Акценатски систем српског књижевног језика

Нарочито наглашавање или говорно истицање једног слога у речи назива се акценат.

У српском језику постоје два дуга и два кратка, два силазна и два узлазна акцента.

Место акцента у српском језику није слободно и постоје следећа правила за акцентовање:

1. Акценат никад не може стајати на последњем слогу у речи.

2. На једносложним речима могу стајати само силазни акценти.

3. На унутрашњем слогу вишесложних речи могу стајати само узлазни акценти.

Већина речи у српском језику је акцентована, али постоје и оне речи које нису наглашене и
немају свој акценат. Оне се називају клитике и деле се на:

1) проклитике (чине акценатску целину са речима које стоје иза њих):

предлози (у, на, о, по, при, према, под, над, због, уз, низ...)

везници (а, и, али, или, јер, док...)

речца не

2) енклитике (чине акценатску целину са речима које стоје испред њих):

енклитички (ненаглашени, краћи) облици помоћних глагола:

јесам (сам, си, је, смо, сте, су)

бити (бих, би, би, бисмо, бисте, би)

хтети (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће)

енклитички облици личних заменица у генитиву, дативу, акузативу:

ме, те, га, је, ју, нас, вас, их;

ми, ти, му, јој, нам, вам, им;

речца ли

повратна речца се

Вежба

1. Подвуци акцентовани слог у речима:

јагода

страховито

Смедерево

медицина

архитектура

2. Акцентуј следеће једносложне речи:

час

част

лош

пет

дан