Клаустрофобична комедија

Клаустрофобична комедија
Душан Ковачевић
КЛАУСТРОФОБИЧНА КОМЕДИЈА
1
ЛИЦА:
Сава ОЏАЧАР
Нина ХЕРБЕРТ
Вуле МИЛИЦИОНЕР
Јагоша КРАЈ
Теја КРАЈ
Весела КРАЈ
Леополд ВАЖИК
Господин ГРАБИЊСКИ
2
1
БРАЋА КРАЈ РАЗГОВАРАЈУ О ПРЕМИЈЕРИ „КЛАУСТРОФОБИЧНЕ
КОМЕДИЈЕ“
Теја Крај седи за кухињским столом, по коме су распрострте разлистане књиге и
рукописи. Сувоњав, разбарушен, необријан (професор енглеског без посла, преводилац за
своју душу) прекрстио је босе ноге испод стола. Са осмехом посматра брата Јагоша који
из кутије вади нову, белу кошуљу. Брат је по годинама старији а по изгледу млађи. Теја
придржава главу шакама као уснули путник на железничкој станици. У углу собичка, на
столици без наслона, седи кратковида сестра Весела, тужна девојка у црнини за мајком
и собом. Савила се над животом и Тејином чарапом коју пипаво крпи преко сијалице. У
разговору и свађи браће не учествује ни погледом – као да их нема. Јагоша треби иглице
из кошуље, пажљиво их спуштајући у стаклену пепељару на столу.
ЈАГОША: Што сад опет преводиш?
ТЕЈА: Отела.
ЈАГОША: Отела?... До сада није био преведен?
ТЕЈА: Отело ми је само као повод. Пишем нешто налик на савремену причу о Отелу.
ЈАГОША: Аха... Паметно. Имаш право. Стари Отело није ваљао. Ето, векови су прошли док
се ти ниси коначно појавио.
ТЕЈА: Морао сам једном.
ЈАГОША: Па да... А за кога га то поново ствараш?
ТЕЈА: За себе.
ЈАГОША: Још увек радиш за себе?
ТЕЈА: Као што видиш.
ЈАГОША: Што не промениш газду. Тај је годинама уништава а никакве вајде.
ТЕЈА: Шта ћу – спријатељили смо се. Није ни њему лако са мном.
ЈАГОША: И то што велиш... Него, читао сам ти оно у Књижевним новинама.
ТЕЈА: Које „оно“?
ЈАГОША: Па, оно што си писао.
ТЕЈА: Ваљда то „оно“ има своје име.
ЈАГОША: Има – кад ваља... Кад ваља зове се песма.
3
ТЕЈА: Иначе је „оно“... Јеси ли успео цело „оно“ да прочиташ?

ЈАГОША: Јесам... и могу ти рећи, то може само брат за брата да уради.
(Песник се насмеја. Јагоша и даље чупка шпенадле као да чисти коштуњаву рибу.)
ТЕЈА: Јеси ли Књижевне новине читао приватно или службено?
ЈАГОША: Мислиш, да ли као љубитељ уметности или као љубитељ власти? Читао сам их
приватно, најприватније.
ТЕЈА: Па шта ти се не свиди ти нападнеш службено, најслужбеније.
ЈАГОША: Ја нисам песник да вам на песме одговарам песмицама.
ТЕЈА: Па одговараш песницама.
ЈАГОША: Како ме нападате тако се ја браним. Уосталом, ваше новине инсистирају на јасном,
домократском дијалогу, без личних заменица – свакоме по имену и презимену. Је л’ тако?
ТЕЈА: Наше новине инсистирају, пре свега, на истини. То једно, а друго, постоји мала
разлика у том нашем демократском дијалогу: Ми вас упозоравамо – далеко је то од било
каквог напада, у новинама тиража 10.000 примерака, а ви нас транжирате преко
телевизије, радија, свих листова, путем поште, телефона, телеграфа, телекса, телеграма и
разгледница... Не чини ли ти се да нам је дијалог више као ваш монолог?
ЈАГОША: Може бити. Није искључено... У овим кошуљама има више бодљикаве жице него
вуне... Каква систем, такве и кошуље. Шта велиш, како бих ја то радио да сам са вама?
ТЕЈА: Зашто, Јагоша, баш ти мораш све живо да нападаш. Од толиких коњокрадица,
сецикеса и пљачкаша банака, ти си пристао да будеш плаћени убица. Пусти песме и
политику, систем и кошуље, мене занима зашто ти то радиш?
ЈАГОША: То је твоја братска брига?
ТЕЈА: И брига и стид!
ЈАГОША: И братска брига и братски стид?
ТЕЈА: Да.
ЈАГОША: Морам, човече, кад сте стока од људи. Једноставно – морам! Боли мене и за
државу и за политику и за Партију а најмање за ваше шкработине, али ми је и те како стало
да ме не прозивате по имену и презимену. Оптужујете ме да сам хуља, лопов и разбојник.
Мене, који вас напада тек толико да народ види како сте озбиљни, важни и забринути
људи. Ја вам чиним услугу...
ТЕЈА: Хвала лепо!
