KONSTRUKTIVNI SISTEMI 1

-materijal za vežbe-

pripremio: Vladimir Vukobratović

Novi Sad, oktobar 2012. godine

Sadržaj

1. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (grede, stubovi i okvirni sistemi)..........1

2. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (rešetkasti nosači)..............................10

3. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (lučni nosači i kombinovani sistemi). .17

4. POVRŠINSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (međuspratne konstrukcije) ......27

5. PROSTORNI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (AB ljuske i nabori).....................40

 1. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (grede,
stubovi i okvirni sistemi)

Cilj vežbe: upoznavanje sa linijskim konstrukcijskim sistemima – gredni i okvirni

sistemi, sa dodatnim objašnjenjima vezanim za stubove.

GREDNI SISTEMI

Greda je telo čija je jedna dimenzija značajno veća od preostale dve. Gredni nosači
su linijski elementi opterećeni pretežno na savijanje silama, a sastavni su deo gotovo
svih inženjerskih konstrukcija.

U zgradarstvu predstavljaju noseće elemente međuspratnih konstrukcija, glavne

nosače krovnih konstrukcija i sastavne delove temeljnih sistema. Kod mostova
grednih sistema ih primenjujemo kao glavne i poprečne nosače mostovske kon-
strukcije.

Gredni nosači se takođe pojavljuju i kao sastavni delovi složenijih armiranobetonskih

sklopova: kao rigle ramovskih konstrukcija, gredni nosači kombinovanih sistema, kao
elementi grednih rostilja i dr.

U konstrukcijama se gredni nosači najčešće pojavljuju u sklopu sa drugim ele-

mentima: pločama, stubovima i zidovima.

Možemo ih projektovati preko jednog ili više raspona. Statički sistemi zavise od
načina formiranja oslonaca. U konstrukcijama zgradarstva grede su najčešće kruto
vezane za vertikalne oslonce (stubove) čime se formiraju okvirne konstrukcije.

(1) AB i PN gredni nosači

Gredni nosači su oni kod kojih je odnos visine poprečnog preseka i raspona nosača
d/L<0,2.

Ako se konstrukcija izvodi na klasičan način (in situ), gredni nosači se projektuju
punog pravougaonog poprečnog preseka. U slučaju krute veze sa pločama među-
spratne konstrukcije preseci grednih nosača postaju oblika T.

Pri projektovanju treba težiti da se optimalan oblik dobije grede dobije iz uslova
dovoljne nosivosti pritisnute zone betona, dok zategnutu zonu treba redukovati do na
onu meru koja je neophodna za pravilan smeštaj i vođenje armature (kablova) duž

1
nosača.

Armiranobetonske grede treba izvoditi do raspona od 12,0 m jer je to približno

granica pri kojoj širine prslina prelaze dozvoljenu granicu. U granicama između 12,0 i
30,0 m treba izvoditi prethodno napregnute grede.

Gredni nosači se mogu oblikovati konstantnog ili promenljivog poprečnog preseka.

Približne visine grednih nosača:

• armiranobetonski gredni nosač konstantne visine

◦ ≈ L/12 – L/8
• armiranobetonski gredni nosač promenljive visine
◦ u slemenu ≈ L/10
◦ nad osloncem ≈ L/25
• prethodno napregnute grede konstantne visine
◦ krovni nosač ≈ L/18
◦ spratni nosač ≈ L/15
• prethodno napregnute grede promenljive visine
◦ u slemenu ≈ L/16 – L/14
◦ nad osloncem ≈ L/35

U slučaju kontinualnih grednih nosača izvedenih in situ, veoma često se pri oslon-
cima konstruišu vertikalne vute. One mogu biti projektovane kao pravolinijske ili
krivolinijske.

U slučaju da iz opravdanih razloga nije moguće konstruisati vertikalne vute, možemo

konstruisati horizontalne vute, povećanjem širine nosača. Horizontalne vute su
zastupljene u prefabrikovanim grednim nosačima, kada proširenje preseka povećava
moć prijema napona zatezanja u oslonačkim zonama, gde je taj napon i najveći.

2
 (2) čelični gredni nosači

Puni čelični gredni nosači se najčešće upotrebljavaju za građenje industrijskih hala.

Ako se koriste za izradu sekundarnih nosećih elemenata konstrukcije, na primer za
rožnjače, tada se njihov raspon kreće u granicama 6,0 – 10,0 m, što zavisi od
statičkog sistema.

Poprečni preseci rožnjača su dati na slici ispod.

U industrijskim halama se krovni nosači (vezači) mogu izvoditi u punoj izradi od

gotovih vruće valjanih profila (manji rasponi i opterećenja) ili od zavarenih limenih no-
sača (veći rasponi i opterećenja). Optimalna visina krovnih vezača iznosi:

• pri zglobnoj vezi krovnog vezača i stubova ≈ L/18 – L/15

• pri krutoj vezi krovnog vezača i stubova ≈ L/30 – L/20

U poređenju sa rešetkastim krovnim vezačima (o kojima će kasnije više biti reči), puni
vezači estetski deluju povoljnije, koroziono su otporniji, održavanje je jeftinije, izrada
je jednostavnija ali zahtevaju veći utrošak čeličnog materijala. Možemo ih izvoditi ili
sa paralelnim nožicama ili kao trapezne.

3
Vruće valjani profili koji se koriste za izradu glavnih krovnih vezača mogu imati neke
od sledećih oblika.

Kada valjani profili ne zadovoljavaju određene potrebe ili su neekonomični, koriste se

nosači u zavarenoj izradi.

Čelične grede u punoj izradi se koriste za formiranje međuspratnih konstrukcija.

Ako je međuspratna konstrukcija takva da se podužni čelični nosači pružaju u

jednom pravcu, tada se njihov raspon kreće u granicama između 6,0 i 12,0 m.
Razmak stubova u drugom pravcu se kreće u granicama između 3,0 i 6,0 m.

Ako se opterećenje prenosi preko čeličnih nosača u dva pravca, tada se opterećenje
sa podne ploče prenosi na podne nosače, sa njih na podvlake i dalje na stubove.
Raspon podnih nosača se kreće u granicama između 7,0 i 20,0 m, a raspon pod-
vlaka se kreće u granicama između 6,0 i 12,0 m. Rastojanje podnih nosača se kreće
u granicama 2,4 – 3,0 m.

Ako su rastojanja stubova u jednom ili oba pravca veoma velika, tada se primenjuje

4
međuspratna konstrukcija sa čeličnim nosačima u tri nivoa. Opterećenje se sa podne
ploče preko podnih nosača prenosi na podvlake, a preko njih na glavne nosače (koji
su najčešće rešetkasti).

Za izuzetno velike raspone u oba pravca i veliko opterećenje upotrebljavaju se glavni

rešetkasti nosači i rešetkaste podvlake koje leže u istoj ravni.

STUBOVI

Stubovi su vertikalni (ređe kosi) elementi, koji su deo vertikalne noseće konstrukcije.
U konstrukcijama su, osim za prijem i prenos aksijalnih naprezanja, zaduženi i za
prijem momenata savijanja, koji prvenstveno potiču od horizontalnih dejstava. U
konstrukciji su postavljeni tako da prolaze kroz sve spratove jedan iznad drugog.
Opterećenje se na ovaj način spušta do temeljne konstrukcije najkraćim putem.

(1) AB i PN stubovi

Pod stubovima smatramo elemente kod kojih je odnos stranica poprečnog preseka
manji od 5, u suprotnom je reč o zidovima.

Najčešće se primenjuje pravougaoni oblik poprečnog preseka, kao najjednostavniji

za izvođenje. Kada je u pitanju in situ gradnja, mogu se primenjivati kružni i poli-
gonalni oblici. Kod montažnih stubova česta je primena razuđenih preseka u cilju
racionalizacije utroška materijala.

Stubovi su gotovo uvek izvedeni kao armiranobetonski, osim u slučaju kada su sa-
stavni deo prethodno napregnutih okvira.

(2) čelični stubovi

Prema obliku, čelični stubovi mogu biti konstantnog i promenljivog preseka. Stub
može biti izveden kao pun nosač što je karakteristično za konstrukcije zgrada i nekih
hala, kao kombinacija rešetke i punog nosača ili kao rešetkasti nosač, što je kara-
kteristično za konstrukcije industrijskih hala.

