МАЛИ

МИСИОНАР

1
Манастир С в е т и С т е ф а н
Београд, 2011.
 ЗАПЛОВИМО МАЛО РЕКОМ
ИСТИНСКОГ ЖИВОТА

Свети апостол Матеј забележио је у своме

Јеванђељу необичну Спаситељеву реч. Један од
ученика, прича јеванђелист, приступио је био
Господу Христу и рекао: „Господе, допусти ми
да одем и укопам оца свога”. Господ му је на то
одговорио: „Хајде за мном, а остави нека мртви
укопавају своје мртваце”.
Живе људе назвао је Господ мртвима!
И то не само том приликом. У Откровењу св.
Јована Богослова Господ поручује једном човеку
од положаја: Знам твоја дела; имаш име да си
жив, а мртав си.
Не звуче ли вам, браћо и сестре, чудно те
речи којима се жив човек оглашује мртвим? А
како ипак велику истину те речи казују. О, колико
је мртвих међу нама, браћо: колико људи мртвих
за Бога и за велике духовне вредности, мртвих
за остале људе, мртвих за све што нису они
2
лично! Колико људи има у којима као да се нешто
угасило и који не осећају присуство Онога Који
оживљава и надахњује све и Који нас чека на крају
свих путева; колико их има који, кад из извесних
друштвених обавеза и наврате у храм Божји, стоје
тупо и безизразно, чија душа не задрхти ниједним
трептајем и из чијих се груди не извије ни једно
осећање дивљења и страхопоштовања пред тим
неизмерним величанством које управља световима
и нашим животима.
Па колико има људи у којима се угасио смисао
за више вредности. Колико их је који су мртви
за правду, за које је право само оно што је њима у
интересу и који ће допустити да сав свет пропадне
само да њима буде добро. Колико их има мртвих за
истину, који се данас куну у једно а сутра у друго,
који ће — ако им је у интересу — рећи да је бело
црно и црно бело и који своја недела облаче у звучне
и лепе речи и представљају их као подвиге и врлине.
Па колико их има који су мртви и неосетљиви
за друге људе, који живе само за себе и које туђа
несрећа и невоља уопште не дира. Узмите само
један пример. Док толико наше браће тешко
страда, док је много породица у самом Београду
више гладних него ситих, док су хиљаде и
хиљаде наших породица у црно завијене, док
су читава наша села претворена у згаришта и
читаве наше покрајине формално истребљене,
3
дотле код нас, у српском Београду, скоро у сваком
локалу, из дана у дан, и из вечери у вечер, без
предаха и без престанка, трешти музика и има
света коме је до провода и до весеља. Реците,
браћо, да ли у тим људима који се могу веселити
на овом нашем тужном и претужном гробљу
још увек живи и куца српско и људско срце?!
(Ова је беседа изговорена у ратном времену II
Светског рата, 1942.г., али би се дословно могла
применити у овоме времену. Док наши Срби на
Косову и Метохији нечувено страдају и злопате
се од терора шиптарског, дотле Београд мирно
посматра нестајање Срба са простора на којима
су вековима живели, и муке и страдања тога
народа га се не дотиче – као и онда).
Па колико има људи који су неосетљиви и
мртви за туђ бол. Сада се прикупљају и сређују
сведочанства о страдањима наших најновијих
мученика. Тешко је човеку да прочита и две стране
од онога што су људи људима чинили и могли
чинити. Штедећи ово свето место, споменућу
само један од лакших случајева.
У селу Прологу, близу Ливна, живела је
само једна српска породица од седам чланова.
Бездушним људима је и ова једна породица била
трн у оку и зато су, кад је настао овај свеопшти
покољ, извели њу једне ноћи у поље и стрељали.
Кад су сутрадан дошли да покопају лешеве, нашли
4
су једну девојчицу од 10 година још у животу.
