UTK 2-

BRATSKA 1

SKRIPTA

By Ujka & Ujkino

1
I sestrinska!
32. SEMIOTIKA – Nauka o znakovima koja posmatra knj. I druge umetnosti naporedo s ostalim
sistemima znakova. Semiotičari se bave širokim spektrom ljudske komunikacije. Predstavnici:
Umberto Eko, Cvetan Todorov, Julija Kristeva.

33. FENOMENOLOŠKI PRISTUP – Polazi od pojava i odstranjujući iz njih sve elemente čulnosti, želi da
dođe do čistih istina. Predstavnik je Roman Ingarden koji tumači književno delo kao višeslojnu
tvorevinu i izdvaja 4 sloja: prvi je zvukovni sloj reči, značenjski sloj jez. jedinica koje čine jednu celinu,
sloj prikazanih predmetnosti i sloj šematski izloženih aspekata.

34. POETSKA FUNKCIJA JEZIKA – Fokus je na samoj poruci poezije/pesme a ne na formi (Roman
Jakobson). 35. TEORIJA RODA – Knj-teo. Pravac koji se pojavio krajem XX veka u Americi i
karakterističan je po uvođenju pojma roda da bi obeležio društveno-biološku okolnost, tj. izučava
položaj žena u društvu u knj. Delima.

36. HERMENEUTIKA – filozofsko-filološka disciplina koja pokušava da pruži opšte odgovore na pitanje
kako razumeti i tumačiti jednu knj. Tvorevinu. Hermeneutički krug nalaže da se u ispitivanju
pojedinosti pođe od celine kako bi se na kraju ponovo došlo do bolje sagledane celine.

37. BIOGRAFSKA KRITIKA – objašnjava knj. Delo posmatrajući ga u odnosu na život njegovog pisca.
PSIHOLOŠKA kritika polazi od uverenja da je pesničko delo izraz čovegovog unutarnjeg stanja polazeći
od rime kao pesnikovog sklada. SOCIOLOŠKA kritika nastoji da u knj. Delima otkrije pokazatelje
društvenih zbivanja, tj. polaze od piščevih ideoloških motiva i tendencija.

38. ESTETIKA RECEPCIJE – Bavi se primanjem knj. Teksta od strane čitaoca ili slušaoca. Njen osnivač je
Hans Robert Jaus. Horizont očekivanja odnosi se na čitaočevu spremnost da, na osnovu vlastitog
poznavanja prethodnih piščevih dela, prihvati ponuđeno delo i time možda promeni svoj prethodni
horizont očekivanja.

39. PSIHOANALITIČKA KRITIKA – Svoju pažnju stavlja na fabulu i motive koji se kod pesnika
ponavljaju. Bazira se na učenjima Sigmunda Frojda koji smatra da se u svakom ljudskom biću nalazi
dubinska struktura koju deli na tri dela: svesno, nesvesno i podsvesno. Prema njegovoj teoriji,
pojedinac svoje društ. Neprihvatljive nagonske želje potiskuje u podsvest i kao jedan od načina borbe
protiv poremećaja on pribegava umetnosti, tj. knj.

40. ARHETIPSKA KRITIKA – Arhetip je oblik podsvesne psihičke energije koji se manifestuje u
simbolima i motivima u knj. Predstavnik je Nortrop Fraj.

41. DEKONSTRUKCIJA – Zasniva se na pojmu razlike, tj. na nesvodljivost knj. Teksta na bilo koje
jednoznačno određenje. Analizom i kritikom vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove
značenja subjekta. Predstavnik je Žak Deride koji smatra da se knj. Delo ne može posmatrati samo
kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine.

42. KNJIŽEVNA KLASIFIKACIJA – Knj. Rod obuhvata najširi skup knj. Dela sa zajedničkom bitnom
osobinom. Deli se na: liriku (vezuje se za kompoziciju, melodičnost i subjektivni osećaj), epiku
(prepoznatljiva po širini pripovedanja i fokusu na fabuli) i dramu (gde je uvek prisutan sukob stavova
pojedinca). Književne vrste su skupine knj. Dela sa nekim osobinama koje se u drugim delima ne
javljaju.
43. LIRIKA – Karakterišu je subjektivnost, neposrednost, veliki izbor tema i motiva, naglašene emocije.
Prema sadržini deli se na ljubavne, rodoljubive, socijalne, religiozne, misaone. Prema formi na
narodnu i umetničku poeziju.

44. LIRSKE VRSTE • himne – pesme pevane u čast bogova;

• epinikije – pesme pevane u čast pobednika OI; • ode – svečane pesme u čast ličnosti; • epitafi –
natpisi na grobu; • epigram – kratka pesma sa satiričnom porukom; • idila/ekloga – pesma sa
motivima iz života pastira, s prizorima sela i prirode; • kancona – ljubavna pesma pevana na dvoru uz
pratnju muzike; • sonet – pesnički oblik od dva katrena i dva terceta; sonetni venac – vezanih 14
soneta; • haiku – jap. Poezija koju line tri stiha od 17 slogova; • gazel – arapska pesma u distisima; •
rubaija – persijska pesma od 4 stiha; • pantum – malajska pesma u katrenima sa ukrštenom rimom.

45. LIRSKO-EPSKE PESME – Balade su prvobitno bile ljubavne pesme od 3 strofe, sada su pripovedne
pesme čija forma nije striktna. Romanse su pisane u osmercima i prvobitno su bile o junačkim
podvizima, a kasnije o ljubavi. Poema je duža pesma koja u načinu izlaganja nosi ličan ton.

46. EPIKA – Odlikuje se narativnošću, objektivnošću i opširnošću. Pripoveda se u trećem licu i često se
koristi postupak retardacije kako bi dodali na privlačnosti i neizvesnosti priče. Retardacija je
umetnički postupak usporavanja ili zadržavanja toka radnje udaljavanjem od glavnog toka fabule.

47. EPSKE VRSTE – U stihu (starije) su: ep, mit, legende i bajke. U prozi (novije) su: basna, šaljiva priča,
anegdota, novela, pripovetka, crtica.

48. EP ILI EPOPEJA – Ep je duži pesnički sastav u stihovima, sa ili bez rime, u kojem se objektivno
opevaju stvarni ili izmišljeni događaji koji su usresređeni na sudbinu jednog junaka. Od epske pesme
se razlikuju po tome što imaju veći broj junaka i epizoda i duži su. Vrste epova su junački, religiozni,
idilični, romantični, komični, didaktički.

49. MIT – Predanja u obliku priče nestvarnog i magijsko-religijskog karaktera u kojima narodi
pokušavaju da objasne postanak sveta i prirodne pojave.

50. LEGENDA – Priče nepoznatih autora u čiju se istinitost veruje, a koja nam govori kako je šta
nastalo, često sadržeći elemente natprirodnog.

51. BAJKA – Priča o nestvarnim, izmišljenim događajima i natprirodnim bićima, u kojima su životinje
svesna bića i fabula se bazira na borbi dobra i zla. Za razliku od mitova i legendi, za bajku se zna da je
nestvarna i kao takva se i čita/prenosi.

52. BASNA – Kratka priča o doživljajima životinja i stvari kojima su pripisane ljudske osobine, čiji je cilj
da ismevanjem i osuđivanjem ljudskih mana i slabosti izvuku životne pouke. Odlikuje se dijaloškom
tehnikom, bez opisa, akcije ili tumačenja.

53. ŠALJIVA PRIČA I ANEGDOTA – Šaljiva priča je kratka priča usmerena ka izazivanju smeha i često
sadrži dijalog i neočekivani obrt tj. duhovitu poentu. Anegote su sažete duhovite priče o jednog zgodi
iz života neke javne ili istorijske ličnosti koje mogu da nasmeju i pripada usmenoj književnosti.
54. NOVELA – Sažeto prozno delo kraće od romana, zatvorenog oblika i ograničenog vremena sa
jednim tokom radnje (po čemu se razlikuje od pripovetke jer pripovetka prati samo jedan događaj
koji predsstavlja bitan momenat u životu junaka).

55. ROMAN – Književna vrsta većeg oblika i sa razvijenim zapletom koja prati život glavnog junaka u
dužem vremenskom razdoblju, istovremeno prikazujući i sporedne događaje i likove bitne ili
povezane sa pričom. Sve do V veka su bili ljubavne pripovesti, dok je u srednjem veku najčešći oblik
viteški roman. U 17. veku Servantes piše prvi roman u današnjem značenju koji je zapravo parodija
viteških romana. Dele se po obimu i kompoziciji (roman-reka, ciklični), po tematici (naučno-
fantastični, istorijski, ljubavni, itd), po stavu autora (sentimentalni, humoristički), po činiocima
integracije (roman zbivanja, prostora), po načinju izgradnje sižea (stepenasti, paralelni) i po odnosu
pripovedača i priče (autorski, ja-roman).

Oblici romana:
Viteški roman – odražava viteške ideale ponašanja koji su se poštovali u periodu kad je napisan
(Amadis od Galije) – aleksandride.

Roman s tezom – u ovom tipu romana se dokazuje valjanost nekog učenja, shvatanja, pogleda na
svet, moralnog ili političkog načela. Tradicionalni oblici su: roman o vaspitanju, roman o obrazovanju,
pedagoški roman, roman s ključem, utopijski roman i istorijski roman. Ovaj roman često ima i oblik
alegorje (Guliverova putovanja, Životinjska farma, Gospodar muva), a najčešće i izrazit društveno-
politički karakter (Car ugalj i Metropola – A. Sinkler; Maksim Gorki – Mati). Takvi su i romani
socijalističkog realizma.

U novije vreme poprima oblik ironične i negativne utopije, kao u delima Vrli novi svet i 1984. U našoj
književnosti su primeri Ljubomir u Jelisijumu, kao i Kozarčevi Mrtvi kapitali i dela angažovanih pisaca –
Miroslav Krleža, Dobrica Ćosić, Oskar Davičo…

Ograničenja ovog tipa romana proističu iz shematizma osnovne zamisli, predstavljanja likova i
situacija, ali ovaj tip romana takođe vrlo jasno izražava ideje svog vremena.

Roman o državi – utopijski roman.

Roman o vaspitanju – prikazuje tok i način vaspitanja glavnog junaka, slika njegove urođene osobine,
uticaj sredine, društvenih shvatanja i institucija na njegovo sazrevanje i formiranje karaktera.
Podvrste ovog tipa romana su pedagoški roman i roman o obrazovanju. Ipak, roman o vaspitanju ne
mora opisivati obrazovanje u užem smislu. Preteča romana o vaspitanju je Ksenofonovo Obrazovanje
Kira, a takvim delom se može smatrati i Robinzon Kruso – što zbog pedagoškog okvira, što zbog etičke
usredsređenosti pisca na odnos karaktera i sredine. Zato je ovaj roman postao klasično vaspitno
štivo. Primer u Engleskoj – Fildingov Tom Džons (1749); takođe bitna i dela Čarlsa Dikensa – Oliver
Tvist, David Koperfild, Velika očekivanja.Dobri primeri – Žan Žak Ruso – Emil (o vaspitanju), kod nas
Vidaković – Ljubomir u Jelisijumu.