4
ЈАГОША: ... повећавам тираж, дајем тон листу опозиционог гласила – да сам вас хвалио не
би вас било, а ви мени, у знак захвалности – прст у око. Кад вас ударим по прстима, потпуно
приватно, као грађанин, јер су ми очи потребне, ви се дерете и запомажете. Пишите шта
хоћете, само мене не дирајте! Ко ме дирне – настрадао је! То слободно пренеси онима
твојима тамо... онима... тамо... твојима... у редакцији... Настрадао је! Летеће са посла као...
као... као...
ТЕЈА: Као што сам ја одлетео.
ЈАГОША: Ко је спреман да убије мора бити спреман и да погине! Је л’ јасно?
ТЕЈА: О чему причаш, мамин сине? О чему то, роде рођени? Какве очи и убиства? Мало ми
је што ме оптужују да ти достављам рукописе пре штампања, што ме вређају и пљују да сам
потказивач, да ми је место професора енглеског језика одузето само формално, да ме и
даље плаћате јер ти помажем да правиш каријеру, а кад је направиш, веле, „до балчака“,
ти ћеш ми се братски одужити службом културног атешеа у Питсбургу! Знаш ли шта причаш?
ЈАГОША: Знам, зато све ово и говорим. Јеси ли синоћ био на премијери оне, оне... оне...
оне...
ТЕЈА: Које?
ЈАГОША: Оне... како се зваше... јебем ли је... Клаустрофобичне комедије? У оном, оном...
оном... позоришту... како се зваше?
ТЕЈА: Нисам.
ЈАГОША: А јеси ли читао то, то... то... срање?
ЈАГОША: Ниси?
ЈАГОША: А знаш ли ко је то први штампао?
ТЕЈА: Не знам.
ЈАГОША: А познајеш ли писца?
ТЕЈА: Из виђења.
ЈАГОША: А знаш ли о чему се у том... у том... комаду и у тој представи ради?
ТЕЈА: Не знам. Ништа не знам.
ЈАГОША: Ништа не знаш?
ТЕЈА: Не.
5
ЈАГОША: Ништа не знаш, а мене питаш да ли знам о чему причам? И... и... зашто сам
побеснео?! Комад је објављиван у вашем листу, писао га је ваш човек – твој пријатељ, а
ради се о мени. Ја сам главна личност. О мени се ради! О мени!
ТЕЈА: О теби? Како о теби?
ЈАГОША: Гадно, ето како! О другу Јагоши Крају. Наше презиме Крај, поштено 400 година,
користи се као ружан политички симбол... као крај свега... као... Ааааа, стићи ће вама рачун
за овај месец, па ће вам стварно бити – крај!
ТЕЈА: Немој, роде рођени, да параноишеш. У сваком политичару-негативцу видиш себе.
ЈАГОША: Нарочито ако се „лик“ зове Јагоша The End, ако је мојих година, ако пронађу
глумца који невероватно личи на мене, који ми је скинуо покрете, ход, боју гласа, који ме
је физички покрао као да сам ја лично на сцени. Нарочито тад параноишем!
ТЕЈА: А о чему се ради?
ЈАГОША: Немој, бре, да се правиш луд! Све знаш!
ТЕЈА: Не знам, човече. Не знам, среће ми!
ЈАГОША: Јака ствар! Голема уметност! Одрали се од уметности!... Најобичнија свињарија.
Увреда до увреде... Постоји ли за вас ишта свето изузев вас самих?
ТЕЈА: Хоћеш ли ми рећи о чему се ради?
ЈАГОША: Боље би вам било да сте змији украли змијче... Ја с вама као са људима, а ви мени
– нож у леђа... Друг The End, друг The End… Не знаш о чему се ради? Појма немаш?
ТЕЈА: Не знам.
ЈАГОША: Чувена пољска балерина Нина Херберт емигрира са гостовања у Југославији... у
оквиру Дана пољске балетске сцене, и то директно побегне са представе... из Народног
позоришта... у лику Дездемоне...
(Јагоша прича и иследнички посматра брата, да ли зна о чему се ради.)
ЈАГОША: Нестане, онако, у балетском костиму и остави вереника, балетана насред сцене...
После је у близини позоришта пронађе неки наш Сава оџачар. Он је сакрије код себе, и док
тражи неког њеног барабу – опет један од наших руководилаца, због ког је она емигрирала
– заљуби се у њу... Балерина и Сава оџачар?!
ТЕЈА: Зашто да не?
ЈАГОША: Балерина и оџачар?
ТЕЈА: Добро, какве то има везе са тобом? Ниси ти оџачар. Ниси, ваљда, помислио...
6
ЈАГОША: Нисам ја ништа „помислио“, све сам чуо и видео... У комшилуку тог оџачара живе
два брата са полуслепом сестром, која само ћути и крпи чарапе сиротом песнику, иначе
виспреном, даровитом и – нормално! – од комуниста уништеном човеку. Међутим, песник
и даље има снаге да босоног преводи Шекспира, јер је изнад политичке и сопствене беде.
На његовом посном животу рођени брат политичар прави своју масну каријеру!
ТЕЈА: Па шта? Шта је ту страшно?
ЈАГОША: Шта је ту страшно? Ти ме озбиљно питаш?
