Tomas Lorens

Lorens od Arabije (1888-1935), britanski arheolog, avanturista,

vojnik i pisac
 
Svestrani genije frustriran vlastitim dostignućima
 
Lorens od Arabije postao je mitska ličnost
još za života. Nije bio samo vojskovođa i
pokretačka sila arapske pobune protiv
Turaka nego je bio i sjajan taktičar i uticajan
teoretičar gerilskog rata. Pored "Sedam
stubova mudrosti", njegova jasno napisana
hronika "Kovnica" i njegov prevod "Odiseje"
potvrđeni su prepiskom koja ga čini jednim
od najvažnijih epistografa njegove generacije.
 
Tomas Edvard Lorens je rođen u Tremadoku, u Velsu. Bio je drugo
dete Sir Tomasa Čapmana i guvernante Sare Maden koji su kao "g. i
gđa Lorens" imali petoro dece tokom onoga što je spolja delovalo kao
brak po svim pravilima crkve. 1896. godine porodica Lorens se seli u
Oksford, gde je T. E. (više je voleo inicijale od imena) pohađao
srednju školu i koledž. Najpre se zainteresovao za srednjovekovnu
vojnu arhitekturu te je proučavao zamkove u Francuskoj za vreme
krstaških ratova i zamkove u Siriji i Palestini. Čak je napisao i
disertaciju na tu temu i dobio najvišu ocenu iz istorije. (Disertacija je
posthumno objavljena pod nazivom "Zamkovi krstaških ratova", 1936.
godine.) Kao štićenik oksfordskog arheologa D. G. Hogarta, T. E. je
dobio stipendiju od Magelanovog koledža i pridružio se ekspediciji
koja je iskopavala hititsko naselje Karkemiš na Eufratu. Od 1911. do
1914. godine T. E. je prvo radio kod Hogarta, a onda kod Sir
Leonarda Vulija. Slobodno vreme iskoristio je za putovanja i
izučavanje jezika i ljudi. Početkom 1914, Lorens, Vuli i kapetan S. F.
Njukom istraživali su severni Sinaj na turskoj granici istočno od
Sueckog kanala. U stvari, Palestinski istraživački fond je finansirao
izviđački odred koji je crtao mapu od Gaze do Akvabe. Ipak,
istraživanje koje je služilo kao pokriće bilo je od autentične naučne
važnosti. O tome su Lorens i Vuli zajedno i pisali u delu objavljenom
1915. pod naslovom "Divljina Zina".
 

Lorens od Arabije 1
Tomas Lorens

Istog meseca kada je počeo Prvi svetski rat,

Lorens se kao civil zaposlio u Odeljenju za
izradu mapa Ratne kancelarije u Londonu.
Njegovo zaduženje bilo je da pripremi mapu
Sinaja koja će biti od koristi vojsci. Do
decembra 1914. godine postao je poručnik u
Kairu. Stručnjaka za arapska pitanja -
pogotovo onih koji su putovali po arapskim
zemljama pod Turcima - bilo je malo, pa je
Lorens bio raspoređen u obaveštajnu službu
u kojoj je proveo više od godinu dana,
uglavnom intervjuišući zatvorenike, crtajući
mape, primajući i prosleđujući podatke koje je dobijao od svojih ljudi
koji su bili neprijatelju za petama, i pišući priručnik o Turskoj vojsci.
Pogibija njegove braće Vila i Frenka, sredinom 1915. godine u borbi u
Francuskoj, surovo ga je podsetila na front na Zapadu. U to vreme
Egipat je bio poprište neefikasnih bliskoistočnih vojnih operacija. Put
u Arabiju je uverio Lorensa da postoji alternativni metod da se
"minira" Turska, saveznik Nemačke. U oktobru 1916. krenuo je sa
diplomatom Sir Ronaldom Storsom u Arabiju, gde je Husein ibn Ali,
emir Meke, u junu najavio pobunu protiv Turaka. Stors i Lorens su se
konsultovali s Huseinovim sinom Abdulahom, i Lorens je dobio
dozvolu da se dalje konsultuje s emirovim drugim sinom Fejsalom,
koji je tada komandovao arapskom vojnom silom jugozapadno od
Medine. Po povartku u Kairo, u novembru, Lorens je ubedio svoje
pretpostavljene da podrže pobunu, da daju vojsku i zlato, da iskoriste
šeike-disidente i spoje njihovu težnju ka nezavisnosti i opštu vojnu
strategiju. Pridružio se Fejsalovoj vojsci kao politički savetnik i oficir
za vezu.
 
