Predstavljanje I Njegove Granice

Marko Simendić1 Originalni naučni rad
Univerzitet u Beogradu UDK 323.269.3:343.263(497.11)“2020“

Fakultet političkih nauka 323.269.3:329.058(497.11)“2020“
Primljen: 27. 2. 2022.
Prihvaćen: 11. 5. 2022.
DOI: https://doi.org/10.2298/SOC2202248S
PREDSTAVLJANJE I NJEGOVE GRANICE:

PROTESTI PROTIV POLICIJSKOG ČASA
2020. GODINE2
Representation and its Limits:

2020 Protests against Curfew
APSTRAKT: U radu se analiziraju načini na koje su predstavnici građana (i
vlast i opozicija) u medijima govorili o protestima protiv policijskog časa 2020.
godine i njihovim učesnicima. Iz ugla „konstruktivističkog“ obrta u literaturi
o predstavljanju, postavljaju se pitanja 1) šta predstavnici govore o protestima i
demonstrantima i 2) kako (re)definišu predstavljene i svoj odnos prema njima.
Predstavnici u svojim obraćanjima rekontekstualizuju proteste, a incidente i
izostanak artikulisanih zahteva prevode u narativ o nasilnim demonstracijama i
nepredstavljivim demonstrantima. Na taj način oni ignorišu i delegitimišu moguće
sistemske razloge za nezadovoljstvo, desubjektivizuju značajan broj demonstranata
i time ih (još dublje) potiskuju iz predstavničkog odnosa.
KLJUČNE REČI: protest, predstavljanje, Srbija, nasilje, policijski čas.
ABSTRACT: The paper deals with the ways in which representatives (both Serbian
government officials and opposition politicians) described the protest against the
curfew in 2020 and its participants. From the perspective of the “constructivist”
turn in scholarship on representation, the paper branches into two main lines of
enquiry: 1) what did the representatives say about the protests and the protesters;
2) how did they (re)define the represented and their relationship towards them.
The representatives recontextualise the protests: translate the incidents and the
lack of well-articulated demands into a narrative about violent demonstrations
and unrepresentable protesters. Consequently, they ignore and delegitimise possible
systemic reasons for discontent, desubjectivise a significant number of protesters
and, in turn, exclude them from the process of representation.
KEYWORDS: protests, representation, Serbia, violence, curfew.
1 marko.simendic@fpn.bg.ac.rs
2 Istraživanje sprovedeno uz podršku Fonda za nauku Republike Srbije, PROMIS, broj projekta:
6062225, RECLAIM.
Marko Simendić, Predstavljanje i njegove granice: protesti protiv policijskog časa 2020. godine 249
1. Uvod
Sedmog jula 2020. godine predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić
saopštio je da će zbog nepovoljne epidemiološke situacije u Beogradu biti uveden
policijski čas koji će trajati od petka, 10. jula, do ponedeljka 13. jula (Tanjug,
2020a). Iste večeri, usledili su protesti u Beogradu i Novom Sadu, a u Beogradu
su demonstranti ušli u zgradu Narodne skupštine. Protesti su se ubrzo proširili i
na druge gradove u Srbiji. Ovo nisu bili prvi protesti 2020. godine. Drugog jula
studenti su demonstrirali protiv iseljavanja iz studentskih domova, a tokom maja
su, za vreme policijskog časa, građani protestovali praveći buku sa svojih prozora
i balkona. Ipak, protesti protiv policijskog časa istakli su se masovnošću, oštrim
sukobima demonstranata sa policijom i primenom policijske sile koja je dostigla
svoj vrhunac na protestu održanom osmog jula u Beogradu. Narednog dana,
akcija dela demonstranata pod parolom „sedi, ne nasedaj“ dovela je do smirivanja
nasilja i izostanka policijske reakcije. Protesti su ubrzo izgubili na masovnosti, te
se nedelju dana nakon njihovog izbijanja ispred Narodne skupštine okupilo tek
„nekoliko desetina demonstranata“ (N1, 2020a).3
Teško je definisati julske proteste protiv policijskog časa. Njih pre svega
karakteriše odsustvo određenih karakteristika, poput jasne artikulacije
zahteva, ideološke jednoobraznosti ili uključenosti u redovne političke tokove.
Demonstranti su bili ujedinjeni u nezadovoljstvu načinom na koji su državni
organi reagovali na pandemiju Kovida-19, ali nisu imali zajedničke političke
stavove, kao ni zamisao o tome kako bi proteste trebalo organizovati i izvoditi.
Njih nije okupio predstavnik, bio to pojedinac ili organizacija, koji bi postavio
ciljeve, artikulisao konkretne političke zahteve i usmeravao tok protesta. Njihov
cilj svakako nije bio da pomognu određenoj političkoj opciji da dođe na vlast,
a mogao se uočiti i otpor (bar dela) demonstranata prema prisustvu ili učešću
opozicionih političara (Danas, 2020g: 1). Protest protiv policijskog časa po
ovim odlikama najviše podseća na Protest protiv diktature iz aprila i početka
maja 2017. godine. Ipak, postoji nekoliko značajnih razlika. Prvo, Protest protiv
diktature nije karakterisalo nasilje, dok su se na protestima protiv policijskog
časa demonstranti sukobljavali i međusobno i sa policijom. Zatim, istraživanja
su pokazala da, iako protest nije imao „zaokružen i prepoznatljiv identitet“,
onakav kakav su imali protesti devedesetih godina u Srbiji, „učesnici protesta
Protiv diktature umnogome dele zajedničke vrednosti“ i to u meri koja je
mogla dovesti do formiranja društvenog pokreta (Backović i Petrović, 2017:
448; videti i Birešev, 2017: 402; Spasić i Pavićević, 1997). Na kraju, protesti
2017. godine „imali [su] usko političke ciljeve (koji su se odnosili na poštovanje
osnovnih demokratskih procedura“, a okupljali su u velikoj meri građane
nezadovoljne načinom sprovođenja izbora (Pešić, 2017: 470–471). Oni su zato
bili daleko artikulisaniji od protesta protiv policijskog časa i, baveći se izborima i
demokratskim procedurama, imali snažniju sistemsku konotaciju.
3 Procene o broju demonstranata variraju. Predsednik Republike je izjavio da je sedmog jula

na protestima bilo četiri, a osmog jula tri hiljade ljudi. „Danas“ je pisao o desetak hiljada
demonstranata prvog i drugog dana protesta. (TV Pink, 2020c; Danas, 2020a: 1; Danas
2020b: 1).
250 SOCIOLOGIJA, Vol. LXIV (2022), N° 2
S druge strane, protesti protiv policijskog časa mogu se po nekim

kriterijumima svrstati u isti oblik protesta uz proteste „žutih prsluka“ koji
u Francuskoj traju od 2018. godine, proteste u Turskoj 2013. godine, kao
i kapilarne proteste u Velikoj Britaniji 2011. godine. Oni nastaju iznenada
i spontano, a trajanjem, intenzitetom, motivima i potencijalom za nasilje
prevazilaze konkretan okidač. „Žuti prsluci“ su izašli na ulice zbog cene goriva,
a to je, kako navodi Žak Ransijer (Jacques Rancière), „najprizemnija briga“
koja ne pripada registru tipičnih političkih pitanja (Ranciere, 2019). Pored
„prizemnog“ okidača (1), Ransijer (2019) prepoznaje bar još tri karakteristike
protesta „žutih prsluka“: 2) ideološku raznorodnost; 3) mnoštvo širih razloga
koji podupiru nezadovoljstvo (od nedostupnosti javnih usluga do siromaštva,
nesigurnosti radnog mesta i drugih socijalnih poteškoća); 4) nerede i zauzimanje
prostora kao način protestovanja.4 Sve četiri karakteristike o kojima govori
Ransijer mogu se prepoznati u protestima protiv policijskog časa, ali i u
iskazima političkih predstavnika, bilo da se radi o vlasti ili opoziciji. Ransijer
(2019) nudi i skicu demonstranata, opisujući ih kao pojedince 1) koji obično ne
učestvuju u političkom životu; 2) čiji životni uslovi su takvi da „obično nemaju
ni vremena ni snage za pobunu“; 3) kao razjedinjene individue koje ne povezuje
nikakva politička artikulacija, odnosno bilo kakav „zajednički izraz“. Njihova
objedinjujuća karakteristika je isključenost iz procesa političkog odlučivanja,
izuzev „glasa koji se povremeno broji na izborima i istraživanjima javnog
mnjenja“ (Ranciere, 2019).
Odgovor francuske države na proteste podrazumevao je snižavanje cene
goriva koja je bila okidač za demonstracije „žutih prsluka“. Moć koju je ovde
pokazala javnost, promenivši agendu svojih predstavnika i usmerivši ih ka
donošenju drugačijeg rešenja, nije isključivo vezana za liberalne demokratije i
predstavničke odnose u njima.5 Turske vlasti su takođe odustale od građevinskog
projekta u istambulskom parku Gezi koji je izazvao masovne demonstracije, a
slično su reagovali i državni organi Republike Srbije na zahteve demonstranata
u julu 2020. godine. Predsednik Republike je osmog jula saopštio da policijskog
časa ipak neće biti (Tanjug, 2020b), kao što je vlast nekoliko dana ranije odustala
i od iseljavanja studenata iz studentskih domova.6 Ipak, prihvatanje jedinog
nedvosmisleno artikulisanog zahteva demonstranata nije zaustavilo proteste ni
u Francuskoj, ni u Turskoj, pa ni osmog jula u Srbiji. Takođe, u sve tri države
nastavak protesta doveo je do posebno snažnog odgovora policije.
Sličan obrazac prepoznaje i Đorđo Agamben (Giorgio Agamben).
Analizirajući proteste na Tjenanmenu, Agamben govori o demonstracijama koje
1) nemaju druge konkretne zahteve 2) sem okidača za okupljanje,7 a koje su se
4 Iako ovom opisu u velikoj meri odgovaraju i brojni (nedavni) nasilni protesti u Sjedinjenim
Američkim Državama, neću ih uključiti u razmatranje zbog njihovih specifičnosti koje se
tiču rase i na njoj zasnovanih napetosti i strukturnih nejednakosti.
5 O sklonosti nedemokratskih režima da prihvate zahteve demonstranata piše Vladisavljević,
2011 i 2014.
6 Zbog toga što protesti protiv policijskog časa prevazilaze svoj okidač (uvođenje zabrane
kretanja), u daljem tekstu ću ih nazivati „julskim protestima“ ili „julskim demonstracijama“.
7 Za tjenanmenske proteste okidač je bila rehabilitacija bivšeg vođe Komunističke partije Kine,
Hu Jaobanga (Hu Yaobang).
3) nastavile i nakon što je zahtev ispunjen, te je nakon toga 4) došlo do primene

