TRETMAN KOTLOVSKE VODE

Kvalitet vode za napajanje kotlova, odnosno odgovarajuca hemijska priprema vode i njen
tretman jedan su od preduslova za bezbedan i ekonomičan rad kotlova.
Tvrdoća vode
Prirodne vode sadrže različitu količinu rastvorenih soli, a pretežno su to kalcijumove i
magnezijumove soli, koje čine tvrdoću vode.
Tvrdoća vode se najčešce izražava stepenima, a najčešće korišćena jedinica je nemački stepen
(°N). Jedan nemački stepen tvrdoće ima voda koja u jednom litru sadrži 10 mg CaO.
Ukupnu tvrdoću (UT) čine sve kalcijumove i magnezijumove soli rastvorene u vodi , tj. ne samo
one koje su vezane u obliku bikarbonata i karbonata, već i one u obliku sulfata, hlorida, nitrata,
silikata.
Karbonatnu tvrdoću (KT) sačinjavaju svi kalcijumovi i magnezijumovi bikarbonati kao deo
ukupne tvrdoće. Kako se kod određivanja karbonatne tvrdoće titracijom sa 0.1 N HCl uz metil
oranž oslobađa iz bikarbonata sva vezana ugljena kiselina:

Ca(HCO3 )2 + 2HCl = CaCl2 + 2H2O + 2CO2

to je njen sadržaj u vodi, izražen u nemačkim stepenima, identičan visini karbonatne tvrdoće.
Time je određen tzv. alkalitet sirove vode.
Može se desiti da sirova voda sadrži natrijum bikarbonat, dakle so koja sadrži vezanu ugljenu
kiselinu ali koja ne stvara kamenac u kotlu, već zaostaje u vodi kao mulj. U tom ce slučaju
sadržaj ukupno vezane ugljene kiseline biti veći od ukupne tvrdoce (KT>UT).
Nekarbonatnu tvrdoču (NT) čine preostale kalcijumove i magnezijumove soli tj. sulfati, hloridi ,
nitrati i silikati. Ona se izračunava obicno iz razlike NT=UT-KT.
Klasifikacija vode po tvrdoći
Voda ukupne tvrdoće
od 0-4°N označava se kao vrlo meka voda
od 4-8°N označava se kao mekana voda
od 8-12°N označava se kao srednje tvrda voda
od 12-18°N označava se kao prilično tvrda voda
od 18-30°N označava se kao tvrda voda
iznad 30°N označava se kao vrlo tvrda voda

Svako prisustvo preostale tvrdoće u napojnoj kotlovskoj vodi je nepoželjno, jer tada postoj i
mogucnost stvaranja mulja i kamenca, a povećavaju se i uslovi za penušanje kotlovske vode.
Preostala tvrdoća do 0,05°dH ne pravi smetnje kod kotlova do 40 bara, pod uslovom da se
dodaje sredstvo na bazi fosfata u napojnu vodu i da se vrši redovno odmuljenje kotla.
Stepen uguščenja
Kako se kotlovska voda permanentno uguščuje, to sadržaj soli u kotlovskoj vodi neposredno
zavisi od primarmog sadržaja soli u napojnoj vodi, a do koje mere je nastupilo to ugušćenje
kazuje stepen ugušćenja. Stepen ugušćenja je dakle broj koji kazuje koliko se puta sadržaj soli
kotlovske vode povećao u odnosu na sadržaj soli u napojnoj vodi.

Penušanje kotlovske vode

Penušanje se javlja kao rezultat velike količine rastvorenih soli u kotlovskoj vodi i prisustva
suspendovanih materija organskog i neorganskog porekla. To je pojava koja nastaje kada se
gornja površina kotlovske vode prekrije jakom penom. Pena tj. mehurovi u svom omotaču tj. u
tečnoj fazi, sadrži mnogobrojne rastvorene čestice soli kao i nerastvorene prirodno prisutne
koloidne materije iz sirove vode. Veličina ovih čestica je oko 0.1 mikron.
Nastajanje pene izaziva niz neželjenih posledica: para povlači sa sobom penu tj. čestice vode
zajedno sa rastvorenim solima u njoj, to dovodi do povećanja vlažnosti pare i smanjenja njene
čistoće.
Korozija u kotlovskim postrojenjima

Uopšteno se pod korozijom smatra svaka površinska promena izazvana spontanim hemijskim i
elektrohemijskim procesima.
Omekšana voda koja se najcešce koristi kao napojna voda za kotlove je rastvor koji sadrži više
vrsta rastvorenih supstanci, koje pojedinačno ili zajednički deluju korozivno.
Supstance koje najčešće izazivaju koroziju u parnim postrojenjima su:
1) voda
2) kiseonik
3) ugljena kiselina
4) soli i alkalije

Delovanje vode
I u potpuno demineralizovanoj vodi, gvožde se rastvara prema sledecoj jednačini:

Fe + 2H+ ↔ Fe2+ + H2
Ovo rastvaranje je elektrohemijski proces, koji se bazira na težnji svakog metala da pređe u
jonsko stanje. Do ravnotežnog stanja izmedu gvožđa i vodonikovih jona iz vode dolazi na taj
nacin što vodonikovi joni predaju svoje naelektrisanje gvožđu, koje prelazi u rastvor kao Fe(OH)3
koj i stvara zaštitni sloj na čeličnom limu, koji sprečava dalje rastvaranje.