Седела је међу лешевима, наслоњена на мртву
мајку и плакала. Видевши да поново долазе они
који су поубијали све њене, обратила се једном
и рекла: „Чико ја сам жива; немојте ме убити!“.
Помислило би се да ће та молба из уста тог малог
рањеног створења и камен дирнути. Али, међу тим
људима није се нашло ниједно осетљиво и живо
за туђи бол срце које би се смиловало на то дете
које никоме никаква зла није учинило, на те тужне
и преклињуће очи које су сву ноћ плакале, и то
мало, сломљено, али жељно живота срце које је сву
ноћ међу лешевима дрхтало. Нису је поштедили.
А колико је хиљада таквих и горих случајева било!
То пак сведочи, браћо и сестре, да има људи
који не знају за Бога, који не знају за душу, којих
се нико на свету не тиче; има људи који имају име
да су живи, а мртви су — мртви духом и мртви
срцем. А од тих се живих лешева нико ничему
добром, великом и стварном нека не нада.
Али зашто кад је у питању осуђивање човека,
гледати само на друге. Та погледајмо мало и на
свој живот. Зар смо и ми мало пута, занети собом,
заборављали на Бога и на оне око нас? Колико се
пута и наше срце стегло кад је требало учинити
нешто за другог? Колико смо пута прошли крај
човека који је био у невољи и отишли даље својим
путем као онај левит из Спаситељеве приче? И
5
уопште, колико има неурађеног и пропуштеног
у нашем животу! Како смо умели брижно чувати
себе и жалити и времена и труда кад је требало
радити дело Божје! Зар смо једном с мало труда и
жртве могли некоме приредити велику радост и —
нисмо? Колико нам је пута неко приступио отворена
срца и с пуно љубави и ми му нехајно окренули
леђа! Колико су пута и из нашег срца помолиле
своје отровне главице: нетрпељивост, заједљивост
и злурадост! Колико смо пута без икаквих обзира
нанели бол често своме најрођенијем, како смо му
без милости рањавали срце и стварали и у његовој
и у својој души пакао и после проклињали живот
и час кад смо се родили!
И — с друге стране — како је топло прострујао
неки нови живот кроз нас: кад смо предавали себе
Богу, кад смо отварали срце своје, кад смо се с
љубављу и поверењем односили према некоме,
кад смо волели, кад смо чинили добро, кад смо
праштали и кад смо давали и жртвовали нешто од
себе. Како нам је у тим моментима био близак Бог,
како смо га дубоко осећали, како смо му се топло
молили! Како је из душе све нешто певало и певало
са свим бићима и свима световима Богу великоме!
Како се с очију скидао неки вео, како су се ширили
видици, како нам је придолазила снага и како су
животне тегобе постајале ништавне. Друкчије смо
схватали, друкчије осећали; у другом је правцу
6
била настројена воља. „Све је било измењено:
речи Светог писма, речи молитве и црквених
песама до тада тако обичне достајале су тако
пуне смисла, људи до тада тако далеки постајали
су ближи и равнодушност према њима претварала
се у сажаљење и љубав. Споља се у ствари није
ништа изменило: то су биле исте речи које смо
безброј пута слушали и исти људи које смо још
јуче сретали, али је изнутра нешто удахнуло свему
нов живот и — све је постало друкчије“.
У чему је тајна и откуд та промена?
У светој Књизи Божјој стоји написано да је
анђео Господњи с пламеним мачем у руци бранио
прародитељима приступ дрвету Живота, кад су
зажелели да живе по своме и за себе. И данас је
ускраћено узимање учешћа у истинском, радосном,
благодатном, стваралачком животу онима који хоће
да живе сами за себе, а мимо Бога и без љубави према
другима.
Јеванђеље нам је открило тај чудни закон
живота, да личност отргнута од Бога и љубави
према другима и заузета једино собом замире и
да се њене истинске снаге, као у откинуте гране,
гасе. И, да она оживљава кад превазиђе себе, кад
заборави на себе, кад воли и кад живот свој утка у
живот Божји и живот других.
