Kao i vazda kad je bilo bitno u ovom ćumuru od života, gazda Radosav upitao je sebe, drugima nije

verovao ni za zalogaj bajatog hleba:

─ Koliko ljubav ima smisla?

Niz strminu vododerine života gledano, nije ni verovao da ljubav uopšte postoji, pa kako bi onda to što
ne postoji imalo smisla? Na zaljubljene je gledao kao na pijance, kockare, džeparoše, vagabunte,
pesnike, svakojaku sitnu ološ što se pod mutnim lokvama svetlosti sa gasnih lampi vuče uličnom
kaldrmom posle ponoći i ko blesava muva traži paukovu mrežu u kojoj će neki antrak da joj ispije
bolesno zašećerenu krv. Zaljubljeni dremaju u prazno, ne vide ni zemlju kojom hodaju, umesto na
trgovinu, ćar i prosperitet, skuckavaju stihove, sanjare tupavo ko krava na ispaši, napoleonov dukat da
zgaze ne bi ga pokupili ako se nečija kika na kraj avlije zaklati slatko ko rep u šugava šarova.

─ Ćapi ti more taj dukat a ta kika je mamac za miša u tikvu.

Bog zapovedio brak. To mu jasno. Ne brani. Ko je domaćin, treba mu i domaćica. Stroga majka i časna
družbenica. Još uzeti dobru paru za miraz, sa familijom devojčinom u poslove se vezati, neko lepo parče
zemlje ili gusti šumarak dobiti od tasta, a ako je oficirska ćerka i neku liferaciju za vojsku prigrabiti. Na
berićetnoj se vatri ogariti. Pa deca, sinovi, iz vode džikljanje, naslednici, nad dućanom da se tabla omala
„Taj taj i sinovi“. I nek je i ćerki, šačići veseli, na slavi da služe, pesma iz vajata da se načujkuje,
ministarski sinovi da ih podilaze, da izrode buckaste unučiće što pišaju u ruže i kocke šećera ištu.

─ Tako se o ženi tolkuje, a ne sonetom da se njen mali noktić zadirkuje.

Nije ga iskrivila ova četeres neka zima u životu, ne jede ga u nerv crvotočna kasnoprolećna samoće
bujica što Moravu i uz breg potera, misao mu čista, nekad kisela i gorka, ama jasna i sabljasta. Da se ženi
nije žurio, a kad bi ga drugi ženili on ih je na pasja kola iz svog života isterivao. Ljubav je za dokone a ne
za duše inokosne što svojim prstima pusto blato od zemlje čupaju pa ga mese i vajaju dok svima belu
pogaču na sto ne stave.

─ Da je ljubav od vajde ni ovaj dućan ne bih imao.

Suvonjav, visok i prefinjen je ovde, na sred prostorije stajao, u vezenu maramicu kašljucao i stalno
nesvesnim pogledom kroz otvoreni prozor na ulicu istrčavao, pa se vraćao, da ni tako vraćen ovde ne bi
bio. Stamena pogleda ko poništena banknota naizgled žustro mu je tapije pokazivao, nehajno se cenkao i
nizašta dah nije imao. Al je znao da zamota cigaru i u dim prospe priču.

─ Neki viši planovi na drum me vode, ljudski je duh nesputani gejzir a naše telo nepomični mermer iz
kamenoloma umrlih nada, osim kad se proleće oglasi i podigne u nama isušene izvore pa tad, tada čak i
Orfejeve mistične talase svaki damar u nama oseti i poda se. Uznese se taj mermer... ama... da, ja
neizostavno na put moram, kakva me staza na njemu čeka, ne znam, ne slutim, ne pojmim, ne želim ni
da znam, ali hitam. Na put moram, dajte razumnu cenu pa da se u zdravlju raziđemo.

Dao bi mu tad razumnu šibu po dupetu, što za posao ne bi valjalo, pa i nije. Veliki planovi na koje će
orfejevska duša da se zaputi su bili kikotava služavka sa kojom je razmaženi slikar mislio u Pariz da klisne
ostavljajući suvonjavoj supruzi svoje pastoralne akvarele ali ne i njene u miraz donete nekretnine koje
ovako ubrzano rasprodaje.
─ Više nego razumnu časni gospodine, više nego razumnu. Teško da znam ja šta su „viši planovi“, ali
znam šta znači kad se proleće oglasi, proleće najbolje znam, uvek me u proleće neki đavo vizitira. Nema
tog proleća u kome štetio nisam, palež trpeo, podvodanj me davio ili mi ovce neki kurjak nije tamanio.
Zato se i ne cenkam, ne osvrćem za gubitkom, a kamoli da se vajdi nadam.

─ Bravo! I hvala dobri čoveče. Brzo ćemo oposliti onda. Dućan je u centru, suv mu je podrum, dvorište
duboko i senovito, dve hiljade dukata ga ne bi otplatilo, a ja, eto, sve zbog velikih poslova na koje me
diskretna situacija šalje za samo hiljadu danas vam ga dajem. Tako da će vam proleće sve štete namah
nadoknaditi.