Ukoliko se koriste stubovi konstantnog poprečnog preseka, visina preseka stuba h

treba da bude približno:

• H/15 za stubove visine 10,0 – 12,0 m

• H/18 za stubove visine 14,0 – 16,0 m
• H/20 za stubove visine veće od 20,0 m

5
gde je H visina stuba.

Za glavne stubove se koriste puni limeni nosači, rešetkasti i sandučasti preseci. Kod
manje opterećenih stubova uglavnom se koriste zavareni limeni nosači I preseka. Pri
velikim opterećenjima primenjuju se stubovi složenog poprečnog preseka, ili
rešetkasti stubovi. Ono što se takođe primenjuje, ali dosta retko su dva nezavisna
dela stuba.

OKVIRNI SISTEMI

Okvir (ram) predstavlja osnovni element velikog broja inženjerskih konstrukcija.

Okvirom nazivamo element koji čine dva stuba povezana gredom, tako da je između
stubova i grede ostvarena kruta veza. Kruta veza omogućuje da se sa jednog
elementa na drugi prenesu momenat savijanja, transverzalna i normalna sila.

Okviri se najčešće primenjuju u konstrukcijama zgrada i hala, ali se njihova primena

može naći i u mostogradnji.

Različite dispozicije prostih okvira su prikazane na slici ispod.

U statičkom smislu okviri mogu biti statički određeni ili neodređeni, a osnovni tipovi su

6
okvir na tri zgloba, okvir na dva zgloba i uklješteni okvir.

Sa stanovišta konstruktivne racionalnosti prednost je na strani uklještenih okvira,

budući da se njima obezbeđuje minimalan utrošak materijala. Uslovi fundiranja ili
karakteristike tla, ali i neki drugi faktori, mogu usloviti primenu dvozglobnih ili statički
određenih, trozglobnih sistema.

Da bi se ostvarilo okvirno dejstvo u statičkom smislu neophodno je da su oslonci

okvira po pravilu nepomerljivi. To se postiže konstruisanjem fundamenata u koje
stubovi mogu biti uklješteni ili na njih zglobno nepomerljivo oslonjeni.

Zahvaljujući nepomerljivim osloncima, kao i krutoj vezi između grede i stuba, u

statičkom smislu se postiže da se pod dejstvom vertikalnog opterećenja sa grede na
stub pored vertikalne sile prenose i momenti savijanja. Posledica toga je da se na
gredi momenti savijanja po apsolutnoj veličini smanjuju u odnosu na slobodno
oslonjenu gredu istog raspona. Greda takođe prima i određenu aksijalnu silu. Sve
ovo dovodi do toga da se greda konstruiše manjih dimenzija, odnosno manje težine,
u odnosu na prostu gredu istog raspona. Stubovi se, s druge strane, moraju
konstruisati nešto krući imajući u vidu da su pored aksijalne sile izloženi i momentima
savijanja.

Povezivanjem prostih okvira po vertikali ili horizontali formiraju se složeni okviri. Oni
su višebrodni ili višespratni.

Okvir kao deo konstrukcije može preneti opterećenja proizvoljnog pravca, ali u svojoj
ravni. Ako želimo da konstrukcija bude sposobna da prenese vertikalno i
horizontalano opterećenje proizvoljnog pravca, stubove moramo povezati gredama u
dva ortogonalna ili proizvoljna pravca. Time formiramo ramove u dva pravca i oni
čine prostorni ram, koji je u zgradarstvu poznat kao skelet.

7
Okviri mogu biti jednobrodni i višebrodni, jednospratni i višespratni, što zavisi od
broja stubova i broja etaža objekta.

U funkciji oslanjanja i veze sa fundamentima, kao i međusobne veze pojedinačnih

okvira razlikuju se okviri sa zglobnim vezama, sa krutim vezama, kao i kombinovani.

(1) AB okviri

Jednospratni okviri se primenjuju kod izgradnje industrijskih hala, skladišta i sličnih

objekata. Formiraju se sa jednim ili više otvora (brodova), tako što se okviri
postavljaju u niz na određenom međusobnom rastojanju i povezuju gredama
upravnog pravca. Na taj način dobijamo poprečne i podužne ramove koji čine
prostorni skelet.

Prema obliku i uslovima oslanjanja mogu biti različiti, a neke od uobičajenih varijanti
su date na slici ispod.

Smatra se da ekonomičnost jednospratnih ramovskih konstrukcija ide do raspona

broda od 25,0 m u klasičnom armiranom betonu, dok se u prethodno napregnutom
betonu mogu racionalno konstruisati i veći rasponi.

Oblici poprečnih preseka elemenata rama se oblikuju na sledeći način:

• stubovi najčešće pravougaonog poprečnog preseka
• grede se konstruišu pravougaonog ili T poprečnog preseka

Višespratni okviri su našli primenu u visokogradnji, u konstrukcijama stambenih

8
zgrada i industrijskih zgrada. Formiraju se tako što se jednospratni okviri postavljaju
jedan na drugi i međusobno povezuju zglobno ili kruto. Ovako formirani okviri se
projektuju na određenom razmaku i povezuju između sebe gredama i međuspratnom
konstrukcijom u drugom ortogonalnom pravcu, čineći tako kruti skelet. Uobičajeni
rasponi u zgradarstvu se kreću u granicama 4,0 – 10,0 m.

Veze između greda i stubova, i stubova i temelja su najčešće krute.

Grede su najčešće istih dimenzija na svakom spratu, dok dimenzije stubova možemo
varirati, tako što su stubovi većih dimenzija u nižim spratovima.

(2) čelični okviri

Jednospratni okviri se primenjuju kod izgradnje industrijskih hala, skladišta i sličnih

objekata. Kao što je već rečeno, grede – rigle su kruto vezane za stubove. Visine rigli
u vidu punog limenog nosača se kreću između ≈ L/30 – L/20, dok se visine
rešetkastih rigli kreću između ≈ L/18 – L/12.

Najjednostavniji okvirni nosači imaju rigle i stubove od istih punih valjanih ili limenih
nosača. Pogodni su za male raspone hala, uz čestu upotrebu vuta u vezi rigle i
stuba, pa čak i u slemenu. Kod srednjih i velikih raspona opravdana je upotreba
različitih profila za rigle i stubove (obično zavareni I profili) iz korišćenje dugačkih
vuta.

Optimalan razmak glavnih okvirnih nosača λ prema nekim studijama iznosi:

• za male raspone L≤16,0 m, λ=4,0 – 6,0 m
• za srednje raspone L=16,0 – 30,0 m, λ=6,0 – 8,0 m
• za velike raspone L=30,0 – 45,0 m, λ=8,0 – 10,0 m
• za izuzetno velike raspone L=45,0 – 60,0 m, λ=10,0 – 12,0 m

Višespratni okviri su našli primenu u visokogradnji, u konstrukcijama stambenih

zgrada i industrijskih zgrada. Formiraju se tako što se jednospratni okviri postavljaju
jedan na drugi i međusobno povezuju zglobno ili kruto. Ovako formirani okviri se
projektuju na određenom razmaku i povezuju između sebe gredama i međuspratnom
konstrukcijom u drugom ortogonalnom pravcu, čineći tako kruti skelet. Uobičajeni
rasponi u zgradarstvu se kreću u granicama 6,0 – 20,0 m, što zavisi od načina
prenošenja opterećenja (što je opisano u delu o gredama).

9
 2. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (rešetkasti
nosači)

Cilj vežbe: upoznavanje sa linijskim konstrukcijskim sistemima – rešetkasti nosači.

REŠETKASTI NOSAČI

Rešetkasti nosač je element koji je sastavljen od niza štapova, međusobno

povezanih u čvorovima, tako da formiraju nosivu stabilnu strukturu. Prednost
rešetkastih nosača u odnosu na pune nosače ogleda se u:

• boljem iskorišćenju materijala

• manjoj sopstvenoj težini
• mogućnosti premošćavanja većih raspona
• mogućnosti lakšeg provođenja instalacija

Osnovna mana rešetkastih nosača je pre svega komplikovanost izrade, što za

posledicu ima povećanje cene izrade.

(1) AB i PN rešetkasti nosači

Kod armiranobetonskih i prethodno napregnutih rešetki štapovi su u čvorovima kruto

povezani. Rešetka je formirana od štapova gornjeg i donjeg pojasa (pojasni štapovi),
i od štapova ispune (dijagonale i ne neophodno vertikale).

AB i PN rešetke se po pravilu izvode kao montažne ili polumontažne konstrukcije, a

nalaze primenu kao glavni krovni nosači u industrijskim objektima, halama raznih
namena, kao glavni nosači mostovskih konstrukcija i sl.

