Za Kej iz Denvera

i osoblje WQCM radija

uz veliku zahvalnost
 1.

„U redu, noćne ptice, približava se ponoć, a vi slušate KHIP. Spremite se za pet bitova u
nizu. Ja sam Šila O’Rork, a prvi hit, dragi, šaljem baš tebi.“
Glas joj je bio kao vreli viski, gladak i moćan. Bogat, grlen, sa slabim južnjačkim
naglaskom, kao stvoren za radio talase. Svaki muškarac u Denveru koji je slušao njenu
frekvenciju, bio je ubeđen da se obraća baš njemu.
Šila je okrenula dugme na mikseti i pustila u etar prvih pet hitova obećanih
slušaocima. Muzika je skliznula u kabinu. Mogla je da skine slušalice i da priušti sebi tri
minuta i dvadeset dve sekunde tišine, ali više je volela taj zvuk. Njena ljubav prema
muzici bila je jedan od razloga njenog uspeha na radiju.
Njen glas je bio njena urođena prednost. Nagovorila je sebe da se prijavi za svoj
prvi posao – u niskobudžetnoj radio-stanici sa niskom frekvencijom u ruralnom delu
Džordžije – bez ikakvog iskustva, bez radne biografije i sa tek stečenom diplomom
srednje škole. Bilo joj je savršeno jasno da je dobila posao zbog svog glasa. Zbog glasa i
spremnosti da radi skoro bez plate, da pravi kafe i da pored toga radi na recepciji radija.
Deset godina kasnije, njen glas nije više bio njena jedina prednost, ali je i dalje često
okretao situaciju u njenu korist.
Nikada nije našla vremena da jurca za diplomom iz oblasti komunikacije za kojom
je toliko žudela. Međutim, mogla je da ima dvostruke diplome – i imala je – kao radio
inženjer, spiker, voditelj i urednik programa. Imala je enciklopedijsko pamćenje za
pesme i umetnike koji su ih snimali, kao i poštovanje prema svemu tome. Radio je bio
njen dom već čitavu deceniju i ona ga je obožavala.
Njena opuštena, koketna ličnost koja je dopirala iz etra bila je često protivurečna sa
snažnom, organizovanom i ambicioznom ženom koja je retko kad spavala više od šest
sati i obično je jela s nogu, usput. Za javnost, Šila O’Rork bila je seksi radio-princeza
koja se kretala među poznatim ličnostima, čiji je posao odisao glamurom i uzbuđenjem.
U privatnom životu ona je provodila u proseku deset sati dnevno u radio-stanici ili je
radila nešto vezano za posao. Bila je čvrsto rešena da podrži svoju mlađu sestru da
završi koledž i već dve godine nije imala sastanak subotom uveče.
A nije ni želela da ga ima.
Spustila je slušalice sa strane i proverila redosled pesama za sledeći
petnaestominutni blok. Dok je trajala pesma sa vrha top-deset liste, kabina je bila tiha.
Tu je bila samo Šila, i svetla, i dugmad na kontrolnoj tabli. To je najviše volela.
 Kada je pre šest meseci prihvatila tu poziciju na KHIP radiju u Denveru, borila se
za radno vreme od deset sati uveče do dva sata ujutru, koje je uglavnom rezervisano za
di-džejeve početnike. Sa rastućim uspehom i desetogodišnjim iskustvom iza sebe, mogla
je da dobije najbolje moguće radno vreme, kada je radio bio najslušaniji. Ali ona je više
volela noć. I tokom poslednjih pet godina izgradila je svoje ime u tim usamljenim
noćnim satima.
Volela je da bude sama i volela je da daje svoj glas i pušta muziku onima koji su
živeli noću.
Držeći pogled na zidnom satu, Šila je podesila slušalice. Između kraja četvrtog hita
i uvoda za peti otpevušila je ime stanice i frekvenciju. Nakon kratke pauze tokom koje
će ići vesti, počinje njen omiljeni deo – uključivanje slušalaca u program.
Uživala je da posmatra usijane telefone, uživala je u glasovima. To ju je svake noći
na pedeset minuta vodilo van kabine u kojoj je bila i dokazivalo joj da ima ljudi,
stvarnih ljudi, sa stvarnim životima, koji su je slušali.
Upalila je cigaretu i naslonila se u stolici na okretanje. To će biti poslednji trenutak
tišine tokom narednih sat vremena.
Nije se činila mirnom ženom. Niti je, uprkos svom glasu, izgledala kao vatrena,
fatalna žena. Bilo je previše energije na njenom licu i u njenom, vitkom, nervoznom telu
za bilo šta od toga. Nokti joj nisu bili lakirani, usne su bile bez karmina. Retko je
pronalazila vremena u svom rasporedu za šminkanje. Njene tamne oči boje brendija bile
su skoro zatvorene dok je pustila da joj se telo malo odmori. Imala je duge trepavice,
koje je nasledila od svog sanjalačkog oca. Suprotno njenim svilenim trepavicama i
bledom, mlečnom tenu, crte lica bile su joj jake i istaknute. Bila je blagoslovena grivom
guste, talasaste, crne kose koju je nemilosrdno zabacivala unazad, a koja se uporno
mrsila oko slušalica.
Bacivši pogled na sat, Šila je ugasila cigaretu, uzela gutljaj vode i upalila svoj
mikrofon. Znak „U programu“ zasijao je zeleno.
„To je bilo za sve ljubavnike, bez obzira da li imate nekog da zagrlite noćas ili biste
to želeli. Pratite nas. Ovo je Šila O’Rork, iz Denvera. Vi slušate KHIP. Uskoro krećemo
sa uključenjima.“
Dok je puštala reklame, podigla je pogled. „Hej, Niče. Kako ide?“
Nik Peters, student na koledžu i pripravnik u radio-stanici, podigao je svoje naočare
sa tamnim staklima i osmehnuo se. „Razbio sam na ispitu.“
„Svaka čast.“ Zahvalno je prihvatila šolju vruće kafe koju joj je doneo. „Da li još
uvek pada sneg?“
„Stao je pre oko sat vremena.“
Klimnula je glavom i malo se opustila. Bila je zabrinuta zbog Debore, svoje mlađe
sestre. „Pretpostavljam da su putevi u haosu.“
„Nije previše strašno. Da li želiš nešto uz kafu?“
Osmehnula mu se. Njen um bio je suviše zauzet drugim stvarima da bi primetila
obožavanje u njegovim očima. „Ne, hvala ti. Slobodno se posluži bajatim krofnama pre
nego što odeš.“
 Pritisnula je dugme i ponovo počela da govori u mikrofon.
Posmatrao ju je dok je čitala vesti. Znao je da je to bilo beznadežno, čak i glupo, ali
on je bio ludo zaljubljen u nju. Za njega ona je bila najlepša žena na svetu, zbog nje su
devojke na koledžu izgledale nezgrapno, bile su bleda senka onoga što bi prava žena
trebalo da bude. Ona je bila jaka, uspešna, seksi. Jedva da je znala da on postoji. Kada bi
ga napokon primetila, to bi činila uz rasejani, prijateljski osmeh ili pokret ruku.
Više od tri meseca skupljao je hrabrost da je pita da izađu na sastanak. I maštao je o
tome kako bi bilo imati svu njenu pažnju potpuno usmerenu ka njemu, samo njemu,
čitave večeri.
Ona uopšte nije bila svesna toga. Kad bi znala kuda su ga vodile njegove misli, Šili
bi to bilo više zabavno, nego što bi joj laskalo. Nik je jedva imao dvadeset jednu godinu
– bio je sedam godina mlađi od nje. I više decenija mlađi od nje u svakom drugom
smislu. Dopadao joj se. Bio je nenametljiv i efikasan i nije ga plašilo mnogo sati
napornog rada.
Tokom proteklih nekoliko meseci postala je zavisna od kafe koju joj je donosio pre
nego što bi otišao iz stanice i uživala je u činjenici da će biti potpuno sama dok je pije.
Nik je pogledao na sat. „Ja ću… ah, vidimo se sutra!“
„Hm? Oh, naravno! Laku noć, Niče!“ Onog trenutka kada je izašao, potpuno je
zaboravila na njega. Pritisnula je jedno od osvetljenih dugmića na telefonu. „KHIP. U
programu ste.“
„Šila?“
„Tako je. Ko je to?“
„Ovde Kejt.“
„Odakle zoveš, Kejt?“
„Od kuće – iz Lejkvuda. Moj muž je taksista. Radi noćnu smenu. Mi te, oboje,
slušamo svake noći. Da li bi mogla da pustiš Mirno, lako osećanje za Kejt i Reja?“
„Važi, Kejt. Sve najbolje!“ Pritisnula je sledeće dugme. „KHIP. U programu ste…“
Rutina je išla glatko. Šila bi se javljala na pozive i zapisivala nazive pesama i
posvete. Mali studio bio je sav u policama prepunim albuma, ploča, diskova i sve je bilo
označeno da bi se lako pronašlo. Nakon priličnog broja poziva, pustila je reklame kako
bi imala dovoljno vremena da pripremi prvi blok pesama.
Neki od slušalaca su se često javljali, pa je s njima malo i razgovarala. Neki su bili
usamljeni i zvali su samo da bi čuli neki drugi glas. Među njima bi se povremeno našao i
neki ludak kome bi jednostavno prekinula vezu. Tokom svih godina vođenja živog
programa i uključenja nije mogla da se seti ni jednog jedinog trenutka dosade.
Veoma je uživala da razgovara sa slušaocima, da se šali sa njima. To je mogla da
radi bezbedno smeštena u kontrolnu kabinu, međutim, van nje to nikada nije bila u
stanju da uradi, da se opusti, da razgovara licem u lice i da lako uspostavi kontakt sa
nepoznatim ljudima. Niko, ko bi čuo njen glas, nikada ne bi pomislio da je ona stidljiva i
nesigurna.
„KHIP. U programu ste.“
„Šila?“
 „Da. Moraćeš da govoriš malo glasnije. Kako se zoveš?“
„To nije važno.“
„U redu, gospodine X.“ Protrljala je iznenada vlažne palčeve o farmerke na
butinama. Instinkt joj je govorio da će sa ovim imati problema, tako da joj se prst
nalazio iznad dugmeta za prekidanje veze. „Da li imaš neku želju?“
„Platićeš mi, droljo! Nateraću te da platiš! Kada budem završio, molićeš me da te
ubijem! Nikada me nećeš zaboraviti!“
Šila se zaledila, opsovala u sebi, a zatim ga isključila usred naleta groznih reči.
Samo snažnom kontrolom uspela je da joj glas ne zadrhti. „Vau! Zvuči kao da je neko
pomalo mrzovoljan noćas. Vidi, ako je to bio poručnik Marks, platiću one kazne za
parkiranje, kunem se. Ova pesma je za Džojs i Larija.“
Pustila je najnoviji Springstinov hit, a zatim se naslonila i drhtavim rukama skinula
slušalice.
Glupo. Ustala je i potražila pesme za sledeći blok. Nakon svih ovih godina trebalo
bi da je već naučila da ne treba da šizi zbog nekog neprijatnog poziva. Bilo je čudo ako
tokom smene ne dobije bar jedan takav. Naučila je da se nosi sa čudnim, ljutitim,
pretećim pozivima vešto kao što je naučila da rukuje kontrolnom tablom.
Sve je to bio deo posla, podsetila je samu sebe. To je bio deo posla javne ličnosti,
posebno one koja radi u noćnoj smeni, kada čudne stvari postaju još čudnije.
Ipak, uhvatila je samu sebe kako baca pogled preko ramena kroz tamno staklo
studija na mračni hodnik. Tu su bile samo senke i tišina. Ispod toplog džempera, oblio ju
je hladan znoj. Bila je sama. Potpuno.
Zgrada se zaključavala, podsetila je samu sebe dok je birala sledeći blok pesama.
Alarm je bio uključen. Kada bi se alarm aktivirao, policija bi stigla u roku od nekoliko
minuta. Ovde je bila bezbedna kao da je u sefu banke.
Međutim, zurila je u svetla na telefonu koja su sijala, i plašila se.

Sneg nije više padao, ali se njegov miris još uvek osećao u hladnom martovskom
vazduhu. Dok je vozila, Šila je držala prozor malo otvoren i radio pojačan do kraja.
Mešavina vetra i muzike ju je umirivala.
Nije bila iznenađena što ju je Debora čekala. Zaustavila se na prilazu kuće koju je
kupila samo šest meseci ranije i primetila je, ujedno sa uznemirenošću i olakšanjem, da
su svetla i dalje upaljena.
Uznemiravala ju je pomisao da je Debora još uvek budna i da brine, dok je s druge
strane osećala olakšanje zato što je tiha ulica u predgrađu izgledala tako napušteno, a
ona se osećala tako ranjivo. Isključila je motor automobila i zvuk celovečernje emisije
Džima Džeksona. Zbog trenutno nastale tišine, srce joj je skočilo u grlo.
Psujući u sebi, zalupila je vrata na kolima i sva zamotana zbog vetra požurila uz
stepenice. Debora ju je dočekala na vratima.
„Hej, zar ti sutra nemaš čas u devet sati?“ Odugovlačeći, Šila je skinula kaput i
okačila ga u orman. Osetila je miris tople čokolade i sredstvo za glancanje nameštaja. To
ju je navelo na Jednu pomisao. Debora je bila sklona da čisti kuću kad god je bila
napeta. „Šta ti radiš budna u ovo doba?“
„Čula sam. Šila. Taj čovek…“
„Ma, hajde, dušo!“ Okrećući se, Šila je zagrlila svoju sestru. U svom belom
frotirskom ogrtaču Debora joj je i dalje izgledala kao da ima dvanaest godina. Nije
postojao niko koga je Šila više volela. „Samo još jedan bezazleni ludak u ovom šarenom
svetu.“
„Nije zvučao bezazleno, Šila.“ Iako je bila niža desetak centimetara, Debora je
čvrsto držala Šilu. Postojala je mala sličnost između njih – obe su imale pune, strasne i
tvrdoglave usne. Međutim, Deborine crte lica bile su blaže, zaobljenije. Oči, oivičene
gustim trepavicama, bile su jasno plave. Sada su bile opterećene brigom. „Mislim da bi
trebalo da pozoveš policiju.“
„Policiju?“ Pošto joj ta mogućnost uopšte nije pala na pamet, Šila je počela da se
smeje. „Zbog poziva jednog ludaka hoćeš da pozovem policiju. Za kakvu me modernu
ženu ti smatraš?“
Debora je gurnula ruke u džepove. „To nije šala.“
„U redu, nije šala, ali Deb, obe znamo da policija ne može ništa da uradi zbog
jednog neumesnog poziva javnoj radio-stanici usred noći.“
Nestrpljivo uzdahnuvši, Debora se okrenula. „Zvučao je stvarno opasno. Uplašio
me.“
„I mene.“
Deborin smeh bio je brz i pomalo napet.
„Ti se nikada ne plašiš.“
Ja se uvek plašim, pomislila je Šila, ali se nasmejala. „Ovog puta sam se uplašila.
Dovoljno me je potresao da sam nespretno napipala dugme za prekidanje, tako da je
otišao u program.“ Kroz glavu joj je proletelo pitanje kakvu će kritiku sutra dobiti zbog
tog propusta. „Nije zvao ponovo, što pokazuje da se radilo samo o jednom pozivu koji
se neće ponoviti. Idi u krevet“, rekla je prelazeći rukom preko sestrine tamne, paperjaste
kose. „Nikada nećeš postati najbolji advokat u Koloradu, ako se budeš šetkala tamo-amo
po kući cele noći, budna.“
„Ići ću u krevet ukoliko i ti odeš.“
Znajući da će proći nekoliko sati pre nego što joj se misli i telo smire, Šila je
prebacila ruku preko sestrinog ramena. „Važi!“

Soba je bila mračna, osvetljena samo sa par pucketavih sveća. Voleo je njihov mistični,
duhovni sjaj i sanjalački, religiozni miris. Soba je bila mala, ali pretrpana uspomenama –
trofejima iz njegove prošlosti. Pisma, fotografije, mnoštvo razbacanih malih
porcelanskih životinja, trake izbledele od vremena. Lovački nož duge oštrice bio mu je
položen preko kolena i pod slabim svetlom bacao je tupi sjaj. Dobro podmazan
automatik kalibra 45 stajao je pored njegovog lakta na uštirkanom heklanom miljeu.
 U ruci je držao uramljenu sliku u ramu od ružinog drveta. Zurio je u nju, pričao sa
njom, lio gorke suze nad njom. To je bila jedina osoba koju je ikada voleo i sve što mu je
od nje ostalo bila je ova slika koju je privijao na grudi.
Džon. Nevini, pun poverenja, Džon. Koga je prevarila žena. Koga je iskoristila
žena. Koga je izdala žena.
Ljubav i mržnja su se preplitali dok se ljuljao napred-nazad. Platiće mu ona. Platiće
najveću cenu. Samo, prvo će patiti.

***

Taj poziv – jedan jedini ružni poziv – ponavljao se svake noći. Do kraja nedelje, Šilini
nervi su bili pri kraju. Nije mogla da se šali u vezi sa tim, tokom emisije ili van posla.
Bila je samo zahvalna što je sada naučila da prepozna glas – taj grubi, kao žica napet
glas, koji je krio bes ispod površine – i ona bi ga prekinula nakon prvih par reči.
Zatim bi sva užasnuta sedela znajući da će ponovo zvati, da je tamo negde, sa druge
strane tih treperavih svetala i da čeka da je muči.
Šta je uradila?
Nakon što je pustila snimljene vesti i reklame u dva sata ujutru, Šila je stavila
laktove na sto i spustila glavu na ruke. Retko je spavala dobrim i dubokim snom, a
tokom protekle nedelje uspela je, nakratko, da zaspi samo nekoliko puta. Međutim, sve
to počelo je da utiče na njene živce, usredsređenost.
Šta je uradila?
To pitanje ju je proganjalo. Šta je mogla da uradi da je neko toliko mrzi?
Prepoznala je mržnju u glasu, duboko ukorenjenu mržnju. Znala je da je ponekad mogla
da bude nagla i nestrpljiva sa ljudima. Bilo je trenutaka kada je bila neosetljiva.
Međutim, nikada nije namerno povredila nikoga. Šta je to zbog čega je morala da plati?
Kakav je zločin, stvarni ili zamišljeni, mogla da počini, koji je naterao tu osobu da želi
da joj se osveti?
Uglom oka uočila je neki pokret. Senku među senkama u hodniku. Odmah je
osetila napad panike, zbog čega je kukom udarila o miksetu. Glas koji je isključila pre
jedva deset minuta još uvek joj je odzvanjao u glavi. Posmatrala je, zaleđena od straha,
dok se kvaka na vratima studija pomerala.
Nije bilo izlaza. Suvih usta pripremala se za borbu.
„Šila?“
Srce joj je tupo udaralo, polako je tonula u svojoj stolici, proklinjući svoje nerve.
„Mark!“
„Izvini, mora da sam te uplašio.“
„Samo nasmrt.“ Nasmejala se uz napor menadžeru radio-stanice. Bio je u srednjim
tridesetim i pritom pravi lepotan. Njegova tamna kosa bila je pažljivo stilizovana i
prebačena na stranu od čega je njegovo glatko, potamnelo lice izgledalo još mlađe. Kao i
uvek, odeća mu je bila moderna i sa pažnjom odabrana. „Šta ti radiš ovde u ovo vreme?“
 „Vreme je da uradimo nešto više sem razgovora u vezi sa ovim pozivima.“
„Imali smo sastanak pre samo nekoliko dana. Rekla sam ti…“
„Rekla si mi“, složio se. „Imaš tu naviku da mi govoriš, kao i svima ostalima.“
„Ne idem na odmor.“ Okrenula se u stolici da bi ga gledala u lice. „Nemam gde da
odem.“
„Svako ima gde da ode.“ Ispružio je ruku pre nego što je uspela da progovori.
„Neću više da se raspravljam oko ovoga. Znam da je to težak koncept za tebe, ali ja sam
šef.“
Vrtela je ivicu trenerke. „Šta ćeš da uradiš? Da me otpustiš?“
Nije znao da je jedva držala dah dok je to izgovarala. Iako je radio sa njom
mesecima, nikada nije zagrebao dovoljno duboko ispod površine da bi razumeo koliko
je nesigurno bilo njeno samopouzdanje. Da joj je tada zapretio, savila bi se. Ipak, sve što
je znala jeste da je njena emisija ubrizgala novi život toj radio-stanici. Rejtinzi su se
vinuli u vazduh.
„To ne bi bilo dobro ni za koga od nas dvoje.“ Još dok je ispuštala svoj suzdržani
dah, stavio joj je ruku na rame. „Vidi, zabrinut sam zbog tebe Šila. Svi smo zabrinuti.“
To ju je dotaklo i, kao i uvek, iznenadilo ju je. „On samo priča.“ Za sada.
Odgurnuvši stolicu prema gramofonima pripremala se za sledeći muzički blok.
„Neću samo da stojim sa strane dok neko maltretira nekoga od mojih ljudi. Pozvao
sam policiju.“
Skočila je iz stolice. „Prokletstvo, Mark! Rekla sam ti da…“
„Rekla si mi.“ Nasmejao se. „Hajde da ne ponavljamo istu priču. Bitna si za stanicu
i voleo bih da mislim da smo prijatelji.“
Ponovo je sela, tupnuvši nogama na kojima je nosila čizme. „Naravno. Sačekaj.“
Trudeći se da se usredsredi, nastavila je sa programom uživo i najavila sledeću pesmu.
Rukom je pokazala prema satu na zidu. „Imaš tri minuta i petnaest sekundi da me
ubediš.“
„Veoma je jednostavno, Šila. To što radi ovaj tip je protiv zakona. Nikada nije
trebalo da dozvolim da me nagovoriš da to ovoliko dugo traje.“
„Ukoliko ga budemo ignorisali, nestaće.“
„Taj tvoj način ne daje rezultate.“ Ponovo joj je spustio ruku na rame i strpljivo joj
masirao napete mišiće. „Tako da ćemo isprobati moj način. Razgovaraj sa policajcima ili
ćeš ići na neplanirani odmor.“
Poražena, pogledala ga je i uspela da se nasmeje. „Da li ti ovako i svojoj ženi
naređuješ?“
„Stalno.“ Nasmejao se, a zatim se nagnuo da je poljubi u čelo. „Ona to obožava.“
„Izvini me.“
Šila se trgnula unazad na način za koji je znala da može biti pogrešno protumačen
kao osećaj krivice. Dvoje ljudi na vratima studija proučavali su je iz profesionalnih
razloga, shvatila je.
Žena je izgledala kao prava pomodarka, sa grivom tamnocrvene kose koja je u
talasima padala na njena ramena. Na ušima je nosila male, elegantne safire. Bila je
prirodno riđokosa sa tenom boje nežnog porcelana. Imala je malo, skladno telo i nosila
je savršeno skrojeno plavo-zeleno odelo jarkih nijansi.
Muškarac pored nje izgledao je kao da je proveo mesec dana na rancu čuvajući
stoku. Njegova gusta, plava kosa bila je prošarana suncem i padala je preko kragne
teksas-košulje. Nosio je farmerke nisko na kukovima i, kako se Šili učinilo, bio je
prilično visok. Ivice farmerki su mu bile pohabane. Visok i mršav, stajao je nemarno
naslonjen na vrata, dok je žena bila u pripravnosti. Čizme su mu bile istrošene, ali je
preko neugledne košulje nosio sako od tvida klasičnog kroja.
Nije se smejao. Šila je uhvatila samu sebe kako zuri u njega, proučavajući mu lice
duže nego što je trebalo. Imao je istaknute jagodice i upale obraze, i malu rupicu na
bradi. Preplanula koža na njegovom licu bila je zategnuta, a usta, koja se još uvek nisu
smejala, bila su široka i čvrsta. Njegove oči, koje su je tako pomno posmatrale, zbog
čega je poželela da se pomeri, bile su jasno zelene boje.
„Gospodine Harisone“, žena je prva progovorila. Šila je pomislila da je primetila
odsjaj zabave u njenim očima kada je zakoračila prema njima. „Nadamo se da smo Vam
dali dovoljno vremena.“
Šila je poslala Marku ubistven pogled. „Rekao si mi da si ih zvao. Nisi mi rekao da
čekaju ispred.“
„Sada znaš.“ Još uvek je držao ruku na njenom ramenu, ali ovog puta ta ruka ju je
više zadržavala, nego što ju je tešila. „Ovo je gospođica O’Rork.“
„Ja sam detektivka Grejson. Ovo je moj partner detektiv Flečer.“
„Još jednom hvala što ste čekali.“ Mark je rukom pokazao njoj i njenom partneru
da uđu. Muškarac se lenjo odvojio od okvira vrata. „Detektiv Flečer i ja smo navikli na
to. Značilo bi nam malo više informacija.“
„Kao što znate, gospođica O’Rork ovde, u stanici, dobija neke uznemirujuće
pozive.“
„Gluposti“, Šila je progovorila, uznemirena što pred njom govore u trećem licu.
„Mark nije trebalo da vas uznemirava zbog toga.“
„Mi smo plaćeni za to uznemiravanje“, Bojd Flečer se bokom oslonio na sto.
„Dakle, ovde radite?“
U njegovim očima bilo je taman toliko bezobrazluka da se ona nakostreši. „Mogu
da se kladim da ste vrhunski detektiv.“
„Šila“, umoran i sa željom da bude kod kuće sa svojom ženom, Mark je počeo da
se mršti, „hajde da sarađujemo!“ Ne obraćajući pažnju na nju, ponovo se okrenuo prema
detektivima. „Pozivi su počeli od prošlog utorka. Niko od nas nije tome pridavao previše
značaja, ali su se nastavili. Poslednji se desio večeras u 12:35.“
„Da li imate trake?“ Altea Grejson je već izvadila svoj blok.
„Počeo sam da pravim rezervne kopije nakon trećeg poziva.“ Kada ga je Šila
iznenađeno pogledala, Mark je samo slegnuo ramenima: „Mera predostrožnosti. U mojoj
kancelariji su.“
Bojd je klimnuo glavom prema Altei. „Slobodno idi. Ja ću uzeti izjavu od
gospođice O’Rork.“
 „Sarađuj!“, rekao je Mark Šili i sa sobom poveo detektivku Grejson.
U tišini koja je usledila, Šila je izvadila cigaretu iz spljoštene pakle i brzim
pokretom je upalila. Bojd je žudno udahnuo taj miris. Prestao je da puši pre samo šest
nedelja, tri dana i dvadeset sati.
„Spora smrt“, rekao je.
Šila ga je posmatrala kroz oblak dima. „Želeli ste izjavu.“
„Da.“ Radoznalo je pružio ruku da bi se poigrao sa dugmićima na kontrolnoj tabli.
Istog trenutka mu je odgurnula prste.
„Dalje ruke!“
Bojd se nacerio. Imao je jasan osećaj da se to što je rekla odnosilo koliko na radio-
opremu, toliko i na nju.
Pripremila je naredni hit. Kada je upalila mikrofon, odjavila je numeru koja se
završavala navodeći ime pesme i izvođača, izgovorivši na kraju slova koja su
predstavljala radio-stanicu i svoje ime. Laganim ritmom uvela je sledeći blok. „Hajde da
to brzo obavimo“, rekla mu je. „Ne volim društvo tokom smene.“
„Niste baš ono što sam očekivao.“
„Molim?“
Ne, zaista, pomislio je. Bila je đavolski više od onoga što je očekivao. „Naleteo
sam na Vašu emisiju“, rekao je lagano. „Nekoliko puta.“ Više od toga. Spavao bi manje
od četiri sata zato što bi slušao taj glas. Tečni, seksi glas. „Znate, imao sam tu sliku.
Metar sedamdeset.“ Ležerno ju je pogledao od glave do pete. „Pretpostavljam da sam
bio blizu. Ipak, mislio sam da ste plavuša, sa kosom do struka, plavih očiju sa velikim…
karakterom.“ Ponovo se nacerio, uživajući u besu koji joj se nazirao u očima. Velike
smeđe oči, primetio je. Svakako drugačije i privlačnije od onoga što je on zamišljao.
„Žao mi je što sam Vas razočarala.“
„Nisam rekao da sam razočaran.“
Pažljivo je povukla dug dim, a zatim ga namerno izbacila u njegovom pravcu.
Ukoliko je postojala jedna stvar koju je znala da uradi, bilo je to kako da obeshrabri
mrskog muškarca.
„Da li želiš tu izjavu ili ne, Lepi?“
„Zbog toga sam ovde.“ Uzeo je blok i minijaturnu običnu olovku iz džepa.
„Pucajte!“
Odsečnim, nepristrasnim rečima prošla je kroz svaki poziv, vreme kada se dogodio,
reči koje je koristio. Dok je govorila, nastavila je da radi. Puštala je snimljene reklame,
pripremala diskove, premeštala i birala albume.
Bojd je podigao obrvu dok je pisao. On će, naravno, proveriti trake, međutim, imao
je osećaj da mu je ispričala sve od reči do reči. U svom poslu cenio je dobro pamćenje.
„U gradu ste, koliko? Šest meseci?“
„Manje-više.“
„Stvorili ste neprijatelje?“
„Prodavca enciklopedija. Zalupila sam mu vrata po nozi.“
 Bojd ju je pogledao. Pokušavala je da prikaže kako sve to lako podnosi, ali gasila je
cigaretu palcem gnječeći je. „Da li ste otkačili neke ljubavnike?“
„Ne.“
„Da li ste ih imali?“
Ponovo joj je bes sevnuo iz očiju: „Pa ti si detektiv. Otkrij!“
„Uradio bih to – da sam tu iz privatnih razloga.“ Ponovo je podigao pogled i
pogledao je tako direktno, tako lično da su joj se dlanovi oznojili. „Sada samo radim
svoj posao. Ljubomora i odbijanje su moćne pobude. Prema onome što ste do sada
izjavili, većina reči koje Vam je on upućivao ticala se Vaših seksualnih navika.“
Iskrenost je možda bila njena jača osobina, ali nije nameravala da mu kaže da je
jedina njena seksualna navika bila apstinencija. „Trenutno nisam ni sa kim u vezi“, rekla
je ravnim tonom.
„Dobro.“ Ne dižući pogled, zapisao je nešto. „To je bilo lično opažanje.“
„Vidite, detektive…“
„Smirite se, O’Rorkova“, rekao je blago. „To je bilo opažanje, ne predlog.“
Njegove tamne, strpljive oči su je odmerile. „Na dužnosti sam. Potrebna mi je lista
muškaraca sa kojima ste imali kontakt na ličnom planu. Za sada ćemo se zadržati samo
na proteklih šest meseci. Možete da izostavite prodavca koji prodaje po kućama.“
„Nisam u vezi.“ Stegnuta je ruke kada je ustala. „Nisam bila u vezi. Nemam
nikakvu želju da budem u vezi.“
„Niko nikada nije rekao da želja ne može da potiče samo od jedne strane.“ U tom
trenutku bio je prokleto siguran da postoji sa njegove strane.
Iznenada se osetila strašno umorno. Provlačeći ruku kroz kosu, trudila se da nađe
strpljenje. „Trebalo bi da je svakom jasno da je ovaj tip navučen na glas sa radija. On me
i ne poznaje. Verovatno me nikada nije ni video. Za njega sam samo fantazija“, rekla je
besno. „To je sve što on zna o meni. U ovom poslu to se stalno dešava. Nisam ništa
uradila.“
„Nisam ni rekao da jeste.“
Ovog puta u njegovom glasu nije bilo nikakvog izazovnog tona. Od izazovne
blagosti u njegovom glasu zavrtelo joj se u glavi, besno je treptala pokušavajući da
spreči suze. Previše sam radila, rekla je sama sebi, previše sam pod stresom. Previše
svega. Stojeći leđima okrenuta prema njemu, borila se da ovlada sobom.
Jaka, pomislio je, ona je jaka žena. Način na koji je stezala ruke držeći ih pored teta
dok se borila sa svojim osećanjima bio je još privlačniji, još više seksi, nego što su
slomljeni uzdasi ili bespomoćni pokreti ikada mogli biti.
Želeo je da može da joj priđe, da joj kaže nekoliko reči utehe ili podrške, da je
pomiluje rukom po kosi. Ali ona bi je verovatno odgrizla u zglobu.
„Želeo bih da razmislite o poslednjih nekoliko meseci, da vidite da li možete da se
setite nečega bez obzira na to koliko Vam izgleda malo ili beznačajno, što je moglo da
dovede do ovoga.“ Ton mu se ponovo promenio. Sada je bio oštar i nepristrasan. „Ne
možemo dovesti svakog muškarca iz Denvera i okoline na ispitivanje. Ne ide to tako.“
„Znam kako policija radi.“
 Namrštio se zbog gorčine koju je čuo u njenom glasu. Bilo je tu još nečega, ali sada
nije bio trenutak da to kopa.
„Prepoznali biste glas kada biste ga ponovo čuli?“
„Da.“
„Da li je Vam je tu nešto poznato?“
„Ništa.“
„Da li mislite da je glas prerušen?“
Nemirno je pomerala ramena, ali kada se ponovo okrenula prema njemu, ponovo je
ovladala sobom. „Glas mu je prigušen i tih. Kao da je, ah… kao šištanje.“
„Da li biste imali primedbe ukoliko bih ja bio ovde tokom sutrašnje emisije?“
Šila mu je ponovo uputila dug problem. „Suviše.“
Nakrivio je glavu. „Razgovaraću sa Vašim šefom.“
Zgrožena, Šila je pošla da uzme cigarete. Stavio je svoju čvrstu ruku preko njene.
Zurila je u isprepletane prste, iznenađena što je njen puls zbog tog dodira počeo
dvostruko brže da otkucava.
„Pustite me da radim svoj posao, Šila. Biće sve lakše ukoliko dozvolite meni i
detektivki Grejson da radimo svoj posao.“
„Niko neće da preuzme moj život.“ Istrgla je ruku, a zatim ju je gurnula u džep.
„Onda samo ovaj mali njegov deo.“ Pre nego što je mogla da ga zaustavi, ispružio
je ruku i stavio joj kosu iza uveta. „Idite kući i naspavajte se. Izgledate izmrcvareno.“
Zakoračila je unazad, naterala je sebe da se nasmeje. „Hvala, Lepi! Sada se bolje
osećam.“
Iako je gunđala, nije mogla da ga spreči da sačeka dok se nije odjavila i predala
studio čoveku koji je radio ostatak noći. Takođe, nedostatak optimizma kod nje nije ga
obeshrabrio da je isprati do automobila i da je podseti da zaključa svoja vrata, kao i da
sačeka da se odveze. Uznemirena zbog načina na koji ju je posmatrao – i zbog načina na
koji je ona reagovala – posmatrala ga je u retrovizoru sve dok nije nestao sa vidika.
„Baš ono što mi je bilo potrebno“, promrmljala je sama za sebe. „Policajac
kauboj!“
Nekoliko trenutaka kasnije Altea se priključila Bojdu na parkingu. Imala je kasete u
torbi, kao i Markovu izjavu. „Pa, Flečeru…“, prijateljski je spustila ruku na njegovo
rame, „koja je presuda?“
„Čvrsta je kao čekić, tvrdoglava, bodljikava kao divlja ruža.“ Držeći ruke u
džepovima, zaljuljao se na petama. „To mora da je ljubav!“
 2.

Bila je dobra, pomislio je Bojd dok je pio svoju gorku kafu i posmatrao Šilu kako radi.
Rukovala je kontrolnom tablom sa izuzetnom lakoćom, što je govorilo o dugom iskustvu
– prebacivanje sa muzike na snimanje najava, pa ponovo na mikrofon. Upravljanje
vremenom joj je savršeno išlo i radila je glatko. Nokti na rukama bili su joj izgriženi do
krvi.
Ona je bila sva napeta i odbojna. Napetost je želela da sakrije. Oko odbojnosti se
nije brinula. Za dva sata koja su proveli zajedno u kabini, jedva da je progovorila sa
njim. I to je bilo prilično vešto, pošto je soba bila jedva tri sa tri.
Sve je bilo u redu. Kao policajac, navikao je da se nalazi tamo gde nije poželjan. A
bio je taman toliko sklon protivrečnostima da je u tome uživao.
Vbleo je svoj posao. Stvari kao što su srdžba, neprijateljstvo i ratobornost nisu ga
doticale. Činjenica je da je bilo lakše rukovati negativnim osećanjima, nego koltom 45.
Imao je iskustvo da ga pogode i jedno i drugo.
Mada mu se naziv filozof baš i ne bi svideo, imao je naviku da sve analizira do
najmanjih sitnica. U korenu svega toga nalazilo se osnovno verovanje u ispravno i
pogrešno. Ili – mada je oklevao da koristi te nazive – u dobro i loše.
Imao je dovoljno zdravog razuma da zna da se zločin često zaista isplati, i to dobro.
Zadovoljstvo je dolazilo kada bi, igrajući svoju ulogu, video da se nije isplatilo zadugo.
On je bio strpljiv čovek. Nebitno da li mu je bilo potrebno šest sati ili šest meseci da reši
slučaj, rezultat bi uvek bio isti – dobri momci bi pobedili.
Istegnuvši svoje duge noge, nastavio je da lista knjigu dok se Šilin glas prelivao
preko njega. Slušajući taj glas zamišljao je ljuljanje na tremu, tople letnje noći i zvuk
reke kako sporo teče. Potpuno suprotna bila je napetost i nemirna energija koja je
izbijala iz nje. Bio je zadovoljan što je uživao u prvom i što se pitao u vezi sa drugim.
Izluđivao ju je. Samo zato što je bio tu. Šila je prebacila na reklame, proverila listu
pesama i namerno ga ignorisala. Ili je to makar pokušavala. Nije volela da ima društvo u
kabini. Nije bilo važno to što je on, kada je ona hladno, obeshrabrujuće govorila sa njim,
samo nastavio da čita svoju knjigu – ne neki strip ili neke muške avanture kao što je
očekivala, već stari primerak Stajnbekovog romana Istočno od raja. Nije bilo važno što
je strpljivo ćutao skoro dva sata.
Bio je tu. To je bilo dovoljno.
Nije mogla da se pretvara da su pozivi prestali, da ništa ne znače, da joj se život
vratio u normalu. Ne, dok je ovaj visoki, mršavi kauboj koji je čitao veliki američki
roman, bio u uglu kabine, tako da je skoro morala da se penje preko njega da bi došla do
albuma koji su se nalazili na zadnjem zidu. Zbog njega su joj svi živci igrali.
Zamerala mu je zbog toga, zbog toga što je smetao i jednostavno zbog činjenice da
je bio policajac.
Ipak, to je bila njena lična stvar, podsetila je samu sebe. Imala je posao koji je
trebalo obaviti.
„To je bio INXS sa vama u ponoć. Počeo je novi dan, Denvere. 28. mart, ipak mi
nećemo izaći napolje kao neko jagnje. U 12:02 ovde je osamnaest stepeni, pa pridružite
nam se i zagrejte. Slušate KHIP, gde imate više hitova po satu. Slede vesti, a zatim
uključenja. Telefone u ruke! Ludo ćemo se zabavljati!“
Bojd je sačekao dok nisu prošle vesti i reklame pre nego što je obeležio gde je stao
sa čitanjem knjige i ustao. Mogao je da oseti kako napetost postaje sve veća kada je seo
na stolicu pored Šiline.
„Ne želim da ga isključiš.“
Ukočila se i potrudila da joj glas zvuči bezbrižno sarkastično. „Moji slušaoci se ne
uključuju zbog toga, Lepi.“
„Možeš da ga zadržiš na vezi, na zvučnicima u studiju, a da ne ide u program, zar
ne?“
„Da, ali ja ne želim da…“
„Pređi na reklame ili neku muziku“, rekao je Bojd blago, „ali zadrži ga na vezi.
Možda budemo imali sreće i pratimo poziv. I, ukoliko možeš, zadrži liniju za uključenja
otvorenu do kraja smene, da bismo mu dali dovoljno vremena da napravi sledeći potez.“
Ruke, koje je držala na krilu, stegle su joj se u pesnice kada je videla da su svetla
već počela da trepere na telefonu. Bio je u pravu. Znala je da je bio u pravu. I mrzela je
to.
„Ovo je previše truda zbog jednog labavog šrafa.“
„Ne brini.“ Malo se nasmejao. „Svejedno me plaćaju, bez obzira na to da li je šraf
labav ili čvrsto stoji.“
Bacila je pogled na sat, pročistila grlo, a zatim upalila svoj mikrofon. „Zdravo,
Denvere, ja sam Šila O’Rork na KHIP radiju. Vi slušate najvreliju radio-stanicu među
Stenovitim planinama. Imate šansu da je učinite još vrelijom. Naše linije za uključenja
su otvorene. Puštaću ono što vi budete želeli da slušate, zato me pozovite na 555-KHIP.
Tako je 555-5447.“
Prst joj je malo zadrhtao kada je pritisnula prvo upaljeno dugme.
„Ovde Šila O’Rork. U programu ste.“
„Zdravo, Šila, ovde Bob iz Inglvuda.“
Zatvorila je oči kada joj je telom prošao drhtaj zbog olakšanja. On je stalno zvao.
„Zdravo, Bobe. Kako si?“
„Sjajno! Moja supruga i ja slavimo večeras petnaestu godišnjicu braka.“
„A kažu da ne može da traje. Šta mogu da pustim za vas, Bobe?“
„Na primer Voli za Nensi od Boba.“
„Lep izbor. Evo i za još petnaest, Bobe!“
 Držeći olovku u jednoj ruci, zapisala je drugi poziv, zatim treći. Bojd je posmatrao
kako postaje sve stegnutija, posle svakog poziva. Pričala je i šalila se. I postajala sve
bleđa. Tokom prve pauze izvadila je cigaretu iz pakle, a zatim napipala šibice. Bojd je
tiho uzeo šibice i upalio jednu.
„Dobro ti ide.“
Povukla je kratak, nervozan dim. On je strpljivo čekao u tišini da mu odgovori. „Da
li moraš da me posmatraš?“
„Ne.“ Onda se osmehnuo. Bio je to dug, lenj osmeh koji ju je naterao da odgovori
protiv svoje volje. „Čovek ima pravo na neke male prednosti svog posla.“
„Ukoliko je ovo najbolje što možeš da uradiš, Lepi, trebalo bi da se baviš nekim
drugim poslom.“
„Meni se ovaj sviđa“, stavio je čizmu na koleno, „veoma!“
Bilo je lakše, zaključila je Šila, da razgovara sa njim, nego da bulji u svetla na
telefonu i brine se. „Da li si već dugo policajac?“
„Već deset godina.“
Tada ga je pogledala, trudeći se da se opusti tako što će se usredsrediti na njegovo
lice. Imao je smirene oči, pomislila je. Tamne i mirne. Oči koje su puno toga videle i
naučile da žive sa tim. Tu se videla i neka tiha vrsta snage, koju su žene – neke žene –
smatrale privlačnom. On štiti i brani. On ne bi započeo tuču, ali bi je završio..
Neprijatno se osetivši zbog same sebe, skrenula je pogled, zanimajući se svojim
beleškama. Nju nije trebalo štititi i braniti. Svakako joj nije bio potreban neko da se bije
zbog nje. Oduvek je vodila računa sama o sebi. I uvek će to i raditi.
„To je težak posao“, rekla je, „biti policajac.“
Pomerio se. Njegovo koleno je okrznulo njenu butinu. „Uglavnom.“
Instinktivno je odmakla svoju stolicu za koji centimetar. „Teško je razumeti zašto bi
se neko zadržao na takvom poslu deset godina.“
Samo se osmehnuo. „Izgleda da sam u rupi.“
Slegnula je ramenima, a zatim uključila mikrofon. „To je bilo za Bila i Maksin.
Naše linije za uključenja su i dalje otvorene. 555-5447.“ Brzo je udahnula i pritisnula
dugme: „KHIP. U programu ste.“
Išlo je glatko, tako glatko da je počela da se opušta. Preuzimala je poziv za
pozivom i ulazila u svoj stari, ustaljeni ritam. Postepeno je ponovo počela da uživa u
muzici, u njenom toku. Treperava svetla na telefonima nisu se više činila pretećim. Do
1:45 bila je sigurna da će se provući.
Samo jedna noć, rekla je sama sebi. Ukoliko večeras ne bude zvao, sve će biti
gotovo. Pogledala je na sat i posmatrala kako otkucavaju sekunde. Još samo osam
minuta i predaće radio talase Džeksonu. Ona će otići kući, napraviti dugu, toplu kupku i
spavaće kao beba.
„KHIP, u programu ste.“
„Šila.“
Šišteći šapat zaledio joj je krv u venama. Refleksno je pružila ruku da ga isključi,
ali Bojd joj je stegao zglob na ruci i odmahnuo glavom. Na trenutak je počela da se bori,
zauzdavajući paniku. Ruka mu je čvrsto ostala na njenoj, pogled mu je bio smiren i
čvrst.
Bojd je posmatrao kako se bori da uspostavi kontrolu nad sobom, sve dok nije
ubacila traku sa reklamama. Vedri, živahni džinglovi bili su na programu dok je ona
prebacila poziv na studijski zvučnik.
„Da.“ Zbog ponosa je zadržala pogled na Bojdu. „Ovde Šila. Šta želite?“
„Pravdu. Ja samo želim pravdu.“
„Za šta?“
„Želim da razmišljaš o tome. Želim da razmišljaš, i pitaš se, i znojiš se sve dok ne
dođem po tebe.“
„Zašto?“ Ruka joj se savijala ispod Bojdove. Nesvesno, da bi joj pružio podršku,
spojio je svoje prste sa njenim. „Ko si ti?“
„Ko sam ja?“ Začuo se smeh od kog joj se koža naježila. „Ja sam tvoja senka, tvoja
savest. Tvoj dželat. Ti moraš da umreš. Kada budeš razumela, tek kada budeš razumela,
uradiću to, ali neće biti brzo, neće biti lako. Platićeš za ono što si uradila.“
„Šta sam uradila?!“, povikala je uzbuđeno. „Pobogu, šta sam uradila?“
Počeo je da izgovara takve gadosti, što ju je zapanjilo i izazvalo mučninu pre nego
što je prekinuo vezu. Držeći još uvek ruku preko njene, Bojd je drugom okrenuo broj
telefona.
„Da li ga imaš?“ upitao je, a zatim opsovao. „Da. Dobro.“ Zgrožen, vratio je
slušalicu na mesto. „Nije trajalo dovoljno dugo.“ Pružio je ruku i dodirnuo Šilino bledo
lice. „Da li si ti u redu?“
Jedva da je mogla da ga čuje od zujanja u ušima, ipak je klimnula glavom.
Mahinalno se okrenula ka mikrofonu i sačekala da se džingl sa reklamama završi.
„To bi bilo sve za ovo jutro. Sada je 1:57. Tina Tarner će vas ljuljati do dva. Moj
čovek, Džekson, dolazi i biće sa vama, noćnim sovama sve do šest ujutru. Ja sam Šila
O’Rork sa KHIP radija. Zapamti, dušo, kada sanjaš o meni, sanjaj lepe snove.“
Vrtelo joj se u glavi, ali se odgurnula od miksete. Treba samo da ustane, rekla je
sama sebi, da ode do kola, da se odveze kući. To je bilo jednostavno. To je radila svakog
jutra u svom životu. Ipak, sedela je, ne pomerajući se i plašila se da će je noge izdati.
Džekson je ušao i posmatrao je, oklevajući. Nosio je kačket da bi sakrio kosu koja
se oporavljala posle transplantacije. „Hej, Šila!“ Pogledao je Bojda, pa ponovo nju.
„Teška noć, ha?“
Šila je naterala samu sebe da namesti bezbrižan osmeh. „Bilo je i boljih.“ Dok joj je
svaki mišić u telu bio napet, odgurnula se da bi stala na noge. „Spremni su, za tebe,
Džeksone.“
„Polako, mala.“
„Naravno…“ Zujanje u ušima bilo je još glasnije dok je izlazila iz kabine i uzimala
kaput sa čiviluka. Hodnici su bili mračni, do njih je dopirala tek slaba svetlost iz
predvorja, gde su gorela sigurnosna svetla. Dezorijentisana, treptala je. Nije čak ni
primetila kada ju je Bojd uhvatio za mišicu i izveo napolje.
 Svež vazduh je pomogao. Udahnula ga je duboko i izdahnula ispuštajući tanku paru
iz usta. „Moja kola su tamo“, rekla je kada je Bojd počeo da je vuče na drugu stranu
parkinga.
„Nisi ti u stanju da voziš.“
„Dobro sam.“
„Sjajno! Onda idemo negde da igramo.“
„Vidi…“
„Ne, ti vidi!“ bio je ljut, besan. Ni sam, sve do tog trenutka to nije primetio. Ona je
drhtala i iako je duvao hladan vetar, obrazi su joj bili mrtvački beli. Nije bilo isto
preslušavati kasete i biti tu kada se ovaj poziv dogodio, videti kako joj se krv povlači sa
lica, a oči od užasa postaju staklaste. A on nije bio u stanju da uradi nijednu prokletu
stvar da to spreči. „U haosu si, O’Rorkova i neću te pustiti da sedneš za volan.“ Stao je
pored svojih kola i otvorio vrata. „Upadaj! Ja ću te odvesti kući.“
Sklonila je kosu sa očiju. „Služiš i štitiš, zar ne?“
„Tačno tako! Sada, ulazi pre nego što te uhapsim zbog trošenja mog vremena!“
Osećala je kao da su joj kolena od gume, zato je popustila. Želela je da spava, sama
u nekoj maloj, tihoj sobi. Želela je da vrišti. Još gore, želela je da plače. Umesto toga,
napala je Bojda iste sekunde kada je seo na mesto vozača.
„Znaš li šta mrzim još više od policajaca?“
Okrenuo je ključ. „Pretpostavljam da ćeš mi reći.“
„Muškarce koji naređuju ženama, samo zato što su muškarci. Ne smatram da je to
stvar vaspitanja, samo glupost. Dakle, to su dve stvari protiv tebe, detektive.“
Nagnuo se i namerno joj se približio toliko da se leđima nabila u svom sedištu. Na
trenutak je osetio snažno zadovoljstvo videvši da su joj se oči raširile od iznenađenja, a
usne otvorile sa željom da se pobune. To zadovoljstvo bilo bi još veće, znao je, kada bi
on reagovao nagonski i prekrio ta tvrdoglava, drska usta svojima. Bio je siguran da bi
imala ukus baš kao što je i zvučala – vrelo, seksi i opasno. Umesto toga, povukao je njen
pojas i vezao ga.
Ispustila je zvučno dah kada se okrenuo prema volanu. To je bila teška noć, rekla je
Šila sama sebi. Napeta, uznemirujuća i potresna. U suprotnom, ona nikada ne bi sedela
tu, kao neka budala i dozvolila sebi da je zastraši neki moderni kauboj.
Ruke su joj ponovo drhtale. Razlog više nije bio važan, bila je to samo slabost.
„Ne sviđa mi se tvoj stil, Lepi.“
„Ne mora da ti se sviđa.“ Polako mu se uvlačila pod kožu, shvatio je Bojd dok je
izlazio kolima sa parkinga. To je uvek bilo pogrešno. „Radi šta ti se kaže i lepo ćemo se
slagati.“
„Ja ne radim ono što mi se kaže!“, planula je. „I ne treba mi drugorazredni
policajac sa kompleksom Džona Vejna da mi naređuje. Mark vas je pozvao, a ne ja. Ne
trebaš mi i ne želim da budeš tu!“
Zakočio je na semaforu. „Žestoko!“
„Ako misliš da ću da se raspadnem zato što mi neki ludak preti i naziva me raznim
imenima, varaš se.“
 „Ne mislim da ćeš da se raspadneš O’Rorkova, kao što ni ti ne misliš da ću ja biti tu
da pokupim te delove, ukoliko se raspadneš.“
„Dobro. Sjajno. Mogu sama da izađem na kraj sa njim, a ako tebe zabavlja da
slušaš takvu vrstu gadosti…“ Zaustavila se, zaprepašćena samom sobom. Podigla je
ruke, pritisnula ih na lice i tri puta duboko uzdahnula. „Žao mi je.“
„Zbog čega?“
„Zbog toga što sam se iskalila na tebi.“ Spustila je ruke na krilo i zurila u njih. „Da
li možeš da staneš na trenutak?“
Ne rekavši više ni reč, približio je automobil ivičnjaku i zaustavio ga.
„Želim da se smirim pre nego što stignem kući.“ Pokušavajući, uz napor, da se
opusti, pustila je da joj glava padne unazad i zatvorila oči. „Ne želim da uznemirim
svoju sestru.“
Bilo je teško zadržati bes i ozlojeđenost kada je žena, koja je sedela pored njega, od
bodljikave žice postala krhko staklo. Ipak, ukoliko su njegovi instinkti u vezi sa Šilom
bili tačni, suviše saosećanja bi je ponovo razdražilo. „Da li želiš kafu?“
„Ne, hvala.“ Uglovi njenih usana su se nakratko izvili ka gore. „Popila sam je
dovoljno za tri dana.“ Ispustila je dugačak, pročišćujući uzdah. Vrtoglavica je nestala. A
sa njom i taj lebdeći osećaj nerealnosti. „Žao mi je, Lepi. Ti samo radiš svoj posao.“
„Tu si u pravu. Zašto me zoveš Lepi?“
Otvorila je oči i kratko, ali detaljno proučila njegovo lice. „Zato što to i jesi.“
Okrenula je glavu i stavila ruku u svoju torbu tražeći cigaretu. „Plašim se.“ Mrzela je
činjenicu da je to priznanje bilo drhtavo i da joj ruka nije bila mirna dok je palila šibicu.
„Imaš pravo na to.“
„Np, stvarno se plašim.“ Ispustila je lagano dim i posmatrala najnoviji model
sedana kako prolazi putem i nestaje u noći. „On želi da me ubije. Sve do noćas, nisam
stvarno verovala u to.“ Zadrhtala je. „Ima li grejanja u ovom čudu?“
Pojačao je grejanje na maksimum. „Bolje ako se plašiš.“
„Zašto?“
„Sarađivaćeš.“
Nasmejala se. To je bio pravi osmeh, od koga mu je srce skoro stalo. „Ne, neću.
Ovo je samo trenutni odmor. Otežavaću ti posao čim se oporavim.“
„Pokušaću da se ne naviknem na ovo.“ Ipak, bilo bi lako, shvatio je, da se navikne
na to kako su joj oči postajale toplije kada bi se nasmejala. Na to kako je njen opušteni
glas delovao na muškarca i činio ga zamišljenim. „Da li se osećaš bolje?“
„Mnogo bolje, hvala.“ Ugasila je cigaretu dok je on počeo ponovo da vozi.
„Pretpostavljam da znaš gde ja stanujem.“
„Ipak sam ja detektiv.“
„To je nezahvalan posao.“ Sklonila je kosu sa čela. Razgovaraće, odlučila je. Samo
će razgovarati, a zatim će morati da razmisli. „Zašto nisi na nekom imanju i ne vučeš
stoku, i ne obeležavaš bikove? Tako izgledaš.“
Razmislio je na trenutak. „Nisam siguran da je to kompliment.“
„Brzo potežeš, Lepi.“
 „Bojd“, rekao je. „Ne bi ti ništa škodilo da koristiš moje ime.“ Kada je samo slegla
ramenima, pogledao ju je radoznalo. „Šila. To bi bilo od Prisila, zar ne?“
„Niko me nikada nije nazvao Prisila više od jednom u životu.“
„Zašto?“
Uputila mu je svoj najslađi osmeh: „Zato što odsecam jezik zbog toga.“
„Da. Hoćeš li mi reći zašto ne voliš policajce.“
„Neću.“ Okrenula je glavu i zurila u prozor sa strane. „Ja volim noć“, rekla je skoro
samo za sebe. „Možeš da radiš neke stvari, kažeš neke stvari u tri ujutru koje
jednostavno ne možeš da uradiš ili kažeš u tri popodne. Ja čak više ne mogu ni da
zamislim kako je to raditi danju, kada je vazduh pun ljudi.“
„Ne voliš mnogo ljude, zar ne?“
„Neke ljude.“ Nije želela da govori o sebi, o tome šta voli i ne voli, o svojim
uspesima i padovima. Želela je da razgovara o njemu – da zadovolji svoju radoznalost i
da opusti svoje napete živce. „Pa, koliko dugo si u noćnoj smeni, Flečeru?“
„Oko devet meseci.“ Bacio je pogled na nju. „Upoznaješ… zanimljive ljude.“
Nasmejala se, iznenađena što to uopšte može da učini. „Stvarno? Da li si ti iz
Denvera?“
„Rođen i odgajan ovde.“
„To mi se sviđa“, rekla je još jednom iznenadivši samu sebe. Nije mnogo o tome
razmišljala. Jednostavno, to je bilo mesto koje je nudilo dobar koledž za Deboru i dobru
priliku za nju samu. Ipak, za šest meseci, shvatila je, da je počela pomalo da pušta
korenje. Plitko, ali korenje u svakom slučaju.
„Da li to znači da nameravaš da ovde i ostaneš?“ skrenuo je u tihu, sporednu ulicu.
„Malo sam istraživao. Čini mi se da su dve godine na jednom mestu tvoj maksimum.“
„Volim promenu“, rekla je ravnim tonom, završavajući polako razgovor. Nije joj se
svidela ideja da bilo ko čeprka po njenoj prošlosti i njenom privatnom životu. Kada je
zaustavio automobil ispred njenog ulaza, već je odvezivala svoj pojas. „Hvala na vožnji,
Lepi.“
Pre nego što je uspela da pobegne do svog ulaza, bio je pored nje. „Biće mi
potrebni tvoji ključevi.“
Već ih je držala u ruci. Posesivno je zatvorila dlan. „Zašto?“
„Da bih mogao da ti ujutru dovezem kola.“
Zveckala je njima, mršteći se dok je stajala na osvetljenom tremu. Bojd se pitao
kako bi bilo da je doprati do njenih vrata nakon jednog običnog sastanka. Ne bi držao
ruke u džepovima, pomislio je žalosno. I svakako bi udovoljio sebi i poljubio je ispred
vrata.
Dođavola, ispred vrata, priznao je. Trebalo bi da uđe unutra sa njom i trebalo bi da
do kraja večeri bude više od poljupca za laku noć.
Međutim, ovo nije bio sastanak i svaka budala bi mogla da vidi da između njih
neće biti bilo šta ni iz daleka slično običnom. Bilo šta. To je obećao samom sebi. Ipak,
ništa približno nečem običnom.
„Ključevi?“, ponovio je.
 Nakon što je razmotrila svoje mogućnosti, Šila je zaključila da je njegov predlog
najbolja opcija. Pažljivo je skinula jedan ključ sa priveska, koji je bio u obliku ogromne
muzičke note. „Hvala.“
„Sačekaj!“ Stavio je dlan navrata dok ih je otključavala.
„Nećeš da me pozoveš ni na kafu.“
Nije se okrenula, samo je zavrtela glavom. „Ne.“
Mirisala je na noć, pomislio je. Tamnu, duboku, opasnu. „To baš nije lepo.“
Osetila je ponovo crtu humora. „Znam. Vidimo se, Lepi.“
Spustio je ruku preko njene, koja je bila na kvaki, i čvrsto je zadržao.
„Da li ti jedeš?“
Humor je nestao. To ga nije iznenadilo. Iznenadilo ga je ono što je zamenilo humor.
Zbunjenost. I – mogao se zakleti – stidljivost. Povratila se tako brzo da je bio siguran da
je sve umislio.
„Jednom ili dva puta nedeljno.“
„Sutra?“ Držao je i dalje ruku preko njene. Nije bio potpuno siguran šta je pomislio
da je video u njenim očima, samo je znao da joj se puls ubrzao pod njegovim prstima.
„Možda ću jesti sutra.“
„Sa mnom?“
Zapanjilo ju je to što se spetljala. Već godinama nije ovako zbunjeno reagovala na
nekog muškarca. Svih tih godina, sve je išlo tiho i glatko. Odbiti sastanak bilo je tako
jednostavno, kao i samo reći ne. Barem je oduvek tako bilo za nju. Ovog puta osetila se
kao da želi da se nasmeje i da ga pita u koje vreme bi trebala da bude spremna. Te reči
su skoro izašle iz njenih usta pre nego što je uspela da se savlada.
„To je neverovatno fina ponuda, detektive, ali moraću da je odbijem.“
„Zašto?“
„Ne izlazim sa policajcima.“
Pre nego što je mogla da smekša, uletela je unutra i zatvorila mu vrata pred nosom.

