Aristotel (384-322. g.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiću nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini.

Za
razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja
prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja.
Dok je Platon bio živ, Aristotel je bio član Akademije, a kasnije je (335. god. p.n.e.) osnovao vlastitu
filozofsku školu - Likej. Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetičari jer se škola nalazila u
natkrivenom šetalistu. Bio je učitelj Aleksandra Makedonskog.

Aristotelova dela kasnije su dobila nazive po temama kojima se bavi u njima. To su praktično sve teme
kojima se filozofija bavi. Naslovi tih knjiga su: Fizika, Metafizika, Organon (Logika), Nikomahova etika, O
duši, Politika i dr.

Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, profitirala je logika, odnosno
razmatranje odnosa i uspostavljanje reda među idejama, reda koji ustanovljavamo bez obzira na čula,
kako kaže Platon. Aristotel je primetio da ovoj novoj disciplini treba posebno obratiti pažnju, tako da je
on prvi podrobno obradio zakone logike.

Aristotel je primetio da je teško definisati neke pojmove. To je objasnio time da se radi o najopštijim
pojmovima kojima je teško naći opštiji pojam potreban za definiciju. Jer, definicija treba da se sastoji od
rodnog (opštijeg) pojma i vrsne razlike, koja utvrđuje po čemu se određena stvar razlikuje od drugih u
svom rodu, po čemu je ona posebna vrsta. Ove najopštije pojmove nazvao je kategorije. Aristotel navodi
deset kategorija: supstanciju, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, položaj, posedovanje, odnos, i delanje i
trpljenje. Supstancija je svaka prirodna stvar koja ima materijalni supstrat i pojmljivu suštinu, jedino Bog
je supstancija bez materijalnog supstrata.

Aristotel se prvi bavio oblicima zaključivanja. Najpoznatiji je oblik silogizma. Silogizam je zaključivanje iz
dve premise koje ima tu osobinu da zaključak mora biti istinit ako su istinite premise. Primer
jednostavnog silogizma je: Svi Grci su plavi. Sokrat je Grk = Sokrat je plav.

U knjigama o fizici, etici i metafizici, Aristotel se primenjuje svoja logička znanja, trudeći se da sve što je
tema rasprave dobije pravilnu definiciju. Iako na Rafaelovoj slici Atinska škola Platon pokazuje na gore, a
Aristotel na dole, ove njihove gestove treba pre shvatiti kao raspravu o tome kako nastaviti Platonov
program, nego kao potpuno suprostavljanje i okrenutost Aristotela vidljivom svetu. Aristotel zapravo
sledi Platona u osnovnoj ideji da je razlog stvari u svrhama radi kojih one postoje - jedino što se Aristotel
više interesuje za to kako se te svrhe ostvaruju ili se mogu ostvariti. On se osim svrha interesuje i za
sredstva koja koriste ili mogu koristiti priroda ili ljudi, a da bi saznali ova sredstva zaista se moramo
okrenuti i iskustvu, odnosno, vidljivom svetu.

Aristotel - Kritika teorije Ideja i teorija uzroka

Na ovoj fresci Platon pokazuje na gore (paralelni svet Ideja), a Aristotel prema zemlji (iskustveni, vidljivi
svet)Povodom Platonove teorije Ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je
istina draža".

Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet Ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je
smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu suštinu, koja joj je zajednička sa drugim stvarima njene vrste.

Ove pojmljive suštine postoje samo u vidljivim stvarima, a ne odvojeno od njih, kako je govorio Platon.
I Aristotel je smatrao da "slično saznaje slično". Mi možemo da saznamo te pojmljive suštine zato jer
imamo misli i pojmove. Kao što je naš život i postojanje određen tim pojmovima, tako i suštine u drugim
bićima predstavljaju unutrašnji delatni princip, koji ih oblikuje i određuje njihov razvoj.

