Zahvaljujem Izabel i Denu

1.

Hodao je kroz noć. Sam. Nesmiren. Spreman. Obučen u crno, maskiran, bio je senka
među senkama, šapat među šapatima i mrmljanjima u tami.
Bio je oprezan, uvek oprezan, zbog onih koji su želeli da im plen budu bespomoćni
i ranjivi. Nepoznat, nevidljiv, proganjao je lovce u džungli punoj isparenja, kakav je bio
ovaj grad. Za njega kretanje po mračnim mestima, slepim ulicama, punim nasilja nije
predstavljalo nikakav izazov. Kao dim, polako se dizao uz visoke krovove i lako spuštao
u vlažne podrume.
Kada je bilo potrebno, kretao se kao grom, bučno i besno, a tada bi za sobom
ostavljao samo trag munje, optički odraz koji ostaje iza nje kada projuri preko neba.
Zvali su ga Nemezis1 i bio je svuda.
Hodao je kroz noć, zaobilazeći zvukove smeha i radosnih proslava. Umesto toga,
privlačili su ga zvuci plača usamljene osobe, kao i beznadežne molbe žrtvi. Noć za noć,
oblačio se u crno, stavljao masku na lice i hodao divljim, mračnim ulicama. Nije to radio
zbog zakona. Zakon bi veoma lako izmanipulisali oni koji su ga prezreli. Previše često
su ga savijali i izvrtali oni koji su tvrdili da postupaju prema njemu. On je znao, oh, da,
znao je! I nije mogao da zaboravi.
Kada je hodao, hodao je za pravdu – onu koju je nosila povez preko očiju.
Uz pravdu, mogla bi se dogoditi i kazna, kao i izjednačavanje tasova na vagi.
Kao senka, posmatrao je grad ispod sebe.

Debora O’Rork kretala se brzo. Uvek je bila u žurbi kako bi sustigla sopstvene ambicije.
Sada su njene uredne, praktične cipele brzo odzvanjale po izlizanim trotoarima
Urbaninog istočnog kraja. Nije bio strah ono što ju je gonilo da žurno ide ka svojim
kolima, mada je istočni deo grada bio opasno mesto – posebno noću – za samu,
privlačnu ženu. To je bio osećaj uspeha. U svojstvu pomoćnice okružnog tužioca, upravo
je završila razgovor sa svedokom pucnjave iz kola, nesreće koja je počela da se širi
Urbanom.
Misli su joj bile potpuno usmerene na to da se što pre vrati u kancelariju i napiše
izveštaj kako bi se točkovi pravde pokrenuli. Verovala je u pravdu, u njene strpljive,

1 U grčkoj mitologiji, Nemezis (Nemeza) bila je boginja odmazde i kažnjavanja po zasluzi svega onoga što je
remetilo ravnotežu u prirodi – prim. prev.
uporne i sistematične faze. Ubice mladog Rika Mendeza moraće da odgovaraju za svoj
zločin, a uz malo sreće ona će voditi taj proces.
Ulica je bila mračna ispred zgrade čija se fasada urušavala, gde je upravo provela
sat vremena uporno ispitujući dvojicu uplašenih mladića da bi dobila potrebne
informacije. Na uništenim trotoarima radile su samo dve ulične svetiljke. Mesec je bacao
slab sjaj. Znala je da senke koje se vide na uskim prolazima pripadaju pijancima,
dilerima i prostitutkama. Više puta je podsetila samu sebe da je i ona mogla da završi u
nekoj od tih tužnih i oštećenih zgrada – da njena starija sestra nije bila čvrsto rešena da
joj obezbedi dobru kuću, dobro obrazovanje, dobar život.
Svaki put kada bi Debora donela neki novi slučaj na sud, imala je osećaj kao da
otplaćuje deo tog duga.
Jedna od senki iz tih ulaza doviknula joj je nešto, bezlično i nepristojno. Glasno
žensko gakanje usledilo je za tim. Debora je bila u Urbani tek osamnaest meseci, ali već
je dobro znala da je bolje da se pretvara da to uopšte nije čula.
Produžila je korak i ubrzala ga da bi ušla u svoj automobil. Neko ju je zgrabio
otpozadi.
„Oh, srce, baš si slatka.“
Čovek, trideset centimetara viši od nje, sav žilav, smrdeo je, ali ne na alkohol. U
deliću sekunde približio ju je svojim staklastim očima i shvatila je da nije bio na viskiju,
nego na nekim hemikalijama koje ga nisu činile tromim, već brzim. Udarila ga je snažno
svojom kožnom tašnom u stomak. Zarežao je i stisak mu je popustio. Debora se istrgla i
počela da trči, mahnito tražeći ključeve od kola po džepovima.
Rukom je napipala zveckavi metal u džepu, ali ju je čovek zgrabio, zarivši prste u
okovratnik njenog sakoa. Čula je kako se lan čepa i okrenula se da bi se borila. Tada je
ugledala oštricu skakavca pre nego što ga je prineo mekoj koži ispod njene brade.
„Imam te“, rekao je i zakikotao se.
Zaledila se, jedva se usuđujući da diše. U njegovim očima videla je zlobnu
razdraganost, nesposobnu da reaguje na molbu ili logiku. Ipak, uspela je da joj glas
zvuči smireno i tiho.
„Imam samo dvadeset pet dolara.“
Zabadajući joj vrh oštrice u kožu, približio joj se veoma blizu. „Uh, uh, srce, imaš ti
mnogo više od dvadeset pet dolara.“ Obmotao je njenu kosu oko svoje ruke i jako je
povukao. Kada je vrisnula, počeo je da je vuče još dublje u uličicu.
„Hajde, nastavi da vrištiš.“ Zakikotao joj se u uvo. „Volim kada vrište. Samo
nastavi.“ Pritisnuo joj je nož na vrat. „Vrišti.“
Učinila je to i zvuk se razlio niz malu ulicu punu senki, odzvanjajući između zgrada
kao u kanjonu. Iz ulaza, ljudi su dovikivali reči podrške napadaču. Iza zatamnjenih
prozora ljudi su držali ugašena svetla i pretvarali se da ništa ne čuju.
Kada ju je gurnuo uz vlažni zid slepe ulice, bila je ledena od užasa, njen um, uvek
tako britak i otvoren, prestao je da radi. „Molim te“, rekla je iako je znala da to ništa ne
vredi, „nemoj ovo da radiš.“
 Nakezio se. „Svideće ti se…“ Vrhom oštrice odsekao je prvo dugme na njenoj
bluzi. „Svideće ti se, veoma.“
Kao i svaka snažna emocija, strah je izoštrio njena čula. Osetila je sopstvene suze
na obrazima, vrele i mokre, njegov ustajali dah i smrad đubreta koje se gomilalo u toj
uličici. U njegovim očima ugledala je samu sebe, bledu i bespomoćnu.
Ona će biti još samo jedan broj u statistici, tupo je pomislila. Samo još jedan broj
među rastućim brojem žrtava. Tada je, polako rastući, bes počeo da probija kroz ledeni
okov straha. Ona se neće saviti i cvileti. Neće se predati bez borbe. U tom trenutku
osetila je oštar pritisak svojih ključeva. Čvrsto ih je držala u šaci. Koncentrišući se,
palčevima je progurala vrhove ključeva između prstiju. Zadržala je dah, pokušavajući da
usmeri svu svoju snagu na ruku.
Baš kada ju je podigla, njen napadač je nekako odskočio, a zatim raširenih ruku
poleteo i pao među metalne kante za đubre.
Debora je naredila svojim nogama da trče. Zbog načina na koji joj je srce bubnjalo,
bila je sigurna da će za tren oka biti u svojim kolima, zaključanih vrata i sa upaljenim
motorom. Međutim, onda je videla njega.
Bio je sav u crnom – dugačka, vitka senka među senkama. Raširenih nogu i
napetog tela, stajao je iznad narkomana sa nožem.
„Ne prilazi“, naredio je kada je ona nesvesno zakoračila unapred. Progunđao je
šapatom.
„Ja mislim…“
„Nemoj da misliš“, odvratio je, ne trudeći se da je pogleda.
Kada se nakostrešila zbog njegovog tona, narkoman je skočio i povikao, ponovo
uzimajući svoj nož. Pred Deborinim zbunjenim i zadivljenim očima, odigrali su se
munjeviti pokreti, začula se vriska zbog bola i zveket noža koji je skliznuo na beton.
Za tren, kraći od vremena potrebnog da se udahne i izdahne, čovek u crnom je
stajao kao i ranije. Narkoman je bio na kolenima, ječeći i držeći se za stomak.
„Ovo je bilo…“, Debora je tražila reči u svom uskovitlanom mozgu, „zadivljujuće.
Ja – ja sam htela da predložim da pozovemo policiju.“
I dalje nije obraćao pažnju na nju dok je vadio neki navoj iz džepa i time vezivao
ruke i zglobove narkomanu koji je i dalje cvileo. Podigao je nož, pritisnuo dugme.
Oštrica je tiho nestala. Tek tada se okrenuo prema njoj.
Suze su joj se već osušile na licu, primetio je. I mada joj je dah još uvek bio
isprekidan, nije se činilo kao da će pasti u nesvest ili početi da histeriše. Zapravo, bio je
prinuđen da se divi njenom miru.
Bila je izuzetno lepa, nepristrasno je primetio. Koža joj je bila bela kao slonovača,
a kosa crna i raščupana. Crte lica bile su joj meke, nežne, skoro krhke. Sve dok se ne
pogledaju njene oči. U njima se oslikavala jačina, odlučnost, koja je protivrečila
činjenici da je njeno vitko telo drhtalo zbog onoga što se desilo. Sako joj je bio pocepan,
a bluza isečena, tako da je virila svetloplava čipka i svileni grudnjak. Zanimljiv kontrast
u odnosu na poslovno, skoro muško odelo.
 Odmerio ju je, ne kao muškarac ženu, već kao i bezbroj drugih žrtava. Uznemirio
ga je neočekivani nalet sopstvene reakcije.
„Da li si povređena?“, glas mu je bio tih i bezizražajan, dok je i dalje stajao u senci.
„Ne. Ne, ne zaista.“ Biće puno modrica, kako na njenoj koži tako i na osećanjima,
ali za njih će se kasnije pobrinuti. „Samo sam potresena. Želim da ti se zahvalim za…“
Zakoračila je prema njemu dok je govorila. Pod slabom svetlošću uličnih svetiljki,
videla je da mu je lice pod maskom. Kako su joj se oči raširile od iznenađenja, on je
video da su plave, sjajne, jarkoplave. „Nemezis“, promrmljala je. „Mislila sam da si ti
proizvod nečije preterano korišćene mašte.“
„Stvaran sam koliko je i on stvaran.“ Glavom je naglo pokazao prema figuri koja se
savijala u đubretu. Video je tanku liniju krvi kako joj se spušta niz vrat. Zbog razloga
koji nije mogao da shvati, to ga je razbesnelo. „Kakva si ti to budala?“
„Molim?“
„Ovo je najgori deo grada. Ne pripadaš ovde. Niko ko ima imalo mozga ne dolazi
ovde, osim ako nema drugi izbor.“
Obuzeo ju je bes, ali se iskontrolisala. Ipak, on joj je pomogao. „Imala sam posla
ovde.“
„Ne“, ispravio ju je. „Nisi imala nikakvog posla ovde, osim ako ne biraš da te siluju
i ubiju u nekoj slepoj ulici.“
„Nisam izabrala ništa slično.“ Zbog uznemirenosti, neznatni džordžijski akcenat
više se začuo u njenom glasu. „Mogu da vodim računa sama o sebi.“
Pogled mu se sa njenog lica spustio ka dole, zadržao na isečenoj bluzi, a zatim
vratio na lice. „Očigledno.“
Nije mogla da vidi boju njegovih očiju. Bile su tamne, veoma tamne. Pod mutnom
svetlošću, delovale su crno. Međutim, u njima je mogla da pročita da je kraj razgovora,
kao i njegovu aroganciju.
„Već sam ti zahvalila što si me spasao, iako mi pomoć nije bila potrebna. Spremala
sam se da sama sredim tog ljigavca.“
„Stvarno?“
„Tako je. Planirala sam da mu iskopam oči.“ Podigla je pesnicu iz koje su virili
smrtonosni vrhovi. „Ovim.“
Ponovo ju je proučavao, a zatim polako klimnuo glavom. „Da, verujem da bi mogla
to da uradiš.“
„Uradila bih to prokleto dobro!“
„Onda izgleda da sam protraćio svoje vreme.“ Izvukao je četvrtastu, crnu krpu iz
svog džepa. Nakon što je uvio nož u nju, pružio joj ga je. „Trebaće ti ovo kao dokaz.“
Istog trenutka kada ga je uzela, setila se tog osećanja užasa i bespomoćnosti. Uz
prigušenu psovku, obuzdala je svoj bes. Ko god da je bio, šta god da je bio, rizikovao je
svoj život da bi joj pomogao. „Zahvalna sam ti.“
„Ne tražim zahvalnost.“
Podigla je bradu kada joj je bacio te reči u lice. „Šta onda tražiš?“
 Zurio je u nju i kroz nju. Nešto je prošlo kroz njegove oči od čega joj se koža
ponovo zaledila dok je izgovarao ove reči: „Pravdu.“
„Ovo nije način“, počela je.
„Ovo je moj način. Zar nećeš da pozoveš policiju?“
„Da.“ Dotakla je dlanom slepoočnicu. Shvatila je da joj se pomalo vrti u glavi i da
oseća, ne tako malu, mučninu u stomaku. Ovo nije bilo ni vreme, ni mesto za raspravu o
moralnosti i sprovođenju zakona sa ratobornim, maskiranim muškarcem. „Telefon mi je
u kolima.“
„Onda, predlažem da ga iskoristiš.“
„U redu.“ Bila je suviše umorna da bi se raspravljala. Pomalo drhteći, krenula je niz
pustu ulicu. Na početku slepe ulice ugledala je svoju torbu. Podigla ju je sa olakšanjem i
ubacila u nju nož.
Pet minuta kasnije, nakon što je pozvala 911 i rekla gde se nalazi, kao i šta joj se
desilo, ponovo je otišla do slepe ulice. „Stiže pomoć.“ Umorna, sklonila je kosu sa lica.
Videla je narkomana, sklupčanog na betonu. Oči su mu bile širom otvorene i divlje je
gledao. Nemezis ga je ostavio sa obećanjem šta će mu se desiti ako ga ikada ponovo
uhvati u pokušaju silovanja.
Iako je bio ošamućen od droge, te reći su mu odzvanjale istinom.
„Hej?“ Namrštena i zbunjena gledala je gore-dole po uličici.
On je otišao.
„Dođavola, gde je otišao?“ Šišteći, naslonila se uz lepljivi zid. Još nije završila sa
njim, ni iz daleka.
Bio je toliko blizu da je skoro mogao da je dodirne, a ipak nije mogla da ga vidi. To
je bio i blagoslov i prokletstvo, vraćanje dugova za izgubljene dane.
Nije ispružio ruku i pitao se zašto je uopšte i želeo da to uradi. Samo ju je
posmatrao, utiskujući u svoje sećanje oblik njenog lica, izgled njene kože, boju i sjaj
njene kose, koja se blago uvijala ispod njene brade.
Da je bio romantičan, možda bi razmišljao poetično. Ipak, rekao je sam sebi da on
samo čeka i posmatra da bi se uverio da je ona bezbedna.
Kada se zvuk sirena prolomio kroz noć, video je kako joj se vraća sigurnost, pokret
po pokret. Disala je duboko, umirujući se, dok je zakopčavala dugmiće uništenog sakoa
preko isečene bluze. Uz poslednji uzdah, čvrsto je stegla svoju torbu, namestila bradu i
krenula samopouzdanim, dugačkim koracima prema ulasku u slepu ulicu.
Dok je tako stajao sam u sopstvenom polusvetu između stvarnosti i iluzije, mogao
je da namiriše suptilnu zavodljivost njenog parfema.
Prvi put tokom četiri godine, osetio je slatku i tihu čežnju.

***

Debori nije bilo do zabave. U sopstvenoj mašti, ona uopšte nije bila sređena u crvenoj
haljini bez bretela, sa silikonskim podupiračima grudi koji su joj se urezivali u kožu.
Nije nosila bolne štikle od dvanaest centimetara. Nije se smejala sve dok nije pomislila
da će joj se lice prepoloviti na pola.
U njenoj mašti, ona je gutala detektivski roman i kolačiće sa parčićima čokolade,
dok je ležala u vreloj, penastoj kupki da bi ublažila modrice koje su je i dalje pomalo
bolele, tri dana nakon njene užasne avanture u slepoj ulici, u istočnom delu grada.
Nažalost, njena mašta nije bila dovoljno jaka da učini da je stopala ne bole.
Zabava je trajala i bila je prilično dobra. Možda je muzika bila malo glasnija, ali to
joj nije smetalo. Nakon života provedenog sa sestrom, prvoklasnim rokenrol fanatikom,
bila je i te kako naviknuta na svet glasne muzike. Kanapei sa dimljenim lososom i
spanaćem nisu bili kolačići sa komadićima čokolade, ali bili su ukusni. Belo vino koje je
pažljivo pila bilo je vrhunskog kvaliteta.
Bilo je tu puno sjaja i glamura, puno lica koja su samo prolazila i rukovala se.
Napokon, zabavu je organizovao Arlo Stjuart, hotelski magnat, kao zabavu tokom
kampanje Takera Fildsa, gradonačelnika Urbane. Stjuart se nadao, kao i tekuća uprava,
da će se kampanja završiti u novembru i da će doći do reizbora gradonačelnika.
Debora još nije bila potpuno sigurna da li će glasati za trenutnog gradonačelnika ili
za njegovog mladog protivnika Bila Taringtona. Šampanjac i pašteta neće uticati na nju.
Njen izbor biće zasnovan na načinu rešavanja problema, a ne pripadnosti – bilo
društvenoj, bilo političkoj. Večeras je bila na toj zabavi iz dva razloga. Prvi je bio to što
je ona bila prijateljica gradonačelnikovog pomoćnika, Džerija Bauera. Drugi razlog bilo
je to što je njen šef koristio pravu kombinaciju pritiska i diplomatije da je progura kroz
pozlaćena, dvostruka vrata Stjuart palate.
„Bože, predivno izgledaš!“ Džeri Bauer, zgodan i uglađen u svom smokingu, sa
plavom kosom koja je u talasima padala oko njegovog preplanulog, ljubaznog lica,
zaustavio je Deboru sa strane i brzo je poljubio u obraz. „Izvini, nisam imao vremena da
razgovaramo. Morao sam da se sretnem i pozdravim sa mnogo ljudi.“
„Uvek ima puno posla za šefovu desnu ruku.“ Nasmejala se, nazdravljajući mu.
„Prilično gadno.“
„Stjuart je izvukao sve karte.“ Okom političara, prešao je pogledom preko gomile.
Dopadala mu se ta mešavina, poznatih i uticajnih ljudi. Bilo je tu, naravno i drugih
aspekata kampanje. Vidljivost, kontakt sa vlasnicima prodavnica, radnicima u fabrici –
od radnika na mašinama do onih u kancelarijama, pres konferencije, govori, izjave.
Međutim, Džeri je razmišljao da bi taj dan bio najbolje iskorišćen kada bi potrošio mali
delić osamnaestočasovnog radnog dana trljajući laktove u svili i pohlepno jedući
kanapee.
„Potpuno sam očarana“, uveravala ga je Debora.
„Ah, tvoj glas i želimo!“
„Možda ga i dobijete.“
„Kako se osećaš?“ Iskoristivši priliku počeo je da puni tanjir predjelom.
„Dobro.“ Dokono je bacila pogled na modricu koja je polako nestajala sa njene
podlaktice. Bilo je tu još tragova sa mnogo više boja, skrivenih ispod crvene svile.
„Stvarno?“
 Ponovo se nasmejala. „Stvarno. Ne želim da mi se ponovi to iskustvo, ali to me je
osvestilo, zaista, da moramo još mnogo da radimo pre nego što ulice Urbane postanu
bezbedne.“
„Nije trebalo da budeš tamo“, promrmljao je.
Umesto toga mogao je i da je gurne na klizavi pod. Oči su joj zasijale, obrazi
porumeneli, isturila je bradu. „Zašto? Zašto bi postojalo ijedno mesto u gradu koje nije
bezbedno za šetnju? Da li bi samo trebalo da prihvatimo činjenicu da postoje delovi
Urbane opasni za obične ljude? Kada bismo…“
„Čekaj, čekaj!“ Podigao je ruke u znak predaje. „Jedina osoba koju političar ne
može tako lako da nadmudri u razgovoru je pravnik. Ja se slažem sa tobom, u redu?“
Zgrabio je čašu vina sa poslužavnika konobara u prolazu i podsetio je samog sebe da će
ovo možda biti jedno u nizu dugih večeri koje mu slede. „Ja sam rekao samo ono što je
činjenica. To ne znači da je tako ispravno, samo je tačno.“
„To ne bi trebalo da bude tako.“ Oči su joj potamnele zbog neprijatnosti i
frustracije.
„Gradonačelnik vodi jaku kampanju protiv kriminala“, podsetio ju je Džeri, dok se
smeškao i klimao glavom ljudima koji su prolazili pored njih. „Niko u gradu ne poznaje
statistiku bolje od mene. Ona nije dobra, nema sumnje u to, ali mi ćemo da je sredimo.
Samo, potrebno je vreme.“
„Da…“, uzdišući, rešila je da se udalji od teme o kojoj se raspravljala sa Džerijem
nebrojeno puta. „Ipak, suviše dugo traje.“
Zagrizao je šargarepu. „Nemoj da mi kažeš da ćeš sada da staneš na stranu onog
Nemezisa? Ukoliko zakon neće brzo da se poštara za to, ja ću?“
„Ne.“ Bila je čvrsta u vezi sa tim. Zakon će izvršiti pravdu na pravi način. Verovala
je u zakon, čak i sada, kada je bio totalno preopterećen. „Ne verujem u takve akcije.
Suviše liče na to kada narod preuzme stvari u svoje ruke. Mada moram da priznam,
zahvalna sam što se on pojavio te noći u toj slepoj ulici.“
„I ja, takođe.“ Lagano ju je dodirnuo po ramenu. „Kada pomislim na to šta je
moglo da se desi…“
„Nije.“ Taj bespomoćni strah bio je još uvek suviše blizu površine da bi joj
dozvolio da na tome zastane. „I, uprkos lepim stvarima koje novine pišu o njemu,
izbliza, uživo, on je nagao i grub.“ Uzela je još jedan gutljaj vina. „Dužna sam mu, ali ne
mora da mi se dopada.“
„Niko tu rečenicu ne razume bolje od političara.“
Opustila se i nasmejala mu se. „U redu, dosta je bilo razgovora o poslu. Reci mi ko
je tu i šta bi trebalo da znam, a šta ne.“
Džeri ju je zabavljao. Uvek je to činio. Nekoliko narednih minuta gutao je kanapee
i licima koja su se gomilala u Rojal Stjuart sali davao imena i značenja. Zasmejavali su
je njegovi pametni i sočni komentari. Kada su počeli da se kreću kroz gomilu, uhvatila
ga je pod ruku. Bilo je pitanje puke slučajnosti što je u jednom trenutku okrenula glavu i
u tom moru ljudi zadržala pogled na jednom licu.
 Stajao je u grupi od pet-šest ljudi među kojima su se nalazile i dve prelepe žene,
koje samo što mu se nisu zakačile na ramena. Da, privlačan je, pomislila je. Međutim,
sala je bila puna privlačnih muškaraca. Njegova gusta, tamna kosa uokviravala je
izduženo, mršavo, pomalo akademsko lice. Istaknute kosti, duboko usađene oči – smeđe
oči, tamne i izdašne kao tamna čokolada. Izgledalo je kao da se u tom trenutku pomalo
dosađivao. Usne su mu bile pune, prilično pesničkog izgleda, razvučene u neznatni
osmeh.
Nosio je smoking kao da je u njemu bio rođen. Lako, jednostavno. Jednim dugim
prstom sklonio je plahovitu kovrdžu sa obraza crvenokose kada mu se bliže nagnula.
Osmeh mu se proširio zbog nečega što je rekla.
Tada, ne okrećući glavu, samo je skrenuo pogled i zaustavio ga na Debori.
„…a ona je kupila malim čudovištima velike televizore.“
„Molim?“ Zatreptala je i mada je shvatila da je to apsurdno, osetila se kao da se
probudila iz neke vradžbine. „Šta?“
„Govorio sam ti o pudlicama gospođe Fortrajt.“
„Džeri, ko je ono tamo? Sa crvenokosom sa jedne strane i plavušom sa druge.“
Bacivši pogled, Džeri je napravio grimasu, a onda je slegnuo ramenima. „Čudi me
da mu i brineta ne sedi na ramenu. Žene se lepe za njega kao muve na lepak.“
Nije morala da čuje ono što je mogla i sama da vidi. „Ko je on?“
„Gatri, Gejdž Gatri.“
Malo je skupila oči i napućila usta. „Zašto mi to zvuči poznato?“
„To ime se skoro svakog dana može videti u delu o društvu dnevnog lista Svet.“
„Ne čitam taj deo.“ Veoma svesna koliko je to nepristojno, Debora je tvrdoglavo
zurila u čoveka koji je stajao na drugom kraju sale. „Ja njega poznajem“, promrmljala je.
„Samo ne znam kako.“
„Verovatno si čula priču o njemu. On je bio policajac.“
„Policajac?“, Debora je podigla obrve od iznenađenja. Izgledao je suviše opušteno,
suviše se uklapao u okruženje bogatih i privilegovanih da bi bio policajac.
„Očigledno, dobar, baš odavde, iz Urbane. Pre nekoliko godina, on i njegov partner
upali su u nevolju. Veliku nevolju. Njegov partner je ubijen, a on je bio ostavljen da
umre.“
Odlutala je u sećanju, a zatim se povratila. „Sada se sećam. Pratila sam njegovu
priču. Oh, moj Bože, bio je u komi…“
„Devet ili deset meseci“, dodao je Džeri. „Bio je na aparatima za održavanje života
i baš kada su hteli da odustanu od njega i isključe ga sa aparata, on je otvorio oči i
povratio se. Više nije mogao da radi na terenu, a odbio je i kancelarijski posao na
policijskom univerzitetu. Dok je bio u zoni sumraka dobio je nasledstvo, tako da
pretpostavljam da se može reći da je uzeo taj novac i otišao.“
Nemoguće da je to bilo dovoljno, pomislila je. Nemoguće da je bilo koja količina
novca mogla da bude dovoljna. „Mora da je bilo užasno. Izgubio je skoro čitavu godinu
svog života.“
 Džeri je posmatrao svoj tanjir, tražeći nešto zanimljivo. „Nadoknađuje izgubljeno
vreme. Očigledno ga žene smatraju neodoljivim. Naravno, to može da bude i zbog toga
što je od nasledstva od tri miliona dolara napravio trideset i nešto miliona dolara.“
Grickajući začinjene škampe, Džeri je posmatrao Gejdža kako se lako odvojio od svoje
grupe i krenuo u njihovom pravcu. „Vidi, vidi“, rekao je tiho. „Izgleda da je
interesovanje uzajamno.“
Gejdž ju je primetio istog trenutka kada je zakoračila u salu. Strpljivo je posmatrao
dok se kretala kroz gomilu ljudi i kada se izdvojila. Razgovarao je sa ljudima koji su ga
okruživali, iako je u potpunosti bio neprijatno svestan svakog pokreta koji je ona
napravila. Video je kako se osmehnula Džeriju, posmatrao je njega kako ju je poljubio i
opušteno i prisno prebacio ruku preko njenog ramena.
Otkriće o kakvoj se vrsti odnosa tu radilo.
Mada to neće biti važno. Ne može biti važno, ispravio je sam sebe. Gejdž nije imao
vremena za strasnu brinetu pametnih očiju. Međutim, išao je pravo ka njoj.
„Džeri!“ Nasmejao se Gejdž. „Drago mi je da te ponovo vidim!“
„Uvek mi je zadovoljstvo, gospodine Gatri. Lepo se provodite?“
„Naravno.“ Pogled mu je brzo skliznuo sa Džerija na Deboru. „Zdravo!“
Iz nekog smešnog razloga, grlo joj se steglo.
„Debora, želeo bih da ti predstavim Gejdža Gatrija. Gospodine Gatri, pomoćnica
okružnog tužioca, Debora O’Rork.“
„Pomoćnica javnog tužioca“, Gejdž se šarmantno, široko osmehnuo. „Utešno je
znati da je pravda u tako lepim rukama.“
„Kompetentnim“, rekla je. „Mnogo više mi se sviđa kompetentnim.“
„Naravno.“ Iako mu ona nije pružila ruku, on ju je uzeo i držao nekoliko kratkih
sekundi.
Pazi! To upozorenje naglo se stvorilo u Deborinim mislima u trenutku kada su im
se dlanovi dotakli.
„Izvini me na trenutak“, rekao je Džeri stavivši ponovo ruku na Deborino rame.
„Gradonačelnik me zove.“
„Naravno.“ Osmehnula mu se, mada se stidela da prizna da je na trenutak
zaboravila da je pored nje.
„Niste dugo u Urbani“, rekao je Gejdž.
Iako se nije najprijatnije osećala, Debora ga je gledala pravo u oči. „Oko godinu i
po. Zašto?“
„Zato što bih ja to znao.“
„Zaista? Vi vodite evidenciju o pomoćnicima okružnog tužioca?“
„Ne“, prešao je prstom preko male biserne minđuše na njenom uvetu, „samo o
onim lepim.“ Sumnja koja se istog trenutka stvorila u njenim očima, oduševila ga je.
„Da li biste želeli da plešete?“
„Ne.“ Ispustila je dug, tihi uzdah. „Ne, hvala. Ja zaista ne mogu više da ostanem
ovde. Imam mnogo posla.“
Bacio je pogled na svoj sat. „Već je prošlo deset.“
 „Zakon nema radno vreme, gospodine Gatri.“
„Gejdž. Ja ću da Vas prevezem.“
„Ne.“ Brza i nerazumna panika jurnula joj je niz grlo. „Ne, to nije neophodno.“
„Ukoliko nije neophodno, onda mora da bude zadovoljstvo.“
Bio je uglađen, pomislila je, i suviše uglađen za čoveka koji je upravo ostavio
plavušu i crnku. Nije se brinula zbog činjenice da je ona brineta koja nedostaje u tom
triju.
„Ne bih želela da zbog mene napustite zabavu.“
„Ja nikada ne ostajem do kasno na zabavama.“
„Gejdže!“ Riđokosa napućenih i vlažnih usana naslonila mu se na rame. „Dušo, nisi
igrao sa mnom! Nijednom!“
Debora je iskoristila priliku da najkraćim putem krene ka izlazu.
To je bilo glupo, priznala je sama sebi, ali čitav njen sistem se uznemirio pri
pomisli da bi mogla da bude sama u kolima sa njim. Čist instinkt, pretpostavila je, zato
što je na prvi pogled Gejdž Gatri izgledao kao uglađen, šarmantan i privlačan muškarac,
ali je ona osećala nešto. Nešto skriveno. Tamno, i opasno skriveno. Debora je smatrala
da ima dovoljno stvari o kojima mora da vodi računa i da nije bilo potrebe da na tu listu
dodaje i Gejdža Gatrija.
Zakoračila je u sparnu, letnju noć.
„Da Vam pozovem taksi, gospođice?“, upitao je portir.
„Ne.“ Gejdž ju je čvrsto uhvatio ispod lakta. „Hvala Vam.“
„Gospodine Gatri“, počela je.
„Gejdž. Moj automobil je odmah ispred, gospođice O’Rork.“ Pokazao je na
dugačku, crnu, sjajnu limuzinu.
„Divan je“, rekla je stisnutih zuba, „ali taksi savršeno odgovara mojim potrebama.“
„Ne i mojim.“ Klimnuo je glavom krupnom muškarcu koji je izašao iz limuzine, sa
mesta vozača, i otvorio zadnja vrata. „Ulice su opasne noću. Ja samo želim da znam da
ste bezbedno došli do svog odredišta.“
Zakoračila je unazad i uputila mu dug i pažljiv pogled proučavajući ga, kao što bi
posmatrala nekog osumnjičenog za pucnjavu ili krađu. Sada nije izgledao opasno, sa tim
poluosmehom koji mu je igrao oko usana. U stvari, pomislila je, izgledao je pomalo
tužno. I pomalo usamljeno.
Okrenula se prema limuzini. Ne želeći suviše da smekša, pogledala ga je preko
ramena. „Da li Vam je neko nekada rekao da ste napadni, gospodine Gatri?“
„Često mi to govore, gospođice O’Rork.“
Smestio se pored nje i pružio joj crvenu ružu sa dugačkom drškom.
„Došli ste pripremljeni“, promrmljala je. Da li je ovaj pupoljak čekao plavušu,
pitala se, ili riđokosu.
„Trudim se da to budem. Gde biste želeli da idete?“
„Do Palate pravde. To je na uglu Šeste i…“
„Znam gde je.“ Gejdž je pritisnuo dugme i staklo koje ih je razdvajalo od vozača
nečujno se spustilo. „Palata pravde, Frenk.“
 „Da, gospodine.“ Staklo se ponovo podiglo, ostavljajući ih nasamo.
„Nekada smo radili na istoj strani“, rekla je Debora.
„Na kojoj strani?“
„Strani zakona.“
Okrenuo se prema njoj i posmatrao je svojim tamnim, skoro hipnotišućim očima.
Zbog toga se zapitala šta li je video svih tih meseci dok se nalazio u tom čudnom stanju
poluživota.
„Vi ste zaštitnik zakona?“
„Volim da mislim da je tako.“
„A ipak, ne biste imali ništa protiv da pravite nagodbe i odbacujete optužbe.“
„Sistem je preopterećen“, rekla je braneći se.
„Oh, da, sistem!“ Jedva vidno podignuvši ramena, kao da je poručio da diže ruke
od te teme. „Odakle ste?“
„Iz Denvera.“
„Ne, niste dobili te pupoljke magnolije i drveće čempresa u glasu u Denveru.“
„Rođena sam u Džordžiji, ali moja sestra i ja smo se prilično često selile. U
Denveru sam živela pre nego što sam došla na istok, u Urbanu.“
Sestra, primetio je. Ne roditelji, ne porodica, samo sestra. Nije želeo da pritiska.
Ne, još. „Zašto ste došli ovde?“
„Zato što je to bilo izazovno. Želela sam da na dobar način iskoristim sve te godine
učenja. Želim da mislim da mogu nešto da promenim.“ Pomislila je na slučaj Mendez i
četiri člana bande koji su bili uhapšeni i koji sada čekaju suđenje. „Nešto sam i uspela.“
„Vi ste idealista.“
„Možda. Šta je tu loše?“
„Idealiste se često tragično razočaraju.“ Jedno vreme je ćutao i proučavao je.
Ulične svetiljke i vozila koja su prolazila bacala su snopove svetlosti na vozilo u kojem
su bili. I to se ponavljalo dok su klizili ulicama. Bila je lepa i pod svetlom i pod
senkama. Više nego lepa, imala je neku moć u očima. Onu koja je dolazila od spoja
inteligencije i odlučnosti.
„Voleo bih da Vas vidim na sudu“, rekao je.
Nasmejala se i dodala svojoj moći i lepoti još jedan element. Ambiciju. Ta
kombinacija bila je izvrsna.
„Ja sam ubica!“
„Kladim se da jeste.“
Želeo je da je dodirne, samo da prstima pređe preko tih lepih, belih ramena. Pitao
se da li bi bio dovoljan samo jedan dodir. Pošto se bojao da ne bi, uzdržao se. Osetio je
ujedno i olakšanje i razočaranje kada je osetio da je limuzina prišla ivičnjaku i zaustavila
se.
Debora se okrenula i ravnodušno pogledala prema zgradi Palate pravde. „To je bilo
brzo“, promrmljala je, zbunjena sopstvenim razočaranjem. „Hvala na prevozu.“ Kada je
vozač otvorio vrata, izbacila je noge napolje.
„Vidimo se ponovo!“
 Ponovo ga je pogledala preko ramena: „Možda. Laku noć!“
Sedeo je neko vreme tako, na mekanom sedištu, progonjen mirisom koji je ostavila
za sobom.
„Kući?“, upitao je vozač.
„Ne.“ Gejdž je duboko udahnuo da bi se smirio. „Ostani ovde, odvezi je kući kada
završi ovde. Ja moram da prošetam.“
 2.

Kao bokser ošamućen od suviše udaraca Gejdž se borio da izađe iz noćne more.
Probudio se bez daha, obliven hladnim znojem. Dok je muka koju je osećao polako
nestajala, ponovo je legao u krevet i zurio u visoku, ukrašenu tavanicu svoje spavaće
sobe.
Na njoj su se nalazile petsto dvadeset i tri gipsane rozete. Nekada ih je brojao svaki
dan tokom svog sporog i teškog oporavka. Skoro kao da je začaran, ponovo je počeo da
ih broji, čekajući da mu se otkucaji srca ujednače.
Posteljina od irskog lana bila je sva zgužvana i mokra oko njega, ali on je ostao
savršeno miran i dalje brojeći. Dvadeset pet, dvadeset šest, dvadeset sedam. U sobi se
osećao blagi miris karanfila. Neka od kućnih pomoćnica stavila ih je na radni sto blizu
prozora. Dok je on i dalje brojao, pokušavao je da pogodi u kakvoj važni su se nalazili.
Da li onoj iz Voterforda, Drezdena ili Vedžguda? Usredsredio se na to i na dosadno
brojanje sve dok nije osetio da se njegov sistem vraća u normalu.
Nikada nije znao kada će mu taj san ponovo doći. Pretpostavljao je da bi trebalo da
bude zahvalan što se nije vraćao svake noći, ali bilo je nečega još užasnijeg u njegovim
ćudljivim posetama.
Malo smireniji, pritisnuo je dugme pored kreveta. Draperije na širokim lučnim
prozorima otvorile su se i pustile svetlo u sobu. Pažljivo, opuštao je mišiće, jedan po
jedan, uveravajući samog sebe da i dalje drži sve pod kontrolom.
Kao čovek koji je jurio sopstvene demone, ponovo je sagledao san. Kao i uvek, on
bi se pojavio kristalno jasan u njegovom umu, zaokupivši sva njegova čula.
Imali su tajni zadatak. Gejdž i njegov partner, Džek Mekdovel. Nakon pet godina,
bili su više od partnera, bili su kao braća. Obojica su rizikovali sopstveni život da bi
spasili život ovog drugog. I ponovo bi to uradili, bez oklevanja. Radili su zajedno, pili su
zajedno, išli na zabave zajedno, raspravljali o politici.
Više od godinu dana bili su poznati pod imenima Demerez i Gejts, izigravajući dva
visoko pozicionirana dilera kokaina i njegovog još smrtonosnijeg proizvoda, kreka.
Vešto i strpljivo ubacili su se u jedan od najvećih kartela droge na Istočnoj obali, čiji je
centar bila Urbana.
Mogli su da izvrše na desetine hapšenja, ali su se i oni, i njihovo rukovodstvo
složili da im je cilj glavni čovek kartela.
Njegovo ime i lice postalo je uznemirujuća misterija.
 Međutim, večeras će ga upoznati. Mukotrpno su došli do tog dogovora. Demerez i
Gejts nosili su pet miliona u gotovini u svom čeličnom koferu. Planirano je da to
razmene za vrhunski kokain. Želeli su da prave dogovor samo sa čovekom koji je na
vrhu.
Vozili su se prema luci u maseratiju, koji je bio posebno njima prilagođen, i na
koga je Džek bio veoma ponosan. Sa još dvadesetak ljudi, koji su im bili podrška, i sa
svojim dobro prikrivenim tajnim zadatkom, osećali su se prilično dobro.
Džek je brzo mislio, bio je iskusan policajac koji nije voleo puno da priča i bio je
posvećen svojoj porodici. Imao je lepu, tihu ženu i dečačića koji je tek prohodao. Sa
zalizanom smeđom kosom, rukama punim prstenja i u svilenom, savršeno skrojenom
odelu, izgledao je kao pravi bogati diler koji nema nimalo savesti.
Dva partnera imala su mnogo toga različitog. Džek je poticao iz porodice koja je
već dala mnogo policajaca i odrastao je na trećem spratu višespratnice, sa razvedenom
majkom. Otac ga je povremeno posećivao. To je bio čovek koji je potezao za bocom
podjednako često kao i za svojim oružjem. Džek se pridružio policiji odmah nakon
srednje škole. Gejdž je poticao iz poslovne porodice koju su činili uspešni muškarci, koji
su odmore provodili u Palm Biču i igrali golf u kantri-klubu. Njegovi roditelji bili su po
porodičnom standardu bliži radničkoj klasi, pošto su više voleli da ulažu svoj novac,
vreme i snove u mali, elegantni, francuski restoran na gornjoj istočnoj strani grada. Taj
san ih je na kraju i ubio.
Nakon što su kasno zatvorili restoran, jedne oštre jesenje noći, bili su opljačkani i
brutalno ubijeni na manje od deset metara od ulaznih vrata.
Ostavši siroče pre svog drugog rođendana, Gejdž je odrastao u udobnosti i sa
stilom, kod tetke i teče koji su ga razmazili. Igrao je tenis umesto fudbala i ohrabrivali su
ga da zauzme mesto brata svog pokojnog oca i postane predsednik Gatri imperije.
Međutim, on nije mogao da zaboravi okrutnost i nepravdu vezanu za smrt njegovih
roditelja, pa se pridružio policiji čim je završio koledž.
Uprkos razlikama u prošlosti i odrastanju, ova dva muškarca imala su jednu važnu
zajedničku stvar – obojica su verovala u zakon.
„Večeras ćemo ga uhvatiti“, rekao je Džek, duboko uvlačeći dim cigarete.
„I bilo je krajnje vreme“, promrmljao je Gejdž.
„Šest meseci priprema, osamnaest meseci rada u potpunoj tajnosti. Dve godine nije
mnogo da bi se taj prokletnik uhvatio.“ Okrenuo se prema Gejdžu i namignuo mu:
„Naravno, još uvek možemo da uzmemo pet miliona i pobegnemo sa njima. Šta ti kažeš,
mali?“
Iako je Džek bio samo pet godina stariji od Gejdža, uvek ga je zvao „mali“.
„Oduvek sam želeo da odem u Rio.“
„Da, i ja, takođe.“ Džek je bacio pikavac kroz prozor. „Mogli bismo da sebi kupimo
vilu i da živimo na visokoj nozi. Mnogo žena, mnogo ruma, mnogo sunca. Šta kažeš na
to?“
„Možda bi se Dženi naljutila.“
 Džek se zakikotao kada mu je spomenuo suprugu. „Da, to bi je verovatno potpuno
razbesnelo. Naterala bi me da spavam u jazbini mesec dana. Pretpostavljam da je bolje
da uhvatimo tog lika.“ Podigao je mali prijemnik. „Ovde Snežana, da li me čujete?“
„Prijem, Snežana. Ovde Glupan.“
„Zar to ne znam“, promrmljao je Džek. „Stižemo. Vodite računa o nama. To važi za
Srećka i Kijavka, kao i za sve ostale patuljke.“
Gejdž je zaustavio automobil i parkirao u send dokova. Mogao je da oseti miris
vode i jak miris ribe i đubreta. Prateći smernice koje su dobili, dva puta je signalizirao
prednjim svetlima, napravio pauzu, a zatim ponovo signalizirao dva puta.
„Baš kao Džejms Bond“, rekao je Džek, zatim mu se osmehnuo. „Da li si spreman,
mali?“
„Prokleto spreman!“
Zapalio je još jednu cigaretu i propustio dim između zuba. „Onda, hajde da to
uradimo!“
Pažljivo su se kretali. Džek je držao kofer sa označenim novčanicama i mikro-
predajnikom. Obojica muškaraca nosila su na ramenima futrole za pištolj u kojima su se
nalazile policijske tridesetosmice. Gejdž je imao i dvadesetpeticu na listu noge.
Čuo se zvuk kapanja vode po drvetu, sitni koraci glodara na betonu. Mesec je pod
oblakom bacao slabu svetlost. Kroz vazduh se širio miris Džekove cigarete. Osetio je
kako mu tanki mlaz znoja klizi između ramena.
„Nešto nije u redu“, rekao je tiho Gejdž.
„Nemoj da mi se sad uplašiš, mali. Večeras ćemo da ih sredimo.“
Klimnuvši glavom, Gejdž se borio da otera osećaj neprijatnosti. Ipak, posegao je za
svojim oružjem kada je video da oniži čovek izlazi iz senke. Osmehnuvši se, čovek je
podigao ruke i ispružio dlanove.
„Sam sam“, rekao je. „Baš kao što je dogovoreno. Ja sam Montega, vaš pratilac.“
Imao je tamnu, gustu kosu i graciozne brkove. Kada se nasmejao, Gejdž je video
odsjaj zlatnog zuba. Kao i oni, i on je nosio skupo odelo, koje je bilo tako krojeno da
sakrije automatsko oružje. Montega je pažljivo spustio ruke i izvadio jednu tanku cigaru.
„Lepa noć za malu vožnju čamcem, si?“
„Si.“ Džek je klimnuo glavom. „Nemaš ništa protiv da te pretresemo? Bolje bismo
se osećali kada bismo držali svo teško oružje kod nas dok ne stignemo tamo gde idemo.“
„Razumljivo.“ Montega je upalio cigaru tankim zlatnim upaljačem. I dalje se
cereći, držao je cigaru između zuba. Gejdž je video kako je ruku opušteno ubacio u džep
da bi vratio upaljač. Zatim je došlo do praska – taj zvuk, suviše poznat zvuk metka koji
izlazi iz pištolja. Na odelu od hiljadu i po dolara javila se progorena rupa. Džek je pao.
I sada, četiri godine kasnije, Gejdž je sve ostalo video u usporenom snimku.
Zapanjeni pogled iz Džekovih, već mrtvih, očiju dok ga sila metka baca unazad. Dugo i
sporo kotrljanje kofera. Pucnji tima za podršku kada su počeli da jure. Njegovi
neverovatno spori pokreti dok je posezao za svojim oružjem.
Cerenje, široko cerenje sa odsjajem zlata kada se Montega okrenuo prema njemu.
„Smrdljivi panduri“, rekao je i ispalio hitac.
 Gejdž je i sada, još uvek, mogao da oseti kako vreli, razarajući udarac eksplodira u
njegovim grudima. Vrelina, neizreciva, nepodnošljiva. Mogao je da vidi sebe kako leti
unazad. Leti beskrajno dugo. Beskrajno, u mrak.
I on je bio mrtav.
Znao je da je mrtav. Mogao je da vidi samog sebe. Pogledao je nadole i video kako
mu telo leži na krvavom doku. Policajci su bili oko njega, zavijali su mu ranu, psujući i
muvajući se unaokolo kao mravi. On je sve to posmatrao bez bola, bez emocija.
Onda je došla medicinska pomoć i nešto ga je povuklo nazad, u bol. Nedostajalo
mu je snage da se bori sa njima i ide tamo gde je želeo da ode.
Operaciona sala. Svetloplavi zidovi, jaka svetla, odsjaj čeličnih instrumenata. Bip,
bip – zvukovi sa monitora. Otežano disanje i puštanje respiratora. Dva puta je lako
iskliznuo iz svog tela – kao dah, tih i nevidljiv – i posmatrao tim hirurga kako se bori za
njegov život. Želeo je da im kaže da prekinu, da on ne želi da se vrati ovde gde bi
ponovo mogao nekoga da povredi. Da ponovo oseća.
Međutim, oni su bili vešti i odlučni, i uspeli su da ga povrate nazad u to jadno,
oštećeno telo. Na neko vreme vratio se u tamu.
To se promenilo. Sećao se da je lebdeo u nekom sivom, tečnom svetu, koji je
oživeo sećanja na majčinu utrobu. Tu je bio siguran. Tu je bilo tiho. Povremeno je
mogao da čuje kako neko govori. Neko bi glasno izgovorio njegovo ime, uporno
ponavljajući. Ipak, on je birao da ne obraća pažnju na to. Neka žena je plakala – njegova
tetka. Potresen, molećiv glas njegovog teče.
Pojavljivala bi se svetlost, to je bila prava smetnja, i mada nije mogao da oseti,
registrovao je da je neko podigao njegove kapke i uperio svetlo u njegove ženice.
To je bio očaravajući svet. Mogao je da čuje sopstvene otkucaje srca. Blage, uporne
otkucaje i pumpanje. Mogao je da oseti miris cveća. Tek ponekad, taj miris bio bi
nadjačan antiseptičkim mirisom bolnice. I mogao je da čuje muziku, nežnu, tihu muziku.
Betoven, Mocart, Šopen.
Kasnije je saznao da je jedna od medicinskih sestara bila toliko dirnuta njegovom
situacijom da je donela mali muzički uređaj u njegovu sobu. Često bi donosila i cveće
koje bi neko drugi dobijao, a nije želeo da ga uzme, ili bi sedela i govorila mu tihim,
majčinskim glasom.
Ponekad bi mu se od nje učinilo da je njegova majka i osećao bi se nepodnošljivo
tužno.
Kada su izmaglice iz tog sivog sveta počele da nestaju, on se borio protiv toga.
Želeo je da tu i ostanu. Međutim, bez obzira na to koliko je duboko zaranjao, stalno bi se
vraćao sve bliže na površinu.
Sve dok, konačno, nije otvorio oči i video svetlost.
To je bio najmanji deo tog košmara, Gejdž je sada mislio. Kada je otvorio oči i
shvatio da je živ.
Gejdž je umorno sišao sa kreveta. Prevazišao je želju za smrću koja ga je
proganjala prvih nekoliko nedelja. Međutim, ujutru bi patio od noćnih mora, bio je u
iskušenju da proklinje veštinu i posvećenost medicinskog tima, koji ga je povratio.
 Nisu vratili Džeka. Nisu spasili njegove roditelje koji su umrli pre nego što ih je i
upoznao. Nisu imali dovoljno veštine da spasu njegovu tetku i teču, koji su ga odgajili sa
nesebičnom ljubavlju i koji su umrli samo nekoliko nedelja pre nego što je on izašao iz
kome.
A ipak, spasili su njega. Gejdž je razumeo zašto.
To je bilo zbog poklona, prokletstva dara koji je dobio tokom tih devet meseci, dok
je njegova duša preživljavala u tom sivom, tečnom svetu. A pošto su ga spasili, on nije
imao drugog izbora nego da radi ono što mu je bilo suđeno.
Sa tromim prihvatanjem, stavio je desnu ruku na svetlozeleni zid svoje spavaće
sobe. Koncentrisao se. Čuo je zujanje u svom mozgu, zujanje koje niko drugi nije
mogao da čuje. Zatim je, brzo i potpuno, njegova ruka nestala.
Oh, i dalje je postojala. Mogao je da je oseti. Međutim, čak ni on nije mogao da je
vidi. Nije bilo linija, siluete. Od zgloba naviše, ruke nije bilo. Morao je samo da se jako
koncentriše i isto bi se dogodilo čitavom njegovom telu.
Mogao je još uvek da se seti prvog puta kada se to desilo. Kako ga je to prestravilo.
I očaralo. Učinio je da mu se ruka ponovo pojavi i proučavao ju je. Bila je ista. Dlan je
bio širok, prsti dugački, pomalo grubi od žuljeva. Obična ruka čoveka koji više nije bio
običan.
Zgodan trik, pomislio je, za nekoga ko noću hoda po ulicama, tražeći odgovore.
Stegao je ruku u pesnicu, a zatim ušao u kupatilo spojeno sa sobom da bi se
istuširao.