Они који су бдили и страховали до самозаборава
над својим дететом знају врло добро, колико
7
животна снага придолази ономе ко заборави себе,
ко живи за другог и кад без граница воли.
И, уколико је самозаборав и самопрегорење
потпуније, уколико је љубав већа, уколико је
предавање Богу свесрдније утолико је у души
топлије, утолико се личност већма проширује и
богати животним снагама, утолико више постиже
и утолико су њена дела већа и трајнија.
Браћо моја, нема веће радости него осетити
Христа и његову љубав у срцу свом и нема веће
среће него усрећити другог. Ко живи а то не осети
и не доживи, тај слободно нека не броји свој
живот у живот. А они који то доживљавају и из те
повезаности с Христом и људима црпе снагу, ти
стварно живе и стварају.
Ретко да је ко у читавој историји света из
љубави према Христу и људима тако мало штедео
себе, као што је то случај са св. апостолом Павлом.
Ваља само прочитати Дела апостолска и последње
главе II Посланице Коринћанима, па видети шта је
тај свети човек с радошћу претрпео за дело Божје.
Али је та драговољна и из љубави учињена жртва
била још овде, на земљи, богато награђена. Ретко
да је ко у историји тако пуним животом живео,
тако дубоко осећао и тако много урадио као он. Тај
је мали, слаби старац с Божјом помоћи формално
срушио читав стари свет са свим његовим
схватањима, веровањима и заблудама и на његовим
8
рушевинама подигао један нови, чија је атмосфера
зрачила благодатним озарењем душа.
У нашој пак историји нико није тако истински
живео ни толико урадио колико онај царевић-монах
који није пожалио себе, него је свим бићем горео
у служењу Богу и другима. Колико је владалачке
деце брижно чувало свој удобни, лепи живот и
одживело свој бесплодни век не оставивши чак
ни имена. А овај је жртвовао свој лични живот,
савлађивао се, мучио, трчао, учио, помагао, мирио
и стварно сачувао живот за себе и за вечност и дао
да плодове тог живота уживамо и ми после толико
стотина година.
Али, можда није свакоме од нас дато да буде
свети Павле и свети Сава. Не чекајмо прилику да
чинимо дела која ће задивити свет, него чинимо
оно што је и сада и у сваком тренутку у моћи
свакоме од нас.
Браћо моја, ако сте тешко подносили живот,
ако сте се стидели себе и ако сте носили празнину
и пакао у души:
- кад сте живели не знајући за Бога,
- кад сте пропуштали да чините добро,
- кад сте били неосетљиви за другог и живели
само за себе, онда се молите Богу да вас
искушења те врсте што мање преовладавају.
И с друге стране, ако сте осећали радост у
души и прилив новог живота:
9
 - кад сте се, као дете мајци, с потпуним
поверењем предавали Богу,
- кад сте осећали у молитви како вам Његово
присуство загрева душу,
- кад сте све што долази из Његове руке
примали са захвалношћу,
- кад сте радили Његово дело и творили
Његову вољу,
- кад сте стајали на страну истине и правде,
- кад сте праштали и молили да вам опросте,
- кад сте волели и горели од жеље да чините
добро,
- кад сте, гдегод сте стали и могли, сејали
радост, онда идите и тако даље чините.
Нека вас не збуњује што свет иде другим
путем. Пустите, по Спаситељевој речи, нека мртви
сахрањују своје мртваце и нека самољубиви и
саможиви сахрањују себе у себи, а ви идите у
живот за својим Господом. И проповедајте тај
живот онима који још имају уши да чују, и очи да
виде и срце да осете и да разумеју — Амин.
(11/24. октобар 1942)

10
 ДОБРО У ЧОВЕКУ
БЕСЕДА НА ДУХОВЕ

Добро је, браћо и сестре, оставити с времена на

време свакодневна занимања, свакодневне трзавице
и бриге, свакодневне мисли и разговоре, и доћи на
ово свето место, pа ту освежити себе молитвом и
другим, новим, несвакодневним мислима.
