidiš li kako tvoja svedočenja mogu da budu značajna?
Velika uvažena naložnica trže se iz svog sanjarenja. "Postoji ipak jedna
mogućnost da ti poštedim život - pod uslovom da zadovoljiš ponešto od moje
radoznalosti."
"Otkud znaš da na tvoju radoznalost neću odgovoriti gomilom čistih govana?"
Ovakve vulgarnosti zabavljale su Veliku uvaženu naložnicu i ona se umalo ne
nasmeja. Očigledno da je nikad niko nije upozorio da se pričuva Bene Geserita
kada se okrenu vulgarnosti. Razlog tome morao je biti u nekoj velikoj nevolji.
Nema Glasa, a? Ona misli da je to moje jedino sredstvo? Velika uvažena naložnica
rekla je dovoljno i dovoljno se pokazala da bi svaka časna majka mogla njome
upravljati. Telesni i govorni signali uvek su nosili više podataka no što je
bilo neophodno za shvatanje. Ipak, nužno je bilo uzeti uzorak za još neke
podatke.
"Nalaziš li da smo privlačne?" upita Velika uvažena naložnica.
Čudno pitanje. "Svi ljudi iz Raštrkavanja poseduju izvesnu privlačnost." Neka
misli da sam videla mnogo njih, uključujući i njene neprijatelje. "Vi ste
egzotične, što će reći neobične i nove."
"A naša seksualna veština?"
"I oko toga, prirodno, lebdi aura. Uzbudljivo i magnetski privlačno - za neke."
"Ali ne i za tebe."
Drž' je za bradu! Beše to predlog iz horde. Zašto da ne? "Pažljivo posmatram
tvoju bradu, Velika uvažena naložnice."
"Ma nije valjda?" Iznenađena.
"Brada ti je ista kakva je, očito, bila i u tvom detinjstvu i treba da si
ponosna zbog te mladalačke crte."
Nimalo joj ne prija, ali nije u stanju da to pokaže. Udri ponovo
u bradu.
"Kladim se da ti ljubavnici često ljube bradu", reče Lusila.
Sada je već bila ljuta, ali i dalje nesposobna da to istutnji. Zapreti mi, hoćeš
li! Upozori me da ne upotrebim Glas!
"Ljubim bradu", umeša se futar.
"Rekla sam kasnije, dragi. A sada, umukni!"
Iživljava se na svom sirotom ljubimcu.
"Imaš neka pitanja za mene", nastavi Lusila. Sušta ljupkost. Još jedan znak
upozorenja za znalce. Ja sam jedna od onih koje sipaju šećerni sirup na sve.
"Baš divno! Tako mi je prijatno kad sam sa vama. Nije li to krasno! Baš ste bili
mudri kada ste to tako jeftino nabavili! Lako. Brzo." Dodajte sami epitete.
Velika uvažena naložnica je za trenutak pribirala pažnju. Osetila je da se našla
u nepovoljnom položaju, ali nije umela da odredi kako. Prikrila je to jednim
zagonetnim osmehom, a onda reče: "Rekla sam da ću te možda osloboditi."
Pritisnula je nešto na doručju naslonjače i jedna ivica kaveza skliznu u stranu,
povlačeći mrežu siga-žice sa sobom. U istom trenu iz ploče na podu uskrsnu niska
stolica i postavi se tačno ispred nje, na korak razdaljine.
Lusila sede u stolicu tako da su joj kolena sada bezmalo dodirivala noge njene
inkvizitorke. Stopala. Zapamti da one ubijaju stopalima. Stegla je prste,
shvativši tog časa da stiska ruke u pesnice. Prokleta napetost!
"Trebalo bi da nešto pojedeš i popiješ", obrati joj se Velika uvažena naložnica.
Ponovo je pritisnula dugme na doručju naslonjače. Pokraj Lusile pojavi se
poslužavnik - tanjir, kašika, čaša do vrha ispunjena nekom crvenom tečnošću.
Pravi se važna sa svojim igračkama.
Lusila podiže čašu.
Otrov? Najpre ga pomiriši.
Ona srknu piče. Stimčaj i melanž! Gladna sam.
Lusila vrati ispražnjenu čašu na poslužavnik. Stim joj je na jeziku oštro
mirisao na melanž. Šta to čini? Udvara mi se? Lusila, od začina, oseti kako u
njoj raste plima olakšanja. Pokaza se da se u tanjiru nalazi pasulj u pikantnom
sosu. Nastavi da ga kuša, pošto je prethodno proverila prvi zalogaj, plašeći se
neželjenih dodataka. Beli luk u sosu. U deliću sekunde ona sazva sećanje povodom
ovog sastojka - dodatak finoj kuhinji, poseban lek protiv vukodlaka, moćno
sredstvo protiv nadimanja želuca.
"Nalaziš li da je naše jelo ukusno?"
Lusila obrisa bradu. "Veoma dobro. Tvoj šef kuhinje zaslužuje sve komplimente."
Nikada ne hvali šefa kuhinje u privatnoj ustanovi. Šefovi se mogu zameniti!
Domaćica je nezamenjiva. "Tanana upotreba belog luka."
"Proučili smo ponešto što je sačuvano u biblioteci na Lampadasu." Zlurado: Vidiš
šta ste izgubile? "Toliko je malo zanimljivih stvari pohranjeno u svim tim
brbljarijama."
Da li to želi da joj ti budeš biblitekarka? Lusila je ćutke čekala.
"Neki od mojih pomočnika misle da se tamo možda mogu naći putokazi za vaše
veštičje gnezdo, ili barem, način da vas brzo uklonimo. Toliko jezika!"
Da li joj je potreban prevodilac? Blagi bože!
"Sta te zanima?"
"Sasvim malo. Kome bi mogli biti potrebni izveštaji o Batlerijanskom džihadu?"
"Oni su, takođe, uništavali biblioteke."
"Ne ophodi se prema meni na snishodljiv način!"
"Mislila sam da sam ja predmet snishodljivosti."
"Slušaj ti, veštice! Misliš da možeš da budeš nemilosrdna u odbrani svog gnezda
- čak i ne shvataš šta znači biti nemilosrdan."
"Mislim da mi još nisi rekla kako mogu da zadovoljim tvoju radoznalost."
"Potrebna nam je vaša nauka, veštice!" Ona spusti glas. "Budimo razumni. Uz vašu
pomoć mogle bismo da ostvarimo utopiju."
I da savladate sve svoje neprijatelje doživljavajući svaki put orgazam.
"Misliš li da se u nauci kriju ključevi utopije?"
"I bolje organizovanosti naših poslova."
Zapamti: birokratija uzdiže konformizam... Čini da se 'fatalna glupost' uzdigne
do statusa religije.
"Paradoks, Velika uvažena naložnice. Nauka mora da bude nosilac novog. Ona
donosi promene. Otuda su nauka i birokratija u neprestanom ratu."
Zna li ona svoje korene?
"Ali pomisli na moć! Pomisli na ono što bi mogla da kontrolišeš!" Ne zna.
Pretpostavke Uvažene Naložnice o kontroli zapanjiše Lusilu. Vi kontrolišete
svoju vaseljenu; niste u ravnoteži s njom. Gledate prema spolja, nikad unutra.
Niste uvežbale sebe da osetite vlastite tanane reakcije, već ste proizvodile
mišice (sile, moći) da pređu preko svega što ste smatrale preprekom. Da li su
ove žene zaista baš toliko slepe?
Pošto Lusila nije progovarala, Uvažena Naložnica reče: "Pronašle smo u
biblioteci mnogo toga o Bene Tleilaksima. Pridružile ste im se u mnogim
projektima, veštice. U mnoštvu projekata: kako da se poništi nevidljivost ne-
broda, kako da se prodre u tajnu žive ćelije, u vašoj Misionarii protectivi i u
nečemu što nazivate Jezikom Boga."
Lusili se ote blag osmeh. Da li su strahovale da možda tamo negde ne postoji
pravi bog? Daj joj malo da okusi! Budi iskrena.
"Ni u čemu se nismo udružile sa Tleilaksima. Tvoji ljudi pogrešno tumače ono što
su otkrili. Smeta ti snishodljivost? Šta misliš, kako bi bog gledao na to? Mi
zasađujemo zaštitne religije da bi nam pomagale. To je funkcija Misionarie.
Tleilaksi imaju samo jednu religiju."
"Vi organizujete religije?"
"Ne sasvim. Organizacioni pristup religiji uvek je odbranaški. Mi se ne
branimo."
"Počinješ da mi dosađuješ. Zašto smo otkrile tako malo o Bogocaru?" Zaskok!
"Možda su tvoji ljudi uništili taj deo."
"Ahhh, to znači da ste zainteresovane za njega."
Baš kao i ti, Madam Paukovice!
"Sklona sam da pretpostavim, Velika uvažena naložnice, da su Leto II i njegova
Zlatna staza predmeti proučavanja u mnogim vašim akademskim centrima."
Ovo je bilo okrutno!
"Mi nemamo akademske centre!"
"Smatram da je vaše zanimanje za njega iznenađujuće."
"Uzgredno zanimanje ništa više od toga."
A ovaj futar je pao sa hrastovog drveta, pogođen munjom! "Nazivamo njegovu
Zlatnu stazu 'papirnatom težnjom'. Razvejao ju je po beskrajnim vetrovima i
rekao: 'Vidite? Eto gde to vodi.' To je Raštrkavanje."
"Neki to radije nazivaju Traganjem."
"Da li je odista mogao da predvidi našu budućnost? Da li te to zanima?" Pogodak
u centar!
Velika uvažena naložnica nakašlja se u svoju šaku.
"Mi govorimo da je Muad'Dib stvorio budućnost. Leto II ju je ne-stvorio."
"Kada biste mogli da znate..."
"Molim te, Velika uvažena naložnice! Ljudi koji zahtevaju da im proročište
predskaže njihove živote zapravo žele da saznaju gde je sakriveno blago."
"Naravno."
"Poznavati u potpunosti vlastitu budućnost, tako da nikad ništa ne može da te
iznenadi? Je li to to?"
"Ukratko rečeno."
"Vama ne treba budućnost. Vi želite da se sadašnji trenutak produži za navek."
"Ni ja sama ne bih to umela bolje da izrazim!"
"A veliš da ti dosađujem!"
"Šta?"
Narandžasti sjaj u očima. Obazrivo.
"Nikad nikakvog iznenađenja? Šta može biti dosadnije od toga?"
"Ahhh... Oh! Ali nije to ono što sam mislila."
"U tom slučaju, bojim se da ne shvatam šta želiš, Velika uvažena naložnice."
"Ne mari. Vratićemo se sutra na to."
Odlaganje izvršenja kazne!
Velika uvažena naložnica ustade. "Vrati se u kavez."
"Jedem?" Futar je zvučao tužno.
"Dole imam divnu hranu za tebe, dragi. Potom ću ti počešati leđa." Lusila uđe u
kavez. Velika uvažena naložnica hitnu stolično
jastuče unutra za njom. "Vidiš kako mogu da budem ljubazna?" Vrata kaveza se
zatvoriše uz jedno 'klik'.
Futar u svom kavezu skliznu u dubinu zida. Ploča se naglo sklopi za njim.
"Tako su nemirni kada su gladni", primeti Velika uvažena naložnica. Ona otvori
vrata sobe i okrenu se, za trenutak zamišljeno posmatrajući Lusilu. "Ovde te
neće uznemiravati. Neću dozvoliti nikom drugom da uđe u ovu sobu."
13.
Mnoge stvari koje prirodno radimo postaju nam teške tek kada pokušamo da ih
učinimo predmetom intelektualnog poimanja. Moguće je toliko mnogo saznati o
nekom predmetu, a da čovek pri tom ostane potpuna neznalica.
Mentatski tekst broj dva (dicto)
S vremena na vreme Odrade je večeravala sa akolitkama i njihovim proktorkama-
posmatračima, najneposrednijim čuvarima u ovom zatvoru svesti iz koga mnoge
nikada neće biti puštene.
Ono što su akolitke mislile i činile odista je hranilo podacima dubine svesti
Vrhovne majke, pružajući joj predstavu o tome kako Kapitol funkcioniše. Akolitke
su više od časnih majki izražavale svoja raspoloženja i slutnje. Potpune sestre
su, naime, veoma vešto skrivale svoja najgora raspoloženja. Nisu, doduše,
pokušavale da sakriju osnovne stvari, ali svaka je mogla da odšeta u voćnjak ili
da zatvori vrata i tako se nađe van vidokruga duho-braniteljki.
Ali ne i akolitke.
Poslednjih dana u Centrali je bilo malo zatišja. Čak su i trpezarije neprestano
bile zauzete, bez obzira na doba dana. Radno vreme je poremećeno, ali to jednoj
časnoj majci nije zadavalo teškoće zahvaljujući sposobnosti da prilagodi svoje
dvadesetčetvoročasovne ritmove najrazličitijim promenama. Odrade nije mogla da
troši snagu na takva podešavanja. Danas, tokom večernjeg obeda, Odrade zasta na
vratima akolitske dvorane i začu iznenadan tajac.
Čak je i način na koji su akolitke prinosile hranu ustima govorio ponešto. U kom
pravcu su oči bludele dok su štapići za jelo ulazili u usta? Da li je zalogaj
bio nagao a žvakanje brzo, pre grča gutanja? To je valjalo osmotriti. Nemiri su
se kuvali u njoj. Pogledaj samo onu tamo zamišljenu, koja je na svaki zalogaj
gledala kao da se pita na koji način su sakrili otrov u ovim pomijama?
Stvaralačka svest iza tih očiju. Proveriti da li je vredi postaviti na neko
osetljivije mesto.
Odrade stupi u dvoranu. Pod je imao šare šahovske table, načinjene od crnog i
belog plaza, praktično neiskrzivog. Akolitke su govorile da su ove šare bile
smišljene upravo zato da bi ih časne majke koristile kao šahovsku tablu:
"Postave jednu od nas ovde, drugu tamo, a neke duž one središnje linije. Onda
nas pokreću - i pobednik uzima sve."
Odrade sede u ćošak jednog stola, pored zapadnih prozora. Akolitke joj napraviše
mesto, tiho i nenametljivo.
Ova dvorana bila je deo najstarije građevine na Kapitolu: sva u drvetu sa široko
razmaknutim gredama iznad glava; bili su to veoma debeli i teški balvani crne
boje. Bile su dugačke nekih dvadeset pet metara, i bez spojeva. Negde na
Kapitolu postojao je zabran genetički isplaniranih hrastova koji su parali nebo
na svojim brižljivo održavanim plantažama. Drveće koje se, bez krošnji, uznosilo
barem trideset metara, imalo je preko dva metra u prečniku. Bili su zasađeni još
prilikom izgradnje ove dvorane, u sklopu priprema za zamenu greda kada ih bude
nagrizao zub vremena. Računalo se da sadašnje grede mogu da izdrže hiljadu devet
stotina standardnih godina.
Kako su pažljivo obližnje akolitke promatrale Vrhovnu majku - a da se nijednog
časa nije činilo da gledaju pravo u nju.
Odrade okrenu glavu i baci pogled kroz zapadne prozore na zalazak sunca. Ponovo
prašina. Nalet peska koji se širio iz pustinje raspalio je sunce na zalasku,
tako da je sada sijalo kao kakav udaljeni žar koji bi svakog trena mogao da
eksplodira, pretvarajući se u neobuzdani oganj.
Odrade obuzda uzdah. Misli poput ovih podsticale su njene noćne more: ponor...
zategnut konopac. Znala je da bi, ako bi samo zatvorila oči osetila kako se
njiše na konopcu. Lovac sa sekirom bio je sve bliži!
Akolitke koje su jele u njenoj neposrednoj blizini nervozno se promeškoljiše kao
da su osetile njen nemir. Možda i jesu. Odrade začu šuškanje odeće i to je
izvuče iz noćne more. Postala je osetljiva za nove tonove u zvucima Centrale. Na
pozadini najuobičajenijih kretnji mogao se razaznati zvuk struganja - stolice
koja se pomerila iza nje... i otvaranje kuhinjskih vrata. Krupan rapavi pesak.
Ekipe za čišćenje žalile su se na pesak i 'prokletu prašinu'.
Odrade je gledala kroz prozor ka izvoru tih nevolja: južni vetar. Dosadna magla
žutomrke boje spustila je zavesu preko obzorja. Kad vetar prestane, prašina koju
je donosio zaticaće se u uglovima zgrada i na padinama brda u zavetrini. Nosila
je miris kremena, nešto bazno što je nadraživalo nozdrve.
Odrade spusti pogled na sto, pošto je jedna akolitka-služiteljka stavila jelo
ispred nje.
Odrade shvati da zapravo uživa u ovoj promeni u odnosu na brze obroke u svojoj
radnoj sobi i ličnoj trpezariji. Kada je jela sama tamo gore, akolitke su
donosile hranu tako hitro i odnosile posude sa takvom tihom efikasnošću da je
ponekad bivala iznenađena kada bi opazila da je sve iščezlo. Ovde se obedovanje
odvijalo u živahnom raspoloženju i uz razgovor. U njenim odajama događalo se da
šef kuhinje dođe kvocajući: "Niste jeli dovoljno." Odrade je uglavnom vodila
računa o takvim prekorima. Duho-branitelji su imali i svoju upotrebnu vrednost.
Večerašnji obrok sastojao se od slig-svinjetine u sosu od soje i melase, sa
minimumom melanža i primesom bosiljka i limuna. Sveža zelena boranija bila je
kuvana al dente, sa biberom. Za piće, tamnocrveni sok od grožđa. Okusila je
znatiželjno zalogaj slig-svinjetine i zaključila da može da prođe, premda je za
njen ukus bila malo prekuvana.
Otkuda mi onda osećanje da je previše ovakvih jela?
Stala je da jede i njena hiperosetljivost prepoznade dodatke. Ova hrana nije joj
poslužena samo da bi nadoknadila izgubljenu energiju. Neko je iz kuhinje
zatražio njenu današnju dijetetsku listu i prilagodio jelo u skladu s njom.
Hrana je klopka, pomisli ona. Pojačava zavisnost. Nisu joj se dopadali lukavi
načini na koje su kuvari Kapitola skrivali stvari koje su stavljali u hranu 'za
dobro onih koji obeduju'. Znali su, dakako, da časna majka može da prepozna
sastojke i da unutar datih granica podesi metabolizam. Sada su je, izvesno,
posmatrali, pitajući se kako će Vrhovna majka oceniti večerašnji jelovnik.
Dok je jela, slušala je ostale za stolom. Niko je nije uznemirio ni glasom ni
pokretom. Buka ponovo postade gotovo ista onakva kakva je bila pre njenog
ulaska. Nestašni jezici uvek su blago menjali ton kada bi ona ulazila i
nastavljali da čavrljaju tišim glasom.
Jedno neizrečeno pitanje počivalo je u svim ovim zaposlenim glavama oko nje:
Zbog čega je večeras došla ovamo?
Odrade je kod nekih obližnjih devojaka osećala strahopoštovanje, reakciju koju
su Vrhovne majke pokatkad namerno izazivale da bi se njome okoristile.
Strahopoštovanje, sa jednom žaokom. Akolitke su šaputale izmedu sebe (tako su je
proktorke izvestile): 'Ona ima Tarazu.' Htele su da kažu da Odrade poseduje
svoju prethodnicu kao primarnost. Njih dve su bile istorijski par pomno
proučavan od strane kandidatkinja.
Dar i Tar, već legenda.
Čak je i Belonda (draga, stara zločesta Belonda) zbog ovoga pristupala Odradi sa
okolišanjem. Svega nekoliko frontalnih napada vrlo malo žestine u njenim
optužujućim osporavanjima. Verovalo se da je Taraza spasla Sestrinstvo i to je
ućutkivalo najveći deo opozicije. Taraza je govorila da su Uvažene Naložnice u
biti varvarke i da se njihovo nasilje, iako ne potpuno otklonjivo, može dovesti
do krvavog ispražnjenja. Događaji su manje ili više ovo i potvrdili.
Uz izvesne ispravke, Tar. Nijedna od nas nije mogla da predvidi razmere njihovog
nasilja.
Tarazina klasična veronika (kako bliska slici arene za borbu sa bikovima)
smeštala je Uvažene Naložnice u takve epizode pokolja koje su zaoštravale stanje
u vaseljeni stvarajući sve veći broj potencijalnih podržavalaca njihovih
nesrećnih žrtava.
Kako da nas ja odbranim?
Nije toliko bilo u pitanju to da su odbrambeni planovi bili neodgovarajući. Oni
su lako mogli postati nebitni.
To je, dakako, ono što ja tražim. Moramo se pročistiti i pripremiti za vrhunske
napore.
Belonda se izrugivala ovoj ideji. "Za našu smrt? Je li to razlog zbog koga
moramo da se pročistimo?"
Belonda će zauzeti ambivalentan stav kada otkrije ono što je Vrhovna majka
isplanirala. Belonda-zločesta će aplaudirati. Belonda-mentat će zagovarati
odlaganje 'do nekog povoljnijeg trenutka'.
No, ja ću slediti vlastiti neobičan put uprkos svemu što moje sestre misle.
A mnoge sestre su mislile da je Odrade odista najneobičnija Vrhovna majka koju
su ikada prihvatile: izglasana podizanjem više leve no desne ruke. Taraza kao
njena primarnost. Bila sam uz tebe kada si umirala, Tar. Nikog više osim mene da
preuzme tvoju ličnost. Slučajan izbor?
Mnogi su o Odradi imali nepovoljno mišljenje. Kada bi se događalo da se
opozicija digne na noge, ubrzo bi došlo i do povlačenja i priklanjanja
'primarnosti Taraze - najboljoj Vrhovnoj majci u našoj istoriji.'
Zabavno! Taraza unutar nje prva bi se nasmejala i upitala: Zašto im ne kažeš
nešto o mojim greškama, Dar? Posebno o tome kako sam tebe pogrešno procenila.
Odrade je zamišljeno žvakala zalogaj slig-svinjetine. Kasnim sa posetom Šeani.
Na jug u pustinju, i to hitno. Šeana mora biti spremna da zameni Tam.
Promene krajolika pomaljale su se u Odradinim mislima. Više od hiljadu pet
stotina godina od kako je Bene Geserit zauzeo Kapitol. Naša obeležja na sve
strane. Ne samo u karakterističnim zasadima vinograda i voćnjaka. Prizori
ovakvih promena na njima bliskom tlu mora da su snažno uticali na kolektivnu
svest.
Akolitka koja je sedela pored nje učtivo se nakašlja. Da li je naumila da se
obrati Vrhovnoj majci? To se retko događalo. Mlada žena, ipak, nastavi da jede
ne prozborivši ni reč.
Odradine misli vratiše se na predstojeći put u pustinju. Šeana ne sme biti
unapred upozorena. Moram da budem sigurna da je ona ono što nam je potrebno.
Bilo je nužno da Šeana odgovori na neka pitanja.
Odrade je znala na šta će naići kada se u obilasku bude zaustavljala na
putovanju: kod sestara, u biljnom i životinjskom životu, u samoj osnovi
Kapitola, videće krupne i tanane promene, stvari koje će pomutiti toliko
hvaljenu vedrinu Vrhovne majke. Čak je i Murbela, koja nikad nije napuštala ne-
brod, osetila ove promene.
Još ovog jutra Murbela je, sedeći leđima okrenuta svojoj konzoli, sa novom
pomnošću slušala Odrade koja je govorila stojeći iznad nje. Oštra pozornost
zapažala se kod zatočene Uvažene Naložnice. Glas joj je odavao podozrenje i
neuravnoteženo prosuđivanje.
"Sve je prolazno, Vrhovna majko?"
"To je znanje utisnuto u tebe zahvaljujući Drugim sećanjima. Nijedna planeta,
nijedno kopno ili more, nijedan deo bilo kog kopna ili mora ne ostaje ovde za
večna vremena."
"Morbidna misao!" Odbojnost.
"Gde god da se nalazimo, samo smo upravnice."
"Beskorisno gledište." Kolebljiva, znatiželjna: otkud da Vrhovna majka izabere
ovaj trenutak da izgovori ovakve stvari.
"Čujem kako Uvažene Naložnice zbore kroz tebe. Nude ti pohlepne misli, Murbela."
"Tako ti veliš!" Duboko ozlojeđena.
"Uvažene Naložnice veruju da mogu da kupe beskonačnu bezbednost: recimo, jednu
malu planetu sa puno potčinjenih ljudskih jedinki."
Na Murbelinom licu pojavila se grimasa nezadovoljstva.
"Još planeta!" obrecnula se Odrade. "Uvek samo još, još i još! Eto zašto su
nagrnule ovamo!"
"Bedni su ostaci ovog starog carstva."
"Izvrsno, Murbela! Počinješ da razmišljaš kao jedna od nas."
"A to me pretvara u ništa!"
"Ni u ribu ni u živinu već u tvoje sopstveno istinsko biće? Čak i tada samo si
upravnica. Čuvaj se, Murbela! Ako težiš da poseduješ nešto, to ti je isto kao da
hodaš po živom pesku."
Ovo je izazvalo zbunjeno mrgođenje. Nešto je valjalo preduzeti u vezi sa načinom
na koji su emocije tako otvoreno poigravale na Murbelinom licu. Ovde se to moglo
dopustiti, no, jednog dana..."
"Znači, ništa ne možeš bezbedno da poseduješ. Pa šta!" Gorko, gorko.
"Izgovaraš neke od pravih reči, ali mislim da još nisi pronašla mesto u sebi na
koje možeš da se osloniš do kraja svog životnog veka."
"Sve dok me neki neprijatelj ne otkrije i uništi me?"
Obuka Uvaženih Naložnica prianja kao lepak! Pre neko veče govorila je Dankanu na
način koji mi kazuje da je spremna. Van Gogova slika ju je, verujem, učinila
prijemčivom. Čula sam to u njenom glasu. Moraću još jednom da pregledam snimak.
"Ko će te uništiti, Murbela?"
"Nikada nećete uspeti da odolite napadu Uvaženih Naložnica!"
"Već sam istakla osnovnu činjenicu koja nam je bitna: nijedno mesto nije večno
bezbedno."
"Još jedna od tvojih prokletih beskorisnih pouka!"
Odrade se sada u akolitskoj dvorani seti da nije stigla da pregleda komejski
snimak razgovora Dankana i Murbele. Umalo joj se nije oteo uzdah i ona ga prikri
kašljanjem. Ni u kom slučaju se nije smelo dozvoliti da ove mlade žene primete
da je Vrhovna majka uznemirena.
U pustinju, kod Šeane! U obilazak čim nadem vremena za to. Ah, vreme!
Akolitka koja je sedela pokraj Odrade ponovo proizvede onaj grleni zvuk. Odrade
je ovlaš osmotri - plavuša u kratkoj crnoj odeći ukrašenoj belom bojom - srednji
treći stepen. Nijedan pokret glavom u pravcu Odrade, nijedan pogled postrance.
To je ono što ću otkriti na svom obilasku: strahovanja. A u prirodi unaokolo one
stvari koje uvek vidimo kada starimo: stabla koja su ostala neposečena zato što
više nema drvoseča - iščezlim u našem Raštrkavanju, otišlim u svoje grobove,
nestalim na nepoznatim mestima, možda čak palim u ropstvo. Hoće li mi se naše
arhitektonske maštarije učiniti privlačnim samo zbog toga što su nedovršene, a
njihovi graditelji odsutni? Ne. Mi ne dajemo mnogo na maštarije.
Druga sećanja su baš sadržavala primere koje je ona želela da pronađe: stare
zgrade, lepše zbog toga što nisu dovršene. Graditelji bankrotirali, vlasnik se
naljutio na svoju milosnicu... Neke stvari bile su zanimljivije zbog toga: stari
zidovi, stare ruševine. Skulpture vremena.
Šta bi rekla kada bih naredila da se jedna od mojih fantazija postavi u mom
omiljenom voćnjaku?
Akolitka pokraj Odrade konačno zausti: "Vrhovna majko?"
Izvrsno: tako retko skupe dovoljno hrabrosti.
"Da?" Blago, upitno. Bilo bi dobro da je nešto važno posredi. Da li će umeti da
je čuje?
Čula ju je. "Uznemiravam vas, Vrhovna majko, iz nužde, ali i zbog toga što znam
koliko vam je stalo do voćnjaka."
Izvanredno! Ova akolitka je imala petlju. Odrade ju je ćutke i netremično
posmatrala.
"Ja radim na karti za vašu spavaću sobu, Vrhovna majko."
Tako, dakle. Ova je bila pouzdan stručnjak, osoba kojoj je ukazano poverenje da
radi za Vrhovnu majku. Tim bolje.
"Hoću li skoro dobiti tu kartu?"
"Kroz dva dana, Vrhovna majko. Upravo doterujem površinski sloj na kome ću
označavati dnevni rast pustinje."
Kratko joj je klimnula. To je bilo u skladu sa nekadašnjim redom: imamo akolitku
koja je bila zadužena da se brine za aktuelnost karte. Odrade je želela da joj
svakog jutra po buđenju uobrazilja bude podstaknuta izmenjenim prizorom
pustinje, da to bude prva stvar koja će joj se utisnuti u svest po ustajanju iz
postelje.
"Ostavila sam jutros izveštaj u vašoj radnoj sobi, Vrhovna majko: ,Održavanje
voćnjaka'. Možda ga niste primetili."
Odrade je videla samo natpis. Kasno je došla iz vežbaonice, jer joj je bilo
stalo da poseti Murbelu. Toliko mnogo je zavisilo od Murbele!
"Plantaže oko Centrale se moraju ili napustiti ili valja preduzeti sve za
njihovo održanje", reče akolitka. "To je suština mog izveštaja."
"Ponovi izveštaj doslovce."
Dok je Odrade slušala noć se spustila i sobne svetiljke zablistaše. Sažeto.
Jezgrovito, čak. Izveštaj je sadržavao određene prizvuke prebacivanja i Odrade
je znala da oni potiču od Belonde. Nije postojao nikakav arhivski potpis, ali
upozorenja Vremenske kontrole prolazila su kroz arhivu i ova akolitka se
poslužila nekolikim originalnim rečima.
Pošto je zaključila izveštaj, akolitka ućuta.
Kako da odgovorim? Voćnjaci, pašnjaci i vinogradi nisu bili samo uporišta protiv
tuđinskog upada ili prijatni ukrasi u okolnom predelu. Oni su podupirali moral i
stolove Kapitola.
Podupiru i moj moral.
Kako je spokojno ova akolitka čekala. Kovrdžava plava kosa i ovalno lice.
Prijatan lik, premda su usta bila poširoka. Na njenom tanjiru ostalo je hrane,
no ona više nije jela. Ruke skrštene u krilu. Stojim vam na usluzi, Vrhovna
majko.
Dok je Odrade razmišljala kako da odgovori, nametnu joj se sećanje na jedan
davnašnji događaj koji je sada istovremeno tekao sa neposrednim posmatranjem.
Prisetila se svoje obuke na ornitopteru. Dve akolitke-učenice sa instruktorom
usred bela dana visoko iznad močvarnih predela Lampadasa. Sparili su je sa
akolitkom koja je bila onoliko nevešta koliko je to Sestrinstvo moglo da
prihvati. Genetski izbor očito. Starateljki rasplođavanja ona je bila potrebna
da bi prenela jedno svojstvo na izdanke. To sigurno nije bila emocionalna
ravnoteža ili inteligencija. Odrade je zapamtila ime: Linčin.
Linčin je povikala instruktoru: "Ja ću da upravljam ovim prokletim 'topterom!"
Ubrzo su i nebo i pejsaž sa drvećem i močvarnim obalama jezera stali da se obrću
izazivajući im vrtoglavicu. To je izgledalo ovako: mi nepokretni, a svet oko nas
se okreće. Linčin je sve vreme radila pogrešno. Svaki pokret uzrokovao je sve
gore okretanje.
Instruktor ju je isključio iz sistema, okrenuvši prekidač koji je jedino on
mogao da dosegne. Nije izustio ni reč sve dok nisu ponovo poleteli pravo i
vodoravno.
"Nema izgleda da ćeš ikada naučiti da upravljaš ovim gospo. Nikada! Nemaš
ispravne reakcije. Neko poput tebe morao bi da počne sa ovom vrstom obuke još
pre puberteta."
"Ima! Ima! Upravljaću ovom prokletom stvari." Ruke su joj grčevito potezale
neposlušne komande.
"Nisi uspela, gospo. Prizemi!"
Odrade je odahnula, sve vreme svesna da je Linčin mogla da ih ubije.
Okrenuvši se prema Odrade na zadnjem sedištu Linčin je stala da zapomaže: "Reci
mu! Reci mu da mora da se pokori jednoj od Bene Geserita!"
Obraćanje koje je uzimalo u obzir da je Odrade - nekoliko godina starija od
Linčin - već uveliko ispoljavala svoje zapovedničke sklonosti.
Odrade je ćutke sedela, nepomičnih crta lica.
Ćutanje je često najrečitije, nažvrljala je na ogledalu kupatila neka
benegeseritka koja je imala osećanje za humor. Odrade je još tada shvatila da je
to dobar savet, što se kasnije mnogo puta i potvrdilo.
Postavši ponovo svesna ove akolitke u blagovaonici, Odrade se zapita otkuda da
je to staro sećanje baš sada vaskrslo samo od sebe. Takve stvari su se retko
događale bez neke svrhe. Ćutanje, sada, dabome, ne dolazi u obzir. Humor? Da! To
beše poruka. Odradin humor (primenjen kasnije) pružio je mogućnost Linčini da
nauči ponešto o samoj sebi. Naglašeni humor.
Odrade se osmehnu akolitki pored sebe u trpezariji. "Da li bi volela da si
konj?"
"Šta?" Ova reč joj se otela, ali ipak uzvrati osmehom na osmeh Vrhovne majke.
Ničeg alarmantnog u tome. Čak toplo. Svi su govorili da Vrhovna majka dopušta
izlive nežnosti.
"Naravno da ne razumeš", reče Odrade.
"Ne, Vrhovna majko." I dalje strpljivo i sa osmehom.
Odradin prodoran pogled pretraživao je mlađano lice. Jasne plave oči još
netaknute potpunim plavetnilom začinske agonije. Usta veoma slična Belinim, ali
bez tragova zlobe. Pouzdani mišići i pouzdana inteligencija. Biće valjana za
potrebe Vrhovnih majki koje su se dale predvideti. Dokaz za to su njeno
naimenovanje za nadzornicu karte i malopređašnji izveštaj. Osetljiva. Sasvim u
skladu sa njenom vrhunskom inteligencijom. Malo je verovatno da će se uspeti do
samog vrha, ali će uvek biti na ključniim položajima gde će njeni kvaliteti doći
do izražaja.
Zašto sam sela baš pokraj ove?
Odrade je često odabirala određeno društvo tokom svojih poseta pri obedima.
Uglavnom akolitke. One su umele tako mnogo da otkriju. Izveštaji o njima često
su nalazili put do radne sobe Vrhovne majke: lične opaske proktorki o ovoj ili
onoj akolitki. Ponekad bi, međutim, Odrade rešila da odabere stolicu iz razloga
koji nije umela da objasni. Kao što sam večeras učinila. Zašto baš ovu?
Retko bi došlo do razgovora sem ako ga Vrhovna majka ne bi pokrenula. Obično je
to bilo blago podsticanje, koje se ticalo više ličnijih stvari. Ostale unaokolo
bi sa zavišću slušale.
U takvim trenucima Odrade je često ispoljavala stav gotovo religiozne vedrine.
To je ospokojavalo one nervozne. Akolitke su bile... pa, akolitke, ali Vrhovna
majka je bila vrhunska veštica svih njih. Nervoza se mogla smatrati prirodnom.
Neko iza Odradinih leđa prošaputa: "Večeras je stavila Stregi na žeravicu."
Na žeravicu. Odradi je bio poznat taj izraz. Bio je korišćen i u njenim
akolitskim danima. Ova se, dakle, zvala Stregi. Neka za sada to ostane
neizgovoreno. Imena sadrže magiju.
"Da li ti se dopala večera?" upita Odrade.
"Podnošljiva je, Vrhovna majko." Iako to nije bilo lako utvrditi, Stregi je bila
zbunjena promenom pravca razgovora.
"Prekuvali su je", primeti Odrade.
"Služeći toliki narod, Vrhovna majko, ne mogu baš svima da ugode!"
Iznosi svoje mišljenje i to čini valjano.
"Leva ruka ti podrhtava", nastavi Odrade.
"Nervozna sam u vašem prisustvu, Vrhovna majko. Pored toga tek sam stigla iz
vežbaonice. Veoma zamorno danas."
Odrade je analizirala drhtanje. "Radila si sklekove."
"Da li je to bilo bolno i u vaše vreme, Vrhovna majko?" (U ta drevna vremena?)
"Isto kao i danas. Bol nas uči, tako su mi govorili."
Ovo je ublažilo napetost. Zajednička iskustva, proktorsko blebetanje.
"Nisam shvatila ono o konjima, Vrhovna majko." Stregi spusti pogled na tanjir.
"Ovo ne može biti konjsko meso. Sigurna sam da..."
Odrade se glasno nasmeja, privlačeći preneražene poglede. Spustila je ruku na
Stregino rame i blago se osmehnula. "Hvala ti, moja draga. Niko me nije tako
nasmejao u poslednjih nekoliko godina. Nadam se da je ovo početak dugog i
radosnog druženja."
"Hvala vam, Vrhovna majko, ali ja..."
"Objasniću ti ono o konju: posredi je jedna moja mala šala i nije mi bila namera
da te ponizim. Hoću da nosiš malo dete na ramenima i da se krećeš brže no što bi
ga njegove noge nosile."
"Kako želite Vrhovna majko." Bez primedbi, bez daljih pitanja. Pitanja su bila
tu, ali odgovori će doći u svoje vreme i Odrade je to znala.
Magično vreme.
Povlačeći ruku, Odrade reče: "Tvoje ime?"
"Stregi, Vrhovna majko, Aloana Stregi."
"Budi spokojna, Stregi. Pobrinuću se za voćnjake. Potrebni su nam za moral
koliko i za hranu. Javi se večeras Službi za određivanje zaduženja. Reci im da
želim da budeš u mojoj radnoj sobi sutra u tri ujutro."
"Biću tamo. Vrhovna majko. Hoću li nastaviti da obeležavam vašu kartu?" upitala
je u trenutku kada je Odrade ustajala od stola. "Za sada, Stregi. No, zatraži da
Služba obezbedi novu akoliktu i počni da je obučavaš. Uskoro ćeš biti prezauzeta
za kartu." "Hvala, Vrhovna majko. Pustinja raste vrlo brzo." Stregine reči
pružile su Odradi određenu zadovoljštinu, odagnavši turobnost koja ju je
skoljavala tokom najvećeg dela dana.
Ciklus je dobijao još jednu priliku čineći još jedan obrt gonjen onim podzemnim
silama koje su nosila imena kao što su 'život' i 'ljubav' i druga, nepotrebna.
Tako se to okreće. Tako se to obnavIja. Magija. Koje bi veštičarenje moglo da
skrene pažnju sa ovog čuda?
U svojoj radnoj sobi izdala je jedno naređenje Vremenskoj kontroli a zatim
isključila sve pomoćne sprave i otišla do lučnog prozora. Kapitol se večeras
kupao u bledocrvenom sjaju koji je poticao odbijanja svetlosti sa tla prema
niskim oblacima. To je vrhovima krovova i zidovima pridavalo romantičan izgled
koji je, međutim, brzo izazvao Odradinu odbojnost.
Romansa? Nije bilo ničeg romantičnog u onome što je ona učinila u akolitskoj
trpezariji.
Konačno sam to uradila. Predala sam se. A sada, Dankan mora da vaspostavi
sećanja našeg bašara. Delikatno zaduženje. Produžila je da zuri u noć,
suzbijajući grčeve u stomaku.
Ne samo da sam se ja predala, već sam predala i ono što je ostalo od mog
Sestrinstva. Evo kako to izgleda, Tar.
Tako to izgleda, a tvoj plan je lukav.
Spremala se kiša. Odrade je to osetila u vazduhu koji je prodirao kroz
ventilatore oko prozora. Nije bilo nužno čitati vremensku prognozu. U svakom
slučaju, retko je to činila u poslednje vreme. Zbog čega se gnjaviti time. No,
Stregin izveštaj sadržavao je ozbiljno upozorenje.
Kiše su postajale retke i samim tim dobrodošle. Sestre bi tada, uprkos hladnoći,
izlazile da prošetaju. U ovoj misli iskrilo je zrno žalosti. Svaka kiša koju je
posmatrala nametala je isto pitanje: Je li ova poslednja?
Ljudi iz Vremenske kontrole činili su čuda održavajući raspojasanu pustinju u
suši, a navodnjavajući samo rastinje. Odrade nije znala na koji način su
uspevali da nateraju kišu da se vlada u skladu sa njenim naredbama. Do nedavno
oni nisu bili u stanju da ispune takve naloge, čak i kada su poticali od Vrhovne
majke. Pustinja će pobediti jer smo mi taj proces stavile u pokret.
Otvorila je središnje okno prozora. Na ovoj visini vetar je prestao. Samo su se
oblaci kretali iznad glave. Na većim visinama vetar je gonio stvari na svoj
način. Kao da se osećala neka hitnost i u vremenskim prilikama. Vazduh je bio
studen. Oni su, dakle, podesili temperaturu da bi obezbedili ovo malo kiše.
Zatvorila je prozor, ne osećajući želju da izađe napolje. Vrhovna majka nije
imala vremena da učestvuje u igri poslednje kiše. Jedna kiša s vremena na vreme.
A tamo, napolju, pustinja je neodoljivo napredovala prema njima.
To možemo da ucrtavamo u kartu i pratimo. Šta ćemo sa mojim progoniteljem - onom
snoviđenskom prilikom sa sekirom? Koja će mi karta reći gde je ona noćas?
14.
Religija (ugledanje deteta na odrasle) učauruje mitologije prošlosti: nagađanja,
skrivene pretpostavke o istini u vaseljeni, izjave date u težnji za ličnom moći;
sve to pomešano sa delićima prosvetljenja. I uvek je tu jedna neizgovorena
zapovest: ne sumnjaj! Ipak, svakog dana kršimo tu zapovest uprežući ljudsku
uobrazilju do granica naših najdubljih stvaralačkih sposobnosti.
Kredo Bene Geserita
Murbela je sedela skrštenih nogu na podu vežbaonice, drhteći posle izuzetnih
napora. Pre manje od jednog sata ovde je bila Vrhovna majka. Kao što se često
događalo, Murbela je osetila da je ostavljena u grozničavom snu.
Odradine reči pri odlasku još su treperile u tom snu: "Najteža lekcija koju
jedna akolitka ima da nauči jeste da uvek mora da ide do krajnjih granica. Tvoje
sposobosti odvešće te dalje no što zamišljaš. Stoga ne zamišljaj. Protegni se!"
Kakav je moj odgovor? Da sam podučavana da varam?
Odrade je učinila nešto što je prizvalo obrasce detinjstva i obuku Uvaženih
Naložnica. Naučila sam da varam još kao dete: kako da podstaknem potrebu i
privučem pažnju. Mnogo 'kako da' je u obrascu varanja. Što si starija, to je
lakše prevariti. Naučila je šta su veliki ljudi oko nje zahtevali. Povraćam na
zahteve. To se zvalo obukom! Zbog čega su benegeseritke bile tako izrazito
različite u svom učenju?
"Ne tražim da budeš iskrena prema meni", rekla joj je Odrade. "Budi samo iskrena
prema sebi."
Murbela je očajavala zbog mogućnosti da se iz njene prošlosti iskoreni sve ono
varanje. Zašto bi to trebalo učiniti? Još prevara!
"Prokleta bila, Odrade!"
Tek pošto je izustila ove reči postala je svesna da ih je glasno
izrekla. Ona posegnu šakom prema ustima, ali se zaustavi na pola
puta. "Kakva je razlika?"
"Obrazovna birokratija otupljuje detetovu ispitivačku osetljivost." Odradino
objašnjenje. "Mladi moraju biti obeshrabreni. Nikada im se ne sme dozvoliti da
saznaju koliko dobri mogu da budu. To donosi promenu. Troši puno vremena na
sastanke na kojima se govori o tome kako izaći nakraj sa izuzetnim učenicima.
Ali ne troši ni najmanje vremena na razmatranje slučajeva kada običnog učitelja
ugrožavaju talenti koji se nameću - a koje, potom, srubljuje usled duboko
usađene želje da se oseća nadmoćnim i bezbednim u bezbednoj sredini."
"Govorila je o Uvaženim Naložnicama."
Obični učitelji?
U tome je bila stvar: ispod fasade mudrosti, benegeseritke su bile neobične. One
često nisu razmišljale o učenju: one su naprosto delale.
Bogovi! Želim da budem kao one!
Ova misao je potrese i ona skoči na noge, bacivši se na uobičajene vežbe za
zglobove i ruke.
Damari poimanja uzdrmali su je dublje no ikad. Nije želela da razočara ove
učiteljice. Iskrenost i poštenje. Svaka akolitka je to čula. "Osnovno oruđe
učenja", rekla je Odrade.
Ometena sopstvenim mislima Murbela se nesmotreno prevrnu, da bi zatim ustala i
stala da trlja ugruvano rame. U početku je mislila da primedbe Bene Geserita
moraju biti lažne. Toliko sam iskrena prema tebi da ti moram reći sve o svom
besprekornom poštenju.
Ali, dela su potvrđivala njihovu tvrdnju. Odradin glas je odjekivao u njenom
grozničavom snu: "Tako mi prosuđujemo."
Imale su nešto u svesti, u sećanju i ravnoteži intelekta što Uvažene Naložnice
nikada nisu uspele da steknu. Ova pomisao odjednom učini da se oseti malenom.
Uđi u podmićivanje. Bilo je to poput žiganja u njenim grozničavim mislima.
I ja posedujem dar! Neophodan je dar da bi se postala Uvažena Naložnica.
Da li o sebi još mislim kao o Uvaženoj Naložnici? Benegeseritke su znale da im
se ona nije potpuno predala. Kojim to veštinama raspolažem koje bi one možda
želele za sebe? To, izvesno, nisu veštine prevare.
"Da li su ti dela u skladu sa rečima? To je mera tvoje pouzdanosti. Nikada se ne
ograniči na reči."
Murbela prekri šakama uši. Umukni, Odrade!
"Na koji način Istinozborac razlučuje iskrenost od dublje zasnovanog
prosuđivanja?"
Murbela spusti ruke niz bokove. Možda sam stvarno bolesna. Preletela je pogledom
po dugoj prostoriji. Nikog tu nije bilo ko bi izustio ove reči. U svakom
slučaju, onaj glas bio je Odradin.
"Ako iskreno ubediš sebe, možeš da govoriš potpune koještarije (divna stara reč:
potraži je), apsolutne besmislice, a verovaće ti se. Svi će ti verovati, osim
naših Istinozboraca."
Murbela ugnu ramena. Stala je besciljno da tumara po podu vežbaonice. Zar nije
postojalo mesto gde se moglo pobeći?
"Sagledaj posledice, Murbela. To je način da iščeprkaš stvari koje dejstvuju. To
je suština naših mnogo hvaljenih istina."
Pragmatizam?
U tom trenutku naiđe Ajdaho i smesta opazi divlji izraz u njenim očima. "Šta ne
valja?"
"Mislim da sam bolesna. Stvarno bolesna. Pomislila sam da mi je Odrade nešto
učinila, ali..."
On je pridrža da ne padne.
"Pomozi nam!"
Konačno je, bar jednom, bio zahvalan komejima. Za manje od jednog minuta došla
je jedna suk-lekarka. Nadvila se povrh Murbele tamo gde ju je Ajdaho ostavio
sklupčanu na podu.
Pregled beše kratak. Suk, sedokosa postarija časna majka sa tradicionalnim
dijamantskim žigom na čelu, uspravi se i reče: "Prenapetost. Ona ne pokušava da
otkrije svoje granice, ona ide preko njih. Vratićemo je u razred za razvijanje
osetljivosti, pre no što joj dopustimo da nastavi. Poslaću proktorke."
Te večeri Odrade je pronašla Murbelu u proktorskom odeljenju kako sedi u krevetu
dok se dve proktorke izmenjuju ispitujući reakcije njenih mišića. Mali mig bio
je dovoljan da ostave Odrade nasamo sa Murbelom.
"Pokušala sam da izbegnem složene stvari", reče Murbela. Otvorenost i poštenje.
"Nastojanje da izbegneš složene stvari često ih, upravo, izaziva". Odrade se
spusti u stolicu pored kreveta i položi šaku na Murbelinu mišicu. Mišići su
treperili pod šakom. "Velimo: 'Reči su spore, a osećanja brza'." Odrade se malko
odmače. "Kakve si odluke donosila?"
"Dopuštaš mi da donosim odluke?"
"Ne izruguj se." Odrade podiže ruku, ne dozvolivši upadicu. "Nisam u dovoljnoj
meri uzela u obzir tvoju prethodnu uslovljenost. Uvažene Naložnice učinile su te
praktično nesposobnom da donosiš odluke. Tipično za zajednice gladne vlasti. Uče
svoje ljude da se celog veka zavaravaju. 'Odluke imaju rđave ishode!' Učila si
se izbegavanju."
"Kakve to ima veze sa gubljenjem svesti?" Ozlojeđeno.
"Murbela! Najgori prozvodi ovog što ti upravo opisujem su gotovo rutinske stvari
- ni o čemu ne možeš da donosiš odluke, ili ih odlažeš do poslednje moguće
sekunde, a onda skočiš na njih poput očajne životinje."
"Rekla si mi da idem do krajnjih granica!" Bezmalo žalosno.
"Do tvojih granica, Murbela. Ne mojih. Niti Belinih, ili bilo kog drugog.
Tvojih."
"Odlučila sam da želim da budem kao vi." Jedva čujno.
"Divno! Ne verujem da sam ikada pokušala da se ubijem. Pogotovo ne kada sam bila
trudna."
Murbela se protiv volje osmehnu.
Odrade ustade. "Spavaj. Sutra prelaziš u poseban razred, gde ćemo raditi na
tvojoj sposobnosti da uzopčiš svoje odluke sa osetljivošću dovedenom do krajnjih
granica. Zapamti šta sam ti rekla. Mi se brinemo o našima."
"Jesam li ja vaša?" Gotovo šapatom.
"Od kako si ponovila zakletvu pred proktorkama." Odlazeći, Odrade ugasi svetlo.
Murbela je ču kako, pre no što je za sobom zatvorila vrata, nekom reče:
"Prestanite da je uznemiravate. Potreban joj je odmor."
Murbela zaklopi oči. Grozničavi san je iščezao ustupivši mesto sopstveni
sećanjima. "Ja sam pripadnica Bene Geserita. Postojim jedino da bih služila."
Čula je sebe kako izgovara ove reči proktorkama, ali sećanje im je pridalo
naglasak koji nisu imale kada su bile izgovorene.
Znale su da sam cinična.
Šta se moglo sakriti od ovakvih žena?
Osetila je, u sećanju, ruku proktorke na čelu i začula reči koje do ovog časa
nisu imale nikakvo značenje.
"Stojim u svetom ljudskom prisustvu. Kao što ja to činim sada, trebalo bi jednog
dana ti da stojiš. Molim se u tvom prisustvu da to bude tako. Neka budućnost u
tom pogledu ostane neizvesna, jer ona je platno koje prima naše želje. Na taj se
način čovekovo stanje suočava sa svojom stalnom tabulom razom. Ne posedujemo
ništa više od ovog trenutka, u kome se neprekidno posvećujemo svetom prisustvu
koje delimo i stvaramo."
Uobičajeno, ali neuobičajeno. Murbela shvati da nije bila spremna za ovaj
trenutak ni fizički ni emocionalno. Suze joj potekoše niz obraze.
15.
Pokazuje se da zakoni koji zabranjuju u stvari jačaju ono što teže da zabrane.
To je ona tanana tačka na kojoj su sve zakonite profesije u istoriji zasnivale
bezbednost svog poslovanja.
Pravilo Bene Geserita
Na svom nespokojnom krstarenju po Centrali (ne tako čestom poslednjih dana, ali
baš zato napetijim), Odrade je tragala za znacima labavosti, a posebno za
područjima odgovornosti koje su previše glatko ispunjavane.
Starešina telobraniteljki imala je vlastite reči braniteljke: "Pokaži mi neku
operaciju koja potpuno glatko teče i ja ću ti pokazati nekog ko pokriva greške.
Prava brodolomnička hridina."
Često je ovo govorila, te to među sestrama pa čak i među nekim akolitkama
postade prepoznatljiva fraza koju su upotrebljavale komentarišući ponašanje
Vrhovne majke.
"Prava brodolomnička hridina." Prigušen smeh.
Belonda se pridružila Odradi pri današnjem ranom jutarnjem obilasku ne
spominjući da se 'jednom mesečno' rasteglo na 'jednom svaka dva meseca' - ako je
bilo i toliko. Ovaj obilazak je kasnio nedelju dana za planiranim. Bel je želela
da iskoristi ovaj trenutak da bi još jednom upozorila na Ajdaha. Zbog toga je
dovukla i Tam sa sobom, premda je Tam u ovo vreme trebalo da analizira rad
proktorki.
Dve protiv jedne? pitala se Odrade. Nije verovala da Bel ili Tam naslućuju ono
što je Vrhovna majka naumila. To će se na kraju obelodaniti, baš kao i Tarazin
plan. U svoje vreme, a Tar?
Gordo su koračale niz hodnike, dok su crne odore šuškale oko njih a njihovim
očima malo šta izmicalo. Sve je bilo poznato, pa ipak su tragale za stvarima
koje bi bile nove. Odrade je nosila svoje slušalice preko levog ramena, kao
kakav neumesan ronilački uteg. Nikada izvan dometa komeja, ovih dana.
Iza pozornice svakog centra Bene Geserita postojali su najrazličitiji objekti i
sredstva: klinika-bolnica, kuhinja, mrtvačnica, sistemi melioracije (priključeni
otpadu i đubrištu), transport i komunikacije, snabdevanje namirnicama, dvorane
za vežbanje i rekreaciju, škole za akolitke i kandidatkinje, spavaće odaje za
pripadnike svih veroispovesti, zbornice, postrojenja za ispitivanje i još mnogo
štošta. Osoblje se često menjalo zbog Raštrkavanja i premeštanja ljudstva na
nove dužnosti, sve pod kontrolom tanane svesnosti Bene Geserita. No, zadaci i
mesta njihovog izvršavanja su ostajali.
Dok su brzo koračale iz jednog odeljka u drugi Odrade je govorila o Raštrkavanju
Sestrinstva, ne trudeći se da sakrije svoj užas zbog 'atomizovane porodice' - u
šta su se pretvorile.
"Teško mi je da razmišljam o čovečanstvu koje se širi u neograničenu vaseljenu",
reče Tam. "Mogućnosti..."
"Igra beskonačnih brojeva". Odrade prekorači slomijen ivičnjak. "Ovo treba
popraviti. Ušli smo u igru beskonačnosti, od kako smo naučile da skačemo
svemirskim prečicama."
Belonda je bila krajnje smrknuta. "To nije igra!"
Odrade je mogla da shvati Belondina osećanja. Nikada nismo videle prazan svemir.
Stalno nove i nove galaksije. Tam je u pravu. Zastrašujuće je usredsrediti se na
Zlatnu stazu.
Sećanja na istraživanja davala su Sestrinstvu statistički uvid u to ali
istovremeno, i u malo šta drugo. Toliko mnogo planeta pogodnih za stanovanje u
datoj skupini, a među njima, dodatan očekivan broj koji se mogao uobličiti prema
modelu Zemlje.
"Šta se to valja odande?" upita Tamalane.
Pitanje na koje nisu imale odgovor. Zapitaj šta beskonačnost može da proizvede i
jedini moguć odgovor je: "Bilo šta."
Bilo koje dobro, bilo koje zlo; bilo kakvog boga, bilo kakvog đavola.
"Šta ako Uvažene Naložnice beže od nečeg?" upita Odrade. "Zanimljiva mogućnost?"
"Takve spekulacije su beskorisne", promrmlja Belonda. "Ne znamo čak ni da li nas
svemirske prečice uvode u jednu vaseljenu ili u mnoge... ili u beskrajan broj
mehurova koji se sve vreme šire i splašnjavaju."
"Da li je Tiranin ovo išta bolje razumeo od nas?" upita Tamalane.
Zastale su da bi Odrade provirila u prostoriju gde su pet starijih akolitki i
jedna proktorka proučavale projekciju regionalnih zaliha melanža. Kristal koji
je sadržavao te podatke izvodio je komplikovanu igru u projektoru, poskakujući
na njegovom snopu poput loptice na vodoskoku. Odrade uoči krajnji zbir i okrenu
se pre no što joj se lice smrče. Tam i Bel nisu videle taj Odradin izraz.
Moraćemo da počnemo da ograničavamo pristup podacima o melanžu. Odviše
obeshrabrujuće za moral.
Administracija! Sve je ponovo palo na pleća Vrhovne majke. Poveri mnogo toga
uvek istim ljudima i neminovno ćeš zapasti u birokratiju.
Odrade je znala da se previše oslanja na svoje unutrašnje čulo
upravljanja. Bio je to sistem koji je često proveravan i ispravljan,
upotrebljavan automatski samo kada je bilo neophodno. Zvali su ga 'mašinerijom'.
Do trenutka proizvođenja u časne majke sve bi one postale donekle prijemčive za
'mašineriju' i sklone da je koriste bez pogovora. Tu je ležala opasnost. Odrade
se zalagala za stalna poboljšanja (čak i ona najmanja) koja bi unela promene u
njihove aktivnosti. Nasumičnost! Nije se smeo ustaliti nijedan neprikosnoveni
obrazac koji bi drugi mogli da otkriju i upotrebe protiv njih. Jedno ljudsko
biće možda nije moglo da uoči takve mene u svom životnom veku, ali je izvesno da
su te razlike tokom dužeg razdoblja postajale primetne.
Odradino društvo stiže u prizemlje i stupi u glavni prolaz Centrale. Sestre su
ga nazivale 'Putom'. Bila je to svojevrsna šala koja se odnosila na područje za
vežbanje popularno znano kao 'Put Bene Geserita'.
'Put' se protezao od skvera pored Odradinog tornja do južne periferije gradskog
područja - prav kao laserski zrak, sa gotovo dvanaest blokova visokih i niskih
zgrada. Sve niske zgrade imale su ponešto zajedničko: bile su dovoljno čvrsto
građene da su se mogle širiti naviše.
Odrade mahnu jednom otvorenom transporteru sa upražnjenim sedištima i njih tri
se smestiše u prostor u kome su mogle da nastave razgovor.
Imanje koje se graničilo sa 'Putem' odisalo je nekom staromodnom čari, pomisli
Odrade. Zgrade poput ovih, sa svojim dugačkim pravougaonim prozorima od
izolacionog plaza, uokviravale su 'Puteve' Bene Geserita tokom dobrog dela
istorije Sestrinstva. Duž središta pružala se aleja brestova genetički skrojenih
da budu visoki i uzanog profila. U njima su se gnezdile ptice; jutro beše
blistavo, prošarano crvenim i narandžastim letećim tačkama - zlatke i žutilovke.
Nije li za nas opasno što naginjemo ovoj dobro poznatoj postavci? Odrade ih
izvede na Pripiti trag, razmišljajući o tome kako se humor Bene Geserita
ispoljavao i u nadevanju neobičnih imena. Komični duh u ulicama. 'Pripiti trag'
se tako zvao zato što se temelj jedne zgrade blago slegnuo, dajući građevini
neobičan izgled pripitosti. Jedan član skupine istupio je iz reda.
Kao Vrhovna majka. Samo što one to još ne znaju.
Kada su stigle do Tornjaste staze, njene slušalice zazujaše. "Vrhovna majko?"
Bila je to Stregi. Ne zaustavljajući se, Odrade dade znak da je na liniji.
"Tražili ste izveštaj o Murbeli. Suk centrala kaže da je spremna za
raspoređivanje u razred."
"Onda je rasporedite." Produžile su niz Tornjastu stazu: sve same
jednospratnice.
Odrade baci letimičan pogled na niske zgrade s obe strane ulice. Na jednoj od
njih bila su nadzidana dva sprata. Moglo bi se desiti da ovo jednog dana odista
bude Tornjasta staza, u kom slučaju bi šala (jer to je bilo posredi) izgubila
smisao.
Govorilo se da je nadevanje imena ionako samo nužno zlo i da stoga nema razloga
da ne uživaju u onome što je za Sestrinstvo predstavljalo delikatno pitanje.
Odrade se naglo zaustavi na prometnom pločniku i okrete prema svojim drugama.
"Šta biste rekle kada bih predložila da ulicama i mestima dajemo imena naših
preminulih sestara?"
"Danas si puna besmislica!" optuži je Belonda.
"One nisu preminule", mirno primeti Tamalane.
Odrade nastavi svoje krstarenje. Očekivala je ovo. Beline misli gotovo da su se
mogle čuti. Nosimo 'preminule' u Drugim sećanjima!
Odrade nije htela da ulazi u raspravu ovde na otvorenom, ali je smatrala da
njena ideja zaslužuje pohvalu. Neke sestre su umrle bez deobe. Glavne linije
sećanja bile su udvostručavane, ali ste gubili konac i njegovog poslednjeg
nosioca. Švangiju iz Gamua otišla je na taj način, ubijena od strane Uvaženih
Naložnica. Mnoštvo sećanja je ostalo, noseći njene dobre osobine... i
složenosti. Nije bilo lako reći da li se moglo naučiti više iz njenih grešaka
ili iz njenih uspeha.
Belonda produži korak kako bi mogla da hoda naporedo sa Odrade. Srazmerno dugo
su ćutale. "Moramo da razgovaramo o Ajdahu. To što je mentat u redu je, ali ona
njegova mnogostruka pamćenja! Opasno do krajnjih granica!"
Prolazile su pored mrtvačnice, odakle se čak i po ulici širio jak miris
antiseptika. Zasvođena kapija stajala je otvorena. "Ko je umro?" upita Odrade,
zanemarivši za trenutak Belondinu zabrinutost.
"Proktorka iz odeljka četiri i jedan čovek iz službe za održavanje voćnjaka",
odgovori Tamalane. Tam je to uvek znala.
Belonda je bila besna zbog zanemarivanja i nije ni pokušala to da sakrije.
"Hoćete li vas dve da se usredsredite na suštinu?"
"Šta je suština?" upita Odrade. Veoma blago.
Izbile su na južnu terasu i zaustavile se kod kamene ograde preko koje se pružao
pogled na plantaže - vinograde i voćnjake. Jutarnja svetlost probijala se kroz
prašnjavu izmaglicu, nimalo nalik na magle koje je stvarala vlaga.
"Znate vi suštinu!" Bel se nije dala zamajati.
Odrade je netremice posmatrala prizor oslonivši se na kamenje. Ograda je bila
ledena. Tamo napolju magla je bila različite boje, pomisli ona. Sunčeva svetlost
prodirala je kroz prašinu stvarajući drugačiji spektar. U svetlosti je bilo više
oštrine i treperavosti. Na drugi način se upijala. Nimbusi su bili zgusnutiji.
Nošeni vetrom, prašina i pesak uvlačili su se u svaku pukotinu onako kako to
inače voda čini, ali je grebanje i struganje odavalo svoj izvor. Ista stvar bila
je sa Belinom upornošću. Nepodmazana.
"To je pustinjska svetlost", reče Odrade pokazujući prstom.
"Prestani da mi izvrdavaš", obrecnu se Belonda.
Odrade odluči da joj ni ovog puta ne odgovori. Prašnjava svetlost tvorila je
klasičan prizor, ali nije delovala smirujuće na način na koji su to činili
slikari iz davnih, već zaboravljenih vremena i njihova maglovita jutra.
Tamalane priđe Odradi. "Lepo, na svoj način." Glas koji kao da je dopirao iz
daljine kazivao je da su njena poređenja iz Drugih sećanja slična Odradinim.
Ako si bila uslovljena da tragaš za lepotom. No, nešto duboko u Odradi govorilo
je da ovo nije bila ona lepota za kojom je žudela. U plitkim udubljenjima ispod
njih, gde je nekad raslo zelenilo, sada su vladali suvoća i osećaj da je zemlji
izvađena utroba na način na koji su stari Egipćani pripremali svoje umrle -
sušeći ih, svodeći ih na osnovne elemente čuvajući ih za njihovu večnost.
Pustinja, kao gospodar smrti, preobraća prašinu u nitron, balsamuje našu lepu
planetu sa svim njenim skrivenim draguljima.
Belonda je stajala iza njih, mrmljajući i vrteći glavom, odbijajući da gleda ono
u šta će se njihova planeta pretvoriti.
Odrade se gotovo naježi od iznenadnog udara istovremenog toka. Sećanje je
preplavi: videla je sebe kako traga za ruševinama Sieč Tabra i u pustinji
pronalazi balsamovane leševe svemirskih gusara ostavljene tamo gde su ih ubice
izbacile.
Šta je sada Sieč Tabr? Izliven, stvrdnut tok bez ičega što bi obeležavalo
njegovo ponosito predanje. Uvažene Naložnice: ubice predanja?
"Ako ne ukloniš Ajdaha, moraću da se usprotivim tvojoj nameri da ga upotrebiš
kao mentata."
Bel je bila takva cepidlaka! Odrade je već primetila da joj se starost kao nikad
do sada očitavala na licu. Čak i u ovoj prilici nosila je sočiva za čitanje. Ona
su joj uveličavala oči dajući joj izgled neke krupnooke ribe. Korišćenje sočiva,
a ne neke od finijih proteza, govorilo je ponešto o njoj. Na primedbe te vrste
umela je tašto da uzvrati: "Veća sam od sredstava koja moja nedostatna čula
zahtevaju."
Belondu konačno razdraži stav Velike časne majke. "Što si se tako zagledala u
mene?"
Zatečena iznenadnim sagledavanjem slabosti u svom Savetu, Odrade usmeri pažnju
na Tamalane. Hrskavica nikad nije prestajala da raste i to je uvećalo Tamine
uši, nos i bradu. Neke časne majke su ovo podešavale kontrolom metabolizma ili
su posezale za redovnim hirurškim ispravkama. Tam nije podlegala takvoj taštini.
"Evo šta sam. Uzmi ili ostavi."
Moje savetnice su previše stare. A ja... trebalo bi da sam mlađa i jača da bih
iznela sve ove probleme na svojim plećima. Oh, do đavola s tim. Zapašću još u
samosažaljenje!
Postojala je samo jedna istinska opasnost: akcija protiv opstanka Sestrinstva.
"Dankan je izvanredan mentat!" prozbori Odrade tonom koji je izražavao sve moći
njenog položaja. "Neću da koristim nijedno od vas izvan granica vaših
sposobnosti."
Belonda je ćutala. Ona je znala kakve su slabosti mentata.
Mentati! pomisli Odrade. Bili su poput hodajuće arhive, ali upravo kada su vam
odgovori bili najpotrebniji, oni bi pribegavali pitanjima.
"Nije mi potreban još jedan mentat", dodade Odrade. "Potreban mi je pronalazač!"
Budući da je Belonda i dalje ćutala, Odrade zaključi: "Oslobađam njegov um, a ne
i njegovo telo."
"Tražim da se izvrši analiza pre nego što mu staviš na raspolaganje sve izvore
podataka!"
Uzimajuči u obzir Belondin uobičajen stav, ovo je bilo dosta blago. No, Odrade
nije imala poverenja u analize. Mrzela je takve sastanke - beskrajno
prežvakavanje arhivskih izveštaja. Belonda je, međutim, živela od njih. Belonda,
sa svojim arhivskim sitničarenjem i pohodima u beznačajne pojedinosti! Kakvog je
značaja imalo da li je časna majka X više volela obrano mleko uz svoju kašu?
Odrade okrenu leđa Belondi i zagleda se u nebo na jugu. Prašina! Zasejaćemo još
prašine! Pomoćnice će zaobići Belondu. Pri samoj pomisli na to Odrade oseti
strašnu dosadu.
"Nema više analiza." Odrade ovo izreče mnogo oštrije nego što je nameravala.
"Imam o tome vlastito gledište." Belonda je zvučala uvređeno.
Gledište? Zar zaista nismo više od senzorskih prozora na našoj vaseljeni, svako
sa samo jednim gledištem?
Nagoni i sećanja svih vrsta... pa čak i arhiva - nijedna od tih stvari nije
govorila sama od sebe, već samo primorana upadom sa strane. Nijedna nije imala
vrednost sve dok se ne uobliči u živoj svesti. No, ma ko da je proizvodio ta
uobličavanja - rešavao je stvar. Svaki red je proizvoljan! Zašto ovaj podatak, a
ne neki drugi? Svakoj časnoj majci bilo je poznato da se događaji odvijaju prema
vlastitom samostalnom toku, u vlastitoj relativnoj okolini. Zbog čega jedna
časna majka-mentat ne bi mogla da dela na temelju tog saznanja?
"Odbijaš li to savet?" Bila je to Tamalane. Da li se to ona solidarisala sa Bel?
"Jesam li ikad odbila savet?" Odrade dopusti da njena uvređenost izbije na
površinu. "Ne pristajem samo na još jedan od Belinih arhivskih ringišpila."
Belonda upade. "Onda, u stvarnosti... "
"Bel! Ne govori mi o stvarnosti!" Neka se krčka u tome! Časna majka i mentat!
Nema nikakve stvarnosti. Samo naš vlastiti poredak, utisnut na sve. Temeljna
poslovica Bene Geserita.
Bilo je trenutaka (a ovaj je bio jedan od njih) kada bi Odrade poželela da je
rođena u neko ranije doba - kao rimska matrona u dugom primirju aristokrata, ili
možda kao neka razmažena viktorijanka. No, u ovom času bila je uhvaćena u klopku
vremena i okolnosti.
U klopci, zauvek?
Moram se suočiti i sa tom mogućnošću. Sestrinstvu možda preostaje samo budućnost
ograničena na tajna zabačena mesta, uz stalan strah od otkrivanja. Budućnost
progonjenih. A možda ovde, u Centrali, ne smemo više da načinimo nijednu grešku.
"Dosta mi je ovog obilaska!" Odrade pozva svoj transporter, a zatim ih požuri u
svoju radnu sobu.
Šta da činimo ako nas progonitelji zateknu ovde?
Svaka od njih imala je sopstveni scenario, mali igrokaz pun isplaniranih
reakcija. No, svaka časna majka bila je dovoljno realista znajući da taj igrokaz
pre može biti smetnja nego pomoć.
Jutarnja svetlost u radnoj sobi otkrivala je sve oko njih, u nekakvom grubom
izdanju. Odrade utonu u svoju naslonjaču, sačekavši da Tamalane i Belonda zauzmu
svoja mesta.
Neće više biti onih prokletih analitičkih sastanaka. Doista joj je bio neophodan
pristup nečem boljem od Arhive, boljem od bilo čega što su ikada do sada
koristile. Nadahnuće. Odrade protrlja noge, osećajući kako joj mišići
podrhtavaju. Nije spavala kako valja, več četiri dana. A i ovaj obilazak joj je
ostavio osećanje osujećenosti.
Jedna greška mogla bi da nas dokrajči, a ja se spremam da našu sudbinu stavim na
kocku jedne nepovratne odluke.
Nisam li previše profinila stvari?
Njene savetnice protivile su se suviše profinjenim rešenjima. Govorile su da
Sestrinstvo mora da se vlada sa postojanom sigurnošću, neprestano ispitujući tle
ispred sebe. Sve što su činile ležalo je u protivteži sa propašču koja je
vrebala pri najmanjem pogrešnom koraku.
A ja sam ono zategnuto uže preko provalije.
Da li su imale prostora za eksperimentisanje, za proveravanje mogućih rešenja?
Sve su igrale tu igru. Bel i Tam su se zaklanjale iza neprekidnog toka predloga
koji međutim nisu bili ništa delotvorniji od njihovog atomizujućeg Raštrkavanja.
"Moramo da budemo spremne da ubijemo Ajdaha na najmanji znak da je kvizac
haderah", primeti iznenada Belonda.
"Zar vi nemate šta drugo da radite? Izlazite odavde, obe!" Dok su ustajale,
radna soba oko Odrade poprimi nekakav tuđinski izgled. Šta nije bilo u redu?
Belonda je zurila u nju onim svojim groznim cenzorskim pogledom. Tamalane se
doimala mudrijom no što je zapravo mogla biti.
Šta je to sa ovom sobom?
Radna soba zasluživala je svoje ime zahvaljujući funkcionalnosti za ljudske
jedinke utvrdenoj još u predkosmičkoj istoriji. Šta se, dakle, to tuđinsko
osećalo u njoj? Radni sto je bio radni sto, a stolice na svojim uobičajenim
mestima. Bel i Tam su više volele psu-naslonjače. To bi se činilo čudnim onim
davnim ljudskim bićima iz Drugih sećanja koja su, kako je pretpostavljala,
davala boju njenom pogledu. Možda je to samo ridulijanski kristal neobično
odbleskivao, a svetlost na njemu pulsirala i žmirkala. Možda su poruke koje su
poigravale iznad stola bile iznenađujuće. Njeni radni istrumenti mogli bi zaista
izgledati čudno davnim ljudskim jedinkama koje su delile njenu svest.
Ali ja je osećam kao tuđu.
"Je li sve u redu, Dar?" upita Tam zabrinuto.
Odrade im mahnu rukom da idu, no nijedna od dveju žena se ni ne pomače.
U njenoj svesti zbivale su se stvari za koje nije mogla da okrivi dugotrajna
bdenja i nedovoljan odmor. Ovo nije bilo prvi put da je osetila da radi u
tuđinskom okviru. Prethodne noći, dok je užinala za ovim istim stolom čija je
površina bila prekrivena nalozima za raspoređivanje na dužnosti (baš kao i
sada), uhvatila je sebe kako naprosto sedi i zuri u nedovršen posao.
Koje je sestre i sa kojih dužnosti trebalo poslati u to užasno Raštrkavanje? Na
koji način su mogle da uvećaju šanse za opstanak onih nekoliko peščanih pastrmki
koje su sestre nosile sa sobom u Raštrkavanje? Kolika je putna zaliha melanža
bila dovoljna? Da li je trebalo sačekati pre no što pošalju još sestara u
nepoznato? Čekati na mogućnost da se utiče na Skitala da im otkrije na koji
način akslotl-tankovi proizvode začin?
Odrade se priseti da joj se ono osećanje tuđinskog javilo dok je žvakala
sendvič. Osmotrila ga je i malko rastvorila. Šta ja to jedem? Pileća jetra i luk
na najboljem kapitolskom hlebu.
Preispitijući svoje svakodnevne navike, došla je do zaključka da je i to deo
osećaja tuđinskog.
"Izgledaš bolesno", reče Belonda.
"Samo sam umorna", slaga Odrade. Znale su da ih laže, ali da li su imale
smelosti da je izazovu? "Vas dve mora da ste isto toliko umorne." Naklonost u
njenom tonu.
Bel nije bila zadovoljna. "Daješ loš primer!"
"Šta? Ja?" Podrugljiva žestina ne promače Bel.
"Prokleto dobro znaš da je tako!"
"Reč je o tvom ispoljavanju naklonosti", umeša se Tamalane. "Čak i prema Bel."
"Ne želim tvoju prokletu naklonost! To je pogrešno."
"Samo ako dopustim da upravlja mojim odlukama, Bel. Samo tada."
Belondin glas se utiša do promuklog šapata. "Neki misle da si opasno romantična,
Dar. Znaš i sama šta iz toga može da proizađe."
"Svrstavanje sestara uz mene radi nečeg što nije naš opstanak. Jesi li to htela
da kažeš?"
"Ponekad mi zadaješ glavobolju, Dar!"
"Moja su dužnost i pravo da ti zadajem glavobolju. Kada te glava ne boli
postaješ neoprezna. Naklonost ti smeta, a mržnja ne." "Znam svoje mane."
Ne bi mogla ni biti časna majka a da to ne znaš.
Radna soba se ponovo pretvori u prisno mesto, no Odrade je sada znala izvor svog
osećaja tuđinskog. Mislila je o ovom mestu kao o delu praistorije, posmatrajući
je na taj način i sada kada je bila tek puka davna prošlost. Kao što će konačno
i biti, ukoliko njen plan uspe. Znala je šta joj u ovom trenutku valja činiti.
Kucnuo je čas da otkrije prvi korak.
Oprezno.
Da, Tar. Predostrožna sam baš kao što si i ti bila.
Možda su Tam i Bel bile stare, ali su njihovi umovi umeli da budu britki kada su
to nužnosti zahtevale.
Odrade prikova pogled za Bel. "Stanovišta, Bel. Naše je stanovište da na nasilje
ne uzvraćamo nasiljem." Ona podiže ruku sprečavajući Belin odgovor. "Da, nasilje
rađa još nasilja i klatno se njiše sve dok i nasilnici ne budu uzdrmani."
"Na šta ciljaš?" upita Tam.
"Možda bi vredelo da porazmislimo o tome da još žešće razdražimo bika."
"Ne smemo. Još ne."
"Isto tako ne smemo samo ovde da sedimo skrštenih ruku, bezumno čekajući da nas
one pronađu. Lampadas i ostale naše katastrofe svedoče šta će se dogoditi kada
stignu. Kada, ne ako."
Izgovarajući ove reči Odrade oseti onu provaliju u sebi - progonitelja sa
sekirom iz noćne more koji nikad nije bio bliži nego sada. Želela je da utone u
noćnu moru i da se okrene kako bi prepoznala onoga koji ih je tako uporno
sledio, ali nije imala smelosti. To je bila greška kvizac haderaha.
Ne vidite tu budućnost već je stvarate.
Tamalane je htela da zna zbog čega je Odrade pokrenula ovo pitanje. "Jesi li se
predomislila, Dar?"
"Naš gola-Teg star je deset godina."
"Odviše mlad da bismo pokušale da vaspostavimo njegova prvobitna sećanja", reče
Belonda.
"Zbog čega smo ponovo stvorile Tega ako ne zbog nasilnih akcija?" upita Odrade.
"Oh, da!" Baš kada je Tam pokušala da prigovori. "Teg nije uvek nasiljem rešavao
naše probleme. Miroljubivi bašar umeo je da odvrati neprijatelja razumnim
rečima."
Tam zamišljeno primeti: "Možda Uvažene Naložnice nikad neće hteti da
pregovaraju."
"Osim ako ih ne sateramo u ćorsokak."
"Mislim da predlažeš da se prebrzo krećemo", reče Belonda. Trebalo je i
očekivati da će Bel dostići mentatsku sumaciju.
Odrade duboko uzdahnu i spusti pogled na svoj radni sto. Konačno je kucnuo čas.
Onog jutra kada je izvadila bebu-golu iz njegovog skarednog 'tanka' osetila je
da je ovaj trenutak iščekuje. Još tada je znala da će tog golu morati da stavi
na tešku probu, i to već u njegovom nezrelom dobu. Uprkos krvnim vezama.
Posegnuvši rukom ispod stola Odrade dotače pozivno polje. Njene dve savetnice
ćutke su stajale i čekale. Znale su da se sprema da kaže nešto važno. U jednu
stvar je Vrhovna majka mogla da bude sigurna - njene sestre su je slušale sa
velikom pažnjom, sa prilježnošću koja bi godila i nekom znatno više vezanom za
svoj ego od jedne časne majke.
"Politika", reče kratko Odrade.
To im munjevito privuče pažnju! Bremenita reč. Kada ste stupali na područje
politike Bene Geserita, ustrojavajući vaše moći zarad zauzimanja visokih
položaja, postajali ste zatočenik odgovornosti. Opterećivali ste sebe dužnostima
i odlukama koje su vas vezivale za živote onih koji zavise od vas. U tome je
počivala suština vezanosti Sestrinstva za njegove Vrhovne majke. Ona jedna reč
kazivala je savetnicima i telobraniteljkama da je Prva-među-jednakima donela
odluku.
Sve tri čuše tihe šuštave zvuke koraka nekog ko je spolja prilazio vratima radne
sobe. Odrade dotače belu ploču na bližem, desnom uglu svog stola. Vrata iza njih
se otvoriše i na njima se ukaza Stregi čekajući da primi naređenje Vrhovne
majke.
"Dovedi ga", reče Odrade.
"Da Vrhovna majko." Gotovo bezosećajno. Puno je obećavala ova akolitka, Stregi.
Zakratko je nestala sa vidika da bi se uskoro vratila, vodeći za ruku Milesa
Tega. Dečakova kosa bila je plava, no ipak isprugana tamnijim pramenovima koji
su kazivali da će sadašnja svetla boja potamneti kada odraste. Lice mu je bilo
uzano, a nos tek sa nagoveštajima jastrebske povijenosti, tako svojstvene
atreidskim muškarcima. Njegove plave oči oprezno su se pomicale, obuhvatajući
prostoriju i prisutne sa radoznalim očekivanjem.
"Molim te, Stregi, pričekaj napolju."
Odrade sačeka da se vrata zatvore.
Dečak je stajao gledajući u Odrade bez i najmanjeg znaka nestrpljenja.
"Miles Teg, gola", reče Odrade. "Svakako se sećaš Tamalane i Belonde."
Udostojio je ove dve žene jednim brzim pogledom ali je i dalje ćutao, očigledno
ne mnogo podstaknut napetošću njihovog ispitivačkog stava.
Tamalane se namršti. Od samog početka se nije slagala s tim da ovo dete nazivaju
golom. Gole su podizane iz ćelija leša. Ovo je, međutim, bio klon, baš kao što
je i Skital bio klon.
"Poslaću ga u ne-brod, kod Dankana i Murbele", reče Odrade. "Ko bi bolje od
Dankana mogao da vaspostavi Milesova prvobitna sećanja?"
"Pesnička pravda", složi se Belonda. Nije izrekla svoje primedbe, iako je Odrade
znala da će one doći na red kada dečak ode. Premlad!
"Šta je htela da kaže tim - pesnička pravda?" upita Teg. Glas mu je bio pomalo
piskav.
"Kad je bašar bio na Gamuu, vaspostavio je Dankanova prvobitna sećanja."
"Da li je to odista tako bolno?"
"Dankan je smatrao da jeste."
Neke odluke moraju biti nemilosrdne.
Odrade je držala da je mirenje sa činjenicom da ste mogli da donosite vlastite
odluke velika prepreka. Nešto što Murbela nikada neće tražiti da joj bude
objašnjeno.
Kako da ublažim udarac?
Postojali su trenuci kada niste mogli da ga ublažite: zapravo je bilo
milostivije strgnuti zavoje, proprativši to jednim munjevitim sevom bola.
"Može li mi taj... taj Dankan Ajdaho stvarno vratiti moja sećanja od... pre?"
"Može i hoće."
"Nismo li suviše nagle?" upita Tamalane.
"Proučavam izveštaje o bašaru", nastavi Teg. "Bio je znamenit vojskovođa i
mentat."
"A ti si, pretpostavljam, ponosan zbog toga?" Bel svoje pitanje uputi neposredno
dečaku.
"Ne posebno." Uzvratio joj je pogled ni ne trepnuvši. "Razmišljam o njemu kao o
nekom drugom. Zanimljivo, ipak."
"Nekom drugom", promrmlja Belonda. Ona pogleda Odrade sa neslaganjem punim
skrivene zlobe. "Gaziš duboko u poduci koju mu daješ!"
"Kao što je i njegova rođena majka činila."
"Hoću li se setiti i nje?" upita Teg.
Odrade mu uputi zaverenički osmeh, jedan od onih kakve su razmenjivali u
šetnjama po voćnjaku. "Hočeš."
"Sve?"
"Setićeš se svega - svoje žene, dece, bitaka. Svega."
"Najbolje je da sada pođe!" uzviknu Belonda.
Dečak se osmehnu, ali pogleda Odrade, čekajući naređenje.
"Vrlo dobro, Milese", reče Odrade. "Reci Stregi da te odvede u tvoje nove odaje
u ne-brodu. Ja ću doći kasnije i predstaviti te Dankanu."
"Mogu li da se popnem Stregi na krkače?"
"Pitaj je."
Teg hitro pritrča Odradi, prope se na prste i poljubi je u obraz. "Nadam se da
je moja prava majka bila kao ti."
Odrade ga nežno potapša po ramenu. "Vrlo slična meni. A sada čistac."
Kada se vrata za njim zatvoriše, Tamalane reče: "Nisi mu rekla da si jedna od
njegovih kćeri!"
"Ne još."
"Hoće li mu Ajdaho reći?"
"Ako mu ukažemo na to."
Belondu nisu zanimale takve sitnice. "Šta nameravaš, Dar?"
Tamalane joj odgovori umesto Odrade. "Kazneni odred pod komandom našeg mentata
bašara. To je očito."
Zagrizla je mamac!
"Je li to - to?" upita Belonda.
Odrade im uputi odlučan pogled. "Teg je bio najbolji koga smo ikad imale. Ako
iko može da kazni naše neprijatelje..."
"Bolje bi bilo da počnemo da podižemo još jednog", reče Tamalane.
"Ne dopada mi se to što će i Murbela moći da ima uticaja na njega", reče
Belonda.
"Da li će Ajdaho sarađivati?!" upita Tamalane.
"Učiniće uvek ono što jedan Atreid zahteva od njega."
Odrade izreče ovo sa više pouzdanja no što je zapravo osećala, ali joj te reči
otvoriše svest ka još jednom izvoru osećanja tuđinskog.
Vidim nas onako kako nas Murbela vidi! Mogu, barem, da razmišljam kao jedna
Uvažena Naložnica!
16.
Mi ne podučavamo istoriji: mi samo ponovo oživljavamo iskustvo. Sledimo lanac
posledica - tragove divljih zveri u šumi. Pogledajte samo pozadinu naših reči i
naći ćete širok opseg društvenog ponašanja koje nijedan istoričar nikad nije ni
dotaknuo.
Panoplia propheticus Bene Geserita
Skital je zviždao dok se, pri popodnevnoj vežbi, šetao hodnikom ispred svojih
odaja. Gore-dole. Zviždanje.
Neka se naviknu na mene kako zviždim.
Zviždućući smišljao je pesmicu koja se slagala sa zvukom: "Sperma Tleilaksa ne
govori." Stalno iznova, reči su se kotrljale u njegovoj svesti. One nisu mogle
da upotrebe njegove ćelije da bi premostile genetski jaz i saznale njegove
tajne.
Moraju mi doći sa darovima.
Nešto ranije Odrade je svratila 'na svom putu da se posavetuje sa Murbelom'.
Često mu je spominjala tu zarobljenu Uvaženu Naložnicu. U tome je očigledno bilo
neke svrhe ali on za sada nije razabirao u čemu je stvar. Pretnja? To je uvek
bilo moguće. Naposletku će se obelodaniti.
"Nadam se da se ne plašiš", rekla je Odrade.
Stajali su pokraj njegovog otvora za hranu dok je on čekao da se pojavi ručak.
Jelovnik mu nikada nije bio sasvim po volji, ali se, ipak, mogao podneti. Danas
je tražio morsku hranu. Nije bilo reči o tome kakav će oblik imati.
"Plašim? Od tebe? Ahhh, draga Vrhovna majko, samo živ sam za tebe od
neprocenjive vrednosti. Zbog čega bih se bojao?"
"Moj Savet se uzdržao od ocene tvojih poslednjih zahteva."
Očekivao sam to.
"Pogrešno je sputavati me", primetio je on. "To ograničava tvoj izbor. Čini te
slabijom."
Nekoliko prethodnih dana je smišljao ove reči. Sada je čekao da vidi njihovo
delovanje.
"Zavisi od toga kako neko namerava da upotrebi oruđe, gospodaru Skitale. Neka
oruđa se polome kada ih ne koristiš na ispravan način."
Prokleta bila, veštice!
Osmehnuo se pokazujući oštre očnjake. "Proveravanje do iznemoglosti, Vrhovna
majko?"
Učinila je jedan od svojih retkih izleta u humor. "Da li odista očekuješ da te
osnažim? Za šta se sada cenkaš, Skitale?"
Tako, dakle. Nisam više gospodar Skital. Udri je pljosnatim delom sečiva!
"Raštrkavaš svoje sestre, nadajući se da će neke od njih izbeći propast. Kakve
su ekonomske posledice tvoje histerične reakcije?"
Posledice! Oni uvek govore o posledicama.
"Želimo da dobijemo u vremenu, Skitale." Vrlo ozbiljno.
Ćutao je neko vreme, razmišljajući. Komeji su ih posmatrali. Nikada ne zaboravi
na to! Ekonomija, veštice. Koga i šta kupujemo i prodajemo? Udubljenje pored
otvora za hranu bilo je neobično mesto za cenkanje, pomislio je. Rđavo
upravljanje ekonomijom. Razgovori o upravljanju, sastanci posvećeni planiranju i
utvrđivanju strategije trebalo bi da se održavaju iza zatvorenih vrata, u
visokim prostorijama sa vidicima koji nisu skretali pažnju učesnika sa poslovnih
pitanja.
Nanizana sećanja njegovih mnogih života ne bi to prihvatila. Nužnost. Ljudska
bića završavaju svoje trgovačke poslove gde god to mogu - na palubama plovećih
brodova, u nakinđurenim ulicama prepunim užurbanih činovnika, u prostranim
dvoranama tradicionalne berze gde podaci promiču iznad glava tako da svi mogu da
ih vide.
Planiranje i strategija mogli su poticati iz tih visokih dvorana, ali dokaz za
to bio je nalik na običan podatak sa berze - jasan i vidljiv svima.
Stoga, neka komeji i dalje posmatraju.
"Kakve su tvoje namere u odnosu na mene, Vrhovna majko?"
"Da te održavam živog i snažnog."
Obazrivo, obazrivo.
"Ali bez oslobađanja."
"Skitale! Govoriš o ekonomiji, a onda hoćeš nešto slobodno?" "Moja snaga ti je
važna?""
"Veruj u to!"
"Nemam poverenja u tebe."
U tom trenutku u otvoru za hranu pojavio se njegov ručak: bela pržena riba u
finom sosu. Nanjušio je trave. Voda u visokoj čaši, blagi miris melanža. Zelena
salata. Jedan od boljih pokušaja. Osetio je kako mu curi pljuvačka.
"Uživaj u ručku, gospodaru Skitale. Nema u njemu ničega što bi ti naudilo. Nije
li to izraz poverenja?"
Pošto nije odgovorio, ona je dodala: "Kakve veze ima poverenje sa našim
cenkanjem?"
Kakvu igru sada igra?
"Pričaš mi šta nameravaš sa Uvaženim Naložnicama, ali mi ne govoriš šta
nameravaš sa mnom." Znao je da zvuči tužno. Neizbežno.
"Nameravam da uverim Uvažene Naložnice da su smrtne."
"Kao što činiš sa mnom!"
Da li je to u njenim očima zaiskrilo zadovoljstvo?
"Skitale." Kako joj je glas blag. "Ljudi koje učiniš svesnim toga doista te
slušaju." Prešla je pogledom preko njegovog poslužavnika. "Da li bi želeo nešto
posebno?"
Uprepodobio se što je bolje umeo. "Jedno malo stimulativno piće. Pomaže mi kada
moram da razmišljam."
"Svakako. Pobrinuću se da ti ga smesta pošalju." Skrenula je
pažnju sa udubljenja na glavnu prostoriju njegovih odaja. Promatrao je gde su
joj oči zastajale, krećući se od mesta do mesta, od predmeta do predmeta.
Sve je na svom mestu, veštice. Ja nisam životinja u svojoj pećini. Stvari moraju
biti pristupačne, tamo gde mogu da ih nađem. Da, to pored stolice su mastionice.
To znaš da upotrebljavam pera. Ali izbegavam alkohol. Jesi li primetila?
Onaj stimulativni napitak koji je Odrade naručila imao je ukus neke gorke trave
i bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da mu utvrdi poreklo. Kasmin. Genetički
modifikovan ojačavač krvi; iz gamuuske farmakologije.
Da li je nameravala da ga podseti na Gamu? Bile su tako đavolske, ove veštice!
Terala je šegu s njim pokrećući pitanja o ekonomiji. Osetio je tu žaoku
okrenuvši se na kraju hodnika da bi nastavio sa svojom vežbom, žustro se
vraćajući u svoje odaje. Kakav je to lepak držao staro carstvo na okupu? Mnoge
stvari, neke male i neke velike, ali uglavnom ekonomija. Često se mislilo da su
konvencije te povezujuće niti. A šta je sprečavalo da jedna drugu ne unište?
Velika konvencija. "Vi uništavate svakog, a mi ih ujedinjujemo da bismo uništile
vas."
Skital se zaustavi ispred svojih vrata, zakratko obuzet jednom mišlju.
Da li je to bilo to? Kako je ikakva kazna mogla biti dovoljna da se zaustave
pohlepni povindasi? Da li je to poticalo od lepka sazdanog od neopipljivog?
Osuđivati svoje plemiće! Šta ako su vaši plemići bili spremni na svaku
skarednost? Mogle ste bilo šta da učinite. To je ipak ponešto govorilo o
Uvaženim Naložnicama. Svakako jeste.
Žudeo je za sagra-prostorijom u kojoj bi potpuno razgolitio svoju dušu.
Jagist je iščezao! Jesam li ja poslednji mašeik?
U grudima je osećao prazninu. I disanje mu je predstavljalo napor. Možda bi
najbolje bilo da se upusti u otvorenije pregovore sa ovim šejtanskim ženama.
Ne! To me sam Šejtan iskušava!
Skital stupi u svoje odaje u pokajničkom raspoloženju.
Moram da ih nateram da plate. Da plate, i to skupo. Skupo, skupo, skupo. Svako
to skupo pratilo je po jedan korak u pravcu njegove stolice. Kada je seo, desna
ruka mu mahinalno poseže za perom. Ubrzo je osetio kako mu se svest ubrzava, a
misli nadiru u čudesnom ustrojstvu.
One ni ne slute koliko dobro poznajem ovaj iksijanski brod. Sve je ovde, u mojoj
glavi.
Proveo je narednih pola sata rešavajući na koji način da zabeleži ove trenutke
kada dođe vreme da svojim drugovima saopšti kako je trijumfovao nad povindasima.
Uz božju pomoć!
Biće to blistave reči, ispunjene dramatičnošću i napetošću njegovog iskušenja.
Istoriju su uvek pisali pobednici.
17.
Kažu da Vrhovna majka ništa ne može da ispusti iz vida - besmislen aforizam sve
dok ne shvatih njegovo drugo značenje. Ja sam sluga svih svojih Sestara. One
promatraju svoje sluge kritičkim očima. Ne mogu da trošim previše vremena niti
na opštosti niti na trivijalnosti. Vrhovna majka mora da ispoljava pronicljivost
u akcijama - inače osećaj nemira prodire do najudaljenijih uglova našeg reda.
Darvi Odrade
Nešto od onog što je Odrade nazivala 'svojim služinskim bićem' javilo se u njoj
dok je ovog jutra hodala dvoranama Centrale, pošto je odlučila da joj to bude
vežba, a ne ona danguba u vežbaonici. Nezadovoljna sluškinja! Nije joj se dopalo
ono što je videla.
Suviše smo se zaglibile u svoje teškoće postavši gotovo nesposobne da razlučimo
male probleme od velikih.
Šta se to zbilo sa njenom savešću?
Premda su neki to poricali, postojala je savest Bene Geserita. No, one su je
izokrenule i preinačile u jedan oblik koji je bilo teško prepoznati.
Osećala je gnušanje pri samoj pomisli da se bakće s tim. Odluke donete u ime
opstanka, Misionaria (njihovi beskrajni jezuitski dokazi) - sve se to razilazilo
sa nečim daleko značajnijim od ljudskog rasuđivanja. Tiranin je ovo znao. Biti
Ijudsko biće - u tome je ležao izlaz. Pre no što si mogao da budeš Ijudsko biće
morao si to osetiti u svojoj biti.
Nije bilo nikakvih kliničkih odgovora! Stvar se svodila na varljivu uprošćenost
čija se složena priroda pokazivala tek kada biste pokušavali da je primenite.
Kao što je sa mnom slučaj.
Gledali ste u dubinu svog bića i otkrivali ko ste i ono što verujete da ste.
Ništa drugo nije bilo od koristi.
Pa, šta sam ja?
"Ko je postavio to pitanje?" Beše to prodoran upad iz Drugih sećanja.
Odrade se glasno nasmeja, izazvavši začuđen pogled Praske, proktorke koja je
upravo tuda prolazila. Odrade mahnu Praski i reče: "Dobro je biti živ. Zapamti
to."
Na Praskinom licu zatitra bojažljiv osmeh, pre no što pođe dalje za svojim
poslom.
Ko, dakle, pita: šta sam ja?
Opasno pitanje. Njegovo postavljanje smeštalo ju je u jednu vaseljenu u kojoj
ništa nije bilo sasvim ljudsko. Ništa nije odgovaralo neodređenoj stvari za
kojom je tragala. Sve oko nje - klovnovi, divlje životinje i lutke - reagovalo
je na povlačenje skrivenih konaca. Osećala je konce koji su i nju trgnuli,
stavivši je u pokret.
Odrade produži niz hodnik prema cevi koja će je odvesti do njenih odaja.
Konci. Šta je dolazilo sa jajetom? Govorimo slatkorečivo o 'svesti i njenom
početku'. Šta sam bila pre no što me je pritisak življenja uobličio?
Nije bilo dovoljno tragati za nečim 'prirodnim'. Ne, dakle, 'plemeniti divljak'.
Zapamtila je puno takvih u svom životnom veku. Konci koji su njih povlačili bili
su jednoj Bene Geserit jasno vidljivi.
Osetila je poslodavca unutar sebe. Danas je bio jak. U pitanju je bila sila koju
ponekad nije slušala ili joj je izvrdavala. Poslodavac reče: "Ojačaj svoje
talente. Ne plutaj opušteno u matici. Plivaj! Upotrebi ga ili ga odbaci."
Sa tegobnim osećanjem koje je lebdelo na ivici panike, shvatila je da je jedva
zadržavala svoju ljudsku prirodu, da je bila na granici da je izgubi.
Suviše sam se upinjala da razmišljam kao Uvažena Naložnica! Manipulisala i
manevrisala sa svakim s kim sam mogla. A sve to u ime opstanka Bene Geserita!
Bel je govorila da nema granica preko kojih će Sestrinstvo odbiti da pređe zarad
očuvanja Bene Geserita. Bilo je ponešto istine u ovom hvalisanju, ali tako je to
bilo sa svakim hvalisanjem. Postojale su stvari koje jedna časna majka ne bi
učinila ni po cenu spasavanja Sestrinstva.
Ne bismo zaprečile Tiraninovu Zlatnu stazu.
Opstanak čovečanstva imao je preimućstvo nad opstankom Sestrinstva. Inače je naš
gral ljudske zrelosti bez značaja.
Ali, avaj, te silne opasnosti rukovođenja vrstama toliko željnim da im se nalaže
šta da čine. Kako su malo znale o tome šta su svojim zahtevima stvorile. Vođe
čine greške. A te greške, uvećane brojem ljudi koji ih slede bez pogovora,
neminovno su vodile do velikih katastrofa.
Ponašanje leminga.
Bilo je u redu to što su je njene sestre pažljivo posmatrale. Nužno je da sve
vlade, uključujući tu i samo Sestrinstvo, ostanu pod sumnjom tokom čitavog svog
vlastodržaštva. Ne veruj nikakvoj vladi! Čak ni mojoj!
Posmatraju me i u ovom trenutku. Malo šta izmiče mojom sestrama. Na vreme će
saznati za moj plan.
Bilo je neophodno neprestano mentalno pročišćavanje da bi se živelo sa svešću o
njenoj velikoj vlasti u Sestrinstvu. Nisam tražila ovu vlast. Ona mi je
nametnuta. Pri tom je pomislila: vlast privlači podmitljivce. Sumnjaj u svakog
ko joj teži. Znala je da su veliki izgledi da su takvi ljudi ili prijemčivi za
mito ili da su već izgubljeni.
Odrade načini mentalnu zabelešku naloživši sebi da napiše i dostavi jednu poruku
Arhivi (neka se Bel preznojava s tim!). "Vlast nad našim poslovima treba
poveravati isključivo onima koji nisu radi da je zadrže, a i to samo pod
uslovima koji povećavaju takvu nevoljnost."
Savršen opis Bene Geserita!
"Jesi li dobro, Dar?" Bio je to Belondin glas; stajala je kod ulaza u cev pokraj
Odrade. "Izgledaš... čudno."
"Upravo sam smislila da uradim nešto. Silaziš?"
Belonda je zurila u nju dok su razmenjivale mesta. Energetsko polje cevi zahvati
Odrade i ona nestade izvan domašaja ispitivačkih očiju.
Odrade uđe u radnu sobu i ugleda sto zatrpan stvarima koje je prema mišljenju
njenih pomoćnica samo ona mogla da razreši.
Politika, priseti se, sedajući za sto i pripremajući se za obavljanje svojih
dužnosti: Tam i Bel su je jasno čule pre neki dan, ali su imale tek maglovitu
predstavu o tome šta će se od njih zatražiti da podrže. Bile su zabrinute i iz
dana u dan sve smotrenije. Baš kakve i treba da budu.
Pade joj na um da u suštini svako pitanje sadrži elemente politike. Sa
raspaljivanjem emocija političke snage su sve više izbijale u prvi plan. To je
raskrinkavalo laž! One stare besmislice o 'razdvajanju crkve i države'. Ništa
nije bilo prijemčivije za emocionalnu uspaljenost od crkve.
Nije ni čudo što nemamo poverenja u emocije.
Ne u sve emocije, naravno. Samo u one koje niste mogli izbeći u trenucima
nužnosti: ljubavi, mržnje. Prepusti se maloj ljutnji, ponekad, ali je drži na
kratkom povocu. Takvo je bilo verovanje Sestrinstva. Potpuna besmislica!
Tiraninova Zlatna staza dovela je dotle da se njihove greške više nisu mogle
podnositi. Zlatna staza ostavila je Bene Geserit u trajno ustajaloj vodi. Niste
mogli dvoriti beskonačnost!
Belina učestala pitanja nisu dobijala nikakav odgovor. "Šta je zapravo želeo da
mi uradimo?" Na kakve postupke nas je naveo? (Kao što mi navodimo druge!)
Zašto tragati za značenjem tamo gde ga nema. Da li biste sledili stazu za koju
znate da nikud ne vodi?
Zlatna staza! Trag postavljen u uobrazilji. Beskonačnost je nigde! A konačna
svest je sputana. Na toj tački mentati su pronalazili promenjive projekcije,
proizvodeći uvek više pitanja nego odgovora. Bio je to prazan gral onih koji su,
noseva priljubljenih uz beskrajan krug tragali za 'jednim odgovorom za sve
stvari'.
Traganje za vlastitom vrstom boga.
Utvrdila je da teško može da ih osuđuje. Svest bi ustuknula spram beskonačnosti.
Praznina! Alhemičari svih vremena ličili su na klošare povijene nad svojim
zavežljajima, trućajući: "Tu negde mora da postoji nekakav red. Ako nastavim,
sigurno ću ga otkriti."
I sve vreme, jedini red bio je red koji su sami stvarali.
Ahhh, Tiranine, Ti, spadalo. Shvatio si to. Rekao si: 'Stvoriću za vas red koji
ćete slediti. Ovo je staza. Vidite li je? Ne! Ne gledajte tamo. To je put Cara
bez odeće (golotinja vidljiva samo deci i duševno obolelim). Usredsredite pažnju
samo tamo gde vam je ja usmeravam. Ovo je moja Zlatna staza. Nije li joj ime
lepo? Ono što je tamo jeste sve sada, i sve što će ikad biti."
Tiranine, bio si samo još jedan klovn. Usmerio si nas na put beskrajnog
obnavljanja ćelija iz one izgubljene i samotne lopte zemaljskog praha iz naše
zajedničke prošlosti.
Znao si da ljudska vaseljena nikada ne može biti više do li niz zajednica i da
će nas slabšan lepak povezivati kada se Raštrkamo. Uobičajena tradicija rođenja
toliko je daleko u našoj prošlosti da su predstave koje o njoj imaju potomci
uglavnom iskrivljene. Časne majke poseduju to prvobitno iskustvo, ali nisu u
stanju da ga nametnu nevoljnim ljudima. Shvataš li, Tiranine? Čule smo te:
"Pistite ih neka dođu, tražeći to! Tada i samo tada..."
I zbog toga si nas sačuvao, ti atreidsko kopile! Zbog toga moram sada da se dam
na posao.
Uprkos ugroženosti svog osećanja ljudskosti znala je da će morati da nastavi da
uvodi sebe u puteve Uvaženih Naložnica. Moram da razmišljam onako kako one
razmišljaju.
Problem progonitelja: grabljivica i plen su ga delili. Nije to baš ličilo na
traženje igle u plastu sena. Više je to bilo pitanje praćenja traga po terenu po
kome je bilo razbacano i poznato i nepoznato. Sposobnost obmanjivanja svojstvena
Bene Geseritu jamčila je da će Uvaženim Naložnicama poznato pričiniti barem isto
toliko teškoća koliko i nepoznato.
Šta su one nama učinile?
