Milan Popovic - Posle Hladnog Rata Balkanska Postmoderna 2

M ilan Popović
POSLE HLADNOG RATA

Balkanska postmoderna 2
Milan Popović: POSLE HLADNOG RATA
POSLE HLADNOG R ATA

Savremeni svet i savremeni politički sistemi
posle hladnog rata: interpretacija škole svetskog sistema
Uvod
Pod takozvanim hladnim ratom, podrazumeva se period
razvoja medjunarodnih odnosa posle drugog svetskog rata, koji je
karakterisala ideološka, politička, vojna i ukupna blokovska
(bi)polarizacija i konfrontacija izmedju velikih sila Zapada (SAD,
Velike Britanije i Francuske, odnosno NATO/Severnoatlanskog
pakta), s jedne, i Istoka (SSSR, odnosno Varšavskog pakta), s druge
strane. Epitet "hladni", ovaj rat je dobio zbog toga što su njegovi
akteri svoje ciljeve (nadmoć i dominaciju u medjunarodnim
odnosima) nastojali da ostvare i ostvarivali izbegavajući direktni
oružani sukob (novi, sveuništavajući, svetski nuklearni rat), putem
blokovske i interesne podele sveta, trke u naoružanju (posebno u
oblasti nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje),
takozvane strategije odvraćanja i ravnoteže straha.
Od kraja 1960-ih politika hladnog rata počela je da se
postepeno preobražava u politiku pregovaranja i popuštanja
zategnutosti (detanta), ali je do definitivnog kraja hladnog rata (i
ideološke pobede Zapada) došlo tek 1989-e, nakon epohalnog
sloma komunizma i pada Berlinskog zida.
Glavne promene koje je posthladnoratovska era već donela
vide se golim okom: raspad SSSR-a i čitavog istočnog bloka,
ostanak SAD kao jedine preostale supersile, fragmentacija ranije
bipolarnosti u novu multipolarnost, eskalacija mnoštva regionalnih i
13
lokalnih (posebno takozvanih etničkih) kriza i ratova na periferiji

svetskog sistema, te porast nestabilnosti u svetu uopšte.
Kada je reč o O PISU (deskripciji) ovih promena, medju
analitičarima gotovo da i nema ozbiljnijih razlika i sporova. Razlike
i sporovi se javljaju prilikom TU M A C EN JA (interpretacije), kao i
prilikom PRED VID JA N JA daljeg toka i krajnjeg ishoda ovih
promena.
\ Najvećim delom, ove razlike i sporovi proizilaze iz različitih
teorijsko-metodoloških pretpostavki pojedinih teorija odnosno škola
mišljenja. U tekstu koji sledi, tumačenje i predvidjanje velike
posthladnoratovske promene sveta, izlaže se sa stanovišta jedne
specifične teorije/škole, teorije/škole svetskog sistema američkog
sociologa Imanuela Volerstina, ali se, u najvažnijim pitanjima,
uporedo sa ovim, izlažu i tumačenja/predvidjanja nekih drugih
značajnih (post)modernih teorija odnosno škola misljenja.
Uz Uvod, ovaj tekst sadrži još i pet odeljaka. Na konkretan
izbor, obim, sadržinu i formu ovih odeljaka, pored samog
predmeta, najviše je uticala i glavna namena teksta, činjenica da je
on zamišljen i napisan kao četvrti deo udžbenika Savremeni
politički sistemi, koji se koristi kao osnovni udžbenik za izučavanje
istoimenog predmeta na drugoj godini studija Pravnog fakulteta u
Podgorici odnosno na četvrtoj godini studija Pravnog fakulteta u
Novom Sadu. Tako se, odmah nakon prvog odeljka
(Posthladnoratovska era: retorika ili zbilja?), u kojem se izlažu
osnovni analitički pojmovi škole svetskog sistema (a na osnovu ovih
pojmova, i osnovna orijentacija u svetskom prostoru i vremenu),
već u drugom odeljku (Posle hladnog rata: više ili manje
demokratije?), izlažu i glavni svetsko-sistemski elementi za odgovor
na verovatno najznačajnije pitanje nauke o savremenim odnosno
uporednim političkim sistemima danas. U trećem odeljku (Nova
nauka?), izlažu se osnovni elementi nove nauke i nove
epistemologije (epistemologija je nauka o opštim pretpostavkama i
principima naučnog saznanja), a u okviru ovih, i osnovne
informacije o školi svetskog sistema Imanuela Volerstina. U
četvrtom odeljku (Kapitalizam, socijalizam, komunizam,
postkomunizam), izlažu se elementi za neophodnu kritičku svetsko-
sistemsku demitologizaciju i rekonstrukciju temeljnih
14
iskustava/pojmova modernog (i postmodemog) doba. Konačno, u

poslednjem, petom odeljku (Alternativni scenariji budućnosti),
izlažu se i glavni alternativni scenariji bliže i dalje budućnosti
savremenog svetskog sistema, a u tom sklopu, i svetsko-sistemski
značaj nasilnog/ratnog raspada SFRJ i tekućeg posthladnoratovskog
balkanskog haosa i rata.
Na kraju ovog Uvoda, sledi još samo jedna prethodna
napomena. Ne samo u poslednjem, nego i u svim ostalim
odeljcima ovog rada, najviše ima PRED VID JA N JA BU D U Ć N O STI.
Predvidjanje budućnosti je, kao što je to isticao i Karl Poper (Karl
Popper), naučno mogućno i legitimno: u ovom radu i inače,
naučno predvidjanje se ekstrapolira (izvodi) iz sekularnih trendova i
cikličkih ritmova socijalnog/istorijskog ISKUSTVA, koje se može
intersubjektivno odnosno naučno proveriti (za razliku od religijskog
odnosno ideološkog proricanja/proročanstva koje je naučno
nelegitimno jer se temelji na intersubjektivno odnosno iskustveno i
naučno neproverljivoj misteriji, veri ili dogmi).
1. Posthladnoratovska era: reto rika ili zbilja?

U ideološkom govoru, kao pobednik hladnog rata najčešće se
navodi apstraktni, nediferencirani Zapad. U stvarnosti, medjutim,
taj pobednik je mnogo konkretniji i složeniji: to je čitav niz
vladajućih konzervativnih režima i klasa Zapada, ali, uz njih, i čitav
niz novouspostavljenih, formalno liberalnih a faktički, najčešće,
(agresivno)nacionalističkih i, u odnosu na Zapad, ekstremno
zavisnih i klijentskih postkomunističkih režima i klasa Istoka.
U rečniku pobednika hladnog rata (i onih na Zapadu, i onih
na Istoku), "nova posthladnoratovska era" je jedna od najčešćih
fraza. Nista novo: pobednik i danas piše istoriju, i, naravno, i danas
ju piše počinjući od samog sebe ("nova era"). Pravo pitanje je: da li
je "nova posthladnoratovska era" samo retorika, ideologija i
propaganda pobednika, ili je i nešto više od toga, stvarnost, stvarna
promena, stvarni početak nekog novog vremena?
Naš odgovor na ovo pitanje bliži je drugoj od ponudjenih
alternativa. STVARNA posthladnoratovska promena sveta,
medjutim, najčešće je sasvim drugačija (pa i suprotna) od "nove
15
posthladnoratovske ere" koja nam je poznata iz retorike, ideologije

i propagande pobednika. Da bi se ova razlika (pa i suprotnost)
dobro razumela, pak, kraj hladnog rata i 1989-a, moraju se kritički
rasvetliti pomoću nekoliko O S N O V N IH PO JM O V A škole svetskog
sistema. Takvi su, pre svega, pojmovi: istorijski sistem; savremeni
svetski sistem; vreme i prostor; sekularni trendovi i ciklički ritmovi;
centar, poluperiferija i periferija.
Po Imanuelu Volerstinu, ISTORIJSKI SISTEM je relativno
samostalna i složena celina ekonomskih, političkih i kulturnih
procesa koja ima relativno velik obim, dugo trajanje i jasne granice
u vremenu i prostoru. U jednoj tipologiji koja obuhvata čitav
istorijski razvoj i u kojoj nije teško prepoznati odgovarajuće uticaje
nemačkog sociologa Maksa Vebera (Max Veber), Imanuel Volerstin
je sve istorijske sistema podelio na: 1) REC IPRO Č N E MINI-SISTEME
koje odlikuje jedna privreda, jedna zajednica j jedna kultura, kao i
relativno mali obim, kratko trajanje i pravilo reciprociteta
(uzajamnosti i uzvraćanja) kao osnovno pravilo privrednog i
ukupnog društvenog života (primer jednog ovakvog recipročnog
mini-sistema je i plemenska organizacija u Crnoj Gori, čiji su
tragovi u svesti i običajima relativno jaki čak i na kraju XX veka); i
2) SVETSKE SISTEME koje odlikuje relativno veliki obim i dugo
trajanje. Svetske sisteme, pak, Imanuel Volerstin je dalje podelio na
A) RED ISTRIBU TIVN A SVETSKA CARSTVA koje karakteriše jedna
(redistributivna) privreda, jedna (centralizovana) politička
zajednica/organizacija (imperija, carstvo) i više kultura; i B)
SVETSKE EKONOM IJE/PRIVREDE koje karakteriše jedna privreda,
više političkih entiteta (država) i više kultura. Prema istom autoru,
od 10000-e godine pre nove ere do 1500-e godine nove ere trajala
je difuzna i spora koegzistencija velikog broja recipročnih mini-
sistema i svetskih sistema, svetskih carstava i svetskih ekonomija
(ipak, sa prevlašću svetskih carstava). Oko 1500-e dolazi do
značajne promene. Po prvi put u istoriji, tada dolazi do formiranja i
konsolidovanja jedne specifične svetske privrede (evropske
kapitalističke privrede) koja uspeva da nadvlada i apsorbuje sva
okolna svetska carstva (pored ostalih i rusko, otomansko i kinesko) i
sve okolne recipročne mini-sisteme. Krajem XIX veka evropska
kapitalistička privreda uspeva da se proširi na čitavu zemljinu
kuglu. Od tog momenta, na Zemlji, po prvi put u Ijudskoj istoriji,
16
Milan Popovič: POSLE HLADNOG RATA
postoji samo jedan vladajući istorijski sistem (čiji su različiti nazivi):

savremeni svetski sistem, svetski kapitalistički sistem, svetska
kapitalistička privreda, kapitalizam istorijski sistem.
VREM E I PRO STO R su dve osnovne determinante i analitičke
dimenzije svakog istorijskog sistema, pa i savremenog svetskog
sistema, sekularni trendovi i ciklički ritmovi dva različita tipa
kretanja odnosno promene ovog sistema u vremenu, a centar,
poluperiferija i periferija tri različite zone tog sistema u prostoru.
SEKULARNI T R EN D O V I predstavljaju dugotrajne, viševekovne
i linearne tendencije rasta, razvoja i promene, a CIKLIČKI RITMOVI
nešto kraće fluktuacije odnosno periodična ponavljanja širenja
(ekspanzije) i skupljanja (kontrakcije) savremenog svetskog sistema.
Rodjen na Mediteranu, u takozvanom dugom XVI veku (u
periodu od 1450-e do 1650-e), savremeni svetski sistem je i danas
vladajući svetski sistem, mada, po Imanuelu Volerstinu i drugim
svetsko-sistemskim analitičarima, već u krizi i zalasku. U svakom
slučaju, u proteklih pet vekova, rast i razvoj ovog sistema nosilo je
sledećih šest sekularnih trendova: 1) G EO G R A FSK A EKSPANZIJA
odnosno stalno pomeranje spoljašnjih granica sistema putem
neprestanog inkorporiranja (uključivanja), hijerarhizovanja i
periferizovanja novih geografskih oblasti u sistem; 2)
U N IV ERZALIZACIJA R O BN E PR O IZ V O D N JE, posebno zemlje i
rada odnosno radne snage (PROLETARIZACIJA), ali i svih drugih
materijalnih i nematerijalnih dobara; 3) U N IVERZALIZACIJA
U G O V O R N E REGULACIJE kao jedan od uslova robne proizvodnje;
4) M EHA N IZAC IJA I AU TO M A TIZA C IJA odnosno tehnički progres;
5) RAST M ED JU ZA V ISN O STI izmedju naroda i država u
mejunarodnom i medjudržavnom sistemu; i 6) RAST POLARIZACIJE
izmedju centra, poluperiferije i periferije sistema. lako sa
promenljivim intenzitetom i u ciklusima, svih ovih šest procesa, u
proteklih pet vekova, imalo je postojan linearan odnosno sekularan
trend/rast. Da su se ovi procesi/trendovi već iscrpli (ili da su već
sasvim blizu svog definitivnog iscrpljivanja), pak, dokazuju ne
samo svetsko-sistemski, nego i mnogi drugi savremeni analitičari
(dovoljno je da se setimo samo takozvanog Rimskog kluba i
njegove čuvene studije o granicama privrednog rasta).
17
Za otkriće cikličkih ritmova najzaslužniji su brojni ekonomisti

i istoričari, posebno brojni privredni istoričari (po onima koji su ih
otkrili, ovi ritmovi najčešće i nose ime). Do otkrića cikličkih
ritmova ovi su došli odnosno dolaze ne putem deduktivnog,
intuitivnog ili nekog sličnog, ne/nad/vaniskustvenog metoda (toliko
karakterističnog za filozofe kada opisuju slične pojave, na primer i
za jednog od najvećih medju njima, G. V. F. Hegela, kada opisuje
kretanje "svetskog duha"), nego putem jednog od najznačajnijih
empirijsko-analitičkih metoda, putem kvantitativne odnosno
statističke obrade dugih vremenskih serija odabranih privrednih i
društvenih indikatora (pokazatelja).
Dinamika cikličkih ritmova je identična (relativno pravilno
ponavljanje to jest smenjivanje takozvanih A-faza odnosno faza
uspona, rasta, ekspanzije, i takozvanih B-faza odnosno faza
padanja, opadanja, kontrakcije privrednih i ukupnih društvenih
aktivnosti), ali je njihovo trajanje različito. Najduži medju njima su
takozvani LOGISTIČKI CIKLUSI: njihova dužina je od jednog do tri
veka (tako da ih je od desetog veka do danas bilo ukupno četiri), i u
bitnoj su vezi odnosno korelaciji sa ciklusima hegemonije
medjudržavnog sistema (koji je jedna vrsta pravno-političke
nadgradnje svetske privrede). Od cikličkih ritmova koji su kraći od
logističkih ciklusa, najduži i najpoznatiji su takozvani
KONDRATJEJEVLJEVI D U G I TALASI u ekonomiji (ime su dobili po
Nikolaju Kondratjevu, ruskom ekonomisti koji ih je 1920-ih prvi
jasno uočio i opisao): dužina ovih talasa je 50-60 godina (sa
relativno pravilnim ponavljanjem odnosno smenjivanjem 20-30-
godišnjih A-faza ekspanzije i 20-30-godišnjih B-faza kontrakcije
privrednih i društvenih aktivnosti), tako da ih je, računajući od
modernih vremena (to jest od francuske buržoaske revolucije 1789-
e) do danas, bilo ukupno četiri. Najzad, otkriveni su i drugi, još
kraći ciklički ritmovi: takozvani hiper-ciklus od oko 20 godina,
Labrusov inter-ciklus od oko 15 godina, Juglarov ciklus od 8-10
godina, Kičinov ciklus od oko 40 meseci, i, na kraju, i najmanji,
takozvani sezonski ciklusi od svega nekoliko meseci.
Otkriće sekularanih trendova i cikličkih ritmova u privredi i
istoriji imalo je za posledicu i bitno novu konceptualizaciju i
kalkulaciju vremena: vreme je oslobodjeno unapred postuliranih
pravaca, vrednosti i mitova (pa i mita progresa odnosno
18
progresivizma kao centralnog mita modernog doba), a umesto

starog, njutnovskog, diskontinuelnog i faznog, otpočelo je novo,
postnjutnovsko i kontinuelno računanje vremena. Istorija, posebno
istorija francuske škole anala, a unutar ove posebno istorija "dugog
trajanja" Fernana Brodela (Fernand Braudel), sve manje je politička,
dvorska i "dogadjajna", a sve više privredna, socijalna, kulturna i
"strukturalna". Za kritičko rasvetljavanje i razumevanje hladnog rata
i posthladnoratovske ere, nova istorija, nova konceptualizacija i
novo računanje vremena, od izuzetnog su značaja.
CENTAR, PO LU PERIFER IJA I PERIFERIJA nisu samo zgodni
slikoviti izrazi (metafore), nego su i naučno, kvalitativno i
kvantitativno definisani i provereni analitički pojmovi pomoću kojih
se kritički rasvetljava savremeni svetski sistem u prostoru.
Prostor odnosno svet o kojem je ovde reč ima i svoje
konkretno-istorijsko ime i odredjenje. To je SVETSKA
KAPITALISTIČKA PRIVRED A koja je nastala u takozvanom dugom
XVI veku, koja je od tada više puta oblikovana odnosno
preoblikovana, do XIX veka najpre samo kao EVROPSKA, od tada i
kao SVETSKA (u najužem smislu te reči), no koja je bila i ostala
HIJERARHIJSKI STRUKTU RIRAN A kao konfliktno jedinstvo centra,
poluperiferije i periferije, tih svojih polarno različitih i
suprotstavljenih, a ipak povezanih i spregnutih strukturalnih i
funkcionalnih delova.
NEJEDNAKA RA ZM EN A (pojam i termin Argiri Emanuela) bila
je i ostala glavni političko-ekonomski mehanizam, DO M IN A CIJA
centra odnosno D O M IN IR A N O ST I Z A V ISN O ST (polu)periferije
glavni kvalitet, a NE-RAZVOJ odnosno RA ZVO J NE-RAZVOJA
(pojam i termin Andre Gunder Franka) glavna konsekvenca ove
hijerarhijske strukture.
Centar, poluperiferija i periferija, samo su analitički pojmovi
(apstrakcije). U stvarnosti, medjutim, ne postoji samo jedan, nego
tri centra i tri ovima gravitirajuće poluperiferije i periferije svetskog
sistema: Japan (Azija), Zapadna Evropa (Afrika i Balkan; Balkan je,
preciznije govoreći, poluperiferija Zapadne Evrope) i SAD (Srednja i
Južna Amerika).
KVALITATIVNO (teorijski), centar, poiuperiferija i periferija
savremenog svetskog sistema, definišu se putem VRSTE
19
EK O N O M SK IH AKTIVNO STI koje u odredjenoj zemlji

preovladjuju: centar čine razvijene odnosno najrazvijenije zemlje u
kojima preovladjuju aktivnosti takozvane sive mase (takozvani
kvartarni i tercijarni sektor: globalno odlučivanje, kontrola i
upravljanje), periferiju nerazvijene zemlje u kojima preovladjuju
aktivnosti čistog izvršavanja (takozvani primarni sektor), a
poluperiferiju takozvane zemlje u razvoju u kojima preovladjuje
mešavina upravljačkih i izvršnih aktivnosti. KVANTITATIVNO
(operacionalno), pak, ove tri zone savremenog svetskog sistema
definišu se putem odgovarajućeg nivoa B R U T O N A C IO N A LN O G
D O H O T K A PO GLAVI STA N O VN IK A kao najpotpunijeg. i
najpouzdanijeg sintetičkog indikatora (pokazatelja).
Tek sada, nakon izlaganja osnovnih pojmova škole svetskog
sistema, možemo izložiti i razumeti i O S N O V N U ORIJENTACIJU
1989-e (kraja hladnog rata i posthladnoratovske ere) u istorijskom
prostoru i vremenu. Pre toga, izložićemo, ipak, i tri interpretacije
1989-e koje su bliže "dogadjajnoj istoriji" i starom računanju
vremena: 1) 1989-e je okončan skoro poluvekovni hladni rat (1945-
1989); 2) 1989-e je došlo i do definitivnog istorijskog sloma ruskog i
istočnoevropskog komunizma/etatizma (1917-1989); i 3) najzad,
1989-a se može označiti i kao ruska i istočnoevropska "francuska
buržoaska revolucija" (1789-1989).
Osnovne orijentacije u prostoru i vremenu nema izvan
višestruke dinamike cikličkih ritmova i sekularnih trendova. A ova
dinamike je, od sredine 1970-ih (preciznije, od 1974-e), prema
rigoroznim kvantitativnim odnosno statističkim analizama škole
svetskog sistema, krajnje nepovoljna. Prema ovim analizama,
naime, savremeni svetski sistem se od 1974-e nalazi u stanju
V IŠEST RU KO G D U G O G PADANJA, to jest u isto vreme se nalazi:
1) u opadajućoj odnosno B-fazi SAD hegemonije; 2) u opadajućoj
odnosno B-fazi četvrtog logističkog ciklusa, 3) u opadajućoj
odnosno B-fazi četvrtog Kondratjeva, i 4) u stanju potpune
iscrpljenosti odnosno u stanju bliskom potpunoj iscrpljenosti
sekularnih trendova.
Višestruko dugo padanje o kojem je reč predstavlja, zapravo,
manifestaciju istorijske iscrpljenosti odnosno STRUKTURALN E
KRIZE savremenog svetskog sistema. Kao i svaki istorijski sistem,
20
naime, i ovaj ima svoj istorijski početak (radjanje), razvitak (život) i

kraj (smrt): prema Imanuelu Volerstinu i drugim svetsko-sistemskim
analitičarima, savremeni svetski sistem je, nakon radjanja u
takozvanom dugom XVI veku, i nakon razvitka u nekoliko narednih
vekova, ratne 1914-e ušao i u svoju strukturalnu krizu, u toj krizi je
i danas, i u njoj će ostati do oko 2050-e, kada se može očekivati
pojava odnosno radjanje novog istorijskog sistema.
U krizi se, da upotrebimo specifične termine llje Prigožina
(llya Prigogine), odigrava istovremena "bifurkacija" (razdvajanje,
raskršće, raspadanje) starog i "nukleifikacija" (začinjanje, rast,
stvaranje) novog istorijskog sistema. Ovaj dvostruki proces je
posebno intenzivan i čak dramatičan u toku takozvanih godina
"kaskada": takva je bila burna 1968-a, takva je i naša, još burnija
1989-a.
O različitim mogućim ishodima ovog dvostrukog procesa, to
jest o različitim alternativama bliže i dalje budućnosti (pa i one oko
2050-e), biće više reči u petom odeljku. Ovde ćemo navesti samo
još nekoliko najznačajnijih opštih karakteristika tog procesa.
Dve najopštije i najuočljivije karakteristike tog procesa,
svakako su H AO S I NASILJE. Zbog toga ni tekući
posthladnoratovski balkanski haos i rat nisu ni malo slučajan, niti
samo lokalni poremećaj. U godinama i decenijama koje su pred
nama, može se očekivati samo širenje tendencije haosa i nasilja (pa
i širenje novog fašizma kao njenog zgusnutog oblika), i to ne samo
na (polu)periferiji, nego sve više i u centru (centrima) svetskog
sistema. Kao odgovor na ovu tendenciju, može se, medjutim,
očekivati i širenje odnosno jačanje protiv-tendencije, odbrane
života, mira i demokratije. Perspektiva je, dakle, baš kao i onaj
dvostruki proces, krajnje protivrečna i neizvesna.
Čitavih pola veka, opasnost od izbijanja sveuništavajućeg
svetskog nuklearnog rata predstavljala je bauk i opravdanje za
vodjenje hladnog rata. Odmah nakon kraja hladnog rata, njegovi
pobednici su, pored ostalog, trijumfalno proklamovali i definitivni
prestanak ove opasnosti: primera radi, januara 1992-e, Džordž Buš
(George Bush), tadašnji predsednik SAD, patetično je objavio da
"naša deca" više nemaju razloga za strah.
Nije prošlo ni nekoliko godina, medjutim, a u medjunarodnoj

javnosti je, upravo u vezi sa trećim balkanskim ratom, počelo da se
govori i o opasnosti od obnavljanja zategnutosti, pa i novog
hladnog rata izmedju starih i novih rivala. Uz povratak stare,
medjutim, pojavila se i relativno nova opasnost: posthladnoratovska
fragmentacija i eskalacija mnoštva takozvanih etničkih sukoba i
ratova, naime, značajno je povećala i opasnost od nekontrolisanog
širenja (i upotrebe) nuklearnog oružja na (polu)periferiji svetskog
sistema. Najzad, opasnost od izbijanja sveuništavajućeg, svetskog
nuklearnog rata, sama po sebi je proizvela i jedan realtivno novi tip
medjunarodnog konflikta odnosno rata.
Ovaj novi tip medjunarodnog konflikta/rata najboije su opisala
dva svetsko-sistemska analitičara; u tekstu iz 1989-e, Kristofer Cejz-
Dan (Christopher Chase-Dunn) i Kenet O 'Reili (Kenneth 0 'R eilly)
objasnili su: "Destruktivnost nuklearnog oružja smanjila je
verovatnoću izbijanja i vodjenja ratova u centralnim zonama
svetskog sistema, tako da će se ratovi izmedju centralnih sila u
budućnosti voditi uglavnom na periferiji i konvencionalnim
oružjem."
Nuklearno oružje jeste otkriveno još 1945-e, ali je opisana
budućnost odnosno promena mogla početi tek nakon kraja hladnog
rata. U tome je bio i ostao svetsko-sistemski značaj tekućeg
postjugoslovenskog rata (1991-): ovaj rat je prvi posle hladnog rata
počeo da indukuje i razvija relativno novi, posthladnoratovski,
periferizovani i konvencionalizovani tip medjunarodnog
konflikta/rata, kao neku vrstu neočekivanog, neobičnog,
decentralizovanog i racionalizovanog "trećeg svetskog rata".
U ovom tipu medjunarodnog konflikta/rata mogu da se
prepoznaju mnoge stare pojave (lokalni obuhvat, niski intezitet,
kontrola od strane velikih sila), ali i mnogi realtivno novi momenti
(perverzna racionalnost, pre svih). Perspektiva ovog tipa
konflikta/rata direktno zavisi od ukupne perspektive sveta, a ona je,
kao što smo videli, krajnje protivrečna i neizvesna. Jedna stvar je u
čitavoj ovoj stvari, ipak, sasvim izvesna: za razumevanje prvih
kontura, aktera i režima postkomunizma (ali i za razumevanje prvih
kontura, aktera i režima postmodernog doba uopšte), ovaj tip
22
konflikta/rata od centralnog je značaja. Zbog toga mu je u ovom

odeljku i posvećena odgovarajuća pažnja.
2. Posle hladnog rata: više ili m anje

dem okratije?
Pitanje iz naslova ovog odeljka, u obliku naslova jednog svog
tadašnjeg članka ("VVi II More Countries Become Democratic?"),
postavio je Semjuel Hantington (Samuel Huntington), jedan od
vodećih politikologa SAD i Zapada, i to još (danas daleke) 1984-e,
pet godina pre kraja hladnog rata: spektakularni slom komunizma
tada se još nije ni naslućivao, ali se približavanje kraja hladnog rata
jasno osećalo.
Postavljeno pitanje, do današnjeg dana, ostalo je ne samo
aktuelno, nego i veoma značajno, možda i najznačajnije u korpusu
celokupne savremene političke komparativistike. Odgovor na
postavljeno pitanje, medjutim, nije ni malo jednostavan odnosno
jednoznačan.
Već i prva posthladnoratovska ISKUSTVA bila su (i još uvek
su) krajnje šarolika i protivrečna. O ve razlike i protivrečja posebno
su izražena u posthladnoratovskom iskustvu bivšeg takozvanog
socijalističkog sveta. Dok su neke zemlje ovog dela sveta (posebno
one iz Srednje Evrope: Poljska, Češka, Slovačka, Madjarska,
Slovenija), za svega nekoliko godina, već postigle značajne
rezultate u izgradnji tržišne privrede i demokratije, druge medju
njima (posebno ratom, direktno ili indirektno, zahvaćene teritorije
bivših SSSR i SFRJ: Nagorno-Karabah, Čečenija, Hrvatska, Bosna i
Hercegovina, Srbija, Crna Gora), u isto vreme (i još uvek),
propadaju u bezdan novih komandnih privreda i autoritarnih
poredaka (koji poprimaju čak i neke karakteristike klasičnog
totalitarizma).
Različita i protivrečna su, medjutim, i prva posthladnoratovska
iskustva bivšeg takozvanog slobodnog sveta. Nakon prvobitne
ideološke euforije, prve značajnije strukturalne promene i
"pukotine", mogu da se primete i u vladajućim liberalno-
demokratskim krugovima Zapada. Za razliku od bezbrojnih (ali i ne
mnogo značajnih) smena vlada u toku pola veka hladnog rata,
23
takva je, primera radi, i drama korupcionaškog pada Prve, te teško i

još uvek neizvesno radjanje Druge italijanske republike.
Krajnje protivrečne potencijale i smerove posthladnoratovske
ere potvrdjuju i najnovije kvantifikacije Fridom Hauza (Freedom
House), istraživačko-izdavačke kuće iz Njujorka, koja već nekoliko
decenija sistematski prati i meri cikluse širenja i gušenja slobode i
demokratije u svetu uopšte. Prema izveštaju ove kuće za 1991-
1992-u, naime, prve tri godine posthladnoratovske ere, gledano u
proseku (ali i sasvim egzaktno), karakterišu, istovremeno, "značajan
napredak", pa čak i "najveća ekspanzija slobode u Ijudskoj istoriji",
ali i veliki gubici, i još veći "rizici od mogućih zastoja i
nazadovanja". Protivrečnost i neizvesnost prvih iskustava
posthladnoratovske ere, na svoj način, potvrdjuje i odgovarajuća
klasifikacija odnosno kvantifikacija ovog izveštaja. Prema ovoj
klasifikaciji/kvantifikaciji, naime, od 1989-e do 1992-e, osetno je
pao i procenat svetskog stanovništva koje živi u "slobodnim"
zemljama (sa 38,86% na 25,29%), i procenat stanovništva koje živi
u "neslobodnim" zemljama (sa 41,09% na 31,79%), dok je
značajnije (sa 20,05% na 42,92%) porastao jedino procenat
svetskog stanovništva koje živi u "delimično slobodnim" zemljama,
dakle upravo u onim zemljama u kojima je sudbina slobode i
demokratije, prema samoj definiciji (klasifikaciji), još uvek krajnje
neizvesna.
Odgovor na pitanje o perspektivama demokratije u
posthladnoratovskoj eri, komplikuje se i zbog toga što se, na
opisane razlike i protivrečja prvih posthladnoratovskih iskustava,
nadovezuju i poznate razlike i protivrečja izmedju različitih
TEORIJA odnosno različitih teorijsko-metodoloških perspektiva,
pristupa i interpretacija. Za jedne je, da upotrebimo taj poznati
primer, 1/2 polupun, a za druge poluprazan sud, ili, da se vratimo
našem gornjem primeru, za jedne su gore izneti procenti dokaz
poludemokratije, a za druge dokaz poludiktature.
Pri tome je posebno zanimljivo da i liberalizam i socijalizam
(posebno marksizam), te dve glavne konkurentske ideologije,
teorije i interpretacije sveta u poslednjih par vekova, i pored velikih
medjusobnih razlika i sporova, dele jedan te isti bazični konsenzus
i mit, mit progresivizma, to jest mit o neizbežnosti Ijudskog
24
progresa. Za ideologe liberalizma nosilac progresa je gradjanska

klasa, za ideoioge socijalizma/marksizma nosilac progresa je
proletarijat, ali ni za jedne ni za druge nije sporna sama činjenica
progresa. Zbog toga je i njihov odgovor na pitanje demokratije u
posthladnoratovskoj eri nekritički pozitivan, progresivistički.
Ukoliko se u ovaj odgovor ne uklapaju činjenice (samo u XX veku
bilo je više neslobode i smrti nego u svim prethodnim vekovima
zajedno), tada, naravno, utoliko gore po činjenice: činjenice se ili
ignorišu, ili umanjuju, tako što se tumače kao puka anomalija ili
kao prelazni/prolazni stadijum.
Opisana matrica progresivističkog mišljenja, primera radi,
može lako da se prepozna i u odgovoru koji, na pitanje koje je u
onom članku sam postavio, daje liberal Semjuel Hantington, ali i u
odgovoru koji, na slično pitanje (u inače veoma zanimljivoj
komparativnoj studiji "politike na poluperiferiji" odnosno "ranog
parlamentarizma i pozne industrijalizacije na Balkanu i u Latinskoj
Americi"), daje socijalista/marksista Nikos Mauzelis (Nicos
Mouzelis).
Odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri može
očekivati više ili manje demokratije, nije i ne može biti
jednostavan/jednoznačan, i zbog hijerarhijske različitosti i
strukturiranosti svetskog prostora: šanse za demokratiju su mnogo
veće u centralnim, nego u perifernim i poluperifernim zonama
svetskog sistema. Jedna od najznačajnijih razlika izmedju vladajuće
(liberalne) i alternativne (svetsko-sistemske) interpretacije, upravo je
u tome što ona prva, ovu hijerarhijsku različitost i strukturiranost,
po pravilu, previdja (ili umanjuje), dok ju ova druga, po pravilu,
uvažava. Zbog toga su i predvidjanja ove druge, po pravilu, bolja i
tačnija. Tako je, primera radi, Djovani Arigi (Giovanni Arrighi),
jedan od najbližih saradnika Imanuela Volerstina, upravo
zahvaljujući analitičkom uvažavanju specifične svetsko-sistemske
pozicije poluperiferije, još 1990-e, dok je euforija nerealnog
optimizma vladajućeg liberalizma još uvek kulminirala, bio u
stanju da realistički predvidi i upozori: "Sasvim je moguće da će
tekuća kriza prosistemskih i antisistemskih autoritarnih režima
poluperiferije postati rodno tlo novih vrsta ekstremnih
etnonacionalističkih demokratskih režima (...) Nemoćan bilo da
zadovolji bilo da suzbije narodne zahteve za standardom i
25
demokratijom, sve veći broj režima poluperiferije može doći u

iskušenje da izlaz iz ovog političkog bespuća potraži u
zadovoljavanju tih zahteva selektivno, na bazi rasne, etničke ili
verske diskriminacije (...) Ijudska mržnja i patnja mogle bi da
eskaliraju iznad bilo čije moći kontrole."
A da i sama PR O M EN A PO LO Ž A JA u hijerarhizovanom
svetskom sistemu, po pravilu, odlučujuće utiče na šanse u izgradnji
demokratije, pokazuje i JED N O SA V REM EN O U PO RED JEN JE, ono
izmedju iskustava odnosno modela demokratizacije zemalja Južne
Amerike, Južne Evrope i Jugoistočne Evrope (Balkana), tri
geografske celine sa sličnim, jedno vreme čak i identičnim,
poluperifernim svetsko-sistemskim položajem.
U izučavanju iskustava/modela demokratizacije zemalja Južne
Amerike do sada su najviše postigli Giljermo O'Donel (Guillermo
O'Donnell), Filip Šmiter (Philippe Schmitter) i Lorens Vajthed
(Laurence VVhitehead), kao i njihove kolege, saradnici, svi
istraživači sa poznatog vošingtonskog Vudro Vilson Centra (The
Woodrow Wilson Center). Rezultate svojih dugogodišnjih
komparativnih istraživanja, izložili su u veoma vrednom,
četvorotomnom delu o "tranzicijama (prelazima) iz autoritarne
vladavine" i "izgledima za demokratiju". Pažljivim čitanjem ovih
rezultata, bez obzira na moguće različite interpretacije, pa i bez
obzira na moguću evolucionističku, optimističku interpretaciju
(koju prihvata najveći broj pomenutih i drugih vilsonijanaca i
liberala), iskustvo/model demokratizacije u zemljama Južne
Amerike, sažeto može da se interpretira kao relativno pravilno
C IKLIČ N O PO N AVLJAN JE odnosno SM EN JIVA N JE perioda/faza
relativno dugotrajnih i stabilnih diktatura i perioda/faza relativno
kratkotrajnih i nestabilnih/krhkih demokratija ("demokratizacija").
Iskustvo/model demokratizacije Južne Evrope, sasvim je
različito, čak suprotno od opisanog iskustva/modela Južne Amerike.
Najsažetije, iskustvo/model Južne Evrope, može da se rezimira kao
relativno komplikovana ali PO STO JA N A EVO LU C IJA od relativno
jakih i stabilnih fašističkih diktatura 1930-ih i 1940-ih do realtivno
jakih i stabilnih (socijal)demokratija 1970-ih, 1980-ih i 1990-ih. To
je glavni nalaz do kojeg su, u istraživanju "poluperifernog razvoja"
odnosno "politike (pet zemalja) Južne Evrope (Portugalije, Španije,
26
Italije, Grčke i Turske) u dvadesetom veku", došli i Djovani Arigi i

njegovi saradnici. I ovaj nalaz, naravno, može da se različito
interpretira. Različite interpretacije, pri tome, posebno može da
intrigira O Č IG LED A N I JAK KONTRAST izmedju cikličnog,
neuspešnog iskustva/modela Južne Amerike, i sekularnog, uspešnog
iskustva/modela Južne Evrope, dve velike geografske celine koje su
u tranziciju KRENULE sa identične, poluperiferne svetsko-sistemske
pozicije. Po Djovaniju Arigiju, uz jedan značajan takozvani
unutrašnji faktor (trend proletarizacije), najznačajniji, čak
odlučujući faktor koji objašnjava ovaj kontrast, tiče se upravo
promene ove pozicije: zemlje Južne Amerike, čije je iskustvo
tranzicije u XX veku izučavano, OSTALE su, uprkos svim naporima,
tamo gde su i bile, na poluperiferiji, pa su zbog toga ostale i u onim
teškim političkim ciklusima, dok je pet zemalja Južne Evrope,
upravo u izučavanom periodu, a definitivno nakon prijema u
Evropsku Zajednicu, PREŠLO sa poluperiferije u centar svetskog
sistema i, zahvaljući upravo ovom prelasku, uspešno evoluiralo.
Za razliku od iskustava Južne Amerike i Južne Evrope, iskustvo
prelaza iz autoritarne vladavine u demokratiju u zemljama
Jugoistočne Evrope (Balkana), do sada nije naučno, sistematski i
komparativno izučavano. I na osnovu opštih odnosno laičkih
iskustava i saznanja, medjutim, sa veiikom verovatnoćom može da
se zaključi, ili barem pretpostavi, da je iskustvo Jugoistočne Evrope
(Balkana), ili barem njenog (njegovog) većeg dela, posebno iskustvo
ratom zahvaćenih prostora bivše SFRJ, mnogo bliže cikličnom,
neuspešnom iskustvu/modelu Južne Amerike, nego sekularnom,
uspešnom iskustvu/modelu Južne Evrope. Do sličnog zaključka,
mada u drugom domenu (u oblasti privrednog razvoja), došli su i
Ivan Berend i Djerdj Ranki (Gyorgy Ranki), madjarski ekonomisti
bliski školi svetskog sistema. Istražujući "evropsku periferiju i
industrijalizaciju" u takozvanom dugom XX veku (od 1780-e do
1914-e), naime, oni su došli do zaključka da čak i kada je reč o
privrednom razvoju jedne te iste (evropske) periferije, nije moguće
govoriti o jednom jedinom, nego o najmanje dva različita
iskustva/modela: prvo je sekularno, uspešno iskustvo/model
Skandinavskog poluostrva (koje je, u rečenom periodu, sa periferije
prešlo u centar Evrope), a drugo cikličko, neuspešno iskustvo/model
Balkanskog poluostrva (koje je, i pored svih pokušaja, u istom
27
Milan Popovič: POSLE HLADNOG RATA
periodu, pa i danas, ostalo gde je i bilo, na periferiji Evrope, u

"začaranom krugu" nerazvijenosti i diktature, i zbog toga ostalo
bliže iskustvu/modelu geografski dalje Južne Amerike, nego
iskustvu/modelu geografski bliže Južne Evrope).
Konačno, odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri
može očekivati više ili manje demokratije, nije i ne može biti
jednostavan/jednoznačan, i zbog specifičnog momenta/vremena u
kojem se posthladnoratovska promena dešava. To je, kao što smo
videli, VREM E KRIZE I PRELAZA. A u tom vremenu, za razliku od
vremena stabilnog razvoja (u kojem je slobodna volja, najvećim
delom, ograničena), dolazi do naglog porasta neizvesnosti i
mogućnosti izbora. Zbog toga će i našu dilemu (posle hladnog rata:
više ili manje demokratije?), u ovom vremenu, u mnogo većoj meri
nego ranije, odlučivati angažman, borbenost i imaginacija samog
subjekta (čoveka).
Da bi prethodna (ali i naredna) izlaganja bila jasnija, na kraju
ovog odeljka, izložićemo još samo nekoliko osnovnih pojmova
škole svetskog sistema koji se odnose na DIKTATURU I
DEM O KRATIJU U SVETSKIM RAZM ERAM A.
Pre svega, i ovde ćemo istaći da se razlika izmedju vladajuće
(liberalne) i alternativne (svetsko-sistemske) škole mišljenja, ne
pojavljuje toliko u deskripciji, koliko u interpretaciji činjenica. I
jedna i druga škola, naime, jednako ili slično opisuju raspored
diktature i demokratije u svetskima razmerama: različite vrste
diktature konsolidovane su uglavnom u perifernim i poluperifernim,
a različite vrste demokratije uglavnom u centralnim zonama
svetskog sistema (ovakav raspored diktature i demokratije, već i na
prvi pogled, lako može da se uoči i na takozvanoj mapi slobode
ranije pomenute Fridom Hauz iz Njujorka). Dok je za vladajuću
(liberalnu) interpretaciju, ovakav raspored, najvećim delom,
posledica delovanja takozvanih unutrašnjih (ekonomskih,
socijalnih, političkih, kulturnih, pa i rasnih) faktora i snaga,
medjutim, za alternativnu (svetsko-sistemsku) interpretaciju, taj
raspored je, najvećim delom, baš kao i u slučaju lica grčkog boga
Janusa, samo dvostruko, konfliktno lice, ili, još bolje, lice i naličje
jednog jedinstvenog svetskog sistema.
28
Bitno različite interpretacije proizvode i bitno različite

konsekvence/zaključke. A krajnja konsekvenca/zaključak
vladajuće, liberalne, i, upravo zbog toga, sve više kvaziliberalne
interpretacije, jeste jedna vrsta novog rasizma. Ovaj novi rasizam je
manje eksplicitan, biološki i rasni, a više latentan, takozvani
civilizacijski i kulturni rasizam. Kod ovog novog rasizma, opet, nije
toliko sporna sama deskripcija relativne necivilizovanosti/nekulture
(autoritarne političke kulture) kao faktora reprodukcije diktature na
periferiji/poluperiferiji svetskog sistema, koliko je sporna, površna i
netačna njena interpretacija, to jest njeno odbijanje da prizna bitnu
materijalističku vezu koja postoji izmedju relativne nerazvijenosti,
siromaštva i podredjenosti periferije/poluperiferije u jedinstvenoj
svetskoj privredi, na jednoj, i relativne
necivilizovanosti/nekulture/autoritarnosti ovih zona svetskog
sistema, na drugoj strani. Zbog toga je vladajuća/liberalna
interpretacija, u krajnjoj liniji, i politički konzervativna.
Ništa manje zanimljive nisu ni konsekvence/zaključci
alternativne (svetsko-sistemske) interpretacije. A krajnja teorijska
konsekvenca/zaključak ove interpretacije, jeste SVETSKI POLITIČKI
SISTEM. Po mnogim svetsko-sistemskim analitičarima, naime,
svetski politički sistem je nova realnost koja, barem od druge
polovine XX veka (ako ne i od ranije), natkriljuje i potiskuje
takozvane uporedne, to jest nezavisne nacionalne političke sisteme.
Postojanje jednog jedinstvenog svetskog političkog sistema, po
ovima, dokazuje barem tri reda medjusobno tesno isprepletanih i
povezanih činjenica: 1) ona pravilnost rasporeda diktature i
demokratije u savremenom svetu (koju, videli smo, ne spore ni
vladajuća, ni alternativna interpretacija); 2) ona bitna
materijalistička veza koja postoji izmedju privredne i ukupne
nerazvijenosti i podredjenosti periferije/poluperiferije u jedinstvenoj
svetskoj privredi i političke autoritarnosti ovih zona svetskog
sistema (koju uporno previdja vladajuća/liberalna interpretacija); i
3) onaj danas već razgranati splet direktno medjunarodnih
(internacionalnih), transnacionalnih i svetskih institucija (kao što su
Ujedinjene nacije, Evropska unija, i druge kontinentalne i
regionalne, privredne, političke i vojne integracije, kao i velike sile,
i druge, vidljive i nevidljive medjunarodne organizacije), koji
upravlja sve složenijim i brojnijim procesima svetske privrede,
29
društva i politike, i koji zbog toga sve više i funkcioniše kao neka
vrsta kompleksne i komplikovane, ali ipak jedinstvene SVETSKE
VLADE.
Tek nakon opisanog rasporeda diktature i demokratije u
svetskim razmerama, može da se postavi (i reši) i jedno od najtežih
pitanja moderne političke komparativistike i teorije demokratije: da
li je LIBERALN A DEM O KRATIJA univerzalna norma, koja odgovara
univerzalnoj Ijudskoj prirodi i potrebi (nezavisno od vremena i
prostora), ili je i ona, ipak, samo vremenski i prostorno ograničena i
specifična institucionalna gradjevina (koja odgovara samo
centralnim zonama svetskog sistema u poslednjih dva veka)?
Prvi odgovor (univerzalna norma) pruža vladajuća (liberalna)
škola mišljenja, drugi (ograničeno iskustvo) radikalna varijanta
alternativnog (svetsko-sistemskog) mišljenja. Mnogo je razloga,
medjutim, koji govore da je istini najbliža umerena varijanta škole
svetskog sistema. Prema ovoj varijanti, odgovor na postavljeno
pitanje, negde je izmedju dva gore ponudjena i polarno
suprotstavljena odgovora: jedan deo liberalno-demokratskog
iskustva Zapada je univerzalan i (kao takav) tekovina i uzor za čitav
Ijudski rod, ali je drugi deo tog istog iskustva ograničen i specifičan
i (kao takav) relevantan samo za odgovarajući (zapadni)
civilizacijski krug.
Različiti teorijski odgovori i ovde proizvode veoma različite
političke posledice. U knjizi Kapitalizam — istorijski sistem, Imanuel
Volerstin je uverljivo objasnio nešto što je na prvi pogled
neshvatljivo, naime, kako se lažni univerzalizam
vladajuće/liberalne (i, upravo zbog toga, sve više kvaziliberalne)
teorije, nužno pretvara u latentni, kulturni/civilizacijski rasizam:
ukoliko se celokupno liberalno-demokratsko iskustvo interpretira i
nameće kao univerzalno, tada, naravno, i ne preostaje ništa drugo,
nego da se manje-više stalni neuspeh naroda periferije i
poluperiferije u recepciji ovog iskustva, interpretira kao
civilizacijska/kulturna nezrelost, nesposobnost, ili čak inferiornost
ovih naroda, a tada to, naravno, nije ništa drugo do konzervativni
rasizam, koji je u funkciji odbrane status quo-a grubo
hijerarhizovanog svetskog sistema. Na drugoj strani, medjutim, ni
političke posledice radikalne varijante svetsko-sistemske
30
interpretacije, nisu manje opasne: ukoliko se, naime, odbacuje i

ono što je u liberalno-demokratskom iskustvu Zapada uistinu
univerzalno (kao što su to, primera radi, sistematski radili i ideolozi
takozvane diktature proletarijata u takozvanim socijalističkim
zemljama), tada se, mehanizmima psihologije "kiselo groždje" i
"slatki limun", veoma lako pada u neku vrstu racionalizacije i
legitimacije ove odnosno one političke diktature. Zbog toga je
umerena varijanta teorije svetskog sistema, od svoje radikalne
varijante, kao i od vladajuće (liberalne) teorije, bolja ne samo
teorijski (analitički), nego i praktično (politički).
Na samom kraju ovog odeljka, a na osnovu prethodnih
izlaganja, posebno na osnovu prethodnih izlaganja o rasporedu
diktature i demokratije u svetskim razmerama, izložićemo još i
jednu moguću, ALTERN ATIVN U SVETSKO-SISTEMSKU
T IPO LO G IJU SAVREM EN IH PO LITIČKIH SISTEMA.
Zavisno od toga kojoj od tri zone svetskog sistema pripadaju,
svi savremeni politički sistemi, prema ovoj tipologiji, mogu da se
razvrstaju u tri osnovne grupe ili tipa: 1) političke sisteme centra; 2)
političke sisteme poluperiferije; i 3) političke sisteme periferije
svetskog sistema. Političke sisteme centra karakteriše relativno
razvijena i stabilna demokratija, participativna (demokratska)
politička kultura i relativno široki i stabilni unutrašnji konsenzus
(saglasnost), a one druge (političke sisteme periferije i poluperiferije)
relativno nerazvijena, nestabilna/krhka i samo fasadna demokratija,
ili, još gore, otvorena politička diktatura, autoritarna politička
kultura i jedna vrsta stalnog unutrašnjeg (gradjanskog) rata. Ukoliko
treba reći i nešto o specifičnoj razlici izmedju političkih sistema
periferije i političkih sistema poluperiferije, tada svakako, i na
prvom mestu, treba istaći da na najveću koncentraciju političkih
nesloboda, nereda i nasilja (razornih revolucija i kontrarevolucija,
autoritarnih i totalitarnih poredaka), ne nailazimo na periferiji (kao
što bi se to, primenom odgovarajuće vulgarno-materijalističke
šeme, moglo očekivati), nego na poluperiferiji sveta. To je zbog
toga što su ukupne proizvodne, socijalne i političke, pa otuda i
ukupne razorne snage društva, neuporedivo razvijenije na
poluperiferiji nego na periferiji. Političke sisteme periferije zbog
toga, u proseku, pre karakteriše jedna vrsta konzervativne
31
stabilnosti i stagnacije (zasnovane na tradicionalnom tipu političke

kulture i legitimacije), nego burna i nasilna politička dinamika.
Alternativna svetsko-sistemska tipologija savremenih političkih
sistema, analitički je kompleksnija, bogatija i bolja od poznatih
vladajućih klasifikacija i tipologija, zato što je kriterijum/tip ove
tipologije kompleksniji, bogatiji i bolji od njihovih
kriterijuma/tipova. Ona je od ovih kompleksnija, bogatija i bolja,
čak i kada je sasvim samostalna. Najbolje rezultate, ona, ipak,
pruža kada se udruži odnosno kombinuje sa dve poznate vladajuće
tipologije/klasifikacije, sa danas vladajućom (liberalnom)
dihotomijom (koja sve savremene političke sisteme deli na
liberalno-demokratske i neliberalne), i sa poznatom klasifikacijom
političkih sistema kao sistema organizacije vlasti (koja sve
savremene političke sisteme deli na sisteme jedinstva i sisteme
podele vlasti, a ove druge, dalje, na parlamentarne, predsedničke i
mešovite, to jest predsedničko-parlamentarne ili polupredsedničke
sisteme podele i organizacije vlasti). U ovako dobijenoj, super-
kompleksnoj, troslojnoj tipologiji, svaki savremeni politički sistem
dobija barem tri bitne kvalifikacije: tako je, primera radi, politički
sistem Velike Britanije centralni, liberalno-demokratski, i
parlamentarni; politički sistem SAD centralni, liberalno-
demokratski, i predsednički; politički sistem Francuske centralni,
liberalno-demokratski, i mešoviti; a politički sistemi Srbije, Hrvatske
i Crne Gore poluperiferni, fasadno-demokratski, i mešoviti. Svaka
od ovih kvalifikacija, opet, sa svoje strane, nije prosta kvalifikacija,
nego čitava mala politička anatomija i komparativistika.
Pomoću alternativne svetsko-sistemske tipologije savremenih
političkih sistema moguće je alternativno osvetliti (objasniti) i
mnoge druge značajne političke fenomene. Tako je tek pomoću
ove tipologije moguće objasniti i jednu veoma zanimljivu političku
nejednačinu, kao i jednu ne manje zanimljivu političku jednačinu.
Zanimljiva politička nejednačina je: "A nije jednako A". Čak
ni identični ustavno-pravni modeli, u različitim zonama svetskog
sistema, ne proizvode identične, pa čak ni približno jednake
političke rezultate. Predsednički sistemi Južne Amerike nisu ni
približno jednaki svom uzoru, predsedničkom sistemu SAD:
predsednički sistemi Južne Amerike su poluperiferni i zato samo
32
fasadno-demokratski, dok je njihov uzor (predsednički sistem SAD)

centralni i zato liberalno-demokratski. Slično je i sa parlamentarnim
sistemom Indije i parlamentarnim sistemom Velike Britanije (prvi je
poluperiferni i zato samo poludemokratski, drugi je centralni i
liberalno-demokratski), ili i sa mešovitim sistemom Srbije i
mešovitim sistemom Francuske (prvi je poluperiferan i fasadno-
demokratski, drugi je centralni i liberalno-demokratski).
Još neobičnija politička pojava je jednačina: "A jednako B".
Čak i najrazličitiji etnički, kulturni i istorijski materijali, u istoj zoni
svetskog sistema, ne retko proizvode veoma bliske, ako ne i
identične političke rezultate. Najbolji primer za ovu neobičnu
političku pojavu i jednačinu, jesu politički procesi i sistemi Južne
Amerike i Jugoistočne Evrope (Balkana): i pored ogromnih razlika
koje izmedju ovih regiona postoje u etničkom, kulturnom i
istorijskom nasledju, naime, njihova identična, poluperiferna
svetsko-sistemska pozicija zakonito proizvodi i reprodukuje veoma
slične, ako ne i identične političke procese, fenomene i sisteme
(fasadne demokratije i brutalne diktature).
3. Nova nauka?
U nauci je sa razlogom napuštena takozvana teorija odraza:
nauka nije puki, mehanički odraz stvarnosti, već njen relativno
autonomni element. Ipak, izmedju stvarnosti i nauke, sveta i svesti
(mišljenja), objekta i subjekta, u krajnjoj liniji, pored stalne
napetosti, bez prestanka se uspostavlja, održava i obnavlja i odnos
OPŠTE U SLO VLJEN O STI i ZAVISN O STI. Ovaj stav važi sasvim
uopšteno, u načelu, ali i sasvim konkretno, ovde i danas. U tom
smislu, valja razumeti i odnos koji se danas uspostavlja izmedju
nove stvarnosti i nove nauke: kriza (bifurkacija, iscrpljivanje,
padanje) stare, takozvane KLASIČNE M O D ER N E NAUKE, samo je
deo opšte, strukturalne krize (bifurkacije, iscrpljivanja, višestrukog
dugog padanja) SA V REM EN O G SVETSKO G SISTEMA kao
istorijskog sistema, kao što je i istovremeno radjanje (pojavljivanje,
nukleifikacija) NOVE, postmoderne NAUKE, samo deo radjanja
(pojavljivanja, nukleifikacije) NOVOG, postmodernog
ISTORIJSKOG SISTEMA (o čemu je opširnije bilo reči u prvom
odeljku).
33
Nova nauka se danas probija i pojavljuje u mnogo različitih

nascentnih (začetnih) formi. Jedna od ovih je i "nova nauka" llje
Prigožina. Njen tvorac, llja Prigožin, belgijanac ruskog porekla,
dobitnik je Nobelove nagrade za 1977-u, za rezultate ostvarene u
oblasti teorijske i eksperimentalne FIZIČKE HEMIJE. Zbog
dalekosežnosti ovih rezultata, nova nauka llje Prigožina, već je
označena i kao nova, PO ST N JU T N O V SK A fizika/nauka.
Šta je to bitno i prelomno novo što donosi nova,
postnjutnovska fizika/nauka llje Prigožina? Bez pretenzije da
sastavimo ili iscrpimo neku potpunu listu, to bitno i prelomno novo
što donosi ova nauka, ovde ćemo samo ukratko izložiti u šest
osnovnih epistemoloških tačaka. Pre toga, ipak ćemo izdvojiti i
istaći još samo dve O PŠTE karakteristike i inovacije ove nauke.
Prva od ove dve karakteristike/inovacije u potpunosti preokreće
stari odnos izmedju prirodnih i društvenih nauka. Kao što je
poznato, ovaj odnos je, u staroj, klasičnoj modernoj nauci, još u
devetnaestom veku, najbolje opisao osnivač i otac sociologije,
Ogist Kont (Auguste Comte): po sistematičnosti, objektivnosti,
egzaktnosti, pozitivnosti (sigurnosti, izvesnosti) i drugim bitnim
atributima naučnog saznanja, prirodne nauke, posebno fizika,
prema Ogistu Kontu, treba da služe kao U Z O R društvenim
naukama, posebno sociologiji (zbog toga je osnivač sociologije
svoju nauku u početku i nazivao "socijalnom fizikom"). Vek i po
nakon Ogista Konta, osnivač nove nauke, llja Prigožin, u potpunosti
preokreće ovaj odnos: iako prirodnjak (fizički hemičar), on smatra
da je danas, na pragu trećeg milenijuma, upravo obrnuto, to jest da
danas DRUŠTVEN E N AU KE treba da služe kao uzor prirodnim
naukama (a ne obrnuto).
Prigožijansku promenu epistemološkog odnosa izmedju
prirodnih i društvenih nauka potpunije objašnjava/rasvetijava druga
opšta karakteristika/inovacija nove nauke (koju smo gore najavili).
O va karakteristika/inovacija govori o specifičnom momentu
razvitka savremenog svetskog sistema i specifičnom domenu
važenja nove nauke (koji je u direktnoj vezi sa tim momentom).
Prema llji Prigožinu, savremeni svetski sistem (pa čak i šire: ukupni,
biološki, ekološki i socijalni sistem), u poslednjih nekoliko decenija,
prešao je iz stanja RAVN O TEŽE u stanje koje je "DALEKO-OD-
34
RAVNOTEŽE" (da upotrebimo originalnu sintagmu llje Prigožina).