Roman o obrazovanju – u daljem tekstu r.o.o. (Bildungsroman) – prati moralni razvoj individue kroz
odrastanje. Podtipovi ovog romana su pedagoški roman i roman o vaspitanju. Oba ova tipa su
podstaknuta idealom čoveka toga doba.
Pedagoški roman - Ima zajedničke crte romanom o obrazovanju, koji je takođe podtip romana o
vaspitanju. Predstavlja praktičnu primenu neke pedagoške teorije. Kasnije se kao razvijena vrsta
pojavljuje pustolovni roman (preteča Grimelshauzen – Simplicismus; u osnovi pedagoški, ali su mu
pridodata spoljna dešavanja kako bi zainteresovao čitaoca).

Ukoliko je glavni lik u ovakvim romanima umetnik, onda je reč, logično, o romanu o umetnicima.
Ovaj tip romana postavlja pitanja o odnosu umetnosti prema životu i umetniku prema svetu. Kasnje
se problem proširuje tematikom same umetnosti – od društvene situacije i položaja umetnika do
psihologije stvaranja i suštine umetnosti (npr. Man – Doktor Faustus). PrimerI: Gete – Godine učenja
Vilhelma Majstera; Godine putovanja Vilhelma Majstera. Kod Getea je cilj obrazovanja
samosavlađivanje koje se ogleda u radu, odricanju i humanosti. Pod Geteovim uticajem nastaju i dela
Zeleni Hajnrih (1885) G. Kelera; Pozno leto A. Štiftera i Heseov Prvenac, Peter Kamencind, u kome
Hese ukazuje na blagotvoran uticaj prirode na vaspitanje. U novije vreme roman o obrazovanju često
počiva na ironičnim i tragičnim pretpostavkama o intelektualnom razvoju junaka, te time gubi
pedagošku notu.
Ovakve romane su pisali i romantičari (Šlegel – Lucinda, Novalis, Hofman…); kao i realisti (Merike,
Keler, Hauptman); i pisci 20. veka (Hese, Rolan, Vaserman).

U Džojsovom Portretu Umetnika – obrazovanje je put ka svesti ali i egzistencijalnom otuđenju, dok u
Manovom Čarobnom Bregu obrazovanje junaka počiva na protivrečnostima evropske kulture. Kod
nas je ovaj žanr počeo V. Novak svojim romanom Dva svijeta. Drugi primeri r.o.o. kod nas Ivan Goran
Kovačić – U registraturi (1888); K.Š. Đalski – Radmilović (1894). Ovaj tip romana je usavršio Krleža u
romanu o slikaru – Povratak Filipa Latinovića (1932)

Roman o probisvetima – pikarski roman (Nescio – Grebator)

Roman o razbojnicima (Raubersroman) - junak je uglavnom plemeniti razbojnik koji se bori za

pravdu i brani potlačene. Predmet obrade već u srednjem veku, kao i u Apulejevim Metamorfozama.
Primeri su i Ali-Baba i 40 razbojnika, Robin Hud (koji je junak mnogih kako narodnih tako i umetničkih
dela). U Nemačkoj ovaj žanr cveta pod uticajem Šilerove drame Razbojnici (Die Rauber) i Zločinac
zbog izgubljene časti, te tako nastaju romani Abalino (autor H. Čoke), Rinaldo Rinaldini (H. Vulpius),
Michael Kolhaas (H. Klajst). Na našim prostorima je primer delo Gorski car, autora Svetolika
Rankovića.

Roman prostora

Roman reka (roman fleuve) – radi se o ciklusu romana koji odlikuje širina tematskog zahvata. Javlja se
početkom dvadesetog veka kao odgovor na 'površnost' romana prethodne epohe. Primerom se u
širem smislu mogu smatrati biografska dela – Prustov ciklus U traganju za izgubljenim vremenom
(1913-1927) i Rolanov Žan Kristof (1904-12).

Izrazitiji primeri i podvrste – porodični romani: Tomas Man – Budenbrokovi (1901), Golsvordi – Saga
o Forsajtima (1906/28).

Pošto obuhvataju veći broj likova kroz generacije, u ovom tipu romana se ogledaju i istorijska
kretanja i društvena pomeranja – kao da su velike epske reke.
Treći oblik ovog romana ogleda se u romanu Žila Romena – Ljudi dobre volje, u kojem se vizija sveta
ispoljava kao kolektivni duh ljudske zajednice, a ljudske sudbine se uključuju u zajednički okvir
humanističkih nazora i ideala. Ovom tipu pripada i trilogija USA Džonatana Dos Pasosa. Kod nas su to
Andrićeva Na Drini ćuprija, kao i Krležine Zastave.

Ovaj tip romana pruža široku fresku jednog društva sa sukobima kolektivnog i individualnog,
istorijskog i sudbinskog, a njegova kompozicija i struktura oličavaju njegovu veliku epsku širinu i
trajanje.

Zato se često kontrastira sa romanom zbirom (roman somme).

Roman s ključem (roman a clef) – u ovom tipu dela se pod drugim imenom govori o stvarnim
likovima i događajima, a radnja je uglavnom smeštena u neki drugi period ili u neku daleku zemlju (to
se naziva alegoreza).

Ovakva dela sadrže brojne aluzije na stvarnost, pa obavešten čitalac može da zaključi o kome i čemu
je reč (Dante – Božanstvena komedija – pominju se Vergilije, Kleopatra, Cezar…). Ovaj žanr se razvio u
doba renesanse, naročito u Francuskoj u 17.veku, a otada cveta u Evropi. Mnoga renesansna i
barokna dela- pastirski, alegorijski, herojsko-galantni i avanturistički romani – istovremeno su r.s.k.
koji govore o ljubavima i podvizima poznatih ličnosti ili društveno-političkim događajima. U ovakvim
romanima se javljaju i likovi s anagramskim imenima, a cilj je bio da čitalac bez mnogo napora pogodi
o kome se radi.

U novije vreme se ovaj tip romana manje bavi pojedincem, a više je satira savremenih književnih i
društveno-političkih prilika (A. Mirže – Boemi,Džojs – Uliks, Haksli – Vrli novi svet, Orvel – Životinjska
farma i 1984).

Roman strave – u ovoj vrsti romana se izaziva osećanje straha ili užasa radnjom koja je puna obrta,
natprirodnog, ubistava i misterija. Struktura se realizuje u građenju napetosti kod čitaoca gomilanjem
zastrašujućih činilaca i iznenadnim obrtima. Javlja se u Engleskoj 18. veka u obliku gotskog romana
(Otrantski zamak – H. Volpol, Udolfove tajne – En Redklif). U 19. veku su najpoznatiji predstavnici
Drakula, Brama Stokera i Frankenštajn Meri Šeli. U moderno vreme se publika ovog tipa romana
priklanja krimi ili naučno-fantastičnim romanima.

Roman toka svesti – ova vrsta modernog romana je najprisutnija u angloameričkoj književnosti
(Virdžinija Vulf, Džejms Džojs, Fokner). Mogu mu se, kao tipu monološke-asocijativne prozne
strukture, približiti i romani Prusta i Broha. Roman koji dopušta pripovedaču da se ukloni tako da se
tehnikom unutrašnjeg monologa kako bi pokazali pravu sadržinu junakove svesti, izvorno i trenutno.

Ovaj roman se definiše prema usredsređenosti pisca na tok svesti, pojam uzet iz psihologije, što
označava nastojanje da se prati mentalni život lika kao neprekinut tok totalnog iskustva. Takođe želi
da obeleži postupke umetničkog komuniciranja neartikulisanih procesa i stanja svesti. Pri tome se
najveći značaj pridaje unutrašnjem monologu.

Najznačajniji roman ovog tipa je Džojsov Uliks u kom je uklonjen pripovedač i stvorena iluzija
neposrednog toga svesti fiktivnog lica. To je značilo otvaranje novih perspektiva u stvaranju romana.
Od čitaoca se očekuje da sam preuzme tačku gledišta pripovedača i spoji rasute podatke o licima i
zbivanjima u koherentnu priču, a pisac uzima građu direktno iz samog života i često se pojavljujeu
lngvističkoj ravni. Pisac ispituje mogućnosti poetskog značenja stvarnosti.

Karakteristike su i jedinstvo vremena i mesta (Uliks se odvija ujednom dablinskom danu), čitalac ili
luta po vremenu ili menja perspektive različitih svesti. U ovom tipu romana se koriste perspektive
nalik na filmsku montažu i muzički lajtmotiv, interpunkcijske i tipografske osobenosti i različita načela
objedinjavanja haotične građe.

Kod Virdžinije Vulf dela ostaju na toku pročišćenih emotivnih i intelektualnih asocijacija, a kod Džojsa
ističu naporednost fizioloških i duhovnih pojava u ljudskoj psihi. Ovi pisci jeziku pristupaju u duhu
simbolizma, te njihovim delima pristaje naziv lirska i simbolistička.

Roman u nastavcima – pojavio se kada su romani bili objavljivani po delovima u novinama, te nije sve
moglo da stane u pojedinačan broj. Prvi ovakav roman bio je Robinzon Kruso. Tokom 18. veka novine
uvrštavaju zabavno štivo, a od početka 19. veka se širi taj feljton. Ovaj roman je plod štampe za
masovnu potrošnju, takva se razvila u Francuskoj (E. Žirarden – novine La Presse). Uspeh su doživeli i
romani E.Sija – Mathilde itd.

Kasnije su autori u svetu i na našim prostorima rado objavljivali dela, pripovetke i romane u dnevnim
novinama, nedeljnicima i mesečnicima. Ovaj tip romana je nastojao da probudi napetost kod čitalaca,
a dešavanja su bila smeštena u spoljni svet, a ne psihu.

Roman u pismima – niz pisama koja piše jedna ili više izmišljenih ličnosti, a u svojoj povezanosti
ostvaruju elemente epske strukture – situaciju, radnju, karaktere i dr.

Antička – epistola je pismo slavne ličnosti (npr. Aleksandar Veliki), pokavljuju se i zbirke takvih
pisama, na primer Alkifronova Pisma hetera, zemljoradnika, ribara i parazita.

Rimska – epistola je imala dve funkcije – izlaganje moralnih i filozofskih gledišta (kao npr delo
Horacijeve Epistole). razvijanje romantičnih i sentimentalnih tema (Ovidije – Heroide, u kojima
junakinje pišu pismo svojim odabranicima).

