ODABRANA POGLAVLJA IZ:

Irvin D. Jalom
ČARI PSIHOTERAPIJE

POGLAVLJE 1
Uklonite prepreke za rast
Kada sam kao mladi student psihoterapije tražio svoj put, najkorisnija knjiga koju
sam pročitao bila je Neuroza i Ijudski rast autorke Karen Hornaj. A jedan najkorisniji koncept u toj
knjizi bila mi je ideja da ljudsko biće ima ugrađenu sklonost ka samoostvarenju. Ako se uklone
prepreke, piše Hornajova, pojedinac će se razviti u zrelu, potpuno ostvarenu odraslu osobu, baš kao
što se žir razvije u hrast.
„Baš kao što se žir razvije u hrast..." Kako ta slika fantastično oslobađa i
razjašnjava! Ona je zauvek promenila moj pristup psihoterapiji pruživši mi novu viziju mog rada: moj
zadatak je da uklonim prepreke koje blokiraju stazu moga pacijenta. Ne treba da ja uradim čitav
posao, ne treba da nadahnem pacijenta željom da raste, radoznalošću, voljom, žarom za život, ljubavlju,
odanošću ili bilo kojom od mnogih drugih karakteristika koje nas čine u potpunosti ljudima. Ne, ono
što treba da uradim jeste da prepoznam i otklonim prepreke. Ostalo će uslediti automatski, pokretano
silama samoostvarivanja unutar pacijenta.
Sećam se mlade udovice sa, kako je ona to rekla, „iznemoglim srcem" - sa nesposobnošću da ikada
ponovo voli. Izgledalo rni je zastrašujuće da se bavim nesposobnošću za ljubav. Nisam znao kako to da
uradim. A da se posvetim prepoznavanju i iskorenjavaju njenih brojnih blokada da voli? To sam
mogao.
Uskoro sam shvatio da je za nju ljubav delovala izdajnički. Voleti drugog za nju je značilo izdati
pokojnog muža, činilo joj se kao da bi time zabila poslednje eksere u njegov kovčeg. Kada bi zavolela
drugog duboko kao što je volela muža (a ona ne bi prihvatila ništa manje), to bi značilo da je njena
ljubav prema njemu bila na neki način nedovoljna ili manjkava. Voleti drugog bilo bi
autodestruktivno, jer je gubitak, i razdirući bol zbog gubitka, neminovan. Voleti ponovo bilo bi
neodgovorno, jer je ona zla i ukleta, a njen poljubac je poljubac smrti.
Mesecima smo naporno radili na otkrivanju svih ovih smetnji na njenom putu da zavoli drugog
čoveka. Mesecima smo se rvali sa svakom od ovih iracionalnih prepreka. Ali, kada smo to završili,
pacijentkinjini unutrašnji procesi su preuzeli vođstvo: upoznala je jednog muškarca, zaljubila se i
preudala. Nisam morao da je učim da traži, da daje, da poštuje, da voli - ne bih ni znao kako to da
uradim.
Kazaću nekoliko reči o Karen Hornaj. Mnogim mladim terapeutima njeno ime je nepoznato.
Kako je rok trajanja znamenitih teoretičara na našem polju postao tako kratak, ja ću s vremena na
vreme odlutati u podsećanja - ne samo zarad iskazivanja poštovanja, već i da naglasim da naša oblast
ima dugu istoriju izuzetno sposobnih davalaca koji su postavili duboke temelje za naš današnji
terapijski rad.
Jedan jedinstveno američki doprinos psihodinamičkoj teoriji otelotvoren je u neofrojdovskom
pokretu - to je grupa kliničara i teoretičara koji su reagovali protiv Frojdove izvorne usmerenosti na
teoriju nagona, odnosno na ideju da je osoba u svom razvoju u velikoj meri pod kontrolom otkrivanja
i izražavanja urođenih nagona.
Umesto toga, neofrojdovci su naglašavali da treba uzeti u obzir ogroman uticaj interpersonalnog
okruženja koje uokviruje osobu i koje joj, tokom života, oblikuje strukturu ličnosti. Najpoznatiji
interpersonalni teoretičari, Hari Stak Salivan (Sullivan), Erih From (Fromm) i Karen Hornaj, tako su
duboko ukorenieni i asimilovani u naš terapijski jezik i praksu da smo svi mi, i ne znajući to,
neofrojdovci. Čovek se priseti kako monsinjor Žurden u Molijerovom komadu Građanin plemić, nakon
što sazna definiciju „proze" s čuđenjem uzvikuje: „Kad samo pomislim da sam čitavog svog života
govorio prozu, a da to nisam ni znao.
POGLAVLJE 2
Izbegavajte dijagnozu
(osim za osiguravajuća društva)

Današnji studenti psihoterapije su izloženi prevelikom naglašavanju dijagnoze. Oni koji upravljaju
zdravstvenim ustanovama u kontekstu takozvanog „ekonomisanog zdravstva" zahtevaju da terapeuti
brzo dođu do tačne dijagnoze, a onda nastave sa kratkotrajnom, fokusiranom terapijom koja
odgovara toj dijagnozi. To zvuči dobro. Zvuči logično i efikasno. Ali ima vrlo malo veze sa
realnošću. Naprotiv, to predstavlja iluzoran pokušaj da se ozakoni naučna preciznost kada to nije ni
moguće niti poželjno.
Iako je dijagnoza nesumnjivo ključna u razmatranju terapije za mnoga teška stanja sa biološkom
podlogom (na primer šizofrenija, bipolarni poremećaji, bipolarni afektivni poremećaji, epilepsija
temporalnog režnja, toksičnost lekova, organska oštećenja ili oštećenja mozga uzrokovana
lekovima, degenerativni uzroci ili infektivni agensi), dijagnoza je često kontraproduktivna u
svakodnevnoj psihoterapiji onih pacijenata koji nisu ozbiljnije poremećeni. Zašto? Kao prvo,
psihoterapija se sastoji od procesa koji se postepeno razvija i u kom terapeut pokušava da što potpunije
upozna pacijenta. Dijagnoza ograničava vid, umanjuje mogućnost da se povežete sa drugim čovekom
kao osobom. Kada postavimo dijagnozu, skloni smo da se ne posvećujemo aspektima pacijenta koji
se ne uklapaju u tu dijagnozu i, u skladu s tim, da se preterano posvećujemo tananim
karakteristikama koje naizgled potvrđuju početnu dijagnozu. Štaviše, dijagnoza može delovati kao
samo-ispunjavajuće proročanstvo. Odnositi se prema pacijentu kao prema 'graničnom poremećaju
ličnosti' ili 'histeričnom' može da posluži da podstiče i održava upravo te osobine. Zaista, postoji duga
istorija jatrogenog uticaja na oblik kliničkih entiteta, uključujući i aktuelnu kontroverzu o poremećaju
višestruke ličnosti i potisnutih sećanja na seksualno zlostavljanje. Isto tako, imajte na umu nisku
pouzdanost DSM-ove kategorizacije poremećaja ličnosti (a upravo su takvi pacijenti često uključeni u
dužu psihoterapiju).
I koji se terapeut nije zapanjio videvši koliko je lakše postaviti dijagnozu po DSM-IV nakon prvog
intervjua nego mnogo kasnije, recimo, posle desete seanse, kada znamo mnogo više o osobi? Nije
li to čudna vrsta nauke? Jedan moj kolega ovo pojašnjava svojim specijalizantima psihijatrije tako
što ih pita: ,,Da ste na ličnoj psihoterapiji, ili razmišljate da je potražite, šta mi slite kojom bi
dijagnozom iz DSM-IV vaš terapeut opravdano mogao da opiše nekoga toliko komplikovanog kao
što ste vi?"
U terapijskim poduhvatima moramo da koračamo po tankoj liniji određene ali ne prevelike
objektivnosti, a ako preozbiljno shvatimo dijagnostički sistem DSM, ako zaista verujemo da
uistinu izrezujemo spojeve prirode, onda je moguće da ugrožavamo ljudsku, spontanu, kreativnu i
neizvesnu prirodu terapijskog poduhvata. Setite se da su kliničari koji su bili uključeni u
formulisanje prethodnih, sada odbačenih, dijagnostičkih sistema bili kompetentni, ponosni i
jednako samouvereni kao sadašnji članovi komiteta za DSM. Nesumnjivo će doći vreme kada će
DSM-IV u formatu jelovnika kineskog restorana stručnjacima za mentalno zdravlje delovati
smešno.

POGLAVLJE 3
Terapeut i pacijent kao „saputnici"

Andre Malro, francuski romanopisac, opisao je seoskog sveštenika koji je decenijama slušao ispovesti.
Ono što je naučio o ljudskoj prirodi, on je ukratko izložio ovako: „Pre svega, ljudi su mnogo nesrećniji nego
što iko misli... i ne postoji tako nešto kao što je odrasla osoba." Svako - a to uključuje terapeute jednako kao
i pacijente - predodređen je da doživi ne samo životne radosti već i neizbežnu životnu tamu: razočaranje,
starenje, bolest, izolaciju, gubitak, besmisao, bolne izbore i smrt. Niko stvari ne postavlja potpunije i
ogoljenije od nemačkog filozofa Artura Sopenhauera. U ranoj mladosti, dok razmišljamo o životu koji je
pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo s visokim očekivanjima i
željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bismo to
mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca mogla izgledati kao osuđeni zatvorenici, osuđeni ne na smrt
nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači. Mi smo kao jaganjci koji se zabavljaju na
livadi pod budnim okom kasapina, a on uzima jedno po jedno kao plen. Tako smo u svojim dobrim
danima potpuno nesvesni zla koje Sudbina možda trenutno čuva za nas — bolest, siromaštvo,
sakaćenje, gubitak vida ili razuma.
Iako je Šopenhauerov stav izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti
ugrađeni očaj u životu svakog samosvesnog pojedinca. Moja žena i ja smo se povremeno
zabavljali planiranjem zamišljenih večera za grupe ljudi koji imaju zajedničke sklonosti - na
primer zabava za monopoliste, ili žestoke narcise, lukave pasivno-agresivne osobe koje
poznajemo, ili obrnuto, „srećnu" zabavu na koju bismo pozvali samo istinski srećne ljude koje
smo upoznali. Iako smo bez problema nalazili zvanice za sve druge vrste neobičnih zabava, nikada
nismo uspeli da popunimo sva mesta za stolom na našoj zabavi „srećnih ljudi". Svaki put kada
pronađemo nekoliko ljudi veselog karaktera, stavimo ih na listu čekanja i nastavimo svoju potragu
kako bismo popunili sto, saznamo da je neke od naših srećnih gostiju snašla neka životna nedaća -
što često biva teška bolest gosta, njegovog deteta ili supružnika.
Ovaj tragičan pogled na život dugo je uticao na moj odnos sa ljudima koji traže moju pomoć.
Iako postoji mnogo izraza koji opisuju terapijski odnos (pacijent-terapeut, klijent-savetnik,
analizirani-analitičar, klijent-posrednik i definitivno najodbojnija korisnik-davalac), nijedan od
njih ne može precizno da prenese moj osećaj terapijske veze. Umesto toga, više volim da o svojim
pacijentima i sebi razmišljam kao o saputnicima, sto je reč koja poništava razliku između „njih"
(povređenih) i »nas (iscelitelja). Dok sam se obučavao, često sam bio izložen ideji o potpuno
izanaliziranom terapeutu, ali kako sam išao kroz život, ostvarivao bliske veze sa velikim brojem
svojih kolega terapeuta, upoznavao starije kolege, bio pozivan da pomažem svojim nekadašnjim
terapeutima i učiteljima te i sam postao učitelj i stariji kolega, shvatio sam mitsku prirodu ove
ideje. U ovome smo svi zajedno i nema terapeuta niti čoveka imunog na tragedije koje su
integralni deo ljudskog postojanja.
Jedna od mojih omiljenih priča o isceljenju, koja se može naći u knjizi Igra staklenih perli
Hermana Hesea, govori o Josifu i Dionu, dvama čuvenim isceliteljima, koji su živeli u biblijsko
vreme. Iako su obojica bili izuzetno učinkoviti, radili su na različite načine. Mladi iscelitelj, Josif,
isceljivao je tihim, nadahnutim slušanjem. Hodočasnici su imali poverenja u nje ga. Patnja i
uznemirenost koju su sipali u njegove uši nestajali su kao voda u pustinjskom pesku, a pokajnici
su od njega odlazili ispražnjeni i smireni. S druge strane, Dion, stariji iscelitelj, aktivno se
suprotstavljao onima koji su tražili njegovu pomoć. Prebacivao im je neispovedene grehe. Bio je
veliki sudija, prekorevao je, grdio i ispravljao, i lečio je aktivnom intervencijom. Ophodeći se
prema pokajnicima kao prema deci, davao im je savete, kažnjavao ih zapovedajući pokoru,
naređivao hodočašća i venčanja, i terao neprijatelje da se pomire. Dvojica iscelitelja se nikada nisu
sreli i godinama su radili kao suparnici, sve dok Josif nije oboleo duhom, zapao u mračni očaj i pod
nalet ideja o autodestrukciji. Pošto nije mogao da se isceli svojim terapijskim metodama, krenuo
je na put ka jugu da potraži pomoć od Diona.
Na svom hodočašću, Josif se jedne večeri odmarao u nekoj oazi gde je zapodeo razgovor sa
jednim starim putnikom. Kada mu je opisao cilj i odredište svog hodočašća, taj putnik se ponudio
da mu bude vodič i da mu pomogne u potrazi za Dionom. Nešto kasnije, usred njihovog dugog
zajedničkog puto vanja, stari putnik je otkrio Josifu svoj identitet. Mirabile dic-tu: upravo je on
bio Dion - čovek koga je Josif tražio.
Dion je svog očajnog mladog suparnika bez oklevanja pozvao u svoj dom, gde su godinama
zajedno živeli i radili. Najpre je od njega tražio da bude sluga. Kasnije ga je unapredio u učenika i
konačno u ravnopravnog kolegu. Godinama kasnije, Dion se razboleo i na samrtnoj postelji
pozvao svog mladog kolegu da ga ispovedi. Govorio je o Josifovoj nekadašnjoj strašnoj bolesti i
njegovom putovanju kod starog Diona da moli za pomoć. Govorio je o tome kako je Josif smatrao
da je čudo što se ispostavilo da je njegov saputnik i vodič lično Dion.
Sada, na samrti, rekao je Dion Josifu, kucnuo je čas da progovori o tom čudu. Priznao je da je
tada i njemu to delovalo kao čudo, jer je i sam bio zapao u očaj. On se, takođe, osećao prazno i
duhovno mrtvim te je, pošto nije mogao da pomogne samom sebi, krenuo na put da traži pomoć.
Upravo te noći kada su se sreli u oazi, on je bio na hodočašću ka poznatom iscelitelju po imenu
Josif.
Ova Heseova priča oduvek me dotiče na neobičan način. Pogađa me kao duboko prosvetljujuća
izjava o pružanju i primanju pomoći, o iskrenosti i dvoličnosti, i o vezi između iscelitelja i
pacijenta. Oba čoveka su dobila veliku pomoć, ali na sasvim različite načine. Mladi iscelitelj je
dobio mentora i roditelja, koji ga je odgajao, negovao i podučavao. Stariji iscelitelj je, s druge
strane, dobio pomoć time što je služio drugom, što je stekao učenika koji ga je voleo kao sin,
pružio mu poštovanje i spasao ga izolacije. Ali sada, kada ponovo razmislim o toj priči, pitam se
nisu li ova dvojica povređenih iscelitelja mogli još više pomoći jedan drugom. Možda su propustili
priliku za nečim dubljim, autentičnijim, sa još snažnijom sposobnošću da ih promeni. Možda se
stvarna terapija dogodila u sceni na samrtnoj postelji, kada su prešli na iskrenost otkrivši da su bili
saputnici, da su obojica samo ljudi, i suviše ljudi. Dvadeset godina tajnovitosti, koliko god da su
bile korisne, možda su omele i sprečile još potpuniju vrstu pomoći. Šta li se moglo dogoditi da se
Dionova ispovest dogodila dvadeset godina ranije, da su se iscelitelj i tragač udružili u suočavanju
sa pitanjima na koja nema odgovora?
Sve ovo je odjek Rilkeovih pisama mladom pesniku u kojima on savetuje: „Imajte strpljenja za
sve nerazrešeno i pokušajte da volite sama pitanja." Ja bih dodao i: „Pokušajte da volite i one koji
pitaju."

POGLAVLJE 4
Aktivirajte pacijenta

Veliki broj naših pacijenata ima konflikte u sferi bliskosti i na terapiji dobija pomoć već kroz samo
doživljavanje bliske veze sa terapeutom. Neki se plaše bliskosti jer veruju da su u osnovi
neprihvatljivi, da u njima postoji nešto odvratno i neoprostivo. Sudeći po tome, možda je glavno
sredstvo terapijske pomoći samo to što se pacijent potpuno otvara drugoj osobi, a ona ga ipak i
dalje prihvata. Drugi možda izbegavaju bliskost zbog straha od iskorišćavanja, porobljavanja ili
napuštanja; za njih, takđe, bliska i brižna terapijska veza koja ne završava očekivanom katastrofom
postaje korektivno emocionalno iskustvo.
Dakle, ništa nije važnije od brige o mojoj vezi sa pacijentom i održavanja te veze, i ja pažljivo
pratim svaku nijansu u našem uzajamnom ophođenju. Da li mi se pacijent danas čini dalek?
Takmičarski nastrojen? Ne obraća pažnju na moje komentare? Da li ono što mu kažem koristi u
privatnom životu, ali odbija da otvoreno prizna moju pomoć? Da li je previše učtiv? Ponizan?
Premalo izražava bilo kakve primedbe ili neslaganja? Uzdržan je ili sumnjičav? Ulazim li u
njegove snove ili sanjarenja? Koje su reči zamišljenog razgovora sa mnom? Želim da znam sve ovo,
i još više. Nikada ne dopustim da istekne sat, a da ne proverim našu vezu, nekada i uz jednostavnu
izjavu kao sto je: „Kako smo ti i ja danas?" ili „Kako danas doživljavaš prostor izmedu tebe i
mene?" Nekada od pacijenta tražim da se projektuje u budućnost: „Zamisli sebe kroz pola sata -
voziš prema kući, razmišljaš o našoj seansi. Kako ćeš se osećati u vezi sa sobom i sa mnom danas?
Koje će biti neizgovorene izjave i nepostavljena pitanja o našem današnjem odnosu?"

POGLAVLJE 5
Pružite podršku

Jedna od izuzetnih vrednosti intenzivne individualne terapije jeste to što čovek lično iskusi
ogroman značaj pozitivne podrške. Pitanje: Čega se pacijenti sećaju kada se godinama kasnije
osvrnu na svoje iskustvo na terapiji? Odgovor: Ne sećaju se uvida, niti terapeutovih interpretacija.
Češće da nego ne, sećaju se terapeutovih izjava pozitivne podrške.
Smatram za izuzetno značajno da redovno izražavam svoje pozitivne misli i osećanja o svojim
pacijentima, o širokom spektru osobina - na primer njihovih socijalnih veština, intelektualne
radoznalosti, topline, odanosti prijateljima, jasnoće, hrabrosti u suočavanju sa svojim unutrašnjim
demonima, posvećenosti promeni, spremnosti da se otvore, nežnom ophođenju prema deci, odluci
da prekinu krug nasilja i da ne prenesu „vruć krompir" na sledeću generaciju. Ne budite tvrdice,
nema svrhe; postoji mnogo razloga da iskažete ova zapažanja i svoja pozitivna osećanja. I čuvajte
se praznih komplimenata - neka vaša podrška bude jednako britka koliko i vaš fidbek ili
tumačenja. Imajte na umu veliku moć terapeuta - moć koja, delimično, potiče iz toga što smo
upoznati sa najintimnijim životnim događajima, mislima i fantazijama svojih pacijenata.
Prihvatanje i podrška od osobe koja vas tako blisko poznajei deluju izuzetno ohrabrujuće. Ako
pacijenti načine značajan i hrabar terapijski korak - pohvalite ih za to. Ako se ozbiljno udubim u
seansu i bude mi žao kada taj sat isteče, ja i kažem da mi je žao što moram da prekinem. Uz to,
(ovo je priznanje - svaki terapeut ima zbirku tajnih „prekršaja“!) ne ustručavam se da to neverbalno
pokažem produžujući seansu za nekoliko minuta.
 Terapeut je često jedina publika koja gleda velike drame i hrabra dela. Takva privilegija zahteva da se
glumcu odgovori. Iako pacijenti možda imaju i druge osobe od poverenja, verovatno niko neće razumeti
određene značajne postupke tako sveobuhvatno kao terapeut. Na primer, pre mnogo godina jedan pacijent,
Majkl, romanopisac, jednog dana me je obavestio da je upravo zatvorio svoj tajni poštanski pretinac. To
sanduče je godinama bilo njegov metod komunikacije u dugom nizu tajnih vanbračnih veza. Dakle,
zatvaranje pretinca je bilo važan čin, a ja sam smatrao da mi je dužnost da pokažem poštovanje za veliku
hrabrost u tom delu i potrudio sam se da iskažem divljenje za njegov postupak.
Nekoliko meseci kasnije, njega su i dalje mučile slike koje su mu se vraćale i žudnja za poslednjom
ljubavnicom. Ponudio sam mu podršku.
„Znaš, Majkl, vrsta strasti koju ti doživljavaš nikada ne bledi brzo. Naravno da će te čežnja ponovo
pohoditi. To je neminovno - to je deo tvoje ljudskosti."
„Deo moje slabosti, hoćete da kažete. Voleo bih da sam čovek od čelika i da mogu da je zauvek ostavim
po strani."
,,Za takve ljude od čelika postoji ime: roboti. A ti, hvala Bogu, nisi robot. Često smo pričali o tvojoj
osećajnosti i kreativnosti - to su tvoja najvrednija sredstva. Zahvaljujući njima pišeš tako snažno i zato
privlačiš druge ljude. Ali, same ove osobine imaju i mračnu stranu — anksioznost. One ti onemogućavaju
da ovakve okolnosti proživljavaš ravnodušno."
Jedan divan primer „preuokvirujućeg" komentara - komentara koji je promenio značenje jednoj situaciji -
a koji je meni doneo veliku utehu, dogodio se pre nekog vremena kada sam svom prijatelju, Vilijamu
Blatiju, autoru Egzorcista, izrazio razočaranje zbog loše kritike jedne od mojih kniiga. Odgovorio je
pružajući mi toliku podršku da mi je momentalno zalečio ranu. „Irve, pa naravno da te je kritika
uznemirila. Hvala Bogu na tome! Da nisi toliko osetljiv, ne bi bio tako dobar pisac."
Podrška može da obuhvati komentare o izgledu: neki odevni predmet, odmornu, preplanulu
pojavu, novu frizuru. Ako je pacijent opsednut fizičkom neprivlačnošću, verujem da je ljudski
prokomentarisati (ako tako osećate) da ga smatrate privlačnom osobom i zapitati se o poreklu mita
o njegovoj neprivlačnosti.
U priči o psihoterapiji Mama i smisao života, mog protagonistu, doktora Ernesta Laša, u ćošak
satera izuzetno privlačna pacijentkinja, koja ga pritiska eksplicitnim pitanjima: ,,Da li sam ja
privlačna muškarcima? Vama? Da mi niste terapeut, da li biste seksualno reagovali na mene?"
Ova pitanja su najgora noćna mora - njih se terapeuti plaše više od bilo kojih drugih. Upravo strah
od ovakvih pitanja uzrokuje da mnogi terapeuti daju tako malo od sebe. Ali ja verujem da je taj
strah neopravdan. Ako donosite odluke u najboljem interesu pacijenta, zašto jednoštavno ne biste
rekli, kao što je uradio junak iz moje priče: ,,Da je sve drugačije, da smo se sreli u nekom drugom
svetu, da sam slobodan, da ti nisam terapeut, da, smatrao bih te vrlo privlačnom i naravno da bih
se potrudio da te bolje upoznam." Koja je opasnost? Po mom mišljenju, takva iskrenost
jednostavno povećava poverenje pacijenta u vas i proces terapije. Naravno, ovo ne isključuje drugu
vrstu istraživanja u vezi sa tim pitanjem - na primer, o pacijentovim motivima ili odabranom
trenutku (standardno pitanje „Zašto sada?") ili o preteranoj preokupiranosti telesnošću ili
zavodenjem, koje možda prikriva još značajnija pitanja.

POGLAVLJE 6
Empatija: Gledanje kroz pacijentov prozor

Čudno je kako određene rečenice ili događaji obitavaju u sećanju i konstanto usmeravaju ili
pružaju utehu. Pre nekoliko decenija sam radio sa pacijentkinjom sa tumorom dojke, koja je
tokom adolescencije bila zarobljena u dugoj, gorkoj borbi sa svojim stalno nezadovoljnim ocem.
Čeznući za nekom vrstom pomirenja, za novim, čistim početkom njihovog odnosa, radovala se što
će je otac voziti na fakultet, jer će tada provesti nekoliko sati nasamo sa njim. Međutim, dugo
iščekivano putovanje je ispalo katastrofa: otac se ponašao kao i obično - sve vreme je gunđao
zbog ružnog, smećem zaprljanog potoka pored puta. Ona, s druge strane, nije videla nikakvo
smeće u divnom seoskom, neuprljanom potoku. Nije mogla da nađe način da mu odgovori i na
kraju su, izgubivši se u tišini, ostatak puta proveli ne gledajući jedno drugo.
Kasnije, kada je istim putem prolazila sama, zapanjeno je primetila da su postojala dva potoka -
sa obe strane puta po jedan. „Ovog puta sam ja bila vozač", tužno je rekla, ,,i potok koji sam
videla kroz prozor sa vozačeve strane bio je upravo onako prljav i zagađen kao što ga je moj otac
opisao." Ali dok je naučila da gleda kroz očev prozor, već je bilo kasno - njen otac je bio mrtav i
sahranjen.
Pre pedeset godina, Karl Rodžers je odredio tačnu empatiju kao jednu od tri suštinske karakteristike
uspešne terapije (zajedno sa bezuslovnim pozitivnim prihvatanjem i iskrenošću) i lansirao polje
psihoterapijskog istraživanja, koje je konačno prikupilo značajan broj dokaza u prilog efikasnosti empatije.
Terapija se poboljšava ako terapeut zapravo uđe u svet pacijenta. Sam doživljaj da su u potpunosti viđeni i
u potpunosti shvaćeni pacijentima donosi neverovatnu korist. Stoga je važno da shvatimo kako naši
pacijenti doživljavaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Za mene je veoma značajno da učestalo proveravam
svoje pretpostavke. Na primer:
Bobe, kada razmišljam o tvojoj vezi sa Meri, ja to ovako razumem: Kažeš da si
uveren da ste vas dvoje nespojivi, da silno želiš da se odvojiš od nje, da ti je
dosadno u njenom društvu i izbegavaš da provodiš čitavo veče sa njom. Pa ipak,
sada kad je ona učinila potez koji si ti želeo i povukla se, ti ponovo čezneš za njom.
Mislim da mi zapravo govoriš kako ne želiš da budeš sa njom, ali ne možeš da
podneseš pomisao da ona neće biti tu kada ti bude potrebna. Da li sam za sada u
pravu?
Tačna empatija je najvažnija u sferi neposredne sadašnjosti - dakle, u „sada i ovde" konkretne
terapijske seanse. Imajte na umu da pacijenti na terapijske seanse gledaju mnogo drugačije nego terapeuti.
Terapeuti, čak i najiskusniji, svaki put se iznenade kada ponovo otkriju ovaj fenomen. Nije nimalo
neuobičajeno da neki moj pacijent započne seansu opisujući svoju intenzivnu emocionalnu reakciju na
nešto što se dogodilo tokom prethodne seanse, a ja se zbunim i nikako ne mogu da zami slim šta se to
dogodilo u tih sat vremena što je izazvalo tako snažnu reakciju.
Ta velika razlika između gledišta pacijenta i terapeuta privukla mi je pažnju pre mnogo
godina kada sam vodio istraživanje o doživljaju članova terapijskih grupa i grupa susreta. Velikom
broju članova grupa dao sam da popune upitnik u kojem su odredili ključne incidente sa svakog
susreta. Brojni i raznoliki incidenti koje su oni opisali u velikoj meri su se razlikovali od
incidenata koje su vođe njihovih gupa procenile kao ključne, a slična razlika je postojala između
incidenata koje su članovi i vođe odredili kao najkritičnije za iskustvo čitave grupe.
Moj sledeći susret sa razlikama između perspektive pacijenta i terapeuta se dogodio u
jednom neformalnom eksperimentu u kom smo pacijentkinja i ja, svako za sebe, napisalil kratak
pregled svake terapijske seanse. Taj eksperiment je zanimljiva priča. Pacijentkinja, Džini,
talentovan kreativni pisac, patila je ne samo od teške spisateljske blokade, već od blokade u svim
oblicima izražavanja. Godinu dana je provela u mojoj terapijskoj grupi relativno neproduktivno:
otkrila je malo toga o sebi, malo je pružala drugim članovima grupe, a mene je toliko idealizovala
da je svaki iskren susret bio nemoguć. Kada je zbog finansijskih problema morala da napusti
grupu, predložio sam joj neuobičajen eksperiment. Ponudio sam joj da dolazi kod mene na
individualnu terapiju uz uslov da, umesto plaćanja, piše slobodan, necenzurisan pregled svake
terapijske seanse, pri čemu bi izražavala sva osećanja i misli koje ne bi verbalizovala tokom
susreta. Predložio sam da i ja, sa svoje strane, radim potpuno isto te da oboje svoje nedeljne
izveštaje predajemo zatvorene mojoj sekretarici i da na svakih nekoliko meseci čitamo beleške
onog drugog.
Nadao sam se da će taj zadatak ne samo osloboditi moju pacijentkinju da piše, nego da će
je i podstaći da se slobodnije izražava na terapiji. Ako bude čitala moje beleške, nadao sam se,
možda će se i naš odnos poboljšati. Nameravao sam da pišem necenzurisane beleške koje će
otkrivati moje doživljaje tokom seanse: moja zadovoljstva, frustraciie, distrakcije. Postojala je
mogućnost da bi Džini, ako bi uspela da me sagleda realističnije, mogla početi da me deidealizuje i
da se prema meni odnosi na ljudskijim osnovama.
(Kao digresiju, koja se ne tiče ove rasprave o empatiji, dodao bih da se ovaj događaj
odigrao u vreme kada sam se trudio da razvijem svoje literarno izražavanje, tako da je moja ponuda
da pišem paralelno sa pacijentkinjom takođe imala i sebičan motiv: omogućila mi je neobičnu vežbu
pisanja i priliku da slomim svoje profesionalne okove, da oslobodim svoje izražavanje pišući sve što
bi mi padalo na pamet odmah posle svake seanse.)
Razmena beleški na svakih nekoliko meseci omogućila je rašomonsko iskustvo: iako smo
oboje učestvovali u seansi, doživljavali smo je i pamtili svako na svoj način. Pre svega, vrednovali smo
potpuno različite delove seanse. Moje elegantne i briljantne interpretacije? Ona ih nikad nije čak ni
čula. Umesto toga, cenila je male, lične postupke koje sam ja jedva primećivao: moje komplimente na
njeno oblačenje, izgled ili pisanje, moja čudnovata izvinjavanja zbog nekoliko minuta kašnjenja, moje
smejuljenje na njenu satiru, moje zadirkivanje kada bismo radili rol-plej.
Kada sam kasnije ove izveštaje sa seansi koristio u podučavanju psihoterapije, njihova pedagoška vrednost me je
zaprepastila. Studenti su izjavili da su naše zajedničke beleške dobile karakteristike epistolarnog romana i na kraju smo ih
pacijentkinja, Džini Elkin (pseudonim), i ja objavili 1974. godine pod naslovom Svaki dan je malo bliže (Every Day Gets a Little
Closer). Dvadeset godina kasnije, knjiga je objavljena u mekom povezu i započela je novi život. Kada se osvrnem unazad, zaključujem
da bi podnaslov Dva puta ispričana terapija bio prikladniji, ali Džini je volela staru pesmu Badi Holija odakle smo uzeli naslov, toliko
da je želela da se venča uz njenu melodiju.

Sva ova iskustva su me naučila da ne pretpostavljam kako pacijent i ja imamo iste

doživljaje tokom seanse. Kada pacijenti pričaju o svojim osećanjima sa prethodne seanse, za mene
je značajno da ih ispitam o njihovom doživljaju i gotovo svaki put naučim nešto novo i
neočekivano. Empatičnost je u tolikoj meri deo svakodnevnog života - popularni pevači cvrkuću
otrcane fraze o bivanju u tuđoj koži, hodanju u tuđim cipelama - da smo skloni da zaboravimo
složenost tog procesa. Znati tačno šta drugi oseća izuzetno je teško; previše često na drugog
projektujemo sopstvena osećanja.
Kada bi podučavao studente empatiji, Erih From bi često citirao Terensovu izjavu od
pre dve hiljade godina - „Čovek sam i neka mi ništa ljudsko ne bude strano" - i pozivao nas da
budemo otvoreni za onaj deo nas koji odgovara bilo kom postupku ili fantaziji koje nam pacijent
nudi, ma koliko gnusno, nasilno, bludno, mazohističko ili sadističko bilo. Savetovao nam je da,
ako nismo otvoreni, ispitamo zbog čega smo odlučili da taj deo sebe zatvorimo.
Naravno, poznavanje pacijentove prošlosti u velikoj meri poboljšava vašu sposobnost da
gledate kroz pacijentov prozor. Ako, na primer, pacijenti iza sebe imaju niz gubitaka, oni će svet
gledati kroz naočare gubitka. Na primer, možda neće biti spremni da dozvole da im budete važni
ili da im se previše približite iz straha da će doživeti još jedan gubitak. Stoga istraživanje prošlosti
može biti važno ne zbog konstruisanja kauzalnih, lanaca, nego zbog toga što nam omogućava da
ostvarimo tačnu empatiju.