Ovaj prelazak omogućava da se dobro shvati i sledeći stav. Nova
nauka ne odriče važnost njutnovske fizike/nauke. uopšte, nego
samo ograničava i specifikuje domen njenog važenja: njutnovska
fizika/nauka je bila fizika/nauka koja je odgovarala stanju
ravnoteže tog sistema, dok je postnjutnovska, prigožijanska
fizika/nauka, fizika/nauka koja odgovara današnjem stanju tog
sistema, koje je, kao što smo videli, daleko-od-ravnoteže. U stanju
sistema koje je daleko-od-ravnoteže, menja se i epistemološki
odnos izmedju prirodnih i društvenih nauka: od svih sistema koji su
kompleksni, dinamički i daleko-od-ravnoteže, socijalni sistemi su
najkompleksniji, najdinamičkiji i najdalje-od-ravnoteže, pa zato i
mogu odnosno moraju biti uzor za izučavanje.
Stanje koje je daleko-od-ravnoteže je dinamično, protivrečno i
neizvesno, kao maglina postanja. Iz ove magline, postepeno se
pojavljuju i uobličavaju tek prvi i nedovoljno jasni obrisi nove
nauke/epistemologije. Pored toga, ovi obrisi su tesno ispreleteni i
sukobljeni sa elementima stare nauke/epistemologije. Šest
epistemoloških tačaka koje slede, zbog toga, treba shvatiti tek kao
prvu skicu prvih obrisa jednog procesa koji je još uvek daleko od
završetka.
1) KO M PLEKSNO ST, N ELIN EA R N O ST I M U LTILIN EARN O ST
NO VE (N A SU PR O T U N ILIN EA RN O STI I PR O G R ESIV IZM U STARE)
NAUKE. Jedna od osnovnih polaznih ideja klasične moderne
nauke, jeste ideja jednolinijskog, pravolinijskog i progresivnog
razvoja. Ova ideja objašnjava i reguliše celokupno čovekovo
vreme: njegovu istoriju, sadašnjost i budućnost. Ona je u temeljima
svih društvenih nauka, posebno ekonomije (teorija razvoja) i
sociologije (teorija modernizacije). Suština ove ideje, medjutim,
svugde je ista: postoji samo jedna, manje-više neproblematična i
progresivna linija razvoja. Nova nauka llje Prigožina, kao i njena
primena u društvenim naukama, posebno teorija svetskog sistema
Imanuela Volerstina, umesto ove, uvode ideju multilinearnosti i
nelinearnosti. Multilinearnost je lako objasniti. U svakom momentu
istorijskog razvoja, umesto samo jedne, kako tvrdi stara nauka,
postoji, zapravo, barem dve ili više mogućnosti (linije) razvoja. U
svakom momentu, a posebno u stanju koje je daleko-od-ravnoteže,
istorija je otvorena, a ne zatvorena realnost. Nelinearnost je još
35
izrazitiji, zapravo tipični i ekskluzivni fenomen stanja sistema koje

je daleko-od-ravnoteže. Zbog toga ovaj fenomen i ne može da se
shvati pomoću pojmova stare nauke. Sa stanovišta ovih pojmova,
nelinerani fenomeni se doživljavaju kao "čudo", iako nisu to:
objašnjeni/rasvetljeni pomoću pojmova nove nauke, oni postaju
ono što jesu, fenomeni jedne drugačije stvarnosti. U matematici,
nelinearnost se formalizuje kao nejednačina (2+2=5), u hemiji, to je
proces fermentacije (o kojem opširnije piše sam osnivač nove
nauke), a u društvu i u društvenoj nauci, to je umiranje (negativna
nelinearnost) ili radjanje (pozitivna nelinearnost) jednog konkretnog
istorijskog sistema (proces koji je najbolje opisao sam llja Prigožin u
naslovu svog glavnog epistemološkog dela: "Order Out of Chaos
/Poredak iz haosa/").
2) "HAO S" (NE "SISTEM"), G LA V N A KATEGO RIJA ANALIZE.
Stanje sistema koje je daleko-od-ravnoteže je blisko-haosu,
predhaotično, poluhaotično. Zbog toga ne iznenadjuje nalaz do
kojeg je 1991-e došao svetsko-sistemski analitičar, Ričard Li
(Richard Lee): on je egzaktno utvrdio da je, od 1960-ih do danas,
U K U PA N broj pojmova u nauci, to jest u Indeksu naučnih citata
(Science Citation lndex), doživeo samo LINEARN I rast, dok su
pojmovi koji se u Indeksu naučnih citata vode pod rubrikom
HAOS, u isto vreme, doživeli mnogo veći i brži,
EKSPO NEN CIJALN I rast. I ovde se izmedju stvarnosti i nauke, sveta
i svesti (mišljenja), objekta i subjekta, uspostavlja odnos opšte
uslovljenosti i zavisnosti: porastu haosa u stvarnosti, svetu, objektu,
odgovara porast haosa u nauci, svesti (mišljenju), subjektu (ova
opšta uslovljenost i zavisnost, posebno jasno i jako je izražena
nakon kraja hladnog rata). Ipak, načelni stav o haosu (ne sistemu),
kao glavnoj kategoriji analize u zoni koja je daleko-od-ravnoteže,
treba pravilno shvatiti. Taj stav nikako ne znači apsolutnu, nego
samo relativnu negaciju sistema: haos ne negira sistem uopšte, nego
samo jedan konkretni istorijski i naučni sistem, u našem slučaju
savremeni svetski sistem i klasičnu modernu nauku. U tom smislu,
eksponencijalni porast pojmova haosa u nauci od 1960-ih, o kojem
piše Ričard Li, treba shvatiti samo kao znak iscrpljenosti klasične
moderne nauke (a ne nauke uopšte), kao što i porast haosa u
stvarnosti, treba shvatiti samo kao znak iscrpljenosti savremenog
svetskog sistema kao istorijskog sistema (a ne istorije uopšte). Pored
36
negativne, haos ima i pozitivnu stranu: osim što objavljuje

iscrpljenost, kraj, smrt starog, haos najavljuje i začetak, pojavu,
radjanje novog istorijskog i naučnog sistema. U tom smislu,
uznemirujuće vibracije haosa u nauci i stvarnosti, treba shvatiti i
kao poziv na otkrivanje elemenata i veza novog istorijskog i
naučnog sistema.
3) SVET (NE NACIJA-DRŽAVA), G LA V N A JED IN IC A ANALIZE.
Pod "jedinicom analize", u nauci uopšte, pa i u društvenoj nauci,
podrazumeva se globalni okvir, odnosno globalni društveni okvir,
unutar kojeg se sprovodi naučna analiza (to jest unutar kojeg se
postavljaju i rešavaju relevantna naučna pitanja). Izbor jedinice
analize predstavlja jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji
epistemološki čin. Od ovog izbora/čina odlučujuće zavisi ne samo
sav docniji naučni put, nego i njegov krajnji saznajni rezultat
(pojam, slika, znanje). Glavna (dakle, ne jedina, nego
preovladjujuća) jedinica analize u staroj, klasičnoj modernoj nauci,
i to u obe njene glavne konkurentske varijante (i u liberalizmu, i u
socijalizmu, pa i u marksističkom socijalizmu), jeste pojedinačno
društvo, nacija-država. Svi ključni pojmovi klasične moderne nauke
(privreda, društvo, klase, kapital, politika, vlast), oblikovani su
unutar ove jedinice, a i ukupna slika sveta koju ova nauka pruža,
upravo zbog toga, deformisana je, pati od etnocentrizma,
evropocentrizma i zapadnocentrizma (koji predstavljaju jednu vrstu
lažnog univerzalizma). Promena glavne jedinice analize, to jest
izbor sveta, svetske celine, svetskog sistema (ne više pojedinačnog
društva, nacije-države) za glavnu (dakle, ne jedinu, nego
preovladjujuću) jedinicu analize, predstavlja najznačajniji
epistemološki rez škole svetskog sistema i crtu po kojoj se ova škola
raspoznaje. Unutar ove, relativno nove jedinice analize, škola
svetskog sistema je već izvršila temeljitu reformu svih ključnih
pojmova moderne društvene nauke (u narednom odeljku, videćemo
do kakvih promena je ova reforma dovela u slučaju pojmova
kapitalizma, socijalizma i etatizma), a i ukupna slika sveta, do koje
je, zahvaljujući upravo ovoj reformi, došla škola svetskog sistema,
oslobodjena je etnocentrizma, evropocentrizma i
zapadnocentrizma (i na tragu je jedne vrste stvarnog, pluralističkog
univerzalizma). Na kraju ove epistemološke tačke, bolje može da
se razume i odnos izmedju moderne političke komparativistike
37
T
(nauke o savremenim odnosno uporednim političkim sistemima) i

škole svetskog sistema: glavna jedinica analize i uporedjivanja u
onoj prvoj jeste pojedinačno društvo, nacija-država, i po tome je ta
grana moderne političke nauke, zapravo, samo deo stare, klasične
moderne nauke; glavna jedinica analize ove druge je, kao što smo
videli, svet, svetska celina, svetski sistem, čak svetski politički
sistem, i po tome je ova škola, zapravo, sastavni deo nove,
postmoderne društvene nauke. Dualizam stare i nove nauke, nauke
0 uporednim nacionalnim političkim sistemima i škole svetskog
političkog sistema, izražen je i u našem podnaslovu (Savremeni svet
1 savremeni politički sistemi posle hladnog rata): "savremeni svet"
pripada novoj, "savremeni politički sistemi" staroj nauci. Ovaj
dualizam istaknut je i u našem podnaslovu, iako se u delu
udžbenika koji sledi, u najvećem delu, izlaže interpretacija škole
svetskog sistema. To je učinjeno iz pragmatičkih razloga: da bi se
od samog početka istaklo da postoje i drugačije (različite) teorijske
perspektive i interpretacije.
4) TR A N SD ISC IPLIN A RN O ST I PRO BLEM SKI (A NE
SEKTORSKI) O B LIK PODELE, SPECIJALIZACIjE I O RG A N IZAC IJE
RADA U NAUCI. Podela i institucionalizacija naučnih oblasti i
disciplina (ekonomije, sociologije, antropologije, politike, prava i
drugih), koja nam je poznata, i koja je još uvek vladajuća, rezultat
je razvitka nauke u devetnaestom i u prvoj polovini dvadesetog
veka. U drugoj polovini dvadesetog veka, uporedo sa
napredovanjem krize savremenog svetskog sistema, medjutim,
umnožavaju se i simptomi krize stare, klasične nauke i njenih
oblasti i disciplina. Sve brojniji su spontani i organizovani pritisci
da se relativizuje, pa čak i napusti stari, sektorski i disciplinarni
oblik podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci:
"interdisciplinarnost", "multidisciplinarnost" i "transdisciplinarnost",
samo su njihovi najpoznatiji oblici (najradikalniji, kao Imanuel
Volerstin, na tragu poznatih ideja Karla Marksa i Djerdja Lukača,
predlažu čak i "unidisciplinarnost", jednu, jedinu i jedinstvenu
društvenu nauku). Nova, postmoderna nauka, medjutim, ne
predlaže ukidanje specijalizacije kao takve (i vraćanje u
predmodernu konfuziju svih mogućih čovekovih znanja), nego,
naprotiv, dalje razvijanje i produbljivanje specijalizacije, samo
sada na novim osnovama: umesto starih sektora, oblasti i disciplina
38
(koje su sve više smetnja, a ne pomoć u razumevanju problema),

potrebni su novi oblici podele, specijalizacije i organizacije rada u
nauci. KO N AČ N I oblik nove podele, specijalizacije i organizacije
rada u nauci, danas se još uvek ne može predvideti: PRO BLEM SKA
transdisciplinarna odnosno unidisciplinarna SPECIJALIZACIJA
(udruživanje odnosno ujedinjavanje odgovarajućih metoda i znanja
različitih oblasti i disciplina u rasvetljavanju glavnih naučnih
problema našeg vremena), samo je jedan, i to samo početni oblik te
nove podele, specijalizacije i organizacije.
5) PR O BA BILIZ A M N O VE, PO STN JU T N O V SK E (N ASU PRO T
D ETERM IN IZM U O D N O SN O IN D ET ERM IN IZM U STARE,
N JUTNO VSKE) FIZIKE/NAUKE. Probabilizam (nasuprot
determinizmu odnosno indeterminizmu) postulira manju ili veću
verovatnoću (dakle, ni apsolutnu
determinisanost/odredjenost/izvesnost, ni apsolutnu
nedeterminisanost/neodredjenost/neizvesnost) fizičkih, socijalnih, i
drugih procesa i sistema. Probabilizam je najpre prihvaćen u
atomskoj fizici, još početkom dvadesetog veka. Razloga za
prihvatanje probabilizma u društvenoj nauci, pak, ima još više nego
u atomskoj fizici, zato što je sam predmet društvene nauke (društvo,
čovek, volja, svest), još više probabilistički, nego što je to predmet
atomske fizike. Ovaj stav važi u načelu, uopšte, ali još više važi
konkretno, ovde i danas, u vremenu krize i prelaza, kada je ukupni
sistem u stanju koje je daleko-od-ravnoteže, i kada je, upravo zbog
toga, došlo samo do porasta ukupne neizvesnosti.
6) K O N TR O LISA N A SU BJEKT IVN O ST (Nl PRED M O D ERN A,
PR O IZV O LJN A SUBJEKTIVNO ST, Nl M O D ERN A , PRIVID NA
O BJEKTIVNOST), U SL O V I ELEM ENT NOVE, VIŠE,
PO STM O D ER N E O BJEKTIVN O STI. Vrednosna neutralnost i na njoj
zasnovana objektivnost klasične moderne nauke, predstavljale su
veliki napredak u odnosu na nekontrolisanu subjektivnost,
subjektivizam, proizvoljnost predmodernog mišljenja. Uporedo sa
iscrpljivanjem klasične moderne nauke uopšte, u čitavom
opadajućem dvadesetom veku, a posebno nakon prve velike
godine kaskade, 1968-e, medjutim, postepeno dolazi i do
iscrpljivanja ove njene vrednosne neutralnosti i objektivnosti:
vrednosna neutralnost i objektivnost klasične moderne nauke, sve
više postaju samo privid, paravan, zaklon za sistematsko ćutanje o
39
nevidljivoj, demonskoj, smrtonosnoj strani nacionalnih i

medjunarodnih aparata vlasti. Kao reakcija na sve više samo
prividnu objektivnost klasične moderne nauke, u nauci, a posebno
u društvenoj nauci, i to kako u oblasti njenog predmeta, tako i u
oblasti njenog metoda, zbog toga, u posiednjih dve-tri decenije, sve
više dolazi do jedne vrste REHABILITACIJE SUBJEKTIVNOSTI
(kulture, svesti, etike, borbe). Postmodernu mutaciju o kojoj je reč,
promenu epistemološkog odnosa izmedju subjekta (nauke, etike) i
objekta, na OPŠTI način, najbolje je opisao i objasnio poznati
američki sociolog, Berington Mur (Barrington Moore), u dve
poslednje i zaključne rečenice Društvenih izvora diktature i
demokratije (Social Origins of Dictatorship and Democracy) iz
1969-e: "Za sve one koji izučavaju Ijudsko društvo, naklonost
prema žrtvama istorijskih procesa i sumnjičavost prema tvrdnjama
pobednika, osiguravaju neophodnu zaštitu od potpadanja pod
vladajuću mitologiju. Naučniku koji pokušava da bude objektivan,
ova osećanja su potrebna kao deo svakidašnjeg radnog pribora." Za
svakog naučnika u oblasti društvenih nauka koji "pokušava da bude
objektivan", jedan specifični oblik subjektivnosti (naklonost
odnosno sumnjičavost prema akterima istorijskih procesa), po
Beringtonu Muru, dakle, ne samo da je legitiman, nego je i nužan
sastavni "deo svakidašnjeg radnog pribora". JED N A VRSTA
SUBJEKTIVNO STI (SAOSEĆANJE, KRITIČNOST, ETIKA) POSTAJE
IM ANENTAN D EO S A M O C N A U Č N O G PRO CESA I METODA.
Postmoderna mutacija o kojoj je reč, medjutim, nikako ne znači i
povratak u predmodernu, proizvoljnu, nekontrolisanu subjektivnost:
postmoderna subjektivnost je kontrolisana, zasnovana na
neprevazidjenim dostignućima klasične moderne nauke, pre svega
na "intersubjektivnosti" (saradnji, javnosti i proveri naučnog
metoda), o kojoj, u Otvorenom društvu i njegovim neprijateljima,
piše i Karl Poper. Nova, postmoderna, kontrolisana subjektivnost,
uslov je i element nove, postmoderne, više objektivnosti.
Posthladnoratovski balkanski haos/rat i ovde razgolićuje pravo
stanje stvari: oglušujući se o gore citirano upozorenje Beringtona
Mura, stara, vladajuća društvena nauka je kod nas, u poslednjih
nekoliko godina, bila i ostala ne samo N A U Č N O NEOBJEKTIVNA,
nego i PRAKTIČNO PO R O BLJA V A JU Ć A (deo sistema i prakse
dominacije), pa čak i B U K V A LN O LETALNA/SM RTONOSNA (jer je
40
njena uloga u legitimaciji ratnog nacionalizma i rata, bila i ostala

odlučujuća); i obrnuto: uvažavajući upozorenje Beringtona Mura,
nova, alternativna, kritička društvena nauka je, u isto vreme, bila i
ostala ne samo N A U Č N O O BJEKTIVN A (onako kako je to objasnio
Berington Mur), nego i PRA KTIČ N O O SLO B A D JA JU Ć A (deo
sistema i prakse emancipacije).
Nova nauka na relativno nov način osvetljava i mnoge stare
probleme i fenomene. Tako, primenom ove nauke, posebno
primenom njenih principa nelinearnosti/multilinearnosti i
transdisciplinarnosti/unidisciplinarnosti, na relativno nov način,
osvetljava se i jedna od najvećih tajni politike: problem prave
prirode politike, političkog procesa i političke promene, posebno
problem prave prirode politike, političkog procesa i političke
promene u vremenu velike turbulencije (kakvo je, bez sumnje, i
naše, posthladnoratovsko i postkomunisticko vreme). Dve glavne i
konkurentske, mada već iscrpljene ideje, pomoću kojih stara nauka
objašnjava ovaj problem, jesu IDEJA ZAVERE (ideja apsolutnog
determinizma i organizacije) i IDEJA GREŠKE (ideja apsolutnog
indeterminizma i slučaja). Primera radi, upravo pomoću ove dve
ideje, većina domaćih i stranih takozvanih balkanologa, ali i
neposrednih političkih aktera, objašnjava osnovni princip
ponašanja takozvane medjunarodne zajednice odnosno velikih sila
u regulisanju postjugoslovenske krize: za vlast i vlasti bliske
naučnike, taj princip je svetska zavera, a za najveći deo liberalno-
demokratske opozicije, kao i za njoj bliske naučnike, to je greška u
sprovodjenju inače nespornih i benevolentnih pianova
demokratskih zemalja i medjunarodne zajednice. Udruživanjem
odnosno ujedinjavanjem odgovarajućih metoda i znanja
najrazličitijih prirodnih i društvenih nauka i disciplina, posebno
metoda i znanja FIZIČKE HEMIJE, H U M A N E BIO LO G IJE i
ISTORIJSKE i POLITIČKE SO C IO LO G IJE, nova nauka, na nov i bolji
način objašnjava pravu prirodu politike, političkog procesa i
političke promene: ni zavera, ni greška, K VAZIBIO LO ŠKA
ADAPTACIJA, najsažetija je formula tog novog objašnjenja. Od svih
pojmova iz oblasti prirodnih nauka, ovom objašnjenju je najbliža
HEMIJSKA VALENCA, predispozicija odredjenog atoma odnosno
elementa da se kombinuje odnosno ne kombinuje sa atomom
nekog drugog elementa, te da na taj način gradi odnosno ne gradi
41
ova ili ona nova hemijska jedinjenja. Od svih pojmova iz oblasti

društvenih i političkih nauka, pak, tom objašnjenju je najbliži
PO JAM INTERESA: ni zavera demona, ni Ijubav bogova, ni puka
greška, politika je manje ili više spontana konfiguracija političkih
interesa, predispozicija i sila. O vo objašnjenje ne znači negaciju
zavere i greške uopšte, nego samo negaciju zavere i greške kao
PRIM ARN IH objašnjenja: od kada je sveta i veka, zavera i greška su
u samom jezgru vlasti i politike, čine njihov bitan, supstancijalni
DEO, ali je stvar upravo u tome, da deo (zavera, greška) M O Ž E da
se objasni pomoću CELINE (istorije, politike, kvazibiološke
adaptacije), ali ne i obrnuto (načelo totaliteta).
Na kraju ovog odeljka, ukratko ćemo izložiti još samo
nekoliko informacija o aktuelnom epistemološkom stanju u oblasti
moderne političke nauke, posebno u oblasti moderne političke
komparativistike (nauke o savremenim odnosno uporednim
političkim sistemima), kao i još samo nekoliko dopunskih
epistemoloških informacija o školi svetskog sistema Imanuela
Volerstina.
O aktuelnom epistemološkom stanju u oblasti moderne
političke nauke, posebno u oblasti moderne političke
komparativistike, veoma kompetentno pišu i Hauard Viarda
(Hovvard VViarda) i njegovi saradnici, u reprezentativnom zborniku
iz 1991-e, pod karakterističnim naslovom: N ovi pravci u nauci o
uporednoj politici (New Directions in Comparative Politics). U
opisu novih pojava i tendencija u političkoj komparativistici, koji
pružaju Hauard Viarda i saradnici, nije teško prepoznati upravo
one simptome raspadanja stare i začetke radjanja nove
epistemologije/nauke o kojima smo govorili u čitavom ovom
odeljku; to se, pre svega, odnosi na njihove sledeće opise:
raspadanje starog konsenzusa medju analitičarima i naučnicima
(komparativistima), fragmentacija velikih teorija, strategija
premošćivanja i veće uvažavanje alternativnih pristupa i škola. Ovo
poslednje (veće uvažavanje alternativnih pristupa i škola), najbolje
potvrdjuje jedna druga, isto tako nova i reprezentativna knjiga iz
oblasti nauke o uporednoj politici; reč je o jednom od najpoznatijih
udžbenika/zbornika iz ove oblasti u SAD, N auci o uporednoj
politici (Comparative Politics) Roja Mekrajdsa (Roy Macridis) i
Bernarda Brauna (Bernard Brown): u najnovijem, čak sedmom
42
izdanju ovog udžbenika/zbornika (objavljenom 1990-e), značajno

mesto zauzima i jedan tekst Imanuela Volerstina.
Škola svetskog sistema Imanuela Volerstina predstavlja jednu
od najdoslednijih, ako ne i najdosledniju PR IM EN U nove nauke llje
Prigožina u oblasti društvenih nauka. Pored toga, ova škola je danas
sigurno i jedna od najuticajnijih, ako ne i najuticajnija
ALTERNATIVNA škola mišljenja u celokupnoj društvenoj teoriji.
Indeks citiranja je sasvim egzaktan: Imanuel Volerstin (rodjen 1930-
e), osnivač i otac škole svetskog sistema, profesor sociologije na
Univerzitetu države Njujork u Bingemtonu i na Univerzitetu u
Parizu, i direktor Fernan Brodel centra za izučavanje ekonomija,
istorijskih sistema i civilizacija u Bingemtonu, danas je u svetu
jedan od najcitiranijih naučnika. Najzad, uz matične,
bingemtonske istraživačke institucije i grupe, Fernan Brodel centar i
časopis Pregled (Revievv), koji deluju od sredine 1970-ih, škola
svetskog sistema je do danas razvila i velik broj drugih, bliskih
institucija i grupa širom sveta (od Japana, Indije i Turske, preko
Madjarske, Nemačke i Francuske, sve do Arizone i Zapadne obale
odnosno Kalifornije), pa je i po tome ova škola jedna od svetski
najraširenijih i najuticajnijih škola mišljenja.
Za datum rodjenja škole svetskog sistema, može da se uzme
1974-a, kada su svetlo dana ugledala prva dva toma Savremenog
svetskog sistema (The Modern World-System), glavnog dela
Imanuela Volerstina. Njeni glavni intelektualni/teorijski izvori su: 1)
M ARKSIZAM, posebno marksizam Karla Marksa (epistemologija i
ekonomija), Vladimira I. Lenjina (politička teorija imperijalizma kao
najvišeg stadijuma kapitalizma) i Roze Luksemburg (ekonomska
teorija imperijalizma); zbog ovog izvora, učenje Imanuela
Volerstina i može da se odredi kao jedna vrsta M O N D IJA LN O G
POSTM ARKSIZM A; 2) ISTORIJSKA EK O N O M IJA odnosno
PRIVRED NA ISTORIJA, posebno ona u delima Maksa Vebera,
Jozefa Šumpetera (Joseph Schumpeter) i Karla Polanjija (Karl
Polanyi); i 3) ISTORIJA D U G O G TRAJANJA Fernana Brodela. Po
prvi put, ovi izvori se aktiviraju 1930-ih, usred prve velike krize i
raspada tadašnjeg medjunarodnog privrednog, finansijskog i
političkog sistema. Zbog toga se ovi izvori, a pre svega Karl Marks,
Fernan Brodel i Karl Polanji, i mogu smatrati pravim pretečama
škole svetskog sistema. Po drugi put, samo sada još snažnije, oni se
43
aktiviraju nakon Drugog svetskog rata, u eri dekolonizacije

odnosno neokolonizacije takozvanog Trećeg sveta. Kao teorijski
izraz oslobodilačkih borbi Trećeg sveta, tokom šeste i sedme
decenije dvadesetog veka, uobličavaju se brojne
TIJERM ONDISTIČKE ("Tiers Monde", na francuskom, Treći svet) i
DEPENDISTIČKE TEORIJE ("dependence", na engleskom, zavisnost).
Ove teorije predstavljaju neposredne izvore, jednim delom čak i
konstitutivne delove, a njihovi autori (Samir Amin, Andre Gunder
Frank i ostali), ne više samo preteče, nego i predstavnike škole
svetskog sistema.
4. K apitalizam , socijalizam , kom unizam ,

postkom unizam
"Kapitalizam" i "socijalizam" pripadaju krugu najznačajnijih
pojmova moderne društvene nauke, njihov predmet krugu
najznačajnijih iskustava modernog doba. U isto vreme, medjutim,
ovi pojmovi pripadaju i krugu pojmova moderne društvene nauke
koji su u najvećoj meri ideologizovani, mitologizovani,
deformisani, iskrivljeni: to je zbog toga što je njihov predmet u
najvećoj meri opterećen interesima vladajućih društvenih grupa.
Sistematskim otklanjanjem iskrivljujućeg pritiska i uticaja
kojeg vladajuće društvene grupe, interesi i ideologije/mitologije,
vrše na društvenu nauku i njene pojmove, bavi se kritika ideologije.
Kao takva, kritika ideologije/mitologije, nužan je sastavni deo
društvene nauke. U slučaju "kapitalizma" i "socijalizma", kao i u
slučaju njima bliskih pojmova, zbog one njihove povećane
opterećenosti, medjutim, ova kritika je još potrebnija.
Kritika, kritička rekonstrukcija, deideologizacija,
demitologizacija pojmova "kapitalizma" i "socijalizma", uslov je ne
samo za kritičko/bolje razumevanje ovih pojmova, nego i za
kritičko/bolje razumevanje celokupne dinamike modernog i
postmodernog doba (kapitalizma, socijalizma, komunizma,
postkomunizma, hladnog rata, posthladnoratovskog vremena).
Uočavanje razlike izmedju mitoloških/ideoloških i kritičkih/naučnih
pojmova kapitalizma i socijalizma, pak, u ovom poduhvatu,
predstavlja logičan i nezaobilazan početak, prvi korak.
44
M ITOLOŠKI/ID EOLO ŠKI PO JM O V I KAPITALIZM A I

SO CIJALIZM A dobro su poznati još iz vremena hladnog rata:
trzišna privreda, privatno vlasništvo, ekonomska razvijenost, pravna
država, multipartizam, liberalna demokratija, centar/centri svetskog
sistema i Zapad, glavni su ekonomski, politički i geopolitički
elementi hladnoratovske mitologije/ideologije kapitalizma;
komandna privreda, državno (partijsko, grupno, oligarhijsko)
vlasništvo, razvojna diktatura, sveobuhvatni monopol
komunističkih partija na vlasti (otuda i naziv "komunizam", naziv
koji ne treba mešati, mada nije ni sasvim bez veze, sa filozofijom i
utopijom "komunizma"), takozvana diktatura proletarijata (zapravo
diktatura nad proletarijatom i čitavim društvom), poluperiferija i
Istok, glavni su ekonomski, politički i geopolitički elementi
hladnoratovske mitologije/ideologije socijalizma.
Hladnoratovski pojmovi kapitalizma i socijalizma, nisu (bili)
samo profesionalni, funkcionalni domen ideoloških i političkih
elita, nego i svakodnevna religija, ritual masa. Za elite, oni su (bili)
sredstvo vladanja, za mase uslov ideološkog i ukupnog
samoodržanja. U tom pogledu, izmedju Zapada i Istoka,
"kapitalizma" i "socijalizma", za vreme hladnog rata, nije bilo
suštinskih razlika. I za jedne i za druge, postojanje one druge,
protivničke, neprijateljske strane, bilo je osnovni razlog, svrha,
opravdanje za sopstveno postojanje. To je bila O S N O V N A LO GIKA
ove velike i neobične hladnoratovske (neprijateljske) konvergencije.
Samo su ideološki i emotivni predznaci bili obrnuti: na Zapadu je
"kapitalizam" bio pozitivan, "socijalizam" negativan, na Istoku,
obrnuto, "socijalizam" pozitivan, "kapitalizam" negativan. Umesto
kraja C ELO K U PN E hladnoratovske mitologije/ideologije, medjutim,
kraj hladnog rata doneo je samo kraj JE D N O G njenog dela i pola,
mitologije/ideologije "socijalizma"; suprotno ovoj, njena druga
polovina, mitologija/ideologija "kapitalizma", u prvih nekoliko
godina posthladnoratovskog doba, doživela je pravu planetarnu
ekspanziju i univerzalizaciju: i na Zapadu i na Istoku, i na Severu i
na Jugu, i u centru i na periferiji, pod "kapitalizmom" je počelo da
se podrazumeva nešto što je manje ili više pozitivno i poželjno.
U osnovi mitološkog/ideološkog pojma kapitalizma, baš kao i
u osnovi mitološkog/ideološkog pojma socijalizma, jeste
pojedinačno društvo (nacija-država) kao glavna jedinica analize.
45
Unutar ove jedinice, i "kapitalizam" i "socijalizam" su odredjene

zemlje odnosno odredjeni delovi sveta (zemlje takozvanog
slobodnog sveta nasuprot zemljama iza takozvane gvozdene
zavese, ili, u mitologiji/ideologiji suprotne strane, zemlje
takozvanog socijalizma nasuprot zemljama takozvanog
imperijalizma), a ne odredjeni istorijski procesi i sistemi. Zbog toga
je i kritika ovih pojmova započela kritikom odnosno promenom
pojedinačnog društva (nacije-države) kao glavne jedinice analize (u
kritičkoj školi svetskog sistema, kao što smo videli u prethodnom
odeljku, glavna jedinica analize više nije pojedinačno društvo, to
jest nacija-država, nego svet, svetska celina, svetski sistem), a
završila konstrukcijom jednog N O V O G , KRITIČKO G/NAUČNO G,
SVETSKO-SISTEMSKOG PO JM A KAPITALIZM A: u ovom pojmu,
kapitalizam više nije samo skup centralnih (razvijenih, tržisnih i
demokratskih) zemalja sveta (što je on bio i ostao u vladajućim
hladnoratovskim i posthladnoratovskim
mitologijama/ideologijama), nego je kompleksan istorijski i svetski
SISTEM, celina, struktura, uredjen skup SVIH, CENTRALNIH
(razvijenih, tržišnih i demokratskih) i
PERIFERN IH/PO LUPERIFERNIH (zavisnih, komandnih i
autoritarnih) formacija i zemalja sveta; "beskrajna akumulacija
kapitala" (o kojoj je pisao još Karl Marks), odnosno "akumulacija
kapitala u svetskim razmerama" (o kojoj piše Samir Amin), ona je
nova snaga, koja već nekoliko vekova, u jedan, jedini i jedinstveni,
mada heterogeni i konfliktni SVETSKI KAPITALISTIČKI SISTEM,
povezuje i ujedinjuje najrazličitije centralne ("kapitalističke") i
perifeme/poluperifeme ("nekapitalističke" odnosno
"predkapitalističke") režime i zemlje.
Novi, kritički, svetsko-sistemski pojam kapitalizma, rasvetljava
i stari, mitološki/ideološki pojam kapitalizma: mitološki/ideološki
pojam kapitalizma predstavlja, zapravo, samo jedan, i to
CENTRALNI i prosperitetni D EO realnog, svetsko-sistemskog
pojma/stvarnosti kapitalizma, tako da se i sva mitologija/ideologija
vladajućeg pojma/stvarnosti kapitalizma i sastoji u logičkoj grešci
poznatoj pod imenom PARS PRO TO TO (zamena dela za celinu
stvari).
Uz mitološki/ideološki pojam kapitalizma, novi, kritički,
svetsko-sistemski pojam kapitalizma rasvetljava i
46
mitološki/ideološki pojam takozvanog socijalizma: i zemlje

takozvanog socijalizma (real-socijalizma, komunizma, ETATIZMA),
naime, bile su samo jedan, i to PO LU PERIFER N I D EO svetskog real-
kapitalizma (takozvana socijalistička poluperiferija, kako ju je
nazivao Imanuel Volerstin). A da je to zaista bilo tako, to jest da je
takozvani socijalizam (real-socijalizam, komunizam, etatizam),
zaista bio samo jedna, iako veoma specifična vrsta poluperifernog
kapitalizma (jedna vrsta kvazi-feudalnog, državno-partijskog
kmetstva, svetski naddeterminisanog od strane dominirajućeg
centralnog kapitalizma), o tome uverljivo govori ne samo bogata
strukturalno-funkcionalna, istoriozofska i istoriografska TEORIJSKA
argumentacija (od koje ćemo ovde pomenuti samo "birokratski
kolektivizam" Bruna Ricija, "orijentalnu despotiju" Karla Avgusta
Vitfogela, "industrijsku despotiju" Rudolfa Baroa, "drugo kmetstvo"
Fernana Brodela i "diktaturu nad potrebama" Ferenca Fehera,
Agneše Heler i Djerdja Markuša), nego, još više, i proces burne
ISTORIJSKE/PRAKTIČNE reintegracije zemalja takozvanog real-
socijalizma u svetski real-kapitalizam (proces koji traje od 1989-e
do danas).
Ako se pokazalo da su zemlje takozvanog real-socijalizma
bile, zapravo, samo jedna vrsta poluperifernog kapitalizma, šta je
onda bio, i šta je uopšte sam socijalizam?
Odgovor na ovo pitanje može da pruži samo jedan NOVI,
KRITIČKI PO JA M SO CIJALIZM A. A ovaj pojam zahteva veliku
teorijsku rekonceptualizaciju, to jest kritičko razvijanje barem tri
osnovne polazne ideje: ideje D R U ST V EN O G (ne državnog), ideje
DEM O KRATSKO G (ne autoritarnog), i ideje SVETSKOG (ne
nacionalno izolovanog) socijalizma.
Rekonceptualizaciju o kojoj je reč, do sada je najuverljivije
izložio i obrazložio madjarsko-američki privredni istoričar, Karl
Polanji, u svom, danas već čuvenom delu, Veliki preobražaj (The
Great Transformation). Centralno mesto u ovoj njegovoj
rekonceptualizaciji, zauzima IDEJA D V O ST R U K O G POKRETA;
prema Karlu Polanjiju, naime, celokupna privredna i socijalna
istorija modernog industrijskog doba, najadekvatnije i najbolje
može da se opiše kao "dvostruki pokret" (double movement), i to
kao: 1) prvi pokret, pokret "samoregulišućeg tržišta" (self-regulating
47
market), to jest pokret kapitalizma, koji nastoji da svojoj

apsolutističkoj logici (profita i eksploatacije), podvrgne celokupni
čovekov privredni i socijalni život; i 2) drugi pokret, protiv-pokret
"samozaštićujućeg društva" (self-protecting society), to jest pokret
socijalizma, koji onom prvom pruža otpor; ili, da citiramo samog
Karla Polanjija: "U suštini, socijalizam je tendencija (koja je
svojstvena industrijskoj civilizaciji) da se samoregulišuće tržište
prevazidje kroz potčinjavanje demokratskom društvu. Za
industrijske radnike, takvo rešenje je prirodno. Sa stanovišta
zajednice kao celine, socijalizam je samo nastavak nastojanja da se
od društva napravi svojevrsna humana zajednica, nastojanja koje je
u Zapadnoj Evropi uvek bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom.
Nasuprot tome, sa stanovišta ekonomskog sistema, socijalizam
predstavlja radikalan raskid sa bliskom prošlošću (modernim
kapitalizmom)."
Već i na prvi pogled, vidi se da je novi, kritički, polanjijevski
pojam socijalizma izrazito KONFLIKTAN: istorijski i logički,
socijalizam je moguće razumeti samo kao reakciju na kapitalizam;
što su akcija i reakcija u fizici, to su kapitalizam i socijalizam u
industrijskoj civilizaciji. Novi, kritički, polanjijevski pojam
socijalizma je i izrazito PLURALISTIČAN: nasuprot totalnom
monopolu i lažnoj monističkoj slici takozvanog real-socijalizma,
stvarni, polanjijevski socijalizam, od samog početka, čini i nosi
mnoštvo emancipatorskih i autonomnih društvenih pokreta (pored
pokreta industrijskih radnika, i sve brojniji ekološki, mirovni i drugi
takozvani novi društveni pokreti, pored organizovanog radništva
Zapada, i brojni narodno-oslobodilački, to jest anti-kolonijalni
pokreti Trećeg sveta, pored različitih oblika hrišćanskog, etičkog i
personalističkog, i razni oblici anarhističkog, sindikalističkog i
marksističkog socijalizma). Konačno, novi, kritički, polanjijevski
pojam socijalizma je i izrazito REALISTIČAN: on ne propisuje
socijalizam kao normu, ideal, utopiju (kao što to čine razne vrste
utopijskog socijalizma), nego opisuje realnu privrednu i socijalnu
istoriju, čovekovo iskustvo barem u poslednja dva veka.
Sistematskim delovanjem vladajućih društvenih grupa, interesa i
ideologija, medjutim, upravo ovaj i ovakav, istorijski autentičan,
zbiljski, realističan, polanjijevski pojam socijalizma, neprestano se
potiskuje iz masovne društvene svesti i postaje jedna vrsta
48
"nevidljive strane Meseca". Za valjano razumevanje velike

posthladnoratovske, posebno postkomunističke promene sveta, pak,
kritičko upoznavanje odnosno rasvetljavanje ove, "nevidljive
strane Meseca", bilo je utoliko potrebnije.
Na prethodni, spoljašnji i opisni način, PO ST K O M U N IZ A M
može da se odredi i kao skup karakterističnih političkih procesa,
tendencija i sistema, koji se u odgovarajućim zemljama razvija
nakon 1989-e, to jest nakon istorijskog i planetarnog sloma
takozvanog real-socijalizma (komunizma, etatizma). Još u drugom
odeljku, videli smo da se prva iskustva postkomunističkih zemalja
(u izgradnji tržišne privrede i demokratije) značajno razlikuju. Pa
ipak, ni U O PŠTAVA N JE ovih iskustava nije bez opravdanja: pored
značajnih razlika, naime, u prvim iskustvima postkomunističkih
zemalja, mogu da se uoče i ne manje značajne sličnosti i
zajedničke karakteristike. Osim toga, sve više ozbiljnih analitičara
ističe i svetsko-sistemski, a ne samo regionalni i lokalni značaj
iskustava postkomunizma (i to kako ovih iskustava uopšte, tako, a
možda još i više, i onih izrazito negativnih, patoloških, ratnih
iskustava postjugoslovenskih prostora i entiteta). Zbog toga ćemo, u
analizi koja sledi, upravo ovim, postjugoslovenskim iskustvima, i
posvetiti najveću pažnju.
Sociološka analiza postkomunizma, može da započne i
logičkom analizom termina "postkomunizam". Termin
"postkomunizam", u isto vreme je LO G ICKI neispravan (zato što
svoj predmet, postkomunizam, definiše samo negativno, ne i
pozitivno, samo putem onoga što ovaj više nije, ne i putem onoga
što on već jeste), ali i ISTORIJSKI indikativan, čak adekvatan: ovaj
termin relativno verno izražava svu aktuelnu
O T VO REN O ST/N ED O VRŠEN O ST postkomunizma. Izrazite
karakteristike postkomunizma su i A M BIV A LEN T N O ST i
KO N TRADIKTORN OST. U jednoj jedinoj rečenici, G LA VN A
TEND ENCIJA PO S T K O M U N IZ M A mogla bi da se opiše i kao
KO N FLIKTNO JED IN ST V O dva odnosno tri politička
pokreta/protivpokreta: 1) D EM OKRATSKE REVO LUCIJE, to jest
polanjijevskog ustanka i borbe naroda, radnika, gradjana,
intelektualaca i drugih socijalnih aktera, protiv sistema državno-
partijskog kmetstva, a za ustanovljenje i odbranu osnovnih Ijudskih
i gradjanskih sloboda i prava i osnovnih demokratskih institucija; 2)
49
A G R ESIV N O G N AC IO N ALIZM A , jedne vrste kompleksnog

političkog fabrikata, to jest kompleksne reakcije konzervativnih
društvenih grupa i aparata na demokratsku revoluciju (koja ih
ugrožava); i 3) A M BIV A LEN T N E N O STALGIJE I RESTAURACIJE, to
jest masovnog raspoloženja koje je dovelo do relativno ubedljivih
pobeda bivših, reformisanih i socijaldemokratizovanih komunista
na poslednjim slobodnim izborima u većini bivših takozvanih
socijalističkih zemalja (pobeda koje su, ipak, krajnje ambivalentne,
dvoznačne, ne jednoznačne, jer i pored sve nostalgije i
restauracije, barem za sada, ni na koji način nisu dovele u pitanje
velike sistemske promene, pa ni višepartizam i slobodne izbore).
Borba dva odnosno tri opisana pokreta/protivpokreta, još uvek
je daleko od završetka. N EIZVESN O ST je još jedna izrazita
karakteristika postkomunizma. Zbog toga je i objektivno rano, pa i
nemoguće, da se daju neke pozitivne definicije ovog poretka. Pre
konačnih definicija i prognoza, neophodne su još mnoge
produbljene analize i dijagnoze.
Jedino što je u svoj neizvesnosti postkomunizma sasvim
izvesno, to su ona dva/tri kontradiktorna politička
pokreta/protivpokreta, nastavak borbi izmedju njih, kao i
konstitutivnost (a ne tek tranzitornost) ovih borbi za konačni izgled
poretka. Upravo ove elemente (posebno one kontradiktorne
političke pokrete/protivpokrete), prepoznajemo i u PRVIM
analizama i dijagnozama postkomunizma. Samo ilustracije radi
(dakle, bez elaboracije), navodimo neke od njih: "TRANZICIJA
(PRELAZ) O D KO M U N ISTIČKE DIKTATURE KA LIBERALNOJ
DEM OKRATIJI" (brojni analitičari danas vladajuće teorije
tranzicije); "EKSTREM NO N ACIO N ALISTIČKI DEMOKRATSKI
REŽIMI" (Djovani Arigi, u "lluziji razvoja" iz 1990-e); "IZO BLIČEN A
DEM OKRATIJA" (Srdjan Darmanović, u istoimenoj knjizi iz 1993-
e); "DEM OKRATSKI FAŠIZAM" (Imanuel Volerstin, u "Kapitalističkoj
civilizaciji" iz 1991-e); "LIBERAL-FAŠIZAM" (autor ovog teksta, u
"Dvostrukoj tajni liberal-fašizma" iz 1994-e); "PO PU LIZA M "
(Nebojša Popov, u "Srpskom populizmu" iz 1993-e); "NACIONAL-
SOCIJALIZAM " (Vesna Pešić, u "Nacionalnim sukobima" iz 1995-e);
"TOTAL-NACIONALIZAM" (Edgar Moren, u istoimenom tekstu iz
1993-e); "FAŠIZAM N ISKO G N A PO N A " (Rastko Močnik, u jednoj
50
diskusiji iz 1990-e); "PERIFERNI (BALKANSKI) FAŠIZAM D R U G E

GENERACIJE" (autor ovog teksta, u Žargonu periferije iz 1994-e).
Relativno često uočavanje/isticanje izvesnih crta (ili čak
celine) fašizma u balkanskom ratnom postkomunizmu, na novi
način otvara i pitanje samog PO JM A fašizma, odnosno pitanje
starog epistemološkog SPO RA izmedju zastupnika idiografskih
(individualizujućih) i nomotetskih (generalizujućih) metoda u
društvenim naukama: dok prvi po pravilu odriču, drugi po pravilu
ističu mogućnost i stvarnost ponavljanja (izvesnih crta, pa i celine)
fašizma (uopšte, pa i u postkomunizmu).
Svetsko-sistemski pojam fašizma, bliži je nomotetskim, mada
ne zanemaruje ni odredjene idiografske metode odnosno elemente
fašizma. U svetsko-sistemskom pojmu fašizma, najznačajnije je
rasvetljavanje JED IN STVA fašizma u V R EM EN U (prva, druga, n-ta
generacija fašizma) i PRO ST O RU (transnacionalna povezanost
konzervativnih/reakcionarnih grupa/aparata centra i
zavisnih/klijentskih oligarhija/režima periferije). A rasvetljavanje
ovog jedinstva, pored ostalog, omogućava i, za nas veoma
značajno, potpunije klasifikovanje, to jest RAZLIKO VANJE više
vrsta fašizma, i to: fašizma prve, druge, n-te generacije; starog i
novog fašizma (neofašizma); centralnog i perifernog fašizma;
totalitarnog, autoritarnog i demokratskog fašizma. Pored toga,
svetsko-sistemsko rasvetljavanje jedinstva fašizma u vremenu i
prostoru, omogućava i, za nas ništa manje značajno, kritičko
razumevanje odnosno rasvetljavanje brojnih M IT O V A o fašizmu,
posebno tri takva mita: 1) mita koji fašizam pogrešno poistovećuje
sa (nemačkom, italijanskom, srpskom, hrvatskom, ili bilo kojom
drugom) konkretnom nacijom/nacionalizmom (iako je fašizam
bitno TRAN SN AC IO N ALA N ); 2) mita koji fašizam redukuje na
njegove ekstremne simbole i instrumente, vodju, vodjstvo, aparat,
teror (iako je fašizam izrazito M A SO V N I poredak odnosno pokret); i
3) mita koji fašizam pogrešno objašnjava kao proizvod takozvane
Ijudske prirode (iako je on kompleksan fabrikat, proizvod ISTORIJE).
Konačno, svetsko-sistemsko rasvetljavanje prave prirode fašizma,
omogućava i, za nas veoma značajno, razumevanje bitne funkcije
ovih i drugih mitova: to je "oslobadjanje" masa od svesti o
sopstvenom učešću u fašizmu, koje je ("oslobadjanje"), za samo
postojanje i reprodukovanje fašizma, konstitutivno, a ne samo

posledično.
Za razliku od spora oko fašizma (to jest, oko toga da li
odredjene pojave i tendencije postkomunizma zaslužuju
kvalifikaciju fašizma), medju analitičarima postkomunizma (čak i
bez obzira na njihove različite teorijske i metodološke orijentacije),
gotovo da i nema spora oko značaja, to jest oko velike i očigledne
uloga takozvanog ETNIČKO G FAKTORA u drami
posthladnoratovske i postkomunističke promene Balkana, Evrope i
sveta (pomenute teorijske i metodološke razlike, i ovde će se
pojaviti, ali, kao Što ćemo ubrzo videti, ne toliko oko opisa, koliko
oko objašnjenja i tumačenja). Tako, medju analitičarima, gotovo da
i nema spora oko jednog od centralnih pitanja postkomunizma,
naime, oko toga da je odredjena PO LITIČKA (ZLO )U PO TR EBA
takozvanog etničkog faktora (bila) odlučujuća u procesu
(RE)LEGITIM ACIJE starih/novih aparata vlasti i postkomunističkih
režima uopšte.
U svoj bogatoj i iznenadjujućoj fenomenologiji
postkomunizma (posebno onog ratnog, balkanskog), pak, verovatno
najveću pažnju analitičara, izazvala je jedna vrsta EPIDEMIJE
IRA CION ALN OSTI. Masovna etnička i ukupna dezorijentacija
(kriza identiteta), nesigurnost i strah (čak histerija), te mržnja,
agresivnost, destrukcija i samodestrukcija (kao negativne reakcije),
raširile su se, i još uvek se šire brzinom i silinom VELIKE ZARAZE.
U odredjenom istorijskom kontekstu, na Balkanu, ova zaraza je
dobila oblik iracionalne i (samo)destruktivne borbe/rata za teritorije,
granice, suverenitete i nacije-države. Zaraza o kojoj je reč, utoliko
je iracionalnija i neobičnija, ukoliko se zna da se njeno širenje
dešava upravo u vreme kada dolazi do O B JEK T IV N O G svetsko-
sistemskog odnosno istorijskog SLABLJEN JA ("odumiranja")
privrednih, političkih i drugih regulativnih funkcija nacije-države
(zbog istovremnog jačanja i preuzimanja tih funkcija od strane
novih, transnacionalnih i subnacionalnih institucija), kao i ukoliko
se zna da je zaraza borbe za apsolutne i isključive suverenitete, na
Balkanu, posle hladnog rata, već dovela do DRASTIČNO G
KONTRA-EFEKTA, to jest do velikog i naglog SM AN JEN JA stepena
FAKTIČKE, privredne, političke i ukupne suverenosti odnosno
samostalnosti većine novonastalih entiteta.
52
Pojavu odnosno zarazu o kojoj je reč, najkraće i

najjednostavnije, mogu da objasne siedeća četiri K U M U LA TIV N A
faktora: 1) VREM E KRIZE: ovo vreme, poznato nam je još iz prvog
odeljka; to je vreme višestrukog dugog padanja i strukturalne krize
savremenog svetskog sistema (praćeno povećanom verovatnoćom
haosa i nasilja); 2) N EIN TEG RISA N A PO LUPERIFERIJA: dok je
prethodni faktor opšti (jer važi za celokupni svetski sistem), ovaj je
poseban (jer važi samo za svetsku poluperiferiju, odnosno za
Balkan kao jedan njen deo); nizak stepen unutrašnje povezanosti
(integrisanosti), a visok stepen spoljašnje zavisnosti privrede,
nerazvijenost civilnog društva, te povećana verovatnoća razornih
ratova, revolucija i kontrarevolucija, glavne su strukturalne
karakteristike poluperiferije; uz to, sam Balkan, već nekoliko
vekova, leži na jednoj od najopasnijih i najaktivnijih istorijskih
rasedlina, "liniji nepomirljivih mržnji i ratova" (Fernan Brodel); i
strukturalno i istorijski, dakle, Balkan je (bio) predisponiran (mada
ne i predestiniran) za ovu vrstu sukoba; 3) U G R O Ž E N A PLACENTA:
potreba za sigurnošću, okvirom, granicom, identitetom (koju smo
ovde rezimirali i izrazili metaforom placente, posteljice), jedna je
od najdubljih bazičnih (bioloških) i univerzalnih Ijudskih potreba;
istorijski, placenta se menja, evoluira (horda, pleme, narod, nacija-
država, civilizacija, svet), ali potreba ostaje; ugroženost placente u
našem vremenu, najdublji je istorijski osnov one masovne zaraze
nesigurnosti, straha, histerije: stara placenta (nacija-država), počela
je naglo da slabi i otpada, iako nova (transnacionalna) placenta, još
nije do kraja i dovoljno uobličena; i 4) D EM O N VLASTI: o "ugovoru
sa djavolom", kao bitnom atributu politike i vlasti, pisao je još Maks
Veber (u kratkom spisu Politika kao poziv); treći balkanski rat, samo
je najnovije izdanje toga ugovora: od samog početka, ovaj rat
funkcioniše kao velika politička fabrika (brutalna
instrumentalizacija takozvanog etničkog faktora od strane i za
potrebe nezasitog demona); i ne samo to, od svih navedenih
faktora, samo je demon vlasti aktivan, to jest aktivirajući faktor rata:
sigurno je, naime, da bez tri pasivna faktora ("vremena krize",
"neintegrisane poluperiferije" i "ugrožene placente"), demon vlasti
sam, ne bi mogao da izazove pojavu/zarazu o kojoj je reč, ali je
zato isto tako sigurno, da ovu pojavu/zarazu, ne bi mogli da
53
proizvedu, ni svi ovi pasivni faktori zajedno, sami po sebi, bez

aktivnog/aktivirajućeg delovanja demona vlasti.
Pojava/zaraza o kojoj je reč, veoma je KO M PLEKSN A : čine ju
veoma raznorodne (opšte i posebne, aktivne i pasivne, subjektivne i
objektivne) komponente. Zbog toga smo gore i naglasili, da ovu
pojavu/zarazu mogu da objasne samo sva četiri (navedena) faktora
Z A JED N O (kumulativno): zanemarivanje bilo kojeg od ovih faktora,
neizostavno vodi u ovu ili onu vrstu teorijsko-metodološke
JED N O STRAN O STI. U tom smislu, jednostran je i onaj PRETERANI
EKO N O M SKI, SOCIJALN! ili POLITIČKI DETERM INIZAM
(dogmatskog) marksizma i (dogmatskog) liberalizma, koji s
razlogom ističe značaj "vremena krize", "neintegrisane
poluperiferije" i "demona vlasti", ali neopravdano zanemaruje
"ugroženu placentu": ubedljivom porazu socijal-demokratskih i
liberalno-demokratskih (od strane ratno-nacionalističkih) snaga na
Balkanu posle hladnog rata, pored ostalog, kumovala je i ova
teorijska jednostranost. Ipak, danas je vladajuća jedna druga vrsta
teorijske i ideološke jednostranosti: PRETERANI (biološki ili
kulturni) ETNIČKI DETERM INZAM . Zanemarujući "vreme krize",
ovaj determinizam nužno gubi orijentaciju u vremenu: u etničkom
nacionalizmu i religijskom fundamentalizmu, on pogrešno vidi
samo ponavljanje i povratak u XIX vek, ne i promene ("odumiranje"
nacije-države) i XXI vek. Zanemarujući "neintegrisanu
poluperiferiju" (kao deo jednog jedinstvenog, ma koliko
heterogenog svetskog sistema), pak, on na Balkanu, posle hladnog
rata, pogrešno vidi samo lokalni, ne i svetski poremećaj. Konačno,
zanemarujući "demona vlasti", preterani etnički determinizam
pogrešno (preterano biološki ili preterano kulturno-deterministički)
objašnjava i samu placentu: placenta je, naime, kompleksna, to jest
barem onoliko istorijska i politička, koliko i biološka i kulturna
tvorevina, pa je zato svako njeno drugačije, jednostrano
prikazivanje, suštinski pogrešno; u jednom tekstu iz 1991-e, Veljko
Vujačić i Viktor Zaslavski (Victor Zaslavsky), to su uverljivo
pokazali i na primeru raspada SSSR i SFRJ: daleko od bilo kakve
biološke ili kulturne/civilizacijske datosti, institucije ETNO-MOĆI
odnosno ETNOKRATIJE, koje će u postjugoslovenskim i
postsovjetskim ratovima samo eksplodirati, inkubirale su još u
komunizmu, kao delo, politički fabrikat vladajućih komunističkih
54
partija (potvrdjujući tako ne samo kompleksnu prirodu placente,

nego i kompleksnu dijalektiku kontinuiteta i diskontinuiteta).
5. A lternativn i scenariji budućnosti