U 11:45 pre podne, Debora je u štiklama hodala po Dvadeset petoj policijskoj stanici.
Nije bila posebno iznenađena što je tu bila pozvana. Četiri člana bande koja su pucala na
Rika Mendeza, nalazila su se u odvojenim ćelijama. Na taj način doći će do optužbe za
ubistvo, saučesništva za ubistvo, nelegalnog posedovanja vatrenog oružja, posedovanja
nedozvoljenih supstanci i svih drugih optužbi zbog kojih su uhapšeni. Cediće ih
pojedinačno, bez mogućnosti da usaglašavaju priče jedni sa drugima.
Dobila je poziv od javnog branioca Slaja Parina da bude tu tačno u devet. Ovo će
biti njihov treći susret. Tokom svakog prethodnog susreta, imala je čvrst stav da ne dođe
do nagodbe. Parinov branilac tražio je previše, a sam Parino bio je grub, gnusan i
arogantan. Međutim, primetila je da bi se, svaki put kada bi zajedno sedeli u
konferencijskoj sali, Parino sve više znojio.
Instinkt joj je govorio da on zaista ima nešto što bi mogao da kaže, ali se plašio.
Koristeći svoju sopstvenu strategiju, Debora je zakazala sastanak, ali ga je pomerila
za nekoliko sati. Zvučalo je kao da je Parino bio spreman da otvori karte, a pošto ga je
imala zbog posedovanja oružja kojim je izvršeno ubistvo i sa dva svedoka, bolje bi mu
bilo da ima zlatne čipove za naplatu.
Dok je čekala da dovedu Parina, iskoristila je vreme da pregleda svoje beleške o
ovom slučaju. Pošto ih je praktično znala napamet, njene misli su se vratile na prethodno
veče.
 Kakva vrsta muškarca je bio Gejdž Gatri, pitala se. Tip koji je u svoju limuzinu
ubacio ženu koju poznaje samo pet minuta. Zatim joj ostavio limuzinu na raspolaganju
dva i po sata. Setila se svoje zbunjenosti kada je izašla iz Palate pravde u jedan ujutru i
videla dugačku crnu limuzinu sa ćutljivom gromadom od vozača kako strpljivo čeka da
je odveze kući.
Naređenje gospodina Gatrija.
Iako gospodin Gatri nije bio tu, mogla je da oseti njegovo prisustvo tokom vožnje
od centra grada do njenog stana u zapadnom delu.
Moćan čovek, sada je mislila. Po izgledu, po ličnosti i po privlačnosti. Pogledala je
unaokolo po stanici i pokušavala da zamisli tog elegantnog, tek pomalo grubog
muškarca u smokingu, kako ovde radi.
Dvadesetpetica je bila jedna od najboljih policijskih stanica u gradu, i tu je –
Debora je to otkrila da bi zadovoljila svoju radoznalost – detektiv Gejdž Gatri proveo
veći deo svoje šestogodišnje karijere u policiji Urbane.
Bilo je teško povezati to dvoje, razmišljala je. Uglađenog, tvrdoglavo šarmantnog
muškarca sa tmurnim linoleumom, jakim neonskim svetlima i mirisom znoja i ustajale
kafe, kroz koji je prodirala gumena aroma bora iz sredstva za čišćenje.
Voleo je klasičnu muziku, zbog toga su iz zvučnika limuzine dopirala dela Mocarta,
a opet, godinama je radio okružen vikom, psovkama i zvonjavom telefona u stanici.
Po onome što je saznala čitajući njegov dosije, bio je dobar policajac – ponekad
nepromišljen, ali nikada nije prešao granicu. Bar to nije pisalo u njegovom dosijeu.
Naprotiv, dosije mu je bio pun pohvala.
On i njegov partner razbili su prsten prostitucije, čiji su plen uglavnom bile mlade
devojke, koje su pobegle od kuće; odato im je priznanje za hapšenje tri istaknuta
biznismena koja su vodila tajno mesto za kockanje i mučila nesrećne klijente na
neverovatno okrutne načine; hvatali su dilere droge, male i velike, i razotkrili
pokvarenog policajca koji je koristio svoju značku da iznuđuje novac radi zaštite od
vlasnika malih prodavnica u delu grada poznatom kao Mala Azija.
Zatim su tajno radili da bi bacili na kolena vođu jednog od najvećih kartela droge
na Istočnoj obali, a završili su tako što su nestali kao tim.
Da li je to bilo tako očaravajuće u vezi sa njim, pitala se Debora. To što se činilo da
je taj sofisticirani, imućni biznismen samo privid koji je slabo prikrivao snažnog
policajca kakav je nekada bio? Ili se jednostavno vratio svojoj privilegovanoj prošlosti,
dok su godine koje je proveo kao policajac bile samo odstupanje od toga? Ko je zaista
bio Gejdž Gatri?
Odmahnula je glavom i uzdahnula. Mnogo je razmišljala o prividima u poslednje
vreme. Od one noći u slepoj ulici kada je bila suočena sa užasnom činjenicom o
sopstvenoj realnosti. I spasio ju je – mada je ona čvrsto verovala da bi se sama spasila –
neko za koga je većina ljudi verovala da je fantom.
Nemezis je bio zaista stvaran, razmišljala je. Videla ga je, čula ga je, čak ju je i
iznervirao. A ipak, kada je ušao u njene misli, bio je kao dim. Da je pružila ruku da ga
dotakne, da li bi joj ruka samo prošla kroz njega?
 Kakva besmislica! Planirala je da više spava, pošto je previše rada uticalo na to da
joj mašta odluta usred dana.
Međutim, nekako će ponovo pronaći tog fantoma i pritisnuti ga.
„Gospođice O’Rork.“
„Da.“ Ustala je i pružila ruku mladom, užurbanom javnom braniocu. „Zdravo, još
jednom, gospodine Simonse.“
„Da, pa…“, malo više je podigao naočare sa okvirom od kornjačinog oklopa,
„cenim što ste prihvatili ovaj sastanak.“
„Prekinite sa formalnostima.“ Iza Simonsa, nalazio se Parino, koga su držala dva
uniformisana policajca. Cerio se dok su mu ruke bile vezane lisicama. „Ovde smo da se
dogovorimo, zato hajde da pređemo na stvar!“
Klimnuvši glavom, Debora ih je povela u malu konferencijsku sobu. Stavila je
svoju torbu na sto i sela. Prekrstila je ruke. U tom uglađenom teget odelu i beloj bluzi,
potpuno je ličila na južnjačku lepoticu. Dobro je naučila lekciju o manirima. Ipak, njene
oči, tamne kao postava njenog odela, gorele su kada je pogledom prešla preko Parina.
Proučavala je policijske fotografije Mendeza i videla je šta mržnja i automatsko oružje
mogu da urade šesnaestogodišnjem telu.
„Gospodine Simonse, svesni ste činjenice da se od četvorice osumnjičenih za
ubistvo Rika Mendeza, Vaš klijent suočava sa najozbiljnijim optužbama?“
„Da li možemo bez ovoga?“, Parino je ispružio ruke na kojima se nalazile lisice.
Debora je bacila pogled na njega.
„Ne.“
„Hajde, srce!“ Uputio joj je nešto za šta je pomislila da on smatra seksi
namigivanjem. „Ne plašiš me se, zar ne?“
„Vas, gospodine Parino?“, usne su joj se osmehnule, ali joj je ton bio ledeno
sarkastičan. „Zašto, ne. Svakog dana smrvim po nekoliko gadnih malih buba. Naprotiv,
Vi bi trebalo da se plašite mene. Ja sam ta koja će Vas zatvoriti.“ Brzo je vratila pogled
na Simonsa. „Hajde da ne gubimo opet vreme. Svo troje znamo šta će se desiti.
Gospodin Parino ima devetnaest godina i sudiće mu se kao odraslom. Još uvek treba da
se utvrdi da li će se i ostalima suditi kao odraslima ili kao maloletnicima.“ Izvadila je
svoje beleške, mada joj nisu bile potrebne. „Oružje kojim je izvršeno ubistvo nađeno je
u stanu gospodina Parina, puno njegovih otisaka.“
„To je podmetnuto“, insistirao je Parino. „Nikada ga u životu nisam video.“
„Sačuvaj to za sudiju“, predložila je Debora. „Dva svedoka videla su ga u kolima
koja su prošla raskrsnicom Treće i Market ulice 2. juna u 11:45. Isti svedoci prepoznali
su gospodina Parina u policijskoj stanici na prepoznavanju kao čoveka koji se nagnuo
kroz prozor tih kola i ispalio deset hitaca u Rika Mendeza.“
Parino je počeo da psuje i viče zbog tih svedoka. Vikao je šta će im uraditi kada
izađe, kao i šta će uraditi njoj. Ne trudeći se da podigne glas, Debora je nastavila,
posmatrajući Simonsa.
 „Imamo Vašeg klijenta, biće optužen za prvostepeno ubistvo, a država će tražiti
smrtnu kaznu.“ Stavila je ruke preko svojih beleški i klimnula glavom prema Simonsu.
„Sada, o čemu želite da razgovaramo?“
Simons je dotakao svoju kravatu. Dim cigarete koju je Parino pušio pekao mu je
oči. „Moj klijent ima informaciju koju je spreman da podeli sa kancelarijom okružnog
tužioca“, pročistio je grlo, „da bi dobio imunitet, kao i smanjenje tekućih optužbi protiv
njega za prvostepeno ubistvo i ilegalno posedovanje vatrenog oružja.“
Debora je podigla obrvu. Pustila je da tišina zada udarac. „To čekam.“
„Sestro, ovo nije šala!“ Parino se nagnuo preko stola: „Imam da podelim neke
karte, bolje bi ti bilo da igraš.“
Namerno praveći te pokrete, Debora je vratila svoj rokovnik u torbu, zatvorila ju je
a zatim ustala. „Ljigavi ste, Parino. Ništa, baš nikakve karte koje imate da podelite neće
Vas ponovo vratiti na ulicu. Ukoliko mislite da možete da pređete preko mene ili preko
okružnog tužioca, onda razmislite ponovo.“
Simons je počeo čudno da govori dok je ona išla prema vratima. „Gospođice,
O’Rork, molim Vas, da li bi smo mogli makar malo o tome da porazgovaramo.“
Okrenula se prema njemu. „Naravno, razgovaraćemo o tome. Čim budete imali
realnu ponudu.“
Parino je rekao nešto kratko i gnusno zbog čega je Simons izgubio boju u licu, a
Debora ga hladno i nezainteresovano pogledala.
„Država će ići na prvostepeno ubistvo i smrtnu kaznu“, rekla je smireno. „I verujte
mi kada kažem da ću se postarati da Vaš klijent bude iščupan iz društva, kao koroy.“
„Izaći ću napolje!“ vikao je Parino na nju. Oči su mu bile divlje kada je skočio na
noge. „A kada se to bude desilo, doći ću po tebe, kučko!“
„Nećete izaći.“ Pogledala ga je u lice preko stola. Pogled joj je bio hladan kao led i
nije ustuknula ni u jednom trenutku. „Veoma sam dobra u onome čime se bavim, Parino,
a to je stavljanje u kavez besnih životinja kao što si ti. U tvom slučaju, neće biti
zaustavljanja. Nećeš izaći“, ponovila je. „I kada se budeš znojio pri izvršenju smrtne
kazne, želim da misliš na mene.“
„Drugostepeno ubistvo“, rekao je brzo Simons, ali je odmah bio nadjačan
divljačkom drekom svog klijenta.
„Hoćeš da me prodaš, ti kučkin sine!“
Debora nije obraćala pažnju na Parina i proučavala je Simonsove nervozne oči. Tu
je bilo nečega, mogla je to da namiriše. „Prvostepeno ubistvo“, ponovila je, „sa
preporukom za doživotno izdržavanje kazne umesto smrtne kazne – ukoliko imate nešto
što mene zanima.“
„Molim Vas, dopustite mi da porazgovaram sa mojim klijentom. Da li biste nam
dali minut vremena?“
„Naravno.“ Ostavila je oznojenog javnog branioca sa njegovim klijentom koji je
vrištao.
Dvadeset minuta kasnije, ponovo je posmatrala Parina preko ishabanog stola. Bio
je bleđi, smireniji, dok je pušio cigaretu skroz do filtera.
 „Pokaži šta imaš, Parino“, rekla je.
„Želim imunitet.“
„Ukoliko dođe do optužnica na osnovu informacija koje mi daš, imamo dogovor.“
Već se nalazio u stanju u kom je želela.
„I zaštitu.“ Počeo je da se znoji.
„Ukoliko je to garantovano.“
Oklevao je, vrteo je cigaretu između prstiju, a zatim je zabio u plastičnu pepeljaru.
Bio je sateran u ćošak, znao je to. Dvadeset godina. Javni branilac mu je rekao da će
moći da izađe na uslovnu za dvadeset godina.
Dvadeset godina u rupi, bolje je od električne stolice. Sve je bolje od toga. A neko
pametan bi mogao prilično dobro da se snađe. Smatrao je sebe pametnim.
„Radio sam isporuke za neke momke. Velike igrače. Praćenje robe od dokova do
ekskluzivne antikvarnice u centru grada. Plaćali su dobro, suviše dobro, tako da sam
znao da se u tim kutijama, pored vaza, nalazi još nešto.“ Opuškom stare cigarete upalio
je novu i to je izgledalo čudno pošto su mu ruke bile vezane lisicama. „Pomislio sam,
sam ću pogledati. Otvorio sam jednu od kutija. Bila je puna kokaina. Čoveče, nikada
nisam video toliko belog. Oko šezdeset, možda sedamdeset kilograma. I bio je čist.“
„Kako znaš?“
Oblizao je usne, zatim se nacerio. „Uzeo sam jedan paket i stavio ga ispod majice.
Kažem vam, bilo je dovoljno koke da se ispuni svaki nos u državi za sledećih dvadeset
godina.“
„Kako se zove ta prodavnica?“
Ponovo je oblizao usne. „Želim da znam da li imamo dogovor?“
„Ukoliko se informacije pokažu tačnim, da. Ukoliko me zavitlavaš, ne.“
„’Bezvremeno’. Tako se zove. To je u Sedmoj ulici. Isporučivali smo robu jednom,
možda dva puta nedeljno. Ne znam koliko često smo tamo odnosili koku ili samo skupe
stolove.“
„Daj mi neka imena.“
„Tip sa kojim sam radio na dokovima zove se Miš. Samo Miš, to je sve što znam.“
„Ko vas je angažovao?“
„Neki lik. Ušao je u Loredo, kafić u zapadnom kraju gde izlaze Demonsi. Rekao je
da ima neki posao ukoliko imam jaka leđa i umem da držim usta zatvorena. Tako da smo
Rej i ja pošli za njim.“
„Rej?“
„Rej Santijago. On je jedan od nas, Demonsa.“
„Kako je izgledao, čovek koji vas je angažovao?“
„Nizak tip, pomalo jeziv. Veliki brkovi, nekoliko zlatnih zuba. Ušetao je u Loredo u
skupom odelu i nikome nije palo na pamet da se kači sa njim.“
Zabeležila je, klimnula glavom, čekala sve dok nije bila sigurna da Parino nema
više šta da kaže. „U redu, proveriću. Ukoliko si bio iskren sa mnom, otkrićeš da ću i ja
biti iskrena sa tobom.“ Ustala je, bacila pogled na Simonsa. „Javiću vam se.“
 Kada je izašla iz konferencijske sobe, u glavi joj je odzvanjalo. Osećala je uvek
neku vrstu muke u želucu kada je morala da se bavi tipovima kao što je Parino.
Pobogu, on ima devetnaest godina, pomislila je kada je na narednikov sto bacila
karticu koja je označavala da je ovde kao posetilac. Jedva da je imao dovoljno godina da
glasa. A ipak, surovo je ubio drugo ljudsko biće. Znala je da ne oseća kajanje. Demonsi
su smatrali pucanje iz kola vrstom plemenskog rituala, a ona se, kao predstavnica
zakona, pogađala sa njima.
Tako je funkcionisao sistem, podsetila je samu sebe kada je izašla iz zagušljive
policijske stanice u sparno popodne. Trgovaće sa Parinom kao sa čipom za poker,
nadajući se da će otkriti neku veću igru. Napokon, Parino će platiti tako što će provesti
veći deo svoje mladosti i zrelog doba u kavezu.
Nadala se da će porodica Rika Mendeza imati osećaj da je pravda zadovoljena.
„Loš dan?“
Još uvek mršteći se, okrenula se, rukom zaklonila oči i videla Gejdža Gatrija. „Oh!
Zdravo! Šta Vi radite ovde?“
„Čekam Vas.“
Podigla je obrvu, pažljivo razmišljajući koji bi odgovor bio pravi. Danas je nosio
sivo odelo, veoma uglađeno i pritajeno skupo. Iako je bila velika vlažnost, njegova bela
košulja činila se svežom. Njegova siva, svilena kravata bila je uredno vezana u čvor.
Izgledao je baš kao to što je i bio: uspešni, imućni, poslovni čovek. Sve dok ga ne
pogledaš u oči, pomislila je Debora. Kada to uradiš, vidiš da je to što je privlačilo žene
bilo mnogo jednostavnije od novca i pozicije.
Odgovorila je jedinim pitanjem koje se činilo ispravnim. „Zašto?“
Nasmejao se na to. Video je jasno njenu opreznost i procenu, i to ga je podjednako i
zabavljalo, i impresioniralo. „Da bih Vas pozvao na ručak.“
„Oh! Pa, to je veoma lepo, ali…“
„Jedete, zar ne?“
Smejao joj se. Tu nije bilo greške. „Da, skoro svakog dana. Međutim, trenutno
radim.“
„Vi ste zaista posvećen javni radnik, zar ne, Debora?“
„Volim da mislim da je tako.“ U njegovom tonu bilo je tek toliko sarkazma da bi
ispravila leđa. Zakoračila je na trotoar i podigla ruku da bi zaustavila taksi. Prošao je
autobus, izbacujući izduvne gasove. „Ljubazno od Vas što ste mi sinoć ostavili svoju
limuzinu na raspolaganju.“ Okrenula se i pogledala ga. „Ipak, to nije bilo potrebno.“
„Često radim ono što drugi smatraju da nije potrebno.“ Uhvatio ju je za podignutu
ruku i minimalnim pritiskom je spustio. „Ako ne ručak, onda večera.“
„To zvuči više kao naredba nego kao molba.“ Izvukla bi ruku, ali činilo joj se glupo
da se na ulici igra dečjih igara. „U svakom slučaju, moraću da odbijem. Večeras radim
do kasno.“
„Onda sutra.“ Šarmantno se nasmejao. „I to je molba, savetnice.“
Bilo je teško ne uzvratiti mu osmeh kada ju je posmatrao tim pogledom punim
humora i – da li je to bila usamljenost u njegovim očima. „Gospodine Gatri. Gejdže.“
Ispravila se pre nego što je on to uspeo da uradi. „Uporni muškarci me uglavnom
nerviraju. Vi niste izuzetak. Međutim, iz nekog razloga, mislim da bih volela da idem na
večeru sa Vama.“
„Pokupiću Vas u sedam. Volim rano veče.“
„U redu. Daću Vam moju adresu.“
„Znam je.“
„Naravno.“ Njegov vozač ju je dovezao do kuće prethodne noći. „Ukoliko mi
vratite ruku, volela bih da pozovem taksi.“
Nije je odmah poslušao, već je pogledao njenu ruku. Bila je mala i delovala je
krhko, kao i sve ostalo na njoj. Međutim, osećala se jačina u prstima. Nokti su joj bili
kratki, uredni, lakirani providnim lakom. Nije nosila prstenje, narukvice, samo tanki,
praktični sat na ruci, koji je, primetio je, bio u minut tačan.
Podigao je pogled sa njene ruke i pogledao je u oči. Video je radoznalost, ponovo
pokret nestrpljenja i oprez. Gejdž je naterao samog sebe da se nasmeje dok se
istovremeno pitao kako tako jednostavan dodir dlanova može da natera njegov sistem da
se toliko uznemiri.
„Vidimo se sutra.“ Pustio ju je i pomerio se.
Samo je klimnula glavom nemajući poverenja u sopstveni glas. Kada je ušla u
taksi, okrenula se. Međutim, on je već otišao.

Bio je neki minut posle deset kada je Debora hodala ka antikvarnici. Naravno, bila je
zatvorena i nije ni očekivala da nešto pronađe. Napisala je izveštaj i prosledila detalje
razgovara sa Parinom svom nadređenom. Ipak, nije bila u stanju da odoli, a da i sama ne
baci pogled.
U ovom bogatijem delu grada, ljudi su lagano večerali ili su uživali u nekoj
predstavi. Nekoliko parova je išlo prema klubovima ili restoranu. Ulična svetla su
ulivala sigurnost.
Bilo je glupo, pretpostavila je, što je došla ovde. Teško da je mogla da očekuje da
su vrata otvorena da bi ona mogla da uđe i otkrije skrivenu drogu u nameštaju iz
osamnaestog veka.
Izlog ne samo da je bio mračan, nego su tu bile i šipke i zastori. Baš kao što je i
sama prodavnica bila pod trostrukim ogrtačem tajnosti. Provela je sate i sate tog dana
tražeći ime vlasnika. Zaklonio se veoma dobro korporacijskim štitom. Prateći
papirologiju, nailazila je na krivine i iznenadne obrte. Do sada, svaki trag koji je pratila
doveo ju je do slepe ulice.
Ipak, antikvarnica je postojala. Do sutra, najkasnije do prekosutra, nabaviće sudski
nalog. Policija će pretražiti svaki ćošak prodavnice ’Bezvremeno’. Knjige će biti
konfiskovane. Imaće sve što joj je potrebno da podigne optužnicu. Prišla je bliže
mračnom izlogu. Zbog nečega se naglo okrenula i pogledala u svetlo i senku u ulici iza
nje.
 Saobraćaj je bio bučan. Držeći se ruku pod ruku, jedan par se smejao dok je išao
trotoarom sa druge strane ulice. Zvuk muzike koji je dopirao kroz otvorene prozore kola
bio je glasan i pomešan sa sirenama i povremenim škripanjem kočnica.
To je normalno, podsetila je Debora samu sebe. Ovde nije bilo ničega što bi joj
izazvalo taj nemir u grudima. Ipak, dok je proučavala ulicu i zgrade da bi bila sigurna da
niko ne obraća pažnju na nju, i dalje je imala osećaj da je neko posmatra.
Sama sebi je stvarala neprijatan osećaj, zaključila je Debora. Ti ostaci straha bili su
tu zbog one noći u slepoj ulici i nije više na to obraćala pažnju. Nije bilo moguće živeti
tako suviše uplašen da bi se izašlo noću i tako paranoično posmatrao svaki ćošak pre
nego što se skrene iza njega. To makar njoj nije bilo moguće.
Veći deo života čuvala ju je, brinula se o njoj, čak je i previše štitila, njena starija
sestra. Iako će Šili zauvek biti zahvalna, obavezala se da vodi računa o sebi kada je iz
Denvera prešla u Urbanu. Da ostavi svoj trag. To neće biti moguće, ukoliko se bude
skrivala u senci.
Odlučna da se izbori sa nelagodnošću koju je osećala, išla je oko zgrade, hodajući
brzo kroz kratku i usku uličicu između antikvarnice i susednog butika.
Zadnji deo zgrade bio je podjednako obezbeđen i nepristupačan kao i prednji. Tu se
nalazio jedan prozor, ojačan čeličnim šipkama i široka vrata trostruko zaključana. Ovde
nije bilo uličnih lampi da smanje tamu.
„Ne deluješ glupo.“
Na taj glas, poskočila je unazad i upala bi među kante za đubre da neka ruka nije
zgrabila njen ručni zglob. Otvorila je usta da vrisne i podigla pesnicu da se bori, kada ga
je prepoznala.
„Ti!“ Bio je u crnom, jedva se video u mraku, ali ona je znala.
„Pomislio bih da si završila sa slepim ulicama.“ Nije je puštao, mada je znao da bi
to trebalo da uradi. Prsti su mu stajali kao narukvica oko njenog zgloba i osećao je brzo,
vrelo proticanje njene krvi.
„Posmatrao si me.“
„Ima nekih žena sa kojih je teško skinuti pogled.“ Približio ju je bliže sebi, samo
malo je držeći za zglob, što ih je oboje iznenadilo. Glas mu je bio tih i hrapav. Mogla je
da vidi odsjaj besa u njegovim očima. Ta kombinacija joj je na čudan način bila
privlačna. „Šta ti radiš ovde?“
Usta su joj bila tako suva da je skoro bolelo. Privukao ju je tako blizu da su im se
butine dodirivale. Mogla je da oseti njegov vreli dah na svojim usnama. Da bi osigurala
neku udaljenost i makar neku kontrolu nad situacijom stavila mu je ruku na grudi.
Ruka joj nije lako prošla, već je naišla na topli, čvrsti zid, osetila je ravnomerne
otkucaje srca.
„To je moja stvar.“
„Tvoje je da pripremaš slučajeve i da ih iznosiš na sud, a ne da izigravaš detektiva.“
„Ne izigravam…“ Zastala je i skupila oči. „Kako ti znaš da sam ja advokat?“
„Ja znam mnogo toga o tebi, gospođice, O’Rork.“ Osmeh mu je bio slab i ozbiljan.
„To je moja stvar. Ne verujem da je tvoja sestra radila da bi te školovala za advokata,
videla da si diplomirala kao jedan od najboljih studenata u generaciji da bi se ti šunjala
oko zadnjih ulaza zaključanih zgrada. Pogotovo kada je ta zgrada samo štit za neke
naročito ružne trgovine.“
„Znaš nešto o ovome mestu?“
„Kao što sam rekao, znam mnogo toga.“
Kasnije će se pozabaviti činjenicom da je istraživao njen život. Sada ima posao da
obavi. „Ukoliko imaš bilo kakve informacije, dokaze o sumnji o trgovini narkoticima,
tvoja je dužnost da tu informaciju podeliš sa okružnim tužiocem.“
„Veoma sam svestan svojih dužnosti. Tu ne spadaju dogovori sa ološem.“
Obrazi su joj se upalili. Nije ni pitala kako je znao za njen razgovor sa Parinom. To
je bilo dovoljno, više nego dovoljno da vidi da je dovodio u pitanje njen integritet.
„Radila sam u okvirima zakona“, odbrusila je. „Što je više od onoga što se može reći za
tebe. Ti staviš masku i izigravaš kapetana Ameriku, koji igra po sopstvenim pravilima.
To čini deo tvog problema, a ne rešenja.“
Ispod maske skupio je oči. „Čini se da si dovoljno zahvalna na mom načinu
rešavanja stvari pre nekoliko noći.“
Podigla je bradu. Želela je da može da ga vidi na svom terenu, po danu. „Već sam ti
zahvalila na pomoći, mada nije bila neophodna.“
„Da li si ti uvek tako nadmena, gospođice O’Rork?“
„Samopouzdana“, ispravila ga je.
„Da li uvek pobeđuješ na sudu?“
„Imam odlične rezultate.“
„Da li uvek pobeđuješ?“ ponovio je.
„Ne, ali ne radi se o tome.“
„Upravo se o tome radi. To je rat koji se vodi u ovome gradu, gospođice O’Rork.“
„A ti si postavio sebe za generala dobrih momaka.“
Nije se nasmejao. „Ne, ja se borim sam.“
„Zar ti…“
Brzo ju je prekinuo stavljajući joj ruku na kojoj je nosio rukavicu, preko usta.
Slušao je, ali ne ušima. To nije bilo nešto što je čuo, već nešto što je osetio, kao što neki
ljudi osete glad, žeđ, ljubav ili mržnju. Instinktom, kao vekovima ranije, pre nego što su
im čula otupljena civilizacijom.
Nije ni stigla da reaguje jer ju je brzo povukao i gurnuo dole, ispod sebe, iza zida
naredne zgrade.
„Šta to, dođavola, misliš da radiš?“
Eksplozija se desila pre nego što je uspela da završi rečenicu i od toga je počelo da
joj zuji u ušima. Zbog nagle svetlosti, ženice su joj se skupile, ali pre nego što je
zatvorila oči, videla je krhotine slomljenog stakla kako lete, projektile od delova cigli.
Ispod nje, tlo je podrhtavalo kada je antikvarnica eksplodirala.
Videla je sa užasom i oduševljenjem kada se smrtonosni komad betona zakucao
samo metar dalje od njenog lica.
 „Da li si dobro?“ Pošto nije odgovarala, već samo drhtala, obuhvatio joj je rukama
lice i okrenuo ga prema sebi. „Debora, da li si dobro?“
Ponovio je njeno ime dva puta pre nego što joj je pogled izgubio staklasti odsjaj.
„Da“, uspela je da izgovori. „Da li si ti dobro?“
„Zar ti ne čitaš novine?“ Oko usta mu je zaigrao neznatni osmeh. „Mene je
nemoguće povrediti.“
„Tačno.“ Uz mali uzdah, pokušala je da sedne. Za trenutak, nije se pomerao, već je
ostao tu gde je bio, gde je želeo da bude. Pripijen uz nju. Lice mu je bilo na samo
nekoliko centimetra udaljeno od njenog. Pitao se šta bi se desilo – oboma – kada bi
nestalo te udaljenosti i kada bi im se usne srele.
Poljubiće je, Debora je shvatila i bila je savršeno mirna. Osećaji su se rojili u njoj.
Ne bes, kao što je očekivala, već uzbuđenje, sirovo i divlje. Toliko je snažno prolazilo
kroz nju da je nadmašilo sve ostale osećaje. Uz blago mrmljanje u znak odobravanja,
podigla je ruku do njegovog obraza.
Prsti su joj okrznuli njegovu masku. Izmakao se od njenog dodira kao da ga je neko
ošamario. Pomerio se, ustao i pomogao joj da ustane. Boreći se protiv moćne
kombinacije poniženja i besa, zakoračila je iza zida prema zadnjem delu antikvarnice.
Malo šta je od nje ostalo. Cigle, staklo i beton bili su razbacani svuda unaokolo.
Unutar osakaćene zgrade besneo je požar. Krov je pao uz dug, glasan zvuk, koji je ličio
na ječanje.
„Ovog puta su te pobedili“, promrmljao je. „Ništa nije preostalo što bi mogla da
nađeš – papirologija, droga, fascikle.“
„Uništili su zgradu“, rekla je između zuba. Nije ni želela da je poljubi, rekla je
sama sebi. Bila je potresena, ošamućena, žrtva privremenog ludila. „Ipak, ona je nečije
vlasništvo i ja ću otkriti kome pripada.“
„Ovo je bilo upozorenje, gospođice, O’Rork. To bi trebalo da razmotriš.“
„Neće me uplašiti. Ni zgrada koja je eksplodirala, ni ti.“ Okrenula je lice prema
njemu, ali nije bila iznenađena kada je videla da je otišao.
 3.

Bilo je jedan iza ponoći kada se Debora dovukla do ulaza u svoj stan. Provela je
prethodna dva sata odgovarajući na pitanja, dajući izjavu policiji i izbegavajući
novinare. Čak i kroz sav taj umor osećala je netrpeljivost prema čoveku po imenu
Nemezis.
On joj je, praktično, ponovo spasao život. Da je stajala bliže do antikvarnice kada
je eksplodirala, sasvim sigurno bi je zadesila gadna smrt. Međutim, onda ju je ostavio da
se sama iskobelja sa policijom, kako god zna i ume da se snađe, bila ona okružni tužilac
ili ne.
Osim toga, pokazao je, u tom kratkom, jezgrovitom sadržaju, da nema nikakvo
poštovanje prema njenoj profesiji ili sudu. Od svoje osamnaeste godine, učila je i
naporno radila da bi postala tužilac, a on je sada, samo slegnuvši ramenima, odbacio sve
te godine njenog života kao da su bile uzalud potrošene.
Ne, pomislila je dok je kopala po svojoj torbi tražeći ključeve, on je više voleo da
se skriva po ulicama i da iskazuje svoj lični osećaj za pravdu. Pa, neće moći tako! I pre
nego što bude gotovo, dokazaće mu da sistem funkcioniše.
Kao što će dokazati i samoj sebi da je on nimalo ne privlači.
„Izgledate kao da ste imali tešku noć.“
Držeći ključeve u rukama, Debora se okrenula. Njena komšinica iz stana prekoputa,
gospođa Grinbaum, stajala je na svojim otvorenim vratima i virila kroz svoje naočare sa
okvirima boje višnje.
„Gospođo Grinbaum, što ste Vi budni?“
„Upravo sam završila sa gledanjem Dejvida Letermana. Taj mladić me
oduševljava.“ U sedamdesetoj godini, sa dovoljnom penzijom da je štiti od životnih
oluja, Lil Grinbaum je radila šta je htela i kada je htela. Sada je na sebi imala ishabani
frotirski ogrtač, kućne papuče i svetloroze mašnu posred svoje kanom ofarbane kose.
„Izgledaš kao da bi ti dobro došlo jedno piće. Šta kažeš na jedan vreli punč?“
Debora je htela prvo da odbije, ali je shvatila da je vreli punč baš ono što je želela.
Nasmejala se, spustila ključeve u džep jakne i prešla prekoputa. „Neka bude dupli!“
„Već sam stavila vodu da vri. Sedi i izuj se.“ Gospođa Grinbaum ju je potapšala po
ruci i nestala u kuhinji.
Zahvalna, Debora je utonula u meke jastuke kauča. Televizor je još uvek bio
upaljen i na ekranu je bio neki stari, crno-beli film. Debora je prepoznala mladog Kerija
Granta, ali ne i film. To bi znala gospođa Grinbaum, pomislila je. Lil Grinbaum je znala
sve.
Imala je dvosoban stan – gospođa Grinbaum je držala uvek spremnom drugu sobu
za nekog od brojnih unuka – mada su obe sobe bili uredne i čiste. Stolovi su bili prepuni
fotografija i sitnica. Na televizoru se nalazila lava-lampa, sa velikim mesinganim
znakom mira prikačenim za nju. Lil je bila ponosna na činjenicu da je marširala protiv
režima šezdesetih godina. Baš kao što je protestovala protiv nuklearnih reaktora,
spaljivanja prašuma i povećanja troškova za medicinsku negu.
Volela je da protestuje, često bi to pomenula Debori. Kada si u stanju da se buniš
protiv sistema, to znači da si još uvek živ i da mrdaš.
„Evo!“ Donela je dve pomalo iskrivljene keramičke šolje – proizvode kreativnosti
jednog od njenih unuka. Bacila je brz pogled na TV. „Serenada penija, iz 1941. Oh, zar
taj Keri Grant nije bio poseban?“ Kada je spustila šolje, uzela je daljinski i isključila
televizor. „Sada da vidimo u kakvu si nevolju upala?“
„Vidi se?“
Gospođa Grinbaum je uzela dobar gutljaj čaja sa viskijem. „Odeća ti je u neredu.“
Nagnula se bliže i onjušila je. „Miriše na dim. Obraz ti je umrljan, vidi se da si trčala i
vatra ti ševa iz očiju. Po pogledu koji iz njih izbija, mora da je u pitanju neki muškarac.“
„Policiji Urbane biste bili od velike koristi, gospođo Grinbaum.“ Debora je uzela
gutljaj čaja i upila njegovu vrelinu. „Malo sam istraživala pešice. Zgrada, koju sam
posmatrala, eksplodirala je.“
Živo interesovanje u očima gospođe Grinbaum istog trenutka pretvorilo se u brigu.
„Nisi povređena?“
„Ne. Samo nekoliko modrica.“ Poklopiće se sa onima koje je zadobila nedelju dana
ranije. „Pretpostavljam da je moj ego malo patio. Naletela sam na Nemezisa.“ Debora
nije pomenula njihov prvi susret, pošto je bila bolno svesna strasnog divljenja svoje
komšinice prema tom muškarcu u crnom.
Oči gospođe Grinbaum su iskočile iza debelog rama. „Ti si ga, uistinu, videla?“
„Videla sam ga, razgovarala sa njim i na kraju me je bacio na beton, sekund pre
nego što je zgrada eksplodirala.“
„Bože!“ Lil je rukom pritisnula srce. „To je još romantičnije od toga kako sam ja
upoznala gospodina Grinbauma na mitingu protiv Pentagona.“
„Nema nikakve veze sa romantikom. Taj čovek je nemoguć, veoma verovatno je
neka vrsta manijaka i svakako je opasan.“
„On je heroj!“ Gospođa Grinbaum je uperila svoj prst sa skarletno namazanim
noktima u Deboru. „Još nisi naučila da prepoznaješ heroje. To je zbog toga što ih danas
nema dovoljno.“ Prekrstila je noge na način jedne princeze i osmehnula se Debori. „Pa,
kako izgleda? Izveštaji su dosta zbunjujući. Jednog dana je visok dva i po metra, a
sledećeg je bledi vampir sa sve očnjacima. Baš sam pre neki dan pročitala da je on, u
stvari, mala zelena žena sa crvenim očima.“
 „Sigurno nije žena“, promucala je Debora. Mogla je da se seti, i suviše jasno,
osečaja njegovog tela uz njeno. „Ali ne mogu tačno da kažem kako izgleda. Bilo je
mračno, a veći deo njegovog lica prekrivala je maska.“
„Kao Zoro?“ upitala je gospođa Grinbaum sa nadom.
„Ne. Pa, ne znam. Možda.“ Napravila je mali uzdah i rešila da udovolji svojoj
komšinici. „Visok je oko 190 centimetara, mršav, ali dobro građen.“
„Koje boje mu je kosa?“
„Bila je pokrivena. Videla sam mu liniju brade.“ Jaka, napeta. „A njegove usne…“,
lebdele su jedan, dugi, uzbudljivi trenutak nad njenim usnama, „…ništa posebno“, rekla
je brzo i uzela još čaja.
„Hmm…“ Gospođa Grinbaum je imala svoje ideje. Dva puta se udavala i ostajala
udovica, a u međuvremenu je uživala u onome što je ona smatrala svojim pravednim
delom afera i romantičnih veza. Prepoznala je znake. „Njegove oči? Uvek možeš da
kažeš kakav je neki muškarac po njegovim očima. Mada bih mu ja radije pogledala
guzu.“
Debora se zakikotala. „Tamne.“
„Tamno…?“
„Samo tamne. Stalno je u senci.“
„Klizi između senki da bi iskorenio zlo i zaštitio nevine. Šta je romantičnije od
toga?“
„On je protiv sistema.“
„Ono što i ja kažem. Nema nas dovoljno protiv sistema.“
„Ne kažem da nije pomogao nekim ljudima, ali imamo obučene policajce da to
rade.“ Namrštila se nad svojom šoljom. Oba puta kada joj je bila potrebna pomoć, nije
bilo nijednog policajca. Nisu mogli svuda da budu. Verovatno. Iskoristila je svoj
poslednji argument. „Nema nikakvo poštovanje prema zakonu.“
„Mislim da grešiš. Mislim da ga izuzetno poštuje. Samo ga tumači na drugačiji
način od onoga kako ti radiš.“ Ponovo je potapšala Deboru po ruci. „Ti si dobra devojka,
Debora, pametna devojka, ali si naučila samu sebe da hodaš veoma uskim putem.
Trebalo bi da pamtiš da je ova zemlja osnovana na pobuni. Mi to često zaboravimo,
zatim se ugojimo i postanemo debeli, sve dok se neko ne pojavi i dovede u pitanje status
kvo. Potrebni su nam pobunjenici, baš kao i heroji. Svet bi bio tužan i dosadan bez njih.“
„Možda“, rekla je mada je bila daleko od toga da se slagala sa tim. „Ipak, takođe su
nam potrebna i pravila.“
„O, da!“ Gospođa Grinbaum se nasmešila. „Potrebna su nam pravila. Kako bismo
inače mogli da ih kršimo?“

Gejdž je držao oči sklopljenim dok je vozač vozio limuzinu kroz grad. Tokom noći
nakon eksplozije i dana koji joj je sledio, razmišljao je o desetinama razloga zašto bi
trebalo da otkaže sastanak sa Deborom O’Rork.
 Svi su bili veoma praktični, veoma logični, veoma zdravorazumski. Ne obraćati
pažnju na njih predstavljalo bi nepraktičnost, odsustvo logike i zdravog razuma.
Bila mu je potrebna.
Mešala se u njegov rad, i danju i noću. Od trenutka kada ju je video, nije bio u
stanju da misli ni o kome drugom. Koristio je svoju veliku mrežu kompjutera da bi
iskopao i najmanju mrvicu informacija o njoj. Znao je da je rođena u Atlanti, pre
dvadeset pet godina. Saznao je da je izgubila roditelje, tragično i brutalno kada je imala
dvanaest godina. Sestra ju je odgajila i zajedno su se selile po raznim gradovima u
državi. Sestra joj je radila na radiju, a sada je bila menadžer KHIP radio stanice u
Denveru, gde je Debora završila koledž.
Debora je položila ispit za advokata iz prvog puta i konkurisala je za poziciju
okružnog tužioca u Urbani, gde je postala poznata po svojoj temeljnosti, pedantnosti i
ambiciji.
Saznao je da je imala jednu ozbiljnu ljubavnu vezu na koledžu, ali nije saznao kako
se ta veza završila. Izlazila je sa raznim muškarcima, ništa ozbiljno.
Mrzeo je činjenicu da je zbog te male informacije osetio neverovatno olakšanje.
Ona je za njega predstavljala opasnost. Znao je to, razumeo je to i činilo se da nije
u stanju da je izbegne. Čak i nakon susreta sa njom prethodne noći pre nego što je mu je
bila tako blizu i zbog čega je izgubio kontrolu – nad svojim besom i željom – nije bio u
stanju da je izbaci iz svojih misli.
Nastaviti i videti se sa njom značilo bi obmanjivati je. Kao i sebe samog.
Ipak, kola su se zaustavila ispred njene zgrade, izašao je iz njih, došao do hodnika i
ušao u lift.
Kada je Debora čula kucanje na vratima, prestala je da hoda tamo-amo po dnevnoj
sobi. Poslednjih dvadeset minuta ispitivala je samu sebe zašto je pristala da se vidi sa
čovekom koga je jedva poznavala. I to sa onim koji je bio poznat kao veliki poznavalac
žena, ali je bio oženjen svojim poslom.
Pala je na šarm, priznala je, taj glatki, bezbrižni šarm sa malom naznakom
opasnosti. Možda je bila zaintrigirana i privučena izazovom zbog njegove sklonosti da
dominira. Zastala je na trenutak držeći ruku na kvaki. Nije to bilo ništa posebno,
uveravala je samu sebe. To je bilo samo jedno veče, samo jedna obična večera. Ona nije
bila naivna, dečjeg pogleda i nije očekivala ništa više od dobre hrane i pametnog
razgovora.
Nosila je plavo. Nekako je znao da će to nositi. Ponoćna, tamnoplava svila njenog
večernjeg odela slagala se sa njenim očima. Suknja je bila lagodna i kratka i isticala je
duge, glatke noge. Savršeno skrojen, skoro muški sako, terao ga je da se zapita da li je
ispod imala još svile ili je tu bila samo njena koža. Lampa pored vrata, koju je ostavila
upaljenu, naglasila je sjaj plavih i belih kamenčića na Deborinim ušima.
Lako laskanje koje je obično koristio zaglavilo mu se u grlu. „Spremna si“, uspeo
je da izusti.
„Uvek.“ Nasmešila mu se. „To je kao neki porok.“ Zatvorila je vrata iza leđa, ne
pozvavši ga unutra. Tako je delovalo bezbednije.
 Nekoliko trenutaka kasnije, namestila se u limuzini i zavetovala se sebi da će
uživati. „Da li uvek putuješ ovako?“
„Ne. Samo kada mi se čini da je zgodnije.“
Ne mogavši da odoli, skinula je cipele i pustila da joj noge utonu u duboki, meki
tepih. „Ja bih. Nema gnjavaže oko taksija ili jurcanja za podzemnom.“
„Tako propuštaš mnogo života na ulicama i ispod njih.“
Okrenula se prema njemu. U svom tamnom odelu i sa kravatom na tanke pruge
izgledao je elegantno i uspešno. Na beloj košulji imao je uglačane, zlatne manžetne.
„Hoćeš da mi kažeš da se voziš podzemnom?“
Samo se nasmejao. „Kada se to čini najprikladnijim. Ne veruješ valjda da bi novac
trebalo da se koristi kao izolacija od realnosti?“
„Ne. Ne, ne mislim.“ Međutim, bila je iznenađena što on tako ne misli. „Zapravo,
nikada nisam imala dovoljno da bih bila u iskušenju da to isprobam.“
„Ne bi ni bila.“ Udovoljio je sebi, ili je pokušavao da to uradi tako što se igrao
krajevima njene kose. „Mogla si da radiš u mnogim privatnim, vrhunskim kompanijama
za platu, u odnosu na koju bi tvoja sadašnja plata izgledala kao prava sitnica, ali nisi.“
Slegnula je ramenima. „Nemoj da misliš da nema trenutaka kada preispitujem svoj
razum.“ Misleći da je bezbednije ukoliko se prebace na manje lične teme, bacila je
pogled kroz prozor. „Gde idemo?“
„Ne večeru.“
„Laknulo mi je da to čujem, pošto sam preskočila ručak. Mislila sam gde.“
„Ovde.“ Uhvatio ju je za ruku kada se limuzina zaustavila. Dovezli su se do samog
kraja grada, do sveta starog novca i prestiža. Ovde se saobraćaj čuo samo kao daleki
eho, a u vazduhu se osećao blagi, fini miris ruža, koje su cvetale.
Debora je prigušila uzdah kada je zakoračila na trotoar. Već je ranije videla slike
njegove kuće. Ipak, bilo je potpuno drugačije videti je izbliza, uživo. Nazirala se sa
ulice, prostirući se preko pola bloka.
Bila je u gotičkom stilu, a podigao ju je neki filantrop na početku veka. Negde je
pročitala da ju je Gejdž kupio pre nego što su ga pustili iz bolnice.
Kule i tornjevi izdizali su se prema nebu. U visokim prozorima ogledalo se sunce
koje se polako spuštalo na zapad. Terase su bile izbačene i prostirale su se preko uglova
kuće. Na poslednjem spratu nalazilo se neobično, zakrivljeno staklo odakle se pružao
pogled preko celog grada.
„Vidim da doslovno shvataš ideju da je čovekova kuća njegov dvorac.“
„Volim prostor i privatnost, ali sam odlučio da ipak odložim izgradnju kanala oko
kuće.“
Smejući se, došla je do izrezbarenih ulaznih vrata.
„Da li bi želela da obiđeš kuću pre večere?“
„Šališ se!“ Uhvatila ga je pod ruku. „Odakle počinjemo?“
Sproveo ju je kroz krivudave hodnike, ispod visokih tavanica, kroz sobe, od kojih
su neke bile ogromne, a neke skučene. Nije se sećao da je ikada više uživao u svojoj
kući nego sada kada ju je posmatrao kroz njene oči.
 Tu se nalazila i biblioteka na dva nivoa prepuna knjiga – od prvih izdanja do
iskrzanih izdanja mekih poveza. Saloni sa zaobljenim starim kaučima i finim
porcelanom. Ming važne, Tang konji, kristal Lalik i grnčarija Maja. Zidovi su bili
obojeni u bogate, tamne boje, na kojima se nalazilo sjajno drvo i slike impresionista.
U istočnom krilu nalazilo se tropsko zelenilo, unutrašnji bazen i potpuno
opremljena teretana sa izdvojenom saunom i đakuzijem. Kroz drugi hodnik, uz
krivudavo stepenište, dolazilo se do spavaćih soba gde su bili kreveti sa stubovima i
baldahinima ili sa izuzetno bogato izrezbarenim uzglavljima. Prestala je da broji sobe.
Još stepenica, zatim ogromna kancelarija sa crnim mermernim stolom i velikim
prozorom preko celog zida kroz koji je prolazila rozikasta svetlost zalaska sunca. Tu su
se nalazili i kompjuteri koji su sada u tišini čekali.
Bila je tu i muzička soba sa velikim belim klavirom i starim Vurlicerovim džu-
boksom. Skoro ošamućena, zakoračila je u plesnu dvoranu sa ogledalima i zurila u
sopstvene, mnogobrojne odraze. Iznad nje, tri veličanstvena lustera bacala su raskošnu
svetlost.
„Kao da je iz nekog filma“, promrmljala je. „Imam osećaj kao da bi trebalo da
nosim suknje sa obručima i napuderisanu periku.“
„Ne.“ Ponovo joj je dodirnuo kosu. „Mislim da ti to što nosiš sasvim dobro
pristaje.“
Odmahnuvši glavom zakoračila je dublje u salu, a zatim se, ponesena nekim
osećajem, tri puta okrenula oko sebe. „Stvarno je neverovatno. Zar nikada ne dobiješ
poriv da samo uđeš u ovu sobu i počneš da igraš?“
„Ne. Sve do sada!“ Iznenadivši i nju i samog sebe, uhvatio ju je oko struka i
zavrteo u ritmu valcera.
Trebalo je da počne da se smeje – da ga pogleda zabavnim i koketnim pogledom,
da isprati tu impulsivnu reakciju. Međutim, nije to uradila. Samo je zurila u njega, u
njegove oči, dok ju je vrteo i vrteo u dvorani sa ogledalima.
Jedna ruka joj je bila na njegovom ramenu, drugu je on čvrsto držao u svojoj ruci.
Koraci su im se slagali, iako ona na to uopšte nije ni pomislila. Pitala se, glupavo, da li i
on u svojoj glavi čuje istu muziku koju je i ona čula u svojoj.
On nije čuo ništa sem njenih udaha i izdaha. Nije se sećao da je ikada u svom
životu bio tako usredsređen samo na jednu osobu. Na način na koji su njene dugačke,
tamne trepavice uokvirivale njene oči. Na blagi bronzani trag senke koju je stavila na
kapke. Na svetloroze sjaj na njenim usnama.
Tamo, gde je njegova ruka dodirivala njen struk, svila je bila topla od njenog tela. A
to telo činilo se da klizi zajedno sa njegovim, predviđajući svaki korak, svaki zaokret.
Njena kosa je lepršala, tako da je on bolno želeo da zaroni svoje ruke u nju. Njen miris
je lebdeo oko njega, ne potpuno sladak i krajnje izazovan. Pitao se da li bi mogao da ga
oseti kada bi pritisnuo svoje usne na njen dugački beli vrat.
Videla je promenu u njegovim očima – postajale su sve dublje i sve tamnije, kako
je želja rasla. Pošto su njeni koraci bili usklađeni sa njegovim, isto se dešavalo i sa
njenom željom. Osetila je kako nastaje i raste, kao nešto živo u njenom telu, sve dok ga
nije u potpunosti ispunila. Nagnula se prema njemu, čudeći se.
Zaustavio se. Stajali su kratko, okruženi desetinama svojih odraza. Muškarac i
žena, uhvaćeni u privremenom zagrljaju, na ivici nečega što nijedno od njih nije
razumelo.
Ona se prva pomerila, napravivši oprezni polukorak unazad. U njenoj prirodi je bilo
da pažljivo razmisli pre nego što donese bilo kakvu odluku. Njegova ruka je čvršće
stegnula njenu ruku. Iz nekog razloga, ona je to shvatila kao upozorenje.
„Ja… vrti mi se u glavi.“
Veoma lagano, ruka mu je skliznula sa njenog struka i zagrljaj se prekinuo. „Onda
bi bilo bolje da te nahranim.“
„Da.“ Jedva je uspela da se nasmeje. „Bolje bi bilo.“
Večerali su škampe začinjene pomorandžom i ruzmarinom. Iako joj je pokazao
ogromnu trpezariju sa bogatim mahagoni stolom, večerali su u malom salonu, za stolom
pored zaobljenog prozora. Pijući šampanjac, posmatrali su zalazak sunca iznad grada.
Na stolu su se nalazile dve tanke bele sveće, a jedna crvena bila je između njih.
„Lepo je ovde“, rekla je. „Grad. Možeš da vidiš sve njegove mogućnosti i ništa od
njegovih problema.“
„Ponekad je od pomoći kada se napravi jedan korak unazad.“ I sam je zurio u grad,
a zatim je skrenuo pogled sa njega kao da ga je zaboravio. „U protivnom, ti problemi te
mogu živog pojesti.“
„Međutim, i dalje si ih svestan. Znam da doniraš novac beskućnicima i centrima za
rehabilitaciju, kao i drugim humanitarnim udruženjima.“
„Lako je deliti novac kada ga imaš više nego što ti je potrebno.“
„To zvuči cinično.“
„Realistično.“ Osmeh mu je bio hladan i lagan. „Ja sam biznismen, Debora. Zbog
donacija mi smanjuju porez.“
Namrštila se, proučavajući ga. „To bi bila velika šteta, hoću da kažem, kada bi ljudi
bili velikodušni, samo kada bi od toga imali koristi.“
„Sada zvučiš kao neki idealista.“
Ljutito je tapkala prstom po peharu za šampanjac. „To je drugi put za nekoliko dana
da si me optužio za to. Mislim da mi se to ne sviđa.“
„Nisam to smatrao uvredom, već sam samo primetio.“ Podigao je pogled kada je
Frenk ušao sa čokoladnim sufleima. „Večeras nam ništa više neće biti potrebno.“
Veliki čovek je slegnuo ramenima. „U redu.“
Debora je primetila da se Frenk pomerao lako kao neki plesač – neobičan talenat za
tako velikog i teškog čoveka. Zamišljena, zabola je kašiku u desert. „Da li je on tvoj
vozač ili batler?“, pitala je.
„Oba. I nijedno.“ Dopunio joj je vino. „Može se reći da je on saradnik iz
prethodnog života.“
Zainteresovano je podigla obrvu. „Što znači?“
 „On je bio džeparoš kojeg sam jednom ili dvaput uhvatio kada sam bio policajac.
Zatim je bio moj doušnik. Sada… vozi moja kola i otvara vrata moje kuće, između
ostalog.“
Primetila je da su Gejdžovi prsti sa lakoćom držali tanku dršku kristalne čaše.
„Teško mogu da te zamislim da radiš na ulici.“
Nasmejao joj se. „Da, pretpostavljam da je to teško.“ Posmatrao je kako odsjaj
sveće poigrava u njenim očima. Prethodne noći, video je u njima odsjaj vatre iz zgrade
koja je gorela, kao i njenu prigušenu želju.
„Koliko dugo si bio policajac?“
„Jednu noć duže nego što je trebalo“, rekao je hladno, a zatim je pružio ruku da
dodirne njenu. „Da li bi želela da vidiš pogled sa krova?“
„Da, želela bih.“ Odgurnula se od stola, shvatajući da je njegova prošlost tabu
tema.
Ovog puta poveo ju je gore malim liftom zamagljenog stakla. „Sve sam komfor!“,
rekla je kada su počeli da se penju. „Iznenađena sam što ovo mesto nema skrivenu
tamnicu i tajne prolaze.“
„Oh, ima! Možda ću ti pokazati… neki drugi put.“
Drugi put, pomislila je. Da li je ona želela da bude drugog puta? Svakako, ovo je
bilo predivno veče, sa izuzetkom tog napetog, veoma srčanog trenutka u plesnoj
dvorani.
A ipak, uprkos svim njegovim uglađenim manirima, osećala je nešto nemirno i
opasno ispod tog pažljivo skrojenog odela.
To je i bilo ono što ju je privlačilo, priznala je, a ujedno se zbog toga osečala
nelagodno.
„O čemu razmišljaš?“
Odlučila je da je najbolje da bude potpuno iskrena. „Pitala sam se ko si ti i da li
želim da budem tu dovoljno dugo da to i otkrijem.“
Vrata lifta su se tiho otvorila, ali on se nije pomerio. „I, da li želiš?“
„Nisam sigurna.“ Zakoračila je ka najvišem tornju zgrade. Ispustivši uzdah
iznenađenja i zadovoljstva, približila se širokom, zaobljenom staklu. Sunce je gotovo
zašlo, ostavivši grad u senci i svetlosti. „Čarobno je!“ Okrenula se prema njemu,
osmehujući se: „Jednostavno čarobno.“
„Postaje još bolje.“ Pritisnuo je jedno dugme na zidu. Tiho i magično zaobljeno
staklo se razdvojilo. Uzeo ju je za ruku i poveo je na kamenu terasu.
Stavljajući dlanove na kamenu ogradu, nagnula se više prema vrelom vetru koji je
duvao. „Možeš da vidiš drveće u gradskom parku i reku.“ Nestrpljivo je sklonila kosu,
koju joj je vetar bacao na oči. „Zgrade izgledaju tako lepo sa upaljenim svetlima.“ U
daljini, videla je treperava svetla visećeg mosta. Blistala su kao dijamanti u mraku. „U
zoru, kada je vedro, zgrade su bisernosive i roze boje. Sunce pretvori sva stakla u vatru.“
Pogledala je prvo njega, a zatim grad koji je posmatrao. „Zbog toga si kupio ovu
kuću, zbog pogleda?“
 „Odrastao sam nekoliko blokova dalje odavde. Kada god bismo išli u park, moja
tetka bi mi uvek pokazala ovu kuću. Volela ju je. Ovde je dolazila na zabave kao dete –
ona i moja majka. Ja sam bio jedino dete i mojim roditeljima, i mojoj tetki i teći. Kada
sam se vratio i saznao da su preminuli… pa, u početku nisam mogao da mislim o mnogo
toga. Zatim sam počeo da razmišljam o ovoj kući. Činilo mi se ispravnim da je kupim i
živim u njoj.“
Stavila je svoju ruku preko njegove, koju je držao na ogradi. „Nema ničeg težeg,
zar ne, nego izgubiti ljude koje voliš i koji su ti potrebni?“
„Ne.“ Kada ju je pogledao, video je da su njene oči tamne i da svetlucaju zbog
njenih, ličnih uspomena, kao i zbog saosećanja sa njim. Prineo je ruku njenom licu,
sklonio joj kosu prstima i obuhvatio dlanom njen obraz. Njena ruka je pošla prema
njegovom zglobu i zadrhtala. Glas joj je takođe podrhtavao.
„Trebalo bi da krenem.“
„Da, trebalo bi.“ Međutim, još uvek je držao ruku na njenom licu i gledao je pravo
u oči, pomerivši se tako da je zarobio između svog tela i kamene ograde. Drugom rukom
je nežno prelazio preko njenog vrata sve dok mu obe ruke nisu bile na njenom licu. „Da
li si ikada bila prisiljena da napraviš korak za koji si znala da je pogrešan? Znala si to,
ali nisi mogla da se zaustaviš.“
U glavi joj se maglilo i ona je protresla glavu da bi razbistrila misli. „Ja – ne. Ne,
ne volim da pravim greške. Međutim, već je znala da samo što nije napravila jednu.
Osetila je njegove grube i tople dlanove na svojoj koži. Oči su mu bile tako tamne,
pogled tako snažan. Ne trenutak je zatreptala, zarobljena snažnim osećajem već viđenog.
Ipak, ona nikada ranije nije bila ovde, uveravala je samu sebe dok je on palčevima
prelazio preko osetljive kože ispod njene brade.
„Ni ja.“
Uzdahnula je i zatvorila oči, ali on je samo usnama prešao preko njenog čela.
Lagani šapat zbog tog dodira probo ju je kao koplje. U vreloj noći, drhtala je dok su
njegove usne lagano prelazile preko njene slepoočnice.
„Želim te.“ Glas mu je bio grub i napet dok su mu prsti stezali njenu kosu. Ponovo
je širom otvorila oči. U njegovom pogledu mogla je da vidi napetu želju. „Jedva da
mogu da dišem koliko te želim. Ti si moja greška, Debora. Ona, koju nikada nisam ni
pomislio da ću napraviti.“
Spustio je svoje usne na njene, čvrste i pohlepne, bez ikakvog izazovnog
zavođenja, koje je očekivala i zbog čega je rekla sebi da će odoleti. Nije više bilo
uglađenog i prefinjenog čoveka sa kojim je večerala. Ovo je bio onaj neobuzdani i
opasni muškarac, kog je tek ponekad nazirala.
Plašio ju je, opčinio ju je. Zaveo ju je.
Bez oklevanja, opreza, razmišljanja, odgovorila je na to. Želje i snage su im se
susrele.
Nije osećala grubi kamen na leđima, samo čvrsto, dugačko telo prislonjeno uz sebe.
Mogla je da oseti vino na njegovom jeziku, kao i nešto mračnije – moćni ukus strasti
koja se tek razvijala. Zaječavši od zadovoljstva, privukla ga je bliže sve dok nije osetila
otkucaje njegovog srca nad svojim. Otkucaj za otkucaj.
Ona je bila više od onoga što je on sanjao. Sva u svili i parfemu, dugih nogu. Njene
usne su bile vrele, nežne, a zatim zahtevne. Ruke su joj skliznule ispod njegovog sakoa,
a prsti su istraživali čak i kada je zabacila glavu unazad, kao znak predaje, što ga je
potpuno izludelo.
Puls joj je snažno otkucavao u grlu mameći ga da tu pritisne svoje usne i istraži tu
drugačiju kožu, novi ukus, pre nego što ponovo sastavi usne sa njenima. Zubima je
grickao, jezikom ublažavao, dovodeći ih sve bliže granici razuma. Gutao je njene
uzdahe dok je rukama prelazio preko njenog tela, tražeći, uzimajući, oblikujući.
Osetio je da drhti, a zatim da i on drhti pre nego što je prisilio samog sebe da se
uhvati za poslednju slamku kontrole. Veoma pažljivo, kao čovek koji se udaljava od
ivice litice, odmakao se od nje.
Ošamućena, Debora je podigla ruku do svoje glave. Boreći se da dođe do daha,
zurila je u njega. Kakvu je to moć imao, pitala se, kada je u stanju da je od razumne žene
pretvori u pohlepnu gomilu?
Okrenula se, naginjući se preko ograde i gutajući vazduh kao da je voda i kao da
umire od žeđi. „Mislim da nisam spremna za tebe“, uspela je polako da kaže.
„Ne. Mislim da ja nisam spreman za tebe. Ipak, neće biti povlačenja.“
Odmahnula je glavom. Dlanovima je tako snažno pritiskala kamenu ogradu da joj
se kamen urezivao u kožu. „Moraću da razmislim o tome.“
„Kada jednom skreneš iza nekih ćoškova, možeš da ideš samo pravo.“
Smirenija, okrenula se prema njemu. Bilo je vreme, mada je već i prošlo, da se
postave neka pravila. Za oboje. „Gejdže, bez obzira na to kako izgleda, zbog onoga što
se upravo desilo, ne ulazim u veze sa muškarcima koje jedva da poznajem.“
„Dobro.“ I on je sada bio smireniji. Doneo je odluku. „Kada nas dvoje budemo ušli
u vezu, ne želim da tu bude uključen bilo ko drugi.“
Glas joj se ohladio. „Očigledno nisam bila dovoljno jasna. Nisam odlučila da li
želim da budem u vezi sa tobom, a daleko sam od toga da znam da li bih želela da se
naša veza završi u krevetu.“
„Ti jesi u vezi sa mnom.“ Pruživši ruku prema njoj uhvatio ju je za zadnji deo vrata
pre nego što je uspela da se skloni. „A oboje želimo da se ta veza završi u krevetu.“
Sa izraženom namerom, uhvatila ga je za ruku i sklonila je. „Ja razumem da si ti
navikao da ti žene obavezno padaju pod noge. Nemam nikakvu nameru da im se
pridružim. I sama ću da donesem svoju odluku.“
„Da li bi trebalo da te ponovo poljubim?“
„Ne.“ Podigla je ruku i čvrsto je stavila na njegove grudi. Na trenutak, setila se
kako je isto ovako stajala sa čovekom po imenu Nemezis. To poređenje ju je uzdrmalo.
„Ne. Bilo je divno veće, Gejdže.“ Udahnula je duboko, umirujući se. „Zaista to mislim.
Uživala sam u društvu, večeri i… pogledu. Ne bih volela da ti to sve pokvariš tako što
ćeš postati nadmen i svadljiv.“
 „Ne moram da budem nijedno od ta dva da bih prihvatio ono što je neizbežno. Ne
mora nešto da mi se sviđa da bih to prihvatio.“ Nešto mu je zasijalo u očima. „Postoji
nešto što se zove sudbina, Debora. Imao sam dosta vremena da o tome razmišljam i da
se sa tim pomirim.“ Obrve su mu se spojile dok ju je posmatrao. „Neka nam je Bog
oboma u pomoći, ali ti si deo moje.“ Pogledao je unazad, a zatim joj je pružio ruku.
„Odvešću te kući.“
 4.

