Приказ књиге: Да ли ученика пустити с ланца

Приказ књиге: Да ли ученика пустити с лнаца

Немања Илинчић

Универзитет у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору

Приказ књиге: Да ли ученика пустити с ланца
2
Аутор Даријуш Хентковиски је ову књигу написао на основу разговора са ученицима, као
и текстова које су му они слали. Књига представља скуп искустава и начина решавања
проблема са којима се сусретао, као и од текстова његових ученика. Наслов књиге вас
може навести на мишљење да се овде ради само о положају ученика у школи, али књига
много више говори о професорима, њихој улози, односу према ученицима и
професоровим схватањима дешавања у школи. Књига је подељена у три целине. У првом
одељку Носим бакљу просвете, налазе се описи образовних проблема. Други део,
Предавања од крви и меса, садржи предлоге нове начине учења посљког језика. У трећем
одељку названом Без повоца, аутор покреће питање професионалне етике професора и
приказује се слика, како то аутор наводи, "такозваног школског морала".
На почекту првог одељка, аутор истиче да је школа установа чији је циљ да образује масе
будућих грађана и да је намењена просечним ученицима, који долазе из просечних
породица, добијају просечне оцене и да као таква, не може да створи идеалне услове за
развој свих ученика. Аутор закључује да у свет у коме је професор месија а уџбеник
библија није стваран, да школа као тоталитарна иснтитуцаиј није у стању да припрема
ученике за живот у демократији и да је ученик, у таквој школи, унапред осуђен на
неуспех.
Школа ограничавањем слободе гоора и одређивањем образаца понашања спутава ученика
и тиме може довести ученика у стање депресије и проблема са идентитетом. Оваква школа
уместо да развија, често код ученика уништава оно што је његова природа. Поред овога,
аутор истиче и да ученици носе много већи животни терет, него што се то професорима
чини.
Након овог уводног дела почиње низ прича о стварним животима ученика и професорима,
иховим проблемима, као и свему ономе што се не учи на факултету на часовима методике.
Прва од ових прича је из угла професора, који је срећан јер му се ученици обраћају са
„Ви“, иако је некада прижељкивао да му се ученици обраћају са „ти“, желећи да буде
ближи са њима. Међутим, због такве блискости са ученицима, неки ученици се
професорима обраћају са речима „Немој да ме нервираш“ или „Шта лупеташ“.
У једној другој причи, професор који ниједном другом методом није успео да заведе ред у
свом одељењу, помоћу пријатељства са учекинком кога остали ученици поштују, успева
да их доведе у ред.
Једна од прича описује ученика, који није слушао никога, псовао је на часу и често
исмевао професоре. Међутим, често је псовао и своје другаре из одељења, када би правили
буку на часу и тиме помогао професору да заведе ред, ученици су га поштовали, али
професори га нису подносили. Желели су да га избаце из школе, али он је био упоран.
После је престао и да долази на часове, понекад би дошао после наставе и покушао да
објасни професорима у каквим околностима се налази, али нико није имао воље да га
саслуша, сем аутора ове приче. Он му је чак дозвољавао да одговара за оцену у ходнику,
лифту, па чак једном и у продавници, ученик га је због тога веома ценио и он је био једини
професор о коме је имао ншето лепо да каже. На крају је у школу дошла и његова мама и
Приказ књиге: Да ли ученика пустити с ланца
3
објаснила професору да њен син једини у породици који ради, као и да има два старија
брата, сестру, да има оца који је у затвору и молила за разумевање. Нажалост, не знамо
крај ове приче, јер је професор престао да ради у тој школи.
Неке приче су помало и шаљиве, као прича у којој ученик своја осећања током усменог
пропитивања од стране професора описује као стрељање у коме га професор гађа својим
питањима, а он одговорима покушава да преживи.
У другој причи, ученица описује осећај понижења које је осетила након што је рофесорица
биологије критиковала, јер није знала формулу глукозе. Питала је како ће са таквим
незнањем једног дана бити жена и мајка, затим се обратила ученицима и рекла, како је
изненађујуће да на први поглед изгледа као сасвим нормална девојка, а заправо је
шупљоглава. Професорица највероватније није имала намеру да је повреди, можда је
хтела мало да тргне ученицу, да озбиљније схвати предмет, или је можда само хтела да се
нашали са њом, али својим непажљивим избором речи, несвесно је јако повредила
ученицу. Професори брзо забораве на овакве грешке које направе, ако уопште и примете
да су их направили, али због оваквих ствари, ученици могу да се разочарају у себе, да
замрзе предмет и да им остану трајне и болне успомене.
Нису све приче о проблематичним одељењима и ученицима. Тако имамо једну причу, где
ученици желе да добију новог професора историје, али разлози нису то што им даје
јединице и има нереална очекивања од њих, већ баш супротно од тога. Професор свима
даје петице, јер не жели да се замара са ученицима који желе да поправљају оцене.
Предавања води својим успореним темпом, иако су ученици способни да много брже
пређу градиво. Многи ученици из овог одељења имају жељу да упишу право и ово им је
један од најважнијих предмета и осећају да их предавања овог професора неће
