Ђорђе Јанковић

Српске Громиле

ПОГОВОР

Вероватно су читаоци уочили да ова књига има недоречености, да би могло још много тога да се напише. У
њој је само начето решавање многих питања из српске прошлости, од којих се нека тек сада могу правилно
сагледати. Необично је да до сада археолошка истраживања раносредњовековне српске (и словенске)
прошлости нису предузимана, што сведочи о нерасположењу и неспособности водећих установа у Београду
да се таква истраживања врше. У одсуству њихове добре воље, истраживања су остварена пожртвованим
радом појединих археолога, студената археологије и других појединаца који су увидели значај предузетих
испитивања за самосвест Срба.

Грађа за књигу је прикупљена током неуспешног српског рата за поништавање последица Другог светског
рата и комунистичке власти у Југославији, успостављене од стране Запада, односно за уједињење Срба и
спречавања окупације. Истраживања су била малог обима, сведена на прикупљање основних података о
српском наслеђу, дуго брисаном и прикриваном у областима које су биле под вековном окупацијом. Због
ратних услова у којима су се одвијала истраживања, нема довољно документације која би се у уобичајеним
приликама прикупила, као што су геодетски снимци. Недовршена истраживања дала су недовољно
систематичне и свеобухватне исходе. Пошто нисам очекивао предају наших области непријатељу, многи
крајеви су остали неиспитани, иако је планирано да се истражују. На жалост, истраживања давне српске
прошлости не спроводе се ни у Југославији.

Књига је завршена у блокади коју је завео НАТО пакт против нас, у средини којој је већ одавно туђе свако
истраживање националне прошлости, и без основних услова за рад. Значи без средстава, сарадника, старих
и нових књига и часописа у нашим библиотекама. Али, верујем да су громиле коначно уведене у нашу
археологију и историју, и да многа, сада отворена питања ускоро могу бити решена.

Постоје покушаји да се поступак спознаје српске раносредњевековне културе и улоге заустави, да се

громиле не истражују, и да се прикажу као гробови некаквог романизованог становништва. Такве накарадне
ставове заступају испред Археолошког института у Београду др Марко Поповић и др Вујадин Иванишевић.
Научна истина се може установити само истраживањем и објављивањем исхода истраживања, који се
потом могу критиковати другим, објављеним чињеницама.

Надам се да ће ова књига бити допринос објективном сагледавању истине о српском етничком простору,
мада сам свестан да фабрику лажи старог и новог светског поретка неће зауставити. Ипак сам уверен да ће
књига постићи два циља. Прво, омогућиће нашим и страним истраживачима да правилније сагледају
културу и прошлост Југоисточне Европе и улогу Срба у Европи, која није безначајна ни сада ни у прошлости.
Моћи ће да се крене у нова истраживања прошлости Словена, Европе и Индоевропљана. Друго,
добронамерни страни читаоци, лакше ће схватити да су Срби заиста бранили своју отаџбину од освајача, а
не обрнуто, те да се овако велика превара и протеривање са матичног тла може десити сваком самобитном
народу који из било ког разлога не жели да се покори Ватикану, Немцима или Америци.

Присутан је оправдан страх да ће Хрвати, нарочито они српског порекла, уништавати громиле у нашим
областима које држе под окупацијом. Њихова мржња према прецима и преосталим споменицима предака
друге, православне вере, сасвим је објашњива. Ти наши споменици културе су кроз објављивање ове књиге,
предати на милост и немилост хрватској држави, високо цивилизованој Немачкој и осталим народима
Западне Европе. Без обзира на склоност народа Западне Европе да уништава стране културе, неће моћи да
измисле доказе да су у нашим западним крајевима живели Хрвати или неко трећи, а не Срби. Уништавањем
споменика наших предака (и предака оних прекрштених у Хрвате), неће створити доказе да је тамо неко
други живео до Срба у раном средњем веку, како је показано у овој књизи. То једноставно није могуће.

Ђорђе Јанковић, Српске Громиле, издавачи Свесловенски Савез и Књижевна Реч 1998 год.