ISAK BAŠEVIS SINGER

ROB

Preveo

ANDRIJA GROSBERGER

Naslov originala
Isaac Bashevis Singer
THE SLAVE
VANDA
 1

Jedan jedini ptičji zov obeležio je početak novog dana. Iz dana u

dan ista ptica, isti zov. Činilo se kao da svojim mladuncima obećava
svitanje zore. Jakov je otvorio oči. Četiri krave još su ležale na slami i
balezi. Nasred brvnare bilo je postavljeno nekoliko pocrnelih
kamenova, a na njima ugljenisane grane, ognjište na kojem je Jakov
kuvao testo od raži i heljde, koje je jeo s mlekom. Jakovu je, kao
postelja, služio ležaj od slame i sena, a noću se pokrivao čaršavom od
grubog platna, onim istim koji je danju upotrebljavao za sakupljanje
trave za stoku. Bilo je leto, ali noći su na planini bile hladne. Jakov bi,
više puta tokom noći, ustajao da ruke i noge ugreje na toplim telima
životinja.
U brvnari je još vladao mrak, a rumenilo zore već se probijalo kroz
jednu pukotinu na vratima. Jakov se probudi i ustade. Sanjao je kako
se nalazi u talmudskom učilištu u Jozefovu, gde je mlade ljude
poučavao Talmudu.
On nasumice pruži ruku da dohvati bokal vode. Tri puta je oprao
ruke, najpre levu a potom desnu, naizmenice kao što obred propisuje.
Pre toga je promrmljao molitvu zahvalnicu, u kojoj se ne pominje ime
gospodnje, pa stoga sme da se izgovori još pre pranja ruku. Jedna od
krava ustade i iskosi svoju rogatu glavu, gledajući radoznalo preko
pleća, kao da želi da vidi kako to čovek počinje svoj dan. U krupnim
očima ovog stvora, koje su, gotovo čitave, bile ispunjene zenicom,
odražavala se rumen svitanja.
»Dobro jutro, Kvjatula«, reče Jakov. »Ti se ispavala, a?«
Tokom godina je navikao da razgovara sa kravama, pa i sa samim
sobom, samo da ne zaboravi jidiš. Širom je otvorio vrata brvnare i
ugledao planine koje su se protezale u daljinu. Pojedini vrhovi, sa
obroncima obraslim šumom, kao da su bili nadohvat ruke, nalik na
džinove sa zelenim bradama. Izmaglica koja se, vijugajući, dizala iz
šume, podsećala je Jakova na Samsonovu kosu. Pojavilo se i sunce,
nebeska svetiljka. Sa ponekog vrha, tu i tamo, dizao se dim kao da
planine iznutra plamte. Jedan soko, raširenih krila, lebdeo je tiho i
neobično sporo iznad sveg zemaljskog meteža. Jakovu se činilo kao
da ptica neprekidno leti, još od stvaranja sveta.
Udaljenije planine bile su plavičaste, a one najudaljenije jedva
vidljive - kao da su bestelesne. U tom najnedostupnijem predelu uvek
je vladao sumrak. Kape, od oblaka satkane, prekrivale su glave tih
titana, koji su nastanjivali kraj sveta, kuda čovek nikad nije zakoračio,
niti je pasla krava. Vanda, kći Jana Bzika, govorila je da tamo živi
Baba-Jaga, veštica koja leti u ogromnom avanu, a pokreće ga pomoću
tučka. Baba-Jagina metla duža je od najviše jele, i zato njom može da
zakloni svetlost ovoga sveta.
Jakov je stajao, ne odvajajući pogled od planina, visok, uspravan,
plavook, duge smeđe kose i smeđe brade. Na sebi je imao platnene
pantalone koje mu nisu dopirale ni do članaka i kaput pun zakrpa. Na
glavi je imao kapu od jagnjeće kože, ali je bio bos. Iako je toliko
vremena provodio napolju, njegovo bledo lice podsećalo je na lice
čoveka iz varoši. Koža mu nikad nije preplanula od sunca a Vanda je
govorila kako je podseća na likove sa ikona koje se nalaze na
zidovima crkve u dolini. Tako su mislile i druge seljanke. Gazde, kako
su zvali gorštake, želeli su da ga ožene nekom od svojih kćeri, da mu
podignu kolibu i da ga prihvate kao domaćina u svom selu. Ali, Jakov
je odbijao da se odrekne jevrejske vere, a Jan Bzik, njegov gospodar,
držao ga je čitavog leta, sve do kasne jeseni, u brvnari, visoko na
planini, gde stoka nije mogla da nađe hranu nego joj je trebalo
donositi travu, koju je mogao načupati jedino iz pukotina stena. Selo
se nalazilo na velikoj visini i nije imalo dovoljno pašnjaka.
Pre nego što je pomuzao krave, Jakov je izgovorio molitvu. Kad je
došao do rečenice: »Nisi me stvorio robom . . .« zastao je. Da li je bilo
prikladno da izgovori te reči? Jer, on je bio rob Jana Bzika. Tačno je
da ni spahije nisu imale pravo da Jevrejina bace u ropstvo, ali ko je u
tom zabitom selu poštovao zakone? A od kakve su vrednosti bili
zakoni hrišćana i pre pokolja koji su izvršili kozaci Bogdana
Hmeljnickog? Jakov iz Jozefova prihvatio je, bez gorčine, nevolje
koje mu je proviđenje namenilo. U drugim krajevima kozaci su sekli
glave, vešali, probadali mačevima i nabijali na kolac mnoge poštene
Jevreje. Kreposne žene su silovali i parali im utrobe. On, Jakov, nije
bio predodređen za mučenika. Pobegao je ispred kozačkih ubica, i
poljski razbojnici su ga odveli nekud u planine i prodali, kao roba,
Janu Bziku. Tu je živeo već četiri godine, ne znajući da li su mu žena i
deca još u životu. Ostao je bez molitvenog šala i molitvenog kaiša, bez
obredne odeće sa resama i molitvenika. Jedino što je bio obrezan - to
je bio jedini znak na njegovom telu koji je svedočio o tome da je
Jakov Jevrejin. Ali on je, hvala budi nebesima, znao napamet molitve,
nekoliko poglavlja iz Mišne, nekoliko stranica Gemare i mnoge
psalme, kao i veći broj odeljaka iz raznih delova Biblije. Probudio bi
se, katkad, usred noći mrmljajući rečenice iz Gemare, za koje ni sam
nije znao da mu se vrzmaju po glavi. Kao da se njegovo pamćenje
igralo žmurke s njim. Daje pri ruci imao pero i hartiju, mogao je da
zapisuje reći onako kako su mu padale na pamet, ali gde da to nađe u
mestu u kome je sada boravio?
Okrenuo se licem ka istoku i gledao pravo preda se, izgovarajući
svete reči. Daleke stene ljeskale su se obasjane suncem, a u
neposrednoj blizini jedan je kravar pevao izvijajući glasom,
zastajkujući pri svakoj novoj noti, otežaloj od čežnje, kao da se i on
nalazi u ropstvu i žudi za slobodom. Bilo je teško poverovati da takva
pesma može da izvire iz grudi tih ljudi koji su jeli pse, mačke, poljske
miševe i uživali u svakojakim gadostima. Jer, seljaci koji su tu živeli
nisu se bili uzdigli ni do hrišćanstva. Oni su još sledili običaje drevnog
paganskog doba.
Bilo je i takvih dana kada bi Jakov smerao da pobegne, ali njegov
se naum nije ostvario. On nije poznavao planinske staze. Šume su bile
pune grabljivih zveri. Tu je čak i leti padao sneg. Osim toga, seljaci su
ga dobro čuvali i nisu mu dopuštali da pređe preko mosta koji se
nalazio na kraju sela. Među seljacima je postojao dogovor da će ga
bilo ko od njih, vidi li ga sa druge strane rečice, ubiti na licu mesta. A
neki seljaci su i bez toga želeli da ga ubiju. Možda je Jakov nekakav
volšebnik, mislili su. Zagajek, grofov nadzornik imanja, naredio je da
se strancu dozvoli da živi. Jakov je ne samo sakupljao više trave nego
bilo koji drugi kravar nego je i njegova stoka bila dobro odnegovana,
krave su davale mnogo mleka i telile zdravu telad. Dok god selo ne
bude trpelo od gladi, kakve pošasti ili požara, tako je rekao Zagajek,
Jevrejina treba ostaviti na miru.
Bilo je vreme da se krave pomuzu, i zato je Jakov žurno izgovorio
svoje molitve. Vraćajući se u brvnaru, on je, u vedro sa travom, dodao
isitnjenu slamu i repu koju beše pripremio dan ranije. U brvnari na
jednoj polici nalazilo se vedro za mužu i nekoliko velikih zemljanih
posuda; bućkalica je stajala u uglu. Svakog dana pred veče Vanda mu
je donosila hranu; ponela bi i dva velika vrča u kojima je mleko nosila
u selo.
Jakov je pomuzao krave i stao da pevuši neku melodiju koju je čuo
u Jozefovu. Sunce se beše popelo iznad planina a pramenovi magle se
behu razišli. Bio je već tako dugo ovde da je poznavao sve biljke i
razlikovao miris svakog cveta i svake vrste trave; kroz otvorena vrata
brvnare zapahnuo ga je miomiris rastinja i on ga je udahnuo punim
plućima. Svaki izlazak sunca na planini bio je nalik na čudo. Iza
usplamtelih oblaka osećalo se prisustvo božje ruke. Bog je kaznio svoj
narod i skrio pred njim svoje lice, ali je nastavio da upravlja svetom.
Kao sećanje na ugovor koji je s njim sklopio posle potopa, istakao je
na nebu dugu, znamenje koje je govorilo kako dan i noć, leto i zima,
setva i žetva nikad neće prestati.

II

Po ceo dan Jakov se verao po planini. Pošto bi sakupio pun čaršav

trave, odneo bi je u brvnaru i ponovo se vratio u šumu. Prvih dana po
dolasku drugi su ga kravari napadali i tukli, ali sad je već umeo da
vrati udarce pa je zato nosio štap od hrastovog drveta. Preskakao je
stene okretnošću majmuna i tražio bilje i trave koje su dobre za stoku,
a razlikovao ih je od onih štetnih. Umeo je da radi sve što se tražilo od
kravara: da pali vatru trenjem drveta o drvo, da muze krave, da im
pomogne kada se tele. Za sebe je sakupljao pečurke, divlje jagode,
kupine, sve što je zemlja rađala, a svakog popodneva Vanda bi mu iz
sela donela krišku crnog hleba, neku rotkvicu, šargarepu, luk i
ponekad jabuku ili krušku iz voćnjaka. U početku bi Jan Bzik,
šegačeći se, pokušavao da mu silom ugura u usta parče kobasice, ali
Jakov je uporno odbijao da uzima tu hranu koja je za njega, po
verskim propisima, bila zabranjena. Isto tako, subotom nije sakupljao
bilje, nego je životinjama davao hranu koju je za njih pripremio tokom
sedmice. Gorštaci ga sada nisu više uznemiravali.
Ali, ovo nije važilo i za devojke koje su čuvale ovce, a spavale u
brvnari. Danju i noću one su ga začikivale. Privučene izgledom ovog
visokog momka, one su ga uvek tražile, torokale, smejale se i ponašale
se ništa lepše od životinja. One su u njegovom prisustvu vršile nuždu i
stalno zadizale suknje, da bi mu pokazale ujede insekata na butinama.
»Povali me«, pozvala bi ga bestidno neka od tih devojaka, ali Jakov se
ponašao kao da je gluv i slep. I to ne samo zbog toga što je blud
smrtni greh, te su žene bile prljave, u njihovoj je odeći bilo gamadi, a
nečešljana kosa se lepila; često su po koži imale osipe i potkožne
čireve, jele su poljske miševe i istrulele leševe ptica. Neke od njih
jedva su govorile poljski, te su mumlale kao životinje, mlatarale
rukama, kričale i sumanuto se smejale. U selu je sve vrvelo od
bogalja, devojaka i mladića koji su bili gušavi, imali naduvene glave i
nakazne belege od rođenja; bilo je i mutavih, i padavičara, nakaza sa
šest prstiju na rukama ili nogama. Leti bi roditelji ovu defektnu decu
odvodili u planinu, među stoku, i ona bi tu podivljala. Tamo su se
muškarci i žene sparivali naočigled drugih; žene bi zatrudnele, ali
kako su se po čitav dan verale po stenama, često bi pobacile. U srezu
nije bilo babice, i porodilje su morale same da preseku pupčanu vrpcu.
Ako bi dete umrlo, pokopali bi ga u kakvom jarku, bez hrišćanskog
obreda, ili bi ga bacale u planinsku reku. Porodilje bi, često, iskrvarile
i tako umrle. Dogodilo bi se ponekad da neko siđe u dolinu po popa
Dzobaka kako bi ovaj ispovedio samrtnika i dao mu poslednje
pomazanje, ali Dzobak nije dolazio jer je bio sakat u jednu nogu, a
osim toga povazdan je bio pijan. U poređenju s ovim divljacima,
Vanda, obudovela kći Jana Bzika, izgledala je kao da je odgojena u
gradu. Oblačila je suknju, bluzu i kecelju, a na glavi je nosila maramu;
i njen je govor bio razumljiv. Vandin muž, Staš, poginuo je od udara
groma; otkako je ostala udovica prosili su je svi momci zreli za
ženidbu i svi udovci u selu; ali je sve odbila. Vanda je imala dvadeset
pet godina i bila je viša rastom od većine drugih žena, plave kose,
modrih očiju, svetle kože i lepog lica. Kosu je nosila upletenu i
obavijenu oko glave, kao klas žita. Kada bi se osmehnula pojavile bi
joj se rupice na obrazima, a zubi su joj bili tako snažni daje mogla da
lomi i najtvrđe koštice. Imala je prav nos i finu bradu. Bila je vična
krojenju i umela da plete, da kuva i da priča priče od kojih bi se
čoveku kosa podigla. U selu su je zvali Gospa. Jakov je vrlo dobro
znao da, po zakonu, mora da je izbegava, ali da nije bilo Vande, on ne
bi ni sa jednim živim bićem mogao da razgovara. Osim toga, ona mu
je pomagala u ispunjavanju verskih dužnosti koje je, kao Jevrejin,
morao da poštuje. Tako, kada bi zimi, u subotu, njen otac zapovedio
Jakovu da naloži peć, Vanda bi ustala pre njega i sama potpalila luč,
pa dodala drva na vatru. Bez znanja svojih roditelja, donosila mu je
ovsenu kašu, po čašu meda, malo voća iz voćnjaka ili krastavaca iz
bašte. Kada je Jakov, jedanput, uganuo članak pa mu je noga bila
otečena, Vanda mu je namestila zglob i utrljala neku mast. Drugi put,
Jakova je zmija ujela za ruku, a ona je ranu prinela svojim ustima i
isisala otrov. I to nije bio jedini put kada mu je Vanda spasla život.
Jakov je ipak znao da je sve to sotonina zamka; čitavog dana Vanda
mu je nedostajala i on je jedva uspevao da savlada svoju čežnju. Onog
trenutka kada bi se probudio, počeo bi da broji časove do njenog
dolaska. Često bi odlazio do sunčanog časovnika, koji je sam napravio
od jednog kamena, kako bi video koliko se već senka pomerila. Ako
bi jaka kiša ili provala oblaka sprečila Vandin dolazak, on bi snuždeno
šetao gore-dole. Ovo ga nije sprečavalo da moli boga da ga sačuva od
grešnih misli, ali iste bi mu se misli opet i iznova vraćale. A kako je
njegovo srce i moglo da ostane čisto, kada nije mogao čak ni praznike
da slavi u pravo vreme. Kao njegovi stari, računao je početak meseca
po mladom Mesecu, a po isteku četvrte godine unosio je ispravke u
računanje vremena, dodajući još jedan mesec. No, i pored svih ovih
napora znao je da mu se, verovatno, potkrala koja greška u računanju.
Po njegovom, taj je dugi i topao dan bio četvrti dan meseca tamuza.
Bio je sakupio veliku količinu trave i lišća; molio se, proučio nekoliko
poglavlja iz Mišne i izgovorio nekoliko stranica iz Gemare koje je
svakodnevno ponavljao. Najzad je otpevao jedan od psalama, a onda
otpevušio molitvu na jidišu koju je sam sastavio. Molio je
Svemogućeg da ga spase ropstva i da mu dozvoli da opet živi kao
Jevrejin. Tog je dana pojeo parče hleba koje mu je bilo preostalo od
prethodnog dana i, nad ognjištem u brvnari, skuvao lonac prekrupe.
Pošto je izgovorio blagoslov, osetio se umornim, i zato je izišao
napolje i legao pod jedno drvo. Smatrao je da je potrebno da drži psa
koji će štititi stoku od zveri. Najpre mu se nije dopadao taj crni stvor,
šiljate njuške i oštrih zuba, odbijao ga je svojim lavežom i odvratnim
lizanjem, koje ga je podsetilo na ono što je o tome pisano u Talmudu i
na to kako je blaženi lsak Lurija, zajedno sa drugim kabalistima,
uporedio pse sa satanskim stvorovima. Ali, kasnije je Jakov navikao
na njega i čak mu je nadenuo ime, nazvao ga je Balaam. Tek što je
Jakov legao pod drvo, Balaam se spustio blizu njega, ispružio šape i
ostao na straži.
Jakovu se sklopiše oči, a crveno letnje sunce je probijalo kroz
njegove očne kapke. Drvo iznad njega bilo je puno ptica, koje su
cvrkutale, pevale, ćurlikale. On se nalazio između jave i sna, pošto se
beše predao malaksalosti svog tela.
Jakov je u početku mislio da samog sebe uništi. Ali, sada je to
raspoloženje već bilo prošlo; oguglao je, navikao se da živi među
strancima, daleko od svoje kuće i da radi teške poslove. Tonući u
dremež, čuo je padanje šišarki i zov neke kukavice u daljini. Otvorio
je oči. Mreža od grana i borovih iglica propuštala je sunčevu svetlost
kao sito, a prelomljeni svetlosni zraci postali su splet niti duginih boja.
Poslednja kap rose zacaklila se, zatreperila i rasprsnula se na tanane
istopljene konce. Nijedan oblak nije krnjio savršeno plavetnilo neba.
A ipak, teško je bilo poverovati u božju milost, kada su ubice
zakopavale u zemlju živu decu.

III

Sunce se klonilo zapadu; dan se primicao kraju. Visinama je leteo

orao, jedreći svojim velikim krilima, sličan kakvom nebeskom
jedrenjaku. Nebo je još bilo vedro, ali se u šumi zgušnjavala mlečno
bela magla. Oblikujući male elipse, izmaglica je plazila jezik, težeći
da poprimi određen oblik. Njeno treperenje opominjalo je Jakova na
onu praiskonsku tvar iz koje su, kako tvrde filozofi, nastale sve stvari
ovog sveta.
Dok je stajao na vratima brvnare, Jakovu je pogled dopirao više
milja uokrug. Planine su bile puste kao i u vreme stvaranja sveta.
Šume su se, jedna iznad druge, dizale, nalik na stepenice; niže
listopadne, a iznad jelove i borove. Iznad šuma bile su gole litice, a
bledi sneg, kao kakvo rasprostrto sivo platno, polako se spuštao sa
vrhova, spreman da prekrije čitav zimski svet. Jakov je izgovorio
večernju molitvu i uputio se ka uzvišenju sa kojeg se mogla videti
staza što je vodila u selo. Da, Vanda je dolazila seoskim putem.
Poznao ju je po stasu, po hodu, po marami na glavi. Ovako izdaleka,
bila je mala kao prst, kao jedan od onih majušnih duhova o kojima mu
je ispričala tolike priče, kao neka od onih malih vila koje su živele u
pukotinama stena, u udubljenjima šupljih stabala, ispod klobuka
pečuraka. Ova stvorenja su u sumrak izlazila da plešu, odevena u male
zelene kapute, plave kape i crvene čizme. Jakov nije skidao pogled sa
nje, opčinjen njenim hodom. Zastajala bi da se odmori, za trenutak
nestajala među drvećem da bi se ponovo pojavila, izlazeći iz šume i
penjući se uz obronak. Na mahove bi blesnuo kao dijamant metalni
vrč u njenoj ruci. Video je da Vanda nosi košaricu u kojoj je bila
hrana za njega.
Kako se približavala, njen je lik rastao, i Jakov joj potrča u susret,
želeći da joj pomogne prihvatajući vrčeve koje je nosila, iako je znao
da su prazni. Vanda ga ugleda i stade. Išao joj je u susret kao
mladoženja koji prilazi mladi. Kada je stigao do nje obuzeše ga stid i
naklonost, oba osećanja jednako snažna i pomešana u njegovoj duši.
Jevrejski zakon zabranjivao mu je da gleda u nju, ali on je video sve
na njoj: oči, koje su katkad bile plave a katkad zelene, punačke usne,
dugi, vitki vrat, ženstvene grudi. Kao i svi seljaci, Vanda je radila u
polju, ali su joj ruke ostale nežne. Jakov je bio smeten stojeći pored
nje. Bio je čupav, pantalone su mu bile prekratke i iznošene, kao u
prosjaka. Pošto je, sa majčine strane, poticao iz jevrejske porodice
koja je obavljala poslove po nalogu spahija, dajući pod zakup zemlju
plemića, on je kao dete naučio poljski i sada se, u ropstvu, navikao da
govori tim jezikom kao što govore hrišćani. Ponekad bi čak zaboravio
naziv za pojedine predmete na jidišu.
»Dobro veče, Vanda.«
»Dobro veče, Jakove.«
»Video sam te kako se penješ uz planinu.«
»Jesi li?«
Krv mu jurnu u lice.
 »Izgledala si sitna kao zrno graška.«
»Tako izgledaju stvari posmatrane iz daljine.«
»Odista«, reče Jakov. »Zvezde su velike kao čitav svet, ali pošto su
tako daleke, čine nam se kao tačkice.«
Vanda je sad ćutala. On je često upotrebljavao neobične reči koje
ona nije razumela. Jakov joj beše ispričao povest svog života, i ona je
znala da je on potomak Jevreja koji su živeli negde daleko, da je
proučio mnoge knjige i da je imao ženu i decu, koje su ubili kozaci.
Ali šta su to Jevreji? Šta je to napisano u njihovim knjigama? I ko su
kozaci? Sve su te stvari bile izvan dometa njenog razumevanja. Nije
shvatala ni njegove reči da su zvezde velike kao Zemlja. Kada bi
stvarno bile tako velike, kako onda toliko njih može u rojevima da
blista iznad njihovog sela? Ali, Vanda je već odavno zaključila da je
Jakov čovek koji duboko razmišlja. Ko zna, možda je bio i čarobnjak,
kako se to govorkalo među ženama u dolini. No, ma šta on bio, ona ga
je volela. Veče je za nju bilo najvedriji deo dana.
Prihvatio je vrčeve iz njenih ruku i oni se zajedno popeše
poslednjim delom puta. Drugi bi je muškarac uhvatio za ruku ili bi
svoju ruku položio na njeno rame, ali Jakov je išao pored nje stidljivo
kao dečak, zračeći toplinom, šireći oko sebe vonj trave i brvnare.
Vanda mu je, još ranije, predložila brak ili, ako on ne želi takvu
obavezu, onda zajednički život bez blagoslova sveštenika. On se tada
pravio kao da nije čuo njen predlog i tek je kasnije, uzgred, rekao da je
obležavanje zabranjeno i da bog gleda s neba, te svakog čoveka
nagrađuje ili kažnjava za njegova dela.
Kao da ona to i sama nije znala! Ali, u selu je ljubav bila uzgredna
stvar. I sam sveštenik bio je otac pola tuceta kopiladi. To što je ona
predložila Jakovu, nijedan drugi muškarac ne bi odbio. Zar nisu jurili
za njom svi seoski muškarci, pa i grofov nadzornik imanja? Ni
sedmica ne bi prošla a da joj majka ili sestra nekog mladića ne ponude
da se upriliči brak. Stalno je dobijala i vraćala poklone. Vandi je
Jakovljevo držanje bilo neshvatljivo, i ona je koračala oborene glave,
razmišljajući o toj zagonetki koju nije umela da odgonetne. Ona se već
na prvi pogled zaljubila u tog roba, ali iako su njih dvoje godinama
živeli jedno uz drugo, on joj je za sve to vreme ostajao dalek. Mnogo
puta ona je zaključila da od tog testa neće biti hleba i da na njega
uzalud traći svoju mladost. Ali, on ju je privlačio uvek istom snagom,
a ona bi jedva dočekivala veče. Bila je već postala predmet ogovaranja
u selu. Žene su joj se smejale i pravile podsmešljive primedbe.
Govorile su da ju je taj rob začarao; no, bilo kako bilo. ona nije bila
sposobna da se oslobodi.
Utonula u misli, ona se sagnu. ubra cvet i kidajući njegove latice
stade da razbrojava: »Voli me; ne voli . . .« Poslednji listić potvrdio
joj je da odgovor glasi »da«. Ali, ako je tako, dokle će nastaviti da je
muči?
Sada sunce naglo zađe, spustivši se iza planina. Dan se završio uz
krike i kreštanje ptica. Iz žbunova se dizala magla, a kravari su izvijali
pesme. To je bio čas kada su žene već pripremale večeru i možda
pekle na ražnju kakvu životinju koja je pala u zamku.

IV

Vanda je. osim hleba i povrća, bez znanja svoje majke i sestre,
donela Jakovu i jedan redak poklon, jaje koje je snela bela kokoška; i
dok je ona muzla krave, on je pripremao večeru. Stavio je nekoliko
suvih grana na ognjište, zapalio vatru i obario jaje. Ostavio je otvorena
vrata brvnare, iako je već pao mrak, a odsjaj plamena od borovih
grana na ognjištu šarao je Vandino lice pegama svetlosti i odražavao
se u njenim očima. Jakov sede na jedan panj, sećajući se obroka koji
je pojeo pred post, desetoga dana meseca oba. Jaje se jelo toga dana u
znak tugovanja: jaje, koje se kotrlja, smatra se znamenjem
promenljivosti ljudske sudbine. On opra ruke, osuši ih, izgovori
molitvu i umoči parče hleba u so, U brvnari nije bilo stola, pa je
umesto njega upotrebljavao jedno prevrnuto vedro. Hranio se povrćem
i voćem: meso nikad ne bi okusio. Dok je jeo, krajičkom oka gledao je
Vandu, koja mu je bila odana kao da mu je žena i koja je svakog dana
pripremala ponešto posebno za njega. »U sažaljenju naroda krije se
greh«, govorio je sebi, citirajući komentar o jednom pasusu iz Biblije i
našto jeći da u sebi uguši ljubav koju je prema njoj osećao. Da li je
ona sve to činila za ljubav božju? Ne, nju je na to podsticala žudnja za
njim. Njena se ljubav hranila njegovim spoljnim izgledom, i ako bi on,
ne dao bog, postao bogalj ili izgubio svoju mušku snagu, njena bi
ljubav prestala. A ipak, tolika je snaga putenog u čoveku, da on gleda
samo ono površinsko i ne unosi se u stvari odveć duboko. Čuo je šum
mleka kako otiče u vedro i prestao je da jede da bi i dalje slušao.
Zrikavoj su zrikali, a čulo se zujanje i brujanje pčela, slepih miševa,
muva, bili su to rojevi i rojevi stvorova, a svaki od njih je imao
poseban glas. Zvezde na nebu behu upalile svoje vatre. Mesečev srp
nalazio se visoko na nebu.
»Je li jaje dobro?« upita Vanda.
»Dobro je i sveže.«
»Ne može da bude svežije. Videla sam kokoš kada ga je snela.
Kako ga je spustila u slamu, pomislila sam: to je za Jakova. Ljuska je
još bila topla.«
»Ti si dobra žena, Vanda.«
»Umem da budem i zla. Sve zavisi od toga s kime sam. Bila sam
zla prema Stašu, počivao u miru.«
»A zašto to?«
»Ne znam. On je zahtevao, nikad nije pitao. Ako bi me poželeo
noću. probudio bi me iz najslađeg sna. Danju bi me, katkad, oborio na
zemlju nasred polja.«
Njene su reći u Jakovu izazivale požudu i odvratnost.
»To nije bilo pravo.«
»A šta zna seljak o tome šta je pravo a šta krivo?
On jednostavno uzima to što želi. Ja sam jednom bila bolesna i čelo
mi je gorelo kao peć, ali on je došao k meni i ja sam morala da mu se
podam.«
»Tora kaže da čovek ne sme da prinudi svoju ženu«, reče Jakov.
»On mora da joj se udvara dok ona ne pristane.«
»A gde je Tora? U Jozefovu?«
»Tora je svuda.«
»Kako može da bude svuda?«
»Tora propisuje kako čovek treba da se vlada.«
Vanda je ućutala za trenutak.
»To važi za varošane. Ovde su muškarci kao divlji bikovi. Zakuni
se da nikome nećeš otkriti to što ću ti sada reći.«
»A kome bih rekao?«
»Moj rođeni brat bacio se na mene. Bilo mi je onda tek jedanaest
godina. Vraćao se iz krčme. Majka je spavala, ali se probudila kada
sam kriknula. Uzela je kofu sa pomijama i izlila je na njega.«
Jakov je zastao, za trenutak, pre nego što je ponovo progovorio.
»Takve se stvari ne događaju kod Jevreja.«
»To ti kažeš. A oni su ubili našeg boga.«
»Kako može čovek da ubije boga?«
»Ne pitaj mene. Ja ti samo govorim to što kaže naš pop. Jesi li ti
stvarno Jevrejin?«
»Da, Jevrejin.«
»Teško mogu to da poverujem. Budi jedan od naših, pa ćemo se
venčati. Biću ti dobra žena i imaćemo svoju kolibu u dolini. Zagajek
će nam dati naš deo zemlje. Radićemo koliko smo obavezni za grofa,
a što preostane, biće naše. Imaćemo sve: krave, svinje, kokoši, guske,
patke. Ti znaš da čitaš i pišeš, i kada Zagajek umre, doći ćeš na
njegovo mesto.«
Jakov malo oćuta pa odgovori.
»Ne, ne mogu. Ja sam Jevrejin. I, koliko znam, žena mi je živa.«
»Mnogo si puta govorio da su svi tvoji ubijeni. Ali, i da je živa, to
ne bi mnogo izmenilo stvari. Ona je tamo, a ti si ovde.«
»Bog je svuda.«
»A da li će to povrediti boga ako ti budeš slobodan čovek, umesto
da budeš rob? Ti ideš okolo bos i skoro go. Leto provodiš u brvnari, a
zimi se smrzavaš u ambaru. Pre ili kasnije, ubiće te.«
 »Ko će me ubiti?«
»Ah, oni će te svakako ubiti.«
»E, pa onda ću da budem među dušama svetih.«
»Žalim te, Jakove, žalim te.«
Oboje utonuše u dugo ćutanje, a u brvnari zavlada tišina; ništa se
nije čulo sem što bi neka krava, s vremena na vreme, udarila papcima
po zemlji. Poslednji ugarci na ognjištu zgasnuše, a Jakov, kad završi
svoj obrok, iziđe pred vrata da bi molitvu izgovorio na mestu koje nije
zagađeno balegom. Beše palo veče, ali na zapadu još su se rumeneli
poslednji odrazi sunčevog sjaja. Žene koje su donosile hranu
kravarima obično se nisu zadržavale, pošto se smatralo da su
planinske staze uveče opasne. Ali, Vanda bi često ostajala dugo, i
pored grdnji svoje majke i stalnog ogovaranja seoskih žena. Bila je
snažna kao muškarac, a znala je bajalice kojima se mogu odagnati zli
dusi. Završila je mužu krava i u mraku brvnare je presipala mleko iz
vedra u vrčeve. Istrljala je bućkalicu slamom i počistila blato sa butina
krava. Sve je to radila brzo i veoma vešto. Pošto je obavila ove
poslove, izišla je napolje, a pas potrča od Jakova k njoj, mašući repom
i uspravljajući se da bi joj prednje šape stavio na ramena. Ona se malo
sagnu, a pas je liznu po obrazu.
»Dosta, Balaame!« naredi mu Vanda, a onda, obraćajući se Jakovu,
dodade: »On pokazuje više naklonosti prema meni nego ti.«
»Životinja nema obaveza.«
»Ali i životinja ima dušu.«
Odlagala je svoj povratak i sela na zemlju blizu brvnare, a i Jakov
sede pored nje. Uvek su neko vreme provodili zajedno, i uvek su
sedeli na istim stenama. Ako nije bilo mesečine, videla ga je pod
svetlošću zvezda, ali te je večeri pun Mesec obasjavao predeo. Dok ju
je posmatrao, ćuteći, Jakov oseti kako ga obuzimaju ljubav i žudnja, i
teškom mukom se savladavao. U njegovim je venama ključala krv, a
kroz kičmenu moždinu prolazile su mu vrele i hladne srsi. »Upamti da
je ovaj svet samo predvorje«, opominjao je sebe. »Prava se palata
nalazi s one strane. Ne dopusti sebi da, zarad radosti jednog trenutka,
ona za tebe bude zaključana.«

»Šta ima novog u tvojoj porodici?« upita Jakov.

Vanda se probudi iz sanjarenja.
»A šta bi bilo novoga? Otac radi, seče šumu i donosi kući drva.
Toliko je slab da gotovo pada pod teretom panjeva. Hteo bi da
preuredi našu kolibu ili tako nešto. Šta će mu to, u njegovim
godinama! Uveče dolazi kući toliko umoran, da nema snage ni da
proguta svoj obrok, nego se svali na krevet, kao da su mu noge
odsečene. Neće on dugo.«
Jakov se namršti.
»Tako se ne govori.«
»Ali tako jeste.«
»Niko ne zna šta je nebo odlučilo.«
»To je možda istina, ali kada čoveka snaga izda, on uskoro potom
umire. Ja naslućujem ko će umreti - ne samo kada su to starci i
bolesnici nego i kada su mladi i zdravi. Dovoljno je da čoveka
pogledam pa da to osetim. Katkad se plašim da išta kažem, zbog toga
što ne bih želela da me smatraju vešticom. Ali, ja ipak znam. Kod
moje majke ne osećam nikakvu promenu, ona malo prede, malo kuva i
pravi se da je bolesna. Anteka viđamo samo nedeljom, a katkada ni
tog jednog dana u sedmici. Mariša je noseća, uskoro će se poroditi.
Baša je prava lenjivica; majka za nju kaže daje lenja mačka. Ali; ako
ode na kakav ples ili prelo, ona odmah živne. A Vojćeh - taj je sve
blesaviji.«
»Kako je rodilo žito? Je li dobar prinos?«
»A zar je ikad bio dobar?« odgovori Vanda. »U dolini čovek može
da se obogati, tamo je zemlja crnica, ali ovde je sve sam kamen.
Volovska kola mogla bi da prođu između dva klasa. Imamo još nešto
raži od prošle godine, ali većina seljaka jede gloginje. Ono malo
zemlje što obrađujemo pripada grofu, a nadzornik imanja Zagajek
povazdan krade za sebe.«
»Zar grof nikad ne dolazi ovamo?«
»Gotovo nikada. On živi u drugoj zemlji, čak i ne zna da je ovo
selo njegovo. Negde pre šest godina nekolicina plemića došla je
ovamo usred leta - baš u ovo doba godine, pred žetvu. Bili su smislili
da prirede lov, i onda su, sa svojim konjima i psima, izgazili polja.
Njihove su sluge krale telad, piliće, koze, čak su jednom seljaku
odneli kunića. Zagajek se vukao za spahijama, uvlačeći im se u
stražnjicu. Eh, taj je osion i ima vlast nad nama ovde, ali čim se pojavi
neko iz grada, pretvara se u čankoliza. Elem, kada je to društvo
napustilo selo, za njim je ostala pustoš. Seljaci su te zime gladovali;
deca su požutela i pomrla.«
»Zar niko nije mogao s njima da porazgovara?«
»Sa plemićima? Pa oni su sve vreme bili pijani. Seljaci su im
celivali noge, a oni bi ih, zauzvrat, koji put ošinuli kamdžijom.
Devojke su silovali; one su se vraćale kući sa krvoliptanjem i bolne
duše. Devet meseci kasnije rodile su kopilad.«
»Među Jevrejima nema takvih ubica.«
»Ne? A šta rade jevrejski plemići?«
»Kod nas nema spahija.«
»A ko onda poseduje zemlju?«
»Jevreji ne poseduju zemlju. Dok su bili u svojoj domovini, sami su
obrađivali zemlju i posedovali vinograde i maslinjake. Ali ovde, u
Poljskoj, žive od trgovine i zanata.«
»A zašto tako žive? Ni nama nije lako, ali onaj koji naporno radi i
ima čuvarnu ženu, taj nešto i stekne. Staš je bio snažan čovek ali lenj.
Bolje bi, kao muž, odgovarao Baši nego meni. Taj je uvek sve
ostavljao za sutra; kada bi se trava pokosila, on bi je ostavio sve dok je
kiša ne bi natopila. Voleo je samo da sedi u krčmi i da priča. Ali, nije
bio dugog veka. U našoj prvoj bračnoj noći sanjala sam da je mrtav i
da mu je lice crno kao zemlja. Ja nikome ništa nisam rekla, ali sam
bila sigurna da neće dugo poživeti. Onoga dana kada se to dogodilo,
nije čak bilo ni loše vreme. Odjednom je blesnula munja i sevnula
pravo kroz naš prozor. Nešto kao plamena jabuka kotrljalo se, tražeći
Staša. On nije bio u kolibi. ali ognjena lopta se otkotrljala u ambar i tu
ga zatekla. Kada sam ja stigla, njegovo je lice bilo ugljenisano i crno
kao gar.
»Zar ti nikada ne vidiš ništa dobro u tvojim snovima?«
»Ponekad, rekla sam ti. Eto, priviđalo mi se da ćeš ti doći k nama.
Ali, ja to nisam sanjala nego videla na javi. Majka je pržila uštipke od
ražanog brašna, a otac je zaklao pile koje nije moglo da prima hranu,
zato što je imalo nekakav izraštaj na leđima. Ja sam uštipke prelivala
čorbom iz činije. Po čorbi su plivali kolutovi masti, a iz činije se
dizala para, u njoj sam ugledala tvoj lik, kao što te sada vidim.«
»Odakle ti takva moć?« upita Jakov, zaćutavši za trenutak.
»Ne znam, Jakove. Ali, znala sam od prvog trenutka da nas je
sudbina namenila jedno drugome. Srce mi je lupalo kao da čekić
odzvanja kada te je otac doveo kući sa sajma. Tada je trebalo da se
verim sa Vacekom, no otkako sam tebe ugledala, njegov je lik izbrisan
iz moga srca. Marila se tome slatko smejala. On joj je pao u krilo kao
zrela kruška. Videla sam ga na jednoj svadbi, sad skoro, i bio je pijan.
Zaplakao je i počeo da mi govori na isti način kao što je to ranije
činio. Marila je pala u očajanje. Ali, ja ga ne želim. Jakove.«
»Vanda, moraš to sebi da izbiješ iz glave.«
»Ali, zašto, Jakove, zašto?«
»Već sam ti rekao zašto.«
»Ja nikako ne mogu to da shvatim, Jakove.«
»Ti i ja nismo iste vere.«
»Zar ti nisam rekla da pristajem da promenim veru?«
»Mojoj veri ne može da pripada neko ko ne veruje u Boga i njegov
nauk. Toru. Želeti nekog čoveka - to nije dovoljno.«
»Ja verujem u ono u šta ti veruješ.«
»A gde bismo živeli? Ovde hrišćanina koji pređe u jevrejsku veru
spaljuju na lomači.«
»Mora da postoji neko mesto.«
 »Možda među Turcima.«
»U redu, da pobegnemo.«
»Ja ne poznajem planinske staze.«
»Ja ih poznajem.«
»Turska je daleko. Uhvatili bi nas na tom putovanju.«
Oboje ućutaše. Vandino lice bilo je sad u senci. Negde u daljini
neki kravar je izvijao glasom, prigušeno i čežnjivo, kao da izražava
Vandinu i Jakovljevu nedoumicu i tuguje zbog surove sudbine. Počeo
je da duva vetar, a šum grana mešao se sa žuborom planinske reke
koja se probijala kroz stene.
»Hodi k meni«, reče Vanda, a njene su reči bile i zapovest i
preklinjanje. »Ti moraš meni da pripadneš.«
»Ne. Ja to ne mogu. To je zabranjeno.«
 2

Vandi je silazak niz planinu bio naporniji nego uspon. Sada je

nosila teret: dva vrča puna mleka i teskobu u srcu. Ali obuzeta
strahom, gotovo je trčala niz obronak. Put je vodio kroz visoku travu,
kroz žbunje i šumu; iz šiblja je dopiralo neko čudno šumorenje i
zujanje. Znala je da je okružena svakojakim dusima i obesnim
nezemaljskim bićima. Oni bi mogli surovo da se poigraju s njom.
Mogli bi da joj zatvore put nekom stenom; majušni dusi mogli bi da se
njišu na vrčevima i da ih učine težim. Mogli bi da joj zamrse kosu ili
da zagade mleko đavoljom pogani. Bilo je svakojakih spodoba mraka
u selu i na okolnim planinama. Svaka je kuća imala svog domaćeg
duha, koji je prebivao iza peći. Vukodlaci i vilenjaci rojili su se na
putevima, a svaki demon je postavio neku zamku. Jedna je sova
huktala. Žabe su kreketale ljudskim glasom. Brdski zloduh, koji je
govorio iz trbuha, tumarao je negde u blizini; Vanda ga je čula kako
teško diše, kao samrtnik u ropcu. A ipak, sav taj strah nije ublažavao
njen ljubavni bol. To što ju je Jevrejin rob odbijao, samo je pojačavalo
njenu žudnju za njim. Bila je spremna da napusti selo, roditelje,
porodicu i da sledi Jakova, makar gola i bosa i praznih ruku. Govorila
je sebi, po stotinu puta, da je luda što se toliko kida. Pa ko je taj
čovek? Da je htela, mogla je bilo kom seoskom momku narediti da ga
ubije, i niko suzu za njim ne bi pustio. Ali, ni ubistvo ne pomaže
onome ko ljubi. Bol je gušio. Lice joj je bilo zažareno, kao da je
primila šamar. Muškarci su je uvek jurili - čak i njen rođeni brat i
deran koji je čuvao guske. Ali, JakovIjev duh bio je jači.
»On je čarobnjak!« govorila je Vanda samoj sebi. »On me je
omađijao.«
Ali, gde li je skrivena njegova mađija? Da li ju je ubacio u kakav
čvor na njenoj haljini? Vezao za rese njenog šala? Možda je čak
skrivena u nekom uvojku njene kose. Tražila je svuda, ali ništa nije
našla. Da li je trebalo da pita staru Maćohu, seosku vešticu? Ali, taje
žena bila umno poremećena i nije čuvala nijednu tajnu. Ne, Maćohi se
ne treba poveravati. Vanda je toliko bila obuzeta svojim mislima da ni
sama nije znala kako je uspela da se spusti niz obronak. Najednom se
našla u podnožju planine nadomak kolibe svog oca. Ta koliba je bila
jedva nešto više od zaklona; stubovi su bili već truli i obrasli
mahovinom, a ispod krova od slame ptice su savile svoja gnezda.
Koliba je imala dva prozora: jedan je bio zatvoren kravljom mešinom,
a drugi otvoren, kako bi dim imao gde da izlazi. Za vreme leta Jan
Bzik nije dozvoljavao nikakvo osvetljenje, ali zimskih večeri goreo je
fitilj utaknut u malo sasušene kravlje balege ili se palio luč. Vanda uđe
u kuću i, mada je unutra bio mrak, sve je videla kao na danu.
Njen je otac ležao na krevetu. Bio je bos i u pocepanoj odeći. On
se, obično, retko skidao i Vanda nije znala da li otac spava ili se samo
odmara. Majka i sestra Baša bile su zabavljene pravljenjem konopca
od slame. Krevet na kojem je ležao Jan Bzik bio je jedini u kući; u
njemu je spavala čitava porodica, pa i Vanda. Pre mnogo godina, kada
je Vandin brat Antek još bio momak, Jan Bzik bi pre spavanja
obležavao svoju ženu, a deca su to posmatrala. Ali, Antek više nije
živeo u roditeljskoj kući, a otac i majka bili su već suviše zašli u
godine za takve stvari. Svi su očekivali da će Jan Bzik uskoro umreti.
Antek, koji je samo čekao da njemu pripadne kuća, dolazio je često i
bezočno pitao: »E, pa je li starac još živ?«
»Da, još je živ«, odgovorila bi majka. I ona je čekala da se otarasi
bede. Otac nije bio vredan hleba koji je jeo. Sad je bio malaksao,
mrzovoljan, razdražljiv. Po čitav dan je podrigivao. I dalje je skupljao
drva za građu, ali iskrivljeni, truli trupci, koje je donosio kući, bili su
dobri samo za loženje.
U toj kolibi ukućani gotovo da i nisu razgovarali između sebe.
Majka je bila kivna na Vandu zbog toga što se nije ponovo udala.
Bašin muž Vojćeh vratio se svojim roditeljima i sada je živeo s njima;
pošto se oženio, stalno je bio potišten. Baša je rodila troje dece, jedno
od svog muža i dva kopileta; sve troje je umrlo. Jan Bzik i njegova
žena takođe su sahranili dva sina, momke koji su bili visoki kao
hrastovi. Gorčina i tuga pustile su korene u toj porodici; tiha
netrpeljivost rasla je i bubrila u toj kući, kao kaša na peći.
Ušavši u kuću, Vanda nikome nije rekla ni reći. Pretočila je mleko
iz vrčeva u nekoliko manjih sudova. Polovina mleka, koje su krave
davale, pripadala je nadzorniku imanja Zaga jeku; on je u selu imao
svoju mlekaru, proizvodio sir. Bzikovi bi sutradan koristili svoju
polovinu. Mleko su upotrebljavali za kuvanje, a i pili su ga i u njega
drobili hleb. Porodica Bzikovih živela je čak dobro u poređenju sa
onima oko nje. U šupi iza kuće Bzikovi su imali džak raži i džak
ječma, a tu se nalazio i ručni mlin za mlevenje žita. Polja Bzikovih
bila su gotovo jedina u selu sa kojih je tokom godine sklanjano
kamenje i od ovoga podignuta ograda. Ali, hrana nije sve. Jan Bzik je
žalio za svojim mrtvim sinovima. Nije podnosio Anteka ni svoju
snahu Marišu. Bašu nije voleo zbog njene brbljivosti. Voleo je jedino
Vandu, a ona je već godinama bila udovica i nije mu donela nikakvu
radost. Antek, Baša i majka postali su saveznici. Oni su imali svoje
tajne, koje su krili od Vande, kao da je ona tuđa osoba. Ali, Vanda je
vodila domaćinstvo. Nju je otac čak pitao za savet kad je bila reč o
setvi i žetvi. Imala je mušku pamet. Kad bi ona nešto rekla, čovek se
mogao u to pouzdati.
Stašova smrt donela joj je poniženja. Bila je primorana da se vrati
svojim roditeljima i da ponovo spava zajedno s njima i sa Bašom u
istoj postelji. Sada bi često provodila noć u seniku ili u ambaru, iako
je tu bilo mnogo miševa i pacova. I te je noći odlučila da spava u
ambaru. U kolibi je zaudaralo. Njena porodica se ponašala kao što se
ponašaju životinje. Niko od njih nije ni pomišljao da bi reka koja
protiče ispred kuće mogla da se koristi za kupanje. Bila je to ista ona
reka koja je prolazila pored Jakovljeve brvnare.
Vanda uze svoj jastuk, napunjen slamom i senom. Pošla je ka
vratima.
»Spavaš u ambaru?« upita je majka.
»Da, u ambaru.«
»Pacovi će ti izujedati nos.«
»Više volim to nego da me neko ujede za dušu.«
Vanda se često sama čudila rečima koje bi izgovorila. Znale su da
budu odmerene i jezgrovite, kao kad bi govorio biskup. Ovoga puta,
Baša i majka se zgledaše. Jan Bzik se uzvrpolji i nešto promrmlja.
Voleo je da se hvali kako Vanda liči na njega i kako je nasledila
njegovu pamet. Ali, šta vredi pamet onome ko nema sreće?

II

Seljaci su rano odlazili na počinak. Što bi besposleni sedeli u

mraku? A osim toga, morali su da ustaju u četiri. Ipak, poneki bi se do
kasno uveče motao po krčmi. Krčma je zvanično pripadala grofu; u
stvari, njen sopstvenik bio je Zagajek. On je krčmu snabdevao pićem
iz svoje pecare. Te večeri, i Antek je bio tamo. Jedna od Zagajekovih
vanbračnih kćeri posluživala je goste za stolovima. Seljaci su jeli
svinjske kobasice i zalivali ih pićem. Razgovaralo se o svakojakim
neobičnim i čudnim zbivanjima. Za vreme prošle žetve pojavio se zao
duh po imenu Polonica. Mogao se poznati po srpu i beloj haljini, u
kojoj je tumarao po poljima. Polonica je zadavala teške zagonetke
svim ljudima koje je sretala. Na primer: »Koja su to četiri brata koji
jure ali nikad ne stižu jedan drugog?« Odgovor glasi: četiri točka na
kolima. »Šta je odeveno u belo, ali je crno kad se gleda, i kuda god ide
otvoreno govori?« Odgovor glasi: pismo. »Šta jede kao konj, pije kao
konj, ali repom vidi kao i očima?« Odgovor glasi: slepi konj. Ako
seljak ne bi znao pravi odgovor, Polonica bi pokušavala da mu srpom
odrubi glavu. Jurila bi čoveka sve do crkve. On bi se potom razboleo i
ležao bi dugo bolestan.
Dizvosina je bila još jedan razulareni duh. Prepoznavali su je po
kosi nalik na splet žila, a dolazila je čak s one strane planina, iz češke
zemlje. Nedavno je ušla u kolibu starog Maćeka i golicala ga po
tabanima sve dok nije umro od nesavladivog smeha. Dizvosina je za
ljubavnike odabrala tri seoska dečaka i prinudila ih da legnu nasred
polja i da joj ugađaju. Jedan od tih dečaka ostao je tako izmožden,
daje umro od sušice. Dizvosina je takođe imala običaj da sačekuje
devojke i da izmamljuje njihovo poverenje pletući im pletenice,
stavljajući im vence oko vrata i igrajući s njima u kolu. Ali pošto bi se
zabavila sa devojkama, ona bi ih ukaljala blatom.
I Skšoc se te godine viđao po ambarima. To je bila ptica koja se
krila vukući rep po zemlji. Znalo se da ta ptica potiče iz jajeta koje je
nošeno ispod ljudskog pazuha. Ali, ko bi u selu pristao da učini takvo
zlo? To, svakako, nisu mogli da budu muškarci; samo su žene imale
vremena i strpljenja za takve stvari. Zimi bi Skšocu bilo hladno u
ambaru, i on bi onda pokucao na vrata neke kolibe i tražio da ga puste
unutra. Tada bi Skšoc donosio sreću. Ali inače je nanosio štetu:
proždirao je ogromne količine žita. Ako bi njegov izmet pao na
ljudsko oko, to bi oko oslepelo. Posetioci krčme su smatrali da bi
trebalo zajednički tragati kako bi se ustanovilo koje to žene nose jaja
pod pazuhom. Ali, najčudnovatija stvar koja se, u poslednje vreme,
dogodila bila je u vezi sa jednom mladom devicom. Ona se klela da ju
je napao vampir. Ta je spodoba zarila zube u njene i pila joj krv sve do
svitanja. Ujutru su devojku našli obeznanjenu, a na njenoj koži bili su
vidljivi tragovi vampirovih zuba.
Posetioce krčme zanimali su vampiri i zlodusi, ali su još više
govorili o Jakovu, koji je živeo u planini i čuvao stoku Jana Bzika.
Bio je greh, govorili su, držati nevernika u hrišćanskom selu. Ko zna
odakle je taj čovek došao i kakve su njegove namere. Kaže da je
Jevrejin, a ako je to tačno, to znači da je on ubio Isusa Hrista. Zašto da
mu se onda da utočište? Antek je govorio da će se on već pobrinuti za
Jakova čim njegov otac crkne - baš tako je kazao. Ali, drugi su
odgovarali da ne mogu toliko da čekaju.
»Vidiš i sam kako se tvoja sestra vuče k njemu svaki dan«, reče
jedan seljak Anteku. »Jednog dana će roditi nakazu.«
Antek razmisli pre nego što odgovori.
»Ona kaže da je on ne dira.«
»Eh, umeju žene da pričaju.«
»Njen je trbuh ravan.«
»Danas ravan, a sutra trbuh do zuba«, upade drugi seljak. »Jesi li
čuo za seljaka koji je došao u Lipicu? Taj je bio slatkorečiv i žene su
se okupljale oko njega. Tri meseca posle njegovog odlaska rođeno je
pet nakaza. Imale su nokte, zube i mamuze. Četiri žene zadavile su ta
čudovišta, ali peta je, iz sažaljenja, svoje potajno dojila. Odgrizlo joj
je bradavice.«
»Pa šta je onda uradila?«
»Kriknula je, a njen brat je dohvatio mlatilo i ubio nakazu.«
»E, pa događa se to«, reče jedan stari seljak, oblizujući umašćene
brkove.
Krčma je bila polusrušena. Krov se bio provalio, a iz zidova su
rasle pečurke. Dva stola i četiri klupe bile su sav nameštaj u krčmi,
osvetljenoj fitiljem zataknutim u kravlju balegu. Taj jedini plamen u
čitavoj prostoriji dimio se, prštao i bacao na zid izdužene senke
posetilaca. Jedan od gostiju ustade da bi obavio nuždu i stade pored
gomile đubreta u uglu. Zagajekova kći se na to nasmeja krezubim
ustima.
»Zar si odveć lenj da iziđeš napolje, čiko?«
Onda se začuše teški koraci i nešto kao stenjanje i hripanje. Bio je
to pop Dzobak, koji je ulazio u krčmu. Dzobak je bio niskog rasta i
temeljit; izgledao je kao da je u struku presečen nadvoje, pa zalepljen i
zakovan. Oči su mu bile zelene, boje ogrozda, obrve guste i čupave.
Imao je mesnat i bubuljičav nos, a bradu uvučenu.
Dzobakova odora bila je puna mrlja. Pognut i pogrbljen, on se
oslanjao na dva debela štapa. Sveštenici su inače bili glatko izbrijani,
ali Dzobakova brada bila je obrasla kratkim čekinjastim dlakama.
Godinama su ga optuživali da zanemaruje svoje dužnosti. Crkva je
prokišnjavala. Kipu Bogorodice neko je odlomio pola glave.
Nedeljom, kada je trebalo da služi misu, Dzobak je često ležao pijan,
gledajući tupo preda se. Njegov jedini zaštitnik bio je Zagajek, koji se
oglušivao o sve optužbe. A većina seljaka nastavljala je da obožava
stare kumire, koji su bili bogovi Poljske pre otkrovenja istine.
»E, domaćini moji, vidim da ste svi okupljeni oko pića.« Dzobakov
prozukli glas dolazio je kao iz praznog bureta. »Doista, čovek mora da
pije da bi spalio nečastivog.«
»Pa eto, pijemo, ali ovo piće nešto slabo pali«, uzvrati Antek.
»Šta, zar ova meša piće sa vodom?« upita Dzobak, pokazujući
prstom na konobaricu. »Zar ti da varaš naše domaćine?«
»Nema ni kapi vode u tom piću, oče. Svi ovi koje ovde vidite beže
od vode kao đavo od krsta.«
»Ovo ti je dobro rečeno«, primeti Dzobak.
»Zašto ne sednete, oče?«
»Zato što me bole moje bedne noge. Teško nose teret moga tela.«
Pop je još uvek umeo kitnjasto da govori; nekad je učio teologiju u
semeništu u Krakovu, ali sve ostalo što je znao, zaboravio je. Otvorio
je svoja žablja usta, otkrivajući jedan dugi crni zub koji je ličio na
klin.
»Zar nećete jedno piće, oče?« upita konobarica.
»Jedno piće« ponovi za njom Dzobak.
Donela mu je drveni krčag pun votke. Dzobak je podozrivo i
smrknuto pogledao na sto. Napravio je grimasu, kao da oseća bol u
stomaku.
»E, pa, dobri ljudi, u vaše zdravlje.« Jednim gutljaljem, Dzobak
sruči u grlo čitav krčag votke. Crte njegovog lica još su se više
iskrivile; u njegovim zelenim očima zasvetlucalo je razočaranje: piće
je imalo ukus sirćeta.
»Razgovaramo, oče, o onom Jevrejinu koga Jan Bzik drži u
planini.«
Dzobak odvrati, kao podboden:
»Šta tu ima da se priča? Pođite u planinu i otarasite se tog Jevrejina,
u ime božje. Ja sam vas upozoravao, braćo, zar nisam? Govorio sam
vam da će taj samo doneti nesreću.«
»Zagajek nam je to zabranio.«
»E, pa i ja smatram Zagajeka za svog prijatelja i zaštitnika.
Možemo biti sigurni da on ne želi da selo padne u ruke Luciferu.«
Dzobak je, govoreći to, krajičkom oka gledao u drveni krčag.
»Samo još jedan gutljaj.«
Jakov se probudi u po noći. Telo mu je gorelo i osećao je
neizdrživu napetost; srce mu je dobovalo. Beše usnio Vandu. Strast ga
ophrva, i tada mu dođe jedna misao. Mora da odjuri u dolinu i da je
nađe. Znao je da ona katkad spava u ambaru. »Ionako sam već
proklet«, govorio je sebi. Ali, dok je to govorio, bio je svestan da đavo
govori iz njega.
Moraće da se smiri. Jakov pođe ka reci. Ona je izvirala iz
planinskih snegova, i njene su vode bile ledene čak i usred leta. A to je
i bilo potrebno Jakovu za ritualno kupanje. Šta mu je drugo i
preostajalo nego da obavi taj obred? On skide pantalone i zagazi u
vodu. Mesec već beše zašao, ali noć je bila zvezdana. Pričalo se kako
se đavo nastanio u toj vodi i kako je noću tako zanosno pevao da bi to
namamilo momke i devojke da se sunovrate u maticu. Ali, Jakov je
znao da Jevrejin ne sme da se plaši đavolskih sila i mađija. A ako ga
nešto i povuče u maticu reke, utoliko bolje po njega.
»Neka bude volja Gospodnja da smrću okajem svoje grehe«
mrmljao je, prisećajući se reči koje su u drevna vremena izgovarali oni
koje je vrhovni verski sud osudio na smrt. Reka beše plitka i puna
podvodnih stena, ali najednom mestu dopirala mu je do grudi. Jakov
je oprezno gazio. On se u jednom trenutku okliznuo i gotovo pade.
Plašio se da bi Balaam mogao da zalaje, ali pas je spavao u svojoj
kućici. Jakov stiže do najdubljeg mesta u reci i zagnjuri se. Ali, ma
koliko to bilo čudno, hladnoća nije gasila požudu njegove puti. On se
seti jednog mesta iz »Pesme nad pesmama«: »Mnoge vode ne mogu
da ugase ljubav niti potop može da je potopi.« »Kakvog li poređenja!«
opomenu on samoga sebe. Ljubav o kojoj je reč u Svetom pismu jeste
ljubav Gospodnja prema njegovom izabranom narodu. Svaka je reč
ispunjena misterijom nad misterijama. Jakov nastavi o tome da
razmišlja sve dok se nije malo primirio.
Onda iziđe iz vode. Pre toga je podrhtavao od žudnje, ali je sada
drhturio od zime. On pođe prema kolibi omotavši čaršav oko sebe.
Onda promrmlja molitvu: »Gospodaru vaseljene, skloni me sa ovoga
sveta pre nego što posmem i izazovem tvoj gnev. Šuštao sam lutajući
među ubicama i onima koji se klanjaju kumirima. Vrati me izvoru iz
kojeg sam potekao.«
Jakov je sada ratovao sa samim sobom. Jedna polovina njegovog
bića molila se bogu da ga spase od iskušenja, a druga je tražila put da
prihvati izazov njegove žudnje. Vanda nije udata, ona je udovica -
kazivao je prkosni deo njegovog bića. Istina, ona ne obavlja ritualno
kupanje posle svog mesečnog pranja, ali tu je reka, pa može da
obavlja i taj obred. Postoji li inače kakva zabrana? Jedino ona koja se
odnosi na brak sa hrišćankom. Ali, ta se zabrana ne odnosi na njega.
Jer, tu pošto je posebne okolnosti. A zar se Mojsije nije oženio ženom
iz Etiopije? Zar nije car Solomon uzeo za ženu faraonovu kćer?
Naravno, te su žene postale Jevrejke. Ali, to je mogla i Vanda da
učini. Talmudski zakon, po kojem čoveka, koji obležava hrišćanku,
može da ubije bilo koji član zajednice, važi samo u slučaju ako je taj
čovek prethodno opomenut i ako je taj čin izvršen pred svedocima.
U Jakovljevom slučaju, normalan red stvari bio je obrnut. U ovom
slučaju, bog je govorio najprostijim jezikom, dok je zlo govorilo
jezikom učenih citata. Koliko živi čovek na ovome svetu? Koliko traje
njegova mladost? Da li vredi uništiti ovaj život i onaj koji će uslediti
zarad nekoliko trenutaka zadovoljstva? »Sve je to zato što ne
proučavam Toru«, reče Jakov samome sebi. On stade da mrmlja
stihove iz psalama, a onda mu sinu jedna misao. Ubuduće će, da bi
ispunio vreme, nabrajati dvesta četrdeset i osam zapovesti i trista
šezdeset i pet zabrana koje su navedene u Tori. Iako ih nije znao
napamet, godine života u progonstvu pokazale su mu koliki je
tvrdičluk čovekovog pamćenja. Ono ne voli da daje, ali ako je čovek
uporan i ne prestaje da traži, ono će mu platiti i više nego što se
zahteva. A ako čovek stalno zaziva svoje pamćenje, na kraju će mu
dati sve što u sebi čuva.
Od čoveka se, pre svega, zahteva da bude plodan i da se množi.
(»Možda ću sa Vandom imati dete«, govorio je u Jakovu onaj deo
njegovog bića koji je nastojao da sve dovede u sklad sa zakonom.) A
drugi zahtev: obrezivanje. A treći? Jakov nije mogao da se seti još
neke zapovesti iz ćele Knjige postanja. Onda je razmišljao o Knjizi
izlaska iz Misira. Koji li je bio prvi propis u toj knjizi? Verovatno
uzimanje hrane koja je propisana za Pashu i beskvasnog hleba. Da, ali
šta je vredelo pamtiti ove stvari, ako će ih sutra možda zaboraviti? On
mora da nađe neki način da sve zapiše. Najednom se setio da može da
uradi što je i Mojsije učinio. Ako je Mojsije umeo da ukleše deset
zapovesti u kamen, zašto to ne bi mogao i on? Nije čak bilo potrebno
ni da ih kleše; mogao je da ih ureže pomoću šila ili čavla iz svoje
brvnare. On se seti kako je negde u brvnari video iskrivljenu kuku. I
sada više nije mogao da zaspi. Čovek mora da bude domišljat u borbi
protiv zla. Mora da predvidi sve đavolje zamke. Jakov sede, čekajući
da sine svetlost jutarnje zvezde. U brvnari je vladala tišina. Krave su
spavale. Čuo se žubor reke. Kao da je čitava zemlja zadržala dah,
čekajući da svane novi dan. Sada je čak zaboravio na svoju žudnju.
Još jednom je pomislio kako bog upravlja svetom dok on, Jakov, sedi
ovde, u kolibi Jana Bzika. Reke su tekle, njihovi tokovi se ulivali u
more. Svaka zvezda kretala se putem koji joj je određen. Žito na
poljima će uskoro sazreti i počeće žetva. Ali, ko to zapoveda da žito
zri? Kako može žitni klas sam da izraste iz klice? Kako može drvo,
list, grana, voćka da izraste iz zemlje? Kako može čovek da nastane
od kapi semena u ženinoj utrobi? Sve su to čuda, čuda nad čudima.
Da, mnogo je pitanja čiji odgovor samo bog zna. A koji bi čovek
mogao da shvati božja dela?
Jakov je sad bio odveć nestrpljiv da bi sačekao zoru. »Hvala ti«,
reče ustajući, a onda opra ruke. Dok je to radio pojavi se purpurni zrak
u pukotini ispred vrata. Jakov iziđe napolje. Sunce beše izišlo iza
planina. Ptica koja je uvek objavljivala svitanje dana sada se prodorno
oglašavala. Ona je bila jedino biće koje nije prespavalo taj trenutak.
Bilo je već dovoljno svetlo pa je Jakov mogao da potraži kuku. Bila
je na polici na kojoj su stajale posude za mleko. Ali, sada beše iščezla.
To mora da je delo nečastivog, pomisli Jakov. On sigurno ne želi da
Jakov ureže šest stotina i trinaest zakona. Jakov uze zemljane posude,
jednu po jednu, i vrati ih na policu. Pretraživao je tlo, tražeći i u slami.
I dalje se nadao. Važno je bilo da ne odustane. Dobro se nikad ne
postiže lako.
Najzad je našao kuku. Beše skliznula u pukotinu na polici. Jakov
nije mogao da shvati kako je bilo moguće da je ne primeti. Da, sve je,
kako izgleda, bilo predodređeno. Pre mnogo godina neko je ovde
ostavio kuku da bi Jakov mogao da ureže božje naredbe.
On iziđe iz kolibe da bi našao odgovarajući kamen. Nije morao
dugo da traži. Iza brvnare jedna velika stena je virila iz zemlje. Ona je
tu stajala, spremna, kao onaj žrtveni jarac koga je praotac Avram
prineo na žrtvu umesto Isaka. Taj je kamen čekao ovaj čas još od
vremena stvaranja sveta.
To što Jakov bude napisao, niko neće videti; to će biti skriveno iza
brvnare. Balaam stade da maše repom i da skače, kao da njegova
pseća duša shvata šta njegov gospodar namerava da uradi.
Doba žetve se približavalo, i Jan Bzik je Jakova vratio sa planine.
Kako je robu bilo bolno da napusti svoju samoću! Bio je već urezao u
kamen četrdeset i tri božje zapovesti i šezdeset i devet zabrana.
Pravo je čudo šta je sve umeo da izmami iz svoje glave. Mučio je
svoje pamćenje, i ono mu je vraćalo ono što je, na izgled, bilo odavno
zaboravljeno. Bila je to beskrajna borba sa Purahom, gospodarom
zaborava. U toj borbi bili su potrebni i snaga i ubeđivanje; zahtevalo
se i strpljenje, ali usredsređenost misli je od svega bila najvažnija.
Jakov je sedeo između brvnare i stene, krijući se iza travuljina i grana
jednog malog bora. Kopao je po glavi, kao što ljudi kopaju tražeći
skriveno blago u zemlji. Bio je to posao koji je vrlo sporo odmicao;
urezivao je u kamen reči, delove rečenica i čitave rečenice. Tora ne
beše za njega izgubljena; ona je bila skrivena u skrovištima i zavojima
njegovog mozga.
Ali, sada je morao da prekine svoj rad.