Bojd je izmešao papire na svom radnom stolu i namrštio se. Slučaj O’Rorkove nije bio
njegov jedini zadatak, ali on nije mogao da skrene misli sa njega. Nije mogao da
prestane da misli na nju, pomislio je, poželevši na tren, ali jako, cigaretu.
Policajac veteran koje je sedeo na metar od njega pušio je kao dimnjak dok je
razgovarao sa jednim doušnikom. Bojd je duboko udahnuo dim i poželeo da nauči da
mrzi dim cigarete kao i drugi nepušači.
Umesto toga, nastavio je da muči samog sebe uvlačeći taj zavodljivi miris – uz
druge, manje privlačne mirise policijske stanice. Prevrela kafa, uzavrela tela, jeftin
parfem koji je lebdeo oko dve prostitutke koje su se odmarale na klupi blizu njegovog
stola.
Smetnje, pomislio je, koje je, inače, retko primećivao u svakodnevnom poslu.
Večeras, sve mu je odvlačilo pažnju. Mirisi, zvukovi rada po tastaturi, telefoni koji su
zvonili, zvuk cipela koji je odjekivao po linoleumu, način na koji je jedno svetlo iznad
njegove glave sporadično sijalo.
Njegovoj usredsređenosti nije pomagala ni činjenica da je Prisila Alis O’Rork
poslednja tri dana bila konstantno u njegovoj glavi, kao neki veliki, bodljikavi šiljak.
Nikako nije uspevao da je izbaci iz glave. Možda je to bilo zbog toga što su on i njegova
partnerka provodili sate sa njom u kabini, tokom njene emisije. Možda je to bilo zbog
toga što ju je video sa spuštenim gardom. Možda je to bilo zato što je onako u prolazu
osetio kako ona reaguje na njega.
Možda je bilo tako, pomislio je zgroženo Bojd, a opet možda i nije.
On nije bio muškarac čiji je ego bilo lako ugroziti zbog odbijanja poziva na
sastanak. Verovao je da ima dovoljno samopouzdanja da mu nije bilo potrebno da se
dopada svakoj ženi. Činjenica da je bio privlačan dobrom broju žena u svojoj trideset
trećoj godini, bila je dovoljna da se oseća zadovoljno.
Nevolja je bila u tome što mu se dopadala samo jedna žena, a ona nije obraćala
pažnju na to.
Mogao je da živi sa tim.
Sada je morao da radi svoj posao. On nije bio ubeđen da je Šila bila u bilo kakvoj
direktnoj opasnosti. Međutim, ona je bila uznemiravana, sistematično i temeljno. I on i
Altea počeli su da istražuju, da ispituju muškarce koji već imaju dosije koji su se
uklapali u profil progonitelja, zabadajući nos u Šilin lični i profesionalni život od kada je
došla u Denver i tajno ispitujući njene saradnike. Sve to nije dalo nikakav rezultat.
Vreme je da se dublje kopa, zaključio je Bojd. U ruci je držao Šilinu radnu biografiju. To
je bilo nešto zanimljivo. Baš kao i žena kojoj je pripadala. Otkrivala je da Šila odskočila
od jedne male radio-stanice u Džordžiji – što je objašnjavalo taj blagi, očaravajući,
južnjački akcenat sa neznatnim razvlačenjem u govoru – do velike radio-stanice u
Atlanti, a zatim dalje u Ričmondu, Sent Luisu, Čikagu, Dalasu, pre nego što se skrasila,
očigledno – u Denveru u KHIP radiju.
Žena voli da se seli, razmišljao je. Ili je to bilo zbog toga što je morala da beži? To
je bilo važno pitanje i on je nameravao da dobije odgovor na njega iz prve ruke.
Jedina stvar u koju je bio siguran iz golih činjenica koje su se nalazile ispred njega
bila je ta da se Šila izborila za uspeh sa diplomom srednje škole i mnogo hrabrosti.
Nemoguće da je to bio lak put za ženu – zapravo za devojku u njenoj osamnaestoj godini
– da se probije u poslu koji je još uvek u velikoj meri bio muški.
„Zanimljivo štivo?“, Altea se naslonila bokom na njegov sto. Niko u stanici nije se
usuđivao da zazviždi zbog njenih nogu. Ipak, mnogo njih je posmatralo te divno
izvajane noge.
„Šila O’Rork.“ Bacio je biografiju na sto. „Koji su tvoji utisci?“
„Jaka žena“, nasmejala se kada je to rekla. Provela je mnogo vremena zadirkujući
Bojda zbog njegovog oduševljenja vrelim glasom sa radija. „Voli da radi stvari na svoj
način. Pametna i profesionalna.“
Uzeo je nekoliko slatkih badema i poigravao se njima. „Mislim da sam sve to i sam
shvatio.“
 „Pa, vidi…“ Altea je uzela kutiju i pažljivo izabrala jedan sjajni badem. „Uplašena
je do srži, a ima kompleks inferiornosti velik kao kuća.“
„Kompleks inferiornosti.“ Bojd je kratko frknuo i odgurnuo se u stolici. „Nema
šanse.“
Pažljivo proučavajući kutiju, Altea je izabrala još jedan ušećereni badem. „Krije ga
iza čeličnog zida, ali tu je.“ Stavila je ruku na vrh svoje čizme. „Ženska intuicija,
Flečeru. Zato si ti tako prokleto srećan da me imaš.“
Bojd joj je oteo kutiju sa bademima znajući da bi Altea mogla, sistematično da
pojede sve do jednog. „Ako je ta žena nesigurna, ja ću pojesti svoj šešir!“
„Ti nemaš šešir.“
„Nabaviću ga i poješću ga!“ Odbacujući instinkte svoje partnerke, pokazao je
rukom prema fasciklama. „Pošto naš čovek ne odustaje, moraćemo da ga pronađemo na
drugi način.“
„Ova dama nije baš spremna da govori o svojoj prošlosti.“
„Onda ćemo je pritisnuti.“
Altea je razmislila na trenutak. Zatim se graciozno pomerila i prekrstila noge na
drugu stranu. „Da li želiš da bacaš novčić? Zato što se kladim da će ona uzvratiti
pritisak.“
Bojd se osmehnuo. „Računam na to.“
„Tvoj je red da noćas budeš u kabini sa njom.“
„Onda ti počni od Čikaga,“ pružio joj je fasciklu. „Imamo menadžera stanice,
stanodavca.“ Bacio je pogled na ono što je bilo u fascikli. Nameravao je da ide mnogo
dalje od onoga što je tu pisalo, ali počeće sa činjenicama. „Koristi taj tvoj slatki,
ubedljivi glas. Sve će ti reći.“
„Hiljade njih je već to učinilo.“ Zaludno je bacila pogled preko ramena i videla
kako neki kolega gura osumnjičenog sa krvavim nosom, koji je psovao, da sedne na
stolicu. Nastala je kratka gužva, pa se začula bujica psovki, iza koje su usledile silne
pretnje. „Gospode, obožavam ovo mesto!“
„Da, nigde nije kao kod kuće.“ Popio je ono malo kafe što mu je ostalo, pre nego
što mu je njegova partnerka to uradila. „Ja ću početi od drugog kraja, od prve stanice za
koju je radila. Tea, ukoliko uskoro nešto ne pronađemo, gnjaviće nas kapetan.“
Ustala je. „Onda moramo nešto da pronađemo.“
Klimnuo je glavom. Hteo je da podigne slušalicu, ali pre nego što je to uradio,
telefon je zazvonio. „Flečer.“
„Lepi.“
Zbog tog nadimka bi napravio grimasu da nije prvo čuo strah. „Šila? Šta je bilo?“
„Imala sam poziv.“ Začuo se brzi nalet smeha. „To je stara vest, pretpostavljam.
Ovog puta sam bila kod kuće i ja – prokletstvo, skačem na senke.“
„Zaključaj sva vrata i ne mrdaj se! Krećem, Šila!“, rekao je, a kada nije čuo
nikakav odgovor, dodao je, „krećem.“
„Hvala. Kad bi prošao na par crvenih svetala na putu ka ovamo, bila bih ti dužnik.“
 „Za deset minuta.“ Prekinuo je vezu. „Tea“, uhvatio ju je pre nego što je uspela da
završi prvi poziv, „idemo!“
 3.

Došla je sebi kada su stigli do nje. Napokon, osećala se glupo što je zvala policiju –
njega – zbog jednog telefonskog poziva.
To su samo telefonski pozivi, uveravala je Šila samu sebe dok je šetala od prozora i
nazad. Nakon nedelju dana poziva trebalo je da se bolje nosi sa tim. Da je samo mogla
da smiri svoju reakciju, da ubedi čoveka koji je zvao da ono što on govori i način na koji
to govori nema nikakvog uticaja na nju, pozivi bi prestali.
Otac ju je naučio da je to način na koji je trebalo da se nosi sa siledžijama. S druge
strane, rešenje njene majke bio bi udarac direktno u vilicu. Iako je Šila mogla da vidi
prednosti oba načina, mislila je da je pasivni pristup bolji u ovoj situaciji.
Priznala je sama sebi da nije dobro obavila taj poslednji poziv. Negde tokom
njegove tirade došla je skoro do histerije, počela je da viče, da moli, da na pretnje
odgovara pretnjama. Mogla je samo da bude zahvalna što Debora nije bila tu da je čuje.
Boreći se da se smiri, spustila se na naslon fotelje, ukočena, sedela je pravih leđa,
dok joj je um ludovao. Posle poziva, isključila je radio, zaključala vrata, navukla
draperije. Sada je, pod svetlošću lampi, sedela, čekajući da čuje zvuk, bilo kakav zvuk,
dok je pogledom pregledala sobu. Zidove koje su ona i Debora okrečile, nameštaj koji su
izabrale piepirući se. Poznate stvari, pomislila je Šila. Stvari koje umiruju.
Nakon samo šest meseci sitnice su bile svuda razbacane, nešto što sebi nikada
ranije ne bi dozvolile. Međutim ovog puta kuća nije bila iznajmljena, nameštaj nije bio
pozajmljen. Sve je bilo njihovo.
Možda su zbog toga, iako o tome nikada nisu razgovarale, počele da pune kuću
sitnicama, beskorisnim stvarima. Mačka od porcelana koja je ležala u večnom dremežu
na prenatrpanoj polici sa knjigama. Bespotrebno skupa sjajna, bela činija sa pupoljcima
hibiskusa nacrtanim po ivicama. Mangup žabac u fraku i sa crnom mašnom.
Stvarale su dom, shvatila je Šila. Po prvi put od kada su ostale same, stvarale su
svoj dom. Nije mogla da dozvoli da neki zlobni glas iz telefona, bez lica, sve to pokvari.
Šta da radi? Pošto je bila sama, dozvolila je sebi trenutak očajanja i spustila glavu
na ruke. Da li da uzvrati borbom? Ali kako da se bori protiv nekoga koga ne može da
vidi, niti razume? Da li da glumi ravnodušnost? Ali koliko dugo bi bila u stanju da se
pretvara, pogotovo ukoliko bi on nastavio da je uznemirava i van posla i na poslu?
A šta bi se desilo kada bi se on konačno umorio od zvanja i došao lično do nje?
Zbog žustrog kucanja na vratima poskočila je sa fotelje i rukom pritisnula srce koje je
odjednom počelo jako da lupa.
 Ja sam tvoj dželat. Nateraću te da patiš. Nateraću te da platiš.
„Šila, Bojd je. Otvori vrata!“
Bio joj je potreban još jedan trenutak da bi rukama prekrila lice i duboko udahnula.
Pošto se malo smirila, prišla je vratima i otvorila ih.
„Zdravo. Brzo ste stigli.“ Klimnula je glavom prema Altei: „Detektivko Grejson.“
Šila im je pokazala rukom da uđu unutra, a zatim se leđima naslonila na vrata. „Osećam
se glupo što sam vas pozvala da dođete čak ovamo.“
„To je deo posla“, rekla joj je Altea. Ova žena se držala na veoma tankim žicama,
zaključila je. Već je nekoliko njih puklo. „Da li bi Vam smetalo da svi malo sednemo?“
„Ne. Izvinite.“ Šila je prošla rukom kroz kosu. Nije se pokazala baš u dobrom
svetlu, pomislila je. Ponos ju je naterao da se prikaže u malo boljem svetlu. „Mogla bih
da vam napravim kafu.“
„Ne brini zbog toga.“ Seo je na svetao kauč i naslonio se na jastuke boje safira.
„Reci nam šta se desilo.“
„Zapisala sam.“ Njeni pokreti odavali su rastrojene živce, što se videlo dok je
prilazila telefonu da uzme papir na kojem je zapisivala. „Navika sa radija“, rekla je.
„Telefon zazvoni i ja počnem da pišem.“ Nije bila spremna da prizna da ne želi naglas
da ponovi razgovor. „Nešto je napisano u skraćenicama, ali trebalo bi da se razume.“
Uzeo je blok od nje i pogledom prešao preko zapisanih reči. Mišići su mu se stegli i
osetio je bes i gađenje. Spolja potpuno miran, predao je blok svojoj partnerki.
Šila nije mogla da sedi. Stajala je u sredini sobe i lomila prste, ili je vukla svoj
široki duks. „Prilično je eksplicitan o onome šta misli o meni i šta namerava da uradi.“
„Da li je ovo prvi put da te zove na kućni broj?“, upitao ju je Bojd.
„Da. Ne znam kako je došao do ovog broja, ja – mi se ne nalazimo na spiskovima.“
Altea je stavila blok sa strane i izvadila svoj. „Ko ima Vaš kućni broj?“
„Stanica.“ Šila se delimično opustila. Mogla je da izađe na kraj sa ovim.
Jednostavna pitanja, jednostavni odgovori. „Takođe može da bude u spiskovima za
koledž. Moj advokat, Karl Doneli, koji ima kancelariju u centru. I ima nekoliko ljudi sa
kojima se Deb viđa. Džoš Holden i Daren Mekinli. Nekoliko drugarica.“ Ponovo je
prešla preko te kratke liste. „To bi bilo to. Ono oko čega se najviše brinem je…“,
okrenula se, pošto su se vrata iza nje otvorila. „Deb.“ Osetila je olakšanje i
uznemirenost. „Mislila sam da imaš časove uveče.“
„Imala sam.“ Usmerila je par velikih, tinjajućih, plavih očiju na Bojda i Alteu. „Da
li ste vi iz policije?“
„Debora“, rekla je Šila, „znaš da ne bi trebalo da napuštaš časove. Imala si test…“
„Prestani da se ponašaš prema meni kao da sam dete.“ Bacila je Šili u ruke novine
koje je nosila. „Da li stvarno od mene očekuješ da se ponašam kao da je sve u redu?
Dođavola, Šila, rekla si mi da je sve pod kontrolom.“
Pogledala je zabavnu stranu novina, pomislila je Šila umorno. Radio-princeza
kasnih sati pod opsadom. Pokušavajući da ublaži rastuću glavobolju, prstima je
protrljala slepoočnice. „Sve je pod kontrolom. Ovakve stvari podižu prodaju, to je sve.“
„Ne, to nije sve.“
 „Zvala sam policiju“, uzvratila je bacajući novine sa strane. „Šta još hoćeš?“
Postojala je sličnost između njih dve, primetio je Bojd. Oblik usana i očiju. I Šila je
bila dovoljno privlačna i seksi da muškarcu zavrti pamet za trista šezdeset stepeni, ali je
njena sestra bila prava lepotica. Mlada, pomislio je. Možda ima osamnaest godina. Za
nekoliko godina njen najmanji pogled nateraće svakog muškarca da proguta sopstveni
jezik.
Primetio je takođe i suprotnosti. Deborina kosa je bila kratka i meka – Šilina
dugačka i neukrotiva. Mlađa sestra je nosila tamnogrimizni džemper preko krojenih
pantalona uvučenih u sjajne plitke čizme – Šila je nosila široku trenerku. Gornji deo je
bio ljubičast, a donji zelen. I na sve to debele žute čarape sa narandžastim vrhovima.
Ukusi su im se, možda, razlikovali, pomislio je, ali narav im je bila prilično slična.
Tako da, kada su sestre O’Rork bile ljute, to je bila zanimljiva predstava.
Altea se samo malo pomerila i šapnula mu na uvo: „Očigledno su ovo i pre radile.“
Bojd se osmehnuo. Da je imao kokice i pivo, zadovoljno bi sedeo i posmatrao
narednih deset rundi. „Na koga bi stavila pare?“
„Na Šilu“, promrmljala je, prekrštajući glatke noge. „Mada ni sestra nije loša.“
Očigledno umorna od udaranja glavom o zid, Debora se okrenula. „U redu.“
Prstom je pokazala prema Bojdu: „Vi ćete mi reći šta se dešava.“
„Ah…“
„Nema veze.“ Prešla je na Alteu: „Vi.“
Prigušivši osmeh, Altea je klimnula glavom. „Mi smo istražitelji koji rade ne
slučaju Vaše sestre, gospođice O’Rork.“
„Dakle, postoji slučaj!“
Ne obraćajući pažnju na Šilin besni pogled, Altea je ponovo klimnula glavom. „Da.
Uz saradnju sa radio-stanicom pratimo telefonsku liniju. Detektiv Flečer i ja smo već
ispitali određeni broj osumnjičenih koji su već bili osuđivani zbog opscenih ili
uznemirujućih telefonskih poziva. Zbog najnovijih dešavanja, pratićemo i vašu privatnu
telefonsku liniju.“
„Najnovijih dešavanja?“, Debori je bio potreban samo jedan trenutak. „Oh, Šila, ne
ovde! Nije te zvao ovde!“ Zaboravila je na ljutnju, zagrlila je svoju sestru. „Žao mi je.“
„Nema zbog čega da ti bude žao.“ Kada se Debora umirila, Šila se povukla. „Zaista
to misli, Deb. Nema razloga da se nas dve oko toga brinemo. Za to će se pobrinuti
profesionalci.“
„To je tačno.“ Altea je ustala. „Detektiv Flečer i ja smo u službi više od petnaest
godina. Nameravamo da dobro čuvamo Vašu sestru. Da li još negde imate telefon,
moram da obavim neki razgovor?“
„U kuhinji“, rekla je Debora pre nego što je Šila uspela bilo šta da kaže. Želela je
nasamo da porazgovara sa njom. „Pokazaću Vam gde je.“ Zastala je i osmehnula je
Bojdu: „Da li želite kafu, detektive?“
„Hvala.“ Posmatrao ju je – koji muškarac ne bi? – dok je izlazila iz sobe.
„Da nisi ni pomislio na to!“, pripretila je Šila.
 „Izvini?“, osmehnuo se Bojd. Nije bilo potrebno biti detektiv da bi se prepoznao
njen materinski instinkt. „Tvoja sestra – Debora, zar ne? – zaista je nešto posebno.“
„Ti si suviše star za nju.“
„Jaoj!“
Šila je uzela cigaretu i naterala sebe da ponovo sedne na naslon fotelje. „U svakom
slučaju, ti i detektivka Grejson izgleda da baš odgovarate jedno drugom.“
„Tea?“, morao je ponovo da se osmehne. Uglavnom bi zaboravljao da je njegov
partner žena. „Da, ja sam pravi srećković.“
Šila je zaškripala zubima. Mrzela je i samu pomisao da bi neka druga žena mogla
da je zaplaši. Altea Grejson je bila dovoljno privlačna, dovoljno profesionalna.
Šila čak nije mogla da podnese ni činjenicu da izgleda očaravajuće. Jednostavno,
radilo se o tome da su delovali tako zajedno.
Bojd je ustao i uzeo joj neupaljenu cigaretu iz ruke. „Ljubomorna?“
„U tvojim snovima, Lepi!“
„Doći ćemo kasnije do mojih snova.“ Podigao joj je prstom bradu: „Kako se
držiš?“
„Dobro sam.“ Želela je da se pomeri, ali imala je osećaj da joj ne bi dao dovoljno
mesta, a kada bi ustala, bilo bi suviše lako da spusti glavu na njegovo rame i da tako
ostane. Imala je obaveze, dužnosti. I svoj ponos. „Ne želim da uplićem Deb u sve ovo.
Ona je ovde sama dok sam ja na poslu.“
„Mogu da organizujem jedinicu koja će biti ispred kuće.“
Zahvalno je klimnula glavom. „Mrzim činjenicu da sam negde usput napravila
neku grešku koja bi mogla da je dovede u opasnost. Ona to ne zaslužuje.“
Ne mogavši da odoli, spustio joj je dlan na obraz: „Kao ni ti.“
Prošlo je mnogo vremena od kada ju je neko dodirnuo, od kada je dozvolila sebi da
je neko dodirne, čak i slučajno. Uspela je da slegne ramenima. „To mi još nije jasno.“
Ispustila je mali uzdah, poželevši da može da zatvori oči i gurne lice u tu snažnu, veštu
šaku. „Moram da se spremim za radio-stanicu.“
„Zašto ne propustiš večeras?“
„I da mu dozvolim da pomisli da me je uplašio?“ Ustala je. „Nema šanse.“
„Čak i Super-žena ima pravo na slobodno veće.“
Odmahnula je glavom. Bila je u pravu kada je pomislila da se on neće pomeriti. Sa
jedne strane joj je fotelja zagrađivala prolaz, a sa druge je stajao on. Napetost joj je
prostrujala kroz telo. Ponos joj nije dozvolio da spusti pogled. Čekao je, proklet bio! I
ukoliko nije bio slep ili glup, video je da ju je ovaj kontakt, ovo povezivanje sa njim,
rastrojilo.
„Ne mogu da prođem od tebe, Flečeru.“
Još samo minut, samo jedan minut i on bi popustio pod svojim porivom da je
privuče sebi. Video bi koliko je njegova mašta blizu realnosti. „Još nisam ni počeo da ti
smetam, O’Rorkova.“
Pogled joj je postao oštriji. „Bilo mi je dovoljno pretnji za jedan dan, hvala.“
 Želeo je da je zadavi zbog toga. Posmatrajuči je, polako je zakačio palčeve za
džepove. „To nije bila pretnja, srce. Samo činjenica.“
Debora je odlučila da je dovoljno prisluškivala, pa je pročistila grlo. „Kafa,
detektive Flečeru.“ Pružila mu je šolju koja se pušila. „Tea je rekla da pijete crnu sa dve
kašičice šećera.“
„Hvala.“
„Ja ću biti ovde“, rekla je, bez reći izazivajući Šilu kako bi počela da se prepire sa
njom. „Trebalo bi da za nekih sat vremena dođu ovde i nameste telefon.“ Zatim je
spustila ruke na Šilina ramena i poljubila je u oba obraza. „Nisam propustila nijedan čas
ovog semestra, Sajmone.“
„Sajmone?“, začudio se Bojd.
„Legri1.“ Smejući se, Debora je ponovo poljubila Šilu. „Žena je gonič robova.“
„Ne znam o čemu govoriš.“ Šila se pomerila sa strane da uzme svoju torbu.
„Trebalo bi da ponoviš gradivo za državne studije. Rezultat na testu iz političkih nauka
bi mogao da bude bolji. Ne bi ti ništa škodilo ni da ponoviš opštu psihologiju.“ Uzela je
kaput iz ormana. „Kad si već u kući, treba da se oriba pod u kuhinji. Sigurna sam da
imamo viška četkica za zube koje bi mogla da iskoristiš u tu svrhu. I trebao bi nam još
jedan naramak isečenih drva.“
Debora se nasmejala: „Odlazi!“
Šila se osmehnula i krenula rukom prema kvaki. Spustila je ruku preko Bojdove,
koja je tu već stajala. Odskočila je pre nego što je uspela da spreči tu svoju reakciju. „Šta
to radiš?“
„Idem sa tobom.“ Brzo je namignuo Debori, dok je gurao Šilu kroz vrata.

„Ovo je smešno“, rekla je Šila kada je zakoračila u radio-stanicu.

„Šta to?“
„Ne razumem zašto bi policija morala svake večeri da sedi sa mnom u studiju.“ Još
u hodu, skidala je sa sebe kaput – pomalo kao borac s bikovima koji je kovitlao svojim
ogrtačem, pomislio je Bojd. I dalje mršteći se, krenula je prema vratima malog
magacina, a zatim je vrisnula i spotakla se o Bojda kada su se vrata otvorila. „Pobogu,
Bili, nasmrt si me preplašio!“
„Izvini.“ Čovek koji je radio održavanje zgrade imao je prosedu kosu, ruke tanke
kao grane i osmehivao se, izvinjavajući se. „Nestalo mi je spreja za čišćenje prozora.“ U
rukama je držao sprej za prozore.
„Pomalo sam nervozna.“
„Čuo sam o tome.“ Zakačio je sprej za pojas i uzeo kantu i krpe. „Ne brini, Šila. Ja
sam ovde do ponoći.“
„Hvala. Da li ćeš večeras da slušaš moju emisiju?“
„Naravno.“ Otišao je, pomalo vukući desnu nogu.

1 Lik iz dela Čiča Tomina koliba – prim. prev.

 Šila je zakoračila u prostoriju i videla novu bocu sredstva za čišćenje. Izvadila je
novčanicu od pet dolara iz svoje tašne i gurnula je među krpe za čišćenje.
„Što si to uradila?“
„On je bio u Vijetnamu.“ Jednostavno je rekla i zatvorila vrata.
Bojd nije rekao ništa pošto je znao da je bila ljuta jer je video njen gest. Pripisao je
to još jednoj protivurečnosti.
Da bi se pripremila za svoju smenu, ušla je u malu prostoriju i proverila šta je sve
bilo spremno za njenu večerašnju emisiju, brisala je ono što joj se nije svidelo i dodavala
ono što joj je odgovaralo. Urednik programa je prestao da viče zbog te njene navike pre
nekoliko meseci. Još jedan od razloga zbog kojih je više volela noćnu smenu bila je
sloboda koju je imala.
„Ova nova grupa“, promrmljala je.
„Molim?“, Bojd je sebe častio krofnama sa šećernom glazurom.
„Ova nova grupa, ’The Studs’.“ Udarala je olovkom o sto. „Imaju samo jednu
dobru pesmu. Skoro da nisu vredni vremena koje dobijaju na radiju.“
„Zašto ih onda puštaš?“
„Moramo da budemo fer prema svima.“ Usredsređena na posao, mahinalno je uzela
griz krofne koju je Bojd prineo ustima. „Za šest meseci niko neće znati kako se zovu.“
„To je rokenrol.“
„Ne. Bitlsi, Badi Holi, Čak Beri, Springstin, Elvis – to je rokenrol.“
Nagnuo se unazad, posmatrajući je. „Da li ikada slušaš nešto drugo?“
Osmehnula se, a zatim je olizala šećer sa gornje usne. „Hoćeš da kažeš da postoji
nešto drugo?“
„Da li si oduvek bila tako jednostrana?“
„Da.“ Iz džepa je izvadila platnenu gumicu za kosu. Iz nekoliko okreta vezala je
kosu. „Pa, koju vrstu muzike ti voliš?“
„Bitlse, Badi Holija, Čaka…“
„Pa, ima nade za tebe“, prekinula ga je.
„Mocarta, Lenu Horn, Džoan Džet, Elu Ficdžerald, Bi Bi Kinga…“
Podigla je obrve. „Dakle, eklektični smo!“
„Otvorenog smo uma.“
Na trenutak se naslonila. „Iznenađuješ me, Flečeru. Ja sam mislila da si ti tip koji
voli i povređuje, pije i vara.“
„Po izboru muzike ili kao ličnost?“
„Po oba pitanja.“ Bacila je pogled na sat. „Vreme je za emisiju.“
Divlji Bob Vilijams koji je radio od šest do deset, upravo je završavao svoju
emisiju. Bio je nizak, srednjih godina i imao je stomak, ali i glas dvadesetogodišnjeg
pastuva. Kratko je pozdravio Šilu dok je pregledala ploče i albume.
„Mmm, dugonoga ždrebica je upravo ušetala.“ Pritisnuo je dugme i začuo se zvuk
jakog lupanja srca. „Pripremite se, vi tamo u zemlji KHIP-a, vaša ponoćna zvezda stiže.
Ostavljam vas uz ovu staru stvar.“ Pustio je Honky-tonk woman.
 Izvukao se iz fotelje i istegao svoje mišiće na nogama, kao da su od gume. „Hej,
dušo, da li si dobro?“
„Naravno.“ Nameštala je iglu gramofona na ploču.
„Video sam novine.“
„Ništa strašno, Bobe.“
„Hej, mi smo svi ovde porodica!“ Stisnuo joj je rame. „Mi smo uz tebe.“
„Hvala.“
„Ti si policajac?“, upitao je Bojda.
„Tako je.“
„Uhvatite brzo tog tipa. Zbog njega svi drhtimo.“ Još jednom je stegnuo Šilu. „Reci
mi, ukoliko ti nešto treba.“
„Hoću. Hvala.“
Nije želela da razmišlja o tome, nije to sebi mogla da priušti, sada, na samo trideset
sekundi do emisije. Zauzimajući svoje mesto, podesila je mikrofon, nekoliko puta
duboko udahnula, uradila proveru tona izgovarajući jedan, dva, tri, a zatim uključila
mikrofon.
„U redu, Denvere, ja sam Šila O’Rork, na KHIP radiju jedan. Biću sa vama od
deset do dva ujutru. Počećemo sa deljenjem sto devet dolara. Imamo tajanstvenu pesmu.
Ako pogodite naslov, izvođača i godinu, dobićete šaku punu gotovine. Broj je 555-5447.
Ostanite sa nama, zato što ćemo biti divlji.“
Muzika je odjeknula što joj je pričinjavalo zadovoljstvo. Ponovo je držala stvari
pod kontrolom.
„Elton Džon“, rekao je Bojd koji se nalazio iza nje. „Honky cat. 197…2.“ Okrenula
se u stolici da bi ga pogledala. Izgledao je prokleto zadovoljan samim sobom, pomislila
je. Taj blagi osmeh na njegovom licu i ruke u džepovima. Šteta je bila što je bio tako
privlačan! Prokleta šteta, skoro za plakanje. „Vidi, vidi, iznenađuješ me, Lepi! Podseti
me da te upišem za besplatnu majicu.“
„Ja bih radije večeru.“
„Ja bih radije da imam porše, ali tako je to – hej!“ uzviknula je, kada ju je uhvatio
za ruku.
„Grickala si nokte.“ Prešao je palcem preko njenih prstiju i posmatrao kako joj se
menja pogled. „Još jedna loša navika.“
„Imam ih još mnogo.“
„Dobro.“ Umesto da sedne pozadi, u ćošak, uzeo je stolicu pored nje. „Nisam imao
vremena da uzmem knjigu“, objasnio je. „Zašto ne bih posmatrao kako radiš?“
„Zašto ne bi…“ Opsovala je, a zatim pritisnula dugme na telefonu. Zbog njega
zamalo da ispusti svoju najavu. „KHIP. Da li možete da kažete koja je tajanstvena
pesma?“
Prošlo je pet poziva pre nego što je imala pobednika. Pokušavajući da ne obraća
pažnju na Bojda, pustila je još jednu pesmu dok je zapisivala ime i adresu pobednika.
Kao da nije imala dovoljno toga na pameti, pomislila je. Kako je mogla da se
usredsredi na svoj rad kada on, samo što joj nije sedeo na glavi? Dovoljno blizu,
primetila je, da je mogla da ga omiriše. Bez parfema, samo sapun – nešto zbog čega je u
jednom trenutku pomislila na planine, a u drugom na tihe, prisne noći.
Nije je interesovalo ni jedno, ni drugo, podsetila je samu sebe. Sve što je želela bilo
je da prebrodi ovu krizu i da nastavi život uobičajenim tokom. Privlačni muškarci dolaze
i odlaze, znala je to. Međutim, uspeh ostaje – sve dok imaš želje da za njega krvavo
radiš.
Pomerila se, istežući se da bi uzela sledeću ploču. Butinama je dodirnuta njegove.
Bile su dugačke i čvrste kao stena. Odlučna da ne poskoči zbog toga, okrenuta se i
pogledala ga u oči. Na razdaljini od samo desetak centimetara, jedan izazov je dolazio za
drugim. Posmatrala je kako mu se pogled spustio i zadržao na njenim usnama. Kada je
ponovo podigao pogled, želja je titrala. U ušima joj je odzvanjala muzika sa slušalica,
koje je tvrdoglavo nosila da ne bi morala da razgovara sa njim. Pevalo se o vrelim
noćima i strasnim željama.
Udaljila se, veoma pažljivo. Kada je ponovo počela da govori u mikrofon glas joj je
bio još promukliji.
Ustao je. Zaključio je da je to njegova jedina odbrana.
Mislio je da joj dosađuje, da bi joj skrenuo pažnju od neizbežnog telefonskog
poziva koji će se desiti pre nego što se noć završi. Želeo je da ne razmišlja o tome, već o
njemu. Nije poricao da je želeo da ona misli o njemu. Međutim, nije znao da će mu,
kada u tome bude uspeo, to potpuno pomutiti razum.
Mirisala je na ponoć. Na tajnovito i grešno. Zvučala je kao seks. Vreo i primamljiv,
a onda pogledaš u njene oči, stvarno ih pogledaš i vidiš jednu običnu nevinost. Muškarac
koga ta kombinacija ne bi izludela ili se nije rodio ili je već mrtav.
Malo udaljenosti, rekao je Bojd sam sebi, tiho izašavši iz studija. Puno
nepristrasnosti. Ne bi bilo dobro ni za jedno od njih dvoje da dozvoli da mu se osećanja
toliko isprepliću, kada je u pitanju žena koju je trebalo da zaštiti.
Kada je ostala sama, Šila je pokušala da se svesno opusti, mišić po mišić. Već je
bila na ivici. Bilo je utešno verovatno da to može da učini. Njena reakcija na Bojda bila
je samo odjek napetosti sa kojom je živela više od nedelju dana, a on je pokušavao da je
podstiče.
Oduvala je kosu sa očiju i častila svoje slušaoce – sa dva hita za redom, dajući sebi
još vremena da se smiri.
Još uvek joj nije bio potpuno jasan. Čitao je Stajnbeka i prepoznao Elton Džona.
Govorio je sporo i lenjo – a mislio je brzo. Nosio je ishabane čizme i jakne od trista
dolara.
Kakve je veze sve to imalo, upitala je samu sebe dok je pripremala sledećih
dvadeset minuta svoje emisije. Nisu je zanimali muškarci. A on je definitivno bio
muškarac. Razlog broj jedan. Nikada joj ne bi palo na pamet da se upusti u vezu sa
policajcem. Razlog broj dva. A svako ko je imao oči mogao je da vidi da je imao blizak,
skoro intiman odnos sa svojom očaravajućom partnerkom. Nikada nije želela nešto tuđe.
Razlog broj tri, i on ispada.
 Zatvorila je oči i pustila da muzika prolazi kroz nju. To joj je, kao i uvek, pomagalo
da se umiri ili oraspoloži ili samo podseti koliko je srećna. Nije bila tako oštra i
posvećena učenju kao Debora. Nije bila posvećena kao što su njihovi roditelji bili. Imala
je samo malo više obrazovanja nego što je to zakon zahtevao, a ipak, bila je ovde, baš
gde je želela da bude i radila je baš ono što je oduvek želela.
Život ju je naučio jednu važnu lekciju. Ništa ne traje zauvek. Dobra ili loša
vremena, sve je prolazno. Ovaj košmar, bez obzira na to koliko sada strašno izgleda,
završiće se na kraju. Ona samo mora da ga izdrži, dan po dan.
„Ovo je bila Džoan Džet, da vas malo razbudi nešto pre 10.30. Sada slušamo vesti,
a zatim idu zajedno Stiv Vinvud i Fil Kolins, koji će nas uvesti u sledećih pola sata. Ovo
je KHIP radio, a vesti vam je obezbedio ’ Vajldvud rekords’“
Pustila je ranije pripremljenu traku, a zatim pogledom prešla preko ištampanog
teksta za reklame i promocije koje će pročitati. Kada se Bojd vratio, već je pustila
sledeći blok muzike i ustala da protegne mišiće.
Zastao je, pokušavajući da ne zastenje kada je ona podigla ruke uvis i počela da vrti
kukovima. Dok je trajala muzika, savila se u struku, uhvatila članke na nogama i polako
ispravljala kolena. Video je i ranije tu rutinu. To je bilo nešto što je radila jednom ili dva
puta tokom njenog četvoročasovnog rada u kabini. Međutim, sada je mislila da je sama i
prepustila se malo više ritmu. Posmatrajući je, shvatio je da njegova pauza od deset
minuta nije bila ni približno dovoljna. Ponovo je sela, pripremila se za publiku, slušalice
su joj bile oko vrata i pojačala je muziku zbog sopstvenog zadovoljstva, njihala se u
ritmu muzike. Kada joj je spustio ruku na rame, poskočila je na stolici. „Polako,
O’Rorkova. Doneo sam ti čaj.“
Srce joj je kao čekić tuklo u grudima. Kada se smirila, spustila se do stola.
„Molim?“
„Čaj“, ponovio je, pružajući joj šolju. „Doneo sam ti čaj. Piješ suviše kafe. To je
biljni čaj. Jasmin ili tako nešto.“
Dovoljno se pribrala i sa negodovanjem pogledala prema šolji. „Ne pijem cveće.“
„Probaj. Možda nećeš skočiti do plafona, kada te sledeći put neko dodirne.“ Uzeo
je gutljaj soka iz flaše.
„Ja bih radije to.“
Uzeo je još jedan veliki gutljaj, a zatim joj dodao flašu. „Ostalo je još pola.“
Kao i Bojd, i ona je bacila pogled na sat. Bila je skoro ponoć. Nekada je ovo bio
njen omiljeni deo programa. Sada, dok je posmatrala kako kazaljka otkucava, dlanovi su
počeli da joj se znoje.
„Možda neće zvati večeras, pošto me je našao kod kuće.“
Seo je pored nje. „Možda.“
„Ali ti ne veruješ.“
„Mislim da idemo korak po korak.“ Stavio joj je ruku na zadnji deo vrata, da bi je
umirio. „Želim da pokušaš da ostaneš smirena, da ga duže zadržiš na liniji. Postavljaj
pitanja. Bez obzira na to šta on govori, samo ih postavljaj, ponovo i ponovo. On može da
odgovori na bilo koje i da nam neki trag.“
 Klimnula je glavom, a zatim smišljala kako to da uradi narednih deset minuta. „Ima
nešto što hoću da te pitam“, rekla je polako.
„U redu.“
Nije gledala u njega, ali je uzela i poslednji gutljaj hladnog pića da ublaži svoje
suvo grlo. „Koliko dugo će dozvoliti da imam bebisitera?“
„Ne moraš da brineš o tome.“
„Recimo samo da znam kako se radi u policiji.“ Ponovo je u njenom glasu začuo
taj prizvuk ogorčenosti i žaljenja. „Nekoliko gnusnih poziva neće privući nešto previše
pažnje.“
„Život ti je u opasnosti“, rekao je. „Pomaže to što si poznata ličnost i to što su
novine pisale o tome. Traje već neko vreme.“
„Razni blagoslovi“, promrmljala je, a zatim otvorila liniju za uključenja.
Poziv je stigao, kao što je i znala, ali ovog puta brzo. Kod petog poziva prepoznala
je glas, izborila se da ne vrisne i pustila muziku u etar. Nesvesno je potražila Bojdovu
ruku.
„Uporan si, zar ne?“
„Želim da umreš. Sada sam skoro spreman.“
„Da li te poznajem? Volim da mislim da poznajem sve koji žele da me ubiju.“
Napravila je bolnu grimasu kada je počeo da je naziva raznim imenima i pokušala
da se usredsredi na prste Bojdove ruke koji su joj stajali na zadnjem delu vrata.
„Vau! Zaista sam te pogodila! Znaš, druškane, ukoliko ti se ne sviđa ova emisija,
možeš jednostavno da je isključiš.“
„Ti si ga zavela!“ Sada se čuo zvuk besnog plača. „Zavela si ga, izazivala, obećala
mu! Onda si ga ubila.“
„Ja…“, ovo ju je iznenadilo više od bilo koje gadne reči koju je izgovorio. „Koga?
Ne znam o čemu govoriš. Molim te, ko…“
Veza se prekinula.
Dok je tako sedela, zapanjena i tiha, Bojd je proverio telefon. „Da li smo imali
sreće? Prokletsvo!“ Ustao je, gurnuo ruke u džepove i počeo da hoda tamo-amo. „Još
deset sekundi. Imali bismo ga za deset sekundi. Mora da zna da je linija pod
prismotrom.“ Naglo je okrenuo glavu kada je Nik Peters ušao unutra sa rukama punim
šolja kafe koje su se prelivale. „Kaži?“
„Ja – ja – ja…“ Adamova jabučica mu je poigravala dok je gutao pljuvačku. „Mark
je rekao da je u redu da ostanem ovde tokom emisije.“ Ponovo je progutao pljuvačku.
„Mislio sam da bi Šila želela kafu.“
Bojd je prstom pokazao prema stolu. „Obavestićemo te. Da li možeš da joj
pomogneš do kraja emisije?“
„Nije mi potrebna pomoć.“ Šilin glas je bio ledeno miran. „Dobro sam, Niče. Ne
brini oko toga.“ Stavila je mirnu ruku na mikrofon. „To je bilo za Caka od Lori, uz svu
njenu ljubav.“ Još jednom je smireno pogledala Bojda pre nego što je ponovo uključila
telefonsku liniju. „KHIP, u programu ste.“
 Pregurala je i tu noć. To je bilo jedino važno. I neće se raspasti kao što joj se desilo
pre neku noć. Šila je bila zahvalna zbog toga. Trebalo je samo da o svemu dobro
razmisli.
Nije se bunila kada je Bojd seo za volan njenih kola. Odricanje od prava na vožnju
bila joj je najmanja briga.
„Ulazim unutra“, rekao je Bojd kada je parkirao kola. Ona je samo slegnula
ramenima i pošla prema vratima.
Okačila je kaput i izula cipele. Sela je, ne rekavši ni reči i upalila cigaretu. Napolju
je videla policijska kola. Debora je bila bezbedna i spavala je.
„Vidi“, počela je kada je malo sredila misli. „Od ovoga nema nikakve koristi.
Mislim da sam shvatila.“
„Jesi?“ On nije seo. Njena ledena smirenost ga je uznemiravala više nego histerija
ili bes. „Objasni mi.“
„Očigledno je pogrešio. Pomešao me je sa nekim. Moram samo da mu to
objasnim.“
„Samo da mu objasniš“, ponovio je Bojd. „A kako nameravaš da to uradiš?“
„Kada bude pozvao sledeći put, nateraću ga da me sasluša.“ Jednu ruku prebacila je
preko ramena i nervozno počela da ga trlja, osećajući neobjašnjivu hladnoću. „Pobogu,
Flečeru, ja nisam nikoga ubila!“
„Dakle, to ćeš mu reći i on će to savršeno shvatiti i izviniće ti se što te je
uznemiravao.“
Njen pažljivo izgrađeni mir je nestajao. „Nateraću ga da razume.“
„Želiš da ubediš samu sebe da je on razumna osoba. On to nije.“
„Šta bi trebalo da uradim?“, upitala je, lomeći cigaretu napola dok ju je gasila. „Bez
obzira na to da li je razuman ili ne, moram da mu pokažem da greši. Ja nikada nikoga
nisam ubila.“ Smeh joj je postao napet dok je odvezivala kosu. „Ja nikada nikog nisam
zavela.“
„Ma, hajde!“
Od besa je skočila iz fotelje. „Šta ti misliš o meni, da sam neka crna udovica koja
namamljuje muškarce, a zatim ih odbaci kada sa njima završi? Shvati, Flečeru: ja sam
glas, prokleto dobar glas. To je sve.“
„Ti si mnogo više od glasa, Šila. To znamo oboje.“ Zastao je i čekao da ga ponovo
pogleda. „Kao i on.“
Nešto je drhtalo u njoj – jednim delom to je bio strah, a jednim čežnja. Nije želela
ni jedno, ni drugo. „Šta god da sam ja, nisam neko ko izaziva. To je čin, predstava i
nema nikakve veze sa stvarnošću. Moj bivši muž bi ti prvi rekao da ja uopšte i nemam
seksualni nagon.“
Oči su mu se izoštrile. „Nisi pomenula da si bila udata.“
Nije ni nameravala da to pomene, pomislila je Šila dok je prolazila rukom kroz
kosu. „To je bilo pre milion godina! Kakve to veze ima?“
„Sve ima veze. Želim njegovo ime i adresu.“
 „Ne znam njegovu adresu. Nije potrajalo ni godinu dana. Pobogu, imala sam
dvadeset godina!“ Počela je da trlja čelo.
„Njegovo ime, Šila.“
„Pol. Pol Lomaks. Nisam ga videla već osam godina – od kako se razveo od mene.“
Okrenula se prema prozoru, pa se ponovo vratila. „Radi se o tome da je ovaj tip na
pogrešnoj frekvenciji. On je uvrteo sebi u glavu da sam ja – šta? – na nekom tipu
iskoristila neke smicalice i da je to ostavilo posledice.“
„On očigledno tako misli.“
„Pa, on pogrešno misli. Ja nisam mogla da usrećim ni tog jednog muškarca, tako da
je prava budalaština misliti da sam u stanju da zavedem mnoštvo njih.“
„To je glupa izjava, čak i za tebe.“
„Da li misliš da mi je drago da priznam da sam ja samo emisija na radiju, da sam
loša u krevetu?“ Rekla je odsečno, dok je hodala tamo-amo. „Poslednji muškarac sa
kojim sam izašla rekao mi je da imam ledenu vodu umesto krvi. Ipak, nisam ga ubila.“
Malo se smirila, zabavljajući se, iako to nije želela. „Mada sam razmišljala o tome.“
„Mislim da je vreme da sve ovo ozbiljno shvatiš. I mislim da je vreme da počneš
sebe da shvataš ozbiljno.“
„Ja sebe shvatam veoma ozbiljno.“
„Profesionalno“, složio se. „Znaš tačno šta da uradiš i kako to da uradiš. Na ličnom
planu… Ti si prva žena koju sam sreo koja je spremna da prizna da nije u stanju da
natera muškarca da radi po njenom.“
„Ja sam realna.“
„Ja mislim da si kukavica.“
Podigla je glavu visoko. „Idi dođavola!“
Nije hteo da se povuče. Želeo je da nešto dokaže, zbog oboje. „Mislim da se plašiš
da se približiš muškarcu, da se plašiš da otkriješ šta je unutra. Možda bi otkrila da je to
nešto što ne možeš da kontrolišeš.“
„Ne treba mi da ovo slušam od tebe. Samo mi skini ovog čoveka sa leđa.“ Naumila
je da protutnji pored njega, ali ju je on zgrabio za mišicu.
„Šta kažeš na jedan eksperiment?“
„Eksperiment?“
„Zašto ne bi pokušala, O’Rorkova – sa mnom? To bi bilo bezbedno, pošto jedva
možeš da podneseš da me pogledaš. Test.“ Uhvatio ju je za drugu ruku. „Mali je rizik.“
Mogao je da oseti kako bes struji kroz nju dok ju je držao. „Pet prema jedan da ja ne
osećam ništa.“ Privukao ju je nekoliko centimetara bliže. „Da li želiš da mi pokažeš da
grešim?“
 4.