POGLAVLJE 7
Podučavajte empatiju
Tačna empatija je neophodna osobina ne samo za terapeute nego i za pacijente, i mi
moramo da pomognemo pacijentima da razviju empatiju za druge Ijude. Imajte na umu da
pacijenti obično dolaze kod nas zbog nedostatka uspešnosti u uspostavljanju i održavanju
zadovoljavajućih međuljudskih odnosa. Mnogi ne uspevaju da pokažu empatiju prema osećanjima
i iskustvima drugih.
Verujem da je koncept „sada i ovde" moćno sredstvo kojim terapeuti mogu pomoći
pacijentima da razviju empatiju. Strategija je jasna: pomozite pacijentima da dožive empatiju sa
vama i oni će automatski napraviti neophodne ekstrapolacije na druge važne ljude u svom životu.
Terapeuti prilično često pitaju pacijente kako bi neka njihova izjava ili postupak delovali na druge.
Predlažem da terapeuti u to pitanje jednostavno uključe i sebe.
Kada se pacijenti upuste u pogađanje kako se ja osećam, ja se nad tim obično zamislim.
Ako, na primer, pacijent protumači neki moj gest ili komentar i kaže: „Mora da ste već umorni od
viđanja sa mnom", ili „Znam da vam je žao što ste se uopšte i upetljali sa mnom", ili „Mora da
sam vam ja najneprijatniji klijent u toku dana", ja ću ispitati realnost i prokomentarisati: ,,Da li je
to pitanje za mene?" Ovo je, naravno, jednostavan trening socijalnih veština: podstičem pacijenta
da kaže ili pita mene direktno i nastojim da dgovorim na način koji je direktan i od pomoći.
„Potpuno me pogrešno tumačite. Ne osećam ništa od toga. Zadovoljan sam našim radom. Pokazali
ste veliku hrabrost, naporno radite, nikada niste propustili seansu, nikada niste zakasnili, rizikovali ste
podelivši toliko intimnih stvari sa mnom. Vi, u svakom smislu, ovde obavljate svoj posao. Medutim,
primećujem i da, kad god pogađate šta ja osećam prema vama, to često bude u neskladu sa mojim
unutrašnjim doživljajem, a greška je uvek u istom pravcu: tumačite da ste mi manje važni nego što zapravo
jeste."
Još jedan primer:

„Znam da ste ovu priču već čuli, ali..." (I pacijent nastavlja da priča dugačku
priču.)
„Iznenađuje me koliko često kažete kako sam već čuo priču, a onda nastavite
 da je pričate."
„To je loša navika, znam. Ne razumem je."
„Šta vi slutite o tome kako se ja osećam dok ponovo slušam istu priču?"
„To mora da je mučno. Verovatno želite da se seansa završi — verovatno
gledate na sat."
„Da li me to pitate?"
,,Pa, radite li to?"
„Jesam nestrpljiv kada ponovo slušam istu priču. Imam osećaj da se ona umeće
između nas, kao da zapravo ne pričate meni. U pravu ste što se tiče mog gledanja
na sat. Jesam gledao - ali to je bilo u nadi da će nam, kada završite sa tom pričom,
ostati dovoljno vremena da pre kraja seanse uspostavimo kontakt."

POGLAVLJE 8
Neka vam pacijent bude važan

Najtužniju od svih psihoterapijskih priča čuo sam pre više od trideset godina. Provodio sam
godinu dana kao stipendista u Londonu na prestižnoj klinici Tavistok i sreo se sa jednim istaknutim
psihoanalitičarem i grupnim terapeutom, koji je sa svojih sedamdeset godina odlazio u penziju. On
je poslednje večeri pred odlazak održao završnu seansu sa svojom dugogodišnjom terapijskom
grupom. Članovi, od kojih su mnogi u toj grupi proveli više od jedne decenije, razmišljali su o
brojnim promenama koje su tokom godina primetili jedni kod drugih i svi su se složili da postoji
jedna osoba koja se nimalo nije promenila: terapeut! Zapravo, rekli su da je on potpuno isti i nakon
deset godina. On je potom pogledao u mene i, lupkajući po stolu da bi naglasio, svojim
najprofesorskijim glasom rekao: „Dečko moj, to ti je dobra tehnika."
Rastužim se svaki put kada se setim ovog slučaja. Tužno je pomisliti da toliko dugo budete sa
drugima, a da ipak nikada ne dozvolite da vam budu dovoljno važni da utiču na vas i promene vas.
Podstičem vas da dopustite da vam pacijenti budu važni, da im dozvolite da uđu u vaše misli, utiču
na vas, menjaju vas - i da to ne skrivate od njih.
Pre mnogo godina sam slušao kako jedna pacijentkinja pogrdno govori o nekoliko svojih
prijateljica zato što „spavaju s kim stignu". To je bilo tipično za nju: bila je izuzetno kritična prema
svima koje bi mi opisivala. Naglas sam se zapitao o uticaju njenih kritika na njene prijatelje:

„Kako to misliš?" - pitala me je. ,,Da li moje kritikovanje drugih utiče

na tebe?"
„Mislim da me navodi da vodim računa da ti ne otkrivam previše
toga o sebi. Da smo u prijateljskom odnosu, pazio bih da ti ne pokažem
svoju mračnu stranu."
,,Pa, meni ovo pitanje deluje prilično crno-belo. Kakvo je tvoje
mišljenje o neobaveznom seksu? Da li ti možeš da zamisliš da odvojiš
seks od ljubavi?"
„Naravno da mogu. To je deo ljudske prirode."
„Meni je to odvratno."

Seansa se završila tom opaskom i ja sam danima kasnije bio uznemiren zbog naše interakcije, tako da
sam sledeću seansu počeo rekavši joj da mi je bilo vrlo neprijatno da pomislim kako joj ulivam odvratnost.
Ona se iznenadila mojom reakcijom i rekla mi je da sam je potpuno pogrešno shvatio: zapravo je htela da
kaže da su joj odvratne ljudska priroda i njene sopstvene seksualne želje, a ne ja ili moje reči.

Kasnije tokom seanse vratila se na taj događaj i rekla da je: iako joj je žao što je kod mene izazvala
nelagodnost, ipak je dirnuta - i zadovoljna - što mi je važna. Razmena je bila neverovatan katalizator za
terapiju: na narednim seansama je imala više poverenja u mene i preuzela mnogo veće rizike.
Nedavno mi je jedan od mojih pacijenata poslao imejl:
 Volim vas, ali vas i mrzim zato što odlazite, ne samo u Argentinu i
Njujork i, šta ja znam, na Tibet i u Timbuktu, nego i svake nedelje kada
odete, zatvorite vrata, verovatno samo pustite bejzbol utakmicu ili
proverite berzu i skuvate čaj zviždućući veselu melodiju i uopšte ne
mislite na mene, a i zašto biste?

Ova izjava izražava veliko nepostavljeno pitanje mnogih pacijenata: ,,Da li ikada
razmišljate o meni između seansi, ili jednostavno nestanem iz vašeg života do sledećeg
susreta?"

Moje iskustvo je da pacijenti često ne nestanu iz mojih misli na nedelju dana i

ukoliko sam nakon prethodne seanse imao neka razmišljanja za koja mislim da
mogu da im pomognu, svakako ih podelim sa njima. Ako osećam da sam tokom
seanse napravio neku grešku, verujem da je uvek najbolje da to otvoreno priznam.
Pacijenti su nekad dovoljno važni da se pojave u mojim snovima i, ako verujem da
će to na neki način pomoći u terapiji, ne ustežem se da podelim taj san sa njima.

POGLAVLJE 9

Priznajte svoje greške

Analitičar D. V. Vinikot je jednom prilikom dao pronicljivo zapažanje da

razlika između dobrih i loših majki nije u pravljenju grešaka nego u tome šta s njima
rade.

Imao sam jednu pacijentkinju koja je od svog prethodnog terapeuta otišla iz

naizgled trivijalnog razloga. Tokom njihovog trećeg susreta ona se rasplakala i
posegnula za maramicom, ali je kutija bila prazna. Terapeut je onda počeo da traži
papirnu ili platnenu maramicu i konačno odjurio niz hodnik do toaleta i vratio se sa
dosta toalet papira. Na sledećoj seansi, ona je prokomentarisala kako je taj događaj
za njega sigurno bio neugodan, na šta je on porekao bilo kakvu nelagodnost. Što je
ona više pritiskala, to se on više ukopavao i okretao pitanja na to zašto ona uporno
sumnja u njegov odgovor. Na kraju je zaključila (meni se čini opravdano) da se on
ne ophodi iskreno prema njoj i shvatila da ne može da mu veruje u dugotrajnom
radu koji je očekuje.

Primer priznate greške: pacijentkinja koja je u prošlosti pretrpela brojne

gubitke i suočavala se sa predstojećim gubitkom muža, koji je umirao od tumora na
mozgu, jednom me je pitala da li ikada razmišljam o njoj između seansi. Odgovorio
sam: „Često razmišljam o vašoj situaciji." Pogrešan odgovor! Moje reči su je
razbesnele. „Kako ste mogli to da kažete", pitala je, ,,vi, koji treba da pomognete -
vi, koji tražite od mene da sa vama podelim svoja najintimnija osećanja. Te reči
učvršćuju moje strahove da ja nemam sebe - da svi razmišljaju o mojoj situaciji, a
niko ne misli o meni." Kasnije je dodala da ne samo što ona nema sebe, nego da sam
i ja izbegavao da unesem sebe u svoje susrete sa njom.

Tokom naredne nedelje sam razmišljao o njenim rečima i, zaključivši da je

potpuno u pravu, sledeću seansu sam započeo tako što sam priznao svoju grešku i
zamolio je da mi pomogne da prepoznam i shvatim sopstvene slepe mrlje o ovom
pitanju. (Pre mnogo godina sam pročitao jedan članak Šandora Ferencija,
nadarenog analitičara, u kojem on navodi kako je rekao pacijentu: „Možda biste
mogli da mi pomognete da pronađem neke svoje slepe mrlje." Ovo je još jedna od
onih rečenica koje su se nastanile u mom sećanju i koje često koristim u svom
kliničkom radu.)

Zajedno smo pogledali u moju uznemirenost pred dubinom njene agonije i

moju duboku želju da nađem neki, bilo koji način da je utešim, a koji bi isključivao
fizički kontakt. Možda sam se, pretpostavio sam, u nedavnim seansama povlačio od
nje zbog zabrinutosti da sam bio previše zavodljiv jer sam obećavao mnogo više
olakšanja nego što bih ikada mogao da pružim. Verovao sam da je to bio kontekst
za moju bezličnu izjavu o njenoj „situaciji". Bilo bi mnogo bolje, rekao sam joj, da
sam bio iskren u vezi sa svojom čežnjom da je utešim i zbunjenošću pred pitanjem
kako da to uradim.

Ako pogrešite, priznajte to. Svaki pokušaj da to zataškate na kraju će se loše

završiti. Pacijent će, na nekom nivou, osetiti da se ponašate neiskreno i terapija će
ispaštati. Pored toga, otvoreno priznavanje greške jeste postavljanje dobrog modela
za pacijente i još jedan znak da su vam važni.

POGLAVLJE 10

Osmislite novu terapiju za svakog pacijenta

Postoji ogroman paradoks ugrađen u veliki deo savremenih istraživanja

psihoterapije. Pošto istraživači imaju opravdanu potrebu da jednu vrstu
psihoterapijskog tretmana porede sa nekim drugim tretmanom (farmakološkim
lečenjem ili drugom vrstom psihoterapije), oni moraju da ponude
„standardizovanu" terapiju - odnosno jednoobraznu terapiju za sve ispitanike u
projektu, koju će drugi istraživači i terapeuti u budućnosti moći da ponove.
(Drugim rečima, tu važe isti standardi kao u testiranju efekata farmakoloških
agensa: naime, potrebno je da svi ispitanici dobiju lek iste čistoće i iste snage kao i da
isti taj lek u budućnosti bude dostupan pacijentima.) Ipak, upravo taj čin
standardizacije terapiju čini manje stvarnom i manje učinkovitom. Dodajte sada tom
problemu činjenicu da veliki broj psihoterapijskih istraživanja koristi neiskusne
terapeute ili terapeute studente i nije teško shvatiti zašto takva istraživanja imaju, u
najboljem slučaju, vrlo tanku vezu sa realnošću.

Razmotrite zadatak iskusnih terapeuta. Oni sa pacijentom moraju da uspostave

odnos koji karakterišu iskrenost, pozitivno bezuslovno prihvatanje i spontanost. Oni
podstiču pacijente da svaku seansu započnu svojim „najvažnijim pitanjem" (kako to
naziva Melani Klajn) i da sve dublje istražuju značajne probleme koji se otkrivaju u
trenutku susreta. Koji su to problemi? Možda neko osećanje prema terapeutu, ili
neki problem koji se pojavio kao rezultat prethodne seanse ili iz snova u noći pre
seanse. Hoću da kažem da je terapija spontana, da je odnos dinamički i stalno se
razvija i da postoji kontinuirana sekvenca doživljavanja a potom ispitivanja
procesa.

Po samoj svojoj suštini, tok terapije treba da bude spontan, da uvek prati
nepredvidiva rečna korita; kada je upakovan u formulu koja neiskusnim,
neodgovarajuće edukovanim terapeutima (ili kompjuterima) omogućava da pruže
jednoobrazan tok terapije, on postaje groteskno deformisan. Jedna od istinskih
nakaznosti koju je izrodio pokret ekonomisanog zdravstva jeste sve veće oslanjanje
na terapiju po protokolu u kojoj se od terapeuta zahteva da se drže propisane
sekvence, rasporeda tema i vežbi kojih se treba pridržavati svake nedelje.
 Jung je u svojoj autobiografiji opisao koliko uvažava jedinstvenost unutrašnjeg
sveta i jezika svakog pacijenta, jedinstvenost koja od terapeuta zahteva da za
svakog pacijenta otkrije novi terapijski jezik. Možda ja preterujem u ovome, ali
verujem da je trenutna kriza u psihoterapiji toliko ozbiljna a spontanost
psihoteraputa toliko ugrožena da je neophodna radikalna korektivna mera. Treba da
idemo još dalje: terapeut mora težiti da za svakog pacijenta osmisli novu terapiju.

Terapeuti moraju da prenesu pacijentu da je njihov najvažniji zadatak da

zajedno izgrade odnos koji će sam po sebi postati uzročnik promene. Podučavati
ovu veštinu na ubrzanom kursu koji prati protokol izuzetno je teško. Iznad svega,
terapeut mora biti spreman da ide gde god i pacijent, da uradi sve što je neophodno
da bi nastavio da gradi poverenje i bezbednost u odnosu. Ja pokušavam da osmislim
terapiju po meri svakog pacijenta, da nađem najbolji način rada, i smatram da
proces oblikovanja terapije nije osnova niti uvod nego suština rada. Ove napomene
su značajne čak i za pacijente na kratkotrajnoj terapiji, ali se pre svega odnose na
pacijente koji sebi mogu da priušte (ili se kvalifikuju) za terapiju neodređenog
trajanja.

Ja se trudim da izbegnem unapred pripremljene tehnike i najbolje radim ako

dopustim da moj izbor spontano poteče iz onoga što trenutna klinička situacija
zahteva. Verujem da „tehnika“ pomaže kada proizilazi iz terapeutovog jedinstvenog
susreta sa pacijentom. Kada predložim neku tehniku terapeutima koje superviziram,
oni često pokušaju da je uguraju u sledeću seansu i ona uvek napravi haos. Zato
sam naučio da svoje komentare započinjem sa: ,,Ne pokušavajte ovo na sledećoj
seansi, ali u ovakvoj situaciji ja bih možda rekao..." Hoću da kažem da se svaki tok
terapije sastoji od malih i velikih spontano nastalih odgovora ili tehnika koje je
nemoguće unapred isprogramirati.

Naravno, tehnika ima drugačije značenje za početnika nego za stručnjaka.

Čoveku je potrebna tehnika kada uči da svira klavir, ali ako želi da stvara muziku,
mora da prevaziđe naučenu tehniku i stekne poverenje u sopstvene spontane
pokrete.

Na primer, pacijentkinja koja je doživela niz bolnih gubitaka jednog dana se

pojavila na seansi u teškom očajanju, nakon što je saznala za smrt svoga oca. Već je
bila u tako dubokoj žalosti, jer joj je nekoliko meseci ranije umro muž, da nije mogla
da podnese pomisao na to da ode u roditeljski dom na sahranu i pored groba svog
brata, koji je umro veoma mlad, vidi očev grob. S druge strane, nije mogla ni da se
nosi sa krivicom ako ne bi prisustvovala sahrani svog oca. Ona je inače bila vrlo
snalažljiva i uspešna osoba, koja je često kritikovala i mene i druge zato što
pokušavamo da „sredimo" stvari umesto nje, ali sada joj je od mene trebalo nešto -
nešto opipljivo, što bi je oslobodilo krivice. Odgovorio sam joj savetom da ne ode
na sahranu (to je „naredenje lekara", rekao sam). Umesto toga, zakazao sam našu
sledeću seansu upravo u vreme sahrane i u potpunosti je posvetio sećanju na njenog
pokojnog oca. Nakon dve godine, kada je završavala terapiju, spomenula mi je
koliko joj je ta seansa pomogla.

Druga pacijentkinja je bila toliko preplavljena stresom u svom životu da je

tokom jedne seanse jedva mogla da govori, te je samo grlila samu sebe i blago se
ljuljuškala. Doživeo sam snažan poriv da je utešim, da je uzmem u naručje i kažem
kako će sve biti u redu. Odbacio sam ideju o zagrljaju - nju je očuh seksualno
zlostavljao i morao sam posebno da pazim da održim osećanje sigurnosti našeg
odnosa. Umesto toga, na kraju seanse sam joj impulsivno ponudio da promenimo
vreme njene sledeće seanse tako da bude pogodnije za nju. Inače je morala da izađe
sa posla kako bi došla kod mene i ja sam joj ovog puta ponudio da se vidimo pre
njenog posla, rano ujutru.

Ta intervencija nije pružila utehu kojoj sam se nadao, ali je ipak bila korisna.
Setite se osnovnog terapijskog principa da je sve što se desi zrnevlje za žrvanj. U
ovom slučaju, pacijentkinja je postala sumnjičava i osetila se ugroženom zbog moje
ponude. Bila je uverena da nisam istinski želeo da se vidam sa njom, da su naše
seanse za mene bile loši trenuci u nedelji i da sam vreme njene seanse menjao zarad
svoje, a ne njene, ugodnosti. To nas je dovelo na plodnu teritoriju njenog
samoprezira i projekcije njene samomržnje na mene.

POGLAVLJE11

Terapijska dela, a ne terapijske reči

Iskoristite mogućnosti da učite od pacijenata. Pridajte važnost tome da češće

preispitate pacijentov stav o tome šta je korisno u terapijskom procesu. Već sam
naglasio da se terapeuti i pacijenti ne slažu baš često u svojim zaključcima o
korisnim aspektima terapije. Pacijentovi stavovi o korisnim događajima na terapiji
obično se tiču odnosa, pri čemu često obuhvataju neki terapeutov postupak koji
izlazi iz okvira terapije ili neki slikovit primer terapeutove doslednosti i prisutnosti.
Jedan pacijent je, na primer, naveo moju spremnost da se vidim s njim čak i nakon
što me je telefonom obavestio da ima grip. (Nedavno je njegov terapeut za parove,
plašeći se zaraze, skratio seansu kada je on počeo da kija i kašlje.) Jedna
pacijentkinja, koja je bila uverena da ću je na kraju napustiti zbog njenog hroničnog
besa, rekla mi je da je najkorisnija pojedinačna intervencija bila to što sam
ustanovio kao pravilo da ću, kad god ona bude imala ispad besa prema meni,
automatski zakazati dodatnu seansu.

Na još jednoj završnoj terapijskoj seansi, pacijentkinja je navela slučaj kada mi

je, na susretu pre mog odlaska na put, dala priču koju je napisala, a ja sam joj
potom poslao poruku da joj kažem koliko mi se njena priča svidela. To pismo je bilo
konkretan dokaz moje pažnje i ona mu se, tražeći podršku tokom mog odsustva,
često vraćala. Javljanje telefonom veoma uznemirenom ili suicidnom pacijentu traži
malo vremena a za pacijenta je veoma značajno. Jedna pacijentkinja, kompulsivni
kradljivac, koja je već odslužila zatvorsku kaznu, rekla mi je da je najznačajniji
potez tokom dugotrajne terapije bio telefonski poziv podrške koji sam joj uputio
kada sam bio odsutan tokom sezone božićnih kupovina - što je period u kome je
ona često bivala izvan kontrole. Osećala je da ne može biti tako nezahvalna da
krade kada sam se ja toliko potrudio da pokažem svoju zabrinutost. Ako se
terapeuti plaše da ne podstaknu zavisnost, mogu da zatraže od pacijenta da
učestvuje u osmišljavanju strategije kako im se najbolje može pružiti podrška u
kriznim periodima.

Drugom prilikom je ta ista pacijentkinja kompulsivno krala, ali je toliko

promenila svoje ponašanje da je sada krala samo jeftine stvari - na primer
čokoladice ili cigarete. Njeno objašnjenje je, kao i uvek, bilo kako mora da
izbalansira kućni budžet. Ovo uverenje je bilo očito iracionalno: pre svega, bila je
imućna (ali je odbijala da se informiše o muževljevoj imovini), a osim toga, suma
koju bi kradom uštedela bila bi neznatna.
 „Šta mogu da uradim da ti pomognem?" - pitao sam. ,,Kako da ti pomognemo
da prevaziđeš osećanje da si siromašna?" „Mogli bismo da počnemo tako što ćeš mi
dati nešto novca", vragolasto je rekla. Ja sam izvadio novčanik i dao joj pedeset
dolara u koverti, uz instrukciju da iz njega izvadi iznos u vrednosti artikla koji se
spremala da ukrade. Drugim rečima, trebalo je da krade od mene umesto od
vlasnika radnje. Intervencija joj je omogućila da prekine svoju kompulsivno veselje
koje je preuzelo kontrolu nad njom i ona mi je nakon mesec dana vratila pedeset
dolara. Od tada smo se često vraćali na taj događaj, kad god bi koristila
racionalizaciju siromaštva.

Jedan kolega mi je ispričao kako je jednom prilikom radio sa plesačicom koja

mu je na kraju terapije rekla da je najznačajniji momenat u terapiji bio njegovo
prisustvo na jednom od njenih koncerata. Jedna pacijentkinja je, na kraju terapije,
navela moju spremnost da uradim terapiju aure. Kao pristalica njuejdž koncepata
jednog dana je ušla u moju kancelariju uverena da se ne oseća dobro zbog pukotine
u auri. Legla je na tepih, a ja sam sledio njena uputstva i pokušavao da iscelim
pukotinu, prelaze rukama od glave do pete nekoliko centimetara iznad njenog tela.
Ja sam se često skeptično izražavao o različitim nju-ejdž pristupima i ona je moj
pristanak da se složim sa njenim zahtevom doživela kao znak poštovanja i ljubavi.

POGLAVLJE 12

Upustite se u ličnu terapiju

Po mom mišljenju, lična psihoterapija je umnogome najvažniji deo

psihoterapijske obuke. Pitanje: Koji je terapeutov i najvažniji instrument? Odgovor
je (i ovo niko ne omaši): Samo terapeutovo biće. Svrsishodnost i tehniku
terapeutove upotrebe samog sebe razmatraću kroz ovaj tekst iz mnogih perspektiva.
Dozvolite mi da počnem jednostavnom izjavom da terapeut sopstvenim primerom
pacijentu treba da pokaže ispravan način. Moramo pokazati svoju spremnost da
uđemo u odnos duboke bliskosti sa svojim pacijentima, što je proces koji zahteva
«da budemo vešti u iskorišćavanju najboljeg izvora pouzdanih« podataka o svom
pacijentu - sopstvenih osećanja.

Terapeuti moraju biti upoznati sa svojom mračnom stranom i sposobni da

saosećaju sa svim ljudskim željama i impulsima. Iskustvo lične terapije studentima
terapeutima omogućava da dožive mnoge aspekte terapijskog procesa iz pozicije
pacijenta: tendenciju ka idealizovanju terapeuta, žudnju za zavisnošću, zahvalnost
prema nežnom i pažljivom slušaocu, moć koja je data terapeutu. Mladi terapeuti
moraju da prorade svoje neurotske probleme; moraju naučiti da prihvataju fidbek,
da otkriju svoje slepe mrlje i vide sebe očima drugih; treba da poštuju svoj uticaj na
druge i nauče kako da pruže ispravan fid-bek. Konačno, psihoterapija je psihološki
zahtevan poduhvat i terapeuti moraju razviti svest i unutrašnju snagu kako bi se
nosili sa brojnim profesionalnim rizicima koji su joj svojstveni. Brojni obrazovni
programi zahtevaju da studenti obavezno prođu ličnu psihoterapiju: na primer, neki
fakulteti psihologije u Kaliforniji zahtevaju šesnaest do trideset sati individualne
terapije. To je dobar početak – ali samo početak. Samoistraživanje je proces koji traje
čitav život i ja predlažem da terapija bude što dublja i što duža – i da terapeuti kreću na
terapiju u različitim životnim periodima.
 Moja odiseja sa terapijom, tokom četrdesetpetogodišnje karijere, izgleda ovako:
sedamsto pedeset sati, pet dana nedeljno, ortodoksne frojdovske psihoanalize tokom
specijalizacije iz psihijatrije (sa trening analitičarem na konzervativnom fakultetu
Baltimor Vašington"), godinu dana analize sa Carlsom Rajkroftom (analitičar u
„umerenoj školi" Britanskog instituta za psihoanalizu), dve godine sa Pat
Baumgartner (geštalt terapeutkinja), tri godine psihoterapije sa Rolo Mejem
(interpersonalno i egzistencijalistički orijentisan analitičar instituta „Vilijam
Alanson Vajt") i brojne kratkotrajne terapije sa terapeutima različitih disciplina,
uključujući bihejvioralnu terapiju, bioenergetiku, Rolfing, bračnu terapiju, i danas
aktuelna grupa podrške muških terapeuta bez vođe (koja u trenutku pisanja ove
knjige postoji već deset godina) i u šezdesetim godinama grupe susreta svih vrsta i
pravaca.

Obratite pažnju na dva aspekta ovog spiska. Prvo, raznolikost pristupa. Za

mladog terapeuta je važno da izbegne sektarijanstvo i stekne poštovanje za
prednosti različitih vrsta terapijskih pristupa. Iako će studenti možda morati da
žrtvuju sigurnost koja prati ortodoksnost, dobiće nešto prilično dragoceno: bolje
razumevanje složenosti i neizvesnosti koje leže u osnovi terapijskog poduhvata.

Verujem da nema boljeg načina da se uči o psihoterapijskom pristupu nego da

se u njega uđe kao pacijent. Tako sam ja period uznemirenosti u svom životu
posmatrao kao obrazovnu mogućnost da istražim šta različiti pristupi mogu da
ponude. Naravno, određena vrsta uznemirenosti treba da se uklopi sa metodom; na
primer, bihejvioralna terapija je najprikladnija za terapiju diskretnih simptoma -
stoga sam se obratio biheivioristi da mi pomogne sa insomnijom koja se
pojavljivala kada bih putovao da držim predavanja ili radionice.

Drugo, ulazio sam na terapiju u brojnim različitim fazama svog života. Uprkos
odličnoj i opsežnoj terapiji na početku karijere, na različitim raskršćima životnog
ciklusa mogu da se pojave potpuno drugačiji problemi. Tek kada sam (u četvrtoj
deceniji svog života) počeo da intenzivno radim sa pacijentima na samrti, osetio sam
znatan eksplicitan strah od smrti. Niko ne uživa u anksioznosti - pa tako sigurno ni
ja, ali sam pozdravio priliku da sa dobrim terapeutom ispitam ovaj unutrašnji
domen. Pored toga, u to vreme sam bio angažovan na pisanju udžbenika
Egzistencijalna psihoterapija i znao sam da će duboko lično istraživanje produbiti moja
znanja o egzistencijalnim pitanjima. Tako sam započeo plodonosnu i poučnu terapiju
sa Rolom Mejem.

Brojni obrazovni programi u okviru nastavnog plana nude iskustvenu grupu

obuke - odnosno grupu koja se fokusira na sopsteni proces. Ove grupe mogu mnogo
čemu da poduče, iako vrlo često izazivaju anksioznost u učesnicima (a nisu
jednostavne ni za vođe, koji moraju da razumeju kompetitivnost studenata članova i
njihove složene odnose izvan grupe). Verujem da je za mladog psihoterapeuta
načelno još korisnija iskustvena grupa „stranaca", ili, još bolje, otvorena grupa
sastavljena od visokofunkcionalnih pojedinaca. Tek kao član grupe osoba može
istinski da razume fenomene poput pritiska grupe, olakšanja usled katarze, moći
koja je ugrađena u ulogu vođe grupe, bolnog ali dragocnog procesa dobijanja
validne povratne informacije o tome kako su doživeli drugi članovi grupe.
Konačno, ako imate dovoljno sreće da budete u povezanoj grupi koja vredno radi,
uveravam vas da je nikada nećete zaboraviti i da ćete nastojati da svojim budućim
pacijentima obezbedite takvo terapijsko grupno iskustvo.
 POGLAVLJE 13

Terapeut ima mnogo pacijenata, pacijent samo jednog terapeuta

Postoje momenti kada se moji pacijenti žale zbog nepravednosti

psihoterapijske situacije. Oni o meni razmišljaju daleko više nego ja o njima. Ja
sam u njihovim životima mnogo veći nego oni u mom. Kada bi pacijenti mogli da
pitaju šta god požele, siguran sam da bi, za mnoge, to bilo pitanje: Da li vi nekada
razmišljate o meni?

Postoji mnogo načina da se obradi ova situacija. Pre svega, imajte na umu da,
iako nepravednost za mnoge pacijente može biti iritantna, ona je u isto vreme važna
i neophodna. Mi želimo da budemo veliki u pacijentovim mislima. Frojd je jednom
prilikom naznačio da je važno da terapeut u pacijentovim mislima bude toliko velik
da interakcija između pacijenta i terapeuta počne da utiče na tok pacijentove
simptomatologije (dakle da psihoneurozu postepeno zameni transferna neuroza). Mi
želimo da terapijska seansa bude jedan od najznačajnijih događaja u pacijentovom
životu. Iako naš cilj nije da otklonimo sva snažna pacijentova osećanja prema
terapeutu, postoje trenuci kada su transferna osećanja previše disforična, momenti u
kojima osećanja prema terapeutu toliko muče pacijenta da je neophodna određena
dekompresija. Ja sam sklon da potaknem test realnosti komentarišući surovost
svojstvenu terapijskoj situaciji, koja kao osnovna Priroda poretka nalaže da pacijent
razmišlja o terapeutu više nego terapeut o njemu: pacijent ima samo jednog
terapeuta, dok teapeut ima mnogo pacijenata. Često nalazim da je korisna analogija
sa profesorom i istaknem da profesor ima mnogo studenata, a studenti samo jednog
profesora i, naravno, studenti o svom profesoru razmišljaju više nego on o njima.
Ovo može biti posebno relevantno ako pacijent ima nastavničko iskustvo. Isto tako,
mogu da se navedu i druge odgovarajuće profesije - lekar, medicinska sestra,
supervizor.

Još jedno sredstvo koje sam često koristio jeste osvrtanje na moje iskustvo kao
pacijenta na psihoterapiji govoreći nešto poput: „Znam da vam se čini da je
nepravedno i nepošteno to što vi o meni razmišljate više nego ja o vama, što između
seansi u mašti vodite duge razgovore sa mnom znajući da ja ne razgovaram sa vama
na sličan način. Ali to je jednostavno priroda ovog procesa. I sam sam imao isti
doživljaj dok sam bio na terapiji, kada sam sedeo u stolici za pacijenta i čeznuo da
moj terapeut više razmišlja o meni."

POGLAVLJE 14

Ovde i sada": koristite ga, koristite, koristite

„Ovde i sada" je glavni izvor terapijske moći, rudnik terapije, terapeutov (stoga
i pacijentov) najbolji prijatelj. „Ovde i sada" je toliko značajno za efikasnu terapiju
da ću o tome govoriti više nego o bilo kojoj drugoj temi u ovoj knjizi.

„Ovde i sada" se odnosi na neposredne događaje sa terapijske seanse, na ono što

se dešava ovde (u ovoj ordinaciji, u ovom odnosu, u između, što je prostor između
mene i vas) i sada, u sadašnjem trenutku. To je u osnovi aistorijski pristup koji
skida naglasak sa pacijentove prošlosti ili događaja iz njegovog spoljašnjeg života
(ali ne negira njihov značaj).
 POGLAVLJE 15

Zašto koristiti „ovde i sada"?

Logička podloga za upotrebu „ovde i sada" zasniva se na dve osnovne

pretpostavke: (1) značaju interpersonalnih odnosa i (2) ideji o terapiji kao o
društvenom mikrokosmosu.

Za naučnika koji se bavi društvenim naukama i za savremenog terapeuta,

interpersonalni odnosi su toliko očigledno i neizmerno značajni da bi razglabati o
tome značilo izložiti se opasnosti od držanja propovedi preobraćenome. Dovoljno je
reći da je bez obzira na našu profesionalnu perspektivu - bilo da proučavamo svoje
neljudske rođake primate, primitivne kulture, razvojnu istoriju pojedinca ili aktuelne
životne modele - očigledno da smo po prirodi društvena bića. Tokom života, naša
interpersonalna okruženja - vršnjaci, prijatelji, učitelji, kao i porodica - imaju
ogroman uticaj na to kakva vrsta osobe ćemo postati. Naša slika o sebi se u velikoj
meri formuliše na osnovu odraza procena koje opažamo u očima značajnih figura u
našem životu.

Pored toga, veliki broj ljudi koji dolaze na terapiju ima elementarne probleme u
svojim odnosima, veliki broj ljudi zapada u očajanje zbog svoje nesposobnosti da
ostvari i održi trajne i zadovoljavajuće meduljudske odnose. Psihoterapija zasnovana
na interpersonalnom modelu usmerena je na uklanjanje prepreka za
zadovoljavajuće odnose.

Drugi postulat - da je terapija društveni mikrokosmos -znači da će se u nekom

momentu (ukoliko ih ne strukturiramo previše napadno) interpersonalni problemi
pacijenta manifestovati u „ovde i sada" terapijskog odnosa. Ako je pacijent u svom
životu zahtevan, uplašen, arogantan, samoponištava se, zavodljiv je, kontrolišući,
kritičan, ili na bilo koji drugi način maladaptivan u interpersonalnim odnosima, onda
će te osobine ući u njegov odnos sa terapeutom. Ponavljam, ovaj pristup je u osnovi
aistorijski: nije potrebno opsežno istraživanje istorije da bi se razumela priroda
maladaptivnih obrazaca jer će se oni vrlo brzo pokazati u živopisnim bojama u „ovde i
sada" terapijske seanse. Da rezimiramo, logička osnova za upotrebu „ovde i sada" je
to da su ljudski problemi u velikoj meri vezani za odnose i da će se interpersonalni
problemi osobe na kraju manifestovati u „ovde i sada" terapijskog susreta.

POGLAVLJE 16

Upotreba „ovde i sada" - napregnite vlastite uši

Jedan od prvih koraka u terapiji je određivanje ekvivalenata interpersonalnih

problema vašeg pacijenta ovde i sada. Neophodan deo vaše edukacije je da naučite
da se fokusirate na ovde i sada. Morate istrenirati vaše uši za slušanje u ovde i
sada. Svakodnevni događaji na svakoj terapijskoj seansi prepuni su podataka:
razmislite kako vas pacijenti pozdravljaju, sedaju, osmatraju ili propuste da osmotre
svoje okruženje, počinju i završavaju seansu, pričaju o svojoj prošlosti, kako se
odnose prema vama.