Rešetke se najčešće primenjuju za raspone od 15,0 – 30,0 m s tim da se mogu

izvoditi i za manje ili veće raspone, što zavisi od opterećenja kao i od izbora načina
konstruisanja (klasično armirane ili prethodno napregnute rešetke).

Iako su kod AB i PN rešetkastih nosača veze između štapova krute, izborom oblika i
dimenzija poprečnih preseka, kao i same konfiguracije strukture, moguće je postići
da štapovi rešetke budu pretežno aksijalno opterećeni. Pri tome su štapovi gornjeg
pojasa uglavnom izloženi pritisku, donjeg pojasa zatezanju, a štapovi ispune u
zavisnosti od orijentacije, mogu biti pritisnuti ili zategnuti. Mali utrošak materijala čini

10
ih racionalnim elementima i, u polju navedenih raspona, konkurentnim drugim
vrstama nosača.

Odnos ukupne visine rešetke H i raspona L se naziva stinjenost rešetke i najčešće

se kod krovnih konstrukcija usvaja u granicama 1/10 – 1/7. Stinjenost rešetke bitno
utiče na veličine sila u pojasnim štapovima. Što je stinjenost manja, sile u štapovima
za isto opterećenje su veće, što se odražava na dimenzije preseka štapova i količinu
utrošenog čelika.

Oblik betonske rešetke zavisi pre svega od nagiba krovne površine, položaja krovnog
pokrivača u odnosu na štapove gornjeg i donjeg pojasa i veličine stinjenosti. Po
pravilu krovna rešetka se projektuje tako da svi štapovi rešetke leže u zatvorenom
prostoru. Na ovaj način se obezbeđuje bolji estetski izgled, izbegavaju nepovoljni
prodori štapova rešetke kroz krovni pokrivač i eliminišu nejednake temperaturne
promene u štapovima. Samo izuzetno, rešetka može biti postavljena i van gabarita
korisnog prostora i u tom slučaju krovni pokrivač leži u ravni štapova donjeg pojasa,
kao što je prikazano na slici ispod.

Pri izboru oblika rešetke poželjno je da ravan oslanjanja (R.O.) leži iznad težišta
ukupne mase rešetke (S.R.). Ovakav položaj je za montažu povoljniji jer ne može
doći do preturanja rešetke oko oslonaca usled dejstva horizontalnih sila vetra koje
deluju upravno na ravan rešetke. Ovakve rešetke nazivamo autostabilne. U slučaju
da se projektuje drugačije, neophodno je prekontrolisati sigurnost rešetke na
preturanje, tj. konstruktivnim merama obezbediti rešetku od preturanja (najčešće
povezivanje susednih rešetki rožnjačama ili drugim elementima krovne konstrukcije).

Pri određivanju oblika štapova pojasa i ispune rešetke, kao i razmaka njenih čvorova
treba se držati nekoliko osnovnih pravila:

• poželjno je da se opterećenje na rešetku prenese u čvorove, odnosno

potrebno je prilagoditi razmak čvorova međusobnom rastojanju rožnjača
• štapove pritisnutog pojasa možemo projektovati promenljivog nagiba čime je
osim praćenja nagiba krovne ravni moguće postići i statičke pogodnosti
• štapove zategnutnog pojasa uvek treba projektovati kao prave, zbog moguće
pojave skretnih sila čiji je uticaj nepovoljan
• dijagonalni štapovi treba da budu projektovani pod uglom što bližem 45º
• štapove ispune (dijagonale i/ili vertikale) treba projektovati tako da su kraći
štapovi pritisnuti, a duži zategnuti što za posledicu ima smanjenje uticaja
izvijanja

Iako su rešetke sa trougaonom ispunom estetski prihvatljivije, često se njima ne

obezbeđuje dovoljno mali razmak čvorova, pa je neophodno projektovati i vertikalne
štapove ispune.

11
Čvorove rešetke oblikujemo tako da se ose svih štapova koji se spajaju u jednom
čvoru seku u istoj tački – centrisanje štapova. Na taj način ne dolazi do pojave
momenata savijanja.

Čvor treba da bude bez oštrih ivica kako bi se izbegli nepovoljni uticaji koncentracije
napona. U slučaju da se u čvoru spajaju štapovi različitih širina, čvor treba da ima
širinu najšireg štapa.

Poprečni preseci štapova rešetke zavise primarno od znaka i intenziteta aksijalne

sile, te od nivoa sekundarnih uticaja (momenti savijanja). Najčešće se štapovi
projektuju konstantnog poprečnog preseka po dužini, jednostavnih oblika preseka,
najčešće pravougaonih. Zbog većih sila, pojasni štapovi su obično većih površina
preseka od štapova ispune.

Pritisnuti pojasni štapovi se projektuju pravougaonog ili T preseka, dok se zategnuti

pojasni štapovi najčešće projektuju pravougaonog preseka (oblik nije od posebnog
interesa, a pravougaoni je najjednostavniji). Štapovi ispune se biraju pravougaonog ili
kvadratnog oblika preseka. Poželjno je da međusobno budu jednake širine, radi
lakšeg izvođenja. Estetski, prednost imaju rešetkasti nosači u kojima su svi štapovi (i
pojasni i štapovi ispune) jednake širine.

(2) čelični rešetkasti nosači

Čelični rešetkasti nosači se primenjuju u zgradarstvu (rožnjače, krovni nosači, podni

nosači i podvlake, kranski nosači većih raspona, spregovi i ukrućenja za prijem
uticaja od vetra itd.) i mostogradnji (glavni nosači, poprečni nosači i ukrućenja,
spregovi za prijem uticaja od vetra, sila kočenja, bočnih udara itd.).

12
 rešetkasti krovni nosači

rešetkasti nosači u halama

rešetkasti nosači kod mostova

podni nosači i podvlake

13
Čelični rešetkasti nosači mogu biti ravanski i prostorni (linijski i površinski).

Prilikom konstruisanja čeličnih rešetkastih nosača treba se držati osnovnih pravila:

• opterećenje treba da deluje u čvorovima

• dužina pritisnutih štapova treba da bude što manja (smanjenje uticaja
izvijanja)
• štapovi treba da budu pravi između čvorova
• u čvoru uvek treba izvršiti centrisanje štapova
• uglovi koji štapovi ispune zaklapaju sa horizontalom ne treba da budu suviše
oštri (ne manji od 30º)
• montažni nastavci pojasnih štapova se uvek izvode izvan čvorova (u
neposrednoj blizini, na strani slabije opterećenog štapa)

Oblici rešetkastih nosača zavise od oblika pojasnih štapova i mogu biti:

• rešetkasti nosači sa paralelnim pojasevima

Najčešće se primenjuju kao glavni krovni nosači, podni nosači i podvlake, spregovi
za ukrućenja, nosači kranskih staza itd.

Visina h nosača se kreće od L/15 – L/10 (laki rešetkasti nosači – manja opterećenja),
odnosno od L/9 – L/7 (teški rešetkasti nosači – veća opterećenja).

Rasponi L se kreću u granicama od 12,0 – 18,0 m za rožnjače i podne nosače, i od

30,0 – 100,0 m (pa i više) na primer u mostogradnji.

• rešetkasti nosači sa gornjim pojasom u nagibu

Uglavnom se koriste kao krovni nosači. Nagibi gornjeg pojasa prate nagib krovne
ravni. Razlikujemo dva osnovna oblika: trougaoni ili trapezasti (poligonalni).

14
Mogu se izvoditi i sa lanternama, što obezbeđuje osvetljenje prostora.

• rešetkasti nosači sa paraboličnim pojasom

Svoju primenu su našli kod krovnih konstrukcija sportskih i izložbenih hala, kao i kod
konstrukcija mostova.

15
Prilikom izbora oblika poprečnih preseka štapova treba voditi računa da se različiti
oblici poprečnih preseka upotrebljavaju za pojasne štapove (pritisnute i zategnute) i
štapove ispune. Neke od varijanti poprečnih preseka su date u tabeli ispod.

16
 3. LINIJSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (lučni
nosači i kombinovani sistemi)

Cilj vežbe: upoznavanje sa linijskim konstrukcijskim sistemima – lučni i kombinovani

linijski sistemi.