Uzdišući, očiju čvrsto zatvorenih, Debora je pokušavala da dohvati telefon koji je zvonio
na njenom noćnom stočiću. Srušila je knjigu, mesingani svećnjak i beležnicu pre nego
što je uspela da uzme slušalicu i povuče je ispod jastuka.
„Halo?“
„O’Rorkova?“
Pročistila je grlo. „Da.“
„Ovde Mičel. Imamo problem.“
„Problem?“ Gurnula je jastuk preko glave i ugasila alarm. Jedini problem koji je
videla je taj da je šef zove u 6:15 ujutru. „Da li je suđenje Slagermanu odloženo? Treba
da budem na sudu u devet.“
„Ne. Parino je u pitanju.“
„Parino?“ Trljajući rukom lice, borila se da se uspravi u krevetu. „Šta sa njim?“
„Mrtav je.“
„Mrtav.“ Protresla je glavom da bi razbistrila svoj još bunovan mozak. „Kako to
misliš mrtav?“
„Mrtav kao ubijen“, rekao je Mičel skromno. „Čuvar ga je našao pre otprilike pola
sata.“
Više nije bila pospana, sada je uspravno sedela, dok joj je mozak užurbano radio.
„Ali – ali kako?“
„Nožem. Izgleda kao da se približio rešetkama da priča sa nekim, ali taj neko ga je
ubo u srce.“
„Oh, Bože!“
„Niko ništa nije čuo. Niko ništa nije video“, rekao je Mičel zgroženo. „Na
rešetkama je bila zalepljena poruka: Mrtve ptice ne pevaju.“
„Neko je rekao da nam on daje informacije.“
„Možeš da se kladiš da ću saznati i ko je to. Slušaj, O’Rorkova, nećemo moći da
sprečimo novine da pišu o ovome. Pretpostavio sam da je bolje da to čuješ od mene
umesto na vestima uz jutarnju kafu.“
„Da.“ Rukom je pritisnula svoj zgađeni stomak. „Da, hvala. Šta je sa Santijagom?“
„Još se nije javio, imamo doušnike, ali ako je nestao u podzemlju, možda će nam
biti potrebno neko vreme da ga iskopamo.“
 „I oni će ga tražiti“, rekla je mirno. „Ko god da je namestio da Parino bude ubijen,
juriće Reja Santijaga.“
„Onda mi moramo prvi da ga nađemo. Moraćeš sve da pretreseš“, rekao joj je.
„Znam da je teško, ali Slagermanov slučaj je sada tvoj prioritet. Taj tip je zaista dobio
dobrog advokata.“
„Mogu da izađem na kraj sa tim.“
„Nisam ni mislio da će biti drugačije. Napravi im pakao od života, mala.“
„Da. Da, hoću.“ Debora je spustila slušalicu i zurila u prazno sve dok se u 6:30 nije
oglasio njen alarm.
„Hej! Hej, lepotice!“ Džeri Bauer trudio se da sustigne Deboru u hodnicima suda.
„Čoveče, kakva koncentracija!“, rekao je skoro bez daha kada ju je uhvatio za mišicu i
zaustavio. „Dozivam te kroz pola zgrade.“
„Izvini. Moram da budem na sudu za petnaest minuta.“
Odmerio ju je sa osmehom od glave do pete. Kosu je podigla u jednostavnu punđu,
na ušima je nosila bele bisere. Njeno crveno laneno odelo bilo je savršeno iskrojeno i
pokazivalo je suptilno svaku oblinu. Rezultat je bio profesionalan, stručan i krajnje
ženstven izgled.
„Da sam ja u poroti, poverovao bih ti da je kriv i pre nego što završiš uvodnu
izjavu. Izgledaš neverovatno.“
„Ja sam advokat“, rekla je čvrsto. „Ne mis meseca novembra.“
„Hej!“ Potrčao je da napravi još par koraka da bi je stigao. „Hej, vidi, žao mi je. To
je bio loše sročen kompliment.“
Jedva je zadržavala svoj bes. „Ne, meni je žao. Malo sam osetljiva ovog jutra.“
„Čuo sam za Parina.“
Tmurno klimnuvši glavom, Debora je nastavila da se penje uz stepenice do visokih,
izrezbarenih vrata gradske sudnice. „Vesti se brzo šire.“
„On je bio hodajuća statistika, Deb. Nemoj da dozvoliš da te to dotiče.“
„Imao je pravo na svoj dan na sudu“, rekla je dok je prelazila preko mermernog
poda hodnika i išla prema liftovima. „Čak je i on imao pravo na to. Znam da se plašio,
ali nisam to shvatala dovoljno ozbiljno.“
„Da li misliš da bi to nešto promenilo?“
„Ne znam.“ To je bilo pitanje sa kojim će morati da živi. „Jednostavno, ne znam.“
„Vidi, gradonačelnik danas ima pretrpan raspored. Večeras je neka večera, ali mogu
verovatno da se izvučem pre nego što pređu na brendi i tompuse. Šta kažeš da zajedno
gledamo neki film?“
„Džeri, ja sam loše društvo.“
„Znaš da to nije važno.“
„Meni je važno.“ Neznatan osmeh prešao je preko njenih usana. „Odgrišću ti glavu
i onda ću mrzeti sebe zbog toga.“ Ušla je u lift.
„Savetnice.“ Džeri se osmehnuo i podigao palac u znak da je sve u redu pre nego
što su se vrata lifta zatvorila.
 Novinari su je čekali na četvrtom spratu. Debora je to i očekivala, krećući se brzo,
prošla je kroz njih, dajući učtive odgovore i „bez komentara.“
„Da li zaista očekujete da ćete pridobiti porotu da osude makroa što je išao naokolo
sa par svojih devojaka?“
„Uvek očekujem da pobedim kada uđem u sudnicu.“
„Da li ćete pozvati prostitutke da svedoče?“
„Bivše prostitutke“, ispravila je novinara i pustila da to pitanje prođe, ne
odgovorivši na njega.
„Da li je tačno da Vam je Mičel dodelio ovaj slučaj jer ste žena?“
„Okružni tužioci ne biraju svoje advokate po polu.“
„Da li se osećate odgovornom za smrt Karla Parina?“
To pitanje zateklo ju je na pragu ulaza u sudnicu. Pogledala je oko sebe i videla
novinara kovrdžave smeđe kose, koji se sarkastično smešio. Čak Vizner. I ranije mu je
pravila probleme i opet će. U svojoj dnevnoj kolumni u Svetu više se bavio
senzacionalističkim vestima, nego onim zasnovanim na činjenicama.
„Kancelarija okružnog tužioca izražava žaljenje što je Karl Parino ubijen i što mu
nije bilo dozvoljeno da izađe na sud.“
Brzim, praktičnim pokretom stao joj je na put. „Ali, da li se Vi osećate
odgovornom? Napokon, Vi ste došli do dogovora.“
Ugušila je poriv da brani samu sebe i susrela se sa njegovim pogledom. „Svi smo
mi odgovorni, gospodine Vizneru. Izvinite.“
On se samo malo pomerio, tako da je leđima okrznula vrata. „Da li ste imali još
susreta sa Nemezisom? Šta nam možete reći o Vašim ličnim iskustvima sa najnovijim
gradskim herojem?“
Osećala je kako joj živci igraju i polako gore. Još gore, to je bilo upravo ono čemu
se on nadao. „Ništa što bi moglo da se takmiči sa Vašim izmišljotinama. Sada, ako biste
se pomerili ustranu, zauzeta sam.“
„Ne suviše da se ne biste družili sa Gejdžom Gatrijem. Da li ste u romantičnoj vezi
sa njim? To čini jedan prilično divlji trougao? Nemezis, Vi, Gatri.“
„Nabavi sebi život, Čak“, predložila je, a zatim ga odgurnula laktom.
Jedva da je imala dovoljno vremena da se smesti za sto tužioca i otvori svoju torbu
sa fasciklama kada je porota ušla u sudnicu. Ona i branilac su je dva dana birali i ona je
bila zadovoljna različitim generacijama i rasama. Ipak, i dalje je trebalo da ubedi tih
dvanaestoro ljudi da te dve prostitutke zaslužuju pravdu.
Blago se okrenula i proučavala dve žene u prvom redu. Obe su poslušale smernice i
obukle se jednostavno, stavile minimalno šminke i laka za kosu. Znala je da će one
danas biti na sudu, kao i čovek optužen za napad i posedovanje oružja. Šćućurile su se
jedna uz drugu, dve mlade, lepe žene, za koje bi svako mogao da pomisli da su u pitanju
dve učenice. Debora im je uputila ohrabrujući osmeh pre nego što se ponovo okrenula.
Džejms P. Slagerman seo je za sto odbrane. Imao je trideset dve godine,
zaslepljujuće plav i zgodan u tamnom odelu i sa kravatom. Izgledao je baš onako kako
se predstavljao, kao mladi izvršni direktor. Njegovi poslovi van suda bili su u savršenom
skladu sa zakonom. Plaćao je porez, davao novac u dobrotvorne svrhe i bio je član
Privredne komore mladih.
Deborin prioritet biće da ubedi porotu da se on ni po čemu ne razlikuje od uličnog
makroa, koji uzima svoj deo od prodaje tela žene. Dok to ne uradi, neće postojati
nikakva nada da ga optuži za napad.
Kada je sudski pomoćnik najavio dolazak sudije, svi u sudnici su ustali.
Deborina uvodna izjava bila je kratka, radila je na poroti i iznela je činjenice. Nije
pokušala da ih zaslepi. Već je bila svesna da će to biti način koji će primenjivati odbrana.
Umesto toga, ona će povučeno delovati, privlačeći njihovu pažnju jednostavnim
upoređivanjem.
Počela je sa ispitivanjem pozivajući kao svedoka doktora koji je pregledao
Mardžori Lovic. Postavljajući nekoliko kratkih pitanja ustanovila je stepen Mardžorinih
povreda te noći kada su ona i Suzan Mekroj dovedene u Hitnu pomoć. Želela je da
porota čuje sve o polomljenoj vilici, crnim krugovima oko očiju, naprslim rebrima pre
nego što kao dokaz priloži fotografije dve žene nastale te noći.
Polako i pažljivo vodila je svoju priču kroz tehničke podatke, doktore, radnike u
Hitnoj pomoći, policajce u uniformi, socijalne radnike. Izdržala je protivljenja suprotne
strane. Do podneva, kada je nastupila pauza, već je postavila temelje svog rada.
Užurbano je ugurala Mardžori i Suzan u taksi i odvela ih u drugi kraj grada na
ručak i da se još jednom dogovore.
„Da li ja danas moram da svedočim, gospođice O’Rork?“ Mardžori se vrpoljila na
svojoj stolici i nije ništa jela. Iako su joj modrice tokom nedelja izbledele, vilica ju je i
dalje bolela. „Možda je dovoljno to što je doktor rekao i Suzan i ja nećemo morati da
svedočimo.“
„Mardžori“, stavila je ruku preko devojčine ruke i osetila da je ledeno hladna i
drhtava, „oni će slušati doktore i gledati fotografije. Oni će poverovati da ste ti i Suzan
bile istučene. Međutim, samo vi, vas dve, moći ćete da ubedite porotu da je Slagerman
to učinio i da on nije fini, dobri, mladi poslovni čovek za koga se izdaje. Ukoliko to ne
učinite, on će to i ponoviti.“
Suzan je zagrizla usnu. „Džimi kaže da će se on u svakom slučaju izvući. Da će
ljudi znati da smo mi kurve, iako ste nam Vi pomogli da nađemo redovne poslove. Kaže
da će nas, kada sve ovo bude gotovo, pronaći i povrediti nas baš mnogo.“
„Kada je to rekao?“
„Zvao je sinoć.“ Mardžorine oči su se napunile suzama. „Saznao je gde živimo i
pozvao nas je. Rekao je da će nas srediti.“ Obrisala je suzu koja joj se slivala niz ruku.
„Rekao je da će nas naterati da poželimo da se nikada nismo upustile u sve ovo. Ne
želim da me ponovo povredi.“
„I neće. Ne mogu da vam pomognem ukoliko vi ne pomognete meni. Ukoliko mi
ne verujete.“
Sledećih sat vremena govorila je, ublažavala rečima, terala, nagovarala i obećavala.
U dva sata po podne, obe uplašene žene bile su ponovo u sudu.
 „Država poziva Mardžori Lovic“, rekla je Debora i bacila kratak, hladan pogled
prema Slagermanu.
Gejdž je ušao u sudnicu baš kada je pozvala svog prvog svedoka tokom
popodnevnog zasedanja. Morao je da otkaže dva sastanka da bi bio ovde. Potreba da je
vidi bila je mnogo jača od potrebe da završi svoje računovodstvene izveštaje. To je bila
potreba, priznao je Gejdž, jača od bilo koje potrebe koju je osetio u svom životu.
Prva tri dana držao je distancu. Tri veoma duga dana.
Život je često kao partija šaha, pomislio je, a čovek troši onoliko vremena koliko
mu je potrebno da osmisli svoj sledeći potez. Seo je u zadnji red sudnice i namestio se
da je posmatra dok radi.
„Koliko imate godina, Mardžori?“ upitala je Debora.
„Dvadeset jednu.“
„Da li oduvek živite u Urbani?“
„Ne, odrasla sam u Pensilvaniji.“
Jednostavnim pitanjima pomogla je Mardžori da dâ sliku svog porekla, siromaštva,
nesreće i zlostavljanja koje je trpela od strane roditelja.
„Kada ste došli u grad?“
„Otprilike pre četiri godine.“
„Tada ste imali sedamnaest godina. Zašto ste ovde došli?“
„Želela sam da postanem glumica. To zvuči glupo, ali u školi sam učestvovala u
raznim predstavama. Mislila sam da će biti lako.“
„Da li je bilo tako?“
„Ne. Ne, bilo je teško. Stvarno teško. Uglavnom nisam ni dospevala do audicija,
znate? Nestalo mi je novca. Počela sam honorarno da radim kao konobarica, ali to nije
bilo dovoljno. Isključili su mi grejanje, zatim struju.“
„Da li ste ikada pomislili da se vratite kući?“
„Nisam mogla. Moja majka je rekla da je, ako jednom odem, završila sa mnom. I
pretpostavljam da sam ja mislila da bih uspela, tada sam još uvek verovala da ću moći
da se snađem, kada bih dobila još jednu šansu.“
„Da li ste je dobili?“
„Mislila sam da jesam. Taj tip je došao u kiosk brze hrane, gde sam radila. Postali
smo pomalo bliski, pričali smo, znate. Rekla sam mu da sam glumica. Rekao je da je to
znao čim me je video i pitao me je šta radim u ovoj rupi kada sam tako lepa i
talentovana. Rekao mi je da poznaje puno ljudi i da me može upoznati sa njima ukoliko
počnem da radim za njega. Dao mi je vizit-kartu i sve to.“
„Da li je muškarac koga ste upoznali te noći sada u sudnici, Mardžori?“
„Naravno, to je bio Džimi.“ Pogledala je brzo ka dole, ka svojim ukrštenim
prstima. „Džimi Slagerman.“
„Da li ste otišli da radite za njega?“
„Da. Sledećeg dana otišla sam u njegovu kancelariju. Nosio je odelo, tu su bili svi
ti radni stolovi, telefoni, kožne fotelje. Zaista lepo mesto u gornjem delu grada. On ga je
zvao Elegantna pratnja. Rekao je da mogu da zaradim sto dolara za noć tako što ću ići
na večere i zabave sa tim poslovnim ljudima. Čak mi je kupio odeću, lepu odeću i platio
je za moju frizuru i sve to.“
„I za tih sto dolara za noć, sve što je trebalo da radite bilo je da idete na večere i
zabave?“
„To je ono što mi je rekao, u početku.“
„I da li se to promenilo?“
„Nakon nekog vremena… Počeo je da me vodi u neke fine restorane i slična mesta.
On je to nazivao ’probe sa haljinama. Kupovao bi mi cveće i…“
„Da li ste imali seksualne odnose sa njim?“
„Prigovor. Nevažno.“
„Vaša visosti, odnos svedoka, njen fizički odnos sa okrivljenim je veoma važan.“
„Odbija se. Odgovorićete na pitanje, gospođice Lovic.“
„Da. Spavala sam sa njim. Ponašao se tako lepo prema meni. Nakon toga, dao mi je
novac – za račune, rekao je.“
„I Vi ste to prihvatili?“
„Da. Pretpostavljam da sam znala šta se događa. Znala sam, ali sam se pretvarala
da ne znam. Nekoliko dana kasnije, rekao mi je da ima mušteriju za mene. Rekao je da
treba da se veoma lepo obučem i da izađem na večeru sa tim čovekom iz Vašingtona.“
„Koja uputstva Vam je dao gospodin Slagerman?“
„Rekao je – Mardžori, moraćeš da zaradiš te stotine dolara. Ja sam rekla da to
znam, a on mi je rekao da moram da budem zaista fina sa tim likom. Rekla sam da ću
biti.“
„Da li Vam je gospodin Slagerman objasnio šta znači to ’biti fina, Mardžori?“
Oklevala je, zatim je ponovo pogledala u svoje ruke. „Rekao je da treba da uradim
sve što mi bude rečeno. Da, ukoliko taj tip bude želeo da posle večere idem sa njim u
hotel da to moram i da uradim, u protivnom neću dobiti novac. Sve je to gluma, rekao je.
I ja sam glumila da uživam u društvu tog tipa, da mi je privlačan i da mi je bilo sjajno u
krevetu sa njim.“
„Da li je gospodin Slagerman izričito rekao da ćeš morati da imaš seks sa tom
mušterijom?“
„Rekao je da je to deo posla, kao što je i osmehivanje, i loše šale. I da će me,
ukoliko budem dobra u tome, upoznati sa režiserom koga poznaje.“
„I Vi ste pristali?“
„Učinio je da to zvuči u redu. Da.“
„Da li su postojale druge prilike kada ste, u svojstvu pratnje koju organizuje firma
gospodina Slagermana, pristali na seks u zamenu za novac?“
„Prigovor.“
„Postaviću pitanje na drugačiji način.“ Bacila je brzi pogled na porotu. „Da li ste
nastavili da radite za gospodina Slagermana?“
„Da, gospođice.“
„Koliko dugo?“
„Tri godine.“
 „I da li ste bili zadovoljni uslovima?“
„Ne znam.“
„Ne znate da li ste bili zadovoljni?“
„Navikla sam se na novac“, rekla je Mardžori, bolno iskrena. „Nakon nekog
vremena postanete takvi da zaboravite šta radite kada razmišljate o nečem drugom.“
„Da li je gospodin Slagerman bio zadovoljan Vama?“
„Ponekad.“ Plašljivo je pogledala sudiju. „Ponekad bi se strašno naljutio na mene
ili na neku drugu devojku.“
„Bilo je drugih devojaka?“
„Dvanaestak, ponekad više.“
„I šta bi on radio kada bi se naljutio?“
„Samo bi vas zveknuo.“
„Hoćete da kažete da bi vas udarao?“
„Samo bi poludeo i…“
„Prigovor.“
„Usvaja se.“
„Da li je ikada udario Vas, Mardžori?“
„Da.“
Debora je pustila da taj jednostavni odgovor lebdi u vazduhu oko porote. „Da li mi
možete ispričati šta se desilo te noći, 25. februara ove godine?“
Kao što joj je bilo rečeno, Mardžori je sve vreme gledala Deboru i nije dozvolila da
joj pogled skrene ka Slagermanu. „Trebalo je da radim, ali sam se razbolela. Neki virus
ili nešto slično. Imala sam temperaturu i stomak mi je bio uznemiren. Sve što bih pojela,
povratila bih. Suzan je došla da vodi računa o meni.“
„Suzan?“
„Suzan Mekroj. Ona je, takođe, radila za Džimija i mi smo postale drugarice.
Jednostavno nisam mogla da ustanem da idem na posao, pa je Suzan pozvala Džimija da
mu to kaže.“ Počela je da steže ruke u krilu. „Čula sam kako se prepire sa njim preko
telefona, ponavljajući mu da sam bolesna. Suzan je rekla da, ukoliko joj ne veruje, može
da dođe i sam se uveri u to.“
„I da li je došao?“
„Da.“ Počela je da plače, velike, tihe suze padale su joj se niz obraze. „Bio je
veoma ljut. Vikao je na Suzan i ona je vikala na njega i govorila mu je da sam stvarno
bolesna da imam temperaturu, sigurno 39 stepeni. On je rekao…“ liznula je usne, „rekao
je da smo obe lenje, lažljive kurve. Čula sam da se nešto polomilo i da je Suzan počela
da plače. Ustala sam, ali vrtelo mi se u glavi.“ Dlanovima je protrljala deo ispod očiju i
razmazala maskaru. „Ušao je u kupatilo i srušio me.“
„Hoćete da kažete da je naleteo na Vas?“
„Ne, srušio me je. Znate, rukom me udario i oborio me.“
„Da. Nastavite.“
„Zatim mi je rekao da podignem svoju guzicu i da se obučem. Rekao je da je
mušterija tražila mene i da ću to uraditi. Rekao je da ionako samo treba da legnem na
leđa i zatvorim oči.“ Brzo je uzela maramicu i izduvala nos. „Rekla sam mu da mi je
loše i da nisam u stanju da to uradim. Vikao je na mene i bacao stvari. Onda je rekao da
će mi pokazati kako to izgleda kada je nekome loše. I počeo je da me udara.“
„Gde Vas je udarao?“
„Svuda. Po licu, po stomaku. Najviše po licu. Jednostavno nije mogao da se
zaustavi.“
„Da li ste zvali pomoć?“
„Nisam mogla. Jedva sam mogla da dišem.“
„Da li ste pokušali da se branite?“
„Pokušavala sam da otpuzim, ali bi on išao za mnom i nastavljao da me udara.
Onesvestila sam se. Kada sam se probudila, Suzan je bila tu, njeno lice je bilo svo
krvavo. Pozvala je Hitnu pomoć.“
Debora je nežno nastavila sa ispitivanjem. Kada se vratila za svoj sto, molila se da
Mardžori izdrži sledeće ispitivanje.
Nakon skoro tri sata sedenja na stolici za svedoke, Mardžori je bila sva bleda i
tresla se. Uprkos pokušaju branioca da uništi njen karakter, sišla je sa tog mesta delujući
mlado i ranjivo.
A to je bila slika, pomislila je zadovoljno Debora, koja će ostati u mislima porote.

„Odličan posao, savetnice!“

Debora se okrenula i sa osećanjem neugodnosti i zadovoljstva istovremeno, bacila
pogled na Gejdža. „Šta ti radiš ovde?“
„Posmatram tvoj rad. Ukoliko mi ikada bude bio potreban advokat…“
„Ja sam tužilac, sećaš se?“
Nasmejao se. „Onda moram da se postaram da me ne uhvate kako kršim zakon.“
Kada je ustala, uzeo ju je za ruku. Opušten gest, čak prijateljski. Nije mogla da kaže
zašto joj se taj pokret učinio tako posesivnim. „Da li mogu da ti ponudim prevoz?
Večeru, desert? Tiho veće?“
A ona je rekla sebi da neće dozvoliti da je ponovo dovede u iskušenje. Nema šanse.
„Žao mi je, imam posla.“
Iskrivio je glavu i proučavao je: „Mislim da je zaista tako.“
„Zaista imam posla.“
„Ne, mislim da ti je zaista žao.“
Njegove oči bile su tako duboke, tako tople, da je skoro uzdahnula. „Uprkos mom
boljem rasuđivanju, jeste.“ Izašla je iz sudnice u hodnik.
„Onda samo prevoz.“
Uputila mu je brzi, očajan pogled preko ramena. „Da li sam ti već rekla šta mislim
o upornim muškarcima?“
„Da, ali si, ipak, večerala sa mnom.“
Morala je da se nasmeje. Nakon svih tih napetih sati u sudnici, ovo je bilo
olakšanje. „Pa, s obzirom na to da je moj auto u prodavnici, dobro bi mi došao prevoz.“
 Ušao je u lift sa njom. „Imaš težak slučaj. Jedan od onih koji stvaraju ugled.“
Pogled joj se ohladio. „Stvarno?“
„Prati te državni mediji.“
„Ne uzimam slučajeve da bi se o meni pisalo“, sada joj je glas bio leden kao i
pogled.
„Ukoliko nameravaš da potraješ, moraš da nabaviš deblju kožu.“
„Moja koža je sasvim u redu, hvala.“
„Primetio sam.“ Opušteno se naslonio na zid. „Mislim da svako ko te poznaje,
shvata da su novine samo nuspojava, a ne cilj. Ovim slučajem pokazuješ da bi svako
morao, bez obzira ko je ili šta je, da bude krivično gonjen. Nadam se da ćeš pobediti.“
Pitala se zašto ju je toliko nervirala činjenica da je tačno pogodio ono što je želela.
„Pobediću.“
Izašla je iz lifta i zakoračila u mermerni hodnik.
„Sviđa mi se kada ti je kosa tako podignuta“, rekao je, zadovoljan što vidi da ju je
poremetio. „Veoma pristojno, profesionalno. Koliko šnalica treba da izvučem da bi ti
kosa slobodno pala?“
„Ne mislim da je to…“
„Važno?“, predložio je. „Meni jeste. Sve u vezi sa tobom, pošto, izgleda nisam u
stanju da prestanem da mislim o tebi.“
Nastavila je da hoda brzo. Baš tipično, razmišljala je, da kaže tako nešto ženi u
hodniku koji vrvi od ljudi – i natera je da se oseća kao da su potpuno sami. „Sigurna sam
da uspevaš nečim da se zabaviš. Videla sam tvoju sliku u jutarnjim novinama – neka
plavuša bila je naslonjena na tvoju mišicu. Večernja zabava kandidata Taringtona.“
Pokazala je zube pošto se i dalje osmehivao. „Brzo menjaš strane, gledano iz političkog
ugla.“
„Nisam ni sa jedne strane, gledano iz političkog ugla. Zanimalo me je šta Fildov
protivnik ima da kaže. Bio sam impresioniran.“
Setila se bujne plavuše u tankoj crnoj haljinici. „Mogu da se kladim.“
Ovog puta, on se osmehnuo. „Žao mi je što nisi bila tamo.“
„Rekla sam ti i ranije da ne nameravam da budem deo horde.“
Kada su se široka staklena vrata otvorila, zaustavila se i ispravila. „Kada smo već
kod horde…“ Uzdignute glave prošla je kroz masu novinara i reportera, koji su čekali na
stepenicama suda.
Pitanja su pljuštala. Ona je brzo odgovarala. Ipak, iako se nije osećala baš lagodno
zato što je bila sa njim, bila je zahvalna što vidi Gejdžovu crnu limuzinu, parkiranu uz
ivičnjak, i njegovog ogromnog vozača u njoj.
„Gospodine Gatri, u kom smislu ste Vi zainteresovani za ovaj slučaj?“
„Uživam da gledam pravdu na delu.“
„Uživate da gledate prelepog okružnog tužioca na delu.“ Vizner se probio kroz
svoje kolege i gurnuo diktafon Gejdžu u lice: „Hajde, gospodine Gatri, šta se dešava
između Vas i drage Deb?“
 Čuvši njeno tiho režanje, Gejdž je stavio svoju ruku na Deborinu mišicu u znak
upozorenja i okrenuo se prema novinaru: „Ja Vas poznajem, zar ne?“
Vizner se zlobno osmehnuo. „Naravno. Naleteli smo mnogo puta jedan na drugoga
tokom onih starih dana kada ste radili za grad, pre nego što ste ga posedovali.“
„Da. Vizner.“ Odmerio je tog čoveka jednim brzim, bezbrižnim pogledom. „Možda
me sećanje vara, ali ne sećam se ste tada bili tako veliki kreten kao što ste sada.“ Ugurao
je u limuzinu Deboru, koja se kikotala.
„Lepo izvedeno“, rekla je.
„Moraću da razmotrim kupovinu Sveta, samo da bih imao to zadovoljstvo da ga
otpustim.“
„Moram da se divim tvom načinu razmišljanja.“ Uzdahnuvši, skinula je cipele s
nogu i zatvorila umorne oči. Mogla bi da se navikne na ovakav način prevoza, pomislila
je. Velika, mekana sedišta i Mocartova muzika, koja je dopirala iz zvučnika. Šteta što to
nije bilo realno. „Stopala me ubijaju. Moraću da kupim pedometar da bih videla koliko
dnevno pređem kilometara na suđenju.“
„Hoćeš li poći sa mnom kući ukoliko ti obećam masažu stopala?“
Otvorila je jedno oko. Bio bi dobar u tome, pomislila je. U masiranju stopala jedne
žene – ili bilo čega drugog što je bilo bolno. „Ne.“ Ponovo je zatvorila oko. „Moram da
se vratim u kancelariju. A sigurna sam da ima puno drugih stopala koja možeš da
istrljaš.“
Gejdž je otvorio stakleni paravan da bi dao Frenku druge smernice. „Da li te to
zabrinjava? Ta druga… stopala u mom životu?“
Mrzela je činjenicu da ju je to zaista zabrinjavalo. „To je tvoja stvar.“
„Meni se sviđaju tvoja stopala. Tvoja stopala, noge, lice. I sve između toga.“
Ignorisala je, zapravo, pokušavala je da ne obraća pažnju na brzo trenje kao
reakciju na njegove reči. „Da li uvek pokušavaš da zavedeš žene na zadnjem sedištu
limuzine?“
„Da li bi više volela neko drugo mesto?“
Otvorila je oba oka. Neke stvari, pomislila je, bilo je lakše podneti licem u lice.
„Gejdže, razmišljala sam o ovoj situaciji.“
Usne su mu se razvukle u šarmantni osmeh. „Situaciji?“
„Da.“ Namerno nije upotrebila reč veza. „Neću da se pretvaram da me ne privlačiš,
ili da mi ne laska činjenica da izgleda i ja tebe privlačim, ali…“
„Ali?“ Uhvatio ju je za ruku i protrljao usne o zglobove njenih prstiju. Koža joj je
mirisala na sveže i čisto poput kiše.
„Nemoj…“ Dah joj se prelomio kada joj je okrenuo dlan da bi na njega utisnuo
lagani, topli poljubac. „Nemoj to da radiš.“
„Volim kada si hladna i logična, Debora. Izluđuje me kada vidim koliko brzo
uspem da te zagrejem.“ Usnama joj je prešao preko zgloba ruke i osetio kako joj puls
jako otkucava. „Šta si rekla?“
 Da li je nešto rekla? Koja žena bi bila u stanju da bude hladna i logična kada je on
tako posmatra? Dodiruje. Izvukla je ruku, podsećajući samu sebe da je upravo to i bio
problem. „Ne želim da se ova situacija dalje razvija iz više razloga.“
„Mmmm-hmm.“
Odgurnula mu je ruku kada je počeo da se igra biserom na njenom uvetu. „Ozbiljno
to mislim. Jasno mi je da si navikao da se poigravaš sa ženama kao sa čipovima za
poker, ali nisam zainteresovana. Tako da možeš da tipuješ na neku drugu.“
Da, polako se zagrevala. „To je veoma zanimljiva metafora. Mogao bih da kažem
da neke dobitke više volim da zadržim, nego da se kockam njima.“
Potpuno iznervirana, okrenula se prema njemu. „Da razjasnimo. Ja nisam nedeljna
nagrada. Nemam nameru da budem brineta za sredu iza koje ide plavuša za četvrtak.“
„Dakle, ponovo se vraćamo na ta stopala…“
„Možeš da to posmatraš kao šalu, ali ja svoj život, i poslovni i lični, shvatam
veoma ozbiljno.“
„Možda i suviše ozbiljno.“
Ukrutila se. „To je moja stvar. Ovde se radi o tome da nisam zainteresovana da
postanem jedan od tvojih trofeja. Ne zanima me da se uplićem u bilo šta sa tobom, u bilo
kakvom obliku.“ Bacila je pogled kada se limuzina približila ivičnjaku. „A ovde
izlazim.“
Iznenadivši ih oboje, brzo ju je povukao preko sedišta i stavio sebi u krilo. „Ja ću se
postarati za to da budeš tako upetljana da nećeš moći nikada da se izvučeš.“ Čvrste i
sigurne, njegove usne su se spojile sa njenima.
Nije se opirala. Nije oklevala. Svaka emocija koju je osećala tokom vožnje svela se
na jednu: na želju. Neopozivu. Trenutnu. Neodoljivu. Prsti su joj utonuli u njegovu kosu,
dok su joj se usne, željne i nemirne, pomerale pod njegovim.
Želela je, kao što nikada pre nije želela. Nikada nije ni sanjala da može tako da želi.
Želja je bila tako jaka da nije ostavila nikakvog prostora razumu. Ispravnost toga bila je
tako jasna da nije bilo mesta za sumnju. Postojao je samo taj trenutak – i uzimanje.
Nije bio strpljiv kao ranije. Umesto toga, njegova usta su letela preko njenog lica,
prelazila preko njenog vrata. Mrmljajući, povukla je njegove usne nazad ka svojima.
Nikada ranije nije upoznao nekoga ko je tako savršeno odgovarao na njegove želje.
U njoj je gorela vatra, a on ju je samo dotakao i vatra se razbuktala i počela da varniči. I
ranije je osećao želju, ali ne ovako, kao grizući očaj koji razdire.
Želeo je da je stavi na sedište, podigne i izvuče to tanko, uredno odelo sve dok ne
bude gola i usijana pod njim.
Međutim, želeo je takođe da joj pruži udobnost, saosećanje i ljubav. Moraće da
čeka sve dok ne bude spremna da to prihvati.
Sa velikim žaljenjem, opustio je ruke i odgurnuo je. „Ti si sve što ja želim“, rekao
joj je, „a ja sam navikao da uzimam ono što želim.“
Razrogačila je oči i strast je nestala iz njih, zamenila ih je zapanjenost i strah, što ga
je uznemirilo. „Nije u redu“, prošaputala je. „Nije u redu što možeš ovo da mi radiš.“
„Ne, nije u redu ni prema tebi, ni prema meni, ali je stvarno.“
 „Neće mene kontrolisati osećanja!“
„Sve nas kontrolišu.“
„Ne i mene!“ Potresena, posegnula je da uzme cipele. „Moram da idem.“
Pružio je ruku preko nje da bi otključao vrata. „Pripadaćeš mi jednog dana.“
Odmahnula je glavom. „Moram prvo da pripadam sebi.“ Izašla je iz kola u odjurila.
Gejdž je posmatrao kako odlazi pre nego što je otvorio dlan. Izbrojao je šest šnalica
i nasmešio se.
Debora je provela to veće sa Suzan i Mardžori u njihovom majušnom stanu. Dok su
jele kinesku hranu koju je ona donela, razgovarale su o slučaju. Pomagalo je to što je
potpuno zagnjurila u posao, pomagalo je. Ostavljalo joj je malo prostora da razmišlja i
Gejdžu i načinu na koji je ona reagovala na njega. Ta njena reakcija ju je zabrinjavala još
više iz razloga što je osećala istu, zapanjujuću, seksualnu privlačnost prema još jednom
muškarcu.
Pošto je želela da se obrati obojici, nije mogla da se obrati nijednome. To je bilo
pitanje etike. Debora je verovala da kada žena počne da sumnja u svoju etiku, mora da
počne da sumnja u sve.
Pomoglo joj je što je podsetila samu sebe da su postojale stvari koje je mogla da
kontroliše. Svoj posao, način života, ambicije. Nadala se da će večeras uraditi nešto da
bi uticala na rezultat slučaja koji je vodila.
Svaki put kada bi telefon zazvonio, ona bi se javljala, dok su Mardžori i Suzan
sedele sklupčane na sofi, držeći se za ruke. Peti poziv bio je onaj koji je očekivala, koji
je otkrio prljavštinu.
„Mardžori?“
Rizikovala je. „Ne.“
„Suzan, ti kučko!“
Iako joj je blagi osmeh prešao preko usana, potrudila se da joj glas zadrhti: „Ko je
to?“
„Znaš ti veoma dobro ko je! Džimi je!“
„Ne bi trebalo da razgovaram sa tobom.“
„Dobro. Samo slušaj. Ukoliko misliš da sam te ranije sredio, to je ništa u poređenju
sa onim šta ću ti uraditi ako sutra budeš svedočila. Ti, kurvo mala, pokupio sam te sa
ulice gde si zarađivala jedva dvadeset dolara i odveo te kod bogate klijentele. Ja te
posedujem, ne zaboravi to! Učini sebi uslugu, Suzi, reci onom uštogljenom tužiocu da si
se predomislila i da ste ti i Mardžori lagale o svemu. U suprotnom, povrediću te veoma
gadno. Da li ti je to jasno?“
„Da.“ Spustila je slušalicu i zurila u telefon. „Oh, da… Razumem…“ Debora se
okrenula prema Mardžori i Suzan. „Večeras držite vrata zaključana i ne izlazite napolje.
On još uvek ne zna, ali upravo je sam sebi prepisao smrtnu presudu.“
Zadovoljna sobom, ostavila ih je. Bilo je potrebno mnogo ubeđivanja da se postavi
prisluškivač na Mardžorin i Suzanin telefon. I biće potrebno još više da se na sudu
pozove na Slagermanove telefonske pozive, ali uradiće to. Kada Slagerman za nekoliko
dana bude ispitivan, i on, i njegov advokat biće veoma iznenađeni.
 Odlučila je da hoda nekoliko blokova pre nego što pokuša da zaustavi taksi. Noć je
bila sparna, čak su se i zgrade znojile. Na drugom kraju grada čekala ju je hladna soba,
hladan tuš, hladna voda za piće. Ipak, nije želela da ide kući, sama, još uvek. Kada je
sama, prelako je bilo razmišljati o svom životu. O Gejdžu.
Izgubila je kontrolu nad sobom tog popodneva u njegovom naručju. To se polako
pretvaralo u naviku o kojoj nije razmišljala. Nije bilo moguće poreći da ju je on
privlačio. Štaviše, neka nagonska, skoro primitivna sila vukla ga je ka njemu da je bilo
nemoguće odupreti joj se.
A ipak, ona je osećala nešto, nešto veoma snažno i prema čoveku koji je nosio
masku.
Kako je mogla ona, koja je oduvek iznad svega cenila odanost, vernost, da gaji tako
duboka i nagla osećanja za dva različita muškarca?
Nadala se da može da okrivi svoju čulnost. Želeti nekog muškarca nije bilo isto kao
i imati potrebu za njim. Nije bila spremna da ima potrebu za bilo kojim muškarcem, a
kamoli za dva.
Bila joj je potrebna kontrola, nad sopstvenim osećanjima, životom, karijerom.
Predugo vremena u svom životu bila je žrtva okolnosti. Tragična smrt njenih roditelja,
beskrajni bunar straha i tuge koji je potom sledio. Seljakanja iz jednog grada u drugi, pa
treći, i tako redom, zbog sestrinog posla.
Sada je ostavljala sopstveni trag, na svoj način, u vreme kada njoj odgovara, tokom
proteklih osamnaest meseci naporno je radila potpuno rešena da zaradi i zasluži
reputaciju snažnog i poštenog predstavnika sistema pravde. Sve što je trebalo da uradi
bilo je da nastavi da se kreće duž te iste prave staze.
Kada je zakoračila u senku jedne zgrade, čula je kako je neko prošaputao njeno
ime. Znala je taj glas, čula ga je u svojim snovima – snovima koje je odbijala da
prihvati.
Činilo se kao da je iz tame iskliznula senka, silueta, a ne čovek. Mogla je da mu
vidi oči, njihov odsjaj iza maske. Tako brzo, tako snažno, osetila je čežnju za njim da je
skoro naglas zaječala.
I kada ju je uzeo za ruku da bi je povukao u tamu senki, nije se opirala.
„Izgleda da ti prelazi u naviku da noću hodaš sama po ulicama.“
„Morala sam da završim neki posao“, nesvesno je prigušila svoj glas da bi se
prilagodila njegovom. „Da li me ti to pratiš?“
Nije odgovorio, ali je obmotao svoje prste oko njenih na način koji je izražavao
posesivnost.
„Šta želiš?“
„Opasno je za tebe.“ Ostavila je puštenu kosu, video je, tako da joj je padala preko
ramena. „Oni koji su ubili Parina, posmatraće te.“ Osetio je kako joj je puls poskočio, ali
ne od straha. Prepoznao je razliku između straha i uzbuđenja.
„Šta ti znaš o Parinu?“
„Neće im smetati to što si žena, ne, ukoliko im se nalaziš na putu. Ne želim da te
vidim povređenu.“
 Ne mogavši samu sebe da spreči, nagnula se bliže ka njemu. „Zašto?“
Podjednako bespomoćan kao i ona, prineo je obe njene ruke svojim usnama.
Stegnuo ih je snažnim, skoro bolnim pritiskom. Pogledi su im se sreli. „Ti znaš zašto.“
„To nije moguće…“ Ipak, nije mogla da se povuče korak unazad kada je prešao
rukom preko njene kose. „Ja ne znam ko si ti. Ne razumem to što ti radiš.“
„Ponekad ni ja to ne razumem.“
Snažno je želela da zakorači u njegov zagrljaj, da sazna kako je to kada je on drži,
kako je kada njegove vrele usne dodiruju njene. Međutim, postojali su razlozi, rekla je
sama sebi dok je stajala na korak od njega. Suviše razloga. Morala je da bude jaka,
dovoljno jaka, ne samo da mu odoli, već i da ga iskoristi.
„Reci mi šta znaš. O Parinu, o njegovom ubistvu. Pusti me da radim svoj posao.“
„Ostavi se toga. To je sve što imam da ti kažem.“
„Ti znaš nešto. Vidim to.“ Uzdahnuvši sa gađenjem, zakoračila je unazad. Bilo joj
je potrebno da se udalji od njega dovoljno da bi mogla da čuje sopstvene misli i da drži
na umu činjenicu da je ona predstavnik suda, a on iščašenje u sistemu u koji je ona tako
snažno verovala. „Tvoja je dužnost da mi to kažeš.“
„Ja znam šta mi je dužnost.“
Zabacila je kosu unazad. Privlačio ju je? Prokletstvo, ne, razbesneo ju je! „Naravno
– skrivanje po senkama, praćenje sopstvenog osećaja za pravdu kada i kako ti se ćefne.
To nije dužnost, kapetane Tvrdoglavi, to je ego.“ Kada na to nije odgovorio, ispustila je
šišteći dah i ponovo zakoračila ka njemu. „Mogu da pokrenem optužnicu protiv tebe
zbog zadržavanja informacija. To je posao policije, posao okružnog tužioca, a ne igra.“
„Ne, nije igra.“ Glas mu je i dalje bio tih, ipak, učinilo joj se da je čula naznake i
zabave i nervoze u njemu. „Međutim, u toj igri učestvuju pioni. Ne bih voleo da vidim
da si ti jedan od njih.“
„Mogu da vodim računa o sebi.“
„I dalje to govoriš. Ali to je van tvoje lige, savetnice. Ostavi se toga!“ Napravio je
korak unazad.
„Čekaj.“ Krenula je, ah on je već otišao. „Dođavola, nisam završila raspravu sa
tobom!“ Iznervirana, šutnula je zgradu, promašivši Nemezisovu cevanicu za samo par
centimetara. „Ostavi se toga“, promrmljala je. „Ne u tvom životu!“
 5.

