Odgovornost međunarodnih organizacija

Pitanje odgovornosti medjunarodnih organizacija, blisko je povezano sa pitanjem obaveza.

Iako su prema stavu Međunarodnog suda pravde međunarodne organi-zacije vezane
obavezama koje imaju prema opštim pravilima međunarodnog prava, svojim osnivačkim
aktima i međunarodnim sporazumima čije su ugovorne strane, doskoro se ni praksa
ni doktrina nisu posebno bavile pitanjem opsega međunarodnih obaveza
medjunarodnih organizacija. Na njih se dugo gledalo kao na zaštitnike a ne na moguće
kršioce pravila i načela međunarodnog prava. Kako utvrđivanje međunarodne
odgovornosti pretpostavlja postojanje kršenja konkretne međunarodne obaveze, tako
pitanje utvrđivanja opsega međunarodnih obaveza me-đunarodnih organizacija postaje
posebno značajno.

Međutim, kada su u pitanju međunarodne organizacije, prve su nastale u XiX veku, ali je
proteklo mnogo vremena dok se nije pocela razmatrala ideja da one mogu biti odgovorne
za svoje akte. Jedan od razloga zbog kojeg je proteklo toliko vremena je verovatno to što je
ograničen broj organizacija koje izvrše nezakonita dela.

Napori da se reguliše odgovornost međunarodnih organizacija imali su svoje uporište

u činjenici da su međunarodne organizacije subjekti međunarodnog prava pa je
logično da se i one smatraju međunarodno odgovornim u slučaju da prekrše neko
međunarodno pravilo koje ih obavezuje.

Naime, opšte načelo međunarodnog prava jeste da protivpravno postupanje povlači

međunarodnu odgovornost. Dakle, međunarodna odgovornost konkretnog subjekta
međunarodnog prava pretpostavlja postojanje njegove međunarodne obaveze.

Moglo bi se reći da danas postoji konsenzus oko toga da postoji princip odgovornosti
međunarodnih organizacija koji počiva na nekoliko elemenata. Prvo, skoro sve
međunarodne organizacije su pravni subjekti, te samim tim sposobni da snose prava i
obaveze. Drugo, može se desiti da oni te obaveze prekrše i, treće, moraju da nadoknade
štetu koju su pričinili. Kada se kaže da su skoro sve međunarodne organizacije pravni
subjekti, misli se na to da postoje određeni izuzeci, kao što je na primer Beneluks. Obaveze
koje međunarodne organizacije imaju zavise od njihovih funkcija i moći. često su te
funkcije ograničene i samim tim je ograničena mogućnost da budu odgovorne.

Pitanje odgovornosti medjunarodnih organizacija može se postaviti na vise nivoa.

Odgovornost na medjunarodnom planu, potencijalna odgovornost pred unutrašnjim
organima država i odgovornost u privatno-pravnom svojstvu u smislu odgovornosti prema
svojim službenicima. Najznačajnije je, može se reći, ono na medjunarodnom planu o čemu.
Prema Statutu Medjunarodnog suda pravde, medjunarodne organizacije nemaju parničnu
sposobnost, već izuzetno mogu da zatraže savetodavno mišljenje. Ovakva situacija je
nastala zato što je Statut Suda usvojen davne 1921. godine kada medjunarodne
organizacije nisu imale ni približno ovakve nadležnosti kao u današnje vreme.
Medjunarodne organizacije deluju u skladu sa ugovorom o osnivanju, prema ugovorima
koje zaključuju i prema pravilima opšteg medjunarodnog prava.

Odgovornost države bila je među prvim temama kojima se bavila Komisija ujedinjenih
nacija za medjunarodno pravo po svom osnivanju. Rad je započet još 1956. godine kada je
Garsija Amador bio postavljen za specijalnog izvestioca. Nakon dugo godina, rezultirao je
donošenjem Nacrta članova o odgovornosti država za protivpravne akte 2001. godine. Do
danas ova pravila nisu stupila na snagu u obliku konvencije, ali se primenjuju kao deo
običajnog međunarodnog prava. Takođe, izvršila su jak uticaj na dalji razvoj ove oblasti.

Koncept odgovornosti u međunarodnom pravu počiva na odnosu primarnih i sekundarnih

normi. Primarne norme su evoluirale i više nisu centralizovane samo na državu, već je
jasno da mogu obavezivati i druge aktere, kao što su međunarodne organizacije ,pojedinci i
transnacionalne korporacije. Najveći napredak kada su u pitanju obaveze nedržavnih
aktera učinjen je u polju međunarodnog krivičnog prava. Naročito kada je u pitanju
pojedinac koji se u medjunarodnom krivičnom pravu može smatrati odgovornim za neka
od najtežih kršenja medjunarodnog prava, čime se stvara potpuno odvojeni sistem
odgovornosti.