LUČNI NOSAČI

Luk je zakrivljen linijski nosač sa konveksnom stranom prema gore i sa horizontalno

nepomerljivim osloncima. Oslonci luka mogu biti konstruisani kao uklještenja ili kao
zglobovi. Nepomerljivost oslonaca omogućava da se pod dejstvom vertikalnog tereta
kao reakcije oslonaca javljaju vertikalne i horizontalne sile (i eventualno momenti
savijanja). Horizontalnim reakcijama se oslonački elementi odupiru težnji luka da pod
dejstvom opterećenja oslonce razmakne.

Osom luka nazivamo geometrijsko mesto tačaka težišta poprečnih preseka luka.
Raspon luka L je horizontalno rastojanje između težišta oslonačkih poprečnih
preseka, a strela luka f je visina merena u polovini raspona do težišta temenog
preseka.

Odnos strele i raspona f/L definišemo kao stinjenost luka, a odnos L²/f kao
koeficijent smelosti.

Lučni nosači se najčešće primenjuju kao glavni nosači krovnih i mostovskih

konstrukcija.

Prilikom izbora ose luka treba težiti da se u luku jave pretežno normalni naponi
pritiska, odnosno da se momenti savijanja svedu na minimum.

Lučne sisteme koji se primenjuju možemo podeliti na proste ili kombinovane.

U slučaju prostih lučnih sistema razlikujemo:

• Uklješteni luk: najjednostavnija lučna konstrukcija, istovremeno i najpogodnija

za premošćavanje velikih raspona. Kao nedostatak mu se može pripisati
pojava većih sekundarnih uticaja (momenata savijanja) koji se javljaju kao i
kod svake statički neodređene konstrukcije. O ovim uticajima pogotovo treba

17
 voditi računa kod lukova manje stinjenosti.

• Dvozglobni luk: najčešće se primenjuje kod projektovanja plitkih lukova, jer su

sekundarni uticaji manji nego u slučaju uklještenog luka.

• Trozglobni luk: imajući u vidu da se radi o statički određenom sistemu ne

dolazi do pojave sekundarnih uticaja. Ovakve lukove najčešće primenjujemo u
slučaju da postoji realna opasnost od eventualnog pomeranja oslonaca (tlo
slabijih karakteristika), kao i kod lukova manje stinjenosti. Osnovni nedostatak
ovakvih lukova je otežano i skuplje izvršenje radova zbog postojanja zglobova.

U slučaju navedenih prostih lučnih sistema na temeljnu konstrukciju se pored

vertikalne sile prenosi i znatna horizontalna sila (i eventualno moment savijanja), pa
se pravilnim izborom načina fundiranja sve sile moraju preneti na tlo uz obezbeđenje
što manjih deformacija tla.

Pojava kombinovanih lučnih sistema je posledica potrebe racionalizacije elemenata

lučnih sistema, kao i oslobađanja temeljnih konstrukcija od velikih horizontalnih sila.

Osnove vrste kombinovanih lučnih sistema su:

• Luk sa zategom: horizontalne sile luka se predaju zatezi, tako da se na

oslonačke elemente praktično prenosi samo vertikalna reakcija. Pri tome se
mora voditi računa o veličini mogućih izduženja zatege, kako bi se oslonački
elementi mogli pravilno isprojektovati.

Ovaj sistem se može primeniti u slučaju lučnih krovnih nosača koji se postavljaju na
visoke stubove.

18
 • Greda ojačana vitkim lukom (Langer-ova greda): lučni deo ovog sistema zbog
svoje vitkosti radi isključivo na aksijalni pritisak kao poligon sa nizom zglobova,
dok savijanje preuzima greda za ukrućenje. Ova greda istovremeno deluje i
kao zatega preuzimajući silu zatezanja od potiska luka. Sistem je naročito
povoljan za mostovske konstrukcije sa kolovozom postavljenim preko greda
za ukrućenje ili za glavne krovne nosače kada se sekundarni elementi krovne
konstrukcije takođe oslanjaju na gredu za ukrućenje.

• Luk sa zategom i kosim vešaljkama (Nilsen-ov luk): osnovna osobina ovakvog

lučnog sistema da pored luka i zatege u sistemu učestvuju i kose vešaljke koje
smanjuju momente u lučnom pojasu.

• Vitki luk sa gredom za ukrućenje sa gornje strane: u ovom lučnom sistemu se

greda preko stubova oslanja na vitki luk koji je uglavnom aksijalno napregnut.
Luk predaje osloncima vertikalne i horizontalne sile. Primena ovog sistema je
česta u konstrukcijama mostova.

Lučni nosači se danas izvode kao armiranobetonski, čelični ili drveni dok su
prošlosti bili izvođeni i od zidanog materijala (kamen, opeka).

Armiranobetonski luk je jedan od najracionalnijih elemenata betonskih konstrukcija.

Ovo je posledica činjenice da se u pravilno projektovanom i konstruisanom lučnom
nosaču usled dejstva spoljnog opterećenja u presecima kao dominantni uticaji
javljaju sile pritiska i relativno mali momenti savijanja. S obzirom da preseci praktično
ostaju bez prslina luk je veoma povoljan element za premošćavanje većih raspona.
Primena AB lukova se javlja u konstrukcijama mostova, zgrada i različitih inženjerskih

19
objekata.

U konstrukcijama zgradarstva se lučni nosači racionalno primenjuju za raspone L>20

m. Kod konstrukcija mostova njihova primena ide od L=25 m pa naviše. Danas
najveći izvedeni raspon lučnog mosta iznosi 420 m (Wanxian Bridge, Kina, 1997).
Pre njega je svetski rekord bio postavljen rasponom od 390 m (Most Krk, Hrvatska,
1980). Projektant ovog mosta je Ilija Stojadinović, a izvela ga je Mostogradnja iz
Beograda.

Wanxian Bridge

Most Krk

U konstrukcijama zgradarstva odnos strele i raspona luka (stinjenost) se uobičajeno

kreće od 1/10 – 1/6. Kod mostovskih konstrukcija stinjenost se kreće u širokom
opsegu od 1/16 za pešačke mostove, pa sve do 1/2 za veća opterećenja i mostove
preko dubokih dolina.

Prilikom izbora ose luka najčešće se polazi od kružnog, paraboličnog ili poligonalnog
oblika ose.

Za veće stinjenosti luka (f/L=1/4 do 1/2) oblik luka je najčešće parabolični. Za manje
stinjenosti (f/L<1/4) luk se najčešće izvodi kao deo kružnice. U slučaju da se na luk
prenose veće koncentrisane sile (na primer od sekundarnih nosača krovne
konstrukcije) luk možemo projektovati i kao poligonalni.

20
Karakteristični poprečni preseci AB lukova se odlikuju raznovrsnošću svojih oblika:

Najstariji oblik poprečnog preseka je puni pravougaoni i on se i danas široko

primenjuje. Visina luka u temenu se kreće od L/100 – L/60.

U cilju smanjenja težine i obezbeđenja stabilnosti luka van njegove ravni, luk se
često izvodi iz dva ili više lukova povezanih poprečnim ukrućenjima u određenim
delovima raspona. Primenom lukova razuđenog poprečnog preseka se postiže
značajna ušteda u materijalu, ali su troškovi izrade oplate nešto veći.

Najracionalniji su lukovi šupljih sandučastih preseka, kod kojih se naponi zatezanja

lakše eliminišu. Dobra karakteristika ovih preseka je i manja vitkost u sopstvenoj
ravni luka. Najčešće se primenjuju za premošćavanje velikih raspona.

Kada je u pitanju silueta luka, treba imati u vidu da se lukovi mogu izvoditi konstantne
ili promenljive visine.

Čelični lučni nosači se često primenjuju kao glavni nosači krovnih konstrukcija u
kojima je potrebno savladati velike raspone, ali i u mostogradnji gde su rasponi
dostigli zaista zavidne vrednosti. Mogu biti izvedeni kao puni ili kao rešetkasti
nosači.

Kada su u pitanju konstrukcije lučnih mostova u punoj izvedbi raspon koji može biti
ostvaren iznosi približno 400 m. U slučaju da se pojedini delovi konstrukcije mosta
izvode od betona, možemo ostvariti raspone i preko 400 m. Neki od mogućih sistema
su prikazani na slici ispod.

21
Kada su u pitanju konstrukcije lučnih mostova u rešetkastoj izvedbi rasponi koji mogu
biti ostvareni prelaze i 500 m. Neki od mogućih sistema su prikazani na slici ispod.

Apsolutni rekord po pitanju raspona lučnih mostova iznosi 552 m (Chaotianmen

Bridge, Kina, 2009).