Moja kancelarija se nalazi u zasebnoj kućici udaljenoj stotinak stopa

vijugavom baštenskom stazom od moje kuće. Kako svaki pacijent dolazi istom
stazom, tokom godina sam sakupio mnogo podataka za poređenje. Većina
pacijenata komentariše baštu - obilje paperjastog cveta lavande, slatkast i težak
miris glicinije, raskošne ljubičaste, roze, koralne i crvene nijanse - ali neki ne. Jedan
čovek nijednom nije propustio da izgovori neki negativan komentar: blato na stazi,
potrebu za rukohvatima po kiši, ili zvuk kompresora za lišće iz komšijske kuće. Ja
svim svojim pacijentima za prvi dolazak dajem ista uputstva kako da stignu do
moje kancelarije: Vozite ulicom X pola milje od puta XX, skrenite desno na aveniji
XXX, tamo gde je na uglu znak za Fresku (atraktivan lokalni restoran). Neki
pacijenti prokomentarišu uputstva, neki ne. Jedan pacijent (isti onaj koji se žalio na
blatnjavu stazu) na jednoj od ranih seansi mi se suprotstavio: „Kako to da ste za
orijentir izabrali Fresku, a ne Tako Tio?“ (Tako Tio je meksički restoran brze hrane,
ruglo na naspramnom uglu.)

Da biste istrenirali vaše uši, imajte na umu princip: jedan stimulus, mnogo
reakcija. Ako su osobe izložene običnom komleksnom stimulusu, verovatno će imati
sasvim različite reakcije. Ovaj fenomen je posebno uočljiv u grupnoj terapiji, u
kojoi članovi grupe istovremeno doživljavaju isti stimulus - na primer plač člana
grupe, kašnjenje ili konfrontaciju sa terapeutom - a ipak svako od njih različito
reaguje na taj događaj.

Zašto se to dešava? Postoji samo jedno moguće objašnjenje: svaka osoba ima
različit unutrašnji svet i stimulus za svakoga ima drugačije značenje. Isti princip važi
i za individualnu terapiju, jedino što se događaji odigravaju sekvencijalno, a ne
simultano. (To znači da je više pacijenata jednog terapeuta tokom vremena izloženo
istom stimulusu. Terapija je kao živi Roršahov test - pacijenti na nju projektuju
opažaje, stavove i značenja iz sopstvenog nesvesnog.)

Ja izgrađujem odredena bazična očekivanja, jer svi moji pacijenti susreću istu
osobu (pod pretpostavkom da sam ja prilično stabilan), dobijaju isto uputstvo za
dolazak do moje ordinacije, do nje dolaze istom stazom, ulaze u istu prostoriju sa
istim nameštajem. Stoga je pacijentov idiosinkratički odgovor duboko informativan
- to je via regia koja vam omogućava da razumete unutrašnji svet pacijenta.

Kada se pokvarila brava na komarniku na mojim vratima, što je sprečavalo lako

zatvaranje vrata, pacijenti su reagovali na najrazličitije načine. Jedna pacijentkinja je
redovno provodila mnogo vremena bakćući se njima i svake nedelje se izvinjavala
kao da ih je ona pokvarila. Mnogi na to nisu obraćali pažnju, dok neki drugi nisu
propuštali da ukažu na kvar i predlože da to popravim. Neki su se pitali zašto to
toliko odlažem.

Čak i banalna kutija papirnih maramica može biti bogat izvor podataka. Jedna
pacijentkinja se izvinjavala ako bi prilikom izvlačenja maramice malo pomerila
kutiju. Druga je odbijala da uzme poslednju maramicu iz kutije. Druga nije
dozvoljavala da joj dodam maramicu, govoreći da može sama da je uzme. Jednom
kada sam propustio da zamenim praznu kutiju, jedan pacijent se nedeljama šalio o
tome: „Dakle, ovog puta ste se setili", ili: ,,Ah, nova kutija! Mora da danas
očekujete tešku seansu." Drugi pacijent mi je na poklon doneo dve kutije maramica.

Većina mojih pacijenata je pročitala neke od mojih knjiga, a njihove reakcije

na moje tekstove pružaju bogat izvor materijala. Neke uznemirava što sam napisao
toliko toga. Neki izražavaju zabrinutost da mi neće biti dovoljno interesantni. Jedan
pacijent mi je rekao da je pročitao odlomke moje knjige u knjižari, ali nije hteo da
je kupi pošto je ,,već dao donaciju u ordinaciji". Oni koji se drže pretpostavke da je
vredno samo ono što je retko mrze moje knjige zato što im opisi mojih bliskih
odnosa sa drugim pacijentima nagoveštavaju da će za njih ostati malo ljubavi.

Pored reakcija na terapijsko okruženje, terapeuti imaju brojne druge strandardne

referentne tačke (na primer počeci i završeci seansi, plaćanje računa) koje
prikupljaju kao komparativne podatke. I, naravno, tu je i najelegantniji i
najkompleksniji od svih instrumenata - Stradivarijus psihoterapije - sam terapeut.
Imaću još mnogo toga da kažem o upotrebi ovog instrumenta i staranju o njemu.

POGLAVLJE 18

Prorađivanje problema u „ovde i sada"

Do sada smo razmatrali kako da prepoznamo najvažnij probleme pacijenata u ovde i

sada. Ali kada to postignemo, šta dalje radimo? Kako ta opažanja o ovde i sada možemo da
upotrebimo u terapijskom radu?

Primer. Vratimo se na scenu koju sam ranije opisao - komarnik na vratima sa

pokvarenom bravom i pacijentkinja koja se svake nedelje njime baktala i izvinjavala mi se,
previše puta, što ne može da zatvori vrata. „Nensi", rekao sam, „čudno mi je to vaše
izvinjavanje. Ispada kao da ste odnekud vi krivi za moja pokvarena vrata i za to što
odugovlačim." ,,U pravu ste. Znam to. A ipak nastavljam to da radim." „Imate neku ideju
zašto?" „Mislim da to ima veze s tim koliko ste mi važni vi i terapija i sa mojom željom da
budem sigurna da vas ni na koji način neću uvrediti." „Nensi, možete li da pogodite kako se
ja osećam svaki put kada se izvinite?" ,,To vas verovatno iritira." Klimnuo sam glavom.
,,Ne mogu to da poreknem. Ali vi ste to vrlo brzo rekli - kao da vam je to poznato iskustvo.
Postoji li neka istorija ovoga?" „Već sam to čula, mnogo puta" rekla je. „Sigurna sam da to
izluđuje mog muža. Znam da iritiram mnogo ljudi, a ipak nastavljam to da radim." Znači,
pod maskom izvinjavanja i ljubaznosti, na kraju iznervirate druge. Štaviše, iako to znate,
ipak vam je teško da prekinete s tim. Mora da tu postoji neka korist za vas. Pitam se šta je
to?"

Ovaj razgovor i naredne seanse dali su nam niz plodnih smernica, posebno u oblasti
njenog besa prema svima - mužu, roditeljima, deci, meni. Bila je sitničava u svojim
navikama i otkrila je koliko ju je pokvaren komarnik nervirao. I ne samo to nego i moj
zakrčen sto, neuredno zatrpan gomilama knjiga. Takođe je rekla koliko je nestrpljiva zato
što sa njom ne radim brže.

Primer. Luiz je pacijentkinja koja je bila izuzetno kritična prema meni - kritikovala je
nameštaj u ordinaciji, loše odabrane boje, uobičajenu neurednost mog stola, moje odevanje,
neformalnost i nepotpunost mojih računa. Nakon nekoliko meseci terapije, ispričala mi je o
novoj ljubavnoj vezi koju je uspostavila. Tokom tog izveštavanja je primetila: ,,Pa, iako
nerado, moram priznati da mi je bolje." „Iznenađuje me tvoja reč 'nerado'. Zašto nerado?
Izgleda da ti je teško da kažeš pozitivne stvari o meni i o našem zajedničkom radu. Šta znaš
o tome?" Nema odgovora. Luiz je nemo odmahnula glavom. „Luiz, samo glasno razmišljaj,
reci šta god ti padne na pamet." „Pući će ti glava. To ne mogu da dozvolim." „Samo
nastavi." „Pobedićeš. Ja ću izgubiti." „Pobediti i izgubiti? Zar smo u borbi? A oko čega se
vodi ta borba? I kakav je rat u osnovi?" ,,Ne znam, to je samo deo mene koji je oduvek tu,
oduvek se ruga Ijudima, traži njihove loše strane i gleda ih kako sedena gomili sopstvenog
izmeta." ,,A sa mnom? Razmišljam o tome koliko si kritična prema mojoj ordinaciji. I
prema stazi. Ne propuštaš da spomeneš blato, ali nikada ne spominješ procvetalo cveće."
,,To se stalno dešava sa mojim momkom - on mi donese poklon, a ja ne mogu a da ne
primetim kako je malo pažnje posvetio pakovanju. Prošle nedelje smo se posvađali kada mi
je ispekao hleb, a ja sam ga zadirkivala što mu je kraj korice malo zagoreo." „Uvek daješ
glas toj svojoj strani, a ućutkuješ drugu stranu - onu koja ceni to što ti je on napravio hleb,
onu kojoj se ja sviđam i koja me ceni. Luiz, vrati se na početak ovog razgovora, na
komentar kako 'nerado' priznaješ da ti je bolje. Reci mi kako bi bilo kada bi skinula okove
sa pozitivnog dela sebe i kada bi govorila otvoreno, bez 'neradosti'?" „Vidim ajkule koje
kruže." „Misli samo na razgovor sa mnom. Šta zamišljaš?" „Kako te ljubim u usta." Nakon
ovoga, nekoliko seansi smo istraživali njene strahove od bliskosti, od prevelikih želja, od
neispunjenih, nezasitih žudnji, od njene ljubavi prema ocu i o njenom strahu da bih ja
pobegao kada bih stvarno znao koliko ona mnogo želi od mene. Zapazite da sam ovu vinjetu
iscrtao iz incidenata koji su se odigrali u prošlosti, ranije u toku naše terapije. Ovde-i-sada
rad nije striktno aistorijski, pošto može da uključi bilo koji događaj koji se odigrao u toku
terapeutovog odnosa sa pacijentom. Kako je rekao Sartr: „Introspekcija je uvek
retrospekcija."

POGLAVLJE 19

„Ovde i sada" podstiče terapiju

Rad u „ovde i sada" uvek je uzbudljiviji od rada sa apstraktnijim ili istorijskim

fokusom. Ovo je posebno uočljivo u grupnoj terapiji. Razmotrimo, na primer, jednu
istorijsku epizodu u grupnom radu. Država Konektikat je 1946. godine sponzorisala
radionicu s ciljem suočavanja sa rasnim tenzijama na radnom mestu. Male grupe,
koje su vodili uvaženi psiholog Kurt Levin i tim socijalnih psihologa, učestvovale
su u diskusiji o problemima ,,kod kuće" koje su iznosili učesnici. Posle grupnih
sastanaka su vođe i posmatrači grupa (bez članova grupa) održavali noćne sastanke
na kojima su razmatrali ne samo sadržaj nego i „proces" seansi. (Nota bene: Sadržaj
se odnosi na stvarne reči i koncepte koji su iskazani. „Proces" se odnosi na prirodu
odnosa između pojedinaca koji su iskazali te reči i koncepte.)

Vest o ovim večernjim sastancima osoblja se raščula i kroz dva dana su članovi
grupa zatražili da im prisustvuju. Nakon mnogo oklevanja (takva procedura je bila
potpuno nova), članovi grupe su dobili odobrenje da posmatraju kako vođe grupa i
istraživači diskutuju o njima. Postoji nekoliko objavljenih izveštaja o ovoj
značajnoj seansi na kojoj je otkrivena važnost „ovde i sada". Svi se slažu da je
sastanak bio nabijen energijom; članovi su bili fascinirani dok su slušali razgovore
o sebi i svom ponašanju. Ubrzo više nisu mogli da ćute i počeli su da dobacuju
komentare poput: ,,Ne, nisam ja to rekao", ili „Nisam tako rekao", ili „Nisam tako
mislio". Naučnici su shvatili da su se spotakli o aksiom značajan za obrazovanje
(kao i za terapiju): naime, da o sebi i svom ponašanju najviše učimo kroz lično
učestvovanje u interakciji kombinovanoj sa posmatranjem i analizom te interakcije.

Na grupnoj terapiji, razlika izmedu grupe koja je diskutovala o problemima

,,kod kuće" i grupe uključene u „ovde i sada" - to jest u diskusiju o njihovom
procesu - vrlo je vidljiva: grupa „ovde i sada" je delotvorna, njeni članovi su uključeni
i uvek će, ako ih istraživač upita (bilo kroz intervju ili istraživačkim instrumentima)
reći da grupa oživi kada se usmeri na proces.

U dvonedeljnim grupnim laboratorijama koje su godinama održavane u Betelu

u državi Mejn, ubrzo je svima postalo jasno da su snaga i privlačnost procesnih
grupa - isprva nazivanim grupe treninga senzitivnosti (to jest interpersonalne
senzitivnosti), kasnije ,,T grupe" (trening), a još kasnije „grupe susreta" (termin
Karla Rodžersa) - momentalno smanjile zainteresovanost i entuzijazam članova za
druge grupe koje je laboratorija nudila (na primer teorijske grupe, primenjene grupe
ili grupe za rešavanje problema). U stvari, često se govorilo da su T grupe „pojele
ostatak laboratorije". Ljudi vole da su u interakciji sa drugima, uzbuđuje ih davanje
i primanje direktne povratne informacije, čeznu da saznaju kako ih drugi vide, žele
da odbace svoje fasade i ostvare bliskost.

Pre mnogo godina, kada sam pokušavao da razvijem efikasniji način za vođenje
grupa kratkotrajne terapije na odeljenju za akutne hospitalne pacijente, posetio sam
desetine grupa u bolnicama širom zemlje i ustanovio da su sve neefikasne - i to iz
istog razloga. Svi grupni sastanci su koristili format „naizmeničnosti" ili „javljanja"
koji podrazumeva da članovi naizmenično govore o nekom dogadaju „tada i tamo" -
na primer o halucinatornom iskustvu ili suicidnim sklonostima iz prošlosti ili o
razlozima za hospitalizaciju - dok drugi članovi slušaju u tišini i često
nezainteresovano. Konačno sam, u tekstu o grupnoj terapiji hospitalnih pacijenata,
sistematično izložio pristup „ovde i sada" za akutno uznemirene pacijente, što je,
verujem, u velikoj meri povećalo stepen angažovanosti članova. Isto zapažanje važi i
za individualnu terapiju. Terapija je uvek delotvorna kada se usmeri na odnos
između terapeuta i pacijenta. Knjiga Svaki dan je malo bliže opisuje eksperiment u
kome smo pacijentkinja i ja pisali kratke izveštaje sa svake seanse. U njoj je
upadljivo koliko bi terapijska seansa oživela kad god bismo čitali posmatranja jedno
drugog i diskutovali o njima - dakle kad god bismo se usredsredili na 'ovde i sada'.

POGLAVLJE 20

Koristite sopstvena osećanja kao podatke

Jedan od naših glavnih zadataka u terapiji jeste da obratimo pažnju na svoja trenutna
osećanja - ona predstavljaju dragocene podatke. Ako tokom seanse osetite dosadu ili se
iznervirte, zbunite, seksualno uzbudite, ili da vas pacijent isključuje, smatrajte da je to
dragocena informacija. Upravo zato ja toliko naglašavam važnost lične terapije za terapeute.
Ukoliko razvijete duboko poznavanje sebe, otklonite većinu svojih slepih mrlja i imate
dobru osnovu iskustva u ulozi pacijenta, bićete u prilici da znate koliko je dosade ili
zbunjenosti vaše, a koliko je pobuđuje pacijent. Važno je napraviti tu razliku, jer ako
pacijent izaziva vašu dosadu tokom terapijske seanse, tada sa priličnom sigurnošću možemo
pretpostaviti da je dosadan i drugim ljudima u drugim okruženjima.

Dakle, umesto da se užasavate zbog dosade, prihvatite je i tražite način da je

preokrenete u terapijsku prednost. Kada je počela? Sta to tačno pacijent radi zbog čega vam
je dosadno? Kada se suočim sa dosadom, ja kažem nešto poput:

Meri, dozvoli mi da ti kažem nešto. U poslednjih nekoliko minuta sam

primetio da se osećam odvojeno od tebe, nekako udaljeno. Nisam siguran
zašto, ali znam da se sada osećam drugačije nego na početku seanse, kada si
opisivala kako se osećaš zbog toga što od mene nisi dobila ono što si želela,
ili na prethodnoj seansi, kada si govorila više iz srca. Pitam se koliko si ti
danas povezana sa mnom? Da li se osećaš slično kao ja? Hajde da pokušamo
da razumemo šta se dešava.
Pre nekoliko godina sam radio sa Martinom, uspešnim trgovcem, koji je na dan terapije
morao da otputuje i zamolio me da odložimo njegovu seansu za neki drugi dan tokom
nedelje. Ja nisam to mogao da uradim a da ne poremetim svoj raspored i rekao sam mu
da ćemo morati da propustimo seansu i da se vidimo na redovnoj seansi naredne nedelje.
Kasnije, dok sam razmišljao o tome, shvatio sam da mi ne bi bio problem da preuredim
svoj raspored za bilo koga od svojih drugih pacijenata.
Zašto to nisam mogao da uradim za Martina? Zato što se nisam radovao susretu sa
njim. Postojalo je nešto u vezi sa njegovom zlobom što me je zamaralo. Neprestano je
kritikovao mene, moj kancelarijski nameštaj, nedostatak parkinga, moju sekretaricu,
moju tarifu, i obično je započinjao seanse razmatrajući moje greške od prethodne
nedelje.
To što me je Martin zamarao imalo je beskrajan sadržaj. On je inicijalno došao na
terapiju zbog niza neuspelih veza sa ženama, od kojih mu nijedna, smatrao je on, nikada
nije dala dovoljno - nijedna nije bila dovoljno spremna da plati odgovarajući deo računa
u restoranu ili prodavnici, ili da kupi poklon koji po vrednosti odgovara onome što je on
njoj poklonio (njegovi prihodi su, da se zna, bili nekoliko puta veći nego njihovi). Kada
bi išli zajedno na putovanja, insistirao je da oboje stave isti iznos u „kutiju za
putovanje", i da sve troškove puta - uključujući gorivo, parking, održavanje kola,
napojnice, čak i novine - plaćaju odatle. Osim toga, često je prigovarao jer njegove
devojke nisu obavljale čitav svoj deo vožnje, planiranja putovanja, ili čitanja karte.
Martinov nedostatak velikodušnosti, njegova opsednutost apsolutnom pravednošću i
njegova neumorna kritičnost na kraju su umarali žene u njegovom životu. A potpuno
isto je radio i meni! To je bio dobar primer samoispunjavajućeg proročanstva - toliko je
strahovao da neće biti voljen da je njegovo ponašanje dovelo upravo do toga. Meni je
prepoznavanje tog procesa omogućilo da izbegnem da odgovorim kritički (dakle, da
shvatim lično), i da uvidim da je to obrazac koji je on ponovio mnogo puta i da je on, u
osnovi, želeo da se promeni.

POGLAVLJE 21
Pažljivo formulišite komentare o „ovde i sada"

Komentari o „ovde i sada" su jedinstven aspekt terapijskog odnosa. Postoji

nekoliko situacija u kojima nam je dozvoljeno, štaviše podstaknuti smo, da
komentarišemo neposredno ponašanje druge osobe. To oslobađa, čak razveseljava -
upravo zato je iskustvo grupe susreta bilo toliko privlačno. Ali je takođe i rizično, jer
nismo navikli da dajemo i primamo fidbek.
Terapeuti moraju da nauče da svoje komentare upakuju tako da pacijentima deluju
brižno i prihvatljivo. Setite se povratne informacije o dosadi koju sam dao u
prethodnom savetu: izbegao sam reč „dosada" jer ona nije produktivna, zvuči kao
optužba i može (ili bi trebalo) da pobudi neko izgovoreno ili neizgovoreno osećanje kao
što je ,,Ne plaćam vam da se zabavljate".

Daleko je prihvatljivije koristiti izraze kao što su „distanciran", „isključen", ili

„odvojen": oni izražavaju našu želju da budemo bliži, povezaniji i angažovaniji, a
našim klijentima je teško da se zbog toga uvrede. Drugim rečima, govorite o tome
kako se vi osećate, a ne o tome šta pacijent radi.

POGLAVLJE 22

Sve je zrnevlje za žrvanj „ovde i sada"

Sve što se desi ovde i sada jeste zrnevlje za terapijski žrvanj. Nekada je najbolje
odmah prokomentarisati, a u drugim slučajevima je najbolje jednostavno zapamtiti
taj incident i kasnije se vratiti na njega. Ako, na primer, pacijent plače u bolu,
najbolje je da odložimo ispitivanje „ovde i sada" do nekog momenta kada će biti
moguće da se vratimo na taj incident i damo komentar poput: „Tome, hteo bih da se
vratimo na prošlu nedelju. Dogodilo se nešto neobično: poverio si mi mnogo više
svojih osećanja i po prvi put si gorko plakao preda mnom. Kaži mi, kako ti je to
izgledalo? Kako si se osećao kada si se ovde otvorio? Kada si mi dopustio da vidim
tvoje suze?"

Zapamtite, nije da pacijenti samo plaču ili pokazuju osećanja u vakuumu —

oni to rade u vašem prisustvu, a ispitivanje ovde i sada nam omogućava da
shvatimo puno značenje tog izražavanja osećanja.

Ili zamislite da se pacijent veoma potresao tokom seanse i na kraju zatražio

zagrljaj, što mu inače nije svojstveno. Ako osećam da je u redu da to uradim, ja
zagrlim pacijenta, ali nikada ne propustim da se u nekom momentu, obično na
narednoj seansi, vratim na taj zahtev i zagrljaj. Imajte na umu da se efikasna
terapija sastoji od naizmenične sekvence: pobuđivanje i doživljavanje afekta
praćeno analizom i integracijom afekta. Koliko dugo će neko sačekati da inicira
analizu afektivnog događaja pitanje je kliničkog iskustva. Često, kada su uključena
snažna osećanja - tuga, žalost, bes, ljubav - najbolje je sačekati dok se osećanje ne
stiša i a defanzivnost umanji. (Videti četrdeseto poglavlje „Fidbek: Gvožđe se kuje
kad je hladno".)

Džejn je bila besna, duboko demoralisana žena koja je nakon nekoliko meseci
stekla dovoljno poverenja u mene da počne da mi otkriva dubinu svog očaja. Svaki
put sam bio toliko dirnut da sam tražio način da joj pružim utehu, ali nikada nisam
uspevao. Kad god bih pokušao, bio bih poražen. Međutim, ona je bila toliko krhka i
preosetljiva na ono što bi doživela kao kritiku da sam nedeljama čekao pre nego što
sam podelio to opažanje sa njom.

Sve - a posebno epizode koje sadrže pojačane emocije - jeste zrnevlje za žrvanj.
Na terapiji se dešavaju mnogi događaji ili reakcije: terapeuti mogu da od pacijenta
prime imejl ili telefonski poziv pun besa, mogu da ne budu u stanju da pruže utehu
koju pacijent želi; pacijent ih može smatrati sveznajućima, nikada ih ne dovoditi u
pitanje, ili ih pak uvek osporavati; oni mogu da zakasne, pogreše pri naplaćivanju,
čak i da zakažu seansu dvama pacijentima u isto vreme. Iako mi jeste neprijatno da
prolazim kroz neka od ovih iskustava, takođe sam uveren da, ako ih proradim na
pravi način, mogu da ih pretvorim u nešto korisno za terapijski rad.

POGLAVLJE 23
Proveravajte „ovde i sada" na svakoj seansi
Trudim se da na svakoj seansi, čak i ako je produktivna i neproblematična,
proverim „ovde i sada". Uvek pred kraj seanse kažem nešto poput: „Hajde da na
kratko pogledamo kako smo ti i ja danas." Ili: „Kako se osećaš u vezi sa načinom
na koji ti i ja danas radimo i odnosimo se jedan prema drugom?" Ili: „Pre nego što
završimo, hajde da vidimo šta se dešava u ovom prostoru između nas." Ili ću, ako
opazim neke teškoće, možda reći nešto poput: „Pre nego što završimo, hajde da
pogledamo naš današnji odnos. Govorila si o tome kako nekad osećaš da si miljama
daleko od mene, a u drugim momentima da si mi veoma blizu. Kako je danas?
Kolika je danas distanca između nas?" U zavisnosti od odgovora, možda ću
nastaviti da ispitujem moguće barijere u odnosu ili neiskazana osećanja prema
meni.

Ja sa ovim modelom počinjem već na prvoj seansi, pre nego što se u odnos
ugradi veliki deo zajedničke istorije. U stvari, posebno je značajno započeti
postavljanje standarda na početnim seansama. Na prvoj seansi se obavezno
potrudim da se raspitam kako su pacijenti odlučili da dođu kod mene. Ako ih je
neko uputio, kolega ili prijatelj, želim da znam šta im je rečeno o meni, koja su
njihova očekivanja, a onda i kako se njihov utisak o meni već na prvoj seansi
uklapa u ta očekivanja. Obično kažem nešto poput: „Prva seansa je dvosmerni
intervju. Ja intervjuišem vas, ali je to takođe i prilika da vi mene odmerite i
izgradite mišljenje o tome kako bi bilo raditi sa mnom." Ovo je vrlo razumno i
pacijent na takvu izjavu obično klimne glavom. Nakon toga uvek dodam: „Možemo
li da vi dimo šta ste do sada zaključili?"

Mnogi moji pacijenti dolaze kod mene nakon što su pročitali neku od mojih
knjiga, i stoga je raspitivanje o tome deo „ovde i sada". „Šta ste konkretno pronašli
u toj knjizi što vas je dovelo kod mene? Kako se susret sa mnom u realnosti
poklapa sa tim očekivanjima? Da li vas zabrinjava terapeut koji je istovremeno i
pisac? Šta biste želeli da me pitate u vezi s tim?"

Od kada sam pre dosta godina u knjizi pisao priče pacijenata (Krvnik Ijubavi),
pretpostavljam da bi novi pacijenti koji mi dolaze na konsultacije mogli brinuti da
ću pisati o njima. Zbog toga sam umirivao pacijente govoreći im o poverljivosti i
uverio ih da nikada nisam pisao o pacijentima a da od njih ne dobijem odobrenje i
da ne prikrijem identitet. Međutim, s vremenom sam primetio da je zabrinutost
pacijenata druge vrste - načelno se ne brinu toliko hoću li pisati o njima koliko se
brinu da nisu dovoljno zanimljivi da bih ih odabrao.

POGLAVLJE 25
Prazan ekran? Zaboravite! Budite stvarni

Prvi model idealnog odnosa terapeut-pacijent bio je sada zastareli „prazan

ekran (ili zaslon)", u kome terapeut ostaje neutralan i manje ili više anoniman u
nadi da će pacijent na taj prazan zaslon projektovati važnija transferna iskrivljenja.
Kada transfer (živa manifestacija ranijih roditeljskih odnosa) postane dostupan za
istraživanje u analizi, terapeut može da tačnije rekonstruiše rani život pacijenta.
Ako se terapeut postavi kao zasebna jedinka, teže će (tako se smatralo) doći do
projekcije.

Ali zaboravite prazan zaslon! To nije, niti je ikad bio, dobar model za efikasnu
terapiju. Ideja korišćenja aktuelnih iskrivljenja za rekonstruisanje prošlosti bila je deo
starog, sada napuštenog viđenja terapeuta kao arheologa, koji strpljivo struže
višedecenijsku prašinu kako bi shvatio (i time, na neki misteriozan način, poništio)
izvornu traumu. Daleko je bolji model razmišljati o razumevanju prošlosti kako bi se
shvatio sadašnji odnos terapeut—pacijent. Ali nijedno od ovih razmatranja ne zavređuje
žrtvovanje autentičnog ljudskog susreta u psihoterapiji.

Da li se sam Frojd obično držao modela praznog zaslona? Često, možda i

uglavnom, nije. To znamo na osnovu njegovih prikaza terapije (pogledajte, na
primer, opise terapije u knjizi Rasprave o histeriji, ili opisa analize sa Frojdom koje
su dali njegovi pacijenti. Zamislite Frojda kako svom pacijentu nudi „slavljeničku"
ili „pobedničku" cigaru nakon veoma pronicljive interpretacije. Zamislite ga kako
sprečava pacijente da žurno prelaze s teme na temu i umesto toga ih usporava da
uživaju sa njim u odsjaju prosvetljujućeg uvida. Psihijatar Roj Grinker mi je opisao
jedan incident sa svoje analize sa Frojdom. Frojdov pas, koji je uvek prisustvovao
terapiji, usred seanse je došao do vrata. Frojd je ustao i pustio ga napolje. Nekoliko
minuta kasnije, pas je počeo da grebe na vratima tražeći da ponovo uđe, te je Frojd
ustao, otvorio vrata i rekao: „Vidiš, nije mogao da podnese da sluša sve to smeće od
otpora. Sada se vraća da ti pruži drugu priliku."

U istorijama slučajeva u Raspravama o histeriji, Frojd je lično i smelo ušao u

živote svojih pacijenata. Davao im je mnogobrojne sugestije, razgovarao u njihovo
ime sa članovima porodice, dosetio se da prisustvuje društvenim skupovima kako bi
video svoje pacijente u drugim okruženjima, upućivao pacijenta da poseti groblje i
meditira na nadgrobnoj ploči mrtvog člana porodice.

Rani model praznog zaslona je pedesetih godina dobio pojačanje iz

neočekivanog izvora, kada je model nedirektivne terapije Karla Rodžersa upućivao
terapeute da minimalno usmeravaju, često ograničavajući intervencije na ponavljanje
pacijentove poslednje rečenice. Kako je Karl Rodžers sazrevao kao terapeut, uskoro
je u potpunosti napustio ovaj neangažovani stav sa tehnikom intervjua „poslednja
replika" u korist mnogo humanističkijeg interaktivnog stila. Bez obzira na to, ipak
su ga do kraja života progonile šale, parodije i pogrešno shvatanje nedirektivnog
pristupa.

Na grupnoj terapiji je izuzetno uočljivo da je jedan od zadataka grupnog

terapeuta da pokaže ponašanje koje članovi grupe postepeno počinju da
podražavaju. Isto važi i za individnu terapiju, iako je manje naglašeno. Literatura o
ishodu psihoterapije snažno podržava stav da otvaranje psihoterapeuta daje povoda
za otvaranje klijenta.

Dugo me je fascinirala transparentnost terapeuta i eksperimentisao sam sa

otvaranjem pacijentu u najrazličitijim oblicima. Moguće je da moja
zainteresovanost za to ima korene u iskustvu grupne terapije, gde su zahtevi za
transparentnošću terapeuta posebno veliki. Grupni terapeuti imaju naročito složen
niz zadataka, jer moraju da obrate pažnju ne samo na potrebe svakog pojedinačnog
pacijenta u grupi nego i na stvaranje i održavanje društvenog sistema koji ih
uokviruje - male grupe. Dakle, oni moraju da se pobrinu za uspostavljanje pravila -
posebno pravila samorazotkrivanja, toliko neophodnog za uspešan doživljaj male
grupe. Terapeut nema moćniji metod da izgradi pravila ponašanja od sopstvenog
primera.

Mnogi moji eksperimenti u sferi samorazotkrivanja terapeuta potekli su kao

reakcija na terapijske grupe koje posmatraju studenti. Studijski programi
psihoterapije retko kada studentima pružaju priliku da posmatraju individualne
terapijske seanse - terapeuti insistiraju na privatnosti i intimnosti koje su sastavni
deo individualnog terapijskog procesa. Međutim, gotovo svaki edukativni program
grupne terapije obezbeduje posmatranje grupe, bilo kroz ogledalo providno s jedne
strane ili preko video zapisa. Grupni terapeut, naravno, mora da dobije dozvolu za
posmatranje, a članovi grupe obično daju dozvolu, ali uz gunđanje. Po pravilu, oni
mrze posmatrače i često navode da se osećaju kao „zamorčići". Pitaju se da li je
terapeut primarno odan članovima grupe ili studentima posmatračima i izuzetno su
radoznali kako ih posmatrači (i vođa) komentarišu na diskusiji posle grupe.

Kako bih uklonio ove nedostatke posmatranja grupe, tražio sam od članova
grupe i studenata da nakon svakog sastanka grupe zamene prostorije: članovi grupe
prelaze u sobu za posmatranje, odakle posmatraju studente i mene dok diskutujemo o
grupi. Na sledećem sastanku, članovi grupe su pokazali tako snažnu reakciju na
posmatranje postgrupnog sastanka, da sam vrlo brzo modifikovao format pozivajući
članove grupe u salu za sastanke da posmatraju diskusiju i odgovaraju na zapažanja
studenata. Uskoro su članovi grupe davali studentima povratne informacije ne samo
o sadržaju zapažanja studenata nego i o njihovom procesu - na primer, to što su
prema vođi bili snishodljivi, oprezniji, ukočeniji i napetiji nego članovi grupe.

Potpuno isti model sam koristio na dnevnim grupama sa akutnim hospitalnim

pacijentima, gde sam sastanak grupe podelio na tri dela: (1) jednosatni sastanak sa
pacijentima, (2) desetominutna „akvarijumska" seansa (vode i posmatrači iznova
obrađuju grupu dok sede u unutrašnjem krugu, okruženi članovima grupe koji
posmatraju) i (3) završni desetominutni veliki kružok u kome članovi grupe reaguju
na komentare posmatrača. Istraživanje sprovođenjem ispitivanja pokazuje da većina
članova grupe poslednjih dvadeset minuta smatra za najkorisniji deo susreta.

U jednom drugom formatu za ličnu transparentnost, redovno sam pisao

detaljan impresionistički prikaz sastanaka sa grupom nehospitalnih pacijenata i slao
ga članovima elektronskom poštom pre naredne seanse. Ova tehnika potiče iz
sedamdesetih, kada sam počeo da vodim grupe za lečenje alkoholizma. Sve to
vreme, dinamička grupna terapija za alkoholičare je imala lošu reputaciju i većina
savetnika za alkoholizam je odlučila da je tretman alkoholičara najbolje prepustiti
Anonimnim alkoholičarima. Odlučio sam da pokušam još jednom ali da primenim
intenzivan format „ovde i sada" i da prebacim fokus sa zavisnosti od alkohola na
bazične interpersonalne probleme koji pothranjuju impuls za piće. (Svi članovi
grupe su bili u obavezi da učestvuju u radu grupe AA ili nekog drugog programa
kako bi kontrolisali svoje pijenje.) Usredsređenost na ovde i sada je podstakla
grupu. Sastanci su bili naelektrisani i intenzivni. Nažalost, preterano intenzivni!
Izazvano je previše anksioznosti za članove koji su, kao što je slučaj sa većinom
alkoholičara, imali veliku teškoću da suzbijaju i tolerišu anksioznost na bilo koji
drugi način osim impulsivnim reagovanjem. Članovi grupe su uskoro počeli da
žude za pićem posle grupe i izjavljivali: „Ako ikad više budem morao da sedim na
susretu kaošto je bio prethodni, na putu do kuće ću otići u kafanu."