ТЕЈА: Еј, бре, човече, проблем политике и уметности одувек је био...
ЈАГОША: Уметности? Какве уметности? Ако је то „уметност“ ја ћу од данас моје говоре
називати „уметничким излагањима“. То је најпрљавија политичка игра... Током представе
публика је више гледала мене него глумца на сцени који ме је играо. Слушајуе људи текст
а мене гледају. Окренула се сала према мени, гледају ме, не трепћу... Ја у гледалишту, ја на
сцени. Док ми је брат босоног, ја, као, само распакујем нову кошуљу... То би... то би... ваљда
била уметничка метафора власти и беде... А уз мене, уз барабу друга Јагоша, дрвље и
камење по пољском полицијском систему, по универзалној беди социјализма, по нашој
несврстаности. Као, народ чека неког афричког Председника, за кога не знају ко је, како се
зове, шта је и одакле је. Ништа не знају а морају да цркну од радости што га чекају... Ја вас
увлачим у цивилизацију там-там племена и удаљавам од просвећене Европе? Ја! Еј, бре-
ја?!
ТЕЈА: Смири се, човече, шта ти је...
ЈАГОША: Уметност? Позориште – храм уметности! Музе! Пегази! Поезија! Мудрост и
достојанство!... Говна до колена! Имам осећај да сам био два сата у јавном клозету
железничке станице!
ТЕЈА: Колико ја знам, ти то радиш на лепшим местима.
ЈАГОША: Лажовчино! Ниси гледао представу?! Што ме, бре, у лице лажеш?! У представи
песник то исто каже брату. Исту реченицу. Од речи до речи!
ТЕЈА: Одговори ли му брат нешто?
ЈАГОША: Одговори, ваљда једино паметно у целом том ђубрету: Јесте, брате, али ти нешто
нећеш моћи са мном. Ти ћеш то и даље радити по парковима, ђуброштима и хаусторима!
Суштина свих великих историјских ломова и промена на крају се своди – где ко сере!“
(Споља се огласи аутомобилска сирена. Јагоша зграби кутију, згужва у њу кошуљу и
изјури из куће. Теја подиже руке покушавајући да га задржи.)
ТЕЈА: Стани! Стани да ти ја кажем шта је суштина великих промена! Јагоша! Јагоша!
(Изнервирано се осврће према сестри која га не гледа и не слуша.) Јеси ли га чула, Весела?
7
И да знаш, није крив само он што је овакав. Може да захвали сиротој мајци што је постао
„успешан“ политичар. Од најранијег детињства све његове грешке и кривице преузимала
је на себе, дозвољавала му је да лаже колико хоће, поносила се је и кад је причао
будалаштина, није јела да би он имао две порције – па је мислио да живимо у изобиљу, на
леђима га је носила по блату и снегу, кад су друга деца устајала она је њега успављивала,
радовала се што од свих књига највише воли кувар: застајао би пред књижарским излогом
и гледао печено јагње на корицама кувара, молећи: Мама, купи ми ону књигу са печеним
сликама... Растао је у свету који ничим није заслуживао, па се навикао и тако данас живи.
Сирота мајка је живела двадесет година краће да би он живео двадесет година дуже...
Мајко, сирота, добра мајко... Мада, ако ћемо право, ни мајка није била за све крива. Њу је
таквом учинио сироти отац... Сећаш ли се, Весела, мајка је била паметнија од оца, али се
правила да није. И тако се вешто правила да су сви веровали да није; међу првима сам отац.
Цео живот се трпљиво трудила да не изговори нешто паметно како га не би увредила. То је
судбина наших добрих, али како су ти исти очеви говорили „и мало приглупих жена“...
Добра наша, сирота мајка...
(Поново прихвати главу шакама као да пажљиво чита рукопис. Сестра устаје носећи
једну закрпљену чарапу. Прилази брату, гледа га, а онда му благо спусти руку на раме.)
ВЕСЕЛА: Ево ти једна... Сад ћу и другу.
(Теја подиже главу као да га је призвала из давних времена којима се у Отелу бави.)
ТЕЈА: Молим? Шта си рекла?
ВЕСЕЛА: Закрпила сам једну... Сад ћу и другу.
ТЕЈА: Јеси ли видела како је побегао. Кад год осети да ћу му нешто непријатно рећи – он
побегне.
ВЕСЕЛА: Ко?
ТЕЈА: Јагоша.
ВЕСЕЛА: Који Јагоша?
ТЕЈА: Наш брат Јагоша.
ВЕСЕЛА: А кад је побегао? Кад је био овде?
ТЕЈА: Весела?
ВЕСЕЛА: Кад је Јагоша био овде?
ТЕЈА: Сад. Сад је изашао. Наљутио се господин!
ВЕСЕЛА: Наш брат Јагоша?
8
ТЕЈА: Да... Шта је било? Зашто ме тако гледаш? Зашто се крстиш?

ВЕСЕЛА: Боже мој мили и драги и мајко моја сирота... шта сам вам толико скривила?
ТЕЈА: Шта ти је, Весела?
