PO PRSTIMA STVARNOSTI

Dramska minijatura

Lica:

MLADIĆ
DEVOJKA
REDITELJ

1
(Čuje se udaljena žustra rasprava, tup tresak bačene knjige i najzad brzi koraci)

MLADIĆ: Ma, čekaj, kud si sad pošla? Tek tako mi gruneš nebulozu u lice pa mi
okreneš leđa!
DEVOJKA (zadihano): Samo sam ti rekla istinu. Posle nje nema šta da se kaže.
MLADIĆ: A tvoja istina je to da si se zaljubila u – Direktora!?
DEVOJKA: Ne i ne! Ne zaljubila, već da ga... (tiho) volim.
MLADIĆ: Pa čuješ li uopšte šta pričaš?! Dođi sebi, zaboga! Osvrni se oko sebe,
pogledaj!
DEVOJKA (uzdahne): Pusti me... Pusti! (ljutito) Dobro. Evo, gledam...
MLADIĆ: Pogledaj me normalno, ne tako razroko. Šta vidiš? (naglašeno) Koga
vidiš? Reci, ko sam ja?
DEVOJKA (tiho): Mladić sa kojim sam želela da čitam...
MLADIĆ: Tvoj! Tvoj mladić!
DEVOJKA (tvrdoglavo): To... To nigde ne piše!
MLADIĆ (zajedljivo): Piše, ne piše, piše, ne piše... Ako hoćeš da budeš drama queen,
ne dam da i od mene praviš nazovizvezdu! Ne do-zvo-lja-vam! Malo je što si realnost
izvrnula kao rukavicu, već bi da se i ja izvrnem kroz sebe samog... Nisam iz tog
filma!
DEVOJKA (odsutno): Kad su se ispisivale, film je još bio u povoju.
MLADIĆ (posustalo): O, gospode bože... Šta da radim sa tobom?
DEVOJKA: Pusti me...
MLADIĆ: Da te pustim? Dobro. Reci mi samo kako da te pustim. Kuda bi ti? Evo!
Evo, puštam te čim mi kažeš bilo šta smisleno. Bilo šta! (tiho) Jer ništa od ovog do
sada to nije.
DEVOJKA: Razlika među nama i jeste što ja nikud više ne moram. Našla sam šta
sam tražila. Ti slobodno idi, kreni, pođi, nestani svojim putem... (tiho, za sebe)
Traganje je nužnost zalutalih, nalaženje tek krajnji ishod. A ja sam stigla do kraja...
MLADIĆ (uzdahne): Dobro, da kažemo da si donekle u pravu. (naglašeno) Ali samo
donekle! Kako možeš tako nemarno da kažeš da si okončala... Okončavaš našu vezu,
e, to vidim! Za razliku od tebe, vidim bar nešto!
DEVOJKA (prekida ga): Želiš li da se izvinim? Dobro, evo – oprosti što sam sad
slobodna! I valjda sama najbolje znam šta vidim u (naglašeno) svom životu. Neka
svako stupi na sopstvenu pozornicu, zaviri iza svoje zavese. (mudruje) Drama je u
nama samo dok ne spadnu krinke, kaže Direktor, a ja sam svoju smakla!
MLADIĆ (smeje se od muke): Taj argument bi donedavno možda i bio neoboriv.
(tiše) Iako ga ne izgovara baš sam Direktor. (taktično) ...Ali dobro, evo. Hajde da
popričamo ozbiljno, bez ujedanja. Ne shvatam. Raskidaš iznenada... Ne! Čak i ne
raskidaš, već mi... (naglašava) Već meni, svom rođenom mladiću izjavljuješ ljubav
prema drugome! I to prema kome? Pirandelovom Direktoru! Za ime boga, prema
književnom liku!
DEVOJKA (odsečno): Dramskom.
MLADIĆ: Dramskom, književnom, proznom, ostavi se cepidlačenja, kao da to nije
svejedno! Vidi. (naglašava reči) On nije stvaran, ti jesi. On nije stvaran, ja jesam.
Uviđaš li razliku?
2
DEVOJKA: Poentiraj.
MLADIĆ: Pa poenta je u tome da je ta razlika od životnog značaja i za nas dvoje i za
našu sopstvenu stvarnost!
DEVOJKA (zaneto): Ono što imamo od stvarnosti tek je nekoliko krtih sitnica,
nedovršenih skica. (više za sebe) Jasno je kome nije jasno.
MLADIĆ (zaleće se): Naravno da je jasno, svakome bi bilo jasno... (zastaje) Ma pusti
te misaone trikove. (sumnjičavo) Ma, je l’ se ti to meni još i podsmevaš? Podsmevaš
mi se, je li tako? Pa da, šta sam ja nego običan smrtnik koji ne shvata tvoje poetske
uzlete, luda što ne može da pronikne u osećanja koje književnost budi u tebi. To mi
prebacuješ?
DEVOJKA: Ništa ti ne prebacujem.
MLADIĆ: Prebacuješ, zameraš, ne opraštaš. Ne zaboravljaš tu jednu... (sikće) Jednu
jedinu priliku kada nisam sa tobom pročitao neku glupavu knjigu! Jedan jedini put i
to jer sam ležao poluonesvešćen od temperature. Kakvo si ti neverovatno zlopamtilo!
Jasno jeste. (ponavlja) Samo prebacuješ, zameraš, ne opraštaš!
DEVOJKA: Oprost je poslednje osećanje... Još malo, još samo da me i ti pustiš. Kako
ne shvataš? (deklamuje) Pokatkad jurneš iz svoje kože, uska je kratka je kragna