U prethodnim odeljcima, ANALITIČKI smo izložili različite
aspekte bliže i dalje budućnosti (sekularne trendove i cikličke
ritmove, izglede za diktaturu i demokratiju u svetskim razmerama,
raspadanje stare i radjanje nove nauke, te budućnost
postkomunizma). U ovom odeljku, ostalo je još samo da sklopimo i
izložimo SINTETIČKU sliku budućnosti.
U prvom odeljku, videli smo da je, prema iskustveno
zasnovanim i egzaktnim (statističkim) nalazima istorije dugog
trajanja, sredinom 1970-ih, započelo VIŠEST RU K O D U C O
PADANJE savremenog svetskog sistema, praćeno daljim i sve
dramatičnijim iscrpljivanjem, haosom i nasiljem. U jednom radu iz
1994-e ("Mir, stabilnost i legitimnost od 1990-e do 2025/2050-e"),
Imanuel Volerstin i eksplicitno ističe da se, sve do oko 2050-e,
može očekivati samo PR O D U Ž A V A N JE I PO JAČAVANJE ovog
padanja, uz mnoštvo predvidivih i nepredvidivih, ekonomskih,
ekoloških, demografskih, socijalnih i političkih posledica i
poremećaja. Prema Imanuelu Volerstinu, ovaj ukupni negativni tok,
neće moći da prekine/preokrene čak ni A-faza (faza privredne
ekspanzije i rasta) sledećeg (petog) Kondratjeva, čiji se početak
očekuje oko 2000-e: prema svim raspoloživim saznanjima, naime,
očekivana ekspanzija/rast petog Kondratjeva, neće moći da
nadvlada produženo i pojačano padanje sume ostalih cikličkih
ritmova i sekularnih trendova.
Odredjeni stepen neizvesnosti postoji kad god se govori o
budućnosti. Neizvesnosti ima čak i kada se govori o bližoj odnosno
najbližoj budućnosti. Ipak, najviše neizvesnosti ima kada se govori
o daljoj budućnosti, u našem slučaju, o budučnosti koja dolazi
posle 2050-e.
Prema egzaktnim empirijskim nalazima (ekstrapolacijama)
škole svetskog sistema, jedino što je nakon 2050-e sasvim izvesno,
to je, kao što smo videli u prvom odeljku, kraj aktuelnog
(savremenog svetskog sistema), te pojava novog istorijskog sistema.
55
Kakav će taj novi istorijski sistem biti, bolji ili lošiji od onog starog,
te kako će on konkretno izgledati, pak, to je još uvek krajnje
neizvesno.
Sabiranjem i povezivanjem odgovarajućih TEORIJSKIH
predvidjanja škole svetskog sistema, kao i odgovarajućih
nascentnih (začetnih) ISTORIJSKIH procesa, BUD UĆN O ST
N AKO N DVEHILJEDEPEDESTE, ipak, može, makar i samo veoma
apstraktno i načelno, da se rezimira, nasluti i opiše putem sledeća
ČETIRI ALTERN ATIVNA SCENARIJA: 1) NUKLEARNO-EKO LOŠKI
H O LO KAU ST: suprotno onome što o tome tvrdi vladajuća
posthladnoratovska ideologija, videli smo da je posle kraja hladnog
rata, ova alternativa postala još verovatnija nego što je bila u vreme
hladnog rata; baza ove alternative jeste sve veći i sve opasniji
nesklad izmedju nespornog N A U Č N O -TEH N IČ K O G PRO GRESA
(zahvaljujući kojem su stvorena i sredstva razaranja, koja su i više
nego dovoljna za samouništenje čitave Ijudske vrste) i MORALNO-
POLITIČKE STAGNACIJE (usled koje je čovečanstvo još uvek
daleko od nekog sistema opšte bezbednosti, putem kojeg bi ona
sredstva za samouništenje, jedino mogla da se stave pod punu i
efikasnu kontrolu svetske zajednice); 2) K VAZIFEU D ALN A
FRAGM ENTACIJA: ova alternativa može da nastane bilo kao
posledica nuklearno-ekološkog holokausta, bilo kao samostalna
alternativa, to jest kao postupna i pretežno spontana degradacija; u
postjugoslovenskim i postsovjetskim zarazama/ratovima oko realnih
i fiktivnih suvereniteta, živopisno se iscrtavaju prve konture jedne
takve moguće planetarne postmoderne fragmentacije; filmovi koji
pripadaju žanru takozvane bliske fantastike (kakvi su, primera radi,
i filmovi o "Pobesnelom Maksu"), pak, o ovoj altemativi,
mogućnosti i realnosti, više i uverljivije govore nego sve aktuelne
bajke o tržišnoj privredi i liberalnoj demokratiji; 3)
NEOFAŠISTIČKA CENTRALIZACIJA: u drugom odeljku, videli smo
da je već i danas snažno izražena odredjena pravilnost u rasporedu
diktature i demokratije u svetskim razmerama, to jest tendencija
konsolidacije različitih vrsta diktature na periferiji i poluperiferiji, a
različitih vrsta demokratije u centrima svetskog sistema; ova
pravilnost/tendencija je i spontan izraz odredjenih razlika u stepenu
materijalnog i duhovnog razvoja odgovarajućih zona savremenog
svetskog sistema, ali i organizovan oblik povezivanja i delovanja
56
odgovarajućih nacionalnih i transnacionalnih grupa i aparata; u

svakom slučaju, upravo je u ovoj aktuelnoj pravilnosti/tendenciji
ZAČETAK moguće budućnosti savremenog sveta, koju smo ovde
označili kao neofašističku centralizaciju, a koju je Imanuel
Volerstin označio kao "demokratski fašizam" u svetskim razmerama;
i 4) N O VI KREATIVNI O D G O V O R : od četiri alternativna scenarija
dalje budućnosti, samo je ovaj PO ZITIVA N ; on je, medjutim, i
najmanje poznat (otuda i veoma apstraktan naziv "novi kreativan
odgovor"); zbog toga i ovde samo jedna načelna napomena:
iskustvo svih velikih revolucija poslednjih nekoliko vekova,
opominje da do novog kreativnog odgovora pre može da se dodje
putem rekonstrukcije i sinteze preživelih elemenata modernog
doba, to jest odredjenih elemenata liberalizma (zaštita
individualnih i manjinskih prava i vladavina demosa, demokratija,
samo sada u svetskim razmerama) i socijalizma (ideja socijalne
pravde u svetskim razmerama), nego putem apsolutne destrukcije i
diskontinuiteta.
Sa teorijskim predvidjanjima i alternativama škole svetskog
sistema, uporedićemo i jednu veoma poznatu vladajuću odnosno
konzervativnu sliku i interpretaciju budućnosti. Reč je o slici
budućnosti koju je, u sada već hit-članku posthladnoratovske
političke nauke, "Sukobu civilizacija?" iz 1993-e, izložio Semjuel
Hantington, jedan od vodećih i vladajućih politikologa Zapada.
Nakon epohe sukoba vladara (koja je trajala do početka
modernih vremena), epohe sukoba nacija-država (koja je trajala do
Prvog svetskog rata), i epohe sukoba ideologija (koja je trajala do
kraja hladnog rata), naime, prema Semjuelu Hantingtonu, od kraja
hladnog rata, započela je EPO H A S U K O B A CIVILIZACIJA, koju
karakteriše nova (kulturna/civilizacijska) multipolarnost,
fragmentacija i konfrontacija.
Već i na prvi pogled, vidi se da je ova slika veoma slična onoj
slici budućnosti, koju smo gore, na osnovu predvidjanja škole
svetskog sistema, opisali kao drugi alternativni scenarij, odnosno
kao "kvazifeudalnu fragmentaciju". Razlike se, madjutim, i ovde
pojavljuju odnosno povećavaju kada se sa slike, opisa, deskripcije,
predje natumačenje, interpretaciju.
57
6
Upravo na ove razlike, u svojoj kritici sukoba civilizacija

Semjuela Hantingtona, ukazali su i Ričard Rubinstin (Richard
Rubenstein) i Džerl Kroker (Jarle Crocker), u tekstu "Izazivajući
Hantingtona", kao i autor ovog rada, u tekstovima "Nevidljiva strana
Zapada" i "Interkulturalnost u multietničkom svetu". Prema ovoj
kritici, glavna slabost Hantingtonove analize i interpretacije, jeste
jedna vrsta PRETERAN O G ETNIČKOG
(KULTU RN O G/C IVILIZA CIJSKO G) DETERM IN IZM A: sve što smo o
ovom determinizmu rekli u prethodnom odeljku, važi i za
Hantingtonovu analizu/interpretaciju.
Hantingtonov OPIS sukoba civilizacija, u najvećem delu,
sasvim je korektan, i u tome je njegova velika analitička zasluga.
Slabost Hantingtonove analize/interpretacije, medjutim, i nije toliko
u onome što iznosi, nego mnogo više u onome što PRO PUŠTA.da
iznese/analizira, pre svega u tome što propušta da analizira
BRU T A LN U POLITIČKU IN STRU M EN TALIZA CIJU sukoba
civilizacija od strane lokalnih i, posebno, transnacionalnih grupa i
aparata vlasti: ovim propuštanjem, Hantingtonov "sukob
civilizacija", čak i uprkos njegovoj izričitoj izjavi da to ne želi,
postaje jedna vrsta ID EO LO ŠK O G Z A K LO N A za delovanje onih
grupa i aprata, a na taj način, da se poslužimo rečima Ričarda
Rubinstina i Džerla Krokera, i "najgora vrsta samoispunjujućeg
proročanstva".
Četiri alternativna scenarija budućnosti posle
dvehiljadepedesete (nuklearno-ekološki holokaust, kvazifeudalna
fragmentacija, neofašistička centralizacija i novi kreativni odgovor),
kao što smo nagovestili, nisu samo budućnost koja tek treba da
nastupi, nego su, ne manje, i budućnost, to jest REALNO ST koja je
već počela. Prvi obrisi ova četiri scenarija, posebno prvi obrisi
jedne vrste N EG ATIVN E KO M BIN A C IJE kvazifeudalne
fragmentacije i neofašističke centralizacije (kao neka vrsta prvih,
tek začetih i nerazvijenih proto-scenarija), mogu da se nazru i u
haosu postjugoslovenskih, posebno bosansko-hercegovačkih
ratova.
SVETSKO-SISTEMSKI ZNAČAJ PO STJU G O SLO V EN SK IH
RATOVA upravo i jeste u jednoj vrsti AKTIVIRANJA,
IN D U K O V A N JA I RAZVIJANJA ovih (svetsko-sistemskih) scenarija.
58
Svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih ratova, najpre se

manifestovao u sferi duha: ovi ratovi su odigrali pionirsku ulogu u
zametanju i razvijanju VLA D A JU Ć E PO STH LAD N O RA TO VSK E
G EO KU LTU RE, to jest u zametanju i razvijanju vladajuće,
planetarne, posthladnoratovske kulture (duha, svesti, jezika i
retorike) agresivnog nacionalizma.
Svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih ratova,
manifestovao se, zatim, i u sferi VLAD A JUĆ E
PO STH LAD N O RA TO VSKE GEO PO LITIKE: postjugoslovenski ratovi
su bili prvi, i to neuspeli test novog, posthladnoratovskog sistema
medjunarodne politike i bezbednosti, a nakon toga, i upravO zbog
toga, i podsticaj odnosno povod za reformu starih i izgradnju novih,
adekvatnijih i efikasnijih institucija tog sistema (U N , EZ/EU,
KEBS/OEBS, NATO).
Do današnjeg dana, postjugoslovenski ratovi, inkubirali su
pretežno N EG ATIVN E energije i alternative: pozitivne
posthladnoratovske energije i alternative, i na Balkanu i u svetu, još
uvek su krajnje nerazvijene i konfuzne. Tako, medjutim, ne mora i
da ostane: kondenzacija i kulminacija negativnih procesa na
Balkanu, mogle bi, upravo na Balkanu, da podstaknu, ubrzaju i
pojačaju i one druge, pozitivne procese i alternative. Tako bi moglo
da dodje i do pozitivnog preokreta: po prvi put u svojoj istoriji,
Balkan bi, od negativne, mogao da postane PO ZITIVN A
medjunarodna paradigma.
Posthladnoratovski balkanski nered/haos/rat, medju prvima je
ukazao i na skrivenu ID EO LO ŠK U prirodu, udvostručavanje i
izokretanje, te funkciju retorike "novog svetskog poretka": upravo
ovaj nered/haos/rat, naime, medju prvima je pokazao, da je NOVI
SVETSKI NERED, a ne neki "novi svetski poredak", REALNOST
novog, posthladnoratovskog vremena, te da je RETORIKA "novog
svetskog poretka", pre propagandna M A N IPU LA C IJA i
masovnopsiholoska REAKCIJA na neizvesnosti, pretnje i strahove
novog svetskog nereda, nego koliko-toliko adekvatna kategorija
nekog navodno novog svetskog poretka.
Svetsko-sistemski značaj, mogla bi da ima i odgovarajuća
AN ALIZA AKTERA postjugoslovenskih ratova: uz ostalo, ovi ratovi
predstavljaju i zgusnut, dramatičan izraz (rezime) velikih
59
posthladnoratovskih promena Balkana, Evrope i sveta, pa bi, zbog

toga, i svaka kvalitetnija analiza njihovih aktera, mogla da
doprinese boljem razumevanju promena. Da bi bila kvalitetnija,
pak, analiza aktera nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi, pre
svega, da bude SV EO BU H V A T N A , to jest da obuhvati sve
ZN A ČA JN IJE aktere procesa: medjunarodne (svetske, "spoljašnje"),
regionalne i lokalne ("unutrašnje"); institucionalne (UN, EZ/EU,
KEBS/OEBS, NATO, te nacionalne odnosno lokalne institucije i
organe) i neinstitucionalne (velike i ostale sile); ekonomske,
socijalne i političke; sistemske i anti-sistemske. Pored toga, da bi
bila valjana, analiza nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi da
bude i KO N CEN TRISANA, to jest usredsredjena, fokusirana na
NAJZNAČAJN IJE procese i aktere, posebno na najznačajnije
PATOLO ŠKE procese i aktere; u tom smislu, poseban značaj mogla
bi da ima analiza "SLO M A jugoslovenskih elita modernizacije"
(kako glasi naslov jednog članka Mojce Novak-Pešec iz 1989-e), te
analiza istovremenog i recipročnog U S P O N A realtivno novih,
antimodernističkih i agresivnonacionalističkih projekata i aktera
(začetih u procesu KO M PLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE
starih/novih političkih nomenklatura i takozvanih
intelektualnih/kulturnih nacionalnih elita), kao i analiza
odgovarajućih privrednih i socijalnih REZULTATA, relativno nove,
ratnonacionalističke komandne PRIVREDE, i relativno nove,
ratnonacionalističke, nazadnjačke i podložničke SOCIJALNE
STRUKTURE, pre svega.
Konačno, aktuelan odnosno potencijalan svetsko-sistemski
značaj, imaju i odgovarajuća ANTISISTEM SKA (posebno antiratna i
antifašistička) ISKUSTVA postjugoslovenskih ratova. Jedno takvo
iskustvo postjugoslovenskih ratova, predstavlja, svakako, i iskustvo
M ED JU N A R O D N O G /SVETSKO G FAKTORA. O vo iskustvo je
izrazito kompleksno i protivrečno, TEO RIJSKO (svet kao jedinica
analize i okvir za objašnjenje i razumevanje rata) i PRAKTIČNO
(mirovne inicijative i planovi takozvane medjunarodne zajednice),
N EG A TIVN O (sistem velikih sila) i PO Z IT IV N O (medjunarodno
civilno društvo i planetarna demokratija odozdo): ovo poslednje,
M E D JU N A R O D N O C IV ILN O D R U ŠT V O I PLANETARNA
DEM OKRATIJA ODOZDO, predstavlja, zapravo,
M E D JU N A R O D N U D IM EN ZIJU onog polanjijevskog "drugog
60
pokreta", i u tom smislu, i pored sve relativne nerazvijenosti (pa i

konfuzije), ZAČETAK novog kreativnog odgovora.
Na kraju, ostalo je još samo da potpunije i preciznije
odgovorimo na pitanje O T K U D A ovoliko veliki i višestruki svetsko-
sistemski značaj posthladnoratovskih balkanskih ratova, kao i da
potpunije i bolje rasvetlimo istorijsku EV O LU C IJU i pravi
KARAKTER tog značaja.
Do otkrića nuklearnog oružja 1945-e, važila je KLASIČNA
GEOPOLITIKA: medjunarodna politička relevantnost/irelevantnost
jedne zemlje/regiona, zavisila je od njenog/njegovog
ovakvog/onakvog geografskog položaja; u tom smislu, Balkan je,
budući na raskrsnici svetova (kontinenata i imperija), barem u
poslednjih nekoliko vekova, bio, po pravilu, geopolitički
(medjunarodno politički) prvorazredno relevantan. Nakon otkrića
nuklearnog oruzja 1945-e, medjutim, prestaje da važi klasična
geopolitika, i otpočinje N O V A TEH N O PO LITIKA : medjunarodna
politička relevantnost/irelevantnost jedne zemlje/regiona, ne zavisi
više od njenog/njegovog ovakvog/onakvog geografskog položaja,
nego od njenog/njegovog posedovanja/neposedovanja nuklearnog
oružja (i takozvanih strateških sirovina, nafte, pre svega); zbog toga,
od 1945-e, i Balkan gubi svoj raniji, prvorazredni medjunarodni
značaj.
U početnoj fazi posthladnoratovske balkanske drame, najveći
broj domaćih aktera (gospodara rata), još uvek nije ni znao za ovaj
izgubljeni/umanjeni značaj Balkana: o tome uverljivo svedoče
njihovi tadašnji brojni pozivi i iluzorna očekivanja da se velike sile
(Sesta flota i Zajednička komanda), već u toj (ranoj) fazi, masivno i
direktno uključe u tekući konflikt. Uz iluziju progresivizma, i ovaj
previd, to jest i ova iluzija, odlučujuće su doprineli fatalnoj
dezorijentaciji domaćih aktera i eskalaciji rata.
Na drugoj strani, izgubljeni/umanjeni značaj Balkana,
medjunarodnim analitičarima i akterima, bio je dobro poznat. Uz
iluziju progresivizma, medjutim, njihovoj dezorijentaciji i nemoći
(da zaustave eskalaciju postjugoslovenskih ratova: "premalo,
prekasno, neadekvatno"), odlučujuće je doprineo previd
EK SPO N EN C IJA LN O G RASTA G U STIN E, OSETLJIVOSTI I
RANJIVOSTI SA V REM EN O G SVETSKO G SISTEMA (što je samo
61
drugo ime za ono krizno i "daleko-od-ravnoteže" stanje tog sistema,

o kojem smo pisali u prvom i trećem odeljku ovog rada): usled
ovog rasta, prvobitno i direktno medjunarodno tehnopolitički
irelevantan Balkan, za svega nekoliko godina, preko nuklearne
("ruske/pravoslavne") i naftne ("islamske") veze, postao je, makar i
indirektno, medjunarodno relevantan.
I na samom kraju, umesto bilo kakvog zaključka, izložićemo
samo još jednu vrstu nepretencioznog apela odnosno pledoajea za
uspostavljanje novog realizma.
Ideja medjunarodnog civilnog društva i planetarne
demokratije odozdo, od strane stare realpolitike, najčešće se
denuncira kao navodno neostvariva, makar i plemenita utopija.
Eksponencijalni rast gustine, osetljivosti i ranjivosti, posebno
ekološke i nuklearne gustine, osetljivosti i ranjivosti savremenog
svetskog sistema, medjutim, iz osnova menja, čak preokreće stvari:
previdjajući ovaj rast, to jest ovu promenu, STARA REALPOLITIKA
postaje O PA SN A UTOPIJA, faktor povećanog rizika od nuklearno-
ekološkog holokausta; obrnuto, uvažavajući taj rast, tu promenu,
N O VI REALIZAM, to jest medjunarodno civilno društvo i planetarna
demokratija odozdo, postaju U SL O V O PSTAN KA, egzistencijalna
utopija.
Ironično parafrazirajući čuvenu sentencu najpoznatijeg
balkanskog hijerarha, pledoaje za novi realizam, mogli bi na kraju
da formulišemo i kao ili-ili predvidjanje: PLANETA ĆE BITI ILI
JED N A, CELA I D EM O KRA TIZO VAN A, ILIJE NEĆE BITI.
62
®[?cngoS (3@®
dlMMICgC
LITER ATUR A
Z a tek st
POSLE HLADNOG RATA
Amin, Samir (1978). Akum ulacija kapitala u svjetskim razmjerima: kritika teorije
nerazvijenosti. Beograd: Komunist.
Amin, Samir; Arigi, Djovani; Frank, Andre Gunder i Volerstin, Imanuel (1985).
Dinamika globalne krize. Beograd: Radnička štampa.
Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist lllusion: A Reconceptualization of
the Semiperiphery," in VV. G. Martin, ed., Sem iperipheral States in the Worid-
Economy. VVestport, CT: Greenvvood Press, 11-42.
Arrighi, Giovanni, ed. (1985). Sem iperipheral Development: The Politics ofSouthern
Europe in the Twentieth Century. Beverly Hills: Sage.
Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & VVallerstein, Immanuel (1989).
Antisystemic Movements. London: Verso.
Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. i VVallerstein, Immanuel (1987). "Dileme
antisistemskih pokreta," u D. Pirec i M. Jakšić, ur., Svetski kapitalistički sistem.
Beograd: Ekonomika.
Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & VVallerstein, Immanuel (1983). "Rethinking
the Concepts of Class and Status Group in a World-System Perspective," Review, VI,
3, Winter, 283-304.
Balibar, Etienne & Wallerstein, Immanuel (1991). Race, Nation, Class. London:
Verso.
Bartley, Robert (1993). "The Case for Optimism," Foreign Affairs, 72, 4,
September/October.
Berend, Ivan & Ranki, Gyorgy (1982). The European periphery and industrialization
1780-1914. Cambridge: Cambridge University Press and Paris: Maison des Sciences
de l'Homme.
Braudel, Fernand (1981). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, I: The
Structures ofEveryday Life. London: Collins.
207
Braudel, Fernand (1982). Civiiization and Capitalism 15th-l8th Century, II: The
Wheeis ofCom m erce. London: Collins.
Braudel, Fernand (1984). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, III: The
Perspective ofthe Worid. London: Collins.
Bugajski, Janusz (1993). Nations in Turmoil. Boulder, Colorado and Oxford,
England: Westview Press.
Chase-Dunn, Christopher, ed. (1982). Socialist States in the World-System. Beverly
Hills: Sage.
Chase-Dunn, Christopher & 0'Reilly, Kenneth (1989). "Core Wars of the Future," in
R. K. Schaeffer, ed., W ar in the World-System. Westport, CT: Greenwood Press, 47-
64.
Chomsky, Noam (1988). Language and Politics. Montreal and New York: Black Rose
Books.
Darmanović, Srdjan (1993). Izobličena demokratija: drama jugoslovenskog
postkomunizma. Beograd: Borba.
Emmanuel, Arghiri (1974). Nejednaka razmjena: rasprava o antagonizmima u
medjunarodnim ekonomskim odnosima, I, II. Beograd: Komunist.
Falk, Richard (1992). Explorations at the Edge of Time: The Prospects for W orld
Order. Philadelphia: Temple University Press.
Feher, Ferenc; Heler, Agneš i Markuš, Djerdj (1986). Diktatura nad potrebama.
Beograd: Rad.
Freedom in the W orld 1991-1992: Political Rights and C ivii Liberties (1992). New
York: Freedom House.
Gagnon, V. P. Jr. (1994/95). "Ethnic Nationalism and International Conflict: The Case
of Serbia," International Security, 19, 3, Winter, 130-166.
Gulbenkian Commission for the Restructuring of the Social Sciences (1995). "Open
the Social Sciences,11Final Report, June; The Gulbenkian Commission: I. Wallerstein
(Chair), C. Juma, E. Fox Keller, J. Kocka, D. Lecourt, V. Y. Mudimbe, K. Mushakoji, I.
Prigogine, P. Taylor, M. Trouillot, and R. Lee (Scientific Secretary).
Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 72, 3,
Summer, 22-49.
Huntington, Samuel P. (1990). "W ill More Countries Become Democratic?," in R. C.
Macridis & B. E. Brown, eds., Comparative Politics: Notes and Readings. Pacific
Grove, California: Brooks/Cole Publishing Company, 81-101; prvi put, ovaj tekst je
objavljen kao samostalan članak još 1984-e.
Jan Faber, Mient (1994). "Preface: On W a r and Religion," in D. Janjić, ed., Religion
and War. Belgrade: European Movement in Serbia, VII-IX.
Jovanović, Pavle i Dimitrijević, Nenad (1991/1992). Savrem eni politički sistemi: I, II.
Novi Sad: Pravni fakultet.
Lee, Richard (1991). "Science as ldeology," Working Paper, Fernand Braudel Center,
Binghamton.
208
Macridis, Roy C. & Brown, Bernard E., eds. (1990). Comparative Politics: Notes and
Readings. Seventh edition. Pacific Crove, California: Brooks/Cole Publishing
Company.
Martin, W illiam G., ed. (1990). Sem iperipheral States in the World-Economy.
Westport, CT: Greenwood Press.
McLauchlan, Gregory (1989). M World W ar, the Advent of Nuclear Weapons, and
Global Expansion of the National Security State," in R. K. Schaeffer, ed., W ar in the
World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 99-108.
McNeill, William H. (1994). "The Fall of Great Powers: An Historical Commentary,"
Review, XVII, 2, Spring, 123-143.
Močnik, Rastko (1990). "Fašizam niskog napona," Udruženje za jugoslovensku
demokratsku inicijativu (UJDI), Beograd.
Moore, Barrington JR (1969). Social Origins o f Dictatorship and Dem ocracy: Lord
and Peasant in the Making o f the Modern World. Harmondsworth: Penguin Books,
Peregrin Books.
Moren, Edgar (1993). "O total-nacionalizmu," Monitor, 19. mart.
Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and
Late Industrialization in the Baikans and Latin America. New York: St. Martin's Press.
Novak-Pešec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije," Sociologija,
2-3.
Nye, Joseph S. Jr. (1992). "What New World Order," Foreign Affairs, 2, 83-96.
O'Donnell, Guillermo; Schmitter, Philippe & Whitehead, Laurence, eds. (1986).
Transitions from Authoritarian Rule: Prospects for Dem ocracy. Baltimore, Maryland:
The John Hopkins University Press.
Pasquino, Gianfranco (1994). "The Birth of the 'Second Republic'," Journal of
Dem ocracy, 5, 3, July, 107-113.
Pavlović, Vukašin, ur. (1987). Obnova utopijskih energija. Beograd: CIDID i IIC.
Pečujlić, Miroslav i Milić, Vladimir (1994). Demokratija i autoritarizam: politička
kultura jugoslovenskog višestranačkog društva. Beograd: Srempublik, Pravni fakultet
i Institut za političke studije.
Pešić, Vesna (1995). “Nacionalni sukobi: raspad Jugoslavije i rat za nacionalne
države," Republika, Beograd, Godina VII, Broj 129, 1-15. decembar, l-XXVIII.
Pirec, Dušan i Jakšić, Miomir, ur. (1987). Svetski kapitalistički sistem: studije, prevodi
i komentari. Beograd: Ekonomika.
Polanyi, Karl (1957). The Great Transformation. New York and Toronto: Rinehart &
Company, Inc.
Poper, Karl R. (1993). Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, I, II. Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Popov, Nebojša (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave,"
Vreme, 135, 24. maj, specijalni dodatak.
209
Popović, Milan (1995). "Beyond Huntington: Politics and Ethnicity/Religion in the

Post-Cold W a r Balkan Turmoil -- Contending Approaches and Interpretations," SIDU
III, Ulcinj, Montenegro, July 10-11.
Popović, Milan (1994). "Dvostruka tajna liberal-fašizma: staro i novo posle hladnog
rata," Nedeljna Borba, 14-15. maj.
Popović, Milan (1995a). "Interkulturalnost u multietnićkom svetu," u B. Jakšić, ur.,
lnterkulturalnost/lnterculturality. Beograd: Hobisport, Klagenfurt-Celovec: Založba-
Drava, 357-362.
Popović, Milan (1994a). "Nevidljiva strana Zapada: ključ za razumevanje vidljive
strane, 'divljačkog nacionalizma' Istoka/Balkana," Nedeljna Borba, 9-10. jul.
Popović, Milan (1995b). "Posle hladnog rata: '4 D ' i Predlozi Borisa Vukobrata," u N.
Skenderović Ćuk, N. Spajić i D. Torbica, ur., Državnost i regionalizam: rasprava o
projektu Borisa Vukobrata. Subotica: Otvoreni univerzitet, 43-47.
Popović, Milan (1995c). "Posle raspada: svetsko-sistemski pogled na nasilni/ratni
raspad SFRJ i na nastojanja da se u Jugoistočnoj Evropi uspostavi
novi/posthladnoratovski sistem medjunarodne politike i bezbednosti," Pravni
zbornik, 1, 171-179.
Popović, Milan (1994b). "Raspad SFRJ u svetsko-sistemskoj perspektivi," u B. Jakšić,
ur., Filozofija i društvo VI: RaspadJugoslavije. Beograd: IFDT, 237-243.
Popović, Milan (1995d). Ritam sveta: škola svetskog sistema Immanuela
Wallersteina. Podgorica: Centar za izdavačku djelatnost.
Popović, Milan (1992). "Yugoslav Disintegration in a World-System Perspective,"
Working Paper, Fernand Braudel Center.
Popović, Milan (1994c). Žargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993).
Podgorica: Samostalno izdanje.
Prigogine, llya & Stengers, Isabelle (1984). O rder Out o f Chaos: M an's New
Dialogue W ith Nature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications, Inc. and New
York: Bantam Books, Inc.
Rubenstein, Richard E. and Crocker, Jarle (1994). "Challenging Huntington," Foreign
Policy, 96, Fall, 113-128.
Schaeffer, Robert K., ed. (1989). W ar in the World-System. Westport, CT:
Greenwood Press.
Trkulja, Jovica (1993). Osvajanje demokratije: ogled o postkomunizmu. Beograd:
Izdavačka agencija 'Draganić'.
Vidaković, Zoran (1988). Smena istorijskih doba. Beograd: CIDID.
Vidaković, Zoran (1976). Stari i novi fašizam. Beograd: Komunist.
Vujačić, Veljko & Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the
USSR and Yugoslavia," Telos, 88, 120-140.
Wallerstein, Immanuel (1991). "Capitalist Civilization," Working Paper, Fernand
Braudel Center, Binghamton.
Wallerstein, Immanuel (1990). Kapitalizam — istorijski sistem. Titograd: CIID.
210
VVallerstein, Immanuel (1994). "Peace, Stability, and Legitimacy, 1990-2025/2050,"

in G. Lundestadt, ed., The Fall o f Great Powers. Oslo: Scandinavian University Press,
331-349.
Wallerstein, Immanuel (1986). Suvrem eni svjetski sistem. Zagreb: CKD.
Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-Systems Analysis: A
Philosophical Essay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.
Wallerstein, Immanuel (1992a). "Trajectory of the World-System 1945-1990 (-2050):
Synthetic Overview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.
Wallerstein, Immanuel (1991a). Unthinking Social Science: The Limits of
Nineteenth-Century Paradigms. Cambridge: Polity Press.
Weber, Max (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.
Wiarda, Howard J., ed. (1991). N ew Directions in Comparative Politics. Boulder,
Colorado: Westview Press.
Z a tek st
JUGOSLAVIJA NA RASKRŠĆU: RAT/DlKTATURA IL I
DEMOKRATIJA
Arrighi, Giovanni, editor (1985). Sem iperipheral Development. Beverly Hills,
London, New Delhi: SAGE.
Branković, Srbobran i saradnici (1991). Studenti i poredak: empirijsko istraživanje
devetomartovskih demonstracija u Beogradu. Beograd: Institut za političke studije.
Braudel, Fernend (1982). Civilization and Capitalism 15th-l8th Century, II: The
Wheels o f Commerce. London: Collins.
Brodel, Fernan (1987). “Kopno i more," Književna reč, 25. mart.
Jovanović, Pavle i Dimitrijević, Nenad (1991). Savrem eni politički sistemi: I. Novi
sad: Pravni fakultet.
Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and
Late Industrialization in the Baikans and Latin Am erica. New York: St Martin's Press.
Popović, Milan (1990). "Harizma, ludilo vlasti," Nezavisne, 14. septembar.
Popović, Milan (1990a). "Metafora," Nezavisne, 6. jul.
Popović, Milan (1991). "Retorika nemoći," Nedeljna Borba, 27-28. april.
Veber, Maks (1976). Privreda i društvo: I. Beograd: Prosveta.
Z a teks t
RASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO -SISTEM SKOJ PERSPEKTIVI
Arrighi, Giovanni (1990). "World Income lnequalities and the Future of Socialism,"
Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.
211
IM A N U E L V O LE R ST IN
OPADANJE
AMERIČKE MOĆI
Prevela s engleskog:
VERA NENADOV
CID
PODGORICA
2004.
Naslov originala:
Immanuel W allerstein
THE DECLINE OF AM ERICAN POW ER
The U.S. in a Chaotic W orld
The New press

New York
London
2003
Copyright © Izdavačka kuća CID, 2004

U VOD
AMERIČKI SANIZMEĐU JUČEI SUTRA
Jedanaesti septembar 2001. bio je dramatičan i šokantan trenu-

tak američke istorije mada ne i karakterističan trenutak. Bio je to,
jednostavno, jedan značajan događaj na putanji koja je započela
mnogo ranije i nastaviće se još nekoliko decenija, koja traje dugo i
koju bismo mogli da nazovemo periodom opadanja američke moći
u haotičnom svetu. Jedanaesti septembar je predstavljao šokantnu
spoznaju na koju je veoma mnogo ljudi reagovalo sa besom i neve-
ricom. Amerikanci moraju da odgovore maksimalno trezveno i pri-
brano. Moramo dapokušam o da sačuvamo naše najveće vrednosti i
da maksimalno pojačamo sopstvenu bezbednost dok se odvijaju ra-
dikalne transformacije svetskog sistema - transformacije koje ne
možemo da kontrolišemo ali na koje možemo da utičemo. Moramo
sa svima ostalima da se uključimo u zajedničko stvaranje, rekon-
strukciju, onakvog sveta u kakvom želimo da živimo.
Američki političari vole da se pozivaju na američki san. Ame-
rički san stvarno postoji i većina nas ga ima. Dobar je to san, toliko
dobar da ga mnogi drugi širom sveta priželjkuju za sebe. Kakav je
taj san? Američki san je san o tome šta sve Ijudi mogu, o društvu u
kojem svaki čovek može da se podstakne da da sve od sebe, da po-
stigne što najviše može a da za nagradu vodi lagodan život. San o
tome da ne bude veštačkih prepreka na putu ličnog ispunjenja. San
9
po kome zbir takvih pojedinačnih ostvarenja predstavlja veliko
društveno dobro - društvo slobode, jednakosti i uzajamne solidar-
nosti. San o tome da smo zvezda vodilja svetu koji pati jer nije u
stanju da ispuni taj san.
To je san koji, naravno, kao uostalom ni bilo koji drugi, ne da-
je tačnu sliku stvarnosti. Ali on predstavlja naše podsvesne žudnje i
naša elementarna načela. Snovi nisu naučne analize. Pre bi se mo-
glo reći da nam nude spoznaje. Međutim, da bismo shvatili svet u
kojem živimo, moramo da idemo dalje od snova i pažljivo osmotri-
mo našu prošlost - istoriju Sjedinjenih Država, istoriju savremenog
svetskog sistema, istoriju Sjedinjenih Država u svetskom sistemu.
Ne žele svi to da urade. Ponekad se plašimo da će stvarnost biti
okrutna ili barem ne onoliko lepa koliko su naši snovi. Neki od nas
više vole da vide svet kroz, kako kažu, ružičaste naočari.
Čovek bi pomislio da će događaji od 11. septembra razbiti ilu-
zije koje smo imali. Mnogima su zaista razbijene, u to nema sum-
nje. Međutim, Bušova administracija se zdušno trudi da nam one-
mogući trezven pogled na ono što se dogodilo da bi išla po jednom
programu koji prethodi ovim događajima i da bi te događaje iskori-
stila da protrči kroz njega. Zbog toga ovde predlažem da ukratko
opišem dve stvari: ono što smatram da znači 11. septembar u svetlu
prethodnih događaja; i ono što smatram da je plan Bušove admini-
stracije. Verujem da je jedanaesti septembar u centar naše pažnje
postavio pet činjenica o Sjedinjenim Državama: domete njene voj-
ne moći; intenzitet antiameričkog raspoloženja u preostalom delu
sveta; tragove ekonomske raskalašnosti devedesetih; protivrečne
pritiske američkog nacionalizma; krhkost naše tradicije građanskih
sloboda. Ni jedno od pomenutog nije u skladu sa američkim snom
onakvim kakvim smo ga zamišljali. A politika Bušove administra-
cije pogoršava protivrečnosti.
Počnimo sa vojnom situacijom. Svi kažu, s pravom, da su Sje-
dinjene Države najjača vojna sila na svetu danas, kudikamo najja-
ča! A ipak, činjenica je da je šarolika skupina fanatičnih vernika, sa
prilično malo novca i još manje vojne opreme, bila u stanju da lan-
10
sira ozbiljan napad na samo tlo Sjedinjenih Država, poubija nekoli-
ko hiljada ljudi, te sruši i ošteti poznate građevine u Njujork Sitiju i
oblasti Vašingtona. Napad je bio drzak i efikasan. Sasvim je nor-
malno tim ljudima prikačiti etiketu ,,terorista“ a zatim objaviti ,,rat
terorizmu", ali bi trebalo da počnemo time što ćemo da shvatimo
da, s vojne tačke gledišta, jedanaesti septembar nije ni trebalo da se
dogodi. Godinu dana kasnije, počinioci nisu uhvaćeni, a naš glavni
vojni odgovor bio je invazija na Irak, zemlju koja nema nikakve
veze sa napadom 11. septembra.
Antiameričko raspoloženje nije ništa novo. Siri se sve od tre-
nutka kada su Sjedinjene Države posle 1945. godine postale vodeća
sila svetskog-sistema. Takvo raspoloženje je reakcija na one koji
imaju veliku moć i na aroganciju koja izgleda neizbežno postaje
prirodna za one koji imaju takvu moć. Antiameričko raspoloženje
je ponekad razumljivo, ponekad iracionalno i neopravdano, pri če-
mu je ovo drugo prosto neizbežno. Sve u svemu, takvo raspolože-
nje dugo vremena nije nešto naročito smetalo Sjedinjenim Država-
ma. Kao prvo, protivtežu mu je predstavljalo mišljenje značajnih
krugova, naročito u zemljama koje su Sjedinjene Države smatrale
saveznicima, da Sjedinjene Države u svetskom-sistemu obavljaju
neophodnu funkciju rukovpđenja i odbrane njihovih sistema vred-
nosti. Američka moć je bila za te ljude legitimna zato što je služila
potrebama svetskog sistema u celini. Cak i u siromašnim i potlače-
nim delovima sveta, često je postojao osećaj da američka moć, po-
red onoga što su smatrali njenom negativnom stranom, poseduje i
ono što je dobro a to je primena nekih od univerzalnih principa.
Uprkos takvom raspoloženju jedanaesti septembar je pokazao
da je gnev možda veći nego što su Sjedinjene Države ikada prizna-
vale. Ne treba sumnjati da je neposredna reakcija mnogih širom
sveta bila izražavanje saosećanja i solidarnosti sa Sjedinjenim Dr-
žavama, ali godinu dana kasnije to saosećanje i solidarnost kao da
nestaju, dok se kod onih koji izražavaju gnev raspoloženje izgleda
uopšte nije promenilo.
Činilo se da Sjedinjenim Državama u ekonomskom smislu
1990-ih ide izuzetno dobro - visoka produktivnost, procvat berze, ni-
11
ska nezaposlenost, niska inflacija a likvidacijom ogromnog duga
američke vlade stvoren je prilično značajan višak. Amerikanci su to,
generalno, shvatili kao zvaničnu potvrdu ispravnosti svog sna, eko-
nomske politike svojih vođa i obećanje beskrajno sjajne budućnosti.
Sada je sasvim jasno da to nije bio san, već iluzija i to opasna iluzija.
Jedanaesti septembar nije bio primarni uzrok potonjih eko-
nomskih teškoća Sjedinjenih Država, mada ih je nesumnjivo pogor-
šao. Ono što uzrokuje smanjenje američkih ekonomskih izgleda
jeste to što je prosperitet 1990-tih (zapravo, prevashodno kasnih
devedesetih) bio u mnogo čemu samo mehur od sapunice, u velikoj
meri veštački održavan u životu, što je postalo jasno kada je obelo-
danjena sva pohlepa. Zapravo, uzrok pada leži mnogo dublje. Svet-
ska-ekonomija nalazi se u dugotrajnoj relativnoj ekonomskoj stag-
naciji od 1970-tih. Jedna od stvari koje su se desile u tom periodu,
kao što to inače i biva u takvim periodima, jeste da su tri područja
moćnih ekonomskih lokacija - Sjedinjene Države, Zapadna Evropa
i Japan - pokušale jedna drugoj da prebace gubitke. Evropi je išlo
relativno dobro 1970-tih. Japanu je išlo dobro 1980-tih a Sjedinje-
nim Državama je išlo dobro 1990-tih. Međutim, svetskoj ekonomiji
kao celini nije išlo dobro ni u jednom od ovih perioda. A ekonomske
nevolje širom sveta ogromne su. Sada se nalazimo u zadnjoj fazi ove
dugotrajne silazne spirale, i pošto jednom bankrotstva uzmu maha,
svetska-ekonomija može opet da počne da se podiže. Nije sasvim
očigledno, niti previše verovatno, da će Sjedinjene Države zaseniti
Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju u eventualnom usponu. Današnju
američku politiku oblikuje čitav niz, ispod površine skrivenih, stra-
hova zbog ovakve ne naročito blistave ekonomske budućnosti.
Četvrti problem je istorijski karakter američkog nacionalizma.
Sjedinjene Države nisu ni više ni manje nacionalističke nego što je
većina drugih zemalja. Ali zbog toga što su SAD vodeća sila, kole-
banja američkog nacionalizma mogu prouzrokovati više štete nego
to isto kod većine drugih nacija. Američki nacionalizam ima dva
različita pojavna oblika. Jedan od njih je povlačenje tj. uvlačenje u
Tvrđavu Ameriku, u ono što obično nazivamo izolacionizmom.
12
Međutim, Sjedinjene Države su uvek takođe bile i ekspanzio-
nistička sila - prvo na svom kontinentu, zatim preko Kariba i Tihog
okeana. A ekspanzija podrazumeva vojno osvajanje - domorodač-
kog američkog stanovništva ili Meksikanaca ili Filipinaca. Sjedi-
njene Države su imale pristojnu kvotu pobeda (Meksički rat, Drugi
svetski rat, ratovanje sa Indijancima) i pristojnu kvotu poraza ili ba-
rem dvosmislenih ishoda (rat 1812, Vijetnam). Naša svedočanstva
u tom smislu nisu mnogo gora nego prošlost drugih velikih vojnih
sila. Naravno, ni jedna država ne voli da govori o svojim porazima,
osim kad mora. Postoji sklonost da se porazi preformulišu u slabo-
sti nesposobnih vođa. Ova teza ,,nož u leđa“ nalazi se u osnovi ma-
čo militarističkog stava američkog nacionalizma, koji uživa značaj-
nu podršku među stanovništvom.
Spolja gledano, izolacionizam i mačo militarizam su prilično
različiti. Ipak, dele isti radikalni stav prema ostatku sveta, ,,ostali“ -
izazivaju strah i prezir, u kombinaciji sa pretpostavkom da je naš
način života čist i da ga ne smemo oskrnaviti uplitanjem u bedne
zavade ostalih, osim ukoliko smo u poziciji da im nametnemo ,,naš
način života". Stoga nacionalistima nije teško da idu od izolacioni-
zma do mačo militarizma i nazad, čak i kada neposredne implikaci-
je i jednog i drugog mogu da budu različite u konkretnim situacija-
ma. Jedanaesti septembar kao da je ojačao obadve strane ovakvog
kontradiktornog stava. I naravno, kako se to već događa kada god
se čini da je zemlja napadnuta, jedanaesti septembar je u celini pri-
lično prigušio drugačije glasove.
Konačno, tu je i naša tradicija građanskih sloboda. Teoretski
prilično sjajna a prilično krhka u praksi. Mudrost donošenja Pred-
nacrta zakona o pravima u vidu amandmana na Ustav bila je u to-
me da ih je učinila otpornijim na većinsko nadglasavanje kojim bi
ih ignorisali ili nečuveno kršili. Pa i tako, kršeni su neprestano -
eklatantno, kao u slučaju Linkolnove suspenzije habeas corpus, ta-
kozvanih Palmerovih racija ili Ruzveltovog interniranja japanskih
Amerikanaca; ne toliko očigledno ali ne manje važno, ponovljenim
ilegalnim akcijama federalnih agencija (Ministarstvo pravde, FBI.
13
CIA), da ne pominjemo lokalne agencije. Očekuje se od Vrhovnog
suda da služi kao zaštita ustavnih prava, međutim on funkcioniše
maksimalno neujednačeno i uopšte nije pouzdan.
Za Bušovu administraciju, jedanaesti septembar je bio zlatni
rudnik za njihov od ranije postojeći plan rada po svih pet tačaka.
Ne optužujem ih paranoično za zaveru. Samo uočavam da su od-
mah skočili da iskoriste situaciju da bi sproveli plan koji su imali
na umu i u srcu pre 11. septembra. Opadanje vojne moći rešavaju
neverovatnom eskalacijom vojnih troškova. Da li će se pokazati da
je to rasipnost ogromnih razmera - ili, još gore, kontraproduktivno
u vojnom smislu - tek će da se vidi. Sasvim je sigurno da pomenu-
ta ekspanzija nije bila rezultat razborite analize i brižljive nacional-
ne političke procene.
Naša uvećana vojna mašinerija počinje da se koristi prvi put
značajno prilikom invazije Iraka. Verujem da će jedna takva inva-
zija, daleko od toga da potvrdi i poveća vojnu moć Sjedinjenih Dr-
žava, ozbiljno da potkopa državu, kratkoročno, srednjoročno i du-
goročno. Ali, sadašnja Bušova administracija nije istinski otvorena
za razgovore na tu temu. Oni samo otvoreno izražavaju svoj prezir
prema vaskrslim ,,MekGavernovcima“ i „starim Bušovcima“ (tj.
predsednikovom ocu i svim njegovim bliskim savetnicima - Brentu
Skaukroftu, Džejmsu Bejkeru, Lorensu Iglbergeru). Moto sadašnje
administracije jeste: punom brzinom napred, zato što bi da uspore
ispali smešni, a i kasniji neuspeh manje bi bio politički štetan nego
neuspeh u ovom momentu.
Način na koji se Bušova administracija nosi sa antiameričkim
raspoloženjem u svetu, moramo priznati, originalan je. Svojom po-
litikom ga povećavaju i proširuju na sve one grupe koje su do sada
na njega bile otporne - naše prijatelje i saveznike, koje ćemo mo-
žda uskoro zvati svojim bivšim prijateljima i saveznicima. Velike
sile se zaista retko konsultuju ali se barem obično pretvaraju da to
čine. Za Bušovu administraciju konsultacije kao da glase ovako:
Evo, ovo ćemo da uradimo; da li ste sa nama ili protiv nas? A na
svaki odgovor koji pokreće pitanje razboritosti ili prikladnosti kon-
14
kretnog predloga, Bušova administracija kao da kaže: Možemo li
još malo da vam zavrnemo ruku?
Na ekonomskom frontu, Buš i njegovi savetnici propovedaju
naivni optimizam, državnu neaktivnost i argument da je svaka eko-
nomska rasipnost bila Klintonova greška. Izgleda da misle da II.
septembar učvršćuje takav stav. Cini se da ih ni najmanje ne zani-
ma hladna procena tekuće ekonomske stvarnosti, a još manje u du-
goročnoj istorijskoj perspektivi. Jedino što su ponudili ekonomski
konzervativnom delu svoje koalicije je smanjenje poreza i temu
zaštite čovekove okoline. Takvi potezi su sada svete krave, pošto
su ekonomski konzervativci u celini „stari Bušovci" a inače su veo-
ma nezadovoljni sadašnjom Bušovom administracijom. Oni dalje
ne smeju biti antagonizovani. Naravno, smanjenje poreza onemo-
gućava mere tipa Nju Dil koje će biti potrebne da se Sjedinjene Dr-
žave izvuku iz duboke deflacije u koju naprosto hrle.
Bušova administracija se očigledno nada da će njen mačo mi-
litarizam kod glasača nadomestiti žalosno stanje američke ekono-
mije. Tako, pored svih ostalih razloga zbog kojih Buš i njegovi sa-
vetnici veruju da Sjedinjene Države treba da preuzmu kompletnu
„osovinu zla“ postoje i sirovi politički razlozi: ratni predsednik do-
bija glasove, za sebe i za svoju partiju. Ovo nije izmaklo pažnji Bu-
šovog najvišeg političkog savetnika, Karla Rova. Možemo očekiva-
ti da pomenuti politički razlozi i dalje budu visoko rangirani u pro-
cesu odlučivanja.
Što se tiče građanskih sloboda, nismo videli takav direktan,
besraman napad na građanske slobode od strane javnog tužioca još
od Hardingove administracije i tadašnjeg omraženog A. Mičela
Palmera. Štaviše, čini se da su odlučili da ne dozvole da im sudovi
na bilo koji način ograniče moć. Cak i kada bi ih Vrhovni sud nad-
glasao sa 9 : 0, što je skoro nemoguće, pronašli bi način da takav
nadzor ignorišu i da mu se odupru. Predstoje nam gadna vremena.
Ova je knjiga jednostavno uređena. Sastoji se iz tri dela.
Deo I predstavlja tezu da su Sjedinjene Države vladajuća sila
čija moć opada a da je 11. septembar još jedan dokaz za to. Napi-
15
san je i prvobitno štampan 2002. Deo II sastoji se od serije eseja
koji raspravljaju razliku između retorike i stvarnosti koje su obu-
hvaćene glavnim omiljenim frazama našeg današnjeg političkog
diskursa: d v a c le s e ti ve k , g lo b a liz a c ija , ra s iz a m , isla m , , ,o s t a l i “, d e -
m o k r a tija i in te le k tu a lc i. Svi ovi eseji napisani su pre 11. septem-
bra, većina kao tekstovi za govore ili za prigodu konferencije. Ipak
neću ni reč promeniti zbog toga. Postoji još jedan esej, napisan po-
sle događaja od 11. septembra, govori o tome kako Sjedinjene Dr-
žave vide svet. Esej je poziv da razmislimo o načinu na koji posma-
tramo svet.
I najzad, deo III iznosi šta možemo da uradimo u vezi teškoća
u koje je zapao svet u kome se nalazimo. Prva dva eseja, oba napi-
sana pre 11. septembra, raspravljaju o programu koji smatram da
levica treba da pokrene danas, u Sjedinjenim Državama i u svetu.
Poslednja dva eseja, napisana posle 11. septembra iznose ono što
su za mene centralna, tekuća pitanja sa političke tačke gledišta: Šta
u današnje vreme znači biti antisistemski? I, kakva je budućnost
čovečanstva?
U ovoj knjizi sledim svoj stav da se svi bavimo trostrukim za-
datkom: intelektualnim zadatkom kritičkog i razboritog analiziranja
stvarnosti; moralnim zadatkom odlučivanja koje su vrednosti one ko-
jima bi trebalo da damo prednost u današnje vreme; i političkim za-
datkom da odredimo način na koji bismo odmah mogli da doprinese-
mo izgledima da svet izroni iz sadašnje haotične strukturalne krize
našeg kapitalističkog svetskog-sistema u drugačiji svetski-sistem ko-
ji bi bio uočljivo bolji a ne uočljivo gori od ovog sadašnjeg.
Februar 2003.
16
r
D eo prvi
Teza
Poglavlje I
OPADANJE AMERIČKE MOĆI: ORAO SE SRUŠIO
Sjedinjene Države propadaju? Malo bi ljudi danas na svetu po-