Međuplanetarne veze radile su u korist progonjenih. Milenijumima su bile sputane
ekonomskim problemima. Nije ih naročito mnogo ni bilo, izuzev između važnih
ličnosti i trgovaca. 'Važnih' se odnosilo na one na koje se uvek odnosilo:
bogate, moćne, bankare, službenike, kurire. Vojna lica. 'Važno' je označavalo
mnoge kategorije - pregovarače, zabavljače, medicinsko osoblje, kvalifikovane
tehničare, špijune i ostale stučnjake. To, zapravo, nije bilo mnogo drugačije od
vremena masona na staroj Zemlji. Razlika se uglavnom očitavala u brojevima,
kakvoći i prefinjenosti. Nekima su, kao što je to uvek bio slučaj, granice bile
prozirne.
Velika masa čovečanstva vezanog za planete govorila je o 'tišini svemira', što
je značilo da nisu mogli da podnesu troškove putovanja ili komunikacija u tom
prostoru. Većina ljudi znala je da su vesti koje su pristizale preko te barijere
obezbeđivane zbog posebnog interesa. Uvek je bilo tako.
Na nekoj planeti zemljište i nužnost izbegavanja nagoveštaja radijacije
diktirali su koji će komunikacioni sistemi biti upotrebljeni: cevi, kuriri,
svetlosne linije, nervni jahači i mnoge permutacije. Tajnost i konspirativnost
bili su važni, ne samo u vezama između planeta već i na njima.
Odrade je shvatala da bi Uvažene Naložnice mogle da prisluškuju takav sistem -
ukoliko bi pronašle tačku ulaza. Progoniteljke su morale da počnu sa
dešifrovanjem sistema, ali bi tada iskrsnulo pitanje: odakle potiče trag sa
Kapitola?
Ne-brodovi koji se nisu mogli slediti, iksijanske mašine i Esnafovi navigatori -
sve je to doprinosilo predstavi o bezdanom prostoru tišine između planeta koji
nije važio samo za privilegovanu manjinu. Progoniteljkama se nije smela dati
nikakva polazna tačka!
Iznenađenje se dogodilo neposredno pre pauze za ručak, kada je u radnu sobu
Vrhovne majke stupila jedna postarija časna majka sa kažnjeničke planete Bene
Geserita. Arhiva ju je identifikovala: Ime: Dortujla. Pre mnogo godina poslata
na tešku robiju zbog neoprostivog prekršaja. Sećanje je svedočilo da je posredi
bila neka vrsta ljubavnog slučaja. Odrade se nije raspitivala za pojedinosti.
Neke od njih su ionako bile prikazane. (Ponovo Belondini prsti!) Emocionalni
preokret u vreme Dortujlinog progonstva, primeti Odrade. Jalovi pokušaji
ljubavnice da spreči razdvajanje.
Odrade se prisećala ogovaranja koje je pratilo Dortujlinu sramotu. 'Džesikin
zločin!' Mnogi značajni podaci dopirali su preko tog ogovaranja. Gde je, do
đavola, Dortujla bila postavljena? Nije važno. Nije važno u ovom trenutku.
Važnije: Zbog čega je ovde? Zbog čega se odlučila na putovanje koje može
progoniteljke da dovede do nas?
Odrade postavi to pitanje Stregi, kada ova najavi Dortujlin dolazak. Stregi nije
znala. "Kaže da je ono što ima da saopšti samo za vaše uši, Vrhovna majko."
"Samo za moje uši?" Odrade se gotovo zakikota, imajući u vidu neprestano
prisluškivanje (nadziranje beše bolji izraz) svakog njenog čina. "Ta Dortujla
nije rekla zbog čega je ovde?"
"One koje su mi naložile da vas uznemirim, Vrhovna majko, rekle su da misle da
bi trebalo da je primite."
Odrade napući usne. Činjenica da se prognana časna majka probila ovako daleko
pobudila je njenu radoznalost. Neka uporna časna majka mogla je da pređe obične
prepreke, ali ove prepreke nisu bile obične. Razlog Dortujlinog dolaska bio je
već saopšten. Druge su je čule i prosledile ovamo. Bilo je očigledno da Dortujla
nije posegla za lukavstvom Bene Geserita da bi ubedila svoje sestre. To bi
izazvalo trenutan otpor. Nije bilo vremena za takve gluposti. Stoga se odlučila
za naredbodavni lanac. Njen čin je govorio o brižljivoj proceni, što je samo po
sebi već predstavljalo još jednu poruku u okviru poruke koju je donosila.
"Uvedi je."
Dortujla je tiho starila na svojoj zabitoj planeti. Godine su joj se otkrivale
ponajviše u plitkim borama oko usta. Kapuljača njene odore zaklanjala joj je
kosu, ali su oči koje su piljile ispod nje bile svetle i smotrene.
"Zbog čega si ovde?" Odradin ton je poručivao: "Teško tebi ako ne donosiš nešto
važno."
Dortujlina priča bila je dovoljno iskrena. Ona i još tri časne majke razgovarale
su sa skupinom futara iz Raštrkavanja. Pronašli su Dortujlino stanište i tražili
da pošalju poruku na Kapitol. Dortujla je, kako reče, filtrirala zahtev kroz
čulo istine, podsećajući Vrhovnu majku da čak i u zabitima može da se ispili
poneki talenat. Procenivši da je poruka istinita, a uz saglasnost svojih
sestara, Dortujla je hitro delovala vodeći računa i o predostrožnostima.
"Sve to zahvaljujući brzini našeg vlastitog ne-broda", kako se izrazila. Prema
njenim rečima brod je bio mali, krijumčarskog tipa. "Jedna osoba može da
upravlja njim."
Srž poruke bila je zaprepašćujuća. Futari su želeli da se združe sa časnim
majkama protiv Uvaženih Naložnica. Kakvim su snagama ovi futari raspolagali bilo
je teško prosuditi, rekla je Dortujla.
"Odbili su da mi to kažu kada sam ih zapitala."
Odrade je čula mnoge priče o futarima. Ubice Uvaženih Naložnica? Bilo je razloga
da se veruje u to, ali ponašanje futara izazivalo je zabunu, posebno imajući u
vidu izveštaje sa Gamua.
"Koliko ih je bilo u toj skupini?"
"Šesnaest futara i četiri dresera. Tako oni sebe nazivaju: dreseri. Još vele da
Uvažene Naložnice poseduju opasno oružje, koje mogu samo jednom da upotrebe."
"Pominješ samo futare. Ko su ti dreseri? I kakvo je to tajno oružje?"
"Uzdržala sam se da ih ne spomenem. Izgledaju kao ljudska bića, unutar opsega
promenjivih formi zapaženih u Raštrkavanju: tri muškarca i jedna žena. Što se
oružja tiče, nisu hteli ništa više da kažu."
"Izgledaju kao ljudska bića?"
"Upravo tako, Vrhovna majko. Isprva sam imala čudan utisak da su Liceigrači.
Nijedan od kriterijuma nije se, međutim, dao primeniti. Feromoni negativni,
gestovi, izrazi - sve negativno."
"Samo taj prvi utisak?"
"Ne mogu to da objasnim."
"A kakvi su futari?"
"Odgovaraju opisima. Ljudska bića po spoljašnjem izgledu, ali nabijena
svirepošću. Poreklom od porodice mačaka, rekla bih."
"To i drugi kažu."
"Govore, no to je nekakav uprošćeni galah. Reč praska. 'Kada jedem?' 'Ti krasna
gospa.' 'Hoću češeš glavu.' 'Sedi ovde?' Čini se da smesta reaguju na naredbe
dresera, ali ih se ne boje. Stekla sam utisak da između futara i dresera vlada
uzajamno poštovanje i dopadanje."
"Kako si, s obzirom na svest o opasnosti, došla na ideju da je ovo što si mi
upravo ispričala toliko važno da treba odmah da mi saopštiš?"
"To su ljudi iz Raštrkavanja. Njihova ponuda savezništva omogućila bi zalazak na
mesta odakle potiču Uvažene Naložnice." "Raspitala si se, dakako, o njima. Kao i
o uslovima u Raštrkavanju."
"Nije bilo nikakvog odgovora."
Jedna činjenica nije bila sporna. Niste se mogli rugati ovoj prognanoj sestri,
bez obzira koliko se oblaka nadvijalo nad njenom prošlošću. Nametala su se mnoga
pitanja. Odrade ih je postavljala pomno razmišljajući o odgovorima, posmatrajući
ta staračka usta nalik na uvenulu raspuklu voćku purpurne i tamnoružičaste boje.
Nešto u Dortujlinoj uslužnosti, a možda i duge godine pokajništva, donekle ju je
smekšalo, ali je tvrdo jezgro Bene Geserita ostalo netaknuto. Govorila je sa
prirodnom kolebljivošću. Kretnje su joj bile blage i gipke. Gledala je Odrade sa
umilnošću. (Postojao je greh koji su njene sestre osudile: cinizam Bene Geserita
vrebao je iz prikrajka.)
Dortujla je nesumnjivo probudila Odradino zanimanje. Obraćala joj se kao sestra
sestri, a u pozadini njenih reči počivala je snažna i staložena svest. Svest
očvrsla u nevolji i tokom godina provedenih u izgnanstvu. Sada je činila ono što
je mogla da bi okajala greh svoje mladosti. Nije bilo ni nagoveštaja da želi da
se prikaže kao oportunista, čak ni u tekućim poslovima. Njena pobuda bila je
ogoljena do srži. Neka se zna da je do krajnjih granica posedovala svest o
nužnostima. Uvažavala je odluke Vrhovne majke i njenu obazrivost u pogledu
opasnosti posete, ali je i dalje osećala 'da treba da čuje taj podatak'.
"Ubeđena sam da to nije klopka."
Dortujlino ponašanje bilo je besprekorno. Direktan pogled, oči i lice u stavu
ispravne pribranosti, ali bez ijednog pokušaja prikrivanja. Jedna sestra mogla
je kroz tu masku da pročita pravilan pristup. Dortujla je delala iz osećanja
vanredne hitnosti. Jednom je ispala budala, ali više to nije bila.
Kako se zvala njena kažnjenička planeta?
Projektor na radnom stolu smesta dade odgovor: Buzel.
Ovo ime takođe izazva Odradinu radoznalost. Buzel! Prsti joj zaigraše na dirkama
konzole, potvrdivši sećanja. Buzel: pretežno okean. Hladno. Veoma hladno.
Hridovita ostrva od kojih nijedno nije bilo veće od prostranog ne-broda. U
predstavama Bene Geserita Buzel je davno postao sinonim kazne. Pretnja:
"Obazrivo, devojko ili češ biti poslata na Buzel." Odrade se zatim priseti još
jednog ključnog podatka: sukamenja. Buzel je bio mesto gde su one naturalizovale
jednonožnu morsku životinju, čolistera, čija su morskom vodom nagrižena peraja
proizvodila veličanstvene tumore, a oni neke od najcenjenijih dragulja u čitavoj
vaseljeni.
Sukamenje.
Dortujla je nosila jedan od tih ukrasa tek jedva vidljiv iznad nabora svoje
ogrlice. Svetlost radne sobe mu je podarila elegantnu mešavinu dubokosjajne,
zeleno morske i slezove boje. Bio je krupniji od očne jabučice, blistajući kao
simbol bogatstva. Verovatno je da su pridavali mali značaj takvim ukrasima na
Buzelu. Skupljali su ih na plažama.
Sukamenje. To nije bilo bez značaja. Prema zamisli Bene Geserita, Dortujla je
često imala posla sa krijumčarima. (O tome je svedočila činjenica da je
posedovala taj ne-brod). Ova pretpostavka, međutim, zahtevala je obazrivost. Bez
obzira na razgovor u duhu sestra-sestri, njegovi učesnici su ipak bili Vrhovna
majka i časna majka sa kažnjeničke planete.
Krijumčarenje. Vrhunski zločin za Uvažene Naložnice i one koji nisu mogli da se
suoče sa činjenicom neprimenjivih zakona. Otkriće svemirskih prečica nije ništa
promenilo za krijumčare, sem što je olakšalo manje upade. Sićušni ne-brodovi!
Koliko mali ne-brod ste mogli da napravite? Pukotina u Odradinom znanju. Arhiva
je odmah popuni: "Prečnika od sto četrdeset metara."
Dovoljno malo, ako je tako. Sukamenje je predstavljalo tovar prirodne
privlačnosti. Svemirska prečica - kritična ekonomska prepreka: koliko je
dragocen teret u poređenju sa veličinom i masom? Mogli ste da provedete mnogo
svetlosnih godina, prevozeći kabastu robu. Sukamenje - pravi magnet za
krijumčare. Jednako je bilo zanimljivo i Uvaženim Naložnicama. Prosta ekonomija?
Uvek veliko tržište. Privlačno krijumčarima koliko i melanž, sada kada je Esnaf
toliko oskudevao u njemu. Esnaf je oduvek gomilao začin u razbacanim skladištima
i (nesumnjivo) mnogim skrivenim rezervoarima.
Oni misle da mogu da kupe imunitet od Uvaženih Naložnica! No to je pružalo nešto
što je, prema njenom osećanju, moglo da se pretvori u preimućstvo. U svom
divljem besu Uvažene Naložnice su uništile Dinu, jedini - znani prirodni izvor
melanža. I dalje ne razmišljajući o posledicama (čudno je to) likvidirale su
Tleilakse čiji su akslotl-tankovi natapali staro carstvo začinom.
Mi posedujemo bića koja su sposobna da ponovo stvore Dinu. Moguće je, takođe, da
imamo jedinog živog gospodara Tleilaksa. A zaključan u Skitalovoj svesti - način
da se akslotl-tankovi pretvore u melanžijski rog izobilja. Ako uspemo da to
iskamčimo od njega.
Dortujla je predstavljala neposredan problem. Ova žena je saopštila svoje ideje
u tako sažetom obliku da joj je to služilo na čast. Dreseri i njihovi futari,
kako reče, uznemireni su nečim što nisu bili spremni da obelodane. Dortujla je
postupila mudro što nije upotrebila sredstva ubeđivanja svojstvena Bene
Geseritu. Nije se moglo naslutiti kako bi ljudi iz Raštrkavanja reagovali. Šta
ih je to mučilo?
"Neka opasnost koja se ne zove Uvažene Naložnice", primetila je Dortujla. Nije
se usuđivala da to predstavi drugačije no kao mogućnost koju bi valjalo
razmotriti.
"Bitna stvar je u tome što su rekli da žele savez", reče Odrade.
"Zajednički uzrok za zajednički problem", kako su se oni izrazili. Uprkos čulu
istine, Dortujla je savetovala samo brižljivu proveru ponude.
Zašto su uopšte došli na Buzel? Zbog toga što su Uvažene Naložnice promašile
Buzel ili procenile da je beznačajan u njihovoj jarosnoj čistki?
"Nije verovatno", rekla je Dortujla.
Odrade se slagala. Dortujla je, bez obzira na zabačenost mesta sa koga je
dolazila, sada posedovala značajnu imovinu i, što je još važnije, bila je časna
majka sa ne-brodom koji ju je doveo do Vrhovne majke. Znala je položaj Kapitola.
Beskorisno za progoniteljke, dakako. One su bile svesne da bi se jedna časna
majka pre ubila no što bi odala tajnu.
Problemi su rađali probleme. Valjalo je u izvesnoj meri prvo pristupiti
sestrinskom deljenju. Dortujla je bila sigurna da je ispravno protumačila pobude
Vrhovne majke. Odrade stoga premesti težište razgovora na lične stvari.
Časne majke na osamljenim mestima bile su sklone onom što su sestre nazivale
'drugim zanimanjima'. U jedno ranije doba to su zvali hobijima, ali pažnja koja
se posvećivala zanimanjima često je dostizala krajnje granice. Odrade je
smatrala većinu zanimanja dosadnim, ali joj se učinilo značajnim što Dortujla
svoje naziva hobijem. Skupljala je novčiće, zar ne?
"Koju vrstu?"
"Imam dva stara grčka u srebru i savršen zlatni obol."
"Pravi?"
"Pravi su." To je značilo da je izvršila pretragu u Drugim sećanjima da bi
utvrdila njihovu autentičnost. Očaravajuće. Vežbala je svoje sposobnosti,
jačajući ih čak i u svom hobiju. Unutrašnja istorija i spoljašnjost su se
podudarili.
"Sve je to veoma zanimljivo, Vrhovna majko", reče Dortujla na kraju. "Cenim vaše
uveravanje da smo još sestre i nalazim da je vaše zanimanje za drevne umetničke
slike hobi sličan mom. Ali obe znamo zbog čega sam rizikovala da dođem ovamo."
"Krijumčari."
"Naravno. Uvažene Naložnice nisu mogle da previde moje prisustvo na Buzelu.
Krijumčari će uvek prodati podatak onom ko nudi visoku cenu. Moramo
pretpostaviti da su izvukle korist iz značajnog saznanja o Buzelu, imajući u
vidu sukamenje i tamo nastanjenu časnu majku sa čuvarima. Ne smemo, takođe,
zaboraviti da su me dreseri pronašli."
Prokletstvo! pomisli Odrade. Dortujla je tip savetnice kakvu bih želela da imam
pored sebe. Pitam se koliko još takvog zakopanog blaga leži tamo, skrivenog zbog
opakih pobuda? Zašto tako često gubimo najtalentovanije među nama? To je
prastara slabost koju Sestrinstvo nije iskorenilo.
"Mislim da smo naučile nešto važno o Uvaženim Naložnicama," reče Dortujla.
Nije bilo potrebno da joj klimne u znak saglasnosti. To je i bila srž razloga
koji je Dortujlu doveo na Kapitol. Divlje progoniteljke nagrnule su u staro
carstvo ubijajući i spaljujući svuda gde bi posumnjale na prisustvo utvrđenja
Bene Geserita. Ali progoniteljke nisu dirnule Buzel, premda im je njegov položaj
morao biti poznat.
"Zašto?" upita Odrade, oglašavajući ono što joj je bilo na umu.
"Nikada ne valja naneti štetu vlastitom gnezdu", odgovori Dortujla.
"Misliš da su već na Buzelu?"
"Još ne."
"Ali veruješ da je Buzel mesto koje žele?"
"Prva projekcija."
Odrade je naprosto zurila u nju. Tako znači, Dortujla je imala još jedan hobi!
Prekopavala je Druga sećanja, oživljavajući i usavršavajući tamo uskladištene
talente. Ko bi je mogao okriviti zbog toga? Izvesno je da je vreme na Buzelu
sporo proticalo.
"Mentatska sumacija", primeti Odrade sa prizvukom optužbe u glasu.
"Da, Vrhovna majko". Vrlo krotko. Važilo je pravilo da je časnim majkama
dozvoljeno da na taj način kopaju po Drugim sećanjima; ali samo uz dozvolu
Kapitola, a i tada jedino pod rukovodstvom i uz podršku sestara-drugarica.
Dortujla je, dakle, ostala buntovnica. Sledila je sopstvene želje, onako kako je
to činila sa zabranjenim ljubavnikom. Dobro! Bene Geseritu su bili potrebni i
takvi buntovnici.
"Žele da Buzel ostane neoštećen", nastavi Dortujla.
"Vodeni svet?"
"Predstavljaće pogodno mesto za sluge-amfibije. Ne futare i dresere. Proučila
sam ih pažljivo."
Očigledno da su Uvažene Naložnice imale plan da možda na Buzel ubace sluge-
amfibije koji bi žnjeli sukamenje. Znanje koje je proizvelo futare moglo je da
stvori i mnoge druge oblike svesnog života.
"Robovi, opasna neravnoteža", primeti Odrade.
Dortujla u tom trenutku ispolji prvu snažnu emociju, duboku odbojnost koja joj
razvuče usta u stisnutu crtu.
Bio je to obrazac koji je Sestrinstvo odavno poznavalo: neminovan nedostatak
robovanja i kmetstva. Stvarali ste rezervoar mržnje. Nepomirljive neprijatelje.
Ako već nije bilo nade da istrebite sve svoje neprijatelje, bolje je bilo da se
i ne upuštate u to. Suspregnite svoje pokušaje pouzdanom svesnošću da će
ugnjetavanje učiniti vaše neprijatelje snažnim. Ugnjetavani će dočekati svoj
dan, a na takav dan neka je ugnjetaču bog na pomoći. Bio je to uvek mač sa dve
oštrice. Ugnjetavani su uvek učili od ugnjetača i ugledali se na njih. Kada bi
se sto okrenuo, postavljala se pozornica za još jedan krug osvete i nasilja -
samo u izmenjenim ulogama. I tako uz stalne izmene ad nauseam.
"Zar nikad neće sazreti?" upita Odrade.
Dortujla je imala odgovor, ali smesta iznese jedan predlog. "Moram da se vratim
na Buzel."
Odrade se zamisli nad ovim predlogom. Izgnana časna majka je još jedanput bila
ispred Vrhovne majke. Ma koliko neprijatna ta odluka bila, obe su znale da im je
to najbolji potez. Futari i dreseri će se vratiti. Što je još važnije, s obzirom
na to da su Uvažene Naložnice želele tu planetu, veliki su bili izgledi da su
posetioci iz Raštrkavanja bili primećeni. Uvažene Naložnice će morati da povuku
neki potez a taj potez je mogao puno da otkrije o njima.
"One, svakako, misle da je Buzel klopka", primeti Odrade.
"Mogu da obznanim da su me moje sestre prognale", saglasi se Dortujla. "To se da
proveriti."
"Da upotrebiš sebe kao mamac?"
"Vrhovna majko - a šta ako one dođu u iskušenje da pregovaraju?"
"Sa nama?" Kakva zasenjujuća ideja!
"Znam da nam njihova istorija ne daje za pravo da verujemo da su razborite
pregovaračice, pa ipak... "
"Sjajno! Hajde da to učinimo još zamamnijim. Recimo da sam ubeđena da moram da
im dođem na noge sa predlogom o potčinjavanju Bene Geserita."
"Vrhovna majko!"
"Nemam nameru da se predam. Ali koji bi bolji način bio da ih navedemo da
govore?"
"Buzel nije pogodno mesto za susret. Naša sredstva tamo su vrlo ograničena."
"Njihove snage koncentrisane su na Raskršću. Ako predlože Raskršće kao mesto
susreta, da li možeš da udesiš da izgleda kao da si na to nagovorena?"
"To bi zahtevalo brižljivo planiranje, Vrhovna majko."
"Oh, veoma brižljivo." Odradini prsti zaigraše po dirkama konzole. "Da,
večeras," odgovori ona na ispisano pitanje, a onda se obrati Dortujli preko
pretrpanog radnog stola: "Želim da se pre no što se vratiš susretneš sa mojim
Savetom i ostalima. Izdaćemo ti podrobna uputstva, ali ti dajem reč da ćeš imati
odrešene ruke u izvršavanju zadatka. Važno je da ih navedeš na sastanak na
Raskršću... i nadam se da znaš koliko mi je mrsko što te koristimo kao mamac."
Budući da je Dortujla duboko utonula u misli i nije odgovarala, Odrade zaključi:
"Možda će one prenebregnuti našu uvertiru i zbrisati te. Pa ipak, ti si najbolji
mamac koji imamo."
Dortujla pokaza da još ima smisla za humor. "Ne dopada mi se naročito pomisao da
ću se baš ja koprcati na udici, Vrhovna majko. Molim vas da čvrsto prigrabite
pecaljku." Ustala je i spustila brižan pogled na posao koji je čekao na
Odradinom stolu, rekavši: "Ima toliko toga što morate da uradite, a bojim se da
sam vas dobrano zadržala baš u vreme ručka."
"Obedovaćemo ovde zajedno, sestro. U ovom času, ti si mi važnija od svega
drugog."
18.
Sve države su apstrakcije.
Octun Politicus
Arhiva Bene Geserita

Lusila je upozorila sebe da ne sme da dozvoli da joj se u odnosu na ovu

kiselkasto-zelenu prostoriju i učestalo prisustvo Velike uvažene naložnice
razvije osećaj prisnosti. Ovo je bilo Raskršće, utvrđenje onih koje su težile
istrebljenju Bene Geserita. Ovo je bio neprijatelj. Dan sedamnaesti.
Nepogrešivi mentalni časovnik koji se pokrenuo za vreme začinske agonije kazivao
joj je da se prilagodila planetinom dvadesetčetvoročasovnom ritmu. Buđenje u
zoru. Nije se moglo reći kada će je nahraniti. Uvažena Naložnica ju je
ograničila na jedan obrok dnevno.
I uvek je tu bio onaj futar u svom kavezu. Opomena: Oboje ste u kavezima. Tako
mi držimo opasne životinje. Povremeno ih puštamo da protegnu noge i pruže nam
zadovoljstvo, ali posle toga ponovo u kavez.
Minimalne količine melanža u hrani. Nisu bile škrte u tome. Uz svo njihovo
bogatstvo to im i nije bilo teško. Mali prikaz onog 'što bi moglo da bude tvoje
ako budeš razborita'.
Kada će danas doći?
Dolasci Velike uvažene naložnice nisu uvek padali u isto vreme. Pojavljivala se
u različite sate da bi zbunila zatočenike? Verovatno. Izvesno da je imala i
brojne obaveze kao zapovednica. Uklapala je druženje sa opasnim mezimcem u svoje
redovno radno vreme kad god i gde god je mogla.
Možda sam ja i opasna, Kraljice paukova, ali znaj da nisam tvoje mezimče.
Lusila je osećala prisustvo osmatračkih instrumenata, stvari koje su činile više
od prostog podsticanja očiju. Ova su gledala u telo, verovatno tragajući za
skrivenim oružjem, i funkcionisanjem organa. Da li je posedovala kakve neobične
usađene predmete? Šta je sa organima hirurški pridodatim njenom telu?
Ništa od toga, madam paukova. Mi se oslanjamo na stvari stečene rođenjem.
Lusila je bila svesna svoje najveće neposredne opasnosti - da će se osećati
neprikladno u ovakvim okolnostima. Njeni tamničari doveli su je u užasno
nepovoljan položaj, ali nisu uništili njene benegeseritske sposobnosti. Mogla je
da se baci u naručje smrti pre no što je šira u njenom telu ne iscrpe do ruba
izdaje. Još je imala svoju svest... i hordu iz Lampadasa.
Futarova ploča se otvori i on skliznu unutra u svom kavezu. To znači da je
kraljica paukova pristizala. Šireći dah pretnje ispred sebe, kao i obično. Rano
danas. Ranije no ikad.
"Dobro jutro, futare." Lusila mu se obrati prijatnim, milozvučnim glasom.
Futar je pogleda, ali ništa ne odvrati.
"Mora da ti je mrsko u tom kavezu", nastavi Lusila.
"Ne voli kavez."
Već je zaključila da ova stvorenja poseduju izvestan stepen jezičke
jednostavnosti, ali razmere toga su joj još izmicale.
"Pretpostavljam da te, takođe, drži u stalnoj gladi. Da li bi voleo da me
pojedeš?"
"Pojesti." Nedvosmisleno iskazivanje želje.
"Volela bih da sam tvoj dreser."
"Ti dreser?"
"Da li bi me slušao kad bih bila to?"
Teška stolica kraljice paukova uzdiže se sa svog skrovitog mesta ispod poda. Od
nje još nije bilo ni traga, ali se moralo pretpostaviti da je slušala ovaj
razgovor.
Futar je zurio u Lusilu sa osobitom napetošću.
"Da li te dreseri drže u kavezu gladnog?"
"Dreser?" Jasne izmene pitanja.
"Želim da ubiješ Veliku uvaženu naložnicu." To za njih neće biti iznenađenje.
"Ubiti Gospu!?"
"I da je pojedeš."
"Gospa otrov." Utučeno.
Ooooh. Nije li to zanimljivo parčence podatka!
"Nije ona otrovna. Njeno meso je isto kao i moje."
Futar joj se primače onoliko koliko mu je to kavez dozvoljavao. Levom rukom
zavrnuo je donju usnu. Tamo se ukaza jarko crvenilo ožiljka, posledica
opekotine.
"Vidiš otrov", reče on spuštajući ruku.
Pitam se kako je to izvela? Nije odavala nikakav miris otrova. Ljudsko telo plus
droga na bazi adrenalina koja je izazivala narandžaste oči u stanju srdžbe... i
ostale reakcije koje im je Murbela otkrila. Osećaj apsolutne superiornosti.
Koliko je daleko futarovo shvatanje dopiralo? "Je li taj otrov bio gorak?"
Futar napravi grimasu i otpljunu.
Gestovi su mu brži i rečitiji od reči.
"Mrziš li Gospu?"
On iskezi očnjake.
"Da li je se plašiš?"
Osmeh.
"Zašto je onda ne ubiješ?"
"Ti ne dreser."
Traži nalog za ubistvo od dresera!
Velika uvažena naložnica uđe i sede u svoju stolicu. Lusila podesi glas do
milozvučnog pevušenja: "Dobro jutro, Gospo."
"Nisam ti dala dozvolu da me tako zoveš." Tihim glasom i sa nagoveštajima
narandžastih mrlja u očima.
"Futar i ja smo vodili razgovor."
"Znam." Još narandžaste boje u očima. "I ako si ga pokvarila tako da me više..."
"Ali, Gospo."
"Ne zovi me tako!" Skočila je iz stolice; oči još više buknuše narandžastim
sjajem.
"Bolje sedi", slegnu ramenima Lusila. "Ovo nije način da sprovodiš istragu.
Sarkazam, opasno oružje. "Juče si rekla da želiš da nastaviš našu raspravu o
politici."
"Kako znaš koje je vreme?" Vratila se u stolicu ali su joj oči i dalje plamsale.
"Sve pripadnice Bene Geserita poseduju tu sposobnost. Možemo da osetimo ritmove
bilo koje planete, posle samo kraćeg vremena provedenog na njoj."
"Čudna nadarenost."
"Svako to može. Stvar usavršavanja osetljivosti."
"Mogu li i ja to da naučim?" Narandžasti sjaj je bledio.
"Rekla sam svako. Ti si još ljudsko biće, zar ne?" Pitanje na koje još nije u
potpunosti odgovoreno."
"Zbog čega si rekla da vi veštice nemate vladu?"
Želi da promeni predmet razgovora. Brinu je naše sposobnosti. "Nisam to rekla.
Nemamo uobičajenu vladu."
"Čak ni dnštveni zakonik?"
"Ne postoji ništa slično društvenom zakoniku koji bi odgovorio svim potrebama.
Ono što je u jednom društvu zločin može biti moralni zahtev u nekom drugom
društvu."
"Ljudi uvek imaju vlade." Narandžasta boja je potpuno iščilela. Zbog čega je to
toliko zanima?
"Ljudi imaju politiku. Rekla sam ti to juče. Politika: umetnost da izgledaš
iskren i potpuno otvoren, skrivajući u isti mah što je više moguće."
"Vi veštice, dakle, skrivate."
"Nisam to rekla. Kada izgovorimo reč 'politika', za naše sestre to je
upozorenje."
"Ne verujem ti. Ljudska bića uvek stvaraju neki oblik..."
"Sporazuma?"
"Jednako dobra reč kao i bilo koja druga!" To je ljuti.
Pošto je Lusila neko vreme ćutala Velika uvažena naložnica se naže napred. "Ti
skrivaš!"
"Nije li moje pravo da skrivam od tebe stvari koje bi mogle da vam pomognu da
nas porazite?" Kakvo slasno parče mamca!
"Tako sam i mislila!" Uvalila se u stolicu sa izrazom zadovoljstva.
"Zašto, međutim, ne otkriti? Misliš da su niše autoriteta uvek spremne da budu
popunjene i ne shvataš šta to kazuje o mom Sestrinstvu."
"Oh, molim te, reci mi." Nezgrapna je u svom sarkazmu.
"Ti veruješ da se sve prilagođava instinktima, idući u prošlost do plemenskih
dana, pa još i dalje. Poglavari i starešine. Majke misterije i saveti. A pre
toga, snažni muškarc (ili žena) koji se brinuo da svi budu nahranjeni i čuvani
pokraj vatre na ulazu u pećinu."
"To ima smisla."
Ima li, doista?
"Oh, slažem se. Evolucija oblika je sasvim jasno izložena."
"Evolucija, veštice! Jedna stvar se gomilala na drugu."
Evolucija. Vidiš kako se hvata za ključne reči?
"To je sila koja se može podvrgnuti kontroli okrećući se u naopakom smeru."
Kontrola! Vidi kakvo si zanimanje izazvala. Ona voli tu reč.
"Vi, dakle, donosite zakone kao i svi drugi!"
"Pravila, možda, no nije li sve privremeno?"
Duboko zainteresovana. "Naravno."
"Tvojim društvom upravljaju birokrati koji su svesni da ne mogu da unesu ni
delić mašte u ono što rade."
"To je važno?" Stvarno je zbunjena. Vidi samo taj mrk pogled.
"Samo za tebe, Uvažena Naložnice."
"Velika uvažena naložnice!" Nije li to dirljivo!
"Zašto mi ne dozvoljavaš da te zovem Gospom?"
"Nismo intimne prijateljice."
"Je li ti futar intiman prijatelj?"
"Prestani da menjaš predmet razgovora!?"
"Hoću zube čistiš," upade futar.
"Ti umukni!" Stvarno je planula.
Futar se spusti na svoja bedra, ali nije delovao zaplašeno. Velika uvažena
naložnica ponovo skrenu svoj narandžasti pogled prema Lusili.
"Šta reče ono o birokratima?"
"Oni nemaju prostora za manevrisanje jer upravo na taj način njihovi
pretpostavljeni debljaju. Ako ne uviđaš razliku između pravila i zakona, onda i
jedno i drugo ima snagu zakona."
"Ne vidim nikakvu razliku." Nije svesna šta otkriva.
"Zakoni saopštavaju mit podsticajne promene. Svetla nova budućnost će doći zbog
ovog ili onog zakona. Zakoni podstiču budućnost. Veruje se da pravila podstiču
prošlost."
'Veruje se?' Ni ova reč joj se ne dopada.
"U svakom slučaju, svaka radnja je iluzorna. Jednako kao i imenovanja komiteta
sa ciljem da prouči neki problem. Što je više ljudi u komitetu, sa više
predrasuda se prilazi problemu."
Obazrivo! Ona doista razmišlja o tome, primenjujući sve na sebe. Lusila podesi
glas do najrazboritijeg tona. "Živite u preuveličanoj prošlosti i pokušavate da
razumete ponešto od neprepoznatljive budućnosti."
"Mi ne verujemo u predviđanje." Da, i te kako veruje! Konačno. Zbog toga nas i
ostavlja u životu.
"Gospo, molim te. Uvek ostaje nešto neuravnoteženo kada ograničavaš sebe na uzak
krug zakona."
Budi oprezna! Nije se nakostrešila kada si je nazvala Gospom. Stolica Velike
uvažene naložnice škripnu kada se ova promeškolji. "Ali zakoni su neophodni!"
"Neophodni? To je opasno."
"Kako to?"
Pipavo. Oseća se ugroženom.
"Neophodna pravila i zakoni sprečavaju te da se prilagođavaš. Na kraju se,
neminovno, sve sruši. To je kao kad bankari misle da kupuju budućnost. Važno mi
je da imam moć za svog života. Do đa vola sa potomstvom!"
"A šta to potomstvo čini za mene?"
Ma nemoj mi reći! Vidi ti nju. Njen stav proističe iz zajedničke duševne
poremećenosti. Daj joj još malo toga da okusi.
"Uvažene Naložnice počele su svoju delatnost kao teroristkinje. Najpre su bile
birokratija, a onda su se opredelile za teror kao svoje oružje."
"Kada ti je u rukama - iskoristi ga. Mi smo bile buntovnice. Teroristkinje? To
je odviše haotično."
Voli tu reč 'haos'. Njome određuje sve što je spolja. Nije čak ni pitala odakle
znam za njeno poreklo. Prihvata naše tajanstvene sposobnosti.
"Nije li to čudno, Gospo..." 'Ne buni se, nastavi' "... kako buntovnici prebrzo
zapadnu u stare obrasce kad pobede? To nije toliko zamka na putu svih vladavina
koliko obmana koja čeka svakog ko osvaja vlast."
"Hah! A ja pomislih da ćeš mi reći nešto novo. Znamo tu priču: "vlast podmićuje.
Apsolutna vlast apsolutno podmićuje."
"Pogrešno, Gospo. Posredi je nešto tananije, ali zato daleko opasnije. Vlast
privlači podmitljivce."
"Usuđuješ se da me optužiš da sam podmitljiva?"
Pogledaj te oči!
"Ja? Da optužim - tebe? Jedina osoba koja to može da učini si ti sama. Ja ti
naprosto iznosim mišljenje Bene Geserita."
"I ništa mi ne kazuješ!"
"Pa, ipak verujemo da iznad bilo kog zakona postoji moralnost koja mora da
postavlja telo-branitelja za svaki pokušaj primene nepromenjivih pravila."
Upotrebila si obe reči u jednoj rečenici a ona nije primetila.
"Moć uvek deluje, veštice. To je zakon."
"A vlade koje se dovoljno dugo održavaju pod tim uverenjem uvek postanu zatrpane
podmitljivošću."
"Moralnost!"
Nije naročito vična sarkazmu, posebno kad se brani.
"Doista pokušavam da ti pomognem, Gospo. Zakoni su opasni za sve - podjednako i
za nevine i za grešnike. Bez obzira da li za sebe veruješ da si moćan ili
bespomoćan. Oni ni u sebi ni po sebi nemaju ljudskog razumevanja."
"Takva stvar kao što je ljudsko razumevanje ne postoji."
Naše pitanje je dobilo odgovor. Nisu Ijudska bića. Obrati se njenoj nesvesnoj
strani. Širom je otvorena!
"Zakoni se uvek moraju tumačiti. Zakonodavci i zakonobranitelji ne ostavljaju
nikakav prostor za saosećanje. Nikakav prostor za kretanje. Zakon je zakon!"
"I jeste!" Krajnje odbrambeno.
"To je opasna ideja, posebno za nevine. Ljudi to nagonski znaju i odbacuju takve
zakone. Čine se, često nesvesno, male stvari da bi se onemogućio 'zakon' i oni
koji delaju u duhu te besmislice."
"Kako se usuđuješ da to nazivaš besmislicom?"
Podigla se do pola iz stolice, da bi zatim ponovo utonula u nju.
"Oh, da. A zakon oličen u svima onima čiji probitak počiva na njemu postaje
odbojna, nepoželjna reč baš kao i ova moja."
"Upravo tako veštice! No nije ti rekla da umukneš.
"Još zakona, kažeš. Potrebno je još zakona! Stoga uvodiš nove instrumente ne-
saosećanja i, uzgred, nova radna mesta za zapošljavanje onih koji žive na račun
sistema."
"Tako je uvek bilo i uvek će biti."
"Ponovo pogrešno. To je zatvoren krug. Kotrlja se kotrlja, sve dok ne udari na
pogrešnu ličnost ili pogrešnu skupinu. Onda nastaje anarhija. Haos." Vidi je
kako skače? "Buntovnici, teroristi, umnožavaju ispade jarosnog nasilja. Džihad!
A sve zbog toga što si stvorila nešto neljudsko."
Ruka na bradi. Pripazi na to!
"Kako smo odlutale toliko daleko od politike, veštice! Je li to bila tvoja
namera?"
"Nismo se pomerile ni za delić milimetra."
"Pretpostavljam da si naumila da mi kažeš kako vi veštice sprovodite jedan oblik
demokratije."
"Sa brižljivošću koju ne možeš ni da zamisliš."
"Proveri me." Misli da ćeš joj reći neku tajnu. Reci joj jednu.
"Demokratija ume da zastrani kada pustiš da pred biračima paradiraju žrtveni
jarci. Dajte bogate, gramzive, kriminalne, glupe vođe, i tako ad nauseam."
"Verujete u isto što i mi." Pobogu. Kako samo očajnički želi da ličimo na nju.
"Rekla si da ste bile birokratkinje koje su se pobunile. Poznata ti je ta
slabost. Glomazna vrhuška birokratije koja je biračima nedostupna uvek se širi
do granica energije sistema. Krade je od ostarelih, umirovljenih, od svakog.
Posebno od onih koje smo nekad zvali srednjom klasom, jer je upravo to sloj iz
koga potiče najveći deo energije."
"Razmišljate o sebi kao o srednjoj klasi?"
"Ne razmišljamo o sebi ni na koji utvrđen način. Druga sećanja nas upoznaju sa
manama birokratije. Pretpostavljam da posedujete neki oblik građanske službe za
niže slojeve."
"Umemo da se staramo o sebi." Ovo je bio gadan odjek.
"Onda znate kako izbori bivaju obezvređeni. Glavni simptom: ljudi neće da
glasaju. Instinkt im kazuje da je to beskorisno." "Demokratija je glupost!"
"Slažemo se. To je demagoško klanjanje - bolest koja ugrožava izborni sistem. Pa
ipak, demagoge je lako prepoznati. Oni puno gestikuliraju i govore u ritmovima
propovedi, koristeći reči koje odzvanjaju religioznom strašću i bogobojažljivom
iskrenošću."
Ona se kikoće!
"Da bi se postigla iskrenost iza koje ništa ne stoji potrebno je mnogo vežbanja,
Gospo. Uvežbanost se uvek da otkriti.
"Uz pomoć Istinozboraca?"
Vidi samo kako se nagnula unapred. Ponovo je imamo.
"Uz pomoć svakog ko prepoznaje znake: ponavljanje, veliki napori da vežeš pažnju
za reči. Ne smeš da obraćaš pažnju na reči. Posmatraj šta određena osoba čini.
Na taj im način uspešno dokonavaš pobude."
"Onda vi nemate demokratiju." Reci mi još neku tajnu Bene Geserita.
"Ali mi je imamo..."
"Mislila sam da si rekla..."
"Budno motrimo na nju, pazeći na stvari koje sam upravo opisala. Opasnosti su
velike ali su takve i nagrade."
"Znaš li šta si mi rekla? Da ste gomila budala!"
"Gospa dobra!" upade futar.
"Umukni ili ću te poslati natrag u čopor!"
"Ti ne dobra, Gospa."
"Vidiš li šta si učinila, veštice? Uništila si ga!"
"Pretpostavljam da uvek ima drugih."
Ohhh. Vidi taj osmeh.
Lusila proizvede isti osmeh, podesivši ritam svog disanja prema Naložničinom.
Vidiš kako smo slične? Naravno da sam pokušala da ti naškodim. Zar ti ne bi
učinila isto da si na mom mestu?
"Vi, dakle, znate kako da demokratiju navedete da čini ono što želite." Zlurad
izraz lica.
"Tehnika je prilično tanana, ali u biti laka. Stvoriš sistem u kome je većina
ljudi neodređeno ili duboko nezadovoljna."
Na taj način ona gleda na te stvari. Pogledaj kako klimanjem propraća tvoje
reči.
Lusila se držala ritma klimanja glave Velike uvažene naložnice. "To izaziva
rasprostranjena osećanja osvetoljubivog besa. Ostaje ti jedino da pribaviš mete
za takav bes."
"Taktika zaluđivanja."
"Sklonija sam da o tome razmišljam kao o odvraćanju pažnje. Ne daj im vremena da
postavljaju pitanja. Pohrani svoje greške u dodatnim zakonima. Ti si saobraćajac
iluzija. Taktika borbe sa bikovima u areni."
"Oh, da! To je dobro!" Gotovo je razdragana. Daj joj još malo od te borbe sa
bikovima.
"Maši lepim plaštom. Oni će se zaletati na njega i biće zbunjeni kada otkriju da
iza te stvari ne stoji matador. Na taj način se birači zatupljuju, upravo onako
kako se omamljuje i bik. Naredni put veoma mali broj ljudi inteligentno koristi
svoje glasove."
"A zato mi to i činimo!"
Mi to činimo! Da li ona uopšte čuje sebe?
"Onda ti navališ sa optužbama protiv apatičnih birača. Učiniš da se osećaju
krivim. Održavaš ih u hroničnom stanju tuposti. Hraniš ih, zabavljaš ih. Samo
nikada ne preteruješ u tome!"
"Oh, ne! Nikada ne preterujemo u tome."
"Daš im do znanja da ih čeka glad ukoliko ne budu na liniji. Približiš im sliku
učmalosti i dosade u kojoj žive okovani galijoti. Hvala ti, Vrhovna majko. To je
prikladna slika.
"Zar ne dozvoljavaš da bik pokatkad zakači matadora?"
"Naravno. Tras! Ode jedan! Potom sačekaš da se smeh stiša."
"Znala sam da niste dozvolile demokratiju!"
"Zbog čega nećeš da mi poveruješ?" Izazivaš sudbinu!
"Zato što biste u tom slučaju morale da dozvolite glasanje, porote, sudije,
i..."
"Mi ih nazivamo proktorkama. To ti je jedna vrsta porote celokupnosti."
Sada si je zbunila.
"A nemate nikakvih zakona... pravila, nazovi ih kako hoćeš?"
"Zar ti nisam rekla da ih različito određujemo? Pravila - prošlost. Zakon -
budućnost."
"Da li na neki način ipak postavljate granice tim... tim proktorkama?"
"One mogu da donose odluke kakve god žele, onako kako bi porota trebalo da radi.
Do đavola sa zakonima!"
"To je veoma uznemirujuća ideja." Ona je doista uznemirena. Pogledaj taj tup
izraz njenih očiju.
"Prvo pravilo naše demokratije: nema zakona koji bi sputavao - porote. Takvi
zakoni su glupi. Zaprepašćujuće je koliko ljudska bića mogu da budu glupa kada
deluju u malim samodovoljnim skupinama."
"Nazivaš me glupom, jel' tako!"
Pripazi se narandžaste boje.
"Izgleda da postoji jedan prirodan zakon koji veli da je samodovoljnim skupinama
gotovo nemoguće da delaju prosvećeno."
"Prosvećeno! Znala sam!"
Ovo joj je opasan osmeh. Budi oprezna.
"To znači ploviti maticom životnih sila, podešavajući svoje akcije tako da život
može da ih produži."
"Sa najvećom količinom sreće za najveći broj ljudi, dakako."
Brzo. Bile smo prepametne. Promeni predmet razgovora.
"To je činilac koji je preostao od Tiraninove Zlatne staze. On nije razmišljao o
sreći, već samo o opstanku čovečanstva."
Rekle smo ti da promeniš predmet razgovora! Pogledaj je! Zapenušala je od besa!
Velika uvažena naložnica je spustila šaku sa brade. "A ja sam još pomišljala da
te pozovem da pristupiš našem redu, da te učinim jednom od nas. Da te
oslobodim."
Skreni joj pažnju s toga! Brzo!
"Ne govori," zapovedi Velika uvažena naložnica. "Da nisi usta otvorila."
E, sada je gotovo!
"Ti bi pomogla Logno ili nekoj drugoj da zauzmu moje mesto!" Okrznula je brzim
pogledom šćućurenog futara. "Hoćeš li da jedeš, dragi?"
"Ne jesti dobro gospu."
"Onda ću njen leš baciti čoporu."
"Velika uvažena naložnice..."
"Rekla sam ti da ne govoriš! Drznula si se da me zoveš Gospom."
Kao u magnovenju skočila je iz stolice. Od udarca u zid vrata
Lusilinog kaveza otvoriše se sa treskom. Lusila pokuša da se izmigolji, ali ju
je siga-žica sputavala. Nije ni videla udarac nogom koji joj je smrskao
slepoočnicu.
Dok je Lusila umirala svest joj je bila ispunjena kricima besa - lampadaška
horda davala je oduška emocijama koje je pohranjivala tokom mnogih pokoljenja.
19.
Neki nikad ne učestvuju. Život im se, jednostavno, događa. Oni su osuđeni tek na
nešto više od tupog održanja života i sa srdžbom ili nasiljem odbijaju sve
stvari koje bi mogle da ih izvuku iz ozlojeđenošću ispunjenih iluzija o
bezbednosti.
Alma Mavis Taraza
Tamo-amo, tamo-amo. Odrade je po vasceli dan hodala tamo-amo premeštajući se od
jednog komeja do drugog, tragajući za nečim. Bila je neodlučna i nespokojna.
Najpre bi posmatrala Skitala, potom mladog Tega tamo napolju sa Dankanom i
Murbelom, i najzad bi usledilo dugotrajno zurenje kroz prozor dok je razmišljala
o Burzmalijevom poslednjem izveštaju sa Lampadasa.
Koliko je još vremena moralo da protekne pre no što pokušaju da vaspostave
bašareva sećanja? Da li će se vaspostavljeni gola pokoravati?
Zbog čega se rabin više uopšte ne javlja? Da li treba da započne sa Extremis
Progresiva, deljenjem među svojima u što većem opsegu? To bi imalo razorne
posledice na moral.
Zapisi su se projektovali na njenom stolu dok su pomoćnice i savetnice ulazile i
izlazile. Nužna uznemiravanja. Potpiši ovo. Odobri ono. Smanji sledovanje
melanža za ovu skupinu.
Belonda je bila prisutna. Sedela je za stolom. Prestala je da zapitkuje šta to
Odrade traži i naprosto ju je fiksirala onim netremičnim pogledom. Nemilosrdno.
Raspravljale su o tome da li bi neka nova populacija peščanog crva u
Raštrkavanju mogla da vaskrsne Tiraninov poguban uticaj. Onaj beskrajni san
inkarniran u svakom vaskrslom crvu i dalje je brinuo Bel. No, već sami brojevi
populacije kazivali su da je Tiraninova vlast nad njihovim sudbinama prošlost.
Tamalane je svratila nešto ranije da zatraži neke zapise od Belonde. Okrepljena
novim materijalima u arhivi, Belonda se upustila u kritičku analizu izmeštanja
populacija Sestrinstva i iscrpljivanja sredstava.
Odrade je piljila kroz prozor dok se napolju spuštao suton. Tama je osvajala
korak po korak, senčeći gotovo neprimetno okolinu. Tek kada je pao potpuni mrak
postala je svesna svetala kuća na plantažama. Znala je da su ta svetla upaljena
mnogo ranije, ali je ipak imala osećaj kao da je baš dolazak noći stvorio ta
svetla. Neka su se povremeno gasila, kako su se već ljudi kretali u svojim
staništima. Nema ljudi, nema svetla. Ne trošiti energiju.
Žmirkanje svetala za trenutak zadrža njenu pažnju. Varijacija na jedno staro
pitanje o drvetu oborenom u šumi: da li je bilo zvuka, ako ga niko nije čuo?
Odrade je pripadala onima koji su zagovarali da su vibracije postojale bez
obzira na to što ih nikakav senzor nije zabeležio.
Da li neki tajni senzori prate naše Raštrkavanje? Koje nove talente i izume
koriste prve Raštrkane?
Belonda je dovoljno dugo podnosila tišinu: "Dar, šalješ signale zabrinutosti
kroz Kapitol."
Odrade prihvati ovo bez komentara.
"Šta god da činiš tumači se kao neodlučnost..." Kako je tužno Bel zvučala.
"Važne skupine raspravljaju da li te treba smeniti. Proktorke glasaju."
"Samo proktorke?"
"Dar, da li si stvarno onog dana mahnula Praski i rekla joj da je dobro biti
živ?"
"Jesam."
"Šta ti je to značilo?"
"Novu procenu. Još nema nikakvih vesti od Dortujle?"
"Danas si to pitala barem desetak puta!" Belonda pokaza na radni sto. "Stalno se
vraćaš na Burzmalijev poslednji izveštaj sa Lampadasa. Jesmo li nešto
previdele?"
"Zbog čega se naši neprijatelji čvrsto drže Gamua? Reci mi, mentate."
"Nemam dovoljno podataka o tome - što ti je dobro poznato!"
"Burzmali nije bio mentat, ali njegova slika događaja ima snagu verodostojnosti.
Pa on je, najposle, rekoh sebi, bio bašarov omiljen učenik. Razumljivo je što je
Burzmali ispoljavao kvalitete svog učitelja."
"Na sunce s tim, Dar. Šta vidiš u Burzmalijevom izveštaju?"
"On ispunjava praznine u našoj predstavi. Ne potpuno, ali... Uznemirujuće je
kako se stalno vraća na Gamu. Mnoge ekonomske snage imaju moćne veze tamo. Zašto
naši neprijatelji nisu presekli te niti?"
"Očito zbog toga što su i sami u tom istom sistemu."
"A šta ako bismo pripremili totalni napad na Gamu?"
"Niko ne želi da se bavi biznisom u okolnostima nasilja. Je l' to hoćeš da
kažeš?"
"Delimično."
"Većina grupacija iz tog ekonomskog sistema verovatno bi želela da se premesti
odande na neku drugu planetu, sa nekim drugim podređenim stanovništvom."
"Zbog čega?"
"Zato što u tom slučaju mogu da predviđaju sa više pouzdanosti. Oni bi, naravno,
pojačali i svoju odbranu."
"Što se, pak, tiče saveznika čije postojanje tamo naslućujemo - Bel, sigurna sam
da će Uvažene Naložnice udvostručiti napore da ih otkriju i unište."
"Dabome."
Belondin škrt odgovor usmeri Odradine misli izvan prostorije. Uzdigla je pogled
ka udaljenim planinama sa snežnom kapom koje su se caklile u svetlosti zvezda.
Da li su napadači mogli da dođu iz tog pravca?
Tegobnost te misli mogla je da ošamuti neki slabiji intelekt, no Odradi nije
bilo potrebno molepstvije protiv straha da bi ostala bistre glave. Raspolagala
je jednostavnijom formulom.
Suoči se sa svojim strahovima i oni će ti se popeti na grbaču.
Njen stav bio je jasan: najstrašnije stvari u vaseljeni izrodio je ljudski um.
Noćna mora (beli konj istrebljenja Bene Geserita) sadržavala je kako mitske tako
i stvarnosne oblike. Lovac sa sekirom mogao je udariti po umu kao i po telu. No,
od strahova u svesti nisi mogla pobeći.
Onda se suoči sa njima!
Šta joj se suprotstavljalo u ovoj tami? Ne onaj bezlični progonitelj sa sekirom,
ne pad u nepoznatu provaliju (obe stvari bile su vidljive zahvaljujući njenom
deliću talenta) već veoma opipljive Uvažene Naložnice i oni koji su ih
podržavali, pa ma ko to bio.
A ja se ne usuđujem da upotrebim čak ni svoju malu sposobnost predviđanja koja
bi nas vodila. U stanju sam da zaključam našu budućnost u nepromenjiv oblik.
Muad'Dib i njegov sin Tiranin učinili su to i Tiranin je proveo tri i po hiljade
godina izvlačeći nas iz toga.
Neka pokretna svetla na srednjem rastojanju privukoše njenu pažnju. To su bili
baštovani koji su radili do kasno u noć, obrezujući voćnjake kao da će to
dostojanstveno drveće trajati doveka. Od ventilatora je dopirao miris dima vatri
u kojima su baštovani spaljivali ostatke obrezivanja. Baštovani Bene Geserita
bili su veoma pažljivi u pogledu takvih pojedinosti. Nikada nisu ostavljali
unaokolo ulomke mrtvog drveta koji bi mogli da privuku parazite, čiji bi sledeći
korak bio prelazak na živo drvo. Čistoća i urednost. Planski. Održavanje
sopstvenih navika. Ovaj trenutak je deo večnosti.
Nikada ne ostavljati unaokolo ulomke mrtvog drveta?
Da li je Gamu bio mrtvo drvo?
"Šta ima u tom voćnjaku što te tako opčinjava?" Belonda je želela baš sve da
zna.
Odrade joj odgovori ne okrenuvši se: "Smiruje me."
Pre samo dve večeri otišla je da prošeta tamo. Vreme je bilo hladno i oštro, a
izmaglica tik uz tlo. Lišće joj je šuštalo pod nogama. Osećao se blagi miris
komposta tamo gde je retka kiša doprla do toplijih nižih mesta. Taj miris vlage
bio je naročito privlačan. Život u svom uobičajenom vrenju čak i na toj ravni.
Goletne grane oštro su se isticale naspram zvezdane svetlosti. Tužno u poređenju
sa prolećem ili dobom žetve, ali lepo u svom toku. Život je još jedanput čekao
na zov za akcijom.
"Zar nisi zabrinuta zbog proktorki?" upita Belonda.
"Kako će glasati, Bel?"
"Krajnje je neizvesno."
"Da li će ih ostale slediti?"
"Širi se zabrinutost zbog tvojih odluka. Posledice."
Bel je bila veoma dobra u tome - veliki broj podataka u malo reči. Većina odluka
Bene Geserita prolazila je kroz trostruki lavirint: delotvornost, posledice i
(najznačajnije) ko može da sprovede naređenje. Sa velikom brižljivošću
odmeravala su se dela i ličnosti, vrlo precizno se razrađivala svaka sitnica.
Ovo je imalo močan uticaj na delotvornost, a ona je, za uzvrat, rukovodilo
posledicama. Valjana časna majka mogla je da pređe put kroz lavirinte donošenja
odluke u roku od nekoliko sekundi. U Centrali bi tada živnulo. Oči bi svetlele.
Krenuo bi glas: "Ona dela bez oklevanja." To je doprinosilo pouzdanju među
akolitkama i ostalim učenicama. Časne majke (a posebno proktorke) čekale su
takav trenutak da procene posledice.
Odrade se obrati svom odrazu u prozoru i Belondi istovremeno: "Čak i Vrhovna
majka mora ponekad sporije da dela."
"Šta te je to toliko ophrvalo?
"Da li ti to zagovaraš brzopletost, Bel?"
Belonda se trže unatrag u svojoj psu-naslonjači, kao da ju je Odrade gurnula.
"Krajnje je teško biti strpljiv u ova vremena", nastavi Odrade. "Određivanje
pravog trenutka utiče na moje izbore."
"Šta nameravaš sa našim novim Tegom? To je pitanje na koje moraš da odgovoriš."
"Ako se naši neprijatelji sklone sa Gamua, Bel, gde bi mogli da odu?"
"Ti bi ih napala tamo?"
"Malo bih ih džarnula."
Belonda primeti blagim glasom: "Veoma je opasno raspaljivati tu vatru."
"Potreban nam je još jedan ulog za pregovore."
"Uvažene Naložnice ne pregovaraju!"
"Mislim da su njihovi saveznici skloni tome. Da li bi se preselila - recimo...
na Raskršće?"
"Šta je to tako zanimljivo u vezi sa Raskršćem?"
"Tamo su koncentrisane snage Uvaženih Naložnica. A naš voljeni bašar u svom
divnom mentatskom umu poseduje upravo sećanje - dosije tog mesta."
"Ohhh." Beše to više uzdah no reč.
U tom trenutku uđe Tamalane tražeći da joj se posveti pažnja tako što je ćutke
stajala sve dok je Odrade i Bel ne pogledaše. "Proktorke su podržale Vrhovnu
majku." Tamalane uzdiže svoj kandžasti prst. "S jednim glasom više!"
Odrade odahnu. "Reci mi, Tam, kako je glasala proktorka koju sam pozdravila u
hodniku?"
"Glasala je za tebe."
Odrade uputi Belondi uzdržan osmeh. "Pošalji špijune i agente, Bel. Moramo da
navedemo progoniteljke da se sastanu sa nama na Raskršću."
Bel će do jutra prozreti moj plan.
Kada su Belonda i Tamalane otišle mrmljajuči nešto između sebe glasovima koji su
odavali zabrinutost, Odrade iziđe u kratak hodnik koji je vodio do njenih odaja.
U hodniku su patrolirale uobičajene akolitke i službenice časne majke. Nekoliko
akolitki joj se osmehnu. To znači da je vest o glasanju proktorki stigla do
njih. Prebrodile smo još jednu krizu. Odrade prođe kroz svoju dnevnu sobu do
spavaonice gde se potpuno odevena opruži po remenom krevetu. Jedna sjajna kugla
kupala je prostoriju bledožutom svetlošću. Pogled joj skrenu sa karte pustinje
na Van Gogovu sliku u njenom zaštitnom ramu i tapiserije na zidu u podnožju
kreveta.
Kordevilske kolibe.
Bolja karta od ove koja je označavala rast pustinje, pade joj na pamet. Podseti
me, Vinsente, odakle ja to dolazim i šta još mogu da uradim.
Ovaj dan zaista ju je iscrpio. Probila je granice umora i dospela u stanje u
kome joj se um vrteo u uskim krugovima.
Odgovornosti!
One su je skoljavale, a znala je da su najneprijatniji vidovi njene ličnosti
dolazili do izražaja upravo kada je bila pritisnuta dužnostima. Bila je
primorana da troši energiju samo da bi sačuvala izgled spokojnog držanja. Bel je
videla to u njoj! Izluđujuće. Sestrinstvo iskidano na svakom koraku, učinjeno
beznadežno nedejstvenim.
Sklopila je oči i pokušala da dočara sliku zapovednice Uvaženih Naložnica kojoj
bi se obratila. Stara... ogrezla u moći. Mišićava. Snažna, sa onom njihovom
zaslepljujućom brzinom. U svesti joj se pomoli predstava jednog tela bez lica.
Ćutke uobličivši reči, Odrade oslovi Uvaženu Naložnicu bez lica.
"Teško nam je da vam dopustimo da činite greške. Učiteljima to uvek teško pada.
Da, mi sebe smatramo učiteljicama. Ne podučavamo toliko pojedince koliko vrste.
Obezbeđujemo pouke za sve. Ako u nama vidite Tiranina, u pravu ste."
Slika u njenoj svesti nije davala glasa od sebe.
Kako su učitelji mogli da podučavaju kada nisu smeli da pomole glave iz svog
skrovišta? Burzmali je bio mrtav, a mladi gola Teg neizvesnih sposobnosti.
Odrade je osećala kako se nevidljivi pritisak usredsređuje na Kapitol. Nije
nikakvo čudo što su proktorke glasale. Paukova mreža opkoljavala je Sestrinstvo.
Njene niti su ih čvrsto stezale. A negde na toj mreži čučala je ona zapovednica
Uvaženih Naložnica bez lica.
Kraljica paukova.
Prisustvo joj se osećalo kroz akcije njenih pristalica. Čim bi nit njene mreže-
klopke zadhtala napadači bi jurnuli na ulovljene žrtve sa bezumnom jarošću ne
mareći koliko je poginulih na njihovoj strani, niti koliko će drugih iskasapiti.
Neko je zapovedao poterom: kraljica paukova.
Da li je ona duševno zdrava, prema našim merilima? U kakve sam užasne opasnosti
poslala Dortujlu?
Uvažene Naložnice su daleko prevazišle svaku megalomaniju. U poređenju sa njima
Tiranin je delovao kao smešni gusar. Leto II je barem znao ono što su Bene
Geserit znale: kako da se održava ravnoteža na oštrici mača, sa svešću da ćete
biti smrtonosno posečeni ako skliznete iz tog položaja. Cena koja se plaća za
uzurpiranje tolike vlasti. Uvažene Naložnice zanemarivale su tu neizbežnu
sudbinu, koseći i sekući oko sebe poput kakvog džina u nastupu užasne histerije.
Zbog toga što smo ostavile našeg bašara na Dini da žrtvuje sebe i svoje nejake
snage u samoubilačkoj odbrani? Nije se znalo koliko je Uvaženih Naložnica on
ubio. A Burzmali, prilikom propasti Lampadasa: progoniteljke su, izvesno,
osetile težinu njegove ruke. Da ne pominjemo muškarce koje je obučio Ajdaho i
koje smo razaslale na sve strane da bi širili tehniku seksualnog porobljavanja i
među muškarcima.
Da li je to bilo dovoljno da se izazove toliki bes? Moguće. Šta je sa pričama sa
Gamua? Da li je Teg ispoljio neki novi talenat koji je užasnuo Uvažene
Naložnice?
Ako vaspostavimo sećanje našeg bašara moraćemo da ga pažljivo držimo na oku.
Da li bi ga ne-brod zaustavio?
Šta je, zapravo, Uvažene Naložnice podsticalo na takvu nasrtljivost? Želele su
krv. Takvim ljudima nikada nije valjalo donositi loše vesti. Nije čudo što su se
njihove pristalice ponašale mahnito. Moćna osoba je u strahu mogla da ubije
donosioca loših vesti. Ne donositi loše vesti. Bolje je poginuti u bici.
Ljudi kraljice paukova premašivali su svaku bezobzirnost. Daleko je premašivali.
Niste ih mogli osuđivati. Bilo je to isto kao kada biste prekorevali kravu što
pase zelenu travu. Krava bi se opravdala gledajući vas upitno svojim mesečarskim
očima: "Nije li to ono što treba da radim?"
Zbog čega ih dražimo kada znamo moguće posledice? Mi nismo slične ljudima koji
štapom udaraju po okruglom sivom predmetu da bi na kraju otkrili da je taj
predmet stršljenovo gnezdo. Mi znamo po čemu udaramo. Taraza je napravila plan
koji niko od nas nije doveo u sumnju.
Sestrinstvo je bilo suočeno sa neprijateljem čije je hotimično delanje bilo
svedeno na histerično nasilje. "Pobesnićemo!"
A šta bi se desilo ako bi Uvažene Naložnice doživele bolan poraz? U šta bi se
njihova histerija preobratila?
Plašim se toga.
Da li je Sestrinstvo imalo smelosti da potpiri tu vatru?
Moramo!
Kraljica paukova udvostručiće svoje napore da pronade Kapitol. Nasilje će se
pojačati do ravni još veće žestine. Šta onda? Da li će Uvažene Naložnice
okriviti sve i svakog za šurovanje sa Bene Geseritom? Da li se moglo dogoditi da
se okrenu protiv onih koji ih podržavaju? Da li su snovale da ostanu same u
vaseljeni lišenoj bilo kakvih drugih živih bića? Verovatno da im to, ipak, nikad
nije palo na pamet.
Kako izgledaš kraljice paukova? Na koji način razmišljaš?
Murbela im je rekla da nije poznavala svoju vrhovnu zapovednicu, čak ni
podzapovednice svog Hornu reda. No, Murabela je pružila uverljive opise odaja
podzapovednica. Pune podataka. Šta jedna osoba smatra svojim domom? S kim
održava bliske veze i deli male životne homilije?
Većina nas odabira društvo i okolinu odražavajući sebe.
Murbela je posvedočila: "Jedna od njenih sluškinja odvela me je u privatne
prostorije. Pravila se pri tom važna, dajući mi do znanja kako ima pristupa u to
svetilište. Javni deo je bio čist i uredan, ali je zato u ličnim odajama vladao
rusvaj - odeća ostavljena tamo gde je bačena, ćupovi sa balsamom otvoreni,
kreveti nenamešteni; skorela hrana u zdelama na podu. Upitala sam je zbog čega
nisu raščistili taj metež. Odgovorila je da to nije njen posao. Ona koja je
čistila mogla je da dođe tamo tek pred mrak.
Tajne vulgarnosti.
Neko je morao imati mnogo pameti kada je mogao sebi dopustiti takvo ponašanje.
Odrade naglo otvori oči. Usredsredi se ponovo na Van Gogove slike. Moj izbor.
Ona je izazivala napetost na dugom rasponu istorije čovečanstva, ono što Drugim
sećanjima nije uspevalo. Poslao si mi poruku, Vinsente. I zbog tebe, neću sebi
odrezati uvo... ili poslati uzaludne ljubavne poruke onima koji ne mare za njih.
To je najmanje čime mogu da ti odam počast.
Spavaonica je odisala poznatim mirisom ljutkaste oporosti karanfila. Odradin
omiljeni cvetni parfem. Posluga se brinula da stalno bude prisutan, kao kakva
mirisna pozadina.
Još jednom je sklopila oči i misli joj se vratiše kraljici paukova. Odrade je
naslućivala da ova svojevrsna vežba otvara jednu drugu dimenziju te žene bez
lica.
Murbela je govorila da je bilo dovoljno da jedna zapovednica Uvaženih Naložnica
samo izda naređenje, i ma šta da je poželela moralo je smesta da se stvori
ispred nje.
"Ma šta?"
Murbela je opisala poznate prohteve: izrazito izvitopereni seksualni partneri,
prejedanje slatkim mesom, emocionalne orgije podstaknute izvođenjem scena
izuzetnog nasilja.
"Uvek teže krajnostima."
Izveštaji špijuna i agenata potvrđivali su Murbeline prikaze, u kojima je bila
prisutna i izvesna doza zadivljenosti.
"Svi kažu da one imaju prava da vladaju."
Te žene su se razvile iz autokratske birokratije.
U prilog ovoj pretpostavci išli su brojni dokazi. Murbela je pripovedala o
predavanjima iz istorije koja su svedočila da su prve Uvažene Naložnice
preduzele istraživanja u cilju postizanja seksualne dominacije nad svojim
stanovništvom 'kada su porezi postali previše tegobni za njihove podanike'.
Pravo da vladaju?
Odrade nije imala utisak da su te žene za sebe zahtevale takvo pravo. Ne. One su
uzimale zdravo za gotovo da se njihova ispravnost nikada ne sme dovoditi u
pitanje. Nikada! Nijedna odluka nije bila pogrešna. Bez obzira na posledice. To
se nikad nije dogodilo.
Odrade se uspravi u sedeći položaj na krevetu, svesna da je stekla uvid za kojim
je tragala.
Greške se nikada ne dogadaju.
To je zahtevalo veliku vreću, prepunu nesvesnog ponašanja. Veoma sićušna
količina svesti je u tom slučaju virila u ispreturanu vaseljenu koju su same
stvarale.
Ohhh. Divno!
Odrade pozva svoju noćnu čuvarku, akolitku prvog stepena i zatraži melanž čaj sa
jednim opasnim stimulativnim sredstvom koje je moglo da odloži želju njenog tela
za snom. Ali uz odgovarajuću cenu.
Akolitka je oklevala pre no što ju je poslušala. Ubrzo se, međutim, vrati sa
čajnikom koji se pušio na malom poslužavniku. Odrade je odavno otkrila da
melanžijski čaj spravljen sa izuzetno hladnom kapitolskom vodom poseduje miris
koji ima uticaj na njenu psihu. Gorko stimulativno sredstvo lišavalo ga je tog
osvežavajućeg mirisa i mučilo njenu svest. Glasine će krenuti od onih koje su je
sada promatrale. Brige, brige, brige. Da li će se proktorke odlučiti za još
jedno glasanje?
Polako je srkutala, dajući vremena stimulativnom sredstvu da deluje. Osuđenica
odbija poslednju večeru. Skuvaće ćaj. Najposle je odložila čajnik i zatražila
toplu odeću. "Idem da se prošetam po voćnjaku." Noćna čuvarka ništa ne reče. Svi
su znali da ona često odlazi tamo u šetnju, čak i noću.
Kroz nekoliko minuta već se nalazila na uzanoj, živicom oivičenoj stazi koja je
vodila ka njenom omiljenom voćnjaku. Put joj je pokazivala minijaturna sjajna
kugla pričvršćena kratkim gajtanom za rame. Omanje krdo crnih krava Sestrinstva
priđe živici pored Odrade, posmatrajući je kako prolazi. Prešla je pogledom
preko vlažnih vimena, udahnula bogat miris lucerke u pari njihovog daha i
zastala za trenutak. Krave su nanjušile feromone koji su im poručivali da je
prihvate. Zatim su se vratile ispaši - stočnoj hrani koju su čobani zgrnuli
pokraj živice.
Okrenuvši leđa krdu Odrade se zagleda preko pašnjaka u goletno drveće. Njena
minijaturna sjajna kugla bacala je krug žute svetlosti koja je naglašavala
sveprisutnost zime.
Malo je njih shvatalo zbog čega ju je ovo mesto toliko privlačilo. Nije bilo
dovoljno reči da je ona ovde uspevala da ublaži svoje tegobne misli. Čak i zimi,
kada joj je mraz prštao pod nogama, ovaj voćnjak bio je zatišje između oluja.
Ona utrnu minijaturnu sjajnu kuglu i prepusti nogama da slede poznat put kroz
tamu. S vremena na vreme podizala je pogled ka zvezdanoj svetlosti ispresecanoj
goletnim granama. Oluje. Naslućivala je približavanje jedne koju nikakav
meteorolog nije mogao da prognozira. Oluje rađaju oluje. Bes rađa bes. Osveta
rađa osvetu. Ratovi rađaju ratove.
Stari bašar je bio majstor u razbijanju tih krugova. Da li je njegov gola
zadržao tu nadarenost?
Kako je to opasna igra!
Odrade ponovo potraži pogledom ono krdo, tamnu masu pokreta i pare prožetu
zvezdanom svetlošću. Krave su se okupile u krdo da bi se bolje zagrejale i ona
ču onaj poznati zvuk mrvljenja svojstven žvakanju preživara.
Moram na jug u pustinju. A tamo, oči u oči sa Šeanom. Napredovanje peščanih
pastrmki. Zbog čega nema nijednog peščanog crva?
Glasno se obratila krdu zbijenom pokraj živice: "Jedite svoju travu. To je ono
što treba da činite."
Ako je koji duho-branitelj slučajno čuo ovu opasku, imaće ozbiljnih teškoća da
je objasni.
Ja sam noćas do kraja prozrela dušu naših neprijatelja. I sažaljevam ih.
20.
Da bi valjano upoznao neku stvar spoznaj njene granice. Tek kada se pređe rub
njene trpeljivosti pokazaće joj se prava priroda (Amtalov zakon). Ako ti je
život u opasnosti ne oslanjaj se isključivo na teoriju.
Komentar Bene Geserita
Dankan Ajdaho stajao je gotovo u središtu vežbaonice, na oko tri koraka od ovog
gole-deteta. Složene sprave za vežbanje nalazile su mu se pri ruci. Neke od njih
bile su iscrpljujuće, a neke opasne.
Dečak je ovog jutra delovao prijazno i prijemčivo.
Da li ga bolje razumem zato što sam i sam gola? Sumnjiva pretpostavka. Ovaj je
prozveden na sasvim različit način od onoga na koji su mene isplanirali.
Isplanirali. Pravi izraz.
Sestrinstvo je u granicama svojih mogućnosti nastojalo da rekonstruiše pravo
Tegovo detinjstvo. Išle su toliko daleko da su mu obezbedile društvo jednog
krasnog mladog dečaka koji je nadomeštavao davno izgubljenog brata. Uz to,
Odrade mu je pružala produbljene pouke. Baš kao što je činila i Tegova rođena
majka.
Ajdaho se sećao starog bašara iz čijih čelija je razvijen ovaj dečak. Uman
čovek, čije su primedbe zasluživale pažnju. Uz nevelik napor Ajdaho se spomenu
držanja i reči tog čoveka.
"Pravi ratnik uvek razume svog neprijatelja bolje no što razume svoje
prijatelje. Opasna je zamka ako dozvoliš da razumevanje preraste u naklonost,
što će se prirodno dogoditi ako ne budeš smotren."
Teško je bilo razmišljati o umu koji je stajao iza takvih reči kao i klici koja
je počivala negde u ovom detetu. Bašar je bio tako dubokomislen kada mu je onog
davnog dana u tvrđavi na Gamuu govorio o naklonostima.
"Naklonost prema neprijatelju - slabost kako policije tako i armije. Najopasnije
su bile nesvesne naklonosti koje su uslovljavale da ne diraš neprijatelja jer je
on opravdanje tvog postojanja."
"Gospodine?"
Kako je ovaj piskavi glasić mogao da postane zapovednička grmljavina starog
bašara.
"Šta je?"
"Zbog čega samo tako stojite i posmatrate me?"
"Bašara su nazivali Stara Pouzdanost. Jesi li to znao?"
"Da, gospodine. Proučio sam njegov životopis."
Da li je i sada bila posredi 'Stara Pouzdanost'? Zašto je Odrade želela da se
tako brzo vaspostavi njegovo prvobitno sećanje?
"Celokupno Sestrinstvo se zbog bašara dalo u prekopavanje svojih Drugih sećanja,
preinačavajući svoja viđenja istorije. Jesu li ti to rekle?"
"Ne, gospodine. Da li je važno da to znam? Vrhovna majka je kazala da ćete vi
vežbati moje mišiće."
"Sećam se da si voleo da piješ danijanski marinet, vrlo fini brendi."
"Premlad sam da bih pio, gospodine."
"Bio si mentat. Znaš li šta to znači?"
"Znaću kada vaspostavite moja sećanja, zar ne?"
Više ne 'Poštovani gospodine'. Davao je do znanja učitelju da prekine nepoželjno
odlaganje.
Ajdaho se osmehnu i za uzvrat dobi jedan osmejak. Privlačno dete. Bilo je lako
osetiti prema njemu prirodnu naklonost.
"Pripazi se", rekla je Odrade. "Umiljat je."
Ajdaho se sećao Odradinih uputstava pre no što su mu doveli dečaka.
"S obzirom na to da je svaki pojedinac do krajnje mere odgovoran za svoju
ličnost," rekla je, "oblikovanje te ličnosti zahteva našu najveću brižljivost i
pažnju."
"Da li je to nužno i sa golom?"
Te noći sedeli su u Ajdahovoj dnevnoj sobi, dok je Murbela slušala kao
opčinjena.
"Zapamtiće sve što ga budeš učio."
"Mi, dakle, izvodimo malu premontažu originala."
"Oprezno, Dankane! Ako kinjiš neko osetljivo dete, ako ga učiš da ne veruje
nikom, stvorio si uslove za samoubistvo - sporo ili brzo, nije važno."
"Da li ti to zaboravljaš da sam poznavao bašara?"
"Zar se ne sećaš, Dankane, kako ti je bilo pre vaspostavljanja tvojih sećanja?"
"Znao sam da bašar to može da učini i gledao sam u njemu svoje spasenje."
"Tako on tebe sada vidi. To je posebna vrsta poverenja."
"Pošteno ću se odnositi prema njemu."
"Možeš da misliš da postupaš iz najpoštenijih pobuda, no savetujem ti da se
dobro zagledaš u sebe svaki put kada se suočiš sa njegovim poverenjem."
"A ako načinim grešku?"
"Ispravićemo je ako bude moguće." Prešla je ovlaš pogledom - preko komeja i
ponovo ga vratila na njega.
"Znam da ćete nas promatrati!"
"Neka te to ne sputava. Ne pokušavam da te učinim svesnim sebe. Samo opreznim. I
zapamti da Sestrinstvo poseduje delotvorne metode isceljenja."
"Biću oprezan."
"Možda se sećaš da je upravo bašar rekao: 'Žestina koju ispoljavaš prema našim
neprijateljima uvek je ublažena nadom da ćemo izvući neku poruku.'"
"Ne mogu o njemu da razmišljam kao o neprijatelju. Bašar je bio jedan od
najboljih ljudi koje sam poznavao."
"Izvrsno. Poveravam ti ga."
I evo tog dečaka ovde na podu vežbaonice, dečaka koji je postajao sve
nestrpljiviji zbog učiteljevog oklevanja.
"Gospodine, je li ovo deo obuke - ovo stajanje ovde. Znam ponekad..."
"Budi miran."
Teg je već ovladao vojničkim strpljenjem. Niko ga tome nije naučio. Ono je
poticalo iz njegovih bivših sećanja. Ajdaho odjednom postade očaran ovim novim
saznanjem o bašaru.
Znale su da će me vezati na taj način!
Nikada se nije smela potceniti sposobnost ubeđivanja koju su posedovale Bene
Geserit. Moglo ti se desiti da uhvatiš sebe kako radiš stvari za njih a da nisi
ni svestan pritiska koji je bio primenjen. Tanano i prokleto. Bilo je naknada za
to, dakako. Živeo si u zanimljivim vremenima, kao što je bio slučaj sa drevnim
prokletnicima. Sve u svemu, zaključi Ajdaho, davao je prednost zanimljivim
vremenima, pa čak i ovakvim vremenima.
On duboko udahnu. "Vaspostavljanje tvojih prvobitnih sećanja prouzrokovaće bol -
fizički i mentalni. Mentalni bolovi su na neki način teži. Ja treba da te
pripremim za to."
I dalje je samo nemo posmatrao. Nije progovarao ni reči.
"Počećemo bez oružja, koristeći jedno zamišljeno sečivo u tvojoj desnoj ruci. To
je jedna varijacija 'Pet stavova'. Svaka reakcija započinje pre nužde za njom.
Spusti ruku niz bok i opusti se."
Došavši Tegu iza leđa, Ajdaho uhvati dečakovu desnu ruku ispod lakta i pokaza mu
prve pokrete.
"Svaki napadač je pero koje lebdi nad nekom beskrajnom stazom. Kad se to pero
približi, tvoje je da ga skreneš i ukloniš. Tvoja reakcija mora biti kao dašak
vazduha koji oduvava to pero."
Ajdaho iskorači u stranu i stade da posmatra Tega koji je ponavljao pokrete,
ispravljajući ga povremeno oštrim udarcima po pogrešno upotrebljenom mišiću.
"Pusti da ti telo savlada pokret!" odgovorio je kada je Teg upitao zašto to
čini.
U trenucima predaha Teg je želeo da sazna šta je Ajdaho mislio pod 'mentalnim
bolovima'.
"Oko tvojih prvobitnih sećanja uzdižu se zidovi utisnuti u tvoju gola-
reinkarnaciju. U pogodnom trenutku neka od tih sećanja krenuće natrag, poput
talasa plime. Neće sva sećanja biti prijatna."
"Vrhovna majka kaže da je bašar vaspostavio vaša sećanja."
"Tako ti bogova mračnih dubina, dete! Zbog čega stalno govoriš 'bašar'. To si
bio ti!"
"Ali ja to ne znam."
"Ti predstavljaš poseban problem. Da bi se probudio jedan gola potrebno je
sećanje trenutka smrti. Ćelije od kojih si ti nastao ne nose sećanja smrti."
"Ali bašar... bašar je mrtav."
"Bašar! Da, on je mrtav. Moraš da osetiš to tamo gde te najviše boli i da
shvatiš da si ti taj bašar."
"Možete li stvarno da mi vratite ta sećanja?"
"Ukoliko si u stanju da podneseš bol. Znaš li šta sam rekao kada si ti meni
vaspostavio sećanje? Rekao sam: 'Atreidi! Svi ste tako prokleto slični!'"
"Ti si me... mrzeo?"
"Da, a tebi je bilo odvratno ono što si mi učinio. Da li ti to pruža neku
predstavu o tome šta moram da uradim?"
"Da, gospodine." Vrlo tihim glasom.
"Vrhovna majka kaže da ne smem da izneverim tvoje poverenje... mada si ti
izneverio moje."
"Ali vaspostavio sam vam sećanja?"
"Vidiš kako je lako razmišljati o sebi kao o bašaru? Bio si iznenađen. Tačno je,
inače, da si vaspostavio moja sećanja."
"To je sve što želim."
"Tako ti kažeš."
"Majka... Vrhovna majka veli da ste vi mentat. Da li će to pomoći... mislim to
što sam i ja bio mentat?"
"Logika poručuje 'Da'. Ali mi, mentati, imamo jednu izreku koja veli da je
logika slepa. Svesni smo, isto tako, da te upravo logika izbacuje iz sedla u
haos."
"Znam šta haos znači!" Vrlo ponosno.
"Tako ti misliš."
"I imam poverenja u vas!"
"Slušaj me! Mi smo sluge Bene Geserita. Časne majke ne temelje svoj red na
poverenju."
"Zar ne bi trebalo da verujem majci... Vrhovnoj?"
"U granicama koje ćeš spoznati i uvažavati. Za sada te upozoravam da Bene
Geserit radi po sistemu organizovanog nepoverenja." Jesu li te podučavale o
demokratiji?"
"Da, gospodine. To je kada glasate za..."
"To je tamo gde ne veruješ nikome ko ima vlast nad tobom! Sestre to dobro znaju.
Ne veruj previše."
"Onda ni vama ne bi trebalo da verujem?"
"Jedino poverenje koje možeš da imaš u mene jeste da ću učiniti najbolje što
umem da vaspostavim tvoja prvobitna sećanja."
"Onda ne marim koliko će me boleti." Podigao je oči prema komejima, dok mu se na
licu očitavalo razumevanje njihove svrhe. "Da li im smeta što govorite ovakve
stvari o njima?"
"Njih mentat ne zanima ni u kom drugom smislu sem kao izvor podataka."
"Da li to znači činjenicu?"
"Činjenice su krhke. Mentat može da se zapetlja u njima. Odviše pouzdanih
podataka. To ti je kao diplomatija. Potrebno ti je nekoliko dobrih laži da bi
došao do svoje projekcije."
"Ja sam... zbunjen." Upotrebio je tu reč uz kolebanje, nesiguran da li je to ono
što je hteo da kaže.
"Rekao sam to jedanput Vrhovnoj majci. Ona je odgovorila: 'Ružno sam se
ponašala.'"
"Ne bi trebalo da me vi... zbunjujete?"
"Sem ako iz toga nešto ne možeš da naučiš."
A kada je Teg i dalje gledao zbunjeno, Ajdaho reče: "Da ti ispričam jednu
priču."
Teg je smesta seo na pod što je svedočilo da je i Odrade često primenjivala
istovetnu tehniku. Dobro. Teg je već bio prijemčiv.
"U jednom od svojih života imao sam psa koji je mrzeo rakove", reče Ajdaho.
"Imam rakove. Oni potiču iz Velikog mora."
"Da. Moj pas je mrzeo rakove zbog toga što je jedan od njih imao gadnu naviku da
mu pljuje u oko. To peče. Da stvar bude gora, pljuvanje je dopiralo iz jedne
naizgled nevine rupe u pesku. Nije se mogao videti nikakav rak."
"Šta je tvoj pas učinio?" Nagnuo se napred, podbočivši bradu pesnicom.
"Iskopao je nametljivca i doneo ga meni." Ajdaho se osmehnu. "Prva pouka: Ne daj
da te nešto nepoznato pljuje u oko."
Teg se nasmeja i zatapša rukama.
"Ali pogledaj to očima mog psa. Uhvati pljuvača! Potom - sledi slavna nagrada -
gospodar je zadovoljan."
"Da li je tvoj pas iskopao još neke rakove?"
"Svaki put kad bismo otišli na plažu režeći bi nasrnuo na pljuvače, a gospodar
bi mu ih oduzimao. Nikako se nisu dali videti. Ostajala je samo prazna školjka
sa komadićima mesa koji su i dalje prianjali za unutrašnjost."
"Da li ste ih jeli?"
"Pogledaj to očima psa. Pljuvače je stigla zaslužena kazna. On je otkrio način
da oslobodi svoj svet od nasrtljivih stvari a gospodar je zadovoljan njime."
Teg tada iskaza svu svoju bistrinu: "Da li sestre razmišljaju o nama kao o
psima?"
"Na neki način. Nikada to nemoj zaboraviti. Kada se vratiš u svoje odaje
razmišljaj o veleizdaji. To će ti olakšati razumevanje našeg odnosa prema našim
gospodarima."
Teg podiže oči ka komejima a zatim ih vrati na Ajdaha bez ijedne reči.
Ajdaho usmeri pogled prema vratima iza Tega, rekavši: "Ova priča važi i za
tebe."
Teg skoči na noge očekujući da vidi Vrhovnu majku. No, tamo ugleda Murbelu.
Stajala je oslonjena na zid pored vrata.
"Beli se neće dopasti što govoriš o Sestrinstvu na taj način," primeti ona.
"Odrade mi je rekla da imam odrešene ruke." On pogleda Tega. "Protraćili smo
dovoljno vremena na prazne priče! Da vidimo da li je tvoje telo nešto naučilo."
Čudno osećanje uzbuđenja obuze Murbelu kada je ušla u vežbaonicu i ugledala
Dankana sa ovim dečakom. Posmatrala ga je izvesno vreme, svesna da ga vidi u
novoj i bezmalo svetlosti Bene Geserita. Uputstva Vrhovne majke došla su do
izražaja u Dankanovoj otvorenosti prema Tegu. Izuzetno čudan doživljaj
predstavlja ta nova svest: kao da se krupnim korakom udaljila od svojih bivših
drugarica. Taj doživljaj bio je prožet osećanjem gubitka.
Murbela je otkrila da joj nedostaju neobične stvari iz prethodnog razdoblja
njenog života. Nije se to odnosilo na lov po ulicama, potragu za novim
muškarcima koje je zarobljavala i stavljala pod nadzor Uvaženih Naložnica. Moći
koje su poticale od stvaranja seksualnih privrženosti izgubile su draž pod
uticajem obuke Bene Geserita i njenih iskustava sa Dankanom. Priznavala je da
joj ipak nedostaje jedan činilac te moći: osećaj pripadnosti sili koju ništa
nije moglo da zaustavi.
Bilo je to u isti mah i apstraktno i specifično. Nisu u pitanju bila uvek nova
osvajanja, već očekivanje neminovne pobede koje je delom dolazilo od droge što
ju je delila sa sestrama, Uvaženim Naložnicama. Kako je ta potreba čilela sa
prebacivanjem na melanž, sve više je sticala uvid u tu staru zavisnost iz
drugačijeg ugla. Hemičarke Bene Geserita koje su izdvojile surogat adrenalina iz
uzoraka njene krvi čuvali su ga spremnog u slučaju da ga zatraži. Znala je da
neće. Mučilo ju je, međutim, još jedno povlačenje. Ne zarobljavanje muškaraca,
već nedostatak njihovog društva. Nešto joj je u njoj govorilo da je sa tim
zauvek završeno. Nikada to neće ponovo doživeti. Nova saznanja izmenila su njenu
prošlost.
Krstarila je ovog jutra hodnicima između svojih odaja i sale za vežbanje, želeći
da posmatra Dankana sa dečakom, a opet strahujući da bi njeno prisustvo moglo da
poremeti tok stvari. Često se prepuštala takvom krstarenju poslednjih dana,
posle napornijih jutarnjih časova sa jednom časnom majkom, učiteljicom. U
potonje vreme neretko su je pohodile misli o Uvaženim Naložnicama.
Nije mogla da se otarasi osećanja gubitka. Bila je to takva praznina da se
pitala da li uopšte postoji nešto čime bi je ispunila. Osećaj je bio čak i gori
od onog koji je dolazio od starenja. Starenje jedne Uvažene Naložnice donosilo
je svoje nagrade. Moći skupljene u tom Sestrinstvu pokazivale su težnju da se sa
godinama uvećaju. Nije to. Bio je to apsolutni gubitak.
Poražena sam.
Uvažene Naložnice nikada nisu pomišljale na poraz. Murbela je osećala da je
primorana na to. Znala je da su neprijatelji ponekad ubijali Uvažene Naložnice.
Ti neprijatelji uvek su plaćali skupu cenu za to. Zakon je glasio: čitave
planete zaviti u crno, da bi se kaznio makar samo jedan prekršilac.
Murbela je znala da Uvažene Naložnice tragaju za Kapitolom. Znala je da bi u ime
duga bivšoj odanosti trebalo da pomogne progoniteljkama. Jetkost njenog ličnog
poraza počivala je u činjenici da nije želela da Bene Geserit plati cenu koja bi
se pamtila.
Bene Geserit su previše dragocene.
Imale su bezgraničnu vrednost za Uvažene Naložnice. Murbela je sumnjala da je
bilo koja druga Uvažena Naložnica ikada to čak i naslutila.
Taština.
To je u isti mah bila ocena njenih bivših sestara. I same sebe, kakva sam bila.
Užasan ponos. Izrastao iz potčinjenosti tokom mnogo pokoljenja, pre no što su
uspele da osvoje vlast. Murbela je pokušala da to saopšti Odradi, prepričavajući
joj deo istorije koju su propovedale Uvažene Naložnice.
"Od roba postaje gadan gospodar", rekla je Odrade.
Murbela je shvatila da su Uvažene Naložnice imale svoj obrazac. Jednom ga je i
ona prihvatila, ali sada ga je odbacila nesposobna da u potpunosti razume tu
promenu.
Prerasla sam te stvari. Sada bi mi delovale detinjasto.
Dankan je još jednom prekinuo praktičnu obuku. Učitelj i đak kupali su se u
znoju. Stajali su dahćući, boreći se za dah i izmenjujući neobične poglede.
Zavera? Dečak je delovao neobično zrelo.
Murbela se priseti Odradine opaske: "Zrelost nameće vlastito ponašanje. Jedna od
naših pouka - učini te imperative prijemčivim svesti. Preoblikuj nagone."
One su me preoblikovale i činiće to i dalje.
Mogla je da vidi istu stvar na delu u Dankanovom ponašanju prema dečaku goli.
"To je aktivnost koja izaziva mnoge naboje u društvu koje stvaramo," rekla joj
je Odrade. "To nas primorava na stalno prilagođavanje."
Kako se one mogu prilagoditi njenim bivšim sestrama?
Odrade je ispoljila sebi svojstvenu hladnokrvnost kada je čula ovo pitanje.
"Suočavamo se sa glavnim prilagođavanjima zbog naših aktivnosti u prošlosti.
Isto tako je bilo za vreme Tiraninove vladavine."
Prilagodavanja?
Dankan je govorio dečaku. Murbela se primače da bi čula o čemu je reč.
"Izneli su ti pripovest o Muad'Dibu. Dobro. Ti si Atreid, što podrazumeva da
imaš mana."
"Da li to znači grešaka, gospodine?"
"Prokleto si u pravu! Nikada se ne opredeljuj za neki pravac samo zbog toga što
ti on nudi priliku za dramatične gestove."
"Jesam li tako umro?"
Na detinji način razmišlja o svojoj bivšoj ličnosti u prvom licu jednine.
"Ti prosuđuješ. Ali u tome i jeste jedna od slabosti Atreida. Privlačne stvari,
gestovi. Umreti na rogovima velikog bika, kao što je Muad'Dibov deda skončao.
Velika predstava za njegov narod. Silesija legendi za pokolenja! I sada, posle
svih ovih eona, možeš tu i tamo da čuješ ponešto o tome."
"Vrhovna majka mi je ispričala tu priču."
"Tvoja rođena majka sigurno ti ju je, takođe, kazivala."
Dečak uzdrhta. "Kada spomenete moju rođenu majku javlja mi se neko čudno
osećanje." Strah u njegovom glasu.
"Čudna osećanja su jedna stvar: ova pouka je nešto drugo. Govorim ti o nečemu
čiji naziv odoleva vremenu: desijanski gest. Svojevremeno se zvao
atreidesijanski, ali to je suviše rogobatno."
Dečak još jednom dodirnu jezgro gole svesti. "Čak i pseći život ima svoju cenu."
Murbela zaustavi dah, motreći šta će se dogoditi - odrasli um u dečačkom telu.
Uznemirujuće.
"Tvoja rođena majka bila je Dženet Roksborou od lerneuskih Roksboroa," reče
Ajdaho. "Ona je pripadala Bene Geseritu. Tvoj otac se zvao Loši Teg, i bio je
CHOAM-ov funkcioner. Kroz nekoliko minuta pokazaću ti bašarevu omiljenu sliku
njegove kuće na Lerneusu. Želim da je zadržiš i pomno proučiš. Razmišljaj o tome
kao o svom omiljenom mestu."
Teg klimnu, ali je izraz lica otkrivao strah.
Da li je bilo moguće da je veliki mentat ratnik poznavao strah? Murbela zavrte
glavom. Posedovala je intelektualno znanje o onome što je Teg činio, ali je
osećala da su izveštaji puni pukotina. Ovde je bila reč o nečemu što možda
nikada neće iskusiti. Kakvo je moglo biti to osećanje ponovnog buđenja u novom
životu sa netaknutim sećanjima ostalih svojih bitisanja? Naslućivala je da je to
veoma različito od Drugih sećanja neke časne majke.
"Um na svom početku," krstio je to Dankan. "Buđenje tvog istinskog bića. Osećao
sam se kao zagnjuren u magičnu vaseljenu. Moja svest je bila najpre krug, a
potom kugla. Proizvoljni oblici postali su prolazni. Sto nije bio sto. Potom sam
pao u trans - sve je oko mene poprimalo svetlucava svojstva. Ništa nije bilo
stvarno. Kada je to prošlo osetio sam da sam izgubio jednu stvarnost. Moj sto
ponovo je bio sto."
Proučila je priručnik Bene Geserita - "Buđenje prvobitnih sećanja kod gole".
Dankan je odstupao od tih uputstava: zašto?
Ostavio je dečaka i približio se Murbeli.
"Moram da razgovaram sa Šeanom", reče joj u prolazu. "Mora da postoji neki bolji
način."
21.
Unapred pripremljeno razumevanje često čini klecav odgovor i najopasniji oblik
razumevanja. Ono navlači treperavu neprozirnu koprenu preko vaše sposobnosti
učenja. Sudske preteče zakonodavstva funkcionisale su na taj način,
pretrpavajući vašu stazu ćorsokacima. Budite oprezni. Ništa ne podrazumevajte.
Svako razumevanje samo je privremene vrednosti.
Mentatski stav (adacto)
Ajdaho se, sedeći sam pored svoje konzole, zagledan u jedan zapis koji je
pohranio u brodski sistem tokom prvih dana svog zatočeništva, osećao kao da je
zavitlan (primenio je tu reč kasnije) u stanovišta i čulnu svest tog pređašnjeg
vremena. Ovo više nije bilo popodne nekog turobnog dana u ne-brodu. Bio je
vraćen tamo, raspet između tada i sada na način na koji su nanizani životi gole
spajali ovo otelovljenje sa njegovim prvobitnim rođenjem.
U blesku trenutka shvatio je ono što je jednom nazvao 'mrežom' sa postarijim
parom određenim ukrštenim linijama; tela su im bila vidljiva kroz svetlucanje
draguljastih konopaca zelene, plave, zlataste i srebrne, toliko sjajne boje da
su ga od toga oči bolele.
Naslutio je božansku uravnoteženost u tim ljudima, ali i nešto zajedničko u vezi
sa njima. Reč obični pala mu je na um. Pejsaž do sada već znanog vrta prostirao
se iza njih: cvetno grmlje (ruža, činilo mu se) ustalasani travnjaci, visoko
drveće.
Par mu je uzvratio pogled pun takve prodornosti da se Ajdaho osetio kao da je
nag.
Nova snaga u toj viziji! Nije više bila ograničena na Veliko skladište. Jedan
sve jači magnet privlačio ga je tamo dole tako često da je znao da se telo-
branitelji nalaze u punoj pripravnosti.
Da li je on bio novi kvizac haderah?
Postojala je jedna ravan podozrenja Bene Geserita koja bi, ukoliko bi bila
dostignuta, značila njegovu smrt. A one su ga, upravo sada, promatrale. Pitanja,
brižne pretpostavke! Uprkos tome nije mogao da se mane vizije.
Zbog čega mu je onaj postariji par delovao tako poznato? Neko iz njegove
prošlosti? Porodica?
Mentatsko preturanje po njegovim sećanjima nije mu dalo ništa što bi odgovaralo
ovim njegovim pretpostavkama. Ovalna lica. Kratke brade. Nabori sala na
podvaljcima. Tamne oči. Mreža je zamagljivala boje. Žena je nosila zelenoplavu
odeću koja joj je pokrivala stopala. Bela kecelja prošarana zelenom bojom
prekrivala joj je haljinu od bujnih grudi do ispod struka. Vrtlarske alatke
zveckale su na privescima kecelje. U levoj ruci držala je mistriju. Kosa joj je
bila seda. Nekoliko pramenova virilo joj je ispod zelene marame vijoreći oko
očiju i naglašavajući linije smeha. Izgledala je... kao neka baka.
Muškarac joj je odgovarao kao da ga je sazdao isti umetnik, sa idejom da načini
savršen par. Prevoji sala na nabijenom trbuhu. Bez šešira. One iste tamne oči sa
svetlucavim odblescima. Čupa kratko podšišane oštre sede kose.
Imao je najdobroćudniji izraz lica koji je Ajdaho ikada video. Nagore svijene
brazde osmeha u uglovima usana. U levoj ruci je držao malu lopatu, a na
ispruženom desnom dlanu stajalo je nešto što je izgledalo kao mala metalna
lopta. Ta lopta emitovala je prodorno zviždanje, terajući Ajdaha da prekrije
rukama uši. Ovo, međutim, nije zaustavilo zvuk. Prestao je sam od sebe. Spustio
je ruke.
Ospokojavajući likovi. Ova pomisao izazvala je Ajdahove sumnje, jer konačno je
prepoznao po čemu su mu poznati. Izgledali su na neki način kao Liceigrači, već
i po svojim prćastim nosevima.
Nagnuo se napred, ali je par držao isto rastojanje. 'Liceigrači', prošaptao je.
Mreža i vremešni par nestadoše.
Umesto njih ukazala se Murbela u trikou za vežbanje boje blistavog abonosa.
Morao je da ispruži ruku i dodirne je pre no što je mogao da poveruje da ona
stvarno stoji tu.
"Dankane? Šta je? Sav si u znoju."
"Ja... mislim da je to nešto što su prokleti Tleilaksi usadili u mene. Stalno
vidim... mislim da su Liceigrači. Oni... oni me gledaju i baš malopre...
zvižduk. To boli."
Bacila je pogled prema komejima ali nije izgledala zabrinuto. Ovo je bilo nešto
što su sestre mogle da znaju a da to ne znači neposrednu opasnost... osim,
možda, po Skitala.
Ona se spusti na bedra pored njega i položi mu ruku na rame. "Nešto što su
činili tvom telu u tankovima?"
"Ne!"
"Ali rekao si... "
"Moje telo nije tek komad novog prtljaga za ovaj put. Sadrži svu hemiju i
supstance koje sam uvek imao. Um mi je, međutim, drugačiji."
Ovo je zabrinu. Znala je za stav Bene Geserita prema novim nadarenostima.
"Proklet bio taj Skital!"
"Otkriću šta je to", uzviknu on.
Sklopio je oči i čuo kako Murbela ustaje. Njena ruka se smače sa njegovog
ramena.
"Možda ne bi trebalo to da učiniš, Dankane."
Glas joj je zvučao kao da dolazi izdaleka.
Sećanje. Gde su skrivali tu tajnu stvar? Duboko u prvobitnim ćelijama? Sve do
ovog časa razmišljao je o svom sećanju kao o mentatskom oruđu. Mogao je ispred
ogledala da prizove slike samog sebe iz davno prošlih trenutaka. Približivši se,
mogao je da vidi jednu boru starosti. Posmatrao je jednu ženu iza sebe - dva
lika u ogledalu i njegovo lice puno pitanja.
Lica. Niz maski, različiti vidovi ove ličnosti koju je nazivao ja. Donekle
neuravnotežena lica. Kosa ponekad seda, ponekad bujan karakul njegovog sadašnjeg
života. Lice ponekad smešljivo, ponekad ozbiljno i sa izrazom unutrašnje potrage
za mudrošću sa kojom će ući u novi dan. Negde u svemu tome ležala je svest koja
je posmatrala i razmatrala. Neko ko je vršio izbor. Tleilaksi su tu čačkali
nešto.
Ajdaho oseti kako mu je krv jurnula žilama i odmah je znao da je opasnost
prisutna. Bilo je to ono što je nameravao da doživi... ali ne zaslugom
Tleilaksa. Bio je rođen s tim.
Eto šta znači biti živ.
Nije bilo sećanja iz njegovih drugih života; ništa, ništa što su mu Tleilaksi
učinili, ništa od svega toga nije promenilo njegovu najdublju svest ni za
trunčicu.
Otvorio je oči. Murbela je i dalje stajala blizu, ali joj je izraz lica bio
nečitljiv. Tako će, dakle, izgledati kada postane časna majka. Nije mu se
dopdaala ta promena kod nje.
"Šta će se dogoditi ako Bene Geserit ne uspe?" upitao je.
Pošto mu ništa nije odgovorila, on klimnu. Da. To je najgora pretpostavka.
Sestrinstvo klizi niz odvodni kanal. A ti to ne želiš, moja voljena.
Mogao je to da joj vidi na licu kada se okrenula i napustila ga. Pogledavši
prema komejima, on reče: "Dar. Moram da razgovaram sa tobom, Dar."
Nije bilo odgovora ni iz jednog mehanizma oko njega. Nije ga ni očekivao. Pa
ipak, znao je da može da razgovara sa njom i da će ga ona saslušati.
"Pristupio sam našem problemu iz drugog pravca, otpoče on. Pri tom je zamislio
zujanje zapisivača koji su prebacivali zvuke njegovog glasa u ridulijanske
kristale. "Provalio sam u svest Uvaženih Naložnica. Znam da mi je to uspelo.
Murbela odjekuje."
To će ih staviti u stanje pripravnosti. On je imao vlastitu Uvaženu Naložnicu.
Imati nije bila prikladna reč. On nije imao Murbelu. Čak ni u postelji. Oni su
imali jedno drugo. Bili su podešeni jedno prema drugom na način na koji je
izgledalo da su usklađeni oni ljudi iz vizije. Da li je to video tamo? Dve
starije osobe koje su seksualno obučile Uvažene Naložnice?
"Sada me zanima jedno drugo pitanje", nastavi on. "Kako prevazići Bene Geserit."
Rukavica izazova bila je bačena.
"Epizode", natuknu on. Reč koju je Odrade volela da koristi. "Tako moramo da
gledamo na ono što nam se dogada. Male epizode. Čak i pretpostavke najgoreg
slučaja moraju se izražavati naspram te pozadine. Raštrkavanje poseduje veličinu
koja umanjuje sve što uradimo."
Tako! To je svedočilo o njegovoj vrednosti za sestre. Postavljalo je Uvažene
Naložnice u povoljniju perspektivu. One su se vratile u staro carstvo. Drugarice
patuljci. Znao je da će Odrade shvatiti. Bel će je naterati da shvati.
Negde tamo u beskrajnom univerzumu, neka porota donela je presudu Uvaženim
Naložnicama. Zakon i njegovi izvršioci nisu uspeli da pretegnu u korist
progoniteljki. Pretpostavljao je da mu je vizija pokazala dva člana te porote. A
ako su i bili Liceigrači, nisu bili Skitalovi Liceigrači. Ono dvoje ljudi iza
svetlucave zavese nisu pripadali nikom osim samima sebi.