Stajali su blizu jedno drugom. Podigla je ruku i nesvesno napravila odbrambeni pokret
spustivši raširene prste na njegove grudi. Mogla je da oseti kako mu srce kuca mirno i
ujednačeno pod njenim dlanom. Usredsredila je svoju ozlojeđenost na to, dok joj je puls
divljao i otimao se.
„Ne moram tebi ništa da dokazujem.“
Klimnuo je glavom. Bilo mu je lakše da izađe na kraj sa besom koji se nakratko
pojavio u njenim očima, nego sa strahom koji ga je zamenio. „Onda, samoj sebi.“
Namerno se osmehnuo, dražeći je. „Šta je bilo, O’Rorkova? Da li te plašim?“
Pritisnuo je pravo dugme. Oboje su to znali. Nije ga bilo briga da li ju je bes
naterao da reaguje, sve dok je reagovala.
Lagano je zabacila svoju crnu kosu i namerno prebacila ruku sa njegovih grudi na
rame. Želela je da izazove njegovu reakciju, da ga pobedi. On je samo podigao obrvu
dok mu je lagani osmeh igrao oko usta i posmatrao je.
Dakle, želeo je da se igra, pomislila je. Pa, ona je bila spremna! Odbacujući zdrav
razum, pritisnula je svoje usne na njegove.
Bile su stegnute i hladne. I nisu odgovarale. Otvorenih očiju posmatrala je kako
ostaje netaknut, strpljiv i kako se strašno zabavlja. Ruka na njegovom ramenu stegla joj
se u pesnicu i naglo je povukla glavu unazad.
„Zadovoljan?“
„Ni približno.“ Možda su mu samo oči bile mirne. To je bilo zbog obuka koje je
imao. Međutim, da je pokušala da oslušne ritam njegovog srca, otkrila bi da je ono
preskakalo. „Ne trudiš se, O’Rorkova.“ Ruka mu je skliznula na njen bok, malo ju je
pomerio iz ravnoteže, tek da bi se zaljuljala uz njega. „Želiš da poverujem da je ovo
najbolje što možeš da uradiš?“
Ljutito poniženje talasalo se kroz nju. Proklinjući ga, privukla je njegova usta
prema svojima i unela se u poljubac.
Usne su mu i dalje bile nepomične, ali više nisu bile hladne. Niti su ostale bez
odgovora. Na trenutak ju je skoro zaledila potreba da se povuče, da bi potom želja, skoro
zaboravljena želja, izronila na površinu. Potpuno preplavljena njome, napinjala se uz
njega, dopuštajući da moć i vrelina jure kroz nju, podsećajući je kako je to ponovo
osetiti strast.
Svaka druga misao, svaka druga želja, nestala je. Mogla je da oseti kako je pritiska
njegovo visoko telo, kako je njegove ruke miluju, prelazeći lagano preko njenih leđa i
penjući se ka njenoj kosi. Njegove usne više nisu bile strpljive i ljubile su njene sve dok
krv u glavi nije počela da joj pulsira kao udar groma.
Znao je da će zadati dobar udarac. Mislio je da je spreman za to. Svih ovih dana,
koliko ju je poznavao, na desetine puta je zamišljao da je ovako ljubi. Zamišljao je kako
bi izgledalo da je drži uz sebe, da je čuje kako uzdiše, da oseti vreli miris njene kože dok
bude usnama prelazio preko nje.
Međutim, stvarnost je bila mnogo moćnija od ma kog sna.
Kao nekoliko povezanih udaraca munje. Bila je ujedno i eksplozivna i turbulentna,
a moguće i smrtonosna. Struja koja je cvrčala i isijavala iz nje u njega, ostavljala ga je
bez daha, ošamućenog i pogubljenog. Čak i kad je snažno zastenjao, osetio je kako se
izvija od moći koja je ušla u nju.
Zadrhtala je uz njega i ispustila zvuk – delom zbog pobune, delom zbog
zbunjenosti – dok je pokušala da se udalji.
Umotao je njenu kosu oko svoje ruke. Mogao je samo nežno da je povuče da bi
zabacila glavu unazad, da bi ga njene tamne i zamagljene oči pogledale.
Prepustio se i pogledom polako prelazio preko njenog lica. Želeo je da vidi u
njenim očima ono što je on osetio. Video je odraz, iskonsku žudnju. Ponovo se nasmejao
kada su njene otvorene usne zadrhtale i kada joj je čuo dah, brz i neujednačen.
„Još nisam završio“, rekao joj je, a zatim je privukao uz sebe i zaronio.
Morala je da razmisli, ali njene misli nisu mogle da pronađu put kroz osećaje.
Slojevi njih, tanani i svileni, činilo joj se da joj zamagljuju razum, opijaju volju. Pre
nego što je panika mogla da probije kroz njih, penjala se ka gore, stežući se uz njega,
otvarajući se za njega, tražeći ga.
Znao je da bi mogao da se naslađuje, a da se nikada ne zasiti, ne sada kada su njene
usne bile vrele, vlažne i pune zrelog ukusa. Znao je da neće moći da drži stvari pod
kontrolom. Ne sada kada je njeno telo vibriralo zbog eksplozije koju su zajedno upalili.
Obećanje koje je čuo u njenom glasu, video u njenim očima, bilo je tu da bi se uzelo.
Ne mogavši da odoli, gurnuo je ruku ispod njenog duksa i osetio toplu, satensku
kožu. Uzimao je, istraživao, sve dok se osećaj koji mu se rasuo po telu nije pretvorio u
bol.
Prebrzo, upozorio je sam sebe. Prerano. Za oboje. Čvrsto je držeći, podigao je
glavu i čekao da se ona povrati.
Teško je otvorila oči, a onda je videla samo njegovo lice. Uzdahnula je i osetila
samo njegov ukus. Zateturala se, rukom pritisnula slepoočnicu, a onda pustila da joj ruka
padne sa strane. „Ja… ja želim da sednem.“
„Onda nas ima dvoje.“ Uzimajući je za ruku poveo ju je do kauča i seo pored nje.
Pokušavala je da smiri disanje koncentrišući se na mračni prozor u sobi. Možda će
moći, kada prođe dovoljno vremena, sa dovoljno distance, da bude u stanju da ubedi
samu sebe da ovo što se upravo desilo nije vodilo ka promeni u njenom životu.
„To je bilo glupo.“
„Bilo je tu dosta toga“, istakao je, „ali ‘glupo’ mi nije bilo na pameti.“
Duboko je uzdahnula. „Naljutio si me.“
 „To nije teško.“
„Slušaj, Bojde…“
„Ipak možeš da kažeš….“ Pre nego što je uspela da ga zaustavi, pomazio ju je po
kosi na veoma prisan način, od čega je njen puls ponovo počeo divlje da lupa. „Da li to
znači da ne koristiš ime muškarca dok ga ne poljubiš?“
„To ništa ne znači.“ Ustala je, nadajući se da će povratiti snagu u nogama tako što
će šetati po sobi. „Očigledno smo se malo zaneli.“
„Ne baš malo.“ Naslonio se i mislio da je pravo zadovoljstvo da je gleda kako se
kreće. Bilo je nečeg finog i mangupskog u posmatranju dugih ženskih nogu kako se
ljuljaju. Dok je hodala tamo-amo, krčkajući nervoznu energiju, prebacio je ruku preko
naslona kauča i ispružio noge.
„Za mene je ovo nebitno.“ Pogledala ga je preko ramena: „Bolje da to shvatiš.“
„U redu, onda ćemo se držati toga.“ Mogao je da dozvoli sebi da čeka, pošto je
imao nameru da ponovo uključi linije, i to uskoro. „Izgleda da imaš neku uvrnutu ideju
da muškarci smatraju da je kod tebe privlačan jedino tvoj glas, tvoj rad. Mislim da smo
upravo dokazali da grešiš.“
„Ono što se upravo desilo ne dokazuje ništa.“ Ukoliko je postojalo nešto što je bilo
više iritantno od tog njegovog osmeha, ona to još nije videla. „U svakom slučaju, to
nema nikakve veze sa čovekom koji me zove.“
„Ti si pametna žena, Šila. Koristi svoju glavu. On je opsednut tobom, ali ne zbog
sebe. On želi da platiš zbog nečega što si uradila nekom drugom muškarcu, nekom koga
ti poznaješ“, nastavio je kada je zastala dovoljno dugo da bi uzela cigaretu. „Nekom ko
je bio u vezi sa tobom.“
„Već sam ti rekla, nema nikoga.“
„Nema nikoga sada.“
„Nema nikoga sada, nikoga ranije, nikoga godinama.“
Pošto je osetio taj prvi talas njene strasti, bilo mu je teško da u to poveruje. Ipak,
klimnuo je glavom. „Dobro, onda to možda tebi nije toliko značilo. Možda je to
problem.“
„Pobogu, Flečeru, ja čak i ne idem na sastanke. Nemam vremena, niti želje za to.“
„Razgovaraćemo kasnije o tvojim željama.“
Umorna, okrenula se i slepo zurila kroz staklo. „Dođavola, Bojde, izađi iz mog
života.“
„Govorimo o tvom životu.“ U njegovom glasu začula je nešto zbog čega se
uzdržala od svog podrugljivog komentara. „Ukoliko ne postoji niko iz Denvera,
počećemo unazad. Želim da razmisliš, da dobro razmisliš. Ko je pokazao interesovanje
za tebe? Neko ko zove stanicu više nego što je to normalno. Ko traži da te upozna,
postavlja lična pitanja, igra igrice.“
Nasmejala se kratko: „Ti.“
„Podseti me da proverim sam sebe“, glas mu je bio zavodljivo blag, ali mogla je u
njemu da nasluti uznemirenost i razočaranje. „Ko još, Šila?“
 „Niko drugi, niko ko je bio napadan.“ Želeći da joj se um samo na trenutak umiri,
dlanovima je pritisnula oči. „Dobijam pozive. To i jeste ideja. Neki me pozivaju na
sastanak, neki čak šalju poklone. One tipa čokolada i cveće. Nema ničeg čudnog u tome
da dobiješ buket ruža.“
„Ali ima mnogo toga čudnog kada dobijaš pretnje smrću.“
Želela je da govori smireno, trezveno, ali nije mogla da izbaci gađenje iz svog
glasa. „Ne mogu da se setim svih koji su zvali i flertovali sa mnom u programu. Momci
koje odbijem, ostaju odbijeni.“
Mogao je samo da vrti glavom. Bilo mu je čudno da jedna takva oštra žena može
biti tako naivna u izvesnim situacijama. „U redu, hajde da gledamo iz drugačijeg ugla.
Ti radiš sa muškarcima – skoro svi su muškarci – ovde u stanici.“
„Mi smo profesionalci!“ planula je i počela da gricka nokte. „Mark je srećno
oženjen. Bob je srećno oženjen. Džim je prijatelj – dobar prijatelj.“
„Zaboravila si Nika.“
„Nika Petersa? Šta u vezi sa njim?“
„On je lud za tobom.“
„Molim?“ Bila je dovoljno iznenađena da se okrenula. „To je smešno! On je dete.“
Nakon dugog proučavanja, ispustio je uzdah. „Stvarno nisi primetila, zar ne?“
„Nema tu šta da se primeti.“ Uznemirenija nego što je to želela da prizna, ponovo
se okrenula. „Vidi, Lepi, ovo nikuda ne vodi, a ja sam…“ Zastala je i polako ruku
prinela vratu.
„A ti si šta?“
„Preko puta je jedan čovek. Posmatra kuću.“
„Skloni se od prozora.“
„Šta?“
Bojd je već ustao i povukao je u stranu. „Skloni se od prozora i drži vrata
zaključana. Ne otvaraj dok se ne vratim!“
Klimnula je glavom i pošla za njim do vrata. Usne su joj bile stisnute dok ga je
gledala kako uzima oružje. Taj pokret vratio ju je u realnost. To je bio gladak pokret, ne
toliko izvežban, koliko instinktivan. Deset godina službe, setila se. On je i ranije potezao
oružje i pucao.
Neće mu reći da bude oprezan. To su beskorisne reči.
„Idem da pogledam. Zaključaj vrata kada izađem.“ Otišao je ležerno, čovek koji ju
je namamio u zagrljaj. Jedan pogled na njegovo lice govorio joj je da je on bio pravi
policajac. Oči su se promenile, pomislila je. Iz njih su nestale sve emocije. Nije bilo
mesta za emocije kada držiš pištolj. „Ukoliko se ne vratim za deset minuta, zovi policiju
da pošalje pojačanje. Jasno?“
„Da.“ Popustila je pod potrebom da mu dodirne mišicu. „Da“, ponovila je.
Nakon što je otišao, stavila je rezu na vrata i čekala.
Nije zakopčao kaput, a snažan noćni vetar duvao mu je u košulju. Njegovo oružje,
ugrejano od mesta na kome je stajalo, pristajalo mu je u ruci. Pogledao je brzo desno, pa
levo i video praznu ulicu. Bila je mračna, ali ulične svetiljke, na pravilnom rastojanju,
bacale su dovoljno svetla. Video se samo komšiluk u predgrađu, koji je udobno spavao u
satima pred zoru. Noćni vetar je, duvajući kroz golo drveće, tiho ječao.
Nije sumnjao u Šiline reči – ne bi posumnjao sve da nije i sam, na trenutak, video
usamljenu figuru na drugoj strani ulice.
Ko god da je to bio, sada je otišao, verovatno uspaničen kad ga je Šila ugledala.
Kao potvrda njegovih misli, začuo se zvuk motora kako skreće nekoliko blokova
dalje. Opsovao je, ali nije hteo da krene u jurnjavu za njim. Uz toliku prednost, to bi bilo
gubljenje vremena. Umesto toga, išao je peške po pola bloka u svakom pravcu, a zatim
pažljivo oko Šiline kuće.
Šila je držala telefon u ruci kada je on pokucao na vrata.
„U redu je. Bojd je.“
U tri užurbana koraka, bila je na vratima. „Da li si ga video?“, upitala je čim je
Bojd zakoračio unutra.
„Ne.“
„Bio je tamo. Kunem se.“
„Znam.“ Zaključao je vrata. „Probaj da se opustiš. Sada je otišao.“
„Da se opustim?“ Tokom proteklih deset minuta imala je više nego dovoljno
vremena da postane potpuno izbezumljena. „On zna gde radim, zna gde živim. Kako,
pobogu, da se ikada ponovo opustim? Da ga nisi ti uplašio i oterao, mogao je da…“
Prošla je rukom kroz kosu. Nije želela da misli o tome šta je moglo da se desi. Nije se
usuđivala.
Bojd nije ništa rekao. Umesto toga, posmatrao ju je kako polako, bolno ponovo
uspostavlja kontrolu nad sobom. „Zašto ne uzmeš nekoliko slobodnih dana i ostaneš kod
kuće? Organizovaćemo da policijska patrola stalno krstari komšilukom.“
Dozvolila je sebi luksuz da utone u fotelju. „Kakve veze ima da li sam ovde, ili na
poslu?“ Odmahnula je glavom pre nego što je uspeo da progovori. „A ako ostanem kod
kuće, poludeću, pošto ću stalno samo o tome da razmišljam i brinem. Na poslu makar
razmišljam o drugim stvarima.“
Nije ni očekivao da će da pristane na to. „Kasnije ćemo razgovarati o tome. Sada si
umorna. Zašto ne odeš u krevet? Ja ću spavati na kauču.“
Želela je da ima dovoljno snage da mu kaže da to nije potrebno. Da joj nije
potrebna zaštita. Međutim, od naleta zahvalnosti osetila se slabom. „Doneću ti ćebe.“

Bila je skoro zora kada se dovukao do kuće. Dugo je vozio – od jednog do drugog
uspavanog predgrađa, kroz sablasno tihi centar grada. Na taj način je zavarao trag.
Panika ga je držala samo prvih sat vremena, ali nije joj se prepustio, naterao je sebe da
vozi sporo, pažljivo. Da ga je zaustavila patrola policije koja je krstarila unaokolo, to bi
uništilo sve njegove planove.
Znojio se ispod toplog šala i kape. U tankim, platnenim patikama, noge su mu bile
hladne kao led. Bio je isuviše naviknut ne neudobnost da bi to primetio.
 Doteturao se do kupatila, svetlo nije ni upalio. Sa lakoćom je izbegavao svoje
spravice za upozorenje. Tanka žica išla je od naslona fotelje do naslona ishabanog kauča.
Kula od konzervi nalazila se na ulazu u njegovu spavaću sobu. Odlično je video noću.
Na to je oduvek bio ponosan.
Istuširao se u mraku, puštajući da hladna voda teče preko njegovog napetog tela.
Kada je počeo da se opušta, dozvolio je sam sebi da oseti miris sapuna – njegov omiljeni
miris. Koristio je grubu četku sa dugom drškom da bi žestoko izribao svaki centimetar
svoje kože.
Dok se prao, mrak je polako nestajao pod svetlošću zore.
Preko srca imao je tetovažu dva ukrštena noža. Prstima je pomilovao tetovažu.
Setio se kada ju je novu, prvi put pokazao Džonu. Džon je bio tako oduševljen.
Sada je jasno video tu sliku. Džonove tamne, uzbuđene oči. Njegov glas – način na
koji je govorio, tako brzo da su se reči sudarale jedna o drugu. Ponekad bi sedeli u
mraku i razgovarali tako satima, praveći planove i deleći osećanja. Trebalo je da putuju
zajedno, da zajedno rade divne stvari.
A onda se svet umešao. Život se umešao. Ta žena se umešala.
Voda je curila sa njega kada je izašao ispod tuša. Peškir je bio tačno tamo gde ga je
ostavio. Niko nije ulazio u ovu sobu, u bilo koju njegovu sobu da poremeti njegov
pažljivo uređen prostor. Kada se obrisao navukao je izbledelu pidžamu. Ona ga je
podsećala na detinjstvo koje mu je bilo oduzeto.
Dok je sunce izlazilo, napravio je dva ogromna sendviča i pojeo ih u kuhinji
oslanjajući se na sudoperu da mrvice ne bi padale na pod.
Ponovo se osetio snažnim. Čist i sit. Nadmudrio je policiju, napravio je budale od
njih. To ga je oduševljavalo. Plašio je tu ženu, unoseći užas u svaki dan njenog života.
To ga je uzbuđivalo. Kada bude došlo pravo vreme, uradiće joj sve što joj je rekao da će
uraditi.
Svejedno, to i dalje neće biti dovoljno.
Ušao je u spavaću sobu, navukao zastore i uzeo telefon.

***

Debora je izašla iz spavaće sobe u belom kombinezonu i otvorenom, tankom plavom

kućnom ogrtaču koji joj je dopirao do sredine butina. Nokti na nogama bili su joj jarko
roze. Nalakirala ih je prethodne noći iz čiste zabave, pre nego što je počela da uči za
ispit.
Mrmljala je pitanja za koja je mislila da će biti na ispitu, koji je bio zakazan u devet
sati. Pitanja su joj lako dolazila, ali odgovori su se i dalje kočili negde na raskrsnici
između svesnog i nesvesnog. Nadala se da će taj čep uspeti da probije šoljom kafe.
Zevajući, saplela se o čizmu, bacila se na kauč, a zatim ispustila prigušeni vrisak
kada je pod rukom osetila toplo telo.
 Bojd je skočio kao oparen, rukom je krenuo prema svom pištolju. Lica su im bila
blizu i on je zurio u Deboru – mlečno bela koža, velike plave oči, raščupana tamna kosa
– i opustio se.
„Dobro jutro.“
„Ja – detektive Flečeru?“
Rukom je protrljao oči. „Mislim da sam to ja.“
„Izvinite. Nisam znala da ste ovde.“ Pročistila je grlo i sa zakašnjenjem se setila da
zatvori ogrtač. I dalje sva nespretna, bacila je pogled uz stepenice i odmah počela tiše da
govori. Njena sestra nije spavala čvrsto ni pod najboljim okolnostima. „Zašto ste ovde?“
Trljao je rame koje mu se ukočilo zbog spavanja na kauču. „Rekao sam ti da ću da
se brinem o Šili.“
„Da, rekli ste.“ Skupio je oči dok ga je proučavala. „Vi baš ozbiljno shvatate svoj
posao.“
„Tako je.“
„Dobro.“ Zadovoljna odgovorom, nasmejala se. Tokom raznih preokreta i zbrke u
svojih devetnaest godina, naučila je da brzo procenjuje ljude. „Htela sam da napravim
kafu. Imam rano predavanje. Hoćete Vi kafu?“
Da je imalo bila kao njena sestra, on ne bi mogao ponovo da zaspi sve dok ne
odgovori na sva pitanja koja su joj se motala po glavi. „Naravno. Hvala!“
„Pretpostavljam da bi Vam prijao i vreo tuš. Duži ste za dvadesetak centimetara od
tog kauča da biste na njemu mogli udobno da spavate.“
„Tridesetak“, rekao je trljajući zadnji deo vrata. „Mislim da je tridesetak.“
„Slobodno iskoristite toplu vodu, dok ja pripremim kafu.“ Kada je krenula prema
kuhinji, zazvonio je telefon. Iako je znala da će se Šila javiti pre nego što bude zazvonio
drugi put, mahinalno je pošla prema njemu. Bojd je odmahnuo glavom. Podigao je
slušalicu i slušao.
Rukama je stezala krajeve svog ogrtača i posmatrala ga. Lice mu je ostalo
bezizražajno, ali videla je kada je odsjaj besa zaigrao u njegovim očima. To je bilo samo
nakratko, ali dovoljno jako da njoj bude jasno ko je bio na drugom kraju žice.
Bojd je mehanički prekinuo vezu, a zatim okrenuo nekoliko brojeva. „Ima li
nečeg?“ Nije čak ni psovao zbog odričnog odgovora. „Dobro.“ Kada je spustio slušalicu,
pogledao je Deboru. Ona je stajala pored kauča, stisnutih ruku i bledog lica. „Idem
gore“, rekao je. „Kasnije ću popiti tu kafu.“
„Biće uznemirena. Želim da razgovaram sa njom.“
Sklonio je ćebe i ustao, na sebi je imao samo farmerke. „Poštovao bih ukoliko bi
me pustila da ja to rešim ovog puta.“
Želela je da se pobuni, ali ju je nešto u njegovom pogledu zaustavilo. Klimnula je
glavom. „U redu, ali pažljivo. Ona nije tako jaka kao što bi volela da to ljudi misle.“
„Znam.“
Popeo se uz stepenice na sprat, prošao je pored otvorenih vrata gde se nalazio
uredno namešten krevet. To je Deborina soba, zaključio je, primećujući roze i belu boju
kao i ženstvene komade od čipke. Zastao je kod sledećih vrata i pokucao, zatim je ušao
ne čekajući odgovor.
Sedela je na sredini kreveta, brade naslonjene na savijena kolena. Posteljina je bila
sva izgužvana, što je govorilo o par sati nemirnog sna.
Ovde nije bilo nikakvih ženstvenih, čipkanih komada, mekih, pastelnih boja. Ona je
više volela jasne linije od zaobljenih, jednostavnost više od karnera. Boje koje su je
okruživale bile su jake. A ona je, usred jarke plave i zelene boje, izgledala još ranjivije.
Nije podigla pogled sve dok nije seo na ivicu kreveta i dodirnuo joj kosu. Polako je
podigla glavu. Video je da nije bilo suza. Umesto straha koji je očekivao, video je
nepodnošljiv umor, što je bilo još potresnije.
„Zvao je“, rekla je.
„Znam. Podigao sam slušalicu drugog telefona.“
„Onda si čuo.“ Skrenula je pogled prema prozoru i videla kako se sunce bori da se
probije kroz oblake. „On je bio sinoć ispred kuće. Rekao je da me je video, da je video
nas. Grozno je zvučalo kada je to rekao.“
„Šila…“
„Posmatrao nas je!“ Te reči su izletele iz nje. „Bez obzira na to šta ja kažem ili
uradim, ništa ga neće zaustaviti. Ukoliko me uhvati, uradiće sve ono što je rekao da
hoće.“
„Neće te uhvatiti.“
„Koliko dugo?“, pitala je. Prstima je stezala i puštala posteljinu dok mu se unosila
u lice. „Koliko dugo ćeš ti moći da paziš na mene? On će samo čekati. On će čekati i
nastaviti da zove, nastaviće da posmatra!“ Nešto se prelomilo u njoj, zgrabila je telefon i
bacila ga preko sobe. Odbio se o zid, zazvečao i tresnuo na pod. „Ti ga nećeš zaustaviti!
Čuo si ga! Rekao je da ga ništa neće zaustaviti.“
„To je upravo ono što on želi!“ Bojd ju je uhvatio za mišice i pretresao je. „On želi
da se ti raspadneš. On želi da zna da se to desilo zbog njega. Ako to dozvoliš, samo mu
pomažeš.“
„Ne znam šta da radim“, jedva je izgovorila. „Jednostavno ne znam šta da radim.“
„Moraš da mi veruješ. Pogledaj me, Šila.“ Dah joj je bio ispresecan, ali pogledala
ga je u oči. „Želim da mi veruješ“, rekao je tiho, „i da mi veruješ kada kažem da neću
dozvoliti da ti se bilo šta desi.“
„Ne možeš uvek da budeš tu.“
Usne su mu se izvile u osmeh. Popustio je svoj stisak i nežno spustio ruke niz
njene. „Naravno da mogu.“
„Ja želim…“ Jako je zažmurila. Kako je mrzela da traži bilo šta. Mrzela je da ima
potrebu za nečim.
„Šta?“
Usne su joj drhtale, dok se borila da uspostavi kontrolu nad sobom. „Potrebno mi je
da se uhvatim za nešto.“ Ispustila je ispresecani uzdah. „Molim te…“
 Nije ništa rekao, već ju je bliže privukao sebi da bi mogla na nasloni glavu na
njegovo rame. Njene ruke, stegnute u pesnice, pritisnula je o njegova leđa. Drhtala je,
boreći se da ne počne da plače.
„Uzmi pet slobodnih dana, O’Rorkova“, promrmljao je. „Popusti.“
„Ne mogu.“ Oči su joj bile zatvorene i nije se pomerala. On je bio čvrst, topao, jak.
Pouzdan. „Plašim se da se, ako to uradim, više neću vratiti.“
„U redu, hajde ovako da probamo.“ Podigao joj je glavu i svojim usnama nežno
dodirnuo njene. „Misli o meni. Baš sada.“ Prelazio je usnama preko njenih. „Baš ovde.“
Polako, strpljivo, milovao je njena stegnuta leđa. „Misli o meni, samo o meni.“
To je bilo saosećanje. Nije znala da poljubac muškarca može to da pokaže. Više
nego nežno i blago, on je umirio njene rastrzane nerve, smirio ledene strahove, ohladio
vreli očaj. Njene stegnute ruke polako su se opuštale, mišić po mišić. Dok su njegove
usne prelazile preko njenog lica, nije tražio ništa. Samo je pokazivao razumevanje.
Bilo je tako lako uraditi ono što je on tražio. Mislila je samo o njemu.
Oklevajući, prinela mu je ruku ka licu, prelazeći prstima preko njegove brade.
Čvorovi u stomaku su nestali. Probadanja koja je osećala u glavi su se smirila.
Izgovorila je kroz uzdah njegovo ime i istopila se.
Morao je da bude pažljiv. Veoma pažljiv. Njena potpuna predaja rasplamsala je
želju u njemu. Trudio se da to potisne. Njoj je sada bila potrebna uteha, ne strast. Nije
bilo važno što su njegova čula zbog nje podivljala, zbog mekoće njenog tela, bogatog
ukusa njenih usana. Nije bilo važno što je vazduh bio tako gust i što je svaki njegov
udah bio ispunjen njenim mirisom.
Znao je da je trebalo da je samo položi na krevet na izgužvanu posteljinu. I da je
pokrije. Ona neće izdržati. Možda bi joj dobro došla vrelina i razonoda. To bi bio
privremeni beg. On je nameravao da joj bude mnogo više.
Boreći se sa sopstvenim demonima, poljubio ju je u čelo, a zatim je prislonio svoje
lice na njenu kosu.
„Bolje?“
Isprekidanog daha, klimnula je glavom. Nije bila sigurna da li može da govori.
Kako je mogla da mu kaže da samo želi da ga zagrli, da njegovo srce kuca o njeno?
Pomislio bi da je luda.
„Ja, uh… nisam znala da si ti tako fin, Flečeru.“
Želeo je da uzdahne, ali se osmehnuo: „Imam ja svoje trenutke.“
„Da. Pa, ovaj je, sigurno, bio jedan od njih. I više od toga.“
Možda, ali samo možda, ona nije pokušavala da ga zadirkuje. Povukao se, stavio
joj je ruku ispod brade i čvrsto je držao. „Sada nisam na dužnosti. Kada te poljubim, to
nema nikakve veze sa mojim poslom. Da li je to jasno?“
Mislila je da mu se zahvali, a ne da ga naljuti. U njegovim očima videla je
upozorenje, zbog čega se namrštila. „Naravno.“
„Naravno“, ponovio je, zatim je ustao i ljutito gurnuo ruke u džepove.
 Tek tada je primetila da je na sebi imao samo farmerke, koje su bile otkopčane i
koje su mu stajale nisko na kukovima. Iznenadno stezanje koje je osetila u stomaku nije
imalo nikakve veze sa strahom, što ju je trenutno ostavilo bez teksta.
Želela ga je. Ne samo da ga drži, ne samo zbog nekoliko vrelih poljubaca. I,
svakako, ne samo zbog utehe. Želela ga je u krevetu, na način na koji se nije ni sećala da
je ranije želela muškarca. Mogla je da ga gleda – duga, vitka linija leđa, uski kukovi,
mišići na rukama koji su mu poigravali dok je ruke stezao u pesnice – i mogla je da
zamisli kako bi bilo dodirnuti ga i biti dodirnut, prevrtati se po krevetu u strasnom spoju.
Zauzdati ga i biti zauzdan.
„Šta sada, dođavola, nije u redu sa tobom?“
„Molim?“
Skupljenih očiju, skočio je na pete dok je ona treptala prema njemu. „Negde si
odlutala, O’Rorkova?“
„Ja, ah…“ Usta su joj bila suva i osećala je jak pritisak u stomaku. Šta bi rekao
kada bi mu rekla gde ju je, tačnije, gde ih je, upravo odveo njen um? Zatvorila je oči.
„Oh, bože“, prošaputala je. „Mislim da mi treba kafa.“ I kupanje u hladnom jezeru.
„Tvoja sestra je pripremila kafu.“ Namrštio se dok ju je posmatrao. Pomislio je na
trenutak na Deboru, kako je skoro pala preko njega, jedva obučena u parče bele čipke.
Dopali bi mu se dugi, vitki udovi. Kojem muškarcu ne bi? Ipak, gledanje Debore nije
mu pomeralo čitav organizam.
A evo, tu je bila Šila – sedela je tamo zamagljenih očiju, nosila je dres za ragbi koji
joj je bio dva broja veći. Svetlo narandžasti pamuk teško da je bio zavodljiv donji veš. A
da je ostao tamo još koji trenutak, pao bi na kolena i preklinjao bi je.
„Šta kažeš na doručak?“, glas mu je bio grub, nimalo prijateljski. To joj je pomoglo
da sredi misli.
„Ja nikada ne doručkujem.“
„Danas doručkuješ. Deset minuta.“
„Vidi, Lepi…“
„Uradi nešto sa tom kosom“, rekao je izlazeći iz sobe. „Užasno izgledaš.“
Pronašao je Deboru u kuhinji, potpuno obučenu, kako pije kafu. Čekala ga je, to je
bilo očigledno. Čim je ušao u sobu, skočila je sa stolice.
„Ona je dobro“, rekao je kratko. „Napraviću joj neki doručak.“
Iako je podigla obrve kada je to čula, klimnula je glavom. „Vidi, zašto ne sedeš? Ja
ću spremiti nešto za oboje.“
„Mislio sam da imaš rano predavanje.“
„Preskočiću ga.“
Pošao je da uzme kafu. „Onda će ona biti ljuta na oboje.“
Morala je da se nasmeje dok je sipao kafu, a zatim po fioci tražio kašičicu. „Već je
dobro poznaješ.“
„Ne dovoljno dobro.“ Popio je pola šolje i skoro se ponovo osetio kao ljudsko biće.
Morao je da pomisli na Šilu. Bilo bi dovoljno bezbedno, nadao se, kada bi te misli bile
samo vezane za posao. „Koliko još imaš vremena?“
 „Oko pet minuta“, rekla je kada je pogledala na sat.
„Pričaj mi o bivšem mužu.“
„O Polu?“, iznenađenje koje se videlo u njenim očima, čulo se i u glasu. „Zašto?“
Odmahivala je glavom pre nego što je uspeo da odgovori. „Ne misliš valjda da bi on
mogao da ima neke veze sa ovim što se dešava?“
„Proveravam sve mogućnosti. Razvod… da li je protekao u prijateljskoj
atmosferi?“
„Da li neki tako prođe?“
Mlada, pomislio je Bojd, klimajući glavom, ali oštra. „Ti reci meni.“
„Pa, u ovom slučaju, ja bih rekla da je bio prijateljski – i pristojan koliko je mogao
biti.“ Oklevala je nalazeći se u rascepu. Ukoliko se radilo o tome da li treba biti odan
Šili ili brinuti o njenoj zaštiti, ona bi odabrala zaštitu. „Imala sam samo dvanaest godina,
a Šila nikada nije puno pričala o tome, ali moj utisak je bio da je on to želeo.“
Bojd se naslonio na dovratak. „Zašto?“
Osetivši se nelagodno, Debora je pomerala ramena. „Zaljubio se u nekog drugog.“
Ispustila je dah uz šištanje i molila se da Šila ne shvati ovo kao izdaju. „Bilo je prilično
jasno da imaju probleme i pre nego što sam ja došla da živim sa njima. To je bilo odmah
posle smrti naših roditelja. Šila je bila u braku tek nekoliko meseci, ali… pa, recimo da
je medeni mesec prošao. Ona je u Atlanti već počela da gradi svoje ime, a Pol – on je bio
veoma konzervativan, totalno zatucan. Rešio je da se kandiduje za poslanika – mislim da
je tako bilo – i Šilina reputacija se nije uklapala u tu sliku.“
„Čini mi se da je bilo potpuno drugačije.“
Ponovo se osmehnula, prelepo, i otišla da mu dopuni kafu. „Sećam se koliko se
trudila oko posla, da održi svoj posao, da sve održi na okupu. Za nas je to bilo užasno
vreme. Svakako da nije išlo u prilog što se odgovornost o dvanaestogodišnjoj devojčici
sručila na njih. To je stvaralo dodatnu napetost – pa, pretpostavljam da bi se moglo reći
da je to samo ubrzalo ono što je bilo neizbežno. Nekoliko meseci nakon što sam se ja
uselila kod njih, on se odselio i zatražio razvod. Nije se opirala.“
Pokušao je da zamisli kako je to bilo. Sa dvadeset godina izgubiti roditelje,
prihvatiti brigu i odgovornost o mlađoj sestri i gledati kako ti se brak raspada. „Meni
zvuči da je dobro što ga se otarasila.“
„Verovatno neće škoditi ako kažem da ga nikada nisam nešto posebno volela. Bio
je bezopasan. I dosadan.“
„Zašto se udala za njega?“
„Mislim da bi bilo bolje da to mene pitaš“, rekla je Šila sa vrata.
 5.

Kosu je vezala u konjski rep, tako da joj je lice bio potpuno ogoljeno, što je još više
isticalo bes u njenim očima. Na sebi je imala bluzu u kojoj je spavala, a dole je obukla
žutu trenerku. To je bila obmanjujuća sunčana kombinacija. Ruke je držala duboko
gurnute u džepovima trenerke, dok je svu svoju ozlojeđenost usmerila prema Bojdu.
„Šila“, znajući da nastupa vreme svađanja i mirenja, Debora je zakoračila prema
njoj, „samo smo…“
„Da, čula sam šta ste samo.“ Pogledala je Deboru. Bes je malo popustio. „Ne brini
zbog toga. Nije tvoja greška.“
„Ne radi se o tome čija je greška“, promrmljala je Debora. „Brinemo zbog onoga
što ti se dešava.“
„Ništa se neće desiti. Bolje da kreneš, Deb, zakasnićeš. A čini se da detektiv Flečer
i ja imamo da raspravimo neke stvari.“
Debora je podigla ruke, a zatim ih pustila da padnu pored tela. Poljubila je sestru u
obraz. „Dobro. U svakom slučaju ne bi saslušala razloge za to u ovo doba.“
„Dobij najbolju ocenu!“, bilo je sve što je Šila rekla.
„To i nameravam. Ići ću na hamburgere i u bioskop sa Džošom, ali vratiću se kući
pre nego što ti stigneš.“
„Lepo se provedi.“ Šila je čekala, nije se pomerila ni milimetar sve dok nije čula da
su se ulazna vrata zatvorila. „Zaista nemaš stida, Flečeru!“
Samo se okrenuo i uzeo još jednu solju koja je stajala iza šporeta. „Da li želiš
kafu?“
„Ne sviđa mi se to što ispituješ moju sestru.“
Napunio je šolju i stavio je sa strane. „Ostavio sam blok i olovku u drugoj jakni.“
„Da razjasnimo nešto.“ Krenula je prema njemu, namerno i dalje držeći ruke u
džepovima. Bila je sigurna da bi ga udarila ukoliko bi ih izvadila iz džepova. „Ako imaš
neka pitanja u vezi sa mnom, pitaj mene. Debora nema nikakve veze sa ovim.“
„Ona je mnogo otvorenija od svoje sestre. Da li imaš jaja?“, pitao je kada je otvorio
frižider.
Uspela je da obuzda želju da mu zalupi vrata frižidera u glavu. „Znaš, na minut,
gore, uspeo si da me prevariš. Stvarno sam pomislila da imaš srce i saosećanje.“
Pronašao je šest jaja, malo sira i nekoliko tankih traka slanine. „Zašto ne sedneš,
O’Rorkova, i popiješ svoju kafu?“
 Žestoko ga je opsovala. Nešto je zaiskrilo iz njegovih očiju, nešto opasno, ali uzeo
je tiganj i mirno počeo da prži slaninu. „Moraćeš malo više da se potrudiš“, rekao je
nakon jednog trenutka. „Posle deset godina u službi, ne postoji mnogo toga što možeš da
mi kažeš, što bi me pogodilo.“
„Nisi imao pravo“, glas joj se stišao, ali osećala se dvostruko jača emocija,
„nikakvo pravo da to čupaš iz nje. Ona je bila dete, razorena, nasmrt preplašena. Ta
čitava godina je bila pravi pakao za nju i nisi joj ti trebao da bi se ponovo setila toga.“
„Ona se sasvim dobro držala.“ Razbio je jaje u činiju, a onda u ruci smrvio ljusku.
„Čini mi se da si ti ta koja ima problem sa tim.“
„Samo me pusti na miru.“
Tako brzo ju je uhvatio za mišicu da nije bilo šanse da to izbegne. Glas mu je bio
blag i ubojit, dok je suzdržavao bes: „Nema šanse.“
„Šta se tada desilo, nema nikakve veze sa onim šta se dešava sada, a jedino šta tebe
treba da zanima je ono šta se sada dešava.“
„Moj posao je da ustanovim da li to ima veze ili ne.“ Uz veliki napor uspeo je da se
savlada. Nije mogao da se seti da ga je iko toliko često dovodio do same ivice. „Ako
želiš da odustanem od toga, onda mi to i reci. Bivši supružnici su prvi osumnjičeni.“
„To je bilo pre osam godina.“ Naglo se trgla i bilo joj je potrebno da radi nešto sa
rukama, pa je uzela svoju šolju sa kafom. Prolila je malo na pult.
„Da li ću to saznati od tebe ili od nekog drugog, krajnji rezultat je isti.“
„Želiš da ti kažem? Želiš da ti se potpuno ogolim? Dobro. Sada to više nije ni
važno. Imala sam dvadeset godina, bila sam glupa. On je bio lep, šarmantan i pametan –
sve ono što jedna glupa dvadesetogodišnjakinja misli da želi.“
Uzela je veliki gutljaj kafe, a zatim mahinalno krpom obrisala ono što je prosula.
„Poznavali smo se tek nekoliko meseci. On je bio veoma ubedljiv, veoma romantičan.
Udala sam se za njega zato što sam želela nešto stabilno i stvarno u životu. I mislila sam
da me voli.“
Sada je bila smirenija. Nije ni primetila da su ljutnja i bes nestali. Uzdahnula je i
okrenula se da postavi tanjire i pribor. „Nije išlo – skoro već od prvog dana. Bio je
razočaran u mene fizički i poslovno, kada mu je bilo jasno da smatram da je moj posao
podjednako važan kao i njegov. Nadao se da će me ubediti da promenim posao. Nije
želeo da odmah dam otkaz. Nije bio protiv toga da imam svoju karijeru, čak i na radiju –
sve dok se to nije mešalo u njegove planove.“
„Koji su bili…?“, pitao je Bojd dok je stavljao slaninu sa strane da se ocedi.
„Politika. Zapravo, mi smo se sreli na nekom dobrotvornom događaju koji je
organizovala radio-stanica. On je pokušavao da šarmira glasače. Ja sam radila promociju
događaja. U osnovi, to je bio problem“, promrmljala je. „Mi smo upoznali jedno drugo
onako kako smo se predstavljali u javnosti, naše javne ličnosti.“
„Šta se desilo?“
„Venčali smo se – prebrzo. I stvari su krenule pogrešnim putem – prebrzo. Čak sam
razmatrala njegovu ideju da pređem u marketing ili prodaju. Mislila sam da mogu makar
da probam. Onda su moji roditelji… Izgubila sam roditelje i dovela Deboru u kuću.“
 Zastala je na trenutak. Nije mogla da govori o tim vremenima, nije čak mogla ni da
razmišlja o tim strahovima i tugi, bolu i gorčini.
„Mora da je bilo veoma teško.“
Umesto odgovora, slegnula je ramenima. „Radilo se o tome da nisam mogla da
podnesem još jedan preokret. Bilo mi je potrebno da radim. Napetost je nagrizala naše,
već poljuljane, temelje. On je našao nekoga ko ga je učinio srećnijim i napustio me je.“
Napunila je šolju kafom koju više nije ni želela. „Kraj priče.“
Šta je trebalo da kaže, pitao se Bojd. Težak kraj, mala? Svi grešimo? Bolje ti je bez
tog kretena? Bez ličnih komentara, upozorio je sam sebe. Već su oboje bili dovoljno
naelektrisani.
„Da li ti je ikada pretio?“
„Ne.“
„Maltretirao?“
Umorno se nasmejala. „Ne. Ne. Pokušavaš da od njega napraviš lošeg momka,
Bojde, to neće ići. Jednostavno, mi smo bili dvoje ljudi koji su pogrešili što su se venčali
pre nego što su znali šta žele.“
Zamišljen, Bojd joj je sipao omlet na tanjir. „Ponekad ljudi budu ogorčeni, a da
nisu ni svesni toga.“
„Nije mi zamerao.“ Dok je sedela, uzela je parče slanine. Proučavala ga je dok ga je
sekla na pola. „Nikada ga nije bilo briga. To je tužno, ali je istina.“ Nasmejala se, ali u
njenim očima nije bilo humora. „Vidiš, on je mislio da sam ja i privatno ona žena koju je
čuo na radiju – zavodljiva, prefmjena, seksi. Želeo je takvu ženu u krevetu. A van
kreveta, želeo je doteranu, pažljivu ženu lepih manira, koja bi se brinula o kući. Ja nisam
bila nijedno od toga.“ Slegnula je ramenima i spustila slaninu u tanjir. „Pošto on nije bio
pažljiv čovek koji bi me razumeo i na koga sam mogla da se oslonim, kao što sam
mislila da jeste, oboje smo se izgubili. Imali smo veoma miran, civilizovan razvod,
rukovali smo se i pošli različitim putevima.“
„Ukoliko nema ničeg više, zašto si ti i dalje osetljiva na to?“
Tada je podigla pogled, oči su joj bile sumorne. „Nikada se nisi ženio, zar ne?“
„Ne.“
„Onda ne moram ni da počinjem da objašnjavam. Ukoliko želiš da proveriš Pola,
nemam ništa protiv, ali to je gubljenje vremena. Mogu da ti garantujem da nije ni
pomislio na mene od kada sam otišla iz Atlante.“
Sumnjao je da neki muškarac koji joj je ikada bio blizu može da je u potpunosti
izbaci iz glave, ali za sada će to da pusti na miru. „Ohladiće ti se doručak.“
„Rekla sam ti da ne doručkujem.“
„Udovolji mi.“ Viljuškom je uzeo malo omleta iz tanjira i prineo njenim usnama.
„Prava si napast“, rekla je kada je progutala. „Zar ne moraš da se javiš ili tako
nešto?“
„Već jesam – sinoć kada si ti otišla u krevet.“
 Igrala se hranom na svom tanjiru i pojela je zalogaj ili dva da joj ne bi zvocao.
Ostao je, podsetila je samu sebe, dugo nakon što mu se završila smena. Dugovala mu je
zbog toga. A ona je uvek plaćala svoje dugove.
„Vidi, cenim to što si tu i znam da je tvoj posao da postavljaš lična i neprijatna
pitanja. Ali ja zaista ne želim da mešam Deb u sve ovo.“
„I ja takođe.“
„Uskoro je prolećni raspust. Pokušaću da je ubedim da ide negde na plaže.“
„Srećno!“ Uzeo je gutljaj kafe posmatrajući je preko ivice šolje. „Možda uspeš u
tome, ukoliko i ti pođeš sa njom.“
„Neću da bežim od ovoga.“ Odgurnula je svoj napola pojedeni doručak i oslonila se
laktovima o sto. „Nakon jutrošnjeg poziva bila sam jako blizu da to uradim. Razmišljala
sam o tome – i shvatila da neće prestati dok ne shvatim o čemu se tu radi. Želim da mi
se vrati moj život, a to se neće desiti sve dok ne saznamo ko je on i zašto me progoni.“
„Moj posao je da ga nađem.“
„Znam. Zato sam i odlučila da sarađujem.“
Spustio je šolju. „Jesi li?“
„Da. Od sada, moj život je otvorena knjiga. Ti postavljaj pitanja, ja ću odgovarati.“
„I radićeš tačno ono što ti se govori?“
„Ne.“ Nasmejala se. „Mada, učiniću ono što mi se kaže, ukoliko to deluje
razumno.“ Oboje ih je iznenadila kada je pružila ruku da dotakne njegovu. „Izgledaš
umorno, Lepi. Teška noć?“
„Bilo je i boljih.“ Ukrstio je svoje prste sa njenima pre nego što je uspela da povuče
ruku. „Izgledaš mnogo dobro ujutru, Šila.“
I ponovo je to osetila – to lepršanje koje je poticalo iz njenih grudi i spuštalo se do
stomaka. „Malopre si rekao da izgledam užasno.“
„Predomislio sam se. Pre nego što se javim na posao, voleo bih da porazgovaram sa
tobom o prethodnoj noći. O tebi i meni.“
„To nije dobra ideja.“
„Ne, nije.“ Ipak, nije joj puštao ruku. „Ja sam policajac, a ti si moj zadatak. U to
nema sumnje.“ Skoro je uspela da ispusti uzdah olakšanja pre nego što je nastavio. „Kao
što nema nikakve sumnje da te želim toliko da to boli.“
Ostala je veoma mirna, tako da je mogla da čuje kako joj otkucaji sopstvenog srca
bubnjaju u glavi. Veoma lagano je podizala pogled sve dok se nije sreo sa njegovim.
Sada njegove oči nisu bile tako smirene, pomislila je. Sada je tu bila vatra, u odsjajima.
To je bilo uzbudljivo, užasno uzbudljivo.
„Užasan trenutak za to“, nastavio je pošto nije ništa rekla. „Međutim, kapiram da
ne možeš uvek da izabereš pravo vreme i mesto. Ja ću raditi svoj posao, ali mislim da bi
trebalo da znaš da mi je teško da budem nepristrasan. Ukoliko želiš da ti dodele nekog
drugog, bolje je da to sada kažeš.“
„Ne“, odgovorila je prebrzo i naterala sebe da se malo povuče. „Mislim da sada
nisam u stanju da se navikavam na novog policajca.“ Polako, upozorila je samu sebe.
„Nisam baš oduševljena što se oko mene uopšte nalazi policija, ali skoro sam se navikla
na tebe.“ Primetila je kako glođe svoj palac, pa je brzo stavila ruku na krilo. „Što se tiče
ostalog, nismo deca. Možemo da… izađemo na kraj sa tim.“
Znao je da ne treba da očekuje od nje da prizna kako želja nije jednostrana. Tako da
će morati još malo da sačeka.
Kada je ustao, skočila je tako naglo da je počeo da se smeje. „Idem da operem
sudove, O’Rorkova, a ne da skočim na tebe.“
„Ja ću ih oprati.“ Mogla je samu sebe da šutne. „Jedan kuva, drugi pere. Pravila
O’Rorkovih.“
„Dobro. Imaš snimanje van stanice u podne, tačno?“
„Kako znaš?“
„Proverio sam tvoj raspored. Računaj da ćemo svratiti do mene da se istuširam i
presvučem.“
„Biću u tržnom centru sa desetinama ljudi oko mene“, počela je. „Ne mislim…“
„Ja mislim.“ Rekavši to, ostavio ju je samu.