Delovanje kiseonika
U praksi uprkos visokom pH kotlovske vode dolazi do pojave korozije usled rastvaranja gvožđa
tamo gde je prisutan kiseonik. Kiseonik u vodi predstavlja najveću opasnost s obzirom da
korozivno deluje u svim sredinama: kiseloj, neutralnoj i baznoj.
Ukoliko je u vodi prisutan kiseonik, on se veže na atomski vodonik iz zaštitnog sloja, pa gvožde
postaje opet elektrolitički neutralno, a njegova površina nezaštićena i podvrgnuta rastvaranju
kao u početku.
Ovaj proces razaranja zaštitnog sloja od vodonika u atomskom obliku se naziva "depolarizacija".
Prvobitno nastali Fe(OH)2 oksidacijom prelazi u Fe(OH)3.

2Fe(OH)2 + O + H2O → 2Fe(OH)3 (smeda rda)

Fe(OH)3 → Fe2O3 + H2O (crvena rda)

Za koroziju izazvanu delovanjem kiseonika, karakteristično je da ona deluje u dubinu, stvarajući

tzv. "kratere". Ovi procesi mogu da deluju toliko brzo, da u roku od 3 – 4 meseca može čelični
lim debljine 3 mm biti potpuno probušen. Kiseonik takođe korozivno deluje i između slojeva
nataloženog kotlovskog kamenca i kotlovskog lima. Korozivno dejstvo kiseonika naročito se
manifestuje u uslovima mirovanja kotla.Opasnost od dejstva kiseonika se znatno smanjuje
povišenjem pH vrednosti, odnosno alkaliteta, pa zbog toga napojna i kotlovska voda treba da
budu alkaline. Sadržaj kiseonika u napojnoj vodi treba da
bude što je moguće manji, tako da dobrom termičkom degazacijom (ili membranskim ili
katalitičkim postupkom odstranjivanja kiseonika) ne bi trebalo da pređe granicu od 20 μg/l .
Potpuno izdvajanje kiseonioka postiže se dodavanjem hemikalija koje vezuju kiseonik.

Delovanje ugljene kiseline

Za razliku od kiseonika koji izaziva koroziju stvaranjem tzv. lokalnih elemenata, dakle
prvenstveno elektrohemijski, ugljena kiselina deluje ravnomerno po celoj površini gvožđa. Do
stvaranja ugljene kiseline dolazi u kotlovskoj vodi usled nedovoljne dekarbonizacije sirove vode
ili usled raspada natrijum bikarbonata u vodi, pa oslobođeni ugljen dioksid odlazi sa parom i
rastvara se u kondenzatu, kojem se usled toga snizuje pH-vrednost .

Delovanje neutralnih soli

Uopšteno, korozija metala biva u vodi pospešena prisustvom neutralnih soli, jer povisuje
električnu provodljivost vode, a time se smanjuje otpor lokalnih korozionih struja.

Stvaranje kamenca
Kod izostanka pripreme vode ili nepravilne pripreme vode dolazi do stvaranja kamenca u kotlu.
Njega stvaraju teško rastvorljive kalcijumove i magnezijumove soli i to uglavnom:

CaCO3, CaSO4, CaSiO3, MgCO3.

Za razliku od kotlovskog mulja, kamenac se taloži na najtoplijim mestima tj. na mestima koja su
neposredno izložena vatri .
Na zagrejanim mestima u kotlu dolazi do stvaranja mehurića, čija veličina zavisi od njihovog
površinskog napona i strujanja kotlovske vode. Unutar takvog mehurića dolazi do izlučivanja soli
"na suvo" i to tako da se prvo izdvajaju teško rastvorljive soli , dok se alkalne soli izlučuju
poslednje.
Izdvojeni kamenac sprečava efikasnu razmenu toplote, jer npr. silikatni kamenac ima toplotnu
provodljivost veoma malu - 0.08141 - 0.17445 W/m²,°C, za gips ona iznosi 0.5815-0.2326
W/m²,°C, dok gvožđe ima toplotnu provodljivost od 25,586 – 52,335 W/m²,°C.
Usled toga ne samo što izdvajanje kamenca dovodi do veće potrošnje goriva, zbog lošeg
prenosa toplote na mestima gde je izdvojen kamenac, nego na tim mestima može doći do
lokalnog pregrevanja zidova kotla.