22.
Glavne slabosti vladavine proističu iz straha od pravljenja radikalnih
unutrašnjih promena čak i kada se takva potreba jasno ukazuje.
Darvi Odrade
Za Odrade je prvi jutarnji melanž uvek bio drugačiji. Njeno telo je reagovalo
kao izgladneli stvor kada se dočepa slatke voćke. Zatim bi usledilo sporo-
prodorno i bolno privodenje sebi.
Bila je to opasna stvar, ta zavisnost od melanža.
Stajala je kraj prozora u svojoj spavaćoj sobi čekajuči da melanž počne da
deluje. Zapazila je da je Vremenska kontrola uspela da obezbedi još jednu
jutarnju kišu. Pejsaž je delovao oprano; sve se utapalo u romantičnu izmaglicu,
sve ivice su bile pomućene i svedene na konture poput starih sećanja. Ona otvori
prozor. Vlažan hladan vazduh zapahnu joj lice, povlačeći sećanja oko nje na
način na koji neko oblači poznatu odeću.
Odrade duboko udahnu. Miris posle kiše! Sećala se suštinskih stvari svog života
koje su bile pojačane i ublažene padanjem vode, ali ove kiše behu drugačije.
Ostavljale su miris kremena koji je mogla da oseti. Odradi se on nije sviđao.
Poruka nije poticala od spranih stvari, već od ozlojeđenog života koji je želeo
da svaka kiša prestane i nestane. Ova kiša nije više blažila i donosila punoću.
Nosila je neizbežnu svest o promeni.
Odrade zatvori prozor. Najednom je ponovo bila među poznatim mirisima svojih
odaja i s onim stalnim mirisom šire od doza ubrizganih svima onima koji su znali
položaj Kapitola.Ččula je kako ulazi Stregi i onaj slip-slap zvuk menjanja karte
pustinje.
Stregine kretnje odisale su zdravom efikasnošću. Sedmice bliskog druženja sa
njom potvrdile su Odradinu prvu procenu. Pouzdana. Ne briljantna, ali krajnje
osetljiva za potrebe Vrhovne majke. Trebalo ju je videti kako se tiho kretala.
Spoj Streginu osetljivost sa potrebama mladog Tega i dobićeš visinu i
pokretljivost koju zahtevamo od njega. Konj? Mnogo više.
Odradino prilagođavanje melanžu konačno dostiže vrhunac koji joj donese
smirenje. U prozoru je videla odraz Stregine prilike kako iščekuje da joj se
izdaju naređenja. Znala je da su ovi trenuci posvećeni začinu. Sa svog stepena
razvoja sa žudnjom je gledala na dan kada će i ona stupiti u to tajanstveno
carstvo.
Želim joj sve najbolje.
Većina časnih majki sledila je učenje i retko je razmišljala o začinu kao o
zavisnosti: Odrade je svakog jutra bila načisto s tim čemu je on služio. Uzimali
ste začin tokom dana u skladu sa zahtevima vašeg tela, sledeći obrazac još sa
početka obuke: minimalne doze tek toliko da pospeše rad metaboličkog sistema i
dovedu ga do vrhunskih sposobnosti. Čak su i biološke nužnosti sa melanžom
ugodnije zadovoljavane. Hrana je imala bolji ukus. Sem u slučaju udesa ili
smrtonosnog napada, živeli ste znatno duže nego bez toga. Ali bili ste zavisni.
Okrepljenog tela Odrade žmirnu i usredsredi se na Stregi. Kod nje se jasno mogla
uočiti radoznalost izazvana ovim jutarnjim obredom. Obraćajući se Streginom liku
u ogledalu, Odrade je upita: "Jesi li učila o odvikavanju od melanža?"
"Da, Vrhovna majko."
Uprkos upozorenjima da stalno pazi na kritičnu granicu svoje zavisnosti,
zavisnost nikad nije bila ni za treptaj oka dalje od Odrade, tako da ova oseti
neku vrstu nataložene odvratnosti. Mentalne pripreme u doba njenog akolitstva
(koje su bile čvrsto utisnute za vreme agonije), bile su rastočene pod uticajem
Drugih sećanja i gomilanja vremena. Opomena: 'Odvikavanje uklanja bitne činioce
tvog života i ako se dogodi da do toga dođe u pozno srednje doba može te i
ubiti'. Kako joj je malo sada to značilo.
"Žao mi je, Vrhovna majko."
Odrade se zaustavi kod karte. Na karti su bili uočljivi poduži krak pustinje
koji se probijao ka severu i najava širenja pustoši prema jugoistoku od
Centrale, gde se nalazila Šeana sa svojom stanicom. Odrade se zatim okrenu ka
Stregi, koja je posmatrala Vrhovnu majku sa novim zanimanjem.
Malo je uznemirena zbog mračnih strana začina!
"Retko se u naše vreme razmišlja o jedinstvenosti melanža", reče Odrade. "Svi
stari narkotici kojima su se ljudi predavali posedovali su jedno izrazito
zajedničko svojstvo - svi oni, sem začina, skraćuju život i donose bol."
"Rečeno nam je tako, Vrhovna majko."
"Verovatno vam nije predočena činjenica da upravljanje može biti zamračeno našim
brigama zbog Uvaženih Naložnica. U svakoj vladi (da čak i u našoj) postoji
energija pohlepe koja može da te natera u klopku. Ako me budeš služila osetićeš
to intuitivno, jer ćeš svakog jutra gledati kako patim. Neka se saznanje o tome
usadi u tebe, saznanje o toj smrtonosnoj klopci. Nikada nemojte postati
rasturači droge uhvaćeni u sistem koji izlaže život nehatnom umiranju kao što to
Uvažene Naložnice čine. Zapamti: prihvatljivi narkotici mogu se oporezovati da
bi se pribavila sredstva za plate ili na neki drugi način stvorili poslovi za
nehatne funkcionere."
Stregi pokaza zbunjenost: "Ali melanž produžava naše živote, pospešuje zdravlje
i uvećava apetit za..."
Prekinu je Odradino mrgođenje.
Navod iz priručnika za akolitke!
"On ima i ovu drugu stranu, Stregi, i ti je vidiš ispoljenu kod mene. Priručnik
za akolitke ne laže. Melanž je narkotik i mi smo zavisne od njega."
"Znam da nije blagotvoran za svakog, Vrhovna majko, ali rekli ste da ga Uvažene
Naložnice ne koriste."
"Ono što one uzimaju zamenjuje melanž, uz neke dodatne vrednosti, izuzev
sprečavanja agonije odvikavanja i smrti. To je naporedna zavisnost."
"A naša zatočenica?"
"Murbela ga je koristila, ali je sada na melanžu. Oni su međusobno zamenjivi.
Zanimljivo?"
"Ja... pretpostavljam da ćemo saznati više o tome. Zapazila sam, Vrhovna majko,
da ih nikada ne nazivate kurvama".
"Kao što ih akolitke zovu? Ahh, Stregi, Belonda vrši rđav uticaj. "Oh ja
prepoznajem pritiske", ubrza ona kada Stregi pokaza nameru da se usprotivi.
"Akolitke osećaju pretnju. Gledaju Kapitol i misle o njemu kao o svom utvrđenju
koje će preći u ruke Uvaženih Naložnica - kurvi."
"Tako nekako, Vrhovna majko." Krajnje snebivljivo.
"Stregi, ova planeta je samo još jedno privremeno stanište. Danas idemo na jug i
zapamti ovo što sam ti rekla. Pronađi Tamalane, molim te, i reci joj da udesi
sve za našu posetu Šeani, kao što smo se ranije dogovorile. Nikom drugom ne reci
ništa o tome."
"Da, Vrhovna majko. Da li to znači da ću i ja poći sa vama?"
"Želim da budeš uz mene. Reci onoj koju obučavaš da sada u potpunosti odgovara
za moju kartu."
Kada je Stregi otišla, Odrade pomisli na Šeanu i Ajdaha. Ona želi da razgovara s
njim, a on želi da razgovara s njom.
Analize zapisa komeja pokazivale su da su ovo dvoje ponekad opštili znakovima
ruku, skrivajući većinu pokreta svojim telima. Ličilo je to na jedan stari
atreidski ratnički jezik. Odrade je prepoznavala ponešto od toga ali ne dovoljno
da bi utvrdila sadržaj. Belonda je želela da zatraži objašnjenje od Šeane.
"Tajna!" Odrade je bila opreznija "Neka ih malo. Možda će nešto zanimljivo
proizaći iz toga."
Šta Šeana hoće?
"Šta god da je Dankan imao na umu, to se ticalo Tega. Izazivanju bola neophodnog
da bi Teg povratio svoja prvobitna sećanja protivilo se sve u Dankanu."
Odrade je ovo primetila kada je juče zatekla Dankana kod njegove konzole.
"Kasniš, Dar." Nije podizao pogled sa onog što je posmatrao, ma šta to moglo
biti. Kasnim? Pa, tek je predvečerje.
Već nekoliko godina često ju je oslovljavao sa Dar; provokacije i podsećanje da
gaji otpor prema svom akvarijumskom životu. Ta provokacija je nervirala Belondu,
koja se nikako nije slagala s tom njegovom 'prokletom prisnošću'. Belondu je,
dakako, nazivao Bel. Dankan je bio velikodušan u svom bockanju.
Spomenuvši se ovoga, Odrade zastade pre no što uđe u svoju radnu sobu. Dankan je
snažno tresnuo pesnicom po tezgi pored svoje konzole. "Mora da postoji bolji
način za Tega", uzviknuo je.
Bolji način? Šta mu je to na pameti?
Nečiji koraci duž hodnika prema radnoj sobi trgoše je iz ovih misli. Stregi se
vraćala od Tamalane. Stregi je ušla u čekaonicu za akolitke. Obaveštava o svojoj
zameni na dužnosti nadzornice pustinjske karte.
Prava hrpa arhivskih zabeleški čekala je na Odradinom stolu. Belonda! Odrade je
zurila u gomilu. Bez obzira koliko je nastojala da raspodeli dužnosti uvek je
bilo ovog organizovanog ostatka koji je, na insistiranje njenih savetnica,
jedino Vrhovna majka mogla da sredi. Najveći deo ove nove gomile nosio je
Belondinu naznaku: 'Za davanje predloga i analizu'.
Odrade dotače svoje konzolu. "Bel!"
Odazva se glas jedne činovnice iz Arhive: "Vrhovna majko?"
"Neka Bel dođe ovamo! Želim da je vidim ovde onoliko brzo koliko je njene debele
noge mogu doneti!"
Bilo je to za manje od minuta! Bel je stajala ispred radnog stola kao kakva
pokunjena akolitka. Svi su znali šta zrači iz ovakvog tona u glasu Vrhovne
majke.
Odrade dodirnu hrpu i trže ruku kao da je doživela strujni udar. "Šta je sve
ovo, tako ti Šejtana?"
"Procenile smo da je značajno."
"Misliš da moram da gledam sve i svašta? Gde su naznake osnovnih stvari? Ovo je
aljkavo urađen posao, Bel. Ja nisam glupa, baš kao ni ti. Ali ovo... u svetlosti
ovog..."
"Raspodeljujem dužnosti koliko..."
"Raspodeljuješ. Pogledaj ovo. Šta od toga moram da pogledam a šta da prosledim.
Nijedne naznake!"
"Pobrinuću se da se to odmah ispravi."
"I te kako hoćeš, Bel. Zato što Tam i ja danas odlazimo na jug u nenajavljeni
obilazak i posetu Šeani. Za vreme mog odsustva ti ćeš sedeti u ovoj stolici.
Videćemo kako će ti se dopasti ove svakodnevne poplave!"
"Hočeš li biti u vezi?"
"Imaću u svako doba svetlosnu liniju i slušalice."
Belonda odahnu.
"Savetujem ti, Bel, da se vratiš u Arhivu i postaviš nekog ko će te zamenjivati
na redovnim dužnostima. Neka me đavo odnese ako niste počele da se ponašate kao
birokrate. Čuvate svoje guzice!"
"Pravi brodolomnički greben, Dar."
Da li je to Bel pokušavala da bude duhovita? Nije sve bilo izgubljeno!
Odrade mahnu rukom preko projektora, na kome se namah ukaza Tamalanina prilika u
transportnoj hali. "Tam?"
"Da?" Nije ni skrenula pogled sa neke liste raspoređivanja dužnosti.
"Za koliko možemo da krenemo?"
"Za otrilike dva sata."
"Pozovi me kada bude spremno. Oh, i Stregi ide s nama. Obezbedi mesto za nju."
Odrade isključi projektor, pre no što Tamalane dospe da odgovori.
Odrade je znala da postoje još neke stvari koje je trebalo da uradi. Teg i Bel
nisu bili jedini izvori nevolja Vrhovne majke. Ostalo nam je još šesnaest
planeta... uključujući i Buzel, koji je van svake sumnje u neposrednoj
opasnosti. Samo šesnaest! Ali brzo odagna tu misao. Nije bilo vreme za to.
Murbela. Da li bi trebalo da je pozovem i... Ne. To može da sačeka. Novi savet
proktorki? Raspuštanje Zajednice?
Izlučivanje osoblja u novo Raštrkavanje iziskivalo je konsolidaciju snaga. A da
stane ispred pustinje? To ju je tištalo i osećala je da danas nije u stanju da
se suoči s tim. Uvek se uzvrpoljim pre putovanja.
Odrade najednom izjuri iz radne sobe i stade da krstari hodnicima, proveravajući
kako se ispunjavaju njeni nalozi. Zastajala je u dovracima, posmatrajući šta
učenice čitaju, kako se ponašaju u svojim neprestanim prana-bindu vežbama.
"Šta to čitaš?" upita jednu mladu akolitku drugog stepena koja je sedela pored
projektora u poluzamračenoj sobi.
"Tolstojeve dnevnike, Vrhovna majko."
Taj znalački izraz u akolitkinim očima govorio je: "Da li poseduješ njegove reči
u Drugim sećanjima?" To pitanje je devojci stajalo na vrh jezika! Uvek su bile
spremne da se upuste u takve male igre kad god bi ih uhvatile nasamo.
"Tolstoj mu je bilo porodično ime!" odseče Odrade. "Sudeći prema spominjanju
dnevnika, pretpostavljam da misliš na grofa Lava Nikolajeviča?"
"Da, Vrhovna majko." Potpuno svesna ukora.
Ublaživši ton, Odrade predoči devojci citat: "'Nisam reka, mreža sam.' Izgovorio
je te reči u Jasnoj poljani, kada mu je bilo svega dvanaest godina. Nećeš ih
naći u njegovim dnevnicima, no to su verovatno najznačajnije reči koje je ikad
izustio."
Odrade se okrenu pre no što je akolitka mogla da joj zahvali. Večito
podučavanje!
Odšetala je potom do glavne kuhinje i obišla je tražeči na unutrašnjim rubovima
polica za posuđe tragove masnoće. Pri tom je zapazila da je čak i šef kuhinje-
učitelj sa predostrožnošću pratio njeno kretanje.
Kuhinja je bila sva u pari prijatnih mirisa od pripremanja ručka. Čuo se
okrepljujući zvuk rezanja mesa i mešenja, ali je uobičajeni žamor zamukao kada
je ona ušla.
Zaobišla je dugačku tezgu za kojom su stajali zaposleni kuvari i prišla
uzdignutoj platformi šefa-učitelja. Bio je to krupan, debeo muškarac sa
isturenim jagodicama; lice mu je bilo rumeno baš kao i meso čije je pripremanje
nadzirao. Odrade nije ni najmanje sumnjala da je on bio jedan od najvećih kuvara
u istoriji. Nosio je prikladno ime: Plasido Salata. On je iz više razloga davno
obezbedio povlašćeno mesto u njenim mislima, uključujući i činjenicu da je
svojevremeno obučio i njenog ličnog kuvara. Važni posetioci u danima pre pojave
Uvaženih Naložnica vođeni su u obilazak kuhinje i na kušanje specijaliteta.
"Dozvolite da vam predstavim našeg glavnog kuvara, Plasida Salatu?"
Na njegovom bifteku plasido mnogi su mu zavideli. Gotovo sirov, služen sa
travama i začinskim sosom od senfa koji nije ubijao ukus mesa.
Odrade je smatrala da je to jelo previše egzotično, ali nikad nije glasno
izrekla tu ocenu.
Kada je konačno uspela da privuče Salatovu punu pažnju (posle kraćeg prekida
tokom koga je doterivao sos), Odrade reče: "Željna sam nečeg posebnog, Plasido."
Prepoznao je uvod. Tako je uvek počinjala kada je tražila svoje 'posebno jelo'.
"Možda dolazi u obzir kaša od ostriga", predloži on.
To je kao plesanje, pomisli Odrade. Oboje su znali šta je želela. "Izvrsno!"
složi se i upusti u uobičajenu igru. "Ali moraš je spraviti blago, Plasido, tako
da ostrige ne budu prekuvane. Dodaj u čorbu malo od našeg suvog celera u prahu."
"I možda malo paprike?"
"Oduvek mi se najviše sviđala na taj način. Budi izuzetno obazriv sa melanžom.
Samo trunčicu i nimalo više."
"Naravno, Vrhovna majko!" On zakoluta očima u strahu od pomisli da bi mogao da
upotrebi previše melanža. "Začin tako lako može da preovlada."
"Skuvaj ostrige u nektaru od školjki, Plasido. Volela bih da lično bdiješ nad
njima, mešajući blago kašu ali samo dok ivice ostriga ne počnu da se uvijaju."
"Ni sekundu duže, Vrhovna majko."
"Zagrej, sasvim malo, kremastog mleka kao dodatak. Nemoj da ti uvri!"
Plasido ispolji začuđenost što je uopšte posumnjala da bi mogao da skuva mleko
za njenu kašu od ostriga.
"Parčence putera u zdeli", reče Odrade. "Prelij ga čorbom."
"Nećemo šerija?"
"Ne znaš koliko mi je drago što ćeš se lično postarati za moje posebno jelo,
Plasido. Zaboravila sam na šeri." (Vrhovna majka nikada ništa nije zaboravljala
i svi su oni to znali, no ovo je bio obavezan korak u plesu.)
"Tri unce šerija u uzavrelu čorbu", reče on.
"Zagrej ga da se oslobodi alkohola."
"Naravno! Ali ne smemo da mu uništimo ukus. Da li biste voleli kroasane ili
slani keks?"
"Kroasane, molim lepo."
Sedeći za jednim stolom u niši pojela je dve činije kaše od ostriga sećajući se
kako je Dete Mora nekada uživalo u tome. Tata joj je prvi put zgotovio ovo jelo
kada je jedva umela da prinese kašiku ustima. Sam ga je spravljao, njegov
vlastiti specijalitet. Odrade je dala recept Salatu.
Ona pohvali Salata zbog vina.
"Posebno mi se dopada tvoj izbor šablija kao dodatak jelu."
"Kremenit šabli oštrog ukusa, Vrhovna majko. Jedna od naših boljih berbi.
Savršeno pristaje ukusima ostriga."
Tamalane je zateče u niši. Uvek su znale gde su je mogle pronaći kada im je bila
potrebna.
"Spremne smo." Da li se to na Tamalaninom licu očitavalo nezadovoljstvo?
"Gde ćemo počinuti večeras?"
"U Elidiju."
Odrade se ozari. Volela je Elidio.
Tam mi ugađa zato što sam u kritičnom stanju? "Možda želi da mi skrene pažnju sa
crnih misli.
Sledeći Tamalane do transportnih dokova Odrade je razmišljala o tome kako je to
što je starija žena više volela da putuje cevima simptomatično. Putovanja po
površini nervirala su je. "Ko u mom dobu želi da traći vreme?"
Odrade nije volela da koristi cevi na putovanjima. Bili ste tako skučeni i
bespomoćni u njima! Više su joj se dopadali površina i vazduh, te je prihvatala
cevi jedino kada je brzina bila neophodna. Nije, međutim, nimalo oklevala da
upotrebi manje cevi za pisma i poruke. Bitno je da poruke stignu na svoje
odredište. Ova pomisao uvek ju je činila svesnom mreže koja se pomerala u skladu
sa njenim kretanjem gde god bi pošla.
Negde u srcu stvari (uvek je postojalo srce stvari) jedan automatski sistem
upravljao je vezama i obezbeđivao (najveći deo vremena) da važne poruke stignu
na svoje odredište.
Kada lična dostava (svi su je nazivali LD) nije bila nužna, na raspolaganju su
joj stajali telegrami ili kablogrami duž rasporedenih razvrstavača i svetlosnih
linija. Izvan planete to je već bila druga stvar, posebno u ova vremena progona.
Najsigurnije je bilo poslati neku časnu majku sa zapamćenom porukom ili usađenim
distransom. Svaki kurir je u poslednje vreme dobijao sve veće količine šire. T-
provere mogle su da iščitaju čak i mrtvu svest - ukoliko nije bila zaštićena
širom. Svaka poruka izvan planete bila je šifrovana, ali neprijatelj je mogao da
pogodi jednokratni zaštitnik koji ju je skrivao. Kretanje izvan planeta
predstavljalo je veliku opasnost. Možda baš zbog toga rabin nije davao glasa od
sebe.
Pa, zašto sada razmišljam o takvim stvarima?
"Još nema vesti od Dortujle?" zapita ona dok se Tamalane spremala da uđe u
pretkomoru cevi gde su čekali njihovi ostali saputnici. Toliko ljudi. Zbog čega
toliko ljudi?
Odrade ugleda Stregi gore na rubu doka kako razgovara sa akolitkom iz odseka za
veze. U blizini je bilo barem još šest ljudi iz odseka za veze.
Tamalane se okrete, očito uvređena. "Dortujla! Svi su ti rekli da ćemo te
obavestiti istog časa kada stigne nešto o njoj!"
"Samo pitam Tam. Samo pitam."
Odrade je pokorno sledila Tamalane u predvorje. Trebalo je postaviti monitor u
svest i ispitati sve što se ovde pojavi. Mentalni upadi uvek su imali neki dobar
izgovor. Bio je to način Bene Geserita, na šta ju je Belonda često podsećala.
Neka se sada Bel, za promenu, brine o tim stvarima!
Bilo je vreme za slobodno plutanje, za ponašanje u skladu sa strujama koje su se
kretale oko nje.
Dete Mora znalo je podosta o strujama.
23.
Vreme se ne broji. Treba samo gledati ukrug i to postaje očigledno.
Leto II (Tiranin)
"Pogledaj! Pogledaj na šta smo spali!" zapomagao je rabin. Sedeo je skrštenih
nogu na studenom, udubljenom podu sa šalom navučenim preko glave koji mu je
bezmalo pokrivao čitavo lice.
Prostorija oko njega bila je tamna i treperava od zvukova neke mašinerije koji
su doprinosili da se oseća slabim. Kada bi samo ti zvuci prestali.
Rebeka je stajala ispred njega sa rukama na bokovima i s izrazom umorne
osujećenosti na licu.
"Nemoj samo tako da stojiš!" zapovedi joj rabin. Piljio je u nju ispod šala.
"Ako vi očajavate, nismo li onda izgubljeni?" uzvrati mu ona.
Zvuk njenog glasa razdraživao ga je. Bilo mu je potrebno nekoliko časaka da
odagna to neželjeno osećanje.
Usuđuje se da mi deli savete? Zar i mudriji ljudi nisu govorili da znanje može
da dođe i od korova? Potresao ga je dubok, drhtav uzdah i on smače šal na
ramena. Rebeka mu spremno pomože da se pridigne.
"Ne-prostorija", promrmlja rabin. "Ovde se krijemo od..." Pogled mu je
pretraživao mračnu tavanicu. "Bolje da ostane neizgovoreno, čak i ovde."
"Skrivamo se od neizustivog", reče Rebeka.
"Vrata se ne mogu otvoriti čak ni za Pashu", složi se on. "Kako će stranac ući?"
"Neki stranci koje ne želimo", reče ona.
"Rebeka." Pognuo je glavu. "Ti si više od iskušenja i problema. Ova mala ćelija
Tajnog Izraela pruža ti utočište samo zato što shvatamo da..."
"Dosta s tim! Ništa ne shvatate od onoga što mi se dogodilo. Moj problem?"
Nagnula mu se bliže. "On se sastoji u tome da ostanem ljudsko biće dok sam u
vezi sa svim tim prošlim životima."
Rabin iznenađeno ustuknu.
"Ti, dakle, nisi više jedna od nas? Jesi li onda Bene Geserit?"
"Saznaćeš kada postanem Bene Geserit. Videćeš me kako gledam u sebe onako kako
gledam u tebe."
Veđe mu se poviše u ogorčeno mrštenje. "Šta to govoriš?"
"U šta ogledalo gleda, rabine?"
"Hmmm! Sada još i zagonetke." No, blagi osmeh zatitra mu u uglovima usana. Izraz
odlučnosti vrati se njegove oči. On se obazre po sobi. Ovde ih je bilo osmoro -
više no što je prostorija dozvoljavala. Ne-prostorija. Mukotrpno su je napravili
od prokrijumčarenih delova i komada. Bila je tako mala - dugačka dvanaest i po
metara. Lično ju je izmerio. Oblikom slična drvenom buretu položenom na bok.
Ovalna u poprečnom preseku i sa poluloptastim zatvaračima na krajevima. Tavanica
nije bila viša od jednog metra iznad njegove glave. Najširi deo, ovde u
središtu, iznosio je svega pet metara, ali je zakrivljenost poda i tavanice
činila da izgleda još uža. Suva hrana i iznova prerađivana voda. Tako je
izgledalo mesto u kome je valjalo poživeti ko zna koliko dugo? Možda čitavu
standardnu godinu - ukoliko ne budu otkriveni. Nije imao poverenja u bezbednost
ovog sredstva. Ti nastrani zvuci one mašinerije.
Dan je već poodmakao kada su se uvukli u ovu rupu. Sada je ovde, za svaku
sigurnost, vladala tama. A gde su bili ostali pripadnici njegovog naroda? Umakli
u bilo kakvo sklonište koje su mogli da pronađu, pozivajući se na stara
dugovanja i časna obećanja za usluge u prošlosti. Neki će preživeti. Možda su
imali veće šanse da prežive od ove skupine ovde.
Ulaz u ne-prostoriju ležao je skriven ispod rupe za pepeo uz koju se uzdizao
jedan usamljeni dimnjak. Pojačani metal dimnjaka sadržavao je niti ridulijanskog
kristala koje su prenosile sliku spoljašnje scene ovamo dole. Pepeo! Prostorija
je još mirisala na spaljene stvari i već je počinjala da poprima smrad odvodnog
kanala od male komore za preradu vode. Kakav eufemizam za klozet!
Neko priđe rabinu s leđa. "Potera odlazi. Sreća da smo bili upozoreni na vreme."
Bio je to Džošua, onaj koji je sagradio ovu prostoriju. Onizak, vitak čovek
oštrog trouglastog lica koje se sužavalo u tanku bradu. Tamna kosa padala mu je
na široko čelo. Imao je razmaknuto postavljene smeđe oči koje su gledale na ovaj
svet sa promišljenošću u koju rabin nije imao poverenja. Izgleda suviše mlad da
bi znao toliko mnogo o ovim stvarima.
"Znači, odlaze", reče rabin. "Vratiće se. Tada nas nećeš smatrati srećnim."
"Nikada neće pogoditi da se krijemo tako blizu farme", reče Rebeka. "Potere
uglavnom pljačkaju."
"Počujte samo jednu Bene Geserit", uzviknu rabin.
"Rabine." Kakav samo detinji zvuk u Džošuinom glasu! "Nisam li vas toliko mnogo
puta čuo kako govorite da su blagosloveni oni koji kriju mane drugih čak i od
sebe samih?"
"Sada je svako učitelj!" huknu rabin. "Ko nam može reći šta će se sledeće
desiti?"
Morao je ipak, da prizna istinitost Džošuinih reči. Muči me beda našeg bekstva.
Naša mala dijaspora. Ali mi se ne raštrkavamo iz Vavilona. Krijemo se u...
ciklonskom skloništu!
Ova misao ga nekako smiri. Cikloni prolaze.
"Ko je zadužen za hranu?" upita on. "Moramo da je štedimo od samog početka."
Rebeka odahnu. Rabin je bio najgori u svom neobuzdanom osciliranju - suviše
emocionalan ili suviše intelektualan. Trenutno je ovladao sobom. Sledeća faza mu
je intelektualna. To se, takođe, mora obeshrabriti. Svest Bene Geserita
omogućila joj je novi uvid u ljude oko sebe. Naša jevrejska sumnjičavost.
Ugledajte se na intelektualce.
Bila je to nastrana misao barem sa stanovišta Bene Geserita. Manjkavosti svakog
ko je polagao značajne nade u intelektualna dostignuća bile su velike. Nije
mogla da porekne sva ona svedočanstva lampadaške horde. Govornik joj je uvek
mahao tim ispred nosa kad god bi se kolebala.
Rebeka je gotovo počela da uživa u praćenju slika sećanja dok je razmišljala o
njima. Poznavanje ranijih vremena primoravalo ju je da poriče svoja ranija
vremena. Od nje je zahtevano da veruje u toliko stvari za koje je znala da su
besmislene. Mitovi i himere - impulsi krajnje detinjastog ponašanja.
"Trebalo bi da naši bogovi sazrevaju naporedo sa našim sazrevanjem."
Rebeka zauzda osmeh. Govornik joj je to često činio - blago gurkanje u rebra od
strane nekog ko je znao da ćeš to umeti da ceniš. Džošua se vratio svojim
instrumentima. Videla je da je neko pregledao katalog prehrambenih zaliha. Rabin
je sve ovo posmatrao sa uobičajenom napetošću. Ostali su se uvukli u ćebad i
sada su spavali na remenim krevetima u zamračenim ćoškovima prostorije. Videvši
ih sve skupa, Rebeka postade svesna svoje uloge. Da nas sačuvam od dosade.
"Kako bi bilo da probaš sa igrama gospodara?"
Ako nemaš ništa bolje da predložiš, ne pokušavaj da mi govoriš o mom narodu,
govorniče.
Bez obzira na to šta je još mogla da kaže o ovom unutrašnjem razgovoru, nije
bilo sumnje da su svi njegovi delovi bili povezani - prošlost sa ovom sobom, ova
soba sa projekcijom posledica. Upravo u tome se i sastojao veliki poklon dobijen
od Bene Geserita. "Ne razmišljaj o budućnosti." Predodređenost? Šta se onda
zbiva sa slobodom koja ti je data prilikom rodenja?
Rebeka je sada na svoje rođenje gledala u novoj svetlosti. Ono ju je ukrcalo na
putovanje prema nepoznatoj sudbini. Bremenito nevidljivim opasnostima i
radostima. Oni su, dakle, prošli okuku reke i nabasali na napadače. Sledeća
okuka možda će otkriti slap - ili prizor spokojne lepote. I tu je počivala
magična privlačnost predviđanja, iskušenje kome su podlegli Muad'Dib i njegov
sin Tiranin. Proročišta znaju šta će se zbiti! Lampadaška horda naučila ju je da
ne traga za proročištima. Poznato ju je moglo više opsednuti nego nepoznato.
Draž novog ležala je u iznenađenjima. Da li je rabin ovo mogao da shvati?
"Ko će nam reći šta će se sledeće dogoditi?" pitao je.
Zar to želiš rabine? Neće ti se dopasti ono što ćeš čuti. Jamčim ti to. Od
trenutka kada proročište progovori, tvoja budućnost postaje jednaka tvojoj
prošlosti. Kako ćeš onda zapomagati u svojoj dosadi? Ništa novo pod suncem,
nikada. Sve postaje staro u tom jednom trenutku otkrivanja.
"To nije ono što sam želeo!" Već mogu da čujem kako govoriš. Nikakve
brutalnosti, nikakvo divljaštvo, nikakav spokoj, nikakva radost ne može ti doći
neočekivano. Poput brzog cevastog voza u njegovoj crvljoj rupi život će ti
projuriti kroz svoj konačni trenutak sučeljavanja. Kao leptir u kolima udaraćeš
krilima po unutrašnjim staklima i moliti sudbinu da te pusti napolje. "Neka cev
doživi magičnu promenu pravca. Neka se nešto dogodi! Ne dozvoli da se grozne
stvari koje sam video zaista ostvare!"
Odjednom je shvatila da to mora da je bila i Muad'Dibova poruka. Kome je on
namenio svoje molitve?
"Rebeka!" Bio je to rabin.
Otišla je do mesta na kome je stajao pored Džošue, gledajući u mrkli svet izvan
njihove prostorije - svet koji se pokazivao na malom projektoru iznad Džošuinih
instrumenata.
"Sprema se oluja", reče Rabin. "Džošua misli da će ona zacementirati ovu rupu sa
pepelom."
"To je dobro", prihvati ona. "Zato smo je i izgradili ovde i ostavili poklopac
jame otvoren kada smo ušli."
"Kako ćemo izaći napolje?"
"Raspolažemo oruđima za to", reče ona. "Pa, čak i da nemamo oruđa, uvek nam
ostaju naše ruke."
24.
Glavna ideja koja upravlja Misionariom protectivom: svrsishodno podučavanje
masa. Ovo je čvrsto usađeno u naše verovanje da cilj rasprave treba da bude
promena prirode istine. U takvim stvarima radije koristimo vlast nego silu.
Zakonik
Od uskrsnuća njegove vizije i sticanja uvida u ponašanje Uvaženih Naložnica za
Dankana Ajdaha život u ne-brodu poprimio je duh nastrane igre. Ulazak Tega u
igru bio je varljiv potez, a ne samo uvođenje još jednog igrača.
Stajao je ovog jutra pored svoje konzole i postajao svestan da
su činioci ove igre paralelni njegovom vlastitom detinjstvu u tvrđavi Bene
Geserita na Gamuu sa ostarelim bašarom kao majstorom
oružja i čuvarem.
Obrazovanje. Kao i onda i sada je to bilo od prvorazrednog značaja. Čuvari su
uglavnom bili nenametljivo prisutni u ne-brodu, ali ipak, vazda naokolo. Ili su
tu bila njihova špijunska sredstva, vešto kamuflirana i ugrađena u dekor. Na
Gamuu je postao vičan veštini da ih izbegava. Ovde je, uz Šeaninu pomoć, uzdigao
to izbegavanje do ravni prefinjene umetnosti.
Aktivnost oko njega jedva da se opažala. Čuvarke nisu nosile oružje, no to su
uglavnom bile časne majke, uz nekoliko starijih
akolitki. One su smatrale da im oružje nije potrebno.
Neke stvari u ne-brodu doprinosile su iluziji slobode. To se uglavnom odnosilo
na njihovu veličinu i složenost. Brod je bio ogroman, toliko veliki da mu se
nisu mogle odrediti granice, no on je imao pristup mnogim spratovima i hodnicima
koji su se pružali u dužinu i više od hiljadu metara.
Cevi i tuneli, izlazni cevovodi po kojima se kretao u suspenzorskim mahunama,
silaznim žlebovima i dizalicama; obični prolazi i široki hodnici sa otvorima
koji su se otvarali na dodir (ili ostajali zaptiveni: Zabranjeno!) uz šištanje -
sve je to bilo nešto što je valjalo uneti u pamćenje; njegova teritorija koja mu
je bila bliska na sasvim različit način nego njegovim čuvarima.
Energija neophodna da se ovaj brod spusti na planetu i održava svedočila je o
velikim ulaganjima. Sestrinstvo nije moglo da računa te troškove na neki
uobičajen način. Nadzorstvo riznice Bene Geserita nije se ograničavalo
isključivo na monetarne jedinice. Nisu za njih važila solarna ili srodna novčana
sredstva. One su ulagale u svoj narod, hranu, u investicije koje su ponekad
važile milenijumima i za koje su nadoknade isplaćivane i na drugi način u
materijalu i odanosti.
Plati, Dankane! Tražimo tvoju menicu.
Ovaj brod nije bio samo zatvor. Zasluživao je više mentalnih projekcija. Kao
prvo: laboratorija u kojoj su časne majke tražile način da neutrališu svojstvo
ne-broda da zbunjuje ljudska čula.
Ne-brod kao ploča za igranje - zagonetka i odgajalište. Sve ovo da bi se čuvala
tri zatočenika? Ne. Mora da je bilo i drugih razloga.
Igra je imala tajna pravila od kojih je neka mogao samo tek da nasluti. No, sa
olakšanjem je prihvatio činjenicu da mu je Šeana ušla u dušu. Znam da ona ima
sopstvene planove. To je očigledno, čim je počela da primenjuje tehniku Uvaženih
Naložnica. Brusi moje regrute!
Šeana je želela da sazna intimne podatke o Murbeli; štaviše, i njegova sećanja
na ljude koje je poznavao u svojim brojnim životima, a posebno sećanja na
Tiranina.
A ja želim da saznam podatke o Bene Geseritu.
Sestrinstvo ga je ograničavalo na minimalnu aktivnost. Osujećivalo ga je da
uvećava svoje mentatske sposobnosti. Nije bio u žarištu tog velikog problema
koji se, kako je osećao, razvijao izvan broda. Mukotrpno je uspevao da dokuči
njegove deliće iz onih malenih nagoveštaja koje bi mu Odrade otkrila kroz svoja
pitanja.
Da li je to bilo dovoljno da izvede nove postavke? Ne bez pristupa podacima koje
je njegova konzola odbijala da mu pruži.
Bio je to i njegov problem, do đavola sa njima. Nalazio se u kutiji, unutar
njihove kutije. Svi zajedno bili su uhvaćeni u klopku.
Jednog popodneva, pre nedelju dana, Odrade je stajala pored njegove konzole i
blago ga uveravala da su mu izvori podataka Sestrinstva 'širom otvoreni'.
Stajala je baš tu, leđima okrenuta brojaču, oslanjajući se ovlaš na njega sa
rukama sklopljenim na grudima. Povremeno je njena sličnost sa odraslim Tegom
bila izvanredna, izražena do te mere da je imala potrebu da stoji dok govori.
Nije, isto tako, volela ni psu-naslonjače.
Znao je da je njegovo razumevanje njihovih pobuda i planova krajnje nepouzdano.
No, on im nije verovao. Ne, posle Gamua.
Vabljenje i mamljenje. Tako su ga koristile. Imao je sreće što nije prošao kao
Dina - pretvorena u mrtvu ljušturu. Iskorišćen od Bene Geserita.
Kada bi se ovako uzrujao Ajdaho je najradije sedao u svoju stolicu pored
konzole. Ponekad je satima sedeo ovde, nepomičan, dok mu je um pokušavao da
obuhvati složenosti moćnih izvora podataka ovog broda. Taj sistem mogao je da
otkrije svakog živog čoveka u njemu. To znači da je posedovao automatske
monitore. Mogao je da dozna ko govori, ko izriče zahteve, ko preuzima komandu.
Kola sistema za letenje ne reaguju na moje pokušaje da prodrem kroz brave.
Iskopčana? Tako su mu čuvari govorili. Ali način na koji je brod identifikovao
one koji su spojili kola? Znao je da je ključ rešenja bio tamo.
Da li će mi Šeana pomoći? Opasno je bilo pokloniti joj preveliko poverenje.
Ponekad, dok bi ga posmatrala kod konzole, podsećala ga je na Odrade. Šeana je
bila Odradina učenica. Taj podatak je zahtevao trezvenost.
Zbog čega ih je zanimalo na koji način bi upotrebio brodski sistem. To pitanje
bilo je izlišno!
Tokom treće godine provedene ovde udesio je da sistem skriva podatke za njega,
izvevši to uz pomoć vlastitih ključeva. Da bi osujetio radoznale komeje skrivao
je svoju rabotu na očigled njih. Očiti umeci, na koje će se kasnije vraćati, ali
sa šifrovanom porukom. Lako za mentata i korisno uglavnom kao trik kojim je
isprobavao mogućnosti brodskog sistema. Poturao je svoje podatke nasumičnim
skladištima bez nade da će ponovo uspeti da ih pronađe.
Belonda je nešto sumnjala, ali kada ga je priupitala o tome on se samo osmehnuo.
Krijem svoju istoriju, Bel. Svoje nanizane živote u telu gole - sve redom do
prvobitnog ne-gole. Intimne stvari kojih se sećam u vezi sa tim iskustvima:
pogodno tle za bolna sećanja.
Sedeći sada za konzolom preživljavao je pomešana osećanja. Zatočeništvo ga je
mučilo. Bez obzira na veličinu i raskoš njegovog zatvora, to je ipak bio zatvor.
Jedno vreme bio je svestan da bi, vrlo verovatno, mogao da pobegne, ali su ga
ovde zadržavali Murbela i njegov sve dublji uvid u njihove neprilike. Osećao se
isto toliko zatočenikom svojih misli koliko i razrađenog sistema predstavljenog
čuvarima i njihovim čudovišnim sredstvima. Ne-brod je, naravno, bio sredstvo.
Oruđe. Način da se neopaženo krećete po opasnoj vaseljeni. Sredstvo skrivanja
sebe i svojih namera čak i od tragača sa sposobnošću predviđanja.
Sa nagomilanim znanjem svojih brojnih života gledao je na okolinu kroz zavesu
prefinjenosti i naivnosti. Mentatski kultivisana naivnost. Ako ste mislili da
znate nešto, bili ste na sigurnom putu samozaslepljivanja. Nije se to razvijalo
tako što je polako postavljalo kočnice učenju (kako su učili mentate) već kroz
nagomilavanje 'stvari koje znaš'.
Novi izvori podataka koje mu je Sestrinstvo stavilo na raspolaganje (kada bi
mogao da se pouzda u njih) otvorili su nova pitanja. Kako je u Raštrkavanju
organizovan otpor Uvaženim Naložnicama? Očito da su postojale skupine (oklevao
je da ih nazove snagama) koje su progonile Uvažene Naložnice onako kako su one
progonile Bene Geserit. I ubijale ih, ako ste verovali svedočenju Bene Geserita.
Futari i dreseri? Izveo je mentatsku projekciju: izdanci Tleilaksa u prvom
Raštrkavanju upustili su se u genetičke manipulacije. Ono dvoje koje je video u
svojoj viziji: da li su oni stvorili futare? Da li su to dvoje mogli biti
Liceigrači? Nezavisni gospodari Tleilaksa? U Raštrkavanju ništa nije bilo
jedinstveno.
Do đavola! Bio mu je nužan pristup većem broju podataka, moćnijim izvorima.
Njegovi sadašnji izvori nisu bili čak ni iz daleka odgovarajući. Njegova konzola
- sredstvo za ograničenu svrhu - mogla je biti preudešena i za veće zahteve, ali
je njegovo preudešavanje hramalo. Bilo mu je potrebno da iskorači kao mentat!
Bio je sputan i u tome je bio problem. Zar mi Odrade nije verovala? Ona je
Atreid, prokleta bila! Zna šta dugujem njenoj porodici.
Toliko života, a dug nikako da bude izmiren!
Znao je da je uzrujan. Um mu se iznenada usredsredi na to. Mentatska uzrujanost.
Znak da je stajao na rubu proboja. Primarna projekcija! Nešto što mu nisu bili
rekli o Tegu?
Pitanja! Nepostavljena pitanja su ga šibala.
Potrebna mi je perspektiva! To nije nužno bila stvar distance. Mogli ste steći
perspektivu i iznutra, ukoliko su vam pitanja bila donekle uvrnuta.
Naslućivao je da negde u iskustvima Bene Geserita (možda čak u Belinoj
ljubomorno čuvanoj Arhivi) leže delići koji su mu nedostajali. Bel bi trebalo da
ga razume! Kolega mentat morao je poznavati uzbuđenje kojim je bio nabijen ovaj
trenutak. Njegove misli bile su kao mozaik; većina delova na dohvat ruke spremna
da se uklopi u njega. To, međutim, nije zavisilo samo od njegove rešenosti.
Mogao je da se seti reči svog prvog mentatskog učitelja; one su mu bubnjale u
svesti: skupi svoja pitanja u protivtežu i stavi svoje privremene podatke na
jednu ili drugu stranu terazija. Rešenost izbacuje svaku situaciju iz ravnoteže.
Neravnoteže, pak, otkrivaju ono za čim tragaš.
Da! U postizanju neravnoteže uz pomoć osetljivih pitanja počivala je suština
mentatskog žonglerskog delovanja.
Murbela je rekla nešto prethodne noći - ali šta? Ležali su u postelji. Sećao se
da je video vreme projektovano na tavanici. Tada je pomislio: Ova projekcija
oduzima energiju.
Gotovo da je mogao da oseti tok sila ovog broda, ove džinovske zatvorenosti
odsečene od vremena. Ta neopipljiva mašinerija stvarala je mimetičko prisustvo
koje nikakav instrument nije mogao da razlikuje od prirodne pozadine. Osim sada,
kada se nalazila u rezervi, zaštićena ne od očiju već od mogućnosti predviđanja.
Murbela pokraj njega: jedna druga vrsta moći. Oboje su bili svesni sile koja je
težila da ih spoji. Energija koja se trošila da bi se potisnula ta uzajamna
magnetska privlačnost! Seksualna privlačnost koja je rasla, rasla i rasla.
Murbela govori. Da, to je bilo to. Neobično samoanalitična. Pristupila je
posmatranju svog života sa novom zrelošću, uzvišenom svesnošću i pouzdanjem da
se nešto veoma značajano razvija u njoj.
Svaki put kad bi prepoznao onu promenu u duhu Bene Geserita obuzela bi ga
žalost. Bliži se dan našeg rastanka.
Murbela je govorila: "Ona (Odrade je često bila 'ona') stalno traži od mene da
donosim sud o mojoj ljubavi prema tebi."
Prisetivši se ovog, Ajdaho je u mislima reprodukovao ceo tok razgovora.
"I meni je pokušala da se približi na isti način."
"Šta si joj rekao?"
"Odi et amo. Excrucior."
Pridigla se na lakat i pogledala ga odozgo. "Koji je to jezik?" "Jedan veoma
star jezik koji sam davno naučio od Leta."
"Prevedi." Zapovednički. Njeno staro biće Uvažene Naložnice.
"Mrzim je i volim je. Na muci sam."
"Da li me zaista mrziš?" S nevericom.
"Mrzim što sam vezan na ovaj način, a ne gospodar svoje ličnosti."
"Da li bi me napustio kada bi mogao?"
"Želim da donosim odluke iz trenutka u trenutak. Hoću da ih kontrolišem."
"To je igra u kojoj jedan od delova ne može da se pomeri."
Eto, to je! Njene reči.
Spomenuvši se ovoga, Ajdaho nije doživeo nikakvo ushićenje, ali se osetio kao da
su mu se oči posle dugog sna najednom otvorile. Igra u kojoj jedan od delova ne
može dn se pomeri. Igra. Njegovo gledanje na ne-brod i ono što je Sestrinstvo
ovde činilo.
Bilo je još.
Razmenili su još nekoliko reči.
"Ovaj brod je naša specijalna škola", reče Murbela.
Ništa mu nije preostajalo nego da se složi. Sestrinstvo je pojačalo njegov
mentatski kapacitet da bi proverilo podatke i pokazalo šta nije prošlo:
podozrevao je gde je to moglo voditi i osetio težak strah.
"Pročišćavaš nervne prolaze. Blokiraš ometanja i beskorisna skretanja uma.
Preusmeravali ste svoje reakcije u taj opasni oblik koje je svaki
mentat s pravom nastojao da izbegne. "Možeš se izgubiti tamo."
Učenici su vođeni da vide ljudska bića u vegetirajućem stanju. 'Promašeni
mentati' koji su održavani u životu kao opomena.
Kako je to, ipak, bilo primamljivo. Mogli ste da osetite moć u tom obliku. Ništa
nije skriveno. Sve stvari su poznate.
Usred tog straha Murbela se okrenula prema njemu u postelji i on je osetio da je
seksualna napetost postala bezmalo eksplozivna.
Ne još. Ne još!
Jedno od njih reklo je još nešto. Šta? Razmišljao je o granicama logike kao o
sredstvu za ispoljavanje pobuda Sestrinstva.
"Da li često pokušavaš da ih analiziraš?" upitala je Murbela.
Čudno kako joj je to pošlo za rukom - da oslovi njegove neizgovorene misli.
Poricala je da čita svest. "Ja naprosto čitam tebe, gola moj. Ti si moj, znaš."
"I vice versa."
"I to je tačno." Gotovo u šeretskom tonu; no time je pokrivala nešto dublje i
uvijeno.
U svakoj analizi čovekove psihe postojala je zamka i on joj to reče. "Kada
misliš da znaš zašto se ponašaš onako kako se ponašaš pružaju ti se sve vrste
izgovora za izvanredno ponašanje."
Izgovori za izvanredno ponašanje! Još jedan komadić za njegov mozaik. Još malo
od te igre, ali ovi brojači behu krivica i sramota.
Murbelin glas zvučao je maltene zamišljeno. "Pretpostavljam da možeš da
racionalno objasniš gotovo sve, temeljeći to na nekoj traumi."
"Da racionalno objasnim takve stvari kao što je spaljivanje čitavih planeta?"
"Ima svojevrsnog brutalnog samoodređivanja u tome. Ona kaže da pravljenje
odlučnog izbora učvršćuje psihu i pruža ti osećaj identiteta na koji možeš da se
osloniš u teškim trenucima. Slažeš li se, mentatu moj."
"Mentat nije tvoj." Bez jetkosti u glasu.
Murbela se nasmejala i ponovo oborila glavu na svoj jastuk. "Ti znaš šta sestre
žele od nas, mentatu moj?"
"Žele našu decu."
"Oh, mnogo više od toga. One žele naše dragovoljno sudelovanje u njihovim
snovima."
Još jedan delić mozaika!
Ko je još osim Bene Geserita znao za taj san? Sestre su bile glumice koje su
neprekidno izvodile predstavu, dopuštajući da se tek vrlo malo stvarnog procedi
kroz njihove maske. Stvarne ličnosti su bile uključivane i izbacivane, po
potrebi.
"Zašto čuva onu staru sliku?" upitala je Murbela.
Ajdaho je osetio kako su mu se trbušni mišići zategli: Odrade mu je jednom
donela holo-kopiju te slike koja je stajala u njenoj spavaćoj sobi. Kordevilske
kolibe, Vinsenta van Goga. Podigla ga je tada iz postelje u neko veštičje gluvo
doba, pre otprilike mesec dana.
"Pitao si me za moju vezu sa čovečnošću. Pa, evo je." Gurnula je holo pred
njegove oči zamagljene dremljivošću. Seo je i stao da zuri u tu stvar,
pokušavajući da shvati šta se događa. Šta nije bilo u redu s njom? Odrade je
delovala tako uzbuđeno.
Holo je ostao u njegovim rukama dok je ona palila sva svetla, unoseći u
prostoriju osećaj čvrstih i trenutnih oblika. Sve je delovalo maglovito
mehanički, kao što bi čovek i očekivao od nekog ne-broda. Gde je bila Murbela?
Zajedno su pošli na spavanje.
Usredsredio se na holo i on ga je dirnuo na neočekivan način, kao da ga je
nekako povezao sa Odrade. Njena veza sa čovečnošću. Holo mu je hladio ruke.
Uzela ga je od njega i postavila uspravno na toaletni sto. Zurio u tu stvar a
ona je pronašla stolicu i sela pored njegove glave. Sedenje? Nešto ju je nagnalo
da oseti potrebu da bude blizu njega!
"Naslikao ju je jedan ludak na staroj Zemlji", reče ona primakavši obraz
njegovom dok su oboje gledali kopiju slike. "Pogledaj samo to! Jedan trenutak
čoveštva sačuvan za večnost."
U pejsažu? Da, do đavola. Bila je u pravu.
Zurio je u holo. Te divne boje! Nisu samo boje bile u pitanju. Bila je to
potpunost.
"Većina modernih umetnika smejala bi se načinu na koji je on to napravio",
primeti Odrade.
Zar ne može da ćuti bar dok on gleda uzbudljivi holo.
"Ljudsko biće kao najsavršenije sredstvo beleženja", nastavi Odrade. "Čovekova
ruka čovekovo oko, čovekova bit skupljeni u žižu svesti jedne osobe koja je
iskušala granice."
Iskušala granice! Više od mozaika.
"Van Gog je to izveo sa najprimitivnijim materijalom i opremom." Zvučala je kao
da je bila opijena. "Pigmenti koje bi i pećinski čovek prepoznao. Slikano na
platnu koje je mogao načiniti vlastitom rukom. Možda je sam napravio i slikarski
alat od krzna i grančica."
Dotakla je površinu holoa stavivši prst tako da je pravio senku preko visokog
drveća. "Prema našim merilima, tadašnji kulturni nivo bio je nizak - a pogledaj
šta je iznedrio?"
Ajdaho oseti da bi trebalo da kaže nešto, ali reči nisu htele da izađu. Gde je
Murbela? Zašto je nema ovde?
Odrade se povuče, a njene poslednje reči duboko se utisnuše u njegovu svest.
"Ova slika pokazuje da ne možeš da potisneš neobuzdane stvari, onu jedinstvenost
koja će se ostvariti među ljudskim bićima bez obzira na to koliko se upinjali da
to izbegnemo."
Ajdaho konačno otrže pogled sa holoa i usmeri ga na Odradine usne.
"Vinsent nam je rekao nešto važno o našim 'prijateljima' iz Raštrkavanja."
Taj davno preminuli slikar? O Raštrkavanju?
One su tamo učinile neke stvari i čine stvari koje ne možemo ni da zamislimo.
Neobuzdane stvari! To omogućava eksplozivne razmere populacija u Raštrakavanju."
Murbela uđe u sobu iza Odradinih leđa; u beloj spavaćici bosonoga. Kosa joj je
još bila mokra od tuširanja. Tamo je, dakle, otišla.
"Vrhovna majko?" Murbelin glas zvučao je pospano.
Odrade prozbori preko ramena, ne okrećući se. "Uvažene Naložnice misle da mogu
da predvide i nadziru svaku neobuzdanost. Kakva besmislica. Ne mogu je
kontrolisati ni u sebi."
Murbela kružnom putanjom priđe uzglavlju kreveta i upitno pogleda Ajdaha. "Vidim
da sam upala usred razgovora."
"Ravnoteža, to je ključ", nastavi Odrade.
Ajdaho nije skidao oči sa Vrhovne majke.
"Ljudska bića mogu da održavaju ravnotežu na neobičnim površinama", nastavljala
je Odrade. "Čak i na neočekivanim: to se zove 'uštimavanjem'. To, na primer,
znaju veliki muzičari. Serfi koje sam gledala kao dete na Gamuu veoma su vični
tome. Ponekad te talas baci, ali ti si pripravan za to. Ponovo se uspneš na
njega i teraš dalje."
Iz razloga koji nije umeo da objasni Ajdaho pomisli na jednu drugu stvar koju je
Odrade izrekla. "Nemamo tavanska skladišta. Stalno sve prerađujemo."
Prerađivati. Vrteti. Delovi kruga. Delovi mozaika.
On je sada nasumično lovio, a umeo je i bolje od toga. Ne na mentatski način.
Ipak, prerađivanje - u tom slučaju Druga sećanja nisu bila tavansko skladište
već nešto što se doživljavalo kao prerađivanje. To znači da su one koristile
prošlost samo da bi je dopunjavale i obnavljale.
Uštimavanje.
Čudna opaska iz usta nekog ko se trudio da izbegne muziku.
Prisećajući se svega, sagledao je svoj mentalni mozaik. Postao je zbrka. Ništa
se nigde nije uklapalo. Nasumice prikupljeni delići koji verovatno uopšte nisu
išli zajedno.
Ali ipak jesu!
Glas Vrhovne majke i dalje je odzvanjao u njegovom sećanju. Ima, dakle, još.
"Ljudi koji to znaju idu do same srži", nastavi Odrade. "Oni upozoravaju da ne
možeš da razmišljaš o onome što činiš. To je siguran način da doživiš neuspeh.
Naprosto, delaj!"
Ne razmišljaj. Delaj. Osetio je anarhiju u tome. Njene reči su ga bacile natrag
ka izvorima koji su se razlikovali od načela mentatske obuke.
Pritvornost Bene Geserita! Učinila je to smišljeno, znajući šta će izazvati. Gde
je sada bila ona naklonost koja je povremeno zračila iz nje? Da li joj je uopšte
bilo stalo do dobrobiti nekog prema kome se ponašala na ovakav način?
Kada ga je Odrade napustila (jedva da je primetio njen odlazak) Murbela sede na
krevet i zateže spavaćicu preko kolena.
Ljudska bića mogu da održavaju ravnotežu na neobičnim površinama. Kretanja u
njegovoj svesti: delići mozaika nastojali su da otkriju međuodnose.
Naslutio je nov, silan talas u vaseljeni. Ono dvoje neobičnih ljudi iz njegove
vizije? Oni su bili deo njega. Znao je to a da nije umeo da kaže kako. Šta je
stajalo iza tvrdnje Bene Geserita. 'Preoblikujemo stare načine i stara
verovanja.'
"Pogledaj me!" obrati mu se Murbela.
Glas? Ne sasvim, ali sada je bio siguran da je radila na tome, a nije mu rekla
da su je podučavale u tom veštičarenju. Video je tuđinski izraz u njenim zelenim
očima koji mu je govorio da razmišlja o svojim bivšim drugama.
"Nikada ne pokušavaj da budeš pametniji od Bene Geserita, Dankane."
Govori li ovo za komeje?
Nije mogao da bude siguran. U poslednje vreme ga je iznenađivala inteligencijom
koja je vrebala iza tih očiju. Mogao je da oseti kako raste u njoj, kao da su
njene učiteljice duvale u neki balon, i Murbelin intelekt se širio na način na
koji se njena materica širila noseći novi život.
Glas! Šta su joj još radile?
Bilo je to priglupo pitanje. Znao je šta su joj radile. Oduzimali su mu je,
stvarajući od nje sestru. Neće više biti moja Ijubavnica, moja ćudesna Murbela.
Postaće časna majka, daleka, vazda u proračunavanju svega i svačega. Veštica. Ko
je mogao da voli vešticu?
Ja. I uvek će tako biti.
"Ščepale su te sa tvoje zamračene strane da bi te iskoristile za svoje svrhe",
doviknu joj on.
Odmah primeti da su je njegove reči pogodile. Shvatila je da se našla u klopci
tek pošto se to dogodilo. Bene Geserit su bile tako prokleto lukave! Namamile su
je u svoju klopku, pružajući joj deliće istine o stvarima, deliće jednako
magnetski privlačne kao i sila koja ju je vezivala za njega. Kod jedne Uvažene
Naložnice takav uvid mogao je da izazove jedino bes.
Mi druge hvatamo u klopku a ne obrnuto.
Ali Bene Geserit je to učinio. One su pripadale drugačijoj kategoriji. Bile su
bezmalo kao sestre. Zašto to poricati? A ona je želela njihove sposobnosti.
Želela je da pređe sa ovog proveravanja na pravo učenje, čije je odvijanje mogla
da nasluti izvan zidova ovog broda. Nije li, međutim, predobro znala zbog čega
je i dalje drže na probi.
Znaju da se još batrgam u njihovoj klopci.
Murbela svuče spavaćicu i leže u postelju pored njega. Nije ga dodirivala ali je
održavala onaj napeti osećaj blizine njihovih tela.
"Prvobitno su nameravale da ja kontrolišem Šeanu za njihov račun", reče on.
"Kao što kontrolišeš mene?"
"Da li te kontrolišem?"
"Ponekad mi se učini da si komičan, Dankane."
"Ako ne mogu da se smejem sebi, onda sam stvarno izgubljen."
"Smeješ se i svojoj sklonosti ka humoru?"
"To na prvom mestu." On se okrenu prema njoj i rukom joj obujmi levu dojku,
osećajući kako bradavica postaje tvrda pod njegovim dlanom. "Znaš li da nikad
nisam dojio?"
"Nikad u svim tim..."
"Nijednom."
"Mogla sam to da pogodim." Kratkotrajan osmeh joj pređe preko usana, a onda
oboje odjednom stadoše da se smeju, dočepavši jedno drugo ne mogavši to da
spreče. Murbela, na kraju, uzviknu: "Prokleta bila, prokleta, prokleta!"
"Ko proklet?" upita on obuzdavajući smeh pošto su se s mukom razdvojili.
"Ne ko, već šta. Prokleta bila sudbina!"
"Mislim da sudbina ne mari mnogo za to."
"Volim te, a ne bi trebalo to sebi da dozvolim ako hoću da budem ispravna časna
majka."
Mrzeo je te njene izlive, tako bliske samosažaljenju. Onda udri u šalu! "Nikada
nisi bila ispravna ni u čemu." Pogladio je bremenito ispupčenje njenog stomaka.
"Ja sam ispravna!"
"To je reč koju su izostavili kada su te pravili."
Ona odgurnu njegovu ruku, sede i pogleda ga odozgo. "Časne majke nikad ne bi
trebalo da vole."
"Znam to." Da li je moj bol vidljiv?
Suviše se zaplela u svoje brige. "Kada uđem u začinsku agoniju..."
"Ljubavi! Ne dopada mi se pomisao da si na bilo koji način u nekakvoj agoniji."
"Kako to da izbegnem? Već sam na nizbrdici. Neće proći mnogo vremena a one će me
još ubrzati. Tada će se stvari odvijati munjevito."
Hteo je da se okrene ali ga njene oči sprečiše u tome.
"Odista, Dankane. Mogu to da osetim. Na neki način to je kao trudnoća. Stigneš
do tačke kada je opasno abortirati. Moraš da prođeš kroz to."
"I tako, mi se volimo!" Prebacivao je misli s jedne opasnosti na drugu.
"A one to zabranjuju."
Digao je pogled prema komejima. "Duho-branitelji nas posmatraju, a oni imaju
oštre zube."
"Znam. Upravo se njima sada obraćam. Moja ljubav prema tebi nije slabost.
Slabost je njihova hladnoća. One su iste kao Uvažene Naložnice!"
Igra u kojoj nijedan delić ne može da se pokrene.
Poželeo je da ovo vikne, ali bi slušaoci iza komeja čuli i više od izgovorenih
reči. Murbela je bila u pravu. Opasno je i pomisliti da možeš da podvališ časnim
majkama.
Nešto se zamagli u njenim očima dok ga je i dalje posmatrala odozgo. "Kako si
onda čudno izgledala." Prepoznao je buduću časnu majku u njoj.
Odvrati tu misao večeras!
Razmišljanje o čudnovatosti njegovih sećanja ponekad ju je zabavljalo. Mislila
je da su ga njegova prethodna otelovljenja učinila donekle sličnim časnoj majci.
"Umirao sam toliko puta."
"Pamtiš to?" Uvek isto pitanje.
Zavrteo je glavom ne usuđujući se da kaže nešto više o tome, budući da bi duho-
branitelji protumačili to na svoj način.
Ne o smrti i ponovnim buđenjima.
Ona su od ponavljanja već postala dosadna. Ponekad uopšte nije vodio računa da
ih stavlja u svoje tajno skladište podataka. Ne... Bitni su bili ti jedinstveni
susreti sa drugim ljudima, ta duga kolekcija prepoznavanja."
Šeana je tvrdila da baš takve stvari želi da čuje od njega. "Intimne
trivijalnosti. To je građa koju svi umetnici žele."
Šeana nije znala šta traži. Svi ti živi susreti stvorili su nova značenja.
Obrasce unutar obrazaca. Te majušne stvari poprimale su gorčinu koju je
očajnički želeo da podeli sa bilo kim... čak i sa Murbelom.
Dodir ruke na mom ramenu. Detinje nasmejano lice. Sjaj u napadačevim očima.
Bezbrojne životne stvari. Jedan blizak glas je govorio: "Večeras jedino želim da
podignem stopala i doživim slom. Ne traži od sebe ni da se pomaknem."
Sve je postalo deo njega. Uprelo se u njegov karakter. Bitisanje ih je
nerazmrsivo cementiralo, a to nikom nije umeo da objasni.
Murbela ponovo progovori, ne gledajući ga. "U tvojim životima bilo je mnogo
žena."
"Nikad ih nisam prebrojavao."
"Jesi li ih voleo?"
"One su mrtve, Murbela. Sve što mogu da kažem jeste da u mojoj prošlosti nije
bilo duhova ljubomore."
Murbela utrnu sjajne kugle. Zatvorio je oči i osetio kako se tama sklapa dok mu
se ona uvlačila u naručje. Držao ju je čvrsto, znajući da joj je to potrebno,
ali mu je um radio po svojoj volji.
Jedno staro sećanje izlučilo je reči mentatskog učitelja: "Najveće bitnosti mogu
da postanu nebitne u samo jednom damaru. Mentati bi trebalo da na takve trenutke
gledaju sa radošću."
Nije osećao nikakvu radost.
Svi oni nanizani životi produžavali su se u njemu, uprkos njegovih mentatskih
bitnosti. Mentat koji je stupio u njegovu vaseljenu bio je svež u svakom trenu.
Ništa nije bilo staro, ništa novo, ništa postavljeno u drevne okvire, ništa
istinski poznato. Bio si mreža i postojao si samo da bi razgledao lovinu.
Šta nije prolazilo? Koliko su fina okca koja sam upotrebio za tu gomilu?
To je bilo mentatsko gledanje. No, nije postajao nikakav način na koji su
Tleilaksi mogli da ugrade sve ćelije gola-Ajdaha da bi ga ponovo stvorili. Mora
da je bilo pukotina u njihovom serijskom prikupljanu njegovih ćelija. Uočio je
mnoge takve pukotine.
Ali nije bilo pukotina u mom sećanju. Sve sam pamtio.
Bio je mrežasta tvorevina povezana sa nečim izvan Vremena. Zahvaljujući tome i
mogu da vidim one ljude u onoj viziji... mreže. Bilo je to jedino objašnjenje
koje je mentatska svest mogla da mu obezbedi. Kada bi Sestrinstvo ovo naslutilo,
užasnulo bi se. Bez obzira na to koliko puta bi on poricao, one bi rekle: "Još
jedan kvizac haderah!"
Stoga, radi za sebe, mentate!
Znao je da poseduje najveći deo komadića mozaika, ali se oni i dalje nisu
međusobno uklapali u taj, ah, ha! u taj sklop pitanja koji su mentati cenili
iznad svega drugog.
Igra u kojoj jedan od delova ne može da se pomeri.
Izgovori za izvanredna ponašanja.
"One žele naše dragovoljno sudelovanje u njihovim snovima." Iskušavanje granica!
Ljudska bića mogu da održavaju ravnotežu na neobičnim površinama.
Uštimavanje. Ne razmišljaj. Delaj.

25.
Najbolja umetnost podražava život na neodoljiv način. Ako odražava san, onda to
mora biti san života. Da je drugačije ne bi bilo mesta gde bismo se mogli
povezati. Naši utikači ne bi pasovali.
Darvi Odrade
Dok su tog kasnog popodneva putovali na jug prema pustinji, Odrade otkri da se
predeo uznemirujuće izmenio u odnosu na ono što je videla prilikom prethodnog
obilaska od pre tri meseca. Osećala je da je bila u pravu što se odlučila za
površinsko vozilo. Pogledi uokvireni debelim plazom koji ih je štitio od prašine
otkrivali su više pojedinosti na ovoj ravni.
Mnogo je suvlje.
Njena sadašnja ekipa jezdila je u srazmerno laganom prevoznom sredstvu; bilo je
svega petnaest putnika, uključujući i vozača. Suspenzori i fini mlazni pogon
stupali su na scenu kada su želeli da se odvoje od tla. Vozilo je bilo u stanju
da glatko pređe tri stotine milja na sat na ravnom. Njena pratnja (prevelika,
zahvaljujući prerevnosnoj Tamalane) sledila ih je u autobusu koji je, pored
toga, nosio i odeću za presvlačenje, hranu i piće za povremena usputna
zaustavljanja.
Stregi, koja je sedela pored Odrade a iza vozača, odjednom upita: "Zar ne bismo
mogli da ovde obezbedimo malo kiše, Vrhovna majko?"
Odrade stisnu usne. Ćutanje je bilo najbolji odgovor.
Krenuli su sa zakašnjenjem. Kada su već svi bili okupljeni na polaznom doku i
spremni da krenu stigla je poruka od Belonde. Još jedan izveštaj o katastrofi
zahtevao je, u poslednjem trenutku, prisustvo Vrhovne majke!
Bila je to jedna od onih prilika kada je Odrade osećala da može da bude jedino
zvaničan tumač. Da odšeta do ivice pozornice i saopšti im ono što je glasilo:
"Danas smo, sestre, saznale da su Uvažene Naložnice uništile još četiri naše
planete. Dakle, za toliko smo manje."
Ostalo nam je još samo dvanaest planeta (uključujući i Buzel), i progonitelj bez
lica je sada za toliko bio bliži.
Odrade je osećala kako bezdan zjapi ispod nje.
Belondi je bilo naređeno da do nekog pogodnijeg trenutka ne objavljuje te
najnovije loše vesti.
Odrade pogleda kroz prozor pored sebe. Koji je trenutak bio pogodan za ovakve
vesti?
Putovale su na jug već nešto duže od tri sata. Uglačana traka druma poput zelene
reke vijugala je ispred njih. Ovaj put ih je vodio kroz brežuljkasti predeo
zasađen plutastim hrastovima koji su se protezali sve do obzorja zatvorenog
grebenom. Hrastovi su bili patuljastog rasta, poređani u manje disciplinovane
plantaže nego voćnjaci. Redovi su im vijugali uz brda: prvobitna plantaža bila
je zasađena na postojećem terenu tako da su sada polu-terase bile zamračene
dugačkom mrkom travom.
"Tamo uzgajamo tartufe", primeti Odrade.
Stregi je imala da doda još loših vesti. "Čula sam da su tartufi
u nevolji, Vrhovna majko. Nema dovoljno kiše."
Nema više tartufa? Odrade se za trenutak kolebala da li da pozove akolitku za
vezu iz zadnjeg dela vozila i zapita Vremensku kontrolu da li je postojala
mogućnost da se ova suša ispravi.
Obazrela se na svoju pratnju. Tri reda, po četiri osobe u svakom, sve sami
stručnjaci za produžavanje njenih opažajučih moći i sprovođenje naređenja.
Trebalo je videti onaj autobus koji ih je pratio! Jedno od većih takvih vozila
na Kapitolu. Najmanje trideset metara dugačak! Nakrcan ljudima! Prašina se
kovitlala preko i oko njega.
Po Odradinom naređenju Tamalane je putovala u njemu. Svi su znali da je Vrhovna
majka umela da bude ljuta kada bi bila izazvana. Tam je povela previše osoba, no
Odrade je to otkrila kada je bilo kasno za bilo kakve izmene.
"Ovo nije obilazak! To je, gotovo, kao neka prokleta invazija! Sledi me, Tam.
Mala politička drama. Olakšava smenu.
Odrade vrati pogled na vozača, jedinog muškarca u ovim kolima. Klerbaj,
stručnjak za transport sirćeta. Sparušeno lice, koža boje tek prevrnute vlažne
zemlje. Odradin omiljeni vozač. Brz, siguran i svestan granica mogućnosti svoje
mašine.
Popeli su se na vrh brda i plutasti hrastovi se prorediše ustupajući mesto
voćnjacima koji su okruživali neku naseobinu. Lepo je izgledala u ovoj
svetlosti, pomisli Odrade. Niske zgrade belih zidova i krovova od narandžastih
ploča. Daleko niz padinu mogao se videti senovito zasvođen ulaz u ulicu, a u
istom pravcu, malo iza toga, visoka središnja građevina u kojoj se nalazila
regionalna nadzorna uprava.
Ovaj prizor ospokoji Odrade. Naseobina je imala živahan izgled, ublažen
razdaljinom i izmaglicom koja se podizala iz kruga voćnjaka oko nje. Grane su po
ovoj zimi bile gole, ali sposobne barem za još jedan rod.
Sestrinstvo je uvek zagovaralo lep izgled svoje okoline spomenu se ona. Ugađanje
koje je obezbeđivalo potporu čulima, ne zanemarujući ni potrebe želuca. Udobnost
gde god je to bilo moguće... ali ne prevelika!
Odrade se pažljivije zagleda. Da! Sićušne mrlje zelenog na tamnim granama. Zima
je ovde omašila. Boreći se za uslovljavanje smena godišnjih doba Vremenska
kontrola nije mogla da izbegne povremene greške. Pustinja koja se širila ovde je
suviše rano stvorila visoke temperature: neobične zagrejane oblasti koje su
uzrokovale listanje i cvetanje biljaka baš kada je bilo vreme za nenadan mraz.
Odumiranje plantaža postajalo je suviše obična stvar.
Savetnik za poljoprivredu iskopao je odnekud prastari izraz 'Miholjsko leto',
opisujući u izveštaju voćnjak u punom cvatu zatečen snegom. Odrade oseti kako
joj se sećanje komeša na podsticaj savetnikovih reči.
Miholjsko leto. Kako prikladno!
Savetnici koji su delili taj mali pogled na muke njihove planete prepoznali su
metaforu pljačkaške studeni koja je dolazila za petama nepodobnoj toploti:
neočekivano oživljavanje toplog vremena, doba kada su napadači mogli da iznenade
svoje susede.
Setivši se ovoga, Odrade oseti jezu od progoniteljeve sekire. Koliko brzo? Nije
se usuđivala da potraži odgovor. Ja nisam kvizac haderah!
Ne okrećući se, Odrade oslovi Stregi. "Jesi li ikad bila na ovom mestu -
Pondrilu?"
"To nije bio moj kandidatski centar, Vrhovna majko, no pretpostavljam da mu je
sličan."
Da, ove naseobine su zaista bile veoma slične: uglavnom niske zgrade smeštene u
krugu vrtova i voćnjaka, školski centri za posebne obuke. Bio je to sistem
provere sestara koje su obećavale. Što je cedilo bilo finije to ste bili bliže
Centrali.
Neke od tih naseobina, kakav je bio Pondril, bile su namenjene čeličenju
štićenica. Slali su žene svaki dan na višečasovni fizički rad. Ruke koje su
kopale zemlju i postajale umrljane od voća retko su kasnije u životu odbijale
prljavije poslove.
Sada kada su se našli izvan domaka prašine, Klerbaj otvori prozore. Vrelina
pokulja unutra! Šta je ta Vremenska kontrola radila?
Dve zgrade na rubu Pondrila bile su spojene prvim spratovima iznad ulice,
tvoreći dugačak tunel. Sve što je nedostajalo da bi sve to ličilo na gradske
kapije iz prezačinske istorije bila je neka teška rešetka, pomisli Odrade.
Okupljenim vitezovima mračna vrućina ovog ulaza ne bi bila strana. Bio je
izveden u tamnom plakamenu, vizuelno istovetnom kao kamen. Izvesno je da su
iznad stražarskih mesta bili postavljeni komeji.
Zapazila je da je dugačak, senovit ulaz u naseobinu čist. U boravištima Bene
Geserita nozdrve su retko bile saletane isparenjima truleži ili kakvim drugim
neprijatnim mirisima. Nije bilo sirotinjskih četvrti. Svega nekoliko bogalja
hramalo je pločnicima. Puno zdravih tela. Valjana uprava brinula se da zdrava
zajednica bude srećna.
Imamo, ipak, svoje invalide. A medu njima, dakako, nisu svi telesni invalidi.
Klerbaj parkira vozilo odmah kod izlaza iz senovite ulice i oni iziđoše.
Tamalanin autobus se zaustavi neposredno iza njih.
Odrade se ponada da će ulazni prolaz obezbediti olakšanje od vrućine, ali
nastranost prirode načinila je od ovog mesta pravu peć i ovde je temperatura
zapravo bila još viša. Bilo joj je drago kada je izišla odatle na jasnu svetlost
središnjeg trga, gde joj je znoj koji je liptao sa njenog tela pružio nekoliko
sekundi osveženja.
Ta iluzija olakšanja naglo je prestala čim je sunce stalo da joj prži glavu i
ramena. Bila je primorana da posegne za metaboličkom kontrolom kako bi podesila
temperaturu tela.
Voda je pljuskala u bleštavom bazenu središnjeg trga - nehatno razmetanje koje
će uskoro biti prošlost.
Neka ga za sada. Moral.
Čula je korake svojih pratilaca, ono uobičajeno gunđanje protiv 'predugog
sedenja u istom položaju'. Na drugom kraju trga dao se videti odbor za doček
koji je hitao ka njima. Na njegovom čelu Odrade je prepoznala Cimpej, upravnicu
Pondrila.
Pratilje Vrhovne majke stupiše na plave pločice oko vodoskoka - sve izuzev
Stregi koja je stajala pokraj Odrade. Tamalaninu skupinu takođe je primamilo
pljuskanje vode. Sve je to bilo nerazdvojno od čovekovog sna tako prastarog da
se nikad neće moći potpuno odbaciti.
Plodna polja i otvorena voda - čista, pitka voda u koju možeš da zagnjuriš lice
utažujući žeđ.
I doista, neke od njenih pratilja upravo su to činile u fontani. Lica su im
svetlucala od kapljica.
Pondrilska delegacija im pristupi i zaustavi se blizu Odrade na plavim pločicama
oko fontane. Cimpej je sa sobom dovela još tri časne majke i pet starijih
akolitki.
Odrade zapazi da su sve te akolitke blizu agonije. Njihova svest o bliskim
iskušenjima ispoljavala se u neposrednosti njihovih napetih pogleda.
Odrade je retko viđala Cimpej u Centrali, gde je ova povremeno dolazila u
svojstvu učiteljice. Izgledala je zgodno: smeđa kosa, ali tako tamna da je na
ovoj svetlosti delovala crvenkastocrno. Usko lice gotovo turobno u svojoj
strogosti. Crte lica su joj bile ustožerene u potpuno plavim očima ispod gustih
obrva.
"Drago nam je što te vidimo, Vrhovna majko." Zvučala je kao da to odista misli.
Odrade nakloni glavu u jedva primetnoj kretnji. Čujem te. Zašto ti je toliko
drago što me vidiš?
Cimpej namah shvati. Ona pokaza na jednu visoku časnu majku upalih obraza koja
je stajala pored nje. "Sećaš se Fali, naše starateljke voćnjaka? Fali je upravo
bila kod mene sa delegacijom vrtlara. Ozbiljne žalbe."
Falino preplanulo lice izgledalo je pomalo sivo. Iznurena radom? Imala je tanke
usne iznad oštre brade. Prljavština pod noktima. Odrade to primi sa
odobravanjem. Ne libi se da sudeluje u kopanju.
Delegacija vrtlara. Žalbe su se, dakle, umnožavale. Mora da je bilo ozbiljno.
Nije ličilo na Cimpej da uznemirava Vrhovnu majku beznačajnim stvarima.
"Da čujemo," reče Odrade.
Letimično pogledavši Cimpej, Fali krenu sa svojom podrobnom pričom navodeći čak
i struke vođa delegacije. Svi su, oni, dakako, bili valjani ljudi.
Odrade uskoro prepoznade obrazac. Održani su skupovi u vezi sa neminovnim
posledicama. I sama Cimpej je prisustvovala nekima od njih. Kako ste mogli
objasniti svom narodu da je neki daleki crv (koji možda još nije ni postojao)
zahtevao ovakvu promenu? Kako ste mogli objasniti poljoprivrednicima da to nije
bila stvar 'samo malo više kiše' već je zadirala u srce celokupne klime planete?
Više kiše ovde moglo je da znači skretanje vetrova na velikim visinama. To bi za
uzvrat promenilo stanje negde drugde, prouzrokovavši jugo zasićen vlagom koji ne
samo da bi napravio dar-mar već bi bio i opasan. Sasvim lako je bilo, ukoliko
ste stvarali pogrešne uslove, proizvesti velika tornada. Nije bilo jednostavno
održavati željenu klimu planete uz pomoć malih podešavanja. Kao što sam ja
ponekad zahtevala. Svaki put se morala iznova stvarati potpuna ravnoteža.
"Ova planeta glasa poslednji put", reče Odrade. Bila je to jedna stara aluzija
na ljudsku grešnost Sestrinstva.
"Zar Dina još ima pravo glasa?" upita Fali. Bilo je više gorčine u tom pitanju
no što je Odrade mogla da predvidi.
"Osećam žegu. Videle smo listove na vašim voćnjacima kada smo dolazile", reče
Odrade. Znam šta te brine, sestro.
"Ove godine ćemo izgubiti deo roda", potuži se Fali. Optužba u njenim rečima: To
je tvoja greška!
"Šta si rekla svojoj delegaciji?" upita Odrade.
"Da pustinja mora da raste i da Vremenska kontrola više ne može da izvodi svako
podešavanje koje nam je potrebno."
Istina. Dogovoreni odgovor. Neprikladan, kakva je istina često bila, ali sve što
su sada imale. Nešto će uskoro morati da se da. U međuvremenu, biće još
delegacija i gubitaka roda.
"Da li biste želeli da popijete čaj sa nama, Vrhovna majko?" umeša se
diplomatski Cimpej. Vidiš kako se zaoštrava, Vrhovna majko? Fali će se sada
vratiti brizi o voću i povrću. Njeno pravo mesto. Poruka predata.
Stregi se nakašlja.
Moraćemo da suzbijemo taj prokleti tik! No, značenje je bilo jasno. Stregi je
bila zadužena za njihovu satnicu. Moramo da krenemo.
"Pošle smo sa zakašnjenjem", objasni Odrade. "Zaustavile smo se tek toliko da
protegnemo noge i vidimo da li imate probleme koje ne možete same da rešite."
"Možemo da izađemo na kraj sa vrtlarima, Vrhovna majko."
Cimpejin oštar ton rekao je mnogo više i Odrade se umalo ne osmehnu.
Proveravaj ako želiš, Vrhovna rnajko. Gledaj gde hoćeš. Utvrdićeš da je Pondril
po propisima Bene Geserita.
Odrade uputi pogled prema Tamalaninom autobusu. Neki su se već vraćali u njegovo
okrilje opremljeno rashladnim uređajima. Tamalane je stajala pokraj vrata
dobrano u dometu glasa.
"Čula sam lepe stvari o tebi, Cimpej", reče Odrade. "Možeš da delaš bez našeg
mešanja. Ne bih želela, zaista, da te uznemirim sa pratnjom koja bi bila daleko
veća od ove." Ovo poslednje je izrekla dovoljno jasno da je svi zasigurno čuju.
"Gde ćete provesti noć, Vrhovna majko?"
"U Eldiju."
"Nisam bila tamo poodavno, ali sam čula da se more dosta smanjilo."
"Izvidnički letovi potvrđuju to što si čula. Nije nužno da ih obaveste da
dolazimo, Cimpej. Već znaju. Ipak, morale smo ih pripremiti za ovu invaziju."
Fali, starateljka voćnjaka, načini mali korak napred: "Vrhovna majko, kada bismo
mogle samo..."
"Reci svojim vrtlarima, Fali, da imaju izbor. Mogu da gunđaju i čekaju dok ne
stignu Uvažene Naložnice da ih porobe ili da se odluče za odlazak u
Raštrkavanje."
Odrade se vrati do svog vozila i sede. Držala je oči zatvorene sve dok nije čula
kako se vrata zaptivaju i dok nisu bili uveliko na putu. Tek tada ih ponovo
otvori. Već su se nalazili daleko od Pondrila, na staklastoj traci kroz južne
kružne voćnjake. Oko nje je vladala napeta tišina. Sestre su bile duboko utonule
u razmišljanje o malopređašnjem ponašanju Vrhovne majke. Nezadovoljavajući
susret. Akolitke su, prirodno, shvatile raspoloženje. Stregi je izgledala
sumorno.
Ova klima je zahtevala punu pažnju. Reči više nisu mogle da zaglade pritužbe.
Dobri dani mereni su nižim standardima. Svako je znao uzrok, ali su promene
ostajale žižna tačka. Vidljive. Niste se mogli požaliti na Vrhovnu majku (ne bez
dobrog razloga), ali ste mogli gunđati zbog vremena.
"Zbog čega su morali baš danas da izazovu toliku hladnoću?" Zašto baš danas kada
moram da izlazim? Bilo je sasvim toplo kada smo krenule, ali pogledaj sada. A ja
sam bez prikladne odeće!
Stregi je želela nešto da kaže. Pa zato sam je i povela. No ona je postala
gotovo brbljiva od kako je ubrzana prisnost raspršila njeno strahopoštovanje
prema Vrhovnoj majci.
"Vrhovna majko, potražila sam u svojim priručnicima objašnjenje za..."
"Čuvaj se priručnika!" Koliko je puta u svom životu čula ili izgovorila te reči?
"Priručnici stvaraju navike."
Stregi je često dobijala pouku o navikama. Bene Geserit ih je posedovao - te
stvari koje je narod čuvao kao 'tipične za veštice.' Ali obrasci koji su drugima
omogućavali da predviđaju ponašanje morali su se brižljivo iskoreniti.
"Šta će nam onda priručnici, Vrhovna majko?"
"Uglavnom da bismo ih opovrgavali. Zakonik je za novajlije i druge u osnovnoj
obuci."
"A istorije?"
"Nikada nemoj prenebregnuti banalnost zabeleženih istorija. Kao časna majka
naučićeš da svakog novog trenutka ponovo učiš istoriju."
"Istina je prazan pehar." Vrlo ponosna zbog ovog zapamćenog aforizma.
Odrade se umalo nije osmehnula.
Stregi je dragulj.
Bila je to upozoravajuća pomisao. Neko dragoceno kamenje moglo se prepoznati po
svojoj nečistoći. Stručnjaci su lako uočavali nečistoće u kamenju. Tajni otisak.
Ljudi su bili poput toga. Često ste ih znali po njihovim manama. Blistava
površina premalo vam je govorila. Valjana identifikacija zahtevala je od vas da
duboko gledate unutra i vidite nečistoće. Postojala je draguljska kakvoća
celokupnog bića. Šta bi Van Gog bio bez takve nečistoće?
"Te stvari koje se govore o istoriji opaske su pronicljivih cinika, Stregi. One
treba da budu tvoj vodič pre agonije. Posle toga bićeš sopstveni cinik i
otkrićeš vlastite vrednosti. Za sada, istorija ti otkriva datume i kazuje ti da
se nešto dogodilo. Časne majke istražuju to nešto, spoznavajući predrasude
istoričara."
"Je li to sve?" Duboko uvređena. Zašto traće moje vreme na taj način?
"Mnoge istorije su pretežno bezvredne zbog toga što su pune predrasuda ili su
pisane da bi se zadovoljila ova ili ona moćna skupina. Sačekaj dok ti se ne
otvore oči, moja draga. Mi smo najbolji istoričari. Mi smo bile tamo."
"A moja gledanja će se svakodnevno menjati?" Vrlo samoposmatrački.
"To je pouka koju, prema bašarevom savetu, moramo čuvati svežu u našoj svesti.
Prošlost mora biti uvek iznova tumačena sadašnjicom."
"Nisam sigurna da ću uživati u tome, Vrhovna majko. Toliko mnogo moralnih
odluka."
Ahhh, ovaj dragulj je prozreo stvar do same suštine i izražava svoju svest poput
prave Bene Geserit. Među Streginim nečistoćama blistale su sjajne pločice.
Odrade postrance pogleda zamišljenu akolitku. Sestrinstvo je pre mnogo vremena
ustoličilo pravila da svaka sestra mora da donosi vlastite maralne odluke. Nikad
ne sledi nekog vođu a da sama sebi ne postavljaš pitanja. Otuda je moralno
uslovljavanje mladih imalo tako izrazito prvenstvo.
Zbog toga smo sklone da uzimamo naše perspektivne sestre dok su još tako mlade.
Može biti da se upravo zbog toga moralna greška uvukla u Šeanu. Dobili smo je
prekasno. O čemu to ona i Dankan onako potajno razgovaraju rukama?
"Uvek je lako prepoznati moralne odluke", reče Odrade. "One počinju tamo gde
napuštaš vlaštiti interes."
Stregi je posmatrala Odrade sa strahopoštovanjem. "Hrabrost koja je za to
potrebna!"
"Ne hrabrost! Čak ni očajanje. Ono što mi činimo je, u svom najosnovnijem
smislu, krajnje prirodno. Činimo, jer nema drugog izbora."
"Ponekad učinite da se osećam kao poslednja neznalica, Vrhovna majko."
"Izvrsno! To je polazna mudrost. Ima puno vrsta neznanja, Stregi. Najosnovnije
se ispoljava u praćenju vlastitih želja, bez njihovog preispitivanja. Ponekad to
činimo nesvesno. Brusi svoju osetljivost. Budi svesna onog što radiš nesvesno.
Uvek se zapitaj: 'Kada sam to učinila, šta sam pokušala da steknem?'
Popeli su se na poslednje brdo pre Eldija i Odradi dobro dođe što sad može da
prekine ovaj razgovor.
Neko iza nje promrlja. "Eno mora."
"Stani ovde", naredi Odrade kada su se približili širokoj okuci koja je gledala
na more. Klerbaju beše poznato ovo mesto i bio je spreman. Odrade je često
tražila od njega da zaustavi ovde. Prikočio je baš tamo gde je želela. Vozilo
zaškripa i stade. Čuli su kako se autobus zaustavlja iza njih; jedan razgovetan
glas tamo pozadi skrenu pažnju ostalima da 'pogledaju ono'!
Eldio je ležao duboko dole sa Odradine leve strane: vižljaste zgrade; neke od
njih bile su uzdignute od tla na vitkim cevima; vetar je prolazio ispod i kroz
njih. Ovo je bilo dovoljno daleko na jugu i u nizini u odnosu na Centralu, te je
bilo znatno toplije. Male vertikalne ose vetrenjača, kao igračke sa ove
razdaljine, obrtale su se na ćoškovima eldijskih zgrada obezbeđujući naseobini
energiju. Odrade ih pokaza Stregi.
"Zamislile smo ih kao nezavisnost od robovanja složenoj tehnologiji koju drugi
kontrolišu."
Dok je izgovarala ove reči Odrade skrenu pogled na desno. More! Bio je to
zastrašujuće sveden ostatak nekadašnjeg slavnog prostranstva. Dete Mora mrzelo
je ono što je videlo.
Topla para podizala se od mora. Mutni purpur goletnih brda izvlačio je pomućen
obris horizonta na drugom kraju vode. Opazila je da je Vremenska kontrola uvela
vetar da rasprši zasićen vazduh. To je urodilo uzburkanom penom talasa koji su
se valjali po šljunku ispod ovog vidikovca.
Odrade se spominjala da se tu nalazio niz ribarskih sela. Sada kada se more
povuklo sela su ležala podalje od obale na padini. Nekada su ta sela
predstavljala pitoreskan naglasak duž obale. Najveći deo njihovog stanovništa
otišao je u novo Raštrkavanje. Ljudi koji su ostali sagradili su žičaru, kojom
su odnosili svoje čamce do vode i vraćali ih natrag.
Ona je to u isti mah i opravdavala i osuđivala. Konzervacija energije. Čitavo
stanje iznenada ju je pogodilo kao kakav užas - sličan onim mestima iz starog
carstva sa gerijatrijskim ustanovama gde su ljudi čekali da umru.
Koliko će proteći pre no što ova mesta umru?
"More je tako malo!"
Glas je dopro iz zadnjeg dela vozila. Odrade ga bez problema prepoznade.
Arhivska činovnica. Jedna od Belinih prokletih špijunki.
Nagnuvši se napred Odrade potapša Klerbaja po ramenu. "Odvezi nas dole blizu
obale, u onaj mali zaliv odmah ispod nas. Hoću, Klerbaje, da se okupam u našem
moru, dok još postoji." Stregi i dve druge akolitke pridružiše joj se u toploj
vodi zaliva. Ostali su šetali duž obale ili posmatrali ovu čudnu scenu iz kola
ili autobusa.
Vrhovna majka pliva naga u moru.
Odrade je osećala okrepljujuću vodu oko sebe. Plivanje joj je bilo neophodno
zbog naredbodavnih odluka koje je morala da donese.
Koliko su od ovog poslednjeg velikog mora mogle sebi da dozvole da zadrže tokom
ovih poslednjih dana umerenog života njihove planete. Pustinja je dolazila -
potpuna pustinja, kako bi bila jednaka onoj sa iščezle Dine. Ako nam sekironosac
da vremena. Pretnja je bila sve opipljivija, a provalija sve dublja. Proklet bio
taj neobuzdani talenat! Zbog čega moram da znam?
Lagano, Dete Mora i kretanje talasa povratiše joj osećaj ravnoteže. Ova vodena
masa bila je glavni problem - mnogo značajniji od razbacanih malih mora i
jezera. Vlaga se podizala odavde u znatnim količinama. Ta energija kojom su se
neutralisala odstupanja u klimi i muke Vremenske kontrole da održi kontrolu. Pa
ipak, ovo more je i dalje hranilo Kapitol. Predstavljalo je i transportni i
komunikacioni put. Pomorski prevoznici bili su najjeftiniji. Energetski troškovi
moraju da budu uravnoteženi sa ostalim činiocima u njenoj odluci. Ali more će
iščeznuti. Čitave populacije bile su suočene sa novim razmeštanjima.
Umešaše se, odjednom, i sećanja Deteta Mora. Nostalgija. To je zaprečavalo put
ispravnom rasuđivanju. Koliko brzo more mora da nestane? To je bilo pitanje. Sva
ona neminovna premeštanja i raseljavanja čekala su tu odluku.
Najbolje je da to uradim hitro. Bolovi će utonuti u našu prošlost.
Hajde da počnemo s tim!
Otplivala je do plićaka i podigla pogled ka začuđenoj Tamalane. Donji delovi
Tamalanine odore potamneli su od rasprskavanja jednog neočekivanog talasa.
Odrade podiže glavu iznad malih talasa.
"Tam! Odstraniti more što je pre moguće. Naredi Vremenskoj kontroli da isplanira
shemu hitnog dehidriranja. Prehrambena i transportna kontrola moraće da se
uključe u to. Odobriću konačan plan posle našeg uobičajenog razmatranja."
Tamalane se okrenu bez reči i prizva rukom odgovarajuće sestre da joj se
pridruže. Učinivši to, samo je još jednom ovlaš pogledala Vrhovnu majku. Vidiš!
Bila sam u pravu što sam povela neophodan kadar!
Odrade iziđe iz vode. Vlažan pesak škripao joj je pod stopalima. Uskoro će to
biti suv pesak. Odenula se ne mareći za brisanje peškirom. Odeća joj je
nelagodno prionula uz telo, ali se ona ne obazre na to, već se pope obalom
daleko od ostalih ne gledajući više prema moru.
Uspomene iz sećanja moraju samo to i ostati. Stvari koje se s vremena na vreme
uzimaju i maze radi oživljavanja prošlih radosti. Nijedna radost ne može trajati
večito. Sve je prolazno. 'Ovo će, takođe, proći' - što važi i za čitavu našu
živu vaseljenu.
Tamo gde je plaža postala ilovača, sa nekoliko retkih biljaka, konačno se okrenu
i pogleda more koje je malopre osudila.
Samo je život sam po sebi vredeo, reče ona prateći tok svoje svesti. A život
nije mogao da se produži bez stvaralačkog hitanja napred.
Opstanak. Naša deca moraju da prežive. Bene Geserit mora da preživi!
Nikakvo pojedinačno dete nije bilo važnije od te sveukupnosti. Prihvatila je
ovo, doživljavajući ga kao da joj se čitava vrsta obraćala iz njenog najdubljeg
bića, bića koje je prvi put upoznala kao Dete Mora.
Odrade dopusti Detetu Mora još jedan poslednji udisaj slanog vazduha, dok su se
vraćali ka vozilu spremnom da ih odveze u Eldio. Osetila je kako se smiruje.
Onoj suštastvenoj ravnoteži, jednom spoznatoj, nije bilo neophodno more da se
održava.
26.
Iščupaj svoja pitanja zajedno sa korenom iz njihovog tla i videćeš kako se to
korenje koprca. Još pitanja!
Mentat Zensufi
Gospa je bila u svom elementu.
Kraljica paukova!
Dopala su joj se imena koja su joj nadevale one veštice. Ovaj novi kontrolni
centar na Raskršću bio je srce njene mreže. Spoljašnjost zgrade još joj nije
odgovarala. Previše Esnafovog samozadovoljstva u njegovom nacrtu. Konzervativno.
Ali unutrašnjost joj je vremenom postajala sve bliža, što ju je smirivalo.
Gotovo da je mogla da zamisli kako nikada nije napustila Dur, kako tamo nikad
nije postojao nijedan futar i kako nije bilo onog stradalničkog bekstva natrag u
staro carstvo. Stajala je u dovratku otvorenih vrata sale za skupove koja su
gledala na botaničku baštu. Logno je čekala na četiri koraka iza nje. Ne
preblizu iza mene Logno, ili ću morati da te ubijem.
Još je bilo rose na travnjaku iza pločnjaka gde će, kada se sunce popne dovoljno
visoko, sluge postaviti udobne stolove i stolice. Naredila je Vremenskoj
kontroli sunčan dan i teško njima ako ga ne obezbede. Lognin izveštaj bio je
zanimljiv. Stara veštica se, dakle, vratila na Buzel. A bila je i ljuta.
Izvrsno. Znala je, očito, da je pod prismotrom, te je posetila svoju vrhovnu
vešticu da zatraži premeštaj sa Buzela u neko sklonište. I bila je odbijena.
Ne mare što im uništavamo udove sve dok im je središnje telo skriveno.
Obraćajući se Logni preko ramena, Gospa reče: "Dovedi mi tu staru vešticu. I sve
njene pomoćnice."
Kada se Logno okrenula i pošla da izvrši naređenje, Gospa dodade: "I počni da
izgladnjuješ nekoliko futara. Želim da budu zdravo gladni."
"Razumem, Gospo."
Neko drugi zauze Lognino čuvarsko mesto. Gospa se nije ni okrenula da utvrdi ko
je zamena. Uvek je bilo dovoljno pomoćnica da sprovedu neophodna naređenja.
Veoma su ličile jedne na druge, osim u smislu pretnje. Logno je bila stalna
pretnja. Drži me u pripravnosti.
Gospa duboko udahnu čist vazduh. Biće lep dan, upravo zbog toga što je ona to
želela. Potom se predade svojim tajnim sećanjima i pusti ih da je smiruju.
Guldur će biti blagosloven! Pronašli smo mesto na kome ćemo obnoviti našu snagu.
Konsolidacija starog carstva tekla je kako je zamišljeno. Nema sumnje da više
nije ostalo mnogo veštičjih gnezda, a kada budemo konačno otkrili i taj prokleti
Kapitol, udove ćemo moći da uništimo natenane.
A sada, Iks. Tu je bilo problema. Možda nije trebalo juče da ubijem ona dva
iksijanska naučnika.
Te budale su se usudile da od nje zatraže 'još podataka'.
Zatraže! A pošto im ih je dala, i dalje nisu mogli da nađu rešenje za ponovno
osposobljavanje Oružja. Oni, dakako, nisu znali da je to oružje. Nije li tako?
Nije mogla da bude sigurna u to. Najposle, ipak je bilo dobro ubiti ih. Da se
nauče pameti.
Dajte nam odgovore, a ne pitanja.
Sviđao joj se red koji su ona i njene sestre stvorile u starom carstvu. Ovde je
bilo mnogo lutanja i previše različitih kultura, suviše nestabilnih religija.
Obožavanje Guldura poslužiće im kao što je poslužilo i nama.
Nije osećala nikakvu mističnu sklonost prema svojoj religiji. Bila je tek
korisno oruđe vlasti. Koreni su bili dobro znani: Leto II, onaj koga su veštice
zvale Tiraninom, i njegov otac, Muad'Dib. Obojica razorni razbijači vlasti. Puno
šizmatičkih ćelija unaokolo, ali koje se mogu iskoreniti. Zadržati suštinu. Bila
je to dobro podmazana mašina.
Tiranija manjine zaodevena u masku većine.
Ona veštica Lusila je to shvatila. Nije bilo načina da ostane živa, pošto je
otkrila da zna kako se manipuliše masama. Veštičje gnezdo mora se pronaći i
spaliti. Jasno je da Lusilina sposobnost opažanja nije bila tek usamljeni
primer. Njeno ponašanje odavalo je delatnost škole. One su učile takve stvari!
Budale! Morao si da upravljaš stvarnošću, ili su ti stvari odista izmicale
kontroli.
Logno se vratila. Gospa je uvek mogla da pogodi zvuk njenih koraka. Potajni.
"Stara veštica će biti dovedena sa Buzela", reče Logno. "I njene pomoćnice."
"Ne zaboravi na futare."
"Izdala sam naređenja, Gospo."
Slatkorečiv glas! I te kako bi volela da mnome nahraniš čopor, zar ne, Logno?
"I poboljšaj bezbednost kaveza, Logno. Još tri su pobegla prošle noći. Lutali su
naokolo po vrtu kada sam se probudila."
"Rečeno mi je, Gospo. Odredila sam dodatne stražare."
"I nemoj mi reći da su bez dresera bezopasni."
"Ne verujem u to, Gospo."
Bar jednom govori istinu. Futari je plaše. Dobro je.
"Verujem da imamo naš temelj moći, Logno." Gospa se okrenu, primetivši da je
Logno bar za dva milimetra povredila zonu opasnosti. Logno to takođe zapazi i
povuče se. Spreda gde mogu da te vidim priđi blizu koliko ti je volja, Logno,
ali ne i sa leđa.
Logno opazi narandžasti blesak u Gospinim očima i samo što se ne baci na kolena.
Nema sumnje klecaju joj kolena. "Žudim da te služim, Gospo!"
"Šta je sa onom ženom sa Gamua? Ima čudno ime. Kako ono beše?"
"Rebeka, Gospo. Ona i nekolicina njenih sadruga su... ahh, privremeno su nam
izmakli. Ali pronaći ćemo ih. Nisu mogli da pobegnu sa planete."
"Misliš da je trebalo da je zadržim ovde, zar ne?"
"Bilo je mudro pomisliti da je mamac, Gospo!"
"I dalje je mamac. Ona veštica koju smo otkrili na Gamuu nije slučajno otišla
kod tih ljudi."
"Da, Gospo."
Da, Gospo! Ali taj podanički zvuk Logninog glasa bio je prijatan. "Pa, sredi
to!"
Logno odjuri.
Uvek su postojale te male tajne ćelije potencijalnog nasilja koje su se dale
sresti tu i tamo. Razvijale su naboje uzajamne mržnje gamizale iz svojih jazbina
da bi remetile mirne živote oko sebe. Neko je uvek morao da raščišćava stvar
posle takvih nereda. Gospa uzdahnu. Taktika terora bila je tako... tako
privremena.
U uspehu je ležala opasnost. On ih je koštao carstva. Ako mašeš svojim uspehom
kao zastavom, neko će uvek poželeti da te saseče. Zavist!
Ovog puta ćemo pažljivije čuvati svoj uspeh.
Ona utonu u polusanjarenje i dalje svesna zvukova oko sebe, ali naslađujući se
vestima o novim pobedama koje su joj jutros javljene. Volela je da nemušto,
treptavo izgovara imena zarobljenih planeta.
Valah, Kronin, Renol, Ecaz, Tegez, Gamu, Gamont, Niuše...
27.
Ljudi se rađaju sa sklonošću ka najpostojanijoj od svih bolesti što slabe
intelekt: samozavaravanju. Ono dramatičnim bojama oslikava i najbolje i najgore
od svih mogućih svetova. Koliko smo mi u stanju da utvrdimo, ne postoji prirodni
imunitet. Potrebna je neprestana budnost.
Zakonik
Pošto je Odrade konačno napustila Centralu (verovatno ne za dugo) Belonda je
znala da mora brzo delati. Taj prokleti mentat-gola bio je suviše opasan da bi
živeo!
Društvo Vrhovne majke jedva da se izgubilo iz vida, zamičući u poslepodne koje
se spuštalo, i Belonda brže-bolje krenu ka ne- brodu.
Nije ličilo na Belondu da se smotreno približi kroz prsten voćnjaka. Naručila je
vozilo bez prozora, automatsko i brzo. Odrade je ovde i dalje imala promatrače
koji bi joj mogli poslati neželjene poruke.
Tokom puta Belonda je razmatrala svoju procenu Ajdahovih mnogih života, zapis
koji je držala u arhivama spreman za brze prepravke. U prvobitnim i ranim
golama, njegovim karakterom preovlađivala je naglost. Hitar na mržnji - hitar na
odanosti. Kasniji Ajdahoi-gole su ovo ublažavali cinizmom, ali je na taj način
prikrivena naglost i dalje bila prisutna. Tiranin ju je mnogo puta izazivao na
akciju. Belonda je lako prepoznala ustrojstvo.
Njega se može podstaknuti ponosom.
Očaravala ju je njegova duga služba Tiraninu. Ne samo da je nekoliko puta bio
mentat, već je postojao i dokaz da je bio Istinozborac u više nego jednoj
inkarnaciji.
Ajdahova pojava oslikavala je ono što je ona videla u svojim zapisima.
Zanimljive karakterne crte, izraz oko očiju i položaj usta koji su pratili
složen unutrašnji razvoj.
Zašto Odrade nikako nije prihvatala opasnost koja preti od ovog čoveka? Belonda
je često osećala zle slutnje kada je slušala Odrade da o Ajdahu govori sa
vidljivo uzburkanim osećanjima.
"On razmišlja jasno i neposredno. Njegov um je istančano čist. U stanju je da
okrepljuje. Dopada mi se, ali sam svesna da to nije razlog koji bi trebalo da
utiče na moje odluke."
Ona priznaje njegov uticaj!