Bojd je ležao na kauču i čitao novine, pijući još jednu šolje kafe, kada je Šila sišla dole.
Bacio je pogled i naumio da kaže kako se brzo spremila, ali nije mogao ništa da
izgovori. Bio je srećan što sedi.
Nosila je crveno. Jarkocrveno, kao na semaforu, čime bi mogla da zaustavi
saobraćaj. Kratka kožna suknja stajala joj je na kukovima i dopirala do sredine butina.
Kako je obično nosila farmerke, nije imao pravu sliku o tome koliko su joj zaista
dugačke noge i koliko su bile dobro oblikovane. Jakna koja je išla uz to bila je do struka,
a on se zapitao šta je nosila ispod nje.
Nešto je uradila i sa kosom. I dalje je bila razbarušena, ali sada mnogo veštije i
svakako mnogo zavodljivije. A njeno lice, primetio je kada je konačno ustao, i sa njim je
nešto uradila – dovoljno da istakne jagodice, naglasi oči i učini usta privlačnijim.
„Glupo“, promrmljala je dok se borila sa jednom minđušom. „Nikako da shvatim
zašto, kada staviš ovo na uši, navodno, izgledaš privlačnije.“ Uzdahnula je i zurila u
minđušu na svom dlanu. „Ili nešto nije u redu sa ovim ili sa mnom. Da li si ti dobar u
ovome?“
Prišla mu je i ispružila ruku. Od njenog mirisa mu se zavrtelo u glavi. „U čemu?“
„U stavljanju ovoga na uši. Ne nosim ih ponekad nedeljama, pa nikako da naučim
kako se stavljaju. Pomozi mi, hoćeš li?“
Usredsredio se na disanje, fino, polako, sa jednakim izdisajima i uzdasima. „Želiš
da ti ja to stavim?“
Nestrpljivo je prevrnula očima: „Brzo kapiraš, Lepi!“ Gurnula mu je minđušu u
ruku, a zatim pomerila kosu iza svog desnog uveta. „Treba samo da gurneš ovo kroz
uvo, a zatim da pričvrstiš taj delić pozadi. On me uvek muči.“
Promrmljao je nešto, a zatim se bacio na posao. Osećao je pritisak u grudima koji je
rastao. Znao je da nikada neće moći da izbaci taj miris iz glave. Tiho psujući, trudio se
da zakači mali deo vrhovima prstiju.
 „Ovo je glup sistem.“
„Da.“ Jedva je mogla da govori. Znala je da je napravila ogromnu grešku čim ju je
dotakao. Eksplozija osećaja, mnoštvo slika, sve to ju je odjednom obuzelo. Sve što je
mogla da uradi bilo je da stoji mirno i da se moli da on požuri i završi s tim.
Palcem je prelazio gore-dole preko njene vilice. Vrhovi njegovih prstiju prelazili su
preko osetljivog dela iza njenog uva. Osećala je njegov topli dah na koži, toliko da je u
jednom trenutku morala da priguši uzdah.
Nestrpljivo je podigla ruku: „Slušaj, što ne bismo to zaboravili?“
„Uspeo sam.“ Ispustio je dug uzdah, i pomerio se samo nekoliko centimetara dalje.
Bio je potpuno iscrpljen. Međutim, napetost mu se smanjila kada ju je pogledao i uvideo
da ni ona nije bila baš smirena. Uspeo je da se nasmeje, a zatim je prstima prešao preko
minđuša koje su visile. „Moraćemo ponovo da probamo… kada budemo imali više
vremena.“
Pošto nije mogla da seti nijednog odgovora koji bi zvučao bezbedno, nije rekla
ništa. Umesto toga, uzela je svoj i njegov kaput iz ormana. Stavila je njegov sa strane i
sačekala dok nije navukao futrolu za pištolj. Posmatrala je kako brzo stavlja oružje. Taj
rutinski pokret probudio je sećanja koja je želela da zaboravi, pa je skrenula pogled.
Otvorila je vrata i izašla na sunčevu svetlost, puštajući Flečera da ide prvi kada bude
spreman.
Nije ništa rekao kada joj se pridružio.
„Da li bi ti smetalo da upalim radio?“, pitala je kada su ušli u kola.
„Tvoja stanica je memorisana na broju tri.“
Zadovoljna, pustila je radio. Jutarnji tim je ćaskao, pojačavajući svoje šale zvučnim
efektima. Najavljivali su predstojeći koncert i obećavali da će dati još jedan par karata
tokom sledećeg sata, a zatim su pozvali slušaoce u tržni centar da vide uživo Šilu
O’Rork.
„Ona će deliti albume, majice i karte za koncert“, najavio je Mahniti Fred.
„Hajde, Frede!“, ubacio se njegov partner. „Znaš da njih neće interesovati nekoliko
majica. Oni žele da…“, napravio je glasan zadihani zvuk, „…da vide Šilu!“ Zatim se
čuo hor zvižduka, režanja i stenjanja.
„Simpatično“, promrmljao je Bojd, dok se Šila samo nasmejala.
„Oni bi i trebalo da budu malo gadni“, istakla je. „Ljudi vole takve fore ujutru kada
se tek izvlače iz kreveta ili su zaglavljeni u saobraćaju. Poslednji izveštaji o rejtinzima
pokazali su da preuzimaju dvadeset i četiri posto ciljne publike.“
„Pretpostavljam da tebi baš prija da čuješ kako neki tip dahće zbog tebe.“
„Hej, ja živim za to!“ Suviše se zabavljala da bi se na to uvredila i samo je sedela
naslonjena u svom sedištu. Imao je lepa kola za jednog policajca. To su bila neka strana,
sportska kola koja su još mirisala na novo. Nikada nije dobro pamtila proizvođače i
modele. „Hajde, Lepi, to je samo deo glume.“
Primetio je da je ponovo u stanju da govori. Pravio je budalu od sebe. I sam je
istražio i potvrdio da su oba čoveka koja rade ujutru oženjena i da imaju lepe domove u
predgrađu. Mahniti Fred i njegova žena očekivali su svoje prvo dete. Obojica su radili za
KHIP skoro tri godine i nije pronašao nikakvu vezu između njih i Šile u prošlosti.
Opuštajući se dok je muzika svirala, Šila je pogledala kroz prozor. Činilo se da će
dan biti topao i sunčan. Možda će to biti prvi znak proleća. I njeno prvo proleće u
Koloradu. Volela je to godišnje doba zbog novog lišća i cveća.
Ipak, u proleće bi uvek pomislila na Džordžiju. Na magnolije, kamelije, glicinije.
Na sve te tvrdoglave mirise.
Sećala se proleća kada je imala pet ili šest godina. Kako je sadila božure sa ocem
toplog subotnjeg jutra dok su na radiju slušali ’Top 40 hitove’ te nedelje. Kako je čula
ptice, a da ih nije stvarno slušala, kako je osećala vlažnu zemlju pod svojim rukama.
Rekao joj je da će božuri cvetati svakog narednog proleća i da će ona moći da ih vidi sa
prozora.
Pitala se da li su još uvek tamo – da li je, ko god da je tamo živeo, brinuo o njima.
„Šila?“
Vratila se u stvarnost. „Molim?“
„Da li si dobro?“
„Naravno, dobro sam.“ Usredsredila se na ono što se nalazilo oko nje. Veliko
drveće koje će na leto praviti hlad i orezane žive ograde, koje su obezbeđivale
privatnost. Duž dugačkog, blago strmog brda put je vodio do ljupke kuće sa tri sprata od
kamena i drveta. Na desetine visokih, tankih prozora odbijalo je sunčevu svetlost. „Gde
smo mi?“
„Ovo je moja kuća. Moram da se presvučeni, sećaš se?“
„Tvoja kuća?“, ponovila je.
„Da. Svi moraju da žive negde.“
Tačno, pomislila je dok je otvarala vrata. Međutim, nijedan policajac koga je ikada
upoznala nije tako dobro živeo. Posle dugog pogleda unaokolo, videla je da je komšiluk
bio star i imućan. Komšiluk iz nekog kantri-kluba2.
Uznemirena, pratila je Bojda duž kamene staze sve do zasvođenih vrata od
izrezbarenog stakla.
Unutar kuće, hodnik je bio širok, podovi od sjajnog trešnjinog drveta, a tavanice
zasvođene. Na zidovima su visile slike istaknutih slikara dvadesetog veka. Glatke,
uvijene stepenice vodile su na prvi sprat.
„Pa“, rekla je, „mislila sam da si ti pošten policajac.“
„I jesam.“ Skinuo joj je kaput sa ramena i prebacio ga preko ograde.
Nije sumnjala u njegovo poštenje, ali kuća, i sve što je ona predstavljala, činila ju je
nervoznom. „Pretpostavljam da si sve ovo nasledio od bogatog ujaka.“
„Babe.“ Uzevši je za ruku, poveo ju je ispod visokog luka. U dnevnoj sobi isticao
se kamin od kamena, prelepo izrezbaren na vrhu. Ipak, soba je odisala lakoćom, zbog
prozora na tri zida.

2 Kantri-klubovima obično pripadaju imućni ljudi i ne može svako da bude njihov član – prim. prev.
 Tu se nalazilo mnoštvo antikviteta, kao i modernih skulptura. Kroz još jedan svod,
mogla je da vidi ono što je mislila da je trpezarija.
„Mora da je bila zaista nešto posebno, ta tvoja baba!“
„I bila je. Ona je upravljala kompanijom Flečer industrija sve dok nije napunila
sedamdeset godina.“
„Šta je to Flečer industrija?“
Slegnuo je ramenima: „Porodični posao. Nekretnine, stoka, rudnici.“
„Rudnici…“, ispustila je uzdah. „Zlata?“
„Između ostalog.“
Spojila je prste da ne bi počela da gricka nokte. „Pa, zašto ti ne brojiš zlato, već si
policajac?“
„Volim da budem policajac.“ Svojom rukom uhvatio je njenu nemirnu ruku. „Nešto
nije u redu?“
„Ne. Bolje idi i presvući se. Moram da stignem tamo ranije da bih se pripremila.“
„Neću dugo.“
Čekala je dok nije otišao, pa je utonula u jednu od dve jednake sofe. Flečer
industrija, pomislila je. To je zvučalo važno. Čak ugledno. Nakon što je kopala po svojoj
torbi da nađe cigarete, ponovo je počela da proučava prostoriju.
Elegantna, opremljena sa ukusom, luksuzna. I daleko od klase kojoj je ona
pripadala.
Bilo je dovoljno teško i pre, kada je verovala da pripadaju istoj klasi. Nije želela da
to prizna, ali, negde u njenoj podsvesti, možda, samo možda, pomišljala je o vezi
između njih dvoje. Ne ozbiljnoj, ’prijateljskoj’ vezi. Ne bi nikada da bude u ozbiljnoj
vezi sa nekim ko radi na sprovođenju zakona.
Međutim, sada više nije bio samo policajac. Bio je bogati policajac. Njegovo ime
se, verovatno, nalazilo u nekom društvenom registru. Ljudi koji su živeli u ovakvim
kućama obično su imali rimske brojeve uz svoja imena.
Bojd Flečer III.
Ona je bila samo Prisila Alis O’Rork, rodom iz učmalog grada u Džordžiji, koji se
čak nije ni nalazio na mapama. Istina, ona je napravila nešto od sebe, sama. Ipak, ne
možeš pobeći od svojih korena.
Ustala je i bacila cigaretu u kamin.
Želela je da on požuri. Želela je da izađe iz ove kuće, da se vrati na posao. Želela je
da zaboravi u kakvom se haosu njen život iznenada našao.
Morala je razmisli o sebi. O tome u kom pravcu je išla. Kako će da prebrodi duge
dane i još duže noći dok joj se život ponovo ne vrati u uobičajeni ritam. Nije imala
vremena, nije mogla da priušti sebi luksuz da preispituje svoja osećanja prema Bojdu.
Šta god da je osećala, ili što je mislila da oseća, bilo je najbolje da na to ne obraća
pažnju.
Da je postojalo dvoje ljudi koji su se manje uklapali, nije mogla da ih zamisli.
Možda je on pokrenuo nešto u njoj, dotakao nešto za šta je mislila da više ne može biti
dotaknuto. To nije značilo ništa. Samo je dokazivalo da je bila živa i da još uvek reaguje
kao ljudsko biće. Kao žena.
Tu će sve početi i završiti se.
Istog trenutka kada, ko god da joj preti, bude uhvaćen, njihovi putevi će se ponovo
razdvojiti i svako će se vratiti svom životu. Kakvu god bliskost da imaju sada, ona je
nastala iz potrebe. Kada ta potreba ne bude više postojala, oni će se razići i zaboraviti
jedno drugo. Ništa, podsetila je samu sebe, ne traje večno.
Stajala je pored prozora kada se on vratio. Svetlost je padala po njenoj kosi, po
njenom licu. Nikada je nije ovde zamišljao, ali nekako, kada ju je video znao je da će
želeti da tu bude.
To ga je uzdrmalo, bolelo ga je to što je video kako se savršeno uklapa u njegov
dom. U njegov život. U njegove snove.
Ona bi se raspravljala oko toga, pomislio je. Borila bi se, i borila, i pobegla kao da
je đavo juri, kada bi joj za to dao priliku. Nasmejao se kada joj je prišao. Samo što joj on
za to neće pružiti priliku.
„Šila.“
Iznenađeno se trgnula i okrenula. „Oh, nisam te čula. Ja sam…“
Reči su nestale u uzdahu koji joj se oteo kada ju je privukao uz sebe i svojim
usnama zarobio njene.
Zemljotresi, poplave, divlji vetrovi! Kako je mogla da zna da jedan poljubac može
da spada u istu grupu kao i te razorne prirodne katastrofe?
Nije želela ovo. Želela je to više nego da diše. Morala je da ga odgurne. Privukla ga
je bliže. Bilo je pogrešno, bilo je ludo. Bilo je ispravno, bilo je prelepo i izluđujuće.
Dok se pripijala uz njega, i dok su njene usne odgovarale na svaki pomahnitali
zahtev, znala je da je sve čime je pokušavala da ubedi samu sebe samo par trenutaka
ranije bila laž. Koju je svrhu imalo to da preispituje svoja osećanja, kada su ona isplivala
na površinu?
Bio joj je potreban. Bez obzira na to koliko ju je to užasavalo, znanje o tome i
prihvatanje te činjenice strujalo je kroz nju kao vino. Izgleda da je čitav život čekala da
nekoga ovako želi. Da ovo oseća. Drhtava i jaka, ošamućena i jasnog pogleda, savitljiva
i napeta kao struna.
Njegove ruke prelazile su preko njene kožne odeće dok ju je privlačio sebi. Zar ona
ne vidi kako su se savršeno uklapali? Želeo je da je čuje kako to izgovara, da je čuje
kako to govori kroz uzdahe da i ona njega tako očajnički želi kao i on nju.
Počela je da uzdiše kada joj je ponovo privukao glavu i počeo usnama da prelazi
preko njenog vrata. Tupi udarci njenog pulsa zagrevali su parfem koji je nanela na tom
mestu. Kada mu je obuzeo sva čula, zaječao je, trgnuo kopče na njenoj kožnoj jakni, i
ispod zatekao samo Šilino telo.
Izvila se unazad, jedva uspevajući da uhvati dah dok joj je usnama grabio grudi.
Pod njegovim dodirom kao da su se ispunile nekom vrelom, teškom tečnošću. Kada su
joj kolena klecnula, uhvatila ga je za ramena da ne bi izgubila ravnotežu, drhteći dok su
se njene bradavice pod njegovim palčevima pretvarale u čvrste, bolne vrhove.
 Bez razmišljanja, poljubila ga je dugim, dubokim poljupcem od koga su se oboje
zanjihali. Zavukla je ruke ispod njegove jakne, željna da ga dodirne kao što je on
dodirivao nju. Njena ruka je skliznula preko njegove futrole za pištolj i napipala oružje.
To je bilo kao šamar, kao da ju je u trenu neko polio hladnom vodom. Kao da se
opekla na pištolj, povukla je ruku unazad i okrenula se. Nestabilna, oslonila se dlanom
ruke o sto i odmahnula glavom.
„Ovo je greška“, izgovorila je sporo te reči, kao da je bila pijana. „Ne želim da se
upuštam u vezu.“
„Prekasno.“ Osećao se kao da je svom snagom glavom udario o zid.
„Ne.“ Namerno, pažljivo je zakopčala ponovo svoju jaknu. „Nije prekasno. Imam
puno obaveza. Kao i ti.“
Borio se da nađe strpljenje, koje je oduvek bilo deo njegove prirode. Po prvi put u
nekoliko dana, poželeo je cigaretu. „I?“
„I ništa. Mislim da bi trebalo da krenemo.“
Nije se pomerio ni milimetar, samo je jednostavno podigao ruku. „Pre nego što
krenemo, hoćeš da mi kažeš da ništa ne osećaš?“
Naterala je sebe da ga pogleda. „Bilo bi glupo pretvarati se da me ne privlačiš. Već
to znaš.“
„Želim da se večeras ovde vratimo.“
Odmahnula je glavom. Nije mogla da priušti, ni na sekundu, da zamišlja kako bi to
izgledalo kada bi bila sa njim. „Ne mogu. Postoje razlozi.“
„Već si mi rekla da ne postoji niko drugi.“ Zakoračio je sada prema njoj, ali je nije
dodirnuo. „Čak i da postoji, ne bi me to uopšte zanimalo.“
„Ovo nema veze sa drugim muškarcima. Ima veze sa mnom.“
„Tačno. Zašto mi ne kažeš čega se plašiš?“
„Plašim se da se javim na telefon.“ To je bilo tačno, mada to nije bio razlog.
„Plašim se da zaspim i plašim se da se probudim.“
Tada ju je dodirnuo. Vrhom prsta dotakao ju je po licu. „Znam kroz šta prolaziš i
veruj mi, učiniću sve što mogu da to nestane, ali oboje znamo da to nije razlog što se
udaljavaš od mene.“
„Imam druge razloge.“
„Da čujem jedan od njih.“
Uznemirena, prišla je i uzela svoju tašnu. „Ti si policajac.“
„Pa?“
Podigla je glavu. „Kao što je bila i moja majka.“ Pre nego što je uspeo da
progovori, krenula je ka hodniku da uzme svoj kaput.
„Šila…“
„Samo me pusti na miru, Bojde. Ozbiljno to mislim!“ Gurnula je ruke u kaput. „Ne
mogu da dozvolim da se ovako poremetim pre nastupa. Pobogu, moj život je dovoljno
uvrnut i bez ovoga. Ukoliko ne možeš da to shvatiš, nazvaću tvog šefa i reći mu da
želim nekog drugog na ovom zadatku. Sada, odvedi me do tržnog centra ili ću pozvati
taksi.“
 Još jedan udarac i prešla bi preko ivice, pomislio je. Sada nije bio trenutak da se
tako raspadne. „Ja ću te odvesti“, rekao je. „I povući ću se. Za sada.“
 6.

On je bio čovek koji je držao svoju reč, zaključila je Šila. Do kraja tog dana i tokom
čitavog sledećeg, razgovarali su samo o onome što se direktno ticalo slučaja.
On nije držao rastojanje. Daleko od toga. Bio je uz nju tokom njenog nastupa u
tržnom centru, suptilno odmeravajući sve obožavatelje koji bi joj prilazili da bi
razgovarali sa njom ili da bi dobili autogram, sve one koji su dobili majicu ili album.
Šili se čak učinilo da uživa u svemu tome. Pregledao je izložene ploče i kupovao
neke sa klasičnom, pop i džez muzikom, razgovarao je sa inženjerima o bejzbolu i
donosio joj hladne sokove u papirnim čašama.
Ipak, primetila je da nije govorio sa njom, ne na način na koji je navikla. Imali su
razgovore, ljubazne i bez ličnih tema. I nijednom je, čak ni na najopušteniji mogući
način, nije dodirnuo.
Ukratko, ponašao se prema njoj upravo onako kako je ona mislila da želi da se
ponaša prema njoj. Kao prema zadatku i ništa više od toga.
Dok se činilo da je on proveo užurbano popodne, nudeći čak da joj kupi pljeskavicu
kada je završila javni nastup i pre nego što je trebalo da se vrati u studio, bila je sigurna
da nikada nije provela jadnije popodne u svom životu.
Altea je bila sa njom u kabini tokom naredne dve smene i nadgledala pozive. Zašto
joj je Bojdovo ćutanje i njegovo odsustvo toliko narušavalo koncentraciju, Šila nije
umela da odgovori.
To je, verovatno, bila neka nova strategija, zaključila je dok je radila. Nije obraćao
pažnju na nju da bi se ona slomila i napravila prvi potez. Pa, ona to neće uraditi. Pustila
je svojoj publici Bob Segerov najnoviji singl i počela da zagreva atmosferu.
Želela je da njihov odnos bude strogo profesionalan i on joj je izlazio u susret. Ipak,
nije morao da učini to tako prokleto lakim!
Nesumnjivo, ono što se desilo među njima – ili ono što se skoro desilo među njima
– nije mu zaista toliko značilo. Tako je bilo najbolje. Ona će preboleti to. Šta god da je
bilo. Poslednje što joj treba u životu je policajac koji je zbog imućne zaleđine imao lenj
osmeh.
Zaželela je, molila se, da može bar pet minuta da ne misli na njega.
Dok se Šila bavila gramofonom, Altea je rešavala ukrštene reči. Oduvek je mogla
da satima sedi mirna i u tišini, dokle god je mogla da radi bilo šta što uključuje mozak.
Šila O’Rork, razmišljala je, bila je potpuno drugačija. Ta žena nije usavršila finu
umetnost opuštanja. Altea je popunjavala kvadratiće urednim, preciznim rukopisom i
mislila je da je Bojd pravi čovek da je nauči kako se to radi.
Ovog trenutka, Šila je počinjala da priča, ne da postavlja pitanja, pomislila je Altea.
Nije joj promaklo brzo razočaranje na Šilinom licu kada je shvatila da je neće Bojd
voziti na njenu noćnu smenu u radio-stanicu.
Umire da me pita gde je on i šta radi, pomislila je Altea dok je upisivala sledeću
reč. Ipak, ne želi da mislim da joj je to važno.
Nije mogla a da se ne nasmeje sama sebi. I Bojd je bio ćutljiv u poslednje vreme.
Altea je znala da je detaljnije ispitivao Šilinu prošlost i da je došao do odgovora koji su
ga uznemirili. Na ličnom nivou, pomislila je. Šta god da je otkrio nije imalo nikakve
veze sa slučajem, pošto bi, u protivnom, to podelio sa svojom partnerkom.
Međutim, bez obzira na to koliko su bili bliski, imali su duboko poštovanje za
svoju privatnost. Nije ga ispitivala. Ukoliko i kada bude želeo o tome da razgovara, ona
će biti tu za njega. Kao što bi i on bio za nju.
Bila je šteta, zaključila je, što bi, kada se pojavi seksualna privlačnost, muškarci i
žene gubili osećaj prijateljstva.
Šila je naglo odgurnula miksetu. „Idem po kafu. Da li hoćeš i ti?“
„Zar je obično ne donosi Nik?“
„On ima slobodno veče.“
„Zašto je ja ne bih donela?“
„Ne.“ Činilo se kao da nemir isijava iz nje. „Imam skoro sedam minuta pre kraja
ovog bloka. Želim da malo protegnem noge.“
„U redu.“
Šila je došla do foajea. Bili je već završio posao, primetila je. Pod je blistao, a šolje
za kafu bile su oprane i poređane. Osećao se blagi miris sredstva za čišćenje koje je on
izdašno koristio.
Sipala je dve šolje i setila se da je u džepu imala komadić peciva, koje je već počelo
da se suši.
Držeći po šolju u svakoj ruci, okrenula se. Na ulazu je videla senku muškarca i
srebrni odsjaj noža. Vrisnula je i bacila šolje iz ruku. Polomile su se i rasprštale na sve
strane.
„Gospođice O’Rork?“ Bili je oklevajući zakoračio pod svetlo.
„Oh, bože!“ Rukom je pritisnula grudi kao da želi da izbaci vazduh koji je tu stajao.
„Bili… Mislila sam da si otišao.“
„Ja…“ Spotakao se o vrata kada je Altea dojurila niz hodnik držeći pištolj. Iste
sekunde je podigao ruke uvis. „Ne pucajte! Nemojte. Nisam ništa uradio.“
„Moja je greška“, rekla je Šila brzo. Prišla je Biliju i stavila mu ruku na mišicu.
„Nisam znala da je još neko tu i kada sam se okrenula…“ Rukama je pokrila lice. „Žao
mi je“, uspela je da kaže spuštajući ruke. „Preterano sam reagovala. Nisam znala da je
Bili još uvek u stanici.“
 „Gospodin Harison je za vreme ručka imao sastanak u svojoj kancelariji.“ Brzo je
govorio i gledao čas u Alteu, čas u Šilu. „Upravo sam to sređivao.“ Glasno je progutao
pljuvačku. „Puno – puno noževa i viljuški, i ostalog.“
Šila je zurila u njegovu ruku punu pribora za jelo i osećala se kao budala. „Žao mi
je, Bili. Mora da sam te nasmrt preplašila. I napravila sam nered na podu koji si očistio.“
„U redu je.“ Osmehnuo joj se, opuštajući se polako, pošto je Altea spustila pištolj.
„Odmah ću to počistiti. Želim Vam lepu emisiju, gospođice O’Rork!“ Potapšao je
slušalice koje su mu stajale oko vrata. „Da li ćete puštati nešto iz pedesetih? Znate da ja
to najviše volim.“
„Naravno.“ Boreći se sa mučninom koju je osećala, naterala je sebe da se osmehne.
„Izabraću nešto baš za tebe.“
Pogledao ju je blistavim pogledom. „Reći ćete moje u programu?“
„Naravno. Moram da se vratim.“
Požurila je do kabine, zahvalna što joj je Altea dala nekoliko trenutaka da bude
sama. Stvari su postajale suviše loše kada je počela da skače na sredovečnog čoveka koji
je održavao prostorije, dok je u ruci držao noževe za večeru.
Najbolji način da smiriš živce je da radiš, rekla je sama sebi. Držeći se precizno
rasporeda, počela je da se priprema za ono što je nazivala „moćni sat“ između jedanaest
i dvanaest.
Kada se Altea vratila, sa kafom, Šila je pozivala svoje slušaoce da saslušaju novi
blok muzike. „Imamo sada za vas deset povezanih hitova. Prvi je za mog drugara Bilija.
Vraćamo se unazad, sve do 1958. Nije Denis Kvejd. To je pravi, originalni, fenomenalni
Džeri Li Luis sa Great balls of fire3.“
Kada je skinula slušalice uputila je Altei bledunjavi osmeh. „Zaista mi je žao.“
„Da sam ja na tvom mestu verovatno bih skočila i probila krov.“ Altea joj je pružila
novu šolju kafe. „Ovo je bilo par gadnih nedelja, ha?“
„Najgadnijih.“
„Uhvatićemo ga, Šila.“
„Nadam se.“ Izabrala je još jednu ploču i prebacila se na drugu temu. „Zbog čega si
postala policajka?“
„Pretpostavljam da sam želela da budem dobra u nečemu. To je bilo ovo.“
„Da li imaš muža?“
„Ne.“ Altea nije bila sigurna u kom pravcu su ova pitanja išla. „Mnoge muškarce
odbija to što žena nosi pištolj.“ Oklevala je, a zatim je odlučila da rizikuje. „Možda si
pomislila da postoji nešto između Bojda i mene.“
„Teško je to ne pomisliti.“ Šila je podigla ruku da bi dobila tišinu, a zatim je
uključila mikrofon i najavila sledeću pesmu. „Vas dvoje delujete kao stvoreni jedno za
drugo.“

3 Velike vatrene lopte (eng.) – prim. prev.

 Kao da je razmišljala o tome, Altea je sela i uzela gutljaj kafe. „Znaš, nikad ne bih
pomislila da si ti tip koji bi naseo na taj kliše, koji misli da ako muškarac i žena rade
zajedno onda moraju i da budu zajedno.“
„Nisam to pomislila.“ Besna, Šila samo što nije iskočila iz svoje stolice. Kada joj se
Altea blago osmehnula, popustila je. „Pomislila sam“, priznala je, a onda se osmehnula,
„nešto tako. Pretpostavljam da moraš stalno da se boriš s tim.“
„Ništa više od tebe, pretpostavljam.“ Pokazala je rukama prema studiju. „Privlačna
žena na poslu koji mnogi smatraju muškim.“
Čak i to malo zajedničkog što su imale, pomoglo joj je da se opusti. „Postojao je di-
džej u Ričmondu koji je mislio da umirem od želje da, ah… da se vrtim na njegovom
gramofonu.“
Razumevanje i zabava razbistrili su Altein pogled. „Kako si izašla s tim na kraj?“
„Tokom moje emisije objavila sam da je otvoren za viđanja i da svako ko je
zainteresovan može da pozove stanicu tokom njegove smene.“ Nasmejala se sećajući se
toga. „To ga je ohladilo.“ Okrenula se prema mikrofonu da bi najavila uključenja koja
slede. Nakon vremenske prognoze i uvoda za sledeću pesmu, ponovo je skinula
slušalice. „Pretpostavljam da Bojda nije tako lako obeshrabriti.“
„Nikako. On je tvrdoglav. On voli da to naziva strpljenjem, ali u pitanju je čista
tvrdoglavost. Ponekad je tvrdoglav kao prokleta mazga.“
„Primetila sam.“
„On je dobar čovek, Šila, jedan od najboljih. Ako nisi zaista zainteresovana, trebalo
bi to jasno da kažeš. Bojd je tvrdoglav, ali nije odbojan.“
„Ne želim da budem zainteresovana.“ Promrmljala je Šila. „Postoji razlika.“
„Kao noć i dan. Slušaj, ukoliko je pitanje suviše lično, reci mi da prekinem.“
Osmeh je zaigrao oko Šilinih usana. „Ne moraš to dva puta da mi kažeš.“
„U redu. Zašto ne želiš da budeš zainteresovana?“
Šila je izabrala disk, a zatim još dve ploče. „On je policajac.“
„Dakle, da je prodavac osiguranja, želela bi da budeš zainteresovana?“
„Da. Ne.“ Ispustila je uzdah. Ponekad je najbolje biti iskren. „Bilo bi lakše. A onda,
tu je i činjenica da sam zabrljala u jednoj ozbiljnoj vezi koju sam imala.“
„Samo ti?“
„Uglavnom.“ Pustila je pesmu sa diska. „Prijatnije mi je kada se fokusiram na
sopstveni život, i Deborin. Na moj posao i njenu budućnost.“
„Ti nisi tip koji je na duge staze zadovoljan samo nečim ’prijatnim’.“
„Možda ne.“ Zurila je u telefon. „Ali sada bi mi to odgovaralo.“
Dakle, bila je preplašena, pomislila je Altea dok je posmatrala Šilu kako radi. Ko ne
bi bio? Mora da je užasno kada te progoni i preti ti neko bez lica i bez imena. Ipak, ona
se lakše nosila sa tim nego sa Bojdom i sa svojim osećanjima prema njemu.
Gajila je osećanja prema njemu, mnogo osećanja. Očigledno, jednostavno nije
znala šta sa njima da radi.
Altea je ćutala kada su počela uključenja. Šila se plašila telefona, bojala se onoga
što je na drugoj strani linije. Međutim, odgovarala je na pozive, jedan za drugim,
prolazeći kroz njih – činilo se – tako lako. Da Altea nije bila u studiju i da nije
posmatrala Šilino napeto lice, bila bi u potpunosti obmanuta.
Puštala im je muziku koju se želeli i davala im je deo svog vremena. Iako je njena
ruka bila nespokojna, njeni prsti su i dalje pritiskali osvetljene dugmiće.
Bojd je ušao u njen život da je zaštiti, a ne da joj preti. A ipak ga se plašila.
Uzdahnuvši, Altea se zapitala zašto se život žene potpuno izokrene kada u njega uđe
muškarac.
Da se ona, i sama, ikada zaljubila – što je do sada izbegavala zdravim razumom –
jednostavno bi našla način da ona odlučuje.
Ton Šilinog glasa vratio ju je u stvarnost. Prepoznavši strah i saosećajući, Altea je
ustala i počela da joj masira kruta ramena.
„Neka samo priča!“, prošaputala je. „Zadrži ga da priča koliko god možeš.“
Šila nije obraćala pažnju na ono što joj je govorio. Otkrila je da joj je bilo lakše da
zadrži zdrav razum ukoliko ignoriše njegove gnusne pretnje, obećanja koja su ledila krv.
Umesto toga držala je pogled na satu i, iako tmurna, bila je zadovoljna kada je videla da
je prošao minut, a da je on još uvek bio na vezi.
Ispitivala ga je, terajući sebe da joj glas ostane smiren i ujednačen. Najviše je voleo
kada ona izgubi kontrolu nad sobom, znala je to. Nastavio bi da preti sve dok ne bi
počela da preklinje. Zatim bi prekinuo vezu, zadovoljan što je uspeo da je opet slomi.
Večeras se borila da ne čuje, već samo da posmatra kako kazaljka otkucava
sekunde.
„Ja te nisam povredila“, rekla je. „Znaš da ti ništa nisam uradila.“
„Uradila si njemu“, prosiktao je te reči. „On je mrtav i to zbog tebe!“
„Koga sam ja to povredila? Kada bi mi rekao njegovo ime, ja…“
„Želim da to zapamtiš. Želim da izgovoriš njegovo ime pre nego što te ubijem.“
Zatvorila je oči i pokušavala da čuje samo muziku dok je on precizno opisivao kako
planira da je ubije.
„Mora da ti je bio veoma važan. Mora da si ga voleo.“
„On mi je bio sve! Sve što sam voleo! Bio je tako mlad. Imao je čitav život pred
sobom. Međutim, ti si ga povredila. Ti si ga izdala. Oko za oko! Tvoj život za njegov
život! Ubrzo! Veoma brzo!“
Kada je prekinuo vezu, brzo se okrenula da pusti narednu ploču. Odmah će je
pustiti, rekla je Šila samoj sebi. Glas će joj posle toga biti ponovo snažan. Ne obraćajući
pažnju na druga svetla koja su treperila, izvadila je cigaretu.
„Locirali su ga!“ Altea je spustila slušalicu, a onda je došla do Šile i spustila joj je
ruku na rame. „Imaju trag koji vodi do njega. Večeras si obavila sjajan posao, Šila!“
„Da.“ Zatvorila je oči. Sada, sve što je trebalo da uradi, bilo je da pregura sledećih
sat i deset minuta. „Da li će ga uhvatiti?“
„Uskoro ćemo znati. Ovo je prvi pravi trag koji imamo. Imaj strpljenja.“
Želela je da oseti olakšanje. Šila se naslonila na naslon sedišta dok ju je Altea
vozila kući i pitala se zašto nije mogla da prihvati ovaj korak kao korak bliže rešenju.
Ušli su u trag pozivu. Zar to ne znači da će saznati gde on stanuje? Da će imati ime i
lice, osobu koju će spojiti sa tim imenom.
Ona će ići da ga vidi. Nateraće sebe da to uradi. Pogledaće to lice, te oči i pokušaće
da nađe vezu između njega i nečega što je mogla da uradi u prošlosti što bi moglo da
podstakne takvu mržnju.
Onda će pokušati da živi sa tim.
Primetila je Bojdov automobil parkiran ispred njene kuće. Stajao je na trotoaru,
otkopčanog kaputa. Iako je po kalendaru bilo proleće, noć je bila dovoljno hladna da
vidi njegov dah koji se maglio, ali ne i njegove oči.
Šila je čvrsto stegla kvaku na vratima kola i otvorila ih. On je sačekao dok mu se
nije približila. „Hajdemo unutra!“
„Želim da znam.“ Sada mu je videla oči i bilo joj je jasno: „Niste ga našli.“
„Ne.“ Pogledao je svoju partnerku. Altea je videla da je uznemiren i da je to jedva
kontrolisao.
„Šta se desilo?“
„U pitanju je bila telefonska govornica, nekoliko kilometara od radio-stanice. Nema
otisaka, obrisao ih je.“
Trudeći se da izdrži još nekoliko minuta, Šila je klimnula glavom. „Dakle, nismo se
pomerili sa početka.“
„Da, jesmo.“ Uzeo ju je za ruku da bi je svojom rukom zagrejao. „Napravio je
svoju prvu grešku. Napraviće ih još.“
Umorno je pogledala preko njegovog ramena. Da li su to bili samo njeni istanjeni
živci ili je on stajao tamo, među senkama, dovoljno blizu da može da ga vidi? Dovoljno
blizu da čuje?
„Hajde da te uvedem unutra. Hladno ti je.“
„Dobro sam.“ Nije mogla da dozvoli da on uđe sa njom. Morala je da sredi misli, a
za to joj je trebalo da se malo osami. „Ne želim da razgovaram ni o jednoj ovakvoj noći.
Altea, hvala na vožnji i svemu ostalom.“ Brzo je došla do vrata i ušla unutra.
„Samo joj treba vremena da se malo smiri“, rekla je Altea spuštajući mu ruku na
rame.
Želeo je da opsuje, da nešto polomi u rukama. Umesto toga, samo je zurio u
zatvorena vrata. „Ne želi da joj pomognem.“
„Ne, ne želi.“ Videla je kako se pali svetlo na spratu. „Da li želiš da pošaljemo
nekoga da dežura ispred kuće?“
„Ne, ja ću biti tu.“
„Ti nisi na dužnosti, Flečeru.“
„Tačno. Ovo možemo smatrati nečim ličnim.“
„Da li želiš društvo?“
Odmahnuo je glavom. „Ne. Potreban ti je san.“
Altea je oklevala, a zatim je tiho uzdahnula. „Ti radiš prvu smenu. Ja ionako bolje
spavam u kolima nego u krevetu.“
Stegao je mali mraz, koji je svetlucao na travnjaku kao staklo. Šila je uzdahnula dok ga
je posmatrala kroz prozor spavaće sobe. U Džordžiji bi sada cvetale azaleje. Prošle su
godine, više godina nego što je mogla da pamti, kako je čeznula za domom. Tog
prohladnog jutra u Koloradu pitala se da li je pogrešila što je proputovala više od pola
zemlje i ostavila za sobom sva ta mesta, sve uspomene svog detinjstva.
Pustila je zavesu i povukla se. Morala je da misli o drugim stvarima, a ne o mrazu u
aprilu. Takođe, videla je da je Bojdov automobil još uvek bio parkiran ispred kuće.
Razmišljajući o njemu, posvetila je više vremena oblačenju nego što joj je to bio
običaj. Ni za trenutak nije promenila svoju odluku da nije mudro upustiti se u nešto sa
njim. Ipak, to joj se činilo kao greška koju je već napravila. Mudrost da se suočava sa
svojim greškama bilo je nešto što je odavno naučila da radi.
Ispravila je na kukovima džemper boje šljive koji je dobila za Božić od Debore. Sa
visokim okovratnikom i širokim rukavima svakako je bio moderniji od većine stvari
koje je Šila sama kupovala. Nosila ga je preko širokih crnih farmerki i iznenada je
odlučila da stavi par minđuša od sjajnog srebra u obliku zvezda, pa se sada mučila sa
njima.
On je bio udobno opružen na njenom kauču, čitao je novine, dok je u ruci držao
šolju kafe koja se pušila. Košulja mu je bila nemarno otkopčana do sredine grudi i
prilično izgužvana, pošto ju je nosio tokom noći. Jaknu je prebacio preko naslona kauča,
ali je i dalje nosio držač za pištolj.
Nikada pre nije upoznala nekoga ko se tako lako uklapao u svako okruženje. U tom
trenutku izgledao je kao da je svako jutro svog života provodio baš na tom mestu, na
njenom mestu, dok je lenjo prelazio pogledom preko sportske strane i ispijao drugu šolju
kafe.
Podigao je pogled prema njoj. Iako se nije osmehivao, njegova krajnja opuštenost
delovala je umirujuće. „Dobro jutro.“
„Dobro jutro.“ Osećajući se čudno, pošla je prema njemu. Nije bila sigurna da li bi
trebalo da počne sa izvinjenjem ili objašnjenjem.
„Debora me je pustila da uđem.“
Klimnula je glavom, i iste sekunde poželela da na sebi ima pantalone sa
džepovima. Nije znala šta da uradi sa rukama, pa ih je spojila. „Bio si ovde cele noći.“
„To je deo posla.“
„Spavao si u kolima.“
Izvio je glavu. Ton joj je bio skoro optužujući. „Ne bi bilo prvi put.“
„Izvini.“ Uzdahnuvši dugo i isprekidano, sela je za mali sto prekoputa njega.
Kolena su im se sudarila. On je to smatrao prijateljskim gestom. Jednim od najboljih
koji je uradila za njega. „Trebalo je da te ja pustim da uđeš unutra. Trebalo je da znam
da ćeš ostati. Pretpostavljam da sam bila…“
„Uznemirena.“ Dodao joj je svoju kafu. „Imaš pravo da se tako osećaš, Šila.“
„Da.“ Uzela je gutljaj mršteći se malo zbog šećera koji je osetila. „Verujem da sam
ubedila samu sebe da ćete ga uhvatiti prošle noći. To me je – to je čudno, ali to me je čak
malo i uznemirilo – ta pomisao da ću ga konačno videti i da ću konačno saznati celu
priču. A onda, kada smo stigle ovde i kada si mi rekao… Nisam mogla da pričam o
tome. Jednostavno nisam mogla.“
„U redu je.“
Osmeh joj je bio pomalo napet. „Da li moraš da budeš tako dobar prema meni?“
„Verovatno ne.“ Pružio je ruku i dodirnuo joj obraz. „Da li bi se ti bolje osećala da
vičem na tebe?“
„Možda.“ Ne mogavši da odoli, podigla je ruku da dodirne njegovu. „Lakše mi je
da se svađam, nego da budem razumna.“
„To sam primetio. Da li si razmišljala da uzmeš slobodan dan, samo da se
odmoriš?“
„Ne baš.“
„Šta kažeš da to bude danas?“
„Treba da završim papirologiju. I moram da pozovem vodoinstalatera. Curi nam
sudopera.“ Pustila je da joj ruka padne na koleno, a zatim ju je nestrpljivo pomerala.
„Moj je red da perem veš. Večeras puštam ploče na okupljanju generacije u centru grada.
Bob i Džim dele moju smenu.“
„Čuo sam.“
„Te žurke povodom okupljanja… mogu nekad da budu zaista divlje.“
Igrala se rukom, osećajući se svaki minut sve gluplje. Uzeo je praznu solju iz njene
ruke, stavio je sa strane i sada je svojim dlanom lagano pridržavao obe njene šake.
„Mada, mogu da budu i prilično zabavne. Možda bi hteo da dođeš i… budeš tamo.“
„Zoveš me da dođem i… budem tamo, nešto kao sastanak?“
„Ja ću raditi“, počela je, a zatim popustila. Zaglibila je. „Da. Kao.“
„U redu. Mogu li ja onda da te kao pokupim?“
„Do sedam“, rekla je. „Moram da budem tamo ranije da bih sve podesila.“
„Onda se vidimo u šest. Možemo prvo da idemo na večeru.“
„Ja…“ Sve dublje i dublje. „U redu. Bojde, moram nešto da ti kažem.“
„Slušam.“
„Ja i dalje ne želim da se upuštam u vezu. Ne u ozbiljnu.“
„Mm – hm.“
„Ti si potpuno pogrešan čovek za mene.“
„To je još jedna stvar oko koje se ne slažemo.“ Držao ju je čvrsto kada je htela da
ustane. „Nemoj da hodaš, Šila. Samo udahni duboko nekoliko puta.“
„Ja mislim da je važno da razumemo do koje mere se ovo može razviti i koja
ograničenja postoje.“
„Da li ćemo da imamo romansu, Šila, ili poslovni dogovor?“
Nasmejao se. Ona se namrštila.
„Mislim da ovo ne bi trebalo da nazivamo romansom.“
„Što da ne?“
„Zato što to… zato što romansa navodi na neke pomisli.“
Trudio se da se ne nasmeje ponovo. Ne bi joj se svidela činjenica da ga zabavlja.
„Na kakve pomisli?“ Polako, dok ju je posmatrao, prineo je njenu ruku svojim usnama.
 „Samo…“ Njegove usne su prelazile preko zglobova na njenim prstima i kada su
joj se prsti olabavili, okrenuo joj je dlan i poljubio ga u sredinu.
„Samo?“, izazivao ju je.
„Pomisli. Bojde…“ Zadrhtala je kada su njegovi zubi okrznuli zglob njene ruke.
„Da li je to sve što si htela da mi kažeš?“
„Ne. Da li možeš da prekineš sa tim?“
„Samo ukoliko se jako koncentrišem.“
Otkrila je da se i sama nasmejala. „Pa, koncentriši se. Ne mogu da razmišljam!“
„Opasne reči!“ Ipak, prestao je da je gricka.
„Trudim se da budem ozbiljna.“
„I ja.“ Još jednom ju je sprečio da ustane. „Pokušaj da duboko udahneš.“
„Dobro.“ Uradila je to, a zatim nastavila: „Sinoć, kada sam legla, plašila sam se u
mraku. I dalje sam ga čula, njegov glas, sve što mi je rekao. To mi se stalno ponavljalo u
glavi. Znala sam da ne mogu da razmišljam o tome. Da ću, ukoliko to budem radila,
poludeti. I tako sam mislila na tebe.“ Zastala je da skupi još malo hrabrosti kako bi
nastavila. „I kada sam pomislila na tebe, sve ostalo je nestalo. I prestala sam da se
plašim.“
Svojim prstima je stegao njene. Pogled joj je bio miran, ipak, video je da su joj
usne još jednom zadrhtale pre nego što ih je spojila. Čekala je, znao je to. Da vidi šta će
on uraditi, šta će reći. Nije mogla da zna, nije mogla ni da sanja da se u tom trenutku,
tog momenta, on zaljubio u nju.
I kada bi joj to rekao, pomislio je dok je osećao šok zbog emocija koje su ga
obuzimale, nikada mu ne bi poverovala. Nekim ženama to mora da se pokaže, treba da
se ubede u to, a ne samo da im se kaže. Šila je bila jedna od njih.
Polako je ustala povlačeći ga sa sobom. Privukao ju je sebi i zagrlio je, a ona je
naslonila glavu na njegovo rame. Mogao je da oseti kako je zadrhtala od olakšanja dok
ju je grlio, ne tražeći ništa od nje.
Samo to joj je i bilo potrebno. Kako to da je on uvek znao šta treba da uradi? Da je
drži, samo drži, bez ikakvih reči, bez obećanja. Da oseća toplotu njegovog tela uz svoje,
čvrst stisak njegovih ruku, ravnomerne otkucaje njegovog srca.
„Bojde?“
„Da.“ Pomerio je glavu tek toliko da bi je poljubio u kosu.
„Možda mi ipak ne smeta kada si dobar prema meni.“
„Isprobaćemo to.“
Pomislila je da bi trebalo da kaže sve do kraja. „I možda mi nedostaje to da budeš u
blizini.“
Sada je na njega bio red da duboko udahne i da umiri samog sebe. „Slušaj.“ Spustio
joj je ruke na ramena. „Moram da obavim nekoliko poziva. Posle toga, zašto ne bismo
pogledali šta to curi?“
Nasmejala se. „Mogu ja i sama da pogledam, Lepi. Ono što želim je da se to
popravi.“
Nagnuo se prema njoj i ugrizao je za donju usnu. „Samo mi dodaj klešta.“
Dva sata kasnije, Šila je raširila sve papire za svoj mesečni finansijski izveštaj preko
polovnog, hrastovog radnog stola u maloj sobi koja joj je služila kao kancelarija. Dva
dolara i pedeset tri centa izgubili su se negde u njenim knjigama – suma koju je rešila da
utvrdi gde se zaturila pre nego što plati uredan svežanj računa sa svoje desne strane.
Osećaj za red bilo je nešto što je sama naučila, nešto čega se čvrsto držala tokom
godina kada je slabije zarađivala, tokom nesrećnih, olujnih godina. Usred bilo kakve
krize mogla je da se osloni na to malo ostrvo normalnosti – bez obzira koliko malo – i
verovala je da će preživeti.
„Ah!“ Pronašla je grešku i ustremila se na nju. Ispravila ju je, a zatim ponovo
pregledala sve cifre. Zadovoljna, stavila je sa strane izveštaje iz banke i počela da piše
čekove, počevši sa kreditom za kuću.
Čak i to davalo joj je ogroman osećaj ispunjenosti. Kuća nije bila iznajmljena, već
ju je otplaćivala. Bila je njena. Kuća je bila prva stvar koju je ikada posedovala pored
odeće i, ponekad, polovnih automobila.
Nikada nije bila siromašna, ali naučila je, odrastajući u porodici čija su primanja
bila kombinacija plate policajaca i slabih mesečnih primanja javnog branioca, da
pažljivo broji svaki cent. Odrasla je u iznajmljenoj kući i nikada nije spoznala luksuz
vožnje u novim kolima. Koledž nije da je bio nemoguć, ali zbog dodatnog opterećenja
koje bi imali njeni roditelji kada je njen brak već postao nestabilan, Šila je odlučila da
obrazovanje zameni poslom.
Nije često žalila zbog toga. To joj je tek ponekad malo smetalo, tokom nekih
čudnih vremena. Međutim, mogla je da plaća Deborino školovanje, što ju je ubedilo u
tome da je donela ispravnu odluku.
Sada su polako išle uzlaznom linijom. Kuća nije bila prosta kupovina, bila je to
velika odluka. Porodica, dom, korenje. Svakog meseca kada bi platila ratu za kredit, bila
je zahvalna na tome što joj je data mogućnost da to uradi.
„Šila?“
„Molim? Oh!“ Primetila je da je Bojd na ulaznim vratima. Još uvek je držao klešta
koja mu je dala. Kosa mu je bila razbarušena i vlažna, a košulja i pantalone isprskani od
vode. Rukave je zavrnuo do lakata, pa mu je voda svetlucala po podlakticama. „Oh!“,
ponovo je uzviknula i prigušila osmeh.
„To sam popravio.“ Oči su mu se skupile dok ju je posmatrao kako pokušava da
ostane ozbiljna. „Neki problem?“
„Ne. Ne, ništa.“ Pročistila je grlo: „Dakle, to si popravio.“
„To sam upravo rekao.“
Morala je da zagrize usnu. Odmah bi prepoznala ugroženi muški ego kada bi ga
čula. „Dobro, to si rekao. A pošto si mi upravo uštedeo neke pare, najmanje što mogu je
da ti spremim ručak. Šta kažeš na kikiriki puter i džem?“
„Takav ručak mora da se jede iz plastične kutije koja na sebi ima lik Spajdermena.“
„Pa, moram da ti kažem, Lepi, to je najbolje što umem da spremim.“ Zaboravljajući
na račune, ustala je. „Ili to, ili konzerva tune.“ Prešla je prstom niz njegovu košulju. „Da
li znaš da si sav mokar?“
 Podigao je ruku koja je bila umrljana, razmislio kratko, a zatim je njom prešao
preko celog njenog lica. „Da!“
Nasmejala se, što ga je iznenadilo. Zavodilo. Čuo je taj smeh i ranije, preko radija,
ali nikada uživo od kada ju je upoznao. Bio je bogat i uzbudljiv kao crna svila.
„Hajde, Flečeru, bacićemo tu košulju na pranje dok pojedeš sendvič.“
„Za minut.“ Držeći svoju ruku na njenoj bradi, blago ju je privukao. Kada su
njegove usne dodirnule njene, njene usne su se smejale. Ovog puta nije se ukočila, nije
se bunila. Ispustila je uzdah prihvatanja i otvorila mu se, dozvoljavajući sebi da upije
ukus njegovih usana i primamljiv ples njegovog jezika preko njenog.
Osećala je toplotu kojoj je zaboravila da se nada. Toplotu od toga što je sa nekim ko
je razume. I ko brine o njoj, shvatila je to dok su njegovi prsti prelazili preko njene
brade. Brinuo je o njoj, uprkos njenim manama.
„Pretpostavljam da si bio u pravu“, promrmljala je.
„Đavolski u pravu. Oko čega?“
Iskoristila je priliku, za nju ogromnu i sklonila mu kosu sa čela. „Suviše je kasno.“
„Šila“, spustio joj je ponovo ruke na ramena, boreći se sa svojom nemirnom
željom, „pođi sa mnom gore. Želim da budem sa tobom.“
Njegove reči još više su pojačale strast. Mogao je da vidi odsjaj strasti u njenim
očima pre nego što ih je zatvorila i odmahnula glavom. „Daj mi malo vremena. Ne
igram nikakve igrice, Bojde, ali sve mi je zamagljeno i želim da o svemu dobro
razmislim.“ Smirujući dah, otvorila je oči i skoro se nasmejala. „Ti si apsolutno sve, sve
što sam se zaklela da nikada neću želeti.“
Uhvatio ju je za ruke. „Razgovaraj sa mnom!“
„Ne sada.“ Ipak, ukrstila je svoje prste sa njegovim. To je bio znak zajedništva, što
je za nju bila prava retkost. „Nisam spremna da po tome sada kopam. Htela bih samo da
provedemo nekoliko sati kao normalni ljudi. Ako telefon bude zvonio, neću odgovoriti.
Ukoliko neko dođe na vrata, čekaću dok ne ode. Sve što želim je da ti napravim sendvič
i da ti operem košulju. U redu?“
„Naravno.“ Poljubio ju je u čelo. „To je najbolja ponuda koju sam dobio u
poslednjih nekoliko godina.“
 7.