sile (Agamben, 2007: 84–86). Italijanski autor razlog pronalazi u napetosti
između „države“ i „ne-države“, državne organizovanosti i neuređenosti „života“
koja se otkriva kada nepredstavljivo mnoštvo stane ispred nje (Agamben, 2007:
84–86). Agamben tvrdi da „država nikako ne može da toleriše [...] kada ljudi
zajedno pripadaju bez bilo kakvog predstavljivog uslova pripadanja“ (Agamben,
2007: 85). Drugim rečima, mnoštvo sačinjeno od ljudi koji pojedinačno mogu
imati bilo koju (qualunque) odliku i koji su, pored toga, povezani samo time
što stoje jedni pored drugih, nesvarljiva je za državu čija se logika zasniva na
predstavljanju, grupnim identitetima i jasnim zahtevima. Na vansistemskim
demonstracijama ljudi se okupljaju ne uspostavljajući zajednički identitet, a tada
će država odgovoriti nasiljem (Agamben, 2007: 85). Taj Agambenov zaključak,
da „pre ili kasnije, [tjenanmenski] tenkovi će se pojaviti“, jeste radikalan i
osporavan u literaturi (Edkins, 2007: 85). Ipak, njegova opaska o sistemskoj
neprihvatljivosti neartikulisanih protesta vredna je pažnje – bilo da svoj izraz
dobija u policijskoj sili ili, simbolički, u odbijanju političara da predstavljaju
„nemušte“ demonstrante.8 Ona oslikava uobičajen odgovor države na proteste
kojima nedostaje vođstvo i artikulacija – bilo da se radi o britanskoj ili francuskoj
liberalnoj demokratiji, turskom kompetitivnom autoritarizmu ili kineskom
socijalizmu. U bilo kojoj od ovih zemalja, kao i u Srbiji 2020. godine, dubinski
razlozi za proteste ostaju nepriznati i bez odgovora, a manjkavost artikulacije
igra veliku ulogu u njihovom delegitimisanju.
2. Rekontekstualizovanje protesta
i predstavljanje građana
U ovom se tekstu neću baviti odlikama julskih protesta i njihovom
dinamikom, niti karakteristikama demonstranata koji su u njima učestvovali.
Umesto osvrta na to šta protesti jesu, pokušaću da sagledam kako predstavnici
tumače i formiraju svoj odnos sa iznenadno okupljenim nepredstavljenim
mnoštvom građana i kakve im odlike daju. Analiziraću medijske nastupe
predstavnika, obuhvatajući štampu i televiziju u periodu od sedmog do
jedanaestog jula, odnosno tri ključna dana protesta i reakciju na njih: početak
i upad u zgradu Narodne skupštine, masovne nerede i snažnu intervenciju
policije, te kampanju „sedi ne nasedaj“ i deeskalaciju nasilja devetog i desetog
jula. Iz korpusa od preko tri stotine novinskih članaka i televizijskih priloga o
protestima iz arhive agencije Kliping, izdvojeni su svi (ukupno 52) koji sadrže
obraćanja izabranih predstavnika i opozicionih političara.9 Analiza ne obuhvata
izjave neizabranih ili samoproklamovanih predstavnika, eksperata, aktivista
8 Do sistemske nepodudarnosti između predstavnika i predstavljenih može doći i na izborima,

pa čak i kada su zahtevi građana jasniji. Na primer, Thomassen (2012) pokazuje da su
političke partije u Holandiji svoje političke programe situirale duž ose levo – desno, a da se sa
njom nije poklapala dimenzija koja je bila važna biračima: „autoritarno – liberalno“.
9 Posebno važna obraćanja, poput obraćanja predsednika Republike i ministra unutrašnjih
poslova, analizirana su u celosti, umesto po segmentima koji su preneli mediji.
i anonimnih učesnika protesta. Ona ne uključuje ni izveštavanje medija,10

ni razmatranje motiva demonstranata, niti legitimnost načina na koji su
predstavljeni. Ovo bi mogle biti dobre teme za neka buduća proučavanja.
Izjave državnih funkcionera i opozicionih političara posmatram kao govorne
činove kojima se nešto radi (Austin, 1975) – uspostavlja ili raskida predstavnički
odnos sa demonstrantima. Političari svojim obraćanjima postavljaju domete svojoj
predstavničkoj ulozi i pripisuju određene karakteristike učesnicima protesta.
Takvi su nastupi predstavnika u kojima govore o opravdanom i neopravdanom
ponašanju građana, njihovim legitimnim i nelegitimnim zahtevima i uverenjima,
skiciraju poželjnog građanina čije interese nastoje da predstave i ograđuju se od
onih čije zahteve ne razumeju ili ne žele da uvaže. Primeniću analizu diskursa
koja u središte stavlja nastojanja političkih aktera da proteste rekontekstualizuju.
Sledeći Tea Van Levena (Theo van Leeuwen), rekontekstualizovanje određujem
kao opisivanje društvene prakse na način koji preuređuje njenu strukturu,
uključuje ili isključuje određene njene elemente i dodaje slojeve značenja koji
se tiču njene svrhe i opravdanosti (Van Leeuwen, 2008: 6, 20, 105–123). Vlast
je svojim opisima protesta i demonstranata pokušavala da delegitimiše proteste,
dok su opozicioni lideri u svojim nastupima odgovarali na ove izjave i branili
legitimitet demonstracija. Bilo u legitimišućem ili u delegitimišućem ključu,
rekontekstualizovanje se odvijalo na trima glavnim poljima. Prvo polje tiče se
načina protestovanja (kako?), sa posebnim akcentom na nelegalnosti i nasilnosti.
Drugo polje obuhvata tvrdnje o organizacionoj pozadini protesta (ko?), njihovoj
spontanost ili instrumentalizovanosti. Treće polje tiče se motivâ protestâ, njihove
autentičnosti i opravdanosti (zašto?).
Ove tri sfere predmet su analize i drugih srodnih protesta. Boran Ali Merkan
(Boran Ali Mercan) i Erhan Ozšeker (Erhan Özşeker) nude uporednu analizu
vladinog i opozicionog diskursa o protestima u Turskoj i Velikoj Britaniji (Mercan
and Özşeker, 2015) i tri aspekta koja sam izdvojio prisutna su i u njihovom
radu. Nelegitimnost načina protestovanja istakao je 2013. godine Redžep Tajip
Erdogan (Recep Tayyip Erdoğan) govoreći o manjini koja protiv volje većine,
„pali i uništava“ (Mercan and Özşeker, 2015: 96). Slično su reagovali i britanski
zvaničnici na kapilarne i nasilne proteste 2011. godine. Poput Erdogana, Dejvid
Kameron (David Cameron) je naglasio da su protesti „nedvosmisleno kriminalni“
i „koordinisani“ (Mercan and Özşeker, 2015: 102; Bennett, 2013: 35). Drugi
funkcioneri sledili su Kameronovu retoriku: Nik Kleg (Nick Clegg) je govorio o
„nepotrebnom i oportunističkom pljačkanju i nasilju“, a Tereza Mej (Theresa May)
o „neoprostivom i nerazumnom“ ponašanju demonstranta (Mercan and Özşeker,
2015: 103–104). Opozicioni Laburisti su istakli „namerno, organizovano, nasilno
[i] kriminalno“ ponašanje (Mercan and Özşeker, 2015: 100). O organizacionoj
pozadini protesta u Turskoj govorio je Erdogan, okrivivši za proteste „[s]trane sile
i domaće izdajnike“, kao i „interesni lobi“ bogatih bankara (Mercan and Özşeker,
2015: 101). Na kraju, i britanski i turski dužnosnici prikazali su motive protesta
10 Za vredan doprinos analizi „paradigme o protestima“ u medijskom izveštavanju o

protestima „Protiv diktature“ iz 2017. godine, videti Krstić, Milojević i Kleut, 2018. O
samoproklamovanim predstavnicima i dometima njihove legitimnosti piše Montanaro, 2012.
kao neautentične i nelegitimne. Za britanske političare protesti nisu bili onakvi

kakvim su se predstavljali jer se nisu „ticali rase“ niti „merâ štednje“, a Erdogan
je tvrdio da ekološki zahtevi demonstranata kriju nameru da se oslabi Turska, da
se naškodi njenim interesima i izvede državni udar (Mercan and Özşeker, 2015:
100–102, 110; Bennett, 2013: 35).
Slično Merkanu i Ozšekeru, ispitaću izjave opozicionih lidera i državnih
funkcionera o julskim protestima, a nalaze ću predstaviti kroz tri kruga
rekontekstualizovanja i (de)legitimisanja protesta (način protestovanja,
organizovanost i motivi protesta). Ipak, za razliku od njih, neću se baviti
ideološkim okvirom nastupa političara i grupisati samo šta političari kažu, već ću
razmotriti i šta kao predstavnici rade, odnosno kako (re)definišu predstavnički
odnos prema građanima i njihovom nezadovoljstvu. U tome se oslanjam na
literaturu koja je deo takozvanog konstruktivističkog obrta u proučavanju
predstavljanja. Udaljavajući se od uobičajenog određenja predstavljanja kao
„postupanja u interesu predstavljenih, na način koji odgovara na njihove potrebe“
(Pitkin, 1972: 209), konstruktivisti naglašavaju uzajamnost predstavničkog
odnosa.11 Predstavljeni ne prethode predstavniku, već predstavnik stvara ideju
(„interpretaciju“) onih koje predstavlja (Saward, 2006; Disch, 2011).
Predstavljanje je „dinamičko i interaktivno“, a može se razumeti i kao
„estetsko“, kao „aktivni, stvaralački proces“ kojim predstavnik, svojim tvrdnjama,
crta lik predstavljenih koji ostaje neistovetan uzoru (Disch, 2011: 100; Saward,
2006: 310; Disch, 2015: 493). Predstavničke tvrdnje su, u najširem smislu, one
„kojima neko tvrdi da predstavlja ili da zna šta predstavlja interese nekoga ili
nečega“ (Saward, 2006: 305). Po svojoj prirodi, one su „privremene, pristrasne
i isključujuće“, čak i kada se predstavnik obraća „celokupnom“ narodu (Brito
Vieira, 2015: 511). Osoba koja ih iznosi ne mora biti državni zvaničnik, kao što
predstavljanje ne mora biti svedeno na izbore. U ovom radu baviću se načinom
na koji su izabrani narodni predstavnici i lideri opozicionih političkih opcija,
rekontekstualizujući svojim tvrdnjama julske demonstracije, opisivali i oblikovali
svoj predstavnički odnos sa njihovim učesnicima.
Kontekst julskih demonstracija u velikoj se meri ticao predstavničkih odnosa.
Prvo, protesti su izbili u specifičnom trenutku, nakon višemesečnog vanrednog
stanja kojim ne samo da je suspendovan uobičajeni predstavnički proces, već je i
bilo kakvo okupljanje građana bilo nemoguće. Drugo, demonstracije su usledile
posle izbora održanih 21. juna koje je veliki broj stranaka bojkotovao. Na kraju,
na proteste je izašao nezanemarljiv broj građana koji su pokazivali odbojnost
prema ideji da budu predstavljeni na uobičajene načine, podrškom nekoj od
opozicionih političkih opcija. Oni su se, zajedno sa drugim demonstrantima,
predstavili u tradicionalnom značenju reči tako što su „učinili sebe prisutnim“
(Pitkin, 1972: 241) ispred zgrada u kojima se njihovi izabrani predstavnici
obično okupljaju (poput zgrade Narodne skupštine u Beogradu i Gradske kuće
u Novom Sadu). Tako su se, poput demonstranata o kojima govore Ransijer
i Agamben, učesnici julskih demonstracija suočili sa jednim od paradoksa
11 Pojedini autori izvode slične zaključke i iz modifikovane argumentacije Hane Pitkin. Videti,
recimo, Disch, 2011.
predstavljanja: „biti prisutan, a istovremeno i odsutan“ (Pitkin, 2004: 335–336).