Празници су зато и дати да човек предахне
од оног обичног и свакодневног и да, погружујући
се у молитву и подсећајући се на велика дела
Божја, прибира снагу за даљи пут, даље жртве
и даља уздизања.
И данашњи празник пружа мисли које
освежавају и подижу дух. То су мисли о првим,
светлим данима хришћанства и о животодавној
снази добра и љубави.
На данашњи дан је једна мала група људи у далекој
и забаченој Палестини добила надахнуће одозго да
пође у свет и објави нове и спасоносне истине.
Пред њима је било огромно Римско Царство
од Еуфрата до Атлантика и од Рајне и Дунава до
Етиопије, у којем се живело, уживало, робовало,
11
узајамно презирало и понекад од муке убијало.
Располагало је то царство узорним
законодавством и високом културом, спољашњом
организацијом и спољашњим обиљем, али то није
све што човек тражи и жели. Људи су били жедни
нечег дубљег, топлијег, животнијег.
Пред тај свет су изишли на данашњи дан
апостоли и објавили Спаситељеву благовест да
то што људи траже није далеко од њих, да сваки
човек носи у себи благо којега није свестан, благо
богосиновства и доброте, да се с тим благом ништа
на овоме свету не може мерити и да му га, ако га
човек у себи и у људима око себе не нађе, ништа на
овоме свету не може заменити ни надокнадити.
Објавили су да је Спаситељ прилазио и људима
које су остали презирали и одбацивали и откривао
и у њима читав један свет лепоте: у несрећном
непоштеном Закхеју, у јадној грешници Магдалини,
у брзом на гнев и потезање ножа апостолу Петру, у
распетом разбојнику.
Објавили су да је сва несрећа у томе што људи
заузимају погрешан став, што слуте, проналазе и виде
један у другом оно што је рђаво, а не оно што је добро,
што траже оно што храни мржњу и убија дух, а не оно
што подиже дух и што рађа љубав и радост.
Саветовали су:
Престаните да тражите оно што је рђаво у
вашим ближњима и потражите и заволите оно што
је добро и спашћете и њих и себе.
Спашћете њих јер сваки човек већ верује у
12
своју доброту, сваки воли и жели да је добар, сваки
осећа вечни божански зов ка савршенству. Требало
би га у томе подржати: поверовати му и помоћи да
се добро, које живи у њему и које он цени у себи,
развије, ојача и однесе победу над злом.
Спашћете и себе јер ћете, само ако будете
умели, у дну свакога срца наћи нешто достојно
љубави и уместо злом хранићете и појићете душу
добром и љубављу.
А само се добро у човеку може волети и само
се љубављу може живети.
Са том науком су на данашњи дан апостоли
изишли пред свет.
Људи који су се осећали усамљени у свету имали
су прилике да се после сваке апостолске проповеди
на делу увере да има душа пуних скривене доброте
које умеју да воле и које се могу волети.
Људи који су желели да се ослоне о неко
добро, племенито биће, које би их својом добротом
подржало, налазили су међу првим хришћанима то
што су тражили и осећали су како пупољци оног
што је најлепше у њима обилно бујају и цветају у
тој атмосфери топлине и срдачности.
На молитвеним скуповима првих хришћана
горела су срца од љубави и од близине и присуства
Онога који је ту скоро био рекао: Нову вам заповест
дајем — да љубите једни друге!
Ко се једном нашао на скупу тих људи, из
којих је под утицајем благодати Духа Светога
проговорило оно што је најбоље у човеку, и ко је
13
осетио и заволео Христа, тај више није одлазио.
Јер, људи су жедни добра, жедни љубави, жедни
Христове близине више него ичег на свету. Када то
негде пронађу, не одвајају се лако и не одлазе.