Dok je voda kapala sa nje, psujući, Debora je žurila prema vratima. Kucanje na vratima
u 6:45 pre podne bilo je isto što i telefonski poziv u tri ujutru. Nevolja. Kada je otvorila
vrata i videla Gejdža, znala je da je instinkt nije prevario.
„Izašla si ispod tuša?“, upitao ju je.
Nestrpljivo je prošla rukom kroz mokru kosu. „Da. Šta hoćeš?“
„Doručak.“ Ne čekajući da ga pozove unutra, ušao je. „Veoma lepo“, rekao je.
U sobi je dominirala nežna krem boja slonovače ponegde prošarana bojama –
smaragdnom, grimiznom, bojom safira. Takva je bila sofa i prostirke na poliranom
drvenom podu. I on je primetio da je iza nje ostao vlažan trag na podu.
„Izgleda da sam poranio oko pet minuta.“
Primetivši da joj je pojas na bade-mantilu opušten, stegla ga je. „Ne, nisi, zato što
ne bi ni trebalo da si uopšte ovde. Sada…“
Međutim, prekinuo ju je dugim, odlučnim poljupcem. „Mmm, još uvek si mokra.“
Bila je u čudu što voda nije tekla sa nje. Iznenadio ju je nagli poriv da spusti glavu
na njegovo rame. „Vidi, nemam vremena za ovo. Moram da budem na sudu…“
„Za dva sata“, rekao je klimnuvši glavom. „Više nego dovoljno vremena za
doručak.“
„Ukoliko misliš da ću da ti napravim doručak, onda ćeš se grdno razočarati.“
„Ne bih to pomislio ni u najluđim snovima!“ Bacio je kratak pogled na njen kratki,
svileni kućni ogrtač. Taj jedan zagrljaj stavio mu je bolno do znanja da nije nosila ništa
ispod toga. „Volim kako izgledaš u plavom. Trebalo bi uvek da nosiš plavo.“
„Cenim modne savete, ali…“ zastala je u pola rečenice kada se na vratima još
jednom začulo kucanje.
„Ja ću otvoriti“, ponudio se.
„Mogu sama da otvorim vrata u svojoj kući.“ Nogama je jako udarala dok je hodala
ka vratima, a bes je kipteo u njoj. Nikada ujutru nije bila u svom najboljem izdanju, čak i
kada je bila sama sa sobom. „Baš me zanima ko je okačio znak na moja vrata na kome
piše da je danas dan otvorenih vrata!“ Naglo otvorivši vrata, našla se licem u lice sa
konobarom u belom sakou, koji je gurao ogromna kolica sa poslužavnikom.
„Ah, to bi bio doručak. Tamo kod prozora, rekao bih“, rekao je Gejdž, pokazujući
konobaru da uđe. „Dami se sviđa pogled.“
„Da, gospođine Gejdže.“
 Debora je stavila ruke na usta. Bilo je teško zauzeti stav pre sedam ujutru, ali to je
moralo da se uradi. „Gejdže, ne znam šta si naumio, ali ovo neće funkcionisati. Pokušala
sam da jasno predočim svoj stav i trenutno nemam vremena ni nameru… da li je to
kafa?“
„Da.“ Smešeći se, Gejdž je podigao srebrnu posudu sa kafom i sipao je u šoljicu.
Miris kafe ju je zaveo. „Da li bi želela malo?“
Nadureno je napućila usne: „Možda malo…“
„Trebalo bi da ti se svidi ova mešavina.“ Približivši joj se držao je šoljicu ispod
njenog nosa. „To je jedna od mojih omiljenih.“
Uzela je gutljaj i zatvorila oči. „Nisi fer.“
„Ne.“
Otvorila je oči i proučavala konobara, koji je žustro radio svoj posao. „Šta još
imamo ovde?“
„Poširana jaja, prženu slaninu, kroasane, sok od pomorandže – naravno, sveže
isceđen.“
„Naravno…“ Nadala se da nije počela da balavi.
„Maline i šlag.“
„Oh!“ Uvukla je jezik da ne bi visio iz usta.
„Da li bi želela da sedneš?“
Nije bila slaba žena, Debora je uveravala samu sebe u to. Međutim, bogati i divni
mirisi ispunjavali su njenu dnevnu sobu. „Pretpostavljam.“ Predajući se, sela je na jednu
crnu stolicu, koju je konobar privukao stolu.
Gejdž je platio konobaru i rekao mu da se vrati po posuđe za sat vremena. Debora
nije mogla da se žali kada je Gejdž dopunio njenu šolju.
„Pretpostavljam da bi trebalo da pitam kako je došlo do ovoga.“
„Želeo sam da vidim kako izgledaš ujutru.“ Sipao je sok iz kristalnog bokala. „To
je tvoje najbolje izdanje. Za sada.“ Nazdravio joj je svojom šoljicom, dok je sve vreme
posmatrao njeno lice, bez šminke i kada ga nije uokviravala njena sjajna, crna kosa.
„Prelepa si!“
„A ti si šarmantan.“ Dotakla je latice crvene ruže koja je stajala pored njenog
tanjira. „Ipak, to ništa ne menja.“ Zamišljeno je tapkala prstom po stolnjaku boje
breskve. „Mada, ne vidim razlog da propadne sva ova divna hrana.“
„Ti si praktična žena.“ Računao je na to. „To je jedna od stvari koja mi je
najprivlačnija kod tebe.“
„Ne vidim šta je privlačno kod praktičnosti.“ Isekla je malo parče šunke i stavila ga
između usana. Mišići na stomaku su mu se zagrčili.
„To može biti… veoma privlačno.“
Dala je sve od sebe da ne obraća pažnju na peckanja koja su joj prolazila kroz telo i
usredsredila se na bezbedniju vrstu gladi. „Reci mi, da li uvek doručkuješ ovako
ekstravagantno?“
„Kada se to čini prikladnim.“ Spustio je svoju ruku preko njene. „Oči su ti
zamagljene. Nisi dobro spavala?“
 Pomislila je na dugu, nemirnu noć iza sebe. „Ne, nisam.“
„Suđenje?“
Samo je slegnula ramenima. Njena nesanica nije imala nikakve veze sa suđenjem,
već sa čovekom koga je srela u tami. A ipak, sada je bila ovde, podjednako uznemirena i
oduševljena čovekom sa kojim je sedela po danu.
„Da li bi želela da o tome porazgovaraš?“
Podigla je pogled. U njegovim očima videla je strpljenje, razumevanje i nešto ispod
svega toga, za šta je znala da bi počelo da gori od samo jednog dodira. „Ne.“ Oprezno je
ponovo izvukla ruku.
Otkrio je da uživa u tom ne tako suptilnom jurenju i povlačenju. „Suviše naporno
radiš.“
„Radim ono što moram da radim. Šta je sa tobom? Ja čak i ne znam čime se ti
baviš, zaista.“
„Kupujem i prodajem, idem na sastanke, čitam izveštaje…“
„Sigurna sam da je složenije od toga.“
„A često i dosadnije.“
„U to je teško poverovati.“
Mirisna para izašla je iz hrskavog kroasana kada ga je prepolovio. „Gradim nešto,
kupujem nešto.“
Neće se tako lako zadovoljiti takvim odgovorima. „Kao što je…?“
Nasmešio joj se. „Ja sam vlasnik ove zgrade.“
„Kompanija Trojan poseduje ovu zgradu.“
„Tačno. Ja sam vlasnik Trojana“
„Oh!“
Njena reakcija ga je oduševila. „Veći deo novca Gatrijevih nastao je od nekretnina.
I dalje je to osnova. Malo smo dodavali neke druge aktivnosti tokom proteklih deset
godina, tako da se jedan ogranak bavi špedicijom, drugi rudarstvom, a treći
proizvodnjom.“
„Shvatam.“ On nije običan čovek, pomislila je. A opet nije joj se činilo da su joj u
poslednje vreme bili privlačni obični ljudi, pomislila je. „Daleko si odmakao od
Dvadesetpetice.“
„Da.“ Neka senka je zaigrala u njegovim očima. „Tako izgleda.“ Podigao je kašiku
malina sa šlagom i ponudio joj je.
Debora je pustila da joj voće na trenutak stoji na jeziku. „Da li ti nedostaje?“
Znao je da bi, kada bi je sada poljubio, imala oštar, svež, živ ukus. „Ne
dozvoljavam sebi da mi nedostaje. U tome je razlika.“
„Da.“ Razumela je. Na isti način ona nije dozvoljavala da joj nedostaje porodica,
oni koji više nisu bili među živima, i oni koji su bili kilometrima daleko.
„Veoma si privlačna kada si tužna, Debora.“ Prešao je prstom preko njene ruke.
„Zapravo, neodoljiva.“
„Nisam tužna.“
„Neodoljiva si.“
 „Ne počinji.“ Sipala je sebi još kafe. „Mogu li da ti postavim jedno poslovno
pitanje?“
„Naravno.“
„Ukoliko vlasnik, ili vlasnici, neke nekretnine ne žele da javno objave da su oni
vlasnici nečega, da li mogu to da sakriju?“
„Lako. To izvedu preko korporacijske dokumentacije, preko različitih poreskih
brojeva. Jedna kompanija poseduje drugu, druga treću i tako dalje. Zašto?“
Međutim, ona se naslonila i njegovo pitanje je ostalo po strani. „Koliko bi bilo
teško da se uđe u trag pravim vlasnicima?“
„To zavisi od toga koliko su se potrudili da to sakriju i koji su razlozi što se u
knjigama ne vidi njihovo ime.“
„Kada bi neko bio dovoljno rešen i strpljiv, ta imena bi se mogla naći?“
„Na kraju, da. Ukoliko se nađe nešto zajedničko.“
„Nešto zajedničko?“
„Neko ime, broj, mesto. Nešto što bi se stalno pojavljivalo.“ Zabrinuo bi se zbog
njenog ispitivanja da nije bio jedan korak ispred nje. Ipak, bilo je dobro biti oprezan.
„Šta smeraš, Debora?“
„Da se bavim svojim poslom.“
Veoma pažljivo je vratio svoju šoljicu na tacnu. „Da li ovo ima neke veze sa
Parinom?“
Pogled joj je postao oštriji. „Šta ti znaš o Parinu?“
„I dalje imam kontakte u Dvadesetpetici. Zar nemaš dovoljno posla sa
Slagermanovim slučajem?“
„Nemam taj luksuz da radim samo najednom slučaju.“
„Na ovome uopšte ne bi trebalo da radiš.“
„Izvini?“, ton joj je pao za dvadeset oktava.
„Opasno je. Ljudi zbog kojih je Parino ubijen su opasni. Nemaš predstavu sa čim se
igraš.“
„Ja se ne igram.“
„Ne, kao ni oni. Veoma su dobro zaštićeni i veoma dobro obavešteni. Znače koji je
tvoj sledeći potez pre nego što ga i napraviš.“ Oči su mu potamnele, kao da su počele da
gledaju ka unutra. „Ukoliko budu smatrali da im predstavljaš prepreku, ukloniće te,
veoma brzo – i zauvek.“
„Kako to da ti toliko znaš o ljudima koji su ubili Parina?“
Povukao se. „Ja sam bio policajac, sećaš se? To nije nešto u šta bi trebalo da se
uplićeš. Želim da to predaš nekom drugom.“
„To je smešno.“
Uhvatio ju je za ruku, pre nego što je skočila. „Ne želim da budeš povređena.“
„Volela bih da ljudi prestanu da mi to govore.“ Povlačeći ruku, ustala je. „To je moj
slučaj i tako će i ostati.“
Oči su mu potamnele, ali je ostao da sedi. „Ambicija je još jedna od privlačnih
osobina, Debora. Sve dok ne dozvoliš da te zaslepi.“
 Okrenula se polako prema njemu, dok je bes kuljao iz nje. „U redu, deo toga je
ambicija, ali ona nije sve, ni približno. Ja verujem u ono što radim, Gejdže, i u svoju
sposobnost da to dobro uradim. Sve je počelo sa dečakom po imenu Riko Mendez. On
nije bio baš neki uzoran član zajednice. Zapravo, bio je bedni lopov, koji je već proveo
neko vreme u zatvoru, a verovatno bi tamo proveo još dosta vremena. Međutim, ubijen
je dok je stajao na ćošku ulice. Zato što je pripadao pogrešnoj bandi, nosio pogrešne
boje.“
Počela je da hoda tamo-amo, gestikulirajući rukama i naglašavajući. „Zatim je
njegov ubica ubijen, zato što je razgovarao sa mnom. Zato što sam se ja nagodila sa
njim. I, kada to prestaje? Kada zastanemo i kažemo da ovo nije prihvatljivo, preuzeću
odgovornost i to promeniti!“
Ustao je i krenuo prema njoj. „Ja ne dovodim u pitanje tvoj integritet, Debora.“
„Samo moj sud?“
„Da, kao i moj.“ Ruke su mu skliznule u rukave njenog ogrtača. „Stalo mi je do
tebe.“
„Ja ne mislim…“
„Ne, nemoj. Nemoj da misliš.“ Prekrio je njene usne svojima, dok je prstima stezao
njene mišice privlačeći je uz sebe.
Trenutna vrelina, trenutna želja. Kako je mogla da se bori protiv toga? Njegovo telo
bilo je tako čvrsto uz njeno, njegove usne bile su tako vešte. Osećala je talase, ne samo
želje, već nečega mnogo dubljeg i iskrenijeg kako prelazi iz njega u nju. Kao da je već
bio u njoj.
Ona je bila sve. Kada ju je držao, nije dovodio u pitanje moć koju je imala da bi
ispunila i ispraznila njegove misli, da bi zadovoljila njegovu glad, i da bi je podstakla.
Činila ga je snažnim, i ostavljala ga slabim. Sa njom, skoro da je počeo da ponovo
veruje u čuda.
Kada se odmakao unazad, ruke su mu i dalje bile na njenim mišicama. Trudila se da
povrati ravnotežu. Kako je uspevao da joj to uradi svaki put, samo jednim dodirom?
„Nisam spremna za ovo“, uspela je da kaže.
„Ni ja. Ne verujem da je to važno.“ Ponovo ju je približio sebi. „Želim da te vidim
večeras.“ Utisnuo je svoje usne u njene. „Želim da budem sa tobom večeras.“
„Ne, ja ne mogu.“ Jedva je disala. „Suđenje.“
Prigušio je psovku. „U redu. Kada se suđenje završi. Nijedno od nas dvoje ne može
da nastavi da beži od ovoga.“
„Ne.“ Bio je u pravu. Bilo je vreme da se to reši. „Ne, ne možemo. Potrebno mi je
vreme. Molim te, nemoj da me požuruješ.“
„Možda ću morati.“ Krenuo je prema vratima, ali je zastao, držeći ruku na kvaki.
„Debora, da li postoji još neko?“
Počela je da poriče, ali otkrila je da sa njim može da bude samo iskrena. „Ne
znam.“
Klimajući glavom, zatvorio je vrata iza sebe. Sa ogorčenom ironijom shvatio je da
se takmiči sa samim sobom.
Radila je do kasno te noći, preturajući po papirima i pravnim knjigama za radnim stolom
u spavaćoj sobi. Posle suđenja provela je sate čisteći svoj već čist stan. To je bio jedan
od najboljih načina za smanjenje napetosti za koji je znala. Ili ne obraćati pažnju na to.
Drugi način bio je posao i ona se bacila na njega, znajući da nije bilo moguće da zaspi.
Kada se pružila da dohvati šolju sa kafom, telefon je zazvonio.
„Halo!“
„O’Rorkova? Debora O’Rork?“
„Da, ko je to?“
„Santijago.“
Istog trenutka zgrabila je olovku. „Gospodine Santijago, tražila sam Vas.“
„Da. Tako je.“
„Veoma bih želela da razgovaram sa Vama. Kancelarija okružnog tužioca je
spremna da Vam ponudi saradnju i zaštitu.“
„Kao što ju je dobio i Parino?“
Prigušila je brzi nalet krivice. „Bićete bezbedniji sa nama nego kada ste sami.“
„Možda“, u glasu mu se osećao strah, napetost i nervoza.
„Spremna sam da organizujem razgovor sa Vama bilo gde, u bilo koje vreme, kada
Vama odgovara.“
„Nema šanse! Ne mrdam nigde odavde. Ubili bi me pre nego što pređem dve
ulice.“ Počeo je da govori brzo, zaplićući jezikom. „Vi dođite kod mene. Slušajte, ja
imam više od onoga što je nudio Parino. Mnogo više! Imam imena, papire. Ukoliko
želite da to čujete, sestro, dođite kod mene!“
„U redu. Organizovaću da policija…“
„Bez pandura!“, glas mu je od straha zazvučao zlobno. „Bez pandura ili nema
dogovora. Dolazite Vi, i samo Vi. To je to!“
„Onda ćemo uraditi na Vaš način. Kada?“
„Sada, upravo sada. Ja sam u hotelu Darsi, Istočna sto šezdeset sedma ulica, broj
38. Soba 27.“
„Dajte mi dvadeset minuta.“

Da li ste sigurni da ovde želite da idete, gospođice?

Iako je nosio iznošene farmerke i majicu, taksista je mogao da vidi da ona nikako
nije pripadala rupi kao što je Darsi.
Debora je pogledala napolje. Pljuštalo je i videla je samo tamne prozore, oštećenu
površinu zgrade i praznu ulicu. „Da. Pretpostavljam da ne mogu da Vas ubedim da
sačekate.“
„Ne, gospođice.“
„Tako sam i mislila.“ Gurnula je novčanicu kroz prorez na debelom sigurnosnom
staklu. „Zadržite kusur.“ Udahnuvši duboko i zadržavši dah, izašla je na kišu i požurila
okrnjenim stepenicama do ulaza.
 Stajala je u hodniku, dok je voda curila sa nje. Recepcija se nalazila iza zarđalih
gvozdenih šipki i nije bio nikoga. Svetlo je bacalo svoje žute zrake preko lepljivog poda
od linoleuma. U vazduhu se osećao miris znoja i đubreta, i nečeg još goreg. Okrenula se
i pošla uz stepenice.
Jedna beba je plakala dugim, neprestanim plačom. Zvuk bede kotrljao se niz
stepenište ispisano grafitima. Debora je posmatrala kako je nešto malo i brzo prošlo
pored njene noge i ušlo u rupu. Zadrhtala je i nastavila da se penje.
Čula je muškarca i ženu kako se žestoko svađaju. Kada je skrenula u hodnik na
drugom spratu, jedna vrata su zaškripala i otvorila se. Videla je par malih uplašenih
očiju, pre nego što su ponovo zaškripala i pre nego što je čula kako se lanac na vratima
vraća na mesto.
Pod stopalima je osetila slomljeno staklo koje je nekada bilo deo sijalice na
plafonu. Duž mračnog hodnika začula je jurnjavu kola i nervozno škripanje kočnica, koji
su dopirali sa nečijeg televizora. Kroz prozor je videla kako je sevnula munja, baš iznad
te zgrade.
Zastala je kod sobe 27. Hrapavi zvuk televizora čuo se sa druge strane vrata.
Podigla je ruku i snažno zakucala.
„Gospodine Santijago!“
Kada nije dobila nikakav odgovor, pokucala je ponovo i pozvala ga. Oprezno je
stavila ruku na kvaku. Vrata su se lako otvorila.
Pod živom, isprekidanom svetlošću televizora, videla je pretrpanu sobu sa samo
jednim prljavim prozorom. U sobi se nalazila gomila odeće i đubreta. Na ormanu je
nedostajala jedna fioka. Vazduh je bio ispunjen smradom vrelog piva i pokvarene hrane.
A onda je spazila čoveka ispruženog preko kreveta i opsovala. Ne samo da će imati
„zadovoljstvo“ da obavi razgovor u ovoj paklenoj rupi, već će prvo morati da otrezni
svog svedoka!
Iznervirana, isključila je televizor, tako da su se čuli samo damar kiše i delovi svađe
iz hodnika. Primetila je na zidu prljavi lavabo, kome je nedostajao deo. To je bilo
zgodno, pomislila je, ukoliko uspe da u njega gurne Santijagovu glavu.
„Gospodine Santijago!“, podigla je glas dok mu je prilazila, pokušavajući da
izbegne masne kese od poručene hrane i prosuto pivo. „Reje!“ Došavši do njega počela
je da mu trese rame, a onda je primetila da su mu oči otvorene. „Ja sam Debora
O’Rork“, počela je. Tada je shvatila da ne gleda u nju. Nije gledao ni u šta. Podigla je
svoju drhtavu ruku i videla krv na njoj.
„Oh, Bože!“ Zakoračila je unazad jedva održavši ravnotežu, boreći se da priguši
muku koja joj se stvorila u stomaku. Napravila je još jedan teturavi korak, zatim još
jedan. Okrenula se i samo što nije naletela na malog, dobro građenog čoveka sa
brkovima.
„Señorita“, rekao je tiho.
„Policija“, uspela je da kaže. „Moramo da pozovemo policiju. On je mrtav.“
„Znam“, nasmejao se. Videla je odsjaj zlata u njegovim ustima i odsjaj srebra kada
je podigao kratak bodež. „Gospođice O’Rork, Vas sam čekao!“
 Zgrabio ju je za kosu kada je pojurila prema vratima. Vrisnula je od bola, a zatim je
postala tiha, smrtno tiha, kada je osetila vrh noža na svom vratu.
„Niko ne obraća pažnju na povike na ovakvom mestu“, rekao je, a ona je zadrhtala
od njegovog tihog glasa kada je okrenuo lice prema njoj. „Veoma ste lepi, señorita.
Kakva bi šteta bila unakaziti ovaj obraz!“ Dok ju je posmatrao, stavio joj je držač noža
na obraz. „Reći ćete mi, por favor,2 o čemu je Parino razgovarao sa Vama pre… nesreće.
Sva imena, detalje. I sa kim ste podelili ove informacije.“
Boreći se da od užasa razmišlja, pogledala ga je u oči. I tu je videla svoju sudbinu.
„U svakom slučaju ćete me ubiti.“
Ponovo se nasmejao. „Lepa i pametna. Ima mnogo načina za to. Neki su veoma
spori i veoma bolni.“ Nožem je klizio duž njenog obraza. „Reći ćete mi sve što treba da
znam.“
Nije imala nijedno ime, ništa sa čim bi mogla da trguje. Imala je samo svoju pamet.
„Sve sam to zapisala, zapisala i zaključala.“
„I rekli ste?“
„Nikome.“ Teško je progutala pljuvačku. „Nikome nisam rekla.“
Proučavao ju je, vrteći bodež. „Mislim da lažete. Možda ćete, nakon što Vam
pokažem šta sam sve spreman da uradim sa ovim, biti spremni da sarađujete. Ah, taj
obraz! Kao od satena. Kakva šteta što moram da ga isečem!“
Sva napeta, dok je očekivala bol, videla je kako je još jednom sevnulo i kako se
staklo na prozoru slomilo.
On je bio tu, sav u crnom, osvetljen svetlošću munje. Ovog puta, od udara groma,
soba se zatresla. Pre nego što je uspela da uzme sledeći dah, nož joj je bio na grlu, a
snažna ruka ju je zgrabila za struk.
„Samo se približi“, upozorio je čovek koji ju je držao, „i preseći ću joj grlo od
uveta do uveta.“
Nemezis se nije pomerao. Nije je gledao. Nije se usuđivao. Međutim, u svojoj glavi
mogao je da je vidi, lica prebledelog od straha, staklastih očiju. Da li je to bio njen ili
njegov strah zbog čega nije mogao da se usredsredi, da uđe u sobu kao senka, a ne kao
čovek? Da je bio u stanju da to sada uradi, da se distancira od sopstvenog straha za nju i
nestane, da li bi to bilo oružje ili bi to učinilo da bodež postane aktivan pre nego što on
bude u stanju da bilo šta uradi? Nije bio dovoljno brz da je spase. Sada je morao da bude
dovoljno pametan.
„Ukoliko je ubiješ, gubiš svoj štit.“
„To je rizik koji obojica preuzimamo. Ne prilazi bliže!“ Pritisnuo je oštricu noža još
jače uz njen vrat, sve dok nije zacvilela.
Sada je osećao strah i bes. „Ukoliko je povrediš, učiniću ti ono što ni u svojim
najgorim noćnim morama nisi mogao da zamisliš.“

2 Molim Vas (španski) – prim. prev.

 Onda je video njegovo lice, njegove velike brkove, odsjaj zlata. I vratio se, ponovo
je bio na dokovima gde se osećao smrad ribe i đubreta, zvuk zapljuskivanja vode. Osetio
je vrelu eksploziju u svojim grudima i skoro da se zateturao.
„Poznajem te, Montega.“ Glas mu je bio tih, promukao. „Tražio sam te dugo
vremena.“
„Pa, pronašao si me.“ Iako mu je ton bio nadmen, Debora je mogla da oseti miris
njegovog znoja. To joj je dalo nadu. „Spusti oružje.“
„Nemam oružje“, rekao je Nemezis, raširio je ruke sa strane. „Nije mi potrebno.“
„Onda si ti budala!“ Montega je popustio svoj stisak oko Deborinog struka i gurnuo
je ruku u džep. Baš kada se začuo pucanj, Nemezis se bacio ustranu.
To se desilo tako brzo da Debora kasnije nije bila sigurna ko se prvi pomerio.
Videla je kako se metak zabio u flekave tapete i gipsani zid, videla je kako je Nemezis
pao. Svom snagom, koja je bila pojačana od besa i užasa, zabila je lakat u Montegin
stomak.
Baveći se više svojim novim plenom nego njome, odgurnuo ju je. Udarila je
glavom o ivicu lavaboa. Još jednom joj je sevnulo ispred očiju. A onda je nastupio mrak.

„Debora. Debora, moraš da otvoriš oči! Molim te…“

Nije želela. Kratke, snažne eksplozije mogle su da se čuju iza njih. Međutim, glas
je bio tako očajan, tako molećiv. Naterala je svoje očne kapke da se podignu. Nemezis
joj je uplivao u fokus.
Držao ju je, ljuljao, drmao. Na trenutak, mogla je da vidi samo njegove oči.
Predivne oči, pomislila je ošamućeno. Zaljubila se u njih kada ih je prvi put videla.
Gledala je kroz gomilu ljudi, kroz svetla koja su je zaslepljivala i videla je njega,
njegove oči.
Zastenjavši, podigla je ruku da pipne čvorugu koja joj se napravila na slepoočnici.
Mora da ima potres mozga, pomislila je. Prvi put kada je videla Nemezisa bila je u
mračnoj, slepoj ulici i tada se tu nalazio nož. Kao i večeras…
„Nož“, promrmljala je. „Imao je nož.“
Od iznenadnog olakšanja, spustio je svoje čelo na njeno. „U redu je. Nije imao
priliku da ga iskoristi.“
„Mislila sam da će te ubiti.“ Stavila je ruku na njegovo lice i otkrila da je toplo.
„Ne.“
„Da li si ti ubio njega?“
Pogled mu se promenio. Iz njega je nestala briga – zamenio ju je bes. „Ne.“ Video
je Deboru sklupčanu na podu i osetio je stravičan strah, za koji je mislio da nikada više
ne može osetiti. Montegi je bilo lako da pobegne. Međutim, biće prilike za novi susret.
To je obećao sam sebi. I zadovoljiće svoju pravdu. I svoju osvetu.
„Izvukao se?“
„Za sada.“
 „Poznaješ ga?“ Dok joj je u glavi bubnjalo, pokušavala je da razmišlja. „Pozvao si
ga po imenu.“
„Da, poznajem ga.“
„Imao je pištolj.“ Jako je stegla oči, ali bol je i dalje bio tu. „Gde je držao pištolj?“
„U džepu. Ima naviku da uništava svoja odela.“
To je bilo nešto o čemu će kasnije morati da razmisli. „Moramo da pozovemo
policiju.“ Stavila je ruku na njegovu mišicu da bi uspostavila ravnotežu i na prstima je
osetila nešto toplo i lepljivo. „Ti krvariš.“
Bacio je pogled ka mestu gde ga je metak okrznuo. „Pomalo.“
„Koliko je loše?“ Ne obraćajući pažnju na tup bol u slepoočnici, odgurnula se. Pre
nego što je uspeo da odgovori, pocepala mu je rukav da bi videla ranu. Pojavila se
dugačka, ružna ogrebotina, od čega je osetila mučninu u stomaku. „Moramo da
zaustavimo krvarenje.“
Nije mogla da vidi da je podigao obrvu, ali je to čula u njegovom glasu: „Mogla bi
da pocepaš svoju majicu i napraviš zavoj.“
„Morao bi za tako nešto da imaš baš mnogo sreće.“ Bacila je pogled po sobi,
izbegavajući da pogleda na obličje ispruženo preko kreveta. „Ovde bi od svega mogao
da dobiješ trovanje krvi.“
„Pokušaj sa ovim.“ Pružio joj je komad crne tkanine.
Namučila se sa zavijanjem. „Ovo je prva rana od metka koju vidim u životu, ali
mislim da bi trebalo da se očisti.“
„Postaraću se kasnije za to.“ Uživao je u tome što ga ona neguje. Njeni prsti bili su
tako nežni na njegovoj koži, a zbog koncentracije je spojila obrve. Pronašla je mrtvog
čoveka. Skoro je i sama bila ubijena. Ipak, povratila se i radila je posvećeno ono što je
trebalo da se uradi.
Veoma praktično. Usne su mu se razvukle u mali osmeh. Da, i to može biti
privlačno. Pored toga, mogao je da oseti miris njene kose kada se nadnela nad njega, da
oseti njenu mekoću dok mu je dodirivala lice. Mogao je da čuje njeno lagano i
ravnomerno disanje, pored zvuka kiše koja je polako prestajala.
Pošto je uradila najbolje što je znala, Debora je sela na svoje pete. „Pa, toliko o
neranjivosti!“
Nasmejao se i srce joj je zastalo na trenutak. „Ode moja reputacija!“
Mogla je samo da zuri u njega kao očarana, dok su ležali na podu te prljave, male
sobe. Zaboravila je gde je, ko je… Ne mogavši da zaustavi samu sebe, spustila je pogled
na njegove usne, pitajući se kakvi ukusi bi se tu mogli naći. Kakva bi čuda on mogao da
joj pokaže?
Jedva da je mogao da diše kada ga je ponovo pogledala. U njenom pogledu video je
strast koja je tinjala i prihvatanje, koje je bilo zastrašujuće. Njeni prsti i dalje su bili na
njegovoj koži i nežno su ga milovali. Mogao je da vidi svaki brzi otkucaj njenog srca na
pulsu koji se snažno primećivao na njenom vratu.
„Sanjam o tebi.“ Pružio je ruku da bi je privukao ka sebi, dok nije pružala nikakav
otpor. „Čak i kada sam budan, sanjam o tebi. Da te dodirujem…“ Ruka mu je skliznula
prema njenim grudima. „Da isprobavam tvoj ukus…“ Morao je da zarije svoje usne u
njen vrat tamo gde su ukus i miris bili vreli.
Naslonila se prema njemu, u njega, zapanjena tim divljim, primitivnim nagonima
koji su joj odzvanjali u krvi. Njegove usne bile su kao vreli žig na njenoj koži. A njegove
ruke… Oh, Bože, njegove ruke! Grlenim, dubokim uzdahom izvila se unazad puna želje
i požude.
I tada joj je Gejdžovo lice iskočilo pred oči.
„Ne!“ Istrgla se, iznenađena i postiđena. „Ne, ovo nije u redu.“
Proklinjala je sebe. Njega. Okolnosti. Kako je mogao da je dodiruje sada, ovde?
„Ne, nije.“ Ustao je, odmakao se. „Nije ti mesto ovde.“
Pošto je bila na ivici suza, glas joj je bio oštar. „A tebi jeste?“
„Više nego tebi“, promrmljao je. „Mnogo više nego tebi.“
„Ja sam radila svoj posao. Santijago me je pozvao.“
„Santijago je mrtav.“
„Nije bio.“ Pritisnula je prstima oči, naprežući se da se pravilno seti. „Pozvao me
je, zamolio me je da dođem ovde.“
„Montega je prvi došao ovde.“
„Da.“ Govoreći sama sebi da je jaka, spustila je ruke i pogledala ga. „Ali kako?
Kako je znao da nađe Santijaga? Kako je znao da ja večeras dolazim ovde?“ Zastala je
da razmisli. „On me je čekao. Nazvao me je po imenu.“
Zainteresovan, Nemezis ju je posmatrao. „Da li si rekla nekome da dolaziš ovde
večeras?“
„Ne.“
„Počinjem da verujem da si budala.“ Zaljuljao se i odmaknuo od nje. „Dolaziš
ovde, u ovakvo mesto, sama, da bi se videla sa čovekom koji bi ti sasuo metak u glavu
čim bi počeo da priča sa tobom.“
„On me ne bi povredio. Bio je uplašen, spreman da govori. A ja znam šta radim.“
Okrenuo se. „Nisi ni počela da znaš.“
„Ali ti, naravno, znaš.“ Prošla je rukom kroz svoju raščupanu kosu i novi bol joj je
prošao kroz glavu. „Oh, zašto ti već jednom ne odeš dođavola? Zašto se ne skloniš? Nije
mi potrebna ova beda od tebe. Imam posla.“
„Potrebno ti je ideš kući i da ovo prepustiš drugima.“
„Santijago nije zvao druge“, odbrusila je. „Pozvao je mene, razgovarao je sa mnom.
I da sam ja prva stigla do njega, saznala bih sve što mi je potrebno. Ja ne…“ Zaustavila
se setivši se nečega. „Moj telefon! Prokletstvo, prisluškuju moj telefon! Znali su da
večeras ovde dolazim. Prisluškuju i moj telefon u kancelariji. Tako su saznali i da treba
da dobijem sudski nalog za antikvarnicu.“ Oči su joj sevnule. „Pa to ćemo brzo rešiti!“
Skočila je. Soba joj se zavrtela. Uhvatio ju je pre nego što je ponovo skliznula na
pod.
„Nećeš raditi ništa naglo, dan ili dva.“ Lagano je podvukao ruku ispod njenih
kolena i podigao je.
 Svideo joj se osećaj dok je on nosi, možda i previše. „Ušla sam hodajući u ovu
sobu, Zoro, tako isto ću i izaći.“
Izneo ju je u hodnik. „Da li si uvek tako tvrdoglava?“
„Da. Ne treba mi tvoja pomoć.“
„Ja vidim da si prilično nestabilna kada ideš sama.“
„Možda sam ranije imala neke probleme“, rekla je, dok je on počeo da se spušta niz
stepenice. „Ali sada imam ime. Montega. Visok sto sedamdeset pet centimetara, težak
oko sedamdeset kilograma. Braon kosa. Braon oči, braon brkovi. Dva zlatna sekutića.
Neće biti suviše teško naći čoveka takvog opisa.“
Zaustavio se naglo a pogled mu je bio leden. „Montega je moj.“
„Zakon ne ostavlja prostora za lične osvete.“
„U pravu si, zakon to ne radi.“ Malo ju je pomerio kada je došao do početka
stepeništa.
Nešto se začulo u njegovom tonu – razočaranje? – zbog čega je podigla ruku ka
njegovom obrazu. „Da li je bilo veoma loše?“
„Da.“ Bože, kako je želeo da se okrene ka njoj, zarije lice u njenu kosu i dozvoli da
ga ona uteši! „Bilo je veoma loše.“
„Dozvoli da ti pomognem. Reci mi šta znaš i kunem se, učiniću sve što mogu da
Montega i ko god da stoji iza njega plati za ono što su ti uradili.“
Pokušaće. Uvidevši da je to dotaklo nešto u njemu, da ga je čak i uplašilo, odbrusio
je: „Ja sam plaćam sopstvene dugove, na moj način.“
„Dođavola, i ti nešto pričaš o tvrdoglavosti!“ Promeškoljila se dok ju je nosio po
kiši. „Spremna sam da promenim svoje principe i radim sa tobom, da stvorimo
partnerstvo, a ti…“
„Ne želim partnera.“
Osetila je da se ukrutio dok je izgovarao te reči, skoro da je mogla da oseti kako je
bol prošla kroz njega. Ipak, ona neće smekšati. Ne ponovo. „Dobro, baš sjajno! Hajde,
spusti me, teško da možeš da me nosiš sto blokova.“
„To ni ne nameravam.“ Mada je to mogao da uradi. Mogao je da zamisli kako je
nosi kroz kišu do njenog stana i posle sve do kreveta. Umesto toga, došao je do kraja
ulice, do svetla i semafora. Zastao je na ivičnjaku. „Zaustavi taksi.“
„Da zaustavim, taksi? Ovako?“
Pitao se kako je mogla da ga dovede do toga da gori i da želi da se smeje u isto
vreme. Okrenuo se i posmatrao njen besni pogled dok su im usne bile udaljene samo
nekoliko centimetara. „I dalje možeš da podigneš ruku. Zar ne?“
„Da, mogu.“ To je i uradila, nervirajući se dok su stajali i čekali. Taksi se pojavio
nakon pet minuta stajanja na kiši. Iako je bila iznervirana, morala je da priguši smešak
kada je videla da je vozač taksija otvorio usta primetivši osobu pored nje.
„Bože, to si ti, zar ne? Ti si Nemezis. Hej druže, da li ti treba prevoz?“
„Ne, ali treba gospođici.“ Bez ikakvog napora spustio je Deboru na zadnje sedište.
Njegova ruka, na kojoj je bila rukavica, još jednom je prešla preko njenog obraza, kao za
uspomenu. „Ja bih stavio led na to i popio bih neki aspirin.“
 „Hvala. Hvala puno. Slušaj, nisam završila…“
Međutim, on je zakoračio unazad i nestao u mračnoj noći po slaboj kiši.
„To je zaista bio on, zar ne?“ Taksista je iskrivio vrat prema Debori ne obraćajući
pažnju na nervozne vozače koji su trubili oko njih. „Šta je uradio, spasao Vam je život ili
tako nešto?“
„Ili tako nešto“, promrmljala je.
„Gospode! Jedva čekam da ispričam svojoj ženi.“ Osmehujući se, isključio je
taksimetar. „Častim vožnju!“
 6.

Gunđajući, dok mu je telo bilo obliveno znojem, Gejdž je ponovo podigao tegove. Ležao
je na klupi i dizao tegove, obučen u šorts za trčanje. Mišići su mu cvileli, ali on je bio
rešen da dostigne svoju kvotu od sto podizanja. Znoj je natapao traku koju je nosio na
glavi i ulazio mu je u oči, ali on je ostao usredsređen na malu tačku na plafonu. I u bolu
je postojalo zadovoljstvo.
Previše se dobro sećao vremena kada je bio toliko slab da je jedva mogao da
podigne časopis. Sećao se vremena kada su mu se noge pretvorile u gumu, a dah bio
isprekidan, kada bi pokušavao da pređe bolnički hodnik. Sećao se koliko ga je to
nerviralo i još više koliko se osećao bespomoćnim.
U početku je odbijao terapiju, želeo je samo da bude sam i da razmišlja. Zatim ju je
prihvatio kao kaznu zato što je bio živ, a Džek mrtav. Bol je bila izuzetno snažna.
I jednog dana, tako slab, bolestan, duboko depresivan, dok je stajao naslonjen na
zid i razmišljao. Poželeo je svom svojom snagom, svom svojom voljom da može
jednostavno da nestane.
I nestao je.
Pomislio je da halucinira. Da ludi… A onda je, prestravljen i očaran, pokušavao to
iznova i iznova, idući tako daleko da je držao ogledalo da bi posmatrao sebe kako
nestaje, stapa se sa pastelnim zidom pored njegovog kreveta.
Nikada neće zaboraviti to jutro kada je medicinska sestra ušla u njegovu sobu sa
poslužavnikom za doručak, prošla pored njega, ne videći ga, gunđajući o pacijentima
koji ne borave u svom krevetu.
I znao je kakav je poklon poneo sa sobom iz kome. Znao je da je to došlo sa nekim
razlogom.
Tako je terapija postala neka vrsta religije, nešto čemu je posvetio svaki delić svoje
snage, svaku svoju česticu. Gurao je sebe izvan sopstvenih granica, i dalje, sve dalje, sve
dok mu mišići nisu ojačali, dobili tonus i zategli se. Upisao se na časove borilačkih
veština, provodio je sate dižući tegove, trčeći na traci, plivajući kaznene krugove u
bazenu svaki dan.
Takođe je vežbao svoj um, čitajući sve, terajući sebe da razume poslove koji su
donosili milijarde, koje je nasledio, provodeći sate i sate, svaki dan, sve dok nije postao
vest da barata složenim kompjuterskim sistemima.
 Sada je bio jači, brži, britkiji nego što je bio tokom godina koje je proveo u policiji.
Ipak, nikada više neće nositi značku. Nikada više neće imati partnera.
Nikada više neće biti bespomoćan.
Izbacio je dah šišteći i nastavio da podiže tegove kada je Frenk ušetao sa velikom
čašom ledenog soka.
Stavivši čašu na sto pored klupe, Frenk je posmatrao jedno vreme u tišini. „Danas
malo preteruješ“, rekao je. „Naravno, i juče si malo preterivao i dan pre toga.“ Frenk se
nasmejao. „Šta je to sa nekim ženama, jednostavno teraju muškarce da dižu sve teže
tegove?“
„Frenk, idi dođavola!“
„Dobro, da, i ona dobro izgleda“, rekao je, nastavljajući da se šali. „Pametno,
takođe, rekao bih, pošto je advokat i sve to. Mada, mora da je teško misliti o njenom
umu, kada te pogleda tim velikim, plavim očima.“
Uz poslednje naprezanje, Gejdž je bezbedno spustio tegove. „Idi, kradi novčanike!“
„Sad baš, znaš da to više ne radim.“ Na njegovom velikom licu razvukao se široki
osmeh. „Možda me uhvati Nemezis.“ Uzeo je peškir sa uredno složene gomile peškira
pored klupe za vežbanje.
Ne rekavši ništa, Gejdž ga je uzeo i obrisao znoj sa lica i grudi.
„Kako je ruka?“
„Dobro.“ Gejdž se čak nije ni potrudio da pogleda uredno zavijeni zavoj, kojim je
Frenk zamenio Deborin trud.
„Mora da se usporavaš. Ne znam da te ranije zakačio neki metak.“
„Da li želiš da te otpustim?“
„Ponovo? Neee.“ Čekao je strpljivo, dok se Gejdž prebacio na spravu za vežbanje
za noge. „Brinem se za svoj posao. Ukoliko ti budeš ubijen, moraću da se vratim
’šišanju’ turista.“
„Onda ću morati da ostanem živ. Turisti već imaju dovoljno nevolja u Urbani.“
„To se ne bi desilo da sam ja bio sa tobom.“
Gejdž ga je prostrelio pogledom, pa je nastavio sa vežbanjem. „Radim sam. To ti je
poznato.“
„Ona je bila tamo.“
„U tome je i bio problem. Ona ne pripada ulici, ona pripada sudnici.“
„Ti ne želiš da ona bude u sudnici, ti želiš da ona bude u tvojoj spavaćoj sobi.“
Tegovi su naglo pali. „Prestani s tim!“
Poznavao je Gejdža suviše dugo da bi bio postiđen. „Vidi, lud si za njom, i to te
ometa, smanjuje ti koncentraciju. To nije dobro za tebe.“
„Ja nisam dobar za nju.“ Ustao je i uzeo čašu soka. „Ona gaji osećanja prema meni
i prema Nemezisu. To je čini nesrećnom.“
„Pa, reci joj da, zapravo, gaji osećanja prema jednoj osobi i usreći je.“
„Šta bi, dođavola, trebalo da uradim?“ Ispraznio je čašu i jedva sprečio samog sebe
da je ne zafrljači u zid. „Da je izvedem na večeru i dok budemo pili koktele da kažem,
oh, usput da ti kažem, Debora, pored toga što sam poslovni čovek i stub proklete
zajednice, imam još jedno zanimanje. Alter ego. Novine vole da ga zovu Nemezis. I
obojica smo ludi za tobom. Tako da, kada te odvedem u krevet, da li bi želela da nosim
masku ili ne?“
Frenk je kratko razmislio: „Tako nekako.“
Blago se osmehnuvši, Gejdž je spustio čašu. „Ona je jedna moralno kruta osoba,
Frenk. Znam to, pošto sam takav i sam nekada bio. Ona vidi stvari crno-belo – zločin i
zakon.“ Iznenada se osetio umorno, pogledao je u blistavu vodu bazena. „Ona nikada ne
bi razumela šta radim i zašto to radim. I mrzela bi me što je lažem i obmanjujem, svaki
put kada sam sa njom.“
„Mislim da možda potcenjuješ njeno mišljenje. Ti imaš dobre razloge zašto to
radiš.“
„Da“, odsutno je dotakao grubi ožiljak na svojim grudima, „imam razloge.“
„Možda bi mogla da razume. Ukoliko zaista gaji osećanja prema tebi, morala bi da
razume.“
„Možda, možda bi saslušala, čak i prihvatila bez slaganja. Možda bi čak i oprostila
laži. Ali šta sa svim ostalim?“ Spustio je ruku na klupu i posmatrao kako nestaje i stapa
se sa tamnom kožom. „Kako da tražim od nje da deli svoj život sa nakazom?“
Frenk je snažno opsovao. „Ti nisi nakaza! Ti imaš dar!“
„Da“, Gejdž je podigao ruku i savio prste, „ali ja sam taj koji sa tim mora da živi.“

Tačno u dvanaest i petnaest Debora je ušla u Gradsku skupštinu. Uputila se do

kancelarije gradonačelnika, prolazeći pored portreta strogih lica prethodnih
gradonačelnika i predsednika. Prošla je pored mermernih bista osnivača države. Trenutni
gradonačelnik Urbane voleo je da mu zidovi budu prekriveni tradicijom, a podovi
crvenim tepihom.
Nije mu zamerala. Zapravo, Debora je poštovala tihi, opušteni dah tradicije.
Uživala je dok je prolazila pored vrata i čula tiho kucanje na tastaturama, rad kopir-
mašina, telefonske razgovore…
Zaustavila se u prijemnom delu. Sekretarica Takera Fildsa je podigla pogled,
prepoznala je i nasmejala se. „Gospođice O’Rork. On Vas očekuje. Dozvolite samo da
Vas najavim.“
Za dvadesetak sekundi ispratila ju je do gradonačelnikove kancelarije. Filds je
sedeo za svojim stolom, sređen i uredan muškarac sa pomalo prosedom kosom i
rumenim tenom svojih predaka zemljoradnika. Pored njega, Džeri je izgledao kao mladi
direktor.
Filds je tokom šest godina provedenih na položaju izgradio reputaciju čoveka koji
ne preza da uprlja ruke kako bi svoj grad održao čistim.
U ovom trenutku nije nosio sako, a rukavi njegove bele košulje bili su zavrnuti na
njegovim snažnim podlakticama. Kravata mu je bila olabavljena i on ju je popravljao
kada je ušla Debora.
„Debora, uvek je zadovoljstvo videti Vas!“
 „Drago mi je da Vas vidim, gradonačelniče! Zdravo, Džeri!“
„Sedite, sedite…“ Filds joj je pokazao rukom prema stolici, dok se on smeštao u
svoju udobnu kožnu fotelju. „Pa, kako ide suđenje Slagermanu?“
„Veoma dobro. Mislim da će svedočiti posle podnevne pauze.“
„A Vi ste spremni za njega?“
„I više od toga.“
„Dobro, dobro.“ Mahnuo je sekretarici da uđe, kada je došla do vrata sa
poslužavnikom. „Mislio sam, pošto zbog mene propuštate ručak, da mogu da Vas
ponudim makar kafom i danskim pecivom.“
„Hvala Vam.“ Uzela je šoljicu i poveli su opušten razgovor, iako je znala da je nisu
pozvali ovde da pije kalu i ćaska.
„Čuo sam da ste imali uzbudljive događaje prošle noći.“
„Da.“ To je bilo više nego što je očekivala. „Izgubili smo Reja Santijaga.“
„Da, čuo sam. Baš nesrećno! I taj lik, Nemezis, i on je bio tamo?“
„Da, bio je.“
„A bio je prisutan i one noći kada je dignuta u vazduh antikvarnica u Sedmoj ulici.“
Spojivši prste i napravivši od njih šiljak, Filds se naslonio u stolici. „Neko bi pomislio
da je i on umešan.“
„Ne, ne na način na koji mislite. Da nije bio tu prošle noći, ja ne bih sada ovde
sedela.“ Iako joj je to smetalo, bila je prinuđena da ga brani. „On nije kriminalac – bar
ne u tom standardnom smislu.“
Gradonačelnik je samo podigao jednu obrvu. „U kojem god smislu, više volim da
policija zavodi red u mom gradu.“
„Da, slažem se.“
Zadovoljno je klimnuo glavom. „A taj čovek…“ Pogledao je papire na stolu.
„Montega?“
„Enriko Montega“, dopunila je Debora, „takođe poznat kao Rikardo Sančez i
Enriko Toja. Kolumbijac koji je ušao u Ameriku pre otprilike šest godina. Osumnjičen je
za ubistvo dva trgovca drogom u Kolumbiji. Jedno vreme je bio u Majamiju i tamošnje
Odeljenje za kriminal ima debeo dosije o njemu. Kao i Interpol. Navodno, on je glavni
plaćeni ubica na Istočnoj obali. Pre četiri godine ubio je jednog policajca, a ozbiljno
ranio drugog.“ Zastala je, pomislivši na Gejdža.
„Uradili ste svoj domaći zadatak“, rekao je Filds.
„Volim uvek da imam čvrste temelje kada krenem na nekoga.“
„Hm! Znate, Debora, da Vas Mičel smatra vrhunskim tužiocem.“ Filds se
osmehnuo. „Ne verujem da bi on to priznao. Mič ne voli da deli komplimente.“
„Svesna sam toga.“
„Mi smo svi veoma zadovoljni Vašim radom i naročito razvojem slučaja
Slagerman. I ja i Mičel smo saglasni da bismo želeli da Vi budete potpuno usredsređeni
na to suđenje. Zato smo odlučili da Vas skinemo sa ovog slučaja.“
Zatreptala je, zapanjena: „Molim?“
 „Odlučili smo da bi trebalo da predate svoje beleške i dosijee drugom okružnom
tužiocu.“
„Povlačite me?“
Podigao je ruku. „Samo pojačavamo policijsku istragu. Ali sa brojem slučajeva na
kojima radite, više bismo voleli da rad na ovom slučaju prepustite nekom drugom.“
Spustila je šoljicu uz glasan zvuk. „Parino je bio moj!“
„Parino je mrtav.“
Bacila je brzi pogled ka Džeriju, ali on je samo podigao ruke. Ustala je, boreći se
da obuzda svoj bes. „Ovo je nastalo od toga. Zbog svega toga. To je moj slučaj. Bio je to
sve vreme.“
„A Vi ste doveli u opasnost i sebe, i sam slučaj, dva puta.“
„Ja sam radila svoj posao.“
„Neko drugi će raditi na tome, na ovom njegovom delu, od sutra.“ Raširio je ruke.
„Debora, ovo nije kazna, samo premeštanje odgovornosti.“
Protresla je glavom i zgrabila svoju tašnu. „To nije dobro, ni približno dobro!
Razgovaraću sa Mičelom.“ Okrenula se i izletela napolje. Morala je da se bori da održi
svoje dostojanstvo i da ne zalupi vrata za sobom.
Džeri ju je stigao kod lifta. „Deb, čekaj!“
„Nemoj ni da pokušavaš!“
„Šta?“
„Da me umiruješ i ublažiš situaciju.“ Pošto je snažno udarila dugme za dole,
ustremila se na Džerija. „Šta je ovo, dođavola, Džeri?“
„Kao što je rekao gradonačelnik…“
„Nemoj to da mi serviraš. Znao si, znao si šta se dešava, zašto su me pozvali i nisi
mi rekao. Ni neko upozorenje da se pripremim.“
„Deb…“ Stavio joj je ruku na rame, ali ona ju je otresla. „Vidi, nije da se slažem sa
svim što kaže gradonačelnik…“
„Uvek se slažeš.“
„Nisam znao. Nisam znao, dođavola“, ponovio je, jer je zurila u njega. „Ne do
jutros u deset. I šta god da mislim, ja bih ti rekao.“
Prestala je da pesnicom udara po dugmetu za dole. „U redu, izvini što sam skočila
na tebe. Ali nije u redu. Nešto tu nije u redu.“
„Skoro da su te ubili“, podsetio ju je. „Kada je Gatri jutros došao…“
„Gejdž?“, prekinula ga je. „Gejdž je bio ovde?“
„Imao je sastanak u deset.“
„Razumem.“ Ruku stisnutih u pesnice, vratila se prema liftu. „Dakle, on stoji iza
toga.“
„Bio je zabrinut, to je sve. Predložio je…“
„Shvatam.“ Prekinula ga je i ušla u lift. „Ovo nije gotovo! I možeš da kažeš svom
šefu da sam to rekla.“
 Morala je da odbaci svoj bes kada je ušla u sudnicu. Lična osećanja, lični problemi,
ovde nije bilo mesta za njih. Ovde su se nalazile dve uplašene žene i sistem pravde je
zavisio od nje.
Sela je i pažljivo hvatala beleške dok je advokat odbrane ispitivao Slagermana.
Izbrisala je Gejdža i njegovo delo iz svoje glave.
Kada je počelo unakrsno ispitivanje, bila je spremna. Jedno vreme je sedela i
proučavala Slagermana.
„Vi sebe smatrate poslovnim čovekom, gospodine Slagermane?“
„Da.“
„I Vaše poslovanje se sastoji u tome što obezbeđujete pratnju, mušku i žensku, za
Vaše klijente?“
„Tako je. Elegant eskort obezbeđuje usluge pronalaženja odgovarajuće pratnje
poslovnim ljudima i ženama, koji često dolaze iz nekog drugog grada.“
Pustila ga je da govori nekoliko trenutaka i opisuje čime se bavi. „Razumem.“
Ustajući, zakoračila je prema poroti. „A da li je, recimo, u opisu posla bilo kog od Vaših
zaposlenih da pruža seksualne usluge u zamenu za novac ovim klijentima?“
„Apsolutno, ne!“ Privlačan i ozbiljan, nagnuo se napred. „Moje osoblje je dobro
nagledano i obučeno. Politika kompanije je da ukoliko bilo ko od osoblja razvije takav
odnos sa klijentima, dobij a otkaz.“
„Da li ste Vi svesni da su neki od Vaših zaposlenih pružali seksualne usluge za
novac?“
„Jesam sada.“ Uputio je bolan pogled prema Suzan i Mardžori.
„Da li ste tražili od Mardžori Lovic i Suzan Mekroj da zabavljaju nekog klijenta na
seksualan način?“
„Ne.“
„Ali ste svesni da su one to učinile?“
Ukoliko je bio iznenađen njenim načinom ispitivanja, to nije pokazao ni u jednom
trenutku. „Da, naravno. To su priznale pod zakletvom.“
„Da, one su bile pod zakletvom, gospodine Slagermane. Baš kao i Vi sada. Da li ste
ikada udarili bilo koga od Vaših zaposlenih?“
„Naravno da nisam.“
„A ipak, i gospođica Lovic i gospođica Mekroj tvrde, pod zakletvom, da jeste.“
„One lažu“, osmehnuo joj se.
„Gospodine Slagermane, zar niste tokom večeri 25. februara, otišli u stan gospođice
Lovic ljuti što nije bila u stanju da radi, i prebili je u tom svom besu?“
„To je smešno.“
„Kunete se u to, pod zakletvom?“
„Prigovor. Pitanje je postavljeno i na njega je dat odgovor.“
„Povlačim pitanje. Gospodine Slagermane, da li ste bili u kontaktu bilo sa
gospođicom Lovic bilo sa gospođicom Mekroj od početka ovog suđenja?“
„Ne.“
„Niste telefonirali nijednoj od njih dve?“
 „Ne.“
Klimnula je glavom i prišla svom stolu sa koga je uzela svežanj papira. „Da li je
Vam je broj 555-2520 poznat?“
Oklevao je: „Ne.“
„To je neobično. To je Vaš privatni broj, gospodine Slagermane. Zar ne bi trebalo
da prepoznate svoj broj?“
Mada se smeškao, videla je ledenu mržnju i njegovim očima. „Ja zovem sa njega,
tako da ne moram da ga pamtim.“
„Razumem. Da li ste tokom večeri 18. juna koristili taj broj da pozovete gospođicu
Lovic i gospođicu Mekroj u stanu gde one trenutno žive?“
„Ne.“
„Prigovor, Vaša visosti! Ovo ne vodi nikuda!“
Debora se ponovo pomerila, okrenuvši se prema sudiji i ostavljajući poroti otvoren
prostor u pravcu Slagermana. „Vaša visosti. Pokazaću Vam kuda ovo vodi za koji
trenutak.“
„Odbija se.“
„Gospodine Slagermane, možda biste mogli da objasnite zašto ste, prema listingu
vašeg telefona, uputili poziv sa vašeg privatnog broja ka broju telefona gospođice Lovic
i gospođice Mekroj u 10:47 sati uveče, 18. juna?“
„Mogao je bilo ko da iskoristi moj telefon.“
„Vaš privatni broj?“, podigla je jednu obrvu. „Ukoliko privatni broj može da koristi
bilo ko, onda se teško može nazvati privatnim brojem. Osoba koja je pozvala predstavila
se kao Džimi. Vi ste takođe poznati kao Džimi, zar ne?“
„Ja i mnogo drugih ljudi.“
„Da li ste Vi razgovarali sa mnom telefonom te večeri, 18. juna?“
„Nikada nisam sa Vama razgovarao telefonom.“
Hladno se osmehnula i približila stolici. „Da li ste primetili, gospodine Slagermane,
kako nekim muškarcima svi ženski glasovi slično zvuče? Kako nekim muškarcima sve
žene slično izgledaju? Kako za neke muškarce žensko telo ima samo jednu svrhu?“
„Vaša visosti!“ Advokat odbrane je skočio.
„Povlačim.“ Debora je gledala Slagermana pravo u oči: „Možete li objasniti,
gospodine Slagermane, kako je neko koristeći Vaš privatni broj, Vaše ime, pozvao
gospođicu Mekroj te večeri, 18. juna? I kako je, kada sam se ja javila na telefon, ta
osoba, koristeći Vaš broj i Vaše ime, pogrešno pomislila da je od mog glasa njen i pretila
gospođici Mekroj?“ Sačekala je malo. „Da li biste želeli da čujete šta je ta osoba rekla?“
Na gornjoj usni izbijale su mu graške znoja. „Vi možete da izmislite šta god
hoćete.“
„To je tačno. Srećom, postavili smo prisluškivač na telefon gospođice Mekroj.
Imam prepis razgovora.“ Predala je list papira. „Da li treba da Vam osvežim sećanje?“
Pobedila je. Iako je trebalo još da se obave završna obraćanja poroti, znala je da je
dobila. Sada, dok je jurila prema zgradi Palate pravde, imala je druga posla.
Pronašla je Mičela u kancelariji, kako telefonira. On je bio veliki čovek, snažnih,
širokih grudi, koji je igrao beka na koledžu. Njegove slike u dresu nalazile su se na zidu
među njegovim diplomama. Imao je kratku, crvenu kosu i pege svuda po licu, koje
uopšte nisu ublažile njegov grubi izgled.
Kada je ugledao Deboru, mahnuo joj je, rukom pokazujući prema stolici. Međutim
ona je ostala da stoji sve dok on nije završio razgovor na telefonu.
„Slagerman?“
„On je gotov.“ Približila se korak bliže njegovom stolu. „Prodao si me.“
„To je glupost.“
„Kako bi ti to, dođavola, nazvao? Naterali su me da dođem u kancelariju
gradonačelnika i otkačili. Prokletstvo, Miče, to je moj slučaj!“
„To je državni slučaj“, ispravio ju je, žvaćući kraj neupaljene cigare. „Ti nisi jedina
koja može da vodi taj slučaj.“
„Ja sam sklopila dogovor sa Parinom!“ Dlanovima je udarila o njegov sto tako da
su se gledali oči u oči. „Ja sam ta koja se mučila oko ovog slučaja!“
„I više puta si prekoračila svoja ovlašćenja.“
„Ti si taj koji me je naučio da voditi slučaj ne znači samo obući prugasto odelo i
plesati pred porotom. Dođavola, znam svoj posao!“
„To što si sama otišla da se nađeš sa Santijagom bila je greška u rasuđivanju.“
„Sada je to glupost. On me je zvao. On me je tražio. Reci mi, šta bi ti uradio da je
tebe pozvao.“
Namrštio se. „To je sasvim drugačije.“
„To je sasvim isto“, odbrusila je, svesna da je i on to znao. „Da sam zeznula stvari,
očekivala bih da me skineš sa slučaja, ali nisam. Ja sam jedina koja se znojila i naprezala
mozak zbog ovog slučaja. A sada kada sam došla do nekog traga, saznajem da je Gatri
cvrkutao sa tobom i sa gradonačelnikom o tome. I dalje je to mreža starog društva, zar
ne Miče?“
Uperio joj je cigaru u lice. „Nemoj da mi sada krećeš sa tim feminističkim
glupostima! Ne zanima me na koju stranu zakopčavaš košulju.“
„Kažem ti, Miče, ako me skineš sa ovog slučaja bez nekog dobrog razloga, ja
odlazim! Ne mogu da radim za tebe ukoliko ne mogu da se oslonim na tebe, ali mogu da
radim sama na razvodima za trista dolara po satu.“
„Ne volim ultimatume.“
„Ni ja.“
Naslonio se i odmeravao ju je. „Sedi.“
„Ne želim da…“
„Dođavola, O’Rorkova, sedi!“
Jako stisnutih usana i pušeći se od besa, to je i učinila. „Dakle?“
 Vrteo je cigaru između prstiju. „Da me je Santijago nazvao, ja bih otišao, baš kao i
ti. Međutim“, nastavio je pre nego što je uspela da progovori, „način na koji si ti vodila
ovaj slučaj nije jedini razlog zbog koga sam razmatrao da te povučem sa njega.“
Reč „razmatrao“ vratila ju je unazad. Malo se smirila i klimnula glavom. „Pa,
onda?“
„Imala si veliki publicitet u medijima.“
„Ne vidim kakve to veze ima.“
„Da li si videla novine od jutros?“ Izvukao ih je iz stola mahnuo joj njima ispred
lica. „Da li si čitala naslove?“ Pošto je to već uradila i nije joj se dopalo šta je pisalo,
samo je slegnula ramenima. Draga Deb u rukama Nemezisa ide kroz grad.
„Dakle, neki taksista je želeo da mu se ime nađe u novinama, kakve to ima veze sa
ovim slučajem?“
„Kada imena mojih tužilaca počnu da se povezuju sa maskiranim napadačem, sve
ima veze sa svim.“ Vratio je cigaru u usta i žvakao je. „Ne sviđa mi se to što stalno
nalećeš na njega.“
Ni njoj se to nije sviđalo. „Vidi, ukoliko policija ne može da ga zaustavi, teško da ja
mogu da budem odgovorna zbog toga što se on stalno negde pojavljuje. Ne želim ni da
pomislim da bi me skinuo sa slučaja samo zato što neki ludak mora da ispuni svoju
kolumnu.“
I sam Mič je mrzeo tog licemernog novinara. Takođe, nije mnogo mario za taktiku
čvrste ruke koju je gradonačelnik sprovodio. „Imaš dve nedelje.“
„To je jedva dovoljno da…“
„Dve nedelje, uzmi ili ostavi! Donesi mi nešto što mogu da iznesem pred porotu ili
ću prebaciti loptu nekom drugom. Da li je to jasno?“
„Da.“ Ustala je. „Jasno!“
Izjurila je iz kancelarije i prošla pored kolega koji su se kikotali. Neki papir je bio
zakačen na vrata njene kancelarije. Neko je iskoristio markere i olovke u boji da nacrta
karikaturu Debore kako je nosi mišićavi, maskirani muškarac, snažne vilice. Ispod toga
je pisalo: Nastavljaju se avanture Drage Deb.
Zarežala je i strgnula taj papir sa vrata. Zgužvala ga je u lopticu i gurnula u džep,
dok je jako udarala nogama o pod. Morala je da svrati još na jedno mesto.