IV

Bilo je sušno leto, i mada u selu žetva nikad nije bila naročito
bogata, te je godine bila izuzetno slaba. Klasje je bilo razređenije nego
inače, a zrna mala i prašnjava. Kao i uvek, seljaci su se molili, ne
samo pred ikonom Bogorodice nego i pred starim lipama, u kojima je
prebivao duh kiše.
Ali, seljaci su imali i druge obrede. Između brazda su stavljali
borove grane, koje mame kišu. Seoski drveni petao, preostao iz davnih
vremena, uvijanje u zeleno klasje pšenice i prekriven mladicama
drveća. Seljaci su nosili ukrašenu ikonu i igrali oko lipa, škropeći
vodom sliku Bogorodice. Pored ovih javnih obreda dozivanja kiše,
svaka porodica je imala i svoje obrede, koji su prenošeni sa oca na
sina. Rođaci pokojnika, koji su vešanjem sami okončali svoj život,
posećivali su grobove samoubica i molili njihove neosvećene kosti da
ne dozovu sušu. Ali, izostajanje kiše nije bila jedina nevolja. Kao što
je svako u selu znao, zla baba se krila u stabljikama žita a zli deda u
klasovima. Čim bi jedan red žita bio požnjeven, zli baba i deda bi
pobegli i sakrili se u sledeći red. Čak i kad bi svi klasovi bili vezani u
snopove, niko nije mogao da zna da li je opasnost prošla, zato što su
se sitne zle babe i majušni zli dedovi sklanjali u neoljuštena zrna žita,
iz kojih su isterivani mlaćenjem. Sve dok i poslednja mala zla baba ne
bi bila uništena, žetva ne bi bila sačuvana.
 Te godine selo se savesno držalo svih običaja, ali uzalud. Seljaci su
gunđali kada su čuli daje Jan Bzik vratio Jakova sa planine. Govorili
su da je Jakov možda krivac za tako slabu žetvu. Žalili su se i
nadzorniku Zagajeku, ali njegov je odgovor glasio: »Pustite ga da
prvo uradi svoj posao. Nikad neće biti kasno da ga ubijete.«
Tako je Jakov od zore do mraka ostajao u polju, a Vanda se nije
odvajala od njega. Ona ga je naučila da žanje, pokazala mu je kako se
brusi srp, donosila mu je hranu koju on sme da jede: hleb, luk, voće.
On sad po zakonu nije smeo da pije ni mleko, jer nije znao da li je
muža obavljena čisto. Srećom, kokoške su dobro nosile, i Vanda mu je
krišom donosila, svaki dan, po jedno jaje, koje bi on popio. Smeo je
da pije kiselo mleko i da jede maslac, pošto je u zakonu rečeno da se
mleko nečistih životinja ne može ukiseliti.
Jakov je sad obavljao teške poslove, a drugi žeteoci stalno su mu se
podsmevali. Eto, tu je bio čovek koji nije hteo ni čorbe ni mleka i koji
ne bi ni dirnuo svinjetinu. Taj je čovek radio, a ništa nije jeo.
»Osušićeš se ti«, opominjali su ga. »Srušićeš se jednog dana.«
»Bog mi daje snage« odgovorio je Jakov.
»Koji to bog? Taj tvoj bog valjda živi u gradu.«
»Bog je svuda, i u gradu i u selu.«
»Ali, ti ne sečeš pravo. Upropastićeš slamu.«
Žene i devojke su se kikotale i došaptavale.
»Vidiš li, Vanda, kako ti se čovek znoji?«
»On je najjači u selu.«
Čuvši ovu primedbu, Jakov opomenu Vandu.
»Najjači je onaj čovek koji ume da vlada svojim strastima.«
»Šta to govori ta budala?«
Žene su jedna drugoj domahivale, smejale se i sporazumevale se
skarednim pokretima. Jedna se devojka zalete na Jakova i zadiže svoje
suknje. Seljaci su se, na to, kidali od smeha.
»Eto, lepog prizora za tebe, Jevrejine«.
Dok je žeo, Jakov je stalno govorio molitve, ponavljajući samome
sebi psalme i odlomke iz »Misne« i »Gemare«. On je na tom mestu
orao, pa sejao, a sada je i žeo. Među stabljikama žita rastao je korov, a
duž brazda različak. Na svaki zamah srpova bežali su poljski miševi,
ali su druga bića ostajala na požnjevenim poljima: skakavci, bubamare
i ostale bube koje lete i gamižu, njih bezbroj vrsta i svaka drukčije
građe. Sigurno je da je neka ruka sve njih stvorila i da neko oko bdi
nad njima. Sa planina su dolazili skakavci i ptice koje su se oglašavale
ljudskim glasovima, a seljaci su ih ubijali lopatama. Ali, napori
seljaka bili su uzaludni, jer što su više ovih stvorova ubijali, to ih je
više dolazilo. Jakova je to podsetilo na jednu od pošasti: na najezdu
skakavaca kojom je bog kaznio faraona. Jakov nijednog stvora nije
ubio. Jer, jedna je stvar ubiti životinju po zakonu i na takav način da
se spase njena duša, a druga je zgaziti i razmrskati sitna bića koja nisu
tražila ništa više nego čovek - samo da jedu i da se množe. U zoru,
kada bi polja oživela i bila puna žaba. Jakov bi oprezno koračao kako
ne bi stao na njih.
Ponekad, kad bi na poljima odjekivale razuzdane pesme žetelaca,
Jakov bi pevao za sebe pesme koje se pevaju u hramu, subotom ili o
praznicima, ili bi zapevao »Akdamot«, pesmu za Ševuot, praznik
žetve. Vanda bi mu se pridružila, jer je od njega naučila napeve i reči
pobožnih pesama, ali glasom koji je bio navikao da opeva druge
događaje. Jakovljeva duša odzvanjala je muzikom. On se stalno
raspravljao sa Svemogućim. »Dokle će bezbožne rulje upravljati
svetom i dokle će vladati sramota i mrak kao u doba Misira? Pokaži
svoju svetlost, Oče na nebesima. Neka dođe kraj bolu i
idolopoklonstvu i prolivanju krvi. Ne kažnjavaj nas više kugom i
glađu. Ne daj da slabi budu poraženi, a da zli pobeđuju. . . Jeste,
sloboda volje je bila potrebna i ti si morao da skriješ lice svoje, ali
dosta je bilo skrivanja. Voda nam je došla do grla«. Toliko beše Jakov
utonuo u svoje pojanje, da uopšte nije primećivao da su svi ostali
ućutali. On je jedini pevao, a ostali su slušali. Seljaci su pljeskali
rukama, smejali se i podražavali ga. Jakov je stajao oborene glave,
postiđen.
»Moli se, Jevrejine, moli se. Čak ni tvoj bog ne može učiniti da ovo
bude dobra žetva«.
»Misliš li da nas on proklinje?«
»Kakvim to jezikom govoriš, Jevrejine?«
»Svetim jezikom.«
»Kakvim svetim jezikom?«
»Jezikom Biblije.«
»Biblije? Šta je to Biblija?«
»Božji zakon.«
»Šta je božji zakon?«
»Zakon koji nalaže da ne ubijaš i ne kradeš i ne poželiš ženu
drugog čoveka.«
»Pop Dzobak nam govori takve stvari u crkvi.«
»Sve je to iz Biblije.«
Seljaci ućutaše. Jedan od njih pruži Jakovu repu.
»Jedi, stranče. Post ti neće dati snagu.«

Žetva beše slaba, ali seljaci su ipak slavili. Na poljima se pojaviše

devojke sa vencima na glavama, a okupile su se i starije žene. Došao
je i čas da Zagajek nadzire izbor devojke koja će da požnje poslednju
zlu babu. Biralo se kockom, a devojka koja je izabrana presekla je
poslednju stabljiku i time sama, tobože, postajala zla baba. Izabranicu
su onda oko tela obavili stabljikama žita i vodili je od kolibe do kolibe
u kolima koja su vukla četiri momka. Čitavo je selo pratilo tu litiju,
podvriskujući i tapšući rukama. Pričalo se kako su u davna vremena,
kada su se ljudi još klanjali kumirima, zlu babu bacali u reku da se
udavi. Ali sada su seljaci bili ’nrišćani.
Naredne noći, posle ovog obreda, seljaci su igrali i pili. Devojka
izabrana da predstavlja zlu babu igrala je sa momkom izabranim da
predstavlja petla. Ovaj je kukurikao, jurio kokoške i kreveljio se. Imao
je par krila na ramenima, krestu na glavi, a na petama drvene mamuze.
Tu je bio i prošlogodišnji petao. Dva petla su se borila, gurajući se
prsima, nasrćući jedan na drugog, čupajući jedan drugome perje. To je
bilo tako smešno da devojke nisu mogle da zaustave smeh. Novi petao
bi pobedio staroga a onda igrao sa zlom babom, obučenom kao
veštica, čađavog lica i sa metlom u rukama da bi odjahala na crnu
misu. Onda bi zla baba sela u bure i podigla suknje, smeštajući se, kao
da se tako priprema za put. Seljaci su zaboravili sve brige. Deca nisu
htela da pođu na spavanje; i ona bi gucnula votke. pa se onda smejala i
kikotala.
Pošto sada nije bilo dozvoljeno da se udavi živa zla baba, momci su
napravili babu od slame. Tako su joj vešto napravili lice, grudi,
bokove i noge, da je to strašilo za ptice, sa dva grumena uglja umesto
očiju, ličilo na živo biće. Kada je izišlo sunce, zlu babu od slame
odneli su do reke. Žene su obasipale grdnjama lutku, koja je služila
kao žrtveni jarac, tražeći od nje da sa sobom odnese urokljive oči i sve
nesreće i bolesti iz njihovog sela. Muškarci i deca su pljuvali lutku, a
onda je bacili u reku. Svi su posmatrali zlu babu kako je reka nosi
nizvodno i kako se praćaka po matici. Seljaci su znali da njihova reka
utiče u Vislu, a da Visla teče u more, gde zlu babu čekaju zli dusi.
Iako baba nije bila živa. odveć sažaljive devojke plakale su za njom.
Zar je tako velika razlika između mesa i slame? Kada se ceremonija
završila, votka je služena, pa su i Jakovu ponudili. Vanda mu šapnu na
uho: »Volela bih da sam ja zla baba. Plivala bih s tobom do kraja
sveta.«
Sledećeg dana počela je vršidba. Od zore do zalaska sunca čulo se
udaranje mlatila. Povremeno bi iz stabljika dopro poneki prigušeni
krik ili jecaj. To je neka od malih zlih baba umirala. Večeri su bile još
dovoljno tople, pa su težaci mogli da ostanu napolju i posle večere.
Oni bi, kad padne mrak, sakupili granja i zapalili vatru. Tu su pekli
kestenje, zadavali zagonetke, pričali priče o vukodlacima, vilenjacima,
demonima. Najstravičnija priča, od koje se okupljenom društvu kosa
dizala na glavi, bila je ona o crnom polju na kojem je raslo samo crno
žito i gde je crni žetelac žeo dugim crnim srpom. Devojke su vrištale i
držale se za ruke, a onda se pribijale uz momke. Jesenji dani bili su
sunčani, ali su noći bile tamne. Zvezde su padale; kreketale su žabe,
koje su se, takođe, oglašavale ljudskim glasom. Pojavili su se šišmiši,
a devojke su se plašile, prekrivale glave i vikale. Kada bi se neka od
tih spodoba mraka zaplela u kosu koje devojke, to bi značilo da neće
preživeti godinu.
Neko je zatražio od Jakova da zapeva, i on je otpevao uspavanku
kojoj ga je naučila majka. Pesma se dopala seljacima. Zatražili su
onda da im ispriča priču. Jakov im je ispričao nekoliko priča iz
Gemare i Midraša. Najviše im se dopala ona o čoveku koji je čuo da u
dalekoj zemlji živi neka bludnica koja se prodaje za četiri stotine
srebrenjaka. Kada je čovek otišao bludnici, video je da je ova
pripremila šest srebrnih postelja sa srebrnim lestvama i jednu zlatnu
postelju sa zlatnim lestvama. Bludnica je pred njega sela naga, ali rese
njegove molitvene haljine naglo su se zatresle i ljutito ga udarile po
licu. Na kraju priče čovek je bludnicu obratio u jevrejsku veru, a
postelje koje je ona bila pripremila čekale su ih za njihovu svadbenu
noć. Nije bilo lako ispričati tu priču na poljskom, ali Jakov je uspeo da
je približi seljacima. Njih su posebno zanimale rese molitvene haljine.
»Kakve su to rese?« - pitali su. Jakov im objasni. Sjaj vatre osvetlio je
Vandino lice. Ona privuče njegovu ruku svojim usnama, poljubi mu
ruku, a zatim je ugrize. Jakov je pokušavao da se oslobodi, ali ona se
za nj čvrsto držala. Svojim grudima se bila naslonila na njegova
ramena, a iz nje je strujala vrelina kao iz užarene peći.
Znala je da je priča njoj namenjena. U obliku parabole, Jakov joj je
obećavao da će je on, ako ga sada ne prisili da živi sa njom, kasnije
uzeti za ženu. Ali, zar je mogao tako nešto da obeća? Njegova je žena
možda živa. I kako je Vanda mogla da postane Jevrejka? U Poljskoj,
hrišćanina koji pređe na jevrejstvo osuđuju na smrt; isto tako, i
jevrejski zakon zabranjuje preobraćenje hrišćana u jevrejstvo iz bilo
kojih drugih pobuda osim verskog ubeđenja.
»Da, iz dana u dan padam sve dublje u provaliju«, pomisli Jakov.
Poslednjeg dana vršidbe, u selo je stigao cirkus. Bilo je to prvi put
daje Jakov ovde video ljude iz nekog drugog kraja. U trupi su, pored
vlasnika cirkusa, bila još dva čoveka, a imali su i majmuna i papagaja
koji je ne samo govorio nego i gatao, birajući kljunom karte. U selu je
zavladalo uzbuđenje. Predstava se održavala na otvorenom polju,
blizu Zagajekove kuće, i svi su muškarci došli, sa ženama i decom. I
Jakovu je bilo dozvoljeno da pođe. U tom cirkusu medved je igrao na
zadnjim nogama, a majmun pušio lulu i izvodio vratolomije. Jedan od
dvojice ljudi bio je pelivan i predstavio se veštinama kao što su
hodanje na rukama i ležanje na dasci punoj čavala. Drugi je bio svirač,
svirao je violinu i trubu i udarao u bubanj sa zvoncima. Seljaci su
uzvikivali od radosti, a Vanda je poskakivala kao devojčica. Ali,
Jakov nije odobravao takvu razonodu, za koju je smatrao da je samo
korak udaljena od crne mađije. Nešto iskonskije, a ne želja za
razonodom, dovelo ga je u cirkus. Pelivani su putovali iz varoši u
varoš, i tako je bilo moguće da se cirkuska trupa zadržala i u Jozefovu.
Možda su nešto čuli o Jakovljevoj porodici. Zbog toga je po završetku
predstave, pošto su majmuna i medveda lancem vezali za jedno drvo,
Jakov pošao za izvođačima u njihov šator. Vlasnik cirkusa je sa
čuđenjem pogledao Jakova, kada je čuo njegovo pitanje da li se cirkus
zaustavio u Jozefovu.
»A šta se tebe tiče gde sam ja bio?«
»Ja sam iz Jozefova. Ja sam učitelj, Jevrejin. Preživeo sam pokolj.«
»A kako si stigao ovamo?«
Jakov je vlasniku cirkusa ispričao svoju priču, i ovaj zapucketa
bičem.
»Kad bi Jevreji znali gde si bio, da li bi za tebe platili otkup?«
»Da, osloboditi roba smatra se svetom dužnošću.«
»A da li bi ti meni platio da im kažem da si živ?«
»Da, platio bih.«
»Reci mi tvoje ime. Tako ću moći da ih ubedim da govorim istinu.«
Jakov poveri vlasniku cirkusa imena svoje žene i dece kao i ime
svog tasta, koji je bio jedan od starešina jevrejske opštine. Taj čovek
nije umeo da piše, ali je svezao čvor na uzici i rekao Jakovu da još nije
bio u Jozefovu, ali da bi njegov cirkus mogao tamo da se zaustavi.
Ako je u varošici preživeo koji Jevrejin, reći će im da je Jakov živ i
gde mogu da ga nađu.
 3

Posle žetve, Jakov se vrati u brvnaru na planini. Znao je da tamo

neće dugo ostati. Uskoro će nastati hladno vreme, i stoka više neće
imati hrane. Dani su već bili kraći, a po poljima je palo inje od mraza.
Izmaglica je prekrivala jesenje bregove, i sve je teže bilo razlikovati
maglu koja se dizala sa zemlje i dim vatri upaljenih u polju. Ptice su,
tih dana, puštale sve oštrije krike, a vetrovi, koji su duvali sa
planinskih vrhova, donosili su miris snega. Iako je Jakov skupljao
hrane za stoku koliko je mogao, to kravama nije bilo dovoljno. Gladne
životinje su tresle glavama i udarale nogama po zemlji. Jakov je
nastavljao svoj zadatak: urezivanje šeststo trinaest zakona Tore u
kamen, ali danju nije imao mnogo slobodnog vremena, a noću je bilo
odveć mračno da bi mogao to da uradi.
Sedmog dana meseca elula - prema Jakovljevom računu - rano je
pala magla. Sunce je zašlo iza tmastog oblaka, koji je prekrio čitav
zapad. Da li je zaista bio taj dan? Po svemu što je znao, njegova je
računica mogla da bude i pogrešna, tako da bi mu se moglo dogoditi
da tog dana, kada se svuda u svetu u sinagogama duva u rog i pevaju
novogodišnje molitve, on skuplja hranu za stoku, kao i svakog dana.
Sedeo je u brvnari i razmišljao o svom životu. Sve dok nije dopao
sužanjstva, mogao se smatrati srećnim. Njegov je otac bio bogati
trgovac, koji je od hrišćana otkupljivao drvenu građu, nadzirao
prodaju stabala i spuštao trupce niz reku Bug do Visle, a odande do
Gdanjska. Kad god bi otac pošao na neko od svojih putovanja, vraćao
bi se sa darovima za Jakova i njegove sestre. Elka Sisel. Jakovljeva
majka, bila je iz Pruske, gde je odrasla u imućnoj porodici. Zushen,
kako su je zvali, govorila je nemački i pisala hebrejski, a ponašala se
drukčije nego ostale žene. U njenoj kući na podovima su bili prostrti
tepisi, a vrata su imala mesingane kvake. Kafa, koja je bila retkost čak
i kod bogataša, u njenoj se kući služila svakodnevno. Odlično je
kuvala, šila i plela i učila je svoje kćeri ručnim radovima, ali i Bibliji.
Devojke su se rano poudavale. Sam Jakov imao je tek dvanaest godina
kada su ga verili za Zeldom Leom, koja je od njega bila dve godine
mlađa i kći predsednika jevrejske opštine u varoši. Uvek je bio dobar
đak. Već u osmoj godini umeo je, bez ičije pomoći, da pročita čitavu
stranicu Gemare; na svečanosti svoje veridbe održao je govor. Pisao je
lepim, energičnim rukopisom, imao je lep glas za pevanje, a bio je i
darovit crtač i rezbar. Na platnu, na istočnom zidu sinagoge, naslikao
je dvanaest sazvežđa u crvenoj, zelenoj, plavoj i purpurnoj boji oko
imena Jehove, a u uglove je smestio likove četiri životinje: smdaća,
lava, leoparda i orla. Na praznik žetve, Ševuot, ukrašavao je prozore
na kućama najviđenijih jevrejskih porodica, a za praznik senica,
Sukot, ukrasio bi senicu u svom domu lampionima i zastavicama.
Bio je visok i snažan, i kada bi stegao pesnicu, šest dečaka ne bi
moglo da mu otvori šaku. Otac ga beše naučio da pliva potrbuške i na
leđima. Zelda Lea bila je, međutim, tanka i sitna - sparušena, kako su
govorile njegove sestre. Ali, ovo desetogodišnje dete nije mnogo ni
zanimalo Jakova. Njega je više interesovala biblioteka retkih knjiga
njegovog tasta. Jakov je, kao miraz, dobio četiri stotine forinti i
doživotno pravo na stan i hranu kod tazbine.
Svadba je bila velika i bučna, iako je Jozefovo bila nevelika
varošica. A posle svog venčanja, Jakov se toliko predao učenju, da je
zaboravljao na spoljni svet. Ipak, uspeo je da otkrije da njegova žena
ima čudne navike. Kada bi je majka izgrdila, ona bi ćudljivo zbacila sa
sebe cipele i čarape i prevrnula činiju sa supom. Bila je već udata
žena, a još nije imala mesečno pranje. Kada ga je konačno dobila,
krvarila je kao zaklano tele. Stalno je patila od gorušice, glavobolje i
bolova u leđima. Mrštila se, plakala, jadikovala. Majka ju je redovno
odvlačila od Jakova, ali Zelda Lea je ipak svom mužu rodila troje dece
- Jakov se pitao kako je to bilo moguće. Njena prebacivanja i
zajedljivosti zvučali su kao tlapnje suludih ili nezrele dece; bila je od
onih razmaženih kćeri čije se ćudi nikad ne mogu zadovoljiti.
Govorila je da joj majka zavidi na lepoti. Otac joj nije posvećivao
pažnju; Jakov je nije voleo. Ona kao da nikad nije ni pomišljala na to
da bi trebalo da nastoji da zasluži ljubav drugih. Oči su joj pre
vremena ostarile od plača, a nos joj je pocrveneo. Nije se čak brinula
ni o deci, jer je i tu odgovornost prepustila majci.
Kada je u Jozefovu umro rabin, Jakovljev tast je želeo da Jakov
preuzme njegovu dužnost, ali je Zadok, sin umrlog rabina, imao veći
broj pristalica. Jakova je, doduše, podržavao predsednik opštine, bogat
i uticajan čovek, ali opštinari behu odlučili da mu ovoga puta ne
dopuste da bude po njegovom. I tako je Jakov, i protiv svoje volje, bio
uvučen u svađu. On sam nije želeo da postane rabin, lično je bio za
Zadoka i samo je zarad svog tasta postao Zadokov protivnik. Ali, iako
je odbijao počast rabina, želeo je da predaje dečacima u školi. On bi
voleo da ostane u biblioteci, da proučava Gemaru i njene komentare,
da razmišlja o filozofiji i kabali, koje su ga čak više interesovale nego
Talmud. Još od detinjstva je tragao za smislom postojanja i nastojao
da dokuči puteve Gospodnje. Bio je upoznat sa mislima Platona,
Aristotela i epikurejaca, zahvaljujući citatima koje je našao u delima
kao što su »Vodič za zbunjene«, »Huzari«, »Verovanja i ideje« i
sličnima. Poznavao je kabalističke sisteme reba Moše iz Kordobe i
blaženog Isaka Lurije. Bio je svestan toga da je jevrejstvo zasnovano
na veri a ne na znanju, a ipak je nastojao da shvati sve što je dokučivo.
Zbog čega je bog stvorio svet? Zašto je smatrao potrebnim da na svetu
pošto je bol, greh, zlo? Iako je svaki od velikih mudraca dao neki
odgovor na ta pitanja, ona su ipak ostala nedovoljno razjašnjena.
Svemoćnom tvorcu nije potrebno da svoju moć oslanja na samrtne
patnje dece ni na žrtvovanje svog naroda bandama ubica. O svireposti
kozaka govorilo se još godinama pre njihovog upada u Jozefovo.
Odavno su se ljudima srca ledila od straha, a onda se jednog dana na
njih sručila nesreća.
Jakov je bio napunio dvadeset i pet godina kada su kozaci upali u
Jozefovo. Sada mu je bilo dvadeset i devet, proveo je, dakle, sedmi
deo svog života u tom udaljenom planinskom selu, odvojen od svoje
porodice i zajednice kojoj je pripadao, otrgnut od knjiga, kao jedna od
onih duša koje ogoljene lutaju u Tofetu. Ovde je bio kraj leta; behu
nastali kratki dani i hladne noći. Bilo mu je dovoljno da pruži ruku, pa
da dodirne mrak Misira, prazninu iz koje je božje lice bilo odsutno.
Malodušnost je samo korak udaljena od poricanja. Sotona je postajao
drzak i bezočno je govorio Jakovu: »Nema boga. Nema sveta izvan
ovoga.« Nudio je Jakovu da postane bezbožnik među bezbožnicima;
naređivao mu je da se oženi Vandom ili da je bar uzme za naložnicu.

II

I kravari su imali svoje jesenje proslave. Oni su pokušavali,

pretnjama i obećanjima, da nateraju Jakova da im se pridruži, još od
dana kada se prvi put pojavio u planini, sa stadom Jana Bzika. Ali,
Jakov je uvek nalazio načina da ih odbije. Njemu je bilo zabranjeno da
jede njihovu hranu, da sluša njihove skaredne pesme i da učestvuje u
njihovim surovim šalama. A ti kravari bili su, pretežno, obogaljena,
poluluda čeljad, sa krastama na glavi i nečešljanom kosom, sa osipima
po koži. Nisu uopšte znali za stid, kao da su bili začeti pre nego što su
prvi ljudi okusili zabranjeno voće. Izgledali su mu kao preživeli
stanovnici onih svetova koje je, prema Midrašu, bog stvorio a onda
uništio pre nego što je stvorio ovaj. Jakov beše uobičajio da od njih
odvraća glavu, da gleda kroz njih, kao da ne pošto je. Ako bi oni
napasali svoju stoku na nižim obroncima, on bi svoju poveo na više
obronke, prema vrhu. Bežao je od njih kao od đavola. Oni se behu
razmileli oko njega po planini, ali on je uspevao da danima i
nedeljama nikog od njih ne sretne. Nije ga samo gađenje odbijalo od
njih; oni su znali da budu opasni i mogli bi, kao vuci, da napadaju bez
razloga. Prizori bolesti, patnje i prolivene krvi su ih zabavljali.
Te godine behu odlučili da se silom dočepaju Jakova. Jedne večeri,
pošto Vanda beše otišla, opkolili su brvnaru i krišom se rasporedili,
kao vojnici koji se pripremaju za juriš na kakvu tvrđavu. U jednom
trenutku vladala je tišina u kojoj se čula samo pesma zrikavaca, a onda
je prekinuta urlanjem i kricima, kada su momci i devojke grunuli sa
svih strana. Napadači su bili naoružani štapovima, kamenjem i
užadima. Jakov pomisli da su došli da ga ubiju i, kao njegov imenjak
iz Biblije, spremi se da se s njima bori ili da se, ako je moguće, iskupi
ubeđivanjem i jednim poklonom - a mogao im je dati samo košulju sa
sebe, jer ništa drugo nije ni imao. On podiže tešku toljagu, znajući da
su njegovi protivnici toliko iscrpljeni boleštinama, da lako može da ih
rastera. Uto pred nj iziđe jedan od kravara, uveravajući Jakova da oni
ne smeraju nikakvo zlo, da su prosto došli da ga pozovu da s njima
nešto popije i da zaigra. Momak je mucao i balavio. Ostali su se držali
za stomake i valjali po zemlji. Jakov je znao da oni ovoga puta neće
odustati.
»U redu«, rekao je najzad, »poći ću s vama, samo neću ništa da
jedem.«
»Ej, Jevrejine, Jevrejine. Ovamo, ovamo. Drž'te ga, drž’te ga!«
Desetine ruku bilo je pruženo prema Jakovu i počeše da ga vuku.
On siđe sa brega na kome se nalazila brvnara, napola trčeći, napola
klizajući se. Rulja se cerekala i puštala glasove kao da njišti, a
pojedini momci držali su se jedni drugima za ramena i lajali kao psi.
Neki su padali putem, ali njihovi drugovi nisu zastajali da im
pomognu nego bi gazili po telima koja su ostajala na zemlji. Jakov je
bio zaprepašćen. Kako mogu sinovi Adamovi, stvoreni po božjem
obličju, tako nisko da padnu? Pa oni su imali očeve i majke i svaki od
njih je posedovao srce i mozak. Imali su i oči, kojima su mogli da vide
božja čudesa.
Odveli su Jakova na jednu čistinu, gde je trava već bila izgažena i
isprljana povraćanjem. Bokal votke, već više od pola ispražnjen,
stajao je blizu gotovo ugašene vatre. Pijani svirači udarali su u
bubnjeve i duvali u rog (ovnujski rog veoma sličan onome u koji se u
sinagogi duva na Novu godinu) a neki prebirali po strunama lutnje
sopstvene izrade. Ali oni koji su slušali tu svirku, bili su odveć pijani
da bi ma šta drugo mogli da rade osim da se valjaju po zemlji. Sijao je
pun Mesec, i jedna devojka beše rukama obgrlila stablo, plačući
gorko. Neki kravar je bacio grane na vatru i gotovo pao u plamen. Na
to je drugi, odeven u neku vrstu runa, prišao vatri i ugasio je
pomokrivši se na nju. Devojke su vrištale, urlale, zviždale. Sličnu
dreku čuo je Jakov i mnogo puta ranije, ali svaki put ona bi ga iznova
zaprepastila.
Jedan od momaka ponudi mu čašu votke, ali ta mu je tečnost palila
usne i grlo; u stomaku ga je nešto žarilo kao da je bio prisiljen da
popije rastopljeno olovo, poput onih krivaca koje je u drevna vremena
vrhovni crkveni sud osudio da umru na lomači. Jakov se strese. Da li
je otrovan? Je li to kraj?
Lice mu se iskrivi i on se presamiti. Kravar, koji mu beše dao da
pije reče: »Dajte mu još. Naterajte Jevrejina da pije. Napunite mu
čašu.«
»Dajte mu svinjetine!« dobaci neko.
Jedan rošavi momak pokuša da Jakovu gurne u usta parče kobasice,
ali ga Jakov odgurnu. Kravar pade i ostade da leži kao klada.
»Ej, ovaj ga ubi!«
Jakovu su klecala kolena. On priđe čoveku koji beše pao. Zar mu je
bilo suđeno da postane i ubica? Bogu hvala, čovek je bio živ. Ležao je
na zemlji, sav zapenušen, čvrsto držeći ono parče kobasice i glasno
psujući. Njegovi drugovi su se smejali, pretili Jakovu i vređali ga.
»Šugavi Jevrejine. bogoubico! Gubavče!«
Na nekoliko koraka od njega, jedan kravar se zalete da povali neku
devojku, ali je bio suviše pijan da bi išta mogao da uradi. Ipak, njih
dvoje su se rvali i valjali kao ker i keruša. Društvo oko njih se sme-
jalo, pljuvalo, balavilo i podsticalo ljubavnike. Neka nakaza od
devojke, četvrtaste glave, ogromne guše i zamršene kose sede na panj,
izgovarajući više puta, jecajući, neko ime. Kršila je svoje majmunske
duge ruke sa izjedenim noktima. Noge su joj bile prekrivene osipom.
Neki od kravara pokušavali su da je uteše, dajući joj po čašicu votke.
Ona otvori svoja iskrivljena usta, pokazujući jedan jedini zub, ali
samo da bi još glasnije jecala.
»Oče! Oče! Oče!«
Dozivala je, pomisli Jakov, oca na nebesima. Jakova obuze
sažaljenje prema ovom stvorenju, koje je još iz majčine utrobe došlo
unesrećeno i unakaženo. Ko zna šta je njenu majku uplašilo u trenutku
začeća ili kakva je grešna duša bila zatvorena u devojčinom telu.
Njeni jecaji bili su najdublji krici duha koji se zagledao u provaliju i
video patnju od koje nema spasa. Nekim čudom, to je stvorenje
shvatilo svoju neljudskost i oplakivalo svoju sudbinu.
Jakov je već hteo da priđe devojci i da je uteši, ali onda ugleda
njene poluzatvorene oči u kojima patnja nije umanjila bes. Takva bi
žena mogla da skoči na njega kao kakva zver. On sede i stade da peva
treći Psalm:
»Gospodine! Kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na
me. Mnogi govore za dušu moju: nema mu pomoći od Boga.«

III

Beše olujna noć. Sevnu munja i osvetli unutrašnjost brvnare; krave,

gomile balege i zemljani sudovi najednom su bili preplavljeni
svetlošću. Gromovi su pucali. Pošto opra ruke, Jakov poče da moli
»Onaj koji je tvorac svega« i »Njegova će moć i snaga ispuniti svet«.
Nalet vetra otvori vrata brvnare. Kiša je dobovala po krovu kao da je
grad. Mlaz kiše ošinu Jakova dok je zatvarao vrata i stavljao rezu da
se ne otvore. Plašio se daje to već početak hladnih dana, a ne samo
jedan od onih proloma oblaka koji nailaze tokom leta. Tako je i bilo;
jer i nekoliko časova kasnije, iako je kiša prestala, nebo je ostalo
prekriveno oblacima. Ledeni vetar je duvao sa planina. U zoru je
ponovo počeo olujni vetar. Iako sunce beše izišlo, jutro je bilo sivo
kao da je tek praskozorje. To nije bio dan za traženje trave i drugog
rastinja na obroncima. Jakov će morati da hrani stado hranom koja je
pripremljena za subotu. On upali malu vatru da bi mu bilo prijatnije i
sede pored nje, moleći se bogu; onda ustade, licem okrenut prema
istoku, izgovarajući osamnaest blagoslova.
Jedna se krava okrenu njemu, posmatrajući ga sa tupom
pokornošću, ali izraz njene crne njuške sa nekoliko dlaka, vlažne od
sline, nagna Jakova na pomisao da taj stvor trpi neku nevolju. Često
mu se činilo kao da se stoka žali: »Ti si čovek, a mi smo samo krave.
Zar je to pravedno?« On ih je tešio tako što ih je mazio po njušci,
tapšao po bokovima i davao im da mu iz ruke pojedu nekoliko
odabranih zalogaja. »Oče«, govorio je često u svojoj molitvi, »ti znaš
zašto si ih stvorio. One su delo tvojih ruku. Na kraju svih dana i one
moraju da dočekaju spasenje.«
Tog jutra, jeo je hleb i mleko i jednu jabuku koju je dobio dan
ranije. Ako kiša potraje, Vanda neće doći. On će morati da se hrani
samo kiselim mlekom, jelom koje više nije mogao ni da vidi. Polako
je žvakao svaki zalogaj jabuke da bi uživao u njenom ukusu. U kući
svoga tasta nije znao da čovek može imati takav apetit i da hleb sa
pavlakom može da bude tako ukusan. Dok je to jeo, činilo mu se,
posle svakog zalogaja, kao da mu se kosti pune novom srži. Vetar se
beše stišao, vrata brvnare bila su sada otvorena i on bi, s vremena na
vreme, pogledao put neba. Možda će se razvedriti: zar nije još rano za
jesenje kiše? Daleka mesta nisu se više videla; ništa nije bilo vidljivo,
osim spljoštenog vrha brega poviše brvnare. Nebo, planine, doline,
šume behu se rastočili i iščezli. Magla se vukla po zemlji. Izmaglica,
slična dimu, dizala se sa borova, kao da vlažno drveće gori. Ovde, u
svom progonstvu, Jakov je konačno shvatio o čemu je reč u kabali,
gde se govori o skrivenom licu božjem i o smanjivanju njegove
svetlosti. Juče je sve bilo svetlo, danas je sivo. Rastojanja se behu
smanjila; nebo beše palo kao šatorsko krilo; opipljive stvari izgubile
su svoju materijalnost. Ako je sve ovo moglo da iščezne pred fizičkim
okom, koliko li je toga tek moglo da izmakne duhovnom oku! Svaki
čovek shvata stvari zavisno od svojih kvaliteta. Beskrajni svetovi,
anđeli, serafimi, palate i svete kočije okružuju čoveka, ali ih on ne vidi
jer je sitan, grešan i predan taštini svog tela.
Kao i uvek kada je padala kiša, mnoštvo stvorova tražilo je utočište
u brvnari: leptiri, zrikavci, šišmiši, bubice. Doletela je jedna buba sa
dva para krila. Beo leptir sa crnim pegama, nalik na slova, spustio se
na jedan kamen blizu vatre; izgledalo je kao da se greje. Jakov stavi,
blizu njega, mrvu hleba, ali leptir je ostajao nepokretan. Dodirnu ga,
ali on se ne pokrenu, i Jakov shvati da je leptir mrtav. Obuze ga tuga,
zato što taj leptir nikad više neće zalepršati krilima. Hteo je da izrekne
pohvalu ovom prelepom stvoru, koji je živeo samo jedan dan, možda i
manje, a nikad nije iskusio greh. Njegova su krila bila glatka kao svila
i prekrivena eteričnom prašinom. Sada je ležao na kamenu kao
smežurani leš.
Jakov je, iz nužnosti, morao da vodi rat protiv muva i druge
gamadi, koja je ujedala i njega i krave. Nije mogao ništa drugo nego
da ih ubija. Dok je koračao, nije mogao izbeći da zgazi crve ili žabe, a
kada je tražio travu, često je nailazio na zmije otrovnice, koje su
siktale i protezale se da ga ujedu, na šta bi ih on udario štapom ili
kamenom. Ali, kad god bi to učinio, smatrao je sebe ubicom. On je, u
sebi, zamerao Tvorcu zbog toga što prisiljava jedno biće da ubija
drugo. Od svih pitanja o vasioni koja je sebi postavljao, smatrao je da
je ovo najteže.
Toga dana nije imao šta da radi i stoga se ispružio na slami i pokrio
čaršavom. Ne, Vanda neće doći. Stideo se što je toliko čeznuo za tom
hrišćankom, ali što je više nastojao da se oslobodi svoje žudnje, to je
ona bivala jača. Želja je bila u njemu, dok se molio i dok je učio, dok
je spavao i dok je bio budan. Znao je gorku istinu: u poređenju sa
strašću prema Vandi, njegovo tugovanje za ženom i decom i njegova
ljubav prema bogu bili su slabi. Ako je žudnja njegove puti poticala
od sotone, to je onda značilo da se našao u đavolovoj mreži. »E, pa ja
sam izgubio jedan i drugi svet« mrmljao je i kroz poluzatvorene
kapke gledao oko sebe. Latice jednog cveta treperile su u orošenom
žbunju. Poljski miševi, lasice, krtice, tvorovi i ježevi skrivali su se u
šikari. Svi su ovi mali stvorovi nestrpljivo čekali da grane sunce.
Ptice, nalik na grozdove, smestile su se po drveću i onoga trenutka
kada je stala kiša počelo je cvrkutanje, ćurlikanje i graktanje.
Odnekud iz daljine jedan je pastir izvijao glasom. To je kravar
pevao u dolu ispunjenom maglom, a njegov glas je iz daljine prizivao
i tražio, jadikovao zbog nepravdi koje pritiskuju sva živa bića: Jevreje,
hrišćane, životinje, čak i muve i komarce, krvopije na sapima stoke.

IV

Iako je kiša prestala da pada još pre večeri, bilo je jasno da će

uskoro opet da se sruči. Olujni oblaci bili su se nisko spustili ka
zapadu, crveni, svetlucavi, nabijeni munjom, a vazduh beše otežao od
magle koja tek što se nije pretvorila u kišu. Krave su spuštale glave i
mukale. Nije bilo nade da će Vanda doći po takvom vremenu, a ipak,
kada se Jakov popeo na breg koji je za njega bio i osmatračnica, video
ju je kako se penje, noseći svoja dva vrča i košaricu sa hranom. Suze
su mu navrle na oči. Neko je mislio na njega i brinuo se o njemu.
Molio se bogu da oluja ne počne pre nego što ona stigne i njegova
molitva je očigledno bila uslišena; samo trenutak kasnije pošto Vanda
uđe u brvnaru, počeo je pravi potop. Ni Jakov ni Vanda nisu mnogo
govorili tog popodneva. Ona sede i odmah poče da muze krave. Bila
je neobično stidljiva i smetena, kao što je bio i Jakov. Po koja munja
bi osvetlila suton u brvnari, i Jakov bi tada ugledao Vandu ozarenu
takvom nebeskom svetlošću, da mu se činilo da je ta žena koju je
ranije poznavao bila samo njena bleda senka ili njena ljuštura. Zar ona
nije stvorena po božjem obličju? Zar njen lik ne zrači onim sjajem u
kojem se ogleda lepota Večnoga? Zar nije i Ezav potekao od semena
Avramovog i Isakovog? Jakov je dobro znao kuda vode ta njegova
razmišljanja, ali nije mogao da ih od sebe odagna. Pojeo je svoj obrok,
izrekao blagoslov, izgovorio večernju molitvu, ali te ga misli i dalje
nisu napuštale. Vreme se nije razbistravalo; Vanda neće moći da se
vrati kući. Osim toga, u tim kasnim časovima, put koji vodi u selo bio
je opasan.
»Spavaću ovde, u brvnari, ako me ti ne isteraš«, reče Vanda.
»Ja tebe da isteram? Pa ti si gospodarica.«
Sedeli su razgovarajući mirno i sa onom lakoćom koju pruža samo
prisnost. Vanda je govorila o Zagajeku i njegovoj nepokretnoj ženi, o
njihovom sinu Stefanu, koji je i dalje jurio za Vandom, o Zagajekovoj
kćeri Zosji, o kojoj je svako znao da se saživela sa svojim ocem. Ali,
nadzornik plemićkog imanja je, pored svoje kćeri, imao još tuce
naložnica i toliki broj vanbračne dece da im ni imena nije znao. On se
nije ponašao kao nadzornik nego kao vojvoda ili kralj. Tražio je od
seljačkih nevesta »pravo prve noći«, mada zakon na kome se to pravo
zasniva više nije bio na snazi. Seljake je držao kao robove, iako su oni
imali svoja polja i samo bili obavezni da za grofa rade dva dana
nedeljno. Šibao ih je mokrim prutovima, bespravno ih prisiljavao da
rade njegove poslove, ubirao lične poreze na votku, operisao
bolesnike protiv njihove volje, baštenskim kleštima vadio zube,
satarom amputirao prste, otvarao grudni koš kuhinjskim nožem. Često
je izigravao i babicu, a za sve to je tražio da mu se dobro plati.
»Kad bi mogao, progutao bi čitavo selo«, reče Vanda. '
Nije bilo teško pripremiti Vandi postelju. Jakov prostre malo slame
i ona leže, pokrivši se svojim šalom. On je spavao u jednom uglu
brvnare, a ona u drugom. U tišini, mogle su se čuti krave kako
preživaju. Vanda iziđe iz brvnare da obavi nuždu i vrati se sva mokra.
»Da, i ovaj narod ovde zna za pristojnost i stid«, pomisli Jakov. Oboje
legoše, ne rekavši ni reči. »Moram da budem siguran da ne hrčem«,
opomenu Jakov samoga sebe. Bojao se da neće moći da zaspi, ali ga je
savladao umor. Svake bi se večeri kao panj sručio na svoj ležaj. Bogu
hvala, postoji i nešto jače od njegove požude.

Probudio se dršćući i ugledao Vandu kako leži pored njega na

slami. Vazduh u brvnari bio je hladan, ali on je osećao vrelinu njenog
tela. Ona ga zagrli, privi se uza nj i svojim usnama dodirnu njegov
obraz. Iako je toga bio svestan, on se tome preda ćuteći, zapanjen ne
samo onim što se događalo nego i žarom sopstvene žudnje. Setio se
priče o Ruti i Boazu i znao da je njegova požuda jača od njega. »Ja se,
eto, odričem onoga sveta«, reče samome sebi. Čuo je Vandin
promukao glas kako ga preklinje; dahtala je kao životinja.
Jakov je ležao nepokretan, nesposoban da se odrekne i nje i sebe,
kao da je izgubio slobodu volje. Najednom se seti jednog odeljka iz
Gemare; ako nečastivi opsedne čoveka, ovaj neka se odene u tamnu
odeću, neka se zavije u crno i utoli žudnju svoga srca. Ovoga se, kako
mu se činilo, setio upravo radi toga da bi time njegova poslednja
odbrana bila srušena. Osetio je težinu i malaksalost u nogama, kao da
ga zemlji vuče neki težak teret. »Vanda«, reče Jakov, a glas mu je
drhtao, »moraš najpre da iziđeš i da se okupaš u reci.«
»Ja sam se već umila i očešljala kosu.«
»Ne, moraš da zaroniš u vodu.«
»Sada?«
»Da, to zahteva božji zakon.« Ležala je ćuteći, zbunjena ovim
čudnim zahtevom i na kraju rekla:
»Učiniću i to.«
Onda ustade i, čvrsto se držeći za Jakova, otvori vrata brvnare. Kiša
beše prestala, ali je noć bila mračna i vlažna. Nije se video ni delić
neba, a jedini znak da reka postoji bio je šum vode, koja se penušala i
grgotala u svom brzom toku. Vanda se grčevito uhvati Jakovu za ruku,
dok su oboje slepo pipali oko sebe, zaneseni kao svi oni koji više ne
strahuju za svoj život. Spoticali su se preko kamenja i žbunja, dok su
se mlazevi vode sa drveća slivali na njih. Pošli su da u plitkom brzaku,
punom stenja, potraže ono mesto gde je reka bila dovoljno duboka da
bi čovek mogao u nju da uroni. A kada su stigli, Vanda je odbila da
bez Jakova uđe u vodu, i on je, zaboravivši da skine platnene
pantalone, pošao za njom. Dodir studene vode, koja mu naglo
zapljusnu kožu, preseče mu dah. Beše gotovo izgubio tlo pod nogama,
toliko je reka bila nabujala. Držali su se jedno za drugo, kao što su to
nekad činili mučenici. Tako su u vreme pokolja, Jevreji ulazili u vatru
i vodu. Kada je konačno stupio na čvrsto tlo, Jakov reče Vandi:
»Zagnjuri se.«
Ona pusti njegovu ruku i zagnjuri se u vodu, a on je rukama hvatao
vazduh, tražeći je. Kada se ponovo pojavi iznad vode, njegove oči,
sada već navikle na mrak, razaznale su maglovite obrise njenog lica.
»Požuri«, reče Jakov.
»Učinila sam to za tebe.«
On prihvati njenu ruku, i oni zajedno otrčaše u brvnaru.
Jakov sad spoznade da studen nije ugasila plamen u njegovim
žilama. Oboje su goreli žarom tek raspaljene vatre. On, dišući teško, i
cvokoćući zubima, svojim čaršavom osuši Vandino nago telo.
Vandine oči su svetlele u mraku. Čuo ju je kako ponovo kaže:
»Učinila sam to tebe radi.«
»Ne, ne mene radi«, odgovori on »već boga radi«, pri čemu ga
zaprepasti svetogrđe sopstvenih reči.
Ništa sada nije moglo da za zaustavi. On podiže Vandu u naručje i
odnese je na slamu.
 4

Sunce iziđe, i njegova rumen mogla je da se vidi kroz pukotine u

vratima. Jedan purpurni zrak svetlosti pade na Vandino lice. Oboje su
bili usnuli ali, probuđeni žudnjom, oni opet potražiše jedno drugo. On
dotad nije znao za takvu strast kao što je bila njena. Ona je govorila i
reči koje on nikad ranije nije čuo. Na svom seljačkom narečju,
nazivala ga je svojim srndaćem, svojim lavom, svojim vukom, svojim
bikom i još čudnijim nazivima. On ju je posedovao, ali nije mogao da
utoli njenu žudnju. Vanda je gorela od strasti - da li je to dolazilo sa
neba ili iz pakla? »Još, još«, vikala je glasom koji je dopirao iz neke
dubine »gospodaru, mužu moj«. Jakov oseti da se u njemu probudila
snaga koja kao da nije bila njegova - da li je to bilo čudo ili mađija?
Prvi put u svom životu, on je spoznao tajne puti. Kako je takva žudnja
bila moguća? »Jer, ljubav je jaka kao smrt« rečeno je u »Pesmi nad
pesmama«, i on to konačno shvati. Kada je sunce izišlo, pokušao je da
se odvoji od nje. Ona se pripijala uz njegov vrat i željno ga ljubila.
»Mužu moj«, govorila je, »spremna sam da umrem za tebe.«
»Zašto da umreš? Pa ti si mlada.«
»Odvedi me odavde tvojim Jevrejima. Želim da budem tvoja žena i
da ti rodim sina.«
»Moraš da veruješ u boga da bi postala kći Izrailja.«
 »Ja verujem u njega. Verujem.«
Vanda je govorila povišenim glasom, te joj on stavi ruku na usta, da
kravari napolju ne bi čuli. Više se nije stideo pred bogom, ali se plašio
podsmeha ljudi. Čak i krave su okrenule glave i gledale. On se
otrgnuo od nje i bio je iznenađen kada je otkrio da mu jutro nije
donelo kajanje, baš naprotiv. Čudilo ga je to što je umeo da se nosi sa
svojom žudnjom. Vrč se beše prevrnuo, pa nije mogao da opere ruke.
Nije čak ni rekao »Hvala ti«, plašeći se da izgovori svete reči posle
onoga što se dogodilo. Odeća mu beše vlažna, ali on je ipak obuče, a i
Vanda dovede u red svoje haljine. Jakov iziđe u hladno, vedro jutro
meseca elula, ostavljajući Vandu sa kravama. Rosa beše prekrila travu
i svaka je kap blistala. Ptice su pevale, a u daljini jedna je krava
mukala, što je odjekivalo kao zov ovnujskog roga. »Da, ja sam se
odrekao onog drugog sveta«, promrmlja Jakov, a sotona mu odmah
šapnu u uho: »Što se ne bi odrekao i jevrejstva?« Jakov baci pogled na
kamen u koji je već bio urezao jednu trećinu svih zapovesti i zabrana,
i njemu se kamen učini kao ruševina, preostala iza jednog rata koji je
on izgubio. »Da, ali ja sam još uvek Jevrejin«, reče Jakov, citirajući
Talmud i našto jeći da se duhovno pribere. On opra ruke u reci i reče:
»Hvala ti«, a onda započe uvodnu molitvu. Kada je došao do reči: »Ne
dovedi nas u iskušenje«, on zastade. Čak ni Josip ne beše tako
iskušavan kao on. U Midrašu piše da se Josipu, kada je došao u
iskušenje da počini greh, ukaza lik njegovog oca. Tako se nebo
umešalo da mu pomogne.
Dok je Jakov šaputao molitve, tragao je u sebi za nečim što bi
ublažilo njegov čin. Prema slovu zakona, ova žena nije ni nečista ni
udata. A čak su i praoci imali naložnice. Vanda bi mogla da postane
dobra jevrejska supruga. Nešto što se čini iz sebičnosti može na kraju
da se pokaže kao bogougodno delo. Ali ipak, dok se molio, on je i
protiv svoje volje upoređivao Vandu i Zeldu, počivala u miru. I
njegova je Zelda bila žena, ali hladna i bez strasti, uvek zabrinuta. Ona
je neprekidno jadikovala zbog glavobolje, zbog zubobolje, zbog
grčeva u stomaku i uvek se plašila da ne prekrši zakon. Kako je
mogao znati da postoji takva strast i takva ljubav kao što je Vandina?
On ponovo začuje Vandin glas, reči koje je šaputala, njeno stenjanje i
dahtanje, i ponovo oseti dodir njenog jezika i oštrinu njenih zuba. Bila
je ostavila belege na njegovom telu. Vanda je bila spremna da, usred
noći, sa njim pobegne preko planina. Govorila mu je tačno onako kao
što govoraše Rut: »Kuda ti ideš, poći ću i ja. Tvoj je narod moj narod.
Tvoj bog i moj je bog.« Njeno telo je zračilo toplinom sunca, lahorom
leta, mirisom šume, polja, cveta, lista, kao što je i mleko mirisalo na
travu kojom se hranila stoka. Jakov je zevnuo za vreme svoje molitve.
Izgovorio je »Š’ma« i ispružio ruke. Prethodne noći jedva da je
sklopio oka i sada nije imao snage da pođe i traži travu. Nisko
pognuvši glavu, Jakov je bio svestan svog umora. Tokom kratkih
trenutaka koliko je spavao, Jakov je sanjao, i u njemu je ostao ukus
sna, kojeg se više nije sećao. Činilo mu se kao da se u snu spuštao u
ritualno kupatilo ili pećinu i pešačio po bregovima, jarugama i
grobovima. Sreo je nekoga čija se brada sastojala od korenja neke
biljke. Ko li je to mogao da bude? Njegov otac možda? Da li mu je taj
čovek nešto rekao? Vanda promoli glavu iz brvnare i osmehnu mu se
supružanski.
»Zašto stojiš tu?«
On stavi prst na usta da bi joj dao do znanja da ne srne da ga
prekida usred molitve.
Njene su oči blistale ljubavlju, treptala je očima i klimala glavom.
Jakov zatvori oči. Da li se kajao? Ne, njegovo osećanje nije bilo toliko
kajanje koliko ljutnja zbog toga što je bio doveden u položaj koji je
omogućio njegov greh. Jakov se zagledao u sebe kao da gleda u dubok
bunar. I to što je video, zaprepastilo ga je. Kao zmija, strast je ležala
sklupčana na dnu.

II

Prema Jakovljevom kalendaru, praznici Roš hašana, Jom kipur i

Sukot bili su već prošli. Onoga dana kojeg je, prema njegovom
računu, bio Praznik Tore, u planini se pojavi Jan Bzik, u pratnji
Anteka, Vande i Baše. Miris snega lebdeo je u vazduhu. Beše došlo
vreme da se potera stoka u dolinu. Isterati stoku uz obronke i vratiti je
dole nije bilo lako. Krave nisu planinske koze i ne veru se lako po
planinskim obroncima. Goveda je trebalo voditi na kratkim, debelim
užadima i zaustavljati na svakom koraku. Poneka krava zna da stane
kao ukopana, i onda jedan čovek mora da je povuče za uže a drugi da
je tera bičem. Poneka se, opet, odvoji od krda, pojuri prestravljena i
tako može da se strmoglavi niz obronak, da slomi kičmu i noge.
Ovoga puta, sve je dobro prošlo. Otprilike jedan čas pošto su krave
napustile brvnaru Jana Bzika, pao je sneg. Selo, sad prekriveno
belinom, bilo je potpuno izmenjeno. U domovima seljaka oskudevalo
se, doduše, u hrani, ali je drva bilo u izobilju; iz dimnjaka se dizao
dim. Prozorski okviri bili su zalepljeni tutkalom i ušuškani slamom.
Seoske devojke su, takođe od slame, napravile dugonosa čudovišta sa
rogovima na glavi, koja će uznemiriti i poplašiti zimu.
Kao i svake godine, Jan Bzik je pozvao Jakova da zajedno sa
njegovom porodicom provede zimu u kolibi, ali on je više voleo da se,
kao i ranijih godina, smesti u ambaru. Napravio je sebi ležaj od slame,
a Vanda mu je sašila jastuk ispunjen senom; kao pokrivač služilo mu
je konjsko ćebe. Ambar nije imao prozora, ali je svetlost dopirala kroz
pukotine u zidu. Sada je Jakov čeznuo za planinom. Tamo gore bilo
mu je bolje nego u dolini. Koliko je čudan i dalek sada izgledao vrh na
kome se nalazila brvnara, kao džin bele brade, sa oblacima umesto
kose i zaliscima od magle. Jakovljevo srce je klicalo. Jevreji su slavili
Praznik Tore i pevali: »Ti si dokučio«, dok su u hramovima obilazili
oko molitvenog stola na kojem se nalazio otvoreni svitak Tore.
Članovi opštine su pozivani da ustanu iz svojih klupa da bi čitali iz
Tore. Tog su dana pozivani čak i dečaci, a oni koji su još bili deca, te
nisu znali da čitaju, išli su u povorci sa zastavicama, ukrašenim
cvećem i jabukama. I devojke su tog dana dolazile u učilište da bi
celivale svete svitke i poželele dug život i sreću. Na taj se praznik
igralo i pilo; ljudi su išli od kuće do kuće da bi svugde probali vino i
medovinu, štrudle, kolače. Ako je Jakovljeva računica bila tačna, te
godine je Praznik Tore padao u petak, a žene su za tu subotu
pripremale poslastice i bile odevene svečano, u somotske ogrtače i
satenske haljine.
Sve se to sad činilo Jakovu kao san. Kao da je bio otrgnut od svoje
kuće, ne pre četiri, nego pre četrdeset godina! Da li je još bilo Jevreja
u Jozefovu? Da li je Hmeljnicki ikoga poštedeo? I ako jeste, da li
preživeli mogu da se raduju Tori, kao što su to činili nekad, da li su to
mogli sada, kada su svi u žalosti? Jakov je stajao ispred ambara i
posmatrao sneg kako pada. Neke su pahuljice padale pravo na zemlju,
a druge su se lelujale i vejale u kovitlac, kao da žele da se vrate u
nebeske visine. Istrulela slama na krovovima bila je sad prekrivena
belinom, a gomila polomljenih točkova, trupaca, motki i strugotina
bila je prekrivena snežnim runom i ukrašena iglicama leda, koje su
blistale kao dijamanti. Petlovi su pevali zimskim glasovima.
Jakov se vrati u ambar i sede. Neki stihovi službe božje za Praznik
Tore, na koje nije mislio četiri godine, sada mu dođoše u sećanje.

Okupite se, anđeli,

I pričajte jedni drugima
Ko on beše; kako se zvaše
Čovek koji se uznese na visine
I donese ljudima snagu uzdanja.
Mojsije se uznese na visine
I donese ljudima snagu uzdanja.

Jakov stade da peva ove stihove uz tradicionalni napev za Praznik

Tore. Čak je i kantor obično bivao malo pripit kad bi ova pesma došla
na red. Svake godine ponavljalo se isto, i rabin je smatrao potrebnim
da podseti pripadnike svešteničkog roda da ne blagoslove opštinare
kad su i sami pripiti. Jakovljev tast je, inače, vario pivo i pekao votku
upotrebljavajući pšenicu sa polja, koja je uzeo u zakup od plemića. U
to doba godine burence sa votkom uvek je stajalo blizu bačve sa
vodom u njegovoj kući, a pored bačve, na zidu, bio je obešen but
dimljene ovčetine. Ko god bi posetio njihovu kuću, gucnuo bi votku
kroz slamku i uzeo zalogaj dimljenog mesa.
Jakov je sedeo u mraku, sam sa svojim mislima. Vrata se polako
otvoriše i Vanda uđe, noseći dva smotuljka hrastove kore, nekoliko
krpa i jednu uzicu.
»Izradila sam ti par cipela«, reče.
On se stideo zbog toga što su mu noge bile prljave, ali ona ih
podiže u svoje krilo, i dok mu je probala cipele, milovala mu je noge
svojim toplim prstima. Pažljivo mu je isprobavala tu svoju
rukotvorinu kako bi bila sigurna da će mu pristajati. Zadovoljna
svojim radom, ipak je tražila da Jakov ustane i da napravi nekoliko
koraka da bi videla da li su mu cipele udobne, tačno onako kao što je
to radio Mihal, obućar u Jozefovu.
»Dobre su li, zar ne?«
»Da, pristaju mi.«
»Zašto si, onda, tako tužan, Jakove? Sada, kada si blizu mene,
mogu da se brinem o tebi. Ne moram da se penjem na planinu da bih
te videla.«
»Da.«
»Zar ti to nije drago? A ja sam toliko čekala taj dan!«

III

Bilo je jutro, a izgledalo je kao da se dan kloni kraju. Sunce bi

samo povremeno sinulo, kao sveća koja se gasi. Zagajek i njegovi
ljudi bili su u šumi, u lovu na medvede, a nadzornikov sin, Stefan,
šepurio se po selu u čizmama i kaputu od jelenske kože izvezenom
crvenom svilom. Na glavi mu je bila šapka sa naušnjacima, a u ruci
jahački bič. Seljaci su Stefana zvali Zagajek Drugi. On je rano počeo
da juri devojke i sad je već imao mnoštvo kopiladi. Bio je nizak,
plećat čovek, četvrtaste glave, spljoštenog nosa, sa brazgotinom na
bradi. Bio je na glasu kao dobar konjanik, a zanimao se obukom
očevih pasa i postavljanjem zamki zverkama i pticama.
Stefan bi se razmetao po selu kad god bi njegov otac otišao u lov.
Tih dana, on je išao od kolibe do kolibe i udarcem noge otvarao vrata
seljačkih kuća, da bi po njima zavirivao i njuškao. Seljaci su uvek
imali nešto što je po zakonu pripadalo spahiji. Tog jutra on uđe u
krčmu i zatraži votku. Njegova polusestra, koja je bila jedno od Zaga
jekove vanbračne dece, služila ga je, ali njihovo krvno srodstvo za
njega nije predstavljalo prepreku da bi se motao oko njenih sukanja.
Pošto je popio svoje piće, Stefan pođe u kuću Jana Bzika. Nekad je
Bzik bio uvažen čovek u selu, jedan od onih koji su uživali
Zagajekovu zaštitu, ali sada je bio starac, malaksao i bolestan. Onoga
dana kada je stoku vratio sa planine imao je napad i sad je ležao na
banku peći, sav iznemogao. Govorio je, pijuckao, gunđao nešto
samome sebi. Bzik je bio sitan, mršav čovek; imao je dugu, kudeljastu
kosu, a na temenu malu ćelu. Obrazi mu behu upali, lice crveno kao
presno meso, oči buljave, krvlju podlivene sa kesastim podočnjacima;
na bradi samo nekoliko čekinjastih dlaka. Te je zime bio toliko
bolestan da su mu uzeli meru za mrtvački sanduk. Ali, njegovo se
stanje potom poboljšalo. Ležao je, licem okrenut ka sobi, jedno mu je
oko bilo čvrsto zatvoreno, a drugo poluotvoreno. Iako je bio bolestan,
to ga nije sprečavalo da upravlja domaćinstvom i da nadzire svaku
pojedinost. »Ne, valja ovo kako radite«, često bi gunđao. »Kao da
imate šuplje prste!«
»Ako ti se ne dopada način na koji mi radimo, siđi sa tog banka i
radi sam«, odgovarala bi mu žena. Ona je bila sitna, tamnokosa ali
proređenih vlasi, sa licem punim mladeža i kosim očima Tatarke.
Supružnici nisu živeli u slozi; ona je stalno govorila kako je s njenim
mužem svršeno i da je došlo vreme da ga odnesu na groblje.
Baša je bila slična svojoj majci. Temeljna i tamnokosa, ona je
nasledila visoke jagodice i bademaste oči svoje majke. Bila je poznata
po svojoj nemarnosti. U tom trenutku sedela je na rubu kreveta,
posmatrajući svoje nožne prste i povremeno zavlačila ruku među
dojke, tražeći vaške. Vanda je stajala pored peći, iz koje je lopatom
vadila hleb. Dok je poslovala po kuhinji, ponavljala je ono čemu ju je
Jakov naučio: »Svemogući je stvorio svet. Avram je prvi spoznao
boga. Jakov beše otac Jevreja.« Ona nikad ranije nije išla ni u kakvu
školu, i Jakovljeve reči pale su na njen mozak kao letnja kiša na
isušeno polje. Bila je upamtila imena dvanaest plemena i znala je kako
su Josipa njegova braća prodala u Misir. Kada Stefan uđe, ona je
stajala pred otvorenim vratima, slušajući očevo mucanje.
»Šta ona to govori?« upita otac. »Je li to neko bajanje?«
»Zatvorite vrata, gospodine«, reče Vanda Stefanu, preko ramena.
»Hladnoća ulazi u kuću.«
»Ti si dovoljno vrela da se kuća ne ohladi.«
Stefan uđe u sobu.
»Gde je Jevrejin?«
»U ambaru.«
»Zar ne ulazi u kuću?«
»On to ne želi.«
»Kažu da ti spavaš s njim.«
Baša otvori svoja široka usta sa razređenim zubima i nasmeja se;
onda sa zadovoljstvom obliza usne, čuvši uvredu nanetu njenoj sestri.
Majka ostavi preslicu, a Bzik je izvijao stopala.
»Prljavi jezici svašta govore.«
»Čujem da nosiš njegovo kopile.«
»Gospodine, to je laž«, prekide Vandina majka Stefana. »Ona je
upravo imala svoje mesečno pranje.«
»Otkud znaš? Jesi li ispitala?«
»Tragovi krvi bili su u snegu pred kućom«, posvedoči majka.
Stefan je bičem lupkao po svojim čizmama.
»Domaćini žele da se otarase Jevrejina«, reče Stefan, sa neznatnim
kolebanjem u glasu.
»Kome je on štogod naudio?«
»On je u najmanju ruku čarobnjak. Kako je moguće da tvoje krave
daju više mleka nego krave drugih seljaka?«
»Jakov ih bolje hrani.«
»O njemu svašta govore. S njime ćemo svršiti. Otac će ga izvesti
pred sud.«
»A zašto?«
»To nije važno, Vanda. Njega ćemo ukloniti, a ti ćeš roditi
demona.«
Vanda više nije mogla da se uzdrži. Odgovorila je Stefanu da se sve
ono što zli ljudi žele ne ostvaruje i da postoji bog na nebesima, koji
osvećuje one kojima je nanesena nepravda.
Stefan napući usne kao da će da zviždi.
»Od koga si to čula? Valjda od Jevrejina.«
»To govori i pop Dzobak.«
»Ali tebi je to rekao Jevrejin, baš Jevrejin«, reče Stefan. »Ako je
njegov bog tako moćan branilac, i kako je onda moguće da on bude
rob? Odgovori na ovo pitanje, ako umeš!«
Vanda nije mogla da smisli nikakav odgovor. U grlu joj se skupila
pljuvačka i oči su joj gorele. Jedva je zadržavala suze. Najradije bi
otrčala do Jakova i postavila mu ovo teško pitanje. Prstima naviklim
na vrelinu, ona uze jedan sveži hleb i poškropi ga vodom. Njeno lice,
već užareno od toplote peći, postade sada još crvenije, od gneva.
Stefan je stajao, posmatrajući, okom sladokusca, njene noge i bokove.
On mahnu staroj ženi i Baši. Ova druga odgovori namigujući i
osmehnu mu se pokazujući svoje retke zube. Najzad, on iziđe
zviždućući, zalupivši za sobom vrata. Vanda je stajala na prozoru i
posmatrala ga kako korača u pravcu planine. Bio je čovek sazdan od
nepravde, kao Ezav ili faraon. Otkad Vanda pamti, on je govorio samo
o ubijanju i zlostavljanju. Stefan je pomagao ocu u klanju i purenju
svinja. On je bio taj koji je bičevao kada bi Zagajek naredio da neki
seljak bude kažnjen. Čak i trag koji su Stefanove čizme ostavljale u
snegu Vandi se činio opakim. »Oče na nebesima«, molila se, »dokle
ćeš ćutati? Pošalji pošasti koje si poslao protiv faraona. Učini da ga
proguta more.«
 »On te želi, Vanda. Tebe želi«, čula je svoju majku kako govori.
»E pa neka me želi.«
»Vanda, on je Zagajekov sin. On može da zapali našu kolibu. Šta
ćemo onda? Hoćemo li da spavamo u polju?«
»Bog to neće dozvoliti.«
Baša stade da se krevelji.
»Čemu se smeješ, Baša?«
Baša nije odgovarala. Vanda je znala da su njena majka i sestra na
Stefanovoj strani. One su želele da je vide poniženu. Stara žena imala
je na čelu jednu opaku boru, a njena bezuba usta bila su iscerena kao
da kažu: »Čemu se prepirati zbog takve gluposti? Stefan je moćan.
Nema drugog izbora.«
Starac, koji je ležao na banku, zamumlao je nešto.
»Jesi li štogod rekao, oče?«
»Šta ovaj traži?«
Stara žena se bestidno nasmeja.
»A šta mačor obično traži?«
»U pravu si, Vanda. Ne dozvoli mu da ti napravi kopile.« Bzik je
govorio zastajkujući, zanemoćalim glasom samrtnika koji govori
svoju oporuku. »Onoga trenutka kad zatrudniš, taj će te vepar
zaboraviti. On već ima gomilu kopiladi.« Reći koje je starac izgovarao
zapevajući, zvučale su kao tužbalica ili kao da ne dolaze sa ovoga
sveta. Vanda se seti deset zapovesti, kojima ju je Jakov naučio; jedna
od njih glasi da moraš da poštuješ oca svog i mater svoju.
»Da li ti je štogod potrebno, oče?«
Jan Bzik nije odgovarao.
»Jesi li gladan ili žedan?«
On odgovori, otvarajući usta kao da zeva i napola plačući, da mora
da pusti vodu.
»Pa, izvuci se napolje«, naredi mu žena. »Ovo nije štala.«
»Evo, oče«, reče Vanda pružajući mu jedan zemljani sud.
Starac je pokušavao da se digne sa banka, ali niska tavanica ga je u
tome sprečavala. Pokušavao je da pusti vodu, i Baša se kikotala videći
da ne može. Majka prezrivo odmahnu glavom. Njegov se ud beše
smežurao, tako da nije bio veći od dečjeg. Jedna jedina kap je kanula
u sud.
»Taj više nije ni za šta«, reče stara žena.
»Majko, on je tvoj muž i naš otac«, reče Vanda oštro. »Moramo da
ga poštujemo.«
Baša se ponovo stade kreveljiti?. Vanda oseti kako joj se plače.
Jakov je govorio da je bog pravedan, da nagrađuje dobre a kažnjava
zle, ali Stefan, lenština, bludnik i ubica, bio je snažan i zdrav kao
hrast, dok se njen otac, čiji je čitav život bio ispunjen radom i koji
nikome nije učinio nepravdu, rušio i mrvio. Zar je to pravda? Ona
pogleda u pravcu prozora.
Odgovor na ovo pitanje mogao je da dođe samo od Jakova, koji je
bio u ambaru.