Srednji vek – pretežno romantične i sentimentalne teme; Renesansa – moralna gledišta i

sentimentalne teme.
U 17. veku tradicionalni oblici epistolarne književnosti se približuju epskoj strukturi, dolaze i u vezu s
hronikom skandala, a smatraju se i oblikom pogodnim za otkrivanje tajni ženskog srca.

U 18. veku se često koristi za društvenu kritiku i filosofsku raspravu (Monteskje – Persijska pisma –
kritika francuskog društvenog života).

Pun romaneskni oblik ovoj formi daje S. Ričardson u svom romanu Pamela. To je apoteoza
puritanskog shvatanja bračnih vrlina, doživljava niz parodija. Ipak, u tradiciji Pamele nastaje i
Rusoova Nova Eloiza, Geteovi Jadi mladog Vertera i Lakloove Opasne veze.U ovim delima epistolarna
forma otkriva mogućnosti analize emovije, praćenja unutrašnjeg života, slikanja doživljenog i
iznošenja stavova.
U novijoj književnosti se ove mogućnosti unutarnje perspektive ostvaruju ređe mehaničkim
posredstvom pisama, a češće tehnikom romana toka svesti, unutrašnjeg monologa i dnevnika.
U našoj književnosti je ovaj tip dela retkost, dobar primer je Švabica Laze Lazarevića.

Roman u stihovima – prožet pesnikovim ličnim proživljavanjima koja nisu neposredno vezana za siže
romana, već su lirski izraz pesnikovih stavova o svetu.

Stihovna forma ukazuje na pesnički način prikazivanja života. U ovim romanima se ogleda spajanje
epskog i lirskog principa koje se manifestuje u preplitanju sižea i stihova.

Primer – Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina, spoj epske naracije, romansijerske analize unutarnjeg
života likova i odnosa u društvu. Pri pisanju ovog dela, Puškin se ugledao na Bajronova dela Don Žuan
i Čajld Harold. Dela ovog tipa nije lako kategorisati jer ih pojedini kritičari nazivaju narativnom
pesmom, poemom… Sama reč roman je prvobitno označavala dela pisana u francuskoj književnosti na
narodnom jeziku, ali zatim prelaz i na književna dela u stihu, koja su za razliku od epa, neistorijskog ili
izmišljenog sadržaja.

*Dodatni materijal – Romansa kao američki roman*

Henri Džejms se u tekstu »Umeće proze« (The Art of Fiction) iz 1884. protivi isticanju razlike između
romana i romanse, zalažući se za »roman kao takav«. Stvarno je ono što, smatra Džejms, “ne
možemo ne znati, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način”, za razliku od romantičnog. Romantično je ono
što “nikada ne možemo direktno znati”, to su stvari koje možemo samo izokola naslutiti. Jedino do
čega on može da dođe kao do opšteg atributa romanse, opšte odlike romanse, jeste vrsta iskustva
kojim se romansa bavi – to je »iskustvo oslobođeno, … iskustvo razrešeno, rasterećeno, izuzeto od
uslova za koje znamo da se obično vezuju za njega«. Roman i romansa se, dakle, ipak razlikuju u
načinu na koji se zbivanja predstavljena povezuju sa stvarnim okolnostima. Romansa odoleva
gravitaciji, dok je roman uvek »usidren« u stvarno iskustvo. Džejmsova razmatranja o prirodi razlike
između romanse i romana značajna su iz više razloga. Najpre, “ispravkom” koju je uneo u shvatanje
izloženo u ranijem tekstu, priznao je da razlika između romana i romanse ipak postoji i da je teorijski
značajna. Drugo, u pokušaju da odredi suštinu romanse, on pominje više različitih elemenata
pripovesti koje se nazivaju “romansama” – odlike romansi. Retoričko nabrajanje je istovremeno i
pregled značenja reči “romansa” u engleskom jeziku – pripovesti koje govore o dalekim i egzotičnim
zemljama, razdvojenim ljubavnicima, potragama, što su sve teme opasno bliske onome što danas
nazivamo trivijalnim žanrom…Zbog toga je izuzetno važno što je Džejms došao do jedne upotrebljive
definicije ovog žanra, nastale poređenjem sa romanom.

Osobenostima romanse kao američkog romana bavio se Ričard Čejs. Po njegovom mišljenju,
američki roman se razlikuje od evropskog po tome što ne teži rešavanju kontradikcija, već se smešta
među njih, a kada i želi da ih razreši, to čini na posredan, moralno dvosmislen način . Iako je američki
roman, po Čejsu, počeo razvoj iz engleske tradicije, krajem 19. veka dogodio se preokret u
usmeravanju romansijera ka francuskim i ruskim modelima i od tada engleski uticaj stalno opada.
Čejs nastoji da razgraniči američki roman od engleskog. Ističe da je engleski roman bio neka vrsta
imperijalističkog poduhvata, prisvajanja realnosti radi uzvišenog cilja uspostavljanja reda u neredu,
dok je američki roman, pre nego da prisvaja i civilizuje, obično izgledao zadovoljan istraživanjem
nepoznate teritorije. Prema Čejsu, američka proza je ipak više naginjala romansi nego evropska.
Osnovnu razliku između romana i romanse Čejs vidi u načinu na koji posmatraju realnost. »Roman
predstavlja realnost bliže i detaljnije...Lik je važniji nego radnja i zaplet, i verovatno će tragične ili
komične radnje u pripovesti imati primarni cilj da pojačaju naše poznavanje i osećaj simpatije prema
važnom liku, grupi likova, ili načinu života.« Za razliku od romana, romansa više vodi računa o akciji
nego o likovima, i da je ta akcija slobodnija jer realnost pruža manji otpor, romansa će slobodnije
skretati ka mitskim, alegorijskim i simbolističkim oblicima.

Književnost izvan pesništva I deo

Izvan standardne podele na tri roda – epiku, liriku i dramu, postoje mnogi književni oblici koje
profesor Tartalja svrstava u 'književnost izvan pesništva'. To su esej, inkantacije, kletve, blagoslovi,
sentecija (gnoma), aforizam, sokratovski dijalog, biografija, autobiografija, memoari, dvnenik, anali
(letopisi), hronika, rodoslov, dopis, reportaža, feljton, intervju, epistola (poslanica). Ta su dela u
delovima ili celosri umetnička, ali im to nije osnovna svrha – ona mogu biti didaktička, faktografska,
naučna i imati drugu upotrebnu vrednost – kao na primer kao verski ili politički spis. Ova kateogrija
dela je rezultat podela na fikcionalnu književnost (pesništvo u širem smislu.

Takve mogu biti reklame, publicističke forme (reportaže, intervjui), memoari i letopisi, dnevnici i
autobiografije…
Izreke – formule, sažeti i slikoviti izrazi koji opisuju određene situacije.

Zagonetke – vrsta misaono-govorne igre koja je formulisana kao metaforično pitanje.

Pitalice- sažeta i anegdotska narodna priča s poentom, u formi pitanja i odgovora. Govore o
svakidašnjici s tačke gledišta onog ko je pitan, a ponekad imaju alegorijski oblik basne.

Bajalice (basme) – primer književnih tvorevina koje imaju pragmatičnu svrhu, zadatak im je da izleče,
a zasnivaju se na animističkom uverenju u magijsko svojstvo reči. Dovodi se u vezu s magijskim
radnjama.

Blagoslovi – govorne formule, želja za dobrim ishodom. Mogu biti pozdravi, otpozdravi i zdravice.
„Pomaže Bog! – Bog ti pomogao!“

Kletve – takođe govorne formule, izražavaju želju da se nekom nešto loše desi. Uglavnom počinju
izrazom „Da Bog da…“, a najviši oblik kletve je prokletstvo.

Kratki oblici kojima se zna autor – sentencije i aforizmi.

Sentencija/gnoma – označava mudro mišljenje kome se zna autor. Često su sačuvane u vidu
fragmenata. Ponekada se iz dela istržu određene misli, ali one nemaju isti upotrebni način kao
sentencije jer su deo veće umetničke celine.

Aforizam – kratak, jezgrovit i efektan književni oblik, govori o pojavama oko nas na duhovit način, a
od sentencije se razlikuje po ličnijem poentiranju. Po karakteru su najčešće društveno angažovani.

ESEJ – Knj. Vrsta u kojoj se naučna svrha sjedinjuje s umetničkim načinom pisanja koja počiva na
emotivno obojenom razmišljanju tj. na autorovom izražavanju sopstvenog stava iza koga stoji.

Esej/ogled – duži književni oblik, na granici saznajnog i umetničkog. Počeci eseja se vezuju za Mišela
de Montenja. U eseju je ujedinjena naučna namera u obradi određenog pitanja i težnja da se ta
namera obradi na umetnički način, uz ostvarivanje umetničkih efekata. Bitan esejista u Engleskoj –
Frensis Bejkon – zaslužan za uspeh eseja u renesansi. Neguje se posebno od 18. veka a u 20. postaje
vrlo omiljena književna vrsta.

Poreklo i odlike eseja kao žanra

Poreklo reči esej (essai – pokušaj) ukazuje na slobodu i subjektivnost. U antičke preteče eseja se
ubrajaju Platon, Seneka, Plutarh i Horacije, ali je začetnik esejistike Montenj (1558. dve knjige eseja –
Essais). Taj naziv –esej – mogao se smatrati i sinonimom za razmatranje.

Esej je žanrovski teško odrediti zbog subjektivnosti, hibridnosti i otvorenosti.

Zato se neretko naziva i književno-naučnom vrstom jer je na granici umetničke proze i naučnog dela,
a književna ili neknjiževna priroda mu često zavise od stava čitatelja. Stalno se obnavlja i u sebi sadrži
elemente istorijskog, biografskog, kritičkog, naučnog, moralnog ili popularnog dela. Esejisti po pravilu
u fokus stavljaju svoje lično iskustvo i nastoje da retorskim sredstvima približe svoje stavove. Ciljana
publika nisu eksperti, već obrazovani čitalac. Esejista je laik, nastoji da eksperimentiše prema
otvorenom i pustolovnom, predmet posmatra iz više perspektiva i u svom odnosu prema predmetu
ima punu slobodu.

Prema temi, esej može biti filozofski, sociološki, religiozni, naučni, književno-umetnički.

Esej često teži da podstakne na razmišljanje i da privuče pažnju, a esejisti delo služi za artikulaciju
njegovih ideja i razmišljanja, on subjektivizira. Uglavnom se koristi svakodnevnim jezikom, ponekad
književnim.

*Dodatno, obavezna literatura*

T.S. Eliot – Tradicija i individualni talenat

Književnost izvan pesništva drugi deo

Biografija – naziv potiče od reči bios koja znači život, i grafein – pisati. Opisivati ili pisati o životu
možemo u različitim oblicima. Biografija teži da opiše duži životni period, idealno čitav život, i zato se
najčešće piše posle smrti ličnosti o kojoj govori. Biografija teži da opiše duži životni period, idealno
čitav život, i zato se najčešće piše posle smrti ličnosti o kojoj govori.