Ali naši pojmovi ne bi mogli da utiču na naš život (nas same), ako neki od njih ne bi govorili šta treba da
radimo ili šta su naši ciljevi i svrhe. Tu funkciju u bićima bez razuma vrši ta suština, njome je odlučeno
radi koje svrhe postoji neka stvar. Odnosno, šta će se sa njom desiti i radi čega je ona neophodna. Svako
biće koje koje poseduje tu suštinu je jedna supstancija.

Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu:

1) njene materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je određena i kao izvor
mogućnosti da nešto nastane)

2) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili)

3) pokretačkog uzroka i

4) svrhe radi koje postoji.

Ponekad ista stvar, npr. duša kod živih bića, u sebi sažima poslednja tri uzroka - ona je i "oblik" bića i
njegov pokretački uzrok i sadrži njegovu svrhu.

Ponekad, ta svrha je istovremeno svestan cilj života (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono što će se
desiti nije predmet volje - odrašćemo, na primer, nezavisno od naše volje.

U nekom poretku uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu.

Taj uzrok je "ontološki primaran". To znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je
nešto što je ugrađeno u same stvari (prirodu).

Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome viša i
sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel
podrazumeva kada govori o Bogu.

Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet. "Nepokretni" - zato jer
ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogućnosti, i on je
večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje
mišljenja"). Analogno tome, duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića.

Svojom prirodom Bog određuje sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da teže da postanu slične njemu, a to
znači manje izložene propadanju i sa više svojih ostvarenih mogućnosti. Tako je svrha čoveka da razvije
svoju moć mišljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka je da nastave svoju
vrstu i pomognu u održavanju drugih vrsta, itd. Čak i nebeska tela i nežive stvari imaju svrhu (ovde to
znači naprosto zakon kome se podvrgavaju) - da kruže po pravilnim putanjama ili da teže da zauzmu
mesto koje im pripada u poretku sveta.

Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno
sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritičkim poštovanjem
Aristotela.
Aristotelova etika

AristotelAristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega
svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za njega (i Boga) - delatnost
mišljenja. Čovek može da teži i bogatstvu i slavi i moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi; vredna
po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio.

Ako usavršava mišljenje, na taj način čovek postaje sličan Bogu.

Po Aristotelu, čovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetičke koje se tiču usavršavanja znanja,
kao što je npr. mudrost, i uže etičke kao što je hrabrost, umerenost ili blagost. Od onoga što čovek može
da zna neke stvari ne mogu biti drugačije (večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se
bavi i stvarima koje su stalno drugačije, kao što su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u
njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grč.
fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiču vaspitanjem, i sposobnosti da se iznađu
sredstva za njihovo ostvarenje, što se najviše stiče iskustvom.

Uže etičke vrline su najčešće sredina između dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukavičluk i
luda smelost mane, velikodušnost (darežljivost) vrlina, a rasipništvo i tvrdičluk mane, ponos vrlina, a
malodušnost i oholost mane, itd.

Po Aristotelu čovek je, osim što je razumsko, i političko biće (zoon politikon). On mora da živi u zajednici i
svoje vrline dostiže tek tada. Čovek treba da teži vlastitoj sreći, ali je još veći zadatak da pokuša da i
zajednicu učini srećnom. Svrha države je ta sreća njenih građana. Aristotel nije, kao Platon, predlagao
neku idealnu državu različitu od svih postojećih. Smatrao je da u zavisnosti od uslova u nekoj državi ona
može da bude dobro uređena kao monarhija, aristokratija ili republika. Ali ovi oblici imaju i svoje
negativne verzije tiraniju, oligarhiju i demokratiju. Smatrao je da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da
se kandiduju samo građani koji su samostalni, zahvaljujući svom bogatstvu.

Aristotelov pristup kategorijama

Autor: Tomislav Novaković

Za Aristotela su kategorije najosnovniji logički ili ontološki predikati koji se izriču o bilo čemu. Oni se ne
mogu nikako izvesti iz nekog praosnovnog pojma deduktivno, nego samo najširom sistematizacijom svih
pojedinačnih, posebnih, opštih pojmova induktivno. Takođe, kategorije se ne mogu svesti jedna na
drugu ili izvesti jedna iz druge, jer kada bi to bilo moguće, ti izvedeni pojmovi bio bi nešto drugostepeno
a ono iz čega se izvode - kategorija. Ipak, one opet nemaju svoje značenje nemaju po sebi, nego u
odnosu sa drugim kategorijama.
Aristotelov pristup kategorijama

Izbor iz Atomike[1]

Za Aristotela su kategorije nisu samo čiste forme nego najopštiji logičko-ontološki predikati u izricanju o
bilo čemu.