IV

Onaj nekadašnji Jakov ne bi nikad poverovao, da mu je neko rekao,

da će doći vreme kada će on sa jednom seljankom raspravljati o
takvim stvarima kao što su sloboda volje, smisao postojanja i problem
zla. Ali, čovek nikad ne zna kuda ga događaji nose. Vanda je
postavljala pitanja, a Jakov je odgovarao kako je najbolje znao. Ležao
je pored nje u ambaru, oboje su bili pokriveni istim ćebetom, a on je
bio grešnik koji je prenebregavao ograničenja postavljena Talmudom,
pošto je nastojao da na neobičan način protumači ono što je učio u
svetim knjigama. Rekao joj je daje bog večan, da njegova moć, kao i
priroda, nema početka, ali da ono što bog može da čini još nije bilo
upotpunjeno pre stvaranja sveta. Kako je, recimo, bog mogao da bude
otac dok njegova deca nisu bila rođena? Kako je mogao da pokazuje
sažaljenje dok još nije bilo nikoga koga bi žalio? Kako je mogao da
bude spas i pomoć dok nije bilo stvorenja koja će da spase? Bog je
imao moć da stvori ne samo ovaj svet nego i mnoštvo drugih.
Međutim, stvaranje sveta bilo bi nemoguće da je on sam popunio svu
prazninu. Da bi svet mogao postati, bilo je potrebno da božji sjaj bude
zamagljen. Jer, da bog to nije učinio, sve što je stvorio bilo bi
zaslepljeno i uništeno njegovim sjajem. Mrak i praznina bili su
neophodni, a oni su isto što i bol i zlo.
Šta je bila svrha stvaranja sveta? Čovek, kome je data slobodna
volja, mora da bira između dobra i zla. Bog je naš otac, mi smo
njegova deca i on nas voli. On nas je blagoslovio svojom milošću, i
ako se ponekad desi da on dozvoli da se spotaknemo i padnemo, on to
čini stoga što moramo da se naviknemo da koračamo sami. On i dalje
bdi nad nama, i kada se nađemo u opasnosti da padnemo u jame i
provalije, on nas diže u svoje sveto naručje.
Spolja, svuda je svetlucao mraz, ali u ambaru nije bilo odveć
hladno. Vanda se privinu uz Jakova, priljubivši svoje telo uz njegovo,
sa svojim usnama prema njegovim. On je govorio i ona je i dalje
postavljala pitanja. Jakovu se najpre činilo da je lud i da je izdajica
Izrailja. Jer, kako će neuka seljanka shvatiti tako duboke misli? Ali,
što je više Vanda postavljala pitanja, to mu je postajalo jasnije da ona
shvata smisao onoga što joj govori. Ona je čak postavljala probleme
koje on nije bio u stanju da reši. Ako životinje nemaju slobodnu volju,
zašto je onda potrebno da i one trpe? A ako su samo Jevreji deca
božja, zašto su onda stvoreni hrišćani? Ona se tako privijala uz njega,
daje mogao da čuje kako joj kuca srce; zarila je ruke u njegova rebra.
Žudela je za znanjem gotovo isto tako žarko kao i za njegovom puti.
»Gde je duša?« pitala je. »Je li u oku?«
»Da, u očima je, ali i u mozgu. Duša daje život čitavom telu.«
»Kuda odlazi duša kada čovek umre?«
»Vraća se u nebo.«
»Da li tele ima dušu?«
»Ne, ono ima duh.«
»Šta se događa sa duhom kada se tele zakolje?«
»Katkad ulazi u telo onoga koji je pojeo meso.«
»Da li i svinja ima duh?«
 »Da. Ne. Nisam siguran! Mora da i svinja ima nekakav duh.«
»Zašto Jevrejin ne srne da jede svinjetinu?«
»Božji zakon to zabranjuje. To je volja božja.«
»Kada ja postanem Jevrejka, da li ću onda i ja biti božja kći?«
»Da, ako bogu otvoriš svoje srce.«
»Otvoriću ga, Jakove.«
»Moraš da postaneš jedna od naših ne zato što voliš mene nego zato
što veruješ u boga.«
»Verujem, Jakove. Iskreno verujem. Ali, ti moraš da me poučiš.
Bez tebe sam slepa.«
Vanda je smišljala plan; oni će zajedno pobeći. Ona je poznavala
planine. Tačno je da hrišćanin ne može da postane Jevrejin, ali ona će
se prerušiti u Jevrejku. Obrijaće glavu i neće mešati mesno sa
mlečnim jelom; Jakov će je učiti da govori jidiš. Tražila je od njega da
odmah počne da je poučava. Ona je na poljskom izgovarala reči kao
što su: hleb, sto, klupa, vo, a on bi te reči izgovarao na jidišu. Neke su
reči čak bile iste na oba jezika. Vanda ga upita da li ta dva jezika
možda nisu istovetna.
»Jevreji su govorili svetim jezikom dok su živeli u zemlji Izrailja«,
odgovori Jakov. »Jezik kojim danas govore jeste mešavina mnogih
jezika.«
»Zašto Jevreji nisu više u sopstvenoj zemlji?«
»Zato što su zgrešili.«
»A šta su to uradili?«
»Klanjali su se kumirima i krali od sirotinje.«
»A da li to sada više ne čine?«
»Više ne obožavaju kumire.«
»A šta je sa sirotinjom?«
Jakov dobro razmisli pre nego što odgovori na ovo pitanje.
»Sirotinji se nanosi nepravda.«
»A ko je ikad bio pravedan prema sirotinji? Seljaci teško rade
čitave godine, a ipak su goli i bosi. Zagajek ne bi nikad prljao ruke
radeći, ali uzima sve, najlepše žito, najbolju stoku.«
 »Svaki će čovek morati da položi račune«.
»Kada, Jakove? Gde?«
»Ne na ovome svetu.«
»Jakove, moram da idem. Još malo, pa će sunce izići.«
Onda se privinu uz njegov vrat i duboko se upi u njegova usta,
poljubivši ga još jednom. Lice joj se ponovo zažarilo, ali ona se na
kraju otrgnu od njega. Dok je otvarala vrata ambara, mrmljala je nešto
i stidljivo se smeškala. Nije bilo mesečine, ali odraz snega pade na
njeno lice. Jakov se seti priče o Lilit, zloduhu u vidu žene koja noću
traži muškarce i zavodi ih. On i Vanda sada su već nedeljama živeli
zajedno, a ipak, kad god bi pomislio na taj greh, iznova bi zadrhtao.
Kako se to dogodilo? Godinama je odolevao iskušenju, a onda je
najednom pao. On se sam izmenio otkako se saživeo sa Vandom.
Ponekad samog sebe ne bi mogao da pozna; činilo mu se da ga je duša
napustila i da u njemu, kao u životinji, postoji nešto drugo, a ne duša.
Molio se bez prave usredsređenosti. I dalje je pevao psalme i delove
Misne, ali njegovo srce nije čulo šta usne izgovaraju. U njemu se sve
beše sledilo. Nije više mrmljao i pevušio stare napeve i stideo se da
pomisli na svoju ženu i decu i na sve ostale mučenike koje su kozaci
ubili. Kakve li veze on ima sa ovim pravednicima? Oni su bili sveti, a
on je nečist. Oni su se žrtvovali za sveto ime, dok je on zaključio
ugovor sa đavolom. Jakov više nije bio u stanju da vlada svojim
mislima. Svakakve besmislice i maštarije vrzmale su mu se po glavi.
Zamišljao je sebe kako jede pečene piliće, kolače, šećerleme; kako
pije vino, medovinu, pivo; kako, u potrazi za travom, među stenama,
nalazi dijamante i zlatnike, kako postaje bogataš i vozi se u kočijama.
Njegova žudnja za Vandom dostizala je toliku žestinu, da mu je ona
nedostajala već istog trenutka kada bi izišla iz ambara.
Sa telom je kao i sa dušom. Jakov se beše olenjio i sada je samo
želeo da leži u slami. Te je godine teže podnosio hladnoću nego ijedne
ranije. Kada bi cepao drva, sekira bi mu se zaglavila, i ne bi mogao da
je izvuče iz panja. Kada je lopatom čistio sneg u dvorištu, brzo bi se
umorio i morao je da se odmara. Kako je to bilo čudno! Čak i krave
koje je on gajio osećale su njegovu nepriliku i uzjogunile bi se. One su
nekoliko puta, za vreme muže, pokušale da ga udare i ubodu. Pas je na
njega lajao, kao da je tuđinac.
Izmenili su se i njegovi snovi. U snu mu se više nisu pojavljivali
otac i majka. Istog časa, pošto bi zaspao, bio je sa Vandom. Oni su
zajedno tumarali po šumama, provlačili se kroz pećine, padali u jame,
provalije, bezdane, tonuli u močvare pune truleži i prljavštine. Pacovi
i zverke olinjalih repova, velikih vimena i nabreklih kožnih nabora
jurile su ga; one su kreštale neobičnim glasovima, zavijale, pljuvale i
rigale na njega. Budio se iz takve more obliven hladnim znojem, ali
još goreći od strasti. Jedan glas u njemu stalno je prizivao Vandu.
Teško je uspevao da se drži podalje od nje čak i onih dana za vreme
kojih je, po Mojsijevom zakonu, bila nečista.

Mesec je sijao na nebu bez oblaka. Te je noći bilo vidno kao po

danu. Jakov je, stojeći na vratima ambara, upravio pogled ka
planinskim lancima. Grebeni, koji su se dizali iznad šuma, ličili su na
mrtva tela pod pokrovima, na životinje koje što je na zadnjim nogama,
na čudovišta iz nekog drugog sveta. Bila je tako duboka tišina, da je
Jakovu zvonila u ušima kao da mnoštvo zrikavaca peva ispod snega.
Iako sneg više nije vejao, poneka pahuljica dolelujala bi sa visina na
zemlju. Jedna vrana se probudi iz sna i odjednom graknu. U ambaru i
okolnim zaklonima, poljski miševi i lasice grebli su u svojim zimskim
skloništima, kao da očekuju iznenadni dolazak proleća. Čak je i Jakov
čekao da se dogodi čudo. Možda će ove godine leto doći ranije nego
obično. Moć božja nema granica. I svemogući, ako to želi, može da
skloni plašt sa sunca, kao što je to učinio u vreme Avrama. Ali koga
radi bi gospod stvorio takvo čudo? Zarad Jakova, raskalašnog i
grešnog? Gledao je oko sebe: na drveću u dvorištu, sneg je bio popao
po granama, kao da su rodile belim kruškama, a sa tankih grančica
padale su ledene latice. Jakov je pažljivo osluškivao. Zašto li nije
došla? Koliba je stajala u mraku, nalik na pečurku koja viri iz
mahovine. Ipak, Jakov pomisli da čuje korake i glasove. Vrata kolibe
se otvoriše i Vanda se pojavi, ali ne kao obično, bosa i uvijena u šal.
Imala je na sebi cipele, kožuh od ovčije kože i štap u ruci. »Otac je
umro«, saopšti Jakovu čim je stigla do njega.
Jakov se sledi.
»Kada? Kako?«
»Pošao je, kao obično, na počinak, zacvileo i to je bio kraj. Umro je
tiho, kao pile.«
»A kuda ti ideš?«
»Idem po Anteka.«
Stajali su tako, ćutali, i Vanda reče: »Za nas sad nastaju teška
vremena. Antek ti nije prijatelj. On bi te najradije ubio.«
»Pa šta da radim?«
»Budi oprezan.«
Ona odvrati glavu od Jakova; a on je stajao i posmatrao je kako
odlazi i kako se u daljini smanjuje sve do veličine ledenice. U
Vandinim očima nije bilo suza, ali Jakov je znao da ona tuguje. Vanda
je volela svog oca - čak bi, obraćajući se Jakovu, katkada omaškom
rekla »oče« - a sada ga je izgubila. Starog seljaka Jana Bzika beše
napustila duša. Ali, gde je sada njegova duša? Da li je još u kolibi? Ili
je već počela svoj uspon? Je li možda odlepršala iz njegovog tela,
penjući se kao dim iz dimnjaka? Prema običajima sela, Jakov bi sad
trebalo da poseti porodicu i da kaže nekoliko reči utehe. Ali, pitao se
da li uopšte treba da ide tamo. Bez Vande, taje koliba bila zmijsko
leglo. Jakov nije čak bio ni potpuno siguran da li mu jevrejski zakon
dopušta da poseti porodicu umrlog. Ali, najzad je ipak odlučio da
pođe. Otvorio je vrata kolibe. Starica i Baša stajale su nasred sobe, u
kojoj je goreo žižak. Na postelji je ležalo telo, čiji je izgled smrt
izmenila: lice žuto kao ilovača, uši pobelele kao kreda, a na mestu gde
su se nekad nalazila usta, sada je bila samo rupa. Kako je teško bilo
zamisliti da je samo nekoliko minuta ranije taj leš bio živ čovek. Ipak,
u smežuranim očnim kapcima i u očnim jabučicama ostao je neki
nagoveštaj Jana Bzika, osmeh, pogled čoveka koji se susreo sa nečim
što je i smešno i milostivo. Starica je promuklo naricala.
»Gotovo je, nema ga više.«
»Neka vas bog uteši.«
»Još za vreme večere ništa mu nije bilo. Pojeo je čitavu činiju
ječmenih valjuški.« Njena primedba bila je samo upola upućena
Jakovu.
Stajala je tu, dok su se susedi okupljali. Žene su dolazile ogrnute
šalovima, a muškarci u kožusima od ovčije kože i krpenim čizmama.
Jedna je žena kršila ruke, na silu plakala i prekrstila se. Udovica je
stalno ponavljala istu rečenicu: »dala sam mu ječmene valjuške za
večeru, i sve je pojeo do poslednjeg zalogaja«. Ovom rečenicom ona
je optuživala smrt i posvedočavala da je bila uzorna žena. Sva su lica
bila u senci. okružena tajnom noći. Uskoro vazduh postade loš. Neko
je pošao po popa Dzobaka; stigao je tesar mrtvačkih kovčega da Janu
Bziku uzme meru. Jakov se izgubi iz kolibe. Bio je stranac među ovim
ljudima, mada ne potpuno tuđ, pošto je Jana Bzika, unekoliko, mogao
da smatra svojim tastom. Ta ga pomisao uplaši. »Zar ne potičemo svi
od Tere i Labana?« reče samome sebi. Bilo mu je hladno i zubi su mu
cvokotali. Jan Bzik je bio dobar i pravedan, nikad ga nije ismevao niti
nazivao nekim pogrdnim nadimkom. Jakov se beše privikao na njega.
Među njima dvojicom postojalo je neko tajno razumevanje, kao da je
Bzik, na neki način, osećao da će jednog dana njegova draga Vanda
pripasti Jakovu. »To je tajna«, reče Jakov samome sebi, »najdublja
tajna. Svi su ljudi stvoreni po obličju božjem. Možda će Jan Bzik,
zajedno sa drugim pobožnim hrišćanima, boraviti u raju.«
Jakov je opet čeznuo za Vandom. Zašto li još nije stigla? Da, odsad
nikad neće biti spokojan. Pas je lajao; sve je više seljaka ulazilo u
kolibu. Zagajek stiže, onako gojazan, niskog rasta, odeven u bundu od
lisičijeg krzna sa pustenim čizmama, a na glavi je imao krznenu kapu,
sličnu onoj koju Jevreji nose subotom. Zagajekovi brkovi štrčali su
ispod njegovog baburastog nosa, slični mačjim brkovima. Najzad
svanu i zvezde nestadoše. Nebo beše beličasto, a onda se zarumeni.
Sunce se pomoli iza planina i ružičasti čaršavi svetlosti zasvetlucaše
na snegu. Čuli su se glasovi zimskih ptica, koje se dozivahu reskim
glasovima. Jakov uđe u ambar i vide da će Kvjatula, najmlađa krava,
doskoro još junica, uskoro da se oteli. Stajala je tu naduvenog
stomaka, a pljuvačka joj je curila iz crne njuške. Njene vlažne oči
gledale su pravo u Jakova, kao da ga preklinju za pomoć.
On poče da priprema hranu. Morao je i da pomuze krave. Pomešao
je isitnjenu slamu, mekinje i repu. »E, svi smo mi robovi«, promrmlja
Jakov, obraćajući se kravama »svi smo božji robovi«. Najednom,
vrata se otvoriše i uđe Vanda. Obrazi su joj bili vlažni i crveni.
Uhvativši Jakova za ruku, ona zaplaka kao što je to činila njegova
majka, počivala u miru, pre nego što bi pripremila veliku sveću koju je
palila uoči Jom kipura. »Sada imam samo tebe«, reče Vanda.
 5

U selu se retko govorilo o oskudici u hrani, a Božić se slavio

raskošno, i pored gladi. Iako su mnogi seljaci već bili zaklali svinje i
prasiće, bilo je dovoljno mesa za praznične obroke, a i votka se obilno
točila. Deca su išla od kolibe do kolibe, pevajući božićne pesme.
Stariji dečaci su prikupljali darove, vodeći jednog dečaka koji je bio
prerušen u vuka. Pošto je krov crkve prokišnjavao, božične jasle bile
su postavljene u Zagajekovom ambaru; tamo je takođe upriličen prizor
poklonjenja trojice mudraca sa Istoka sinu Božjem. Pastirski štapovi,
brade od kudelje, pozlaćena zvezda, svi rekviziti za ovaj prizor
nalazili su se pri ruci, pošto su korišćeni iz godine u godinu. Samo su
ovce bile prave, i njihovo blejanje razveseljavalo je skrhane duše
seljaka.
Zima beše oštra i teška. Donela je bolesti, čak i kugu. Na groblju se
povećao broj malih i velikih humki, a vetrovi behu srušili većinu tek
nedavno postavljenih krstova. Ali, sad je bilo vreme veselja. Zagajek
je deci podelio igračke, a ženama je dao belo brašno za kolače. Vanda
je sada znala, pošto ju je Jakov poučio, da Jevreji veruju u boga koji
nema sina i koji nije trojedini nego jedini. Ali, ona je ipak morala da
učestvuje u proslavi praznika i da na Badnje veče ode sa ostalima na
ponoćnu misu. Dodelili su joj čak i ulogu u prizoru poklonjenja
mudraca, pa je imala oreol oko glave, tako daje ličila na Bogorodicu.
Nalazila se blizu Stefana, koji je imao masku na licu, belu bradu i
krunu na glavi. Dah mu je bazdio od alkohola. On je krišom štipao
Vandu i šaputao joj u uho skaredne reči.
Vanda je u više navrata molila Jakova da uđe u kolibu i da zajedno
sa drugima učestvuje u proslavi praznika. Čak i Jakovljev dušmanin
Antek želeo je da za vreme praznika sklope primirje. U kolibi je bila
postavljena božična jelka, ukrašena trakama i vencima. Stara žena je
pripremila perece, ispekla prase, skuvala sarmu i mnoštvo drugih jela.
Bilo je potrebno da još jedan muškarac popuni broj gostiju, ali Jakov
je bio uporan. Nijedno jelo nije bilo spremljeno po jevrejskim verskim
propisima, i sve je to bilo idolopoklonstvo, a bolje je umreti nego
učestvovati u takvim obredima. Jakov je, dakle, ostao u ambaru i jeo
suv hleb, kao i obično. Vandu je bolelo to što se on odvaja od drugih i
krije. Devojke su ga ismevale, a time i nju, pošto je on bio njen
ljubavnik. Njena je majka otvoreno govorila da se treba otarasiti tog
prokletog Jevrejina, koji je porodici doneo zlu sreću i tešku kob. Sada
je Vanda bila opreznija kada je noću odlazila k njemu, jer je znala da
mu momci pripremaju svakojake ujdurme. Smerali su da ga izvuku iz
ambara i prinude da jede svinjetinu. Neko je predložio da Jakova
gurnu u reku i žrtvuju duhu reke ili da ga uškope. Vanda mu je donela
nož da bi mogao da se odbrani. Počela je da pije votku da bi odagnala
gorčinu iz svog srca.
Trećeg dana posle Božića selo je slavilo dan Turona, klanjajući se
paganskom bogu konja i hrabrosti, vetra i snage. Pop Dzobak je tražio
ukidanje ovog paganskog praznika, ističući da su Hristovim rođenjem
svi idoli lišeni moći i, dodajući, da su u gradovima idoli već odavno
pali u zaborav. Ali, selo nije obraćalo pažnju na njegove reči: na
paganski praznik, igralo se u Zagajekovoj kući i u kolibama.
Svirači su gudili, svirali na cimbalu, udarali u bubnjeve; svirali su
»Malog obućara«, »Pastira«, »Goluba«, »Laku noć« i »Tužbalicu
samrtnika«, a ova poslednja pesma izmamila je suze mnogim ženama.
Momci i devojke su igrali mazurku, polku, krakovjak. Svako je
zaboravio na svoje brige. Saonice, krcate mladim ljudima, jurile su po
snegu, pri čemu su zvonili praporci na bokovima i amovima konja. Tu
i tamo prošle bi male sanke u koje je bio upregnut pas. Vanda beše
obećala Jakovu da neće učestvovati u tom paganskom piru, ali sa
svakim časom koji je prolazio bivala je sve uznemirenija. Ona je
morala da igra i da pije sa seljacima. Sve dok je boravila u selu, za nju
je bilo nemoguće da se ne ponaša kao jedna od njihovih. Sama
činjenica daje nameravala da odbegne sa Jakovom i prihvati njegovu
veru, činila je utoliko potrebnijim da izbegne svaku sumnju. Žurila je
u ambar, lica zarumenjenog i sjajnih očiju. Užurbano je nekoliko puta
poljubila Jakova, stavila svoje lice na njegove grudi i stala da jeca.
»Ne ljuti se na mene«, rekla je. »Postala sam već stranac u sopstvenoj
kući«.

II

Bio je prvi dan meseca nišana, prema Jakovljevom kalendaru, dve

nedelje pred Pashu. Nijednom za sve vreme svog boravka u
sužanjstvu on tokom tog praznika nije jeo hleb, nego je živeo na
mleku, siru i povrću. Tih je dana ponovo zahladnelo i pao je dubok
sneg. Antek beše pošao u susedno selo da kupi još jednu kravu i poveo
je Vandu da mu pomogne. Vanda je morala da se složi sa njegovim
zahtevom, ne želeći da se svađa sa svojim bratom, sve dok se Jakov
nalazi kod njih. Jakov je proveo jutro muzući krave i cepajući drva za
ogrev, a to je bio posao koji je najviše voleo. Zamahivaoje sekirom a
naokolo je letelo iverje. Veće komade drveta je otkidao pomoću
klinova. Malo-pomalo, gomila drva za ogrev je rasla, sve dok nije
postala pozamašna. Jakov se vrati u ambar da se odmori, leže i zatvori
oči. Sanjao je Vandu, ali ovoga puta mesto zbivanja sna nije bilo selo.
Najednom oseti kako ga neko drma; on otvori oči:vrata ambara bila su
širom otvorena, a Baša je stala blizu njega. »Ustaj«, rekla je. »Zovu te
u Zagajekovu kuću.«
 »Otkud znaš?«
»Poslao je jednog od svojih ljudi.«
Jakov ustade, shvatajući, i odveć dobro, šta se dogodilo. Zagajek je
sigurno saznao za njegovu nameru da pobegne, i ovo je sad bio kraj.
Baš nedavno Stefan je bio prorekao Vandi da će Jevrejin biti prognan.
»E, pa došao je moj čas«, pomisli Jakov. Tokom svih ovih godina on
je očekivao takav završetak. Kolena su mu klecala i, čim je prešao
preko praga, on se sagnuo, šakom zgrabio sneg i istrljao dlanove da bi
mogao da izgovori molitvu. »Neka bude volja tvoja da smrću iskupim
svoje grehe«, mrmljao je. Za trenutak je pomislio da pobegne, ali je
onda uvideo da bi to bilo beskorisno. Bio je bos i bez kožuha. »Ne,
neću bežati«, odlučio je. »Zgrešio sam i zaslužio kaznu.« Zagajekov
čovek je čekao napolju; bio je nenaoružan. »Hajde«, reče Jakovu.
»Gospoda čekaju.«
»Kakva gospoda?«
»A, đavola ja to znam.«
»Došli su dakle da mi sude«, reče Jakov samome sebi. Lavež psa
naterao je staricu da iziđe iz kolibe; stajala je tu, široka i nezgrapna,
žuta u licu, a u njenim očima nije bilo ni radosti ni sažaljenja. Baša je
stajala pored svoje majke, jedna od onih osoba koje su pokorno, kao
krave, prihvatale sve što se događalo. Pas se umirio i podvio rep.
Jakovu bi drago što Vanda nije tu; dok se ona vrati, sve će možda već
biti svršeno. On pomisli da očita molitvu »Čuj, Izrailju«, ali brzo
odluči da to odloži za onaj trenutak kada mu namaknu omču oko
vrata. Osećao je težinu u stomaku; bilo mu je hladno. Štucao je,
podrigivao, počeo da govori treće poglavlje iz Psalama, ali je zastao
kada je došao do stiha; »Ali ti si, Gospodine, štit koji me zaklanja,
slava moja; ti podižeš glavu moju.« Bilo je odveć kasno za takve nade.
Kada je klimnuo glavom starici i Baši, one nisu odgovarale, kao da su
od drveta. Jedina stvar kojoj se Jakov čudio bila je da je čovek koji je
došao po njega bio ne samo nenaoružan nego čak nije pokušavao ni da
mu veže ruke. »E, pa sve jednom mora da se okonča«, pomisli Jakov,
koračajući oborene glave i odmeravajući korake. Godinama je težio da
sazna šta je s one strane puti i krvi. A sada je samo želeo da što pre
prebrodi umiranje i smrt i bio je spreman da slavi ime Gospodnje ako
od njega budu tražili da se odrekne ili da huli na boga.
Žene su izlazile iz svojih koliba i piljile u njega. Psi su lajali i trčali
za njim; drugi su miroljubivo mahali repom. Jedna mu je patka,
gegajući se, prešla preko puta. »Ti ćeš me nadživeti«, reče Jakov
utešno ovom stvoru. Opraštao se sa svetom i sa selom. »Samo da ona
ne oboli od tuge«, molio se, misleći na Vandu. Njoj, dakle, nije bilo
suđeno da dosegne istinu, i on je tugovao zbog nje. Onda podiže oči i
vide još jednom plavo, prolećno nebo. Jedini oblak koji se nalazio na
nebu imao je oblik životinje sa jednim rogom i dugim vratom. Iz
daljine gledale su ga planine, oni bregovi u koje je mislio da beži iz
ropstva. »Pisano je da budem sa njima«, reče Jakov, pomislivši na oca
i majku, na ženu i decu.
Pratilac ga povede Zagajekovoj kući, a pred zgradom nalazila su se
prekrivena kola u koja je bio upregnut par konja. Jakov i ne pomisli da
bi kola i konji mogli da budu iz susedstva. Preko konja bila su
prebačena ćebad, a njihovi amovi bili su ukrašeni mesingom; na rudi
kola bio je obešen fenjer. Jakov je pošao uz čiste stepenice, koje su
vodile na sprat. Bio je gotovo zaboravio da stepenice postoje, ali ovde
se, kako se činilo, nalazio deo grada usred zaseoka. Dok je prolazio
kroz predvorje, osetioje miris kupusa koji se kuvao za ručak. Prošao je
kroz vrata na kojima su bile mesingane kvake, kao u kući njegovih
roditelja. Pred vratima nalazile su se prostirke od slame. Onda se
otvoriše jedna vrata i to što je ugledao, učini mu se kao san. Za stolom
su sedela tri čoveka. Jevreji sa bradama, zaliscima i okruglim
kapicama. Jednome je kaput bio otkopčan i iz njega je virila obredna
odeća sa resama. Jakov je prepoznao drugog, ali je u toj pometnji bio
toliko zbunjen, daje zaboravio otkud ga zna. Stao je, otvorenih usta od
iznenađenja, a i na njihovim licima ogledalo se isto čuđenje. Najzad
mu se jedan od posetilaca obrati na jidišu: »Jesi li ti Jakov iz
Zamošća?«
Jakovu se zamagli pred očima.
 »Da, to sam ja«, odgovori, govoreći s poljskim naglaskom.
»Zet reb Abrahama iz Jozefova?«
»Da.«
»Zar me ne prepoznaješ?«
Jakov je piljio u posetioca. Lice mu je bilo poznato ali nije mogao
da dokuči otkuda zna to lice. »Ovo, dakle, nije moj samrtni čas«,
pomisli Jakov. On još nije bio u stanju da shvati šta se događa, ali se
stideo što je bos i odeven kao seoski sluga. U njemu se sve ukočilo i
skamenilo, jezik mu se ukočio i skamenio, i stideo se kao dečak.
»Možda se već nalazim s one strane«, pomisli. Hteo je nešto da kaže,
ali nije bio u stanju da izgovori nijednu reč. U tom trenutku kao da je
bio zaboravio jidiš. Onda se otvoriše još jedna vrata i uđe Zagajek,
onizak i temeljit, crvenog nosa, sa brkovima kao dva mišja repa. Na
sebi je imao zeleni kaput sa širitima i kratke čizme. U ruci je držao
jahački bič, sa zečjom šapom kao drškom. Iako je tek bilo jutro, bio je
već toliko popio da je nesigurno koračao. Oči su mu bile krvave i
vodnjikave. »Je li to vaš Jevrejin?« viknuo je.
Čovek koji se upravo bio obratio Jakovu odgovorio je, sa
neznatnim oklevanjem: »Da, to je on.«
»U redu, povedite ga i idite. Gde vam je novac?«
Jedan od Jevreja, mali, gojazan čovek, široke brade nalik na lepezu
i tamnih, daleko razmaknutih očiju, bez reči izvuče iz svog kaputa
kesu i poče da broji zlatnike. Zaga jek je svaki zlatnik ispitivao,
stavljajući ga između palca i kažiprsta i pokušavajući da ga savije. Tek
sada je Jakov shvatio šta se dogodilo, ti su Jevreji došli po njega;
plaćali su za njega otkup. Čovek čije je lice poznavao bio je iz
Jozefova, jedan od starešina jevrejske opštine. Najednom se Jakov
oseti veoma smetenim, kao daje onih pet godina, provedenih u planini,
upravo tog trenutka imalo dejstva, pretvorivši ga u neotesanog
seoskog momka. Nije znao gde da sakrije svoje žuljevite ruke i prljave
noge. Stideo se zbog svog pocepanog kaputa i svoje nečešljane kose,
koja mu je padala na ramena. Obuzela ga je želja da se, po seljačkom
običaju, pokloni posetiocima i da im poljubi ruke. Čovek koji je
brojao zlatnike, podiže pogled.
»Blagosloven bio ti koji mrtve vraćaš u život.«

III

Brzina kojom su se sada odvijala zbivanja s Jakovom bila je

čudesna. Zaga jek mu pruži ruku i požele srećan put. Trenutak kasnije,
Jevreji ga izvedoše napolje i rekoše mu da uđe u kola. Izvestan broj
seljaka beše se sakupio ispred Zagajekove kuće, ali u toj grupi nije
bilo nikoga od Bzikovih. Pre nego što je Jakov stigao da bilo šta kaže,
kočijaš, hrišćanin - Jakov ga dotle nije ni primetio - zamahnu bičem i
kola krenuše niz brdo. Jakov pomisli na Vandu, ali je ne pomenu. Šta
je tu moglo da se kaže? Zar je mogao da traži da sa sobom povede i
jednu seljanku, svoju ljubavnicu? Ona nije bila u selu, i tako nije
mogao čak ni da se oprosti s njom. Tako iznenada kao što je nekad
postao sužanj, sada je bio iskupljen iz ropstva. U kolima svi su mu se
obraćali odjednom i tako su ga zbunili, da gotovo nije znao šta govori.
Njihov govor je zvučao gotovo kao kakav strani jezik. Prebacili su mu
neko ćebe preko ramena i stavili na glavu molitvenu kapicu. Sedeo je
među njima sa osećanjem kao da je go. Tek postepeno se navikavao
na njihove reći, gestikulaciju, miris i upitao ih otkud su saznali gde se
on nalazi.
»Obavestio nas je neki vlasnik cirkusa«, rekoše.
Jakov ponovo ućuta.
»Šta se dogodilo sa mojom porodicom?« upita.
»Tvoja sestra Mirjam je živa.«
»I niko drugi?«
Oni ne odgovoriše.
»Treba li da pocepam svoju odeću?« upita Jakov, postavljajući to
pitanje ne samo njima već i samome sebi. »Zaboravio sam šta o tome
kaže zakon.«
»Da, za tvog oca i majku. Ali, ne i za tvoju decu. Prošlo je više od
trideset dana.«
»Da, to je sada već davni događaj«, reče Jakov, upotrebivši
zvaničan izraz.
Iako je sve vreme znao da su njegovi najbliži mrtvi, on tek sada
stade da ih oplakuje. Mirjam je bila jedini preživeli član porodice.
Plašio se da ih upita za pojedinosti, i dalje je gledao pravo preda se;
ljudi su najveći deo vremena govorili samo između sebe. Raspravljali
su o tome kakvu odeću Jakov sad treba da nosi: košulju, odeću sa
resama, pantalone, cipele. Jedan od njih primeti da mora da seče kosu,
a drugi otvori kožnu torbu i stade da kopa po njoj. Treći mu ponudi
kolače, pekmez, votku. Jakov je odbio da jede: rekao je da mora da
oplakuje svoju porodicu najmanje jedan dan. Sada se setio i imena
čoveka iz Jozefova: reb Mojše Zakolkover, jedan od sedmorice
najuglednijih Jevreja u varošici. Poslednji put kad ga je Jakov video,
on je bio mladić kome je tek porasla brada.
»Tačno kao što se zbilo sa Josifom i njegovom braćom«, primeti
jedan od njih.
»Sada, pošto smo i ovo doživeli, treba da izgovorimo blagoslov«,
upade drugi i stade da govori: »O, Ti, koji si me održao i omogućio da
doživim ovo vreme.«
»A ja treba da kažem: Učinio si milost«, promrmlja Jakov kao da
želi da dokaže da je i on Jevrejin i da ti koji su došli da ga izbave nisu
pogrešili što su za njega platili otkup. Ali, čak i dok je to govorio, bio
je svestan toga da greši. Trebalo je da slavi boga bez ikakvog
objašnjenja, ali njemu se sopstveni glas činio tako grubim, da se
ustezao da govori pred tako uglednim ljudima. Njegovi su saputnici
bili niski rastom, a njemu je glava dodirivala krov kočija. Osećao se
kao sapet, i toliko mu je neobičan bio miris tih kola, daje teško mogao
da se uzdrži od kijanja. Trebalo je da ovim ljudima izrazi svoju
zahvalnost, a nije znao prave reči za takvu priliku. Kad god je
pokušavao da nešto kaže, dva jezika, jidiš i poljski, pomešala bi mu se
u glavi. Kao kakva neznalica koja se obraća učenim ljudima, on je
unapred znao da će od sebe napraviti budalu. Ali, na kraju je upitao:
»Ko je ostao živ u Jozefovu?«
Izgleda da su ljudi očekivali ovo pitanje, i svi su počeli da govore u
jedan glas. Kozaci su varošicu gotovo sravnili sa zemljom: ubijali su,
klali, palili, vešali, ali su preživeli neki stanovnici, uglavnom udovice i
starci i neka deca koja su se bila sakrila na tavanima i u podrumima ili
se sklonila kod seljaka, u obližnje zaseoke. Jakovljevi saputnici su
pominjali neka imena koja su Jakovu bila poznata, ali i neka koja on
nikada ranije nije čuo, jer je Jozefovo sad imalo nove stanovnike.
Kola su se i dalje kotrljala niz brdo, sunce se probijalo kroz zavese, a
razgovor je bio tužan. Svaka rečenica se završavala rečju »ubijen«,
osim što je za ponekog rečeno daje »umro od kuge«. Da, anđeo smrti
bio je veoma zaposlen. Posle pokolja i paljenja došle su boleštine, i
ljudi su umirali kao muve. Jakov je teško mogao da shvati tako
golemu nesreću. Ali, kao i uvek, neki su se spasli. Jakovljevi
izbavitelji ostavljali su utisak ljudi koje pritiskuje ogroman teret, i
Jakov je pognuo glavu. Činilo mu se da je prespavao sedamdeset
godina, kao legendarni Honi i probudio se u sledećem veku. Jozefovo
više nije bilo Jozefovo. Sve beše iščezlo: sinagoga, učilište, ritualno
kupatilo, prihvatilište za sirotinju. Ubice su čak polomile i nadgrobne
kamenove. Nijedno poglavlje Tore i nijedna stranica knjiga u učilištu
nisu ostali pošteđeni. Poremećeni, bogalji i kreteni bili su sada
stanovnici varošice. »Zašto nam se ovo dogodilo?« upita jedan od
ljudi. »Jozefovo je bio dom Tore.«
»Bila je to božja volja«, odgovori drugi.
»Ali zašto? Kakve su grehe počinila sitna deca? Ona su živa
zakopana.«
»Breg iza sinagoge tresao se tri dana. Ubice su Hananu Berišu
iščupali jezik, a Beili Iče odsekli su grudi.«
»Pa šta smo im mi skrivili?«
Niko na ova pitanja nije odgovarao, i oni podigoše oči, gledajući u
Jakova, kao da od njega očekuju odgovor. Ali, on je sedeo i ćutao.
Objašnjenje koje je dao Vandi da slobodna volja ne bi mogla da
postoji bez zla, niti milost bez nesreće, sada je zvučalo besmisleno,
gotovo kao svetogrđe. Da li je tvorcu bila potrebna pomoć kozaka da
bi ljudima otkrio svoju prirodu? Da li je to bio dovoljno jak razlog da
se novorođena deca živa zakopaju? Jakov se setio sopstvene dece,
malog Isaka i Breine, koja je još bila beba; zamišljao ih je: bačena u
krečanu i živa zatrpana. Čuo je njihove prigušene krike. Čak i ako su
se njihove duše vinule u najsjajniju palatu i dobile najviše nagrade, to
nije moglo da zbriše njihove samrtne muke i užase. Jakov se pitao
kako je mogao i za trenutak da ih zaboravi. Zbog svog zaborava, bio
je kriv i za ubistvo.
»Da, ja sam ubica«, reče samome sebi. »Nisam ništa bolji od njih.«
 6

Pasha je minula. Praznik žetve je došao i prošao. U početku, svaki

je dan bio za Jakova toliko ispunjen događajima kao da je trajao čitavu
godinu. Svakog časa, čak svakog trenutka, on bi otkrio štogod novo ili
nešto što je bio napola zaboravio. Nije mala stvar vratiti se jevrejskim
knjigama, odeći, praznicima, posle više godina ropstva među
bezbožnicima. Dok je bio sam u planinskoj brvnari ili u Bzikovom
ambaru, on je imao osećaj kao da u njemu ni traga od tog sveta nije
ostalo. Kao da su Hmeljnicki i njegovi kozaci sve zbrisali. Ponekad bi
čak pomislio da Jozefovo nikad nije ni postojalo i da su sva ta sećanja
bila iluzije. A sad je najednom ponovo bio odeven kao Jevrejin koji se
moli u sinagogi, stavlja molitvene kaiše, oblači molitvenu odeću sa
resama i jede hranu koja je pripremljena strogo po verskim propisima.
Njegovo putovanje od Krakova do Jozefova bilo je jedan dug
neprekidan praznik. Rabini i starešine jevrejskih zajednica
pozdravljali su ga i slavili u svakoj varošici. Žene su donosile svoju
decu da ih Jakov blagoslovi i molile ga da dodirne novčiće i govori
bajalice nad komadima ćilibara. Mučenicima nije bilo pomoći, te su
ljudi svojom dobrotom obasipali tog čoveka koji je bio otkupljen iz
ropstva.
Jakovljeva sestra Mirjam i njena kći Binele čekale su ga u
Jozefovu. Osim njih dveju, preostali su samo neki dalji rođaci.
Jozefovo je bilo toliko izmenjeno da se nije moglo poznati: trava je
rasla tamo gde su nekad bile kuće. zgrade su bile podignute tamo gde
su nekad brstile koze. U dvorištu sinagoge bilo je grobova. Rabin,
njegov pomoćnik i većina starešina bili su iz drugih gradova. Jakovu
su dali sobu i nekako sakupili jedan razred đaka, tako da je mogao da
zarađuje kao učitelj. Njegova sestra Mirjam, nekad imućna, bila je
sada bez zuba i u dronjcima. Pri susretu sa Jakovom ona pritrča k
njemu ridajući, a nikad nije ni prestala da jeca i plače, sve dok se nije
vratila u Lamošć. Jakov se plašio da nije pomerila pameću. Ona je
ječala, privijala se uz njega, tresla se i sve vreme kršila ruke, štipajući
svoje obraze i nabrajajući sva mučenja kroz koja je prošla njihova
porodica. Podsećala je Jakova na one narikače koje su, prema
Talmudu, u davno vreme unajmljivane za sahrane. Njen je glas
povremeno bivao tako piskav, da je Jakov morao da začepi uši.
»Avaj, jadna Dina, rasporili su joj stomak i u njega stavili psa.
Mogao si ga čuti kako laje.«
»Nabili su na kolac Mojše Bunima, i on je zapomagao čitavu noć.«
»Dvadeset kozaka silovalo je našu sestru Leu, a onda je isekli na
komade.«
Jakov nije bio od onih koji podležu zabludi da čovek ima pravo da
zaboravi kako su oni koji su sad mrtvi bili zlostavljani. To što je u
Bibliji rečeno o Amaleku, važilo je za sve neprijatelje Izrailja. Ali, on
je ipak molio Mirjam da ga ne obasipa odjednom tolikim užasima. Jer,
postoji granica onoga što ljudski um može da primi. Nijedan čovek
nije u stanju da, predočavajući sebi sve ove užase, svaku njihovu žrtvu
ožali na dostojan način. Trebalo bi proglasiti još jedan dan žalosti
Tišebov i još jedan post kao onaj sedamnaestog tamuza. Godina nije
dovoljno duga da bi se preživeli molili za duše svih mučenika i svakog
dolično oplakivali. Jakov bi najradije pobegao i zavukao se u neku
porušenu zgradu, gde bi mogao da provede vreme u ćutanju. Ali, nije
bilo takvog mesta u Jozefovu: svuda je vladala vreva i na sve strane se
radilo. Ljudi su gradili kuće i pokrivali zgrade krovovima: mešali su
kreč i nosili opeke. Na pijaci su otvorene nove trgovine, a seljaci bi se
na pijačni dan sjatili u Jozefovo da bi trgovali sa Jevrejima. Jakov je
odmah, po povratku, uronio u verski život. Bilo je to doba godine
kada se peče macot, testo bez kvasca, i on je u tome pomagao
pobožnim građanima, noseći vodu i pripremajući testo. Prve večeri
Pashe, on je, po običaju, u svom domu čitao okupljenima iz Hagade
priču o izlasku iz Misira. Pozvao je i nekoliko udovica, čiji su domovi
ostali bez domaćina. Ali, činilo mu se nepriličnim da o čudesima koja
su se zbila u Misiru priča u vreme kada novi faraon čini užase koje
onaj nekadašnji nije mogao da ostvari. Nije bilo nijednog zakona,
nijednog pasusa u Tori koji se njemu nije činio izmenjenim. Pitanja
koja je Jakov postavljao o proviđenju postajala su sve oštrija i smelija;
Jakov je bio svestan toga da više ne može da se uzdržava od
postavljanja takvih pitanja.
Ali, to što je on sa čuđenjem uočavao, što je za njega bilo novo, na
to su drugi već bili oguglali. Dečaci u verskoj školi smejali su se i
između sebe zbijali šale. Domišljati mladi ljudi su majstorski izvrtali
svaki argument. Trgovci su bili zaokupljeni zarađivanjem novca, a
žene su ćaskale kao i nekad. Gospod je, kao i obično, ćutao. Jakov je
shvatio da mora da sledi božji primer, da zapečati svoja usta i da
zaboravi na onog sumanutog u sebi koji je zaludu postavljao pitanja.
Tako su prolazili dani: Pasha i Praznik žetve! Jakov se telom vratio
kući, ali njegov duh nije mogao da se smiri. Njegovo stanje se čak
beše pogoršalo, jer sada nije imao čemu da se nada. Da bi sebe sprečio
da razmišlja, nastojao je da čitav dan bude zaposlen: poučavanjem,
studiranjem, molitvom, pevanjem Psalama. Druge varošice su
poklonile Jozefovu izvestan broj starih knjiga sa podvrnutim uglovima
listova, a Jakov je lepio stranice i ubacivao slova i reči koje su
nedostajale. Novom učilištu bio je potreban službenik, pa je Jakov
preuzeo i taj posao. Njegov je dan počinjao u zoru a završavao se tek
kada bi osećao da će se srušiti od iscrpljenosti. Ako njegove misli
mogu da se zadržavaju samo na optužbama protiv neba ili na
sećanjima na trenutke sladostrašća u nekoj brvnari, one su onda
nečiste. Neka se oni čiji je um čist predaju meditaciji.
Pobožne žene, koje su se brinule o Jakovu, htele su da mu
nadoknade lišavanja tokom godina progonstva, ali tako je samo došlo
do neobjavljenog rata između njih i njihovog štićenika. One su mu
prostirale postelju sa dušekom od paperja, ali on bi se ispružio na pod
i tako provodio noć. One su mu kuvale supe i čorbe, ali on je jeo suv
hleb i pio izvorsku vodu. Kada su dolazili posetioci da bi s njim
razgovarali o godinama njegovog izbivanja, on je odgovarao kratko i
odsečno. Kako je i mogao drukčije da se ponaša? Prozori njegove
radne sobe gledali su na brežuljak na kojem su sahranjeni njegova
žena i deca. Mogao je da vidi krave kako pasu u blizini, na
novoniklim pašnjacima. Njegovi roditelji, rođaci, prijatelji, prošli su
kroz mučeništvo. On je nekad, kao dečak, žalio čuvara groblja u
Zamošću zbog toga što je provodio život među grobovima, a sada je
čitava Poljska postala jedno veliko groblje. Ljudi oko Jakova bili su se
na to navikli, ali on je osećao da ne može s tim da se pomiri. Najviše
što je mogao da čini bilo je da više ništa ne misli i ne želi. Bio je rešen
da više ne postavlja nikakva pitanja. Zar ima opravdanja za
mučeništvo ljudi?
Jednog dana, dok je sam sedeo u učilištu, Jakov se sledećim rečima
obrati bogu: »Ja ne sumnjam u to da si ti svemoćan i da sve što činiš
služi dobru, ali za mene je nemoguće da se pokorim zapovesti: ,Ljubi
boga svoga.’ Ne, ja to ne mogu, Oče, bar ne u ovom životu.«

II

Kako je odvratno žudeti za jednom seljankom a ne obožavati

Tvorca. Od samoga kajanja čovek bi morao poželeti da ga zemlja
proguta. Ali, šta da se radi sa snažnim telom i njegovim željama?
Kako suzbiti zločinca u telu? Jakov je ležao na podu, ne mičući ni
rukama ni nogama. Kroz otvoren prozor ulazila je noć. Jakov je pratio
jedno sazvežđe na nebeskom svodu i video zvezde kako plove od
krova do krova i kako te svetlosti, belje od sunca, svetlucaju i blešte.
Isti bog koji je kozacima dao snagu da otkidaju glave i paraju utrobe,
upravljao je ovim nebeskim jatom. Ponoćni mesec je lebdeo u sedefu i
njegovo lice, za koje deca govore da je Jošuino, piljilo je pravo u
Jakova.
Jozefovo je danju odzvanjalo mnoštvom zvukova: cepanjem i
testerisanjem drva; škripom zaprežnih kola koja dolaze iz sela,
natovarena žitom, povrćem, drvima za ogrev, drvenom građom; konji
su rzali, krave mukale, deca su sricala azbuku, Stari zavet, komentare
Rašija, Gemaru. Isti ti seljaci koji su pomogli krvnicima Hmeljnickog
da opljačkaju jevrejske domove, sada su cepali drva, pokrivali kuće
šindrom, postavljali podove, gradili peći, bojili zidove. Jedan je
Jevrejin otvorio krčmu u koju su seljaci dolazili na pivo i votku.
Plemići su, pošto su izbledela sećanja na pokolje, ponovo davali
Jevrejima pod najam svoja polja, šume i mlinove. Moralo se trgovati
sa ubicama i pružati im ruku prilikom sklapanja ugovora. Pronosili su
se glasovi da su Jevreji izvukli korist i iz katastrofe, pošto su trgovali
ukradenom robom i iskopavali novac koji su izbeglice bile zakopale. I
napuštene žene bile su jedan od predmeta prepričavanja. Te su žene
putovale iz varoši u varoš, tražeći svoje muževe ili tragajući za
svedocima koji mogu da potvrde da njihovi muževi nisu u životu.
Mnogi Jevreji nisu bili dovoljno čvrsti da bi se oduprli pokrštavanju, i
poljska vlada je dekretom objavila da oni koji su kršteni protiv svoje
volje mogu da se vrate svojoj staroj veri.
Ali, najveću radoznalost pobudile su kozačke žene, u stvari
jevrejske žene prinudno udate, koje su sada bežale preko stepa i
vraćale se. Jedna od njih, Tirza Tema, koja je nešto pre Jakova stigla u
Jozefovo, beše zaboravila da govori jidiš. Njen prvi muž bio je još živ,
pošto je za vreme pokolja pobegao u šumu, gde je preživeo hraneći se
korenjem. On nije prepoznao Tirzu Temu i poricao je da je to ona. A
ona je svoj dokaz predočila u ritualnom kupatilu: bila je to belega boje
meda na jednoj dojci i mladež na leđima. Ali njena molba da njen muž
bude prinuđen da da razvod svojoj drugoj ženi bila je odbačena. Sud
je obavestio Tirzu Temu da će ona dobiti razvod, pa je ona sada na
kozačkom psovala jevrejsku zajednicu i neprekidno tražila da se vrati
svom nekadašnjem domu i ponovo preuzme domaćinstvo. U drugu
neku ženu ušao je zloduh. Jedna je devojka lajala kao pas. Jedna
nevesta, čijeg su mladoženju ubili na dan venčanja, pomerila je
pameću i provodila noći na groblju, obučena u svoju venčanu haljinu i
veo. Tek sada, više godina posle katastrofe, Jakov je shvatio koliko su
rane bile duboke. Kozaci u stepama su ponovo pripremali najezdu na
Poljsku, a Rusi, Prusi i Šveđani čekali su u pripravnosti sa naoštrenim
mačevima. Poljski plemići nisu ništa preduzimali: oni su samo
pijančili, sparivali se, bičevali seljake i svađali se između sebe oko
raspodele počasti, privilegija i titula.
Samo je noću vladala tišina - pesma zrikavaca i kreketanje žaba.
Topli povetarci donosili su miris poljskog cveća, bilja, zrelog žita, a
Jakov je raspoznavao svaki i najslabiji. Čuo je ptice i životinje kako se
kreću po čestaru. Odskora se bio svečano zakleo da će Vandu iščupati
iz svog srca i da nikad više neće misliti na nju. Ona je bila kći
Ezavljevog roda, koja ga je namamila na preljubu, žena čija je želja da
prihvati njegovu veru poticala iz nečistih pobuda. Osim toga, ona je
bila tamo, a on je bio ovde. Čemu uopšte vodi to njegovo
premišljanje? Iz toga ne može da proistekne ništa drugo osim greha i
đavolove klice koja se rađa u grešnim mislima. Predočavao je sebi
slike obogaljenih, koje je video na putu i ovde, u Jozefovu, ljudi bez
nosa, ušiju, jezika - kad god bi osetio žudnju za njom, pomislio bi na
njih. Govorio je sebi da bi trebalo više da misli na jad ovih nesrećnika
nego na slatke snove u kojima je uživao u krilu sestre njihovih
mučitelja. Odlučio je da samog sebe kazni: kad god bude pomislio na
Vandu, postiće do zalaska sunca. Sastavio je i listu mučenja:
kamenčići u cipelama, kamen ispod jastuka, gutanje nesažvakane
hrane, uskraćivanje sna samome sebi. Zbog toga što je dozvolio sotoni
da ga zavede, morao je da plati jednom zasvagda. Ali, Belial je bio
uporan kao pacov. A ko je bio taj pacov? Da nije on sam, Jakov? Ili
možda neka sila izvan njega? On je dobro znao da postoji duh božji i
duh zla. U njegovom slučaju, ovaj drugi bio se čvršće ušančio u
njegovom umu i imao je jači uticaj. Onog trenutka kada bi Jakov
zadremao, zlo bi njime ovladalo, dočaralo mu bludne slike, donosilo
Vandin glas u njegove uši, otkrivalo mu njeno nago telo, prljalo i
kaljalo njega, Jakova. Katkad bi čuo njen glas čak i dok je bio budan,
»Jakove, Jakove«, zvala bi Vanda. Zvuk kao da je dolazio odnekud
spolja a ne iz njega: video je Vandu kako radi u polju, kako melje žito,
donosi hranu kravaru koji ove godine spava u brvnari, zajedno sa
stokom. Ona bi se ugnezdila ispod njegovog molitvenog šala kad bi se
on molio bogu. Čitala je zajedno sa njim kada bi se nagnuo nad Toru.
»Zašto si me učio kako da budem Jevrejka ako si mislio da me ostaviš
među onima koji se klanjaju kumirima?« žalila se Vanda. »Zašto si
me privukao k sebi, zar samo da bi me odgurnuo?« Zagledao joj je u
oči, slušao njeno jecanje, koračao pored nje među stokom u polju. Još
jednom, oni su se zajedno kupali u planinskoj reci i on ju je u naručju
odneo na slamu. Balaam je lajao; planinske ptice su pevale. Čuo ju je
kako dahće: »Još, još!« Šaputala je, ugrizla ga za uho i poljubila ga.
Provodadžije su saletale Jakova pokušavajući da ga ožene, a jedan
od ljudi koji su ga iskupili iz ropstva bio je među onima koji su mu
namerili priliku. Jakov je, u početku, odbacivao sve njihove predloge.
Govorio je kako nema nameru da se ponovo ženi i da će ostati
neženjen. Ali, na to su mu odgovarali da ne bi trebalo da se uputi tako
opasnim putem. Čemu se svakodnevno izlagati iskušenju? Osim toga,
on treba da se pokori zapovesti: »Plodite se i množite se.« Predlagali
su mu i neku udovicu iz Hrubješova, pa je trebalo da ova uskoro dođe
u Jozefovo da bi se upoznala s njim. Ta je žena držala trgovinu
tekstilne robe na pijaci u Hrubješovu. a posedovala je i kuću, koju
kozaci nisu spalili. Udovica je bila nekoiko godina starija od njega i
imala je odraslu kćer, ali to nije predstavljalo veću smetnju. Jevrejin
ne iskušava zlo poričući postojanje tela, nego svoje telo stavlja u
službu boga. Jakov je znao da nikad neće moći da voli tu ženu iz
Hrubješova, ali je smatrao da će pored nje, možda, naći zaborav.
Bio je iznemogao od unutrašnje borbe, noću nije spavao, danju je
bio umoran. Osećao je da nema više strpljenja da poučava đake i da je
izgubio interesovanje za Toru i za molitvu. Sedeo je u učilištu čeznući
za otvorenim nebom, sanjajući o tome kako ponovo sakuplja travu,
kako se penje na grebene i čepa drva. Jevreji ga behu otkupili, ali on je
ostao rob. Strast ga je sapinjala kao psa na lancu. Psi Misira su lajali a
on nije mogao da ih otera.
Jednog dana, dok je sedeo u učilištu, objašnjavajući šta se radi sa
rogovima ovnova žrtvovanih na oltar žrtava-paljenica, ušao je jedan
dečak i rekao: »Moj otac bi hteo da razgovara s vama, reb Jakove.«
Jakov se strese kao i uvek u poslednje vreme kada bi video neko dete.
»Ko je tvoj otac?«
»Mojše Zakolkover.«
»Znaš li radi čega me traži?«
»Stigla je udovica iz Hrubješova.«
Razred prasnu u smeh a Jakov se zbuni i pocrvene. »Čitajte
Gemaru dok se ja ne vratim«, reče učenicima. Ali i pre nego što je
izašao iz zgrade čuo je svoje učenike kako lupaju po stolu i kako se
glasno prepiru. Živahni dečaci, navikli da se igraju vuka i jarca,
žmurke, šuge, uvek su zbijali šale i bučno se cerekali. Jedna od
glavnih meta njihovih šala bio je smrknuti Jakov, koji je sedeo pred
njima, izgubljen u mračnim mislima, i sada, pošto je neko došao po
njega da bi se on upoznao sa nekom ženom, imali su nov povod da ga
ismevaju. Jakov je išao pored dečaka, pošto je odlučio da ne pođe kući
da bi se presvukao u svečano subotnje odelo. Dečak, koji još nije bio
ni rođen u vreme pokolja, čavrljao je o ptici koja je uletela kroz prozor
njegove sobe. Stigli su tako do novopodignute kuće Mojše
Zakolkovera, još udobnije od one koju su kozaci spalili. Jakov je,
ušavši u predvorje, osetio miris jela; mesa i prženog luka. Vrata
kuhinje bila su otvorena, i mogao je da vidi domaćinovu drugu ženu
(prva je bila ubijena) kako stoji blizu peći. Tu je bila još jedna žena,
koja je mesila testo, a neka devojka je tucala biber u avanu. Za
trenutak Jakov oseti dah prošlosti, a onda Mojše, čovek koji je
Zagajeku izbrojao zlatnike, otvori vrata trpezarije i pozva Jakova da
uđe. Ušavši u sobu, Jakov zapazi kako je u njoj sve novo: zidovi,
podovi, stolovi, novopovezane knjige iz Lublina. Zlotvori su
uništavali, a Jevreji su stvarali. Ponovo su štampane jevrejske knjige,
a pisci su putovali iz mesta u mesto, prikupljajući pretplatu. Jakov bi
osetio ubod u srce kad god bi video oživljenu prošlost. Nema sumnje,
živi moraju nastaviti da žive, ali sam ovaj iskaz znači izdajstvo prema
mrtvima. Pala mu je na um pesma koju je čuo od nekog šaljivdžije na
jednoj svadbi: »Šta je život nego ples među grobovima?« Da, to što je
došao da upozna ženu koja bi mogla da postane njegova nevesta bila
je sramota. Samo nekoliko koraka dalje bili su pokopani njegova žena
i deca. Ali, bolje je ipak da ima ženu nego da stalno misli na tu
hrišćanku.
Mojše i on bili su duboko zašli u razgovor o školi i opštinskim
stvarima, kada je ušla domaćica, unevši kolače i neko jelo od trešanja
- posluženje kojim su bogati izražavali gostoprimstvo. Pocrvenevši,
ona se izvini što nije lepše obučena i klimnu glavom kao da želi da
kaže: »Znam šta mislite, ali šta mogu kad dolazim iz kuhinje.«
Konačno stiže i žena iz Hrubješova, niska, zdepasta, obučena u
svilenu haljinu i satenski ogrtač, a na glavi je imala kapu kakve nose
sredovečne žene, ukrašenu trakama u boji i biserom. Na njenom
okruglom licu bilo je toliko bora, daje izgledalo kao daje sastavljeno
od komada, a oči su joj bile crne i meke, podsećale su na višnje iz
višnjevače. Oko vrata je nosila zlatni lanac sa priveskom koji se
njihao, na prstima joj je svetlucalo prstenje. Miris meda i cimeta ušao
je sa njom u sobu, i ona je lukavo posmatrala Jakova.
»Oh, kakvog li diva od čoveka! Sačuvao vas bog od uroka!«
»Svi smo mi onakvi kakvim nas je stvorio bog«.
»Tačno, ali bolje je biti krupan nego žgoljav.«
Govorila je zapevajući glasom i uzdišući, a pri tom je neprekidno
brisala nos batistanom maramicom. Pričala je kako je sa kola, kojima
je došla u Jozefovo, otpao točak, te su morali da se zaustave kod
kovača radi opravke. Onda je uzdahnula i stala da se hladi lepezom, a
za to vreme je pričala o svojoj trgovini tekstilnom robom i o tome
kako je teško dobiti robu koju mušterije traže. Odbila je posluženje
koje joj je domaćica ponudila, ali se onda predomislila i popila čašu
vina od borovnice, uz koje je progutala tri kolačića. Nekoliko mrva je
palo na nabore njenog ogrtača, a ona ih je pokupila i pojela. Pričala je
kako njen posao, bogu hvala, dobro ide, ali kako ne može da se osloni
na devojke koje kod nje rade. »Tuđa ruka dobra je samo da džara
vatru«, rekla je, navodeći neku poslovicu i posmatrajući Jakova
iskosa, prepredeno. »U kući je potreban muškarac, inače sve ode u
propast.«
Jakov je video da joj se on dopada i daje spremna da sedne i sastavi
bračni ugovor. Ali, on je oklevao. Ta je žena bila suviše stara i
slatkorečiva, odveć proračunata. On nije želeo da provede život
nadgledajući pisare i cenjkajući se sa kupcima. Takvoj je osobi
potreban muž koji dušom i telom živi za novac. Pričala je kako će
izgraditi još jedno krilo kuće i proširiti trgovinu. Što je više govorila,
to je Jakov bivao sve snuždeniji. Ja više ne pripadam ovom svetu,
govorio je sebi, i takav brak ne bi bio dobar ni za jedno od nas. »Ja po
svojoj prirodi nisam poslovan čovek«, rekao je glasno.
»A ko se rodio kao poslovan čovek?« reče ona, dohvativši pregršt
trešanja svojim mlitavim prstima.
Počela je da ispituje Jakova o godinama njegovog ropstva - a to je
tema koja se obično izbegava, pošto Jevreji smatraju da je vreme
provedeno među bezbožnicima protraćeno, te da o tome i nema šta da
se govori - ali tako bogata žena nije morala da poštuje taj društveni
običaj. Jakov joj je pričao o Janu Bziku, o brvnari u planini, gde je
provodio leta, o ambaru, gde je spavao zimi. »Kako ste nabavljali
hranu kad ste bili u planini?«
»Donosili su mi iz doline.«
»Ko vam je donosio? Seljak?«
»Ne, njegova kći.«
»Neudata?«
»Udovica.«
»Da li ste subotom sakupljali travu?«
 »Ne, nikad nisam prekršio subotu. Niti sam jeo hranu koja je
zabranjena verskim propisima.« Stideo se kada je čuo svoje reči - kao
da se hvali svojom pobožnošću.
Žena je pažljivo razmišljala o tome što joj je rekao, a onda
primetila, pošto je pružila ruku da uzme još jedan kolač: »Pa niste
imali izbora. Oh, šta su nam te ubice učinile!«

III

Bilo je podne; dečaci su otišli na ručak, neki svojoj kući, a drugi

porodicama kod kojih su stanovali. Ostavši sam u školi, Jakov je
pripremao predavanje. Bilo mu je milo što se ponovo predao
proučavanju knjiga, ali mu je bilo odvratno što se izdržava
poučavanjem. Većina njegovih učenika se dosađivala, a oni posebno
bistri provodili su vreme u cepidlačenju ili komplikovanju onog što je
bilo očigledno. Tokom onih godina dok je bio udaljen od Tore,
njegova su se shvatanja izmenila. Pošto je sada bio svestan mnogih
stvari koje ranije nije sagledavao, video je da je iz jednog zakona
sadržanog u Tori proizlazilo mnoštvo zakona u Mišni, a još više
zakona u Gemari; što se, pak, tiče komentara zakona, njih je u Gemari
bilo kao peska u pustinji. Svako je pokolenje dodavalo sopstvene
primedbe, a tokom godina njegovog progonstva Šulhran aruh
dopunjen je novim tumačenjem, a dodate su mu i nove zabrane. Došla
mu je grešna misao: ako tako dalje potraje, nijedno jelo više neće biti
dozvoljeno. Od čega će Jevreji onda živeti? Od užarenog ugljevlja? I
zašto sve ove zabrane i zapovesti nisu sačuvale Jevreje od kozačkih
svireposti? Šta li bog još traži od svog napaćenog naroda?
Osim toga, kako je Jakov posmatrao stvari, video je da zajednica
poštuje zakone i običaje koji se tiču Svemogućeg, ali nekažnjeno krši
zakone koji se tiču odnosa među ljudima. Jakov se vratio u varošicu
pre Pashe, i tada je baš bila u toku jedna svađa. Vladala je oskudica u
brašnu za pripremanje macota, pečenog testa bez kvasca, koje se jede
za vreme tog praznika. Rabin, pošto nije našao nikakav izlaz u
Mojsijevim zakonima, u Talmudu, pa ni u spisima Majmonidesa,
dozvolio je da se za vreme praznika jedu grašak i pasulj. Ovo je
naređenje izazvalo prkos kod izvesnih članova zajednice; jedni su na
taj način hteli da pokažu kako su pobožni, a drugi su bili protivnici
rabina, pa su porazbijali prozore na rabinovoj kući i ukucali eksere u
njegovu klupu pored istočnog zida hrama. Jedan od fanatika prišao je
Jakovu i upitao ga ne bi li on hteo da postane rabin. Da, ljudi i žene
koji bi pre umrli nego prekršili i najbeznačajniji od tih obrednih
zakona, otvoreno su klevetali i ogovarali i odnosili se sa prezrenjem
prema sirotinji. Učenjaci su se razmetali pred neukima, starešine su
delile privilegije i povlastice između sebe i svojih rođaka i, uopšte
uzev, iskorištavale narod. Bankari su kaišarili od svojih klijenata,
koristeći se rupama u zakonu protiv zelenašenja; trgovci su skrivali
robu i iznosili je na tržište tek kada bi zavladala oskudica. Neki su čak
varali na vagi i na aršinu. Ali, kada bi Jakov došao u učilište, tu bi ih
nalazio sve: i gnevne i ohole, i ponizne i nepoštene. Oni su se molili
bogu a ujedno pripremali smicalice, podizali su kule od zakona a
istovremeno kršili božje zapovesti. Katastrofa je zajednicu fizički i
materijalno osiromašila, ali u varošici je bilo napretek mržnje i zavisti.
Mojše Zakolkover reče Jakovu da bi neki želeli da spreče njegov brak
sa udovicom iz Hrubješova i da je stiglo neko anonimno pismo sa
optužbama protiv Jakova.
Ali, Jakova su brinule njegove sopstvene misli, jer je znao da je
njihov izvoru zlu. Sotona je pokušavao da dokaže da svuda vlada
iskvarenost i da stoga ne treba ozbiljno shvatiti greh. Duh božji je
odgovarao: »Čemu baviti se onim što drugi rade? Gledaj samoga
sebe.« Ali, Jakov nije imao mira. Svuda je slušao kako ljudi govore
stvari koje su njihove oči poricale. Pobožnost je bila plašt za zavist i
tvrdičluk. Jevreji ništa nisu naučili iz svoje katastrofe; patnja ih je
samo gurnula još niže.
Zapevajući, dok je proučavao svete knjige, Jakov je teško uspevao
da iz svog glasa otkloni odjeke kravarskih pesama. Bilo je trenutaka u
kojima je čeznuo za brvnarom. Njegova ljubav prema Jevrejima bila
je svesrdna kada je bio daleko od njih. Tada bi zaboravio varljive oči i
otrovne jezike sitnih duša - njihova lukavstva, smicalice i svađe.
Istina, trpeo je zbog prostote i divljaštva kravara, ali šta se drugo
moglo i očekivati od tako sirovog sveta.
Bračni ugovor bio je gotovo dovršen, datum venčanja utvrđen za
prvi petak posle posta Tišebov. Udovica, iako je već zašla u tridesete
godine, mogla je još da rađa decu i veoma je želela da ima sina.
Laskavci su već smatrali Jakova za bogataša i obasipali ga pohvalama.
Ali, on je provodio noći bez sna, mučeći se, još neodlučan u pogledu
ženidbe. Udovici je bio potreban poslovan čovek koji ume dobro da se
cenjka, a on je bio povučen, gotovo pustinjak. Godine ropstva otuđile
su ga od života; izgledao je zdrav, ali je u stvari bio razriven. Stalno je
tražio nešto u kabali i prelistavao filozofske knjige. Katkad bi ga
obuzela želja da beži, ali nije znao kuda. Sumnjao je u sve, noseći u
sebi onu vrstu sumnje kao oni ljudi u kojih, kao što kažu, srce ne zna
šta usta govore. Tokom svih godina ropstva on nije okusio meso, i
sama pomisao da bi mogao da se hrani božjim stvorovima sada mu je
bila mrska. Na subotnjoj trpezi nalazili su se, po običaju, meso i riba,
ali njemu je ta hrana zapinjala u grlu. Jevreji su postupali sa
životinjama kao kozaci sa Jevrejima. Bilo mu je dovoljno da čuje reči
»glava«, »vrat«, »džigerica«, »guša«, pa da se zgrozi. Kada bi stavio
meso u usta, imao bi osećaj kao da proždire sopstvenu decu. Nekoliko
puta mu se dogodilo da je posle subotnje večere morao da iziđe iz
kuće i da povraća.
Bio je sam u učilištu i nije ništa čitao samo je okretao listove,
uzimajući svezak po svezak. Možda će odgovor naći kod
Majmonidesa. Ili u delu »Kuzari«. Ili možda u »Dužnosti srca« ili u
»Vinogradu«? Pročitao bi nekoliko reći, okrenuo stranicu, otvorio
drugu knjigu negde na sredini, pa opet listao. Pokrivajući rukama lice,
on bi zatvorio oči. Žudeo je i za Vandom i za grobom. Onoga trenutka
kada bi ga napustila žudnja za njom, poželeo bi da umre. »Oče na
nebesima«, govorile su njegove usne bez učešća uma »uzmi me«.
 Čuli su se koraci: ušla je žena koja je dobrovoljno pomagala u
učilištu i donela mu tanjir supe. Jakov ju je posmatrao. Bila je hroma,
imala je mladež na nosu i dlakavu bradu, ali ta je žena bila sveta.
Dobrota, blagost, čestitost zračile su joj iz očiju. Izgubila je muža i
decu, ali nije ispoljavala gorčinu, nikome nije zavidela, ni na koga se
nije žalila niti je koga klevetala. Ona je Jakovu prala rublje, kuvala
mu, posluživala ga kao sluškinja, a nije htela da primi čak ni reč
zahvalnosti. Kada bi joj zahvalio, ona bi odgovorila: »Pa radi toga
smo stvoreni.«
Ona stavi tanjir na sto i donese Jakovu hleb, so, nož i bokal vode da
opere ruke. Onda stade skromno pored vrata, čekajući da Jakov dovrši
svoj obrok. Otkuda li u njoj tolika dobrota? Samo su se mudraci tako
ponašali. Čak i daje bila jedino oličenje vrline u Jozefovu, ona bi
svedočila o Božjoj milosti, i ona je bila žena kojom bi Jakov trebalo
da se oženi. Upitao ju je da li pomišlja na brak, ako bi se našao
odgovarajući suprug. Oči joj se zamagliše. »Da, na drugom svetu, ako
bog bude hteo da to bude moj Baruh David.«

IV

Vanda je došla Jakovu jedne noći u san. Video ju je kao da je živa:

telo joj beše ozareno svetlošću, obrazi suzni, i znao je da je trudna.
Zajedno s njom ušao je miris polja i plastova sena. »Zašto si me
napustio?« upita tužno. »Šta će se dogoditi sa tvojim detetom? Ono će
biti vaspitano među bezbožnicima.« Trgnuvši se, Jakov se probudi:
njena se slika za trenutak zadržala na granici sna i jave. Kada je
konačno iščezla, u tami se zadržao odsjaj svetlosti kao kad se lampa
ugasi. Čuvši Vandin glas kako odjekuje u njegovim ušima, Jakov
uzdrhta. Mogao je gotovo da oseti toplinu njenog tela. Naprežući sluh,
čekao je da se ona ponovo javi. Tako je i zadremao. Ona se opet
pojavi, na sebi je imala pamučnu kecelju i maramu sa resama i,
prilazeći mu, raširila je ruke, zagrlila ga i poljubila. Zbog deteta koje
je nosila on je morao da se nagne k njoj, a na njenim usnama osetio je
slan ukus suza. »Tvoje je«, reče Vanda, »tvoje meso i tvoja krv.«
On se ponovo probudi, i te noći nije više oka sklopio. Video ju je,
nosila je njegovo dete. Jakov poče da peva Psalme. Potom, nebo na
istoku dobi skrletnu boju; on ustade i opra ruke. Sve mu je sada bilo
jasno. Zakon mu je nalagao da spase Vandu i svoje dete od onih koji
se klanjaju kumirima. Imao je novaca, pošto je kao jedini naslednik
svog tasta dobio pedeset forinti za zemljište na pijaci, gde se nekad
nalazila kuća. On pobaca svoje stvari u džak od sargije i pođe ka
učilištu. Reb Mojše, uvek jedan od prvih deset vernika koji su jutrom
dolazili u kuću božju, već je čitao Gemaru i bio se zadubio u molitvu.
Njegove tamne oči raširiše se kada ugleda Jakova sa džakom
prebačenim preko ramena.
»Kuda ćeš?«
»Idem u Lublin.«
»Ali, već je utvrđen dan venčanja.«
»Neću moći da se venčam.«
»Šta će da bude sa tvojim razredom?«
»Naći ćete drugog učitelja.«
»Zašto? I zbog čega tako iznenada?«
Ne želeći ni da slaže ni da kaže istinu, Jakov ne reče ništa. On uze
jednu kesu i izbroja dvadeset forinti. »Evo jednog dela novca koji je
zajednica platila da me iskupi iz ropstva.« Čudeći se, reb Mojše je
čupkao bradu. »Eto i jednoga koji vraća dug zajednici«, mrmljao je.
»Sva je prilika da uskoro možemo da se nadamo i dolasku Mesije.«
»Pa, ovo može korisno da posluži zajednici.«
»A šta da kažem udovici iz Hrubješova?«
»Recite da nismo bili namenjeni jedno drugom.«
»Hoćeš li se vratiti?«
»Ne znam.«
»Šta nameravaš - da postaneš pustinjak?«
Ne čekajući da se sakupi grupa vernika na molitvu, Jakov se okrenu
ka istoku i započe jutarnju molitvu. Čuo je prethodnog dana da će tog
jutra jedna kola poći za Lublin i brzo, završivši molitvu, pođe da
potraži Lejbuša, kiridžiju. Rekao je sebi da će, ako sretne nekoga ko
nosi kakav napunjen sud, to biti znak da će u kolilma biti mesta i da
nebo odobrava njegovo putovanje. I gle, naišao je Kalman, vodonoša,
sa dve kante pune vode. »E, pa uvek možemo da uguramo još jednog
putnika«, reče Lejbuš.
Jutro beše toplo: selo je još počivalo. Bio je kraj meseca šivana. Na
kućama su otvarani prozorski kapci. Izvirivale su glave sanjivih žena
pokrivene kapama. Ljudi su išli put hrama noseći torbe u kojima su
bili njihovi molitveni šalovi i molitveni kaiševi. Krave su isterivane na
pašu. Veliko zlatno sunce na istoku beše već odskočilo, ali rosa je i
dalje svetlucala na travi i na mladom drveću posađenom posle
katastrofe. Ptice su pevale i kupile zrnevlje koje je poispadalo iz
konjskih zobnica. Jednog takvog jutra teško se moglo poverovati da je
ovo svet u kome se deca ubijaju i živa zakopavaju i da zemlja još pije
krv, kao u doba Kaina. »Sedni pored mene na kočijaško sedište«, reče
Lejbuš Jakovu. Drugi putnici bile su mahom žene koje su pošle u
kupovinu u lublinske trgovine.
Jedna žena beše nešto zaboravila, druga je morala da potrči kući da
bi podojila svoju bebu. Stiže i neki čovek sa paketom koji je trebalo
predati u lublinskoj krčmi. Zbog toga kola nisu krenula odmah, kao
što je bilo predviđeno. Dva muškarca, vlasnici dućana, koji su sedeli
među ženama, ubijala su vreme razmenjujući golicave i dvosmislene
priče sa sredovečnim ženama, koje su se kikotale. Jakov je čuo kako
pominju i njegovo ime i ime udovice iz Hrubješova. I ne želeći to on
ju je bio ponizio. Šta god čovek činio, nagaziće na greh, pomisli. Eto,
on je čitao knjige o etici, koje su pune najboljih saveta kako da se
izbegnu zamke zla, ali sotona uvek nadmudri čoveka. Nečastivi je
prisutan u svim ljudskim poslovnim poduhvatima i pri sklapanju
braka; nijedno ljudsko delo ne može da se ostvari a da se on ne umeša:
takni se bilo čega i nekoga ćeš povrediti. Postigneš li kakav uspeh, bez
obzira koliko si pošten, izazvaćeš zavist. Ali. zašto on to putuje u
Lublin? Govorio je sebi da i sam ne zna. Želeo je da dobije savete od
najmudrijih rabina u gradu, pa da učini kako mu oni nalože. Ali, Jakov
je sve vreme bio svestan da putuje ka Vandi, kao onaj izrailjski ološ
koji je želeo da se vrati u Misir i u ropstvo, zarad kazana punog mesa.
No, da li je, opet, Jakov smeo da ostavi svoje dete da odraste među
bezbožnicima? On nije ni pomišljao na to da će hrišćanka zatrudneti.
Obično bi se uzdržao i prosuo svoje seme kao što je to činio Onan.
»Nema razlike, išao ja ili ostao«, govorio je sebi Jakov »ionako
sam izgubljen.« Kola su krenula, a da on to nije ni primetio i sada su
prelazila preko polja u kojima su seljaci plevili i presađivali. Kako je
lep bio taj kraj i u kakvoj suprotnosti sa njegovim očajanjem. U njemu
su bili sumnja, raspolućenost, razdor, a polja su odisala harmonijom,
spokojstvom, plodnošću. Nebo je bilo plavo, vreme blago i toplo,
vazduh mirisan kao med, i svaki je cvet širio svoj miomiris. Neka je
nevidljiva ruka stvorila i uobličila svaku stabljiku, travku, list, crva,
mušicu. Svako leptirovo krilo imalo je jedinstvenu šaru; svaka je ptica
imala svoj zov. Duboko dišući, Jakov je shvatio koliko mu je selo
nedostajalo. Žitna polja, drveće, sve što je raslo bilo je radost
njegovog oka. Kada bih samo mogao da živim u večnom letu i da
nikome ne činim zla, mrmljao je, dok su kola ulazila u borov gaj, koji
je manje ličio na šumu a više na nebeske dveri. Stabla behu visoka i
prava kao stubovi, a nebeski svod je počivao na njihovim zelenim
vrhovima. Na kori njihovih stabala nalazile su se ispupčene šare kao
medaljoni, prstenovi, dukati. Zemlja, zastrta mahovinom i drugim
rastinjem, odisala je opojnim mirisom. Plitki potok je vijugao kroz
šumu, a na kamenju u vodi sedele su ptice koje Jakov nikad nije video
na planini. Svaki od tih stvorova je znao šta se od njega očekuje.
Nijedan nije ni pomišljao da se pobuni protiv svog tvorca. Samo je
čovek bio opak. Jakov je čuo žene iza sebe kako opanjkavaju čitavo
Jozefovo. Podižući oči, on je gledao kroz zavesu od granja i iglica u
kojoj su se blistali dragulji. Svetlost koja se probijala presijavala se u
svim duginim bojama. Oglašavale su se kukavice, detlići su kljucali.
Komarci su hitro kružili, kao tamne mrlje koje se okreću u kovitlac.
Jakov zatvori oči kao da samome sebi uskraćuje pogled na toliku
raskoš. Ružičasto svetlo probijalo se kroz njegove očne kapke. Zlato
se mešalo sa plavim, zelenim, purpurnim, i iz ovog vrtloga boja
stvarala se Vandina slika.