Biografije svetaca nazivaju se u našem jeziku žitija. U svakom od ovih oblika važan je istorijski,
društveni, politički i kulturni kontekst, jer se samo tako mogu dočarati veličina i pregnuće ličnosti.

Uspomene su zapisi jedne ličnosti o sebi, drugoj ili drugim ličnostima. One daju presek života u
određenom krugu i u jednom istorijskom trenutku.

Autobiografija je, kako joj i naziv kaže, opis sopstvenog života. Autobiografiju autor piše u trenutku
kada je, po sopstvenom osećanju, dostigao neki cilj ili došao do nekog značajnog trenutka, tako da
vredi da svoja iskustva prenese drugima. Po prirodi stvari, autobiografija ne može obuhvatiti ceo
život.

Dnevnik je, kao što mu samo ime kaže, oblik autobiografije koji se piše iz dana u dan. Nije nužno da
to bude svakog dana, dovoljno je periodično i u određenom dužem periodu. Dnevnik može da govori
o ličnom životu autora, ili o stvaranju određenog dela, a kod pisaca su najčešće kombinacija ova dva
aspekta.

Pisma, epistole (na grčkom – poslanica). Pisma iz prošlosti mogu biti istorijski i dokumentarni izvori.
Ukoliko je autor poznat iz još nekih razloga, dodatno su zanimljiva, a ponekad imaju i umetničku
vrednost.

Memoari su autobiografska forma, uspomene koje odnose na jedan period života koji je uglavnom
važan u istorijskom smislu za širu zajednicu.

Anali ili letopisi jeste oblik u kom se važniji događaji beleže po godinama.

Hronika opisuje događaje iz određenog razdoblja prema njihovom sledu u vremenu

Rodoslov se obično bavi nekom istorijski važnom porodicom, ali može biti i geneološko stablo
autorove porodice.

Libreto je tekst opere, a koreografski zapis služi za baletsko izvođenje. Sinopsis, tritment i filmski
scenario jesu faze u realizaciji filma, pri čemu je scenario takođe i dramski tekst.

Prevod je kao književni oblik posebno važan za strane filologe i za koncept svetske književnosti.

Adaptacija se može odnositi na prilagođavanje pri prevodu, ili na prilagođavanje drugom mediju.

Satira je kreativna reakcija na događaje iz savremenog i praktičnog života, često je politička. Jedan od
oblika satire jeste aforizam, a postoje i satirične priče, crtice i druge književne vrste koje pokazuju da
je satira više sadržinska odlika određenih književnih tekstova.

Besednička proza se neguje od antike kao žanr koji ima važnu ulogu u javnom, najčešće političkom
životu.

Putopis je drevni književni oblik koji govori o interesovanju za druge predele, kulture i narode. Za
putopis je važno da sjedinjuje lični doživljaj sa opisom mesta, zemlje, predela kroz koje se prolazi. Ako
bi bio samo niz podataka, to bi bila neka vrsta putničkog vodiča; tek lični doživljaj i lični sud zajedno
sa opisima i podacima daju putopisnu prozu.

Putopis je književna vrsta koja se često svrstava u publicistiku.

Publicistika označava književna dela koja imaju informativnu funkciju, ali istovremeno mogu i
umetničke domete.

Izdvajamo neke od osnovnih žurnalističkih oblika:

Vest je najkraći novinarski oblik. Smatra se da je ta forma osnova žurnalistike – u vesti je bitno da se
odmah odgovori na pet pitanja: šta, ko, gde, kako i zašto, a da se tek potom, ukratko, daju dodatni
podaci.

Feljton je oblik u kom se na popularan način obrađuju pitanja umetnosti, nauke i filozofije, kao i
pitanja od opštedruštvenog značaja.

Reportaža izveštava o nekom doživljaju ili događaju sa stanovišta reportera.

Dopis je izveštaj sa lica mesta koji teži objektivnosti u opisu zbivanja.

Intervju je razgovor koji treba da ima aktuelan povod, na primer, osvajanje neke nagrade, ili
objavljivanje knjige i slično.

Postoji i imaginarni intervju u kom sam pisac sebi postavlja pitanja i daje odgovore, a u naučnim,
akademskim radovima pojavljuje se i žanr naučnog intervjua u kome se govori ne o ličnim pitanjima,
već o naučnim tezama, otkrićima i dostignućima intervjuisane ličnosti.

Blog je oblik komunikacije preko veba koji se razvio od kraja prošlog veka; čine ga različiti oblici
poznati iz ranijih medija (vest, kolumna, trač rubrika, reportaža), ali se u njemu najčešće iznose lična
mišljenja autora ili politički stavovi.

Vlog – vlog (video blog) Isto kao i blog, samo se umesto teksta koristi video snimak.

56. VIDOVI PRIPOVEDANJA

• objektivno – u 3. licu jednine

• subjektivno – fiktivni pripovedač u 1. licu jd.

• Skaz – pripovedanje kojim se stvara iluzija usmenog govora, podrazumeva upotrebu narodnog
govora, uzrečica i improvizacije

• govor uživljavanja – postupak prenošenja tuđih reči na slobodniji način.

58. SOLILOKVIJ – Razgovor junaka sa samim sobom, pri čemu on ne izgovara svoje misli ali ih u svesti
uobličava u logički niz.

59. MONOLOG – Govor jednog od aktera drame bez prisustva drugih lica, u kome iznosi sopstveni
stav i u kome dolazi do izražaja njegovo unutrašnje kolebanje. Dijalog je razgovor dve ličnosti u kome
one iznose različita stanovišta opravdavajući vlastita. Polilog je razgovor sa više učesnika, gde lica
razmenjuju kraće ili duže replike.

60. DRAMA – Delo ozbiljnog sadržaja u formi dijaloga, podeljena na činove koji pokazuju ljudske
sudbine i sukobe. Odlikuje se napetošću koja vodi do razrešenja problema i sudarom ličnosti tj.
unutrašnjim kolebanjem. Etape u razvoju drame su ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija,
rasplet. Formalnu strukturu drame čine činovi (delovi drame koji se igraju na sceni bez prekida),
scene (delovi čina kada se menja pozadina, tj. mesto radnje) i pojave (nove situacije ostvarene
dolaskom novog lika ili odlaskom postojećeg sa scene).

61. TIP/LIK – Tip je ličnost koja je nosilac karakterističnih osobina za jednu grupu, sredinu ili klasu.
Prototip je prvi lik po kojem je autor sagradio svoj literarni tip. Lik je nosilac radnje knj. Dela. Prolog je
uvodni govor drame, epilog završni, a didaskalije su uputstva izvođačima štampana između zagrada.

62. DRAMSKE VRSTE • TRAGEDIJA – Vrsta dramskog knj. Dela u kojem se prikazuje nesklad između
težnji i shvatanja glavnog junaka i stvarnosti sa tragičnim krajem. Nastala je u 5. veku pne i odlike su
joj: tragični junak kao žrtva nesrećne sudbine, tragična krivica, tragični završetak u vidu smrti junaka i
uzvišeni stil (svečani govor).
• KOMEDIJA – Dramski komad čiji je osnovni cilj da nasmeje publiku ili na šaljiv način pokaže sudbinu
glavnog lika. Kao i tragedija, poreklo vuče iz 5. veka pne kada su se izvodile svečanosti u Dionisovu
čast. Odlikuju je izlaganje ljudskih nedostataka podsmehu u cilju izazivanja smeha. • DRAMA U UŽEM
SMISLU – ima za zadatak da traži dublja rešenja i odgovore na životna pitanja umesto shvatanja
života jednostrano (suviše tragično/komično). Kraj je obično tragičan ali zove na borbu, a ne predaju.

63. VRSTE KOMEDIJE • Misterije – božićne, uskršnje; mirakuli – prikazuju živode svetaca i njihova
čuda; moraliteti – teže životnoj pouci putem fabula s fokusom na vrline i mane • commedia dell arte
– kom. Improvizacije stereotipnih zapleta • satira – osuda karaktera nekog tipa • komedija karaktera,
situacije, intrige (usled nesporazume nekog), konverzacije (dosetke), naravi (opisuje mane čitavog
društva, klasa, grupa)

66. METRIKA/STIH VS PROZA/RITAM – Nauka o pravljenju stihova. Stih je značenjsko-metrička celina

čija je glavna karakteristika zvučna organizacija, što znači da ne možemo da izmenimo ni jednu reč,
niti redosled reči, a da se ne izgubi utisak stiha. Stihovi prekrivaju jedan deo strane za razliku od proze
koja koristi sav raspoloživi prostor za pisanje. Razlikuje se i po tome što je stih ograničen ritmom i
rimom. Ritam je ravnomerno ponavljanje istog fenomena kroz osetne i jednake vremenske intervale.

67. CEZURA/SLOG/STOPA/METAR – Cezura označava granicu među rečima koja se u svakom stihu
javlja na istom mestu. Slog je najmanja jed. Izgovora izgovorena jednim otvorom usta. Stopa je
melodijska jedinica koja se sastoji iz dva ili više slogova. Najvažnije vrste slogova su: trohej (-U), jamb
(U-), daktil (-UU), amfibrah (U-U), anapest (UU-), spondej (- -), pirih (UU). Metar je dužina stiha
određena brojem i vrstom stopa u stihu (trimetar, tetra, penta, heksametar). Heksametar čine pet
daktila (-UU) i jedan spondej (--) i dužina u slogovima je 12-17. Akcenatska celina je raspon od
početka jednog ritmičkog signala do početka drugog.

68. SISTEMI VERSIFIKACIJE • Kvantitativni (metrički) – izgrađen je u skladu sa prirodom starih jezika
npr. latinskog, i praksom izgovaranja stihova kroz pevanje. Vreme potrebno za izgovaranje kratkog
sloga zvalo se mora i iznosilo je 2,5 sek, a izgovor dugog dve more odnosno 4,5 sek. • Silabički –
proces kada se za meru ritma uzima broj slogova u stihu. U ovom procesu značajnu ulogu igraju
cezure. Najpoznatiji stih je aleksandrinac, stih od 12 slogova koji ima cezuru posle 6. • Tonski – čiju
osnovu čini smena naglašenih i nenaglašenih slogova i iziskuje da u svakom stihu bude isti broj
naglašenih, dok za nenaglašene nije bitno.

• Silabičko-tonski – uspostavlja ritam putem utvrđenog rasporeda nagl/nenagl slogova. Ponavljane

kombinacije slogova zovu se stope, najvažnija u srpskom je trohej.