verovalo u ovu tvrdnju. Jedini koji veruju su američki jastrebovi, ko-
ji bučno zagovaraju politiku preusmeravanja pada. Verovanje da je
kraj američke hegemonije već započeo, ne proističe iz ranjivosti koja
je svima postala očigledna 11. septembra 2001. Zapravo, Sjedinjene
Države slabe kao globalna sila od 1970-tih a odgovor SAD na terori-
stičke napade samo je ubrzao pad. Da bismo shvatili zašto takozvana
Pax Americana iščezava, potrebno je proučiti geopolitiku dvadese-
tog veka, naročito tri poslednje decenije tog veka. Kada se tako uradi
dolazi se do jednostavnog i neizbežnog zaključka: ekonomski, poli-
tički i vojni činioci koji su doprineli američkoj hegemoniji jesu oni
isti činioci koji će neumoljivo proizvesti propadanje SAD.
Uspon Sjedinjenih Država na mesto glavne svetske sile bio je
dugotrajan proces koji je ozbiljno započeo svetskom recesijom
1873. U to vreme, Sjedinjene Države i Nemačka počele su da zado-
bijaju sve veći deo globalnog tržišta, uglavnom na račun britanske
privrede koja je stalno nazadovala. Obe nacije su tek bile stekle sta-
bilnu političku bazu - Sjedinjene Države uspešnim okončanjem
Građanskog rata a Nemačka ujedinivši se i porazivši Francusku u
Francusko-pruskom ratu. Od 1873. do 1914. Sjedinjene Države i
Nemačka su postale glavni proizvođači u određenim vodećim sek-
torima: SAD u sektorima čelika i kasnije automobila a Nemačka
industrijskih hemijskih proizvoda.
19
Istorijski udžbenici beleže da je Prvi svetski rat izbio 1914. a
završio se 1918. a da je Drugi svetski rat trajao od 1939. do 1945.
Međutim, ima više smisla uzeti u obzir ta dva kao jedan, kontinui-
rani „tridesetogodišnji rat“ između Sjedinjenih Država i Nemačke,
sa primirjima i lokalnim konfliktima u tom intervalu. Takmičenje
za položaj dominantne sile zadobija ideološki obrt 1933, kada su
nacisti došli na vlast u Nemačkoj i započeli svoj pohod potpunog
zaposedanja globalnog sistema, ne tražeći hegemoniju unutar po-
stojećeg sistema već više formu globalne imperije. Prisetite se naci-
stičke krilatice ,,ein tausendjahriges Reich" (hiljadugodišnje car-
stvo). Sa svoje strane, Sjedinjene Države su poprimile ulogu zago-
vonika centrističkog svetskog liberalizma - setite se „četiri slobo-
de“ (sloboda govora, veroispovesti, od neimaštine, i od straha) biv-
šeg američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta - i ušle u strateš-
ki savez sa Sovjetskim Savezom, omogućivši poraz Nemačke i nje-
nih saveznika.
Drugi svetski rat rezultirao je ogromnim uništavanjem infra-
strukture i stanovništva širom Evroazije, od Atlantika do Tihog
okeana, pri čemu skoro nijedna zemlja nije bila pošteđena. Jedina
veća industrijska sila na svetu koja je iz rata izašla neoštećena - čak i
znatno ojačana, gledano iz ekonomske perspektive - bile su Sjedi-
njene Države, koje su ubrzo krenule da konsoliduju svoj položaj.
Ambiciozni hegemon se, međutim, suočio sa konkretnim poli-
tičkim preprekama. Za vreme rata, Savezničke sile su se dogovorile
da osnuju Ujedinjene nacije, sastavljene prvobitno od zemalja koje
su bile u koaliciji protiv Sila osovine. Značajno obeležje Organiza-
cije bio je Savet bezbednosti, jedini organ koji je mogao dati ovlaš-
ćenje za upotrebu sile. Povelja UN je u Savetu bezbednosti pravo
veta predala u ruke pet sila, uključujući Sjedinjene Države i Sovjet-
ski Savez što je Savet učinilo prilično neefikasnim u praksi. Prema
tome, nije osnivanje Ujedinjenih nacija aprila 1945. odredilo geo-
političku prinudu druge polovine dvadesetog veka već zapravo sa-
stanak na Jalti dva meseca pre toga, između Ruzvelta, premijera
Velike Britanije Vinstona Cerčila i sovjetskog vođe, Josifa Staljina.
20
Formalni sporazumi na Jalti bili su manje važni od neformalnih,
prećutnih dogovora, o kojima možemo suditi samo posmatranjem
ponašanja Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza u godinama koje
su usledile. Kada se rat okončao u Evropi, 8. maja 1945, sovjetske i
zapadne (to znači američke, britanske i francuske) trupe bile su
smeštene na konkretnim mestima - uglavnom u centru Evrope duž
linije sever-jug koja će biti nazvana Linijom Odra-Nisa. Uz nešto
manjih pomeranja, trupe su ostale na tim lokacijama. Kad bacimo
pogled unazad, Jalta je označavala dogovor obe strane da trupe mo-
gu tamo da ostanu i da ni jedna strana neće upotrebiti silu da istera
drugu. Prećutni dogovor primenjen je i na Aziju, što jasno pokazuju
američka okupacija Japana i podela Koreje. Politički, Jalta je pred-
stavljala dogovor o statusu kvo u kojem Sovjetski Savez kontroliše
otprilike jednu trećinu sveta a Sjedinjene Države sve ostalo.
Vašington se suočio i sa ozbiljnijim vojnim izazovima. Sovjet-
ski Savez je imao u svetskim razmerama najveće kopnene snage,
dok je američka vlada bila pod pritiskom u zemlji da smanji svoju
vojsku, posebno time što će ukinuti mobilizaciju. Sjedinjene Drža-
ve su stoga odlučile da nametnu svoju vojnu silu ne preko kopnenih
snaga već monopolom na nuklearno naoružanje (plus vazduhoplov-
stvo sposobno da ga primeni). Monopol je uskoro okončan: do
1949. Sovjetski Savez je takođe stekao nuklearno naoružanje. Od
tada se aktivnost Sjedinjenih Država svodi na pokušaje sprečavanja
drugih sila da steknu nuklearno naoružanje (i hemijsko i biološko
naoružanje) ali taj trnd izgleda da nije bio naročito uspešan.
Do 1991. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su koegzistirali
u „ravnoteži terora" hladnog rata. Status kvo je bio na ozbiljnom is-
pitu samo tri puta: prilikom blokade Berlina 1948-49, u Korejskom
ratu od 1950. do 1953, i u vreme kubanske krize sa projektilima
1962. U sva tri slučaja rezultat je bio vraćanje na status kvo. Stavi-
še, obratite pažnju, svaki put kada se Sovjetski Savez suočio sa po-
litičkom krizom u satelitskim režimima - Istočnom Nemačkom
1953, Mađarskom 1956, Čehoslovačkom 1968. i Poljskom 1981 -
Sjedinjene Države su se upustile u jedva nešto više od manevarskih
21
r
vežbi dopuštajući Sovjetskom Savezu da nastavi u velikoj meri
onako kako smatra da treba.
Naravno, takva pasivnost nije se proširila na ekonomsko polje.
Sjedinjene Države su profitirale na atmosferi hladnog rata lansira-
jući opsežan program ekonomske obnove, prvo u Zapadnoj Evropi
a zatim u Japanu, kao i u Južnoj Koreji i na Tajvanu. Logika je bila
očigledna - kakva je bila svrha onolike silne proizvodne superior-
nosti ukoliko ostatak sveta ne može da dostigne valjani nivo potra-
žnje? Pored toga, privredna obnova pomogla je da se stvore klijen-
tističke obaveze kod nacija koje su primale američku pomoć a taj
osećaj obaveze budio je spremnost da se uđe u vojni savez i, što je
još važnije, političku servilnost.
I na kraju, ne bi trebalo potceniti ideološku i kulturnu kompo-
nentu američke hegemonije. Možda baš period neposredno posle
1945. predstavlja istorijski najvišu tačku popularnosti komunističke
ideologije. Danas lako zaboravljamo da su komunističke partije do-
bile veliki broj glasova na slobodnim izborima u zemljama kao što
su Belgija, Francuska, Italija, Cehoslovačka i Finska, da ne pomi-
njem podršku komunističkim partijama u Aziji - u Vijetnamu, In-
diji i Japanu - i širom Latinske Amerike. A pri tome još ostaju teri-
torije kao što su Kina, Grčka i Iran, u kojima nije došlo do slobod-
nih izbora ili su kontrolisani ali na kojima su komunističke partije
uživale široku popularnost. Kao odgovor na to, Sjedinjene Države
su podržavale masovnu antikomunističku ideološku ofanzivu. Ta se
inicijativa u retrospektivi pokazuje znatno uspelom: Vašington se
razmahao u svojoj ulozi vođe „slobodnog sveta“ barem onoliko us-
pešno koliko se Sovjetski Savez razmahao svojom pozicijom vođe
,,progresivnog“ i ,,antiimperijalističkog“ tabora.
Uspeh Sjedinjenih Država kao dominantne sile u poratnom pe-
riodu stvorio je uslove da američka nacija izgubi titulu najjače sile.
Taj proces je predstavljen sa četiri simbola: ratom u Vijetnamu, re-
volucijama 1968, padom Berlinskog zida 1989. i terorističkim napa-
dima septembra 2001. Svaki simbol se nadovezivao na prethodni i
kulminirao situacijom u kojoj su se Sjedinjene Države našle u ovom
22
trenutku - usamljena supersila koja nema stvarnu moć, svetski lider
kojeg niko ne sledi a malo ga ko poštuje, i nacija koja se opasno pri-
miče središtu globalnog haosa koji nije u stanju da kontroliše.
Šta je bio Vijetnamski rat? Pre svega bio je pokušaj vijetnam-
skog naroda da okonča kolonijalnu vlast i uspostavi sopstvenu dr-
žavu. Vijetnamci su se borili sa Francuzima, Japancima i Ameri-
kancima i na kraju su Vijetnamci pobedili - bogami, izvanredan
uspeh! Geopolitički, međutim, rat je predstavljao odbacivanje sta-
tusa kvo uspostavljenog na Jalti od stanovništva u ono vreme etike-
tiranog kao Treći svet. Vijetnam je postao moćan simbol zato što je
Vašington bio dovoljno nerazborit da u borbu uloži svoju komplet-
nu vojnu silu, a da SAD i pored toga izgube. Istina, SAD nisu upo-
trebile nuklearno oružje (odluka zbog koje izvesne kratkovide desni-
čarske grupe odavno prigovaraju), ali bi tako uzđrmale dogovor us-
postavljen na Jalti i mogle proizvesti nuklearni holokaust - ishod
koji Sjedinjene Države jednostavno nisu mogle da rizikuju.
Ali, Vijetnam nije bio samo vojni poraz ili gadna mrlja na ame-
ričkom ugledu. Rat je zadao veliki udarac sposobnosti Sjedinjenih
Država da ostanu glavna svetska ekonomska sila. Konflikt je bio iz-
vanredno skup i više-manje iscrpeo je američke zlatne rezerve kojih
je bilo u izobilju posle 1945. Pored toga, Sjedinjene Države su sebi
natovarile te troškove baš kada su Zapadna Evropa i Japan doživlja-
vale značajan ekonomski uspon. Takva situacija okončala je američ-
ku nadmoć u globalnoj ekonomiji. Od kasnih šezdesetih, članovi ove
trijade bili su skoro ekonomski izjednačeni, pri čemu je svakome od
njih išlo bolje nego ostaloj dvojici tokom određenog perioda ali ni je-
dan nije odmakao daleko ispred ostalih. Kada su revolucije 1968. iz-
bile širom sveta, podrška Vijetnamcima postala je glavna retorička
komponenta. „Jedan, dva, mnogo Vijetnama“ i ,,Ho, Ho, Ho Ši Min“
skandiralo se svugde, čak i u SAD. Ali šezdesetosmaši nisu osuđivali
samo američku hegemoniju. Osuđivali su sovjetski tajni sporazum sa
Sjedinjenim Državama, osuđivali su Jaltu a koristili su i prilagodili
jezik učesnika kineske kulturne revolucije koji su svet podelili u dva
tabora - na dve supersile i ostatak sveta.
23
Kritika sovjetskog tajnog sporazuma logično je vodila kritiko-
vanju onih nacionalnih snaga koje su se tesno povezale sa Sovjet-
skim Savezom, što je u većini slučajeva zhačilo kritikovanje tradi-
cionalnih komunističkih partija. Revolucionari iz 1968. su takođe
oštro udarili i na druge delove Stare levice - nacionalnooslobodi-
lačke pokrete Trećeg sveta, socijaldemokratske pokrete u Zapadnoj
Evropi, demokrate Nju Dila u SAD - optužujući i njih za tajni spo-
razum sa onim što su revolucionari obuhvatali opštim terminom
„američki imperijalizam“.
Napad na sovjetski tajni sporazum sa Vašingtonom kao i na-
pad na Staru levicu još više su oslabili legitimitet dogovora na Jalti
na kojima su Sjedinjene Države oblikovale svetski poredak. Ti na-
padi su takođe ugrozili poziciju centrističkog liberalizma kao jedi-
ne, legitimne globalne ideologije. Neposredne političke posledice
svetskih revolucija iz 1968. bile su minimalne ali su geopolitičke i
intelektualne reperkusije bile ogromne i neopozive. Centristički li-
beralizam srušio se sa trona na kome je bio od evropskih revolucija
iz 1848. i koje su mu omogućile da kooptira podjednako konzerva-
tivce i radikale. Te ideologije su se vratile i još jednom su predsta-
vljale pravi dijapazon opcija. Konzervativci su opet postali konzer-
vativci a radikali - radikali. Centristički liberali nisu nestali ali su
svedeni na odgovarajuću meru. A u tom procesu, zvanični američki
ideološki stav - antifašistički, antikomunistički, antikolonijalistički
- postajao je tanak i neubedljiv sve većem delu svetske populacije.
Početak međunarodne ekonomske stagnacije u 1970-tim utica-
la je na moć SAD na dva značajna načina. Prvo, stagnacija je dove-
la do kolapsa ,,razvojnosti“ (,,developmentalism“) - mišljenja da
svaka nacija može ekonomski da se oporavi ako država preduzme
odgovarajuće mere - što je bila glavna ideološka postavka pokreta
Stare levice koje su tada bile na vlasti. Jedan za drugim, ti režimi su
se suočavali sa unutrašnjim neredima, opadajućim standardom ži-
vota, sve većom zaduženošću kod međunarodnih finansijskih insti-
tucija i razaranjem kredibiliteta. Ono što je u 1960-tim izgledalo da
je uspešna navigacija dekolonizacije Trećeg sveta od strane Sjedi-
24
r
njenih Država - minimiziranje raskola a maksimalizovanje mirnog

transfera vlasti režimima koji su bili za ,,razvojnost“ a veoma retko
revolucionarni - povuklo se pred rasulom, tinjajućim nezadovolj-
stvima i nekanalisanim radikalnim raspoloženjem. Kada su Sjedi-
njene Države pokušale da intervenišu, nije im uspevalo. Američki
predsednik Ronald Regan je 1983. poslao trupe u Liban da ponovo
uvedu red. Trupe su praktično isterane. Zauzvrat, Ronald Regan je
izvršio invaziju Grenade, zemlje bez vojske. Predsednik Džordž H.
V. Buš je izvršio invaziju Paname, još jedne zemlje bez oružanih
snaga. Ali nakon što je intervenisao u Somaliji da bi uspostavio
red, Sjedinjene Države su praktično isterane, donekle sramotno.
Pošto je bilo malo toga što je američka vlada mogla stvarno da ura-
di da preokrene trend slabljenja hegemonije, ona je jednostavno
odabrala da ignoriše taj trend - politika koja je preovlađivala od
povlačenja iz Vijetnama pa sve do 11. septembra 2001.
U međuvremenu, pravi konzervativci počeli su da preuzimaju
kontrolu ključnih država i međudržavnih institucija. Neoliberalnu
ofanzivu 1980-tih obeležavaju režimi Margaret Tačer i Ronalda
Regana, kao i pojava Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)
kao ključnog aktera na svetskoj sceni. Dok su nekad (tokom više
od sto godina) konzervativne snage pokušale da se predstave kao
pametniji liberali, sada su centristički liberali naterani da dokažu da
su sposobniji konzervativci. Programi konzervativaca bili su jasni.
Konzervativci su u zemlji pokušali da sprovedu politiku smanjiva-
nja: cene rada, ekološke kontrole proizvođača i državnih socijalnih
davanja. Stvarni uspesi bili su skromni pa su zatim konzervativci
energično zakoračili na međunarodnu arenu. Okupljanja Svetskog
ekonomskog foruma u Davosu obezbedila su sastajalište za elitu i
medije. MMF je obezbedio klub za ministre finansija i bankare
centralnih banaka. A Sjedinjene Države su pogurale stvaranje Svet-
ske trgovinske organizacije da bi nametnule slobodne trgovinske
tokove preko državnih granica u svetu.
Dok Sjedinjene Države nisu bile na oprezu, Sovjetski Savez se
raspadao. Da, Ronald Regan je nazvao Sovjetski Savez „zlom im-
25
perijom" i koristio bombastienu retoriku pozivajući na rušenje Ber-
linskog zida, ali Sjedinjene Države nisu to zaista mislile i nikako
nisu odgovorne za propast Sovjetskog Saveza. Zapravo, Sovjetski
Savez i njegova istočnoevropska imperijalna zona srušili su se zbog
masovnog gubitka poverenja u Staru levicu i pokušaja sovjetskog
vođe Mihaila Gorbačova da sačuva svoj režim likvidacijom Jalte i
uvođenjem liberalizacije u zemlju (perestroika plus glasnost). Gor-
bačov je uspeo da se reši Jalte ali nije uspeo da spasi Sovjetski Sa-
vez (mada je, da kažemo, skoro uspeo).
Sjedinjene Države su bile zapanjene i zbunjene iznenadnim ras-
padom Sovjetskog Saveza i u nedoumici kako da se postave u novo-
nastaloj situaciji. Slom komunizma u suštini je označio slom liberali-
zma uklanjanjem jedinog ideološkog opravdanja američke hegemo-
nije, opravdanja kojeg je prećutno podržavao navodni ideološki pro-
tivnik liberalizma. Taj gubitak legitimiteta direktno je vodio iračkoj
invaziji Kuvajta na koju se irački vođa Sadam Husein nikada ne bi
usudio da su ostali na snazi sporazumi na Jalti. Ako bacimo pogled
unazad, Amerikanci su u Zalivskom ratu postigli primirje na, u osno-
vi, istoj početnoj poziciji. Ali, može li vodeća sila da bude zadovolj-
na nerešenim ishodom u ratu sa nekom osrednjom regionalnom si-
lom? Sadam je pokazao da je moguće provocirati sukob sa Sjedinje-
nim Državama i izbeći posledice toga. Cak i više nego poraz u Vijet-
namu, Sadamov drski izazov izjeda američku desnicu, naročito one
koji su poznati kao jastrebovi, čime se objašnjava njihova sadašnja
žarka žudnja da okupiraju Irak i unište njegov režim.
Između Zalivskog rata i 11. septembra 2001. dve glavne arene
svetskog sukoba bili su Balkan i Bliski istok. Sjedinjene Države su
igrale glavnu diplomatsku ulogu u oba regiona. Ako pogledamo
unazad, koliko bi ishod bio drugačiji da su Sjedinjene Države zau-
zele potpuno izolacionistički stav? Na Balkanu, ekonomski uspešna
višenacionalna država, Jugoslavija, raspala se u osnovi na svoje sa-
stavne delove. Većina nastalih država upustila se u desetogodišnji
proces etnifikacije, proživljavajući prilično brutalno nasilje, sveko-
lika kršenja ljudskih prava i prave ratove. Spoljna intervencija - u
26
r
kojoj su SAD igrale najistaknutiju ulogu - obezbedila je primirje i

zaustavila najnečuvenije nasilje, ali intervencija nije uopšte zausta-
vila etnifikaciju koja je sada konsolidovana i delimično ozvaničena.
Da li bi se ovi sukobi završili drugačije bez američkog uplitanja?
Nasilje bi možda duže potrajalo ali glavni ishodi verovatno ne bi
bili mnogo drugačiji. Prizor je još mračniji na Bliskom istoku, gde
je, možda čak, američko angažovanje dublje a promašaji spektaku-
larniji. Ni na Balkanu ni na Bliskom istoku, Sjedinjene Države nisu
uspele da zadaju uspešan udarac velike sile, ne zato što su im nedo-
stajali volja ili trud, već zbog nedostatka stvarne moći.
Tada je došao 11. septembar - šok i reakcija. Napadnuta od
strane američkih zakonodavaca, Centralna obaveštajna agencija
(CIA) sada tvrdi da je upozorila Bušovu administraciju na moguće
opasnosti. Ali uprkos fokusiranju CIA na A1 Kaidu i svoju obaveš-
tajnu ekspertizu ona nije mogla da predvidi (a stoga ni spreči) izvr-
šenje terorističkih napada. Ili nas je tako direktor CIA, Džordž Te-
net, uveravao. Njegov iskaz teško da može da uteši američku vladu
ili američki narod. Šta god drugo da istoričari zaključe, napadi 11.
septembra 2001. predstavljali su ozbiljan izazov američkoj moći.
Osobe odgovome za napad nisu predstavljale značajniju vojnu silu,
pripadale su nedržavnoj sili, imale visok stepen odlučnosti i nešto
novca. Reč je o grupi posvećenih sledbenika sa jakim uporištem u
jednoj slaboj državi. Ukratko, u vojnom smislu nisu predstavljali niš-
ta, a ipak su uspeli u svom neustrašivom napadu na američko tle.
Džordž V. Buš je došao na vlast vrlo kritičan prema načinu
na koji se Klintonova administracija bavila situacijom u svetu.
Buš i njegovi savetnici nisu priznavali - ali su nesumnjivo bili
svesni - da je Klintonov put bio put svakog američkog predsedni-
ka od Džeralda Forda, uključujući i puteve Ronalda Regana i
Džordža H. V. Buša. Takav je čak bio put i sadašnje Bušove ad-
ministracije pre 11. septembra. Potrebno je samo pogledati kako
je Buš postupio aprila 2001. u slučaju američkog aviona i Kine da
bi videli da je oprez bio najvažniji.
Posle terorističkih napada, Buš je promenio kurs, objavivši
rat terorizmu, uveravajući američki narod da je „ishod izvestan“, i
27
obaveštavajući svet ,,ili ste sa nam a ili protiv nas“ . Đugo osujeći-
vani, čak i od najkonzervativnijih američkih administracija, ja-
strebovi su počeli da dominiraju američkom politikom. Njihov
stav je jasan: Sjedinjene Države im aju nadmoćnu vojnu silu, i ma-
da bezbrojni strani lideri smatraju da nije mudro da Sjedinjene
Države demonstriraju svoju vojnu snagu, ti isti lideri ne mogu i
neće uraditi ništa ako Sjedinjene Države drugima jednostavno na-
metnu svoju volju. Jastrebovi veruju da Sjedinjene Države treba
da se ponašaju kao suverena sila iz dva razloga: prvo, Sjedinjene
Države mogu da izbegnu posledice takvog svog ponašanja, i dru-
go, ako Vašington ne primeni silu koju poseduje, Sjedinjene Dr-
žave će ubrzo biti marginalizovane.
Odnedavno postoje tri manifestacije pozicije koju zauzimaju
jastrebovi: vojni napad u Avganistanu, de fakto podrška izraelskom
pokušaju ukidanja palestinske vlasti i invazija Iraka.
Možda je ipak rano procenjivati, samo tri godine posle Jedana-
estog septembra, šta će se postići strategijom jastrebova. Do sada
se ostvarilo zbacivanje talibanskog režima u Avganistanu, među-
tim, A1 Kaida nije ozbiljno onesposobljena, niti su njene glavne vo-
đe uhvaćene. Dovela je do ogromnog razaranja u Palestini, među-
tim, palestinski lider Jaser Arafat nije postao ,,irelevantan“, što je
prema izjavi izraelskog premijera Ariela Šarona bila namera. Isto-
vremeno, američkoj invaziji Iraka snažno se protive američki save-
znici u Evropi i na Bliskom istoku.
Nedavni događaji u interpretaciji jastrebovaističu činjenicu da bi
Sjedinjene Države, za sada, mogle da izađu na kraj sa tim, ukoliko bi
protivljenja, mada ozbiljna, ostala uglavnom na nivou verbalnog. Ni
Zapadna Evropa, ni Rusija, ni Kina, niti Saudijska Arabija ne bi bile
spremne na ozbiljan raskid sa Sjedinjenim Državama. Tumačenje ja-
strebova generalno je bilo tumačenje međunarodne levice, koja je na-
digla dreku ne samo zbog američke politike - već zato što se izgleda
uplašila da Sjedinjene Države imaju velike šanse da ostvare uspeh.
Smatram da je interpretacija jastrebova bila potpuno pogrešna
i da će sa distance biti sagledana kao glavni faktor ubrzavanja opa-
28
danja moći Sjedinjenih Država, pretvarajući njeno postepeno pro-
padanje u mnogo brže i turbulentnije. A to nije nužno nešto dobro
ni za koga, pošto nas sve može uvući u nuklearni haos. Postoje tri
različite vrste razloga zbog kojih pristup jastrebova neće uspeti:
vojni, ekonomski i ideološki.
Vojna scena je jaka karta Sjedinjenih Država. Zapravo, jedina.
Danas Sjedinjene Države poseduju kudikamo najimpresivniju voj-
nu mašineriju na svetu. Pored toga, SAD tvrde da su u poslednjih
deset godina stekle novu tehnologiju, nedostižnu za bilo kog dru-
gog, zbog čega su vojno nadmoćnije od drugih, čak i više nego
1990. Uopšte ne sumnjam da je to uglavnom tačno. Međutim, ako
je tako, da li je to značilo da su Sjedinjene Države, izvršivši invazi-
ju Iraka i brzo ga osvojivši, uspele da postave na vlast prijateljski
režim koji će biti stabilan? Sumnjam. A ono što smo videli 2003. i
2004. daje nam pravo da ozbiljno posumnjamo. Imajte na umu da
su od tri ozbiljna rata koja je od 1945. vodila vojska Sjedinjenih
Država (Koreja, Vijetnam i Zalivski rat) dva okončana povlače-
njem a jedan porazom - što baš i nije neki sjajan rezultat.
Čini se da su Sjedinjene Države odlučne u naumu da ostanu u
Iraku barem do januara 2006, a sasvim je moguće da imaju nameru
da ostanu i mnogo duže. Međutim, suočavaju se sa kontinuiranim
gerilskim ratom a iračke vlasti neće znati šta da rade jer same ne-
maju dovoljno vojske da se suprotstave opštem gerilskom ratu dok
u zemlji raste nacionalistički pritisak da se zatraži od stranih trupa
da odu. To je, naravno, samo dodatak na veoma težak problem koji
vlasti imaju mireći sasvim različite poglede Kurda i Sia po pitanju
forme budućeg iračkog ustava i posrednu opasnost od međuregio-
nalnog i međuetničkog nasilja.
U svakom slučaju, invazija Iraka je jasno pokazala da američ-
ka vojska nema dovoljan broj ljudi. Uplitanjem u situaciju u Iraku
američka vojska je sebe maksimalno prenapregnula. Morala je da
smanji svoje prisustvo u Koreji a tako će sada uraditi i u Zapadnoj
Evropi. Rezervne jedinice i jedinice nacionalne garde je preoptere-
tila i ugrozila im sposobnost da se obnove. Teško je poverovati da
29
bi Sjedinjene Države u bliskoj budućnosti mogle ozbiljno započeti
vojnu konfrontaciju sa Iranom ili Severnom Korejom, pa čak i Ku-
bom, a vojska bi sigurno vrlo nerado prihvatila takvu ideju.
Na ekonomskom ffontu, Sjedinjene Države je zbog japanskog
ekonomskog čuda zahvatila histerija 1980-tih, koja je splasnula
1990-tih, kad je Japan zapao u ekonomske teškoće. Pošto su prece-
nile brzinu kojom je Japan grabio napred, američke vlasti izgleda
da su sada u fazi samozadovoljstva i ubeđenosti da Japan znatno
zaostaje. Ovih dana Vašington kao da je sklon Japancima da drži
lekciju o greškama koje ovi prave.
Otuda pomalo zatečenost tekstom objavljenim u Njujork Taj-
msu 20. aprila 2002:
,,U japanskoj laboratoriji sačinjen je najbrži kompjuter na sve-
tu, toliko moćna mašina da odgovara sirovoj snazi procesiranja 20
najbržih američkih kompjutera zajedno i daleko nadmašuje pret-
hodnu vodeću, IBM mašinu. D ostignuće... je dokaz da je tehnolo-
ška trka, koju je većina američkih inženjera mislila da lako dobija,
daleko od kraja.“
Analiza se nastavila sa uočavanjem postojanja „oprečnih na-
učnih i tehnoloških prioriteta“ u dve zemlje. Japanska mašina je na-
pravljena da analizira klimatske promene a američke mašine sa na-
merom da simuliraju oružje. I tako se vraćamo na najstariju priču u
istoriji vodećih sila. Dominantna sila se koncentriše na oružane
snage; kandidat za naslednika usredsređuje se na ekonomiju. Ovo
drugo se uvek isplatilo, i to lepo. Isplatilo se Sjedinjenim Država-
ma. Zašto se ne bi isplatilo Japanu (vrlo verovatno u savezu sa Ki-
nom) takođe? Predlažem da se vratimo za desetak godina i osmotri-
mo ekonomsku poziciju Sjedinjenih Država.
Konačno, postoji ideološka sfera. Trenutno, Sjedinjene Države
uopšte nisu naročito ekonomski snažne a strategija jastrebova je
ekonomski veoma skupa. Sjedinjene Države su u ovom trenutku
politički manje-više izolovane. Praktično niko (osim izraelskih ja-
strebova i Tonija Blera) ne smatra da stav jastrebova ima smisla ili
da ga vredi podržavati. Sjedinjene Države su sve ovo sprovodile
30
prilično arogantnim uvrtanjem ruku što im se uglavnom vraćalo
kao bumerang. Arogancija ima i svoje loše strane. Kad se aduti
upotrebe znači da ih za sledeći put ostaje manje. Nema sumnje da
prećutno odobravanje prijatelja rađa sve veće negodovanje pa čak i
S ch a d en fre u .d e kada stvari krenu loše po Sjedinjene Države. SAD
su za dve stotine godina, uključujući i proteklih pedeset, stekle
znatnu količinu ideološkog kredita. Ali, za vreme Džordža V. Buša
Sjedinjene Države su trošile taj ugled još brže nego što je 1960-tih
Lindon Džonson trošio zlatne rezerve.
Pred Sjedinjenim Državama u narednih deset godina stoje dve
glavne mogućnosti: slediće put jastrebova, sa negativnim posledi-
cama (pre svega po SAD) takve odluke, ili će shvatiti da ima previ-
še negativnih posledica. Rekao bih da pred predsednikom Bušom i
pred Sjedinjenim Državama stoji izuzetno ograničen broj opcija i
ne postoji način da se izbegne slabljenje Sjedinjenih Država kao
odlučujućeg faktora u svetu u narednih deset godina. Ni Džon Keri
ukoliko bude izabran, neće imati na raspolaganju više opcija. Pravo
pitanje nije da li Sjedinjene Države propadaju kao hegemonistička
sila ili ne propadaju, već da li umeju ili ne umeju smisliti način da
to urade dostojanstveno, nanoseći najmanju štetu svetu i sebi.
31
Poglavlje XIII
GEOPOLITIČKIRASKOLIDVADESETIPRVOG
VEKA: KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?
U prvoj deceniji dvadeset i prvog veka, a verovatno i tokom

narednih nekoliko decenija, svet će opsedati tri sasvim različita
geopolitička raskola, koji utiču jedan na drugi ali imaju zasebnu
dinamiku. Većina analitičara sadašnje situacije na svetu upravo
greši propuštajući da razluči karakteristike ta tri raskola, ponekad
kao da objašnjavaju da postoji samo jedan od njih ili da samo je-
dan od postojećih ima značaja. Ta tri raskola su sledeći: (l)kon-
flikt unutar takozvanog Trojstva - Sjedinjene Države, Evropska
unija i Japan - dok nastoje da budu primarno mesto kapitalne aku-
mulacije u nastupajućim decenijama; (2) konflikt između Severa i
Juga, ili između centralnih područja i ostalih područja svetske-
ekonomije, uz stalnu polarizaciju - ekonomsku, društvenu i de-
mografsku - svetskog-sistema; (3) konflikt između stava Davosa i
stava Porto Alegrea o tome kakvu vrstu svetskog-sistema zajed-
nički nameravamo da stvorimo.
Prva dva konflikta se mogu geografski lokalizovati i obuhva-
taju međudržavne odnose p er se, mada ne isključivo. Treći konflikt
! nije međudržavni konflikt, već između dve grupe/pokreta/sloja, ko-
! jih ima svugde na svetu. Da bi odredili pitanje: „Kakva budućnost
! predstoji svetu?“ potrebno je uzeti svaki od pomenutih konflikata,
pojasniti njegove procese i videti kako će se eventualno razvijati
253
tokom narednih dvadeset i pet do pedeset godina a zatim videti ka-
ko deluju međusobno.
RASKOL TROJSTVA
Koncept Trojstva prvi put je stekao popularnost 1970-ih.1 Prvi

svoj institucionalan izraz dobija kroz Trilateralnu komisiju.2 Sama
Komisija nastala je kao posledica dve ekonomske stvarnosti: bolje
ekonomsko funkcionisanje Zapadne Evrope i Japana, koje im je
omogućilo da ,,stignu“ Sjedinjene Države tokom 1960-ih; i eko-
nomske poteškoće u svetskoj-ekonomiji 1970-ih, koje je signalizi-
rao, ali ih nije proizveo, radikalan porast cena nafte kao posledica
odluka OPEC-a. Prva nova ekonomska realnost značila je da Sjedi-
njene Države više ne mogu onoliko bezbrižno da se ponašaju pre-
ma Zapadnoj Evropi i Japanu, pošto ovi nisu više u bilo kom zna-
čajnom smislu ekonomski zavisili od odluka američke vlade. Druga
ekonomska realnost je značila da je širom sveta došlo do redukcije
profitnih stopa i da je stoga sada postojala oštra konkurencija izme-
đu tri člana Trojstva, pri čemu je svako od njih pokušavao da uma-
nji svoje gubitke (neminovno na uštrb ostalih).3
Trilateralna komisija je bila politički pokušaj da se smanje
nastale tenzije tri partnera Trojstva. U najboljem slučaju pokušaj
je bio delimično uspešan.4 Period 1940/45. do 1967/73, predsta-
vljan kao „trente glorieuses“ bio je A period Kondratijeva. Bio je
to period sveopšte ekspanzije svetske-ekonomije, zapravo najzna-
čajnija takva ekspanzija u istoriji kapitalističke svetske-ekonomi-
je, koja je dokazivala geslo „Plima podiže sve brodove.“ Ali tride-
set godina od tada traje B period Kondratijeva, period u kojem su
profiti od proizvodnih aktivnosti niži nego u prethodnom A perio-
du, što je dovelo do relokacije industrije, prelaza na špekulativne
aktivnosti kao izvor profita, porast nezaposlenosti širom sveta, na-
glog ubrzanja ekonomske polarizacije, podjednako i globalno i u
samim državama.
254
U ovom periodu-B, tri glavna mesta akumulacije takmičila su
se međusobno pokušavajući da „izvezu nezaposlcnost" jedan dru-
gom, da bi što je moguće više zadržali i povećali naciOnalno bogat-
stvo.5 Situacija je bila takva da u njoj sve troje nije moglo simulta-
no da ima uspeha. Grubi rezime situacije je da je Evropi išlo rela-
tivno najbolje 1970-ih, Japanu 1980-ih a Sjedinjenim Državama
1990-ih. Ni jedno od njih nije doživelo značajan pad životnog stan-
darda (a što se nesumnjivo dogodilo u ostalim delovima svetske-
ekonomije) ali su razlike među članovima Trojstva bile vrlo značaj-
ne u svakoj dekadi. Mediji su izgleda smatrali da su u 1970-im ze-
mlje proizvođači nafte plus Nemačka nenadmašni. Veličali su Ja-
pan 1980-ih kao svetskog prvaka, da bi bio zamenjen Sjedinjenim
Državama 1990-ih. U suštini reč je o medijskom preterivanju, ma-
da su mnogi kreatori politike verovali u njega i prilagođavali kurs u
svetlu takvog publiciteta.
Činjenica je da su sve tri lokacije bile neko vreme približno
podjednako snažne. Sve imaju tehničku kompetentnost (takozvani
Ijudski kapital) i finansijsku bazu (glavno akumulirano bogatstvo)
da se upuste u proizvodnu aktivnost u onim područjima koja će u
datom trenutku najverovatnije proizvesti velike profite. Takođe sve
imaju komercijalne mreže širom sveta da im omoguće da kupuju i
prodaju na svetskom tržištu. Sve nastoje da osiguraju prednost pod-
stičući odgovarajuće istraživačke i razvojne aktivnosti i svaka od
njih ima naučnu zajednicu sa kojom to uspešno može da obavlja.
Ne želim sugerisati da su im resursi apsolutno identični, ali imam
nameru da sugerišem da eventualne razlike nisu toliko presudne ni-
ti neprobojne da se ne bi mogle prevazići u tako tesnom poretku od
strane zemalja Trojstva koje su trenutno iza.
Pod pretpostavkom da će se završiti ovaj dugotrajni period B
Kondratieva (mada će možda doći do daljeg dramatičnog pada u
ekonomskoj areni), šta će tada odlučiti koja će od ove tri arene istu-
piti napred u ovoj bici za dominatno mesto akumulacije u narednih
trideset godina? Ja ne mislim da ćemo odgovor naći u toj varljivoj
kategoriji, produktivnosti, koju toliko favorizuju analitičari. Nad-
255
moć u produktivnosti (čak i kad je tačno merena, što je veoma teš-
ko) prečesto je prolazna pojava. Takođe ne smatram da se odgovor
može naći u preduzetničkoj kulturi, pošto verujem da poriv za aku-
mulacijom kapitalista na čudesan način ume da prevaziđe kulturo-
loške prepreke. I, konačno, smatram da su razlike između pomenu-
te tri lokacije u ovom smislu preuveličane. I još nešto, ne smatram
da je snaga sindikata primarni faktor razlike u ceni zaposlenih u
proizvodnim aktivnostima.
Pa koje su onda razlike koje se računaju u takmičenju Troj-
stva? Meni se čini da su dve krucijalne: prva, prioriteti država po
pitanju istraživanja i razvoja i stoga investiranja u inovacije; i dru-
ga, sposobnost gornjih slojeva (široko definisano) da raspolažu po-
trošnim bogatstvom. Postoje zaista upadljive razlike u te dve obla-
sti između Sjedinjenih Država s jedne strane i Evropske unije i Ja-
pana na drugoj strani. Te razlike ne treba meriti godišnjim varijaci-
jam a mnogobojnih ekonomskih pokazatelja koje nam stavljaju na
uvid. Te razlike predstavljaju prisutne, srednjoročne, političko-kul-
turološke realnosti koje snažno utiču na ono što se dešava u sferi
proizvodnje i finansija.
Sjedinjene Države sebe smatraju jedinom supersilom svet-
skog-sistema u dvadeset i prvom veku. Takav njihov utisak je ute-
meljen prevashodno na ogromnoj vojnoj snazi zemlje, koja daleko
premašuje vojnu silu bilo koje druge zemlje ili čak više ostalih ze-
malja zajedno. Ovde se nećemo baviti slikom koju SAD imaju o
sebi a koja maskira ono što smatram da je stalno opadanje realne
političke moći Sjedinjenih Država u svetskom-sistemu.6 Ono što
Sjedinjene Države veruju za sebe da su - a naročito ono što veruju
elite koje u Sjedinjenim Državama određuju politički kurs - objaš-
njava, zapravo određuje, prioritete koje propisuje njena vlada u
ekonomskoj sferi. I, naravno, uprkos drugačijim zvaničnim izjava-
ma, vlade imaju mnogo toga da saopšte, neposredno kao potrošači i
indirektno preko politike oporezivanja i propisa, o prioritetima
svog ekonomskog razvoja
Supersila čiji je jedini važniji zahtev da bude vojno superiorna
na svetskoj sceni mora da afirmiše (i afirmisaće) trajna ulaganja u
256
vojnu opremu. Vojna oprema je sa tačke gledišta dugoročnog eko-
nomskog razvoja sporedni kolosek. Ipak, treba reći da uvek postoje
nekakve mogućnosti da se ono što se saznalo ili ižumelo u toj oblasti
primeni na druge oblasti. Ali, ipak, ma koliko da je realna propratna
korist, ipak je manja od koristi stečene istom količinom novca ulože-
nom u kreiranje većeg broja dugoročnih proizvodnih inicijativa.
Jedan od načina na koji SAD pokušavaju da zadrže vojnu su-
periornost jeste da odvraćaju sve ostale od upuštanja u slične aktiv-
nosti, naročito po pitanju najnovije tehnologije. Od toga nisu izuze-
ti ni Zapadna Evropa ni Japan. Istina, ni Zapadna Evropa ni Japan
ne pokazuju naročito interesovanje da se ozbiljno takmiče u toj
oblasti sa Sjedinjenim Državama. Ili, tačnije rečeno, voljni su da
odvoje mnogo manji procenat svog nacionalnog budžeta za vojnu
arenu, sada kao i u nastupajućim decenijama. Američki pritisak i
pomenuta sklonost Zapadne Evrope i Japana zajedno znače da u
stvari Zapadna Evropa i Japan ne predstavljaju vojnog rivala Sjedi-
njenim Državama, niti će to postati. Međutim, druga strana medalje
je njihova čvrsta namera da se žestoko takmiče u svim vidovima
striktno ekonomskih inovacija. Činjenica da Zapadna Evropa i Ja-
pan daju daleko veći prioritet ne-vojnom razvoju verovatno će se
zgodno isplatiti u narednih dvadeset do trideset godina.
Ova prednost Zapadne Evrope i Japana nad Sjedinjenim Drža-
vama udružuje se sa temom troškova proizvodnje. Kada, upoređu-
jući, govorimo o troškovima rada, uobičajeno se misli na to koliko
se plaća običnim radnicima (kvalifikovanim ili nekvalifikovanim),
sabirajući ono što se plaća direktno u nadnicama sa onim što se pla-
ća indirektno preko takozvanih socijalnih nadnica. Kad se tom iz-
nosu doda ono što se plaća preko državne preraspodele (obrazova-
nje, zdravstvo i garantovani doživotni dohodak) razlike među čla-
novima Trojstva nisu naročito velike, kao što je sasvim jasno sva-
kome ko putuje u te zemlje i uočava realni životni standard tamoš-
njiih radnika.
Ali, postoji još jedna grupa kojoj se plaća za usluge - gornji
slojevi i kadrovi, u koje spadaju oni koji neposredno rade za razli-
257
čita proizvodna preduzeća i oni koji rade u neprofitnom sektoru ili
su takozvani nezavisni stručnjaci. Kako god da nazovemo tu sumu
novca koju primaju ti ljudi, sa tačke gledišta investitora, ona pred-
stavlja nadnicu isplaćenu od prihoda od prodaje i ona smanjuje ni-
vo profita. Ovde su razlike ogromne, i mogu se u velikoj meri obja-
sniti kulturološkim razlikama između nekadašnje dominantne sile i
pretendenata na poziciju dominantne sile u budućnosti. U Sjedinje-
nim Državama, realna plata funkcionera na izvršnim pozicijama
(CEO), realna plata kadrova i realan dohodak zaposlenih u nepro-
fitnom sektoru ili onih koji su nezavisni stručnjaci, jednostavno su
neuporedivo veći od ostvarenih u Zapadnoj Evropi i Japanu. To ni-
je samo zbog toga što su prihodi veći već i zato što je procenat ta-
kvih ljudi u ukupnoj masi radne snage mnogo veći.
Skorašnji, u medijima naširoko pominjani, skandali američkih
korporacija samo su vrh ledenog brega, čiji će se efekti vremenom
morati više osetiti kroz ozbiljniji pad profitnih stopa u preduzećima
sa bazom u SAD nego kod njihovih dugogodišnjih konkurenata. Je-
dini način na koji SAD mogu da smanje taj raskorak jeste smanji-
vanjem odliva na maksimum deset do dvadeset posto stanovništva
ili da poveća odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Politički izgleda
praktično nemoguće na kratak rok ozbiljno smanjiti odliv unutar
Sjedinjenih Država. Vlada koja bi krenula u tom pravcu brzo bi iz-
gubila podršku bitnih činilaca.
Dakle, realna alternativa za Sjedinjene Države je da pokušaju
da povećaju odliv u Zapadnoj Evropi i Japanu. Kada Sjedinjene Dr-
žave pridikuju Japanu ili Nemačkoj o potrebi da ,,reformišu“ svoju
zastarelu državnu politiku zapravo urgiraju da se te države ugledaju
na SAD po pitanju distribucije nadnica gornjim slojevima i tako
eliminišu dugoročnu prednost u tom smislu. Upravo to, više nego
tajanstvene kulturološke varijable, najbolje objašnjava zašto te ze-
mlje odbijaju da prihvate taj savet. Za razliku od zemalja Juga (čak
i relativno snažnih zemalja poput Brazila), Zapadna Evropa ni Ja-
pan ne mogu se prisiliti akcijom MMF-a da ,,reformišu“ svoju eko-
nomsku strukturu. Jer pre svega, čak i da njihove vlade povećaju dug
258
da bi rešile probleme recesije, najveći broj dugova je intemi i stoga
nije izložen međunarodnom pritisku - kao, na primer, dugovanja Ar-
gentine.7 Vlade Zapadne Evrope i Japana, za razliku od vlade SAD,
smanjuju negativan efekat nezaposlenosti velikodušnijim socijalnim
davanjima i puštajući deflaciju da ide svojim tokom.8
Mi danas nemamo integrisanu svetsku-ekonomiju. U suštini
imamo svetsku-ekonomiju Trojstva, sa tri glavne zone.9 Takva troj-
na podela verovatno će jačati narednih decenija.10 Stoga, ono što
imamo jeste geopolitički trojni raskol u kojem će Sjedinjene Drža-
ve verovatno proći najmanje dobro u narednih dvadeset do trideset
godina. Američki vojni uticaj biće sve manje od koristi prilikom
ovog velikog ekonomskog zaokreta. U jednoj takvoj situaciji pravo
takmičenje će se odvijati između Zapadne Evrope i Japana, od ko-
jih će i jedno i drugo nastojati da Sjedinjene Države budu na njiho-
voj strani. I dalje vemjem da je verovatniji američko-japanski eko-
nomski savez, nego američko-evropski.11 Međutim, ni u jednom od
ta dva slučaja SAD izgleda neće biti vodeći partner, ma koliko teš-
ko padalo Amerikancima (i možda ostalima) danas da zamisle je-
dan takav scenario.
RASKOL SEVER-JUG
Kako će se razvijati trojni konflikt zavisiće veoma mnogo od

toga kakva će biti preostala dva geopolitička raskola. U konfliktu
Sever-Jug, tri člana Trojstva predstavljaju Sever. Zbog toga u tom
konfliktu imaju zajedničke geopolitičke interese, ali su, naravno,
sledili donekle različite kurseve u tom smislu, i imaju različite
,,specijalne“ odnose sa raznim delovima Juga. U konfliktu Sever-
Jug u ovom trenutku Sjedinjene Države imaju inicijativu kao prota-
gonist Severa, na temelju vojne snage i visokog stepena uticaja koji
imaju u MMF i Svetskoj banci.
Sever nije uvek jedinstven blok, a nije ni Jug. Jug je politički
podeljen na dva načina. Ima režima koji su na vlasti na Jugu a u
259
suštini su režimi klijenti Severa, praktično plaćeni agenti Severa, i
ima režima koji to nisu. Ali, bez obzira na pojedine režime, takođe
postoje objektivne razlike između relativno jakih poluperifernih zo-
na i onoga na šta se misli kad se ponekad kaže Četvrti svet (to jest,
najslabije, najsiromašnije, najmanje zemlje). Zapravo, na Jugu po-
stoje neke veoma velike zemlje koje imaju aktuelnu ili potencijalno
realnu geopolitičku moć - Rusija, Kina, Indija, Brazil, Indonezija,
Koreja, i lista bi se mogla nastaviti.
Uprkos tome, raskol Sever-Jug postoji i deo je osnovne struk-
ture kapitalističke svetske-ekonomije. Stalno se odvija ekonomska
polarizacija, koja se uglavnom povećava geometrijskom progresi-
jom, mada povremeno usporava. Sever održava ovakvo ustrojstvo
monopolizacijom savremenih procesa proizvodnje, kontrolom svet-
skih finansijskih institucija, dominacijom nad svetskim fondovima
znanja i svetskim medijima, i, što je najznačajnije, vojnom silom.
Ako se obično čini da su konflikti među Trojstvom pod kontrolom
to je samo zbog snage svakog od njih vizavi ostalih. Konflikti Se-
ver-Jug su retko kada na sličan način zauzdani. Sever koristi gvo-
zdenu pesnicu, mada s vremena na vreme u plišanoj rukavici.
Kako se Jug suočava sa takvim stanjem stvari - sve većim druš-
tveno-ekonomskim jazom i gvozdenom pesnicom Severa? Glavna
taktika Juga u periodu od 1945. do 1970. bila je razvojnost. Teorija
koja je usmeravala aktivnosti pokreta i režima smeštenih na Jugu bi-
la je da je „nacionalni razvoj“ moguć i da je u suštini funkcija koju
sačinjavaju dva koraka: (1) uspostavljanje nacionalnog režima po-
svećenog nacionalnom razvoju; (2) zatim primena ispravnog kursa.
Treba reći da su postojala znatna razmimoilaženja po pitanju
primene i jednog i drugog koraka. Ta rasprava se naširoko vodila
unutar onoga što nazivamo nacionalnooslobodilački pokreti.
Ispostavilo se na kraju da je rasprava uglavnom nevažna. Kao
prvo, postojao je geokulturni konsenzus da je razvoj moguć, ne sa-
mo na Jugu već i na Severu. Postojale su dve verzije priče - liberal-
na verzija koju su umnogome propagirale Sjedinjene Države i
Evropa, i takozvana socijalistička verzija koju je prevashodno pro-
pagirao Sovjetski Savez. Obe verzije su naglašavale da „moderni-
zujuća" vlada (Sovjetski Savez ju je nazivao ,,socijalističkom“ vla-
dom) može da uspostavi neophodan društveni okvir koji omoguća-
va takozvani ekonomski razvoj, uz podršku odgovarajućih vladinih
akcija i pomoć spolja. Obe verzije su nudile preokret polarizacije u
svetskom-sistemu kao konačan ishod takvih ,,razvojnističkih“ pro-
grama. Obe verzije su doživele globalni neuspeh, jer su u najbo-
ljem slučaju izgleda funkcionisale samo u par zemalja. Razlog
zbog kojeg su se neke zemalje razvile a većina nije, izgleda da nije
imalo naročite veze sa konkretnim političkim kursom koji su sledi-
le konkretne zemlje. Pre bi se moglo reći da je politika razvojnosti
pomogla nekim zemljama, ali ne većini, iz dva razloga. Samo jedan
mali broj država može u neko određeno doba da poveća svoju rela-
tivnu poziciju u; ešalonima kapitalističke svetske-privrede, s obzi-
rom na način na koji funkcioniše. One države koje su uspele (kao
što su Koreja ili Tajvan) uspele su više u funkciji svoje geopolitič-
ke lokacije (zahvaljujući hladnoratovskoj situaciji) nego zahvalju-
jući bilo kom drugom pojedinom faktoru.
Period posle 1970. bio je period razočaranosti u ,,razvojnost“ -
podjednako u centralnim zonama, koje su umesto njega počele jav-
no da propovedaju neoliberalizam, i na Jugu, koji je počeo da traži
alternativne puteve smanjivanja sve veće polarizacije. Jug je u peri-
odu posle 1970. u osnovi razvio tri strategije, tri mehanizma borbe
sa Severom: (1) afirmaciju radikalne promene, korišćenjem retori-
ke strane modernom svetskom-sistemu; (2) direktnu konfrontaciju,
korišćenjem instrumenata i retorike koji potiču iz postojećeg svet-
skog-sistema; (3) transfer populacije.
Radikalna promena značila je odbacivanje osnovnih vrednosti
Zapada u modernom svetskom-sistemu, to jest, u suštini vrednosti
prosvećenosti i njene teorije o neizbežnom progresu utemeljenom
na širenju sekularizma i obrazovanja. Naravno, uvek je širom sveta
bilo onih koji su te vrednosti odbacivali. Ali, takve osobe i grupe,
dugo vremena su se u suštini borile u pozadini - odugovlačenjem i
odupiranjem pritiscima - i bile su umnogome neuspešne. Nešto no-
261
vo i posebno značajno u razdoblju posle 1970. bila je pojava onoga
što se moglo nazvati ,,modernističkim“ pokretima radikalne različi-
tosti. Nekada su ih nazivali fundamentalističkim ili integrističkim
pokretima, naročito kada su tvrdili da ovaploćuju religioznost. Po-
trebno je da uočimo nekoliko stvari u vezi takvih pokreta.
Prvo, njihov primarni i glavni cilj je bio manje ,,Zapada“ ge-
neralno a više istorijskih antisistemskih pokreta u sopstvenim ze-
mljama koje su prihvatile ideal razvojnosti. Osnovni argument sa
kojim su istupili pokreti radikalne različitosti bio je da nacionalno-
oslobodilački pokreti nisu uspeli da ispune svoje obećanje da će
transformisati svetsko društvo i zaustaviti polarizaciju svetskog-si-
stema. Pokreti radikalne različitosti pripisali su taj neuspeh činjeni-
ci da su nacionaloslobodilački pokreti, uprkos sopstvenoj tvrdnji da
su antisistemski, u stvari propovedali vrednosti dominantne geokul-
ture pa su otuda bili neizbežno povezani sa svetskim strukturama
moći i zbog toga nesposobni da izvrše obećane transformacije.
Drugo, pokreti radikalne različitosti ponudili su sebe za instru-
ment civilnog društva u neuspešnim državama Juga. Uskakali su
gde god i kada god te države nisu bile u stanju da obezbede osnov-
nu pomoć onima koja je ta pomoć bila potrebna, a što je bilo skoro
stalno. Pokreti radikalne različitosti nudili su materijalnu i duhovnu
utehu onima koji su patili, dok su se pokreti za nacionalno oslobo-
đenje baškarili na slavi stečenoj u nekadašnjim bitkama i veoma
često punili džepove nove Nomenklature.
Treće, pokreti radikalne različitosti ozbiljno su zainteresovani
za najnovija tehnološka otkrića savremenog sveta i efikasno koriste
kompletnu modernu infrastrukturu komunikacije, tehnologije i ra-
tovanja. Često se uočava da pokreti radikalne različitosti prilično
masovno regrutuju studente inženjerske i tehničkih struka.
Na kraju, pokreti radikalne različitosti izumeli su teologiju koja
je retko kad bila tradicionalna, misli se na teologiju koja je propove-
dana i sprovođena u praksi vekovima unazad. Tekstove su ponovo
tumačili da bi ih što bolje prilagodili za kreiranje onakvih političkih
struktura kakve mogu da prežive i razvijaju se u savremenom svetu.
Da bi demonstrirali svoju nepokolebljivu različitost pomenuti pokre-
ti su, naravno, morali nametnuti svoje apsolutno protivljenje, na teo-
retskom i personalnom nivou, svemu što je ovaploćivalo Zapad.
Najneobičniji među pokretima radikalne različitosti imao je za
vođu Ajatolaha Homeinija u Iranu. Svrgnuo je s prestola vodećeg
saveznika Severa, u bogatoj i velikoj državi. Sjedinjene Države je
proglasio za Velikog satanu, a Sovjetski Savez za Satanu broj dva.
Prekršio je međunarodni zakon domogavši se američke ambasade, i
opstao. Neko vreme je raspaljivao bes u SAD, a zatim su Sjedinje-
ne Države podsticale generalno ceo arapski svet, a posebno Sada-
ma Huseina u Iraku, da pokuša obuzdati, i eventualno zbaciti, iran-
ski režim. Što se ovaj pokret nije nešto naročito uspeo proširiti van
svojih državnih granica prevashodno je funkcija činjenice da je
svoje zahteve temeljio na specifičnoj religioznoj tradiciji koja ima
svoje pristalice samo u još nekoliko drugih zemalja.
Ovaj pokret nam je, ipak, omogućio da vidimo da pokret radi-
kalne različitosti može snažno da odjekne na Jugu i demonstrira veli-
ku političku snagu. Formalno je postao model za ostale pokrete tog
tipa. To ne znači da se pokreti poput Aum Šinrikjo u Japanu i A1 Ka-
ide svesno modeliraju po ugledu na Homeinijev pokret, već da kori-
ste neke od istih tehnika društvenog organizovanja i nešto od iste vr-
ste retorike. Danas postoji mnogo takvih pokreta, od kojih su neki
snažni, neki manje važni, najveći broj na Jugu ali ih mnogo ima i na
Severu. Oni predstavljaju stalan (i u velikoj meri nepredvidljiv) priti-
sak na onu vrstu stabilnosti na koju se Sever oslanja da bi zadržao
svoj privilegovan položaj. Pokret radikalne različitosti je sila čiji će
uticaj verovatno da raste, a ne da se smanjuje, u narednih dvadeset i
pet do pedeset godina, s obzirom na haotične konflikte svetskog-si-
stema u strukturalnoj krizi. Pokreti takve vrste predstavljaju jedan iz-
raz političkog haosa i neće nestati dok se ne završi tranzicija iz našeg
postojećeg svetskog-sistema u naredni svetski-sistem. U međuvre-
menu predstavljaju stalnu glavobolju vojskama Severa.
Drugi instrument Juga, strategija direktne konfrontacije, sa-
svim je drugačiji od strategije radikalne različitosti. Čovek bi mo-
263
gao pomisliti da je konfrontacija najnormalniji aspekt međudržav-
nih odnosa, a zapravo, slabije nacije Juga obično izbegavaju kon-
frontiranje sa Severom, upravo zbog činjenice što su slabije. Mno-
ge konfrontacije provocirao je Sever, koji je hteo nešto da nametne
ili nešto da spreči što radi država na Jugu. Ono o čemu ja sada go-
vorim jeste mogućnost direktnih konfrontacija koje provocira Jug.
Primer za ovo je Sadam Husein i iračka okupacija Kuvajta. Da
bismo shvatili pravilno, smatram da ne treba da pretpostavimo da je
Husein izgubio zdrav razum ili da je samo zli osvajač tuđe teritori-
je. Smatram da je Husein kalkulisao kao Bizmark - vuče hrabre ša-
hovske poteze da bi izvukao na videlo slabosti Severa, da bi vojno
ojačao Jug (u ovom slučaju konkretno arapski svet) i pripremio se
za zaokrete u ravnoteži svetske moći u budućnosti.
Kada je Irak okupirao Kuvajt, 2. avgusta 1990, Sadam Husein
je imao, po mom mišljenju, na umu dve mogućnosti. Svet (znači:
Sever plus Saudijska Arabija) neće reagovati i on će dobiti prvi po-
tez. Ili, svet će reagovati, a on će završiti sa primirjem na polaznoj
poziciji. Nije mislio da će izgubiti rat, izgubiti vlast i doživeti da
zapadne trupe osvoje Irak. Kao što znamo, dogodilo se ovo drugo -
primirje na početnoj poziciji. Naravno, Iraku su seli za vrat sa in-
spekcijama i izričitim zahtevima da uništi oružje za masovno uniš-
tenje. Znamo da su takve aktivnosti Ujedinjenih nacija bile jednim
delom uspešne ali i jednim delom neuspešne.
Moramo da se zapitamo zašto vojne snage predvođene Sjedi-
njenim Državama nisu umarširale u Bagdad 1991. Postoji čitav niz
razloga koji su verovatno ubedili američku vladu da takav potez ne
bi bio mudra opcija. (1) U vojnom smislu akcija bi bila skupa i vero-
vatno dovela do značajnih ljudskih žrtava, što ne bi bilo prihvatljivo
za američku javnost i oživelo bi takozvani vijetnamski sindrom. (2)
Moglo bi se ispostaviti da se ne može na vlast dovesti novi režim ko-
ji bi umeo da stabilizuje situaciju i održi zemlju na okupu. A ni Tur-
ska ni Saudijska Arabija nisu želele da se Irak raspadne zbog posle-
dica koje bi i jedna i druga trpele sa kurdskom državom na severu i
šiitskom državom na jugu. (3) Produženo ratovanje bi se verovatno
264
odmah pokazalo kao faktor destabilizacije za veliki broj režima na
celom Bliskom istoku. (4) Novi režim bi možda mogao opstati samo
sa privremenom okupacionom armijom predvođenom američkim
trupama, što bi Sjedinjenim Državama moglo proizvesti značajne
unutrašnje probleme. Sve ovo se svodi na to da Sjedinjene Države
jednostavno nisu bile dovoljno jake da bi krenule na Bagdad.
Analitički stav jastrebova kojim se rukovodi američka spoljna
politika od 11. septembra i verovatno će tako biti i narednih nekoli-
ko godina, sastoji se u tome da su sve ove procene u suštini pogreš-
ne, te da je zbog toga što se po njima postupilo omogućeno Sadamu
Huseinu da ostvari političku pobedu. Zbog toga sada Sjedinjene
Države kreću na Bagdad. Uskoro ćemo videti ko je u pravu. Ako
ispadne onako kako su i Sadam Husein i prva Bušova administraci-
ja očekivali da će biti, marš na Bagdad dovešće do velikog politič-
kog poraza SAD. To će zatim ohrabriti ostale zemlje na Jugu da
slede Sadamov primer oprezno odvažne bizmarkovske strategije. U
svakom slučaju možemo biti sigurni da je poriv da se stekne nukle-
arno oružje glavni elemenat taktike jačih država na Jugu. Znaju da
ne mogu da konkurišu američkim nuklearnim kapacitetima, ali na-
meravaju da steknu naoružanje koje može da nanese dovoljno štete
da bi oni mogli da se ponašaju kao neko koga se treba bojati. Ame-
rički pokušaj da kontroliše proliferaciju jeste u najboljem slučaju
mehanizam koji služi za odugovlačenje i ne može uspeti. Pokušaj
je bio neuspešan kada su Sjedinjene Države bile daleko moćnije
nego što su danas i možemo očekivati pojavu još barem desetak nu-
klearnih sila u narednoj deceniji.
Poslednji elemenat arsenala strateških instrumenata Juga je neš-
to što se ne događa namerno ali se lako može ispostaviti da od sva tri
otkriva najviše. Društveno-ekonomsku polarizaciju svetskog-sistema
dostigla je demografska polarizacija, koja se zaoštrila tek u posled-
njih pedeset godina. Reč je o jednostavnoj činjenici da države Severa
ne reprodukuju svoje stanovništvo u dovoljnom broju da bi zadovo-
ljile svoje potrebe za zapošljavanjem i imale dovoljan broj radno
sposobnog stanovništva da bi izdržale programe ekonomskih transfe-
265
ra (socijalno osiguranje i zdravstvena nega prevashodno) stalno sve
većem procentu stanovništva starosti preko šezdeset i pet godina. Se-
veru su potrebni imigranti i to veoma potrebni.
Istovremeno, Jug je prepun ljudi koji imaju izvesne kvalifikaci-
je i obrazovanje i nešto novca ali ne mogu da nađu odgovarajuće za-
poslenje i zaradu u svojoj zemlji pa su spremni i voljni da emigriraju
na Sever. Međutim, mada su Severu potrebni imigranti, ovi politički
nisu omiljeni među velikim segmentima stanovništva Severa koji
smatraju da imigranti predstavljaju pretnju za radna mesta i visinu
nadnica i da se bave antidruštvenim aktivnostima u ovim zemljama.
Ovi protivurečni pritisci navode vlade Severa da se često ponašaju
dvojako na temu primanja imigranata, pa su na smenu gostoljubive i
negostoljubive. Sa tačke gledišta potencijalnih imigranata na taj na-
čin se podstiče korišćenje ilegalnih kanala za ulazak u zemlju.
Rezultat takve situacije, koja će se pogoršavati u narednim de-
cenijama, jeste veliki talas migracije sa Juga na Sever, pri čemu se
najveći deo obavlja ilegalno. Mada zvanične barijere postoje i stal-
no ih jačaju, one nisu u stanju da zaustave taj protok. Međutim,
onog trenutka kad ilegalni imigranti stignu i postanu deo postojećih
društvenih mreža, kreću pritisci za i protiv legalizacije njihovog
statusa. To znači da vremenom Sever stvara veliki društveni sloj
osoba koje borave u zemlji ali koje nemaju potpuna politička, eko-
nomska ni socijalna prava. Koliko tačno nemaju prava zavisi koja
je konkretno država Severa u pitanju ali društveni sloj o kome go-
vorimo postoji u svim zemljama i povećavaće se. Za očekivati je da
to bude veliki izvor političke napetosti u zemljama Severa a koja će
uticati ne samo na njihovu stabilnost već i njihovu sposobnost da
zastupaju svoje interese u konfliktu Sever-Jug.
RASKOL DAVOS - PORTO ALEGRE
Svetski ekonomski forum osnovan je 1971. i uobičajeno ga