Čula se neverovatna buka – ritam mašina, bas, zavijanje gitarskog rifa. Svetla su se
okretala, tela talasala, stopala pomerala. Šila je podesila ton svog ponoćnog glasa i
stajala pozadi uživajući u rezultatima. Sala za ples oživela je od zvukova – smeha,
muzike, glasova koji su se trudili da razgovaraju. Držala je prst na dugmićima za
kontrolu zvuka. Nije poznavala nikoga, ali to je bila njena žurka.
Bojd je uzeo gutljaj soka i ljubazno odbijao ne previše suptilne pozive visoke
plavuše u oskudnoj plavoj haljini. Nije ovo smatrao probom. Proveo je veliki deo svoje
karijere posmatrajući ljude i to mu nikada nije dosadilo.
Žurka je bila đavolski dobra i ne bi mu smetalo ni da zaigra na podijumu. Ipak, bilo
mu je draže da pazi na Šilu. Postojali su i lošiji načini da provede veče.
Stajala je za dugačkim stolom u dvorani za ples, gde su se nalazile poređane ploče i
diskovi, a ruke su joj bile u vazduhu. Sijala je. Njena srebrna, šljokičasta jakna i crne
cigaret pantalone davale su joj neku novu svežinu. Kosa joj je bila puštena, a kada je
pomerala glavu srebrne zvezdice bi zasijale.
Već je namamila na desetine njih na podijum, gde su se ljudi njihali i sudarali
laktovima. Neki ljudi su se okupljali u blizini tog stola, ili su tumarali oko stolova sa
hranom i ćaskali uz piće.
Muzika je bila glasna, vrela i brza. Već je naučio da je to najviše volela. Što se
njega tiče, generacija ’75 se ludo provodila. Po svemu se činilo da se i Šila ludo
zabavljala.
Šalila se sa nekoliko članova ove generacije, uglavnom muških. Mnogi su se
slobodno raširili kod bara. Međutim, ona je sve držala pod kontrolom, primetio je Bojd.
Sve je išlo glatko.
Nije mu se posebno dopalo kada ju je neki krupni čovek zagrlio i stisnuo za
ramena. Ipak, Šila je odmahnula glavom. Šta god da mu je rekla, lik se uz smešak
sklonio.
„Ima još pesama iz prošlosti, momci i devojke! Hajde da se vratimo skroz unazad i
prisetimo te maturske večeri 1975!“ Pripremila je ’lglse’, pesmu One of these nights4, a
zatim je pogledom prešla preko gomile tražeći Boj da.
Kada ga je ugledala, nasmejala se tako široko, da je, iako su bili prilično udaljeni,
mogao da vidi da joj oči sijaju. Pitao se da li bi mogao da je natera da ga tako pogleda

4 Jedna od onih noći (eng.) – prim. prev.

kada se između njih ne nalazi petsto ljudi. Morao je da se nasmeje kada je stavila ruku
na vrat i pokazala da je užasno žedna.
Gospode, izgledao je jako dobro, pomislila je Šila dok ga je posmatrala kako ide
prema šanku. Neobično, pomislila bi da sako boje dima izgleda suviše konzervativno na
muškarcu, za njen ukus. Na njemu, izgledao je više nego dobro. Tako dobro, razmišljala
je sa kiselim osmehom, da ga je posmatralo pola žena iz generacije ’75.
Loša sreća, dame, pomislila je. On je moj. Makar večeras.
Pomalo iznenađena time gde su joj misli odlutale, zavrtela je glavom i izabrala
muziku pripremljenu za sledeći blok. Nostalgična skupina, zaključila je i pripremila još
jedan petnaest godina star hit.
Volela je da radi na žurkama, da posmatra ljude kako igraju, flertuju i tračare.
Odbor za okupljanje je ovog puta vrhunski odradio svoj posao. Crvene i bele trake
padale su sa plafona gde se nalazilo na stotine balona istih boja. Podijum za igru je
svetlucao od zraka disko-kugle. Kada su muzika ili raspoloženje bili odgovarajući mogla
je samo da pritisne prekidač i upali stroboskop5 dajući im nakratko utisak psihodeličnih
sedamdesetih.
Pomešan sa mirisima parfema i kolonjske vode, tu je bio i miris svežeg cveća, koje
je ukrašavalo svaki sto.
„Ovo je za Rika i Sju, srednjoškolske ljubavi, koji su venčani već dvanaest godina.
A oni su mislili da je to bila samo prolazna ljubav. Za njih puštamo sledeću pesmu.“
„Lepo“, rekao je Bojd.
Nagnula je glavu i osmehnula se: „Hvala!“
Pružio joj je bezalkoholno piće puno leda. „Ja imam generacijsko okupljanje
sledeće godine. Da li si zauzeta?“
„Proveriću svoj raspored… Vau!“ Ugledala je jedan par koji se baš oslobodio na
pola metra od njih. Drugi parovi su se pomerili kada su ovi počeli da igraju izazovnije.
„Prilično impresivno.“
„Aha… Da li plešeš?“
„Ne tako.“ Ispustila je mali uzdah. „Volela bih da to umem.“
Uhvatio ju je za ruku pre nego što je uspela da potraži sledeću pesmu koju su
naručili. „Zašto ne pustiš nešto za mene?“
„Naravno! Samo reci!“
Kada je počeo da pretura po njenim diskovima, bila je suviše zauzeta da bi joj to
smetalo. Moći će kasnije sve da složi. Izabrao je jedan disk i pružio joj ga. „Odličan
ukus!“ Uključila je mikrofon. „Večeras smo postali divlji. Da li se zabavljate?“ Uzvici
odobravanja začuli su se sa podijuma za igru. „Bićemo ovde sve do ponoći, puštajući
muziku za vas! A sada imamo zahtev za Springstina. Hungry heart6.“
Novi igrači pojurili su prema podijumu. Parovi su se približili jedno drugom. Šila
se okrenula da bi rekla nešto Bojdu, a onda je primetila da je skroz priljubljena uz njega.
5 Optički uređaj koji proizvodi periodične bljeskove svetlosti pri čemu niz isprekidanih i u pokretu
predstavljenih crteža stapa u jedan pokret. – prim. prev.
6 Gladno srce (eng.) – prim. prev.
 „Da li želiš da igraš?“ promrmljao je.
Već su to radili. Stajali su telo uz telo, a onda ju je polako, erotično zavrteo. „Ja
radim.“
„Pauza od pet minuta.“ Spustio je glavu i zubima joj uhvatio bradu. „Sve dok ne
budem vodio ljubav sa tobom, ovo je najbolja moguća stvar.“
Htela je da se pobuni. Bila je sigurna da će to uraditi. Ipak, pomerala se zajedno sa
njim, njeno telo je bilo potpuno usklađeno sa njegovim. Tokom ove tihe predaje, stavila
mu je ruke oko vrata. Dok su im lica stajala tako blizu, nasmejao se. Polako, čvrsto,
prešao je rukama preko njenih kukova, a zatim gore sve do grudi, pa ponovo dole.
Osećala kao se kao da ju je pogodio grom.
„Imaš, ah, neke lepe poteze, Lepi.“
„Hvala…“ Kada su im usne bile samo na šapat jedne od drugih, pomerio se,
ostavljajući njene da čeznu, dok se on priljubio uz njen vrat. „Mirišeš na greh, Šila. To je
samo jedna od stvari u vezi sa tobom koja me već danima izluđuje.“
Želela je da je poljubi. Žudela je za tim. Uzdahnula je kada su njegove ruke prošle
kroz njenu kosu. Kada joj je povukao glavu unazad, zatvorila je oči iščekujući, ali on je
samo tim izazovnim usnama okrznuo njene jagodice.
Bez daha, priljubila se uz njega, pokušavajući da se izbori kroz maglu zadovoljstva.
Na stotine ljudi nalazilo se oko njih, i svi su se kretali u tom erotskom ritmu muzike.
Ona je radila, podsetila je samu sebe. Bila je – oduvek je bila – razumna žena i večeras
je imala posao koji je trebalo da obavi.
„Ako nastaviš ovako, neću moći da radim.“
Osetio je kako njeno srce snažno otkucava ispod njegovog. To nije bilo dovoljno da
bi bio zadovoljan. Ipak, bilo je dovoljno da mu da nadu. „Pretpostavljam da ćemo onda
morati da završimo naš ples kasnije.“
Kada ju je pustio, Šila se brzo okrenula i nasumično izabrala disk. Zadovoljstvo je
poraslo kada se začuo ritam. Podigla je kosu sa vrata da bi se rashladila. Pritisak tela –
ili pritisak jednog tela – podigao je temperaturu. Nikada ranije nije uvidela koliko ples
može biti opasan i zabavan u isti mah.
„Da li želiš još jedno piće?“, upitao je Bojd kada je ispraznila svoju čašu.
„Ne. Ne treba.“ Smirujući samu sebe, rukom je uzela papir sa željama koji je stajao
na vrhu gomile diskova. „Ovo je lepo društvo“, rekla je dok je bacala pogled preko sale.
„Volim okupljanja.“
„Mislim da sam to već shvatio.“
„Pa, tako je. Volim taj kontinuitet. Volim da vidim sve ove ljude koji su
proživljavali sve iste stvari, mali delić vremena, 1975.“, razmišljala je, labavo držeći
papir između prstiju. „To je nije bilo najsrećnije doba za muziku, sa tim užasnim disko
naletom, ipak bilo je nekoliko svetlih tačaka. ’Dubi braders’ još uvek su bili na okupu.
Kao i ’Iglsi’.“
„Da li ti uvek meriš vreme u odnosu na rokenrol?“
Morala je da se nasmeje. „Profesionalna deformacija. U svakom slučaju, to je dobar
barometar.“
 Zabacujući kosu unazad, nasmejala mu se. „Prva ploča koju sam kao profesionalac
zavrtela bili su ’Stounsi’, Emotional rescue7. To je bila godina kada je Regan bio izabran
prvi put, godina kada je ubijen Džon Lenon – i godina kada je Imperija uzvratila
udarac?
„Nije loše, O’Rorkova.“
„Bolje je od nije loše.“ Posmatrala ga je. „Kladim se da možeš da se setiš šta je bilo
na radiju kada si prvi put odveo devojku na zadnje sedište tvog automobila.“
„Dueling banjos.8“
„Šališ se!“
„Pitala si.“
Smejala se, ali kad je pogledala papir sa željama, smeh joj se zaledio. Na trenutak
je pomislila da joj je srce stalo. Zatvorila je oči i stisnula ih. Međutim, kada ih je ponovo
otvorila, reči ispisane debelim štampanim slovima i dalje su bile tu.
Želim da vrištiš kada te budem ubijao.
„Šila?“
Žustro je odmahnula glavom i pružila papir Bojdu.
On je bio tu, pomislila je, a panika je počela da je obuzima. Negde u ovoj gomili
parova koji su se smejali i ćaskali, on je posmatrao i čekao.
Prišao je blizu. Dovoljno blizu da, nevinog izgleda, spusti taj papirić na njen sto.
Dovoljno blizu da je pogleda u oči, možda i da joj se nasmeje. Možda je razgovarao sa
njom, a da ona to nije ni znala. Ona ga nije prepoznala. Ona nije razumela.
„Šila.“
Poskočila je kada joj je Bojd spustio ruku na rame i verovatno bi se zateturala
unazad, da je nije zadržao. „Oh, bože! Pomislila sam da će me večeras, samo ove noći,
ostaviti na miru.“
„Napravi pauzu.“
„Ne mogu.“ Ošamućena, spojila je ruke i zurila preko sale. „Moram da…“
„Ja moram da obavim jedan poziv“, rekao joj je. „Želim da staneš tako da mogu da
te vidim.“
Možda je još uvek bio tu, pomislila je. Dovoljno blizu da je dodirne. Da li je imao
nož? Nož sa dugačkom oštricom, koji joj je tako nežno opisivao? Da li je čekao trenutak
kada muzika postane preglasna, kada smeh bude na vrhuncu, da može da ga zarije u nju?
„Hajde!“
„Sačekaj… Sačekaj minut.“ Noktiju zarivenih u dlanove, naslonila se ka
mikrofonu. „Napravićemo malu pauzu, ali nemojte se ohladiti. Vraćam se za deset
minuta i ponovo ćemo da ludujemo.“ Mahinalno je skinula opremu koju je imala. „Budi
u blizini, hoćeš li?“, prošaputala je.
Držeći joj ruku oko struka, počeo je da je vodi kroz gomilu. Svaki put kada bi se
sudarili sa nekim, ona bi zadrhtala. Kada se jedan čovek progurao kroz masu i zgrabio je
za obe ruke, skoro je vrisnula.
7 Emotivno spašavanje (eng.) – prim. prev.
8 Pesma iz filma Deliverance (1972) (eng.) Izbavljenje – prim. prev.
 „Šila O’Rork!“ Imao je prijatno, ljubazno lice, malo vlažno od znoja zbog igranja
na podijumu. On je bio sav ozaren, dok je Šila stajala ukočena kao neka statua, a Bojd je
bio sav napet iza nje. „Tom Kolins – nisam piće“, rekao je i dalje sav ozaren. „Tako se
zovem. Ja sam predsedavajući Komiteta za okupljanje. Da li se sećate?“
„Oh“, naterala je sebe da se osmehne, „da, naravno.“
„Samo sam hteo da Vam kažem koliko smo uzbuđeni što ste ovde sa nama. Tu se
nalazi mnogo Vaših obožavatelja.“ Pustio joj je jednu ruku da bi se drugom obrisao. „Ja
sam, recimo, jedan od najvećih. Ne prođe nijedna noć, a da ne poslušam makar jedan
deo Vaše emisije. Izgubio sam suprugu prošle godine.“
„Ja…“ Pročistila je grlo. „Žao mi je.“
„Ne, hoću reći da je nestala. Došao sam kući jedne večeri i ona i nameštaj su
nestali. Nikada je nisam pronašao – ni nju, ni sofu iz kompleta!“, zdušno se smejao dok
je Šila pokušavala da smisli šta da kaže. „Činjenica je da mi Vaša emisija pomaže da
prebrodim usamljene noći. Samo sam hteo da Vam se zahvalim i da Vam kažem da ste
večeras sjajno obavili svoj posao.“ Gurnuo joj je vizit-kartu u ruku. „Ja se bavim
tehnikom. Samo me pozovite ukoliko Vam zatreba novi frižider.“ Namignuo je.
„Dobićete dobru cenu.“
„Hvala.“ To bi trebalo da je zabavno, pomislila je. Kasnije će biti zabavno. „Drago
mi je što sam Vas videla, Tome.“
„Zadovoljstvo je moje.“ Gledao ju je kako se udaljava i ponovo je bio sav ozaren.
Bojd ju je izveo iz sale za ples i odveo do najbližeg telefona. „Sačekaj ovde. U
redu?“
Klimnula je glavom, čak je uspela da se nasmeje maloj grupi žena koje su čekale u
redu za ženski toalet. „Bolje mi je sada. Sešću ovde.“ Pokazala je na stolice pored
saksija sa cvećem.
Ostavivši Bojda da traži sitninu po džepovima, prišla je stolicama i pustila da joj
noge klonu.
To je bila prava noćna mora. Želela je da je tako jednostavno kao noćna mora, da
može da se probudi i da joj sunce obasja lice. Skoro da je protekao čitav jedan dan, a da
nije ni pomislila na njega.
Drhtavih ruku izvadila je cigaretu.
Možda je bilo glupo od nje da pomisli da će joj dati jedan dan mira. Međutim, da se
ovde pojavi! Šanse da je on jedan od đaka ove generacije bile su slabe. Ipak, ušao je
unutra.
Leđa oslonjenih o stolicu, posmatrala je ljude kako ulaze u plesnu dvoranu i izlaze
iz nje. Mogao je da bude bilo ko od njih, pomislila je, naprežući se da nađe neki trag
kako bi ga prepoznala. Da li bi znala ko je kada bi ga videla ili bi to bila potpuno
nepoznata osoba?
Mogao je da bude neko ko stoji u redu iza nje u supermarket, neko na benzinskoj
pumpi. Mogao je biti čovek ispred nje u redu u banci ili čovek iz radnje za hemijsko
čišćenje.
 Bilo ko, pomislila je dok je zatvarala oči. Mogao je da bude bilo ko od ljudi bez
lica i imena pored kojih je prolazila tokom dana.
A ipak, on je znao njeno ime. Njeno lice. Okupirao joj je misli, uzeo deo njene
slobode. Neće se smiriti sve dok joj ne bude uzeo i život.
Posmatrala je Bojda kako prekida vezu i sačekala da joj se približi: „Pa?“
„Tea dolazi da uzme taj papir. Poslaćemo ga u laboratoriju.“ Rukom je napipao
napeti mišić na njenom vratu i umirio ga. „Ne verujem da ćemo moći da dobijemo
otiske.“
„Ne.“ Cenila je činjenicu što joj nije davao lažnu nadu. „Da li misliš da je još uvek
ovde?“
„Ne znam.“ To je i njega brinulo. „Ovo je veliki hotel, Šila. Ne postoji obezbeđenje
samo za ovaj događaj. Ne bi dalo preterane rezultate ni kada bismo ih sve zatvorili
unutra i ispitali. Ako želiš da odeš ranije, mogu im reći da ti nije dobro.“
„Ne, ne želim to da uradim.“ Povukla je dug dim. „Biće mi zadovoljstvo da ovo
završim kako treba. I da pokažem da neću da se slomim. Naročito, ukoliko je on još
ovde negde.“
„U redu. Tokom sledećih sat vremena neću se pomeriti ni korak od tebe.“
Stavila je svoju ruku u njegovu dok je ustajala. „Bojde, promenio je svoj pristup
time što je napisao tu poruku. Šta misliš da to znači?“
„To može da znači mnogo toga.“
„Kao na primer?“
„Na primer, večeras je bilo baš zgodno da ti priđe. Ili je počeo da bude aljkav.“
„Ili nestrpljiv“, dodala je okrećući se ka njemu, kada je došla do vrata. „Budi iskren
sa mnom.“
„Ili nestrpljiv.“ Rukama joj je obuhvatio lice. „On prvo treba da pređe preko mene,
Šila. Obećavam da neću biti lak plen.“
Naterala je sebe da se nasmeje. „Policajci vole da misle da su žilavi.“
„Ne.“ Spustio je lak poljubac na njene usne. „Policajci moraju da budu žilavi.
Hajde! Možda imaš ovde Dueling banjos. Možeš da mi to pustiš kao uspomenu na stara
vremena.“
„Nema šanse!“

Pregurala je to veče. Nikada nije ni sumnjao da neće, a ipak, način na koji se nosila sa
svojim strahovima, zapanjio ga je i impresionirao. Nijednom nije poklekla, slomila se ili
posrnula. Međutim, video je kako je proučavala gomilu, prelazila preko lica, dok je
muzika divljala oko nje.
Stalno je pomerala ruke, udarala u ritmu muzike po stolu, preturala po pločama i
diskovima i igrala se sa šljokicama ili dugmićima na svojoj košulji.
Nikada neće biti spokojna, pomislio je. Nikada neće biti smirena. Ići će kroz život
vođena svojim živcima i ambicijom. Biće zahtevno i uznemirujuće društvo.
 Ono o čemu je on ponekad razmišljao nije uključivalo i misli o braku i porodici. Ni
blizu toga, shvatio je uz slab osmeh. Ipak, ona je bila upravo ono što je on želeo i što je
nameravao da ima.
Štitiće je svojim životom – to je bila njegova službena dužnost. Čuvaće je čitavog
života – to je bila ljubav. Ukoliko planovi, koje je imao, budu glatko tekli, razumeće
razliku veoma skoro.
I on je pogledom prelazio preko gomile, proučavao je lica, tražio bilo kakav znak,
pokret, bilo šta što bi pokrenulo taj brzi grč u stomaku, zvani instinkt. Međutim, muzika
je i dalje treštala. Ljudi su se smejali.
Video je kako Altea ulazi. A to je videla, pomislio je odmahujući glavom, i većina
muškaraca u prostoriji. Morao je da se nasmeje primetivši kako je jedna žena laktom
udarila svog muža u rebra jer je blenuo u crvenokosu ženu dok je prelazila preko
podijuma.
„Uvek kada se pojaviš negde, svi se okreću za tobom, Tea.“
Samo je slegnula ramenima. Nosila je jednostavnu, crnu koktel haljinu sa
spuštenim ramenima. „Trebalo bi da ti se zahvalim što si me izvukao sa nečeg što se
pretvorilo u neprijatno veče. Moj pratilac je držao četkicu za zube u džepu i planirao je
noć divljeg seksa.“
„Životinja!“
„Zar nisu svi takvi?“ Bacila je pogled na Šilu i tu je svaka zabava za nju prestala.
Zamenila ju je zabrinutost. „Kako se drži?“
„Ona je neverovatna.“
Izvila je jednu obrvu. „Partneru, moje vrhunske, istražiteljske veštine navode me da
poverujem da si ozbiljno zaluđen osobom koja nam je dodeljena kao zadatak.“
„Prevazišao sam zaluđenost. Zaljubljen sam u nju.“
Tea je zamišljeno napućila usne. „Da li je to ljubav sa velikim ili malim lj?“
„Sve je sa velikim slovima.“ Skrenuo je pogled sa Šile i pogledao u svoju
partnerku. Nije bilo puno ljudi sa kojima bi podelio svoje misli. „Razmišljam o braku,
Tea. Da li bi mi bila kuma?“
„Možeš da računaš na mene.“ Ipak, spustila je ruku na njegovu mišicu. „Ne želim
da budem davež, Bojde, ali trebalo bi da ostaviš ta razmišljanja za kasnije. Dama je u
opasnosti.“
Trudio se da ne pokaže nelagodnost. „Mogu da funkcionišem i kao policajac, i kao
čovek.“ Pošto to nije bilo nešto o čemu je želeo nadugačko da raspravlja, iz džepa je
izvadio papir. „Evo poruke, ali ne znam koliko ćemo imati koristi od nje.“
Pogledala je papirić, a zatim ga gurnula u torbu. „Videćemo šta kažu momci iz
laboratorije.“
Samo je klimnuo glavom. „Bivši muž deluje čisto.“ Ogromno razočaranje.
„Večeras sam završio njegovu proveru. Državni senator Lomaks oženjen je već sedam
godina i ima dete. Nije napuštao Atlantu već tri meseca.“
„A ja sam konačno došla do menadžera stanice u Čikagu, rekao je samo lepe stvari
o Šili. Proverila sam njegovu priču kako je bio u Ročesteru prošle nedelje u poseti kod
svoje ćerke. To se poklapa, ona je dobila devojčicu. 3,5 kilograma. Poslao mi je podatke
o osoblju koje je radilo u stanici u isto vreme kada i Šila. Za sada ništa.“
„Kada dođem u ponedeljak, pogledaćemo još jednom.“
„Mislila sam da to proverim još jednom tokom vikenda, a ti budi blizu naše
devojke.“
„Dugujem ti, Tea.“
„Duguješ mi više od toga, ali ko broji?“ Krenula je ka izlazu, pa se zaustavila
jednom, a onda još jednom da odbije ponudu za ples. A onda još jednom da bi odbila još
intimniju ponudu.
Pošto se zabava više ceni ako se završi kada je na vrhuncu, Šila je za poslednje tri
pesme izabrala one sa više ritma, a manje osećanja. Skinuli su se sakoi, kravate su bile
razvezane, a pažljivo nameštene frizure razbarušene. Kada se poslednja pesma završila,
podijum za igru bio je prepun.
„Hvala vam, generacijo ’75, bili ste sjajni! Želim da vas sve ponovo vidim za deset
godina!“
„Dobro obavljen posao!“, rekao joj je Bojd.
Krenula je već da slaže svoje ploče dok su ljudi polako, u grupama, odlazili.
Brojevi telefona i adrese su se razmenjivali. Biće tu i suza zbog rastanka. „Još uvek nije
gotovo.“
To joj je pomoglo da završi svoj posao. Morala je da spakuje opremu i da je uz
pomoć hotelskog osoblja stavi u Bojdova kola. Zatim se treba vratiti u radio-stanicu i
sve raspakovati. Nakon toga, možda će dozvoliti sebi da ponovo misli.
„To je zaista bio dobar posao.“
Iznenađena, podigla je pogled. „Mark? Šta ti, pobogu, radiš ovde?“
„Mogao bih da kažem da proveravam jednog od mojih di-džejeva.“ Podigao je
jednu ploču i nasmejao se. „Gospode, reci mi da nisi stvarno ovo pustila!“
„To je bilo prilično popularno 1975.“ Sumnjičava, uzela mu je ploču iz ruke. „Sada,
reci mi, zašto si zaista ovde?“
I sam se osetio nostalgično, pa je bacio pogled unaokolo. On i njegova žena
upoznali su se u srednjoj školi. „Ovde sam da pokupim opremu.“
„Od kada to menadžer stanice utovaruje robu?“
„Ja sam šef“, podsetio ju je. „Ja mogu da radim šta god želim. I od ovog
trenutka…“, ležerno je pogledao u svoj sat na ruci, „… ti si na bolovanju.“
Odjednom je sve bilo veoma jasno. Uputila je optužujući pogled Bojdu. „Ja nisam
bolesna.“
„Jesi ukoliko ja to kažem“, suprotstavio se Mark. „Ako te vidim u stanici pre tvoje
smene u ponedeljak noću, otpuštena si.“
„Prokletstvo, Mark!“
„Uzmi ili ostavi.“ Spustio joj je ruke na ramena. „Ovo je posao, Šila. Čuo sam kako
di-džejevi izgore od mnogo manjeg pritiska od ovog pod kojim se ti nalaziš. Želim te na
duge staze. I to lično. Ima mnogo ljudi koji su zabrinuti zbog tebe.“
„Nosim se sa svim ovim.“
 „Onda bi trebalo da izađeš na kraj i sa nekoliko slobodnih dana. Sada idi odavde.“
„Ali, ko će da…“
Bojd ju je uhvatio za mišicu. „Čula si čoveka.“
„Mrzim kada mi neko naređuje“, promrmljala je dok ju je on vukao odatle.
„Baš loše. Pretpostavljam da misliš da će se KHIP raspasti tokom vikenda bez
tebe.“
Ne okrećući glavu, uputila mu je ubistveni pogled. „Ne radi se o tome.“
„Ne, radi se o tome da ti je potreban odmor i da ćeš ga i dobiti.“
Zgrabila je svoj kaput pre nego što je on uspeo da joj pomogne oko toga. „Samo,
dođavola, šta bi sada trebalo da radim sama sa sobom?“
„Smislićemo nešto.“
Kipteći od besa, došla je do parkinga. Nekoliko ljudi sa zabave bili su tu oko svojih
automobila. Sela je na suvozačevo sedište i namrštila se. „Od kada smo nas dvoje mz?“
„Od kada, sasvim slučajno, i ja imam slobodan vikend.“
Skupljenih očiju proučavala ga je dok joj je on savesno vezivao pojas. „Miriše na
zaveru.“
„Još uvek ništa nisi videla.“
Namerno je pustio klasičnu muziku pre nego što su izašli sa parkinga.
„Mocart?“, pitala je sa podsmehom.
„Bah. To se zove Čišćenje čula?“
Teško je uzdahnula i uzela cigaretu. Nije želela da ljudi budu zabrinuti zbog nje, a
nije želela ni da prizna da je umorna. Nije bila spremna da prizna da je oslabila. „Od
ovoga mi se uvek spava.“
„Odmor bi ti dobro došao.“
Zubi su joj bili stegnuti kada je kresnula upaljač. „Ne sviđa mi se to što si se na
ovakav način dogovorio sa Markom.“
„Nisam se ništa dogovarao sa njim. Samo sam ga nazvao i rekao da bi ti dobro
došlo malo slobodnog vremena.“
„Mogu sama da se brinem o sebi, Lepi.“
„Plaćaš porez i samim tim policija mora da se brine o tebi.“
„Da li sam u poslednje vreme pomenula koliko ne volim policajce?“
„Ne u poslednjih dvadeset četiri sata.“
Očigledno nije imao nameru da reaguje na njene prozivke i da joj dozvoli da svoje
nezadovoljstvo zameni svađom. Možda je tako ipak bilo najbolje, pomislila je. Mogla je
da iskoristi to vreme da pročita ono što je trebalo. Čekala su je poslednja dva izdanja
časopisa Radio i trake. Takođe, želela je da pregleda i jedan od časopisa o vrtu koji joj je
stizao poštom. Bilo bi lepo da zasadi neko letnje cveće oko kuće, možda neko žbunje.
Nije imala predstavu šta je bilo pogodno za klimu u Denveru. Pri pomisli na to
nasmešila se. Kupice saksije za prozore, a i možda neke viseće. Možda zbog toga nije
primetila da se voze u pogrešnom pravcu, sve dok nije shvatila da Bojd vozi već
dvadeset minuta.
„Gde smo mi?“ Uspravila se u sedištu i treptala.
 „Na putu 70, idemo prema zapadu.“
„Autoput 70? Šta, dođavola, tu radimo?“
„Idemo ka planinama.“
„Planinama.“ Kao pijana, zabacila je kosu unazad.
„Kojim planinama?“
„Mislim da ih zovu Stenovite planine“, rekao je suvo.
„Možda si čula za njih.“
„Nemoj da se praviš pametan. Trebalo bi da me voziš kući.“
„To i radim – na neki način. Vozim te mojoj kući.“
„Videla sam tvoju kuću.“ Pokazala je prstom: „Ona je u suprotnom pravcu.“
„Tamo živim u Denveru, a imam i ovo mesto u planinama. To je veoma udobna
mala koliba. Lep pogled. Idemo tu na vikend.“
„Mi ne idemo nigde na vikend.“ Pomerila se u sedištu i pogledala ga. „Ja provodim
ovaj vikend kod kuće.“
„To ćemo uraditi sledećeg vikenda“, rekao je savršeno razumno.
„Vidi, Flečeru, ti bi, kao policajac, trebalo da znaš da se, ako odvedeš nekog negde
protiv njegove volje, to smatra zločinom.“
„Možeš da podneseš tužbu kada se vratimo.“
„U redu, ovo je otišlo predaleko!“ Ne bi imala nikakve koristi od toga da se
iznervira, podsetila je samu sebe. On je bio imun. „Možda misliš da ti ovo radiš za moje
dobro, ali ima tu i drugih ljudi. Nema šanse da ostavim Deboru samu u toj kući dok je
ovaj manijak, koji me traži, na slobodi.“
„Tačno tako.“ Skrenuo je prema izlazu sa auto-puta i ona se zbog toga skoro
opustila. „Zbog toga će ona provesti nekoliko dana sa Alteom.“
„Ja…“
„Rekla mi je da ti kažem da se lepo provedeš. E, da!“, nastavio je kada je Šila
počela da ispušta nepovezane zvuke. „Spakovala je torbu za tebe. U gepeku je.“
„Reci mi samo kada si sve ovo isplanirao?“ Taj njen čarobni glas bio je tih. Suviše
tih – zaključio je Bojd – i najavljivao je oluju.
„Imao sam danas malo slobodnog vremena. Dopašće ti se koliba. Mirna je, nije
suviše daleko i, kao što sam rekao, ima baš lep pogled.“
„Nadam se i visoku liticu sa koje mogu da te bacim.“
Usporio je zbog puta koji je bio sav u krivinama. „I to, takođe.“
„Znala sam da imaš drskosti, Flečeru, ali ovo je sve prevazišlo. Šta te je, dođavola,
navelo da pomisliš da možeš samo da me staviš u kola, organizuješ život mojoj sestri i
odvezeš me u neku kolibu?“
„Mora da sam mnogo koristio mozak.“
„Pre će biti oštećenje mozga. Da se razumemo. Ja ne volim selo, ne volim ništa
seosko. Ja nisam neko ko voli da kampuje i neću da idem.“
„Već ideš.“
Kako je mogao da ostane tako iritantno miran? „Ako me odmah sada ne vratiš
nazad, ja ću…“
 „Šta?“
Škripala je zubima. „U nekom trenutku ćeš morati da zaspiš.“ Zbog sopstvenih reči
je poskočila. „Ti, čudovište!“, počela je da govori pod novim talasom besa. „Ukoliko je
ovo tvoj način da me odvedeš u krevet, loše si preračunao! Radije ću sedeti u kolima i
smrzavati se!“
„U kolibi ima više soba“, rekao je blago. „Slobodno možeš da budeš u mojoj ili u
nekoj drugoj. Ti biraš!“
Zavalila se jako u svoje sedište i konačno ostala bez teksta.
 8.

Nije imala nameru da to romantizuje. Možda je u knjigama delovalo zanimljivo kada bi

neka gospa sa dvora bila oteta i kad bi se gusari time hvalili, ali svakako nije izgledalo
dobro u dvadesetom veku, u Denveru.
Nije imala nameru da promeni svoj stav. Ukoliko je jedina osveta koju je mogla da
izvede bilo to da drži ledenu distancu, to će i uraditi! On neće dobiti nijedan osmeh, niti
jednu jedinu ljubaznu reč, sve dok ovaj smešni vikend ne bude gotov.
Zbog toga je bila šteta što je kuću ugledala na mesečini.
On ovo naziva kolibom? Šila je bila zahvalna što se od muzike nije začuo njen
uzdah. Ona je kolibu zamišljala kao malu, nisku građevinu u nekoj nedođiji u kojoj
nema nikakve udobnosti. Kao mesto gde muškarci odlaze kada žele da puštaju bradu,
piju pivo i žale se na žene.
Bila je izgrađena od drveta – mekog, starog drveta koje je sijalo na mesečini.
Međutim, daleko od toga da je bila mala! Bila je to višespratnica veličanstveno
postavljena usred snegom prekrivenih borova u šumi. Oko prozora je bio zanimljiv rad u
drvetu, a terase, neke pokrivene, neke ne, obećavale su pogled na sve četiri strane sveta
– pogled koji oduzima dah. Metalni krov je svetlucao i, posmatrajući ga, mogla je da
zamisli kako je to kada si unutra i slušaš kišu dok pada po njemu.
Međutim, tvrdoglavo je povukla u sebi sve pohvalne reci i grubo otvorila vrata da
bi izašla iz kola. Sneg joj je dopirao do sredine listova i nabio joj se u cipele.
„Divno…“, promrmljala je. Ostavljajući ga da se pobrine za prtljag, s mukom je
prepešačila do trema.
Dakle, lepo je, pomislila je. Ali to ništa nije menjalo. I dalje nije želela da bude tu,
ali pošto je već bila tu i nije imala nikakvu mogućnost da pozove taksi, držače zatvorena
usta, izabrati sobu najudaljeniju od njegove i sklupčati se u krevetu. Možda će tamo
ostati četrdeset osam sati.
Šila je zadržala prvi uzvik oduševljenja kada joj se pridružio na tremu. Mogle su da
se čuju samo daske koje su škripale pod njegovom težinom i tako prizivale nešto divlje u
šumi. Spustio je njihove torbe, otključao vrata i pokazao joj da uđe unutra.
Bilo je mračno i ledeno. Zbog toga se malo obradovala. Što je bilo neudobnije, to je
njeno loše raspoloženje bilo više opravdano. Onda je upalio svetla. Uspela je samo da
otvori usta.
Glavna prostorija u sredini kolibe bila je ogromna, sa šarmantnim, granitnim
kaminom i tavanicom od grubo obrađenih greda. Udobni, jednostavni nameštaj bio
raspoređen oko kamina. Njegov ogoljeni dimnjak uzdizao se kroz visoki plafon. Iznad se
nalazio balkon preko cele širine sobe, svojim izgledom upotpunjavajući ideju otvorenog
prostora i drveta. Nasuprot svemu tome, zidovi su bili baš beli, a njihovu belinu isticale
su blistave ugrađene police i mnogobrojna vrata i prozori sa istaknutim ramovima.
Ova kuća uopšte nije ličila na onu u Denveru sa lukovima i svodovima. Koliba je
bila sva u pravim linijama i jednostavnosti. Široki podovi obloženi daskama bili su goli.
Sjajne stepenice vodile su na sprat. Pored kamina nalazila se drvena kutija sa nacepanirn
drvima. Poseban šarm davali su mesingani nasmejani zmajevi koji su služili kao ograda
za kamin.
„Prilično se brzo zagreje“, rekao je Bojd, računajući da će ona da počne da govori
sa njim kada za to bude spremna. Uključio je grejanje pre nego što je skinuo kaput i
okačio ga na stalak sa ogledalom pored vrata. Ostavljajući nju tamo gde je stajala, došao
je do kamina i počeo da slaže drva za potpalu i cepanice.
„Tamo je kuhinja“. Pokazao je rukom dok je šibicom palio malo novina. „Ostava je
puna, ako si gladna.“
Bila je gladna, ali biće prokleta ako to bude priznala. Zabavljalo ju je da posmatra
kako joj se ledi dah. Dureći se, gledala je kako cepanice počinju polako da gore. Čak je i
to dobro radio, pomislila je zgrožena. Verovatno je bio izviđač.
Kada ona nije ništa rekla, ustao je i otresao ruke. Bez obzira na to koliko je bila
tvrdoglava, verovao je da će to izdržati. „Ukoliko želiš samo da odeš u krevet, ima četiri
sobe na spratu, ne računajući trem na kome, takođe, može da se spava, mada je sada
malo hladno za to.“
Znala je kada je neko ismejava. Podigla je bradu, uzela svoju torbu i krenula uza
stepenice.
Teško je bilo reći koja je soba njegova. Sve su bile prelepo uređene i primamljive.
Šila je izabrala najmanju. Mada je mrzela da to prizna, soba je bila lepa, sa ugaonom
tavanicom, malim kupatilom i vratima atrijuma. Spustila je torbu na uski krevet i
otvorila je da vidi šta joj je sestra – saučesnik u ovom zločinu – spakovala.
Veliki topli džemper sa pletenicama, to joj se dopalo, kao i čvrste čizme i tople
čarape. Torbica sa priborom za higijenu i kozmetikom bila je bonus, mada je sumnjala
da će trošiti vreme stavljajući maskaru i parfem. Umesto njenog dresa-pidžame i
izbledelog ogrtača, tu se nalazio set od crne svile sa odgovarajućim – i veoma
prozračnim – penjoarom. Za grudnjak je bila prikačena poruka.

Srećan rođendan nekoliko nedelja unapred. Vidimo se u ponedeljak.

Voli te Debora.

Šila je ispustila dugačak uzdah. Njena rođena sestra, pomislila je. Njena rođena,
mlađa sestra. Pažljivo je podigla providnu svilu. O čemu li je Debora razmišljala kada
joj je spakovala ovakvu odeću, pitala se. Možda je najbolje ne odgovoriti na to pitanje.
Dakle, spavaće u džemperu, odlučila je Šila, mada nije uspevala da odvoji prste od svile.
 Osećaj je bio… pa, predivan, priznala je. Retko je sebe častila nečim tako
nepraktičnim. Mali deo njenog ormana bio je za odeću kao što je bila ona koju je nosila
na žurki povodom generacijskog okupljanja. Takvu odeću više je smatrala kostimima
nego odećom. Sva ostala njena odeća bila je udobna i praktična.
Debora nije trebalo da bude tako ekstravagantna, pomislila je. Mada je to tako ličilo
na nju. Uzdahnula je i pustila da joj svila sklizne niz ruke.
Neće škoditi da je samo isproba. Napokon, to je poklon. I niko neće videti.
Toplota je počela da prolazi kroz ventile. Zahvalna zbog toga, skinula je kaput i
cipele. Napraviće sebi toplu kupku u toj slatkoj kadi sa nogarima, a zatim će da se
zavuče ispod tog pokrivača koji tako udobno izgleda, i zaspaće.
Nameravala je da to uradi. Zaista. Međutim, vrela voda ju je uspavala. Pakovanje
mirišljave kupke koju je Debora stavila u neseser, mirisalo je neodoljivo. Obavijao ju je
taj miris. Skoro je zaspala, sanjareći, dok joj je penušava, mirišljava voda prelazila preko
kože.
Tu se nalazio i mali, krovni, četvrtasti prozor kroz koji je prolazila zvezdana
prašina. Kako je dobro, pomislila je Šila sa uzdahom, utonuvši dublje u kadu.
Romantično. Skoro grešno prijatno.
Verovatno bi bilo smešno da upali nekoliko sveća koje su se nalazile na prozorskoj
dasci, umesto lampe koja joj je stajala iznad glave. Međutim, bilo je suviše primamljivo.
Dok je ležala u kadi i sanjarila, miris sveća se širio unaokolo.
Samo je pokušavala da na najbolji način iskoristi lošu situaciju, uveravala je samu
sebe dok je lenjo ustajala iz kade. Pustila je kosu, dozvolivši da joj padne na ramena dok
je oblačila kombinezon koji joj je Debora poklonila.
Skoro da uopšte nije imao leđa, primetila je, samo smešni, mali karner koji je jedva
pokrivao osnovno. Napred je bio od čipke sa tankim sjajnim trakama koje su se u sredini
spajale u malu mašnu, baš ispod njenih grudi. Iako ih je jedva pokrivao, neko skriveno,
tajanstveno šivenje ih je podiglo, od čega su izgledale punije.
Uprkos njenim najboljim namerama, prešla je prstom preko tračica, pitajući se kako
bi bilo kada bi ih Bojd odvezao. Zamišljala je kako bi njegovi prsti prelazili preko njene
sveže namirisane kože. Da li polako, odvezujući tračicu po tračicu, ili bi ih samo
pokidao dok…
Oh, bože!
Prekoravajući samu sebe, naglo je otvorila vrata i izletela iz zamagljenog kupatila.
Bilo je smešno tako sanjariti, podsetila je samu sebe. Nikada nije sanjarila. Oduvek
je znala u kom pravcu ide i kako tamo da stigne. Ni u detinjstvu nije traćila vreme sa
fantazijama koje nisu imale nikakve veze sa ambicijom i uspehom.
Sigurno da nije bilo svrhe da mašta o muškarcu, bez obzira na to koliko ju je
privlačio, kada je znala da nije bilo nijednog mogućeg načina da njih dvoje postanu
nešto realno.
Otići će u krevet. Isključiće mozak. I moliće se da bude u stanju da odbaci ove
želje, koje su je izjedale. Pre nego što je gurnula torbu na pod, videla je staklo pored
kreveta.
 To je bila kristalna čaša za vino u kojoj se nalazila zlatasta tečnost. Kada ju je
probala, zatvorila je oči. Vino, shvatila je. Prelepo, pitko. Verovatno francusko. Okrenula
se i videla samu sebe u velikom ogledalu u ćošku.
Oči su joj bile tamne, a koža joj se malo zacrvenela. Izgledala je suviše nežno,
suviše meko i gipko. Šta joj je on to radio, upitala je samu sebe. I zašto je to delovalo na
nju?
Pre nego što je uspela da se predomisli, navukla je tananu svilu preko ramena i
pošla da ga potraži.
On je čitao istu stranicu skoro sat vremena. Razmišljao je o njoj. Proklinjao je.
Želeo je. Izgubio je i najmanji delić pribranosti kada joj je ostavio vino pored kreveta i
čuo kako se lenjo pljuska u kadi iza samo jednih tankih vrata.
Nije baš sve bilo jednostrano, pomislio je zgrožen. Znao je kada je žena
zainteresovana. Nije bilo sve samo u fizičkoj privlačnosti. Prokletstvo, on je bio
zaljubljen u nju! I ukoliko je ona bila toliko glupa da to ne vidi, onda će on to morati da
joj utuvi u glavu.
Držeći knjigu na krilu, slušao je bluz, Bili Holidej, i zurio u vatru. Razigrani
plamičci oterali su hladnoću iz njegove spavaće sobe. Bilo je praktično što je napravio
kamin i ovde, kao i onaj u prizemlju. Postojao je još jedan, romantičan. Smetalo mu je
što je sanjario o Šili dok je ređao drva za potpalu.
Priviđala mu se u nečemu tankom, mekom, zavodljivom. Smejala se, ispružila
ruke. Topila se uz njega. Kada ju je podigao u naručje, poneo ju je u krevet, vodili su…
Samo ti sanjaj, rekao je sam sebi. Tog dana kada mu Šila O’Rork bude svojevoljno
došla, sa osmehom i raširenih ruku, na vrbi će da rodi grožđe!
Gajila je osećanja prema njemu, prokletstvo! Mnogo osećanja. I da nije bila tako
tvrdoglava, tako odlučna da zaključa tu neverovatnu strast, ne bi provodila toliko
vremena grickajući nokte i paleći cigarete.
Ozlojeđena, puna ograničenja i suzbijena, takva je bila Prisila Alis O’Rork,
pomislio je smrknuto. Podigao je čašu vina i podrugljivo nazdravio. Skoro mu je
iskliznula iz ruke kada ju je ugledao na vratima.
„Želim da razgovaram sa tobom.“ Izgubila je mnogo hrabrosti dok je išla
hodnikom, ali uspela je da uđe u sobu. Neće dozvoliti da je postidi činjenica da je sedeo
samo u donjem delu trenerke.
Trebalo mu je piće. Nakon gutljaja vina, uspeo je da klimne glavom. Skoro da je
poverovao da ponovo sanja – ipak, nije se smejala. „Da?“
Htela je da razgovaraju, podsetila je samu sebe. Reci šta ti je na pameti i skloni se.
Međutim, trebalo joj je prvo malo vina. „Ja razumem da si imao dobru nameru što si me
doveo ovde, imajući u vidu događaje iz poslednjih par nedelja, ali tvoje metode su
neverovatno arogantne.“ Pitala se da li je to i njemu zvučalo tako budalasto kao što je
zvučalo njoj. Čekala je odgovor, ali on je i dalje samo buljio u nju. „Bojde?“
Odmahnuo je glavom. „Molim?“
„Nemaš ništa da kažeš?“
„U vezi sa čim?“
 Tihi zvuk besa začuo se iz njenog grla kad se približila još jedan korak. Tresnula je
čašu o sto i vino koje je u njoj bilo skoro da se prelilo preko ivice čaše. „Najmanje što
možeš da uradiš nakon što si me dovukao ovamo je da me saslušaš kako se žalim zbog
toga.“
Jedva je mogao da diše, a kamoli da sluša! Da bi se odbranio, uzeo je još jedan
gutljaj vina. „Da imaš imalo nogu – mozga“, ispravio se stežući zube, „znala bi da će ti
nekoliko dana daleko od svega, dobro doći.“
Bes joj je zasijao u očima, od čega je izgledala još uzbudljivije. Iza nje, plamenovi
su bacali svetlost koja je probijala kroz svilu koju je imala na sebi. „Dakle, ti si
jednostavno rešio da doneseš tu odluku za mene!“
„Tačno.“ Naglim pokretom stavio je čašu sa strane da je ne bi slomio među prstima.
„Da sam te pitao da dođeš ovde na nekoliko dana, ti bi smislila dvesta izgovora zašto ne
možeš.“
„Nikada nećemo saznati šta bih ja uradila“, suprotstavila se, „zato što mi nisi dao
mogućnost da sama izaberem.“
„Činim sve što je u mojoj moći da ti dam tu mogućnost sada“, promrmljao je.
„U vezi sa čim?“
Opsovao je, ustao i okrenuo se. Ruke je oslonio o zid i počeo, ne previše nežno da
čelom udara o zid. Dok ga je posmatrala, zbunjenost se borila sa besom.
„Šta to radiš?“
„Udaram glavom o zid. Šta misliš da radim?“ Zastao je oslonivši čelo o drvo.
Očigledno, nije samo ona pod prevelikim pritiskom, pomislila je Šila. Pročistila je
grlo. „Bojde, zašto udaraš glavom o zid?“
Nasmejao se, rukama protrljao lice i okrenuo se. „Nemam pojma. To je nešto što
imam potrebu da radim od kada sam sreo tebe.“ Stajala je, sada pomalo nesigurno,
prelazeći nervoznim prstima gore-dole po svom svilenom ogrtaču. Nije bilo lako, ali
nakon nekoliko dubokih udaha, počeo je nesigurno da ponovo uspostavlja kontrolu nad
sobom. „Zašto ne odeš u krevet, Šila? Ujutru možeš da slomiš ono što je ostalo od
mene.“
„Ne razumem te“, brzo je rekla, a onda počela da hoda tamo-amo. Bojd je otvorio
usta, ali nije uspeo ni da zastenje dok je zurio u njena duga leđa, gola, sa malo prozračne
svile, u njene kukove koji su se uzbuđeno njihali, drsko naglašeni malim kamerom.
Ponovo je govorila, bljuvala je vatru i bila ljuta, ali sve je to samo zujalo u njegovoj
glavi.
„Pobogu, nemoj da hodaš tamo-amo!“ Dlanom je trljao srce. Bio je siguran da će
mu srce za samo minut eksplodirati u grudima. „Da li to pokušavaš da me ubiješ?“
„Uvek tako hodam kada sam ljuta“, odvratila je. „Kako misliš da na miru spavam
kada si me ovako uznemirio?“
„Ja sam tebe uznemirio?“, ponovio je. Nešto je puklo – zakleo bi se da je začuo
bumerang u svojoj glavi kada je ispružio ruke i zgrabio je za mišice. „Ja sam tebe
uznemirio? Baš lepo, O’Rorkova! Reci mi, da li si to večeras obukla da bi me naterala
da patim?“
 „Ja…“, pogledala se, a zatim se nelagodno pomerila.
„Debora je ovo spakovala, to je sve što imam.“
„Ko god da je to spakovao, ti si upakovana u to i izluđuješ me.“
„Mislila sam da bi trebalo da ovo razjasnimo“, gotovo da je počela da muca, „da o
tome porazgovaramo kao odrasle osobe.“
„Trenutno baš razmišljam kao odrasla osoba! Ako želiš da razgovaramo, tamo ima
puno debelih, vunenih ćebadi. Uvij se u neko od njih!“
Nije joj trebalo ćebe. Bilo joj je i previše vruće. Ukoliko bude nastavio da ovako
prelazi preko svile na njenim mišicama, koža će joj se upaliti.
„Možda sam želela da malo patiš.“
„Upalilo je!“ Njegovi prsti su se poigravali sa tim parčetom tkanine nazvane ogrtač
i skliznuli su na njeno desno rame. „Šila, neću da ti ovo olakšam i odvučem te u krevet.
Ne kažem da mi se ideja ne dopada, ali ako budemo vodili ljubav, moraćeš ujutru da se
probudiš znajući da je to bio tvoj izbor.“
Zar nije zbog toga došla kod njega? Nadajući se da će on preuzeti stvar u svoje
ruke? To ju je činilo kukavicom – i, na neki jadan način, prevarantkinjom.
„Ovo mi ne pada lako.“
„Trebalo bi da bude lako“, ruke su mu skliznule niz njene, „ukoliko si spremna.“
Podigla je glavu. On je čekao – bio je napet jednako kao i ona, ali je čekao.
„Pretpostavljam da sam spremna od kada sam te upoznala.“
Zadrhtao je i borio se protiv ograničenja koja je sam sebi nametnuo. „Samo kaži
da.“
Nije dovoljno samo to reći, pomislila je. Kada je nešto važno, potrebno je više od
jedne jednostavne reči.
„Molim te, pusti mi ruke…“
Držao ih je još jedan dugi trenutak, gledajući je u lice. Polako, njegovi prsti su
popustili. Pre nego što je uspeo da se povuče, ona mu se približila i stavila mu ruke oko
vrata. „Želim te, Bojde. Želim da budem sa tobom večeras.“
Spustila je svoje usne na njegove. Već je bilo izrečeno i suviše reći. Topla i spremna
zaronila je u njega.
Na trenutak nije mogao da diše. Napad na njegova čula bio je suviše jak. Njen
ukus, njen miris, svila na svilenoj koži. Čuo se njen uzdah dok je trljala svoje usne preko
njegovih.
Sećao se kako ga je nagrađivani pastuv njegovog oca jednom udario u solarni
pleksus. Sada se osećao isto tako onesposobljeno. Želeo je da isprobava, da se davi, da
se izgubi centimetar po centimetar istražujući je. Međutim, kada je skinula ogrtač sa
ramena, povukla ga je na krevet.
Bila je kao vrtlog, ruke su joj letele, pritiskale, vukle, a usne su joj ludo, erotski
istraživale. Pritisak je prebrzo rastao, ali kada je pružio ruke prema njoj, ona se izvukla
iz svile i bacila se na njega.
 Nije želela da zažali što ju je želeo. Ne bi mogla to da podnese. Da je trebalo da se
odrekne svih svojih mera opreza zbog ove noći, morala je da zna da će to imati neko
značenje. Da će je on pamtiti.
Koža mu je bila vrela i vlažna. Poželela je da se zadrži na njenom ukusu, da je oseti
pod prstima. Međutim, ona je mislila da muškarci više vole brzinu i moć.
Čula ga je kako je zastenjao. To ju je oduševilo. Kada mu je skinula trenerku,
njegove ruke bile su na njenoj kosi. On je mrmljao nešto – njeno ime, i još nešto – ali to
nije mogla da razazna. Mislila je da razume njegovu hitnu potrebu, zbog načina na koji
ju je privukao ka sebi. Kada se skotrljao preko nje, prošaputala je svoje odobravanje i
primila ga u sebe.
Ukrutio se. Opsovao je, pokušao je da se malo povrati i povuče, ali njeni kukovi su
se izvili i pripili uz njega, ne ostavljajući njegovom telu izbor.
Osmehivala se kada je legao preko nje, lica zarivenog u njenu kosu, dok mu je dah
još uvek podrhtavao. Neće zažaliti zbog ovoga, pomislila je, trljajući ga rukom preko
ramena da ga umiri. A neće ni ona. To je bilo više nego što je ikada pre imala. Više nego
što je ikada očekivala. Osetila je toplinu kada ju je ispunio i tiho zadovoljstvo kada je
osetila da je svršio u nju. Pomislila je kako bi bilo lepo da zatvori oči i prepusti se
snovima sa njegovim toplim telom preko njenog.
On je sve vreme psovao sebe. Bio je potpuno besan zbog nedostatka kontrole i
zbunjen zbog načina na koji ih je ona ubrzala od poljupca do završetka. Jedva da ju je
dotakao – sem na jedan način. Iako je ona postavila ritam, znao je da nije ni približno
došla do vrhunca.
Boreći se da se smiri, otkotrljao se od nje i zurio u tavanicu. Otključala je bombe u
njemu i, mada su one eksplodirale, nijedno od njih nije došlo do zadovoljstva.
„Zašto si to uradila?“, upitao ju je.
Njena ruka je pošla da pomiluje njegovu kosu, ali je zastala. „Ne razumem. Mislila
sam da želiš da vodimo ljubav.“
„To sam i hteo.“ Uspravio se u krevetu, sklanjajući kosu sa lica. „Mislio sam da i ti
to želiš.“
„Ali ja sam mislila da muškarci vole…“ Pustila je da joj se oči sklope, dok je
toplina izlazila iz nje. „Rekla sam ti da nisam dobra u tome.“
Opsovao je, prilično sočno i ona je skočila. Brzo se krećući, izvukla se iz kreveta i
jedva se ponovo uvukla u penjoar.
„Gde ideš, dođavola?“
„U krevet“, pošto joj je glas bio pun suza, govorila je tiše. „Možemo i ovo da
računamo kao još jednu grešku.“ Pošla je da uzme svoje stvari i čula kako su se vrata
zalupila. Poskočila je i videla Bojda kako zaključava vrata, a zatim baca ključ negde
preko sobe. „Ne želim da ostanem ovde sa tobom.“
„Žao mi je. Več si izabrala.“
Zgužvala je svoju odeću, prinoseći je grudima. Dakle, bio je ljut, pomislila je.
Ovog puta je bilo stvarno. To ne bi bila prva svađa koju je imala oko njene nespretnosti
u krevetu. Stare rane, stare sumnje budile su se u njoj, dok je kruto stajala zbog
neprijatnosti.
„Vidi, uradila sam najbolje što umem. Ako to nije dovoljno dobro, u redu. Samo me
pusti da idem.“
„Nije bilo dovoljno dobro“, ponovio je. Kada joj se približio, ona je ustuknula i
udarila u komodu. „Neko treba da ti pretrese glavu i ubaci malo razuma u nju. U krevetu
postoji dvoje ljudi, Šila, i ono što se tu događa trebalo bi da bude uzajamno. Nisam
tražio majstora.“
Crvenilo od besa nestalo je sa njenog lica i sada je postala suviše bleda. Oči su joj
se napunile suzama. Rukama je pritisnuo oči i psovao. Nije mislio da je povredi, samo
da joj kaže da je želeo partnera u tome.
„Nisi ništa osetila.“
„Jesam!“ Brisala je suze sa obraza, besna. Niko je nije naterao da plače. Niko.
„Onda je to čudo. Šila, jedva da si mi dozvolila da te dodirnem. Ne krivim te.“
Krenuo je prema njoj, ali ga je ona izbegla. Pokušavajući da nađe strpljenje, ostao je da
stoji u mestu. „Nisam se baš bunio. Mislio sam – recimo da je, kada sam shvatio, bilo
suviše kasno. Želeo bih da ti se iskupim zbog toga.“
„Nemaš zbog čega da se iskupljuješ.“ Pribrala se, oči su joj bile suve, glas čist.
Želela je da umre. „Zaboravićemo to. Želim da otključaš vrata.“
Ispustio je uzdah, a zatim slegnuo ramenima. Kada se okrenuo prema vratima,
krenula je za njim. Međutim, on je samo ugasio svetlo.
„Šta radiš?“
„Pokušali smo na tvoj način.“ Po mesečini, prešao je preko sobe da upali sveću,
jednu, zatim još jednu. Pustio je ploču koja je stajala u gramofonu, podesio iglu. Drhtavi
zvuk saksofona ispunio je sobu. „Sada ćemo da probamo na moj.“
Ona je sada počela da drhti, od sramote i straha. „Rekla sam da želim da idem u
krevet.“
„Dobro.“ Podigao ju je u naručje. „I ja.“
„Dosta mi poniženja za jedno veče“, rekla je kroz zube.
Videla je nešto u njegovim očima, nešto tamno, ali glas mu je bio tih kada je
govorio. „Žao mi je. Nikada nisam ni pomislio da te povredim.“
Iako se kruto držala, spustio ju je nežno na krevet. Gledajući je u oči, raširio joj je
prstima lagano kosu po jastuku. „Zamišljao sam te ovde, pod svetlošću sveća, sa tvojom
kosom na mom jastuku.“ Prešao je svojim usnama preko njenih. „Mesečina i svetlost
kamina na tvojoj koži. I da nikog nema kilometrima unaokolo sem tebe.“
Dirnuta, okrenula je glavu. Neće biti zavedena rečima i da ponovo napravi budalu
od sebe. On se samo nasmejao i spustio joj poljubac na vrat.
„Volim izazov. Vodiču ljubav sa tobom, Šila.“ Skinuo je tračicu penjoara sa njenog
ramena i usnama prešao preko njega. „Odvešću te na mesta, o kojima nisi ni sanjala.“
Uzeo je njenu ruku, zadovoljan što joj se puls ubrzao. „Ne bi trebalo da se plašiš da
uživaš.“
„Ne plašim se.“
 „Plašiš se da se opustiš, da se pustiš, da dozvoliš nekome da otkrije šta se nalazi u
tebi.“
Pokušala je da se pomeri, ali on ju je zagrlio. „Već smo imali seks.“
„Da, jesmo.“ Poljubio ju je u jedan ugao usana, a zatim u drugi. „Sada ćemo da
vodimo ljubav.“
Ponovo je počela da okreće glavu, ali on joj je rukama obuhvatio lice. Kada su mu
se usne ponovo vratile do njenih, srce joj je kucalo u grlu. Bilo je tako meko, tako
izazovno. Dok je prstima prelazio preko njenog lica, prigušila je uzdah. Zaronio je u
njena otvorena usta i izazivao joj jezik.
„Ne želim…“ Zaječala je kada joj je zubima gricnuo donju usnu.
„Reci mi šta je to što želiš.“
„Ne znam.“ Um joj je već bio maglovit. Podigla je ruku da ga odgurne, ali je ona
samo labavo pala na njegovo rame.
„Onda ćemo napraviti višestruki izbor.“ Da bi zadovoljio i sebe, i nju, počeo je da
je ljubi niz vrat. „Kada budem završio, možeš mi reći šta ti se najviše dopalo.“
Mrmljao joj je, nežno, sanjalačkim rečima koje su joj odzvanjale u glavi. Onda ju je
drogirao poljupcem, dugim, lenjim, bogatim. Telo je počelo da joj podrhtava, iako ju je
on jedva dodirivao – samo su mu prsti milovali njena ramena, lice, kosu.
Jezik mu je skliznuo na početak njenih grudi, baš iznad vrha crne čipke. Koža joj je
tu bila kao med, pomislio je, prelazeći preko te doline. Srce joj je snažno, kao čekićem,
udaralo, a kada je pružila ruke, uzeo ih je u svoje.
Ne žureći, koristeći svoje vreme na razarajući način, zubima je spustio čipku. Izvila
se, nudeći se, a prsti su joj bili napeti kao strune dok je držala njegove. On je samo
mrmljao i ostavljajući vlažan trag, spustio je i drugi kraj čipke.
Disao je kratko i plitko, ali se borio sa željom da je ne uzme pohlepno. Izazivačkim
poljupcima, otvorenih usta, ljubio je, a potom jezikom kružio oko njene čvrste bradavice
sve dok nije zadrhtala i zajecala njegovo ime. Kada je zaječala od zadovoljstva, usnama
joj je obuhvatio bradavicu.
Duboko u sebi osetila je pritisak koji je popuštao i stezao u ritmu njegovih veštih
usana. Rastao je, raslojavao se, dizao se sve dok nije pomislila da će od toga umreti. Dah
joj se izdizao dok se grčila pod njim. Nokte je zarila u njegove nadlanice, dok joj se telo
povijalo od osećaja koji su ključali u njoj. Čula je sopstvene povike, uzdah mučenja i
olakšanja kad se nešto razbilo u njoj. Vreli noževi su se pretvorili u svilena krila leptira.
Bio je to bol koji joj je doneo neverovatno zadovoljstvo.
Kada joj se svaki mišić u telu olabavio, svojim usnama je prekrio njene. „Gospode
bože! Ti si neverovatna!“
„Ne mogu…“ Podigla je ruku i dlanom pritisnula slepoočnicu. „Ne mogu da
razmišljam.“
„Nemoj. Samo osećaj!“
Opkoračio ju je. Bila je spremna da je uzme. Dao joj je više nego što je ikada do
sada dobila. Pokazao joj je više nego što je ikada zamišljala da će doživeti. Počeo je da
joj otkopčava penjoar sa beskrajnom pažnjom, beskrajnim strpljenjem. Posmatrao joj je
lice. Voleo je što je tu mogao da vidi sve što je osećala. Svaki novi osećaj, svaku novu
emociju. Čuo je šapat svile uz njenu kožu dok ju je skidao. Osećao je da strast izbija iz
nje dok joj je usnama pritiskao drhtavi stomak.
Osećala se kao da lebdi dok mu je milovala kosu, puštajući da joj um ide tamo gde
je njeno telo tako očajnički želelo da ode. Ovo je bio raj, zahtevniji, uzbudljiviji,
erotičniji od bilo kakvog raja o kojem je mogla da sanja. Osećala je čaršave, vrele od
njenog tela, kako se gužvaju pod njom. Kada su joj se usne otvorile uz uzdah, mogla je
još uvek tu da ga oseti, njegov snažan, muževni ukus. Svetlost sveca poigravala je na
njenim zatvorenim kapcima.
Bilo je tako puno da se udahne, oseti. I kada bi trajalo zauvek, prerano bi se
završilo.
Sada je bila njegova, znao je to. Mnogo više njegova, nego što je to bila kada je
ušao u nju. Njeno telo je bilo kakvo se samo poželeti može – dugo, vitko i bledo pod
mesečinom. Dah joj je bio brz i tih. I izgovarala je njegovo ime, samo njegovo ime, dok
ju je dodirivao. Ruke su joj stezale njegova ramena tražeći još.
Skliznuo joj je niz noge i povukao svilu sa sobom, grickajući je sve vreme. Miris
njene kože bio je uznemirujuće predivan, toliko da bi mogao da se tu večno zadrži, ali
njeno telo je bilo nemirno, spremno. Znao je da i ona od želje oseća skoro bol, kao što je
osećao on.
Prstom ju je milovao uz butinu, duž tog osetljivog puta, blizu, tako blizu mesta gde
je vrelina bila najjača. Kada je skliznuo u nju, bila je vlažna i to je željno iščekivala.
Ispustila je prvo nemi uzdah, a zatim ju je magija njegovih ruku vinula uvis, sve
više, i više, do najvišeg grebena strasti. Zapanjena od takve moći, izvila se uz njega,
podrhtavajući dok se penjala. Iako su ga njene ruke čvrsto držale, nastavio je da je vodi
svojim usnama, svojim pametnim i nemirnim prstima, sve dok nije prešla izvan granice
zadovoljstva i došla do delirijuma.
Zagrlila ga je i zavrteli su se zajedno, prevrćući se preko kreveta kao munja i grom.
Vreme za strpljenje je bilo gotovo. Počelo je vreme za požudu.
Borio se za dah dok su njene ruke prelazile preko njegovog tela. Kao i prvog puta,
uništila je njegovu kontrolu.
Međutim, sada je bila sa njim, imali su isti ritam, istu želju. Video je kako su joj oči
sijale, potamnele od strasti, produbljene od želje. Njena glatka koža sijala je pod slabim
svetlom.
Poslednji put je prineo svoje usne njenima, gutajući njen zapanjeni uzvik kada se
utisnuo u nju. Skoro u jecaju, obgrlila ga je rukama i nogama, držeći ga tako čvrsto uz
sebe, dok su se zajedno približavali ludilu.