69. VRSTE RIME • prema rasporedu stihova: parna (aa, bb, cc), ukrštena (ab, ab), obrgljena (ab, ba) •
prema broju samoglasnika: muška (jedan slog), ženska (dva sloga), srednja (tri) • po kvalitetu: čista i
nečista (po vrsti akcenta), pravilna/nepr (poklapanje svih glasova), krnja (nepodudaranje svih glasova
koji slede za nagl. Slogom) • po mestu: unutrašnja, spoljašnja, tautološka (ponavljanje iste reči),
gramatička (isti nastavci)

70. BELI STIH/STROFA/REFREN – Blankvers je stih bez rime, ponikao u Italiji u periodu renesanse čiji
prvi red čini petostopni jamb. Strofa je metrička celina od dva ili više stihova ujedinjenih istom
ritmičkom organizacijom (distih, tercet, kvinta, sekstina, septima, oktava – najpoznatija je stanca).
Refren je sint. Celina ili stih koji se u pesmi više puta ponavlja.
71. OPKORAČENJE – Prenos sint. Celine iz jednog stiha u drugi stih ili prenos celog poslednjeg stila
jedne strofe u prvi stih naredne strofe. Oblici: reže i kontr-reže.

72. ENDEKASILABO/EPSKI DESETERAC – Eng. Je jedanaesterac u Italijanskoj poeziji. Epski deseterac ja

karakterističan stih narodne ep. Poezije, sadrži 10 slogova i cezuru posle 4.

73. SONET/SON. VENAC – Pesnička kompozicija koja se sastoji od 14 stihoca sa 4 strofe (2 katrena i 2
terceta) koji obrazuju misaone celine, sa klasičnim rasporedom rima prema šemi abab, ccd, ede. Son.
Venac je ciklus od 15 soneta koji su tako spojeni da se poslednji stih prvog soneta ponavlja kao prvi
stih sledećeg, dok je 15. sonet (magistrale) sastavljen od početnih stihova prethodnih 14.

74. SLOBODNI STIH/KOLON – Sl stih ostvaruje ritam mimo svih sistema versifikacije, koristeći jedino
pauze od svih metričkih sredstava. Kolon je jedinica od 7-16 slogova koja se u govoru može javiti u
skladu sa ritmom udisanja/izd vazduha.

Stilistika I

Stil je način pisanja i izražavanja. U književnosti predstavlja jedinstvo osećanja i ostalih duhovnih
osobina jednog pisca izraženih u delu jezikom samo njemu svojstvenom. Pojam stil potekao je od reči
stilos – pisaljka i najpre je označavao način pisanja, rukopis, a zatim i karakter napisano. To značenje
se potom prenelo na druge umetnosti.

Stilom kao načinom pisanja i govora sistematski je počela da se bavi antička retorika, kada su učitelji
besedništva davali savete kako postići dobar stil. Normativnost je postajala manje kruta kad je
izdvajano više mogućih stilova: prost, srednji i uzvišen, pa je usvojeno da stil treba da je prikladan
temi i situaciji.
Normativna stilistika je učenje o opšteprihvaćenom dobrom stilu koji sam po sebi predstavlja
umetničku vrednost i ona daje sklop normi po kojima treba pisati i govoriti. Deskriptivna stilistika
shvata stil kao izraz individualnosti i slobode u izražavanju.

Jezik u estetskoj funkciji

Govor čiji smisao ima težište na pošiljaocu je pretežno ekspresivan, a onaj čije je težište na primaocu
teži da bude više impresivan. Ekspresivnost označava izražavanje uzbuđenja i pobuda, ogleda se, na
primer, u uzvicima… Impresivnost se ogleda u raznim imperativima – ostajte, pevaj…

Poetska funkcija jezika

Poezija ne prenosi poruku nama, već nas usmerava na poruku. Poruka je sama sebi cilj. Tu istu misao
Roman Jakobson (ruski formalizam, strukturalizam) je kasnije formulisao ovako: ”poezija je jezik u
svojoj estetskoj funkciji.” – poezija ne prenosi poruku nama već nas usmerava na poruku, poruka je
sama sebi cilj.

Taj iskaz se odnosi na činjenicu da govorni događaj ima šest činilaca, pa shodno tome i šest funkcija.
Činioci

kontekst

poruka

pošiljalac ---------------------------------primalac

kontakt

kod

Funkcije

referencijalna

poetska

emocionalna -----------------------------konativna

fatička

metajezička

1. referencijalna ili kognitivna funkcija odnosi se na saznanje;

2. emocionalna na osećanja;

3. konativna funkcija služi izazivanju osećanja, reakcije drugih;

4. fatička obezbeđuje komunikaciju (npr. kada kažemo ”halo” na početku telefonskog

razgovora);

5. poetska funakcija označava usmerenost na poruku kao takvu;

6. metajezička se pojavljuje u iskazima o samom jezičkom kodu

(npr. »ujak« znači »majčin brat«)

Poslovni govor – reči obavljaju funkciju uspešnije ako su manje upadljive te se bavimo isključivo
njihovim smislom, dok u estetskoj funkciji postaju primetne.

Jakobson: Poetička funkcija jezika projektuje ekvivaentnosti sa ose selekcije na osu kombinacije, to
jest, sa paradigmatske na sintagmatsku osnovu i sa semantičke na sintakstičku.

Metafora je zamena jednog jezičkog znaka drugim po sličnosti, dok metonimija označava zamenu po
bliskosti. Na osnovu svega ovoga, možemo zaključiti da je po Jakobsonu zadatak pesničkoh jezika da
upućuje na sebe samog. Mi u procesu izbora reči biamo one koje su semantički,ritmički, fonetski ili
nekako drukčije ekvivalentne i nižemo ih jednu do druge. Poetska funkcija jezika, njena zaokupljenost
sobom samom, u bliskoj je vezi sa stilom i raznim elementima koje je stilistika preuzela od antičke
retorike.

Pojam stilske formacije označava velike nadindividualne i nadnacionalne književnoistorijske celine,

koje određujemo na osnovu stilske interpretacije srodnih književnih dela. Kako bismo konstituisali
stilsku formaciju, treba da otkrijemo zajedničke osobine dela koje je čine.

Kada je reč o manjim ili manje izraženim stilskim jedinstvima ostvarenim samo u okviru jedne
književne vrste ili u pojedinim književnostima, govori se o stilskim grupacijama. To su i neka od
sredstava oneobičavanja.

Pojam stila u nauci o književnosti 20. veka

U nauci o književnosti 20. veka stil nalazi posebno mesto unutar učenja o interpretaciji. Stil je u sferi
svakodnevnog govora izučavao de Sosirov učenik, Šarl Baji. Zasnovao je stilistiku kao nauku o
izražajnim vrednostima jezika, polazeći od uverenja da je svaki iskaz natopljen nečim ličnim. Tako je
došao do razlikovanja logičkog i afektivnog aspekta jezika. Zadatak stilistike, po njemu, je da
proučava načine na koje se nadlični sistem jezika pretvara u živu reč, kao i uticaj osećajnosti na jezik.
Bavi se svakodnevnim govorom, ali tako otvara vrata istraživanjima stila unutar književnih dela.

Stil je odredio kao afektivni dodatak logičkom izrazu.

Benedito Kroče – nema razlike između estetičke i stilističke kritike.

Emil Štajger – istraživanje stila je najvernije pesničkom delu i najautonomnije književno istraživanje.

Stil je načelno moguće shvatiti na dva načina – stil kao devijacija od norme, te je stilistika nauka o
tim devijacijama; ILI stil kao koherencija – jedinstven i skladan skup više jezičkih kategorija.

Učenje o interpretaciji koje se razvija u 20. veku se oslanja na stilistiku uz uticaje Nove kritike i ruskih
fomalista. Leo Špicer – književno delo je skladna, stilski jedinstvena celina. Teži da se delo jednog
pisca obradi kao celina i smatra da je stil jezik upotrebljen kao umetnost. Kružni metod – delo
možemo početi da analiziramo bilo gde i stići ćemo do njegovog središta. Princip unutrapnje kohezije
dela se zove duhovni etimon.

Mimesis (1946) – Erik Auerbah, naslednik Lea Špicera.Mimesis (naziv poreklom iz antičkih poetika,
označava imitaciju) gradi na specifičnoj metodi interpretacije semantičke i stilske ravni fragmenata
dela u kojima nalazi odlike dea kao celine.

Za razliku od Auerbaha, Kajzer i Štajger – interpretacija kao metoda koja analizira tekst kao tekst
(imanentna interpretacija).

Danas se istraživanja stila često koriste alatkama digitalne humanistike.

Stilistika II

Sredstva oneobičavanja govora:

Arhaizmi - Zastarak, označava reč ili oblik koji je bio nekad u upotrebi ali više nije, npr. putešestvije.

Posebnu vrstu čine istorizmi, reči koje nisu potisnute novima, nego su predmeti koje označavaju izišli
iz upotrebe, npr: topuz, toka, divit.

Neologizmi - Od helenskih reči neos i logos, nov i reč, govor – kovanica. Označava pojavu reči, ređe
oblika, kojih nije bilo u jeziku nego ih pojedinci stvaraju.

Varvarizmi / Tuđice - od grčke reči varvaros, koja označava osobu koja ne zna grčki. Predstavlja reč
preuzetu iz nekog stranog jezika: prema onome odakle su mogu biti latinizmi, turcizmi, germanizmi,
galicizmi, anglicizmi... I sama reč ”varvarizam” jeste tuđica.

Dijalektizmi Grčki – dijalektos (narečje) su reči i izrazi jezika neke uže zajednice, pa tako mogu biti:

Provincijalizmi – reči koje se koriste samo u određenom kraju.

Profesionalizmi – u određenoj profesiji

Žargonski izrazi – često se nazivaju i ”ulični”, ali žargon može biti i profesionalni.

Familijarizmi – u krugu jedne porodice

Dakle: ARHAIZAM/NEOL/VARV/DIJALEKTIZAM – Arhaizmi su reči koje su nekada bile u upotrebi ali su

zastareli i ne koriste se više u svakodnevnom govoru i pisanju, te njihova upotreba privlači pažnju.
Posebna vrsta arhaizama su istorizmi, reči koje nisu potisnute novima, već je predmet koji
označavaju izašao iz upotrebe (topuz). Neologizmi su reči novog porekla, kojih u jeziku nije bilo i
stvorili su ih pojedinci. Jezikoslovci razlikuju dopuštene neologizme – koji su u duhu jezika i po
analogiji s postojećim oblicima od onih nedopuštenih. Varvarizmi su reči i izrazi stranog porekla koje
su prenete u naš jezik (latinizmi, germanizmi), nazivaju se i tuđicama. Dijalektizmi su reči i izrazi
jezika neke uže zajednice, pa tako mogu biti provincijalizmi – koriste se samo u određenom kraju,
profesionalizmi – u određenoj profesiji, familijarizmi – u krugu jedne porodice, žargoni.

Stilske figure Figura – sama reč znači lik, prilika To je odstupanje od uobičajenog načina govora. To
je oneobičavanje govora radi naglašavanja, skretanja pažnje.