ВЕСЕЛА: Ноћи проводиш са пријатељима, долазиш кући кад људи одлазе на посао, спаваш
за столом, а онда се будиш и плашиш ме. Ја стварно више немам живаца, снаге ни воље да
слушам како булазниш, бунцаш и причаш ко нездрав. Црни Тејо... брате несрећни... Боже
мој, зашто ме осуди...
ТЕЈА: Он је сад изашао.
ВЕСЕЛА: То само мени причај, ја морам да те трпим, мајци сам обећала. Јагоша није долазио
недељу дана.
(Теја зграби пепељару, истресе шпенадле на длан.)
ТЕЈА: А одакле ово? Ове шпенадле је извадио из нове кошуље...
(Зазвони телефон... Весела подиже слушалицу.)
ВЕСЕЛА: Здраво, бато... Никако... Ево, баш те сад помињемо... Ма свађам се са овим нашим
несрећним братом. Шта бих ја друго радила... Убеђује ме да си малопре био овде. Начисто
је пошашавио... Први пут кад ме убеди, ти нећеш имати никог нормално... Да... Шта? Да
скинем црнину за мајком?... Ја је сад носим за собом. Ни мене одавно нема... Шта ти радиш,
бато?... Идеш у позориште? Гледаћеш пољски балет... Отела... Лепо, лепо... Немој само опет
да се жениш балерином. И прошли пут си прво ишао да гледаш балет, па знаш како си се
провео... Да ниси то што јеси никада не би добио још један стан... Ако морам тебе да перем,
не морам и те што дижу ноге... После представе, одмах кући... Синоћ сам те гледала на
телевизију, у дневнику. Бато, пусти бркове. Изгледаш много млад за све те положаје. Што
је већи положај, наш народ воли да види што старијег човека... Јесте, дишем тешко, мало
сам болесна... Вучем живот на ногама... Дођи у недељу на ручак. Мој добри Сава оџачар ми
поклонио дивљу гуску. Ухватио је крај неког оџака, сломљена крила. Каква је ситуација са
месом, каже Сава, јешћемо само оно што не прелети Југославију... Шта ти имаш против
Саве? Кад смо дошли у Београд, примио нас је у своју кућу, као да смо му род рођени... Да...
Извини што те задржавам, немам с ким да причам... Ајде, љуби те сеја.
(Весеја спусти слушалицу... Пролази покрај брата који и даље показује шпенадле на
длану.)
9
2. „БАЛЕРИНА НИНА ХЕРБЕРТ НЕСТАЈЕ СА СЦЕНЕ НАРОДНОГ

ПОЗОРИШТА У ЛИКУ ДЕЗДЕМОНЕ“
„На сцени Народног позоришта гостује варшавски балет у оквиру Дана пољске културе
у Југославији. Велики уметници играће познате сцене из најуспелихиј представа“. Овако
су новине најавиле гостовање „изузетних балетских мајстора“ из пријатељске
социјалистичке земље. И као што је било очекивати, Народно позориште испунило се
чаробном музиком, нестварним покретима и одушевљеним аплаузима београдске
публике, све до појаве Нине Херберт као Дездемоне и Леополда Важика као Отела. А онда
се догодило нешто веома чудно. „Млади балетски пар играо је сцену Отелове љубоморе.
Он, са светлуцавом црном маском на лицу, у вихору патње и завичајне страсти, борио
се са исконским силама у себи и силама људског зла око себе. Величанствена,
непоновљива игра до једног тренутка... Она, узнемирујуће грациозна и лепа, била је
оличење чедности, зачудности и поетског страха. Висока, плавоока, треперила је као
колибри, избегавајући налете тамноликог човека. У музици раскошног оркестра, у
дискретним, дисонантним тоновима Шекспирове трагедија, чули су се звуци неке старе
Африке. Међутим, Отелова тема била је наговештена једва чујним племенским
бубњевима. За преосетљив укус, или искључив политички став, можда и прејак трептај
ироније? Млади балетски уметници побрали би, сигурни смо, најсрдачнији аплауз ове
вечери, да Отело у једном тренутку, није остао сам на сцени, и даље играјући, али
очигледно ван режијске поставке комада. Прво сценско светло, које је пратило игру
Дездемоне, покушавало је да пронађе и сачека младу уметницу. Чинило нам се, да је она
на тренутак, по замисли кореографа, напустила Отелове одаје. Међутим, тај
„тренутак“ потрајао је вечност... После 3-4 минута успешних и беспомоћних балетских
импровизација, Леополд Важик, као Отело, напустио је сцену несигурним, уплашеним
кораком. Оркестар је и даље музицирао збуњен као и сам Отело... Тек после представе
сазнали смо, истина незванично, шта се заправо збило.“ А овако су новинари и балетски
критичари исписивали своје редове одмах после представе. Тајанствени нестанак
познате балерине био је прва и права вест за рана јутарња издања. Све се ово догађало
око 20 часова и 50 минута. Наставак приче следи исте ноћи у једној од споредних, слабо
осветљених уличица у близини Народног позоришта...