Bio je iscrpljen. Slab kao beba. I bio je težak. Koristeći snagu koju je jedva našao, Bojd
se zavrteo, povlačeći Šilu sa njim tako da su im se položaji promenili. Zadovoljan,
namestio joj je glavu na rame i zaključio da mu se veoma dopada osećaj njenog tela
ispruženog preko njegovog.
 Zadrhtala je. Umirio ju je.
„Hladno?“
Mogla je samo da odmahne glavom.
Lenjo kao mačka, rukom je pomilovao njena gola leđa. „Možda ću, za jedno sat
vremena, moći da nađem snage da potražim ćebe.“
„Dobro sam.“
Ipak, njen glas nije bio stabilan. Mršteći se, Bojd ju je uhvatio za bradu i podigao
je. Mogao je da vidi kako joj suze sijaju na trepavicama. „Šta je to?“
„Ne plačem“, rekla je, skoro besno.
„U redu. Šta onda radiš?“
Ponovo je pokušala da izvuče glavu, ali on ju je čvrsto držao. „Mislićeš da sam
glupa.“
„Verovatno jedini put kada apsolutno ne bih pomislio da si glupa jeste upravo sada,
kada si me potpuno izokrenula.“ Brzo ju je poljubio. „Gukni, O’Rorkova!“
„Radi se samo o tome da ja…“, nestrpljivo je uzdahnula. „Nisam mislila da treba
da bude ovako. Stvarno, ne.“
„Kako?“ Usne su mu se razvukle u osmeh. Čudno, izgleda da mu se snaga polako
vraća. Možda je to bilo zbog načina na koji ga je gledala. Zbunjeno. Posramljeno.
Prelepo. „Hoćeš da kažeš, dobro?“ Skliznuo je rukom da je pomiluje po zadnjici. „Ili
veoma dobro? Možda misliš izvanredno… Ili zapanujuće?“
„Šališ se sa mnom.“
„Uh-uh! Nadao sam se komplimentu, ali neću to čuti od tebe. Kapiram da si suviše
tvrdoglava da bi priznala da je moj način bio bolji od tvog. U redu je. Takođe, kapiram
da mogu da te držim zaključanu ovde dok to ne priznaš.“
„Prokletstvo, Bojde, nije mi lako da objasnim ono što osećam!“
„Ne moraš to da radiš“, u glasu mu se nije čuo izazivački ton. Od pogleda u
njegovim očima ponovo je postala slaba.
„Htela sam da ti kažem da ja nikada… niko nije učinio da…“ Odustala je. „Bilo je
izvanredno!“
„Da.“ Rukom ju je uhvatio za glavu i poljubio je. „A sada ćemo da probamo da
bude zapanjujuće!“
 9.

Šila se obgrlila rukama da bi oterala hladnoću dok je posmatrala borove i stenu. Bojd je
ponovo bio u pravu. Pogled je bio neverovatan.
Sa ove strane mogla je da vidi razbacane, snegom prekrivene vrhove okolnih
planina. Malo bliže, mada još uvek u daljini, videla je slab dim iz nekog dimnjaka i
zimzeleno drveće sa svojim iglicama koje su zviždale na vetru. Čuo se grubi šapat
ledenih potoka. Mogla je ponegde da ugleda svetlucanje vode, samo odsjaj sunca koje je
nestajalo.
Senke su bile izdužene, dok je hladna plava svetlost kasnog popodneva padala
preko snega. Malo ranije je videla jelena kako njuška tražeći travu ispod snega. Sada je
bila sama.
Zaboravila je kako je to osećati se tako smireno. Iskreno, pitala se da li je ikada to
znala. Sigurno ne od najranijeg detinjstva, kada je još uvek verovala u bajke i srećne
završetke. Mora da je bilo prekasno da žena od skoro trideset godina ponovo počne da
veruje.
A ipak, sumnjala je da će stvari ikada više biti iste.
On je održao svoje obećanje. Odveo ju je na mesta o kojima nije ni sanjala. Tokom
jedne izuzetno duge noći, pokazao joj je da ljubav znači prihvatati, ali i nuditi, uzimati,
kao i davati. Naučila je više od moći vođenja ljubavi u Bojdovom krevetu. Naučila je o
moći bliskosti. O njenoj udobnosti i veličanstvenosti. Po prvi put tokom više godina,
spavala je dubokim snom bez snova.
Nije se osećala čudno ili nelagodno što se probudila sa njim tog jutra. Osećala je
mir. Predivni mir. Bilo je skoro nemoguće poverovati da postoji neki drugi svet pored
ovog mesta. Svet pun bola, opasnosti i straha.
Međutim, postojao je. I to je bio svet sa kojim će morati, suviše brzo, da se suoči.
Nije mogla ovde da se krije – ni od čoveka koji je želeo da je ubije, ni od svojih bednih
uspomena. Ali zar nije imala pravo da se nakratko pretvara da ništa drugo nije važno?
To nije bilo tačno. Uzdahnula je i podigla lice prema suncu koje je zalazilo. Bez
obzira na to kako se osećala – ili možda zato što je počela da oseća tako duboko –
morala je da bude iskrena sa sobom i sa Bojdom. Neće dozvoliti da se ono što je počelo
između njih dalje razvija. Ne može to da uradi, pomislila je skupljajući oči. Mora da je
bilo bolje da joj srce bude malo slomljeno sada, nego kasnije potpuno smrskano.
On je dobar čovek, pomislila je. Pošten, brižan. On je strpljiv, inteligentan i
posvećen. I on je policajac.
 Zadrhtala je i jače stegla samu sebe.
Imao je ožiljak baš ispod desnog ramena.
Napred i pozadi, zapamtila je. Od metka – ta profesionalna deformacija organa za
sprovođenje zakona. Nije ništa pitala, niti će, kako je to zaradio, kada se to desilo, niti
koliko je tada bio blizu smrti.
Takođe, nije mogla da se sakrije od činjenice da su ožiljci koje je ona imala bili
podjednako stvarni kao i njegovi.
Ona jednostavno nije mogla da zavarava bilo koga od njih dvoje da za njih postoji
budućnost. Nije trebalo da dozvoli ni da dođe ovoliko daleko. Ipak, to se desilo. Postali
su ljubavnici. I mada je znala da je to greška, zauvek će biti zahvalna zbog vremena koje
je provela sa njim. Sledeća logična stvar koju bi trebalo da urade jeste da razgovaraju o
ograničenjima u njihovoj vezi. Bez obaveza, bez stega. Verovatno će ceniti tu vrstu
praktičnosti. Ukoliko njena osećanja prema njemu brzo postanu suviše jaka, jednostavno
će morati da ih obuzda.
Moraće da natera sebe da se odljubi.
Pronašao ju je tu, naslonjenu na ogradu, kao da je htela da poleti iznad borova,
iznad snegom prekrivenih vrhova. Živci su joj ponovo proradili, primetio je, malo
uznemiren. Pitao se da li ona zna koliko je bila opuštena kada se tog jutra izvijala pored
njega, polako se budeći, i kada se okrenula prema njemu, kada su počeli sporo, lenjo da
vode ljubav.
Sada, kada joj je dotakao kosu, poskočila je pre nego što se naslonila na njegovu
ruku.
„Sviđa mi se tvoja kuća, Lepi.“
„Drago mi je.“ Nameravao je da stalno dolazi ovde sa njom, godinu za godinom.
Prsti su joj igrali po ogradi, a zatim ih je gurnula u džepove. „Nisam te pitala da li
si je kupio ili si sagradio.“
„Sagradio sam je. Čak sam nekoliko eksera i sam zakucao.“
„Čovek mnogih talenata! Skoro da je šteta imati ovakvu kuću samo za vikende.“
„Poznat sam po tome što s vremena na vreme dolazim ovde i na duže od toga. I
moji roditelji je ponekad koriste.“
„O, da li i oni žive u Denveru?“
„U Kolorado Springsu.“ Počeo je da joj masira ramena da bi otklonio napetost. „Ali
oni puno putuju. Svrbe ih stopala.“
„Pretpostavljam da je tvoj otac bio razočaran kada se nisi zadržao u porodičnom
poslu.“
„Ne. Moja sestra je preuzela porodičnu tradiciju.“
„Sestra?“ Bacila je pogled preko ramena. „Nisam znala da imaš sestru.“
„Ima mnogo toga što ne znaš.“ Poljubio joj je usne kada ih je napućila, dureći se.
„Ona je živa vatra. Jaka, snažna poslovna žena. I đavolski mnogo bolja u tome nego što
bih ja bio.“
„Ali zar im ne smeta to što si izložen opasnosti kao policajac?“
 „Ne mislim da im je to svakodnevna briga. Postaje ti hladno“, rekao je. „Idemo
unutra, kraj vatre.“
Pošla je za njim, spuštajući se niz stepenice u kuhinju. „Mmm… Kakav je to
miris?“
„Stavio sam čili da se kuva.“ Prišao je radnom stolu u sredini kuhinje, iznad kojeg
su visili bakarni lonci i šerpe. Podigao je poklopac sa šerpe u kojoj se krčkao čili i
pomirisao ga. „Biće gotov za otprilike sat vremena.“
„Mogla sam da ti pomognem.“
„U redu je.“ Izabrao je bordo sa vinskog stalka. „Ti možeš da kuvaš sledeći put.“
Pokušala je da se nasmeje. „Dakle, dopao ti se moj specijalitet od kikiriki putera i
džema.“
„Baš kao što je moja mama pravila!“
Sumnjala je u to da je njegova majka ikada u svom životu napravila sendvič. Ljudi
koji imaju toliko novca, obično imaju punu kuću posluge. Dok je tako stajala i osećala
se glupo, on je otvorio vino i stavio ga na pult da diše.
„Zar nećeš da skineš kaput?“
„Oh… Naravno!“
Izvukla se iz kaputa i okačila ga na kuku pored vrata. „Da li ima nešto što želiš da
ja uradim?“
„Da. Da se opustiš.“
„Opuštena sam.“
„Bila si.“ Izabrao je dve čaše za vino i proučavao ih. „Nisam siguran zbog čega si
se ponovo stegla, Šila, ali ovog puta ćemo razgovarati o tome. Zašto ne sedneš pored
vatre? Doneću tamo vino.“
Kad ju je ovako lako čitao nakon samo nekoliko nedelja, pomislila je Šila ulazeći u
dnevnu sobu, koliko toga bi video za godinu dana? Smestila se na niski tabure pored
vatre. Neće da razmišlja o godinu dana. Čak ni o jednom mesecu!
Kada je Bojd ušao, uputila mu je mnogo vedriji osmeh i uzela svoje vino. „Hvala!
Dobro je što nisam došla ovde pre nego što sam kupila kuću. Ne bih se smirila dok ne
bih pronašla kuću sa kaminom.“
U tišini, smestio se pored nje. „Pogledaj me“, rekao je polako. „Da li si zabrinuta
zbog povratka na posao?“
„Ne.“ Onda je uzdahnula. „Pomalo. Imam poverenje u tebe i Teu i znam da činite
sve što je u vašoj moći, ali bojim se.“
„Da li mi veruješ?“
„Već sam rekla da ti verujem.“ Ipak, nije mogla da ga pogledala u oči.
Držao joj je prst na obrazu sve dok se nije okrenula prema njemu. „Ne samo kao
policajcu?“
Napravila je grimasu i ponovo sklonila pogled. „Ne, ne samo kao policajcu.“
„I tu je problem“, rekao je. „Činjenica da sam ja policajac.“
„To se mene ne tiče.“
„Oboje znamo da nije tako.“
 „To mi se ne sviđa“, rekla je ravnim tonom. „Ne očekujem od tebe da razumeš.“
„Mislim da razumem.“
Naslonio se u fotelju i posmatrao ju je dok je uzimao gutljaj vina. „Proveravao sam,
Šila – ono što je neophodno za istragu. Ali neću se pretvarati da je to jedini razlog zbog
kojeg sam istraživao.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Proverio sam tvoju prošlost jer moram da te štitim. Moram da te razumem. Rekla
si mi da je tvoja mama bila policajka. Nije bilo teško pronaći šta se desilo.“
Stegla je čašu obema rukama i zurila pravo napred, u vatru. Nakon svih ovih godina
bol je bio podjednako ubojit. „Znači, samo si pritisnuo nekoliko dugmića na tastaturi i
otkrio si da je moja majka bila ubijena na službenoj dužnosti. Tako oni to nazivaju.
’Službena dužnost’“, ponovila je tupim glasom. „Kao da je to deo opisa njenog posla.“
„I jeste“, rekao je tiho.
Kada ga je pogledala, video je u njenim očima tračak straha, koji je brzo nestao.
„Da. Tačno. Bio je samo deo njenog posla da tog dana bude upucana. Mada, suviše loše
za mog oca. Jednostavno se zadesio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nevini
posmatrač.“
„Šila, ništa nije samo crno-belo i ništa nije tako jednostavno.“
„Jednostavno?“, nasmejala se i sklonila kosu sa lica.
I „Ne, prava reč je ironično. Policajac i javni branilac, koji su sasvim slučajno bili u
braku, suočili su se na ovom slučaju. Nikada nisu mogli da se slože. Ne mogu da se
setim da su ikada gledali jednu stvar iz istog ugla. Pre nego što se to desilo, razmišljali
su da se razdvoje na i neko vreme. Samo privremeno, govorili su.“ Zamišljeno ' se
namrštila i proučavala svoju čašu: „Izgleda da mi je nestalo vina.“
Ne rekavši ništa, sipao joj je još vina.
„Pretpostavljam da si pročitao zvanični izveštaj.“ Zavrtela je čašu, a zatim popila
vino. „Doveli su tu malu nakazu zbog ispitivanja. Trostruki prestupnik – oružana
pljačka, napad, droga. Želeo je da njegov advokat bude prisutan dok ga policajac
ispituje. Razgovarali su o nagodbi. Znao je da neće biti nikakve nagodbe. Uhvatili su ga
na delu i moraće da odsluži svoje. Za to je krivio dvoje ljudi – svog advokata i policajku
koja ga je uhvatila.“
Bilo je bolno, još uvek je bolno, sećati se, pokušati zamisliti događaj koji nije ni
videla, a koji je tako drastično promenio njen život.
„Uhvatili su tipa koji mu je prokrijumčario pištolj“, rekla je tiho. „Još uvek je u
zatvoru.“ Za trenutak je uzela gutljaj vina da bi se smirila. „Bili su tamo, sedeli su jedno
prekoputa drugog za stolom – kao što su to mogli da rade i u našoj kuhinji – i
raspravljali o zakonu. Taj prokletnik je izvadio skriveni pištolj i oboje ih ubio.“
Ponovo je pogledala u svoju čašu. „Mnogo ljudi je izgubilo posao zbog tog
incidenta. A moji roditelji su izgubili svoje živote.“
„Neću da ti kažem da policajci ne umiru nečijom greškom, nepotrebno, čak
beskorisno.“
 Kada ga je pogledala, njene oči su sve govorile. „Dobro, a ja neću da slušam
gluposti o tome kako bi trebalo da budemo ponosni na naše hrabre momke u plavom.
Dođavola, ona je bila moja majka!“
On nije samo pročitao izveštaje, pažljivo ih je pregledao. U papirima, taj događaj je
nazvan nesrećom i tragedijom. Istraga je trajala više od šest meseci i kada je bila gotova,
osam zvaničnika je dalo otkaz ili su bili premešteni.
Međutim, iznad svih činjenica, zapamtio je sliku sa tog slučaja. Šilu, kako lica
izobličenog od bola i tuge, stoji pored dva groba i čvrsto steže Deborinu ruku.
„Užasan način da ih izgubiš“, rekao je.
Samo je odmahnula glavom. „Da. Ipak, na mnogo načina, ja sam izgubila majku
onog dana kada se priključila policiji.“
„Imala je zadivljujući dosije“, rekao je pažljivo Bojd.
„Tada to nije bilo lako za ženu. I uvek je teško porodicama policajaca.“
„Kako ti to znaš?“, upitala je. „Ti nisi onaj koji sedi kod kuće i preznojava se. Od
trenutka kada sam bila dovoljno stara da razumem, čekala sam njenog kapetana da dođe
na vrata i kaže nam da je mrtva.“
„Šila, ne možeš živeti očekujući najgore.“
„Ja sam ceo život živela čekajući majku. Posao je uvek bio na prvom mestu – pre
tate, pre mene, pre Deb. Nikada nije bila tu kada mi je bila potrebna.“ Sklonila je ruku
pre nego što je uspeo da je uhvati. „Nije mi bilo potrebno da mi pravi kolače, niti da mi
slaže čarape. Samo sam želela da bude tu kada mi je bila potrebna. Međutim, njena
porodica nikada nije bila tako važna kao mase kojima se zaklela da ih služi i zaštiti.“
„Možda je bila suviše usredsređena na svoju karijeru“, počeo je.
„Nemoj da me porediš sa njom.“
Podigao je obrvu. „Nisam to ni nameravao da uradim.“ Sada joj je uzeo ruku
uprkos njenom opiranju. „Zvuči kao da ti to radiš.“
„Moram da budem usredsređena. Ona je imala ljude koji su je voleli, kojima je bila
potrebna, ali ona nikada nije imala vremena da to primeti. Policajci nemaju uobičajeno
radno vreme, govorila bi. Policajci nemaju uobičajene živote.“
„Nisam poznavao tvoju majku i ne mogu da komentarišem izbore koje je pravila,
ali zar ne misliš da je vreme da to pustiš i nastaviš sa sopstvenim životom?“
„Uradila sam to. Uradila sam ono što sam morala. Uradila sam ono što sam želela.“
„I nasmrt si preplašena od svojih osećanja prema meni zbog mog posla.“
„To nije samo posao“, rekla je očajno. „Oboje znamo da to nije samo posao.“
„U redu.“ Klimnuo je glavom. „To je ono što ja radim i šta sam ja. Moraćemo da
nađemo način da se nosimo sa tim.“
„To je tvoj život“, rekla je oprezno. „Ne tražim od tebe da bilo šta promeniš. Nisam
mislila da se ovoliko upustim u vezu sa tobom, ali ne žalim zbog toga.“
„Hvala“, promrmljao je i ispraznio svoju čašu.
„Ono što pokušavam da kažem jeste da, ukoliko budemo bili razumni, ne mora da
bude komplikovano.“
Spustio je čašu. „Ne.“
 „Ne, šta?“
„Ne, ne želim da budem razuman i već je komplikovano.“ Gledao je netremice,
gotovo mršteći se. „Zaljubljen sam u tebe.“
Video je šok. Videlo joj se u očima pre nego što se povukla. Prebledela je.
„Vidim da te je to sasvim uznemirilo“, promrmljao je. Ustao je i bacio cepanicu u
vatru, psujući, dok su varnice letele.
Šila je mislila da je najbolje da ostane tu gde jeste. „Ljubav je velika reč, Bojde.
Poznajemo se tek nekoliko nedelja i imamo ne baš idealnu situaciju oko sebe. Ja
mislim…“
„Prokleto sam umoran od toga šta misliš!“ Okrenuo se prema njoj: „Samo mi reci
šta osećaš!“
„Ne znam“, to je bila laž zbog koje je znala da će mrzeti samu sebe. Bila je
prestravljena. Bilo je previše stvari zbog kojih je žalila i previše čežnje. „Bojde, sve se
desilo prebrzo. Kao da uopšte ništa ne mogu da kontrolišem i zbog toga se osećam
nesigurno. Nisam želela da se upustim u vezu sa tobom, ali jesam. Nisam želela da mi je
stalo do tebe, ali jeste.“
„Pa, konačno sam uspeo da iscedim to iz tebe.“
„Ne spavam sa nekim samo zato što me nešto pecka zbog njega.“
„Sve bolje i bolje!“ Nasmejao se dok joj je podizao ruku da joj poljubi prste.
„Nešto te pecka od mene i stalo ti je do mene. Udaj se za mene!“
Pokušala je da izvuče ruku. „Nije vreme za šale.“
„Ja se ne šalim.“ Odjednom, pogled mu je postao vrlo prodoran. „Pitam te da se
udaš za mene.“
Čula je kako se cepanica pomerila u vatri. Videla je odsjaj novog plamena koji je
bacao svetlost na njeno lice. Ruka mu je bila topla i čvrsta na njenoj, držala ju je, čekala.
Činilo joj se da joj je dah zastao negde ispod srca. Od napora da uvuče vazduh zavrtelo
joj se u glavi.
„Bojde…“
„Zaljubljen sam u tebe, Šila.“ Polako, gledajući je u oči, privukao ju je bliže sebi.
„U svaki deo tebe.“ Meke i ubedljive, njegove usne su kružile oko njenih. „Ja samo
želim pedeset ili šezdeset godina da ti to pokažem.“ Usne su mu prelazile preko njenog
vrata dok ju je spuštao na tepih ispred kamina. „Da li je to previše ako tražim?“
„Ne… Da.“ Boreći se da joj misli budu jasne, stavila je ruku na svoje grudi.
„Bojde, ja se neću udati ni za koga.“
„Naravno da hoćeš.“ Lagano joj je grickao usne, dok ju je milovao rukama –
istovremeno smirujući i uzbuđujući. „Moraš samo da se navikneš na činjenicu da ću to
biti ja.“ Produbio je poljubac, produžavajući ga sve dok njene ruke nisu prestale da
pružaju otpor i dok nisu skliznule na njegova leđa. „Spreman sam da ti ostavim neko
vreme da razmisliš.“ Osmehivao se dok je mrmljao: „Dan ili dva. Možda nedelju dana.“
Odmahnula je glavom: „Već sam jednom napravila grešku. Nikada je više neću
ponoviti.“
 Uhvatio ju je za bradu tako brzo da je naglo otvorila oči. U njegovim očima sijao je
podivljali bes, što je bilo retko za njega i zato je još opasnije delovao.
„Nemoj nikada da me porediš sa njim.“ Htela je da odgovori, ali su je njegovi prsti
kratko stegnuli i ućutkali je. „Nemoj nikada da porediš ono što ja osećam za tebe sa
nečim što je neko drugi osećao.“
„Nisam poredila tebe.“ Srce joj je lupalo kao divlje. „Radi se o meni. To je bila
moja greška, samo moja. I nikada više istu neću ponoviti.“
„Za to je potrebno dvoje ljudi, dođavola!“ Potpuno besan, uhvatio ju je za ramena,
a zatim uzeo njene ruke. „Ako hoćeš tako da se igraš, u redu. Postavi sebi jedno pitanje,
Šila. Da li je neko drugi učinio da se ovako osećaš?“
Usne su mu nasrnule na njene u vreli, grubi, pomamni poljubac od kojeg se izvila
uz njega. Zbog pobune? Zbog zadovoljstva? Ni ona nije znala na to da odgovori. Osećaji
su se rojili u njoj kao hiljade zvezda koje se kovitlaju u vrelini i svetlosti. Pre nego što je
uspela da uhvati i ispusti dah, bila je bačena u oluju.
Ne – njen um samo što to nije vrištao. Niko. Nikada. Samo on je budio tako oštru
glad, tako očajničku želju. Čak i dok se njeno telo uvijalo uz njegovo, trudila se da
zapamti da to nije dovoljno da bi želela. Da to nije dovoljno da bi imala.
Izmučen besom i nemirom, gužvao je njena usta svojima, iznova i iznova. Kao da
je tog trenutka želeo da joj dokaže da je to što su imali zajedno bilo nešto jedinstveno,
samo njihovo. Neće misliti ni o kome, neće se sećati ničega. Sem njega.
Njen odgovor ga je razneo, tako potpun, tako savršen. Mali, bespomoćni zvuk koji
se čuo iz njenog grla naterao ga je da zadrhti. Kao plamenovi vatre koji su se dizali
pored njih, ono što su stvarali izgaralo je i trošilo se. Nežno voljenje koje je ih je oboje
podstaklo tokom noći, zamenila je divlja, strasna želja koja nije ostavljala mesta nežnim
rečima i mekim milovanjima.
Nije to želela. Ovo je bila nova, pomamna oluja želje koja je zahtevala brzinu i
tražila moć. Požuri. Izvukla je svoje ruke iz njegovih da bi mu izvukla košulju. Dodirni
me. Istovremeno su zaječali kada su im se tela dodirnula. Još. Sa novom strašću
prevrnula se na njega i počela pomamni ples usnama preko njegovog tela. Ni to nije bilo
dovoljno.
Dah mu je bio isprekidan, skidao je slojeve odeće sa nje, ne vodeći računa o tome
da li je nešto pocepao. Jedna jasna želja se isticala. Da je poseduje. Ruke su stezale. Prsti
pritiskali. Usne gutale.
Okretna i naelektrisana pomerala se iznad njega. Lice joj je blistalo, predivno od
svoje nove moći, obasjano strašću, drhteći i jačajući od nje.
U jednom veličanstvenom trenutku, ustala je iznad njega, zaličivši na vešticu, ruke
je podigla i stavila ih u svoju kosu, glavu je zabacila unazad dok se gubila u čudu. Telo
joj je zadrhtalo jednom, dva puta, kao da su dve odvojene eksplozije planule u njoj. Dok
je dahtala, i zgrabio ju je za kukove i ušao u nju.
Ispunio ju je. Ne samo fizički. I pored zadovoljstva koje ju je razbijalo, to je
razumela. On, i samo on, pronašao je ključ koji je otvorio svaki deo nje. On, i samo on,
našao je put do njenog srca, njenog uma. I nekako, i ne trudeći se, ona je pronašla put do
njegovog.
Nije želela da ga voli. Posegla je ka njegovim rukama i čvrsto ih stegla. Nije želela
da joj bude potreban. Otvorila je oči i pogledala u njega. Oči su mu bile tamne i
posmatrale su je. Znala je, mada nije ništa rekla, da on razume svaku misao u njenoj
glavi. Uz uzdah, koji je bio i od očaja i od oduševljenja sagnula se i poljubila ga u usta.
Mogao je da oseti i želje i strahove. Bio je rešen da istraži prve i otera druge.
Ostajući duboko u njoj, podigao se da bi mogao da je zagrli. Posmatrao je kako joj se oči
šire, zapanjene od zadovoljstva, zamagljene od strasti. Zarila mu je prste u leđa. Njen
povik bio je prigušen njegovim usnama samo koju sekundu pre nego što se pustio.

Umotana u veliki pohabani ogrtač, sa debelim čarapama na nogama, Šila je uživala u

čiliju. Dopalo joj se da sedi pod toplim, zlatnim svetlom u kuhinji i da kroz prozor
posmatra snežni pokrivač, dok je vetar tiho fijukao kroz borove. Ono što ju je iznenadilo
i o čemu nije bila spremna da previše razmišlja, bio je osećaj žaljenja što je vikend skoro
gotov.
„Pa?“
Još uvek je gledala kroz prozor kada ju je Bojd to upitao, a onda se okrenula prema
njemu. On je sedeo naspram nje. Kosa mu je još uvek bila raščupana od njenih ruku.
Kao i ona, i on je na sebi imao samo ogrtač i čarape. Iako to nije imalo nikakvog smisla,
Šila je smatrala da je taj obrok podjednako prisan kao i njihov ljubavni čin ispred
kamina.
Osetivši se nelagodno, uzela je parče vrućeg, hrskavog hleba i stavila ga na svoj
tanjir. Plašila se da će on ponovo da pomene brak.
„Pa, šta?“
„Kakav je čili?“
„To… oh!“ Uzela je još jedan zalogaj, nesigurna da li joj je zbog tog pitanja
laknulo ili se razočarala. „Odličan je. I iznenađujući.“ Osetivši ponovo nervozu, uzela je
vino. „Mislila sam da bi neko na tvom nivou iznajmio kuvara i da ne bi znao ni jaje da
skuva.“
„Na tvom nivou?“
„Hoću da kažem, kada bih ja mogla da priuštim sebi da unajmim kuvara, ne bih se
mučila da pravim sendviče.“
Zabavljalo ga je to što se zbog njegovog novca osećala nelagodno. „Kada se
budemo venčali, možemo da unajmimo kuvara ukoliko je to ono što želiš.“
Spustila je kašiku veoma pažljivo. „Ja se neću udati za tebe.“
Osmehnuo se: „Da li želiš da se kladimo?“
„Ovo nije igra.“
„Naravno da jeste. Najveća igra u gradu.“
Ispustila je tihi, nervozni zvuk. Ponovo je uzela svoju kašiku i počela njom da
lupka o drvo. „To je tako muški stav. Sve je to igra. Ti Tarzan, ja glupa!“ Njegova
smirenost je samo razjarila njen bes. „Zbog čega to muškarci misle da žene ne mogu da
im odole – zbog seksa, zbog društva, da im vode život? ’Oh, Šila, potreban sam ti. Oh,
Šila, ja samo želim da vodim računa o tebi. Želim da ti pokažem čemu život služi.’“
Razmišljao je malo. „Ne sećam se da sam rekao bilo šta od toga. Mislim da sam
rekao da te volim i da želim da se venčam sa tobom.“
„To je isto.“
„Nije ni blizu.“ Nastavio je mirno da jede.
„Pa, ne želim da se udam za tebe, ali sam sigurna da to ništa neće promeniti.
Nikada ne promeni.“
Uputio joj kratak i opasan pogled. „Upozorio sam te da me ne porediš sa njim. To
sam ozbiljno mislio.“
„Ne govorim samo o Polu. Nisam čak ni pomislila na njega.“ Gurnula je svoj tanjir
sa strane i pružila se da dohvati cigarete. „Nisam pomislila na njega godinama pre svega
ovoga.“ Ispustila je uznemireno oblak dima. „I, ako budem želela da te poredim sa
drugim muškarcima, to ću i raditi.“
Dopunio je svoju, a zatim i njenu čašu. „Koliko te je muškaraca pitalo da se udaš za
njih?“
„Desetine.“ To je bilo preterivanje, ali nije je bilo briga. „Ipak, nekako sam nalazila
snage da se tome oduprem.“
„Nisi bila zaljubljena u njih“, mirno je istakao.
„Nisam zaljubljena ni u tebe.“ Glas joj je bio okrznut očajem i imala je neobično
osećanje da su oboje znali da ona laže.
On je znao, ipak, zabolelo ga je. Bol se smestila u dubinu njegovog stomaka i tiho
ga je mrvila. Ne obraćajući pažnju na to, završio je svoj čili. „Luda si za mnom,
O’Rorkova. Samo si suviše tvrdoglava da bi to priznala.“
„Ja sam tvrdoglava?“ Gušeći vrisak, zgnječila je cigaretu. „Zapanjena sam da imaš
drskosti da to kažeš. Nisi čuo ni obično ’ne’ koje ti govorim otkad smo se upoznali.“
„U pravu si.“ Prešao je pogledom preko nje. „I vidi gde me je to dovelo.“
„Ne budi tako prokleto zadovoljan samim sobom. Neću se udati za tebe iz dva
razloga: zato što si policajac i zato što si bogat.“
„Udaćeš se za mene“, rekao je, „zato što oboje znamo da bi bez mene bila
nesrećna.“
„Tvoja uobraženost je nepodnošljiva. Iritantna je – i patetična – kao i šteneći
pogled.“
„Radije bih da sam zadovoljan samim sobom“, zaključio je.
„Znaš, ti nisi prvi ludak koga moram da otkačim od sebe.“ Zgrabila je svoje vino
pre nego što je počela da hoda tamo-amo. „U mom poslu, postaneš dobar u tome.“
Okrenula se oko sebe i ubola ga prstom. „Skoro da si užasan kao klinac sa kojim sam
morala da se borim u Čikagu. On je do sada držao trofej za uobraženost. Međutim, ni on
nije sedeo sa tim glupim osmehom na licu. Sa njim je bilo cveća i poezije, mada je on
bio kao neka mazga. I ja sam bila zaljubljena u njega, ali nisam htela to da priznam. Bio
mi je potreban da vodi računa o meni, da me štiti, da učini moj život potpunijim.“
Zaustavila se nakratko. „Kakva drskost! Pre tebe, mislila sam da ga niko ne može
nadmašiti“, promrmljala je. „Uznemiravao me je u stanu. Poslao mi je verenički prsten.“
„Kupio ti je prsten?“
Zastala je dovoljno dugo da ga pogleda upozoravajuće. „Nemoj da ti padaju neke
ideje na pamet, Lepi.“
Bojdov glas je bio veoma hladan, veoma ujednačen. „Rekla si da ti je kupio prsten.
Dijamant?“
„Ne znam.“ Provukla je ruku kroz svoju kosu. „Nisam ga dala na procenu. Vratila
sam ga.“
„Kako se zvao?“
Odmahnula je rukom. „Ne znam kako sam došla do ovoga. Poenta priče je…“
„Pitao sam kako se zove?“
Ustao je. Šila je zbunjeno zakoračila unazad. On sada nije bio samo Bojd. Bio je
svim svojim bićem policajac. „Ja… Džon nekako. Mekil… Ne, Mekilis, mislim. Vidi,
on je bio samo napast. Pomenula sam ga samo zato…“
„Nisi radila sa Džonom Mekilisom u Čikagu.“
„Ne.“ Ljuta na samu sebe, ponovo je sela. „Skrećemo sa teme, Bojde!“
„Rekao sam ti da mi pomeneš sve sa kojima si imala neku vezu.“
„Nisam bila u vezi sa njim. On je bio tek dete. Zaljubio se u zvezdu i sve tog tipa.
Slušao je moju emisiju i navukao se. Pogrešila sam zato što sam bila ljubazna prema
njemu i on je to pogrešno shvatio. Na kraju sam mu sve iskreno rekla i to je bilo to.“
„Koliko dugo?“, tiho je upitao Bojd. „Samo mi reci koliko dugo ti je dosađivao?“
Kako su minuti prolazili osećala se sve gluplje. Jedva je mogla da se seti lica tog
dečaka. „Možda tri ili četiri meseca.“
„Tri ili četiri meseca“, ponovio je. Uhvatio ju je za mišice i podigao na noge. „To je
radio tri ili četiri meseca i ti mi to uopšte nisi pomenula?“
„Nije mi ni palo na pamet.“
Jedva se odupro iskušenju da je dobro protrese. „Reci mi sve čega možeš da se setiš
u vezi sa njim. Sve što je rekao, sve što je uradio.“
„Ne mogu da se setim.“
„Bolje bi ti bilo da se setiš.“ Pustio ju je i zakoračio unazad. „Sedi.“
Poslušala je. Potresao ju je više nego što je bio svestan. Pokušala je da se uteši
mišlju da se više nisu prepirali oko braka. Ipak, podsetio ju je na nešto što je dopustila
sebi da zaboravi satima.
„U redu. On je radio na berzi noću i slušao je emisiju. Zvao bi tokom svoje pauze i
malo bismo razgovarali. Puštala bih ono što je tražio. Jednog dana imala sam nastup van
radio-stanice – ne sećam se gde – i on se pojavio. Izgledao je kao fini dečko. Imao je
dvadeset tri ili dvadeset četiri godine, pretpostavljam. Lep“, setila se. „Imao je neko
lepo, bezazleno lice. Dala sam mu autogram. Posle toga počeo je da mi piše na stanicu.
Slao je pesme. Neke slatke, romantične stvari. Ništa nepristojno.“
„Nastavi.“
„Bojde, zaista…“
 „Nastavi!“
Mogla je samo da promrmlja psovku. „Kada sam shvatila da se duboko upustio u
sve, povukla sam se. Zvao me je da izađemo i ja sam mu rekla ne.“
Posramljena, ispustila je uzdah. „Nekoliko puta, sačekao me je na parkingu kada
bih završila sa smenom. Nikada me nije ni dotakao. Nisam ga se plašila. Bio je tako
patetičan da sam počela da ga sažaljevam i to je bila još jedna greška. Pogrešno je
razumeo. Pretpostavljam da me je pratio do stana, pošto je i tamo počeo da se pojavljuje.
Ostavljao bi cveće i gurao poruke ispod vrata. Klinačke stvari“, insistirala je.
„Da li je ikada pokušao da uđe?“
„Nikada nasilno. Rekla sam ti da je bio bezazlen.“
„Pričaj mi još.“
Rukama je protrljala lice. „Samo bi molio. Govorio je da me voli, da će me uvek
voleti i da nam je suđeno da budemo zajedno. I da zna da i ja njega, takođe, volim.
Postajalo je sve gore. Počinjao bi da plače kada bi zvao. Govorio je da će se ubiti
ukoliko se ne udam za njega. Dobila sam paket sa prstenom i vratila ga zajedno sa
pismom. Bila sam okrutna. Osećala sam da moram da budem, već sam prihvatila posao
ovde, u Denveru. Samo nekoliko nedelja nakon događaja sa prstenom, preselile smo se.“
„Da li te je zvao od kada si se preselila u Denver?“
„Ne. I nije on taj koji zove. Znam da bih prepoznala njegov glas. Osim toga, on mi
nikada nije pretio. Nikada. Bio je opsednut mnome, ali nije bio nasilan.“
„Proveriću to još.“ Ustao je i ispružio ruku. „Bolje idi da spavaš. Sutra se vraćamo
rano ujutru.“

Nije spavala. A nije ni on. Ležali su u mraku, u tišini.

Postojao je još neko ko je bio budan te noći.
Upalio je sveće. Nove, kupljene tog popodneva. Fitilji su im bili beli kao mesec.
Potamneli su i upalili se kada je uz njih prislonio šibicu. Ležao je na leđima u krevetu sa
slikom koju je držao pritisnutu na gole grudi – uz dva ista sečiva istetoviranih noževa.
Iako je bilo prilično kasno, on je bio budan. Bes ga je opsedao. Bes i mržnja. Pored
njega čuo se slab zvuk radija, ali glas koji je čuo nije bio Šilin.
Ona je otišla. On je znao da je ona sa tim čovekom i da će se dati tom čoveku. Nije
imala pravo da ode. Ona je pripadala Džonu. Džonu i njemu.
Bila je lepa, baš kao što ju je Džon opisao. Imala je obmanjujuće ljubazne oči.
Međutim, on je znao da nije tako. Ona je bila okrutna. Zla. I zaslužila je da umre. Skoro
sa ljubavlju posegao je rukom za nožem koji je ležao pored njega.
Mogao je da je ubije na način za koji je bio obučen. Brzo i čisto. Ipak, tu nije bilo
puno zadovoljstva, znao je to. Želeo je da prvo pati. Želeo je da ga preklinje. Baš kao što
je i Džon preklinjao.
Kada ona bude mrtva, onda će biti sa Džonom. Njegov brat će konačno biti u miru.
A i on.
 10.