Mogu se podeliti na tri grupe: figure dikcije (izgovora), figure iskaza i figure kazivanja

Figure dikcije – onomatopeja, asonanca, aliteracija, kalambur, paronimi, homonimi, anafora,

epifora, anadiploza, simploka.

Onomatopeja (Latinski -- od reči za ime i stvaranje) Slikanje zvučnih pojava pomoću glasova. Npr:
kriči, grmi, cvrči, šišti, puhće, zveči

Asonanca – (Assonare – zazvučati ) Označava svako učestano javljanje nekog samoglasnika

Aliteracija – (Od latinskih reči ad – blizu i litera – slovo) označava svako učestalo ponavljanje
suglasnika – vrh hridi crne trne zadnji rumeni zrak.
Igra rečima: kalambur - Kalambur je izraz (tuđica) iz francuskog jezika. Igra rečima nastaje
dovođenjem u vezu reči koje su samo po svojoj glasovnoj podlozi bliske ili se tako prekroje da njihovi
glasovi iznenada uspostave bliskost. –Primer u delu: odlomak iz Uliksa, asonanca, aliteracija,
kalambur.

Paronimi - Paronimi su reči koje znače različito, a slično glase (često su izvedenice iz istog korena):

»Na vuka vika, a iza vuka lisice vuku”

- Tu vidimo tri paronima

Paronomazija – Zbor zborila gospoda hrišćanska.

Homonimi – Homonimi su reči koje različito znače a isto glase.

Npr. pas (životinja i struk)

kosa(vlasi kose, nagib, kosa za košenje, kosa crta)

Sinonimi su reči koje zvuče različito, a znače isto – razumeti, shvatiti, pojmiti.

Figure ponavljanja: Anafora, epifora, anadiploza i simploka jesu figure ponavljanja.

Anafora (a– na ispred, fero – iznosim) - Nastaje kada se ista reč javlja na počecima uzastopnih
rečenica ili rečeničnih delova, odnosno stihova – uranila Kosovka devojka, uranila rano…

Epifora - Nastaje kada se ista reč javlja pri kraju uzastopnih rečenica, rečeničnih delova ili stihova

Anadiploza - javlja se kada se iste reči javljaju na kraju jedne i na početku druge rečenice, ili
rečeničnog dela ili stiha (česta u narodnim pesmama)

Simploka - Povezuje anaforu i epiforu. To je ponavljanje reči kako na počecima, tako i na završecima
uzastopnih rečenica ili rečeničnih delova, odnosno stihova – Nit ja znadoh kad mi ljeto dođe, nit ja
znadoh kad mi zima prođe.

Figure iskaza dele se na:

1. Figure konstrukcije (figure vezane za konstrukciju)

2. Figure reči ili tropi

Figure konstrukcije – paralelizam, tautologija, polisindet, asindet, gradacija, inverzija, elipsa,

anakolut, apostrofa, retorsko pitanje, epitet, sinestezija, oksimoron, perifraza. eufemizam,
komparacija, slovenska antiteza, antiteza, paradoks.

Paralelizam - Ponavljanje u kom ne igraju ulogu iste reči, već isto, slično ili simetrično sklopljene
rečenice.
Tautologija - Ponavljanje iste reči bez obzira na mesto. Obično su u pitanju sinonimi, pa se ta pojava
naziva i sinonimija. Može se javiti i bez ponovljenih reči i ponovljenih konstrukcija – drugačijim
rečima iznese se ponovo ista misao – Zato plačem i suze prolevam.
Polisindet - nastaje kada između svih članova nabrajanja dođe veznik, obično ‘i'. Na taj način svaki
nabrojani član je jače istaknut. (prisutno u Bibliji)
Asindet - Nastaje prilikom nabrajanja kada se izostavi ona sveza ispred poslednjeg člana, i daje utisak
da nabrajanje nije završeno.
Gradacija (misli) - Označava takvo dodavanje u nabrajanju, u istom smeru, da jedna jedinica
nadmašuje drugu, kao da se penje ka sve jačem ili sve slabijem efektu. I klimaks i antiklimaks mogu
biti rezultati gradacije.

Inverzija, elipsa i anakolut stvaraju veće poremećaje u odnosu na sintaksičke norme.

Inverzija - Označava svaku promenu reda reči uobičajenog za određeni jezik.

Elipsa - U stilistici označava izostavljanje iz rečenice svih reči čiji se smisao podrazumeva. Zadrže se
samo one reči koje nose središnju misao, iako je puno izostavljeno, adresat bi trebalo da razume
poruku.
U poslovicama: Mi o vuku, vuk na vrata.
Anakolut - Najoštrije zaseca rečenični tok. Služi da opiše neku vrstu uznemirenosti ili je izraz neke
unutrašnje logike koja se opire gramatičkoj shemi.
Apostrofa - Predstavlja prividno obraćanje. Ovime se služe pesnici kako bi se obratili neposredno
licima ili predmetima o kojima je reč.
Retorsko pitanje - Iskaz u obliku pitanja, ali nije mu svrha dobijanje odgovora.
Epitet - Epitet je ukrasni pridev, ređe prilog, koji nije nužan, to jest, mogao bi se izostaviti, ali ima
efekat naglašavanja. Postoje stalni epiteti, u našoj narodnoj poeziji – bijelo grlo, Crni Arapin; kod
Homera – kravooka Hera.
Sinestezija - Kao stilski postupak dovodi vezivanje osobine koja se opaže jednim čulom za pojavu
koja se opaža drugim čulima ili se uopšte ne opaža čulima - zelena zavist, opora boja, meki glas.
Oksimoron -Spoj reči suprotnog značenja: javna tajna, vreli led.
Perifraza - Proširenje iskaza, najčešće na neobičan način – ptice tako postaju ‘pernati pevači’.
Eufemizam - Eufemizam je svaki izraz bezbolniji od onog koji bi u stvari bio precizniji.
Poređenje ili komparacija - Dovodi u vezu jednu pojavu sa drugom kojoj je neka zajednička osobina
jače izražena.
Slovenska antiteza - Poseban oblik poređenja u kom se postavljaju pitanja i daju negativni odgovori
ili se pobija tvrdnja, dok se ne dođe do pravog odgovora – uglavnom 3 pitanja i 3 odgoora –
Hasanaginica – šta se beli u gori zelenoj…
Antiteza - Zaoštravanje razlike tako da kontrast pada u oči više od sličnosti
Paradoks - Iskazuje neku prividnu nelogičnost i on redovno redovno počiva na otkriću da smo bili u
nekoj zabludi.Paradoks čine neočekivana zapažanja.
75. STIL – Način pisanja i izražavanja. U knj predstavlja jedinstvo osećanja i ostalih duhovnih osobina
jednog pisca izraženih u delu jezikom samo njemu svojstvenim.

Stilistika III deo

77. KNJ. JEZIK – je fiksirana norma jednog jezika, dok jezik knj. Dela ima određen slobodni jezik.

Podela: figure izgovora (dikcije), figure iskaza (figure reči ili tropi, figure konstrukcije), figure
kazivanja.

Figure reči ili tropi

Tropi: Reč koja se uzima u prenesenom značenju. Ne može se čitati bukvalno. Često se nazivaju SLIKE

Metafora Skraćeno poređenje. Poređenje je kad se kaže KAO LAV a metafora je kada se kaže ON JE
LAV

Katahreza Nastaje kada slika odudara od konteksta ”Razdvojiti vojsku na tri dela.”

Metonimija Označava zamenu prave reči novom na osnovu stvarnog odnosa među njima označenih
pojava. Metonimijski obrt se zasniva na stvarnoj bliskosti ili logičnoj vezi među pojmovima.

Metafora je zamena jednog znaka drugim po sličnosti (npr. strast postaje plamen), dok se metonimija
označava zamenu po bliskosti (npr. krilo označava pticu ili avion).

Sinegdoha- Označava metonimiju izvedenu na liniji kvantiteta – kada se reč koja označava deo
upotrebi da označi celinu, ili kad se upotrebi jednina Umesto množine ili množina umesto
jednine.Zamena po principu više ili manje.

Hiperbola - Takvu figuru čini onaj koji više ili manje preteruje da bi se snažnije izrazio.

Litota - Suprotna je hiperboli. Grčki litotes ublažavanje, umanjivanje Česta je kao govor uljudnosti:
”Otišli ste malo predaleko.” Umesto: ”Preterali ste.”

Aluzija - Označava iskaz koji indirektno podseća na nešto dovoljno poznato. Tu se računa na to da će
publika prepoznati o kome je reč. Kada nosi neku optužbu, onda je insinuacija, podmetanje. Često je
korišćena u satiričnoj književnosti.

Figure kazivanja i figure misli

Personifikacija - Označava pripisivanje ljudskih moći i osobina prirodnim pojavama i apstraktnim

predmetima, životinjama ili biljkama ”Livade su me voljele, Nosile moj glas”.

Mit - Grčki, mythos – priča- Prvobitno govori o natprirodnim bićima uvažavanim kao božanstva i
razne prirodne pojave objašnjava kroz personifikacije.

Alegorija - Kazuje jedno rečima, a drugo po smislu `Svaka ptica svome jatu leti` - ne misli se bukvalno,
nego na čovekovu težnju da pripada sebi bliskima.

Zagonetka – alegorija sa najskrivenijim značenjem, sastoji se iz metaforičkog ili neposrednog

višesmislenog pitanja koje ima samo jedan odgovor priznat u tradiciji (Bije te, a ne vidiš ga = Vetar).

Basna

Parabola - grčki – poređenje. Najpre pojam za pesničku figuru kod retora, ali nije jasno definisan.Od
značenja poređenja razvio se u značenje kratke, izmišljene i alegorijske priče. Najčešće je to poučna
priča za narod, poput priča iz Novog zaveta.Njena unutrašnja struktura jeste poređenje nekog
životnog zbivanja s nekom istinom koju autor želi konkretno da predstavi. priča u slikama koje imaju
prenosno značenje, često poučnog karaktera, kakve su one iz Novog zaveta.
Ironija -Grčki, pretvaranje. Sokrat je bio ejron – čovek koji se pretvara da zna manje nego što zaista
zna. Ironija je bila jedna od njegovih metoda kojima je dolazio do istine. To je figura u kojoj reči imaju
suprotan smisao od onoga koji imaju u svom osnovnom značenju (blaga ironija poznata je kao
persiflaža). Za ironiju čija se poruga okreće protiv sopstvene tvorevine kaže se da je autoironija.

Parodija - To je oblik koji zadržava spoljnu stranu nekog teksta ili drugog dela i dovodi njegove
izrazite crte do karikature.To je humoristična i satirična umetnost. Parodija zadržava spoljašnju stranu
nekog ozbiljnog teksta ali njegove crte ili piščev manir pojačava i karikira.