Držala je prst na zvonu na vratima Gejdžove kuće sve dok ih Frenk nije otvorio.
„Da li je on kod kuće?“
„Da, gospođice.“ Zakoračio je unazad kada ga je skoro odgurnula da bi prošla.
Viđao je i ranije besne žene. Frenk bi više voleo da se sreo sa čoporom vukova.
„Gdeje?“
„Gore, u svojoj kancelariji. Biće mi drago da mu kažem da ste ovde.“
„Sama ću se najaviti“, rekla je i počela da se penje uz stepenice.
Frenk je gledao za njom stegnutih usana. Razmišljao je da zvrcne Gejdžu na
interfon da ga upozori, ali samo se osmehnuo. Iznenađenja su dobra.
 Debora se nije potrudila ni da pokuca, već je gurnula vrata i grunula unutra. Gejdž
je bio za svojim stolom, u jednoj ruci je držao telefon u drugoj hemijsku olovku. Ekrani
kompjutera su svetleli. Naspram njega sedela je doterana, sredovečna žena, koja je u
rukama držala stenografski blok. Kada je Debora tako nenajavljena ušla, ona je ustala i
uputila znatiželjan pogled prema Gejdžu.
„Nazvaću te kasnije“, rekao je u slušalicu, pre nego što ju je spustio. „Zdravo,
Debora!“
Bacila je svoju tašnu na stolicu. „Mislim da bi više voleo da ovaj razgovor obavimo
nasamo.“
Klimnuo je glavom. „Možete sutra prepisati te beleške, gospođo Brikman. Prilično
je kasno. Zašto ne biste pošli kući?“
„Da, gospodine.“ Pokupila je svoje stvari i brzo i nečujno izašla iz prostorije.
Debora je zakačila palčeve za džepove svoje suknje – kao što bi revolveraš
pripremio prst na obaraču. Video je tu njenu pozu na sudu. „Mora da je lepo“, počela je,
„sedeti ovde u svom tornju i deliti naređenja. Kladim se da se zbog toga osećaš kao
pravi mangup. Nismo svi tako srećni. Nemamo svi dovoljno novca da kupujemo dvorce
ili privatne avione ili odela od nekoliko hiljada dolara. Mi radimo na ulici. Ipak, većina
nas je prilično dobra u onome što radi i prilično smo zadovoljni.“ Dok je govorila,
polako je išla prema njemu. „Ali, da li znaš šta nas ljuti, Gejdže? Da li znaš šta nas
zaista tera da poludimo? Kada neko iz nekog od svojih tornjeva i kula gura svoj bogati,
uticajni nos u naš posao.“
„Da li bi trebalo da stavimo bokserske rukavice?“
„Više volim tuču golim rukama.“ Kao što je uradila i u Mičovoj kancelariji, lupila
je dlanovima o njegov sto. „Šta ti, dođavola, zamišljaš, ko si? Da ideš kod
gradonačelnika i da ga ubeđuješ da me skine sa ovog slučaja?“
„Išao sam kod gradonačelnika“, rekao je polako, „i samo sam izneo svoje
mišljenje.“
„Tvoje mišljenje!“ Ispustila je vazduh kroz zube i zgrabila sa njegovog stola držač
za papire od oniksa. Iako je razmišljala da ga baci kroz staklo iza njegovih leđa, ipak se
zadovoljila time da ga prebacuje iz ruke u ruku. „I mogu da se kladim da je sam rešio da
ti udovolji, tebi i tvojim silnim milionima.“
Gejdž ju je posmatrao kako hoda tamo-amo i čekao dok nije bio siguran da može
razumno da govori: „Složio se sa mnom da je tebi pre mesto u sudnici, nego na mestu
zločina.“
„Ko si ti da kažeš gde je moje mesto?“, naglo se okrenula, a glas joj je kipteo od
besa. „Ja to određujem, ne ti! Čitav život sam se spremala za ovaj posao i ne postoji niko
ko ide sa mnom i govori mi da li je moje mesto da radim na slučaju na kome radim.“ S
treskom je spustila držač za papir na sto. Začuo se snažan zvuk kada je kamen udario o
kamen. „Drži se podalje od mog posla i od mog života!“
Ne, shvatio je, neće moći da bude razuman. „Da li si završila?“
 „Ne. Pre nego što odem, želim da znaš da ti nije uspelo. Još uvek radim na tom
slučaju i ostajem gde jesam. Uzalud si trošio svoje vreme, kao i moje. I na kraju, mislim
da si nadmen, nametljiv i ohol!“
Ispod stola, ruke su joj bile stisnute u pesnice. „Da li si završila?“, ponovo je pitao.
„Možeš da se kladiš da jesam!“ Zgrabila je svoju tašnu, okrenula se na petama i
uputila prema vratima.
Gejdž je pritisnuo dugme ispod stola i zaključao vrata. „Ja nisam“, rekao je tiho.
Nije ni znala da može toliko da se razbesni. Ipak, kada se okrenula prema njemu,
stvorila joj se crvena magla ispred očiju. „Odmah otključaj vrata ili ću podneti tužbu
protiv tebe.“
„Vi ste rekli šta ste imali, advokatice.“ Ustao je. „Sada je red na mene.“
„Nisam zainteresovana da čujem.“
Obišao je oko stola i naslonio se na njega. Nije imao poverenja u samog sebe, šta bi
se desilo ukoliko bi joj se približio, ne još. „Imate sve dokaze, zar ne, advokatice? Sve
Vaše uredno složene činjenice. Tako da ću Vam uštedeti vreme i izjaviti da sam kriv.“
„Onda nema više šta da se kaže.“
„Zar tužilaštvo ne zanima motiv?“
Zabacila je glavu unazad, učvršćujući svoju poziciju, dok joj se on približavao.
Nešto u vezi sa načinom na koji se sada kretao, polako, nečujno, pokrenulo je neko
sećanje u njenoj glavi, ali je ta slika brzo nestala, zatrpana njenim besom.
„Motiv nije važan u ovom slučaju, važni su rezultati.“
„Grešiš. Išao sam kod gradonačelnika. Tražio sam da iskoristi svoj uticaj da te
skine sa slučaja. Međutim, ja sam kriv zbog još nečeg – kriv sam što sam zaljubljen u
tebe.“
Njene napete ruke su se olabavile i tašna joj je pala na pod. Iako je otvorila usta da
bi nešto rekla, nije mogla ništa da izgovori.
„Neverovatno.“ Oči su mu potamnele i pogled mu je postao besan kada je napravio
i poslednji korak prema njoj. „Tako oštroumna žena kao što si ti, a tako iznenađena zbog
toga. Trebalo je da to vidiš svaki put kada sam te pogledao. Trebalo je da to primetiš
svaki put kada sam te dodirnuo.“ Ruke su mu bile na njenim ramenima. „Trebalo je da
to okusiš svaki put kada sam te poljubio.“
Gurajući je prema vratima, prešao je svojim usnama preko njenih, jednom, dva
puta. Zatim je svojim usnama zgrabio njene.
Kolena su joj klecala. Nije mislila da je to moguće, ali tako snažno su drhtala da je
morala da se pridrži za njega da se ne bi srušila na pod. Čak i dok se tako pridržavala,
plašila se. Zato što je to videla, osetila, okusila. Međutim, to nije bilo ništa u poređenju
sa tim da ga čuje kako to izgovara ili da čuje eho sopstvenog glasa kako ponavlja te reči
u sebi.
Izgubio se u njoj. I što se ona više otvarala prema njemu, sve dublje je padao. Ruke
su mu prelazile preko njenog lica, kroz njenu kosu, preko njenog tela, želeći da je svuda
dodirne. I da zna, kao što je znao, da je ona drhtala zbog toga.
 Kada je podigao glavu, videla je ljubav, i videla je želju. To sa njima bila je neka
vrsta rata koju nije razumela.
„Bilo je noći“, rekao je tiho, „na stotine noći kada sam ležao znojeći se i čekajući
jutro. Pitao sam se da li ću ikada pronaći nekoga koga bih mogao da volim, ko bi mi bio
potreban. Bez obzira na to kako je to izgledalo u mojoj mašti, to je ništa u poređenju sa
ovim što osećam prema tebi.“
„Gejdže.“ Podigla je ruke prema njegovom licu, želeći ga svim svojim srcem.
Znajući veoma dobro da to srce već pripada njemu. Ipak, setila se da je naginjala
drugom muškarcu samo jednu noć pre toga. „Ja ne znam šta osećam.“
„Da, znaš.“
„U redu, znam, ali bojim se da to osećam. To nije fer. Ja nisam fer, ali moram da te
zamolim da me pustiš da o svemu razmislim.“
„Nisam siguran da to mogu da uradim.“
„Malo duže, molim te. Otključaj vrata i pusti me da odem.“
„Otključano je.“ Napravio je korak unazad da bi joj otvorio vrata, ali joj je još
jednom preprečio put. „Debora, neću te pustiti sledećeg puta.“
Ponovo je podigla pogled i videla istinu u njegovim očima. „Znam.“
 7.

Porota je izašla. Debora je bila u svojoj kancelariji dok su oni zasedali, koristeći i telefon
i kompjuter da bi pronašla ono što je Gejdž nazvao „nečim zajedničkim“. Antikvarnicu
Bezvremeno posedovala je kompanija Imports, koja je registrovana na adresi u centru
grada gde se nalazi prazno parkiralište. Ta kompanija nije tražila naplatu od osiguranja, a
menadžer je nestao. Policija još treba da nađe muškarca koga je Parino nazivao Miš.
Iskopala je i neke informacije o kompaniji Triada sa sedištem u Filadelfiji.
Telefonski poziv toj kompaniji doveo je Deboru do snimljene poruke, koja je govorila da
je taj broj isključen. Dok je zvala kancelariju okružnog tužioca u Filadelfiji, ubacila je u
kompjuter sve podatke do kojih je došla.
Dva sata kasnije, imala je listu imena, brojeva osiguranja i početak glavobolje.
Pre nego što je uspela da obavi sledeći poziv, telefon je zazvonio. „Debora
O’Rork.“
„Da li je to ista Debora O’Rork, čije ime je stalno u novinama?“
„Šila!“ Na zvuk sestrinog glasa, glavobolja je malo splasnula. „Kako si?“
„Brinem zbog tebe.“
„§ta još ima novo?“ Debora je počela da kruži ramenima da bi opustila napete
mišiće, a zatim se naslonila u stolicu. Do nje je dopirala muzika, koju je, pretpostavljala
je, Šila puštala u svojoj kancelariji u radio-stanici. „Kako je Bojd?“
„To je sada za tebe kapetan Flečer.“
„Kapetan?“ Poskočila je od uzbuđenja. „Kada se to desilo?“
„Juče“, jasno su se čuli ponos i zadovoljstvo u Šilinom glasu. „Izgleda da bi trebalo
da stvarno počnem da pazim šta radim, pošto sada spavam sa kapetanom policije.“
„Reci mu da sam ponosna na njega.“
„Hoću. Svi smo ponosni. Sada…“
„Kako su deca?“ Debora je naučila da odugovlači i izbegava pre nego što počne
ispitivanje.
„Opasno je pitati majku kako su joj deca tokom letnjeg raspusta – nema osnovne
škole, nema vrtića, tako da su brojčano jači od mene i policajca, troje prema dvoje.“ Šila
se toplo i glasno osmehnula. „Sva tri člana demonske brigade su dobro. Alison je bacala
bez poena tokom utakmice Male lige prošle nedelje – zatim je ušla u rvački okršaj sa
bacačem protivničkog tima.“
„Zvuči kao da je on izgubio.“
 „Da. Alison je pobedila. Morala sam praktično da sednem na nju da bih ga pustila.
Dalje, da vidimo… Brajant je izbio zub dok je vozio rolere, zatim ga je, pošto je pametni
mali kapitalista, prodao dečaku koji živi pored nas za pedeset centi. A Kinan ih je
progutao.“
„Šta je progutao?“
„Pedeset centi. Moj najmlađi sin bi sve stavio usta. Razmišljam da uvedem
telefonsku liniju sa Hitnom službom. Sada, da pričamo o tebi!“
„Ja sam dobro. Kako stoje stvari u KHIP-u?“
„Haotično, kao i kod kuće. Sve u svemu, radije bih da sam negde na Maniju.“ Šila
je prepoznala taktike za odlaganje i pritisnula je malo više. „Debora, želim da znam šta
si naumila.“
„Da radim. Zapravo, samo što nisam dobila slučaj.“ Bacila je pogled na sat i
računala koliko dugo već porota zaseda. „Nadam se.“
Ponekad, mislila je Šila, jednostavno moraš da budeš direktan: „Od kada si počela
da izlaziš sa tipovima koji nose maske?“
Odugovlačenje nije moglo večno da traje, pomislila je sa žaljenjem. „Daj, Šila, ne
veruješ valjda svemu što piše u novinama!“
„Tačno. Ili svemu što dolazi preko žice, iako smo naletali na tvoje najnovije
avanture svakog sata, mogla sam da čujem kako se digla buka oko toga. Ovde si na
nacionalnim vestima, mala, i ja želim da znam šta se dešava. Zbog toga te i pitam.“
Obično je bilo lakše izbeći odgovore ukoliko dodaš malo istine. „Taj Nemezis je
kao neko dežurno smetalo. Novine ga veličaju – i još gore od toga. Baš sam jutros, samo
dve ulice dalje od suda, videla majice sa likom Nemezisa.“
„Zar ta prodaja nije sjajna stvar?“ Ipak, Šila nije želela ponovo da skrene sa teme.
„Debora, suviše dugo radim na radiju da ne bih znala da pročitam glasove – posebno
glas moje mlađe sestre. Šta je to sa vas dvoje?“
„Ništa“, bila je uporna, žarko želeći da je to istina. „Jednostavno sam naletela na
njega nekoliko puta tokom istraživanja koje obavljam. Novine od toga prave priču.“
„Primetila sam, Draga Deb.“
„Oh, molim te!“
„Zaista želim da znam šta se dešava, ali ovde se više radi o tome da si se upustila u
nešto opasno. I zašto moram da pročitam u novinama da je neki manijak držao nož na
vratu moje sestre.“
„To je preterano napisano.“
„Oh, dakle, neko je držao nož na tvom vratu?“
Bez obzira na to koliko je dobro lagala, pomislila je Debora, Šila će znati. „Nije
bilo tako strašno kao što zvuči. I nisam povređena.“
„Noževi na tvom grlu“, promrmljala je Šila. „Zgrade koje ti eksplodiraju pred
očima. Prokletstvo, Deb, zar vi tamo nemate policiju?“
„Samo sam nešto obilazila u vezi sa poslom. Ne počinji“, rekla je brzo. „Šila, da li
znaš koliko je uznemirujuće kada stalno moraš da ponavljaš da znaš šta radiš, da možeš
da vodiš računa sama o sebi i da radiš svoj posao?“
 Šila je ispustila dug uzdah. „Da. Ne mogu da prestanem da brinem o tebi, Debora,
samo zato što si udaljena nekoliko hiljada kilometara. Bile su mi potrebne godine da
konačno prihvatim šta se desilo mami i tati. Kada bih i tebe izgubila, ne bih to mogla da
podnesem.“
„Nećeš me izgubiti. Trenutno, najopasnija stvar sa kojom se suočavam je moj
kompjuter.“
„Dobro. Dobro.“ Rasprava sa sestrom ništa neće promeniti, Šila je to znala. I koji
god odgovor da joj Debora da, ona će se i dalje brinuti. „Slušaj, videla sam takođe
fotografiju moje male sestre sa nekim milionerom. Moraću da počnem da lepim slike iz
novina u posebnu svesku. Da li ima nešto što želiš da mi kažeš?“
Mahinalno „ne“ zastalo joj je u grlu. „Ne znam. Stvari su trenutno prilično složene i
nisam imala vremena da o svemu razmislim.“
„Ima nečega o čemu treba da razmisliš?“
„Da.“ Ponovo je počinjala glavobolja. Otvorila je fioku da uzme aspirin. „O
nekoliko stvari“, promrmljala je, misleći o Gejdžu i Nemezisu. To je bilo nešto oko čega
čak ni Šila nije mogla da joj pomogne. Mada su postojale neke druge stvari. „Šila, pošto
si udata za kapetana policije, kako bi bilo da iskoristiš svoj uticaj da mi on učini jednu
uslugu?“
„Zapretiću da ću da kuvam. Uradiće sve što želim.“
Smejući se, Debora je podigla jedan od papira koje je ištampala. „Volela bih da mi
proveri neku dvojicu. Džordž P. Dramond i Čarls R. Mejers, obojica sa adresama u
Denveru.“ Izdiktirala je oba imena, a zatim i matične brojeve. „Da li si zapisala?“
„Mmm-hmm“, mrmljala je Šila, dok je zapisivala.
„Postoji i kompanija Solar, takođe sa sedištem u Denveru, Dramond i Mejers su u
Upravnom odboru. Ukoliko bi Bojd mogao da to provuče kroz policijski kompjuter, to
bi me poštedelo nekoliko koraka kroz birokratiju.“
„Zapretiću mu mojim pečenjem.“
„To bi trebalo da deluje.“
„Deb, bićeš oprezna, zar ne?“
„Naravno. Zagrli sve! Nedostaješ mi. Svi vi.“ Mičel je došao do vrata i dao joj
znak. „Moram da idem, Šila. Porota se vraća.“

Duboko u tišini svog doma, u sobi koja je zbog svojih visokih svodova podsećala na
pećinu, Gejdž je proučavao kompjutere. Postojao je posao koji nije mogao da obavi u
svojoj kancelariji. Posao, koji je više želeo da uradi u tajnosti. Držeći ruke zakačene za
džepove farmerki, posmatrao je monitore. Pojavljivala su se imena i brojevi.
Na jednom monitoru mogao je da vidi ono što je Debora upravo ukucala u svoj
kompjuter. Napredovala je, pomislio je. Polako, to je bilo tačno, ali i dalje ga je to
zabrinjavalo. Ukoliko je on mogao da prati korake koje ona pravi, to su mogli da rade i
drugi.
 Napetih očiju, trezvenog lica, prstima je prelazio sa jedne na drugu tastaturu.
Morao je da pronađe vezu. Kada to bude uradio, on će pažljivo, sistematično pronaći
ime čoveka odgovornog za Džekovu smrt. Ako uspe to da uradi pre Debore, ona je
bezbedna.
Kompjuteri su nudili jedan način. A on je mogao da ide i drugim putem.
Ostavljajući mašine da rade svoj posao, okrenuo se i pritisnuo dugme. Na zidu, na
drugom dalekom kraju ove visoke, zasvođene prostorije, pojavila se ogromna mapa.
Prilazeći joj, proučavao je Urbanu, prikazanu detaljno, u krupnom planu.
Koristeći, ipak, još jednu tastaturu, dodao je svetla u boji, koja su svetlela na
različitim delovima grada, pokazujući mesta velike trgovine drogom, a mnoga od njih
još nisu bila poznata policiji.
Svetlelo je u istočnom delu grada, u zapadnom, u ekskluzivnim i latino kvartovima,
kao i u finansijskim centrima. Činilo se da ne postoji obrazac. Ipak, uvek je postojao.
Samo je morao da ga pronađe.
Dok je proučavao mapu, pogled mu je zastao na jednoj zgradi. Deborinoj zgradi.
Da li je stigla kući, pitao se. Da li je tu bila bezbedna? Da li je nosila svoj plavi ogrtač i
proučavala svoje fascikle dok se u pozadini čuo televizor?
Da li je mislila o njemu?
Gejdž je rukom protrljao lice. Frenk je bio u pravu, uticala je na njegovu
usredsređenost. Međutim, šta je on mogao da uradi po tom pitanju? Svaki pokušaj koji je
trebalo da dovede do toga da se ona povuče sa tog slučaja, doživeo je poraz. Bila je
suviše tvrdoglava da bi slušala.
Malo se osmehnuo. Nije verovao da će se ikada zaljubiti. Kako je bilo nezgodno,
pomislio je, da, kada se to konačno desilo, njegov izbor bude baš posvećeni službenik
države. Ona se neće povući. Znao je to. A neće ni on. I koliko god da je imao kontrolu
nad svojim telom i umom, činilo se da nije imao nikakvu kontrolu nad svojim srcem.
Nije bila u pitanju samo njena lepota. Iako je on oduvek voleo lepe stvari i odrastao
je učeći da ih ceni ne samo zbog toga što su takve. Kada se probudio iz kome, otkrio je
da mu okruživanje lepim stvarima pruža neku vrstu utehe. Sve te boje i teksture nakon
toliko sive.
Nije bio u pitanju samo njen mozak. Mada je on cenio inteligenciju. Kao policajac i
poslovni čovek, naučio je da je oštar um najmoćnije i najsmrtonosnije oružje.
Bilo je nečeg, što nije umeo da objasni, nešto izvan njenog izgleda i pameti što ga
je zarobilo. Pošto je bio njen zarobljenik, kao što je bio zarobljenik svoje sudbine. I nije
imao nikakvu ideju kako da reši te dve stvari.
Bio je samo siguran da je prvi korak da sam otkrije obrazac, ime, i pravdu. Kada to
bude iza njega, i iza nje, tada će možda postojati šansa za neku budućnost.
Pošto je razbistrio mozak, ponovo je proučavao svetla, a zatim je nadvivši se nad
kompjuter, otišao da radi.
Držeći u ruci kutiju sa picom, flašu Lambruska i tašnu punu papira, Debora je izašla iz
lifta. Dok se pitala kako će, sa svim tim, da pronađe ključeve, podigla je pogled prema
vratima svog stana. Šarenim slovima preko vrata je pisalo: ČESTITAM, DEBORA.
Gospođa Grinbaum, pomislila je osmehnuvši se. Kada se okrenula prema vratima
svoje komšinice, gospođa Grinbaum je otvorila svoja vrata.
„Čula sam na vestima u šest. Sredila si tu kukavicu.“ Gospođa Grinbaum namestila
je ivicu svoje obojene majice. „Kako se osećaš?“
„Dobro. Osećam se dobro. Šta kažete da proslavimo uz piću?“
„Ubedila si me.“ Gospođa Grinbaum je pustila da se vrata iza nje zalupe, a zatim je
bosih nogu prešla preko hodnika. „Pretpostavljam da si primetila da klima ponovo ne
radi.“
„Bilo mi je jasno, u liftu je bilo kao u parnom kupatilu.“
„Ovog puta mislim da bi trebalo da pokrenemo i ostale stanare.“ Lukavo je
pogledala Deboru. „Pogotovo, ukoliko imamo brzog, oštroumnog advokata među nama,
da nas vodi.“
„Vi nas već vodite“, rekla je Debora dok je nameštala flašu sa vinom. „Međutim,
ukoliko klima ne proradi u roku od dvadeset četiri sata, pozvaću vlasnika i pritisnuti ga.“
Tražila je nešto po džepovima. „Sada, da li biste mogli da izvadite moje ključeve.“
„Imam kopiju koju si mi dala.“ Gurnula je ruku u džep svojih širokih farmerki i
izvadila privezak pun ključeva. „Evo!“
„Hvala!“ Kada su ušle unutra, Debora je stavila piću na sto. „Doneću nam čaše i
tanjire.“
Lili je podigla poklopac i zadovoljno klimnula glavom kada je videla da na pici ima
svega. „Znaš, lepa, mlada devojka, kao što si ti, trebalo bi da to proslavlja sa nekim
zgodnim, mladim momkom petkom uveče, umesto sa jednom starom ženom.“
„Kojom starom ženom?“, Debora je povikala iz kuhinje, zbog čega se Lil
nasmejala.
„Sa ženom koja je tek malo zašla u srednje godine. Šta je sa tim zgodnim Gejdžom
Gatrijem?“
„Ne mogu da ga zamislim da jede piću i da pije jeftino vino.“ Ušla je u sobu noseći
flašu i dve čaše. Ispod miške nosila je papirne tanjire i salvete. „On je više tip za
kavijar.“
„Da li je nešto loše u tome?“
„Ne.“ Namrštila se. „Ne, ah ja sam trenutno u raspoloženju za piću. Kada se lepo
najedem, moram da radim.“
„Dušo, zar ti nikada ne praviš pauzu?“
„Imam rok“, rekla je Debora i otkrila da ju je to i dalje nerviralo. Sipala je vino i
pružila jednu čašu prijateljici. „Za pravdu!“, rekla je.
„Za najlepšu damu koju poznajem.“
Baš kada su sele i razdelile parčiće piće, začulo se kucanje na vratima. Ližući sos sa
prstiju, Debora je pošla da otvori vrata. Videla je ogromnu korpu crvenih ruža, koja kao
da je imala noge.
 „Isporuka za Deboru O’Rork. Da li mogu negde ovo da spustim, gospođice?“
„Oh… da, ah… Ovde.“ Stajala je na prstima i pokušavala da ugleda čoveka koji joj
je isporučivao ruže. „Na ovaj mali sto.“
Kada ih je stavio na sto, Debora je primetila da su ga čitavog prekrivale. „Hvala!“
Izvadila je iz novčanika jednu novčanicu i pružila mu.
„Pa?“ pitala je Lil, kada su ponovo bile same. „Od koga su?“
Iako je već znala, Debora je podigla karticu.

Dobro obavljen posao, advokatice.

Gejdž

Nije mogla da spreči osmeh, koji joj se pojavio na usnama. „Od Gejdža su.“
„Taj čovek zna kako da se izrazi.“ Iza naočara, Liline oči su zaiskrile. Nije
postojalo ništa što je ona volela više od romantike – osim ako to možda nije bio neki
dobar protest. „Mora da ih ima više od sedamdeset.“
„Prelepe su!“ Gurnula je karticu u džep. „Pretpostavljam da ću morati da ga
pozovem i da mu se zahvalim.“
„Makar to.“ Lili je zagrizla parče piće. „Zašto to ne uradiš sada, kada ti je još sveže
na pameti?“ I dok ona može da prisluškuje.
Debora je oklevala, miris cveća ju je okružio. Ne, pomislila je i odmahnula glavom.
Kada bi ga pozvala sada, dok je još uvek oslabljena zbog njegovog gesta, možda bi
uradila ili rekla nešto ishitreno. „Kasnije“, odlučila je. „Pozvaću ga kasnije.“
„Odugovlačiš“, rekla je Lil punih usta.
„Da“, nije je bilo sramota da to prizna. Debora je ponovo sela. Jedno vreme je jela
u tišini, a zatim je uzela svoju čašu sa vinom. „Gospođo Grinbaum“, počela je, mršteći
se nad svojom čašom, „Vi ste bili udati dva puta.“
„Do sada“, odgovorila je Lil uz smešak.
„Voleli ste obojicu?“
„Apsolutno. To su bili dobri ljudi.“ Njene oštre male oči postale su mladalačke i
sanjalačke. „Oba puta mislila sam da će to biti zauvek. Imala sam godina, otprilike, kao
ti sada kada sam izgubila prvog muža u ratu. Proveli smo samo nekoliko godina zajedno.
Gospodin Grinbaum i ja imali smo malo više sreće. Obojica mi nedostaju.“
„Da li ste se ikada pitali… Pretpostavljam da je pitanje malo čudno, ali da li ste se
ikada pitali šta bi se desilo da ste ih obojicu sreli u isto vreme?“
Lili je izvila obrve, zainteresovana pitanjem: „To bi bio problem.“
„Razumete šta hoću da kažem. Voleli ste obojicu, ali da su Vam ušli u život u isto
vreme, ne biste mogli da ih obojicu volite.“
„Ne mogu se ni zamisliti trikovi koje srce može da izvede.“
„Ali ne možete voleti dvojicu muškaraca na isti način, u isto vreme.“ Nagnula se
napred, pokazujući jasno na svom licu ono što ju je mučilo. „I, ukoliko biste nekako to i
učinili, ili mislili da to radite, ne biste mogli da se obavežete prema jednom, a da ne
budete neverni prema drugom.“
Sporo razmišljajući, Lil je dopunila obe čaše sa vinom. „Da li si zaljubljena u
Gejdža Gatrija?“
„Možda.“ Debora je ponovo bacila pogled na korpu prepunu ruža. „Da, mislim da
jesam.“
„I u još nekoga?“ Držeći čašu obema rukama, Debora je ustala i počela da hoda
tamo-amo. „Da, ali to je ludo, zar ne?“
Nije ludo, pomislila je Lil. Ništa što ima veze sa ljubavlju, nikada ne može biti
ludo. I za neke ljude, takva situacija bila bi uzbudljiva i očaravajuća. Ne i za Deboru. Za
Deboru, to je razumela, to bi bilo samo nešto bolno.
„Da li si sigurna da na obe strane postoji ljubav, a ne samo seks?“
Debora je duboko uzdahnula i ponovo sela. „Mislila sam da je u pitanju samo
fizički osećaj. Želela sam da bude tako. Međutim, razmišljala sam o tome, trudila sam se
da budem iskrena sama sa sobom, i znam da nije tako. Ponekad ih čak i pomešam u
svojoj glavi. Nije da ih upoređujem, ali kao da pokušavam da od njih napravim jednu
osobu, da bi bilo jednostavnije.“ Ponovo je uzela vino. „Gejdž mi je rekao da me voli i
ja mu verujem. Ne znam šta da radim.“
„Prati svoje srce“, rekla joj je Lil. „Znam da to zvuči malo otrcano, ali najiskrenije
stvari često tako zvuče. Neka se tvoj um povuče, a ti poslušaj svoje srce. Obično donese
ispravne odluke.“

U jedanaest, Debora je gledala kasne vesti. Nije joj smetalo da posmatra svoju pobedu u
slučaju Slagerman kao naslovnu priču. Posmatrala je samu sebe kako daje kratku izjavu
na stepeništu suda, mršteći se malo kada se Vizner progurao da joj postavi svoja
uobičajena, besmislena pitanja o Nemezisu.
Na vestima se dalje govorilo o najnovijem Nemezisovom podvigu – o pljački
prodavnice pića koju je sprečio, uhvativši lopova i izbegavši ubistvo.
„Zauzet čovek“, promrmljala je Debora i popila i poslednju kap vina. Da gospođa
Grinbaum nije provela veći deo večeri sa njom, pomislila je Debora, ona bi se
zadovoljila i samo jednom čašom vina, a ne sa pola flaše.
Pa, sutra je subota, pomislila je i slegnula ramenima, kako je najavio voditelj.
Mogla je da spava malo duže, pre nego što bude otišla u kancelariju. Ili, ukoliko bude
imala sreće, možda će nešto otkriti te večeri. Međutim, ništa neće uraditi ako nastavi da
sedi ispred televizora. Sačekala je da čuje vremensku prognozu koja je obećavala
nastavak vrelog vremena, preveliku vlažnost i šanse za grmljavinu. Gaseći televizor
otišla je do spavaće sobe i sela za svoj radni sto.
Ostavila je otvoren prozor, uzaludno se nadajući da će uhvatiti makar dašak vetra.
Od petog sprata pa naniže, saobraćajna buka bila je uobičajena pojava. Vrelina se
uzdizala sa ulica. Skoro da je mogla da je vidi.
Vrele noći. Vrele želje.
 Došla je do prozora, nadajući se da će udahnuti makar malo vazduha koji bi ublažio
bol, koju ni vino nije uspelo da smanji, samo ju je pretvorilo u duboki, potmuli udarac.
Da li je on bio tamo negde, pitala se, a zatim stavila ruku na slepoočnicu. Nije više bila
sigurna ni na kog muškarca je mislila. Bilo bi najbolje, znala je to, da nije mislila ni o
jednom.
Upalila je lampu na stolu, otvorila fasciklu, a zatim bacila pogled na telefon.
Pre sat vremena pozvala je Gejdža, ali ćutljivi Frenk joj je samo rekao da je
gospodin Gatri izašao. Neće ga više zvati, pomislila je. Izgledalo bi kao da ga proverava.
A to je nešto što nije imala pravo da uradi – posebno zato što je ona bila ta, koja je
tražila vremena i prostora.
To bilo ono što je želela, uveravala je samu sebe. Što je morala da ima.
Razmišljanje o njemu neće joj pomoći da pronađe odgovore skrivene među papirima na
njenom stolu.
Kada je počela da čita papire, pravi beleške i radi, vreme je klizilo, a potmuli
udarac bio je sve dalji.

Nije trebalo da dođe. Znao je da to nije dobro. Ipak, dok je hodao ulicama, sopstveni
koraci vodili su ga sve bliže i bliže njenom stanu. Zaklonjen senkama, pogledao je ka
gore i video svetlo na njenom prozoru. Po vreloj noći, čekao je, ubeđujući sebe da će,
kada svetlo bude nestalo, otići. Otići će.
Međutim, nije se gasilo, bledo, ali uporno.
Pitao se da li bi mogao da ubedi sebe da želi samo da je vidi, da razgovara sa njom.
Bilo je tačno to da je morao da sazna koliko ona zna, koliko je bila blizu. Podaci na
njenom računaru nisu otkrivali njenu intuiciju ili slutnje. Što je bila bliže odgovorima,
sve je bila ugroženija.
Iako je više želeo da je voli, morao je da je zaštiti.
Ipak, to nije bio razlog zašto je prešao ulicu, zašto je skočio na požarne stepenice i
počeo da se penje. To što je radio, radio je zato što nije mogao da spreči samog sebe.
Video ju je kroz otvoren prozor. Sedela je za stolom, svetlo je bilo upereno na papire,
koje je čitala. Olovka se brzo pomerala u njenoj ruci.
Mogao je da oseti njen miris. Izazovni, seksi parfem koji je imala, dopirao je do
njega, pozivajući ga. Terajući ga da se usudi na to.
Mogao je da joj vidi samo profil, obrise obraza i vilice, oblik usana. Njen kratki
plavi ogrtač bio je slabo stegnut, pa je mogao da vidi njen vrat, dug i beo. Dok je
posmatrao, podigla je ruku i protrljala zadnji deo vrata. Ogrtač se pomerio, otkrivajući
joj butine, a još malo se otvorio kada je prekrstila noge i ponovo se predala poslu.
Debora je čitala isti pasus tri puta, pre nego što je shvatila da joj je koncentracija
potpuno urušena. Protrljala je oči, nameravajući da ponovo počne da ga čita. Međutim,
čitavo njeno telo se ukrutilo. Vrelina joj je preletela preko kože. Polako se okrenula i
videla njega.
 Stajao je unutar prozora, dalje od svetlosti. Srce joj je lupalo jako – ne zbog šoka,
shvatila je – već zbog očekivanja.
„Praviš predah od borbe sa kriminalom?“, pitala je, nadajući se da će oštar ton
njenog glasa prekriti njegovo podrhtavanje. „Po vestima u jedanaest bio si prilično
zauzet.“
Nije se trudio da se usredsredi. Ovog puta, barem ovog puta, morao je da joj se
čitav pokaže. „Kao i ti.“
„Ja sam još uvek zauzeta.“ Dodirnula je kosu i otkrila da joj je i ruka malo
podrhtavala. „Kako si ušao?“ Kada je pogledao prema prozoru, klimnula je glavom.
„Moraću da zapamtim da zatvaram taj prozor.“
„Ne bi to ništa značilo. Ne, ukoliko bih te video.“
Svaki nerv u njenom telu bio je napet. Govoreći sebi da će tako delovati ozbiljnije,
ustala je. „Neću dozvoliti da se ovo nastavi.“
„Ne možeš to zaustaviti.“ Zakoračio je prema njoj. „Kao ni ja.“ Pogled mu je
skrenuo prema papirima na njenom stolu. „Nisi poslušala.“
„Ne. Ne nameravam da to uradim. Gaziću preko laži, plivati među njima sve dok
sve ne legne na mesto i otkrijem istinu. Onda ću završiti sa tim.“ Bila je napeta i na
oprezu. Njen pogled ga je izazivao. „Ako želiš da mi pomogneš, onda mi reci šta znaš.“
„Ja znam da te želim.“ Rukom je uhvatio pojas na njenom ogrtaču da bi mirno
stajala. U tom trenutku, ona je bila njegova jedina potreba, potraga i glad. „Sada.
Večeras.“
„Moraš da ideš.“ Nije mogla nikako da spreči drhtaj koji je osećala kao odgovor na
to, niti želju koja ju je obuzimala. Integritet u ratu sa strašću. „Moraš da odeš.“
„Da li znaš kako me sve boli od želje za tobom?“ Glas mu je bio hrapav kada ju je
naglo privukao uz sebe. „Nema zakona koji ne bih prekršio, ni vrednosti koju ne bih
žrtvovao da te dobijem. Da li razumeš takvu vrstu potrebe?“
„Da.“ Baš takva ju je kao kandžama stezala. „Razumem. I pogrešna je.“
„Pogrešna ili ne, večeras će se ostvariti.“ Jednim potezom je srušio lampu na pod.
Kada je soba utonula u tamu, podigao ju je.
„Ne možemo.“ Međutim, njeni prsti su se žarili u njegovo rame, poričući poricanje.
„Možemo i hoćemo.“
Dok je odmahivala glavom, njegove usne su se spustile na njene, brze i grozničave,
snažne i zavodljive. Njihova snaga ju je učinila teturavom i nestabilnom – i
bespomoćnom, bespomoćnom da se odupre svom odgovoru na želju. Njene usne bile su
meke i podatne, otvarale su se bez predaje. Kada se prepustila gluvo i slepo tom
poljupcu, um joj je čuo ono što joj je srce govorilo.
Pritisnuo ju je na dušek, njegova pomamna i nestrpljiva usta prelazila su preko
njenog lica, ruke su mu već skidale tanki ogrtač koji ju je pokrivao. Ispod njega, bila je
baš onakva kakvu je sanjao. Vrela, glatka i mirisna. Skinuo je rukavice da bi dozvolio
sebi da oseti ono za čime je dugo žudeo. Kao reka, tekla je ispod njegovih ruku. Mogao
je da se udavi u njoj. Iako je izgarao da vidi šta joj je činio, zadovoljio se dodirom,
ukusom i mirisom. Po vreloj noći koja je najavljivala oluju bio je neumoljiv.
 I dalje je bio senka, ali ona ga je poznavala. I želela. Stavivši razum i racionalnost
sa strane, prilepila se uz njega, jedne usne tražile su druge, dok su se prevrtali preko
kreveta. Očajnički želeći da ga oseti uz sebe, da oseti divlje otkucaje njegovog srca
ispod divljih otkucaja svog srca, povukla mu je košulju. Promuklim glasom šaputao je
reči uz njene usne, vrat, grudi, dok ga je pomamno skidala.
Sada je bio ranjiv kao i ona, sa podjednako glatkom kožom i pohlepnim rukama.
Začuo se udar groma, sevnula je munja u noći bez meseca. Miris ruža i strasti visio je u
vazduhu. Zadrhtala je, nepromišljena od zadovoljstva koje joj je tako bezobzirno pružao.
Sve je bilo u vrelini, čežnji i veličanstvenosti. Iako je bila potpuno mokra od svega,
izvijala se uz njega, tražeći još. Pre nego što je i uspela da zatraži, on joj je to pružao,
ponovo je izdižući. Tajna uživanja u tami. Šaputanja i stenjanja. Snažna milovanja.
Nezasita glad.
Kada je pomislila da će sigurno poludeti, zaronio je u nju. I to je bilo ludilo.
Prepustila se tome, njemu, svom svojom snagom, svom svojom žudnjom.
„Volim te.“ Obavila se snažno oko njega kada su te reči izletele.
One su ga ispunile, dok je on ispunjavao nju. One su ga pokretale, dok su se
njihova tela zajedno kretala. Zario je lice u njenu kosu. Njeni nokti žarili su mu se u
leđa. Osetio je sopstveni vrhunac, a zatim njen kada je povikala njegovo ime.

Ležao je u tami. Tutnjava u njegovoj glavi polako se povlačila sve dok nije čuo zvuk
saobraćaja na ulicama i Deborine duboke, neravnomerne uzdahe. Njene ruke nisu ga
više čvrsto grlile već su skliznule sa njega. Sada je bila mirna i tiha.
Polako, paralisan sopstvenom slabošću, pomerio se od nje. Ona se nije pomerala,
nije govorila. U tami, rukom joj je napipao lice i otkrio da je plakala. Mrzeo je taj deo
sebe koji joj je izazivao tugu.
„Koliko dugo znaš?“
„Nisam znala, do večeras.“ Pre nego što je uspeo ponovo da je dodirne, okrenula se
i potražila svoj ogrtač. „Da li si mislio da neću saznati kada me poljubiš? Zar nisi
shvatio da ću, bez obzira na to koliko je mračno, bez obzira na to koliko me zbunjuješ,
da ću, kada dođe do ovoga, saznati?“
U njenom glasu se nije čula samo ljutnja, već i bol. Mogao je da podnese ljutnju.
„Ne, nisam o tome razmišljao.“
„Zar nisi?“ Upalila je lampu pored kreveta i zurila u njega. „Ali, ti si tako pametan,
Gejdže, tako pametan da bi napravio takvu grešku.“
Posmatrao ju je. Kosa joj je bila raščupana, na njenoj bledoj koži još uvek se videlo
crvenilo i toplota od njegovih ruku. U očima su joj bile suze, a iza njih jasan bes.
„Možda sam znao. Možda samo nisam želeo da dozvolim da to bude važno.“ Ustao je i
pružio ruku prema njoj. „Debora…“
Udarila ga je jednom, a onda još jednom. „Proklet bio, lagao si me! Zbog tebe sam
sumnjala u samu sebe, u sopstvene vrednosti. Ti si znao, morao si da znaš da se
zaljubljujem u tebe.“ Uz poluosmeh se okrenula. „U vas obojicu.“
 „Molim te, saslušaj me.“ Kada ju je dodirnuo po ramenu, naglo se izmakla.
„Nije baš pametno da me sada dodiruješ.“
„U redu.“ Povukao je prste i stegao ih u pesnicu. „Tako sam se brzo zaljubio u tebe
da nisam mogao da razmišljam. Sve što sam znao bilo je da si mi potrebna i da sam
želeo da ti budeš sigurna.“
„Pa si stavljao svoju masku i tražio me. Neću ti zahvaljivati zbog toga. Za bilo šta u
vezi sa tim.“
Zbog odsečnosti u njenom glasu uhvatila ga je panika. „Debora, ono što se desilo
ovde, večeras…“
„Da, desilo se. Dovoljno si mi verovao kada je ovo bilo u pitanju.“ Pokazala je
rukom prema krevetu. „Ali ne kada su druge stvari bile u pitanju. Ne, kada je istina bila
u pitanju.“
„Ne, nisam. Nisam mogao zato što znam šta ti misliš u vezi sa onim što ja radim.“
„To je potpuno druga stvar, zar ne?“ Obrisala je suze. Bes je polako prelazio u jad.
„Ukoliko si znao da moraš da me lažeš, zašto se nisi držao podalje od mene?“
Obuzdao se da ponovo ne krene rukom da je dodirne. Lagao je i, tako lažući,
povredio ju je. Sada je mogao samo da ponudi istinu i nadu da će te rane početi da
zaceljuju. „Ti si jedina stvar tokom ove četiri godine koju nisam bio u stanju da
prevaziđem. Ti si jedina stvar tokom poslednje četiri godine koja mi je bila potrebna,
kao što mi je bilo potrebno da živim. Ne očekujem od tebe da razumeš, ili čak prihvatiš
to, ali potrebno mi je da mi veruješ.“
„Ne znam u šta da verujem… Gejdže, od kada sam te srela, bila sam rascepana na
dve strane, verujući da se zaljubljujem u dva različita čoveka, ali to si samo ti. Ne znam
šta da radim.“ Uzdahnula je i zatvorila oči. „Ne znam šta da radim…“
„Volim te, Debora. Ništa nije tačnije od toga. Daj mi šansu i vreme da ti pokažem.“
„Čini mi se da nemam puno izbora. Gejdže, ne mogu da oprostim…“ Otvorila je
oči i po prvi put se usredsredila na dugački, grubi ožiljak na njegovim grudima. Osetila
je snažnu bol od koje je skoro pala na kolena. Otupela od užasa, podigla je pogled prema
njemu. „Oni su ti to uradili?“, prošaputala je.
Telo mu se ukočilo. „Ne želim da me sažaljevaš, Debora.“
„Ćuti.“ Brzo se pokrenula, došla do njega i zagrlila ga. „Drži me.“ Odmahnula je
glavom. „Ne, jače! Možda sam te izgubila tokom svih onih ranijih godina, pre nego što
sam imala priliku da te imam.“ U očima su joj se ponovo videle suze kada je podigla
glavu. „Ne znam šta da radim, ili šta je ispravno, ali večeras, dovoljno je da si ovde.
Hoćeš li ostati?“
Usnama je dodirnuo njene. „Dokle god ti želiš.“
 8.