22
 Chaotianmen Bridge

Koristan link: http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_longest_arch_bridge_spans

KOMBINOVANI LINIJSKI SISTEMI

• Armiranobetonski gredni roštilji

Armiranobetonski gredni roštilj sačinjavaju dve ili više greda koje leže u istoj ravni,
presecaju se međusobno i imaju oslonce u presečnim čvorovima ili na svojim
krajevima. Najčešća je primena roštilja sa ortogonalno postavljenim gredama, ali su
moguće i neke druge dispozicije.

U statičkom smislu osobina grednog roštilja je da opterećenje koje deluje na jedan

nosač prenese na susedne elemente, odnosno da ostale grede koje formiraju roštilj
angažuje u prijemu i prenosu opterećenja.

Roštiljne konstrukcije se u zgradarstvu upotrebljavaju kao sistemi za pokrivanje

osnova većih dimenzija. Mogu biti konstruisane na pravougaonoj, trougaonoj,
poligonalnoj i kružnoj osnovi, ali i na osnovi nepravilnog oblika.

U zgradarstvu se najčešće upotrebljavaju roštilji sa gredama postavljenim u dva

ortogonalna pravca, i to paralelno stranama osnove ili pod određenim uglom u
odnosu na strane osnove. U upotrebi su takođe i heksagonalni roštilji u kojima se
grede seku pod uglom od 60º.

23
 • Gredni nosači sa zategnutim elementima izvan poprečnog preseka

Kombinacijom grednog nosača i poligonalne zatege formiraju se gredni nosači sa

zategnutim elementima izvan poprečnog preseka. Ovakav sistem omogućava prenos
većih tereta ili premošćavanje većih raspona uz minimalan utrošak materijala. Zbog
svoje ekonomičnosti nalazi veliku primenu u krovnim konstrukcijama hala, kao glavni
krovni nosač ili pak kao sekundarni nosač.

Greda se u ovakvom sistemu izvodi od armiranog betona, vertikale mogu biti

betonske ili čelične, dok zatega može biti armiranobetonska, čelična ili sačinjena od
kablova za prethodno naprezanje.

U statičkom smislu gredni nosač je oslonjen vertikalno nepomerljivo na krajevima,

dok je u polju preko vertikala elastično oslonjen na zategu, pa tako predstavlja
kontinualni nosač sa elastičnim srednjim osloncima. Na ovaj način se smanjuju
momenti savijanja u gredi, a kako je zatega usidrena u samu gredu, ona joj predaje i
značajne sile pritiska.

Oblik poprečnog preseka grede je obično pravougaoni, sa širinom većom od visine,

zbog merodavnog uticaja izvijanja upravno na ravan prenošenja opterećenja. Radi
smanjenja vitkosti, gredni nosač može biti izveden i sa dva paralelna pojasa koja su
u pojedinim delovima raspona povezana poprečnim ukrućenjima. Ako je raspon
grede veoma veliki, poprečni presek možemo konstruisati kao sandučast.

Vertikale se u slučaju horizontalne grede obično konstruišu u 1/3 raspona, a u

slučaju prelomljene grede u 1/4 raspona. Za opterećenja uobičajene veličine, strelu
biramo u granicama od L/15 – L/7.

Primer uspešno izvedene konstrukcije velikog raspona u ovom sistemu je

konstrukcija Hangara 2 na aerodromu u Beogradu. Raspon grede iznosi 135,80 m.

24
Noviji primer je svakako krovna konstrukcija Beogradske Arene koja predstavlja
redak slučaj u svetu. Naime, konstrukcija se sastoji od prostornog sistema greda čiji
se zategnuti elementi nalaze izvan poprečnog preseka i formirani su od kablova za
prethodno naprezanje.

Hangar 2 na aerodromu u Beogradu

Krovna konstrukcija BGD Arene

25
 • Virendel nosač

Virendel nosači su betonski gredni nosači sastavljeni od mreže krutih četvorouglova

koji formiraju gornji i donji pojas i sistem vertikala. Mogu biti konstruisani kao
slobodno oslonjene ili kontinualne grede.

Primenjuju se kao nosači krovnih i međuspratnih konstrukcija, ali i kao glavni nosači
konstrukcija mostova.

Pojasevi mogu biti paralelni pravolinijski ili poligonalni. Veze između vertikala i
gornjeg i donjeg pojasa su uvek krute.

Primena Virendel nosača je proizišla iz želje da se smanji ukupna kubatura

utrošenog betona pa je tako formiranjem kvadratnih otvora pun gredni nosač sveden
na ovakav olakšani oblik. Neke analize pokazuju da nosač u pojedinim slučajevima
može biti konkurentan ostalim tipovima nosača (rešetka, luk).

• Kružni prstenasti nosač

Kružni prstenasti nosač je čest element armiranobetonskih konstrukcija. Javlja se

kao sastavni deo konstrukcije objekata kružne osnove, najčešće kao oslonački nosač
kružnih ploča, temeljni nosač ispod kružno raspoređenih stubova, obodni nosač kod
rotaciono simetričnih ljuski, itd. Na slici ispod su prikazane neke od mogućnosti
primene kružnog prstenastog nosača.

Poprečni presek kružnih prstenastih nosača je najčešće pravougaoni, mada se može

projektovati i u drugim oblicima. U slučajevu velikih aksijalnih sila, prstenasti nosač
može biti projektovan i u prethodno napregnutom betonu.

26
 4. POVRŠINSKI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI
(međuspratne konstrukcije)

Cilj vežbe: upoznavanje sa površinskim konstrukcijskim sistemima – armirano-

betonske međuspratne konstrukcije i stepeništa u objektima visokogradnje.

MEĐUSPRATNE KONSTRUKCIJE

Međuspratne konstrukcije dele zgradu na spratove, istovremeno povezujući

elemente vertikalne noseće konstrukcije (stubove i/ili zidove). One učestvuju u
prijemu i prenosu spratnih opterećenja na vertikalnu noseću konstrukciju. Najveći
deo međuspratnih konstrukcija u stambenim zgradama, skladištima, industrijskim
zgradama i objektima slične namene izvodi se od klasičnog armiranog betona.

Prednost armiranobetonskih međuspratnih konstrukcija u odnosu na iste napravljene

od drugih materijala ogleda se u posedovanju određene otpornosti na dejstvo visokih
temperatura (požar) i u trajnosti (bez zahteva za posebnim održavanjem u uslovima
normalne eksploatacije). Isto tako, AB međuspratne konstrukcije poseduju
mogućnost nošenja većih tereta, mogu biti većih raspona i dobro odolevaju
eventualnoj vlazi. One se u procesu izgradnje lako povezuju sa ostalim nosećim
elementima zgrade formirajući tako krute dijafragme koje vertikalnim nosećim
elementima omogućuju zajednički rad u prijemu i prenosu horizontalnih sila (vetar i
seizmika). Kao nedostatak im se može pripisati velika sopstvena težina i slabe
izolacione karakteristike (toplota i zvuk).

Imajući u vidu veliki broj mogućih rešenja, klasifikaciju AB međuspratnih konstrukcija

je teško izvršiti, ali se generalno može napraviti sledeća podela:

• monolitno livene na licu mesta

• polumontažne
• montažne

(1) Monolitne međuspratne konstrukcije

Monolitne međuspratne konstrukcije se izlivaju u oplati formiranoj na licu mesta.

Mogu biti formirane od različitih kombinacija punih ploča i greda, a najčešće se
projektuju kao:

– kombinacija greda i ploča koje prenose opterećenje u jednom pravcu

– kombinacija greda u dva pravca i krstasto armiranih ploča
– pečurkaste ploče sa ili bez kapitela
– sitnorebraste konstrukcije
– kasetirane tavanice
– kružne ploče (u slučaju objekata kružne osnove)

27
Na levom delu slike ispod je prikazana međuspratna konstrukcija koja se sastoji od
pune ploče monolitno vezane za grede koje se pružaju samo u jednom pravcu i
oslanjaju se na stubove. Ploča se tada tretira kao kontinualna i može biti izvedena sa
ili bez vuta.

Na desnom delu slike iznad je prikazan čest slučaj rešenja međuspratne konstrukcije
u vidu monolitne krstasto armirane ploče (odnosno sistema ploča) oslonjenih na
grede koje se pružaju u dva ortogonalna pravca.