Mnogo sveta beše se okupilo u jevrejskoj opštinskoj kući u

Lublinu. Nije, doduše, zasedao Savet za četiri pokrajine, ali je zasedao
Savet za Poljsku. Tu su napuštene žene tražile svoje pravo da se
preudaju. »Kozačke neveste«, vrativši se iz stepe, htele su da napuste i
rusku pravoslavnu crkvu, udovice čiji su deveri izbegavali obavezu da
se njima ožene ili su za to tražili suviše novca, takođe su popunile
prostorije. Našli su se tu i muževi čije su žene pobegle ili poludele i
kojima je bio potreban pristanak stotinu rabina da bi mogli da sklope
nov brak, očevi koji su želeli da sretnu buduće zetove, pisci koji su
došli da mole za podršku verskih vlasti, trgovci u potrazi za ortacima
sa kojima bi zajedno uložili svoj kapital u trgovinu drvetom i
pojedinci kojima su bili potrebni svedoci za testament. I društvena i
trgovačka delatnost odvijala se u toj lublinskoj opštinskoj kući.
Trgovci su pokazivali svoje uzorke; zlatari i draguljari izlagali svoju
robu; pisci nudili na prodaju svoje knjige i pregovarali sa vlasnicima
štamparija i trgovcima hartijom; zelenaši se pogađali o zajmovima sa
graditeljima i preduzimačima; upravnici imanja donosili predmete
koje njihove gazde hrišćani žele da prodaju: ruku od slonove kosti
ukrašenu rubinima, ženski zlatni češalj i ukosnice, srebrni pištolj sa
drškom od sedefa, ukrašen dijamantima.
1 pored prevrata, poljska trgovina je ostala u rukama Jevreja. Oni
su čak trgovali i crkvenim rekvizitima, iako im je to bilo zakonom
zabranjeno. Jevrejski trgovci su putovali u Prusku, Češku, Austriju i
Italiju, uvozeći u zemlju svilu, somot, vino, kafu, začine, nakit, oružje,
a izvozeći so, ulje, kudelju, maslac, jaja, raž, pšenicu, ječam, med,
kožu. Ni plemići ni seljaci nisu se tako svojski razumeli u taj posao.
Poljski cehovi štitili su svoje članove svim mogućim privilegijama, ali
njihovi su proizvodi ipak bili skuplji od jevrejskih i često lošije izrade.
Gotovo svaki plemićki zamak pružao je zaštitu nekim jevrejskim
zanatlijama, i mada je kralj zabranio da Jevreji budu apotekari, narod
u druge apotekare nije imao poverenja. Bolesnici su tražili jevrejske
lekare, po koje su nekad slali i u inostranstvo. Sveštenici, naročito
jezuiti, harangirali su sa propovedaonica protiv medicine nevernika, o
čemu su objavljivali i pamflete, podnosili peticije Sejmu i
guvernerima, tražeći da Jevrejima zabrane lekarsku praksu, ali čim bi
se razboleo neki pripadnik klera, poslao bi po jevrejskog lekara da ga
leči.
Jakov beše došao u Lublin da bi zatražio savet od mesnog rabina ili
od članova Saveta, ali je tumarao po gradu, ne radeći ništa. Subota
dođe i prođe. Što je više razmišljao o ovom pitanju, koje ga je
zbunjivalo, to mu je postajalo jasnije da niko ne može da ga
posavetuje. On je poznavao zakon. Da li će igde naći čoveka koji će
moći da potvrdi istinitost jedne vizije ili moći da odmeri šta je veći
greh: da li ostavljanje svoga poroda da odraste među poklonicima
kumira ili preobraćenje žene koja ne ispoveda pravu veru? Jakov se
još jednom setio izreke: »Nešto što je učinjeno iz sebičnih pobuda
može da se pokaže kao bogougodno delo«, pa je u tom smislu i
razmišljao. Detetu koje polazi u školu daju kolače, slatkiše i bademe,
podstičući time u njemu ljubav prema Tori. Zar se o preobraćeniku ne
govori kao o novorođenom? Ko je mogao da zna pobude svih onih
koji su u prošlosti prešli u jevrejstvo? Nijedan sveti čovek nije bio
posve nesebičan. Jakov je odlučio da greh uzme na svoja pleća i
poučavao je Vandu načelima svoje vere. Sada, pošto je poljska vlada
dopustila pokrštenim Jevrejima da se vrate svojoj veri, Vanda je
mogla da važi kao jedna od takvih. Niko to ne bi ispitivao. Ona bi
obrijala glavu, stavila kapu udate žene, a on bi je poučavao svakom
zakonu ponaosob.
U Lublinu su znali za Jakova kao čoveka iz Jozefova koji je tolike
godine proveo kao rob. Kao takvoga, oni su ga izdvajali. Učeni ljudi
obraćali su mu se kao da je neznalica koji je zaboravio sve što je
nekad učio. Kada bi pomenuli neku hebrejsku reč ili citirali Talmud,
oni bi to, radi njega, preveli na jidiš. U njegovom prisustvu, oni su
šaputali između sebe i pokroviteljski mu se osmehivali, kao što to čine
stanovnici gradova kad razgovaraju sa nekim priprostim seljakom.
Starešine zajednice želele su da znaju kako se Jakov vladao u ropstvu:
da li je poštovao subotu i zakone o hrani? Govorili su mu kako je
čudno što nije pokušavao da beži nego je čekao da bude izbavljen.
Jakov je sve više bio uveren da oni znaju nešto strašno što ne žele da
mu kažu u lice. Da li je moguće da im je neko rekao za Vandu?
Zagajek je mogao nešto da natukne onima koji su došli da ga otkupe.
Ako se to dogodilo, onda se njegova tajna prenosila od usta do usta.
Od samog početka uočavao je razliku između sebe i ostalih i, što je
duže ostajao u Lublinu, to mu se oštrijom činila ta suprotnost. On -
visok, plav, modrih očiju; oni najčešće niskog rasta, tamnih očiju, crne
brade. Oni su voleli šale razumljive samo posvećenima, učenim
ljudima, šmrkali su burmut, pušili duvan, poznavali imena svih
bogatih preduzimača, znali ko se sa kim oženio i koji je Jevrejin
štićenik kojeg plemića. Sve je to Jakovu bilo tuđe. Poseljačio sam se,
reče s prekorom samome sebi. Ali, on se sećao da to nije bilo mnogo
drukčije ni pre katastrofe! U prošlosti, rabini, starešine i bogataši bili
su na jednoj strani, a on na drugoj. Oni su ga gledali sumnjičavo, kao
da u njegovom biću teče hrišćanska krv. Ali, kako je to bilo moguće?
Pa on je bio potomak ugledne porodice, njegovi dedovi i pradedovi
bili su poljski rabini.
Još neobičnije od ovoga bilo je držanje onih Jevreja koji su se, tek
preživevši najveću katastrofu, ponašali kao da se toga više ne sećaju.
Oni su ječali i uzdisali, ali bez osećanja. Rabini i starešine ponovo su
se svađali oko novca i moći. Pitanje napuštenih žena i »kozačkih
nevesta« bilo je za njih prilika da pokažu svoju kazuističku
oštroumnost u dugim, zamornim diskusijama, koje nisu imale mnogo
veze sa duhom zakona. Nesrećni molioci čekali su nedeljama i
mesecima na presude koje su mogle da budu donesene u roku od
nekoliko dana. Savet četiri pokrajine beše uzeo na sebe zadatak
prikupljanja krunskih taksa, pored onih koje je ubirao za sopstvene
potrebe, a svuda su se čule žalbe da je teret taksa nepravično
raspoređen i da su stope odveć visoke. Povremeno bi neki žalilac,
optužujući uperio prstom u te ugledne ljude, preteći da će se obratiti
vlastima ili da će ustati u sinagogi, pre čitanja Tore, i raskrinkati ih ili
da će ih sačekati pred sinagogom i premlatiti. Onda bi tog čoveka
privukli u krug povlašćenih, ponudili mu mrve sa svoje trpeze i poslali
ga da uzdiže u nebesa iste one ljude koje je dotle optuživao. Jakov je,
čak, čuo da su neki izaslanici prisvajali novac koji su prikupljali, ili za
sebe uzimali suviše veliki postotak. Posle katastrofe porasli su stomaci
mnogih rabina. Njihove trbušine bile su odevene u somot, svilu i
samurovinu. Bili su toliko gojazni da su teško disali: u očima im se
caklila gramzivost. Govorili su polurazumljivim jezikom nagoveštaja i
znakova i došaptavali se. Izvan opštinske kuće, gnevni ljudi nazivali
bi ove nosioce vlasti razbojnicima i lopovima i proročanski opominjali
na pokore i bolesti koje će dozvati njihovi gresi. Da, Jakovu je bilo
jasno da su ti grabežljivci ljudi bez vrednosti. ali oni su, ujedno, bili ti
koji daju, i to više nego ostali. Bogu hvala, nisu svi Jevreji bili
starešine zajednice. Ljudi su se i dalje molili, proučavali Toru i pevali
Psalme u sinagogi. Mnogi od njih još su na sebi nosili rane koje su im
zadali kozaci. Jakov je video obogaljene i okljaštrene, ljude bez ušiju,
prstiju, nosa, zuba, očiju, i svi su pevali: »Posvetićemo«;
»Blagosloveno ime tvoje«. Slušali su propovedi, a zatim se potpuno
predavali čitanju Mišne. Na godišnjice smrti ljudi su palili sveće i
oplakivali mrtve.
Prolazeći kroz uske drvorede, Jakov je video kako je veliko bilo
siromaštvo. Mnogi su živeli u mračnim zemunicama; trgovci šu radili
u dućanima koji su ličili na štenare. Iz uličnih slivnika se širio smrad;
žene u dronjcima, često trudne i pred samim porođajem, tražile su
drva, strugotinu i smeće za ogrev. Polugola deca, sa šugavim glavama
i osipima po koži, hodala su bosa po ulicama. Mnoga od njih imala su
rahitične noge, ranjave oči, naduvene trbuhe, spljoštene glave. Vladala
je neka epidemija i stalno su pronosili mrtvačke sanduke, iza kojih su,
plačući, išle žene. Jedan službenik sinagoge prolazio je ulicama sa
kasicom za milodare i izvikivao: »Milosrđe će vas sačuvati od smrti.«
Svuda je bilo onih koji su pomerili pameću i tumarali po ulicama; još
jedno sećanje na kozake.
Jakov se stideo što je toliko mislio na Vandu. Ljudi su na njegove
oči umirali od gladi. Možda bi i jedan groš, dat kao milostinja, mogao
nekome da spase život. On je stalno razmenjivao svoje srebrnjake za
sitniš, koji je delio. Ali, to što je on davao bilo je premalo u poređenju
sa ogromnim potrebama. Bande prosjaka išle su za njim, hvatale ga za
kaput, blagosiljale i proklinjale. Prosjaci su siktali i pljuvali ga, bacali
na njega vaške, i on im je jedva utekao. A gde je bio bog? Kako je on
mogao da gleda na toliku bedu i da ćuti? Izuzev ako, nebesa da nas
saklone. boga i nema.
 7

Jakov je kolima putovao iz Lublina u Krakov. Presvukavši se u

seljačko odelo, on je iz Krakova, peške, pošao u planine. U džaku,
prebačenom preko ramena, imao je hleba, sira, jedan molitvenik,
molitveni šal i kaiševe, jedan svezak Mišne i poklone za Vandu: kapu
za udate žene, haljinu i cipele. On je unapred smislio plan: izbegavaće
glavni put i ići livadama i šumskom stazom. Sunce beše zašlo pre
nego što je napustio Krakov, a on je čitave noći pešačio svestan
opasnosti kojima je bio okružen. U brdima su živele zveri i razbojnici;
sećao se Vandinih priča o sovama-vampirima, prerušenim u mačke, i
o veštičjim kobilama, koje su kroz mrak galopirale u službi zla.
Putevi su noću bili opasni, što je Jakov znao. Kraljeva kći,
najodvratnija od svih veštica, zbunjivala je putnike i gurala ih u glib.
Demonske Lilite prebivale su u pećinama i šupljim stablima. Igeret,
Mahlat i Šipta namamile bi ljude da skrenu sa puteva dok se ne bi
zagadili izlivima semena. Šabriri i Briri zagađivali su izvore i reke.
Zahulfi, Jejknufi i Mihijaru, preživeli pripadnici onog pokolenja koje
je podiglo vavilonsku kulu, stvorili bi pometnju u govoru ljudi, te bi
oni poludeli ili iščezli u planinama mraka. Ali, Jakovljeva čežnja za
Vandom bila je tako jaka daje bio spreman da se izloži svakoj
opasnosti. Iako je cilj njegovog putovanja vodio grehu, on je pevao
Psalme i molio boga da ga čuva. Pošto je posle svog povratka
proučavao kabalu, upoznao se i sa učenjem daje svaka žudnja
božanskog porekla, čak i Zimrijeva žudnja za Zurovom kćeri, Kozbi.
Sparivanje je univerzalni čin na kojem je sve zasnovano: Tora,
molitve, zapovesti, pa i sama sveta imena božja predstavljaju
tajanstveni spoj muškog i ženskog principa. Jakov je sve to pretresao,
tražeći olakšanje svojoj savesti: jedna duša biće spasena od klanjanja
kumirima; njegovo seme neće se pomešati sa Ezavljevim. Takva dela
vrline moraju da pomere terazije u njegovu korist.
Prošla je letnja noć, Jakov ni sam nije znao kako. Sunce ponovo
iziđe, i on se nađe u šumi, kraj potoka. Umivši ruke, on izgovori
»Šema« i dovrši jutarnju molitvu, koju je očitao sa molitvenim šalom i
kaiševima na sebi. Za doručak je jeo hleba, suvog sira i vode, a onda,
izrekavši blagoslov, naslonio je glavu na svoj džak i zaspao. Sličnost
između toga što se njemu događalo i onoga što se dogodilo njegovom
biblijskom imenjaku već mu je i ranije bila upadljiva. Jakov beše
napustio Beršebu i otputovao u Haran, za ljubav Rahele, gde je
argatovao sedam godina da bi je zadobio. Zar ona nije bila paganska
kći? Probudivši se sa takvim mislima, on nastavi put, uz reku, pored
pečuraka i opupelih kupinovih šibova, obraćajući pažnju na to koje su
biljke jestive. Nesiguran u pravac puta, držao je na oku obeležja koja
su »gazde« urezale u drveće. Krave su mukale; mogao je da vidi vatre
upaljene u polju. Staza se uspinjala i vodila ka Vandi.
Kasno popodne, kada je sunce već bilo na zapadu, pojavila se neka
čudna prilika, kao da je nikla iz zemlje. Čovek, sedokos, bele brade,
bio je odeven u smeđi haljetak i pustene čizme. Oko vrata imao je
krunicu i raspeće. On se zaustavi pred Jakovom, oslonivši se na
iskrivljeni štap.
»Kuda si pošao, sinko?« upita ga.
Jakov mu reče ime sela.
»Evo puta«, reče mu starac i pokaza put.
Pre no što je pošao, blagoslovio je Jakova. Da nije bilo krsta koji je
starac nosio, pomislio bi da je to bio prorok Elija. Ali, možda je starac,
pomisli Jakov, bio izaslanik Ezavljev, poslat od onih sila koje su
želele da se Jevreji izmešaju sa hrišćanima. Jakov se približavao selu,
i on sada opruži korak. Bio je uznemiren: Vanda je mogla da bude
udata ili bolesna. Sačuvaj bože, mogla je da bude i mrtva. Možda voli
nekog drugog. Sunce je zalazilo; iako je bila sredina leta, beše već
zahladilo. Stubovi magle dizali su se sa planina. U daljini, neka
ogromna ptica, možda orao, bila je kao obešena u vazduhu,
nepokretnih krila, kao da je neka čarolija održava na visini. Mesec
iziđe, ijedna po jedna, zvezde, kao upaljene sveće, pojaviše se na
nebu. Najednom se začu neki šum, neko urlanje. Da li je to životinja
ili vetar, pitao se Jakov, lako je bio spreman na borbu, uviđao je da bi
bilo opravdano kad bi proviđenje dopustilo da ga uništi neka grabljiva
zver. Zar je zaslužio nešto bolje?
Zastavši, ogleda se oko sebe. Bio je usamljen kao nekad Adam;
nigde ni traga čoveku i njegovim delima. Ptice se nisu oglašavale i
samo se čula pesma zrikavaca i žuborenje potoka. Ledeni vetrovi
duvali su sa planina. Jakov je duboko disao, sa uživanjem uvlačeći
poznate mirise. Čudno, nije mu nedostajala samo Vanda, nego i ti
mirisi. Ustajali vazduh Jozefova bio mu je nepodnošljiv: prozori
čvrsto zatvoreni, ništa osim knjiga čitav dan. Mada je bio umoran od
pešačenja, putovanje ga je okrepilo. Telu je potreban rad, kao i duhu.
Dobro je za čoveka da tegli i vuče terete, da čepa drva, da trči, da se
znoji, da trpi glad i žeđ i da se zamori. Podigavši oči, Jakov ugleda
nove zvezde koje su se pojavile na nebu, velike i blistave nad
planinama. Delo nebesa bilo je vidljivo, pošto se svaka svetlost kretala
određenom putanjom i ispunjavala svoj zadatak. Vraćale su mu se
neke misli koje su mu prvi put došle kada je bio dečak. Pomislio je: da
ima krila i da leti beskonačno u jednom pravcu, da li bi došao do kraja
prostora? Ilije možda materijalni svet beskrajan? A ako jeste, to bi
značilo da se beskraj širi i na istok i na zapad, i kako onda beskraj
može da bude dvostruk? A šta je sa vremenom? Čak i bog - da li je
moguće da njegovo postojanje nema početka? Kako može išta da bude
večno? Od čega je sve poteklo? Ta su pitanja, znao je, drska,
nedopustiva, pitanja koja onoga ko ih postavlja guraju u jeres i ludilo.
Jakov nastavi put. Kako je neobičan i slab čovek! Okružen sa svih
strana večnošću, usred moćnih sila, anđela, serafima, heruvima,
misterioznih svetova i božanskih tajni, sve za čim on može da žudi
jeste meso i krv. Međutim, i sama činjenica da je čovek tako sitan, isto
je tako veliko čudo kao i božja veličina.
Zastavši, on izvadi malo suvog sira iz džaka i okrepi se. Da li će
naći Vandu odmah ili će morati da čeka do sutra? On se plašio seljaka
i njihovih pasa. Počeo je da mrmlja molitve - on, rob koji se vraća u
ropstvo, Jevrejin koji na sebe navlači misirski jaram.

II

Jakov uđe u selo u ponoć, šuljajući se preko polja i pašnjaka iza

koliba. Mesec beše već zašao, ali je bilo dovoljno vidljivo da je mogao
da pozna kuću i ambar. Planina u kojoj beše proveo pet leta
raspoznavala se, a on je podizao oči ka njoj. Te su mu se godine sada
činile slične snu, nekom iščezlom čudu, snoviđenju ostvarenom putem
mađije. Bogu hvala, psi su spavali. Noge mu više nisu bile teške, a
koraci kao u šumskog duha; telo mu je lebdelo, neopterećeno hranom.
On potrča niz breg, do kolibe Jana Bzika, a jedino što je sada želeo
jeste da nađe Vandu. Da li je bila u kući? Ili možda u ambaru? Da se
nije pridružila Antekovoj porodici? Mislio je o svom životu i čudio se
šta se to s njim događa. Bio je zarobljen, njegova porodica uništena. A
sada, prerušen u seljaka, jurio je da nađe svoju dragu. To je bila i tema
jedne balade koju su njegove sestre pevale kada je otac bio odsutan,
ne usuđujući se da pevaju kada je taj pobožni čovek bio kod kuće, jer
su znale da on ženski glas smatra raskalašnim.
Jakov zastade i zadrža dah. Pred njim je bila koliba Jana Bzika.
Drhtao je. Znao je svaku pojedinost: krov pokriven slamom,prozore,
ambar, čak i panj na kome je cepao drva. Štenara u sredini dvorišta
bila je, izgleda, prazna. Idući na prstima ka ambaru, oseti miris kojeg
se tek sada setio. Da li je Vanda bila tamo? Da lije mogao da bude
siguran da ona neće kriknuti i sve probuditi? Setio se ugovorenog
znaka kojim se služio tokom onih meseci kada se plašio da bi mogli
da ga napadnu Antek ili Stefan: kucao bi triput, dva puta snažno i
jedanput tiho. I sada je tako pokucao. Odgovora nije bilo. Tek sad je
prvi put shvatio koliko je opasan njegov poduhvat. Ako ga otkriju,
mogli bi da ga ubiju kao lopova. A šta ako nađe Vandu, kuda da
krenu? Ovaj podvig izlagao ga je velikoj opasnosti. Hrišćani su
spaljivali ljude svoje vere koji bi prešli u jevrejstvo. A ni Jevreji nisu
primali obraćenike. Još nije bilo kasno da se vrati, znao je. Sav je
drhtao od strepnje. Kuda ga je to odvela strast? On polako otvori vrata
ambara, braneći se, u mislima, da više ne može da odgovara za ono što
čini. Čuo je disanje. Vanda je bila tu. Ruku spremnih da uguši njen
krik, on se približi. Sada ju je ugledao u mraku: ležala je na slami,
razdrljene košulje, polunaga. Priča o Ruti i Boazu pala mu je na um.
Bio je budan, ali kao da je sanjao. On spusti svoj džak.
»Vanda.«
Njoj stade dah.
»Vanda, ne viči. To sam ja, Jakov.« On ućuta, ne mogavši ništa
više da kaže.
Vanda uzdahnu. »Ko je to?«
»Jakov. Ne viči.«
Bogu hvala, ona nije vikala, ali je sela kao neko ko se nalazi u
bunilu od groznice.
»Ko si ti?« upita, 'ne shvatajući.
»Jakov. Došao sam po tebe. Ne viči.«
U tom trenutku ona viknu. Od njenog krika Jakov se naježi, a bio je
siguran da su u kolibi morali to da čuju. On se baci na slamu i, rvući
se s njom u mraku, stavi joj ruku na usta. Ona se oslobodi, stade na
noge, a on je ponovo čvrsto uhvati, gledajući ka otvorenim vratima,
očekujući da ugleda seljake koji trče ka ambaru.
»Budi mirna«, reče, dašćući. »Oni će me ubiti. Došao sam po tebe,
Vanda, stalno sam mislio na tebe.«
 Gotovo i ne znajući šta čini, on je privuče jače. Nisu smeli tu da
ostanu, jer je ambar mogao da postane klopka. On je teško disao i
znojio se; srce mu je lupalo. »Moramo još po mraku da odemo
odavde«, šapnu.
Ne odupirući se više, dršćući, ona se privi uz njega, a zubi su joj
cvokotali kao usred zime. »Jesi li to zaista ti?« čuo je kako govori.
»Da, ja sam. Požuri, moramo da idemo.«
»Jakove, Jakove!«
Verovatno nisu čuli njen krik, jer se niko nije pojavio. Ali. možda
su seljaci bili napolju, u zasedi. 1 sada prvi put bio je svestan toga da
to nije bila ona Vanda koja mu se prividela. Nije bilo nikakvih
znakova da ona nosi njegovo dete. Sa rukama oko njegovog vrata, ona
je cvilela kao bolesna životinja. »Jakove, Jakove.« Nije bilo nikakve
sumnje da je čeznula za njim. Ali, nisu smeli da gube ni trenutka.
Opomenuo ju je ponovo da mora brzo da se obuče i da pođe s njim.
Uhvatio ju je za ruke, prodrmao je i molio da se na zadržava, pošto se
nalaze u velikoj opasnosti. Ona ga opet privuče k sebi, pritiskujući
svoje lice uz njegovo. Obuzet strepnjom, nije razumeo šta mu je
govorila.
»Moramo da krenemo«, upozorio ju je.
»Samo trenutak.«
Okrenuvši se, ona istrča iz ambara. Video ju je kako je ušla u
kolibu i pitao se neće li nešto reći majci. On podiže džak i iziđe
napolje, spreman da , potrči preko polja, u slučaju nevolje. Teško je
mogao da poveruje da je ta žena koju je probudio bila Vanda.
Izgledala je sitnija i mršavija nego što je bila, pre nalik na devojku
nego na ženu. Napolju je bio mrak i tišina, onaj trenutak pred zoru
kada se noć odvaja od dana. Nebo, zemlja i planine bili su se pritajili u
muku, punom iščekivanja. Iako još uplašen i zaprepašćen onim što je
učinio, Jakov je bio miran. Njegov duh kao da se beše sledio. Nije više
mario kako će se završiti ova pustolovina. Njegova je sudbina bila
rešena. Prešao je s onu stranu slobode, bio je i on sam i neko drugi.
Mrtva tačka u njemu posmatrala je njegova dela - kao da su to dela
nekog tuđinca.
Čekao je, ali Vanda nije dolazila. Da lije odlučila da ne pođe s
njim? Sa druge strane planine mora da je već granulo sunce. A on je
stajao, okružen hladnom tamom praskozorja. Najednom Vanda istrča
iz kolibe, sad obuvena i sa maramom na glavi. Preko ramena je bila
prebacila džak. »Jesi li ih probudila?« upita Jakov.
»Ne, oni spavaju kao mrtvi.«

III

Vanda izabra drugi put za izlazak iz sela, ne onaj koji je on imao na

umu. Kao senka koja izmiče trčala je pred njim, jedva vidljiva u tami.
Njemu su noge klecale, pošto je suviše pešačio a premalo spavao.
Spoticao se preko stena, upadao u jame. Hteo je da joj dovikne da ne
žuri toliko ispred njega, ali nije smeo da se oglasi. A kako je mogao i
da trči noseći džak? Osetio je da mu se spava; kao daje usnuo. Nešto
se pomolilo iz tame. On uzmaknu, uplašivši se, i slike odmah nestade.
U njemu je govorio neki tuđi glas. Nešto se događalo, ali on nije znao
šta. Vanda se beše obukla i spakovala a da pri tom nije probudila
svoju majku i sestru - kako je to bilo moguće? Pala mu je na um
grešna misao: da li je moguće da ih je zadavila?
Tog trenutka delić dana sinu iza planina i one zablistaše. Istok se
zažari i sunce se pojavi nad planinskim vrhovima. Jakov sustiže
Vandu i vide da se nalaze na livadi, na rubu jedne šume. Uoči i to da
ona na sebi ima onu maramu sa resama i pamučnu kecelju koju je
video u snu. Da, ona se izmenila, kao da se skupila i smršala. Iako joj
lice beše obasjano purpurom sunca, bilo je bledo kao u sušičavih. Oči
su joj došle velike i kao da su iskočile iz očnih duplji. Sada je još teže
shvatao kako je mogla tako da juri.
»Zastanimo za trenutak«, reče Jakov.
»Ne ovde, već u šumi«, odgovori ona šapatom.
Ali, ni kad su ušli u šumu nisu odmah stali. Među drvećem Vandin
lik je postajao još neuhvatljiviji i Jakov se plašio da bi mogao da je
izgubi iz vida. Obronak je bivao sve strmiji. On se okliznu na borovim
iglicama. Vanda se pela kao srna. Vrativši se, našao je izmenjenu
ženu. Kako je mogla tako brzo da se promeni?
Šuma postade reda i kao daje u njoj neko zapalio svetiljku. Zlatna
svetlost pade na sve. Ptice su cvrkutale i pevale. Bila je pala rosa.
Vanda stade pred uzanim otvorom u jednu pećinu. Ona baci svoj džak
u otvor i uvuče se glavom napred, tako da su joj za trenutak virile
noge. I Jakov odbaci džak i uđe za njom. On se seti komentara u
Talmudu o pasusu iz Biblije: »I jama beše prazna, u njoj ne beše
vode.« Talmud tome dodaje: »U njoj ne beše vode, ali je bilo zmija i
guštera.« E, pa sad neka bude što bude, reče Jakov sebi. Činilo mu se
kao da je kroz otvor ušao u provaliju. On se okliznu, a Vanda ga
zgrabi za ramena. Vlaga ga je gušila. Spotaknu se, sruši se na nju i oni
oboje padoše na džakove. Nešto dublje, pećina je bila prostranija, i on
je mogao uspravno da sedne. Dok je govorio, njegov prigušeni glas je
odjekivao daleko, tuđim zvukom.
»Otkud si znala za ovu pećinu?« upita je.
»Eto, znala sam«.
»Šta je to s tobom? Da nisi bolesna?«
Vanda malo počeka pa odgovori:
»Da si još malo duže ostao, našao bi me mrtvu.«
»Pa šta je s tobom?«
Vanda ponovo odgovori tek posle kraćeg ćutanja:
»Zašto si otišao? Kuda su te odveli? Meni su rekli da se nikad
nećeš vratiti.«
»Jesi li znala da su me Jevreji otkupili iz ropstva?«
»Meni je rečeno jedino to da su te neki đavoli odveli.«
»A šta si ti mislila? Oni su platili Zagajeku pedeset forinti. Došli su
kolima po mene.«
»Da, dok ja nisam bila u selu. Ali, ja sam znala da te neću naći kad
se vratim. Nije bilo potrebno da mi žene to kažu.«
»Otkud si znala?«
 »Znala sam sve, sve. Išla sam sa Antekom, a sunce se pomračilo,
kao da je noć. Konj na kome je jahao Vojceh nasmejao mi se u lice.«
»Konj?«
»Da, i onda sam znala da će mi se moji neprijatelji osvetiti.«
Jakov je razmišljao o njenim rečima.
»Ležao sam u ambaru, kada je došla tvoja sestra i pozvala me.«_
»Da, znam. Čim sam se vratila u selo, svi su se smejali mojoj zloj
sreći. Otkud su Jevreji znali gde se nalaziš?«
»Razgovarao sam s onim vlasnikom cirkusa i on je odneo poruku.«
»Kuda? U Palestinu?«
»Ne, u Jozefovo.«
»Nisi se ni oprostio sa mnom. Činilo mi se kao da te je zemlja
progutala, kao da Jakov nikad nije ni postojao. Stefan je došao k meni,
ali ja sam mu pljunula u lice. On mi se osvetio ubivši psa. Majka i
Baša su rekle da je u mene ili ušao zao duh ili da sam poludela. Seljaci
su hteli da me vežu za drvo, ali ja sam pobegla u planinu i ostala sve
dok nisu doterali stoku. Četiri nedelje nisam ništa okusila osim snega i
hladne vode iz reke.«
»Nisam kriv, Vanda. Jevreji su došli i poveli me. Šta sam mogao da
im kažem? Kola su čekala. Kada je Zagajek poslao po mene, pomislio
sam da me vode na vešanje.«
»Trebalo je da sačekaš. Nije trebalo da me tako ostaviš. Da sam
imala dete od tebe, imala bih bar neku utehu. Ali, sve što mi je ostalo
bio je kamen iza ambara i to što si u njega urezao. Udarala sam
glavom o taj kamen.«
»Eto, ja sam došao.«
»Znala sam da ćeš doći. Dozivao si me, ali ja nisam imala snage da
čekam. Otišla sam tesaru mrtvačkih sanduka da bi mi uzeo meru.
Otišla sam i svešteniku da se ispovedim i izabrala sebi grob, blizu
očevog.«
»Ali, ti si mi rekla da više ne veruješ Dzobaku.«
»Šta? On je poslao po mene, i ja sam otišla. Pala sam na kolena i
poljubila mu noge. Sve što sam želela, bilo je da budem sahranjena u
blizini mog oca.«
»Živećeš, ali kao kći Izrailja.«
»Kuda me vodiš? Bolesna sam. Sada ne mogu da ti budem žena.
Veštica mi je rekla šta da učinim - ona te je dovela ovamo i niko
drugi.«
»Vanda, šta mi to govoriš? Čovek ne može da se služi mađijom.«
»Ali, ti nisi došao ovamo svojom slobodnom voljom, Jakove. Ja
sam napravila od ilovače tvoj lik i uvila ga u svoju kosu. Kupila sam
jaje od crne kokoši i zakopala ga na raskršću zajedno sa komadićem
polomljenog ogledala. Pogledala sam u njega i videla tvoje oči...«
»Kada?«
»Posle ponoći.«
»To ne sme da se radi. To je mađija. To nije dozvoljeno.«
»Ali, ti od svoje volje sam ne bi došao.«
Najednom, uhvativši se za njega, ona ispusti krik od kojeg se Jakov
strese. Plačući, ona mu je ljubila lice, lizala ruku. Iz njenih grudi ote
se lelek.
»Jakove, ne ostavljaj me više, Jakove!«
SARA
 8

Kozaci ponovo napadoše Poljsku, još jednom desetkovaše Jevreje u

Lublinu i okolini. Na brzinu, poljski vojnici smakoše mnoge od
preživelih. Zatim sa istoka upadoše Rusi, a sa severa Šveđani. Bila su
to burna vremena, a Jevreji su ipak morali da trguju, da vrše nadzor
nad obradom zakupljene zemlje, da daju u zajam novac, plaćaju
dažbine, pa čak i da udomljuju svoje kćeri. Kuća, danas sazidana, bila
bi već sutradan spaljena. Danas bi se neka devojka verila, a posle
nekoliko dana bi je silovali. Doskorašnji bogataš prekonoć bi postao
siromah. Jednog dana održavala bi se gozba, a idućeg pogreb
paćenika. Jevreji su bili u stalnom pokretu; bežali su iz Lemberga i
ponovo se vraćali, izbeglice iz Lublina opet bi dospevale natrag u
Lublin. Grad, danas bezbedan, bio bi već sutradan pod opsadom. Neki
bi se bogataš probudio sa saznanjem da ga čeka prosjačka torba.
Jevrejske zajednice preobraćane su u hrišćanstvo, dok bi neke docnije
ponovo prihvatale svoju veru, druge bi ostajale u duhovnom mraku.
Poljska je vrvela silovanim ženama, onim koje su muževi napustili,
nevestama koje su bežale od muževa krivovernika. Mnoštvo
muškaraca oslobađano je uz otkup, a bilo je i sijaset begunaca iz
zatvora. Bog je izlivao gnev na svoj narod. Ali, onog trenutka kada bi
počeli lakše da dišu, Jevreji bi se vraćali jevrejstvu. A šta im je drugo
preostajalo? Zar da prihvate veru svojih krvnika?
 Šaka preživelih Jevreja iz popaljenih i opljačkanih gradova zbila se
u Piliću, selu s one strane Visle, uz odobrenje tamošnjeg vlastelina da
se tu nasele. Rat sa Švedskom urnisao je Adama Pilickog, ali čak ni
Šveđani nisu mogli da opljačkaju nebo, zemlju i vodu. I seljaci su se
ponovo prihvatili oranja i setve. Opet je zemlja, natopljena krvlju
nevinih i grešnika, rađala žito i raž, heljdu i ječam, voće i povrće.
Povlačeći se, švedska vojska je podmetnula vatru u zamku Pilickog,
ali je olujna kiša ugasila požar. Posle povlačenja Šveđana, izbila je
seljačka buna i jedan od nastojnika Adama Pilickog je ubijen.
Naoružavši svoje sluge i kletvenike, Pilicki udari na pobunjenike,
neke poveša, a druge nasmrt išiba. Naredio je da se glave pogubljenih
nataknu na dugačke motke i javno izlože kao opomena kmetovima.
Ptice su im kljucale meso dok ne ostadoše samo ogoljene lobanje.
Pilicki nije imao vremena da brine o svom imanju, bio je loš
domaćin; njegovi nastojnici Poljaci bili su pijanci, lenjivci i lopuže.
Istina, i Jevreji su podvaljivali kad bi im se pružila prilika, ali je
gospodar nad njima mogao da vitla bičem. Jevrejina su mogli da
bičuju kao nekog kmeta, da zatvore u obor, čak i da mu odrube glavu.
S druge strane, Jevrejin je bio čuvaran, štedeo je novac i davao ga na
zajam. Svakoga je mogla da snađe nevolja i tada bi se s njima sklapale
pogodbe.
lako je Adam Pilicki već imao pedeset i četiri godine izgledao je
mnogo mlađi. Bio je visok, tamnoput, smeđe kose bez i jedne sede,
crnih očiju, s malom kozjom bradicom. Mladost je proveo u
Francuskoj i Italiji; vratio se u domovinu obuzet novim idejama - kako
je sam govorio. Jedno vreme koketovao je sa protestantizmom, ali
gaje ta ćud prošla i ubrzo je postao revnostan katolik i neprijatelj
reformacije. Vlasnici susednih imanja smatrali su ga nastranim i
nazivahu ga »čudnom pticom«. On je stalno proricao propast Poljskoj.
Sve istaknute vođe bili su hulje, lopovi, šljam. Iako sam nije
učestvovao u ratovima sa kozacima i Šveđanima, optuživao je svoje
sunarodnike da su kukavice. Kleo se svim što je sveto da je u Poljskoj
mogućno potkupiti svakog, od najmanjeg opštinskog činovnika do
kralja. Reči propovedi sveštenika Skarge bile su mu stalno na usnama,
iako je mnogo pio i uživao glas razvratnika. Jus primae noctis - pravo
prve bračne noći (van snage na drugim posedima) važilo je još uvek
na njegovom imanju. Govorilo se da mu se kćerka udavila pošto ju je
naterao da mu se poda. Sin mu je poludeo i umro od žutice. Kružili su
glasovi da mu žena Tereza služi kao svodnica i da je kočijaša uzela za
ljubavnika. Pronosio se čak glas da se sparivala sa pastuvom. Oba
supružnika su odskora počeli da se oduševljavaju verom. Kada je
prilikom opsade manastira u Čenstohovi, Kordecki pružio junački
otpor, oboje su pali u verski zanos.
U dvorcu Pilickog živelo je mnoštvo njegovih i ženinih rođaka koji
su, mada pripadnici plemstva, obavljali posao služavki i lakeja.
Jednom, kada je vlastelinka Pilicki pronašla rupu na stolnjaku, prosula
je punu čašu vina na jednu rođaku. Zahtevala je da se redovno svake
nedelje prebrojavaju stolnjaci, ubrusi, košulje, donje rublje, srebro i
porculan. Kad bi se razljutio, Adam Pilicki bi uzimao prut i šibao
rođake - usedelice. Veliko bogatstvo koje su on i njegova žena
nasledili bilo je već proćerdano. Među susedima kružila je šala da je
od celog nakita Tereze Pilicki preostala još samo jedna jedina zlatna
ukosnica. U svakoj prilici Adam Pilicki je napominjao da u Poljskoj
neće zavladati mir sve dok ne budu pobijeni svi protestanti, kozaci i
Jevreji, naročito Jevreji koji su krišom podmićivali izdajnika
Radziševskog i bili u dosluhu sa Šveđanima. Pilicki je sveštenicima
dao reč: kad se Poljska otrese svojih neprijatelja nijedan Jevrejin više
neće stupiti nogom na njegovo imanje. Ali, kao i obično, postupio je
suprotno onom što je govorio. Dozvolio je, najpre, jednom liferantu
Jevrejinu da se naseli. Ovaj Jevrejin poče da se žali kako je za službu
božiju potrebno dvanaest vernika. Ubrzo, Jevrejima je odobreno da
podignu svoj hram. Potom umre jedan od njih pa im je trebalo
napraviti groblje. Na kraju, Jevreji dovedoše u Pilić i rabina i
obrednog klača. I tako se u Piliću stvori jevrejska zajednica. Adam
Pilicki je grdio i psovao, ali su mu Jevreji mnogo pomogli da ponovo
stane na noge. Oni su sad brinuli o tome da seljaci oru, žanju i kose
seno. Gotovim novcem plaćali su Pilickom za žito i stoku, pročistili
mu veštačko jezero u kome je držao ribe, podigli mlekarnik. Čak su na
njegovo imanje doneli i košnice za med. Pilicki više nije morao da
traži krojača, obućara, krznara, kujundžiju za izradu zvona. Zanatlije
Jevreji popravili su mu dvorac, iskrpili krov, prezidali peći. Jevreji su
umeli sve da urade; znali su da povežu knjige, poprave drvene
podove, zastakle prozore, urame slike. Kad bi neko oboleo, jevrejski
lekar mu je puštao krv ili stavljao pijavice, a imao je i spremnu zalihu
lekova. Neki kovač Jevrejin napravio je narukvicu za vlastelinku
Pilicki i primio priznanicu umesto novca. Čak su i jezuiti, uprkos
opanjkavanjima i pamfletima, trgovali sa Jevrejima i koristili se
njihovim zanatlijskim uslugama.
U početku, Pilicki je prebrojavao Jevreje koji su se naseljavali na
njegovom imanju. Ali, ubrzo je izgubio račun. Nije znao njihov jezik i
jedva je razlikovao jednog Jevrejina od drugog. Stalno je upozoravao:
»Ako se Poljaci iz temelja ne izmene pojaviće se novi Hmeljnicki. U
svakom slučaju, sve propada.«

II

Jednog dana neki čovek i žena dopešačiše, jedva se vukući, u Pilić,

noseći vreće na ramenima i zavežljaje u rukama. Jevreji izroniše iz
dućana i radionica da osmotre pridošlice. Muškarac, visok, širokih
ramena, plavih očiju, imao je smeđu bradu. Glave pokrivene
maramom, na izgled mlađa od muža, žena je gotovo ličila na
hrišćanku. Čovek se zvao Jakov. Upitan odakle dolazi, on pomenu
ime nekog udaljenog grada. Žene su ubrzo saznale da je njegova
mlada supruga nema i u početku su se čudile što je tako lep čovek
sklopio ovakav brak. Uostalom, zar je to čudno? Pa, brakovi se
sklapaju na nebesima. Jakov izjavi da mu se supruga zove Sara i
odmah joj dadoše nadimak »mutava Sara«.
Jevreji su se raspitivali da li je Jakov učen, jer su upravo tražili
učitelja. »Znam glavu, dve iz Starog zaveta«, reče, ustežući se, Jakov.
»To je baš ono što nam treba.«
Bilo je to s proleća, između praznika Pashe i Ševuota. Tako je sad
Pilić imao i školu. Jakov i njegova nema žena dobiše sobu, a obećaše
im da će imati i svoju sopstvenu kuću ako se Jakov pokaže kao dobar
učitelj. Pilicki je imao prostrane šume, a drvo za građu je u gradu bilo
jevtino. Novog učitelja snabdeše stolom, magarećom klupom i
devetostrukom kamdžijom; on izdelja štap za pokazivanje štampanih
slova koje ispisa na papiru. Deca su većinom bili početnici, a nastava
se održavala pod jednim drvetom. Jakov bi sedeo sa svojim
štićenicima u hladovini, učio ih jevrejskoj azbuci i da čitaju slogove i
reči. Poučavao je svako dete prema njegovom uzrastu i znanju. Pošto
je zidanje mnogih zgrada bilo u toku, trupci i građa su bili nagomilani
svud unaokolo i deca su pravila ljuljaške od dasaka i male kućice od
strugotine i iverja. U gradu nije bilo učiteljice, pa su pojedini roditelji
slali i kćerke i sinove u školu da nauče molitve i bar donekle savladaju
pisanje. Devojčice su pravile kolače od blata, pevale su i igrale kolo.
Manji dečaci i devojčice igrali bi se porodice. Muž bi odlazio u hram
na molitvu, žena bi mu gotovila večeru i posluživala je na nekom
okrnjenom tanjiru. Parče kore od drveta predstavljalo je hleb, pesak
supu, a borove šišarke meso. Jakov je zaturio svoj bič. Nikad nije
šibao decu niti ih grdio, već bi ih s ljubavlju štipkao za obraz i ljubio u
čelo. Ta deca su bila rođena posle prevrata.
Jevrejska zajednica je odmah zavolela Jakova i sažaljevala ga što
mu je žena nema. Uistinu, mutava Sara se ponašala onako kako se od
jedne Jevrejke očekuje: odlazila je na obredno kupanje, gotovila je
meso s umakom i usoljavala ga, petkom pripremala beli hleb -
pletenicu za subotu, pekla komad halatesta, blagosiljala sveće;
subotom bi stajala u ženskom odeljku sinagoge i micala usnama kao
da se moli. Ponekad, međutim, ponašala se na način neprikladan za
učiteljevu ženu; izuvala bi cipele i koračala bosonoga, smejući se
neuzdržano i otkrivajući usta puna zdravih, gejačkih zuba. Mutava
Sara je radila sa okretnošću seljanke, cepala drva, negovala povrtnjak
koji je zasadila iza kuće, prala rublje u reci. Kada bi završila sa
pranjem svog rublja, pomagala bi ženama sa sitnom decom. Bila je
veoma snažna i pružala pomoć svakom - ne tražeći hvale. Jednom se
svukla pred ženama i gola zaplivala rekom. Ubeđene da će se udaviti
na mestu gde je voda stvarala opasan vrtlog, jevrejske matrone, od
kojih nijedna nije znala da pliva, počeše da vrište. Ali, mutava Sara
neustrašivo prepliva vir. Njena publika se zapanji. Mutava, dabogme!
Baš kao neka životinja.
Ovaj događaj ubrzo je propraćen jednim drugim koji ljudima u
Piliću dade povoda da još više brbljaju. Kuća za Jakova se već zidala;
ali, ne samo što je Jakov pomagao pri gradnji već je to činila i Sara,
iako je već bila trudna i više nije odlazila na obredna kupanja. Jakov je
išao u šumu, obarao stabla, tesao ih svojom sekirom i odvlačio u selo.
Sara je vukla klade i drvo za građu kao neki muškarac. Kuća nije
koštala zajednicu ni jednog jedinog groša. Jakov, međutim, nije bio
onako neobrazovan kao što su svi verovali. Jedne subote, kantor
izgubi glas i Jakov pročita umesto njega sveti svitak Tore; nekoliko
puta ga videše kako u talmudskom učilištu otvara Gemaru. Kad se
molio stajao bi u nekom uglu hrama, pobožno se klanjao i povremeno
uzdisao. O svojoj prošlosti govorio je vrlo malo i jevrejska zajednica
zaključi da je verovatno izgubio porodicu za vreme pokolja. Kada bi
pokušali da ga uvuku u razgovor, odlazio bi govoreći: »Šta je bilo,
bilo je. Čovek mora da počne iznova.«
Ljudi su ga poštovali a žene volele. Kada bi udate žene subotom
popodne sedele na klupama ispred svojih kuća, složile bi se da je
mutava Sara imala više sreće nego pameti. Nijedna od njih nije
poricala da je Sara mlada, zgodna i zdrava, ali šta čovek da započne sa
jednom mutavicom? Muž voli da razgovara sa svojom ženom i da čuje
njeno mišljenje. Kakva nesreća, sačuvaj bože, ako dete bude na
majku. Takve stvari se dešavaju. Jedna žena, poznata kao šaljivdžfka,
primeti: »E, pa, neki ljudi bi u mutavoj ženi videli pravi blagoslov.
Nema jezika, nema ni svađe.«
»O, to se samo tako kaže.«
 »Pa, bolje je i to nego imati slepu ženu.«
»Jeste li primetile«, zapita jedna mlada žena, »da ona, čim se
smrkne, zatvara prozorske kapke?«
»I, šta to znači?«
»Znači da ga voli.«
»Ko i ne bi?«
Subotom, mutava Sara bi odbacivala svoju maramu i stavljala kapu,
obuvala zašiljene cipele, vezivala izvezenu kecelju i oblačila haljinu
sa cvetovima koju je donela izdaleka. Odlazeći u hram, nosila bi
molitvenik u jednoj, a maramicu u drugoj ruci. (To je bilo dozvoljeno
otkako je grad Pilić ograđen žičanom ogradom tako da je ukinuta
zabrana nošenja stvari subotom.) Kada su žene pokušavale da se
sporazumeju s njom znacima rukom, ona bi se smejala i odmahivala
glavom kao da ih ne razume. Žene su se sprdale s njom, ali su
priznavale da je Sara dobrog srca. Obilazila je bolesnike i trljala im
tela terpentinovim uljem i rakijom. Pripremala je kuvane jabuke i suve
šljive da počasti muževljeve đake subotom popodne. Stomak joj je
rastao i zašiljio se, a žene izračunaše da će se poroditi oko praznika
Sukota ili početkom meseca hešvana.
Pošto su nemi obično i gluvi, žene nisu pazile šta govore u njenom
prisustvu. Jednom, dok je Sara sedela sa otvorenim molitvenikom,
neka žena primeti:
»Ona zna da čita kao žrtveni petao.«
»Možda ju je neko poučavao.«
»Kako da poučavaš mutavicu?«
»Možda je onemela od straha.«
»Ne izgleda nimalo zastrašena.«
»Možda su joj krvnici odsekli jezik.«
Žene zatražiše da im pokaže jezik. U početku, izgledalo je kao da ih
Sara ne razume, a zatim poče da se smeje i na obrazima joj se pojaviše
jamice. Ona isplazi bledocrveni jezik, šiljat kao u nekog psa.
 III

Vanda, a ne Jakov, došla je na misao da se pretvara daje nema,

pošto je uviđala da će joj dugo trebati da nauči jidiš; onih nekoliko
reči koje je znala, izgovarala je kao hrišćanka. Njen predlog da se
predstavi kao »kozačka mlada«, koja sad zna da govori samo stepski
jezik, odbacili su zato što ni taj jezik nije znala. Nije umela vešto da
laže pa bi odmah bila raskrinkana. Jakov i ona su prebrodili mnoge
nevolje i opasnosti pre no što se Sara odlučila da igra ulogu neme
žene. Otišli su u udaljeni Pilić stoga što je Jakov bio poznat u Lublinu
i okolini kao rob koji se vratio kući. Noću, kada je Sara - to ime su
dobijale sve jevrejske preobraćenice – zatvarala kapke na prozorima,
Jakov bi razgovarao s njom i upućivao je u jevrejsku veru. Već ju je
bio naučio molitvama i kako se piše jidiš jezikom, a sada su čitali pet
knjiga Mojsijevih, knjige Samuila i kraljeva i Zbornik jevrejskih
zakona; on joj je pričao priče iz Gemare i Midraša. Njena marljivost je
bila začuđujuća, njeno pamćenje odlično; mnoga od pitanja koja bi
postavljala Jakovu bila su ona ista kojima su se bavili i komentatori.
Poučavajući je, on se ne usuđivaše da progovori glasnije. Strahovao je
ne samo od hrišćana i njihovih zakona, već i od Jevreja koji bi ga
oterali iz sela kada bi saznali da mu je žena preobraćenica. Sarino
prisustvo u Piliću dovodilo je grad u opasnost. Kada bi poljske vlasti
saznale daje neka devojka hrišćanka nagovorena da pređe u jevrejsku
veru, preduzele bi mere odmazde. Bog zna kakve bi sve optužbe pale.
Sveštenicima je nedostajao samo izgovor. A ako bi Jevreji otkrili
stvar, starešine bi odmah ispitale okolnosti pod kojima je izvršeno
preobraćanje i začelo zaključili da je Sara napustila sopstvenu veru
zbog Jakova, jer žene nisu mnogo zainteresovane za duhovne stvari. A
Jakov bi bio isključen iz verske zajednice.
Poreklo i bračne veze učenih ljudi proveravani su tako temeljno da
Jakov nije smeo da otkrije da je obrazovan. Onih nekoliko svetih
knjiga koje je doneo sa sobom držao je skrivene. Sazidao je kuću
debelih zidova i napravio jedno udubljenje, bez prozora i naslaganim
drvima skriveno od sveta, gde su on i njegova ljubljena žena mogli
krišom da uče. Oni su, istina, ranije živeli u nezakonitoj zajednici, ali
su kasnije ispunili zakone Mojsija i Izrailja stojeći pod venčanim
baldahinom. Sara je sada strasno verovala u Jehovu i Mojsijev zakon i
pokoravala se svim verskim pravilima. Ponekad bi pogrešila uradivši
ponešto naopačke, u skladu sa svojim seljačkim pojmovima, ili bi
govorila na neprikladan način. Ali, Jakov bi je blago ispravio i trudio
se da joj objasni razloge postojanja svakog zakona i običaja.
Poučavajući druge, uvideo je Jakov, čovek i sam uči; ispravljajući
Sarino ponašanje, odgovarajući na njena pitanja, iskorenjujući njene
zablude - raščistio je u sebi mnoge stvari o kojima inače ne bi ni
razmišljao. Često su njena pitanja bila tako tugaljiva da se na njih nisu
mogli naći prikladni odgovori. Ona bi pitala: »Ako je ubistvo zločin,
zašto je bog dozvolio Izraelcima da vode rat, pa čak i da ubijaju stare
ljude i malu decu?« Ako narodi koji nikad nisu ni čuli za Jevreje, kao
što je njen narod, ne znaju Mojsijev zakon, kako im se onda može
zameriti što se klanjaju idolima? Ako je praotac Avram bio pravednik,
zašto je oterao Hagar i njenog sina Ismaila u pustinju samo s jednom
tikvom vode? Pitanje koje se ponavljalo češće od svih drugih bilo je:
zašto se dobar čovek zlopati, a zao napreduje. Jakov joj je stalno
ponavljao da on ne može da reši sve zagonetke ovog sveta, ali je Sara
bila uporna: »Ti znaš sve.«
On ju je često upozoravao na nečiste dane, podsećajući je da za
vreme mesečnog pranja ne sme sedeti sa njim na istoj klupi, niti
uzimati bilo šta iz njegove ruke, pa čak ni jesti s njim za istim stolom,
sem ako bi između njenog i njegovog tanjira stojao neki zaklon. On ne
sme da sedi na njenom krevetu, niti ona na njegovom: čak se ni daske
na gornjoj strani njihovih kreveta ne smeju tih dana dodirivati.
Međutim, to je spadalo u stvari koje je Sara ili zaboravljala ili
prenebregavala jer je i dalje uporno nastojala da bude u njegovoj
blizini. Znala je da mu pritrči i poljubi ga usred svog mesečnog pranja.
Jakov je ukoravao Vandu i govorio joj da su takvi postupci zabranjeni
zakonima Mojsijevim, ali je ona te zabrane olako shvatala i to je
Jakova žalostilo. Bila je. međutim, veoma savesna kada se ticalo
nevažnijih stvari. Potapala bi sve činije u obredno korito i često
postavljala pitanja o odvajanju mlečnih od mesnih jela. Povremeno bi
zaboravljala na svoju »nemost« pa bi zapevala. Jakov bi pretrnuo. Ne
samo što je pretila opasnost daje neko čuje, pobožne kćerke Izrailja
nisu smele da izazivaju požudu sladostrasnim zvukom svog glasa.
Vanda nije dozvolila ni da joj čuvarka kupatila obrije glavu kao
drugim ženama, iako je Jakov to od nje zahtevao. Sama je sekla kosu
velikim makazama; ponekad bi joj uvojci izvirivali ispod marame.
Iako im je Jakov sagradio kuću, Sara je noću jadikovala da želi da
odu iz Pilića. Nije mogla večno da ćuti, a strahovala je šta će biti i sa
njenim detetom. Mlado ljudsko biće valjalo je naučiti govoru, a
trebalo gaje obasuti i ljubavlju. Stalno je zapitkivala da li već bolje
govori jidiš; Jakov ju je uveravao da dobro napreduje, ali nije bilo
tako. Pogrešno je izgovarala reći, preokretala sklop rečenica i sve što
bi rekla bilo je zbrkano. Često su njene greške nagonile Jakova na
smeh. Bilo bi dovoljno da kaže samo nekoliko reči, pa da svakom
bude jasno da je rođena hrišćanka. Sada pošto je bila trudna, Jakov se
plašio više nego ikad. Žena koja se porađa nije u stanju da vlada
sobom. Ako ne uspe ćutke da podnese porođajne bolove, Sara će se
odati.
Da, onog dana kada je napustio Jozefovo i otišao u selo gde je pet
godina proveo kao rob, Jakov je sebe opteretio bremenom koje je
vremenom bivalo sve teže. Posle godina provedenih u prinudnom
robovanju, usledilo je robovanje koje će trajati sve dok bude živ. »E,
pa pakao je za ljude, a ne za pse«, čuo je jednom kako govori neki
vodonoša. Ipak, spasao je jednu dušu od idolopoklonstva, mada je
posrnuo u greh. Noću, kada su on i Sara ležali u svojim krevetima,
postavljenim tako da čine prav ugao (soba nije bila dovoljno velika da
jedan krevet bude u podnožju drugog), šaputali bi satima, ne ose-
ćajući umor. Jakov je objašnjavao Sari šta je pošten život,
začinjavajući svoj govor sitnim alegorijama. Ona bi mu šaputala kako
ga mnogo voli. Često su se sećali onih letnjih dana u ambaru kada mu
je ona donosila hranu. Sada su ta vremena bila daleko iza njih i, poput
senki, izgledala kao san. Sari je bilo teško da poveruje da njeno selo
još uvek postoji i da Baša i Antek, a možda i njena majka, i dalje žive
tamo. Prema zakonu, govorio je Jakov, ona više nije član svoje
porodice. Preobraćenica je slična novorođenom detetu i ima novu
dušu. Sara je kao pramajka Eva koja je postala od Adamovog rebra:
muž joj je jedina rodbina. »Ali«, bunila se Sara, moj otac je i dalje
moj otac.« Počela bi da oplakuje oca Jana Bzika, koji je imao tako
težak život, a sada leži sahranjen među idolopoklonicima. »Ti ćeš
morati da ga prevedeš u raj«, govorila je ona Jakovu. »Neću da odem
bez njega.«

IV

Seljaci, sada zaposleni pripremama za žetvu, retko su donosili svoje

proizvode u grad. Torbari Jevreji, sa zavežljajima na leđima, odlazili
su u sela da kupuju piliće, proso i kukuruz. Sara, kojoj su bile
potrebne razne stvari za domaćinstvo, dograbi vreću i krenu sama na
put, iako je Jakov uporno ponavljao da to nije za trudnu ženu, a još
manje za učiteljevu suprugu. Ali, Sara je žudela za livadama i
pašnjacima. Onog trenutka kada bi za sobom ostavila Pilić zbacila bi
cipele i okačila ih o rame. Varošanke su se izveštačeno osmehivale
videvši je da odlazi i pitale bijedna drugu: »Kako će samo, mutavica,
da trguje?«
Sarina tobožnja gluvoća omogućavala je ženama da je slobodno
ogovaraju i da joj se u njenom prisustvu podsmevaju. Nazivale su je
mutavom životinjom, golemom (čovekom od gline kome je udahnut
život), glupačom, glavicom kupusa. Jakova su sažaljevale što je doveo
u kuću takvu gusku. Nagađalo se da ona možda ima bogatog oca koji
je dao pozamašan miraz da bi je udao. Ipak, Jakov je bio budala što je
takvu kozu odveo pod venčani baldahin. Sara je morala i dalje da se
smeši, iako je jedva zadržavala suze. Seljaci su se podrugivali.
Prelazeći prstom preko vrata, pokazivali su na drum kao da tobož otud
dolaze kozaci. Pan Pilicki, govorili su, okužio je Poljsku jevrejskim
vaškama. Proricali su stoga ratove, boleštine i glad. kaznu božju koja
će uslediti zbog toga stoje ubicama Hrista dozvoljeno da se tu nasele.
Sari je bilo teško da na sve to oćuti.
Kada bi noću ostala nasamo sa Jakovom, plakala je i ponavljala mu
šta su govorile Jevrejke. »Ne smeš da ponavljaš takve stvari«,
prekorevao bi je Jakov. »To je opanjkavanje. A to je isto tako veliki
greh kao kada se jede svinjsko meso.«
»Znači da one nas smeju da obasipaju pogrdama, a ja ne smem
ništa da kažem?«
»Ne. ni one se ne vladaju kako treba.«
»E, pa, sve one to rade, čak i Breina, a ona je predstojnikova žena.«
»Oni koji rade takve stvari biće kažnjeni na nebu. Svete knjige
kazuju da će svi koji spletkare, podsmevaju se drugima ili ih
opanjkavaju, goreti u ognju pakla.«
»Svi?«
»U paklu nema nestašice prostora.«
»Rabinova žena se takođe smejala.«
»Na nebu nema povlašćenih. Kada je Mojsije zgrešio, i on je bio
kažnjen.«
Sara se zamisli.
»Ne, govoriti ružno o nekom ne može biti ni hiljaditi deo greha koji
činimo kada jedemo svinjsko meso, jer to inače niko ne bi radio.«
»Hajde, pokazaću ti šta o tome piše u Tori.«
Otvorivši Stari zavet, Jakov joj prevede kako Gemara tumači svaki
počinjeni greh. Nekoliko puta odlazio je do vrata da se uveri da ih
niko ne sluša, ili, možda ne viri kroz ključaonicu. »Zašto Jevreji neke
zakone poštuju, a druge krše?« prošaputa Sara.
Jakov odmahnu glavom.
»Tako je oduvek bilo. Proroci su to predskazali. Zbog toga je hram
i razrušen. Lakše je ne jesti svinjetinu nego obuzdati svoj jezik. Hajde
da ti pročitam jednu glavu po Isaiju.«
Sara je zadivljeno slušala. Prorok je govorio iste stvari kao i Jakov:
bog se zadovoljava krvlju junaca i jagnjećim lojem, a ljudi ne smeju
izlaziti pred njega okrvavljenih ruku. Starešine jevrejskog naroda
prorok je upoređivao sa poglavarima Sodome koju je bog uništio.
lako je bilo dockan, fitilj u balezi je i dalje goreo, a leptiriće su
kružile oko plamena. Lelujava senka Jakovljeve glave se protezala do
tavanice. Neki zrikavac cvrčao je iza peći. U Sari su se preplitali
ljubav i strah. Bojala se gnevnog boga koji boravi na nebu i osluškuje
svaku reč i misao; bojala se seljaka koji su želeli ponovo da ubijaju
Jevreje i zakopavaju živu decu; strahovala je zbog Jevreja koji
izazivaju Svemogućeg pridržavajući se samo jednog dela Tore. Sara
obeća da više neće ponavljati pakosti koje čuje, mada mu je već bila
sve rekla. U gradu se pričalo da jedan od trgovaca zakida na meri.
Kružio je glas da je za vreme pokolja neki čovek pokrao svog ortaka.
Sari je bilo rečeno da su Jevreji odabrani narod i htela je da zna kako
su mogli uživati tu milost kada su činili takve zločine. Ali, bila je
sigurna da je Jakov pravednik. Ako ga bog bude voleo kao što ga voli
ona, Jakov će živeti večno.
U svojim molitvama obraćala se bogu govoreći mu da ona nema
nikog sem Jakova. Nikad ne bi mogla da voli nekog drugog. Pridružila
se jevrejskoj zajednici, ali se osećala kao stranac. Iako je pobegla od
seljaka, nije postala prava Jevrejka u Piliću. Jakov joj je bio muž, otac
i brat. Čim se svetiljka ugasila ona ga pozva u svoj krevet. »Ti,
hrišćanko«, reče joj Jakov u šali. »Zar ne znaš da kći jevrejskog
naroda ne srne da bude nepristojna, jer će inače biti oterana bez ikakve
odštete?«
»Šta je dužna da čini kći jevrejskog naroda?«
»Da rađa decu i služi bogu.«
»Ja nameravam da ti rodim desetoro.«
On nije hteo odmah da legne kraj nje, već joj je najpre kazivao
priče o pravednim ljudima i ženama. Ona ga je pitala kako je u raju i
šta će biti kad dođe Mesija. Hoće li Jakov i tada biti njen muž? Hoće li
oni govoriti hebrejski? Hoće li je Jakov povesti sa sobom u obnovljeni
hram? Kad dođe Mesija, govorio je Jakov, svaki dan će biti dug kao
godina, sunce će biti sedam puta svetlije, a pravednici će se hraniti
vodenom nemani i divljim govečetom i piti vino, prigotovljeno za
dane iskupljenja.
»Koliko će žena imati svaki čovek?« pitala je Sara.
»Ja ću imati samo tebe.«
»Dotle ću već biti stara.«
»Mi ćemo večno biti mladi.«
»Kakvu ću haljinu nositi?«
Ležeći uz Jakova po prvi put je iskusila slasti raja. Često bi
poželela da noć večno potraje, kako bi stalno mogla da sluša njegove
reči i uživa u njegovim milovanjima. Taj čas u mraku bio je njena
nagrada za sve što bi pretrpela u toku dana. Kada bi zaspala, vraćala bi
se, u snovima, u svoje rodno selo; ulazila bi u kolibu u kojoj je nekad
živela; pela se na planine. U snovima su se dešavali čudni događaji u
kojima su učestvovali Antek, Baša i njena majka. Njen ponovo živi
otac govorio joj je mudro i mada bi zaboravljala njegove reči čim bi se
probudila, one bi joj i dalje odzvanjale u ušima. Ponekad bi sanjala da
ju je Jakov napustio i plakala bi u snu. Jakov bi je tada uvek probudio.
»O, Jakove, ti si još uvek ovde. Hvala bogu!« Njegovo lice bi se
zagrejalo i ovlažilo od njenih suza.