Debora se uvek nevoljno budila. Vraćala se u san, lako blokirajući buku koju su pravile
sirene i zvuci motora automobila. Velika bušilica je bušila beton, ali ona je samo zevnula
i malo se pomerila u snu. Kada je mogla to da ne čuje, mogla je da prespava i atomsku
bombu.
Nije zbog buke otvorila svoje pospane oči, već zbog blagog i veličanstvenog mirisa
kafe.
Bilo je deset i trideset kada je pogledala na sat. Deset i trideset! Debora se sa
mukom pridigla. Da li je ponovo naručio doručak? Jaja Benedikt? Belgijski vafli?
Jagode i šampanjac? Bože, šta bi samo dala za običnu šoljicu crne kafe i jednu bajatu
krofnu.
Prisiljavajući samu sebe da ustane iz kreveta, pružila je ruku da uzme svoj ogrtač,
koji je ležao na gomili na podu. Ispod njega nalazio se mali komad crne tkanine. Podigla
ju je. A zatim je ponovo legla u krevet.
Maska. Napravila je lopticu od toga. Dakle, nije bio san. Bilo je stvarno, sve je bilo
stvarno. Došao je kod nje tokom noći, voleo ju je tokom noći. Obe njene fantazije.
Šarmantni poslovni čovek i uobraženi neznanac u crnom. Oni su bili jedan čovek, jedan
ljubavnik.
Tiho je uzdahnula i zarila lice u ruke. Šta da radi? Kako, dođavola, da izađe na kraj
sa ovim? Kao žena? Kao okružni tužilac?
Bože, ona ga je volela. A voleći ga, izdala je svoje principe. Ukoliko bi otkrila
njegovu tajnu, izdala bi svoje srce.
A kako je mogla da ga voli, a da ga ne razume?
Ipak, volela ga je i nije bilo načina da izda svoje srce.
Morali su da razgovaraju, odlučila je. Smireno i razumno. Mogla je samo da se
moli da nađe snage i prave reči. Neće biti dovoljno da mu kaže da ona to ne podržava.
On je to već znao. Neće biti dovoljno da mu kaže da se plaši. To bi ga samo navelo da je
ubeđuje. Nekako, morala je da nađe reči da ga ubedi da je put kojim je krenuo, ne samo
opasan, već i pogrešan.
Debora se ispravila, bila je spremna.
Kada je telefon zazvonio, promrmljala je psovku. Žureći da navuče ogrtač,
prebacila se preko kreveta i zgrabila slušalicu.
„…Deborina sestra.“ Šilin glas je zvučao zabavljeno i radoznalo. „A kako ste Vi?“
 „Hvala, dobro“, rekao je Gejdž. „Debora još uvek spava. Da li biste želeli da mi…“
„Ovde sam.“ Uzdišući, Debora je pipala svoju razbarušenu kosu. „Zdravo, Šila.“
„Ćao.“
„Doviđenja, Šila.“ Debora je čula kako Gejdž spušta drugu slušalicu. Nastupio je
trenutak tišine.
„Ah… Pretpostavljam da zovem u pogrešno vreme.“
„Ne. Baš sam ustajala. Zar nije malo rano u Denveru?“
„Sa troje dece, već je podne… Brajante, nosi tu košarkašku loptu napolje! Napolje!
Nema šutiranja po kuhinji. Deb?“
„Da?“
„Izvini. U svakom slučaju, Bojd je proverio ona imena, pa sam mislila da bi želela
da odmah dobiješ te informacije.“
„To je sjajno!“ Uzela je hemijsku.
„Daću ti Bojda da ti sve kaže.“ Telefon je zazvečao. „Ne, ja ću ga uzeti. Kinane, ne
stavljaj to u usta. Gospode Bože, Bojde, šta mu je to po licu?“ Čulo se neko kikotanje,
zatim pad i tresak slušalice o kuhinjski pod, i potom zvuk stopala koja trče.
„Deb?“
„Čestitam, kapetane Flečeru!“
„Hvala. Pretpostavljam da se Šila hvalisala. Kako je?“
Pogledala je u masku, koju je još uvek držala u ruci. „Nisam sigurna.“ Odgurnuvši
to raspoloženje, nasmejala se u telefon. „Tamo sve zvuči normalno.“
„Ovde nikada ništa nije normalno. Hej, Alison, ne puštaj tog psa…“ Začuo se još
jedan tresak i lajanje. „Suviše kasno.“
Da, zvučalo je savršeno normalno. „Bojde, hvala ti što si tako brzo reagovao.“
„Nema problema. Zvučalo je važno.“
„I jeste.“
„Pa, nema puno toga. Džordž P. Dramond bio je vodoinstalater, imao je sopstveni
posao…“
„Bio?“ prekinula ga je Debora.
„Da. Preminuo je pre tri godine. Prirodna smrt. Imao je osamdeset dve godine i nije
imao nikakve veze sa kompanijom Solar.
Zatvorila je oči. „A drugi?“
„Čarls R. Mejers. Profesor u srednjoj školi i fudbalski trener. Preminuo pre pet
godina. Obojica su bili čisti kao suza.“
„A kompanija Solar?“
„Nismo mogli ništa da nađemo. Adresa koju si dala Šili ne postoji.“
„Trebalo je da pretpostavim. Kad god u ovom slučaju krenem nekim novim putem,
naiđem na ćorsokak.“
„Znam taj osećaj. Još malo ću da kopam. Žao mi je što nisam mogao više da ti
pomognem.“
„Ali, pomogao si mi.“
 „Dva mrtva čoveka i lažna adresa? Nije nešto. Debora, pratimo ovde novine. Da li
možeš da mi kažeš je li ovo povezano sa tvojim maskiranim fantomom?“
Ponovo je napravila lopticu od maske u ruci. „Nezvanično, da.“
„Pretpostavljam da ti je Šila već rekla, ali budi oprezna, u redu?“
„Hoću.“
„Hoće da priča sa tobom.“ Čulo se neko mrmljanje, kikot. „Nešto u vezi sa
muškarcem koji se javio na tvoj telefon.“ Bojd se ponovo nasmejao, a Debora je skoro
mogla da vidi kako se rvu oko telefona.
„Samo želim da znam…“, rekla je skoro bez daha. „Bojde, prekini. Idi nahrani psa
ili nešto slično. Samo želim da znam“, ponovila je u slušalicu, „ko je vlasnik tog
fantastičnog, seksi glasa.“
„Jedan čovek.“
„To sam i sama shvatila. Da li ima ime?“
„Da.“
„Pa, da li hoćeš da pogađam? Fil, Toni, Maksimilijan?“
„Gejdž“, promrmljala je, odustajući.
„Milioner? Lepo.“
„Šila…“
„Znam, znam. Ti si odrasla žena. Razumna žena koja vodi sopstveni život. Neću
reći ni reč. Samo on je…“
„Pre nego što nastaviš, trebalo bi da te upozorim da još nisam popila kafu.“
„U redu, ali želim da me pozoveš i to uskoro. Hoću da čujem detalje.“
„Reći ću ti ih čim ih budem imala. Bićemo u kontaktu.“
„Bolje bi ti bilo!“
Spustila je slušalicu i sela na trenutak. Činilo joj se da se opet nalazi na početku i
sve tako ukrug. Ipak, idemo redom, podsetila je samu sebe i pošla za mirisom kafe, u
kuhinju.
Gejdž je stajao za šporetom, u farmerkama i bosonog, raskopčane košulje. Nije se
iznenadila što ga je tamo videla, ali iznenadilo ju je ono što je radio.
„Nešto spremaš?“, rekla je sa vrata.
Okrenuo se. Od prizora Debore kako stoji tamo pod jakom sunčevom svetlošću,
pospanih i opreznih očiju, skoro se srušio. „Ćao! Izvini zbog telefona, mislio sam da se
javim pre nego što te probudi.“
„Sve je u redu. Bila sam… budna.“ Osećajući se čudno, uzela je šolju sa kuke koja
je visila iznad sudopere i sipala sebi kafu. „To je bila moja sestra.“
„Da.“ Stavio joj je ruke na ramena, i prešao nežno gore-dole do laktova i nazad.
Kada se ukrutila, osetio je bol kao da mu je neko zabio nož. „Da li bi možda više volela
da nisam tu?“
„Ne znam.“ Pila je kafu i nije se okretala. „Pretpostavljam da bi trebalo da
pričamo.“ Ipak, još uvek nije mogla da se suoči sa tim. „Šta praviš?“
„Prženice. Nisi imala mnogo toga u frižideru, pa sam otišao do ćoška i kupio neke
stvari.“
 Tako normalno, pomislila je dok joj se stomak grčio. Tako lako. „Koliko dugo si
budan?“
„Dva ili tri sata.“
Kada je krenuo ponovo prema šporetu, okrenula se. „Nisi puno spavao.“
Pogledi su im se susreli. Zadržavala je, pomislio je, i bes i povređenost. Ipak, bili
su prisutni. „Nije mi potrebno puno sna – ne više.“ Dodao je dva jajeta u mleko koje je
već sipao u činiju. „Proveo sam veći deo jedne godine samo spavajući. Kada sam se
povratio, nije mi bilo potrebno više od četiri sata sna.
„Pretpostavljam da zbog toga uspevaš da se baviš i jednim i… drugim poslom.“
„Da.“ Nastavio je da meša sastojke, a zatim je potopio hleb u činiju. „Moglo bi da
se kaže da mi se promenio metabolizam – između ostalog.“ Hleb je zacvrčao kada ga je
stavio u tiganj. „Da li želiš da ti se izvinim zbog onoga što se sinoć desilo?“
Nije ništa rekla jedan trenutak, a zatim je otvorila jedan od ormarića. „Ja ću
postaviti tanjire.“
Suzdržao se da ne opsuje. „U redu. Biće gotovo za par minuta.“
Sačekao je dok nisu seli pored prozora. Debora nije ništa rekla dok se igrala svojim
doručkom. Njeno ćutanje i očajni pogled u njenim očima više su ga uznemiravali nego
da je vičući izrekla na stotine optužbi.
„Na tebi da odlučiš“, rekao je tiho.
Pogledala ga je. „Znam.“
„Neću se izvinjavati što sam zaljubljen u tebe. Niti zbog toga što sam vodio ljubav
sa tobom. To što sam sa tobom proveo noć je najvažnija stvar koja mi se ikada desila.“
Čekao je, posmatrajući je. „Ne veruješ u to, zar ne?“
„Nisam sigurna u šta verujem. U šta mogu da verujem.“ Obema rukama je
obuhvatila svoju šolju. Prsti su joj bili napeti. „Lagao si me, Gejdže, od samog početka.“
„Da, jesam,“ sprečio je potrebu da ispruži ruku prema njoj samo da bi je dodirnuo.
„Izvinjenja, kada je to u pitanju, ne pomažu puno. To je bilo namerno, i da je bilo
moguće, ja bih te i dalje lagao.“
Odgurnula se od stola i obgrlila se rukama. „Da li znaš kako se ja zbog toga
osećam?“
„Mislim da znam.“
Povređeno je odmahnula glavom: „Ne možeš nikako da znaš. Učinio si da sumnjam
u sebe na najosnovnijem nivou. Zaljubljivala sam se u tebe – u vas obojicu – i zbog toga
me je bilo sramota. Oh, sada mogu da vidim da sam bila glupa što to ranije nisam
uvidela. Moja osećanja bila su potpuno ista prema, verovala sam, dvojici različitih
muškaraca. Pogledala bih u tebe i pomislila na njega. Pogledala bih u njega i pomislila
na tebe.“ Pritisnula je rukama usta. Reči su izlazile suviše brzo. „One večeri, u
Santijagovoj sobi, nakon što sam se osvestila, a ti me držao… Pogledala sam te u oči i
setila se prvog puta kada sam te videla u palati Stjuart. Mislila sam da ludim.“
„Nisam to radio da bih te povredio, to sam uradio da bih te zaštitio.“
„Od čega?“, upitala je. „Od mene, od sebe? Svaki put kada bi me dodirnuo, ja…“
Dah joj se zaustavio dok se borila da zadrži stav. To je, napokon, bio njen problem.
Njena osećanja. „Ne znam da li mogu da ti oprostim, Gejdže, ili da ti verujem. Iako te
volim, ne znam da li to mogu.“
Ostao je i dalje na svom mestu, znajući da bi ona odolela ukoliko bi pokušao da joj
priđe. „Ja ne mogu da ispravim ono što je urađeno. Nisam te tražio, Debora. Nisam
želeo nikoga ko bi me učinio tako ranjivim da napravim grešku.“ Mislio je na svoj dar.
Svoje prokletstvo. „Nemam pravo čak ni da tražim od tebe da me prihvatiš ovakvog
kakav sam.“
„Sa ovim?“ Izvadila je masku iz džepa ogrtača. „Ne, nemaš pravo da tražiš od
mene da ovo prihvatim. Međutim, to je ono što ti radiš. Tražiš od mene da te volim. I
tražiš od mene da zatvorim oči na ono što radiš. Posvetila sam čitav život zakonu. Da li
bi trebalo samo da posmatram to što ga ti ignorišeš?“
Oči su mu potamnele. „Skoro sam dao život za zakon. A moj partner je dao svoj
život za njega. Nikada ga nisam ignorisao.“
„Gejdže, ovo ne može biti lično.“
„Đavola ne može! Sve je lično. Šta god da čitaš u zakonu, sve primere ili procese
koje nađeš, sve se svodi na ljude. Ti to znaš. To osećaš. Video sam kako radiš.“
„U okvirima zakona“, insistirala je. „Gejdže, moraš da shvatiš da je to što radiš
pogrešno, a da ne pominjem koliko je opasno. Moraš da prestaneš.“
Oči su mu bile veoma tamne, veoma bistre i odlučne. „Ne, čak ni zbog tebe.“
„A šta ako odem kod Mičela, do policije i viših instanci?“
„Onda ću ja uraditi sve što moram da uradim, ali neću prestati.“
„Zašto?“ Pošla je prema njemu, stežući masku u ruci. „Prokletstvo, zašto?“
„Zato što nemam izbora.“ Ustao je, zgrabio je snažno za ramena pre nego što ju je
pustio i okrenuo se. „Ne postoji ništa što mogu da uradim da to promenim. Ništa što bih
uradio.“
„Znam za Montegu.“ Kada se okrenuo prema njoj, videla je bol. „Žao mi je,
Gejdže, kunem se. Međutim, osveta nije pravi odgovor. Ne može biti.“
„Ono što mi se desilo pre četiri godine, promenilo mi je život. To nije sitnica. To je
stvarnost.“ Stavio je ruku na zid, zurio u nju, a zatim je povukao i stavio u džep. „Čitala
si izveštaje o tome šta se desilo te noći kada je Džek bio ubijen?“
„Da, jesam.“
„Sve su to činjenice“, promrmljao je. „Ipak, nije tu cela istina. Da li u izveštajima
piše da sam ga voleo? Da je imao lepu ženu i malog dečaka, koji je voleo da vozi crveni
tricikl?“
„Oh, Gejdže…“ Nije mogla da spreči da joj se oči napune suzama, niti da ispruži
ruke prema njemu, ali on je odmahnuo glavom i pomerio se.
„Da li u izveštaju piše da smo dali skoro dve godine našeg života da bi se taj slučaj
rasvetlio? Dve godine provedene sa ološem koji poseduje velike jahte, velike kuće,
debele portfolije, sve od novca koji zarade prodajući drogu manjim dilerima, koji je
odnose na ulice, igrališta. Dve godine smo unutar toga gradili naš put. Zato što smo bili
policajci i zato što smo verovali da možemo nešto da promenimo.“
 Stavio je ruke na naslon stolice, stežući i opuštajući prste. Mogla je samo da stoji i
posmatra ga dok se u tišini prisećao.
„Džek je trebalo da ide na odmor kada se sve završi. Nije planirao nigde da ide, već
da sedi kod kuće, kosi travnjak, popravi sudoperu, provede neko vreme sa Dženi i
svojim sinom. To je govorio. Ja sam razmišljao da odem na nekoliko nedelja na Arubu,
ali Džek nije imao velike snove. Samo obične.“
Podigao je pogled, pogledao kroz prozor, ali nije video sunčevu svetlost i gusti
saobraćaj. Bez ikakvog napora skliznuo je u prošlost. „Izašli smo iz kola. Imali smo
kofer pun označenih novčanica, mnogo podrške i solidno pokrivanje. Šta je moglo da
pođe po zlu? Obojica smo bili više nego spremni. Trebalo je da se sastanemo sa glavnim
čovekom. Bilo je vruće. Moglo je da se čuje kako more zapljuskuje dokove. Znojio sam
se, ali ne samo zbog vrućine, već zato što se činilo da nešto nije u redu. Međutim, nisam
poslušao svoje instinkte. A onda je Montega…“
Gejdž ga je video kako stoji u senkama na dokovima i kako mu se šija zlatni zub
kada se nasmeje.
Smrdljivi panduri.
„Ubio je Džeka pre nego što sam uspeo da uzmem moj pištolj. Zaledio sam se.
Samo na trenutak, na jedan otkucaj srca, ali zaledio sam se. I pogodio je i mene.“
Pomislila je na ožiljke na njegovim grudima i jedva je mogla da diše. Posmatrao je
svog partnera kako umire. Video je taj trenutak, taj delić sekunde i video je kako mu se
sopstvena smrt približava. Taj oštar, drhtavi bol koji je prošao kroz nju, osetila je zbog
njega.
„Nemoj. Kakve koristi imaš od toga da ponovo prolaziš kroz to. Nisi mogao da
spasiš Džeka. Bez obzira na to koliko si bio brz, šta si uradio, nisi mogao da ga spasiš.“
Ponovo ju je pogledao. „Ne, tada. Te noći sam umro.“
Način na koji je to rekao, tako ravnim glasom, nepristrasno, učinio je da joj se krv
zaledi. „Ti si živ.“
„Smrt je skoro samo tehnički izraz ovih dana. Tehnički gledano, ja sam umro. I deo
mene je iskliznuo iz mog tela.“ Lice joj je postajalo sve bleđe dok je govorio, ali morala
je da zna. Morao je da joj kaže. „Posmatrao sam kako rade oko mene, tamo, na
dokovima. I ponovo u operacionoj sali. I skoro – skoro da sam odlebdeo, slobodan. A
onda… našao sam se u zamci.“
„Ne razumem.“
„Ponovo sam bio u svom telu, ali ne i sasvim u njemu.“ Podigao je ruke i raširio ih.
Nikada nikome nije pokušao ranije da objasni i nije bio siguran da je mogao to da uradi.
„Ponekad sam mogao da čujem – glasove, klasičnu muziku koju mi je medicinska sestra
puštala na disku pored mog kreveta, plačući. Ili bih mogao da namirišem cveće. Nisam
mogao da govorim, da vidim. Ništa sem toga nisam mogao da osetim.“ Ponovo je
spustio ruke. „Nisam želeo. Onda sam se vratio – i suviše osećao.“
To je bilo nemoguće zamisliti, ali osetila je očaj i bol u njegovom srcu. „Ne mogu
da kažem da razumem kroz šta si prošao. Niko to ne može, ali boli me da pomislim na to
i kroz šta još uvek prolaziš.“
 Pogledao ju je, posmatrao je kako joj se jedna suza sliva niz lice. „Kada sam video
tebe te noći, u toj slepoj ulici, moj život se ponovo promenio. Bio sam podjednako
bespomoćan da se oduprem toj promeni, baš kao i kada mi se prvi put desila.“ Pogledao
je masku koju je ona čvrsto držala. „Sada je moj život u tvojim rukama.“
„Volela bih da znam šta je ispravno.“
Došao je do nje, spustio joj ruke na lice. „Daj mi malo vremena. Još nekoliko
dana.“
„Ne znaš šta tražiš od mene.“
„Znam“, rekao je, držeći je kada je htela da se okrene.
„Ali ja nemam izbora, Debora, ukoliko ne završim ono što sam počeo, mogao sam i
da umrem pre četiri godine.“
Otvorila je usta da se pobuni, da se prepire, međutim u njegovim očima videla je
istinu. „Da li postoji neki drugi način?“
„Za mene, ne. Nekoliko dana“, ponovio je. „Nakon toga, ukoliko budeš osećala da
treba da izneseš ono što znaš tvojim nadređenima, ja ću to prihvatiti. Kao i posledice
koje mi sleduju.“
Zatvorila je oči. Znala je šta ne može da uradi – da ga ne podrži. „Mičel mi je dao
dve nedelje“, rekla je tupo. „Ne mogu obećati duže od toga.“
Znao je koliki je to ustupak sa njene strane i molio se da on uspe da nađe vremena i
mesta da sve uskladi. „Volim te.“
Otvorila je oči i pogledala u njegove. „Znam“, promrmljala je, a zatim je spustila
glavu na njegove grudi. Maska joj je ispala iz ruke. „Znam to.“
Osetila je njegove ruke oko sebe, njihovu čvrstinu. Ponovo je podigla glavu da bi
joj se usne spojile sa njegovim, da ostanu u dugom, toplom, obećavajućem poljupcu,
dok njena podsvest vodi tihu bitku.
Šta će se dogoditi sa njima? Uplašena, stegnula ga je jače. „Zašto ne može da bude
jednostavno?“, prošaputala je. „Zašto ne može da bude obično?“
Nije mogao da prebroji koliko puta je sebi postavio isto pitanje. „Izvini.“
„Ne.“ Odmahujući glavom, povukla se unazad. „Izvini ti. Nema nikakve koristi od
toga da stojimo ovde i kukamo.“ Ušmrknula je i obrisala suze. „Možda ne znam šta će se
desiti, ali znam šta mora da se uradi. Moram da idem na posao. Možda nađem izlaz iz
ovoga.“ Podigla je obrvu. „Zašto se smeješ?“
„Zato što si ti savršena. Potpuno savršena!“ Kao i prethodne noći, zakačio je ruku
za pojas njenog ogrtača. „Dođi sa mnom u krevet. Pokazaću ti zašto.“
„Skoro je podne“, rekla je dok je on spuštao glavu prema njenom uvetu. „Moram
da radim.“
„Da li si sigurna?“
Oči su joj sklopljene lutale. Telo joj se zaljuljalo prema njegovom. „Ah… da.“
Odmakla se, ispruživši oba dlana. „Da, moram. Nemam puno vremena. Nijedno od nas
ga nema.“
„U redu.“ Ponovo se nasmejao kada se nadurila zbog njegovog lakog mirenja.
Možda uz malo sreće bude uspeo da joj da nešto obično. „Pod jednim uslovom.“
 „Kojim?“
„Imam dobrotvornu večeru večeras. Posle toga nastupa nekoliko umetnika, a posle
je ples. U Parksajdu“
„Parksajdu.“ Pomislila je na stari, eksluzivni i elegantni hotel koji gleda na gradski
park. „Da li govoriš o letnjem balu?“
„Da, o tome. Razmišljao sam o tome da ne odem, ali sam se predomislio. Da li bi
htela da ideš sa mnom?“
Podigla je obrvu. „Pitaš me u podne da li bih išla sa tobom na najveći i
najglamurozniji događaj u gradu – koji počinje za osam sati. I to me pitaš kada moram
da idem da radim, i nema šanse da zakažem kod frizera i nemam vremena da kupim
odgovarajuću haljinu.“
„Da, to bi otprilike bilo to“, rekao je nakon trenutka razmišljanja.
Ispustila je uzdah. „Kada dolaziš po mene?“

U sedam, Debora je izašla ispod vrelog tuša. Nije verovala da to može tako lako da
otkloni sve bolove, a već je prebacila dozvoljen broj aspirina za taj dan. Šest sati za
kompjuterom sa slušalicom na uvetu, nije dalo skoro nikakve rezultate.
Svako ime koje je proverila ispostavilo se da pripada nekoj odavno preminuloj
osobi. Svaka adresa bila je slepa ulica, a svaka kompanija koju je proučavala vodila je
do čitavog lavirinta drugih kompanija.
Nešto zajedničko, kako ga je Gejdž nazvao, delovalo je uznemirujuće.
Više nego ikada, bilo joj je potrebno da nađe istinu. Sada više nije bila u pitanju
samo pravda. Bilo je lično. Iako je znala šta je uticalo na njenu nepristrasnost, nije
mogla da uradi ništa protiv toga. Sve dok se ovo ne reši, nije mogla da zna gde počinje
njena budućnost, kao ni Gejdžova.
Možda nigde, pomislila je dok se zamotavala u peškir. Spojili su se kao munja i
grom, ali oluje brzo prolaze. Znala je da dugotrajne veze zahtevaju više od strasti. Njeni
roditelji su imali strast – i nikakvo razumevanje. Bilo je potrebno čak više i od ljubavi.
Njeni roditelji su se voleli, ali su bili nesrećni.
Poverenje. Bez poverenja, ljubav i strast počnu da blede i nestanu.
Želela je da ima poverenja u njega. I da mu veruje. A opet, ni on nije imao
poverenja u nju. Postojale su stvari koje je on znao o slučaju u koji su oboje bili tako
duboko upleteni, a koje bi je približile istini. Međutim, on ih je zadržao samo za sebe,
ubeđen da je njegov način, i samo njegov način, onaj pravi.
Sa uzdahom, počela je da suši kosu. Zar i ona nije bila ubeđena da je njen način, i
samo njen način, onaj pravi?
Ukoliko se toliko razlikuju po ovom osnovnom uverenju, kako onda ljubav može
da bude dovoljna?
Ipak, pristala je da se vidi sa njim večeras. To nije bilo zato što je želela da ide na
glamurozan bal, pomislila je. Da ju je pozvao na kuglanje i hot-dog, išla bi. Zato što nije
bila u stanju da se drži podalje od njega. To je bila istina, morala je da prizna da ne želi
da se odvoji od njega.
Večeras će popustiti sebi, pomislila je Debora, dok je stavljala rumenilo. Međutim,
kao Pepeljuga, kada bal bude gotov, moraće da se suoči sa realnošću.
Krećući se žustro, ušla je u spavaću sobu. Preko kreveta je bila prebačena haljina
koju je kupila pre nepunih sat vremena. Sudbina, mislila je, prelazeći rukom preko
svetlucavih šljokica. I sve joj je savršeno stajalo od visokog okovratnika do poruba, koji
joj je dopirao do članka.
Debora je napravila bolnu grimasu i zaškrgutala zubima kada je ponovo videla
etiketu sa cenom. Vođenje računa i mesečna plata otišli su dođavola.
Sada, dok je posmatrala svoj odraz u ogledalu, nije se kajala. Viseće minđuše sa
veštačkim dijamantima savršeno su se uklapale. Kosu je podigla i zabacila unazad, tako
da su joj ramena bila gola. Okrenula se. Kao i veći deo leđa.
Upravo je obuvala cipele kada je Gejdž zakucao.
Osmeh mu je nestao kada je otvorila vrata. Osmehnula se na trenutnu, jaku želju
koju je videla u njegovim očima. Veoma lagano se zavrtela ukrug.
„Šta misliš?“
Otkrio je da, ukoliko proba da to radi veoma polako, može da diše. „Drago mi je da
ti nisam dao više vremena da se spremiš.“
„Zašto?“
„Ne bih mogao da se izborim ukoliko bi bila još lepša.“
Iskosila je bradu. „Pokaži mi!“
Skoro se plašio da je dodirne. Veoma nežno, stavio je ruke na njena ramena i
spustio svoje usne na njene. Međutim, njen ukus ga je, kao pesnicom, oborio, od čega su
mu se prsti zgrčili, a usne postale požudne. Mrmljao je i okrenuo se kako bi zatvorio
vrata.
„A, ne!“ Bila je bez daha i nedovoljno stabilna da se nasloni na vrata. Ipak, bila je
odlučna. „Toliko sam platila ovu haljinu da želim da je nosim u javnosti.“
„Uvek praktična.“ Poljubio ju je još jednom, dugo i strasno. „Možemo da
zakasnimo.“
Osmehnula mu se. „Ranije ćemo otići.“

Kada su stigli, plesna dvorana bila je puna glamuroznih, uticajnih, bogatih ljudi. Uz
šampanjac i posluženje, Debora je posmatrala ljude za stolovima.
Videla je kako guverner toplo pozdravlja poznatu glumicu, kako jedan tajkun ljubi
u obraz opersku zvezdu, a gradonačelnik se glasno smeje sa piscem bestselera.
„Tvoja uobičajena ekipa?“, promrmljala je Debora, osmehujući se Gejdžu.
„Nekoliko poznanika.“ Svojom čašom je dotaknuo njenu.
„Mmm… To je Tarington, zar ne?“, klimnula je glavom prema mladiću ozbiljnog
izgleda. „Šta misliš koje su mu šanse tokom debate?“
 „Ima mnogo toga da kaže“, rekao je Gejdž. „Ponekad je pomalo bez takta, ali ima
poentu. Ipak, biće teško da prebaci preko četrdeset glasova.“
„Gejdže“, Arlo Stjuart se zaustavio kod njihovog stola, tapšući Gejdža po ramenu,
„drago mi je da te vidim!“
„Drago mi je da si uspeo da dođeš!“
„Ne bih ovo nikako propustio.“ Visoki, preplanuli muškarac sa talasastom grivom
bele kose i jasnim, zelenim očima podigao je svoju čašu sa skočem. „Uradio si neke lepe
stvari ovde. Nisam bio od renoviranja.“
„Nama se dopada.“
Debori je bio potreban samo minut da shvati da govore o hotelu. I da taj hotel
pripada Gejdžu. Podigla je pogled ka raskošnim kristalnim lusterima. Trebalo je to da
zna.
„Volim što moja konkurencija ima stila.“ Pogled mu je prešao na Deboru. „Kada
govorimo o stilu. Vaše lice je veoma poznato. A ja sam suviše star za Vas da bih to
smatrao uvodnom rečenicom.“
„Arlo Stjuart, Debora O’Rork.“
Uzeo je Deborinu ruku i srdačno je stegao. „O’Rork – O’Rork.“ Gledao ju je
prijateljski i lukavo. „Vi ste ta zgodna advokatica, zar ne? Okružni tužilac koji je sredio
tu malu gnjidu, Slagermana. Fotografije u novinama ni približno ne daju pravu sliku.“
„Gospodine Stjuarte.“
„Gradonačelnik o Vama govori dobre stvari. Veoma dobre stvari. Plesaćemo kasnije
da biste mogli da mi ispričate sve o našem prijatelju, Nemezisu.“
Ruka joj se trgla u njegovoj, ali je uspela da čvrsto zadrži pogled. „To bi bio kratak
razgovor.“
„Ne, prema našem omiljenom novinaru. Naravno da je Vizner budala.“ Trebalo je
još samo da joj pusti ruku. „Gde si upoznao našeg obećavajućeg okružnog tužioca,
Gejdže? Mora da se krećem po pogrešnim mestima.“
„U tvom hotelu“, rekao je opušteno. „Tokom gradonačelnikove zabave za
skupljanje sredstava.“
Stjuart se od srca nasmejao. „Pa, to će me naučiti da idem naokolo i jurim glasove
za Fildsa, zar ne? Nemojte zaboraviti taj ples!“
„Neću“, rekla je, zahvalna što je dobila nazad svoju ruku sa sve bolnim prstima od
stezanja i stavila je u krilo.
Kada je otišao, Debora je protegla prste. „Da li je on uvek tako… veseo?“
„Da.“ Gejdž joj je uhvatio ruku i poljubio je. „Nešto slomljeno?“
„Ne verujem.“ Zadovoljna što je njena ruka u njegovoj, bacila je pogled po sali.
Bujne palme, muzičke fontane, tavanice u ogledalima. „Da li je ovo tvoj hotel?“
„Da. Da li ti se sviđa?“
„Nije loš.“ Slegnula je ramenima kada se osmehnuo.
„Zar ne bi trebalo da se malo družiš sa ljudima?“
„To i radim.“ Svojim usnama je dodirnuo njene.
„Ako nastaviš tako da me gledaš…“
 „Nastavi. Molim te.“
Ispustila je dug isprekidan uzdah. „Mislim da ću otići do sobe za puderisanje.“
Na pola puta prišao joj je gradonačelnik. „Želeo bih da porazgovaram sa Vama,
Debora.“
„Naravno.“
Držeći jednu ruku oko njenog struka, sa širokim osmehom političara, vešto ju je
vodio kroz masu ljudi i kroz ulazna vrata plesne dvorane.
„Mislio sam da bi nam dobro došlo malo privatnosti.“
Bacajući pogled unazad, primetila je da Džeri ide u njihovom pravcu. Na
gradonačelnikov znak, zaustavio se, poslao Debori izvinjavajući pogled i ponovo se
vratio među gomilu ljudi.
„Prilično razrađeno veće“, počela je Debora, znajući da gradonačelnik više voli da
sam započne temu.
„Iznenađen sam što Vas ovde vidim.“ Gurkao ju je dalje od vrata prema nekom
udubljenju gde su se nalazile biljke u saksijama i telefoni. „Mada, možda ne bi trebalo
da budem iznenađen, pošto se Vaše i Gatrijevo ime tako često povezuju u poslednje
vreme.“
„Viđam se sa Gejdžom“, rekla je hladno. „Ukoliko na to mislite. Na ličnom nivou.“
Već je bila umorna od političkih igara. „Da li ste o tome želeli da pričate sa mnom,
gradonačelniče? O mom društvenom životu?“
„Samo o tome kako on utiče na Vaš profesionalni život. Bio sam uznemiren i
razočaran kada sam saznao da ste protivno mojim željama ostali na tom slučaju.“
„Vašim željama?“, suprotstavila se. „Ili željama gospodina Gatrija?“
„Uvažio sam i složio sam se sa njegovom tačkom gledišta.“ Video se odsjaj besa u
njegovom pogledu, što je retko pokazivao van privatnosti svoje kancelarije. „Iskreno,
nisam zadovoljan Vašim radom na tom slučaju. Vaš odličan dosije iz sudnice ne pokriva
Vaše nepromišljene greške izvan nje.“
„Nepromišljene? Verujte mi, gradonačelniče Filds, još uvek nisam bila
nepromišljena. Pratim instrukcije svojih nadređenih po ovom pitanju. Ja sam započela i
nameravam da završim ovaj slučaj. Pošto bi trebalo da budemo na istoj strani, mislila
sam da ste zadovoljni posvećenošću kancelarije okružnog tužioca ovom slučaju, ne
samo našom upornošću, kada je u pitanju pronalaženje i optuživanje ljudi koji su
trgovali drogom, već i činjenicom da smo pronašli Montegu, čuvenog ubicu policajaca i
da ćemo ga privesti pravdi.“
„Ne govorite mi na čijoj sam ja strani!“ Skoro potpuno izgubivši kontrolu počeo je
da joj maše prstom ispred lica. „Počeo sam da radim za ovaj grad još pre nego što ste Vi
naučili da vežete pertle. Ne želite da u meni imate neprijatelja, mlada damo! Ja vodim
Urbanu, i to nameravam i da nastavim. Mladi tužioci previše željni uspeha su nekad
suvišni.“
„Da li mi Vi to pretite da ćete me otpustiti?“
„Upozoravam Vas.“ Uz očigledan napor uspeo je da povrati kontrolu. „Radite ili za
sistem, ili protiv njega.“
 „Znam to.“ Prstima je čvrsto stegla svoju tašnicu.
„Divim Vam se, Debora“, rekao je smirenije. „Međutim, Vi imate entuzijazam, a
nedostaje Vam iskustvo. Slučajevi kao što je ovaj zahtevaju iskusniji um i telo.“
Ostala je pri svome. „Mičel mi je dao dve nedelje.“
„Svestan sam toga. Postarajte se da za to vreme sve radite po pravilima.“ Iako su
mu se u očima još uvek videli tragovi besa, prijateljski je spustio ruku na njenu mišicu.
„Uživajte u večeri! Jelovnik je božanstven.“
Kada ju je ostavio, stajala je neko vreme u tišini, drhteći od besa. Povrativši
kontrolu, krenula je prema toaletu. Unutra je žurno prošla između dva fikusa i ušla u
prostoriju za šminkanje sa roze foteljama i stolovima boje mente. I dalje ključajući od
besa, bacila je torbu na sto i utonula u fotelju ispred jednog od onih ovalnih ogledala sa
sijalicama.
Dakle, gradonačelnik je bio nezadovoljan, pomislila je. Bio je razočaran. Bio je
uznemiren. Zgrabila je ruž iz torbice i usredsredila se da ga lepo stavi na usne. On je bio
potpuno razjaren, pomislila je, zato što mu se ona usprotivila.
Da li je on mislio da postoji samo jedan način da se stvari obave, samo jedan put?
Šta je, dođavola, bilo toliko strašno ukoliko se par puta ide zaobilaznim putem, sve dok
on vodi ka istom odredištu? Pogotovo, ako se njima brže stiže.
Ubacila je ruž u torbicu i potražila puder. U ogledalu je posmatrala svoje oči.
O čemu je razmišljala? Samo dvadeset četiri sata ranije, bila je sigurna da postoji
samo jedan način, samo jedan put. I, mada joj se nije svidela gradonačelnikova taktika,
pozdravila bi njegova osećanja.
A sada? Spustila je bradu na ruke. A sada, više nije bila sigurna. Da li je u ovom
trenutku skretala van sistema u koji je verovala? Zar nije dozvoljavala da joj se osećanja,
njena lična osećanja prema Gejdžu, mešaju sa njenom profesionalnom etikom?
Ili se sve to svodilo na pitanje ispravnog i pogrešnog, gde ona više nije znala šta je
šta? Kako je mogla da nastavi? Kako je mogla da radi kao advokat ukoliko nije jasno
mogla da vidi šta je ispravno?
Možda je bilo vreme da preispita činjenice, kao i sopstvenu savest, i da upita samu
sebe da li bi bilo najbolje za sve ako se ona povuče.
Dok je tako sedela i proučavala sopstveno lice i stavove, nestalo je svetla.
 9.

Debora je zatvorila svoju večernju tašnicu i spustila jednu ruku na sto da bi se

orijentisala. Ovako veliki, otmen hotel, a da mu pregori osigurač. Iako je pokušala da u
tome nađe nešto smešno, srce joj je snažno lupalo. Opsovala je kada je bokom udarila o
fotelju dok je opipavala put po mraku.
Iako je to bilo glupavo, plašila se i osećala se kao da ju je mrak davio i držao u
zamci.
Vrata su zaškripala i otvorila se. Na trenutak se video zrak svetlosti, a zatim crnilo.
„Hej, lepotice!“
Zaledila se i zadržala dah.
„Imam poruku za tebe.“ Glas je bio visok i piskav od cerenja na kraju svake
rečenice. „Ne brini. Neću te povrediti. Montega te želi čitavu za sebe i bio bi zaista
besan ukoliko bih se ja prvi petljao sa tobom.“
Osetila je kako je obliva hladan znoj. Nije mogao da je vidi, podsetila je Debora
samu sebe dok se borila sa strahom koji ju je paralisao. To im je izjednačilo šanse. „Ko
si ti?“
„Ja?“ Još jedno cerenje. „Ti si me tražila, ali mene je teško naći. Zato me zovu Miš.
Mogu da uđem bilo gde i da odatle izađem.“
Kretao se nečujno prema njoj. Debora je to mogla da pretpostavi po pravcu iz kog
mu je dopirao glas. „Ti onda mora da si i veoma pametan.“ Kada je to rekla, pažljivo se
pomerila ulevo.
„Ja sam dobar. Najbolji. Nema nikog boljeg od dobrog starog Miša. Montega je
želeo da ti kažem da mu je zaista žao što prošlog puta nije mogao više da priča sa
tobom. Želi da znaš da te drži na oku. Sve vreme. Kao i tvoju porodicu.“
Na trenutak krv je prestala da joj teče. Njene misli, o tome da ga nadmudri i da
prođe pored njega do vrata, nestale su. „Moju porodicu?“
„I on poznaje ljude u Denveru. Veoma važne ljude.“ Sada joj je bio veoma blizu.
Toliko da je mogla da ga namiriše. Međutim, nije se pomerila. „Ako budeš sarađivala,
postaraće se da tvoja sestra i ostali budu bezbedni i ušuškani u svojim krevetima noćas.
Da li ti je jasno?“
Zavukla je ruku u tašnicu i osetila hladni metal. „Da, jasno mi je.“ Vadeći ga,
nanišanila je u pravcu glasa i stisnula.
 Vrišteći, srušio se na fotelje. Debora je potrčala oko njega udarivši ramenom o
jedan zid, zatim o drugi, sve dok nije našla vrata. Miš je kukao i psovao, dok je ona
vukla vrata shvativši da su zaglavljena.
„O, Bože! O, Bože!“ Uspaničena, nastavila je da vuče.
„Debora!“ Začula je kako neko viče njeno ime. „Skloni se od vrata! Skloni se od
vrata!“
Napravila je teturajući korak unazad i začula težak, tup udarac. Još jedan, i vrata su
se s treskom srušila. Potrčala je prema svetlosti, u Gejdžovo naručje.
„Da li si dobro?“ Rukama je prelazio preko nje, proveravajući da li je povređena.
„Da. Da.“ Zarila je lice u njegovo rame, ne obraćajući pažnju na gomilu ljudi koja
se skupljala. „On je unutra.“ Kada je pošao po njega, Debora ga je čvršće stegla.
„Nemoj, molim te!“
Lice mu se smračilo, klimnuo je glavom dvojici čuvara. „Dođi da sedneš.“
„Ne, dobro sam.“ Iako joj je dah još uvek bio drhtav, odmakla se da bi ga pogledala
u lice. Videla je želju za ubistvom u njegovim očima i čvršće ga je slegnula. „Zaista.
Nije me ni dotakao. Pokušao je da me uplaši, Gejdže. Nije me povredio.“
Glas mu je bio tih dok je posmatrao njeno bledo lice. „Da li bi zbog toga trebalo da
manje želim da ga ubijem?“
Sa dvojicom krupnih stražara, koji su ga držali sa obe strane, Miš je izašao kukajući
i teturajući se. Rukama je prekrio lice. Debora je primetila da je nosio kelnersku
uniformu.
Uznemirena zbog pogleda u Gejdžovim očima, privukla mu je pažnju. „On je u
mnogo gorem stanju od mene. Iskoristila sam ovo.“ Nesigurnom rukom Debora je
izvukla biber-sprej za odbranu. „Nosim to sa sobom od one noći u slepoj ulici.“
Gejdž nije bio siguran da li da se smeje ili da psuje. Umesto toga, privukao ju je
sebi i poljubio. „Izgleda da ne smem da te izgubim iz vida.“
„Debora.“ Džeri se, laktajući se, probio kroz gomilu posmatrača. „Da li si dobro?“
„Sada jesam. Policija?“
„Sada sam ih pozvao.“ Džeri je bacio pogled na Gejdža. „Trebalo bi da odeš
odavde.“
„Dobro sam“, insistirala je Debora, srećna što je dugačka haljina prekrivala njena
kolena koja su klecala. „Moram da odem do stanice policije i dam izjavu, ali pre toga
moram da obavim jedan telefonski poziv.“
„Ja ću pozvati koga god želiš.“ Džeri joj je brzo stisnuo ruku.
„Hvala, ali ovo moram sama da uradim.“ Iza njega, ugledala je gradonačelnika.
„Mogao bi da mi učiniš uslugu i skineš mi Fildsa jedno vreme sa grbače.“
„U redu.“ Ponovo je pogledao Gejdža. „Čuvajte je!“
„To i nameravam.“ Držeći Deboru čvrsto uz sebe, Gejdž ju je sklonio od gužve.
Kretao se brzo kroz hodnik, prema liftovima.
„Gde idemo?“
„Imam kancelariju ovde, možeš odatle da obaviš poziv.“ U liftu, okrenuo ju je
prema sebi, držeći je još uvek čvrsto. „Šta se dogodilo?“
 „Pa, nisam uspela da napuderišem nos.“ Pogledala je u njegovu kragnu i duboko
disala. „Prvo, Filds me je presreo na pola puta i održao mi lekciju. Nije zadovoljan
mojim radom.“ Kada su se vrata lifta otvorila, popustio je stisak da bi mogli da izađu iz
lifta. „Kada me je ostavio, pred očima mi je bilo sve crveno od besa. Sela sam u sobu za
puderisanje da popravim šminku i sredim misli.“ Polako se smirivala, zahvalna što je
drhtanje prestalo. „Usput, ta prostorija je veoma elegantna.“
Brzo ju je pogledao, dok je stavljao ključ u bravu. „Drago mi je da ti se sviđa.“
„Veoma mi se dopada.“ Zakoračila je u hodnik apartmana i prešla preko debelog
tepiha boje žita. „Tako sam sedela kada je svetlo odjednom nestalo. Pokušavala sam da
se orijentišem, kada su se vrata otvorila i on je ušao. Neuhvatljivi Miš“, rekla je, a u
stomaku je ponovo počinjalo da joj se bućka. „Imao je poruku za mene od Montege.“
Od tog imena, samo na njegov zvuk, svi mišići su mu se napeli. „Sedi. Doneću ti
brendi.“
„Telefon?“
„Tamo je. Slobodno telefoniraj.“
Gejdž se borio sa sopstvenim demonima dok je išao ka baru da uzme flašu i dve
čaše. Bila je sama i bez obzira na to koliko je snalažljiva, bila je ranjiva. Kada je čuo
vrištanje… Stisnuo je flašu toliko jako da su mu prsti pobeleli. Da je to bio Montega,
umesto svog kurira, ona bi bila mrtva. A on bi stigao suviše kasno.
Ništa što mu se ranije desilo, ili što bi moglo da mu se desi u budućnosti, ne bi bilo
tako poražavajuće za njega, kao što bi bila činjenica da je izgubi.
Sada je sedela, veoma uspravno, veoma napeto, lice joj je bilo suviše bledo, oči
suviše tamne. U jednoj ruci držala je slušalicu, dok se sa drugom poigravala. Govorila je
brzo, svom zetu, shvatio je Gejdž nakon par trenutaka.
Pretili su njenoj porodici. Video je da ju je mogućnost da oni budu povređeni
užasavala više nego napad na sopstveni život.
„Moraš da me zoveš svakog dana“, insistirala je. „Postaraj se da Šila ima čuvare u
radio-stanici. Deca…“ Pokrila je lice jednom rukom. „Gospode, Bojde…“ Slušala je
jedno vreme, klimajući glavom, pokušavajući da se osmehne. „Da, znam, znam. Nisi ti
slučajno postao kapetan. Ja ću biti dobro. Da, i biću oprezna. Volim te. Sve vas!“
Ponovo je zastala, duboko udahnula. „Da, znam. Ćao!“
Spustila je slušalicu. Ne rekavši ništa Gejdž joj je gurnuo čašu sa pićem u ruke.
Držala ju je obema rukama, jedno vreme zureći u žućkastu tečnost. Još jednom je
duboko uzdahnula, a zatim je prinela čašu ustima i uzela veliki gutljaj. Ponovo je
zadrhtala i uzela još jedan gutljaj pića.
„Hvala.“
„Tvoj zet je dobar policajac. Neće dozvoliti da im se išta dogodi.“
„Spasao je život Šili pre nekoliko godina. Tada su se i zaljubili jedno u drugo.“
Podigla je naglo pogled, oči su joj bile pune suza. „Mrzim ovo, Gejdže. Oni su moja
porodica, sve što mi je ostalo od porodice. Sama pomisao da nešto što sam uradila, nešto
što radim…“ Zastala je, ne želeći na to ni da pomisli. „Kada sam izgubila roditelje,
mislila sam da ništa gore od toga ne može da se desi. Ali je ovo…“ Odmahnuvši
glavom, ponovo je pogledala u brendi. „Moja majka je bila policajka.“
Znao je to. Znao je sve o tome, ali mogao je samo da stavi svoju ruku preko njene i
da je pusti da priča.
„Bila je dobar policajac, tako su mi bar rekli. Imala sam samo dvanaest godina kada
se to desilo. Nisam je dobro poznavala, zaista ne. Nije bila stvorena da bude majka.“
Slegnula je ramenima, odbacivši to od sebe, ali i u tom običnom gestu, video je
koliko je bole ožiljci.
„A moj otac“, nastavila je. „On je bio advokat. Javni branilac. On se veoma trudio
da održi porodicu na okupu – iluziju porodice. Međutim, on i moja majka jednostavno
nisu mogli da to izvedu.“ Uzela je još jedan gutljaj brendija zahvalna što je od njega
trnula. „Dvojica policajaca u uniformi došla su tog dana po mene u školu i odvela me
kući. Pretpostavljam da sam znala. Znala sam da je moja majka mrtva. Rekli su mi,
najblaže što su umeli, da su oboje stradali. Oboje. Neki kreten, kog je moj otac branio,
uspeo je da prokrijumčari pištolj. Kada su bili u sali za sastanke, pobegao je.“
„Žao mi je, Debora. Znam koliko je teško izgubiti porodicu.“
Klimnula je glavom i stavila praznu čašu na sto. „Pretpostavljam da sam zbog toga
rešila da budem advokat, tužilac. Moji roditelji su posvetili svoje živote zakonu i
izgubili su ih braneći ga. Nisam želela da to bude uzalud. Da li razumeš?“
„Da.“ Prineo je njene ruke svojim usnama. „Šta god da je bio razlog da odlučiš da
budeš advokat, bila je to dobra odluka. Ti si više nego dobar advokat.“
„Hvala.“
„Debora“, oklevao je, želeći da pažljivo smisli ono što će reći, „poštujem i tvoju
ličnost i tvoje sposobnosti.“
„Osećam u nastavku jedno ‘ali’.“
„Želim da te ponovo zamolim da se povučeš sa ovog slučaja. Da ga prepustiš meni.
Imaćeš priliku da uradiš ono što najbolje radiš, a to je da krivično goniš Montegu i sve
ostale.“
Jedno vreme je ćutala, želeći, kao i on, da jasno definiše svoje misli. „Gejdže,
večeras, nakon što je gradonačelnik razgovarao sa mnom, sedela sam u sobi za
puderisanje. Kada me je bes prošao, počela sam da razmišljam, da razmatram svoju
poziciju, i motive. Počela sam da mislim da je možda gradonačelnik u pravu, da bi
možda bilo bolje da ovaj slučaj predam nekome sa više iskustva i ko nije u njega tako
lično upleten.“ Zatim je odmahnula glavom. „Ali, ne mogu, pogotovo sada. Pretili su
mojoj porodici. Ukoliko se povučem, više nikada neću biti u stanju da ponovo verujem u
sebe, da imam poverenja u sebe. Moram ovo da završim.“ Pre nego što je uspeo da
progovori, stavila mu je ruke na ramena. „Ne slažem se sa tobom. Ne znam da li ću
ikada to moći, ali duboko u srcu razumem to što ti radiš i zašto to moraš da radiš. To je
sve što tražim od tebe.“
Kako je mogao da odbije? „Onda smo u pat poziciji, za sada.“
„Moram da idem da dam izjavu.“ Ustala je i ispružila ruku. „Da li ideš sa mnom?“
Neće joj dozvoliti da priča sa Mišem. Debora je shvatila da će na kraju možda uspeti to
da uradi. Do ponedeljka će imati makar policijske izveštaje, ako ništa drugo. Pošto su
Mišu osigurali jako obezbeđenje, nije bilo verovatno da će ga zadesiti ista sudbina kao i
Parina.
Za odgovore koji su joj trebali, moraće da se pogađa sa Mišem, baš kao što bi se
pogađala i sa samim đavolom.
Dala je izjavu i umorna čekala da potpiše kad je prekucaju. U subotu uveče stanica
je bila prepuna. Prostitutke i makroi, dileri i žrtve, članovi bande i uznemireni javni
branioci. To je bila realnost, jedan od vidova sistema koji je predstavljala i u koji je
verovala. Ipak, osetila je olakšanje kada je izašla napolje.
„Duga noć“, promrmljala je.
„Veoma si dobro vladala sobom.“ Stavio joj je ruku na obraz. „Mora da si
iscrpljena.“
„Zapravo, umirem od gladi.“ Malo se osmehnula. „Uopšte nismo večerali.“
„Kupiću ti hamburger.“
Smejući se, prebacila je ruku preko njega. Možda bi neke stvari, neke veoma
dragocene stvari, mogle da budu one sasvim jednostavne. „Moj spasilac!“
Poljubio ju je sa strane u vrat. „Kupiću ti deset hamburgera“, promrmljao je. „A
onda, pobogu, Debora, pođi sa mnom kući!“
„Da.“ Okrenula je usne ka njegovim. „Da.“

Znao je kako da napravi atmosferu. Savršeno. Kada je Debora ušla u spavaću sobu pored
njega, mesečina je prolazila kroz prozor, zvezdana prašina je padala sa neba, sjaj sveća
je grejao senke. Ruže – njihov miris – zaslađivale su vazduh, a melodija stotinu violina
činila je atmosferu romantičnom.
Nije znala kako je uspeo sve to da uradi samo jednim jedinim pozivom koji je
obavio iz male taverne gde su svratili na večeru. Nije ni bilo važno. Bilo je dovoljno što
je mislio o tome.
„Predivno je.“ Bila je nervozna, shvatila je, što je bilo smešno posle tolike strasti
prethodne noći. Međutim, noge su joj bile nestabilne dok je išla prema flaši šampanjca
koja je stajala u kristalnoj posudi sa ledom. „Na sve si mislio.“
„Samo na tebe.“ Usnama je dodirnuo njeno rame pre nego što je sipao vino.
„Zamišljao sam te ovde stotinu puta. Hiljadu!“ Pružio joj je čašu.
„I ja sam to zamišljala.“ Ruke su joj drhtale kada je podigla čašu. To je bila želja
koju se trudila da potisne. „Prvi put kada si me poljubio, gore, na tornju, čitav svet mi se
otvorio. Nikada to pre nisam osetila.“
„Skoro da sam počeo da te molim da ostaneš te noći, iako si bila ljuta.“ Skinuo joj
je jednu od minđuša, a onda joj protrljao osetljivu ušnu resicu. „Pitam se da li bi ostala.“
„Ne znam. Želela bih to.“
 „To je skoro dovoljno.“ Skinuo joj je drugu minđušu i stavio ih obe na sto. Polako
je izvadio jednu ukosnicu, zatim još jednu, dok ju je posmatrao. Sve vreme ju je
posmatrao. „Ti drhtiš.“
Ruke su mu bile tako nežne, pogled tako snažan. „Znam.“
Uzeo je čašu iz njenih labavih prstiju i spustio je. Gledajući je u oči, nastavio je da
joj vadi šnale iz kose. Prelazio je prstima preko njenog potiljka. „Plašiš se mene?“
„Onoga što možeš da mi uradiš.“
Nešto mu je zaiskrilo u očima, bile su tamne i opasne. Međutim, spustio je glavu i
nežno je poljubio u slepoočnicu.
Otežanih očiju podigla je pogled ka njemu. „Poljubi me, Gejdže.“
„Hoću.“ Usne su mu prelazile preko njenog lica, izazivajući je, a ne dajući joj do
kraja zadovoljstvo. „Već to radim.“
Dah joj se već ubrzao. „Ne moraš da rne zavodiš.“
Prešao je prstom gore-dole preko njenih golih leđa, osmehnuvši se kada je
zadrhtala. „To mi je zadovoljstvo.“ A želeo je da bude i njeno.
Prethodne noći, sva strast, sva žestina i bes izašli su iz njega. Večeras je želeo da joj
pokaže nežniju stranu ljubavi. Kada se oslonila na njega, izdržao je sve brze strele želje.
„Vodili smo ljubav u mraku“, promrmljao je dok su njegovi prsti otkopčavali tri
dugmeta na zadnjem delu njene haljine. „Večeras želim da te gledam.“
Haljina je pala niz njeno telo, bila je kao svetlucavi, plavi bazen kod njenih nogu.
Nosila je samo čipkasti kombinezon koji joj je podigao grudi i bio skoro providan do
njenih kukova. Njena lepota ostavila ga je bez daha.
„Svaki put kada te pogledam, ja se ponovo zaljubim.“
„Onda nemoj da prestaješ da gledaš.“ Rukom je krenula da mu odveže kravatu.
Prsti su joj skliznuli da razmrse nepoznate čvorove. „Nemoj nikada da prestaneš.“
Otkopčala mu je košulju, a zatim prislonila usta na vrelu kožu ispod nje. Vrh njenog
jezika ostavio je vlažan trag, a potom je, pozivajući ga zabacila glavu unazad. Oči su joj
bile kao bogati plavi sjaj koji se probijao kroz trepavice. „Poljubi me.“
Zaveden kao i ona, spojio je svoje usne sa njenim. Istovremeni uzdisaji, tihi i
grleni, zadrhtali su u vazduhu. Rukama je prešla preko njegovih grudi do ramena da bi
mu skinula sako. Prsti su joj se stegli, a zatim potpuno opustili kada je njegov poljubac
postao nežniji, dublji i mekši.
Podigao ju je u naručje kao da je bila od lomljivog kristala, a ne od krvi i mesa.
Gledajući je u oči, držao ju je tako nekoliko trenutaka puštajući da njegove usne
izazivaju i muče njene. Nastavio je sa tim poljupcima lakim kao pero, dok ju je nosio do
kreveta.
Seo je, držeći je u svom krilu. Njegove usne su nastavile da tiho uništavaju njen
razum. Mogao je da vidi kako ona skoro lebdi. Oči su joj zatvorene lelujale. Ruke i noge
kao da su tekle. Nasuprot tome, srce joj je divlje udaralo ispod njegove ruke. Želeo je da
se ona tako oseća. Potpuno zadovoljno, potpuno njegova. Dok je uzimao sve više i više
tog toplog, egzotičnog ukusa sa njenih usana, pomislio je da bi mogao tako da ostane
satima. Danima.
 Ona je osećala svaki neverovatno nežni dodir, milovanja vrhom prsta, dodir
njegovog dlana i tako strpljivo istraživanje njegovih usana. Imala je utisak da joj je telo
lako kao vazduh ispunjen ružama, ali ruke su joj bile suviše teške da bi ih podigla.
Njegovo mrmljanje i muzika spojili su se u njenoj glavi u jednu zavodljivu pesmu. Iza
nje čulo se divljanje njenog pulsa, koji je postajao sve brži.
Znala je da nikada nije bila ranjivija, niti spremnija da ide gde god je izabrao da je
odvede.
I to je bila ljubav. Potreba jača od gladi, od žeđi.
Jedan tihi, bespomoćni uzdah oteo joj se dok je usnama šapatom prelazio preko
vrhova njenih grudi. Polako, erotično, jezik mu je skliznuo ispod čipke, izazivajući njene
očvrsnule bradavice. Prsti su mu se poigravali kožom iznad njenih čarapa, lagano, tako
lagano, klizeći ispod nežnog materijala.
Jednim dodirom, poslao ju je preko prvog vrhunca zadovoljstva. Izvila se kao luk i
njeno zadovoljstvo je kao strela prešlo u njega. Zatim joj se učinilo kao da će se istopiti
u njegovom naručju.
Bez daha, skoro u delirijumu, posegla je rukom prema njemu. „Gejdže, pusti me
da…“
„Hoću.“ Svojim ustima prekrio je njen iznenadni povik. I dok je ona i dalje drhtala,
spustio ju je na krevet.
Sada, pomislio je. Sada može da je uzme, dok leži tako vrela i vlažna, predajući se.
Mesečeva svetlost prelazila je preko njene kože, kose. Bela čipka, koju je nosila,
izgledala je kao priviđenje. Kada ga je pogledala ispod tih otežalih trepavica, video je
tamni odsjaj želje.
Imao je još toga da joj pokaže.
Prstima je ovlaš prelazio preko njene kože, zbog čega je poskočila dok joj je skidao
čarape. Skoro lenjo, klizio je duž njene noge, prateći putanju nežnim poljupcima
otvorenih usta. Jezikom je prelazio iza njenog kolena, duž lista, dok se grčila u
bezumnom zadovoljstvu.
Uhvaćena u zamku svetlucavih osećaja, krenula je prema njemu, samo da bi izbegla
da to isto ponovi na njenoj drugoj nozi. Usne su mu prelazile, zastajkivale, sve dok se
nisu srele sa njenima. Njegovo ime je bilo na njenim usnama kada se uspravila. Skoro
jaučući, privukla ga je uz sebe.
Pri tom prvom dodiru, kao da joj se snaga povratila.
Vrelo kao peć njeno telo dodirnulo je njegovo. Međutim, to nije bilo dovoljno.
Brzo, njeni prsti su povukli njegovu otkopčanu košulju, povlačeći je da bi ga što više
otkrile. Dok je sklanjala svilu, zubi su joj dotakli njegovo rame. Osetila je kako mu drhte
mišići na stomaku, čula je kako mu se dah prekida kada je povukla pojas njegovih
pantalona. Dugmići su se naglo otvorili.
„Želim te.“ Njene usne su se gladno spojile sa njegovim. „Oh, Bože, želim te.“
Sva kontrola koju je tako čvrsto držao, skliznula mu je niz napete prste. Želja ga je
nadvladala. Ona ga je nadjačala svojim grozničavim rukama, pohlepnim usnama. Dah
mu se prekidao u plućima, izgarao dok se borio da se izvuče iz odeće.
 Klečali su usred opustošenog kreveta, drhtavih tela, prikovanih pogleda. Zakačio je
ruku za gornji deo čipke i povukao je nemilosrdno prema sredini kreveta. Zarivši prste u
njene kukove, privukao ju je uz sebe.
Izvijala se uživajući u grubom, razuzdanom odnosu. Ruke su joj prelazile preko
njegovih klizavih ramena, a zatim bi zastajale. Skoro jecajući izgovarala je njegovo ime
dok se kretala po samoj ivici razuma. Zgrabio joj je rukom kosu i poveo je ponovo ka
vrhuncu. I ponovo. Zatim je sklopio svoje usne nad njenim i nastavio dalje.

Malaksala, ležala je na krevetu, prebacivši jednu ruku preko očiju, dok joj je druga
labavo visila sa dušeka. Znala je da ne može da se pomeri, nije bila sigurna da li može
da govori, sumnjala je da može i da diše.
A ipak, kada ju je poljubio u rame, ponovo je zadrhtala.
„Mislio sam da budem nežan sa tobom.“
Uspela je da otvori oči. Lice mu je bilo blizu njenog. Osetila je njegove prste u
kosi. „Onda, pretpostavljam da ćeš morati ponovo da pokušaš, dok ti ne pođe za rukom.“
Osmehnuo se. „Imam osećaj da će za to biti potrebno puno vremena.“
„Dobro.“ Vrhom prsta prešla je preko njegovog osmeha. „Volim te, Gejdže. To je
jedina stvar koja se sada čini važnom.“
„To jedino i jeste važno.“ Stavio je svoju ruku preko njene. Taj dodir, bio je tako
dubok i intiman, kao i samo vođenje ljubavi. „Doneću ti malo vina.“
Zadovoljno uzdahnuvši, namestila se dok je on ustajao. „Nikada nisam mislila da
može da bude ovako. Nikada nisam mislila da ja mogu da budem ovakva.“
„Kakva?“
Videla je svoj odraz u širokom ogledalu preko cele sobe – ležala je naga preko
jastuka i zgužvanih čaršava. „Tako bezobrazna, rekla bih.“ Nasmejala se na sopstveni
izbor reči. „Na koledžu sam bila poznata po tome kako sam veoma hladna, studiozna i
nepristupačna.“
„Škola se ne računa.“ Seo je na krevet, pružio joj čašu, a zatim je svojom kucnuo o
njenu.
„Pretpostavljam da je tako. Ali i posle toga, kada sam počela da radim u kancelariji
okružnog tužioca, zadržala sam istu reputaciju.“ Skupila je obrve. „Ozbiljna
O’Rorkova.“
„Meni se sviđa kada si ozbiljna.“ Uzeo je gutljaj vina. „Mogu da te zamislim u
pravnoj biblioteci, nad debelim, prašnjavim knjigama, kako nešto zapisuješ.“
Napravila je grimasu. „To nije baš slika koja bi mi se sada svidela.“
„Meni se sviđa.“ Spustio je glavu i zubima joj nežno uhvatio bradu. „Nosiš jedno
od onih konzervativno skrojenih odela, ali neke veoma nekonzervativne boje, koje tako
voliš“, malo se namrštila, zbog čega se on nasmejao, „klasične cipele i veoma diskretan
nakit.“
„Kada tako kažeš, to zvuči tako čedno.“
 „A ispod toga bi bilo nešto tanko i seksi.“ Prstom je podigao čipku prema svetlosti.
„Veoma lični izbor za veoma ispravnog advokata. A onda bi počela da mi navodiš
prednosti i da me izluđuješ.“
„Kao Vorner protiv Kovaskog“
„Mmm.“ Prebacio se na njeno uvo. „Baš tako. A ja bih bio jedini koji zna da je
potrebno šest ukosnica da podigneš kosu.“
„Znam da mogu da budem previše ozbiljna“, promrmljala je. „To je samo zato što
radim ono što mi je tako važno.“ Pogledala je u svoje vino. „Moram da znam da je ono
što radim ispravno. Da sistem koji ja predstavljam funkcioniše.“ Kada se odmakao da bi
je osmotrio, uzdahnula je. „Znam da je deo toga ego i ambicija, ali drugi deo toga je tako
običan, Gejdže, tako urođen. Zbog toga se brinem oko toga kako ćemo ti i ja ovo rešiti.“
„Nećemo to rešavati večeras.“
„Znam, ali…“
„Ne večeras“, rekao je, stavljajući joj prst preko usana. „Večeras smo samo ti i ja.
Potrebno mi je to, Debora. Kao i tebi.“
Klimnula je glavom. „U pravu si. Ponovo sam suviše ozbiljna.“
„Možemo to da promenimo.“ Osmehnuo se i podigao svoju čašu prema svetlu.
Šampanjac se zapenušao.
„Tako što ćemo se napiti?“, rekla je podignutih obrva.
„Manje-više.“ Kada je njegov pogled sreo njen, osmehivali su se. „Zašto ti ne bih
pokazao… manje ozbiljan način za ispijanje šampanjca?“ Nagnuo je svoju čašu i prolio
nešto vina preko njenih grudi.
 10.