И тако је хришћанство, не борећи се оружјем, не
користећи силу и не убивши ниједног противника,
за непуна три века победило свет.
Нека неко нађе што слично у историји!
Пролазили су затим векови, пролазила су
краљевства и царства, а хришћанство је остајало.
Само нови нараштаји хришћана су често
заборављали оно што је прво и основно у
хришћанству.
А једно од првих и основних правила за
хришћански духовни живот јесте: не тражите и не
гледајте један у другом оно што је зло, него оно што
је добро, да бисте престали мрзети и отпочели волети
— јер је у љубави спасење и радост и живот!
О, кад бисмо и ми послушали тај савет! Ако не
сав терет, а оно бар пола терета скинуло би нам се
са душе, па би се лакше и радосније живело,
По нашим књижарским излозима може се
видети књига Живот оивичен тамницом. Стварно,
живот је оивичен тамницом ако се свуда око себе
види и слути само зло. Упропашћујемо себи живот
пребирајући непрестано по ономе што је ружно,
нечисто и рђаво у другоме. Зар нам је живот
зато дат и зар од своје душе збиља не умемо
да начинимо ништа боље до сметлиште туђих
мана и туђих грехова? А нико, рекао је велики
14
Апостол, не зна шта је у човеку... Знамо једног
црквеног великодостојника кога су пред рат сви
једнодушно ружили и осуђивали. Дневни листови
су писали против њега, растурани су леци против
њега, општински одбори читаве Босанске Крајине
доносили су резолуције и протесте против њега
и тражили да се уклони из њиховога краја. Али,
дошао је рат и „Независна Држава Хрватска“ и
из тога човека је блеснуло нешто што нико није
ни слутио: понео се као највећи пастир и херој и
завршио свој живот лепше него краљевски —
завршио га је величанствено, као великомученик.
Сада је понос Цркве којој је, по општем уверењу,
некада служио на поругу.
Нико не зна какво се све добро крије у човеку.
На овоме се свету не може наћи савршен човек,
али се не може наћи ни такав у коме не би било баш
ничега доброг. Сваки човек који пролази крај нас
носи у себи слику Божју, сваки — и онај најгори —
има тренутке када је велики, добар и мио. То и јесте
оно на што првенствено треба обраћати пажњу, што
треба тражити и чему се треба радовати.
Зато, кад нас зло гони да ма о коме мислимо
ружно, када нам се при сусрету с неким или при
сећању на неког лице грчи од нетрпељивости,
умиримо одмах себе и са љубављу помислимо: па и
тај човек, кога ја не трпим, дете је Божје; и за њега
је умро Христос; и на њега Бог гледа са љубављу
и очекује да Му се врати у очински загрљај; и тај
човек уме да буде добар, можда далеко бољи него
15
ја; и он свакако има своју невољу, и њега нешто
пече и боли; и он је мој брат, достојан сажаљења и
љубави...
Те мисли и та осећања открављују срце и
руше преграде које деле човека од човека, те човеку
лакне и буде му ведро на души и, крај свих недаћа и
невоља споља, лакше се дише и живи.
Истраживањем зла само се већма рањави душа,
загорчава се и трује и сопствени и туђи живот. Само
се љубављу и вером у добро човек подиже, само
се њима живи. Зато, када данас будете плели венце
од зеленила и уплитали у њих молитве за оне који
су нас оставили, прешавши у други свет, и за све
који су вам драги на овој земљи, уплетите у њих и
молитву да нам Бог помогне да не гледамо један у
другом оно што је зло, него оно што је добро, да се
радујемо томе добру, те да нам добро буде.
И када те венчиће будете гледали крај домаће
иконе, пред којом се будете молили, додајте својој
свакодневној молитви и прозбу:
Господе, помози ми да у сваком човеку видим
и заволим оно што је добро, те да и у мојој души
зашуми Твоје велико, и свето, и бескрајно море
љубави! Амин.

Штампа: Штампарија Т и х и г л а с
17