Belonda zateče Ajdaha samog za konzolom. Pažnja mu je bila usredsređena na
linearni displej koji odmah prepoznade: bila je to operativna shematika ne-
broda. Ugledavši je, on namah izbrisa projekciju.
"Zdravo, Bel. Očekivao sam te."
Dodirnuo je polje konzole i iza njega se otvoriše jedna vrata. Unutra uđe mladi
Teg i zauze položaj blizu Ajdaha, nemo zureći u Belondu.
Ajdaho joj nije ponudio da sedne, niti joj je doneo stolicu, primoravši je na
taj način da sama jednu donese iz njegove odaje za spavanje i postavi mu je
sučelice. Pošto se konačno smestila, on joj uputi pogled pun pažljivo
usredsređene veselosti.
Belonda je očevidno bila zatečena njegovim pozdravom. Zašto me je očekivao?
On spremno odgovori na njeno neizrečeno pitanje. "Dar mi se javila i obavestila
me da će poći da poseti Šeanu. Znao sam da nećeš gubiti vreme da me posetiš čim
se ona udalji."
Jednostavna mentatska projekcija, ili... "Ona te je upozorila!"
"Pogrešno."
"Kakve tajne delite ti i Šeana?" Upitno.
"Koristi me na način na koji vi želite da me koristi."
"Misionaria!"
"Bel! Oboje smo mentati. Moramo li da igramo te glupe igre?" Belonda duboko
udahnu u potrazi za mentatskim stanjem. Nije bilo lako pod ovakvim okolnostima -
dok je to dete zurilo u nju i dok se na Ajdahovom licu očitavalo da se dobro
zabavlja. Da li je to Odrade pokazala neočekivanu prepredenost? Da li je,
koristeći se ovim golom, delala protiv jedne časne sestre?
Ajdaho se opusti, uočivši da se benegeseritska žestina preobratila u
udvostručenu žižu mentata. "Već dugo znam da priželjkuješ moju smrt, Bel."
"Da... strahovi su me učinili prozirnom.
Bilo je vrlo gusto, pomisli on. Belonda je došla do njega misleći na smrt;
pripremila je čak i malu dramu kako bi stvorila 'potrebu'. On razmotri nekoliko
varki u vezi sa svojom sposobnošću da je natera na nasilje. Ali Belonda-mentat
bi uvek najpre razmotrila pre no što bi delovala.
"Neučtivo koristiš naša imena", reče ona, podbadajući ga.
"Različiti su nam položaji, Bel. Ti više nisi časna majka, a ja više nisam
'gola'. Mi smo samo dva ljudska bića sa zajedničkim problemima. Nemoj mi reći da
nisi toga svesna."
Ona pređe pogledom po njegovoj radnoj sobi. "Ako si me očekivao, zašto onda
Murbela nije ovde?"
"Kako bih je primorao da te ubije štiteći me?"
Belonda pažljivo odmeri njegov odgovor. Ta prokleta Uvažena Naložnica verovatno
bi mogla da me ubije, ali onda... "Udaljio si je kako bi je zaštitio?"
"Imam ja boljeg zaštitnika." On pokaza prema detetu.
Teg? Zaštitnik? Sa Gamua su doprle o njemu čudne priče. Da li Ajdaho nešto zna?
Želela je da ga o tome priupita; da li je smela da rizikuje diverziju? Telo-
branitelji moraju imati jasan scenario opasnosti.
"Njega?"
"Da li bi bio spreman da jednog dana služi Bene Geseritu ako bi video kako me
ubijaš?"
Pošto ona ništa ne odgovori, on nastavi: "Stavi se u moj položaj, Bel. Ja sam
mentat koji nije uhvaćen samo u tvoju zamku, već i u zamku Uvaženih Naložnica."
"Da li je to sve zato što si mentat?"
"Ne. Ja jesam tleilaški eksperiment, ali ne vidim budućnost. Ja nisam kvizac
haderah. Ja sam samo mentat sa sećanjima na mnoge živote. Ti, sa vašim Drugim
sećanjima - razmisli o moći koju mi to daje."
Još dok je Dankan govorio Teg priđe da se osloni o konzolu kraj njegovog ramena.
Dečakovo lice izražavalo je znatiželju; međutim, primetila je i to da je se dete
ne plaši.
Ajdaho pokaza prema žiži projekcije iznad svoje glave, na srebrne čestice koje
su poigravale spremne da obrazuju slike. "Mentat vidi kako njegovi releji tvore
nesklad - scene zime u leto, odseve sunca kada mu posetioci dolaze kroz kišu...
Zar nisi očekivala da ću svesti na pravu meru značaj tvojih malih dramoleta?"
Belonda začu mentatsko zbrajanje. Do tog trenutka delili su zajedničko učenje.
Ona reče: "Ti si, razume se, naložio sebi da ne umanjuješ Tao."
"Samo sam postavio drugačija pitanja. Stvari koje se događaju istovremeno mogu
imati zajedničke podzemne veze. Šta je uzrok a šta posledica kada smo suočeni sa
istovremenošću?"
"Imao si dobre učitelje."
"I to ne samo u jednom životu."
Teg se odjednom nagnu ka njoj. "Da li si odista došla ovamo da ga ubiješ?"
Nije imalo smisla lagati. "I dalje smatram da je suviše opasan." Neka telo-
branitelji trljaju glavu oko toga!
"On će mi vratiti moja sećanja!"
"Igrači na zajedničkom podijumu, Bel", dobaci Ajdaho. "Tao. Možda nećemo zajedno
zaigrati, možda nećemo koristiti iste korake ili ritmove ali viđaju nas
zajedno."
Počela je konačno da nazire šta smera, te se zapita ne postoji li neki drugi
način da ga uništi.
"Ne znam o čemu razgovarate", reče Teg.
"O zanimijivim podudarnostima", reče Ajdaho.
Teg se ponovo okrenu ka Belondi. "Možda biste mi vi objasnili,
molim vas?"
"Pokušava da mi kaže da smo potrebni jedno drugom."
"Pa zašto onda to tako i ne kaže?"
"Nije to tako jednostavno, dečače." I pomisli: Zapis mora pokazati da sam
upozorila Ajdaha. "Magareći nos, Dankane, ne znači nužno da će mu slediti
magareći rep, bez obzira na to koliko puta video životinju kako prolazi ispred
tog uskog proreza koji te sprečava da odjednom vidiš celu."
Ajdaho srete Belondin usredsređen pogled. "Dar je jednom došla ovamo sa
grančicom rascvetale jabuke, ali moja projekcija
je pokazivala vreme žetve."
"Ta je zagonetno, zar ne!" reče Teg, lupnuvši šakama.
Belonda se priseti zapisa te posete. Tačnih kretnji Vrhovne
majke. "Nisi pomislio na staklenik?"
"Ili da je jednostavno želela da mi ugodi?"
"Da li treba da pogađam?" upita Teg.
Posle duge tišine, tokom koje se jedan mentatski pogled odmeravao sa drugim
mentatskim pogledom, Ajdaho najzad reče: "Izvan ovog mog zatvora vlada anarhija,
Bel. Neslaganje čak i u vašim najvišim savetima."
"Čak i u stanju anarhije mogu postojati zdravo rasuđivanje i
sposobnost prosuđivanja", odvrati ona.
"Ti si licemerka, Bel!"
Ona se povuče kao da ju je udario; bio je to jedan sasvim nevoljan gest, koji je
još više zaprepasti jer je predstavljao iznuđenu reakciju. Glas? Ne... nešto što
je zadiralo još dublje. Iznenada se užasnu ovog čoveka.
"Nalazim da je čudesno to što jedan mentat i jedna časna majka mogu da budu
takvi licemeri", nastavi on.
Teg povuče Ajdaha za ruku. "Da li se vi to borite?"
Ajdaho otrese njegovu ruku. "Da, borimo se."
Belonda nije bila u stanju da odvoji svoj pogled od Ajdahovog.
Želela je da se okrene i utekne. Šta je on to činio? Sve je pošlo potpuno
naopako.
"Licemeri i kriminalci među vama?" upita on.
Belonda se još jednom seti komeja. Nije se poigravao samo sa
njom već i sa promatračima! I činio je to s izrazitom usredsređenošću. Nju
iznenada preplavi divljenje prema njegovoj predstavi, ali to ne doprinese da
njen strah umine.
"Pitam se kako te samo sestre podnose?" Usne su mu se pomerale sa zadivljujućom
preciznošću! "Da li ti to predstavljaš ono neophodno zlo. Izvor vrednih podataka
i povremeno, dobrih saveta?"
Ona napokon povrati glas. "Kako se usuđuješ?" Oporo i sa razmetljivom opakošću.
"Možda si baš ti ta koja jača svoje sestre." Glas mu je bio ravan, ton mu se
nije ni najmanje izmenio. "Usled slabih veza stvaraju se mesta koja drugi moraju
da ojačaju, a to bi istovremeno trebalo da ojača te druge."
Belonda shvati da joj jedva uspeva da se pridržava mentatskog stanja. Da li išta
od ovoga što Dankan kaže može biti istina? Zar je moguće da ju je Vrhovna majka
tako videla?
"Došla si sa namerom da izvršiš delo", nastavi on. "Sve u ime
potrebe! Mala drama za komeje, koja će pokazati da nisi imala drugog izbora."
Ona postade svesna da joj njegove reči obnavljaju mentatske sposobnosti. Da li
je on to svesno činio? Očaravala ju je potreba da proučava njegovo ponašanje baš
kao i njegove reči. Zar ju je on zaista tako dobro pročitao? Zapis ovog susreta
mogao bi biti daleko vredniji od njenog malog dramoleta. A ishod - istovetan.
"Ti misliš da su želje Vrhovne majke zakon?" upita ona.
"Zar stvarno smatraš da ne umem da posmatram?" On mahnu rukom prema Tegu, koji
je zaustio da se umeša. "Bel! Budi samo mentat."
"Čujem te." Kao i mnogi drugi!
"Duboko sam zagrizao u vaš problem."
"Mi te nismo postavljale ni pred kakve probleme!"
"Ah, jeste. Jeste, Bel. Škrte ste u podeli komadića, ja mogu da vidim."
Belonda se iznenada priseti Odradinih reči: "Meni nije potreban mentat! Potreban
mi je pronalazač."
"Ja sam... vam... potreban", nastavi Ajdaho. "Vaš problem se još nalazi u svojoj
ljušturi, ali meko tkivo je unutra i mora biti izvađeno."
"Za šta bi nam ti mogao biti potreban?"
"Potrebni su vam moja mašta, moja inventivnost, sve one stvari koje su me
održavale na životu pred Letovim besom."
"Rekao si da te je ubio toliko puta da si i sam izgubio račun." Pojedi vlastite
reči, mentate!
On joj uputi jedan sjajno kontrolisan osmeh, toliko određen da se ni ona ni
komeji nisu mogli prevariti u pogledu njegove svrhe. Da li si u stanju da mi
poveruješ, Bel?"
On presuđuje sam sebi!
"Bez neke novine vi ste propale", nastavi on. "Potrebno je još malo vremena pa
da vam to svima postane jasno. Možda ne u ovom pokoljenju. Možda ne ni tokom
sledećeg. Ali to je sigurno neminovno."
Teg snažno povuče Ajdahov rukav. "Bašar bi mogao da pomogne, zar ne?"
Znači, dečak je odista slušao. Ajdaho potapša Tegovu ruku. "Bašar nije
dovoljan". A onda se ponovo obrati Belondi: "Oni koji su slabiji - ujedinjuju
se. Zar se moramo gložiti oko iste koske?"
"To si već rekao." I nema sumnje, reći ćeš to ponovo.
"Još si mentat?" upita on. "Onda odbaci dramu! Ukloni romantičarsku izmaglicu sa
našeg problema."
Dar je romantičarka! Ne ja.
"Čega ima romantičnog", upita on, "u izolovanim grupicama raštrkanih pripadnica
Bene Geserita koje čekaju da budu pogubljene?"
"Smatraš da niko neće umaći?"
"Sejete neprijatelje po vaseljeni", grmnu on. "Hranite Uvažene
Naložnice!"
U tom trenutku bila je u punoj meri (i jedino) mentat od koga se
tražilo da svojom sposobnošću parira sposobnosti gole. Drama? Romansa? Telo joj
se spremalo za mentatsko stanje. Mentati moraju da se koriste telom a ne da
dopuštaju da im se ono isprečuje.
"Nijedna časna majka koju ste poslale u Raštrkavanje nije se
nikada vratila - niti je poslala neku poruku", nastavi on. "Pokušate da se
utešite govoreći da samo oni iz Raštrkavanja znaju kuda idu. Kako možete da
prenebregavate poruku koja sama po sebi proizilazi iz ove druge činjenice? Zašto
nijedna nije pokušala da uspostavi vezu sa Kapitolom?"
On nas sve prekoreva, proklet da je! I u pravu je.
"Da li sam izložio vaš problem u najosnovnijem obliku?"
Mentatsko ispitivanje!
"Što je pitanje jednostavnije i okviri za odgovor su jednostavniji", složi se
ona.
"Pojačana seksualna ekstaza: benegeseritski otisak? Da li to Uvažene Naložnice
hvataju vaše ljude u klopku tamo napolju?"
"Murbela?" Izazov sadržan u jednoj jedinoj reči. Proceni tu ženu koju kažeš da
voliš! Da li možda ona zna stvari koje bi mi trebalo da znamo?"
"One su uslovljene da ne povećavaju vlastito uživanje do mere koja bi od njih
stvorila zavisnike, ali su ipak ranjive."
"Ona poriče da u istoriji Uvaženih Naložnica ima tragova Bene Geserita."
"Upravo onako kako je uslovljena da čini."
"Umesto toga - žudnja za moći?"
"Konačno si postavila pravo pitanje." Pošto ona ništa ne odgovori on šapnu:
"Mater felicisima." Upravo ju je oslovio drevnim nazivom za članove
benegeseritskog Saveta.
Znala je zašto je to učinio, osetivši istovremeno da je ta reč izazvala željeni
učinak. Sada je bila potpuno uravnotežena, časna
majka mentat okružena mohalatom vlastite začinske agonije - bilo to jedinstvo u
kome ju je dobrostivo Drugo sećanje štitilo od zluradih predaka koji su težili
da odnesu prevagu.
Otkud je znao kako se to radi? Svaki posmatrač s one strane komeja postaviće to
isto pitanje. Razume se! Tiranin ga je bezbroj puta tome podučavao. Šta mi to
ovde imamo? Kakav se to talenat Vrhovna majka drznula da primi u službu? Opasan
je, to da, ali daleko vredniji no što sam pretpostavljala. Bogovi koji ste nas
stvorili! Da li je on oruđe našeg oslobođenja?
Kako je samo bio miran. Znao je da ju je ulovio.
"U jednom od svojih života, Bel, posetio sam vašu benegeseritsku kuću na Valahu
IX i tamo razgovarao sa jednom od vaših predaka, Terzijus Helen Anteak. Dopusti
da te ona vodi, Bel. Ona zna."
Belonda oseti poznato prodiranje kroz njen um. Otkud zna da mi je Anteak predak?
"Na Valah IX otišao sam po Tiraninovom naređenju", objasni on. "Oh, da! Često
sam o njemu mislio kao o Tiraninu. Imao sam naređenje da ukinem mentatsku školu
koju ste mislile da ste tamo sakrile."
Umeša se istovremeni Anteak-tok: "Prikazaću ti sada dogadaj o kome Dankan
govori."
"Uzmi i ovo u obzir", reče on. "Ja, mentat, bio sam primoran
da ukinem školu koja je podučavala ljude na način na koji sam i sam bio
podučavan. Znao sam zašto je izdao takvo naređenje, razume se, a i ti to znaš."
Simultani tok probi se u njenu svest: red mentata: osnovao ga Gilbertus Albans;
privremeno utočište kod Bene Tleilaksa koji su se nadali da će ih uključiti u
tleilašku hegemoniju; rašireni u bezbroj 'zametnih škola'; ukinuo ih je Leto II
jer su činili jezgro nezavisne opozicije; rasprostranjeni medu Raštrkanima posle
Vremena gladi.
"Nekoliko najboljih učitelja zadržao je na Dini, ali pitanje sa kojim te Anteak
prisiljava da se sada suočiš ne vodi te tamo. Kuda su nestale vaše sestre, Bel?"
"Još to ne možemo znati zar ne?" Ona pogleda prema njegovoj konzoli drugačijim
očima. Bilo bi pogrešno onemogućiti ovakav jedan um. Ako su već nameravale da ga
iskoriste, trebalo je to da učine u najvećoj mogućoj meri.
"Uzgred budi rečeno, Bel", ponovo poče on dok je ona ustajala da krene. "Možda
Uvažene Naložnice predstavljaju jednu relativno malu skupinu."
Malu? Zar on ne zna da se Sestrinstvo povlači pred njihovom užasavajućom
brojnošću sa planete za planetom?
"Svi brojevi su relativni. Postoji li išta u vaseljeni što je odista pokretno?
Možda je naše staro carstvo mesto njihovog poslednjeg uzmaka, Bel. Mesto za
skrivanje i pokušaj pregrupisavanja."
"To si i ranije nagovestio... Dar."
Ne Vrhovnoj majci. Ne Odradi. Dar. On se nasmeši. "Možda bismo mogli uspeti uz
pomoć Skitala."
"Mi?"
"Murbela da prikupi obaveštenja, ja da ih procenim." Nije mu se dopao osmeh koji
je ovo izazvalo.
"Šta ti to u stvari predlažeš?"
"Pustimo maštu da luta i prema njoj oblikujmo naše eksperimente. Od kakve bi
koristi bila čak i jedna ne-planeta, ako bi neko bio u stanju da probije
zaštitnik?"
Ona baci pogled na dečaka. Da li je to Ajdaho znao da one podozrevaju da je
bašar, nekako, uspeo da vidi ne-brodove? Razume se! Jedan mentat njegovih
sposobnosti... mrvice i delići povezivali su se u neku majstorsku projekciju.
"Bio bi potreban celokupan odliv nekog G-3 sunca da bi se zaštitila bilo koja
makar polovično nastanjiva planeta." Posmatrala ga je s visine, suvo i veoma
hladno.
"Kada je Raštrkavanje u pitanju ništa nije nemoguće"
"Ali ne u okviru naših sadašnjih mogućnosti. Imaš li nešto
malo manje ambiciozno?"
"Ispitajte genetske oznake u ćelijama svojih ljudi. Tragajte za
zajedničkim ustrojstvima u atreidskom nasleđu. Možda postoje talenti o kojima
niste ni sanjali."
"Tvoja domišljata mašta skače tamo-amo."
"Sa G-3 sunca na genetiku. Možda postoje zajednički faktori."
Čemu ti ludi nagoveštaji? Ne-planete i ljudi koji pogledom prodiru kroz zaštitna
polja? Šta on to radi?
Nije laskala sebi da on to govori samo za njeno dobro. Komeji
su uvek bili prisutni.
On ućuta, jedne ruke nehajno prebačene reko dečakovog ramena. Obojica su je
posmatrali! Izazov?
Budi mentat ako možeš!
Ne-planete? Ukoliko se povećava masa nekog predmeta, energija potrebna da bi se
potrla gravitacija dostiže vrednosti do kojih sežu još samo prosti brojevi. Ne-
štitnici se suočavaju sa još većim energetskim vrednostima, dolazi do povećanja
za još jedan eksponencijalni red veličine. Da li to Ajdaho nagoveštava da je
neko iz Raštrkavanja možda pronašao način da zaobiđe taj problem? Ona mu postavi
direktno pitanje.
"Iksijanci nisu savladali Holzmanovu teoriju skupljanja", reče on. "Oni je samo
koriste... to je teorija koja je delotvorna čak i kada je ne razumete."
Zašto mi usmerava pažnju na tehnokratiju lksa? Iksijanci su bili umešani u
previše toga da bi im Bene Geserit verovao.
"Zar vas ne zanima zašto Tiranin nikada nije onemogućio Iks?" upita on. Pošto je
ona nastavljala da zuri u njega, on dodade: "Samo ih je obuzdavao. Fascinirala
ga je ideja da se ljudsko biće i mašina nerazmrsivo povežu jedno za drugo, i da
svako od njih ispituje krajnje granice onog drugog."
"Kiborzi?"
"Između ostalog."
Zar Ajdaho nije znao kakve su bile posledice preokreta koji je Batlerijanski
džihad ostavio za sobom čak i među Bene Geseritima? Uzbuna! Međusobno
približavanje onoga što bi... ljudsko biće i mašina... mogli da naprave. Imajući
u vidu ograničenja mašina, to je bio jezgrovit opis iksijanske kratkovidosti. Da
li je to Ajdaho govorio da je Tiranin odabrao ideju o mašinskoj inteligenciji?
Ludost! Ona se okrenu od njega.
"Suviše brzo odlaziš, Bel. Trebalo bi više da te zanima Šeanina imunost na
seksualno vezivanje. Mladići koje šaljem na doterivanje nisu podlegli
utiskivanju, baš kao ni ona. Pa ipak, nijedna Uvažena Naložnica nije veći
zavisnik."
Belonda je konačno sagledala vrednosti koje je Odrade pohranila u ovog golu.
Nema mu cene! A ja sam ga mogla ubiti. Saznanje da je samo pre nekoliko
trenutaka mogla da napravi takvu grešku ispuni je nelagodom.
Kada je stigla do vrata, on je još jednom zaustavi. "Futari koje sam video na
Gamuu - zašto nam je rečeno da oni love i ubijaju Uvažene Naložnice? Murbela ne
zna ništa o tome."
Belonda se udalji ne osvrnuvši se. Sve što je danas naučila o Ajdahu samo je
doprinelo njenom uverenju da je opasan... ali morali su da žive s tim... za
sada.
Ajdaho duboko uzdahnu i pogleda u zbunjenog Tega. "Hvala to što si bio ovde i
cenim to što si ostao nem iako si bio suočen s jednim velikim izazovom."
"Ona te zapravo ne bi ubila... zar ne?"
"Da mi nisi upravo ti obezbedio onih nekoliko prvih sekundi, možda i bi."
"Zašto?"
"Zaokupljena je pogrešnom idejom da bih ja mogao biti kvizac haderah."
"Poput Muad'Diba?"
"I njegovog sina."
"Pa, sada vas više neće povrediti."
Ajdaho pogleda prema vratima kroz koja je Belonda upravo izašla. Odlaganje. To
je sve što je postigao. Možda više nije bio puki zavrtanj u mahinacijama drugih.
Postigli su novi odnos, odnos koji bi mogao da ga održava na životu ako se
pažljivo eksploatiše. U to se nikada nisu uklapale emocionalne sklonosti, čak ni
sa Murbelom... niti sa Odrade. Duboko u sebi, Murbela je odbijala seksualne
spone u istoj meri kao i on. Odrade je mogla da aludira na drevne veze atreidske
odanosti, ali osećanjima jedne časne majke nije se moglo verovati.
Atreidi! On pogleda u Tega, primetivši da je to nezrelo lice već počelo da
dobija karakteristične porodične crte.
Šta sam u stvari postigao sa Bel? Verovatno ga više neće snabdevati lažnim
podacima. U izvesnoj meri je mogao da se pouzda u ono što mu je rekla jedna
časna majka, ali bio je svestan činjenice da svako ljudsko biće može pogrešiti.
Nisam samo ja u specijalnoj školi. Sada su i sestre u mojoj školi!
"Mogu li poći da pronađem Murbelu?" upita Teg. "Obećala je će me naučiti kako da
se borim nogama. Mislim da bašar to nikada nije naučio."
"Ko to nikada nije naučio?"
Pognute glave, posramljeno. "Ja nikada nisam naučio."
"Murbela je na vežbalištu. Pohitaj. Ali prepusti meni da joj ispričam o
Belondi".
Obuka kod Bene Geserita nikada nije prestajala, pomisli Ajdaho dok je promatrao
dečaka kako se udaljava. Međutim, Murbela je bila u pravu kada je govorila da
uče baš ono što mogu saznati jedino od sestara.
Ova misao pokretala je zle slutnje. Video je jednu sliku u sećanju. Skitala kako
stoji iza poprečnog polja u hodniku. Šta je njihov zatvorenik dosad naučio?
Ajdaho se strese. Uvek kada je mislio na Tleilakse prisećao se Liceigrača. A
upravo ga je to podsetilo na sposobnost Liceigrača da 'ponovo otisnu' sećanja
svih onih koje su ubili. To ga je, pak, ispunjavalo strahovanjima iz njegovih
vizija.
A ja sam tleilaški eksperimenat.
Bilo je to nešto što se ne bi usudio da istraži sa jednom časnom majkom, pa čak
ni u blizini neke koja bi mogla da ga vidi ili čuje.
Ajdaho iziđe u hodnik i uputi se u Murbeline odaje gde se smesti u jednu stolicu
i stade da proučava preostali deo lekcije koju je savlađivala. Glas. Tu se
nalazio i klariton, koji je koristila za ponavljanje svojih glasovnih
eksperimenata. Oprema za disanje čiji je zadatak bio da silom izaziva prana
bindu odgovore ležala je na stolici, nehajno odbačena i zamršena. Ostale su joj
loše navike iz dana kada je bila Uvažena Naložnica.
Murbela ga tu zateče kada se vratila sa vežbališta. Imala je na sebi tesno
priljubljeni beli triko, na kome su se videle mrlje od znoja; žurila je da skine
sa sebe ovu odeću i da se raskomoti. Zaustavio ju je na putu ka tušu koristeći
se jednim od trikova koje je naučio.
"Otkrio sam neke stvari o Sestrinstvu koje ranije nismo znali."
"Kaži mi!" Njegova Murbela bila je ta koja je postavila taj zahtev, dok joj se
na ovalnom licu sjajio znoj a u zelenim očima očitavalo se divljenje. Moj Dankan
ih je ponovo prozreo!
"Igra se sastoji u tome da jedan od delova ne može biti pomeren", podseti je on.
Neka se telo-branitelji iza komeja pozabave ovim! "One ne samo da očekuju da im
pomognem u stvaranju nove religije oko Šeane, da dobrovoljno uzmemo učešća u
njihovom snu već ja treba i da budem njihov kritičar, njihova savest, neko ko će
ih terati da uvek iznova preispituju vlastite izgovore za krajnje neobično
ponašanje."
"Da li je Odrade bila ovde?"
"Belonda."
"Dankane! Ta je opasna. Ne bi trebalo da se s njom viđaš nasamo."
"Dečak je bio sa mnom."
"Ništa mi nije rekao!"
"Ispunjava naređenja."
"U redu! Šta se dogodilo?"
On joj podnese kratak izveštaj, opisavši joj čak i izraze na Belondinom licu i
ostale reakcije. (Zar promatračima iza komeja neće poslužiti kao dobra vežba!)
Murbela je bila besna: "Ako ti naudi neću nikada više ni sa jednom sarađivati!"
Izvrsno, draga moja. Posledice! Vi benegeseritske veštice trebalo bi da krajnje
pažljivo preispitate svoje ponašanje.
"Još se osećam na vežbalište", reče ona. "Taj dečak. Veoma je brz. Još nikada
nisam srela tako bistro dete."
On ustade. "Hajde, istrljaću te."
Kod tuša joj pomože da skine znojavi triko i njegove hladne šake nađoše se na
njenoj koži. Mogao je da vidi koliko uživa u njegovom dodiru.
"Tako si nežan, a ipak tako snažan", prošapta ona.
Podzemni bogovi! Način na koji ga je pogledala - kao da će ga progutati.
Ovog puta su Murbeline misli koje su se odnosile na Ajdaha, bile oslobođene
samooptuživanja. Ne mogu da se setim nijednog trenutka kada sam se probudila i
rekla: "Volim ga!" Ne, krčen je put do sve dublje i dublje zavisnosti, dok to
nije postala potpuno uobličena činjenica koja se morala prihvatiti u svakom
trenutku života. Poput disanja... ili otkucaja srca. Tok? Sestrinstvo greši!
"Operi mi leđa" reče ona i nasmeja se kada mu tuš smoči odeću. Pomogla mu je da
je skine i tamo ispod tuša to se ponovo dogodilo: ta nekontrolisana prinuda to
muško-žensko mešanje što odstranjuje sve osim uzbuđenja. Tek posle bila je u
stanju da se seti svega i kaže sebi: On poznaje sve tehnike koje ja poznajem.
Ali ovo je bilo više od tehnike. On želi da mi udovolji! Dragi bogovi Dura!
Otkud da me obasja tolika sreća?
Obesila mu se oko vrata dok ju je iznosio ispod tuša i još mokru spustio na
krevet. Povukla ga je da se spusti pored nje i ostadoše tako mirno da leže,
čekajući da im se vrati snaga.
Ona uskoro prošapta: "Znači, Misionaria je poželela da iskoristi Šeanu."
"Veoma opasna namera."
"To ponovo ističe Sestrinstvo u prvi plan. Mislila sam da su se uvek trudile da
upravo to izbegnu."
"Sa moje tačke gledišta, to je smešno."
"Jer nameravaju tebe da postave za Šeaninog nadglednika?"
"Nju niko ne može da nadgleda! Možda niko ne bi ni trebalo." On pogleda naviše
prema komejima. "Hej, Bel! Nisi uhvatila za rep samo jednog tigra."
Vraćajući se ka arhivama, Belonda se zaustavi kod vrata odaje u kojoj su primani
zapisi komeja i uputi jedan upitni pogled dežurnoj majci.
"Ponovo ispod tuša", obavesti je dežurna majka. "Posle izvesnog vremena postaje
dosadno."
"Mistično uživanje!" primeti Belonda i krenu ka svojim odajama, uma zamućenog
promenjenim percepcijama koje je trebalo ponovo organizovati. On je bolji mentat
od mene!
Ljubomorna sam na Šeanu, prokleta da je! A on to zna!
Mistično uživanje! Orgija kao podstrekač. Seksualno znanje Uvaženih Naložnica
uticalo je na benegeseritski rod do onog primitivnog uranjanja u ekstazu koja je
zajednička. Mi napravimo jedan korak ka njoj i jedan od nje.
I samo saznanje da tako nešto postoji! Koliko je samo odbojno, koliko opasno...
pa ipak, koliko privlačno.
A Šeana je imuna! Prokleta da je! Zašto je Ajdaho morao upravo sada da ih na to
podseti?
28.
Dajte mi svaki put sud uravnoteženih umova umesto zakona. Kodovi i priručnici
tvore šablonska ponašanja. A sva šablonska ponašanja ostaju nepodložna sumnji,
dobijajući na destruktivnosti.
'Darvi Odrade'
Tamalane se pojavila u Odradinim odajama u Eldiju neposredno pred zoru, donoseći
vesti o pocakljenom putu pred njima.
"Put je usled nanetog peska postao opasan ili neprohodan na šest
mesta s one strane mora. Veoma velike dine."
Odrade je upravo završila svoj dnevni režim: minizačinska agonija posle koje
slede vežbanje i tuširanje hladnom vodom. U spavaćoj ćeliji za goste u Eldiju
nalazila se samo jedna stolica za ljuljanje (znali su šta voli) i ona se u njoj
smesti da sačeka Stregi i jutarnji izveštaj.
Tamelanino lice bilo je žućkastobledo pri svetlosti dve srebrnaste sjajne kugle,
ali njeno zadovoljstvo nije se moglo prenebreći. Samo da si mene poslušala!
"Nabavi nam 'toptere", reče Odrade.
Tamelane se udalji, očigledno razočarana umerenom reakcijom Vrhovne majke.
Odrade pozva Stregi. "Proveri alternativne puteve. Saznaj kako stoje stvari sa
prolazom oko zapadnog kraja mora."
Stregi požuri, gotovo se sudarivši sa Tamelane koja se vraćala."
"Žalim što moram da te obavestim da Transport trenutno nije u stanju da nam da
dovoljno 'toptera. Preseljavaju pet zajednica istočno od nas. Verovatno ih
možemo dobiti do podneva."
"Ne postoji li osmatrački terminal na ivici tog pustinjskog utvrđenja južno od
nas?" zapita Odrade.
"Prva prepreka nalazi se upravo iza njega." Tamalane je još bila veoma
zadovoljna sobom.
"Neka nas 'topteri tamo sačekaju", reče Odrade. "Krenućemo odmah posle doručka."
"Ali, Dar..."
"Reci Klerbaji da danas letiš sa mnom. Da, Stregi?" Akilota je stajala na
vratima iza Tamelane.
Položaj njenih ramena, dok je odlazila, govorio je da Tamelane nije shvatila
novu naredbu za promenu mesta kao oproštaj.
Ali Tamino ponašanje uklapalo se u njihove potrebe.
"Možemo stići do osmatračkog terminala", reče Stregi, stavivši do znanja da je
čula. "Podignućemo prašinu i pesak, ali nema opasnosti.
"Hajde da na brzinu doručkujemo."
Što su se više približavali pustinji to je tle postajalo ogoljenije. Odrade ne
propusti da to prokomentariše dok su ubrzavali prema jugu.
Unutar stotine kliksa od poslednjeg prijavljenog spoljašnjeg ruba pustinje
videli su tragove zajednica koje su se behu nadigle i preselile u hladnija
područja. Goli temelji, zidovi koji se nisu mogli spasti, oštećeni prilikom
rastavljanja i ostavljeni. Cevi presečene na nivou temelja. Bilo je suviše skupo
iskopavati ih. Pesak će za kratko vreme prekriti svu ovu neuglednu masu.
Ovde nisu imali zaštitni zid kao na Dini, objasni Odrade Stregi. Jednog dana,
uskoro, stanovništvo Kapitola će se preseliti u polarne oblasti i dubiti led u
potrazi za vodom.
"Da li je istina, Vrhovna majko", upita neko ko se nalazio pozadi sa Tamelane,
"da već pravimo opremu za žetvu začina?" Odrade se okrete na svom sedištu.
Pitanje je postavila službenica za vezu, starija akilota: jedna postarija žena
sa borama urezanim duboko u čelo koje su svedočile o njenoj odgovornosti; tamna
i zrikava od dugih časova provedenih na radnom mestu.
"Moramo spremno dočekati crve", reče Odrade.
"Ako dođu", uplete se Tamelane.
"Da li si ikada išla pustinjom, Tam?" upita Odrade.
"Bila sam na Dini." Odgovor je bio veoma kratak.
"Da li si odlazila u otvorenu pustinju?"
"Samo do nekih malih nanosa u blizini Kina."
"To nije isto." Kratak odgovor zasluživao je istu takvu kratku repliku.
"Druga sećanja mi saopštavaju ono što treba da znam." To je bilo za akilote.
"To nije isto, Tam. Moraš to sama iskusiti. Na Dini se veoma čudno osećaš, jer
znaš da crv može svakog časa naići i progutati te."
"Čula sam o tvom poduhvatu... na Dini."
Poduhvatu. Ne 'iskustvu'. Poduhvatu. Vrlo je određena u svojim kritikama. To je
upravo nalik na Tam. 'Suviše Belinih osobina prešlo je na nju', reći će neko.
"Hodanje po takvoj pustinji te izmeni, Tam. Druga sećanja postanu jasnija. Jedno
je upijati iskustva nekog slobodnjačkog pretka, a potpuno drugo prolaziti onuda
kao pravi Slobodnjak, pa makar i samo nekoliko časova."
"Nije mi se dopalo."
Toliko o Taminom odvažnom duhu; svi u kolima sagledali su je u nepovoljnoj
svetlosti. Glas će se proširiti.
Prava žeravica, stvarno!
Sada će skretanje razgovora na Šeanu u Savetu (ako ona odgovara) biti lakše
objasniti.
Osmatrački terminal predstavljao je rastopljenu ravninu kremenjače, zelenu i
glatku sa mehurovima od toplote u unutrašnjosti. Odrade je stajala na
istopljenoj ivici i posmatrala kako se trava ispod nje završava u pramenovima,
dok je pesak već napadao niže padine ovog nekada zelenog brda. Bilo je novih
slanih žbunova (koje je posadio Šeanin narod, reče neko iz Odradine pratnje)
koji su obrazovali nasumičan sivi zaklon duž osvajačkih prstiju pustinje. Tihi
rat. Život zasnovan na hloforilu koji se bori odstupnicom protiv peska.
Jedna niska dina uzdizala se iznad terminala s njene desne strane. Mahnuvši
ostalima da je ne slede ona se pope na brdo peska, s čije se druge strane koja
se nije videla nalazila ćutljiva pustinja sećanja.
Znači, ovo je ono što stvaramo.
Nema znakova naseljenosti. Nije se osvrnula unazad prema onome što je raslo
očajnički se boreći protiv dina koje su osvajale, već je pažnju zadržala
usmerenu prema obzorju. Sve živo iz pograničnog dela pustinje bilo je pod
prismotrom. Sve što se kretalo u tom suvom prostranstvu bilo je potencijalno
opasno.
Pošto se vratila do ostalih, izvesno vreme je zadržala pogled na glatkoj
površini Terminala.
Starija akilota za vezu priđe Odradi donoseći molbu iz Vremenske kontrole.
Odrade je prouči. Sažeta i neminovna. U tim rečima nije se moglo nazreti ništa
što bi nagoveštavalo da su im povod bile iznenadne promene. Tražili su dodatnu
površinsku opremu. Ovo nije došlo iznenada, kao posledica neke slučajne oluje,
već kao posledica odluke Vrhovne majke.
Juče? Zar sam juče odlučila da uklonim more?
Ona vrati izveštaj akiloti za vezu i pogleda preko nje u peskom obeleženi sjaj.
"Zahtev odobren." Zatim: "Rastužuje me kada vidim kako nestaju sve te zgrade
tamo."
Akilota slegnu ramenima. Ona je slegnula ramenima! Ona oseti kao da ju je
udarila. (Zar taj pesak neće protresti Sestrinstvo!)
Odrade okrete ženi leđa.
Šta bih uopšte mogla da joj kažem? Živimo na ovom tlu onoliko vremena koliko
iznosi petostruki životni vek naših najstarijih sestara. A ova sleže ramenima.
Pa ipak... prema nekim standardima, znala je da su postrojenja Sestrinstva jedva
dostigla zrelost. Plaz i plastil težili su da održavaju sređen odnos između
zgrada i njihove okoline. Pričvrščene za tlo i sećanja. Gradići i gradovi ne
podležu lako drugim silama... sem ljudskim hirovima.
Još jedna prirodna sila.
Zaključila je da je pojam poštovanja starosti čudan pojam. Ljudima je on urođen.
Nazrela ga je u starom bašaru kada je govorio o svom porodičnom imanju na
Laernesu.
"Smatrali smo da odgovara za čuvanje ukrasa moje majke."
Kontinuitet. Hoće li ponovo oživljeni gola oživeti i ta sećanja?
Moj rod je bio ovde.
Dobijalo je čudnu patinu kada se izraz 'moj rod' odnosio na krvne pretke.
Pogledajte samo koliko dugo smo mi Atreidi opstali na Kaladanu obnavljajući
stari zamak, glačajući duboke ureze u drevnom drvetu. Jedini zadatak čitavih
ekipa slugu bio je da održavaju to škripavo staro mesto na nivou jedva
podnošljive funkcionalnosti.
Ali te sluge nisu smatrale da ih zloupotrebljavaju. Na svoje poslove gledali su
kao na privilegije. Ruke koje su glačale drvo gotovo su ga milovale.
"Star. Taj pridev već dugo prati Atreide."
Ljudi i njihovi artefakti. Osetila je izvesno napregnuto osećanje kao da živi
deo sebe same.
"Boljom me čini ovaj štap u mojoj šaci... ovo vatrom zašiljeno koplje koje će mi
obezbediti meso... ovaj zaklon od hladnoće... moj kameni podrum u kome čuvamo
hranu za zimu... ova hitra lađa... ovaj džinovski prekookeanski brod... ova
letelica od metala i keramike koja me nosi u svemir..."
Te prve ljudske pustolovine u svemiru... uopšte nisu sanjali u kom pravcu će
putovanje krenuti. Kako su bili izolovani u tim davnim vremenima! Male kapsule
sa atmosferom u kojima se moglo živeti povezane sa nezgrapnim izvorima podataka
pomoću primitivnih transmisijskih sistema. Usamljenost. Samoća. Ograničena
mogućnost za bilo šta drugo sem preživljavanja. Održavanje potrebne količine
čistog vazduha. Proveravanje pijaće vode. Vežbanja kako bi se sprečio gubitak
težine. Ostati aktivan. U zdravom telu zdrav duh. A u čemu se to ogledao zdrav
um?
"Vrhovna majko?"
Ponovo ta prokleta akilota za vezu!
"Da?"
"Belonda kaže da vam neodložno saopštim da je stigla jedna glasnica iz Buzela.
Došli su stranci i odveli sve časne majke."
Odrade se okrete. "I to je cela poruka?"
"Ne, Vrhovna majko. Strancima je izgleda upravljala žena, tako bar glasi opis.
Glasnica kaže da je ličila na neku Uvaženu Naložnicu, mada na sebi nije imala
njihovu odoru."
"Nema vesti od Dortujle ili ostalih?"
"Nisu imale prilike, Vrhovna majko. Glasnica je akilota prvog reda. Stigla je u
jednom malom ne-brodu sledeći izričita Dortujlina naređenja"
"Kaži Bel da toj akiloti ne sme biti dozvoljeno da ode. Ona nosi opasna
obaveštenja. Pripremiću jednu glasnicu kada se vratim. Mora da bude neka časna
majka. Jesi li upamtila?"
"Razume se, Vrhovna majko." Očito ju je povredio nagoveštaj sumnje.
Počelo je! S mukom je suzbila uzbuđenje.
Zagrizle su mamac. A sada... jesu li se upecale?
Dortujla je mnogo rizikovala kada se na ovaj način oslonila na jednu akolitu.
Poznajući Dortujlu, to mora da je krajnje pouzdana akolita. Spremna da se ubije
ako je uhvate. Moram videti tu akilotu. Možda je vreme da iskusi agoniju. A
možda je to poruka koju mi Dortujla šalje. To bi ličilo na nju.
Bel će, razume se, biti polaskana. Glupo je zavisiti od nekoga iz kaznene
postaje!
Odrade pozva ekipu za veze. "Uspostavite vezu sa Belondom."
Ručni projektor nije bio jasan kao neki od instaliranih uređaja, ali su se Bel i
njena okolina mogli nazreti.
Sedi za mojim stolom kao da je njen. Odlično!
Ne pruživši Belondi priliku da plane, Odrade reče: "Utvrdi da li je ta glasnica
akilota spremna za agoniju!"
"Jeste." Podzemni bogovi! Baš sažeto od Bel.
"Pobrini se onda za to. Možda bi mogla da bude naš glasnik."
"Već jesam."
"Je li sposobna?"
"Veoma."
Šta se to, u ime svih đavola, dogodilo sa Bel? Ponaša se krajnje čudno. Uopšte
ne liči na samu sebe. Dankan!
"Oh, još nešto Bel. Želim da Dankan ima otvorenu vezu sa arhivama."
"Pobrinula sam se za to jutros."
Lepo, lepo. Kontakt sa Dankanom bio je plodonosan.
"Razgovaraću sa tobom pošto se vidim sa Šeanom."
"Reci Tam da je bila u pravu."
"U vezi s čim?"
"Samo joj reci."
"Dobro. Moram reći, Bel, da sam veoma zadovoljna načinom na koji sređuješ
stvari."
"Posle načina na koji si ti mene sredila, kako sam mogla da omanem?"
Belonda se odista smešila dok se veza prekidala. Odrade se okrenu i vide da
Tamalane stoji iza nje.
"U pravu u vezi s čim, Tam?"
"Da postoje čvršće veze između Ajdaha i Šeane nego što smo sumnjale. Tamalane
priđe bliže Odradi i spusti glas. "Ne postavljaj je u moju stolicu dok ne
otkriješ šta kriju."
"Svesna sam da su ti bile poznate moje namere, Tam. Ali... da li sam toliko
providna?"
"U nekim stvarima, Dar."
"Srećna sam što si mi prijateljica."
"Imaš i druge koji te podržavaju. Kada su proktorke glasale, u korist ti je išla
tvoja kreativnost. 'Nadahnuta', glasilo je objašnjenje jedne od onih koje su te
branile."
"Onda znaš i to da sam Šeanu podvrgla krajnje iscrpnim proverama pre no što sam
donela jednu od svojih nadahnutih odluka."
"Razume se."
Odrade dade znak vezistkinjama da uklone projektor i ode da čeka kod ivice
uglačane oblasti.
Kreativna mašta.
Bila su joj poznata pomešana osećanja njenih saradnica. Kreativnost!
Uvek je opasna za ušančenu moć. Uvek dolazi sa nečim novim. Nove stvari su u
stanju da unište moć autoriteta: čak je i Bene Geserit pristupao kreativnosti sa
zlim slutnjama. Neki su, da bi brod držali u ravnoteži, pribegavali tome da
gurnu u stranu bundžije. To, međutim, nije spadalo u Dortujline dužnosti.
Nevolja je bila u tome što su kreativci težili da dobrodošlicom pozdrave one
učmale. Oni su to nazivali privatnošću. Bio je potreban i te kakav napor da se
Dortujla uvede u igru.
Ostaj nam dobro, Dortujla. Budi najbolji mamac koji smo ikada upotrebile.
Tada stigoše 'topteri... njih šesnaest. Piloti su pokazivali nezadovoljstvo zbog
ovog dodatnog zaduženja, posle svih muka kroz koje su prošli. Seobe čitavih
zajednica!
Odrade je u raspoloženju koje je bilo lako narušiti posmatrala 'toptere kako se
spuštaju na čvrstu uglačanu površinu, dok su se krilni ventilatori zamatali u
čaure sonde - svaka letelica ličila je na nekog usnulog insekta.
Letelica koju je prema vlastitom liku projektovao neki ludi robot.
Tek što su poleteli Stregi, ponovo sevši pored Odrade, upita: "Hoćemo li videti
peščane crve?"
"Možda. Samo još nemam izveštaje o njima."
Stregi se zavali, razočarana odgovorom ali nesposobna da ga iskoristi za naredno
pitanje. Istina povremeno može biti uznemirujuća, a one su toliko uložile u ovo
kockanje sa evolucijom, pomisli Odrade.
Zašto bismo inače uništile sve što smo volele na Kapitolu?
Simultani tok misli joj se nametnu jednom slikom davno korišćenog znaka, koji je
stajao lučno ispisan iznad uskog ulaza u jednu zgradu od ružičastih opeka:
BOLNICA ZA NEIZLEČIVE BOLESTI.
Zar se Sestrinstvo tamo našlo? Ili su možda tolerisale suviše neuspeha?
Nametljiva Druga sećanja mora da imaju svoju posebnu svrhu.
Neuspesi?
Odrade prouči ovo: ako do toga dođe moramo razmišljati o Murbeli kao o sestri.
Ne može se reći da je njihova zarobljena Uvažena Naložnica predstavljala
nepopravljiv neuspeh. Ipak, nije se uklapala u okolinu, a i prolazila je kroz
ozbiljnu obuku u poodmaklom dobu.
Kako su svi oko nje bili tihi, svi su gledali prema vetrom nanetom pesku -
dinama u obliku kitovih leđa koje su povremeno propuštale suve talasiće. Rano
poslepodnevno sunce upravo je počelo da obezbeđuje dovoljno bočne svetlosti
potrebne da se odrede bliski prizori. Prašina je zamračivala obzorje ispred
njih.
Odrade se sklupča na svom sedištu i zaspa. Ovo sam već ranije videla. Preživela
sam Dinu.
Probudilo ju je uzbuđenje koje je zavladalo dok su se spuštali i kružili oko
Šeaninog pustinjskog osmatračkog centra.
Pustinjski osmatrački centar. Ponovo smo u njemu. U stvari, mi
mu nismo ni nadenuli ime... isto kao što nismo dali ime ni ovoj planeti.
Kapitol! Kakvo je to ime? Pustinjski osmatrački centar! Opis, a ne ime. Naglasak
je bio na privremenosti.
Dok su silazili ugledala je nešto što potvrdi njene misli. Osećanje privremenog
boravka bilo je još više istaknuto spartanskom grubošću svih spojeva. Nije bilo
mekoće, nije bilo zaobljenih veza. Ovo pripada ovamo, a ono ide tamo. Sve je
bilo spojeno pokretnim konektorima.
Sletanje je bilo loše; pilot im je na taj način saopštavao: "Stigli ste i idite
s milim bogom."
Odrade se smesta uputi u odaju koja se uvek nalazila po strani i bila njoj
namenjena, te pozva Šeanu. Privremene odaje: još jedna spartanska prostorija sa
tvrdim poljskim krevetom. Ovog puta dve stolice. Prozor je gledao na zapad,
prema pustinji. Privremena priroda ovih soba neugodno ju je pogađala. Sve što se
ovde nalazilo moglo se za nekoliko časova razmontirati i odvesti. Umila se u
pokrajnom kupatilu uživajući u slobodi pokreta. Spavala je zgrčeno u 'topteru i
telo joj je žalosno cvilelo.
Osvežena, uputi se do prozora, zahvalna što je građevinska ekipa uključila i ovu
kulu: deset spratova a ovo je bio deveti. Šeana je zauzimala poslednji sprat, a
tu prednost joj je doneo posao koji je obavljala i koji je bio naznačen u imenu
opisanog mesta.
Dok je čekala, Odrade izvrši potrebne pripreme.
Otvori um. Odbaci unapred donete zaključke.
Prvi utisci kada Šeana stigne moraju biti sagledani naivnim očima. Uši ne smeju
biti pripremljene za neki određeni glas. Nos ne sme da očekuje mirise kojih se
seća.
Ovu sam ja izabrala. Ja, njena prva učiteljica, podložna sam greškama.
Odrade se okrenu na zvuk vrata. Stregi.
"Šeana se upravo vratila iz pustinje i nalazi se sa svojim narodom. Moli Vrhovnu
majku da se sastane s njom u gornjim odajama, koje su mnogo udobnije."
Odrade klimnu.
Šeanine odaje na poslednjem spratu još su na ivicama ličile na montažnu
građevinu. Na brzinu sklepan zaklon ispred pustinje. Jedna velika prostorija,
šest do sedam puta veća od prostorije za goste, ali koja je služila i kao radna
soba i kao odaja za spavanje. Prozori na dve strane - zapadnu i severnu. Odrade
pogodi mešavina funkcionalnosti i nefunkcionalnosti.
Šeana je uspela da njene odaje odražavaju samu njenu ličnost. Standardni
benegeseritski poljski krevet bio je prekriven svetlo-narandžastom i ćilibarnom
prekrivkvm. Suprotni zid ukrašavao je crno-beli crtež nekog peščanog crva čija
se glava nalazila u prvom planu i kome su se videli svi kristalni zubi. Nacrtala
ga je Šeana, oslanjajući se na Druga sećanja i svoje detinjstvo na Dini kojima
je poverila da joj vode kičicu.
Govorilo je ponešto o Šeani i to što nije pokušala da se iskaže na neki
ambiciozniji način - jarkom bojom, na primer, i korišćenjem tradicionalne
pustinjske okoline. Samo crv i nagoveštaj peska pod njim, a u prednjem planu
jedna sićušna ljudska prilika u odori.
Ona sama?
Zadivljujuća suzdržanost i stalni podsetnik na ono zbog čega se ovde nalazi.
Duboki otisak prirode.
Priroda ne stvara lošu umetnost?
Ta tvrdnja bila je suviše rečita da bi se mogla prihvatiti.
"Šta mi podrazumevo pod 'prirodom'?"
Videla je užasnu prirodnu divljinu: krhko drveće koje izgleda kao da je uronjeno
u loš zeleni pignent i ostavljeno na ivici tundre da se isuši i pretvori u ružnu
parodiju. Odvratno. Teško je zamisliti da takvo drveće ima nekakvu svrhu. A
slepi crvi... sluzave žute kože. Gde se u njima nahodi umetnost? Privremeno
stajalište na evolucijskom putu u nekom drugom pravcu. Da li uplitanje ljudi
uvek nešto izmeni? Sligovi! Bene Tleilaksi su stvorili nešto zaista odvratno.
Diveći se Šeaninom crtežu Odrade zaključi da izvesne kombinacije vređaju
određena ljudska čula. Sligovi kao hrana predstavljali su delikates. Ružne
kombinacije dodirnule su rana iskustva. Iskustva su prosuđivala.
Loša stvar!
Veliki deo onoga što smatramo za UMETNOST teži da nas ospokoji. Nemojte me
uvrediti! Ja znam šta mogu prihvatiti.
Kako je ovaj crtež ospokojavao Šeanu?
Peščani crv: slepa sila koja stražari nad skrivenim bogatstvima. Umetničko
savršenstvo u svoj svojoj mističnoj lepoti.
Bilo joj je dostavljeno da Šeana zbija šale sa svojom dužnošću. "Ja sam pastir
crvima koji možda nikada neče postojati."
Čak i da se pojave proći će godine pre no što ijedan od njih dostigne veličinu
crva sa njenog crteža. Da li se to njen glas čuo iz sićušne prilike ispred crva?
"Stići će na vreme."
Miris melanža, jači nego što je to uobičajeno za odaje časnih majki, ispuni
sobu. Odrade pređe ispitivačkim pogledom preko nameštaja: stolice, radni sto,
osvetljenje koje je dopiralo iz usidrenih sjajnih kugli - sve je bilo
svrsishodno raspoređeno. Šta je predstavljala ta čudno oblikovana gomila crnog
plaza u uglu? Još neki Šeanin rad?
Odrade zaključi da ove odaje veoma pristaju Šeani. Malo šta drugo osim crteža
podsećalo je na njeno poreklo, ali prizor koji se video kroz bilo koji prozor
mogao se uvek zameniti sa prizorom viđenim sa širokih prozora u Dar-es-Balatu
duboko u Dininim suvozemljama.
Šuškanje kod vrata uzbuni Odrade. Ona se okrenu i ugleda Šeanu. Provirila je
gotovo stidljivo kroz vrata pre no što se našla u prisustvu Vrhovne majke.
Kretnja koja je značila. "Znači, došla je u moje prostorije. Dobro. Neko je
mogao nepažljivo da uruči moj poziv."
Odradina pripremljena čula zadrhtaše u Šeaninom prisustvu. Najmlađa časna majka
koja je ikada postojala. Često si razmišljala o tihoj maloj Šeani. Nije uvek
bila tiha, niti je bila mala, ali ta odrednica ju je i dalje pratila. Nije bila
čak ni plahovita, već često tiha poput glodara koji čeka na ivici polja dok
farmer ne ode. Miš bi tada pohitao da pokupi palo žito.
Šeana uđe u sobu i zaustavi se na manje od jednog koraka od Odrade. "Suviše dugo
smo bile razdvojene, Vrhovna majko."
Odradin prvi utisak bio je čudno zbrkan.
Otvorenost i skrivanje?
Šeana je stajala tiha i prijemčiva.
Ovaj izdanak Sione Atreid poprimio je zanimljivo lice ispod benegeseritske
patine. Sazrevala je prema ustrojstvima, istovremeno, i Sestrinstva i Atreida.
Bili su vidljivi znaci mnogih čvrsto donetih odluka. To vitko, tamnoputo nahoče
sa smeđom kosom prošaranom suncem izraslo je u ovu odmerenu časnu majku. Koža
joj je još bila tamna usled mnogih časova provedenih napolju. Kosa i dalje
prošarana suncem. Ali oči - čelično potpuno plavetnilo koje je govorilo: "Prošla
sam kroz agoniju."
Šta to osećam u njoj?
Šeana je primetila izraz Odradinog lica (benegeseritska naivnost!) i znala je da
je nastupio trenutak sučeljavanja koga se dugo plašila.
Jedina odbrana mi je moja istina i nadam se da neće tražiti da se do kraja
ispovedim.
Odrade je promatrala svoju bivšu učenicu krajnje pomno, sa svim otvorenim
čulima.
Strah! Šta ja to osećam? Nešto dok je govorila?
Postojanost Šeaninog glasa bila je oblikovana u moćan instrument, što je Odrade
predosetila još prilikom njihovog prvog susreta. Šeanina izvorna priroda
(priroda jednog Slobodnjaka, ako je ikada ijedan postojao!) bila je zauzdana i
preusmerena. Jezgro sačinjeno od osvetoljubivosti bilo je uklonjeno. Njena
sposobnost da voli i mrzi bila je čvrsto zauzdana.
Zašto imam utisak da želi da me zagrli?
Odrade odjednom oseti da je ranjiva.
Ova žena se nalazila unutar mojih odbrana. Ne postoji način da je ikada više
potpuno isključim.
Pade joj na pamet Tamalanin sud: "Ona je jedna od onih koje su zatvorene u sebe.
Sećate li se sestre Švangijue? Ona je poput nje, ali je bolja u tome. Šeana zna
kuda ide. Moraćemo pažljivo da motrimo na nju. To je atreidska krv znate."
"Ja sam, takođe, Atreid, Tam."
"Nemoj misliti da to i na trenutak zaboravljamo! Ne misliš valjda da bismo
stajale skrštenih ruku ako bi Vrhovna majka rešila da se sparuje s kim joj je
volja? Postoje granice naše popustljivosti, Dar."
"Odista, do ove moje posete je trebalo da dođe mnogo ranije, Šeana."
Odradin ton uzbuni Šeanu. Ona se iznenada upilji u nju pogledom koji je
Sestrinstvo nazivalo 'BG spokojan', mada verovatno nije bilo ničeg spokojnijeg u
vaseljeni, ničeg što bi više predstavljalo masku onoga što se dešavalo iza nje.
Ovo nije bila prepreka, bilo je to ništa. Sve na ovoj masci predstavljalo bi
prekršaj. Ovo je, samo po sebi, bilo izdajstvo. Šeana to istog časa shvati i uz
smeh odvrati:
"Znala sam da ćeš ispitivati! Govor rukama sa Dankanom, tačno?" Molim te,
Vrhovna majko! Prihvati ovo.
"Hoću sve, Šeana."
"On želi da ih neko spase ako Uvažene Naložnice napadnu."
"To je sve?" Zar misli da sam potpuna budala?
"Ne. Želi obaveštenje o našim namerama... i o onome šta preduzimamo da se
suočimo sa pretnjom Uvaženih Naložnica."
"Šta si mu rekla?"
"Sve što sam mogla." Istina je moje jedino oružje. Moramo joj odvratiti pažnju
od toga!
"Da li si ti njegov prijatelj na sudu, Šeana?"
"Da."
"I ja sam."
"Ali Tam i Bel nisu?"
"Dobila sam obaveštenje da ga Bel sada toleriše."
"Bel? Tolerantna?"
"Imaš pogrešno mišljenje o njoj Šeana. U tebi je neki poremećaj." Ona nešto
krije. Šta si učinila, Šeana?
"Šeana, da li smatraš da bi mogla raditi sa Bel?"
"Zato što je zadirkujem?" Raditi sa Bel? Kako ona to misli? Neće valjda Bel da
stoji na čelu tog prokletog misionaria projekta! Uglovi Odradinih usana se
lagano poviše naviše. Još neka ujdurma? Da nije stvar u tome?
Šeana je bila glavni predmet ogovaranja u trpezarijama Centrale. Priče o tome
kako je zadirkivala starateljke rasplođavanja (naročito Bel) i do detalja
razrađeni prikazi zavođenja osvetljeni poređenjima sa Uvaženim Naložnicama koje
je izricala Murbela bili su začinjeni više od hrane. Odrade je pre samo dva dana
čula odlomke najnovije priče. "Rekla je: 'Koristila sam se metodom pusti ga da
se loše vlada. Veoma je efikasan sa muškarcima koji misle da te vode niz
baštensku stazu.'"
"Zadirkivanje? Je li to ono što činiš Šeana?"
"To nije prava reč: reč je o preoblikovanju suprotstavljanjem prirodnim
naklonostima." Međutim, onog trenutka kada je izgovorila ove reči Šeana je znala
da je pogrešila.
Odrade oseti upozoravajuću mirnoću. Preoblikovanje? Pogled joj odluta do one
čudne gomile u uglu. Zurila je u nju tako napregnuto, da se i sama začudi.
Lučila je na neku viziju. Ona nastavi da je ispituje u potrazi za nečim
odredjivim, nečim što bi joj se obratilo. Nije dobila odgovor, čak ni kada se
upustila u ispitivanje do krajnjih svojih granica. A to joj je i bila svrha!
"Naziv joj je Praznina", prošapta Šeana.
"Tvoja?" Molim te, Šeana. Reci da je to neko drugi napravio. Onaj ko je ovo
napravio otišao je tamo gde ja ne mogu da ga sledim.
"Ja sam to napravila jedne noći, pre otprilike nedelju dana."
Da li je crni plaz jedina stvar koju podvrgavaš preoblikovanju? "Zadivljujući
komentar umetnosti uopšte."
"A ne posebne vrste umetnosti?"
"Imam problema sa tobom, Šeana. Uznemiruješ neke sestre." I mene. U tebi postoji
neko divlje mesto, koje nismo pronašle. Atreidski označivači gena za koje nam je
Dankan kazao da ih tražimo nalaze se u tvojim ćelijama. Šta su ti oni podarili?
"Uznemirujem svoje sestre?"
"Naročito onda kada se prisete da si najmlađa među svima koje su ikada preživele
agoniju."
"Sem kada su u pitanju izrodi."
"Zar si ti to?"
"Vrhovna majko!" Nikada me nije namerno povredila, sem kada je želela da mi
očita lekciju.
"Prošla si kroz agoniju iako ti to niko nije odobrio."
"Zašto ne bi radije rekla da sam se suprotstavila zrelom savetu?" Humorom
ponekad može da joj se odvrati pažnja.
Prester, Šeanina akilota pomoćnica, došla je do vrata i lagano grebala po zidu
dok nije privukla njihovu pažnju. "Naložili ste da vam smesta javim kada se
istražvačke ekipe vrate."
"Šta javljaju?"
Olakšanje u Šeaninom glasu?
"Ekipa osam želi da pogledate njihove snimke."
"Ona to uvek želi!"
Šeana progovori trudeći se da zvuči razočarano. "Želiš li da pogledaš snimke
zajedno sa mnom, Vrhovna majko?"
"Sačekaću ovde."
"Neće dugo potrajati."
Kada su otišle, Odrade priđe zapadnom prozoru: jasan pogled preko krovovskih
vrhova ka novoj pustinji. Male dine. Zalazak sunca na pragu i ta suva toplota
koja toliko podseća na Dinu.
Šta Šeana krije?
Jedan mladič, tek nešto stariji od kakvog dečaka, sunčao se nag na obližnjem
krovu, ležeći na leđima na nekom kao more zelenom dušeku sa zlatastim peškirom
prebačenim preko lica. Koža mu je bila poput suncem zagrejanog zlata i mogla se
uporediti sa peškirom i stidnim dlakama. Povetarac dodirnu ugao peškira i podiže
ga. Jedna mlitava šaka se pomeri i vrati na mesto prekrivku.
Otkud to da je besposlen? Noćni radnik? Verovatno.
Dokoličarstvo se nije podsticalo, a ovde se njime razmetalo. Odrade se nasmeši
sama sebi. Svakom se može oprostiti ako pretpostavi da je on noćni radnik. Možda
se oslanjao upravo na to. Trik se sastojao u tome da ga ne vide oni koji znaju
istinu.
Neću se raspitivati. I inteligencija zaslužuje neke nagrade. A on bi ipak mogao
da bude i noćni radnik.
Ona podiže pogled. Ovde se javljalo jedno novo ustrojstvo: egzotični zalasci
sunca. Uska traka narandžastog duž obzorja, nabrekla na mestu gde je sunce
upravo utonulo ispod zemlje. Srebrnasto plavetnilo iznad narandžastog postajalo
je u visinama tamnije. Ona je ovo mnogo puta videla na Dini. Nije nastojala da
istraži meteorološka objašnjenja. Bolje je dozvoliti očima da upiju ovu prolaznu
lepotu; bolje dozvoliti ušima i koži da osete iznenadnu mirnoću koja se spušta
na ovo tle u tami koja brzo nadilazi pošto narandžastog sjaja nestane.
Nejasno je videla mladića kako podiže dušek i peškir i nestaje iza jednog
ventilatora.
Zvuci trčanja u hodniku iza nje. Šeana uđe gotovo bez daha. "Pronašli su
začinsku masu trideset klikova severoistočno od nas! Malu, ali kompaktnu!"
Odrade se ne usudi da se prepusti nadanjima. "Da je nije možda nagomilao vetar?"
"Malo je verovatno. Postavila sam danonoćnu stražu." Šeana
baci pogled prema prozoru kod koga je stajala Odrade. Videla je. Treba.
Možda..."
"Već sam te pitala, Šeana, da li bi mogla da radiš sa Bel. To je bilo veoma
važno pitanje. Tam je veoma stara i uskoro će morati da bude zamenjena. Razume
se mora doći do glasanja."
"Ja?" Bilo je to potpuno neočekivano.
"Moj prvi izbor." A sada, zapovest. Želim da si mi u blizini kako bih mogla da
te nadgledam.
"Mislila sam... hoću da kažem, plan Misionarie..."
"To može da čeka. A mora postojati još neko ko je u stanju da bude pastir
crvima... ako je ta začinska masa ono što se nadamo da jeste."
"Oh? Da... nekoliko naših, ali niko ko... Zar ne želiš da proveriš da li mi crvi
još odgovaraju?"
"Rad u Savetu ne bi trebalo da ima ikakve veze s tim."
"Ja... možeš videti da sam iznenađena."
"Rekla bih, čak zaprepašćena. Reci mi, Šeana, šta ti u stvari zaokuplja pažnju
ovih dana?"
Još ispituje. Trebo, posluži mi sada! "Proveravam da li pustinja dobro
napreduje." Istina! "I, razume se, moj seksualni život. Videla si mladiča na
susednom krovu? Trebo, novi koga mi je Dankan poslao radi daljeg brušenja."
Čak i pošto je Odrade otišla Šeana se pitala zašto su ove reči izazvale u njoj
toliku razdraganost. Mada je Vrhovna majka bila zavedena.
Nije čak bilo potrebno ni da proćerda svoju odstupnicu - istinu: Razgovarale smo
o mogućnosti da ja utisnem Tega i na taj način povratim bašarova sećanja.
Potpuno ispovedanje bilo je izbegnuto. Vrhovna majka nije saznala da sam
pronašla način da ponovo aktiviram naš ne-brod zatvor i da deaktiviram mine koje
je Belonda postavila u njemu.
29.
Nikakva slast ne može prekriti pojedine oblike gorčine. Ako je nešto gorko,
ispljuni ga. Tako su uvek postupali naši najstariji preci.
Zakonik
Murbela se pridiže u noći kako bi nastavila da sanja gotovo potpuno budna i
svesna svega što ju je okruživalo: usnulog Dankana pored sebe, laganog kuckanja
mašinerije, hronoprojekcije na tavanici. U poslednje vreme zahtevala je od
Dankana da ostane s njom preko noći, jer se plašila da ostane sama. On je za to
krivio četvrtu trudnoću.
Murbela sede na ivicu kreveta. Soba je izgledala sablasno pri nejasnoj svetlosti
hrona. Slike iz snova su i dalje bile prisutne. Dankan nešto promrmlja i prevrnu
se prema njoj. Ispruženu ruku prebaci joj preko nogu.
Osećala je da ova mentalna smetnja nije bila deo sna, već da je samo imala neke
od njegovih osobina. Bila je to posledica benegeseritskog učenja. Toga, i
njihovih prokletih nagoveštaja o Skitalu i... i svega! Oni su ubrzavali kretanje
koje ona nije bila u stanju da kontroliše.
Noćas se izgubila u nekom ludom svetu reči. Razlog je jasan. Belonda je tog
jutra naučila Murbelu da govori devet jezika, usmerivši sumnjičavu akilotu niz
mentalnu stazu koja se nazivala 'lingvističkim nasleđem'. Ali Belin uticaj na
ovo noćno ludilo nije obezbeđivao uzmak.
Košmar. Predstavljala je stvorenje mikroskopske veličine, zarobljeno na nekom
ogromnom mestu koje je odzvanjalo i bilo označeno džinovskim slovima gde god da
se okrenula: 'rezervoar podataka'. Okruživale su je animirane reči sa čeljustima
koje su pravile grimase i zastrašujućim pipcima.
Grabljive životinje, a ona je bila njihov plen!
Budna i svesna sela je na ivicu kreveta sa Dankanovom rukom preko nogu, ali je
još videla zveri. Terali su je nazad. Znala je da se kreće unazad, mada joj se
telo nije pokretalo. Terali su je ka užasnoj nesreći koju nije mogla da vidi.
Glava joj se ne bi okrenula! Ne samo da je videla ta stvorenja (skrivala su
delove njene spavaće sobe) već ih je i čula u kakofoniji svojih devet jezika.
Razderaće me!
Iako nije mogla da se okrene, osećala je šta leži iza nje: još zuba i kandži.
Svuda unaokolo pretnja! Ako je sateraju u ugao, baciće se na nju i s njom je
svršeno.
Uništena. Mrtva. Žrtva. Mučen zarobljenik. Fer igra.
Ispuni je očajanje. Zašto se Dankan ne probudi i spase je? Ruka mu je bila teška
poput olova, deo sile koja ju je držala i omogućavala tim stvorenjima da je
teraju ka njihovoj bizarnoj klopci. Ona se strese. Telo joj se obli znojem.
Grozne reči! Behu se ujedinile u džinovske spojeve. Jedno stvorenje sa ustima
tankim kao sečivo noža krenu pravo na nju i ona ugleda još reči u razjapljenoj
tami između čeljusti.
Pogledaj iznad.
Murbela stade da se smeje. Nije mogla da se savlada. Pogledaj iznad. Uništena.
Mrtva. Žrtva...
Smeh najzad probudi Dankana. On sede, uključi jednu nisku sjajnu kuglu i zagleda
se u nju. Kako je raščupan izgledao posle njihovog ranijeg seksualnog sudara.
Izraz lica mu je delimično iskazivao zabavu, a delimično uznemirenost zbog toga
što je probuđen. "Zašto se smeješ?"
Smeh se povlačio u dahtanju. Bokovi su je boleli. Plašila se da njegov nevoljni
osmeh ne izazove novi grč. "Oh... Oh! Dankane! Seksualni sudar!"
Znao je da je to njihov zajednički izraz za zavisnost koja ih je povezivala, ali
zašto ju je to zasmejalo?
Njegov zbunjeni izraz učini joj se nemoguće smešnim.
Između dva dahtaja ona reče: "Još dve reči." I morala je čvrsto da stisne usne
kako ne bi ponovo prsnula u smeh.
"Šta?"
Njegov glas bio je najsmešnija stvar koju je ikada čula. Ona ispruži šaku prema
njemu i zatrese glavom. "Ohhh... ohhh..."
"Murbela, šta ti je?"
Uspela je samo da i dalje trese glavom.
On ponovo pokuša sa neodređenim smeškom. To je malo smiri i ona se osloni o
njega. "Ne!" Uzvik se odnosio na njegovu desnu ruku, koja je krenula u
istraživanje. "Želim samo da budem blizu tebe."
"Pogledaj koliko je sati." On podiže bradu prema projekciji na tavanici. "Gotovo
tri."
"Bilo je toliko smešno, Dankane."
"Ispričaj mi."
"Kada dođem do daha."
On je spusti na jastuk. "Mi smo ti kao neki stari prokleti bračni par. Smešne
priče usred noći."
"Ne, dragi, mi smo drugačiji."
"U pitanju je samo stepen, ništa više."
"Kvalitet", bila je uporna.
"Šta je bilo toliko smešno?"
Ona mu prepriča svoj košmar i Belondin uticaj.
"Zensuni. Veoma drevna tehnika. Sestre je koriste kako bi te oslobodile
traumatskih veza. Reči koje potpaljuju nesvesne odgovore."
Strah se ponovo pojavi.
"Murbela, zašto drhtiš?"
"Učiteljice Uvaženih Naložnica su nas upozorile da će se dogoditi strašne stvari
ako padnemo u ruke Zensunija."
"Gluposti! Prošao sam kroz isto to kao mentat."
Njegove reči zazvaše jedan drugi deo sna. Zver sa dve glave. Oboja usta
otvorena. U unutrašnjosti - reči. S leve strane, 'Jedna reč' a sa desne, 'vodi
ka drugoj'.
Strah napokon ustupi mesto razdraganosti. Sve je splasnulo, i to bez smeha.
"Dankane!"
"Mmmmmm." U zvuku se osećala mentatska udaljenost.
"Bel je kazala da Bene Geserit koristi reči kao oruđe - kao Glas. "Reči je
nazivala, 'oruđem kontrole'."
"To je lekcija koju moraš naučiti tako da postane deo tebe. Neće ti verovati da
si spremna za dublju obuku dok ovo ne naučiš.
A posle ja neću verovati tebi.
Ona se otkotrlja od njega i pogleda u komeje koji su svetlucali na tavanici oko
hrono projekcije.
Još sam na probi.
Bila je svesna toga da njene učiteljice raspravljaju o njoj kada su nasamo.
Razgovor bi umukao čim bi se ona približila. Zurile su u nju na svoj osobit
način, kao da je bila neki zanimljiv primerak.
Belondin glas uskomeša njen um.
Pipci košmara. Zatim podne, i smradni znoj od njenih vlastitih napora zapahnu
joj nozdrve. Iskušenik na tri propisana koraka od časne majke. Belin glas:
"Nikada nemoj biti ekspert. To te sputava."
Sve to samo zato što sam pitala ne postoje li reči koje bi vodile Bene Geserit.
"Dankane, zbog čega one mešaju mentalno i fizičko učenje?"
"Um i telo jačaju jedno drugo." Pospan. Proklet da je! Ponovo će zaspati.
Ona prodrma Dankanovo rame. "Ako su reči tako prokleto nevažne zašto toliko
pričaju o disciplinama?"
"Ustrojstva", promrmlja on. "Prljava reč."
"Šta?" Ona ga prodrma mnogo grublje.
On se okrenu na leđa, i promrmlja, jedva pomerivši usne: "Disciplina znači
poredak, a poredak je sam po sebi rđav. One kažu da smo svi mi stvaraoci početka
- što za njih znači 'red'."
"Zašto je to tako loše?"
"Poredak pruža drugima mogućnost da nas uništi ili uhvati u zamke... kojima više
nećemo moći izmaći."
"Grešiš kada su u pitanju um i telo."
"Hmmmmm?"
"Pritisci su ti koji vezuju jedno za drugo."
"Zar nisam upravo to rekao? Hej! Hoćemo li razgovarati, spavati ili šta?"
"Ništa od tog tvog 'šta'. Ne noćas."
Iz grudi mu se ote duboki uzdah.
"Varaju se ako misle da će poboljšati moje zdravlje", reče ona. "Niko nije ni
rekao da to žele."
"To dolazi kasnije, posle agonije." Znala je da mrzi kad ga neko podseti na to
smrtonosno suđenje, ali ono se nije moglo izbeći. Budućnost ispuni njen um.
"U redu!" On sede, namesti jastuk, zavali se na njega i stade da je proučava. "U
čemu je stvar?"
"One su tako prokleto pametne kada su u pitanja reči-oruđa
kojima se koriste! Dovela ti je Tega i rekla ti da si samo ti odgovoran za
njega."
"Ne veruješ u to?"
"On misli da si mu otac."
"Ne baš."
"Ne, ali... da li si ti isto to mislio za bašara?"
"Kada mi je vratio sećanja? Aha."
"Vi ste par intelektualnih siročića, stalno tragate za roditeljima kojih nema.
On ni ne sanja koliko ćeš ga povrediti." "To je ono što razara porodicu."
"Znači, ti mrziš bašara u njemu i drago ti je što ćeš ga povrediti."
"Nisam to rekao."
"Zašto je on toliko važan?"
"Bašar? Vojni genije. Uvek čini neočekivano. Zbunjuje svoje neprijatelje
pojavljujući se gde ga uopšte ne očekuju."
"Zar niko drugi to ne može?"
"Ne onako kao on. On izmišlja taktike i strategije. Tek tako!" On pucnu prstima.
"Još nasilja. Poput Uvaženih Naložnica."
"Ne uvek. Bašara je bio glas da pobeđuje bez borbe."
"Proučavala sam istoriju."
"Ne veruj joj."
"Ali, upravo si kazao."
"Istorija se usredsređuje na sukobe. I u tome ima istine, ali postojanije stvari
koje se nastavljaju uprkos preokretima ostaju skrivene."
"Postojanije stvari?"
"Koja istorija govori o ženi na pirinčanom polju koja vodi svog vodenog bika
ispred pluga dok je njen muž u tom času negde drugde, najverovatnije kao regrut,
i nosi oružje?"
"Zašto je to postojanije i važnije od..."
"Njenoj deci kod kuće potrebna je hrana. Muškarac je odsutan, neprestano luduje?
Neko mora da ore. Ona je prava slika ljudske postojanosti."
"Zvučiš tako ogorčeno... izgleda mi čudno."
"Kada se ima u vidu moja vojna istorija?"
"Da, to. Bene Geserit ističe... svog bašara, elitne trupe i..."
"Ti smatraš da oni misle samo na sebe i da im je nasilje jedino važno? Da će
kopitama pregaziti i ženu i njen plug?"
"Zašto da ne?"
"Zato što im veoma malo toga izmakne. Najneobuzdaniji među njima projahaće pored
žene koja ore i retko će kad shvatiti da su dodirnuli suštinsku stvarnost.
Jedino Bene Geseritu tako nešto nikada ne bi promaklo."
"Ponovo te pitam - zašto da ne?"
"Oni koji misle samo na sebe skučeno gledaju na stvari jer vide samo stvarnost -
smrt. Žena i plug predstavljaju - stvarnost - život. Bez stvarnosti - života ne
bi bilo čovečanstva. Moj Tiranin je to uvideo. Sestre ga zbog toga blagosiljaju,
čak i kada ga inače proklinju."
"Znači, ti voljno učestvuješ u njihovom snu."
"Pretpostavljam da je tako." Zvučao je iznenađeno.
"I potpuno si pošten sa Tegom?"
"On postavlja pitanja, a ja mu pružam zašećerene odgovore. Ne verujem u nasilje
iz znatiželje."
"I samo si ti odgovoran za njega?"
"Ona to nije baš tako rekla."
"Ahh, moja ljubavi. Nije baš tako rekla. Bel nazivaš licemerkom, a pri tom ne
misliš i na Odrade. Dankane, kada bi samo znao..."
"Sve dok ne obraćamo pažnju na komeje, hajde reci!"
"Laži, prevare, pokvarene..."
"Hej! Bene Geserit?"
"Služe se tim starim prastarim izgovorom: sestra A čini to, stoga ako i ja to
učinim onda to nije tako loše. Dva zločina pokrivaju jedan drugi."
"Kakvi zločini?"
Oklevala je. Da li da mu kažem? Ne. Ali očekuje neki odgovor. "Bel je
oduševljena zamenjenim ulogama između tebe i Tega! Unapred se raduje njegovom
bolu."
"Možda bi trebalo da je razočaramo." Čim je to izrekao znao je da je pogrešio.
Preuranjeno.
"Poetska pravda!" Murbela je bila oduševljena.
Treba ih zavesti! "Njih ne zanima pravda. Pravednost - to da. Imaju ovakvu
molitvu: 'Oni koji su osuđeni moraju prihvatiti pravednost te odluke.'"
"Znači, uslovljavaju te da prihvatiš njihovu odluku."
"Postoje rupe u svakom sistemu."
"Znaš, dragi, akilote uče."
"Zato i jesu akilote."
"Hoću da kažem da međusobno razgovaramo."
"Mi? Zar si ti akilota? Ti si obraćenica!"
"Bilo šta da sam, čula sam priče. Tvoj Teg možda nije onakav kao što izgleda."
"Akilotska ogovaranja."
"Neme priče su stigle sa Gamua, Dankane."
Zurio je u nju. Gamu? Uvek ju je u mislima nazivao samo izvornim imenom: Giedi
l. Harkonenska paklena rupa.
Shvatila je njegovo ćutanje kao poziv da nastavi. "Kažu da se
Teg kretao brže no što je oko u stanju da vidi, da je..."
"Verovatno je sam počeo da širi takve priče."
"Neke sestre ih ne odbacuju. Rešile su da čekaju kako bi se uverile u njihovu
istinitost. Ne žele da se zaleću."
"Zar ništa nisi naučila o Tegu iz svojih dragocenih istorija? Za njega bi bilo
tipično da započne takve glasine. Tera ljude na opreznost."
"Seti se da sam ja tada bila na Gamuu. Uvažene Naložnice su bile veoma
uznemirene. Razljućene. Nešto nije išlo kako treba." "Svakako. Teg je postupio
neočekivano. Iznenadio ih je. Ukrao je jedan od njihovih ne-brodova." On potapša
zid pored sebe. "Ovaj ovde."
"Sestrinstvo ima svoje zabranjeno tle, Dankane. Stalno mi govore da pričekam na
agoniju. Sve će se razjasniti! Proklete da su!"
"Zvuči kao da te pripremaju za misionarijsko podučavanje. Inženjerijske religije
za određene ciljeve i izabrane narode." "Ti u tome ne vidiš ništa loše?"
"Moral. O tome ne raspravljam sa časnim majkama."
"Zašto ne?"
"Religije se razbijaju o tu stenu. Ne i benegeseritke."
Dankane, kada bi samo poznavao njihov moral! "Uznemirava ih što znaš toliko
mnogo o njima."
"Bel je jedino želela da me ubije zbog toga."
"Ne smatraš da je Odrade isto toliko loša?"
"Kakvo pitanje!" Odrade? Užasna žena, ako se prepustiš razmišljanju o njenim
sposobnostima. Uz to još i Atreid. Poznavao sam Atreide i Atreide. Ova je u
prvom redu benegeseritkinja. Teg je atreidski ideal.
"Odrade mi je rekla da ima duboko poverenje u tvoju odanost Atreidima."
"Ja sam, Murbela, odan atreidskoj časti." I sam donosim svoje moralne odluke - o
Sestrinstvu, o ovom detetu koje su mi poverili da se brinem o njemu, o Šeani
i... i o mojoj voljenoj.
Murbela se pognu ka njemu i grudima mu češući ruku prošapta mu u uvo: "Ponekad
bih mogla da ubijem bilo koju od njih kad mi se samo nađe na dohvatu ruke!"
Zar misli da je ne mogu čuti? On se uspravi u sedeći položaj, povukavši i nju sa
sobom. "Šta te muči?"
"Ona želi da radim na Skitalu."
Raditi na. Eufemizam Uvaženih Naložnica. Pa, zašto da ne? 'Radila' je na mnogim
muškarcima pre no što je naletela na mene. Ali sada je reagovao na drevni način
supruga. Ne samo da... Skital? Prokleti Tleilaks?
"Vrhovna majka?" Morao je da bude siguran.
"Ta i jedina." Sada je bila gotovo razdragana pošto se konačno rasteretila.
"Kako si reagovala?"
"Ona kaže da je to bila tvoja ideja."
"Moja... Ni u kom slučaju! Nagovestio sam samo da bismo mogli da pokušamo da
izvučemo obaveštenje od njega, ali..."
"Ona kaže da je to uobičajeno kod Bene Geserita, baš kao i kod Uvaženih
Naložnica. Idi i spari se s tim. Zavedi onoga. Sve to spada u dnevna zaduženja."
"Pitao sam te kako si ti reagovala."
"Bila sam revoltirana."
"Zašto?" Poznajući tvoju prošlost...
"Ti si taj koga volim, Dankane i... i moje telo... želi tebi da ugađa... kao što
ti..."
"Mi smo stari bračni par i veštice pokušavaju da nas razdvoje."
Reči koje je izgovorio zapališe u njemu jasnu viziju gospe Džesike, voljene žene
njegovog odavno mrtvog vojvode i majke Muad'Diba. Voleo sam je. Ona mene nije
volela, ali... Pogled koji je sada primetio u Murbelinim očima viđao je kod
Džesike kada je gledala vojvodu: slepa, postojana ljubav. Stvar kojoj Bene
Geserit nije verovao. Džesika je bila nežnija od Murbele. Mada je u suštini bila
ćvrsta. A Odrade... ona je oduvek bila čvrsta. Sva je bila od plastila.
Kako onda protumačiti trenutke kada je posumnjao da i ona poseduje ljudska
osećanja? Način na koji je govorila o bašaru, kada su saznali da je starac umro
na Dini.
"Znate, bio mi je otac."
Murbela prekinu njegovo sanjarenje. "Možeš deliti njihov san, bez obzira na to
od čega se on sastoji, ali..."
"Odrastite ljudi!"
"Molim?"
"To je njihov san. Počnite da se ponašate kao odrasli, a ne kao
ljuta deca u školskom dvorištu."
"Mama zna najbolje?"
"Da... verujem da je tako."
"Da li ih stvarno tako vidiš? Čak i kada ih nazivaš vešticama?"
"To je prava reč. Veštice čine tajanstvene stvari."
"Ti ne veruješ da je u pitanju dug i okrutan trening, plus začin i agonija?"
"Kakve veze ima uverenje s tim? Nepoznati stvaraju svoju vlastitu mistiku."
"Ti ne smatraš da one prevarom navode ljude da čine ono što njima odgovara?"
"Razume se da to rade!"
"Reči kao oružje, Glas, Utiskivačice."
"Nijedna nije lepa kao ti."
"Šta je to lepota, Dankane?"
"Postoje razne vrste lepote, razume se."
"To isto i ona kaže. 'Stilovi zasnovani na plodnim korenima koji su tako duboko
zakopani u našoj racionalnoj psihi da se ne usuđujemo da ih odstranimo.' Znači,
naumili su da se i u to mešaju, Dankane."
"A one smeju na sve da se odvaže?"
"Ona kaže: 'Mi nećemo izobličiti naše potomstvo, tako da se izmetne u nešto što
ne smatramo da pripada ljudskom rodu.' One sude, one osuđuju."
On razmisli o tuđinskim prilikama u svojoj viziji. Liceigrači. I upita: "Poput
nemoralnih Tleilaksa? Nemoralni - neljudski."
"Gotovo mogu da čujem zupčanike kako se okreću u Odradinoj glavi. Ona i njene
sestre - gledaju, slušaju, kroje svaki odgovor, sve je proračunato."
Je li to ono što želiš, draga? Osećao je da je upao u klopku. I bila je u pravu
i nije. Cilj opravdava sredstvo? Kako bi mogao da opravda gubitak Murbele?
"Smatraš da su nemoralne?" upita on.
Kao da ga nije čula. "Uvek se pitaju šta sledeće da kažu kako bi dobile željeni
odgovor."
"Kakav odgovor?" Zar nije u stanju da oseti njegov bol?
"Nikada ne znaš dok ne postane suviše kasno!" Ona se okrete i zagleda u njega.
"Iste su kao i Uvažene Naložnice. Znaš li, uopšte, kako su me Uvažene Naložnice
ulovile?"
Nije mogao da potisne svest o tome kako će se pohlepno promatrači na straži
uhvatiti za naredne Murbeline reči. "Pokupili su me sa ulice posle jedne čistke
Uvaženih Naložnica. Mislim čak da je i čitava ta čistka bila upriličena zbog
mene. Moja majka je bila velika lepotica, ali je bila prestara za njih."
"Čistke?" Promatrači na straži bi tražili od mene da postavim to pitanje.
"Krenu kroz neku oblast i ljudi nestanu. Nema tela, ničega. Netragom nestanu
čitave porodice. Objašnjavaju to kao kaznu zato što ljudi spletkare protiv
njih."
"Koliko ti je bilo godina?"
"Tri... možda četiri. Igrala sam se sa društvom napolju, ispod drveća. Iznenada,
začula se velika buka i vika. Sakrili smo se u rupu iza nekog stenja."
Bio je uhvaćen u viziji ove drame.
"Tle se treslo." Pogled joj se povuče unutra dok se prisećala. "Eksplozije.
Posle kraćeg vremena sve se smirilo i mi smo promolili glave. Čitav ugao gde se
nalazila moja kuća bio je pretvoren u jednu rupu."
"Ostala si bez roditelja?"
"Sećam se svojih roditelja. On je bio krupan, snažan momak. Mislim da mi je
majka negde bila služavka. Nosili su uniforme koje su odgovarale takvim
poslovima i ja je se sećam u uniformi."
"Kako možeš da budeš sigurna da su ti roditelji poginuli?"
"Sigurna sam samo da je bila čistka, a one su uvek iste. Čula se vriska i ljudi
su trčali unaokolo. Bili smo užasno zaplašeni."
"Zašto misliš da je do čistke došlo zbog tebe?"
"One čine takve stvari."
One. Posmatrači će na osnovu samo te jedne reči smatrati da su izvojevale
značajnu pobedu.
Murbela je još bila obuzeta sećanjima. "Mislim da je moj otac odbio da podlegne
pred nekom Uvaženom Naložnicom. To se uvek smatralo opasnim. Krupan, zgodan
muškarac... jak."
"Znači, ti ih mrziš?"
"Zašto?" Njegovo pitanje ju je odista iznenadilo. "Da nije bilo toga, nikada ne
bih postala Uvažena Naložnica."
Njena bešćutnost ga zaprepasti. "Znači, nikakva korist od toga!"
"Ljubavi, da li ti to imaš nešto protiv onoga što me je dovelo na tvoju stranu?"
Touche! "Ali, zar ti ne bi bilo milije da se to dogodilo na neki drugi način?"
"Dogodilo se."
Kakav krajnji fatalizam. Nikada mu nije palo na pamet da se i to krije u njoj.
Da li su je na to uslovile Uvažene Naložnice ili je to delo Bene Geserita?
"Predstavijala si tek vredan dodatak njihovim stajama."
"Tačno. Zvale su nas zavodnicama. Regrutovale smo vredne muškarce."
"I ti si to radila."
"Mnogostruko sam preplatila ono što su uložile u mene."
"Je li ti jasno kako će sestre ovo shvatiti?"
"Ne pravi od muve magarca."
"Znači, spremna si da poradiš na Skitalu?"
"To nisam rekla. Uvažene Naložnice su manipulisale mnome bez mog pristanka.
Sestrama sam potrebna i žele da me iskoriste na isti način. Moja cena može biti
previsoka."
Posle jednog trenutka, on procedi kroz suvo grlo. "Cena?"
Ona se zagleda u njega. "Ti, ti si samo deo moje cene. Nema rada na Skitalu. I
još malo njihove poslovične iskrenosti o tome zbog čega sam im potrebna!"
"Pažljivo, ljubavi. Mogle bi da ti kažu."
Ona mu uputi jedan gotovo benegeseritski pogled. "Kako bi mogao da bezbolno
povratiš Tegova sećanja?"
Prokletstvo! I to upravo onda kada je mislio da su se oslobodili te omaške. Nema
izlaza. Po njenim očima je mogao da zaključi da je pogodila.
Murbela mu to i potvrdi. "Pošto ja ne bih pristala, sigurna sam da si o tome
razgovarao sa Šeanom."
Mogao je samo da klimne. Njegova Murbela prodrla je dublje u Sestrinstvo no što
je pretpostavljao. I znala je da su njegova umnožena gola-sećanja bila
obnovljena njenim utiskivanjem. Iznenada ju je ugledao kao časnu majku i požele
da se vikom tome usprotivi.
"Zar zbog ovog nisi postao isti kao Odrade?" upita ona.
"Šeana je obučena za Utiskivačicu." Reči su mu šuplje odzvanjale još dok ih je
izgovarao.
"Ta obuka se razlikuje od moje?" Optužba.
Bes je ključao u njemu. "Više bi volela bol? Poput Bel?"
"Ti bi više voleo da Bene Geserit bude poražen?" Mlečno nežan glas.
U njenom glasu zapazio je primesu udaljavanja, kao da se već povukla u hladan
posmatrački stav Sestrinstva. One su ledile njegovu voljenu Murbelu! Ipak, u
njoj je postojalo još vitalnosti. Kidao se u sebi. Zračila je zdravljem,
naročito u trudnoći. Krepkost i beskrajno uživanje života. Sijalo je u njoj.
Sestre će to uzeti i prigušiti.
Postala je tiha pod njegovim pažljivim pogledom.
Bio je očajan, pitao se šta bi mogao učiniti.
"Nadala sam se da ćemo biti otvoreniji jedno prema drugom u poslednje vreme",
požali se ona. Još jedno benegeseritsko ispitivanje.
"Ne slažem se sa mnogim njihovim akcijama, ali imam poverenja u njihove motive",
odvrati on.
"Saznaću njihove motive ako preživim agoniju."
On se gotovo sasvim umiri, odjednom shvativši da ona možda i neće preživeti.
Život bez Murbele? Razjapljena praznina dublja od bilo čega što je ikada
zamislio. Ništa iz njegovih mnogobrojnih života nije se moglo uporediti s tim.
Nesvesno, on ispruži ruku i pomilova je po leđima. Koža joj je bila tako meka, a
ipak elastična.
"Suviše te volim, Murbela. To je moja agonija."
Ona zadrhta od njegovog dodira.
On uhvati sebe kako se valja u sentimentalnosti, gradeći sliku bola sve dok se
nije prisetio reči nekog učitelja mentata o 'osećajnim bićima'.
"Razliku između osećanja i osećajnosti lako je uočiti. Kada izbegnete da
pregazite nečijeg mezimca na kolovozu, to je osećanje. Ako skrenete u stranu,
kako biste izbegli mezimca i zbog toga ubijete pešaka, to je sentimentalnost."
Ona dohvati ruku kojom ju je milovao i prisloni je na svoje usne. "Reči plus
telo, više nego svako zasebno", prošapta on.
Njegove reči ponovo je baciše u košmar, ali sada uđe u njega sa spremnom
osvetom, svesna da su reči oruđe. Ispunjavalo ju je naročito oduševljenje zbog
tog neuporedivog iskustva, želja da se sama sebi smeje.
Kada konačno ponovo odagna košmar, sinu joj da nikada nije videla neku Uvaženu
Naložnicu da se sama sebi smeje.
Držeći ga za ruku ona se s visine zagleda u njega. Mentatsko treperenje njegovih
kapaka. Da li je shvatio šta je upravo iskusila? Slobodu! To više nije bilo
pitanje kako ju je njena vlastita prošlost zatočila i saterala u neizbežne
kanale. Prvi put od kada je prihvatila mogućnost da bi mogla postati časna majka
naslutila je šta bi to moglo predstavljati. Osećala je strahopoštovanje i šok.
Ništa nije važnije od Sestrinstva?
Govorile su o zakletvi, nečem tajanstvenijem od proktorkinih reči na uvodnom
obredu akilotkinja.
Moja zakletva Uvaženim Naložnicama sastojala se od samih reči. Ni zakletva Bene
Geseritu ne može predstavljati ništa više. Setila se Belonde kako mrmlja da se u
diplomate biraju oni koji umeju da lažu. "Hoćeš li ti biti diplomata, Murbela?"
Nije se moglo reći da su se zakletve polagale samo zato da bi
bile prekršene. Kako je to detinjasto! Školska pretnja: "Ako ti prekršiš zadatu
reć prekršiću je i ja! Utata ta, utata ta!"
Uzaludno je razmišljati o zakletvama. Mnogo je važnije pronaći u sebi mesto na
kome živi sloboda. To je mesto na kome se nešto uvek može oslušnuti.
Prekrivši Dankanovom savijenom šakom usta, ona prošapta: "One slušaju. Oh, kako
samo slušaju."
30.
Ne izlaži se sukobu sa fanaticima ako nisi u stanju da ih učiniš bezopasnima.
Suprotstavi se nekoj religiji drugom religijom samo ako su tvoji dokazi (čuda)
postojani ili ako možeš da se složiš sa njima tako da te fanatici prihvate kao
bogom nadahnutog. Ovo je dugo predstavljalo prepreku za nauku, kada je trebalo
da na sebe stavi odoru božanskog otkrovenja. Tako je očigledno bilo da je nauku
stvorio čovek. Fanatici (a mnogi su fanatici na ovaj ili onaj način) moraju
znati na čijoj ste strani, ali još je važnije to što moraju da otkriju onoga ko
vam šapuće u uho.
Misionaria protectiva, Bazično učenje
Protok vremena izjedao je Odrade u istoj meri u kojoj i stalna svest o tome da
se lovci približavaju. Godine su protekle tako brzo da su dani postali nejasni.
Dva meseca rasprava da bi se dobio pristanak za Šeanino naimenovanje kao Tamine
naslednice!
Belonda je preuzimala Odradine dnevne obaveze kada bi ova bila odsutna kao što
je to danas bio slučaj, posvećujući se davanju uputstava jednoj novoj
benegeseritskoj skupini koja je trebalo da bude poslata u Raštrkavanje. Savet je
to prihvatao, iako nevoljno. Ajdahovi nagoveštaji da je takva strategija
uzaludna proželi su talasima šoka čitavo Sestrinstvo. Uputstva su sada sadržala
nove odbrambene planove za ono 's čim se možete sresti'.
Ušavši u radnu sobu kasno popodne, Odrade zateče Belondu za stolom. Obrazi su
joj izgledali naduveni, a u očima je imala onaj tvrdi pogled koji se javljao
kada bi je ophrvao umor. Pošto je Bel prisutna, dnevni izveštaj će, po svoj
prilici, obuhvatiti i oštre komentare.
"Pristali su na Šeanu", prozbori ona, gurnuvši jedan mali kristal prema Odrade.
"Tome je doprinela Tamina podrška. A Murbelina prinova će se roditi za osam
dana, tako bar suki tvrde."
Bel nije imala baš poverenja u suk-doktore.
Prinova? Umela je da bude tako vraški bezlična kada je u pitanju život! Odrade
uvide da joj se puls ubrzava zbog onog što je tek predstojalo.
Kada se Murbela oporavi od ovog porodaja - dolazi agonija. Spremna je.
"Dankan je krajnje nervozan", nastavi Belonda, dižući se iz Odradine stolice.
Već ga zove po imenu! Ovo dvoje postaju neverovatno prisni.
Odrade zauze svoje mesto iza stola i dovede kristal u ravnotežu sa raportom na
svom dlanu. Dortujlina verna akilota, sada časna majka Fintil, ne bi rizikovala
putovanje ne-brodom ili bilo kojim drugim sredstvom za prenošenje poruka koje su
pripremile, samo zato da bi se udovoljilo Vrhovnoj majci. Nijedna od vesti nije
potvrđivala da je mamac još tamo napolju... niti da je izgubljen.
"Da li si saopštila Šeani da je naimenovana?" upita Odrade.
"To sam tebi ostavila. Ponovo kasni sa svojim dnevnim izveštajem. To nije u redu
kada su u pitanju članice Saveta."
Znači, Bel se i dalje ne slaže sa naimenovanjem.
Šeanini dnevni izveštaji postali su jednolični. "Nema znaka od crva. Začinska
masa nedirnuta."
Sve u šta su polagali nade visilo je o koncu. A košmarni lovci su se puzeći
približavali. Napetost se nagomilavala. Pretila je eksplozija.
"Dovoljno puta si videla razmenu između Dankana i Murbele", reče Belonda. Je li
to ono što je Šeana krila i ako je tako, zašto?" "Teg je bio moj otac."
"Kakva istančanost! Jednu časnu majku muče sumnje zbog utiskivanja gole-oca
Vrhovne majke!"
"Bila je moja lična učenica, Bel. Vodi računa o meni onako kako ti nisi u
stanju. Pored toga, ovde nije reč samo o goli, već o detetu."
"Moramo biti sigurne u nju!"
Odrade primeti kako Belondine usne oblikuju ime, ali ga ne izgovaraju.
"Džesika."
Još jedna izopačena časna majka? Bel je bila u pravu, moraju biti sigurne u
Šeanu. Moja odgovornost. Vizija Šeanine crne skulpture zaiskri u Odradinoj
svesti.
"Ajdahov plan je, nesumnjivo, donekle privlačan, ali..." oklevala je Belonda.
"U pitanju je veoma mlad momak, čiji rast nije upotpunjen", prekinu je Odrade.
"Bol koji bi prouzrokovalo uobičajeno obnavljanje sećanja mogao bi da se
približi agoniji. Mogao bi da ga otuđi. Ali ovo..."
"Slažem se s onim delom koji nalaže da ga kontrolišemo pomoću neke Utiskivačice.
Šta ako mu to ne povrati sećanja?"
"Još nam preostaje prvobitan plan. A on jeste povoljno uticao na Ajdaha."
"On je drugo, ali odluka može da pričeka. Kasniš na sastanak sa Skitalom."
Odrade odmeri kristal. "Dnevni izveštaj?"
"Ništa što već nisi videla mnogo puta." Kada Bel to kaže onda se u njenom glasu
gotovo oseća nota zabrinutosti.
"Dovešću ga nazad ovamo. Ostavi Tam da nas sačeka, a ti uđi kasnije posluživši
se nekim izgovorom."
Skital se gotovo navikao na ove šetnje izvan broda i Odrade to zapazi po
njegovom uobičajenom ponašanju kada su izišli iz njenog transportera južno od
Centrale.
To je bilo više od obične šetnje i oboje su toga bili svesni, ali ona te izlaske
nije propuštala jer je želela da ga ponavljanjem uljuljka. Rutina. Ponekad je
tako korisna.
"Ljubazno od vas što me vodite na ove šetnje", reče Skital, podigavši pogled
postrance. "Vazduh je suvlji nego što ga se sećam. Kuda ćemo večeras?"
Kako su mu bile sićušne oči dok je čkiljio na suncu. "U moju radnu sobu." Ona
pokaza glavom prema spoljašnjim zgradama Centrale, na oko pola klika severno.
Bilo je hladno pod prolećnim nebom bez oblaka, ali su tople boje krovova i
svetla što su se palila na njenoj kuli obećavala da uskoro više neće biti
hladnog vetra koji se ovih dana redovno javljao gotovo pri svakom zalasku sunca.
Odrade je naizgled ovlaš posmatrala Tleilaksa pored sebe. Kakva napetost! Isto
to mogla je da oseti i kod časnih majki stražarki i akilota koje su se nalazile
neposredno iza njih. Glavni krivac bila je Belonda, koja im je naložila da budu
krajnje budne.
Ovo malo čudovište nam je potrebno i on to zna. A mi još ne znamo stepen
tleilaških sposobnosti! Kakve talente je prikupio? Zašto na tako očigledno
nemaran način ispituje mogućnosti za uspostavljanje kontakta sa svojim
zatvorenim drugarima?
Tleilaksi su napravili Ajdaha-golu, podseti se ona. Da li su u njemu sakrili i
neke svoje tajne?
"Ja sam prosjak koji vam je došao na vrata, Vrhovna majko", reče on onim svojim
zavijajućim detinjim glasom. "Naše planete su u ruševinama, moj narod je
istrebljen. Zašto idemo u vaše odaje?"
"Da se cenkamo u prijatnijoj sredini."
"Da, u brodu je veoma skučeno. Ne razumem zbog čega uvek ostavljamo kola tako
daleko od Centrale. Zašto uvek idemo pešice?"
"Smatram da to deluje osvežavajuće."
Skital baci pogled oko sebe preko rastinja. "Ugodno, ali i dosta hladno, ne
mislite li tako?"
Odrade pogleda prema jugu. Južne padine bile su zasađene vinovom lozom, dok su
se prevoji i hladnija severnija lica čuvali za voćnjake. Ti vinogradi
predstavljali su poboljšane vinijere. Razvili su ih benegeseritski baštovani.
Stara vina, korenje koje 'seže do pakla' gde (prema drevnom praznoverju) krade
vodu od duša u plamenu. Vinare su se nalazile ispod zemlje, kao i skladište i
pećine za fermentaciju. Ništa što bi kvarilo predeo sa negovanim čokotima
svrstanim u uredne redove, u kojima su biljke bile dovoljno udaljene jedne od
drugih da omoguće lako kretanje beračima i mašinama za obrađivanje.
Njemu je bilo ugodno? Sumnjala je da je Skital ovde nalazio išta što bi mu moglo
ugoditi. Bio je u priličnoj meri nervozan, kao što je i želela da bude, pitajući
se: zašto je zapravo izabrala da me vodi kroz ovu rustičnu okolinu?
Odrade je žestilo to što se nisu usuđivale da se posluže moćnijim
benegeseritskim metodama ubeđivanja kada je u pitanju bio ovaj čovečuljak. Ali
složila se sa Savetom koji je govorio da im se neće pružiti druga prilika ako im
ovaj trud propadne. Tleilaksi su već pokazali da bi pre umrli nego što bi odali
tajno (i sveto) znanje.
"Zbunjuje me nekoliko stvari", reče Odrade, zaobilazeći, dok je govorila, gomilu
ostataka čokota. "Zašto insistiraš da dobiješ svoje vlastite Liceigrače pre no
što pristaneš na naše zahteve? I kakvo je to zanimanje za Dankana Ajdaha?"
"Draga gospo, nemam s kim da podelim svoju samoću. To vam je odgovor na oba vaša
pitanja." On se odsutno počeša po grudima gde je ležala skrivena nulentropska
kapsula.
Zašto se tako često češe po tom mestu? Bio je to gest koji je stalno zbunjivao i
nju i analitičarke. Nije imao ožiljak niti upaljenu kožu. Možda mu je to bila
puka navika iz detinjstva? Ali to nije bilo tako davno! Tok u ovoj
reinkarnaciji? Niko to nije znao. A ta siva koža sadržala je metalnu
pigmentaciju koja je odolevala uređajima za ispitivanje. Bio je siguran da su ga
učinili osetljivim na jače zrake i da bi znao da su ih upotrebile. Ne... za sada
je sve ostajalo u okvirima diplomatije. Neka je prokleto to malo ćudovište?