U slučaju konstrukcija skladišta, garaža i uopšte kod većih korisnih opterećenja česta
je primena međuspratnih tavanica tipa pečurkaste ploče u vidu punih ploča
oslonjenih na stubove sa ili bez kapitela (slika ispod). Uloga kapitela je da na mestu
oslanjanja ploče na stub obezbedi da ne dođe do proboja ploče.

Rasponi navedenih međuspratnih konstrukcija moraju odgovarati rasponima

diktiranim od strane vertikalne noseće konstrukcije, o čemu je bilo više reči u ranijim
vežbama.

U praksi je često primenjivana sitnorebrasta međuspratna konstrukcija koja se izvodi

kao monolitna, a koristi se najčešće u društvenim i javnim objektima. Poprečni
presek takve konstrukcije je prikazan na slici ispod.

Rebra su pravougaonog poprečnog preseka širine ≥8,0 cm. Radi lakšeg skidanja
oplate širina rebra u zoni ploče se može povećati do 2,0 cm. Visina rebra zavisi od
raspona i opterećenja i kreće se u granicama od 20,0 – 40,0 cm.

Rebra se mogu konstruisati kao noseća preko jednog raspona ili kao kontinualna
preko više raspona. Zbog male širine rebra, u zoni oslonaca se često izvode
horizontalne vute.

28
Upravno na pravac glavnih rebara se postavljaju rebra za ukrućenje čiji je zadatak da
opterećenje koje deluje lokalizovano na jednom rebru prenesu na susedna rebra. U
slučaju raspona glavnog rebra u granicama od 3,0 – 6,0 m postavlja se jedno rebro
za ukrućenje u sredini raspona, za raspone u granicama od 6,0 – 9,0 m postavljaju
se dva rebra za ukrućenje u trećinama raspona, a za raspone međuspratne
konstrukcije veće od 9,0 m postavljaju se tri rebra za ukrućenje u četvrtinama
raspona.

Izradom sitnorebraste konstrukcije postiže se ekonomična konstrukcija u smislu

utroška materijala jer je betonski presek sveden na neophodan minimum, ali je cena
oplate veća u odnosu na međuspratne konstrukcije sastavljene od punih ploča.

Kasetirana tavanica je ploča ojačana nizom unakrsnih rebara na malom

međusobnom razmaku (<2,0 m), oslonjena po svom obimu. Rebra su monolitno
vezana za ploču i najčešće se konstruišu tako da ostanu vidljiva u prostoru. Zbog
svog estetskog izgleda kasetirane tavanice se primenjuju za sale, holove, itd.

Kasetiranom tavanicom se pokrivaju kvadratne i pravougaone osnove. Rebra se

mogu projektovati ili paralelno stranama oslanjanja, ili pod uglom od 45º u odnosu na
njih. Odnos strana raspona površine koja se pokriva kasetiranom tavanicom ne treba
da bude veći od 1,5:1,0 za slučaj kaseta sa rebrima paralelnim stranama oslanjanja,
tj. 2:1 u slučaju dijagonalnih kaseta.

Visina rebara kod kasetiranih tavanica je ista u oba pravca. Kasetirane tavanice se
izvode monolitno ili montažno. Montažni način gradnje se primenjuje u slučaju
bogatije arhitektonske obrade kaseta.

29
 (2) Polumontažne međuspratne konstrukcije

Radi uštede u troškovima oplate često se u praksi sitnorebraste konstrukcije izvode

kao polumontažne, bilo da se oplata formira od šupljih opekarskih proizvoda koji
ostaju ugrađeni u međuspratnu konstrukciju, bilo da se rebra prefabrikuju i gotova
donose na gradilište i postavljaju na predviđena mesta, dok se ploča koja ih povezuje
izliva na licu mesta. Postoji niz različitih sistema polumontažnih međuspratnih
konstrukcija od kojih će biti navedene one koje se najčešće primenjuju kod nas.

TM – konstrukcija predstavlja sitnorebrastu AB konstrukciju livenu na licu mesta u

oplati od prefabrikovanih blokova od pečene gline. Proizvodi se u dva tipa: TM3
(dimenzije bloka 25×25×16 cm) i TM5 (dimenzije bloka 25×25×20 cm). Ovi blokovi se
prethodno obrade na zemlji tako što se postavljanjem armature u žljebove i
zalivanjem žljebova cementnim malterom formiraju gredice, koje se podižu i
montiraju jedna pored druge. Nakon toga se prostor između njih betonira čime se
formiraju noseća rebra, a takođe se istovremeno izliva i gornja ploča, čime praktično
dobijamo sitnorebrastu konstrukciju. Primena ovakvog sistema je moguća za
raspone do 6,60 m.

FERT tavanica se sastoji od nosećih gredica, blokova ispune, AB ploče i u slučaju da

je raspon veći od 3,0 m rebra za ukrućenje. Raspon se kreće do 6,0 m (eventualno
malo više). Opterećenje se prenosi u jednom pravcu – u pravcu pružanja gredica.
Debljina blokova ispune je 14,0 ili 16,0 cm. Monolitna AB ploča se najčešće izvodi
debljine 4,0 cm. Primena ovog sistema je veoma zastupljena u stambenoj gradnji.

30
Tavanični sistemi koji su bili primenjivani u prošlosti su: KAT, AVRAMENKO,
HERBST, OMNIJA i drugi.

(3) Montažne međuspratne konstrukcije

Montažne međuspratne konstrukcije se sastoje od prefabrikovanih elemenata koji se

polažu jedan pored drugog, uz eventualni minimalni rad na licu mesta, koji se odnosi
na zalivanje spojnica između elemenata cementnim malterom. Oblici i dimenzije
montažnih tavanica mogu biti različiti.

DURISOL ploče se proizvode debljine od 8,0 – 20,0 cm, a dužine do 5,0 m. Ploče se
polažu jedna pored druge, a spojnice se na licu mesta zalivaju cementnim malterom.

KORUBE od klasično armiranog ili prethodno napregnutog betona se mogu

proizvoditi različitih raspona i oblika poprečnog preseka. Najčešće su formirane od
dva rebra, sa ili bez prepusta.

Postavljaju se jedna do druge, a prostor između njih se zaliva sitnozrnim betonom ili
cementnim malterom. Radi lakšeg vađenja iz oplate rebra su malo zakošena.
Rasponi se kreću u granicama od 6,0 – 20,0 m, dok visina poprečnog preseka zavisi
od raspona i iznosi približno L/20. U slučaju većih raspona pored krajnjih ivičnih
rebara treba formirati i poprečna rebra na razmaku 3,0 – 4,0 m.

OŠUPLJENE PLOČE se najčešće primenjuju kod većih raspona i tada se izvode kao
prethodno napregnute (adheziono prethodno naprezanje). Opterećenje se prenosi u
pravcu pružanja ploče. Rasponi ploča se kreću i do 16,0 m, dok debljine zavise od
raspona (najčešće ne prelaze 40,0 cm).

31
Šupljine u ploči mogu biti kružnog, poligonalnog ili nekog proizvoljnog oblika (na
primer školjkastog).

Ošupljene ploče se najčešće primenjuju u industrijskim objektima, objektima hala, ali

i u slučaju zgrada koje imaju funkciju parkinga.

U praksi se primenjuje još čitav niz tipova međuspratnih konstrukcija. Prikazane

tipove treba shvatiti kao ilustraciju principa na kojima se one mogu konstruisati.

STEPENIŠTA

Konstrukcije stepeništa u objektima obezbeđuju vertikalnu komunikaciju. S obzirom

da armiranobetonska stepeništa u poređenju sa drugim materijalima imaju prednost
po pitanju otpornosti na dejstvo požara, ali i mogućnosti da im se lako da
odgovarajući arhitektonski oblik i kod najsloženijih osnova, u nastavku će biti reči
samo o njima.

Neprekinuti niz stepenika se naziva stepenišni krak. On se pruža od jednog do

drugog podesta (ravnih ploča odmorišta). Stepenišni krak po obliku može biti prav ili
zavojit, u celini ili delimično.

U zavisnosti od spratne visine koja se stepenicama mora savladati i od raspoložive

osnove za smeštaj stepeništa, stepenice se mogu konstruisati sa jednim ili više
krakova. U većini stambenih objekata stepenište je jednokrako ili dvokrako, mada
može biti i trokrako, četvorokrako, zavojno ili kombinovano.

Na slici ispod je prikazano nekoliko osnovnih tipova stepeništa u osnovi.