Kako se činilo da sastanci „ovde i sada" pogađaju cili i bave se obiljem

značajnih problerna svakog od članova grupe, tražio sam metod koji će mi pomoći
da umanjim pretnju i anksioznost tokom seanse. Upotrebio sam niz tehnika. Prvo, za
svaki susret je na tabli bio napisan „ovde i sada“ plan koji je sadržavao stavke poput
sledećih:
Omogućiti Džonu i Meri da nastave da ispituju svoje sukobe, ali da se jedno
prema drugome odnose s manje pretnji i povređivanja.
Pomoći Polu da na grupi traži vreme da govori o sebi.
Drugo, koristili smo video zapise odabraniihdelova susreta.
Treće, nakon svakog sastanka sam diktirao i imeilom slao članovima grupe nedeljni pregled,
koji nije bio samo priča o sadržaju svake seanse nego i samorazotkrivanje, ppisivao sam svoj
doživljaj grupe - svoje nedoumice, svoje zadovoljstvo određenim doprinosima koje sam dao,
žaljenje zbog grešaka koje sam napravio, ili pitanja koja sam prevideo zbog toga što sam
verovao da sam zanemario pojedine članove.
Od svih ovih metoda, nedeljni pregled je hio daleko najefikasniji i od tada sam u svoje grupe
koje se održavaju jednom nedeljno uveo redovnu praksu da članovima pre narednog susreta
šaliem detaljan izveštaj sa prethodne seanse. (Ako imam koterapeuta, dužnost pisanja pregleda
obavljamo naizmenično,) Izveštaj ima brojne i različite koristi - na primer, povećava kontinuitet
terapijskog rada tako što vraća grupu na teme sa prethodnog sastanka - ali ga ja ovde navodim
kao način za samorazotkrivanje terapeuta.
„Višestruka terapija" je drugi nastavni format zasnovan na razotkrivanju koji sam
koristio nekoliko godina. U njemu dva instruktora i pet studenata (specijalizanata psihijatrije)
tokom šest seansi intervjuišu jednog pacijenta. Ali, umesto da se fokusiramo samo na
pacijenta, ispitivali smo i naš grupni proces, uključujući stvari poput načina na koji studenti
postavljaju pitanja, odnos studenata među sobom kao i sa predavačima, stepen
kompetitivnosti ili empatije u grupi. Naravno, s obzirom na ekonomski stisak u današnjem
sistemu zdravstvene zaštite, višestruka terapija nema ekonomsku budućnost, ali je kao nastavno
sredstvo pokazala višestruki uticaj ličnog razotkrivanja terapeuta: to je dobar uzor za pacijente
i ohrabruje njihovo razotkrivanje, ubrzava terapijski proces, pokazuje poštovanje terapeuta za
terapijski proces kroz spremnost da se u njega aktivno uključe.
Setite se eksperimenta u kojem smo pacijentkinja po imenu Džini i ja razmenjivali svoje
impresionističke izveštaje sa svake seanse. Taj format je takođe bio izazovna vežba
transparentnosti terapeuta. Pacijentkinja me je toliko idealizovala, postavila me na toliko
izdignut pijedestal, da je stvarni susret između nas dvoje bio nemoguć. Ja sam, stoga, u svojim
beleškama namerno nastojao da otkrijem svoja krajnje ljudska osećanja i iskustva: svoje
frustracije, ljutnje, svoju nesanicu i taštinu. Ova vežba, koju sam izveo relativno rano u svojoj
karijeri, pomogla je u terapiji i u velikoj meri me oslobodila u daljem terapijskom radu.
Jedan odvažan eksperiment o transparentnosti terapeuta koji me je dugo intrigirao
sproveo je Šandor Ferenci (1873-1933), mađarski psihoanalitičar koji je bio član Frojdovog
užeg psihoanalitičkog kruga i možda Frojdov najbliži profesionalni i lični poverenik. Frojd,
više privučen spekulativnim pitanjima o primeni psihoanalize na razumevanje kulture, u
osnovi je bio pesimističan u vezi sa terapijom i retko se petljao sa metodama za usavršavanje
terapijske tehnike. Od svih terapeuta u užem krugu, upravo je Šandor Ferenci neumorno i
smelo tragao za tehničkim inovacijama.
Nikada nije bio smeliji nego u svom radikalnom eksperimentu transparentnosti iz 1932.
godine, koji je opisao u svom delu Klinički dnevnici (Clinical Diaries). Tu je terapeutovo
razotkrivanje doterao do krajnjih granica upuštajući se u ,,uzajamnu analizu" - format u kome
su on i jedna njegova pacijentkinja (psihoterapeutkinja sa kojom je neko vreme radio analizu)
na smenu analizirali jedno drugo.
Ferenci se na kraju obeshrabrio i odustao od eksperimenta jer su ga mučila dva značajna
pitanja: (1) poverljivost— što je bilo problem jer bi istinsko bavljenje slobodnim asocijacijama
od njega zahtevalo da podeli misli o svojim drugim pacijentima i (2) novac - Ferenci se brinuo
oko plaćanja. Ko bi trebalo kome da plati?
Ferencijeva pacijentkinja nije bila tako obeshrabrena. Ona je smatrala da je ta procedura
pomogla terapiji i da Ferenci nije hteo da nastavi jer se plašio da će inače morati da prizna
kako je zaljubljen u nju. Ferenci je imao suprotno mišljenje. ,,Ne, ne, ne", tvrdio je; stvarni
razlog je bilo to što nije želeo da izrekne činjenicu da je mrzi.
Ferencijeve negativne reakcije na sopstvene pokušaje samorazotkrivanja deluju
neosnovano i prenaglašeno. Moj roman Na kauču (Lying on the Couch) pokušava da ponovi
njegov eksperiment u savremenoj terapiji. Protagonista, psihijatar, rešen je da bude potpuno
otvoren sa pacijentkinjom, koja je, kako se dogodilo u ovoj izmišljenoj priči, istrajavala u
dvostrukoj igri. Jedna od mojih osnovnih namera u romanu jeste da potvrdim da će
autentičnost terapeuta na kraju biti spasonosna čak i pod najgorim uslovima - u kliničkom
susretu sa pseudopacijentom spletkarošem.
 POGLAVLJE 26

Tri vrste samorazotkrivanja terapeuta

Za terapeuta je kontraproduktivno da ostane neproziran i sakriven od pacijenta. Mnogo je

razloga za otkrivanje sebe pacijentu, a ne postoji nijedan dobar razlog sa skrivanje. Ipak, svaki
put kada počnem da upućujem terapeute u ovaj problem, primećujem znatnu nelagodnost, koja
delimično potiče iz nepreciznosti termina samorazotkrivanje. Samorazotkrivanje terapeuta nije
jedan entitet, već skup ponašanja, od kojih neka redovno pomažu terapiji, a neka su
problematična i potencijalno kontraproduktivna. Ovo se može donekle pojasniti opisivanjem tri
područja razotkrivanja terapeuta: (1) mehanizma terapije, (2) osećanja ovde i sada i (3)
terapeutovog ličnog života. Hajde da redom ispitamo sva ta područja.

POGLAVLJE 27
Mehanizam terapije - Budite transparentni

Veliki inkvizitor u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi objavio je da su ljudi oduvek

želeli „magiju, misteriju i autoritet". Kroz čitavu istoriju, iscelitelji su ovo znali i obavijali su
svoje isceljivanje tajanstvenošću. Šamanistička obuka i rituali uvek su bili prekriveni velom
tajne, dok su zapadni lekari vekovima koristili pribor osmišljen da potakne strahopoštovanje i
pojača placebo efekat: bele mantile, zidove prekrivene prestižnim diplomama i recepte ispisane
na latinskom.
Ja kroz čitav ovaj tekst predlažem dijametralno suprotan pogled na proces isceljenja.
Uspostavljanje autentičnog odnosa sa pacijentima, po samoj svojoj prirodi, zahteva da se
odreknemo snage trijumvirata magije, misterije i autoriteta. Psihoterapija je sama po sebi toliko
robustna da veoma mnogo dobija potpunim razotkrivanjem procesa i logičke podloge tretmana.
Veliki broj psihoterapijskih istraživanja pokazuje da bi terapeut morao da pažljivo pripremi nove
pacijente informišući ih o psihoterapiji - o njenim osnovnim pretpostavkama, logičkoj podlozi i
o tome šta svaki klijent može da uradi da bi što bolje napredovao.
Pacijenti su već opterećeni primarnom anksioznošću koja ih dovodi na terapiju i nema
mnogo smisla uranjati ih u proces koji bi mogao stvoriti sekundarnu anksioznost - anskioznost
usled izlaganja nejasnoj socijalnoj situaciji bez smernica za pravilno ponašanje i učestvovanje.
Zbog toga je pametno sistematično pripremiti pacijenta za proces psihoterapije. Priprema novih
pacijenata je posebno delotvorna u grupnoj terapiji, jer je interaktivna grupna situacija sama po sebi tako
nepoznata i zastrašujuća. Kod novih članova grupe, naročito onih bez prethodnog iskustva u grupi,
anksioznost podstiče moć male grupe - pritisak grupe, stepen bliskosti, sveukupni intenzitet. U grupnoj
terapiji je apsolutno neophodno obezbediti strukturu koja ublažava anksioznost i objasniti proceduralne
smernice.
Priprema je neophodna i za individualnu psihoterapiju. lako su pojedinci verovatno imali iskustvo
sa intenzivnim vezama, malo je verovatno da su ikada bili u odnosu koji od njih zahteva da u potpunosti
imaju poverenja, da sve otkriju, ništa ne zadrže, da ispitaju sve nijanse svojih osećanja prema drugome a
dobiju prihvatanje bez osude. Ja u inicijalnim intervjuima pokrijem važna osnovna pravila, uključujući
poverljivost, neophodnost potpunog razotkrivanja, značaj snova, potrebu zastrpljenjem. Kako pacijentima
usmerenost na ovde i sada može delovati neobično, objašnjavam i njegovu logičku osnovu. Ako je novi
pacijent opisao svoje probleme u vezi (a to radi skoro svaki pacijent), ja mogu da kažem, na primer: Jasno
je da je jedna od oblasti kojima treba da se pozabavimo tvoj odnos sa drugima. Teško mi je da znam tačnu
prirodu tvojih teškoća u odnosima jer ja druge osobe u tvom životu, naravno, poznajem samo onako kako
ih ti vidiš. Tvoji opisi nekda mogu biti nenamerno pristrasni i ja sam otkrio da mogu više da ti pomognem
ako se usredsredim na jedini odnos o kojem imam najpreciznije informacije - na odnos između tebe i
mene. Zbog toga ću ti često tražiti da ispitaš šta se dešava između nas. Ukratko, predlažem potpuno
razotkrivanje mehanizma terapije.
 POGLAVLJE 29
Razotkrivanje terapeutovog ličnog života -Budite oprezni

Razotkrivanje u prve dve oblasti - u mehanizmu terapije i u „ovde i sada" (pravilno

osmišljeno) - deluje jasno i neproblematično. Ali u trećem tipu razotkrivanja, u oblasti ličnog
života terapeuta, stvara se prilična kontroverza.
Kada bi se razotkrivanje terapeuta stepenovalo na kontinuumu, siguran sam da bih ja bio
smešten na sam kraj. Pa ipak, nikada mi se nije dogodilo da otkrijem previše. Upravo suprotno,
svaki put kada sam otkrio neki aspekt sebe, olakšao sam terapiju.
Pre mnogo godina, umrla mi je majka pa sam otputovao u Vašington na sahranu i da
provedem neko vreme sa sestrom. U to vreme sam vodio grupu vanhospitalnih pacijenata, a moj
koterapeut, mladi specijalizant psihijatrije, nije bio siguran šta da uradi i jednostavno je
obavestio grupu da ću biti odsutan zbog smrti člana porodice. Sastanci grupe su snimani za svrhe
istraživanja i edukacije i ja sam kroz nedelju dana, kada sam se vratio, pregledao snimak susreta
- bila je to produktivna, izuzetno delotvoma seansa.
Šta uraditi na sledećem susretu? Kako nisam sumnjao da će prikrivanje smrti moje majke
biti otrov za grupni proces, odlučio sam da budem potpuno transparentan i da grupi dam sve što
bude tražila. Izvesno je da ukoliko grupa aktivno izbegava neki veliki problem, ni jedno drugo
pitanje neće biti uspešno obrađeno.
Otvorio sam sastanak obaveštavajući ih o smrti moje majke i odgovorio sam na sva
pitanja. Neki su želeli da znaju detalje o smrti i sahrani, drugi su pitali kako se nosim s tim, neki
su se raspitivali o mom odnosu sa majkom i sestrom. Na sve sam vrlo iskreno odgovorio i
ispričao im, na primer, o svojoj neobičnoj vezi sa majkom i kako sam jednim delom odluči da
živim u Kaliforniji kako bih stavio pet hiljada kilometar između nas dvoje. Ona je po mnogo
čemu bila aždaja, reka sam im, ali je u starosti izgubila svoje otrovne zube i u posled njih
nekoliko godina naš odnos je bio mnogo bliži, a ja sam bio poslušan sin. Članovi grupe su me na
koncu pitali mogu li da urade nešto za mene tokom sastanka. Odgovorio sam da ne verujem, jer
sam se neprekidno bavio majčinom smrću u intenzivnim razgovorima sa prijateljima i
porodicom. Na kraj sam rekao da sada imam energije da efikasno radim na grupi, nakon čega se
grupa okrenula svojim temama i održali smo izuzetno produktivnu seansu.
Godinama nakon toga sam, podučavajući o grupnom procesu, koristio snimak te seanse.
Siguran sam da je moje razotkrivanje ne samo uklonilo potencijalnu prepreku za grupu, nego je
moje samorazotkrivanje za nju bilo oslobadajući dogadaj.
Još jedan primer, koji sam opisao u priči „Sedam naprednih lekcija u terapiji žalovanja"
(„Seven Advanced Lessons in the Therapv of Grief", iz knjige Momma and the Meaning of Life)
govori o sličnom događaju. Malo pre nego što je trebalo da se sretnem sa jednom ožalošćenom
pacijentkinjom, saznao sam za smrt svoga zeta. Kako je moja pacijentkinja bila hirurg u krizi
(zbog smrti i supruga i oca), a ja sam imao vremena pre polaska na aerodrom, odlučio sam da
održim tu seansu i započeo obaveštavajući je o onome što se dogodilo i rekavši da sam ipak
odlučio da održim seansu sa njom. Ona je eksplodirala u neopisivom besu i optužila me da
pokušavam da uporedim svoj bol sa njenim. ,,I da vam kažem", dodala je, „ako ja mogu da se
pojavim u operacionoj sali zbog svojih pacijenata, onda vi definitivno možete da se vidite sa
mnom." Incident se pokazao kao vrlo instrumentalan za terapiju - moje otkrivanje joj je
omogućilo da otkrije svoj bes žalosti, što je otvorilo novi, plodan period našeg rada.
Pre mnogo godina, jedan moj kolega je radio sa pacijentom čije je dete umrlo od raka.
Dugotrajna terapija je pomogla, ali nije bila potpuno uspešna. Kolega, koji je dvadeset godina
pre toga takođe izgubio mlado dete, odlučio je da tu informaciju ne podeli sa svojim pacijentom.
Mnogo godina kasnije, pacijent je ponovo kontaktirao sa njim i oni su nastavili terapiju.
Terapeut, koga je i dalje progonio njegov gubitak i koji je proveo godine pišući dugačak članak
o smrti svog deteta, odlučio je da svom pacijentu pokaže ono što je napisao. Ovo razotkrivanje,
koje je za njega bilo novo, pokazalo se kao izuzetno instrumentalno u ubrzavanju terapije.
Ako pacijenti žele da znaju jesam li oženjen, imam li decu, da li mi se sviđa određeni film,
jesam li pročitao određenu knjigu, ili jesam li se osećao čudno kada smo se sreli na nekom
društvenom događaju, ja uvek odgovorim otvoreno. Zašto da ne? U čemu je problem? Kako
neko može imati iskren odnos sa drugom osobom, a da istovremeno ostane toliko prikriven?
Vratimo se, još jednom, na pacijenta koji me je kritikovao što koristim luksuzni restoran
kao orijentir za dolazak do moje ordinacije a ne spominjem susedni kiosk sa brzom hranom.
Izabrao sam da iskreno odgovorim: ,,Pa, Bobe, u pravu si! Umesto da kažem skrenite desno kod
Freske, mogao sam da kažem skrenite desno kada dođete do kioska sa takosima. A zašto sam
napravio ovakav izbor? Siguran sam da je to zbog toga što bih sebe radije povezao sa otmenim
restoranom. Bilo bi mi nelagodno da kažem: 'Skrenite kod kioska sa takosima." Još jednom, u
čemu je opasnost? Ja samo priznajem nešto što on očigledno zna. I tek kada smo uklonili s puta
moje priznanje, mogli smo da se vratimo na značajan posao ispitivanja njegove želje da me
posrami.
Dakle, samorazotkrivanje terapeuta ni u kom slučaju ne zamenjuje ispitivanje procesa
pacijentovih ličnih analiza. Radite i jedno i drugo! Neki terapeuti smišljeno odgovaraju na pitanja
sa: „Biće mi drago da vam odgovorim na to, ali bih prvo voleo da čujem što više o postavljanju
tog pitanja." Ja nekada koristim taj pristup, ali sam malo kada našao neku prednost u insistiranju
na bilo kom određenom redosledu („Prvo vi odgovorite, pa ću onda ja."). Ako je reč o novom
pacijentu, obično se odlučim da jednostavno modelujem razotkrivanje i događaj sačuvam u
sećanju da bih se kasnije vratio na njega.
Ako pacijent nema običaj da vam postavlja pitanja, onda njegov postupak postavljanja
pitanja pretvorite u materijal za žrvanj i svakako se vratite na to. U obzir se mora uzeti i
momenat. Terapeuti često izaberu da sačekaju da se interakcija završi, mogu da sačekaju i do
naredne seanse, a onda prokomentarišu nešto poput: „Čini mi se da se prošle nedelje dogodilo
nešto neuobičajeno: postavili ste mi neka lična pitanja. Možemo li se vratiti na to? Kako je vama
izgledala ta razmena? Šta vam je omogućilo da mi priđete na drugačiji način? Kako ste se osećali
zbog mog odgovora?"

POGLAVLJE 30
Otkrivanje svog privatnog života – Upozorenje
Jedan od najdubljih strahova koje terapeuti imaju u vezi sa ličnim razotkrivanjem je da
tome neće biti kraja, da će, kada jednom otvore ta vrata, pacijent zahtevati sve više, sve dok se ne
nađu razapeti zbog svojih najdubljih i najsramnijih tajni. Ovo je neosnovan strah. Po mom
iskustvu, ogromna većina pacijenata prihvati ono što im pružim, ne traže dodatno ili neprijatno
razotkrivanje, a onda pređu na zadatak terapije, kao što je učinila ona terapijska grupa nakon što
je saznala za smrt moje majke.
Međutim, postoje upozorenja: imajte na umu da, iako pacijenti imaju zagarantovanu
poverljivost podataka, terapeuti je nemaju niti je mogu tražiti od pacijenata, koji u budućnosti
mogu da odu kod drugog terapeuta i moraju osećati da imaju slobodu u onome o čemu bi mogli
pričati. Ako postoji neka informacija za koju nikako ne želite da postane javna, ne iznosite je na
terapiji. Mnogi terapeuti su još oprezniji i vode računa da ne iznesu nikakav lični materijal koji,
izvan konteksta, može biti pogrešno protumačen i pokazati se kao neugodan.
Ali, ne dozvolite da ova zabrinutost ograniči vaš rad i navede vas da budete obazrivi i
štitite sebe do te mere da izgubite efikasnost. Ne možete se zaštititi od toga da vas pacijenti
nekom narednom terapeutu predstave u iskrivljenom svetlu. Imajte ovo na umu sledeći put kada
čujete pacijenta kako opisuje nečuveno ponašanje prethodnih terapeuta. Nemojte automatski
zaključivati da je prethodni terapeut bio budalast ili da je radio pogrešno. Najbolje je slušati,
pokazati empatiju i čekati. Pacijent, vrlo često, na kraju daje kontekst terapeutovog postupka, što
obično baca sasvim drugačije svetlo na njega.
Jednom prilikom sam ženu svog pacijenta uputio kod svog kolege i bliskog prijatelja.
Međutim, kroz nekoliko meseci, pacijent me je zamolio da je uputim kod nekog drugog, jer se
kolega ponašao loše: uporno je mirisao ženu mog pacijenta i komentarisao njen miris. Mirisanje
pacijenata? Zvučalo je toliko bizarno da sam se zabrinuo za svog prijatelja i na najblaži mogući
način sam se raspitao o incidentu. Obavestio me da je kod te pacijentkinje zaista postojao
problem sa mirisom: redovno je koristila parfem koji je, iako prijatan, bio toliko jak i
sveprožimajući da su se neki od njegovih ostalih pacijenata žalili i zahtevali da ih prima neki
drugi dan ili u drugoj ordinaciji!
Postoje momenti kada, da biste spasli terapiju, morate da donesete teške odluke. Kolega mi
je jednom prilikom ispričao kako mu je dugogodišnja pacijentkinja došla na seansu izuzetno
uznemirena, jer je njena prijateljica tvrdila da je imala vezu s njim. Kako terapeut da reaguje?
Moj kolega, koji je bio rešen da bude iskren, stisnuo je zube i rekao svojoj pacijentkinji da je
zaista imao vikend „konvencijsku aferu" sa tom ženom pre više od dvadeset godina i da od tada
nisu imali kontakt. Njegovo razotkrivanje je imalo veliki uticaj na nju i stimulisalo je dalju
terapiju. On i njegova pacijentkinja su zaronili u važna pitanja koja pre toga nisu razmatrali, kao
što je njena mržnja prema ostalim njegovim pacijentima, koje je videla kao suparnike za njegovu
pažnju, i njen celoživotni stav o sebi kao neodabranoj, neženstvenoj i neprivlačnoj. Još jedan
primer: Jedan terapeut koga superviziram, koji je homoseksualac ali se nije javno deklarisao,
ispričao je o uznemiravajućem problemu koji se pojavio u prvom mesecu terapije. Jedan njegov
pacijent homoseksualac ga je video da vežba u teretani koju većinom posećuju homoseksualci i
otvoreno ga pitao o njegovoj seksualnoj orijentaciji. Moj student, kome je bilo izuzetno
neprijatno, izbegavao je to pitanje fokusirajući se na problem zbog čega pacijent to pita. Nimalo
ne iznenađuje to što je pacijent otkazao narednu seansu i više mu nikada nije došao na terapiju.
Velike tajne koje se ne mogu sakriti neprijatelji su terapijskog procesa. Umešni homoseksualni
terapeuti koje poznajem otvoreno govore o svojoj seksualnoj orijentaciji sa homoseksualnom
klijentelom, a spremni su da budu otvoreni i sa heteroseksualnim klijentima ako im se čini da je
to značajno za terapiju.

POGLAVLJE 31
Transparentnost terapeuta i univerzalnost

Ključni terapijski faktor u grupnoj terapiji je univerzalnost. Kada počnu da dolaze na terapiju,
mnogi pacijenti se osećaju jedinstveno u svojoj nesreći; veruju da samo oni imaju misli i fantazije koje
su grozne, zabranjene, tabuisane, sadističke, sebične i seksualno perverzne. Samorazotkrivanje sličnih
misli drugih članova grupe pruža veličanstvenu utehu i svojevrsni doživljaj „dobrodošlice u ljudski
rod".
Na individualnoj terapiji naši pacijenti otkrivaju mnoga osećanja koja smo i mi terapeuti
doživeli, a u terapiji postoji i mesto i vreme da se ona podele. Ako, na primer, pacijentkinja kaže da se
oseća krivom zbog toga što svaki put kad ode u posetu ostarelom roditelju nakon par sati postane
neizdržljivo nestrpljiva, mogu da joj kažem da je moja granica za ostajanje u poseti kod majke bila tri
sata. Ili, ako je pacijent obeshrabren jer se nakon dvadeset sati terapije ne oseća bolje, ne ustručavam se
da za taj broj sati kažem da je za mene ,,kap u čaši", imajući u vidu stotine sati koje sam proveo na
nekoliko različitih terapija. Ili, ako su pacijenti zbunjeni intenzitetom transfera, ispričam im o svojim
sličnim osećanjima dok sam bio na terapiji.

POGLAVLJE 32

Pacijenti će pružati otpor vašem razotkrivanju

Moj komentar od ranije, da terapeutovo samorazotkrivanje ne otvara apetite pacijenata i ne

dovodi do toga da oni pojačano zahtevaju dalje razotkrivanje u stvari je eufemizam. Vrlo često se
dešava upravo suprotno — pacijenti jasno stave do znanja da se protive da čuju mnogo više o
terapeutovom ličnom životu.
Oni koji žele magiju, misteriju i autoritet nisu skloni da gledaju ispod terapeutovih zahvata.
Njih veoma teši pomisao na to da postoji mudra i sveznajuća figura koja će im pomoći. Ne jedan od
mojih pacijenata se poziva na metaforu o Čarobnjaku iz Oza da opiše svoju želju za srećnim
uverenjem da terapeut zna bezbedan put do kuće - jasan, siguran izlaz iz patnje. Oni ni u kom slučaju
ne žele da pogledaju iza zavese i vide izgubljenog i zbunjenog lažnog čarobnjaka. Jedna pacijentkinja,
koja se kolebala da li da me „očarobnjači" ili humanizuje, opisala je dilemu Oza u ovoj pesmi pod
naslovom „Doroti se predaje":
Avion mi se srusio u dolini Kanzasa,
probudila sam se kod kuće — istine su sinule crno-belo.
Osetila sam papuče, život koji probija zrno,
 i prazan kristal. Probala sam. Ali u neonskim noćima
tražila sam smaragde u zelenom staklu
za čarobnjake iza strašila od slame, i videla sam
tog konja u hiljadu boja kako galopira pored mene -
ostarila sam, trčao jeprebrzo za mene.
Divlji vetrovi u kojima sam letela oduvali su me
do gole koze. Sada na kolenima biram
da ostavim vestici njenu metlu, menjam zastor,
i odbijam da vidim ko se krije iza glasa
što zauvekprati taj čarobniput
koji me vodi negde a nigde nije kao kod kuće.
Pacijenti žele da terapeut bude sveznajući, beskrajno pouzdan i večan. Neke moje klijentkinje
koje su imale mnogo susreta sa nepouzdanim muškarcima plaše se moje (i uopšte muške)
nesigurnosti. Druge se plaše da ću završiti kao pacijent. Jedna pacijentkinja, čiju sam terapiju detaljno
opisao u knjizi Mama i smisao života, izbegavala je da me gleda ili da me pita bilo šta lično, čak i kada
sam, na primer, nakon operacije kolena došao na seansu na štakama. Kada sam je pitao o tome,
objasnila je:
,,Ne želim da imaš svoju životnu priču." „Priču?" - pitao
sam. „Kako to misliš?" „Želim da te zadržim izvan
vremena. Priča ima početak, sredinu i kraj - posebno kraj."

Ona je preživela smrt nekoliko važnih muškaraca u svom životu - muža, brata, oca i kumčeta - i
bila je prestvavljena pred mogućnošću da doživi još jedan gubitak. Odgovorio sam joj da joj ne mogu
pomoći ako nemamo ljudski kontakt; trebalo mi je da me smatra stvarnom osobom i podstakao sam je
da mi postavlja pitanja o mom životu i zdravlju. Kada je toga dana otišla iz moje ordinacije, opsesivno
je razmišljala: Sledeća sahrana na koju ću ići biće Irvova.

POGLAVLJE 33
Izbegavajte prividno izlečenje
Šta je prividno izlečenje? To je termin koji je korišćen u ranim danima psihoanalize i odnosio se
na transferno izlečenje - iznenadno radikalno poboljšanje kod pacijenta koje je zasnovano na čaroliji
proistekloj iz iluzornog stava o moći terapeuta.

Jedna četrdesetpetogodišnja neudata, usamljena žena često je napuštala moju ordinaciju zračeći
dubokim osećajem dobrobiti koji je trajao danima nakon svake seanse. U početku sam jedino mogao
da pozdravim njeno olakšanje nakon nekoliko meseci mračnog očaja. I da, isto tako, pozdravim njene
opojne komentare o meni: brojne uvide koje sam joj ponudio, moju izuzetnu sposobnost predviđanja.
Ali ubrzo, kada je opisala kako me između seansi obavija oko sebe kao magični, zaštitni plašt, kako
se ispunjavala hrabrošću i smirenošću samo kada bi čula moj glas snimljen na telefonskoj sekretarici,
te šamanske moći su mi postajale sve neprijatnije.

Zbog čega? Pre svega, znao sam da ignorišući činjenicu da je njeno poboljšanje zasnovano na
presipanju iz šupljeg u prazno zapravo ohrabrujem regresiju i da će njeno poboljšanje, čim ja nestanem
iz njenog života, ispariti. Pored toga, postalo mi je neprijatno zbog neiskrene i izveštačene prirode
našeg odnosa. Što su se njeni simptomi više povlačili, jaz među nama je postajao sve veći i dublji. Na
kraju sam se uhvatio u koštac sa problemom i objasnio joj da je veliki deo svojih doživljaja u našem
odnosu zapravo izgradila sama - dakle, ja nisam bio deo toga. Rekao sam joj sve: da ja nisam, poput
magičnog plašta, obavijen oko njenih ramena, da mnoge stvari koje je ona doživela tokom naših
seansi ja nisam doživeo, da mi se sviđa što sam joj toliko važan ali da se istovremeno osećam kao
prevarant. Sva magična pomoć koju je dobila od mene? Pa, ona je bila čarobnjak, a ne ja, ona je
zapravo sama sebi pružila tu pomoć.
 Moji komentari, rekla mi je kasnije, delovali su na nju snažno, surovo i dezorijentišuće.
Međutim, do tada se promenila dovoljno da može da integriše ideju da njeno pobošljanje nije poteklo
od mojih moći nego iz izvora unutar nje same. Štaviše, konačno je shvatila da moji komentari nisu bili
odbacivanje već, sasvim suprotno, poziv da naš odnos bude bliži i iskreniji.

Možda postoje situacije kada moramo da obezbedimo ,,magiju, misteriju i autoritet" - to su

trenuci velike krize ili momenti kada je naš glavni prioritet da olakšamo pacijentu da prihvati terapiju.
Ali ako već moramo da koketiramo sa ulogom čarobnjaka, savetujem da to bude kratko i usmereno na
pomaganje pacijentu da što brže načini prelaz u iskreniji terapijski odnos.

Pacijentkinja koja me je na početku terapije idealizovala jedne noći je sanjala dva sna: u
jednom se približavao tornado i ja sam nju i ostale ljude poveo protivpožarnim stepenicama koje su
nas na kraju dovele u ćorsokak. U drugom snu, ona i ja smo bili na ispitu i nijedno od nas nije znalo
odgovore. Pozdravio sam ove snove, jer su oni pacijentkinji saopštavali moja ograničenja, moju
ljudskost, činjenicu da i ja moram da se hvatam u koštac sa istim fundamentalnim životnim
problemima kao i ona.

POGLAVLJE 34
O vođenju pacijenata dalje nego što ste vi stigli
Kada sretnem pacijenta koji se suočava sa nekim od neurotskih problema koji su i mene
proganjali tokom života, često se zapitam da li svog pacijenta mogu odvesti dalje od onoga dokle sam
ja stigao.

Postoje dva oprečna stava: stariji, tradicionalni analitičarski stav, danas manje zastupljen,
smatra da samo temeljno izanaliziran terapeut može ispratiti pacijenta do potpunog rešenja
neurotskog problema, dok kliničarima sa nerazrešenim neurotskim problemima slepe mrlje
ograničavaju količinu pomoći koju mogu da pruže.

Jedan od Ničeovih aforizama izražava suprotan stav: ,,Neki ne mogu da olabave sopstvene
lance, a ipak, uprkos tome, mogu da oslobode svoje prijatelje." Značajan je stav Karen Hornaj o
nagonu za samoostvarivanjem (koji nesumnjivo potiče iz Ničeovog rada): ako terapeut ukloni
prepreke, pacijenti će, sasvim prirodno, sazrevati i ostvariti svoj potencijal, pa čak i postići veći nivo
integracije nego terapeut koji im u tome pomaže. Smatram da se ovakvo viđenje mnogo više slaže sa
mojim iskustvom u radu sa pacijentima. Ja sam zaista imao pacijente čije su me promena i hrabrost
zadivile. U literaturi postoji dosta analognih podataka. Neki od najznačajnijih lebens filozofa (filozofi
koji su se bavili problemima inherentnim postojanju) bili su izuzetno napaćene duše. Uzmimo, za
početak, Ničea i Sopenhauera (krajnje usamljene, izmučene duše), Sartra (zavisnika od alkohola i
droge, neosetljivog izrabljivača u međuljudskim odnosima) i Hajdegera (koji je sa toliko razumevanja
pisao o autentičnosti, a opet podržavao nacističke ideje i izdao svoje kolege, uključujući i Huserla,
svog učitelja).

Isto se može reći i za mnoge rane psihologe čiji je značajan doprinos mnogima bio toliko
koristan: Jung, koji nije bio baš vrli primer interpersonalnih veština, seksualno je iskorištavao svoje
pacijentkinje, kao i mnogi drugi iz Frojdovog užeg kruga - na primer Ernest Džouns, Oto Rank i
Šandor Ferenci. Uzmite u obzir i zaprepašćujuću količinu nesloge karakteristične za sve velike
psihoanalitičke institute, čiji su članovi, uprkos tome što su bili stručni da pomognu drugima,
istovremeno po pravilu pokazivali toliko nezrelosti, uzajamne gorčine i nepoštovanja, da je dolazilo
do raskola za raskolom, pri čemu su nastajali novi - i često zavađeni - instituti, koji su se pomahnitalo
odvajali od svojih matičnih instituta.
 POGLAVLJE 36
Podstičite samorazotkrivanje pacijenta

Samorazotkrivanje je apsolutno neophodan sastojak psihoterapije. Nijedan pacijent nema dobiti

od psihoterapije bez samorazotkrivanja. To je jedna od onih automatskih pojava u terapiji koju
primećujemo samo ako izostane. Toliko toga što radimo u terapiji - obezbeđivanje sigurnog
okruženja, izgrađivanje poverenja, istraživanje fantazija i snova - služi da podstakne
samorazotkrivanje.

Kada pacijent zaroni, napravi značajan proboj i otkrije nešto novo, nešto o čemu je posebno
teško razgovarati - nešto što bi ga moglo postideti, posramiti ili okriviti - ja se postaram da se
usredsredim na proces komentara isto kao i na njegov sadržaj. (Imajte na umu da se proces odnosi na
prirodu odnosa između ljudi u interakciji.) Drugim rečima, u nekom momentu, često nakon čitave
rasprave o sadržaju, obavezno usmerim svoju pažnju na pacijentov postupak razotkrivanja. Prvo se
potrudim da se prema takvom razotkrivanju postavim nežno i prokomentarišem kako se ja osećam u
vezi sa pacijentovom spremnošću da mi ukaže poverenje. Onda usmerim pažnju na njegovu odluku da
sa mnom podeli taj materijal baš u tom momentu.

Konstrukt „vertikalnog razotkrivanja nasuprot horizontalnom razotkrivanju" može pomoći da

ovo pojasnimo. Vertikalno razotkrivanje se odnosi na dubinsko razotkrivanje u vezi sa nekim
sadržajem. Ukoliko se razotkrivanje tiče, recimo, seksualne stimulacije u transvestitizmu, terapeut
može da ohrabri vertikalno razotkrivanje raspitujući se o istorijskom razvoju transvestitizma ili o
određenim detaljima i okolnostima oveprakse - šta pacijent oblači, koje fantazije koristi, da li to radi
sam ili u društvu, i tako dalje.