Kočije, koje su vukla četiri konja, sa dva kočijaša spreda i dva

lakeja pozadi, dojezdiše u podne na trg.
Jedan od kočijaša dunu u rog. Jevreji u Piliću se uznemiriše. Pilicki
je retko odlazio u grad sa takvom pompom i nikad pre žetve. Bio je
opasan mačem i po svemu sudeći pijan. Skočivši iz kočija, on izvuče
mač iz korica i dreknu: »Gde je Geršon? Odseći ću mu glavu. Iskidaću
ga na komade i sasuti mu kiselinu u rane - raskomadaću njega i celu
njegovu porodicu. Baciću ih sve zajedno psima.«
Nekolicina Jevreja pobegoše s trga. Drugi pohitaše u susret
Pilickom i padoše mu pred noge. Žene počeše da nariču. Deca u
Jakovljevoj školi začuše graju i dotrčaše da vide gospodara, kočije i
konje sa lepim amovima kako stoje visoko uzdignutih glava. Jedan od
Geršonovih doušnika pohita k njemu da ga upozori da je Pilicki pijan i
da ga traži. Geršon je bio najmoćniji čovek u Piliću, jer je bio zakupac
vlastelinske zemlje kojom je upravljao kao da je njegova sopstvena.
Bio je poznat u gradu kao trgovac sumnjivog ponašanja. Za sebe je
sazidao veliku kuću i imao je tri zeta koji su poticali iz bogatih
porodica i, jedan za drugim, bili postavljeni za gradskog rabina,
obrednog klača i snadbevača crkvene opštine. Ovaj poslednji
isporučivao je pšenicu za Pashu, a sazidao je sinagogu. Geršon je
zadržao nadzor nad Dobrotvornim pogrebnim društvom i određivao
preterano visoke cene za grobove, iako im je Pilicki zemljište za
groblje dao besplatno. Geršon je ubirao dažbine, prisvajajući
bespravno funkcije sedmorice gradskih starešina koje je uvelo Veće
četiri pokrajine. Sistem naplate dažbina počivao je u Piliću na
sledećem principu: Geršonovi prijatelji i laskavci plaćali su malo ili
ništa; svi ostali su posrtali pod teretom njegovih dažbina. Geršon je
bio neuk, ali je sam sebe nazivao »naš učitelj« i nije dozvoljavao
kantoru u hramu da počne sa pojanjem Osamnaest blagoslova pre
nego što ih on, Geršon, izgovori u sebi. Kad bi mu se prohtelo da se
usred sedmice kupa u parnom kupatilu, čuvar kupatila je morao da
zagreva vodu na račun zajednice.
Oni koje je Geršon ugnjetavao pretili su da će ga tužiti Pilickom i
Veću u Lublinu, ali se Geršon nikog nije bojao. U Veću je imao
prijatelje, a u rukama priznanicu Adama Pilickog na 1.000 forinti. Bio
je u prisnim odnosima sa drugim zemljoposednicima, neprijateljima
Pilickog. Geršon je, izgleda, zaboravljao da su Jevreji izgnanici.
Njega je, eto, tražio Pilicki i Geršonu su savetovali da se skloni u
neku tavansku prostoriju ili u podrum, dok se ne stiša jarost gospodara
Pilića. Međutim. Geršon nije bio od onih koji bi se kukavički poneli:
on obuče svoj svileni ogrtač, stavi na glavu crni šešir, omota oko
struka pojas i uputi se u susret Adamu Pilickom. Iako se Geršon
odevao kao rabin, lice mu je bilo crveno kao da je kasapin. Nos mu je
bio pljosnat, usne debele; trbuh isturen kao u neke trudnice. Jedno oko
mu beše uzdignutije od drugog i ležalo je u večoj očnoj duplji. Imao je
debele i guste obrve. Bio je ne samo nasrtljiv već i tvrdoglav. Kad bi
ustao da održi govor, svaka treća reč bila bi neka tuđica; brbljao bi
dok svi ne zaspe i ljudima koji se nisu slagali s njim nije se nikad
pružila prilika da izlože svoje mišljenje.
Sada se, sporim koracima, Geršon približavao gospodaru. Nije mu
prilazio sam već praćen svojom svitom: kasapima, trgovcima konjima,
momcima iz Dobrotvornog pogrebnog društva kojima je dvaput
godišnje priređivao gozbu i koji su u gradu uživali sve moguće
povlastice. Pre nego što je Geršon uspeo da otvori usta, Pilicki dreknu:
»Gde je crveni bik?«
Geršon za časak razmisli o ovom pitanju, a zatim odgovori:
»Prodao sam ga kasapinu.«
»Ti, prljavi Jevrejine. Prodao si mog bika.«
»Gospodaru, kada ja zakupim vlastelinsku zemlju onda njome ja
upravljam.«
»Ti, dakle, upravljaš! Zgrabite ga, momci. Obesićemo ga ovde.«
Svi okupljeni Jevreji zagrajaše obuzeti užasom, a to učiniše čak i
Geršonovi neprijatelji. Geršon pokuša nešto da kaže i ustuknu
nekoliko koraka, ali ga kočijaši i lakeji dograbiše. Pilicki im doviknu:
»Donesite uže.«
Neki Jevreji padoše na kolena, prostreše se po zemlji i klanjahu se
kao o prazniku Jom kipuru kada kantor ponavlja reći obredne molitve
koje se izgovarahu u nekadašnjem jerusalimskom hramu. Žene
zavapiše. Geršon se borio sa svojim napadačima. Pojas mu skliznu s
tela. Pilicki dreknu: »Motku. donesite mi jednu motku.«
»Možemo, gospodaru, da ga obesimo i o fenjerski stub.«
Začuvši graju koja se nije mnogo razlikovala od meteža koji je
zavladao kada su kozaci napali Jozefovo, Jakov pristiže trkom.
Geršonova žena beše obgrlila jedno koleno Pilickog i nije ga puštala.
Pilicki je pokušavao da je se oslobodi, te podiže mač kao da se sprema
da joj odrubi glavu. Žene su se tiskale hodajući ukrug i naričući. Jedna
zabode nokte sebi u lice, druga se čupaše za grudi, treća ščepa muža,
tražeći od njega da on nešto preduzme. Geršon je bio grub čovek.
Jevreji iz Pilića nisu ga voleli, ali sad nisu bili u stanju mirno da
posmatraju kako ga vešaju po kratkom postupku. Geršonove snahe
padoše jedna drugoj u zagrljaj. I rabin pade ničice pred noge Pilickog;
pošto mu je rabinska kapica skliznula sa glave njegovi dugački zulufi
su se vukli po zemlji. Sve je slutilo na novi pokolj. Umesto da
razoružaju sluge Pilickog, što bi im bilo sasvim lako, Geršonovi
pratioci su samo blenuli, stojeći široko raskrečenih nogu,
zaprepašćeni, izgleda, sopstvenom nesposobnošću. Ali, kada je uopšte
neki Jevrejin ispoljio nepokornost prema bilo kom poljskom plemiću?
Uto iz talmudskog učilišta izađe podvornik sinagoge noseći sveti
svitak Tore kao da time može da smiri gnev Adama Pilickog. Začuše
se povici onih koji su naređivali starcu da pristupi bliže; drugi su mu,
pak, iz okupljene gomile davali znak da se vrati, protestujući na taj
način zbog skvrnavljenja svetinje. Starac je stajao klateći se nesigurno
na slabašnim nogama kao da će svakog trena da se sruši. Videvši kako
se povodi, okupljeni ljudi počeše bolno da jauču. Jakov je stajao kao
ukopan, znajući dobro da ne srne da se oglasi ali je takođe bio siguran
da neće moći ni da oćuti. Krenuvši napred, on žurno priđe Pilickom i
skide šešir.
»Moćni gospodaru, čovek se ne ubija zbog toga što je prodao
jednog bika.«
Na trgu zavlada tišina. Svi su znali daje Geršon objavio rat Jakovu
kada je Jakov preuzeo dužnost kantora. Geršon nije voleo učene ljude
i nikad ne bi dozvolio da Jakov bude postavljen da je znao da je to
čovek koji se razume u tekst i komentare sadržane u svetim knjigama.
A sad mu je Jakov pohitao u pomoć. Iznenađen, Pilicki je zurio u
Jevrejina pred sobom.
»Ko si ti?«
 »Ja sam učitelj.«
»Jakov.«
»Oh! Da nisi ti Jakov koji je prevarom lišio Ezava njegovog
prvorođenog prava?« Nekakav neljudski smeh izbi iz vlastelinovog
grla.
Začuvši da se gospodar Pilića smeje, svi udariše u smeh - Jevreji i
vlastelinovi momci: Pilicki se smejao sve gromoglasnije. Da li je to
bila šala, šegačenje vlastelina kakva su poljski veleposednici često
priređivali svojim zakupcima Jevrejima? Te igrarije uvek bi užasnule
Jevreje, jer bi takva obest ponekad bivala opasna. Ljudi su, međutim, i
dalje bili uz Geršona, koji se jedini nije smejao. Njegove žućkaste oči
nisu izgubile ništa od svoje drskosti; njegova debela gornja usna
uokvirena brkovima bila je iskežena otkrivajući retke zube. Geršon je
izgledao kao neka životinja u zamci koja se sprema da pogine u borbi
sa jačim neprijateljem. Pilicki je urlao od smeha, pljeskao rukama,
udarao se po kolenima i zasopljeno disao. Oni koji su ležali ničice
pred njim ustadoše i, sa olakšanjem, počeše da se smeju preterano, kao
u ludilu. Čak se i rabin smejao. Žene su jedna drugoj padale u naručje
dok su im se kolena krivila, a smeh pretvarao u suze.
»Momalas, popalas, cicelas«, podrugnu se Pilicki i stade ponovo da
njače. Cela jevrejska zajednica mu se pridruži, svako lice obeleženo
svojim ličnim, posebnim izrazom i grimasom. Pogled na jednu matoru
matronu, koja beše izgubila kapicu i čija je neravnomerno istrižena
lobanja podsećala na tek ošišanu ovcu, natera žene da se ponovo
zasmeju, ali je ovog puta njihov smeh bio prirodan.
A zatim, smeh odjednom prestade. Pilicki prsnu u smeh poslednji
put i ponovo se namrgodi.
»Ko si ti? Šta radiš ovde?« upita on Jakova. »Odgovaraj mi,
Jevrejine.«
»Ja sam učitelj, gospodaru.«
»Čemu poučavaš decu? Kako se potkrada gazda? Kako da se
zatruju bunari? Kako hrišćanska krv može da posluži za pravljenje
macota?«
 »Sačuvaj bože, gospodaru. Takve su stvari zabranjene jevrejskim
zakonima.«
»Zabranjene, kažeš? Znamo mi to. Znamo! Vaš prokleti Talmud
vas uči kako da zaludite hrišćanske mase. Oterali su vas iz svih
zemalja, samo vam je kralj Kazimir širom otvorio naše kapije. A kako
nam se vi odužujete? Osnovali ste ovde novu Palestinu. Rugate nam
se i kunete nas na hebrejskom. Pljujete na naše svetinje. Hulite na
našeg boga deset puta dnevno. Hmeljnicki vam je dao dobru lekciju,
ali vam treba još bolja. Vi volite sve neprijatelje Poljske - Šveđane,
Ruse, Pruse. Ko ti je dozvolio da dođeš ovamo?« dreknu Pilicki na
Jakova, preteći mu pesnicom. »Ovo je moja zemlja, a ne vaša. Moji
preci su za nju lili krv. Nisi mi potreban da poučavaš jevrjeske crve
kako da skvrnave moju zemlju. Imamo već i inače dovoljno parazita.
Više smo mrtvi nego živi.«
Pilicki prekinu svoju grdnju i pena mu udari na usta. Još jednom,
pogledajući se užasnuto, Jevreji se sagnuše, spremni da padnu na
zemlju i ponovo počnu da mole za milost. Starešine su se
sporazumevale znacima. Dižući sa zemlje svoju kapicu, rabin je,
onako prljavu, stavi na glavu. Žena, kojoj beše skliznula kapa, tresnu
je nahero na glavu tako da je đinđuvama ukrašeni prednji deo bio
okrenut u stranu. Momci Adama Pilickog ponovo zgrabiše Geršona
kao da pokušavaju da ga istresu iz njegove odeće. Podvornik sinagoge
klatio se i dalje napred-nazad sa svetim svitkom Tore u rukama. Bilo
je očevidno da se stvar neće dobro svršiti. Ljudi i žene počeše da
izlaze iz gomile i šmugnuše - neki da zatvore svoje dućane, a drugi
otrčaše kućama da zabrave vrata. »Nemojte bežati, Jevreji«, viknu
Pilicki. »Nema vam spasa. Pobiću vas ma gde se nalazili. Kada svršim
sa vama oplakivaćete dan kada su vas vaše uboge majke istisnule iz
svojih gubavih utroba.«
»Plemeniti gospodaru, mi ne bežimo. Moćni dobročinitelju,
čekamo da čujemo vašu volju.«
»Pitao sam te nešto«, dreknu Pilicki, okrećući se ponovo Jakovu.
»Odgovaraj!«
 Jakov se ne sećaše postavljenog pitanja. Pilicki krenu napred kao
da se sprema da zgrabi učitelja za okovratnik. Ali, Jakov je bio
previsok za njega.
»Oprostite mi, gospodaru«, pognu Jakov glavu. »Zaboravio sam šta
ste pitali.«
Pilicki, koji i sam beše zaboravio kakvo mu je pitanje postavio,
izgledao je zbunjen. Zapazio je da ovaj Jevrejin, za razliku od drugih,
dobro govori poljski. Njegov bes splasnu i on oseti nešto slično stidu
što se razmeće pred ovim kukavcima koji su preživeli pokolj
Hmeljnickog. Oduvek je sebe smatrao bolećivim čovekom. Suze mu
sad udariše na oči. Kroz glavu mu prođoše molitve Hristu i
apostolima. Još od dečačkog doba verovao je da će umreti mlad; neka
gatara mu beše prorekla da će rano završiti. On sada poče da traži neki
izgovor ne bi li okončao ovu komediju. Njegov uzburkani duh
kolebao se između kajanja i besa. Da li da zatraži oproštaj od Jevreja,
tog izdržljivog, od boga izabranog naroda? U ustima je osećao
gorčinu, a u nosu golicanje. »Ne, bih se ponašao na ovakav način da
ceo moj život nije haotičan. Ta prokleta žena me je upropastila.«
Iznenada on oseti podsticaj da toj gomili baci pare. To će im pokazati
da on nije nikakav Haman, jevrejski krvnik. Ali, kada je stavio ruku u
džep on se priseti da nema ni groša i preplavi ga sažaljenje prema
samom sebi.
Sta su ovi Jevreji uradili sa mnom, pomisli on, iscedili me do
poslednje kapi krvi. Ugledavši starog podvornika sinagoge kako
nesigurno posrče sa svetim svitkom Tore na ramenu, on zaurla: »Zašto
si izneo svitak? Kako vam to može pomoći? Bolje bi bilo da se
pridržavate onog što je tu napisano, umesto da se služite njime za
prikrivanje svojih zločina. Nosi to natrag u hram, ti, stara huljo.«
Sa svih strana začuše se povici: »Odnesi natrag sveti svitak. Odnesi
svitak.« Gospodar Pilića je omekšao, osetiše Jevreji. Podvornik
sinagoge se zatetura još jednom i unese sveti svitak u hram. Međutim,
momci su još uvek držali Geršona. Možda će se gospodarevo
raspoloženje ponovo promeniti. Pilicki je prelazio pogledom preko
okupljene mase, a pogled njegovih očiju bio je preteći kao da traži
novu žrtvu. Baš tada se na trgu pojavi nema Sara sa pregačom punom
raznih trava. Pošto je bila otišla u polje uopšte nije čula bučni dolazak
Pilickog, niti išta znala o tome što se dešava. Ugledala je kočije i
konje, momke Pilickog i njega samog i Jakova koji je, sa šeširom u
ruci, skrušeno stajao pred gospodarom Pilića. Sara podiže ruke,
jauknu i trave joj se rasuše iz kecelje. Dogodilo se ono od čega je
strahovala. Njene noćne more bile su pravo znamenje. Probijajući se
kroz gomilu, ona dospe do Jakova i sa divljačkim kricima baci se pred
noge Pilickom. On preblede i ustuknu. Ona pođe za njim gmižući kao
crv i grleći mu noge. »Smilujte se, pane«, jadikovala je na poljskom.
»Milost, plemeniti gospodine. On je sve što imam. U svojoj utrobi
nosim njegovo dete. Ubijte mene umesto njega. Moja glava za
njegovu. Pustite ga na slobodu, pane. Pustite ga na slobodu.«
»Ko je ova žena? Diži se.«
»Oprostite mu, gospodaru. Oprostite mu. On nije učinio nikakav
zločin. On je pošten, gospodaru. On je čovek pravednik.«
Jakov se saže da je podigne i zastade, užasnut. Tek u tom trenutku
je shvatio da se Sara odala: progovorila je. U opštoj zabuni niko,
izgleda, nije primetio šta se desilo. Uto ljudi raširiše ruke i digoše
obrve; žene su se hvatale za glavu; momci Adama Pilickog u tren oka
oslobodiše Geršona. Čak i konji, koji su dotle stajali mirno, udubljeni
u nekakva konjska razmišljanja koja nisu imala ničeg zajedničkog sa
ljudskim sukobima, podigoše glavu. Geršon je izgledao zbunjen i
uvređen. Kao mnogi vlastoljubivi ljudi, mrzeo je događaje kojima on
ne može da upravlja niti da ih razume. Jedna žena se lupi po licu
vičući: »Oh, sve sam videla.«
»Šta je ovo? Ko je ova žena?« upita Pilicki.
»Ona je nema, gospodaru.«
»Šta? Nema?«
»Milostivi gospodaru, nema je kao riba. Gluva i nema.«
»Da, milostivi gospodaru, nema, nema, mutava.« Povici su dopirali
sa svih strana.
 »Hej, rabinu, je li to tačno? Je li ova žena zaista nema?« upita
Pilicki, okrećući se rabinu.
»Da, gospodaru, to je učiteljeva žena. Gluva je i nema. Desilo se
čudo.«
»Deco, onesvestiću se« - i jedna žena se sruči na zemlju.
»U pomoć! Vode! Vode!«
»O, bože.. .« - i druga žena pade u nesvest.
Sagnuvši se, Jakov podiže Saru. Njeno opušteno telo ležalo je na
njegovom ramenu i on ju je pridržavao rukom; drhtala je, dahtala i
jecala. Pilicki spusti ruku na balčak svog mača. »Šta je to, Jevrejine?
Nekakva lakrdija?«
»Nikakva lakrdija, gospodaru. Ona je gluva i nema. Gluva kao zid i
nema kao riba.«
»Gospodaru, svi znamo daje gluvonema«, potvrdiše svedoci iz
gomile.
»Jeste li spremni da se u to zakunete?«
»Gospodaru, nismo ništa izmislili.«
»Hej, ti, Jevrejine, je li ti žena stvarno nema?«
»Jeste, gospodaru.«
»Je li oduvek takva?«
»Stalno, otkako smo se uzeli.«
Jakov je smatrao da to nije laž pošto je Sara počela da glumi tu
ulogu još pre nego što su stali pod venčani baldahin. Oko njega, sa
svih strana, meštanke su kreštale daje sve to istina i zaklinjale se u
svoje muževe i decu da je to gluvonema Sara koja, kao što svi znaju,
ne ume da govori. Momci Pilickog su stajali razjapljenih usta. dok je
njihov gospodar razmišljao o ovom čudnom događaju.
»Ne verujem vam, Jevreji, ni jednu jedinu reč. To je samo još jedna
od vaših podvala. Hoćete da me napravite budalom i učinite smešnim.
Zapamtite, Jevreji, ako je ovo laž odraću vas žive, sateraću vas u vaš
hram i zapaliti ga. Peći ćemo vas na laganoj vatri, ne bio ja Adam
Pilicki.«
»Milostivi gospodaru, mi govorimo istinu.«
 VI

Pilicki shvati da Jevreji ne lažu. Njihova razjapljena usta i zbunjen

izgled govorili su mu da se zbilo čudo. Adam Pilicki je čekao da se
dogodi neko čudo još otakao su započeli ratovi i najezde. Bilo je
potrebno čudo da bi se spasla Poljska. Ranije se verovalo da je to čudo
bio otpor opata Kordeckog u Čenstohovi ili juriš koji je na Šveđane
preduzeo Stefan Šanecki, okupivši poljske trupe i oživevši
katoličanstvo. U poslednje vreme su, međutim, sa svih strana pristizali
glasovi o novim čudima. Iz jedne ikone svete Bogorodice kapale su
prave suze koje su ljudi sakupljali u srebrni putir. Na crkvenim
zvonicima, krstovi od kamena svetleli su kao plamen u noćnoj tmini.
Mrtvi vojnici, odeveni u uniforme kakve su se nosile pre sto godina,
marširali su u pohodu na neprijatelje Poljske i potiskivali ih sa
utvrđenih položaja. Viđeni su avetinjski jahači kako galopiraju na
avetinjskim konjima. Legendarni junaci, u kacigama i oklopima,
vitlali su mačevima i kopljima, jurišajući na čelu vojske. Kaluđeri i
kaluđerice, koji već odavno prebivahu u raju, vraćali su se u svoja
telesna obličja i krstarili selima, tešili narod i podsticali ga da se moli
bogu.
Ovde bi neko crkveno zvono zazvonilo samo od sebe, a onde su
ljudi videli neku starinsku kočiju kako juri drumom u pravcu jednog
zida i iščezava bez traga i glasa. Ptice su progovarale ljudskim
glasom, a neki bi pas spasao od zasede ceo bataljon vojske. U jednom
selu je pala krvava kiša, a u drugom su s neba padale ribe i žabe
krastače. U jednom mestašcu je ponestalo vina za misu pa majka božja
rastvori usne i kroz njih poteče vino. Jedna gotovo slepa starica
ugledala je kako preleće nebom kao plamen bleštav brod na kome se
lepršala poljska zastava. Ova čudna znamenja i neobične pojave
krepili su duh poljskog naroda i obnavljali njegovu veru u boga.
Adam Pilicki nije imao prilike da lično vidi nijedno od tih čudesa i
to mu je teško padalo. Nečastivi je pokušavao da negira čuda
gospodnja na hiljadu načina; u srcu svakog čoveka skrivala se izvesna
sumnja. Često bi. dok je Pilicki ležao budan i razmišljao o onom što se
u njegovoj domovini dešava, dolazio nečastivi i šaputao mu na uho:
»Zar svi oni ne govore o čudima? Pravoslavni, protestanti, pa čak i
nevernici Turci? Kako to da bog ponekad pomaže protestantima i
daruje im pobede? Zašto im ne dođe u pohode sejući napasti kao u
doba faraona, ili ih ne pobije kamenom kišom kakvu je znao da izlije
na Goga i Magoga?« Pilicki bi osluškivao stotine reči; u duši, on je
verovao daje čovek životinja koja se pretvara u prah pa je stoga
opraštao svojoj ženi njenu razuzdanost.
Pobuna njegovih kmetova i svirepost kojom je ugušio bunu
izmučiše još više njegov duh. Znao je da je ucvelio udovice i siročad.
Noću, priviđala su mu se tela obešenih kako vise na vešalima,
pomodrelih nogu, staklenih očiju, isplaženog jezika. Mučili su ga
grčevi i glavobolja; patio je od svraba. Bilo je dana kada je dozivao
smrt ili smišljao kako da se ubije. Više ga nisu smirivali ni vino, ni
votka. Ni telesne naslade nisu više bile onako žestoke kao nekad.
Stalno je bio u potrazi za novim uzbuđenjima samo da izbegne polnu
nemoć. Zbog izopačenosti one veštice Tereze sada su još samo njena
neverstva budila u njemu požudu. Zahtevao je od nje da mu do sitnica
opisuje svoje ljubavne doživljaje. A kad bi ona iscrpela celu listu svog
razvrata, prisiljavao bi je da izmišlja ljubavne pustolovine. Muž i žena
su gurali jedno drugo u luđački lavirint poroka. On je podvodio nju, a
ona njega. Ona ga je posmatrala kako siluje seljačke devojke, a on je
prisluškivao pred odajama u kojima se ona nalazila sa svojim
ljubavnicima. Pretio joj je mnogo puta da će je zaklati, a ona ga je
zadirkivala da će mu staviti otrov u jelo. Međutim, oboje su bili
pobožni, palili su sveće, odlazili na ispovest i davali priloge za
podizanje crkava i verskih spomenika. Često bi Adam Pilicki otvorio
vrata porodične kapele i zaticao Terezu kako, lica oblivenog suzama,
pritiskuje krst na grudi i, duboko zamišljena, kleči pred oltarom.
Tereza je pominjala odlazak u manastir, a Pilicki se zanosio mišlju da
se zakaluđeri.
Adam Pilicki nikad ne bi uspeo da opiše patnje koje je pretrpeo u
poslednjih nekoliko godina. Samo je bogu, kome su poznata sva
iskušenja i sve zamke na koje nailazi čovek, koji blagonaklono
posmatra ludosti i slabosti božjih stvorenja, bilo poznato u kojoj meri
su osećanja stida i krivice mučila Pilickog. Gospodar Pilića je žudeo
za nekim znakom koji bi mu potvrdio da je neko božansko oko
upereno na Zemlju i da sve vidi, za nekim dokazom da svetom
upravlja neka viša sila a ne samo slepa slučajnost. Sada je, izgleda,
bog rešio da otkloni njegove sumnje.
Pilicki pogleda Saru i Jakova; žena je čvrsto stezala muža. Ne, to
nije podvala. Video je kako se Jevreji pogledaju i kako s nevericom
zure u bračni par. Pilickom zastade dah u grlu; jedva se uzdržavao da
ne zaplače. A zatim, setivši se daje ta nema žena govorila o Jakovu
kao o svetom čoveku, on reče čvrstim glasom: »Oprosti mi, Jakove.
Nisam imao nameru da te vređam. Ako si zaista pravednik kao što je
gluvonema tvrdila, ja te poštujem iako si Jevrejin.«
»Plemeniti gospodaru, nikakve svetosti nema u meni. Ja sam
sasvim običan čovek, Jevrejin kao i svi drugi; možda čak i bezvredniji
od njih.«
»Šta kažeš? Pravednici su uvek skromni. Hej, momci, ovamo i
pustite tu bitangu Geršona. Obračunaću se s njim nekom drugom
prilikom. Ti više nisi moj upravnik, Geršone«, dodade Pilicki. »Nemoj
više nogom stupiti na moju zemlju, i ne usuđuj se da mi ikad više
izađeš pred oči. Ako te nađem na svom imanju napujdaću pse na
tebe.«
»Vaša preuzvišenost mi duguje pare«, odvrati Geršon. Glas mu nije
drhtao; njegovo ponašanje je pokazivalo da se ne plaši vlastelinovog
besa. »Ja sam zakupio vlastelinsku zemlju. Imam ugovor i vašu
priznanicu.«
»Šta? Nemaš ti, Jevrejine, ništa. Možeš da se obrišeš tim papirom.«
»Gospodaru, to nije pravedno. Data reč je svetinja. U Poljskoj
postoje sudovi.«
 »Izvešćeš me pred sud, zar ne, Jevrejine? Ti si, Jevrejine, lud. Već
bi ti visio i ptice bi kljucale meso s tvoje lobanje, kao što stoji u
Bibliji, da se nije dogodilo ovo čudo ovde. Lopove, varalico! Čuo sam
da ti potkradaš čak i Jevreje. Nameravam da stvar ispitam i bićeš
kažnjen. Što se tiče suda - ja se nikog ne bojim. Ja sam i sud i zakon.
Imam vrhovnu vlast na svom plemićkom imanju. Poljska nije
Francuska gde kralj tiraniše plemstvo. Ovde, mi imamo veću vlast od
kralja. Mi postavljamo i smenjujemo svoje kraljeve. Imaj to na umu
ako želiš da sačuvaš glavu na ramenima.«
»Ja sam platio pri potpisivanju ugovora.«
»Ono što si platio odavno si, s kamatama, povratio. Neću s tobom
da imam više nikakva posla. Odlazi, pre nego što ti polomim sve
kosti.«
Među Jevrejima nastade žamor. Geršonovi prijatelji i porodica
šaputahu mu da se odmah udalji s trga. Žena i kćerka su ga vukle za
rukav, moleći ga da pođu kući. Ali Geršon odmahivaše glavom. Nos
mu se nabra, a debela donja usna otrombolji. Mada je svaki Jevrejin
nemoćan u odnosu na plemića, Geršon nije hteo mirno da posmatra
sopstvenu propast. Imao je prijatelje koji su bogatiji i ugledniji od
Pilickog. Znao je daje gospodar Pilića prekršio sve zakone, crkvene i
državne. Sem toga, sudski postupci koji se vode protiv njega prete mu
propašću. Plemstvo se još uvek pridržavalo svog morala i zahtevalo da
se priznanice i ugovori poštuju, čak i kada su u pitanju prezreni
Jevreji. Geršon istupi korak napred.
»Ja sam i dalje upravnik sve do isteka ugovora o zakupu.«
»Ti si samo jedno mrtvo pseto.«
Adam Pilicki se besno okrete, izvuče mač i polete na Geršona.
Jevreji počeše da vapiju i vrište.
 9

Jakovu je bilo jasno da je izgubio kontrolu nad sobom. Nečastivi je

svirao, a on je igrao. »Jedno ogrešenje povlači za sobom drugo«, stoji
u knjizi »Abot« a to je očigledno važilo u njegovom slučaju. Njegova
žudnja za zabranjenom ženom nagnala ga je da se posluži prevarom.
Obmanuo je celu jevrejsku zajednicu - ne samo jednog čoveka već
mnoštvo ljudi - i naveo ih da poveruju da mu je žena nema. A sada su
se ucveljene žene obraćale Sari, već u osmom mesecu trudnoće, i
preklinjale je da ih dotakne rukom i blagoslovi. Starešine Pilića nisu
hteli ni da čuju da Jakov odbije ponudu Pilickog. Geršon je izgubio
ugovor o zakupu; Pilicki je pretio da će, ako Jakov odbije da postane
njegov upravnik, dovesti čoveka iz nekog drugog grada. Pretio je čak
da će Jevreje prognati iz Pilića. Nekoliko starešina, sa rabinom na
čelu, pođoše da nagovore Jakova. Geršon je prećutno dao na znanje da
se neće protiviti takvom rešenju; neka, zasad, Jakov upravlja imanjem.
Prema Geršonovoj proceni, učitelj, nesposoban da razlikuje pšenicu
od raži, ugroziće interese Pilickog, a to će dovesti plemića do
zaključka da mu je Geršon neophodan.
Kao što se obično zbiva na ovom svetu, odnosi među ljudima su
bili složeni, a sve zasnovano na obmani. Mnogo je ukletih kuća
izgrađeno na lažima. Ali, šta je Jakov mogao da uradi? Ako kaže
istinu, Sara i on biće spaljeni na lomači. I, ma koliko istina bila
svetinja, čak i biblijski zakoni ne dozvoljavaju čoveku da žrtvuje sebe
nje radi.
Noću, bdeći, Jakov se obraćao bogu: »Znam da sam proigrao rajsko
naselje, ali ti si i dalje bog, a ja ostajem tvoje telo. Kazni me, Oče,
spremno ću da podnosim tvoju kaznu.«
Kazna je mogla da ih stigne svakog dana. Sara će uskoro osetiti
porođajne bolove, možda zajaukati i progovoriti. Istina će se, ranije ili
kasnije, otkriti. Jakov je očekivao nesreću, a u međuvremenu je
vredno radio; posla je za njega bilo preko glave. Bog je blagoslovio
polja bogatim rodom; poljska i švedska vojska nisu te godine gazile
zasejane useve. Jakov se budio rano, a odlazio na počinak kasno.
Gospodar Pilića se nadao ćaru. Geršon se takođe nadao izvesnoj
skrivenoj zaradi. Za razliku od Geršona, Jakovu nije ponuđeno
sklapanje ugovora i tako je on bio samo nastojnik Pilickog, dužan da
nadzirava seljake i pregovara sa žitarskim trgovcima. Sebi je uzimao
samo onoliko koliko mu je trebalo da održi život.
Bilo mu je neobično što se ponovo obreo u polju okružen rastinjem.
Sara i Jakov su sad živeli u kući koju je, nedaleko od zamka, Geršon
bio sazidao za sebe. Jakovljeva kuća, a isto tako i škola koju je počeo
da zida, ostadoše nedovršene. Gradić je tražio novog učitelja - u
međuvremenu poneko bi poučavao decu po nekoliko časova dnevno -
i kružila je šala: pošto Jakov upravlja Pilicom, Geršon treba da
preuzme školu.
Jakov je oduvek uviđao da je na ovom svetu sve prolazno. Šta je
čovek? Danas živ, sutra u grobu. Talmud govori o zemaljskom životu
kao o svadbenom veselju; pesnik u liturgijskim tekstovima upoređuje
čoveka sa oblakom koji plovi, sa uvenulim cvetom, snatrenjima koja
iščile. Da, sve je prolazno.
Ali, nikad dotle Jakov nije tako snažno osećao prolaznost svih
stvari. Jedne je sedmice polje prekriveno pšenicom koja zri; već iduće
sedmice polje je pokošeno. Dani su sada bili vedri i puni svetlosti, ali
će uskoro padati kiša i sneg. Jakov je sad bio značajna ličnost u Piliću;
gospodar imanja bio mu je naklonjen. Kad bi prolazio kraj seljaka, ovi
bi skidali kape i oslovljavali ga sa »pane«. Jevreji su u njemu videli
muža žene svetice. Jakov je znao da će se sve to završiti padanjem u
nemilost i odlaskom na gubilište. Ipak, trudio se da u međuvremenu
žito bude požnjeveno, ovejano i uskladišteno. Vršio je nadzor nad
jesenjim oranjem i setvom ozimih useva. Ono što je naučio u
godinama sužanjstva bilo mu je sada od koristi. Kada bi sa Sarom
odlazio uveče na počinak nisu razgovarali samo o Tori, već i o
poslovima na vlastelinskom imanju. Iako Jakov nije vodio poslovne
knjige, otkrivao je malo-pomalo Geršonove smicalice. Istina, i Pilicki
je potkradao seljake, a onaj ko krade od lopova ne čini nikakav
prestup; ipak, Geršon se ogrešio o osmu zapovest: stvorio je
neprijatelje jevrejskom narodu i postupio bogohulno. Uostalom, svako
ima svoja iskušenja.
Jakov se uzdigao u ovozemljskom životu, ali je znao da taj njegov
uspon spada među one za koje je rečeno: »Gordima predstoji pad.«
Seljaci nisu pokušavali da ga prevare, kao što su ranije podvaljivali
Geršonu, već su slušali njegova uputstva i čak mu nudili svoj savet.
Stanovnici dvorca, zavisni od Pilickog, a takođe i sluge, poštovali su
Jakova. Iz nekog tajanstvenog razloga, psi od čijeg besa je Geršon
drhtao, zavoleli su odmah Jakova i mahali bi repom kad bi se on
približavao kapiji zamka. U dvorcu su svi bili ljubazni prema njemu a
gospođa Pilicki slala bi neku od svojih devojaka da pomogne trudnoj i
gluvonemoj Sari. I sam Pilicki se trudio da bude ljubazan, razgovarao
je sa Jakovom, i divio se kako njegov nadzornik tečno govori poljski.
Geršon je bio čovek drugog kova, neznalica koja nije umela da
odgovori ni na jedno gospodarevo pitanje o Jevrejima i njihovoj veri.
Jakov, pak, odgovaraše navodeći citate iz svetih knjiga. Naviknut da
otvoreno diskutuje o ozbiljnim pitanjima, pronalazio je parabole koje
su bile bliske hrišćanskim shvatanjima. Pilicki je pokretao ona ista
pitanja koja su mučila i Vandu.
Jednog dana kada je Pilicki sedeo sa Jakovom u biblioteci i
pokazivao mu azbučni registar neke biblije na latinskom jeziku, u
kojoj su napomene bile na hebrejskom, uđe gospođa Pilicki. Jakov
ustade sa stolice i duboko se pokloni. Tereza Pilicki je bila omanja,
jedra žena okruglog lica, kratkog vrata i čvrstih grudi. Njena plava
kosa, začešljana u raskošnu punđu, podsećala je Jakova na jevrejski
novogodišnji kolač. Na sebi je imala nabranu haljinu od crne svile,
ukrašenu trakama, a oko vrata zlatan krst sa dragim kamenjem. Imala
je mali nos, punačke usne, blistave crne oči i glatko čelo. Jakovu su
pričali da se ona ponaša kao drolja, ali je koračala živahnim hodom i
izgledala gotovo devojački i pored svoje punoće. Tereza Pilicki se
nasmeši kad ugleda muškarce a na obrazima joj se pojaviše jamice.
Pilicki joj dade znak očima: »Ovo je Jakov.«
»Znam, viđala sam vas mnogo puta sa mog prozora.«
Gospođa Pilicki pruži ruku Jakovu koji trenutak oklevaše, a zatim
naklonivši se ponovo, prinese njene prste usnama. Još jedan greh,
pomisli Jakov ljubeći joj ruku i pocrvene do korena kose. Pilicki se
nasmeja.
»E, pa sad, kad je i to učinjeno da popijemo zajedno čašu vina.«
»Oprostite, milostivi gospodaru, ali mi moja vera to ne
dozvoljava.«
Pilicki se ukruti.
»To ti je, znači zabranjeno. Dozvoljeno vam je da pljačkate
hrišćane, samo ne smete sa njima vino da pijete. I ko vam to brani?
Talmud, naravno, koji vas uči kako da podvaljujete hrišćanima.«
»Talmad uopši ne pominje hrišćane, samo idolopoklonike.«
»Talmud smatra i hrišćane idolopoklonicima. Tvoj narod je svetu
dao Bibliju, ali ste se vi potom odrekli božjeg sina jedinca i time se
odrekli Oca. Hmeljnicki vas kažnjava danas, a sutra će da vas kinji
neki drugi hetman. Jevreji neće nikad steći svoj mir sve dok ne
spoznaju istinu i.. .«
Gospođa Pilicki se namrgodi: »Adame, ovi razgovori su
besmisleni.«
»Ne, neću da prećutkujem istinu. Jevrejin Geršon bio je varalica, a
pored toga još i glupak. Ništa nije znao, čak ni sopstvenu bibliju.
Jakov je, izgleda, ne samo pošten već i obrazovan. Zbog toga i želim
da mu postavim nekoliko pitanja.«
»Ali, ne sada, Adame. On ima posla, mora da obiđe radnike na
poljima.«
»Da neće možda polja da pobegnu? Sedi samo, Jevrejine. Neću te
vređati. Sedi ovamo. Vrlo dobro! Ni gospođa Pilicki ni ja ne mislimo
našu veru da naturamo bilo kome. Mi u Poljskoj nemamo inkviziciju
koja je na zlu glasu u Španiji. Poljska je slobodna zemlja u većoj meri
no što je to potrebno. Zbog toga i propada. Ali, to nije tvoja krivica.
Dopusti da te nešto upitam. Vi čekate Mesiju već hiljadu godina - šta
govorim? - više od hiljadu i pet stotina godina on se ne pojavljuje.
Razlog je jasan. On je već došao i sagledao božansku istinu. Ali, vi ste
tvrdoglav narod. Držite se po strani. Smatrate da je meso koje mi
jedemo nečisto, a naše vino grozota. Nije vam dozvoljeno da se ženite
našim kćerima. Verujete da ste od boga izabrani narod. A za šta vas je
izabrao? Da živite u mračnom jevrejskom getu i nosite žute belege. Ja
sam bio u inostranstvu i video kako žive Jevreji u drugim zemljama.
Svi su bogati i misle samo o zaradi. Svuda se prema njima ophode kao
prema nezasitim paucima. Zašto ne zaviriš u svoju dušu i ne odbaciš
Talmud? Možda su hrišćani u pravu? Da li je iko od vas dospeo na
nebo?«
»Ti verski argumenti su stvarno budalasti«, bunila se Tereza
Pilicki.
»Po čemu glupi? Ljudi moraju međusobno da porazgovaraju. Ja mu
se ne obraćam u afektu, već razgovaram s njim kao ravan s ravnim.
Ako on može da me ubedi da su Jevreji u pravu, postaću Jevrejin«,
nasmeja se Pilicki.
»Ja nikog ne mogu da ubedim, milostivi gospodaru«, poče da
zamuckuje Jakov. »Nasledio sam svoju veru od roditelja i pridržavam
se nje kako najbolje umem.«
»I idolopoklonici imaju očeve i majke. A njih su učili da je kameni
kip - bog. Međutim, vi Jevreji, zahtevali ste razaranje njihovih
hramova i uništenje njihove dece. Tako stoji u Starom zavetu. Zar to
ne dokazuje da čovek ne mora uvek da poštuje veru svojih otaca?«
»I hrišćani smatraju Bibliju svetinjom.«
»Naravno. Ali, moramo biti logični, Svi, sem tvog naroda i
nevernika Turaka, prihvataju hrišćanstvo. Vi Jevreji smatrate da ste
pametniji od bilo koga u Evropi i u svetu. U redu, bog vas voli. Ali,
kakvom ljubavlju? Dozvoljava da vam siluju žene, a decu živu
zakopavaju.«
Jakov s naporom proguta pljuvačku. »To su činili hrišćani.«
»Šta kažeš? Pa, pa kozaci su isto toliko hrišćani koliko sam ja
sledbenik Zaratustre. Rusi pravoslavne vere su idolopoklonici
podjednako kao i njihovi saveznici Turci. Protestanti su još gori. Ali,
sve to nije ni važno, Jevrejine.«
»Nikome od nas nisu poznati putevi proviđenja, milostivi
gospodaru. I katolici ponekad pate. Ratuju jedni protiv drugih.. .«
Jakov zastade usred rečenice.
Trenutak, Adam Pilicki ćutke razmišljaše o tome šta je Jakov
zborio.
»Naravno da i mi patimo. Kao što kaže Biblija, čovek je rođen da
pati. Ali, mi patimo s razlogom. Naše duše se prečišćavaju kroz patnju
i penju na nebo. Za nevernike, međutim, prava patnja počinje tek
posle smrti.«
Tereza Pilicki zatrese glavom. »Stvarno, Adame, kuda to vodi?
Istina se ne može dokazati. Nju možeš naći samo ovde.« I Tereza
Pilicki pokaza na svoje srce.
»Da, to je tačno, milostiva gospodarice«, reče Jakov blago.
»Dobro, i ja pretpostavljam da je tako. Ali, kakvu vam korist pruža
vaše kruto poštovanje vere? Na svoj zabludeli način, vi poštujete boga
i vaše sinagoge su uvek prepune. Jednom, kada sam bio u Lublinu,
prošao sam kraj vašeg hrama. Kakvo ushićeno pevanje! Kao da se
pesma dizala iz hiljadu grla. Ipak, nekoliko godina docnije pobijeno je
deset hiljada Jevreja. Razgovarao sam sa čovekom koji je video upad
kozaka u Lublin. Jevreji su, obuzeti panikom, gazili jedni druge. Više
ih je izginulo u tom metežu nego od ruke zavojevača. Da li je, dok se
sve to dešavalo, nebo postalo manje plavo? Da li je sunce prestalo da
greje? Gde je tada bio bog koga slavite i kome se molite, čija ste, kako
tvrdite, voljena deca? Šta kažeš na ovo, Jevrejine? Kako možeš noću
da spavaš kad se svega toga setiš?«
»Kada ste izmoreni, oči vam se same sklapaju.«
»Vidim da izbegavaš da mi odgovoriš. . .«
»On je, Adame, u pravu, u pravu je. Šta se tu može reći? Možemo li
mi lakše da objasnimo našu zlu sreću nego on svoju? Već i samo
traženje odgovora predstavlja huljenje. Ti to vrlo dobro znaš.«
Pilicki prevmu očima i zagleda se nekako razroko u gospođu
Pilicki. »Ništa ne znam, Terezo. Ponekad mislim da su epikurejci i
cinici bili u pravu. Jesi li ikad čuo za Demokrita, Jevrejine?«
»Nisam, milostivi gospodaru.«
»Demokrit je bio filozof koji je tvrdio da slučaj upravlja svim
stvarima. Crkva je anatemisala njegove spise, ali ja sam ga čitao. On
nije verovao ni u idole, ni u boga. Svet je, govorio je on, delo slepih
sila.«
»Ne ponavljaj te jeretičke misli«, prekide ga Tereza Pilicki.
»Možda je on bio u pravu.«
»Zaista, Adame. . .«
»Vrlo dobro, idem onda da legnem. Oči mi se same sklapaju«, reče
on ponavljajući Jakovljeve reči. »Imaš li nešto da kažeš Jakovu,
Terezo?«
»Imam.«
»Onda, uzdravlje, i nemoj nas se plašiti. Je li ti žena stvarno
gluvonema?«
»Jeste, milostivi gospodine.«
»Dobro, idem malo da odremam.«

II

Izlazeći iz sobe, Pilicki baci preko ramena pogled unazad. Jakov se

pokloni. Gospođa Pilicki je lagano mahala svojom lepezom od
nojevog perja.
»Sedite! Tako! Kuda vode svi ti razgovori? Čovek bi trebalo da se
uzda u to da bog zna kako valja da upravlja ovim svetom. Kada su
Šveđani zaposeli naše imanje, išibali su me u mom sopstvenom
zamku. Mislila sam da je došao kraj. Ali je Svevišnji odlučio da i dalje
živim.«
Jakov preblede. »Išibali vas, milostiva gospodarice?«
Gospođa Pilicki se nasmejala.
»Dragi moj Jakove, šiba nije naročito izbirljiva kada su u pitanju
staleži. Vojvode, vlastelinke, čak i kraljevska visočanstva pred njom
su jednaki. Njeno je da udara. Oficiri su smatrali da je stvar utoliko
zabavnija što sam vlastelinka.«
»Zašto su to učinili, milostiva gospodarice?«
»Zbog toga što sam rekla ,ne’ njihovom generalu. Moj muž se u to
doba skrivao i nikog nije bilo da me zaštiti. Da je moj udvarač bio
mlad i lep, ili bar zdrav (tu se ton gospođe Pilicki promeni), ja bih
možda pala u iskušenje. U ljubavi i ratu je sve dozvoljeno - kaže
izreka. Ali, ne, ne s tim gadnim majmunom. Okrznula sam ga samo
pogledom i rekla: ,Gospodine, radije smrt.’«
»Mislio sam da se tako ponašaju samo Rusi i kozaci.«
Gospođa Pilicki se nasmeja. »Mislite da su Šveđani anđeli? Ne,
Jakove, svi muškarci su isti. Iskreno rečeno, ja ih ne osuđujem. Žene
ih interesuju samo zbog jedne stvari. Svako dete mora da sisa majčino
mleko i ne vodi računa o tome da li dojka pripada seljanki ili princezi.
Muškarci, su kao deca.«
Izveštačena ozbiljnost i kaćiperstvo krili su se u osmehu gospođe
Pilicki. Ona pogleda Jakova pravo u oči i zatrepta kapcima. Vrelina
obli Jakovu vrat.
»Pa muškarac ima svoju ženu.«
»Šta kažete? Pre svega, u ratno doba žene nisu na ceni. Drugo,
muškarac se brzo zasiti draži samo jedne žene. Moja krojačica mi
sašije skupu haljinu; ali, čim je obučem tri puta, haljina mi dosadi i ja
je poklanjam nekoj rođaki mog muža. To se zbiva i sa muškarcima.
Žena više ne privlači čoveka koji zna da može da je ima kad god mu
se prohte - i zato on odlazi u poteru za drugom. Ali, zašto vam ja sve
to govorim? Vi ste muškarac, visok, plavih očiju. . .«
Krv jurnu Jakovu u lice. »Jevreji se ne ponašaju tako.«
Gospođa Pilicki odmahnu lepezom. »Jevrejin ili Tatarin, muškarac
je muškarac. I vašim je muškarcima bilo dozvoljeno da imaju sijaset
žena. Veliki kraljevi i proroci imali su hareme.«
»Sada je to zabranjeno.«
»Ko je zabranio?«
»Rabin Geršom, ,svetlost dijaspore’. On je izdao proglas o
zabrani.«
»I hrišćani to osuđuju. Ali, šta mari ljudska priroda za proglase? Ja
ne osuđujem muškarce zbog neverstva. Ako on nađe ženu koja će mu
reći ,da’, ne osuđujem ni nju. Moje je mišljenje da sve potiče od boga,
pa i požuda. Nije svaki čovek svetac, a ni svi sveci se ne ponašaju
uvek svetački. Uostalom, zašto bi to bilo vređanje boga? Neki ljudi
smatraju da skriveni greh, u kome nema nikakvog skvrnavljenja, ne
vređa nikog. Moj muž je proveo nekoliko godina u Italiji. Tamo sve
velike gospe imaju i muža i ljubavnika. Ljubavnik se naziva ,amiko’.
Kad neka dama odlazi u pozorište, prate je obojica. Ne zaboravite da
se sve to odigrava u senci Vatikana. ,Amiko’ je često neki kardinal ili
drugi crkveni velikodostojnik. A papi je sve to poznato i kad bi to bio
neki zločin, zar bi on to dopustio?«
U razgovoru nastupi kratka pauza. Konačno, Jakov reče: »Kod
Jevreja se takve stvari ne dešavaju. Muškarac čak ne bi smeo ni da
pogleda drugu ženu.«
»Muškarci to ipak čine. Znam da je muškarac licemer kad tvrdi da
ga interesuje samo njegova žena. Dozvolite da vas nešto upitam.«
»Izvolite, milostiva gospodarice.«
»Odakle ste? Kako to da ste se ovde naselili? Nemojte se čuditi što
vas to pitam; imam svoje razloge. Izgleda čudno što ste se oženili
gluvonemom ženom. Jevreji, obično, nisu tako zgodni kao vi, ni tako
lepo vaspitani; vi govorite dobro poljski. Mogli ste da dobijete
najlepšu devojku.«
Jakov odmahnu glavom. »Ovo mi je drugi brak.«
»Šta je bilo sa vašom prvom ženom?«
»Kozaci su ubili i nju i našu decu.«
»U kom gradu?«
»Ja sam iz Zamošča.«
»Da, sve je to žalosno. Šta su im smetale žene i deca? A odakle je
vaša sadašnja žena?«
»Iz okoline Zamošča.«
»Zašto ste se njome oženili? Tamo je moralo biti i drugih žena.«
»Vrlo malo. Većina žena je poubijana.«
»Sigurno vam se svidela. Ne može se poreći da je zgodna.«
»Da svidela mi se.«
Gospođa Pilicki spusti lepezu na grudi.
»Biću iskrena prema vama, Jakove. Vaši neprijatelji među
Jevrejima - nemojte misliti da ih nemate - šire glasove da vaša žena
nije gluvonema onoliko koliko se pravi. Kada je moj muž to prvi put
čuo, bio je izvan sebe od besa i hteo je da iskuša Saru. Ali, ja sam ga
sprečila. Bio je smislio da ispali pištolj iza njenih leđa i da vidi šta će
se desiti. Rekla sam mu da se sa trudnom ženom ne izvode takvi
trikovi. Adam Pilicki me je poslušao. On uvek uradi ono što mu ja
kažem. U tom pogledu on je izuzetno dobar muž. Vi, lično, sigurno
uviđate da Jevreje u Piliću čekaju teški dani ako je ono što se zbilo
bila prevara, a ne pravo čudo. Sveštenstvo u ovom kraju, a naročito
jezuiti, imaju svoje lične razloge što to žele. Ja bih samo htela da znate
da u meni imate dobrog prijatelja. Ne budite bojažljivi i zakopčani.
Svi smo mi pod svojom odećom samo od krvi i mesa. Želim da vas
zaštitim, Jakove, a zaštita će vam, plašim se, biti potrebna.«
Jakov lagano diže glavu.
»Ko širi te glasine?«
»Ljudi imaju jezik. Geršon je prepreden, urotio se čak i protiv mog
muža. Loše će završiti, ali će nam pre toga stvoriti neprilike.«
 Strah, sličan onom koji je osetio kada je Zagajek poslao po njega,
obuze Jakova. Ovog puta je, međutim, i Sarin život bio u opasnosti.
Jezuiti su imali svoje interese koje su nastojali da sprovedu.
Nameravali su da ispale pištolje kraj Sare! U klopci sam, pomisli
Jakov. Moram da bežim. Ali valja najpre sačekati da se rodi dete. Sem
toga, bliži se zima i kuda, onda, da beži? Šta da preduzme? Da kaže
istinu gospođi Pilicki? Da opovrgne glasine? Sedeo je, ćutljiv i
bespomoćan, stideći se svog kukavičluka. Gospođa Pilicki ga
posmatraše iskosa, iskusnim pogledom, sa izveštačenim osmehom na
usnama.
»Ne plašite se, Jakove. Setite se poslovice: Veliki vetar, sitna kiša.
Neće se dogoditi ništa strašno.«
»Nisam siguran. Hvala vam, milostiva gospodarice. Prosto ne
nalazim dovoljno reći da vam zahvalim.«
»Možete mi docnije zahvaljivati. Jeste li već obišli zamak?«
»Ne, video sam samo ovu sobu.«
»Hajdete, ja ću vam ga pokazati. Napadači su ga mnogo oštetili, ali
ponešto je i ostalo. Ponekad se slažem sa mojim mužem - da sve
propada. Seljaci tvrde da su na nebu videli džinovsku kometu sa
repom koji se protezao od jednog horizonta do drugog. Istu kakva se
pojavila krajem prvog milenijuma i u doba velike kuge.«
»Kad su videli kometu? Ja ništa nisam video.«
»Nisam ni ja. Ali, moj muž jeste. To je znak da možemo da
očekujemo neku veliku nesreću: rat, boleštine ili poplavu. Turci već
oštre svoje sablje. Rusi su odjednom postali svetska sila. Prusi su,
naravno, uvek spremni na pljačku. Jedi, pij i veseli se, jer sutra ćeš
umreti.«
»Život proveden u stalnom strahu gubi svaku draž.«
»Šta kažete? Ima i takvih koji su drugog mišljenja. Ja sam preživela
dva rata jedan za drugim. Samo, ja umem da budem hladnokrvna kad
drugi drhte. Smejem se kad većina ljudi plače. ,Navuci zavese’
naređujem svojoj sobarici, a samoj sebi kažem, Terezo, živećeš samo
još jedan sat.’ Jeste li ikad pili u krevetu?«
 »Samo kad sam bolestan. . .«
»Ne mislim to, već kad ste zdravi. Soba mog muža je na suprotnoj
strani predvorja od moje tako da mogu da se potpuno usamim.
Podmetnem jastuk pod leđa i naredim devojci da mi donese vino.
Naročito volim medovinu, iako je smatraju seljačkim pićem. U
drugim zemljama nazivaju je ,slovenskim nektarom’. Ja sam,
priznajem, srećna kad se napijem. Kad mi se mozak malo zamagli ne
brinem više ni o čemu; gubim svako osećanje dužnosti. Radim samo
ono što mi godi.«
»Da, milostiva gospodarice.«
»Pođite za mnom.«
Dok je gospođa Pilicki vodila Jakova kroz predvorja i sobe, on nije
znao čemu više da se divi: nameštaju, prostirkama, tapiserijama ili
slikama. Svugde su se nalazili lovački trofeji: glave jelena i divljih
veprova gledale su ukočenim očima sa zidova; punjeni fazani, pauni,
jarebice i tetrebi izgledahu kao živi. U oružamici bili su izloženi
mačevi, koplja, šlemovi i oklopi. Gospođa Pilicki pokaza Jakovu
portrete pokojnih gospodara Pilića i članova njihovih porodica. Na
zidovima su se nalazili i portreti poljskih kraljeva: mnogih Kazimira,
Vladislava, Jagelića i kralja Stefana Batorija, skupa sa slikama
znamenitih državnika iz starih porodica Šartoriskih i Zamojskih. Kuda
god se okrenuo, Jakov je video krstove, mačeve, nage statue, slike
bitaka, viteških igara i lova. Cela atmosfera u dvorcu odisala je
surovošću, idolopoklonstvom i sladostrašćem. Gospođa Pilicki otvori
širom vrata jedne sobe u kojoj se u sredini nalazio veliki krevet sa
baldahinom. Jakov ugleda sebe u jednom ogledalu, ali se odraz
njegovog lika, kao da je utonuo u neku duboku vodu, jedva mogao
prepoznati. Onako gologlav, crven u licu, razbarušene kose i brade,
ličio je na jednog od onih divljaka sa portreta u susednoj sobi.
»Nije baš najuljudnije pokazivati gostu spavaće sobe«, reče
gospođa Pilicki, »ali vi, Jevreji, niste preterani formalisti. Moj otac je
na svom imanju imao jednog Jevrejina koga smo svi mnogo voleli.
Bio je veseljak i kad bismo priređivali balove oblačio se u odeću koja
je podsećala na krzno medveda. Igrao je, znate, kao pravi medved!
Ali, nije hteo ništa da pije i mada je uzimao učešća u veselju, ostajao
bi do kraja trezan. Moj otac je govorio da samo Jevrejin može da bude
takav.«
»Morao je.«
»On je, znate, umeo da govori ne samo u stihu već i mešavinom
poljskog, jidiša i iskvarenog seljačkog jezika. Jevreji su ga smatrali
učenim čovekom. Udao je svoju kćer za rabinovog sina; mladić je
živeo na njegov račun i stalno sedeo nad crkvenim knjigama.«
»I šta se desilo?«
»Mislite sa starcem? Ubili su ga razbojnici.«
Čudno, ali Jakov je znao da će ona to reći. Koža mu se naježi. Dok
je gospođa Pilicki govorila, Jakov je imao utisak da ona oseća da će ga
ožalostiti time što mu priča.
»Pa šta, imao je sadržajan život. I od kakvog je to značaja koliko ko
živi? Jedno je sigurno: svi moramo umreti. Ponekad ne mogu da
poverujem da će svet postojati i kad mene više ne bude, da će sunce
sijati, drveće beharati, a ja neću biti među živima. Ne, to nije mogućno
ni zamisliti. Međutim, često slušamo o tome da stari ljudi govore o
stvarima koje su se dogodile mnogo pre našeg rođenja. Dok je čovek
živ, on čezne za srećom, naročito noću. Tako ja ležim sasvim sama,
okružena pomrčinom. Jakove, jeste li ikad videli vukodlaka?«
»Nisam, milostiva gospodarice.«
»Nisam ni ja. Ali takva bića postoje. Ima noći kad želim da puzeći
na nogama i rukama izađem u mrak i zaurličem.«
»Zašto, milostiva gospodarice?«
»Bez ikakvog razloga. Možda ću se odlučiti, Jakove, da vas
posetim jedne takve noći i čuvajte se tada, jer sam opasna.«
Iznenada, gospođa Pilicki steže Jakova za ručne zglobove i reče
mu: »Još nisam tako stara. Poljubite me.«
»Milostiva gospodarice, to mi nije dozvoljeno. Moja vera mi to
brani. Moram pokorno da vas zamolim za oproštaj, vaša
preuzvišenosti.«
 »Ne izvinjavajte se. Ja sam budala, a vi Jevrejin. U vašim žilama
teče boršč, a ne krv.«
»Milostiva gospodarice, ja se bojim boga.«
»U redu, idite onda k njemu.«