Prostor u kome se nalazi stepenište obično je potpuno ili delimično ograničen

zidovima od armiranog betona ili nosećim zidovima od opeke. U posebnim
slučajevima je moguće stepenište formirati u slobodnom prostoru, kada mu se daje
veći arhitektonski značaj (sportske dvorane, javni objekti i slično).

32
Stepenik ima gazište i čelo. Gazište je horizontalna površina širine b, dok je čelo
puna vidna vertikalna površina između dva gazišta, visine h.

Pri projektovanju stepenišnog kraka i odmorišta (podesta) na pravougaonoj osnovi

treba se pridržavati sledećih preporuka:

• širina stepenišnog kraka kod javnih, stambenih ili drugih višespratnih zgrada
ne treba da bude manja od 1,0 m
• kod objekata specijalne namene (bolnice, industrijske zgrade) širina kraka je u
potpunosti određena funkcionalnim zahtevima objekta
• preporučuje se da širina gazišta b i visina stepenika h imaju sledeći odnos

– b + 2h = 63 cm (62 – 65 cm)
– b + h = 46 cm, čime se obezbeđuje sigurnost pri koračanju
– b – h = 12 cm, čime se obezbeđuje ugodnost pri kretanju

Uzimajući u obzir da se visina stepenika h obično kreće između 15 i 20 cm, stepenik

koji iziskuje najmanji utrošak snage pri penjanju je b/h=29/17 cm. U slučaju da se
ovakav stepenik ne može primeniti onda treba težiti zadovoljenju gore navedenih
uslova. Uobičajeni odnosi b/h u praksi su: 32/15, 30/16, 27/18, 26/19, 25/20.

• korisna širina odmorišta treba da je bar jednaka širini stepenišnog kraka

• kod zavojitih stepeništa se treba držati navedenih odnosa, vodeći računa da
se širina b meri na udaljenosti x=50 cm od spoljne ivice i da ne treba da bude
manja od b=25 cm (izuzetno kod porodničnih kuća važi x=40 cm i b≥20 cm)

Armiranobetonska stepeništa se najčešće izvode kao monolitne konstrukcije koje se

liju na licu mesta. S druge strane, u slučaju prefabrikovanih zgrada i stepeništa su
takođe prefabrikovani montažni elementi.

Konstrukcije stepeništa mogu biti veoma različite s obzirom na oblik osnove

33
stepenišnog prostora i mogućnost formiranja nosećih elemenata. Generalno možemo
razlikovati dva osnovna tipa stepeništa prema vrsti glavnog nosećeg elementa:

• stepenište kod koga je glavni noseći element stepenišna ploča

• stepenište kod koga su glavni noseći elementi grede (ili jedna greda) na
koje se oslanja stepenišna ploča

U konstrukcijama zgrada spratna visina se najčešće savlađuje dvokrakim

stepeništem na pravougaonoj osnovi. U najvećem broju slučajeva je stepenišni
prostor oivičen nosećim zidovima paralelnim sa pravcem pružanja stepenišnog
kraka.

Ovo omogućuje formiranje podestnih greda koje se oslanjaju na zidove, što je

prikazano na slici iznad.

U praksi se ploča stepeništa najčešće izvodi bez spoja sa nosećim zidom, što znatno
olakšava izvođenje. U tom slučaju se ploča oslanja samo na podestne grede (POS C
i POS D) i prenosi opterećenje kao ploča u jednom pravcu.

Ako je ploča stepenišnog kraka monolitno vezana sa nosećim zidom, tada je ona
oslonjena na 3 strane. Ovo na prvi pogled ekonomičnije rešenje po pitanju manjeg
utroška betona i armature nije u celosti opravdano zbog složenijeg izvođenja i
armiranja.

U slučaju većih dužina stepenišnog kraka nije racionalno konstruisati ploču kao
glavni noseći element jer se dobijaju ploče velike debljine. Da bi se uštedelo na
materijalu, stepenišni krak se projektuje kao rebrasta konstrukcija, sastavljena
najčešće od dva kosa gredna obrazna nosača i tanke ploče (slika ispod). U ovom
slučaju se ploča koja nosi stepenice oslanja na kose obrazne grede (POS E, POS F,
POS E' i POS F') i prenosi opterećenje u kraćem pravcu, dok se obrazne grede
oslanjaju na podestne grede (POS C i POS D).

34
S obzirom na položaj ploče u odnosu na obrazne nosače, razlikuju se tri osnovna
tipa: nosači su ispod ploče (slučaj a), nosači su iznad ploče (slučaj b), ploča se
vezuje za nosač negde po njegovoj visini (slučaj c). Slučaj a je najlakši za izvođenje.
Stepeništa koja odgovaraju slučajevima b i c su pogodnija za održavanje.

Umesto dva obrazna nosača stepenište se može konstruisati sa jednim nosačem po

sredini stepenišnog kraka. Ploča se u tom slučaju tretira kao obostrano konzolna
ploča, uklještena u nosač.

U slučaju da formiranje podestnih greda ne zadovoljava arhitektonske zahteve, za

stepeništa koja nemaju veliku dužinu stepenišnog kraka je moguće formirati krak i
podeste u vidu kolenaste ploče koja se oslanja samo na krajnje grede. Na ovaj način
se dobijaju nešto veće dimenzije i težina ploče, ali i izuzetno povoljan arhitektonski
oblik.

Sve razmatrane dispozicije je moguće rešiti i u montažnom i u polumontažnom

35
sistemu. Jedno od mogućih rešenja montažnog stepeništa je dato na slici ispod.

Korišćenjem montažnih obraznih nosača za koje se pričvršćuju montažne stepenišne

ploče u vidu talpi je prikazana na slici ispod.

Jednokraka i višekraka stepeništa se projektuju u skladu sa istim principima koji važe

za dvokraka stepeništa. Kod manjih spratnih visina dovoljno je projektovati
jednokraka stepeništa, koja se mogu oslanjati na obimne zidove ili grede.

Trokraka stepeništa se najčešće obrazuju oko liftovskih jezgara i mogu se rešiti

raznim dispozicijama grednih obraznih nosača.

36
U slučaju osnove kružnog oblika najčešće se formira zavojno stepenište čiji je glavni
noseći element ili ploča dvojne krivine, ili zavojna greda na koju se ploča oslanja.

Iako se nešto teže izrađuju (zbog relativno komplikovane oplate) ova stepeništa
imaju veći estetski efekat, pogotovo ako se izvode kao slobodna u prostoru i vezuju
samo za međuspratne tavanice.

Najjednostavniji tip ovog stepeništa se formira uklještenjem stepenika u kružni noseći

zid (slučaj a na slici ispod). Treba imati u vidu da su prema važećem pravilniku za
izgradnju objekata u seizmički aktivnim područjima konzolna stepeništa uklještena u
zidane zidove zabranjena.

Stepenište je moguće formirati i od armiranobetonskih punih helikoidnih ploča koje se

oslanjaju na podestne ploče i čija dužina zavisi od razmaka podesta (slučaj b na slici
ispod).

37
Ovaj tip stepeništa se često izvodi i sa helikoidnom glavnom nosećom gredom
(obično jednom) preko koje se konzolno prepušta levo i desno ploča gazišta.

Manja kružna stepeništa je moguće konstruisati i oko centralnog AB stuba za koji se

na specijalan način vezuju montažni AB stepenici (slika ispod).

Stepeništa sa visećim kracima (slika ispod) sastoje se iz punih ploča kraka i podesta
koji vise u slobodnom prostoru, tj. sa jedne strane su vezana za međuspratnu
konstrukciju. Kod ovog tipa stepeništa važno je da međuspratna konstrukcija može
da primi i prenese velike horizontalne sile na ostale noseće elemente konstrukcije
(AB zidove).

Na levom delu slike ispod je prikazana konstrukcija stepeništa sa AB zidom u sredini.

Kose ploče stepenišnog kraka su uklještene u zid. Podestne ploče, nezavisne od
zida, vezuju se samo za ploče stepenišnog kraka.

38
Znatno jednostavniji je slučaj kada se ploče stepenišnog kraka i podesta ne vezuju
za zid u sredini, već se iz zida na krajevima prepuštaju konzolne grede na koje se
ploče oslanjaju (desni deo slike iznad).

39
 5. PROSTORNI KONSTRUKCIJSKI SISTEMI (AB
ljuske i nabori)

Cilj vežbe: upoznavanje sa prostornim konstrukcijskim sistemima – armiranobe-

tonske ljuske i nabori.

