Милан Ракић рођен је у Београду 1876. год.

у породици у којој се неговала

интелектуална традиција. Професори у Другој мушкој гимназији су му били Богдан
Поповић, Јован Цвијић, Љубомир Стојановић и др. Дипломирао је на Правном факултету,
а након добијања стипендије отишао је у Париз на студије на Сорбони. По повратку у
Београд отпочела је његова дипломатска каријера. За учествовање у Првом балканском
рату одликован је златном медаљом за храброст. Умро је 1938. године у Загребу.
Ракићеви песнички узори били су француски парнасовци и симболисти. Објавио је
свега две збирке песама 1903. и 1912. године. У поезију Ракић уноси интелектуалну
скепсу и песимизам.

Писао је рефлексивну, родољубиву и љубавну поезију.

Његове песме испеване су најчешће у катренима или квинтама, а стих је једанаестерац или
дванаестерац.

Искрена песма је мисаона песма са елементима љубавне песме, а Јасика је мисаона песма
са елементима дескриптивне.

Читава Искрена песма остварена је у императивима. Лирски субјекат тражи да нема

речи, и да у тишини ослушне врхунац телесног заноса; да заборави на све што их
окружује, па и на самог себе. Лирски субјекат открива да и тело и дух, након проласка
телсног и чулног заноса, запада у чаму, меланхолију и уочава одсуство сваког надахнућа,
па и самог живота. Тренутак престанка љубавног (чулног) заноса, тренутак је када лирски
субјекат прговора искрено о својим осећањима. Грубост коју лирски субјекат не сакрива
заправо је мотивисана изостанком љубави према жени којој се обраћа. Између њих постоји
дубоко неразумевање, јер та жена радо слуша лажне и отужне речи о љубави која заправо
не постоји. Лирски субјекат презире вербалне нежности, које су маскирају непостојање
осећања, а оно што он велича у љубави је тренутак телесног и чулног заноса који у њему
пробуди осете и растресе и надме све живце. У том смислу љубав је за њега заправо
тренутак уживања, због чега је то заправо љубав према себи самом и сопственом уживању.
Лирски субјекат ужива у љубави коју те неименована жена има према њему, у том смислу
он изговара да он у њој воли себе сама. У песми централни парадокс представља
чињеница да једна по тематици љубавна песма садржји нељубавну изјаву (не волим те,
драга). Лирски субјекат благосиља жену са којом је, а у следећем тренутку признаје да је не
воли. Он не осећа истинску љубав према тој жени, те своје осете не може идентификовати
као љубав.
Искрена песма испевана је у катренима којих има девет, стих је једанаестерац, а рима
укрштена.
Стилска средства: парадокс, апострофа, пренос, персонификација, поређење, епитети...

У песми Јасика обрађен је мотив природе који изазива дивљење лирског субјекта;
јасика је дрво које се истиче висином, његово лишће због тога стално трепери, покренуто
струјањима ваздуха изнад земље; треперење лишћа симбол је животности и снаге која се
супротставља општем мртвилу; атмосфера која у свету влада представљена је симболично
сивом бојом (монотонија), а сам свет приказан је као статичан (људи, звери, биље не дају
знаке живота); једино кретање које је приказано, кретање је листова јасике; њихово
подрхтавање изазива радост лирског субјекта и одушевљење присуством живота, буди
наду; лирски субјект се идентификује са јасиком; њено опирање мртвилу даје му снагу да
се одупре животним искушењима (болести) и да у себи открије животне нагоне којима ће
се супротставити долазећој смрти.

У песми се јављају епитети (небо сиво, влажна измаглица), симболи (јасика,

треперење), апострофа (о, јасико), контраст (данас – јуче; цела последња строфа), анафора
(3. и 4. стих треће строфе), поређење (ко прозрачни вео).

Главни мотив у песми је истакнут насловом и контрастно је постављен у односу на

општу слику света. Веза која се успоставља између лирског субјекта и јасике заснована је
на тајни – откриће тајне живота (борба, кретање, супростављање мртвилу и непристајање
на постојеће, активизам) даје му нову снагу да истраје у животу.

Песма је рефлексивна – у њој је, као и у „Искреној песми”, природа само повод да се
проговори о теми пролазности, о борби добра и зла, светлости и таме, о положају човека
(мотив самоће)...

Песму чини девет катрена, испевана је у деветерцу, рима је укрштена. Тон је свечан.