припремити за оно што их чека на факултету. Неки ученици чак прете и пребацивањем у
другу школу, уколико не успеју да добију новог професора. На крају, разредни старешина
смирује ситуацију, објашњавајући им да тај професор и није тако лош, јер зна да је сваки
покушај промене професора готово немогућ и њихови напори су унапред осуђени на
пропаст. Овакве идеје су нормална појава за ученике трећих и четвртих разреда школе, јер
се често, без разлога, плаше да неће бити спремни за матуру и студије.
Једна од прича говори о родитељима који долазе да се жале на лошу оцену које је њихово
дете добило на пробном матурском тесту. Ово најчешће раде универзитетски радници,
износе своје замерке, траже испите пред комисијом и тако даље. Њихова деца се најчешће
стиде поступака својих родитеља, јер знају да су погрешили и способни су да поднесу
пораз. Међутим, родитељи им не дозвољавају могућност да направе грешку и због тога су
под великим притиском.
У другом делу књиге, аутор нуди нове, нестандардне начине за одржавање часова пољког
језика. Циљ је да се градиво приближи ученицима, како често, досадну теорију учинити
занимљивијом, разумљивијом и препознатљивом за ученике. Тако у једној причи, због
чињенице да традиционална књижевност није нарочито интересантна младима, професор
на часовима када је требало да читају Библију, Књигу о Јову претворио у модерну причу о
Приказ књиге: Да ли ученика пустити с ланца
4
човеку који купује стално у истом хипермаркету. Јов је ту почео да купује када су цене
биле на снижењима, али је Јов остао веран свом хипермаркету чак и када су цене постале
много више, па чак и када су почели продавати робу којој је истекао рок трајања. На овај
начин, професор је овим тумачењем Библије њу приближио ученицима. На крају часа,
заједно су дошли до закључка да читање лектире не треба да уништава индивидуалност,
већ треба да развија таленат и интересовања ученика. Ученици су за домаћи, добили
задатак да прочитају одломак из Библије и да га препирчају на свој начин. Тако је један
ученик причу о Десет божијих запосвести, препричао као десет заповести фудбалског
клуба, а једна девчојчица је причу о Каину и Авељу претворила у причу где је Каин лекар
а Авељ директор банке. У овим причама су ученици професору открили своја
итнерсовања и планове и жеље за будућност, која до тад нису могли показивати, јер за то
није било прилике, а нико их до тад није ни питао.
У другој причи, професор говори како су га на факултету на часовима методике учили да
прес вега треба имати на уму да ученици врло мало знају о било чему. Чак и да професор
који није дошао спреман на час и даље зна много више од својих ученика. Ипак,
стварност, поготово данас није таква. Ученици читају читају књиге писаца за које
професори никада нису чули, слушају музику о којој професори не знају ништа, читају
песме нових песника... Такође, ученици врло брзо уоче недостатке својих професора и не
посматрају их као свезнајућа бића. Због тога је професор одлучио да своје ученике стави у
улогу професора и дао им да прегледају радове које су писали ученици стрије генерације.
На професорово изненађење, ученици су врло професионално и оштро искритиковали
радове других ученика. Тако у једној критици ученик оптужује свог колегу да уопште није
разумео дело о коме је требало да пише, док други ученик честита ауторици дела на
успешном преписивању из енциклопедија. Овим је професор скренуо пажњу ученицима
пажњу да радови које они пишу никада не нестају и увек могу да се искористе за нешто и
упозорио их колика би срамота могла настати уколико би се открило да је неки хивог рад
плагијат.
Треће поглавље аутор почиње тако што наводи одређене тврдње о професорима и школи,
на пример: да су професори непристрасни и да су оцене објективне, да оцене нису важне,
већ да се знање рачуна, да се професори не свете учнеицима и испод сваке објашњава због
чега нису истините. Такође, наводи и неке, по његовом мишљењу истините, као што је
тврдња да све може да се научи и да често професори не умеју да се служе модерним
техничким средствима.
У једној причи професор описује свој страх од директоровог оцењивања његовог рада, не
зато што се боји за своје радно место, већ зато што не воли да га људи лоше оцењују.
Сматра да је добар професор и да заслужује добру оцену. Претходне године је добио лошу
оцену, јер је био превише благ према ученицима и та информација је некако стигла до
директора, овај пут није поновио ту грешку. Професор се досетио да пронађе резултате
гласања за најпопуларнијег професора, које је било одржано пре неколико година. Желео
је да види какве то особине чине доброг професора, међутим сазнао је да је тај исти
професор био отпуштен недуго након што је победио. Аутор закључује да бити популаран
Приказ књиге: Да ли ученика пустити с ланца
5
међу ученицима није исто што и бити добар професор. Добар професор је онај који може
да заинтересује ученике за свој предмет, који има времена да саслуша проблеме својих
ученика и уважава их.
Књига поставља много питања, али на њих најчешће не даје одговоре. Уместо тога, само
даје увид у искуства, анегдоте, доживљаје, мисли и ставове аутора и његових ученика из
којих можемо сами да извучемо своје закључке.