Kada su u pitanju sekundarna pravila, na prvom mestu se ističe individualna krivična

odgovornost, kao i rad Komisije za medjunarodno pravo na pravilima o odgovornosti
međunarodnih organizacija. Međutim, razvoj sekundarnih pravila nije primećen kada su u
pitanju transnacionalne korporacije. Veći napredak je ostvaren u pogledu toga da se
državama pripiše odgovornost za radnje nedržavnih aktera, na primer, kroz razne
bilateralne i multilateralne ugovore koji omogućavaju rešavanje sporova između država i
preduzeća. Takođe, pojedinci mogu da se žale na kršenje ljudskih prava u državi.

Pojam međunarodna odgovornost odnosi se na sve pravne subjekte u pravnom poretku

koji će biti odgovorni za kršenja prava koja počine. Ipak, glavni argument protiv
proširenja pojma odgovornosti jeste malo prakse u ovoj oblasti. Razlozi tome su višestruki.
Prvo, ili se radi o novim akterima ili o onim koji su marginalni u međunarodnoj politici.
Drugo, neki od njih teško mogu da izvrše neka teža kršenja međunarodnog prava. Treće,
često se javljaju sudske prepreke, odnosno otežavaju sudu da dela. Četvrto, postoje
praktični problemi za mnoge kolektivne aktere, poput ustaničkih ili oružanih grupa. Peto,
iz praktičnih razloga mnogi se vraćaju na koncept odgovornosti države. Šesto, mnoga
pitanja o odgovornosti nekih medjunarodnih aktera rešavaju se u unutrašnjem pravu, kao
što može biti slučaj sa odgovornošću pojedinca.
Nakon osam izveštaja specijalnog izvestioca i dobijenih komentara od strane država i
medjunarodnih organizacija, usvoje je Nacrt pravila o odgovornosti medjunarodnih
organizacija decembra 2011. godine. Jedna od najvećih kritika jeste da nacrt članova iz
2011. godine nije posvetio dovoljno pažnje principu specijalnosti, koje je zajedno sa
doktrinom o implicitnim moćima jedan od osnovnih stubova statusa međunarodnih
organizacija. Princip specijalnosti znači da, za razliku od država koje imaju opšta
ovlašćenja, međunarodne organizacije imaju ograničene funkcije u zavisnosti od interesa
koje promovišu. Međutim, nijedna kritika nije dala predlog kako uvrstiti princip
specijalnosti u nacrt članova.

U konačnoj verziji nacrta rečeno je da će odgovorna medjunarodna organizacija preduzeti

sve prikladne mere u skladu sa pravilima kako bi osigurala da će njeni članovi efektivno
izvršavati obaveze. ovi članovi se umnogome oslanjaju na nacrt članova o odgovornosti
država, i po pitanju sadržajnog i proceduralnog dela, što je dovelo do negativnih reakcija.
Kada je u pitanju sadržajni deo, najpre se ističe da su pravila o odgovornosti i države i
međunarodnih organizacija sekundarna, za razliku od primarnih pravila, koja se nalaze u
osnivačkim ugovorima i ugovorima koje zaključuju države i međunarodne organizacije.

Kada je u pitanju sadržajni deo, najpre se ističe da su pravila o odgovornosti i države i

međunarodnih organizacija sekundarna, za razliku od primarnih pravila, koja se nalaze u
osnivačkim ugovorima i ugovorima koje zaključuju države i međunarodne organizacije.
Pravila o odgovornosti međunarodnih organizacija zasnovana su na mnogo manje prakse
nego pravila o odgovornosti država, zato su pravila u velikoj meri zasnovana na članovima
o odgovornosti država. Što se tiče proceduralnog dela i tu su u velikoj meri slični.

Dva osnovna principa Nacrta pravila o odgovornosti medjunarodnih organizacija su da

medjunarodne organizacije jesu autonomni subjekti medjunarodnog prava i time
preuzimaju odgovornost za svoje akte i princip da bi trebalo da bude dostupno određeno
pravno sredstvo za pojedince koji su povređeni radnjom međunarodne organizacije. Opšte
je zastupljeno mišljenje da međunarodne organizacije imaju odvojenu
međunarodnopravnu ličnost od svojih država članica. Princip koji je prihvaćen jeste da
države članice ne mogu da se smatraju odgovornim za radnje međunarodnih organizacija
samo na osnovu toga što su njihove članice.

