Хуманизам и ренесанса (14 – 16.

век) представљају прелаз из средњег века у модерно

доба.

Хуманизам даје научно-духовни садржај, док је ренесанса (16. век) зрело доба,
усредсређено на културу.

Предуслови (касни средњи век): промене у феудалном систему (стајаћа војска), развој
градова, трговине и грађанства (нове титуле); свест о нацији („Italia mia”, Петрарка –
прва патриотска песма).

Humanus, лат. – људски, човечни.

Особености: одвајање од средњег века, обнова класичне старине (опонашање узора из

антике, класични латински језик, антички човек – узор слободног човека); световна
култура (академија, мецене).
Рани представници: Данте, Петрарка, Бокачо („Декамерон”).

Ренесанса – обнова, препород.

Особености: афирмација живота, хармонија, лепота, свестраност и таленат; обнављање

античких уметничких облика (еп, лирика, комедија, биографија...) и нови облици –
сонет и новела, значење појма мимезис (подражавање).

Представници: Ариосто, Тасо; Сервантес; Шекспир; Рабле, Ронсар, Монтењ и други.

Занимљиво је размотрити и научне изуме и достигнућа ове епохе и утицај на будућа

културна и научна кретања.

Изуми: географска открића, путовање ради образовања; хелиоцентрична слика света

(Коперник), штампарство (Гутенберг), барут, џепни сат. Ширењу хуманистичких идеја
допринели су и византијски научници после пада Цариграда 1453.

Италија је колевка ове епохе и у њој се хуманизам и ренесанса јављају већ крајем 14. века.

У осталим европским земљама јављају се током 15. и 16. века.

У српској књижевности није било хуманизма и ренесансе .

Хуманизам: ново доба Ренесанса: период обнове

Средњи век= теоцентрична епоха (у средишту свега се налази Бог)

Хуманизам и ренесанса= антропоцентрична епоха (у средишту је човек)

Ренесансни градови постају центри културе, отварају се.

Јавља се хедонистичка филозофија.

Појава мецена: богати људи који су издвајали новац и плаћали чувене уметнике свог
времена да би стварали уметничка дела.

У Фиренци чувена породица Медичи, у Милану Сфорца...

Тајна вечера, Да Винчи; Свод Сикстинске капеле, Микеланђело (ренесансни уметници

који стварају у то доба).

Значај народног језика и образовања у хуманизму и ренесанси:

У Италији се већ у 14. веку пише на народном језику.

homouniversale/полихистор (Да Винчи); бавио се и уметношћу и науком

Негирање средњовековне књижевне традиције;

Окретање античким узорима (Вергилије, угледање на Аристотелову Поетику);

Угледање на њих, али се развија особен, препознатљив стил;

Најзначајнији представници:

Данте Алигијери, Божанствена комедија, еп писан на народном италијанском језику

Посвећен Беатриче

Франческо Петрарка

Канцонијер, збирка сонета

Италијански народни језик

Посвећен Лаури

Ђовани Бокачо

Збирка новела Декамерон

Италијански народни језик

Установио новелу у уметничкој књижевности

Слави духовитост и интелигенцију