Travestija - Slično parodiji izlaže neki književni tekst ili neku tradiciju podsmehu, ali zaodeva tu
sadržinu u manje primeren oblik.

Simbol - Znak koji označava nešto bez direktne veze, uveden po dogovoru i običaju. Bitan je
nagoveštaj kojim se značenje sluti, ali se ne da jasno odrediti. Označava određeni pojam, tj. upućuje
na neki apstraktni pojam ili grupu pojmova.

Amblem - slikovito prikazivanje simbola (Npr. Svetionik V. Vulf). Amblem je prikazani predmet ili živo
biće sa namenom da služi kao znamenje (jagnje = nevinost, lisica = lukavost).

Opis ili deskripcija - Ima važnu ulogu u simboličkom kazivanju. Pesnički opis se usredsređuje na izgled
stvari ili stanja u jednom trenutku i često ima preneseno značenje. Vrste opisa: Pejzaž – slika prirode

Enterijer – slika unutrašnjosti

Portret – slika, izgled svog junaka

Skica – opis neke ljudske situacije

Groteska - Spoj ljudskog i životinjskog, ili biljnog i životinjskog preuzet je u slikarstvu i Književnosti
pod nazivom groteska. To je figura u kojoj se sučeljavaju neskladni oblici.

Burleska- Od italijanske reči burla – šala. To je obrada uzvišene teme na komičan način ili trivijalne
uzvišenim tonom. Odlikuje se prekomernom, čudnom komikom.

Apsurd - `Smisao besmislenosti` - u književnosti je to besmisleno kazivanje pri kome se vrši isticanje
smisla besmisla. Besmisleno kazivanje koje ukazuje na obezličenost, predočavanje ludosti. Dovesti do
apsurda znači pokazati krajnju granicu neke ideje ili pojave koja više nema smisla.

Elementi pripovedanja

 Motiv je najmanja tematska jedinica u delu. Postoje lutajući motivi koji su predmet mnogih
obrada.Npr. faustovski motiv, sklapanje ugovora sa đavolom radi postizanja nekog cilja,
veoma je Star, a poznate su obrade u delima Marloua, Getea, Tomasa Mana, Klausa Mana i
Bulgakova. `Slepi motivi` - oni koji ne motivišu dalji tok radnje. U detektivskim romanima oni
zavode čitaoca na stranputicu.
 Tema je krug stvarnosti o kojoj je reč u delu. Udaljavanje od teme je digresija.
 Fabula označava glavni obris priče u književnom delu. Prepričavanje (kraća ili duža perifraza)
usmerava pažnju na sam tok zbivanja, dok siže nastoji da objasni i sam način na koji je priča
uobličena.
  Lik ima crte tipa i crte pojedinca, u njemu se spajaju tipično i individualno. Foster je likove
delio na plošne i oble. Plošni likovi nisu psihološki produbljeni, za razliku od oblih.
 Tip je u starijoj literaturi označavao podudaranje likova iz Novog zaveta sa pretečama iz
Starog zaveta, svete uzore. U novijoj literaturi tipovi označavaju nosioce osobina svojstvenih
mnoštvu jedinki.
 Arhetip pripada kolektivnoj svesti čovečanstva.
 Prototip stvarne ličnosti iz života ili istorije koje služe kao modeli za određene književne
likove.

Elementi stiha I deo

Stih i proza predstavljaju dva načina izražavanja, dva načina organizovanja govora.

Stih – grčki, stikhos, red, vrsta

Versus – latinski: okretanje, vraćanje pera na novi red.

Prosa, latinski: napred, do kraja strane, bez prekida.

RITAM (grčki – ritmos – odmerenost) Nastupa tamo gde ima periodičnog ponavljanja glasovnih
jedinica, a najčešće na području stiha. Ritam je merljiv: u antičkoj versfikaciji određuje ga izmena
dugih i kratkih slogova, a u silabičkoj – broj slogova.  

EUFONIJA Grčki, milozvučje, blagoglasje – skladno zvučanje glasova. U načelu je stvaraju ponavljanja
istih glasova, vokala, njihova harmoničnost i kontrasti. Glasovna ponavljanja su asonanca
(samoglasnici), i aliteracija (suglasnici).

Metrika ili versifikacija je teorija stiha.

Metron je reč grčkog porekla, označava meru, metar.

Antička metrika je normativno učenje o građenju antičkog stiha.

Metrika može da označava i normativno ili opisno učenje o metru (meri) stiha.

Elementi organizacije ritma

Ukoliko ritam zavisi od dužine sloga, reč je kvantitativnoj versifikaciji; ako zavisi od broja slogova, u
pitanju je silabička; ako zavisi od broja naglašenih slogova, to je tonska versifikacija; ako se ritam
uspostavlja putem utvrđenog rasporeda naglašenih i nenaglašenih slogova, to je silabičko-tonska
versifikacija.

Kvantitativna versifikacija

Kvantitativna versifikacija (ili antička, klasična, metrička), razvila se u staroj Grčkoj a negovala se i u
latinskoj poeziji. Ona se temelji na tome što su se stihovi pevali ili govorili na takav način da su se
tačno mogli razlikovati dugi i kratki slogovi (skandirali su se). Dugi slog je trajao dva puta duže od
kratkog, a pravilna izmena dugih i kratkih slogova bila je temelj ritmičke organizacije
Dužina trajanja izgovora kratkog sloga je MORA (latinski, mora – zadržavanje, boravak, trajanje)
trajala je oko 2,5 sekunde

kratak slog = jedna mora, 2,5 sekunde,

kasnije = teza (spuštanje),

beleži se znakom 'breve' (lat. kratko) 

dugi slog = dve more, 2,5 sekunde x 2,

kasnije - arza (prema grčkom arsis – dizanje),

beleži se znakom makron –

(prema grčkom makron – dugo)

Osim dugih i kratkih slogova postojali su i slogovi koji su mogli biti i dugi i kratki prema potrebi.
Obeležavali su se oznakom .

Osnovna ritmičko – melodijska jedinica zvala se stopa.

Stopa se sastojala od dva ili više slogova raspoređenih u stalnim odnosima dugih i kratkih slogova.
Postojalo je oko 30 vrsta stopa.

Najvažnije

Pirih: 

Trohej ili horej: – 

Jamb: –

Spondej: ––

Daktil: –

Amfibrah:  –

Anapest:  –

Tribrah :  

Iktus - Najčešće je na prvi dugi slog u stopi padao ritmički udar koji se zvao iktus a beležio se
posebnim znakom.

Prema broju i vrsti stopa određivane su vrste stihova,

nazvane uglavnom prema broju stopa 

Trimetar (tri stope)

Tetrametar (četiri stope)

Pentametar (pet stopa)

Pentametar

Stih od pet stopa u kvantitativnoj versifikaciji

Metar je mogao biti jampski, trohejski...

 –  –  –  –  –jampski

–  –  –  –  –  trohejski

Heksametar

To je najpoznatiji stih antičke poezije kojim su ispevani klasični epovi Grčke i Rima. Čine ga pet daktila
i jedan spondej, svaki daktil može biti zamenjen spondejom a poslednji spondej trohejom. Može imati
od 12 do 17 slogova. Ritmičku ulogu imala je i granica između reči u drugoj ili trećoj stopi.

Silabički sistem versifikacije

Grčki – silabikos, slogovni; latinski syllaba, slog.

Javio se u stihotvorstvu koje za meru ritma uzima broj slogova u stihu, bez obzira na njihovu dužinu.
To je takozano ”brojanje na prste”. Prebrojavanjem slogova se lako utvrđuje da li je pesmi ritam dao
osmerac, deveterac, deseterac ili jedanaesterac. Podrazumeva se da je broj slogova u svakom stihu
takve pesme isti.Stih u kom jedan slog nedostaje zove se katalektički (od grčke reči koja znači skratiti)
dok se stih u kom je takav slog prekobrojan zove hiperkatalektički.

Rima ili slik zahteva podudaranje svih glasova od poslednjeg naglašenog samoglasnika u reči.

Bogata rima je ona u kojoj ta podudarnost seže ispred poslednjeg naglašenog samoglasnika. (veće –
sreće)

Čista rima je ona u kojoj postoji podudaranje i po akcentima.

Nečista je ona u kojoj to nije slučaj. (danak – sastanak)

Krnja rima je ona u kojoj se ne podudaraju svi glasovi koji slede za naglašenim slogom. (traga – glasa)

Muška rima sadrži jedan samoglasnik i suglasnike.(roj –- poj)

Ženska rima sadrži dva samoglasnika. (pita – skita)

Srednja ili daktilska rima sadrži tri samoglasnika.(belija – delija)

Zavisno od položaja rime govori se o:

1.      parnim rimama ako se rimuju dva retka koja se neposredno nadovezuju jedan na drugi (aa bb cc
dd...)

2.      ukrštenoj ili unakrsnoj rimi, ako se od četiri stiha prvi rimuje sa trećim stihom, a drugi stih sa
četvrtim (abab)

3.     obuhvaćenoj ili obgrljenoj rimi, ako se u grupi od četiri stiha prvi stih rimuje sa četvrtim, a drugi
sa trećim (abba)

4.     rimi na repu, ako se u grupi od šest stihova treći rimuje sa šestim dok se prvi i drugi kao i četvrti i
peti stih rimuju kao parne rime (a a b c c b)

5. leoninskoj ili unutrašnjoj rimi:najčešće se pojavljuje na krajevima polustihova, pa je takav stih

poznat kao leoninski

Cezura (caesura – usek na latinskom) u savremenoj versifikaciji označava onu granicu između reči
koja se u svakom stihu javlja na istom mestu. Najčešće cezura deli stih na dva polustiha, a oni mogu
biti simetrični ili asimetrični.

Junački deseterac i ženski deseterac usmene poezije razlikuju se samo po tome gde pada cezura. 

U ženskom ili simetričnom desetercu cezura dolazi posle petog sloga, u junačkom je posle četvrtog
sloga.

Tonski sistem versifikacije

Ovaj sistem versifikacije iziskuje da u svakom stihu bude isti broj naglašenih slogova, nenaglašeni
nisu važni.

Silabičko-tonski sistem versifikacije

Uspostavlja ritam putem utvrđenog rasporeda naglašenih i nenaglašenih slogova. Broj slogova je
ovde stalan, kao u silabičkom sistemu, ali, kao u tonskom sistemu, prirodan naglasak reči dobija
ritmičku ulogu.

U stihu ponavljane kombinacije slova zovu se, kao u antičkoj metrici, stope. I nazivi stopa su isti, samo
su oznake za duge i kratke slogove sada oznake za naglašene i nenaglašene slogove.

Metričke stope ne moraju da se podudaraju sa rečima, već se u njih na svoj način usecaju ili ih
povezuju

jamb jampski ritam – nenaglašena jednosložna reč posle koje slede obične dvosložne reči

Ako su svi slogovi istog rednog broja naglašeni ili nenaglašeni, to su metričke konstante 

Pretežno naglašeni ili nenaglašeni – to su metričke dominante. 

