ЈЕЗИЧКИ ЗНАК

У делу о језичкој онтогенези речено је да почетак лингвистичке фазе у развоју говора

код детета представља појава симболичке функције, тј. способност да низ гласова дете
повеже са значењем. Кључна функција језика је да изражава мишљење, језички
знакови стоје у симболичком односу према нашим мислима. Особеностима језичких
знакова бавио се Фердинанд де Сосир у оквиру науке коју је назвао семиологија1.

Фердинанд де Сосир
Симболи су најсложенија врсту знакова, јер је њихово значење вишеструко: ветар је
симбол несталности, висибаба је симбол пролећа, гавран је птица лошег предзнака,
жезло је знамен моћи, звезда извор светлости, златно теле идол богатства, јагње
симбол невиности, кобац симбол грабежљивости, лав симбол сунца и светлости, пуж
лењости. У основи симбола је, „представљачка функција“, према којој А „представља“
Б. За Де Сосира језички знак је спој ознаке (signifiant) са означеним (signifie), али то
није комбинација ствари и њеног имена, већ појма и акустичке слике (Де Сосир, 1989:
85). Ни ознака ни означено не представљају ништа физичко. Акустичка слика је у
ствари утисак који звук оставља на чула, а означено говорника представа о одређеној
ствари. Да није у питању стваран звук већ наш утисак о њему, потврђује пример да
можемо да говоримо не мичући уснама, у себи. Језички знак је, дакле, у потпуности
апстрактан.
Веза између ознаке и означеног произвољна је (арбитрарна). Реч „човек“ нема никакве
сличности са људским изгледом нити његовом природом и могли бисмо је заменити
било каквом другом ознаком. У различитим језицима „човек“ има друкчију форму:
man (енглески), Mann (немачки), uomo (италијански), home (каталонски), njeri

1
Паралелно употребљаван термин је семиотика, више коришћен у америчким радовима из ове области,
посебно везиван са Чарлса Пирса.
(албански), gizon (баскијски), férfi (мађарски), adam (казашки), чалавек (белоруски),
dhuine (шкотски гелски). Да веза ознаке и означеног није арбитрарна, све речи на свету
би звучале исто. Та веза није слободна већ наметнута. „Језику се каже: Бирајте! али се
додаје: То ће бити овај знак, а не неки други!“ (Де Сосир, 1989: 89). С друге стране,
језички знак је променљив. Латинска реч necare (убити), постала је у француском noyer
(утопити). Променили су се и појам и акустичка слика или, боље рећи, веза међу њима
је олабавила.
Да бисмо разумели природу симбола, упоредићемо га са другим врстама знакова.
Саобраћајни знакови: кривина налево, дивљач на путу, клизав пут изгледају као слике
онога што што представљају, као емотикони које користимо у електронској
комуникацији. Графикони такође представљају слику појаве коју описују. Будући да
представљају слику предмета/појаве из нашег окружења, ова врста знакова сматра се
иконичким (од икона, што на грчком значи слика).
Нешто сложенију врсту представљају индекси, знакови који се спонтано јављају на
основу неке узрочно-последичне везе: нпр. знак за високи напон није директна слика
онога што представља, већ је реч о посредној вези.
Ипак, постоји једна група знакова за коју се може рећи да личи на оно што представља,
да веза ознаке и означеног није произвољна, те они звуче исто у већини језика на свету:
meow (енглески), miaou (француски), miao (италијански), miau (шпански,) miau
(немачки), мяy (руски), mjau (српски), miaw (есперанто). То су ономатопеје и
ономатопејске речи. Глаголи шиштати, мљацкати, фијукати доказују да је
арбитрарност језичког знака релативна и да веза ознаке и означеног може бити и
условљена и природна. Ипак, мора се имати у виду да је број ономатопеја у сваком
језику ограничен, те да се не могу користити као доказ да Сосир није биоу праву. С
друге стране, још неке, у лексичком смислу немотивисане речи, звуче исто у
различитим језицима: father (енглески), Vater (немачки), far (норвешки, дански), pa
(африкаанс), pare (каталонски), padrе (италијански, шпански). Како се ово објашњава с
обзиром на арбитрарност језичког знака? Сличности међу овим примерима могу се
објаснити заједничким етимоном, тј. кореном из заједничког језика-мајке.
Језик је организована, хијерархијска структура у којима јединице нижег реда
својим комбинацијама организују јединице вишег реда. Најнижа јединица у
језику је глас, она је најмања недељива јединица која нема значење. Најмања
јединица која има значење је морфема. Комбинацијом морфема настају речи,
комбинацијом речи синтагме, а синтагми и речи реченице. Пошто нема значење,
глас чини план израза у језику, док су остале јединице, којима се приписује
значење, јединице плана садржаја. План израза и план садржаја чине језик као
двоструко артикулисан систем. Јединице прве артикулације су најмање недељиве
јединице, а оне својим комбинацијама у линеарном низу дају јединице вишег
реда.

Глас Нема значење План израза

Морфема
Реч
Синтагма
Имају
Предикатска
реченица
значење
Комуникативна
реченица
Текст/дискурс