Lafonten

Zemljoradnik i njegovi sinovi

Živio nekad jedan zemljoradnik, čestit i nadasve vrijedan

čovjek. Cijeloga života obrađivao je zemlju: orao, kopao,
sijao i žnjeo, u radu je proveo čitav svoj vijek. Kad je
onemoćao, pozvao je svoja tri sina. On je njih od malih
nogu učio zemljoradničkom poslu, nije se čak mogao ni
požaliti na njihovu marljivost i trud, ali je ipak strahovao
da ne krenu rđavim putem kad njega više ne bude.

Zato im reče:
„Sinovi moji, otkriću vam jednu tajnu. U zemlji koju sad
ostavljam vama, a koju je meni ostavio moj otac, a njemu
opet njegov – nalazi se zakopano blago. Niko ne zna tačno
gde je, ali blago je tu. Zato nikako nemojte prodavati
zemlju dok to blago ne pronađete, već svake jeseni ili
svakog proljeća preorite zemlju, prekopajte je, ne
ostavljajte ni jedno jedino mjesto neokopano. Ne nađete li blago, posijte pšenicu,
kukuruz ili šta drugo, da oranje ne stoji prazno, pa dogodine opet… Neće proći suviše
vremena, do blaga ćete sigurno doći.“

I umre starac a sinovi ga poslušaše, nadajući se velikom i lakom dobitku. Orali su,
prekopavali, ali nikako da nađu zakopano blago, pa su sijali da oranje ne stoji golo. Tako
jedne, tako druge godine, a zemlja je sve više rađala što su je oni više orali i kopali,
donosila sve više plodova. Najzad shvatiše šta im je otac uistinu poručio svojim
amanetom o blagu u zemlji.

Najstariji, koji je sad već imao i svoju djecu, reče svom sinu:

Zapamti za se i reci svima,

prastara mudrost večito važi:
Blago je tamo gde rada ima,
van svoga truda ništa ne traži.

Domaći zadatak:

Uvježbaj lijepo i izražajno čitanje ove priče. Kada je pročitaš nekoliko puta, snimi je na
telefonu i pošalji snimak na Tims.