Raspored pretežno naglašenih ili nenaglašenih mesta pokazuje ritamsku tendenciju. Ako je
ritmičnost pesme upadljiva, može se ispitati raspored pauza i akcenata. 
Elementi stiha – drugi deo
Učenje o stihu je važno uputstvo za razumevanjeknjiževne tradicije i živora književnosti. Neki oblik
stiha ili strofe se može nazvati stalnim samo ako smo našli da ima prošlostkoje smo svesni kako mi,
tako i pesnik.

Vrste stihova

Pojedini stihovi zbog ponavljanja dobijaju značenje karakterističnih odlika nacionalnih književnosti.

Deseterac – prema nekima najstariji stih usmene poezije. To je karakterističan stih narodne epske
poezije kojim se obrađuje tematika bitka i podviga junaka, zato je u lirici redak. Epski deseterac je
određen brojem stihova, ima stalnu cezuru posle četvrtog sloga koja ga deli na dva dela, koji zajedno
čine celinu. Četvrti i deseti stih su nenaglašeni. (Smrt majke Jugovića)

Lirski deseterac – poznat i kao ženski ili simetrični, ima cezuru nakon petog sloga. Koristili su ha Laza
Kostić, Đura Jakšić…

Lirski i epski deseterac u pisanoj poeziji su preuzeti iz usmene i redovno su promenjeni. Obično stih
nije zatvorena celina, cezura nema pomenuti karakter i postoje odstupanja od šeme.

Stih bugarštice

Ima vrlo nestalan broj slogova, najčešće je petnaesterac ili šesnaesterac, pa ima cezure iza sedmog,
odnosno osmog sloga. Često iza prvog i iza svaka dva stiha sledi pripev. Javlja se u pesmama
bugaršticama, a smatra se da su te pesme nastale na prostorima Makedonije, Srbije, Crne Gore,
Bosne i Hercegovine i Dalmacije.Primer – Kraljević Marko i Minja Kosturanin.

Stihovi iz drugih književnosti

Heksametar – stih Ilijade, Odiseje i Eneide. Sastoji se od pet daktila i jednog spondeja. Svaki daktil
može biti zamenjen spondejem, a poslednji spondej trohejem (aupičkumaterinu stvarno). Otud može
imati 12 do 17 slogova.

Pentametar – stih od pet stopa u kvantitativnoj versifikaciji. Metar je mogao biti jampski ili trohejski,
a u kombinaciji sa heksametrom čini elegijski distih.

Blankvers – beli stih, prazan stih u kome je izostavljena rima. Uglavnom je u pitanju petostopni jamb.
Najčešće se koristio u Italiji za vreme renesanse a i u Engleskoj (Šekspir, Milton).

Aleksandrinac – francuski silabički stih od 12 slogova, cezura iza 6. sloga, stalni naglasak na 6. i 12.
slogu, a rima je parna ili ukrštena. Pojavljuje se u 12. veku (Putovanje Karla Velikog, ime dobija po
Romanu o Aleksandru Velikom). Stih francuske tragedije i komedije, koristio se i u romantizmu. U
dramskoj poeziji se aleksandrinci grupišu u nizove u kojima se smenjuju muške i ženske rime, a zev i
opkoračenje se izbegavaju.Uvek je rimovan. Kod nas: Dučić i Rakić.

Endekasilabo – karakterističan za italijansku poeziju, 11 slogova. Podstakao nastanak blankversa.

Slobodni stih - karakteristika savremene poezije – nižu se stihovi različite dužine, rime nema ili se javi
povremeno, ritam pripada samo pesmi.
Ne može se zamisliti bez odnosa prema tradicionalnom stihu, nekada se norme svesno razbijaju a
nekada se kombinuju tipovi i elementi iz tradicije. Nastao je krajem 19. veka kao pobuna protiv
tradicionalnih metričkih oblika.

Prvim savremenim pesnikom slobodnog stiha se smatra Volt Vitman, koji se ugledao na biblijski
verset.
Odlike slobodnog stiha – aliteracija i asonanca, izbegavanje rime, sklonost ritmičkoj organizaciji koja
podseća na svakodnevni govor…

Hijatus – zev

Udar uzastopnih vokala na granici reči, između njih ili unutar reči. Kod nas je sasvim uobičajen – da
takoga nE Ima sokola

Opkoračenje/anžambman – nastupa ako se početak i kraj misaone celine ne podudaraju s početkom

i krajem stiha. Može biti oštro ili blaže, zavisno od mesta u stihu. Oštri oblici su reže i kontr-reže.
Doprinosi utisku neobičnosti, napetosti.

Strofe i stalni pesnički oblici

Strofa -- prvobitno je značila okret u plesu, a kasnije i reči koje se pri tome pevaju. Od klasičnih
strofa safička je bila je vrlo poznata i u srednjevekovnom latinskom crkvenom pesništvu. Ime je dobila
po Sapfi, grčkoj pesnikinji iz 6. veka pre nove ere. U novoevropskim književnostima stari
(kvantitativni) spondej na kraju prvog polustiha uvek se pretvara u moderni (akcenatski) trohej, a
trohejom je zamenjen i spondej na svršetku sva četiri stiha. Druga klasična strofa jeste alkejska, vrlo
popularna u novovekovnim evropskim književnostima. Nazvana je po pesniku Alkeju, savremeniku
Sapfe, ali popularnost duguje najviše tome što ju je Horacije mnogo voleo i često se njome služio.
Sastavljena je od dva jedanaesterca i po jednog deveterca i deseterca.Tercina (ili terza rima)

Tercina je trostih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca s karakterističnim rasporedom

rime. Rimuje se prvi i treći stih, a drugi stih se rimuje se prvim stihom sledeće strofe. Na kraju pesme,
ili neke veće celine u pesmi (npr. pevanja), dolazi jedan samostalan stih kako bi se završilo rimovanje.
Šema je tercine, dakle, s obzirom na rime: aba, bcb...mnm, n…

Elegijski distih

U početku je taj distih bio od jednog heksametra i jednog pentametra.

Jedna od najstarijih strofa u antičkoj metrici, poznata još iz 7. v. pre n.e. sastoji se iz jednog daktilskog
heksametra i jednog pentametra.

Stanca (ili ottava rima) tipična je strofa italijanskog epa u 15. i 16. veku, koja se proširila zahvaljujući
ugledu Tasovog epa Oslobođeni Jerusalim i Ariostovog epa Besni Orlando.Stanca je sastavljena od
jedanaesteraca, najčeće jampski intoniranih, s rasporedom rima abababcc.
Sestina je naziv za dva oblika: sestina lirica je pesma od šest strofa sa po šest stihova i jednim
dodatkom od tri stiha, a sesta rima je epska strofa od šest stihova, uglavnom jedanaesteraca, s
rimama ababcc.

Katren – Strofa od četiri stiha, može imati rimu parnu aabb, ili ukrštenu abab, ili obgrljenu abba,
nagomilanu aaaa ili isprekidanu abcb.

Tercet – strofa od tri stiha

U celoj pesmi, ili uz druge strofe, javlja se rimovano i nerimovano.

Sonet

Italijanski ili Petrarkin sonet jeste pesnički oblik od dva katrena i dva terceta, ili od jedne strofe od
soam i druge od šest stihova koji obrazuju misaone celine, sa rasporedom rima prema šemi abab
abab ccd ede ili malo drugačije, tako da se u katrenima javljaju dve, a u tercetima tri rime. Važno je
da se u tercete ne prenose rime iz katrena i da oni međusobno budu povezani rimama. Smatra se da
u pravom sonetu katreni za sebe i terceti za sebe treba da čine neke celine, odvojene po smislu, i da
njihov odnos treba da sadrži neki obrt u obradi teme. U tercetima se javlja poenta ili se na neki način
stiče suprotnost prema relativnoj monotoniji rima u katrenima. Petrarka je napisao preko tri stotine
soneta.

Elizabetanski ili Šekspirov sonet -- U Engleskoj se razvio poseban oblik soneta od tri katrena i jednog
dvostiha. Šema rime je abab cdcd efef gg, ili, ređe sbba cddc effe gg.

Sonetni venac – To je oblik u kom se 14 soneta poveže tako da poslednji stih svake pesme bude
ponovljen kao prvi stih sledeće, a petnesti, 'majstorski sonet' ili magistrale, obuhvata redom one iste
stihove kojima se u prethodnih 14 soenta jedna pesma završavala, sledeća otpočinjala. Da bi se u u
majstorski stih upisala i posveta, pesnik unosi akrostih: ime koje se iščitava vertikalno naniže,
gledajući samo početna slova stihova, redom.

Vizantijska himnografija čini najveći i najvažniji deo srednjevekovne grčke poezije. Deli se na
liturgičku i običnu religioznu.

Od pesničkih oblika pomenućemo tropar, kao kratku pesmu, najčešću u crkvi.

Otpustiteljni tropar je kratka pesma koja se peva pred kraj službe o svetitelju ili događaju koji se tih
dana praznuje.

Kondak je kratka pesma koja sažima život svetitelja ili izražava glavni smisao praznika.

Akatist (nesedalan – pesma za čijeg se pevanja stoji) najstariji i najpoznatiji je Akatist Bogorodici.

Kanon je najsloženiji vid pesničkog sastava, razvijen obično u osam a nekad i devet pesama. Prva
pesma je irmos a ostale su tropari.

Gazel – dolazi iz arapske poezije kao kraća pesma u distisima,

Rubaija – oblik iz persijske poezije, kao jezgrovita misaona pesma od četiri stiha sa istom rimom u tri
stiha (aaba ili slično).Rubaii na arapskom znači ”katren”. To je pesma od četiri stiha, rima je aaba. U
poslednjem stihu je obično vrhunac:

Tanka, najuobičajeniji je japanski pesnički oblik, naročito u ranijim vremenima. To je pesma od pet
stihova, sa po 5,7,5,7,7 slogova u stihovima.

Prihvaćen je i jedan malajski oblik, pantum, gde se u katrenima sa ukrštenom rimom drugi i četvrti
stih prethodne strofe ponavlajaju kao prvi i treći sledeće.

abab bcbc cdcd...nana

Haiku – tri stiha sa 17 slogova, prvi i treći stih su peterci a drugi je sedmerac: 5,7,5 slogova. Efekat je
proizvodio po principu asocijacija. Najpoznatiji autor haikua je Macuo Bašo (1644-1694).

Kaligram Grčki, to je kombinacija reči ”lepota” i ”slovo”. Oblik vizuelnog stiha čije reči grafički
ocrtavaju neki predmet. U spoju vizuelnog i zvučnog očituje se jak uticaj kineske i japanske poezije.