„Svaka bez ikakve veze iskazana reč označava ili supstanciju, ili kvantitet, ili kvalitet, ili relaciju (odnos) ili
mesto (gde) ili vreme (kad) ili položaj, ili posedovanje, ili delanje, ili trpljenje.”[2]

Sasvim nešto drugo su samo logičke kategorije koje Kant izvodi iz čiste moći suđenja, najopštijih vrsta
sudova. Doduše, Kant svoje kategorije, koje treba da budu čisti pojmovi apriornog suđenja pre bilo
kakvog sadržaja suđenja, izvodi iz najopštijih vrsta sudova do kojih se došlo induktivno.

Zapravo, on logičke kategorije ne može ni izvesti iz nekog najopštijeg suda, čiste moći razuma, nego tek
posredno iz suda o sudu, sudovima, čistih formi uma, najopštijih zaključakaa, transcendentalnih ideja.

Ako se posmatraju te Aristotelove kategorije: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme,
položaj, posedovanje, delanje, trpljenje; direktno pod logičke se mogu podvesti samo: kvantitet, kvalitet,
relacija, a supstancija posredno pod modalitet; kao ono što nužno postoji, mora da postoji; iako za
Aristotela supstancija nije samo to već je, kao prva supstancija, metafizička kategorija za prvo, nužno po
biću i pojmu, ontološki i logički.

Ipak, osim prve supstancije, po njemu postoje kroz rodove i vrste i druge supstancije i same pojedinačne
supstancije.

Ostale kategorije niti su samo logičke, niti samo ontološke.

Mesto i vreme bi nekako (pre Kanta) možda mogle biti neki “transcendentalni uslov,” mada ne po
prostoru i vremenu kao čistim, subjektivnim čulnim formama, nego prostoru po spoljašnjem,
“objektivnom” smislu, a vremenu po broju kretanja prema ranije ili kasnije.

Položaj, doduše, nije samo prostorna nego i logička kategorija; npr. prema značaju, funkciji u sastavu
nižeg, višeg, uslovljenog, neuslovljenog, dela prema celini. Posedovanje uključuje čak i volju, kao i
trpljenje. Delanje nekad uključuje volju, a nekad ne uključuje.

Dakle, kod Aristotela kategorije ni u kom slučaju nisu neki praosnovni sudovi, niti zaključci, već samo
najosnovniji pojmovi, logički ili ontološki predikati u izricanju koji se ne mogu zaobići, isključiti u govoru,
tvrdnji o bilo čemu. Ti najširi pojmovi se ne mogu svesti na druge pojmove, predikate, ili izvesti jedni iz
drugih. Kada bi se ti najopštiji pojmovi, predikati koji se izriču o svemu postojećem svodili jedni na
druge, ili sledili jedni iz drugih, to više i ne bi bile kategorije, nego tek neki drugostepeni, izvedeni
pojmovi. Zato se do njih ne može doći deduktivno, nekim izvođenjem iz pojma, nego se do tih
najopštijih pojmova dolazi tek induktivno, najširom sistematizacijom svega posebnog, pojedinačnog
saznanja, iskustva.

Opet, ni same kategorije ne mogu dobiti značenje u samima sebi (posmatrati po sebi, odvojeno od
svakog sadržaja) nego svoje značenje, kojim tvrde ili odriču svoj smisao, dobijaju tek odnosom,
udruženjem sa drugim isto takvim kategorijama.
“Nijedan od ovih termina ne potvrđuje i ne odriče ništa u sebi i po sebi, nego afirmacija i negacija
postaju tek međusobnim udruživanjem.”[3] To jest, ni po kakvoj čistoj logičkoj osnovi pojma njih nije
moguće svesti jedne na druge. A ako bi to i bilo moguće, onda bi se moralo odbaciti, kako to izvođenje
kategorije tako i taj izvedeni pojam, kategorija, i proglasiti za nešto drugostepeno. A samo to prvo,
početno, iz čega se izvodi sve ostalo, proglasiti za nužno, primarno i “kategoriju”.