III

Bilo je toplo letnje veče u mesecu elulu. Žito je već bilo

požnjeveno, njive ogoljene. Prohladna magla se dizala sa pustih
oranica. Dok je koračao, do Jakova je dopiralo kreketanje žaba; on je
upirao pogled u nebo na kojem je, kraj sjajnog Meseca, blistala
plavozelena zvezda, trepereći čudnom svetlošću. Jakov je gotovo
video tu malenu tačku kao ogromno loptasto telo kao što je stvarno i
bila. Ovde, na Zemlji, on je bio kao satrven opasnostima koje su mu
pretile sa svih strana. Utehu je predstavljalo saznanje da bog i njegovi
anđeli i heruvimi borave u svojim nebeskim dvorima. Ne želeći da se
izlaže ispitivanjima i progonu, Jakov je u Piliću dobro pazio da ne
otvori nijednu knjigu; nije hteo da se zna da je učen, a još manje da
ume da tumači i Sveto pismo. Ali, ovde na vlastelinskom imanju
mogao je u svojim slobodnim trenucima da izučava sve što bi poželeo.
Doneo je sa sobom Knjigu postanja, Anđela Razijela i Zohara, da ih,
kao amajlije, upotrebi protiv đavola i stavi Sari ispod jastuka kad
počne da se porađa. Tim knjigama se sad stalno vraćao. Čovek kao on
nije mogao da očekuje da će razumeti ono što piše u takvim knjigama,
ali su već same reči, kad bi ih pogledao, izgledale svete. Bilo mu je
dovoljno samo da posmatra neku stranu pa da se oseti moralno
okrepljen. Čak je i za jednog grešnika sreća da bude orkužen svim tim
nebeskim telima, trijumfalnim kolima, silama i moćnicima. Jakov se
sećaše da je, čitajući »Drvo života«, saznao da se zlo, sinonim
apsolutne praznine, javlja samo stoga što se bog namrgodio i odvratio
svoje lice. Pokajanjem greh može da se preobrati u pobožnost, a
pravda u milosrđe. I neko ogrešenje može, ponekad, da vodi ka dobru.
Tako je on, Jakov, zgrešio kad je žudeo za Vandom, ali je Vanda sada
postala Sara, Avramova kći, i kad bude donela na svet dete - jedna
jevrejska duša će sići sa prestola slave. Bio je u pravu što je odbio
gospođu Pilicki, ali da li će mu njegova vrlina pomoći da izbegne
zamke postavljene svud oko njega?
Koračao je jednom uzvišicom između oranica, a insekti i druga
sićušna bića hitala su da se sklone ispred njegovih stopala. Oni su
dobili onoliko razuma koliko im je pripadalo, ali Stvoritelj nije zaštitio
i njihova tela. Svako ko ima noge gazi po njima, a ubijaju se
međusobno i proždiru jedni druge. Pa, ipak, Jakov nigde nije zapažao
tugu sem u samom sebi. Letnja noć je odisala razdraganošću; sa svih
strana su dopirali prijatni zvuci. Topli povetarac donosio mu je mirise
žita, voća i borovine. Noć, i sama kao neka knjiga kabale, bila je
prepuna svetim imenima i znamenjima - tajnama, bezbrojnim tajnama.
U daljini, tamo gde se spajaju nebo i zemlja; blesnu munja, ali se ne
začu grom. Zvezde su izgledale kao slova azbuke, samoglasnici,
muzičke note. Svetlucavi dijamanti iskrili su iznad oranica. Svet je bio
pergament išaran rečima i pesmama. Jakov je stalno čuo neko
šuškanje kraj svog uha, kao da mu šapuću nešto nevidljiva bića. Bio je
okružen silama, dobrim i zlim, svirepim i milosrdnim, a svaka od njih
je imala svoju osobenost i svoj zadatak. Povremeno bi čuo smeh, a
zatim u narednim trenucima, uzdahe. On se saplete, ali mu noga nađe
ravno tlo. Borba se vodila izvan njega i u njemu. Drhtao je pri pomisli
na osvetu gospođe Pilicki, ali je stalno zahvaljivao bogu što se nije
upustio s njom. Žudeo je za Sarom, koju su već možda snašle
porođajne muke, i požele da je kod kuće. Kraj nje se nalazila devojka i
u slučaju potrebe mogla bi se pozvati babica koja porađa služavke, ali
je Jakov želeo da jedna kćer Izrailja donese na svet živo dete. On neće
ostati na plemićkom imanju za vreme velikih praznika. Čim bude
završio najvažnije poslove, vratiće se u Pilić. Odnosno ako još bude
živ.
»Ne boj se«, reče Jakov sam sebi da bi se ohrabrio i iznenada se
seti nekih rečenica iz komentara Biblije. Oni su se odnosili na onaj
pasus iz Biblije kada praotac Jakov blagosilja svog sina Jehudija
govoreći: »Jehudi, tebe će veličati tvoja braća.« Učitelj im je dao
sledeće objašnjenje: Jehudi se bio sakrio od oca u jedan ugao, u strahu
da će ga ovaj podsetiti na njegovo zgrešenje sa Tamar. Ali, otac Jakov
ga je hrabrio govoreći: »Ne boj se i ne drhti. Tvoja braća će te veličati
jer će tvoje slabine da začnu kralja Davida.«
Prošlo je toliko godina otkako je bio đak, ali mu je učiteljev glas još
uvek odzvanjao u ušima. Starac je umro kao mučenik: Jakov je još
video njegovo zborano lice i pokrete njegovih ruku. Sećao se i
drugova iz škole, svojstvenog izraza lica i držanja svakog dečaka. Gde
su sad Moišele, Kople, Haim Beri? Verovatno su mrtvi; stanovnici
gornjih svetova u kojima su im otkrivene već hiljade hiljada tajni.
Dok je Jakov koračao, njegova senka je išla uporedo s njim,
dvostruka senka, sastavljena od tankog spoljnjeg i tamnog unutrašnjeg
dela. Stigao je do neke močvare i, bojeći se da će potonuti u mulj,
vratio se natrag i krenuo zaobilaznim putem. Mrežasta tkanja
mesečine spuštala su se na zemlju ispred njega; čuo je šištanje i hitro
nestajanje uplašenih zmija. Začaranost je carovala svud oko njega.
Zamak se pojavljivao i gubio, iskrsavajući čas ispred a čas iza njega;
on shvati da je zalutao. Ugledao je tračak svetlosti sa jednog prozora
zamka i učini mu se da je u magnovenju spazio gospođu Pilicki.
Kada je najzad stigao kući, zateče Saru kako priprema večeru na
jednom tronošcu; izgledala je kao devojčica i pored svoje poodmakle
trudnoće. Hvala bogu, dobro je! Borove grančice na ognjištu
pucketale su i dimile se i Jakov oseti miris smole i svežeg mleka. Pre
no što je stigao da progovori, Sara mu pokaza rukom u pravcu
stražnjeg dela kuće. Tamo su, najednom trupcu, sedele tri žene i jedan
čovek; čuli su o čudu koje se zbilo sa Sarom i došli da ih blagoslovi.
Jakov prekri lice rukama. Zbog svojih laži postao je saučesnik u toj
užasnoj podvali. Ovi ljudi su napustili svoje domove, utrošili novac,
svojski se umorili da bi videli Saru. On izađe napolje i ugleda jednog
plećatog muškarca čupave brade, gustih obrva i bubuljičavog nosa;
kaput, sav u dronjcima, bio mu je otkopčan, otkrivajući maljave grudi
i obrednu odeću sa resama. Na zemlji, kraj njega, ležala je prosjačka
torba. Čovek se diže ugledavši Jakova. Sve tri žene bile su niskog
rasta, nosile su marame i kecelje. Jedna od njih imala je nekakav
zamotuljak na krilu, a druga je držala neku kotaricu. Treća je grickala
komad repe. I one ustadoše kad se Jakov pojavi.
»Dobro veče, gosti. Neka ste blagosloveni.«
»Dobro veče, rabine«, odgovori muškarac dubokim promuklim
glasom.
»Ja nisam rabin«, reče Jakov, »već samo običan, skroman
Jevrejin.«

IV

Sara i Jakov pozvaše goste da prenoće kod njih i ona im posluži

večeru. Kada je obed bio završen, ona blagoslovi putnike, stavljajući
ruke na glave žena i izgovorivši u sebi jednu molitvu nad muškarcem.
A zatim, znajući da je to izgubljeno veče, zavuče se u svoj krevet u
udubljenju. Ove noći njih dvoje neće izučavati Toru; putnicima je
gostoljubivo trebalo ukazati pažnju, iako su ženama već bile
spremljene postelje u susednoj spavaćoj sobi a čoveku u staji, niko od
putnika nije bio voljan da pođe na spavanje, već izađoše u toplu noć.
Jakov pođe za njima, predviđajući da će to biti jedna od onih noći u
kojima neće moći sklopiti oči. Slučaj sa gospođom Pilicki učinio je
njegov položaj neodrživim. Očekivao je da će svakog trenutka doći da
ga uhapse.
Kao uvek, razgovor se poveo o katastrofi. Promuklim glasom,
čovek, Zeinvel Ber, ispriča kako je pobegao od Hmeljnickovih
kozaka.
»Da, uspeo sam da pobegnem. Odnosno, moje je telo bežalo. Bio
sam prestravljen. Hteo sam da ostanem sa porodicom, ali su moje
noge odbile da me poslušaju. Vidite, sad sam lutalica. Nekad sam,
međutim, sedeo kao ukopan. Sve što sam radio bilo je da ukivam
eksere u cipele. I kako sam ja, obućar, mogao da znam kuda da
krenem. Načuo sam nešto o dva zaseoka, Lipci i Majdanu. U Lipciju
je živeo neki mladić koji bi za mene skočio u vatru i u vodu. Običan
seljak, ali vešt zidar i drvorezac. Grof se sprdao s njim i podsticao ga
da se odeva kao plemić. Ja sam mu pravio čizme. Ni kralj nije imao
takve. Ali, Majdan je bio na lošem glasu. Tamošnji seljaci su bili
vračevi i razbojnici, u tajnom dosluhu sa ubicama. I tu sam, eto, stajao
na raskršću, želeći da odem u Lipci, ne znajući da li će se to dobro
svršiti ili ne. Iznenada, ugledah jednog psa. Odakle li je došao? Kao
da je iz zemlje iznikao. Mahao je repom i upirao svoju njušku prema
meni. Nisam bio u stanju da progovorim, ali pas mi reče: »Pođi za
mnom.« On krene jednim od puteva, stalno se okrećući. Hteo je da se
uveri da li ga pratim. Kuda li me je vodio? Pravo u Lipci. Kada
ugledah selo, priđoh psu da ga pomilujem i da mu dam komad hleba.
Ali, on nestade, na moje oči. Znao sam tada da to uopšte nije bio pas,
već glasnik poslat s neba.«
»Da li vas je onaj hrišćanin stvarno sakrio?«
»Živeo sam nekoliko sedmica u ambaru, a on mi je donosio sve što
mi je bilo potrebno.«
»Šta je bilo sa tvojom porodicom?«
»Niko nije ostao živ.«
Žena sa kotaricom klimnu glavom.
»Bog je hteo da budeš spasen i tako se zbilo. Ali, zašto sam ja
ostala u životu? Moga muža i moje male lastavice pobili su preda
mnom. Teško majci koja mora to da doživi. Preklinjala sam ih da prvo
svrše sa mnom, ali su oni poželeli da me muče. Dva kozaka su me
držala dok su ostali obavljali svoj sramni posao. Razgovarali su o
onome što smeraju sa mnom. Jedan od njih je imao zeca i spremali su
se da mi ga ušiju u stomak. Odjednom, začu se neki vrisak i oni
odjuriše kao mahniti. Ni danas ne znamo koje vrisnuo. Bio je to tako
strašan urlik da i danas drhtim kad na to pomislim.«
»Mora da su mislili da je to neko od vojnika.«
»Kakvih vojnika?«
 Druga žena, koja je još uvek držala repu u ruci, zagrize jedan
zalogaj i odmah ga ispljunu. »Trino, ispričaj im o kozacima«, reče ona
ženi sa zavežljajem.
Ova ništa ne odgovori.
»Šta ti je? Zašto si ljuta?«
»Šta tu ima da se priča?«
»Ona je tri godine bila žena nekog kozaka.«
»Ćuti. Zašto pričati o tome. Bilo je to strašnije nego kada je hram
razoren. Ja izgledam oronulo, ali nisam toliko stara kao što izgledam.
Napuniću trideset i šest na dan posta, sedamnaestog, u mesecu
tamuzu. Muž mi je bio učen i poznat širom Poljske. Kada je rabinima
neko pitanje bilo nejasno, obraćali su se njemu. On bi tada uzeo
određenu knjigu i otvarao je: Odgovor je bio u njoj. Hteli su da ga
postave za rabinovog zamenika, ali on o tome nije hteo ni da čuje.
Sedeo je i razmišljao, a ja sam se starala o našoj trgovini. Kad bi se
održavao vašar, iznosila bih našu robu na pazar i bog me nije
zaboravljao. Tištalo me je samo što nemamo dece. Deset godina posle
našeg venčanja, moja svekrva (neka joj je prosto) reče mom mužu da
bi trebalo da se razvede zato što sam nerotkinja. U brak smo bili
stupili vrlo mladi. Meni je bilo jedanaest, a njemu 12 godina.
Proslavio je barmicvu, svoje punoletstvo, tek u kući mog oca. Zakon
je bio na strani moje svekrve, ali joj moj muž odgovori, u stihu, da
sam ja njegova. Voleo je da govori u stihovima. Bio bi dobar
svatovski šaljivčina. A tada, dođoše krvnici. Svi smo pobegli i
pokušali da se sakrijemo, ali on stavi svoj molitveni šal i izađe da ih
sačeka. Naterali su ga da sam sebi iskopa grob. Dok je kopao, molio
se bogu.
Ja sam danima sedela u podrumu i nisam imala snage da ustanem.
Onesvešćivala sam se od gladi. Ostali su izlazili noću, u potragu za
hranom. Ja sam se, međutim, već našla na onom svetu i videla sam
svoju majku. Čuli su se prijatni zvuci a ja nisam koračala već lebdela
u vazduhu kao neka ptica. Moja majka je letela pored mene. Stigosmo
iznad dve planine koje behu rastavljene jednom klisurom. Klisura je
bila crvena kao zalazak sunca i odisala je mirisima raja. Moja majka
prelete preko nje, ali kad ja pokušah da pođem za njom, neko me
povuče s leđa.
»Neki anđeo?« upita obućar.
»Ne znam ko to beše.«
»I šta se onda desilo?«
»Viknula sam: 'Majko, zašto me napuštaš?’ Ali, nisam mogla da
razaberem njen odgovor. Čuo se samo slabašan odjek. Otvorih oči i
osetih kako me neko vuče. Napolju je vladao mrak. Neki kozak me je
izvlačio iz podruma. Molila sam ga da me ubije, ali oni koji žele smrt
ostaju živi. On me priveza za svog konja. Ime mu je bilo Vasil.«
»Je li to bio onaj za koga si se udala?«
»Udala-neudala. ..?«
»Ko to zna. Odveo me nekud u stepu. Jahali smo danima i noćima.
Možda nedelju dana, možda ceo mesec. Nisam čak znala ni kada je
subota.«
»Šta kažeš?«
»Molim vas ostavite me na miru.«
»Provela je s njim tri godine«, reče žena sa kotaricom.
»Kladim se da si s njim imala decu?« reče obućar.
Njegovo pitanje ostade bez odgovora.
Jedno vreme su svi ćutali zagledani u Mesec. Zatim, Zeinvel Ber
upita: »A, kako je u stepama? Da li kao ovde kod nas?«
»Divno je tamo, divno. Ima čudnih ptica koje govore kao ljudi.
Trava raste visoko pa morate da se čuvate zmija. Konji su im mali ali
brži od naših, velikih. Kozaci ih jašu neosedlane i podsmevaju se
svima koji upotrebljavaju sedlo. I njihove žene, takođe, jašu. Svi
muškarci imaju samo po jednu naušnicu i nose sa sobom jahački bič.
Kad se razbesne, razmahuju bičevima, prvo zdesna nalevo, a zatim s
leva nadesno. Istukli bi i rođenu majku. Kad neki dečak postane
punoletan, on i njegov otac se rvu u prisustvu celog sela. To se kod
njih naziva stanica. Ako sin sruši oca, svi skaču od radosti, čak i
majka. Mi muzemo krave, a oni kobile. Videla sam tamo gde sam bila
mnoštvo Tatara. Tatari briju glavu a ostavljaju samo perčin. Kockaju
se o praznicima u tvrdo kuvana jaja. Dok mi sve radimo pod kućnim
krovom, oni peru i kuvaju napolju. Pale vatru u nekoj jami, a ako
nemaju drva, lože kravlju balegu. Nemaju kralja, a kad treba o nečemu
da odluče, svi muškarci se okupe i zajednički većaju. Svaki kozak ima
svoj mač i svoju sablju. Ako neki čovek posumnja da mu je žena
neverna, on je jednostavno ubija i niko mu ništa ne prigovara. Tamo
svi pevaju, čak i žene. U suton, svi posedaju ukrug i neko od staraca
počne da peva, a ostali mu se pridružuju. Svi znaju da igraju i da
sviraju u muzičke instrumente.
Kada sam stigla tamo, bila sam više mrtva nego živa. Moj kozak je
jahao sa mnom ceo dan i pola noći. Nismo mnogo jeli, uglavnom
gljive, razne bobice i drugo šumsko rastinje. Kad je odlazio da traži
hranu vezivao bi konja za neko drvo, a mene za konja. Jednom
prilikom je počela da pada kiša, a zatim se začu grmljavina.
Prestrašena, ja pokušah da se oslobodim. Ali, kad vas oni vežu, onda
ste vezani. Konj se takođe uplašio i počeo da se rita. Kozak se vratio
sa ulovljenim divljim veprom. Odbila sam da stavim to meso u usta.
On ga je ispekao, ali je ono ipak bilo polusirovo. Svi oni jedu meso
tvrdo kao kamen i skroz krvavo. Počela sam da povraćam, ali mi je on
ugurao žilavo meso u usta. Kad jedan kozak prestane da bije svoju
ženu onda to znači da je više ne voli. On je ne tuče negde u osami, već
javno, pred svima, i dok je mlati priča sa susedima. Svi njihovi
muškarci nose bradu kao Jevreji.
Gde sam bila? E, pa, on me je odveo u ,stanicu ’ a ja nisam znala
nijednu reč ukrajinski. Kosa mi je već bila izrasla, ali još nije bila kao
u kozačkih žena. Svi su došli da me muštraju dok me je odvezivao s
konja. Neka starica, u čakširama i ružna k’o veštica, poče da mrmlja i
pljuje. Bila je to njegova majka. Ona mu pritrča i poče da ga bije
pesnicama, a on je odgumu bičem. Na to dojuri neka mlada žena - bila
je to njegova supruga - vrišteći i proklinjući ga. A ja sam stajala tu,
kao kip od ilovače, u dronjcima, polugola, bosonoga, slaba kao smrt.
Nisam znala šta da radim, ali su svi pokazivali na mene kao da pitaju:
,Šta će ti takav kostur?’ Merili su me sa svih strana kao da sam neka
nakaza. On me je već bio obljubio, ali sam ja počela svoju ispovest
bogu. Čuj, o Izrailju. Predajem svoju dušu u tvoje ruke. Izgovorila
sam i nekoliko blagoslova. Obraćala sam se bogu na jidišu, znajući da
on razume sve jezike. Oče na nebesima, uzmi me k sebi. Smrt je bolja
od ovakvog života. Ali onaj ko hoće da umre, ne umire. Odveli su me
u kuću i poverili mi da čuvam guske. Kozaka su izveli pred sud zbog
toga što je doveo strankinju. Mladići su predlagali da mu se odrubi
glava, ali su starci bili na njegovoj strani.
Šta ste me ono pitali? O deci? Ne, nisam imala dece. Samo mi je
još to bilo potrebno! On je imao decu sa onom drugom, a ona su me
volela više nego svoju rođenu majku. Njegova žena bi pobesnela kad
on nije bio u blizini i tukla bi me do krvi. A zatim bi joj bilo žao i
donosila bi mi zdelu supe. U početku nisam htela da jedem hranu
zabranjenu jevrejskim propisima, ali sam na kraju na to bila
primorana. Isprva sam više bacala nego što bih progutala. Oni ništa ne
znaju o Jevrejima. Žive kao divljaci. Znate li kako se kupaju? Izađu
napolje i muž polije bokalom vode ženu, a zatim ona njega. Celo
vreme susedi brbljaju. Kad zakolju svinju, onda je to veliki događaj.
Umesto da joj odseku glavu, svi je probadaju kopljima - muškarci,
žene i deca. Babuskere hitaju s loncem i hvataju krv.
Vremenom su me zavoleli. Čak i stara veštica. Naučila sam nešto
malo kozački, a oni koju reč jidiša. Starica se stalno svađala sa
snahom a meni poče da se ulaguje. Razumevala sam jedva svaku
desetu reč, ali ona bi brbljala i brbljala sve dok mi ne zaglunu uši.
Nisu joj, znate, davali gotovo ništa da jede. Spavala je na slami i bila
sva izgrizena od gamadi. Nije imala nijednog zuba u glavi. Sin se
odnosio prema njoj kao da ona i ne postoji. Davala sam joj sve što
sam mogla. Na samrti ostavila mi je svoje grivne. Ja sam ih brižljivo
sakrila. Njena snaha bi me progutala da je to znala.
Stalno sam mislila na jednu stvar - kako da pobegnem. Ali, kuda da
bežite u stepi? Na sve strane su divlje zveri. Leti je takva žega da vam
zemlja gori pod nogama. Zimi, sneg vam napada preko glave. Nisam
imala ni odeće, ni novca. A čak i kad biste imali para ne biste s njima
mnogo postigli. Jednu stvar nisam, ipak, zaboravljala: bila sam kćerka
Izrailja. Ujutru, kada bih otvorila oči, govorila sam: ,Hvala ti,
gospode’, a on, kozak, bi me pitao: ,Šta to mrmljaš?’ a ja bih
odgovorila: ,Ne, tiče te se’. Da sam znala njihov jezik, mogla sam ih
preobratiti u našu veru. Otvoreno su mi govorili: 'Hoćemo da
postanemo Jevreji’. Da sam bila muško, nešto je moglo i da se učini.
Ali, kakva korist od jedne žene? Ja sam bila neuka. Oni znaju nešto
malo o hrišćanskim praznicima, ali sve zbrda-zdola. Njihov sveštenik
je oženjen. Ako mu supruga umre, on mora odmah da uzme drugu
ženu. - Dok to ne učini, oni neće da slušaju njegovo brbljanje. U
vreme velikog posta ne jedu mleko, maslac, sir i jaja. Jedu samo
kupus i piju votku. Imaju svega, sem soli i vina koji su skupi kao
zlato. Zemlja im je plodna, ali ima mnogo muva i skakavaca koji
nasrću kao napast koja je zadesila Egipat. I zapliću vam se u kosu. . .«
»Kako si uspela da pobegneš?«
»Zar je to važno? Glavno je da sam ovde. Moja mati mi se javila u
snu i rekla mi da bežim. Kada je neki Tatarin prolazio tuda dala sam
mu staričine grivne. On mi je prodao sve što je imao na sebi - bešmel i
par cipela koje oni nazivaju čuvjaki. Krenula sam na put uzdajući se u
boga i njegove dobre anđele. Jedan maleni plamičak kretao se preda
mnom i pokazivao mi put. Ako vas lažem, neka ne dočekam idući
praznik Jom kipura. Uz put su me napadale razne životinje. Neka
ogromna ptica slete na zemlju i pokuša da me odnese. Ja vrisnuh i ona
odlete. Ali, dragi prijatelji, kad bih vam sve ispričala ostali bismo
ovde tri dana i tri noći. No, spasla sam se. Da, stigla mi je pomoć. Ali,
kuda sam jurila, kome i čemu? Nisam čak našla nijedan grob. Potpuno
sam sama na ovom božjem svetu, osramoćena i prezrena. Kad se
setim šta sam sve preživela, gadim se sebe same.«
»Zašto si onda došla da tražiš blagoslov?« upita obućar.
»Ja stalno lutam. Samo da nisam uvek na istom mestu. Možda
negde u svetu i za mene ima utehe. Kada je ova sveta žena spustila na
mene ruke, kamen mi je pao sa srca.«
 Zeinvel Ber pokaza prstom: »Gledajte, eno pade zvezda.«

Vrata spavaće sobe gospođe Pilicki se otvoriše. Mesečeva svetlost

je prodirala kroz zavese. Gospođa Pilicki otvori oči. »Jesi li ti to,
Adame?« upita ona mekim, prisnim glasom.
»Jesam, Terezo. Jesam li te probudio?«
»Nisi, samo sam dremala.«
»Ne mogu da spavam. Šta da radim sa Jevrejinom? Sa svim
Jevrejima uopšte? Dozvolio sam nekolicini da se nasele, a sad se
odjednom stvorio čitav gradić. Savicki besni. Već smišlja da me
pošalje dovraga. I naši dragi susedi su se urotili protiv mene. Svaki od
njih ima ponekog svog Jevrejčića, ali kada sam ja u pitanju, onda su
svi oni pobožni hrišćani. Ceo taj događaj sa onom gluvonemom
ženom samo je obična lakrdija. Čak mi se i Jevreji podsmevaju. To je
samo još jedna od onih prokletih čivutskih podvala.«
»Zašto stojiš? Sedi ili lezi kraj mene.«
»Dobro, sešću. Vrućina mi je. Otkud ta sparina usred noći? Možda
nastupa propast sveta ili nešto slično. Neću više da trpim te Jevreje -
ovde. Geršon je varalica, a ovaj Jakov prevarant. Zašto bi se neka žena
pretvarala da je gluvonema? Ne mogu to prosto da shvatim.«
»Možda se ne pretvara. Možda je stvarno gluvonema.«
»Sama si rekla da je on priznao da nije.«
»Nisam uopšte to rekla. Kazala sam samo da je ćutao i nije
protivurečio. Ko zna šta se dešava s tim ljudima. Taj narod je pleme
naročitog soja. Najpametnije je ne obazirati se na njih.«
»Kako da se ne brinem. Svugde su umešani njihovi prsti.«
»Ni tvoji upravnici katolici nisu ništa bolji.«
»Ima li uopšte ičeg dobrog? Poljska propada. Zapamti moje reči,
sasvim ćemo propasti. Ono što ne bude izjela jevrejska vaš, progutaće
Prusi ili Rusi. Nećemo, naravno, naše plemstvo videti kako plače. Ono
u svakom poljskom porazu vidi sopstvenu pobedu. Takve stvari se
događaju samo u Poljskoj. Svaka druga zemlja se trudi da postigne
napredak, a mi sami sebe gušimo.«
»Ne znam, Adame, više ništa ne znam.«
»Zašto si započinjala sa tim Jevrejinom? Kao da si mi pljunula u
lice.«
Tereza oklevaše.
»Ali, ti u tome uživaš.«
»Ne, kada je u pitanju Jevrejin. Nisi smela to da učiniš. Ranije sam
spavao noću. Sad više ne mogu. Budim se svaki čas. Počinjem da
mislim da je đavo ušao u mene. Terezo, želim da okončam ovu stvar.«
»Koju stvar? Kakvo okončanje?«
»Uzeću nekoliko ljudi i otići ćemo u Pilić i odseći nekoliko
jevrejskih glava. Ostali će se pokupiti i pobeći.«
»Adame, ti si poludeo. Kakve glave? Sa svih strana smo okruženi
neprijateljima. Samo uradi tako nešto i naći ćeš se pred sudom.«
»Zbog nekoliko Jevreja?«
»Ti znaš da tvoji neprijatelji samo čekaju da nađu neki povod. Da,
oni mrze Jevreje, ali ako im se učini da je to korisno staviće se na
njihovu stranu.«
»Moram nešto da preduzmem.«
»Ne preduzimaj ništa. Idi da spavaš. Lezi potpuno mimo,
sklopljenih očiju, i san će doći. Moramo da dobijemo u vremenu.
Adame, mili moj, moramo da čekamo. Zašto uopšte živimo? Čekaš i
dani prolaze, dolazi smrt i sve je svršeno.«
»Ne mogu da ležim i čekam smrt. Ne mogu više da podnesem ni
ove rođake, usedelice. Samo hodaju unaokolo i bulje u mene kao da
sam im najveći neprijatelj; i, stalno nešto šapuću. Ovaj zamak je
prepun njihovog šapata. Čovek bi pomislio da ih ja ovde držim u
tamnici. Ako su tako nesrećne pustimo ih neka idu kud znaju. Ne
mogu da vodim brigu o svim svojim dalekim rođakama. Nije moja
krivica što su svi moji ujaci i tetke pravili samo usedelice.«
»Ja to govorim već godinama.«
 »Da, ti si me nahuškala protiv njih. U tome je sva nesreća. Ali, sada
kada je tvoj otrov počeo da deluje, ti odjednom postaješ njihova
zaštitnica i njihov dobri anđeo.«
»Znala sam da će se sve na meni slomiti. Pre ili posle, sve se
završava time što na mene bacaš krivicu.«
»Ti i jesi kriva. Ti si uzrok svih mojih nevolja. Zbog tebe sam se
zavadio sa celim svetom. Udaljila si me od svih. Hoću tome da učinim
kraj.« Glas Adama Pilickog pretvori se u krik.
»Zašto vičeš? Probudićeš sve živo. Dobro znaš da svi prisluškuju.«
»Ovde niko ne mora da prisluškuje. Svi znaju sve. Vidim to na
njihovim licima i razaznajem po njihovom smehu. Terezo, ovog puta
si otišla predaleko.«
»Ja? Ne, Adame, ti si me u to uvalio. I na samrtnom času ću to reći.
Ti si to uradio. Ni kad se budem ispovedala pred bogom neću poreći
ono što sad govorim. Ti si jedini krivac. Došla sam ti kao čedna
devojka, a ti. ..«
»Znam, znam. Ta priča već ima bradu. Bila si čista kao sneg,
nevina kao bela ruža i tako dalje. Šta hoćeš od mene? Da ti vratim
tvoje devičanstvo?«
»Ne, sve što tražim od tebe jeste - daj mi malo mira.«
»Ne mogu više da živim ovako. Zašto misliš da će Jakov ćutati? Ne
želim da ti prljavi Jevreji pokazuju prstom na mene.«
»On neće reći ni reči. Ćutaće. Ima on svoje nevolje. Njegova žena
je zagonetna, ne znam u čemu je stvar, ali neka tajna postoji. On je
preplašen, onako krupan i stasit. Možda je pobegao iz zatvora. Samo
bog zna u čemu je stvar. Ranije ili kasnije, istina će izaći na videlo.«
»Da, a takođe i moja sramota.«
»Ti si tako hteo, Adame. Godinama si me podsticao da učestvujem
u tvojim nastranostima. Bog jedini zna koliko sam se borila protiv
toga i šta sam sve pretrpela.«
»Ne pominji boga.«
»A koga da pominjem? Nikog drugog do njega. Oterao si svoju
decu u smrt. Kao da si ih ubio sopstvenim rukama. Od mene si
napravio... ne usuđujem se ni da izgovorim tu reč; postidele bi se duše
naših roditelja na nebu. Ono što si uradio ne može se ničim zbrisati.«
Supružnici utonuše u ćutanje, a zatim Pilicki progovori: »Naredio
sam Antoniju da sutra popodne ubije bika.«
»Ne, Adame, to me više ne zanima. Ne želim to. Pusti životinju
neka živi.«
»Već sam izdao nalog Antoniju.«
»Nisam ozbiljno mislila kada sam to rekla. Ne želim da gledam
ubijanje. To mi i onako ne može pomoći. Sveta Bogorodice, šta se
desilo sa mnom? Bože na nebesima, satri me ovog časa. Ne želim da
doživim sutrašnji dan.«
Tereza zaječa, delom od bola, a delom od zgađenosti. Telo joj se
skupi u krevetu kao obuzeto grčem.
»Dođi, smrti, po mene.«
 10

Jevreji, u Piliću, se pripremahu za velike praznike. Podvornik

sinagoge je svakodnevno duvao u rog da odagna satanu, iskušitelja,
koji ljude navodi na greh, a posle ih na nebu optužuje. Sara koja se sa
plemićkog imanja vratila kući u Pilić, latila se prazničkog spremanja,
a ujedno se pripremala i za porođaj. Jakov je već bio stavio Knjigu
postanja i nož pod njen jastuk kako bi odagnao demone ženskog roda,
koji se motaju oko žena u trenutku porođaja da bi naškodili
novorođenčetu - na primer Lilit ili Šibtu koje lome vrat
novorođenčetu. Jakov je od nekog pisara dobio i jednu amajliju kojom
mogu da se oteraju Igeret, kraljica demona i njena pomoćnica Mahlat,
kao i sve lilite koje liče na ljudska bića, ali imaju krila slepog miša,
gutaju vatru i žive u senci meseca i šumskih stabala. Što se tiče Sare,
ona se krišom služila vradžbinama, uobičajenim u njenom selu. lako je
sad bila kći Izrailja i znala molitve koje se izgovaraju o velikim
praznicima, još uvek je nosila oko vrata komadić meteorita; osim toga,
tucala je ljusku jajeta iz koga se tek izleglo pile i, smešanu sa suvom
konjskom balegom i žabljim pepelom, pila tu mešavinu sa mlekom.
Druga vradžbina je zahtevala da sedi gola na loncu u kome sagoreva
seme slačice, tako da joj dim ulazi u utrobu. Žene u Piliću su
predvidele da će Sara roditi sina, jer joj trbuh nije bio zaobljen, već
šiljat. Jakov je već bio kupio, od nekog torbara, zlatom izvezenu
kapicu i narukvicu koja štiti od uroka.
 Na Novu godinu Jakov je bio određen da prvi ustane i započne
molitvu, a Geršon se ogorčeno usprotivio ukazivanju takve počasti
Jakovu. Prethodne subote odložio je čak čitanje Tore, napavši versku
zajednicu što dozvoljava jednom strancu da kao njen predstavnik stoji
kraj molitvenog stola. No, starešine su uspele da ga nadglasaju. Jakov
je stajao ogrnut molitvenim šalom u svečanoj odori i pevao »Kralja«,
a Sara nije uspevala da zadrži suze. Sećala ga se kako spava kao
bosonogi rob u ambaru njenog oca. A sada je izgledao kao mudri
velikodostojnik. I ona se takođe bila izmenila, nosila je haljinu boje
zlata i naušnice, koje je Jakov poručio kod jednog kujundžije, a još
nisu bile isplaćene, a oko vrata joj je visila niska lažnih bisera. U
rukama je držala molitvenik, a u mesinganim koricama video se odraz
njenog lika - lika jedne dame. Lagano je pokretala usne u nečujnoj
molitvi. Jakov ju je tako savesno poučavao da je znala više od većine
žena. Kako je sve to bilo neobično: njena ljubav prema Jakovu na prvi
pogled, njegov odlazak i vraćanje po nju, godine njihovog
zajedničkog lutanja. Bile su to godine provedene u stalnoj opasnosti i
život joj je, u više mahova, visio o koncu. Bog jedini zna kakva su se
sve čuda morala zbiti da se ona i Jakov spasu.
Odmah kraj nje, na balkonu za žene, stajala je Beile Peshe,
Geršonova žena, odevena u svilu i somot i sa niskom pravih bisera
oko vrata. Ali, Sara joj nije zavidela na njenoj otmenosti, osećala se
čak superiornijom. Beile Peshe je stara, ne zna da čita i mora da sluša
ženu kojoj je povereno čitanje, a udata je, pri tom, za neznalicu kome
nije dozvoljeno da pri molitvi zastupa njihovu versku zajednicu. Sara
je, međutim, mlada, zna da čita, razume pomalo hebrejski i udata je za
obrazovanog čoveka. Kada bi ljudi samo znali koliko je Jakov učen!
Osim toga, Jakov je upravnik Pilickog i ima pristup u zamak. Godine
koje su razdvajale Saru od njene seljačke prošlosti protezale su se
unazad kao večnost. Ono što se dešavalo ranije kao da se dogodilo
nekom drugom. Kao da je sve to pročitala u nekoj priči. Nekad je ona
bila Vanda, žena pijanog seljaka Staša. Kad god bi se toga setila
uzdrhtala bi, ali često danima ne bi na to ni pomislila. Postala je
Jevrejka. Ono što je Jakov govorio bilo je istinito: rođena je sa
jevrejskom dušom i on ju je samo vratio onamo odakle je potekla.
Jakovljev glas odzvanjao je glasno i jasno dok je pojao i intonirao.
Oči joj se zamagliše. Čime je to zaslužila takvo blaženstvo? U utrobi
je nosila njegovo dete. Zašto je od svih poljskih žena baš ona bila
odabrana? Jedino što joj se moglo pripisati u zaslugu bejaše patnja
koja ju je od samog detinjstva izdvajala od drugih; tuga i čežnja bile
su oduvek deo nje same. Obuzimale su je čudne misli pre nego što je i
naučila da govori. Često bi plakala bez ikakvog razloga. U snu pa čak
i budnom stanju imala je čudne snove čije značenje uopšte nije
shvatila. Plašila se da o njima govori Jakovu, bojeći se da će je
smatrati ludom. Kad joj je umro ded - očev otac - videla je pokojnika
kako stoji usred tužnog skupa i korača sa seljacima dok je njegovo
telo nošeno na ukop. Htela je da ga pozove, ali on podiže prst i prinese
ga usnama dajući joj znak da ćuti. Tek kad je sprovod stigao do
groblja ta vizija se lagano rasplinu, kao pramen magle kad grane
sunce.
Iduće noći, ded joj je došao i spustio cveće na njen krevet.
Imala je ponekad i druge vizije. Predvidela je Jakovljev dolazak i
zbog toga odbijala druge muškarce. U stvari, od samog detinjstva
očekivala je upravo njega i žudela za njim.
Žene oko nje počeše sad da pokazuju na nju i da joj daju znake,
misleći da ona ne čuje molitve koje Jakov izgovara, niti duvanje u
ovnujski rog. Kad bi se obraćale jedna drugoj, govorile su ne osvrćući
se na njeno prisustvo. Samo je Beile Peshe glasno izjavljivala da Sara
uopšte nije gluvonema već da glumi. Mržnja te žene bila je tako velika
da joj je, kad joj Sara posle molitve klimanjem glave ćutke požele
srećnu Novu godinu, oholo okrenula leđa. Kod kuće ih je čekala
praznična večera koju je pripremila Sara - riblja glava, mrkve i ostala
uobičajena jela koja se jedu o Novoj godini, Roš hašoni. Jakov
blagoslovi vino i pruži joj pehar da i ona otpije pa joj odseče komad
novogodišnjeg kolača s medom. Dok je jela, činilo joj se da na
bledoplavom nebu vidi boga kako sedi na ognjenom prestolu sa
otvorenom Knjigom života i smrti. Videla je i ruku koja je, dok su
anđeli lepršali i mahali krilima, ispisivala sudbinu svakog čoveka za
nastupajuću godinu. Obuze je neki potajni strah. Možda je već pala
odluka i o njenoj smrti. Ako je tako, trebalo je bar Jakovu i detencetu
omogućiti da žive.
Po završenoj večeri, Jakov ode u talmudsko učilište da čita Psalme.
Sara leže na krevet. Osećala je pokrete deteta u utrobi. Uskoro će
osvanuti praznik Jom kipur kad svi oni koji su izgubili roditelje
izgovaraju molitve za pokoj njihovih duša. Ali, za koga ona da se
moli? Za Jana Bziku, svog oca? Pitala je o tome Jakova, a on je, posle
izvesnog kolebanja, posavetova da iz molitve izostavi deo u kome se
pominju imena mrtvih. Jer, ona, Sara, nije postala siroče smrću Jana
Bzika. Njen pravi roditelj je praotac Avram.

II

Usred noći, Jakov oseti da ga neko drma. On otvori oči. Kraj

njegovog kreveta stajala je Sara. »Jakove, počelo je.«
»Šta, trudovi?«
»Da.«
Iako je bio iscrpljen i žudeo za snom, on, zevajući, brzo ustade.
Zatim ga, kad je shvatio šta se dešava, obuze strah. U polutami, Sarino
naduveno telo podsećalo je na bure razdirano bolovima.
»Idem po babicu.«
»Čekaj, možda još nije vreme.«
Govorila je šapatom. Ma šta se desilo, istrajaće, neće izgovoriti
nijednu reč, čak ni u porođajnim mukama. Ali, ko zna kako će se u
takvim trenucima vladati telo sazdano od krvi i mesa. Opasnost je
vrebala sa svih strana. Jakov priđe prozoru i otvori kapke. Polumesec
koji je sijao svih deset noći pokajanja, bio je zašao, ali su zvezde
blistale. Da li da joj da da nešto pojede, pitao se. Tog leta kuvala je
pekmez od ogrozda, ribizli i kupina, a spremala je i trešnjevaču. On
pogleda u bure s vodom, ustanovi da je poluprazno i reši da ode do
bunara i donese još vode. Da na zidovima nisu visili zapisi i zaštitne
amajlije, ne bi se usudio da ostavi samu ženu koja će uskoro početi da
se porađa. Ipak, on ostavi otvorena vrata i preporuči joj da izgovara
reči bajalice koje je za nju sastavio jedan jevrejski pisar:

Planina je visoka;
nebo je koža moja.
Zemlja mi je obuća;
nebo odeča moja.
Spasi me. Gospode.
Ne dozvoli maču da me poseče,
Ni trnu da me ubode,
Ni zubu da me ugrize,
Ni vodi da me prekrije.
Pod crnim morem leži beo kamen,
U grlu jastreba stoji tvrda kost.
Juha će me štititi!
Šadai će me spasti!
Taftifija biće moj štit!

U dane između Nove godine i Jom kipura, stanovnici varošice

odlazili su na noćne molitve u talmudsko učilište. Te godine Jakov
nije pošao, stoga što se bližio Sarin porođaj. Međutim, video je
Geršona kako sa ostalima odlazi u hram. Samo nekoliko dana ranije,
toj uporni čovek koji je nastojao da svima zapoveda, zapretio je
primenom sile, ako Jakovu bude dozvoljeno da postane kantor;
nagovestio je takođe da će Jakova prijaviti plemstvu. Svi su znali kako
je Geršon stekao svoje bogatstvo; u vreme pokolja, neko od njegovih
poznanika mu je poverio na čuvanje novac i druge dragocenosti; taj
čovek je stradao, a kada su njegovi naslednici zatražili očevo blago,
Geršon je, zaklevši se lažno, porekao da ga je ikad primio. A sada je,
eto, išao na noćne molitve sa ženom, kćerima i zetovima. Zar on
stvarno veruje da može da obmane Svevišnjeg? Iako je na ovom svetu
već proveo više od trideset godina, Jakov se stalno iznova iščuđavao
kako veliki broj Jevreja poštuje samo jednu polovinu Tore. Oni isti
ljudi koji su se strogo pridržavali nebitnih obreda i običaja, čak izrično
i nenavedenih u Talmudu, oglušavali su se bez razmišljanja o
najsvetije zakone, čak i o Deset zapovesti. Nastojali su da budu
snishodljivi prema bogu, ali ne i prema čoveku; no, zar je čovekova
snishodljivost potrebna bogu? Šta valjan otac traži od svoje dece sem
da jedni drugima ne čine zlo - Jakov uzdahnu. Bilo je to poput vapaja
proroka. Možda zbog toga Mesija nije došao.
Jakov zagrabi vedro vode i pohita natrag Sari. Ona je stajala na
pragu presamićena od bolova.
»Idi po babicu.«
Spustivši vedro s vodom na zemlju, Jakov potrča po babicu, ali kad
zakuca na njene prozorske kapke, niko mu se ne odazva. On odjuri u
talmudsko učilište i uđe u žensko odeljenje, što nije bilo dopušteno.
Ali, porođaj je ozbiljna stvar. On pogleda unaokolo, ali babice ni tu
nije bilo.
»Žena mi se porađa«, izgovori on glasno. »Gde je babica?«
Neke žene se namrštiše i zalupiše molitvenike, ljute zbog ovog
uznemiravanja. Druge mu šapatom dadoše nekoliko saveta i
obavestiše ga da je babica kraj jedne druge porodilje. Jedna od žena
ipak sklopi molitvenik i ustade.
»Život je važniji od svega drugog«, reče ona. »Idem do vaše žene.«
Lutajući još uvek u potrazi za babicom, Jakov se nađe u jednoj ulici
prepunoj neravnina, rupa i ispupčenja. Opisali su mu kuću žene koja
se porađala, znao je da je to jedna od ovih kraj kojih se nalazi, ali nije
mogao tačno da utvrdi koja, jer se nisu čuli nikakvi krici. Jedini zvuk
koji je remetio tišinu bilo je pojanje koje se orilo iz talmudskog
učilišta. »Adonaj! Adonaj! Milostivi i milosrdni bože.« Kako je čudno
odzvanjala u mraku ova molitva sa svojevrsnom intonacijom svih
noćnih molitvi. I pored brojnih nesreća što su ih snašle, Jevreji su i
dalje slavili boga kao milostivog i milosrdnog. Jakov je tupo zurio oko
sebe, dvoumeći se da li i dalje da traga ili da pohita kući. Znoj mu se
slivao s lica kvaseći mu košulju. »Gospode na nebesima, čuvaj je«,
reče on glasno i podiže pogled put neba osutog zvezdama.
Svojevremeno kada se porađala njegova prva žena - neka počiva u
miru! - on je još bio gotovo dečak. Sve što se dešava sa ženama bila je
za njega tajna, jer su ga čuvale majka, sestre, tetke i rođake. Upravo je
nešto čitao kada su žene ušle da mu saopšte da je postao otac i da mu
požele sreću. Isto se desilo i kod drugog i trećeg deteta. Danas je,
međutim, sve to već bilo tako daleko kao da se sve zbilo u nekom
drugom životu. Viknuvši glasno, on dozivaše babicu po imenu, a
njegov povik odjeknu kao u šumi. A zatim, okrenuvši se, on pojuri
kući gde zateče već potpaljenu vatru i vide da u jednom loncu vri
voda. Žena koja je došla iz sinagoge izvadila je rublje i ubruse i
upalila žižak u zemljanoj posudici s uljem. Rukavi su joj bili zasukani,
a na licu joj je bio ispisan izraz osobe koja se razume u ženske stvari.
Da nije bilo nje, Jakov bi upitao Saru kako se oseća. Zgrčenog lica,
Sara je, ćuteći, ležala u krevetu.
»Jeste li našli babicu?« zapita žena.
»Ne, nisam uspeo da je nađem.«
»Svejedno, ne brinite. Još nije počelo. Ne ide to tako lako«, odvrati
ona i ubaci cepanicu u peć.
U Sarinim očima je, pored strepnje, titrao i trag osmeha koji kao da
je govorio: »Nemoj toliko da brineš.« Bila je to Vanda, kćerka Jana
Bzika, koja mu je svakog popodneva donosila hranu u brda. Na glavi
je sad imala maramu kakvu nose kćeri Izrailja, a oko vrata amajliju.
Na zidovima sobe visile su ostale amajlije i zapisi iz Psalama, a pod
njenim jastukom je ležala Knjiga postanja. On je odvojio ovu ženu od
mnogih hrišćanskih generacija, oteo je od majke, sestre, snahe, ćele
njene porodice. Oduzeo joj je čak i moć govora. A šta joj je dao
zauzvrat? Samo sebe. Izložio je opasnostima od kojih će samo čudom
moći da se spase. Tek u tom času on prvi put shvati kakvom je
mučenju bila izložena i, prišavši joj, pomilova je po glavi. Kao prava
žena sa sela, ona uze njegove ruke, stavi ih među svoje dlanove i
poljubi ih. Daje ona žena to videla, ljudi u Piliću bi imali nov povod
za prepričavanje i podsmevanje.

III

Može li gluvonema žena da plače? Može li da vrišti u mukama?

Sara je plakala i vrištala, ali ne izusti nijednu reč. Od prvog trenutka je
bilo jasno da će porođaj biti težak. Nije se porodila ni sutradan
popodne, posle one noći u kojoj su se javili prvi trudovi. Telo joj je
bilo mokro od znoja, a oči iskolačene. Babica je užurbano ulazila i
izlazila; imala je i pomoćnicu, neku babetinu koja je porađala
seljanke. Ostavila je svoj ogrizak mrkve bačen kraj postelje, pa se
muvala naokolo neopranih ruku, crnih od zemlje. Susetke su ulazile u
kuću čuvši daje porođaj težak i davale razne oprečne savete i
predloge. Neke žene su ostajale napolju da razgovaraju sa Jakovom, a
druge prilazile krevetu i znacima se sporazumevale sa gluvonemom.
Izgovarale su i razne vradžbine sa namerom da joj olakšaju porođaj.
Jedna mlada dojkinja izmuzla je mleko iz svojih dojki i dala Sari da ga
popije. Parče macesa, preostalog od praznika Pashe, stavljeno je među
zube namučenoj ženi i naloženo joj je da ga zadrži u ustima. Jedna
pobožna gospa, poznata po svojim milosrdnim delima, stavi ruku na
Sarin trbuh i izgovori nekoliko čarobnih reči. Pozvali su i čoveka koji
je o Novoj godini čitao Toru i on, držeći jednu ruku na svitku mezuze,
otpoja iz Tore sledeću rečenicu: »Uhvaćeni izgnanik pohita da ga
odvežu, da ne bi umro u jami.« Zatim je triput ponovio stih koji
počinje rečima: »I Gospod pohodi i smilova se Sari«, a onda dodade:
»I odredi vreme kada će se to obistiniti.«
Znalo se da Beile Peshe ima svetim slovima ukrašen vrč koji,
stavljen na pupak porodilje, može dete da pokrene iz utrobe - a
ponekad i creva, ako se duže ostavi na telu porodilje. Ali, kada su od
Beile Peshe zatražili da ga posudi, ona izjavi da je razbijen.
Kad pade mrak, a Sara ne prestade da vrišti, među ženama izbi
svađa. Da li da joj se da kujino mleko pomešano sa medom? Ili,
golubilji izmet u vinu? Ponuđena joj je i kriška limuna, upotrebljenog
o prazniku Sukotu, a zatim novčić koji je blagoslovio pobožni rabin
Mihail iz Zločeva. Ništa ne pomože. Preostala je još samo jedna nada
- sredstvo delotvornije od svih drugih. Doneli su dugačko uže i jedan
njegov kraj vezali za Sarinu ruku, a drugi kraj, odmotavajući ga uz
put, privezali za vrata Svete škrinje talmudskog učilišta. Sara je
zatezala uže, kako joj naložiše, ali umesto da se vrata škrinje otvore,
kao što očekivahu, uže se prekide. Bio je to loš znak. Babica izjavi:
»Plašim se da iz ove peći neće biti hleba.«
»Moramo pokušati da spasemo bar dete.«
Žene su govorile glasno, misleći da ih gluvonema Sara ne čuje.
»Šta da radi udovac sa novorođenčetom?«
»E pa, naći će neku ženu da mu pomogne.«
»Zamislite, bog je ovu nesreću zapisao u knjigu sudbine već o
Novoj godini«, primeti ona pobožna žena.
»Ne, grešiš, sudbine se konačno određuju tek o prazniku Jom
kipuru.«
Reći koje je Sara pokušavala da zadrži oteše joj se odjednom same
iz grla:
»Nemojte me još sahranjivati, nisam mrtva.« Govorila je jidiš-
jezikom.
Žene ustuknuše.
»Oh, milostivi bože, ona je progovorila.«
»Iznova se desilo čudo.«
»Kakvo čudo! Ona i nije gluvonema.«
»Geršon je bio u pravu.«
Jedna od žena uzviknu daje hvata vrtoglavica i - onesvesti se.
Jakov otrča u sinagogu da zatraži još macota korišćenog o prazniku
Pashe, jer je parče poprskano krvlju, ispalo iz Sarinih usta, ali
podvornika ne nađe u hramu. Sve žene u sobi počeše uglas da urlaju
pa nastade takva graja da se čula do ulice. Sa svih strana ljudi pojuriše
Jakovljevoj kući, a među njima su bile i žene iz Dobrotvornog
pogrebnog društva koje su, pomislivši daje Sara umrla, spremno
pohitale da telo polože na pod i upale sveće. U sobi ubrzo nastade
takva gužva da zamalo ne polomiše krevet u kome je ležala Sara.
Užasnuta, ona poče da viče svojim maternjim, poljskim jezikom:
»Šta hoćete od mene? Izlazite odavde! Izigravate dobročiniteljke, a
sve ste pokvarene. Hoćete da me sahranite i oženite Jakova nekom od
vaših, ali ja sam još živa. Živa sam, a živo je i moje detence. Prerano
ste se obradovale, susetke. Da je bog odredio da umrem, ne bi
dozvolio da preživim sve ono što sam pretrpela.«
Sara nije govorila poljski kao Jevrejka, već naglaskom hrišćanki i
žene prebledeše.
»To demon dibuk govori iz nje.«
»Dibuk se uvukao u Saru«, odjeknu neki glas kroz noć.
Mnogi čudni događaji zbili su se u poslednje vreme, ali Jevreji u
Piliću još nikad nisu čuli da je neki dibuk ušao u ženu koja se porađa,
a najmanje u danima Pokajanja. Stoga se sad svi iskupiše, trkom,
galameći. Majke su upozoravale svoje kćeri da pre no što pođu da
vide dibuka stave na sebe dve kecelje, jednu spreda, a drugu pozadi.
Čak su i školska deca nahrlila u sobu u kojoj je. potpuno otkrivena,
ležala Sara, ali ih žene izguraše na vrata. Stolica, na kojoj je tinjao
žižak, preturi se i svetlosti nestade; ulje se rasu kad neko pokuša da
upali žižak žarom iz peći. Oni koji behu u sobi pohitaše da izađu, a oni
spolja pokušavahu da uđu. Na vratima se zaglaviše i poče svađa. Pilić
je, izgleda, bio zahvaćen opštim ludilom. Kape i marame su padale na
pod, haljine cepale; niska perli otkide se sa vrata neke žene.
Nadjačavajući svu tu buku, prolamali su se, s vremena na vreme,
Sarini krici. Uplašena zbog mraka u sobi, govorila je sad mešavinom
poljskog i jidiša.
»Zašto je ovde tako mračno? Ja sam još živa. Nisam u grobu. Gde
je Jakov? Jakove! Da nije pobegao? Zar je zaboravio svoju Vandu?«
»Ko je Vanda?« upita neko.
»Upalite svetlo. Umirem«, proštenja porodilja.
Najzad su pronašli i upalili neku lojanicu i crvene senke zaigraše po
zidovima. U polutami sva su lica izgledala izobličeno. Babica, koja
beše izašla napolje, probi se u sobu kroz iskupljenu svetinu.
»Šta vas je spopalo? Ko je Vanda? Napregni se jako. Napregni se,
kćeri.«
»Dete je preveliko, preveliko. Na Jakova je«, vikaše Sara na
poljskom. »Kida mi utrobu.«
»Ko si ti? Zašto si ušao u Saru?« upita neka žena demona.
Shvativši da se odala. Sara ne odgovori. Trudovi su za trenutak
popustili i ona ležaše iznemogla, vlažne kose. tela oblivenog znojem,
natečenih usana i nosa. Činilo joj se da su joj noge teške kao klade, a
prsti kao razapeti. Znala je šta je dibuk. jer je često slušala žene kako
govore o njemu.
»Ko si ti? Kako si se uvkao u Saru?« zapitaše žene ponovo.
»Ušao sam i evo me«, odgovori Sara. »Šta vas se tiče? Izlazite
odavde. Odlazite svi. Niste mi potrebne. Vi ste moje neprijateljice.«
Sad je govorila poljski.
»Ko je Vanda?«
»Ko je da je! Izlazite. Napolje odavde! Pustite me da na miru
umrem. Učinite mi to. Smilujte se na mene.«
»Naponi ponovo počeše i njoj se ote užasnuti krik.

IV

Jakovu su već saopštili da je neki dibuk ušao u Saru i njegov

povratak podstaknu svetinu da ponovo nagrne. Pođe mu. ipak, za
rukom da se nekako probije.
»Šta se to ovde dešava?« upita Jakov, uznemiren i uplašen.
»Dibuk je ušao u nju«, odgovori mu neka žena. »On govori poljski
i naziva sebe Vandom.«
Jakov slegnu ramenima. »Gde je babica?«
Sarine usne se podrugljivo zgrčiše.
»Nikakva babica mi ne može pomoći«, reče ona poljski. »Tvoj sin
je prevelik za moje bokove. Oboje krećemo onamo«, dodade ona
pokazujući u pravcu groblja.
Znajući da je sve izgubljeno, Jakov je stajao kao ukopan, bez ijedne
reći, obrvan žalošću i stidom.
»Spasite je«, poče on zatim da preklinje žene koje su se tiskale oko
njega. »Molim vas, spasite je.«
»Niko ne može da me spase, Jakove«, reče Sara. »Vračara je
prorekla da neću dugo živeti. Sad vidim da je pogodila. Oprosti mi
Jakove.«
»Ko si? Odakle si došao?« upita neka žena.
»Dovedite rabina«, doviknu druga. »Neka on istera dibuka.«
»Sada je sve prekasno«, odgovori Sara. »Šta da istera? Kad me
sahranite neću više biti među vama i ne trudite se da govorite o meni.
Nemojte misliti da nisam čula sve niskosti koje ste izgovorile.« Sarin
ton se izmeni: »Čula sam svaku reč. Ali, morala sam da izigravam
budalu. Sad kad umirem, hoću da znate istinu. Nazivate sebe
Jevrejima, ali ne poštujete Toru. Molite se bogu i saginjete glave, ali
govorite ružno o svakom i jedni drugima otimate koru hleba. Geršon,
čovek koji gospodari vama, varalica je. Opljačkao je Jevrejina koga su
ubili kozaci i zbog toga je njegov zet uspeo da postane rabin i. . .«
Jakov preblede. »Saro, šta to govoriš?«
»Ćuti, Jakove. To ne govorim ja, tuga govori iz mene. Ne mogu
više da ćutim. Ćutala sam dve godine, ali sad kad umirem, morala sam
da progovorim. Pući ću ako to ne učinim. Hvala ti, Jakove, na svemu.
Ti si uzrok moje smrti, ali ti to ne prebacujem. Zar je to tvoja greška?
Ti si muškarac. Naći ćeš sebi drugu ženu. Ove ovde već govore o
venčanju. U varošici neće dozvoliti da dugo ostaneš neoženjen. Moli
se za mene, Jakove, jer sam se ja odrekla boga svojih roditelja. A ne
znam da li će me tvoj bog primiti na nebo. Ako ikad sretneš moju
sestru Bašu, ili mog brata Anteka, reci im kako im je sestra umrla.«
»Šta ona to govori? Šta to govori?« Čuli su se glasovi sa svih
strana.
»To je dibuk. to je dibuk.«
 »Da. dibuk! Šta ćete da uradite s njim? Biću u grobu zajedno sa
svojim detencetom pre nego što budete mogli da mi nanesete zlo.«
Odjednom. Sara poče ponovo da urliče. Opet su se javili trudovi.
Jakova izguraše iz sobe ukorivši ga što se tu ukipio. On se nađe usred
ljudi, žena i devojaka koji nisu uspeli da uđu. Sa svih strana postavljali
su mu pitanja, ali on ne odgovaraše.
»Zašto ne dovedu rabina?«
»Otišli su po njega.«
»Prvo da spasemo dete. pa tek onda da isterujemo dibuka«. reče
neki čovek.
»Zašto Geršonova žena nije dala svoj vrč?«
»Stoga što je tako plemenita.«
»Šta je ovaj dibuk. muško ili žensko?«
»Žensko.«
»Nikad nismo čuli da ženski demon uđe u neku ženu.«
Nastade tišina. Svi su osluškivali Sarino lelekanje. Muškarci
pognuše glave, žene prekriše lice rukama kao da su obuzete stidom.
Prokletstvo bačeno na Evu! Babica proturi glavu kroz prozor.
»Trčite i donesite putir. Ona je na samrti.«
Jakov se otrže. »Pustite me da uđem.«
»Ne, ne sada.«
Ulicom je dolazio rabin u pratnji svog tasta, Geršona, i svog
pašenoga, obrednog klača. Ovaj je nosio neku posudu za koju prvo
pomisliše daje vrč Beile Peshe, ali se pokaza da je to šerpenja puna
upaljenog ugljevlja. Iz rabinovog džepa je virio ovnujski rog. Na
Geršonov mig, svetina se razdvoji i dostojanstvenici prođoše. Vukući
se za njima, šepesao je Joel, podvornik sinagoge i grobar, noseći pod
miškom belu haljinu. Kao što je odgovaralo njegovom položaju,
Geršon progovori gromoglasno.
»Žene, oslobodite prolaz rabinu. Pustite nas da isteramo dibuka.«
»Nijedan muškarac ne može sad da uđe«, doviknu iz kuće neka
žena.
»Ne možemo tek tako stajati ovde i čekati.«
 »To nije dibuk«, reče Jakov. »Nema nikakvog dibuka.«
»Pa šta je to onda?« upita Geršon, mada on i Jakov međusobno nisu
govorili.
»Ostavite je na miru.«
»Ljudi, u toj sobi je demon koji prebiva u telu jedne žene. Zar
smemo da dozvolimo da okalja celu našu zajednicu?« reče Geršon,
obraćajući se okupljenoj gomili. A zatim, pokazujući na Jakova, on
produži; »Došao je med’ nas kao običan učitelj, a sad je ugledan
čovek. U njegovu ženu je ušao đavo. Zbog takvih ljudi nebo šalje na
nas napasti.«
»Najpre da se pobrinemo za dete«, mudrovaše neka žena.
»Možda u njenoj utrobi i nema nikakvog deteta«, natuknu druga.
»Možda je to samo dibuk.«
»Videla sam detinju glavu.«
»I demoni imaju glave.«
»Demoni imaju kosu.«
»Nemaju.«
»Ako ona umre sa detetom u utrobi, cela naša zajednica biće u
opasnosti«, upozori ih rabin.
»Da li sada da dunemo u rog?« upita kantor.
»Ne, najpre moramo molitvama da isteramo dibuka«, saopšti rabin.
Ponovo zavlada tišina. Petli počeše da kukuriču, odazivajući se
jedan drugom. Oni će biti žrtvovani dan uoči praznika Jom kipura;
bilo je nečeg svečanog i užasavajućeg u njihovom kukurikanju kao da
znaju šta ih čeka. Psi, okupljeni oko prodavnica mesa, počeše da
zavijaju. Topli povetarac dopre sa njiva i baruština; noć postade
sparna i vlažna. Jakov pokri lice rukama.
»Bože na nebesima, spasi je!«

Neću ništa reći, odluči Jakov. Sad kad je ona progovorila, ja moram
da ćutim. Stajao je mirno, čvrsto stisnutih usana, rešen da do kraja
izdrži svoja stradanja, svestan da sad više ne može da izbegne ono što
ga čeka. Sara je. na smrt bolesna i verovatno u bunilu, odala njihovu
tako brižljivo čuvanu tajnu. Preostalo mu je samo da se moli, ali
njegove čvrsto, stisnute usne nisu htele da se otvore čak ni molitvu da
proslove. O Sarinoj sudbini odlučilo je nebo koje je odredilo da on, a
verovatno i dete, moraju da umru zajedno s njom. Moram da se
ispovedim, pomisli Jakov, i poče da šapuće: prekoračili smo granicu
dozvoljenog, bili smo bezbožnici, pljačkali smo, govorili podlosti. . .
Čuo je da mu ljudi nešto govore, ali reči nisu poprimale nikakav
smisao. Sara je stalno jaukala. a zatim, napokon, ućuta. Ali, nije
mogla biti mrtva, jer su ljudi kraj njega ponovo počeli da govore o
isterivanju dibuka. Muškarci su se bezuspešno objašnjavali sa ženama,
koje su sad bile kraj porodilje. ne bi li i njima bio dozvoljen pristup u
sobu. Najzad je postignut sporazum: muškarci su mogli da ostanu na
pragu sobe. Koreći dibuka, rabin gaje nagovorio da napusti ženino
telo, ali se iz Sarine utrobe ne začu nikakav odgovor. Na rabinovu
zapovest kantor sinagoge dunu u rog: najpre se začuo otegnut zvuk,
zatim tri sasvim kratka i, najzad, odjeknu devet uzastopnih blagih i
nežnih tonova. Nekoliko trenutaka docnije stigoše pred kuću kočije
Pilickog u pratnji momaka koji su nosili upaljene buktinje. Njegovi
pratioci su podsećali na neki vojni odred zavojevača ili na demone na
smotri u paklu. Pilicki izađe iz kočija i upita:
»Šta se to ovde dešava, Jevreji? Da nije nečastivi preuzeo vlast?«
»Milostivi gospodaru«, odgovori neki glas iz gomile, »neki dibuk
je ušao u Jakovljevu ženu. On pušta krike iz njenog grla.«
»Ne čujem nikakve krike. Gde je ona?«
»Porađa se. Vrisak se čuo sve dosad. Evo Jakova.« Pilicki pogleda
u Jakova.
»Šta je sa tvojom ženom? Zar je opet progovorila?«
»Ništa ne znam, milostivi gospodaru. Više ništa ne znam.«
»Ali, meni je sve jasno. Ona je gluvonema kao što sam ja slep.
Želim da govorim s njom.«
 »Milostivi gospodaru, muškarcima nije dozvoljeno da uđu«,
doviknu iz kuće neka žena.
»Svejedno, ja ću ući.«
»Pokrijte je, pokrijte je.«
Pilicki uđe u kuću i obrati se Sari, ali je ona uporno ćutala. Ostale
žene umukoše. Mlađe su već bile otišle kućama da podoje svoju decu,
a od starijih mnoge pohitaše da odu u talmudsko učilište. I rabin je bio
otišao. Geršon je stajao napolju, naslonjen na jedno drvo i izgledao je
kao da spava stojeći. Skinuo je šešir kada se Pilicki pojavio i bio
spreman da potrči i poljubi gospodarevu ruku, ali mu je gospodar
Pilića okrenuo leđa. Jakovu je to bila već druga besana noć: on stajaše,
otupeo od umora, ali oči su mu još uvek bile otvorene. Uhvatio se
ukoštac sa bogom kao nekad praotac Jakov, ali njegov poraz nije
okončan samo jednim iščašenim stegnom. Njega, Jakove, Eliezarovog
sina, nebo je u potpunosti upropastilo. Više se ničeg nije bojao, čak ni
pakla. Nije uostalom, ni zaslužio ništa bolje, pošto je živeo u divljem
braku sa kćerkom Jana Bzika, a potom ju je, na nezakonit način,
preobratio u Jevrejku. Šta je, dakle, mogao da očekuje? Pravda koja je
carovala tih dana nije ublaživala ni trun milosrđa. Jakov začu Sarino
ječanje.
»Milostivi gospodaru, dozvolite mi da umrem spokojno.«
»Znači ti nisi nema. Nisi to nikad ni bila. To je samo mala
komedija koju ste izvodili ti i tvoj muž.«
»To je dibuk, gospodaru, dibuk«, upade neko.
»Tišina. Ne treba vi da me poučavate. Znam šta je dibuk«, reče
Pilicki povišenim glasom. »Kad đavo uđe u neku ženu on govori
svojim glasom, a ova žena ovde govori 'svojim’. To je onaj isti glas
koji sam čuo onda kada je pomislila da ću njenom mužu da nanesem
neko zlo. Zar nije tako? Kako se zoveš? Sara?«
»Pustite me da umrem, plemeniti gospodaru, pustite me da
umrem.«
»Umrećeš, umrećeš. A i kad tvoja duša bude napustila telo, neću
prestati da zapitkujem. Ali. sada si još živa. Reci mi zašto si se
pretvarala da si gluvonema?«
»Ništa vam ne mogu reći.«
»Ako ti nećeš, reći će tvoj muž. Sasućemo mu vrelo ulje na glavu
pa će da progovori.«
»Milostivi gospodaru, šta hoćete od mene? Zar nemate sažaljenja
prema samrtnici?«
»Reci istinu pre nego što umreš. Nemoj da odeš u grob kao
lažljivica.«
»Istina je da sam ga volela i da ga još uvek volim. Ništa ne želim,
milostivi gospodaru. Ništa!«
»Ko si ti? Govoriš kao brđanka, a ne kao Jevrejka.«
»Ja sam kćerka Izrailja, gospodaru. Bog Jakova je i moj bog. Gde
je rabin? Hoću da se ispovedim. Gde je Jakov? Jakove. gde si?«
Jakov se probi kroz gomilu.
»Evo mog muža. Zašto ne pojedeš nešto? Žene, dajte mu da jede.
Što si se tako uplašio i prebledeo, Jakove. Biću sa anđelima i gledaću
dole na tebe. Postaraću se da ti se ne desi nikakvo zlo. Pevaću u horu
sa anđelima i moliti boga da te čuva.«
Sara je sve to izgovorila na poljskom, a žene su stajale otvorenih
usta. Ni Sarin način izražavanja ni njeno ponašanje nisu bili svojstveni
kćerima Izrailja. Odjednom, žene postadoše svesne da ona i ne liči na
Jevrejku: imala je prćast nos, visoke jagodice, zube neobično bele,
jake i oštre, drugačije nego što ih imaju Jevreji. Pilicki upita:
»Odakle si? Sa planina!«
»Nemam nikog, milostivi gospodaru, ni oca, ni majku, ni sestru, ni
brata. Izbrisala sam ih iz mog sećanja. Moj otac beše dobar čovek,
srešćemo se ako je na nebu. Zapamtite, svi. nemojte da kinjite Jakova.
Možete mu naći ženu kad ja umrem, ali ga nemojte mučiti svojim
blebetanjem. Ja ću ga štititi. Klečaću pred božijim prestolom i moliti
se za njegov spas.«
»Rođena si kao hrišćanka. zar ne?«
»Rodila sam se tek kad me je Jakov ugledao.«
»Dobro, sad je sve jasno.«
 »Šta je jasno, gospodaru? Jasno je da umirem i da ću svoje dete
povesti sa sobom u grob. A nadala sam se da će mi bog podariti sina i
da ću sa svojim mužem proživeti još nekoliko srećnih godina. . .«
Iznenada, Sara poče da peva; bilo je to upola podvriskivanje. a
upola jecanje. Pevala je pesrnu koju je Jakov često slušao u planini,
baladu o samohranoj devojci koja je pala u ruke šumskog duha Smoka
koji je odvodi u svoju pećinu. Postala je njegova naložnica. ali je, iako
prinuđena da podnosi njegovu demonsku ljubav, žudela za planinama,
»gazdama« i svojim draganom koji je ostao kod kuće. Izgledalo je kao
da Sara više ne zna gde se nalazi. Ležala je otečenog lica, upola
sklopljenih očiju, otkrivene glave i pevala promuklim glasom. Pilicki
se prekrsti. Žene su kršile ruke. Odjednom Sara ućuta, udubljena u
svoje misli. A zatim ponovo zapeva: Jakovu se zamagliše oči; činilo
mu se kao da ceo prizor vidi prelomljen u ogledalu vode. On se seti
jednog mesta iz knjige »Abot«: »Ko god ime Božije oskvrnavi tajno,
biće kažnjen javno.« Hteo je da priđe Sari daje uteši, da obriše znoj sa
njenih veđa. ali su mu noge bile kao od drveta. Pilicki ga uze za ruku i
izvede napolje.
»Slušaj, bolje da odmah napustiš grad«, reče mu Pilicki
zavereničkim tonom. Sveštenici će te spaliti. I, s pravom će to
učiniti.«
»Kako da bežim u ovakvom trenutku?«
»Ona će i tako uskoro umreti. Žalim te, Jevrejine. Zato te i
upozoravam.«
Pilicki se pope u kočije i nestade.
 11