nazivamo Davosom pošto se tamo sastaje svake godine (osim
2002). Sebe predstavlja za „nezavisnu organizaciju s namerom da
266
poboljša stanje u svetu... stvaranjem partnerstava među poslovnim,
političkim, intelektualnim i drugim društvenim liderima da bi defi-
nisali, raspravljali i podstakli rešavanje ključnih tema globalne
agende.“ Svetski socijalni forum sastaje se jednom godišnje tek od
2001. i uobičajeno ga zovemo Porto Alegre, po brazilskom gradu u
kojem je održao svoje prve sastanke. Sebe predstavlja za „otvoreni
forum na kome se grupe i pokreti civilnog društva, koji se protive
neo-liberalizmu i svetu kojim dominira kapital ili bilo koji oblik
imperijalizma, a bave se stvaranjem planetarnog društva sa čove-
kom u centru pažnje, sastaju da tragaju za svojim stavom, demo-
kratski razmenjujući ideje da bi formulisali predloge, slobodno po-
delili svoja iskustva i udružili se kroz korisnu aktivnost.“ Davos se
hvali da za članove ima preko hiljadu istaknutih svetskih kompani-
ja. Porto Alegre se hvali da je okupio preko hiljadu „društvenih po-
kreta najširih razmera“. Razlika u društvenoj bazi je očigledna.
Duh Davosa i duh Porto Alegrea su direktno suprotstavljene
pozicije. Davos je nastao da bi bio sastajalište moćnika i budućih
moćnika sveta koji na neki način nastoje koordinirati svoje aktivno-
sti i ustanoviti opštepriznat normativni program, doktrinu koju tre-
ba širiti. Porto Alegre je nastao kao izazov Davosu - njegovom
suštinskom pogledu na stvari i svet, konkretnom programu i viziji
budućnosti. Parola Porto Alegrea je - „Drugačiji svet je moguć“.
Drugačiji od kakvog sveta? Očigledno od sveta kakav zamišlja i
ostvaruje Davos.
Naravno, obe pomenute strukture su forumi, javne scene koje
očekuju da ih javnost posmatra i da imaju javni uticaj. Ali, Davos
je istovremeno i pozornica na kojoj se mogu prikazati konflikti ze-
malja Trojstva, o njima raspravljati i možda ih smanjiti. Davos je
pozornica na kojoj Sever može da ostvaruje svoje ciljeve, eventual-
no uz saglasnost nekih političkih, ekonomskih i intelektualnih lide-
ra sa Juga. Porto Alegre, pak, nastoji da okupi pokrete svih vrsta -
transnacionalne, regionalne, nacionalne i lokalne i, što je najvažni-
je, i sa Juga i sa Severa i da preuredi svetski-sistem. U pitanjima
odnosa Severa i Juga generalno nastoji biti na strani Juga ali ga ve-
267
oma interesuje šta se dešava unutar Severa. Nema stav po pitanju
konflikta među zemljama Trojstva i zbog toga ih je do sada uglav-
nom zanemarivao.
Inicijativa Davosa i inicijativa Porto Alegrea su pokreti tran-
sformacije. Davos nije ništa više za status quo nego što je Porto
Alegre. Oba su sačinjena na premisi da su velike strukturalne pro-
mene moguće, neminovne i poželjne. Međutim imaju suštinski raz-
ličite vizije, čak dijametralno suprotne, o tome kakve te promene
treba ili mogu da budu. Mojim rečima objašnjeno, mada to nisu
uvek eksplicitno njihove reči, oni predstavljaju reakciju na svetski-
sistem u strukturalnoj krizi, zapravo na svetski-sistem koji prolazi
kroz haotično račvanje, svetski-sistem u kojem postoje realne poli-
tičke i moralne alternative za koje se treba opredeliti, sistem u ko-
jem takve alternative imaju realnu šansu da utiču na ishod.
KAKVA JE BUDUĆNOST SVETA?
Raskol između inicijative Davosa i inicijative Porto Alegrea

nema geografske odrednice. Jasno je da je u pitanju najdublji raskol
od tri postojeća, zato što je jedini raskol koji se tiče budućnosti sve-
ta ne u narednih dvadeset i pet do pedeset godina već u narednih
pet stotina godina. Međutim, stvarna putanja ovog raskola biće u
velikoj meri ograničena i pod snažnim uticajem evolucije druga
dva u narednim decenijama - raskolom među zemljama Trojstva i
raskolom između Severa i Juga.
Pošto je budućnost suštinski neodređena, najviše što neko mo-
že da učini jeste da ukaže na mesto koje će najverovatnije biti po-
prište oštre, iznenadne promene u nastupajućoj deceniji:
- Sasvim je moguće da će, kao rezultat drugog iračkog rata,
nuklearno oružje da se koristi i da postane uobičajeno kao način ra-
tovanja. Ako se to dogodi možemo da očekujemo naglo ubrzanje
proliferacije.
268
- Sposobnost dolara da ostane jedina svetska stvarna rezervna
valuta mogla bi iznenada nestasti. Reč je o valuti utemeljenoj u ve-
rovanju u veću ekonomsku stabilnost Sjedinjenih Država nego dru-
gih zemalja članova Trojstva. Dolar je omogućavao SAD da ima
veliku ekonomsku prednost. Ali, s obzirom na ogroman američki
dug, bilo kakav gubitak vere mogao bi rezultirati naglim povlače-
njem ne-američkog novca iz američkih investicija i jednim udar-
cem stvoriti tro-monetarni rezervni sistem.
- Mada evro jača i verovatno će se uzdržani (Velika Britanija,
Švedska i Danska) uskoro priključiti, Evropa ima dva međusobno
isprepletena problema koja nije lako rešiti. Evropa mora da sačini
nekakvu odgovornu političku strukturu a zatrpana je ponudama
onih koji se prijavljuju. Dva pritiska ne idu nužno u istom smeru.
Ako Evropa ne može da ustanovi validnu političku strukturu biće
prilično oslabljena konfliktima među zemljama Trojstva. Evropski
interes da se omogući ulazak država istočne i centralne Evrope i
njen interes da uspostavi tešnje veze sa Rusijom ne idu nužno u
istom smeru. Neuspeh u usklađivanju sa Rusijom takođe će oslabiti
Evropu u konfliktu među Trojstvom.
- I Rusija i Kina su divovske sile, slabije nego što bi mogle ili
želele da budu. Obe imaju problem da ostanu kompaktne države,
šire bazu za svoje proizvodne aktivnosti i jačaju oružane snage.
Ako ostvare uspeh u ove tri sfere aktivnosti geopolitika sveta će se
transformisati vrlo brzo. Ako ne uspeju, haotične posledice će se ši-
riti preko zemaljske kugle.
- Poriv ka ujedinjenju Koreje snažan je kao što je bio poriv za
ujedinjenjem Nemačke. Dve situacije nisu identične a korejski slu-
čaj se rukovodi opservacijama obe Koreje o onome što se dogodilo
u Nemačkoj. Ali nove garniture dolaze na vlast i korejsko ujedinje-
nje je definitivno na dnevnom redu, u ovom ili onom obliku. Pono-
vo ujedinjena Koreja bila bi moćni faktor u Istočnoj Aziji i mogla
bi uvećati šanse da se stvori istočnoazijsko trojstvo Kina-Koreja-
Japan, makar samo zato što bi prisustvo Koreje ublažilo neizbežne
tenzije između Kine i Japana. Ujedinjena Koreja radikalno bi sma-
njila vojnu ulogu Sjedinjenih Država u Istočnoj Aziji.
269
- Sauđijska Arabija i Pakistan su po mnogo čemu stubovi sa-
dašnjih struktura Bliskog istoka. I jedna i druga država bile su isto-
rijski u stanju da izbalansiraju potrebe moderne, pro-zapadne elite
sa potrebama izrazito islamističkog stanovništva pomoću dvosmi-
slenih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Potezi Bin Ladena su ja-
sno imali za cilj da unište ove režime i Bin Laden izgleda da je pri-
vukao Džordža Buša na svoju stranu jer ga je naveo da potera ta
dva režima da prestanu sa svojim dvosmislenim ponašanjem. Ras-
pad bilo kog od ta dva režima, a pogotovu oba, proširio bi se kao
talas širom islamskog sveta od Maroka do Indonezije, od Uzbeki-
stana do Sudana.
- Tiha grmljavina pobuna potresa Latinsku Ameriku posled-
njih par godina - u Argentini, Ekvadoru, Brazilu, da pomenemo sa-
mo najočiglednije primere. Kroćenje Latinske Amerike od Sjedi-
njenih Država, veliki projekat 1980-ih i 1990-ih takođe se može iz-
nenada raspasti, u stražnjem dvorištu Sjedinjenih Država i možda
odmah u korist Evrope i Japana.
- Mnoge od tih promena dale bi snagu zagovornicima inicija-
tive Porto Alegrea. Međutim taj pokret krasi vrlo labava struktura i
nedostatak specifičnosti sopstvenog pozitivnog programa. I on bi se
mogao raspasti, a ukoliko se ne raspadne mogao bi se naći na veo-
ma snažnoj poziciji oko 2010.
Toliko o različitim geopolitičkim raskolima dvadeset i prvog
veka. Kakva budućnost predstoji svetu? Tačan odgovor se ne zna,
ali je s a s v im sigurno da svi mi možemo, pojedinačno i zajedno, uti-
cati na budućnost više nego što mislimo, upravo zato što živimo u
eri tranzicije, haotične bifurkacije i alternativa.
BELEŠKE
1. Videti Kenichi Ohmae, Triad Power: The Coming Shape o f Global

Competition (New York: Free Press, 1985).
270
2. Za rana dokumenta, vidi The Trilateral Countries in the Intem ational
Economy o fth e 1980s (New York. Trilateral Commission, 1982).
3. O 1970-im kao periodu „usporenog razvoja, intenzivirane struktural-
ne promene i pojačane političke nestabilnosti“, videti Folker Frobel, „The
Current Development o f the World-Economy: Reproduction o f Labor and
Accumulation of Capital on a World Scale, „ R eview 5, no 4 (proleće 1982):
507-555.
4.V ideti m oje „Friends as F o es“, F oreign Press, no 40 (jesen 1980):
119-131.
5.Mada u javnosti na sva usta govore 0 vrlinama slobodne trgovine, sva
tri člana Trojstva ponašaju se protekcionistički, stalno i promišljeno. Stenli
Fišer, zamenik direktora MMF 1990-ih, nazvao je takve protekcionističke
mere „skandaloznim" („Kritikuju bogate nacije da nameću trgovinske barije-
re“, Njujork Tajms, 30. septembar 2002).
6. Vidi poglavlje 1.
7. „95% procenjenog japanskog duga je u zemlji. Japan nema potrebe
da krši ugovor već m ože jednostavno da pokrene štamparske prese" (,,World
Report - Japan, „ Financial Times, 30. septembar 2002, 1).
8. Izveštavajući o ekonomskoj situaciji u Japanu „otkad je pukao mehur
od sapunice", the Financial Times („Japan 2000“, 30. septembar 2002) beleži
da „Japan ostaje u snažnom ekonomskom šoku. A li sa tačke gledišta većine
pojedinaca, barem onih koji se nisu priključili sve dužim redovima nezapo-
slenih, vremena su retko kad bila bolja“.
9.Tietung Su („Mit i misterija globalizacije“, R eview 25, no.4 /2 0 0 0 /)
temeljno je proučio svetske trgovinske mreže 1928, 1938, 1960 i 1999. Nala-
zi da je obrazac iz 1999. mnogo sličniji obrascu iz 1938. nego obrascima iz
1928. ili 1960, to jest, segmentiranija je uprkos ekspanziji obima trgovine. ,,A
danas, globalizacija, barem trgovinska globalizacija, stvarna je koliko i zve-
zde koje vidimo noću, iluzija stvarnosti iz prošlosti, ili možda budućnosti“.
10.Vidi Džon Ravenhil „Svet sastavljan od tri bloka? N ovi istočnoazij-
ski regionalizam" (International Relations o fth e A sia-Pacific 2, no. 2/2002/:
167-195) za balansiranu diskusiju o stepenu do kog se istočna Azija kreće ka
regionalnoj strukturi, sporije od Evrope, ali sigurno.
11. Su (,,Myth and Mystery o f Globalization") nalazi da, već 1999, po-
stoji znatno „preklapanje" američkih i japanskih blokova u obliku trgovinskih
odnosa, ali malo sa nemačkim i francuskim blokovima.
271
M I L A N P O P O V I Ć
Belle Epoque
KRITIKA DOGM E PROGRESA
Otvoreni kulturni forum

CETINJE
2 )urieux
ZAGREB
Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo
progresa. A svaka dogm a progresa suspenduje upravo ovu
borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili
boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka
im uniteta. Zbog toga je dogm a progresa pravi neprijatelj
progresa, a kritika dogm e progresa dodatni uslov i, ako
baš hoćete, prijatelj progresa.
Ovo bi m ogao biti i najkraći rezime knjige koja je p red
vama. Razlog da sa ovim rezim eom požurim , međutim ,
nije toliko u nestrpljenju da što pre objavim glavnu ideju
knjige, koliko u nastojanju da od samog početka predupre-
dim bilo kakvu, posebno neku veliku i suštinsku konfuziju.
A upravo je d n a takva, velika i suštinska konfuzija, bila bi i
ona, koja ne bi videla razliku između stvarnog i mogućeg
istorijskog progresa (za koji se i ja zalažem) i kontrapro-
duktivne dogm e progresa (koju kritikujem), ili, da to pre-
vedem n a nešto konkretniji istorijski i duhovni teren,
izm eđu danas toliko neophodne a retke poznom oderne
obnove hum anizm a (za koju se opredeljujem ) i danas toli-
ko raširenog a pogubnog postm odernog relativizma i ci-
nizm a (kojem se protivim ali sa kojim me ponekad m ada
uvek pogrešno poistovećuju).
Suštinski, žanrovski i problem ski (mada ne i konkret-
no, tematski i narativno, posebno ne tako da se dve knjige
ne bi mogle čitati svaka za sebe samostalno), Belle epogue:
kritika dogvie progresa, jeste je d n a vrsta drugog dela, ili,
bolje, nastavka, produžetka Dinamike ništavila: sociologije ne-
slobode. N epuna tri meseca nakon završetka rukopisa, i se-
darti meseci p re izlaska iz štam pe Dinamike ništavila, počet-
kom ja n u a ra 2005, na pitanje (su)izdavača ove knjige, i
prijatelja, M ilorada-M ija Popovića, da li odnosno šta pla-
niram dalje (pitanje-arhetip za sve m ontenegrinske skri-
bom ane), odgovorio sam da o tom e još uvek nisam razmiš-
ljao, p a zbog toga ne znam, ali da bi to, možda, m ogla da
bude kritika dogm e progresa. Pitanje nije bilo kurtoazno,
p a je usledio kraći razgovor, obrazloženje i preciziranje
iznete ideje, a zatim i prva pozitivna »recenzija«. Spasa više
nije bilo, Belle epogueje i definitivno začeta: do krajajanua-
ra 2005, razgovor je pretvoren u prvi, provizorni, do kraja
m arta 2005, u drugi, radni koncept, a nakon godinu, godi-
n u i po najnužnijih dopunskih priprem a, provera i čitanja
(od kojih su neka, posebno ona G. V. F. H egela i F. Ničea,
bila druga ili treća, a neka, posebno ona poznog M. Fukoa,
prem ijerna), krajem ju n a 2006, onaj razgovor pretvorio se
i u treći, konačni koncept, odnosno plan za pisanje nove
knjige (samo pisanje otpočelo je odm ah nakon završetka
nastave na univerzitetu početkom ju la 2006, a završilo po-
četkom februara 2007).
Dogma progresa dijagnosticiranaje kao je d an od glav-
nih patogenih nalaza, izvora ništavila našeg vremena, još u
Dinamici ništavila (posebno u njenom odeljku 4. Fenome-
nologija). Zbog toga i nije čudo da se u onom razgovoru,
upravo ova dogma, odnosno njena kritika, pojavila onako
lako, spontano, bez m nogo razmišljanja. Uprkos tome, iz-
nenadilo m e je (a ovo iznenađenje, pa i blaga neverica, da
ne kažem otpor, traje i dan danas), kada je, čak i nekoliko
veom a opsežnih i pažljivih provera, koje su odm ah nakon
onog razgovora usledile, izbor ove teme za glavni, zapravo
unikatni i ekskluzivni pred m et nove knjige, samo dodatno
i višestruko potvrdilo. N ikada nisam bio vulgarni materija-
10
list, ali izgleda da je u meni, i do današnjeg dana, u izve-
snoj, pa m akar i minimalnoj meri, ostala neka vrsta inerci-
je onog preteran o g m aterijalizma, koja je bila toliko karak-
teristična za sve sledbenike marksizma, neom arksizm a i
postm arksizm a, u poslednjoj četvrtini XX veka. Ne znam
kako bih inače drugačije m ogao da objasnim ovo svoje
produženo iznenađenje, nevericu, i otpor. Kao da se u
m eni, zbog ostataka one inercije i preteranosti, nešto du-
boko bunilo, i još uvek buni, protiv bilo kakve prim arnosti,
unikatnosti i ekskluzivnosti jed n o g čisto nem aterijalnog,
duhovnog faktora, zapravo i protiv sopstvenog, više puta
potvrđenog, »tvrdoglavog« nalaza i zaključka, da je upravo
je d a n takav, dakle čisto nem aterijalni, duhovni faktor, kao
što je dogm a progresa, ne samo je d a n od glavnih, nego i
je d a n od najdubljih izvora našeg aktuelnog poznom oder-
nog ništavila.
Da ipak ne potonem u vrtlog beskonačnih unutrašnjih
sporenja, pom ogle su mi dve skrom ne ali korisne ideje
odnosno interpretacije. Prva se odnosi na stari filozofski
spor izm eđu monista i dualista, onaj oko pitanja prave
prirode, prim arnosti i odnosa izm eđu duha i m aterije. Po-
red priznanja koje sam već izneo (o mogućnosti izvesne pa
m akar i m inim alne inercije je d n e vrste p reteranog m ateri-
jalizm a), priznajem jo š i da me ovaj spor, zapravo, nikada
nije posebno im presionirao. Ipak, opreznosti radi, značaj
ovog spora, u svoj njegovoj složenosti, radije neću negirati,
nego ću ga samo, u onom njegovom vaniskustvenom, me-
tafizičkom delu, ostaviti po strani (ili, kako se to obično
kaže, u zagradi). Nezavisno od toga da li smo u ovom
sporu m onisti ili dualisti, ili nas on, može biti, toliko, ili
uopšte ne zanima, naim e, čovekova m aterija i duh, u svo-
jim samostalnim i interaktivnim egzistencijama, dovoljno
su realni, konkretni i podsticajni, da ne m ogu a da u svoje
rasvetljavanje ne uvuku, čak i nas koji i dalje držimo, da je
iskustvo privilegovan, ako već ne i jed in i izvor saznanja.
11
Zaista, zar je uopšte neophodno da budem o bilo kakvi
metafizičari, spiritualisti ili mistici, monisti ili dualisti, pa
da vidimo, najpre, da je čovek složeno biće, koje jednako
konstitušu njegova m aterija i njegov duh, zatim, da čove-
kova m aterija, a preko ove i m aterija uopšte, bitno uslov-
ljava i oblikuje čovekov duh, konačno, i obrnuto, da i čove-
kov duh, »povratno« ili »primarno«, pozitivno ili negativ-
no, produktivno ili destruktivno, svejedno, ali uvek snažno
i ravnopravno, uzvraća svojoj parnjakinji, materiji. U jed -
noj mogućoj istoriji ovog uzvraćanja, posebno u onom nje-
nom delu koji bi se bavio njegovim negativnim , destruktiv-
nim , »nesrećnim« oblicima, istorija dogm e, odnosno istori-
ja dogm e progresa, zauzimala bi sigurno je d n o od najistak-
nutijih mesta.
D ruga ideja upućuje na je d a n važan i složen evolutivni
m om ent čoveka duha-m aterije (ili m aterije-duha svejed-
no). Na činjenicu, naim e, da je u poslednjih nekoliko hi-
Ijada godina čovekovog naučno-tehnološkog razvoja, sve
više duha, a sve m anje materije. Ali i na sve veće i sve
opasnije zaostajanje čovekovog m oralno-političkog u od-
nosu na njegov naučno-tehnološki progres (usled čega,
znamo, može da dođe i do njegovog totalnog kraja odno-
sno samouništenja). Bilo kako bilo, je d n o je sigurno: sve
ono što je gore generalno rečeno o ravnopravnosti i inte-
rakciji čovekove m aterije i duha, i o onom dugom uzvraća-
nju ovog drugog onoj prvoj, jo š više i jače važi u našem
današnjem vrem enu, koje je, više nego ikada u dosadašnjoj
istoriji, »vreme duha« (dobrog ili lošeg, to je već stvar
čovekovog ovakvog ili onakvog izbora odnosno inteligenci-
je). U svakom slučaju, to je sasvim dovoljno, ne samo da
opravda, nego i da naloži, urgentno zasnivanje i razvijanje,
je d n e relativno nove, celovite i ozbiljne kritike dogm e pro-
gresa.
12
1.
Pr e d m e t
Je d a n od najpoznatijih rečnika u svojoj vrsd, prilično je

suzdržan, ekonom ičan, čak oskudan: »bel epok (fr. belle
epoque lep period) epoha p red početak I svetskog rata«
(Milan Vujaklija, Leksikon stranih reci i izraza, Osmo izdanje,
Prosveta, Beograd, 2004, strana 108). U kratkom , veoma
kratkom opisu, ne nalazimo skoro ništa o složenoj genezi,
kao ni o jo š složenijoj evoluciji ovog pojma: o tačnom i
preciznom vrem enu njegovog prvog pojavljivanja u oblasti
istorije um etnosti, o njegovom kasnijem prenošenju u
oblast istorije uopšte (opšte istorije, ili istorije kao takve,
kako se to obično kaže), najzad ni o njegovom konačnom
odnosno aktuelnom smirivanju u jednoj vrsti narkotičke
(samo)ironije. O d svega ovoga, u onom e »lep period«, i
onom e »pred početak I svetskog rata«, nailazimo samo na
je d a n blagi, veom a blagi nagoveštaj.
Uz ovaj nagoveštaj, ide i je d n a više subjektivna, unu-
trašnja, psihološka dilema: da li je nagoveštena iluzija belle
epoque-a, zapravo, potpuno univerzalna, standardna i ob-
jektivna, onako kako je potpuno univerzalno, standardno i
objektivno, i svako starenje kao takvo, pa i svako za stare-
nje karakteristično sećanje na »lepo vreme« prohujale mla-
dosti, ili je ovde na delu i nešto što je mnogo, m nogo
složenije, konkretnije i kontigentnije. Da je ovo drugo, a
ne ono prvo, dakle da je nešto m nogo složenije, konkretni-
je i kontigentnije, a ne nešto potpuno univerzalno, stand-
ard n o i objektivno, govori sociologija svetskog sistema
13
Im anuela Volerstina. Nadovezujući se na sociologiju Pitiri-
m a Sorokina, i na istoriju Fernana Brodela, posebno na
njihove duge, viševekovne statističke serije, sociologija,
teorija i istorija savremenog svetskog sistema Im anuela Vo-
lerstina, uverljivo m arkira i kritični period 1914-2050, kao
period duge strukturne krize i disolucije ovog istorijskog
sistema. U interpretaciji ove škole, ni prvi svetski rat 1914-
1918, zbog toga, nije bio obični, ciklični, unutarsistemski
rat, prolazni porem ećaj, pogoršanje, nego tek početak jed -
nog sasvim ekstraordinarnog, ekstrasistemskog i dugotraj-
nog (s)loma sistema. Pa zbog toga ni onaj prem ijerni belle
epoque 1900-1914, nije bio, da tako kažemo, neki obični,
ciklični, unutarsistem ski belle epoque.
I ne samo to: zahvaljujući snazi zaboravljanja, tog naj-
moćnijeg, sveproždirućeg dem ona ljudskog ništavila, ovaj
vanredni istorijski belle epoque, nakon svog prvog, prem i-
je rn o g izdanja s početka XX veka, kao da se rasprsnuo u
mnoštvo novih, malih, repriznih izdanja. U tom smislu,
nakon prvog, velikog, možemo da identifikujemo, još naj-
m anje tri mala, rasprsnuta belle epoque-a.
Prvi takav, mali, reprizni, rasprsnuti »lepi period«, bile
su pred ratn e 1980-e u tadašnjoj SFRJ. Sticajem okolnosti,
pune tri godine, 1985-1988, funkcionisao sam na »dva
koloseka«, kao asistent na Pravnom fakultetu u Titogradu,
i, u isto vreme, kao urednik izdavačke delatnosti u omla-
dinskoj organizaciji Jugoslavije u Beogradu. Po m nogo če-
mu, bilo je to privilegovano vrem e i mesto. Središte »ura-
gana« u inkubaciji, koji će ubrzo razoriti čitav je d an m in i-
svet. I to u veoma ranoj, zapravo najranijoj fazi ove inkuba-
cije, kada su samo retki videli prve znake smrti, a ostali
opušteno uživali u ekstazi i dekadenciji »lepog vremena«.
Glavni kontrast toga vrem ena, onaj između sveopšte opuš-
tenosti i nadolazeće opasnosti, nikada neću zaboraviti. Uz
14
sve ovo, ne treba zaboraviti ni to, da je i ovaj mali, reprizni,
jugoslovenski belle epoque 1980-ih, imao svoju konekciju
na onaj veliki, prem ijerni, svetski belle epoque s početka
XX veka. Naim e, jo š je Im anuel Volerstin, u jednoj svojoj
lucidnoj i originalnoj rekonceptualizaciji, spojio dva svet-
ska rata iz prve polovine XX veka, u je d a n veliki svetski,
preciznije evro-atlanski, još preciznije nem ačko-am erički,
tridesetogodišnji rat 1914-1944, a zatim je i je d a n mlađi
ali jednako lucidni istoričar, usred beskrajnog trabunjanja
m ejnstrim era o »povratku Balkana u XIX vek«, napravio
sličnu intervenciju, spojio rasute m onade velikog postjugo-
slovenskog haosa i nasilja 1990-ih, i u njihovom najzad
dobro osvetljenom kontinuum u, prepoznao poslednje os-
tatke ili »proplamsaje« istog onog tridesetogodišnjeg rata,
samo sada u jednoj njegovoj užoj i unutrašnjoj dimenziji,
evropskog građanskog rata.
Drugi mali, rasprsnuti belle epoque, predstavlja pos-
lednja decenija XX veka, za Zapad, posebno za SAD, koje
su upravo izašle kao pobednik iz poluvekovnog hladnog
rata, i kao je d in a preostala supersila na čitavoj planeti,
decenija velikog trijumfa, ali i decenija velike, samoobma-
njujuće iluzije. T rijum f je bio prom ptan i očigledan u sva-
kom pogledu, samoobm anjujuća iluzija m orala je još da
čeka, da tek dobije svoj jedanaesti septem bar. Skeptičniji
na Zapadu, m eđutim , sliku svoje moguće m račne budućno-
sti, mogli su da vide jo š i tada, i to baš na prokazanom
Balkanu, gde se upravo 1990-ih urušavao onaj samoobma-
njujući mali jugoslovenski belle epoque iz prethodne dece-
nije, ali je skeptičnijih tada na Zapadu i u SAD bilo veoma
malo, sećate se ton su davali bivši stejtdepartm enski apa-
ratčici, novoproizvedeni ideolozi i »teoretičari«, sa svojim
delirijumskim fantazijama o »kraju istorije i poslednjem
čoveku«, »trijumfu liberalne demokratije«, i sve tako, i sve
tom e slično.
15
Za treći »lepi period« p re možemo reći da predstavlja
nedovršeno razlivanje nego je d n o k ra tn o rasprskavanje
onog našeg prem ijernog belle epoque-a s početka XX ve-
ka i još uvek samo njegovu zastrašujuću m ogućnost i pret-
nju a ne i njegovu neizbežnost (te tek u slučaju svog stvar-
nog realizovanja, i njegovo konačno, veliko, najveće ispu-
njenje). Zaostajanje našeg m oralno-političkog u odnosu na
naš naučno-tehnološki progres, na početku XXI veka, po-
stalo je jo š veće i opasnije, nego što je bilo na početku XX
veka, pa uopšte nije teško ni da zamislimo: ukoliko čovek
ne uspe da zaustavi, ili barem ublaži ovo zaostajanje, na
kraju XXI veka, lako bi m ogao da se nađe u situaciji, da
samo nem oćno konstatuje, kako j e čak i čitav kratki ali
opaki XX vek, sa ona dva svoja strašna totalitarna m onstru-
m a, u odnosu na zamislive a jo š strašnije naučno-tehno-
loške i m oralno-političke m onstrum e XXI veka, bio, za-
pravo, tek kao je d a n mali, naivni i neuverljivi belle epoque.
A da sve ovo jasno (pred)vidimo, bile su dovoljne čak i
najoskudnije informacije o gotovo neograničenim moguć-
nostim a današnje inform atičke naučno-tehnološke revolu-
cije, i o istovrem eno frustrirajućim ograničenostim a, spo-
rostim a i stagnacijama čovekove m oralno-političke evolu-
cije. I m akar samo malo »uplašene mašte« iz Izvora totalita-
rizma H ane Arent.
Toliko o belle epoque iz zanosnog naslova ove knjige.
Ali ovaj naslov ipak je više u sferi egzoterije, vidljivog spo-
Ijašnjeg omotača, »šuma vremena« (Lev Kreft). Tek podna-
slov ove knjige direktno upućuje na skriveno unutrašnje
jezgro, m atricu, vladajući duh našeg vrem ena. Zbog toga
se još je d n o m vraćamo dogmi progresa.
N ajpre, još je d n o m treba naglasiti, ali sadajoš i razviti i
precizirati, razliku izm eđu stvarnog progresa i dogm e pro-
gresa, koja ostaje ključna i kritična. Ova razlika može da se
16
formuliše i ovako: svaki ljudski progres je istorijski relati-
van, ograničen i prolazan, dok je svaka dogm a progresa,
po svojim uverenjim a i pretenzijam a, anti-istorijski apso-
lutna, apsolutistička, »neograničena« i »večna«, pa stoga i,
najblaže rečeno, neadekvatna. U tom e je glavni »kvar« sva-
ke dogm e pa i svake dogm e progresa.
Sto je upravo rečeno za ljudski progres, važi i za sve
druge ljudske stvari, p a i za sve stvari uopšte. Sve ima svoj
početak, začetak i rađanje, pa svoj razvoj, ekspanziju, us-
pon i rast (uključiv, naravno, i svoj vrhunac), najzad i svoje
nem inovno opadanje, starenje, um iranje i kraj. Vizuelno
odnosno grafički, ovu univerzalnu ali jednostavnu ideju, o
»večnoj vatri«, pulsaciji i meni, rađanju i um iranju stvari,
najbolje izražava i predstavlja ona kriva koja je kao žablji
skok: parabola. Kosmos, (planeta) zemlja, život, čovek (kao
vrsta), pa neolit, civilizacija, istorija (u užem smislu te reči),
te »naš« jezičak neolita, to je st dvadesetpet vekova »grčko-
rim ske i zapadne kulture« (Pitirim Sorokin), najzad i pola
m ilenijum a »savremenog svetskog sistema« (Im anuel Vo-
lerstin): ovo je samo prelim inarni i sum arni spisak stvari
kojima će se baviti Belle epoque. I naravno: svaka od ovih
stvari imaće i svoju odgovarajuću putanju odnosno parabo-
lu.
Više od ostalih, u ovoj knjizi, u fokusu će ipak biti
poslednja od pobrojanih stvari: polum ilenijum ska m oder-
na, čiju putanju, odnosno parabolu, uglavnom na osnovu
nalaza sociologije svetskog sistema, opisuje grafik 4. Na-
ravno da je načelno moguće da se zamisli i opiše i neka
druga dogm a progresa, to je st i neka dogm a progresa u
okviru nekog drugog, ranije postojećeg istorijskog sistema
ili civilizacije (mada svi raspoloživi izvori govore o tome
kako m akar kod starih Grka i Rimljana ideja progresa
nikada nije bila dom inantna: kao što je dobro poznato
17
tam o je to bila upravo suprotna ideja cikličnog ponavlja-
nja), ali se Belle epoque odlučio upravo za ovaj, »moderni-
stički« izbor, p re svega zbog najveće zainteresovanosti za
problem e našeg istorijskog sistema i vrem ena. U svakom
slučaju, tek sada, u okviru ovog izbora,. moguće je da se,
konkretnije, tačnije i preciznije, istorijski odredi, i mesto
odnosno vrem e rođenja i života naše vrle dogm e progresa.
O bratite pažnju, stvar nije ni malo komplikovana: na grafi-
ku 4 to je otprilike poluvekovni segm ent naše polum ileni-
jum ske krive odnosno parabole označen slovom a, uglav-
nom druga polovina XIX veka, ili, prem a jednoj od naj-
poznatijih i najpopularnijih knjiga ljudskog »sveznanja«,
nešto preciznije, period 1840-1880, kada se, »kao rezultat
kum ulativnih naučnih, ekonom skih i političkih prom ena
preth o d n ih vrem ena, m eđu obrazovanim ljudima na Zapa-
du«, ideja progresa, ne samo pojavila, nego i nadm oćno
trijumfovala, i to u njenim najrazličitijim, p a i m eđusobno
konkurentskim oblicima, kao što su bile teorija evolucije
Carlsa Darvina, liberalizam Džona Stjuarta Mila, i socijali-
zam Karla M arksa (The World Almanac and Book o f Facts
2005, W orld Almanac Books, New York, NY, 2005, strana
515).
Ne napuštajte grafik 4, zadržite pažnju, stvar je i dalje
sasvim jednostavna: odm ah iza segm enta a, dolazi segm ent
b, period 1900-1914, zapravo naš prem ijerni belle epo-
que, koji neposredno prethodi vrhuncu našeg istorijskog
sistema, a zatim, prirodno, i segm ent c, period dugog
opadanja i disolucije ovog sistema 1914-2050, koji će se,
kako pokazuju Fernan Brodel (Civilization and Capitalism,
I—III) i Im anuel Volerstin, posebno intenzifikovati nakon
1968, 1974, 1989, i 2001.
Pre nego nastavimo sa kom entarisanjem grafika 4, ne-
ophodno je da malo zastanemo i, m akar i u najsažetijem
18
Gr a f ik 1.
Naš kosmos, parabola
0 »Big bang«, nastanak našeg kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina
1 Nastanak Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina
2 Nastanak života pre oko 4,2 milijarde godina
3 Nastanak Homo sapiens sapiensa pre oko 100.000-200.000 godina
4 2007. godina
5 Kraj našeg kosmosa
6 Sledeći »Big bang«
7 Prethodni »Big bang«
19
Gr a f ik 3.
Dvadesetpet vekova »Grčko-rimske i zapadne kulture«
(P. Sorokin), tri velike parabole (A = antika, S = srednjevekovlje,
M = moderna), i tri velike pozne (Pa = pozna antika,
Ps = pozno srednjevekovlje, Pm = pozna moderna)
Gr a f ik 4.
Naša polumilenijska moderna, treća velika parabola M iz
grafika 3, sa trećom velikom poznom (poznom modernom)
b 1900-1914: Belle epoque

c 1914-2007-2050 (1968,1974,1989, 2001): Opadanje
20
Gr a f ik 5.
Opasno zaostajanje čovekovog moralno-političkog u odnosu na
njegov naučno-tehnološki razvoj
T1: veoma burni, eksponencijalni naučno-tehnološki rast

(alternative: T2 ili T3, linearni ali snažniji
naučno-tehnološki rast)
P1: veoma spori, linearni moralno-politički progres

(alternative: P2, nešto snažniji ali još uvek od T1, T2 i T3,
značajno slabiji linearni rast, ili čak P3, čovekovo
moralno-političko nazadovanje)
obliku, istaknem o je d n u važnu, m etodološku činjenicu.

Grafik 4, kao i ostali grafici u ovoj knjizi, veoma su jedno-
stavni, utoliko što se po pravilu fokusiraju samo na najveće
istorijsko-sistemske fenom ene (pojave, dinamike, tenden-
cije, segm ente ili faze, posebno kritične faze rađanja, cveta-
nja i um iranja ovog odnosno onog istorijskog sistema), ali
su ovi grafici pritom , dakle i u ovim svojim najkrupnijim ,
najvećim i najjednostavnijim prikazima, uvek i bez izuzet-
ka, naučno odnosno empirijski, pa i kvantitativno, stati-
stički utem eljeni, a ne tek hipotetički, pogotovo ne pro-
izvoljni. Na neke od ovih temelja, izvora, već smo uputili,
21
na neke ćem o tek uputiti. Na ovom mestu, međutim , upu-
tićemo jo š samo sasvim generalno i prelim inarno, na dva
takva najopštija i najznačajnija izvora (ova dva izvora mogu
biti posebno interesantna za one koji naše grafike i izvore
žele ne samo da provere nego i da upoznaju celovitije i
neposrednije). Prvo, to je moja knjiga (zapravo doktorska
disertacija) Ritam sveta: skola svetskog sistema Immanuela Wal-
lersteina (CID, Podgorica, 1995): uz iscrpnu bibliografiju, u
ovoj knjizi, zainteresovani čitalac može da pronađe, i odgo-
varajuću prezentaciju i interpretaciju glavnih teorijskih,
m etodoloških, em pirijskih i kvantitativnih odnosno stati-
stičkih izvora, istraživanja i nalaza, za razum evanje i praće-
nje nastanka i razvitka polum ilenijum skog savrem enog
svetskog sistema, posebno dvojice u ovoj stvari najznačajni-
jih autora, Im anuela Volerstina, oca teorije svetskog siste-
ma, i F ernana Brodela, oca strukturalne istoriografije, ili
istorije dugog trajanja, i, u velikoj meri, intelektualnog oca
samog Im anuela Volerstina (naš grafik 4 zasniva se upravo
na ovim izvorima). I drugo, to je je d n o od najznačajnijih
dela sociologije XX veka, Društvena i kulturna dinamika ru-
sko-am eričkog sociologa Pitirima Sorokina, objavljena naj-
pre, još pre pola veka, u SAD (1957), a tek nedavno, preve-
dena i objavljena i kod nas (CID, Podgorica, Službeni list,
Beograd, 2002): upravo u ovoj studiji, autor je izveo onu
empirijsku, kvantitativnu, statističku analizu i interpretaci-
ju , onih dvadesetpet vekova »grčko-rim ske i zapadne kul-
ture«, koje smo već pom enuli, i o kojim će još biti reči (na
ovom izvoru zasniva se i naš grafik 3: i o njem u će tek biti
reči).
Vratim o se sada našem grafiku 4. Fenom en koji sada
valja prim etiti, jeste je d n a vrsta udvostručavanja: obratite
pažnju, u periodu 1840-1880-1900. (segment a), p a i u
periodu 1900-1914. (segment b), progres je i objektivan i
22
subjektivan, postoji, da tako kažemo, i u stvarnosti, i u
glavama ljudi, u periodu 1914-2050. (segm ent c), m eđu-
tim, dolazi do je d n e vrste velikog »razvoda«, progres ob-
jektivno prestaje, počinje dugo i bolno opadanje, ali sub-
jektivno, po inerciji, u obliku dogm e progresa, u glavama
ljudi, da se opet tako izrazimo, on, tačnije njegova pro-
dužena iluzija, i dalje traje. U filozofiji, ovaj veliki »raz-
vod«, poznat je kao dijalektika, ili, preciznije, negativno,
kao »šizofrenija«, histerija ili ludilo subjekta (i objekta). U
spiritualizmu, misticizmu i sajnsfikšnu, na prim er i u filmu
»Duh« (sa Demi Mur), kao onaj beskrajno nesrećni duh,
koji je jo š uvek zaglavljen u limbu između tela (kojeg je
nesrećnik napustio) i neba (do kojeg još uvek nije stigao).
Samo što naš istorijski limbo traje već skoro čitav je d an
vek. U tom smislu, dogm a progresa je zaista ne samo
vladajući, nego i karakteristični, distinktni duh našeg vre-
mena. U drugom delu ove knjige, videćemo kako ovaj duh
karakteriše i je d a n neuobičajeno, čak ekstrem no široki me-
gaspektar. »Razvod« subjekta i objekta, koji tako snažno
obeležava ovaj duh, traje već čitav je d a n vek, od »bellle
epoque«-a s početka XX do, evo, početka XXI veka, pa
stoga nije ni čudo, što su se, u ovako dugom , uz to i
dram adčnom istorijskom razdoblju, iz jed n o g jed in o g ba-
zičnog duha, vrem enom razvili veoma različiti, bogati i
nestabilni alotropski oblici, m orfem i i endem i. Duhovni,
m entalni i psihološki. Od, kako bi filozofi rekli, sebe-još-
uvek-ne-svesnog, ranog, naivnog, i egzaltiranog (heroj-
skog), preko sebe-već-relativno-svesnog, razvijenog, i ne-
srećnog (tragičnog) oblika, pa sve do njegova dva posled-
nja, čak granična oblika ili tipa, onog ciničnog, i onog
sadističkog, koji su, kao još razvijeniji i nesrećniji od svojih
prethodnika, sloterdajkovski rečeno, već skoro »promijeni-
li stranu« (Peter Sloterdijk, Kritika ciničkog uvia, Globus,
Zagreb, 1992, strana 117).
23
Analiza četiri tipa dogm e progresa, koja sledi u dru-
gom delu ove knjige, usredsrediće se više na njihove ap-
straktne, što će reći dubinske, matrične, ontološke karakte-
ristike. Radi lakšeg prepoznavanja, povezivanja i praćenja,
m eđutim , ovde, u uvodnom delu, valja m akar najaviti,
im enovati i skicirati, i dva njihova glavna savremena feno-
m enološka lika. Ergo, dva glavna savremena fenom eno-
loška lika dogm e progresa, danas, posle hladnog rata, jesu
EU H avijera Solane, i SAD Džordža Buša Mlađeg. Jed in a
značajnija razlika izm eđu ova dva »slavna«, ultradogmatizi-
vana, gotovo kastinski nedodiriva lika, jeste u tome što EU
Havijera Solane predstavlja je d a n više cinični, a SAD Džor-
dža Buša M lađeg je d a n više sadistički tip dogm e progresa
(pri čem u je ovaj drugi već počeo da se preliva i u onaj
vanjski, apokaliptički tip).
Razvoj događaja posle D rugog zalivskog rata u Iraku
2003, naim e, veom a brzo je pokazao, da su sve samo-
dopadljive retorike o EU kao tobože miroljubivoj i multila-
teralnoj alternativi ratobornim i unilateralnim SAD, bile
sasvim preuranjene, ishitrene i naivne, ukoliko već ne i od
samog početka makijavelistički proračunate, manipulativ-
ne i cinične. Za samo godinu-dve nevidljivih, unutrašnjih
aparatskih dinam ika, interakcija i adaptacija, spoljne poli-
tike Brisela i Vašingtona, evoluirale su, od prvobitnih, si-
m uliranih i(li) stvarnih retoričkih divergencija, napetosti i
konfrontacija, do sve snažnijih, dubinskih, konzervativno-
narodnjačkih, desno-populističkih i militarističkih konver-
gencija. Najbolji prim er za ovo je postepeno ali na kraju i
potpuno odustajanje EU od sopstvenih prvobitnih oštrih i
eksplicitnih kritika ideje »preventivnog rata« vašingtonske
adm inistracije. N a taj način, dom inantne spoljne politike
EU i SAD, veoma brzo su se bezmalo fuzionisale, u obliku
nove-stare svete »evro-atlanske« alijanse. Svog privilego-
24
vanog neprijatelja, ova nova-stara alijansa, veoma brzo je
našla u jednoj drugoj, mračnoj alijansi, onoj novih, po-
sthladnoratovskih terorista, A1 Kaide i ostalih. A temeljni
obrazac »prijateljskog neprijateljstva« ili »neprijateljskog
prijateljstva«, bio je već tu, nasleđen i recikliran iz vrem ena
hladnog rata. Na osnovu ovog obrasca, dve alijanse, veoma
brzo počele su da funkcionišu kao dve »prijateljski nepri-
jateljske« ili »neprijateljski prijateljske« frakcije, je d n e šire,
zajedničke, super-kom pleksne, globalne »unholy alliance«
odnosno »nesvete alijanse« (Tomaž Mastnak). O ovoj slo-
ženoj problem atici, na drugom mestu. Ovde, na samom
kraju, još samo je d n a nepretenciozna ali upozoravajuća
konstatacija, naim e, da je opisana super-kom pleksna »ne-
sveta alijansa« »evro-atlanskih« militarista i »islamskih« i
drugih terorista, m ada, generalno gledano, još uvek istorij-
ski otvorena, nestabilna i neizvesna, u ovom m om entu,
dakle na sam om početku druge polovine prve decenije
XXI veka, zapravo, prilično snažna, moćna, i, na žalost,
dom inantna u svetskim razm eram a.
25
2.
Met o d
U vrem enim a stabilnih stanja istorijskih sistema, i sistemi

znanja, kao njihovi podsistemi, relativno su stabilni. U
ovakvim vrem enim a i stanjima, i odgovarajući metodološki
uvodi ili predgovori, po pravilu su stabilni i standardni,
najčešće obim om neveliki, tako da retko kada zauzimaju
više od je d n e desetine celokupnog teksta, a sadržinom
konvencionalni, neretk o sasvim rutinski, čak šablonski.
O brnuto, u vrem enim a nestabilnih stanja istorijskih siste-
ma, i sistemi znanja, kao i odgovarajući metodološki uvodi
ili predgovori, postaju nestabilni, nestandardni i nekon-
vencionalni. Obimi metodoloških razm atranja tada se zna-
čajno povećavaju, a sadržine otvaraju za sporove, eksperi-
m ente i alternative. Sto važi za istorijske sisteme i njihove
sisteme znanja uopšte, važi i za savremeni svetski sistem,
naš konkretni, i jo š uvek živi, m ada opadajući istorijski
sistem, kao i za njegov sistem znanja, p re svega za m oder-
nu društvenu nauku, koja je takođe još uvek živa, iako i
ona u krizi i opadanju. Zbog toga, i u slučaju našeg istorij-
skog, duhovnog i naučnog sistema, već skoro čitav je d an
vek, od kako je započela njegova produžena strukturna
kriza (1914-2050), a posebno u poslednje tri-četiri deceni-
je , od revolucionarne 1968, od kako je snažnije počela da
se širi aktivna i kritička (a ne tek reaktivna i pasivna) svest
o ovoj krizi, lako možemo da uočimo, i one nestandardne
sim ptom e, to je st značajno povećavanje obima, kao i spo-
26
rova, eksperim enata i alternativa, u odgovarajućim meto-
dološkim uvodim a ili predgovorim a.
U slučaju Dinamike ništavila, ovi nestandardni simpto-
mi, izraženi su čak i m nogo jače i jasnije, nego u većini
drugih knjiga: od tri dela ove knjige, m etodološkim raz-
m atranjim a posvećen je čitav prvi deo (»Metodologija«), ili,
preciznije, jezikom suvih brojki, od ukupno 296 stranica,
prvi, m etodološki deo, zauzeo je čak čitavih 127 stranica,
to je st oko 43% od ukupnog obima knjige, što je, prizna-
jem , prilično retko i neuobičajeno, čak i za knjige iz našeg
vrem ena krize. O d je d n o g broja čitalaca, kolega i prijate-
lja, zbog toga sam dobio i ne mali broj otvorenih i oporih
prigovora. Prigovori su se uglavnom odnosili na navodno
p reteran u i stoga lošu apstraktnost. I, naravno, bilo je sa-
svim prirodno, što sam početak ovog odeljka Belle epoque-
a, odnosno preth o d n i pasus, iskoristio da na ove prigovore
odgovorim, m akar načelno. Ali čitalac ove knjige ne treba
previše da se plaši: budući da sam najveći deo metodo-
loških problem a već apsolvirao (ili se m akar ja tome na-
dam ) u Dinamici ništavila, čisto metodoloških razm atranja u
Belle epoque-u biće m nogo m anje nego u njenoj knjizi-pre-
thodnici. Zbog toga u nastavku sledi samo nekoliko opštih
ali i ovde neophodnih m etodoloških podsećanja odnosno
referenci, i samo nekoliko specijalno za Belle epoque značaj-
nih m etodoloških prilagođavanja odnosno aplikacija.
Pre svega, podsećanje na metodološki princip transdi-
sciplinarnosti. Posebno na ono važno upozorenje, koje nas
stalno opom inje na to kako ovaj princip nikako ne bi smeli
da shvatimo odnosno praktikujem o kao napuštanje, nego
tek kao inteligentno preoblikovanje principa podele rada i
specijalizacije, tako da se podela rada i specijalizacija u
nauci ubuduće više ne vrši u okviru starih i iscrpljenih
naučnih oblasti i disciplina, nego u okviru nekih novih
27
epistem oloških i organizacionih principa. U Dinamici ništa-
vila posebno je ukazano na princip problem ske podele
rada i specijalizacije, kao na je d an takav novi epistemološki
i organizacioni princip u nauci, ali je pritom takođe istak-
nuto i to, kako i ovaj princip treba shvatiti i praktikovati
krajnje oprezno i fleksibilno, kao samo je d a n takav mo-
gući, nikako ne, dakle, i kao jed in i ili obavezujući, novi
princip i oblik. Ovo poslednje zbog toga što je i celokupni
duhovni ođnosno naučni sistem, baš kao i celokupni istorij-
ski sistem kojem ovaj pripada, jo š uvek u stanju superkom -
pleksnog i superdinam ičnog inter-regnum a, a ne u stanju
nekog potpuno starog ili potpuno novog, nespornog, sta-
bilnog i kristalizovanog sistema, kao i zbog toga što će ovo
stanje je d n o g izuzetnog inter-regnum a, potrajati najvero-
vatnije još najm anje dve-tri decenije. Pa će zbog toga,
konsekventno, u ovom relativno dugom periodu, i u oblasti
epistem ologije i organizacije društvenih nauka, adekvatni-
ja i inteligentnija biti svaka opreznost, fleksibilnost, otvore-
nost, eksperim ent i alternativa, nego bilo kakva isključi-
vost, krutost, zatvorenost, rutina i mejnstrim.
Uostalom, eksperim entalna, posebno problem ska tran-
sdisciplinarnost, o kojoj ovde govorimo, ima već i svoju
malu, ali bogatu, čak zavidnu istoriju. Citav XX vek, poseb-
no drugu polovinu ovog veka. Vreme velike socijalne kata-
klizme. I velike, produžene, nedovršene i neizvesne po-
stkataklizmičke refleksije i konsolidacije. U ovom vreme-
nu, u društvenoj nauci, sve je veći broj novih pravaca,
istraživanja, teorija, studija i knjiga, čiji je predm et, upravo
ova kataklizma, traum a shvaćena kao opsesivni problem , a
m etod, ova ili ona transdisciplinarnost, proizvedena kao
egzistencijalna alternativa staroj, već iscrpljenoj i nemoć-
noj m onodisciplinarnosti. Ovaj broj već je toliki, da bi,
možda, već m ogla da se formira, i neka vrsta M ape ili
28
Tablice »Mendeljejevljevih elemenata« transdisciplinarno-
sti. U svakom slučaju, prim eri metodološke transplantacije
i kombinacije istorije i sociologije, u novoj strukturalnoj
istoriogafiji Fernana Brodela, i sociologije, istorije, ekono-
mije, m eđunarodnih odnosa i drugih disciplina, u isto tako
novoj i alternativnoj teoriji svetskog sistema Im anuela Vo-
lerstina, iako svakako egzem plarni, pa i paradigm atični,
nikako nisu i usamljeni, i ovo, uprkos svoj notornoj konzer-
vadvnosti, žilavosti i tuposti jo š uvek dom inantnih m etodo-
loških m onodisciplinarnih m ejnstrim era, m anje ili više,
dobro zna svako ko se društvenom naukom dvadesetog
veka, i dvadesetim vekom kao takvim, iole ozbiljnije bavio.
Posebnim značajem za Belle epoque, je d n a izrazito tran-
sdisciplinarna knjiga, ipak se vidno izdvojila. T o je Kritika
ciničkog uma nem ačkog filozofa Petera Sloterdajka. Kritika
ciničkog uma Petera Sloterdajka bila je u stvari je d n a vrsta
glavnog uzora za pisanje Belle epoque-a, isto onako kao što
je Zarobljeni um Ceslava Miloša bio glavni uzor za pisanje
Dinamike ništavila. Pre svega, reč je o predm etu. Glavni
pred m et nem ačkog filozofa, jeste je d n a istorijski komplek-
sna, specifična i negativna form a poznom odernog duha:
cinizam. U slučaju Belle epoque-a, to je isto tako je d n a
pretežno negativna form a duha: dogm a progresa. Bliskost
je očigledna. Bliskost m etoda je takođe velika. Naravno, ne
toliko u konkretnom izboru i konfiguraciji, koliko u suštin-
skoj problem skoj transdisciplinarnosti. Koja je kao neka
neuralgična akupunktura. Kod Petera Sloterdajka, to je
najvećim delom kombinacija (opšte i prim enjene posebno
političke) filozofije i (teorije i istorije) literature, delom i
(opšte i nem ačke, »vajmarske«) istorije i (socijalne) psiholo-
gije. U Belle epoque, to je delom produžetak mojih ranijih,
delom razvijanje nekih m ojih novih »akupunkturnih« od-
nosno problem skih transdisciplinarnosti.
29
Sasvim generalno govoreći, problem kojim se konti-
nuirano i sistematski bavim već oko trideset godina, jeste
problem vlasti, a, un u tar ovoga, posebno problem ideolo-
gije, te važne reproduktivne kom ponente svake vlasti.
Ovim kom pleksnim problem om nisam se ni mogao baviti
drugačije do transdisciplinarno. N elagodu transdiscipli-
narnosti u našem vrem enu, koja potiče iz delovanja u uslo-
vima prevaziđene ali još uvek dom inantne monodiscipli-
narnosti, kao i m nogi drugi, ublažavao sam, ako ne i otkla-
njao, na veom a različite, često i sasvim spontane, neplani-
rane i improvizovane načine. Tako sam, za oblast kojom se
bavim, najčešće koristio ime »sociologija«, samo zbog toga
što je od svih društvenih nauka upravo sociologija naj-
opštija, p a u nju najlakše može da stane i sva ona ekspandi-
rajuća transdisciplinarnost bez koje nisam mogao. Slično je
bilo i sa term inom »teorijska sociologija«: rečenu opštost i
trandsisciplinarnost, ovim term inom , želeo sam samo još
jače da nagalasim. Najzad, istu stvar, nastojao sam da po-
stignem, i čestim optiranjem za »sociologiju politike«, s tim
što je kod ove potonje, na delu bila ne samo ona opšta,
nego i je d n a sasvim konkretna i prepoznatljiva transdisci-
plinarnost.
Slično je bilo i sa im enovanjima izvana. O d ovih, dva su
bila posebno indikativna. Prvo, Rastka Močnika, je d n o g od
vodećih alternativnih filozofa, sociologa i teoretičara savre-
m enog društva iz Ljubljane, koji je u jed n o m svom tekstu,
moje radove iz ciklusa Balkanska postm oderna, generalno
im enovao kao je d n u altern ativ n u »teoriju ideologije«
(»’Balkan’ kao elem ent u ideološkim mehanizmima«, u
zborniku D. I. Bjelić i O. Savić, urednici, Balkan kao metafo-
ra: izmedu globalizacije i fragmentacije, Beogradski krug, Beo-
grad, 2003, stranal32). Po m om mišljenju, ovo imenova-
nje, bilo je sasvim adekvatno, s obzirom na to da je, s je d n e
strane, njegovim opštim term inom »teorija«, moj rad jasno
distanciran od vladajuće monodisciplinarnosti, ali da je, s
30
druge strane, njegovim preciznim upućivanjem na »ideolo-
giju«, moj rad istovrem eno i dovoljno određen, u njegovoj
alternativnoj i problem skoj transdisciplinarnosti. Drugo
indikativno im enovanje m og rada, bilo je ono N enada Po-
povića, direktora, urednika i izdavača Durieux-a iz Zagre-
ba, sa O tvorenim kulturnim forum om M ilorada-M ija Po-
povića iz Cetinja, suizdavača Dinamike ništavila, koji je na
prom ociji ove knjige, u Biblioteci »Radosav Ljumović«, u
Podgorici, 23. septem bra 2005, za ovu knjigu odnosno
njenog autora, ne jed an p u t, upotrebio izraz »filozofija« od-
nosno »filozof«. A sve to, uprkos činjenici da sam ja sam,
kao da sam znao da će biti različitih imenovanja, u podna-
slovu Dinamike ništavila, preventivno i eksplicitno precizi-
rao: »Sociologija neslobode«. Zanimljivo je, m eđutim , da, ni
za vrem e prom ocije, ni kasnije, nisam uopšte nalazio za
potrebno, da na bilo koji način reagujem . U onom e »filo-
zofija« odnosno »filozof«, naim e, nalazio sam nešto što je
bilo isto tako adekvatno, ili m akar približno adekvatno,
kao neka vrsta indikacije, zam ene ili surogata, u svakom
slučaju kao oznaka za onu problem sku transdisciplinar-
nost, do koje mi je oduvek bilo najviše stalo.
Samo što sam, un u tar ove neprestane transdiscplinar-
nosti, sa protekom vrem ena i iskustva, značajno pom erao
radni odnosno istraživački naglasak. Na samom početku,
tokom 1970-ih i 1980-ih, kao tada jo š uvek neom arksist, a
tek potom postmarksist, zaokupljen konkretnom istorij-
skom i klasnom analizom, naglasak sam stavljao na njene
»objektivne« kom ponente, posebno na interakciju između
ekonom ije, politike i sociologije (nacionalne i m eđunarod-
ne). T okom teških 1990-ih, pod uticajem m račnih dem ona
vlasti i rata, m eđutim , počeo sam naglasak sve više da
pom eram , prem a njenim »subjektivnim« kom ponentam a,
posebno p rem a odgovarajućim kom ponentam a masovne
psihologije, straha i histerije, kako su one već bile razvije-
ne, ili barem nagoveštene, u kritički orijentisanoj političkoj
31
patologiji (sođologiji), rajhijanskoj psihoanalizi, i socijal-
noj psihologiji. Najzad, tek u najnovijoj, trećoj fazi, počet-
kom 2000-ih, po prvi put, počeo sam da uspostavljam,
kako sam sada uveren, pravi odnos izm eđu »subjektivnih« i
»objektivnih« kom ponenti transdisciplinarnosti. U ovom
potonjem smislu i pravcu, na m ene su najviše uticala kom-
pleksna istorijsko-duhovna istraživanja Mišela Fukoa, po-
sebno njegova pozna predavanja na Kolež de Fransu iz
1981-1982, objavljena pod nazivom Hermeneutika subjekta
(Svetovi, Novi Sad, 2003). Uz već pom enutu Kritiku ciničkog
uma Petera Sloterdajka, ova knjiga je , upravo zbog toga,
najviše uticala, i na moj Belle epoque.
U narednom , kao i u odeljcima koji slede, o ovom
uticaju biće više reči, ali već sada je neophodno, da se o
metodološkoj strani tog uticaja, kaže barem ono glavno. U
ovom m om entu, to su najm anje dve stvari. Prvo, istorijsko-
duhovna istraživanja, arheologija i genalogija Mišela Fu-
koa, uverljivo i jasn o pokazuje, kako »istina« (pod navodni-
cima zbog toga što je najveći deo onoga što se u društve-
nim naukam a i praksam a narcisoidno i agresivno samopri-
kazuje kao »istina« zapravo funkcionalna ali lažna istorijska
svest odnosno ideologija), u stvari, nikada nije ni u »subjek-
tu«, ni u »objektu«, onako odvojenim, izolovanim i hiper-
trofiranim , kako ovi najčešće funkcionišu u vladajućim in-
terpretacijam a, nego uvek i tek u njihovoj međusobnoj
povezanosti, isprepletenosti i interakciji. Tako, s je d n e
strane, Mišel Fuko uverljivo i jasno pokazuje, kako se čove-
kov subjekt odnosno duh, može valjano spoznati, objasniti
i razum eti, tek ukoliko se u dovoljnoj m eri »iskopa«, ispita i
rasvedi, i njegova objektivna, m aterijalna, istorijska zasno-
vanost, utem eljenost i uslovljenost (to je i najdublji razlog
za filozofova višedecenijska strasna istraživanja). Ali, s dru-
ge strane, Mišel Fuko, isto tako uverljivo i jasno, pokazuje
kako je i obrnuto, to je st kako se ni bez dubokog unutraš-
njeg razum evanja čovekovog subjekta odnosno duha, po-
32
sebno bez takvog razum evanja njegovih kritičnih intelek-
tualnih, m entalnih i psihičkih »akumulacija«, kom ponenti i
sistema, posebno sistema ludila, sistema nadziranja i siste-
m a znanja, ne m ogu razum eti, ni najznačajnije objektivne
istorijske pojave, strukture i prom ene, posebno ne njihove
velike i »iznenadne« istorijske smene, ru p tu re i lomovi.
I drugo, to je insistiranje Mišela Fukoa, na višeslojnosti
i višeznačnosti samih ljudskih znanja. U svojim minucioz-
nim arheologijam a i genealogijam a poznoantičkih, poseb-
no stoičkih filozofija, naime, francuski filozof razvija, naj-
m anje tri distinktna sloja i značenja ovih znanja, naim e
istoriju, epistemologiju, i antropotehniku, ovu poslednju
kao veštinu hum anog opstanka, posebno u vrem enu poz-
nosti, krize i opadanja. Ovde valja uočiti jo š je d n u kom-
pleksnost, zapravo superiornost m etoda francuskog filozo-
fa. Arheologije i genalogije Mišela Fuko, najčešće su, baš
kako zahteva i sam predm et, najm anje dvostruke, to je st u
isto vreme, delom partikularne, vezane za konkretni pro-
stor i vreme, što se razum e samo po sebi, delom univerzal-
ne, protegnute na širi prostor i vreme, što se najčešće ne
podrazum eva, ali što je takođe esencijalno. Tako je i ovde,
posebno kada je reč o poznoantičkim, posebno stoičkim
antropotehnikam a hum anog opstanka. Uz je d a n važan do-
datak. Uz svest, naim e, da je tek realna i bliska pretnja
nuklearno-ekološkog holokausta, u našem vrem enu pre-
p o te n tn e, neuravnotežene i poludele pozne m oderne,
onim poznoantičkim, stoičkim antropotehnikam a hum a-
nog opstanka, retroaktivno dala pravi i puni, bezmalo ap-
solutni smisao. I da je tek ovaj i ovakav smisao, sa svom
svojom konkretnošću, dram atičnošću i uverljivošću, ukazao
i na svu dalju neodrživost, novovekovnog razdvajanja, kon-
flikta, pa i neprijateljstva, između subjekta i objekta, duha i
sveta, znanja i opstanka.
33
3.
T r i v e l ik e po z n e
Na najapstraktnijem nivou, vreme, kao i prostor, može da