10
3. САВА ОЏАЧАР СРЕЋЕ НИНУ ХЕРБЕРТ У КОСТИМУ ДЕЗДЕМОНЕ

У полумрачној уличици, недалеко од Народног позоришта, постављена су два
контејнера. Осветљава их предратна гајтан-сијалица. Жућкасту светлост благо
помера прва јесења кошава. Иза угла долазе Теја Крај и његов пољски пријатељ по
певању, иначе уважени гост Дана културе. Као што је ред, песници су срдачно загрљени
и пристојно пијани... Теја нагло застаје, подиже руке према сијалици и говори стихове.
ТЕЈА:
„И љубав што чезне, и јед што се гнуша,
Све је само песма; док мре у дубини
Све у чудну светлост обучена душа –
Као звезда што се распада у тмини.
И док се у миру тка вечито ткиво,
Хуји глас стварања и ритам расула,
И док у те сате још страсно и живо
Све сазнају моја опијена чула –
Ја знам да нестајем у шуму што блуди,
Са сваким кораком којим нога крочи:
Страна за праву срећу и прави бол људи –
Упирући к небу зачуђене очи.“
И док земљом ходим у суморна доба,
Човек никад био, нити икад бићу,
Један мали песник, као сена роба –
Данас вам се клања геније Дучићу!
(Теја се дубоко клања, док му пољски колега од срца аплаудира.)
ТЕЈА: Вама у част, господине Грабињски, за сјајан препев Дучићевих стихова на пољски, ту
вашу несталу балерину одмах ће пронаћи. Да имамо привреду као полицију!
Еј, земљо моја, земљо напаћена
Земљо стрмих стаза и кратког памћења!
(Теја Крај и господин Грабињски одлазе низ улицу... Убрзо се појави Сава оџачар у црној
униформи и чаћавог лица. Прилази првом контејнеру, подиже поклопац, завирује и
скраћеном дршком метле – кроз коју је прободен ексер, вади комаде баченог хлеба...
Прилази другом контејнеру, подиже поклопац и – скочи у страну. Из металног сандука
извирује уплашена балерина Нина Херберт, у пурпурном костиму Дездемоне... Сава се
скаменио; гледа је као привиђење.)
САВА: Ко... си ти?... Шта... радиш ту?
НИНА: Ucieklam z teatru… Z teatru…
11
САВА: Ти... Рускиња?

НИНА: Nie Rosjanka. Jestem z Polski. Polska.
САВА: Пољска? Пољакиња?
НИНА: Tak, tak. Ucieklam… Emigrantka.
САВА: Хоћеш да емигрираш? Ти хоћеш бити емигранткиња? Емиграција?
НИНА: Mam przyjaciela w Belgradzie. Do niego chce.
(Док говори уплашено гледа низ улицу... И Сава се осврће као да је и сам бегунац.)
САВА: Нема никога... Изађи... А знаш ли ти где си решила да емигрираш?... Изађи.
НИНА: Nie zgloszi mnie pan?
САВА: Извини... ја тебе ништа не разумем.
НИНА: Nie zaprowadzi mnie pan na policje?
САВА: Шпрехен зи дојч?... Најн? Ни мало?
НИНА: Moj wielki przvjaciel mieszka w Belgradzie. A oto, oto… to jego adres…
САВА: Нечија адреса?... Павле Холл, Улица Шекспирова...
(Сава чита адресу са комадића папира, који му је балерина дала... Иза угла појави се
милиционер. Девојка се скупи у контејнеру. Оџачар навуче поклопац, па се врати до првог
сандука поново га претражујући. Милиционер одржава радио-везу са патролним колима
преко токи-вокија... Застаје пажљиво посматра црног човека, коме лелујава светлост
на тренутке обасјава лице... Искључује ручни радио-пријемник и прелази улицу.)
МИЛИЦИОНЕР: Сава?... Јес’ ти Сава?
САВА: Ја сам... Ма... јес’ ти Вуле?
МИЛИЦИОНЕР: Ја... Де си, Сава?
САВА: Па... одакле у тој униформи... Зар ниси учио за... лекара? Док си становао код мене,
учио си за лекара.
МИЛИЦИОНЕР: Пусти... Шта радиш то, Сава?
САВА: Скупљам стари хлеб. За свиње.
МИЛИЦИОНЕР: Да није овуда, малопре, протрчала једна балерина? Онако, у балетском
костиму?
САВА: Балерина? Не, није нико скоро прошао... Добро ти стоји плаво.
12
(Милиционер прислони подужу металну шипку уз контејнер, извади табакеру, понуди

цигарету. Сава узме дуван, ослањајући се леђима на контејнер у коме је балерина.)
МИЛИЦИОНЕР: Држиш свиње?
САВА: Не држим, издржавам их. После продаје оне издржавају мене... Тако, издржавамо
се.
МИЛИЦИОНЕР: Хм... Мала ти плата, Сава.
САВА: Мала... Помажем сина, кћерку, сестру, брата и мајку.
МИЛИЦИОНЕР: Пуно их је.
САВА: Није њих пуно, мој Вуле, него је мене мало. Да ме има више, било би ми лакше. А
њих, хвала Богу, никад превише.
МИЛИЦИОНЕР: Да... Још чистиш оџаке?
САВА: Чистим.
МИЛИЦИОНЕР: Значи, ниси у пензији.