Skital se pitao: zar ova povindah ženka nema prirodnih simpatija na koje bi
mogao da zaigra? Tipske karakteristike su po tom pitanju bile krajnje
neodređene.
"Vekta od Jandole nema više", reče on. "Te kurve pobile su na milijarde naših.
Do krajnjih granica Jagista smo uništeni, i samo sam ja preostao."
Jagist pomisli ona. Zemlja nepokorenih. Bila je to reč puna značenja na
islamitskom, jeziku Bene Tleilaksa.
Ona iskoristi priliku i reče na tom jeziku: "Magija našeg boga je naš jedini
most."
Još jednom je potvrdila da deli njegovo Veliko uverenje, zajedništvo Sufi-
Zensunija koje je izrodilo Bene Tleilaks. Jezik je tečno govorila, znala je
prave reči, ali je on ipak zapažao dvoličnost. Ona božjeg glasnika naziva
'Tiraninom' i ne poštuje najosnovnije propise.
Gde su se te žene sretale u kelu, kako bi osetile prisustvo Boga? Ako su iskreno
govorile jezikom Boga, već bi trebalo da znaju šta od njega traže tim okrutnim
cenkanjem.
Dok su se peli poslednjim brežuljkom do popločanog odmorišta kod Centrale Skital
zazva Boga da mu bude na pomoći. Na šta li je samo Bene TIeilaks spao! Zašto si
nas osudio na ovo? Mi smo poslednji legalisti Šerijata a ja, ja, poslednji
gospodar svog naroda, moram od tebe, Bože, tražiti odgovore kada više nisi u
stanju da mi se obraćaš u kelu.
Odrade još jednom reče na tečnom islamitskom: "Izdali su vas vaši vlastiti
ljudi, oni koje ste poslali u Raštrkavanje. Više nemate Malik-braće, samo
sestre.
Gde je onda tvoja sagra-odaja, povindaška varalice? Gde je duboko mesto bez
prozora gde samo braća mogu da uđu?
"To je novo za mene", reče on. "Malik-sestre? Te dve reči su uvek bile u
međusobnoj suprotnosti. Sestre ne mogu biti Malik."
"Vaf, vaš bivši Mahai i Abdl, imao je nevolja s tim. I doveo je vaš narod gotovo
do uništenja."
"Gotovo? Poznato vam je da su neki preživeli?" Nije mogao da obuzda uzbuđenje u
glasu.
"Gospodari ne... ali znamo za nekoliko Domela, mada su svi
u rukama Uvaženih Naložnica."
Ona zastade na mestu gde će im pri narednim koracima zgrade zakloniti zalazeće
sunce, i služeći se i dalje svetim jezikom Tleilaksa, reče: "Sunce nije Bog."
Zora i suton-krik Mahaija!
Skital oseti kako vera treperi u njemu dok ju je pratio ka zasvođenom prolazu
između dve zbijene zgrade. Govorila je prave reči, ali te reči je trebalo samo
Mahai i Abdel da izgovore. U senovitom prolazu, u kome su se koraci njihove
pratnje čuli u neposrednoj blizini, Odrade ga zbuni rekavši: "Zašto nisi
izgovorio prave reči? Zar ti nisi poslednji gospodar? Zar te to ne čini Mahaiem
i Abdlom?"
"Nisu me za to izabrala Malik-braća." Čak je i njemu taj odgovor zvučao
neubedljivo.
Odrade pozva lift-platformu i zastade kod otvora na cevi. U pojedinostima Drugog
sećanja pronašla je kel i njegovo pravo na domaći gufran - reči koje su šaputali
u noći ljubavnici odavno mrtvih žena. "A tada mi..."
"I tako, ako izgovorimo ove svete reči..." Gufran! Prihvatanje i ponovno
puštanje onoga koji je otišao da traži pustolovine među povindasima, onoga koji
se vratio moleći za oprost zbog dodira sa nezamislivim gresima tuđinaca. Mašeiki
su se sreli u kelu i osetili prisustvo svoga boga!
Otvor na cevi se rastvori. Odrade dade znak Skitalu i dvema čuvarkama da krenu
napred. Dok je prolazio, ona pomisli: Nešto mora uskoro iskrsnuti. Ne možemo
igrati našu malu igru do onakvog kraja kakav on priželjkuje.
Kada su Odrade i Skital ušli u radnu sobu Tamalane je stajala kod prednjeg
prozora, leđima okrenuta vratima. Svetlost zalazećeg sunca spuštala se oštro
preko krovova. Blistavosti uskoro nestade i iza nje ostade samo osećanje
suprotnosti, tamnija noć kojoj je bio uzrok taj poslednji sjaj duž obzorja.
U mlečnoj izmaglici Odrade dade znak čuvarkama da se udalje, primetivši
istovremeno da su je nevoljno poslušale. Belonda im je očigledno beše naložila
da ostanu ali one nisu mogle da ne poslušaju Vrhovnu majku. Ona pokaza Škitalu
na psu-naslonjaču preko puta i sačeka da on sedne. On sumnjičavo pogleda unazad
prema Tamalane pre no što je utonuo u naslonjaču, ali to prikri rekavši: "Zašto
nije upaljeno svetlo?"
"Kratak predah", odgovori ona. Znam da te tama zabrinjava! Trenutak je ostala da
stoji iza svog stola, razaznajući svetle mrlje u tami, odsev okolnih predmeta
koji su ovaj ambijent vezivali za nju; bista odavno umrle Čenoe u niši pored
prozora, s desne strane na zidu, jedan pastoralni predeo iz prvih ljudskih
migracija u svemir, gomila ridulijanskih kristala na stolu i srebrnasti odsjaj
njenog pribora za pisanje na kome se skupljala slaba svetlost što dopiraše kroz
prozore.
Dovoljno se pekao.
Ona dodirnu pločicu na svojoj konzoli. Sjajne kugle strateški postavljene po
zidovima i tavanici oživeše. Tamalane se na znak okrenu, namerno zašuštavši
odorom. Stajala je na dva koraka iza Skitala, predstavljajući pravu sliku
zloslutne benegeseritske tajne.
Skital se za trenutak lagano trže dok se Tamalane pokretala; ali sada je mirno
sedeo. Psu-naslonjača bila je malo prevelika za njega, tako da je u njoj
izgledao gotovo kao neko dete.
Odrade mu se obrati: "Sestre koje su te spasle kažu da si na Raskršću upravljao
jednim ne-brodom koji se upravo spremao za prvi skok u svemirsku prečicu kada su
vas Uvažene Naložnice napale. Približavao si se, kažu one, svom brodu u skuteru
jednosedu, i skrenuo neposredno pre eksplozije. Otkrio si napadače?"
"Da." U glasu mu se osećao otpor.
"A znao si da prema tvojoj putanji mogu odrediti mesto gde se nalazi ne-brod.
Znači, pobegao si i ostavio svoju braću da budu uništena."
Progovorio je sa krajnjom ogorčenošću jednog tragičnog svedoka: "Ranije, kada
smo otplovili sa Tleilaksa, videli smo početak tog napada. Naše eksplozije, koje
je trebalo da unište sve što bi moglo biti od vrednosti za napadače zajedno sa
sagorevačima iz svemira stvorili su pravi pakao. I tada smo pobegli."
"Ali, ne pravo na Raskršće."
"Gde god da smo krenuli u potragu, uvek su bile tamo pre nas. Njima je ostao
pepeo, a meni naše tajne." Treba je podsetiti da još posedujem nešto vredno za
razmenu! On kucnu prstom po glavi.
"Tragali ste za esnafskim ili CHOAM-ovim svetilištem na Raskršću" zaključi ona.
"Koliko je samo sreće imao naš tamošnji špijunski brod koji te je pokupio pre no
što je neprijatelj mogao da reaguje."
"Sestro... Kako je teška bila ta reč! "... Ako si uistinu moja sestra u kelu,
zašto ne želiš da mi dodeliš Liceigrače za sluge?" "Među nama ima još mnogo
tajni, Skitale. Na primer, zašto si napuštao Bandalong kada su napadači naišli?"
Bandalong!
Pominjanje imena velikog tleilaškog grada izazva grčenje u njegovim grudima i on
pomisli kako je osetio pulsiranje nulentropske kapsule, koja kao da je tražila
da se oslobodi svog dragocenog sadržaja. Bandalong izgubljen. Nikada više neće
videti grad karnelijanskih nebesa, nikada više neće osetiti prisustvo braće,
strpljivog Domela i...
"Nije ti dobro?" upita Odrade.
"Razbolim se kada se setim šta sam izgubio!" On začu tkaninu kako klizi iza
njega i oseti da mu se Tamalane još više približila. Kako je njeno prisustvo
bilo tiransko na ovom mestu! "Zašto se ona nalazi iza mene?"
"Ja sam sluga svojih sestara, a ona je ovde da bi nas oboje posmatrala."
"Uzele ste neke od mojih ćelija, zar ne? Podižete zamenu za Skitala u svojim
rezervoarima!"
"Razume se da smo to učinile. Ne misliš valjda da bi sestre dozvolile da
poslednji od gospodara skonča ovde, zar ne?" "Nijedan moj gola neće učiniti
ništa što ja ne bih učinio!" I neće nositi sa sobom nulentropsku cev!
"Znamo." Ali šta je to što ne znamo?
"Ovo nije cenkanje", požali se on.
"Pogrešno sudiš o meni, Skitale. Mi znamo kada lažeš i kada nešto skrivaš. Mi
koristimo čula koja drugi ne koriste."
To je bila istina! One su otkrivale stvari prema mirisima tela, prema neznatnim
pokretima mišića, izrazima koje nije mogao da potisne.
Sestre? Ta stvorenja su povindasi! Sva odreda!
"Bio si izložen laškaru", podbode ga Odrad.
Laškar! Kako je samo želeo da je ovde izložen laškaru. Ratnici Liceigrači, Domel
pomoćnici - koji čiste od tog gnusnog zla! Nije se usudio da laže. Ona koja je
stajala iza njega verovatno je bila Istinozborac. Iskustvo iz mnogih života
govorilo mu je da su benegeseritski Istinozborci najbolji.
"Zapovedao sam odredom hasadara. Tragali smo za krdom futara koji bi nas
branili."
Krdom? Da li su to Tleilaksi znali nešto o futarima što ne nisu otkrili
Sestrinstvu?
"Krenuli ste pripremljeni za nasilje. Da li su Uvažene Naložnice saznale za vašu
misiju i uništile vas? Mislim da je to vrlo verovatno."
"Zašto ih nazivate Uvaženim Naložnicama?" Glas mu se gotovo pretvori u vrisak.
"Zato što one same sebe tako zovu." Sada samo mirno. Neka se
polagano kuva na vlastitim greškama.
Ona je u pravu! Bili smo izdani. Gorka pomisao. Nije je ispuštao iz vida dok je
razmišljao šta da odgovori. Neko malo otkriće? Nema malih otkrića kada su u
pitanju ove žene.
Uzdah mu protrese grudi. Nulentropska kapsula i njena sadržina. O tome mora da
vodi najviše računa. Bilo šta što bi mu obezbedilo pristup do njegovih vlastitih
akslotl-tankova.
"Potomci onih koje smo poslali u Raštrkavanje vratili su se sa zarobljenim
futarima. Mešavinom ljudskih bića i mačaka, što vam je bez sumnje poznato. Oni
se nisu mogli reprodukovati u našim tankovima. Pre no što smo uspeli da utvrdimo
zbog čega, oni koji su nam bili dovedeni umrli su." Izdajnici su nam doneli samo
dvojicu! Trebalo je da posumnjamo.
"Nisu vam doneli baš mnogo futara, zar ne? Trebalo je da posumnjate da
predstavljaju mamac."
Vidite? Eto šta one čine sa malim otkrićima!
"Zašto Futari nisu progonili i ubijali Uvažene Naložnice na Gamuu?" To pitanje
postavio je Dankan i trebalo je na njega dobiti odgovor.
"Rečeno nam je da im nisu bila izdata takva naređenja. Oni ne ubijaju ako im se
ne naredi." Ona to zna. Proverava me.
"Liceigrači takođe ubijaju kada im se naredi", podseti ga ona. "Oni bi čak i
tebe ubili kada bi im to naredio. Zar nije tako?"
"To naređenje se čuva samo za slučajeve kada treba odbraniti naše tajne da ne
padnu u ruke neprijateljima."
"Je li to razlog zašto tražiš vlastite Liceigrače? Da li nas smatraš
neprijateljima?"
Pre no što je mogao da smisli odgovor, Belondina projektovana prilika pojavi se
iznad stola, u pravoj veličini i delimično providna, dok su iza nje poigravali
kristali arhive. "Hitno od Šeane!" reče Belonda. "Došlo je do začinskog
procvata. Peščani crvi!" Prilika se okrenu i pogleda u Skitala, dok su komeji
savršeno koordinirali njene pokrete. "I tako ste izgubili čip za cenkanje,
gospodaru Skitale! Konačno imamo svoj začin!" Projektovana prilika nestade uz
jedan zvučni klik i neznatan miris ozona.
"Pokušavate da me prevarite!" bubnu on.
Vrata s Odradine leve strane se otvoriše. Unutra uđe Šeana vukući malu sondu na
suspenzorima koja nije bila dugačka više od dva metra. Njene providne strane
odražavale su sjajne kugle u radnoj sobi u obliku sićušnih buktinja žute
svetlosti. Nešto se previjalo u sondi!
Šeana je stajala sa strane ništa ne govoreći, puštajući ih da dobrano pogledaju
sadržinu. Tako mali! Crv je bio manji od polovine dužine kontejnera u kome se
nalazio, ali je bio savršen u svim pojedinostima dok se protezao tamo napolju na
plitkom krevetu od zlatnog peska.
Skital nije mogao da suzbije drhtaj zavisti. Prorok! Odradina reakcija bila je
pragmatična. Ona se savi do nadomak sonde i zagleda se u minijaturna usta. Zar
se plameno dahtanje velikih večnih vatri crva svelo na ovo? Kakva sićušna
mimikrija!
Kristalni zubi blesnuše kada crv podiže prednje segmente. Crv je ustima
ispitivao levo i desno. Svi su videli iza zuba majušnu vatru u njegovoj
neljudskoj laboratoriji.
"Ima ih na hiljade", objasni im Šeana. "Došli su do procvalog začina, kao što to
uvek čine."
Odrade je i dalje ćutala. Uspele smo! Ovo je bio Šeanin trenutak trijumfa. Neka
ga iskoristi do kraja. Skital nikada nije izgledao ovoliko poražen.
Šeana otvori sondu i izvadi iz nje crva, ljuljaući ga kao da u rukama drži dete.
On je mirno počivao u njenom naručju. Odrade duboko i zadovoljno uzdahnu. Još
upravlja njima.
"Skitale", reče Odrade.
On nije mogao da odvoji pogled od crva.
"Da li još služiš Proroku?" upita Odrade. "Evo ga!"
Nije znao kako da odgovori. Zar se to stvarno Prorok vratio iz mrtvih? Želeo je
da oporekne svoj prvi zavidni odgovor, ali mu oči to ne bi dozvolile.
Odrade blago progovori. "Dok ste vi bili napolju na vašoj budalastoj misiji,
vašoj sebičnoj misiji, mi smo služile Proroku! Mi smo spasle njegovog poslednjeg
povratnika i donele ga ovamo. Kapitol će postati druga Dina!"
Ona se dublje zavali u stolicu i spoji vrhove prstiju ispruživši ih ispred sebe.
Bel je, razume se, promatrala preko komeja. Mentatska opažanja biće od koristi.
Odrade je želela da ih i Ajdaho sada posmatra. Moći će da pregleda holo. Bilo
joj je jasno da je Skital video Bene Geserit samo kao oruđe za obnavljanje svoje
dragocene tleilaške civilizacije. Da li će ga ovakav razvoj događaja naterati da
otkrije dublje tajne svojih tankova? Šta li će ponuditi?
"Moram razmisliti." Glas mu je podrhtavao.
"O čemu bi ti da razmišljaš?"
Skital ništa ne odgovori, već je i dalje pomno posmatrao Šeanu, koja je vraćala
sićušnog crva u sondu. Ona ga još jednom pomilova, pre no što zatvori poklopac.
"Reci mi, Skitale", navaljivala je Odrade. "O čemu bi ti to mogao ponovo da
razmišljaš? Ovo je naš Prorok! Kažeš da služiš Velikom uverenju. Pa, služi mu
onda!"
Mogla je da vidi kako mu se snovi raspršuju. Njegovi vlastiti Liceigrači trebalo
je da upiju u sebe sećanja onih koje su ubili, prekopiravši oblik i karakter
svake žrtve. Nikada se nije nadao da će nadmudriti neku časnu majku... ali
akilote i obične radnice na Kapitolu... sve tajne koje se nadao da će otkriti,
sve je propalo! Izgubljeno, kao što su spaljeni omotači tleilaških planeta.
Naš Prorok, rekla je. On okrenu svoj ranjeni pogled prema Odrade, ali ga ne
usredsredi na nju. Šta da činim? Ovim ženama više nisam potreban. Ali one su
potrebne meni!
"Skitale". Kako je nežno govorila. "Velika konvencija je završena. Tamo napolju
nalazi se nova vaseljena."
On pokuša da proguta knedlu. Celokupno shvatanje nasilja poprimilo je jednu novu
dimenziju. U starom carstvu, Konvencija je garantovala izlaganje odmazdi svakog
ko bi se usudio da sažeže neku planetu napadom iz svemira.
"Rastuće nasilje, Skitale." Odradin glas bio je gotovo šapat. "Mi raštrkavamo
sonde besa."
On se usredsredi na nju. Šta ona to govori?
"Mržnja nagomilana protiv Uvaženih Naložnica", objasni ona. Nisi samo ti
pretrpeo gubitke, Skitale. Kada se u našoj civilizaciji nagomilaju problemi,
začuje se vapaj: "Dovedite neku časnu majku!" Uvažene Naložnice su to sprečile,
tako da se ponovo stvaraju mitovi. Zlatna svetlost je usmerena u našu prošlost.
"Bilo je bolje u starini, kada je Bene Geserit mogao da nam pomogne. Gde ovih
dana tražiš pouzdane Istinozborce? Presudu? Ove Uvažene Naložnice nikada nisu ni
čule za tu reč! A časne majke su uvek bile učtive. To im se mora priznati."
Pošto Skital ništa ne odgovori, ona nastavi: "Razmisli o tome šta bi se moglo
dogoditi kada bi se ta mržnja oslobodila u nekom džihadu!"
Pošto on ni ovog puta ništa ne odgovori, ona nastavi: "Video si. Tleilaksi, Bene
Geserit, sveštenici Podeljenog boga i još ko zna koliko drugih - svi su
progonjeni poput divljih životinja."
"Ne mogu nas sve pobiti!" Krik pun agonije.
"Zar stvarno ne mogu? Vaši Raštrkani su našli zajednički jezik sa Uvaženim
Naložnicama. Je li to svetilište koje ćete tražiti među Raštrkanima?"
Evo novog sna: male tleilaške sonde, postojane poput zagnojenih rana, čekaju na
dan Skitalovog velikog ponovnog oživljavanja. "Ljudi postaju snažniji pod
pritiskom", reče on, ali u njegovim rečima nije bilo snage. "Čak i sveštenici
Rakisa pronalaze rupe da se u njih sakriju!" Očajničke reči.
"Ko to kaže? Neki od tvojih prijatelja, koji su se vratili?"
Njegovo ćutanje bilo joj je dovoljan odgovor.
"Bene Tleilaks je ubijao Uvažene Naložnice i one to znaju", reče ona, uporno ga
bombardujući. "Zadovoljiće ih jedino vaše istrebljenje."
"I vaše!"
"Mi smo saradnici iz nužde, ako već ne iz istog uverenja." Rekla je to na
najčišćem islamatskom i primetila kako mu se nada javlja u očima. Kel i Šerijat
mogu preuzeti svoja stara značenja među Ijudima koji mlsle na jeziku Boga.
"Saradnici?" Lagano i krajnje oprezno.
Ona postade gruba na jedan novi način. "Na neki način, to je čvršća osnova za
zajedničku akciju od bilo koje druge. Svako od nas zna šta onaj drugi želi.
Prava stvar bi bila: sve podrobno razmotri i možda ćeš naići na nešto na šta se
možeš osloniti."
"A šta vi to želite od mene?"
"Ti to već znaš."
"Da, kako da napravite najbolje tankove." On zatrese glavom, očigledno
nesiguran. Promene koje podrazumevaju njeni zahtevi!
Odrade se upita da li bi smela da ga otvoreno, besno napadne. Kako je bio glup!
Samo što ga nije zahvatila panika. Stare vrednosti su se izmenile. Uvažene
Naložnice nisu predstavljale jedini izvor pometnje. Skital čak nije ni znao moć
promena koje su zahvatile njegove vlastite Raštrkane!
"Vremena se menjaju", reče Odrade.
Promena, kakva uznemirujuća reč, pomisli on.
"Moram dobiti pomoćnike, svoje vlastite Liceigrače! I svoje vlastite tankove!"
Gotovo je preklinjao.
"Moj Savet i ja ćemo to razmotriti."
"Šta tu ima da se razmatra?" Uzvratio joj je gotovo grubo, njenim vlastitim
rečima.
"Tebi je dovoljna samo tvoja vlastita saglasnost. Meni, pak, potrebna je
saglasnost ostalih." Ona mu se isceri. "I tako si dobio vremena za
razmišljanje." Odrade klimnu Tamalani, koja pozva stražarke.
"Nazad u ne-brod?" upita on kada se našao kod vrata. Bio je tako sićušan među
kršnim stražarkama.
"Samo što noćas letiš pravo tamo."
Dok je odlazio on uputi poslednji čeznutljiv pogled prema crvu.
Kada su se Skital i stražarke najzad udaljili, Šeana reče: "Dobro je što ga nisi
dalje prisiljavala. Bio je na rubu panike."
U to ponovo uđe Belonda. "Možda bi bilo najbolje jednostavno ga ubiti."
"Bel! Donesi hologram i ponovo odgledaj naš susret. Ovog puta kao mentat."
To je zaustavi.
Tamalane se zakikota.
"Previše uživaš u nelagodoosti svoje sestre, Tam", dobaci joj Šeana.
Tamalane slegnu ramenima, ali Odrade je bila oduševljena. Više ne zadirkuje Bel?
"Kada ste počele da govorite o tome kako će Kapitol postati
druga Dina, u njemu je stala da raste panika", reče Belonda, udaljenim glasom
mentata.
Odrade uoči reakciju, ali ne pođe tragom nikakve asocijacije. U tome je bila
mentatska vrednost: ustrojstva i sistemi grade blokove. Bel je osetila
ustrojstvo u Skitalovom ponašanju.
"Pitam se: da li to još jednom postaje stvarnost?" nastavi tiho Belonda.
Odrade smesta shvati. Čudna stvar u vezi sa izgubljenim mestima. Sve dok je Dina
bila poznata i živa planeta, istorijski je bilo pouzdano da ona postoji u
galaktičkom registru. Čovek je mogao uprti prst u projekciju i reći: "To je
Dina. Nekada se zvala Arakis, a u poslednje vreme zovu je Rakis. Dina, zato što
je u vreme Muad'Diba predstavljala jednu veliku pustinju."
Mada, ako uništiš samo mesto, mitološka patina će žestoko napasti projektovanu
stvarnost. Vremenom takva mesta postaju potpuno mitska. Artur i njegov okrugli
sto. Kamelot, gde je kiša padala samo noću. Prilično dobra Kontrola vremena za
ono doba!
Sada se pojavljivala jedna nova Dina.
"Moć mita", reče Tamalane.
Ahhh, da. Tam, kojoj se približio dan kada će konačno napustiti svoje telo,
bolje će raditi na mitovima. Tajnost i misterija, oruđa Misionarie, na Dini su
takođe koristili Muad'Dib i Tiranin. Seme je bilo posejano. Čak i ako su
sveštenici Podeljenog boga nestali u vlastitom paklu, mitovi Dine su se množili.
"Melanž", reče Tamalane.
Ostale sestre u radnoj sobi smesta shvatiše šta to znači. Nova nada može se
uneti među Raštrkane Bene Geserita.
"Zašto žele da nas pobiju, a ne zarobe?" upita Belonda. "To me je uvek
zbunjivalo."
Uvažene Naložnice možda nisu želele nijednu živu benegeseritkinju... već možda
samo znanje o začinu. A uništile su Dinu. Uništile su Tleilakse. Bila je to
jedna oprezna misao koju je trebalo imati na umu pri svakom sučeljavanju sa
Kraljicom-paukom - hoće li Dortujla uspeti?
"Nema korisnih talaca?" upita Belonda.
Odrade jasno sagleda izraze lica svojih sestara. Sledile su jedan jedini trag
kao da su sve mislile jednim umom. Predmet lekcija Uvaženih naložnica, da treba
ostaviti svega nekolicinu preživelih, samo je doprinosio tome da potencijalno
sučeljavanje bude još opreznije. To je izazivalo vladavinu ćutanja unutar koje
su se gorka sećanja pretakala u gorke mitove. Uvažene Naložnice nalikovale su
varvarima iz bilo koje epohe: krv umesto talaca. Nasrni nasumičnom opakošću.
"Dar je u pravu", reče Tamalane. "Tragali smo za saveznicima suviše blizu kuće".
"Futari nisu stvorili sami sebe", primeti Šeana.
"One koje su ih stvorile nadaju se da će ovladati nama", reče Belonda. U njenom
glasu osećao se jasni zvuk primarne projekcije. "To je oklevanje koje je
Dortujla uočila kod hendlera."
To je bilo to, i one se sada suočiše s tim i svim ostalim opasnostima koje je to
nosilo u sebi. Sišlo je među ljude (kao i uvek). Ljudi - savremenici. Vredne
stvari se dokuče od ljudi koji žive u istom vremenu i iz znanja koje su poneli
iz prošlosti. Druga sećanja nisu predstavljala jedini način za prenošenje
istorije.
Odrade se osećala kao da je stigla kući posle dugog odsustvovanja. Postojala je
prisnost u načinu na koji su sve četiri sada razmišljale. Bila je to prisnost
koja je nadmašala mesto na kome su se nalazile. Sestrinstvo je samo po sebi
predstavljalo dom. Ne mesto na kome su prebivale u prolaznim zgradama, več
savez.
Belonda je to izrazila rečima umesto njih. "Bojim se da smo delale iz različitih
i protivrečnih pobuda."
"Strah je uzrok tome", reče Šeana.
Odrade se nije usudila da se osmehne. Mogle su je pogrešno shvatiti, a ona nije
želela da objašnjava. Dajte nam Murbelu za sestru i obnovljenog bašara! Onda
ćemo možda imati priliku za borbu!
Upravo u tom trenutku, kada ju je prožimalo to pozitivno osećanje, začu se
signal za poruke. Ona baci pogled prema projekcijskoj površini - čist refleks -
i shvati da nastupa kriza. Takva jedna mala stvar (relativno), a ubrzaće krizu.
Klerbaj je smrtno ranjen u udesu 'toptera. Smrtno sem... To 'sem' bilo je
ispisano za nju, a odnosilo se na kiborga. Njene drugarice videle su poruku
naopako ispisanu, ali ovde je svako umeo da čita obaveštenja koja su se videla
kao u ogledalu. Znale su.
Gde da podvučemo crtu?
Belonda sa svojim drevnim naočarima, a mogla je da ima veštačke oči ili bilo
koju od mnogobrojnih drugih protetika, glasala je telom. Evo šta znači biti
ljudsko biće. Pokušaj da produžiš mladost i ona će te ismejati dok bude trkom
prolazila. Dovoljan je melanž... a možda je i suvišan.
Odrade shvati šta joj njena vlastita osećanja govore. Šta je sa potrebama Bene
Geserita? Bel je mogla da glasa povodeći se za vlastitim uverenjem koje je svima
bilo poznato, i koje su čak i poštovale. Ali glas Vrhovne majke povlačio je sa
sobom i čitavo Sestrinstvo.
Prvo akslotl-rezervoari, a sada i ovo.
Potrebe su nalagale da ne smeju sebi dopustiti da izgube specijalistu
Klerbajinog kapaciteta. Ionako su ih imali svega nekoliko. Ne samo što ih je
bilo sve manje, već su se pojavljivale i praznine. Klerbaj kiborg i eto ti klina
raskola.
Suk-doktori bili su pripremljeni. 'Dogovor koji je važio za slučaj nužde' - to
jest, ako bude u pitanju neko koje nezamenjiv. Kao što je bila Vrhovna majka?
Odrade se sećala da je to odobrila, iz uobičajene oprezne rezerve. Gde su sada
bile te rezerve?
Kiborg je takođe bila jedna od onih potpuri reči. Kada mehanički dodaci ljudskom
telu postaju preovlađujući? Kada kiborg prestaje da bude ljudsko biće? Iskušenje
se pojačavalo - 'Samo jedno malo poboljšanje.' A tako je lako vršiti
poboljšanja, sve dok potpuri ljudsko biće ne postane bespogovorno poslušno.
Ali... Klerbaj?
Uslovi koje je postavljala krajnost govorili su: "Pretvori ga u kiborga!" Da li
je Sestrinstvo bilo toliko očajno? Nije imala izlaza: morala je da odgovori
potvrdno.
I nastala je tu - odluka koja je još delimično bila u njenim rukama, ali i
spreman izgovor nadohvat ruke. Potreba nalaže.
Batlerijanski džihad je ostavio svoj neizbrisiv trag na ljudskim bićima. Bori se
i pobedi... za tada. Ali evo još jedne bitke u tom davnašnjem sukobu.
Sada je u pitanju bio opstanak Sestrinstva. Koliko je još tehničkih specijalista
ostalo na Kapitolu? Znala je odgovor napamet. Nedovoljno.
Odrade se nagnu napred i otkuca poruku. "Pretvorite ga u kiborga", reče ona.
Belonda zagunđa. U znak odobravanja ili neslaganja? Nikada neće saznati. Ovo je
bila arena Vrhovne majke i dobro došli u nju!
Ko je pobedio u ovoj bici? pitala se Odrade.
31.
Hodimo jednom tananom linijom, spasavajući od zaborava atreidske (Sionine) gene
u našem narodu jer nas to krije od predskazanja. U toj torbi nosimo kvizac
haderaha! Svojeglavost je svojevremeno stvorila Muad'Diba. Proroci čine da se
predskazanja obistinjuju! Hoćemo li se ikada ponovo usuditi da zanemarimo svoje
Tao osećanje i pružimo ruku nekoj kulturi koja mrzi slučaj i čezne za
proročanstvom?
Arhlvski rezime (adixto)
Bilo je tek malo posle svanuća kada je Odrade stigla do ne-broda, ali Murbela je
već bila na nogama i radila je sa mekom za vežbanje kada Vrhovna majka kroči na
podijum.
Odrade je pešice prešla poslednji klik kroz prstenaste voćnjake koji su
okruživali kosmodrom. Oblaci koji su se pojavljivali samo noću već su se
istanjili pred dolazak zore, a potom se i raspršiše kako bi otkrili nebo gusto
posuto zvezdama.
Uočila je tanani vremenski pomak čiji je cilj bio da se izvuče još jedna žetva u
ovoj oblasti; međutim, smanjene padavine jedva da su bile dovoljne da održe u
životu voćnjake i pašnjake.
Dok je koračala, Odrade preplavi tuga. Zima koja je upravo prošla predstavljala
je teško stečenu tišinu između oluja. Život je bio pravi pakao. Oprašivanje
polena koje su vršili hitri insekti, sazrevanje plodova i sejanje koje je
sledilo posle cvetanja. Ovi voćnjaci bili su tajna oluja čija je snaga ležala
skrivena u neobuzdanim tokovima života. Ali, ohhh! Uništenje. Novi život donosio
je promene. Onaj koji donosi promene približavao se; uvek je bio različit.
Peščani crvi će doneti čistoću pustinje drevne Dine.
Pustoš te preobražajne moći napade joj maštu. Mogla je da predstavi sebi ovaj
predeo sveden na dine nanesene vetrom, životno prebivalište za potomke Leta II.
Mutaciju će pretrpeti i umetnosti Kapitola - mitovi jedne civilizacije biće
zamenjeni mitovima druge.
Dah ovih misli stupi zajedno sa Odradom na podijum za vežbanje i oboji njeno
raspoloženje dok je posmatrala Murbelu kako završava rundu brzih vežbi, a zatim
odstupa, dahćući.
Jedna tanka ogrebotina crvenela se na poleđini Murbeline leve šake, jer je
promašila velikog meka. U središtu prostorije, poput nekog zlatnog stuba, stajao
je automatski trener, izbacujući i uvlačeći svoja oružja - nalik na pipke
ljutitog insekta.
Murbela je imala na sebi uz telo pripijen zeleni triko a njena gola koža
presijavala se od znoja. lako je već bila pri kraju trudnoće, izgledala je
graciozno. Koža joj je sjala od zdravlja. To je poticalo iz unutrašnjosti,
zaključi Odrade, delimično usled trudnoće, ali u pitanju je bilo nešto još
osnovnije. Odrade je to oduševilo još pri njihovom prvom susretu; bilo je to
nešto što je Lusila primetila pošto je uhvatila Murbelu i spasla Ajdaha sa
Gamua. Zdravlje je živelo ispod njene površine, poput sočiva koje usredsređuje
pažnju na duboku bujicu vitalnosti.
Moramo je dobiti!
Murbela je primetila posetioca, ali nije želela da prekine vežbu.
Ne još, Vrhovna majko. Moja beba treba uskoro da se rodi, ali ovo telo će i
dalje imati određene potrebe.
Odrade tada primeti da je mek simulirao bes, programirani
odgovor izazvan frustracijom njegovog kola. Krajnje opasan način! "Dobro jutro,
Vrhovna majko."
Murbelin glas bio je usklađen sa njenim naporima dok je izmicala i uvijala se
gotovo zaslepljujućom brzinom koju je sama uvežbala.
Mek je zamahivao i tragao za njom, njegovi senzori su nasrtali i zujali u
pokušajima da prate njene pokrete.
Odrade šmrknu. Govoriti u ovakvom jednom trenutku pojačavalo je opasnost od
meka. Ne izlaži se riziku da ti opadne koncentracija kada igraš ovu opasnu igru.
Dosta!
Kontrole meka nalazile su se na jednoj velikoj tabli u zelenom zidu desno od
vrata. Mogle su se videti promene koje je Murbela izvršila u kolima - žice su
visile, polja zraka sa kristalima sećanja bila su ispremeštana. Odrade ispruži
ruku i umiri mehanizam.
Murbela se okrenu prema njoj.
"Zašto si izmenila kolo?" upita Odrade.
"Iz besa."
"Je li to ono što Uvažene Naložnice čine?"
"Kao što se grančica savija?" Murbela je masirala povređenu šaku. "Šta ako
grančica sasvim dobro zna kako izgleda biti savijen i ispravi se?"
Odrade oseti iznenadno uzbuđenje. "Ispravi se? Zašto?
"Zato što postoji nešto... divno u tome."
"Ravnaš se prema svom povišenom adrenalinu?"
"Znaš da nije to u pitanju!" Murbelino disanje ponovo postade normalno. Stajala
je zureći u Odrade.
"Šta je onda?"
"U pitanju je... izazov da se učini više no što ljudi smatraju da je moguće.
Nikada nisi ni pomislila da možeš biti tako... tako dobar, toliki stručnjak,
toliko savršen u bilo čemu."
Odrade prikri oduševljenje.
U zdravom telu zdrav duh. Konačno je imamo.
"Ali po koju cenu!" uzviknu Odrade.
"Cenu?" Murbela je bila zapanjena. "Sve dok sam sposobna, voljna sam i da
plaćam."
"Uzmi što želiš i plati za to?"
"To je vaš benegeseritski rog izobilja: što postajem savršenija, raste i moja
mogućnost da plaćam."
"Čuvaj se, Murbela. Taj zlatni rog, kako ga ti nazivaš, može postati Pandorina
kutija."
Murbela odmah shvati aluziju. Stajala je sasvim mirno, pažnje usredsređene na
Vrhovnu majku. "Oh?" Jedva da je i to izustila. "Iz Pandorine kutije se
oslobađaju moćni uzroci nesabranosti koji razbacuju energiju tvog života. Ti
olako govoriš kako se nalaziš 'u brzaku' i o tome da ćeš postati časna majka,
ali još ne znaš šta to znači niti šta mi želimo od tebe."
"Znači, nikada zapravo niste žudele za našim seksualnim sposobnostima."
Odrade se pomeri osam koraka napred, veličanstveno promišljeno. Kada se Murbela
jednom uhvati za tu stvar neće biti moguće zaustaviti je uobičajenim
objašnjenjem - Vrhovna majka odlučno naređuje da se rasprava prekine.
"Šeana je s lakoćom ovladala vašim sposobnostima", primeti Odrade.
"Znači, nju ćete upotrebiti za to dete!"
Odrade uoči lako nezadovoljstvo u njenom glasu. U pitanju je bila kulturna
ostavština. Kada počinje ljudska seksualnost? Šeana, koja je sada čekala u dobro
čuvanim odajama ne-broda, bila je primorana da se nosi s tim. "Nadam se da ti je
jasno odakle potiče moj otpor i zašto sam bila toliko tajnovita, Vrhovna majko."
"Vidim da ti je slobodnjačko društvo ispunilo um uznemirenostima pre no što smo
te mi uzele u svoje ruke!"
To je raščistilo njihove odnose. U kom smeru će krenuti ovaj razgovor sa
Murbelom? Moram dozvoliti da se nastavi dok ne pronađem način da se izvučem.
Doći će do ponavljanja. Nerešena pitanja će iskrsnuti. Na osnovu činjenice da se
gotovo svaka reč koju je Murbela izgovorila mogla predvideti, ovo će biti i
suđenje.
"Zašto sada izbegavaš da pribegneš proverenom načinu kojim dominiraš nad
ostalima, a kažeš da ti je potreban kada je Teg u pitanju?" upita Murbela.
"Sluge, je li to ono što želiš?" zada Odrade protivudarac.
Oči joj se gotovo zatvoriše. Murbela je razmišljala o ovome. Da li ja muškarce
smatram našim robovima? Možda. Izazivala sam u njima trenutke divljeg i
nepromišljenog odricanja, predavanja visinama ekstaze za kakvu nisu ni sanjali
da je moguća. Bila sam obučena da im to pružim i pri tom ih podvrgnem našoj
kontroli.
Dok Dankan nije učinio to isto sa mnom.
Odrade vide kako se Murbeline oči prekrivaju i shvati da u psihi te žene postoje
stvari iskrivljene na način koji je teško otkriti. Neobuzdanost teče putevima
koje nismo sledili. To je izgledalo kao da je Murbelina izvorna jasnoća bila
neizbrisivo zamrljana, zatim ta mrlja premazana, pa čak i taj premaz zamaskiran.
U njoj je bilo neke čudne grubosti koja je iskrivljavala misli i akcije. Sloj
iznad sloja iznad sloja...
"Plašite se onoga što mogu da učinim", odreza Murbela.
"Ima istine u onome što kažeš", složi se Odrade.
Iskrenost i otvorenost - ograničena oruđa koja sada treba pažljivo upotrebiti.
"Dankan". Murbelin glas bio je ravan i u njemu su se očitavale nove
benegeseritske sposobnosti.
"Plašim se onoga što deliš s njim. Da li ti je čudno što jedna Vrhovna majka
priznaje da se boji?"
"Znam za otvorenost i iskrenost!" Izgovorila je reči otvorenost i iskrenost kao
da ih se gadi.
"Časne majke uče se da nikada ne izdaju same sebe. Obučavaju se na taj način da
se ne opterećuju tuđim brigama."
"Je li to sve?"
"Zadire dublje, a ima i drugih niti. Biti pripadnica Bene Geserita obeležava te
na poseban način."
"Znam šta tražite: izaberi Dankana ili Sestrinstvo. Poznati su mi vaši trikovi."
"Mislim da nisu."
"Postoje stvari koje neću učiniti!"
"Svako od nas je sapet prošlošću. Ja biram, činim ono što moram zato što je moja
prošlost drugačija od tvoje."
"Nastavićete da me obučavate uprkos onome što sam upravo rekla?"
Odrade je ovo čula svim svojim čulima jer je za susrete sa Murbelom bilo
potrebno da joj sva čula budu budna, svako osećanje pripravno da reaguje na
neizgovorene stvari, poruke koje lebde na ivicama reči kao da su dlačice što
trepere i pružaju se u potrazi za dodirom sa opasnom vaseljenom.
Bene Geserit mora promeniti svoje pristupe. Evo jedne koja nas može povesti
putem promene.
Belonda će se užasnuti pri pomisli na takvu budućnost. Mnoge sestre će je
odbaciti. Ali ona je ipak bila tu.
Pošto je Odrade ćutala, Murbela reče: "Obučena. Je li to odgovarajuća reč?"
"Uslovljena. Ta ti je verovatno mnogo bliža."
"Vi, u stvari, želite da sjedinite naša iskustva, učinite me u dovoljnoj meri
nalik sebi kako bismo mogle da uspostavimo međusobno poverenje. To je cilj
svakog učenja."
Ne igraj eruditske igre sa mnom, devojko!
"Plovićemo istom strujom, a, Murbela?"
Svaka akilota trećeg stepena postala bi krajnje oprezna kada bi začula Vrhovnu
majku da govori tim tonom. Činilo se da se Murbela nije ni pomerila. "Osim što
ga se ja neću odreći."
"Na tebi je da odlučiš."
"Da li ste gospi Džesiki dozvolile da odluči?"
Konačno način da se izvučem iz ovog ćorsokaka. Dankan je, znači, podstakao
Murbelu da proučava Džesikin život. Nadajući se da će nam pomrsiti konce!
Hologrami njegove predstave izazvali su žeštoke analize zapisa.
"Zanimljiva osoba", primeti Odrade.
"Ljubav! Posle sveg vašeg učenja, uslovljavanja!" Nisi smatrala njeno ponašanje
izdajničkim?"
"Nikada!"
Samo pažljivo, sada. "Ali pogledaj posledice: kvizac haderah... i to unuče,
Tiranin!" Argument drag Belondinom srcu.
"Zlatna staza", odvrati Murbela. "Opstanak čovečanstva."
"Vremena gladi i Raštrkavanje."
Gledaš li ovo, Bel? Nije važno. Gledaćeš već.
"Uvažene Naložnice!" prasnu Murbela.
"Sve zbog Džesike?" upita blago Odrade. "Džesika se vratila u stado i proživela
svoje poslednje godine na Kaladanu."
"Učiteljica akilotkinja!"
"Primer, takođe. Vidite šta se događa kada nam se suprotstavite?" Suprotstavi
nam se Murbela! Učini to umešnije od Džesike.
"Ponekad mi se gadite!" Prirodna iskrenost je primora da doda: "Ali poznato vam
je da želim ono što posedujete."
Ono što posedujemo.
Odrade se priseti vlastitih prvih susreta sa benegeseritskim atrakcijama. Sve
što telo može - da bude učinjeno sa izvanrednom preciznošću; čula izoštrena da
otkriju i najmanje pojedinosti; mišići obučeni da se zadivljujuće tačno
pomeraju. Te sposobnosti, pojačane telesnom brzinom, kod neke Uvažene Naložnice
mogle bi samo da dobiju jednu novu dimenziju.
"Ponovo me vraćaš na to", nastavi Murbela. "Pokušavaš da silom iznudiš moj
izbor, iako već znaš kakav će on biti."
Odrade ništa ne odgovori. Ovo je bio oblik dokazivanja koji su drevni jezuiti
behu doveli gotovo do savršenstva. Simultani tok je nametao ustrojstvo rasprave:
neka Murbela sama sebe ubedi. Pruži joj samo najtananije podsticaje. Daj joj
male izgovore, koje potom može sama da uveća.
Uhvati se, brzo, Murbela, za Dankanovu Ijubav!
"Veoma razborito paradirate svojim sestrinskim prednostima nada mnom", bocnu je
Murbela.
"Nismo mi niz gondola u nekoj samoposluzi!"
Nehajno cerenje izvi Murbelina usta. "Uzeću jednu tubu odavde i jednu od onih
onde; a mislim da bi mi se dopala i jedna od onih sa kremom tamo."
Odrade je uživala u metafori, ali uvek prisutni posmatrači mogli su imati
drugačije apetite. 'Dijeta koja bi te mogla ubiti.'
"Ono što mi nudite tako je privlačno izloženo. Glas. Kako ste divnu stvar
zakuvale tamo gore. U grlu imam taj divan instrument i vi me možete naučiti kako
da se služim njime na taj krajnji način."
"Sada si koncert-majstor."
"Želim vašu sposobnost da utičem na one koji me okružuju!"
"Čemu, Murbela? Za čije ciljeve?"
"Ako se hranim onim čime se vi hranite, da li ću postati čvrsta kao vi: plastil
spolja, a nešto još tvrđe iznutra?"
"Tako ti izgledam?"
"Glavni kuvar na mom banketu! A ja moram jesti šta god da donesete - za moje i
vaše dobro."
Zvučala je gotovo manijački. Čudna osoba. Ponekad izgleda kao da je najjadnija
od svih žena, koja po svojim odajama korača poput zveri u kavezu. Taj ludački
pogled u očima, narandžaste tačkice u uglovima... kao, na primer, sada.
"Da li još odbijaš da radiš na Skitalu?"
"Pustite Šeanu da to obavi."
"Hoćeš li je podučiti?"
"A ona će moju poduku iskoristiti na detetu!"
Zurile su jedna u drugu, shvativši da imaju iste misli. Ovo nije suočenje, jer
svaka od nas želi onu drugu.
"Predajem vam se zbog onoga što možete da mi pružite", reče konačno Murbela
tihim glasom. "Vi želite da znate da li bih ikada mogla da postupim u
suprotnosti sa onim na šta sam se vama obavezala?"
"Da li bi mogla?"
"Ne više od tebe, ako bi okolnosti to od mene zahtevale." "Smatraš li da ćeš
ikada zažaliti zbog te odluke?"
"Razume se da hoću!" Kakvo je to bilo glupo pitanje? Ljudi uvek zbog nečeg žale.
Murbela to i reče.
"Samo potvrđuješ svoju iskrenost. Dopada nam se što se ne kriješ pod lažnim
sjajem."
"Ima li kod vas lažnih?"
"Svakako."
"Mora da imate načina da ih iskorenite."
"To umesto nas čini agonija. Dvolične ne prežive začin."
Odrade oseti kako se ubrzavaju otkucaji Murbelinog srca.
"I nećete tražiti da se odreknem Dankana?" Krajnje zamršeno.
"Ta odanost, dakako, predstavlja teškoću, ali to je, ipak, samo tvoja teškoća."
"Još jedan način da od mene zatražite da ga se odreknem?"
"Samo da prihvatiš tu mogućnost."
"Ne mogu."
"Nećeš?"
"Mislim ono što kažem. Nisam sposobna."
"A ako bi ti neko pokazao kako?"
Murbela je jedan dug otkucaj zurila u Odradine oči, a onda prošapta:
"Gotovo da sam rekla da bi me to oslobodilo... ali..."
"Da?"
"Ne bih mogla da budem slobodna dok je on vezan za mene."
"Je li to odricanje od učenja Uvaženih Naložnica?"
"Odricanje? Pogrešna reč. U stvari, samo sam prerasla svoje bivše sestre."
"Bivše sestre?"
"Još su moje sestre, ali to su sestre detinjstva. Nekih se sećam sa radošću,
neke uopšte ne podnosim. Bile su mi drugarice u igri koja me više ne zanima."
"Da li te ta odluka zadovoljava?"
"Da li si ti zadovoljna, Vrhovna majko?"
Odrade lupnu dlanom o dlan sa neobuzdanim oduševljenjem.
Kako je samo Murbela usvajala benegeseritske protivudarce!
"Zadovoljna? Kakva pakleno smrtna reč!"
Dok je Odrade ovo izgovarala Murbela oseti da se kreće kao u snu do ivice
provalije, nesposobna da se probudi i spreči skok. Stomak ju je boleo tajnom
prazninom, a Odradine naredne reči dopreše do nje iz odzvanjajuće udaljenosti.
"Jednoj časnoj majci Bene Geserit predstavlja sve. Nikada to nećeš moći da
zaboraviš."
Brzo, kao što je nastupilo, osećanje sna je i prošlo. Naredne reči Vrhovne majke
bile su hladne i neposredne.
"Pripremi se za viši stepen obuke."
Do agonije - živi ili umri.
Odrade podiže pogled ka komejima na tavanici. "Pošaljite Šeanu ovamo. Smesta
počinje da radi sa novom učiteljicom."
"Znači, učinićeš to! Radićeš na tom detetu."
"Misli o njemu kao o bašaru Tegu", ponudi joj Odrade. "To pomaže." Ne damo ti
vremena da se predomisliš.
"Dankanu nisam odolela, a sa vama ne mogu čak ni da se raspravljam."
"Nemoj se čak raspravljati ni sama sa sobom, Murbela. Bespredmetno je. Teg je
bio moj otac, a ja to ipak moram učiniti."
Sve do tog trenutka Murbela nije shvatala kakva se snaga krije iza Odradine
prethodne tvrdnje. Jednoj časnoj majci Bene Geserit predstavlja sve. Veliki
Dure, zaštiti me! Da li ću i ja biti takva?
32.
Prisustvujemo jednoj fazi večnosti koja prolazi. Važne stvari se događaju, ali
ih pojedini ljudi nikada ne primete. Iskrsavaju neočekivani događaji. Vi niste
prisutni u epizodama. Zavisite od izreštaja. A ljudi zatvaraju svoje umove.
Kakva korist od izveštaja? Istorija prikazana u vestima? Probrana još na
redakcijskom sastanku, skraćena i pročišćena predrasudama? Izveštaji koji su vam
potrebni retko potiču od onih koji prave istoriju. Dnevnici, memoari i
autobiografije predstavljaju subjektivne oblike posebnih zahteva. Arhive su
pretrpane takvom sumnjivom robom.
Darvi Odrade
Skital je već zapazio uzbuđenje među stražarkama i ostalima kada je stigao do
preprečnog polja na kraju hodnika. Užurbano kretanje ljudi, naročito ovako rano,
bilo je prvo što mu je privuklo pažnju i uputilo ga ka preprečnom polju. Eno,
prolazi ona suk-doktorka, Jalanto. Poznavao je još iz vremena kada ju je Odrade
poslala - 'jer izgledaš bolesno' - rekla je. Još jedna časna majka koja treba da
me uhodi!
Ahhh, Murbelina beba. To je bio uzrok te svekolike užurbanosti i pojave suk-
doktorke.
Ko su bili ostali? Mnoštvo benegeseritskih odora kakve nikada ranije nije ovde
video. Nisu bile prisutne samo akilote. Broj časnih majki nadmašivao je broj
ostalih, i on ih je video kako žure unaokolo tamo dole. Podsećale su ga na
velike lešinare. Konačno se pojavila i jedna akilota, noseći na ramenima neko
dete. Vrlo tajanstveno. Kada bih samo imao vezu sa brodskim sistemima!
On se osloni o zid i stade da čeka, ali ljudi iščezoše kroz razne otvore i
vrata. Pojedina odredišta mogao je prilično sigurno da odredi, ali zato su druga
ostala tajanstvena.
U ime svetog proroka! Evo Vrhovne majke glavom i bradom. Prošla je kroz jedna
šira vrata, kuda se bila uputila i većina ostalih.
Bespredmetno će biti postavljati Odrade pitanja kada je sledeći put bude video.
Sada ga je imala u zamci.
Prorok je ovde i nalazi se u rukama povindaha!
Kada ljudi najzad prestadoše da se pojavljuju u hodniku, Skital se vrati u svoje
odaje. Uredaj za identifikaciju na njegovim vratima zatreperi pri njegovom
prolasku, ali on primora sebe da se ni ne osvrne. Ključ je u ID-u. Kada se to
ima u vidu, taj nedostatak u kontrolnom sistemu iksijanskog broda postaje
upadljiv baš kao kakva zvučna sirena.
Kada konačno krenem neće mi dati mnogo vremena. To bi predstavljalo očajnički
čin sada, sa brodom i taocima na njemu. Uspeti se za svega nekoliko sekundi. Ko
zna kakve su sve lažne pregrade sagrađene, kakvi tajni otvori kroz koje ga te
užasne žene mogu zaskočiti. Nije se usudio da rizikuje pre no što iscrpe sve
druge mogućnosti. Naročito sada... kada se Prorok vratio.
Lukave veštice. Šta su još izmenile u ovom brodu? Uznemirujuća pomisao. Da li je
moje znanje još upotrebljivo?
Odradinoj pažnji nije promaklo Skitalovo prisustvo iza preprečnog polja, ali je
imala drugih briga. Murbelin porođaj (dopadao joj se taj drevni izraz) pao je u
zgodan čas. Odrade je želela da rastreseni Ajdaho bude sa njom kada Šeana pokuša
da povrati bašarova sećanja. Ajdaho je često bio rastresen, jer je mislio na
Murbelu. A Murbela sada očigledno nije mogla da bude sa njim.
Odrade zadrža u njegovom prisustvu razboritu opreznost. On je, ipak, bio mentat.
Ponovo ga je zatekla za konzolom. Kada je sa sletišta ušla u prilazni hodnik
koji je vodio ka njegovim odajama, začu zvuke releja i karakteristično piskavo
zujanje kompolja; smesta je znala gde da ga potraži.
Bio je čudno raspoložen kada ga je povela prema odaji za osmatranje iz koje će
putem monitora pratiti Šeanu i dete. Zabrinut zbog Murbele? Ili zbog onoga što
će uskoro videti?
Odaja za osmatranje bila je dugačka i uska. Tri reda stolica bilo je postavljeno
naspram vidozida koji ih je delio od odaje u kojoj će se izvršiti eksperiment.
Prostor za osmatranje bio je ostavljen u sivoj tami, sa samo dve sićušne sjajne
kugle u gornjim uglovima iza stolica.
Bile su prisutne i dve suk-doktorke... mada je Odrade brinula da li će one biti
dovoljne. Jalanto suk-doktorka koju je Ajdaho smatrao najboljom, bila je sa
Murbelom.
Jasno pokazujemo svoj nemir. Dovoljno je stvaran.
Viseće stolice bile su postavljene duž vidozida. Prolazna vrata za slučaj nužde
koja su vodila u susednu prostoriju nalazila su se nadohvat ruke.
Stregi dovede dete niz spoljašnji prolaz odakle nije mogao da vidi promatrače i
uvede ga u odaju. Odaja je bila pripremljena prema Murbelinim uputstvima:
nalikovala je spavaćoj sobi, u koju su bile donete neke njegove lične stvari iz
njegovih odaja, kao i neke iz prostorija koje je delio sa Ajdahom i Murbelom.
Životinjska pećina, pomisli Odrade. Mesto je delovalo izanđalo, što je poticalo
od namernog nereda koji se često mogao zateći u Ajdahovim odajama: odbačena
odeća na visećoj stolici, sandale u uglu. Prostirka za spavanje koju su
prethodno koristili Ajdaho i Murbela. Kada ju je jednom ranijom prilikom
pregledala Odrade je zapazila taj miris sličan mirisu pljuvačke, intimni
seksualni miris. To će, takođe, nesvesno delovati na Tega.
Evo, ovde se začinju lude stvari, stvari koje nismo u stanju da potisnemo.
Odvažno je misliti da ovim možemo upravljati. Ali moramo.
Kada je Stregi razodenula dečaka i ostavila ga nagog na prostirci, Odrade shvati
da joj se puls ubrzava. Ona pomače stolicu napred, primetivši istovremeno da i
njene drugarice benegeseritkinje podražavaju njenu kretnju.
Bože moj, pomisli ona. Zar smo puki voajeri?
Takve misli bile su neophodne u ovom trenutku, ali ona oseti da je one
ponižavaju. Nešto je izgubila u tom odvraćanju pažnje. Krajnje ne-benegeseritsko
razmišljanje. Ali veoma ljudsko!
Dankan je zapao u neku vrstu hotimične ravnodušnosti, lako prepoznatljivo
pretvaranje. Misli su mu bile suviše okrenute prema samom sebi da bi mogao dobro
da deluje kao mentat. A ona ga je u ovom trenutku baš takvog želela. Mistično
učestvovanje. Orgazam kao potkrepljivač. Bel je to pravilno prepoznala.
Jednoj od obližnjih proktorki, koje su bile izabrane zbog svoje snage a ovde se
tobože nalazile kao promatrači, Odrade reče: "Gola želi svoja izvorna sećanja,
ali se strašno toga plaši. To je najveća prepreka koju treba srušiti."
"Malo sutra!" upade Ajdaho. "Znate li šta upravo sada činimo za sebe? Njegova
majka je bila jedna od vas i ona ga je do tančina obučila. Koliko je verovatno
da ga nije zaštitila protiv vaših Utiskivačica?"
Odrade se oštro okrenu prema njemu. Mentat? Ne, vratio se u svoju nedavnu
prošlost, proživljavajući je i vršeći poređenja. Mada, ta napomena o
Utiskivačicama... Da li je to bio način na koji je prvi 'seksualni sudar' sa
Murbelom vratio sećanja na druge živote koje je provodio kao gola? Duboki otpor
protiv Utiskivanja?
Proktorka koju je Odrade oslovila odluči da ne obrati pažnju na ovu drsku
upadicu. Čitala je arhivski materijal dok je Belonda obučavala. Sve tri su znale
da im može biti naloženo da ubiju golu-dete. Da li on poseduje moći koje bi ih
mogle ugroziti? Promatrači to neće znati sve dok Šeana ne uspe (ili ne
izneveri).
Odrade se obrati Ajdahu: "Stregi mu je već rekla zašto se tu nalazi."
"Šta mu je rekla?" Vrlo je otresit sa Vrhovnom majkom. Proktorke su netremice
zurile u njega.
Odradin glas je i dalje bio namerno blag. "Stregi mu je kazala da će mu Šeana
povratiti sećanja."
"Šta je on na to rekao?"
"'Zašto Dankan Ajdaho to ne učini?'"
"Odgovorila mu je iskreno?" Ima svoja posla.
"Iskreno, ali ništa nije otkrila. Stregi mu je kazala da je Šeanin način bolji.
I da si se ti složio."
"Pogledaj ga! Čak se ni ne pomera. Niste ga valjda drogirale?"
Ajdaho uputi jedan pogled unazad prema proktorkama.
"Ne bismo se usudile. Okrenut je prema unutra. Sećaš se i sam da je to potrebno,
zar ne?"
Ajdaho utonu u svoju stolicu, uvukavši ramena. "Murbela ne prestaje da govori:
'On je još dete. On je još dete.' Znaš da smo se svađali oko toga."
"Mislila sam da je tvoj argument bio umesan. Bašar nije bio dete. A bašar je taj
koga budimo."
On podiže ukrštene prste. "Nadam se."
Ona se povuče unazad zagledavši se u ukrštene prste. "Nisam znala da si
sujeveran, Dankane."
"Molio bih se i Duru kada bih bio siguran da će to pomoći."
Seća se vlastitih bolova pri ponovnom buđenju.
"Ne pokazuj sažaljenje", promrmlja on. "Vrati ga njemu. Drži ga okrenutog prema
unutra. Želiš njegov bes."
To su bile reči iz njegove vlastite prakse.
Iznenada on uzviknu: "Ovo je možda najgluplja stvar koju sam ikada predložio.
Trebalo bi da pođem i budem sa Murbelom."
"U dobrom si društvu, Dankane. Za Murbelu sada ne možeš ništa da učiniš.
Pogledaj!" Teg je skočio sa prostirke i zagledao se u komeje na tavanici.
"Zar niko neće doći da mi pomogne?" upita Teg. U njegovom glasu osećalo se više
očajanja nego što je bilo predviđeno za ovu fazu. "Gde je Dankan Ajdaho?"
Odrade spusti šaku na Ajdahovu ruku, dok se ovaj pomerao napred. "Ostani gde si,
Dankane. Ni ti mu sada ne možeš pomoći. Još ne."
"Zar mi niko neće reći šta treba da radim?" Mladi glas je zvučao usamljeno,
piskutavo. "Šta ćete učiniti?"
Sada je bio red na Šeanu i ona uđe u odaju kroz jedan skriveni prolaz iza Tega.
"Evo me." Na sebi je imala samo paučinastu bledoplavu odoru, gotovo providnu.
Pripijala se uz nju dok je obilazila dečaka kako bi se našla licem u lice s
njim.
On se posrami. Ovo je časna majka? Nikada nije nijednu video ovako obučenu. "Ti
ćeš mi vratiti moja sećanja?" Sumnja i očajanje. "Pomoći ću ti da ih sam
povratiš." Dok je to izgovarala iskliznu iz odore i odbaci je u stranu. Lebdela
je na podu poput nekog velikog plavog leptira.
Teg je zurio u nju. "Šta to radiš?"
"Sta misliš da radim?" Ona sede pored njega i položi šaku na njegov penis.
Glava mu se cimnu napred kao da ju je neko otpozadi gurnuo; zurio je u njenu
šaku dok se u njoj oblikovala erekcija.
"Zašto to činiš?"
"Zar ne znaš?"
"Ne!"
"Bašar bi znao."
On podiže pogled prema njenom licu koje se nalazilo tako blizu njegovog. "Ti
znaš! Zašto nećeš da mi kažeš?"
"Ja nisam tvoje sećanje!"
"Zašto mrmljaš tako?"
Ona mu položi usne na vrat. Posmatrači su jasno čuli mrmljanje. Murbela je to
nazivala pojačivačem, povratnom spregom uzdignutom do seksualnog odgovora.
Postalo je glasnije.
"Šta to radiš?" Gotovo je vrisnuo kada ga je opkoračila. Savila se, masirajući
mu leđa.
"Odgovori mi, prokleta da si!" Potpuni vrisak.
Odakle dolazi to 'Prokleta da si!'? upita se Odrade.
Šeana ga uvuče u sebe. "Evo tvog odgovora!"
Njegova usta obrazovaše bezglasno: Ohhhhhhhhh.
"Promatrači su videli da se usredsređuje na Tegove oči, ali Šeana ga je takođe
promatrala i drugim čulima.
"Oseti napetost njegovih bedara, izdajnički puls vagusa i naročito obrati pažnju
na sve tamnije bradavice. Kada ga dovedeš do te tačke, ne popuštaj dok mu se
zenice ne rašire."
"Utiskivačica!" Tegov vrisak natera promatrače da poskoče. On stade da Šeanu
udara pesnicama po ramenima. Svi kod videozida primetiše unutrašnje treperenje
njegovih očiju dok se izvijao nazad i napred; nešto novo se pomaljalo iz njega.
Odrade je bila na nogama. "Da li je nešto pošlo naopako?"
Ajdaho je ostao u svojoj stolici. "Ono što sam predvideo."
Šeana odgurnu Tega kako bi izbegla njegove prste koji su je stezali poput
kandži.
On se izvali na pod i otkotrlja tako brzo da posmatrači ostadoše zaprepašćeni.
Sukob između Tega i Šeane trajao je nekoliko dugih otkucaja srca. On se lagano
ispravi i tek tada pogleda u donji
deo svoga tela. Trenutak potom podiže pogled i obrati pažnju na
levu ruku koju je držao ispruženu ispred sebe. Pogled mu zatim odluta ka
tavanici, pa prema svakom zidu ponaosob. Zatim ponovo pogleda svoje telo.
"Šta, u ime pakla, to treba da..." Još dečački kreštavo govori, ali čudno zrelo.
"Dobro došao, gola-bašare", pozdravi ga Šeana.
"Pokušala si da me utisneš!" Ljutita optužba. "Zar misliš da me majka nije
naučila kako to da sprečim?" Jedan odsutni izraz prekri mu lice. "Gola?"
"Neki više vole da na tebe gledaju kao na klona."
"Ko su... Šeana!" On se okrenu, gledajući svuda po sobi. Bila je izabrana zbog
postojećeg skrivenog prilaza, i nevidljivih otvora. "Gde se to nalazimo?"
"U ne-brodu koji si dovezao do Dine neposredno pre no što si ubijen." Još se
drži pravila.
"Ubijen..." On ponovo pogleda svoje šake. Posmatrači su gotovo mogli da vide
kako iz njegovih sećanja ispadaju filteri koje mu je nametnuo gola. "Bio sam
ubijen... na Dini?" Gotovo žalosno.
"Junak do kraja", potvrdi Šeana.
"Moji... ljudi koje sam poveo sa Gamua... da li su oni..."
"Uvažene Naložnice su od Dine napravile primer. Sada je to beživotna ugljenisana
lopta."
Bes iskrivi njegove crte lica. On sede i prekrsti noge, položivši stisnute
pesnice na kolena. "Da... naučio sam to iz istorije... moje istorije." On ponovo
pogleda u Šeanu, koja je i dalje sedela na prostirci potpuno mirna. Ovo je
predstavljalo takvo poniranje u sećanja koje je samo neko ko je preživeo agoniju
mogao da ceni. Sada je bila potrebna krajnja mirnoća.
"Ne mešaj se, Šeana", prošapta Odrade. "Pusti ga neka se dogodi. Neka se sam
izbori s tim." Ona rukom dade znak trima proktorkama. Ove odoše do prilaznog
otvora, i nastaviše da promatraju nju umesto tajnu odaju.
"Nalazim da je čudno to što moram sebe da smatram predmetom istorije", reče Teg.
Glas mu je bio dečji, ali je sadržao u sebi ono povratno osećanje zrelosti. On
zatvori oči i duboko udahnu.
U odaji za posmatranje Odrade ponovo utonu u stolicu i upita: "Šta si video,
Dankane?"
"Kada ga je Šeana odgurnula od sebe, okrenuo se tako hitro; to sam viđao samo
kod Murbele."
"Čak brže i od toga."
"Možda... to je zato što mu je telo mlado i što smo mu pružili prana-bindu
obuku."
"Nešto je drugo posredi. Uzbunio si nas, Dankane. Nešto nepoznato je u
atreidskim ćelijama za označavanje." Ona baci pogled prema budnim proktorkama i
odmahnu glavom. Ne. Ne još. "Neka je prokleta ta njegova majka! Upotrebila je
hipnoindukciju koja blokira Utiskivačicu i sakrila to od nas."
"Ali pogledaj šta nam je dala", reče Ajdaho. "Efektniji način za vraćanje
sećanja."
"Trebalo je da do toga sami dođemo!" Odrade oseti kako je prožima bes. "Skital
tvrdi da su Tleilaksi istovremeno koristili bol i sukob. Pitam se."
"Pitaj ga."
"Nije to tako jednostavno. Naše Istinozborke nisu sigurne u pogledu njega."
"On je neuhvatljiv."
"Kada si ga proučavao?"
"Dar! Imam pristup do komejskih zapisa."
"Znam, ali..."
"Prokletstvo. Hoćeš li motriti na Tega? Pogledaj ga! Šta se to
događa?"
Odrade smesta upravi pažnju na dete koje je sedelo. Teg pogleda prema komejima,
sa krajnje napetim izrazom na licu.
Njemu je to ličilo na buđenje iz sna koji je predstavljao neki žestoki sukob,
dok ga pomoćnikova šaka trese. Trebalo je da na nešto obrati pažnju! Odjednom se
priseti da je jednom sedeo u komandnom središtu ne-broda i da je Dar stajala
pored njega, položivši mu šaku na vrat. Da li ga je češkala? Treba nešto hitno
preduzeti. Ali šta? Telo mu se pogrešno osećalo. Gamu... a sada su bili kao na
Dini, i... Sećao se raznih stvari: detinjstva na Kapitolu? Dar kao... kao...
Umeša se još sećanja. Pokušale su da me utisnu!
Svest mu je proticala oko ove misli kao što se reka deli kada zaobilazi neku
stenu.
"Dar! Jesi li tamo? Tamo si!"
Odrade se zavali i položi šaku na bradu. Šta sada?
"Majko!" Kakav optužujući ton!
Odrade dodirnu transplate pored svoje stolice. "Zdravo, Milese. Hoćemo li da
prošetamo voćnjacima?"
"Dosta je igre, Dar. Znam zašto sam vam potreban. Upozoravam vas: nasilje dovodi
na vlast pogrešnu vrstu ljudi. U slučaju da to već niste znale!"
"Još si odan Sestrinstvu, Milese, uprkos onome što smo upravo pokušale?"
On baci pogled na opreznu Šeanu. "Još je vaš poslušni pas." Odrade prostreli
optužujućim pogledom Ajdaha koji se osmehivao. "Ti i tvoje proklete priče!"
"U redu, Milese - nema više igara, ali moram znati sve o Gamuu. Kažu da si se
kretao brže no što oko može da prati."
"Tačno." Ravnodušan, pakleni ton.
"A upravo sada..."
"Ovo telo je suviše malo da bi ponelo teret."
"Ali ti..."
"Iskoristio sam ga za samo jedan jedini plamsaj i već umirem od gladi."
Odrade pogleda Ajdaha. On klimnu. Istina.
Ona dade znak proktorkama da se udalje od otvora. Oklevale su pre no što su
poslušale. Šta li im je Bel rekla?"
Teg još nije završio. "Da li sam u pravu, kćeri? Pošto je svaka jedinka u prvom
redu odgovorna samoj sebi, oblikovanje te svoje ličnosti zahteva krajnju
brižljivost i pažnju?"
Ta njegova prokleta majka svemu ga je naučila!
"Izvinjavam se, Milese. Nismo znale na koji način te je tvoja
majka pripremila.
"Čija je to bila ideja?" Gledao je u Šeanu dok je govorio.
"Moja, Milese", reče Ajdaho.
"Oh, i ti si tu?" Nakapalo je još sećanja.
"I sećam se bola koji si mi naneo dok si mi vraćao sećanja", reče Ajdaho.
To ga smiri. "Shvatio sam, Dankane. Nije potrebno da se izvinjavaš." On pogleda
prema zvučnicima koji su prenosili njihove glasove. "Kakav je vazduh na vrhu,
Dar? Dovoljno razređen za tebe?"
Neka je prokleta ta luda ideja! pomisli ona. A on zna. Uopšte nije razređen.
Vazduh je bio ispunjen dahom onih oko nje, uključujući tu i one koji su želeli
da podele njeno dramatično prisustvo, oni sa idejama (ponekad s idejom koja je
trebalo njoj da padne na pamet), oni koji nešto nude i traže. Razređen, odista!
Osetila je da Teg pokušava nešto da joj saopšti. Ali šta?
"Ponekad moram biti apsolutni vladar!"
Čula je sebe kako mu to govori tokom jedne od njihovih šetnji po voćnjaku,
objasnivši mu šta znači biti 'apsolutni vladar' i dodavši: 'Imam moć i moram je
iskoristiti. To me strašno napreže.'
Imaš moć. Pa, iskoristi je onda. To joj je govorio ovaj mentat bašar. Ubij me
ili me oslobodi, Dar.
Pa ipak, još je odugovlačila i znala je da će on to osetiti. "Milese, Burzmali
je mrtav, ali ovde je držao jedan rezervni odred koji je sam obučio. Najbolji
od..."
"Ne gnjavi me nevažnim pojedinostima!" Kakav zapovednički glas! Tanak i slab,
ali su u njemu bile sadržane sve bitne odrednice.
Iako im to niko nije naložio proktorke se vratiše do otvora. Odrade im ljutito
mahnu da se udalje. Tek tada je shvatila da je donela odluku.
"Vratite mu odeću i izvedite ga", reče ona. "Pošaljite Stregi ovamo."
Tegove prve reči koje je izgovorio kada se pojavio pred njom uznemiriše Odrade i
nateraše je da se zapita nije li ipak pogrešila.
"Šta ako ne budem vodio bitku onako kako vi to želite?"
"Ali rekao si...!"
"Mnogo štošta sam rekao tokom svojih... života. Bitka ne jača osećanje morala,
Dar."
Ona (i Taraza) već su mnogo puta čule bašara kako o tome govori. "Ratovanje
ostavlja za sobom parolu 'jedi, pij i veseli se' koja često neumoljivo vodi ka
slomu morala."
To je bilo tačno, ali ona nije znala šta je imao na umu kada je izricao tu
opomenu. "Jer na svakog veterana koji se vratio shvatajući sudbinu na nov način,
('Preživeo sam, mora da je to bog odlučio') dolazi više onih koji se kući
vraćaju jedva potiskujući gorčinu, spremni da prihvate 'lakši način' zato što su
tokom ratnih napora videli tako mnogo toga."
To su bile Tegove reči, ali njeno uverenje.
Stregi žurno uđe u odaju, ali pre no što je stigla da progovori Odrade joj rukom
dade znak da se skloni u stranu i tiho sačeka.
Ovog puta, međutim, akilota skupi hrabrost i ne posluša Vrhovnu majku.
"Dankan bi trebalo da zna da je dobio još jednu kćerku. Majka i dete su žive i
zdrave." Ona pogleda u Tega. "Zdravo, Milese." Tek tada se Stregi povuče do
stražnjeg zida i ostade mirno stojeći.
Bolja je no što sam se nadala, pomisli Odrade.
Ajdaho se opusti u stolici, osetivši u tom trenutku napetost usled brige koja se
mešala sa njegovim procenjivanjem onoga što je video.
Teg klimnu Stregi, ali obrati se Odrade: "Imate li još šta da šapnete u božje
uši?" Najvažnije je bilo kontrolisati njihovu pažnju i računati na to da će
Odrade shvatiti. "Ako nemate, mogao bih nešto da pojedem jer umirem od gladi."
Odrade podiže prst i dade Stregi znak, te ču kako se akilota udaljava.
Odjednom oseti u kom pravcu Teg usmerava njenu pažnju i zaista on reče: "Možda
ste ovog puta odista stvorile ožiljak."
Bila je to bodlja usmerena u nešto čime se Sestrinstvo hvalilo -"Mi ne
dozvoljavamo da se ožiljci gomilaju po našoj prošlosti. Ožiljci često sakrivaju
više nego što otkrivaju."
"Pojedini ožiljci otkrivaju više nego što sakrivaju", reče on. Zatim pogleda u
Ajdaha. "Je li tako, Dankane?" Kao mentat mentatu.
"Čini mi se da sam nabasao na neki stari dokaz", odvrati Ajdaho mirno.
Teg pogleda Odrade. "Vidiš, kćeri? Mentat prepoznaje stari dokaz kada ga čuje.
Vi se hvalite time da u svakom trenutku znate šta se od vas očekuje, ali
čudovište koje je u ovom trenutku nastalo vaših je ruku delo!"
"Vrhovna majko!" Bila je to proktorka koja nija želela da joj se iko na taj
način obraća.
Odrade ne obrati pažnju na nju. Bila je ozlojeđena, gruba i osećala je da su je
prisilili. Taraza u njoj se prisetila te rasprave: "Nas su oblikovala
benegeseritska sećanja. Ona nas na čudan način otupljuju. Oh, zasečemo mi brzo i
duboko kada moramo, ali to je druga vrsta otupljivanja."
"Neću da učestvujem u vašem otupljivanju", reče Teg. Znači, setio se.
Stregi se vrati sa činijom gulaša, smeđom supom sa mesom koje je plivalo u njoj.
Teg sede na pod i kašikom je sasu u usta užurbanim pokretima.
Odrade je ćutala dok su joj se misli kretale smerom kojim ih je Teg uputio.
Časne majke su se okružile čvrstom ljušturom, kojoj su sve stvari koje su
dolazile spolja (uključujući tu i osećanja) poigravale poput projekcija. Murbela
je bila u pravu i Sestrinstvo će morati ponovo da nauči šta su to osećanja. Ako
nastave da budu samo posmatrači, snaći će ih propast.
Ona oslovi Tega. "Od tebe se neće tražiti da nas otupljuješ."
I Teg i Ajdaho, međutim, čuli su nešto drugo u njenom glasu. Teg
odloži praznu činiju, ali Ajdaho prvi progovori. "Profinjene", reče on.
Teg se složi. Sestre su retko bile nagle. Čak su i u trenucima opasnosti
reagovale na unapred naučen način. One su prodrle s druge strane onoga što je
većina ljudi smatrala profinjenim. Nisu ih toliko podsticali snovi o moći koliko
vlastita sposobnost da stvari sagledaju u velikom vremenskom rasponu, a ta
sposobnost se sastojala od neposrednosti i gotovo bezgraničnog sećanja. Tako je
i Odrade sledila neki pažljivo smišljen plan. Teg okrznu pogledom budne
proktorke.
"Bile ste spremne da me ubijete", dobaci im on.
Nijedna od njih ne odgovori. Nije bilo potrebno. Sve su prepoznale mentatsku
projekciju.
Teg se okrenu i ponovo osmotri odaju u kojoj je ponovo zadobio svoja sećanja.
Šeane više nije bilo. Na ivici svesti šaputala su mu nova sećanja. Obznaniće se
u svoje vreme. Ovo sićušno telo. To je predstavljalo teškoću. A Stregi... On se
usredsredi na Odrade. "Bila si pametnija nego što si i mislila. Ali moja
majka..."
"Mislim da ona nije ovo predvidela", prekide ga Odrade.
"Nije... nije u toj meri bila Atreid."
Ta reč, koja je u ovim uslovima bila posebno izazovna, učini da u odaji zavlada
napeta tišina. Proktorke priđoše bliže.
Ta njegova majka!
Teg ne obrati pažnju na jedva primetno primicanje proktorki. "Kao odgovor na
vaša nepostavljena pitanja mogu samo reći da ne znam šta mi se dogodilo na
Gamuu. Moja fizička i mentalna brzina opiru se svakom objašnjenju. Ako bih dobio
potrebnu veličinu i energiju mogao bih da tokom samo jednog otkucaja vašeg srca
nestanem iz ove odaje i da dobrano odmaknem na svom putu ka izlazu iz broda.
Ohhh..." On podiže ruku. "Još sam vaš poslušni pas. Učiniću ono što tražite, ali
možda ne onako kako vi to zamišljate."
Odradi ne promače zaprepašćenje na licima sestara. Šta sam to pustila na nas?
"U stanju smo da sprečimo svako živo biće da napusti ovaj brod" upozori ga ona.
"Možda jesi brz, ali sumnjam da si brži od vatre koja bi te smesta progutala
kada bi pokušao da odeš bez naše dozvole."
"Otići ću kada za to bude vreme i sa vašom dozvolom. Koliki broj vojnika iz
Burzmalijevih specijalnih jedinica imate?"
"Gotovo dva miliona." Ovo gotovo pokulja iz nje.
"Toliko!"
"Imao je gotovo dvostruko toliko dok je bio na Lampadasu, kada su ih Uvažene
Naložnice zbrisale."
"Moraćemo da budemo pametniji od sirotog Burzmalija. Hoćete li me ostaviti
nasamo sa Dankanom da porazgovaramo o tome? Zbog toga nas i držite, zar ne? Naša
specijalnost?" On uputi nasmešeni pogled prema komejima iznad sebe. "Siguran sam
da ćete pomno pregledati naš razgovor pre no što se složite."
Odrade i sestre izmenjaše poglede. Sve su mislile isto: Šta drugo možemo da
uradimo?
Ustajući, Odrade pogleda u Ajdaha. "Evo pravog posla za mentata Istinozborca!"
Pošto su se žene udaljile Teg se smesti na jednu od stolica, zagledavši se u
praznu odaju koja se videla iza vidozida. Bilo je gusto još je osećao da mu srce
od napora radi kao ludo. "Kakva predstava", reče on.
"Video sam i bolje." Krajnje suvo.
"Sada bi mi baš prijala velika čaša marineta, ali sumnjam da bi ovo telo
podnelo."
"Bel će čekati Dar kada stigne nazad u Centralu", reče Ajdaho.
"Do đavola i Bel! Moramo učiniti bezopasnim te Uvažene Naložnice pre no što nas
pronađu."
"A naš bašar ima spreman plan."
"Prokleta titula!"
Ajdaho jedanput oštro udahnu, obuzet šokom.
"Da ti kažem nešto, Dankane!" Prenapeto. "Jednom, kada sam stizao na neki važan
sastanak sa potencijalnim neprijateljima, čuo sam pomoćnika kako me najavljuje.
'Stigao je bašar.' Gotovo da sam se spotakao koliko mi je to odvuklo pažnju."
"Mentatska nerazgovetnost."
"Razume se. Ali znao sam da me je ta titula odvojila od nečega što se nisam
usuđivao da izgubim. Bašar? Bio sam više od toga! Bio sam Miles Teg, ime koje su
mi nadenuli moji roditelji."
"Našao si se sputan imenom!"
"Svakako, i shvatio sam da mi se ime nalazi udaljeno od nečega što mi je bilo
mnogo osnovnije. Miles Teg? Ne, bio sam nešto još primarnije. Mogao sam da čujem
majku kako kaže: 'Oh, kakva divna beba'; znači, to sam bio ja sa drugim imenom:
'divna beba.'"
"Da li si išao još dublje?" Ajdaho je bio zadivljen.
"Bio sam uhvaćen. Jedno ime vodi ka drugom, ovo ka trećem i tako do bezimenosti.
Kada sam ušao u tu važnu odaju, nisam imao imena. Da li si ikada rizikovao tako
nešto?"
"Jednom." Nevoljno priznanje.
"Svi to učinimo bar jednom. Našao sam se tamo. Bio sam upućen. Imao sam
izveštaje o svima koji su se nalazili za tim stolom - izgled, ime, titula, plus
celokupno poreklo."
"Ti se u stvari, nisi tamo nalazio."
"Oh, mogao sam da vidim kako me odmeravaju lica koja su nešto očekivala, koja su
se pitala i brinula. Ali oni me nisu poznavali."
"Upravo onako kako su nas upozorili u mentatskoj školi. Upitao sam se: 'Je li to
um na svom početku?' Nemoj se smejati. To je mučno pitanje."
"Znači, otišao si još dublje?" Uhvaćen u mrežu Tegovih reči Ajdaho nije obratio
pažnju na trzaje upozorenja na ivici svesti."
"Oh, da. I našao sam se u slavnom 'hodniku sa ogledalima' koji su nam opisali,
upozoravajući nas da ga izbegavamo."
"Znači, setio si se kako da izideš i..."
"Setio? Očigledno je da si i sam bio tamo. Da li te je sećanje izvuklo odande?"
"Pomoglo mi je."
"Uprkos upozorenjima ja sam odugovlačio kada sam ugledao 'svoju suštinu' i
beskrajne permutacije. Beskrajne odraze odraza."
"Opsena 'jezgra ega'. Svega nekolicina je ikada uspela da umakne iz tih dubina.
Imao si sreće."
"Nisam siguran da bi to trebalo nazivati srećom. Znao sam da mora postojati prva
svest, buđenje..."
"Koje otkriva da nije prvo."
"Ja sam želeo da sagledam sebe u korenu sebe!"
"Zar ljudi na tom sastanku nisu primetili da se s tobom dešava nešto čudno?"
"Kasnije sam saznao da sam sedeo kamenog izraza lica koji je prekrivao ovu
mentalnu gimnastiku."
"Nisi govorio?"
"Zanemeo sam. To je bilo protumačeno kao 'bašarova očekivana uzdržanost'. Toliko
o reputaciji."
Ajdaho poče da se osmehuje, ali se seti komeja. Istog časa shvati na koji će
način telo-branitelji protumačiti ova otkrića. Jedan od naslednika Atreida
poseduje divlji talenat! Sestre su znale za ogledala. Svako ko umakne morao je
biti sumnjiv. Šta li su mu ogledala pokazala?
Kao da je čuo to opasno pitanje, Teg nastavi: "Bio sam uhvaćen, i bio sam
svestan toga. Mogao sam da vizualizujem sebe kao kakvu bolesnu biljku, ali nisam
mario. Ogledala su mi bila sve, dok nisam ugledao svoju majku koja kao da je
isplivala iz vode. Manje ili više izgledala je kao neposredno pred smrt."
Ajdaho još jednom drhtavo udahnu. Zar Teg nije znao šta je upravo rekao pred
komejima koji će to zabeležiti?"
"Sestre će sada misliti da sam u najmanju ruku potencijalni kvizac haderah",
reče Teg. "Drugi Muad'Dib. Svašta kao što ti to voliš da kažeš, Dankane. Niko od
nas ne bi to rizikovao. Znamo šta je on stvorio i nismo glupi!"
Ajdaho nije mogao da proguta knedlu. Hoće li one prihvatiti Tegove reči? Govorio
je istinu, ali ipak...
"Uhvatila me je za ruku", nastavi Teg. "Mogao sam da je osetim. I izvela me iz
te Dvorane. Očekivao sam da će biti sa mnom kada sednem za taj sto. Rukom su mi
još prolazili žmarci od njenog dodira, ali nje više nije bilo. Znao sam to.
Jednostavno sam se sabrao i prihvatio se posla. Sestrinstvo je trebalo da
zadobije važno preimućstvo, i ja sam uspeo da to ostvarim."
"Nešto što je tvoja majka usadila u..."
"Ne! Video sam je isto onako kako časne majke vide Druga sećanja. To je bio njen
način da mi kaže: 'Zašto, do đavola, gubiš ovde vreme kada imaš prečeg posla?'
Ona me u stvari nikada nije napustila, Dankane. Prošlost nikada ne napušta
nikoga od nas."
Ajdaho iznenada shvati svrhu ovog Tegovog predavanja. Iskrenost i otvorenost
odista!
"Poseduješ Druga sećanja!"
"Ne! Sem ono koje svako od nas ima kada se nađe u nuždi. Dvorana sa ogledalima
predstavljala je nužnost, omogućila mi je da vidim i osetim izvor pomoći. Ali ja
se tamo ne vraćam!"
Ajdaho ovo prihvati bez reči. Većina mentata bila je spremna da rizikuje
uranjanje u beskraj kako bi saznala prolaznu prirodu imena i titula, ali Tegov
izveštaj predstavljao je mnogo više od izjave o vremenu kao toku i slici.
"Došao sam do zaključka da je to bio trenutak kada smo se potpuno upoznali sa
Bene Geseritom", dodade Teg. "Trebalo bi da znaju u kojoj meri mogu da imaju u
nas poverenja. Čeka nas posao, a dosta smo vremena proćerdali na gluposti."
33.
Troši energiju na one koji te čine jačim. Energija utrošena na slabiće vuče
ćoveka u propast. (UN pravilo) Benegeseritski komentar: Ko sudi o tome?
Dortujlin zapis
Dan Dortujlinog povratka nije bio baš najsrećniji po Odrade. Konferencija o
naoružanju sa Tegom i Ajdahom bila je završena. ali nikakva odluka nije bila
donesena. Sve vreme sastanka osećala je da joj nad glavom visi lovčeva sekira i
znala je da je to uticalo na njene reakcije.
A zatim, tu je bila i ta poslepodnevna sesija sa Murbelom - reči, reči, reči.
Murbelu su mučila filosofska pitanja. Bio je to pravi ćorsokak, najveći u kome
se Odrade ikada našla.
Sada je, za rane večeri stajala na najzapadnijoj ivici popločanog perimetra
Centrale. Bilo je to jedno od njenih najomiljenijih mesta, ali joj je Belonda,
koja se nalazila pored nje, uskraćivala priliku da se prepusti tihom uživanju za
koje se pripremila.
Šeana ih tu pronađe i upita: "Da li je istina da si Murbeli dozvolila da se
slobodno kreće po brodu?"
"Eto!" Toga se Belonda veoma plašila.
"Bel", Odrade je naglo preseče i pokaza ka prstenastim voćnjacima. "Vidiš onu
malu uzvišicu tamo, na kojoj nismo posadili drveće. Želim da narediš da se na
tom mestu sagradi letnjikovac po mojoj meri. Letnjikovac sa velikim prozorima s
kojih će na sve strane pucati vidici."
Sada više nije bilo moguće zaustaviti Belondu. Odrade ju je retko viđala ovako
besnu. Što je Belonda više vikala, tim je Odrade bivala nepopustljivija.
"Želiš da se... ludiraš? U tom voćnjaku? Na šta ćeš još početi da trošiš naše
bogatstvo? Ludiranje! Baš prava reč za još jedno od tvojih..."
Bila je to glupa rasprava. Obe su znale da nije vredno trošiti reči oko toga.
Vrhovna majka nije mogla prva da pupusti, a Bel je retko kad uopšte popuštala.
Čak i kada je Odrade ućutala, Belonda je nastavila da napada. Na kraju, pošto je
Belonda posustala, Odrade reče: "Duguješ mi jednu dobru večeru, Bel. Pobrini se
da bude prvoklasna."
"Dugujem ti..." poče Belonda da galami.
"Kao ponudu primirja", prekide je Odrade. "Želim da bude servirana u mom
letnjikovcu... mojoj izmišljenoj ludoriji."
Pošto se Šeana nasmejala i Belonda bi primorana da joj se pridruži; ali njen
smeh bio je uglavnom leden. Znala je kada je pometena.
"Svi će ga videti i reći: 'Vidite kako je Vrhovna majka samouverena osoba'",
reče Šeana.
"Znači, želiš ga zbog podizanja morala!" U ovom trenutku Belonda bi prihvatila
gotovo svaki razlog.
Odrade se zadovoljno nasmeši Šeani. Pametna moja mala devojčica! Ne samo da je
Šeana prestala da zadirkuje Belondu, već se prihvatila zadatka da, uvek kada je
to bilo moguće, ojača samopoštovanje kod ove postarije žene. Bel je to, razume
se, znala i ostalo joj je samo da se odgovori na neizbežno benegeseritsko
pitanje: Zašto?
Uočivši njenu sumnjičavost, Šeana brzo upade: "U stvari, mi se prepiremo oko
Milesa i Dankana. A meni je toga dosta."
"Da sam samo znala šta činiš, Dar!" dobaci Belonda.
"Energija ima svoja vlastita ustrojstva, Bel!"
"Kako to misliš?" Veoma zapanjeno.
"Pronaći će nas, Bel. A ja znam i kako."
Belonda doslovce zinu.
"Mi smo robovi svojih navika", objasni Odrade. "Robovi energija koje stvaramo.
Mogu li se robovi osloboditi? Bel, tebi je problem isto tako dobro poznat kao i
meni."
Eto, jednom je i Belonda bila dovedena u nepriliku.
Odrade nastavi da je netremice posmatra.
Ponos, to je bilo ono što je Odrade videla kada bi pogledala u svoje sestre i
njihove položaje. Dostojanstvo je predstavljalo samo masku. Nije bilo prave
poniznosti. Umesto toga, postojao je ovaj vidljivi sklad, istinito
benegeseritsko ustrojstvo koje je, u jednom društvu svesnom opasnosti od
ustrojstava, zvučalo kao truba koja oglašava uzbunu.
Šeana je bila zbunjena. "Navike?"
"Navike se uvek daju u lov za onima čije su. Svoje ja, koje čovek sam izgrađuje,
daće se u lov za njim. Duh koji luta unaokolo u potrazi za telom nestrpljiv je
da zaposedne čoveka. Mi smo zavisnici svoga ja koje izgrađujemo. Robovi onoga
što smo učinili. Mi smo zavisne od Uvaženih Naložnica i one od nas!"
"Opet taj tvoj prokleti romantizam!" prigovori Belonda.
"Da, ja jesam romantičar... na isti način na koji je to i Tiranin bio. On je sam
sebe učinio osetljivim na čvrsti oblik svoje kreacije. Ja sam osetljiva na
njegovu proročku zamku.
Oh kako je blizu lovac i, oh, kako je duboka jama.
Belonda se nikako nije smirivala. "Rekla si da znaš kako će nas pronaći".
"Treba samo da prepoznaju vlastite navike i... Da?" To je bilo namenjeno
akiloti-glasnici koja je izronila iz pokrivenog prolaza iza Belonde.
"Vrhovna majko, reč je o časnoj majci Dortujli. Majka Fintil ju je dovela do
sletišta i biće ovde u roku od jednog sata."
"Dovedite je u moju radnu sobu!" Odrade gotovo divlje pogleda u Belondu. "Da li
je išta rekla?"
"Majka Dortujla je bolesna", odgovori akilota.
Bolesna? kako to neobično zvuči kada se kaže za jednu časnu majku.
"Mišljenje zadrži za sebe." To je izgovorila Belonda mentat, Belonda protivnik
romantizma i divlje mašte.
"Neka tamo gore dođe i Tam, kao promatrač", reče Odrade.
Dortujla je dohramala oslanjajući se o štap dok su joj Fintil i Stregi pomagale.
U Dortujlinim očima primećivala se čvrstina, kao i to da svakim pogledom koji je
zadržavala na stvarima oko sebe vrši neku vrstu procene. Kapuljača joj je bila
zabačena, otkrivajući tamnosmeđu kosu prošaranu drevnim belilom. Kada je napokon
progovorila u glasu joj se osećao umor.
"Izvršila sam ono što si naredila, Vrhovna majko." Kada Fintil i Stregi
napustiše sobu Dortujla sede, iako je niko nije ponudio, u viseću stolicu pored
Belonde. Brzim pogledom preletela je preko Šeane i Tamalane sa svoje leve
strane, a zatim se zagledala u Odrade. "Sastaće se s tobom na Raskršću. Smatraju
da su to mesto same izabrale, a i tvoja Kraljica-pauk se tamo nalazi!"
"Za koliko?" upita Šeana.
"Traže stotinu standardnih dana brojeći od danas, otprilike. Mogu biti i
određenija ako želite."
"Zašto toliko dugo?" upita Odrade.
"Moje mišljenje? Vreme će iskoristiti da ojačaju svoju odbranu na Rasrkšću."
"Kakve su garancije?" Bila je to Tam, kratka i jasna, kao i uvek.
"Dortujla šta se dogodilo s tobom?" Odrade je bila zapanjena drhtavom slabošću
koju je ova žena tako očito ispoljavala.
"Vršili su eksperimente na meni. To nije važno. Važne su pripreme. Vredno je to
što su ti obećale siguran dalazak i odlazak sa Raskršća. Ne veruj u to.
Dozvoljeno ti je da povedeš malu pratnju slugu, ne više od pet. Pretpostavimo da
će pobiti sve koje te budu pratile mada... možda sam ih uverila da je to
pogrešno."
"One očekuju da obnarodujem pokornost Bene Geserita?" Odradin glas nikada nije
bio hladniji. Dortujline reči su oživele utvaru tragedije.
"To je bio povod."
"Sestre koje su otišle s tobom?" upita Šeana.
Dortujla se kucnu po čelu, uobičajenim gestom Sestrinstva. "Imam ih. Slažemo se
da Uvažene Naložnice treba kazniti."
"Mrtve?" Odrade procedi tu reč kroz stisnute usne.
"Pokušale su da me zavrbuju. 'Vidiš? Ubićemo još jednu ako ne pristaneš.' Rekla
sam im da nas sve slobodno pobiju i svrše s tim, ali neka onda zaborave na
sastanak sa Vrhovnom majkom. Prihvatile su to kada im je ponestalo talaca."
Jesi li obavila deobu sa svima ubijenim sestrama", upita Tamalane. Da, bilo je
razumljivo što Tam o tome vodi računa, budući da se približava trenutak kada će
i sama umreti.
"Jesam, dok sam se pretvarala da proveravam da li su mrtve. Treba, takođe, da
saznate celu istinu. Te žene su groteskne! Drže futare u kavezima. Tela mojih
sestara bila su bačena u kaveze, gde su ih futari pojeli. Kraljica-pauk - ne
odgovara joj to ime - naterala me je da to promatram."
"Odvratno!" promrlja Belonda.
Dortujla uzdahnu. "One, razume se, nisu znale da ja u Drugim sećanjima imam i
gore vizije."
"Želele su da ovladaju tvojim najistančanijim osećanjima", zaključi Odrade.
"Glupo. Da li su bile iznenađene kada nisi reagovala onako kako su to one
želele."
"Rekla bih da su bile ozlojeđene. Mislim da su bile u prilici da već vide i neke
druge kako reaguju poput mene. Rekla sam im da je njihov način za dobijanje
đubriva isto tako dobar kao i bilo koji drugi. Mislim da ih je to naljutilo."
"Kanibalizam", promrmlja Tamalane.
"Samo naizgled", ispravi je Dortujla. "Izvesno je da futari nisu ljudska bića.
Oni su jedva pripitomljene divlje životinje."
"Nemaju dresere?" upita Odrade.
"Nisam nijednog videla. Futari su govorili. Rekli bi: 'Jedi!' pre no što bi
počeli da jedu i očito su zazirali od Uvaženih Naložnica koje su bile oko njih.
'Ti gladna?' I tako to. Važnije je ono što se zbilo pošto su jeli."
Dortujlu spopade kašalj. "Iskušavale su na meni otrove," objasni ona. "Glupe
žene!"
Pošto je povratila dah Dortujla nastavi: "Jedan futar je prišao šipkama kaveza
posle... gozbe? Pogledao je kraljicu-pauka i zavrištao. Nikada nisam čula takav
krik. Obeshrabrujući! Sve Uvažene Naložnice koje su se našle u prostoriji
sledile su se; kunem vam se da su bile užasnute."
Šeana blago dotače Dortujlinu ruku. "Grabljivac koji parališe svoj plen?"
"Bez sumnje. Poseduju odlike Glasa. Futari su bili iznenađeni što se i ja nisam
sledila".
"Reakcija Uvaženih Naložnica" upita Belonda. Da, mentat bi zahtevao taj podatak.
"Nastala je opšta vika kada su povratile glasove. Mnoge su vičući zahtevale od
Velike uvažene naložnice da uništi futare. Ona je, međutim, smirenije gledala na
stvar. "Suviše su mi dragoceni živi", rekla je.
"Znak koji uliva nadu", primeti Tamalane.
Odrade pogleda Belondu. "Narediću Stregi da dovede bašara ovamo. Ima li neko
nešto protiv?"
Belonda kratko klimnu. Znale su da sve moraju staviti na kocku, uprkos pitanjima
koja su se nametala u vezi sa Tegovim namerama.
Odrade se onda ponovo obrati Dortujli: "Želim da odsedneš u mojim gostinskim
odajama. Dovešćemo suk-doktore. Naruči šta ti je potrebno i pripremi se za
sastanak Saveta. Ti si mi od sada specijalni savetnik."
Dortujla progovori, boreći se da ustane. "Nisam spavala gotovo petnaest dana i
biće mi potreban poseban obrok."
"Šeana, pobrini se za to i pošalji ovamo gore suk-doktore. Tam,
ostani sa bašarom i Stregi. Uobičajeni izveštaji. On će želeti da pođe u vojnu
nastambu i preuzme ličnu odgovornost. Dovedite ga u kom-vezu sa Dankanom. Ništa
im ne sme smetati."
"Želiš da budem ovde s njim?" upita Tamalane.
"Ti si njegova pijavica. Stregi ne sme nigde da ga povede bez tvog znanja.
Poželeće i Dankana za Glavnog oružnika. Uveri se da li prihvata Dankanovo
zatočeništvo u brodu. Bel, prvenstvo nad svim ostalim imaju podaci koje Dankan
bude zatražio o oružju. Primedbe?"
Nije bilo pimedbi. Misli o posledicama, to da, ali i na njih je uticalo Odradino
odlučno ponašanje.
Zavalivši se u stolici Odrade sklopi oči i stade da čeka - dok joj tišina
konačno ne saopšti da je ostala sama. Komeji su, razume se, i dalje promatrali.
Znaju da sam umorna. Ko i ne bi bio pod ovakvim okolnostima? Ta čudovišta su
ubila još tri sestre! Bašar! Moraju osetiti naš bič i naučiti lekciju!
Kada je čula da je Stegi stigla sa Tegom Odrade otvori oči. Stregi ga je uvela
držeći ga za ruku; ali bilo je nečeg među njima što je nagoveštavalo da njihov
odnos nije odnos odrasle osobe koja vodi dete. Tegovi pokreti su govorili da je
on Stregi dozvolio da se prema njemu odnosi na ovaj način. Treba je upozoriti.
Za njima uđe i Tam i uputi se ka stolici blizu prozora, tačno ispod Čenoine
biste. Zauzimanje položaja punog značenja? Tam je u poslednje vreme činila čudne
stvari.
"Želiš li da ostanem Vrhovna majko?" Stregi oslobodi Tegovu šaku i ostade da
stoji blizu vrata.
"Sedi tamo pored Tam. Slušaj i ne prekidaj. Moraš saznati šta se od tebe
očekuje."
Teg se uvuče u stolicu u kojoj je do malopre sedela Dortujla. "Pretpostavljam da
je ovo Ratni savet."
To govori odrasla osoba dečjim glasom.
"Još neću tražiti da mi izložiš svoj plan", odgovori Odrade.
"Dobro. Da bi se pripremilo nešto neočekivano potrebno je više vremena i možda
neću biti u stanju da vam kažem šta nameravam sve do samog trenutka akcije."
"Posmatrali smo te dok si bio Dankanom. Zašto te zanimaju brodovi iz
Raštrkavanja?"
"Brodovi izduženog trupa su lako uočljivi. Viđao sam ih na sletištu Gamua."
Teg se zavali u stolicu i dopusti da se ova ulegne, zadovoljan zbog živahnosti
koju je osetio u Odradinom ponašanju. Odluke! Nema više odugovlačenja. To je
odgovaralo njegovim potrebama. One ne smeju saznati krajnji domet mojih
mogućnosti. Ne još.
"Ti bi da prerušiš jurišne odrede?"
Dok je još Odrade govorila Belonda uđe i odmah, gunđajući, stade da se protivi
dok se smeštala u jednu stolicu: "Nemoguće! Imaće kodove za prepoznavanje i
tajne signale za..."
"Dozvoli da ja o tome odlučim, Bel, ili me smeni sa mesta komandanta."
"Ovo je Ratni savet!" uzviknu Belonda. "Ti ne..."
"Mentate?" On se duboko zagleda u nju, pogledom bašara.
Kako je ona i dalje ćutala, on reče: "Ne stavljaj na probu moju odanost! Ako
budete slabile moju snagu, zamenite me!"
"Dozvoli mu da kaže šta želi." Bila je to Tam. "Ovo nije prvo veče na kome se
bašar pojavljuje kao nama ravan."
Belonda spusti bradu tek koji milimetar.
Teg se obrati Odradi: "Izbegavanje ratovanja je stvar inteligencije...
prikupljenih mogućnosti izbora i intelektualne moći."
Baca nam u lice našu vlastitu beznačajnu uzrečicu! Čula je u njegovom glasu
mentata, a i Belonda je očigledno čula to isto. Inteligencija i inteligencija:
dvostruko viđenje. Bez toga do ratovanja često dolazi slučajno.
Bešar je ćutke sedeo, dozvolivši im da se krčkaju u njihovim vlastitim
istorijskim opažanjima. Poriv koji nagoni na sukob mnogo je dublji od svesti.
Tiranin je bio u pravu. Čovečanstvo se ponašalo kao 'jedna životinja'. Sile koje
nagone tu veliku kolektivnu životinju sežu do plemenskih dana, pa čak i dalje od
toga, što je bio slučaj i sa tolikim drugim poticajima na koje ljudska bića
odgovaraju bez razmišljanja.
Pomešati gene.
Proširiti lebensraum za svoje vlastite proizvođače.
Prikupiti energije ostalih: sakupiti robove, poene, sluge, kmetove, cene,
radnike... Termini su često bili promenjivi.
Odrade je uviđala šta je on činio. Znanje koje je upio, od Sestrinstva pomoglo
mu je da postane jedinstven mentat bašar. On je te stvari shvatao kao instinkte.
Proždiranje energije povlačilo je za sobom ratno divljaštvo. To je bilo opisano
kao 'pohlepa, strah (da će ti drugi oduzeti tvoje blago), glad za moći' i tako
dalje, sve do ispraznih analiza. Odrade je čula sve ovo čak i od Belonde, koja
očigledno nije smatrala da jedan potčinjeni treba da ih podseća na ono što već
znaju.
"Tiranin je znao", napomenu Teg. "Dankan navodi njegove reči: 'Rat predstavlja
ponašanje čiji se koreni nalaze u pojedinačnoj ćeliji iskonskih mora. Pojedi sve
što dodirneš ili će ono pojesti tebe.'"
"Šta predlažeš?" upita Belonda krajnje zagrižljivo.
"Prividni napad na Gamu, a zatim udar na njihovu bazu na Raskršću. Za to su nam
potrebna opažanja iz prve ruke." Netremice je zurio u Odrade.
On zna! Ta misao zaplamsa u Odradinom umu.
"Misliš li da su tvoja proučavanja Raskršća iz vremena kada je bio esnafska baza
još merodavna?" upita Belonda.
"Nisu imale vremena da u većoj meri izmene to mesto u odnosu na ono što sam ovde
pohranio." On se kucnu po čelu, na čudan način parodirajući gest koji je
koristilo Sestrinstvo.
"Zaokruživanje", reče Odrade.
Belonda je oštro pogleda. "Cena?"
"Izgubiti sve još je skuplje", reče Teg.
"Senzori za svemirske prečice ne moraju biti veliki", zamišljeno reče Odrade.
"Dankan bi ih mogao podesiti da pri dodiru stvaraju Holzmanove eksplozije?"
"Eksplozije bi bile vidljive i označile bi nam putanju." On se zavali i zagleda
u neku neodređenu oblast na Odradinom udaljenom zidu. Hoće li one to prihvatiti?
Nije se usuđivao da ih plaši daljnjim otkrivanjem svog divljeg talenta. Kada bi
Bel znala da je u stanju da vidi ne-brodove!
"Učini tako!" odluči se napokon Odrade. "Ti komanduješ. Iskoristi to."