Horizontalno razotkrivanje je, s druge strane, razotkrivanje o činu razotkrivanja. Da bismo

olakšali horizontalno razotkrivanje, postavljamo pitanja poput: „Šta je dovelo do toga da danas možeš
da govoriš o tome? Koliko ti je to bilo teško? Da li si i na prethodnim seansama želeo da to podeliš sa
mnom? Šta te je sprečilo? Pretpostavljam da, budući da smo ovde samo ti i ja, to sigurno ima veze sa
tim kako si očekivao da ću reagovati. [Pacijenti se obično slože sa ovom očiglednom istinom.] Kako
si očekivao da ću reagovati? Kakva je bila moja reakcija? Da li bi želeo nešto da me pitaš u vezi sa
mojom reakcijom?"

Proces samorazotkrivanja se naročito ističe u grupnoj terapiji, jer su razlike između članova
grupe veoma očigledne. Članovi grupe, sa priličnim konsenzusom, mogu da rangiraju druge članove
po transparentnosti. Na kraju grupa postane nestrpljiva prema članovima koji nešto zadržavaju i
njihova nespremnost da se razotkriju postaje glavni fokus grupe.

Članovi često sa nestrpljenjem reaguju na dugo odlagana razotkrivanja. „Tek sada nam kažeš za
vezu koju imaš poslednje tri godine", kažu oni. ,,A šta je sa tim što si nas poslednjih šest meseci
prevodio žedne preko vode? Pogledaj koliko smo vremena proćerdali - svi ti susreti tokom kojih smo
smatrali da ti se brak raspada samo zbog hladnoće tvoje žene i njene nezainteresovanosti za tebe."
Ovaj proces zahteva da terapeut aktivno interveniše, jer pacijenti ne bi smeli da budu kažnjeni za
samorazotkrivanje, koliko god ono bilo odlagano. Svaki put kada poželite da kažete: ,,Do đavola, svi
ti protraćeni sati, zašto mi to ranije nisi rekla?" — to je samo trenutak kada treba da se ugrizete za
jezik i preusmerite pažnju na činjenicu da pacijent konačno jeste stekao poverenje da otkrije tu
informaciju.
 POGLAVLJE 37
Fidbek u psihoterapiji
Prozor Džohari, model za ocenu ličnosti je zaista vredan poštovanja. Korišćen je za
podučavanje vođa i članova grupa samorazotkrivanju i fidbeku, može mnogo da ponudi i u
individualnoj terapiji. Njen čudni naziv je spoj imena dvojice ljudi (Džo + Hari) koji su ga prvi opisali
- Džo Luft i Hari Ingram. Obratite pažnju na četiri kvadranta: javni, slepi, tajni, nesvesni.

Poznato osobi Nepoznato osobi

Poznato 1. javni self 2. Slepi self

drugima
Nepoznato
drugima 3. Tajni self 4. Nesvesni self

Kvadrant 1 (poznato meni i drugima) predstavlja javni self.

Kvadrant 2 (nepoznato selfu, a poznato drugima) predstavlja slepi
self.

Kvadrant 3 (poznato selfu, a nepoznato drugima) predstavlja tajni

self.

Kvadrant 4 (nepoznato i selfu i drugima) predstavlja nesvesni self.

Kvadranti variraju u veličini od pojedinca do pojedinca: kod nekih osoba neke ćelije su velike,
dok su kod drugih sma njene. Na terapiji pokušavamo da promenimo veličinu sve četiri ćelije. Pokušavamo
da pomognemo da se ćelija javnog poveća nauštrb ostale tri, a da se ćelija tajnog smanji, jer pacijenti kroz
proces samorazotkrivanja dele najveći deo sebe - prvo sa terapeutom, a potom promišljeno i sa drugim
odgovarajućim ličnostima u svom životu. I, naravno, nadamo se da ćemo smanjiti veličinu nesvesnog selfa,
pomažući pacijentima da istraže dublje slojeve svoje ličnosti i upoznaju se sa njima.

Ali i u individualnoj i u grupnoj terapiji naročito ciljamo na ćeliju 2, slepi self. Cilj terapije je intenzivno
testirati realnost i pomoći pojedincima da sebe vide onako kako ih vide drugi. Pomoću fidbeka, ćelija slepog
selfa postaje znatno manja.

U grupnoj terapiji, fidbek je u najvećoj meri usmeren od člana ka članu. Na grupnim seansama, članovi su
u međusobnoj interakciji i pružaju značajne podatke o interpersonalnim obrascima. Ako se grupa vodi
pravilno, članovi od drugih članova grupe dobijaju dosta fidbeka o tome kako ih ovi doživljavaju. Ali, fidbek
je osetljiva alatka i članovi vrlo brzo nauče da je najkorisniji ako ispunjava sledeće uslove:

1. Proizilazi iz posmatranja ovde i sada.

2. Prati događaj u nastajanju što je pažljivije moguće.
3. Usredsređen je na specifična zapažanja i osećanja koja se
javljaju u slušaocu a ne na tumačenja govornikove motivacije ili
nagadanja o njoj.
4. Primalac proverava fidbek sa drugim članovima kako bi do-
bio konsenzualnu potvrdu.

U sistemu individualne terapije sa dve osobe, fidbek je manje šarolik i obiman, ali uprkos tome jeste
instrumentalni deo terapijskog procesa. Upravo kroz fidbek pacijenti bolje sagledavaju sopstveno ponašanje i
uče da budu svesni uticaja svog ponašanja na osećanja drugih.
 POGLAVLJE 38
Uputite fidbek efikasno i nežno
Ako imate neke jasne utiske o ovde i sada za koje se čini da su blisko povezani sa ključnim problemima
vašeg pacijenta, morate razviti načine da ta zapažanja iznesete na način koji pacijent može da prihvati.
Postoje koraci za koje smatram da su korisni na početku terapije. Prvo zadobijem pacijenta kao saveznika i
zatražim njegovu dozvolu da iznesem svoja zapažanja o ovde i sada. Zatim razjasnim da su ta zapažanja
izuzetno važna za pacijentove razloge za dolazak na terapiju. Na primer, na jednoj od prvih seansi bih mogao
da kažem: Možda mogu da ti pomognem da razumeš gde nastaje problem u odnosima u tvom životu ispitujući
naš odnos dok se razvija. Iako naša veza nije isto što i prijateljstvo, ipak postoji mnogo sličnosti — posebno
po intimnoj prirodi razgovora. Ako uspem da dođem do nekih zapažanja o tebi koja bi mogla da osvetle ono
što se dešava između tebe i drugih, voleo bih da ti na to ukažem. Da li je to u redu?
Teško je da će pacijent odbiti ovu ponudu, i kada sklopim ovaj ugovor, osećam se odvažnije i manje
nametljivo dok dajem fidbek. Dobro je sklapati takav sporazum kao opšte pravilo. Ukoliko se kod pacijenta
javi nelagodnost zbog fidbeka, uvek mogu da ga podsetim na naš ugovor. Razmislite, na primer, o ova tri
pacijenta: Ted, koji mesecima govori blagim glasom i odbija da me pogleda u oči. Bob, uspešan, izuzetno
sposoban izvršni direktor, koji na svaku seansu dolazi sa podsetnikom, tokom seanse hvata beleške i često
traži da ponovim ono što sam rekao kako ne bi propustio ni reč. Sem, koji šeta po ordinaciji i stalno vrti duge,
digresivne, beskorisne priče.
Svi ovi pacijenti su naveli veliku teškoću u uspostavljanju bliskih odnosa, i u sva tri slučaja je ponašanje
ovde i sada bilo očigledno značajno za njihove probleme u vezama. Zadatak je, u sva tri slučaja, bio da se
pronađe odgovarajući metod da sa njima podelim svoje utiske.
Tede, potpuno sam svestan činjenice da me nikada ne gledaš u oči. Naravno, ja ne znam zašto skrećeš
pogled, ali sam svestan da me to podstiče da ti se obraćam vrlo nežno, gotovo kao da si lomljiv, a taj osećaj da
si lomljiv me podstiče da pažljivo odmeravam sve što ti govorim. Verujem da me taj oprez sprečava da
budem spontan i da osetim bliskost sa tobom. Da li te moj komentar iznenađuje? Možda si to ranije već čuo ?
Bobe, hteo bih da ti iskažem neka svoja osećanja. To što hvataš beleške i donosiš podsetnike na seanse
govori mi koliko se trudiš da dobro iskoristiš ovo vreme. Poštujem tvoju posvećenost i pripremanje, ali te
aktivnosti istovremeno imaju određen uticaj na mene. Svestan sam da naši sastanci imaju izuzetno poslovnu, a
ne ličnu atmosferu, a često i osećam da sam predmet tako pažljivog proučavanja i procenjivanja da mi je
spontanost ugušena. Nalazim da sam s tobom oprezniji nego što bih želeo da budem. Da li je moguće da i na
druge utičeš na isti način?
Seme, dozvoli da te prekinem. Tvoja priča je veoma duga i počinjem da se osećam izgubljeno — gubim iz
vida njen značaj za naš rad. Mnoge tvoje priče su izuzetno interesantne. Ti si veoma dobar pripovedač i ja se u
te priče uživim, ali one istovremeno grade barijeru između nas. Udaljavaju me od tebe i sprečavaju intimniji
susret. Da li si tako nešto ranije već čuo od drugih?

Obratite pažnju kako su ovi odgovori formulisani. U svakom se držim svojih zapažanja o
ponašanju koje posmatram i svojih osećanja koja ta opažanja izazivaju. Vodim računa da izbegnem
nagađanja o tome šta pacijent pokušava da uradi - dakle ne komentarišem da me pacijent izbegava
tako što me ne gleda, ili da pokušava da me kontroliše svojim podsetnicima ili da me zabavlja
svojim dugim pričama. Ako se usredsredim na svoja osećanja, mnogo je manja verovatnoća da ću
izazvati defanzivnost - na kraju krajeva, to su moja osećanja i ne mogu se osporiti. Isto tako, u
svakom primeru izneo sam ideju da želim da budem bliži pacijentu i da ga bolje upoznam, da me
navedeno ponašanje udaljava i da je moguće da distancira i druge ljude.

POGLAVLJE 39

Povećajte prijemčivost za fidbek uvodeći „delove"

ličnosti

Navešću još nekoliko preporuka u vezi sa fidbekom. Izbegavajte da dajete uopšteni fidbek; umesto toga
neka on bude fokusiran i eksplicitan. Izbegavajte da jednostavno potvrdno odgovarate na opšta pitanja
pacijenata da li vam se sviđaju. Umesto toga, povećajte korisnost svog odgovora preuokviravanjem pitanja i
izlaganjem o pacijentovim aspektima koji vas privlače i onima koji vas odbijaju.
Upotreba koncepta delova ličnostije često korisno sredstvo kojim se smanjuje defanzivnost. Zamislite, na
primer, pacijenta koji gotovo redovno kasni sa plaćanjem svog računa. Kad god se razgovara o tome, on je
bolno postiđen i daje brojne loše izgovore. Otkrio sam da su u tim slučajevima veoma korisne formulacije
poput ove: Dejve, razumem da možda postoje realni razlozi što mi ne plaćaš na vreme. Shvatam da se trudiš
na terapiji, da me ceniš i da ti je naš rad dragocen. Ali takođe mislim da postoji jedan mali deo tebe koji pruža
otpor i koji ima neka snažna osećanja u vezi sa plaćanjem. Molim te, voleo bih da razgovaram sa tim delom.
Upotreba „delova" je koristan koncept za podrivanje negiranja i otpora u mnogim fazama terapije i često bude
saosećajan i nežan način da se ispita ambivalentnost. Štaviše, za pacijente koji ne mogu da tolerišu
ambivalentnost i imaju sklonost da život gledaju crno-belo, to je efikasan uvod u ideju o nijansama
sive.
Uzmite za primer jednog od mojih pacijenata, homoseksualca koji nepromišljeno stupa u
seksualne odnose bez zaštite i smišlja brojne racionalizacije. Moj pristup je bio sledeći: „Džone,
razumem to što veruješ da je u ovoj situaciji verovatnoća da dobiješ HIV samo 1:1500. Ali isto tako
znam da postoji jedan posebno nepromišljen ili nemaran deo tebe. Želim da ga upoznam i da
razgovaram sa njim — sa tim hiljadupetstotim delom tebe." Sa malodušnim ili suicidnim
pacijentom pristup može biti ovakav: „Razumem da se osećaš veoma obeshrabreno, da povremeno
poželiš da digneš ruke, da sada čak osećaš da bi sebi oduzeo život. Ali ti si danas ipak ovde. Jedan
deo tebe je sve druge tvoje delove danas doveo u moju ordinaciju. Sada bih, molim te, želeo da
razgovaram sa tim delom tebe - delom koji želi da živi."

POGLAVLJE 40
Fidbek: Gvožđe se kuje kad je hladno

Nova pacijentkinja, Boni, ulazi u moju ordinaciju. Ima četrdeset godina, privlačna je i ima
anđeosko lice koje sija kao da je upravo došla sa tretmana ulepšavanja. Iako je omiljena u društvu i
ima mnogo prijatelja, kaže mi da je uvek zapostavljena. Muškarci rado odlaze u krevet sa njom, ali
bez izuzetka biraju da nakon nekoliko nedelja nestanu iz njenog života. ,,Zašto?" - pita se ona.
„Zašto me niko ne shvata ozbiljno?" U mojoj ordinaciji je uvek lepršava i entuzijastična i podseća
me na živahnog turističkog vodiča ili ljupko štene koje maše repom. Izgleda kao malo dete - čista
je, spremna za zabavu, nije komplikovana, ali je nadasve nestvarna i neinteresantna. Nije teško
shvatiti zašto drugi ne uspevaju da je shvate ozbiljno.
Siguran sam da su moja zapažanja značajna i da bi trebalo da ih iskoristim u terapiji. Ali kako?
Kako mogu izbeći da je povredim i dovedem do toga da se zatvori i zauzme odbrambeni stav?
Princip koji se mnogo puta pokazao kao koristan jeste gvožde se kuje kad je hladno - što znači da ću
joj dati fid-bek o ovom ponašanju kada se bude ponašala drugačije.
Na primer, jednog dana je gorko plakala u mojoj ordinaciji dok je pričala o venčanju svoje mlade
sestre. Život prolazi pored nje, svi njeni prijatelji se venčavaju, dok ona samo stari. Potom se brzo
pribrala, nabacila široki osmeh i izvinila se što se „ponela kao dete" i dozvolila sebi da se toliko
deprimira u mojoj ordinaciji. Iskoristio sam priliku da joj kažem da ne samo što nema potrebe da se
izvinjava, već je, naprotiv, za nju izuzetno značajno da sa mnom podeli svoje trenutke očajanja.
„Osećam", rekao sam, ,,da sam ti danas mnogo bliže. Deluješ mi mnogo stvarnije. Kao da te sada zaista
poznajem — bolje nego ikada." Tišina. „O čemu razmišljaš, Boni?" „Misliš, trebalo je da se slomim da bi
osetio da me poznaješ?"
„Jasno mi je zašto si to pomislila. Dozvoli mi da objasnim. Često, kada uđeš u moju ordinaciju, imam
osećaj da si blistava i zabavna, ali ipak nekako osećam da sam daleko od stvarne tebe. U tim trenucima u tebi
postoji određena uzavrelost koja je veoma šarmantna, ali isto tako deluje kao barijera koja nas razdvaja.
Danas je drugačije. Danas osećam da sam stvarno povezan sa tobom - i predosećam da je ovo vrsta
povezanosti za kakvom žudiš u svojim društvenim odnosima. Kaži mi da li ti moja reakcija deluje čudno? Ili
poznato? Da li ti je nekada još neko rekao ovo? Da li je moguće da ovo što ti govorim ima nekog značaja za
ono što se dešava sa tobom u drugim vezama?"
Jedna druga tehnika za davanje fidbeka koristi starosna doba. Ako ponekad doživljavam pacijenta kao da
je u jednom starosnom dobu a ponekad u drugom, i pokušavam da nađem prihvatljiv način da to podelim sa
njim, obično komentarišem kada imam doživljaj da je pacijent u adekvatnom starosnom dobu. Nekim
pacijentima je ovaj koncept posebno značajan i u stanju su da često posmatraju sami sebe i govore koliko
godina osećaju da imaju tokom date seanse.

POGLAVLJE 41
Pričajte o smrti

Strah od smrti uvek izbije na površinu. Proganja nas čitavog života i mi podižemo odbrane -
mnoge zasnovane na poricanju - koje nam pomažu da se izborimo sa svešću o smrti. Međutim, ne
možemo da je izbacimo iz razmišljanja. Ona se uliva u naše fantazije i snove. Slobodno se izliva u
svaku noćnu moru. Kada smo bili deca, bili smo zaokupljeni smrću i jedan od naših najvažnijih
razvojnih zadataka je bio da naučimo da se nosimo sa strahom od uništenja.
Smrt je posetilac svakog terapijskog tretmana. Ako ignorišemo njeno prisustvo, prenosimo
poruku da je ona nešto o čemu je previše strašno pričati. Pa ipak, većina terapeuta izbegava direktan
razgovor o smrti. Zašto? Neki terapeuti ga izbegavaju jer ne znaju šta da rade sa smrću. „Čemu to?"
- kažu. „Vratimo se neurotskom procesu, nečemu sa čime možemo nešto da uradimo." Drugi
terapeuti postavljaju pitanje značaja smrti za terapijski proces i drže se saveta velikog Adolfa
Mejera, koji je savetovao da se ne češe tamo gde ne svrbi. Drugi pak odbijaju da dotaknu temu koja
budi snažnu anksioznost u već anksioznom pacijentu (kao i u terapeutu).
Ipak, postoji nekoliko dobrih razloga zbog kojih se u toku terapije treba suočiti sa smrću. Prvo,
imajte na umu da je terapija duboko i sveobuhvatno istraživanje toka i smisla nečijeg života; s
obzirom na važno mesto koje smrt zauzima u našem postojanju, s obzirom na to da su život i smrt
međusobno zavisni, kako je možemo ignorisati? Od početka pisane misli, ljudi su shvatili da sve
nestaje, da se ljudi plaše nestajanja i da moramo naći način da živimo uprkos strahu i nestajanju.
Psihoterapeuti ne mogu sebi priuštiti da previde brojne velike mislioce koji su zaključili da učiti da
dobro živiš znači učiti da dobro umreš.

POGLAVLJE 43
Kako pričati o smrti

Ja o smrti najradije pričam direktno i otvoreno. U ranom stadijumu terapije se potrudim da

saznam pacijentovu istoriju iskustava sa smrću i postavljam pitanja poput: Kada si prvi put postao
svestan smrti? Sa kim si razgovarao o tome? Kako su odrasli iz tvog okruženja reagovali na tvoja
pitanja? Čiju si sve smrt doživeo? Kojim sahranama si prisustvovao? Koja su tvoja religijska
uverenja o smrti? Kako su se tvoji stavovi o smrti promenili tokom života? Imaš li snažne fantazije i
snove o smrti?
I pacijentima sa teškim strahom od smrti pristupam na isti direktan način. Smireno, otvoreno
seciranje anksioznosti često umiruje. Obično je korisno raščlaniti strah i smireno ispitati šta je tačno
to u vezi sa smrću što je zastrašujuće. Odgovori na ovo pitanje najčešće obuhvataju strahove od
procesa umiranja, zabrinutost za preživele, zabrinutost zbog zagrobnog života (problem koji nastaje
tako što se smrt pretvara u neterminalni događaj) i zabrinutost zbog nestanka.
Kada terapeuti pokažu smirenost dok razgovaraju o smrti, pacijenti će mnogo češće pokretati to
pitanje. Na primer, Dženis, tridesetdvogodišnjoj majci troje dece, dve godine pre nego što je došla k
meni urađena je histerektomija. Opterećena žeIjom da ima još dece, bila je ljubomorna na sve druge
mlade majke, ljutila se kada bi je drugarice pozvale na babine i, zbog duboke i gorke zavisti,
potpuno se razišla sa svojom najboljom prijateljicom koja je bila trudna. Naše početne seanse su
bile usmerene na njenu upornu želju da ima još dece i uticaj te želje na toliko mnogo sfera njenog
života. Na trećoj seansi sam je pitao zna li o čemu bi razmišljala kada ne bi razmišljala o rađanju dece.
„Pokazaću ti", rekla je Dženis. Otvorila je tašnu, izvadila mandarinu, ogulila je, ponudila mi komad (koji
sam prihvatio) i pojela ostatak. ,,C vitamin", rekla je. „Pojedem četiri mandarine dnevno." ,,A zašto je C
vitamin toliko značajan?" „Štiti me da ne umrem. Umiranje - to je odgovor na tvoje pitanje o čemu bih
razmišljala. Sve vreme razmišljam o umiranju."
Smrt je progonila Dženis od njene trinaeste godine, kada joj je umrla majka. Puna besa prema majci zbog
toga što se razbolela, odbijala je da je poseti u bolnici u poslednjim nedeljama njenog života. Ubrzo nakon
toga, uspaničila se jer je pomislila da njen kašalj ukazuje na rak pluća i ni lekari u hitnoj pomoći nisu mogli da
je razuvere. Pošto joj je majka umrla od raka dojke, Dženis je pokušavala da zaustavi rast grudi uvezivanjem
prsa i spavanjem na stomaku. Krivica zbog toga što je napustila majku obeležila ju je za čitav život i ona je
verovala da je posvećivanje deci okajavanje greha što se nije starala o majci, kao i način da se osigura da neće
umreti sama.
Imajte na umu da se zabrinutost zbog smrti često krije pod seksualnom krinkom. Seks je veliki
neutralizator smrti, njena apsolutna vitalna antiteza. Neki pacijenti koji su izloženi velikoj pretnji smrću
iznenada postanu potpuno preokupirani razmišljanjima o seksu. (Postoje studije koje su koristile test tematske
apercepcije - TAT - koje dokumentuju povećan seksualni sadržaj u mislima pacijenata obolelih od raka.)
Francuski izraz za orgazam, la petite mort („mala smrt"), ukazuje na orgazmički gubitak sebe, koji uklanja bol
odvojenosti - usamljeno Ja nestaje u sjedinjenom ,,mi".
Jednom mi se javila pacijentkinja sa malignim rakom abdomena jer je postala zaluđena svojim hirurgom,
do tih grani ca da su joj seksualne fantazije o njemu zamenile strahove od smrti. Kada bi, na primer, trebalo
da ode na zakazano važno snimanje magnetnom rezonancom, gde će i on biti prisutan toliko bi je zaokupio
izbor odeće da bi izgubila iz vida činjenicu da joj život visi o koncu.
Drugi pacijent, „večiti dečak", matematički vunderkind sa ogromnim potencijalom, ostao je poput deteta i
blisko povezan sa majkom i u odraslom dobu. Iako je bio izvanredno nadaren za smišljanje sjajnih ideja, za
trenutni brejnstorming, za brzo shvatanje osnova složenih novih polja istraživanja, nikada nije uspeo da skupi
hrabrost da dovrši neki projekat, da izgradi karijeru niti da zasnuje porodicu ili domaćinstvo. Zabrinutost zbog
smrti nije bila svesna, ali je u naš razgovor ušla kroz san: Moja majka i ja smo u velikoj sobi, koja podseća na
sobu iz naše stare kuće, ali umesto jednog zida ima plažu. Izlazimo na plažu i majka me nagovara da uđem u
vodu. Nećkam se, ali joj dajem malu stolicu da sedne i ulazim u vodu. Voda je vrlo tamna i uskoro, kako idem
sve dublje i ulazim do ramena, talasi se pretvaraju u granit. Budim se boreći se za vazduh i sav u znoju. Slika
granitnih talasa koji ga prekrivaju, snažna slika užasa, smrti i sahrane pomogle su nam da shvatimo njegovo
opiranje da napusti detinjstvo i majku i u potpunosti uđe u odraslo doba.

POGLAVLJE 44
Pričajte o smislu života

Čini se da smo mi ljudi bića u potrazi za smislom, koja su imala tu nesreću da budu bačena u
svet lišen unutrašnjeg smisla. Jedan od naših najvećih zadataka je da pronađemo smisao dovoljno
otporan da održi život i izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao.
Umesto toga, na ovaj način zaključujemo da je on postojao „tamo negde" i čekao na nas. Naša
neprekidna potraga za stabilnim sistemima smisla često nas dovodi u krize smisla.
Više pojedinaca traži terapiju zbog zabrinutosti o smislu života nego što to terapeuti često
uviđaju. Jung navodi da mu se jedna trećina pacijenata javila iz tog razloga. Pritužbe imaju različite
oblike, na primer: „Moj život nema strukturu." ,,Nemam žara ni za šta." „Zašto živim? Čemu to?"
„Život sigurno ima neko dublje značenje." „Osećam se toliko prazno - zbog gledanja televizije
svako veče osećam se tako besmisleno, tako beskorisno." ,,S vremena na vreme, sa svojih pedeset
godina, ja i dalje ne znam šta želim da radim kad porastem."
Sanjao sam san (opisan u Mama i smisao života) u kome sam se, dok sam u bolničkoj sobi
lebdeo na ivici smrti, zatekao u vožnji u zabavnom parku (u „kući strave"). I baš pre nego što je voz
ušao u tamnu čeljust smrti, u gomili koja je posmatrala iznenada sam ugledao svoju mrtvu majku i
doviknuo joj: ,,Mama, mama, kakav sam bio?" Taj san, a pogotovo moj uzvik - „Mama, mama,
kakav sam bio?" - dugo su me progonili, ne zbog slikovitog prikaza smrti u snu, nego zbog njegovih
mračnih implikacija o smislu života. Da li je moguće, pitao sam se, da sam čitav svoj život vodio sa
primarnim ciljem da zadobijem majčino odobravanje? Pošto sam imao problematičan odnos sa
majkom i nisam cenio njeno odobravanje dok je bila živa, san je bio utoliko sarkastičniji.
Kriza smisla opisana u snu podstakla me je da istražim svoj život na drugačiji način. U priči koju
sam napisao neposredno posle sna, ušao sam u konverzaciju sa majčinim duhom kako bih iscelio
jaz među nama i razumeo kako su naši smislovi života i isprepleteni i u konfliktu jedan sa drugim.
 Neke iskustvene radionice koriste pomagala kako bi podstakle razgovor o smislu života.
Možda je najuobičajenije pitati učesnike kakav bi epitaf želeli na svom nadgrobnom spomeniku.
Najveći broj takvih istraživanja smisla života vode u razgovor o ciljevima kao što su altruizam,
hedonizam, posvećenost nekom cilju, rađanje života, kreativnost, samoostvarenje. Mnogi osećaju da
važni projekti imaju dublji, veći značaj ako prevazilaze sebe - to jest, ako su usmereni ka nečemu ili
nekome izvan samih sebe, kao što je ljubav prema nekom cilju, nekoj osobi, božanskoj suštini.
Skorašnji prevremen uspeh mladih haj-tek milionera često proizvodi životnu krizu koja može
biti poučna u pogledu sistema smisla života koji ne prevazilaze same sebe. Mnogi takvi pojedinci
počnu svoje karijere sa jasnom vizijom koju zatim ostvaruju, zarađuju gomilu novca, vode lagodan
život, uživaju poštovanje kolega, rano se penzionišu. I neverovatan broj mladih ljudi je u svojim
tridesetim uradilo upravo to. Ali onda se pojavilo pitanje: „Šta sada? Šta ću sa ostatkom svog života
- narednih četrdeset godina?" Većina mladih haj-tek milionera koje sam video nastavlja da radi
manje-više isto: osnivaju nove kompanije, pokušavaju da ponove svoj uspeh. Zašto? Oni sebi
govore kako moraju da dokažu da to nije bila slučajnost, da to mogu i sami da ostvare, bez
određenog partnera ili mentora. Podižu prečku. Da bi osetili da su oni i njihove porodice sigurni,
više im nije dovoljno milion ili dva u banci - treba im pet, deset, čak i petnaest miIiona da bi se
osećali sigurno. Uviđaju besmislenost i nerazumnost zarađivanja još novca kada već imaju više
nego što mogu da potroše, ali to ih ne zaustavlja. Shvataju da oduzimaju vreme od svojih porodica,
od stvari koje su im važnije, ali jednostavno ne mogu da prekinu igru. „Novac leži svuda oko nas,"
kažu mi. „Sve što treba da uradim je da ga pokupim." Oni moraju da prave pogodbe. Jedan trgovac
nekretninama mi je rekao da oseća da će nestati ako prestane. Mnogi se plaše dosade - njih čak i
jedva primetan dašak dosade tera da ponovo pojure u igru. Šopenhauer je rekao da samo željenje
nikada nije ispunjeno: čim se jedna želja zadovolji, pojavljuje se druga. Iako može postojati vrlo
kratak predah, kratkotrajni period zasićenja, on se momentalno pretvara u dosadu. „Svaki život",
rekao je, „tetura se tamo-amo između bola i dosade."
Za razliku od mog pristupa drugim egzistencijalnim krajnjim zabrinutostima (smrt, izolacija,
sloboda), smatram da je smislu života najbolje prići zaobilazno. Ono što treba da uradimo jeste da
zaronimo u jedan od brojnih mogućih smislova, naročito neki sa samoprevazilazećom osnovom.
Važno je angažovanje i mi terapeuti činimo najviše dobra time što identifikujemo prepreke za
angažovanje i pomažemo da se one otklone. Pitanje smisla života, kao što je Buda učio, nije put do
prosvetljenja. Čovek treba da zaroni u reku života i dopusti da pitanje nestane.

POGLAVLJE 46
Pomaganje pacijentima da preuzmu odgovornost

Dokle god pacijenti istrajavaju u verovanju da su njihovi najveći problemi rezultat nečega izvan
njihove kontrole - postupaka drugih ljudi, slabih živaca, klasne nepravde, gena - mi terapeuti smo
ograničeni u onome što možemo da im ponudimo. Možemo da saosećamo, da predlažemo
adaptivnije metode reagovanja na uvrede i životne nepravde; možemo im pomoći da postanu
ravnodušni, ili ih naučiti da efikasnije menjaju svoje okruženje.
Međutim, ako se nadamo nekoj značajnijoj terapijskoj promeni, moramo podstaći svoje
pacijente da preuzmu odgovornost - to jest da shvate kako sami doprinose svojoj nesreći. Na
primer, neka pacijentkinja može opisati niz groznih iskustava u svetu samaca: muškarci loše
postupaju sa njom, prijatelji je izdaju, poslodavci je eksploatišu, ljubavnici je varaju. Čak i ako je
terapeut uveren u istinitost opisanih dogadaja, postoje momenti kada treba da obrati pažnju na
ulogu samog pacijenta u sledu događaja. Možda će morati da kaže nešto poput: ,,I ako je devedeset
i devet procenata loših stvari koje ti se dešavaju tuđa krivica, želim da pogledamo onaj preostali
procenat - deo koji je tvoja odgovornost. Moramo sagledati i tvoju ulogu, pa i ako je sasvim
ograničena, jer ja upravo u tome mogu najviše da ti pomognem."
Spremnost da se prihvati odgovornost mnogo varira od pacijenta do pacijenta. Neki vrlo brzo
shvataju sopstvenu ulogu u svom porazu, drugima je preuzimanje odgovornosti toliko teško da ono
zauzme najveći deo terapije, a kada se pređe taj korak, terapijska promena može da nastupi gotovo
automatski i bez napora.
Svaki terapeut razvija metode za olakšavanje preuzimanja odgovornosti. Ja ponekad izuzetno
eksploatisanom pacijentu naglasim da za svakog eksploatatora mora postojati neko koga će
eksploatisati - znači, ukoliko se stalno iznova nalaze u ulozi eksploatisanog, onda ta uloga sigurno
ima neku draž za njih. Šta bi to moglo biti? Neki terapeuti ovo ostvaruju suočavanjem pacijenta sa
pitanjem: „Kakvu korist ti dobijaš iz te situacije?"
Grupna terapija je naročito moćno sredstvo za pomaganje pacijentima da razumeju svoju
odgovornost. Svi pacijenti počinju grupu zajedno, u istoj poziciji, i tokom prvih nedelja ili meseci
svaki član oblikuje svoju interpersonalnu ulogu u grupi - sličnu onoj koju zauzima u svom životu
izvan grupe. Pored toga, grupa pomno prati kako svaki član gradi svoju interpersonalnu ulogu. Ovi
koraci su mnogo očigledniji kada se prate u „ovde i sada" nego kada terapeut pokušava da ih
rekonstruiše iz pacijentovog nepouzdanog prikaza.
Naglasak terapijske grupe na fidbeku inicira sekvencu preuzimanja odgovornosti:
- članovi saznaju kako drugi vide njihovo ponašanje;
- zatim saznaju kako njihovo ponašanje utiče na
osećanja drugih;
- posmatraju kako njihovo ponašanje oblikuje
mišljenje drugih o njima;
- konačno, nauče da ova prva tri koraka oblikuju
način na koji oni doživljavaju sebe.

Prema tome, proces počinje pacijentovim ponašanjem, a završava se načinom na koji će

svakog pacijenta proceniti drugi i on sam.

Ova sekvenca može izgraditi osnovu moćnih intervencija grupnog terapeuta. Na primer:
„Džo, hajde da vidimo šta se tebi dešava u grupi. Nakon dva meseca, ne osećaš se dobro sam
sa sobom u ovoj grupi, a ni sa nekoliko pacijenata koji nemaju strpljenja za tebe (ili te se
plaše, ili te izbegavaju, ili su ljuti, ili si im dosadan, ili koji se osećaju zavedeno ili izdato). Šta
se dogodilo? Da li ti je ovo poznata situacija? Da li si spreman da sagledaš svoju ulogu u
izazivanju ovoga?"

Individualni terapeuti takođe koriste prednost podataka iz „ovde i sada" tako što ukazuju
na pacijentovu odgovornost u terapijskom procesu - na primer na pacijentovo kašnjenje,
prikrivanje informacija i osećanja, zaboravljanje da zabeleže snove.

Preuzimanje odgovornosti je neophodan prvi korak u terapijskom procesu. Kada osoba

prepozna sopstvenu ulogu u kreiranju svojih životnih teškoća, uvideće i da ona, i samo ona,
ima moć da promeni tu situaciju.

Kada se čovek osvrne na svoj život i prihvati odgovornost za ono što je sebi uradio, to za
posledicu može imati kajanje. Terapeut mora očekivati to kajanje i pokušati da ga preoblikuje.
Ja često podstaknem pacijenta da se projektuje u budućnost i da razmisli kakav bi život mogao
da vodi sada tako da za pet godina može da se osvrne na svoj život a da ga iznova ne preplavi
kajanje.

POGLAVLJE 47

Nikad (gotovo nikad) ne donosite odluke umesto pacijenta

Pre nekoliko godina obratio mi se Majk, tridesettrogodišnji lekar, zbog veoma važne
dileme: imao je tajm-šering apartman na Karibima i planirao je da za mesec dana otputuje na
odmor. Ali, postojao je jedan problem - veliki problem. Pozvao je dve žene da idu sa njim i
obe su pristale: Darlin, njegova dugogodišnja devojka, i Patricija, zanimljiva nova žena koju je
sreo pre nekoliko meseci. Šta da radi? Bio je paralisan od uznemirenosti.