Grejanje u policijskoj stanici radilo je prekovremeno, baš kao i Bojd. Dok su se ljudi iz
održavanja bavili pokvarenom peći, on je pažljivo pregledao fascikle na svom stolu. Već
je dosta vremena prošlo od kada je skinuo jaknu. Nosio je držač za pištolj preko
izbledele majice denverske policije. Otvorio je prozor na kip u velikoj sali da bi jak
povetarac koji je duvao mogao da razblaži vrućinu koja je i dalje siktala kroz cevi.
Dva nova slučaja bila su skoro zaključena, a upravo je pravio pauzu spremajući
papire za slučaj prevare i iznuđivanja, na kojem su on i Altea već nedeljama radili.
Trebalo je na kraju nedelje da se pojavi na sudu i za to je morao da se pripremi. Morao
je da rasporedi izveštaje i da obavi neke pozive, ali njegova pažnja bila je usmerena na
O’Rork Prisilu A.
Ne obraćajući pažnju na znoj koji mu se slivao niz vrat, ponovo je čitao izveštaj o
Džimu Džeksonu, čoveku koji je noću radio na KHIP radiju. Zainteresovao ga je i
uznemirio.
Šila nije pomenula da je i ranije radila sa Džeksonom, u Ričmondu. Niti da je
Džekson bio otpušten zbog opijanja na poslu. Ne samo da se gubio u emisijama već je i
nestajao dok je mikrofon bivao uključen, ostavljajući publiku sa radijskom tišinom. Bez
programa.
Izgubio je suprugu, dom i svoje prvobitno vreme rada u jutarnjem programu, kao i
mesto direktora programa radio-stanice TOP 40 u Ričmondu.
Kada je otpušten, Šila je preuzela njegove dužnosti direktora programa. Za šest
meseci, ta stanica je postala broj jedan u gradu, dok je Džekson ostao upamćen kao
pijanica.
Kada je Altea ušla u veliku salu noseći dve limenke soka, Bojd je bacio Džeksonov
izveštaj preko stola. Ne rekavši ništa, dodala mu je jednu limenku, otvorila drugu i
bacila pogled na izveštaj.
„On je čist, osim nekoliko dana“, rekla je Altea.
„Osveta je na visokom mestu za ovakvu vrstu uznemiravanja. Možda je kivan što
ga je ona zamenila u Ričmondu i bila uspešnija od njega.“ Bojd je uzeo gutljaj soka, koji
već nije bio tako hladan. „On radi noćnu smenu u Denveru već tri meseca. Menadžer
radio-stanice u Ričmondu tvrdi da je bio prilično neprijatan kada su ga otpustili.
Izgovarao je neke pretnje, optuživao Šilu da je podrivala njegov položaj. Osim toga,
dodaj na sve to ozbiljan problem sa alkoholom.“
„Želiš da ga privedemo?“
 „Da. Želim da ga privedem.“
„U redu. Zašto onda ne bismo imali dvostruko privođenje?“ Podigla je izveštaj o
Niku Petersu. „Ovaj tip izgleda bezopasno – međutim, ja sam ranije izlazila sa tipovima
koji izgledaju bezopasno i jedva sam spasila živu kožu. On uopšte ne izlazi na sastanke.“
Skinula je tirkiznu, lanenu jaknu i pažljivo je stavila preko stolice. „Ispostavilo se da
Debora ide na neka predavanja zajedno sa njim. Tokom vikenda je pomenula da stalno
od nje izvlači informacije o Šili. Neke lične stvari. Koje cveće voli? Koja joj je omiljena
boja? Da li viđa nekoga?“
Rukom je iz džepa na suknji izvadila kesicu gumenih bombona. Pažljivo, nakon
mnogo razmišljanja, izabrala je žutu. „Izgleda da se veoma uznemirio kada je Debora
pomenula da je Šila ranije bila udata. Debora nije tada tome pridavala toliko značaja –
on je bio čudak i to je tako shvatila. Ipak, bila je dovoljno zabrinuta da bi to pomenula
ovog vikenda. Ona je dobro dete“, rekla je Altea. „Izuzetno je pametna i potpuno je
odana Šili.“ Altea je oklevala. „Ispričala mi je tokom vikenda i o njihovim roditeljima.“
„Već smo pokrili tu temu.“
„Znam da jesmo.“ Altea je uzela olovku, vrtela je prstima, a zatim ponovo spustila.
„Čini se da Debora misli da si ti dobar za njenu sestru.“ Sačekala je sve dok Bojd nije
podigao pogled. „Pitam se samo da li je njena sestra dobra za tebe.“
„Mogu da vodim računa sam o sebi, partneru.“
„Suviše si se upetljao, Bojde.“ Rekla je tiše, iako to nije moglo da se čuje zbog
buke koja je dolazila kroz otvorena vrata. „Kada bi kapetan znao da si se na ličnom
planu upetljao sa osobom iz slučaja, povukao bi te sa njega. I bio bi u pravu.“
Bojd se zavalio u stolici. Proučavao je Alteino lice, lice koje je poznavao dobro
koliko i sopstveno. Osetio je gorčinu, ali se iskontrolisao. „I dalje mogu da radim svoj
posao, Tea. Kada bih sumnjao u to, sam bih se povukao.“
„Da li bi?“
Oči su mu se skupile. „Da, bih. Moj prioritet je bezbednost mog zadatka. Ako želiš
da odeš do kapetana, to je tvoje pravo. Međutim, ja ću se brinuti o Šili na ovaj ili onaj
način.“
„Ti si taj koji će biti povređen“, promrmljala je, „na ovaj ili na onaj način.“
„Moj život – moj problem.“
Bes, koji je mislila da drži pod kontrolom, izleteo je na površinu. „Dođavola,
Bojde, brinem se za tebe! Jedno je bilo dok si bio zaluđen njenim glasom. A nisam
smatrala da postoji problem kada si je upoznao i kada je poletelo par varnica, ali sada
govoriš o ozbiljnim stvarima kao što je brak i znam da to ozbiljno misliš. Ona je u
nevolji, Bojde. Ona jeste problem.“
„Ti i ja smo dobili zadatak da se pobrinemo za nevolju u kojoj se ona nalazi. Što se
ostalog tiče, to su moja posla, Tea, tako da, poštedi me saveta.“
„U redu.“ Zabrinuta, otvorila je još jedan izveštaj. Bob Vilijams – divlji Bob –
toliko je čist da škripi. Nisam mogla da pronađem nijednu drugu vezu između njega i
Šile osim te u radio-stanici. On ima dobar brak, ide u crkvu, član je Privredne komore i
poslednje dve nedelje ide sa ženom na pripreme za porođaj.“
 „Nema ništa ni za momke koji rade jutarnji program.“ Bojd je uzeo još jedan gutljaj
soka i poželeo da pije ledeno pivo.
„KHIP radio je jedna velika, srećna porodica.“
„Tako izgleda“, promrmljao je Bojd. „Harison deluje o-kej, ali još uvek
proveravam. On je taj koji ju je zaposlio i koji ju je jurio, nudeći joj veliku povišicu i
dobre beneficije da bi je ubedio da se preseli u Denver i radi za KHIP.“
Altea je pažljivo izabrala crvenu gumenu bombonu. „A šta je sa tim Mekilis
tipom?“
„Očekujem poziv iz Čikaga.“ Otvorio je još jedan izveštaj. „Tu je i čovek iz
održavanja. Bili Lomus. Ratni veteran – nosilac ordena Ljubičasto srce i Srebrna zvezda.
Dva puta je bio na ratištu pre nego što ga je noga izdala. Izgleda da je neki usamljenik.
Nikada se ne zadržava u jednom gradu duže od godinu dana. Bio je i u Čikagu neko
vreme, pre par godina. Nema porodicu. Nema bliske prijatelje. Došao je u Denver pre
oko četiri meseca. Kao dete je bio u hraniteljskim porodicama.“
Altea nije ni podigla pogled. „Gadno.“
„Da.“ Bojd je proučavao njenu povijenu glavu. Nije bilo puno onih koji su znali da
je Altea Grejson kao dete išla od jedne do druge hraniteljske porodice. „Čini se da
nećemo imati puno sreće u samoj radio-stanici.“
„Ne. Možda ćemo bolje proći sa Mekilisom.“ Podigla je pogled, lice joj je bilo
smireno, a glas ravan. Samo neko ko ju je dobro poznavao mogao je da vidi da je i dalje
ljuta. „Želiš da počneš sa Džeksonom ili Petersom?“
„Sa Džeksonom.“
„U redu. Probaćemo prvo na lakši način. Pozvaću ga i zamoliti da svrati.“
„Hvala, Tea“, dodao je pre nego što je i on ustao, „moraš da budeš pogođena time
da bi razumela. Ne mogu da isključim svoja osećanja, a ne mogu ni da odustanem od
onoga što sam obučen da radim.“
Samo je uzdahnula: „Pazi se, partneru!“
Nameravao je to i da uradi. Pazeći na samog sebe, vodiče računa i o Šili. Ona na to
neće obraćati pažnju, pomislio je Bojd dok je i dalje proučavao izveštaje. Od trenutka
kada joj je rekao da je voli, pokušavala je da se povuče.
Međutim, nije ga se plašila, pomislio je. Ona se plašila same sebe. Što su njena
osećanja prema njemu postajala dublja, sve više se plašila da to prizna. Čudno, ali nije
znao da će mu biti potrebne reči, a ipak jesu. Više od bilo čega, bilo mu je potrebno da
ga pogleda i da mu kaže da ga voli.
Osmeh, dodir, uzdah tokom noći – to nije bilo dovoljno. Ne sa Šilom. Bila mu je
potrebna povezanost, obećanje, ta verbalna povezanost. Te dve reči, pomislio je.
Jednostavna rečenica do koje se lako dolazili – često suviše lako – i koja je mogla da
promeni živote ljudi.
Te reči Šili nisu dolazile lako. Ukoliko ih ikada bude progurala kroz sopstvene
sumnje, barijere odbrane i straha da ne bude povređena, to će misliti svim svojim srcem.
To je bilo sve što mu je trebalo, zaključio je Bojd, a on joj neće dozvoliti da ih ikada
povuče.
 Za sada, morao je sopstvene želje i potrebe da stavi sa strane i da bude policajac.
Da bi ona bila bezbedna, morao je da bude ono od čega se najviše plašila. Za njeno
dobro, nije mogao da priušti sebi da razmišlja suviše duboko o tome šta će biti sa
njihovim životima kada se slučaj bude zaključio.
„Bojde?“, Altea je provirila kroz vrata. „Džekson je na putu ka ovamo.“
„Dobro. Trebalo bi da uhvatimo Petersa pre nego što stigne u radio-stanicu. Želim
da…“ Zastao je kada je telefon pored njega zazvonio. „Flečer.“ Podigao je slušalicu i
mahnuo Altei da uđe unutra. „Da. Hvala Vam što ste to proverili za mene.“ Stavio je
ruku preko slušalice za trenutak. „Policija iz Čikaga. Tako je“, nastavio je da priča u
slušalicu. „Džon Mekilis.“ Uzeo je olovku i počeo da zapisuje u blok. Usred razgovora
se zaustavio, prsti su mu se ukočili. „Kada?“ Opsovao je snažno i tiho. „Porodica? Da li
je ostavio poruku? Da li možete to da mi pošaljete faksom? U redu.“ Velikim slovima
zapisao je u blok: SAMOUBISTVO.
U tišini, Altea se oslonila kukom o sto.
„Sve što možete da mi date. Da li ste sigurni da nije imao brata? Ne. Cenim to,
naredniče.“ Spustio je slušalicu i lupkao olovkom o blokče. „Prokletnik!“
„Da li smo sigurni da je to isti Mekilis?“, upitala je Altea.
„Da. Šila mi je rekla sve što zna o njemu, kao i fizički opis. To je isti lik. Presudio
je sam sebi pre skoro pet meseci.“ Ispustio je dug uzdah. „Presekao je vene lovačkim
nožem.“
„Uklapa se, Bojde“, Altea se nagnula da proveri njegove beleške. „Rekao si da je
Mekilis bio opsednut Šilom, da je pretio da će se ubiti ukoliko mu ona ne uzvrati ljubav.
Tip preko telefona okrivljuje je za smrt svog brata.“
„Mekilis nije imao brata. Bio je jedinac, iza njega je ostala samo majka.“
„Brat može da bude prijateljski naziv. Najbolji drug.“
„Možda.“ Znao je da sve uklapa. Ono što ga je brinulo je bilo kako će Šila na to
reagovati. „Policija iz Čikaga sarađuje. Šalju nam informacije koje imaju, ali ja mislim
da ćemo možda morati da otputujemo. Možda od majke dobijemo neki trag.“
Altea je klimnula glavom. „Da li ćeš ti reći Šili?“
„Da, ja ću joj reći. Prvo ćemo razgovarati sa Džeksonom i Petersom i videti da li su
bilo kako povezani sa Mekilisom.“

Na drugom kraju grada, Šila je pojurila iz kupatila ka telefonu. Želela je da to bude

Bojd. Želela je da joj kaže da je pronašao Džona Mekilisa i otkrio da i dalje srećno radi
u Čikagu. Dok joj se voda od mokre kose slivala niz leđa, zgrabila je telefon.
„Halo!“
„Da li si spavala sa njim? Da li si mu dozvolila da te dodirne?“
Mokre ruke počele su da joj se tresu dok je držala slušalicu. „Šta hoćeš?“
„Da li su mu obećavala kao što si obećavala mom bratu? Da li on zna da si ti kurva
i ubica?“
„Ne. Nisam. Ja ne znam zašto…“
 „I on će morati da umre.“
Krv joj se zaledila. Strah, koji nije mogla da objasni stegao joj je grlo. „Ne? Bojd
nema nikakve veze sa ovim. Ovo je – ovo je između tebe i mene, kao što sve vreme
govoriš.“
„Sada je i on umešan. Izabrao je, kao i ti kada si ubila mog brata. Kada budem
završio sa njim, dolazim po tebe. Da li se sećaš šta ću da ti uradim? Da li se sećaš?“
„Ne moraš da povrediš Bojda. Molim te. Molim te! Učiniću sve što želiš!“
„Da, hoćeš!“ Začuo se smeh, koji je trajao suviše dugo, sa jezivim zvukom. „Sve
ćeš učiniti!“
„Molim te! Nemoj da ga povrediš!“, nastavila je da viče u telefon dugo nakon što
se veza prekinula. Sa suzama i jecajima u grlu, zalupila je slušalicu i otrčala u sobu da se
obuče. Morala je da razgovara sa Bojdom. Da ga vidi, licem u lice. Da bude sigurna da
nije povređen i da ga upozori, mahnito je pomislila. Nije mogla da izgubi još nekog
koga voli.
Još uvek mokre kose, sjurila se niz stepenice i naglo otvorila vrata. Skoro je
pregazila Nika Petersa.
„O, bože!“ Rukom je pritisnula grudi. „Niče!“
„Žao mi je.“ Nespretnim rukama je podigao naočare.
„Nisam mislio da te uplašim.“
„Moram da idem!“ Već je po torbi tražila ključeve. „Zvao je. Moram da nađem
Bojda. Moram da ga upozorim.“
„Sačekaj.“ Nik je podigao ključeve koji su joj ispali. „Nisi u stanju da voziš.“
„Moram da nađem Bojda“, rekla je sva očajna, hvatajući Nika za kaput. „Rekao je
da će ga ubiti!“
„Sva si se uzbudila oko policajca.“ Nikova usta su se istanjila. „Mislim da je u
stanju da sam vodi računa o sebi.“
„Ne razumeš“, počela je.
„Da, razumem. Razumem veoma dobro. Otišla si sa njim.“ Zvuk optuživanja u
njegovom glasu iznenadio ju je i dovoljno ju je poremetio da je pogledala policijska kola
koja su se nalazila uz njen ivičnjak. Zatim je otresla tu misao. To je bilo glupo,
neverovatno glupo, da se plaši Nika.
„Niče, žao mi je, nemam sada vremena da razgovaramo. Da li možemo kasnije o
tome, u radiju?“
„Dao sam otkaz“, zastao je usred reči. „Jutros sam dao otkaz.“
„Oh, ali zašto? Dobro ti ide. Imao si budućnost u KHIP.“
„Ti i ne znaš“, gorko je rekao. „I nije te briga.“
„Ali jeste.“ Kada je pružila ruku da ga dodirne po mišici, on se izmakao.
„Dozvolila si da napravim od sebe budalu zbog tebe.“
Oh, bože, ne ponovo! Odmahnula je glavom. „Niče, ne…
„Nisi mi dozvolila ni da ti se približim, a onda se pojavio on i sve je gotovo pre
nego što si dozvolila da uopšte počne. Žele da dođem u policijsku stanicu. Hoće da me
ispituju.“ Usne su mu zadrhtale. „Misle da sam ja onaj koji te zove.“
 „Mora da je neka greška…“
„Kako si mogla?“, povikao je. „Kako si mogla da poveruješ da bih te ja povredio?“
Vratio joj je ključeve u ruku. „Samo sam svratio da ti kažem da sam dao otkaz, tako da
ne moraš da brineš da ću ti ubuduće dosađivati.“
„Niče, molim te… Sačekaj!“ Međutim, on je već brzim koracima išao ka svojim
kolima. Nije se okretao.
Osećala je slabost u kolenima i sela je na stepenik. Bio joj je potreban jedan
trenutak, uvidela je. Trenutak da se smiri pre nego što sedne za volan.
Kako je mogla da bude tako glupa, tako slepa da ne primeti da je Nik imao veliki
ego i veliki ponos? Sada ga je povredila, samo zato što nije ništa primećivala. Morala je
nekako da reši ovaj haos u kojem se njen život našao. Morala je počne nešto da menja.
Osetivši se jačom, ustala je, pažljivo zaključala vrata, a zatim otišla do svog
automobila.

Mrzela je policijske stanice – od samog početka. Vrtela je među prstima plastičnu

karticu za posetioce, dok je išla niz hodnik. Mora da su prostoriju skoro obrisali, pošto je
osećala sredstvo za čišćenje sa mirisom bora, uz neizostavni miris kafe.
Telefon je zvonio. Čuo se neprekidni, oštri vrtlog zvukova naglašen glasovima koji
su vikali ili tiho gunđali. Šila se pojavila na vratima, u centru buke i bacila pogled po
prostoriji.
Bila je drugačija od skučenih prostorija gde je njena majka radila i umrla. Bilo je
više prostora, manje prljavštine i imali su nekoliko kompjutera. Neprekidno se čuo zvuk
kucanja po tastaturi.
Unutra su bili muškarci i žene, bez jakni, u košuljama mokrim od znoja, iako je
napolju bilo hladno i duvao je vetar.
Na obližnjoj klupi neka žena je ljuljala uplakanu bebu, dok je policajac pokušavao
da je smiri zveckajući lisicama. Na drugoj strani prostorije, mlada devojka, verovatno
tek tinejdžerka, davala je informacije policajki u farmerkama i duksu. Tihe suze sli vale
su se devojčici niz lice.
I Šila se setila.
Setila se da je sedela u ćošku nekog odeljenja u policiji, koje je bilo mnogo manje,
toplije, pohabanije od onoga gde je sada stajala. Imala je pet ili šest godina, a dadilja je
otkazala zato što je dobila stomačni grip. Šilu je majka povela na posao – u pitanju je bio
neki izveštaj koji je morao da se napiše. Tako da je Šila sedela u ćošku sa lutkom i
nekom knjigom, slušajući telefone i glasove. I čekajući majku da je odvede kući.
Sećala se da se tu nalazio aparat za hlađenje vode i ventilator na plafonu.
Posmatrala je kako se balončići kotrljaju polako kroz vodu. Satima. Majka ju je
zaboravila. Sve dok nije, pateći od iste boljke kao i njena sestra, rasula doručak po podu
prostorije.
 Uznemirena, Šila je obrisala znoj sa obrve. To je bila stara uspomena, podsetila je
samu sebe. I to ne cela. Kada joj je bila muka, majka ju je obrisala, podigla, odvela je
kući i mazila čitav dan. Nije bilo fer ni prema kome pamtiti samo ružnu stranu.
Međutim, dok je stajala tamo, mogla je previše jasno da se seti grozne mučnine,
hladnog znoja, i čitave agonije toga kako je to biti sam i zaboravljen.
Onda ga je ugledala kako dolazi iz susedne prostorije. Majica mu je bila vlažna sa
prednje strane. Džekson je bio iza njega, sa svojim kačketom, lica sjajnog od znoja i
nervoze. Za njim je išla Altea.
Džekson ju je prvi video. Zakoračio je prema njoj oklevajući, a zatim je stao i
slegnuo ramenima. Šila nije oklevala. Prišla mu je i obema rukama uzela njegovu ruku.
„Da li si dobro?“
„Naravno.“ Džekson je ponovo slegnuo ramenima, ali joj je čvrsto stegnuo ruku.
„Ništa strašno.“
„Žao mi je. Vidi, ako želiš da razgovaraš, možeš me sačekati.“
„Ne, u redu sam. Zaista.“ Podigao je ruku i namestio svoj kačket. „Izgleda da, kada
jednom nešto uprskaš, stalno plaćaš zbog toga.“
„Oh, Džime…“
„Hej, izlazim na kraj sa tim“, kratko se osmehnuo. „Vidimo se!“
„Naravno!“
„Cenimo to što sarađujete, gospodine Džeksone“, rekla je Altea.
„Rekao sam ti, uradiću bilo šta što treba da uradim ti pomognem, Šila. Dugujem
ti“, rekao je Šili, presekavši je pre nego što je uspela da odmahne glavom. „Dugujem ti“,
ponovio je, a zatim izašao u hodnik.
„Mogla sam da vam kažem da sa njim samo gubite vreme“, rekla je Šila.
Bojd je samo klimnuo glavom. „Mogla si da nam kažeš puno stvari.“
„Možda.“ Okrenula se prema njemu. „Moram da razgovaram sa vama, oboma.“
„U redu.“ Bojd je pokazao prema konferencijskoj sali. „Ovde je malo tiše.“
„Da li želiš nešto hladno?“ Altea je počela pre nego što su seli. „Mislim da su
konačno popravili peć, ali ovde je i dalje vrelo kao u rerni.“
„Ne, hvala. Neće dugo trajati.“ Sela je, Altea je sela prekoputa nje, a Bojd u čelo
stola. Želela je da pažljivo izabere reči. „Da li mogu da pitam što ste doveli Džeksona
ovde?“
„Radili ste zajedno u Ričmondu.“ Bojd je gurnuo izveštaj o njemu sa strane. „Imao
je problem sa alkoholom zbog čega je dobio otkaz, a ti si preuzela njegov posao. Nije
zbog toga bio previše srećan u to vreme.“
„Ne, nije.“
„Zašto nam nisi ništa rekla o tome, Šila?“
„Nisam se toga setila.“ Podigla je ruku. „Iskreno, to mi nije ni palo na pamet. To je
bilo odavno i Džekson je svašta prošao. Sigurna sam da vam je rekao da je u Društvu
anonimnih alkoholičara već tri godine. Došao je da me poseti dok mi je dobro išlo u
Čikagu. Želeo je da znam da me ne krivi za ono što se desilo. Počeo je da sređuje svoj
život.“
 „Našla si mu posao u KHIP-u“, dodao je Bojd.
„Rekla sam dobre reči o njemu“, rekla je. „Ja se ne bavim zapošljavanjem. On je
prijatelj, bila mu je potrebna pauza. Kada je trezan, Džekson je jedan od najboljih. I on
ne bi ni mrava povredio.“
„A kada je pijan, lomi barove, preti ženama i kolima se zakucava u bandere.“
„To je bilo davno“, rekla je Šila, boreći se da se smiri. „Poenta je da je trezan.
Postoje stvari koje se moraju zaboraviti i oprostiti.“
„Da.“ Pažljivo ju je posmatrao. „Postoje.“
Ponovo je pomislila na svoju majku i na tu bolnu uspomenu u policijskoj stanici.
„Zapravo, ja nisam došla ovde da bih razgovarala o Džeksonu. Imala sam još jedan
poziv na kuću.“
„Znamo.“ Altein glas je bio oštar i poslovan. „Saopštili su nam ovde tu
informaciju.“
„Onda znate šta je rekao.“ Nalazeći da je Altein hladan pogled bez sažaljenja, Šila
se okrenula ka Bojdu. „Sada želi da povredi tebe. Zna da si u vezi sa mnom i uvukao te
je u svoje bolesne planove.“
„Pratili su poziv i zvao je iz govornice, samo nekoliko blokova od tvoje kuće“,
počeo je Bojd.
„Zar me nisi čuo?“, Šila je udarila rukom o sto. Olovke su poskočile. „Planira da
ubije i tebe!“
Nije joj pružio ruku da je umiri. U tom trenutku, pomislio je da joj je bio potrebniji
na profesionalnom, nego na ličnom planu. „Pošto te ja štitim, mora da je to sve vreme i
pokušavao da uradi. Ništa se nije promenilo.“
„Sve se promenilo“, planula je. „Njemu nije važno da li si ti iz policije ili ne, važno
mu je samo to što si sa mnom. Ne želim da više radiš na mom slučaju. Ne želim da
budeš blizu mene sve dok se ovo ne završi.“
Bojd je zgužvao rukom papirnu čašu i bacio je u đubre. „Ne budi smešna!“
„Nisam smešna. Praktična sam.“ Okrenula se prema Altei preklinjućeg pogleda:
„Razgovaraj sa njim. Poslušaće te.“
„Žao mi je“, rekla je nakon jednog trenutka. „Slažem se sa njim. Oboje trenutno
imamo posao koji treba da obavimo, a to si ti.“
Očajna, Šila se ponovo okrenula prema Bojdu: „Ići ću lično kod tvog kapetana.“
„On već zna za taj poziv.“
Skočila je. „Reći ću mu da spavam s tobom.“
„Sedi, Šila.“
„Insistiraću da te skine sa slučaja.“
„Sedi“, ponovio je Bojd. Glas mu je i dalje bio blag, ali je ipak ovog puta popustila
i bacila se u stolicu. „Možeš da odeš kod kapetana i tražiš drugog policajca. Možeš da
zahtevaš jednog. To ništa neće promeniti. Ako me skine sa slučaja, samo ću predati moju
značku.“
Trgla je glavu na to. „Ne verujem ti.“
„Isprobaj me.“
 Bio je suviše miran, Šila je to videla. I suviše odlučan. Kao zid od cigli, pomislila
je ona u očaju. Suočiti se sa njim kada je takav bilo je uzaludno.
„Bojde, zar ne shvataš da neću moći da podnesem ukoliko ti se nešto desi?“
„Da“, rekao je tiho. „Mislim da shvatam. Onda bi i ti trebalo da shvatiš da sam
ranjiv zbog tvoje brige.“
„O tome se i radi.“ Osećala se slomljeno i uhvatila ga za ruke. „Ranjiv si. Slušaj
me.“ Očajna, privukla je njegove ruke do svog lica. „Osam godina se pitam da je još
neko bio u toj prostoriji sa mojom majkom, još neko pored mog oca, da li bi ona bila
spremnija, da li bi bila brža. Da li bi bila bolje usredsređena. Nemoj da me teraš da
postavljam isto pitanje sebi u vezi sa tobom do kraja mog života.“
„Tvoja majka nije bila spremna. Ja jesam.“
„Šta god da kažem neće promeniti tvoju odluku?“
„Ne. Volim te, Šila. Jednog dana, uskoro, naučićeš da to prihvatiš. U međuvremenu,
moraćeš da imaš poverenja u mene.“
Povukla je ruke i spustila ih u svoje krilo. „Onda, nema šta više da se kaže.“
„Ima ovo.“ Izvadio je izveštaj. Ona je već bila uznemirena, razmišljao je. Već je
bila na ivici. Međutim, oni nisu mogli da čekaju. „Džon Mekilis.“
U glavi je osetila bol, pa je rukama pritisnula oči. „Šta u vezi sa njim?“
„On je mrtav.“
Polako je spustila ruke. „Mrtav?“, ponovila je tupo. „Ali on je bio tek dete. Da li ste
sigurni? Da li ste sigurni da je u pitanju ista osoba?“
„Da.“ Običan čovek bi poželeo da je poštedi toga. Policajac je znao da ne može to
da učini. „Izvršio je samoubistvo, otprilike pre pet meseci.“
Samo je zurila u prazno. Iz lica joj je polako nestajala boja, centimetar po
centimetar, sve dok nije postala potpuno bleda. „Oh, bože. Oh, blagi bože. On – on je
pretio, ali ja nisam verovala…“
„On je bio psihički nestabilan, Šila. Čas je bio, čas nije bio na terapiji od svoje
četrnaeste godine. Imao je problem sa majkom, a u školi sa svojim vršnjacima. Već je
dva puta pre toga pokušavao da izvrši samoubistvo.“
„Ali, on je bio tako tih. Pokušavao je iz sve snage da me natera…“ Zaustavila se,
čvrsto stežući oči. „Ubio se nakon što sam ja napustila Čikago i došla ovde. Baš kao što
je rekao da će uraditi.“
„On je bio poremećen“, rekla je Altea nežno. „Duboko poremećen. Godinu dana
pre nego što je stupio u kontakt sa tobom, bio je u vezi sa nekom devojkom. Kada je ona
raskinula, progutao je šaku punu barbiturata. Bio je jedno vreme u jednoj klinici. Kada
te je prvi put pozvao prošlo je možda samo par nedelja od kada je otpušten sa klinike.“
„Bila sam okrutna prema njemu.“ Šila je prevrtala svoju torbu u krilu. „Zaista
okrutna. U to vreme mislila sam da je to najbolji način da sa tim izađem na kraj. Mislila
sam da će biti povređen, možda da će me mrzeti jedno vreme, a zatim pronaći neku finu
devojku i… ali on to nije učinio.“
 „Neću da ti kažem da nije tvoja greška, zato što si dovoljno pametna da to znaš i
sama“, Bojdov glas je namerno bio lišen saosećanja. „To što je Mekilis uradio, uradio je
sam sebi. Ti si bila samo izgovor.“
Zadrhtala je brzo i nevoljno. „To nije tako lako za mene. Ne gledam na smrt na isti
način na koji vi to gledate.“
„To nikada, nikome nije lako.“ Otvorio je izveštaj. „Ipak, postoje prioriteti u ovom
slučaju. Jedan od njih je da pronađemo vezu između Mekilisa i čoveka koga jurimo.“
„Zaista mislite da je Džon razlog zbog kojeg mi preti?“
„To je jedino što se uklapa. Sada, reci nam sve čega možeš da se setiš u vezi sa
njim.“
Prestala je da steže svoju torbu iz sve snage i pažljivo savila ruke na stolu. Što je
jasnije mogla, ponovila je sve što mu je već rekla.
„Da li si ga ikada videla sa nekim?“, pitao je Bojd. „Da li je on ikada pričao o
svojim prijateljima, porodici?“
„Uvek je bio sam. Kao što sam ti rekla, zvao je radio-stanicu. Nedeljama nisam
znala ni kako izgleda. Kada sam ga videla, on je pričao samo o tome šta oseća prema
meni i o tome kako želi da budemo zajedno.“ Ukrstila je prste. „Slao mi je poruke i
cveće. Male poklone. To nije toliko neobično da neki obožavatelj krene da mašta o vezi
sa radio-voditeljkom. Međutim, onda sam počela da uviđam da to nije…“, pročistila je
grlo, „… da nije normalno’ neobično, ako razumete šta hoću da kažem.“
Bojd je klimnuo glavom i nastavio da zapisuje u blokče. „Nastavi.“
„Poruke su postajale sve ličnije. Ne toliko seksualne, koliko emotivne. Jedan jedini
put kada se malo otrgao kontroli bilo je kada mi je pokazao svoju tetovažu. Imao je
noževe istetovirane na grudima. To tako nije ličilo na njega i ja sam mu rekla da je glupo
da obeležava svoje telo na taj način. Bili smo na parkingu. Ja sam bila umorna i
uznemirena, a on je raširio svoju košulju da mi pokaže tu glupu tetovažu. Bio je
uznemiren što mi se nije dopalo. Zapravo ljut. To je bio jedini put kada sam ga videla
ljutog. Rekao je da ako je dobra za njegovog brata, onda je dobra i za njega.“
„Njegovog brata?“, ponovio je Bojd.
„Tako je.“
„On nije imao brata.“
Zastala je uvrćući prste. „Da, jeste. Pomenuo ga je nekoliko puta.“
„Po imenu?“
„Ne.“ Oklevala je, pokušavala da razmisli. „Ne“, ponovila je, sada mnogo
sigurnije. „Samo je pomenuo da taj njegov brat živi u Kaliforniji. Da ga nije video
nekoliko meseci. Želeo je da ga upoznam. I tako te stvari.“
„On nije imao brata.“ Altea je okrenula izveštaj i ponovo ga pogledala. „On je bio
jedinac.“
Šila je odmahnula glavom: „Onda ga je izmislio.“
„Ne.“ Bojd je seo i posmatrao čas svoju partnerku, čas Šilu. „Ne mislim da je
čovek koga tražimo proizvod mašte Džona Mekilisa.“
 11.

U glavi je osećala konstantnu tupu tutnjavu, od čega su joj uši zvonile. Bilo je suviše
prihvatiti sve to odjednom. Telefonski poziv, Nikovu posetu, sećanja iz policijske
stanice. Samoubistvo Džona Mekilisa.
Po prvi put u svom životu Šila je priželjkivala da se zatvori u svoju sobu, zaključa
vrata i utone u san izazvan lekovima. Želela je mir, nekoliko sati mira, bez krivice, bez
snova, bez strahova.
Ne, shvatila je. Više od toga, mnogo više od toga, želela je da ponovo ima kontrolu
nad svojim životom. Uzimala je tu kontrolu nekada zdravo za gotovo, ali to više nikada
neće učiniti.
Nije mogla da se seti ničega što bi rekla Bojdu dok ju je on pratio do kuće. Bila je
suviše umorna da, bi se raspravljala, naročito pošto je znala da će svi njeni argumenti
biti uzaludni. On se neće skinuti sa slučaja. Neće joj verovati ni kada mu kaže da nemaju
nikakvu budućnost zajedno. Odbijao je da shvati da je u oba slučaja ona gledala šta je
najbolje za njega.
Ušavši u kuhinju, otišla je pravo do ormarića iza sudopere i uzela tri ekstra jaka
aspirina.
Bojd ju je posmatrao kako puni čašu vodom, iz česme i guta tablete. Njeni pokreti
bili su mehanički i samo pomalo oštri. Dok je ispirala čašu, zurila je kroz prozor u
dvorište iza kuće.
Tu su se nalazili narcisi, njihovi žuti pupoljci još uvek su bili sakriveni zelenilom.
Duž niske ograde oni su nicali kao tanka koplja, najavljujući proleće. Nije ni znala da su
tu kada je kupovala kuću.
Želela je da sada cvetaju da bi mogla da vidi te radosne žute trube kako se njišu na
povetarcu. Koliko loš život može da bude ako možeš da pogledaš kroz sopstveni prozor
i vidiš cveće kako cveta?
„Da li si jela?“, upitao ju je.
„Ne sećam se.“ Prekrstila je ruke i pogledala napolje u drveće. Duž grana video se
nagoveštaj zelenih listova. Morala je da se napregne da bi uočila pupoljke. Pitala se
koliko dugo je potrebno listovima da porastu i naprave senku. „Nisam gladna. Ima
verovatno nečega, ako si ti gladan.“
„Šta kažeš da malo legneš?“ Stavio joj je ruke na ramena i nežno ih masirao.
 „Još uvek ne mogu da spavam.“ Tiho je uzdahnula i jednu ruku stavila preko
njegove. „Za nekoliko nedelja moraću da kosim travu. Mislim da će mi se to dopasti.
Nikada ranije nisam imala travnjak koji treba pokositi.“
„Mogu li ja da dođem i posmatram tu akciju?“
Nasmejala se, što mu je i bila namera. „Sviđa mi se ovde“, promrmljala je. „Ne
samo kuća, mada mi mnogo znači da stojim ovde, baš ovde i da posmatram nešto što
pripada meni. U pitanju je ovo mesto. Od kako sam napustila Džordžiju, nigde se zaista
nisam osećala kao da sam kod kuće. Tek ovde mi se javio taj osećaj.“
„Ponekad pronađeš nešto što želiš, a da to ni ne tražiš.“
Nije govorio o ljubavi, znala je to. Međutim, ipak se plašila da govori o tome.
„Ponekad je nebo tako plavo da od toga bole oči. Kada si u centru grada tokom
onih dana kada vetar duva i sve pročisti, zgrade izgledaju kao da su naslikane ne nebu, a
mogu da se vide i planine. Možeš da stojiš na ćošku usred špica i da vidiš planine. Želim
da pripadam ovde.“
Okrenuo se prema njoj: „I pripadaš.“
„Nikada zaista nisam verovala da stvari mogu da traju. Međutim, počinjala sam da
verujem u to pre ovoga. Nisam sigurna da mogu da pripadam ovde ili bilo gde, sve dok
ne prestanem da se plašim. Bojde“, podigla je ruke do njegovog lica i pažljivo ga
proučavala, kao da želi da zapamti svaku crtu, svaki ugao, „ne govorim samo o
pripadanju nekom mestu, već i nekome. Stalo mi je do tebe više od bilo koga u mom
životu, pored Debore, i znam da to nije dovoljno.“
„Grešiš.“ Svojim usnama je dotakao njene. „Upravo je to dovoljno.“
Brzo i uznemireno odmahnula je glavom: „Ti jednostavno nećeš da slušaš.“
„Ponovo pogrešno. Slušam, Šila. Samo se ne slažem uvek sa onim što ti kažeš.“
„Ne moraš da se slažeš, samo treba da prihvatiš.“
„Reći ću ti nešto – kada sve ovo bude gotovo, ti i ja ćemo imati fini, dugi razgovor
o tome šta oboje moramo da prihvatimo.“
„Kada sve ovo bude gotovo, ti ćeš možda biti mrtav.“ Nagonski ga je jače stegnula.
„Da li zaista želiš da se venčaš sa mnom?“
„Znaš da želim.“
„Kada bih ti rekla da ću se udati za tebe, da li bi se skinuo sa ovog slučaja? Da li bi
dozvolio da ga neko drugi preuzme, a da ti budeš u svojoj kolibi dok sve ne bude
gotovo?“
Borio se protiv ogorčenog besa. „Trebalo bi da znaš malo više o podmićivanju
javnog lica.“
„Ne šalim se.“
„Ne?“ Pogled mu je postao oštriji. „Voleo bih da se šališ.“
„Udaću se za tebe, i daću sve od sebe da te usrećim ako samo to učiniš za mene.“
Pustio ju je i zakoračio unazad. „Nema dogovora, O’Rorkova.“
„Prokletstvo, Bojde!“
Gurnuo je ruke u džepove pre nego što je planuo. „Da li ti misliš da je ovo neka
vrsta trgovine? Ono što ti želiš, za ono što ja želim? Dođavola, govorimo o braku! U
pitanju je emotivna obaveza i zakonski ugovor, a ne sredstvo za trampu. Šta je
sledeće?“, upitao je. „Odustaću od svog posla, a ti ćeš pristati da mi rodiš dete?“
Od šoka, i od sramote, ostala je bez reči. Podigla je obe ruke, dlanovima okrenutim
ka njemu. „Žao mi je“, uspela je da kaže. „Nisam htela da to tako zvuči, samo
razmišljam o tome šta je on danas rekao, i kako je to rekao. I mogu da zamislim kako bi
to izgledalo da tebe nema.“ Zatvorila je oči. „To bi bilo gore od umiranja.“
„Ovde sam.“ Ponovo je došao do nje. „I nameravam tu i da ostanem. Neće se ništa
nikome desiti.“
Privukla ga je bliže sebi i prislonila svoje lice na njegov vrat. „Nemoj da se ljutiš,
ali sada jednostavno nemam snage za raspravu.“
Popustio je i podigao ruku ka njenoj kosi. „Čuvaćemo je onda za kasnije.“
Nije želela da razmišlja o kasnije. Samo o ovom trenutku. „Dođi gore“, prošaputala
je. „Vodi ljubav sa mnom.“
Držeći se za ruke, hodali su praznom kućom sve do njene sobe. Kada su ušli u
sobu, zatvorila je vrata, a onda ih zaključala. Taj gest bio je simbol njene potrebe da u
tom trenutku ostavi izvan te sobe sve osim njega.
Sunce je jako sijalo kroz prozore, ali ona nije osećala nikakvu potrebu za
prigušenim svetlom ili tamom. Ovde neće postojati nikakve tajne između njih. Gledajući
ga u oči, počela je da otkopčava svoju košulju.
Samo nekoliko dana ranije, pomislila je, plašila bi se ovoga. Plašila bi se da napravi
pogrešan pokret, da kaže pogrešnu reč, da ponudi suviše, ili nedovoljno. On joj je već
pokazao da samo treba da ispruži ruke i da bude spremna za ljubav.
Skinuli su se u tišini, još uvek se ne dodirujući. Da li je on osetio njeno
raspoloženje, pitala se. Ili je ona osetila njegovo. Znala je samo da želi da ga posmatra i
upija njegov izgled.
Način na koji je svetlo prolazilo kroz prozor i kroz njegovu kosu – način na koji su
mu oči postajale tamnije dok je pogledom prelazio preko nje… Želela je da oseti ukus
njegovog tela, mišića, glatke, zategnute kože.
Da li je bila svesna koliko je uzbudljiva, pitao se. Dok je stajala u sredini sobe, a
odeća joj se gomilala pored nogu, koža joj je porumenela od iščekivanja, a oči se
zamaglile.
Čekao je. Iako je snažno želeo da je dodirne, toliko da su ga prsti pekli, čekao je.
Prišla mu je, podignutih ruku, otvorenih usana. Vitka, meka, zavodljiva, priljubila
se uz njega. I dalje je čekao. Izgovarala je njegovo ime tiho, kroz uzdah.
Dom. Ta pomisao se uskovitlala u njoj, drhtava želja. On je bio dom za nju. Snaga
njegovih mišica, nežnost njegovih ruku, nemerljiva velikodušnost njegovog srca. Osetila
je kako je suze peku iza zatvorenih kapaka, dok se gubila u poljupcu.
On je osetio promenu, sporo i blago popuštanje. Postajalo je nepodnošljivo. Kada je
bila jaka, bila je kao tinjajući plamen pun života i strasti. Kada se predavala, bila je kao
droga koja mu je polako ulazila u krv.
 Izgubljen, omamljen njenom totalnom predajom, spustio ju je na krevet. Njeno telo
bilo je njegovo. Kao i, osetio je to po prvi put, njen um i njeno srce. Trudio se da sa svim
tim nežno postupa.
Tako slatko, pomislila je sanjivo. Tako lepo. Strpljivo milovanje njegovih prstiju,
njegove usne lagane kao pero pretvorile su svetlo popodne u bogate tajne ponoći. Sada,
kada je znala gde može da je odvede, još više je žudela za tim putovanjem.
Nije bilo mračnih misli. Ni dosadnih strahova. Kao cvet koji samo što nije
procvetao, želela je da slavi život, jednostavnost postojanja i mogućnost da voli.
Uzbuđivao ju je temeljno, pažljivo, mučno. Njen dodir i poljubac kao odgovor na
to bili su podjednako velikodušni. Ono što mu je šaputala nisu bili zahtevi, već obećanja
koja je ona očajnički želela da održi. Kleknuli su zajedno na sredinu kreveta, nasmejani
dok su se dodirivali, dok su im tela bila skoro bolno usaglašena. Njegovi prsti prolazili
su kroz njenu kosu. Njegova koža podrhtavala je od njenih blagih milovanja.
Nežni, tihi uzdasi.
Srcem uz srce, ponovo su se spustili. Usne su izazivale usne. Oči su im bile
otvorene kada je skliznuo u nju. Spojeni, držali su se čvrsto jedno uz drugo, upijajući
novu raskoš osećaja. Kada su se pomerali, pomerali su se zajedno, sa podjednakim
oduševljenjem.

Činilo se kao da su dva različita sveta. Šila je sedela za miksetom, proučavajući

kontrolne dugmiće koje je tako dobro poznavala. I telo i um bili su joj tromi. Jasna
kontrola, koju je nakratko osetila tog popodneva sa Bojdom, nestala je. Želela je samo
da noć što pre bude gotova.
Govorio je da će narednog dana ići u Čikago. Nameravala je da mu pruži podršku.
Kada već nije uspela da ga ubedi da se povuče sa slučaja, mogla je makar da ima to
zadovoljstvo da zna da je udaljen kilometrima, na dan ili dva. Daleko od nje, i bezbedan,
pomislila je.
On, ko god da je bio, bio je pri kraju. Osećala je to. Kada bude udario, želela je da
Bojd bude daleko.
Ukoliko je taj čovek bio rešen da je kazni zbog onoga što se desilo Džonu
Mekilisu, ona će moći da se nosi sa tim. Bojd je bio u pravu, do izvesne mere. Nije
krivila sebe zbog Džonovog samoubistva. Međutim, delila je odgovornost. I nije mogla
a da ne tuguje zbog mladog, uludo izgubljenog života.
Policija će je štititi, pomislila je dok je pripremala sledeću pesmu. I ona će samu
sebe štititi. Novi strah, strah koji ju je mrvio, dolazio je zbog toga što nije znala kako da
zaštititi Bojda.
„Zaspiš na zvuk prekidača“, rekao je Bojd.
Protresla se. „Ne, samo se odmaram između blokova.“ Bacila je pogled na sat.
Skoro će ponoć. Bližilo se vreme za uključenje.
Ponovo je radio bio zaključan. Tu su bili samo njih dvoje.
 „Još malo pa ideš kući“, rekao joj je. „Vidi, zašto večeras ne dođeš kod mene?
Možemo da slušamo ploče Madija Votersa.“
Odlučila je da se pravi glupa, zato što je znala da ga to zabavlja. „Čije ploče?“
„Ma daj, O’Rorkova!“
Mnogo je pomoglo kada je videla da joj se osmehuje, od tada je sve postalo skoro
normalno. „U redu, slušaću Madija Votresa…“
„Votersa.“
„U redu – ukoliko možeš da odgovoriš na tri pitanja iz muzičkog kviza.“
„Pucaj!“
„Sačekaj.“ Podesila je sledeću ploču i brzo izgovorila najavu. Potražila je nešto u
svojim papirima. „Dobro, pitanja kreću! Broj jedan: koja je prva britanska grupa koja je
imala turneju u Americi?“
„Ah, to je trik pitanje! ’Dejv Klark Five’. ’Bitlsi’ su bili drugi.“
„Nije loše za amatera! Broj dva. Ko je bio poslednji izvođač na Vudstoku?“
„Džimi Hendriks. Moraćeš da se malo više potrudiš, O’Rorkova!“
„Samo te navodim da pomisliš da sve znaš. Broj tri, a ovo je ozbiljno, Flečeru.
Koje godine je izašao hit Badija Holija i ’Kriketsa That’ll be the day?9“
„Mnogo se vraćaš unazad?“
„Samo odgovori na pitanje, Lepi.“
„Pedeset šeste.“
„Da li je to bila pedeset šesta?“
„Da, to je bila pedeset šesta.“
„Žao mi je. Bila je pedeset sedma! Gubiš!“
„Hoću da to proverim!“
„Samo napred! Sada ćeš morati da ideš kod mene i slušaš retrospektivu
’Rolingstounsa’.“ Jako je zevnula.
„Ukoliko ostaneš toliko budna.“ Bilo mu je drago što je iskoristila trenutak za igru.
„Da li želiš kafu?“
Pogledala ga je zahvalno: „Kao što želim da dišem!“
„Doneću ti je.“
Radio je bio prazan, pomislio je. Od kada je Nik Peters dao otkaz zbog povređenog
ega, nije bilo nikoga ko bi skuvao kafu u toku noći. I on je bacio pogled na sat. Želeo je
da napravi kafu i vrati se do Šile pre nego što telefon počne da zvoni. Doneće joj i
krofnu, kada je već bio tu, odlučio je Bojd, dok je mahinalno proveravao hodnik. Malo
šećera pomoći će joj da izdrži noć. Pre nego što je došao do kuhinje, prišao je prednjem
delu zgrade da bi proverio vrata. Sve je bilo zaključano i alarm je bio uključen. Na
parkingu su se nalazila samo njegova kola. Zadovoljan, hodao je kroz zgradu i pažljivo
proverio i zadnja vrata za isporuku, pre nego što je skrenuo u kuhinju.

9 To će biti taj dan (eng.) – prim. prev.

 Neće još dugo trajati. Prateći trag Mekilisa, Bojd je verovao da će naći za nekoliko
dana osobu koja preti Šili. Bilo bi dobro videti je bez tih tragova straha u očima, te
napetosti koja joj je bila stalno prisutna u ramenima.
Njena uznemirenost će ostati, pomislio je. Kao i energija. To je bio deo nje, kao što
je to bila i boja njene kose.
Dodao je još jednu kašičicu kafe u aparat i slušao njen glas preko zvučnika dok je
najavljivala pesme. Jednu za drugom.
Taj čarobni glas, pomislio je. Nije mogao da se seti kada ga je prvi put čuo, kada je
prvi put bio toliko opčinjen njime da je mogao da se zaljubi u ženu koja je stajala iza tog
glasa.
Sada se čula Džoan Džet sa svojom pesmom I love Rock and Roll. Iako su zvučnici
u kuhinji bili smanjeni na minimum, mogao je da se prenese osećaj. To bi bila pesma
koja objašnjava Šilu, razmišljao je. Mada je on tokom dva dana provedena u njegovoj
kolibi naučio da je jednako oduševljavaju i Petsi Klajn, i Ela Fitsdžerald.
Ono što im je bilo potrebno je jedna dobra nedelja u planini, zaključio je. Bez
ikakve spoljašnje napetosti koja bi im smetala.
Pomirisao je kafu kada je počela da se kuva i nadao se da će moći da ode u Čikago,
pronađe odgovore koji su mu bili potrebni i brzo se vrati.
Naglo se okrenuo, uznemiren zbog nekog slabog zvuka u hodniku. Šuškanje.
Škripanje dasaka. Ruka mu je već bila na pištolju. Izvukao ga je, priljubio leđa uza zid i
napravio tri oprezna koraka ka ulaznim vratima.
Postajući nervozan, govorio je sebi da nije video ništa sem praznih hodnika i
odsjaja sigurnosnih svetala. Međutim, instinkt ga je navodio da zadrži pištolj u ruci.
Napravio je još jedan korak kada su svetla nestala.
Psujući sebi u bradu, išao je brzo. Iako je pištolj držao zbog bezbednosti, bio je
spreman da ga iskoristi.
Odozgo, iz zvučnika, strasna muzika je i dalje divljala. Mogao je da vidi i slab
odsjaj svetala iz studija. Ona je bila tamo, rekao je sam sebi. Bezbedna među tim
svetlima. I dalje pripijen leđima uza zid, pogledom je išao gore-dole niz mračni hodnik,
dok joj se približavao.
Prilazeći poslednjem skretanju u hodniku pre studija, čuo je nešto iza sebe, i kada
se okrenuo, video je da su se vrata magadna otvorila. Međutim, nije video nož.