U Drugim sećanjima jasno se začu Tarazino kikotanje. Dozvolite mu da se koristi
svojom glavom. Tako sam i ja stekla veliki ugled!
"Još nešto", zaustavi ih Belonda. Ona pogleda Odrade. "Ti ćeš biti njegov
špijun?"
"Ko bi drugi mogao da dospe tamo i prenese sve što uoči?"
"One će nadgledati sva sredstva za emitovanje!"
"Čak i ono koje našem ne-brodu koji čeka saopštava da nismo izdane?" upita
Odrade.
"Šifrovana poruka skrivena u emitovanju", reče Teg. "Dankan je izmislio šifru za
čije dešifrovanje bi bili potrebni meseci, ali mi sumnjamo da će one uopšte
otkriti njeno prisustvo."
"Ludost", promrmlja Belonda.
"Sreo sam jednog vojnog zapovednika Uvaženih Naložnica na Gamuu", reče Teg. "Bio
je nemaran kada su u pitanju bile neophodne pojedinosti. Mislim da su suviše
samopouzdani."
Belonda je zurila u njega, a pogled joj je uzvraćao bašar nevinim dečjim očima.
"Ostavite svu razboritost, vi koji ovamo ulazite", odrecitova on.
"Odlazite odavde, svi!" iznenada naredi Odrade. "Čeka vas posao. Milese..."
Već je bio skliznuo iz stolice, ali ostade da stoji, kao i uvek kada je čekao da
mu majka saopšti nešto važno.
"Da li si mislio na ludost dramatičnih događaja koje ratovanje uvek pojačava?"
"Na šta drugo? Sigurno nisi mislila da se to odnosi na tvoje Sestrinstvo!"
"Dankan ponekad igra tu igru."
"Ne bih želeo da nas zahvati ludilo Uvaženih Naložnica", reče Teg. "Ono je,
znaš, zarazno."
"Pokušale su da kontrolišu seksualni poriv", reče Odrade. "To uvek izmiče."
"Lako osvojivo ludilo", složi se on. On se osloni o sto, dok mu
je brada jedva dopirala iznad površine. "Nešto vuče te žene da se vrate ovamo.
Dankan je potpuno u pravu. One nešto traže i beže u isto vreme."
"Imaš devedeset standardnih dana da se pripremiš", zaključi ona. "Ni dan više."
34.
Ish yara al-ahdab hadbat-u (Grbavac ne vidi vlastitu grbu. - Narodna poslovica.)
Komentar Bene Geserita: grbu može videti pomoću ogledala, ali ogledala mu mogu
pokazati i celo biće.
Bašar Teg
Odrade je znala da celokupno Sestrinstvo mora uskoro prepoznati slabost koja se
uvukla u Bene Geserit. Nimalo je nije tešilo to što ju je ona prva uočila.
Odreći se svog najdubljeg pomoćnog sredstva, i to kada nam je najpotrebnije!
Raštrkani su nadmašili sposobnost ljudskih bića da stapaju iskustva u prikladan
oblik. Mi jedino možemo da izdvojimo neophodnosti, a to je stvar procene. Podaci
od životne važnosti ostali bi uspavani u velikim i malim događajima,
akumulacijama koje se nazivaju instinktima. Znači, evo i toga konačno - moraju
pribeći neizgovorenom znanju.
U ovom dobu reč 'izbeglica' ponovo je poprimila svoje presvemirsko značenje.
Male skupine časnih majki koje je Sestrinstvo poslalo napolje imale su nešto
zajedničko sa starim prizorima proteranih skitnica koji teško koračaju
zaboravljenim putevima, sa jadnim sitnicama skupljenim u komadima odeće, sa
onima koji se voze na oronulim dečjim kolicima i igračkama-vagonima, ili
nagomilani navrh naherenih vozila, sa ostacima čovečanstva zakačenim sa
spoljašnje strane i gusto zbijenim sa unutrašnje, lica bezizražajnih od očajanja
ili zagrejanih očajem.
Znači, stalno iznova ponavljamo istoriju.
U trenutku kada je ušla u otvor na cevi, nešto pre ručka, Odradine misli
skrenuše ka njenim raštrkanim sestrama: političkim izbeglicama, ekonomskim
izbeglicama, vojnim izbeglicama.
Je li to tvoja Zlatna staza, Tiranine?
Vizije njenih Raštrkanih progonile su Odrade dok je ulazila u specijalnu
trpezariju Centrale, mesto na koje su samo časne majke imale pristupa. Ovde su
se same posluživale.
Prošlo je već dvadeset dana otkada je pustila Tega da se preseli u vojni stan.
Centralom su se širile glasine, naročito među proktorkama, mada još nije bilo na
pomolu novo glasanje. Danas se moraju obnarodovati nove odluke i one se ne smeju
svesti samo na nabrajanje onih koje će je pratiti na Raskršće.
Ona baci pogled po trpezariji, jednostavnoj prostoriji sa žutim zidovima, niskom
tavanicom i malim četvrtastim stolovima koji su mogli da se poređaju u redove
kako bi se smestile veće grupe. Prozori koji su se nalazili s jedne strane
otkrivali su ispod providne prekrivke baštensko dvorište. Patuljaste kajsije sa
zelenim plodovima, čistina, klupe, mali stolovi. Sestre su jele napolju kada bi
sunce obasjalo ograđena dvorišta. Danas nije bilo sunca.
Odrade ne obrati pažnju na slobodno mesto u redu koje je za nju napravljeno.
Kasnije sestre.
Kada je napokon stigla do stola u uglu blizu prozora koji je bio rezervisan za
nju, namerno stade da pomera stolice. Belina smeđa psu-naslonjača lagano zadrhta
zbog ovog neobičajenog uznemiravanja. Odrade sede okrenuvši leđa prostoriji,
svesna da će, ovo biti pravilno protumačeno: Prepustite me mojim vlastitim
mislima.
Dok je čekala, zurila je napolje u dvorište. Živica od žbunja purpurnog lišća
koja ga je opasavala bila je sva u crvenim cvetovima - ogromnim cvetovima sa
tananim tamnožutim prašnicima.
Prva je stigla Belonda i spustila se u svoju psu-naslonjaču ne rekavši ništa
povodom toga što se Odrade nije nalazila na uobičajenom mestu. Bel se često
pojavljivala neuredna; pojas joj je bio labavo svezan, odora izgužvana, mrvice
hrane na grudima. Danas je bila uredna i čista.
Šta sad pa to znači?
"Tam i Šeana će zakasniti", promrmlja Belonda.
Odrade prihvati ovo ne prekinuvši da proučava ovu drugačiju Belondu. Je li to
ona bila nešto mršavija? Nije bilo načina da se Vrhovna majka potpuno odeli od
onoga što se dešavalo unutar senzorske oblasti koja spada u njenu nadležost, ali
ponekad bi joj posao koji bi je pritisnuo odvraćao pažnju od manjih promena. To
je bio prirodni habitat jedne časne majke, mada je i negativan dokaz bio isto
toliko poučan koliko i pozitivan. Dobro promislivši, Odrade zaključi da je
ovakva nova Belonda bila s njima već nekoliko nedelja.
Belondi se nešto dogodilo. Svaka časna majka bila je u stanju da vežbanjem
postigne razumnu kontrolu nad težinom i stasom. To je bila stvar unutrašnje
hemije - gomilati vatre ili im dozvoliti da visoko gore. Već godinama se
buntovna Belonda razmetala debljinom.
"Smršala si", obrati joj se Ođrade.
"Debljina je počela suviše da me usporava."
To nikada nije bio dovoljan razlog za Bel da promeni svoj način života. Uvek je
sve nadoknađivala brzinom uma, projekcijama i bržim prenosom.
"Dankan je doista dopro do tebe, zar ne?"
"Ja nisam ni ulizica ni kriminalac!"
"Pretpostavljam da je vreme da te pošaljemo u neku kaznenu tvrđavu."
Ovakvo šaljivo peckanje, naročito kada se ponavljalo, obično bi iznerviralo
Belondu. Danas, međutim, to nije bio slučaj. Pod pritiskom Odradinog pogleda,
ona reče: "Ako baš moraš da znaš, to je zbog Šeane. Toliko me je gnjavila
trudeći se da poboljša moj izgled i proširi moj krug saradnika. Bila je dosadna!
Činim ovo ne bih li je ućutkala."
"Zašto Tam i Šeana kasne?"
"Ponovo razgledaju tvoj poslednji susret sa Dankanom. U najvećoj mogućoj meri
sam ograničila broj onih koji imaju pristup zapisu. Ne treba ni da pominjem šta
će se dogoditi kada se svi upoznaju sa njim."
"Kao što i hoće."
"Neizbežno. Ali time dobijamo u vremenu za pripreme."
"Nisam želela da se to taji, Bel."
"Dar, šta to radiš?"
"Objaviću na skupštini."
Belonda ništa ne reče, ali po njenom pogledu se moglo videti koliko je
iznenađena.
"Imam pravo da sazovem skupštinu", ponovi Odrade, oštrije.
Belonda se nasloni i zagleda u Odrade, procenjujući, ispitujući... sve bez reči.
Poslednja skupština Bene Geserita održana je po Tiraninovoj smrti. A prethodna
pošto je Tiranin prigrabio vlast. O mogućnosti da se održi skupština nije
razmišljano još od napada Uvaženih Naložnica. Suviše vremena bilo je trošeno na
očajničke poslove.
Nešto kasnije, Belonda upita: "Hoćeš li rizikovati da dovedeš sestre iz naših
preostalih tvrdava?"
"Ne. Dortujla će ih predstavljati. Kao što ti je poznato, postoje i presedani."
"Najpre si oslobodila Murbelu; sada sazivaš skupštinu." "Oslobodila? Murbela je
vezana zlatnim lancima. Kuda bi ona išla bez svog Dankana?"
"Dopustila si Dankanu da napusti brod!"
"Da li ga je napustio?"
"Misliš li zaista da će on posegnuti samo za obaveštenjima iz brodskog
naoružanja?"
"Znam to."
"Setih se Džesike, koja je okrenula leđa mentatu koji je nameravao da je ubije."
"Mentata su paralisala vlastita uverenja."
"Ponekad bik proburazi matadora, Dar."
"Još češće to ne učini."
"Naš opstanak ne bi trebalo da zavisi od statistika!"
"Slažem se. Zato i sazivam skupštinu."
"Uključujući i akilote?"
"Sve."
"Čak i Murbelu? Da li je izglasana za akilotu?"
"Mislim da bi do tada mogla biti već i časna majka."
Belonda zinu u čudu, a zatim upozoravajuće reče: "Krećeš se suviše brzo, Dar!"
"To zahtevaju ova vremena."
Belonda pogleda prema vratima trpezarije. "Evo, dolazi Tam. Kasnije no što sam
očekivala. Pitam se da li su iskoristile priliku da se posavetuju sa Murbelom?"
Tamalane stiže teško dišući, jer je žurila. Spustila se u svoju plavu psu
naslonjaču i, na brzinu ispitavši nov razmeštaj, reče: "Šeana će uskoro
stići. Pokazuje zapise Murbeli."
Belonda se obrati Tamalani. "Odrade namerava da podvrgne Murbelu agoniji i
sazove skupštinu."
"Nisam iznenađena", odgovori Tamalane svojom starom odrešitošću. "Položaj te
Uvažene Naložnice mora se što pre rešiti."
Napokon im se pridruži i Šeana, smestivši se u viseću stolicu levo od Odrade.
Nije čekala da je išta upitaju. "Da li ste posmatrale Murbelu kako hoda?"
Odrade bi zatečena tim iznenadnim pitanjem izrečenim bez uvoda, pitanjem koje im
namah zaokupi pažnju. Murbela hoda po brodu. Posmatrala ju je upravo tog jutra.
Pogled nije mogao da se ne zaustavi na Murbelinoj lepoti. Za ostale Bene
Geserite, časne majke i akilote ona je predstavljala nešto egzotično. Stigla je
već potpuno odrasla iz opasnog spoljašnjeg sveta. Jedna od njih. U stvari, njeno
kretanje je bilo ono što je privlačilo pogled. Njen homeostazis koji je
prevazilazio sve norme.
Šeanino pitanje preusmerilo je um posmatrača. Nešto u vezi sa Murbelinim potpuno
prihvatljivim prolaskom zahtevalo je novo ispitivanje. Šta je to bilo?
Murbelini pokreti su uvek bili pažljivo odabrani. Ona je isključivala sve što
joj nije bilo potrebno da bi sa jednog mesta prešla na drugo. Put sa najmanjim
otporom? Takvo viđenje Murbele nanese iznenada Odradi težak bol. Šeana je to
videla, razume se. Da li je Murbela bila jedna od onih koje uvek biraju najlakši
put? Odrade je mogla da vidi to pitanje ispisano na licima svojih drugarica.
"Agonija će to razrešiti" pribra se Tamalane.
Odrade otvoreno pogleda u Šeanu. "Pa?" lpak je postavila to pitanje.
"Možda se ona samo ne razbacuje energijom. Slažem se sa Tam: agonija."
"Činimo li veliku grešku?" upita Belonda.
Nešto u načinu na koji je to pitanje bilo postavljeno kaza Odradi da je Bel
izvršila mentatsko sabiranje. Razabrala je šta nameravam!
"Ako ti je poznat neki bolji smer - sada ga otkrij", zapovedi Odrade. Ili ćuti.
Među njima zavlada tišina. Odrade stade da kruži pogledom preko svojih
drugarica, zadržavši se na Bel.
Pomozite nam, koji god bogovi da ste! Pošto sam pripadnica Bene Ceserita, suviše
sam veliki skeptik da bih molila za išta više do za nadu da ćemo obuhvatiti sve
mogućnosti. Ne otkrivaj to, Bel. Ako ti je poznato šta ću učiniti, onda si
svesna činjenice da se stvar ne sme prevremeno obelodaniti.
Nakašljavši se, Belonda prekinu Odradino sanjarenje. "Hoćemo li jesti ili
pričati? Sestre zure u nas."
"Hoćemo li još jednom pokušati sa Skitalom?" upita Šeana.
Da li je to bio pokušaj da mi se odvrati pažnja?
Belonda upade: "Nemojte mu ništa dati. On je rezerva. Neka se preznojava."
Odrade još jednom pažljivo pogleda Belondu. Duri se zbog ćutanja koja joj je
Odrade nametnula svojom tajnom odlukom. Izbegava da ukrsti pogled sa Šeanom.
Ljubomorna je! Bel je ljubomorna na Šeanu!
Tamalane odluči da ponovo progovori: "Sada sam samo savetnica, ali..."
"Prestani s tim, Tam", odbrusi Odrade.
"Tam i ja smo razgovarale o tom goli", upade Belonda. (Ajdaho je bio 'taj gola'
kada je Belonda htela nešto uvredljivo da kaže.) "Zašto je smatrao za potrebno
da u tajnosti razgovara sa Šeanom?" Šeani istovremeno bi upućen jedan tvrd
pogled.
Odrade uoči oko sebe sveopštu sumnju. Ona ne prihvata objašnjenje. Da li to
odbija Dankanov emocionalni stav?
Šeana hitro progovori. "Vrhovna majka je to već objasnila!" "Osećanje", frknu
Belonda.
Odrade povisi glas i bi i sama iznenađena tom svojom reakcijom. "Potisnuta
osećanja predstavljaju slabost!"
Tamalanine guste obrve se podigoše.
Šeana se ponovo umeša: "Ako ne želimo da se povijemo, može se desiti da se
slomijemo."
Pre no što Belonda uspe da joj odgovori, Odrade reče: "Led se može lomiti ili
topiti. Ledene devojke podložne su samo jednom obliku napada."
"Gladna sam", reče Šeana.
Nuđenje primirja? To nije bila uloga za koju bi se očekivalo da će je miš
odigrati.
Tamalane ustade. "Bujon. Moramo jesti ribu dok ne nestane našeg mora. Nema
dovoljno nulentropskih spremnika." Krajičkom svesti Odrade primeti da su se
njene drugarice već svrstale u poduži red za hranu. Tamalanine optužujuće reči
vratiše joj u sećanje onaj dan proveden sa Šeanom, kada je bila doneta odluka da
se isuši Veliko more. Stojeći kod Šeaninog prozora, tog ranog jutra Odrade je
posmatrala neku morsku pticu kako leti naspram pozadine od peska. Probijala se
ka severu - to stvorenje koje nije odgovaralo mestu gde se nalazilo, a ipak
divno na neki duboko nostaligčan način.
Bela krila svetlucala su na ranoj sunčevoj svetlosti. Ispod nje i pred njenim
očima nalazilo se crnilo. Iznenada, ona stade da lebdi, nepokretnih krila. A
zatim, podigavši se na vazdušnoj struji, skupi krila poput nekog sokola i
nestade s vidika iza nekih udaljenih zgrada. Kada se ponovo pojavila nosila je
nešto u kljunu, neki zalogaj koji je zatim progutala u letu.
Jedna jedina ptica koja se prilagođava.
Mi se prilagodavamo. Mi se zaista prilagodavamo.
To baš nije bila umirujuća pomisao. Ništa što bi podstaklo na odgovor. Pre bi se
moglo reći da je bila šokantna. Odrade oseti da je skrenula sa kursa koji je
uvlačio u opasnost. Nije se samo njen voljeni Kapitol odricao starih oblika i
poprimao nove forme, već je to bio slučaj i sa čitavim ljudskim svemirom. Možda
je u toj novoj vaseljeni bilo u redu to što je Šeana nastavljala da skriva
stvari pred Vrhovnom majkom. A ona zaista nešto prikriva.
Još jednom Belondin zajedljiv ton vrati Odrade u stvarnost: "Ako ti ne želiš
sama sebe da uslužiš, pretpostavljam da se onda mi moramo pobrinuti i za tebe."
Belonda postavi činiju aromatičnog ribljeg gulaša pred Odrade i veliki komad
hleba od belog luka pored činije.
Pošto su sve probale bujon, Belonda spusti kašiku i čvrsto se zagleda u Odrade.
"Nemaš valjda nameru da predložiš da bi trebalo da 'volimo jedni druge' ili neku
takvu zatupljujuću glupost?"
"Hvala što ste mi donele hranu", reče Odrade.
Šeana proguta uzeti zalogaj i lice joj se razvuče u osmeh. "Izvrsno je."
Belonda nastavi da jede. "Nije loše." Ona je čula neizgovoreni komentar.
Tamalane je odmereno jela, čas poklanjajući pažnju Šeani čas Belondi, i na kraju
Odradi. Činilo se da se Tam slaže sa predloženim omekšavanjem emocionalnih
struktura. Bar se nije glasno suprotstavila, a starije sestre su bile te od
kojih se najpre moglo očekivati da će se buniti.
Odrade je razmišljala o tome kako se ljubav koju je Bene Geserit pokušavao da
porekne nalazila posvuda. Kako u malim tako i u velikim stvarima. Koliko je samo
načina postojalo da se pripreme slasna jela potrebna za održavanje života -
recepti koji su, u stvari, predstavljali otelovljenje novih i starih ljubavi.
Ovaj bujon delovao je tako prijatno okrepljujuće na njenom jeziku; njegovo
poreklo bilo je usađeno duboko u ljubavi: domaćica koja koristi deo dnevne
lovine koji njen muž nije mogao da proda.
Sama suština Bene Geserita bila je skrivena u Ijubavima. Zašto bi se inače
brinule o onim neizgovorenim potrebama o kojima je čovečanstvo uvek vodilo
računa? Zašto bi se inače trudile da čovečanstvo postane savršeno?
Ispraznivši činiju Belonda odloži kašiku i poslednjim parčetom hleba pokupi
ostatke iz nje. Zamišljeno je gutala zalogaje. "Ljubav nas oslabljuje", konačno
reče. U glasu joj se, međutim, nije osećala žestina.
Neka akilota bi to rekla na taj način. Kao po kodu. Odrade zatomi veselost i
uzvrati jednim drugim sredstvom za postizanje određenog cilja iz koda. "Čuvaj se
žargona. U njemu se obično krije puno neznanja, a sadrži tek malo znanja."
U Belondin pogled uvuče se brižnost puna poštovanja. Šeana se odgurnu od stola i
obrisa usta salvetom. Tamalane učini to isto. Njena psu-naslonjača se prilagodi
njenom novom položaju čim se zavalila, svetlih i veselih očiju.
Tam zna. Ta prepredena stara veštica još me na neki način sledi. Ali, Šeana...
kakvu igru igra Šeana? Čak bih rekla da se nada kako će mi odvratiti pažnju -
odvratiti pažnju od nje same. Veoma spretno to čini, sama sam je naučila. Pa...
dvoje može da igra tu igru. Ja navaljujem na Belondu, a vidi ti moje dinsko
nahoče.
"Koja je cena ugleda, Bel", upita Odrade.
Belonda je pristala da ćuti. U benegeseritskom žargonu nalazila se skrivena
definicija ugleda i sve su to znale.
"Treba li da slavimo sećanje na gospu Džesiku zbog njene humanosti?" upita
Odrade. Šeana je iznenadena!
"Džesika je ugrozila Sestrinstvo!" Belonda optužuje.
"I to sopstvene sestre", promrmlja Tamalane.
"Naša drevna definicija ugleda pomaže nam da ostanemo ljudska bića", nastavi
Odrade. Počuj me dobro, Šeana.
Glasom nešto jačim od šapata, Šeana reče: "Ako to izgubimo - gubimo sve."
Odrade zatomi uzdah. Znači, to je u pitanju!
Šeana susrete njen pogled. "Razume se, ti nas podučavaš."
"Slabo rasvetljene misli", promrmlja Belonda. "Najbolje da ih se klonimo."
"Taraza nas je nazivala 'Benegeseritama novog vremena'",
reče Šeana.
Odrade poče sama sebe da optužuje.
Kako je lako bilo zazvati budućnost koja je na njih gledala iz plamtećih
narandžastih očiju pomahnitalih Uvaženih Naložnica. Strahovi iz mnogih prošlosti
šćućurili su se u Odradi, trenuci bez daha usredsređeni na očnjake koji idu uz
takve oči.
Odrade primora sebe da se usredsredi na taj neposredni problem. "Ko će me
pratiti na Raskršće."
Bilo im je poznato Dortujlino mučno iskustvo; glas o njemu brzo se raširio
Kapitolom.
"Ko god da pođe sa Vrhovnom majkom može lako postati hrana za futare."
"Tam" reče Odrade. "Ti i Dortujla." A to može biti i smrtna presuda. Sledeći
korak je očigledan. "Šeana", nastavi Odrade, "ti ćeš deliti sa Tam. Dortujla i
ja ćemo deliti sa Bel. A ja ću, takođe, deliti s tobom pre no što pođem."
Belonda se prestravi. "Vrhovna majko! Ja nisam podesna za tvoje mesto."
Odrade zadrža pažnju na Šeani. "To nije ni nagovešteno. Samo ću od tebe
napraviti spremište za svoje živote." Jasan strah očitavao se na Šeaninom licu,
ali se ne usudi da odbije izravno naređenje. Odrade klimnu Tamalani. "Ja ću
deliti kasnije. Ti i Seana ćete to učiniti sada."
Tamalane se nagnu ka Šeani. Pritisak poodmaklog doba i neminovne skore smrti
bili su uzrok što je osetila olakšanje što će sa nekim deliti, ali Šeana se
nesvesno trgnu unazad.
"Sada!" reče Odrade. Neka Tam bude sudija onome što kriješ. Izlaza nije bilo.
Šeana sagnu glavu do Tamalanine i dodirnu je. Blesak izmene bio je električan i
oseti ga cela trepezarija. Razgovor zamre i svi se pogledi usmeriše prema stolu
kod prozora.
U Šeaninim očima nazirale su se suze kada se povukla. Tamalane se smešila i
obema šakama je nežno pomilovala Šeanu po obrazima. "Sve je u redu, draga. Sve
nas muče takvi strahovi i ponekad činimo lude stvari zbog njih. Drago mi je što
te mogu nazvati sestrom."
Reci nam, Tam! Sada!
Tamalane odluči da to ne učini. Okrenula se samo put Odrade i rekla: "Po svaku
se cenu moramo držati naše ljudskosti. Tvoja lekcija je u celosti shvaćena.
Šeanu si dobro podučila."
"Kada Šeana bude delila s tobom, Dar", poče Belonda, "ne bi li mogla da umanjiš
uticaj koji vrši na Ajdaha?"
"Ne želim da oslabim jednu moguću Vrhovnu majku", odvrati Odrade. "Hvala ti,
Tam. Mislim da ćemo poći u našu pustolovinu na Raskršće bez viška prtljaga. A
sada! Do večeras želim da dobijem izveštaj o tome kako Teg napreduje. Njegova
pijavica već suviše dugo nije s njim."
"Hoće li saznati da sada ima dve pijavice?" upita Šeana. U njoj je sada bilo
toliko radosti!
Odrade ustade.
Ako je Tam prihvata, onda moram i ja. Tam nikada ne bi izdala Sestrinstvo. A
Šeana - od svih nas, Šeana najviše otkriva prirodna obeležja iz naših ljudskih
korena. Ipak... volela bih da nikada nije stvorila tu statuu koju naziva
'Ispraznost'.
35.
Religiju treba prihvatiti kao izvor energije. Ona se može usmeravati prema našim
potrebama, ali samo unutar granica koje otkriva iskustvo. Ovo je tajno značenje
slobodne volje.
Misionaria protectiva, Bazično učenje
Tog jutra debeli pokrivač oblaka prelazio je preko Centrale tako da je Odradina
radna soba bila odenuta u sivilo tišine na koje je osećala da i sama odgovara
vlastitim unutrašnjim mirom, kao da se ne usuđuje da napravi bilo kakav pokret
jer bi to uznemirilo opasne sile.
Murbelin dan agonije, pomisli ona. Ne smem razmišljati o kobnim znacima.
Vremenska kontrola objavila je hitno upozorenje o oblacima, označujući ih kao
izraz slučajnog pomeranja. Bile su preduzete mere da se to ispravi ali za tako
nešto će biti potrebno vremena. U međuvremenu očekujte jake vetrove, a moglo bi
biti i padavina.
Šeana i Tamalane stajale su kod prozora i posmatrale vreme kojim se tako slabo
upravijalo. Ramena su im se dodirivala. Odrade ih je promatrala iz svoje stolice
za stolom. Ove dve su postale kao jedna jedina osoba posle jučerašnjeg deljenja
- što i nije bilo neočekivano. Bili su i odranije poznati takvi slučajevi, mada
ne baš u velikom broju. Razmene koje su se odigravale u prisustvu otrovne
začinske esencije ili u samom trenutku umiranja često nisu dozvoljavale daljnji
živi kontakt između učesnika. Stoga je ovo bilo zanimljivo posmatrati. Ta dvoja
leđa bila su čudno slična u svojoj ukočenosti.
Ekstremna sila koja je omogućavala deljenje nalagala je moćne izmene u ličnosti
i Odrade je to poznavala sa intimnošću koja je iznuđivala tolerantnost. Bilo šta
da je Šeana skrivala, i Tam je sakrila. Nešto u vezi sa Šeaninom osnovnom
ljudskošću. A u Tam se mora imati poverenja. Sve dok neka druga sestra ne bude
delila sa jednom od njih, Tamin sud se morao prihvatati. To nije značilo da će
telo-branitelji prestati da ispituju i sve vreme promatraju, već samo da im u
ovom trenutku nisu bile potrebne nove krize.
"Ovo je Murbelin dan," reče Odrade.
"Male su šanse da će preživeti", odvrati Belonda povivši se napred u svojoj psu-
naslonjači. "Šta onda biva s našim dragocenim planom?"
Našim planom.
"Extremis", odreza Odrade.
U ovom kontekstu ta reč je imala nekoliko značenja. Belonda ju je protumačila
kao mogućnost da se zadobiju Murbelina lična sećanja u trenutku njene smrti.
"Onda ne smemo dozvoliti Ajdahu da bude prisutan!"
"Moja naređenja i dalje važe", jeknu Odrade. "To je Murbelina želja i ja sam
dala reč."
"Greška... greška...", mrmljala je Belonda.
Odradi je bio poznat izvor Belondinih sumnji. Svi su ga videli: negde u Murbeli
počivalo je nešto krajnje bolno. To ju je nagonilo da izbegava izvesna pitanja,
poput životinje koja se nađe oči u oči sa grabljivcem. Šta god da je bilo u
pitanju, uhvatilo je korena. Ni hipnotrans-indukcija možda ne bi mogla to da
objasni.
"U redu!" Odrade progovori glasno kako bi naznačila da se njene reči odnose na
sve prisutne. "Nikada ranije to nismo radile na ovaj način. Pošto ne možemo
Dankana izvesti iz broda, moramo poći k njemu. On će prisustvovati."
Belonda je i dalje bila krajnje šokirana. Nijedan muškarac, izuzev samog
prokletog kvizac haderaha i njegovog sina Tiranina, nikada nije saznao
pojedinosti ove benegeseritske tajne. Oba ova čudovišta iskusila su agoniju. Dve
nesreće! Nije važno što je Tiraninova agonija prodrla u jednu ćeliju i tako
stigla da ga pretvori u simbiozu peščanog crva i ljudskog bića (niti je bio
pravi crv, niti pravo ljudsko biće). A Muad'Dib! Usudio se da prođe kroz agoniju
i evo šta se iz toga izrodilo!
Šeana se okrenu od prozora i napravi jedan korak ka stolu, usled čega kroz
Odrade prostruja neobično osećanje da su te dve žene koje su tamo stajale
postale nalik na Janusa: leđa uz leđa, a samo jedna osoba.
"Bel zbunjuje tvoje obećanje", reče Šeana. Kako joj je samo glas bio blag.
"On bi mogao biti katalizator koji će pomoći da se Murbela izvuče," reče Odrade.
"Sklona si da potceniš moć ljubavi."
"Ne!" Tamalane progovori i dalje okrenuta prema prozoru ispred sebe. "Plašimo se
njene moći."
"Može biti!" Bel je i dalje bila podrugljiva, ali to se od nje moglo i
očekivati. Istovremeno izraz njenog lica govorio je da je neumoljivo tvrdoglava.
"Hibris", promrmlja Šeana.
"Molim?" Belonda se okrenu u svojoj psu-naslonjači, usled čega ova žalosno
zaškripa.
"Prati nas isti nedostatak kao i Skitala", reče Šeana.
"Oh?" Belonda je počela da prodire u Šeaninu tajnu.
"Smatramo da stvaramo istoriju", nastavi Šeana. Zatim se vrati na svoje mesto
pored Tamalane i obe nastaviše da odsutno zure kroz prozor.
Belonda ponovo usredsredi pažnju na Odrade. "Da li ti to razumeš?"
Odrade ne obrati pažnju na nju. Neka mentat sam donese zaključke. Projektor na
radnom stolu se oglasi i pojavi se poruka. Odrade je saopšti: "Još nisu spremni
na brodu." Ona pogleda u dve sestre ukrućenih leđa ispod prozora.
Istorija?
Proticala je i tekla nekuda. Mogao si da stojiš na obali (kao što je Odrade
povremeno mislila da one ovde čine) i da joj posmatraš tok. Karta je mogla da ti
pokaže kuda reka teče, ali nijedna karta nije mogla da otkrije bitnije stvari.
Karta nikada nije mogla da pokaže istančana kretanja rečnog nanosa. Kuda je on
odlazio? Karte su u ova vremena imale ograničenu vrednost. Kompjuterski
štampanik ili projekcija iz arhive; to nije bila karta koju su tražile. Mora da
negde postoji neka bolja, neka koja je pripadala svim tim životima. Tu kartu si
mogao da nosiš u svom sećanju i povremenoje je vadiš da bi je pobliže pogledao.
Šta li se dogodilo sa časnom majkom Perinte koju smo prošle godine poslali
napolje?
Karta-u-umu bi se prihvatila odgovornosti i stvorila 'scenario Perinte'. Na reci
si se, odista, sam nalazio, ali to i nije bilo važno. Ipak je to bila karta koja
im još bila potrebna.
Ne dopada nam se što smo uhvaćene u tude struje, što ne znamo na šta možemo
naići iza naredne okuke reke. Uvek nam se više dopadalo da preletimo okuku mada
svaki zapovednički položaj mora ostati i deo drugih struja. Svaki tok sadrži
nepredvidljive stvari.
Odrade podiže pogled i vide da je njene tri drugarice pažljivo posmatraju.
Tamalane i Šeana su okrenule leđa prozorima.
"Uvažene Naložnice su zaboravile da oslanjanje na bilo koji oblik konzervatizma
može biti opasan", reče Odrade. "Da li smo i mi to zaboravile?
Nastavile su da zure u nju - ali, čule su. Ako čovek postane suviše
konzervativan onda prestaje da bude spreman na iznenađenja. Tome ih je naučio
Muad'Dib, a njegov sin Tiranin doprineo je da tu lekciju nikada ne zaborave.
Belondin mrzovoljan izraz nije se izmenio.
U dubokim skloništima Odradine svesti Taraza prošapta: "Pažljivo, Dar! Ja sam
imala sreće. Na brzinu sam stekla prednost. Kao i ti. Ne smeš zavisiti od sreće
i to je ono što ih muči. Nemoj čak ni očekivati da ćeš imati sreće. Mnogo je
bolje verovati odrazu svog lika na vodi. Pusti Bel neka kaže šta ima."
"Bel", ponovo će Odrade, "mislila sam da si napokon prihvatila Dankana."
"U izvesnoj meri". Krajnje optužujuće.
"Mislim da bi trebalo da pođemo do broda", progovori Šeana snažno naglašavajući
svoje reči. "Ovo nije pogodno mesto za čekanje. Zar se mi to bojimo onoga što bi
od nje moglo nastati?"
Tam i Šeana se istovremeno okrenuše prema vratima, kao da je njihovim koncima
upravljao isti gospodar lutaka.
Odrade s dobrodošlicom prihvati ovaj prekid. Šeanino pitanje ih je uznemirilo.
Šta je Murbela mogla postati? Katalizator moje sestre. Katalizator.
Kada su izišle iz Centrale pogodi ih nalet vetra; Odrade je tako bar jednom bila
zahvalna na cevnom transportu. Hodanje je moglo da pričeka dok ne nastupi
toplija klima, dok ne prestane ovo jako olujno trzanje njihovih odora.
Pošto su se smestile u privatna kola Belonda još jednom ponovi svoj optužujući
refren. "Sve što on čini moglo bi da predstavlja puku kamuflažu."
Odrade ponovo izreče često ponavijano benegeseritsko upozorenje koje se odnosilo
na ograničavanje njihovog oslanjanja na mentate. "Logika je slepa i često
poznaje samo vlastitu prošlost."
Tamalane upade u reč, pruživši joj neočekivanu pomoć. "Postaješ paranoična,
Bel!"
Šeana prozbori mnogo nežnije. "Čula sam te, Bel, kako kažeš da je logika dobra
za igranje piramidalnog šaha, ali da je često suviše spora za potrebe opstanka."
Belonda je sedela negodujući u tišini, dok je mir remetilo samo slabo šištanje i
romorenje njihovog prolaska kroz cev.
U brod se ne smeju uneti rane.
Odrade prilagodi svoj ton Šeaninom: "Bel, draga Bel. Nemam dovoljno vremena da
bismo mogle uzeti u obzir sva račvanja našeg obećanja. Više ne možemo reći: 'Ako
se ovo dogodi, onda iz toga sigurno sledi ovo, a u tom slučaju moramo postupiti
tako i tako...'"
Belonda se gotovo zakikota. "Oh! Običan um predstavlja pravi metež. A ja ne smem
da zahtevam ono što nam je svima potrebno, a što ne možemo imati - dovoljno
vremena za svaki plan."
To je govorila Belonda mentat; saopštila im je da zna kako je njen obični um
razorio ponos. Kako je samo to bilo loše organizovano i nečisto mesto! Zamislite
samo šta sve ne-mentat podnosi da bi nametnuo tako malo reda. Ona ispruži ruku i
blago potapša Odrade po ramenu.
"Sve je u redu, Dar. Paziću kako se ponašam."
Šta bi neko sa strane pomislio kada bi video ovu razmenu? pitala se Odrade. Sve
četiri složno su delovale zbog potreba jedne sestre.
Kao i zbog potreba Murbeline agonije.
Ljudi su videli samo spoljašnju stranu maski koje su časne majke nosile.
Kada moramo (a ovih dana bez prestanka moramo) delujemo zapanjujuće sposobno. U
tome nema ponosa; to je prosta činjenica. Ako nam pak dozvolite da se opustimo
odmah iz prikrajka čujemo nerazumljivo brbljanje, poput sveg ostalog običnog
sveta. Naše je samo obimnije. Mi živimo naše živote u malim skupinama, poput
svih ostalih. Prostorije uma, prostorije tela.
Belonda se sabra i prekrsti šake u krilu. Znala je šta Odrade planira i čuvala
je to za sebe. Bilo je to poverenje koje je nadmašivalo mentatsku projekciju i
zadiralo u nešto još temeljnije ljudsko. Projekcija je predstavljala divno oruđe
koje se moglo podešavati, ali ipak je bila samo oruđe. Na kraju krajeva, sva
oruđa zavise od onoga ko ih upotrebljava. Odrade nije znala kako da joj iskaže
zahvalnost a da ne umanji poverenje.
Moram u tišini preći preko svog zategnutog konopca.
Osetila je da se ispod nje nalazi provalija, košmarna slika koju su zazvali ovi
odrazi. Nevidljivi lovac sa sekirom bio je blizu. Odrade je želela da se okrene
i prepozna onog koji se prikradao, ali i ovog puta uspe da odoli. Neću napraviti
Muad'Dibovu grešku! Predviđačko upozorenje koje je prvi put osetila na Dini, u
ruševinama Sieč Tabra, neće se iscrpsti dok ne kucne njen poslednji čas - ili
poslednji čas Sestrinstva. Da li sam pomoću svojih strahova sama stvorila ovu
užasnu pretnju? Svakako da ne! Ipak, osećala je da zuri u vreme u tom drevnom
slobodnjačkom uporištu, kao da su sva prošlost i sva budućnost bili zamrznuti u
prikazu koji se nije mogao izmeniti. Moram se potpuno osloboditi tebe Muad'Dibe!
Dolazak na sletište prenu je iz ovih strašnih razmišljanja.
Murbela je čekala u odajama koje su proktorke pripremile. U središtu se nalazio
mali amfiteatar dugačak otprilike sedam metara, gledano prema opasujućem
stražnjem zidu. Tapacirane klupe bile su poređane stepenasto u strmom luku.
Mesta je bilo za otprilike dvadesetak posmatrača. Proktorke su je ostavile bez
objašnjenja, na najnižoj klupi, da zuri u sto koji je lebdeo na suspenzorima. Sa
strane su visile trake koje su držale prikovanim za sto svakoga ko bi se na
njemu našao.
Mene.
Zapanjujući niz prostorija, pomisli ona. Nikada ranije nije imala pristup u ovaj
deo broda. Ovde se osećala izloženom, čak u većoj meri nego pod vedrim nebom.
Manje prostorije kroz koje su je provele na putu do ovog amfiteatra jasno su
svojim dekorom stavljale do znanja da su predviđene za ukazivanje medicinske
pomoći: bilo je u njima opreme za reanimaciju, sanitarnih mirisa, antiseptika.
Njen premeštaj u ovu prostoriju bio je obavljen odlučno - ni na jedno pitanje
nije dobila odgovor. Proktorke su je izvele sa časa prana-bindu vežbi za
napredne akilote. Jedino su rekle: "Naređenje Vrhovne majke."
Kvalitet njenih proktorki-čuvarki mnogo joj je rekao. Nežne,
ali odlučne. Bile su prisutne da bi sprečile beg i da bi je pouzdano sprovele
tamo gde im je bilo naređeno. Neću pokušati da pobegnem!
Gde je Dankan?
Odrade je obećala da će on biti uz nju za vreme agonije. Da li je njegovo
odsustvo značilo da ovo neće biti njeno konačno suđenje? Ili su ga možda sakrile
iza nekog tajnog zida, iza koga je mogao da vidi ali ne i da bude viđen?
Želim ga pored sebe!
Zar nisu znale kako njome da upravljaju? Sigurno su znale!
Prete da će me lišiti ovog čoveka. To je sve što me drži i zadovoljava.
Zadovoljava? Kakva beskorisna reč. Upotpunjuje me. To je već bolje. Ja sam manje
vredna kada smo razdvojeni. I on to zna, neka je proklet.
Murbela se nasmeši. Otkud on to zna? Zato što je i sam ispunjen na isti način.
Otkud ovo može biti ljubav? Nije osećala nikakvu slabost zbog napora uslovljenih
željom. I pripadnice Bene Geserita i Uvažene Naložnice govorile su da ljubav
oslabljuje. Ona se, pak, osećala jačom pored Dankana. Čak su je i njegove male
pažnje okrepljivale. Kada bi joj on ujutru doneo šolju stim-čaja koji se pušio,
čaj je imao bolji ukus. Možda mi imamo nešto više od ljubavi.
Odrade i njene drugarice uđoše u amfiteatar kod najgornjeg reda sedišta i
zastaše tamo na trenutak, posmatrajući priliku koja je sedela ispod njih.
Murbela je na sebi imala belu ukrašenu dugačku odoru starije akilote. Sedela je
oslonivši lakat o koleno, dok joj se brada odmarala na pesnici. Pažnja joj je
bila usredsređena na sto.
Ona zna.
"Gde je Dankan?" upita Odrade.
Začuvši njeno pitanje, Murbela ustade i okrenu se. To pitanje je potvrdilo njene
pretpostavke.
"Pogledaću", reče Šeana i udalji se.
Murbela je čekala u tišini, razmenjujući poglede sa Odrade.
"Moramo je dobiti", pomisli Odrade. Potrebe Bene Geserita nikada nisu bile veće.
Kako je beznačajno Murbela izgledala tamo dole, a toliko je toga posedovala u
sebi. Gotovo ovalno lice koje se širilo kod obrva sakrivalo je novostečeni
benegeseritski spokoj. Široko razmaknute zelene oči, lučne obrve... ni traga od
prevrtanja očima... ni traga nekadašnjoj narandžastoj boji. Mala usta... ni
traga napućenosti.
Spremna je.
Šeana se vrati, sa Dankanom pored sebe.
Odrade ga udostoji jednog kratkog pogleda. Nervozan je. Znači, Šeana mu je
rekla. Dobro. To je predstavljalo čin prijateljstva. Ovde bi mu mogli biti
potrebni prijatelji.
"Sedećeš ovde gore i nećeš se pomerati dok te ne pozovem", obrati mu se Odrade.
"Ostani s njim, Šeana."
Iako joj to niko nije naložio Tamalane stade Dankanu uz bok, tako da se on nađe
u sredini između njih dve. Pošto Šeana napravi jedan nežan pokret, oni sedoše.
Sa Belondom pored sebe Odrade siđe do Murbele i uputi se ka stolu. Oralni
špricevi na udaljenom kraju bili su spremni da se podignu u odgovarajući
položaj, ali su još bili prazni. Odrade pokaza prema špricevima i klimnu ka
Belondi, koja iziđe kroz jedna bočna vrata kako bi potražila suk-časnu majku
zaduženu za začinsku esenciju.
Udaljivši sto od stražnjeg zida Odrade poče da priprema kaiševe i podešava
jastučiće. Kretala se metodično, proveravajući da li se na malom ispustu ispod
stola nalazi sve što je potrebno. Jastučić za usta koji sprečava osobu u agoniji
da pregrize vlastiti jezik. Odrade ga uhvati rukom, kako bi isprobala da li je
dovoljno tvrd. Murbela je imala mišićavu vilicu.
Murbela je posmatrala Odrade kako radi, ćutala je i trudila se da ne proizvede
nikakav uznemirujući šum.
Belonda se vrati sa začinskom esencijom i prihvati se punjenja špriceva. Otrovna
esencija imala je jedak miris - prepoznatljivi, gorki miris cimeta.
Uhvativši Odradinu pažnju, Murbela reče: "Zahvalna sam ti što lično sve
nadgledaš."
"Ona je zahvalna!" frknu Belonda, ne dižući pogled s posla.
"Prepusti ovo meni, Bel." Odrade je i dalje pažljivo posmatrala Murbelu.
Belonda ne zastade ali po njenim pokretima moglo se primetiti da se povukla.
Belonda se povlači u sebe? Murbelu nikada nije prestajalo da zapanjuje kako su
se akilote povlačile u sebe kada bi se našle u vidokrugu Vrhovne majke. I bile
su tu i nisu. Belonda nikada to nije u potpunosti postigla, čak ni kada je
prošla kroz iskušenja i stekla viši status. Belonda, takođe?
Prodorno zureći u Murbelu Odrade reče: "Poznate su mi sumnje koje te muče,
ograničenja koja postavljaš svom predavanju nama. Pa dobro. Ne želim da
raspravljam o tome, jer se tvoje sumnje veoma malo razlikuju od sumnji koje muče
svaku od nas."
Iskrenost.
"Razlika je, ako te zanima, u osećanju odgovornosti. Ja sam odgovorna za svoje
Sestrinstvo... ono koje je još u životu. Ono predstavlja veoma veliku
odgovornost i ja ponekad na njega gledam sa zavišću."
Belonda frknu.
Činilo se da Odrade to nije primetila jer je nastavila: "Sestrinstvo Bene
Geserita se donekle ukiselilo od vremena Tiranina. Ni naš kontakt sa Uvaženim
Naložnicama nije popravio stvari. Uvažene Naložnice šire oko sebe zadah smrti i
propadanja, strmoglavljujući se u veliku tišinu."
"Zašto mi sada pričaš sve te stvari?" Jasan strah u Murbelinom glasu.
"Jer tebe, na neki način, nije dodirnulo najgore rastrojavanje Uvaženih
Naložnica. Možda zbog tvoje spontane naravi. Mada je i ona, od Gamua, pomalo
bila obuzdavana."
"Vaše delo!"
"Samo smo ti oduzele malo divljine i pružile ti bolju uravnoteženost. To ti samo
može pružiti duži i zdraviji život." "Ako preživim ovo!" Glavom je pokazala
prema stolu iza sebe.
"Murbela, želim da stalno misliš na ravnotežu. Homeostazis. Svaka skupina koja
izabere samoubistvo, a na raspolaganju joj je i drugačiji izbor, čini to iz
bezumnosti. Homeostazis se sasvim poremetio."
Pošto je Murbela oborila pogled prema podu, Belonda odbrusi: "Slušaj je,
glupačo! Daje sve od sebe da ti pomogne."
"Dosta, Bel. Ovo se tiče samo nas dve."
Pošto je Murbela nastavila da zuri u pod, Odrade joj se ponovo obrati: "Vrhovna
majka ti naređuje. Gledaj u mene!"
Murbela jednim trzajem podiže glavu i zagleda se netremice u Odradine oči.
To je bila taktika koju Odrade nije često koristila, mada su rezultati uvek bili
odlični. Akilote je njome mogla da dovede do histerije, a zatim da ih nauči kako
da se nose sa svojim neumerenim reagovanjima na osećanja. Pokazalo se da je
Murbela bila više besna nego uplašena. Odlično! Sada je trebalo biti oprezan.
"Žalila si se da tvoja obuka sporo napreduje", reče Odrade. "To smo pre svega
učinile imajući u vidu tvoje potrebe. Sve tvoje glavne učiteljice izabrane su
zbog svoje istrajnosti, ne zbog svoje naglosti. Moja uputstva bila su izričita:
'Ne obdarujte je sa suviše sposobnosti u suviše kratkom roku. Nemojte joj
otvarati protočnu kapiju moći, kako se ne bi desilo da joj se pruži više no što
je u stanju da prihvati.'"
"Otkud znate koliko ja mogu da prihvatim?" Još je ljuta.
Odrade se samo nasmeši.
Pošto je Odrade nastavljala da ćuti, Murbela stade da se uzrujava. Da li je
napravila budalu od sebe pred Vrhovnom majkom, Dankanom i svima ostalima? Kako
je to bilo ponižavajuće!
Odrade se podseti da ne bilo preterano dobro ako Murbela postane isuviše svesna
svoje ranjivosti. To bi za sada bila loša taktika. Nema potrebe da je provocira.
Ona poseduje oštro osećanje pripadnosti i ima potrebu da se udene u zahteve
trenutka. To je bilo ono što ih je navodilo da strahuju od mogućnosti da je to
kod nje motiv i samo želja da uvek izabere najlakši put. Samo neka ne bude to. A
sada je na redu potpuno poštenje! Krajnje oruđe benegeseritskog obrazovanja.
Klasična tehnika kojom se akilota vezuje za učiteljicu.
"Biću na tvojoj strani tokom čitave agonije. Ako ne uspeš, biću tužna."
"Dankan?" U očima su joj bile suze.
"Biće mu dozvoljeno da ti pruži svu pomoć koju je u stanju da pruži."
Murbela pogleda ka redovima sedišta i za jedan kratak trenutak njen pogled se
prikova za Dankanov. On se neznatno podiže, ali ga Tamalanina ruka na ramenu
zadrža.
One bi mogle da ubiju moju voljenu! pomisli Ajdaho. Moram li sedeti ovde i
posmatrati kako se to događa? Odrade je rekla da će mu biti dozvoljeno da
pomogne. Ovo se više ne može zaustaviti. Moram verovati Dar. Podzemni bogovi!
Njoj nije poznata dubina toga bola, ako... ako... On sklopi oči.
"Bel". U oporom Odradinom glasu osećala se oštrina, oštrina oštrice noža.
Belonda uhvati Murbelu za ruku i pomože joj da se popne na sto. Sto lagano
zadrhta, prilagođavajući se njenoj težini.
Ovo je prava stvar, pomisli Murbela.
Tek krajičkom svesti oseti da se kaiševi obmotavaju oko nje i da se neko pored
nje kreće ispunjen neodgonetljivom svrhom.
"Ovo je uobičajena rutina", reče Odrade.
Rutina? Murbela je mrzela rutinu koja je od nje polako stvarala benegeseritkinju
- sve to učenje, slušanje i opiranje proktorkama. Naročito je prezirala potrebu
da prečisti reakcije za koje je smatrala da su ispravne; ali te budne oči nisu
joj dozvoljavale da vrda.
Odgovarajuće! Kako je to opasna reč.
Ovo saznanje predstavljalo je upravo ono što su one tražile. Upravo onu moć koja
je bila potrebna njihovim akilotama.
Ako je prezirete, učinite to bolje. Iskoristite svoj prezir kao vodiča; shvati
šta ti je tačno potrebno.
Činjenica da su njene učiteljice bez greške prozrele njeno ponašanje, kakva
divna stvar! Želela je tu sposobnost. Oh, kako ju je samo želela!
Moram ustrajati u ovome.
Bilo je to nešto na čemu bi joj mogla pozavideti svaka Uvažena Naložnica.
Odjednom je sebe videla u obliku dvostruke vizije: bila je istovremeno i
benegeseritkinja i Uvažena Naložnica. Obeshrabrujuća percepcija.
Jedna ruka dodirnu joj obraz, pomeri joj glavu i udalji se. Odgovornost. Uskoro
ću saznati šta podrazumevaju pod 'novim znanjem istorije'.
Očaravalo ju je benegeseritsko viđenje istorije. Kako su gledale umnožene
prošlosti? Da li je to predstavljalo nešto uronjeno u jednu veću shemu?
Iskušenje da postane jedna od njih je preovlađivalo.
Ovo je trenutak kada ću saznati.
Ugledala je oralni špric kako zauzima položaj iznad njenih usta. Pomerala ga je
Belondina ruka.
"Mi svoju čudotvornu zdelu nosimo u svojim glavama", rekla je Odrade. "Gledaj da
nosiš ovu zdelu pažljivo, ako dospe u tvoje vlasništvo."
Špricevi joj dodirnuše usne. Murbela zatvori oči, ali oseti prste kako joj
otvarju usta. Hladni metal dodirnu joj zube. Odradin glas koji je upamtila bio
je s njom.
Izbegavaj neumerenosti. Previše ispravljaj i uvek ćeš imati pune ruke posla, kao
i potrebu da vršiš sve veće i veće ispravke. Oscilacije. Fanatici su
veličanstveni kreatori oscilacija.
"Naša čudotvorna zdela. Svojstvena joj je linearnost, jer svaka časna majka
poseduje istu sklonost. Ovo ćemo zajedno ovekovečiti."
Gorka tečnost izli se u njena usta. Murbela je grčevito gutala. Osetila je kako
joj se vatra širi niz grlo ka stomaku. Sem žarenja nije osećala nikakav drugi
bol. Pitala se da li je to sve. Unutrašnjost stomaka bila joj je već prilično
topla.
Lagano, tako lagano da joj je bilo potrebno nekoliko otkucaja srca da razabere
šta se događa, toplina stade da prodire napolje. Kada je stigla do vrhova
prstiju oseti kako joj se telo grči. Leđa joj se izviše na postavljenom stolu.
Nešto meko ali čvrsto nade joj se u ustima umesto šprica.
Glasovi. Čula ih je i znala je da to ljudi govore, ali nije bila u stanju da
razabere reči.
Usredsredivši se na glasove postade svesna činjenice da je izgubila dodir sa
svojim telom. Telo joj se negde previjalo i razdirao ga je bol, ali je ona,
nekako, bila odvojena od toga.
Ruka dodirnu ruku i čvrsto je steže. Prepoznala je Dankanov dodir i njeno telo i
agonija u magnovenju iskrsnuše. Pluća su je bolela pri izdisanju. Ali ne i pri
udisanju. Zatim se oseti ispošćenom i nedovoljno ispunjenom. Njeno osećanje
prisutnosti u živom telu preraste u tanku nit, koja je vijugala kroz mnoge
prisutnosti. Ostale je osećala svuda oko sebe: previše ljudi bilo je u tom
sićušnom amfiteatru.
U vidno polje joj dolebde jedno drugo ljudsko biće. Murbela oseti da se nalazi u
nekom fabričkom vozilu... u svemiru. Vozilo je bilo primitivno. Sa suviše ručnih
kontrola. Sa suviše svetala koja nisu treptala. Za kontrolama se nalazila neka
žena, mala i neuredna, znojava od posla. Imala je dugačku smeđu kosu pokupljenu
u punđu iz koje su se izvukli svetliji pramenovi, viseći oko njenih upalih
obraza. Na sebi je imala samo jednu odoru, kratku haljinu sa blistavim crvenim,
plavim i zelenim šarama.
Mašinerija.
Iza ovog neposrednog prostora nalazila se svest o čudovišnoj mašineriji. Šeanina
haljina bila je u oštrom kontrastu sa monotonom i dosadnom mašinerijom. Govorila
je, ali se njene usne nisu pokretale. "Slušaj ti! Kada dođe vreme da preuzmeš
ove kontrole, nemoj postati uništivač. Ja sam ovde kako bih ti pomogla da
izbegneš uništivača. Znaš li ti to?"
Murbela pokuša da govori ali nije imala glasa.
"Ne trudi se toliko, devojko!" reče žena. "Čujem te."
Murbela pokuša da ne obraća pažnju na tu ženu.
Kakvo je ovo mesto?
Jedan operater, neko džinovsko skladište... fabrika... sve automatizovano...
paučina linija povratne sprege usredištila se u ovom malom prostoru sa složenim
kontrolama.
Misleći da šapuće, Murbela upita: "Ko si ti?" i začu sopstveni glas kako
odjekuje. Agonija je bila u njenim ušima!
"Ne tako glasno! Ja sam tvoj vodič mohalate, neko ko će ti pomoći da izbegneš
uništivače."
Nek' me Dur zaštiti! pomisli Murbela. Ovo nije nikakvo mesto, ovo sam ja!
Čim je ovo pomislila - kontrolne sobe nestade. Bila je poput ptice selice u
praznom prostoru, osuđene da nikada ne miruje, nikada da ne pronađe utočište.
Sve sem njenih vlastitih hitrih misli postalo je nematerijalno. Nije posedovala
srž, već samo osećaj čupavog prianjanja koji prepoznade kao svest.
Sagradila sam samu sebe od magle.
Naiđoše Druga sećanja, mrvice i komadići iskustva za koje je znala da nisu njeni
vlastiti. Lica su je ispod oka pogledavala i tražila da im pokloni pažnju;
međutim, odvuče je žena za kontrolama vozila. Murbela je prepoznavala potrebe,
ali nije uspevala da ih pretoči u suvisli oblik.
"Ovo su životi iz tvoje prošlosti." Bila je to ponovo žena koja je sedela za
kontrolama vozila, ali je njen glas imao bestelesni kvalitet i nije dopirao ni
sa kakvog vidljivog mesta.
"Mi smo potomci ljudi koji su činili gadne stvari", reče žena. "Ne volimo da
priznamo da su se među našim precima nalazili i varvari. Jedna časna majka to
mora priznati. Nemamo izbora."
Murbela je sada mogla samo da misli na pitanja. Zašto ja moram...
"Pobednici su se rasplođavali. Mi smo njihovi potomci. Često je pobeda sticana
po visoku moralnu cenu. Varvarizam nije čak ni odgovarajuća reč za neke stvari
koje su počinili naši preci."
Murbela oseti jednu poznatu šaku na obrazu. Dankan! Dodir obnovi agoniju. Oh,
Dankane! Nanosiš mi bol.
Kroz bol oseti pukotine u životima koji su se pred njom otkrivali. Stvari koje
su zadržane.
"Samo ono što si u ovom trenutku sposobna da prihvatiš", reče glas koji nije
pripadao nikakvom telu. "Ostali dolaze kasnije, kada budeš jača... ako
preživiš."
Selektivni filter Odradine reči. Potreba otvara vrata. Od ostalih prisutnosti do
nje dopre uporno jadikovanje. Naricanje. "Vidiš? Vidiš šta se dogada kada ne
obraćaš pažnju na razum?"
Agonija postade još jača. Nije mogla da joj umakne. Svaki živac bio joj je u
plamenu. Želela je da plače, da vrišteći preti, da moli za pomoć. Zbrkana
osećanja pratila su agoniju, ali ona ne obrati pažnju na njih. Sve se događalo
duž jedne tanke niti postojanja. Nit je mogla da se ščepa!
Umirem.
Nit se natezala. Razbiću se! Bila je bespomoćna i nije mogla da se odupre.
Mišići ne bi poslušali. U njoj verovatno i nije preostalo mišića. Ionako ih nije
želela. Predstavljali su bol. Bio je to pakao koji se nikada neće završiti...
čak ni ako bi nit pukla. Duž niti su goreli plamenovi, ližući ka njenoj svesti.
Šake su je tresle za ramena. Dankane... nemoj. Svaki pokret predstavljao je bol
kakav nije mogla ni da zamisli da je moguć. Ovo je zaista zasluživalo da se
nazove agonijom.
Nit se više nije rastezala. Skupljala se, sabijala. Postala je sasvim mala,
poput kobasice koja se sastojala od tako snažnog bola da ništa drugo nije
postojalo. Osećanje postojanja postalo je neodređeno, providno... prozirno.
"Vidiš li?" Iz daljine se začuo glas njenog mohalata vodiča. Vidim stvari.
Nije baš da vidim. Pre će biti da je reč o udaljenoj svesti o drugima. Drugim
kobasicama. Druga sećanja zarobljena kožom izgubljenih života. Istezale su se
iza nje u obliku voza čiju dužinu nije mogla da odredi. Providna magla.
Povremeno bi se razdvajala i ona bi nakratko ugledala događaje. Ne... ne same
događaje. Sećanja.
"Svedok koji deli", reče njen vodič. "Vidiš ono što su naši preci učinili.
Učinili su još gorom najgoru kletvu koju možeš izmisliti. Nemoj ih opravdavati
potrebama tih vremena! Samo upamti: Nema nevinih!"
Ružno! Ružno!
Nije mogla ni na čemu da se zaustavi. Sve se pretvaralo u odraz i maglu koja se
cepa. Tamo negde postojala je divota za koju je znala da bi je mogla doseći.
Ukidanje ove agonije.
To je bilo to. Kako bi to bilo divno!
Gde je to divno stanje?
Usne dodirnuše njeno čelo, usta. Dankan! Ona posegnu naviše. Moje ruke su
slobodne. Prsti joj se zavukoše u poznatu kosu. Ovo je stvarno!
Agonija se povlačila. Tek tada shvati da je iskusila bol koji je bio užasniji od
svega što se rečima moglo opisati. Agonija? Spržila joj je psihu i preoblikovala
je. Jedna osoba je ušla, a druga izišla.
Dankan! Otvorila je oči i ugledala njegovo lice pravo iznad sebe. Da li ga još
volim? Ovde je. On je sidro za koje sam se držala u najgorim trenucima. Ali da
li ga volim? Da li sam još uravnotežena?
Odgovora nije bilo.
Odrade progovori negde izvan vidnog polja. "Skinite tu odeću sa nje. Dajte
peškire. Sva je mokra: gola je voda. I donesite joj odgovarajuću odoru!"
Oko nje se čulo komešanje, a zatim još jednom Odradin glas: "Murbela, drago mi
je što mogu da ti kažem da si uspela."
U glasu joj se osećalo veliko olakšanje. Zašto joj je bilo drago?
Gde je osećanje odgovornosti? Gde je čudotvorna činija kojom treba da ispuni
glavu? Neka mi neko odgovori!
Žena koja je bila za kontrolama vozila je nestala.
Ostala sam samo ja. I sećam se grozota koje bi jednu Uvaženu Naložnicu mogle da
nateraju da zadrhće. A tada ugleda čudotvornu zdelu koja, međutim, nije
predstavljala stvar već pitanje: kako pravilno da uspostavimo te ravnoteže?
36.
Naš kućni bog je ono što prenosimo sa jednog pokoljenja na drugo: naša poruka
čovečanstvu - ako odraste. Najbliža kućnoj boginji jeste jedna promašena časna
majka - Čenoe; ona tamo u niši.
Darvi Odrade
Ajdaho je sada razmišljao o svojim mentatskim sposobnostima kao o utočištu.
Murbela je provodila s njim onoliko vremena koliko su im to njihove dužnosti
dozvoljavale - njemu rad na oružju, a njoj ponovno sticanje snage dok se
prilagođavala svom novom statusu.
Nije mu lagala. Nije pokušavala da mu kaže kako ne oseća da se išta promenilo
među njima. Ali on je osećao da ga nešto odvlači, da je lastiš nategnut do
krajnjih granica.
"Moje sestre su naučile da ne otkrivaju tajne srca. Postoji opasnost koju one
opažaju u ljubavi. Opasne intimnosti. Otupljena najdublja osećanja. Nemoj nikome
pružiti štap kojim te može tući."
Mislila je da ga njene reči umiruju, ali on je u njima nazirao unutrašnji
zaključak. Budi slobodan! Raskini zamršene spone!
Ovih dana ju je često viđao u samrtnim mukama Drugih sećanja. Noću bi joj se
omakla po koja reč.
"Zavisnost... grupna duša... raskršće žive svesti... Ribogovornice..."
Nije okIevala da nešto od ovoga podeli s njim. "Raskršće? Svako može osetiti
povezanost tačaka tokom prirodnih prekida života. Smrti, grube diverzije,
slučajne pauze između moćnih događaja, rođenja."
"Zar je rođenje prekid?"
Nalazili su se u njegovom krevetu, čak je i hrono bio zatamnjen... ali to ih,
razume se, nije skrivalo od komeja. Druge energije hranile su znatiželju
Sestrinstva.
"Zar ti nikada nisi razmišljao o rođenju kao o prekidu? Jedna časna majka smatra
da je to zanimljivo."
Zanimljivo! Povlači se... povlači...
Ribogovornice, to je bilo otkrovenje koje je Bene Geserit upio u zanosu.
Sumnjale su, ali Murbela im je pružila dokaz. Demokratija Ribogovornica
pretvorila se u autokratiju Uvaženih Naložnica. U to više nije bilo sumnje.
"Tiranija manjine prekrivena maskom većine", nazvala je to Odrade veselim
glasom. "Pad demokratije. Ili sama sebe obori svojim neumerenostima, ili biva
pojedena od strane birokratije."
Ajdaho je mogao da nazre Tiranina u takvom načinu razmišljanja. Ako je istorija
uopšte nosila u sebi nekakva ustrojstva koja su se ponavljala, onda je to upravo
ovde bio slučaj. Utisak ponavljanja je prosto odzvanjao. Prvo, zakon civilne
službe bio je zamaskiran laži da je to bio jedini način da se isprave demagoška
preterivanja i izopačavanja sistema. Drugo, gomilanje moći na mestima kojima
glasači nisu mogli ni priviriti. I konačno, aristokratija.
"Bene Geserit je možda jedini koji je ikada stvorio svemoćnu porotu", reče
Murbela. "Porote, znaš, nisu popularne kod legalista. Porote se suprotstavljaju
zakonu. U stanju su da ne obrate pažnju na sudije."
Ona se nasmeja u tami. "Dokaz! U stvari, šta je drugo dokaz sem onih stvari koje
ti je dozvoljeno da opaziš? To je ono što zakon pokušava da kontroliše: pažljivo
vođenu stvarnost."
Koristila je reči da ga zabavi, da iskaže svoje nove benegeseritske moći. Njeni
izlivi ljubavi nisu imali učinka.
Ponavljala ih je prema sećanju.
Primetio je da to muči Murbelu gotovo isto onoliko koliko je njega
obeshrabrivalo. Murbela nije primetila nikakvu reakciju. Odrade je pokušala da
ga razuveri. "Svaka nova časna majka prolazi kroz razdoblje prilagođavanja.
Ponekad može pomahnitati. Promisli o novom tlu po kojem koračaš, Dankane!"
Kako bih mogao da ne razmišljam o tome?
"Prvi zakon birokratije", probi se Murbelin glas iz tame.
Ne zabavljaš me, ljubavi.
"Raste do granica upotrebljive energije!" Glas joj je odista pomahnitao.
"Iskoristi laž koja rešava sve probleme." Ona se okrenu prema njemu, ali ne da
bi vodila ljubav. "Uvažene Naložnice su tako rešavale stvari! Čak su koristile i
sistem društvene zaštite za smirivanje masa, ali sve je odlazilo u njihovu
vlastitu energetsku banku."
"Murbela!"
"Molim?" Nju iznenadi oštrina njegovog tona. Zar on ne zna da razgovara sa
jednom časnom majkom?
"Sve ja to znam, Murbela. Svaki mentat to zna."
"Pokušavaš li ti to da me ućutkaš?" Bila je besna.
"Naš posao se sastoji u tome da razmišljamo kao naš neprijatelj", odvrati on.
"Mi imamo zajedničkog neprijatelja!"
"Podsmehuješ mi se, Dankane.!"
"Da li su ti oči narandžaste?"
"Melanž to ne dozvoljava i ti znaš... Oh."
"Bene Geseritu je potrebno tvoje znanje, ali moraš ga negovati! On upali jednu
sjajnu kuglu i ugleda Murbelu kako se naginje nad njim. To nije bilo
neočekivano, ali ni benegeseritski.
Hibrid.
Ta reč mu odjednom sinu. Da li je reč o toj hibridnoj snazi? Da li je to bilo
ono što je Sestrinstvo očekivalo od Murbele? Benegeserit ponekad iznenadi
čoveka. Nađu vam se sučelice u čudnim nalazima, čvrstog pogleda, zamaskiravši se
na svoj naročit način, dok se iza maski kuvaju neobični odgovori. Tu je Teg
naučio da se služi neočekivanim. Ali ovo? Ajdaho pomisli kako bi se moglo desiti
da mu se ova nova Murbela ne svidi.
Ona je to, prirodno, nazirala u njemu. Za nju je on i dalje bio otvorena knjiga,
kao za malo koga drugog.
"Nemoj me mrzeti, Dankane." Nije molila, ali iza njenih reči taložio se dubok
bol.
"Nikada te neću mrzeti." Ipak je isključio svetlo.
Ona se ugnezdi uz njega gotovo onako kako je to činila pre agonije. Gotovo.
Razlika ga ophrva.
"Uvažene Naložnice vide u Bene Geseritu suparnika u sticanju moći", reče
Murbela. "Nije u pitanju toliko to što su moškarci koji slede moje bivše sestre
fanatici, već to što su zbog svoje zavisnosti ostali nesposobni da se
samoopredele."
"Zar smo mi takvi?"
"Ma, hajde, Dankane."
"Hoćeš da kažeš da bih i na nekom drugom mestu mogao da imam ovakvu udobnost?"
Ona odluči da pretpostavi kako on govori o strahovima Uvaženih Naložnica. "Mnogi
bi ih napustili kada bi mogli." Okrenuvši se divlje prema njemu zatraži da
smesta vode ljubav. Njena raskalašnost ga zaprepasti. Kao da je ovo možda bio
poslednji put kada će biti u stanju da iskusi takvu ekstazu.
Na kraju je ležao iscrpljen.
"Nadam se da sam ponovo trudna", prošapta ona. "Još su nam potrebne naše bebe."
Nama su potrebne. Bene Geseritu su potrebne. Ne više njima su potrebne.
On zaspa i uskoro usni kako se nalazi u brodskoj oružarnici. Bio je to san
protkan stvarnošću. Brod je i dalje bio fabrika oružja, to je nedavno stvarno i
postao. Odrade je razgovarala s njim u oružarnici iz sna. "Ja donosim odluke
zato što sam primorana na to, Dankane. Malo je verovatno da ćeš se probiti,
makar trčao kao lud i uz put napadao."
"Suviše sam mentat da bih to učinio!" Kako je samouveren bio njegov glas iz sna!
Sanjam i znam da sanjam. Zašto se nalazim u oružarnici sa Odrade?
Popis oružja promicao mu je pred očima.
Atomici. (Ugledao je velike minere i smrtonosnu prašinu.)
Laserski pištolji. (Različiti modeli nisu bili nabrojani.)
Bakteriolođici.
Odradin glas prekinuo je daljnje promicanje popisa. "Možemo pretpostaviti da se
krijumčari kao i uvek usredsređuju na male stvari koje donose veliki profit."
"Sukamenje, razume se." Još je bio samouveren. Ja, međutim, nisam takav!
"Oružje ubica", reče ona. "Planovi i specifikacije za nova uništavajuća
sredstva."
"Krađa trgovačkih tajni predstavlja među krijumčarima veliku stvar."
Nepodnošljiv sam!
"Uvek postoje i postojaće lekovi i bolesti kojima su oni potrebni", reče ona.
Gde je ona? Čujem je, ali ne mogu da je vidim. "Da li Uvažene Naložnice znaju da
naš svet pruža utočište huljama čime se poteškoće samo stvaraju, a nikada i
rešavaju?" Hulje? Ja nikada ne upotrebljavam tu reč.
"Sve su stvari relativne, Dankane. Spalili su Lampadas i poklali četiri miliona
naših najboljih ljudi."
On se probudi i uspravi u krevetu. Specifikacije za nova sredstva! Evo rešenja
razrađenog do u tančine načina da se umanje Holcmanovi generatori. Da ne budu
veći od dva centimetra. I mnogo jeftiniji. Kako je to prokrijumčareno u moj um?
On se izvuče iz kreveta ne probudivši Murbelu i pipajući pronađe svoju odeću.
Čuo ju je kako dahće dok je odlazio u radnu sobu.
Smestivši se za konzolu prekopira crtež iz svog uma i stade da ga proučava.
Savršeno! Zaokružen, svakako. On posla poruku sa zastavicom u arhivu za Odrade i
Belondu.
Uzdahnuvši, zavali se u stolicu i još jednom prouči svoj crtež. Nastao je
ustupivši mesto svom promicanju iz sna. Da li ja još sanjam? Ne! Mogao je da
oseti stolicu, dodirne konzolu, čuje zujanje polja. Snovi umeju to da čine.
Popis koji je nastavio da promiče pred njegovim očima sadržao je oružje za
sečenje i bodenje uključujući neka koja su bila napravljena da unose otrove ili
bakterije u telo neprijatelja.
Projektili.
Pitao se kako da zaustavi popis i prouči pojedinosti.
"Sve imaš u glavi!"
Ljudska bića i životinje odgajani za napad promicali su mu pred očima,
skrivajući konzolu i njenu projekciju. Futari? Kako li su futari tamo dospeli?
Šta ja znam o futarima?
Životinje su zamenili razbijači. Oružje za zamagljivanje umne aktivnosti ili za
mešanje sa samim životom. Razbijači? Nikada ranije nisam čuo to ime.
Iza razbijača sledili su nula-G 'tragači', predviđeni za lov na naročite mete.
Ti su mi poznati.
Zatim eksplozivi, uključujući i one koji šire otrove i bakteriolodžike.
Zavarivači, za projektovanje lažnih meta. Njih je Teg koristio.
Zatim se pojaviše energetici. Posedovao je privatni arsenal ovih: načini da se
poveća kapacitet trupa.
Iznenada, svetlucava mreža iz njegove vizije zameni popis oružja i on ugleda
jedan postariji par u njihovoj bašti. Zurili su u njega. Mogao je čuti muškarčev
glas: "Prestani da nas uhodiš!"
Ajdaho ščepa naslone stolice i nagnu se napred, ali vizija je išezla pre no što
je uspeo da prouči pojedinosti.
Uhođenje?
On u umu oseti ostatak popisa koji više nije mogao da vidi, ali je čuo
zamišljeni glas... muški.
"Odbrana često mora da podseća na napad. Ponekad su, međutim, jednostavni
sistemi u stanju da odvrate čak i najrazornija oružja.
Jednostavni sistemi! On se glasno nasmeja. "Milese! Teže, gde si do đavola? Imam
tvoje prerušene lađe za napad! Naduvane mamce! Prazne su, sem što se u njima
nalazi Holcmanov generator i laserski pištolj." I ovo je dodao emitovanoj poruci
upućenoj u arhivu.
Kada je završio još jednom se zapitao o vizijama. Uticale su na moje snove? Šta
sam ja to načeo?
Svakog slobodnog trenutka od kada je postao Tegov Glavni oružnik prisećao se
arhivskih zapisa. Mora da u svem tom nagomilanom znanju postoji neki trag!
Izvesno vreme su mu pažnju zadržali odjeci i teorija o tahionima. Teorija o
tahionima uklapala se u Holcmanovu osnovnu zamisao. Holcman je svoj izvor
energije nazvao 'tehis'.
Sistem talasa na koji ne utiču ograničenja svetlosne brzine. Brzina svetlosti
očigledno nije ograničavala brodove za letove svemirskim prečicama. Tehis?
"To radi zato što radi", promrmlja Ajdaho. "Sudbina. Poput bilo kakve druge
religije."
Mentati su prebirali po naizgled nepovezanim podacima. On je imao skladište pod
oznakom 'Tehus' i nastavio je da ga pregledava bez imalo zadovoljstva.
Čak ni esnafski navigatori nisu otvoreno iznosili znanje o tome kako upravljaju
brodovima za letove svemirskim prečicama. Iksijanski naučnici napravili su
mašine koje su bile u stanju da umnožavaju sposobnost navigatora, ali ipak nisu
mogli da rečima izraze to što su učinili.
"Holcmanovoj formuli može se verovati."
Niko nije tvrdio da razume Holcmana. Jednostavno su koristili njegovu formulu
zato što je bila uspešna. Bilo je to 'bilo koje' svemirsko putovanje. Nabirali
ste svemir. Jednog trenutka nalazili ste se ovde, a sledećeg ste bili udaljeni
bezbroj parseka.
Neko 'tamo napolju' pronašao je neki drugi način da iskoristi Holcmanove
teorije! Bila je to puna mentatska projekcija. Znao je da je ispravna
zahvaljujući novim pitanjima koje je nametala.
Tumaranje Murbelinih Drugih sećanja sada ga je progonilo, mada je u njemu
prepoznao osnovna benegeseritska učenja.
Moć privlači podmitljive. Apsolutna moć privlači sve podmitljive. Ovo je
opasnost koja podložnom stanovništvu preti od ustoličene birokratije. Čak su i
sistemi u kojima mesta u upravi dobijaju članovi stranke koja je pobedila na
izborima bolji, jer su nivoi tolerancije niži, a i onaj ko je podmićen povremeno
može da se izbaci. Ustoličena birokratija retko može da bude bez nasilja.
Čuvajte se kada se civilna služba i vojska udruže!
Dostignuće Uvaženih Naložnica.
Moć zbog 'moći... aristokratija uzgojena iz neuravnoteženih porodica.
Ko su bili ti ljudi koje je video? Bili su dovoljno snažni da proteraju Uvažene
Naložnice. To je saznao iz jednog podatka čudne projekcije.
Ajdaho je smatrao da je ovo poimanje krajnje iščašeno. Uvažene Naložnice -
begunci! Varvari, ali i neobrazovani, onako kako su to bili svi takvi konjanici
čak i pre vandala. Gonila ih je nagonska pohlepa u istoj onoj meri kao i svaka
druga sila. 'Uzmite rimsko zlato.' Odstranjivali su sve smetnje iz svesti. Bilo
je to omamljujuće neznanje, koje se spoticalo samo kada bi se podmetnula kakva
još istančanija kultura u...
Iznenada, on shvati na čemu je Odrade radila.
Podzemni bogovi! Kako je to bio krhak plan!
On dlanovima pritisnu oči i suzdrža se da ne vikne, osećajući bezmernu patnju.
Neka misle da sam umoran. Pronicanje u Odradin plan istovremeno mu je saopštilo
da će Murbelu izgubiti... na ovaj ili onaj drugi način.
37.
Kada to pa treba verovati vešticama? Nikada! Tamna strana čarobnjačke vaseljene
pripada Bene Geseritu i mi ih moramo odbaciti.
Tilvit Vaf
Gospodar gospodara

Velika zajednička odaja u ne-brodu, sa svojim u redove složenim sedištima i

uzdignutom platformom na jednom kraju, bila je prepuna sestara Bene Geserita;
okupilo ih se više nego ikada ranije. Tog popodneva na Kapitolu gotovo sve je
stalo, jer je nekolicina želela da pošalje opunomoćenike, a za donošenje važnih
odluka ne može se ovlastiti pomoćni kadar. Skupom su dominirale časne majke
odevene u crne odore i izdvojene u skupinama blizu pozornice; ali po odaji su se
vrtele akilote u belim ukrašenim odorama, a bilo je čak i novoučlanjenih.
Naokolo su bile razbacane grupice belih odora koje su nosile najmlađe akilote i
koje su bile okupljene u malim zbijenim skupinama, tražeći jedna od druge
podršku. Skupštinske proktorke nisu nikom drugom odobravale pristup.
Vazduh je otežao od melanžom namirisanih izdisaja i imao
je ono vlažnohladno svojstvo nastalo usled prekomernog, preopterećenog
korišćenja klimatizacionih uređaja. Mirisi nedavnog ručka obilno ispunjeni belim
lukom, lebdeli su u ovoj atmosferi poput nekog nepozvanog uljeza. Ovo, i priče
koje su se širile kroz odaju, pojačavalo je napetost.
Većina je budno motrila na uzdignutu platformu i bočna vrata kroz koja je
Vrhovna majka morala da uđe. Čak i dok su razgovarale sa drugaricama ili se
kretale unaokolo pogled im je bio usmeren prema tom mestu kroz koje su znale da
će uskoro neko proći i izvršiti korenite promene u njihovim životima. Vrhovna
majka ih je okupljala u ogromnoj zajedničkoj odaji obećavajući im važna
saopštenja jedino kada je bilo u pitanju nešto što će uzdrmati osnove Bene
Geserita.
Belonda uđe u odaju pre Odrade i pope se na platformu ratoborno se gegajući, po
čemu su je svi lako prepoznavali čak i iz daljine. Odrade je sledila Belondu na
pet koraka udaljenosti. Zatim su pristigle starije savetnice i pomoćnice, među
njima je bila i Murbela u crnoj odori (još je izgledala pomalo omamljena
agonijom kroz koju je prošla pre svega dve nedelje). Neposredno iza Murbele
hramala je Dortujla, sa Tam i Šeanom sleva i zdesna. Na kraju ove povorke
koračala je Stregi, noseći Tega na ramenima. čulo se uzbuđeno mrmljanje kada se
on pojavio. Miles je retko kad prisustvovao zasedanjima, ali svi su na Kapitolu
znali da je ovo bio gola njihovog mentata bašara, koji je sada živeo sa onima
koji su preostali od benegeseritske vojske.
Ugledavši na ovaj način okupljene redove Sestrinstva Odrade uzburka neko
isprazno osećanje. Nekada, davno, pomisli ona, neko je rekao: "Svaka prokleta
budala zna da jedan konj brže trči od drugoga." Često, za vreme nekih manjih
zasedanja, ovde, u ovoj kopiji nekog sportskog stadiona, bila je u iskušenju da
navede taj mali savet, ali takođe je bila svesna i činjenice da je ritual imao
važnije ciljeve. Zasedanja predstavljaju prilike da se jedni drugima pokažu.
Evo nas zajedno. Naš rod.
Vrhovna majka i pomoćnice kretale su se poput nekog čudnog snopa energije kroz
metež ka platformi, ka njenom istaknutom položaju na ivici arene.
Vrhovna majka nikada nije bila izložena metežu mase na zasedanjima. Njoj nikada
niko nije zabio lakat u rebra, niti ju je ikada neko nagazio. Nikada nije bila
primorana da se kreće kao što su se ostale kretale - u nekoj vrsti crvolikog
toka, korak po korak, toka sastavljenog od zguranih telesa koja nisu želela da
se nalaze toliko blizu jedna drugima.
Ovako je Cezar stizao. Okrenite palčeve nadole za celu prokletu stvar! Zatim
reče Belondi: "Neka počne."
Znala je da će se kasnije pitati zašto nije nekoga delegirala za ovo ritualno
pojavljivanje i izgovaranje pompeznih reči. Belondi bi se dopao taj nadmoćan
položaj i zbog toga ga se nikada ne sme dočepati. Možda je postojala neka niža
ešelonska sestra koju bi zbunilo ovo uzdizanje, ali bi poslušala samo zbog
odanosti, iz preke potrebe da izvrši ono što je Vrhovna majka zapovedila.
Bogovi! Ako se neki od vas nalazi u blizini, zašto nam dozvoljavate da budemo
takve ovce?
Evo ih, dakle, ovde i Belonda ih priprema za nju. Bataljoni Bene Geserita. One u
stvari nisu predstavljale bataljone, ali Odrade je često zamišljala sestre
razvrstane po rangovima, katalogizujući ih prema funkcijama. Ova je vođa voda.
Ona tamo je kapetan prve klase. Ova ljupki poručnik, a tu je i glasnik.
Sestre bi se razbesnele kada bi doznale za ovu njenu dosetku. Umela je to
odlično da prikrije 'običnim oslovljavanjem'. Mogli ste osloviti poručnike ne
nazvavši ih poručnicima. Taraza je činila to isto.
Bel im je upravo govorila o tome kako će Sestrinstvo možda morati ponovo da se
pogađa sa svojim zarobljenim Tleilaksom. To su za Bel bile gorke reči: "Prošli
smo kroz iskušenje, i Tleilaksi i Bene Geserit, i izišli smo izmenjeni. Na neki
način smo jedni druge izmenili".
Da, mi smo poput kamenja koje se tako dugo tare jedno o drugo da vremenom svaki
kamen preuzme nešto od oblika onog drugog. Ali u svom jezgru i jedan i drugi
ostaju onakvi kakvi su bili!
Publika je postajala nestrpljiva. Znale su da je ovo uvod, bez obzira na
skrivenu poruku u tim nagoveštajima o Tleilaksima. Uvod samo relativne važnosti.
Odrade priđe Belondi i dade joj znak da skrati.
"Evo Vrhovne majke."
Kako teško odumiru stara ustrojstva. Zar Bel misli da me one ne prepoznaju?
Odrade progovori usiljenim tonovima, jedva se uzdržavajući da ne upotrebi glas.
"Preduzete su akcije da se na Raskršću sastanem sa predvodnicama Uvaženih
Naložnica; odatle se možda neću izvući živa. Ja verovatno neću preživeti. Taj
sastanak delimično treba da posluži da im se odvrati pažnja. Nameravamo da ih
kaznimo."
Odrade sačeka da se utiša mrmljanje koje joj je pokazalo da ima onih koje se
slažu i onih koje se ne slažu. Zanimljivo. One koje su se složile nalazile su se
bliže pozornici i dalje u pozadini, među novim akilotama. Neslaganje je, znači,
dopiralo od starijih akilota? Da. Bilo im je poznato upozorenje: Ne usuđujemo se
da potpirimo tu vatru.
Ona spusti glas, dozvolivši da ga odjek odnese do onih u najvišim redovima. "Pre
no što krenem deliću sa više sestara. Ova vremena zahtevaju takvu
predostrožnost."
"Tvoj plan?" "Šta ćeš učiniti?" Sa svih strana zasipali su je pitanjima.
"Prividno ćemo napasti Gamu. To bi trebalo da dovuče saveznike Uvaženih
Naložnica na Raskršće. Tada ćemo zauzeti Raskršće i, nadam se, zarobiti
kraljicu-pauka."
"Do napada će doći dok se vi budete nalazile na Raskršću?" Pitanje je postavila
Garimi, jedna trezvena proktorka koja je stajala tačno ispod Odrade.
"U tome se i sastoji plan. Prenosiću svoja zapažanja napadačima." Odrade pokaza
prema Tegu koji je sedeo na Streginim ramenima. "Bašar će lično predvoditi
napad."
"Ko ide sa tobom?" "Da. Koga vodiš?" U tim povicima jasno se mogla razabrati
zabrinutost. Znači, glas se još nije proširio po Kapitolu.
"Tam i Dortujlu" odgovori Odrade.
"Ko će deliti sa tobom?" ponovo upita Garimi. Odista! To je najznačajnije
političko pitanje. Ko bi mogao da nasledi Vrhovnu majku? Odrade začu nervozno
komešanje iza sebe. Belonda je uzbudena? Ne ti, Bel. Ti to već znaš.
"Murbela i Šeana", odgovori Odrade. "I još jedna, ako proktorke zanima da
kandiduju neku od svojih."
Proktorke obrazovaše male skupine koje počeše da se savetuju, dovikujući jedne
drugima predloge. Međutim, nijedno ime ne bi predloženo. Ipak neko postavi
pitanje: "Zašto Murbela?"
"Ko bolje od nje poznaje Uvažene Naložnice?" upita Odrade. To ih je ućutkalo.
Garimi priđe bliže pozornici i zagleda se prodornim pogledom naviše prema
Odradi. Ne pokušavaj da zavaraš jednu časnu majku, Darvi Odrade! "Posle našeg
lažnog napada na Gamu, one će biti još opreznije i ojačane na Raskršću. Zbog
čega smatraš da ih možemo pohvatati?"
Odrade koraknu u stranu i lako mahnuvši rukom dade znak Stregi da priđe sa
Tegom.
Teg je zadivljeno posmatrao Odradinu priredbu. Sada svrnu pogled naniže, ka
Garimi. Ona je trenutno bila glavna službena proktorka i bez sumnje je bila
izabrana da govori u ime jedne skupine sestara. Tegu tada sinu da mu je Odrade
nametnula ovaj glupi položaj na ramenima jedne akilote, i to ne samo iz razloga
koje je navela.
Ne samo zato da bi se moje oči nalazile približno u nivou odraslih oko mene...
već takođe, da bi ih to podsećalo na moj niski rast i uverilo ih da jedna od
Bene Geserita (pa makar to bila i akilota) još kontroliše moja kretanja.
"Neću ulaziti u sve pojedinosti naoružanja u ovom trenutku", reče on. Do đavola
i taj piskutavi glas! Ipak je privukao njihovu pažnju. "Nastojaćemo da budemo
pokretni, da smislimo mamce koji će uništiti veliki deo oblasti oko njih ako ih
pogodi laserski snop... i nameravamo da opkolimo Raskršće uređajima koji će
otkrivati kretanja njihovih ne-brodova."
Pošto nisu prestajale da zure u njega, on dodade: "Ako Vrhovna majka potvrdi da
je tačno ono što već od ranije znam o Raskršću položaji našeg neprijatelja biće
nam poznati do tančina. Ne bi trebalo da su izvršene neke značajnije izmene.
Nije prošlo dovoljno vremena."
Iznenađenje, i to sasvim neočekivano. Šta su još očekivale od svog mentata
bašara? On uzvrati Garimi pogled, izazivajući je da izrazi svoje neizrečene
sumnje o njegovoj vojničkoj podobnosti.
Imala je još jedno pitanje. "Da li treba da pretpostavimo da te Dankan Ajdaho
savetuje po pitanju oružja?"
"Ako već poseduješ ono što je najbolje, bio bi budala da to i ne iskoristiš",
odvrati on.
"Ali hoće li on poći s tobom u svojstvu Glavnog oružnika?" "Odlučio je da ne
napušta brod, i sve znate zašto. Kakvo je to pitanje?"
Skrenuo ju je s puta i ućutkao ali to joj se nije nimalo dopalo. Jedan muškarac
ne bi trebalo da bude sposoban da na taj način manevriše nekom časnom majkom!
Odrade stupi napred i položi šaku na Tegovu ruku. "Da li ste sve zaboravile da
je ovaj gola naš odani prijatelj, Miles Teg?" Odabirala je lica u gomili u koja
bi se potom zagledala, ona za koja je bila sigurna da su nadgledala komeje i
znala da je Teg bio njen otac, premeštajući pogled sa jednog lica na drugo s
namernom sporošću koja se nije mogla pogrešno protumačiti.
Ima li među vama ijedna koja se usuđuje da vikne: "Nepotizam?" Pregledajte još
jednom zapis o njegovom službovanju kod nas!
Zvuci skupštine još jednom postaše primereni onome što se očekuje na
zasedanjima. Nije više bilo vulgarnog neslaganja glasova koji postavljaju
pitanja i takmiče se u privlačenju pažnje. Sada su uklopile svoj govor u jedno
ustrojstvo koje je više nalikovalo naricaljkama a ipak još nije predstavljalo
zapevanje. Glasovi su se kretali i tekli zajedno. Odrade se uvek tome divila.
Niko nije stvarao harmoniju: ona se stvarala sama od sebe, zato što su bile Bene
Geserite. Prirodno. To je bilo jedino objašnjenje koje im je bilo potrebno. Do
toga je dolazilo zato što su obučene da se prilagođavaju jedne drugima. Ples
njihovih svakodnevnih pokreta nastavljao se u njihovim glasovima. Bile su
partneri, bez obzira na prolazna neslaganja.
Nedostajaće mi ovo.
"Nikada nije moguće sa dovoljnom tačnošću predvideti nesretne događaje", reče
ona. "Ko to zna bolje od nas? Ima li ijedna među nama koja nije naučila lekciju
o kvizac haderahu?"
Nema potrebe dalje govoriti o tome. Zlokobna predviđanja ne bi trebalo da izmene
njihov kurs. To je ućutkalo i Belondu. Bene Geseritu je očitana lekcija. Nisu
bile budale koje zasipaju gnevom nosioca loših vesti. Zar treba samo delimično
verovati glasniku? (Ko može očekivati bilo šta korisno od njemu sličnih?) To je
bilo ustrojstvo koje je trebalo izbegavati po svaku cenu. Hoćemo li ućutkati
neugodne glasnike, misleći da će duboka tišina smrti izbrisati poruku? Bene
Geserit je umeo i bolje od toga! Smrt pojačava glas proroka. Mučenici su krajnje
opasni.
Odrade je promatrala kako se refleksno poimanje širi odajom, čak do najviših
redova.
Nastupaju teška vremena za nas, sestre, i moramo se pomiriti s tim. Čak je i
Murbela toga svesna. Ona sada takode zna zašto sam toliko žurla da od nje
napravim sestru. Sve to znamo na ovaj ili onaj način.
Odrade se okrenu i pogleda Belondu. Nije bila razočarana. Bel je znala zašto se
nije našla među odabranima. To je naš najbolji kurs, Bel. Neopaženo se uvlačiti.
Pohvatati ih pre no što i posumnjaju da to činimo.
Premestivši pogled na Murbelu, Odrade zapazi svest punu poštovanja. Murbela je
počela da dobija prve dobre savete iz Drugih sećanja. Faza ludila je prošla i
ona je čak ponovo počela da biva naklonjena Dankanu. S vremenom, možda...
Benegeseritska obuka obećavala je da će ona o Drugim sećanjima suditi prema
vlastitom nahođenju. Ništa u Murbelinom držanju nije govorilo: "Sačuvajte svoj
vašljivi savet za sebe!" Bila je u stanju da obavlja istorijska upoređenja i
nije mogla da izbegne njihovu očiglednu poruku.
Ne marširaj ulicama sa onima koji dele tvoje predrasude! Glasne povike je često
najlakše zanemariti. 'Hoću da kažem, pogledaj te napolju kako se deru kao
budale! Želiš li da budeš ista kao i oni?"
"Rekla sam ti, Murbela: sada prosudi sama. Da bi ostvarila promenu treba da
pronadeš uporišne tačke i pomeriš ih. Čuvaj se ćorsokaka. Nuđenje visokih
položaja predstavlja obično skretanje pažnje kojim se paradira pred onima koji
marširaju. Uporišne tačke se ne nalaze isključivo u značajnim kancelarijama.
Često su i u ekonomskim ili komunikacijskim središtima, i ako to nisi znala,
znaj da su značajne kancelarije najčešće beskorisne. Čak su i poručnici u stanju
da izmene naš kurs. Ne menjanjem izveštaja, već neizvršavanjem neželjenih
naređenja. Bel zadržava naredenja dok se ne uveri da ona više nemaju nikakvog
učinka. Ponekad joj izdajem naredenja baš zbog toga: kako bi mogla da odigra
svoju igru odugovlačenja. Ona to zna, pa ipak igra. Zapamti ovo, Murbela! Posle
deobe, prouči veoma pažljivo moju predstavu."
Sklad je postignut - ali po koju cenu! Odrade dade znak da je skupština
završena, vrlo dobro znajući da sva pitanja nisu dobila odgovore, da čak nisu
bila ni postavljena. Nepostavljena pitanja će stići preko Bel, koja će ih
propustiti kroz filtre i obraditi na najbolji mogući način.
Budne sestre neće postavljati pitanja. Već su uglavnom prozrele njen plan.
Dok je napuštala ogromnu zajedničku odaju Odrade oseti kako prihvata punu
obavezu za ono što je izabrala, shvativši, po prvi put da je pre toga dosta
oklevala. Za nekim stvarima je i žalila, ali samo će Murbela i Šeana možda
saznati za to.
Krećući se iza Belonde, Odrade pomisli na mesta na koja nikada neću otići, na
stvari koje nikada neću videti, sem kao odraz u tuđim životima.
Bio je to neki oblik nostalgije koji se usredsredio na Raštrkane i to joj olakša
bol. Tamo napolju bilo je previše stvari da bi ih jedna osoba sve mogla videti.
Čak ni Bene Geserit, sa svojim nagomilanim sećanjima, nije smeo da se nada da će
objediniti sve to, sve zanimljive pojedinosti. To je značilo vratiti se velikim
planovima. Velikim slikama, glavnim strujama. Specijalnost mog Sestrinstva. Evo
najvažnijih stvari kojima su mentati služili: ustrojstva, strujna kretanja i ono
što te struje nose, mesta kuda idu. Posledice. Ne karte, već tokovi.
Bar sam sačuvala glavne pojedinosti naše nadzirane demokratije u njihovom
izvornom obliku. Jednog dana bi mi mogle biti zahvalne zbog toga.
38.
Tragajući za slobodom - postaješ zarobljenik svojih želja. Tragajući za
disciplinom - pronaći ćeš svoju slobodu.
Zakonik
"Ko je mogao očekivati da će vazdušna mašinerija zakazati?"
Rabin nikome posebno nije uputio svoje pitanje. Sedeo je na jednoj niskoj klupi
sa nekim svitkom pritisnutim na grudi. Zahvaljujući modernim postupcima svitak
je bio donekle ojačan, ali je inače bio star i krhak. Nije bio siguran koliko je
sati. Verovatno je već bila sredina jutra. Nedavno su uzeli hranu koja bi se
mogla opisati kao doručak.
"Ja sam očekivala."
Pokazalo se, napokon, da se obraćao svitku. "Pasha je došla i
prošla, a naša vrata su bila zatvorena."
Rebeka stade iznad njega. "Molim te, rabine. Kako to može pomoći Džošui u
poslu?"
"Mi nismo napušteni", obrati se ponovo rabin svom svitku. "Sami smo se sakrili.
Ako nas stranci ne mogu pronaći, kako onda da očekujemo one koji bi nam mogli
pomoći?"
On iznenada podiže pogled prema Rebeki; ličio je na sovu sa tim svojim
naočarima. "Da li si nam ti donela zlo, Rebeka?"
Znala je šta je želeo da kaže. "Ljudi sa strane uvek misle da postoji nešto zlo
u vezi sa Bene Geseritom", odbrusi mu ona.
"Znači sad sam ja, tvoj rabin, čovek sa strane!"
"Sam sebe otuđuješ, rabine. Govorim sa tačke gledišta Sestrinstva, koje si ti
naterao da mi pomogne. Ono što one čine često je dosadno. Ponavlja se, ali nema
u tome nikakvog zla."
"Naterao da ti pomognu? Da učinio sam to. Oprosti mi, Rebeka. Ako nam se zlo
pridruži, onda je to mojom zaslugom."
"Rabine! Prestani s tim. One predstavljaju jedan prošireni klan. A ipak,
zadržavaju neku vrstu osetljivog individualizma. Zar tebi jedan prošireni klan
ništa ne znači? Da li te moje dostojanstvo vređa?"
"Govorim ti, Rebeka, šta me vređa. Ja sam zaslužan za to što si naučila da
slediš drugačije knjige od..." On naglo podiže svitak kao toljagu.
"Uopšte nema knjiga, rabine. Oh, imaju Kodu, ali to je samo zbirka podsetnika,
koja je ponekad korisna a ponekad se odbacuje. Oni svoju Kodu uvek prilagođavaju
tekućim zahtevima."
"Postoje knjige koje se ne mogu prilagoditi, Rebeka!" Zurila je nadole prema
njemu, loše prikrivajući obeshrabrenost. Zar je on na ovaj način sagledavao
Sestrinstvo? Ili je to iz njega progovarao strah?
Džošua priđe i stade pored nje, umašćenih ruku i sa crnim mrljama po čelu i
obrazima. "Tvoj savet je bio dobar. Ponovo radi. Koliko dugo, ne znam. Problem
je u..."
"Ti ne poznaješ problem" upade rabin.
"Mehanički problem je u pitanju, rabine", zavapi Rebeka. "Polje ove ne-odaje
izobličuje mašineriju."
"Nismo mogli da ubacimo mehanizam bez trenja", reče Džošua. "Suviše je
upadljiva, a da i ne pominjem trošak."
"Nije samo taj tvoj mehanizam izobličen."
Džošua pogleda Rebeku, podigavši obrve. Šta nije u redu s njim? Znači i Džošua
veruje u benegeseritsku pronicljivost. To konačno uvredi rabina. Eto, i njegovi
vernici tragaju za vođstvom negde drugde.
Tada je rabin zaista iznenadi. "Misliš li da sam ljubomoran, Rebeka?"
Ona odmahnu glavom.
"Pokazuješ da imaš talente", nastavi rabin, "koje drugi brzo iskorišćavaju.
Mehanizam je popravljen zahvaljujući tvom savetu? Te... te druge su ti rekle
kako?"
Rebeka slegnu ramenima. To je bio onaj stari rabin, koji nije dozvoljavao da
bude izazvan u vlastitoj kući.
"Treba li da te nagradim?" upita rabin. "Imaš moć? Hoćeš li, onda, da upravljaš
nama?"
"Niko, a ponajmanje ja, nije nikada predložio tako nešto, rabine." Bila je
uvređena i nije se trudila da to prikrije.
"Oprosti mi, kćeri. To je ono što ti nazivaš 'niskim udarcem'." "Nije mi
potrebna tvoja hvala, rabine. Međutim, razume se, opraštam ti."
"Imaju li tvoje druge nešto da kažu u vezi s ovim?"
"Bene Geserit kaže da strah od hvale potiče od drevne zabrane koja se odnosi na
hvaljenje deteta jer to umanjuje srdžbu bogova."
On pognu glavu. "Ponekad se nađe i zrno mudrosti."
Džošui je bilo neprijatno. "Pokušaću da odspavam. Trebalo bi da se odmorim." On
uputi jedan značajan pogled prema mestu gde se nalazio mehanizam, odakle se
moglo čuti struganje.
On se udalji ka zatamnjenom kraju odaje, saplevši se o neku igračku na svom
putu.
Rabin lupnu šakom po klupi pored sebe. "Sedi, Rebeka."
Ona sede.
"Plašim se za tebe, za nas, za sve stvari koje mi predstavljamo." Zatim poljubi
svitak. "Tokom toliko pokoljenja bili smo ono što jesmo." On pređe pogledom po
sobi. "A ovde čak nemamo ni minjan." Rebeka otra suze iz očiju. "Rabine, imaš
pogrešno mišljenje o Sestrinstvu. One samo žele da poboljšaju ljude i njihove
vlade." "To one kažu".
"To ja kažem. Za njih vladanje predstavlja oblik umetnosti. Smatraš da je to
zanimljivo?"
"Pobudila si moju znatiželju. Da li te žene obmanjuju same sebe snovima o
vlastitoj važnosti?"
"One sebe vide kao duho-branitelje."
"Duho-branitelje?"
"Duho-branitelji - koji budno motre na trenutak kada mogu nekoga nečemu
podučiti. To je ono za čim tragaju. Nikada nemoj pokušati da nekoga nečemu
naučiš, osim ako on to nije u stanju da upije."
"Uvek ta zrnca mudrosti." Zvučao je tužno. "l one sobom upravljaju na umetnički
način?"
"One sebe smatraju porotom koja poseduje apsolutnu moć, kojoj nijedan zakon ne
može postaviti veto."
On joj mahnu svitkom ispred nosa. "Tako sam i mislio!"
"Nijedan ljudski zakon, rabine."
"Kažeš mi da te žene, koje religiju podešavaju prema svojim potrebama, veruju
u... u neku moć veću no što su one same." "Njihovo verovanje ne bi se složilo sa
našim, rabine, ali ne smatram da je zlo."
"Kakvo je to... to uverenje?"
"One ga nazivaju 'nivelacijskim strujanjem'. One to posmatraju genetski, ali i
kao instinkt. Na primer, briljantni roditelji će verovatno imati decu koja će
biti uglavnom prosečna."
"Strujanje? To je neko uverenje?"
"Zato one i izbegavaju isticanje. One su savetnice, ponekad čak stvaraju i
kraljeve, ali same ne žele da se nađu na meti."
"To strujanje... da li to znači da veruju da postoji neki stvoritelj strujanja?"
"Ne pretpostavljaju da postoji. Već da samo postoji to vidljivo kretanje."
"Šta onda one čine u tom strujanju?"
"Preduzimaju mere opreza."
"U prisustvu sotone, rekao bih!"
"One se ne suprotstavljaju struji, već izgleda kao da se kreću preko nje,
prinuđujući je da radi u njihovu korist, koristeći se zaostalim vrtlozima."
"Auuu!"
"Drevni majstori jedrenja odlično su ovo razumeli, rabine. Sestrinstvo poseduje
nešto što odgovara strujnim kartama, nešto što im govori koja mesta treba
izbegavati, i gde se treba najviše potruditi."
On ponovo zamahnu svitkom. "Ovo nije strujna karta."
"Pogrešno tumačiš stvari, rabine. Njima su poznate zablude o sveprisutnim
mašinama." Ona baci pogled na mehanizam koji je tiho zujao. "One nas vide u
strujama kojima mašine ne mogu da se suprotstave."
"Te sitne mudrosti. Ne znam, kćeri. Prihvatam kad se neko meša u politiku. Ali u
svete stvari..."
"Nivelacijsko strujanje, rabine. Masovni uticaj na briljantne pronalazače koji
se izdvajaju iz čopora i stvaraju nove stvari. Čak i kada nam to novo pomogne,
strujanje uvek zahvata i samog pronalazača."
"Ko to treba da kaže šta pomaže, Rebeka?"
"Ja samo iznosim ono u šta one veruju. One procenu shvataju kao dokaz strujanja
koje oduzima slobodnu energiju što bi inače mogla da stvori niz novih stvari.
Kažu da ga detektuju posebno senzitivne osobe."
"A te... te Uvažene Naložnice?"
"One se uklapaju u to ustrojstvo. Reč je o sistemu u kome je moć dostupna
nekolicini, čija je namera da onesposobi sve potencijalne izazivače. Izbrišite
pametne. Zatomite inteligenciju."
Jedan slabašan pištavi zvuk začu se sa mesta gde se nalazio mehanizam. Džošua
promače pored njih pre no što su uspeli da ustanu. On se nadnese nad ekran koji
je otkrivao ono što se događalo na površini.
"Vratili su se", reče on. "Pogledajte! Prekopavaju po pepelu tačno iznad nas."
Da li su nas pronašli?" Rabinov glas iskazivao je gotovo olakšanje.
Džošua je promatrao ekran.
Rebeka pognu glavu do njegove, posmatrajući kopače - deset muškaraca sa onim
snenim pogledom u očima koji su imali oni što su bili vezani za Uvažene
Naložnice.
"Oni samo nasumice kopaju", reče Rebeka, ispravivši se.
"Sigurna si?" Džošua ustade i zagleda se u njeno lice, tražeći tajnu potvrdu.
Svaka pripadnica Bene Geserita mogla je to da vidi.