se zamisli, i kao beskrajni niz koncentričnih krugova odno-
sno sfera. U ovoj zamisli, beskraj je kao neka vrsta kori-
snog apsoluta, koji iskustveno jeste nemoguć, ali je kon-
ceptualno ne samo moguć nego i neophodan. Logičku
neophodnost, nužnost i korisnost beskraja, potvrđuje i jed-
na od najnovijih konceptualizacija u oblasti teorijske fizike,
ona je d n o g britanskog i jed n o g am eričkog fizičara, Nila
T uroka i Pola Steinharta, o kojoj nas, nakon izvornog
naučnog članka, objavljenog u časopisu Science, i intervjua
sa Nilom Turokom , objavljenog u britanskom dnevnom
listu The Guardian, obaveštava i podgorički dnevnik Vijesti
od 7. maja 2006. Podgorički dnevnik objašnjava i zbog
čega je ova konceptualizacija već laskavo prom ovisana kao
»nova radikalna teorija«. Sve do članka Nila T uroka i Pola
Steinharta, naim e, teorijska fizika kretala se uglavnom ako
ne i isključivo u okviru kosmosa kao našeg najvećeg isku-
stvenog bića. Za ovo biće, m anje ili više precizno, ali svaka-
ko naučno, znalo se da je nastalo p re oko 13, 7 milijardi
godina, u onom čuvenom inicijalnom »velikom prasku«
odnosno »big bang«-u, kao i da otprilike još toliko, dakle
još oko 13, 7 milijardi godina, ima do njegovog neizbežnog
gašenja odnosno kraja (poslednju informaciju dugujem Jo-
vu Mirkoviću, profesoru fizike na Univerzitetu Crne Gore,
koji mi je , negde u proleće 2006, iznenađen mojim inte-
resovanjem za starost kosmosa, referirajući na onih njego-
34
vih prvih 13, 7 m ilijardi godina, rekao kako »ima otprilike
još toliko, sada je podne«, ovog poslednjeg, »sada je pod-
ne«, dobro se sećam). »Prema Turokovoj teoriji«, m eđutim ,
prenosi, naglašava i precizira podgorički dnevnik, »svemir
je vjerovatno beskrajno star i beskrajno velik«, a naš »big
bang«, kao i naše najveće iskustveno biće, dakle naš ko-
smos, samo poslednji takav, u beskrajnoj seriji zamislivih,
prošlih i budućih »big bang«-ova i kosmosa.
Uz upravo opisanu, apstraktno-logičku nužnost i kori-
snost, pojam beskraja odnosno beskonačnosti ima i je d n u
užu, radno-istraživačku svrhu i funkciju. U ovom drugom
svojstvu, on je tu kao naš najveći dežurni m em ento, koji
nas stalno podseća, opom inje i upućuje, na beskrajnu slo-
ženost, m nogostrukost i otvorenost istorije i sveta. Ali se sa
ovim m em entom m ora biti krajnje oprezan. Sa njim je kao
sa otrovom -lekom : »ubija« i njegov nedostatak i njegova
p reteran a količina. N edostatak razara neophodnu kom-
pleksnost, višak parališe svaku pa i bilo kakvu intelektual-
nu odnosno istraživačku aktivnost. Naravno, i ovde je reše-
nje u pravoj m eri stvari, ali je problem u tome što ni ovde
prava m era stvari nije tako jednostavna, pogotovo ne una-
p red data, poznata ili propisana, kako to laici ali i dogma-
tici najčešće zamišljaju, nego ona, kao takva, uvek iznova, u
svakom novom predm etu, m ora tek da se pronađe, otkrije
i utvrdi. U tom smislu, izbor određenih vrem enskih i pro-
stornih konačnosti, iz onih vremenskih i prostornih besko-
načnosd, uvek je metodološki konkretan, bitan i kreativan,
dakle subjektivno-objektivan, a ne čisto objektivan, pred-
m etan.
J e d a n takav ko n k retn i subjektivno-objektivni izbor
vrem enskih i prostornih konačnosd donosi i Belle epoque. U
prethodnom odeljku, ovaj izbor je samo najavljen, u obliku
onog prelim inarnog i sum arnog spiska stvari, koji je upu-
35
ćivao na kosmos, zemlju, život, čoveka, te na neolit, dvade-
setpet vekova »našeg« odnosno grčko-rim skog i zapadnog
neolita, i pola m ilenijum a m oderne; u ovom i u narednim
odeljcima, ovaj izbor će biti detaljnije obrazložen. I značaj-
nije dopunjen. D opuna o kojoj je reč, za Belle epoque je čak
toliko značajna, da je stavljena i u sam naslov ovog odeljka.
T o je zamisao velike ali dobro usredsređene kom paradvne
studije tri velike pozne: pozne antike, pozne medievalistike
(srednjovekovlja), i pozne m oderne. Ovako zamišljene, tri
velike pozne u sebi zapravo sublimiraju, što će reći sabira-
ju , ali istovrem eno i podižu, ređefinišu i ređizajniraju, onaj
prethodni spisak odnosno izbor stvari. Ali izbor vremen-
skih i prostornih konačnosti, to ćete odm ah uvideti i sami,
nije ništa m anje logički i istraživački složen, težak i zahte-
van, nego što je to bio logički i istraživački problem , kon-
ceptualizacija i operacionalizacija beskonačnosti.
Ovo se vidi već i na samom početku, prilikom uvođenja
i razum evanja razlike izm eđu fizičkog i istorijskog vreme-
na. Znamo, fizičko vrem e je čisto, objektivno, hom ogeno,
ravnom erno, monističko, kao m irna (ne obrati li se dovo-
ljno pažnje čini se čak i nepokretna) ravničarska reka, koja
u svakom m om entu teče jed n ak o sporo odnosno jednako
brzo. Za razliku od ovoga, istorijsko vrem e je mešovito,
subjektivno-objektivno, heterogeno, neravnom erno, plu-
ralno, kao nem irna planinska reka, koja teče čas ubrzano,
čas usporeno. Istorijsko vrem e je specifično čovekovo, sub-
jektovo, subjektivno, ili, još bolje, subjektivno-objektivno
vreme. Takva su posebno ona ubrzavanja odnosno uspo-
ravanja istorijske reke vrem ena o kojima će vrlo brzo biti
više reči. Ali je ovde na samom početku važno naglasiti i to,
da istorijsko vrem e ne ukida fizičko vreme, kao što nesvest
ili strah čoveka koji pad a sa sedm og sprata ne ukida fizički
zakon slobodnog pada. Istorijsko vrem e je vreme plus.
N adgradnja a ne razgradnja fizičkog vremena.
36
Ipak, odnos izm eđu fizičkog i istorijskog vrem ena, koji
nas ovde najviše zanima, najbolje opisuje je d a n drugi ter-
min: interakcija. A ova ima najm anje dva smera. S je d n e
strane, znamo, fizičko vreme, prostor, objekt, kao takvi,
uslovljavaju, ođređuju, oblikuju istorijsko vreme. Da bi do-
voljno istakao ovu stranu interakcije, Im anuel Volerstin je
u je d n o m eseju konstruisao čak i potpuno novi i složeni
pojam -term in »TimeSpace« (VremeProstor, ali baš tako, sa
velikim početnim slovima, i bez crtice): »The TimeSpace of
W orld-System Analysis: A Philosophical Essay« (Research
W orking Paper, Fernand Braudel Center, State University
New York at Bingham ton, Bingham ton, NY, USA, 1992).
Ideja »TimeSpace«-a, na m ene je toliko snažno delovala,
da sam poželeo, da ju i sam prim enim , pa sam to i učinio,
u rad u »Crna G ora u svetsko-sistemskoj perspektivi« (ka-
snije objavljenom u knjizi-zborniku Globalna prašina, Vije-
sti, Podgorica, 2004, strana 101-113). U slučaju Crne Go-
re, ova prim ena nije bila posebno teška: visoka planina,
kao i kontrast visoke planine i mora, gorja i prim orja,
šume i vode, Balkana i M editerana, ove dve glavne fizičke
(geografske) karakterstike Crne Gore, utisnule su neizbri-
siv pečat i u lik njene polum ilenijum ske ili čak višemileni-
jum ske istorije (politike, m entaliteta, kulture), koja bi se,
upravo zbog toga, najkraće i najpreciznije mogla rezim irati
i kao planina-polis i kao šizma mikrokozma.
Fizičko vrem e teče jednakom brzinom i u centru i na
periferiji svetskog sistema, ali to nije slučaj i sa istorijskim
vrem enom . Usled neprestane sistemske polarizacije, »ne-
jednake razmene« (Emanuel Argiri), »razvoja nerazvoja«
(Andre G under Frank), »perm anentne prvobitne akumula-
cije kapitala« (Samir Amin), i sličnih m ehanizam a neravno-
m ernog razvoja i modernizacije, istorijsko vrem e teče brže
u centru, sporije na periferiji svetskog sistema. Zbog dvo-
37
struke periferizacije, one obične, »horizontalne«, koju uslo-
vljavaju velike udaljenosti od centara svetskog sistema, i
one druge, »vertikalne«, koju uslovljavaju visoke planine,
C rna G ora je dobar prim er i za ove sistemske neravnom er-
nosti, ubrzavanja odnosno usporavanja istorijskog vreme-
na. Samo u poslednjih pola milenijuma, u Crnoj Gori, to
je st u njenoj istoriji, iskustvu i kulturi, m ogu jasno da se
uoče, gotovo sve veoma različite tačke iz širokog m eg a-
spektra istorijskog vremena, od one nulte tačke, u kojoj
vrem e kao da je stalo, pa njeni ljudi, baš kao i pripadnici
onog starosedelačkog plem ena Severne Amerike, skoro da
nem aju, ili čak nem aju, nikakvu ideju odnosno predstavu o
postojanju vrem ena, preko povrem enih ubrzavanja, i isto
tako povrem enih usporavanja, pa sve do ponovnih smi-
rivanja, ili čak ispadanja iz ovako nepostojanog istorijskog
vrem ena.
Struktura odnosno priro d a pom enutih neravnom erno-
sti, ubrzavanja i usporavanja istorijskog vrem ena, takođe je
složena, mešovita, heterogena. Subjektivno-objektivna, da-
kle ne ni čisto subjektivna, ni čisto objektivna. Ali i ovo
treba dobro razum eti. Kao što smo već videli, određeni
objektivni elem enti, uvek uslovljavaju i proizvode određe-
ne subjektivne kvalitete. U našem gornjem polum ilenijum -
skom slučaju, ovaj deo našeg heterogenog, subjektivno-ob-
jektivnog kompleksa, možemo razum eti i na najprostijem ,
ekonom skom nivou: dvostruka periferizacija uopšte, pa i
visoka planina kao je d an njen poseban deo, povećavaju
transportne i ukupne troškove, odvraćaju dolazak kapitala,
slabe tek započete nejake procese modernizacije, i dovode
do povratka (neo)patrijarhata, te retradicionalizacije ukup-
nog života, a svi ovi objektivni procesi, svaki od njih pojedi-
načno, i svi oni zajedno, sa svoje strane, neprestano uslov-
ljavaju, proizvode i smenjuju, odgovarajuće psihičke oblike
38
opažanja i doživljavanja istorije i sveta, kao što su oni sub-
jektivni osećaji povrem enih ubrzavanja, usporavanja, ili
čak ispadanja iz istorijskog vrem ena, kao i njim a odgovara-
juće, više i sintetičke forme urbanih i ruralnih, m odernih i
tradicionalnih, dem okratskih i autoritarnih političkih kul-
tura. Jasno je šta je ovde objektivno, šta subjektivno, a šta
interaktivno.
I tam an kada sam, nakon napornih višegodišnjih studi-
ja I. Kanta, G. V. F. Hegela, I. Volerstina, i drugih velikih
mislilaca, filozofa i naučnika našeg doba, pomislio kako
sam m anje-više u celini ako ne i do kraja razum eo filozofi-
ju odnosno hronozofiju istorijskog vrem ena, bio sam de-
m antovan. I to od strane jed n o g velikog pisca, dakle ne
filozofa ili naučnika, nego baš pisca, literata, um etnika.
Sredinom 2005, naime, u Carobnom brega Tom asa Mana,
pod naslovom »Kratka rasprava o čulu vremena«, naišao
sam na je d n o mesto, koje me je u prvom m om entu skoro
šokiralo, zbog toga ću ga ovde i citirati: »O prirodi dosade
u m nogom e su raširene pogrešne predstave. Uopšte se
veruje da interesantnost i novina sadržine ’ubijaju’ vreme,
to je st prekraćuju ga, a da m onotonija i praznina otežavaju
i koče njegov tok. Ovo nije bezuslovno tačno. Praznina i
m onotonija m ogu doduše da oduže i učine ’dugim ’, ’do-
sadnim ’, trenutak i čas, ali velike i najveće mase vrem ena
one skraćuju i štaviše sasvim uništavaju. O bratno, kakva
bogata i interesantna sadržina svakako je u stanju da čas,
pa i sam dan skrati i ubrza, ali računajući u velikom, ona
toku vrem ena ipak daje razvučenost, težinu i čvrstinu, tako
da godine pune događaja m nogo sporije prolaze nego go-
dine siromašne, prazne, lake, koje prohuje kao vetrom
oduvane.« (Tomas Man, Carobni breg, Vijesti, Podgorica,
2004, stranal06)
Oslanjajući se na najveće autoritet u ovoj oblasti, i ja
sam oduvek sm atrao da modernizacija (psihološki) ubrzava
39
a retradicionalizacija (isto tako psihološki) usporava čove-
kovo vreme, ali se sada pojavio je d a n ne m anje grandiozni
autoritet, koji je tvrdio upravo suprotno. Zbog toga sam
kritično m esto iz Carobnog brega najpre pažljivo pročitao
još nekoliko puta, da proverim da prilikom prvog čitanja
odnosno tum ačenja nisam nešto nepažnjom pogrešno ra-
zumeo. T ek kada sam nakon nekoliko skrupuloznih prove-
ra uvideo da nisam, prešao sam i na m eritum stvari, na
supstancijalno razm išljanje, argum entovanje i k o n tra -
argum entovanje. U početku je to bilo prilično frustrira-
juće. N akon izvesnog vrem ena, mislim da se radilo o neko-
liko dana frustracije, i nekoliko m inuta iluminacije, na kra-
ju sam ipak razrešio m učnu »misteriju«, i to tako što sam
shvatio da ni rešenje ovog problem a nije bilo u onom e
ili-ili nego u onom e i-i. Da su bili u pravu i raniji hronozo-
fi, sa njim a i ja, koji sam prihvatao njihovo mišljenje, ali i
novi interpretator, Tom as Man. »Kvaka« je bila u tom e što
smo je d n u istu stvar, proticanje vrem ena, posm atrali, pa
stoga i različito doživljavali, sa različitih vrem enskih ta-
čaka. Raniji hronozofi, sa njim a i ja, koji sam prihvatao
njihovo mišljenje, iz samog vrem enskog toka koji se po-
sm atra i doživljava, a Tom as M an tek nakon njegovog
proteka, sa izvesne distance, u obliku sećanja, post festum
kako se to obično kaže. Zato je i bilo moguće, da ono što je
nam a izgledalo kao ubrzavanje odnosno usporavanje, nje-
m u izgleda upravo obratno, kao usporavanje odnosno ubr-
zavanje. Tako sam, zahvaljujući Carobnom bregu Tom asa
M ana, naučio još je d n u važnu stvar, naime, da »perspekti-
vizam« (F. Ničea) jed n ak o važi za vrem e kao i za prostor,
da je d n a ista stvar može da izgleda sasvim različito pa čak i
suprotno, ne samo kada se posm atra iz različitih tačaka u
prostoru, nego i kada se posm atra iz različitih tačaka u
vrem enu. I da je čak i sama subjektivna kom ponenta, u
40
onom su p e r-k o m p le k sn o m , su b jektivno-objektivnom ,
istorijskom vrem enu, u samoj sebi, kompleksna, a ne pro-
sta.
Toliko o prvom sm eru naše interakcije, onom koji ras-
vetljava složene puteve uslovljavanja, proizvodnje, obliko-
vanja subjekta objektom, vrem ena prostorom , istorije geo-
grafijom, čoveka prirodom . Drugi, suprotan sm er naše in-
terakcije, onaj koji rasvetljava isto tako složene ako ne i
složenije puteve »povratne sprege« ili »feedback«-a (opšta
teorija sistema), odnosno »povratnog delovanja« (marksi-
stička teorija društva) subjekta na objekt, vrem ena na pro-
stor, istorije na geografiju, čoveka na prirodu, nije, m eđu-
tim, ništa m anje enigm atičan, zanimljiv i podsticajan.
C rnohum orni prim er, koji nam je problem pojednostavio,
tako što je istakao kako nesvest ili strah čoveka koji pada sa
sedmog sprata ne ukida fizički zakon slobodnog pada, do-
bro je opisao zonu m eđusobno nezavisnih egzistencija sub-
jekta i objekta, ali se n a ovu zonu subjekta i objekta, videli
smo, direktno nadovezuje, tako što joj prethodi, ili tako što
joj sledi, svejedno, i zona njihovih interakcija, koja za nas
nije ništa m anje značajna, naprotiv. Tako da rečeni crno-
hum orni prim er sada možemo i da kom pletiram o. Zaista,
ukoliko su subjekt, nesvest ili strah, u odnosu na objekt,
silu zemljine teže i zakon slobodnog pada, potpuno ne-
moćni u zoni nezavisnih egzistencija, u našem prim eru to
je ona neprijatna vrem enska sekvenca koja traje od po-
četka do završetka pada, to uopšte ne m ora da je bilo tako,
u onoj zoni interakcija, može biti, naim e, da su upravo
neka iznenadna nesvestica ili strah, najneposrednije dopri-
neli tome, da nesrećnik iz našeg prim era, u kritičnom mo-
m entu, sklizne sa ivice sedmog sprata, i iz zone interakcija,
tragično i nepovratno, p ropadne u bezdan nezavisnih egzi-
stencija.
41
No crni hum or na stranu, »povratno delovanje« subjek-
ta, o kojem je ovde reč, zaslužuje i je d a n ozbiljniji, pa
m akar i kraći kom entar. I to najviše zbog brojnih interpre-
tativnih distorzija. Cas frustriran svetom, čas fasciniran so-
bom, čovek je o samom e sebi, odnosno o sopstvenom (»po-
vratnom«) delovanju, za sobom ostavio više grešaka i prete-
rivanja, potcenjivanja (vulgarni materijalisti), ili precenji-
vanja (zaneti idealisti i mistici), nego koliko-toliko isprav-
nih interpretacija. U nastojanju da ove greške i preteriva-
nja izbegnem , u nastavku ću biti sasvim suzdržan, da ne
kažem konzervativan, i za »povratno delovanje« subjekta
na objekt, koje nas ovde najviše zanima, navesti samo tri
m anje ili više poznata i nesporna prim era, uglavnom iz
oblasti (društvenih) nauka.
Prvi p rim er je iz oblasti geografije, preciznije »humane
geografije«. Na sam term in »humana geografija« odnosno
»H um an Geography« prvi p u t sam naišao u jesen 1988. u
Školi evropskih studija Univerziteta Saseks u Brajtonu u
Engleskoj odnosno Velikoj Britaniji. Tako se, naime, zvao
predm et, kojeg je u toj školi tada predavao, moj tamošnji
m entor, Mik Danford. Zaokupljen drugim problem im a,
p re svega završavanjem doktorske disertacije o teoriji svet-
skog sistema, na ovaj p red m et tada nisam obraćao poseb-
nu pažnju, ali će mi se on, posebno njegove egzaktne, i po
m alo egzotične statističke serije, grafici i ilustracije (egzo-
tične, je r sam ja i tada, kao i đanas, bio m nogo više teore-
tičar, konceptualist, nego em pirijski istraživač), u sećanje
vratiti kasnije. T ek m nogo kasnije, razum eću i pravu vezu
izm eđu hum ane evolucije i škole. Razumeću, naim e, kako
je »hum ana geografija« m oga m entora, kao i njoj bliske
discipline toga vrem ena, bila, zapravo, samo jedan, m ada
veom a dobar, adekvatan i pravovrem en akademski izraz,
onog opšteg porasta čovekove ekološke (samo)svesti, do
42
kojeg je došlo u poslednjoj četvrtini XX veka. Zahvaljujući
u najvećoj m eri upravo ovoj i ovakvoj evoluciji odnosno
porastu svesti, danas je i ukupna čovekova svest o sopstve-
nom »povratnom delovanju« m nogo kvalitetnija, u svakom
slučaju nije više onako jed n o stran a kao što je bila, utem e-
ljena na dogm i naučno-tehnološkog i ukupnog progresa,
nego ona danas, p o red prom etejskih dela i mogućnosti
naučno-tehnološkog i ukupnog progresa, dobro zna i za
apokaliptičke efekte i potencijale nuklearno-ekološkog ho-
lokausta, odnosno totalnog (samo)uništenja planete, života
i čoveka.
Drugi prim er je iz oblasti istorije, sociologije i psiholo-
gije, a pružio nam ga je Karl Poper, u drugom tom u knjige
Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Masivne naslage dogmi
progresa, koje je za sobom ostavio teški XX vek, i to najpre
u obliku socijalističkih i postsocijalističkih dogm i »revoluci-
ja«, a zatim i u obliku ovima blizanačkih, liberalnih i postli-
beralnih dogm i »reformi« (od kojih se evo i danas na po-
četku XXI veka tresu zahuktale zapadnobalkanske »evrop-
ske i evro-atlanske integracije«), potisnule su u drugi plan,
ili čak potpuno uklonile iz vidnog polja, ovaj doprinos
Karla Popera. A reč je o jed n o m od najznačajnijih dopri-
nosa razum evanju m oderne istorije i čoveka. Suština ovog
doprinosa je u racionalnom tretiranju iracionalnog u čove-
ku i istoriji. T o je ono mesto gde Karl P oper rasvetljava
genezu, razvoj i ulogu masovnih strahova, kao neku vrstu
prirodnih i spontanih reakcija, do kojih zakonito dolazi,
kad god se do tada zatvorena društva, iznenada suoče sa
prom enam a, izazovima i opasnostim a, koje donosi svako
otvaranje, odnosno modernizacija. O brnuto, suština dog-
m e progresa, i to u obe njene blizanačke varijante, jeste u
iracionalnom tretiranju, preciznije ne-tretiranju, izbegava-
nju, odbijanju iracionalnog kao takvog. Revolucionarna
43
odnosno reform istička retorika, ni ovde ne bi smela da nas
zavara. Ispod viška retorike, i ovde se krije m anjak sadr-
žaja. Za dogm u progresa, revolucija i reform a, kao i strah,
gnev, otpor i pobuna, koje ove ispunjavaju i nose, uprkos
svim nam etljivim i varljivim retorikam a, predstavljaju, za-
pravo, samo m račnu, neželjenu, i nedostupnu oblast. Koja
se, kad god je to moguće, eksploatiše, uvek nastoji da
kontroliše, ali nikada ne rasvetljava. Najzad, i pragm atične
konsekvence ova dva tretm ana, jed n ak o su udaljene. Za
Karla Popera, to je dem okratski inžinjering, koji je uvek
složen, težak i neizvestan, za inžinjere lažnog progresa,
revolućije i reform e, to je dogm a vlasti, koja je uvek jed n o -
stavna, laka i izvesna, što će reći katastrofalna.
T reći prim er je iz oblasti m etodologije, preciznije epi-
stemologije. Za ovaj p rim er i doprinos najzaslužniji je Fri-
drih Niče, odnosno njegova Volja za moć. Malo je mislilaca
čije delo, kao delo ovog filozofa, sadrži toliko velik i ja k
kontrast, od najviših vrhova do najnižih, razočaravajućih
padova. U njegove najviše vrhove svakako spadaju njegove
izvanredne iluminacije u oblasti epistemologije, u njegove
najniže padove, njegove ponekad potpuno nekontrolisane,
iracionalne i neshvatljive, socijalne i rasne m izantropije,
misticizmi i hijerofilije. Ali ono zbog čega najviši vrhovi
filozofije Fridriha Ničea do današnjeg dana nisu dobili
priznanje koje zaslužuju, nisu toliko razočaravajući padovi
i kom prom itacije ove filozofije u njenim drugim oblastima,
koliko, upravo obrnuto, i ironično, sami njeni vrhunski
dom eti i rezultati u oblasti epistemologije, posebno njena,
u najboljem smislu te reči, razorna epistemološka kritika i
demistifikacija svake dogm e moći i vlasti (očigledno ove
dogm e ne trpe nikakvu kritiku i konkurenciju). Ne zabora-
vimo, sam filozof insistiraoje na tome, d a je njegova filozo-
fija, zapravo, jed n ajed in stv en a, sveobuhvatna i totalna kri-
tika, kao neki »pokušaj prevrednovanja svih vrijednosti«
(kako stoji i u pođnaslovu Volje za moć, u prevodu i izdanju
zagrebačke »Mladosti« iz 1988).
Na ud aru ove sveobuhvatne i razorne kritike su sve
lažne vrednosti iscrpljene m oderne: lažni »humanizam«,
lažni »moral«, lažna »religija«, lažni »progres«, lažna »isti-
na«. Kritka lažne »istine«, Fridrihu Ničeu se do danas,
ipak, najteže ili čak nikako ne prašta. Ne bez razloga: od
svih, ova kritika je najvažnija, je r je, zapravo, jed in a k o jaje
još preostala (bog je , znamo, odavno mrtav, čem u onda
više bilo kakva kritika religije). I je r razotkriva najdublju,
epistemološku i psihološku napetost izm eđu subjekta i ob-
jekta, i najdublji, epistemološki i psihološki izvor onog
»povratnog delovanja« subjekta na objekt, koje nas ovde i
dalje najviše zanima. Pa tako, p o red ostalog, razotkriva i
to, da je ovo »povratno delovanje«, zapravo, m nogo aktiv-
nije, produktivnije i m aterijalnije, nego što se to obično
zamišlja. Po analogiji sa pojm om odnosno term inom »per-
spektivizam«, pom oću kojeg sam Fridrih Niče opisuje onu
stalnu uslovljenost mnoštva različitih subjektivnih »istina«
mnoštvom različitih objektivnih tačaka, pozicija, »perspek-
tiva«, ovo m nogo aktivnije, produktivnije i materijalnije
»povratno delovanje« subjekta na objekt, m oglo bi da se
opiše i kao »aktivizam«, »materijalizam« ili »produktivi-
zam«. Evo, uostalom, kako o ovom povezanom kompleksu,
»perspektivizmu« i »aktivizmu«, »materijalizmu« ili »pro-
duktivizmu« saznanja, piše sam filozof (interpretacije su
ipak samo blede i neuverljive kopije originala): »Saznanje
radi kao oruđe moći. [...] Naše potrebe tumače nam svet; naši
nagoni i njihovo za i protiv. Svaki nagon je neka vrsta
vlastoljublja, svaki ima svoju tačku gledišta, koju želi na-
m etnuti svim ostalim nagonim a kao zakon. [...] H ipoteza o
jednom jedinom subjektu m ožda nije potrebna: isto tako se
45
m ožda sme dopustiti da pretpostavim o mnoštvo subjekata,
čije uzajam no dejstvo i borba leže u osnovi naše misli i naše
svesti uopšte? [...] subjekt kao mnoštvo. [...] Volja za isti-
nom je proces učvršćivanja stvari [,..] ’lstina’ nije nešto što
bi tu bilo i što bi se imalo otkriti, nego nesto što bi se imalo
stvoriti i što daje svoje ime jed n o m procesu, ili bolje jednoj
volji za savlađivanjem, koja po sebi nem a kraja: unošenje
istine kao beskonačnog processa, aktivnog određivanja — ne
proces dolaženja do svesti o nečem u što bi po sebi bilo
određeno i fiksirano. T o je naziv za ’volju za moć’. [...]
Logiciziranje, racionaliziranje, sistematizacija, kao pomoć-
na sredstva života. [...] Beskonačna m ogućnost različitih
tum ačenja sveta: svako tum ačenje je sim ptom napredova-
nja ili opadanja. Jedinstvo (m onizam )je poti eba za inerci-
jom ; mnoštvo tu m ačen jaje znak snage. Covek ne bi treba-
lo da lišava svet njegove zagonentne i obespokojavajuće
prirode.« (Fridrih Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd,
1991, strane 310, 311, 314, 342, 369)
P rethodna razm atranja, o beskonačnosti i konačnosti,
vrem enu i prostoru, subjektu i objektu, dvosmernoj inte-
rakciji, povratnom delovanju, »perspektivizmu« i »produk-
tivizmu«, m ogla su nekom e, da se učine p reterano ap-
straktna, i, kao takva, nepotrebna. Kao udaljavanje od
predm eta. Ali nije tako. Dobro odabrane i odm erene ap-
strakcije priprem aju teren za bolje razumevanje. Cak i u
običnom životu, ponekad m orate da se odm aknete, od
objekta kojeg posm atrate, da bi mogli da ga bolje sagleda-
te, u njegovoj celini, i u njegovoj interakciji sa okruženjem.
Kao neki m etod približavanja udaljavanjem. A u društve-
nim naukam a, koje su najkom pleksnije od svih nauka, ovaj
m etod je posebno značajan.
Približavanje udaljavanjem kao m etod prvi p u t sam
prim enio u doktorskoj disertaciji, preciznije u njenom po-
46
glavlju »2. 4. Problem prave priro d e tzv. socijalističkih
društava i sistema« (Ritam sveta: škola svetskog sistema Imma-
nuela Wallersteina, CID, Podgorica, 1995, strana 45-62).
Ovaj kao ni d ru g e m eto d e nisam p ro n ašao u nekom
udžbeniku iz metodologije, nego sam do njega došao pod
pritiskom samog predm eta. Disertaciju sam završio odno-
sno odbranio 1991, ali sam na njoj koncentrisano radio
punih p reth o d n ih sedam do osam godina. Najvećim de-
lom, to su bile kritične 1980-e, kada su simptomi struktur-
n ćg i istorijskog slabljenja rečenih društava i sistema, bili
sve očigledniji, a broj i oštrina njihovih kritika sve veći.
Najveći deo ovih kritika, m ene, m eđutim , nije zadovo-
ljavao, i to, pre svega, zbog njihove ideološke ostrašćenosti
i ograničenosti. Teorija totatlitarizm a pružala je sasvim so-
lidne opise nedem okratskih institucija i fenom ena, ali je,
po pravilu, zakazivala kod objašnjenja. Doktrina liberaliz-
ma, i inače hendikepirana preteranom ideološkom surev-
njivošću, revanšizm om i slepilom antikom unizm a, u našim
lokalnim uslovim a, bila je jo š rigidnija i nedostatnija.
Objašnjenje koje se svodilo na pogrešan izbor, bilo je isu-
više jednostavno. I nedovoljno. Sam pogrešan izbor, nai-
me, vapio je za objašnjenjem. Prigodne istorije m anje ili
više egzodčnih predrevolucionarnih uslova, i m anje ili više
uzbudljivih revolucionarnih storija, koje nisu trajale više od
nekoliko godina ili decenija, ovaj nedostatak najčešće nisu
otklanjale. K ulturno-rasističke simplifikacije, tipa »azijat-
stvo«, »orijentalizam«, i njim a slične, u tom e su uspevale
još manje.
N ezadovoljan površnošću m ejnstrim era, rešenje tajne
koja m e je sve više opsesivno zanimala (uz sve ostalo, nai-
me, radilo se i o »mom« društvu i sistemu), potražio sam, i
pronašao, u polum ilenijum skim dubinam a istorije »dugog
trajanja« Fernana Brodela, posebno u njegovom konceptu
47
»drugog kmetstva«. U XVI veku, objašnjavao je francuski
istoričar, započela je velika progresivna evolucija Zapadne
Evrope, od feudalizm a ka kapitalizmu. Istovremeno, i to
odm ah nakon slabih početnih impulsa u istom smeru, u
Istočnoj Evropi je započela retro g rad n a involucija u su-
protnom smeru. Ovu involuciju, F ernan Brodel je nazvao
»drugim kmetstvom« odnosno »refeudalizacijom« Istočne
Evrope. Istovrem enost nije bila slučajna, nego deo sistema,
koji će se kasnije konceptualizovati kao eksploatacija, zavi-
snost, kolonijalizam, imperijalizam, konačno svetski kapi-
talistički sistem, te koji će, zajedno sa svim onim svojim
vanevropskim ekspanzijam a koje su usledile, potrajati pu-
nih pola milenijum a. U svakom slučaju, ja više nisam imao
većih dilema: »komunizam« je bio samo ili p re svegajedna
vrsta dvadesetvekovskog »drugog« odnosno »trećeg kmet-
stva« (kao što i velik deo slabog istočnoevropskog, posebno
onog ratovim a opustošenog, »zapađnobalkanskog« postko-
m u n izm a, u p rk o s svoj do g m atsk o j reto ric i p ro g re sa
»evropskih i evroatlanskih integracija«, može, dakle ne
m ora, ali može, završiti u nekoj vrsti novog-starog »čet-
vrtog kmetstva«).
Polumilenijumsko »drugo kmetstvo« Fernana Brodela,
kasnije sam dopunio sa još nekoliko važnih koncentričnih
vrem enskih i prostornih krugova. N ajpre sa onih dvadeset-
p et vekova »grčko-rim ske i zapadne kulture« (Pitirim So-
rokin, Društvena i kultuma dinamika), koje sam već pom e-
nuo, i sa oko deset hiljada godina »neolitskih kultura«
(Trajan Stojanović, Balkanski svetovi, Equilibrium, Beograd,
1997), koje predstavljaju njegovo još nešto šire istorijsko
zaleđe. Zatim, sa jed n im važnim prostornim proširenjem ,
onim na poslednjih p et hiljada godina nezapadnih svetova
i civilizacija, na kojima je posebno insistirao A ndre G under
Frank, posebno u svojim poznim godinam a, i sa je d n im još
48
većim, vrem enskim proširenjem , onim na »paleopolitiku
hordi«, što će reći i na starije, a ne više samo m lađe kame-
no doba, na čem u je posebno insistirao Peter Sloterdajk,
posebno u delu U istom čamcu. Najzad, učinio sam to, i sa
onim najdužim trajanjima: čoveka kao vrste Homo sapiens
sapiens, nastale pre oko 100. 000-200. 000 godina, života
kao takvog, nastalog p re oko 4, 2 m ilijarde godina, zemlje
kao planete našeg sunčevog sistema, nastale p re oko 4, 7
m ilijarde godina, i našeg kosmosa, nastalog p re oko 13, 7
milijardi godina (navedene aproksimacije odnosno dužine
trajanja preuzete su iz The World Almanac and Book o f Facts
1998, W orld Almanac Books, Mahwah, NJ, 1997, strana
553, odnosno iz The World Almanac and Book o f Facts 2005,
W orld Almanac Books, New York, 2005, strana 503, a radi
osnovne orijentacije, ove aproksimacije odnosno dužine,
vizualizovane su i na graficima 1 i 2).
Nekom e se može učiniti da su navedene dužine prete-
rane, ali nije tako. M oderni čovek naučio je da odgovore
na sva svoja pitanja traži isključivo u racionalnoj odnosno
svesnoj sferi, ali p o red ove, znamo, postoji i sfera podsve-
snog odnosno nesvesnog. Polazeći upravo od ove potonje,
rusko-am erički esejist Aleksandar Genis, u briljantnom
eseju »O poreklu zmajeva«, pokazuje kako čak i nekoliko
miliona godina, može da se materijalizuje na veoma živ i
plastičan način, sve do danas: »Američki antropolog Dejvid
Džons nedavno je ponudio svoju verziju o poreklu zmaje-
va. Svako, ko je video grb Moskve, zna da to fantastično
biće u sebi spaja telo zmije, krila ptice i čeljust grabljive
zveri. Zapanjujuća je činjenica da su, upravo u toj kombi-
naciji, zmajevi poznati svim (pa i onim koji se nikada nisu
sreli) narodim a — od Kineza do Asteka. Prem a Džonsovoj
koncepciji, ova čudna podudarnost im a samo je d n o —
jungovsko — objašnjenje. Zmajevi su plod našeg kolektiv-
49
nog nesvesnog. O ni su psihološka materijalizacija košmara
koji je mučio sve one m ajm une od kojih smo potekli. Zmaj
predstavlja fantastičan hibrid sasvim realnih predatora koji
su ugrožavali naše pretke: udava, ptica grabljivica i krup-
nih mačaka. Cak i šimpanza rođen u zatočeništvu oseća
instiktivni strah od zmija, m ada ih nikada nije video. Na-
ravno, izm eđu prim ata i Sumera, koji su prvi fiksirali, pre
p et hiljada godina, m it o drakonim a, prošlo je nekoliko
m iliona godina. Ali, naše nesvesno ne zna za vreme. I zato,
kada psihoanalitičar šalje pacijenta na kauč, terapeut nem a
posla s je d n im čovekom, već sa čitavim zverinjakom. Izgle-
da da je Jevgenije Svarc bio u pravu k a d a je pisao da svako
može da postane zmaj« (Aleksandar Genis, Stočiću, postavi
se, Geopoetika, Beograd, 2004, strana 148).
Da li će se u analizi pažnja obratiti na ovu ili onu
dužinu, na ovaj ili onaj krug ili sferu, iz onog beskrajnog
niza koncentričnih vrem enskih i prostornih krugova ili sfe-
ra, to nikada nije dato ili propisano unapred, nego je uvek
stvar konkretnog predm eta, problem a i izbora. U slučaju
prave p rirode takozvanih socijalističkih društava i sistema,
kojim sam se sistematski bavio pre oko dvadeset godina, ja
sam se opredelio za polum ilenijum sku dužinu »drugog
kmetstva« Fernana Brodela, kao za najvažniju. U slučaju
prave prirode i funkcije dogm e progresa, kojom sam siste-
matski počeo da se bavim tek u poslednjih nekoliko godi-
na, izbor je m orao da bude drugačiji. Za dogm u progresa,
polum ilenijum ska m oderna bila je pretesna. O tuda one tri
velike pozne. I ona dva i po milenijuma.
I u jednom , i u drugom , i u svakom slučaju, m eđutim ,
m ora da se vodi računa o superkompleksnosti predm eta,
to je st o istovrem enom jedinstvu, ali i mnoštvu, onih kon-
centričnih krugova ili sfera. Prim era radi, evo kako je ovu
superkom pleksnost, u svom predm etu, istoriji zapadne fi-
50
lozofije, tretirao i savladavao slavni m atem atičar i filozof
B ertrand Rasel: »Ako u istorijskom toku postoji kakvo tak-
vo jedinstvo, ako postoji bliska povezanost izm eđu onog
što se ranije događalo i onog što sledi, da bi se tako nešto
objasnilo potrebno je da se raniji i kasniji periodi sintetizu-
ju u je d n o m istom duhu. Znalac Rusoa bi m ogao da ima
teškoća pokušavajući da na pravi način oceni njegovu vezu
sa Platonovom i Plutarhovom Spartom ; istoričar Sparte ne
m ora da bude proročanski svestan Hobsa, Fihtea i Lenjina.
Je d n a od svrha ove knjige je da ukaže na ove odnose, a to
je svrha koju može da postigne samo je d a n opširan pre-
gled.« (B ertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije i njena po-
vezanost sa političkim i društvenim uslovima od najranijeg
doba do danas, N arodna knjiga — Alfa, Beograd, 1998,
strana 11)
Na najapstraktnijem metodološkom nivou, je d a n od
najboljih predloga, za tretiranje i savladavanje ove teške
superkom pleksnosti, istovrem enog jed in stv a i m noštva
onih koncentričnih krugova ili sfera, potekao je od Ima-
nuela Volerstina i još devet koautora, članova Gulbenkija-
nove komisije za restrukturisanje društvenih nauka. Za re-
šenje odnosno rešavanje ovog problem a, oni su razvili for-
m ulu »pluralističkog univerzalizma« (Kako otvoriti društvene
nauke, CID, Podgorica, 1997, strana 111). Već i na nivou
je d n e ovako apstraktne formule, m eđutim , prilično je ja-
sno: ulog nije mali. Ko se ogreši o ono jedinstvo, naime,
nužno pada u ovu ili onu vrstu zatvorenog i zato lošeg i
inferiornog partikularizm a. O brnuto, ko se ogreši o onaj
pluralizam odnosno partikularizam , nužno pada u prazni i
lažni univerzalizam. Lažni, zbog toga što se na kraju naj-
češće pokaže, kako ovaj, u svojoj »univerzalnoj« praznini,
zapravo, samo skriva, neki zamaskirani, dom inantni, i im-
perijalni partikularizam . A najpoznatiji prim er ovog dru-
51
gog, lošeg, praznog i lažnog univerzalizma danas, jeste
upravo naša dogm a progresa, koja, obratite pažnju, nije
samo loše apstraktna, šuplja i naduvana, nego je uz to i
evropocentrično odnosno zapadnocentrično im perijalna.
Kada bi se sva čovekova znanja koja su zaista univerzal-
na, odnosno takva da jednako važe za sva vrem ena i pro-
store, sabrala u jednoj jedinoj knjizi, ta knjiga bila bi veo-
m a mala, m ožda i ne veća od nekoliko stranica. A i tih
nekoliko stranica, bile bi pre skup m anje važnih stvari,
trivijalnosti ili irelevantnosti, nego bilo kakva ozbiljna filo-
zofija ili nauka. Zbog toga sam, prem a ovakvom, praznom
univerzalizmu, oduvek osećao je d n u vrstu mešavine odbi-
ja n ja i prezira (za razliku od one druge mešavine, odbija-
nja i žaljenja, koju sam oduvek osećao prem a onom dru-
gom, zatvorenom partikularizmu). M oram da priznam da
sam u prvi m ah, i za Hermenutiku subjekta Mišela Fukoa,
pomislio kako predstavlja samo još je d n u lošu varijaciju,
ovog nesrećnog metodološkog rascepa, zatvorenog (»antič-
kog«) partikularizm a, odnosno praznog (»zapadnog«) uni-
verzalizma. Veoma brzo, m eđutim , uvideo sam da nije ta-
ko. »Pluralističkog univerzalizma«, istorijske i duhovne
kom paracije, te kombinacije univerzalnog i partikularnog,
kondenzovanih u one tri velike pozne, u ovom delu Mišela
Fukoa, doduše, nem a eksplicitno, m anifestno i direktno,
nego tek implicitno, latentno i indirektno, ali su svi ovi
sastojci, u njem u, i po red toga, prisutni dosta snažno.
U Hermeneutici subjekta, Mišel Fuko se bavi poznom
antikom , njenom danas već dalekom i egzotičnom istori-
jom , duhom , filozofyom, posebno filozofijom stoika, naj-
više od svih Seneke i Marka Aurelija, ali se, čak i nezavisno
od retkih direktnih istorijskih i duhovnih paralela sa kasni-
jim vrem enim a, sa filozofijama Renea D ekarta ili G. V. F.
H egela recimo, velika istorijska i duhovna komparacija
52
pozne antike i pozne m oderne, ako ne i poznog sred-
njovekovlja, čitaocu ove uzbudljive knjige, na svakom kora-
ku, sugeriše jasno pa m akar i diskretno. I to najviše zbog
toga što ova kom paracija dolazi iz samog jezgra problem a.
Iz je d n o g superkom pleksnog, univerzalno-partikularnog,
antičko-m edievalno-m odernog iskustva, prokletstva i poj-
ma. Iz iskustva, prokletstva i pojm a poznosti.
Iz ovog istog superkom pleksnog iskustva, prokletstva i
pojma, došao je i superkom pleksni m etod ovog dela. Pre
svega, tri njegova glavna (trans)disciplinarna dom ena: isto-
rija, epistemologija, i antropotehnika. Koji odm ah nakon
dolaska na svet »povratno« bacaju novo svetlo na sopstveni
predm et. Inteligentna istorija, epistemologija, i antropo-
tehnika opstanka, u sum ornom vrem enu poznosti, na taj
način postaje, ne samo dragocen, nego i najveći doprinos
Hermeneutike subjekta.
Ovaj doprinos, jasno se vidi već i u inteligentno osvet-
ljenoj istoriji. C entralno mesto u ovoj istoriji, zauzima hi-
Ijadugodišnja evolucija i prom ena, od relativno neodre-
đene, dvosmislene i apstraktne delfijske pouke »spoznaj
samog sebe«, do poznoantičkog, preciznije stoičkog kon-
cepta »staranja o sebi«, na grčkom »epimeleia heautou«
(Mišel Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad,
2003, strana 24). Pri tome, najveću pažnju i ovde valja
obratiti, na izrazitu heterogenost konkretnog istorijskog
vremena. Hiljadugodišnji raspon o kojem je reč, traje od V
veka pre nove ere do V veka posle nove ere. O d rane i
zrele antike do pozne antike. Po Mišelu Fukou, upravo ova
prom ena istorijske dinamike, od uspona i rasta, do opada-
nja i slabljenja, jeste ono što je najznačajnije. Uspon i rast
pogoduju složenosti i različitosti svake vrste. O tuda i onaj
izraziti interpretativni diverzitet, pitijska neodređenost,
dvosmislenost i apstraktnost. Naprotiv, opadanje i slablje-
53
r
|
nje pogoduju redukciji, kontrakciji i koncentraciji svake

vrste. O tuda, nam esto prohujale neodređenosti, dvosmi-
slenosti i apstraktnosti »spoznaj sam og sebe«, sve više,
opštim duhom poznosti i ugroženosti prožeto, koncentri-
sano i konkretno »staranje o sebi«.
Kada nije apologetska, istorija je najčešće depresivna.
Ne i u filozofiji Mišela Fukoa. Na onom istom mestu, na
kojem je opisao onaj hiljadugodišnji luk, od »spoznaj sa-
m og sebe« do »staranja o sebi«, od ran e do pozne antike,
francuski filozof je lucidno prim etio, kako se na dno pre-
thodnog luka, parabole, pozne antike, direktno nastavlja
hrišćanski asketizam kao početak novog luka, parabole,
ranog srednjovekovlja: »U svakom slučaju počev od pojm a
epimeleia heautou, b ar kao radne hipoteze, možemo da po-
sm atram o hiljadugodišnju evoluciju (V vek p re — V vek
posle Hrista), hiljadugodišnji razvoj koji je vodio od prvo-
bitnih form i filozofskog stava kakav se javlja kod Grka do
prvobitnih form i hrišćanskog asketizma. O d filozofskog
učenja do hrišćanskog asketizma, hiljadu godina preobra-
žaja, hiljadu godina evolucije — čija je važna nit vodilja bez
sumnje briga za sebe; u svakom slučaju, radi skromnosti
recimo: je d n a od mogućih niti vodilja.« (Mišel Fuko, Her-
meneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 24—25)
Citirano mesto snažno (re)afirmiše opštu ideju dijalek-
tike, preplitanja i smenjivanja života i smrti, i to kako
života i sm rti uopšte, tako i života i smrti istorijskih sistema
i njhovih institucija posebno. Pored toga, m eđutim , ovo
mesto, kao i celokupna herm enutika Mišela Fukoa, snažno
upućuje i na je d n u m nogo konkretniju i bližu m ogućnost
odnosno ideju. Na je d n u megaistorijsku analogiju: onu
izm eđu upravo opisane velike tranzicije od pozne antike
do ranog srednjovekovlja, na jednoj, i delom aktuelne de-
lom još uvek samo zamislive velike tranzicije od pozne
54
m oderne u kojoj smo do rane faze nekog novog istorijskog
sistema kojem evo jo š uvek ni ime ne možemo da znamo,
na drugoj strani. Naravno, kao i sa svakom drugom , i sa
ovom analogijom valja biti krajnje obazriv. I restriktivan.
Dve velike tranzicije, ona Senekina, na početku prvog, i
ova naša, na početku trećeg m ilenijum a naše ere, odvijaju
se n a dva veom a različita nivoa ukupnog posebno n aučno-
tehnološkog razvoja. Zbog toga sličnosti ne smeju da zase-
ne razlike, koje izm eđu ovih tranzicija takođe postoje.
(Zbog toga je spirala a ne k ru g je d in o adekvatna grafička
vizualizacija ovih tranzicija.) Pa ipak, i nakon svih prethod-
nih a neophodnih predostrožnosti, m ogućnost one megai-
storijske analogije ostaje. M akar u smislu podsticanja otvo-
renog um a, kreativnog duha, i istorijske imaginacije. Kriti-
ka poznom ođerne dogm e progresa nikako ne sme reaktiv-
no da pada u poznom oderni nihilizam odnosno depresiju.
Biće, duh, znanje, filozofija, nauka, discipline: ovaj
skup, odnosno njegova složena unutrašnja struktura, me-
đuzavisnost i interakcija, egzistira uvek, u svim istorijskim
vrem enim a i sistemima. Ali ne na isti način. Sa heteroge-
nim istorijskim vrem enom ide i heterogena epistemologi-
ja . Vrem e uspona i rasta prati epistemologija izvesnosti i
reda: čak i kada postoji, svest o povezanosti bića, duha i
znanja, uglavnom je pasivna ili »uspavana«, a složena po-
dela rada u n u tar ovih, pa i un u tar znanja, nauka, filozofija
i disciplina, uglavnom je neupitna, podrazum evajuća i sta-
bilna. Naprotiv, vrem e opadanja i slabljenja prati episte-
mologija neizvesnosti i haosa (ili poluhaotičnih stanja): bi-
će, duh i znanje, odjednom postaju svesni, da je njihova
m eđuzavisnost i interakcija, ne samo realno postojeća, ne-
go i važna, potencijalno odlučujuća, m ožda i prevratnička,
a ona podela rada, odjednom , i sa svake strane, postaje
sporna, upitna i nestabilna.
Poznost i u epistemologiji deluje kao alarm . I kao
agens novih međuzavisnosti i interakcija. Znanje prestaje
da bude puko znanje, duh puki duh, biće puko biće. Izme-
đu bića, duha i znanja, nastaje nova i velika, zapravo naj-
veća konvergencija. U vrem enu velike opasnosti, odnosno
poznosti, »staranje o sebi« jednostavno m ora da bude total-
no, zato što samo takvo, totalno »staranje o sebi«, odnosno
povezivanje svih sfera, struktura i snaga, može da dovede
do žuđenog opstanka: »određena struktura duhovnosti po-
kušava da sjedini saznanje, čin saznanja, uslove čina sazna-
nja i njegove učinke, sa preobražajem u samom biću sub-
jekta.« (Mišel Fuko, Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi
Sad, 2003, strana 46)
Najzad, uz istoriju opadanja i slabljenja, te epistemolo-
giju neizvesnosti i nereda, »staranje o sebi«, posebno u
vrem enu poznosti, donosi jo š i povećanje značaja antropo-
tehnike opstanka. Delovi Hermeneutike subjekta koji se bave
ovom tehnikom , i inače su najkonkretniji, najzanimljiviji i
najuzbudljiviji. Tako, od Mišela Fukoa najpre saznajemo
da je »staranje o sebi«, zapravo, samo je d a n poseban, poz-
noantički, stoički derivat, one opšte i »čuvene kulture sop-
stva koja se razvila u helenističkom i rim skom dobu«, a
koja bi m ogla da se označi i kao opšta »tekhne tou biou
(veština življenja, tehnika egzistencije)«, odnosno »tekhne
života« uopšte. A zatim nas filozof podrobno i strpljivo
upoznaje i sa čitavom širokom, bogatom i koloritnom lepe-
zom najrazličitijih i najmaštovitijih tehnika, koje su Sene-
ka, M arko Aurelije, i drugi stoici, u svoje vreme, prepo-
ručivali kao najbolje načine za suočavanje sa opasnostim a
života (i smrti), počev od one n ap o rn e ali efikasne vežbe ili
simulacije »najveće nedaće«, pa sve do one isto tako efika-
sne, uz to još i duhovite vežbe ili simulacije »smanjivanja
objekta« odnosno tiranina (Mišel Fuko, Hermeneutika sub-
56
jekta, Svetovi, Novi Sad, 2003, strana 386-387, 556-557,
683-685).
Sugestija one velike, megaistorijske komparacije, izme-
đu tri velike pozne sekvence, pozne antike, pozne medie-
valistike, i pozne m oderne, dolazi iz sva tri glavna dom ena
citiranog dela Mišela Fukoa, istorije opadanja, epistemolo-
gije nereda, i antropotehnike života, ali je sugestija, koja
dolazi iz poslednjeg od ovih dom ena, iz onih inteligentnih
i živopisnih tehnika hum anog opstanka, koje su gore samo
nagoveštene, ipak, najsnažnija i najuverljivija. Pomislite sa-
m o na m agnitude »najveće nedaće« kakvu bi svakako pred-
stavljao mogući nuklearno-ekološki holokaust našeg vre-
m ena. Ili na m ogućnosti »smanjivanja objekta« Džordža
Buša Mlađeg, Vladimira Lukašenka, i drugih »mrkih« veli-
kana odnosno velikaša pozne m oderne. Sličnosti između
pozne antike i pozne m oderne su očigledne. Pa ipak, ni
je d n o g m om enta, ne smemo da zaboravimo, da ni razlike
izm eđu ovih, nisu m anje važne. A u mnoštvu razlika, koje
nesporno stoje izm eđu Senekinog i našeg vrem ena, je d n a
je , ipak, najvažnija. T o je činjenica, da se čovek, usled
izrazito neravnom ernog duhovnog razvoja, naučno-tehno-
loškog, koji je veoma brz, eksponencijalan, i m oralno-poli-
tičkog, koji je , ukoliko uopšte, u najboljem slučaju, veoma
spor, linearan, nakon otkrića apsolutnog (nuklearnog)
oružja, posle drugog svetskog rata, po prvi p u t u istoriji,
našao u zoni sasvim realne opasnosti, da može nepovratno
da uništi, ne samo aktuelni istorijski sistem, nego i sebe
kao vrstu, pa i život i planetu kao celinu, odnosno da je
ovaj proces samouništavanja, u onom svom ekološkom od-
nosno ekocidnom delu, na žalost, već započeo (ova velika,
zapravo najveća novost i opasnost našeg vrem ena, vizuelno
je predstavljena na našem grafiku 5). Sa ovom razlikom,
novinom, i pretnjom na um u, pouke poznoantičke istorije
57
opadanja, epistemologije nereda, i, naročito, tehnike hu-
m anog opstanka, u našem teškom poznom ođernom vre-
m enu, samo dobijaju na ozbiljnosti i značaju.
Na kraju ovog odeljka, sledi još samo je d a n mali anali-
tički odnosno dijagnostički dodatak. C entralna teza Belle
epoque-a, jeste teza o istorijskoj poznosti, starenju, opada-
nju, i dekadenciji našeg vremena. Sa ovom tezom, ostaju,
ili padaju, i sve druge teze ove knjige. Zbog toga sam,
najpre u Dinamici ništavila, posebno u njenom petom ode-
ljku, a zatim i ovde, u prvom odeljku prvog dela Belle
epoque-2i, veom a skrupulozno, čak i po cenu izvesnog po-
navljanja, uputio na sve one istorijske i sociološke, kvalita-
tivne i kvantitativne argum ente, posebno na one duge,
dvadesetpetovekovne statističke serije sociologije Pitirima
Sorokina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i teorije
svetskog sistema Im anuela Volerstina, koje uverljivo poka-
zuju, kako teza o velikoj istorijskoj dekadenciji našeg poz-
nom odernog vrem ena, nikako nije tek neka proizvoljna
ideološka ili slična slutnja ili mrzovolja, nego proverljiva i
proverena, dokaziva i dokazana, teorijska i naučna (hi-
po)teza. Pa ipak, već učinjenim uputim a i argum entim a,
ovde ću dodati, još i dva novija, kvalitativna argum enata,
odnosno dijagnoze. Tek toliko da onu centralnu tezu, još
m alo aktualizujem, dopunim i ojačam.
Prva od ove dve dijagnoze, govori o realnom stanju, te
o perspektivam a m eđunarodnih odnosa do 2025, a iznosi
ju Im anuel Volerstin, u je d n o m svom novijem kraćem ko-
m entaru iz 2006: »Whose Century is the 21 st Century?«,
Com m entary No. 186, Ju n e 1, 2006, http://fbc.bingham-
ton.edu/com m entr/htm . U m ultilinearnom i probabilistič-
kom duhu nove nauke, autor ovog kom entara, upoznaje
nas, zapravo, sa najm anje tri moguće tendencije ili linije
razvoja. Prva je, da aktuelni hegem on, SAD, uprkos broj-
58
nim zn ađ m a opadanja vojne i ukupne moći, do 2025,
ipak, zadrže mesto hegem ona. Druga, da SAD, na ovom
mestu, zam eni Kina, kao novi rastući džin svetske ekono-
mije, te, konsekventno, verovatni novi hegem on ukupnog
svetskog sistema. I treća, da se, usled relativne nem oći prve
dve linije ili tendencije razvoja da se nesporno nam etnu,
proširi je d n a vrsta novog, poluanarhičnog, i m ultipolarnog
m eđunarodnog nereda, onog, zapravo, koji je već um no-
gom e i na delu, posebno posle jedanaestog septem bra
2001. N akon odgovarajuće analize i argum entacije, Ima-
nuel Volerstin zaključuje, kako najviše šansi da do 2025.
prevlada, im a upravo ova treća linija ili tendencija razvoja.
N edugo nakon ovog teksta Im anuela Volerstina, sa veoma
sličnom, zapravo suštinski identičnom tezom i argum enta-
cijom, oglasio se i Tim oti G arton Eš, je d a n od vodećih
evropskih odnosno britanskih istoričara srednje generaci-
je, što samo dodatno svedoči o širenju teze odnosno svesti
0 ekspanziji m eđunarodnog nereda. A da je upravo m eđu-
narodni nered, idealan odnosno povoljan am bijent, ili čak
drugo, vanjsko, »m eđunarodno« lice ili naličje dekadenci-
je, u to valjda nikoga ne treba posebno uveravati.
D ruga dijagnoza, rasvetljava više onu drugu, skrivenu,
dubinsku, unutrašnju mutaciju sistema, a iznosi ju zagre-
bački odnosno hrvatski ekonom ist Slavko Kulić, u jednoj
od svojih poslednjih knjiga, posvećenih globalnim proble-
mima, trendovim a i alternativam a našeg vremena. Sam
naslov ove knjige, ovu dijagnozu, najkraće i najbolje saži-
ma: Neoliberalizam kao socijaldarvinizam (Prometej, Zagreb,
2004). Dijagnoza Slavka Kulića, veoma je bliska, mojoj
radnoj dijagnozi, koja govori o negativnoj postkapitalistič-
koj prom eni, kao danas, na početku XXI veka, dom inant-
noj tendenciji. Ovu rad n u dijagnozu sistematski sam razvio
1 izneo u dva svoja novija rada, u studiji »Mutacija: ideo-
59
loški aspekt« iz 2004, objavljenoj u knjizi-zborniku Global-
naprašina (Vijesti, Podgorica, 2004, strana 11-34), i u eseju
»Ars H um ana: novi hum anizam protiv novog varvarstva na
pragu trećeg milenijuma« iz 2005, objavljenom u jo š jed -
noj, zapravo mojoj poslednjoj knjizi-zborniku Evropa-An-
toaneta (Plima, Ulcinj, 2006, strana 11-20). O ba rada, kao i
moje druge radove odnosno knjige, u elektronskoj formi,
zainteresovani čitaoci m ogu da p ronađu i na m om ličnom
veb-sajtu http://www.milanmpopovic.info.
60
Fernand Braudel Center, Binghamton University
List of previous commentaries in English and translations in other languages
Commentary No. 389, November 15, 2014