Na kraju, završni deo rada posvećen je načinima na koje se rekontekstualizovanje
protesta preslikava na stavove o demonstrantima i odražava na (pre)oblikovanje
predstavničkog odnosa prema njima.
3. Kako se protestuje:
miroljubivost, nasilnost i nelegalnost
Vlast je označila proteste kao nasilne. Predsednik Republike je u svom
vanrednom obraćanju ukazao na „najbrutalnij[e] političk[o] nasilj[e] u
poslednjih nekoliko godina“ i „agresivn[i] političk[i] protes[t]“, te naglasio kako
„nasilje neće biti tolerisano“ i da „kompromisa sa nasiljem, huliganima, neće biti“
(Tanjug, 2020b). Predsednica Vlade, ministar unutrašnjih i ministar spoljnih
poslova takođe su istakli nasilni karakter protesta. Ana Brnabić je ocenila da
su protesti „najnasilniji [...] u poslednje vreme“ i govorila o „vandalizmu“ (TV
Pink, 2020b; Alo, 2020a: 2). Nebojša Stefanović je izjavio da se događanja
sedmog i osmog jula mogu nazvati „ogoljenim, apsolutnim nasiljem“, a Ivica
Dačić je naveo da skup „obiluje incidentima“ (Tanjug, 2020c; TV Pink, 2020a). I
drugi funkcioneri sledili su predsednika i članove Vlade. Na primer, predsednica
Narodne skupštine, Maja Gojković, osvrnula se na „divljanj[e]“ demonstranata,
predsednik pokrajinske Vlade, Igor Mirović, ukazao je na „nasilje i nerede“
u Novom Sadu, a zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, govorio
je o ljudima koji su „uništavali i palili Beograd” (Politika, 2020e: 5; Dnevnik,
2020c: 3; TV Pink, 2020a). Nasilje sedmog i osmog jula u obraćanjima državnih
funkcionera postalo je jedna od centralnih odlika protesta i važan instrument
njihovog delegitimisanja.
Opozicija je istupila sa suprotnim stavovima u odnosu na vlast i ocenila
proteste kao mirne. Jedan od vođa Saveza za Srbiju (SzS) i predsednik Stranke
slobode i pravde, Dragan Đilas, izjavio je da protesti nisu „obračun huligana sa
državom“ (N1, 2020b). U saopštenju Ne davimo Beograd (NDB) navodi se da
„nezadovoljstvo građana [nije] nasilno”, a SzS je u svom saopštenju naveo da su
„građani [...] mirno protestovali ispred Narodne skupštine“ i da je „nenasilan
protest u Beogradu [9. jula] prirodno stanje stvari“ (Danas, 2020f: 9; Blic, 2020d:
7). Srđan Nogo, narodni poslanik i bivši poslanik Dveri, podvukao je da ni
demonstranti koji su upali u Skupštinu nisu bili nasilni: „Zamolio sam ljude da
to ne rade i stvarno niko više ništa nije rušio“ (Danas, 2020e: 4).
Ukoliko su protesti bili mirni, bezakonje i nasilje koje je na njima eskaliralo
došlo je spolja. Prema proceni opozicije, nisu demonstranti izazivali nasilje, već
su ih izazvala dva spoljna aktera. Prvi je policija koja je neopravdano i preterano
koristila silu: SzS je osudio „brutalnu primenu sile“, a Radomir Lazović je
ukazao na „policijsk[u] brutalnos[t]“ (Danas, 2020a: 1; Blic, 2020c: 6; Danas,
2020c: 1). Drugi spoljni akter su grupe „huligana“ i „kriminalaca“. U saopštenju
Pokreta slobodnih građana (PSG) naglašava se učešće „kriminalnih grupa“
organizovanih od strane vlasti (Danas, 2020d: 2). Stav o tome da vlast organizuje
huligane i policiju kako bi izazvala nerede izneli su u svojim saopštenjima SzS,
PSG i Socijaldemokratska unija (SDU) (Danas, 2020i: 3; Blic, 2020g: 7; Danas,

2020d: 2; Danas, 2020g: 1). To viđenje ponovili su i trojica opozicionih lidera:
Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke, Zdravko Ponoš, potpredsednik
Narodne stranke (NS) i Đilas (N1, 2020b; Danas, 2020h: 5; RTS, 2020). Prema
viđenju opozicije, na proteste su izašli mirni ljudi koji se suprotstavljaju nasilju,
„laži, policijsk[oj] brutalnosti, odnosno brutalnosti države“ (Danas, 2020h: 5).
Predstavnici i vlasti i opozicije dele stav o tome da nasilje urušava legitimnost
protesta i ta pretpostavka oblikuje strategije njihovih nastupa. Naglašavajući
visok stepen nasilja i njegovu učestalost, državni funkcioneri deligitimišu
demonstracije, dok opozicioni lideri osnažuju legitimnost protesta tvrdeći da
nasilje nije suštinsko svojstvo protesta protiv policijskog časa i ukazuju na „dobro
izrežiran[u] predstav[u] režima“ (Danas, 2020f: 9). Vlast i opozicija jednako
osuđuju nasilje, a upotreba sile postaće osnovni kriterijum neopravdanog
ponašanja – bilo da se radi o odlici protesta (kako to ističe vlast) ili načinu na
koji policija interveniše (kako naglašava opozicija). Nasilje je u tesnoj vezi i sa
predstavom o autentičnosti protesta. Za opoziciju, autentični protesti su mirni,
a nasilje je izrežirano. Za vlast, sami protesti su nasilni i izrežirani, a reakcija
policije je iznuđena. Dalje, kao što ćemo uskoro videti, prisustvo nasilja označiće
i razliku između neopravdanog kršenja zakona i prekršaja koji se mogu tolerisati
jer imaju određeni demokratski legitimitet. Na kraju, primena nasilja, jednako za
vlast i za opoziciju, razdvojiće „dobrog“ od „lošeg“ demonstranta.
Državni funkcioneri su proteste označili i kao nelegalne, i to duž spektra
nezakonitog ponašanja koji se prostire od manjih prekršaja poput održavanja
neprijavljenog skupa i nepoštovanja epidemioloških mera, preko nanošenja
materijalne štete, pa sve do teških optužbi poput onih za kršenje ljudskih prava,
pokušaj državnog udara i terorizam. Predsednik Republike je rekao da je protest
„nezakonit, neprijavljen policiji, u suprotnosti sa svim opštim i posebnim
pravnim aktima”, te da upad u Skupštinu „predstavlja izvršenje najmanje dva teška
krivična dela“ (Tanjug, 2020b). Sličan uvid izneli su ministar unutrašnjih poslova
i zamenik gradonačelnika Beograda (Tanjug, 2020c; TV Pink, 2020a; cf. Politika,
2020d: 16).12 Neke kvalifikacije bile su posebno teške. Zlatibor Lončar, ministar
zdravlja, zatražio je da se kazne oni „koji neovlašćeno krše osnovna ljudska
prava“ (Politika, 2020a, 1). Ministar odbrane, Aleksandar Vulin i gradonačelnik
Novog Sada, Miloš Vučević, izjavili su da se radi o „pokušaj[u] državnog udara“
(Danas, 2020f: 9; Politika, 2020c: 7). Dačić je, poput predsednika Skupštine
grada Jagodina, Dragana Markovića, nazvao upad u zgradu Skupštine Srbije
terorističkim činom (TV Pink, 2020a; Politika, 2020a: 1).13 Na kraju, zvaničnici
su često ukazivali i na to da se na protestima ne poštuju epidemiološke mere
i ovaj je aspekt zauzimao sve značajnije mesto u njihovim izjavama kako su
protesti odmicali (Tanjug, 2020b; Tanjug, 2020c; TV Pink, 2020c; Blic, 2020f: 7).
12 Goran Vesić je prvobitno izjavio da su prijave podnete „protiv organizatora ovog skupa,
protiv gospodina Noga, protiv Mlađana Đorđevića i onih koji su organizovali huligane kako
bi uništavali i palili Beograd“, da bi nekoliko dana kasnije izjavio da su podnete krivične
prijave protiv dvoje lica: jedno za proteste sedmog, a drugo za demonstracije osmog jula (TV
Pink, 2020a cf. Politika, 2020g: 16).
13 I predsednik Republike je jedan aspekt demonstracija, poziv da se blokira put u blizini Novog
Sada, ocenio kao „čist terorizam“ (TV Pink, 2020d).
Stav vlasti i opozicije o odnosu legalnosti prema legitimnosti protesta nije

bio isključiv u meri u kojoj je to bila njihova potpuna osuda nasilja. Nasilnost je
zadržana kao merilo legitimnosti, te se u slučajevima kada nezakonitost proističe
iz nasilnosti, nelegitimnost nasilja preslikava i na nezakonitost. Međutim, kada
su u pitanju mirni protesti koji podrazumevaju nenasilne prekršaje, nezakonitost
ne ugrožava legitimnost. Vlast i opozicija se slažu da nepoštovanje zabrane
okupljanja i drugih epidemioloških mera ne delegitimišu demokratsko pravo na
(miran) protest. Ne smatrajući ove prekršaje preprekom, vođe opozicije podržale
su julske demonstracije i najčešće učestvovale u njima. Lutovac je izjavio „[M]
i ćemo sigurno biti deo građanskog protesta, podržavamo te proteste, smatramo
da su opravdani“ (RTS, 2020). SzS je pozivao građane na demonstracije, da
„večeras [10. jula] budu zajedno u otporu bezumlju i u osvajanju slobode“ (Blic,
2020g: 7). Đilas je poručio da će biti „uz svoj narod“ (Danas, 2020h: 5). Janko
Veselinović, takođe iz SzS, izjavio je: „Mi ćemo biti deo protesta građana Srbije“
(Blic, 2020d: 9).14 S druge strane, državni funkcioneri su naglašavali svoju
privrženost demokratskim vrednostima i pravu na miran protest, posebno nakon
smirivanja protesta devetog jula podstaknutog kampanjom „sedi ne nasedaj“ na
društvenim mrežama. Vučić je tako poručio: „ovo je slobodna i demokratska
zemlja“, „demokratija je važna“, naglasio da policija neće zaustavljati mirne
proteste ali i apelovao na to da se protestuje „do mile volje kada prođe epidemija“
(TV Pink, 2020c; Politika, 2020i: 6). Sličan stav o važnosti demokratije, pravu
na protest i epidemiološkim opasnostima izneli su i Brnabić i Vesić (TV Pink,
2020c; RTS, 2020; Alo, 2020b: 2).
4. Ko stoji iza protesta:

spontanost ili instrumentalizovanost
Državni funkcioneri bili su jednoglasni u poricanju spontanosti
demonstracija, a posebno u negiranju spontanosti upada u zgradu Narodne
skupštine. Vučić je bio izričit i, na konferenciji za medije na kojoj se bavio prvim
danom protesta, postavio retoričko pitanje: „ne mislite valjda da je to moguće da
bude slučajno?“ (Tanjug, 2020b). Dačić je izjavio kako je „[l]až i farsa [...] da su
protesti ispred Skupštine bili spontani, jasno je da su demonstranti koji su bili
u prvim redovima došli organizovano i sa preciznim ciljem“ (Večernje novosti,
2020a: 2; Politika, 2020b: 6). Slične stavove izneli su i drugi funkcioneri, poput
Stefanovića, ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, te gradonačelnikâ
Novog Sada i Kragujevca (Politika, 2020i: 6; Politika, 2020b: 6; TV Pink, 2020c;
Danas, 2020j: 5).
Koordiniranost o kojoj govori predsednik Republike ticala se bar triju
vrsta aktera koji su navodno učestvovali u organizaciji upada u zgradu
Narodne skupštine: inostranih bezbednosnih službi, kriminalaca i ekstremista.
Predsednik je tako naveo da ima „dokaze o upletenosti pojedinih funkcionera
14 Neki opozicioni lideri hrabrili su demonstrante. Ponoš „je zaključio da nema razloga za strah
da se bude na ulici, niti [od] čizme niti [od] huligana“, a Boško Obradović, predsednik Dveri,
„istakao je da nema povlačenja dok Srbija ne bude slobodna“ (Danas, 2002c2: 5).
nekih regionalnih službi“,15 „da je bilo upliva [...] kriminalnog [...] faktora“ i da
su u protestima učestvovali i „ekstremisti uglavnom desničarskih i, kako sebe
oni nazivaju, profašističkih organizacija” (Tanjug, 2020b). Vučić je kasnije ovu
tezu razradio, poredeći, zajedno sa Vučevićem, nasilje na protestima u Novom
Sadu sa zločinima fašista predvođenih Miklošem Hortijem (TV Pink, 2020b;
Dnevnik, 2020b: 1).16 U sličnom tonu, poslanik Srpske napredne stranke u
Narodnoj skupštini, Vladimir Orlić, govorio je o „fašističk[om] divljanj[u]“
(Informer, 2020c: 1). Dačić je sledio predsednikov uvid o kriminalcima i naglasio
kako: „apsolutno je nemoguće da se neko iz kriminogenih grupa slučajno zadesi
na protestima“ (Večernje novosti, 2020a: 2).
Među onima koji su zainteresovani za proteste ali nisu njihovi organizatori,
Vučić prepoznaje, pored hrvatskih medija i političara,17 poslanicu Evropskog
parlamenta Violu fon Kramon-Taubadel (Viola von Cramon-Taubadel), opoziciju
u Srbiji, „deo lažne političke elite“ i „građanski Beograd“ (Tanjug, 2020b).
Predsednik smatra da ovu grupu aktera najpre karakteriše politički oportunizam:
„građanski Beograd [...] zalepi[o se] za sliku [...] onih koji predstavljaju
najružnije lice Srbije, zato što su pomislili da bi mogli neki svoj fićfirićki politički
interes da ostvare“; „opozicioni lider[i]“ su „sebi dopusti[li]“ da ih ekstremisti
„šamaraju“ i to je bilo, prema predsednikovim rečima, „otužno“; fon Kramon je
navodno hvalila „ljotićevce“ (Tanjug, 2020b). Drugi državni zvaničnici usmerili
su svoje osude ka sličnim subjektima, ali na manje sofisticiran način. Brnabić
je govorila o „vandaliz[mu] političara“, Dačić je odgovornost za nerede pripisao
„opozicion[im] stran[kama]“,18 gradonačelnik Novog Sada „opoziciji“, Dragan
Marković „propali[m] političari[ma]“ (Alo, 2020a: 2; TV Pink, 2020a; Blic,
2020b: 4; Politika, 2020a: 1). Vulin je govorio o „političari[ma] koji huškaju“
huligane, a Vučević je bio izričit i imenovao „Đilasa, Noga i ostal[e] iz Saveza za
Srbiju“ (Informer, 2020b: 4; Politika, 2020c: 7). Vesić je izjavio da su „inspiratori
[...] protesta vladika Grigorije [Mladen Durić] i Đilasov najbliži saradnik
Mlađan Đorđević“ koji je „mozak nasilja“ i „eksponent ruskih političkih snaga“
(Informer, 2020a: 1).
Iskorak sličan Vulinovom i Vučevićevom napravio je i sam predsednik
Republike u svom obraćanju devetog jula, nakon drugog dana protesta. Iako je
i dalje izbegavao da imenuje opozicione stranke ili političare kao organizatore
demonstracija, predsednik je među ljude koji očekuju političku korist od
protesta uvrstio i „političare, tajkune“, odnosno „najgore tajkune i pljačkaše i
lopove naše zemlje“ (TV Pink, 2020b; TV Pink, 2020c). Vučić je ponovio svoju
tezu o političarima koji oportunistički podržavaju huligane, ali da su „[n]a kraju
nasilnici [...] došli da njih tuku“ i to, kako je dodao, „na njihovim skupovima“ (TV
15 Miroslav Čučković, predsednik opštine Obrenovac, regionalnu involviranost prepoznao je u

navodnom prisustvu pripadnika „Torcide“, navijačke grupe „Splita“ (Srpski telegraf, 2020b: 1).
16 Nasilje je sa fašizmom povezao i Zdravko Jelušić, predsednik skupštine grada Novog Sada
(Dnevnik, 2020d: 3).
17 Drugom prilikom, predsednik Republike je naglasio kako „[s]vakome ko na uspešan način
vodi Srbiju, neki u Hrvatskoj žele propast“ (TV Pink, 2020c).
18 Ili, kako je to kasnije naveo, delu opozicionih stranaka (cf. Politika, 2020b: 6).
Pink, 2020b; kurziv je moj). Ovo je važno mesto. Predsednik je ovog puta samo
ukratko govorio o odgovornosti inostranih bezbednosnih službi, kriminalaca i
ekstremista, naglasio da su prikupljeni dokazi i da „[s]vakojakih tu ljudi ima“,
dok je pažnju javnosti usmerio ka opozicionim političarima kao organizatorima
– konkretno ka „lider[ima] Saveza za Srbiju” koje je pomenuo reporter Televizije
Pink (TV Pink, 2020b). S druge strane, Brnabić je posle drugog dana protesta
svoju prvobitnu tvrdnju o „političarima“ koji stoje iza demonstracija zamenila
stavom o tome da su organizatori nepoznati, ali da nisu „zdravi, pravi, čitavi“
(TV Pink, 2020b).
Opozicioni političari daleko su manje govorili o potencijalnim
organizatorima protesta i insistirali su na tome da su protesti spontani, te da
oni ne učestvuju u njihovom organizovanju. SzS je podržao „spontani [...]
protest”, Đilas je izjavio kako se „dešava [...] narod”, dok prema oceni NDB,
„[l]judi su se spontano okupili“ (Blic, 2020c: 6; Danas, 2020a: 1; Danas, 2020c:
1; Politika, 2020b: 6). U saopštenju SDU govori se o „[s]pontan[im] protest[ima]
u Beogradu i Novom Sadu“ (Danas, 2020g: 1). Televizija N1 prenela je kako su
„[l]ideri srpske opozicije [9. jula] ponovili da nisu organizatori protesta“ (N1,
2020b). Đilas je odbacio optužbe da stoji iza protesta, izjavio da demonstranti
„nisu njegovi huligani, već građani“ (Politika, 2020b: 6). Prema njegovom sudu,
odgovornost za proteste ne treba tražiti u konkretnim političkim akterima, već
u opštem nezadovoljstvu vlašću, te da „nije opozicija izvela narod na ulice već
Vučić“ (Danas, 2020d: 2). Vučićevu odgovornost podvukao je i Nogo, poričući
da je organizovao demonstrante: „Ja sam deo naroda i tamo se ljudi nisu skupili
zbog mene. Nisam ih ja predvodio, niti sam tamo mogao da sakupim neke
političke poene“ (Danas, 2020e: 4). Lazović je tvrdio da NDB nisu „organizovali
prekjučerašnji [7. jul] protest“, dok je Vuk Jeremić, predsednik NS, izjavio da je
na protestima „kao običan građanin“ (Danas, 2020c: 1; Blic, 2020d: 7). Opozicija
je svoje mesto u julskim događajima pronalazila pre svega kroz podršku
nezadovoljstvu građana i učešće u protestima.
Uvidi o organizatorima protesta čvrsto su povezani sa ocenom njihovog
legitimiteta i deo su nastojanja vlasti i opozicije da rekontekstualizuju
demonstracije. Govoreći o mogućim organizatorima protesta, državni dužnosnici
dvostruko osporavaju legitimitet protesta. Prvo, ako protest za koji niko nije
preuzeo odgovornost nije spontan, već je organizovan tajno i spolja, on je sredstvo
za postizanje tuđih ciljeva a ne autentični izraz narodnog nezadovoljstva. Drugo,
nijedan od skrivenih organizatora protesta na koje upućuju državni dužnosnici
(inostrane bezbednosne službe, kriminalci i ekstremisti) nema legitimitet.
Nelegitimnost se tako preliva na proteste, pošto demonstracije koje nelegitimni
akteri organizuju u nedemokratske svrhe ne mogu biti opravdane. S druge strane,
opozicioni lideri odbacili su optužbe da žele da se okoriste protestima, tvrdili
su da ne stoje iza njih i insistirajući na spontanosti demonstracija nastojali da
ojačaju njihov legitimitet.19 Prema njihovom sudu, protesti istinski odražavaju
nezadovoljstvo građana.
19 Ispitivanje načina na koji su julski protesti organizovani je van okvira ovog rada i može
biti predmet budućih istraživanja. Jedno takvo istraživanje je za protest „Protiv diktature“
utvrdilo da „predstavlja primer konektivnog delanja po modelu samoorganizujućih mreža“
(Petrović i Petrović, 2017: 422).
5. Zašto se protestuje:
(ne)artikulisanost i (ne)autentičnost zahteva
Odjek vansistemskog karaktera protesta može se pronaći u načinu na koji
su vlast i opozicija razmatrali motive demonstranata. Raznorodnost učesnika
i izostanak jedinstvene artikulacije otežali su prepoznavanje osnovnih uzroka
protesta, a vlast je proteste predstavila kao način da se nepolitičkim sredstvima
dođe do političkih ciljeva. U obraćanjima državnih funkcionera i cilj i sredstva
delegitimišu proteste. Predsednik je proteste nazvao „političkim“, koristeći ovaj
pojam da označi partikularne („političke“) ciljeve koji, po njegovom sudu,
stoje iza njih. Drugi državni funkcioneri su ukazivali na nepolitički karakter
protesta, tako što su prisustvo nasilja i nedostatak političke artikulacije
suprotstavljali mirnom (sada u pozitivnom smislu „političkom“) takmičenju
partija na izborima. Protesti su tako dvostruko delegitimisani i razdvojeni
od poželjnog i podrazumevanog političkog toka: umesto političkih sredstava
kojima se partije služe da bi ostvarile svoju viziju društvenog boljitka, u
protestima vlast vidi upotrebu nepolitičkih sredstava za ostvarenje sebičnih
političkih ciljeva. Predstavićemo sada ova dva aspekta, počevši od upotrebe
negativne konotacije reči „politika“ i „politički“, a zatim i oslanjanja na njihovo
pozitivno značenje.
Predsednik je proteste više puta nazvao političkim: „iako su neki to
pokušali da pravdaju pričom o koronavirusu, bili smo svedoci agresivnog
političkog protesta“ (Tanjug, 2020b). „Politički“ ovde ukazuje na partikularnost
i nelegitimnost motiva, kako to Vučić podvlači nešto kasnije u svom izlaganju:
„videćete, ni to koliko sam u pravu za politički protest, ni to što sam
vam rekao da verovatno neće biti policijskog časa, neće ih sprečiti jer oni
nisu time bili nikada ni motivisani. Bili su jedino motivisani političkim
namerama, jer kad nemate dovoljno glasova, kad nemate podršku u narodu,
samo nasiljem i neistinama možete nešto da uradite“ (Tanjug, 2020b; kurziv
je moj).
U ovom kontekstu, politika je označena kao polje društvenog života kojim
dominira licemerje i prljava borba za vlast i sebične interese. Organizatore
„interesuje [da nešto] urade za sebe, za svoje džepove i protiv svoje države“, a lični
interes, prema predsednikovom sudu, može biti povezan i sa sticanjem novca:
„dokoni tajkuni“ i „neki [...] koji su ostali bez skupštinske plate [...] proba[ju] nešto
na silu” zato što je „zafalilo para“ i „dosadno im“ je (TV Pink, 2020b). Brnabić
na sličan način sugeriše da su organizatori nasilnih protesta dvolični političari
koji nastoje „da steknu političke poene na najvećoj krizi na planeti od Drugog
svetskog rata“, ali su nasiljem „pokazali svoje pravo nasilničko lice“ (Alo, 2020a:
2).20 Licemerje naglašava i Vladimir Orlić (Informer, 2020c: 1). I predsednik
Republike navodi da su njegovi politički protivnici „počeli da obmanjuju javnost,
da lažu, da izmišljaju“, „da se iz dana u dan ređaju laži i izmišljotine“ i vodi
20 Sintagmu „još jednom pokazali pravo nasilničko lice“ upotrebio je i Miloš Vučević, govoreći
o „Đilas[u] i njegov[oj] band[i]“ (Srpski telegraf, 2020a: 1).
„hibridni rat besmislicama“ (TV Pink, 2020b; TV Pink, 2020c). S druge strane,
nezadovoljstvo građana „zbog mogućnosti pooštravanja mera“ protiv pandemije
predsednik je u svom obraćanju nazvao „razumljivim“ i nečim što je „shvatljivo,
opravdano svakom normalnom čoveku“ (Tanjug, 2020b).
Nastavak demonstracija osmog i devetog jula (uprkos najavama da neće biti
policijskog časa) za predsednika je potvrdio da protest „nema veze sa koronom“
(TV Pink, 2020b).21 Odluka o neuvođenju policijskog časa dubinski je preuredila
predstavu o protestu učinivši okidač osnovnim zahtevom. Vučić tako smatra da
je koronavirus povod, a želja za vanparlamentarnim preuzimanjem vlasti istinski
motiv organizatora protesta i (bar nekih) njegovih učesnika (TV Pink, 2020b).
Dačić, Vulin, Vučević, Stefanović i drugi izneli su sličan stav (Blic, 2020e: 4;
Danas, 2020f: 9; Dnevnik, 2020a: 3 i 2000b1: 1; Tanjug, 2020c). Svođenjem
dubinskog i raznorodnog nezadovoljstva na njegov simptom i raznih mogućih
ciljeva na nasilno osvajanje vlasti, vlast je rekontekstualizovala proteste i unapred
odbacila sve neizrečene zahteve demonstranata. Ako je, na primer, nezadovoljstvo
socijalnim položajem podstaklo nekoga da se pridruži julskim protestima
ili bar da nastavi da protestuje posle sedmog jula, ovaj je motiv delegitimisan
time što su državni funkcioneri od početka razdvojili dva polja: „nepolitičko“
polje razumljivog narodnog nezadovoljstva zbog policijskog časa i preteću
„političku“ sferu koja se krije iza protesta. Ova podela je veoma oštra i nosila
je važnu posledicu – svođenje protesta na njihov okidač značilo je da protesti,
ako su istinski podstaknuti najavom policijskog časa, treba da se okončaju kada
se ova prepreka ukloni. Policijska intervencija osmog jula je, prema tome, bila
usmerena ka onima čije je prisustvo na protestima delegitimisano i, uz uslov da
protesti nisu potpuno mirni, mogla biti prikazana kao opravdana u svojoj silini.
Na nastavak protesta osmog jula, praćen nemirima i izostankom artikulacije
novih zahteva, policija je reagovala neuobičajeno snažno.
„Politika“ je postavljena kao antipod legitimnoj zabrinutosti građana i jedno
isključuje drugo: „nikad nije bila korona u pitanju, u pitanju su njihovi politički
interesi i nečiji spoljni politički interesi za slabljenje Srbije“ (Tanjug, 2020b). Prema
tome, državni funkcioneri opredelili su se za rekontekstualizovanje demonstracija
koje uključuje dva prilično neodređena „politička“ motiva: „slabljenje Srbije“
i „dolazak na vlast“. U prvom predsednikovom obraćanju, „slabljenje Srbije“
predstavljeno je kao motiv koji združuje (najčešće neimenovane) inostrane
političke aktere i (nejasno određenu) opoziciju:
„važan [je] samo jedan cilj – naštetiti ugledu Republike Srbije i
istovremeno napraviti težak uvod i pod još većim opterećenjem da
delegacija Republike Srbije putuje u Pariz i Brisel i da ne možemo da
budemo snažni koliko bismo bili snažni u tim razgovorima i u tim
pregovorima“ (Tanjug, 2020b).
21 Potpredsednica Vlade, Zorana Mihajlović, nakon tri dana protesta zadržala je stav da su se
„[u] protestima prethodnih dana izrodile [...] dve grupe ljudi – organizovane kriminalne
grupe huligana [...] i građani koji se bune protiv načina na koji se borimo protiv korone”
(Kurir, 2020b: 1).
Predsednik je i narednog dana slično govorio (TV Pink, 2020b), a ovakve