Ljubav je svemoćna, može od žabe da napravi princa, ako si žaba, a ako nisi, onda dobiješ 300 dukata i
putuješ srećan za Pariz.

Gazda Radosav prilegnu grubim pokretom na prljav ragastov od dvorišnog prozora, izmaza rukav i ljutnu
se bezglasno. Opet nisu oprali kao što valja, ništa više ne rade kako valja. Sluge mu vredne kao da im rad
drob odgriza. Kuvarica po granama mlati jureći kokošku za ručak celo pre podne, na kosini gore podno
šume vinograd mu okopavaju drugi dan a dobar muž bi to za zdravo podne sam posvršavao, u magacinu
zatekao vračaru Ciganku, momcima za lulu duvanu jeftino zadnji gram soli iz mozga izvlači, ljubavne im
uspehe gata.

Seti ga to na onu zimu, nije ni godina prošla a slikar se sam, kradomice u grad natrag ušunjao. Rodna je
gruda majčinski meka, za razliku od pesnica ženine braće koji ga iste noći ko ničiju šljivu totalno omlatiše.
Još se na štakama vukao a za njim pristigoše neke pariske menice pa je i apsu dopao.

Kad ti kuću zapali, vatra te ne pita da li veruješ da ona postoji. Zato je gazda Radosav pomislio da ljubav
stvarno postoji. Pariski magarac se sad pak kleo da je nema i da je mozgu samo pusta obmana.

Kad u nju vetropiri slikar ne veruje, kako će gazda, dobrotvor crkveni, darodavac siročadi, nemilosrdni
otac mnogom šegrtu i kalfi, spahija silne zemlje i arende, so i hleb ove varoši?

─ „Biste li vode putniče?“ Tako mi reče a iz te crnpuraste devojke me samo nasmejani zubi ugrizoše.

Što joj dukat ne dade, što joj celu fioku menica ne prosu pred noge, samo da to sitno đavolče nije u glavi
poneo, da nema tog neprigušenog osmeha u svakoj njegovoj misli i kad mušteriji japiju naplaćuje i kad
crni talog u džezvi zamiriše i kad udari grom u letnje veče i kad okvasi grafit da pisaljkom brojke napiše, i
sve kad radi i sve kad ne radi, uvek kad diše. Isti bezbrižni osmeh što na neku devojačku šalu ga prkosno
poziva, ko da ga zna i poseduje pa sme i grudni koš da mu otvara sigurna u svoje pravo u svoje živo
devojačko crno oko što zna da je u njemu srce malecno i ustrašeno od sitnih belih zuba što mu pred
zbunjenim vidom zaigraše i čudo mu napraviše.

Ona ispade ko veverica iz potoka na rubu sela i gledajući ga sa ramena, samo mu se podvuče u lice i
smeškom teškim i za pijane bogove, upita:

─ Biste li vode putniče?

Rekoše mu i od kojih je i od kakvih je. Sirotinja što se na dan hrani. Brata i još tri sestre ima. Oca sitnog
kom se potiljak vazda ispred lica nalazi, ne zna se da su iskvareni, kad bi se za njih imali razloga znati. Za
dulum zemlje bi je dali, ako on hoće da da. A ako neće, daće i bez toga.

─ Od kada si ko siroče sebe uzdigao nisam ti se ovoliko radovao.

I pop Sveta načuo pa i on došao da mu „množite se i obožite se“ slovo podmetne.

─ Dušo hrišćanska, pokori se Bogu. Primi njegovu milost i odbaci greh samoživlja. Celoj nahiji si uzor
domaćina a umesto deteta imaš šegrta, umesto poroda...

Ne zna kako je nemilosno izgledao, verovatno su mu iz očiju kugle topovske poletele, pa mudro izlete
uplašeni sveštenik na ulicu međ varoške ćerke koje mu pred magazom opet špartaju unesrećene
modernim šeširima vukući ko kupljeno tele iskošene tetke ili mlađe sestre što im o poštenju svedoče.
Načulo se da se ženiti hoće. Među prvim je gazdama, temeljan i moralan, sam se tesao nije ga loz na
vašaru odabrao.

I nikako da im objasni da, jer im objašnjavao nije, protiv braka nema ništa, ako to posao jeste. Ono što
svet ne zna, a on na nesreću nemušto i nemoćno guta je ta nemilosrdna čaša gorke istine da on u ljubav
ne veruje, a sve mu kaže da je od ljubavi poblesavio.

Od kad je prvu svest stekao nije zdravo jutro preskočio a da pre sunca ne ustane, da prvi vatru ne zapali,
da prvi obraz ne obrije i pre tuđih šegrta, on gazda, sam svoju radnju otvori. A sad i oni što nemoćni pred
svojim na tuđe brige ko hajduci ne zaskaču, čak i oni vide da se tvrda njegova kula snage, planova,
zapovesti i strogoće, nekako zapustila, presamitila i razlokala.

Od ovolike rasekotine u zdravom mesu njegove suštine krv mu najviše ledi, kad u očaju neprospavane
noći pomisli:

─ Majko mila! Zar i ja ko onaj slikar postajem?