"NATO: Danger to World Peace"
The official mythology is that between 1945 (or 1946) and 1989 (or 1991), the
United States and the Soviet Union (USSR) confronted each other continuously -
politically, militarily, and above all ideologically. This was called the "cold war." If it
was a war, the word to underline is "cold" since the two powers never engaged in any
direct military action against each other throughout the entire period.
There were however several institutional reflections of this cold war, in each of
which it was the United States, and not the USSR, that took the first step. In 1949, the
three western countries occupying Germany combined their zones to create the
Federal Republic of Germany (FRG) as a state. The Soviet Union responded by
restyling its zone as the German Democratic Republic (GDR).
In 1949, NATO was established by twelve nations. On May 5, 1955, the three
western powers officially ended their occupation of the FRG, recognizing it as an
independent state. Four days later, the FRG was admitted to membership in NATO. In
response to this, the USSR established the Warsaw Treaty Organization (WTO) and
included the GDR as one of its members.
The treaty establishing NATO was supposed to apply only within Europe. One
reason was that the western European countries still had colonies outside of Europe
and did not wish to allow any agency to have the authority to interfere directly in their
political decisions concerning these colonies. The moments of seemingly tense
confrontation between the two sides - the Berlin blockade, the Cuban missile crisis -
all ended with a status quo ante outcome. The most important invocation of the
treaties to engage in military action was that of the USSR to act within its own zone
against developments they deemed dangerous to the USSR - Hungary in 1956,
Czechoslovakia in 1968, Poland in 1981. The United States intervened politically
under similar circumstances, such as the potential entry of the Italian Communist
Party into the Italian government.
This brief account points to the real objective of the cold war. The cold war was
not meant to transform the political realities of the other side (except in some moment
very far into the future). The cold war was a mechanism for each side to keep its
satellites under control, while maintaining the de facto agreement of the two powers
for their long-term partition of the globe into two spheres, one-third to the USSR and
two-thirds to the United States. Priority was given by each side to the guarantee on the
non-utilization of military force (especially nuclear weapons) against each other. This
came to be known as the guarantee against "mutually assured destruction."
The collapse of the USSR in two stages - the withdrawal from eastern Europe
in 1989 and the formal dissolution of the USSR in 1991 - should have meant in theory
the end of any function for NATO. Indeed, it is well known that, when President
Mikhail Gorbachev of the USSR agreed to the incorporation of the GDR into the
FRG, he was given the promise that there would be no inclusion of the WTO states
into NATO. This promise was violated. Instead, NATO took on a new role entirely.
After 1991, NATO bestowed on itself a role of world policeman for whatever it
considered appropriate political solutions to world problems. The first major effort of
this type occurred in the Kosovo/Serbia conflict, in which the U.S. government threw
its weight behind the establishment of a Kosovo state and a change in regime in
Serbia. This was followed by other such efforts - in Afghanistan in 2001 to oust the
Taliban, in Iraq in 2003 to change regime in Baghdad, in 2014 to fight the Islamic
State (ISIS) in Iraq and Syria, and in 2013-2014 to support so-called pro-Western
forces in Ukraine.
In point of fact, using NATO itself turned out to be difficult for the U.S. For
one thing, there were various kinds of reluctances of NATO member states about the
actions undertaken. For another thing, when NATO was formally involved, as in
Kosovo, the U.S. military felt constrained by the slow political decision-making about
military action.
So, why then the expansion of NATO instead of its dissolution? This had once
again to do with intra-European politics, and the desire of the U.S. to control its
presumed allies. It was in the Bush regime that the then Secretary of Defense Donald
Rumsfeld talked of an "old" and a "new" Europe. By old Europe, he was referring
especially to the French and German reluctance to agree with U.S. strategies. He saw
the western European countries as moving away from their ties to the United States.
His perception was in fact correct. In response, the U.S. hoped to clip the wings of the
western Europeans by introducing eastern European states into NATO, which the U.S.
considered more reliable allies.
The conflict over Ukraine illuminates the danger of NATO. The U.S. has
sought to create new military structures, obviously aimed at Russia, under the guise
that these were meant to counter a hypothetical Iranian threat. As the Ukrainian
conflict played on, the language of the cold war was revived. The U.S. uses NATO to
press western European countries to agree with anti-Russian actions. And within the
U.S., President Barack Obama is under heavy pressure to move "forcefully" against
the Russian so-called threat to the Ukraine. This combines with the large hostility in
the U.S. Congress to any accord with the Iranians over nuclear development.
The forces in the United States and in western Europe who are seeking to avoid
military folly risk being overtaken by what can only be called a war party. NATO and
what it symbolizes today represents a severe danger because it represents the claim of
western countries to interfere everywhere in the name of western interpretations of
geopolitical realities. This can only lead to further, highly dangerous, conflict.
Renouncing NATO as a structure would be a first step towards sanity and the world's
survival.
by Immanuel Wallerstein
[Copyright by Immanuel Wallerstein, distributed by Agence Global. For rights and

permissions, including translations and posting to non-commercial sites, and contact:
rights@agenceglobal.com, 1.336.686.9002 or 1.336.286.6606. Permission is granted
to download, forward electronically, or e-mail to others, provided the essay remains
intact and the copyright note is displayed. To contact author, write:
immanuel.wallerstein@yale.edu.
These commentaries, published twice monthly, are intended to be reflections on the

contemporary world scene, as seen from the perspective not of the immediate
headlines but of the long term.]
Email this Commentary to a colleague
______________________________________________
Go to Fernand Braudel Center Homepage

Milan Popović
GENEZIS
Altervizija 2012-2015
Podgorica
2015.
GENEZIS
Altervizija 2012-2015
MILAN POPOVIĆ
urednik
Balša Brković
Izdavač
Daily Press - Podgorica
Za izdavača
Željko Ivanović
Oblikovanje korica
Irena Vuković
Priprema za štampu
Blažo Milić
Štampa
Golbi - Podgorica
Tiraž
500 kom.
CIP - KaTanornsaiiHja y ny6jiHKaunjn

U,eHTpanHa Hapopna 6H6vuiHOTeKa L^pHe Tope, l4eTHH>e
ISBN 978-86-7706-381-8
COBISS.CG-ID 27124240
Genezis
Četiri slike
Monitor, 6., 13., 20. i 27. jun 2014.
1. Sto godina posle

Ukrajinska kriza u svetlu ili pod senkom jednog m račnog jubileja. D a li
je čovek u stanju da išta nauči? Im a li u ljudskoj istoriji ikakvog progresa? Ili
naša vrsta srlja u sopstvenu propast?
Saznanje od kojeg se Iedi krv u žilama. Istoričari su zapisali, sam o par

sedm ica pre početka Prvog svetskog rata, u svetskim centrima moći, nije
se ni pom išljalo, da bi do kataklizme takvih razmera, uopšte moglo doći.
Govoreći o eskalaciji aktuelne ukrajinske krize, na istu vrstu kataklizmičke
ne-svesti vladajućih, nedavno je upozorio nemački m inistar inostranih po-
slova, Frank-Valter Štajnmajer.
Ista vrsta apokaliptičke ne-svesti, neuma, „gluposti". Sto godina posle.
D a li je onda čovek uopšte u stanju da nešto nauči? Im a li u ljudskoj isto-
riji ikakvog progresa? Ili naša vrsta nezaustavljivo srlja u sopstvenu propast?
Pitanja su stara i nova. O dgovori brojni i kontradiktorni. Um esto prebrzog
i olakog optim izm a, ili pesim izm a, bolje je usredsrediti se na dva ključna
(pod)pitanja. Ono o pravoj prirodi, i ono o unutrašnjoj anatomiji naše ne-
svesti.
Najpre, ono o pravoj prirodi. Ne-svest o kojoj je ovde reč, nije obična
„glupost". To tako izgleda sam o spolja. Iznutra, reč je o fatalnoj sebičnosti,
gram zivosti i agresivnosti. I o sm rtonosnoj miopiji, kratkovidosti. Koje su
sistem ske osobine kapitalizm a kao istorijskog sistem a. Te koje upravo zbog
toga toliko dugo traju, sa toliko destruktivnih posledica.
15
Za razum evanje naše ne-svesti, još je značajnija njena unutrašnja
anatomija. Čak i naj-specijalisti, često previđaju, da ne postoji sam o jedna,
nego najmanje dve različite, čak suprotstavljene, komponente i dinamike
ljudskog bića. O na naučno-tehnološka, koja je već deset hiljada godina ne-
sporno progresivna, burna, čak eksponencijalna, i ona m oralno-politička,
čiji je progres m nogo sporiji, i sporniji, a m ožda ga i nema, ili je čak negati-
van. Sukob izm eđu ove dve, džekilihajldovske komponente čoveka, glavni je
izvor naše drame, od kad je sveta i veka.
Pogledajmo kako je ovo izgledalo pre sto godina. N i uoči Prvog svetskog
rata, nije nedostajalo pravovremenih i dobrih opom ena. Karl M arks, Sig-
m und Frojd, M aks Veber, da pom enem sam o one najpoznatije i najbolje.
Ipak, preovladao je nesrećni bel epok, iluzija opšteg napretka, koja je, za-
jedno sa razornim sredstvim a naučno-tehnološkog progresa, proizvela do
tada najveću kataklizm u u istoriji ljudskog roda.
A kako ovo izgleda danas. Postjugoslovenski ratovi 1990-ih bili su prvo
upozorenje ali oni nisu imali planetarni destruktivni potencijal pa nisu bili
ni ozbiljno shvaćeni. Aktuelna ukrajinska kriza, koja je eksplodirala tačno
sto godina posle prve svetske kataklizme, taj potencijal ima, ali ni ona u
vladajućim krugovim a nije ozbiljno shvaćena. U z jedan važan, zastrašujući
dodatak. Pred Prvi svetski rat nije bilo nuklearnog oružja. Od kraja D rugog
svetskog rata, do danas, i danas, ukrajinska i slične krize, odvijaju se upravo
pod njegovom strašnom pretnjom. I to je naša najveća novost.
Pravovremenih upozorenja ne nedostaje ni danas. U jednom nedavnom
intervjuu, N oam Čomski, američki lingvist, anarho-socijalist i socijalni ak-
tivist, jedan od najvećih, ako ne i najveći svetski intelektualac danas, sum -
irao je sve najznačajnije faktore naše aktuelne drame. I zaključio, kako je,
ima li se na umu onaj apokaliptički neum kapitalizma, naoružan nuklearnim
oružjem, pravo čudo, ne što uopšte im am o nekih problem a, nego što smo
još uvek živi.
I<ao da nas čuva neka viša sila. M ada ne treba sm etnuti s uma ni ono iz
Kurana i drugih svetih knjiga. Alaih, Bog, K osm os pom aže sam o onim a koji
pom ažu sebi i svojim bližnjim. A danas sm o bližnji jedni drugim a svi na ovoj
planeti.
16
2. Posle hladnog rata
Ukrajinska kriza i obnova hladnog rata? Ili opasn ost od nuklearnog h o '
lokausta?
Dva m andata Džordža Buša M lađeg, u prvoj deceniji X X I veka, označila

su vrhunac i slom unipolarne iluzije zvane Pax Americana. I tam an su SAD,
i sa njima Zapad, i čitav svet, sa dva m andata Baraka O bam e, počeli da prih-
vataju jednu m nogo složeniju m eđunarodnu realnost, opadanje SAD hege-
monije pre svega, i sve što ide sa tim, kada je ukrajinska kriza 2014., donela
nove probleme, iluzije i izazove. M eđu ovima, posebno pitanje, da li je sa
ovom krizom, svet počeo da se vraća u stanje bipolarnog hladnog rata.
N a prvi pogled, m nogo je pojava, koje kao da potvrđuju pozitivan odgov-
or na gornje pitanje. Za sam o nekoliko m eseci, ukrajinska kriza ozbiljno je
dovela u pitanje, delom čak i poništila, i inače skromne prve rezultate novog
posthladnoratovskog partnerstva izm eđu SAD (Zapada, NATO) i Rusije.
foš važnije, ova kriza, iznenađujuće brzo, reciklirala je i onaj najđublji hlad-
noratovski obrazac „neprijateljskog prijateljstva", izm eđu dva imperijalno-
militaristička centra, onog u Vašingtonu, i onog u M oskvi, koji je Evropom i
svetom vladao čitavih pola veka. Uz neizbežne adaptacije, naravno. Pa u po-
slednjih nekoliko m eseci eskalacije ukrajinske krize, prisustvujem o jednom
pravom m alom „balu vampira", velikom povratku „jastrebova" hladnog rata,
mekkejnovaca u SAD i NATO, putinovaca u Rusiji, i, da ni u ovom velikom
svetskom sukobu mala velika Crna Gora ne bi izostali, đukanovićevaca u
Crnoj Gori.
Uprkos svemu, bipolarni hladni rat ne m ože da se vrati. Recikliranje
nasleđenog obrasca hladnog rata događa se u okviru jedne nove, veće i
snažnije m eđunarodne celine. Ova nova celina jo š uvek je u stanju nasta-
janja, ali je njena narastajuća snaga nesporna i nepovratna. Reč je o jednoj
novoj posthladnoratovskoj multipolarnosti. Za dalje praćenje, razumevanje i
regulisanje ukrajinske i sličnih kriza, ali i za sam opstanak čovečanstva posle
hladnog rata, praćenje, razum evanje i regulisanje ove nove multipolarnosti,
od najvećeg je značaja. Za početak, pažnju valja obratiti, na najmanje dve
relativno nove karakteristike ove m ultipolarnosti.
Prvo, valja dobro razum eti njen najdublji društveni izvor. To nije puka
volja ove ili one velike sile, kako to vole da zam išljaju njihove vođe ili apolo-
gete, nego je to opšti i objektivni razvoj ukupne ljudske proizvodne moći.
17
O tuda i ono opadanje SAD hegemonije, i ovo nastajuće novo mnoštvo. Us-
pon Kine, G 20 (ko se jo š seća G7 odnosno G8), BRICS (Brazil, Rusija, Indija,
Kina, Južna Am erika), da pom enem sam o one najpoznatije. Još stari su znali,
Pantha rei, sve teče, sve se menja. Recikliranje starog može da uspori, ali ne
m ože da zaustavi.
I drugo, jo š značajnije, ova nova posthladnoratovska m ultipolarnost je
neregulisana, divlja i opasna, i to predstavlja njen odnosno naš najveći prob-
lem. O pasnost o kojoj je reč nije standardna, nego sasvim nova, nuklearna i
apokaliptička. Sastavni deo ove nove opasnosti, jeste odsustvo svesti o njoj
sam oj. M akar lcada je reč o vladajućem establišm entu. U Vašingtonu, M oskvi
i Podgorici. Ukrajinska kriza 2014. ovu fatalnu ne-svest jasno je obelodanila.
U svojim brojnim istraživanjima, Imanuel Volerstin je pokazao, kako
su u dosadašnjoj istoriji, rivaliteti bila statistički norm alna, a hegem onije i
ravnoteže statistički retka i nestabilna stanja m eđudržavnog sistema. Ali mi
već duže od pola veka živimo u jednoj novoj, nuldearnoj i apokaliptičkoj re-
alnosti. U ovoj novoj realnosti, rivaliteti i hegem onije postali su sm rtonosno
opasni, ravnoteže jedino razumne. Ui, da to prevedem na jezik ovog tek-
sta, izlazak iz aktuelnog, neregulisanog, divljeg i opasnog multipolarizm a, i
izgradnja jednog novog, regulisanog i dem okratskog multipolarizm a, zahtev
je ne sam o ovakvog ili onakvog, boljeg ili lošijeg m eđunarodnog sistema,
nego sam og čovekovog opstanka.
3. Evropa Alternativa
U svetu podivljalih kapitalističko-fašističkih monstrum a. Još jedan prilog
za razum evanje novog posthladnoratovskog m ultipolarizm a
Prošlog petka, u ovoj istoj kolumni, ukazano je na dve važne karakter-

istike novog posthladnoratovskog multipolarizm a, na njegovu objektivnu
uslovljenost, i na njegovu opasnu neregulisanost. D a bi slika ovog novog
m eđunarodnog m ega-fenomena, bila koliko-toliko kompletna, sada treba
ukazati, na jo š najmanje dve njegove važne osobine. Prva je njegova krajnja
nestabilnost, druga njegova krajnja ambivalentnost. A i jednu i drugu, kao i
one prethodne dve uostalom , najbolje ilustruju tripli izbori, održani, kako to
sam o kosm os može da napakuje, jednog te istog dana, 25. m aja 2014. Sirom
Evrope, za Evropski parlam ent, u Ukrajini, za novog ukrajinskog predsed-
nika, i u Crnoj Gori, za lokalne vlasti u Podgorici i jo š jedanaest opština.
18
Najveći značaj od svih, ipak su imali izbori za Evropski parlament. Ovi
izbori doneli su snažan uspon ultradesnih stranaka, koje se manje ili više
otvoreno protive evropskim integracijama i EU. Dovoljno zastrašujuće, ul-
tradesni, polufašistički Nacionalni front M arin Lepen, na ovim izborima,
postao je politička snaga broj jedan u Francuskoj. Trend u ostalim zemljama
EU bio je manje drastičan ali sličan, tako da su 25. maj 2014., m nogi već
počeli da proklinju, ili slave, kao dan D.
Ipak, za razum evanje ovog uspona, neophodan je jedan duži i širi vi-
dik. Duži, koji neće zaboraviti, da je tripli dan bio sam o kulminacija trenda
pomeranja EU koje traje već najmanje deset godina, od višedecenijskog
prosperita levog centra evropske socijaldem okratije, ka brutalnim restrik-
cijama desnog centra evropskih narodnjaka u poslednjih nekoliko godina. I
širi, koji će u sliku stvari da uključi, slična (ultra)desna pom eranja na Istoku
Evrope, posebno u Rusiji i Ukrajini, od slom ljenog državno-kapitalističkog,
ka obnovljenom divlje-kapitalističkom imperiju Vladimira Putina.
Tek unutar ovog, dužeg i šireg vidika, m ože se razum eti i karnevalska iz-
java M arin Lepen, lcoja se sam o par dana nakon trijumfa, založila za izgrad-
nju osovine Pariz-Berlin-M oskva (PBM). Izjava je karnevalska, jer je maska,
koja ne sam o da skriva, nego i izvrće stvari naglavce. Upućeni će se lako setiti.
Za osovinu Pariz-Berlin-M oskva, kao protivtežu SAD i NATO, odm ah posle
II svetskog rata, prvi se založio Šarl de Gol. Kao ideja, ali i kao alternativa
Evropi pod dom inacijom SAD i NATO, ona živi čitavo vreme hladnog rata.
Posle hladnog rata, ona sam o dobija na snazi. Vrhunac doživljava u vreme II
Zalivskog rata, kada je upravo osovina PBM, unilateralne i imperijalne SAD
D žordža Buša M lađeg, ostavila izolovane, čak i unutar UN.
Ako je II Zalivski rat 2003. označio vrhunac anti-ratnog, anti-imperi-
jalnog i anti-militarističkog, kriza u Ukrajini 2014. označila je vrhunac
suprotnog, ratnog, im perijalnog i militarističkog posthladnoratovskog
m ultipolarizma. PBM M arin Lepen je šarena kapitalističko-fašistička laž
ovog drugog, ispod koje se krije ne stvarna odnosno m oguća PBM Evropa
alternativa, nego nemogući pokušaj stare-nove V BM (Vašington-Brisel-
Moskva) obnove hladnog rata. Sa svim njihovim mrkim mekkejnovcima,
rasmusenovcim a, putinovcima i đukanovićevcima.
K riza u Ukrajini 2014. obelodanila je ne sam o objektivnu uslovljenost,
opasnu neregulisanost i ekstremnu nestabilnost, nego i krajnju ambiva-
lentnost novog posthladnoratovskog multipolarizm a. N e sam o aktuelnu
desnocentrističko-ultradesnu, nego i m oguću levocentrističko-levu PBM
19
Evropu alternativu. N e sam o eskalirajuće mekkejnovsko-putinovsko ,,ne-
prijateljsko prijateljstvo", nego i m oguće deeskalirajuće vašingtonsko-
m oskovsko partnerstvo. Ne sam o crnohum orni đukanovićevsko-rusofilski,
proam eričko-proruski perm anentni „topli zec“, tako omiljen u našoj maloj
velikoj Crnoj Gori, nego i nešto drugačije, moguće i bolje, na što, za sada,
tako usamijeno, ali superiorno, ukazuje sam o Pokret za neutralnost Filipa
Kovačevića.
4. Predstava NATO u selu Mrduša Donja

Crna kom edija bez sm isla i kraja. Surovost i tragedija (neo)patrijarhata
Predstava Ham leta u selu M rduša Donja Ive Brešana iz 1965. odnosno
1971., više od bilo kojeg drugog dela, pom aže nam da šire, dublje i bolje ra-
zumemo, našu savremenu dramu, predstavu NATO u Crnoj Gori 2 0 1 4 .1 to
i sadržinski, tematski, i formalno, žanrovski.
Najpre, sadržinski, tematski. I u ovom domenu, kultni kom ad Ive Brešana
ima više fascinantnih dimenzija. Jedna od ovih je i ne retko tužno-sm ešna
sudbina ljudskih tvorevina, Ham leta Viljema Šekspira u kom adu Ive Brešana,
NATO u našem zahuktalom igrokazu. O va dimenzija, jasno pokazuje, kako
nem a te velike ili ozbiljne Ijudske ideje, koja u određenim uslovima, ne može
da se pretvori u svoju grotesku.
Formalno, žanrovski, doprinos Ive Brešana rasvetljavanju naše muke,
još je veći. I u M rduši Donjoj pre više od poia veka, i u Crnoj Gori 2014.,
reč je o komediji, ali crnoj. Uživanje u Predstavi Hamleta prepustiću sam im
čitaocim a, ovde ću se skoncentrisati sam o na formalne, žanrovske karakter-
istike naše predstave. Šta je, dakle, u predstavi NATO u Crnoj Gori 2014.
komedija, a šta u njoj ono crno?
Najpre, komedija. To je, pre svega, nivo. Koji je beskonačno nizak. U
prethodne tri Altervizije, bilo je reči i o NATO, kao jednom od značajnih, ali
kompleksnih, ambivalentnih i kontradiktornih aktera novog posthladnora-
tovskog multipolarizm a. N išta od toga u našoj M rduši Donjoj. O d sm ešnog
premijera, preko naduvanih nevladinih eksperata, do zajapurenih partijskih
aktivista, sve puca od crno-bele jednostavnosti. I od bizarnosti, kao što je,
prim era radi, i ona, po kojoj NATO, u stvari, nije vojna, nego demokratska
organizacija. Stvarno, da čovek pukne od smeha.
Ali je ovaj sm eh odnosno humor crn. I opasan. Kada zaista sm ešni
20
premijer visoko podigne obrvu, i stušti tešku grmljavinu protiv onih koji
ovde i danas, kaže, vode „anti-NATO kampanju", to više nije komedija, nego
ozbiljna, sm rtonosna pretnja. To on sa svojima sam o nastavlja staru kam-
panju. Permanentni građanski rat. Makijavelizam oligarhijskog klapitalizma.
Koji ubija bez prestanka. Kom ični momenti, kao onaj da se sve to odvija u
formi tobožnjeg dijaloga o prednostim a i nedostacim a članstva Crne Gore
u NATO, ili onaj da su ovde i danas najmilitantniji zastupnici NATO isti oni
koji su do pre petnaest godina bili njegovi najogorčeniji protivnici, ne mogu
da pomognu, hum or ostaje crn. Da crnji ne može biti.
Još gore, ovaj opasni, sm rtonosni žanr, onem ogućava neophodni dija-
log. Pa se zato u vladajućim krugovima i m edijim a ne može ništa čuti, ni o
ozbiljnim argum entim a Pokreta za neutralnost Filipa Kovačevića, ni o inspi-
rativnim predlozim a Dem okratskog fronta M iodraga Lekića. N i o činjenici
da su režim Slobodana M iloševića i NATO tokom postjugoslovenskih ratova
1990-ih bili u nekoj vrsti „neprijateljskog prijateljstva", a ne u odnosu crno-
belog neprijateljstva, te da bi upravo zbog toga neutralnost koju promoviše
pomenuti pokret, nakon svega, m ožda, mogla da bude (naj)bolje rešenje.
Ni o činjenici da je C rna G ora iznutra duboko podeljena baš oko ovoga, te
da bi zbog toga m odel mirne koegzistencije, uz referendumsko rešavanje
spora, kojeg je Dem okratski front zapisao i u svoj politički program , mogao
da bude, ne loša neodređenost, kako ovaj predlog stigmatizuju njegovi pro-
tivnici, nego čak m odel za celu Crnu Goru.
Ne, um esto svega ovoga, u M rduši Donjoj, beskonačna jeka. Ćeranje bez
kraja. D o konačne istrage, naše ili njihove. Surovost i tragedija (neo)patrijar-
hata. Istorija: Sablazan koja traje već deset hiljada godina (Elza Morante).
21
demo'
na žal;
konsc
nog c
as, vii
poma
Četiri entiteta 2014.

U
Monitor, 5., 12., 19. i 26. septem bar 2014.

lika z
puter
u pre:
građa
vatnc
1. Latifundija
propi
U maglama Trećeg puta
V
Početkom druge polovine X X veka, vođena je jedna od najznačajnijih

ip ak ,'
teorijskih debata u društvenim naukama n ašeg vremena. U fokusu ove de-
neštci
bate, bilo je pitanje prave prirode socijalnih form acija Južne Amerike. Za-
Dana,
vedeni spoljašnjim, predm odernim , precizinije feudalnim izgledom ovih
pogle
form acija, ali i nacijom -državom kao pre-dom inantnom jedinicom analize,
mno|
te dogm om progresa i unilinearizma, jednako ortodoksni marksisti i liberali,
P
ove form acije pogrešno su dijagnosticirali kao feudalne. Dependisti, kasnije
nika
mondijalisti, Im anuel Volerstin i ostali, u ovoj debati odneli su prevagu, jer
U Z O]
su na vreme shvatili, da se rečene form acije m ogu posm atrati, sam o kao
i org
deo, (polu)periferija svetskog kapitalističkog sistema, te da su one zbog toga
mc i!
sam o „feudal seeming", sam o izgledaju feudalno, a stvarno su (periferno)
gig>
kapitalističke.
na;,<_
U vreme ove debate, Južna Amerika bila je izrazito negativna, Evropa
izrazito pozitivna paradigm a društvenog razvoja. U poslednjih četvrt veka,
međutim, dva kontinenta, skoro da su zamenili m esta, Južna Amerika
postala je um nogom e pozitivna, Evropa sve više negativna. Ali je nalaz one
debate ostao isti. Kvazi-feudalni stisak poznog kapitalizm a danas se oseća,
i u do skoro najprosperitetnijim zapadno-evropskim zemljama, ali je ovaj
istorijski retro-trend, ipak, najjači na razuđenoj evropskoj periferiji. N a rato-
dij o
vima opustošenim zapadno-balkanskim „feudim a" posebno. Latifundiji Mila
ra; a
Đukanovića m eđu ovima pripada najistaknutije mesto.
los
Vladajuća propaganda tvrdi, da je Crna Gora, nakon procesa duge i teške
22
demokratske tranzicije, danas na pragu konsolidacije demokratije. Istina je,
na žalost, sasvim obrnuta. O no što je ovde i danas na pragu, da se definitivno
konsoliduje, to je njihova latifundija, a ne naša demokratija. Zbog nepovolj-
nog odnosa vanjskih i unutrašnjih snaga, evropske integracije ovde i dan-
as, više pom ažu njihovoj latifundiji, da se legalizuje i konsoliduje, nego što
pom ažu nama, da ovaj retro-trend zaustavim o i preokrenemo.
U nekoj budućoj istoriji, lokalni izbori za Podgoricu, održani 25. maja
2014., verovatno će biti označeni kao poslednja ili jedna od posleđnjih pri-
lika za ovo zaustavljanje i preokretanje racionalnim, mirnim i demokratskim
putem. To što je SDP izgleda odlučila da postane i direktna saučesnica DPS-a,
u prevarnom , protiv-ustavnom i kriminalnom izneveravanju slobodne volje
građana, već na prvim sledećim izborim a, od strane sam ih građana, vero-
vatno će biti kažnjeno. Ali, to za nas nije nikakva uteha. O staje gorčina zbog
propuštene prilike. I zabrinutost zbog m oguće alternative.
Već sm o u četvrtom m esecu ove tužne i neverovatne storije. Iz m noštva
mračnih sekvenci i detalja, kojim a kao da nem a kraja, za sam kraj ćemo,
lijih
ipak, izdvojiti jedan sm ešno-tužni detalj. Treći put ELP-a. U poslednjih sto i
de-
nešto godina, Treći put je im ao i svoje teške početke, i svoje slavne vrhunce.
Za-
D anas je on i u svetu više na izmaku, nego na snazi. Pa ipak, ono što je u tom
avih
pogledu ponudio ELP, predstavlja pravi mali, crni biser. Unikat, koji nadilazi
lize,
mnoge, ako ne i sve slične, svetske ideološke bisere.
irali,
Po zakasneloj ali eksplicitnoj tvrdnji ELP-ovog kandidata za gradonačel-
>nije
nika Podgorice, naime, sastavni, i to neizostavni deo ELP-ovog Trećeg puta,
i, jer
uz opoziciju, bio je i vladajući DPS. A upravo ovo, da se protiv korupcije
kao
i organizovanog kriminala ovde i danas, bori uz obavezno učešće DPS-a,
toga
moglo je da se pojmi, sam o na dva načina. Ui kao gigantska glupost, ili lcao
rno)
gigantska korupcija. Vi vidite sami, šta vam se od ovoga čini uverljivijim. Po
našem mišljenju, ovolika glupost, ipak, nije (bila) moguća.
ropa
reka,
srika
2. Treći put
one
N a početku i kraju
ieća,
ovaj
U formalnoj logici, stvari su uvek ili-ili, „tertium non datur est". U
:ato-
dijalektičkoj logici, naprotiv, one su uvek i-i, ili, m ože i tako, ni-ni, dakle up-
Mila
ravo ono treće. Filozofi, ipak, veom a dobro znaju, da form alna i dijalektička
logika nisu u nepomirljivom sukobu, nego da sam o „pokrivaju" različite
eške
23
domene. Neuki sledbenici, a jo š više m anipulatori dijalektike, ovu razliku sam v
ignorišu, pa, prim enom dijalektičke, na dom en formalne logike, zapadaju u koruri
sm ehopucatelne probleme. ne dij
A ispravna prim ena dijalektike Trećeg puta zaista je m oćna. U istori- vremi
ji, politici i m eđunarodnim odnosim a, takva je bila politika nesvrstavanja [ gresiv
Trećeg sveta u drugoj polovini X X veka, u kojoj je tadašnjoj SFRJ pripadalo j to sai
značajno mesto. O suštinskom nazadovanju Crne Gore i ostalih postjugo- j progr
slovenskih zem alja u poslednjih četvrt veka, najbolje svedoči činjenica, da
su sve one, u ovom vremenu, tem eljito odbacile, upravo ovu tekovinu (iako
su, istovremeno, preuzele sve loše tekovine SFRJ, nereformisane, represivne 3
bezbednosne aparate pre svega). Pogledajte sam o sa koliko neskrivene aro- P
gancije, vladajući režim u Crnoj Gori, u svojoj militarističkoj NATO kam-
panji, svakodnevno dočekuje Pokret za neutralnost Filipa Kovačevića, koji je l
jedan od retkih nastavljača politike nesvrstavanja ovde i danas. lja, il
Ipak, u poslednjih vek-dva, Treći put se najčešće vezuje za različite ali i Evro]
m eđusobno bliske pokušaje, te manje ili veće uspehe i rezultate, u izgradnji anali,
jedne vrste ni-ni, ili, može i tako, i-i, mešovitog, kapitalističko-socijalističkog, koji i
tržišno-planskog ili socijalno-tržišnog sistem a. Reč je o pokušajim a i rezul- integi
tatim a, koje su, naravno u različitim vremenima, okolnostim a i oblicima, os- skoj t
tvarivali, pre svega, evropski akteri, projekti i institucije, socijaldem okratija, rečei
evrokom unizam i EU, da pom enem o sam o one najpoznatije. r
I Treći put, međutim , im a svoje vreme. I to svoje vrem e teških i kon- j vlack
fuznih početaka, svoje vreme velikih i slavnih vrhunaca, i svoje vreme, opet, j ne'T,
teških i konfuznih završetaka. Vreme početaka i vrhunaca Trećeg puta je za raći,
nam a i uglavnom poznato, vrem e kraja ovog puta je vreme u kojem upravo i odoi
živimo i uglavnom nepoznato. Cak i u zem ljam a svoga zavičaja, Treći put je pc :
na izmaku. Poslednji takav pokušaj, onaj Bila Klintona iz SAD, Tonija Blera tal
iz UK, i Gerharda Šredera iz SRN, teorijski elaboriran u knjizi The Third ka ,c
Way Entonija Gidensa, jednog od najznačajnijih sociologa našeg vremena, pu '
neslavno je propao. Ili je, preciznije rečeno, bezglasno abdicirao. de .
Alco je tako bilo u sam im centrima, šta se onda moglo očekivati na peri-
feriji svetskog sistema. U latifundiji M ila Đukanovića. N a kraju sveta i vre- dc
mena. Pa upravo ono što sm o sa takozvanim Trećim putem ELP, dobili od bc
m aja do septem bra 2014., na lokalnim izborim a u Podgorici. To nije bio čak ka
ni zalazni, um orni i iscrpljeni, nego žalosno-sm ešni, karikaturalni Treći put. ta.
Insistirati na DPS kao obaveznom sastavnom delu Trećeg puta, u borbi erc;
protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao što je to na kraju precizirao rc ,
24
ku sam vrh ELP, m ogao je sam o neko ko je ili beskonačno glup ili beskonačno
iu korumpiran, „tertium non datur est“, ovo je definitivno domen form alne a
ne dijalektičke logike. A kada je na tome insistirao baš onaj akter, lcoji se celo
ri- vreme, onako arogantno, uobraženo i lažno predstavljao kao moderan, pro-
ija gresivan i evropski, u podrazum evajuće pozitivnom sm islu ovih reči, onda
110 to sam o dodatno govori o stepenu stvarne iscrpljenosti svake modernosti,
>0" progresivnosti i evropskosti, u našoj, pardon njihovoj latifundiji.
da
ko
ne 3. Crna Gora i Evropska unija
ro- Pod znakom pitanja
m-
ije U prkos svemu, za Crnu G oru su evropske integracije, jo š uvek, najbo-
lja, ili, preciznije, najmanje loša opcija. Ali, da bi se ova opcija realizovala,
111 i Evropskoj uniji i Crnoj Gori, m ora se pristupati otvorenih očiju. Realno,
Inji analitički i kritički. Sam o na taj način, m ogu se savladavati veliki problemi,
og> koji more dva entiteta. Sa produžavanjem beskonačne dogmatike „evropskih
ul- integracija", koja je danas vladajuća, i u podgoričkoj oligarhjiji, i u brisel-
os- skoj birokratiji, međutim , oni problemi, kao i opasnost da se do kraja potroši
ija, rečena opcija, postaju sve veći.
D a stvar bude jo š gora, rečena dogm atika nije dominantna sam o u
Dn- vladajućim političkim klasama, nego i u opozicionim, pa i alternativnim,
>et, nevladinim i intelektualnim krugovim a Podgorice i Brisela. Tako je, prim era
i za radi, uz unutrašnju korupciju, upravo ova dogmatika, bila glavni „oslonac",
avo odbijanja dve „progresivne" i „proevropske" grupacije, preciznije SDP i dela
t je PCG, sve pod „svetim" im enom Evropskog lica Podgorice, da smene isto
era tako „progresivnu" i „proevropsku" DPS. Podsetim o se, po rečima sam og
iird kandidata za gradonačelnika Podgorice Evropskog lica Podgorice, „Treći
ina, put" ove dve grupacije, uključivao je u svoj sastav, i to kao obavezan sastavni
deo, i sam DPS.
eri- Uključivanje DPS u „Treći put", bilo je m oguće sam o uz pom oć pom enute
rre - dogmatike. Zaista, očekivati da bi se, uz aktivno učešće DPS, moglo uspešno
od boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, teško je razumeti, osim
čak kao najfantastičniju fantaziju. Ali, znam o i to, čak i ispod najfantističnije fan-
>ut. tazije, uvek se baškari neka realnost. U našem slučaju, dva (de)sakralizovana
)rbi entiteta iz naslova ovog teksta. Latifundija Mila Đukanovića i Vajmarska Ev-
rao ropa.
25
Koliko sm okvinih stabala m ora da strada da bi se ispod njihovog lista
m ogla sakriti Latifundija M ila Đukanovića? Pa sigurno ne manje nego što je
neophodno za skrivanje Vajmarske Evrope. I to nije ni malo slučajno. Jedna
i druga, neofeudalna Crna Gora, i padu sklona, poznokapitalistička, delom
i sam a neofeudalna, Vajmarska Evropa, deo su jednog istog, retrogradnog
procesa. I sam o zajedno m ogu rasti. Ili pasti.
Fenomenologija one prve, građanim a Crne Gore, prilično je poznata. Ali
to nije slučaj i sa fenom enologijom one druge. O Vajmarskoj Evropi kod nas
se veom a m alo zna. U sam oj Evropi i svetu nije tako. Tam o je dogmatika ipak
slabija, kritička svest razvijenija. N a osnovu novijih kritičkih analiza Imanu-
ela Volerstina, N oam a Č om skog i Tarika Alija, ovde podsećam o sam o na
nekoliko njenih glavnih elemenata.
Najpre, to je veliko i retrogradno istorijsko pom eranje i isklizavanje EU,
od relativno progresivne, levo-centrističke ili socijal-dem okratske EU 1950-
2000., ka sve više desnoj, pa i desno-ultradesnoj, „neoliberalnoj" EU 2000-
2014. Zatim, unutar ovoga, posebno uspon nove fašističke desnice. Teško je
zaboraviti, rast grčke neofašističke Zlatne zore, došao je kao direktan rezul-
tat napora odnosno uterivanja lihvarskih dugova takozvane Trojke, EK, ECB
i MMF. Najzad, isto tako snažan uspon (ultra)desnih, ksenofobih i anti-imi-
grantskih snaga, čak i u tradicionalno otvorenim, skandinavskim zemljama.
Ovako bi mogli da ređam o još.
Ali je i ovoliko dovoljno. Kao i ona iz prve polovine X X veka, i današnja
Vajmarska Evropa, jo š uvek je relativno dem okratska, m ada iznutra
već temeljito kapitalistički razrovana, polarizovana i oslabljena. Sldona
fašističkom ili nekom sličnom padu. I kao takva, pravi „integracioni" okvir
za Latifundiju Mila Đukanovića. I za sve slične neofeudalne entitete na perif-
eriji Evrope. Otvaranje očiju, analiza realnosti, podizanje kritičke svesti, prvi
je korak, ka zaustavljanju ovog retro-trenda. I u maloj Crnoj Gori i u velikoj
Evropskoj uniji.
4. Evropa i Južna Amerika

U X X i X X I veku
Velika promena, koja je započela sa krajem hladnog rata, pre četvrt veka,
im a dva aspekta. Kvantitativni i kvalitativni. D ok je prvi uglavnom poznat, o
drugom se manje zna.
26
Oko kvantitativnog aspekta, gotovo da i nema spora. Poslednjih četvrt
veka obeležava prelazak iz starog, bipolarnog, u novo, m ultipolarno stanje.
A u ovom novom stanju, opet, najmanje je sporna, pojava novih aktera, G 20 i
BRICS na primer. N a ovo se nadovezuje i prom ena kvantiteta moći, relativno
opadanje hegem onije SAD, Z apada i NATO, i istovremeni relativni porast
moći novih zona i aktera, Pacifika, Azije i Kine posebno.
U ovom tekstu, m eđutim , više ćemo se baviti onim drugim, manje pozna-
tim, kvalitativnim aspektom promene. I ovaj aspekt im a više pojavnih formi,
ali je m eđu ovima verovatno najmarkantnija JED NA (NE)O ČEKIVANA IN-
VERZIJA. Zam ena m esta izm eđu Evrope i Južne Amerike, koja se dogodila
krajem XX, početkom X X I veku.
O d sredine do kraja X X veka, naime, Evropa je bila paradigm a uspešnog,
dinam ičnog i progresivnog razvoja, Južna A m erika obrnuto, paradigm a
neuspešnog, zavisnog i oligarhijskog „razvoja nerazvoja" (Andre Gunder
Frank). Do zamene m esta dolazi posle kraja hladnog rata. Evropa se sve
više pom era, od levo-centrističkog, mešovitog, socijalno-tržišnog modela
razvoja, ka desnom, desno-centrističkom, pa i desno-ultradesnom mođelu
(ne)razvoja, Južna Amerika obrnuto, ka jednom sve više levo-centrističkom,
narodnom i progresivnom m odelu razvoja.
Pa ipak, nakon svega, ne bi trebalo žuriti sa zaključcima. I to najpre zbog
toga što su zatečene razlike izm eđu dva kontinenta toliko velike da je veliko
i pitanje da li će se i kada one anulirati a pogotovo preokrenuti. A zatim, i
još više, zbog toga što je budućnost koja je počela, krajnje ambivalentna,
otvorena i neizvesna. Posebno ona dalja. Po Imanuelu Volerstinu, a on se da-
Ijom budućnošću najviše bavio, sredinom X X I veka treba očekivati prelazak
iz poznog kapitalizm a u neki novi, lošiji ili bolji (i to je uvek otvoreno), ali
svakako nekapitalistički istorijski sistem. A u ovoj vrsti polumilenijumske,
istorijsko-sistemske, m ega-prom ene, stepen neizvesnosti je najveći.
Redovni čitalac Monitora verovatno već pogađa, sva ova priča ovde nije
ispričana toliko radi Evrope, Južne Amerike i ostalog sveta, koliko radi naše
jedine, male i najvoljenije Crne Gore. I njene, i naše, najgore vlasti ikada.
Zbog čega? Pa evo, zapitajm o se najpre, šta u njenoj, odnosno našoj aktuel-
noj spoljnoj politici, m ožem o uopšte da pronađem o, od one naše aktuelne i
globalne m ultipolarnosti, i od one naše aktuelne i globalne zamene?
Ništa, ili, jo š gore, sve suprotno od toga. Prim era radi, relativno inteli-
gentna argumentacija za učlanjenje Crne Gore u NATO, mogla bi ovu opciju
da zagovara, kao, recimo, opciju koja je manje loša od plutanja u divljem
27
multipolarizm u, ili od učlanjenja u nešto jo š lošije od NATO. Ali ne, oli- j
garhija Mila Đukanovića, NATO -m aniju upotrebljava, kao pravi mali hladni |
rat, protiv svojih unutrašnjih kritičara i oponenata. !
Još gore, u jednoj vrsti NATO-manije je i najveći deo opozicije i al- \
ternative, koji se predstavlja kao napredan. Pa se tako dolazi do krajnje !
deprim irajućeg stanja, u kojem u Crnoj Gori danas ima manje razložne kri- j
tike, rezerve i alternative u odnosu na NATO, nego u sam om NATO, odnos-
no krugovima bliskim NATO (što se lako može proveriti ukoliko se pažljivo
pročita sam o par poslednjih godišta Foreign Affairs-a).
A to već nije sam o stvar loše vlasti, nego i stvar loše političke, pa i intelek-
tualne elite uopšte. N e sam o „socijalizam", i NA TO će izgleda najduže sjajiti
na nebu naše jedine, male i najvoljenije. Kao ona daleka zvezda koja sjaji i
milionima godina nakon što se ugasi.
28
Cetiri mantre
V
Monitor, 3., 10., 17. i 24. oktobar 2014.
1. Rupa u glavi
Posle udara
O udaru svedoči Afera snim ak u bezbroj pojavnih oblika, o rupi u glavi

dominantne poruke vladajućih, ali i ne malog broja opozicionih, nevladinih
i međunarodnih aktera.
U beskonačnom nizu mračnih izdanja, od onog inicijalnog snim ka sa
sam og vrha vlasti i kriminala, preko nebrojanih lokalnih priča, do potonjeg
prevarnog ishoda podgoričkih izbora, Afera snim ak razotkriva vrh vlasti,
kao najopasniju zločinačku organizaciju, koja svakodnevno i neom etano
radi protiv sam ih „osnova ustavnog uređenja", odnosno protiv „slobodne
volje građana", kako to eksplicitno i precizno definiše i inkriminiše Krivični
zakonik Crne Gore.
Sve ispod ovoga je rupa u glavi. Neadekvatna ili nedovoljna svest. Nesvest
ili iskrivljena svest. A spektar ove nesvesti ili iskrivljene svesti, zastrašujuće
je širok, i ide od totalnog izvrtanja i ignorisanja realnosti, do najrazličitijih
oblika poluistina, po obrascu koji je u logici poznat kao greška p ars pro toto.
„Uspeh" i „pobeda", najpoznatiji su oblici totalnog izvrtanja i ignorisanja
realnosti, zato što oni, kao i tužilaštvo kojeg nema, u potpunosti ignorišu
dokaze o kriminalnoj prirodi i delatnosti ove vlasti, pa jo š pri tom e u pot-
punosti i izvrću stvari, kvalifikujući ove kao veliki „uspeh" i „pobedu", a ne
kao ono što oni stvarno jesu, najopasniji kriminal i bezakonje. „Analitičari",
koji ovo, ovde i danas, svakodnevno, svesno i neum orno čine, treba da znaju,
kada se naši vrhovi vlasti i kriminala, naši „integralni igrači" dakle, konačno
procesiraju, njihove neprofesionalne „analize" s pravom će biti tretirane kao
29
saučesništvo a ne kao sloboda profesije.
Poluistine su jo š brojnije i malignije. „N edostaci opozicije", „opozicija
jednaka vlasti", „opozicija lošija i od vlasti", i njirria slične, sve one u sebi,
naravno, sadrže deo istine, ali i taj deo postaje laž u funkciji vlasti, kada
prećute ostatak, a tim e i celu istinu (još od G. V. F. Hegela znamo, istina je
ili cela ili je nema).
N iz izvrtanja, neistina i poluistina koje danas preplavljuju Crnu Goru,
mogli bi da ređam o dalje, ali nema potrebe za tim, čitaocim a Monitora ovaj
niz veom a dobro je poznat. U m esto toga, bolje se makar ukratko osvrnuti, na
još najmanje dve važne stvari.
Prvo, na neobičnu raširenost ovde opisanih i sličnih neistina i poluis-
tina. Reč je o sto odsto vladajućih, ali i najmanje pedeset odsto opozicionih
i nevladinih poruka (m eđunarodni faktor, posebno EU /EK, još uvek ćuti i
čeka). Otkuda ovolika, enorm na raširenost, rupa u glavi vlasti i podložnika?
Um esto detaljnije elaboracije, evo sam o jedne, ali ozbiljne i kredibilne hipo-
teze: najviše pedeset odsto ove rupe može da objasni korupcija, najmanje
pedeset odsto strah da se direktno pogleda u lice čudovišta.
I drugo, makar ukratko, valja se osvrnuti, i na moguće, pa i verovatne
konsekvence, daljeg odbijanja, da se sa čudovištem suoči. I ovde sledi jedna
ozbiljna i kredibilna hipoteza. Koja upozorava na izuzetno dijalektičku pa
i dram atičnu prirodu našeg aktuelnog momenta. N a kratak rok, kaže ova
hipoteza, odbijanje da se suoči sa našim čudovištem, produžava stabilnost,
na srednji i duži rok, ovo isto odbijanje donosi opasnu nestabilnost. Ali važi
i obrnuto, na kratak rok, rečeno suočavanje donosi nestabilnost, na srednji
i duži rok stabilnost. Pri svem u tome, treba znati jo š i to, da naše čudovište,
koje, sećate li se, ,,po Jusufovoj formuli" „obesm išljava izbore" (sve citati iz
sam og vrha vlasti), nije Levijatan, čudovište poretka, nego ono m nogo opas-
nije i gore, Behemot, čudovište ne-poretka.
2. Logika u kvaru
„N edostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog
kriminala''
„N edostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog

kriminala" sigurno je jedna od najraširenijih ako ne i najraširenija politička
fraza naših dana. Rođena je u takozvanim Izveštajima o napretku Evropske
30
komisije, ali je prihvaćena i u devedeset odsto dom aćih krugova, od celo-
kupne vlasti, preko dela opozicije, do najvećeg dela takozvanog nevladinog
sektora.
S druge strane, u rečenoj frazi, očigledan je nedostatak elementarne
logike. Elementarne, zbog tog što logika, kao nauka o ispravnom mišljenju,
m eđu nekoliko najznačajnijih, elementarnih pravila, ima i ono koje nalaže
da se pojave definišu pozitivno a ne negativno (kako to radi naš „neđostatak
političke volje").
Zastrašujuće, pandem ijske razm ere rečenog kvara, međutim, ne m ogu
da se objasne sam o uz pom oć logike. Za objašnjenje logičkog kvara ovolikih
razmera neophodna je pom oć društvene i političke patologije. Logika u kva-
ru sam o je vrh ledenog brega. Nedostatalc logike, izraz dubljeg, društvenog
i političkog nedostatka.
A da bi do ovog, dubljeg nedostaka došli, za početak, dovoljno je da se
samo zapitam o, pa dobro, ukoliko, eto, im am o taj toliko rašireni i štetni
„nedostatak političke volje za borbu protiv korupcije i organizovanog krimi-
nala“, a koju onda političku volju, u logički ispravnom, pozitivnom sm islu te
reči, ovde i danas, uopšte imamo. O dgovor na ovo pitanje svima je poznat, to
je upravo suprotna, ničeanski rečeno, V O LJA Z A M O Ć KORUPCIJE I OR-
GANIZOVANO G KRIM INALA, ali o ovoj, po prirodi stvari, govore sam o
retki, nekorumpirani i hrabri.
U novije vreme, ovu skrivenu, ali brutalnu volju, na pozitivan način, naj-
bolje su razotkrili, Afera snimak, u više izdanja 2012-2014., i Naim M oizes,
u članku „M afia States", M afijaške države, u m ajsko-junskom broju Foreign
Affairs za 2012. N aim M oizes razotkrio je i jedan relativno novi fenomen.
Takozvanog „integralnog igrača". Koji prevazilazi klasični organizovani
kriminal, to jest uticaj organizovanog kriminala na vlast. Kako mu i sam o
ime kaže, „integralni igrač" više nije sam o uticaj, nego već i potpuna fuzija,
integracija, ujedinjavanje vrhova vlasti i vrhova organizovanog kriminala.
U slučaju Crne Gore, ime ove integracije je Milo Đukanović. Posle članka
Naim a M oizesa, za to zna i čitav svet, posle Afere snimak za to postoje i
notorni dokazi. Im a dokaza, ali nema tužilaštva, to jest i tužilaštvo, i cela
„država", taj pom pezni skup zarobljenih institucija, deo su našeg „integral-
nog igrača".
Rečju, upravo „integralni igrač" je ono strašno čudovište, u koje sam o
retki, nekorumpirani i hrabri, imaju sm elosti da pogledaju. I da mu izgovore
ime. Ostali nastavljaju da govore o „nedostatku političke volje".
31
N a kraju, i nešto koliko-toliko ohrabrujuće. Ako ništa drugo, noviji raz-
voj doneo je izvesno, m akar delim ično razjašnjavanje. Posle nekoliko meseci ekon(
stvarnog ili sim uliranog prem išljanja, jedan dom aći akter takozvanog Trećeg odno
puta, (ne)slavni „jezičak na vagi", SDP, na kraju je odlučio da, ipak, ostane klasn
odnosno postane „integralni igrač". Još sam o da vidimo šta će da odluči (sve) : mani
m oćna EU odnosno EK. O stane li i dalje na „nedostatku političke volje" i j i skri
sličnim praznim frazam a, i sam a će postati odnosno ostati deo našeg „inte- j nog 1
gralnog igrača". svets
kapit
S
3. Kovači lažnog progresa nom,
Posveta Zoranu Vidakoviću oblik
neop
Vreme je najbolji sudija. Zoran Vidaković bio je jedan od najznačajnijih Koji
jugoslovenskih sociologa druge polovine X X veka. Pre punih četrdeset go- sve c:
dina, danas već daleke 1974., objavio je Kovače lažnog progresa. Kritiku teh- odbi,
nokratije koja je sa protekom vrem ena sam o dobila na vrednosti. pnog
U vreme Zorana Vidakovića, tehnokratija je bila upravljačka frakcija samcj
oligarhijskog etatizm a, sakrivena iza ideologije i retorike „sam oupravnog drug-
socijalizma", danas je ona upravljačka frakcija oligarhijskog kapitalizma,
sakrivena iza ideologije i retorike „neoliberalne ekonomije". Svejedno, glavni bork
mehanizmi ostali su isti. Posebno dva. Prvi, konfuzija izm eđu sam og po sebi rodr
nespornog, čak eksponencijalnog naučno-tehnološkog progresa, na jednoj, i ( P°d f
krajnje problematične, u najboljem slučaju veom a spore, linearne, a moguće, 1
pa i verovatno, stagnantne, ili, čak, nazadnjačke moralno-političke dinamike [
čoveka, na drugoj strani. I drugi, manje ili više rafinirano, ali u svakom
slučaju manipulativno korišćenje dogm e lažnog progresa, za maskiranje i
prikrivanje stvarnog nazadovanja.
„Neoliberalna ekonom ija" oligarhijskog kapitalizma, u svetu je zavladala
pre oko trideset godina, sa M aragertom Tačer u UI< i Ronaldom Reganom pc«
u SAD, kod nas nešto kasnije, sa M ilom Đukanovićem i ostalima. Krizu i kc e
kolaps, ovaj sistem doživljava od 2008. do danas, ali nikako da ga i stvarno ig;
doživi do kraja, pored ostalog, ili, možda, pre svega ostalog, zbog toga što Pe .
je žrtva tog sistema, u poslednjih desetak godina, postala i sam a EU, ra-
nije superiorna, socijal-dem okratska, socijalno-tržišna alternativa, sada i š e ;;i
sam a „neoliberalna ekonomija". Ovo se najbolje vidi na pogoršanju realnog Pr :
položaja, dve glavne žrtve sistem a, proletera i žena. p.
32
Najpre, proleteri. U poslednjih deset-petnaest godina, „neoliberalna
ekonomija" EU odnosno EK, gotovo u potpunosti je razorila, stalni radni
odnos, prava iz ovog odnosa, i ostale najznačajnije tekovine proleterske
klasne borbe i progresa X IX i X X veka. I sve to, naravno, uz pom oć ona dva
manipulativna, ali brutalna mehanizma, konfuzije izm eđu tehnike i morala,
i skrivanja stvarnog nazadovanja iza lažnog progresa. Uz pom oć „fleksibil-
nog tržišta radne snage". I uz pom oć Trojke (EK, ECB, M M F). Evropske i
svetske finansijske policije zadužene za (ako treba i fašističko) uterivanje
kapitalističkih dugova i profita.
Slično, žene. Zajedno sa radnicima, najveće žrtve „neoliberalne eko-
nomije". Najdiskrim inisanije u okviru rada na određeno vreme i drugih
oblika novoustanovljenog i nam etnutog prekarijata. I u okviru politike
neopatrijarhata. Kao takve, i najsjajnije ogledalo, sve hipokrizije sistema.
Koji i ovih dana u Crnoj Gori najavljuje relativno visoke novčane kazne, za
sve one koji ne koriste rodno senzitivni jezik odnosno govor, ali zato uporno
odbija da inkriminiše neisplaćivanje ionako mizernih plata ženskog i uku-
pnog prekarijata od strane privilegovanih poslodavaca, da o realnom a ne
samo retoričkom obezbeđivanju takozvanih ženskih kvota u parlam entu i
drugim institucijam a vlasti i ne govorimo.
Tek da se zna, šta kapitalistička oligarhija dopušta, a šta ne. Pa neka
borkinje i borci za ženska i ljudska prava vide, šta je važnije, društvena i
rodna suština, celina i istina, ili kom esarsko-m inistarska i ostala briselsko-
podgorička hipokrizija.
4. Gospodari polarizacije
Izm eđu nasilja i hipokrizije
Etničke, političke i slične polarizacije, sam o su spoljašnji izraz dubljih

porem ećaja, koji se zbivaju u unutrašnjosti društva. Politike depolarizacije,
koje retorički zagovaraju prevladavanje polarizacije, ali pri tome faktički
ignorišu ove dublje porem ećaje, osuđene su na neuspeh. Ili na nešto jo š gore.
Pa i na to, da sam e postanu deo polarizacije.
Upravo ovo poslednje, dogodilo se am basadorki Janini Hrebičkovoj,
šefici M isije OEBS u Crnoj Gori, kada je, pre sam o nekoliko sedm ica, naj-
pre, hvalevredno, retorički osudila polarizacije u današnjoj Crnoj Gori,
posebno one izm eđu vlasti i medija, ali odm ah zatim zauzela stav koji je
33
bio nepodnošljivo pristrasan u korist vlasti. O dgovor nije izostao. Željko
Ivanović, direktor Vijesti, pre nekoliko godina i sam žrtva nikada rasvetljen-
og, dakle po svemu sudeći naručenog režim skog irasilja, ovakav stav s pra-
vom je prokom entarisao kao „izjednačavanje dželata i žrtve".
D oduše, od M isije OEBS u Crnoj Gori, verovatno se više nije ni moglo
očekivati. O d svih nemuštih, pa i saučesničkih m eđunarodnih organizacija
u Crnoj Gori, ova je bila najnemuštija i najsaučesničkija. N e retko siguran
oslonac, korupcijom i organizovanim kriminalom „integrisanog" vrha crno-
gorske vlasti. I to ne sam o u oblasti medija. Jednako loš, ako ne i lošiji bilans,
M isija OEBS u Crnoj Gori, im a u oblasti izbora. U osudi Afere snimak, nije
se pokazala ni Evropska komisija, ali je ona, u ovoj stvari, makar nešto ura-
dila. M isija OEBS u Crnoj Gori ni toliko.
M ediji i izbori, m eđutim , upućuju na dublje, pa i najdublje izvore po-
larizacija. Njihov najdublji izvor, to treba odm ah reći, jeste sam vladajući
sistem. Sistem poznog kapitalizma. Koji je oligarhijski, dekadentan i violen-
tan. A na periferiji, pa i u Crnoj Gori, u svem u ovome, još i ekstreman. Iz
ovog konkretnog sistem a, nužno i zakonito dolaze klasne, ali i sve ostale po-
larizacije. I njihove brojne i složene interakcije.
Kako na ove polarizacije reaguju sistem, vlast i alternativa? Svako prema
svom posebnom položaju i interesu. Jedan deo sistem a i vlasti misli da se po-
larizacije m ogu beskonačno instrum entalizovati a po potrebi i gušiti silom,
drugi je sprem an na koliku-toliku toleranciju i kom prom is. Prvima alterna-
tiva m ora odgovoriti borbom i otporom , drugim a dijalogom i depolarizaci-
jom. Ali pri tom e m ora znati, da i ovi drugi imaju sistem ski limit, koji ona
ne sm e da prihvati. O tom e je nedavno odlično pisala Arundati Roj, u tekstu
0 takozvanom nevladinom svetu, jer upravo to je svet iz kojeg u najvećem
broju dolaze ovi drugi.
Promena ovog sistem a, stvar je narednih nekoliko decenija a ne godina.
Pred svim a nam a je duga i teška borba a ne revolucija shvaćena kao dan D.
Ali je jedno već sada sasvim izvesno. Ovaj sistem se više ne može reformisati.
Njegove polarizacije ukrotiti. Nasilje i hipokrizija su njegove jedine opcije.
Nenasilni otpor i nužna odbrana jedini odgovori. Zato se treba dobro pri-
premiti. Kada nam m eđunarodni podržavaoci nasilničke vlasti sledeći put
kažu, kako se sa ovakvom vlašću m oram o depolarizovati, treba im jasno od-
govoriti kako to nije moguće, zbog toga što su upravo ove i ovakve vlasti, ali
1 oni sami, njihovi m eđunarodni podržavaoci, ne sam o glavni proizvođači,
nego i najbeskrupulozniji gospodari i manipulatori polarizacija.
34
Četiri aktera
Monitor, 21. i 28. novem bar i 5. i 12. decem bar 2014.
1. Oligarsi
Tajna predugog trajanja
Oligarsi, Podložnici, Slobodnjaci, Briselci. Ovo su glavni akteri naše ak-

tuelne crnogorske (ali i evropske i svetske) drame. N aše „tranzicije". U ovom,
i u naredna tri teksta Altervizije, slede njihovi karakteristični profili.
Od rečenih aktera, crnogorski oligarsi su svakako najpoznatiji. I to, nara-
vno, ne zbog neke njihove posebne vrline ili zasluge, kako to oni sam i o sebi
preskromno vole da kažu, nego zbog njihovog sasvim banalnog, dugog i
predugog trajanja.
Kada je reč o budućnosti, kao nastavku ovog trajanja, uobičajeno je ra-
zlikovanje na kratak rok od jedne do pet, i dug rok od trideset do četrdeset
godina. Ovo razlikovanje, sasvim je um esno, pa ćemo ga i mi primeniti na
naše aktere.
Pogledajmo najpre kratak rok od jedne do pet godina. Šta se u ovom
vremenu od naših oligarha može očekivati? U najvećoj meri, odgovor na ovo
pitanje, sadržan je u prohujalih dvadesetpet godina. To je ekstremno nasilje.
U vladajućoj propagandi, podgoričkoj, ali i briselskoj, vašingtonskoj,
moskovskoj, i ostaloj (što sam o odaje globalno-lokalnu povezanost oligarhi-
je), međutim, ništa od ovoga. U m esto ekstrem nog nasilja, „sposobnost", čak
„liderstvo" u „reform am a" i „integracijama", štogod ovo, inače, značilo.
Ali se nasilje o kojem je reč, ne može sakriti. Dosije naše oligarhije, više je
nego mračan. Najpre, m agnum krimen jedan, veliki zločin postjugosloven-
skih ratova 1990-ih, putem lcojih se ova oligarhija uspinje na vlast. A zatim, i
magnum krimen dva, veliki zločin pljačkaških privatizacija, visoke korupcije
35
i organizovanog kriminala 2000-ih, putem kojih ona nastoji da se stabilizuje
i konsoliduje.
N e treba biti prorok, pa pretpostaviti, da će ova, čak i personalno, manje
ili više ista oligarhija, u vremenu koje je pred nama, ovako osvojenu vlast,
biti sprem na da brani na isti način, dakle svim sredstvim a, pa i ekstrem- <
nim nasiljem. D om aći podložnici i m eđunarodni podržavaoci ove oligarhije, j
saučesnici su ovog nasilja, pa se od njih, nešto drugo i bolje, ni ne može
očekivati. Najveći teret i dalje će nositi dom aća antiratna i antioligarhijska al-
ternativa. O sprem nosti za ekstremno nasilje vladajuće oligarhije, ona m ora
da vodi računa. Suočena sa ovakvom vlašću, alternativa m ora biti spremna
na dugu i nenasilnu borbu.
D ug rok od trideset do četrdeset godina nosi m nogo veći stepen otvore-
nosti i neizvesnosti (nego kratki rok od jedne do pet godina). Ali je i u ovom,
dugom roku, uloga Crne Gore različita. N a sam om početku, ova uloga je
značajna, za konačni ishod, ona je, najblaže rečeno, nevelika.
N a sam om početku, to je st danas, početkom X X I veka, vladajuća crno-
gorska oligarhija, neofeudalno je značajna, čak paradigm atična. U većini
kritičkih teorija, m eđu ovim a i u teoriji svetskog sistem a američkog soci-
ologa Imanuela Volerstina, naime, upravo je jedna vrsta neofeudalizma,
kombinovana sa jednom vrstom neofašizm a, viđena kao najozbiljnija
nazadnjačka pretnja savrem enom svetskom sistemu, na kraju njegove duge j
krize, koji će uslediti sredinom XX I veka. Zbog dvostruke periferije kojoj pri- f
pada, periferije prostora, Zapadnog Balkana, te periferije vremena, poznog j
kapitalizma, neofeudalna plus neofašistička tendencija odnosno pretnja, j
najrazvijenija je upravo u Crnoj Gori, i sličnim, dvostruko perifernim en- !
titetima. Toliko o zaslugam a, sposobnostim a i liderstvima, n ašeg vrhovnog
oligarha, i njegovog svekolikog, dom aćeg i m eđunarodnog personala.
Za konačni ishod, međutim, uloga Crne Gore biće nevelika, da ne kažem
minorna. Ovde ne treba imati nikakvih iluzija. O konačnom ishodu velike,
polumilenijumske, svetsko-sistem ske tranzicije, u narednih nekoliko deceni-
ja, odlučivaće svet, a Crna G ora sam o kao njegov sastavni i nerazdvojni deo.
2. Podložnici
M asovna baza, diskrecija i beda neofeudalizma
Oligarsi predstavljaju ekskluzivne vrhove, sjaj i obilje, podložnici m aso-

vnu bazu, diskreciju i bedu neofeudalizma. Uz onu kriminalnu, Afera sni-
mak rasvetlila je i ovu, m anje poznatu, ali ne manje značajnu, sociološku
stranu sistema.
Za budućnost ovog sistem a, nije manje značajno njegovo pasivno stanje,
neofeudalno prihvatanje podložnika, od njegovog aktivnog stanja, kriminal-
ne determ inacije oligarha. Nakon svega, pravo, najvažnije i najzastrašujućije
pitanje, jeste pitanje, koliko je daleko, široko i duboko, otišao ovaj dvostruki
proces. Pokaže li se da je on zahvatio najveći deo, recimo dve trećine celo-
kupnog društvenog tela, a indikacija u tom pravcu, na žalost, ima, onda će
izlazak iz ovog sistem a, biti veoma, veom a težak.
U m om entim a kada su pom enute indikacije bile posebno jasne i jake,
najangažovaniji i najbolji predstavnici crnogorske opozicije i alternative, iz-
razili su i odgovarajuće stavove, osude i strahove. Uz porast realizma, koji je
u svakom slučaju bio dobrodošao, međutim , došlo je i do određenih prete-
rivanja.
Prvo takvo, bilo je ono, koje je osuđivalo sam „narod". Preterivanje koje
je pravilo standardnu grešku hipergeneralizacije. Koje je zaboravljalo da se
prekor o kojem je reč odnosi sam o na deo a ne i na celokupni narod. Te
koje je pritom od odgovornosti u potpunosti oslobađalo sam u opoziciju i
alternativu.
Drugo preterivanje pravilo je suprotnu grešku. Takođe grešku hipergen-
eralizacije. Sam o što je sada odgovornost bila drugačije raspoređena. Sva
krivica na adresu opozicije a sva nevinost na adresu (opet) nediferenciranog
„naroda". Nediferenciranog, nerealnog i nepostojećeg građanina odnosno
građanke. „Uspavane lepotice" koja, kao, sam o čeka princa iz opozicije.
Poljubac odnosno izbornu ponudu koja nikako da stigne.
Uprkos svim razlikama, m eđutim , dva preterivanja dele iste pogrešne
premise. Zato što predstavljaju sam o dva različita oblika vladajuće ideologi-
je. Vladajuće dogm e progresa. U ovoj dogmi, kako joj i sam o ime kaže, m esta
ima sam o za progres, i to isključivo onaj racionalni, evolutivni i unilinearni. U
njoj nema m esta za neofeudalizam, i druge retrogradne alternative. Ukoliko i
govori o neofeudalizmu, to nije u budućnosti, nego u prošlosti, zaostaloj na
periferiji svetskog prostora i vremena. U Africi, Islamu, na Balkanu. Zbog
toga ova dogm a ne retko završava u zapadnjačkom (kulturnom) rasizmu.
D ogm a progresa je neprijatelj progresa. Koliko god ovo na prvi pogled
izgledalo paradoksalno, nije tako. M ehanizam neprijateljstva o kojem je reč
izgleda ovako. Ukoliko verujete u dogm u progresa, uvek ćete sebe lako ube-
37
diti u to, da nije neophodno, da se za progres borite. A ukoliko se za progres zapr
ne borite, verovatnoća da će se progres uopšte dogoditi, utoliko je slabija i treć
manja. Ukoliko nas je istorija ičemu naučila, onda je to upravo spoznaja, da uvei
je progres sam o m oguć, ne i zagarantovan. Borba za progres, bitan je uslov j tolil«
progresa. U tom sm islu, dogm a progresa jeste neprijatelj progresa. I to naj- [ taloi
podmukliji i najopasniji od svih. j
Prim enjena na neofeudalizam, dijalektika progresa, koja je upra- bori
vo izložena, zahteva proširivanje i poboljšavanje epistem ološke svesti. A is
Analitičko otvaranje za negativne, ne sam o za pozitivne alternative. Ra- dok;
zumevanje, ne sam o osudu. Patologiju, ne sam o normu. N e postupi li se niza
ovako, i sam a nauka, analiza i novinarstvo, radiće za regres, ne za progres,
za oligarhe i podložnike, ne za građane i građanke, za klijentelizam, ne za nele
dem os, za neofeudalizam, ne za novi kreativni odgovor. Sredina XX I veka ska.
nije daleko. tarn
Iega:
3. Slobodnjaci tere,
Protiv frustracije i depresije i alt'j
t i Z£;
Slobodnjaci su bili slobodni seljaci, koji su, u vreme poznog feudalizma, je či

odnosno ranog kapitalizma, pre oko trista godina, u Engleskoj, i u drugim sam
zem ljam a Zapadne Evrope, uspevali da odole mehanizm im a neslobode.
Term inom slobodnjaci, u ovom tekstu, označavaju se svi oni, pripadnici I pc
različitih društvenih grupa i profesija, koji ovde i danas, u neofeudalnom razl
poretku M ila Đukanovića, i u sličnim poretcim a neslobode, na periferiji Ev- četv
rope i sveta, na početku X X I veka, uspevaju da odole, sličnim mehanizmima slcb
neslobode. nj u<
A broj slobodnjaka ovde i danas uopšte nije onoliko mali koliko se to j U u
obično mislu. U tom sm islu nem a razloga za bilo kakvu frustraciju i depre- ; sloi;
siju. Naprotiv. Crna G ora M ila Đukanovića jeste jedina zemlja u našem delu ; rs <i
sveta, pa i šire, u kojoj, u poslednjih četvrt veka, nije došlo do demokratske : p ri;
smene vlasti, ali čak i u ovakvoj Crnoj Gori, postoje najmanje dva razloga, ; rs
koji govore u počast naših današnjih siobođnjaka. n i\
Prvi je čisto kvantitativni. Stvarni odnos snaga izm eđu neofeudalaca i k( :
slobodnjaka u Crnoj Gori, u svih ovih dvadesetpet godina, naime, uopšte
nije (bio) onako nepovoljan za ove druge, kako to svakodnevno sugeriše
vladajuća propaganda. Približan rezultat izbora u ovih dvadesetpet godina,
38
zapravo je (bio) sledeći, jedna trećina apstinenata, jedna trećina vlasti, jedna
trećina slobodnjaka. Znam o, na ovaj ili onaj način, ona jedna trećina vlasti,
uvek je bila nešto veća, od one druge dve trećine. U svakom slučaju, tam an
toliko, da uz pom oć svekolikog postizbornog, koalicionog, koruptivnog i os-
talog inžinjeringa, onu trećinu slobodnjaka, u potpunosti poništi.
I tako sve do poslednjih parlam entarnih, predsedničkih i podgoričkih iz-
bora, 2012-2014. Kada je spala i poslednja m aska postizbornog inžinjeringa.
A ispod nje se ukazalo ružno lice krađe i nasilja. Afera snimak. Neposređni
dokaz najveće dokazne snage. Vrh vlasti kao najopasnija zločinačka orga-
nizacija. „O besm išljavanje izbora" (Ranko Krivokapić).
Tako da više uopšte nije sporno. V last M ila Đ ukanovića je apsolutno
nelegitimna. I nelegalna. Protivustavna i nezakonita. Uzurpatorska i tiran-
ska. Sm ena ove i ovakve vlasti, svim dem okratskim sredstvim a, parlamen-
tarnim i vanparlam entarnim , uslov je svih uslova, povratka legitim nosti i
legalnosti, slobode i vladavine prava. Za slobodnjake, i za sve ostale.
Problem koji ostaje, jeste problem (ne)nasilja. Nasilje je privilegovani
teren režima. Ratnog tabora 1990-ih. Sive zone 2000-ih. Zbog toga opozicija
i alternativa ne sm eju prihvatiti da igraju na ovom terenu. M oraju se izbori-
ti za teren nenasilja, na kojem se ovaj režim ne snalazi. Naravno, od kada
je čoveka, nužna odbrana jeste nesporno pravo. Ali sve pre toga m ora biti
sam odisciplina nenasilja. Teška borba. Još teža disciplina.
N a kraju, kao ohrabrenje u ovoj teškoj borbi, jo š jedna mala velika počast.
I pohvala crnogorskim i sličnim slobodnjacim a. (To je onaj drugi od dva
razloga protiv depresije i frustracije.) Počast i pohvala, koju je, pre više od
četvrt veka, Danilo Kiš izrekao na adresu tadašnjih ruskih i istočnoevropskih
slobodnjaka. Njegov argum ent važi i danas. U uslovim a slobode, biti slobod-
njak, ne zahteva neki poseban napor i žrtvu, tam o je to kao neka vrsta rutine.
U uslovima neslobode, pa i u Crnoj Gori M ila Đukanovića, naprotiv, biti
slobodnjak, zahteva upravo to, nekada čak i više od toga. Zbog toga crnogo-
rski i slični slobodnjaci nem aju razloga da se pred svojim zapadnim i ostalim
prijateljima osećaju inferiorno. Naprotiv. Z ar Vanja Ćalović, heroina crnogo-
rskih slobodnjaka, odnosno slobodnjakinja, na primer, već sada ne zaslužuje,
neko od najvećih svetskih, ne sam o regionalnih, priznanja za borbu protiv
korupcije i organizovanog kriminala.
39
4. Briselci
N aši novi kom esari
Čak i u najrazvijenijim državam a savrem enog sveta, globalizacija je

u velikoj meri relativizovala, ono staro razlikovanje, izm eđu takozvanih
spoljašnjih i unutrašnjih faktora razvoja. U malim, nerazvijenim i zavisnim
državama, a takva je i naša m ala velika Crna Gora, međutim , ova relativ-
izacija, otišla je najdalje. Zbog toga je i pitanje, da li na ovaj razvoj, više utiču
naši unutrašnji Oligarsi, Podložnici i Slobodnjaci, ili naši vanjski Briselci,
Vašingtonci i Moskovci, više retoričko, nego stvarno.
Ali je naša vanjska zavisnost, sam o spoljašnji izraz naše unutrašnje
slabosti. A i jedn a i druga su, opet, izvor naše (ne)skrivljene inferiornosti.
Gotovo potpune nekritičnosti, ili sam o selektivne, oligarhijske, sećate li se
one nedavne „islandske" kritičnosti, prem a takozvanom vanjskom, poseb-
no briselskom faktoru. Tako da se, u devedeset procenata našeg ukupnog,
vladinog i nevladinog, vladajućeg i opozicionog, ekpertskog i laičkog sveta,
Briselci percipiraju i tretiraju, kao neka vrsta polubožanstava.
A ovi to ni u kom slučaju nisu. N ego su, kao i svi drugi, ljudi od krvi i
mesa. Kompleksni, ambivalentni, kontradiktorni. Džekilihajldovski konsti-
tuisani. Birokratski posvećeni. K om esarski revni. S obzirom na to da su nji-
hove vrline dobro poznate, pa i um nogom e precenjene, u nastavku ću uka-
zati sam o na njihove, makar kod nas, manje poznate, ali ne manje značajne
limite. I to na tri takva glavna. N a deficit demokratije, faktor korupcije, i
uspon desnice.
Reč je o lim itima koji su m eđusobno tesno povezani. Prva dva su inicijal-
ni i sistemski, treći je konjunkturan, plod novijeg, kriznog razvoja, u posled-
njih deceniju-dve. Pa ipak, tek ovaj potonji, učinio je, da do punog izražaja
dođu - sva tri. Tako, deficit demokratije, koji je verovatno najstariji deficit
EU, očigledan, brutalan i nepodnošljiv, postao je tek nakon kulminacije po-
slednje krize poznog kapitalizma, koja je započela 2008. Jer se tek tada jasno
moglo da vidi, kako Trojka (EK, ECB, M M F), i druga neizborna tela Brisela,
i ostalih svetskih moćnika, svaki čas, bez i najm anjeg oklevanja, smenjuju
demokratski izabrane vlade Grčke, Italije, i ostalih nevoljnika.
Slično se dogodilo i sa korupcijom . Takođe stara boljka Brisela. Ali je i ona
eskalirala tek sa novijim usponom desnice. U tom pogledu, karakteristična je
najnovija senka, koja se nadvila nad tek ustoličenim, novim predsednikom
Evropske lcomisije (EI<), Žan-Klod Junkerom. Senka, koja je, merena milijar-
dama problem atičnih eura, višestruko veća, čak i od one, koja već godinam a
zasenjuje našeg, crnogorskog oligarha broj jedan.
U svetlu ove senke, da tako kažem, ostaje i pitanje, da li se od ove i ovakve
a je EK, naime, može očekivati, dosledna, istrajna i snažna podrška, u našoj bor-
rnih bi, protiv naše dom aće korupcije i organizovanog kriminala. U tom smislu,
nakon što je naš vrhovni oligarh, i ovih dana, jo š jednom ponovio, lcako
itiv- Afera snim ak za njega ostaje izmišljena, nam a ne ostaje ništa drugo, nego
tiču da zaključimo, kako ova afera, važan test ostaje, jo š jedino za naše Briselce.
elci, Pri čemu i za njih ostaje upozorenje, nastave li da, u ovoj aferi, i inače, izbe-
gavaju, da i konkretno i do kraja adresiraju našeg „integralnog igrača", to jest
šnje vrh naše vlasti i organizovanog kriminala, njegov „integralni" deo postaće i
osti. oni sami.
li se Sve do tada, evropske integracije ostaju n aša najbolja, ili, ukoliko neko
seb- više voli tako, naša najmanje loša opcija. Za ili protiv evropskih integracija
nog, još uvek je falš pitanje. Preterana i loša apstrakcija. Pravo pitanje ovde i danas
/eta, nije za ili protiv ovih integracija, nego za koga i za što ove integracije. Za le-
galizaciju divlje gradnje ili za „privođenje k poznaniju prava" naših oligarha.
rvi 1 Uz sve nas u našoj maloj velikoj, na potezu su i naši Briselci. Odgovor na ovo
nsti- I pitanje m ožem o dati sam o zajedno.
i nji-
uka-
:ajne
ije, i
:ijal-
sled-
ižaja
eficit
: po-
asno
isela,
ajuju
n aje
ikom
41
Milan Popović
OSTACI
Na kraju vremena
Podgorica
2016
OSTACI
Na kraju vremena
Milan Popović
Edicija Uliks
urednik
Balša Brković
Izdavač
Daily Press - Podgorica
Za izdavača
Željko Ivanović
Oblikovanje korica
Irena Vuković
Priprema za štampu
| Blažo Milić
Stampa
Golbi - Podgorica
Tiraž
1000 kom.
CIP - KaTanorn3aunja y ny6 nnKai4Mjn

LjeHTpanHa HapoflHa 6 M 6 n /in oieK a L|pHe Tope, U^eTMHse
ISBN 978-86-7706-384-9
COBISS.CG-ID 29423632
GLAVA PRVA
PROLOG
Ostaci ili klice?Na kraju ili napočetku?
Apokalipsa koja samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom?
Ostaci ili klice? Na kraju ili na početku? Apokalipsa koja

samo što nije ili apokalipsa sa hepiendom? Odgovore na ova
pitanja ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I mož-
da još samo mali broj jurodivih, „božjih ljudi", za koje čak
i njihovi najbliži, kada im najbolje misle, i kada žele da ih
zaštite, kažu da su „izvan sebe“. Posle svega što su prežive-
li, ostali ljudi, o ovim pitanjima, najčešće uopšte ne govore.
Dok, istovremeno, u njihovoj (pod)svesti, i dalje vlada, nelco
zamućeno, ali snažno osećanje velike opasnosti, nesigurno-
sti i straha.
Razmere i posledice razaranja kroz lcoja su ljudi prošli u
poslednjih nekoliko decenija toliko su velike da su se pojavili,
za malo i prihvatili, predlozi za neko novo, potpuno novo
računanje vremena. Do toga ipak nije došlo. Prevagnulo je
osećanje velike iscrpljenosti i zamora. Zbog toga, umesto u
nekoj 1. ili 17. godini, neke nove, obećavajuće ere, ljudi su
još uvek u svojoj staroj, umornoj i depresivnoj zoni. U 2075.
godini posle Hrista.
Posle serije velikih katastrofa, na zemlji je ostalo, to jest
9
preživelo, samo još nekoliko miliona ljudi. U relativno krat-
kom vremenskom periodu, ljudska vrsta je prešla smrtonos-
ni, skoro samoubilački put, od oko devet i po milijardi, ko-
liko je brojala na svom vrhuncu, neposredno pre pustošećih
tragedija, negde tamo početkom 2050-ih, do samo nekoliko
miliona jedinki, koliko ih je ostalo nakon njih.
Čak i nezavisno od pitanja sa samog početka, da li je,
naime, ovih nekoliko miliona jedinki, samo ostatak one stare,
humane, ili, možda, već, začetak neke nove, posthumane
vrste, gubitak je bio dovoljno velik. U svakom slučaju, toliko
velik, da preostali ljudi o ovim pitanjima danas, uglavnom,
post-traumatski ćute. Osim, naravno, onih malobrojnih, za
koje čak i njihovi najbliži kažu da su „izvan sebe".
Bilo kako bilo, danas se ipak zna, kako se sve ovo dogodilo.
A nije baš da ni ljudi prethodno nisu znali ništa o onome što
se sprema. Samo što se sve dogodilo nekako drugačije nego
što se očekivalo. Tako, još od sredine X X veka, to jest od
samog otkrića novog oružja, postojala je dosta jasna, rašire-
na i jaka svest o opasnosti od sveuništavajućeg nuklearnog
kraja. A ono što se dogodilo u stvarnosti, bila je serija takoz-
vanih, kako to danas cinično i morbidno zvuči, „ograničenih"
nuklearnih ratova.
Ili, još od kraja X X veka, postojala je ne samo apstraktna
ideja, nego i sasvim konkretna, „napredna" tehnologija, za
proizvodnju, pa i za strahovitu zloupotrebu ljudskih ldonova.
Ali se pola veka nakon toga u samoj stvarnosti pokazalo da je
strahota ljudskih ldonova višestruko nadmašena strahotom
jedne druge, neočekivane vrste stvorova, zapravo polu-ljudi,
polu-stvorova. Strahotom spontanih mutanata ili sponova.
Koji će, sredinom XXI veka, na jedan još neočekivaniji, zapra-
vo najneočekivaniji i najneverovatniji način, postati glavni
faktor, medijator i akter svih ostalih velikih ljudskih nesreća.
10
Ili, tokom čitavog XX, a još više u prvih par decenija XXI
veka, ljudi su grozničavo pokušavali da pronađu i da sav-
ladaju, Veliku kugu, Crnu smrt našeg vremena. Masovnu,
strašnu, neizlečivu bolest, koja preti da desetkuje celok-
upni ljudski rod. Među bolestima-kandidatima, kancer je
dugo bio najpoznatiji. Ali je stvarnost sredinom XXI veka
još jednom sve iznenadila. Uz kancer, pojavile su se i mnoge
nove, do tada potpuno nepoznate bolesti, koje su bile još
strašnije, neizlečivije i smrtonosnije od njega. Još gore, na
način koji će dugo ostati nerasvetljen, masovne, neizlečive
i smrtonosne, postale su i mnoge, do tada sasvim izlečive,
ili makar zalečive, pa i banalne bolesti. Depresija, pozni au-
tizam, Alchajmer. Upala pluća, prehlada, alergija. I nebro-
jene druge. Jedan od prvih, ako ne i prvi ozbiljan pokušaj,
da se sva njihova ubilačka raznolikost, objasni na relativno
celovit, inteligentan i dubok način, pomoću AIDS, sindro-
ma stečenog nedostatka imuniteta, bio je korak u dobrom
smeru. Ali nedovoljan. Pravovremena upozorenja, koja su
ukazivala na njihov još dublji, odnosno najdublji zajednički
uzrok, nije imao ko da čuje.
Ili, ovako bi moglo da se ređa bez konca i kraja. Još kra-
jem XX, početkom X X I veka, ljudi su znali i za skoro sve
ostale smrtne opasnosti, koje njihovu vrstu vrebaju sa svake
strane. I za lđimatske promene. I za razaranje biodiverziteta.
I za ubijanje ekosistema. I za globalizovanje kriminala. I za
mnoge druge. Ali je i ovde izostajala šira saglasnost o naj-
dubljim izvorima i uzrocima svih ovih problema. Vladajući
naučnici, intelektualci i eksperti, bili su zarobljeni od strane
aparata moći koje su servisirali, pa su i njihova objašnjenja
bila zarobljena, fragmentirana i komercijalizovana. Naravno,
bilo je i onih drugih, alternativnih, autonomnih i slobodnih
glasova, ali je njihov stalni poziv, na holizam, širinu i dubi-
nu stvari, te na profesionalnu ozbiljnost, kompetentnost i
odgovornost, ostajao bez šireg odjeka.
Od ovih drugih, neka ovde budu pomenuta samo dva tak-
va, s početka druge decenije X XI veka. Tek da se vidi da je i
tada bilo onih koji su videli dalje i dublje od ostalih. Prvi je
bio glas upozorenja tada još mladog, ali već poznatog, pa i
slavnog francuskog ekonomiste, Tome Piketija, u knjizi Kap-
italuXXIveku, objavljenoj 2013. Utemeljena u najrigorozni-
jim statističkim istraživanjima, nalazima i ekstrapolacijama,
francuske, zapadne i svetske ekonomije, posebno njene
ćudljive i polarizujuće raspodele, u njenom dugom trajanju
od 1700. do 2100., ova lcnjiga je do bola jasno i eksplicitno
upozorila, kako, u slučaju izostanka odgovarajuće ljudske
protiv-akcije, posfoji velika opasnost, da XXI vek ponovi,
samo na još razorniji, nuklearan, sveuništavajući način, dva
velika šoka I i II svetskog rata X X veka.
Drugi glas pripadao je grupi u to vreme najpoznatijih
američkih i svetskih sociologa, Imanuelu Volerstinu, Ren-
dalu Kolinsu, Majklu Manu, Georgiju Derlugijanu i Kregu
Kalhunu. Iste godine kada i Toma Piketi, dakle 2013., ova
petorica su objavili knjigu pod naslovom, koji već i sam
dovoljno govori, Da li kapitalizam ima budućnost? Kos-
mosu, bogu i „božjim ljudima", možda će biti zanimljivo, što
su naša oba izabrana glasa, i knjiga petorice, i knjiga Tome
Piketija, svetlost dana ugledale u istoj, uz to još, pazite sada,
13. godini novog milenijuma, ostalima će verovatno zanim-
ljivija biti činjenica, da su obe ove knjige, i pored određenih
metodoloških razlika, na kraju, ipak, dovele njihove autore,
do veoma bliskih, pa i identičnih zaključaka.
Tako, dok je metod Tome Piketija bio više empirijski i
kvantitativan, metod petorice bio je više teorijski i kvalita-
tivan. Uprkos tome, Imanuel Volerstin i ostali, na jednoj, i
12
Toma Piketi, na drugoj strani, došli su do najmanje dva iden-
tična zaključka. Prvo, i Imanuel Volerstin i ostali, baš kao i
Toma Piketi, najdublje uzroke krize, te moguće eskalacije,
sloma i kataklizme, pronašli su u kapitalizmu kao istorijs-
kom sistemu, posebno u njegovoj umornoj, poznoj fazi, u
XXI veku. I drugo, kao neophodan istorijski medikament,
način i sredstvo da ovu krizu, slom i kataldizmu spreče, pe-
torica, baš kao i Toma Piketi, predložili su jednu vrstu nove,
velike i demokratske regulacije, koja bi jednako uspešno
izbegla samoubilačke demagogije, jednostranosti i apsol-
utizacije tržišta i države, dva stara i istorijski već temeljito
iskompromitovana idola našeg vremena.
Nakon svega, neko bi se mogao zapitati, kako je to uopšte
bilo moguće, da je čovečanstvo završilo u jednoj vrsti delim-
ične ako već ne i totalne apokalipse, uprkos tome što je, od
strane dva gore navedena glasa, ali i od strane drugih sličnih
glasova našeg vremena, na ovu opasnost bilo argumentova-
no i pravovremeno upozoravano. Ovakvo pitanje, međutim,
samo odaje prohujali duh vremena. Dogmu progresa koja je
suvereno vladala sve do svog i ukupnog sloma pre par de-
cenija. Ova dogma ostaje najodgovornija i za apokalipsu koja
se za malo dogodila. Paradoksalno, dogma progresa, uteme-
ljena u nekritičkoj veri u čovekovu racionalnost, poslužila
je kao najjači opijum, u najrazornijem delirijumu čovekove
iracionalnosti.
Koliko je dogma progresa, sve do svog i ukupnog sloma,
bila neverovatno jaka, najbolje govori činjenica, da je argu-
mentovanih i pravovremenih upozorenja, na one iste rizike,
pretnje i ishode, bilo čak i mnogo pre našeg vremena. U tom
smislu, glasovima francuskog ekonomiste i petorice amer-
ičkih i svetskih sociologa iz 2013., prethodili su, i po mnogo
čemu bili slični, glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda u
13
X IX i X X veku, neka i ovde budu navedena samo dva ta k -;
va glasa iz tog vremena, mada je takvih glasova i tada bilo
još. I, kao što glasovi Tome Piketija i Imanuela Volerstina i
ostalih nisu zaustavili našu kataklizmu sredinom X X I veka,
talco ni glasovi Karla Marksa i Sigmunda Frojda i ostalih, up-
rkos svoj njihovoj zasnovanosti, ozbiljnosti i kompetentnos-
ti, nisu zaustavili kataklizmu I i II svetskog rata, koja je ovoj
prethodila, u prvoj polovini X X veka.
Slepo ponavljanje kataklizmi, uprkos ovako brojnim i au-
toritativnim upozorenjima, definitivno je opovrglo, ne samo
opštu dogmu progresa, nego i jednu njenu pomoćnu teoriju.
Onu lcoja je čovečanstvo postulirala kao „mašinu za učenje".
Kada se pogleda i analizira pažljivije, naime, iskustvo dva
poslednja veka, sposobnost učenja, potvrdilo je, u najboljem
slučaju, samo u jednom prilično ograničenom opsegu. Za
jednu, najviše dve generacije, dakle za najviše trideset do šez-
deset godina, za čovečanstvo i celokupnu ljudsku istoriju u
svakom slučaju ne. Prava, najdublja priroda ove ograničeno-
sti, toliko značajna za njeno eventualno ispravljanje i savla-
davanje u budućnosti, naravno, sasvim je druga stvar. Koliko
god zavodljiva, popularna teorija gluposti je loša, zato što
je nedopustivo površna. Ono što spolja izgleda kao obična
ljudska glupost, ispod površine je zapravo ljudska pohlepa,
samoživost, sebičnost. I to ne tek kao individualna mana i
aberacija, nego kao najdublja sistemska slabost. Slabost
kapitalizma kao ekonomskog, socijalnog i istorijskog siste-
ma, lcoja će u poslednjih nekoliko decenija čitav ljudski rod
dovesti na samu ivicu opstanka.
Sa ove ivice, danas je svaka rasprava o kapitalizmu, posta-
la skoro bespredmetna. Ne samo da više nema kapitalizma,
nego više nema nikakvog sistema. Ljudi danas žive u pocepa-
nim ostacima nekada velike civilizacije i veliko je pitanje da li
14
će se iz njih ikada ponovo uzdići nešto veće i organizovanije.
Još do pre samo dve-tri decenije o kapitalizmu su se vodile
žučne debate. Da li je ovaj najbolji ili najlošiji sistem? Da li je
egoizam njegova hvalevredna priroda ili njegov štetočinski
artefakt? Da li se ova priroda ili artefakt uopšte može odnos-
no sme staviti pod bilo kakav nadzor? Ili njime zaista uprav-
lja ona „nevidljiva ruka“ koja je toliko slavljena i osporavana?
Danas se čini kao da su se ove debate vodile pre dva-tri veka
a ne pre samo dve-tri decenije. Toliko su one u međuvre-
menu izgubile na važnosti. Za stanje u kojem je čovečanstvo
danas one možda mogu imati još samo istorijski značaj. Da
se rasvetli i razume kako se u naše današnje stanje uopšte
došlo. Mada ni za to najveći broj Ijudi danas nema dovoljno
snage. Fizičke prate mentalni ostaci. Sveopšte osećanje apa-
tije, skepse i rezignacije.
Apatiji, skepsi i rezignaciji uprlcos, treba učiniti napor.
Ovo možda ipak nisu ostaci nego začeci, pa rasvetljavanje
i razumevanje genezisa ovog ništavila, možda može biti od
koristi za rasvetljavanje i razumevanje, i, još važnije, razvi-
janje nekog novog života. Ovo je svakako glavni ako ne i je-
dini motiv da se priča koja sledi ipak ispriča. U pričanju ove
priče, apatija, slcepsa i rezignacija, uostalom, mogu biti čak i
od pomoći. Pod uslovom da vas ne začaraju, parališu i imo-
bilišu, ove tri melanholične dame, mogu vašoj naraciji, per-
cepciji i interpretaciji, obezbediti neophodnu objektivnost i
ravnotežu.
Najveći deo priče odvija se u danas već četrdeset godina
udaljenoj 2035-oj. U Crnoj Gori, jednoj maloj, zaista maloj
planinsko-mediteranskoj zemlji, sa ne više od oko šeststo
hiljada stanovnika. I u jednom sasvim običnom krugu, sas-
vim standardnih likova toga vremena, u čijem centru su bili
jedan oligarh, zapravo vrhovni oligarh ove zemlje, i jedan
15
profesor filozofije, njegov ogorčeni kritičar i protivnik, kako
to već obično u takvim zemljama i situacijama biva. Jedino
što u svemu ovome nije bilo obično, i što je malu Crnu Goru,
njenog vrhovnog oligarha i njegovog ogorčenog protivni-
ka, dovelo u ovu priču, to je bila jurodivost ovog potonjeg,
kritički orijentisanog profesora filozofije. Sve ostalo, ne samo
u maloj Crnoj Gori, nego i u velikom svetu, te 2035. bilo je
još uvek prilično normalno. Ili tek u začetku. Do eskalacije
pustošećih razaranja doći će tek za oko dvadeset godina, to-
kom, a posebno sredinom 2050-ih. Sposobnost našeg profe-
sora da ovakav potencijal i razvoj predvidi čak i u njihovim
najranijim začecima, čitavih dvadesetak godina pre nego su
ovi došli do svoje pune eskalacije, od strane bliskih i prijatelja
dočekivana je sa blagonaldonim osmehom, od strane onih
drugih, spektar dočeka kretao se od zluradih poruga, do bru-
talnih progona, već zavisno od situacije i konteksta. Pa ipak,
u odnosu na ono što će tek doći, ništa od svega toga, nije bilo
vredno ni pomena.
16
GLAVA JED AN AESTA
EPILOG
Danas, 207S.
Danas, 2075., više nije sporno makar to, pre deceniju i

po, dve, dogodio se veliki slom, a ne evolutivni preobražaj
kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema. U onoj knjizi
o budućnosti ovog sistema, sa kojom je započela ova priča,
Imanuel Volerstin i Rendal Kolins predviđali su slom, Majkl
Man i Kreg Kalhun, dva druga koautora knjige, evolutivni
preobražaj. Naravno, danas je najmanje važno, što je ispalo
da su prva dvojica bili u pravu, druga dvojica ne. U stvarnos-
ti, moglo je da se dogodi i drugačije. Ono što je ovde i danas
važno, to je da se sa ovom novom realnošću, inteligentno i
hrabro suoči.
A to nije ni malo lako. Najpre, intelektualno, a zatim ni
psihološki. Strašno iskustvo koje se ljudima dogodilo pre
deceniju i po, dve, nije se dogodilo nikada pre u čovekovoj
istoriji. Pa ni sa čim poznatim nije moglo ni da se uporedi. A
onda i onaj veliki fantomski bol. Zbog gubitka, valja još jed-
nom ponoviti, devetstodevedesetdevet promila čovečanst-
va. Od oko devet i po milijardi ljudi s početka 2050-ih, nakon
one smrtonosne eskalacije 2050-2055., preživelo ih je samo
nekoliko miliona.
151
I ovih nekoliko miliona, naravno, sada živi u potpuno
novim, izmenjenim okolnostima. Ne samo da više nema ka-
pitalizma kao sistema, nego više nema ni ostalih velikih insti-
tucija, koje su pratile ovaj veliki i dugovečni istorijski sistem.
Pored ostalih, više nema ni država, velikih i malih, koje su
za nekoliko stotina i hiljada godina znale da budu ovakve i
onakve, pravedne i nepravedne, demokratske i autokratske,
ali su ljudi na njih jednostavno bili navikli. Odjednom, tamo
gde su ranije bile države i državne granice, ništa.
Jedan broj preživelih pamti i kapitalizam, i države, i
državne granice, i celokupni raniji svet, kojeg više nema, ali
se i njima čini, kao da je sve to postojalo, ne pre samo par
decenija, nego pre najmanje nekoliko vekova. Toliki je bio
onaj veliki i strašni posttraumatski efekat. A o tome, šta će
o ovom novom svetu, ako ove ostatke uopšte možemo tako
zvati, da misle nove generacije, rođene posle 2060., još uvek
je teško, da se kaže bilo šta određenije. Dobrim delom, uos-
talom, to zavisi i od onoga, na šta će ovi ostaci na kraju da
izađu.
A pre nego se o tome, eventualno, još nešto suvislo kaže,
svakako treba reći, makar još nekoliko osnovnih informacija,
o onima koji su bili deo ove priče, tolilco se duguje vama koji
ovu priču pratite, ali i njima samima. Kao što to od iskona na
zemljinom šaru biva, neki od njih su otišli, neki su još uvek
živi. Otišli su uglavnom oni stariji, Ivo Banda, Mijo Perišić,
Ibrahim Čikić, Esad Kočan, Ljubo Pejović i ostali, preživeli
uglavnom oni mlađi, Marko Milačić, Boban Batrićević, Irena
Delja, Danilo Mrvaljević, Vesko Pejak i ostali. Ljubo Pejović,
glavni junak ove priče, otišao je u svojoj osamdesetdevetoj,
17. februara 2065., ostavivši za sobom suprugu Ljubicu, u
njenoj šezdesetdevetoj, i sina Petra, Kvrgicu, kako su mu te-
pali od samog začetka, u njegovoj dvadesetdevetoj.
152
Na kraju, šta, i da li uopšte išta, o onim ostacima, može
još suvislo da se kaže. Možda još samo to, da ovi ostaci, od
nekoliko miliona preživelih ljudi, danas, 2075., žive u nekoj
vrsti neizvesnog i provizornog mini-sistema. U kojem se,
na jedan krajnje neobičan, nekonzistentan i redak način, po
prvi put u ljudskoj istoriji, susreću, sudaraju i kombinuju, ar-
haični pa i regresivni društveni oblici, sa jedne, i konzervi-
rane ali odložene nove tehnologije, sa druge strane, nešto što
je možda najsličnije onim nezaboravnim slikama, sekvenca-
ma i scenama, iz Poludelog Maksa Mela Gibsona iz 1990-ih.
I jedno i drugo, i arhaični društveni oblici, i konzervirane
nove tehnologije, opet, usled onog velikog i strašnog post-
traumatskog efekta.Tako da, nakon svega, ljudi danas ne žive
na stabilno fiksiranim teritorijama, nego, u najvećem bro-
ju, u velikim nomadskim grupama, na visokim planinama.
Uprkos svim obećanjima novih informacionih tehnologija,
naime, u odsudnim trenucima, elementarne fizičke karakter-
istike tla, pokazale su se kao mnogo značajnije. Tako i visoke
planine kao najbolja zaštita od najvećeg broja pretnji onog
crnog mnoštva koje je onako smrtonosno napalo čovečanst-
vo 2055. Od velikih ratnih, terorističkih i mafijaških nasilja,
ali i od velikih klimatskih poremećaja, otopljavanja, poplava,
oluja i cunamija. Ukoliko se danas uopšte i može govoriti o
čovečanstvu kao celini, onda je ono pre i više kao neka vrsta
velikog ali proređenog arhipelaga visokih planina, nego kao
bilo šta drugo ili drugačije. Tako da danas pre i više možemo
govoriti o ljudima Ararata, Alpa, Apenina, Apalača, Anda,
i drugih visokih planina, nego o ljudima ovih ili onih civili-
zacija, država ili teritorija.
Ljude novog arhipelaga povezuju dve stvari. Zajednička
sudbina i Treći zavet. Nisu baš svi Trećezavetnici ali svi prih-
vataju njihov autoritet. Zahvaljujući tome su i došli do novog
153
velikog sporazuma na kojem počiva njihova labava zajedni-
ca. Ovaj sporazum sadrži samo tri klauzule. Prva zabranju-
je proizvodnju i upotrebu oružja za masovno uništavanje
za sva vremena. Druga zabranjuje proizvodnju i upotrebu
novih tehnologija bez prethodne prijave i odobrenja. Treća
ove druge do daljnjeg obezbeđuje i čuva ustanovljenjem
Velike digitalne arhive smeštene u podzemnim hodnici-
ma Akonkagve. Zajedno, sve tri, za ljude novog arhipelaga,
predstavljaju novi početak, minimalni kontrakt. U ovom
kontraktu utemeljeni su i njihovi arhaični društveni oblici i
njihove konzervirane ali odložene nove tehnologije. Strašno
iskustvo kroz koje su prošli, učinilo ih je krajnje obazrivim.
Ali to ne znači da su oni nove tehnologije i sa njima novi
život i napredak u potpunosti i odbacili. Ne, samo su njihovu
upotrebu stavili pod nadzor. I odložili.
Koliko dugo će ovo odlaganje još da potraje? Preživeli to
ne znaju. To ne znaju ni Trećezavetnici. U stvari, to danas
ne zna niko. Osim možda sam kosmos ili bog. I možda još
samo poneki jurodivi. Posle svega, međutim, to danas više
niko ni ne doživljava kao neki veliki nedostatak. Ostaci su
postali skromni. Njih danas ispunjavaju samo dva osećanja.
Strah i nada.
154

Milan Popovic - Posle Hladnog Rata Balkanska Postmoderna 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Milan Popovic - Posle Hladnog Rata Balkanska Postmoderna 2

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Milan Popovic - Posle Hladnog Rata Balkanska Postmoderna 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

M ilan Popović

POSLE HLADNOG RATA

POSLE HLADNOG R ATA

lokalnih (posebno takozvanih etničkih) kriza i ratova na periferiji

iskustava/pojmova modernog (i postmodemog) doba. Konačno, u

1. Posthladnoratovska era: reto rika ili zbilja?

posthladnoratovske ere" koja nam je poznata iz retorike, ideologije

postoji samo jedan vladajući istorijski sistem (čiji su različiti nazivi):

Za otkriće cikličkih ritmova najzaslužniji su brojni ekonomisti

progresivizma kao centralnog mita modernog doba), a umesto

EK O N O M SK IH AKTIVNO STI koje u odredjenoj zemlji

naime, i ovaj ima svoj istorijski početak (radjanje), razvitak (život) i

Nije prošlo ni nekoliko godina, medjutim, a u medjunarodnoj

konflikta/rata od centralnog je značaja. Zbog toga mu je u ovom

2. Posle hladnog rata: više ili m anje

takva je, primera radi, i drama korupcionaškog pada Prve, te teško i

progresa. Za ideologe liberalizma nosilac progresa je gradjanska

demokratijom, sve veći broj režima poluperiferije može doći u

Italije, Grčke i Turske) u dvadesetom veku", došli i Djovani Arigi i

periodu, pa i danas, ostalo gde je i bilo, na periferiji Evrope, u

Bitno različite interpretacije proizvode i bitno različite

interpretacije, nisu manje opasne: ukoliko se, naime, odbacuje i

stabilnosti i stagnacije (zasnovane na tradicionalnom tipu političke

fasadno-demokratski, dok je njihov uzor (predsednički sistem SAD)

Nova nauka se danas probija i pojavljuje u mnogo različitih

RAVNOTEŽE" (da upotrebimo originalnu sintagmu llje Prigožina).

izrazitiji, zapravo tipični i ekskluzivni fenomen stanja sistema koje

negativne, haos ima i pozitivnu stranu: osim što objavljuje

Milan Popović: POSLE HLADNOG RATA

(nauke o savremenim odnosno uporednim političkim sistemima) i

(koje su sve više smetnja, a ne pomoć u razumevanju problema),

nevidljivoj, demonskoj, smrtonosnoj strani nacionalnih i

njena uloga u legitimaciji ratnog nacionalizma i rata, bila i ostala

ova ili ona nova hemijska jedinjenja. Od svih pojmova iz oblasti

izdanju ovog udžbenika/zbornika (objavljenom 1990-e), značajno

aktiviraju nakon Drugog svetskog rata, u eri dekolonizacije

4. K apitalizam , socijalizam , kom unizam ,

M ITOLOŠKI/ID EOLO ŠKI PO JM O V I KAPITALIZM A I

Unutar ove jedinice, i "kapitalizam" i "socijalizam" su odredjene

mitološki/ideološki pojam takozvanog socijalizma: i zemlje

market), to jest pokret kapitalizma, koji nastoji da svojoj

"nevidljive strane Meseca". Za valjano razumevanje velike

A G R ESIV N O G N AC IO N ALIZM A , jedne vrste kompleksnog

diskusiji iz 1990-e); "PERIFERNI (BALKANSKI) FAŠIZAM D R U G E

postojanje i reprodukovanje fašizma, konstitutivno, a ne samo

Pojavu odnosno zarazu o kojoj je reč, najkraće i

proizvedu, ni svi ovi pasivni faktori zajedno, sami po sebi, bez

partija (potvrdjujući tako ne samo kompleksnu prirodu placente,

5. A lternativn i scenariji budućnosti

odgovarajućih nacionalnih i transnacionalnih grupa i aparata; u

Upravo na ove razlike, u svojoj kritici sukoba civilizacija

Svetsko-sistemski značaj postjugoslovenskih ratova, najpre se

posthladnoratovskih promena Balkana, Evrope i sveta, pa bi, zbog

pokreta", i u tom smislu, i pored sve relativne nerazvijenosti (pa i

drugo ime za ono krizno i "daleko-od-ravnoteže" stanje tog sistema,

Popović, Milan (1995). "Beyond Huntington: Politics and Ethnicity/Religion in the

VVallerstein, Immanuel (1994). "Peace, Stability, and Legitimacy, 1990-2025/2050,"

The New press

Copyright © Izdavačka kuća CID, 2004