izjave možemo pronaći i kod drugih dužnosnika. Dačić govori da se protestima
„nanosi šteta Srbiji“, te da su oni „odgovor opozicije na Vučićev poziv na
jedinstvo u borbi protiv korone i u odnosu na državne izazove sa kojima će se
Srbija suočavati“ (Večernje novosti, 2020a: 2; Blic, 2020a: 1). Na sličan način
Vučević je govorio o „destabilizacij[i] zemlje“, a Maja Gojković o slabljenju njene
pozicije (Srpski telegraf, 2020a: 1; Politika, 2020e: 5). Brnabić je, nakon tri dana
protesta, izjavila da su oni već načinili štetu (Politika, 2020f: 5).
Državni funkcioneri su na bar dva načina istakli kontrast između julskih
protesta i redovnog (i poželjnog) političkog života. Prvo, svodeći proteste na
nasilje, a motive za protestovanje na borbu za vlast, obeležili su proteste kao
nelegitimne i smestili ih van redovnih političkih okvira koji podrazumevaju
miroljubiv angažman političkih partija. Predsednik Republike je naglasio da
je „izabran od naroda i [da zna] koliku podršku im[a] za odgovornu politiku“
(Tanjug, 2020b). Nasilje je suprotstavljeno uspehu na izborima, te Vučić navodi
da „kad nemate dovoljno glasova, [...] samo nasiljem i neistinama možete nešto
da uradite“ i da će se „u ovoj zemlji vlast [...] birati na izborima, a ne na ulici“
(Tanjug, 2020b). Ovo je veoma često mesto u izjavama državnih funkcionera.
Siniša Mali, ministar finansija, ponovio je predsednikove reči o izborima i ulici
(Politika, 2020b: 6).22 Predsednica Vlade takođe govori o političarima koji „nisu
mogli da u Skupštinu Srbije uđu na izborima“, a slične osude izneli su i Dragan
Marković, Dačić i Vučević (Alo, 2020a: 2; Politika, 2020a: 1; Blic, 2020a: 1;
Dnevnik, 2020a: 3).
Drugo, odsustvo vođstva i nemogućnost učesnikâ da istaknu jedinstvene
zahteve izdvaja proteste od uobičajenog političkog procesa gde partije i pokreti
artikulišu interese i volju građana. Iako smo već videli da deli predsednikov
stav o motivima protesta, Dačić ipak tvrdi da je u pitanju „skup bez nikakvih
nekih političkih zahteva ili ciljeva“ (TV Pink, 2020a). Jednako podržavajući
predsednikove uvide o svrsi protesta, slično je zaključio i Stefanović. On je
govorio o tome da je nasilje na protestima samo sebi cilj: „ovde [se] nije radilo ni
o kakvoj koroni niti merama vezanim za koronu, niti se radilo o državnoj politici
bilo kojoj, niti se radilo o bilo čemu suštinski, samo o nasilju“ (Tanjug, 2020c).
Takođe, Vučić je govorio i o „10% ljudi koji ne sluša ništa, koji mrzi mene i to im
je jedina politika“ (Tanjug, 2020b). Vučević je skrenuo pažnju na raznovrsnost
ideoloških orijentacija demonstranata, primetivši na protestu u Novom Sadu
„pripadni[ke] radikalnih levih i desnih političkih frakcija“, a predsednik
Republike je ukazao na to da su prisutni „desničari, levičari, fašisti i antifašisti,
i jedni i drugi, stvarni i tobožni“ (Dnevnik, 2020b: 1; TV Pink, 2020d). Vučić i
drugi funkcioneri isticali su i česte tuče i svađe među demonstrantima (Tanjug,
2020b; Tanjug, 2020c; TV Pink, 2020b; TV Pink, 2020d).
Predsednik je više puta naglasio artikulacioni deficit protesta. U svom
obraćanju osmog jula Vučić se pita: „Šta možete da uradite? Zauzimate zgrade
i šta? Neću ništa da ispunim od nasilničkih zahteva ili ne znam čega i šta ćete
22 Izjava Siniše Malog je gotovo istovetna predsednikovim rečima: „rukovodstvo [Srbije] bira
[se] isključivo na izborima, a ne nasiljem i na ulici“ (Politika, 2020b: 6).
onda? Da me ubijete? OK, i to je rešenje. A drugog rešenja nemate“ (Tanjug,

2020b). Sledećeg dana postavio je slična pitanja: „Upadnu u Skupštinu i šta
onda? Upadnu u Predsedništvo i šta onda? Osim što opljačkaju nešto, šta?
Upadnu u Vladu, ja sam taj koji biram sledećeg mandatara Vlade. Šta mogu da
urade?“ (TV Pink, 2020b). Pitanje je ponovio i trećeg dana zaredom: „imamo
skupštinsku većinu, šta ćete da uradite, da ulazite u institucije, da ubijate? [...]
Ništa ne razumem te ljude“ (TV Pink, 2020c). Takođe, nakon drugog dana
protesta, Brnabić je izjavila da su protesti anarhični i da se ne zna „ko je iza tih
protesta, i šta žele“, odnosno „da ne zna šta je poenta“ i „čemu sve ovo“ (TV
Pink, 2020b; Blic, 2020e: 4; Politika, 2020f: 5).
Lideri opozicije smatrali su da je nezadovoljstvo građana raznovrsno i
opravdano, kao i da motivi za proteste prevazilaze neslaganje sa restriktivnim
merama borbe protiv pandemije. SzS je pokušao da artikuliše neke od zahteva
posle prvog dana protesta zahtevajući imenovanje novih članova kriznog štaba,
odgovornost policije za neopravdanu primenu sile i slobodne medije (Blic,
2020b: 9; Blic, 2020c: 6). Ipak, opozicija nije uspela da pronađe artikulacijski
ključ koji bi odgovarao heterogenom sastavu demonstranata. Jeremić je izviždan
prvog dana protesta, a Sergej Trifunović, lider PSG, fizički je napadnut osmog
jula (Danas, 2020g: 1). Jeremić je izjavio: „Mi ove proteste ne pokušavamo da
na bilo koji način zloupotrebimo ili preuzmemo“ (Blic, 2020d: 7). Trifunović se
izričitije osvrnuo na sposobnost opozicije da artikuliše zahteve demonstranata.
Prema njegovom mišljenju, opozicioni lideri nisu uspeli da artikulišu zahteve na
protestima „Jedan od pet miliona“, te se u julskim demonstracijama opozicija
suočila sa nečim što je izvan njene kontrole: „Ovo nema niti bi trebalo da ima
ikakve veze sa opozicijom. Ovo bi trebalo da bude narodno nezadovoljstvo. Dakle
ovo je sve ono što opozicija, koja je vodila one proteste, nije umela da akumulira.
Opozicija je ubila i umrtvila one proteste“ (Danas, 2020h: 5). Napet odnos prema
julskim demonstracijama posebno ilustruje nastavak Trifunovićevog obraćanja:
„A sada se dešava posledica. Kada nešto pritisnete, izađe čir, ali žešći i deblji“
(Danas, 2020h: 5).
Nemogućnost opozicije da nadomesti artikulacioni deficit protesta oslikava
se i u širokom rasponu suviše opštih uvida o razlozima za nezadovoljstvo
građana. Lutovac je „ocenio [...] su građani iziritirani jer je napadnut njihov
zdrav razum“, odnosno da su „protesti po svojoj suštini ’zapravo vapaj građana
Srbije za normalnim životom’“ (Danas, 2020h: 5; Danas, 2020g: 1). Lazović je
govorio o nezadovoljnim građanima koje je „vlast žrtvovala da bi održali izbore“,
da su građani „odavno besni zbog svega“ ponovio je i Nogo (Danas, 2020c: 1;
Danas, 2020e: 4). NDB je uzrok protesta prepoznao u tome što „na vlasti su
kriminalci“, a SDU u nezadovoljstvu zdravstvenom politikom (Danas, 2020c:
1; Danas, 2020a: 1). Đilas je demonstracije ocenio kao „protes[t] za život koji
su nam oduzeli“ (Danas, 2020h: 5). Za razliku od državnih funkcionera koji
su legitiman motiv svodili na protivljenje policijskom času, Marinika Tepić iz
SzS nabrajala je raznovrsne razloge za ogorčenost, navodeći da je „[l]judima
prekipelo, nekome zbog korone, nekome zbog plate, gubitka posla, nekome zbog
odlaska u inostranstvo“ (Danas, 2020f: 9). Na kraju, prema Đilasovom sudu, bes
miroljubivih građana može dovesti i do „pravih“ (a ne insceniranih) nereda jer