Majke se ne seća dobro, pravde radi, ne bi trebalo nikako, na porođaju je sirotica umrla, al sad mu se
stalno u snu pojavljuje. Što baš sad kad mu nije potrebna i kad mu sakrivena suza nije detinja i samotna?
Brekne mu tako u san ozbiljna i brižna a sa nekim toplim i neiskazanim osmehom. Priča mu nešto što on
ne razume, neke bajalice, zumzalice i tranduljice, neke mrsilice mozga, slatke pesme iz duševne bolnice,
htela bi da ga začešlja, lizne dlanove da mu čelo prebriše, dok se on trza i posramljuje, jer ta majka, ta
roditeljka što mu je za ceo život uskraćena bila, oči i crte lica one devojčice nosi.

─ „Biste li vode putniče?“ To me pitaš utvaro slatka, a otrova samog u mene si ulila.

Nesmisleno unutrašnje brbljanje prekide mu sam načelnik Hadži Ilija Petrović, nizak a širok i odsečan u
odelu štofanom što nikako nije pristajalo takvom krivonogom kozaku, da bi ga kao i uvek samo njegova
zdrava, oštra ali blagodarna pamet iznad svakog nesklada izgleda uzdigla.

─ Gazda Radosave, uvaženi Srbine i za svakog vakta domaćine. Kaži mi da nije moj posao, jer svakako
nije. Pa kad po tuđem domazluku nepozvan moram da hodam, bar da kratkim putem prođem.

Načelnik mu još bliže licu priđe, onako nizak gazda Radosavu se opet učini da ga je svog nadsvodio i
umalio, pa mu podviknu:

─ Ženi se brate! Još ove nedelje. Izaberi neku, bilo koju, ako umeš ─ umeš, ako ne umeš, ništa, ja ću. I da
znaš, koja god bude, ta ti je najbolja. Najbolja! Samo ta!

Pa se povuče i na lice navuče neki atamanski mrak i zlobu što ljudi na tom širokom licu nisu mogli
očekivati a još manje otrpeti.

─ Ne bude li tako. Ja ću te u lance staviti. Načelnik sam. Mogu ja. Ovoga mi krsta.
Prekrsti se kruto, petom o pod stupnu i izađe nečujno kao što je i ušao.

Kad se strašna tišina od njegovih reči razmače i povrnu se bar donekle neki mir, i ono lenje, blage tišine
zujanje, kao harfina žalopojka, radosna melodija iz komšijske kuće na dnu dvorišta, mirisna i slična
slatkom od dunje uz sladunjavu elegiju zurle do uma mu dođe. Pevala je matora i olinjala ali brza i
surova u psovkama Vaska Ciganka što jutrom iz mahale dođe do grada da se ženama nađe i da, kako je
kroz ljuti dim iz lule govorila, ljude ne satre čemer i tuga što kroz varoš besplatno teče reka.

Vaskina pesma je govorila o mladom pukom sirotanu što je bolesnu majku da izleči za doktorom po
neistraženom svetu beskrajno tragao i stotinu pogibija čudom izbegao, blago silno stekao, kraljevu ćerku
isprosio, on neznatan se toliko uzdigao da je sa istočnim mudracima ravnopravan zborio, za vladarske
trpeze je to seljače sa počastima priman, i divno mu je mač strašne nepravednike sasekao. I sve od
ničega taj junak postiže, iz duhovnog plitkoumlja do pesničkih stihova on se uspe, bez korice hleba
krenuvši on safirima optočen beše. Al, svet za jedan dan moraš popraviti ili za ceo život nećeš, i kad tako
moćan a brižan delfijsku proročicu upita, šta za dobre ljude još može da uradi a šta da bogovima
prepusti, ona mu grozno odbrusi: „majci si po doktora pošao, a ti brineš za sve osim za onog koji te
rodio!“.

Gazda Radosavu namah zamuti se u očima, zapeče ga u grudima i stegnu mu se vilica, pa desnom
nadlanicom grubo pritisnu oči i otrlja ih ko da čupa gubave zavoje što su mu na licu namotani rukom
bestelesnom. Uplašen odskoči do zadnjih vrata što sa dva basamaka u dvorište vode. Cimnu ih svom
snagom i zateče gorostasnog klipana kako vlažnu kudelju vadi iz džaka što je ostavljen na kiši nabubrio.
Pljesnu ga po vratu za napravljenu štetu o kojoj više nije trebao da govori.

─ Idi Panto do Božidara pisara. Nek mi spremi darodavni list za onu njivicu iza potoka! Odmah!

Očima od samih beonjača zagleda ga bandov koji ni treću godinu za redom nije za kalfu položio nego
šegrtuje i omatoreo i kako mu je Bog pamet posejao neće ni dogodine mozak uzbrati, slažući krakate
noge već niz kaldrmu, dok mu je glava nasuprot njima još u gazdu blejala.

─ Gazdo. A ako pita ─ zašto?

Pusti ga bez odgovora da nastavi tako uvrnut da se udaljava i u trku odbija o ljude niz mokru usku ulicu,
mrko mu se osmehujući, pa stisnutih zuba iscedi sebi u grudi.

─ Majka da mi ne umre... moja nedosanjana.