Gejdž je izgubio pojam o vremenu dok ju je posmatrao kako spava. Mirišljave sveće su
se same ugasile u istopljenom vosku, ali su i dalje lagano, kao san, ispuštale nežnu
aromu. Ruka joj je bila u njegovoj i držala je čak i u snu.
Senke su se podigle i polako nestajale pretvarajući se u bisernosivu boju zore.
Posmatrao je kako se svetlo sve više probija i pada preko njene kose, lica, ramena.
Podjednako lagano i on je prelazio istim putem svojim usnama, ali nije želeo da je
probudi.
Bilo je još mnogo toga da se uradi, i suviše, tako da je još uvek odbijao da je učini
delom svog života. Znao je da su se, tokom nekoliko nedelja, ciljevi koje je nosio u sebi
više od četiri godine, pomešali. Sada nije bilo dovoljno osvetiti smrt partnera. Nije bilo
dovoljno tražiti i naći naplatu za vreme i život koji mu je bio ukraden. Čak ni pravda, ta
pokretačka sila, nije bila dovoljna.
Sada je morao da se kreće brzo, zato što bi svaki dan koji bi prošao bez odgovora
značio još jedan dan opasnosti za Deboru. Ništa nije bilo važnije od toga da ona bude na
sigurnom.
Pomerio se od nje, nečujno je sišao sa kreveta kako bi se obukao. Bilo je vremena
da se nadoknadi, svi ti sati koje je provodio sa njom umesto na ulicama, na svom poslu.
Pogledao ju je, pomerila se i utonula dublje u jastuk. Ona će tokom jutra spavati, a on će
raditi.
Pritisnuo je dugme ispod izrezbarenog drveta na zidu, koji je bio najdalje od
kreveta. U zidu se, klizeći, otvorio jedan prolaz. Gejdž je zakoračio u tamu i pustio da se
otvor za njim zatvori.
Dok joj je promukli glas kojim bi pozdravila rano jutro još uvek bio na jeziku,
Debora je pospano treptala. Da li je sanjala, pitala se. Zaklela bi se da je Gejdž zakoračio
u neku vrsta tajnog prolaza. Zbunjena, podigla se na laktove. U snu ga je potražila
rukom i kako ga nije našla, probudila se baš u trenutku kada se zid otvorio.
To nije bio san, uveravala je samu sebe, zato što on nije bio pored nje, a posteljina,
tamo gde je on ležao, već se hladila.
Još tajni, pomislila je i osetila kako je obavija tuga zbog njegovog nepoverenja.
Nakon noći koje su proveli zajedno, ljubavi koju joj je pokazao, još uvek joj nije
poklonio svoje poverenje.
 I ona će to prihvatiti, rekla je Debora sama sebi kada se odgurnula da izađe iz
kreveta. Neće sedeti i duriti se, niti će se žaliti i cvileti, već će zahtevati i tražiti.
Preturajući po njegovom ormanu, naišla je na ogrtač boje čelika, od mekog pamuka.
Dopirao joj je do polovine listova. Nestrpljivo je zavrnula rukave i počela da traži
mehanizam koji je otvarao prolaz.
Iako je mogla da pretpostavi gde se nalazi, bilo joj je potrebno deset nervoznih
minuta da ga pronađe i da otkrije kako radi. Zadovoljno je, šišteći, ispustila dah kada se
ploča na zidu otvorila. Ne oklevajući, zakoračila je u taman, uzani hodnik.
Držeći jednu ruku na zidu da bi se orijentisala, krenula je napred. Nije se osećao
miris vlage, kao u nekom prostoru koji se ne koristi, koji je možda očekivala. Vazduh je
bio čist, zid gladak i suv. Čak i kada se ploča iza nje potpuno zatvorila, nije se osećala
neprijatno. Neće biti nikakvog zvuka grebanja niti škripanja. Bilo je očigledno da je
Gejdž koristio ovaj prolaz često.
Polako je napredovala, naprežući oči i uši. Hodnici su vijugali i uvijali se kao zmije
od glavnog prolaza, ali ona je pratila svoj instinkt i ostala na istoj stazi. Nakon nekoliko
trenutaka videla je slab bljesak i krenula malo brže prema njemu. Kamene stepenice sa
oblim gazištima krivudale su ka dole praveći polukrug. Držeći jednu ruku čvrsto na
gvozdenom gelenderu išla je ka njihovom dnu, gde su se nalazila tri tunela koja su
vodila u različitim pravcima.
Dama ili tigar, pomislila je, a zatim je odmahnula glavom oteravši sopstveno
maštanje. „Proklet bio, Gejdže. Gde si otišao?“ Njen šapat je slabo odjeknuo, a zatim
nestao.
Ispravila je ramena i prošla ispod jednog svoda, zatim še predomislila i vratila u
sredinu. Ponovo je oklevala. Zatim je čula slabu i sanjivu melodiju na kraju poslednjeg
tunela. Muzika.
Utonula je ponovo u mrak prateći zvuk, pažljivo se krećući po strmom, kamenom
podu. Nije imala nikakvu predstavu o tome koliko duboko je sišla ispod zemlje, ali
vazduh se brzo hladio. Muzika je postala jača za po jedan stepen kako se povećavala
svetlost u tunelu. Čula je nekakvo mehaničko zujanje i zveckanje – kao da su dugmići
pisaće mašine udarali o tanjir.
Kada je zakoračila u tunel, mogla je samo da stane i zuri.
To je bila ogromna prostorija sa krivudavim kamenim zidovima. Nalik na pećinu,
imala je zasvođene tavanice i odjekivala je, a bila je dugačka oko 15 metara u svim
pravcima. Međutim, nije bila primitivna, pomislila je dok je povlačila prema vratu
Gejdžov ogrtač. Umesto da izgleda mračno, bila je briljantno osvetljena, opremljena
velikim kompjuterskim sistemom, štampačima i monitorima koji su treperili. Za jedan
zid bili su pričvršćeni televizijski ekrani, a na drugom zidu se nalazila ogromna
topografska karta Urbane. Muzika, sablasno romantična, izbijala je iz zvučnika koji nisu
mogli da se vide. Na pultovima boje granita nalazili su se hardveri, telefoni, gomile
fotografija i papira.
 Tu je bila i kontrolna tabla opremljena prekidačima, dugmićima i polugama. Gejdž
je sedeo za njom, prsti su mu se kretali. Na mapi su treperila neka svetla. Pomerio se,
uradio nešto na kontrolnoj tabli. Na ekranu kompjutera stvorila se mapa.
Izgledao je kao nepoznata osoba, natmurenog i napetog lica. Pitala se da li je
svesno izabrao da obuče crni džemper i farmerke.
Krenula je napred, niz tri kamena stepenika. „Pa“, počela je kada se brzo okrenuo,
„ovo nije bilo uključeno u obilazak kuće.“
„Debora.“ Ustao je i mahinalno ugasio monitor. „Nadao sam se da ćeš duže
spavati.“
„Sigurna sam u to.“ Gurnula je svoje napete prste duboko u džepove ogrtača.
„Očigledno sam prekinula tvoj rad. Zanimljiv… izlaz“, zaključila je. „U Nemezisovom
stilu, rekla bih. Dramatično, tajanstveno…“
Prošla je pored kompjutera i krenula prema mapi. „I temeljno“, promrmljala je.
„Veoma temeljno.“ Zavrtela se ukrug. „Jedno pitanje. Ono koje se čini kao jedino važno
u ovom trenutku. Sa kim ja spavam?“
„Ja sam isti čovek sa kojim si bila prošle noći.“
„Jesi li? Da li si ti isti čovek koji je rekao da me voli, koji mi je to pokazao na
desetine prelepih načina? Da li je to isti čovek koji me je ostavio u krevetu i došao ovde?
Koliko dugo ćeš da me lažeš?“
„Ne radi se o tome da te lažem. Ovo je nešto što moram da radim. Mislio sam da to
razumeš.“
„Onda si pogrešio. Nisam razumela da bi ovo sakrio od mene. Da bi radio bez
mene, da bi sakrivao informacije.“
Činilo se kao da se pred njenim očima promenio, postajući dalek, hladan i
rezervisan. „Dala si mi dve nedelje.“
„Proklet bio, dala sam ti više od toga! Dala sam ti sve!“ Oči su joj blistale od
emocija dok su se povređenost i bes borili za dominaciju. Podigla je ruku pre nego što je
uspeo da joj priđe. „Ne, nemoj. Nećeš iskoristiti moja osećanja ovog puta.“
„U redu.“ Iako su i njegova osećanja čeznula da budu ispoljena. „Ne radi se o
osećanjima, već o logici. Trebalo bi to da ceniš, Debora. Ovo je moj posao. Tvoje
prisustvo ovde je nepotrebno kao moje u sudnici.“
„Logici?“ Izletela joj je ta reč. „Logično je samo ako odgovara tvojim potrebama.
Da li misliš da sam ja budala? Da li misliš da ne vidim šta se ovde dešava? Naglo je
pokazala prema monitorima. „I bićemo strogo profesionalni. Ti imaš sve informacije
koje ja očajnički tražim. Sva imena, sve brojeve, i više, mnogo više od onoga što sam ja
uspela da otkrijem. A ipak mi to nisi rekao. I nisi ni nameravao.“
Oko njega se stvorio neprobojni štit. „Ja radim sam.“
„Da, svesna sam toga.“ Glas joj je bio prožet gorčinom dok je hodala prema njemu.
„Nema partnera. Osim u krevetu. Dovoljno sam dobra da ti tu budem partnerka.“
„Jedno nema nikakve veze sa drugim.“
 „Potpuno“, skoro da je uzviknula. „Jedno je potpuno sa drugim. Ukoliko ne možeš
da mi veruješ, po svim pitanjima, da me poštuješ, na svaki način i da budeš iskren prema
meni, onda nema ničega među nama.“
„Dođavola, Debora, ti ne znaš sve!“ Zgrabio ju je za mišice. „Ti ne razumeš sve.“
„Ne, ne razumem. Zato što mi ti to ne dozvoljavaš.“
„Ne mogu da ti dozvolim“, ispravio ju je, i dalje je držeći kada je htela da se izvuče
od njega. „Postoji razlika između laganja i prikrivanja informacija. Ovo nije crno-belo.“
„Da, jeste.“
„Postoje zli ljudi. Bez savesti, bez morala. Već su pokušali da te ubiju, a ti si jedva
zagrebala po površini. Neću tebe da rizikujem. Ukoliko želiš crno-belo, to je to!“
Pretresao ju je naglašavajući svaku reč: „Neću da rizikujem tebe.“
„Ne možeš da me sprečiš da radim svoj posao niti ono što osećam da je ispravno.“
„Tako mi svega, ako treba da te zaključam dok ne završim sa ovim, da bi ti bila
bezbedna, to ću i učiniti.“
„A šta onda? Da li će se to isto ponoviti i sledećeg puta, i opet nekog narednog
puta?“
„Uradiću što god je potrebno da te zaštitim. To se neće promeniti.“
„Možda imaš neku malu plastičnu bubicu koju bi mogao da ubaciš u mene?“
Stavila je ruke na njegove podlaktice želeći da ga razume. „Ukoliko me voliš, onda
moraš da voliš čitavu moju ličnost. Ja to tražim, baš kao što tražim da poznajem i volim
čitavu tvoju ličnost.“ Videla je kako je nešto zasijalo u njegovim očima i istakla svoju
poentu. „Ne mogu da postanem neko drugi za tebe, neko ko će sedeti i čekati da se neko
pobrine za njega.“
„Ne tražim to od tebe.“
„Ne? Ukoliko ne možeš da me prihvatiš sada, nikada nećeš moći. Gejdže, želim
život sa tobom. Ne samo nekoliko noći u krevetu, već čitav život. Decu, dom, istoriju.
Međutim, ako ti ne možeš sa mnom da podeliš ono što znaš i ono ko si, za nas ne može
postojati budućnost.“ Udaljila se od njega. „I, ukoliko je to slučaj, bilo bi bolje za oboje
da ja sada odem.“
„Nemoj.“ Posegao je za njom pre nego što je uspela da se okrene. Bez obzira na to
koliko je bila duboka njegova želja za preživljavanjem, to nije bilo ništa u poređenju sa
mogućnošću da živi život bez nje. „Potrebna mi je tvoja reč“, njegovi prsti stegli su
njene, „da nećeš rizikovati i da ćeš se preseliti kod mene, makar dok se sve ovo ne
završi. Šta god da otkrijemo ovde, mora da ostane ovde. Ne možeš da rizikuješ da to
kažeš u kancelariji okružnog tužioca. Ne, još uvek.“
„Gejdže, moja dužnost je da…“
„Ne“, prekinuo ju je. „Šta god da uradimo, šta god da otkrijemo, ostaje ovde dok ne
budemo spremni za sledeći korak. Ne mogu ti dati više od toga, Debora. Ja samo tražim
kompromis.“
I to ga je dosta koštalo. Videla je to. „U redu. Neću ništa govoriti Mičelu dok oboje
ne budemo sigurni, ali želim sve, Gejdže. Sve.“ Glas joj se smirio. Ruke su joj postale
nežnije. „Zar ne vidiš da ja znam da nešto skrivaš od mene, nešto što nema veze sa
tajnim sobama ili podacima? Znam to i to me boli.“
Okrenuo se. Ukoliko je morao da joj sve da, morao je da počne od samog sebe.
Nastala je tišina, koju je on prekinuo: „Ima stvari koje ne znaš o meni, Debora. Stvari
koje možda nećeš biti u stanju da prihvatiš…“
Zbog tona njegovog glasa usta su joj se osušila, a puls je postao neravnomeran. „Da
li tako malo imaš vere u mene?“
Polagao je svu veru u nju, pomislio je. „Nisam imao pravo da dozvolim da se stvari
među nama ovoliko razviju, a da ti ne pokažem šta sam ja.“ Pružio je ruku da dotakne
njeno lice, nadajući se da to neće biti poslednji put. „Nisam želeo da te uplašim.“
„Plašiš me sada. Šta god imaš da mi kažeš, samo mi reci. Smislićemo nešto.“
Ne rekavši ništa, krenuo je ka kamenom zidu. Okrenuo se i, gledajući je u oči,
nestao.
Od iznenađenja, Debora je otvorila usta, ali jedini zvuk koji je uspela da proizvede
bio je prigušeni uzdah. Pogled joj je bio prikovan za mesto gde je trebalo da bude Gejdž
– gde je morao da bude, rekao je njen zbunjeni mozak – zateturala se unazad. Drhtavom
rukom zgrabila je dršku stolice i spustila svoje otupelo telo na nju.
Dok je njen um odbijao ono što su njene oči videle, ponovo se vratio – stvorivši se
tri metra dalje od mesta na kom je nestao. Na trenutak, mogla je da vidi kroz njega, kao
da je bio samo duh čoveka koji je stajao ispred nje.
Debora je pošla da ustane, odlučna protiv onoga što je videla, a zatim je pročistila
grlo. „Čudno vreme za magiju i trikove.“
„Ovo nije trik.“ Oči su joj i dalje bile razrogačene od šoka i dok je hodao prema
njoj pitala se da li će se ukočiti ili naglo odmaći. „Bar ne onaj na koji ti misliš.“
„Svi ovi uređaji koje imaš ovde“, rekla je, očajnički se hvatajući za slamku logike u
moru konfuzije, „šta god da koristiš, proizvode prilično dobru optičku iluziju.“ Progutala
je pljuvačka. „Pretpostavljam da bi Pentagon bio veoma zainteresovan.“
„Ovo nije iluzija.“ Dodirnuo joj je mišicu, i mada je ona nije izmakla kao što se
plašio da će učiniti, koža joj je bila hladna i lepljiva. „Ti me se plašiš.“
„To je apsurdno.“ Međutim, glas joj je drhtao. Naterala je samu sebe da stoji. „To je
bio samo trik, efikasan, ali…“
Zastala je kada je spustio svoju ruku, oslonivši dlan na pult pored njih. Nestala je
do zgloba. Njene oči, potamnele i zbunjene, pogledale su ga.
„Oh, Bože! Ovo nije moguće!“ Užasnuta, povukla ga je za mišicu i skoro se
onesvestila od olakšanja kada je videla njegovu ruku, čitavu i toplu.
„Moguće je.“ Prineo je nežno ruku njenom licu. „Ovo je stvarno.“
Podigla je svoje drhtave prste i dodirnula njegove. „Daj mi jedan minut.“ Pažljivo
se krećući, okrenula se i udaljila par koraka. Odbijanje ga je iseklo, kao tupa, ljutita
oštrica.
„Žao mi je.“ Sa velikim naporom kontrolisao je svoj glas kako bi ostao ravan.
„Nisam smislio bolji, lakši način da ti to pokažem. Da sam pokušao da ti objasnim, ne bi
mi verovala.“
 „Ne, ne, ne bih.“ Videla je to. Ipak, njen um se i dalje bunio govoreći da nije mogla
to da vidi. To je bila igra, trik, ništa više od toga. Iako je pronalazila utehu u poricanju,
setila se kako joj se više puta učinilo da je Nemezis nestao pred njenim očima.
Okrenula se i videla da je on posmatra. Telo mu je bilo napeto i spremno. To nije
bila igra. Kada je prihvatila istinu, počela je još više da drhti. Žustro je protrljala rukama
mišice nadajući se da će utopliti i smiriti svoje telo.
„Kako to radiš?“
„Nisam potpuno siguran.“ Raširio je ruke i zurio u njih, a zatim ih je stegnuo u
pesnice i bespomoćno gurnuo u džepove. „Nešto se desilo sa mnom dok sam bio u komi.
Nešto što me je promenilo. Nekoliko nedelja nakon što sam se povratio, otkrio sam ovo,
skoro slučajno. Morao sam da naučim da to prihvatim, da koristim, zato što znam da mi
je to dato iz nekog razloga.“
„I otud – Nemezis.“
„Da, i otud Nemezis.“ Činilo se da pokušava da smiri samog sebe. Debora je videla
da mu je pogled bio tup i čudesno prazan kada ju je pogledao. „Nemam izbora kada je
ovo u pitanju, Debora. Ali ti imaš.“
„Mislim da ne razumem.“ Podigla je ruku do svoje glave i nasmejala se brzo i
drhtavo. „Znam da ne razumem.“
„Nisam bio iskren sa tobom u vezi sa tim šta sam ja. Čovek u koga si se ti zaljubila
bio je normalan.“
Zbunjena, pustila je da joj ruka ponovo padne pored tela. „Ne pratim te. Zaljubila
sam se u tebe.“
„Prokletstvo, ja nisam normalan!“ Pogled mu je iznenada postao žestok. „Nikada
neću biti. Nosiću ovo sa sobom dok ne umrem. Ne mogu da ti kažem kako to znam,
jednostavno znam.“
„Gejdže…“ Međutim, kada je posegla ka njemu, on se izmakao.
„Ne želim tvoje sažaljenje.“
„To i nemaš“, odbrusila je. „Zašto bih te sažalj evala? Nisi bolestan. Zdrav si i prav.
Mogu da budem besna samo zato što si ovo krio od mene. Ali znam i zašto si to radio.“
Provukla je obe ruke kroz kosu i počela da hoda tamoamo. „Mislio si da ću otići, zar ne?
Mislio si da sam suviše slaba, glupa ili krhka da bih to podnela. Nisi bio siguran da te
volim.“ Bes ju je tako brzo obuzeo da ju je skoro zaslepio. „Nisi mi verovao da te
volim“, ponovila je. „Pa, dođavola sa tobom! Volim te i uvek ću te voleti!“
Okrenula se i pojurila ka stepenicama. Uhvatio ju je kada je stigla do njih, okrenuo
je prema sebi i čvrsto držao, dok ga je proklinjala i borila se.
„Nazovi me kako god želiš.“ Zgrabio ju je za ramena i protresao. „Ponovo me
udari, ukoliko to želiš, samo nemoj da odeš.“
„Očekivao si da ću to da uradim, zar ne?“, pitala je. Zabacila je glavu unazad,
odmaknuvši se malo od njega. „Očekivao si da se okrenem i odem?“
„Da.“
Počela je da viče na njega. Zatim je videla šta mu se krilo u pogledu, šta je držao
ispod te krute kontrole. To je bio strah. Sve optužbe su se istopile. „Nisi bio u pravu“,
rekla je tiho. Gledajući ga u oči, podigla je ruke do njegovog lica, pridigla se na prste i
poljubila ga.
Drhtaj je prošao kroz njegovo, i kroz njeno telo. Istovremeno olakšanje. Privukao
ju je bliže, snažno je ljubeći. Ma koliki da je bio njegov strah, sada je na njegovo mesto
došla isto tako velika želja. Nije bilo sažaljenje ono što je osetio na njenim usnama, već
strast.
Mali, zavodljivi zvuci prolazili su joj grlom dok se borila da se oslobodi ogrtača. To
je bilo više od nuđenja same sebe. To je bio zahtev da je uzme takvu kakva je bila, da on
dozvoli sebi da bude uzet. Zaječao je, prelazeći rukama preko njenog tela. Bio je obuzet
ludilom, pročišćujućim ludilom.
Nestrpljivo je povukla njegovu košulju. „Vodi ljubav sa mnom!“ Glava joj je pala
unazad i oči su joj bile izazovne, kao i sam glas. „Vodi ljubav sa mnom, sada!“
Vukla mu je odeću dok su se spuštali na pod.
Pomahnitalo i pomamno. Vrelo i gladno. Spojili su se. Moć je izbijala iz njih kao
plamenovi na vetru. Uvek je bila među njima, pomislila je dok joj je telo drhtalo, i
drhtalo, i drhtalo… Ipak, sada je bilo više od toga. Sada je bilo njihovo jedinstvo.
Saosećanje, poverenje, ranjivost, sve se pomešalo sa požudom. Nikada ga nije želela
više nego sada.
Držala ga je čvrsto rukama za kosu. Morala je da vidi njegovo lice, oči. „Volim te.“
Dah joj je zastao u grlu. „Dozvoli da ti pokažem koliko te volim.“
Brzo, spretno, pohotno, prelazila je preko njegovog tela. Usnama je prelazila preko
njegovog vrata, grudi, do stomaka, gde su njegovi napeti mišići drhtali pod njenim
vlažnim usnama. Krv mu bubnjala u glavi, srcu, slabinama.
Ona je bila čudo, drugo čudo koje je dobio u svom životu. Kada je posegao za
njom, posegao je za ljubavlju i spasom.
Kotrljali su se isprepletanih udova i želja, ne razmišljajući o hladnom, tvrdom
podu, zveckanju i zujanju mašina koje su neprekidno radile. Dah im je bio ubrzan, srca
su galopirala. Svaki ukus, svaki dodir, činio se moćnijim, oštrijim nego ikada ranije.
Prsti su mu zaronili u njene kukove kada ju je podigao. Obuhvatila ga je, okružila
ga. Zadovoljstvo ih je oboje probolo kao kopljem. Ruke su skliznule jedne prema
drugima, dlan uz dlan, prsti su bili čvrsto spojeni.
Držali su se, otvorenih očiju, spojenih tela, sve dok nisu došli do konačnog skoka,
zajedno.
Kao bez kostiju, skliznula je niz njega. Usne su joj okrznule njegove, jednom, još
jednom, pre nego što je spustila glavu na njegovo rame. Nikada se nije osetila lepšom,
potpunijom, nego sada, osetivši kako njegovo srce snažno kuca ispod njenog.
Osmehnula se kada se okrenula i poljubila ga u vrat. „Ovo je moj način da ti kažem
da si zaglavio sa mnom.“
„Volim način na koji ističeš poentu.“ Nežno je prešao rukom preko njene kičme.
Bila je njegova. Bio je budala što je u to sumnjao, i što je sumnjao u nju. „Da li ovo
znači da mi opraštaš?“
 „Ne, obavezno.“ Oslonivši se o njegova ramena, podigla se. „Ne razumem ko si ti.
Možda nikada neću razumeti. Ja želim sve ili ništa. Videla sam šta su izbegavanja,
poricanja, odbijanja uradila braku mojih roditelja. Neću da živim tako.“
Stavio je svoju ruku veoma blago preko njene. „Da li je to prosidba?“
Nije oklevala: „Da.“
„Da li želiš odgovor odmah?“
Skupila je oči. „Da. I mislim da nećeš moći da ga izbegneš tako što ćeš nestati.
Čekaću dok se ne vratiš.“
Smejao se, zapanjen da je mogla da se šali sa nečim za šta je bio tako siguran da će
je plašiti. „Onda, pretpostavljam da ćeš morati da napraviš poštenog čoveka od mene.“
„To i nameravam.“ Kratko ga je poljubila, a zatim je otišla da se zavije u ogrtač.
„Nećemo dugo biti verenici.“
„U redu.“
„Čim ovo budemo završili, i čim Šila i Bojd budu mogli da dovedu decu,
venčaćemo se.“
„Dogovoreno!“ Humor mu je poigravao u očima. „Još nešto?“
„Želim decu odmah.“
Navukao je farmerke. „Neki određeni broj?“
„Za početak jedno.“
„Zvuči razumno.“
„I…“
„Ućuti malo.“ Uzeo ju je za ruke. „Debora, želim da budem oženjen tobom, da
provedem ostatak života znajući da ćeš, kada pružim ruke, ti biti tu. I želim porodicu,
našu porodicu.“ Spustio je poljubac na njene prste, držeći njenu ruku u svojoj. „Želim da
budem zauvek sa tobom.“ Posmatrao je kako trepćući sklanja suze i nežno ju je poljubio.
„Sada želim nešto drugo.“
„Šta?“
„Doručak.“
Prigušeno se smejući, prebacila je ruku preko njegovih ramena. „I ja.“
Jeli su u kuhinji, smejući se veoma opušteno kao da uvek zajedno doručkuju.
Sunce je bilo jako, kao i kafa. Debora je imala da mu postavi na desetine pitanja, ali
se suzdržala. Ovih sat vremena želela je da budu običan zaljubljeni par.
Običan, pomislila je. Čudno, ali osetila je da jesu i da mogu da budu običan par,
čak i sa neobičnim aspektima u njihovim životima. Sve što im je bilo potrebno bili su
ovakvi trenuci, kada su mogli da sede na suncu i razgovaraju o nevažnim stvarima.
Kada je ušao Frenk, zaustavio se na kuhinjskim vratima i ljubazno je Debori
klimnuo glavom. „Da li Vam je još nešto potrebno ovog jutra, gospodine Gatri?“
„Ona zna, Frenk.“ Gejdž je stavio ruku na Deborinu. „Ona zna sve.“
Osmeh se pojavio na širokom, trezvenom licu. „Pa, i bilo je vreme.“ Sva
izveštačena zvaničnost je nestala kada je dohvatio parče tosta. Seo je za polukružni sto,
zagrizao tost i razmahao se ostatkom. „Rekao sam mu da se nećete srušiti kada budete
saznali za njegov čin nestajanja. Suviše ste čvrsti za to.“
 „Hvala Vam. Mislim…“ Debora se zakikotala i ostatak tosta je nestao u velikom,
zdravom zalogaju.
„Poznajem ljude“, rekao je Frenk, uzimajući slaninu sa poslužavnika koji mu je
Gejdž dodao. „U mojoj profesiji – mojoj bivšoj profesiji – morao si da budeš u stanju da
brzo proceniš ljude. A ja sam bio dobar, zaista dobar u tome, zar ne, Gejdže?“
„Tako je, Frenk.“
„Mogao sam da ugledam slabića na daljini od dve ulice.“ Uperio je parče slanine
prema Debori. „Vi niste slabić.“
A ona je mislila da je on snažni, tihi lik, u sebi je razmišljala Debora. Bila je
oduševljena načinom na koji je nadoknadio propušteno vreme, brzo pričajući dok je
hrana nestajala u njegovim ustima. „Vi ste dugo sa Gejdžom?“
„Osam godina – ne računajući nekoliko puta kada me je oterao.“
„Nešto kao Zagor i Čiko.“
Ponovo se osmehnuo, a zatim je krenuo sa povicima. „Hej, ona mi se sviđa,
Gejdže! Dobra je! Rekao sam ti da je dobra.“
„Da, jesi. Debora će ostati ovde, Frenk. Šta kažeš na to da budeš kum?“
„Bez šale?“ Debora nije očekivala da Frenkov osmeh može da bude još širi. Zatim
je videla da mu je suza zaiskrila u očima. U tom trenutku, pridobio je njeno srce.
„Bez šale.“ Pomerila se, uzela to široko lice u svoje ruke i snažno ga poljubila u
usta. „Evo prvog poljupca od buduće mlade!“
„Vidi ti to!“ Debora je morala da priguši kikot kada je Frenkovo lice postalo crveno
kao paprika. „Vidi ti to…“
„Želeo bih da Debora već danas preseli neke stvari“ ubacio se Gejdž.
Bacila je pogled na ogrtač. Pored te pozajmljene stvari, imala je samo večernju
haljinu, par najlonki i večernju torbicu. „Trebalo bi mi nekoliko stvari.“ Međutim,
razmišljala je o velikoj sobi tamo dole, kompjuterima i informacijama koje je Gejdž
držao pod svojim prstima.
Gejdž se nije mučio da isprati tok njenih misli. „Da li imaš nekog ko bi mogao da
spakuje ono što ti je potrebno? Frenk bi mogao da ode do tvog stana i pokupi to.“
„Da.“ Pomislila je na gospođu Grinbaum. „Samo da obavim jedan poziv.“
Za pola sata ponovo se našla u Gejdžovoj tajnoj sobi. Na sebi je imala njegove
farmerke, koje je vezala kaišem sa njegovog ogrtača, i čvrsto stegnutu lanenu košulju
koja joj je dopirala do butina. Držeći ruke na kukovima, proučavala je mapu, prateći
Gejdžova objašnjenja.
„Ovo su glavna mesta isporuke droge. To sam mogao da pratim na osnovu mnoštva
kurira.“
„Zašto nisi podelio ove informacije sa policijom?“
Kratko ju je pogledao. Moguće je da se po ovom pitanju nikada neće složiti. „Ništa
im to ne bi pomoglo da dođu do glavnog čoveka. Trenutno radim na pravljenju
obrazaca.“ Pomerio se do jednog od kompjutera, a onda joj je dao znak. „Nijedna
isporuka se ne dešava dalje jedna od druge na manje od dvadeset ulica.“ Pokazao je na
prikaz na ekranu. „Vremenski razmak između njih je prilično redovan.“ Pritisnuo je
nekoliko dugmića. Pojavila se lista sa datumima. „Dve nedelje, ponekad tri.“
Usredsredila se, pritom se mršteći, i pomno posmatrala ekran. „Da li mogu ovo da
ištampam?“
„Zašto?“
„Volela bih da to uporedim sa kompjuterom u kancelariji. Da vidim da li postoji
neka povezanost.“
„Nije bezbedno.“ Pre nego što je mogla da se pobuni, uhvatio ju je za ruku i poveo
do drugog kompjutera. Ukucao je kod i pojavio se dokument. Deborina usta su se
otvorila od iznenađenja kada je videla sopstveni rad kako se pojavio na ekranu.
„Upao si u moj sistem“, promrmljala je. „Na više načina.“
„Radi se o tome da, ako ja to mogu da uradim, onda to može i neko drugi. Sve što ti
je potrebno možeš da nađeš ovde.“
„Očigledno.“ Sela je. Daleko od toga da je bila sigurna kako se osećala shvativši da
Gejdž, ili bilo ko drugi, viri preko njenog ramena dok radi. „Da li sam na pravom putu?“
Ne rekavši ništa, ukucao je još jedan kod. „Tražila si kompanije i direktore. To je
logično za početak. Ko god da je osnovao tu organizaciju poznaje posao. Pre četiri
godine nismo imali informacije ni tehnologiju da se ovoliko približimo, pa smo morali
fizički, lično, da se ubacimo u njihovu organizaciju.“ Pojavila su se imena, neka je
prepoznala, neka nije. Sva su bila označena kao pokojni. „Nije uspelo pošto su
informacije curile. Neko ko je znao za tajnu operaciju prenosio je informacije drugoj
strani. Montega nas je čekao i znao je da smo policajci.“ Iako je Debora osetila
hladnoću, rekao je to smireno. „Takođe, morao je da zna tačno kako smo bili
raspoređeni te noći, sve do jednog čoveka. U protivnom nikako nije mogao da se
provuče kroz naš obruč.“
„Neki policajac?“
„Moguće je. Imali smo deset posebno odabranih ljudi u timu te noći. Proverio sam
svakog od njih, njihove bankovne račune, dosijee, način života. Do sada, nisam ništa
pronašao.“
„Ko je još znao?“
„Moj kapetan, komesar, gradonačelnik…“ Napravio je nestrpljiv pokret ramenima.
„Možda još neko. Mi smo bili samo policajci. Nisu nam sve govorili.“
„Kada pronađeš obrazac, šta onda?“
„Čekaću, posmatraću i onda ću pratiti. Čovek sa novcem odvešće me do glavnog
čoveka. A to je onaj koga želim.“
Suzbila je drhtanje, obećavajući sama sebi da će ga nekako ubediti da preda stvar
policiji kada budu imali dovoljno informacija. „Dok ti to tražiš, ja bih se usredsredila na
pronalaženje imena – nekog koje se stalno pojavljuje.“
„U redu.“ Prešao je rukom preko njene kose i zastao na njenom ramenu. „Ova
mašina je slična onoj koju ti koristiš u kancelariji. Ima nekoliko više…“
„Kako to znaš?“ prekinula ga je.
„Kako znam šta?“
 „Koju mašinu koristim u kancelariji?“
Morao je da se nasmeje. „Debora…“ Lagano se osmehujući sagnuo se da je
poljubi. „Ne postoji ništa o tebi što ne znam.“
Osetila se neugodno, pa se pomerila, a zatim i ustala. „Da li ću naći svoje ime u
programima na jednom od ovih kompjutera?“
Posmatrao ju je, znajući da će morati polako sve da otkriva. „Da. Rekao sam sebi
da je to samo rutina, ali istina je bila da sam se zaljubio u tebe i da sam žarko želeo svaki
detalj. Znam kada si rođena, u minut i gde. Znam da si polomila zglob na ruci prilikom
pada sa bicikla kada si imala pet godina, da si se preselila kod sestre i njenog muža
nakon smrti tvojih roditelja. Zatim se tvoja sestra razvela, pa si se selila sa njom.
Ričmond, Čikago, Dalas, na kraju Denver, gde si projurila kroz koledž za tri godine sa
svim pohvalama. Onda si završila pravni fakultet, našavši se među pet posto najboljih
studenata, i položila si pravosudni ispit iz prvog pokušaja. Dobila si sjajne ponude od
četiri najbolje pravne kompanije u zemlji. A ti si odabrala da dođeš ovde da radiš u
kancelariji okružnog tužioca.“
Protrljala je rukom farmerke na butinama. „Čudno je čuti sažetu verziju sopstvenog
života.“
„Bilo je stvari koje nisam mogao da naučim iz kompjutera.“ Važne stvari, pomislio
je. Stvari od životne važnosti. „Kako ti miriše kosa, kako ti oči postanu indigo boje kada
si ljuta ili uzbuđena. Kako se osećam kada me dodirneš. Neću poricati da sam narušio
tvoju privatnost, ali neću se zbog toga ni izvinjavati.“
„Ne, to ne bi uradio“, rekla je nakon nekoliko trenutaka. Ispustila je mali uzdah.
„Pretpostavljam da ne mogu da budem suviše uvređena, pošto sam i ja proveravala
tebe.“
Nasmejao se. „Znam.“
Smejala se i ona, odmahujući glavom. „U redu. Hajde da radimo!“
Tek što su počeli, kada je jedan od tri telefona na dugačkom pultu zazvonio.
„Gatri.“
„Gejdže, Frenk je. Ja sam u Deborinom stanu. Bolje dođi ovde.“
 11.

Srce joj je ludački lupalo kada je istrčala iz lifta i potrčala niz hodnik jedan korak ispred
Gejdža. Frenkov poziv učinio je da u Gejdžovom aston martinu stignu u rekordnom
vremenu.
Vrata su bila otvorena. Debori je zastao dah čim je zakoračila na prag i videla svoj
stan uništen. Zavese su bile iscepane, police srušene, stolovi i stolice žestoko izlomljeni
na sitne parčiće. Povikala je, a potom ugledala Lil Grinbaum kako samrtno bledog lica
sedi na ostacima iscepane i dronjave sofe.
„Oh, Bože!“ Šutirajući ostatke ustranu, pojurila je i pala na kolena. „Gospođo
Grinbaum.“ Uzela je njenu hladnu, slabu ruku u svoju.
Lilini tanki kapci su se podigli i njene slabovide oči borile su se da izoštre vid bez
naočara. „Debora.“ Iako joj je glas bio slab, uspela je da se malo nasmeje. „Nikada ne bi
uspeli da ovo urade da me nisu iznenadili.“
„Povredili su Vas.“ Podigla je pogled kad je Frenk doneo jastuk iz spavaće sobe.
„Da li ste zvali hitnu pomoć?“
„Nije mi dozvolila.“ Nežno je stavio jastuk pod Lilinu glavu.
„Ne treba mi. Mrzim bolnice. Imam samo čvorugu na glavi“, rekla je Lil i stegla
Deborinu ruku. „Imala sam čvoruge i ranije.“
„Da li hoćete da se razbolim od brige?“ Dok je govorila, Debora je prislonila prst
da proveri Lilin puls.
„Tvoj stan je u gorem stanju od mene.“
„Lako ću zameniti stvari. Kako bih mogla Vas da zamenim?“ Poljubila joj je
ugnječene zglobove na ruci. „Molim Vas. Zbog mene.“
Poražena, Lil je ispustila uzdah. „U redu, dozvoliću da me pogledaju, ali ne ostajem
u bolnici.“
„U redu.“ Okrenula se, ali Gejdž je već podigao slušalicu.
„Ne radi.“
„Stan gospođe Grinbaum je prekoputa.“
Gejdž je klimnuo glavom prema Frenku.
„Ključevi…“ počela je Debora.
„Frenku nisu potrebni ključevi.“ Prišao je i čučnuo pored Debore. „Gospođo
Grinbaum, možete li nam reći šta se ovde desilo?“
 Proučavala ga je skupljajući i šireći oči sve dok nije postigla drhtavi fokus.
„Poznajem te, zar ne? Ti si sinoć pokupio Deboru, sav skockan u smokingu. Sigurno se
dobro ljubiš.“
Osmehnuo joj se, ali je rukom kao i Debora potražio njen puls. „Hvala.“
„Ti si onaj sa puno para, zar ne?“
Možda je imala čvorugu na glavi, pomislio je Gejdž, ali činilo se da joj mozak
dovoljno brzo radi. „Tačno.“
„Svidele su joj se ruže. Bila je zamišljena nad njima.“
„Gospođo Grinbaum“, Debora je sela na pete, „ne morate da se igrate provodadžije
– za to smo se sami pobrinuli. Recite nam šta se dogodilo.“
„Drago mi je da to čujem. Mladi ljudi danas traće vreme.“
„Gospođo Grinbaum…“
„Dobro, dobro. Držala sam u ruci spisak koji si mi rekla. Bila sam u spavaćoj sobi,
prišla sam ormanu. Sve uredno pod konac“, rekla je Gejdžu. „Devojka je veoma
uredna.“
„Pravo je olakšanje da to čujem.“
„Baš sam vadila teget odelo na pruge kada sam čula neki zvuk iza sebe.“ Napravila
je grimasu, sada više postiđena nego potresena. „Čula bi to ranije, ali sam uključila radio
kada sam ušla u stan. Tako mi i treba kad slušam Top 40 hitove. Pošla sam da se
okrenem i bum! Neko me je onesvestio.“
Debora je spustila glavu ka Lilinoj ruci. Emocije su vrištale u njoj, isprepletene,
razdirale su je. Bes, užas, krivica. Ona je bila starica, pomislila je Debora, trudeći se da
ovlada sobom. Kakva to osoba može da udari ženu od sedamdeset godina?
„Žao mi je“, rekla je što je smirenije mogla. „Tako mi je žao.“
„Nisi ti kriva.“
„Jesam.“ Podigla je glavu. „To je sve zbog mene. Sve ovo. Znala sam da me traže,
a poslala sam Vas ovamo. Nisam razmišljala. Jednostavno nisam razmišljala.“
„Dosta, to je glupost! Ja sam ta koju su udarili i mogu ti reći da sam baš ljuta zbog
toga. Da me nisu uhvatili nepripremljenu, pokazala bih im ja moje karate udarce.“ Lil je
stegla usne. „Volela bih da to još jednom probam. Nije prošlo tako puno godina kada
sam mogla da oborim gospodina Grinbauma i još uvek sam u kondiciji.“ Podigla je
pogled kada su bolničari došli. „O, Bože“, rekla je sa gađenjem. „Sada sam spremna.“
Dok je Gejdž držao ruku oko njenih ramena, Debora je stajala sa strane, a Lil je
naređivala bolničarima, žaleći se na sve što su hteli da pregledaju. Još uvek je pričala
kada su je stavili na nosila i izneli.
„Sjajna žena!“, rekao je Gejdž.
„Najbolja je.“ Kada su joj se oči napunile suzama, zagrizla je usnu. „Ne znam šta
bih radila da…“
„Ona će biti dobro. Puls joj je bio snažan, um bistar.“ Stegnuo ju je, a zatim se
okrenuo ka Frenku: „Pričaj nam!“
„Vrata nisu bila zaključana kada sam stigao ovde.“ Veliki čovek je pokazao palcem
prema vratima. „Napravili su haos. Bilo je ovako kada sam došao.“ Pokazao je na
dnevnu sobu. „Mislio sam da bi trebalo prvo da proverim ostatak stana pre nego što vas
nazovem, tako sam našao gospođu u spavaćoj sobi. Upravo je dolazila sebi. Pokušala je
da me obori.“ Osmehnuo se Debori. „Jaka stara dama. Smirio sam je, onda sam vas
pozvao.“ Stegnuo je usne. Prošlo je dosta vremena od kada je krao torbice od finih,
starih, dama, ali nikada ih nije ni prstom dotakao. „Mislim da sam se mimoišao sa njima
za deset ili petnaest minuta.“ Stegnuo je svoje velike pesnice. „U protivnom ne bi izašli
odavde.“
Gejdž je klimnuo glavom. „Ima par stvari koje bih voleo da uradiš.“ Okrenuo se ka
Debori, nežno obuhvativši njeno lice svojim rukama. „On će pozvati policiju“, rekao je
znajući kako njen um radi. „U međuvremenu, zašto ne vidiš da li možeš da spasiš nešto
od stvari što bi ti trebalo do sutra?“
„Dobro.“ Složila se zato što joj je bilo potrebno neko vreme da bude sama. U
spavaćoj sobi, rukama je pritisnula usta. Ovde je bilo toliko besa, zlobe, a opet, sve je to
bilo samo hladno organizovano uništavanje, što je sve činilo još više zastrašujućim.
Njena odeća bila je pocepana na dronjke, male antičke bočice i tegle koje je
godinama skupljala bile su polomljene, smrskane i razbacane po gomili svile i pamuka.
Njen krevet bio je uništen, radni sto nagrđen nakaradnim rečima koje su nožem urezane
u drvo. Sve što je ona posedovala bilo je uništeno ili rastrgnuto.
Klečeći, pokupila je neko parčence papira. To je nekada bio delić fotografije, jedne
od mnogih koju je njena porodica čuvala.
Gejdž je tiho ušao. Nakon par trenutaka, kleknuo je pored nje i spustio ruku na
njeno rame. „Debora, hajde da te odvedem odavde…“
„Ništa nije ostalo.“ Stisnula je usne, odlučna da joj glas ne zadrhti. „Znam da su to
samo stvari, ali ništa nije ostalo.“ Polako je prstima stegla ostatak fotografije. „Moji
roditelji…“ Odmahnula je glavom, a onda zarila lice u njegovo rame.
Njegov sopstveni bes već se pretvorio u jak plamen u njegovim grudima. Držao ju
je, puštajući je da tuguje dok je obećao sam sebi da će pronaći ljude koji su je povredili.
Nije mogao da se otrgne od mučnog užasa koji mu je zapeo u grlu.
Mogla je da bude ovde. Mogla je da bude sama u sobi kada su ušli. Umesto
uspomena i polica, mogao je da nađe nju, slomljenu na podu.
„Platiće za ovo“, obećao joj je. „Kunem se!“
„Da, hoće.“ Kada je podigla glavu, video je da se njena tuga pretvorila u bes. Bio je
podjednako dubok i oštar. „Šta god budem morala da uradim, srediću ih.“ Zabacila je
kosu unazad i ustala. „Ukoliko su mislili da će me ovim uplašiti, biće razočarani.“
Šutnula je ostatke svog omiljenog crvenog kompleta. „Idemo da radimo!“
Proveli su sate u pećini ispod njegove kuće, proveravajući podatke, ubacujući nove.
Debori je glava tutnjala od rada kompjutera, ali nije posustajala. Gejdž je radio nešto
drugo i retko su govorili. Nije bilo potrebe. Možda su se njihovi ciljevi po prvi put
spojili i činilo se kao da razlike u tačkama gledišta više nisu bile važne.
Oboje su želeli da nadoknade vreme koje su izgubili dok su razgovarali sa
policijom – i izbegavali preduzimljivog Viznera, koji se vrlo brzo pojavio u Deborinom
stanu. Biće ponovo glavni naslov nedeljnih jutarnjih novina, pomislila je mrzovoljno
Debora. Novine će samo povećati pritisak na gradsku vlast. Ali bila je spremna za to.
Više nije psovala kada bi došla do ćorsokaka, već bi se pažljivo vraćala, sa
stpljenjem koje nije ni znala da poseduje. Kada je telefon zazvonio, nije ga čak ni čula.
Gejdž je morao dva puta da je pozove pre nego što se trgla iz svog transa.
„Da, molim?“
„Za tebe je“, držao je slušalicu, „Džeri Bauer.“
Namrštila se zbog prekidanja i prišla da preuzme poziv. „Džeri?“
„Debora, gospode Bože, da li si dobro?“
„Da, dobro sam. Kako si znao gde sam?“
Čula je kako je dva puta duboko uzdahnuo. „Pokušavao sam da te dobijem satima,
da se uverim da si dobro posle onoga sinoć. Skoro da sam rešio da dođem do tebe.
Naleteo sam na gomilu policajaca i onu malu gnjidu, Viznera. Tvoj stan…“
„Znam. Nisam bila tamo.“
„Hvala Bogu! Šta se, dođavola dešava, Deb? Trebalo bi da izlazimo na kraj sa
ovakvim stvarima u gradskoj upravi, ali imam osećaj da udaramo u prazno.
Gradonačelnik će da poludi kada čuje za ovo. Šta da mu kažem?“
„Reci mu da se usredsredi na debate koje će biti sledeće nedelje.“ Protrljala je
slepoočnicu. „Već znam njegov stav po ovom pitanju, a i on zna moj. Samo ćeš izludeti
samog sebe pokušavajući da posreduješ.“
„Vidi, ja radim za njega, ali ti si moja prijateljica. Mora da postoji nešto što mogu
da uradim.“
„Ne znam.“ Namrštila se posmatrajući treperave lampice na mapi. „Neko mi šalje
poruku, glasnu i jasnu, ali ja nisam smislila kako da uzvratim. Možeš ovako da kažeš
gradonačelniku: ukoliko uspem ovo da rešim pre izbora, pobediće ogromnom većinom.“
Čulo se blago oklevanje. „Pretpostavljam da si u pravu“, rekao je Džeri zamišljeno.
„To bi možda bio najbolji način da ti ga skinem sa vrata. Samo budi pažljiva, u redu?“
„Hoću.“
Spustila je slušalicu, zatim nagnula glavu na jednu, pa na drugu stranu, kako bi se
malo razmrdala.
Gejdž ju je pogledao. „Ne bi mi smetalo da se pojavi čitava stranica u Svetu koja
najavljuje našu veridbu.“
Zbunjeno je zatreptala. Zatim se nasmejala. „Džeri? Ne budi glup. Mi smo
drugari.“
„Mmm-hmm.“
Nasmejala se, a zatim došla do njega i stavila mu ruke oko struka. „Nije se desio
nijedan sočan poljubac među nama. A to je upravo ono što bi mi sada trebalo.“
„Mislim da imam makar jedan kod sebe.“ Spustio je glavu.
Kada su se njegove usne spojile sa njenim, osetila je kako napetost polako izlazi iz
nje sloj po sloj, stepen po stepen. Mrmljajući, rukama je klizila po njegovim leđima,
nežno gnječeći mišiće, umirujući ih, kao što su njegove usne umirivale nju.
 Tiho, zadovoljno, opušteno. Mogla je da ga do toga dovede, kao što je mogla da
dovede do toga da drhti i da oseća skoro bol. Ispustio je tihi, zadovoljni zvuk i promenio
ugao poljupca, produbljujući ga za oboje.
„Izvinjavam se što ovo prekidam.“ Frenk je došao kroz tunel noseći veliki
poslužavnik. „Ali pošto tako naporno radite…“ široko se osmehnuo, „mislio sam da bi
trebalo da jedete da biste zadržali snagu.“
„Hvala!“ Debora se pomerila od Gejdža i pomirisala. „Oh, Gospode, šta je to?“
„Moj specijalni čili sa rebarcima.“ Namignuo joj je. „Verujte mi, držače vas
budnima.“
„Miriše neverovatno!“
„Samo navalite! Imate nekoliko piva, termos sa kafom i nešto naćosa sa sirom.“
Debora je približila stolicu. „Frenk, ti si muškarac nad muškarcima.“ Ponovo je
pocrveneo, oduševivši je. Uzela je prvi zalogaj, koji joj je izgoreo usta, grlo, stomak. „A
ovo je“, rekla je sa pravim zadovoljstvom, „činija čilija.“
Povukao je noge. „Drago mi je da Vam se dopada. Stavio sam gospođu Grinbaum u
zlatnu sobu“, rekao je Gejdžu. „Mislio sam da će na nju ostaviti utisak zavese na krevetu
i to. Jede pileću supu i gleda King-Konga“
„Hvala, Frenk.“ Gejdž je uzeo kašiku čilija.
„Samo mi zazvonite ukoliko vam još nešto bude potrebno.“
Debora je slušala odjeke Frenkovih koraka kroz tunel. „Rekao si da je dovedu
ovde?“ upitala je tiho.
„Nije joj je dopala bolnica.“ Slegnuo je ramenima. „Frenk je pričao sa doktorom.
Ima samo blagi potres, što je čudo za nekog u njenim godinama. Ima srce snažno kao u
bika. Treba joj samo malo tišine i ugađanja nekoliko dana.“
„Pa si je doveo ovde.“
„Ne bi trebalo da bude sama.“
Naslonila se i poljubila ga u obraz. „Mnogo te volim.“
Kada su završili i vratili se poslu, Debora nije mogla da spreči svoj um da ne
razmišlja o Gejdžu. Bio je tako komplikovan čovek. Nadmen kao sam đavo kada mu je
to odgovaralo, nepristojan kada mu se to dopadalo, a uglađen i šarmantan kao irski
pesnik, kada bi ga uhvatilo raspoloženje za to. Vodio je multimilionski posao, a noću
hodao ulicama kako bi terao pljačkaše, lopove, silovatelje. Bio je ljubavnik o kojem je
svaka žena sanjala. Romantičan, erotičan, a ipak čvrst i pouzdan kao stena. Međutim,
nosio je nešto nedodirljivo u sebi, što mu je dozvoljavalo da nestane kao dim u zidu, da
sklizne bez senke u noć.
Protresla je glavom. Činilo joj se da još uvek nije spremna da se pomiri sa tim
njegovim aspektom.
Kako je čovek, za koga zna da je od krvi i mesa, mogao svojom voljom da postane
nematerijalan? A opet, videla je to svojim očima. Prstima je na trenutak pritisnula te oči i
uzdahnula. Stvari nisu uvek onakve kakvim su se činile.
 Ispravivši ramena, udvostručila je koncentraciju. Kada bi brojevi počeli da se mute,
sipala bi još kafe. Već je imala na desetine novih imena – imena za koja je bila sigurna
da će ponovo otkriti da pripadaju preminulim osobama.
Napor se činio beznadežnim. Ipak, dok ne potroši ovu stazu, drugu nije imala.
Mumlajući za sebe, išla je od ekrana do ekrana. Naglo se zaustavila. Oprezno, oštrijeg
pogleda, povukla se – jedan ekran, dva ekrana. Zadržala je osmeh, bojeći se da poveruje
da je konačno nešto otkrila. Nakon još pet minuta pažljive analize, pozvala je Gejdža.
„Mislim da sam nešto otkrila.“
Kao što je i on, ali je izabrao da tu informaciju zadrži za sebe. „Šta to?“
„Ovaj broj.“ Kada se nagnuo nad njeno rame, prstom je pokazala na ekran. „Sve je
pomešano sa brojem kompanije, poreskim brojem i svim drugim identifikacionim
brojevima ove kompanije.“ Kada je podigao ruku da protrlja njen vrat, naslonila se i
zahvalno prihvatila tu masažu. „Usput, radi se o navodnom bankrotu. Ne radi već
osamnaest meseci. Sada, vidi ovo.“ Pokazala je novi ekran. „Različita kompanija,
različita lokacija, različita imena i brojevi. Osim… ovog.“ Prstom je tapkala po ekranu.
„Ovde je na različitom mestu, ali je broj isti. I ovde.“ Ponovo mu je pokazivala, ekran za
ekranom. „To je kompanijski broj na jednom, broj ogranka na drugom, poreski broj
ovde, broj dosijea tamo.“
„Broj socijalnog osiguranja“, promrmljao je Gejdž.
„Molim?“
„Devet cifara. Rekao bih da je to broj socijalnog osiguranja. Veoma važan.“
Okrenuo se i brzo otišao do kontrolne table.
„Šta radiš?“
„Otkrivam kome pripada.“
Ispustila je dah, pomalo ljuta što nije bio više oduševljen njenim otkrićem. Oči su
joj skoro ispale iz glave, a nije dobila ni tapšanje po leđima. „Kako?“
„Izgleda da vredi otići do glavnog izvora.“ Monitor iznad njega počeo je da treperi.
„A to je?“
„Glavna poreska uprava.“
„Molim…“ Skočila je iz stolice kao oparena. „Hoćeš da mi kažeš da možeš da uđeš
u kompjutere glavne poreske uprave?“
„Tačno tako.“ Bio je usredsređen na tablu. „Još samo malo…“
„To je protivzakonito. Državni prestup.“
„Mmm-hmm. Da li želiš da mi preporučiš nekog dobrog advokata?“
Rastrzana, stegla je ruke. „To nije šala.“
„Nije.“ Ipak, usne su mu se osmehivale dok je pratio informacije na ekranu.
„Dobro. Ušli smo!“ Prostrelio ju je pogledom. Unutrašnji rat koji je vodila jasno joj se
ocrtavao na licu. „Možeš otići gore dok ne završim.“
„To teško da je važno. Znam šta radiš. To me čini delom toga.“ Zatvorila je oči i
videla Lil Grinbaum kako leži bleda i povređena na njenom slomljenom kauču.
„Nastavi“, rekla je i stavila mu ruku na mišicu. „Zajedno smo u ovome.“
 Ubacio je brojeve koje je ona pronašla, pritisnuo nekoliko dugmića i čekao. Jedno
ime se pojavilo na ekranu.
„O, Bože!“ Deborini prsti su se žarili u Gejdžovo rame.
U tom trenutku izgledao je kao da je od kamena, nije se pomerao, jedva da je disao,
a mišići su mu bili čvrsti kao stena.
„Taker Filds“, promrmljao je. „Kučkin sin!“
Onda se tako brzo pomerio da se Debora skoro zateturala. Zgrabila ga je snagom
nastalom iz očaja. „Nemoj. Ne možeš.“ Videla je da mu oči gore, kao što je to videla i
iza maske. Bile su pune besa i želje za osvetom. „Znam šta želiš“, rekla je brzo
privijajući se uz njega. „Želiš da odeš i da ga sada nađeš. Želiš da ga rastrgneš. Ali ne
možeš. To nije način.“
„Ubiću ga.“ Glas mu je bio hladan i ravan. „Shvati to. Ništa me neće zaustaviti.“
Dah joj je goreo i zastajao u plućima. Ukoliko sada ode, izgubiće ga. „I šta ćeš time
postići? To neće vratiti Džeka. To neće promeniti ono što ti se desilo. Neće čak ni
završiti ono što ste vas dvojica započeli na dokovima. Ako ubiješ Fildsa, neko će ga
zameniti i to će se nastaviti. Moramo da provalimo u srž organizacije, Gejdže, da sve
iznesemo u javnost da ljudi vide. Ako je Filds odgovoran…“
„Ako?“
Pažljivo je udahnula, smirujući se, ali ga je i dalje čvrsto držala. „Nemamo
dovoljno, ne još. Mogu da izgradim slučaj ukoliko mi daš vremena i mogu ih privesti
pravdi. Sve.“
„Pobogu, Debora, da li zaista misliš da ga možeš dovesti na sud? Čoveka sa
tolikom moći? Proći će ti kroz prste kao pesak. Istog minuta kada započneš istraživanje,
on će znati za to i napraviće za sebe pokriće.“
„Onda ćeš ti istraživati ovde, a ja ću mu u kancelariji bacati prašinu u oči.“
Govorila je brzo, očajna da ga ubedi i, bila je u to sigurna, oboje spasi. „Učinku da misli
da sam na pogrešnom tragu. Gejdže, moramo da budemo sigurni. Moraš to da shvatiš.
Ako kreneš na njega, ovako, sve za šta si radio, sve što smo zajedno počeli da gradimo,
biće uništeno.“
„Pokušao je da te ubije.“ Gejdž je stavio ruke na njeno lice i mada je njegov dodir
bio blag, mogla je da oseti tenziju u svakom prstu. „Zar ne shvataš da ništa, čak ni
Džekovo ubistvo, neće potpisati nalog za izvršenje njegove smrtne kazne?“
Stavila mu je ruke na zglobove. „Ja sam ovde, sa tobom. To je ono što je važno.
Imamo još posla da obavimo, da dokažemo da je Filds umešan, da otkrijemo koliko
duboko doseže ta linija korupcije. Imaćeš pravdu, Gejdže. Obećavam ti to.“
Polako se opustio. Bila je u pravu – barem je na neki način bila u pravu. Ubijanje
Fildsa golim rukama predstavljalo bi pravo zadovoljstvo, ali ne bi završilo posao koji je
on otpočeo. Tako da mora to da sačeka. Postojalo je još toga da se otkrije i imao je
manje od nedelju dana da sačeka dok to ne uradi.
„Dobro.“ Posmatrao je kako joj se boja polako vraća u lice. „Nisam mislio da te
uplašim.“
 „Pa, nadam se da nisi hteo, pošto si me nasmrt uplašio.“ Okrenula se i poljubila ga
u dlan, a zatim se drhtavo nasmejala. „Pošto smo već napravili državni prestup, zašto ne
napravimo još jedan korak u tom pravcu i pogledamo gradonačelnikove poreske dosijee
za poslednjih nekoliko godina?“
Nekoliko minuta kasnije sedela je pored Gejdža za kompjuterima.
„Pet stotina šezdeset dve hiljade“, promrmljala je, kada je pročitala Fildsovu
poresku izjavu za prošlu godinu. „Malo više od godišnje plate gradonačelnika.“
„Teško je poverovati da je tako glup da toliko napiše u izjavi.“ Gejdž je pogledao
još jednu godinu. „Pretpostavljam da ima sedam puta toliko na računima u švajcarskim
bankama.“
„Nikada mi se lično nije dopadao“, rekla je Debora, „ali uvek sam ga poštovala.“
Ustala je i počela da hoda tamo-amo. „Kada pomislim na poziciju na kojoj se nalazi,
direktnu povezanost sa policijom, kancelarijom okružnog tužioca, na sve poslove,
olakšice… On je upoznat sa svime što se događa u Urbani. I svuda može da postavi
svoje ljude. Koliko se gradskih zvaničnika nalazi na njegovom privatnom platnom
spisku, koliko policajaca, sudija?“
„Mislim da je sve to pokrio.“ Gejdž se odgurnuo od stola. „A šta je sa Bauerom?“
„Sa Džerijem?“ Debora je uzdahnula i protrljala svoj ukočeni vrat. „Odan do koske
i ima sopstvene političke ambicije. Možda je prešao preko par mahinacija, ali ništa tako
veliko kao što je ovo. Filds je bio dovoljno pametan da izabere nekog mladog i
ambicioznog, sa dobrom pozadinom i reputacijom bez ijedne mrlje.“ Odmahnula je
glavom. „Osećam se loše što ne mogu da mu kažem za ovo.“
„Mičel?“
„Ne, kladila bih se u život za Miča. On je tu suviše dugo. Nikada nije bio veliki
ljubitelj Fildsa, ali je poštovao kancelariju. On sve radi po propisima zato što veruje u
njih. I parking plaća. Šta to radiš?“
„Neće škoditi da proverim.“
Deborina preneraženost nije ga sprečila da proveri Džerijev, a zatim i Mičelov
porez. Pošto nije našao ništa neuobičajeno, prešao je na drugi kompjuter.
„Možemo da počnemo da izvlačimo bankovne račune. Potreban nam je spisak ljudi
koji rade u gradskoj vladi, policiji, kancelariji okružnog tužioca.“ Bacio je pogled na
nju. „Boli te glava?“
Shvatila je da trlja slepoočnicu. „Samo malo.“
Umesto da uključi novi kompjuter, isključio je sve.
„Previše si radila.“
„Dobro sam. Imamo puno posla.“
„Već smo dosta uradili.“ I psovao je sebe što ju je pustio da tako dugo radi pod
velikim pritiskom. „Par sati neće ništa promeniti.“ Stavio joj je jednu ruku oko struka.
„Šta kažeš na kupku i da malo odspavaš?“
„Mmm.“ Naslonila je glavu na njegovo rame kada su krenuli duž tunela. „To zvuči
neverovatno…“
„I masaža leđa?“
 „Da. Oh, da!“
„I zašto da ne i masaža stopala koju ti tako dugo dugujem.“
Nasmejala se. Da li je ikada bila zaista zabrinuta o nečemu tako smešnom kao što
su druge žene? „Zašto da ne!“
Debora je već bila u polusnu kada su kroz tajni prolaz ušli u Gejdžovu spavaću
sobu. Počela je da zeva i zastala je zureći u pakete nagomilane na krevetu.
„Šta je ovo?“
„Trenutno, sve što imaš je ta moja košulja koju nosiš na sebi. I mada mi se to
sviđa…“ prstima je prešao preko dugmića na košulji, „…veoma, mislio sam da bi
možda želela neku zamenu.“
„Zamenu?“ Prošla je rukama kroz svoju razbarušenu kosu. „Kako?“
„Dao sam Frenku spisak. On može da bude veoma preduzimljiv.“
„Frenku? Ali nedelja je. Pola prodavnica je zatvoreno.“ Rukom je pritisnula
stomak. „Oh, Bože, nije ništa ukrao?“
„Ne verujem.“ Zatim se nasmejao i zagrlio je. „Kako ću da živim sa tako poštenom
ženom, punom obzira? Ne, sve je plaćeno, obećavam. Lako je kada se obavi nekoliko
poziva, primetićeš da su kutije iz prodavnice Atina.“
Klimnula je glavom. To je bila jedna od najvećih i najekskluzivnijih robnih kuća u
gradu. Upalila joj se lampica. „Ti si njen vlasnik.“
„Kriv sam!“ Poljubio ju je. „Sve što ti se ne sviđa može da se vrati. Međutim,
mislim da znam i tvoj stil, i tvoju veličinu.“
„Nisi morao ovo da uradiš.“
Po njenom glasu, razumeo je da ona zaista nije želela da on to uradi. Strpljivo joj je
stavio raščupanu kosu iza uveta. „Ovo nije bio pokušaj da se naruši tvoja nezavisnost,
savetnice.“
„Ne.“ Zvučala je veoma nezahvalno. „Ali…“
„Budi praktična. Kako bi izgledalo da se sutra pojaviš u kancelariji u mojim
pantalonama?“ Olabavio joj je kaiš i farmerke su joj skliznule niz noge.
„Nečuveno“, složila se i nasmejala, kada ju je podigao i stavio pored gomile
teksasa.
„I u mojoj košulji.“ Počeo je da otkopčava dugmiće.
„Smešno. U pravu si, bio si veoma praktičan.“ Uhvatila ga je za ruke da bi ih
umirila pre nego što je uspeo da joj poremeti pažnju. „I cenim to. Ipak, ne čini se
ispravnim da mi ti kupuješ odeću.“
„Možeš da mi se odužiš. Tokom narednih šezdeset ili sedamdeset godina.“ Uhvatio
ju je za bradu kada je ponovo počela da govori. „Debora, imam više novca nego što je
čoveku potrebno. Ti si spremna da podeliš moje probleme, tako da bi trebalo da podeliš i
moje bogatstvo.“
„Ne želim da misliš da mi je novac važan, da menja ono što osećam prema tebi.“
Pažljivo ju je posmatrao. „Znaš, nisam mogao ni da zamislim da bi mogla da
izjaviš nešto tako glupo.“
 Podigla je bradu, ali kada joj se nasmejao, mogla je samo da udahne. „Jeste glupo.
Volim te iako poseduješ hotele, zgrade, robne kuće. I ukoliko ovog časa ne otvorim neku
od ovih kutija, poludeću.“
„Zašto ih ne pregledaš, a ja ću pustiti vodu u kadu?“
Kada je on ušao u kupatilo, zgrabila je nasumično jednu kutiju, protresla je, a zatim
skinula poklopac. Ispod papira za uvijanje pronašla je dugu svetloplavu spavaćicu od
svile.
„Pa“, podigla ju je, primetivši da je zadnji deo bio otvoren do struka, „Frenk
svakako ima dobro oko za donji veš. Pitam se šta bi momci u kancelariji rekli kada bih
sutra ovo obukla.“
Ne mogavši da odoli, strgla je sa sebe košulju i pustila da joj tanka, hladna svila
sklizne preko glave i ramena. Savršeno joj je pristajala, pomislila je, prelazeći rukom
preko kukova. Oduševljena, okrenula se prema ogledalu baš u trenutku kada se Gejdž
vraćao u sobu.
Nije mogao da progovori, baš kao što nije mogao ni da skine pogled sa nje.
Dugačka, glatka svila svetlucala je i šaputala uz njenu kožu kada se okrenula prema
njemu. Oči su joj bile tamne kao ponoć i blistale su od tihog, ženskog zadovoljstva.
Polako se osmehnula. Da li je postojala neka žena koja nije sanjala o tome da
muškarac koga voli zuri u nju sa tako snažnom željom? Namerno je nagnula glavu i
vrhovima prstiju lenjo prešla preko sredine spavaćice – dole, a onda lenjo gore –
posmatrajući kako njegove oči prate te pokrete.
„Šta misliš?“
Pogled mu je pratio njenu ruku, dok nije uspeo da je pogleda u oči. „Mislim da
Frenk zaslužuje veoma veliku povišicu.“
Dok se smejala, on joj je prilazio.
 12.