I pored pravnih pravila koja su se našla u Nacrtu pravila o odgovornosti medjunarodnih

organizacija, postoji veliki problem u pogledu nedostatka foruma, odnosno tela koje bi bilo
nadležno da razmatra tužbe država protiv organizacija i donosi odluke. Medjunarodni sud
pravde nema takve nadležnosti, a u situacijama kada je imao mogućnost da sudi državama
za akte koje su organizacije preduzele, , ovaj sud se proglasio nenadležnim. Čak i ukoliko
bi se utvrdila odgovornost same organizacije za povredu neke norme medjunarodnog
prava prema nekoj državi, postavlja se pitanje nadoknade štete, koja bi se ponovo prelila
na države članice.
Odgovornost medjunarodnih organizacija možemo razmotriti u slučaju NATO intervencije
na SRJ.

Intervencija NATO je preduzeta bez odobrenja odnosno autorizacije Saveta bezbednosti

UN, pa je prema pravilima medjunarodnog prava ona ilegalna. Pitanje upotrebe sile u
medjunarodnom pravu je regulisano Poveljom i trpi izuzetke samo u slučaju individualne i
kolektivne samoodbrane. S obzirom da je Povelja UN najviši pravni akt u medjunarodnoj
zajednici, nema dileme da je svako suprotno postupanje, kao u slučaju NATO agresije
ilegalno i može se okvalifikovati kao agresija, jer je u suprotnosti sa kogentnim pravilom.
U ovom slučaju SRJ je imala osnov da pokrene odredjene mere u cilju utvrdjivanja
odgovornosti NATO. Kako je Nato medjunarodna organizacija, ona nije mogla biti tužena
pred Medjunarodnim sudom pravde, pa je SRJ podnela tužbe protiv nekih država članica
NATO-a, koje su učestvovale u ovim operacijama. Takodje, ovde se može postaviti pitanje
odgovornosti i UN zbog zbog nedostatka adekvatne reakcije kada je postojala dužnost da
deluju, odnosno zbog propuštanja da reaguje, ali i potencijalna odgovornost nakon
uspostavljanja misije na Kosovu i Metohiji u skladu sa Rezolucijom Saveta Bezbednosti
1244. Pravni osnov za produženo kršenje medjunarodne obaveze jeste sam tekst rezolucije
1244, a šteta koja nastaje je zasnovana na Nacrtu gde se pod produženim trajanjem
kršenja medjunarodne obaveze navodi da kršenje medjunarodne obaveze aktom
medjunarodne organizacije ima produženi karakter i proteže se na celokupni period
trajanja akta, sve dok je on u suprotnosti sa medjunarodnom obavezom.

SRJ se obratila Medjunarodnom sudu pravde tužbom protiv deset država članica NATO-a,
pošto nije mogla da tuži NATO kao medjunarodnu organizaciju, i zahtevala utvrdjivanje
solidarne odgovornosti država za akte medjunarodne organizacije. Medjunarodni sud
pravde se u ovom slučaju oglasio nenadležnim i odbacio tužbe SRJ. Tužene države su u
svojim podnescima navele da se ne može ustanoviti solidarna odgovornost organizacije i
države ukoliko ona nije izričito navedena u osnivačkom ugovoru organizacije. Medjutim,
prema pravilima koja su formulisana u Nacrtu nije isključena zajednička odgovornost i
države i medjunarodne organizacije. Prema tome, Medjunarodni sud pravde je i te kako
imao osnova da vodi postupke protiv tuženih država.

Na kraju, mora se zaključiti da su medjunarodne organizacije veoma različite, kako po

stepenu ovlašćenja, organizovanosti, načinu sprovodjenja odluka, pa je tako vrlo
problematično primeniti bilo koji vid generalizacije, posebno kod uspostavljanja pravila o
odgovornosti. Stoga su opšte ocene da nacrt pravila o odgovornosti medjunarodnih
organizacija može teško biti shvaćen kao običajno pravo jer pre svega nema dovoljno
prakse, a i nedostaje svest o pravnoj obaveznosti. Sa druge strane, ipak, može se tvrditi da
je u medjunarodnom poretku došlo do uspostavljanja opštih pravila o odgovornosti, koja
su integralni deo medjunarodnog prava i moraju obavezivati sve subjekte koji funkcionišu
i njemu, dakle i medjunarodne organizacije, bez obzira na njihove specifičnosti. Od
posebne važnosti je ustanoviti odgovornost medjunarodnih organizacija u posebno
osetljivim pitanjima, kada one sprovode mirovne operacije, kao što su misije očuvanja
miram, misije izgradnje mira, pa sve do prinudnih operacija kada sprovode oružane
akcije.

Dragana Lalović