„nezadovoljstvo raste i [...] dobija sve ekstremnije oblike. Ukoliko ne bude baš
nimalo pameti na drugoj strani, sukob je neizbežan“ (Alo, 2020b: 4).
6. Deljenje bez ostatka: stavovi prema demonstrantima

i (re)definisanje predstavničkog odnosa
Demonstranti se u javnim obraćanjima funkcionera često kontrastiraju
sa građanima koji ne protestuju. Potonji se ponašaju odgovorno, najbrojniji
su i uglavnom podržavaju vlast i njene napore; oni spadaju u „[n]ormalne i
civilizovane“ ljude, pristalice „pristojne, moderne i normalne Srbije“ (Tanjug,
2020b; TV Pink 2020c). Ovakvo razlikovanje stoji uporedo sa distinkcijom
između nasilnog dolaska na vlast i pobede na izborima i sastavni je deo
saopštenjâ mnogih drugih funkcionera (Tanjug, 2020c; Dnevnik, 2020b: 1;
Politika, 2020e: 5). Ovo se shvatanje predstavlja kao univerzalno, a Vučić navodi
da „naši ljudi dobro razlikuju one koji se bore za našu zemlju od onih koji rade
sve što mogu protiv svoje zemlje“ (Tanjug, 2020b). Demonstracije „[nisu] slika
koju najveći broj građana želi da gleda u svojoj zemlji“, zaključila je Gojković
(Politika, 2002c2: 5; kurziv je moj). Ipak, nisu svi demonstranti jednako loši i po
ovom su pitanju stavovi dužnosnika slojeviti i promenljivi.
Za državne funkcionere, odlika koja povezuje sve demonstrante je
neodgovornost koja se oslikava u kršenju epidemioloških mera. Predsednik
Republike je više puta pominjao neodgovornost – prvo kao „neodgovornos[t]
prema narodu“ koja odlikuje političare koji podržavaju proteste i pozivaju
građane da u njima učestvuju, a zatim i kao karakteristiku samih demonstranata
(TV Pink, 2020b; TV Pink, 2020c; TV Pink, 2020d). U ocenama da je okupljanje
„potpuno neodgovorno“ prednjačila je Brnabić, posebno apelujući na građane
da poštuju mere i da se ne okupljaju: „ja bih molila da pobedimo prvo kovid
pa ćemo onda sve političke teme, sve je u redu, ne bežimo od toga“ (TV Pink,
2020c; RTS, 2020). Za nju, „[u] ovom trenutku [10. jula] građanska odgovornost
je da se ne okupljamo u tim brojevima na javnom mestu“ (Dnevnik, 2020e:
1). U tome su je sledili i drugi funkcioneri, poput Zorane Mihajlović za koju
su protesti „potpuna neodgovornost na vrhuncu epidemije“ ili Stefanovića
koji je ukazivao na nepoštovanje epidemioloških mera (Blic, 2020f: 7; Kurir,
2020a: 7). Neodgovornost je univerzalna i najblaža zamerka koja se upućuje
demonstrantima.
Neartikulisanost protestnih zahteva povezana je sa potrebom predstavnika
da odrede ko su demonstranti. U uobičajenim uslovima, kada protest prate
jasno formulisani zahtevi, nema prevelike potrebe baviti se opisima onih koji
te zahteve postavljaju. S druge strane, neznanje o tome šta demonstranti
žele pojačava interesovanje za to šta demonstranti jesu, odnosno kako se
ponašaju. Tako je osnovna vododelnica legitimnosti protestnih zahteva, i kod
vladajućih i kod opozicionih predstavnika, miroljubivost demonstranta. Ako su
demonstranti zaista „dobri“, njihovi zahtevi takođe biće „dobri“ i predstavljivi
– za vlast podnošljivi, a za opoziciju opravdani. Miroljubivost je važan deo
korpusa ideja koje zastupaju i vlast i opozicija. Privrženost političara ovom

principu je predstavljena kao lična, temeljna, nezavisna od političkih kalkulacija
i očekivanja.23 S druge strane, zahtevi ljudi koji pokazuju određenu dozu
agresivnosti u njihovom ispoljavanju unapred su, od strane svih predstavnika,
označeni kao nelegitimni.
Predsednik Republike je u svom prvom obraćanju razdvojio većinu mirnih
ljudi koji su protestovali sedmog jula od „nekoliko stotina lica“ koja su bila
nasilna (Tanjug, 2020b).24 „Pristojni i mirni ljudi“ na protestu „su se sami
sklonili. [B]ilo [im] je dovoljno da vide kako su se i međusobno odnosila ova
lica, kako su i na koji način napadali policajce i u tome nisu želeli da učestvuju”
(Tanjug, 2020b). Slično Vučiću, Stefanović navodi da nisu svi demonstranti
„došli sa namerom da nešto zapale ili da budu potpuno nasilni“, iako se
veliki broj „potpuno slagao sa tim“ (TV Pink, 2020c). Nasilne demonstrante
je predsednik Republike odmah posle prve večeri julskih protesta označio
kao „ekstremiste“, „huligane“, „batinaše“, rušitelje, „najgori talog političke
scene Srbije“ (Tanjug, 2020b). Ovaj se pojam u predsednikovom i drugim
obraćanjima kontrastira sa „normalnim građanima“ i „pristojnim i mirnim“
demonstrantima i iscrpljuje kroz četiri antisistemske konotacije: 1) ideološki
nepoželjne desničarske ekstremiste; 2) pravno nepoželjne kriminalce; 3)
bezbednosno nepoželjne strane agente; 4) kulturološki nepoželjne pristalice
teorija zavere. Predsednik je govorio (1) o „ljotićevcima“, „Hitlerovi[m]
simpatizeri[ma]“ i poredio demonstracije u Novom Sadu sa nasiljem Hortijevih
fašista; (2) imenovao pojedince za koje je tvrdio da imaju kriminalni dosije; (3)
ukazao na mešanje „licâ sa prostora bivše Jugoslavije“ i (4) skrenuo pažnju na
prisustvo onih koji su „govorili [...] o 5G mreži, o Zemlji kao ravnoj ploči“
(Tanjug, 2020b; TV Pink, 2020b).25 Slične odlike demonstrantima su pripisivali
predstavnici i u Velikoj Britaniji i Turskoj. Britanski funkcioneri i opozicioni
predstavnici reagovali su opisujući demonstrante 2011. godine kao nemoralne
(Bennett, 2013). Kameron je nazvao aktere demonstracija „bandama“
neodgovornih i sebičnih „klipana“, a Laburisti su za demonstrante govorili
da su „bezumni ljudi“, „hedonisti i nihilisti“ (Mercan and Özşeker, 2015: 102,
100).26 U Turskoj, Erdogan je rekao da su demonstranti „ekstremisti, pljačkaši
i teroristi“ (Mercan and Özşeker, 2015: 96).
23 Ovakvo predstavljanje ne podrazumeva prilagođavanje stavova biračkom telu, već se
predstavnici poput žiroskopa „okreću oko svoje [idejne] ose“ (Mansbridge, 2003: 520).
24 Prema Vučićevoj proceni, „tri dana zaredom bilo [je] 4000, 3000 i 1500 ljudi na ulicama“ (TV
Pink, 2020c).
25 Među primerima delegitimišućih tema našli su se i stavovi koji ne pripadaju nužno
ekstremističkom idejnom korpusu. Tako u istoj Vučićevoj rečenici, zajedno sa teorijama
zavere i „desničarskim“ suprotstavljanjem državnoj politici prema migrantima, možemo
pronaći i nezadovoljstvo ishodom izbora i državnom politikom kada je u pitanju Kosovo i
Metohija (TV Pink, 2020b). Na ove motive je ukazao i gradonačelnik Novog Sada desetog
jula (Dnevnik, 2020a: 3).
26 Hedge i Mackenzie (2015), kao i Birch i Allen (2012) zbog izostanka volje političara da
uzmu u obzir strukturne razloge za nerede, nazivaju ovakav stav prema demonstrantima
licemernim.
Slično funkcionerima vladajućih stranaka, vođe opozicije skrenule su

pažnju na dve vrste demonstranata: na mirne demonstrante i „huligane“. Mirni
demonstranti se u izjavama opozicionih lidera i stranaka nazivaju „narodom“,
„ljudima“, „građanima“ i „našom omladinom“ (N1, 2020b; Danas, 2020g: 1;
RTS, 2020; Danas, 2020h: 5). Njih su Đilas i SzS okarakterisali kao „pobunjen[e]
i slobodn[e]“ ljude (Blic, 2020c: 6). Oni su trpeljivi, „goloruki“, „izdržali [su]
pritisak i batine“, sklanjaju se od huligana, ali ih „niko [...] ne brani” i „ne mogu
više da izdrže nasilje nad njima“ (Danas, 2020h: 5; Blic, 2020g: 7; N1, 2020b;
RTS, 2020; Danas, 2020h: 5). „Narod“ je „nevin“, a vlast je odgovorna (Danas,
2020a: 1).
Za opoziciju, mirni demonstranti su „autentični učesnici protesta“
(Danas, 2020g: 1). S druge strane, nalaze se „grupe huligana“ (Danas, 2020g:
1). Malobrojni huligani izazivaju nerede, a od njih se većina demonstranata
ograđuje: Đilas govori o „dvadesetak, [možda] dvadeset i pet“ ljudi koji
„napadaju policiju“, dok se ostali „okupljeni građani sklanjaju od njih“. (RTS,
2020) Opozicioni lideri pod „huliganima“ podrazumevaju dve vrste aktera.
Najčešće su to „ubačen[i] provokator[i]“ (Danas, 2020g: 1). Oni su od strane
vlasti, kako navodi Lutovac, „zaduženi da izazovu nerede, povuku se, a onda
ide reakcija prema običnim građanima, ne prema njima“ (N1, 2020b). Njihov
zadatak je, prema Đilasovom sudu, da se izazove „brutaln[a] reakcij[a]” policije,
da se „prebijaju građani“ i demotivišu da nastave sa protestom jer, kako navodi i
SDU, „strahuju za svoju bezbednost“ (RTS, 2020; Danas, 2020g: 1). Trifunović je
govorio o nasilnicima kao „podanici[ma] Službe“ i među njima izdvojio članove
organizacije „Levijatan“, „ubačen[e] kako bi pokazali da su ovi protesti nasilni“
(Danas, 2020b: 1; Danas, 2020h: 5). Lider PSG je tako ocenio da je protest
„uzurpiran od strane desničarskih grupa i ostalih ubačenih elemenata“ (Danas,
2020h: 5). Druga vrsta „huligana“ su desničari koje ne organizuje vlast, ali koji
„[joj] svesno ili nesvesno pomažu“, kako se to ističe u saopštenju SDU (Danas,
2020g: 1).
Opozicioni lideri smatraju nasilne demonstrante „neautentičnim“, bilo
da se radi o „ubačenim provokatorima“ ili desničarskim ekstremistima.
Delegitimacijski ključ je sličan onome koji koriste državni funkcioneri.
Provokatori nisu demonstranti zato što su tu da nasilničkim ponašanjem suzbiju
(buduće) demonstracije, a desničarski ekstremisti nisu pravi demonstranti iz dva
razloga. Prvi je taj što ih delegitimiše sklonost ka nasilju, a drugi se sastoji u tome
što njihova ideologija (bar iz ugla SDU i organizacija koje dele sličan svetonazor)
nije spojiva sa protestima. Dakle, iako se na protestima, prema Jeremićevim
rečima, „nalazi puno ljudi različitih profila“, postoje neki profili koji su, prema
opozicionim političarima, nepoželjni (Blic, 2020h: 7).
Ključno razlikovanje mirnih od nasilnih demonstranata dobilo je svoj izraz
i posebnu važnost na protestima devetog jula koji su se odvijali pod parolom
„sedi, ne nasedaj“. Vučić je ublažio svoj stav o demonstrantima: neki „pozivaju
na benzin [za paljenje grada], neki pozivaju da [mirno] sede“; „[n]aravno, tu
ima i dece koja [nasilje] ne žele“ (TV Pink, 2020b; Politika, 2020h: 4). Deveti
jul je označio početak deeskalacije nasilja, blažu retoriku i vlasti i opozicije, ali i
osipanje protesta. Među opozicijom su retki političari, poput Nikole Jovanovića,