Dakle, po Aristotelu, nije moguće dati neko izvođenje svih kategorija iz jedne kategorije, ili jednih iz
drugih, svoditi jedne na druge, niti te najšire pojmove svesti na neke još opštije pojmove, kraću tabelu,
manji broj kategorija.

Možda je moguće većinu njih samo formalno podvesti pod pojam supstancije, ali nikako sve, jer se i
kategorija supstancije uzima u više različitih značenja.

Pored toga, Aristotel mesto i vreme ne može pripisati prvoj supstanciji, a oni su nužni za mnoge iskaze
koji se izriču o svakoj konkretnoj, pojedinačnoj supstanciji, i za mnoga određenja po drugoj supstanciji (o
rodu, vrsti).

Ipak, suštinski je bitno naglasiti da Aristotel kategorije podjednako posmatra metafizički (prva
supstancija) i fizički (mesto, položaj) i logički (kvantitet, kvalitet, relacija, vreme). Podjednako po razumu,
pojmu kao i po čulima, opažaju.

Kategorija kvaliteta npr. može podjednako pripadati i pojmu i čulnosti, kao i položaj, vreme; čak i volji;
posedovanje, trpljenje, ili delanje može pripadati i fizičkom i metafizičkom i voljnom.

Takođe je najmanje tačno da se te kategorije kod Aristotela samo nabrajaju. To može biti tačno ako se
gleda samo njegov Organon gde se daje samo manji opis, početno značenje svake kategorije
pojedinačno. Međutim, suštinsko značenje svake kategorije po njenom odnosu sa drugim kategorijama,
kao i njihovo sveukupno jedinstvo, ozbiljno se istražuje tek u njegovoj Metafizici.

Dakle, neko njihovo prasintetičko jedinstvo, mogućnost nekog njihovog spekulativnog razmatranja iz
čistog pojma, svakako, postoji; ali se ono ne može, po posebnoj definiciji, opisu svake kategorije, kako
se daje u Organonu, posmatrati samo formalno logički, nego se to jako potrebno suštinsko razmatranje
svake kategorije posebno i njenog odnosa prema svakoj drugoj kategoriji, i svom mogućem sadržaju, po
metafizičkom štastvu, određenju njenog logičko–ontološkog bića, traži, nalazi tek u njegovoj Metafizici.

Tek se po najopštijem posmatranju svega postojećeg po tetradi uzroka (materija, oblik, pokretač, svrha)
povezuje fizičko i metafizičko i po nužnosti prve supstancije može dati jedna svepovezanost i sintetička
osnova svake kategorije, tražiti, naći logički i ontološki štastvo i biće svih kategorija.

Pogotovu, pri shvatanju, objašnjenju završnim, svrhovitim uzrokom u kosmosu, čoveku porekla samog
kretanja, koje Aristotel nalazi u nepokretnom što pokreće, logičkom uzroku, pokretaču, Božijeg
mišljenju o samom mišljenju, večnoj svrsi jednoj sa najvišom delatnošću, delom, savršenog duhovnog
života, najnužnijeg večnog bića, u kojoj je potpuno izjednačuje logičko i metafizičko, naspram samo
mogućnosti materije (materije samo kao mogućnosti).

Ipak, Aristotelu se svakako može zameriti što suštinski ne razmatra odnos logičko-ontoloških kategorija i
kategorija jezika (odnos jezika i logike).
Da li metafizika jezika, jezičke kategorije i pravila gramatike, starija govorna svest utemeljuje logiku,
filozofiju, metafiziku pojma, gde iz celine jezika tada treba dati jednu dedukciju ne samo gramatike i
svih vrsta reči, nego i same logike, ili je obrnuto slučaj.