Lorens nije bio jedini oficir koji je učestvovao u arapskom ustanku, ali
je vrlo brzo postao organizator i veza s Kairom i tamošnjim vojnim
stručnjacima. Njegove iznenadne gerilske operacije (hit-and-run) bile
su usmerene na miniranje mostova i vozova sa zalihama, na
pojavljivanje arapskih jedinica prvo na jednom, a zatim na nekom
drugom mestu, sprečavanje neprijateljskih snaga da se šire,
onesposobljvanje pruge Damask-Medina, sve kako bi sprečili Turke
da uguše ustanak. Na taj način, Lorens - "emir dinamit" za beduine
koji su mu se divili - uvukao je na trenutak cinične, sebične šeike u
svoju viziju arapske nacije, podstrekivao ih primerima svoje hrabrosti

Lorens od Arabije 2
Tomas Lorens

kada bi klonuli duhom, a čak ih je i podmićivao obećavajući im

soverene (funte sterlinga od zlata) i plen od pljačkanja neprijatelja.
 
Akvaba - na najsevernijoj tački Crvenog
mora - bila je prva velika pobeda arapskih
gerilaca; zauzeli su je nakon dvomesečnog
marša 6. jula 1917. Od tada je Lorens
pokušavao da koordinira kretanje Arapa sa
ratnim pohodom generala Sir Edmunda
Alenbija, koji se kretao ka Jerusalimu,
taktikom koja je samo delimično bila uspešna. U novembru su kod
Dara Turci zarobili Lorensa dok je bio u izvidnici obučen kao Arapin.
Prepoznali su ga i seksualno se iživljavali nad njim pre nego što je
uspeo da pobegne. Ovo iskustvo, koje je kasnije opisivao ili prikrivao
na različite načine, ostavilo je ožiljke na njegovoj duši od kojih se
nikada nije oporavio. I pored toga, sledećeg meseca je učestvovao u
pobedničkoj paradi u Jerusalimu. Ponovo je počeo da organizuje
uspešne akcije u kojima je Fejsalova vojska krenula ka severu.
Lorens je postao potpukovnik sa Ordenom za istaknute zasluge.
 
Pre nego što je šarena arapska vojska došla do Damaska u oktobru
1918. godine, Lorens je bio fizički i emotivno istrošen, dovodeći telo i
duh do krajnje icrpljenosti suviše često. Nekoliko puta je bio ranjen,
zarobljen, mučen; gladovao je, preživeo ekstremne vremenske
uslove i bolesti; bio je nateran da se zverski ponaša prema
neprijatelju, a u neredima u Damasku bio je svedok poraza svojih
težnji za Arape u momentu njihovog trijumfa, njihovo neizlečivo
frakcionaštvo koje je stvaranje nacije činilo nemogućim. Proslavljen i
razočaran, Lorens je otišao kući pre primirja i učtivo je odbio Orden
za istaknute zasluge, 30. oktobra 1918. godine, ostavljajući šokiranog
kralja Džordža V da "drži orden u ruci". Demobilisan je s činom
potpukovnika 31. jula 1919. godine.
 
Pukovnik u tridesetoj, Lorens postaje redov u tridesetčetvrtoj. U
međuvremenu je uzaludno lobirao za arapsku nezavisnost na
Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine na kojoj se pojavio u
arapskoj odori. Uzaludno je lobirao protiv odvajanja Sirije i Libana od
ostalih arapskih zemalja pod patronatom Francuske. U međuvremenu
je pisao memoare, dobivši stipendiju od All Souls koledža, u

Lorens od Arabije 3
Tomas Lorens

Oksfordu, 1919. godine. Do tada su njegovi podvizi, sa

zakašnjenjem, postali poznati široj javnosti, jer je u Londonu, u
avgustu 1919. godine, američki ratni dopisnik Louel Tomas počeo da
drži veoma popularnu seriju ilustrovanih predavanja pod nazivom "Sa
Alenbijem u Palestini i Lorensom u Arabiji". Ovaj poslednji segment
uskoro je postao dominantan i Lorens je, radoznalo, išao da ga sluša.
 