Tokom naredna tri dana i naredne tri noći, radili su zajedno. Delić po delić, gradili su
slučaj protiv Takera Fildsa. U kancelariji, Debora je pratila puteve koji nisu vodili
nikuda, pažljivo ostavljajući lažne tragove.
Dok je radila, u njoj se vodio unutrašnji rat. Etika protiv instinkta.
Svake noći, Gejdž bi se iskradao iz kreveta, oblačio u crno i hodao ulicama. Nisu
razgovarali o tome. Da je znao koliko je često Debora ležala budna, zabrinuta i rastrzana
sve dok se on ne bi pred zoru vratio, ne bi govorio nikakve izgovore, ni izvinjenja. Nije
postojao nijedan koji je mogao da joj ponudi.
Novine su i dalje pisale o Nemezisovim avanturama. Te tajne noćne aktivnosti, bile
su nešto što nikada nisu pominjali i što je stajalo između njih kao debeli, tihi zid koji nije
mogao da se sruši ni sa jedne strane.
Razumela je, ali nije mogla da se složi.
I on je razumeo, ali nije mogao to da prihvati.
Čak i kada su radili zajedno na istom cilju, njihova lična uverenja prisiljavala su ih
da rade iz različitih pobuda.
Sedela je u svojoj kancelariji bacivši pogled na večernje izdanje novina pored
gomile knjiga sa zakonima.

Nemezis sredio Koljača iz Istočnog kraja

Nije pročitala šta piše, nije mogla da natera sebe da to pročita. Već je znala za
čoveka koji je tokom prethodnih deset dana ubio četvoro ljudi svojim omiljenim
oružjem, lovačkim nožem. Naslov joj je bio dovoljan da shvati zašto je pronašla tragove
krvi na lavabou u kupatilu.
Kada će se to završiti, pitala je samu sebe. Kada će prestati to da radi? Poremećeni
čovek sa nožem nije imao nikakve veze sa Fildsom i narko-kartelom. Koliko će još dugo
da se pretvaraju da njihova veza, njihova budućnost, može biti normalna?
On se nije pretvarao, priznala je Debora uzdahnuvši. Ona se pretvarala.
„O’Rorkova!“ Mičel je bacio fasciklu na njen sto. „Grad ti ne daje ovu ogromnu
platu da bi sanjarila.“
 Pogledala je u fasciklu koja je bila na vrhu gomile. „Pretpostavljam da ne bi imalo
nikakve koristi da te podsetim da je broj slučajeva na kojima radim već oborio svetski
rekord.“
„Kao i gradska stopa kriminala.“ Pošto je izgledala iscrpljeno, otišao je do aparata
za kafu i sipao joj šolju gorke tečnosti koja je ostala na dnu posude. „Možda, kada bi
Nemezis malo predahnuo, mi ne bismo imali toliko posla.“
Njeno mrštenje pretvorilo se u grimasu kada je uzela gutljaj kafe. „To je zvučalo
skoro kao kompliment.“
„Samo navodim činjenice. Ne moram da se slažem sa njegovim metodama da bi mi
se sviđali rezultati.“
Iznenađena, pogledala je Mičelovo okruglo, snažno lice. „Da li stvarno tako
misliš?“
„Ovaj koljač je isekao četvoro nedužnih ljudi i krenuo je na petog kada se Nemezis
tamo pojavio. Teško je žaliti se kada bilo ko, čak i neko maskirano čudo, sredi takvu
nakazu i preda nam je u ruke, a usput spasi život osamnaestogodišnje devojke.“
„Da“, promrmljala je Debora. „Da, tako je.“
„Nije kao da idem i kupujem majice sa njegovim likom i pridružujem se klubu
ljubitelja.“ Mičel je izvukao cigaru i provukao je kroz svoje debeljuškaste prste. „Pa, da
li napreduješ sa tvojim omiljenim slučajem?“
Slegnula je ramenima. „Imam još jednu nedelju.“
„Tvrdoglava si, O’Rorkova. To mi se sviđa!“
Podigla je obrve. „Sada, to je, definitivno bio kompliment.“
„Nemoj zbog toga da dobiješ krila. Gradonačelnik je još uvek nezadovoljan tobom
– a ankete pokazuju zadovoljstvo građana kada je on u pitanju. Ako na sutrašnjoj debati
sredi Taringtona, može te čekati težak period do narednih izbora.“
„Ne brine me gradonačelnik.“
„Kako hoćeš! Vizner i dalje piše o tebi.“ Podigao je ruku pre nego što je uspela da
zareži. „Ja držim Fildsa podalje, ali kada bi ti mogla da se malo više pritajiš…“
„Da, baš je bilo glupo od mene što su mi uništili stan!“
„Dobro, dobro.“ Počeo je da se izvinjava. „Svima nam je žao zbog toga, ali svima
bi bilo lakše kada jedno vreme ne bi upadala u nevolje.“
„Vezaću se lancima za radni sto“, rekla je kroz zube. „I čim mi se bude ukazala
prilika, šutnuću Viznera pravo u njegovu novinarsku propusnicu.“
Mičel se nasmejao. „Stani u red! Hej, ovaj… reci mi ukoliko ti treba nešto novca
dok ti osiguranje ne isplati.“
„Hvala, sve je u redu.“ Pogledala je u fascikle. „Osim toga, kome treba stan sa svim
ovim?“
Kada je ostala sama, otvorila je fasciklu sa novim slučajem i spustila glavu među
ruke. Da li je to bila neka bolesna ironija sudbine da je baš njoj dodeljeno da se bavi
Koljačem iz Istočnog kraja? Njen ključni svedok, pomislila je, njen ljubavnik, bio je
čovek sa kojim nije mogla o tome ni da razgovara.
U sedam sati, Gejdž ju je čekao za mirnim stolom u francuskom restoranu u blizini
gradskog parka. Znao je da je skoro gotovo i da će, kada se to bude desilo, morati da
objasni Debori zašto joj nije poverio sve detalje.
Biće povređena i ljuta. Sa pravom. Međutim, više je voleo da bude povređena i
ljuta, ali živa. Bio je veoma svestan koliko su bili teški prethodni dani – i noći – za nju.
Da je imao izbora, odustao bi od svega, uključujući i svoju savest, da bi je usrećio.
Ali nije imao izbora, nije imao izbora od trenutka kada je izašao iz kome.
Mogao je samo da joj govori i pokazuje koliko je snažno voli. I da se nada kako
među jakim oprečnim silama koje su pokretale svakog od njih dvoje pojedinačno, može
da postoji kompromis.
Video ju je kako ulazi, vitka i predivna u krojenom kompletu boje safira sa
postavom zelenkaste boje. Upadljive boje i klasične cipele. Da li je ispod toga nosila
čipku, svilu ili saten? Imao je potrebu da je podigne, odnese negde i sam se u to uveri.
„Žao mi je što kasnim“, počela je, ali pre nego što je konobar stigao da joj izvuče
stolicu i smesti je, Gejdž je ustao i privukao je sebi. Njegov poljubac nije bio ni
diskretan, ni kratak. Pre nego što ju je pustio, ljudi koji su sedeli i večerali oko njih
posmatrali su ih znatiželjno, zavideći im.
Shvatila je da je zadržavala dah kada su im se usne rastavile. Oči su joj otežale, telo
joj je vibriralo.
„Ja – izuzetno mi je drago da nisam došla na vreme.“
„Radila si do kasno.“ Primetio je da je imala podočnjake. Mrzeo je što je to video,
znajući da je on razlog njenog umora.
„Da.“ I dalje bez daha, sela je. „Imam još jedan slučaj koji je bačen na moj sto malo
pre pet.“
„Nešto zanimljivo?“
Pogledala ga je i zadržala pogled: „Koljač iz Istočnog kraja.“
Posmatrao ju je nepokolebljivo. „Razumem.“
„Da li razumeš, Gejdže? Pitam se da li razumeš.“ Izvukla je ruku iz njegove i
stavila je na krilo. „Osećam da bi trebalo da odustanem od tog slučaja, ali koji razlog da
dam?“
„Nema razloga da odustaneš, Debora. Ja sam ga zaustavio, a tvoj je posao da se
postaraš da plati za svoje zločine. Jedno ne mora da se mesa sa drugim.“
„Vblela bih da mogu da budem sigurna oko toga.“ Uzela je salvetu i vrtela je
između prstiju. „Deo mene te posmatra kao odmetnika, a drugi deo kao heroja.“
„A istina je negde između.“ Ponovo ju je uzeo za ruku. „Šta god da sam, volim te.“
„Znam.“ Stegla je prste oko njegovih. „Znam, ali Gejdže…“ Zastala je kada je
konobar doneo šampanjac koji je Gejdž naručio dok ju je čekao.
„Piće bogova“, rekao je konobar uz jak francuski naglasak. „Za proslavu, n'est-ce
3
pas? Predivna žena. Predivno vino.“ Kada je Gejdž potvrdio klimanjem glave, izvukao
je čep sa ukrasima oko njega, vino se zapenušalo, a pena se popela do ivice flaše, da bi

3 Zar ne? (francuski) – prim. prev.

se zatim izazovno vratila. „Monsieur4, da li želite da probate?“ Sipao je malo u
Gejdžovu čašu.
„Odlično“, promrmljao je Gejdž, ali oči su mu posmatrale Deboru.
„Mais, oui.“5 Konobar je sa odobravanjem pogledao Deboru, pre nego što joj je
sipao vino, a zatim je sipao Gejdžu. „Monsieur ima izuzetan ukus.“ Kada se konobar
poklonio i povukao, Debora se zakikotala i svojom čašom dodirnula Gejdžovu.
„Nećeš mi reći da si vlasnik i ovoga?“
„Ne. Da li bi volela da postanem?“
Iako je odmahnula glavom, morala je da se nasmeje. „Da li nešto slavimo?“
„Da. Za večeras. I sutra.“ Izvadio je malu somotsku kutiju iz svog džepa i pružio joj
je. Pošto je samo zurila u nju, prsti su mu se zgrčili. Panika je prošla kroz njega, ali se
trudio da mu glas ostane vedar: „Pitala si me da se venčam sa tobom, ali sam osećao da
je ovo moja privilegija.“
Otvorila je kutijicu. Pri svetlosti sveća, safir u centru sijao je dubokim,
tamnoplavim sjajem. Oko njega se nalazila simfonija ledenobelih dijamanata.
Pobedonosno su bljesnuli okruženi belim zlatom.
„Izuzetan je.“
Sam je izabrao kamen. Međutim, nadao se da će u njenim očima videti
zadovoljstvo, ne strah. Niti je pomislio da će i sam osećati strah.
„Predomišljaš se?“
Pogledala ga je i govorila iz srca. „Ne oko toga šta osećam prema tebi. U to nikad
neću sumnjati. Bojim se, Gejdže. Pokušavala sam da se pretvaram, ali se bojim. Ne
samo da se plašim onoga što ti radiš, već i činjenice da bi to moglo da te odvede od
mene.“
Nije hteo da joj obeća nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. „Ja sam se povratio iz
kome ovakav iz nekog razloga. Ne mogu ti dati logično objašnjenje po tom pitanju,
Debora, samo osećanja i instinkt. Kada bih okrenuo leđa onome što bi trebalo da radim,
ponovo bih umro.“
Trenutna pobuna, zastala joj je knedla u grlu. „Ti veruješ u to?“
„Ja to znam.“
Kako je mogla da ga gleda, a da to ne vidi? Koliko puta ga je pogledala u oči i
videla – nešto? Drugačije, posebno, zastrašujuće. Znala je da je od krvi i mesa, a ipak,
bio je i više od toga. To nije bilo moguće promeniti. I po prvi put, shvatila j e da to i ne
želi.
„Zaljubila sam se u tebe dva puta. U obe tvoje ličnosti.“ Pogledala je u prsten i
izvadila ga iz kutijice. Sevnuo je kao munja u njenoj ruci. „Do tada, bila sam sigurna u
kom pravcu idem, u to šta želim, što mi je potrebno, za šta radim. Bila sam sigurna, tako
sigurna, da kada se zaljubim, da će to biti u nekog veoma mirnog, veoma običnog
čoveka.“ Ispružila je prsten prema njemu. „Pogrešila sam. Ti se nisi vratio samo da bi se

4 Gospodine (francuski) – prim. prev.

5 Pa, da (francuski) – prim. prev.
borio za pravdu, Gejdže. Ti si se vratio po mene.“ Zatim se nasmejala i ispružila ruku
prema njemu. „Hvala Bogu!“
Stavio je prsten na njen prst. „Želim da te odvedem kući.“ Još dok je prinosio njenu
ruku svojim usnama, konobar se ponovo vratio do njihovog stola.
„Znao sam! Anri nikada ne greši.“ Debora se kikotala dok im je dopunjavao čaše.
„Izabrali ste moj sto. Dakle, dobro ste izabrali! Morate mi dozvoliti da izaberem
jelovnik. Morate! Napraviću ovo veče takvim da ga nikada nećete zaboraviti. To je moje
zadovoljstvo. Ah, monsieur, Vi ste izuzetno srećan čovek.“ Zgrabio je Deborinu ruku i
bučno je poljubio.
Dok je on žurno odlazio, Debora se još uvek smejala, međutim, kada je pogledala
Gejdža, primetila je da je njegova pažnja usmerena na nešto drugo. „Šta je bilo?“
„Filds.“ Gejdž je podigao čašu, ali je njegov pogled i dalje pratio kretanje
gradonačelnika. „Upravo je ušao sa Arlom Stjuartom i nekolicinom drugih velikih
zverki. A tu je i tvoj prijatelj Bauer.“
Sva napeta, Debora se okrenula. Išli su prema stolu za osmoro ljudi. Prepoznala je
istaknutu glumicu i predsednika jedne automobilske kompanije. „Moćan sastanak“,
promrmljala je.
„Pozorišni, industrijski, finansijski i umetnički svet za jednim stolom. Pre nego što
se veče završi, doći će neko i napraviti par slučajnih’ fotografija.“
„To neće biti važno.“ Stavila je svoju ruku preko Gejdžove.
„Za nedelju dana, to neće biti važno.“
Za manje od toga, pomislio je, ali je klimnuo glavom.
„Stjuart dolazi ovamo.“
„Pa dobro“, Stjuart je rukom potapšao Gejdža po ramenu, „lepa slučajnost.
Izgledate zadivljujuće kao i uvek, gospođice O’Rork.“
„Hvala Vam.“
„Sjajan restoran! Niko ne sprema bolje puževe.“ Uputio je oboma blistavi pogled.
„Oni tamo troše vreme razgovarajući o biznisu i politici. Vi ovde imate prave stvari.
Šampanjac, svetlost sveća.“ Njegov oštar pogled pao je na Deborinu ruku sa prstenom.
„Pa, to je lepa mala stvarčica.“ Osmehnuo se Gejdžu. „Imate nešto da najavite?“
„Uhvatili ste nas, Arlo!“
„Drago mi je da to čujem. Možete provesti medeni mesec i u nekom od mojih
hotela.“ Namignuo je Debori. „Na račun kuće, naravno.“ Još uvek se smešeći, dao je
znak gradonačelniku. Ne bi škodilo Fildsovoj reputaciji, pomislio je, da bude među
prvima koji će čestitati jednom od najuspešnijih poslovnih ljudi u gradu i najpoznatijem
okružnom tužiocu.
„Gejdže, Debora.“ Iako je Fildsov osmeh bio širok, njegovo pozdravljanje bilo je
kruto. „Drago mi je da vas vidim! Ukoliko niste naručili, možda biste želeli da nam se
priključite.“
„Ne večeras.“ Odgovorio je Stjuart pre Gejdža. „Tak, ovde imamo tek vereni par.
Ne žele da provedu veće razgovarajući o strategiji kampanje.“
 Filds je bacio pogled na Deborin prsten, osmeh je i dalje bio tu, međutim, nije bio
zadovoljan. „Čestitam!“
„Želim da mislim da smo ih mi spojili.“ Uvek veseo, Stjuart je prebacio ruku Fildsu
preko ramena. „Napokon, sreli su se u mom hotelu tokom skupljanja priloga za tvoju
kampanju.“
„Pretpostavljam da nas to onda čini jednom velikom, srećnom porodicom.“ Filds je
pogledao Gejdža. Bila mu je potrebna Gatrijeva podrška. „Ženiš se dobrom ženom,
odličnim advokatom. Zadala mi je par glavobolja, ali divim se njenom integritetu.“
Gejdžov glas bio je hladan, ipak, savršeno ljubazan: „I ja.“
Stjuart se široko osmehnuo. „Ja se divim ne samo njenom integritetu!“ Ponovo je
namignuo Debori. „Bez uvrede. Sada, mi ćemo se vratiti politici i ostaviti vas dvoje na
miru.“
„Kopile“, promrmljala je Debora kada su se dovoljno daleko odmakli da je ne čuju.
Zgrabila je svoje vino. „Podilazio ti je.“
„Ne.“ Gejdž je svojom čašom dotakao njenu. „Oboma.“ Preko njenog ramena,
video je trenutak kada je Džeri Bauer čuo vesti. Čovek je poskočio i pogledao u njih.
Gejdž je skoro mogao da ga čuje kako uzdiše dok je piljio Debori u leđa.
„Jedva čekam da ga sredimo.“
Iz njenog glasa izleteo je takav otrov da ju je Gejdž uhvatio za ruku i stegao je.
„Samo, sačekaj. Neće dugo trajati.“

Bila je tako lepa. Gejdž je ležao u krevetu i posmatrao je. Znao je da je u dubokom snu,
ispunjena ljubavlju, iscrpljena od strasti. Želeo je da zna da će zadovoljno sanjati sve do
jutra.
Mrzeo je što se ponekad budila usred noći otkrivajući da on nije tu. Međutim,
noćas, kada samo što nije osećao kako mu opasnost juri kroz krv, morao je da bude
siguran da će ona biti u dubokom, bezbednom snu.
Tiho je ustao i obukao se. Mogao je da čuje njeno disanje, lagano i ravnomerno i to
ga je umirivalo. Na mesečini, video je sopstveni odraz u ogledalu. Ne, to nije bio odraz,
pomislio je. Već senka.
Kada je namestio svoje crne rukavice, otvorio je fioku. Unutra je bila
tridesetosmica – uobičajeni policijski revolver – koji mu je bio poznat kao bratski stisak
ruke. Međutim, nije ga nosio od one noći na dokovima, pre četiri godine.
Nikada nije morao.
Ipak, noćas, osetio je potrebu za njim. Nije više dovodio u pitanje svoj instinkt, već
ga je stavio u futrolu na dnu leđa.
Otvorio je tajni prolaz, zatim se zaustavio. Želeo je da je još jednom pogleda tako
usnulu. Već je mogao da oseti ukus opasnosti. Njen gorak ukus na jeziku, u grlu. Nije
osećao opasnost jedino pri pomisli da zna da ona neće imati posledice. On će se vratiti.
Obećao je sam sebi, i njoj. Sudbina se neće dva puta u toku života tako poigrati sa njim.
Skliznuo je u mrak.
 Nakon nešto više od sat vremena, zazvonio je telefon, budeći Deboru iz sna. Iz
navike, skočila je da se javi, mrmljajući Gejdžu dok je uzimala slušalicu.
„Halo.“
„Señorita.“
Na zvuk Monteginog glasa zaledila se i potpuno probudila.
„Šta želite?“
„Imamo ga. Tako se lako uhvatio u zamku.“
„Molim?“ Uspaničena, rukom je potražila Gejdža. Međutim, i pre nego što je
shvatila da ga tamo nema, znala je. Od užasa, glas joj je zadrhtao: „Šta hoćete da
kažete?“
„Živ je. Držimo ga u životu, za sada. Ukoliko želite da ostane živ, doći ćete brzo, i
sami. Menjaćemo ga za sve vaše papire, dokumenta… Sve što imate.“
Rukom je pritisnula usta, pokušavajući da odugovlači dok ne počne da misli.
„Ubićete nas oboje.“
„Moguće, ali ću njega sigurno ubiti, ako Vi ne dođete. Na Ist river putu nalazi se
skladište. Broj tri dva pet. Biće Vam potrebno trideset minuta. Duže od toga – i ja ću mu
otfikariti desnu ruku.“
Osetila je užasnu muku u stomaku. „Doći ću. Nemojte ga povrediti. Molim Vas,
dajte mi da prvo razgovaram sa njim…“
Međutim, veza je bila prekinuta.
Debora je skočila iz kreveta. Navlačeći ogrtač požurila je do Frenkove sobe. Kada
je videla da je prazna, pošla je hodnikom i našla gospođu Grinbaum kako sedi u krevetu
i gleda stari film grickajući kikiriki.
„Frenk. Gde je on?“
„Otišao je do prodavnice sa filmovima i da kupi piću. Odlučili smo da noćas
napravimo maraton filmova braće Marks. Šta nije u redu?“
Međutim, Debora je samo pokrila lice rukama i ljuljala se. Morala je da misli.
„Vratiće se za dvadeset minuta.“
„To je suviše kasno.“ Spustila je ruke. Nije mogla ni trenutak više da izgubi.
„Recite mu da sam dobila poziv, moram da idem. Recite mu da se tiče Gejdža.“
„U nevolji si, reci mi!“
„Samo mu to recite, molim Vas. Čim dođe. Otišla sam na Ist river put, broj 325.“
„Ne možeš.“ Lil je krenula da ustaje iz kreveta. „Ne možeš da ideš tamo sama u
ovo doba.“
„Moram. Recite Frenku da sam morala.“ Zgrabila je Liline ruke. „Pitanje je života i
smrti.“
„Mi ćemo pozvati policiju…“
„Ne. Ne, samo Frenk. Recite mu sve što sam rekla i recite mu u koje vreme sam
otišla. Obećajte mi to.“
„Naravno, ali…“
Međutim, Debora je već letela.
 Bilo joj je potrebno nekoliko dragocenih minuta da se obuče i da nagura u tašnu sve
papire. Ruke su joj bile mokre od znoja kada je došla do automobila. U glavi je, kao
pesmicu ponavljala Gejdžovo ime, ponovo i ponovo dok je jurila ulicama. Osećala je i
dalje mučninu u grlu, dok je posmatrala na satu kako minuti prolaze.

Kao duh, Nemezis je posmatrao razmenu droge za novac. Na hiljade novčanica za

hiljade kilograma bola. Kupac je razrezao jednu kesu kao uzorak, zahvatio je malo belog
praha i ubacio je u test-bočicu da proveri čistoću. Prodavac je rukom prošao preko
gomile novčanica.
Kada su obojica bili zadovoljni, dogovor je bio napravljen. Razmenili su nekoliko
reči. To nije bio samo prijateljski posao.
Posmatrao je kupca kako odnosi svoju bednu robu i odlazi. Iako je Nemezis znao
da će ponovo naći tog čoveka i brzo, osetio je žaljenje. Da ne prati mnogo veću igru,
bilo bi mu veliko zadovoljstvo da i trgovce i njihovu robu baci u reku.
Odzvanjali su koraci. Zbog visine, zgrada od cigala je bila baš akustična. Kutije i
sanduci bili su nagomilani pored zidova i duž dugih metalnih polica, daske svuda
naokolo, a po stolovima je bio razbacan alat. Veliki viljuškar parkiran pored
aluminijumskih vrata od garaže, bio je tamo da bi podigao gomilu drvene građe koja se
tu nalazila. Iako je miris piljevine još uvek bio u vazduhu, ogromne testere bile su tihe.
Video je, dok mu je krv ključala, kako Montega ulazi u prostoriju.
„Naša prva nagrada večeras.“ Krenuo je prema koferu sa gotovinom, mašući
jednom od svojih podređenih. „Ipak, nešto još bolje dolazi.“ Zatvorio je kofer i
zaključao ga. „Kada dođe, čekaću ovde.“
Dok je stajao, nematerijalan kao vazduh koji je udisao, Nemezis je stegao šake u
pesnice. Sada je bilo vreme, pomislio je. To se dešava večeras. Deo njega koji je bio
žedan osvete izgarao je da potegne pištolj koji je poneo i zapuca. Hladnokrvno.
Međutim, njegova krv bila je suviše vrela za tako brzo i anonimno rešenje. Usta su
mu se iskrivila, ali ne od smeha. Postojali su bolji načini. Mnogo razumniji načini.
Ali kada je otvorio usta da progovori, začuo je glasove i zvuk nežnih cipela kako
trče po betonskom podu. Srce mu se pretvorilo u lopticu leda.
Ostavio ju je da spava.
Dok mu se krv hladila, od užasa je osetio ledene graške znoja na obrvama. Osetio
je opasnost. Ne za sebe. Dragi Bože, ne za sebe, već za nju! Posmatrao je Deboru kako
uleće u prostoriju, dok za njom idu dva naoružana čuvara. Na trenutak, skliznuo je
lebdeći između Nemezisovog sveta senki i njenog sveta.
„Gde? Gde je on?“ Suočila se sa Montegom kao lavica, zabačene glave i očiju iz
kojih su sevale varnice. „Ukoliko si ga povredio, bićeš mrtav! Kunem ti se!“
Nagnuvši glavu, Montega je aplaudirao. „Veličanstveno! Zaljubljena žena.“
Nije bilo mesta strahu od njega, ne kada je sav njen stah bio za Gejdža. „Želim da
ga vidim.“
„Brzi ste, señorita, ali da li imate ono što sam tražio?“
 Hitro je bacila tašnu na njega. „Nosi to dođavola sa sobom!“
Montega je dodao tašnu čuvaru i, trzajem glave, pokazao čoveku na sobu pored.
„Budite strpljivi“, rekao je Montega, podižući ruku. „Da li biste želeli da sednete?“
„Ne. Dobili ste ono što ste želeli, sada mi dajte ono zbog čega sam došla.“
Vrata su se ponovo otvorila. Zurila je, širom otvorenih očiju. „Džeri?“ Uz
iznenađenje, osetila je i prvi talas olakšanja. To nije Gejdž, pomislila je. Nikada nisu ni
imali Gejdža. To je bio Džeri. Brzo se krećući, prišla je Džeriju i uhvatila ga za ruke.
„Žao mi je, tako mi je žao što se ovo desilo. Nisam imala pojma.“
„Znam.“ Stegnuo joj je ruke. „Znao sam da ćeš doći. Računao sam na to.“
„Volela bih da to može da pomogne bilo kome od nas.“
„Već jeste.“ Stavio je ruku oko njenih ramena dok se okretao prema Montegi.
„Dogovor je glatko prošao, ja preuzimam sada.“
„Kao što je i očekivano, gospodine Baueru.“
„Odlično!“ Džeri je prijateljski potapšao Deboru po ramenu. „Moramo da
razgovaramo.“
Znala je da prebledela. Osećala je to. „Ti – ti uopšte nisi talac, zar ne?“
Dozvolio joj je da se odmakne jedan korak od njega, čak je i podigao ruku da bi
dao znak čuvarima iza nje. Nije imala gde da pobegne, a on se osećao velikodušno. „Ne,
a na nesreću, nisi ni ti. Žalim zbog toga.“
„Ne mogu da verujem.“ Potresena, stavila je obe ruke na slepoočnice. „Znala sam
koliko slepo podržavaš Fildsa, ali ovo – za ime božje, Džeri, ne možeš nikako da
dozvoliš sebi da budeš deo ovoga. Da li znaš šta on sve radi? Droga, ubistva? To nije
politika, to je ludilo!“
„To je sve politika, Deb.“ Nasmejao se. „Ali moja politika. Zar zaista misliš da bi
takav beskičmenjak i marioneta poput Fildsa mogao da bude iza ovakve organizacije?“
Ovog puta se nasmejao i dao znak da donesu stolicu. „Ali ti si to pomislila, zato što sam
postavio fine male tragove, kao mrvice hleba, za tebe i za bilo kog drugog ko bi odlučio
da ih potraži.“ Stavio joj je ruku na rame i gurnuo je da bi sela na stolicu.
„Ti?“ Zurila je u njega, dok joj je u glavi bubnjalo. „Hoćeš da mi kažeš da si ti
glavni? Da Filds…“
„Nije više od običnog piona. Više od šest godina stojim iza njega, kupim sav
publicitet – i upravljam svime. Filds ne bi bio u stanju da vodi ni običnu prodavnicu, a
kamoli grad ili državu…“ I sam je seo. „Kao što ću ja za pet godina.“
Nije se bojala. Strah nije mogao da prodre kroz utrnulost. Ovo je bio čovek koga je
poznavala skoro dve godine, koga je smatrala prijateljem i koga je ona procenila kao
poštenog, iako je bio pomalo slab. „Kako?“
„Novac, moć, mozak.“ Nabrojao je sve tri stvari na prste. „Ja sam bio mozak. Filds
je obezbedio moć. Veruj mi, bio je više nego spreman da prepusti detalje administracije,
i sve drugo meni. Drži neverovatne govore, zna čije dupe da šutne, a čije da poljubi. Sve
ostalo radim ja, i to već šest godina, od kada sam postavljen u njegovu kancelariju.“
„Ko te je postavio?“
 „Pametna si.“ Još uvek se smejući, klimnuo je glavom prema njoj, diveći se. „Arlo
Stjuart – on ima novac. Problem je što njegova poslovanja – ona zakonita – zalaze malo
više u njegovu zaradu nego što je on vodio računa. Pošto je poslovni čovek, video je još
jedan način da ta zarada procveta.“
„Droga.“
„Ponovo, tačno.“ Opušteno je prekrstio noge i skoro nezainteresovano pogledao na
svoj sat. Imao je još vremena da joj udovolji, pomislio je. Pošto je ovo bio poslednji put.
„On je glavni čovek na Istočnoj obali više od dvanaest godina. I to se isplatilo. Probijao
sam se da dođem dovde u organizaciji. On voli inicijativu. Ja sam imao znanje – zakon,
političke nauke – a on je imao Fildsa.“
Pitanja, naredila je sama sebi. Morala je da smišlja pitanja da bi on nastavio da
odgovara. Sve dok… ne dođe Gejdž, pitala se. Da li je postojao način da Frenk stupi u
kontakt sa njim?
„I tako ste vas trojica radili zajedno?“, rekla je.
„Ne Filds – ne bih voleo da ti pomisliš da je on za nešto zaslužan, zato što poštujem
tvoje mišljenje. On je samo pogodni pion i on nema nikakvu predstavu o našem
preduzeću. Ili, ukoliko i ima, dovoljno je pametan da pređe preko toga.“ Mrdnuo je
ramenima. U svakom slučaju to nije bilo važno. „Kada bude došlo pravo vreme, mi
ćemo otkriti informacije o porezima i sve ostalo što si ti već otkrila. Niko neće biti više
iznenađen od Fildsa. Pošto ću ja biti taj koji će ga pravedno i sa žaljenjem otkriti, biće
veoma lako doći na njegovo mesto. A zatim idemo dalje.“
„To ti neće uspeti. Ja nisam jedina koja zna.“
„Gatri.“ Prekrstio je ruke preko kolena. „Oh, nameravam da se postaram i za
Gatrija. Naredio sam Montegi da ga ukloni pre četiri godine, ali posao nije do kraja
obavljen.“
„Ti?“, prošaputala je. „Ti si naredio?“
„Arlo te sitnice prepušta meni.“ Nagnuo se napred da bi mogla da ga čuje. „A ja
volim sitnice – kao na primer šta tvoj verenik radi u slobodno vreme.“ Osmehnuo se
kada je ponovo prebledela. „Ovog puta si me ti dovela do njega, Debora.“
„Ne znam o čemu govoriš.“
„Ja veoma dobro procenjujem ljude. Moram. A ti si veoma predvidiva osoba. Ti,
žena od reči, inteligentna i izuzetno odana, da bude istovremeno sa dva muškarca? Nije
baš verovatno. Večeras sam se uverio u ono u šta sam sumnjao nedeljama. Postoji samo
jedan čovek, jedan čovek koji bi prepoznao Montegu, jedan čovek koji bi osvojio tvoje
srce, jedan čovek koji ima dovoljno razloga da me fanatično traži.“ Potapšao ju je po
ruci pošto nije ništa rekla. „To je naša mala tajna. Uživam u tajnama.“
Kada je ustao, pogled mu je ponovo postao leden. „I mada iskreno žalim zbog toga,
samo jedno od nas može noćas da ode odavde sa tom tajnom. Zamolio sam Montegu da
bude brz. Zbog dobrih starih vremena.“
Iako joj je telo drhtalo, prisilila je sebe da ustane. „Naučila sam da verujem u
sudbinu, Džeri. Nećeš pobediti. On će se postarati za to. Ubićeš me, a on će se obrušiti
na tebe. Ti misliš da ga poznaješ, ali ga ne poznaješ. Nemaš ga, i nikada ga nećeš imati.“
 „Ukoliko ti je tako lakše“, odmakao se od nje, „nemamo ga – trenutno.“
„Grešiš.“ Sve glave u prostoriji okrenule su se u pravcu tog glasa. Tamo nije bilo
ničega sem praznih zidova i gomile drvene građe. Debora je osetila takvu slabost u
kolenima da se skoro srušila na zemlju.
Zatim se učinilo kao da se sve desilo u trenutku.
Čuvar koji je stajao pored zida trgnuo se unazad, potpuno iznenađenog pogleda.
Čitavo telo mu se borilo i naprezalo, iz puške koju je držao počeli su da izlaze meci.
Ljudi su vikali, bacajući se u zaklon. Stražar je vrištao i zateturao se, udaljivši se od
zida. Njegovi sopstveni ljudi su ga srušili.
Zaklanjajući se iza polica, Debora je mahnito tražila neko oružje. Našla je neki
pajser, zakoračila unazad, spremna da se brani. Pred njenim zapanjenim očima, oružje je
odletelo od čuvara koji je to posmatrao razrogačenih očiju. Lud od straha, otrčao je,
vrišteći.
„Ostani tu“, glas je dolebdeo do nje.
„Hvala Bogu, mislila sam da…“
„Samo ostani tu. Posle ću se pozabaviti tobom.“
Stajala je tako stežući pajser. Nemezis se vratio, pomislila je i zaškripala zubima.
Nadmen, kao i uvek. Malo pomerivši jednu kutiju, provirila je da posmatra borbu.
Ostala su još petorica ljudi – čuvari, Montega i Džeri. Pucali su na sve strane,
prestravljeni i zbunjeni. Kada se jedan metak zario u zid petnaest milimetara od njene
glave, čučnula je još niže.
Neko je vrisnuo. Zbog tog zvuka, čvrsto je skupila oči. Neka ruka ju je zgrabila za
kosu i povukla je ka gore.
„Šta je on?“ zašištao joj je Džeri u uvo. Iako su mu se ruke tresle, čvrsto ju je
držao. „Šta je on, dođavola?“
„On je heroj“, rekla je, gledajući ga prkosno u podivljale oči. „Nešto što ti nikada
nećeš razumeti.“
„Biće mrtav pre nego što se ovo sve završi. Ti ideš sa mnom.“ Gurnuo ju je ispred
sebe. „Ako nešto pokušaš, rizikovaću i pucaću ti u leđa.“
Debora je duboko udahnula i zabila mu pajser u stomak. Kada se srušio na kolena,
izgubivši vazduh, pobegla je saginjući se i izbegavajući police i stolove za rad. Brzo se
oporavio, pola trčeći, pola puzeći, tako da je, ispruživši ruku, uspeo da je zgrabi za
članak. Psujući, otresla ga je sa noge, znajući da svake sekunde može da očekuje metak
u leđa. Uzverala se uz rešetkasto postolje za drva, misleći da neće moći da je iskoristi
kao štit ukoliko se popne na bezbedno mesto.
Mogla je da čuje kako se pentra za njom, stižući je. Očajna, zamišljala je sebe kao
guštera, brzog i na sigurnom, pripijajući se uz drvo. Nije smela da padne. Sve što je
znala bilo je to da nije smela da padne. Strugotine su joj se zarivale u prste, nije ih
osećala.
Svom svojom snagom bacila je pajser na njega. Pogodio ga je u rame, zbog čega je
opsovao i zateturao se. Znala je da ne treba da gleda unazad kada je stisnula zube i
skočila sa gomile drvene građe na uske metalne merdevine. Ruke su joj bile klizave od
znoja, ali se ipak uhvatila i počela da se penje na sledeći nivo. Dah joj se ubrzavao dok
je trčala preko metalnih skela punih materijala za izolaciju i gradnju.
Međutim, nije imala gde da pobegne. Kada je došla do druge strane, videla je da je
u zamci. Skoro je stigla do vrha. Nije mogla da siđe dole, a nije razmišljala ni da skoči
na metalne police koje su bile pune materijala.
Teško je disao, a na ustima je imao krv. U rukama mu je bio pištolj. Debora je
napravila jedan nestabilni korak unazad, pogledavši nadole sa sedam metara visine, gde
se Nemezis borio sa trojicom. Nije mogla da ga pozove, to joj je bilo jasno. Kada bi mu
skrenula pažnju samo na trenutak, to bi moglo da dovede do njegove smrti.
Umesto toga, okrenula se i suočila sa onim koji joj je nekada bio prijatelj. „Nećeš
me iskoristiti da bi došao do njega.“
Nadlanicom je obrisao krv i pljuvačku sa usne. „Biće tako ili ovako.“
„Ne.“ Ponovo je zakoračila unazad i udarila o lanac dizalice. Bio je debeo, kukast i
težak – brzo je shvatila – da bi mogao da podigne velike gomile materijala na sledeći
nivo, zbog skladištenja. „Ne“, ponovila je i, iskoristivši svu svoju snagu, zaljuljala lanac
u njegovo lice.
Čula je zvuk lomljenja kostiju. Zatim vrisak, njegov užasan vrisak pre nego što je
prekrila lice.
Nemezis je pogledao nagore i video nju, bledu kao krpu, kao se ljulja na ivici uskog
metalnog ležišta. Nije se ni potrudio da pogleda čoveka koji je uz vrisak pao na beton.
Kada je pojurio ka njoj, metak mu je zazviždao pored glave.
„Ne!“ povikala je, trudeći se da se ne onesvesti. „Iza tebe je.“ Na njeno olakšanje, a
na Monteginu nevericu, Nemezis je skrenuo ulevo i nestao.
Pažljivo, želeći da skrene Monteginu pažnju sa Debore, Nemezis se kretao uza zid.
Pozvaće ga izazivački, a zatim će skrenuti desno ili levo pre nego što Montega nanišani i
puca.
„Ubiću te!“ Tresući se od straha, Montega je pucao ponovo i ponovo prema
zidovima. „Video sam kako krvariš. Ubiću te!“
Tek kada je Debora sišla i bezbedno se šćućurila u senci, on se pojavio, dva metra
dalje od Montege. „Već si me jednom ubio.“
Nemezis je držao svoj pištolj čvrsto uperen u Montegino srce. Trebalo je samo da
povuče obarač, pomislio je. I bilo bi gotovo. Završile bi se četiri godine pakla.
Međutim, video je Deboru, lice joj je bilo bledo i sjajno od znoja. Polako je skidao
prst sa obarača.
„Vratiću se po tebe, Montega. Imaćeš dosta vremena da se pitaš zašto. Baci
oružje!“
Uradio je to, bez reči, puštajući da mu pištolj padne na beton. Bleda, ali stabilna,
Debora je zakoračila da ga podigne.
„Ko si ti?“, upitao je Montega. „Šta si ti?“ Vrisak upozorenja začuo se sa Deborinih
usana kada je Montega gurnuo ruku u svoj džep.
 Dva hica iz pištolja prolomila su se vazduhom. Dok su još odzvanjala, Montega se
beživotno srušio na zemlju. Zureći u njega, Nemezis mu se približio. „Ja sam tvoja
sudbina“, prošaputao je, a zatim se okrenuo i zagrlio Deboru.
„Rekli su da te imaju! Da će te ubiti!“
„Trebalo je da imaš poverenja u mene.“ Okrenuo ju je, odlučan da je zaštiti od
smrti koja ih je okruživala.
„Ali bio si ovde“, rekla je, a zatim je zastala. „Zašto si bio ovde? Kako si znao?“
„Obrazac. Sedi, Debora. Drhtiš?“
„Imam osećaj da će to za koji minut biti od besa. Znao si da će noćas biti ovde.“
„Da, znao sam. Sedi. Da ti donesem vode?“
„Prekini, samo prekini s tim!“ Obema rukama ga je uhvatila za košulju. „Znao si, a
nisi mi rekao. Znao si za Stjuarta, za Džerija?“
„Nisam znao za Džerija.“ I zauvek će žaliti zbog toga. „Sve dok nije došao ovde
večeras i dok nisam čuo šta ti je rekao, bio sam usredsređen na Fildsa.“
„Zašto si onda bio ovde?“
„Shvatio sam obrazac pre nekoliko dana. Svaka isporuka obavljala se u zgradi koju
poseduje Stjuart. I svaka isporuka bila je najmanje dve nedelje razmaka u drugom delu
grada. Proveo sam nekoliko noći okružujući nekoliko drugih mesta, ali sve je vodilo ka
ovom mestu. I nisam ti to rekao“, nastavio je kada joj se pogled zaoštrio, „zato što sam
želeo da izbegnem baš ono što se večeras desilo ovde. Prokletstvo, kada sam zabrinut
zbog tebe, ne mogu da se koncentrišem. Ne mogu da obavljam svoj posao.“
Telo joj je bilo napeto kada je ispružila ruku. „Da li vidiš ovaj prsten? Dao si mi ga
pre samo nekoliko sati. Nosim ga zato što te volim i zato što se učim da te prihvatim, sa
tvojim osećanjima i potrebama. Ukoliko ne možeš da uradiš isto za mene, moraćeš da ga
uzmeš nazad.“
Iza maske, pogled mu je bio mračan i ravan. „Ne radi se o tome da radimo isto…“
„Radi se upravo o tome! Ubila sam čoveka večeras!“ Glas joj je zadrhtao, ali ga je
odgurnula kada je pošao da je ponovo zagrli. „Ubila sam čoveka koga sam poznavala.
Došla sam ovde večeras spremna, voljna da razmenim ne samo moju etiku, već moj
život za tvoj. Nemoj više nikada da me štitiš, maziš ili misliš umesto mene.“
„Da li si završila?“
„Ne.“ Međutim, ponovo se naslonila u stolici. „Znam da nećeš prestati sa tim čime
se baviš. Da ne možeš to da učiniš. Brinuću za tebe, ali ti neću stajati na putu. Ni ti nećeš
stajati na mom, takođe.“
Klimnuo je glavom. „Da li je to sve?“
„Za sada.“
„U pravu si.“
Otvorila je usta, zatvorila ih, a zatim ispustila dug uzdah. „Da li bi to ponovio?“
„U pravu si. Skrivam stvari od tebe i umesto da te štitim, tako te dovodim u još
veću opasnost. Žao mi je zbog toga. I pored toga što to priznajem, mislim da bi trebalo
da znaš da nisam hteo da ga ubijem.“ Pogledao je u Montegu, ali je uhvatio Deboru za
bradu pre nego što je i ona to uradila. „Želeo sam da to učinim. Na trenutak sam to
osetio. Međutim, da se predao, predao bih ga policiji.“
Videla je u njegovim očima da govori istinu. „Zašto?“
„Zato što sam pogledao u tebe i znao sam da mogu da ti verujem da ćeš ga dovesti
do pravde.“ Ispružio je ruku. „Debora, treba mi partner.“
Smejala se dok su joj se oči punile suzama. „Kao i meni.“ Umesto da mu pruži
ruku, bacila mu se u naručje. „Ništa nas neće zaustaviti“, promrmljala je. U daljini,
začule su se prve sirene. „Mislim da Frenk dovodi konjicu.“ Poljubila ga je. „Objasniću
ti kasnije. Kod kuće. Bolje da ideš.“ Uzdahnula je i povukla se korak unazad. „Trebaće
neki dobar advokat da sve ovo objasni.“
Kada je čuo zvukove trčećih koraka, pomerio se unazad, a zatim prema zidu iza
nje. „Biću ovde.“
Nasmejala se, stavljajući svoj dlan preko zida, znajući da on to isto čini, poput
senke, sa druge strane. „Računam na to.“