LJUSKE

Ljuske su prostorne tankozidne noseće konstrukcije koje su primarno opterećene u

svojoj srednjoj površi (membransko stanje naprezanja – normalne i smičuće sile),
dok se u oslonačkim zonama i na vezi sa drugim elementima najčešće javljaju i
dodatni uticaji usled savijanja.

Ljuske su veoma racionalni elementi jer su njihove debljine male, a površine osnova
koje mogu da pokriju velike. Ekonomičnost ljuski takođe zavisi i od rešenja oplate čije
koštanje u nekim slučajevima može da premaši cenu betona i armature. Ovaj
nedostatak se često prevazilazi polumontažnom i montažnom gradnjom.

U opštem slučaju ljuske mogu biti različitih oblika površi koje karakteriše Gausova
mera krivine, a koja je jednaka proizvodu krivina glavnih pravaca:

gde su rα i rβ poluprečnici krivina.

Prema znaku krivine ljuske razlikujemo sledeće slučajeve:

• Pozitivno dvostruko zakrivljene površi kod kojih su centri oba poluprečnika

glavnih krivina sa iste strane površi. Ove ljuske su po pravilu veoma krute.

• Negativno dvostruko zakrivljene površi kod kojih su centri oba poluprečnika

glavnih krivina sa različitih strana površi.

• Jednostruko zakrivljene površi kod kojih je Gausova mera krivine jednaka

nuli jer je jedan od poluprečnika glavnih krivina beskonačno veliki.

40
 • Rotacione ljuske

Rotacione ljuske nastaju rotacijom ravne krive linije oko jedne prave (ose obrtanja)
koja je najčešće vertikalna. Koordinatne linije ovako formiranih ljuski su meridijalne
krive i paralelni krugovi.

Najčešći primeri rotacionih ljuski su: konusna ljuska, sferna ljuska i zatvorena
cilindrična ljuska.

Konusne ljuske se primenjuju kod konstrukcija rezervoara, vodotornjeva, dimnjaka,

za levkove silosa i bunkera, itd. U slučaju konusnih ljuski izvodnica u meridijalnom
pravcu je prava linija. Mogu se izvoditi kao armiranobetonske ili prethodno
napregnute. Konusna ljuska se najčešće vezuje za kružni prsten čija je uloga da
spreči razupiranje ljuske.

Sferne ljuske su svoju primenu našle još na početku XX veka, uglavnom kao krovne
konstrukcije nad kružnim osnovama zahvaljujući sposobnosti da premošćavaju velike
raspone uz relativno male debljine poprečnih preseka. U pogledu utroška materijala

41
mogu se svrstati u red najracionalnijih konstrukcija. S druge strane, treba imati u vidu
cenu koštanja oplata i skela neophodnih za njihovo izvođenje.

Rotacione sferne kupole se najčešće primenjuju za pokrivanje dvorana i hala kružne

osnove većih dimenzija, te kao elementi konstrukcija rezervoara i vodotornjeva.

Uobičajene debljine kupola su vrlo male – za krovne konstrukcije se kreću između 5 i

14 cm, što zavisi od veličine osnove koju moraju premostiti. U praksi su izvedene
sferne kupole koje pokrivaju dimenzije osnove čiji je prečnik veći i od 100 m. Debljina
ljuske d i poluprečnik njene krivine r treba da zadovolje uslov da je d/r≥0,0015.

Krovne kupole se često izvode sa otvorom za osveteljenje u temenu ljuske. Tada

gornja ivica ljuske dobija prstenasto ojačanje na koje se pričvršćuju elementi
lanterne.

Sferne krovne ljuske se mogu izvoditi i ojačane rebrima u vidu rebrastih kupola.
Rebra se pružaju u meridijalnim i prstenastim ravnima i monolitno su vezana tankom
ljuskom.

Zatvorene cilindrične ljuske se koriste kod konstrukcija rezervoara, silosa i bunkera

kružne osnove. Kod rezervoara, cilindar se sa gornje i donje strane zatvara kružnom
pločom ili ljuskom. Kod vodotornjeva, cilindri se projektuju u sklopu sa ostalim
ljuskastim elementima u cilju formiranja pogodne geometrije. Kod silosa, ćelije

42
kružne osnove su dugački cilindri u dnu najčešće vezani s konusnom ljuskom levka.
Mogu se izvoditi kao armiranobetonske ili prethodno napregnute konstrukcije.

• Cilindrične ljuske

Nastaju translacijom prave izvodnice po dvema identičnim vođicama, najčešće u

obliku dela elipse, parabole ili kružnice. Gausova krivina ovih ljuski je jednaka nuli.
Da bi pod dejstvom opterećenja zadržale svoj oblik moraju se završavati krutim
dijafragmama.

Ovakve ljuske se najčešće projektuju kao višetalasne, ređanjem jedne uz drugu tako
da dve susedne imaju zajednički ivični element.

U zavisnosti od odnosa l1/l2 ljuske se mogu podeliti na: duge (l1/l2>2), srednje (1<l1/
l2≤2) i kratke (l1/l2≤1).

Specifičan način primene cilindričnih ljuski se javlja u slučaju šed krovova.

Ivični elementi ljuski mogu biti projektovani u različitim oblicima, što prvenstveno
zavisi od opterećenja.

43
Oslonačke dijafragme mogu biti projektovane kao puni zidni nosači, lučni, rešetkasti
ili okvirni nosači.

• Ljuske oblika eliptičnog paraboloida

Nastaju translacijom jedne glavne parabole po drugoj. Odlikuje ih velika krutost i

veoma su pogodne za primenu u slučaju velikih površina. Mogu biti jednotalasne ili
višetalasne.

• Ljuske oblika hiperboličkog paraboloida

Površina hiperboličkog paraboloida se često upotrebljava kao srednja površina ljuske

sa pravim ili paraboličnim ivicama.

Krovne konstrukcije se često formiraju kombinovanjem više hiperboličkih parabo-

loida.

44
Hiperbolički paraboloidi su zbog svoje statičke i konstrukcijske jednostavnosti, te
zbog vizuelnog efekta, vrlo privlačni za primenu. Međutim, treba biti oprezan kada su
njihove mane u pitanju (negativna Gausova krivina čini ove ljuske vrlo osetljivim na
promenljiva lokalna i koncentrisana opterećenja, kao i na promene oblika usled, na
primer, izduženja zatege).

• Ljuske konoidnih oblika

Nastaju translacijom prave izvodnice po dvema vođicama od kojih je jedna prava, a

druga je kriva. Kriva vođica može biti različitih oblika pa su zato i mogućnosti
oblikovanja konoidnih ljuski velike.

Konoidne ljuske su pogodne za konstrukcije šed krovova.

NABORI

Nabori predstavljaju konstrukcijske sisteme ravnih površina i formiraju se od tankih

ploča monolitno vezanih pod izvesnim uglom tako da formiraju noseću
strukturu.Svaka ivica je oslonac dveju susednih ploča. U zavisnosti od oblika
pojedinih ploča (pravougaone, trapezne, trougaone) razlikujemo prizmatične ili
piramidalne konstrukcije nabora. Ploče nabora su uglavnom napregnute u
sopstvenim ravnima, ali neizostavno i momentima savijanja i smičućim silama na
ivicama.

Rasponi krovnih konstrukcija armiranobetonskih nabora uobičajeno dostižu raspone

između 20 i 30 m, a ako se nabori izvode kao prethodno napregnuti i znatno veće (do
60 m). Zbog jednostavnijeg izvođenja (jednostavnija oplata) mogu biti u značajnoj
prednosti u odnosu na cilindrične ljuske (uprkos manjoj ekonomičnosti po pitanju
utroška materijala).

45
Širina jednog elementa konstrukcije nabora (ploče) najčešće ne prelazi 3,0 do 3,5 m i
projektuju se debljine između 5 i 10 cm. Visina krovne konstrukcije je u intervalu
između 1/20 i 1/10 raspona. Često se izvode od montažnih elemenata (slika ispod).

Krovne konstrukcije nabora mogu biti jednorasponske ili višerasponske, a širina

talasa l2 se uglavnom nalazi u granicama između 10 i 12 m.

Neki primeri složenijih krovova formiranih od trougaonih ploča su prikazani na slici

ispod.

Preporuka: O ljuskama i naborima se više može pročitati u knjizi KONSTRUKTIVNI

SISTEMI, autora Prof. Miodraga Nestorovića. Pored detaljnije podele ljuski i nabora
knjiga sadrži veliki broj fotografija postojećih objekata izvedenih u razmatranim
konstrukcijskim sistemima.

46