САВА: Нисам. Бих ја, али ми се не исплати док не умрем... Плату немам а пензија би била
знатно мања.
МИЛИЦИОНЕР: Да... Подстанаре више не држиш?
САВА: Не... Људима не умем да наплатим, а не могу више ни да их издржавам.
МИЛИЦИОНЕР: Знам... Мене си хранио осам месеци. Џабе. Без динара.
САВА: Нисам тебе. Ти си нешто доносио са планине.
МИЛИЦИОНЕР: Јеси, јеси... Кад ми је било најтеже. И никад да свратим да ти се захвалим.
Ал’ те се често сетим... Много си ми пропо, Сава. Ко да сам ти срео оца... И мој брат рудар
је тако пропао.
САВА: Ниси ми никада рекао да имаш брата.
МИЛИЦИОНЕР: Ниси ме ни питао.
САВА: Брат се помиње без питања.
МИЛИЦИОНЕР: Да... А ја мислио да бацаш ђубре, па се баш обрадовао што те видим.
САВА: Пре пола године сам престао да плаћам комунално. Кад су ме тужили, рекао сам
судији: Нећу да плаћам, јер ја немам шта да бацим... А малопре се нешто мислим да сам
ипак погрешио. Морао бих да плаћам, али не за то што не бацам, већ за ово што узимам...
Шта ти је?
13
МИЛИЦИОНЕР: Хм... Као да је неко кинуо... Лепо сам чуо... неко је кинуо... Као дете.
САВА: Ено... мачка побеже.
МИЛИЦИОНЕР: Мачке кишу?
САВА: Чуо си кад мачке плачу као деца. Тако и кијају... Теби је мало криво што видиш да
скупљам хлеб.
МИЛИЦИОНЕР: Јесте... И да знаш, има да ти помогнем. Ако си ти мени... Кад ми је у животу
било најтеже...
САВА: Хвала, Вуле.
МИЛИЦИОНЕР: Има... да пређеш... да радиш код мене.
САВА: Матор сам ја за ту униформу.
МИЛИЦИОНЕР: Као магационер... Нећеш ти мени да прекопаваш туђе ђубре.
САВА: Све зависи, мој Вуле, шта је ђубре... Један мој комшија, иначе баш господин човек,
кренуо уочи Нове године да баци ђубре. Лифт се заглавио, а ови што га одглављују отишли
на дочек. Кад су га ослободили, после два дана, човек појео све што је понео да баци.
МИЛИЦИОНЕР: Ђубре?
САВА: Било ђубре док није огладнио. Сутрадан, по заглављивању, почео да пребира по
кесама: ово још може да се једе, ово није ђубре, ово јесте, ово није... Први дан. Други дан
све појео. Нашли га с празним кесама. Још се извикали на њега: „Што си пошао да бациш,
кад није било за бацање! Возаш се из луксуза!“ Морао човек да се извињава што је два дана
провео у лифту и јео ђубре.
МИЛИЦИОНЕР: Да... свега има.
САВА: А један мој комшија, песник Теја, који мени у шали стално говори да сам
„комунистички црнац“, кад је чуо за ово, рекао ми је: „Знаш, Саво, неко једе ђубре у
заглављеном лифту а већина у заглављеној држави“ Вели, док нам не одглаве државу сити
ћемо се најести ђубрета.
МИЛИЦИОНЕР: Знам.
САВА: Да ћемо се најести ђубрета? И ти знаш?
МИЛИЦИОНЕР: Њега знам... Тог... песника... Знам шта прича... Него, Сава, јеси прегледао
све контејнере до краја улице?
САВА: Све.
МИЛИЦИОНЕР: Ниси приметио ништа сумњиво? Ништа, онако, необично?
14
САВА: Не... ништа.

МИЛИЦИОНЕР: Хм... Где ли је само?
(Из токи-вокија, за милиционеровим појасом, запишта оштар сигнал. Вуле узима
службену радио-станицу, укључује је. Зачу се рескав, метални глас.)
ГЛАС: Вуле, јеси ли завршио?
МИЛИЦИОНЕР: Сад ћу. Овде нема ништа.
ГЛАС: Чекам те код Јованове пијаце. Пожури.
МИЛИЦИОНЕР: Долазим. Крај.
(Искључи станицу. Узима металну шипку, неодлучно гледајући низ улицу.)
САВА: Шта ће ти та шипка? Је л’ с њом тражиш балерину.
МИЛИЦИОНЕР: Неки... пијандура убио жену и убацио је у неки контејнер. Сад морамо да
преврнемо сво ђубре до јутра, док га камиони не однесу.
САВА: Велики град, има свакаквих људи.
МИЛИЦИОНЕР: Људи? Олоша! Олоша! Олоша! – мој Сава! Наш закон је за људе, а мор’о би
бити за олош! Кад законом за људе судиш олошу, онда поново вређаш људе! Двоструко
судиш људима, а олош ослобађаш. Олошу се не суди словом, нег’ – конопом!
САВА: Ја тражим стари хлеб, а ти лешеве. И још ме зовеш да радим ко тебе.