"Pogledaj sam." Ona pokaza prema ekranu. "Odlaze. Idu sada u mrestilište
sligova"
"Gde im je i mesto" promrmlja rabin.
39.
Delotvorni izbori uvek proishode iz lanca informativnih grešaka. Na taj način
inteligencija prihvata netačnosli. A kada put do apsolutnih (tačnih) izbora nije
poznat, inteligencija sa ograničenim podacima ulazi u rizik u jednoj areni u
kojoj pogreške ne samo da su moguće već su i neophodne.
Darvi Odrade
Vrhovna majka se nije jednostavno samo ukrcala na neki redovni svetlosni brod i
prebacila na bilo koji pogodni ne-brod. Postojali su planovi, pripreme,
strategije - nepredviđenosti za nepredviđenostima.
Bilo im je potrebno osam grozničavih dana. Usklađivanje vremena sa Tegom moralo
je biti krajnje precizno. Na konsultacije sa Murbelom otišli su sati i sati.
Murbela je morala da bude upoznata sa svim šta je čeka.
Otkrij njihovu Ahilovu petu, Murbela, i imaćeš ih. Ostani na osmatračkom brodu
kada Teg napadne, ali pažljivo gledaj.
Odrade je pokupila iscrpne savete od svih koji su mogli da pomognu. Zatim su na
red došli bitni znaci uneseni šifrom za emitovanje njenih tajnih opažanja. Jedan
ne-brod i jedan dalekodometni svetlosni brod trebalo je da budu preuređeni, a
posada odabrana po Tegovom izboru.
Belonda je mrmljala i gunđala dok se Odrade konačno nije umešala.
"Ometaš me! Je li ti to stvarna namera? Da me oslabiš?" Bilo je kasno jutro,
četiri dana pre odlaska, i njih dve su trenutno bile same u radnoj sobi. Vreme
je bilo vedro, ali neobično hladno za to doba godine, a vazduh boje okera od
olujne prašine koja je nanesena preko Centrale tokom noći.
"Skupština je bila greška!" Belondi je bilo potrebno da ispali svoj rafal na
odlasku.
Odrade zateče sebe kako sikće na Belondu, koja je postala malo previše jetka.
"Bila je potrebna!"
"Za tebe, možda! Da se pozdraviš sa svojom porodicom. Sada nas ostavljaš ovde da
prebiremo po tuđem rublju."
"Da li si se ti to popela ovamo samo zato da bi se žalila na skupštinu?"
"Ne dopadaju mi se tvoji najnoviji komentari o Uvaženim Naložnicama. Trebalo je
da se posavetuješ sa nama pre no što si raširila..."
"One su paraziti, Bel! Vreme je da to raščistimo: poznata slabost. A šta telo
čini kada ga napadnu paraziti?" Odrade izreče ovo uz jedan široki osmeh.
"Dar, kada zauzmeš tu... tu pseudo-humorističku pozu, dobijam želju da te
zadavim!"
"Da li bi se smejala da to i učiniš, Bel?"
"Prokleta da si, Dar! Jednog od ovih dana..."
"Nije nam preostalo još mnogo dana koje ćemo provesti zajedno, Bel, i to je ono
što te izjeda. Odgovori na moje pitanje." "Odgovori sama!"
"Telu dobro dođe povremeno trebljenje od vašiju. Čak i zavisnici sanjaju o
slobodi."
"Ahhh." Iz Belondinih očiju zurio je mentat. "Misliš da se zavisnost od Uvaženih
Naložnica može učiniti bolnijom?"
"Uprkos tvojoj groznoj nesposobnosti da shvatiš šalu, još možeš da
funkcionišeš."
Jedan opaki osmeh izvi Belondina usta.
"Uspela sam da te zabavim", dobaci joj Odrade.
"Dozvoli da o tome porazgovaram sa Tam. Ona je bolji strateg. Mada... deljenje
ju je omekšalo."
Kada se Belonda udaljila, Odrade se zavali u stolicu i stade tiho da se smeje.
"Omekšala! "Nemoj sutra da smekšaš, Dar, kada ti budeš delila." Mentat se
sapliće o logiku i izmiče mu suština. Ona shvata proces i brine zbog pogreške.
Šta ćemo ako... Otvorićemo prozore, Bel i pustiti unutra zdrav razum. Čak i
bučan smeh. To omogućava da se ozbiljnije stvari sagledaju u pravom odnosu.
Jadna Bel, moja sestro puna mana. Uvek nešto mora da pothranjuje tvoju nervozu.
Kada je osvanulo jutro polaska, Odrade je napustila Centralu zadubljena u svoje
misli - u introspektivnom raspoloženju, zabrinuta zbog onoga što je saznala
deleći sa Murbelom i Šeanom.
Sama sebi praštam.
To joj nije donelo olakšanje. Njene misli oblikovali su Druga sećanja i gotovo
ciničan fatalizam.
Matice se roje?
To je nagovešteno u vezi sa Uvaženim Naložnicama.
Ali Šeana? A Tam to odobrava?
To je u sebi sadržalo više od Raštrkavanja.
Ne mogu da te sledim do tvog divljeg mesta, Šeana. Moj zadatak je da izdam
naređenje. Ne smem da se odvažim na ono na šta si se ti usudila. Postoje
različite vrste umetničkih delatnosti. Tvoja me odbija.
Upijanje života iz Murbelinih Drugih sećanja joj je pomoglo. Murbelino znanje
predstavljalo je moćnu polugu protiv Uvaženih Naložnica, ali bilo je puno
uznemirujućih nijansi.
Nije u pitanju hipnotrans. One koriste ćelijsku indukciju, nusproizvod njihovih
prokletih T-sondi! Nesvesna prinuda! Prosto je mamila da je i sami iskoristimo.
Upravo u tome su Uvažene Naložnice bile najranjivije - u toj neizmernoj količini
nesvesnog pohranjenoj na osnovu njihovih sopstvenih odluka. Murbelin ključ samo
pojačava tu opasnost po nas.
Na poletište su stigli usred oluje koja ih je gotovo oborila kada su izišle iz
kola. Odrade je zabranila šetnje po ostacima voćnjaka i vinograda.
Odlaziš po poslednji put? bilo je pitanje koje se naziralo u Belondinim očima
dok se pozdravljala. Šeana se zabrinuto mrštila. Da li Vrhovna majka prihvata
moju odluku?
Privremeno, Šeana. Privremeno. Nisam upozorila Murbelu. Znači... možda i delim
Tamin sud.
Dortujla, koja se nalazila u prednjoj liniji Odradine skupine, bila je povučena.
To je i razumljivo. Ona je već bila tamo... i posmatrala je kako joj proždiru
sestre. Samo hrabro, sestro! Još nismo poražene.
Izgledalo je da samo Murbela ovo lako podnosi ali ona je razmišljala o
predstojećem Odradinom sastanku sa kraljicom paukom.
Da li sam dovoljno dobro naoružala Vrhovnu majku? Da li je ona uopšte svesna u
kakvu se opasnost upušta?
Odrade je takve misli potisnula u stranu. Bilo je još stvari koje je trebalo
uraditi tokom putovanja. Nijedna nije bila važnija od prikupljanja energije.
Uvažene Naložnice je bilo moguće proučavati gotovo van stvarnosti, ali do
stvarnog sučeljavanja će doći kada bude došlo - kao kod izvođenja džeza.
Dopadala joj se ideja o džezu, mada ju je muzika rastrojavala svojim drevnim
aromama i uranjanjem u podivljalost. Džez je, ipak, govorio o životu. Izvođenja
nikada nisu bila ista. Izvođači su reagovali na ono što su primali od ostalih:
džez.
Hranite nas džezom.
Vreme često nije bilo od važnosti za vazdušna i svemirska putovanja. Probijte se
kroz prolazne smetnje. Oslonite se na kontrolu vremena, koja će osigurati prolaz
kroz oluje i oblake. Izuzetak su predstavljale planete-pustinje, i to treba što
pre uneti u jednačine Kapitola. Na pomolu su mnoge promene, uključujući i
povratak na slobodnjačke pogrebne običaje. Potpuno predavanje tela zbog vode i
potaše.
Odrade je pričala o ovome dok su čekale da im stigne prevozno sredstvo koje će
ih prebaciti na brod. Uskoro će taj široki pojas vrele, suve zemlje koji se širi
oko ekvatora planete početi da stvara opasne vetrove. Jednog dana ovde će
vladati koriolis-oluja: visoka peć sa središtem u unutrašnjosti pustinje koja će
se kretati brzinom od nekoliko stotina kilometara na čas. Dina je doživljavala
vetrove koji su se kretali brzinom većom od sedam stotina kilometara na čas. Čak
i svemirske letelice koje se kreću svetlosnom brzinom osećale su tu snagu.
Vazdušno putovanje bilo bi zavisno od neprestanih, hirovitih uslova na površini.
A krhko ljudsko telo mora da pronađe bilo kakav zaklon.
Kao što smo uvek i činili.
Predvorje poletišta bilo je staro. I spolja i iznutra kamen; to je bio njihov
prvi ovdašnji glavni materijal. Spartanske viseće stolice i niski stolovi od
istopljenog plaza bili su skorašnjeg datuma. O štedljivosti se moralo voditi
računa, čak i kada je bila u pitanju Vrhovna majka.
Svetlosni brod stigao je u vrtlogu prašine. Nije bilo ni pomena o nekim
glupostima, kao što su suspenzorski jastuci. Ovo će biti brz let, propraćen
neprijatnim uzdasima, ali ne u toj meri da bi telo pretrpelo neko oštećenje.
Odrade preplavi osećanje kao da se odrekla tela kada je rekla svoje poslednje
zbogom i predala Kapitol trijumviratu koji su sačinjavale Šeana, Murbela i
Belonda. Samo još nešto: "Ne mešajte se u Tegove poslove. I ne želim da se
Dankanu dogodi bilo šta ružno. Čuješ li me, Bel?"
Bile su u stanju da izvedu divne tehnološke stvari, ali ipak još nisu bile u
stanju da spreče snažnu peščanu oluju koja ih je gotovo zaslepila dok su se
uzdizali. Odrade sklopi oči i pomiri se sa činjenicom da neće imati priliku da
po poslednji put sa male visine razgleda svoju voljenu planetu. Probudio ju je
udar pri pristajanju. Cirkularni auto čekao ih je u hodniku, tik s druge strane
pretkomore. Do njihovih odaja dopre blago zujanje. Tamalane, Dortujla i akilota-
služavka ćutale su poštujući želju Vrhovne majke da ostane zadubljena u svoje
misli.
Bar su im odaje bile poznate, onakve kakve su se uglavnom sretale na
benegeseritskim brodovima: mala soba koja je ujedno služila i kao dnevna i kao
trpezarija, u prirodnom plazu jednoobrazne svetlozelene boje; odaja za spavanje
bila je manja, sa zidovima u istoj boji i jednim jedinim tvrdim poljskim
krevetom. Znali su šta Vrhovna majka voli. Odrade zaviri u jusiform-kupatilo i
WC. Uobičajene pogodnosti. Granične odaje za Tam i Dortujlu bile su slične.
Kasnije će pregledati prepravke izvršene na brodu.
Bili su snabdeveni svime što je bilo neophodno. Uključujući i nenametljive
elemente psihološke podrške: prigušene boje, poznat nameštaj, ambijent koji neće
ometati njene mentalne procese. Pre no što se vratila u svoju kombinovanu sobu
izdala je naređenje za polazak.
Na niskom stolu čekala ju je hrana - plavo voće, slatko i mesnato, pikantan žuti
namaz na hlebu spravljenom prema njenim energetskim potrebama. Vrlo dobro.
Posmatrala je dodeljenu joj akilotu kako nenametljivo sređuje papire Vrhovne
majke. Na trenutak Odrade nije mogla da se seti njenog imena, ali joj se ubrzo
sećanje razbistri: Suipol. Tamnoputa i niska, sa okruglim, staloženim licem i
pokretima koji su joj odgovarali. Nije neka od naših najbistrijih, ali je
pouzdano efikasna.
Odradi iznenada pada na um da ova naimenovanja poseduju u sebi elemenat
bešćutnosti. Mala pratnja, kako ne bismo uvredile Uvažene Naložnice. I kako
bismo svoje gubitke svele na minimum.
"Da li si raspakovala sve moje stvari, Suipol?"
"Da, Vrhovna majko." Bila je vrlo ponosna što je izabrana za ovaj zadatak. To
joj se očitavalo i u hodu dok se udaljavala.
Postoje stvari koje ne možeš raspakovati umesto mene, Suipol. Njih nosim u
glavi.
Nijedna pripadnica Bene Geserita sa Kapitola nikada nije napustila planetu a da
sa sobom nije ponela izvesnu količinu šovinizma. Ostala mesta nikada nisu bila
onako lepa, onako mirna, onako prijatna kao dom.
To se odnosilo na Kapitol koga više nema.
Bio je to vid pretvaranja jedne planete u pustinju koji nikada ranije nije na
taj način doživela. Kapitol se sklanjao. Nestajao da se nikada ne vrati, bar ne
za života onih koji ga sada znaju. To je podsećalo na dete koje je ostavio
voljeni roditelj - oholo i zlonamerno.
Više mi ništa ne značiš, dete.
Još na samom početku, dok uče za časne majke, govori im se da putovanje može da
obezbedi mirnu prečicu za odmor. Odrade je nameravala da to iskoristi u punoj
meri, tako da je svojim saputnicama odmah posle jela rekla: "Poštedite me
pojedinosti."
Suipol su poslale po Tamalane. Odrade im se obrati Taminim vlastitim sažetim
jezikom: "Proverite izvršene prepravke i kažite mi šta bi trebalo da pogledam.
Povedite Dortujlu."
"Ta ume da misli". Značajna pohvala - kada dolazi od Tam.
"Kada s tim završimo, izdvojte me što je više moguće."
Tokom jednog dela putovanja Odrade se opasa paučinom svoje kolibe i pozabavi se
nečim što je smatrala da je njena poslednja želja i testament.
Ko će biti izvršilac?
Ona je, lično, bila za Murbelu, naročito posle deljenja sa Šeanom. Ipak...
nahoče sa Dine i dalje je bilo jak kandidat, u slučaju da ova pustolovina na
Raskršću ne uspe.
Neki su pretpostavljali da bi svaka časna majka mogla da se prihvati dužnosti,
ako bi odgovornost pala na nju. Ali ne u ovim vremenima. Ne sada, kada je bila
postavljena jedna ovakva zamka. Malo je bilo verovatno da će Uvažene Naložnice
izbeći klopku.
Ako smo ih pravilno procenile. Prema Murbelinim podacima, učinile smo najbolje
što smo mogle. Stvoren je prolaz kroz koji očekujemo da Uvažene Naložnice uđu,
i, oh, kako će im on samo primamljivo izgledati. Neće nazreti ćorsokak sve dok
dobrano ne odmaknu. Dok ne bude suviše kasno!
Šta ako ne uspemo?
Preživeli (ako ih bude) preziraće Odrade.
Često sam se osećala poniženom, ali nikada prezrenom. Pa ipak, odluke koje sam
donela moje sestre možda nikada neće prihvatiti. Bar se ne izvinjavam... čak ni
onima sa kojima sam delila. One znaju da moj odgovor potiče iz tame koja je
prethodila ljudskoj zori. Svako od nas može učiniti nešto beskorisno, čak i
glupo. Moj plan nam može doneti pobedu. Mi nećemo 'samo preživeti'. Naš gral
zahteva od nas da i dalje ostanemo zajedno. Potrebne smo Ijudima! Ponekad im je
potrebna religija. Ponekad im je potrebno samo da znaju da su njihova uverenja
isprazna u istoj meri u kojoj i njihove nade za plemenitost. Mi smo njihov
izvor. Kada se maske skinu, to je ono što ostaje: naša niša.
Osetila je, u tom času, da je ovaj brod nosi u pravi bezdan. Sve bliže i bliže
užasnoj pretnji.
Sama guram glavu pod sekiru.
Nije razmišljala o tome kako da se istrebi ovaj neprijatelj. To nije bilo moguće
učiniti, naročito od kada je Raštrkavanje uvećalo ljudsko stanovništvo. U tome
je bila omaška u shemama Uvaženih Naložnica.
Iz odmaranja ju je trglo prodorno zujanje i blesak narandžaste svetlosti, što je
nagoveštavalo da su stigle. Iskobeljala se iz visećih traka i sa Tam, Dortujlom
i Suipol, koje su se kretale odmah iza nje, pošla za vodičem do transportne
pretkomore gde je jedan dalekometni svetlosni brod bio pričvršćen za brodski
trup. Odrade pogleda prema svetlosnom brodu koji se video na pregradnim
skenerima. Bio je neverovatno mali!
"Potrajaće samo devetnaest časova", rekaoje Dankan. "To je najbliže što se
usuđujemo da približimo ne-brod. Nema gotovo nikakve sumnje da u blizini
Raskršća raspolažu senzorima za pretragu svemirskih prečica."
Bel se za promenu tog puta, složila. Nemojte rizikovati brod. Njegovo je da
pravi planove o spoljašnjoj odbrani i prima tvoje poruke, ne samo da isporuči
Vrhovnu majku. Svetlosni brod predstavljao je istureni senzor ne-broda, zadužen
da skrene pažnju na sve na šta naiđe.
A najistaknutiji senzor sam ja, jedno krhko telo sa tananim instrumentima.
U pretkomori su postojale strelice vodilje. Odrade je išla na čelu. Prošle su, u
slobodnom padu, kroz malu cev. Našla se u iznenađujuće bogatoj kabini. Suipol,
koja se dokotrljala za njom prepoznade prostoriju i tako se za jedan stepenik
pope na Odradinoj lestvici vrednosti.
"Ovo je bio krijumčarski brod."
Dočekala ih je samo jedna osoba. Prema mirisu bi se moglo reći da je muškarac,
ali mu je neprozirna pilotska kapuljača načičkana konektorima skrivala lice.
"Sve se vežite."
Kroz instrumente se začu muški glas.
Izabrao ga je Teg. Verovatno je najbolji.
Odrade skliznu na sedište iza platforme za spuštanje i otkri grudvaste izbočine
koje se namah odmotaše u paučinastu opremu. Čula je kako i ostale izvršavaju
pilotovo naređenje.
"Sve ste se osigurale? Ostanite umotane dok ne kažem drugačije." Glas mu je
dopirao kroz jedan lebdeći zvučnik iza njegovog sedišta kod konzole za
upravljanje.
Spone se najzad otkačiše! Odrade oseti lako kretanje, a prizor na releju pored
nje prikazivao je ne-brod koji se neverovatno brzo udaljavao. Potom je nestao.
Otišao je svojim putem, pre no što iko može da naiđe i sprovede istragu.
Svetlosni brod se kretao neverovatnom brzinom. Skeneri su izveštavali o
planetnim bazama i mestimičnim preprekama, ali treperave tačke, kakvima su se
predstavljale, bile su vidljive samo zato što su bile snažno kontrastirane.
Prozor na skeneru saopštavao je da će stanice biti vidljive golim okom za nešto
više od dvanaest časova.
Osećanje kretanja iznenada nestade i Odrade više nije osećala ubrzanje o čijem
su je postojanju, međutim, oči i dalje obaveštavale. Suspenzorska kabina.
Iksijanska tehnologija za ovako beznačajno malo polje? Gde li ga je Teg nabavio?
Nije neophodno da znam. Zašto bi Vrhovnoj majci trebalo saopštavati sve
pojedinosti?
Posmatrala je kako se kontakt senzora uspostavlja u toku narednog sata i nemo je
zahvalila na Ajdahovoj pronicljivosti.
Počinjemo da upoznajemo te Uvažene Naložnice.
Odbrambeno ustrojstvo Raskršća bilo je očigledno čak i bez skenerskih analiza.
Izukrštane ravnice! Upravo onako kako je Teg predvideo. Kada budu saznali
raspored prepreka, Tegovi ljudi će biti u stanju da istkaju novu kuglu oko
planete.
To svakako nije tako jednostavno.
Da li su Uvažene Naložnice imale toliko poverenja u svoju moć, koja je sve
potčinjavala, da su zanemarile osnovne mere opreza? Planetna stanica broj četiri
počela je da ih poziva kada su bili na isteku trećeg sata. "Identifikujte se!"
Odrade je u tom naređenju čula jedno: "Ili".
Pilotov odgovor očigledno je iznenadio promatrače. "Dolazite u jednom malom
krijumčarskom brodu?"
Znači, prepoznale su ga. Pokazuje se da je Teg još jednom bio u pravu.
"Nameravam da sagorim senzorsku opremu u pogonskim motorima," objavi pilot. "To
će povećati naš potisak. Proverite da li ste valjano vezane."
Stanica broj četiri to smesta zapazi. Usledilo je pitanje: "Zašto povećavate
brzinu?"
Odrade se naže napred. "Ponovi lozinku i reci da je družina umorna od dugog
boravljenja u tesnim odajama. Dodaj i to da sam se snabdela odašiljačem znakova
života, iz opreza, kako bih mogla da uzbunim svoje ljude u slučaju smrti."
Neće pronaći šifru! Pametni Dankan. Nije li se Bel iznenadila kada je otkrila
šta je sakrio u brodskim sistemima. "Još romantike!"
Pilot prenese njene reči. Vratilo im se naređenje: "Smanjite brzinu i
pridržavajte se ovih koordinata za sletanje. Od ovog trenutka mi preuzimamo
kontrolu nad vašim brodom."
Pilot dotaknu žuto polje na svojoj tabli. "Upravo onako kako je bašar predvideo
da će biti." U glasu mu se osećalo likovanje. On podiže kapuljaču sa glave i
okrenu se.
Odrade je bila zaprepaščena.
Kiborg!
Lice je zamenjivala metalna maska sa dve sjajne srebrne kugle umesto očiju.
Stupamo na opasno tle.
"Nisu vam rekli?" upita on. "Ne sažaljevajte me. Umro sam, a ovo me je povratilo
u život. Ja sam Klerbaj, Vrhovna majko. Kada ovog puta umrem, to će mi kupiti
život u obliku gole."
Prokletstvo! Razmenjujemo novčić koji možda neće biti prihvaćen. Kasno je za
promene. A to je bio Tegov plan. Ali... Klerbaj? Svetlosni brod se spustio
savršeno glatko, što je govorilo da su u stanici broj četiri sedeli izvrsni
kontrolori. Odrade je znala kada je do toga došlo po tome što je uređeni predeo
koji se video na njenom skeneru prestao da se kreće. Isključen je bio i potirač
gravitacije tako da ponovo oseti silu teže. Vrata koja su se nalazila pravo
ispred nje otvoriše se. Temperatura je bila prijatno topla. Čula se buka tamo
napolju. Jesu li to deca igrala neku takmičarsku igru?
Sa prtljagom koji je lebdeo iza nje ona stupi na kratko stepenište i uveri se da
je buka odista dopirala od jedne velike skupine dece u obližnjem polju. Bile su
to starije maloletnice. Udarale su suspenzorsku lebdeću loptu napred-nazad,
vičući i vrišteći dok su igrale.
Predstava u našu čast?
Odrade pomisli da je verovatno to bilo u pitanju. Na tom polju je otprilike bilo
dve hiljade mladih žena.
Pogledajte samo koliko nam regrutkinja pristiže!
Nikoga nije bilo da je pozdravi, ali Odrade ugleda jedno poznato zdanje na dnu
popločanog puteljka sa svoje leve strane. To je bez sumnje bio svemirski
artefakt Esnafa, sa nedavno pridodatom kulom. Opisala je tu kulu dok je pogledom
prelazila oko sebe, pružajući ugrađenom predajniku podatke o promenama koje su
odstupale od Tegovog tlocrta. Mada niko, ko je ikada video makar samo jednu
esnafsku zgradu, nije mogao da pogreši u opisu.
Znači, ovo je bilo nalik na ostale planete Raskršća. Negde u esnafskim zapisima
bez sumnje postoji serijski broj i šifra za nju. Toliko dugo je bila pod
esnafskom upravom pre dolaska Uvaženih Naložnica da je, u ovim prvim trenucima
iskrcavanja i privikavanja na hodanje, sve oko njih izgledalo kao da poseduje
onu posebnu esnafsku aromu. Čak i polje za igru - projektovano za okupljanje
navigatora na otvorenom u njihovim ogromnim kontejnerima sa gasom melanža.
Esnafska aroma: sastojala se od iksijanske tehnologije i navigatorskog plana -
zgrade međusobno povezane tako da se na najbolji način očuva energija, prave
staze; tek nekoliko iskošenih trotoara. Bilo ih je na pretek, ali njima su se
koristili samo oni koji su naviknuli na gravitaciju. U blizini sletišta nigde
nije bilo biljki koje cvetaju. Bile su sklone da uvenu gotovo bez ikakvog
razloga. I to stalno sivilo kod svih konstrukcija - nije u pitanju bila
srebrnasta boja, već tamna nijansa sivila kakva je bila tleilaška koža.
Zdanje s njene leve strane imalo je oblik ogromnog ispupčenja, sa okruglim i
četvrtastim izbačenim delovima. Ovo nije bio nikakav ekstravagantan hotel. Bilo
je, razume se, luksuznih malih hotela, ali oni su bili retki, sagrađeni uglavnom
za inspektore iz Esnafa.
Pokazalo se da je Teg još jednom bio u pravu. Uvažene Naložnice su zadržale
postojeće građevine, minimalno im promenivši izgled. Kula!
Odrade se tada priseti: Ovo ne samo da je drugi svet, već je i društvo
drugačije, sa vlastitim društvenim spojnicama. Iz deljenja sa Murbelom saznala
je šta je tome bio povod, ali nije smatrala da je dokučila šta je Uvažene
Naložnice držalo na okupu. To sigurno nije bila puka žudnja za moći.
"Hodaćemo", reče Odrade i krenu niz popločanu stazu ka ogromnoj građevini.
Zbogom, Klerbaj. Raznesi svoj brod što pre budeš mogla. Neka to bude naše prvo
veliko iznenađenje za Uvažene Naložnice.
Esnafska građevina izgledala je još veća kada su joj se konačno približile.
Ono što je Odrade posebno svaki put zaprepastilo kada god bi ugledala neku od
ovih funkcionalnih konstrukcija, bilo je to da ih je neko veoma pažljivo
projektovao. U svemu su se nazirale pojedinosti izrađene s određenom namerom,
mada je čovek ponekad morao da traga za njima. Budžet je nalagao da se u svakom
pogledu štedi na kvalitetu, da se više vodi računa o trajnosti a manje o luksuzu
ili privlačnosti za oko. Pravljeni su kompromisi i, kao i većina kompromisa,
nikada nikoga nisu do kraja zadovoljavali. Esnafski kontrolori su se nesumnjivo
žalili na cenu, a sadašnji korisnici još su bili u stanju da se iznerviraju zbog
nedostataka. Nije važno. Ta stvar je bila opipljiva. Nalazila se tu da bi sada
bila iskorišćena. Još jedan kompromis.
Predvorje je bilo manje nego što je očekivala. Bile su izvršene neke unutrašnje
izmene. Bilo je tek šest metara dugačko i možda četiri metra široko. Prijemni
prorez, pošto su ušli, nalazio se s njihove desne strane. Odrade dade znak
Suipoli da prijavi njihovu skupinu, a ostalima da sačekaju napolju, podalje
jedna od druge. Nije se mogla isključiti mogućnost izdaje.
Dortujla ju je očigledno očekivala. Izgledala je kao da se pomirila sa sudbinom.
Odrade izvrši pažljivu inspekciju svega što ih je okruživalo i podnese podroban
izveštaj. Mnoštvo komeja, ali ostalo... Svaki put kada bi ušla na neko od ovih
mesta obuzelo bi je osećanje da se nalazi u muzeju. Druga sećanja su joj
saopštila da se tokom eona ova vrsta hotela nije bitno izmenila. Prototipove je
pronalazila čak i u ranom razdoblju. Tračak prošlosti u višekrakim lusterima -
ogromnim sjajnim tvorevinama koje oponašaju električne uređaje, ali su
snabdevene sjajnim kuglama. Dva su dominirala tavanicom, poput zamišljenih
svemirskih brodova koji se u raskoši spuštaju iz praznine.
Bilo je više nagoveštaja prošlosti nego što bi nekoliko prolaznih gostiju iz
ovog doba primetilo. Na primer, uređenje prijemnog prostora iza rešetkastih
proreza, čekaonica sa svojim raznovrsnim sedištima i neodgovarajućim
osvetljenjem, dograđeni barovi, pogodnosti za plivanje i ostale vežbe,
prostorija za automasažu i slično. Od davnina su se promenili samo jezik i
natpisi. Da su poznavali jezik ovi znaci bili bi razumljivi i presvemirskim
primitivcima. Ovo je, očigledno, bilo privremeno stanište.
Gomile bezbednosnih instalacija. Neke su izgledale kao artefakti iz vremena
Raštrkavanja. Iks i Esnaf nikada nisu bacali zlato na komeje i senzore.
Frenetičan ples roboslugu i prijemnoj prostoriji - jurcali su tamo-amo, čisteći,
skupljajući razbacane sitnice, sprovodeći pridošlice. Skupina od četiri
Iksijanca stigla je pre Odradine. Ona ih osmotri izbliza. Kako su samo izgledali
sami sebi važni, a ipak prestrašeni.
Njeno benegeseritsko oko uvek je moglo da prepozna ljude sa Iksa bez obzira kako
se prerušili. Osnovna struktura njihovog društva davala je ton pojedincima.
Iksijanci su pokazivali hogbeneški stav prema svojoj nauci: politički i
ekonomski zahtevi određuju ono što je u istraživanjima dopušteno. To je značilo
da je naivnost iksijanskih društvenih snova postala realnost birokratskog
centralizma - nova aristokratija. Tako su oni hrlili u propast koju neće biti u
stanju da spreči nikakva pogodba koju je ova iksijanska skupina trebalo da
ostvari sa Uvaženim Naložnicama.
Bez obzira na ishod našeg spora, Iks odumire. Dokaz: već vekovima Iks nije
ostvario nijedan veliki pronalazak.
Suipol se vratila. "Traže da sačekamo pratnju."
Odrade je odlučila da smesta počne sa pregovorima, razgovorom korisnim za
Suipol, komeje i one koji slušaju na njenom ne-brodu.
"Suipol da li si primetila te Iksijance pred nama?"
"Da, Vrhovna majko."
"Dobro ih odmeri. Oni su proizvodi jednog odumirućeg društva. Naivno je
očekivati da će bilo koja birokratija prihvatiti briljantne pronalaske i dobro
ih upotrebiti. Birokratije postavljaju drugačija pitanja. Znaš li koja?"
"Ne, Vrhovna majko." Izgovorila je to pošto je ispitivačkim pogledom odmerila
sve što ih je okruživalo.
Ona zna! Ona shvata šta ja radim. Šta mi to ovde imamo? Pogrešno sam je ocenila.
"Ovo su tipična pitanja, Suipol: kome se može verovati? Koga treba kriviti ako
to izazove probleme? Da li će to pomeriti strukturu moći, i koštati nas
zaposlenja? Ili, da li će zbog toga neko pomoćno odeljenje postati važnije?"
Suipol klimnu pošto joj beše dat znak da to učini, ali njen pogled upućen prema
komejima možda je bio pomalo suviše očigledan. Nema veze.
"To su politička pitanja", nastavi Odrade. "Ona prikazuju kako su motivi
birokratije sasvim suprotni potrebi prilagođavanja promenama. Prilagodljivost je
prvi zahtev koji život mora ispuniti ako želi da opstane."
Vreme je da se direktno obratim našim domaćinima.
Odrade usmeri pažnju naviše, izabravši jedan istaknuti komej u lusteru.
"Pogledaj ove Iksijance. Njihov 'um u ustanovljenoj vaseljeni' pružio je prolaz
'umu u jednoj neograničenoj vaseljeni', gde se sve može dogoditi. Stvaralačka
anarhija predstavlja stazu koja vodi ka opstanku u ovoj vaseljeni."
"Hvala ti na ovoj lekciji, Vrhovna majko."
Budi blagoslovena, Suipol.
"Posle svih iskustava što su imali sa nama", reče Suipol, "oni sigurno više ne
dovode u sumnju našu međusobnu odanost."
Neka je sudbina poštedi! Ova ovde je spremna za agoniju, a možda je nikada neće
doživeti.
Odrade je samo mogla da se složi sa akilotinim rezimeom. Pokoravanje putevima
Bene Geserita dolazilo je iznutra, iz onih pojedinosti koje su neprestano bile
pod prismotrom i koje su održavale red u njihovoj kući. To nije bio filozofski,
već pragmatički pogled na slobodnu volju. Svaki zahtev koji je Sestrinstvo moglo
da ima u probijanju vlastitog puta kroz neprijateljsku vaseljenu ležao je u
savesnom pristajanju na uzajamnu odanost, na sporazum koji se kalio u agoniji.
Kapitol i nekoliko njenih podružnica predstavljale su rasadnike reda
uspostavljenog putem mnogobrojnih deljenja. On se nije zasnivao na nevinosti. To
je već odavno bilo izgubljeno. Bio je čvrsto zasnovan na političkoj svesti i
viđenju istorije kao nečeg nezavisnog od ostalih zakona i običaja.
"Mi nismo mašine", zaključi Odrade, osmotrivši automate oko njih. "Uvek se
oslanjamo na lične odnose, nikada ne znajući kuda nas oni mogu odvesti."
Tamalane se približi Odrade. "Ne misliš li da bi nam konačno mogle poslati
poruku?"
"Već su nam poslale poruku, Tam, tako što su nas smestile u drugorazredni hotel.
I ja sam im na nju odgovorila."
40.
Konačno, sve stvari su poznate zato što čovek želi da veruje da ih poznaje.
Zensuni koan
Teg duboko uzdahnu. Gamu je ležala pravo ispred njih, tačno na mestu na kome su
njegovi navigatori rekli da će se nalaziti kada se budu pojavili sa svemirskih
prečica. Stajao je pored budne Stregi posmatrajući ovo na ekranima komandnog
mesta na svom admiralskom brodu.
Stregi nije volela da on stoji na vlastitim nogama, umesto da joj sedi na
ramenima. Osećala se suvišnom među vojnim postrojenjima. Pogled joj je sve vreme
skretao ka multiprojekcijskim poljima u središtu komandnog mesta. Pomoćnici su
svrhovito ulazili i izlazili iz sondi i polja, tela su bila ogrnuta ezoteričnim
metalom, i svi su znali tačno šta rade. Samo je ona imala tek nejasnu predstavu
o tim funkcijama.
Komtabla, putem koje je Teg izdavao naređenja, ležala mu je pod dlanovima,
lebdeći na suspenzorima. Njeno komandno polje oblikovalo je slabi plavičasti
sjaj oko njegovih šaka. Srebrnasta potkovica koja ga je povezivala sa napadačkom
silom nesmetano je počivala na njegovim ramenima, osećajući se tamo prijatno
uprkos činjenici što je bila mnogo veća u odnosu na njegovo malo telo, nego
komveze u njegovom prethodnom životu.
Niko od onih koji su ga okruživali nije sumnjao da je ovo njihov čuveni bašar,
iako u telu jednog dečaka. Žustro su prihvatali njegova naređenja.
Sa ove udaljenosti je sistem predviđen za gađanje izgledao sasvim obično: jedno
sunce i planete koje je ono zarobilo. Gamu koja se nalazila u žiži nije bila
obična. Na njoj se Ajdaho rodio, tamo je bio obučavan njegov gola, tamo su
obnovljena njegova izvorna sećanja.
I ja sam tamo doživeo promenu.
Teg nije umeo da objasni promene koje su se dogodile u njemu dok je na Gamuu bio
izložen strahovitim pritiscima. Fizička brzina koja mu je iscrpljivala telo i
davala sposobnost da vidi ne-brodove, da ih locira u jednom zamišljenom polju
koje je nalikovalo nekom velikom komadu svemira reprodukovanom u njegovom umu.
Podozrevao je da je došlo do snažnog izbijanja na površinu atreidskih gena. U
njemu su prepoznate ćelije-označivači, ali bez uspeha su ostali pokušaji da im
se odredi svrha. To je bilo nasleđe po kome su benegeseritske starateljke
razmnožavanja prčkale eonima. Nije bilo sumnje da će na ovu sposobnost gledati
kao na potencijalnu opasnost po njih. Mogle bi da je iskoriste, ali on bi sasvim
sigurno izgubio svoju slobodu.
Ubrzo je ova razmišljanja odagnao iz uma.
"Uvedite mamce."
Akcija!
Teg oseti kako zauzima poznati stav. Kada je završio sa planiranjem obuze ga
osećanje kao da se popeo na neku uzvisinu, koja mu je napokon pružila osveženje.
Teorije su bile artikulisane, alternative pažljivo razmotrene, potčinjeni
pregrupisani, svi iscrpno obavešteni. Njegovi glavne vođe vodova pamtili su Gamu
- gde mogu dobiti pomoć ustanika, svaku mišju rupu, svako poznato uporište kao i
to koji su prilazni putevi bili najranjiviji. Naročito ih je upozorio na futare.
Nisu se smeli osloniti na pretpostavku da bi im te čovekolike zveri mogle
postati saveznici. Ustanici koji su pomogli goli Ajdahu da umakne sa Gamua
naglašavali su da su futari stvoreni kako bi progonili i ubijali Uvažene
Naložnice. Poznavajući vrednost Dortujle i ostalih, čovek je, ukoliko je to bilo
tačno, gotovo mogao da oseti sažaljenje prema Uvaženim Naložnicama, ali
sažaljenje nije trebalo traćiti na one koje ga nikada nisu pokazale prema
drugima.
Napad je poprimao svoj predviđeni oblik - izviđački brodovi postavljali su
minske mamce, a teški nosači su se kretali ka položajima za napad. Teg je sada
postao ono što je nazivao 'instrumentom mojih instrumenata'. Teško je bilo
razlučiti ko je komandovao, a ko izvršavao.
A sada je došao red na najosetljiviji deo.
Trebalo je preplašiti nepoznate. Dobar zapovednik stalno to mora imati na umu.
Uvek je bilo nepoznatih.
Mamci su se približavali odbrambenom perimetru. Video je ne-brodove neprijatelja
i senzore za uočavanje svemirskih prečica - svetle tačke svrstavale su se u
njegovoj svesti u bojne redove. Teg i ovo pridodade položajima svojih snaga.
Svako naređenje koje izda mora izgledati kao da proističe iz borbene zavere s
kojom su svi bili upoznati.
Bio je zahvalan što mu se Murbela nije pridružila. Svaka časna majka bila bi u
stanju da prozre njegovu varku. Nikom nije ni palo na pamet da preispituje
Odradino naređenje da Murbela sa svojim društvom čeka na sigurnoj udaljenosti.
"Ona je potencijalna Vrhovna majka. Dobro je ćuvaj."
Eksplozivno razaranje mamaca započelo je nasumičnim pojavljivanjem blistavih
blesaka oko planete. On se nagnu napred, zureći u projekcije.
"Evo ustrojstva!"
Ustrojstvo nije postojalo, ali njegove reči su bile dovoljne da mu poveruju i
pulsevi se ubrzaše. Niko nije dovodio u sumnju da li je bašar zaista uočio
ranjivost odbrane. Njegove ruke sevale su iznad komtable, šaljući brodove u
napad u blistavoj formaciji; ovi su, pak, zagađivali za sobom svemir ostacima
neprijatelja.
"U redu! Hajdemo!"
On ubeleži kurs admiralskog broda ravno u navigacionu kartu, a zatim punu pažnju
posveti tornjevima za paljbu. Tihe eksplozije ispuniše prostor oko njih sjajnim
tačkama, dok je admiralski brod likvidirao preživele stražare sa perimetra
Gamua.
"Dajte još mamaca!" naredi Teg.
Kugle bele svetlosti žmirkale su na projekcijskim poljima.
Pažnja je na komandnoj palubi bila usmerena na polja, a ne na njihovog bašara.
Neočekivano! Teg, koji je zavređivao da ga zbog toga cene, višestruko je
potvrđivao svoju reputaciju.
Romantično? U ovome nije bilo nikakve romantike! Vreme romantike bilo je prošlo,
a novo je tek trebalo da nastupi. Određena aroma može okružiti planove za
nasilje. On je to prihvatao. Istoričari su dali određeno obeležje romantici
ispunjenoj dramom. Ali sada? Ovo je bilo doba adrenalina! Romantika skreće
pažnju sa uobičajenih potrepština. Unutra treba biti hladan, a između uma i tela
mora biti uspostavljena jasna i neraskidiva veza.
Dok su mu se ruke kretale po polju komtable Teg shvati šta je nagnalo Stregi da
progovori. Ovde je stvoreno nešto primitivno, što je bilo u vezi sa smrću i
uništavanjem. Ovo je bio trenutak istrgnut iz uobičajenog reda. Uznemirujući
povratak na drevna plemenska ustrojstva.
Osetila je tam-tam u svojim grudima i glasove koji zapevaju: "Ubij! Ubij! Ubij!"
Njegova vizija stražarskih ne-brodova ukazivala je na preživele, koji su u
panici bežali.
Odlično! Panika ima načina da se raširi i oslabi neprijatelja.
"Eno Baronije."
Ajdaho ga je navikao na staro harkonensko ime za taj razuđeni velegrad sa svojim
ogromnim crnim središnjim komadom plastila.
"Spustićemo se na severno sletište."
Reči je izgovarao, ali naređenja je izdao rukama.
A sada, brzo!
Tokom nekoliko trenutaka, dok su izbacivali trupe, ne-brodovi su bili vidljivi i
ranjivi. Sve elemente celokupne raspoložive sile držao je na vezi putem
komtable, što je nesumnjivo predstavljalo veliku odgovornost.
"Ovo je samo prividan napad. Upadamo unutra i izlazimo pošto pričinimo ozbiljnu
štetu. Naš pravi cilj je Raskršće."
U sećanju mu je još bilo Odradino upozorenje na rastanku. "Uvaženim Naložnicama
mora biti očitana lekcija kao nikada ranije. Ko nas napadne može gadno da se
provede. Ko nas pritisne može doživeti neizmeran bol. Čule su za benegeseritska
kažnjavanja. Mi smo ozloglašene. Kraljica-pauk se bez sumnje pomalo cinički
smejuljila. Moraš se pobrinuti da joj to smejuljenje presedne!"
"Napustite brod!"
Ovo je bio najosetljiviji trenutak. Sa područja iznad njih ništa im nije
pretilo, ali vatrena koplja se, idući u luku, pojaviše sa istoka. Za njih su se
mogle pobrinuti i topdžije. Teg se usredsredi na mogućnost da se neprijateljski
ne-brodovi vrate i krenu u samoubilački napad. Projekcije na komandnom mostu
pokazivale su da njegovi udarni brodovi i nosači trupa već kuljaju iz svojih
privremenih stajališta. Oklopne elitne jedinice na suspenzorima, takozvana šok
sila, već su zaposele čitavu periferiju.
Sa radom su počeli i portabl komeji, čiji je zadatak bio da prošire njegovo
vidno polje i prenesu najtananije pojedinosti sudara. Komunikacija je
predstavljala ključ za delotvorno komandovanje, ali istovremeno je prikazivala i
krvavo uništavanje.
"Sve čisto!"
Signal stade da odzvanja komandnim mostom.
On se podiže sa piste i promeni položaj pod punim okriljem nevidljivosti. Sada
su samo komveze ukazivale neprijatelju gde se nalazi, ali je i to bilo
zamaskirano relejima-mamcima.
Projekcija je prikazivala čudovišan pravougaonik drevnog harkonenskog središta.
Bilo je sagrađeno u obliku bloka metala koji je upijao svetlost, da bi prikrio
robove. Elita je živela u zdanjima s baštama na vrhu. Uvažene Naložnice su mu,
međutim, vratile raniji dah teskobe.
Na vidiku se pojaviše njegova tri džinovska udarna broda.
"Raščistite vrh tog zdanja!" naredi on. "Počistite ga, ali vodite računa da ga
što je manje moguće oštetite."
Znao je da su njegove reči izlišne, i da su izgovorene zbog olakšanja koje je
odmah osetio. Nije bilo nikog u napadačkim jedinicama ko nije znao šta on
zapravo želi.
"Pošaljite izveštaje!" naredi on.
Iz potkovice na njegovom ramenu potekoše obaveštenja. On se zaustavi na drugom.
Komeji su prikazivali njegove trupe koje su raščišćavale periferiju. Bitka koja
se vodila iznad njih i ona na tlu bile su pod kontrolom na prostranstvu od bar
pedeset klikova odatle. Sve se odvijalo mnogo bolje nego što je očekivao. Znači,
Uvažene Naložnice su držale svoje teško naoružanje izvan planete; očigledno,
nisu razmišljale o drskom napadu. Ajdahu je trebalo da zahvali što je predvideo
da će se one držati tog svog poznatog stava.
"Zaslepila ih je moć. Misle da je teško naoružanje za svemir a lako za tle.
Teško oružje se spušta dole samo kada je potrebno. Nema smisla držati ga na
planeti. Troši suviše energije. Pored toga, svest da se tamo gore nalazi sva ta
teška oprema umirujuće deluje na porobljeno stanovništvo."
Ajdahovo razumevanje oružja bilo je razorno.
"Cilj nam je da usredsredimo umove na ono što verujemo da znamo. Projektil je
projektil čak i kada je umanjen da bi se u njega pohranili otrovi ili
biologici."
Novine u zaštitnoj opremi doprinosile su pokretljivosti. Ugrađivanje u uniforme
bilo je moguće. A Ajdaho je vratio u upotrebu zaštitnik, koji bi, kada bi ga
pogodio laserski zrak, prouzrokovao strahovita uništenja. Zaštitnici na
suspenzorima sakriveni pod maskom vojnika (a u stvari to su bile naduvane
plastične uniforme) raširili bi se ispred trupa. Laserska vatra koju bi na njih
otvarali aktivirala je čiste atomike, koji su potom raščišćavali velike oblasti.
Hoće li ovako lako biti i na Raskršću?
Teg je sumnjao. Potreba je iziskivala brzo prilagođavanje na nove metode.
Za dva dana mogli bi da imaju zaštitnike na Raskršću.
I nije bilo smetnji da se oni primene.
Znao je da su zaštitnici dominirali starim carstvom zbog te neobično važne
kombinacije reči koja se nazivala 'Velikom konvencijom'. Časni ljudi nisu
zloupotrebljavali oružje svoga feudalnog društva. Ako bi neko obeščastio
Konvenciju, njemu ravni bi mu se suprotstavili ujedinjenim snagama. I više od
toga - postojalo je neshvatljivo 'lice' koje su neki nazivali 'Ponosom'.
Lice! Moj položaj u čoporu.
Za neke je ono bilo važnije od samog života.
"Ovo nas malo košta", reče Stregi.
Postajala je pravi ratni analitičar i pomalo suviše banalna za Tegov ukus.
Stregi je htela da kaže da su izgubili svega nekoliko života, ali možda je
govorila veću istinu nego što je toga i biIa svesna.
"Teško je misliti o jeftinim sredstvima dok se obavlja posao", rekao je Ajdaho.
"To je moćno oružje."
Ako tvoje oružje staje samo mali deo energije koju je neprijatelj potrošio, onda
poseduješ moćnu polugu koja može odneti prevagu nad naizgled nadmoćnim
sredstvima. Produži sukob - i potrošio si neprijateljevo bogatstvo. Tvoj
dušmanin je pao jer je izgubio vlast nad proizvodnjom i radnicima.
"Možemo početi sa povlačenjem", reče Teg okrenuvši se od projekcija dok su mu
ruke ponavljale naređenje. "Želim da dobijem izveštaje o gubicima što je pre..."
On zastade i iznenada se okrenu.
Murbela?
Njena projekcija bila je na svim tablama na komandnom mostu. Glas joj je
odjekivao sa slika: "Zašto ne obraćaš pažnju na izveštaje sa periferije?" U
celosti je preuzela njegovu tablu, kao i projekciju na kojoj bojni zapovednik
zastade u pola rečenice: "... naređenja, moraću da poništim njihov zahtev."
"Ponovi", reče Murbela.
Znojave crte lica bojnog zapovednika okrenuše se prema njegovom pokretnom
komeju. Komsistem je kompenzovao nedostatke tako da je on sada gledao pravo Tegu
u oči.
"Ponavljam: imam ovde neke navodne izbeglice koje traže azil. Njihov vođa kaže
da poseduje sporazum prema kome je Sestrinstvo dužno da iziđe u susret svakom
njegovom zahtevu, ali bez naređenja..."
"Ko je on?" upita Teg.
"Naziva sebe rabinom."
Teg krenu da preuzme upravljanje svojom komtablom. "Ne znam ni za kakvog..."
"Čekaj!" Murbela se ponovo ubaci na njegovu tablu.
Kako još to uspeva?
Njen glas ponovo ispuni komandni most. "Dovedi njega i njegovo društvo na
admiralski brod. I to brzo." Zatim isključi dalekovodni odašiljač.
Teg je bio besan, ali se nalazio u nepovoljnom položaju. On izabra jednu od
umnoženih slika i zagleda se u nju. "Kako se usuđuješ da se mešaš?"
"Zato što ne poseduješ tačne podatke. Rabin nije prekršio svoja prava. Pripremi
se da ga primiš uz dužno poštovanje."
"Objasni."
"Ne! Nema potrebe da znaš. Bilo je primereno da donesem takvu odluku kada sam
videla da ne odgovaraš."
"Taj zapovednik nalazio se u oblasti lažnog napada! Nije bio važan za..."
"Rabinov zahtev je prioritetan."
"Grozna si, kao neka Vrhovna majka!"
"Možda i gora. A sad me čuj! Prebaci te izbeglice na svoj admiralski brod. I
pripremi se da me primiš."
"Ne dolazi u obzir! Ti ostaješ tamo gde si!"
"Bašare! Ima nečeg u tom zahtevu što iziskuje prisustvo jedne časne majke. On
kaže da su u opasnosti zato što su pružili privremeno skrovište časnoj majci
Lusili. Prihvati ovo ili odstupi."
"Dozvoli mi najpre da pokupim svoje ljude i povučem se. Sastaćemo se kada budemo
čisti."
"Slažem se. Odnosi se prema tim izbeglicama ljubazno."
"A sada mi se skini sa projekcija. Zaslepila si me, a to je bilo budalasto!"
"Sve konce držiš u rukama, bašare. Tokom ovog zatišja jedan od naših brodova
primio je četiri futara. Došli su sa molbom da ih odvedemo do hendlera, ali ja
sam naredila da ih zatvore. Odnosi se prema njima krajnje oprezno."
Projekcije na komandnom mostu ponovo su prikazivale prizore bitki. Teg još
jednom pozva svoje snage da se vrate. U njemu je sve ključalo, i prošli su
minuti pre no što je uspeo da ponovo izdaje naređenja. Da li je Murbela znala u
kojoj meri je potkopala njegov autoritet? Ili je možda prema tome trebalo da
meri važnost koju je ona pridavala tim izbeglicama?
Kada je situacija postala sasvim sigurna, on komandni most predade jednom
pomoćniku i jašući na Streginim ramenima, otide da pogleda te važne izbeglice.
Šta je to bilo toliko važno u vezi s njima da je Murbela rizikovala da se umeša?
Nalazili su se u donjem delu broda gde su bile smeštene trupe i predstavljali su
jednu ukočenu skupinu, koju je neki oprezni zapovednik razdvojio.
Ko zna šta se može kriti medu ovim nepoznatima?
Rabin, koga je lako bilo prepoznati, jer mu se bojni zapovednik poklonio, stajao
je sa jednom ženom odevenom u smeđu odoru levo od svojih ljudi. Bio je to oniži,
bradati čovek sa priljubljenom okruglom kapicom. Usled hladne svetlosti izgledao
je gotovo drevan. Žena je šakom štitila oči. Rabin je govorio i njegove reči su
se mogle razabrati dok mu se Teg približavao.
Žena je bila izložena verbalnom napadu!
"Onaj ko se oholi nisko će pasti!"
Ne promenivši odbrambeni položaj svoje nadlanice žena reče: "Nisam ponosna na
ono što nosim."
"Ni na moći koje ti to znanje može doneti?"
Pritisnuvši Stregi kolenima, Teg joj naredi da se zaustavi na oko deset koraka
od izbeglica. Zapovednik okrznu Tega pogledom, ali ostade u stavu mirno, spreman
na odbranu ako se pokaže da je posredi diverzija.
Dobar čovek.
Žena još više pognu glavu i pritisnu oči šakom dok je govorila. "Zar nam se ne
nudi znanje koje bismo mogli da koristimo u svetoj službi?"
"Kćeri!" Rabin se ukrutio. "Šta god da naučimo o tome kako da na bolji način
služimo, to nikada ne može biti nešto veliko. Ako ono što nazivamo znanjem
obuhvata sve što bi jedno ponizno srce moglo da poseduje, onda ono što je sveto
ne bi bilo ništa više do jedno seme u brazdama."
Teg nije imao volje da se umeša. Kakav arhaičan način govora. Ovaj par ga je
očarao. Ostale izbeglice slušale su ovaj dijalog sa napetom pažnjom. Samo je
Tegov bojni zapovednik izgledao isključen iz svega, neprestano motreći na
strance i dajući povremene signale rukom svojim pomoćnicima.
Žena je držala pognutu glavu, s dužnim poštovanjem, i podignutu ruku kojom se
štitila, ali nastavljala je da se brani. "Čak i seme izgubljeno u brazdama može
da podari život."
Tada se rabinove usne stisnuše u jednu nepopustljivu crtu: "Bez vode i brige,
što će reći bez blagoslova i reči, nema života."
Jedan težak uzdah protrese ženina ramena, ali ipak ostade da stoji u tom čudnom
podređenom položaju, odgovorivši: "Rabine, čula sam te i poslušaću te. Ipak,
moram poštovati ovo znanje koje mi je nametnuto, jer ono sadrži upravo ovaj
savet koji si malopre izrekao."
Rabin položi ruku na njeno rame. "Onda ga prenesi onima koji ga žele i možda
nikakvo zlo neće ući tamo kuda ideš."
Tišina kaza Tegu da je rasprava završena. On požuri Stregi napred. Pre no što je
i uspela da korakne, Murbela prođe pored njih i klimnu rabinu, dok joj se pogled
zadrža na ženi. "U ime Bene Geserita i našeg duga prema vama, želim vam
dobrodošlicu i pružam vam utočište", reče Murbela.
Žena odevena u smeđu odoru spusti ruku i Teg ugleda kontaktna sočiva koja su joj
svetlucala na dlanu. Ona tada podiže glavu i svi prisutni zinuše od čuda. Ženine
oči bile su potpuno plave, što je bila posledica začinske zavisnosti, ali u
njima se takođe nazirala unutrašnja snaga koja je označavala osobu što je
preživela agoniju.
Murbela je istog časa prepoznade. Divlja časna majka! Još od slobodnjačkih dana
na Dini ni za jednu od njih se nije čulo! Žena se nakloni pred Murbelom. "Zovu
me Rebeka. Ispunjava
me radost što sam sa vama. Rabin smatra da sam glupa guska, ali ja imam jedno
zlatno jaje, jer u sebi nosim Lampadas: sedam miliona šest stotina dvadeset dve
hiljade četrnaest časnih majki - i sve one su s punim pravom vaše."
41.
Odgovori predstavljaju opasan zahvat nad vaseljenom. Mogu izgledati razborita, a
ipak da ništa ne objašnjavaju.
Bič Zensunija
Pošto se čekanje na obećanu im pratnju oteglo, Odrade se najpre razijuti, a
zatim poče da se zabavlja. Na kraju, počela je da prati robote u predvorju i da
ih ometa pri kretanju. Većina ih je bila mala i nijedan nije ličio na čoveka.
Funkcionalnost. Obeležje iksijanskih servoa. Zaposlena, zaposlena, zaposlena,
mala pratnja za kratak boravak na Raskršću ili njoj sličnoj planeti bilo gde
drugde.
Bili su toliko uobičajeni da ih je malo ljudi uopšte primećivalo. Kako nisu bili
u stanju da iziđu na kraj sa namernim uplitanjem, utonuli bi u nepokretno
mrmljanje.
"Uvažene Naložnice imaju slabo razvijen ili nikakav smisao za humor." Znam,
Murbela. Znam. Da li do njih stiže moja poruka? Do Dortujle je očigledno stigla.
Izišla je iz svog zaklona i posmatrala tu antiku široko se iscerivši. Tam je
gledala s neodobravanjem ali tolerantno. Suipol je bila oduševljena. Odrade je
čak morala da je spreči da joj ne pomaže u imobiliziranju ovih uređaja.
"Pusti mene da im se suprotstavim, dete! Ja znam šta me čeka. Kada se uverila da
je bila dovoljno jasna, Odrade zauze mesto ispod jednog lustera
"Sledi me, Tam" reče ona.
Tamalane poslušno stade ispred Odrade, sa opreznim izrazom na licu.
"Da li si primetila, Tam, da ta moderna predvorja teže da budu što manja?"
Tamalane udostoji krajnje ovlašnim pogledom ono što ju je okruživalo.
"Nekada su predvorja bila velika", nastavi Odrade. "Namera im je bila da
obezbede moćnima ugled i ostave utisak na druge, dajući im na znanje, razume se,
da je vlasnik veoma važna ličnost."
Tamalane shvati svrhu Odradinog dramoleta, te reče: "Ovih dana je čovek važan,
ako uopšte putuje."
Odrade pogleda nepokretne robote, razbacane po podu predvorja. Neki su mrmljali
i tresli se. Ostali su mirno čekali nekoga ili nešto da povrati red.
Autorecepcionista, jedna cev od crnog plaza sa jednim jedinim sjajnim komejom,
iziđe sa stražnje strane svoga kaveza i stade da se probija između zaustavljenih
robota kako bi se našla ispred Odrade.
"Danas je suviše vlažno. Imala je supast ženski glas. "Ne znam
šta ta Vremenska kontrola misli.
Odrade reče Tamalani, ne obraćajući pažnju na nju: "Zašto moraju da programiraju
te mehaničke uređaje da simuliraju prijateljski raspoložene ljude?"
"To je bestidno", složi se Tamalane. Ona snažno ramenom odgurnu
autorecepcionistkinju i ova se okrenu da ispita izvor smetnje, ali ne napravi
nikakav drugi pokret.
Odrade odjednom shvati da je dirnula u silu koja je ulila snagu Batlerijanskom
džihadu - motivaciju gomile.
Moja vlastita predrasuda!
Proučavala je te mehaničke stvari tako što im se suprotstavila.
Da li su čekale na uputstva, ili je možda morala direktno da im se obrati?
Još četiri robota uđoše u predvorje i Odrade prepoznade prtljag svoje skupine
nagomilan na njima.
Sigurna sam da su nam sve stvari pažljivo ispitale. Tražite gde god hoćete.
Nećete naći nikakav nagoveštaj o našim legijama.
Četiri robota užurbano su tapkala duž ivice prostorije, dok se konačno ne
sapletoše na one nepokretne koji su im zatvorili prolaz. Roboti koji su nosili
prtljag se potom zaustaviše i stadoše da čekaju da se ovo jedinstveno stanje
stvari raščisti. Odrade im se otvoreno nasmeja. "Tamo se kreću znaci privremenog
skrivanja našeg tajnog bića. Skrivanje i tajna.
Reči koje će uznemiriti posmatrače.
Hajde, Tam! Znaš u čemu je trik. Zbuni taj ogromni sadržaj nesvesnosti, izazovi
osećanje krivice koje neće biti u stanju da prepoznaju. Unesi među njih nervozu,
onako kako sam ja to učinila sa robotima. Neka se najzad zapitaju! Kakve su
stvarne moći tih benegeseritskih veštica?
Tamalane prihvati svoju ulogu. Prolazna i tajna bića. Ona stade da izlaže
objašnjenje za komeje, glasom kojim kao da se obraćala deci. "Šta nosiš sa sobom
kada napuštaš svoje gnezdo? Jesi li jedan od onih koji pokušavaju sve da
spakuju? Ili nosiš samo najpotrebnije?"
Šta će posmatrači klasifikovati kao najpotrebnije? Higijenski pribor za pranje
ili rezervnu odeću? Oružje? To su tražili u našem prtljagu. Časne majke se trude
da ne nose vidljivo oružje.
"Kako je ovo ružno mesto", reče Dortujla, pridruživši se Tamalani ispred Odrade
i prihvativši se uloge u ovoj drami. "Čovek bi gotovo mogao pomisliti da je to
namerno."
Ahhh, vi odvratni posmatrači. Osmotrite Dortujlu. Sećate li je se? Zašto se
vratila kada zna šta joj možete učiniti? Da može postati hrana za futare? Vidite
li kako malo brine o tome?
"Prolazna stanica, Dortujla", reče Odrade. "Većina ljudi nikada ne bi poželela
da im ovo bude odredište. Neudobnost, kao i male nelagodnosti služe samo da te
podsete na to."
"Usputna stanica, i nikada neće biti mnogo više od toga, sem ako je potpuno ne
preurede", složi se Dortujla.
Hoće li ih čuti? Odrade upravi jedan krajnje smireni pogled prema odabranim
komejima.
Ova ružnoća odaje nameru. Ona nam govori: "Obezbedićemo vam nešto za stomak,
krevet, mesto da ispraznite mehur i creva, mesto na kome ćete moći da izvodite
vežbe potrebne telu, ali uskoro vas neće biti jer mi u stvari samo želimo
energiju koju ostavljate za sobom."
Autorecepcionistkinja zaobiđe Tamalane i Dortujlu s leđa i još jednom pokuša da
uspostavi vezu sa Odrade.
"Smesta ćeš nas poslati u naše odaje!" dobaci im Odrade zureći u kiklopsko oko.
"Bože moj! Bile smo nepažljive."
Gde li su samo našle taj sirupasti glas? Odvratan. Ali za manje od minuta Odrade
je već koračala prema izlazu iz predvorja. Ispred nje se kretao prtljag na
leđima robota, Suipol tik iza nje, a sledile su ih Tamalane i Dortujla.
Jasno su videle, kada su prolazili pored njega, da je jedno krilo zdanja bilo
zapušteno. Da li je to značilo da je saobraćaj na Raskršću bio na izmaku?
Zanimljivo. Duž celog jednog hodnika reze su bile zabravljene. Skrivaju nešto? U
na taj način stvorenoj tami otkrila je prašinu na podu, kao i u ulegnućima
prozora, i svega nekoliko tragova mehanizama za održavanje. Možda je cilj bio da
se prikrije ono što se nalazilo s druge strane tih prozora? Malo verovatno. Oni
su već izvesno vreme zatvoreni.
Uočila je i ustrojstvo u onome što je bilo održavano. Bilo je vrlo malo prometa.
To je bio učinak Uvaženih Naložnica. Ko se usuđivao da se mnogo kreće unaokolo,
kada je bilo sigurnije ukopati se i moliti da te ne primete opasna tumarala?
Prilazni putevi za elitne privatne odaje bili su održavani. Samo je ono najbolje
bilo održavano na najvišem nivou.
Kada stignu izbeglice sa Gamua, biće mesta.
U predvorju jedan robot pruži Suipoli pulsirajućeg vodiča. "Kako biste kasnije
pronašle put." Bila je to jedna okrugla plava lopta sa žutom strelicom koja je
plutala u njoj i koja je pokazivala željeni pravac. "Kada stignete zazvoniće
jedno sićušno zvono."
Sićušno zvono pulsatora najzad zazvoni.
I gde smo mi to stigle?
Na još jedno mesto na kome su njihove domaćice obezbedile 'sav mogući luksuz'
dok istovremeno nisu dirale u njegovu odvratnost. Prostorije sa mekim žutim
podovima, bledim svetloljubičastim zidovima, belim tavanicama. Bez psu-
naslonjača. Na tome im je trebalo zahvaliti iako je njihovo odsustvo više
govorilo o štednji nego o brizi da se gostu ugodi. Psu-naslonjače su zahtevale
održavanje i skupo osoblje. Odrade ugleda nameštaj prekriven permafloks tkanjem,
a iza tog tkanja oseti plastičnu elastičnost. Sve je bilo u bojama koje se nisu
slagale sa bojom prostorija.
Krevet je predstavljao pravi mali šok. Neko je suviše doslovno shvatio zahtev za
tvrdim madracem. Površina mu je bila od ravnog crnog plaza bez jastuka. Bez
posteljine.
Kada je Suipol ovo ugledala zausti da protestuje, ali je Odrade ućutka. Uprkos
benegeseritskim prihodima, udobnost je ponekada ostavljana po strani. Važno je
bilo obaviti posao! To je bila njihova prva briga. Ako je Vrhovna majka
povremeno morala da spava na nekoj tvrdoj površini bez prekrivki, preko toga se
moglo preći u ime dužnosti. Pored toga, Bene Geserit je poznavao načine na koje
je mogao da se prilagodi takvim beznačajnim stvarima. Odrade je hrabrila sebe da
pređe preko ove nelagodnosti, svesna činjenice da bi kada bi se na ovo požalila,
mogla doživeti još neku namernu uvredu.
Neka i ovo pridodaju svom tom nesvesnom zadovoljstvu i brizi koje ono donosi.
Pozvali su je dok je proučavala ostale njihove odaje, odajući minimalnu
zabrinutost i otvoreno pokazujući da je sve ovo zabavlja. Kroz otvore na
tavanici dopre jedan glas u trenutku kada se Odrade i njene drugarice pojaviše u
zajedničkoj dnevnoj sobi: "Vratite se u predvorje gde vas čeka pratnja koja će
vas odvesti Velikoj uvaženoj naložnici."
"Poći ću sama", reče Odrade utišavajući primedbe.
Jedna Uvažena Naložnica u zelenoj odori čekala je u krhkoj stolici na mestu na
kome je hodnik ulazio u predvorje. Lice joj je bilo nalik na zid nekog zamka -
kamen na kamenu. Usta nalik na branu kroz koju je udisala neku tečnost kroz
providnu slamku. Kroz slamku se pela grimizna tečnost. Tečnost je mirisala na
šećer. Oči su joj predstavljale oružje koje viri iznad bedema. Nos: nizbrdica
niz koju su oči odašiljale svoju mržnju. Brada: slaba. Ta joj brada baš nije
bila potrebna. Prikrivena misao. Nešto što je zaostalo od ranije konstrukcije. U
njoj se moglo nazreti dete. A kosa: veštački potamnjena do blatnjavo smeđe boje.
To nije bilo važno. Važne su bile oči, nos i usta.
Žena lagano ustade, drsko naglašavajući da joj je učinila čast samim tim što je
primetila Odrade.
"Velika uvažena naložnica pristaje da vas primi."
Dubok gotovo muški glas. Oko sebe je podigla tako visoki zid od ponosa da ga je
isticala u svakom svom postupku. Bila je čvrsto svezana neotklonjivom
predrasudom. Znala je tako mnogo stvari, predstavljala je živi popis neznanja i
strahova. Odrade je sagleda kao odličan primer za ranjivost Uvaženih Naložnica.
Posle mnogih skretanja i hodnika, koji su bili svetli i čisti, stigoše do jedne
dugačke odaje - koju je sunce obasjavalo prodirući kroz niz prozora, sa pomno
izrađenom vojnom konzolom na jednom kraju; tu su se projektovale karte svemira i
zemlje. Središte paučine kraljice-pauka? Odrade posumnja u to. Konzola je bila
suviše uočljiva. Bila je malo drugačijeg oblika, jer je napravljena u
Raštrkavanju ali niko nije mogao da se prevari u pogledu njene namene. Polja
kojima ljudska bića mogu da manipulišu imaju fizička ograničenja, a prekrivka za
mentalni uskladištivač nije mogla predstavljati ništa drugo iako je imala oblik
kule i čudnu prljavo žutu boju.
Ona prelete pogledom po prostoriji. Bila je oskudno nameštena. Nekoliko visećih
stolica i malih stolova, te jedno veliko proširenje gde su ljudi (po svoj
prilici) mogli da čekaju na naređenja. Ni traga od buke: ovo bi trebalo da bude
središte akcije.
Utuvite to veštici u glavu!
Prozori na jednom dugačkom zidu otkrivali su da se sa druge strane nalaze kamene
ploče i, dalje iza njih, bašte. Celo ovo mesto predstavljalo je nameštaljku.
Gde li je kraljica-pauk? Gde spava? Kako li još izgleda jazbina? Dve žene uđoše
kroz jedan lučni prolaz sa kamenim pločama. Obe su bile odevene u crvene odore
sa svetlucavim arabeskama i zmajolikim oblicima. Ukrasi su bili napravljeni od
razbijenog su kamenja.
Odrade je i dalje ćutala. Bila je krajnje oprezna sve dok pratilja ne obavi
predstavljanje, izgovorivši što je bilo moguće manje reči a potom žurno
napustivši prostoriju.
Da joj Murbela nije skrenula pažnju Odrade bi pomislila da je zapovednica ona
visoka, koja je stajala pored kraljice-pauka. Ali zapovednica je bila ona niža.
Zadivljujuće.
Ova se nije samo dočepala vlasti. Ugmizala je u nju, koristeći pukotine. Jednog
dana njene sestre bile su jednostavno stavljene pred svršen čin. Ona je bila tu,
čvrsto ustoličena u središtu. Ko je mogao da se buni? Deset minuta pošto biste
je napustili, bilo bi vam teško da se setite svojih zamerki. Te dve žene
ispitivale su Odrade s istom pomnošću. Pa, dobro. To je i potrebno u ovom
trenutku.
Pojava kraljice-pauka predstavljala je više od iznenađenja. Sve do ovog trenutka
Bene Geserit nije raspolagao njenim fizičkim opisom. Dolazili su samo do
privremenih projekcija, izmišljenih konstrukcija koje su se zasnivale na
raštrkanim delićima dokaza. Konačno, evo je. Jedna sitna žena. Očekivala je da
će videti napete mišiće pod crvenim trikoom koji je nosila ispod odore. Lice joj
je bilo ovalno i neupečatljivo sa blagim smeđim očima u kojima su poigravale
narandžaste tačkice.
Oseća strah i ljuta je zbog toga ali ne ume da pronađe razloge za svoj strah.
Sve što ima je meta - ja. Šta li se nada da će dobiti od mene?
Pomoćnica je bila nešto drugo: pojava joj je bila daleko opasnija. Zlatna kosa
pažljivo očešljana. Nos pomalo kukast, usne tanke, koža napeta preko visokih
jagodica. I taj pakostan pogled.
Odrade još jednom osmotri crte lica kraljice-pauka: neko bi se
mogao naći na istinskoj muci ako bi trebalo da opiše njen nos trenutak pošto je
izgubi iz vida.
Prav? Pa, donekle.
Obrve su joj bile iste boje kao i slamnata kosa. Kada su bila otvorena, usta su
joj bila ružičasta; ali kada bi ih zatvorila, gotovo bi nestajala. Bilo je to
lice na kome je bilo teško pronaći središnju tačku i stoga je celo postajalo
nekako zamagljeno.
"Znači, ti predvodiš Bene Geserit."
Glas joj je bio dosta dubok. Čudno je vukao na galah i u njemu nije bilo ni
traga žargonu, pa ipak čovek ga je osećao kao da joj je na vrhu jezika.
Koristila se jezičkim trikovima. Murbelino znanje joj je koristilo da ih lakše
uoči.
"Poseduju nešto nalik na Glas. Nije isto kao ono što ste vi meni podarile, ali
postoje i druge stvari kojima se služe, izvesnim trikovima koji se zasnivaju na
rečima."
Trikovi sa rečima.
"Kako bi trebalo da te oslovljavam?" upita Odrade.
"Čujem da me zovete kraljica-pauk." Narandžaste tačkice pakosno zaigraše u
njenim očima.
"Ovde, u središtu tvoje mreže, i imajući u vidu tvoje neizmerne moći, bojim se
da ću morati to da priznam."
"Znači, to je ono što zapažaš - moje moći." Taština!
Prva stvar koju je Odrade u stvari uočila bio je miris te žene. Kao da se
okupala u nekom prejakom parfemu.
Prikriva li to ona feromone?
Da li to znači da je upozorena na sposobnost benegeseritkinja da donose sudove
na osnovu beznačajnih podataka koje prikupljaju i čulima? Možda. Ta mogućnost je
bila isto tako verovatna kao i mogućnost da joj je to bio omiljeni parfem. Taj
čudni preparat prvenstveno je izazivao pomisao na egzotično cveće. Možda na
nešto što je poticalo sa njenog rodnog sveta?
Kraljica-pauk položi šaku na svoju neupadljivu bradu. "Možeš me zvati Gospom."
Pratilja se pobuni. "Ovo je poslednji neprijatelj među milion planeta!"
Znači, na taj način razmišljaju o starom carstvu.
Gospa podiže ruku, kako bi je ućutkala. To je bilo krajnje nemarno izvršeno, a
opet je toliko toga govorilo. Odrade u pomoćničinim očima ugleda žudnju, što je
odmah podseti na Belondu. U njima se ogledala bezmerna pokvarenost koja je
tražila pogodna mesta za napad.
"Od većine se traži da me oslovljavaju sa Velika uvažena naložnice", reče Gospa.
"Iskazala sam ti čast." Ona pokaza prema lučnom prolazu iza sebe. "Nas dve ćemo
šetati napolju dok budemo
razgovarale."
To nije bio poziv; bilo je to naređenje.
Odrade zastade kod vrata kako bi pogledala kartu koja se tamo nalazila. Crne na
belom, sitne linije staza i nepravilnih obrisa sa oznakama na galaškom. Iza
kamenih ploča nalazile su se bašte, oznake za biljke. Odrade se saže kako bi ih
izbliza proučila, dok je Gospa strpljivo čekala očigledno se zabavljajući. Da,
ezoteričko drveće i grmovi, tek nekoliko stabala sa jestivim voćem. Ova karta se
ovde nalazila jedino da pojača ponos koje su osećale kao posledicu posedovanja.
Kada su stigle do pacija, Odrade odjednom reče: "Uočila sam tvoj parfem."
Gospu to natera da utone u sećanja i njen je glas bio nekako lagano prigušen
kada je odgovorila.
Reč je o cvetnom obeleživaču identiteta za njen lični plameni grm. Zamislite
samo! Ona je istovremeno i ljuta i tužna kada razmišlja o tome. A i pita se
zašto sam to pomenula.
"Inače me grm ne bi prihvatio", zaključi Gospa.
Zanimljiv izbor glagolske napetosti.
Lako je bilo razumeti njen galah koji je govorila sa izvesnim naglaskom.
Očigledno se nesvesno prilagodila slušaocu.
Ima dobar sluh. Provela je svega nekoliko sekundi u promatranju, slušanju i
prilagođavanju kako bi je Odrade razumela. To je bio veoma stari umetnički
oblik, koji je većina ljudskih bića veoma brzo usvajala.
Odrade je smatrala da ju je na to podstakla želja da se zaštiti.
Nije želela da je iko smatra za tuđinku.
U gene usađena osobina lakog prilagođavanja. Uvažene Naložnice je nisu izgubile
ali ovo je predstavljalo slabu tačku. Nesvesne osobine tona nisu bile u
potpunosti prikrivene i mnogo toga su otkrivale.
Uprkos svojoj razmetljivoj taštini, Gospa je bila inteligentna i
samodisciplinovana. Predstavljalo je pravo zadovoljstvo doći do takvog
mišljenja. Nije bilo potrebno okolišiti.
Odrade se zaustavi tamo gde se i Gospa zaustavila, na ivici pacija. Stajale su
gotovo rame uz rame i Odrade, zureći prema bašti, zaprepasti njena gotovo
benegeseritska pojava.
"Iznesi svoje uslove za potpisivanje primirja", reče Gospa.
"Kolika mi je vrednost kao taocu?" upita Odrade.
Pogled joj je bio narandžast!
"Očigledno si već postavila sebi to pitanje", reče Odrade.
"Nastavi." Narandžasta boja se polako povlačila.
"Sestrinstvo ima tri kandidatkinje koje mogu da me zamene." Odrade upotrebi svoj
najprodorniji pogled. "Nas dve smo u stanju da oslabimo jedna drugu tako što
ćemo obe biti uništene."
"U stanju smo da vas zgnječimo kao što to činimo kad je u pitanju neki insekt!"
Čuvaj se narandžaste boje!
Odrade ne pometoše ova unutrašnja upozorenja. "Ruka koja bi nas zgnječila mogla
bi da se otruje i bolest da vas proguta."
Jasnije se nije moglo reći bez određenih pojedinosti.
"Nemoguće!" Narandžast pogled.
"Zar misliš da ne znamo da su vas ovamo potisli vaši neprijatelji?"
Moj najopasniji gambit.
Odrade je posmatrala učinak koji je ovo proizvelo. Mračno mrgođenje nije bilo
jedini vidljiv Gospin odgovor. Narandžasta boja je nestala, tako da su njene oči
bile u čudnom, blagom neskladu sa licem koje je sijalo.
Odrade klimnu kao da je od Gospe dobila odgovor. "Mogle bismo da vas tako
ranjive prepustimo onima koji vas progone, onima koji su vas uvukli u ovaj
ćorsokak."
"Ti misliš da mi..."
"Mi znamo."
Sada konačno znam.
To saznanje izazva u njoj i oduševljenje i strah.
Šta se to tamo napolju nalazi što je u stanju da podjarmi ove žene?
"Gotovo smo okupile svoje snage pre..."
"Pre no što ćete se vratiti u arenu, gde ste sigurne da ćete biti smrvljene...
gde ne možete računati na brojnost."
Gospin glas vrati se na meki galaški, koji je Odrade teško razumela. "Znači,
bili su kod vas... i izložili vam svoju ponudu. Kakve ste budale ako
verujete..."
"Nisam rekla da verujemo."
"Da je Logno, koja je tamo ostala..." Pokret glavom pokaza put pomoćnice koja je
ostala u prostoriji, "... čula da mi se obraćaš na ovaj način, ti bi bila mrtva
pre no što bih stigla da te upozorim na to."
"Srećna sam što se ovde nalazimo samo nas dve."
"Nemoj na to računati ako imaš nameru da ovako nastaviš!"
Odrade baci pogled preko ramena prema zgradi. Jasno su se videle promene
izvršene u esnafskom nacrtu: jedno dugačko pročelje u prozorima, dosta
egzotičnog drveta i dragog kamenja.
Bogatstvo.
Imala je posla sa tolikim bogatstvom da bi nekima čak bilo teško i da zamisle
njegovu veličinu. Ništa od onoga što je Gospa želela, ništa što bi moglo da joj
pruži njoj podređeno društvo, ne bi bilo odbijeno. Ništa, sem slobode da se
vrati u Raštrkavanje.
Koliko čvrsto se Gospa držala fantazije da bi se njeno izbeglištvo moglo
okončati. I kakva je to bila sila koja je naterala ovakvu jednu snagu da se
vrati u staro carstvo? Zašto ovde? Odrade se nije usuđivala da pita.
"O ovome ćemo nastaviti u mojim odajama", zaključi Gospa.
Konačno ću stići do Jazbine Kraljice-pauka!
Gospine odaje predstavljale su malu zagonetku. Podovi su bili bogato prekriveni
tepisima. Na ulazu ona odbaci sandale i unutra uđe bosa. Odrade postupi isto.
Obrati pažnju na otvrdlo meso duž bridova njenih stopala! Opasna oružja bila su
u dobrom stanju.
Nije Odrade zbunio samo mekani pod, već i sama soba. Jedan mali prozor gledao je
preko pažljivo održavane botaničke bašte. Na zidovima nije bilo ni draperija ni
slika. Nikakvih ukrasa. Vrata kroz koja su ušle bila su prošarana senkom rešetke
za ventilaciju. S desne strane nalazila su se još jedna vrata. Još jedan uređaj
za ventilaciju. Dva meka siva ležaja. Dva mala sjajnocrna stola. Još jedan veći
sto u zIatnim tonovima, iznad koga je svetlucalo zeleno polje nagoveštavajući da
je u pitanju kontrolno polje. Odrade razabra fini pravougaoni obris projektora
umetnutog u zlatni sto.
Ahhh, ovo je dakle njena radna soba. Da li smo ovde došle da bismo radile?
Ovo mesto odisalo je ukusom i uglađenošću. Neko se pobrinuo da odstrani sve što
bi moglo da odvrati pažnju. Kakvo odvraćanje pažnje bi Gospa prihvatila?
Gde se nalaze ukrašene odaje? Ona mora da živi na poseban način u odnosu na
svoju okolinu. Ne mogu se uvek stvarati mentalne prepreke koje odbijaju stvari
što vas okružuju i neugodno naseljavaju vašu psihu. Ako želite pravu udobnost
vaš dom ne može biti namešten na način koji vas nagriza; naročito treba voditi
računa da ne nagriza nesvesni deo ličnosti. Ona je svesna nesvesnih slabih
tačaka! Ova je odista opasna, ali dovoljno je jaka da kaže 'Da'.
Bila je to drevna benegeseritska oštroumnost. Tražiš one koji su u stanju da
kažu 'Da'. Nikada se ne gnjavi sa podređenima koji su u stanju samo da kažu
'Ne'. Tragaš za onima koji bi mogli da sklope sporazum, potpišu ugovor, drže se
obećanja. Kraljica-pauk nije često govorila 'Da', ali je nesumnjivo posedovala
tu snagu i bila je svesna toga.
Trebalo je to da shvatim kada me je odvela na stranu. Prvi znak mi je uputila
kada mi je dozvolila da je zovem Gospom. Da li sam bila suviše nepromišljena
pomažući Tegu da organizuje svoj napad tako da nisam mogla da se zaustavim?
Suviše je kasno za zadnje misli. Znala sam to kada sam ga pustila s uzice.
Kakve još sile možemo da privučemo?
Odrade beše svesna ustrojstva Gospine nadmoći. Vrlo je verovatno da su reči i
kretnje nagonili kraljicu-pauka da uzmiče, da se ponovo šćućuri u budnoj svesti
o vlastitim otkucajima srca.
Drama se mora nastaviti.
Gospa je nešto radila rukama u zelenom polju iznad zlatnog stola. Sva se
posvetila tome, potpuno ignorišući Odrade, što je na neki način predstavljalo i
uvređu i dompliment.
Ti se, veštice, nećeš mešati, jer ti to baš ne ide u račun i ti to znaš. Pored
toga, nisi toliko važna da bi mi skretala pažnju.
Gospa je izgledala prilično uzrujana.
Da li je napad na Gamu bio uspešan? Da li izbeglice počinju da pristižu?
Narandžasti pogled konačno se usredsredi na Odrade. "Vaš pilot je upravo uništio
i sebe i brod, radije nego da pristane na našu inspekciju. Šta ste to donele?"
"Nas same."
"Odašilješ neki signal!"
"Saopštavam svojim sadruzima da li sam živa ili ne. S tim ste se već srele. Neki
naši preci su spaljivali svoje brodove pre napada. Kako bi onemogućili
povlačenje."
Odrade je govorila s krajnjom pažnjom, podešavajući ton i vreme Gospinim
reakcijama. "Ako budem imala uspeha, obezbedićete mi transport. Moj pilot je bio
kiborg i šira nije mogla da ga zaštiti od vaših sondi. Imao je naređenje da se
ubije kako vam ne bi pao u ruke."
"I snabdeo nas koordinatama vaše planete." Narandžasta boja počela je da
iščezava iz Gospinih očiju, ali je još bila uznemirena. "Nisam mislila da vas
ljudi u toj meri slušaju."
Kako ih držiš bez seksualnog vezivanja, veštice? Zar odgovor nije očigledan?
Posedujemo tajne moći.
Polako sada, upozori Odrada sebe. Upotrebi metodičan pristup, budi pripravna na
nove zahteve. Neka misli kako smo izabrale jedan metod odgovaranja i da ga se
držimo. Koliko li ona zna o nama? Ne zna da čak i Vrhovna majka može biti samo
delić mamca, meka za dobijanje obaveštenja od životne važnosti. Da li smo zbog
toga u prednosti? Ako je tako, može li bolja obuka da nadmaši veću brzinu i
brojnost?
Odrade nije znala odgovor.
Gospa se udobnije smesti iza zlatnog stola, ostavivši Odrade da stoji. Taj njen
pokret ličio je na gnežđenje. Ona nije često napuštala ovo mesto. Ovo je bilo
pravo središte njene mreže. Sve ono što je smatrala da joj je potrebno nalazilo
se ovde. Dovela je Odrade u ovu sobu jer se drugde neprijatno osećala. U drugim
odajama joj je bilo neudobno, možda je čak osećala da joj preti opasnost. Gospa
nije izazivala opasnost. Jednom je to učinila, ali to je bilo davno, i ostalo je
negde zaključano iza nje. Sada je želela samo da sedi ovde na sigurnom, u dobro
organizovanoj čauri gde je mogla da manipuliše drugima.
Odrade zaključi da su ova zapažanja dobrodošla potvrda benegeseritskih
dedukcija. Sestrinstvo je bez sumnje znalo kako da iskoristi ovu pouku.
"Zar nemaš ništa više da kažeš?" upita Gospa.
Želi da dobije na vremenu.
Odrade se odvaži da postavi pitanje. "Neizmerno me zanima zašto si pristala na
ovaj susret?"
"Zašto te to zanima?"
"To mi baš... ne liči na tebe."
"Same određujemo šta liči na nas!" Prilično razdražljivo.
"Šta je to što vas zanima u vezi s nama?"
"Vi mislite da vas smatramo zanimljivima?"
"Možda čak nalazite da smo izvanredne, jer mi tako gledamo na vas."
Zadovoljan izraz na trenutak se pojavi na Gospinom licu. "Znala sam da ćemo vas
zadiviti."
"Egzotiku zanima egzotika", potvrdi Odrade.
To na Gospinim usnama izazva poznati osmeh, osmeh nekoga čiji je mezimac upravo
pokazao koliko je pametan. Ona ustade i uputi se ka jednom od prozora. Pozvavši
Odrade da joj se pridruži, Gospa pokaza prema drveću iza prvih grmova u cvatu i
prozbori onim mekim naglaskom koga je tako teško bilo pratiti.
Nešto odjednom aktivira unutrašnji alarm. Odrade se prepusti simultanom toku
razmišljanja, tragajući za izvorom. Da li je bilo u pitanju nešto u ovoj sobi
ili u kraljici-pauku? Ovom mestu, kao i većini stvari koje je Gospa činila,
nedostajalo je spontanosti. Znači, sve ovo bilo je isplanirano s namerom da
ostavi utisak. Pažljivo isplanirano.
Da li je ova ovde odista moja kraljica-pauk? Ili nas neka još moćnija posmatra?
Odrade je istraživala ovu misao vršeći hitro razvrstavanje. Bio je to proces
koji je donosio više pitanja nego odgovora, mentalna stenografija bliska
mentatskoj. Razvrstavati, kako bi se pronašlo nešto važno i iznelo na videlo
latentno (ali uredno) zaleđe. Red je uglavnom bio proizvod ljudskih aktivnosti.
Haos je postojao kao sirovina iz koje je trebalo stvoriti red. To je bio
mentatski pristup, koji nije pružao nepokolebljive istine već izvanrednu polugu
za donošenje odluka: sređeni skup podataka u jednom ne-zasebnom sistemu.
Najzad, Odrade dospe do jedne projekcije:
One se zabavljaju u haosu! Vole ga! One su zavisnice adrenalina! Znači, Gospa je
zaista bila Gospa, Velika uvažena naložnica. Zauvek zaštitnica, zauvek vrhovna.
Nema nijedne važnije koja nas promatra. Gospa veruje da se pogađamo. Neko bi
mogao pomisliti da to nikada ranije nije činila. Upravo tako!
Gospa dodirnu jedno neoznačeno mesto ispod prozora i zid se odmota, otkrivajući
da je prozor predstavljao samo umetničku projekciju: ukaza se prolaz koji je
vodio na jedan visoki balkon popločan tamnozelenim pločicama. S njega su se
videle plantaže, mnogo drugačije od onih koje je prikazivala projekcija prozora.
Ovde je haos bio očuvan, divljina je bila prepuštena sama sebi i izgledala je
još značajnija kada bi se uporedila sa sređenim baštama u daljini. Kupinjaci,
palo drveće, gusti grmovi. A iza svega: jednoliki redovi nečega što se
ispostavilo da je povrće; bilo je tu automatskih žetelica koje su se lagano
kretale napred-nazad, ostavljajući za sobom golo tle.
Odista su zaljubljene u haos!
Kraljica-pauk se nasmeši i povede je na balkon.
Čim je stupila na njega Odrade još jednom morade da zastane zatečena onim što je
videla. U pitanju je bio ukras na parapetu s njene leve strane. Figura čovečje
veličine oblikovana od neke gotovo nadzemaljske supstance, sva od raznih, lakih
kao pero i zaobljenih površina.
Bacivši jedan potajan pogled na tu figuru Odrade uoči da je ona trebalo da
predstavlja ljudsko biće. Muškarca ili ženu? U nekim položajima bio je to
muškarac, a u nekima žena. Ravni i zaobljena mesta odgovarali su nepostojanim
povetarcima. Tanke, gotovo nevidljive žice (kao da je u pitanju bila siga-žica)
na kojima je visila virile su iz jedne tanano izrezbarene cevi pričvršćene za
providnu izbočinu. Donji udovi figure gotovo su dodirivali pošljunčanu površinu
potporne osnove.
Odrade je zurila kao omađijana.
Zašto li me podseća na Šeaninu 'Prazninu'?
Kada ju je vetar pokrenuo, činilo se kao da čitava kreacija pleše, povremeno
prelazeći u graciozno hodanje, da bi potom izvela neku beskrajno sporu piruetu i
okrenula se sa zadrškom i ispruženom nogom.
"Zove se 'Baletni majstor'", objasni Gospa. "Kada duvaju izvesni vetrovi -
visoko izbacuje stopalo. Videla sam je kako trči, graciozno poput kakvog
maratonca. Ponekad čini tek ružne male pokrete, pruža ruke kao da se u njima
nalazi oružje. Divno i ružno sve je to jedno te isto. Smatram da joj je umetnik
dao pogrešno ime. Bolje bi odgovaralo da se zove 'Biti nepoznat'."
Divno i ružno - sasvim svejedno. Biti nepoznat.
To je bilo ono užasno u vezi sa Šeaninom kreacijom. Odrade oseti kako je
podilazi ledeni strah. "Ko je to napravio?"
"Nemam pojma. Jedna od mojih prethodnica uzela ju je sa neke planete koju smo
uništavali. Zašto te to zanima?"
To je divlja stvar kojom niko ne može da upravlja. Ali samo reče:
"Pretpostavljam da obe tragamo za osnovom koja će nam omogućiti da se razumemo,
a to činimo tragajući za sličnostima među nama."
To ponovo izazva narandžasti sjaj. "Vi možete pokušati da nas razumete, ali nama
nije potrebno da razumemo vas."
"Obe potičemo iz društva žena."
"Opasno je razmišljati o nama kao o vašim izdancima!"
Murbelin dokaz govori da jeste. Potekle ste od Ribogovornica i časnih majki in
extremis u Raštrkavanju.
Domišljato i nikoga ne zavaravajući, Odrade upita: "Zašto je to opasno?"
Gospin smeh više nije izražavao da se zabavlja. Zvučao je osvetoljubivo.
Odrade stiže do iznenadne nove procene opasnosti. Ovde je bilo potrebno nešto
više od benegeseritskog ispitaj-i-istraži metoda. Ove žene su bile naviknute da
ubijaju kada se naljute. To im je bila refleksna reakcija. Gospa je to već
spomenula dok se obraćala svojoj pomoćnici, i upravo je još jednom dala znak da
njena tolerancija ima svoje granice.
Ipak, pokušava da se nagodi, na neki svoj način. Razmeće se svojim mehaničkim
čudesima, moćima, bogatstvom. Ne nudi savez. Budite nam dobrovoljne sluge,
veštice, naše ropkinje, i mi ćemo vam mnogo toga oprostiti. Kako bi osvojile i
poslednju od milion planeta? I više od toga, sigurno, ali broj je ipak
zanimljiv.
Odrada uz novi oprez preoblikova svoj pristup. Časne majke suviše lako zapadaju
u prilagodljivo ustrojstvo. Ja se, razume se, potpuno razlikujem od vas, ali ću
ipak popustiti zarad sklada. Međutim, to neće ići sa Uvaženim Naložnicama. One
neće prihvatiti ništa što bi nagoveštavalo da vlast nije u potpunosti u njihovim
rukama. Odradi je pružila toliku slobodu samo zato da bi pokazala kolika joj je
vlast nad ostalim sestrama.
Gospa još jednom progovori na svoj kraljevski način.
Odrade je slušala. Kako je to čudno: kraljica-pauk misli da je jedna od
najprivlačnijih stvari koja bi im Bene Geserit mogao obezbediti imunitet na nove
bolesti.
Da li je to bio oblik napada koji ih je dovukao ovamo?
Njena iskrenost bila je naivna. Nije želela nikakva povremena zamorna
ispitivanja na osnovu kojih se otkriva da li su čovečje telo zaposeli tajni
stanovnici - koji ponekad i nisu tako tajni. Ponekada su, zapravo, i odvratno
opasni. Bene Geserit bi mogao da učini kraj svemu tome i bio bi na odgovarajući
način nagrađen.
Kako je to bilo prijatno.
Još se u svakoj reči osećao onaj osvetoljubivi ton. Odrade uhvati sebe kako
razmišlja: osvetoljubivost? Nije bilo samo to u pitanju. Postojalo je još nešto,
na jednom višem nivou.
Nesvesno ste ljubomorne na ono što ste izgubile kada ste se odvojile od nas!
Ovo je bilo drugačije ustrojstvo i bilo je stilizovano. Uvažene Naložnice su se
vratile zamornom, samoponavljajućem manirizmu.
Manirizmu, koji smo mi odavno napustile.
Bila je velika prednost to što je prepoznala benegeseritske izvore. Ovo ovde
bila je samo korpa za otpatke.
Odbaci karte uvek kada prestaneš da se zanimaš za njih. Podređeni iznose đubre.
Više je zanima naredna stvar koju želi da uništi, nego kaljanje vlastitog
gnezda.
Slabosti Uvaženih Naložnica bile su veće nego što se pretpostavlja. Mnogo
smrtonosnije, kako za njih same tako i za sve one kojima su upravljale. A one
nisu bile u stanju da se suoče s tim, jer za njih njihove slabosti jednostavno
nisu postojale.
Nikada nisu postojale.
Gospa ostade nedodirljivi paradoks. Nije joj uopšte palo na pamet pitanje
saveza. Moglo je izgledati kao da se stalno vrti oko njega, ali to je bilo samo
zato da bi isprobala svog neprijatelja.
Ipak sam bila u pravu što sam pustila Tega s uzice.
Iz radne sobe iziđe Logno noseći poslužavnik na kome su se nalazile dve tanke
čaše gotovo do vrha napunjene zlatnom tečnošću. Gospa uze jednu, omirisa je, i
stade da pijucka sa zadovoljnim izrazom lica.
Kakav je to zao sjaj u Logninim očima?
"Probaj malo ovog vina", reče Gospa obraćajući se Odradi. "Potiče sa planete za
koju sam sigurna da nikada nisi čula, a na njoj smo usredištili sve potrebne
elemente za proizvodnju savršenog zlatnog grožđa za savršeno zlatno vino."
Odrade bi zatečena ovom dugotrajnom vezom ljudskih bića i njihovog dragocenog
drevnog pića. Bog Bahus. Zrna koja fermentiraju na grmu ili u plemenskim
kontejnerima.
"Nije otrovano", nasmeja se Gospa videvši da Odrade okleva. "Uveravam te.
Ubićemo, ako to odgovara našim potrebama, ali ne preterujemo u tome. Svoja
najprostačkija sredstva čuvamo za mase. Nisam te greškom zamenila za nekog ko
potiče iz mase."
Gospa se zakikota na vlastitu dosetku. Usiljeno iskazivanje prijateljstva bilo
je gotovo očigledno.
Odrade prihvati ponuđenu čašu i srknu.
"To nam je neko testamentom zaveštao kako bi nas odobrovoljio", objasni Gospa,
pažnje prikovane za Odrade.
Jedan gutljaj bio je dovoljan. Odradina čula razabraše neku stranu supstancu i
ona je provede nekoliko otkucaja srca određujući joj svrhu.
Cilj joj je da poništi dejstvo šire koja me štiti od njihovih sondi.
Ona podesi svoj metabolizam da neškodljivo, istopi tu supstancu, a zatim objavi
šta je učinila.
Gospa se zagleda u Logno. "Znači, zato ništa od toga ne utiče na veštice! I ti
nikada nisi posumnjala!" Bes je gotovo predstavljao fizičku silu, uperenu protiv
bespomoćne pomoćnice.
"To je jedan od imunoloških sistema pomoću kojih se borimo protiv bolesti", reče
Odrade.
Gospa zavitla svoju čašu na popločan pod. Izvesno vreme je provela sabirajuči
se. Logno se lagano povuče, držeči poslužavnik gotovo kao štit.
Znači, Gospa se nije samo uspuzala do vlasti. Čak su je i njene sestre smatrale
krajnje opasnom. Pa, onda se i ja moram ponašati u skladu s tim.
"Neko će platiti za ovaj uzaludni trud", procedi najzad Gospa. Osmeh joj nije
bio nimalo prijatan.
Neko.
Neko je napravio vino. Neko je napravio figuru koja pleše. Neko će platiti.
Identitet nikada nije bio važan, već samo zadovoljstvo ili potreba za odmazdom.
Korist.
"Ne prekidajte moje misli", reče Gospa.
Ona ode do parapeta i zagleda se u svoje 'Biti nepoznat', očigledno vršeći
preraspodelu svog stava u cenkanju.
Odrade preseli svoju pažnju na Logno. Šta je značilo to neprekidno motrenje, ta
napregnuta pažnja usredsređena na Gospu? To više nije bio samo strah. Logno
odjednom postade krajnje opasna.
Otrov!
Odrade to oseti s takvom pouzdanošću, kao da je pomoćnica viknula tu reč.
Nisam ja Lognina meta. Još ne. Odabrala je ovu priliku da objavi svoju ponudu za
moć.
Nije bilo potrebno gledati u Gospu. Trenutak kada je kraljica-pauk umrla mogao
se videti na Logninom licu. Okrenuvši se, Odrade se u to i uveri. Gospa je
ležala ispod svoje drage projekcije.
"Zvaćeš me Velika uvažena naložnice", obrati se Logno Odradi. "I naučićeš da mi
budeš zahvalna zbog toga. Ona (pokazujući na crvenu gomilu u uglu balkona) je
nameravala da te izda i iskoreni tvoj narod. Ja imam drugačije planove. Ja nisam
ta koja će uništiti korisno oružje u trenutku kada nam je najpotrebnije."
42.
Rat? Uvek postoji želja za životnim prostorom koja će mu poslužiti kao motiv.
Bašar Teg
Murbela je posmatrala borbu za Raskršće sa nezainteresovanošću koja nije odavala
njena osećanja. Stajala je sa skupinom proktorki na komandnom mostu svog ne-
broda, pažnje prikovane na projekcije koje su stizale sa komeja na tlu.
Borbe su se vodile svuda oko Raskršća - na tamnoj strani noći videle su se
eksplozije svetlosti, a na dnevnoj strani erupcije sivila. Najveći okršaj, kojim
je Teg lično rukovodio, vodio se oko Citadele - jednog ogromnog brežuljka
esnafskog izgleda sa novom kulom blizu oboda. Mada je emitovanje signala koji su
svedočili da je Odrade u životu iznenada prestalo, njeni raniji izveštaji
potvrđivali su da se Velika uvažena naložnica nalazi tamo unutra.
Potreba da promatra iz daljine išla je u prilog Murbelinom osećanju
nezainteresovanosti, ali ona ipak oseti uzbuđenje.
Zanimljiva vremena!
Brod je nosio dragocen teret. Milioni sa Lampadasa prošli su kroz deljenje, i
sada su stajali pripremljeni za Raštrkavanje u
odajama rezervisanim za Vrhovnu majku. Divlja sestra, sa svojim prtljagom
sećanja, imala je ovde potpuno prvenstvo.
Pravo zlatno jaje!
Murbela je razmišljala o rizicima kojima su izloženi životi bića iz tih odaja.
Bile su pripremljene na najgore. Dobrovoljaca nije nedostajalo, a pretnja koja
je proizlazila iz sadašnjeg sukoba svodila je na minimum potrebu za začinskim
otrovom koji, podstičući deljenje, istovremeno smanjuje opasnost. Svi na ovom
brodu mogli su da osete 'sve ili ništa' u načinu na koji se Odrade kockala.
Shvatili su da im preti neposredna smrt. Deljenje je sada bilo više nego
neophodno.
Preobražaj jedne časne majke u nizove sećanja što su se uz opasnu cenu
raspodeljivala među sestrama više za nju nije bio skriven tajanstvenim velom;
Murbela se još plašila odgovornosti. Hrabrost Rebeke... i Lusile!... iziskivala
je divljenje.
Milioni života u Sećanjima! Svi su bili koncentrisani u nečemu što je
Sestrinstvo nazivalo extremis progressiva, dva prema dva, zatim četiri prema
četiri i šesnaest prema šesnaest, sve dok svaka nije posedovala sve, tako da su
sve koje bi preživele bile u stanju da sačuvaju to dragoceno skladište.
Ono što su oni činili u odajama Vrhovne majke imalo je nešto od te arome. Ta
zamisao nije više užasavala Murbelu, ali ipak, još za nju nije postala nešto
uobičajeno. Tešile su je Odradine reči.
"Kada se jednom u potpunosti privikneš na naslage Drugih sećanja, sve ostalo
svrsta se u krajnje prisnu perspektivu, u nešto što ti se čini da si oduvek
poznavala."
Murbela uvide da je Teg bio spreman da umre braneći tu umnoženu svest koja je
predstavljala Sestrinstvo Bene Geserita.
Mogu li ja učiniti manje?
Teg, koji za nju više nije predstavljao potpunu enigmu, ipak je
i dalje izazivao njeno poštovanje. Odrade unutar nje to još više pojača,
podsećajući je na njegova junačka dela, a zatim: "Pitam se kako prolazim ovde
dole? Pitaj!"
Zapovednik za vezu odgovori: "Ni reči. Njeno emitovanje možda je blokirano
energetskim štitnikom."
Znali su ko je, u stvari, postavio to pitanje. Videlo se po njihovim licima.
Ona ima Odrade!
Murbela ponovo usredsredi pažnju na bitku kod Citadele. Murbelu iznenadiše njene
vlastite reakcije. Sve je bilo obojeno istorijskom odvratnošću prema ponavljanju
ratnih gluposti, ali ipak je taj raskošan duh otkrivao u novoj svetlosti tek
stečene benegeseritske sposobnosti.
Snage Uvaženih Naložnica posedovale su dobro oružje tamo dole, primeti ona, ali
su Tegovi jastuci za apsorpciju toplote primali na sebe njihove udare; međutim,
dok je još gledala, njihova odbrambena linija se slomi. Mogla je da čuje
zavijanje dok se jedan veliki razbijač koga je Ajdaho projektovao, žestoko
obrušavao niz prolaz izmedu visokog drveća, koseći branioce desno i levo od
sebe.
Druga sećanja pružiše joj jedno čudno poređenje. Prava raskrsnica! Brodovi se
spuštaju i izbacuju svoj ljudski teret.
U središtu prstena! Kraljica-pauk! Dela kakva nikada ranije nije videlo nijedno
ljudsko oko!
Odrade unutar nje stvarala je osećaj razdraganosti. Kako se ovo uklapa u
bliskost Sestrinstva?
Da li si mrtva tamo dole, Dar? Mora da jesi. Kraljica-pauk će tebe kriviti i
pobesneće.
Drveće je bacalo dugačke poslepodnevne senke preko Tegovog pravca napada i ona
to uoči. Primamljiv zaklon. Naredio je svojim ljudima da ga zaobiđu. Ne treba
koristiti prolaze koji mame. Treba tražiti teško pristupačne puteve i koristiti
ih.
Citadela je ležala u jednoj džinovskoj botaničkoj bašti, u kojoj se čudno drveće
i još čudnije žbunje mešalo sa običnim biljkama, a sve zajedno bilo razbacano
unaokolo kao da ga je neko dete odbacivalo tokom plesa.
Murbela zaključi da je metafora o raskrsnici privlačna. Pružala je izglede na
budućnost onome čemu je bila svedok.
Odjednom, ona začu najavu u umu.
Tamo se nalaze životinje koje plešu, branioci kraljice-pauka, svi obavezni da
poslušaju! A u prvom prstenu, glavni događaj koji nadgleda naš ceremonijal-
majstor Miles Teg! Njegovi ljudi čine fantastične stvari. To je talenat!
Ličilo je na neku bitku koja se izvodi u rimskom cirkusu. Murbela je znala da
ceni ovakva poređenja. Ona su joj obogaćivala opažanje.
Stale su da se približavaju borbene kule ispunjene naoružanim vojnicima.
Napadaju. Plamenovi presecaju nebo. Tela padaju.
Ovo su bila stvarna tela, stvarni bolovi, stvarne smrti. Benegeseritska
osećajnost natera je da zažali zbog gubitaka.
Da li je ovako bilo i mojim roditeljima kada ih je zahvatila čistka?
Metafore iz Drugih sećanja nestadoše. Ugledala je Raskršće onakvim kakvim je
znala da ga i Teg mora videti. Krvava žetva, bliska po sećanju, pa ipak nova.
Videla je napadače kako napreduju, čula ih je.