funkcionera SzS, upućivali drugačije poruke: „Momci, pred njima se ne sedi.
Još manje kleči. Samo uspravan čovek može da pruži otpor.“ (Kurir, 2020c:
5). S druge strane, Balša Božović, poslanik Demokratske stranke, izjavio je:
„Slušam neke političare kojima je ’dosta sedenja’ i koji huškaju na nerede. To nije
odgovorno. [...] Građani sede dole.“ (Alo, 2020c: 7; kurziv je moj). Miroljubivost
je postala osnovna odlika „pravog“ demonstranta, (predstavljivog) građanina
koga prihvataju i vlast i opozicija.
„Mirni“ protesti devetog jula prikazani su kao „pravi“ protesti „autentičnih“
demonstranata, a ovakav vid protesta naišao je i na određeno razumevanje
državnih dužnosnika. Svojim nastupima u medijima opozicioni političari
podržali su proteste, pridružili im se, ali i odbili da izjave da predstavljaju
demonstrante. Predstavničko polje je i ovde ograničeno: podržani su samo
protesti „autentičnih“ demonstranata koji svoje nezadovoljstvo iskazuju na
određen način i to bez obzira na izostanak jedinstvene artikulacije protestnih
zahteva. Ključ po kom opozicija razume heterogenost učesnika protesta
sličan je onom koji prepoznajemo u nastupima državnih funkcionera. Stavovi
opozicije prema demonstrantima počivaju na podeli između „lažnih“ nasilnika i
„autentičnih“ miroljubivih demonstranata. „Lažni“ demonstranti su nasilni, bilo
zbog svog ideološkog (najčešće desničarskog) ekstremizma ili zbog toga što ih je
vlast instrumentalizovala da podstiču nerede. Neautentičnost se i ovde povezuje
sa političkom manipulacijom i nepovratno smešta u polje nelegitimnog. Iako
se razlikuju akteri koji stoje iza pretpostavljene manipulacije, i za vlast i za
opoziciju, zahtevi nasilnih demonstranata ne mogu biti opravdani. Pri podeli na
dobre i loše, „autentične“ i „lažne“ demonstrante, nema prostora za „autentične“
demonstrante koji svoje nezadovoljstvo ne iskazuju na nedvosmisleno miran
način. Ovi građani su nevidljivi, nepredstavljivi i za vlast i za opoziciju. Oni su
politički desubjektivizovani, a njihovi zahtevi (kakvi god da jesu ili kakvi god
mogu da budu) ne mogu biti predstavljeni. Međutim, uporedo s tim, njihova
tela (p)ostaju objekti politike – bilo kada zauzimaju prostor ili kada se nad njima
primenjuje sila.
7. Zaključak
Okidač za julske proteste u Srbiji bila je, kako to naziva Ransijer pišući o
„žutim prslucima“, jedna „najprizemnija briga“: najava policijskog časa, jednog
od mnogih do tad. U preseku ubeđenjâ građana različitih motivacija i političkih
stavova nalazilo se nezadovoljstvo vlašću koje nije izraženo sistemski – niti na
tek održanim parlamentarnim izborima, niti u organizaciji opozicionih stranaka
koje su izbore bojkotovale. Umesto toga, građani koji osećaju da ih je mehanizam
predstavljanja izneverio i da nemaju prostor u kome mogu da daju svojim
životnim problemima politički izraz sebe su „učinili prisutnim“ (repraesentare).
Opozicija, iako je bojkotovala izbore i samim tim izašla iz konvencionalnog
okvira stranačke politike, nije uspela da privuče razočarane demonstrante i
pomogne u artikulaciji njihovih zahteva; ona nije predvodila proteste, već im se
samo pridružila i prilagođavala se njihovoj dinamici. Sličan položaj je zauzela i u

odnosu na reakcije vlasti: saopštenja njenih vođa odgovarala su na tvrdnje koje
su iznosili državni dužnosnici.
Iznenadni protesti omeli su uvođenje policijskog časa, slično kao što su
protesti studenata drugog jula 2020. godine zaustavili plan za njihovo iseljavanje iz
studentskih domova. Disruptivna moć građana, njihovo delanje van uobičajenih
izbornih procedura na koje se često predstavnička demokratija može svesti,
dovelo je do promene politike (Hayward, 2020: 451; Piven, 2006: 2). Međutim,
usvajanje zahteva demonstranata preuredilo je i predstavljanje. Predsednik
je u svom osmojulskom obraćanju saopštio da će „Ana [Brnabić] i [Zlatibor]
Lončar [...] doneti odluku da se mere pooštre, ali da ne bude policijskog časa“,
iako on „smatr[a] da je jedini spas i jedino rešenje za našu zemlju da idemo
u zabranu kretanja“ (Tanjug, 2020b). Time je opseg predstavljanja uključio
obe grupe građana: one koji podržavaju radikalnije epidemiološke mere i
one koji smatraju da su dovoljne blaže mere. Stavove prve grupe predstavlja
Vučić, a kao predstavnici druge grupe istaknuti su Brnabić i Lončar. Ovo je
vid anticipatornog predstavljanja kojim se političari prilagođavaju stavovima
građana na način koji može biti značajan za neke buduće izbore (Mansbridge,
2003: 516–520). Uključivanje obe moguće pozicije demonstranata (za i protiv
zabrane kretanja), suzilo je prostor opoziciji da se nametne kao zastupnik
popularnog stava o blažim merama borbe protiv pandemije. Takođe, otežalo
je eventualno „delovanje drugih grupa“ koje bi mogle zaključiti „da su vlasti
ranjive“ (Vladisavljević, 2011: 60). Odluka na ovaj način „preobraženih“ („shape-
shifting“; Saward, 2014) izabranih predstavnika isključila je iz predstavničkog
odnosa sve one koji na proteste nisu izašli (isključivo) zbog zabrane kretanja.
Nastavak protesta u ovako rekontekstualizovanim uslovima učinio je upotrebu
policijske sile izvesnijom. Takođe, neosetljivost dužnosnika na razlike u vrsti
i stepenu nasilničkog ponašanja nekih demonstranata podržala je isto tako
neosetljivu i neiznijansiranu upotrebu policijske sile.
U pluralističkim režimima, sistemska napetost između Agambenove
Države i nepredstavljenog mnoštva posledica je dvostrukog isključivanja. Prvo,
ograničava se opseg legitimnih zahteva (onoga što se predstavlja). Mehanizmi
šumpeterovske demokratije koji demokratiju svode na izbore nisu dovoljno
propusni, a građani „žele više izbora; žele više neposrednog uticaja. To su dobra
koja izborno predstavljanje ne može ponuditi“ (Pavićević i Simendić, 2016: 169–
170; Urbinati and Warren, 2008: 403). Takođe, kada se ne tiče izbora, „politika“ je
ružna reč u rečniku najvećeg broja predstavnikâ. Predsednik Republike kritikuje
proteste nazivajući ih „političkim“, predsednica Vlade poziva demonstrante
da ostave „politik[u] sa strane”, a pojedini opozicioni političari zahtevaju
imenovanje „depolitizovanog Kriznog štaba“ (Tanjug, 2020b; TV Pink 2020c;
Blic, 2020d: 9). Ovakvo podozrenje predstavnikâ prema politici koja ne pripada
polju stranačkog nadmetanja umanjuje prostor za artikulaciju političkih zahteva
„odozdo“. Drugo, sužava se krug onih koje je moguće predstaviti. Klasično
predstavljanje, shvaćeno kao jednosmeran proces u kome predstavnici zastupaju
interese i zahteve predstavljenih, nije doraslo situacijama u kojima zahteve nije
moguće artikulisati. Postupanje u ime „neorganizovane grupe“, predstavljanje