Dečak, rođen sutradan, stigao je na svet plačući isuviše glasno za

tek rođeno dete. Sara je i dalje bila u stanju obamrlosti, a o detetu su
se starale žene; dojila ga je jedna mlada majka koja je imala dovoljno
mleka. Bio je dan uoči Jom kipura i vaskoliko jevrejsko stanovništvo
bilo je zaokupljeno živinom prigotovljenom za žrtvovanje i
pripremama za praznik. Međutim, Geršon zatraži da se održi sastanak
starešina jevrejske zajednice. Šta je sve rečeno na tom tajnom skupu
nije se nikad saznalo, alj je rabin zabranio dečacima iz škole da očitaju
»Šema« kraj Sarine bolesničke postelje i da bilo ko prisustvuje
svečanosti na kojoj se čita molitva za zdravlje muškog deteta, koja se
obično održavala prve subote posle detetovog rođenja. Rabin je otišao
i korak dalje: dao je uputstvo svom pašenogu, obrednom klaču, koji je
vršio i obrezivanje, da dete izvesno vreme još ne obrezuje. U Piliću
nastade pometnja. Neobavešteni su pogrešno tumačili rabinovu odluku
i pretpostavili da je Geršon nagovorio svog zeta da unizi Jakova. Ali,
ljudi upućeni u Talmud objasniše smisao izrečene kazne. Zakon
propisuje da dete mora biti majčine vere. Bilo je jasno da je Sara
hrišćanka - čak je i njeno ime nagoveštavalo da je preobraćenica.
Uostalom, zar bi bilo koje veće rabina prihvatilo preobraćenje jedne
hrišćanke, kada se za takav postupak plaća smrću? 1 kako da je
prihvati jevrejska zajednica, kada to pristajanje predstavlja krivično
delo? Bože sačuvaj! Takva odluka svakako bi bila propraćena samo
nevoljama i nesrećama. U talmudskom učilištu, Geršon zatraži da
Jakov bude ekskomuniciran, javno stavljen u volovska kola i udaljen
iz Pilića. Kakav gnusan zločin, grmeo je Geršon, Jakov je, obuzet
strašću, proglasio hrišćanku za kćer Izrailja. Sada se čak i oni koji su
bili stali na stranu Jakova složiše sa Geršonom. A pošto je Geršon i
dalje bio u nemilosti vlastelina Pilickog, upućena je jedna druga osoba
da obavesti gospodara kakav su stav zauzeli Jevreji.
Idućeg dana, Sara je još uvek bespomoćno ležala u postelji. Žene
odbiše da je obiđu, znajući da je prema poljskim zakonima i ona
počinila zločin koji se kažnjava smrtnom kaznom. Samo je jedna
starica svratila nekoliko puta da se raspita kako joj je i donela joj
pileću supu, no Sara nije bila u stanju da je proguta. Jom kipur je
počinjao u zoru i mada se smatralo činom pobožnosti da čovek jede
uoči posta, Jakov nije imao nikakve hrane u kući, a nije bio ni u stanju
da bilo šta pojede. Sedeo je kraj Sarine postelje i čitao Psalme. Žena
koja je preuzela na sebe ulogu dojkinje odnese dete svojoj kući, i
Jakov nije mogao da obiđe svog sina, jer nije bilo nikog ko bi ostao uz
Saru. Osim toga nije se sa sigurnošću moglo znati hoće li mu porodica
dojkinje dozvoliti da uđe u kuću, jer mada još nije zvanično bio
ekskomuniciran, svakako će i to uskoro uslediti.
Žitelji jevrejskog naselja, primetio je, nisu više prolazili kraj
njegove kuće. Njegovi postupci su, na neki čudesan način, uvredili i
vladu, i jevrejsku zajednicu i boga. Bilo ga je stid da izgovara stihove
Psalama. Kako preko njegovih usana da pređu te svete reči? Zar je
njegova molitva mogla da bude prihvaćena? Kazna ga sad stiže u svoj
svojoj okrutnosti. Svakog časa mogao je da bude spaljen na lomači.
Dok je sedeo kraj bolesne žene, držeći u rukama Knjigu psalama,
svodio je, u sebi, račune. Porodica mu je ubijena; pet godina je bio rob
Jana Bzika, spavao je sa stokom u staji ili sa miševima u ambaru.
Žudeo je, istina, za kćerkom Jana Bzika i želeo da mu ona bude žena.
Ali, zar i pisac psalama, kralj David, nije žudeo za Batšebom? A ako
Bibliju valja prihvatiti kao suštu istinu, onda je David zgrešio mnogo
više od njega. Bog je oprostio Davidu. Zašto onda ne bi i Jakovu, koji
nikad nijednog čoveka nije poslao da gine u boju?
Jakov je, međutim, znao da su već i same takve misli nedozvoljene.
Talmud objašnjava da kralj David nije bio grešnik i daje Urija Hititski
dao razvod Batšebi pre polaska u boj. Gemara i Midraš uzimaju
takođe u zaštitu ljude iz Biblije. Pa, ipak su te velike iskonske ličnosti
gajile pohotljivu žudnju i ženili se kćerima drugih naroda. Mojsije je
uzeo Etiopljanku za ženu, a Mirjam je dobila lepru zato što ga je
opanjkala. Jehuda, koji je svoje ime ustupio Jevrejima, imao je snošaj
sa ženom koju je smatrao bludnicom. I najveći mudrac, kralj
Solomon, oženio se faraonovom kćerkom, a ipak se »Pesma nad
pesmama« i »Solomonove priče« smatraju svetinjom. A šta je danas
sa Jevrejima?
Da li se svi dosledno pridržavaju zapovesti sadržanih u Tori? U
godinama svog potucanja sa Sarom zapazio je mnoge nedoslednosti
koje ranije nije opažao. Zakonski propisi i obredi su se množili, ali se
uskogrudost ljudi nije smanjivala; vođe su tiranski vladale; mržnja,
pakost i nadmetanje nisu iščezli. Uoči Jom kipura, Jevreji bi
međusobno sklapali mir, ali već prve noći posle praznika svađe bi
ponovo izbile. Možda zbog toga bog šalje ljude kao što je Hmeljnicki,
možda zbog toga izgnanstvo traje tako dugo, a Mesija ne dolazi.
Jakov zamoči prst u vodu da Sari ovlaži usne, nagnu se nad nju,
dodirnu joj čelo i obrati joj se šapatom. Ona je ležala kao da je već na
onom svetu, utonula u pažljivo posmatranje nečeg što je samo ona
videla. Dobijala je. kako se Jakovu učinilo, odgovore na pitanja koja
živi uzalud postavljaju. Brada joj je podrhtavala, a žile na
slepoočnicama snažno kucale. Izgledalo je kao da se objašnjava sa
nekim višim silama. Znači, tako je to - kao da nagoveštavaše smešak
koji joj se povremeno pojavljivao na usnama. Kada bih to uopšte
mogla da shvatim ja, kćerka Jana Bzika? Ne bih to odgonetnula ni za
milion godina!
Ona je dobra, razmišljaše Jakov, prava sveta žena. hiljadu puta
bolja od svih ostalih. Jesu li ti drugi ikad bili na nebu i saznali šta je
bogu drago? Zabrinutost, strepnja i usamljenost što su ga snašle učinili
su ga buntovnim.
Bio je spreman da se sukobi čak i sa samim bogom. Bog je,
naravno, jedini bog, sveznajući i svemoćan, ali pravičnost nalaže da
njegova pravda bude jednaka za sve. Bog ne treba da bude tiranin kao
Geršon koji se klanja jakom, a pljuje na slabe. Zar je Sarina greška što
su joj roditelji ono što jesu? Zar je mogla da bira utrobu koja će je
roditi? Ako neko kao što je ona mora da gori u paklu, onda čak i na
nebu vlada nejednakost.
Suton se već spuštao, a Jevreji su, u patikama ili čarapama, odlazili
u hram na molitvu. Bili su odeveni u bele odore sa molitvenim
šalovima, a na glavama su nosili visoke, zlatom izvezene kape. Žene
su imale na sebi ogrtače, pomodne ukrase na glavi, haljine sa
dugačkim skutovima. U prozorima su gorele sveće. Iz domova je
dopiralo jecanje. Svi ljudi u Piliću izgubili su nekog svog u pokolju i
Jakovljev gnev pretvori se odjednom u sažaljenje. Napaćeni narod.
Narod koji je bog odabrao za patnju, obasipajući ga svim mukama
opisanim u Knjizi o kaznama.
Vrata se otvoriše i starica uđe, noseći pola pileta, kolač i komad
ribe za Jakova da se najede pre no što počne post. Niko drugi nije hteo
da mu se približi, dok ona, već zašla u godine, nije imala šta da izgubi.
Lice joj je bilo žuto kao vosak, sasušeno kao suva smokva, a čelo
izborano kao stari pergament.
Stajala je nekoliko trenutaka kraj postelje bolesnice; oči su joj još
uvek bile mlade i gledale u Jakova sa materinskim razumevanjem.
Njena, dlakama obrasla, brada se zatrese kad se napregla da progovori.
Najzad ona reče:
»Neka ti molitva kojom ćeš poželeti srećnu godinu bude uslišena.
Sve se još može srediti. Bog je dobar.«
Staričine reči uguši jecanje.
 II

Usred noći. Sara otvori oči. Micala je usnama i Jakov začu njen
polurazgovetni glas koji kao da dopiraše iz velike daljine. Imao je
utisak kao da se njen glas odvojio od tela. On se nagnu nad nju i ču
kako šapće na poljskom.
»Jakove, da li je već počeo Jom kipur?«
»Jeste, Saro. Ovo je noć uoči Jom kipura.«
»Zašto nisi u hramu?«
»Otići ću čim ti ponovo bude dobro.«
Sara sklopi oči i kao da razmišljaše o njegovom odgovoru. Kada je
ponovo otvorila oči, ona reče:
»Uskoro ću biti mrtva.«
»Nećeš, biće ti bolje, živećeš još mnogo godina.«
»Jakove, moje noge su već umrtvljene.«
On pokuša da joj da malo supe, ali su njeni zubi bili stegnuti i supa
se izli. On joj se bio sasvim približio i držao je za ruke. Neprestano se
molio prošlih dana i noći, ali sada je prestao; nestala je čak i svaka
želja za molitvom. Nebo nije uslišilo njegova preklinjanja. Kapije
milosrđa ostale su pred njim zatvorene. Jakov pogleda u Saru i shvati
da je on njen ubica. Da se nije upustio s njom ona bi ostala u svom
selu, i sada bi bila zdrava i puna života. Svaki greh, koliko god bio
mali, ravan je ubistvu, pomisli Jakov. Osećao je prema njoj ljubav
kakvu nikad dotle nije upoznao, ali gaje ispunjavalo i osećanje
bespomoćnosti. U sobi je vladala ponoćna tišina. Dve sveće, pobodene
u kutiju s peskom, treperile su bacajući senke. Marama je skliznula sa
Sarine glave i njeno teme, s podšišanom kosom, kratkom kao u nekog
dečaka, poprimilo je boju slame i vatre. Nije znao šta da radi. Da li
nekog da pozove. Da uznemirava ljude na praznik? Uostalom, niko
mu ne može pomoći. On sede na stolicu kraj kreveta, nesposoban čak i
da razmišlja. U njemu je vladala bezgranična praznina. Sravni me sa
zemljom, Oče nebeski, sravni me sa zemljom! Kao što je rečeno u
psalmima: »A moja je tuga stalno preda mnom.« Sada ga je
ispunjavala samo jedna želja - da umre zajedno s njom. Zaboravio je
na dete. Hteo je da siđe u Šeol, podzemni svet, odakle se još niko nije
vratio.
Iznenada Sara otvori oči i poče da govori, a glas joj je sada bio
čvrst i jasan kao da je opet zdrava.
»Jakove, eno oca.«
Jakov se obazre oko sebe.
»Šta kažeš?«
»Zar ga ne vidiš? Eno ga.« Sara je ukočeno gledala u vrata.
»Dobro veče, oče«, reče ona. »Došao si po svoju Vandu. Nisi je
zaboravio. Uskoro ću krenuti s tobom, oče. Ali sačekaj još nekoliko
trenutaka. Kako lepo izgledaš, oče, sav si obasjan svetlošću.«
Jakov se okrete prema vratima ali ne vide ništa. Sara je ćutala. Oči
počeše da joj se uvlače u očne duplje, a zenice se suziše u crnu tačku.
Jakov ju je smirivao, ali mu ona ne odgovaraše, niti mu bilo kakvim
znakom pokazivaše da ga čuje. A zatim ponovo progovori.
»Evo i bake. Kako lepo izgledaš, bako. Bila sam ti najmilija unuka.
I ti si došla po mene. Oh, kako sam te volela. Tebe i oca. Sad ćemo
zauvek da budemo zajedno.«
»Saro«, viknu Jakov. »Ti ćeš prezdraviti. Ti si majka našeg deteta.
Imaš sina.«
»Znam.«
»Moraš da živiš - zbog njega, mene radi.«
»Ne mogu, Jakove.«
On nastavi daje doziva, ali mu ona više nije odgovarala. Oči su joj
bile sklopljene. Ležala je udubljena u misli koje nije bilo mogućno
prekinuti. Nešto se zbivalo s njom. Jakov je video da put kojim kreće
nije nimalo lak. Izgledalo je da se objašnjava sa nekom
vanzemaljskom silom, da joj nešto dokazuje. da se bori s njom. Kakva
god to sila bila, ona ju je primorala da se odrekne života, ali nije bila
spremna da je prigrli ni u smrti. Neka je optužba bila izrečena protiv
nje, a Sarine staklaste oči kao da su preklinjale: ne muči me više;
prestani. Umorna sam. Ostavi me na miru!
Jakov pokuša daje navede da se ispovedi, želeo je da umre sa
rečima »Čuj, o, Izrailju« na usnama, ali je već bilo prekasno. Kako je
čudno da su od tolikih noći ove hrišćanske sablasti uspele da pronađu
put do Sare upravo u noći uoči praznika Jom kipura. Ali kome su
dostupne tajne neba i zemlje? Jakov se stalno osvrtao, pogledajući na
vrata. Možda će i on uspeti da vidi duh Jana Bzika?
Glava mu klonu i on utonu u slatki zaborav sna. Kad se probudio
pogledao je u Saru i odmah je shvatio da je mrtva. Brada joj beše
visoko isturena, jedno oko otvoreno a drugo zatvoreno. Lice joj se nije
moglo prepoznati. Sad, kada je borba okončana, njene ispucale usne
kao da su govorile; »sve sam prebrodila, sad mi je dobro«. Lice joj je
bilo smireno i spokojno; to više nije bila bolesna, napaćena i izmučena
Sara koja se otuđila i od Jevreja i od hrišćana, izgubila svoj dom i
odrekla govora. Njeno mrtvo telo, dospevši najzad van dometa dobra i
zla, konačno se opustilo. Sarino telo je bilo tu, ali se njen duh već
vinuo u visine, nedostižne čoveku sazdanom od krvi i mesa.
Jakovljeve oči kao da dobiše vizionarsku moć i on je ugleda kako
ulazi u dvore nebeske. Nije plakao, ali mu se obrazi ovlažiše. Njegova
ljubav prema njoj izvirala je u početku iz vrela strasti; a sada, devet
godina docnije, oplakivao je telo jedne svetice. Međutim,
Dobrotvorno pogrebno društvo će, Jakov je u to bio ubeđen. odbiti da
je sahrani na jevrejskom groblju. Osim toga, i hrišćani su mu
besomučno pretili. Ali, ništa što se ticalo ovozemaljskog života za
njega više nije imalo nikakvog značaja. Pod uticajem ovog apsolutnog
spokojstva sva njegova strahovanja se rasplinuše. On se saže i poljubi
je u čelo.
»Sveta dušo.«
Vrata se otvoriše i nekoliko muškaraca i žena iz Dobrotvornog
pogrebnog društva stupiše u sobu. Neki visoki čovek u krznenoj kapi i
beloj odori uzviknu:
»Šta to radiš? To je zabranjeno.«
»On je izvan sebe«, odgovori drugi.
 Jedna žena priljubi pero uz Sarine nozdrve. Pero nije zatreptalo.

III

Geršon još jednom prekrši običaje i sazva sastanak starešine i

Dobrotvornog pogrebnog društva čim je praznik minuo. Posle
jednočasovnog većanja poslaše po Jakova. On je bdeo uz mrtvo telo. a
tada podvornik sinagoge zauze njegovo mesto. Kad mu rabinova žena
ponudi kolač i vino, Jakov odbi.
»Za mene počinje novi Jom kipur«, reče.
»Treba nešto da pojedeš. Dovoljan je samo jedan dan posta«,
odvrati mu rabin.
Na uporno navaljivanje prisutnih, Jakov pojede kašiku pirinča i
popi čašu vode. Okupljeni ljudi su zahtevali da im Jakov sve ispriča;
hteli su da saznaju pravu istinu.
»Ono što si ti počinio tiče se opstanka ćele naše zajednice«, naglasi
rabin. »Dovešćemo našu varošicu u opasnost ako budemo gazili
zakone. Ti vrlo dobro znaš šta smo sve pretrpeli. Stoga nam sad reci
istinu. Nemoj da se snebivaš ako si zgrešio. Ovo je noć posle Jom
kipura i svi Jevreji očišćeni su od greha.«
Rabinove reči bejahu suvišne, jer je Jakov već bio odlučio da im
kaže istinu. Čim je progovorio, svi zaćutaše. Ispričao im je ko je, ko
su mu bili otac i ded, kako su ga zarobili poljski razbojnici i prodali
Janu Bziku, kako je sa Bzikovom kćerkom živeo u divljem braku, da
su Jevreji iz Jozefova platili za njega otkup, kako se, žudeći za
Vandom. docnije vratio u selo i kako se ona, pošto nije znala pravilno
da govori jidiš, pretvarala daje gluvonema. U učilištu je vladala takva
tišina da se mogla čuti muva u letu. Svaki čas bi se nekom od
prisutnih oteo uzdah. Ne beše to prva čudovišna priča koju je ovaj
skup imao prilike da čuje. Otkad je izvršen pokolj, čuli su oni razne
neobične priče: Jevreji su preobraćivani u hrišćane, ili muhamedance;
kćeri Izrailja udavale su se za kozake ili su ih prodavali u hareme;
žene su se preudavale samo da požive dok im se muževi vrate. Bile su
to zgode dostojne da ih prepričavaju mnoga buduća pokolenja! Pa
ipak, da se jedan mlad, učen čovek iz otmene porodice zaljubi u
seosku devojku, da je preobrati protivno jevrejskim i hrišćanskim
zakonima - bilo je nešto sasvim novo. Geršon izbulji svoje žute oči, a
brkovi su mu podrhtavali kao u nekog mačora; on lupi pesnicom o sto.
Ostali se zgledaše i zatresoše glavama. Čim Jakov prestade da govori,
Geršon reče:
»Izdao si Izrailj! Ti si čudovište.«
»Ljudi, nije sad trenutak da propovedamo moral«, prekinu ga neki
sedokosi starešina.
»Ti poznaješ naše zakone«, obrati se rabin Jakovu, oklevajući.
»Tvoj sin nije Jevrejin. Njegova majka nije preobraćena po odobrenju
jevrejske zajednice.«
»Odlazila je na obredna kupanja. Poštovala je zakone.«
»To uopšte nije bitno. Presudno je da nije legalno pristupila. Osim
toga, zakoni ove zemlje važe i za nas.«
»Ovo su vanredna vremena. Zar je dete za to krivo?«
»Rođeno je i začeto u grehu.«
»Zar da ostane neobrezano?«
»Uzmi svoje kopile i nestani odavde«, dreknu Geršon. »Ne želimo
svojim glavama da platimo za tvoju pohotljivost.«
»Šta da učinimo sa mrtvim telom?« upita sedobradi starešina.
»Ne možemo dopustiti da se sahrani na našem groblju.«
Oni se još uvek prepirahu kad Jakov ustade i iziđe. Pognute glave,
polako je hodao ulicama. Sada je znao ko je i šta je: grana otkinuta od
stabla. Svakako će da ga ekskomuniciraju. Želeo je da vidi dete, ali
zaključi da je važnije da bdi kraj mrtvog tela i oplakuje Saru. Dok je
danima i noćima sedeo kraj Sarine bolesničke postelje neprekidno je
razmišljao. Sve što se desilo nije bila nikakva slučajnost. Sve je bilo
predodređeno. Čovek, istina, ima slobodnu volju, ali nebo nam
određuje sudbinu. Vodile su ga, znao je, sile moćnije od njega. Kako
bi inače pronašao put povratka iz Jozefova u ono planinsko selo?
Noge su ga same nosile. A Sara je stalno, još pre no što je zatrudnela,
govorila da će umreti na porođaju. Prošle noći setio se tih reći i bi mu
jasno da je ona na neki način bila vidovita. Ali, kome sve to da
ispriča? Ko bi mu poverovao?
Sada je bar shvatao suštinu svoje religije: njena osnovna nit jeste
odnos između čoveka i njegovih bližnjih. Obaveze prema bogu bilo je
lako ispunjavati. Zar Geršon nije imao dve kuhinje, jednu mlečnu. a
drugu za meso? Ljudi kao Geršon podvaljuju drugima, ali jedu macot
pripremljen po najstrožim verskim propisima. Oni opanjkavaju ljude
oko sebe. ali zahtevaju da meso bude dvostruko »košer«. Nanose zla
svojim sunarodnicima Jevrejima, bore se protiv njih i mrze ih, ali
stavljaju na se i dva para obrednih kaiševa. Umesto da se upinje da
navede nekog Jevrejina da okusi svinjetinu, ili da potpaljuje vatru
subotom, nečastivom bi bilo mnogo lakše, ali bitnije, da podstiče one
grehe koji su duboko ukorenjeni u ljudskoj prirodi.
Ali, šta on, Jakov da uradi? Da postane prorok i ljudima izriče
kazne? On, koji je i sam prekršio Toru?
Stigavši kući, Jakov smeni podvornika i sede da oplakuje mrtvo
telo. Pokriven njegovom kabanicom leš je sada ležao na podu, a noge
su bile okrenute prema vratima. Iznad glave goreli su ostaci
jučerašnjih sveća. Prošle noći. u nekoliko mahova mu se učinilo da se
mrtvo telo pokrenulo i on bi otkrivao Sarino lice i pokušavao da je
probudi misleći da je možda samo obamrla. Ali, iz časa u čas, kočila
se sve više. Telo je pretrpelo vidne promene. primećivalo se da je Sara
očigledno raskinula sve niti koje su je vezivale za ovaj svet. Jakov joj
podiže očne kapke, ali su zenice bile potpuno bezizražajne. Čak i onaj
izraz smirenosti beše nestao.
Jakov odvrati pogled od nje i ponovo je prekri, a zatim izvadi
Knjigu psalama iz sanduka i poče da izgovara stihove: »Izbavi me iz
gliba i ne dozvoli da potonem . . . Prekor mi je slomio srce i pun sam
jada . . . Požuri, o Bože, da me izbaviš; požuri da mi pomogneš, o
Gospode.«
 IV

Topot konjskih kopita odjeknu kroz noć. Jakov je znao šta to znači.
Vrata se s treskom otvoriše i neki konjanik usukanih brkova sa
šlemom ukrašenim perjem, promoli glavu. On ugleda mrtvo telo na
podu i. posle kraćeg ćutanja, progovori:
»Ako si ti Jakov, pođi sa mnom.«
»A ko će da oplakuje pokojnicu?«
»Pođimo. Tako mi je naređeno.«
Jakov se saže i poslednji put otkri Sarino lice koje kao da se
osmehivaše. Bio joj je zatvorio usta, ali su se vilice ponovo razdvojile:
izgledalo je kao da se zubi više ne uklapaju u desni; jezik je bio
izbrazdan i crnkast. Hteo je da joj kaže zbogom, ali nije znao kako.
Trebalo bi da uzmem odeću ili bar košulju, pomisli, ali se i ne
pomače. Potom ponovo pokri mrtvo telo i reče:
»U redu, spreman sam.«
Čim se našao na ulici Jakov se seti svog molitvenog šala i
molitvenih kaiševa i zamoli vojnika da mu dozvoli da se vrati po njih.
Vojnik mu, međutim, prepreči put. Mesec, još ne sasvim pun, klonio
se ka horizontu. Na svim kućama prozorski kapci bejahu zatvoreni.
Nisu se čuli čak ni zrikavci, ni žabe. Jedan konjanik sedeći u sedlu
držao je uzde konja onog prvog vojnika. Jakovu se učini da je sve to
već jednom doživeo ili video u nekom snu. Pade mu na pamet da
pozove nekog od suseda i zamoli da Sarino telo ne ostave sasvim
samo, ali ga zadrža neka mladalačka smetenost. Drhtao je, ali ne od
straha već od hladnoće. Setio se kako se prošle noći neki miš približio
mrtvom telu pa je morao da ga otera. Uostalom, zar nije svejedno hoće
li leš izgristi miševi ili crvi? Onaj konjanik izvuče neki dugačak lanac
i jedan kraj priveza Jakovu za ruku, a drugi prikači za svoje sedlo. I
drugi vojnik sjaha da mu pomogne, a obojica su prema Jakovu
postupali kao mesari koji vezuju vola koga će povesti na klanicu.
Razgovarali su, ali samo između sebe. Jakov se tek tada seti deteta.
Rođeno je pod nesrećnom zvezdom. Neće, znači, imati ni oca ni
majku. Jakov htede da zamoli vojnike da ga odvedu do kuće u kojoj se
nalazilo dete, ali shvati da će oni odbiti njegovu molbu. On baci
pogled na pukotine prozorskog kapka kroz koje se videlo svetlucanje
sveća upaljenih iznad glave pokojnice. Zna li ona šta se događa sa
mnom? - pitaše se on. Ili je njena duša već tako daleko da je izgubila
svaku vezu sa ovim svetom.
Konjanici su jahali polako, a Jakov je išao za njima. Bilo mu je
jasno da ga vode u drugi grad. Pilić ostade za njima i sada su išli
pokraj već požnjevenih njiva. Jakov je koračao u susret smrti, ali je
duboko disao, unoseći u pluća svež noćni vazduh. Danima nije radio
ništa drugo samo sedeo kraj bolesne žene, a zatim kraj njenog mrtvog
tela. Noge su mu osećale potrebu za kretanjem, a ruke za radom.
Koračao je između konja, strahujući da će mu ovi stati na noge ili
polomiti rebra, no sada bi takva smrt svakako bila časnija od vešanja.
Želeo je da izgovara poglavlja iz Psalama, ali mu je razgovor vojnika
odvraćao pažnju. Vojnik viši rastom, onaj koji j uhapsio Jakova. reče^
»E, pa, Časlave, šta misliš koliko je ljudi već imala Kasija?«
»Više nego što ti imaš dlaka na glavi.«
»Pa, ima samo jedno kopile.«
»Možeš je imati za pola grivenika.«
»Ona. ipak, ume da se drži.«
»Sve je to lažno. Smeši se jednim okom na tebe, a drugim na tvog
smrtnog neprijatelja. Celivaće te od glave do pete, ali onog trenutka
kad odeš proklinjaće i tebe i tvoju majku. A zatim će otići svešteniku i
ispovediti mu kako je slučajno nagazila na dve ukrštene slamčice.«
»To je tačno. Sad govori samo o tome da je naumila da se uda.«
»Zašto ne bi? Kad jednom postane tvoja žena, poslaće te do vraga.
Ti ćeš truniti u vojsci, a ona će raditi što joj se hoće. Vratićeš se kući,
a nju će zaboleti trbuh. Sa stranim ljudima će igrati, kraj tebe stenjati.
Svake godine će ti darivati po jedno novo kopile.«
»Znam, ali moram s nekim da se oženim.«
 »Zašto?«
»Neće mi valjda konj postati žena?«
»Konj bi ti bio verniji nego ona.«
Jakov se pitao kako čovek, koji je malopre bio suočen sa smrću,
može ovako da govori. Zar ovi ljudi nikad ne razmišljaju o svojoj
sudbini? Vode me na vešala, a uopšte se i ne pitaju šta sam skrivio.
Kao da su pogodili njegove misli, vojnici ućutaše. Konji usporiše hod.
Jakov, koga je osvežio povetarac, oseti smirenost kakvu dosad još
nikad nije saznao i podiže oči ka nebu. Znači, još uvek je tu to nebo
čiji je tvorac onaj isti bog koji je stvorio i ove jahače i ove konje. Taj
bog je i ove lance učinio jakim. Odjednom, Jakovu pade na pamet da
se lanci ponekad mogu i raskinuti. Nigde nije napisano da čovek mora
da se miri sa sopstvenim uništenjem. U magnovenju, njegovo
raspoloženje se promeni. Sada je bio gnevan. Snage, koje su dotle
dremale u njemu, probudiše se. Sada je znao šta mu valja činiti. Dođe
mu da se smeje. On opazi da je Mesec zašao. Neprimetno se približio
Časlavu, onom manjem vojniku i gurnu njegovog konja laktom.
Životinja se dade u galop i skrenu u šibljak. Visoki konjanik dreknu i
uhvati se za mač. Jakov trgnu lanac i sedlo visokog vojnika se pomeri.
Konj se spotače i zamalo ne pade. A zatim, povrativši ravnotežu i ovaj
konj odjuri. Jakov potrča prema livadama takvom brzinom i lakoćom
da se začudio. Nije imao gde da se sakrije, ali je verovao da se dragoni
neće izlagati opasnosti da ozlede noge svojih konja goneći ga preko
strništa. Uskoro je zavladala tišina i on se nađe okružen pomrčinom.
Moram da stignem do šume pre svanuća, upozoravao je Jakov sebe,
zaprepašćen onim što se dogodilo. Ali, u kom pravcu da beži!
Nadmudrio je moćne, raskinuo lanac ropstva, ali uprkos bekstvu nije
osećao nikakav polet. Nastavio je da ide nasumice i nije znao koliko je
tako prepešačio. Vreme je postalo nestvarno. Lanac se vukao za njim i
na zglobovina ruke osećao je njegovu težinu. Sagnuvši se, on poče da
pipa po zemlji i ne znajući u početku šta traži. Najzad pronađe jedan
kamen i njime otkide lanac sa ruke. Samo, gde da ga sakrije? Nigde u
blizini nije bilo nikakvog jarka niti potoka; slično psu koji krije kost,
iskopao je prstima jamu u zemlji i zakopao lanac. Bio je samo upola
svestan onoga što čini i znao je da je u polju, ali mu se u isto vreme
pričinjavalo da je u Jozefovu. Iznenadio se otkrivši da se Geršon
oženio udovicom Hrubišovom. Kako je to mogućno? Pa, Geršonova
žena nije umrla. Možda više ne važi edikt, rabina Geršona - Svetlosti
dijaspore? Zatresavši glavom da bi se pribrao, Jakov se diže i poče da
posrče preko strnjika. U pomrčini, nebo i zemlja bili su sjedinjeni.
Čuo je kao da neko uzdiše i znao da to nije ni čovek ni zver, već neko
od onih bića koja lebde u noći; nešto vlažno i toplo, slično pljuvački
pade mu na čelo. Učini mu se kao da se zemlja trese. Koračao je
vukući noge kao da one više nisu sastavni delovi njegovog tela.
Ugleda odjednom neku crnu baru koja je blistala kao krv na tlu ispred
njega. Dim, prošaran varnicama, dizao se pred njim u talasima kao iz
nekog sela na planini. On pade licem prema zemlji, savladan snom.
Kad se probudio bio je već osvanuo dan. Pramenje magle lebdelo je
iznad ogolelih njiva. Jedna vrana prelete u niskom letu i zagrakta. Na
ivici horizonta, levo od njega, prostirala se šuma kao neki pojas
plavetnila, a pomaljajući se iz nje, kao glava deteta koje se rađa. malo
i kao krv crveno - pojavi se Sunce.

Jakov je ležao u šumi i spavao. Ali. čak i u snu. stezao je u ruci

tešku batinu. Dan je bio topao, a sunčeva svetlost probijala se kroz
borove. Spavao je dubokim snom onih koji su izgubili svaku nadu.
Svaki put kad bi se probudio pitao se: kuda to jurim? Zašto sam
pobegao? A zatim bi ga ponovo svladala iscrpljenost. Sanjao je da je u
toru na planini i da mu Vanda donosi hranu. Stajao je na steni i
posmatrao kako se, kao neka kraljica, ukrašena dragim kamenjem i u
purpurnoj haljini, penje iz doline noseći na glavi krunu, a u rukama
zlatne vedrice za mleko. Kada je, pitao se on, Vanda postala poljska
kraljica? Gde joj je svita? Šta će joj zlatna vedra za mleko? To mora
daje san. On se probudi. Šuma je odzvanjala cvrkutom ptica. Želudac
ga je boleo od gladi. I, on ponovo zadrema. Danas je njen ukop, reče
on sebi, ponovo se budeći. Sahraniće je kao neko živinče, izvan
groblja. Njegov bol bejaše prejak - nije mu dozvoljavao da ostane
budan. San ga je, kao neko opojno sredstvo, nanovo savladao.
Bio je ponovo s njom. ali je ona sad bila istovremeno i Vanda i
Sara; Sara-Vanda, zvao ju je on, čudeći se spajanju ovih imena. Kako
je to čudno; Jozefovo i planinsko seoce takođe su se stopili u jedno.
Vanda je sad bila njegova žena i on je sedeo u biblioteci svog tasta, a
ona mu je donosila voće koje se jede subotom. Pokolj i godine
robovanja postadoše nestvaran san. Ali, dok je to govorio Sari-Vandi,
njene oči se napuniše suzama a lice preblede.
»Ne, Jakove, to se stvarno dogodilo.«
On je čuo njene reči, ali je znao da je mrtva.
»Šta sad da radim?«
»Ne boj se Jakove, robe moj.«
»Kuda da idem?«
»Pođi sa detetom.«
»Kuda?«
»Pređi na drugu stranu Visle.«
»Hoću da budem s tobom.«
»Još ne.«
»Gde ti boraviš?«
Ona ne odgovori. Njen smešak ga probudi, a njeno obličje lebdelo
je još nekoliko trenutaka pred njim belo i sjajno, uokvireno stablima
šumskog drveća. Jakov ispruži ruke i sablast nestade. On ponovo
zaspi, a kad se probudio, sunce je, zalazeći, sijalo purpurnim sjajem
kroz šipražje, dok je, iznad krošnji borova, nebo plamtelo. Jakov se
seti da nije stavio na sebe obredne kaiševe otkako je pobegao
vojnicima, ali ovo je bio prvi dan oplakivanja Sare i nije bilo
dozvoljeno čitanje molitve u šalu i sa kaiševima. On zađe u šiprag
tražeći nešto za jelo; borovnice su već bile prošle, ali ne i kupine, i on
navali na njih. Ipak, bio je i dalje gladan. Veče se spustilo, ali žamor u
šumi nije prestajao. Jeziv kikot, zov noćne ptice, dopre iz spleta
granja. Zatim druga noćna ptica poče da ponavlja, jedno za drugim,
isto kreštavo upozorenje, kao neki prorok. Mesec izađe, a rosa poče da
se spušta kao da prolazi kroz neko nebesko rešeto. Iz slojeva
mahovine dopirali su topli, aromatični mirisi. Jakova je bolela glava.
On poče da posrče kroz gusto zapleteno granje šipražja i drveća
znajući da ne sme da ostane tu gde se našao. Ovde će umreti od gladi
ili postati plen krvožednih vukova. Međutim, nije bilo staze koja bi
vodila iz šume. Kroz drveće on ugleda neki lik, potrča ka njemu
dovikujući, ali ta spodoba iznenada nestade. Sa svih strana čuo se
žamor glasova i Jakov se pitaše da nije već u rukama demona. Da bi
se zaštitio, izgovorio je »Čuj, o Izrailju«, a potom je u svom pamćenju
oživeo konture slova iz reči Jehova. Noga mu zagazi u blato dok je
prolazio kraj neke baruštine; borove šišarke padahu po njemu kao da
ih bacaju neke nevidljive ruke. Klizao se gazeći po gomilama
popadalih borovih iglica. Koračao je smerom kretanja meseca. Šuma
je bila oličenje iskonske divljine, ali je znao da čak i ovde proviđenje
vodi računa o svakoj paprati i svakoj bubici. On oslušnu i ču mnoštvo
glasova oko sebe; svaki je, sam za sebe, bio jedinstven, ali su svi
zajedno, udruženi, predstavljali neponovljiv govor šume. Savladan
umorom, on sede na sloj mahovine kraj nekog panja. Osećao je da mu
se bliži smrt i ponovo poče da doziva Vandu.
Snaga ga je izdavala, a zemlja na kojoj se odmarao postade mu
odjednom bliska i draga. Grob je postelja, pomisli, najudobnija od
svih. Kada bi ljudi to znali, ne bi se toliko plašili.

VI

Peščane dine protezale su se stepenasto na sve strane, a u daljini

Jakov ugleda Vislu, mirnu, duboku, tu i tamo posrebrenu, mestimično
zelenkasto-crnu. Koračajući i snevajući, on stiže do završetka šume.
Predeo je potpuno pust kao prvog dana stvaranja sveta. Jakov je
koračao, a uporedo s njim kretao se mesec. Slojevito nabrani pesak,
ponegde beo kao kreda, dozva mu u sećanje pustinju o kojoj je čitao u
Starom zavetu. Pogled na reku natera ga da požuri - nije okusio ni kap
vode još od prethodnog dana. Što joj se više približavao, reka
postajaše sve šira. Stigavši do obale, on se saže da se iz sastavljenih
šaka napije vode i seti se Gedeonove priče iz Knjige o sudijama. Seo
je da se odmori i dok ga je sveži povetarac hladio, ugleda ribarske
mreže koje, poput senke, podrhtavahu na vodenoj površini kao da ih je
bacio neki nevidljivi alas. Zvezde sa neba su uranjale u talase, a
kresnice svetlele lebdeći u zraku. Jakov htede ponovo da zaspi, ali ga
neka čudesna sila odvrati od toga i, svladavši umor, on se podiže, a
zatim pope na gomilu kamenja i pogleda oko sebe. Desno, u daljini,
ugledao je nešto što je moglo biti dereglija, splav ili vodenica. On se,
idući obalom, uputi u tom pravcu.
Približavajući se obali, otkri da je pred njim skela, vezana za
balvane debelim konopcima: nedaleko od skele nalazila se jedna
koliba a kraj nje štenara. Kada je prišao pristaništu neki pas pojuri
prema njemu, lajući, a odmah zatim iz kolibe izađe neki čovek. Bio je
crn kao ciganin, bosonog, polunag, sa dugom, talasastom kosom, u
čakširama zavrnutim do kolena. Hrapavim glasom on izgrdi psa, a
potom pođe u susret Jakovu i reče:
»Skela noću ne radi.«
»Kuda ona prevozi?«
»Kuda? Pa na drugu stranu.«
»Je li tu blizu neki grad?«
»Koliko da se dobaci kamen.«
»Kako se zove taj grad?«
Nepoznati obavesti Jakova, a zatim ga, posle kraćeg ćutanja, upita:
»Jeste li Jevrejin?«
»Jesam, Jevrejin sam.«
»Kako to da ne nosite nikakve zavežljaje?«
»Nemam ih.«
»Ako ste prosjak, gde vam je torba.«
 »Ovaj štap je sve što imam.«
»Znači, tako. Neki imaju previše, a drugi premalo. U životu sam se
nagledao svega i svačega. Šta se desilo? Jesu li vas opljačkali?«
»Pljačkaša se ne plašim«, odvrati Jakov čudeći se i sam svojim
rečima.
»U pravu ste. Šta bi moglo da vam se desi! Ne mogu vam oteti
ništa sem čakšira. Ipak, ja imam jedno koplje, a psa ste već videli.
Ovde, u ovom kraju, oni bi utekli čak i skelom, kad bi mogli. A dokle
bi stigli? Jednom smo prelazili reku, a guska neke ovdašnje seljanke
odjednom se nađe u Visli. Dva čoveka su morala da zadrže tu ženu da
ne skoči za njom. Gusku smo docnije uhvatili i vratili joj. Ja je upitah:
,Umeš li da plivaš?' ,Ne znam da učinim nijedan jedini zamah rukom',
odgovori ona. ,Zašto si onda pokušala da skočiš sa skele?’ Znate li šta
je odgovorila? ,Pa guska je moja, zar ne?’ A, odakle ste vi?«
»Iz Jozefova.«
»Nikad nisam čuo za to mesto. Mora da je veoma daleko.«
»Jeste.«
»Da, ljudi dolaze i odlaze. Čak ni kraljevi ne sede s mirom. Svi
prolaze ovuda: Šveđani. Rusi, Hmeljnicki. Ko god ima mač želi od
njega da živi. Ali, neko mora i da radi, jer bismo inače svi žvakali
stare krpe. Ja sam niko i ništa, ali imam dva oka u glavi. Uz to i
vremena imam, čak previše. Stoga mnogo razmišljam. Vi mora da ste
gladni?«
»Nemam ni prebijene pare.«
»Zaslužujete, ipak, parče hleba. Čak i robijaši dobijaju hleb i
vodu.«
Skeledžija uđe u kolibu i vrati se sa kriškom hleba i jednom
jabukom.
»Evo vam, jedite.«
»Imate li neku posudu u kojoj bih mogao da operem ruke?«
»Imam. Zašto ih morate prati?«
Jakov opra ruke vodom koju mu donese skeledžija i obrisa ih o
svoju kabanicu. Pošto je očitao molitvu. on zagrize u hleb.
 »Dugujem vam zahvalnost, ali najpre moram da zahvalim bogu.«
»Ništa ne dugujete ni meni ni bogu. Imam hleba i dajem vam ga.
Kad ga ne bih imao, išao bih da prosim. Bog ima svega, ali sva blaga
dodeljuje bogatašima.«
»I bogataše je bog stvorio.«
»Ako ima boga. Jeste li ga ikad videli? Prevezao sam jednog
putnika, nekog plemića, koji je tvrdio da ga nema.«
»Kakav je to plemić bio?«
»Šašav. Ali, govorio je razborito. Uostalom, koj’ to zna? U Indiji se
klanjaju zmijama. Jevreji obmotavaju oko glave male crne kutije i
ogrću šalove. To mi je poznato. Mnogi su se prevezli ovom skelom.
Ali. dojezdio je Hmeljnicki, i Vislom je plovilo toliko leševa daje reka
zaudarala. To im je, eto, priuštio njihov bog.«
»Oni koji čine zla biće kažnjeni.«
»Ma, otkud! U Parševu je živeo neki grof, tiranin koji je nasmrt
pretukao ne znam koliko stotina seljaka, a doživeo je svoj devedeset i
osmi rođendan. Kmetovi su mu potpalili zamak, ali je pljusnula kiša i
spasla ga. Umro je spokojno, naslađujući se čašom vina. Kažem vam.
svi odlaze crvima, dobri i zli.«
»Ali, vi mi, eto, ipak dadoste hleba.«
»Jesam, ali, bez uvrede, ja nahranim i gladnu životinju.«

VII

Skeledžija, koji se zvao Vaclav, uvede Jakova u svoju kolibu i dade

mu jastuk napunjen slamom. Bila je tu samo jedna klupa za spavanje,
pa Jakov leže na pod. Skeledžija je nastavio da govori:
»Jednu sam stvar naučio u životu: ne valja se vezivati ni za šta i ni
za koga. Imate kravu ili konja i postajete njegov rob. Oženite se i
robujete ženi, njenoj kopiladi. njenoj majci. Pogledajte Pilickog,
provodi ceo život u samrtnom strahu da će biti pokraden. a cede mu i
poslednju kap krvi. Kad se oženio tom droljom, trebalo je da ona samo
dvaput pogleda u nekog čoveka pa da mu on odmah pošalje svoje
sekundarne. To je najveća kurva s ove strane Visle. Uzela je pastuva
za ljubavnika, a naravno i kočijaša. Znate li vi da joj muž pronalazi
ljubavnike? A zar to ne znači biti robom? Kad čujem takve stvari
kažem sebi: ne, Vaclave, ti nećeš tako što učiniti. Nećeš postati ničiji
rob. Ja nisam seljak. U meni teče plemenita krv. Ne znam ko mi je
otac. ali šta to mari? Mati mi je poticala iz dobre porodice. Hteli su da
radim kod jednog obućara i da se oženim njegovom kćerkom. Miraz i
sve ostalo išlo je uz nju. Čak i njena majka, baba, sestre. Pobegao sam
glavom bez obzira. Ovde, kraj skele, slobodan sam kao ptica.
Razmišljam o čemu ja hoću. Dva puta dnevno pristižu putnici i ja
obavim svoj posao. Ostatak vremena provodom po svome, niko mi ne
dosađuje. Ne idem čak ni u crkvu. Šta hoće pop? Da mi i on natakne
konopac oko vrata?«
»Ne, čovek ne može da bude u potpunosti slobodan«, reče Jakov
posle izvesnog razmišljanja.
»Zašto ne?«
»Pa, neko mora da ore, seje i ubira plodove. Valja odgajati i decu.«
»Neko mora, ali ne ja. Neka to čine drugi.«
»Jedna žena je rodila i odgajila i vas.«
»Nije se to zbilo po mojoj želji. Htela je da ima nekog čoveka i
dobila ga je.«
»Ali, kad se rodi dete, onda ga valja hraniti, odevati i poučavati,
inače će da odraste kao divlja životinja.«
»Neka rastu kako im je volja.«
Vaclav poče da hrče. Da, tako je, razmišljaše Jakov u polusnu,
čovek stavlja na sebe am i svaka želja je povesmo konopca koji ga
podjarmljuje. Jakov zaspi, probudi se, ponovo zaspi, iznova probudi,
ponovo mu se pridrema i, trgnuvši se, opet se probudi. Šta da radi? Da
pobegne i napusti dete? Ali, kuda da krene? I šta uopšte da radi? Da se
ponovo oženi? Stajao je već dvaput pod venčanim baldahinom, a sada
su njegove dve žene i njegovo troje dece na drugom svetu. Tamo bi se
on osećao bolje nego ovde. Neki hladan vetar je duvao sa Visle i
Jakov pokuša da se zgreje toplotom svog tela. Mozak mu je bio budan,
ali je čuo sebe kako hrče. Ne sme dugo ostati ovde; uskoro će naići
ljudi koji prelaze reku, a vojnici su mu, verovatno, već na tragu.
Uostalom, možda bi i bilo bolje da ga uhvate i obese.
Jakov utonu u dubok san, a kad otvori oči sunce je već sijalo. Nad
njim je stajao Vaclav.
»Malo ste odspavali, zar ne?«
»Bio sam premoren.«
»Nastavite samo da spavate. Nema ničeg boljeg od toga. Ako se
pojavi neko koje nepoželjan, javiću vam.«
»Zašto sve to činite?«
»Pa, vaša glava sigurno vredi nekoliko grivenika . . .« i Vaclav
namignu.
Kad skeledžija izađe, zatvorivši za sobom vrata, Jakov začu
kloparanje seljačkih kola koja se približavahu i shvati da kroz dine
mora postojati neki put. Uskoro poče mimohod kola. koliba se tresla, a
kroz pukotine zidova dopirahu mirisi konjske balege, smole i
kobasica. Čuo je glasove mnoštva ljudi, iako je bilo rano i do polaska
skele ostajalo još nekoliko časova. U kolibi nije bilo vode, pa nije
mogao da se umije pre molitve. Stoga Jakov očita samo Zahvalnicu,
molitvu koja srne da se kazuje bez obrednog pranja. »Blagoslovena
dušo«, mrmljaše on, »gde li si sada? Tvoje telo je sigurno već
pokopano kao leš nekog živinčeta.« On zatim poče da misli na dete.
njegovo i Sarino, unuka rabina Eliezera iz Zamošča i Jana Bzika. Nije
smeo da ga napusti. Zar nije i praotac Jakov odgajio unučiće Tere i
Labana? Njegov rođeni sin mora da stasa učeći Toru. Bogu, čijem su
proviđenju potrebni i život i smrt. ništa nije značajnije od valjanog
porekla. U božjim mlinovima čak i pleva postaje žito.
Ustavši, on priđe prednjem zidu kolibe i poče da viri kroz pukotine.
Napolju kao da je bio pijačni dan - na sve strane su se videli seljaci,
seljačka kola, volovi, svinje, telad. Na skeli je, kraj jedne vreće, stajao
neki neobičan čovek. niskog rasta, u molitvenom šalu i sa molitvenim
kaiševima. lica okrenutog prema istoku, zaklonjenog od Jakova.
Njegov kaftan i izvezeni molitveni šal bili su drukčiji od onih koji su
se mogli videti u Poljskoj: na nogama je imao sandale i bele čarape.
Klanjao se tako duboko za vreme molitve da su molitveni kaiševi sa
njegove glave skoro doticali pod skele; činilo se da čita osamnaest
blagoslova. Kada se starac okrenu, Jakov ugleda njegovu belu bradu
koja je dopirala do grudi, i odmah spoznade daje taj čovek rad' njega
tu. Bio je, znači, pao tako nisko da se nebo više nije uzdalo u njegovu
sposobnost slobodnog opredeljivanja. već ga je vodilo, korak po
korak, putem kojim mora da krene. Jakov više nije mogao da izdrži u
kolibi, osećao je da mora da izađe i predstavi se strancu.

VIII

Starac očita molitvu do kraja, ostavi molitvene kaiše u kutije i

obuče »abaju«, jednu vrstu ogrtača koji nose glasnici iz Sveta zemlje i
Jevreji u Egiptu, Jemenu i Persiji. Jakov priđe strancu i pozdravi ga sa
»šalom«, očekujući da mu ovaj odgovori na aramejskom ili
hebrejskom, ali stranac progovori na jidišu.
»Ti si, dakle, Jevrejin? Ovo mesto je prepuno bezbožnika. Ali, ja
uvek očitam svoje molitve, ma gde se nalazio.«
»Vi ste, svakako, izaslanik iz Svete zemlje?«
»Jesam, dolazim odande. U zemlji Izrailja vlada velika beda. Imali
smo ove godine sušu. a povrh svega još i pošasti - najezdu skakavaca.
Kad Arape snađe nevolja šta onda preostaje Jevrejima? Svuda vlada
glad. I žeđ. - Voda se kupuje u zdelicama. Međutim, Jevreji širom
sveta su milosrdni. Samo im ispruži ruku i darovaće.«
»Kada se vraćate natrag?«
»Sada sam upravo na povratku, iako moram da posetim još neke
jevrejske zajednice. Zatim ću se ukrcati na neki brod u Konstanci.«
»Od čega žive Jevreji u Svetoj zemlji?«
Izaslanik razmišljaše izvesno vreme.
»Kako ko. Zavisi od mnogo čega. Većinom su to siromasi; što im
ne darujete to i nemaju. Ipak, imamo i nekolicinu bogatih ljudi. Stigle
su nam vesti o Hmeljnickom - neka mu se ime zatre - pa smo se
odlučili i drugi put da postimo. Pojurili smo do svetih grobova i Zida
plača i čitali molitve. Ali, nismo uspeli da vam pomognemo. Nebo je
već bilo donelo odluku o pokolju. Otkud mi možemo znati šta se to
zbiva na nebu? Otkako je razoren hram, sustiže nas kazna Božja. Ima,
međutim, znakova, mnogih znakova, da se bliži smak sveta.«
»Kakvih znakova?«
»Trebalo bi mi mnogo vremena da vam sve ispričam. Knjiga
proroka Danijela jasno otkriva svima koji su to u stanju da shvate, da
će iskupljenje nastupiti 5426. godine. Nemojte misliti da mi ništa ne
preduzimamo. Kabalisti, komentatori svetih knjiga, vredno rade i
otkrivaju mnoge predznake. Sve je, naravno, u božjim rukama, ali
moć svetih imena može mnogo da učini. Neporočni sveti ljudi,
odeveni u belo, sede i razmišljaju o tim tajnama. Jeste li vi poznavalac
Tore?«
»Izučavao sam je.«
»Jeste li ikad zavirili u Zohar?«
»S vremena na vreme.«
»Znajte da sveta imena upravljaju svim stvarima. Kao što kaže
Gemara, svaka vlat trave ima svog anđela. A ako je sve to tačno,
iskupljenje će nastupiti kada se udruže sva sveta imena. Naši kabalisti
poste, noću pokušavaju da prodru u suštinu svetih knjiga, a zorom
odlaze na svete grobove. Starija generacija već nestaje: izgubili smo
našeg pobožnog rabina Isaka Luriju, rabine Haima Vitala i Sloma
Alkabeca. Ali, sveta škrinja mira u Sefadu još uvek postoji, a Jefta je
Samuilo sadašnjeg pokolenja. Ipak, zar bilo ko može da živi bez
hleba? Čak i rabin Sanina, Dusov sin. mora svake nedelje da dobije
svoje parče rogača. Jevreji širom sveta dužni su da prilože svoje
priloge. Kako se zovete?«
»Jakov.«
»Dajte svoj doprinos, reb Jakove.«
I izaslanik mu pruži drvenu kutiju za sakupljanje milostinje. Jakov
pocrvene.
»Nećete mi verovati, ali nemam ni pola groša.«
Kutija brzo iščeznu.
»Kako možete da putujete bez novca?«
»Ja sam u žalosti, trebalo bi da oplakujem i čitam molitvu za pokoj
duše.«
»A zašto to ne činite?«
»Bežim od hrišćana.«
»Onda ste vi onaj kome valja pomoći. Zar je važno gde se neki
Jevrejin nalazi? Svi mi imamo istog oca. Zašto bežite?«
Jakov nije znao da li da se smeje ili da plače. Ponovo će morati da
ispriča svoju priču. Tajne koje je godinama čuvao, sada otkriva svima.
Tako su, izgleda, slučajna zbivanja vodila jednom predodređenom
cilju. On se obrati izaslaniku:
»Pođimo u kolibu. Moja će priča dugo da traje. Niko me ne sme
videti.«
»Ali, šta će reći skeledžija?«
»On mi dozvoljava da se tu prikrivam.«
Pre no što je seo na klupu, izaslanik proveri da na njoj nema neke
tkanine u čijem su tkanju izmešani vuna i lan. Bio je tako niskog rasta
da mu noge nisu dopirale do poda i Jakov mu podmetnu jednu cepa-
nicu. A zatim, oslonivši se o zid, Jakov sve ispriča, ne prikrivajući
ništa od onog dana kada su ga zarobili kozaci, pa do noći u kojoj je
izmakao vojnicima. Izaslanik je klimao glavom, krivio lice, grickao
bradu, brisao čelo, povremeno čupkao poneki pramen svojih zulufa.
Što se Jakov više unosio u svoju priču, izaslanik je bivao sve
potreseniji. Širio je ruke, dizao obrve, čupao bradu. Oči mu izražavahu
tugu, saučešće, čuđenje. S vremena na vreme duboko bi uzdahnuo.
Kada je Jakov završio, izaslanik pokri lice rukama, sitnim i
koštunjavim, dok su mu usta, bradom skrivena, nešto mrmoljila, a telo
se izvijalo kao da čita neku molitvu ili bajalicu. Posle izvesnog
vremena on spusti ruke. Lice mu je bilo izmenjeno, sivlje i naboranije,
a kesice pod očima postaše mnogo uočljivije.
 »Zajednica je u pravu. Žena vam je bila hrišćanka, a hrišćanin je i
vaš sin. Dete bi trebalo da primi majčinu veru. Tako propisuje zakon.
Ali, zakon se temelji na milosrđu. Da nema milosrđa, ne bi bilo ni
zakona.«.
»Znam, tako je.«
»Kako ste samo došli na pomisao da učinite tako nešto? Uostalom,
sad je to svršena stvar.«
»Spreman sam da iskusim kaznu.«
»Šta kažete? Za sve su zapravo krivi pokolj i nedaće. Ne pitajte me
šta sam sve imao prilike da vidim ovde. No, vi ste, ipak, učen čovek.«
»Nisam imao snage da postupim drugačije.«
»Izgleda da niste. Slobodna volja postoji, ali postoji i
predodređenost. Sve je predodređeno, ali je čoveku prepušteno da se
opredeli. Svaka duša mora da izvrši svoj zadatak inače ne bi bila
upućena na ovaj svet. Sinovi Keture bili su i Avramovi sinovi.«
»Šta sad da radim?«
»Morate se nekako spasti, a morate da izbavite i svoje dete. Pre
svega, trebalo bi ga obrezati. Kad odraste možda će morati da bude
preobraćen - ne sećam se tačno šta zakon propisuje, ali nastojte u
međuvremenu da bude odgojen kao Jevrejin. Negde je napisano da će
uoči dolaska Mesije svi pobožni hrišćani morati da budu preobraćeni.«
»Ne sećam se da je to negde zapisano.«
»Negde u Talmudu ili Midrašu - svejedno gde. Daću vam dve
forinte, a vratićete ih, voljom božjom, kad budete mogli. Ne meni
lično, već nekom drugom izaslaniku. Zar je to važno? Novac odlazi u
Svetu zemlju. Čudno je to što ste me ovde sreli: trebalo je da održim
jednu besedu, a sakupio bih i lepu sumu novca. Međutim, iznenada me
je obuzela želja da putujem. Na taj način, eto, nebo upravlja
stvarima.«
Jedno vreme, oba čoveka ćutahu. A tada, izaslanik progovori:
»Ako je ona već sahranjena, morate još danas da očitate molitvu.
Uzmite moj molitveni šal i molitvene kaiše. Pričekaću vas pa ćemo
onda zajedno da doručkujemo.«
 12

Izaslanik pokuša da ubedi Jakova da bi bilo opasno da se odmah

vrati u Pilić. Život svakog čoveka je isuviše dragocen, govorio je on, a
dete je ionako premalo i nejako da bi moglo na put. Osim toga,
prekosutra je Sukot, a praznik je praznik. On mu predloži da pođe s
njim u grad i ostane tamo sve dok ne prođe Simhat Tora. Ali, Jakov
ostade pri svome. Želeo je da vidi dete, a i da poseti Sarin grob. Kod
kuće je, u sobi, imao skriven novac; možda ga još nisu ukrali; ne može
valjda početi da prosi. U godinama robovanja i lutanja, Jakov se
navikao da savlađuje prepreke. Nije se više plašio daljine, niti mračnih
šuma, divljih zveri, razbojnika; izgubio se čak i njegov strah od đavola
i bauka. Trebalo je iskoristiti snagu koju je stekao. Njegovo bekstvo
od vojnika značilo je da kralj nije tako moćan kako je Jakov
zamišljao. Kako bi ga spasla snaga grešnika da pravednici nisu takvi
strašljivci. Priče koje je čuo o držanju Jevreja za vreme pokolja
izazvale su u njemu osećanje postiđenosti: Niko se nije usudio da
digne ruku na krvnike dok su ovi uništavali čitave jevrejske varošice,
iako su, pokolenjima, jevrejski kovači kovali mačeve, Jevrejima nikad
nije palo na pamet da napadače dočekaju s oružjem u ruci. Jevreji u
Jozefovu su, kad im je Jakov govorio o tome, samo slegali ramenima.
Mač je za Ezava, a ne za Jakova. Ipak, zar bi čovek trebalo da pristane
na sopstveno uništenje? Vanda je često pitala Jakova: zašto su Jevreji
to dozvolili? Drevni Jevreji iz biblijskih priča bili su junaci. Jakov nije
znao šta da joj, zapravo, odgovori.
Dok je sa izaslanikom jeo hleb, sir i šljive, Jakov se jedno vreme
kolebao, a zatim uze dve forinte i obeća da će ih vratiti čim bude
mogao. Izaslanik, koji je morao da ostane još nekoliko sedmica u
Poljskoj, objasni Jakovu gde će se sve zadržavati.
Putnici, a takođe i konji, krave, volovi i ovce, stalno su pristizali na
skelu. Usred graje seljaka, praćene njištanjem, rikanjem i kevtanjem
životinja, izaslanik je davao savete Jakovu o njegovom budućem
životu. Mesija dolazi, zašto bi se onda i dalje zadržavao u Poljskoj? -
Naseliti se u Svetoj zemlji bio je dokaz velike pobožnosti. Kada
iskupitelj stigne, Jevreji u zemlji Izrailjovoj prvi će da ga pozdrave.
Osim toga, Jevreji mogu slobodnije da dišu u zemlji Turaka u kojoj se
poštuje Tora. Mnogi bogati Jevreji žive u Istanbulu, Smirni, Damasku
i Kairu. Naravno, i tamo se ponekad objavljuju neprijateljski edikti,
dogodi se da ljude lažno optuže, ali takvih užasa kakvi su se dešavali u
Poljskoj - nikad nije bilo. Osim toga, pošto je Jakov pogazio crkvene
zakone hrišćana a i Jevreji s pravom osuđuju njegovo ponašanje, zašto
da ne ode sa detetom u Svetu zemlju i naseli se u nekom mestu gde se
obrazovanim ljudima pruža podrška? Ako zatreba moći će da nauči
neki zanat ili da se počne baviti trgovinom ako to bude želeo. Daće
bog da idućeg leta dete dovoljno ojača za putovanje. U izaslanikovim
rečima krila su se upola izrečena obećanja. On nagovesti da je Mesija
već tu i da samo najposvećeniji kabalisti znaju gde se nalazi i kada će
biti spreman da obelodani svoje prisustvo, a zatim napomenu:
»Moja su usta zapečaćena. Mudrome je dovoljna samo jedna reč.«
Izaslanik htede da doda još nešto, ali je skela već kretala i Jakov
iskoči na obalu. Izaslanik mu doviknu:
»Uteha i pomoć će doći. Poživećemo samo da bismo to dočekali -
još za našeg života.«
 II

U svitanje Jakov krenu u Pilić i stiže u varošicu kasno uveče. Kapci

na svim prozorima behu zatvoreni. Pilić je spavao. Na nebu je sijao
Mesec u trećoj četvrti. Senice za Sukot, prekrivene zelenim
grančicama, već su bile postavljene, iako su neke od njih još bile
nedovršene. Koračajući uporedo sa svojom senkom, Jakov je u ruci
nosio hrastov štap, a u džepu na grudima nož koji mu je pozajmio
Vaclav. Jakov se sad prisećao saveta iz knjige »Abot«: »Ako se neko
ustremi na tebe da bi te ubio, kidiši ti prvi i ubij njega.«
Prešavši žurno preko trga, on stiže do kuće u kojoj je umrla Sara.
Nikakva se svetlost nije videla i to je bio znak daje pokojnica već
sahranjena. Zastavši trenutak na vratima obuzet užasom, on oseti
prisutnost leša, ne mrtvog tela, čak ni duše, već nečeg bezobličnog i
strašnog. A zatim gurnu vrata. Mesečinom obasjana soba ličila je na
razvalinu, a po golom podu bili su razbacani razni otpaci; telo su
verovatno prali tu, na licu mesta. Sve je bilo razgrabljeno, odneseno;
sva odeća i rublje, pa čak i lonci sa štednjaka. Bilo je nečeg
stravičnog, neprijateljskog u tom smrdljivom vazduhu. U sobi se
osećala neka studena vlaga iako je napolju bilo pozno leto. »Šta me je
to spopalo? Zašto da je se plašim?« - reče sebi Jakov prekorno. »Zar
nije ona bila prisniji deo mene samog nego moje rođeno telo?« Ipak,
on ostavi vrata otvorena; srce mu je snažno lupalo i teško je disao. On
poče da pretura po slamarici, ali mu odmah bi jasno da je nestao novac
koji je tu bio sakriven. Lopovi! A Jom kipur tek stoje minuo! Možda
su ga ukrali upravo ljudi iz Dobrotvornog pogrebnog društva. Uprkos
strahu, Jakov oseti kako ga obuzima bes. Opustošili su mu kuću.
Opljačkani su sami postali pljačkaši. Ovaj svet je poprište grabljivaca;
ko god je mogao krao je, a sad će otići u hram i prizivati svete goste
da im se pridruže. Nestalo je i onih nekoliko Jakovljevih knjiga. »Nag
sam izašao iz majčine utrobe, nag ću se tamo i vratiti.«
Pošto je poljubio svitak sa deset božjih zapovesti na ragastovu
vrata, Jakov ode. Budi mi svedok, reče i krenu put groblja. Iz daljine
se već nazirao novi grob, sveža humka zemlje, udaljena od drugih.
Kada je stigao do humke, Jakov ugleda beleg i na njemu ispisane reči:
»Ovde leži Sara, kćerka praoca Avrama.« Jakovu se ovlažiše oči. Tu
leži Vanda, Sara, žena koju je voleo. On pokuša da očita molitvu za
pokoj duše, ali su mu reči zastajale u grlu. Pomrčina ga školi sa svih
strana. Zar se Mesec ugasio? On pade na zemlju i pritisnu obraz na
grob: »Evo me, Saro!«
Osluškivao je kao da se nada da će iz groba začuti njen glas. Pade
mu na pamet grozna misao: da iskopa njeno telo ili bar da zavuče ruku
u zemlju i dotakne je. Želeo je da je još jednom poljubi. To je
zabranjeno, bezumno, skvrnavljenje, opominjao je samog sebe. lako je
znao daje greh, preklinjao je smrt da ga uzme: isuviše sam dugo lutao
ovim svetom. Tu su svi koje volim. Ležeći ničice na zemlji i očekujući
smrt, on zaboravi na dete. Za trenutak, napusti ga snaga. Noge mu
obamreše i odrveneše, a mozak se okameni. On zaspa kao mrtav, a
zatim se probudi. Molitva mu, znači, nije uslišena. Ustajući, on poče
da šapuće molitvu za pokoj duše. Beleg se bio nagnuo u stranu i on ga
ispravi.
Otirući zemlju sa lica, Jakov pođe nekoliko koraka unazad. Tražio
je neki poveći kamen da bi ga, kao praotac Jakov, položio na grob
voljene žene, ali ne nađe ni jedan. Jakov se, napokon, vrati u Pilić.
Prolazeći kraj talmudskog učilišta, gde je tinjala samo jedna sveća,
on otvori vrata. Neki starac stajaše kraj stalka i gledaše u knjigu.
Jakov prepoznade reba Tobijasa kome je od osmoro dece ostala samo
jedna kćerka, udata za Naftalija, trgovca kožom. U treperavoj svetlosti
lice reba Tobijasa, uokvireno prljavom bradom bez sjaja, izgledaše
kao crna zerhlja. Kaftan mu se bio naduo kao odeća trudne žene;
otkako je imao kilu, svakih nekoliko nedelja nameštala mu je creva
jedna žena iz Pilića, jedina osoba koja je znala kako se to radi, a
okolnost što je jednoj ženi morao da dozvoli da mu dodiruje intimne
delove tela prouzrokovala mu je veću patnju nego sam fizički bol. A
sada je, u ponoć, sedeo tu izučavajući Toru. On nije lopov, sačuvaj
bože, branio ga je Jakov, već žrtva greha drugih ljudi. Samo jedna
manjina su lopovi.
Jakov je stajao posmatrajući ga, ali se starac ne pomače. Gluv i
poluslep, držao je knjigu tako blizu očima da je skoro doticao slova, a
pri tome je mrmljao neku vrstu jednolike jadikovke. Zbog takvih ljudi
kao što je ovaj, bog spasava Jevreje. I odjednom, dok je stajao tu,
Jakov jasno spoznade šta bi trebalo da uradi: postaće asketa koji niti
jede meso niti pije vino, i ne spava u krevetu. Mora da ispašta zbog
svojih grehova. Zimi će se zagnjuravati u hladnu vodu, a leti ležati na
trnju i bodljama; sunce će ga pržiti, muve i komarči ujedati. Do kraja
života, do svog poslednjeg daha, moraće da ispašta kao pokajnik i da
moli boga i Sarinu svetu dušu za oproštaj. Možda u tom slučaju neće
morati predugo da prebiva na ovom najnesavršenijem od svih svetova.
Ali, šta da radi ako na onom drugom svetu Zelda Lea bude polagala
pravo na Jakova? Ona je tamo sa svojom decom. Uostalom, da li će ga
ona hteti posle svega što je uradio posle njene smrti? Duhovno nikad i
nisu pripadali jedno drugom, nikad nisu bili složan par; ona je,
najverovatnije, ušla u kraljevstvo čistote u koje on, čovek podložan
zemaljskim strastima, nikad neće imati pristup. A što se tiče dece,
njihove svete duše sigurno su na samom prestolu slave.