МИЛИЦИОНЕР: У магацину... Свратићу ових дана да попричамо... Жив ми био, Сава... Ти
ћеш код мене у магацин!
(Вуле одлази... Скреће иза угла. Сава подиже поклопац контејнера; помаже балерини да
изађе. Узима је за руку. Удаљавају се потрчкујући, као да су на некој сцени. А из правца
позоришта, дотрча као без душе – вереник Леополд Важик, у балетском костиму Отела.
Измучен приватном, најљудским љубомором, ван себе и лика, поче а се осврће и дозива
одбеглу вереницу: Нинааа! Нинааа! Нинааа!)
15
4. СВЕ ЗБОГ ЈЕДНОГ РУСКОГ ФИЛМА

У невеликом собичку Саве оџачара, на жалосном каучу, шћућурила се балерина Нина
Херберт. Заогрнула се избледелим ћебетом и четвртим даном емигрантске туге. Негде
нешто невидљиво гледа. У собицу улази Сава, носећи у наручју повећи пакет. Осмехује се
као да се правда или због нечег извињава. Девојка подиже главу. Гледа га уплашеним,
неиспаваним очима, очекујући било какав наговештај спаса.
САВА: Четврти дан ме шетају од дирекције до дирекције, од института до института, од
установе до установе, од секретаријата до секретаријата, од кабинета до кабинета...
НИНА: Czy odnaležlišcie Pawla?
САВА: Пронашао сам где твој Павле ради, али њега нема... Ако си ме то питала, ово ти је
одговор.
(Нина устаје... Црни човек испушта пакет на астал. Полако, пажљиво одлепљује
папирнате траке. Избегава њен поглед, непријатно му је, као да је он крив за све што се
њој дешава.)
НИНА: Czy widzielišcie Pawla?
САВА: Павле постоји, што је најважније. Мислио сам да те је неко преварио, да ти се лажно
приказао... дао погрешно име као што је била погрешна адреса... Твој Павле ради у једној
великој мермерној згради, али није инжињер. Он најн инжињер. Он је тамо нешто што ја
не знам како се ради.
НИНА: Gdzie jest Pawet? Czy go wreszcie zobacze? Powiedziat mu pan, že przez niego zostatam…
Sawa, co sie stato?
САВА: Само полако, молим те. Ја тебе ништа не разумем. Да ли ме ти бар разумеш кад те ја
не разумем?... Твој Павле је, ако ме не лажу, јер се до њега тешко долази, на службеном
путу у Варшави... Ферштен? Твој Павле... на службеном путу... у твојој Варшави.
НИНА: Pawel w Warszawie? Moj Pawel w Warszawie?
САВА: У Варшави... Кад су ми рекли и ја сам се тако чудио, а они су се опет чудили што се ја
чудим: „Шта је, друже, чудно што је човек у Варшави?“ Остаје тамо осам дана. Осам дана...
Још осам дана.
НИНА: Jeszcze osiem dni? Osiem dni? (И она показује осам прстију. Човек немоћно клима
главом, распакујући пакет.) Ja w Belgradzie, Pawel w Warszawie? Ja tutaj, on tam. O, moj Bože.
O, matko Boska… Jeszcze osiem dni… Jeszcze osiem…
(Девојка кружи око астала понављајући исте речи уз хистеричан смех. А онда бризну у
плач; и бес и јад.)
16
САВА: Нина, немој плакати... Он ће се вратити. Чујеш ли ме... Немој плакати, молим те...
Ајде, седи... Све ће бити у реду. Седи... Само немој плакати... (Девојка седа на столицу.
Уплаканим очима посматра чађавог човека, који покушава речима, вкама да јој нешто
објасни.) Није осам дана осам година... Ти ћеш овде живети као у својој кући. Имаш ли ти
стрица у Варшави?... Стрица? Стриц – рођени брат твог оца... Ево, рачунај, као да си дошла
у посету код стрица у Београд... Разумеш ли?... Само без нервирања, секирања и плакања...
Ти бити овде, да те полиција не ухвати без докумената, ја ићи радити, ти мене чекати и
слушати музику за балет... ако је ово за балет? (Из кутије вади бели грамофон. Одвлачи
крај гајтана до утикача, укључује га, враћа се и на диск пушта велику плочу... Девојка се
смирила. Гледа добричину као мало привиђење из зимских сеоских прича.) Ја тражио у
продавници нешто за слушање и вежбање балета. Продавци се смејали и питали: „Хоћете
ли, господине, нешто више за слушање или нешто више за вежбање?“
НИНА: Moj Bože, Sawa… Pan to wszystko kupif z mojego powodu? I adapter, i pryty… Z mojego
powodu? Sawa?
(Оџачар из џепа извади испресавијане новине.)
САВА: Новине кажу да си велика балерина и да би... ево шта пишу: „Твој престанак бављења
балетом... или дужа... пауза био нена... докнадив губитак за пољску и светску... балетску
сцену... јер си зачу... ђујуће даровита, ори... гинална и само... својна уметничка личност“...