„bez modela, bez izvesnosti“, „garancije“ ili „temeljne norme“ zahteva novi
pogled na predstavljanje (Disch, 2011: 105, 112). Takođe, ono može zahtevati i
„složene oblike predstavljanja“ i nove ne-izborne predstavničke ustanove. One
mogu imati različite oblike, poput ad hoc tela u kojima se okupljaju nasumično
izabrani građani-predstavnici i deliberiraju o određenim pitanjima (Urbinati and
Warren, 2008: 405–407). Nažalost, umesto želje da se prodre u dubinske razloge
za nezadovoljstvo, umesto refleksivnosti i kreativnosti u formulisanju politika
koje bi iz ovih uvida proistekle, izabrani predstavnici uglavnom reaguju tako
što odbacuju građane koji svoje nezadovoljstvo ne žele ili ne umeju da izraze
na poželjan način. Mnoge građane koji su se, mimo sopstvenih navika, „učinili
prisutnim“ na julskim protestima njihovi predstavnici su učinili odsutnim –
simbolički, a u određenoj meri i fizički.
Literatura:
Agamben, G. (2007). The Coming Community. Minneapolis & London:
University of Minnesota Press.
Austin, J. L. (1975). How to Do Things with Words. Cambridge, Mass.: Harvard
University Press.
Backović, V. i Petrović, I. (2017). Društveni pokret u nastajanju: vrednosne
orijentacije učesnika protesta Protiv diktature. Sociologija 59(4): 427—451.
Bennett, J. (2013). Moralising class: A discourse analysis of the mainstream
political response to Occupy and the August 2011 British riots. Discourse &
Society 24(1): 27—45.
Birch, S. and Allen, N. (2012). ‘There will be burning and a-looting tonight’: The
Social and Political Correlates of Law-breaking. The Political Quarterly 83(1):
33—43.
Birešev, A. (2017). Protest protiv diktature i konstrukcija kolektivnog identiteta.
Sociologija, 59(4): 390—404.
Brito Vieira, M. (2015). Founders and Re-founders: Struggles of Self-authorized
Representation. Constellations 22(4): 500—513.
Disch, L. (2011). Toward a Mobilization Conception of Democratic Representation.
American Political Science Review 105(1): 100—114.
Disch, L. (2015). The “Constructivist Turn” in Democratic Representation: A
Normative Dead-End?. Constellations 22(4): 487—499.
Edkins, J. (2007). Whatever Politics. U: Calarco, M. i DeCaroli, S. (ed.). Giorgio
Agamben: Sovereignity and Life. Stanford: Stanford University Press (70—91).
Hayward, C. (2020). Disruption: What Is It Good For?. The Journal of Politics
82(2): 448—459.
Hedge, N. and Mackenzie, A. (2015). Riots and Reactions: Hypocrisy and
Disaffiliation?. Journal of Philosophy of Education 49(3): 329—346.
Krstić, A., Milojević, A., i Kleut J. (2018). Vizuelno uokvirivanje protesta Protiv
diktature. CM: Communication and Media 13(44): 57—92.
Mansbridge, J. (2003). Rethinking Representation. American Political Science
Review 97(4): 515—528.
Mercan, B. and Özşeker E. (2015). ‘Just a Handful of Looters!’: A Comparative
Analysis of Government Discourses on the Summer Disorders in the United
Kingdom and Turkey. U: Yalcintas, A. (ed.). Creativity and Humour in Occupy
Movements (75—94).
Montanaro, L. (2012). The Democratic Legitimacy of Self-Appointed
Representatives. The Journal of Politics 74(4): 1094—1107.
Pavićević, Đ. i Simendić, M. (2016). Disciplinovanje demokratije: klasične kritike i
moderna sporenja. Beograd: Fabrika knjiga.
Pešić, J. (2017). Politička participacija učesnika protesta protiv diktature.
Sociologija 59(4): 452—475.
Petrović, J. i Petrović, D. (2017). Kolektivna akcija kao novi obrazac protestnog
aktivizma. Sociologija 59(4): 405—426.
Pitkin, H. (1972). The Concept of Representation. Berkley: University of California
Press.
Pitkin, H. (2004). Representation and Democracy: Uneasy Alliance. Scandinavian
Political Studies 27(3): 335—342.
Piven, F. (2006). Challenging Authority: How Ordinary People Change America.
Lanham: Rowman & Littlefield Publishers.
Rancière, J. (12.2.2019). The virtues of the inexplicable – apropos the yellow
vests. Verso Blog. https://www.versobooks.com/blogs/4237-jacques-ranciere-
on-the-gilets-jaunes-protests
Saward, M. (2006). The Representative Claim. Contemporary Political Theory 5:
297—318.
Saward, M. (2014). Shape-shifting Representation. American Political Science
Review 108(4): 723—736.
Spasić, I. i Pavićević, Đ. Simbolizacija i kolektivni identitet u građanskom
protestu. Sociologija 39(1): 73—93.
Thomassen, J. (2012). The Blind Corner of Political Representation.
Representation 48(1): 13—27.
Urbinati, N. and Warren, M. (2008). The Concept of Representation in
Contemporary Democratic. Theory Annual Review of Political Science 11:
387—412.
Van Leeuwen, T. (2008). Discourse and Practice: New Tools for Critical Discourse
Analysis. Oxford: Oxford University Press.
Vladisavljević, N. (2011). Protesti u nedemokratskim režimima. Političke
perspektive: časopis za istraživanje politike 1(1): 57—83.
Vladisavljević, N. (2014). Popular Protest in Authoritarian Regimes: Evidence
from Communist and Post-communist States. Southeast European and Black
Sea Studies 14(2): 139–157.
Izvori:
Alo. (2020a). Huligani upali u Skupštinu, bacali baklje u holu, policija ih izbacila!.
Alo 8.7.2020, 2.
Alo. (2020b). Vesić: Sačekajte da prođe epidemija, pa onda protestujte. Alo
11.7.2020, 2.
Alo. (2020c). Prizivaju krv!. Alo 11.7.2020, 7.
Blic. (2020a). Ekstremisti poveli upad u skupštinu, sukobi celu noć. Blic 8.7.2020, 1.
Blic. (2020b). Razbijali i palili Gradsku kuću. Blic 9.7.2020, 4.
Blic. (2020c). Šest ključnih detalja nemira s nasiljem koji su potresli Beograd.
Blic 9.7.2020, 6.
Blic. (2020d). SzS zahteva imenovanje novog Kriznog štaba. Blic 9.7.2020, 9.
Blic. (2020e). Sedenje na betonu i kolo pred ponoć. Blic 10.7.2020, 4.
Blic. (2020f). Zorana Mihajlović. Blic 11.7.2020, 7.
Blic. (2020g). SzS: Režim dao huliganima slobodno veče. Blic 11.7.2020, 7.
Blic. (2020h). Ne pokušavamo da preuzmemo protest. Blic 11.7.2020, 7.
Danas. (2020a). Suzavac na narod ispred parlamenta. Danas 8.7.2020, 1.
Danas. (2020b). Policija ponovo gađala suzavcem okupljene. Danas 9.7.2020, 1.
Danas. (2020c). Radomir Lazović: Scene prebijanja Ijudi su bile užasne. Danas
9.7.2020, 1.
Danas. (2020d). Vučić: U Beogradu neće biti policijskog časa. Danas 9.7.2020, 2.
Danas. (2020e). Srđan Nogo: Nisam ja izveo građane na ulice već Vučić. Danas
9.7.2020, 4.
Danas. (2020f). Reakcije. Danas 9.7.2020, 9.
Danas. (2020g). Ko su desničari koji su se tukli s policijom. Danas, 10.7.2020, 1.
Danas. (2020h). Ne strepimo ni od čizme ni od huligana. Danas, 10.7.2020, 5.
Danas. (2020i). SZS: Huligani spremaju nove napade na policiju. Danas
11.7.2020, 3.
Danas. (2020j). Hapšenja u Kragujevcu i Užicu. Danas 11.7.2020, 5.
Dnevnik. (2020a). Hoće vlast bez izbora. Dnevnik 9.7.2020, 3.
Dnevnik. (2020b). Bačena ljaga na grad i njegove stanovnike. Dnevnik 10.7.2020, 1.
Dnevnik. (2020c). Osuđujem nasilje i nerede u Novom Sadu. Dnevnik 10.7.2020, 3.
Dnevnik. (2020d). Vinovnike privesti pravdi. Dnevnik 10.7.2020, 3.
Dnevnik. (2020e). Preminulo 18 osoba, novozaraženih 386, na respiratorima 130
ljudi 11.7.2020.
Informer. (2020a). Milov krimos divljao pred Skupštinom. Infomer 9.7.2020, 1.
Informer. (2020b). Na silu odgovorimo samo silom zakona. Infomer 9.7.2020, 4.
Informer. (2020c). Grigorije preti kao mafijaš. Informer 10.7.2020, 1.
Kurir. (2020a). Protest protekao mirno, demonstranti se pred kraj potukli među
sobom. Kurir 10.7.2020, 7.
Kurir. (2020b). Kome odgovara haos?. Kurir 11.7.2020, 1.
Kurir. (2020c). Pozivali građane da udare na policiju. Kurir 11.7.2020, 5.

N1. (2020a). Nekoliko desetina građana na protestu u Beogradu, u Nišu i Čačku
po dvadesetak. N1 info 15.7.2020, https://rs.n1info.com/vesti/a620174-
Nekoliko-desetina-gradjana-na-protestu-u-Beogradu/.
N1. (2020b). Dnevnik. N1 9.7.2020.
Politika. (2020a). Demonstranti sinoć upali u Skupštinu Srbije. Politika 8.7.2020, 1.
Politika. (2020b). Osuda nasilja na ulicama Beograda. Politika 9.7.2020, 6.
Politika. (2020c). Građani kamenovali Gradsku kuću u Novom Sadu. Politika
9.7.2020, 7.
Politika. (2020d). Više stotina hiljada evra štete, grad preti krivičnim prijavama.
Politika 9.7.2020, 16.
Politika. (2020e). Gojkovićeva: nećemo pokleknuti pred huliganima. Politika
10.7.2020, 5.
Politika. (2020f). Brnabićeva: Naša zemlja je uvek otvorena za mirne proteste.
Politika 10.7.2020, 5.
Politika. (2020g). Ukupna šteta oko trideset miliona dinara. Politika 10.7.2020, 16.
Politika. (2020h). Nasilnici će biti poraženi. Politika 11.7.2020, 4.
Politika. (2020i). Nenasilni protesti neće biti sprečavani silom. Politika 11.7.2020, 6.
RTS. (2020b). Dnevnik 2. RTS1 9.7.2020.
Srpski telegraf. (2020a). Rušili po nalogu. Srpski telegraf 9.7.2020, 1.
Srpski telegraf. (2020b). Đilasovi grobari palili skupštinu. Srpski telegraf
10.7.2020, 1.
Tanjug. (2020a). Obraćanje javnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Tanjug 7.7.2020, https://www.youtube.com/watch?v=2JKMXBNzE2g.
Tanjug. (2020b). Obraćanje javnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Tanjug 8.7.2020, https://www.youtube.com/watch?v=98HvUiaBhy8.
Tanjug. (2020c). Vanredna konferencija za novinare ministra policije Nebojše
Stefanovića. Tanjug 8.7.2020, https://www.youtube.com/watch?v=zjV7xnw5sII.
TV Pink. (2020a). Nacionalni dnevnik. TV Pink 8.7.2020.
TV Pink. (2020b). Nacionalni dnevnik. TV Pink 9.7.2020.
TV Pink. (2020c). Nacionalni dnevnik. TV Pink 10.7.2020.
TV Pink. (2020d). Nacionalni dnevnik. TV Pink 11.7.2020.
Večernje novosti. (2020a). Hoće vlast na silu. Večernje Novosti 9.7.2020, 2.

Predstavljanje I Njegove Granice

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Predstavljanje I Njegove Granice

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Marko Simendić1 Originalni naučni rad

Univerzitet u Beogradu UDK 323.269.3:343.263(497.11)“2020“

PREDSTAVLJANJE I NJEGOVE GRANICE:

Representation and its Limits:

3 Procene o broju demonstranata variraju. Predsednik Republike je izjavio da je sedmog jula

S druge strane, protesti protiv policijskog časa mogu se po nekim

3) nastavile i nakon što je zahtev ispunjen, te je nakon toga 4) došlo do primene

8 Do sistemske nepodudarnosti između predstavnika i predstavljenih može doći i na izborima,

i anonimnih učesnika protesta. Ona ne uključuje ni izveštavanje medija,10

10 Za vredan doprinos analizi „paradigme o protestima“ u medijskom izveštavanju o

kao neautentične i nelegitimne. Za britanske političare protesti nisu bili onakvi

predstavljanja: „biti prisutan, a istovremeno i odsutan“ (Pitkin, 2004: 335–336).

PSG i Socijaldemokratska unija (SDU) (Danas, 2020i: 3; Blic, 2020g: 7; Danas,

Stav vlasti i opozicije o odnosu legalnosti prema legitimnosti protesta nije

4. Ko stoji iza protesta:

15 Miroslav Čučković, predsednik opštine Obrenovac, regionalnu involviranost prepoznao je u

Predsednik je i narednog dana slično govorio (TV Pink, 2020b), a ovakve

onda? Da me ubijete? OK, i to je rešenje. A drugog rešenja nemate“ (Tanjug,

miroljubivih građana može dovesti i do „pravih“ (a ne insceniranih) nereda jer

6. Deljenje bez ostatka: stavovi prema demonstrantima

korpusa ideja koje zastupaju i vlast i opozicija. Privrženost političara ovom

Slično funkcionerima vladajućih stranaka, vođe opozicije skrenule su

osipanje protesta. Među opozicijom su retki političari, poput Nikole Jovanovića,

samo pridružila i prilagođavala se njihovoj dinamici. Sličan položaj je zauzela i u

moguće artikulisati. Postupanje u ime „neorganizovane grupe“, predstavljanje

Kurir. (2020c). Pozivali građane da udare na policiju. Kurir 11.7.2020, 5.

You might also like