„To je bila Džoan Džet i ’Blekhartsi’ za vas! Sada je 11:50, Denvere, i prijatnih pet
stepeni.“ Šila se namrštila kada je pogledala na sat i zapitala se zašto se Bojd tako dugo
zadržao. „Mali podsetnik, sutra se možete sresti sa KHIP-ovim Divljim Bobom u hotelu
’Braun palas’ u centru grada u 17 časova. I, samo da vam kažem, ukoliko nikada pre
niste bili tamo, to je jedno veoma elegantno mesto. Još uvek ima karata za dobrotvorni
banket za zlostavljanu decu. Znači, otvorite svoje novčanike, ulaznica je dvadeset dolara
– četrdeset ako povedete i svoju lepšu polovinu. Svečanost počinje u sedam, a Divlji
Bob će puštati muziku za vas.“ Pripremila je sledeću pesmu. „Sada se spremite za dva
vezana hita sa kojima ćemo dočekati ponoć. Ja sam Šila O’Rork. Imamo vesti, zatim
uključenja.“
Isključila je mikrofon, protresla ramena da bi ih opustila, skinula slušalice. Pevušila
je u sebi dok je proveravala raspored programskog direktora. Sledio je blok reklama, a
zatim bi ona trebalo da pročita vesti na početku narednog sata. Odgurnula se od miksete
da bi pripremila sledeći segment.
Tada je primetila da je hodnik iza stakla mračan. U početku je samo zurila,
zbunjena. Zatim joj je krv jurnula u glavu. Ukoliko nije bilo sigurnosnih svetala, možda
je i alarm bio isključen.
On je bio ovde. Graške hladnog znoja stvorile su joj se na čelu kada se uhvatila za
naslon svoje stolice. Večeras neće biti poziva, zato što je on ovde. Došao po nju.
Vrisak koji je osetila u grlu nestao je pod naletom panike.
Bojd. Došao je i po Bojda.
Užasnuta, jurnula je kroz vrata.
„Bojde!“ dozivala ga je posrćući u mraku. Zaustavila se kada je videla da senka ide
prema njoj. Iako je to bio samo nejasan oblik u mračnom hodniku, znala je.
Napipavajući iza sebe, zakoračila je unazad. „Gde je Bojd? Šta si uradio sa njim?“
Napravila je još jedan korak unazad. Svetla iz studija koso su padala kroz staklo i
presecala su mrak.
Ponovo je progovorila, da bi počela da moli, a zatim se skoro onesvestila od
olakšanja. „Oh, bože, to si ti! Nisam znala da si ovde… Mislila sam da su svi otišli.“
„Svi su otišli“, odgovorio je. Stao je na svetlo i nasmejao se. Šilino olakšanje se
zaledilo. Držao je nož, lovački nož duge oštrice umrljan krvlju.
„Bojde“, ponovo je rekla.
„On ti sada ne može pomoći. Niko ti ne može pomoći. Sami smo. Dugo sam čekao
da budemo sami.“
„Zašto?“ Više se nije plašila. Na nožu je bila Bojdova krv i tuga nije ostavila mesta
strahu. „Zašto. Bili?“
„Ti si ubila mog brata.“
„Ne. Ne, nisam.“ Zakoračila je unazad, u studio. U grlu joj je krkljalo. Telo joj je
obuzela hladnoća. „Ja nisam ubila Džona. Jedva da sam ga poznavala.“
„On te je voleo.“ Hramao je prema njoj, držeći nož ispred sebe i gledajući je u oči.
Bio je bos. Nosio je samo maskirne pantalone i tamnu kapu navučenu nisko preko sede
kose i čela. Iako je crnom bojom namazao lice, grudi i mišice mogla je da vidi tetovažu
preko njegovog srca. Identičnu sa onom koju je videla na Džonu Mekilisu.
„Trebalo je da se udaš za njega. Rekao mi je.“
„Pogrešno je razumeo.“ Ispustila je brzi uzdah kada je krenuo nožem prema njoj.
Njena stolica se uz lomljavu srušila, a ona je pala na miksetu.
„Nemoj da me lažeš, ti kučko! On mi je sve ispričao, kako si mu rekla da ga
voliš… i da ga želiš…“ Počeo je da govori tihim, nesigurnim glasom, šapćući kao kada
je govorio preko telefona, od čega je srce počelo da joj preskače. „Ti si ga zavela. Bio je
tako mlad. Nije znao ništa o ženama kao što si ti, ali ja znam. Ja bih ga zaštitio. Uvek
sam ga štitio. On je bio dobar“, Bili je obrisao oči rukom u kojoj je držao nož, a zatim je
izvukao pištolj iz džepa, „suviše dobar za tebe.“ Pucao je, metak je završio na ploči
iznad kontrolnih dugmića. Šila je obema rukama pritisnula usta da bi zadržala vrisak.
„Rekao mi je kako lažeš, kako varaš i kako se praviš važna.“
„Nikada nisam želela da povredim Džona.“ Morala je da ostane mirna. Bojd nije
bio mrtav. Nije želela da je mrtav. Međutim, bio je povređen. Morala je da ode po
pomoć. Hrabreći sebe dok je bila na mikseti, polako je rukom iza sebe uključila
mikrofon, ne skrećući pogled sa Bilija. „Kunem se, Bili, nikada nisam htela da povredim
tvog brata.“
„Lažeš“, povikao je, podižući nož ka njenom vratu. Izvila se unazad, boreći se da
kontroliše drhtanje sopstvenog tela. „Nije te briga za njega. Nikada te nije bilo briga.
Samo si ga iskoristila. Žene kao ti vole da iskorišćavaju.“
„Sviđao mi se.“ Uvukla je dah, dok joj se nož urezivao u vrat. Topla krv joj je
curila niz kožu. „Bio je dobar dečko. On – on te je voleo!“
„I ja sam njega voleo.“ Nož mu je drhtao u ruci, ali povukao se za par centimetara.
Šila je ispustila dug i tih uzdah. „On je bio jedina osoba koju sam ikada voleo, i koja je
ikada volela mene. Vodio sam računa o njemu.“
„Znam.“ Navlažila je suve usne. Sigurno će neko doći. Neko je slušao. Nije se
usuđivala da skine pogled sa njega da pogleda u telefon, gde su lampice ludački svetlele.
„Imao je samo pet godina kada su me poslali u tu kuću. Mrzeo bih i to mesto, kao
što sam mrzeo sva druga mesta gde su me slali, međutim, Džon je živeo tu. Ugledao se
na mene. Stalo mu je. Bio sam mu potreban, tako da sam ostao tu do moje osamnaeste.
To je bilo samo godinu i po dana, ali mi smo postali braća.“
„Da.“
„Pridružio sam se vojsci. Kada je trebalo da odem, išunjao se da me vidi. Ona
svinja od njegove majke nije želela da on ima bilo kakav kontakt sa mnom, zato što sam
upao u neku nevolju.“ Ponovo je opalio pištoljem, nasumično, i slomio staklo iznad
vrata. „Svidelo mi se u vojsci. Veoma mi se svidelo, a Džonu se svidela moja uniforma.“
Oči su mu postale staklaste dok se prisećao. „Poslali sa nas u Nam. Upropastio sam
nogu, uništio sam svoj život. Kada sam se vratio, ljudi su nas uglavnom mrzeli. Ali ne i
Džon! On je bio ponosan na mene, niko drugi nikada nije bio ponosan na mene.“
„Znam.“
„Pokušali su da ga sklone. Dva puta.“ Ponovo je pritisnuo okidač. Metak se zario
između dva kasetofona, pola metra od Šiline glave. Ledeni znoj osušio joj se na koži.
„Nisu ga razumeli. Otišao sam u Kaliforniju. Hteo sam tamo da nađem neko lepo mesto
za život. Trebalo je samo da pronađem posao. Džon je planirao da piše poeziju. Onda je
sreo tebe.“ Iz pogleda mu je nestala zamišljenost – mržnja ju je spržila. „Više nije želeo
da dođe u Kaliforniju. Nije želeo da te ostavi. Pisao mi je pisma o tebi, dugačka pisma.
Jednom je pozvao. Nije trebalo da troši svoj novac, ali pozvao je čak u Kaliforniju da bi
mi rekao da se ženi. Ti si želela da se venčate za Božić, pa je on planirao da sačeka.
Zbog toga je trebalo da se vratim, zato što je želeo da budem tu.“
 Mogla je samo da odmahne glavom. „Nikada nisam pristala da se udam za njega.
To što ćeš me ubiti, neće ništa promeniti“, rekla je kada je uperio pištolj u nju. „U pravu
si, nije me razumeo. Pretpostavljam da ni ja njega nisam razumela. Bio je mlad. Umislio
je da sam ja nešto što stvarno nisam, Bili. Žao mi je, strašno mi je žao, ali ja nisam
izazvala njegovu smrt.“
„Ti si ga ubila.“ Prešao je oštricom niz njeno lice. „I platićeš za to.“
„Ne mogu da te zaustavim. Neću čak ni pokušati, ali molim te, reci mi šta si uradio
sa Bojdom.“
„Ubio sam ga.“ Nasmejao se slatkim, praznim osmehom, od čega je oružje u
njegovim rukama izgledalo još opasnije.
„Ne verujem ti.“
„On je mrtav.“ Još uvek se osmehujući, podigao je nož na svetlo. „Bilo je lako.
Lakše nego što sam očekivao. Bio sam brz“, uveravao ju je. „Želeo sam ga mrtvog, ali
nije bilo potrebno da pati. Ne kao ti. Ti ćeš patiti. Rekao sam ti, sećaš se? Rekao sam ti
šta ću ti uraditi.“
„Ako si ubio Bojda“, prošaputala je, „već si ubio i mene.“
„Želim da me moliš.“ Ponovo joj je prislonio nož na vrat. „Želim da moliš isto kao
što je i Džon molio.“
„Nije mi važno šta ćeš mi uraditi.“ Nije mogla da oseti nož koji joj je držao na
vratu. Nije mogla ništa da oseti. U daljini je začula zavijanje sirene. Čula ih je bez
ikakvog osećanja, bez nade. Dolazili su, ali dolazili su suviše kasno. Pogledala je Bilija
u oči. Razumela je tu vrstu bola, shvatila je to. Taj bol je nastupao kada ti je oduzeta
osoba koja ti najviše znači.
„Žao mi je“, rekla je, spremna da umre. „Nisam ga volela.“
Urliknuvši od besa, zapanjujućom jačinom ju je drškom noža udario u slepoočnicu.
Planirao je i čekao nedeljama. Neće je ubiti brzo, milosrdno. Neće. Želeo je da bude na
kolenima, da plače i vrišti moleći za svoj život.
Pala je na zemlju, ošamućena od bola koji joj je eksplodirao u glavi. Mogla je tada
da počne da plače, držeći ruke na licu i slomljenog tela. Ne zbog sebe, već zbog onoga
što je izgubila.
Oboje su se okrenuli kada se Bojd doteturao do vrata.
Sekunde. U pitanju su bile sekunde. Vid joj se razbistrio, srce joj je skoro
eksplodiralo. Živ je! Bio je živ!
Njen jecaj olakšanja pretvorio se u užasni krik kada je videla da je Bili podigao
pištolj. Tada je ustala i borila se sa njim. Ploče i diskovi su popadali sa polica, a oni su
gazili po njima. Njegove oči besno su je gledale. Zaista je molila, preklinjala je čak, dok
se borila sa njim.
Bojd je pao na kolena. Pištolj mu je skoro iskliznuo iz ruke. Kroz bledu, crvenkastu
izmaglicu, video ih je. Pokušao je da je pozove, ali nije mogao da ispusti glas. Mogao je
samo da se moli, dok se borio da ostane svestan i da čvrsto drži pištolj. Video je nož
kako se podiže i kako žestoko zamahuje. Opalio je.
 Nije čula lomljavu stakla, niti zvuk koraka. Nije čula čak ni kada ga je metak
pogodio. Međutim, osetila je trzanje njegovog tela kada mu je nož izleteo iz ruke.
Razdvojili su se, i on je pao na miksetu.
Unezverenog pogleda, brzo se okrenula i videla Bojda kako se njiše na kolenima,
držeći pištolj obema rukama. Iza njega je stajala Altea, a njeno oružje još uvek je bilo
upereno u telo koje je ležalo na podu. Prigušivši krik, Šila je pojurila kada je Bojd pao.
„Ne.“ Plakala je dok mu sklanjala kosu sa očiju i dok mu je rukom prelazila preko
tela i osetila krv. „Molim te, ne!“ Svojim telom je prekrila njegovo.
„Moraćeš da se pomeriš.“ Altea je rekla pomalo panično gurajući Šilu u stranu.
„On krvari!“
„Znam.“ I to mnogo, pomislila je. Previše. „Stiže hitna pomoć.“
Šila je skinula svoju košulju da bi mu pritisnula ranu. Klečeći samo u potkošulji,
sagnula se iznad Bojda. „Neću dozvoliti da umre.“
Susrela se sa Alteinim pogledom. „Onda nas ima dve!“
 12.

Bilo je more lica. Činilo se da plivaju po Šilinoj glavi dok je hodala tamo-amo u
bolničkoj čekaonici. Bilo je tako tiho, dovoljno tiho da čuje odjek koraka po pločicama
ili zvuk otvaranja i zatvaranja vrata lifta. Ipak, u glavi je još uvek mogla da čuje haos
sirena, glasova, zvuk policijskih kola koja su se nagomilala na parkingu radio-stanice.
Došli su bolničari. Neke ruke su je odvukle od Bojda, izvukle iz studija i odvele u
hladnu, svežu noć.
To je bio Mark, setila se. Mark je bio taj koji ju je pridržavao dok je iz stanja
histerije prelazila u stanje šoka. Džekson je bio tu, čvrst kao stena i gurao joj je neko
toplo piće u ruke. I Nik, bledog lica, mrmljajući reči ohrabrenja i izvinjenja.
Bilo je tu nepoznatih osoba, na desetine njih, koje su preko radija čule šta se
dešava. Napravila se velika gužva sve dok policija nije ogradila prostor.
Zatim, tu je bila Debora koja je trčala preko parkinga, sva u suzama, gurajući
policajce, novinare, posmatrače, da bi došla do svoje sestre. Debora je bila ta koja je
otkrila da je nešto krvi kojom je Šila bila prekrivena pripadalo i njoj samoj.
Sada je Šila tupo zurila u svoju previjenu ruku. Nije ni osetila, tokom tih nekoliko
mahnitih sekundi, kako joj Bili zabija nož u ruku. Posekotina preko vrata gde joj je zario
nož, mnogo je više bolela. Površinske rane, pomislila je. Sve to su bile samo plitke rane,
ništa u odnosu na duboku ranu koju je osećala na srcu. I dalje se sećala kako je Bojd
izgledao kada su ga uneli u vozilo hitne pomoći. Na jedan užasni trenutak, pomislila je
da mrtav, tako bled, tako miran.
Međutim, bio je živ, rekla joj je Altea. Izgubio je dosta krvi, ali je bio živ.
Sada je bio na operaciji, borio se za život, a ona je mogla samo da čeka.
Altea ju je posmatrala dok je tako koračala. Što se nje tiče, više je volela da sedi, da
prikupi sve što ima i to čvrsto drži. Ona je imala sopstvene vizije sa kojima se borila.
Skočila je kada je Šilin glas prekinuo muziku. Sećala se jurnjave od policijske do radio-
stanice. Prizora kako njen partner kleči na podu, boreći se da drži svoje oružje. Pucao je
samo trenutak pre nego što je i ona to učinila.
Zakasnila je. Moraće da živi sa tim.
Sada je njen partner, njen prijatelj, njena porodica, ležao na operacionom stolu. A
ona je bila bespomoćna.
Debora je ustala i prešla preko prostorije da stavi ruku preko sestrinih ramena. Šila
je prestala da hoda i zurila je kroz prozor.
„Zašto ne legneš malo?“, predložila je Debora.
 „Ne, ne mogu.“
„Ne moraš da spavaš. Samo da se malo ispružiš na onom kauču.“
Šila je odmahnula glavom. „Toliko stvari mi prolazi kroz glavu, znaš? Način na
koji je samo sedeo i osmehivao se kada bi me izludeo. Kako je sedeo u ćošku studija
čitajući knjigu. Kako mi je mirno naređivao. Veći deo vremena pokušavala sam da ga
odgurnem, ali nisam to dovoljno dobro radila. A sada, on je…“
„Ne možeš kriviti sebe zbog ovoga.“
„Ne znam koga da krivim.“ Pogledala je u sat. Kako minuti mogu da prolaze tako
sporo? „Zaista ne mogu o tome sada da razmišljam. Uzrok nije ni približno važan kao
što je posledica.“
„On ne bi želeo da se osećaš krivom, Šila.“
Skoro se osmehnula. „Nije mi još uvek prešlo u naviku da radim ono što je on želeo
da radim. Spasao je moj život, Deb. Kako to da podnesem, ukoliko je cena toga njegov
život?“
Činilo se da nema šta da joj kaže da je uteši. „Ako nećeš da legneš, da li hoćeš
kafu?“
„Naravno. Hvala.“
Prišla je posudi sa ustajalom kafom koja je stajala na toplom mestu. Kada joj se
Altea primakla, Debora je sipala drugu šolju.
„Kako se drži?“, pitala je Altea.
„Drži se za slamku.“ Debora je protrljala svoje pospane oči pre nego što se
okrenula ka Altei. „Krivi samu sebe.“ Proučavajući Alteu, ponudila joj je kafu. „Da li i ti
misliš da je ona kriva?“
Altea je oklevala, prinevši prvo ustima kafu. Prošlo je dosta vremena pre nego što
ju je probala. Pogledala je u ženu koja je još uvek stajala pored prozora. Šila je nosila
široke farmerke i krojeni sako Marka Harisona. Želela je da okrivi Šilu, shvatila je to.
Želela je da je okrivi što je uvukla Bojda u sve to, izvan granice razuma. Želela je da je
okrivi što je bila okidač koji je pokrenuo jedan već poremećeni um da ide putem krvave
osvete.
Međutim, nije mogla to da učini. Ni kao policajka, ni kao žena.
„Ne“, rekla je uzdahnuvši. „Ne krivim je. Ona je samo jedna od žrtvi u svemu
ovome.“
„Možda bi mogla to da joj kažeš.“ Debora je dodala Altei drugu šolju kafe. „Možda
je to ono što joj je potrebno da čuje.“
Nije bilo lako prići Šili. Nisu ni progovorile od kada su došle u čekaonicu. Na neki
čudan način, Altea je shvatila da su bile suparnice. Obe su volele istog muškarca. Možda
na različite načine, i svakako na različitim nivoima, ali su osećanja sa obe strane bila
duboka. Palo joj je na pamet da nema osećanja sa Šiline strane, onda ne bi postojala
ogorčenost sa njene strane. Da je ona ostala samo zadatak, zadatak koji je trebalo
obaviti, Altea ne bi nikada osećala potrebu da okrivljuje bilo koga.
Činilo se da Bojd nije bio jedini koji je izgubio objektivnost.
Stala je pored Šile i zurila u noć i svetla grada. „Kafa.“
 „Hvala.“ Šila je uzela šolju, ali nije pila. „Dugo traje.“
„Ne bi trebalo da još dugo traje.“
Šila je udahnula i skupila hrabrost: „Videla si ranu. Da li misliš da će preživeti?“
Ne znam. Skoro da je to rekla naglas. Obe su znale da je to pomislila. „Računam na
to.“
„Jednom si mi rekla da je on dobar čovek. Bila si u pravu. Dugo vremena sam se
plašila da to uvidim, ali bila si u pravu.“ Okrenula se i pogledala Alteu u lice. „Ne
očekujem da mi veruješ, ali pokušala bih da uradim sve da on ne bude povređen.“
„Verujem ti. Uradila si sve što si mogla.“ Pre nego što je Šila uspela da se ponovo
okrene, Altea joj je spustila ruku na mišicu. „To što si uključila mikrofon možda mu je
spasio život. Želim da misliš o tome. Kada je rana tako ozbiljna kao što je Bojdova,
svaki sekund je važan. Uključivši se u program, uputila si nas u ono što se dešava, tako
da je hitna pomoć bila tamo skoro u isto vreme kada i mi. Ukoliko sa Bojdom bude sve
u redu, to je sigurno i zbog tvoje pribranosti. Želim da razmišljaš o tome.“
„Bili ga je napao samo zbog mene. Moram da razmišljam i o tome.“
„Pokušavaš da logično sagledaš jednu neracionalnu situaciju. To neće ići.“
Saosećajnost joj je nestala iz glasa. „Ako želiš da kreneš sa krivicom, šta kažeš na
Džona Mekilisa? Njegova mašta je sve pokrenula. Šta je sa sistemom koji je dozvolio
nekome kao što je Bili Lomus da ide iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu i da ne zna
kako je to kada te neko voli ili želi, ne računajući mladog, poremećenog dečaka? Mogla
bi da okriviš Marka što nije bolje proverio Bilijeve preporuke. Ili Bojda i mene što
nismo brže povezali stvari. Ima puno krivice koja može da se podeli, Šila. Svi ćemo
morati da živimo sa svojim delom.“
„To zaista nije važno, zar ne? Bez obzira na to ko je kriv, i dalje je Bojdov život na
ivici.“
„Detektivka Grejson?“
Altea se brzo okrenula. Doktor koji je došao još uvek je bio u zelenoj odeći iz
operacione sale, čela vlažnog od znoja. Pokušala je da pročita nešto iz njegovih očiju.
Bile su jasne i prilično sive i nisu joj ništa govorile.
„Ja sam Grejson.“
Malo je podigao obrvu. Nije se baš tako često viđala detektivka koja izgleda kao da
je sišla sa naslovne stranice Voga. „Doktor Vintrop, načelnik hirurgije.“
„Vi ste operisali Bojda, Bojda Flečera?“
„Tako je. On je Vaš partner?“
„Da.“ Nemajući nijednu razumnu misao u glavi, Altea i Šila su ukrstile prste.
„Možete li nam reći kako je on?
„Mogu vam reći da je on jedan vrlo srećan čovek“, rekao je Vintrop. „Da je nož
otišao samo malo u stranu, ne bi imao nikakve šanse. Ovako je u kritičnom stanju, ali su
prognoze dobre.“
„Živ je…“, Šila je konačno uspela da izgovori te reči.
„Da.“ Vintrop se okrenuo prema njoj. „Izvinite, da li ste Vi rođaka?“
„Ne, ja… ne.“
 „Gospođica O’Rork je osoba koju će Bojd želeti prvu da vidi kada se probudi.“
Altea je brzo stisnula Šilinu ruku. „Njegova porodica je obaveštena, ali oni su u Evropi i
biće ovde tek za nekoliko sati.“
„Razumem. Uskoro će izaći iz operacione sale. Zatim ćemo ga prebaciti na
intenzivnu negu. O’Rork?“, rekao je iznenada. „Naravno! Moj sin je Vaš veliki
obožavatelj.“ Nežno je podigao njenu ruku u zavoju. „Već sam čuo šta se desilo. Da ste
moj pacijent, bili biste u krevetu pod sedativima.“
„Dobro sam.“
Mršteći se, proučavao joj je ženice. „Laički rečeno, skoro nemoguće.“ Pogled mu je
prešao na posekotinu koju je imala na vratu. „Doživeli ste veliki šok, gospođice O’Rork.
Da li neko može da Vas odveze kući?“
„Ne idem kući dok ne vidim Bojda.“
„Pet minuta, kada bude prešao na intenzivnu negu. Samo pet. On se sigurno neće
probuditi narednih osam sati.“
„Hvala Vam.“ Ukoliko je mislio da će se ona zadovoljiti sa samo pet minuta, veoma
se varao.
„Neko će doći po Vas i obavestiti Vas kada budete mogli da ga vidite.“ Otišao je
trljajući krsta i razmišljajući o toplom obroku.
„Moram da pozovem kapetana.“ Vest o Bojdu je toliko dirnula Alteu da samo što
nije zaplakala. „Veoma bih cenila kada bi došla po mene nakon što ga budeš videla.
Volela bih da provedem trenutak nasamo samo sa njim.“
„Da, naravno, Tea.“ Dopuštajući da je emocije savladaju, Šila je zagrlila Alteu.
Suze više nisu bile važne. Kao ni ponos. Stajale su tako zagrljene i nadale se. Nisu
govorile. Nisu morale. Kada su se razdvojile, Altea je otišla da pozove kapetana. Šila se
okrenula i zurila kroz prozor u prazno.
„Biće dobro“, promrmljala je Debora pored nje.
„Znam.“ Zatvorila je oči. Zaista je znala. Nestao je tupi strah koji je osećala.
„Moram samo da ga vidim, Deb. Moram da ga vidim zbog sebe.“
„Da li si mu rekla da ga voliš?“
Odmahnula je glavom.
„Možda bi sad bio dobar trenutak za to.“
„Plašila sam se da neću imati priliku da to uradim, a sada… ne znam.“
„Samo bi budala okrenula leđa nečem tako posebnom.“
„Ili kukavica.“ Šila je prstima pritisnula usta. „Večeras, cele noći, bila sam poluluda
misleći da će možda umreti. ’Službena dužnost’.“ Okrenula se prema sestri. „Na
službenoj dužnosti, Debora. Ukoliko se prepustim, ukoliko sada ne okrenem leđa tome,
koliko ću još puta stajati ovako i pitati se da li će preživeti ili će umreti?“
„Šila…“
„Ili ću otvoriti vrata jednog dana i videti njegovog kapetana kako stoji i govori mi
da je on već mrtav, kao što je to uradio i mamin kapetan tog dana.“
„Ne možeš živeti život očekujući najgore, Šila. Moraš da živiš nadajući se
najboljem.“
 „Nisam sigurna da to mogu.“ Umorna, provukla je ruke kroz kosu. „Sada ni u šta
nisam sigurna, osim da je on živ.“
„Gospođice O’Rork?“ I Šila i Debora okrenule su se prema medicinskoj sestri.
„Doktor Vintrop je rekao da Vas odvedem do intenzivne nege.“
„Hvala Vam.“
Srce joj je bubnjalo u ušima dok je išla za medicinskom sestrom. Usta su joj bila
suva, a dlanovi vlažni. Pokušavala je da ne obraća pažnju na uređaje i monitore dok su
prolazile kroz dvostruka vrata da bi ušle na odeljenje. Želela je da razmišlja samo o
Bojdu.
Još uvek je bio tako bled. Njegovo bezbojno lice bilo je iste boje kao i prekrivač na
njemu. Uređaji su otkucavali i zujali. To je dobar zvuk, pokušala je da kaže sama sebi.
To je značilo da je živ. Samo se odmara.
Rukom je prešla preko njegove kose. Bila je tako meka i topla. Kao i njegova koža
kada ga je nadlanicom dotakla po licu.
„Sada je sve gotovo“, rekla je tiho. „Sve što treba da radiš jeste da se odmoriš i da ti
bude bolje.“ Očajnički želeći da ga dotakne, uzela je njegove mlitave ruke u svoje, a
zatim ih pritisnula na svoje usne. „Ostaću ovde koliko god me budu pustili. Obećavam!“
To nije bilo dovoljno, ni približno dovoljno. Prešla je usnama preko njegove kose, lica,
usta. „Biću ovde kada se probudiš.“
Održala je svoju reč. Uprkos Deborinim argumentima, provela je ostatak večeri na
kauču u čekaonici. Dopuštali su joj da svakog sata provede po pet minuta sa njim.
Svakog sata bi se budila i uzimala to što su joj nudili.
Nije se pomerao.
Došla je zora, razlila svoje bledo, rozikasto svetlo kroz prozor. Promenila se smena.
Šila je pila kafu i posmatrala kako osoblje iz noćne smene odlazi kući. Počeli su da se
čuju novi zvukovi. Zveket kolica za služenje doručka. Vedri jutarnji glasovi zamenili su
prigušene noćne zvuke. Proverila je sat i spustila kafu sa strane, a zatim otišla da sedi na
klupi blizu ulaza na intenzivnu negu. Bilo je skoro vreme za njenu posetu u okviru tog
sata.
Dok je čekala, grupa od troje ljudi žurno je pristizala hodnikom. Muškarac je bio
visok i vitak, prosede kose i mršavog lica, skoro kao kod mrtvaca. Pored njega je išla
žena čija je odeća bila izgužvana, a plava kosa razbarušena. Držali su se za ruke. Sa
njima je bila još jedna žena. Ćerka, pomislila je Šila sa iznenadnim umorom. Imala je
građu na oca, a lice na majku.
Panika im je bila u očima. Iako izmučena, Šila je videla i prepoznala predivne oči.
Tamnozelene, baš kao i Bojdove.
„Bojd Flečer“, rekla je mlađa žena sestri. „Mi smo njegova porodica. Rečeno nam
je da možemo da ga vidimo.“
Sestra je proverila svoju listu. „Povešću vas. Samo dvoje odjednom, molim vas.“
„Idite vi.“ Bojdova sestra se okrenula prema svojim roditeljima. „Ja ću sačekati
ovde.“
 Šila je želela nešto da kaže, ali kada je žena sela na drugi kraj klupe, mogla je samo
da i sama sedne i da stegne ruke.
Šta je mogla da im kaže? Bilo kome od njih? Dok je tražila reči, Bojdova sestra se
naslonila leđima o zid i zatvorila oči.
Deset minuta kasnije, Flečerovi su izašli. Oko ženinih očiju videle su se linije od
naprezanja, ali su joj oči bile suve. Njena ruka i dalje je čvrsto stezala ruku njenog muža.
„Natali.“ Dodirnuh je ćerkino rame. „Budan je. Ošamućen, ali budan. Prepoznao
nas je.“ Osmehnula se prema mužu. „Želeo je da zna šta, dođavola, radimo ovde, kada bi
trebalo da smo u Parizu.“ Tada su joj se oči napunile suzama i odmah je uzela maramicu.
„Doktor ga sada pregleda, ali ga možeš videti za nekoliko minuta.“
Natali je rukom uhvatila majku, a zatim oca oko struka. „Pa zbog čega smo se
brinuli?“
„I dalje želim da znam šta se tačno desilo.“ Bojdov otac je mrko pogledao ta
dvostruka vrata. „Bojdov kapetan će morati da objasni neke stvari.“
„Saznaćemo čitavu priču“, rekla je njegova supruga, smirujući ga. „Hajde sada pet
minuta da budemo zahvalni što nije nešto gore.“ Vratila je maramicu u svoju torbu.
„Kada je dolazio svesti, pitao je za nekoga po imenu Šila. To nije ime njegove partnerke.
Ne verujem da mi poznajemo neku Šilu.“
Iako su joj noge klecale, Šila je ustala. „Ja sam Šila.“ Tri para očiju ju je pogledalo.
„Žao mi je“, uspela je da kaže. „Bojd je… on je povređen zato što… zato što je štitio
mene. Žao mi je“, rekla je ponovo.
„Izvinite“, sestra je ponovo stajala kod dvostrukih vrata. „Detektiv Flečer insistira
da Vas vidi, gospođice O’Rork. Postaje uznemiren.“
„Ići ću ja sa Vama.“ Idući ispred nje, Natali je povela Šilu kroz vrata.
Bojdove oči bile su ponovo zatvorene, ali nije spavao. Trudio se da povrati snagu
koju je izgubio dok se prepirao sa doktorom. Međutim, znao je da je ušla u sobu, čak i
pre nego što je stavila drhtavu ruku na njegovu. Otvorio je oči i pogledao ju je.
„Zdravo, Lepi“, naterala je sebe da se nasmeje. „Kako je?“
„Ti si dobro?“ Nije bio siguran. Njegovo poslednje jasno sećanje bilo je kako Bili
drži nož, a Šila se bori.
„Ja sam dobro.“ Namerno je previjenu ruku stavila iza leđa. Natali je primetila taj
pokret i namrštila se. „Ti si taj koji je na aparatima.“
Iako joj je glas bio žustar, ruka kojom je prelazila preko njegovog lica bila je
neizmerno nežna. „Viđala sam te u boljem izdanju, Flečeru.“
Ukrstio je prste sa njenima. „I ja sam se osećao bolje.“
„Spasao si mi život.“ Trudila se da sve bude vedro i lako. „Izgleda da sam ti
dužna.“
„Prokleto tačno!“ Želeo je da je dodirne, ali su mu ruke bile teške kao olovo. „Kada
ćeš da se odužiš?“
„Razgovaraćemo o tome. Tvoja sestra je ovde.“ Bacila je pogled preko kreveta na
Natali.
Natali se nagnula i poljubila ga u čelo. „Ti, glupane!“
 „I meni je drago što te vidim…“
„Jednostavno nisi mogao da budeš agresivna, nekomplikovana poslovna zverka, zar
ne?“
„Ne“, nasmejao se i skoro ponovo izgubio svest, „ali ti si sjajna u tome! Potrudi se
da ne brinu.“
Uzdahnula je malo kada je pomislila na svoje roditelje.
„Ne tražiš puno.“
„Ja sam dobro, samo im to ponavljaj. Upoznala si Šilu.“
Natali ju je pogledala, odmeravajući je. „Da, upoznale samo se, upravo sada.“
„Nateraj je da ode odavde.“ Natali je videla šok i povređenost u Šilinim očima,
videla je kako je prstima stegla ogradu od kreveta.
„Ne mora da me natera da idem.“ Poslednjom mrvicom ponosa, podigla je bradu.
„Ako ne želiš da budem ovde ja ću…“
„Ne budi glupa“, rekao je Bojd tim blagim, pomalo nervoznim glasom zbog čega je
želela da zaplače. Ponovo je pogledao u svoju sestru. „Jedva stoji na nogama. Sinoć je
bilo gadno. Suviše je tvrdoglava da to prizna, ali mora da ide kući i da se naspava.“
„Nezahvalni zabušantu“, uspela je Šila da kaže. „Misliš da možeš da mi naređuješ
čak i dok ležiš na leđima?“
„Da. Poljubi me!“
„Da mi te nije žao, naterala bih te da preklinješ.“ Nagnula se iznad njega i svojim
usnama dotakla njegove. Od tog dodira, sa novim strahom, shvatila je da će se slomiti.
„Pošto želiš da odem, to ću i uraditi. Moram da se pripremim za emisiju.“
„Hej, O’Rorkova!“
Još uvek se držala tek toliko da baci pogled preko ramena. „Da?“
„Brzo se vrati.“
„Vidi, vidi…“, promrmljala je Natali, dok je Šila odlazila.
„Vidi, vidi…“, ponovio je njen brat. Jednostavno više nije mogao da drži oči
otvorene. „Sjajna je, zar ne?“
„Pretpostavljam da mora da je tako.“
„Čim budem mogao da ostanem budan duže od sat vremena, oženiću se njom.“
„Shvatam. Možda bi prvo trebalo da sačekaš dok ne budeš mogao da stojiš makar
sat vremena.“
„Misliću o tome, Nat.“ Ponovo je našao njenu ruku. „Drago mi je što te vidim.“
„Naravno“, rekla je, dok je on tonuo u san.
Šila je skoro trčala kada je prolazila kroz dvostruka vrata. Nije zastala ni kada su
Bojdovi roditelji ustali sa klupe. Dok joj se dah kidao, a oči punile suzama, trčala je niz
hodnik i zateturala se na ulazu u ženski toalet.
Natali ju je pronašla tamo deset minuta kasnije, sklupčanu u ćošku, kako očajnički
jeca. Ne rekavši ništa, izvukla je punu šaku papirnih maramica. Pokvasila je par
komada, a zatim otišla do Šile i čučnula pored nje.
„Izvoli.“
„Mrzim ovo“, rekla je Šila između jecaja.
 „I ja.“ Natali je obrisala svoje oči, a zatim je i ne pomislivši na svoje odelo od
sedamsto dolara, sela na pod. „Doktor je rekao da če verovatno sutra biti prebačen u
normalnu sobu. Nadaju se da će njegovo stanje iz kritičnog preći u ozbiljno do kraja
ovog popodneva.“
„To je dobro.“ Šila je prekrila lice hladnom, vlažnom maramicom. „Nemoj da mu
kažeš da sam plakala.“
„U redu.“
Nastala je tišina dok je svaka od njih pokušavala da uspostavi kontrolu nad sobom.
„Pretpostavljam da bi želela da znaš sve što se desilo“, rekla je Šila polako.
„Da, ali to može da sačeka. Mislim da je Bojd bio u pravu kada je rekao da odeš
kući da malo odspavaš.“
Uz malo snage što joj je ostalo, istegla se na hladnim pločicama i namignula.
„Možda.“
„Ja ću te odvesti.“
„Ne, hvala. Pozvaću taksi.“
„Ja ću te odvesti“, ponovila je Natali i ustala.
Skidajući maramice sa lica, Šila ju je posmatrala. „Vas dvoje ste veoma slični, zar
ne?“
„Tako kažu.“ Natali je pružila ruku da bi pomogla Šili da ustane. „Bojd mi je rekao
da ćete se venčati.“
„Tako on kaže.“
Po prvi put tokom nekoliko sati, Natali se nasmejala. „Mi zaista moramo da
razgovaramo.“

***

Samo što nije živela u bolnici tokom sledeće nedelje. Ali Bojd je retko kada bio sam i
skoro da nije bilo trenutka da nasamo popriča sa njom. Njemu je to povremeno i
smetalo, a Šila je bila zahvalna.
Njegova soba bila je uvek puna prijatelja, rodbine, saradnika. Kako su dani
prolazili i kako se njegovo stanje poboljšavalo, kraće se zadržavala kod njega.
Oboma im je bila potrebna distanca. Tako je ona to razumela. Oboje su imali
potrebu da jasno razmisle. Da je mogla da stavi prošlost – i bližu i dalju – iza sebe,
morala je to da uradi na svoj način.
Tea joj je ispričala o Biliju Lomusu. U njegovom detinjstvu punom muka i
problema, jedina svetla tačka bio je Džon Mekilis.
I kako je to sudbina uredila, hranili su se međusobno uzajamnim slabostima. Džon
je prvi put pokušao da se ubije dva meseca nakon što je Bili otišao u Vijetnam. Jedva da
je imao deset godina.
 Kada se Bili vratio ranjen i ogorčen, Džon je pobegao da mu se pridruži. Iako su ih
institucije držale odvojenima, oni bi uvek uspevali da pronađu jedan drugog. Džonova
smrt je gurnula Bilija iza tanke linije razuma po kojoj je hodao.
„Odloženi sindrom stresa“, objasnila je Altea dok su zajedno stajale na bolničkom
parkingu. „Paranoidna psihoza. Opsesivna ljubav. Zaista nije važno kako se to već
zove.“
„Tokom ovih proteklih nekoliko nedelja, na desetine puta sam pitala sebe da li sam
mogla da uradim nešto drugačije kada je Džon Mekilis u pitanju.“ Duboko je udahnula
svež prolećni vazduh. „Mislim da nisam. Ne mogu da ti opišem kakvo je olakšanje kada
konačno možeš da budeš siguran u to.“
„Onda možeš to da ostaviš iza sebe.“
„Da. To nije nešto što mogu da zaboravim, ali mogu da ga stavim iza sebe. Pre
nego što to uradim, želela bih da ti se zahvalim za sve što si uradila i što si pokušala da
uradiš.“
„To je bio moj posao“, rekla je jednostavno Altea. „Nismo bile prijateljice na
početku, ali mislim da smo sada skoro to postale.“
Šila se nasmejala. „Skoro.“
„Dakle, kao neko ko je skoro tvoj prijatelj, nešto bih želela da ti kažem.“
„U redu.“
„Posmatram tebe i Bojda od početka. Posmatranje je takođe deo mog posla.“ Njene
prodorne smeđe oči gledale su pravo u Šiline. „Još uvek nisam odlučila da li mislim da
si dobra za Bojda. To zaista nije moja stvar, ali volim da imam neko mišljenje.“
Šila je pogledala izvan parkinga na deo zelene površine. Žuti narcisi su prelepo
cvetali. „Tea, ne govoriš mi ništa što ja već ne znam.“
„Želim da kažem da Bojd misli da si dobra za njega. Za mene je to dovoljno.
Pretpostavljam da je sada ostalo da ti odlučiš da li je on dobar za tebe.“
„On misli da jeste“, promrmljala je.
„Primetila sam.“ Naglo promenjenog raspoloženja, Altea je pogledala prema
bolnici. „Čula sam da izlazi za nekoliko dana.“
„Tako se priča.“
„Pretpostavljam da si danas već bila kod njega.“
„Na par minuta. Njegova sestra je tu, kao i nekoliko policajaca. Doneli su cvetni
aranžman u obliku potkovice. Na kartici je pisalo Teška pauza, Srećko. Pokušali su da
mu kažu da su to oteli sa sahrane nekog gangstera.“
„To me ne bi iznenadilo. Zanimljiva stvar u vezi sa policajcima – obično imaju
smisao za humor baš kao i pravi ljudi.“ Malo se osmehnula prema Šili. „Idem kod njega.
Da li da mu kažem da sam naletela na tebe i da se kasnije vraćaš?“
„Ne. Ne ovog puta. Samo – reci mu da sluša radio. Videću da li mogu da iskopam
Dueling banjos.“
„Dueling banjos?“
„Da. Vidimo se kasnije, Tea!“
 „Naravno…“ Tea je posmatrala Šilu kako ide ka svojim kolima i bila je zahvalna, i
to ne po prvi put, što nije bila zaljubljena.

Iako je prvih nekoliko noći nakon pucnjave u studiju bilo teško, Šila je ubrzo nastavila
sa svojom starom rutinom. Više nije imala nagle slike krvavog Bojda kako kleči pored
vrata, niti Bilija sa njegovim podivljalim pogledom, kako joj drži nož pod grlom.
Ponovo je počela da uživa u uključenjima. Lampice na telefonima nisu joj više
kidale živce. Svakog sata bila je zahvalna što se Bojd oporavlja, tako da se bacila na
posao sa takvim elanom, kakav dugo nije imala.
„Šila.“
Nije poskočila na zvuk svog imena, već se lako okrenula u svojoj stolici i
osmehnula Niku. „Hej.“
„Ja, ovaj… odlučio sam da se vratini.“
I dalje se osmehivala dok je uzimala šolju kafe od njega. „Čula sam.“
„Mark je zaista bio dobar u vezi sa tim.“
„Ti si deo ove radio-stanice, Niče. Drago mi je da si se predomislio.“
„Da, pa…“ reči su mu nestale dok je posmatrao ožiljak na dlanu njene ruke. Konce
je izvadila samo nekoliko dana ranije. „Drago mi je da si dobro.“
„I meni. Da li možeš da mi dodaš reklamu za Roko picu?“
Skoro je poskočio da to uradi, uzimajući je sa mesta gde stoji i pružajući joj. Šila je
ubacila kasetu, a zatim ju je pripremila.
„Želeo sam da se izvinim“, brzo je rekao.
„Ne moraš.
„Osećam se kao budala, posebno nakon što sam čuo… pa, celu priču o Biliju i tom
tipu iz Čikaga.“
„Ti nisi kao Džon, Niče. I polaskana sam time što me smatraš privlačnom –
posebno zato što ideš na časove sa mojom neverovatno lepom sestrom.“
„Debora je fina. Ali suviše je pametna.“
Šila se po prvi put nasmejala široko, od srca. „Hvala ti puno, mali! Samo šta sam
onda ja?“
„Nisam mislio…“ Zastao je, smrtno postiđen. „Mislio sam samo…“
„Ne zakopavaj se još dublje.“ Osmehnuvši mu se, uključila je mikrofon: „Hej,
Denvere, nastavićemo da puštamo rokenrol za vas narednih petnaest minuta! Sada je
10:45, četvrtak je veče i tek se zagrevamo.“ Pustila im je eksplozivne „Guns’n’Roses“.
„Sada to je rokenrol“, rekla je sama za sebe. „Hej, Niče, zašto ne bi…“ Reči su joj
nestale kada je ugledala Bojdovu majku na vratima. „Gospođo Flečer!“ Naglo je skočila
i skoro se udavila svojim slušalicama.
„Nadam se da vas ne uznemiravam“, nasmejala se Šili. Klimnula je glavom prema
Niku.
„Ne, ne, naravno da ne.“ Šila je beskorisno tresla svoje prljave farmerke. „Hm…
Niče, zašto ne doneseš kafu gospođi Flečer?“
 „Ne, hvala ti, draga. Mogu da ostanem samo kratko.“
Nik se izvinio i ostavio ih same.
„Dakle“, rekla je gospođa Flečer nakon što je brzo proučila studio. Treptala je
posmatrajući postere na zidu i proučavajući opremu. „Ovde radiš?“
„Da. Ja bih mogla, ah, da Vam pokažem unaokolo, ali imam…“
„To je savršeno u redu.“ Više nije imala tragove iscrpljenosti oko očiju. Bila je
doterana, atraktivna i savršeno negovana žena. I pakleno je postidela Šilu. „Nemoj da te
ja prekidam.“
„Ne, ja… navikla sam da radim kada se ljudi nalaze oko mene.“
„Nisam te srela u bolnici poslednjih nekoliko dana, pa sam mislila da dođem ovde
da se pozdravimo.“
„Odlazite?“
„Pošto je Bojd mnogo bolje, vraćamo se u Pariz. Posao je u pitanju, ali i
zadovoljstvo.“
Šila je pripremila sledeću ploču. „Mora da Vam je laknulo što je Bojd… pa, što je
dobro. Sigurna sam da je sve ovo bilo užasno za Vas.“
„Za sve nas. Bojd nam je sve objasnio. Imala si užasno iskušenje.“
„Sada je sve gotovo.“
„Da.“ Podigla je Šilinu ruku i pogledala u ranu koja zarasta. „Iskustva ostavljaju
ožiljke. Neki su dublji od drugih.“ Pustila je Šili ruku i počela da hoda po malom
studiju. „Bojd mi kaže da treba da se venčate.“
„Ja…“ Otresla je zapanjenje, pročistila grlo: „Izvinite me na minut.“ Okrećući se ka
mikseti pripremila je sledeću traku, a zatim pritisnula još jedan prekidač. „Vreme je za
našu tajanstvenu pesmu“, objasnila je. „U pesmi se čuju gromovi, a zatim se pojavljuju
ljudi. Prvi ko mi kaže ime pesme, izvođača i godinu pojavljivanja dobija dve karte za
koncert. Na kraju meseca dolazi nam Madona.“
„Fascinantno.“ Gospođa Flečer se nasmejala identičnim osmehom kao što je
Bojdov. „Kao što sam govorila, Bojd mi je rekao da treba da se venčate. Pitala sam se da
li biste želeli neku pomoć u vezi sa organizacijom.“
„Ne. To jest ja nisam rekla… Izvinite me.“ Pritisnula je svetleću lampicu. „KHIP.
Ne, žao mi je pogrešan odgovor. Pokušajte ponovo.“ Trudila se da joj misli ostanu bistre
dok se javljala na pozive. Četvrti poziv imao je veoma poznat glas.
„Hej, O’Rorkova!“
„Bojde“, uputila je njegovoj majci bespomoćan pogled, „radim.“
„Ja zovem da pitam da li imaš pobednika.“
„Ne, ali…“
„Sada ga imaš. ‘Electric Avenue’, Edi Grant, 1983.“
Morala je da se nasmeje. „Prilično si pametan, Lepi. Čini se da si nabavio sebi
karte za koncert. Sačekaj.“ Uključila je mikrofon: „Imamo pobednika!“
Strpljivo, gospođa Flečer posmatrala ju je kako radi, osmehujući se kada je čula
glas svog sina preko zvučnika.
„Čestitam!“ rekla je Šila nakon što je pripremila novu ploču.
 „Znači, ideš na koncert sa mnom?“
„Ukoliko budeš imao sreće. Moram da idem!“
„Hej!“, povikao je pre nego što ga je isključila. „Još uvek nisam čuo Dueling
banjos.“
„Nastavi da slušaš.“ Duboko uzdahnuvši, okrenula se ka njegovoj majci: „Veoma
mi je žao.“
„Nikakav problem, nije nikakav problem.“ Zapravo, ona je smatrala sve to izuzetno
zanimljivim. „A šta ćemo sa venčanjem?“
„Ne znam da li će biti venčanja. Hoću da kažem, nema venčanja.“ Provukla je ruku
kroz kosu. „Ne verujem…“
„Ah, dobro…“ Taj isti blagi, osmeh pun samopouzdanja lebdeo je oko njenih usta.
„Sigurna sam da ćete nas ti ili Bojd obavestiti. On je veoma zaljubljen u tebe. Znaš to?“
„Da. Makar mislim da znam.“
„Ispričao mi je o tvojim roditeljima. Nadam se da ti to ne smeta.“
„Ne.“ Ponovo je sela. „Gospođo Flečer…“
„Liz je bolje.“
„Liz. Nadam se da ne mislite da sa Bojdom igram nekakvu igru. Nikada od njega
ne bih tražila da se promeni. Ne bih mogla to da mu tražim, samo ne znam da li bih
mogla da živim sa onim čime se on bavi.“
„Plaši te što je policajac? Bojiš se da će možda umreti i ostaviti te, kao što se desilo
sa tvojim roditeljima?“
Šila je pogledala u svoje ruke, raširila je prste. „Pretpostavljam da je to u pitanju.“
„Razumem. Ja brinem za njega“, rekla je tiho. „Takođe razumem da on radi ono što
mora da radi.“
„Da, to je ono što mora da radi. Razmišljala sam mnogo o tome od kada se
povredio.“ Šila je podigla pogled, a oči su joj bile napete: „Kako živite sa tim?“
Liz je uzela Šilinu nemirnu ruku: „Volim ga.“
„I to je dovoljno?“
„Mora da bude. Uvek je teško kada izgubite nekoga koga volite. Način na koji si ti
izgubila roditelje je tragičan a prema Bojdu, beskoristan. Moja majka je umrla kada sam
ja imala samo šest godina. Veoma sam je volela, iako sam provela malo vremena sa
njom.“
„Žao mi je.“
„Jednog dana posekla se u bašti. Imala je samo malu ogrebotinu na palcu i nije
obraćala pažnju na to. Nekoliko nedelja posle toga umrla je od trovanja krvi. Sve zbog
male posekotine na palcu od zarđalih baštenskih makaza. Tragično i beskorisno. Teško
je reći kako će nam i kada neko koga volimo biti oduzet. Kako bi bilo tužno ne dozvoliti
sebi da volimo zato što se plašimo da izgubimo.“ Rukom je dodirnula Šilino lice.
„Nadam se da se uskoro vidimo.“
„Gospođo Flečer – Liz“, pozvala je Šila, a ona se zaustavila na vratima, „hvala
Vam što ste došli!“
 „Bilo mi je zadovoljstvo“, bacila je pogled na rok zvezdu golih grudi, sa dugačkom
kosom i podsmehom na usnama, „mada ja više volim Kola Portera.“
Dok je pripremala još jedan snimak, Šila je primetila da se Bojdova majka
osmehuje. Nakon reklama, poklonila je slušaocima muzički blok bez pauze, a sebi
vreme za razmišljanje.
Kada je ponovo počela linija za uključenja, bila je jako nervozna, ali um joj je bio
bistar.
„Ja sam Šila O’Rork na KHIP radiju. Prošlo je pet minuta od ponoći i naše linije za
uključenja su otvorene. Pre nego što počnemo, imam jednu ličnu želju. Ovo je za Bojda.
Ne, nisu Dueling banjos, Lepi. Moraćeš da praviš nove uspomene. Ovo je jedna stara
stvar ‘Pletersa’. Only you.10 Nadam se da slušaš zato što želim da znaš…“ Po prvi put u
svojoj karijeri, zagrcnula se u programu. „Oh, bože, previše je ovo ozbiljno!
Pretpostavljam da želim da ti kažem da sam konačno shvatila da si za mene samo ti.
Volim te, i, ukoliko je ponuda i dalje otvorena, imaš dogovor!“
Pustila je pesmu i, zatvorenih očiju, dozvolila je da joj muzika teče kroz glavu.
Trudeći se da održi pribranost, uključivala je poziv za pozivom. Bilo je tu šala i
pitanja o Bojdu, ali niko ko je zvao nije bio Bojd. Bila je tako sigurna da će nazvati.
Možda nije ni slušao. Zbog te pomisli je spustila glavu na ruke. Konačno je našla
hrabrosti da mu kaže kako se oseća, a on nije slušao.
Sledeća dva sata prolazila su polako. To je bio glup potez, rekla je sama sebi.
Neverovatno glupo da objavi nekome da ga voli preko radija. Uspela je samo da se
obruka.
Što je više razmišljala o tome, sve je više bila ljuta. Dođavola, rekla mu je da sluša!
Zar nije mogao da uradi ništa što traži od njega? Rekla mu je da ode, on je ostao. Rekla
mu je da neće da se uda za njega, on je svima ispričao da će se udati za njega. Rekla mu
je da sluša radio, on ga je isključio. Uzalud je ogolila svoju dušu javno na radio-
talasima.
„To je bila sjajna pesma!“, rekao je Džekson kada je malo pre dva ušao u studio.
„Ućuti!“
„Dobro.“ Pevušio je za sebe dok je proveravao raspored za svoju smenu. „Slušanost
mora da je probila sve granice.“
„Da sam želela nekog srećnog ovde, ponela bih Mikija Mausa.“
„Izvini.“ Neustrašiv, nastavio je da pevuši.
Skoro stegnutih zuba, Šila je uključila mikrofon: „To je sve za večeras, Denvere.
Sada je 1:58. Ostavljam vas mom čoveku, Džeksonu. Biće sa vama sve do šest ujutru.
Lep provod! I zapamtite, kada me sanjate, sanjajte me lepo.“ Šutnula je stolicu sa puta.
„A ti, ako si pametan“, rekla je Džeksonu, „nećeš reći ni reči.“
„Usta su mi zapečaćena.“

10 Samo ti (eng.) – prim. prev.

 Izašla je, zakopčavajući jaknu i tražeći ključeve po torbi dok je išla ka izlazu.
Planirala je da ode kući i napravi sebi kupku. Ukoliko je Debora slušala i čekala je,
taman će imati o čemu da priča.
Spuštene glave, sa rukama u džepovima, nervoznim hodom je došla do kola.
Stavila je ruku na ručku vrata pre nego što je ugledala Bojda kako sedi na haubi.
„Lepo veče“, rekao je.
„Šta – šta, dođavola, ti radiš ovde?“ Zaboravila je na bes i obišla oko kola. „Trebalo
bi da si u bolnici. Još uvek te nisu pustili.“
„Preskočio sam zid. Dođi ovamo!“
„Ti, glupane! Sediš ovde noću. Pre dve nedelje, skoro si bio mrtav, a…“
„Nikada se nisam bolje osećao u svom životu.“ Zgrabio ju je za jaknu i povukao uz
sebe da bi je poljubio. „A nisi ni ti!“
„Molim?“
„Ni ti se nisi nikada osećala bolje u mom životu.“
Odmahnula je glavom da bi joj se razbistrile misli i zakoračila unazad. „Uđi u kola.
Vodim te nazad u bolnicu.“
„Ma, da!“ Smejući se, ponovo ju je privukao uz sebe i strasno poljubio.
Osetila se slabo, vruće i vrtelo joj se u glavi. Udahnula je i priljubila se uz njega,
dok su joj ruke prelazile preko njegovog lica, preko njegove kose. Samo da ga dodirne,
da ga dodirne i da zna da je čitav, bezbedan i njen.
„Gospode, da li znaš koliko je vremena prošlo od kada si me tako poljubila?“
Držao ju je blizu sebe i čekao da mu se srce umiri. Povremeno ga je probadalo sa strane.
„Oni mali dodiri u bolnici nisu bili dovoljni.“
„Nikada nismo bili sami.“
„Nikada nisi ostajala dovoljno dugo.“ Poljubio ju je u glavu. „Svidela mi se
pesma.“
„Koja pesma? O!“ Ponovo se izmakla unazad. „Slušao si.“
„Mnogo mi se svidela pesma.“ Uzeo ju je za ruku i pritisnuo svoje usne na njen
ožiljak. „Međutim, još više mi se svidelo ono što si rekla pre toga. Kako bi bilo da mi to
opet kažeš, licem u lice?“
„Ja…“, ispustila je dah.
Strpljivo joj je rukama obuhvatio lice. „Hajde, O’Rorkova!“ Nasmejao se. „Ispljuni
to!“
„Volim te“, rekla je to tako brzo i sa takvim očiglednim olakšanjem, da se ponovo
nasmejao. „Prokletstvo, nije smešno! Zaista te volim, zbog tebe ne mogu ništa drugo da
uradim.“
„Podseti me da samog sebe kasnije potapšem po ramenu. Imaš strašno dobar glas,
Šila.“ Udobno je smestio svoje ruke oko nje. „Nikada nisi bolje zvučala nego večeras.“
„Bojala sam se.“
„Znam.“
„Pretpostavljam da se više ne bojim.“ Naslonila je glavu na njegovo rame. „Čini se
da je sve kako treba da bude.“
 „Da. Baš kako treba! Ponuda još uvek važi, Šila. Udaj se za mene!“
Čekala je, ne zato što se plašila, već zato što je htela da to oseti. Želela je da
zapamti svaku sekundu. Mesec je bio pun, videle su se zvezde. Mogla je tek slabo da
vidi nežne prolećne cvetove kako se njišu.
„Ima jedno pitanje koje prvo moram da ti postavim.“
„U redu.“
„Da li stvarno možemo da unajmimo kuvara?“
Nasmejao se i spustio svoje usne na njene. „Apsolutno!“
„Onda, dogovoreno!“