Lorens je radio na trećoj verziji svoje priče
kada su ga, u martu 1921. godine, privoleli
da se vrati na Bliski istok i bude savetnik za
arapska pitanja Vinstona Čerčila. Nakon
političkih pregovora u Kairu, koji su iskupili
nekoliko idealističkih ratnih obećanja koje je
Lorens dao, odbio je sve ponude u vezi sa
budućim položajem u vladi; uz skrivenu pomoć svog ratnog druga Sir
Hjua Trenčarda upisao se pod lažnim imenim Džon Hjum Ros u
Britansko ratno vazduhoplovstvo 28. avgusta 1922. godine. U to
vreme uspeo je da organizuje da mu "Oksford tajms" odštampa 8
primeraka prerađenog teksta od 330.000 reči pod nazivom "Sedam
stubova mudrosti". Bio je emotivno iscrpljen pisanjem memoara. Ipak,
sada je bio voljan da se odrekne svoje plate od 1.200 šilinga da bi
dobijao dnevno 2 šilinga i 9 penija kao avijatičar ne samo da bi
dobijao činove nego i da bi sakupio novi materijal za još jednu knjigu.
Uspeo je da postigne samo ovo drugo. "London pres" ga je pronašao
u bazi u Farnborou, a "Dejli ekspres" je objavio priču 27. decembra.
Britansko ratno vazduhoplovstvo ga je otpustilo početkom sledećeg
meseca.
 
Pošto je povratak u vazduhoplovstvo bio nemoguć, Lorens je potražio
neku drugu službu i uz pomoć prijatelja iz Ratne kancelarije, Sir Filipa
Četvoda, upisao se kao redov u Britanski tenkovski korpus 12. marta
1923. godine, ovog puta kao T. E. Šo, ime za koje je tvrdio da ga je
nasumice izabrao, iako je jedan od presudnih događaja u njegovom
posleratnom životu bio susret a kasnije i prijateljstvo sa Džordžom
Bernardom Šoom. Lorens je 1927. godine zakonski prisvojio ovo
novo ime. Nakon što mu je određeno da službuje u Bovington kampu
u Dorsetu, dobio je jednu kolibu u blizini, Klauds Hil, koja je od tada
postala njegov dom. Iz Dorseta je počeo da organizuje da mu još
jedna verzija "Sedam stubova" bude odštampana; po savetu prijatelja

Lorens od Arabije 4
Tomas Lorens

Džordža Bernarda Šoa, pozamašan oksfordski tekst je skraćen

(poznato izdanje iz 1926. od 128 primeraka), izvrsno odštampan i
povezan, a ilustrovali su ga ugledni britanski umetnici koje je sam
autor izabrao.
 
Svoje poslednje dane Lorens je proveo na
hidroavionima i morskim brodovima
Britanskog ratnog vazduhoplovstva, iako mu
nije odobrena dozvola za letenje. Kretao se
od baza u Engleskom kanalu do baza u
Severnom moru. Otpušten je iz Britanskog
ratnog vazduhoplovstva 26. februara 1935.
godine. Vratio se u Klauds Hil u 46. godini, naizmenično ispunjen
optimizmom u vezi sa budućim izdavačkim poduhvatima i osećajem
praznine. Staroj prijateljici Ledi Astor opisao je sebe kao nekog ko
tumara kao da "u delima ima nečega uništenog (...) mislim da je to
moja volja". Saobraćajna nesreća koju je doživeo vozeći motor rešila
je problem njegove budućnosti. Umro je nakon šest dana bez svesti.
 
Za Lorensa je očaj bio neophodan koliko i ambicija. Živeo je
asketskim životom na mazohistički način, a deo njegovog
samokažnjavanja podrazumevao je frustraciju vlastitim dostignućima.
On je sam sebi poricao priznanja koja je zaslužio. Kada je dostizao
vrhunac, ovaj nagon je podrazumevao simbolično "ubijanje sebe",
tako što bi uzimao "novi život" i "novo ime". U bilo kojoj pojavi, bio je
svestrani genije čija su dostignuća onemogućavala privatnost koju je
stalno tražio.
 

Lorens od Arabije 5