preuštirkana pojas te steže oko vrata jedna naramenica spala sa ramena, mater mu,
vidi se ožiljak iz ranijih dana.
MLADIĆ (oponaša je podrugljivo): Svačije kože su šagrinske samo se tvoja vuče za
tobom poput zmijinog svlaka raspalog kaputa starog prosjaka.
DEVOJKA: Tačno. I onda sam rekla sebi: kuda ćeš tako neuredna i naga, navlači
smesta na sebe to što ti je ostalo od krpica sporednog lika koji veruje da odigrava
ulogu glavnog junaka. (brzo) Umij se uredi se stavi bele minđušice uresi se, ne moraš
ni da se pogledaš na staklu zatvorenog prozora da bi videla kako si lepa. (gotovo lju-
tito) Kupi više jedno ogledalo kukavice, sve su rugobe sveta u beskonačnim ogledal-
ima.
MLADIĆ (očajno): Ima li ovome kraja?...
DEVOJKA: Ima, ako me pustiš. (pauza) Samo mi je... Žao mi je tebe...
MLADIĆ (uzrujano): Ne, ne! Neću sažaljenje! Hoću tvoja neposlednja osećanja.
Hoću našu prošlost, našu sadašnjost!
DEVOJKA (hladno): Gledaj na ovo kao na privremeni odlazak vremena.
MLADIĆ: Kakvo vreme, kakav odlazak!? Pa ja govorim o trenutku! O našem
trenutku!
DEVOJKA: Ti o trenutku, ja o večnosti! (deklamuje) Dok ostali časovnici kasne i
otmeno ćute, moj životni sat jurca kao raspuštena banda kratkonogih kazaljki što ih
predvodi olinjali jarac koji se dere, dere... U tome je suštinska, (naglašava) životna
razlika! (rezonski) Uostalom, ovako ne bih morala da umrem. (nadureno) A što ja ne
bih bila izuzetak koji potvrđuje pravilo?
MLADIĆ: Bože, sanjam li da sam budan...?
DEVOJKA: Gledaj, sve zavisi od tebe, ne od mene. (pauza) Niti od nas... Donela
sam odluku sa kojom mogu da živim. (naglašeno) Ži-vim! Neću više da budem
prazna školjka, produvno crevo za promaju, šaptač na pozornici sopstvenog
postojanja. Usudila sam se da volim, i to bez iznude. Prekoračila sam prag. (rešeno)
Ne vraćam se više u ovu sadašnjost... Direktor kaže...
3
MLADIĆ (prekida je): A mene si, znači, volela u iznudici? I ne zanima me šta kaže
taj licemer! (tiho) Bar da si odabrala Stavrogina, a ne tog, tog... (glasno) Tu prikazu
piščevog duha. Taj nije ništa drugo do izgnanik iz Pirandelove glave! Pa ovaj više
nije mogao da diše od njega! Zato ga je i prognao u tamo neku knjigu, nije ni slutio
da će tako svi drugi postati novi Direktorovi sužnji. A ti si tek još jedna žrtva, eto!
DEVOJKA (smireno): Direktor, rekoh, kaže, da u životu kao i u drami sami
postajemo učesnici kada se perspektive pomere kao na pokretnoj traci, kada junaci
postanu posmatrači a posmatrači junaci. Samo treba izabrati dobru ulogu. (tiho) I
prepustiti se kretanju pozornice...
MLADIĆ: Dobru ulogu? Dobru? (zajedljivo) Misliš na ponuđenu ili odgovarajuću?
DEVOJKA: Hm... Da... Teško je i u životu dokučiti ko je protagonista, a ko sporedan
lik... Znaš li ti možda, koje se uloge igraju? Koje su važnije?
MLADIĆ: Ne znam. Možda saznam... (umorno) kada se spusti zavesa... A do tada...
DEVOJKA: Podstanujemo u teskobi nemušte pozornice, u kostimografiji od krpica,
scenografiji od opsena i privida.
MLADIĆ: Postojimo, stojimo u izvijutku stvarnosti kojoj se kraj uvio na pogrešnu
stranu.
DEVOJKA: Čitaju nas, čitamo sebe i druge na jezicima koje ne poznamo.
MLADIĆ: Snivamo sne o nepoznatom uvereni u to da sve znamo...
DEVOJKA: Brojimo dane, slepljene stranice, dok nam je razdelnik mač za vratom.
MLADIĆ: A kad se spusti oštrica...
DEVOJKA: Kada se svali breme i odmota se vreme, zavapimo – Stani!
MLADIĆ: Svet juri ka propasti poodavno...
DEVOJKA: O, stani!
MLADIĆ: Ostani vreme, za ime sveta!
DEVOJKA: ...Makar zbog mene. Još malo...

ALTERNATIVNI KRAJ
(Zvuci iz tehnike. Reditelj i tonac vode uobičajeni razgovor po završetku snimanja.)

REDITELJ: Odlično! (kroz razne šumove) Preslušaću kasnije. (glumcima u studiju)

Hvala ljudi, slobodni ste!
MLADIĆ: Najzad gotovo! Danas mi je baš teško palo. Hoćemo li na piće u klub ili
kod mene?
DEVOJKA: Uh, ne znam ni sama... Kako ti se čini, jesmo li bili dobri?
MLADIĆ: Tako je, ako nam se tako čini...
(Smeju se, čuje se pomeranje stolica, koraci i zalupljivanje vrata)

KRAJ
Šifra: Madam Pače