MUZEJ = OPAŽAJNI PROCES

Nova postavka Muzeja moderne umetnosti (MoMa) u Njujorku

Kao statusna lokacija, Muzej moderne umetnosti u Njujorku je isto tako i odraz najvećih
javnih očekivanja. Zdanje osnivača Alfreda Bara se od evolucijskih matrica ideja
razvojnosti - od umetnosti kubizma i apstracije, ka radikalnim izmenama prirode
stvaralaštva etapno i mnogostruko menjalo. Uostalom, opažanje stvarnosti u razdoblju
tridesetih godina, ma koliko je trasiralo putanju preklapajućih nivoa 'kratkog 20. veka',
svojim programima i odabirom, decenijama kasnije dalo je autoritativnu muzeološku
lekciju o profesiji pojedinca-stvaraoca i društva, a za posetioca obezbedilo odmorište
između eskapizma i obrazovnog izazova.
Bilans izveden na na devedesetu godišnjicu od osnivanja, dat je kroz ekstenzivnu
restauraciju, iznenađujući izbor pojedinih eksponata i upadljivo prostorno proširenje.
Individualno stvaralaštvo i imaginacija, poentirano je kroz poznata remek dela
modernizma iz zbirke ali i paradokse odstupanja u dinamici razmeštaja. Umetnički i
društveni pokreti, a samim tim i funkcionaln i utopijska trauma modernosti sudeluju u
rezultatima kustoskih odeljenja, udaljujući se od inicijalnih zamisli umetnosti izjednačene
s napretkom, sve prema novim odgonetanjima. Barova teza o različitim ’-izmima’
umetničkih pojava, kao i prvobitne intervencije na zgradi arhitekte Filipa Džonsona
stapaju se s odrazima sadašnjeg duha vremena: objavama oslobađanja, u senci
aktivizama, političkih okolnosti i kritičkog čitanja umetnosti razmeštenoj kroz namenska
suočavanja ka svesti i aktivnom doživljaju posetioca. Muzej (MoMa) u gradskom tkivu
između 54. i 53. ulice i središtu Menhetna otvara se kao muzeološko polje kontradikcija i
globalnih vitalnih izazova. Pred otvorenje poslednje nedelje oktobra 2019, po rečima
direktora Glena D. Laurija, izazov vremena je da se ranije upamćene muzejske celine i
akvizicije dela iz svih razdoblja podvrgnu istinski novim perspektivama.
Bilans koji MoMa sadrži jeste zapanjujući i po globalnom uticaju, i po dejstvima
uvrštenih dela u svim medijima, datim kao programska iznenađenja. Na šest izložbenih
spratova proširenih za više od trideset procenata ukupne površine, zahvatajući obližnji
ukinuti Muzej američke folklorne umetnosti, nastala je struktura koju su podesili arhitekti
Diler Skofidio i Renfro što je upotpunjeno i kulom koju je uradio Žan Nuvel. Oblici
novih izlagačkih prostora, uključujući i suterenske ambijente kao i obnovu vajarske bašte,
po direktoru Lauriju, omogućilo je „serije pažljivih muzeoloških koreografija“. One su
objedinjene sučeljavanjima svih disciplina iz muzejskih zbirki, od sredine 19. veka do
najnovijih primera posle 2000-te: slikarstvo, skulptura, arhitektonski modeli, fotografija,
performansi, medij pokretne slike i dela na papirima.

Razmeštaj umetnosti po salama i hodnicima povezuju eskalatori i liftovi

neuobičajenim hronološkim redom, s vrha nadole, pored platformi vezanih za okruženja
ambijentalnih instalacija. Najavljena je otvorena igra sa posetiocima, pri čemu stalna
postavka nije stabilno zasnovana, jer predviđena izmene trećine muzejske zbirke
planirana je na svakih šest meseci, i to sa galerijama koje obnavljaju postavke svakih 18
meseci.

Složeni pripovedni tokovi i preklapanja umetničkih pokreta, ličnosti i revolucionarnosti

uneli su i očekivanu odgovornost. Zapadni umetnički modernizam evropske mreže
uticaja, pitanje avangardnosti stupili su po deonicama postavki u polje konflikta koje u
MoMa čine nagoveštaji i izvesne prednosti. Strelovitost oslobađajuće emancipacije i
istorija formi snabdeveni su sada realnijom arheologijom modernizma, mada
prevashodno u delima nacionalne američke umetnosti. Karusel materijalne kulture i
raznolikih stilskih obeležja, akcentovan je na značajniji raspon međuratnog razdoblja,
znatno pre revolucionarnog otkrivanje i snažnih izmena poimanja slobode koje su doneli
pioniri apstraktnog ekspresionizma i kasnija predmetnost u okrilju Pop Arta. Pred
zvanično otvorenje, pojedini kustosi koji su vodili po odeljenjima i nivoima Muzeja,
izrazili su i bojazan da je velika revolucionarnost i ultra profesionalizam razračuna s
društvenim nepogodama kroz umetničko nasleđe ideologija i posledica surovim
liberalnim kapitalizmom pre svega stvar teorijskih rasprava a manje realnosti. Ostala je
bojazan prepoznavanja sa najzapaženijim po kojima je muzej poznat već devedeset
godina. Tako su Moneovi ’Vodeni ljiljani’ taj ambijentalni’panavižn’ vrhunca
impresionizma ostavljen je za posebnu salu, a jedna od nosećih slika po kojoj je prostor
MoMa poznat, Pikasova vertikalna postavka ’Gospođice iz Avinjona’(1907), inače
Barovo ključno ostvarenje za zasnivanje muzeja dato pored pionira kubizma ali i u
konfliktnom poprištu sa platnom Fejn Ringold is serije ’Američki ljudi: umri’ (1967)
uličnom krvoproliću prikaza rasnih nemira iz šezdesetih godina. Lokalni profesionalni
posmatrači su već unapred izlili žestinu osuda, i ma koliko se pomeranje ključnih dela
nezamislivih za sagledavanje provlači kroz utešnu, politički korektnu objavu u štampi:
’Neka su pomerili Monea, ne očajavajte. Ima tamo podosta podsticaja i neočekivanih
talenata iz Afrike, Azije, Južne Amerike... kao i mnogo dela raznih autorki.’ U Njujork
Tajms magazinu, tekst Debore Solomon nosi izrazitu skepsu za prostorne novosti, i ne
skriva politički strah što je u duhu turubulencija američke unutrašnje kao i spoljne
politike, dovršava zvonkom rečju osude koja glasi: “revizionizam”.

