 Ђовани Бокачо (1313 – 1375)

 Дивио се Дантеовом стваралаштву и његовој Комедији додао епитет божанствена,

пишући биографију овог писца
 Данету је посветио дело Мали трактат у похвалу Дантеу
 Петрарку је сматрао пријатељем, али и учитељем
 Најзачајније дело му је Декамерон (1351)
 Повод за настанак овог дела била је куга, која је захватила Фиренцу, а са њом и
већи део Европе.
 Куга није утицала само на то да причаоци и слушаоци побегну на имања у брдима
око Фиренце, већ је утицала и на развијање свести о пролазности људског живота
и истакла је вредности лепоте живљења.
 Композиција Декамерона: на основу Оквирне приче откривамо да је десеторо
младих људи (седам девојака и три младића) побегло од града захваћеног кугом и
да изоловани у замку надомак Фиренце, одлучују да досаду прекрате причањем;
краљ или краљица, чија је владавина трајала 24 часа, одређивали су тематику
прича које ће се причати тог дана; из верских разлога се није приповедало петком
и суботом, тако да је током њиховог двонедељног боравка ван Фиренце
испричано 100 новела, сваког дана по десет.
 Име дела дато по угледу на средњовековне списе о настанку света, који су носили
назив hexameron (шестоднев).
 Ова књига названа је Декамерон (десетоднев) – десет дана по десет прича – сто
прича.
 Причањем се ови млади људи не бране само од доколице, већ и од страха и
неизвесности које је носила ситуација у којој су сви они изложени зарази и
могућој смрти.
Идеја дела је да причање лечи, разоноди, умирује, теши и обједињује људе, примереи у
књижевности за то су Андрићеве беседе О причи и причању и Хиљаду и једна ноћ.