Opisao mi je svoj odnos sa obe žene. Darlin, novinarku, koja je u srednjoj školi bila
kraljica mature, ponovo je sreo na godišnjici mature pre nekoliko godina. Bila mu je prelepa i
privlačna i odmah se zaljubio u nju. Iako su Majk i Darlin živeli u različitim gradovima, u
protekle tri godine su imali intenzivnu vezu, svakodnevno su razgovarali telefonom i najveći
broj vikenda i odmora provodili zajedno.

Tokom prethodnih nekoliko meseci, međutim, veza je počela da se hladi. Darlin je Majku
postala manje privlačna, njihov seksualni život je usahnuo, telefonski razgovori su delovali
isprazno. Osim toga, njene novinarske obaveze su zahtevale toliko putovanja da joj je često
bilo teško da ode na vikend i nemoguće da se preseli bliže njemu. Ali Patricija, njegova nova
prijateljica, delovala je kao ostvarenje sna: pedijatar, elegantna, imućna, blizu, i više nego
spremna da bude sa njim. Pitanje je izgledalo jednostavno. Reflektovao sam mu njegove opise
dveju žena, sve vreme se pitajući u čemu je problem.

Odluka se činila toliko očiglednom - Patricija je bila do te mere prava, Darlin toliko
problematična, a rok sve bliži - da sam bio u velikom iskušenju da uskočim i kažem mu da
jednostavno završi i objavi svoju odluku, jedinu razumnu odluku koju je mogao doneti. Čemu
odlaganje? Zašto bi još više otežao jadnoj Darlin time što bi je surovo i nepotrebno vukao za
nos?

Iako sam izbegao zamku da mu izričito kažem šta da uradi, uspeo sam da mu prenesem
svoje mišljenje. Mi terapeuti imamo svoje lukave metode - izjave kao što je: „Pitam se šta te
sprečava da postupiš u skladu sa odlukom koju si, izgleda, već doneo?" (I pitam se šta bi, za
boga miloga, terapeuti radili da nema alatke „pitam se"?) I tako sam mu na ovaj ili onaj način
učinio veliku uslugu (u samo tri brzinske seanse!) pokrenuvši ga da napiše neminovno
oproštajno pismo Darlin i da otplovi sa Patricijom u blistavi karipski zalazak sunca .

Međutim, to sunce nije dugo sijalo. Tokom nekoliko narednih meseci dogodile su se
čudne stvari. Iako je Patricija i dalje bila žena iz snova, Majku je sve više smetalo njeno
insistiranje na bliskosti i vezivanju. Nije mu se svidelo što mu je dala ključeve od svog stana i
insistirala da i on učini isto. A onda, kada mu je predložila da žive zajedno, Majk je ustuknuo.
Na našim seansama je počeo da raspreda o tome koliko on ceni svoj prostor i samoću. Patricija
je bila izuzetna žena, bez mana, ali on se osećao napadnuto. Nije želeo da živi sa njom, niti sa
bilo kim, i oni su se ubrzo razišli.
Bilo je vreme da Majk potraži novu vezu i jednog dana mi je pokazao oglas koji je dao na
jednoj internet stranici za upoznavanje. Tu je naveo konkretne osobine žene kakvu je želeo (da
je lepa, odana, približno njegovih godina i porekla) i opisao vrstu veze kakvu je tražio
(ekskluzivan ali odvojen aranžman, u kome bi oboje zadržali svoj lični prostor, pri čemu bi
često razgovarali telefonom i provodili vikende i odmore zajedno). „Znate šta, doktore?" - setno
je rekao „Ovo svakako umnogome zvuči kao Darlin."
Pouka ove upozoravajuće priče glasi: čuvajte se da ne uskočite u donošenje odluke umesto
pacijenta. To nikada nije dobra ideja. Kao što ova ilustracija pokazuje, mi ne samo što nemamo
kristalnu kuglu nego i baratamo sa nepouzdanim podacima. Informacije koje nam daje pacijent
nisu samo iskrivljene nego će se verovatno i promeniti kako vreme bude prolazilo ili kako se
odnos sa terapeutom bude menjao. Novi i neočekivani faktori se neminovno pojavljuju. Ako,
kao što je bilo u ovom slučaju, informacije koje pacijent pruža snažno podržavaju određeni tok
događaja, onda pacijent, iz ko zna kog razloga, traži podršku za određenu odluku koja može a
ne mora biti najmudriji izbor delanja.
Postao sam posebno skeptičan prema pričama pacijenata o krivici supružnika. Često sam
imao priliku da upoznam supružnika i zaprepastim se pred nedostatkom sličnosti između osobe
koja stoji ispred mene i osobe o kojoj sam mesecima slušao. Ono što obično biva izostavljano u
izveštajima o bračnim razmiricama jeste pacijentova uloga u tom procesu.
 Mnogo nam je bolje da se oslanjamo na pouzdanije podatke - one koji nisu prošli filter
pacijentove pristrasnosti. Postoje dva posebno korisna izvora objektivnijih opservacija: terapija
parova, na kojoj terapeut može da posmatra interakciju između partnera, i usredsređivanje na
terapijski odnos ovde i sada, pri čemu terapeut može da posmatra na koji način pacijent
doprinosi njihovom interpersonalnom odnosu.
Jedna napomena: Postoje situacije u kojima su dokazi da neko zlostavlja pacijenta toliko
čvrsti - a potreba za odlučnim delanjem tako jasna - da je terapeut dužan da koliko god može
utiče na donošenje odluke. Ja dajem sve od sebe da ženu sa očiglednim dokazima fizičkog
zlostavljanja odgovorim od vraćanja u okruženje u kome će je verovatno i dalje tući. Otuda
odredba „gotovo nikad" u naslovu ovog poglavlja.

POGLAVLJE 51
Olakšavanje donošenja odluka - druge tehnike
Kao i svi terapeuti, i ja imam svoje omiljene tehnike mobilizacije, razvijene tokom
dugogodišnje prakse. Nekada smatram da je korisno podvući apsurdnost otpora zasnovanog na
prošlim nepovratnim događajima. Jednom sam imao pacijenta u otporu, prilično zaglavljenog u
životu, koji je uporno okrivljavao svoju majku zbog događaja koji su se odigrali pre više
decenija. Pomogao sam mu da shvati apsurdnost svoje pozicije tražeći od njega da nekoliko
puta ponovi ovu izjavu: „Mama, neću se promeniti sve dok se ne budeš drugačije ponašala
prema osmogodišnjem meni." Tokom godina sam s vremena na vreme uspešno koristio ovu
tehniku (naravno, sa varijacijama u izboru reči, tako da odgovaraju pacijentovoj situaciji).
Nekada jednostavno podsetim pacijente da će pre ili kasnije morati da odustanu od cilja da
imaju bolju prošlost.
 Neki pacijenti kažu da ne mogu da delaju jer ne znaju šta žele. U takvim slučajevima,
pokušam da im pomognem da pronađu i dožive svoje želje. Ovo može biti iscrpljujuće, tako da
se mnogi terapeuti zamore i žele da uzviknu: „Zar ti nikad ništa ne želiš?" Karen Hornaj bi
nekad rekla, možda razdraženo: ,,Da li si nekad pomislila da se zapitaš šta želiš?" Neki pacijenti
ne osećaju da imaju pravo da žele bilo šta, drugi pokušavaju da izbegnu bol gubitka odričući se
želje. („Ako nikada ništa ne budem želeo, nikada se više neću razočarati.") Neki, opet, ne
doživljavaju ili ne izražavaju šta žele u nadi da će odrasli u njihovom okruženju predvideti
njihove želje.
Nekada ljudi mogu da prepoznaju šta žele tek kada ostanu bez toga. U radu sa pojedincima koji su
zbunjeni osećanjima prema drugoj osobi povremeno sam nalazio da je korisno da zamisle (ili odglume)
telefonski razgovor u kojem im sagovornik prekida vezu. Šta tada osećaju? Tugu? Povređenost?
Olakšanje? Ushićenje? Možemo li tada naći način da pomognemo da ova osećanja podstaknu njihovo
proaktivno ponašanje i odluke?
Nekada sam pacijente u dilemi oko donošenja odluke stimulisao citatom iz Kamijevog Pada, koji je
uvek ostavljao snažan utisak na mene: „Veruj mi, čovek se, na kraju krajeva, najteže odriče onoga što
zapravo i ne želi."
Isprobao sam brojne načine da pacijenti sebe sagledaju objektivnije. Nekada je pogodan manevar
zamene perspektive, koji sam naučio od supervizora Luisa Hila. U njemu navodim pacijenta da sam sebi
bude savetnik, i to na sledeći način:
Meri, malo sam zapeo sa jednom pacijentkinjom i voleo bih da se posavetujem sa tobom; možda ćeš
imati neke korisne sugestije. Dolazi mi jedna inteligentna, osećajna, privlačna četrdesetpetogodišnja žena,
koja mi kaže da je u apsolutno užasavajućem braku. Godinama je planirala da ostavi muža kada njihova
kćerka ode na fakultet. To vreme je davno došlo i prošlo, ali uprkos tome što je veoma nesrećna, ona
ostaje u istoj situaciji. Kaže da joj je muž mrzak i verbalno nasilan prema njoj, ali ona nije spremna da od
njega zatraži da krenu na terapiju parova, pošto je odlučila da ode, a kada bi se on na terapiji promenio,
bilo bi joj teže da to uradi. Međutim, prošlo je pet godina od kako joj je kćerka otišla od kuće, a ona je još
uvek na istom mestu i ništa se nije promenilo. Neće ni da krene na bračno savetovanje niti da ode. Pitam
se da li traći svoj jedini život kako bi kaznila muža. Kaže da želi da on napravi prvi korak. Moli se da ga
uhvati u krevetu sa drugom ženom (ili muškarcem — ima neke sumnje) jer bi onda mogla da ode.
Naravno, Meri brzo postaje svesna da je ta pacijentkinja ona. Slušanje opisa sebe sa distance i u
trećem licu može joj pomoći da objektivnije sagleda svoju situaciju.

POGLAVLJE 52
Vodite terapiju kao kontinuiranu seansu

Jednom davno sam više od dve godine odlazio na terapiju kod Rolo Meja. On je živeo i
radio u Tiburonu, a ja u Paolo Altu, na sedamdeset pet minuta vožnje. Mislio sam da bih mogao
da pametno iskoristim to putovanje tako što ću slušati snimak terapijske seanse od prethodne
nedelje. Rolo je pristao na snimanje i ja sam ubrzo shvatio da je slušanje kasete čudesno
unapredilo terapiju, pošto sam brže uranjao u dublji rad na važnim pitanjima koja su se pojavila
na prethodnoj seansi. To je bilo toliko korisno da sam od tada rutinski snimam seanse za
pacijente koji dugo putuju do moje ordinacije. To povremeno radim i za one koji ne žive daleko,
ali imaju neku čudnu vrstu nesposobnosti da se sete prethodne seanse - možda veliku labilnost
afekta ili kratkotrajne disocijativne epizode.
Ova tehnika ilustruje jedan značajan aspekt terapije - naime da terapija najbolje
funkcioniše ukoliko liči na kontinuiranu seansu. Terapijske seanse koje su međusobno
diskontinuirane mnogo su manje učinkovite. Korišćenje svakog sata terapije za rešavanje kriza
koje su se razvile tokom nedelje posebno je nedelotvoran način rada. Kada sam počeo da radim
terapiju, čuo sam Dejvida Hamburga, šefa psihijatrije na Stenfordu, kako u šali govori o
psihoterapiji kao o „cikloterapiji", i o takvom stavu zaista ima šta da se kaže utoliko što se mi
stalno bavimo „prorađivanjem". Otvaramo nove teme, neko vreme radimo na njima i potom
prelazimo na druge probleme, ali se redovno i iznova vraćamo na iste teme, svaki put
produbljujući ispitivanje. Ovaj ciklični aspekt psihoterapijskog procesa poredi se sa menjanjem
gume na automobilu. Stavimo matice na vijke, a onda ih redom zavrćemo dok ne stignemo
ponovo do prvog, te zatim ponovimo postupak dok guma ne bude optimalno podešena.
Retko se desi da ja započnem seansu. Kao i većina terapeuta, radije sačekam pacijenta.
Želim da znam njegovo ili njeno „najvažnije pitanje" (kako to naziva Melani Klajn). Ako
nekada ipak otvorim seansu, to je uvek da bih se osvrnuo na prethodni sastanak. Dakle, ukoliko
je seansa bila posebno važna, emotivna ili je naglo okončana, mogu da započnem rečima:
„Prošle nedelje smo razgovarali o mnogim važnim stvarima. Pitao sam se sa kakvim ste
osećanjima otišli kući? Pri tome mi je, naravno, cilj da aktuelnu seansu povežem sa
prethodnom. Moja navika da pišem izveštaje sa sastanaka terapijskih grupa i šaljem ih imejlom
članovima grupe pre narednog susreta ima potpuno istu svrhu. Nekada grupa počne tako što
članovi diskutuju o izveštaju. Skrenu pažnju na to da su oni drugačije doživeli stvari ili da sada
imaju drugačije shvatanje od terapeutovog. Ja pozdravljam neslaganje, jer ono učvršćuje
kontinuitet seanse.

POGLAVLJE 53
Pišite beleške nakon svake seanse

Ako terapeuti treba da budu istoričari terapijskog procesa i da se staraju o kontinuitetuitetu

seansi, iz toga sledi da moraju imati neku hroniku događaja.
U stara vremena kada su se koristile sekretarice, ja sam redovno diktirao i transkribovao
detaljne sažetke svake seanse. (Veliki deo materijala za ovu i druge knjige je izvučen iz tih
beleški.) Danas, odmah nakon svake seanse, odvojim nekoliko minuta da u računar unesem
glavna pitanja razmatrana na seansi, kao i svoja osećanja i nedovršene poslove. Svoj raspored
uvek organizujem tako da, bez izuzetka, pre naredne seanse imam dovoljno vremena da
pročitam beleške. Ukoliko smatram da nema ničeg važnog što bih zapisao, to je samo po sebi
značajan podatak i verovatno znači da terapija stagnira i da pacijent i ja ne ostvarujemo nikakav
napredak. Mnogi terapeuti koji pacijente viđaju nekoliko puta nedeljno imaju manju potrebu za
detaljnim beleškama, pošto im seanse ostaju jasnije u sećanju.

POGLAVLJE 55
Kada pacijent plače

Šta radite kada vaš prijatelj plače pred vama? U većini slučajeva pokušate da ga utešite.
„Sve će biti u redu", možda ćete reći utešno, ili ćete ga zagrliti, brzo potražiti maramice ili
tražiti način na koji ćete svom prijatelju pomoći da povrati kontrolu i prestane da plače.
Terapijska situacija, međutim, traži nešto iznad tešenja.
Pošto plakanje obično znači ulazak u dublje odaje emocija, zadatak terapeuta nije da bude
ljubazan i pomogne pacijentu da prestane da plače. Sasvim suprotno - možda ćete poželeti da
ohrabrite pacijenta da zaroni još dublje. Možete ga jednostavno podstaći da iznese svoje
misli: ,,Ne pokušavaj da napustiš taj prostor. Ostani tu gde si. Molim te, nastavi da pričaš;
pokušaj da pretočiš svoja osećanja u reči." Ili mu možete postaviti pitanje koje ja često koristim:
„Kada bi tvoje suze progovorile, šta bi rekle?"
Psihoterapija bi se mogla smatrati naizmeničnom sekvencom izražavanja afekta i analize
afekta. Drugim rečima, ohrabruju se postupci emocionalnog ispoljavanja, ali se uvek nastavlja
sa refleksijom o ispoljenim emocijama. Ova sekvenca je daleko očiglednija na grupnoj terapiji,
jer se u okruženju grupe pobuđuju veoma snažne emocije, ali je vidljiva i u okruženju
individualne terapije, posebno u činu plakanja. Zbog toga, kada se pacijent rasplače, ja ga prvo
zagnjurim u sadržaj i značenje plakanja, a zatim obavezno analiziram sam čin plakanja, posebno
ukoliko je povezan sa „ovde i sada". Dakle, istražujem ne samo osećanja o plakanju uopšte nego
i posebno, kakav je osećaj plakati u mom prisustvu.
 POGLAVLJE 57
Otvoreno iskažite svoje dileme

Kada se zaglavim i teško mi je da odgovorim pacijentu, to obično biva zbog toga što sam uhvaćen
izmedu dva ili više sukobljenih razmišljanja. Verujem da gotovo nikada nećete pogrešiti ako otvoreno
iznesete svoju dilemu. Sledi nekoliko primera.
Tede, dozvoli da te prekinem. Danas se osećam kao da sam pomalo zaglavljen između dva suprotna
osećanja: s jedne strane znam da ti je istorija konflikta sa šefom važna i isto tako znam da te često povredi
kada te prekinem, ali s druge strane imam izuzetno snažan osećaj da danas izbegavaš nešto značajno.
Meri, kažeš da ne veruješ da sam potpuno iskren prema tebi, misliš da sam i suviše taktičan i obazriv
sa tobom. Mislim da si u pravu: suzdržavam se. Često se nalazim u dilemi: s jedne strane želim da budem
prirodniji sa tobom, a s druge strane, pošto osećam da te je lako povrediti i da mojim komentarima
pridaješ preteranu snagu, ipak osećam da moram vrlo, vrlo pažljivo da razmislim pre nego što nešto
kažem.
Pite, u dilemi sam. Znam da je Eli tema o kojoj želiš da razgovaraš sa mnom: osećam snažan pritisak
u tebi da to uradiš i ne želim da te frustriram. Ali, s druge strane, kažeš da znaš kako tvoja veza sa njom
nema smisla, kako je potpuno pogrešna za tebe i kakonikad neće uspeti. Čini mi se da moramo da
pogledamo ispod ili iznad Eli i pokušamo da otkrijemo nešto više o tome šta hrani tvoju slepu
zaljubljenost. Tvoji opisi detalja interakcije sa Eli su toliko ispunili naše poslednje seanse da smo imali
malo vremena za dublje istraživanje. Predlažem da ograničimo vreme za razgovor o Eli — možda na
deset minuta svake seanse.
Dodaću još jedan, poslednji primer. Suzan je pacijentkinja koja je došla kod mene kada je
bila na rubu da ostavi muža. Nakon nekoliko meseci produktivne terapije, osećala se bolje i
poboljšala je odnos sa njim. Na jednoj seansi mi je opisala kako je nedavno razgovarala sa
mužem dok su vodili ljubav: ona je s podsmehom imitirala jednu moju izjavu (pri tom je i
iskrivivši), što ih je iskreno nasmejalo. Udruženo ismevanje mene poslužilo je da približi njih
dvoje.
Kako reagovati na to? Imao sam više mogućnosti. Prvo, ovaj događaj je odražavao koliku
bliskost oseća prema mužu - mnogo veću nego što je bila dugo, možda godinama. Naporno smo
radili da to ostvarimo i mogao sam da izrazim zadovoljstvo zbog njenog napretka. Ili sam
mogao da reagujem na njeno izvrtanje moje izjave. Ili sam mogao da prokomentarišem kako se
ona uobičajeno ponaša u trouglu - imala je dobro utvrđen šablon velike nelagodnosti u
odnosima u trouglu, uključujući edipalni trougao sa mužem i sinom; zatim trougao sa dve
prijateljice, a sada sa mužem i sa mnom. Ali, moje najjače osećanje je bilo da je bila nepoštena
prema meni i to mi se nije sviđalo. Znao sam da mi je veoma zahvalna i da ima mnogo
pozitivnih osećanja prema meni, ali je, i pored toga, izabrala da svoj odnos sa mnom
trivijalizuje kako bi učvrstila odnos sa mužem. Međutim, da li je ovo osećanje bilo opravdano?
Nisam li svoju uvređenost stavio ispred onoga što je profesionalno bilo najbolje za pacijenta?
Na kraju sam odlučio da joj iskažem sva ova osećanja i svoju dilemu o njihovom
razotkrivanju. Moje otvaranje nas je dovelo do plodnog razgovora o nekoliko važnih pitanja.
Odmah je shvatila da je naš trougao mikrokosmos i da su njeni prijatelji doživeli osećanja slična
mojima. Da, tačno je da je njen muž osetio da ga ja ugrožavam i ona je želela da ga umiri
ismevajući me. Ali, da li je možda istina i da je nesvesno podsticala njegova takmičarska
osećanja? I zar nije postojao način da njega iskreno ohrabri a da istovremeno sačuva integritet
svog odnosa sa mnom? Moje iskazivanje sopstvenih osećanja je otvorilo ispitivanje njenog
učvršćenog i maladaptivnog modela postavljanja jedne osobe protiv druge.

POGLAVLJE 63
Ne plašite se da dodirnete svog pacijenta

Na početku svog usavršavanja iz psihijatrije u bolnici Džons Hopkins, prisustvovao sam

konferenciji na kojoj je bio predstavljan slučaj - analiza jedne pacijentkinje. Tada je diskusant
žestoko kritikovao mladog terapeuta koji je predstavio slučaj zato što je na kraju jedne seanse
pomogao svojoj pacijentkinji (starijoj ženi) da obuče kaput. Usledila je duga, vatrena debata.
Neki manje kritični učesnici konferencije su se složili da, iako je očigledno da je terapeut
pogrešio, pacijentkinjine poodmakle godine i snežna oluja koja je napolju besnela umanjuju
težinu prestupa.
Nikada nisam zaboravio tu konferenciju i čak i sada, decenijama kasnije, sa tim kolegom
specijalizantom, sa kojim sam nastavio da se družim, zbijam šale o tom ispadu sa kaputom i o
nehumanom stavu prema terapiji koji on predstavlja. Bile su potrebne godine prakse i lekovitih
iskustava da se poništi šteta koju je nanela toliko rigidna edukacija.
Jedno takvo lekovito iskustvo se dogodilo dok sam razvijao metode za vođenje grupe
podrške za pacijente obolele od raka. Pošto se moja prva terapijska grupa sastajala nekoliko
meseci, jedna od članica je predložila da na drugačiji način završimo susret. Zapalila je sveću,
zamolila nas da se uhvatimo za ruke, a onda povela grupu u vođenu meditaciju. Nikada ranije
nisam držao pacijenta za ruku, ali u ovoj situaciji nisam imao izbora. Pridružio sam se i istog
momenta osetio, kao i svi članovi, da je to bio nadahnut način završavanja susreta i narednih
nekoliko godina smo ovako završavali svoje susrete. Meditacija je bila umirujuća i okrepljujuća,
ali je dodirivanje ruku bilo ono što me posebno dirnulo. Veštačke granice - između pacijenta i
terapeuta, bolesnih i zdravih, umirućih i živih - iščezle su dok smo se mi svi osećali ujedinjeni
sa drugima prostom čovečnošću.
Ja na svakoj seansi dodirnem svakog pacijenta - rukujem se s njim ili ga potapšem po
ramenu, obično na kraju seanse dok ga pratim prema vratima. Ukoliko pacijent želi da zadrži
moju ruku duže ili želi zagrljaj, ja to odbijem samo ako za to postoji neki dobar razlog - na
primer zabrinutost zbog seksualnih osećanja. Ali kakav god da je taj kontakt, obavezno ga
razjasnim na sledećoj seansi - možda kažem nešto sasvim jednostavno kao što je: „Meri, naša
prošla seansa se završila drugačije — dugo si obema rukama držala moju ruku. [ili: „Tražila si
zagrljaj."] Činilo mi se da si imala neko snažno osećanje. Čega možeš da se setiš u vezi sa tim?"
Verujem da svaki terapeut ima svoja tajna pravila o dodirivanju. Pre nekoliko decenija, na
primer, starija, izuzetno stručna terapeutkinja mi je rekla da su njeni pacijenti godinama redovno
završavali seansu ljubeći je u obraz.
Dodirujte pacijente. Ali taj dodir obavezno iskoristite kao materijal za interpersonalni
žrvanj.
Ako je pacijent u stanju teškog beznađa zbog, na primer, povratka raka ili nekog drugog
groznog događaja u svom životu i tokom seanse zatraži da ga držim za ruku ili da ga zagrlim,
neću to odbiti, jednako kao što ne bih odbio da staroj ženi koja treba da izađe u snežnu oluju
pomognem da obuče kaput. Možda ću ga, ako ne mogu da nađem način da ublažim bol, pitati
šta tog dana želi od mene. Treba li da sedimo u tišini ili da mu postavljam pitanja i aktivnije
vodim seanse? Da približim svoju stolicu? Da se držimo za ruke? Koliko god je u mojoj moći,
trudim se da odreagujem na nežan, ljudski način, ali kasnije, kao i uvek, razjasnim: razgovaram
o tome koja su osećanja proizveli moji postupci i iznesem svoja osećanja. Ukoliko se brinem da
bi moji postupci mogli biti protumačeni sa seksualnom konotacijom, otvoreno iznesem tu
zabrinutost i objasnim da, iako u terapijskom odnosu mogu da se osete seksualna osećanja i
treba ih izraziti i razgovarati o njima, nikada neće biti postupano u skladu sa njima. Ništa nije
važnije, naglašavam, od toga da se pacijent u ordinaciji i na seansi oseća bezbedno.
Naravno, nikada ne insistiram na kontaktu. Ako pacijent ode u besu, odbijajući da se
rukujemo, ja poštujem njegovu želju za distancom. Pacijenti sa dubljim problemima povremeno
mogu da osete snažna i idiosinkratička osećanja prema dodirivanju i, ako nisam siguran da li
postoje takva osećanja, otvoreno pitam: „Hoćemo li se danas rukovati kao i obično,ili bi bilo
najbolje da danas to ne uradimo?" U svakom od ovih slučajeva na sledećoj seansi neizostavno
ispitam taj incident.
Ove opšte naznake služe kao svetionik u terapiji. Dileme o dodiru u terapiji nisu česte, ali
je važno da kada se one pojave, terapeuti nisu sputani brigama o zakonu i da mogu da, kao što
pokazuje sledeći primer, budu puni razumevanja, odgovorni i kreativni u svom radu.
Žena srednjih godina koja je dolazila kod mene oko godinu dana izgubila je najveći deo
kose usled zračenja zbog tumora na mozgu. Bila je preokupirana svojim izgledom i često je
napominjala koliko bi drugima bila odvratna kada bi je videli bez perike. Pitao sam je kako
misli da bih ja reagovao. Smatrala je da bih i ja, takođe, promenio svoj stav prema njoj i da bi
mi bila toliko odbojna da bih se udaljio od nje. Rekao sam joj da ne mogu da zamislim da se
udaljim od nje. Tokom narednih nedelja nosila se mišlju da u mojoj ordinaciji skine periku i na
jednoj seansi je objavila da je došlo vreme za to. Progutala je knedlu i, nakon što me je zamolila
da je ne gledam, skinula periku i pomoću ogledalceta uredila preostale pramenove svoje kose.
Kada sam ponovo okrenuo pogled prema njoj, doživeo sam trenutak, ali samo jedan trenutak
šoka zbog toga koliko je odjednom ostarila, ali sam se ubrzo ponovo povezao sa suštinom divne
žene koju poznajem i pojavila mi se fantazija kako provlačim prste kroz njene pramenove kose.
Kada me je pitala o mojim osećanjima, rekao sam joj za tu fantaziju. Oči su joj se napunile
suzama i ona je posegnula za maramicama. Odlučio sam da idem dalje. „Hoćemo da probamo?" -
pitao sam. ,,To bi bilo divno", odgovorila je, tako da sam joj prišao i pomazio njenu kosu i glavu.
Iako je to iskustvo trajalo samo nekoliko trenutaka, oboma nam je neizbrisivo ostalo u sećanju.
Ona je preživela rak i, godinama kasnije, kada je došla zbog drugog problema, napomenula je da
je to što sam dodirnuo njenu glavu bilo epifanija, neizmerno podsticajan postupak koji je
radikalno promenio njenu negativnu sliku o sebi.
Slično iskustvo opisala je jedna udovica, koja je bila u takvom očaju da je često dolazila u
moju ordinaciju toliko potrešena da nije bila u stanju da govori, ali je nalazila veliku utehu
jednostavno u tome što sam je držao za ruku. Mnogo kasnije je napomenula da je to bila
prekretnica u terapiji: to ju je prizemljilo i dozvolilo joj da se oseti povezano sa mnom. Rekla je
da je moja ruka bila teg koji ju je sprečavao da odluta i izgubi se u očaju.

POGLAVLJE 64
Nikada ne stupajte u seksualni odnos sa pacijentom

Visoka učestalost seksualnih prestupa je u poslednjih nekoliko godina postala ozbiljan

problem, ne samo u psihoterapiji, naravno, nego u svim situacijama u kojima postoji razlika u
stepenu moći: u sveštenstvu, vojsci, korporativnom i političkom radnom okruženju, medicini,
obrazovnim institucijama - gde god da pomislite. Iako takvi prestupi predstavljaju znatan
problem u svakom od ovih okruženja, poseban značaj imaju na polju psihoterapije, gde su
intenzivne i intimne veze suštinski važne za taj poduhvat i gde su seksualne veze izuzetno
destruktivne za obe strane, i za terapeute kao i za pacijente.
Takvi prestupi dvostruko ugrožavaju psihoterapiju. Ne samo što pojedinačni pacijenti
bivaju iznevereni i oštećeni, nego u čitavoj struci nastaje prazan hod koji je izuzetno
destruktivan za čitavo polje. Plašeći se optužbi terapeuti su prisiljeni da rade defanzivno.
Psihoterapijske organizacije savetuju terapeutima da budu ekstremno oprezni. Upozoravaju ih
da se klone ne samo bilo kakve neuobičajene bliskosti već i najmanje naznake bliskosti, jer
pravnici smatraju da gde ima dima ima i vatre. Drugim rečima, savetuje nam se da usvojimo
mentalitet „zaleđene slike" - što znači da izbegavamo svaki trenutak koji, čak i izvučen iz
konteksta, može da izgleda sumnjivo. Izbegavajte neformalnost, kaže se terapeutima,
izbegavajte obraćanje po imenu, ne nudite kafu ili čaj, ne prekoračujte trajanje seanse od
pedeset minuta i ne primajte pripadnike suprotnog pola na poslednju seansu u danu (što su sve
prestupi za koje ja priznajem da sam kriv). Neke klinike su razmatrale da uvdu snimanje svih
seansi video kamerama kako bi osigurale bezbednost pacijenata. Znam terapeuta koji, pošto je
jednom bio nepravedno tužen, sada odbija bilo kakav fizički kontakt sa pacijentima, čak i
rukovanje.
To su opasna kretanja. Ukoliko ne povratimo ravnotežu u ovoj oblasti, žrtvovaćemo samu
suštinu psihoterapije. Upravo sam iz tog razloga napisao prethodni savet o dodirivanju. A kako
bih osigurao da studenti ne naprave grešku izjednačavanja terapijske bliskosti sa seksualnom
intimnošću, žurim da navedem sledeće komentare o seksualnim prestupima.
Terapijsku situaciju opsedaju snažna seksualna osećanja. Kako i ne bi, kada između
terapeuta i pacijenta postoji tolika izvanredna bliskost? Pacijenti redovno razvijaju ljubavna i/ili
seksualna osećanja prema svojim terapeutima. Dinamike takvog pozitivnog transfera često su
od presudnog značaja. Pre svega, pacijenti su izloženi veoma retkoj situaciji koja im pruža
zadovoljstvo i prijatnost. Svaka njihova izjava se proučava sa zanimanjem, svaki događaj iz
njihovog prošlog i sadašnjeg života se istražuje, druga osoba ih neguje, stara se o njima,
bezuslovno ih prihvata i podržava. Neke osobe ne znaju kako da reaguju na takvu
velikodušnost. Šta one mogu da daju za uzvrat? Mnoge žene, posebno one sa niskim
samopoštovanjem, veruju da je jedini stvarni poklon koji one mogu da ponude seksualni poklon.
Bez seksa - robe od koje su možda zavisile u prethodnim vezama - mogu da očekuju samo da će
terapeut izgubiti interesovanje i na kraju ih napustiti. Za druge, koji terapeuta uzdižu na
nerealnu, veoma visoku poziciju veću od života, to takođe može biti želja da se sjedine sa nekim
većim od sebe. Neki se, opet, takmiče za ljubav sa drugim, nepoznatim pacijentima svog
terapeuta.
Trebalo bi da sve ove dinamike postanu deo terapijskog dijaloga: one su na ovaj ili onaj
način stvorile teškoću u pacijentovom životu i dobro je, a nije nesrećna okolnost, da se pojave u
„ovde i sada" terapijske seanse. Pošto je očekivano da terapeut privuče pacijenta, ovim
fenomenom se, kao i svim događajima u terapijskoj seansi, treba neuvijeno pozabaviti i treba ga
razumeti. Ukoliko terapeut shvati da ga pacijent seksualno uzbuđuje, samo to uzbuđenje
predstavJja podatak o pacijentovom nastupu (ako pretpostavljamo da su terapeutu jasne
sopstvene reakcije).
Terapeuti ne nagrađuju mazohistične pacijente batinama, niti treba da stupe u seksualni
odnos sa pacijentima koji žude za seksom. Iako se najveći broj seksualnih prestupa javlja između
terapeuta muškarca i pacijentkinje, slični problemi i iskušenja važe i za žene terapeute i za
homoseksualce.
Terapeuti koji su u prošlosti osećali da nisu privlačni ženama mogu se razveseliti i
destabilizovati kada ih pacijentkinje željno traže. Imajte na umu da osećanja koja se javljaju u
terapijskoj situaciji uglavnom više pripadaju ulozi nego osobi: nemojte pogrešno tumačiti
transferno obožavanje kao znak vaše neodoljive privlačnosti ili šarma.
Neki terapeuti se nađu u nevolji jer imaju neispunjen seksualni život ili žive u prevelikoj
izolaciji da bi mogli da ostvare prikladne i neophodne seksualne veze. Gledati na svoju praksu
kao na priliku za ostvarivanje takvih kontakata je očigledno velika greška. Važno je da terapeut
uradi sve što je neophodno kako bi popravio svoju situaciju - bilo da je to individualna ili bračna
terapija, agencije ili Internet stranice za pronalaženje partnera, šta god hoćete. Kada se na
terapiji ili superviziji susretnem sa takvim terapeutima, želim da im kažem, a često to i uradim,
da je bilo koja mogućnost, pa i odlazak kod prostitutke, bolja od kobnog izbora seksualnog
opštenja sa pacijentima; želim da im kažem, a često to i uradim, da nađu neki način da
zadovolje svoje seksualne potrebe sa jednim od više milijardi potencijalnih partnera na svetu: s
bilo kim osim sa svojim pacijentima. To jednostavno nije profesionalan niti moralan izbor.
Na kraju krajeva, ako terapeut ne može da nađe rešenje za svoje razuzdane seksualne
impulse i nije u stanju ili nije spreman da potraži pomoć na ličnoj terapiji, onda verujem da on i
ne treba da se bavi psihoterapijom.
Seksualni prestup je destruktivan i za terapeuta. Terapeuti prestupnici, kada se iskreno
preispitaju, shvate da postupaju sa ciljem sopstvenog zadovoljenja, a ne u službi svog pacijenta.
Terapeuti koji su svoj život potpuno posvetili tome da služe drugima, vrše veliko nasilje nad
sobom i svojim najdubljim moralnim načelima. Oni na kraju plaćaju razorno visoku cenu ne
samo spoljašnjem svetu u obliku javne osude, kazne i sveopšteg neodobravanja, nego i svom
unutrašnjem svetu u formi sveprožimajućeg i trajnog stida i krivice.