Razvojnost muzejskih zbirki i stalna budnost na tržištima umetnosti učinili su korisna i

zanimljiva upotpunjavanja. Ujedno i opravdanje koje kustoski timovi mnogih odeljenja
pokazuju s entuzijazmom pred nadolazećom publikom i u spektru muzeološke javnosti.
Raniji primeri kretali su se trasom od Van Gogove ’Zvezdane noći’(1889) pa sve kroz
modernističkog udaljavanje predstave treće dimenzije što kulminira eksplozivnim
pasažima poniranja u boje Džeksona Poloka iz 1950.

Iznenađenja nove postavke su upadljiva, kao što je ambijent nadrealističkih dela gde se
uz Dalijevo platno famoznih iscurelih satova, ’Postojanost pamćenja’ (1931) ili
projekciju nadrealističkog filma ’Školjka i Sveštenik’ Žermene Dilak mogu sagledati i
istančani izvori kao što je jedna od opsesivnih kutija Džozefa Kornela ili nedavno
otkupljeno platno Leonore Karington ’Minotaurova kći’. Ma koliko se slušaju primedbe
da je umnogome izgubljena nit smeštenja dela u ključ muzeja kao pedagoške pozornice,
izgleda da se izgubila nit aktivne post-informatičke svedostupnosti poimanja i zaključaka
koje je globalna mreža omogućila u jezgrovitosti podataka. Tako da se doživljajni nivoi i
susreti dela različitih generacija čine kao obnovljeni stepen iskustva. Novost koja se
uočava su programske paralele poput izložbe ’Jug modernizma: putovanja apstrakcije’ na
drugom nivou koja podrobno zasniva tezu na simultanosti globalne umetničke revolucije
sredinom veka kada se u Brazilu, Venecueli, Argentini i Urugvaju kroz prvi put pokazana
dela umetnika kao što su Hezus Rafael Soto ili Ligija Klark odvijalo redefinisanje
umetničkog objekta i principa moderne umetnosti. Količina izloženog materijala ima
markantne nalaze umetnika postavljene tik uz Mondrijanovo uticajno platno ‘Brodvej
bugi vugi’ i avangardna Rodčenkova i Punjinova dela iz Sovjetske Rusije dvadesetih
godina.

Uz redefinišuće pojave draza pokreta kao što su minimalizam ili sprege s ranim
primerima od Rodena i Brankusija ili objekata konceptualne umetnosti, kao i
postmodernih uzora u pristupima Baskijata ili Džef Kunsa stiže se i do revalorizacije
eksperimentalnosti i odraza ekonomske i društvene neuređenosti. Za aktivnu refleksiju tu
su delujuće umetnice kao Hito Štejerl ili Dženet Kardif, različito usmeravajući
produbljivanje kroz video projekcije i programiranu instalaciju. Pred posetiocima je dat
opovrgavajući odnos prema temeljnim iskušenjima egzistencije, pamćenja i poimanja
ličnosti, ili javne medijske izloženosti. Izvedena je i postavka o pitanjima oblika iz malo
poznatih dela muzeja koji je kao izložbu uobličila umetnica Ejmi Silman u jednoj sobi
nalik na rezultat velike turneje i odabira po srodnosti po arhivima i depoima Muzeja.
Kustosi su prerasli u istraživačke grupe pojedinih vremenskih tema i kontekstualnih
okolnosti, gde se pojednostavljuća putanja u poslednjih vek i po modernog doba čini
kao beskrajna ponuda pripovesti, pobuda i izvođačkih domašaja. Potresajuća i nimalo
linearna avantura razumevenja, od Vinsentove uznemirujuće ’Zvezdane noći’ preko
Vorholovih prikaza Kembelovih konzervi supe sve do sekvenciranih filmskih odlomaka
iz Velsovog ’Građanina Kejna’ ili psiho portreta Maje Deren kao i ekspanzije ’Plavog
monohroma’ platna Iv Klajna. Uživalačka i potresna laboratorija preocesuirane zebnje i
ekstatičnosti, izazov koji muzej emituje i čiji procesi izloženosti ne zastarevaju.

Nikola Šuica