Ко је спреман да те прихвати

Слухом танким, без изражаја, немо мрморећи,

Схватајући да одскочила ниси, јер равно корачаш,

Само себи склона, док се твоје уздизање у

Нашем паду нађе.

Зов нас ка уму тера и бесни месец тамну ноћ,

Са собом вуче, око је немоћно да се у њега

Не упиљи, на један пут само се мора и тело

Боли док се, душа спознаји не препусти.

Челични нису ни крви жељни, све препуштају

Слободној вољи, најдубљу жудњу за безбројне

Искре мењају, шибају весељем

Које сада даје, бескрајно расипнички

У том ништа што ти зајме. Спокој

Који си заувек платио

У том дану истиче.

И не брини, свакога дана поново

Ћеш своје заувек моћи да мењаш за тај дан,

Није понижење кад га тако не назовеш

И није бедност ако достојно знаш да слажеш.