POGLAVLJE 66
Nikada ne zanemarujte „strah zbog terapije"

Iako uvek naglašavam da je psihoterapija kreativan i spontan proces oblikovan jedinstvenim stilom
terapeuta i prilagođen svakom pacijentu, ipak postoje određena univerzalna pravila. Jedno takvo pravilo
jeste da uvek treba ispitati strepnju povezanu sa seansom. Ako je pacijent uplašen tokom seanse, nakon
seanse (na putu kući ili kasnije dok razmišlja o seansi), ili dok se priprema da dođe na naredni susret, ja se
uvek detaljno pozabavim tom strepnjom.
Iako strah nekada može da se pojavi zbog sadržaja terapijskog razgovora, mnogo češće proizilazi
iz procesa — iz doživljavanja odnosa između terapeuta i pacijenta.Na primer, jedan pacijent je ulazeći u
moju ordinaciju opisao da oseća strepnju: „Zbog čega? Šta te to plaši u vezi sa dolaskom ovde?" - pitao
sam. „Uplašen sam. Osećam da ovde hodam po tankom ledu." „Na šta u našoj terapiji bi moglo da se
odnosi to propadanje kroz led'?" ,,Da ti je dosta mog jadikovanja i kukanja i da više nećeš želeti da me
vidiš." „To ti sigurno umnogome otežava. Ja ti govorim da izraziš sve svoje uznemiravajuće misli. To je
već dovoljno teško, a ti onda na to dodaš još nešto — da isto tako moraš da paziš da me ne opteretiš ili ne
obeshrabriš."
Ili drugi pacijent: „Nisam želela da dođem danas. Čitave nedelje sam bila uznemirena zbog onoga
što si mi rekao prošli put kada sam uzela maramicu." „Šta si čula da sam ti rekao?" ,,Da ti je dosta mog
kukanja i odbijanja tvoje pomoći." ,,Ja se sećam nečeg sasvim drugačijeg. Ti si plakala i ja sam, želeći da te
utešim, pružio ruku da ti dodam maramice. Iznenadio sam se koliko si brzo skočila da ih sama uzmeš - kao
da izbegavaš da uzmeš nešto od mene — i pokušao sam da te ohrabrim da ispitamo tvoja osećanja u vezi sa
prihvatanjem moje pomoći. Ali to ni u kom slučaju nije isto što i kritika i ne znači da mi je dosta." „Imam
neka osećanja u vezi sa primanjem pomoći od tebe. Kao da imaš određenu količinu zabrinutosti — samo
stotinu poena — i ja ne želim da iskoristim sve svoje poene."
Ako pacijent razvije anksioznost tokom seanse, ja se pretvaram u detektiva i koristim pomoć
pacijenta da kao pod mikroskopom ispitamo čitavu seansu kako bismo utvrdili kada se neprijatnost
pojavila. Proces takvog ispitivanja podrazumeva da se anksioznost ne spušta kapriciozno na osobu, poput
kiše, nego je objašnjiva: ima svoje uzroke koji se mogu otkriti (a samim tim i sprečiti i kontrolisati).
Nekada, ako imam snažan osećaj da bi moglo doći do zakasnele reakcije na događaje sa seanse, pri
kraju tog sata predložim misaoni eksperiment koji uključuje projekciju u budućnost:
Imamo još nekoliko minuta, ali da li bi mogla da sedneš, zatvoriš oči i zamisliš da je seansa gotova
i da si na putu kući? Sta ćeš misliti ili osećati? Kako ćeš gledati na našu današnju seansu? Šta ćeš osećati
prema meni ili u vezi sa načinom na koji se nas dvoje odnosimo jedno prema drugome?

POGLAVLJE 67
Doktore, uklonite mi anksioznost

Ako je pacijent opterećen strepnjom i zatraži ili moli za pomoć, obično nalazim da je
korisno da pitam: „Kaži mi, šta bi bilo idealno da kažem? Šta bih tačno mogao da kažem što bi
učinilo da se ti osećaš bolje?" Naravno, ne razgovaram sa pacijentovim racionalnim umom, nego
se obraćam detetu u pacijentu i tražim necenzurisane slobodne asocijacije.
Kao odgovor na takvo pitanje, jedna pacijentkinja mi je rekla: „Želim da mi kažeš da sam
najlepša, najsavršenija beba na svetu." Rekao sam joj tačno ono što je zahtevala, a onda smo
zajedno ispitali umirujuće efekte mojih reči, kao i ostala osećanja koja su se pojavila: njenu
postiđenost zbog detinjih želja i veliku ljutnju zbog toga što je morala da mi kaže šta da kažem.
Ova vežba samoumirivanja proizvodi određeni paradoks: pacijentkinja je prebačena u
mladalačko, zavisno stanje uma time što od terapeuta traži da izgovori magične reči olakšanja, ali
je, u isto vreme, primorana da zauzme autonomnu poziciju jer sama smišlja reči koje će je umiriti.

POGLAVLJE 68
O ulozi krvnika zaljubljenosti
Ne volim da radim sa zaljubljenim pacijentima. Možda je to zbog zavisti - i sam žudim za tom
čarolijom - a možda zbog toga što su zaljubljenost i psihoterapija fundamentalno nespojive. Dobar terapeut
se bori protiv tame i traži prosvetljenje, dok romantičnu ljubav održava misterija i ona se raspada pred
analizom. Mrzim kada sam krvnik zaljubljenosti.
Paradoksalno je to što su ovi uvodni redovi Krvnika Ijubavi, iako izražavaju moju nelagodnost
prema radu sa zaljubljenim pacijentima, ipak nagnali mnoge zaljubljene pacijente da od mene potraže
savetovanje.
Naravno, ljubav se pojavljuje u mnogim oblicima i ovi redovi se odnose na jedan određeni tip
ljubavnog iskustva: na zaslepljeno, opsednuto, začarano stanje svesti koje u potpunosti zaposeda osobu.
Takvo iskustvo je obično veličanstveno, ali postoje momenti kada zaslepljenost izaziva više
nevolje nego zadovoljstva. Nekada je ostvarenje ljubavi osujećeno za sva vremena - na primer kada su
jedna ili obe strane u braku koji nisu spremne da napuste. Nekada ljubav nije uzvraćena - jedna osoba voli,
a druga izbegava kontakt ili želi samo seksualnu vezu. Nekada je voljena osoba potpuno nedostižna - to
može biti nastavnik, bivši terapeut, prijateljev supružnik. Osoba često može postati toliko obuzeta ljubavlju
da previše vremena posvećuje čekanju kratkog susreta sa voljenom osobom na uštrb svega ostalog - posla,
prijatelja, porodice. Osoba koja ima vanbračnu vezu može se povući od svog supružnika, izbegavati
bliskost kako bi sakrila tajnu, odbiti terapiju parova, namerno održavati bračnu vezu nezadovoljavajućom
da bi smanjio osećanje krivice i opravdao vanbračnu vezu.
Koliko god se okolnosti razlikovale, to iskustvo je isto - zaljubljeni idealizuje voljenu osobu,
opsednut je njome i često ne želi ništa drugo osim da ostatak života provede uživajući u njenom prisustvu.
Da biste ostvarili empatičnu vezu sa zaljubljenim pacijentom, ne smete izgubiti iz vida činjenicu
da je njegovo iskustvo prilično čarobno: ekstatično, blaženo sjedinjavanje; rastapanje usamljenog ,,ja" u
očaravajućem ,,mi" može biti jedno od značajnih iskustava u pacijentovom životu. Obično je preporučljivo
da izrazite poštovanje prema njihovom stanju uma i da se suzdržite od kritikovanja dragocenog osećanja
koje okružuje voljenu osobu.
Niko nikada ovu dilemu nije iskazao bolje od Ničea, koji je, nedugo pošto se „povratio" nakon
strastvene (ali čedne) ljubavne veze sa Lu Salome, napisao:
Jednog dana, pored mene je proleteo vrabac; i [...] ja
pomislih da sam video orla. Sada se čitav svet trudi da mi objasni
koliko grešim — a postoji i pravi evropski trač o tome. Dobro,
kome je bolje? Meni, „zavedenome", kako kažu, koji sam zbog
cvrkuta ove ptice čitavo leto stanovao u uzvišenom svetu nade -
ili onima koje je nemoguće zavesti?
Zato treba biti pažljiv sa osećanjem koje osobi dozvoljava da živi u „uzvišenom svetu
nade". Poštujte pacijentov zanos, ali mu isto tako pomozite da se pripremi za njegov kraj. A uvek
se završi. Postoji jedno istinsko svojstvo romantične ljubavi: ona nikad ne opstaje - iščezavanje je
deo prirode zanosnog stanja zaljubljenosti. Ali budite oprezni kada pokušavate da ubrzate njegov
slom. Ne pokušavajte da se borite sa Ijubavlju ništa više nego što biste se borili sa snažnim
religijskim uverenjima - to su dvoboji u kojima ne možete pobediti (a ima sličnosti između
zaljubljenosti i doživljavanja religijske ekstaze: jedan je pacijent govorio o svom „uzbuđenju
Sikstinske kapele", drugi je svoju ljubav opisao kao božansko, večno stanje). Budite strpljivi -
ostavite klijentu da otkrije i iskaže osećanja o iracionalnosti svojih osećanja ili o razbijanju iluzija
o voljenoj osobi. Kada pacijent iskaže nešto od toga, ja dobro zapamtim njegove reči. Ako i kada
ponovo uđe u to stanje i ponovo počne da idealizuje voljenu osobu, mogu da ga podsetim šta je
rekao.
U isto vreme, ispitujem to iskustvo baš kao što bih ispitivao bilo koje emocionalno stanje.
Kažem stvari poput: „Kako je to divno... to je kao da ponovo oživiš, zar ne? Lako je razumeti zbog
čega ne želiš da se toga odrekneš. Hajde da vidimo šta ti je dozvolilo da to sada doživiš?... Pričaj
mi o svom životu u nedeljama pre nego što ti se to dogodilo. Kada si poslednji put osetio ljubav
poput ove? Šta se dogodilo sa tom ljubavlju?"
Korisno je usredsrediti se na stanje zaljubljenosti umesto na voljenu osobu. Doživljaj,
emocionalno stanje voljenja - a ne druga osoba - jeste ono što je toliko neodoljivo. Ničeova
rečenica „Čovek voli svoju želju, a ne željenu osobu" često mi nije bila od pomoći u radu sa
pacijentima koje muči ljubav. Pošto većina ljudi zna (iako pokušava da ne zna) da to iskustvo
neće večno trajati, ja nežno pokušam da predstavim neku dugoročnu perspektivu i odvratim
pacijenta od donošenja bilo kakve nepovratne odluke na osnovu osećanja koja su najverovatnije
prolazna.
Utvrdite ciljeve terapije na početnim susretima. Koju vrstu pomoći pacijent traži? Očigledno
je da u njegovom iskustvu postoji nešto disfunkcionalno, inače vam se ne bi obratio za pomoć. Da
li pacijent traži pomoć da sam izađe iz te veze? Ja često prizivam sliku terazija i pitam za odnos
zadovoljstva i nezadovoljstva (ili sreće i nesreće) koje veza pruža. Taj odnos se nekada može
prikazati tabelom i ja od pacijenata tražim da vode evidenciju, sa nekoliko referentnih tačaka
posmatranja, koliko puta dnevno pomisle na voljenu osobu, ili čak koliko minuta ili sati u toku
dana posvećuju tome. Pacijenti se nekada zaprepaste rezultatima, kada vide koliki je deo njihovog
života zaokupljen cirkularnim mislima koje se ponavljaju i, nasuprot tome, koliko malo učestvuju
u stvarnom životu.
Nekada pokušam da pacijentu proširim vidike razgovorom o prirodi i različitim vrstama
ljubavi. Fromova svevremena knjiga Umeće Ijubavi je dragocen izvor i za pacijenta i za terapeuta.
Ja o zreloj ljubavi često razmišljam kao o ljubavi prema biću i rastu druge osobe, i većina
klijenata blagonaklono gleda na ovakav stav. Kakva je onda priroda njihove ljubavi? Da li su
zaluđeni nekim koga, u suštini, zapravo ne poštuju ili nekim ko se loše ponaša prema njima?
Nažalost, naravno, postoje i oni čija je ljubav još jača zbog toga što se voljena osoba ne ophodi
dobro prema njima.
Ukoliko žele da im pomognete da izađu iz veze, možete ih podsetiti (a i sebe) da je to
oslobađanje mučno i sporo. Ljudi povremeno gotovo momentalno izrone iz zaslepljenosti, baš kao
što likovi iz Sna letnje noći izađu iz svoje začaranosti, ali u većini slučajeva se mesecima muče
žudnjom za voljenom osobom. Nekada prođu godine, pa i decenije, pre nego što mogu da sretnu
tu osobu ili čak pomisle na nju a da ne osete nastup želje ili uznemirenosti.
Pri tom, razdvajanje nije stabilan proces. Javljaju se zastoji - a najčešći uzrok zastoja je
ponovni susret sa voljenom osobom. Pacijenti imaju brojne racionalizacije za taj novi kontakt:
tvrde da su sada to preboleli i da će im srdačan razgovor, kafa ili ručak sa nekada voljenom
osobom pomoći da razjasne neke stvari, da shvate gde su pogrešili, da uspostave trajno zrelo
prijateljstvo sa njom, ili čak da će im omogućiti da joj konačno kažu zbogom kao zreli ljudi.
Malo je verovatno da će se bilo šta od svega ovoga dogoditi. Oporavak tih pacijenata obično ode
unazad, baš kao što jedna čašica povuče lečenog alkoholičara natrag.
Ne dozvolite da vas zastoji osujete - nekim zaluđenostima je suđeno da traju godinama. To
nije pitanje slabe volje; u tom iskustvu postoji nešto što pacijenta dotiče na najdubljem nivou.
Pokušajte da razumete ključnu ulogu koju opsesija ima u unutrašnjem životu osobe. Verujem da
Ijubavna opsesija često služi kao distrakcija time što sprečava osobu da se usredsredi na bolnije
misli. U radu sa zaljubljenima, nadam se da ću pre ili kasnije stići do pitanja: O čemu bi
razmišljala da nisi opsednuta tom osobom?

POGLAVLJE 73
Istražite prethodnu terapiju

Ako su moji pacijenti prethodno već odlazili terapiju, detaljno se raspitam o tom
njihovom iskustvu. Ako je terapija bila nezadovoljavajuća, pacijenti gotovo uvek navode da
se prethodni terapeut nije dovoljno angažovao. Bio je, kažu, suviše distanciran, pasivan, bio
previše bezličan, premalo je pružao podršku. Još nisam čuo pacijenta da se žali kako je
terapeut previše otvoren, previše ličan ili previše nudi podršku (osim u slučajevima kada su
terapeut i pacijent bili u seksualnoj vezi).
Kada postanete svesni grešaka prethodnog terapeuta, možete se truditi da ih ne
ponovite. Učinite ovo eksplicitno, tako što ćete povremeno proveriti pomoću jednostavnih,
direktnih pitanja. Na primer: „Majk, do sada smo imali četiri seanse i možda bi trebalo da
vidimo kako nam ide. Govorio si o svojim osećanjima prema doktoru X-u, svom
prethodnom terapeutu. Pitam se kako to izgleda u vezi sa mnom. Možeš li da se setiš
trenutka kada si imao slična osećanja prema meni ili kada ti se činilo da ti i ja ulazimo u
slične neproduktivne modele?"
Ako je pacijentova prošla terapija bila uspešna (ali on iz nekog razloga nije mogao
da je nastavi sa prethodnim terapeutom), verujem da je jednako značajno ispitati šta je bilo
dobro u toj terapiji kako bi se ti aspekti ugradili u sadašnju terapiju. Ne očekujte da
pacijentovi navodi, bilo o uspešnoj, bilo o neuspešnoj terapiji budu statični: oni se obično
menjaju, baš kao što se menja i njegov pogled na prošle događaje. S vremenom, pacijent
može početi da se priseća pozitivnog učinka terapeuta kojeg je spočetka ocrnio.

POGLAVLJE 75
Frojd nije uvek grešio.

Pljuvanje po Frojdu je postalo moderno. Nijedan savremeni čitalac ne može da

izbegne aktuelne zajedljive kritike koje optužuju psihoanalitičku teoriju da je staromodna, kao
i minula kultura iz koje je potekla. Psihoanaliza se napada kao pseudonauka zasnovana na
zastareloj naučnoj paradigmi i zasenjena skorašnjim napretkom u neurobiologiji snova i genetici
šizofrenije i afektivnih poremećaja. Pored toga, kritičari uveravaju da je to fantazija o
ljudskom razvoju kojom vladaju muškarci, koja je puna seksizma, a konstruisana je na osnovu
izvrnutih istorija slučaja i netačnih, nekad i izmišljenih zapažanja.
 Ove kritike su bile toliko sveprožimajuće i štetne da su prodrle čak i u terapijske
nastavne programe, a čitava generacija stručnjaka za mentalno zdravlje je školovana sa
kritičkim i potpuno neobaveštenim stavom o čoveku čije ideje čine same temelje
psihoterapije.
Dozvolite mi da predložim jedan misaoni eksperiment. Zamislite da ste očajni zbog
propale Ijubavne veze. Opsedaju vas omalovažavajuće misli, pune mržnje, o ženi koju ste
mesecima idealizovali. Ne možete da je izbacite iz glave, osećate da ste teško, možda čak
smrtno povređeni i razmišljate o samoubistvu - ne samo da biste okončali svoj bol, nego i da
biste kaznili ženu koja ga je prouzrokovala. Postojano ostajete u svom očajanju, uprkos svim
naporima vaših prijatelja da vas uteše. Koji bi bio vaš naredni korak? Najverovatnije biste
razmislili o tome da zatražite pomoć psihoterapeuta. Svi vaši simptomi - depresija, bes,
opsesivne misli - govore ne samo da vam je terapija potrebna, nego da biste od nje imali
veliku korist.
Sada isprobajte varijaciju tog eksperimenta. Zamislite da imate iste simptome, ali da
se to dešava pre više od sto godina, recimo 1882, i da živite u centralnoj Evropi. Šta biste
uradili? Ja sam se upravo sa tim izazovom suočio pre nekoliko godina, kada sam pisao
roman Kad je Niče plakao. Zaplet je zahtevao da Niče potraži pomoć terapeuta 1882. godine
(tada je bio u dubokom očaju zbog okončanja veze sa Lu Salomom)
A ko bi bio Ničeov terapeut? Nakon opsežnog istorijskog istraživanja, bilo je
očigledno da 1882. - pre samo sto dvadeset godina - takav čovek nije postojao. Da se Niče
za pomoć obratio lekaru, dobio bi informaciju da ljubavni bol nije medicinski problem i savet
da neko vreme boravi u Marienbadu ili nekoj drugoj evropskoj banji. Ili bi ga možda uputili
kod saosećajnog sveštenika na religijsko savetovanje. Svetovni terapeut? Nije postojao
nijedan! Iako su Libolt i Bernhajm imali školu hipnoterapije u Nansiju u Francuskoj, oni
nisu nudili terapiju per se, već samo hipnotsko uklanjanje simptoma. Polje svetovne
psihoterapije tek je trebalo osmisliti; ono je čekalo na Frojda, koji je 1882. još uvek bio stažista
i nije ni ušao u polje psihoterapije.
Frojd ne samo što je samostalno osmislio polje psihoterapije, nego je to učinio u
jednom dahu. On je 1895. godine (u Raspravama o histeriji, pisanim u saradnji sa Jozefom
Brojerom) napisao zapanjujuće dalekovido poglavlje o psihoterapiji, koje predskazuje
velika kretanja do kojih će doći u narednih sto godina. U njemu je izneo temelje naše
struke: značaj uvida i dubokog samoistraživanja i izražavanja; postojanje otpora, transfera,
potisnute traume; upotrebu snova i fantazija, rol plej, slobodne asocijacije; potrebu da se
obrade karakterološki problemi isto kao i simptomi, i apsolutnu neophodnost poverljivog
terapijskog odnosa.
Smatram da su ove stvari toliko korisne u obrazovanju terapeuta da sam decenijama na
Stenfordu držao kurs razumevanja Frojda, na kome sam zahtevao dve stvari: čitanje
Frojdovih tekstova (a ne sekundarnih izvora) i poštovanje njegovog istorijskog konteksta.
Publikacfje u kojima su popularno prepričane teorije originalnih autora često koriste
studentima kada čitaju radove mislilaca koji ne umeju da pišu jasno (ili biraju da budu
nejasni) — kao što su, na primer, filozofi poput Hegela, Fihtea ili čak Kanta, ili na polju
psihoterapije Salivan, Fenihel ili Ferbern. To ne važi za Frojda. Iako nije dobio Nobelovu
nagradu za naučni doprinos, njemu je dodeljena Geteova nagrada za literarno ostvarenje.
Frojdovi tekstovi blistaju izvrsnim stilom, čak i kroz veo prevoda. Uistinu, mnoge njegove
kliničke priče podsećaju na pripovesti vrhunskih pripovedača.
U svojim predavanjima, posebnu pažnju posvećujem njegovim prvim tekstovima
(Rasprave o histeriji, odabrana poglavlja iz Tumačenje snova i Tri eseja o teoriji
seksualnosti) i napravim kratak prikaz istorijskog konteksta - psihološkog cajtgajsta kasnog
devetnaestog veka - što studentima omogućava da shvate koliko su njegovi uvidi zaista bili
revolucionarni.
Još jedna stvar: Frojdov doprinos ne treba procenjivati na osnovu mišljenja koja su
razvili različiti frojdovski psihoanalitički instituti. Frojd je imao mnogo sledbenika žednih
ritualne ortodoksnosti i mnogi analitički instituti su usvojili konzervativan i statičan pogled
na njegov rad, u potpunosti zanemarivši njegovu promenljivu kreativnu i inovativnu
 prirodu.
Ja sam u svom profesionalnom razvoju bio preterano ambivalentan u odnosu na
tradicionalne psihoanalitičke obrazovne institute. Činilo mi se da je konzervativna analitička
pozicija iz mog vremena precenjivala značaj uvida, posebno u vezi sa pitanjima psihoseksualnog
razvoja, a pored toga, potpuno je previdala značaj ljudskog susreta u terapijskom procesu.
(Teodor Rajk je napisao: „Mnoge analitičare ni sam đavo ne bi uplašio više nego
upotrebazamenice ja") Usled toga, odabrao sam da se ne pridružim analitičkom institutu i sada,
kada se osvrnem na svoju karijeru, smatram da je to jedna od najboljih odluka u mom životu.
Iako sam se suočio sa velikom količinom profesionalne izolacije i neizvesnosti, imao sam
slobodu da sledim sopstvena interesovanja i da razmišljam bez ograničavajućih predrasuda.
Moja osećanja prema psihoanalitičkoj tradiciji su se danas znatno promenila. Iako mi se ne
sviđa veliki broj analitičkih institucionalnih zamki i ideoloških stavova, te institucije su često
jedino zanimljivo mesto na kome najbolji i najblistaviji umovi psihoterapije razgovaraju o
ozbiljnim tehničkim psihodinamičkim pitanjima. Štaviše, nedavno je došlo do, po mom
mišljenju, spasonosnog razvoja u analitičkoj misli i praksi: interesovanje analitičara i literatura o
intersubjektivnosti i psihologiji dve osobe rapidno rastu, što odražava novu svest o presudnoj
ulozi osnovnog ljudskog susreta u procesu promene. Progresivni analitičari u značajnoj meri
streme većoj iskrenosti i razotkrivanju u svom odnosu sa pacijentima.
Kako ekonomisano zdravstvo podstiče kratka usavršavanja (te stoga i smanjenje troškova
kroz jeftiniju naknadu za rad terapeuta), terapeutima je dodatno postdiplomsko kliničko
obrazovanje potrebnije nego ikad. Psihoanalitički instituti (u opštem smislu - frojdovski,
jungijanski, interpersonalni, egzistencijalni) nude daleko najozbiljniju i najtemeljniju
postdiplomsku obuku iz dinamske terapije. Pored toga, kultura instituta nadoknađuje izolaciju,
toliko svojstvenu terapijskoj praksi, tako što obezbeđuje zajednicu sličnih umova, grupu kolega
koji se suočavaju sa sličnim intelektualnim i profesionalnim izazovima.
Možda bezrazložno dižem uzbunu, ali mi se čini da, u ovo vreme neumornih napada na
polje psihoterapije, analitički instituti mogu postati poslednje uporište, riznicu psihoterapijske
mudrosti, slično kao što je crkva godinama bila skladište hlozofske mudrosti i jedino carstvo u
kojem se razgovaralo o ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima o smislu života, vrednostima, etici,
odgovornosti, slobodi, smrti, zajednici, povezanosti. Postoji sličnost između psihoanalitičkih
instituta i verskih institucija iz prošlosti i važno je da ne ponovimo tendencije nekih verskih
institucija da potiskuju ostale ozbiljne misaone forume i zakonima određuju kojim je misliocima
dozvoljeno da misle.

POGLAVLJE 76
Kognitivno bihejvioralna terapija nije ono
što se o njoj govori...
Ili ne plašite se babaroge EPT

Koncept 'empirijski potvrđene terapije' (ili EPT) je u skorije vreme imao ogroman uticaj -
za sada sasvim negativan - na polje psihoterapije. Brojne organizacije u sistemu ekonomisanog
zdravstva plaćaju samo one terapije koje su empirijski potvrđene, što je u stvarnosti samo
kratkotrajna kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT). Fakulteti koji odobravaju master i
doktorske studije prekrajaju svoje nastavne planove kako bi se usmerili na podučavanje ovih
'empirijski potvrdenih terapija'; ispiti za licencu proveravaju da li su psiholozi adekvatno
nafilovani znanjem o superiornosti EPT, a velike federalne agencije za finansiranje
psihoterapijskih istraživanja se sa posebnim odobravanjem smeškaju na istraživanja EPT.
Sve ovo stvara disonancu za mnoge starije kliničke stručnjake koji su svakodnevno izloženi
rukovodiocima ekonomisanih zdravstvenih organizacija koji insistiraju na EPT. Stariji kliničari
se sreću sa očiglednom lavinom naučnih činjenica koje „dokazuju" da je njihov pristup manje
efikasan od pristupa mladih (i ekonomski povoljnih) terapeuta koji na osnovu priručnika rade
kognitivno bihejvioralnu terapiju u zapanjujuće kratkim rokovima. Oni instinktivno znaju da je
to pogrešno, sumnjaju na veštu prevaru, ali nemaju odgovor zasnovan na dokazima i uglavnom
su pognuli glave i pokušavaju da rade svoj posao, nadajući se da će se taj košmar okončati.
 Novije metaanalitičke publikacije ponovo uspostavljaju neku ravnotežu. (Ja obilato koristim
Vestonov i Morisonov odličan pregled i analizu.) Prvo, uporno molim kliničare da imaju na
umu da nepotvrđene terapije nisu pobijene terapije. Da bi neko finansirao jedno istraživanje,
ono mora imati jasan dizajn poput istraživanja koje testira efikasnost lekova. Takva forma
zahteva „čiste" pacijente (to znači pacijente sa samo jednim poremećajem, bez simptoma bilo
koje druge dijagnostičke kategorije - što je tip pacijenta koji se retko sreće u kliničkoj praksi),
zatim kratku terapijsku intervenciju i model tretmana koji je ponovljiv i po mogućnosti
priručnički (što znači da se može svesti na pisani priručnik „korak po korak"). Takav dizajn
istraživanja u velikoj meri favorizuje KBT i isključuje većinu tradicionalnih terapija koje se
oslanjaju na blizak odnos terapeut-pacijent koji se slobodno izgrađuje kroz iskrenost i koji se
fokusira na „ovde i sada" dok se spontano razvija.
U istraživanju EPT polazi se od brojnih pogrešnih pretpostavki: da dugogodišnji problemi
mogu da popuste pred kratkotrajnom terapijom, da pacijenti imaju samo jedan odrediv simptom,
koji mogu da tačno navedu na početku terapije, da se elementi efikasne terapije mogu odvojiti
jedan od drugog i da sistematično napisan proceduralni priručnik minimalno edukovanoj osobi
omogućava da se uspešno bavi psihoterapijom.
Analiza rezultata EPT (Veston i Morison) ukazuje na daleko manje impresivne rezultate
nego što se obično mislilo. Pacijenati su izuzetno retko bili praćeni i nakon godinu dana, a gotovo
nikako nakon dve godine. Rani pozitivni odgovor na EPT (koji se uočava kod bilo koje
terapijske intervencije) doveo je do iskrivljene slike o učinkovitosti. Postignuća ne opstaju, a
procenat pacijenata koji zadržavaju poboljšanja je iznenađujuće nizak. Ne postoje dokazi da
terapeutovo pridržavanje priručnika pozitivno korelira sa poboljšanjem - štaviše, dokazano je
upravo suprotno. Generalno, implikacije istraživanja EPT prelaze daleko preko naučnih dokaza.
Naturalističko istraživanje kliničke prakse EPT otkriva da kratkotrajna terapija nije toliko
kratka: kliničari koji koriste kratkotrajnu EPT pacijente viđaju na mnogo više seansi nego što se
navodi u spomenutom istraživanju. Istraživanje je pokazalo (što nimalo ne iznenađuje) da se
akutni distres može ublažiti brzo, ali da hronični distres zahteva mnogo dužu, a karakterološke
promene najdužu terapiju.
Ne mogu a da ne ubacim još jednu zluradu opasku. Imam snažan utisak (potkrepljen samo
anegdotama) da praktičari EPT kojima je lično potrebna pomoć prihoterapeuta ne traže
kratkotrajnu kognitivno-bihejvioralnu terapiju, već se umesto toga okreću visokoobrazovanim,
iskusnim dinamskim terapeutima koji ne rade na osnovu priručnika.

POGLAVLJE 77
Snovi - Koristite ih, koristite, koristite

Zbog čega toliko mladih terapeuta izbegava da radi sa snovima? Terapeuti koje
superviziram daju mi različite odgovore. Mnoge zastrašuje priroda literature o snovima -
obimna je, kompleksna, misteriozna, spekulativna i kontroverzna. Studente često zbunjuju
knjige simbola za tumačenje snova i zadah zajedljivih debata izmedu frojdijanaca, jungijanaca,
geštaltista i vizionara. Tu je, pri tom, i sve obimnija literatura o novoj biologiji snova, koja
ponekad ima razumevanja za bavljenje snovima, a ponekad prezrivo proglašava snove čisto
nasumičnim i beznačajnim tvorevinama.
Druge frustrira i obeshrabruje sama forma snova - njihova kratkotrajna, tajnovita,
ekstravagantna i krajnje maskirana priroda. Neki, koji rade u okvirima kratkotrajne terapije
kakvu nalaže program ekonomisanog zdravstva nemaju vremena za rad na snovima. Konačno, i
što je možda najvažnije, mnogi mladi terapeuti nisu doživeli iskustvo istraživačke lične terapije
koja i sama izvlači korist iz rada na snovima.
Smatram da je ovo neposvećivanje pažnje snovima velika šteta i veliki gubitak za buduće
pacijente. Snovi mogu biti neprocenjiva pomoć u učinkovitoj terapiji. Oni predstavljaju britko
iskazivanje pacijentovih najdubljih problema, ali drugačijim jezikom - jezikom vizuelnih slika.
Izuzetno iskusni terapeuti su se oduvek oslanjali na snove. Frojd je snove nazivao „kraljevskim
putem za nesvesno". Iako se slažem s tim, to nije, kao što ću objasniti, glavni razlog zašto
smatram da su toliko korisni.

POGLAVLJE 78
Potpuna interpretacija sna? Zaboravite!

Od svih zabluda koje mladi terapeuti imaju o radu sa snovima, najproblematičniji je stav da
je cilj interpretirati san u potpunosti i precizno. Ta ideja je potpuno beskorisna za praksu
psihoterapije i ja svoje studente ohrabrujem da je napuste.
Frojd je napravio hrabar i proslavljen pokušaj potpune interpretacije u svom
revolucionarnom delu Tumačenje snova (1900), gde je temeljno analizirao jedan svoj san o ženi
po imenu Irma, koju je uputio svome prijatelju i kolegi na operaciju. Od objavljivanja sna o
Irmi, mnogi teoretičari i kliničari su usavršili nova tumačenja, a čak i sada, sto godina kasnije, u
psihoanalitičkoj literaturi se još uvek pojavljuju nova viđenja tog sna.
Čak i kada bi bilo moguće u potpunosti rastumačiti snove, to ne bi neizostavno bila dobra
upotreba terapijske seanse. Ja imam pragmatičan pristup snovima i koristim ih na bilo koji način
tako da potpomognu terapiju.

POGLAVLJE 79
Koristite snove pragmatično: Harajte i pljačkajte

Glavni princip na kome se temelji moj rad sa snovima jeste da iz njih izvučem sve što pospešuje i
ubrzava tetapiiu. Poharajte i opljačkajte san, uzmite iz njega sve što se čini vrednim i ne brinite zbog
odbačene ljušture. Razmislite o ovom zastrašujućem snu koji je usledio nakon pacijentkinjine prve
seanse:
Još uvek sam bila na pravnom fakultetu, ali sam vodila slučaj u
otvorenoj, velikoj, prepunoj sudnici. I dalje sam bila žena, ali sam bila
kratko ošišana, obučena u muško odelo i nosila sam duboke čizme.
Moj otac, koji je nosio dugu, belu odeždu, bio je optuženi, a ja sam
bila tužilac koji ga tereti za silovanje. U tom momentu sam znala da
sam suicidna, jer će me on na kraju pronaći i ubiti zato što mu to
radim.

San ju je probudio u tri sata ujutru i bio je toliko zastrašujući i stvaran da je ona, u strahu od
mogućeg uljeza, optrčala stan proveravajući brave na svim prozorima i vratima. Čak i nakon tri dana, dok
mi je pričala o tom snu, i dalje je bila prestrašena.

Kako možemo da opljačkamo ovaj san u službi terapije? Prvo, uzmite u obzir vreme. Kako smo tek
počeli terapiju, moj primarni zadatak je bio da skujem snažan terapijski savez. Stoga su se moja pitanja i
komentari usmeravali prvenstveno na one aspekte sna koji su se odnosili na angažovanje i sigurnost u
terapijskoj situaciji. Postavljao sam pitanja kao sto su: „Kako tumačiš to što si izvela oca na suđenje?
Pitam se, da li bi to moglo imati veze sa onim što si pričala o njemu na našoj prvoj terapijskoj seansi? Da
li veruješ da je opasno da se otvoreno izraziš u ovoj ordinaciji? A tvoja šta misliš o tome što je sudnica
bila otvorena i prepuna? Pitam se da li te možda brinu privatnost i poverljivost naših susreta ili sumnjaš u
njih?"