III

Jakov je znao gde stanuje žena kojoj je predao dete, ali u noći, kada
su svi kapci zatvoreni, njena kuća se ni po čemu nije razlikovala od
drugih. Jakovu se činilo da su se u Piliću, čak i za vreme njegove tako
kratke odsutnosti, odigrale razne promene. Šunjajući se oko kuća, on
osluškivaše neće li negde začuti dečji plač. Međutim, nije tu mogao
ostati večno i stoga, posle izvesnog kolebanja, priđe jednoj kući. Kada
je podigao rezu da zakuca, vrata se otvoriše i on pri mesečini ugleda
dva kreveta i dve kolevke. Neki čovek zagunđa, jedna žena se
probudi, jedno dete zaplaka. Čovek upita promuklim glasom:
 »Ko je to?«
»Izvinite, to sam ja, Jakov, detetov otac.«
U nelagodnoj tišini koja zavlada čak i dete prestade da plače.
»Teško meni«, zavapi žena.
»Jesu li te pustili iz zatvora?« upita čovek.
»Pobegao sam. Došao sam po mog malog.«
I opet zavlada tišina. A zatim progovori žena:
»Jadna ti sam ja! Kuda da vodiš novorođenče usred noći? Isuviše je
mali da ga bilo kuda poneseš. Najmanji vetrić i, sačuvaj bože . . .«
»Nemam izbora. Vojnici.tragaju za mnom.«
»Upali svetlost. Upali sveću«, reče žena mužu. »Oni će nas
pohapsiti. Čula sam da grof hoće da uzme dete. Kuku nama! U kakve
li sve nevolje ne upadaju ljudi.«
»Ne dam dete bez pristanka zajednice«, reče muž čvrstim glasom.
»Oni su mi ga dali. pa neka ga oni i uzmu. Ne želim da me zbog tuđe
kopiladi zadesi neka nesreća.«
»Platiću vam za vaš trud.«
»Nije u pitanju novac.«
Pošto se ogrnula šalom, žena stade kraj peći i poče da duva u
ugljevlje. A zatim upali neki fitilj i stavi ga u zemljanu posudu s
uljem. Mutna svetlost obasja neokrečene zidove, tavanicu počađavelu
od dima, dve klupe - jedna za posude sa mlekom, druga za meso - na
kojima su stajali lonci, zdele i, u drvenim naćvama, prekriveno
krpama, testo za hleb. Platneni ubrusi sa šarama u obliku romba,
pelene i metlice od slame ležali su na sve strane po sobi. Smeće je
plivalo u koritima za pomije. Kraj jednog od kreveta stajao je noćni
sud. U jednoj kolevci ležalo je dete koje je sad plakalo. U drugoj,
ispod prljavog pokrivača, počivao je njegov sin: majušan, rumen,
golog temena, velike glave i bledih očnih kapaka. Detinje lice imalo je
starački izgled kao da ga je već pohodio bol. Smešak koji je podsećao
na celov smrti titrao je na njegovim sićušnim usnama i još
neoblikovanom čelu. Jakov je zurio u njega. Tek je sad shvatio da ima
sina. Žena je stajala s druge strane kolevke.
 »Kuda ćete sa ovako malim detetom?«
»To je ravno ubistvu«, reče njen muž, nalakćen u krevetu. Njegova
obredna odeća s resama bila je prljava; perje iz jastuka lepilo mu se za
kapicu na glavi, a brada i zulufi bili su mu, mestimično, prošarani
sitnim paperjem. U njegovim crnim očima krio se izraz čoveka
uhvaćenog u klopku porodičnog života. Jakov je znao da
novorođenče, ako ga sada ne ponese, nikad više neće videti. Setivši se
sna i Sarinih reči, on se naoruža upornošću.
»Čuvaću ga. Noć je topla.«
»Nije baš tako topla. Praskozorja su hladna.«
»Neću da dozvolim da Pilicki uzme mog sina.«
Odgovoriše mu ćutanjem. To je bio argument koji nije mogao da se
opovrgne. Jakov im dade jednu forintu.
»Ovo je nagrada za vaš trud i brigu. Platio bih vam i više, ali su mi
sve pokrali, čak i posuđe.«
»Znam. Sve znam. Članovi Dobrotvornog pogrebnog društva
otkrili su svoje pravo lice. Mislili su da se vi, bože sakloni, nikad
nećete vratiti.«
»Svi su pljačkali sem nas«, reče muž. »Ispraznili su čitavu kuću.«
»Izvukli su mi i novac iz slamarice. I to neposredno posle Jom
kipura!«
»Ne varaj i ne kradi, govorila je uvek moja majka, neka počiva u
miru«, dodade žena. »Ona će se založiti za nas u raju. Tuđa imovina je
svetinja, ponavljala je ona stalno.
»Zbog toga živimo u ovakvoj bedi«, reče muž.
»Kuda ćete da odnesete dete? Ali, bolje da ne pitam.«
Žena poče da tumara po sobi. Pronašla je jednu korpu, stavila u nju
ubruse i pelene, spustila na njih dete i pokrila ga nekim pokrivačem.
Detence zakmeča samo jednom. Žena pogleda u Jakova:
»Trebalo bi ga podojiti u razmacima od nekoliko časova.«
»Naći ću nekog.«
»Kada? Kako? O, majko moja!« I žena poče da plače.
Odjednom ona reče:
 »Čekajte. Izmušću malo mleka iz grudi. Gde je bočica?«
Njen muž ustade iz kreveta. Ispod pocepane košulje virile su noge,
mršave, krive i maljave. On pronađe bočicu. Žamor glasova beše
uznemirio i životinje. Mačka poče da se proteže, pilići da pijuču,
gamad da mili, a jedan miš promoli glavu iz rupe na podu. Žena se
okrete zidu i poče da cedi mleko iz dojki. Ne potraja dugo i ona pruži
bočicu Jakovu, zapušivši prethodno grlić komadićem tkanine, a zatim
mu pokaza kako će detetu, da se ne bi ugušilo, sipati u usta kap po kap
mleka. Jakov je znao da detinji i svoj život izlaže opasnosti; kad bude
nosio dete neće moći da se brani ako ga napadnu. Ali, nije mogao da
napusti svoje rođeno dete, njegovo i Sarino, ostavljajući ga među
tuđincima i neprijateljima. Ako mu bude suđeno đa živi, pa živeće.
Jakov se još nekoliko puta zahvali bračnom paru i pomenu dug koji će
samo Svevišnji moći da im plati. Zatim izađe u noć i krenu u pravcu
šume, Visle i skele. On podiže pogled put zvezda i reče: »Oče, kakva
je volja tvoja?«
Jedan citat iz Psalama pade mu na um i njegove usne izgovoriše:
»O, poštedi me da bih mogao da prikupim snagu pre no što pođem
tamo i prestanem da postojim.«

IV

Mesec je bio zašao i u šumi je carevao mrak. Lagano, Jakov se

probijao stazom, zastajkujući, s vremena na vreme, da oslušne detinje
disanje ili da se poljupcem uveri da li mu je dovoljno toplo. Prebrodio
je mnoge tegobe u svom životu, ali nikad nije doživeo tako
nespokojnu noć kao što je bila ova. Moleći se bogu s takvim žarom da
mu usne natekoše, on se potpuno prepusti proviđenju, znajući, pri tom,
da ne postupa ispravno kad se oslanja na čuda. Ali, sada mu je ostajalo
samo jedno - da svoje breme nametne bogu. Nije mu preostalo ništa
drugo sem njegove vere.
Njegovi koraci probudiše uspavanu šumu. Grančice su praskale pod
njegovim nogama; ptice su prhnule iz šipražja; životinje hitale da nađu
zaklon. Jednom rukom je zaklanjao korpu da bi dete zaštitio od granja.
Padoše mu na um sve opasnosti koje su vrebale. U šumi su živeli
medvedi i divlje svinje. U nekoliko mahova mu se učini da je začuo
urlik vuka pa je izvukao štap koji mu je bio zakačen za pojas. Nek
svane dan, neka grane sunce, zazivao je on preklinjući, a znao je da
njegove dvosmislene reči takođe znače: neka dođe Dan iskupljenja i
okonča ovo mračno izgnanstvo. Bilo je bezbednije da se probijao
ćuteći, ali on, umesto toga, poče glasno da navodi citate iz Psalama,
Knjige proroka i Knjige molitava, a zatim viknu, obraćajući se bogu:
»Stigao sam do kraja puta; oko mene se kovitlaju vode; nemam snage
da izdržim ove muke.«
Odjednom požele da peva. Zapevao je jednu melodiju koja se poje
o Jom kipuru, ali se ona postepeno pretvori u jednu od brđanskih
pesama. Svaki ton ga je podsećao na Saru. I, pevajući, on poče da
plače.
Nakon izvesnog vremena neka čudna svetlost preplavi šumu i za
trenutak Jakov pomisli da gaje nebo uslišilo. Sve ptice počeše, u istom
trenu, da krešte i pevaju; borova stabla izgledahu kao zahvaćena
plamenom. U daljini, između drveća, on ugleda požar, ali je već
idućeg trenutka shvatio da je to sunce. Jakov pogleda u dete, sede na
zemlju i pruži mu krpicu natopljenu mlekom. U početku se činilo da
se dete buni što mu se ne pružaju dojke, ali na kraju poče da sisa. Prvi
put u poslednjih nekoliko sedmica Jakov oseti radost. Ne, nije sve
izgubljeno; on još uvek ima svog sina. S malo sreće on, Jakov, stići će
do Visle, pa će preći reku skelom i pronaći ženu da mu doji sina!
U tom magnovenju Jakov se seti imena koje bi pristajalo malome:
Benjamin. Kao i biblijski Benjamin, i ovo dete je Benoni, dete rođeno
u jadu.
Ubrzo zatim on ugleda dine koje su oivičavale Vislu: znao je da
nije pogrešio put. Izlazeći iz šume on se osvrtaše, tražeći pogledom
skelu i krenu put onog mesta jer je zapamtio gde je ležalo pristanište.
Visla je tekla kao crvena bujica mestimično protkana crnim slikama;
leteći nad površinom reke, neka velika ptica se povremeno spuštala
tako nisko daje krilima dodirivala vodu. Spokojni tok reke, njene čiste
vode i blistavost, potisnuše tminu noći. Pred svim tim sjajem čak i
smrt izgledaše samo kao neki ružan san. Ni nebo, ni reka, ni dine, ne
bejahu mrtvi. Sve je živelo, zemlja, sunce, svaki kamen. Patnja, a ne
smrt, predstavlja najveću zagonetku. Kakvu li je ulogu bog dodelio
patnji stvarajući svet? Jakov ponovo zastade da pogleda u detence. Da
li i ono već pati? Da, na njegovom licu ocrtavali su se znaci patnje.
Ali, ta tuga nije poticala od nečeg što je ono već pretrpelo. Detinje
široko čelo kao da je bilo udubljeno u misli, a male usnice pokretahu
se kao da nešto govore. Ono je samo delimično ovde, pomisli Jakov;
ne još i nije tu; ono još uvek razmišlja o svojoj prošlosti koja je
prethodila njegovom rođenju.
Jakov se seti reči koje je njegov imenjak, praotac Jakov, izgovorio
na samrtnoj postelji; »A što se tiče mene, kada sam došao iz Padana,
Rahela je umrla pokraj mene, u zemlji Kanaanskoj, na ivici puta, kada
nam je valjalo preći još samo malo da bismo stigli u Efrat; i ja je
sahranim tamo . . .«
I njegovo ime bejaše Jakov; i on je izgubio voljenu ženu, kćer
jednog neznabošca, izgubio je među tuđincima, i Sara je sahranjena
pokraj puta, ostavljajući mu sina. I kao biblijski Jakov, i on će preći
reku, noseći sobom samo jedan oslonac, a progoni ga jedan drugi
Ezav. Sve je bilo istovetno: praiskonska ljubav, praiskonski bol.
Možda će ponovo proteći četiri hiljade godina; možda će negde, na
nekoj drugoj reci, koračati neki drugi Jakov oplakujući neku drugu
Rahelu. Ili su, možda, ko bi znao, to uvek jedan te isti Jakov i ista
Rahela. Da, ali iskupljenje mora doći. Sve ovo ne može večno da
potraje.
Jakov podiže pogled; »Vodi me. Gospode, vodi. Ovo je tvoj svet!«
POVRATAK
 13

Prohujalo je skoro dvadeset godina i Pilić je sad, izrastavši u veliki

grad, pripadao sinu jednog od poverilaca Pilickog koji je preuzeo
imanje posle dugotrajnog parničenja. I gospodar Pilića i njegova žena
Tereza bili su mrtvi, a on je, na kraju, ipak ostvario svoju pretnju da će
se obesiti. Udovica se odmah upustila u avanturu sa jednim
osiromašenim mladim plemićem i bila je tako bezmerno zaljubljena u
njega da mu dade i poslednje što je još posedovala. Jednog dana on se
iznenada izgubi. Terezu spopade seta, ona se zaključa u jednu sobu u
potkrovlju zamka; bolest je preinači u ispijenu ženu koju niko više
nije video. Sve njene bliže i dalje rođake je napustiše. Kada se novi
vlasnik pojavio s namerom da je izbaci, nastojnik imanja je zateče
mrtvu, okruženu njenim mačkama. Seljaci su prepričavali kako
Terezino, već danima mrtvo telo, mačke - iako očajno gladne, jer nisu
dobijale ništa za jelo - nisu ni dirnule, što je dokaz da su životinje
blagodarne svojim dobročiniteljima.
Zamak je obnovljen, ali je mladi plemić retko navraćao jer je
većinu vremena provodio u Varšavi ili inostranstvu. Nastojnik imanja
je krao, a Geršonov najmlađi zet, nepošten kao i sam Geršon, bio je
sad zakupac vlastelinovih obradivih polja. Seljaci su gladovali; i
većina Jevreja je živela u oskudici, ali se grad ipak razvijao. Zanatlije
- hrišćani, takmičili su se sad sa jevrejskim zanatlijama, a sveštenici su
upućivali deputacije kralju, tražeći poništenje povlastica još u davna
vremena podarenih Jevrejima. Međutim, kad bi nekom Jevrejinu
uskratili jedan posao, on bi sebi našao drugi. Jevreji su izdvajali i
cedili terpentin iz stabala, spuštali drvo za gradnju Vislom do Danciga
varili pivo i votku, pravili medovinu, tkali tkanine, štavili kože. čak su
trgovali i mineralima. I mada su Rusi oštrili mačeve, a kozaci koristili
svaku priliku da ih napadnu, Jevreji su, između dve najezde, kupovali
od Poljaka njihove proizvode. Jevrejski trgovci su davali zajmove, a
poslovali su sa Rusima, Prusima, Česima, pa čak i sa udaljenim
Italijanima. Jevrejske banke poslovale su u Dancigu, Lajpcigu,
Krakovu, Varšavi. Pragu i Veneciji. Jevrejski bankari nisu rasipali
novac na luksuzne stvari, držali su svoj kapital u vreći skrivenoj među
obrednom odećom s resama i provodili sate u talmudskom učilištu
čitajući molitve. Ali, kada bi nekome dali garantno pismo, bilo je
dovoljno da ga dotični samo pokaže u Parizu ili Amsterdamu, pa da
dobije novac na ruke.
U doba kada se pojavio Sabataj Cevi, lažni mesija, koji je docnije
stavio fes i postao muhamedanac, Pilić je bio razdiran neslogom.
Jevrejska zajednica je isključivala iz svojih redova njegove pristalice,
ali su joj se oni svetili time što su javno bacali prokletstvo na rabina i
verske starešine. Ljudi su se ne samo svađali, već i fizički
obračunavali. Neki članovi sekte porušili su krovove svojih kuća,
spakovali imovinu u burad i sanduke i spremali se da pobegnu u
zemlju Izrailja. Nekolicina upućena u tumačenje Svetog pisma,
pokušavala je da istoči vino iz zidova, ili da stvori golubove služeći se
tajanstvenim praktikanta iz Knjige postanja. Drugi prestaše da se
pridržavaju Tore, u verovanju da će, kad se pojavi Mesija, njeni
zakoni prestati da važe. Treći bi iz Biblije iščeprkali nagoveštaje o
tome da biti krajnje zao predstavlja put ka iskupljenju i upuštali su se
u najraznovrsnije gnusobe. U Piliću je živeo neki učitelj tako snažne
mašte da je, dok čita molitve prekriven šalom i molitvenim kaiševima,
bio u stanju da zamisli kako ima snošaj i doživljava ejakulaciju.
Bogohulna sekta je to smatrala tako velikim podvigom da ga je
izabrala za svog glavara.
Posle izvesnog vremena većina Jevreja uvide svoju zabludu i,
shvativši da ih je sotona zaveo, prestaše da veruju u lažnog Mesiju.
Neki su se, ipak, i dalje ponašali kao zaverenici i negovali svoje kobno
idolopoklonstvo. Sastajali su se na vašarima u udaljenim gradovima i
prepoznavali se, međusobno, raznim tajnim znacima. Stavljali su
inicijale SC na knjige, alatke i predmete koje su prodavali u svojim
radnjama i javno nosili amajlije koje je izmislio Sabataj Cevi.
Povezivali su ih više trgovački interesi a manje iluzija da će se Sabataj
Cevi vratiti i obnoviti Jerusalim. Kupovali su jedni od drugih i
prodavali jedni drugima, stvarali udruženja, poslovali u međusobnom
interesu i spletkarili protiv svojih neprijatelja. Ako bi jednog od njih
optužili da podvaljuje, ostali bi svedočili daje optuženi pošten i
prebacivali bi krivicu na nekog drugog. Ubrzo su se obogatili i postali
uticajni. Na svojim skupovima podsmevali su se čestitim ljudima,
ističući kako ih je lako obmanuti.
Grad se širio, a širilo se i groblje, sve dok grobovi ne dopreše do
mesta na kome je ležala Sara. Njen grob postade predmet žučnih
prepirki. Neke starešine predložiše da se njene kosti iskopaju i sahrane
na nekom drugom mestu pošto, prema jevrejskom zakonu, ona nije
bila Jevrejka. Bogohulno je, znači, ostaviti je da leži među mrtvim
telima pravovernih. Protivnici ovog predloga su dokazivali da je
iskopavanje njenih kostiju ne samo grešno, već može da ima i kobne
posledice. Osim toga, beleg bese istrunuo, humka se izravnala sa
zemljom i niko više nije tačno znao gde leži njeno mrtvo telo. Bilo je
najpametnije ostaviti je na miru. Groblje se, međutim, i dalje širilo. I,
kao što se obično dešava u velikim gradovima koji nemaju letopisa ni
starih ljudi koji bi mlađima prenosili zbivanja iz prohujalih dana, priča
o Sari je ubrzo zaboravljena, a retko bi se ko setio Jakova. Mnogi
njihovi ispisnici behu pomrli, a u grad se doseliše novi ljudi. Pilić je
sada imao sinagogu izgrađenu od kamena, zatim talmudsko učilište,
sirotinjski dom, gostionicu, čak i javni nužnik za one koji su se
ustručavali da upotrebljavaju ulični slivnik. U jednoj kolibici preko
puta groblja živeo je grobar, reb Eber.
Jednog dana u mesecu obu, neki visoki, sedobradi čovek u beloj
kabanici i belom šeširu, sa sandalama na bosim nogama i vrećom na
ramenu, pojavi se na groblju. U desnoj ruci je nosio štap. Nije ličio na
poljskog Jevrejina. Oko struka je imao širok pojas kakav nose
izaslanici Svete zemlje. Koračajući između grobova, zavirivao je i
saginjao se da pročita natpise nadgrobnih spomenika, očigledno
tragajući za nečim. Posmatrajući ga sa svog prozora. Eber se pitao šta
on tu radi na groblju. Traži li nekog pokojnika? Naselje nije imalo
dugu prošlost a nije bilo ni posvećenih grobova. Eber iziđe da vidi šta
taj čovek zapravo hoće.
»Koga tražite? Ja sam čuvar groblja.«
»Tako? Ovde je nekad bio grob jedne preobraćenice, Sare, kćerke
praoca Avrama. Sahranjena je odvojeno od ostalih, ali se, vidim,
groblje proširilo.«
»Preobraćenica, ovde? Ima li ona nadgrobni kamen?«
»Ne, samo beleg.«
»Kada je umrla?«
»Pre dvadesetak godina.«
»Ja sam tek šest godina ovde. U kakvom ste srodstvu?«
»Beše mi žena.«
»Ko ste vi? Kako se zovete?«
»Jakov. Živeo sam nekad ovde, doselio sam se posle pokolja.«
»Zar je u Poljskoj bilo dozvoljeno prihvatanje jevrejske vere?«
»Ona je imala dušu Jevrejke.«
»Ništa o tome ne znam. Ta parcela je zarasla u korov. Pre nekoliko
godina groblje je prošireno. Ceo grad je tada postio.«

II

Jakov produži traganje, čeprkajući štapom i njuškajući po tlu;

ponegde bi razmicao korov i nešto šaputao.
Sunce se već klonilo zalasku kada Jakov stiže u grad; osvrtao se na
sve strane, zastajkujući i čudeći se. Pilić se izmenio i ljudi su bili
drugačiji. Ugledavši talmudsko učilište, on uđe u zgradu. Jedna jedina
rođendanska sveća treperila je u sedmokrakom svećnjaku, a iznad
stolova nalazile su se police sa knjigama. Jakov uze jednu, otvori je,
poljubi i vrati nazad. Potom uze drugu i sede. Došao je iz Svete zemlje
da iskopa Sarine kosti i prenese ih tamo. Njihov sin, Benjamin Eliezer,
bio je sad predavač u jednoj verskoj školi u Jerusalimu. Jakov mu
nikad nije otkrio poreklo njegove majke. Postoje takve istine koje
ponekad valja prikriti. Zar da poremete njegovu duhovnu ravnotežu?
Benjamin Eliezer beše čudo od deteta; u trinaestoj godini već je znao
da tumači Kabalu. Beše to u doba Sabataja Cevija i lažni mesija je
zaveo na stranputicu i oca i sina. Izaslanik koga je Jakov sreo na skeli
bio je jedan od njegovih sledbenika i pod stare dane stavio je fes na
glavu.
Jakov je za proteklih dvadeset godina doživeo mnoge neprijatnosti.
Putovanje do Jerusalima trajalo je nekoliko sedmica, a brod kojim je
plovio napali su gusari. Na njegove oči ubijena je polovina putnika.
Detence je obolelo od dizenterije i umrlo bi da se Sara nije javila
Jakovu u snu i preporučila mu lek. I on se teško razboleo. Tek što se
bio malo oporavio, neki Turčin ga optuži za krađu i kapetan htede da
ga obesi. Zatim ih zadesi bura i lađa tri dana ležaše na boku. Kada je
stigao u Jerusalim, u gradu vladaše glad. Sem toga, gotovo uopšte nije
bilo vode za piće. U razmacima od nekoliko godina gradom su harale
boleštine. Jakov je bio očevidac proterivanja Sabataja Cevija iz
Jerusalima; poznavao je i Natana iz Gaze i Samuila Primu. U eri svoje
zaslepljenosti, jeo je na dan posta, pa čak i sedamnaestog dana u
mesecu tamuzu. Zamalo nije stavio fes kao i toliki drugi. Bog jedini
zna kakva su se sve čudesa zbila s njim. Sve što je video i prepatio ne
bi se moglo ispričati ni za sedam dana i noći. Prosto se ne bi dale
opisati muke koje je preživljavao kada je shvatio da srlja u najdublju
provaliju. Čak je i njegov sadašnji put u Poljsku bio skopčan sa
mnogim iskušenjima i tako se još jednom osvedočio da nije bilo ni
trenutka u njegovom životu u kome mu nije pretila neka nesreća.
Svakog dana bi doživeo neko novo čudo. Ali, to što je Benjamin sa
dvadeset godina postao predavač u verskoj školi i zet jednog rabina
bio je pravi blagoslov neba. Proviđenje je odlučilo da Jakov ne skonča
kao jeretik. Bog je odlučio da Sara i on ostave za sobom potomstvo.
Međutim, nestanak Sarinog groba predstavljao je udarac za Jakova
i njegovo putovanje mu se učini uzaludnim. Želeo je da Sarine
zemaljske ostatke sahrani na Maslinovoj gori i da u neposrednoj
blizini i sebi pripremi raku. Nadao se da će bar u smrti njegovo telo
moći da počiva kraj njenog, kad već za života nije mogao da bude s
njom.
Uostalom, sve što bog čini služi nekom dobru. Ukoliko je Jakov
više stario utoliko je jasnije spoznavao istinu. (Jedno Oko je motrilo,
jedna Ruka pokazivala put, svaki greh imao je određenu svrhu. Čak se
ni Sabataj Cevi nije pojavio uzalud. Lažni porođajni bolovi ponekad
prethode pravim. Prolazeći kroz turske pokrajine, na svom putu iz
Svete zemlje u Poljsku, Jakov je shvatio stvari koje ranije nije
razumevao. Svako pokolenje ima svoje zabludele ovce. Ima, recimo,
pojedinaca koji žele da se vrate u Egipat. Uvek su postojale i uplašene
uhode, razni Samsoni, Abimelesi, Jetrosi, Rute. Lišće opada sa drveća,
ali grane ostaju; stabla i dalje šire svoje korenje. Izgubljena deca
Izrailja žive u svim zemljama sveta. U svakoj zajednici ima ljudi koji
se drže po strani. Ljudi cvetaju i venu kao biljke. Nebo piše povesnicu
i istina je samo njemu znana. Na kraju krajeva, svaki čovek odgovoran
je samom sebi.)
U ono doba kada je Jakov bio blizak sekti Sabataja Cevija,
istomišljenici pokušaše da ga ubede da se oženi. Lako se mogla naći
žena iz neke bogate i otmene porodice. On se nikada nije, u
potpunosti, oslobodio svojih čulnih prohteva, ali neka sila, jača od
požude, govorila mu je »ne«. Docnije, kada se vratio pravoj veri, rabin
i kabalisti su zahtevali da, u skladu sa zakonom i Kabalom, on mora
sebi da nađe životnu saputnicu. Ali, čak i kada bi njegove usne
odgovarale »da«, jedan unutrašnji glas bi doviknuo »ne«.
Često mu se činilo da je Sara još uvek kraj njega. Govorila mu je i
on joj je odvraćao. Pratila ga je do ruševina i svetih grobova,
upozoravala na raznovrsne opasnosti i davala savete kako da vaspitava
Benjamina. Kada bi on stavio neki lonac na štednjak i zaboravio na
njega, ona bi ga opomenula da će jelo da mu zagori. . .
Kako i kome da ispriča takve stvari? Smatrali bi ga ludim ili da je
opsednut sotonom; uostalom, duša svakog čoveka ima svoje tajne, i ne
usuđuje se da ih otkrije ni svojim bližnjima.
Jakov zaklima glavom nad knjigom koja je, otvorena, ležala pred
njim. Kako su svugde bila divna talmudska učilišta i knjige! Jakov
nikad nije zaboravio godine provedene u planini kada je pokušavao da
se priseti Tore. Ljubav prema knjigama stalno je u njemu rasla.
Ponekad, kad bi ga nagovarali da se ponovo oženi, želeo je da
odgovori da je Tora njegova žena. Ne bi prošao ni dan a da on ne
prelista nekoliko poglavlja iz Biblije, a Midraš je pročitao već
nekoliko puta. (Njegova odanost Tori nije splasnula čak ni kada je
pripadao sekti Sabata Cevija. Jedno poglavlje iz Psalama činilo mu se
kao mana koja uvek ima upravo onaj ukus koji od nje očekuje svako
ponaosob. Jakov se moralno krepio poučnim istinama iz Solomonovih
priča; svoju glad je zadovoljavao pojedinim delovima Misne.) Sve što
bi proučio objašnjavao je Sari na jidišu, a ponekad i poljskim jezikom,
kao da ona sedi pokraj njega. U toku putovanja brodom, skretao joj je
pažnju na talase, ostrva, leteće ribe, zvezdana jata. »Pogledaj Saro,
božja čudesa!« Za jednog Jevrejina bilo je opasno da se kreće sam po
drumovima u Svetoj zemlji, ali je on sa Sarom krstario među
Arabljanima. kroz pustinje kojima prolažahu karavani. Sara je pazila
da ga ne snađe neko zlo. Arapi divljeg izgleda, s noževima na prsima,
davali su mu smokve, urme, rogač i pružali sklonište u hladnim
noćima. Često je nailazio na zmije otrovnice koje bi ga se klonile. »Ti
ćeš smrviti lava: guju otrovnicu i aždaju izgazićeš nogama.«
Ali, zašto ga je proviđenje poslalo na ovo daleko putovanje ako nije
u stanju da nađe Sarine kosti i odnese ih u Svetu zemlju? Sin je
pokušavao da ga odvrati od putovanja. (Kabalisti raspravljahu s njim,
govoreći mu da je Svetoj zemlji potreban svaki Jevrejin. Muke koje su
pratile rađanje Mesije bile su već prošle, a razna znamenja su
nagoveštavala da će uskoro početi borba Goga i Magoga. Satana je
sastavljao listu teških optužbi. Gospodar Edoma već se pripremao za
ogorčeni boj. Uskoro će nastupiti borba u kojoj će zli pokušati da
pomere tas na terazijama milosrđa. Tada će Asmodej, Lilit, svi
demoni i svaki bauk zalajati, zašištati, bljuvati i zapenušiti;
predvođeni praiskonskim zmijama, čopori pasa, guje otrovnice,
jastrebi i hijene krenuće na Batsru, gde će se odigrati poslednji okršaj.
Ni jedan jedini Jevrejin, molitva, blagoslov ili bogougodno delo neće
biti suvišni kad iskupljenje bude izravnalo tasove terazija pravde.
Jakov je bio potreban ovde, a ne u nekoj dalekoj zemlji. Sara se,
takođe, usprotivila njegovom odlasku: zašto da donosiš moje kosti
kada će uskoro podzemne pećine biti prepune kostura koji će u
velikom broju pristizati u zemlju Izrailja? Ali, prvi put za dvadeset
godina Jakov se usprotivio. Neka nezadrživa sila u njemu nagonila ga
je da krene na put.
Jakov je za života izgubio mnogo, ali je još uvek imao svete knjige
kao oslonac. Pomirio se već odavno sa gubitkom ovozemaljskih i
nebeskih radosti, služio je bogu bez ikakvog nadanja, u svakom
trenutku spreman da se izloži ognjevima pakla.)

III

Ljudi koji su došli u talmudsko učilište na večernju molitvu

pozdraviše stranca i upitaše ga odakle dolazi.
»Iz zemlje Izrailja«, odgovori on. »Ali, nekad sam živeo ovde, u
Piliću.«
»Kako se zoveš?«
»Jakov. Bio sam nekad poznat pod imenom Jakov učitelj, ili Jakov
muž gluvoneme Sare.« Iako većina prisutnih nije poznavala Jakova,
nekolicina starijih ljudi dobro ga se sećahu. Čovek. čija je žena nekad
dojila Jakovljevo detence, uhvati se za glavu i odjuri da svojoj ženi
javi novost. Ona dođe u učilište, među muškarce, i poče da jeca i plače
kao da se moli za nekoga ko se teško razboleo.
»Čoveče dragi, nije bilo dana a da nisam pomislila na vas. Kako je
dete?«
»On je sad predavač u jednoj verskoj školi u Jerusalimu i otac troje
dece.«
»Ipak sam doživela i ovaj srećni trenutak! Ima boga.«
Ona ponovo zajeca.
Kantor je imao muke da stiša ljude dok je trajalo čitanje molitve
Minha, ali žamor poče ponovo čim su izmolili osamnaest blagoslova.
Mada je bilo malo njih koji su znali Jakova i njegovu gluvonemu
ženu, mnogi su slušali o njima. Čak je i u selima u okolini Pilića
kružila priča kako je Jakov uspeo da pobegne vojnicima pa je došao
usred noći da potraži svoga sina. Ta priča je bila naročito
rasprostranjena u vreme kada su pristalice Sabataja Cevija imale
prevlast u Piliću. Ta sekta je verovala u fizičku snagu, dokazivala je
da će Izrailj dograbiti mač Ezava i sjediniti njegovo seme sa
potomcima Išmaela, pa će onda svi potomci praoca Avrama da
postanu jedan narod. Jakov i Sara spominjani su kao preteče
iskupljenja. Novi gospodar Pilića bio je blagonaklono raspoložen
prema sekti Sabataja Cevija. U to doba se humka nad Sarinim grobom
još uvek razaznavala, beleg je još uvek stajao, a žene i devojke
odlazile su na njen grob da očitaju molitve.
Ali. kada se saznalo da se Sabataj Cevi priklonio Kuranu, upravnik
pogrebnog društva u Piliću naredio je svojim ljudima da poravnaju
Sarinu humku. Ubrzo zatim groblje je prošireno pa se malo ko sećao
Sarine humke. Sada, kada se pročulo da se Jakov vratio iz zemlje
Izrailja. priđoše mu tajne pristalice Sabataja Cevija, poželeše
dobrodošlicu i jedan od njih ga pozva da odsedne u njegovoj kući.
Jakov, međutim, odbi da bude bilo čiji gost i odgovori da će spavati u
sirotinjskom domu. Kada je neko pomenuo ime Sabataja Cevija,
Jakov pljunu i glasno uzviknu: »Neka se zatre njegovo ime i
uspomena na njega.«
Jakovu postaviše mnoga pitanja o svemu što je doživeo. On im
pričaše o zemlji Izrailja, o Jevrejima koji tamo žive, o verskim
školama, svetim grobovima, ruševinama hrama. Objasnio im je kako
kabalisti pokušavaju da izračunaju kada će da usledi smak sveta.
Opisao im je Zid plača, pećinu. Rahelin grob i pokazao im nekoliko
turskih novčića. Neki mladić ga upita da li je, dok je plovio morem,
video neko od onih stvorenja koja, pola žene - pola ribe, pevaju tako
umilnim glasom da čovek mora da zapuši uši jer bi inače presvisnuo
od blaženstva. Jakov reče da on lično tako nešto nije video. Po
završetku večernjih molitvi, okupljeni ljudi su još dugo razgovarali.
Zašto je Jakov došao? upita neko. Kada on odgovori da je hteo da
iskopa Sarine kosti i prenese ih u Svetu zemlju, zavlada poduža tišina.
Potom, upravnik Dobrotvornog pogrebnog društva reče:
»To je kao da tražiš iglu u plastu sena.«
»Izgleda da mi nije suđeno«, odgovori Jakov.
Ljudi počeše da mu okreću leđa. Svi su već čuli o tome da se kosti
svetih ili uglednih ljudi prenose u zemlju Izrailja - ali da se jedan
čovek vrati posle dvadeset godina da bi tragao za kostima neke žene
koja je sahranjena kao živinče! Čudno! Neki se sašaptavahu da je
došljak poremetio pameću, a drugi ga osumnjičiše da pripada
anatemisanoj sekti: treći zaključiše da je on lažov koji uopšte ne
dolazi iz Svete zemlje. Pristalice Sabataja Cevija priđoše Jakovu, ali je
on osporavao njihova shvatanja. Na kraju svi stariji ljudi odoše - bez
Jakova. Ubrzo uđe žena koja je dojila Jakovljevo dete, donoseći mu
kašu i goveđu supu, ali joj on reče da se zarekao da ne jede meso: ni
meso ni ribu, niti bilo kakvu drugu hranu, pripremljenu od živih
stvorenja: čak ni sir ni jaja. Žena upita:
»Pa od čega onda živite? Od gorućeg ugljevlja?«
»Hranim se hlebom i maslinkama.«
»Mi ovde nemamo maslinki.«
»Jedem sa hlebom i rotkve, crni i beli luk.«
 »Kako onda održavate snagu?«
»Snagu nam daje bog.«
»Dobro, pojedite onda hleb.«
Jakov opra ruke u buretu s vodom i sede da pojede komad suvog
hleba. Nekoliko dečaka na koje je došao red da izučavaju Talmud u to
doba noći, počeše da se podsmevaju strancu.
»Zašto se toliko bojite mesa?«
»Mi smo i sami od mesa.«
»Šta jedete subotom?«
»Isto što i običnim danom.«
»Nije dozvoljeno sebe mučiti subotom.«
»Ali ne smemo mučiti ni druge.«
»Šta stavljate u subotnji beli hleb?«
»Maslinovo ulje.«
»Kada bi svi postupili tako kao vi, kako bi onda obredni klač
sastavljao kraj s krajem?«
»Ljudi mogu da žive i bez klača.«
Jedan dečak pokuša da ubedi Jakova da on krši zakone, a ostali su
se pri tom gurkali, došaptavajući se i kikoćući. Jakov je znao da mu se
podsmevaju, ali im je odgovarao ozbiljno i otvoreno. On koji je
razmišljao i postupao na sebi svojstven način, koji je takođe na svoj
način tumačio Toru, bio je izložen sumnjičenju i poruzi. Već kao dete
je loše prolazio. Uprkos svojoj kratkoj povezanosti sa pristalicama
Sabataja Cevija (i tada je bio veoma uzdržan) uvek se izdvajao od
drugih. Čak mu je i rođeni sin. Benjamin Eliezer, povremeno zamerao
zbog čudnog ponašanja. U Svetoj zemlji, zajednica je htela da mu
pruži pomoć iz fonda za pomaganje učenih ljudi, ali on odbi da primi
milostinju. Radio je najteže poslove: kopao rovove, čistio nužnike i
nosio teške tovare koje inače tegle magarci. Bio mu je ponuđen stalan
posao, ali on odbi da dugo boravi na istom mestu. Jednog dana bi išao
u Safad, a drugog u Šehem; ponekad bi putovao u Jafu, a nekom
drugom zgodom lutao bi pustinjom probijajući se put Mrtvog mora.
Kad bi mu se spavalo legao bi na pesak a pod glavu stavljao kamen.
Čak se govorkalo da Jakov nije Jevrejin po rođenju, već preobraćenik.
Godine su prolazile, a poneko od onih koji ga poznavahu nikad ne
saznade da je Jakov obrazovan čovek: smatrali su ga neukim.
On je, međutim, bio stalno onaj isti Jakov; u Zamošću, Jozefovu, u
planinskom seocetu. u Piliću, Jerusalimu. Njemu su njegove misli bile
jasne, samo su ih drugi smatrali zbrkanim. Ponekad bi Jakov
optuživao sebe zbog tvrdoglavosti i neposlušnosti, jer je u Tori rečeno
da čovek treba da uskladi svoje postupke sa većinom i sledi vođe
novostasalih pokolenja. No, uprkos tome, Jakov nije mogao da bude
drugačiji no što je zapravo bio. Osim toga, nije mogao da zaboravi
godine koje je proveo u toru Jana Bzika na planini, okružen
životinjama i neotesanim čobanima. Godine provedene sa Sarom
ostavile su na njemu svoj pečat. Bio je veoma strpljiv sa nejakim, ali
se suprotstavljao grubijanima. Bio je u stanju vrlo dugo da ćuti, ali
kada bi progovorio onda je uvek zborio istinu. Odlazio je na duga
putovanja samo da bi vratio jedan uzajmljeni srebrenjak. Usuđivao se
da pruži otpor naoružanim Arabljanima ili Turcima. Preuzimao je na
sebe najteže zadatke, nosio oduzete, trebio i čistio vašljivce. Muškarci
su ga izbegavali, ali su ga pobožne žene smatrale svetim čovekom.
jednim od trideset i šest pravednika, stubova ovog sveta.
Sada je Jakov sedeo u učilištu i prebacivao sebi što je došao u Pilić.
Od novca koji je uštedeo za daleki put, nije preostalo dovoljno za
povratak. Doveo je sebe u situaciju da mora od drugih da traži pomoć,
a mogao bi se. bože sakloni, razboleti u Poljskoj, ili na brodu gde
uobičavaju da one koji umru bacaju u more. Lud sam, reče on sebi.
Imala je pravo moja majka, neka počiva u miru, što me je nazivala
praznoglavcem. Čim je pročitao odeljke koje je za to veče sebi
odredio, on se uputi u sirotinjski dom. Dečaci mu rekoše da može da
spava u učilištu, ali je on to smatrao skvrnavljenjem svetinje. Njegovo
pravilo je bilo da teškoj stvari daje prevagu nad lakšom. Ponekad se
Jakov čudio kakvim sve bremenom opterećuje svoje telo i svoju dušu.
 IV

Otvorivši vrata sirotinjskog doma, Jakov uđe. U tami, čuo je

uzdahe i stenjanje, hrkanje i težak kašalj onih koje je uznemirio. Neki
muški glas upita:
»Ko je to?«
»Novi gost. Stranac namernik.«
»Zar usred noći?«
»Još nije ni ponoć minula!«
»Sveća se već ugasila.«
»Snaći ću se i bez nje.«
»Vidite li u mraku?«
»Leći ću na pod.«
»Ima tu negde neki svežanj slame. Pričekajte, ja ću ga naći.«
»Ne uznemiravajte se.«
»Kad se jednom probudim ne mogu posle cele noći oka da
sklopim.«
Jakov je stajao nepomično dok mu se oči postepeno ne privikoše na
pomrčinu, a nos na smrad. Iako je bilo leto. svi su prozori bili čvrsto
zatvoreni. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo osuto zvezdama. Jakov
razaznavaše uspavana obličja ljudi i žena. Sve mu je to bilo dobro
poznato: mirisi, stenjanje, svuda je bilo isto, u Svetoj zemlji, u
pokrajinama gde žive Arapi i Turci, u Poljskoj. U svakom gradu u
kome bi se našao, Jakov bi uvek odlazio u sirotinjske domove da
pomogne starima i bolesnima, da ih opere, istrlja terpentinom i da im
donese sveže slame. A sada je. donoseći svežanj slame i prostirući je
po podu, neko drugi pomogao njemu. Jakov je očitao Šema, pre nego
što je došao u dom da ne bi ukaljao svete reći izgovarajući ih na ovom
nečistom mestu; sada je pre spavanja trebalo da očita samo poslednju
molitvu. On se spusti na prostirku i pažljivo ispruži noge da nekog ne
bi gurnuo. Neka žena poče da jadikuje:
»Cele noći se vuku naokolo, a onda dolaze i bude bolesne ljude.
Dabogda im noge otpale!«
»Ne kuni, ženo. ne kuni. Imaćeš dovoljno vremena za spavanje.«
»Možda u grobu?«
»Ko si ti? Odakle si?« - upita čovek koji mu je doneo slamu. Ležao
je nedaleko od Jakova na jednoj klupi.
»Dolazim iz Svete zemlje.«
»Da nisi ti reb Jakov koji je danas bio u učilištu?« začuđeno upita
onaj čovek.
»Da. to sam ja.«
»Zar ti niko nije ponudio postelju? Nekad si živeo ovde. Sećam se
kad si prvi put došao. Bio si učitelj. Moj sin je od tebe naučio azbuku.
Baš smo malopre razgovarali o tebi.«
»To ne može biti onaj isti Jakov«, umeša se neka žena.
»Jeste, on je.«
»Nije nikakvo čudo što Pilić nazivaju Sodomom. Ali, čak je i u
Sodomi postojao jedan Lot koji je primao strance namernike na
konačište.«
»Kako se zoveš?« upita ga Jakov.
»Ja sam Lejbuš Majer.«
»Rebe Lejbuš Majeru. moramo da tragamo za dobrim, a ne lošim
osobinama ljudi. Otkud znaš da me niko nije pozvao na prenoćište.
Nekolicina njih bili su voljni da me ugoste. Ali, nisam navikao da
budem nečiji gost. Zašto da ne prespavam u sirotinjskom domu?«
»Neka moji neprijatelji trunu u sirotinjskim domovima«. citirala je
ona žena koja beše izgrdila Jakova.
»Zna on šta radi«, branio je Lejbuš Majer Jakova. »Koliko ovde
ima meštana iz Pilića? Đavo bi znao odakle ste! Došli ste u Pilić i
preplavili grad. Ja sam, međutim, ovde argatovao od prvog dana. Tada
su u mestašcu postojale samo tri kuće. Bilo je to odmah posle pokolja.
Geršon je, neka mu duša gori u paklu, već bio zakupac Pilickog. U to
doba nismo čak imali ni potreban broj vernika da bismo mogli da
održimo molepstvije. Ja sam stigao ovamo sa Menašeom, mojim
sinčićem. Neposredno pre toga izgubio sam ženu i druga dva deteta.
Sada je i Menaše otišao. Bio sam drvodelja. a posla je bilo u izobilju.
Imali smo samo jednog tutora - otišao je pre nego što si ti došao«, reče
on, obraćajući se Jakovu. »Očekivali smo da nam s one strane Visle
dođe neki učitelj. A tada si se ti pojavio. Sećam se kao da je bilo juče.
Šta ovi prosjaci znaju o tome? Predavao si mom Menašeu i naučio ga
mnogo čemu. U roku od nekoliko meseci već je znao da čita. Zatim si
ti preuzeo nadzorništvo od Geršona. A šta se sve tada zbilo!
Razgovarali smo o tebi. Upravo prošle sedmice ispričao sam ovim
kukavcima celu tvoju istoriju. I. odjednom se ti pojavljuješ! Ali. zašto
si se vratio iz Svete zemlje?«
Jakov je trenutak ćutao.
»Došao sam da posetim grob svoje žene.«
»Jesi li ga našao? Dobrotvorno pogrebno društvo ga je sravnilo sa
zemljom. Nemoj misliti, reb Jakove. da od nas niko nije bio na tvojoj
strani.« Lejbuš promeni ton. »Sećam se sastanka koji je održao rabin
prve noći posle Jom kipura. Ja sam, istina, bio samo običan drvodelja.
ali su i mene pozvali. Zar nisam i ja bio kućevlasnik? Zar nisam umeo
da čitam mala slova? Stajao sam kraj vrata i slušao. Hteo sam da
viknem: 'Ne budite svirepi. On je već dovoljno kažnjen.' Ali mi
Geršon. neka mu kosti istrunu u grobu, zapreti pesnicom. I koje
izrekao presudu? Rabin, Geršonov zet. Znamo mi ko se stvarno krio
iza rabina! Geršon je bio taj koji te je cinkario sveštenicima.
Posvedočiću to pred samim bogom. Geršon je penušio od besa kada je
čuo da si uzeo detence. Gotovo je upropastio onog čoveka što ti je
dozvolio da uzmeš dete. Je li živo?«
»Ima on sad već troje sopstvene dece.«
»Gde živi?«
»U Jerusalimu.«
»Kako si stigao tamo sa tako malim detetom?«
»To je dugačka priča.«
»Hteli su da postanem član Dobrotvornog pogrebnog društva, ali
nisam hteo da ližem Geršonove čizme. Telo tvoje žene nisu čak ni
oprali kako treba, samo su je ubacili u jamu, onako u haljini. Bio sam
prisutan i sve sam video. Kantor se spremao da očita molitvu za pokoj
njene duše, kadiš, ali mu Geršon to nije dozvolio. Pokrali su ti sve iz
kuće. Njeno telo još je ležalo na podu, a oni su pustošili po sobi. Uzeli
su čak i metlu. 1 sve preturili tumbe. tražeći novac.«
»Već sam im odavno oprostio.«
»U redu, ti si im oprostio. No, da li prašta i bog? Na nebu je sve
zapisano - od najvećeg do najmanjeg greha. Geršon je pao u postelju
pre no što je ta godina istekla. Oduvek je imao pozamašan trbuh, ali je
tada počeo da otiče još više, pa je izgledao kao bure. Nije se našao
dovoljno veliki jorgan da ga pokriju, a grad je odjekivao od njegovog
štucanja. Tvoja žena Sara, bog joj dao rajsko naselje, nije se mogla
smiriti ni u grobu. Možda ne bi trebalo da ti to kažem. ali se javljala
ženama u snu i jadikovala: gola sam i bez pokrova. Viđali su je kako
hoda kroz sobu u kojoj je umrla. Čak i leti ta je soba studena kao
ledenica. Svak je znao zašto je pohodila svoj dom. Konačno, kuću je
kupio neki hrišćanin.«
»Sada više ne postoji«, reče Jakov.
»Izgorela je. Buknula je iznenada jedne noći kao da je od slame.
Žene su se klele da su u plamenu ugledale njen lik.«
»Čiji?«
»Tvoje žene.«

Jakov se probudi pre zore. Osećao je oko srca nekakvu tegobu,

trbuh mu je bio natečen, a udovi onemoćali. Da se neću razboleti? Šta
mi je? - pitao se sa zebnjom. Jezik mu je bio sav obložen; u glavi mu
se vrtelo. Još se nikad nije osećao tako bolestan. On ustanovi da nema
snage ni da se pridigne, ni da sedne. Ležao je začuđen i kroz prozor
posmatrao crvenu loptu sunca koja se dizala na istoku. Zora je
nalikovala na suton; ptice su iznemoglo cvrkutale. Zar su prozorska
okna toliko prašnjava? Ili su mu oči zamagljene? On nekako uspe da
se pridigne i pogleda oko sebe. Svud unaokolo ležahu ljudi i žene na
slamaricama usred smeća i dronjaka: stari, bolesni, oduzeti, neki među
njima s izobličenim licem. Stenjali su. hrkali, cvileli i šištali kroz nos.
Jakov se skljoka na svoj ležaj i sklopi oči.
Nije zaspao, ali ugleda Saru koja stajaše kraj njega: bila je odevena
u blistavu odeću sa naborima i sva je bila okružena svetlošću. Radost
sunčevog svitanja zračila je iz nje. Osmehivala mu se kao majka, kao
žena. sa ljubavlju većom no što je on ikad spoznao. Ona reče:
»Budi srećan, Jakove. Bili smo tako dugo razdvojeni.«
Jakov otvori oči; shvatio je: ovo je trenutak istine, došlo je i
njegovo vreme! Znači, zbog toga sam došao ovamo! Da umrem?
Ovde, a ne u Svetoj zemlji? Takva presuda pčini mu se svirepom:
njegov sin i unučici bili su tamo; Benjamin Eliezer neće ni saznati za
njegovu smrt, neće znati da bi trebalo da mu očita zaupokojnu
molitvu. Ali. Jakov opomenu sebe da nije umesno da sudi o odlukama
gospodara vaseljene. Ako je nebo tako odlučilo, neka tako i bude.
»Sve što god čini, dobro jeste.« On baci pogled na vreću u kojoj je
nosio svoj molitveni šal, molitvene kaiševe i nekoliko knjiga. Stari
zavet, jednu svesku Misne, molitvenik. Kako da izgovorim svete reći
na ovom nečistom mestu? - upita se Jakov. Želeo je da se pomoli, ali
usne ne htedoše da se pokrenu. Najzad poče da mrmlja stihove
psalama Davidovih, izbegavajući da pomene ime božje: »Čovek neće
nikako brata osloboditi, neće dati bogu otkupa za nj. Velik je otkup za
dušu i neće biti nikada. . . Da ko doveka živi i ne vidi groba.«
Jakov ponovo zadrema, zatim se probudi pa opet utonu u san i još
jednom se probudi. Čim je sklopio oči ponovo ga ophrvaše košmarni
snovi. Saletale su ga utvare koje su hodale, trčale i vrištale, ponašale
se na neopisiv način. A kada bi otvorio oči, zadržavale su se u svesti
još neko vreme u blesku dnevne svetlosti kao neki bakropisi i govorile
jezikom koji je Jakov, i ne slušajući ga, razumevao. Ležao je
nepomično, činilo se kao da spava. Neki čovek sive, razbarušene
brade i naboranog lica boje zemlje, spusti noge sa klupe i laktom
gurnu Jakova.
 »Reb Jakove, jutro je.«
Jakov se pomače.
»Zar ćete propustiti da očitate Šema?«
»Nemam vode da operem ruke.«
»Operite ih u bačvi. Ovde se ne raznose bokali.«
»Čini mi se da sam bolestan.«
»Šta kažete? Stvarno, nešto ste žuti u licu.«
Čovek ispruži ruku, pipnu Jakovu čelo i namršti se.
»Idem po vidara.«
»Ne, nemojte se truditi.«
»Staranje o bolesniku sveta je obaveza.«
Lejbuš obuče kaftan, navuče cipele i ode. Ubrzo počeše da se bude
neke žene i deca; zevali su, kašljali, kijali. Neka bahetina se, psujući,
pridiže. Svi su se biskali od vašiju. I pored toga što mu je nos bio
zapušen, Jakov osećaše smrad oko sebe. Gamad je milela po podu i
zidovima. Rabini su u više mahova dizali glas protiv smeštanja
muškaraca i žena u istu prostoriju u sirotinjskom domu, ali se ta
praksa ipak uporno održavala, uz obrazloženje da nad bolesnima i
starima sotona nema nikakvu moć. Ovde nije bilo nikakve smernosti.
Jedna žena je obnažila grudi koje su visile kao dve prazne kese. Jakov
okrete pogled na drugu stranu. Uvek je želeo da umre u senci svetih
ruševina, blizu grobova svetih ljudi, okružen kabalistima i
isposnicima, a da bude sahranjen na Maslinovoj gori. Zamišljao je
kako će na Goru poneti Sarine kosti: nameravao je da za oboje postavi
isti nadgrobni kamen. Pred njegovim duhovnim očima iskrsavao je
Benjamin Eliezer kako stoji kraj njegovog groba i izgovara
zaupokojnu molitvu. Srećom, neko predosećanje ga je navelo da
ponese sa sobom malu vrećicu svete zemlje. Ležao je ćuteći, dok su
polugola deca puzila po njemu. Jedna žena reče prekorno:
»Kao da već nismo bili dovoljno stešnjeni. Đavo je morao da
dovuče još jednoga.«
Proteklo je nekoliko trenutaka pre no što Jakov shvati da se njene
reči odnose na njega. Htede da joj se izvini, ali su mu nedostajale i
reči i snaga da ih izgovori. On sad osluškivaše kakva su se to zbivanja
u njemu odvijala. Kako se samo sve brzo zbivalo! Otišao je na
spavanje kao snažan čovek. a probudio se kao samrtnik. Želudac mu
više nije vario, a creva mu behu kao sleđena; osećao je da su mu zubi
u desnima omlitavili. Obično je. ujutru. morao da mokri, ali danas nije
osećao čak ni tu potrebu. Posmatrao je kroz trepavice kako žene i deca
jedu i sam taj prizor mu se učini stranim.
Konačno, on prikupi snagu da ustane. Oprao je ruke u bačvi i
nesigurnim koracima iziđe napolje da se pre čitanja molitve oslobodi
mokraće. Stojeći kraj zida, jedva je iscedio nekoliko kapi. Već je
vladala jaka žega. Sunce je pržilo. Neposredno kraj sirotinjskog doma,
usred smeća i izmeta, rasli su trava i poljsko cveće. Leptiri su lepršali,
a plavkasto-zlatne muve zujahu nad gomilom kozjih brabonjaka, kao
da drže neki zbor. Neki pas hramaše ulicom, njušeći po tlu. Za
trenutak povetarac donese čist miris polja, a zatim, promenivši pravac,
ponovo nadvlada smrad nužnika. Perje se kovitlalo u zraku kao pri
obrednom klanju živine: guske su gakale.
Na parčetu zemlje zaraslom u travu i korov, jedna vrana kljucaše po
nekim pilećim crevima. Jakov je stajao otvorenih usta. To je, evo, svet
koji će uskoro morati da napusti. On se vrati u sirotinjski dom i
pokuša da podigne svoju vreću. Nije želeo da ostane tu; soba, kao što
reče ona žena, stvarno beše prenatrpana. Jedno je odlaziti među
sirotinju da joj pomogneš, a nešto sasvim suprotno lišavati je
neophodnog prostora. Još juče vreća mu se činila lakom; sada je jedva
mogao da je podigne. Najzad, on je prebaci preko ramena i reče.
obraćajući se svima:
»Zbogom. Oprostite.«
»Jadni čovek je bolestan. Ne dajte mu da ode«, zakrešta ona ista
žena koja mu je malopre prebacivala što je navratio.
»Kuda ćete, reb Jakove?« oglasiše se i drugi.
»Idem u učilište.«
»Pa, to je strašno. On jedva korača«, viknu neka žena.
»Dajte mu vode.«
 »Hvala vam. Nije potrebno. Nemojte se uvrediti.«
Jakov poljubi svitak sa božjim zapovestima na ragastovu vrata i
krenu u učilište koje se nalazilo u neposrednoj blizini, preko puta
ulice; išao je sitnim koracima i često zastajkivao da bi se odmorio.
Čuo je glasove odraslih koji su čitali molitve i glasove dečaka koji su
učili. Oklevajući, on zastade u predvorju nastojeći u mislima da
sagleda ceo svoj život, pokušavajući da svede račune, ali mu je mozak
bio isto onako spor kao i telo. U njemu više nije bilo ničeg sem
malaksalosti. Pa ipak, prikupi snagu i, pre nego što je izrekao reči koje
se obično izgovaraju pri prelaženju praga svetih mesta, zamoči prste u
bakreni sud sa posvećenom vodom. Zatim se priseti da je u nekoj
knjizi o etici pročitao da se mučenikom može smatrati čak i čovek koji
umire u krevetu. Već sam čin umiranja predstavlja prinošenje žrtve.

VI

Jakov se onesvesti usred čitanja molitve i pade svom dužinom, u

molitvenom šalu i sa molitvenim kaiševima. U učilištu se izbezumiše.
Podigoše ga na noge i neki čovek, bez dece, odvede ga svojoj kući i
ustupi mu jednu sobu; žena tog čoveka prihvati se da ga neguje.
Poslaše po vidara i on primeni sva uobičajena sredstva lečenja -
puštanje krvi, pijavice, trave - ali sve beše uzaludno. Glas bolesnika
toliko je oslabio da se jedva čuo. Narednog jutra on zatraži svoj
molitveni šal i molitvene kaiševe, ali nije imao snage ni šal da stavi,
niti kaiševe na ruke da pričvrsti. Meštani Pilića dođoše da ga posete, a
pojavi se i rabin. Jakov zamoli rabina da primi njegovu ispovest. »I za
grehe«, reče Jakov, onako kako je to uobičajeno o prazniku Jom
kipuru; šakama, koje nisu imale snage da se stegnu, on uzalud
pokušavaše da se udara u grudi. Sećao se kako je bio snažan celog
života; bio je sada isto toliko slab kao što je nekada bio jak. Nije bio u
stanju čak ni da se okrene na drugu stranu. Bilo mu je preteško čak i
usta da otvori da bi progutao kašiku tople vode.
 Želeo je samo jedno - da drema. Ležao je zatvorenih očiju, utonuo
u preživljavanja nepoznata zdravim ljudima. Nije razmišljao ni o
čemu, ali se u njemu nešto zbivalo što je uzvišene činilo dostupnim
istini. Počeše da mu se javljaju mnogi bliski likovi: njegov otac, neka
počiva u miru, njegova majka, sestre, Zelda Lea, deca, Sara. Pohodio
ga je čak
1 Jan Bzik koji više ne bejaše seljak, već sveta rajska duša.
Međusobno nešto raspravljahu ali ne preterano žučno, a pitali su i
Jakova za mišljenje. Obe strane su sa svog stanovišta bile u pravu i
Jakovu se rasprava učini čudnom, iako nije bio posve upućen ni u
razmatrano pitanje, niti u njegovu suštinu. Kada bi samo ljudi mogli
da pojme te stvari dok su još u punoj snazi, reče on sebi. drukčije bi
služili bogu. Nikoga ne bi obuzimalo nepoverenje. Niko ne bi
tugovao. Ali, kako takve istine približiti čoveku dok je još u punoj
snazi? Ne, to je nemoguće.
Sada se već dizao nepremostiv zid između Jakova i onih koji
dolažahu da ga obiđu. Oni bi mu poželeli brzo ozdravljenje,
promrmljali bi nekoliko uobičajenih reći utehe i nade, davali mu
raznovrsne savete, ali su mu se njihove reči, mada ih je čuo, činile
ispraznim, bez ikakve veze sa onim do čega mu sad beše stalo. Nije
želeo da ozdravi. Nekadašnja privrženost telu nije više postojala, više
nije osećao potrebu za njim.
Već u nekoliko mahova, Jakov je lebdeo van svog tela i posmatrao
ga sa visine kao odbačenu odeću. Telo je ležalo, umotano u platno,
zgurano u krevet, bolesno, žuto i zgrčeno. Odslužilo si već svoje -
govorio je Jakov telu - razdirali su te i uprljali gresi, sad moraš da
budeš očišćeno. Jedne noći se Jakov, zdravi Jakov, otrže od samrtnika:
putovao je livadama, planinama i morima do kuće Benjamina
Eliezera, u Jerusalim. Ušao je u sobu u kojoj je sedeo njegov sin
radeći pri svetlosti uljane lampe. Obratio mu se i dao mu znak, ali
Benjamin Eliezer, zadubljen u svoje štivo, nije mu se odazvao. Ubrzo
zatim neka nepoznata sila prenese Jakova natrag u Pilić i on ponovo
postade rob svog tela i svoje patnje.
 Njegov samrtni ropac beše otpočeo. Disao je s naporom, grudi mu
se dizahu, a iz grla se otimala poneka reč na jidišu i poljskom. Prisutni
pomisliše da je već mrtav, ali kad mu jedan član Dobrotvornog
pogrebnog društva stavi perce u nozdrve, ono ipak zatreperi. Njegovo
telo se, na sebi svojstven način, odupiralo smrtnoj kazni. Pokušavalo
je da se otme, da ponovo obavlja svoje funkcije, da vari, izbacuje
štetne materije, da podriguje i da se znoji, ali su svi ti telesni napori
bili nalik na samrtne trzaje svojstvene životinjama. Srce je treperilo
kao prelomljeno krilo; krv je usporeno kolala; oči više nisu
primećivale upaljenu sveću. Plamen života je gasnuo, a oni sa druge
strane, koji su ga očekivali kao što rodbina, stojeći na obali, čeka da
brod baci sidro, dovikivali su mu i pružali ruke prema njemu. Jakov
ugleda Saru kraj Zelde Lee i začudi se tome, mada njegove misli više
nisu bile ovozemaljske. Da, tamo, s one strane, sva su zbivanja
drugačija. . .
Jakovljevo telo je umiralo, ali je on bio toliko zaokupljen
pozdravljanjem sa onima koji su došli da ga sačekaju, da se unazad
uopšte nije osvrtao. Njegova mračna kabina, sa svim svojim
dronjcima i otpacima, ostala je na brodu. Očistiće je putnici, oni
kojima je suđeno da i dalje putuju po uzburkanim morima. On, Jakov,
prispeo je u luku.
Ljudi iz Dobrotvornog pogrebnog društva podigoše telo, otvoriše
prozor i očitaše Molitvu opravdanja božje volje, a zatim ga okrenuše
tako da mu noge budu usmerene prema vratima; iznad glave mu
upališe dve sveće. Pobožni ljudi se okupiše da čitaju Psalme. Vest
daje Jakov umro brzo se proširi celim okrugom. Iako je dvadeset
godina u zemlji Izrailja živeo krajnje povučeno, njegovi postupci ne
bejahu nepoznati, pa su ga smatrali čovekom-pravednikom.
Stari deo groblja bio je već odavno popunjen i Jakovu odrediše
mesto u novom delu. Telo je oprano i preneseno u talmudsko učilište,
gde rabin održa govor u slavu pokojnika. Ceo grad je prisustvovao
ispraćaju Jakova.
Kada je grobar počeo da kopa raku za Jakova, njegov ašov okrznu
neke kosti. On poče pažljivo da kopa i ubrzo se ukaza neko telo, koje
još nije bilo u stanju potpunog raspadanja, možda zbog toga što je na
tom mestu zemlja bila peskovita i suva. Razgledajući kostur i
komadiće odeće, žene iz Dobrotvornog društva zaključiše da je u
pitanju ženski leš. Pramenje plave kose još uvek je prekrivalo lobanju
i ubrzo zaključiše da tu leži Sara, sahranjena bez pokrova, samo u
haljini. Jevrejska zajednica beše sahranila Saru izvan groblja, ali su se
mrtvi postarali da je uvedu među ostale pokojnike. Groblje je
presudilo: Sara je jevrejska kći a njeno mrtvo telo posvećeno.
U Piliću ta vest uzbudi duhove. Žene su plakale, pobožan svet je
postio. Dolazili su mnogi, čak i mlade devojke i deca, da vide telo
koje je dvadeset godina ležalo u zemlji, a moglo je još uvek da se
prepozna. Na groblju je vladala gužva kao u mesecu eluiu kada svi
pohode grobove. U tom događaju svi su videli prst proviđenja. Sve je
to podsećalo na jedno od onih praiskonskih čuda, beše to znak da
postoji Oko koje sve vidi i terazije na kojima se mere čak i dela jedne
bezbožnice. Starešine sazvaše sastanak i odlučiše da Jakova sahrane
pokraj Sare.
Tako i učiniše. Jakova, uvijenog u molitveni šal, sa komadićem
crepa na očnim kapcima i grančicom mirte među prstima, sahraniše
pored Sare. Zajednica odluči da im podigne zajednički nadgrobni
spomenik, da bi time ispravili nepravdu koju su Sari naneli Geršon i
njegovi ljudi. Kada minu trideset dana žalosti, kamenorezac poče da
kleše spomenik. Odozgo su bila isklesana dva goluba, jedan naspram
drugog, kljunova sjedinjenih u poljubac. U mozaiku su, naravno,
naznačene samo konture da bi se poštovala zabrana klesanja likova.
Imena pokojnika bila su duboko urezana u kamen: Jakov Eliezerov
sin. Sara kćerka praoca Avrama. Jakovu odaše poštu rečima: naš
učitelj, sveti čovek, a kraj Sarinog imena uklesaše stih iz Priča
Solomonovih: »Ko je u stanju da pronađe bezgrešnu ženu?«
Epitaf se završavao citatom iz Biblije, koji je uokviravao njihova
imena: »Mili i ljubazni u životu - nisu rastavljeni ni u smrti.«
 BELEŠKA O PISCU
Neočekivana dodela Nobelove nagrade za književnost 1978.
uvrstila je lsaka Baševisa Singera u plejadu svetskih velikana pera.
Neosporno. Singer je mag poetske reči. pripovedač maštovitog
nerva, tanani slikar egzotičnog kolorita drevnih jevrejskih običaja,
mitova i legendi, hroničar gorke sudbine ovog naroda. No, upravo ova
tematska isključivost Singerove stvaralačke inspiracije, opsednutost
životom. stradanjima i nadanjima Jevreja (dugi niz godina pisao je
dela samo na jidiš jeziku) objašnjavaju zašto je svetsku slavu Singer
stekao tek u 74. godini.
Koje su ljudske i umetničke osobine, vrline i mane nobelovca
protiv sopstvene volje i očekivanja? (Singer: »Dobio sam mnogo veće
priznanje nego što zaslužujem!«) Nazivaju ga »mudrom jevrejskom
ludom«, »seksom ophrvanih filozofom, pitomim faunom topla srca
prožetog silnim strastima i religioznim nedoumicama«. Singer je pisac
koji misli veoma duboko, ali ponekad i jeretički. On je verski fanatik
nereligioznih shvatanja. Muči ga sudbina pojedinaca, sopstvenog.
jevrejskog naroda ali i sveta, devalvacija moralnih vrednosti. Singer
kaže o Singeru: »Pišem samo o onim temama koje me fascinaraju.
Oživljavam ličnosti i zbivanja koja nijedan drugi pisac ne bi bio u
stanju tako plastično da prikaže.«
Literarna potka zbivanja u Singerovom romanu »Rob« izatkana je
na pozadini istorijsko-etničke sredine jev rejskih verskih zajednica u
Poljskoj XVII veka. Kritičari smatraju ov o delo najboljim Singerovim
romanom. To je potresna ljubavna priča sa tragičnim raspletom.
Čitaoca plene lepota kazivanja i dubina piščevih misli. Mestimično,
Singer nam dočarava pravu svetkovinu poezije. Nesklon
sentimentalnostima, pisac ipak ume da u nama izazove tugu i punu
meru saosećanja sa prikazanim likovima. »Rob« obiluje kontrastima:
srećom ozareni pastoralni motiv i smenjuju se sa prizorima duboke
ojađenosti.
Nežnosti i svirepost međusobno se dopunjuju i potiru. Bol. strasti i
seksulane porive smenjuju religiozne digresije i opisi tihog blaženstva
i pokorne smirenosti. Iako nam stranice »Roba« vaskrsavaju jedan
svet koji više ne postoji, piščeva poruka nailazi na prijemčiv odjek u
svesti savremenog čitaoca. To je strasna i uzvišena ljubavna priča
puna topline i tragičnosti.
Ličnosti u njegovim delima su, gotovo bez izuzetka, netipični
junaci. Oni se upinju da dokuče i spoznaju istinu i suštinu stvari.
Duboko su religiozni, ali u stalnom sporu i nesporazumu sa bogom.
Osećaju potrebu da svoje grehe iskupe i okaju. no ipak nastoje da
probiju okove koje im sudbina nameće. Sumnja i verovanje u boga
rastržu i pisca i njegove junake. Oni su ispunjeni unutrašnjim
protivurečnostima. bore se protiv zlehude sudbine a ipak joj se
priklanjaju i mire sa nevoljama.
Singer nastoji da vlada svetom svoje uobrazilje. Iako uobličava
specifičan, mitski svet irealno-realnih dimenzija, Singerova kazivanja
imaju opštehumanu vrednost. univerzalno značenje i domet. Njegove
teme. pak. odišu patinom i poetičnošću bajki.
Isak Baševis Singer rođenje 1904. godine u Poljskoj, a živi u SAD
od 1935. godine. Veoma je plodan pisac; objavio je brojna prozna dela
(pripovetke i romane), a pisao je i liriku. Singer se ubraja među
najznačajnije savremene američke književne stvaraoce te ga često (sa
jidiša) prevode i tako istaknuti pisci kao što je nobelovac Sol Belou.
Najpoznatija su mu dela: »Porodica Muskat«, »Sotona u Goreju«,
»Čarobnjak iz Lublina«, »Spinoza sa pijace«, »Rob« i »Neprijatelji«.
Pored romana Singer je napisao i nekoliko veoma zapaženih zbirki
pripovedaka.

A. G.