Ženski glas, udaljen usled šoka: 'Taj grm je zavrištao na mene!' Jedan drugi
glas, muški: 'Ko zna gde su pojedini od ovih potekli. Ta lepljiva stvar pali
kožu.'
Murbela je mogla čuti da je na udaljenoj strani Citadele akcija u toku, ali oko
Tegovog položaja postalo je stravično tiho. Ugledala je njegove trupe kako kroz
senke jure tamo-amo, približavajući se kuli. Videla je i Tega na Streginim
ramenima. Na trenutak je podigao pogled kako bi osmotrio pročelje zgrade koje se
nalazilo pred njima na oko pola klika udaljenosti. Izabrala je projekciju koja
je prikazivala mesto koje je posmatrao. Primećivalo se kretanje iza tamošnjih
prozora.
Gde li se nalazilo oružje za krajnju nuždu, koje su Uvažene Naložnice verovatno
posedovale?
Šta će sada učiniti?
Teg je izgubio svoju komandnu kapsulu kada ga je pogodio laser izvan glavne
oblasti okršaja. Kapsula je ležala izvrnuta na bok iza njega, a on je sedeo na
Streginim ramenima među ostacima zaštitnog žbunja koje se još pušilo. Zajedno sa
kapsulom izgubio je i komtablu, ali je zadržao srebrnastu potkovicu svoje
komveze, koja je i sama, lišena pojačivača koji su ostali u kapsuli, bila tek
delom upotrebljiva. Specijalisti za veze čučali su u blizini, drhteći jer su
izgubili neposredni kontakt sa akcijom.
Bitka s druge strane zgrada postala je sve glasnija. Čuo je promuklu viku,
snažno šištanje spaljivača i nešto slabije zujanje velikih laserskih pušaka
pomešano sa jedva čujnim okidanjem ručnog oružja. Negde tamo, s njegove leve
strane, čuo se potmuli zvuk koji pripisa nevolji u kojoj se našlo neko teško
ratno naoružanje. Pratilo ga je škripanje koje je ličilo na agoniju metala.
Ovome je bio uništen energetski sistem. Vukao se po tlu, verovatno stvarajući
haos po bašti.
Krećući se čitavim putem cik-cak linijom, Haker, Tegov lični pomoćnik, stiže
bašaru s leđa.
Stregi ga prva primeti i okrenuvši se bez upozorenja, primora Tega da pogleda u
čoveka. Haker, taman i mišićav, sa gustim obrvama (sada natopljenim znojem)
zaustavi se neposredno ispred Tega i stade da govori i pre no što je u
potpunosti povratio dah.
"Začepili smo i poslednje rupe, bašare."
Haker podiže glas kako bi nadjačao zvuke bitke i zujanje primopredajnika koji mu
je visio preko levog ramena i iz koga su dopirali prigušeni razgovori, odsečni
borbeni uzvici.
"Udaljeni perimetar?" upita Teg.
"Biće likvidiran u roku od pola sata, ne više. Trebalo bi da se izvučete odatle,
bašare. Vrhovna majka nas je upozorila da vam ne dozvolimo da se izlažete
nepotrebnoj opasnosti."
Teg pokaza na svoju neupotrebljivu kapsulu. "Zašto nemam rezervnu komunikacijsku
jedinicu?"
"Veliki laser je sredio jednim hicem obe potpore, još dok su se približavale."
"Bile su zajedno?"
Haker oseti da je bašar besan. "Gospodine, bile su..."
"Nikakva važna oprema se ne šalje zajedno. Želim da znam ko se oglušio o
naređenja." Tihi glas koji je dopirao iz dečjih glasnih žica sadržao je u sebi
više pretnje od nekog povika.
"Da, bašare." Haker je bio krajnje poslušan i nijednim znakom ne stavi do znanja
da je on sam krivac za počinjenu grešku. Prokletstvo! "Za koliko će stići
zamena?"
"Za pet minuta."
"Donesite ovamo moju rezervnu kapsulu što pre možete". Teg kolenom dodirnu
Stregin vrat.
Haker progovori pre no što ona uspe da se okrene. "Bašare, sredili su i rezervu.
Naručio sam još jednu."
Teg potisnu uzdah. Takve stvari se dešavaju tokom bitke, ali on
nije voleo da zavisi od primitivnih komova. "Ovde čemo se smestiti. Donesi još
nekoliko primopredajnika." Oni bar imaju kakav-takav domet.
Haker baci pogled prema zelenilu koje ih je okružavalo. "Ovde?"
"Ne dopada mi se izgled onih zgrada tamo gore ispred nas. Kula komanduje ovom
oblašću. Mora da imaju podzemni pristup. Ja bih ga imao."
"Nema ničeg na..."
"Plan koga se sećam ne uključuje Kulu. Donesi ovamo sonore za ispitivanje tla.
Želim da se naš plan u potpunosti temelji na pouzdanim obaveštenjima.
Preko Hakerovog primopredajnika dopre jedan bahati glas: "Bašare! Mogu li dobiti
bašara?"
Stregi ga približi Hakeru, iako joj to niko nije naložio. Teg dohvati
primopredajnik, koji je još zviždukao njegov kod dok se mašao za njega.
"Bašare, gužva na sletištu. Oko stotinu njihovih pokušalo je da se podigne i
uleti u naš zaklon. Nema preživelih."
"Ima li ikakvog znaka o Vrhovnoj majci ili kraljici-pauku?"
"Nema. Ne znamo. Hoću da kažem, strašna je gužva. Da vam projektujem prizor?"
"Daj mi otpremu. I nastavi da tragaš za Odrade!"
"Kažem vam, bašare, da ovde nema preživelih." Čulo se jedno klik i tiho
mrmljanje a zatim jedan drugi glas: "Otprema."
Teg izvadi ispod brade svoj koder sa utisnutim glasom i stade da izdaje brza
naređenja. "Podignite brod-razbijač iznad Citadele. Putem otvorenih releja
prenosite sliku sa sletišta i ostalih mesta njihovih poraza. Svim četama.
Postarajte se da i one to vide. Objavite da na sletištu nema preživelih."
Dvostruko klik, što je značilo primljeno-potvrđeno i veza je bila prekinuta.
Haker mu se obrati: "Zar stvarno mislite da ih možete užasnuti?"
"Podučiti ih." On ponovi Odradine reči na rastanku: "Njihova poduka je žalosno
zapostavljena."
Šta li se dogodilo sa Odrade? Sa sigurnošću je osećao da mora biti da je mrtva;
možda je to prvi pravi nesretni slučaj ovde. Ona je to očekivala. Mrtva, ali ne
i izgubljena, ako Murbela bude u stanju da obuzda svoju nestrpljivost.
Odrade je, u tom trenutku, sa kule gledala pravo u Tega. Protiv-signalnim poljem
Logno je ućutkala njeno emitovanje znakova koji su obaveštavali da je živa i
dovukla je u Kulu ubrzo pošto su pristigle prve izbeglice sa Gamua. Niko nije
dovodio u pitanje Lognin primat. Znači da im nije bilo neobično što imaju jednu
mrtvu Veliku uvaženu naložnicu i jednu živu.
Očekujući da bude svakog trenutka ubijena, Odrade je još prikupljala podatke dok
se pela kroz nulcev sa stražarkama. Cev je predstavljala pronalazak iz
Raštrkavanja i sastojala se od jednog providnog pokretnog klipa u providnom
cilindru. Nekoliko pregradnih zidova bilo je postavljeno po podu po kome su se
kretale. Uglavnom su se mogle videti oblasti za život i ezoterična postrojenja
za koja je Odrade pretpostavljala da se koriste u vojne svrhe. Što su se više
peli to je udobnost bila veća, isto kao i mir.
Moć se penje kako fizički tako i psihološki.
Evo ih na vrhu. Jedan deo cevnog cilindra otvori se prema spolja i stražarka je
grubo gurnu na debelo zastrt pod.
Radna soba koju mi je Gospa pokazala bila je još jedna nameštaljka.
Odrade odmah uoči tajnovitost koja je ovde preovlađivala. Ovdašnju opremu i
nameštaj gotovo da ne bi bila u stanju da prepozna da nije posedovala Murbelino
znanje. Znači, ostali akcioni centri koji su napravljeni bili su za
prikazivanje. Potemkinova sela podignuta za časnu majku.
Logno je lagala o Gospinim namerama. Trebalo je da odem nepovređena... bez
ijednog korisnog obaveštenja.
Kakvim su još lažima paradirali pred njom?
Logno i sve ostale stražarke sem jedne uputiše se ka konzoli s Odradine desne
strane. Okrećući se lagano oko sebe Odrade stade gledati unaokolo. Ovo je bio
pravi centar Uvaženih Naložnica. Pažljivo ga je proučavala. Čudno mesto. Odisalo
je na higijenu. Čistoća je bila održavana pomoću hemikalija. Nije bilo
bakterijskih ili virusnih zaraza. Nikakvih stranaca u krvi. Sve potpuno
sterilisano, kao u kakvoj vakuumskoj kutiji sa dragocenim namirnicama. A i Gospa
je bila zainteresovana za benegeseritsku imunost na bolesti. U Raštrkavanju su
se, znači, vodili bakteriološki ratovi.
One od nas žele samo jedno!
Zadovoljilo bi ih da se dočepaju makar jedne preživele časne majke, samo ako bi
uspele da od nje iznude obaveštenje.
Celokupan kadar Bene Geserita trebalo bi da ispita pramenove ove paučine i vidi
kuda oni vode.
Ako pobedimo.
Operaciona konzola na koju je Logno usredsredila pažnju bila je manja od vitrina
unaokalo. Prstopoljno rukovanje. Prekrivač koji se nalazio na jednom niskom
stolu pored Logno bio je manji i providan, i otkrivao je zapetljane hvataljke
sondi.
Po sredi je, nema sumnje, bila siga-žica.
Prekrivač je veoma nalikovao T-sondama iz Raštrkavanja, kakve su Teg i ostali
opisali. Da li su ove žene posedovale još tehnoloških čuda? Mora biti da jesu.
Iza Logno se nalazio jedan svetlucavi zid. Prozori s njene leve strane gledali
su na balkon, sa koga se nadaleko pružao pogled na Raskršće, kretanje trupa i
oružja. Prepoznala je Tega u daljini, jednu priliku na ramenima odrasle osobe,
ali ničim nije pokazala da je videla išta neobično. Nastavila je sa svojim
laganim ispitivanjem. U njenoj neposrednoj blizini, s leve strane, nalazila su
se vrata koja su vodila u prolaz sa još jednom nulcevi, delimično vidljivom u
jednoj izdvojenoj prostoriji. Ta je prostorija očigledno služila za nešto drugo.
Iza zida odjednom dopre velika buka. Odrade uspe da razabere pojedine zvukove:
čizme vojnika proizvodile su osobit zvuk u dodiru sa pločicama. Šuštanje
egzotičnih tkanina. Glasovi. Razabrala je naglaske Uvaženih Naložnica koje su
odgovarale jedne drugima zaprepašćenim glasovima.
Pobedujemo.
Šok je trebalo očekivati kada se nepobedivi spuste sasvim nisko. Proučavala je
Logno. Hoće li je obuzeti očajanje?
Ako do toga dođe, možda ću i preživeti.
Murbelina uloga mogla bi se izmeniti. Pa, to može da pričeka. Sestre su upućene
šta treba da čine u slučaju pobede. Niti one niti bilo ko drugi iz napadačkih
snaga ne bi trebalo da se grubo ophodi sa bilo kojom Uvaženom Naložnicom - bilo
da je u pitanju ljubav ili nešto drugo. Dankan je pripremio muškarce tako što ih
je do tančina upoznao sa opasnostima od upadanja u seksualnu klopku.
Ne rizikujte nikakvo vezivanje. Ne izazivajte nove antagonizme. Sada se pokazalo
da je nova kraljica-pauk još čudnija osoba nego što je Odrade pretpostavljala.
Logno je napustila svoju konzolu i prišla na korak Odradi. "Dobile ste ovu
bitku. Mi smo vaše zarobljenice."
U očima joj se nije nazirala narandžasta boja. Odrade prelete pogledom preko
žena koje su sačinjavale njenu stražu. Lica su im bila bezizražajna, oči jasne.
Da li su one na ovaj način iskazivale očajanje? Nešto tu nije bilo u redu. Logno
i ostale nisu se ponašale onako kako je očekivala.
Sve je bilo pod velovima?
Događaji koji su se odigrali proteklih sati trebalo je da izazovu emocionalnu
krizu. Kod Logno se nije primećivalo ništa slično. Niti jedan živac, niti jedan
mišić nije joj se izdajnički zgrčio. Možda tek usputna zabrinutost i to je bilo
sve.
Benegeseritska maska!
Trebalo je da bude prisutno i nešto nesvesno, nešto automatsko podstaknuto
porazom. Znači, one u stvari ne prihvataju poraz.
Još smo tamo unutra sa njima. Latentno... ali tamo smo! Nije čudo što je Murbela
gotovo umrla. Suočila se sa vlastitom genetskom prošlošću kao sa najvećom
zabranom.
"Moje drugarice", započe Odrade. "One tri žene koje su došle sa mnom. Gde su
one?"
"Mrtve su". Lognin glas bio je mrtav, kao i značenje reči koju je izgovorila.
Odrade potisnu snažan bol koji oseti zbog Suipol. Tam i Dortujla su proživele
duge i korisne živote, ali Suipol... umrla je a da nikada nije prošla kroz
deljenje.
Izgubljeno je još jedno dobro čeljade. Nije li to gorka lekcija? "Identifikovaću
one koje su za to odgovorne ako želiš da se osvetiš", reče Logno.
Lekcija broj dva.
"Osveta je za decu i emocionalno zaostale osobe.
U Lognine oči vrati se malo narandžaste boje.
Odrade se podseti da se ljudi samoobmanjuju na mnogo načina. Svesna činjenice da
je Raštrkavanje stvorilo nešto neočekivano, naoružala se na odgovarajući način
zaštitnom nepristupačnošću koja je trebalo da joj omogući da odmeri nova mesta,
nove stvari i nove ljude. Znala je da će morati da mnoge stvari svrsta u
različite kategorije, kako bi joj poslužile ili odvratile pretnje. Lognino
držanje protumačila je kao pretnju.
"Ne izgledate uznemireni, Velika uvažena naložnice."
"Drugi će me osvetiti." Ravnodušno, staloženo.
Reči su bile još čudnije od njenog spokoja. Sve je držala pod tajnim velom, ali
mrvice i komadići su se sada otkrivali u kratkotrajnim kretnjama izazvanim
Odradinom primedbom. U pitanju su bile duboke i snažne stvari, ali pokopane. Sve
je bilo tamo unutra, zamaskirano na način na koji bi to učinila jedna časna
majka. Logno se pravila kao da ne poseduje ama baš nikakvu moć, ali je ipak
govorila kao da se ništa bitno nije izmenilo.
"Ja sam vaš zarobljenik, ali to ništa ne menja na stvari."
Da li je stvarno bila nemoćna? Ne! To je bio samo utisak koji je želela da
ostavi, a sve ostale Uvažene Naložnice oko nje odslikavale su taj odgovor.
"Vidiš li nas? Nemoćne smo, preostala nam je jedino odanost naših sestara i
sledbenika koje su one vezale za nas."
Da li su Uvažene Naložnice imale toliko poverenja u svoje osvetničke legije?
Moguće je ako nikada ranije nisu pretrpele ovakvu vrstu poraza. Ipak, neko ih je
potisnuo u staro carstvo. Među milion planeta.
Teg pronađe Odrade i njene zarobIjenice dok je tražio pogodno mesto kako bi
analizirao pobedu. Posle bitke uvek je bilo korisno analitički proceniti
posledice, a to se naročito očekivalo od zapovednika koji je bio mentat. Ova
bitka je od njega zahtevala, više nego bilo koja druga iz njegovog iskustva, da
napravi uporedni test. Ovaj sukob neće biti pohranjen u Sećanje pre nego što
bude procenjen i podeljen onima koji su zavisili od njega. To je bilo njegovo
ustrojstvo koga nije želeo da se odrekne, i nije ga bilo briga šta je ono
govorilo o njemu. Prekinuti tu vezu međuzavisnih interesa značilo je pripremiti
se za poraz.
Potrebno mi je neko mirno mesto kako bih prikupio konce ove bitke i pripremio
rezime.
Prema njegovom tvrđenju najteži problem u bici jeste voditi je tako da se ne
razbukti ljudska podivljalost. Benegeseritsko načelo. Bitka se mora voditi tako
da na površinu iznese ono najbolje u onima koji prežive. To je bilo najteže, a
ponekad gotovo nemoguće. Što je vojnik bio udaljeniji od krvoprolića to je stvar
bila teža. Postojao je jedan razlog zašto je Teg uvek pokušavao da se nađe na
licu mesta i lično prouči samu bitku. Ako niste videli bol, može se lako desiti
da nenamerno izazovete još veći bol. To je bilo ustrojstvo Uvaženih Naložnica.
Njihove boli donete su kući. Šta li će iz ovoga izvući?
To pitanje mu se vrzmalo po glavi kada se sa svojim pomoćnicima pojavio iz cevi
i ugledao Odrade suočenu sa skupinom Uvaženih Naložnica.
"Evo našeg zapovednika, bašara Milesa Tega", reče Odrade, pokazavšii rukom na
Tega.
Uvažene Naložnice se zagledaše u Tega.
Nedoraslo dete koje jaše na ramenima odrasle osobe? I to je njihov zapovednik?
"Gola", promrmlja Logno.
Odrade se obrati Hakeru. "Odvedi ove zatvorenice negde blizu gde će im biti
udobno."
Haker se ne pokrenu dok mu Teg nije klimnuo, a zatim učtivo pokaza da
zatvorenice treba ispred njega da krenu ka popločanoj oblasti s njihove leve
strane. Tegova nadmoć ne promače Uvaženim Naložnicama. Mrko su ga gledale dok su
se odazivale Hakerovom pozivu.
Muškarci naređuju ženama!
Sa Odrade pored sebe, Teg dotaknu kolenom Stregin vrat i oni iziđoše na balkon.
Bilo je nečeg čudnog u sceni koju istog časa prepoznade. Video je mnoga poprišta
bitaka iz visina, najčešće iz skautskog 'toptera. Ovaj balkon bio je pričvršćen
u prostoru i pružao mu je osećanje neposrednosti. Stajali su na oko stotinu
metara iznad botaničkih bašti u kojima se odigrao najžešći sukob. Mnoga tela
ležala su zgrčena tamo gde su pala - lutke koje su deca odbacila pre odlaska.
Prepoznao je uniforme nekih od svojih vojnika i osetio jak bol.
Da li sam mogao išta da učinim i sprečim ovo?
Mnogo se puta do sada sreo s ovim osećanjem, nazvavši ga 'krivicom
zapovedništva'. Ali ovaj prizor je bio drugačiji, ne samo po onoj osobenosti
koja se može naći u svakoj bici, već u načinu na koji ga je jedio. Zaključio je
da je za to delimično kriva okolina, jer ovo je mesto više odgovaralo za
baštenske zabave, a sada je bilo raskomadano drevnim ustrojstvom nasilja.
Manje životinje i ptice su se vraćale, nervozno se skrivajući pošto su ih ljudi
uznemirili, svojim upadom. Mala krznata stvorenja sa dugačkim repovima njuškala
su žrtve i bežeći se pele po obližnjem drveću bez ikakvog očiglednog razloga.
Ptice živih boja koje su virile iz lišća ili lepršale preko poprišta -
predstavljale su nizove nejasne pigmentacije, što im je inače služila za
kamuflažu kada bi iznenada izletale ispod lišća. Zvuci tih pernatih stvorenja na
poprištu trebalo je da uspostave onaj nespokoj koji posmatrači pogrešno
zamišljaju kao mir u ovakvim ambijentima. Teg je to dublje osećao. U svom pre-
golskom životu odrastao je okružen divljinom: život na farmi, da, ali divlje
životinje odmah iza obrađenog zemljišta. Tamo napolju nije vladao spokoj.
Primetivši to, shvatio je šta muči njegovu svest: imajući u vidu činjenicu da su
uzdrmali mnogoljudnu odbrambenu postaju opskrbljenu teškim naoružanjem, broj
žrtava tamo dole bio je veoma mali. Od kada je ušao u Citadelu nije ugledao
ništa što bi to objasnilo. Da li su bili zatečeni? Njihovi gubici u svemiru
predstavljali su jednu stvar - njegova sposobnost da vidi odbrambene brodove
predstavljala je razornu prednost. Ovaj kompleks sadržao je pripremljene
položaje na koje su se branioci mogli povući i skupo im naplatiti njihov napad.
Prestanak pružanja otpora Uvaženih Naložnica bio je iznenadan i do sada
neobjašnjen.
Pogrešio sam kada sam mislio da je to bio odgovor na prikaze njihove propasti."
On pogleda Odrade. "Da li je ona tamo Velika uvažena naložnica izdala naredbu
odbrani da prekine paljbu?"
"Pretpostavljam."
Oprezan i tipično benegeseritski odgovor. I ona je podvrgla prizor pažljivom
promatranju.
Da li je njena pretpostavka predstavijala razumno objašnjenje za iznenadnost s
kojom su branioci položili oružje?
Zašto bi oni to učinili? Da spreče daljnje krvoproliće?
Sudeći prema bešćutnosti koju su Uvažene Naložnice obično pokazivale, to je bilo
malo verovatno. Odluka je bila donesena iz razloga koji su sada veoma brinuli.
Zamka?
Sada kada je o tome razmišljao, bilo je još čudnih stvari u vezi sa poprištem
bitke. Nije bilo uobičajenog zapomaganja ranjenika, nikakve užurbanosti
propraćene traženjem nosila ili lekova. Mogao je da vidi suk-doktore kako se
kreću među palima. Bar mu je to bilo poznato, ali svakog palog koga bi
pregledali ostavljali su da leži tamo gde se zatekao.
Svi su mrtvi? Nema ranjenih?
On oseti kako ga obuzima strah. Nije bilo neobično osetiti strah za vreme bitke
ali on je naučio da proniče u njega. Nešto duboko nije bilo u redu. Buka, stvari
koje je video, mirisi, poprimili su novu jačinu. Osećao se izrazito
prilagođenim, poput kakve grabljivice u džungli koja poznaje svoj teren ali je i
svesna nečijeg upada. Taj neko mora biti otkriven, ukoliko ne želi da umesto
progonitelja on postane progonjeni. Registrovao je ono što ga je ovde okruživalo
na jednom drugačijem nivou svesti ali je istovremeno ispitivao i sebe, tragajući
za onim što je podstaklo ovakvu njegovu reakciju. Stregi je podrhtavala pod
njim. Znači, osećala je njegovu uznemirenost.
"Ovde nešto nije u redu", reče Odrade.
On ispruži ruku prema njoj, zahtevajući tišinu. Čak i u ovoj Kuli, okružen
pobedničkim trupama, osećao se izložen pretnji koju njegova bučna čula nisu
uspela da otkriju.
Opasnost!
Bio je siguran u to. Nepoznato ga je ispunjavalo nelagodnošću, zahtevajući od
njega da se koristi celokupnom svojom obučenošću kako ne bi zapao u nervoznu
fugu.
Nagnavši Stregi da se okrene on otresito izdade naređenje jednom pomoćniku koji
je stajao kod vrata balkona. Pomoćnik ga bez reči sasluša, a zatim otrča da
posluša. Moraju dobiti broj poginulih. Koliko ranjenih u odnosu na broj mrtvih?
Izveštaje o zaplenjenom oružju. Hitno!
Vrativši se proučavanju prizora on uoči još jednu uznemirujuću stvar -
najvažniju, zapravo, čudnovatost koju su oči pokušavale da mu saopšte. Na palim
prilikama u benegeseritskim uniformama bilo je veoma malo krvi. Od žrtava palih
u bici očekivalo se da pokažu taj krajnji dokaz zajedničke ljudskosti - potoke
crvenila koje tamni u dodiru sa vazduhom, ali uvek ostavlja svoj neizbrisiv trag
u sećanjima onih koji su ga videli. Nedostatak krvavog mesa bilo je nešto
nepoznato, a u ratovima nepoznate stvari, kako govori iskustvo, po pravilu
donose krajnju opasnost.
On se gotovo nežno obrati Odradi. "Poseduju oružje koje još nismo otkrili."
43.
Ne treba žuriti sa obelodanjivanjem presude. Skrivena presuda je često mnogo
moćnija. U stanju je da vodi reakcije čiji se efekat oseti tek kada postane
kasno da se priguši.
Benegeseritski savet postulatkinjama
Šeana je namirisala crve u daljini: cimetni podtonovi melanža pomešani sa
oporijim mirisom kremena i sumpora, kristalima ispunjen pakao velikog rakijskog
peskojedca. Mogla je da oseti te sićušne potomke samo zato što ih je tamo
napolju bilo u tolikom broju.
Tako su mali.
Danas je bilo vruće ovde u pustinjskoj posmatračnici, tako da je sada u kasno
popodne dobrodošlicom pozdravila veštački rashlađenu unutrašnjost. U njenim
starim odajama vladala je podnošljiva temperatura, iako je prozor sa zapadne
strane bio ostavljen otvoren. Šeana ode do tog prozora i zagleda se napolje u
zaslepljujući pesak.
Sećanje joj je reklo kako će ovaj povoljan položaj izgledati večeras: blistava
svetlost zvezda u suvom vazduhu, slabo osvetljenje na talasima peska koji su
stizali do tamom oivičenog obzorja. Setila se rakijskih meseca i shvatila je da
joj nedostaju. Same zvezde nisu zadovoljavale njeno slobodnjačko poreklo.
Razmišljala je o ovome kao o skloništu, mestu i vremenu gde i kada je trebalo
razmisliti o onome što se događalo njenom Sestrinstvu.
Akslotl-tankovi, kiborzi, a sada ovo.
Odradin plan više za nju nije imao tajni od kada su prošle kroz međusobno
deljenje. Kocka? A šta ako uspe?
Znaćemo možda sutra - i šta ćemo onda postati?
Za nju je pustinjska osmatračnica pre predstavljala magnet nego mesto za
razmatranje posledica. Danas je hodala po suncu koje je pržilo, kako bi sama
sebi dokazala da je još u stanju da dozove crve svojim plesom, osećanjem
izraženim u vidu akcije.
Ples za sticanje naklonosti. Moj jezik crva.
Gotovo je pomahnitala vrteći se na jednoj dini dok glad nije protresla njena
trans-sećanja. A svuda unaokolo bili su mali crvi koji su je posmatrali
razjapljenih usta u kojima je nazirala zapamćene plamenove oivičene kristalnim
zubima.
Zašto su bili tako mali?
Reči istraživača su joj pružile objašnjenje, ali ono je nije zadovoljilo. "To je
zbog vlage."
Šeana prizva u sećanje džinovskog Šai-huluda sa Dine, 'starca
pustinje', dovoljno velikog da proguta čitave fabrike začina, čija je površina
prstenja bila čvrsta poput plastila. Gospodari u vlastitom području. Bog i đavo,
istovremeno, u pesku. Stojeći kraj prozora svog utočišta osećala je da i ovde
postoji takva mogućnost.
Zašto je Tiranin izabrao simbiotičko postojanje u jednom crvu? Da li su ti
sićušni crvi nosili u sebi njegov beskonačni san?
Pustinjska pastrmka naseljavala je ovu pustinju. Ako prihvati da joj one zamene
kožu, možda bi mogla da sledi Tiraninovu stazu.
Metamorfoza. Podeljeni bog.
Čar toga bila joj je poznata.
Da li bih mogla da se usudim?
Preplaviše je poslednji trenuci njenog neznanja - imala je tada jedva osam
godina, i bio je mesec Igata na Dini.
Ne Rakis. Dina, kako su je moji preci nazvali.
Nije joj bilo teško da se priseti kako je tada izgledala: mršava, tamnoputa
devojčica sa prošaranom smeđom kosom. Bila je lovac na melanž (jer, to je bio
zadatak dece) i odlazila u otvorenu pustinju sa ostalom decom. Kako joj je bilo
drago da se toga seća!
Ali sećanje je imalo i svoju tamniju stranu. Usredsredivši pažnju na nozdrve,
jedna devojčica je otkrila jake mirise pre-začinske mase!
Prasak!
Eksplozija melanža dovela je Šejtana. Nijedan peščani crv ne bi mogao da odoli
začinskoj eksploziji u svojoj oblasti.
Sve si ih pojeo, Tiranine, tu bednu gomilu koliba i čatrlja koje smo nazivali
'domom', sve moje prijatelje i čitavu porodicu. Zašto si mene poštedeo?
Kakav je samo bes obuzeo to mršavo dete. Sve što je volela oduzeo joj je jedan
džinovski crv koji je odbio da je unese kao dobrovoljnu žrtvu u svoje planove,
već ju je odneo u ruke rakijskom sveštenstvu, a zatim Bene Geseritu.
"Ona razgovara sa crvima i crvi su je zato poštedeli."
"One koji su mene poštedeli ja neću poštedeti." To je bilo ono što je rekla
Odradi.
Odrade sada zna šta moram uraditi. Nisi u stanju da prigušiš ono divlje, Dar.
Usuđujem se da te zovem Dar, sada kada si deo mene. Ogovora nije bilo.
Da li je u svakom od novih crva postojao po jedan biser svesti Leta II? Njeni
slobodnjački preci insistirali su na tome.
Neko joj dodade sendvič. Vali, starija akilota, pomoćnica koja je preuzela
upravljanje pustinjskom osmatračnicom.
Na moje insistiranje, kada me je Odrade izabrala u Savet. Ali ne samo zato što
je Vali naučila da kao i ja bude imuna na seksualno vezivanje Uvaženih
Naiožnica. I ne zbog toga što ima sluha za moje potrebe. Mi govorimo jednim
tajnim jezikom, Vali i ja.
Valine krupne oči više nisu predstavljale ulaze za njenu dušu. Predstavljale su
filmovane prepreke koje su svedočile o tome da već zna kako da blokira
ispitivačke poglede; u njima se nazirao bledoplavi pigment koji će se, ako
preživi agoniju, uskoro pretvoriti u potpuno plavetnilo. Bila je gotovo albino i
poticala je iz problematične genetske loze za parenje. Valina koža još je više
potvrđivala ovaj sud: bila je bleda i pegava. Njenu kožu je čovek doživljavao
kao površinsku providnost. Niko se ne bi usredsredio na samu kožu, već na ono
što se nalazilo ispod nje: ružičasto, krvlju obliveno meso nezaštićeno od
pustinjskog sunca. Vali je mogla da samo ovde, u hladu, pred ispitivačkim
pogledima izloži tu osetljivu površinu.
Zašto nam ova zapoveda?
Zato što u nju imam najviše poverenja da će učiniti ono što mora biti učinjeno.
Šeana odsutno pojede sendvič, dok je i dalje promatrala peščani predeo. Cela
planeta će biti ovakva jednog dana. Još jedna Dina? Ne... slična, ali različita.
Koliko ovakvih mesta stvaramo u jednoj beskonačnoj vaseljeni? Pitanje je bilo
besmisleno.
Pustinjskim hirom, u daljini se ukaza jedna mala crna tačka. Šeana zažmirka.
Ornitopter. Lagano je postajao sve veći, a zatim se opet smanjio. Pretražuju
pesak. Ispituju.
Šta mi u stvari stvaramo ovde?
Pogledavši još jednom prema dinama koje su sve više osvajale, Šeana oseti ponos.
Pogledaj moja dela, sićušni ljudski stvore, i očajavaj.
Ovo smo stvorile mi, moje sestre i ja.
Zaista?
"Mogu da osetim novu količinu suvog vazduha u toj toploti", reče Vali.
Šeana se složi. Nije bilo potrebe da progovori. Ona otide do velikog radnog
stola kako bi dok je još bilo svetla, proučila topografsku kartu koja je preko
njega bila rasprostrta; u kartu su bile pobodene zastavice, a zeleni konac bio
je razapet između pribadača sa velikom glavom upravo onako kako je projektovala.
Odrade je jednom zapitala: "Veruješ li da je ovo zaista bolje od projekcije?"
"Potrebno mi je da je dodirnem."
Odrade je to prihvatila.
Projekcije su bledele. Bile su suviše udaljene od zemljišta. Čovek nije mogao
prstom da prelazi preko projekcije i kaže: "Spustićemo se tamo dole." Prst u
projekciji bio je zapravo prst u praznom prostoru.
Oči nikada nisu dovoljne. Telo mora da oseća svoj svet.
Šeana odjednom postade svesna jetkosti muškog znoja, ustajalog mirisa
naprezanja. Podigavši glavu, ugleda jednog tamnokosog mladića, koji je stajao na
vratima, bahatog držanja i bahatog izgleda.
"Oh", reče on. "Mislio sam da ćeš biti sama, Vali. Vratiću se kasnije."
Uputio je Šeani jedan oštar pogled i nestao.
Postoje, zaista, mnoge stvari koje telo mora da oseća kako bi ih poznavalo.
"Šeana, zašto si došla?" upita je Vali.
Ti, koja imaš toliko obaveza u Savetu, za čim tragaš? Zar nemaš poverenja u
mene?
"Došla sam da razmotrim šta Misionaria smatra da još mogu učiniti. Vide ovde
pogodno oruđe - mitove Dine. Milijarde mi se mole: 'Svetice koja razgovaraš sa
Podeljenim bogom.'"
"Ne bi se baš moglo reći da su u pitanju tek milijarde", primeti Vali.
"Odgovara sili koju moje sestre vide u meni. Oni koji me poštuju veruju da sam
umrla sa Dinom. Postala sam 'moćan duh u panteonu potlačenih.'"
"Veći od Misionarie?"
"Šta bi se moglo dogoditi, Vali, ako bih se, u toj vaseljeni koja iščekuje,
pojavila sa jednim peščanim crvom pored sebe? Mogućnost da se tako nešto dogodi
ispunjava neke moje sestre i nadom i zlim slutnjama."
"Zle slutnje razumem."
Zaista. Istu ovakvu religijsku zamku postavili su Muad'Dib i njegov sin Tiranin
čovečanstvu koje ništa nije sumnjalo.
"Zašto su je uopšte razmatrale?" bila je uporna Vali.
"Sa mnom, kao uporištem, kakvu bi samo polugu dobile za pokretanje vaseljene!"
"Kako bi kontrolisale jednu takvu silu?"
"U tome i jeste problem. U pitanju je nešto krajnje nestabilno. Religije se u
stvari nikada ne mogu kontrolisati. Neke sestre misle da bi mogle da usmere
religiju koju bi izgradile oko mene."
"A šta ako je njihov cilj siromašan?"
"One kažu da religije žena uvek teku dublje."
"Stvarno?" Ispitivanje nadređenog izvora.
Šeana je mogla samo da klimne. Druga sećanja su to potvrđivala.
"Zašto?"
"Zato što se život u nama obnavlja."
"I to je sve?" Otvorena sumnja.
"Žene često bije glas slabijeg pola. Ljudi gaje naročitu naklonost prema onima
koji su na dnu. Ja sam žena i ako Uvažene Naložnice žele da umrem, onda moram
biti sretna."
"Govoriš kao da se slažeš sa Misionariom."
"Kada si onaj koga love, za bekstvo uzimaš u obzir svaku stazu. Ja sam ona koju
poštuju. Ne mogu i ne smem da prenebregavam taj potencijal."
Niti opasnost. Znači, moje ime je postalo sjajna svetlost u tami ugnjetavanja
koje vrše Uvažene Naložnice. Kako bi toj svetlosti bilo lako da se pretvori u
plamen koji sve proždire!
Ne... plan koji su ona i Dankan smislili bio je bolji. Pobeći sa Kapitola.
Kapitol je predstavljao smrtnu zamku ne samo za one koji su ga naseljavali već i
za benegeseritske snove.
"Još ne razumem šta ćeš ovde. Možda nas više ne progone." "Možda?"
"Ali zašto upravo sada?"
Ne mogu otvoreno da joj kažem jer bi onda to saznali i duho-branitelji.
"Očaravaju me crvi. To je delimično i zato što je jedan od mojih predaka poveo
prvobitnu migraciju na Dinu."
Sećaš se ovoga, Vali. Razgovarali smo o tome jednom tamo napolju na pesku gde
nas niko nije mogao čuti. Sada znaš zašto sam došla u posetu.
"Sećam se da si rekla da je bila pravi Slobodnjak."
"I majstor zensunija."
Ja ću, Vali, povesti svoju vlastitu migraciju. Biće mi potrebni crvi koje mi
samo ti možeš nabaviti. To mora biti brzo izvedeno. Izveštaji sa Raskršća nagone
na hitnju. Uskoro će se vratiti prvi brodovi. Noćas... sutra. Plašim se onoga
što donose.
"Da li te još zanima da poneseš nekoliko crva nazad do Centrale, gde možeš
pobliže da ih proučiš?"
Oh, da, Vali! Setila si se.
"To bi moglo biti zanimljivo. Nemam mnogo vremena za takve stvari, ali sve što
saznamo moglo bi nam pomoći."
"Tamo će za njih biti suviše vlažno."
"Veliko spremište ne-broda na sletištu moglo bi se pretvoriti u pustinjsku
laboratoriju. Pesak, kontrolisana atmosfera. Ono osnovno tamo je još od vremena
kada smo doneli prvog crva."
Šeana baci pogled na zapadni prozor. "Zalazak sunca. Volela bih ponovo da siđem
i hodam po pesku."
Hoće li se noćas vratiti prvi brodovi?
"Svakako, časna majko." Vali stade u stranu, kako bi je propustila ka vratima.
Šeana je, odlazeći, nastavljala da govori: "Pustinjska osmatračnica će uskoro
morati da bude preseljena!"
"Spremne smo."
Sunce je uranjalo za obzorje kada se Šeana pojavila iz zasvođene ulice na kraju
ove zajednice. Krenula je prema pustinji osvetljenoj zvezdama, istražujući
čulima onako kako je to činila dok je bila dete. Ahhh, evo esencije začina. Crvi
su blizu.
Zastala je a zatim je, okrenuvši se na severoistok, leđima prema poslednjem
sunčevom sjaju na stari slobodnjački način, položila ispružene dlanove iznad i
ispod očiju, omeđivši na taj način pogled i svetlost. Zurila je prema okviru
obzorja. Bilo šta da padne sa neba mora da prođe kroz taj uzak otvor.
Noćas? Stići će čim padne mrak, kako bi odložili trenutak objašnjenja. Da bi
dobili čitavu noć za razmišljanje.
Čekala je s benegeseritskom strpljivošću.
Iznad severnog obzorja pojavi se jedan vatreni luk. Još jedan. Pa još jedan.
Zauzeli su položaje za spuštanje.
Šeana je osećala kako joj srce burno udara.
Stigli su!
Kako li će glasiti njihova poruka Sestrinstvu? Ratnici koji se vraćaju ovenčani
slavom ili izbeglice? U tome gotovo da i nije bilo razlike u odnosu na razvoj
Odradinog plana.
Ujutro će znati.
Šeana spusti ruke i ustanovi da drhti. Duboko udahni. Litanija.
Uskoro je koračala pustinjom, po pesku, praveći korake kojih se sećala sa Dine.
Gotovo da je zaboravila kako se stopala vuku. Kao da su opterećena dodatnom
težinom. U igru bi ulazili i mišići koji su se inače retko koristili, ali onaj
ko bi naučio da tako bosciljno hoda nikada taj hod ne bi zaboravljao.
Nekada, nisam se ni u snu nadala da ću ikada ponovo hodati na ovaj način.
Da su duho-branitelji otkrili ovu misao, morali bi se zamisliti nad svojom
Šeanom.
Mišlila je da je to greška koju nosi u sebi. Prilagodila se ritmovima Kapitola.
Ova planeta joj se obraćala na jednom tajnom nivou. Osećala je zemlju, drveće,
cveće, sve što je raslo, kao da je sve to bilo deo nje. A sada, čulo se neko
uznemirujuće kretanje, nešto izraženo jezikom sa neke druge planete. Osećala je
promene u pustinji i to je bio tuđinski jezik. Pustinja nije bila lišena života,
ali je živela na način koji se u velikoj meri razlikovao od života koji je
nekada postojao na zelenom Kapitolu.
Bilo je manje života, ali je bio strastveniji.
Čula je pustinju: mala skliznuća, resko cvrčanje insekata, tamno šuštanje krila
iznad glave koja su krenula u lov i najbrže od svih tapkanja po pesku -
kengurski miš koji je donesen ovamo zbog onog dana kada će crvi još jednom
započeti svoju vladavinu.
Vali će se setiti da pošalje floru i faunu sa Dine.
Stajala je na vrhu jednog visokog barakana. Ispred nje se nalazio okean čije
ivice je zamagljivala tama, uhvaćen između dva pokreta, senka talasa koja udara
o senku obale ove zemlje koja se menja. Bilo je to bezgranično pustinjsko more.
Nastalo je veoma daleko i stići će do još čudnijih mesta nego što je ovo.
Odvešću te tamo ako budem u stanju.
Noćni povetarac iz suvozemlje koji je duvao ka vlažnijim mestima iza nje nanosi
tanak sloj prašine na njene obraze i nos, podižući joj usput pramenove kose.
Šeana se snuždi.
Šta bi moglo da se dogodi.
To više nije bilo važno.
Važne su stvari koje sada jesu.
Ona duboko udahnu. Miris cimeta postao je jači. Melanž. Začin i crvi u blizini.
Crvi su svesni njenog prisustva. Kroz koliko vremena će ovaj vazduh biti
dovoljno suv da peščani crvi izrastu veliki i obrade svoj usev onako kako su to
činili na Dini?
Planeta i pustinja.
Videla ih je kao dve polovine iste sage. Isto kao što je videla Bene Geserit i
čovečanstvo kome je on služio. Jednake polovine. Jedno bez drugoga bilo je
oslabljeno, praznina sa izgubljenim ciljem. Možda od toga nije bilo bolje biti
mrtav, ali jeste bilo bolje besciljno kretanje. U tome je ležala pretnja pobede
Uvaženih Naložnica. Težile su slepom nasilju!
Slepom nasilju u jednoj neprijateljskoj vaseljeni.
A tamo se nalazio i odgovor na pitanje zbog čega je Tiranin sačuvao Sestrinstvo.
Znao je da nam je samo podario stazu bez usmerenja. Trag koji za sobom ostavlja
šaljivdžija, a onda ga najednom više nema.
Mada i pesnik, na svoj način.
Ona se priseti njegove 'Pesme sećanja' iz Dar-es-Balata, deo bezvrednih stvari
koje je Bene Geserit sačuvao.
Iz kog razloga smo je sačuvale? Zato da bi mi sada ispunila um? da bih na
trenutak zaboravila s čime ću se možda sutra suočiti?
Vedra noć pesnika,
Ispunjava ga nevinim zvezdama.
Orion stoji na korak odatle.
Svojim pogledom sve vidi,
Obeležavajući naše gene zauvek.
Dobrodošla tamo i ukočena pogleda,
Zaslepljeni rumenilom na zapadu.
Tamo je gola večnost!
Šeana iznenada oseti da je dobila šansu da postane istinski umetnik ispunjen do
vrha, umetnik kome je podarena jedna čista krilo površina na kojoj može da
stvara po vlastitoj želji.
Neograničena vaseljena!
Prisetila se Odradinih reči iz detinjstva, kada je počinjala da otkriva cilj
Bene Geserita. "Zašto smo se vezale za tebe, Šeana? To je krajnje jednostavno.
Prepoznale smo u tebi ono što smo dugo čekale. Stigla si i mi smo videle kako se
to događa."
"To?" Kako sam samo bila naivna!
"Nešto novo uzdiže se iznad obzorja."
Moja migracija tragaće za novim. Ali... moram pronaći planetu sa mesecima.

44.
Posmatrano iz jednog ugla, vaseljena predstavlja braunijansko kretanje: nema
ničeg što bi se moglo predvideti na osnovnom nivog. Muad'Dib i njegov sin
Tiranin zatvorili su odaju sa oblacima u kojoj se kretanje odvijalo.
Priče sa Gamua
Za Murbelu nastade razdoblje tokom kojeg je doživljavala neskladna iskustva. U
početku ju je mučilo to što je svoj život videla umnožen. To su pokrenuli
haotični događaji na Raskršću, stvorivši metež sastavljen od neposrednih potreba
koji je nije napustio ni kada se vratila na Kapitol.
Upozorila sam te, Dar. Ne možeš poreći. Rekla sam ti 'da su u stanju da pobedu
pretvore u poraz. Pogledaj zbrku koju si mi izručila u krilo! Imala sam sreće
što sam i toliko uspela da spasem.
Ovaj unutrašnji protest uvek bi je uronio u događaje koji su je uzdigli na ovo
grozno istaknuto mesto.
Šta sam drugo mogla da učinim?
U sećanje joj se vrati Stregi, kako iznenada pada mrtva na pod, ne ispustivši ni
kap krvi. Tu scenu prenosili su releji ne-broda kao da je u pitanju bila kakva
beletristička drama. Iluziji da se to u stvarnosti ne događa doprinosio je i
okvir projekcije na brodskom komandnom mostu. Glumci će ustati i pokloniti se.
Tegovi komeji automatski su nastavljali da zuje, ništa ne propustivši dok ih
neko nije ućutkao.
Njoj su ostale slike, stravični zalazak sunca: Teg ispružen na podu u tom gnezdu
Uvaženih Naložnica. Odrade, kako zuri u šoku.
Glasni protesti dočekali su Murbelinu izjavu da mora smesta tamo krenuti.
Proktorke su bile nepopustljive, dok im nije iznela pojedinosti Odradinog
kockanja i upitala: "Želite li da dođe do potpune propasti?"
Odrade unutar nje pobedila je u toj konačnoj raspravi. Ali ti si od početka bila
pripremljena za to, je li tako, Dar? Tvoj plan!
Proktorke su se konačno složile: "Još nam preostaje Šeana" Dale su Murbeli laki
jednosed i poslale je samu na Raskršće.
Iako je ispred sebe odaslala poruku o svom identitetu Uvažene Naložnice, na
sletištu je baš nisu dočekali raširenih ruku.
Jedan vod naoružanih Uvaženih Naložnica isprečio se ispred nje čim se pojavila
iz jednoseda, koji se spustio pored neke jame što se pušila. Dim je mirisao na
egzotične eksplozive.
Tu je bio uništen jednosed Vrhovne majke.
Jedna postarija Uvažena Naložnica predvodila je vod; crvena odora bila joj je
umrljana, izgubila je i neke ukrase, a preko levog ramena bila je široka
posekotina. Ličila je na nekog isušenog guštera, još otrovnog, još spremnog za
ujed, mrmljajući o nekadašnjim delima ali, u stvari, bez stvarne snage. Kosa joj
je bila u neredu i ličila je na spoljašnjost tek iskopanog korena đumbira. U
njoj je čučao demon. Murbela ga je videla kako viri iz očiju posutih
narandžastim mrljama.
Pošto je ceo vod stajao iza starice, njih dve se nađoše licem u lice kao da su
jedine koje stoje ispod vrata na donjem delu trupa, poput divljih životinja koje
oprezno frkću, pokušavajući da procene veličinu opasnosti.
Murbela je pažljivo promatrala staricu. Ovaj gušter će malo isplaziti jezik;
isprobavajući vazduh i dajući oduška svojim osećanjima, ali je inače bila
dovoljno protresena da bi se oduprla izvršavanju izdatog naređenja.
"Murbela mi je ime. Zarobljena sam od strane Bene Geserita na Gamuu. Ja sam
majstor Hormu reda."
"Zašto nosiš odoru veštica?" Starica i njen vod bile su spremne za ubijanje.
"Naučila sam sve čemu su mogle da me nauče i to blago sam donela svojim
sestrama."
Starica ju je jedan čas promatrala. "Da, poznat mi je tvoj tip. Ti si Rok, jedna
od onih koje smo izabrale za projekat Gamu."
Vod iza nje se jedva vidljivo opustio.
"Nisi sav taj put prešla u tom jednosedu", nastavi starica optužujući.
"Pobegla sam iz jednog od njihovih ne-brodova."
"Znaš li gde im se nalazi gnezdo?"
"Znam."
Širok osmeh zaigra na staričinim usnama. "Dobro. Predstavljaš pravi zgoditak!
Kako si pobegla?"
"Moraš li to da pitaš?"
Starica stade da razmišlja o ovome. Murbela je bila u stanju da joj sa lica čita
misli, kao da ih ova naglas izgovara: One koje smo dovele sa Roka - sve su od
reda bile opasne po život. Mogle su da ubiju rukama, stopalima ili bilo kojim
drugim pokretnim delom tela. Sve bi trebalo da nose oznaku: "Opasne u bilo kom
položaju."
Murbela se udalji od jednoseda razmećući se žilavom gracioznošću koja je bila
oznaka njenog identiteta.
Brzina i mišići, sestre. Čuvajte se.
Neke iz voda zbiše se napred iz radoznalosti. Njihove reči bile su pune
poređenja karakterističnih za Uvažene Naložnice, oštrih pitanja kojima je
Murbela morala da se suprotstavi.
"Da li si ih mnogo ubila? Gde se nalazi njihova planeta? Je li bogata? Da li si
osigurala tamo mnogo muškaraca? Obučavali su te na Gamuu?"
"Bila sam na Gamuu zbog trećeg razdoblja razvoja. Služila sam pod Hakom."
"Hakom! Srela sam je. Da li je joj je levo stopalo već bilo povređeno kada si je
upoznala?"
Još me iskušavaju.
"U pitanju je bilo desno stopalo i ja sam bila s njom kada je zadobila tu
povredu!"
"Oh, da, desno stopalo, naravno. Sada se sećam. Kako je zadobila povredu?"
"Htela je da otpozadi šutne nekog klipana. Imao je oštar nož
u džepu na bedru. Haka je bila toliko ljuta da ga je ubila."
Prolomi se smeh u vodu.
"Poći ćemo do Velike uvažene naložnice", reče starica.
Znači prošla sam prvo ispitivanje.
Murbela je ipak osećala da podozrenje prema njoj još nije sasvim nestalo.
Zašto ovaj majstor Hormua nosi odore neprijatelja? čudno gleda. Bolje da se s
tim odmah suočim.
"Prošla sam kroz njihovu obuku i one su me prihvatile."
"Budale! Stvarno su to učinile?"
"Sumnjaš u moju reč?" Kako je bilo lako preobratiti se i prihvatiti ponovo
osetljiv način Uvaženih Naložnica.
Starica se naježi. Nije prestala da pokazuje svoju oholost, ali je uputila jedan
upozoravajući pogled svom vodu. Sve su jedan trenutak varile ono što je Murbela
rekla.
"Postala si jedna od njih?" upita neko iza nje.
"Kako sam drugačije mogla da ukradem njihovo znanje? Znajte samo da sam bila
lična učenica njihove Vrhovne majke."
"Da li te je dobro podučila?" Opet je otpozadi dopro taj izazivački glas.
Murbela uspe da izdvoji onu koja je postavljala pitanja: u sredini ešalona,
ambiciozna. Nestrpljiva da na sebe skrene pažnju i da napreduje.
Ovo ti je kraj nestrpljivice. A mali gubitak za vaseljenu.
Jednim benegeseritskim trikom ona uvuče svog neprijatelja u radijus delovanja.
Prikaza im onda jedan udarac u stilu pripadnica Hormu reda, da bi ga prepoznale.
Isptivačica je ležala mrtva na tlu.
Brak izmedu sposobnosti Bene Geserita i sposobnosti Uvaženih Naložnica stvara
opasnost koju bi sve trebalo da uviđate i da mi na tome zavidite.
"Podučila me je izvanredno", konačno reče Murbela. "Ima li još pitanja?"
"Ehhh!", reče starica.
"Kako se zoveš?" zapita Murbela.
"Ja sam starija gospa, Uvažena Naložnica Hormua. Zovem se Elpek."
"Hvala, Elpek. Možeš me zvati Murbela."
"Počastvovana sam, Murbela. Odista si nam donela pravo bogatstvo."
Murbela ju je trenutak proučavala sa benegeseritskom budnošću, pre no što se
neveselo nasmeši.
Izmena imena! Ti u crvenoj odori, koja označava da si jedna od moćnih što
okružuju Veliku uvaženu naložnicu, znaš li koga ste upravo primile u svoj krug?
Vod je, šokiran, zabrinuto posmatrao Murbelu. Videla je to služeći se svojom
novom osetljivošću. Mreža Stare devojke nije nikada uhvatila uporište kod Bene
Geserita, ali je dejstvovala kod Uvaženih Naložnica. Simultani tok misli zabavi
je pravom paradom potvrda. Kako se tanano moć prebacuje: prava škola, pravi
prijatelji, diploma i premeštaj na prve stepenice lestvica - i sve to pređeš
vođen rođacima koji se služe svojim vezama, što liči na uzajamno češanje leđa,
što opet stvara saveze, uključujući tu i brakove. Simultani tok misli joj još
reče da to vodi u jamu, ali oni koji se jednom nađu na stepeniku, oni koji se
nađu u kontrolnim nišama, nikada ne dozvoljavaju da ih to zabrine.
Danas je dovoljno samo sebi, a to je način na koji Elpek vidi i mene. Ona ne
shvata šta sam ja postala, već samo da sam opasna, ali i potencijalno korisna.
Okrenuvši se lagano oko sebe, Murbela stade da proučava Elpekin vod. Nema
nijednog od pridobijenih muškaraca. Ovo je bila suviše osetljiva dužnost da bi
je obavljao bilo ko osim poverljivih žena. Dobro.
"A sada me čujte, sve odreda. Ako ste imalo odane našem Sestrinstvu, o čemu ću
doneti sud na osnovu vašeg budućeg ponašanja, cenićete ono što sam donela. Ja
sam to namenila kao poklon onima koje ga zaslužuju."
"Velika uvažena naložnica će biti zadovoljna", zaključi Elpek.
Činilo se da Velika uvažena naložnica nije zadovoljna time što su joj
predstavili Murbelu.
Murbela prepoznade ambijent u Kuli. Sunce je bilo gotovo na zalasku, a Stregino
telo još je ležalo tamo gde beše palo. Bili su pobijeni i neki od Tegovih
specijalista, uglavnom članovi posade koja se brinula o komejima i koja je
ujedno predstavljala i njegovu ličnu stražu.
Ne, mi Uvažene Naloinice ne volimo kada nas drugi špijuniraju.
Teg je još bio živ, ugledala ga je, ali bio je uvezan siga-žicom i bahato poslat
u ugao. Najveće iznenađenje predstavljalo je to što je Odrade bila slobodna i
što je stigla blizu Velike uvažene naložnice. Time su jasno pokazivale da je
nimalo ne poštuju.
Murbela oseti da je već mnogo puta preživela ovaj prizor - posledice pobede
Uvaženih Naložnica: pokošena tela neprijatelja ostavljena tamo gde su pala.
Napad Uvaženih Naložnica oružjem koje nije prolivalo krv bio je brz i
smrtonosan, i predstavljao je tipično iskazivanje vlastite opakosti, jer je
odnosio žrtve onda kada to više nije bilo potrebno. Potisnula je drhtaj,
prisetivši se ovog smrtonosnog preokreta. Nije bilo upozorenja, samo su vojnici
počeli da padaju jedan za drugim - efekat domina koji je preživele ostavljao u
šoku. A Velika uvažena naložnica očigledno je uživala da izaziva takve šokove.
Gledajući u Murbelu, Velika uvažena naložnica reče: "Znači, ovo je ta dronjava
vreća drskosti za koju kažeš da ste je obučile na svoj način."
Odrade se gotovo nasmeši kada je čula taj opis.
Vreća drskosti?
Jedna benegeseritkinja bi to prihvatila bez ljutnje. Ova Velika uvažena
naložnica vlažnih očiju našla se u škripcu, a nije mogla da se pozove na svoje
oružje koje ubija ne ostavljajući krvave mrlje. Veoma istančana ravnoteža moći:
uzbuđeni razgovori koji su se vodili među Uvaženim Naložnicama razotkrili su
njihov problem.
Sva njihova tajna oružja bila su iscrpljena i one nisu mogle da ih ponovo
napune; to je bio jedan od glavnih gubitaka koje su morale podneti kada su bile
potisnute ovamo.
"Iscrple smo oružje za krajnju nuždu!"
Logno, koja je za sebe mislila da je glavna, sada se, međutim, našla u
drugačijoj areni. Upravo je saznala za zastrašujuću lakoću kojom je Murbela u
stanju da ubije čak i jednu od izabranih.
Murbela pređe jednim odmeravajućim pogledom preko pratnje Velike uvažene
naložnice, odmeravajući njihove mogućnosti. One su, razume se, shvatile
situaciju. Bila im je poznata. Kako su glasale?
Bile su neutralne?
Neke su bile oprezne, a sve su čekale.
Unapred su se pripremale za diverziju. Nisu brinule o tome ko će pobediti sve
dok moć i dalje bude tekla u njihovom pravcu.
Murbela dozvoli svojim mišićima da se pripreme za bitku onako kako je to naučila
od Dankana i proktorki. Bila je hladna, kao da se nalazi na podijumu za vežbe i
odgovara zahtevima koji se pred nju stavljaju. Čak i u trenutku kada je
reagovala znala je da se kreće onako kako ju je Odrade pripremila - mentalno,
fizički i emocionalno.
Najpre, Glas. Neka osete unutrašnju jezu.
"Vidim da ste krajnje bedno procenile Bene Geserit. Zaključci na koje ste toliko
ponosne te žene su čule toliko puta da su vaše reči za njih više nego dosadne."
To je bilo izrečeno s poraznom vokalnom kontrolom, tonom koji izazva narandžastu
boju u Logninim očima, ali joj ne dozvoli ni da se pomeri.
Murbela još nije bila gotova s njom. "Smatraš da si moćna i pametna. Jedno
začinje drugo, a? Kakav idiotizam! Ti si savršen lažov i lažeš samu sebe."
Pošto za sve vreme ovog napada Lognino lice ostade nepomično, one oko nje počeše
da se odmiču, stvarajući prostor koji je govorio: "Tvoja je."
"Tvoja rečitost ne prikriva te laži", reče Murbela. Ona podrugljivim pogledom
odmeri one iza Logno. "Poput onih koje znam iz Drugih sećanja, vama preti
uništenje. Problem je u tome što vi tako pakleno prihvatate to dugo umiranje.
Neizbežno je, oh, ali u međuvremenu i dosadno. Usuđuješ se da sebe nazivaš
Velikom uvaženom naložnicom!" Ona vrati pažnju na Logno. "Sve u vezi sa tobom je
kaljuga. Nemaš stila."
To je već bilo šuviše. Logno napade. Njeno levo stopalo sevnu napred
zaslepljujućom brzinom. Murbela ščepa to stopalo kao da hvata list nošen vetrom,
i povuče ga dalje u pravcu u kome je krenulo tako da njome tresnu o pod kao
toljagom, pretvorivši joj glavu u kašastu masu. Ni za tren ne zastavši, Murbela
napravi piruetu levim stopalom i gotovo obezglavi Uvaženu Naložnicu koja je
stajala desno, a desnom šakom smrska grlo onoj koja je stajala levo od Logno.
Sve je bilo gotovo za dva otkucaja srca.
Proučavajući prizor i normalno dišući (tek da vidite kako je to bilo lako,
sestre), Murbela iskusi osećanje šoka i postade svesna onoga što je
predstavljalo neizbežnu posledicu svega ovoga. Odrade je ležala na podu ispred
Elpek, koja je očigledno bez oklevanja odlučila na čijoj je strani. Iskrenuti
položaj Odradinog vrata i mlitavost njenog tela govorili su da je mrtva.
"Pokušala je da se umeša", reče Elpek.
Pošto je ubila jednu časnu majku Elpek je očekivala da će joj Murbela (koja je
ipak bila sestra) zatapšati. Ali Murbela ne postupi onako kako se od nje
očekivalo. Klekla je pored Odrade i prislonila svoju glavu uz glavu leša,
ostavši tako neizmerno dugo.
Preživele Uvažene Naložnice izmenjaše upitne poglede, ali se ne usudiše ni da se
pokrenu.
Šta je sad pa ovo?
Ali paralisale su ih Murbeline zastrašujuće sposobnosti. Kada je upila Odradinu
neposrednu prošlost i sve što je bilo novo pridodala prethodnom deljenju,
Murbela ustade. Elpek namah ugleda smrt u Murbelinim očima i napravi korak
unazad pre no što pokuša da se odbrani. Elpek je bila opasna, ali nije bila
ravna ovom demonu u crnoj odori. Sve se svršilo isto onako iznenada kao i sa
Logno i njenim pomoćnicama: jedan udarac u larinks. Elpek se izvali preko
Odrade.
Murbela još jednom stade da proučava preživele, a zatim na trenutak zastade i
zagleda se u Odradino telo.
Na neki način to je moje delo, Dar. I tvoje!
Ona lagano odmahnu glavom, upijajući posledice.
Odrade je mrtva. Neka dugo živi Vrhovna majka! Neka dugo živi Velika uvažena
naložnica! I neka nas nebo sve zaštiti.
Potom se usredsredi na ono što se moralo obaviti. Ove smrti su stvorile ogroman
dug. Murbela duboko udahnu. Ovo je bio još jedan gordijski čvor.
"Oslobodite Tega" naredi ona. "Počistite ovo ovde što je brže moguće. I neka mi
neko donese odgovarajuću odoru!" Ova naređenja je bez sumnje izdala kao prava
Velika uvažena naložnica, ali one koje skočiše da je poslušaju osetile su i
nekog drugog u njoj.
Ona koja joj je donela crvenu odoru urešenu zmajevima od su-kamenja držala ju je
smerno i na rastojanju. Bila je to jedna krupna žena teških kostiju i
četvrtastog lica. Okrutnih očiju.
"Pridrži mi je", reče Murbela, a kada žena pokuša da iskoristi blizinu svog
položaja za smrtni napad, Murbela je snažno tresnu. "Želiš li još?"
Ovog puta sve je bilo obavljeno bez trikova.
"Ti si prvi član moga Saveta", reče Murbela. "Ime?"
"Andželika, Velika uvažena naložnice." Vidiš! Ja sam te prva oslovila tvojom
pravom titulom. Nagradi me.
"Nagrada ti je to što sam te unapredila i ostavila u životu."
Pravi odgovor jedne istinske Uvažene Naložnice. I bi prihvaćen kao takav.
Kada joj se Teg približi, trljajući ruke na mestima gde mu se siga-žica bila
duboko urezala, neke Uvažene Naložnice pokušaše da upozore Murbelu. "Znaš li šta
je ovaj u stanju..."
"Sada meni služi", prekide ih Murbela. A zatim mu se obrati Odradinim rugajućim
tonom: "Zar nije tako, Milese?"
On joj uzvrati jednim žalosnim osmehom, osmehom starca na licu deteta.
"Zanimljiva vremena, Murbela."
"Dar je volela jabuke", reče Murbela. "Pobrini se za to."
On klimnu. Treba je preneti na groblje u voćnjaku. Ti hvaljeni voćnjaci Bene
Geserita neće se dugo održati u pustinji. Ipak, izvesne tradicije je vredelo
ponavljati dok god je to bilo moguće.
45.
Čemu nas uče svete slučajnosti? Budi savitljiv. Budi jak. Budi spreman na novo,
na promenu. Sakupi mnogo iskustva i budi o njemu na osnovu nepokolebljive
prirode naše vere.
Tleilaška doktrina
Pridržavajući se Tegovog ranije pripremljenog rasporeda Murbela je pokupila
svoju svitu Uvaženih Naložnica i vratila se na Kapitol. Očekivala je izvesne
probleme, ali su poruke koje je prethodno uputila prokrčile put za rešenja.
"Donosim futare, kako bih privukla dresere. Uvažene Naložnice se plaše nekog
biološkog oružja iz Raštrkavanja, koje ih je pretvaralo u biljke. Izvor mogu
biti dreseri."
"Pripremite se da zadržite rabina i njegovu družinu u ne-brodu. Poštujte njihovo
izdvajanje. I uklonite zaštitne mine sa broda!" (To je značilo zadržati jednog
proktorovog glasnika.)
Bila je u iskušenju da pita za decu, ali to nije bilo benegeseritski. Jednog
dana... možda.
Odmah po dolasku morala je da iziđe u susret Dankanu, što zbuni Uvažene
Naložnice. Bile su grozne, kao i Bene Geserite. "Kako jedan muškarac može da
bude tako važan?"
Više nije bilo razloga da ostane u brodu, ali on je odbio da ga napusti. "Moram
da sastavim jedan mentalni mozaik: deo koji se ne može pomeriti, neobično
ponašanje, i dobrovoljno učešće u njihovom snu. Moram pronaći granice za test.
To je ono što nedostaje. Znam kako ću ih pronaći i dovesti u sklad. Ne
razmišljaj; delaj."
To nije imalo smisla. Ismejala ga je iako se promenio. Stabilnost ovog novog
Dankana prihvatila je kao izazov. Kojim pravom je zauzeo samozadovoljni stav?
Ne... samozadovoljni. Moglo bi se pre reći da se smirio pošto je doneo odluku.
Odbio je da to s njom podeli!
"Prihvatio sam neke stvari. I ti to moraš učiniti."
Morala je da prizna da je ovo predstavljalo tačan opis onoga što je činila.
Prvog jutra po povratku ustala je u zoru i ušla u radnu sobu. Odevena u crvenu
odoru sela je u stolicu Vrhovne majke i pozvala Belondu.
Bel je stajala na jednom kraju radnog stola. Znala je. Plan je postao jasan u
toku izvođenja. Odrade je i njoj nametnula dug. To je bio razlog za tišinu:
procenjivala je kako će morati da ga otplati.
Služi ovoj Vrhovnoj majci, Bel! Tako ćeš ga otplatiti. Nikakvo arhivizovanje
ovih događaja neće ih postaviti u prave odnose. Zahteva se akcija.
Belonda konačno progovori: "Jedina kriza koju bih se potrudila da uporedim sa
ovom jeste pojava Tiranina."
Murbela je oštro upozori: "Bolje ćuti, Bel, ako nemaš ništa pametno da kažeš!"
Belonda mirno primi prigovor (nekarakteristično za nju). "Dar je nameravala da
izvrši neke promene. Je li ovo to što je očekivala?"
Murbela ublaži ton. "Kasnije ćemo prežvakavati drevnu istoriju. Ovo je novo
poglavlje."
"Loše vesti." Stara Belonda.
Murbela reče: "Primi prvu skupinu. Budi pažljiva. One su članice Visokog saveta
Velike uvažene naložnice."
Bel se udalji da ispuni nalog.
Ona zna da imam sva prava na ovaj položaj. Sve one to znaju. Nema potrebe za
glasanjem. Nema mesta glasanju!
Došao je trenutak da se iskaže u istorijskoj umetnosti vođenja politike koju je
naučila od Odrade.
"Moraš pokazati da si važna u svim stvarima. Ne treba da se baviš nikakvim
sitnim odlukama, sem ako nisu u pitanju 'usluge' za ljude čija se odanost može
zaslužiti."
Svaka nagrada dolazila je odozgo. Nije bilo u pitanju vođenje dobre politike sa
Bene Geseritom već sa ovom skupinom koja upravo ulazi u radnu sobu. One su bile
bliske sa svojom zaštitnicom, Velikom uvaženom naložnicom; one će prihvatiti
nove političke neophodnosti. Privremeno. Uvek je bilo privremeno, naročito sa
Uvaženim Naložnicama.
Bel i duho-branitelji znali su da će ona provesti dosta vremena razvrstavajući
ovo. Iako poseduje pojačane benegeseritske sposobnosti.
Svi oni će morati da budu krajnje pažljivi. A prva stvar koju je trebalo učiniti
bilo je navlačenje nedvosmisleno nevinog izraza.
To je ono što su Uvažene Naložnice izgubile a mi moramo obnoviti pre no što
uspeju postepeno da se stope sa okolinom kojoj mi pripadamo.
Belonda je uvela Savet i tiho se povukla.
Murbela sačeka dok sve nisu sele. Bila je to mešovita gomila: neke su
pretendovale na najvišu vlast. Tu je bila i Andželika, koja se tako lepo
osmehivala. Neke su čekale (nisu se još usuđivale da se nadaju) ali su skupljale
ono što su mogle.
"Naše Sestrinstvo se glupo ponašalo", izreče optužbu Murbela. Uočila je one koje
su to ljutito primile. "Bile ste u stanju da ubijete koku koja nosi zlatna
jaja!"
Nisu razumele. Ponovila im je parabolu razumljivijim rečima. Slušale su s dužnom
pažnjom, čak i onda kada je dodala: "Zar vam nije jasno kako nam je očajnički
potrebna svaka od ovih veštica? Brojnošću ih u toj meri nadmašamo da će svaka od
njih imati na svojim plećima ogroman teret oko podučavanja!"
Razmotrile su ovo i mada su bile ogorčene, bile su primorane da to uslovno
prihvate, jer je ona tako rekla.
Murbela se potrudi da im to utuvi u glavu. "Ne samo da sam ja Velika uvažena
naložnica... Da li neko sumnja u to?"
Niko nije sumnjao.
"...već sam i Vrhovna majka Bene Geserita. One ne mogu ništa drugo do da me
službeno priznaju."
Dve počeše da se protive, ali ih Murbela ućutka: "Ne! Nećete imati snage da im
nametnete svoju volju. Moraćete sve da ih pobijete. Ali mene će slušati."
One dve nastaviše da brbljaju i ona ih prekide: "U poređenju sa onim što sam
dobila od njih, sve ste vi bedni slabići! Želi li neka da se uveri u to?"
Nijedna nije želela, ali u očima su im bile prisutne narandžaste mrlje.
"Vi ste deca koja ne znaju šta mogu da postanu", reče ona. Hoćete li da se
nezaštićene vratite da se suočite sa onima koji imaju mnogo lica? Hoćete li da
postanete biljke?"
Uspela je da ih zainteresuje. Navikle su da starije zapovednice sa njima
razgovaraju na taj način. Sada su bile zadovoljne. Bilo je teško prihvatiti
savete od nekoga ko je bio tako mlad... Ipak... ono što je učinila Logno i
njenim pomoćnicama!
Murbela je videla kako se dive mamcu.
Oplođavanje. Ova skupina će to odneti sa sobom. Hibridna snaga. Oplođene smo
kako bismo izrasle još jače. I rascvetale se. I dale seme. Bolje je ne
zadržavati se na tome. Uvažene Naložnice neće shvatiti dok ne postanu gotovo
časne majke. Tada će se ljutito osvrnuti unazad kao što sam ja to učinila. Kako
smo mogle biti tako glupe?
Primetila je da se u savetničinim očima pomalja pokornost. Biće nešto od medenog
meseca. Uvažene Naložnice će biti poput dece koja se nađu u radnji sa
slatkišima. Tek postupno će im ono što je neizbežno postajati jasno. Ali tada će
već uveliko biti uhvaćene u zamku.
Kao što sam ja bila uhvaćena. Ne pitaj proračanstvo šta možeš zadobiti. U tome
je zamka. Čuvajte se onoga ko zaista ume da proriče budućnost! Kako bi vam se
dopalo tri i po hiljade godina dosade?
Odrade unutar nje se pobuni.
Odaj Tiraninu priznanje bar za nešto. Nemoguće da je sve bilo tako dosadno. Pre
je ličilo na nekog esnafskog navigatora koji pipa put kroz svemirske prečice.
Zlatna staza. Jedan Atreid je platio da bi ti opstala, Murbela.
Murbela oseti duboko opterećenje. Ono što je Tiranin platio svalilo se sada na
njena pleća. Nisam tražila da to učini za mene.
Odrade nije mogla dozvoliti da to tek tako prođe. On je to ipak učinio.
Žao mi je, Dar. Platio je. A sada ja moram da platim.
Znači, konačno si postala časna majka!
Savetnice postadoše uznemirene pod njenim netremičnim pogledom.
Andželika odluči da govori u njihovo ime. Konačno, prva sam izabrana.
Vidi ovu! Ambicija joj viri iz očiju.
"Kakav odgovor tražiš da damo tim vešticama?" Uznemirila ju je vlastita
odvažnost. Zar Velika uvažena naložnica nije sada takođe veštica?
Murbela blago progovori. "Trpećete ih i ni po koju cenu nećete zametati kavgu."
Andželiku ohrabri Murbelin blag ton. "Je li to odluka Velike uvažene naložnice
ili..."
"Dosta! Mogla bih da okrvavim pod ove prostorije s vama! Želite li da me
iskušate?
Nisu želele.
"A šta ako vam kažem da vam to nalaže Vrhovna majka? Pitaćete me da li sam
dovoljno razborita da shvatim naš problem? Odgovoriću: Razboritost: ahh, da.
Razborita sam kada su u pitanju nevažne stvari kao što je ogroman broj insekata.
Razboritost je potrebna za nevažne stvari. Za takve kao što ste vi koje ne vide
da je moja odluka mudra nije mi potrebna razboritost. Sa vašim sojem brzo sam
gotova. Umirete pre no što shvatite i da ste bile ranjene! To je moj odgovor na
prisustvo prljavštine. Da li u ovoj sobi ima prljavštine?"
To je bio jezik koji im je bio poznat: bič Velike uvažene naložnice, poduprt
sposobnošću ubijanja.
"Vi predstavljate moj Savet", podseti ih Murbela. "Očekujem da budete mudre.
Najmanje što možete da učinite jeste da se pretvarate da ste mudre."
Od Odrade unutar nje dopre podrugljivo razumevanje: ako Uvažene Naložnice
primaju naređenja i izdaju ih, onda Bel neće morati da vrši dublje analize.
Murbeline misli odlutaše u drugom pravcu: ja više nisam Uvažena Naložnica.
Korak od jednog ka drugom bio je tako skorašnjeg datuma da joj bi neprijatno
zbog predstave koju je izvela poput neke Uvažene Naložnice. Njeno prilagođavanje
predstavljalo je metaforu onoga što će se desiti njenim bivšim sestrama. Dobila
je novu ulogu i nije je dobro odigrala. Druga sećanja simulirala su joj dugo
druženje sa samom sobom kao ovom novom osobom. Ovo nije predstavljalo mistično
pretvaranje hleba i vina u krv Isusovu, već jednostavno nove sposobnosti.
Jednostavno?
Promena je bila duboka. Da li je Dankan to shvatio? Bolelo ju je saznanje da on
možda nikada neće prodreti do ove nove osobe.
Da li je to ono što je ostalo od moje ljubavi za njega?
Murbela se povuče pred svojim pitanjima, ne želeći da odgovori. Osećala je da je
odbija nešto što je zadiralo dublje nego što je ona bila spremna da kopa.
Biće odluka koje ću morati da donesem, a kojima će ljubav samo smetati. Odluke
koje ću morati da donesem su za Sestrinstvo, ne za sebe. U tome se sastoji moj
strah.
Povratiše je neposredne potrebe. Udaljila je savetnice obećavši im bol i smrt
ako ne nauče kako da se obuzdavaju u novonastalim uslovima.
Sledeće, časne majke trebalo je podučiti novoj vrsti diplomatije: uspeti bez
ičije pomoći - čak ni međusobne. Vremenom će to biti lako. Uvažene Naložnice
uklopiće se u načine Bene Geserita. Jednog dana više neće biti Uvaženih
Naložnica; postojaće samo časne majke sa poboljšanim refleksima i uvećanim
znanjem o seksualnosti.
Murbela je osećala da je proganjaju reči koje je čula, ali koje nije prihvatila
do ovog trenutka. "Stvari koje ćemo učiniti za opstanak Bene Geserita nemaju
granica."
Dankan će primetiti. Ne mogu to kriti od njega. Mentat se neće držati
nepromenjive ideje o onome što sam bila pre agonije. On otvara svoj um, kao što
ja otvaram vrata. Ispitaće svoju mrežu. "Šta sam ovog puta ulovio?"
Da li je to ono šta se dogodilo gospi Džesiki? Druga sećanja je Džesika nosila
upredena u potku i tkivo deljenja. Murbela je jedan manji deo razmrsila i tako
pokupila deo starijeg znanja.
Gospa Džesika, Jeretik? Zlodelo u službi?
Džesika je uronila u ljubav kao što je Odrade uronila u more, a talasi koji su
iz toga proistekli zahvatili su sve sem Sestrinstva.
Murbela oseti kako je to odnosi tamo gde nije želela da pođe. Grudi joj je
stezao bol.
Dankane! Ohhh, Dankane! Ona zagnjuri lice u šake. Dar pomozi mi. Šta da radim?
Nikada ne postavljaj pitanje zbog čega si časna majka.
Moram! Napredak je jasno zacrtan u mom sećanju, ali...
To je niz. Razmišljanje o tome kao o uzroku i posledici odvraća ti pažnju od
celine.
Tao?
Jednostavnije: ti si ovde.
Druga sećanja se vraćaju unazad unazad i...
Zamisli njegove piramide - čvrsto spojene.
To su samo reči!
Da li tvoje telo još deluje?
Boli me, Dar. Ti više nemaš tela i beskorisno je...
Zauzimamo različite niše. Bolove koje ja osećam ti ne osećaš. Moje radosti nisu
i tvoje.
Ne želim tvoje saosećanje! Ohh, Dar! Zašto sam se rodila?
Da li si se rodila da bi izgubila Dankana?
Dar molim te!
I tako si se rodila, i sada znaš da nikada nije dosta. I tako si postala Uvažena
Naložnica. Šta si drugo mogla? Još nije dovoljno? Sada si časna majka. Misliš da
je to dovoljno? Nikada nije dovoljno, sve dok si živa.
Želiš da mi kažeš kako uvek treba da posežem za onim što je više od onoga što
jesam.
Pih! Ne donosiš odluke po toj osnovi. Zar ga nisi čula ? Ne razmišljaj; delaj!
Hoćeš li izabrati lakši put? Zašto bi trebalo da budeš tužna zato što si se
srela sa onim što je neizbežno? Ako je to sve što si u stanju da vidiš, ograniči
se na poboljšanje vrste!
Prokleta bila! Zašto si mi to učinila?
Šta sam učinila?
Naterala si me da vidim i samu sebe i svoje predašnje sestre na ovaj način!
Kakav način?
Prokleta bila! Znaš ti šta mislim!
Kažeš pređašnje sestre?
Oh, ti si podmukla.
Sve časne majke su podmukle.
Nikada ne prestaješ da podučavaš!
Da li to radim?
Kako sam bila nevina! Pitati tebe šta u stvari radiš.
Znaš to dobro, isto kao i ja. Čekamo da čovečanstvo sazri. Tiranin mu je samo
obezbedio vreme za rast a sada mu je potrebna nega.
Kakve veze ima Tiranin sa mojim bolom?
Ti luda ženo! Da li si podlegla agoniji?
Znaš da nisam!
Prestani da se saplićeš o ono što je očigledno.
Oh, ti kučko!
Više mi se dopada 'veštice'. A i jedno i drugo više volim nego 'kurvo'.
Jedina razlika između Bene Geserita i Uvaženih Naložnica jeste u mestu prodaje.
Vi ste se udale za naše Sestrinstvo.
Naše Sestrinstvo?
Razmnožavate se zbog moći! Po čemu se to onda razlikuje od...
Ne izvrći stvari, Murbela! Drži se opstanka.
Nemoj mi reći da nisi imala moć.
Privremenu vlast nad ljudima, usredsređenu na opstanak.
Opet opstanak!
U jednom Sestrinstvu koje podstiče opstanak drugih. Poput udate žene koja rađa
decu.
Znači, sve se svodi na rađanje.
To je odluka koju donosiš u svoje ime: porodica i ono što ide uz nju. Šta čini
život veselijim i donosi sreću?
Murbela stade da se smeje. Zatim spusti ruke i otvori oči, te ugleda Belondu
koja je stajala pred njom i posmatrala je.
"To je uvek izazov za novu časnu majku", reče Belonda. "Malo popričati sa Drugim
sećanjima. Ko je ovog puta bio u pitanju?
Murbela klimnu.
"Ne veruj ničemu što ti one pružaju. Sve je to gomila tradicija i činjenica,
prosudi sama."
To su bile i Odradine reči. Pogledaj očima mrtvaca prizore koji su davno minuli.
Kakva predstava virenja kroz ključaonicu!
"U njima se možeš izgubiti satima" nastavi Belonda. "Vežbaj da im se odupreš.
Budi čvrsto na svom tlu. Jednu ruku drži za sebe, a drugu za brod."
"Evo je ponovo! Prošlost primenjena na sadašnjost. Kako Druga sećanja obogaćuju
svakodnevni život!"
"Proći će", utešno će Belonda. "Posle izvesnog vremena i sa njima je isto kao i
sa starim šeširom." Ona spusti pred Murbelu izveštaj.
Stari šešir! Jednu ruku za sebe, drugu za brod. Koliko je toga bilo iskazano
samo idiomima.
Murbela se zavali u visećoj stolici kako bi skenirala Belondin izveštaj,
iznenada zamislivši sebe u Odradinom idiomu: kraljica-pauk u središtu moje
mreže. Mreža je u ovom trenutku možda bila pomalo izlizana, ali je još bila na
svom mestu i hvatala je stvari koje je trebalo svariti. Pritisneš pravi prekidač
i Bel dotrči sa opuštenom donjom vilicom, očekujući šta će uslediti. Ključne
reći bile su 'arhiva' i 'analiza'.
Videvši Belondu u toj svetlosti Murbela razabra mudrost u načinu na koji ju je
Odrade zaposlila, sa slabostima koje su bile isto onoliko vredne koliko i snaga.
Belonda je, u svom karakterističnom stavu, još stajala na istom mestu kada je
Murbela završila izveštaj.
Murbela priznade da je Belonda na sve koji su je pozivali gledala kao na one
koji nisu dorasli svom zadatku kao na ljude koji pozivaju arhivu iz beznačajnih
razloga i koje treba postaviti na njihovo mesto. Lakoumnost: Belondina bete
noire. Murbeli se ovo učini zabavnim.
Murbela je skrivala da se zabavlja dok uživa u Belondi. Sa njom je trebalo
postupati obzirno. Bez ičega što bi joj oduzimalo snagu. Ono što je želela da
kaže iznosila je sa nekoliko ukrasa, upravo onoliko koliko je bilo potrebno da
otkrije vlastite zaključke.
"Da li te zabavlja da me pozivaš?" upita Belonda.
Još je oštrija nego što je bila! Da li sam je pozvala? Ne sa toliko reči, ali
ona zna kada je potrebna. Ona ovde kaže da naše sestre moraju biti modeli
poniznosti. Vrhovna majka može biti šta god želi, ali to nije dopušteno i
ostatku Sestrinstva.
Murbela dodirnu izveštaj. "Početna tačka."
"Onda bi trebalo da počnemo pre no što tvoje prijateljice pronađu komejski
centar." Belonda utonu u svoju psu-naslonjaču sa prisnim poverenjem. "Tam dakako
više nema, ali mogla bih poslati po Šeanu."
"Gde je ona?"
"U brodu. Proučava kolekciju crva u velikom spremištu; kaže da svaku od nas može
naučiti kako da njima upravlja."
"To je vredno ako je istinito. Neka je. Šta je sa Skitalom?"
"Još je na brodu. Tvoje prijateljice ga još nisu pronašle. Držimo pod velovima."
"Nastavimo tako. On je dobar rezervni čip za cenkanje. A one nisu moje
prijateljice, Bel. Kako su rabin i njegovo društvo?"
"Udobno im je, ali su veoma zabrinuti. Znaju da su Uvažene Naložnice ovde."
"Držite ih pod velovima."
"To je nesigurno. Glas je drugačiji, ali ja čujem Dar."
"To je odjek u tvojoj glavi."
Belonda se odistinski nasmeja.
"A sada, evo kakav glas treba da proneseš među sestrama. Delujemo sa puno takta
dok se prikazujemo kao osobe kojima se dive i na koje se treba ugledati. 'Vi,
Uvažene Naložnice, možda nećete izabrati da živite onako kako mi živimo, ali
možete naučiti u čemu leži naša snaga.'"
"Ahhhhh."
"Sve se svodi na posedovanje. Uvažene Naložnice su robinje stvari. 'Želim to
mesto, tu sitnicu, tu osobu.' Uzmite šta želite. Koristite to dok se ne
zasitite."
"Dok mi koračamo svojom stazom, diveći se sve vreme onome što vidimo."
"A tu je i naš vlastiti tok. 'Mi se lako ne predajemo. Bojimo se ljubavi i
naklonosti! Biti samo svoj znači biti lakom na drugi način. Pogledajte šta imam?
Vi to ne možete dobiti, sem ukoliko ne sledite moje načine!' Nikada nemojte
zauzimati takav stav prema Uvaženim Naložnicama."
"Da li ti to meni govoriš da treba da ih volimo?"
"Kako drugačije da ih nateramo da nam se dive? U tome se sastojala Džesikina
pobeda. Kada je davala, davala je sve. Naši načini su toliko toga prikrili a tu
je još i ta preovlađujuća razvodnjenost: dati sve. To je neodoljivo."
"Mi ne pravimo kompromise tako lako."
"Kao ni Uvažene Naložnice."
"To je način proistekao iz njihovog birokratskog porekla!"
"Ipak, postoji vežbalište na kome se uči kako slediti staze najmanjeg otpora."
"Zbunjuješ me. Da... Murbela."
"Da li sam rekla da bi trebalo da pravimo kompromise? Pravljenje kompromisa nas
oslabljuje, a i znamo da postoje problemi koji se kompromisima ne mogu rešiti,
odluke koje moramo doneti bez obzira koliko one bile gorke."
"Da se pretvaramo da ih volimo?"
"To je početak."
"Biće to krvav savez, to ujedinjenje Bene Geserita i Uvaženih Naložnica."
"Predlažem da obavljamo deljenja u što većem broju. Mogle bismo da gubimo
ljudstvo dok Uvažene Naložnice budu učile."
"Brak sklopljen na bojnom polju."
Murbela ustade, misleći na Dankana koji se nalazio u ne-brodu, sećajući se broda
onako kako ga je poslednji put videla. Konačno je bio dostupan svim njenim
čulima. Komad čudne mašinerije, čudno groteskan. Divlji konglomerat izbočina i
ispupčenja, bez ikakve vidljive svrhe. Teško je bilo zamisliti da se ta stvar
podiže vlastitom snagom, onako ogromna kakva je bila, i da nestaje u svemiru.
Nestaje u svemiru!
Razabrala je oblik Dankanovog mentalnog mozaika.
Deo koji se ne može pokrenuti! Usaglasi ga... Ne razmišljaj; učini to!
Iznenada, sledivši se, dokonala je njegovu odluku.

46.
Kada odlučiš da sudbinu uzmeš u svoje ruke, to je trenutak kada možeš biti
slomljena. Budi oprezna. Dozvoli iznenađenje. Kada god stvaramo uvek se na delu
javljaju i druge sile.
Darvi Odrade
"Kreći se krajnje pažljivo", upozorila ga je Šeana.
Ajdaho je smatrao da nije bilo potrebno upozoravati ga, ali joj je ipak bio
zahvalan.
Prisustvo Uvaženih Naložnica na Kapitolu olakšalo mu je zadatak. Zbog njih su
proktorke i ostale stražarke na brodu bile nervozne. Murbela je izdala naređenje
kojim je svojim bivšim sestrama zabranila pristup brodu, ali svima je bilo
poznato da je neprijatelj u blizini. Releji skenera prikazivali su naizgled
beskonačnu reku lakih jednoseda koji su iskrcavali Uvažene Naložnice na
sletište. Pokazalo se da je većina novopristiglih bila zainteresovana za
čudovišni ne-brod koji se tamo nalazio, ali nijedna nije ni pokušala da prekrši
naređenje Velike uvažene naložnice.
"Sve dok je živa", promrmljao je Ajdaho onda kada su proktorke mogle da ga čuju.
"U tradiciji im je da smiču svoje vođe kako bi ih zamenile. Koliko dugo Murbela
može da se održi?"
Komeji su obavili svoj posao umesto njega. Znao je da će se njegovo mrmljanje
razleći brodom.
Šeana je došla do njegove radne sobe ubrzo posle toga, kako bi mu stavila do
znanja da se ne slaže sa njegovim ponašanjem. "Šta pokušavaš da učiniš, Dankane?
Uznemiruješ ljude."
"Vrati se svojim crvima!"
"Dankane!"
"Murbela igra opasnu igru! Jedino ona sada stoji između nas i nesreće."
Već je ranije ukazao Murbeli na ovu svoju bojazan. Ona nije bila nova za
posmatrače, ali njeno ponavljanje je sve koji su ga čuli učinilo nervoznim -
nadglednike komeja u arhivi, stražu na brodu, sve.
Sem Uvaženih Naložnica. Murbela ih je držala podalje od Belondine arhive.
"Za to če kasnije biti vremena", rekla je.
Šeana je shvatila mig. "Dankane, ili prestani da pothranjuješ naše zebnje ili
nam reci šta treba da činimo. Ti si mentat. Delaj za sve nas."
Ahhhh, veliki mentat na delu, kako bi ga svi videli.
"Jasno je ono što ti treba da učiniš, ali to ne zavisi od mene. Ja ne mogu da
napustim Murbelu."
Ali možete me odvesti.
Sada je odluka zavisila od Šeane. Otišla je od njega kako bi započela svoju
vlastitu vrstu promena.
"Imamo Raštrkavanje za primer."
Do večeri je uspela da neutrališe časne majke u brodu i rukom mu dade znak da
mogu preći na sledeći korak.
One će me slediti!
Iako joj to nije bila namera Misionaria je već pripremila teren za Šeanino
preuzimanje vlasti. Većini sestara bila je poznata skrivena moć koja se krila u
njoj. Opasna. Ali prisutna.
Neiskorišćena je bila poput marionete sa vidljivim koncima, koje niko ne
pridržava. To je bilo izazovno privlačno: mogao bih je naterati da igra.
Podržavajući obmanu, on pozva Murbelu.
"Kada ću te videti?"
"Dankane molim te." Čak je i na projekciji izgledala užurbano. Imam posla. Znaš
pod kakvim sam pritiskom. Izvući ću se za nekoliko dana."
Projekcija je prikazivala kako se Uvažene Naložnice u pozadini mršte zbog čudnog
ponašanja njihove predvodnice. Svaka časna majka mogla je da im sa lica čita šta
misle.
"Da li je Velika uvažena naložnica postala blaga? Ta, ono tamo napolju je samo
jedan muškarac!"
Kada se isključio, Ajdaho izrazi misao koju svaki monitor na brodu smesta
zabeleži. "Ona je u opasnosti! Zar nije svesna toga?"
A sada Šeana, sve zavisi od tebe.
Kod Šeane je bio ključ za puštanje u pogon brodskog upravljačkog mehanizma. Mine
su bile uklonjene. Niko nije mogao da uništi brod u poslednjem trenutku
aktivirajući sakriveni eksploziv. Trebalo je brinuti samo o ljudskom teretu.
Naročito o Tegu.
Teg će shvatiti moj izbor. Ostali - rabinova družina i Skital - moraće da
pokušaju sa nama.
Futari, u svojim sigurnosnim ćelijama, nisu ga zabrinjavali. Bili su zanimljive
životinje, ali u ovom trenutku beznačajne. Iz tog istog razloga samo je usput
pomislio i na Skitala. Mali Tleilaks je stalno pod budnom pažnjom stražara, koja
nije slabila bez obzira što su i sami bili zabrinuti.
Otišao je na spavanje nervozan, ali ta nervoza je imala pokriće koje je
servirano duho-braniteljima u Arhivi.
Njegova dragocena Murbela je u opasnosti.
I bila je u opasnosti, ali on nije mogao da je zaštiti.
Samo moje prisustvo predstavlja za nju sada opasnost.
Ustao je u zoru i vratio se u oružarnicu ranije započetom raspremanju fabrike
oružja. Šeana ga je tamo pronašla i zamolila da joj se pridruži u odeljenju za
stražu.
Pozdravilo ih je desetak proktorki. Uopšte ga nije iznenadilo koju su među sobom
izabrale za vođu. Garimi. Čuo je za njen ispad na skupštini. Sumnjičava.
Zabrinuta. Spremna na vlastito kockanje. Bila je to trezvena žena. Neke su
govorile da se retko smeje.
"Prepravile smo komeje u ovoj odaji", reče Garimi, "prikazuju nas kako smo usput
svratile da prezalogajimo i kako te ispitujemo o oružju."
Ajdaho oseti bol u stomaku, kao da je primio udarac. Belini ljudi će ubrzo
otkriti da je u pitanju simulacija. Naročito kada je u pitanju njegova
projekcija.
Garimi odmah odvrati na njegovo mrštenje. "Imamo saveznike u Arhivi."
Šeana se umeša: "Ovde smo da bismo te upitale želiš li da odustaneš pre no što
pobegnemo u ovom brodu."
Iskreno se iznenadio.
Da odustanem?
O tome nije razmišljao. Murbela više nije bila njegova. Spona se u njoj
prekinula, iako ona to još nije prihvatila. Učiniće to prvi put kada od nje
zatraže da ga izloži opasnosti zbog ciljeva Bene Geserita. Za sada ga
jednostavno izbegava više nego što bi to bilo neophodno.
"Krećete u Raštrkavanje?" upita on, gledajući u Garimi. "Sačuvaćemo ono što
možemo. Nekada su to nazivali glasanje stopalima. Murbela kvari Bene Geserit."
Postojao je neizgovoreni razlog kojim je bio uveren da bi ih pridobio.
Neslaganje sa Odradinim kockanjem.
Ajdaho duboko uzdahnu. "Poći ću sa vama."
"Bez žaljenja!" upozori ga Garimi.
"To je glupo!" reče on, dajući oduška svom potisnutom bolu.
Garimi takav odgovor ne bi iznenadio da je potekao od neke sestre. Ajdaho ju je
međutim šokirao i ona se nekoliko trenutaka oporavljala. Poštenje ju je
izazvalo.
"Svakako da je glupo. Žao mi je. Siguran si da ne želiš da ostaneš? Dugujemo ti
priliku da sam doneseš odluku."
Benegeseritska sitničavost kada su u pitanju oni koji su ih odano služili!
"Pridružiću vam se."
Bol koji su mu videli na licu bio je stvaran. Nije ga skrivao ni kada se vratio
za svoju konzolu.
Ovo je položaj koji mi je dodeljen.
Nije pokušao da prikrije svoje namere kada je otkucao šifru za brodska ID kola.
Saveznici u Arhivi.
Kola stadoše da svetlucaju na projekcijama - raznobojne pruge sa prekinutom
vezom u sistemima za letenje. Bilo je potrebno svega nekoliko trenutaka
proučavanja da bi se otkrio način da se zaobiđe taj prekid. Mentatsko opažanje
bilo je spremno na to.
Umnožava se kroz jezgro!
Ajdaho se zavali i stade da čeka.
Poletanje je predstavljalo trenutak od koga čoveku odzvanja u glavi i u kome
nema ničega, a prestalo je iznenada, kada su se dovoljno udaljili od površine i
mogli da aktiviraju nultipolja i pođu svemirskom prečicom.
Ajdaho je posmatrao svoju projekciju. Eno ih tamo: stari par u bašti! Video je
mrežu kako svetluca ispred njih, muškarac je pokazivao na nju, osmehujući se
zadovoljno svojim okruglim licem. Kretali su se u providnoj presvlaci koja je
otkrivala brodska kola iza njih. Mreža je postajala sve veća - nije bila
napravljena od linija već od pruga debljih od projektovanih kola.
Čovekove usne su oblikovale reči, ali glas se nije čuo. "Očekivali smo vas."
Ajdahove ruke uputiše se ka konzoli, prsti se zgrčiše u kompolju kako bi
dohvatili željene elemente kontrole kola. Nije bilo vremena za ulepšavanje.
Veliki prekid. U roku od jedne sekunde našao se u jezgru. Odatle je bilo
jednostavno uskladištiti čitave segmente. Na prvom mestu bilo je upravljanje.
Video je kako mreža počinje da se stanjuje, i izraz iznenađenja na muškarčevom
licu. Zatim su na red došla nulti-polja. Ajdaho oseti kako brod teturavo prelazi
na svemirsku prečicu. Mreža se prevali postade izdužena, a dva posmatrača se
skratiše i stanjiše. Ajdaho izbrisa kola za memoriju zvezda, oslonivši se na
vlastite podatke.
Mreža i posmatrači nestadoše.
Otkud sam znao da će biti tamo?
Nije umeo da na to odgovori, ali njegova sigurnost poticala je iz vizija koje su
se ponavljale.
Šeana nije podigla pogled kada ju je pronašao u privremenom odeljenju za
kontrolu leta u stražarskim odajama. Bila je nagnuta nad tablu, i zurila u nju
zaprepašćeno. Projekcija iznad nje pokazivala je da su se vratili sa svemirske
prečice. Ajdaho nije mogao da prepozna nijedno od zvezdanih ustrojstava koje su
se videla, ali to je i očekivao.
Šeana se okrenu oko sebe i zagleda u Garimi, koja je stajala iznad nje.
"Izgubili smo sve pohranjene podatke!"
Ajdaho se kucnu prstom po slepoočnici. "Ne, nismo."
"Biće nam potrebne godine da povratimo najosnovnije", usprotivi se Šeana. "Šta
se dogodilo?"
"Nalazimo se u neidentifikovanom brodu u neidentifikovanom svemiru", odvrati
Ajdaho. "Nije li to ono što smo želeli?"
47.
Nema tajne koja bi održala ravnotežu. Jednostavno moraš osetiti talase.
Darvi Odrade
Murbela se osećala kao da je čitav vek prošao pre no što je shvatila šta je
Dankan odlučio.
Da nestane u svemiru! Da me ostavi!
Nepromenjivi osećaj za vreme koji je stekla tokom agonije saopštio joj je da je
svega nekoliko sekundi prošlo od kada je postala svesna njegovih namera, ali
osećala je da je to znala od samog početka.
Mora biti zaustavljen!
Upravo je pružala ruku prema svojoj komtabli, kada Centrala poče da podrhtava.
Trešenje se nastavilo do u beskonačnost, a onda je lagano počelo da se smiruje.
Belonda je bila na nogama. "Šta..."
"Ne-brod na poletištu upravo je odleteo", reče Murbela.
Belonda posegnu za komtablom, ali je Murbela zaustavi.
"Otišao je."
Ona ne sme videti moj bol.
"Ali ko..." Belonda ućuta. Izvršila je vlastitu procenu zaključaka i sagledala
isto što i Murbela.
Murbela uzdahnu. Na raspolaganju su joj stajale sve moguće kletve koje su se
tokom istorije upotrebljavale, ali ona nije želela nijednu da upotrebi.
"Ručaću u svojoj privatnoj trpezariji, sa savetnicama; želim da i ti
prisustvuješ", reče Murbela. "Reci Duani da mi ponovo donese gulaš od ostriga."
Belonda se spremala da se usprotivi, ali sve što je rekla bilo je: "Ponovo?"
"Sigurno ti je još u pameti da sam sinoć sama jela dole?" Murbela ponovo sede.
Vrhovna majka ima obaveza.
Trebalo je izmeniti izgled karti, slediti reke, pripitomiti Uvažene Naložnice.
Neki talasi će te oboriti, Murbela. Ali ti ćeš se vratiti i nastaviti. Sedam
puta padneš, osam puta se podigneš. U stanju si da održavaš ravnotežu na čudnim
površinama.
Znam, Dar. Voljno sudelovanje u tvom snu.
Belonda je zurila u nju dok Murbela ne reče: "Sinoć za večerom sam primorala
svoje savetnice da sede na izvesnoj udaljenosti od mene. To je bilo čudno - samo
dva stola u čitavoj trpezariji."
Zašto nastavljam da vodim ovaj isprazan razgovor? Kakvo opravdanje imam za ovako
neobično ponašanje?
"Pitale smo se zašto nijednoj od nas nije dozvoljeno da uđemo u vlastitu
trpezariju", reče Belonda.
"Kako biste sačuvale glave! Ali trebalo je da vidite njihovu znatiželju. Čitala
sam im sa usana. Andželika je rekla: "Ona jede neku vrstu gulaša. Čula sam je
kako o tome razgovara sa šefom. Zar nije divan ovaj svet koji smo stekle? Moramo
probati taj gulaš koji je naručila."
"Probati", reče Belonda. "Shvatam." A zatim: "Poznato ti je, zar ne, da je Šeana
uzela Van Gogovo platno iz tvoje spavaonice?"
Zašto me to vređa?
"Primetila sam da ga nema."
"Rekla je da ga pozajmljuje za svoju sobu na brodu."
Murbeline usne se stanjiše.
Prokleti bili Dankan i Šeana! Teg, Skital... svi su otišli i nije bilo načina da
ih sledi. Ali mi još imamo akslotl-tankove i Ajdahove ćelije koje možemo dobiti
od naše dece. To nije isto... ali je približno isto. On misli da je umakao!
"Je li ti dobro, Murbela?" Da li je to osetila zabrinutost u Belinom glasu?
Upozorila si me na divlje stvari, Dar, a ja te nisam slušala. "Pošto završimo sa
jelom, povešću svoje savetnice na inspekcijsko razgledanje Centrale. Reci mojoj
akiloti da želim jabukovaču pre spavanja."
Belonda iziđe mrmljajući. To je već više ličilo na nju.
Kuda me sad vodiš Dar?
Potreban ti je vodič? Obilazak tvoga života s vodičem. Da li sam zbog toga
umrla?
Oni su odneli i Van Goga!
Je li to ono što će ti nedostajati?
Zašto su ga odneli, Dar?
Ove reči pozdravi jedak smeh i Murbeli bi iskreno milo što ga niko nije čuo.
Zar nisi u stanju da sagledaš njene namere?
Shema Misionarie!
Oh, više od toga. To je naredna etapa: Muad'Dib Tiraninu, Tiranin Uvaženim
Naložnicama, Uvažene Naložnice nama, mi Šeani... Šeana - čemu? Zar ne vidiš? Ta
stvar ti je na vrh jezika tvojih misli. Prihvati je kao što bi progutala neko
gorko piće.
Murbela se strese.
Shvataš? Gorki lek Šeanine budućnosti? Nekada smo mislile da svi lekovi moraju
biti gorki - ili da nisu dobri. Slatko ne poseduje moć da leči.
Mora li se to dogoditi, Dar?
Neki će se zadaviti tim lekom. Preživeli bi mogli da stvore zanimljiva
ustrojstva.
48.
Suprotnosti složene u parove određuju tvoje težnje, a te težnje te zarobljavaju.
Bič zensunija
"Namerno si ih pustio da umaknu, Danijele!"
Starica je trljala šake o umrljanu prednju stranu svoje baštenske kecelje. Oko
nje je bilo letnje jutro, cveće je cvetalo, ptice se dozivale na obližnjem
drveću. Nebo je izgledalo zamagljeno, a na obzorju se videlo žuto zračenje.
"Ma hajde, Marti, nije bilo namerno", odgovori Danijel. On skide svoj okrugli
pljosnati šešir i počeša se po gustoj, čekinjavoj sedoj kosi pre no što ga vrati
na njegovo mesto. "Iznenadio me je. Znao sam da vidi nas, ali nisam mislio da
vidi i mrežu."
"A ja sam za njih izabrala jednu tako lepu planetu", požali se Marti. "Jednu od
najboljih. Predstavljala bi pravi izazov za njihove sposobnosti."
"Nema svrhe kukati", pomirljivo će Danijel. "Sada se nalaze tamo gde ne možemo
da ih dotaknemo. Mada se dosta rasplinuo, nadao sam se da ću ga lako uhvatiti."
"Sa njima je i jedan gospodar Tleilaksa", nastavi Marti. "Ugledala sam ga kada
su se našli pod mrežom. Mnogo bi mi se dopalo da mogu proučiti još jednog
gospodara."
"Ne vidim zašto. Uvek nam samo zvižde, uvek nas teraju da ih ućutkujemo. Ne
volim kada se sa gospodarima postupa na taj način. Da to nije za njihovo..."
"Oni nisu bogovi, Danijele."
"Nismo ni mi."
"I dalje mislim da si ih pustio da umaknu. Tako si nestrpljiv da potkrešeš svoje
ruže!"
"Šta bi, molim te, uopšte imala da kažeš tom gospodaru?" upita Danijel.
"Nameravala sam da se malo našalim kada upita ko smo. Oni to uvek pitaju.
Nameravala sam da kažem: 'Šta ste očekivali, boga, bradom i glavom?'"
Danijel se zakikota. "To bi bilo zabavno. Tako im je teško da prihvate da
Liceigrači mogu biti nezavisni od njih."
"Ne vidim zašto. To je prirodna posledica. Podarili su nam moć da upijamo
nepregledna sećanja i iskustva drugih ljudi. Sakupi ih dovoljno, i..."
"U pitanju su osobe koje uzimamo. Marti."
"Koješta. Gospodari je trebalo da znaju da ćemo ih jednog dana imati sasvim
dovoljno, kako bismo bili u stanju da donosimo vlastite odluke o vlastitoj
budućnosti."
"I njihovoj?"
"Oh, izvinila bih mu se pošto bih ga postavila na njegovo mesto. Toliko toga
možeš postići upravljajući drugima. Nisam li u pravu, Danijele?"
"Čim ti vidim taj izraz na licu, Marti, odmah odlazim da krešem svoje ruže." On
se vrati nizu žbunova sa zelenim listovima i crnim cvetovima, velikim poput
njegove glave.
Marti viknu za njim: "Sakupi dovoljan broj ljudi i dobijaš jednu veliku loptu
znanja, Danijele! To je ono što b