Primetite da nisam pokušavao da tumačim san. Nisam ispitivao njegove brojne čudne aspekte:
pacijentkinjinu konfuziju u vezi sa polom, njenu odeću, belu odeždu njenog oca, njegovu optužnicu za
silovanje. Te aspekte sam obeležio i sklonio u stranu. Možda ću se na budućim seansama vratiti na ove
predstave iz sna, ali u prvim fazama terapije imam drugi prioritet: moram da se posvetim okviru terapije -
poverenju, sigurnosti i poverljivosti.

Drugi pacijent je u noći nakon naše prve seanse usnio sledeći san:
 Otišao sam u robnu kuću da kupim sve što mi treba za putovanje,
ali neke stvari su mi nedostajale. One su bile dole, u podrumu, i ja
sam krenuo niza stepenice, koje su bile mračne i nestabilne. Bilo je
strašno. Video sam guštera. To je bilo dobro: ja volim guštere — oni
su otporni i nisu se promenili za poslednjih stotinu miliona godina.
Kasnije sam se vratio gore i potražio svoja kola, koja su bila u
duginim bojama, ali njih nije bilo - možda ih je neko ukrao. Tada sam
na parkingu video svoju ženu, ali su mi ruke bile prepune paketa i
previše sam žurio da bih otišao do nje ili uradio bilo šta drugo osim da
joj mahnem. Tu su bili i moji roditelji, ali su oni bili pigmeji i
pokušavali su da zapale logorsku vatru na parkingu.

Pacijent, krut i neintrospektivan četrdesetogodišnji muškarac, dugo se opirao terapiji i pristao je da

dođe k meni tek kad mu je žena zapretila da će ga ostaviti ako se ne promeni. Njegov san je očigledno bio
pod uticajem početka terapije, što se u snovima često prikazuje kao putovanje ili vožnja. On se oseća
nespremnim za terapijski poduhvat, pošto su stvari koje su mu potrebne u podrumu (to su njegove dubine,
njegovo nesvesno), a poduhvat je težak i stran (stepenice su mračne, zastrašujuće i nestabilne). Po red
toga, pacijent ima otpor prema terapijskom poduhvatu - divi se gušterima, koji se sto miliona
godina nisu promenili. Ili je, možda, ambivalentan prema promeni - kola su mu neprikladno
ofarbana u dugine boje, ali on ne može da ih nađe.
Koji je moj zadatak na uvodnoj seansi? Da mu pomognem da se uključi u terapiju i da
prevaziđe svoj otpor prema njoj. Stoga sam se usredsredio samo na one komponente sna koje se
bave početkom terapije: na simbol putovanja, pacijentov osećaj nepripremljenosti i
neadekvatnosti, mračne nestabilne stepenice, silazak, gušter. Namerno ga nisam ništa pitao u
vezi sa drugim aspektima sna: njegovom ženom i teškoćama u komunikaciji sa njom i njegovim
roditeljima, koji, preobraženi u pigmeje, pale vatru na parkingu. Nije reč o tome da ovi aspekti
nisu značajni - na kasnijim seansama smo proveli dosta vremena istražujući pacijentov odnos sa
ženom i roditeljima - ali na drugoj terapijskoj seansi je bilo stvari koje su imale prednost.
Ovaj san, sasvim slučajno, ilustruje značajan aspekt razumevanja fenomena koji je Frojd
opisao u Tumačenju snova. Obratite pažnju na to da san obrađuje nekoliko apstraktnih ideja -
dolazak na psihoterapiju, strah od istraživanja ličnog nesvesnog, osećanja neadekvatnosti,
nesigurnost da li se menjati ili ne. Ipak, snovi su (osim veoma retkih auditivnih iskustava)
vizuelni fenomen, a deo uma koji proizvodi snove mora da pronađe način da apstraktne ideje
pretvori u vizuelnu formu (putovanje, nestabilne stepenice koje se spuštaju ka podrumu, gušter,
auto u duginim bojama).
Još jedan klinički primer. Četrdesetpetogodišnji muškarac, koji je bio u dubokoj žalosti
otkako mu je pre četiri godine umrla žena, bio je produktivan sanjač i na svakoj seansi je
izveštavao o dugim, kompleksnim i upečatljivim snovima. Bila je neophodna trijaža: nije bilo
vremena za ispitivanje svih snova, tako da sam morao da izdvojim one koji bi mogli da olakšaju
naš rad na njegovom hroničnom patološkom tugovanju. Pogledajte ova dva sna:
Bio sam u svom letnjikovcu i tamo je bila i moja žena, kao
nejasna silueta - tek prisustvo u pozadini. Kuća je imala drugačiju
vrstu krova, zemljani krov, a iz njega je rastao visoki čempres. Bilo je
to lepo drvo, ali je ugrožavalo kuću i ja sam morao da ga posečem.
Bio sam kod kuće i popravljao krov postavljajući na njega neki
ukras kada sam osetio snažan zemljotres, a u daljini sam video obrise
grada koji se ljulja i dva nebodera kako padaju.

Ovi snovi su očigledno vezani za pacijentovu žalost - njegove asocijacije na „zemlju" kao i na
„ukras" na krovu bili su grob i nadgrobni spomenik njegove žene. Nije neuobičajeno da u snovima život
bude predstavljen kao kuća. Smrt njegove žene i njegovo beskrajno tugovanje otelovljeni su u
čempresu, koji je ugrožavao njegovu kuću i koji je on zbog toga morao da poseče. U drugom snu je
ženina smrt predstavljena zemljotresom koji obara dva nebodera - bračni par. (Ovaj san se, sasvim
slučajno, dogodio godinama pre terorističkog napada na Svetski trgovinski centar.) Na terapiji smo
radili na prihvatanju činjenice da život u paru kakav je živeo više ne postoji, da je njegova žena zaista
mrtva i da on mora da je pusti, da se polako odvoji od nje i da se ponovo uključi u život. Potkrepljenje
koje su obezbeđivali njegovi snovi bilo je vrlo korisno u terapiji - oni su mu prenosili poruku sa
njegovog unutarnjeg izvora mudrosti da je došlo vreme da saseče drvo i okrene se životu.

Nekada pacijentov san sadrži predstavu koja je toliko slikovita, toliko eksplicitna, sadrži tako
mnogo slojeva značenja, da mi ostaje u mislima i stalno mu se iznova vraćam tokom daljeg toka
terapije.

Na primer:
Stajala sam na tremu kuće i kroz prozor gledala oca koji je
sedeo za svoijm stolom. Ušla sam u kuću i tražila mu novac za
benzin za svoja kola. Posegao je u džep i, kako mi je dao gomilu
novčanica, pokazao je prstom na moju tašnu. Ja sam otvorila
novčanik, a on je već bio prepun para. Zatim sam rekla da mi je
rezervoar prazan, a on je otišao do mojih kola i pokazao prstom
na indikator za benzin, koji je pokazivao da je pun.

Osnovna tema ovog sna je praznina nasuprot izobilju. Pacijentkinja je želela nešto od svog oca (i
od mene, pošto je soba u snu po obliku bila veoma slična mojoj ordinaciji), ali nije mogla da shvati šta
je to želela. Tražila je novac i benzin, ali novčanik joj je već bio pun novca, a rezervoar benzina. San je
odslikavao njen sveprožimajući osećaj praznine, kao i njeno uverenje da ja imam moć da je ispunim,
samo kada bi smislila pravo pitanje koje treba da mi postavi. Stoga je uporno čeznula za nečim od mene
- za komplimentima, brižnošću, posebnim tretmanom, rođendanskim poklonima - sve vreme znajući da
je na pogrešnom putu. Moj zadatak u terapiji je bio da preusmerim njenu pažnju s potrebe da od drugih
očekuje da je snabdevaju ka bogatstvu svojih unutrašnjih resursa.

Druga pacijentkinja je sebe sanjala kao grbavca kako proučava svoj odraz u ogledalu i pokušava
da skine sa sebe žilavu grbu. Ta grba se na kraju pretvorila u bebu koja je vrištala i zarivala svoje duge
nokte u njena leđa. Ideja o njenoj unutrašnjoj nametljivoj bebi koja vrišti u velikoj meri je usmerila
njenu buduću terapiju.

Treća pacijentkinja, koja se osećala uhvaćenom u zamku jer je morala da se brine o svojoj staroj,
zahtevnoj majci, sanjala je da se njeno sopstveno telo transformisalo u oblik invalidskih kolica.

Jedan pacijent, koji je na terapiju došao sa amnezijom za prvih deset godina svog života i
začuđujuće malo zainteresovan za svoju prošlost, sanjao je kako šeta obalom Pacifika i otkriva reku
koja teče unazad, izliva se iz okeana. Pratio je tu reku i uskoro naišao na svog pokojnog oca, odrpanog
beskućnika koji je stajao ispred ulaza u pećinu. Malo dalje, pronašao je svog dedu u istom stanju.
Pacijenta je proganjao strah od smrti, a slika reke koja teče unazad ukazivala je na njegov pokušaj da
prekine neumitni prolazak vremena - on je hodao unazad kroz vreme da bi otkrio kako su mu pokojni
otac i deda još uvek živi. Strašno se stideo svoje slabosti i neuspeha svoje porodice, a san je otvorio
jedan značajan segment za rad i na njegovom stidu u vezi sa prošlošću i na njegovom užasu pred
sumiranjem svega toga.

Drugi pacijent je imao užasnu noćnu moru: Moja kćerka i ja smo planinarili i ona je iznenada
počela da tone. Upala je u živi pesak. Požurio sam da otvorim svoj ruksak da uzmem foto aparat, ali
nisam mogao da otvorim cibzar, a onda je ona iščezla, nestala sa vidika. Bilo je prekasno. Nisam mogao
da je spasem.

Drugi san je usledio iste noći: Moju porodicu i mene je u kući zarobio neki stariji čovek koji je
ubijao ljude. Zatvorili smo tešku kapiju i ja sam onda otišao da razgovaram sa ubicom, čije mi je lice
bilo čudno poznato i koji je bio obučen kao nekakav plemić. Rekao sam mu: ,,Ne želim da vas uvredim,
ali pod ovim okolnostima morate shvatiti zašto ne možemo da vas pustimo da uđete.

Pacijent je bio u terapijskoj grupi i malo pre sna ga je konfrontiralo nekoliko članova grupe koji
su mu rekli da je on kamera grupe, posmatrač koji se ne uključuje lično i ne unosi svoja osećanja u
grupu. Uzgred, nije neobično da san koji usledi u noći nakon nekog događaja izražava isti problem ali
drugačijim slikovnim jezikom. (Frojd je ovakve snove nazivao snovi pratioci.) U terapijskom radu smo
nastavili, kao i u svim primerima, da se usredsređujemo na one delove sna koji se odnose na trenutnu
fazu terapije - u ovom slučaju to je bio nedostatak angažovanja i ograničen afekt - i nismo ni pokušali
da razumemo san u celosti.

POGLAVLJE 80
Ovladajte nekim veštinama za navigaciju kroz snove

Postoje brojna dobro proverena pomagala za rad sa snovima. Prvo, jasno pokažite da st
zainteresovani za njih. Meni je značajno da pitam za snove još na prvoj seansi (često u kontekstu ispitivanja
režimu spavanja). Naročito se raspitam o snovima koji se ponavljaju, o noćnim morama ili drugim snažnim
snovima. Snovi koji su se javili u noći pre seanse ili nekoliko noći ranije obično proizvode produktivni
asocijacije nego stariji snovi.
Pred kraj prve seanse, dok pripremam pacijenta za terapiju prokomentarišem važnost snova. Ak
pacijent tvrdi da ne sanja ili da se ne seća snova, dam uobičajenu instrukciju: „Drži neku svesku pored kreveta
Zabeleži bilo koji deo sna kojeg se setiš ujutru ili tokom noći. Ujutru, čak i pre nego što otvoriš oči, osvrni se n
san. Ignoriši podmukli glas koji ti kaže da se ne bakćeš zapisivanjem, jer je san toliko živ da ga neće
zaboraviti." Uz uporno gurkanje, na kraju će (nekada nakon više meseci) čak i pacijenti koji se najviše opir
početi da se sećaju snova.
Iako načelno ne vodim beleške tokom seanse (osim na prvom ili prva dva susreta), opise snova uve
zapisujem - oni su često kompleksni i sadrže veliki broj sitnih, ali plodnih detalja. Pored toga, važni snovi s
tokom terapije mogu ponovo pojavljivati u razgovorima, tako da je korisno imati ih zapisane. (Neki terapeu
smatraju da je važno tražiti da pacijent san opiše i drugi put, pošto neslaganja izmeđ dva opisa mogu da ukaž
na ključna mesta u snu.) Ja smatram da zahtev da pacijent ispriča san u sadašnjem vremenu često oživljava ta
san i pacijenta ponovo uranja u njega.
Moje prvo pitanje se obično tiče afekta sna. „Koja osećanja ste doživeli u različkim delovima sna? Š
je emocionalni centar sna?" Zatim pozovem pacijente da izaberu delove sna i govore slobodne asocijacije n
sadržaj. Ili izaberem delove sna koji obećavaju i tražim od pacijenta da razmisli o njima. ,,U narednih nekolik
minuta", uputim ga, „misli o [neki deo sna] i pusti da ti misli slobodno lutaju. Razmišljaj naglas. Reci što god
padne na pamet. Ne cenzuriši, ne odbacuj misli koje ti deluju blesavo ili nevažno."
I, naravno, ispitam značajne događaje tokom dana koji je prethodio snu („ostatak dana"). Uvek sam
smatrao da je veoma korisna Frojdova formulacija da san pozajmljuje cigle od ostataka dana, ali da predstav
moraju biti pojačane starijim značajnim brigama sa afektivnim nabojem kako bi bile dovoljno važne da postan
deo sna.
Nekada je korisno smatrati da su sve predstave u snu aspekti snevača. Geštalt terapeut Fric Perls, koji
osmislio veliki broj moćnih tehnika za rad sa snovima, smatra da sve u snu predstavlja neki aspekt snevača i tra
od pacijenta da govori u ime svakog objekta u snu naizmenično. Sećam se da sam ga jednom prilikom gleda
kako uspešno radi sa čovekom koji je sanjao da ne može da upali auto zbog pregorele svećice. Zatražio je o
snevača da glumi različite uloge - kola, svećicu, putnike - i da govori u ime svakog od njih. Ta intervencija
rasvetlila pacijentovo odlaganje i onesposobljavajuću ambivalentnost; on nije želeo da nastavi takav život kaka
je definisao, i Perls mu je umesto toga pomogao da istraži druge mogućnosti koje nije probao i drugi životn
poziv, o kojem nije razmišljao.

POGLAVLJE 81
Koristite snove da upoznate pacijentov
život
 Još jedna dragocena upotreba snova ima malo veze sa nesvesnim ili razjašnjavanjem
iskrivljenja sna ili otkrivanjem njegovog značenja. San je izuzetno bogata tapiserija protkana
potresnim, značajnim sećanjima na prošlost. Jednostavno sređivanje tih sećanja nekada može biti
dragocen poduhvat. Razmislite o sledećem snu:

U bolničkoj sam sobi. Medicinska sestra gura kolica prekrivena starim novinama u
kojima je beba svetlogrimiznog lica. „Čija je to beba?" — pitam. „Niko je ne želi",
odgovara ona. Ja je uzmem i sadržaj njene pelene se prospe po meni. Povičem: ,,Ne
želim je, ne želim!"

Pacijentkinjine asocijacije na dva dela ovog sna puna afektivnog naboja - na grimiznu bebu
i uzvik ,,Ne želim je" - bile su bogate i izuzetno informativne. Razmišljala je o grimiznim bebama, a
onda pomislila na plave i žute bebe. Grimizna beba ju je navela da se priseti abortusa koji je imala
kao tinejdžerka i roditeljskog besa, odbacivanja i odbijanja da razgovaraju sa njom, osim da bi
zahtevali da se zaposli posle škole kako bi se klonila novih nevolja. Zatim se setila devojčice koju je
poznavala u četvrtom razredu, koja je bila plava beba. Ona je imala operaciju srca, a onda nestala i
više se nikada nije vratila u školu. Verovatno je umrla, ali kako je nastavnici nikada nisu spomenuli,
pacijentkinja je godinama strepela od ideje o smrti kao iznenadnom proizvoljnom nestanku bez traga.
„Plavo" je isto tako označava lo depresiju, jer ju je podsećalo na njenu hronično depresivnu
braću. Ona nikada nije želela braću i bunila se što mora da deli sobu sa njima. A onda je
pomislila na „žutu bebu" i ozbiljni hepatitis koji je imala sa dvanaest godina i kako je tokom
nedelja koje je provela u bolnici osećala da su je drugovi napustili. Žuta beba ju je takođe
podsetila i na njenog sina i na to kako se prestrašila kada je po rođenju dobio žuticu.
Drugi emocionalni deo sna - uzvik ,,Ne želim je" - za pacijentkinju je imao brojne
asocijacije: njen muž koji nije želeo da ona rodi, osećanje da je majka nije želela, otac koji
je desetine puta sedeo na njenom krevetu i preterano je uveravao da je željeno dete, njeno
odbacivanje svoja dva brata. Setila se kako su je kao desetogodišnju devojčicu upisali u
pretežno crnačku školu u Bronksu, u koju su tek bili počeli da primaju i belu decu, gde je
bila „nepoželjna" i gde su je drugi učenici napadali. Iako je škola bila opasna, njen otac,
zastupnik za ljudska prava, pružao je snažnu podršku integraciji u školi i odbio je da je
prebaci u privatnu školu - to je još jedan dokaz, mislila je ona, da ona i njeni najbolji interesi
nisu bili važni za njene roditelje. Uz to, što je od svega najvažnije za naš rad, osećala je da je
ni ja ne želim; svoju smatrala je da je toliko zahtevna da to mora da krije iz straha da će mi
dosaditi i da ću odlučiti da dignem ruke od terapije sa njom.
Da nije bilo njenog sna, mnoga od ovih sećanja sa emotivnim nabojem možda ne
bi ni isplivala na površinu u toku naše terapije. San je obezbedio materijal za višenedeljne
bogate razgovore.
Osobe koje se pojavljuju u snovima često mogu biti mešavina više ličnosti - ne
liče ni na koga u potpunosti, već su u njima delovi mnogih osoba. Često od pacijenata
tražim da se, ukoliko okom uma i dalje vide san i osobu, koncentrišu na lice i da govore
slobodne asocijacije, ili im predložim da zatvore oči i dopuste da se lik transformiše u druge
likove te da mi opišu šta vide. Na ovaj način sam često saznavao za razne iščezle osobe -
ujake, strine, najbolje prijatelje, bivše ljubavnike, nastavnike - koje su u životu pacijenta
imale neku značajnu ali zaboravljenu ulogu.
Nekada je korisno da odreagujete spontano, da iskažete neke svoje slobodne
asocijacije na san. Naravno, to vas može zavesti pošto pacijentove a ne vaše asocijacije
dovode do jasnijeg viđenja sna, ali pošto mene zanima ono što unapreduje terapijski rad, a
ne neko iluzorno izvorno tumačenje sna, mene to ne zabrinjava. Razmotrimo sledeći san:
Nalazim se u tvojoj ordinaciji, ali je ona mnogo veća, a naše stolice
izgledaju velike i jako udaljene. Pokušavam da ti se približim, ali umesto da
hodam, kotrljam se po podu do tebe. Onda i ti sedaš na pod i mi počinjemo
da razgovaramo, a ti držiš moja stopala. Kažem ti da ne želim da mi mirišeš
stopala. Ti onda prislanjaš moja stopala uz svoj obraz. To mi se sviđa.

Pacijentkinja je malo šta mogla da uradi sa ovim snom. Ispitivao sam motiv mirisanja njenih
stopala i ona je opisala svoje strahove da ću videti njenu mračniju, neprijatnu stranu i odbaciti je. Ali
ostatak sna joj je delovao tajanstveno i mutno. Tada sam izneo svoj doživljaj: „Margaret, ovo izgleda kao
dečji san - velika soba i nameštaj, ti se kotrljaš do mene, nas dvoje sedimo na podu, ja ti mirišem stopala,
držim ih uz obraz - čitava atmosfera sna mi odaje utisak stanovišta vrlo malog deteta."

Moji komentari su pogodili neku važnu žicu, jer je nakon seanse, na putu do kuće, pacijentkinja
bila preplavljena zaboravljenim sećanjima o tome kako su ona i njena majka često masirale stopala jedna
drugoj dok bi vodile duge, intimne razgovore. Ona je imala izuzetno problematičan odnos sa majkom i
mesecima se na terapiji držala stava da je njena majka bila nemilosrdno udaljena i da su imale svega
nekoliko fizički bliskih momenata. San joj je poručio nešto drugo i najavio sledeći stadijum terapije, u kome
je ona preformulisala svoju prošlost i dala nov oblik svojim roditeljima, u blažim, ljudskijim nijansama.

Još jedan san koji je najavio novu fazu, ili terapiju u nju, ispričao mi je pacijent koji je imao amneziju za
veći deo detinjstva i koji je bio čudesno malo zainteresovan za svoju prošlost.

Moj otac je još uvek bio živ. Bio sam u njegovoj kući i pregledao neke stare
koverte i sveske koje nisam smeo da otvorim dok on ne umre. Ali onda sam kroz
jedan od zapečaćenih koverata primetio neko treperavo zeleno svetlo. Izgledalo je
kao da svetluca moj mobilni telefon.

U ovom snu su lako uočljivi buđenje pacijentove radoznalosti i poziv unutrašnjeg ja (trepćuće zeleno svetlo) koji
mu savetuju da svoj pogled usmeri na odnos sa ocem.

Navešću još jedan primer sna koji je otvorio nove vidike za terapiju:

Oblačila sam se za venčanje, ali nisam mogla da pronađem venčanicu. Dobila

sam gomilu drva da napravim oltar za venčanje, ali nisam imala pojma kako to da
uradim. Zatim mi je majka plela kosu u tanke pletenice. Onda smo sedele na sofi, a
njena glava je bila tako blizu mog lica da sam mogla da osetim njene nausnice, a
onda je ona nestala i ja sam bila sama.

Pacijentkinja nije imala značajnih asocijacija na ovaj san - posebno ne na čudnu sliku tankih
pletenica (sa kojima nije imala iskustvo) - sve dok se sledeće večeri, ležeći u krevetu u polusnu, nije
iznenada setila da je Marta, koju je davno zaboravila, ali koja joj je bila najbolja drugarica od prvog do
trećeg razreda, imala tanke pletenice! Setila se jedne epizode u trećem razredu, kada je učiteljica
nagradila njen dobar rad dajući joj privilegiju da postavi dekoraciju za Noć veštica i dozvolivši joj da
izabere još jednog učenika da joj pomogne. Misleći da bi bila dobra ideja da proširi krug prijatelja,
izabrala je neku drugu devojčicu, a ne Martu.

„Marta od tada više nije razgovarala sa mnom," tužno je rekla, ,,i to je bila poslednja
najbolja drugarica koju sam ikada imala." Zatim je nastavila da priča o svojoj usamljenosti
koja traje čitav život i svim potencijalnim bliskostima koje je ona nekako sabotirala. Druga
asocijacija (na sliku glave blizu nje) bilo je sećanje na učiteljicu iz četvrtog razreda kako joj
se primiče vrlo blizu, kao da će prošaptati nešto nežno, ali umesto toga sikće: „Zašto si to
uradila?" Nausnice u snu su je podsetile na moju bradu i njen strah da joj se ne približim
previše. Pacijentkinjino ponovno vraćanje istom snu naredne noći je primer sećanja
povezanog sa stanjem - što nije neuobičajena pojava.

POGLAVLJE 82
Obratite pažnju na prvi san

Još od Frojdovog članka o prvom snu u psihoanalizi iz 1911. godine, terapeuti su imali
poseban odnos prema pacijentovom prvom snu na terapiji. Ovaj inicijalni san, verovao je
Frojd, često predstavlja neprocenjiv dokument, koji pruža izuzetno otkrivajući pogled na srž
problema, jer je tkalac snova unutar pacijentovog nesvesnog još uvek naivan i ima spuštene
odbrane. (Samo iz retoričkih razloga, Frojd je povremeno govorio o organu uma koji
razrađuje snove kao da je nezavisan homunkulus.) Kasnije u terapiji, kada terapeutove
sposobnosti za tumačenje snova postanu očigledne, naši snovi postaju složeniji i nejasniji.

Setite se predviđanja iz prva dva sna u sedamdeset devetom poglavlju. U prvom je žena
advokat tužila svog oca za silovanje. U drugom je čovek koji je krenuo na dugo putovanje
kupovao namirnice u robnoj kući gde je morao da siđe u podrum mračnim stepenicama.
Navešću još neke. Pacijentkinja čiji je muž umirao od tumora na mozgu noć pred prvu
terapijsku seansu usnila je sledeći san:

Ja sam i dalje hirurg, ali sam isto tako i student engleskog jezika. Moje pripreme za kurs
obuhvataju dva različita teksta: jedan stari i jedan savremeni, oba sa istim naslovom. Nisam spremna
za seminar, jer nisam pročitala nijedan tekst. Pre svega nisam pročitala stari, prvi tekst, koji bi me
pripremio za drugi.

Kada sam je upitao da li zna naslove tih tekstova, odgovorila je: „O, da, jasno se sećam. Obe
knjige, i stara i nova, imale su naslov Smrt nevinosti?

Ovaj izuzetno predviđajući san je nagovestio veći deo našeg budućeg rada. Stari i savremeni
tekst? Bila je sigurna da zna šta oni predstavljaju. Stari tekst je bila smrt njenog brata u saobraćajnoj
nesreći dvadeset godina ranije. Predstojeća smrt njenog muža je bila novi tekst. San nam je rekao da
ona neće biti u stanju da se suoči sa muževljevom smrću sve dok se ne pomiri sa smrću svog brata,
gubitkom koji ju je obeležio za čitav život, koji je uništio sve njene mladalačke nevine mitove o
božanskoj promisli, bezbednosti doma, postojanju pravde u univerzumu, osećaju reda koji nalaže da
stari umiru pre mladih.

Prvi snovi često izražavaju pacijentova očekivanja ili strahove u vezi sa predstojećom terapijom.
Moj prvi san na analizi je i nakon četrdeset godina i dalje svež u mom sećanju:

Ležim na krevetu za preglede kod lekara. Čaršav je previše mali da bi me

lepo pokrio. Mogu da vidim medicinsku sestru koja mi zabada iglu u nogu - u
cevanicu. Iznenada se čuje piskavi, klokotavi zvuk: HVUUUUUŠ.

Značenje središta sna –glasnog hvuš – odmah mi je bilo jasno. Kao dete me je mučio hronični
sinuzitis i majka me svake zime vodila kod doktora Dejvisa na drenažu i ispiranje sinusa. Mrzeo sam
njegove žute zube i jedno riblje oko koje me gledalo kroz centar okruglog ogledala pričvršćenog
trakom oko glave, kakva su koristili otorinolaringolozi. Sećam se tih odlazaka: on uvodi metalnu
cevčicu u otvor mog sinusa, osećam oštar bol, a onda čujem zaglušujuće hvuuuuuš kada ubrizgani
fiziološki rastvor šikne iz mog sinusa. Sećam se kako sam posmatrao drhtuljavi, odvratni sadržaj
hromiranog polukružnog bubrežnjaka i umišljao kako mi je zajedno sa gnojem i sluzi sprano i nešto
mozga.

U tom snu su bili izraženi svi moji strahovi od predstojeće analize: da ću biti ogoljen
(premali čaršav) i da će bolno prodreti u mene (zabadanje igle), da ću izgubiti pamet, da će
mi mozak biti ispran, i da ću pretrpeti tešku povredu dugog, čvrstog dela tela (predstavljeno
kao cevanična kost).
Pacijentkinja je jednom pre dolaska na prvu seansu sanjala da ću joj razbiti sve prozore
na kući i dati joj injekciju anestetika u srce. Naš razgovor o injekciji anestetika datoj u srce
otkrio je da je pacijentkinja, iako je bila veoma uspešan naučnik, bila u velikom iskušenju da
odbaci tu karijeru i postane slikar. Plašila se da će je moja terapija uspavati njeno umetničko
srce i prisiliti je da nastavi svoju racionalniju, ali umrtvljujuću životnu putanju.
Ovi snovi nas podsećaju da su pogrešne predstave o terapiji duboke i uporne. Ne
dozvolite da vas izgled zavara. Pretpostavite da novi pacijent ima strahove i konfuziju u vezi
sa terapijom i obavezno svakog pacijenta pripremite za smer psihoterapije.
 POGLAVLJE 83
Pažljivo razmotrite snove o terapeutu

Od svih snova koje pacijenti nude, verujem da za poduhvat terapije nijedan nije vredniji od
snova koji uključuju terapeuta (ili nekog simboličnog kaskadera za terapeuta). Takvi snovi imaju
veliki potencijal da postanu vrhunac terapijskog rada i, kao što pokazuju sledeći primeri, zaslužuju
pažljivu obradu.

Pacijent je sanjao sledeće:

Ja sam u tvojoj ordinaciji i ti mi kažeš: „Čudna si ti ptica. Nikada ranije nisam

video nešto poput tebe"

Kao i obično, ispitao sam kakvo je osećanje u snu. „Toplo i prijatno", odgovorio je. Ovaj
pacijent, koji je imao brojne neobične ritualne opsesivno-kompulzivne radnje, po pravilu je
potcenjivao mnoge svoje vrednosti - inteligenciju, širok spektar znanja i interesovanja, svoju
posvećenost životu u služenju. Uverio je sebe da će meni biti interesantna samo njegova čudnovatost,
baš kao što bi me zainteresovala i nakaza u cirkusu. San nas je doveo do važne sfere u njegovoj
životnoj praksi negovanja neobičnosti kao načina komuniciranja sa drugima. Uskoro nas je trag doveo
do njegovog samoprezira i strahova da će ga drugi odbaciti zbog njegove praznine, plitkosti i
sadističkih fantazija.

San jedne pacijentkinje izgledao je ovako:

Ti i ja imamo seksualni odnos u mojoj učionici iz šestog razreda. Ja sam naga, a ti

još uvek imaš svu odeću na sebi. Pitam se da li je bilo dovoljno zadovoljavajuće za
tebe.

Ovu pacijentkinju je u osnovnoj školi seksualno zlostavljao nastavnik i razgovor o tome na

nedavnim seansama ju je neizmerno uznemirio. Naš rad na snu je otvorio veliki broj jasno definisanih
pitanja. Naši intimni razgovori o seksu su je seksualno uzbuđivali. „Razgovaranje o seksu sa tobom je
nešto kao seks sa tobom," rekla je sumnjajući da i mene uzbuđuju i da mi njeno razotkrivanje pruža
voajerističko zadovoljstvo. Govorila je o svojoj nelagodnosti zbog nejednakosti u razotkrivanju - na
našim seansama, ona se razodevala dok sam ja ostajao sakriven. Pitanje koje se pojavilo u snu, da li
sam ja bio seksualno zadovoljen, odražavalo je njen strah da je seks jedino što ona može da pruži i da
ću je ja napustiti ukoliko mi to ne pruži.

Evo još jednog sna:

Nalazim se u kući na dva nivoa. Tu je devojčica od deset godina koja pokušava

da je rasturi i ja je oteram. Zatim vidim kako se žuti kamion Gudvil približava i
uporno se zabija u temelje moje sobe. Čujem reči: „Ruka koja spasava ponovo
napada."

Uloga kamiona Gudvil koji preti temeljima njene kuće u ovom snu je nesumnjivo moja. Ali za
slučaj da smo to propustili, san bespotrebno dodaje: „Ruka koja spasava ponovo napada."
Pacijentkinja, suzdržana, kruta žena, potiče iz alkoho-ičarske porodice koja je mnogo polagala na
čuvanje tajni od zajednice. San je izrazio njene strahove od izloženosti kao i opomenu meni da budem
nežan i pažljiv.

Navešću još jedan klinički primer. Pred kraj terapije pacijentkinja je sanjala sledeće:

Zajedno prisustvujemo konferenciji u hotelu. U nekom trenutku, ti predlažeš da uzmem sobu koja
je povezana sa tvojom kako bismo mogli da spavamo zajedno. Odlazim do recepcije i sredim da mi
promene sobu. Malo kasnije promeniš mišljenje i kažeš mi da to u stvari nije dobra ideja. Ponovo
odlazim na recepciju da otkažem premeštaj. Ali već je kasno: sve moje stvari su prenete u novu sobu.
Ispostavlja se da je moja nova soba mnogo lepša - veća je, viša, ima bolji pogled. A numerološki
gledano, broj sobe, 929, mnogo je povoljniji.

Ovaj san se pojavio kada smo pacijentkinja i ja počeli da razgovaramo o okončanju terapije.
Izražavao je njen stav da sam ja u početku bio zavodljiv (deo sna u kome predlažem da uzmemo
spojene sobe i spavamo zajedno) i da je ona odgovorila približavanjem (zamenila je sobe), ali onda,
kada sam se ja predomislio u vezi sa seksom s njom, ona više nije mogla da dobije svoju staru sobu -
dakle, ona je već doživela neku nepovratnu promenu. Pored toga, promena je bila na bolje: nova soba
je bila bolja sa zdravim numerološkim implikacijama. Ova pacijentkinja je bila izuzetno lepa žena
koja je odisala seksualnošću i u prošlosti se sa svim muškarcima povezivala kroz neki oblik otvorene
ili sublimovane seksualnosti. San je ukazivao na to da je seksualna energija između nas možda bila
presudna za stvaranje terapijske veze, koja je, kada je formirana, omogućila nepovratne promene.

Pogledajmo još jedan klinički primer:

Ja sam u tvojoj ordinaciji. Vidim prelepu ženu tamnih očiju sa crvenom

ružom u kosi kako leži na sofi. Dok joj prilazim, shvatam da nije onakva
kakvom se činila: njena sofa je zapravo odar, njene oči nisu tamne od lepote
nego od smrti, a njena grimizna ruža nije cvet već krvava smrtonosna rana.

Ova pacijentkinja (koja je detaljno opisana u Mama i smisao života) često se opirala tome da me
uključi kao stvarnu osobu. U našim razgovorima o snu je rekla: „Znam da sam ta žena ja i svako ko
mi priđe će, samim tim, biti upoznat sa smrću - to je još jedan razlog da te držim podalje, još jedan
razlog da mi se ne približiš previše."

San nas je doveo do teme njenog prokletstva: toliko muškaraca koje je volela je umrlo
da je verovala da ona nosi smrt sa sobom. To je bio razlog što je odbijala da mi dozvoli da se
materijalizujem kao osoba - želela me je izvan vremena, bez životne priče koja se sastoji od
putanje sa početkom i, naravno, iznad svega, krajem.

Moje sveske su prepune brojnih drugih primera pojavljivanja mene u snovima

pacijenata. Jedan pacijent je sanjao kako mokri na moj sat, drugi kako tumara po mojoj kući,
upoznaje moju ženu i postaje deo moje porodice. Kako postajem stariji, pacijenti sanjaju o
mom odsustvu ili smrti. U uvodu sam naveo san pacijenta koji je, nakon što je ušao u moju
napuštenu ordinaciju, našao samo čiviluk sa mojim panamskim šeširom punim paučine.
Jedna pacijentkinja je ušla u moju ordinaciju i tu zatekla bibliotekarku kako sedi za mojim
stolom. Ona ju je obavestila da je moja ordinacija pretvorena u spomen biblioteku. Svaki
terapeut može da ispriča svoje primere.