Где су ти нашли ову слику? Види... Дође ми да те сликам и да им пошаљем. Слика црно-
бела а ти сва у боји... Ти сад слушај и ако можеш мало вежбај, да после не испадне – била
код Саве оџачара, није имала могућности... Не знам само, Нина, да ли је ова музика за балет
или за оне што увежбавају свирање... Продали су ми као да је за балет. (Он притисну дирку
на грамофону, ваљда са истим узбуђивањем и одговорношћу, као кад се притиска дугме
за лансирање неке велике свемирске летелице. И мали, убоги собичак, обасја раскошна
светлост Чајковског. Нина посматра час грамофон, час црног човека. Сава ослонио
лактове на сто, замишљено слуша и одобравајуће клима главом – као да је угледао
непознати град са врха планине који му се на први поглед свидео.) Богами, лепо... Клавир...
и виолине... Ја сам заволео виолину пре шест и по година... Један мој подстанар свирао у
опери, па сваки дан вежбао, нешто овако. По цео дан... После свирао по кафанама... Водио
ме за Нову годину. Плакао је да од уметности не може да се живи... За гудало су му задевали
гомиле пара... Једног јутра је скочио под дорћолски трамвај... Убио се, сирома’ у двадесет
осмој. (Нина га слуша, не трепће, као да све разуме. И он јој тако прича.) Јесте, виолина
је – виолина... али клавир је – клавир... Да сам имао среће у животу, да ми је неко омогућио
бољи живот – као што није, па ме питао: А којим би се ти инструментом, Саво, служио? Ја
би’ рек’о: Клавир. Клавир? Клавир. Баш клавир? Баш клавир... Ни виолина, ни хармоника...
Не знам зашто? Можда све због једног руског филма, који сам гледао као дете... У том
филму, један дечак је свирао клавир, тако мален, као што сам ја био; горео је камин,
господа су слушала, пила шампањац и плакала... А кроз прозор, завејан великим руским
снегом, вирила је мала, сирота сестра дечака за клавиром. Дечак је ујутру добио десет
17
дуката, а сестру су нашли смрзнуту у снегу, испод прозора... Дечак је после постао велики
композитор. И никад није хтео више да свира господи, а све своје ноте посветио је
успомени на сестру Вању... Кад смо изашли из биоскопа, на улици је вејао снег, а ми смо
плакали... Увек кад чујем клавир – сетим се тог филма... Да ли је могуће, Нина, да сам те
зимске вечери заволео клавир... Може бити... Човек обично не зна кад нешто или некога
заволи за цео живот. Сазна то тек много касније, кад нечега или некога више нема.
(Нина устаје, прилази му и захвално спушта руку на раме. А онда се окрете, пође два-
три корака, осмехну се и збаци сиво ћебе са рамена. Остаде у костиму Дездемоне. Прво
полако, као да хода по танушној површини леда, обиђе сто и збуњеног оџачара, а онда
све брже и заносније поче да игра. Полете по убогој соби. Сава је гледа, не трепће. Она
му прилази, хвата га за руке, подиже са столице. Шалећи се, играјући око њега, покушава
да и он направи бар један покрет. Црни човек стоји скамењен, раширених руку, као
страшило за птице... А онда се и он осмехну, одмахну руком и поново седе, гледајући је
као божанско привиђење. Кад се она дубоко наклони, Сава покуша да јој аплаудира, али се
огласише само два невешта ударца длановима.)
18
5. КО ЈЕ ЖАН УНГА БУМАНГО? ШТА ЈЕ? ОДАКЛЕ ЈЕ? И – ГДЕ ЈЕ ТО?

Београђани стоје дуж ивичњака Улице маршала Тита. Од суморног расположења и
подневног сунца штите се рукама и новинама. Међу народом је и вереник Леополд
Важик, заогрнут пепељастим мантилом испод кога провирује балетски костим Отела.
Он се осврће, посматрајући лица око себе. Из звучника на електричном стубу, окићеног
југословенском и неком зелено-жуто-љубичастом заставом, одјекује мелодија неке
„далеке, непознате али нама тако блиске земље“. Милиционер Вуле шета и пази да
народ не закорачи на коловоз... Из другог реда пробија се Сава, црн као гавран, са увијеном
жицом преко рамена. Људи се склањају да их не испрља. Оџачар примети Јагоша Краја,
који чита Књижевне новине.
САВА: Добар дан, комшија! Кога чекате?
ЈАГОША: Добар дан, Сава.
МИЛИЦИОНЕР: Здраво, Сава! Ти право с посла?
САВА: Море, скинули ме ови твоји с оџака. Веле, док друг не прође, да будем на земљи.
Има их више по крововима него вас овде. А кога то данас чекате?
(Вуле га погледа преко рамена и рече фамилијарно као да очекује рођеног стрица.)
МИЛИЦИОНЕР: Чекамо друга Џанангу Дубангу.
ЈАГОША: Кога?
МИЛИЦИОНЕР: Друга... Џан...
ЈАГОША: Жан Унга Буманге. Ако народ изговара погрешно, ви бисте морали као службено
лице по службеној дужности да службено знате ко у службену посету долази. Тај кога ви
чекате данас неће доћи.
САВА: А одакле је човек?
МИЛИЦИОНЕР: Из... Џафамбе.
ЈАГОША: Одакле?
МИЛИЦИОНЕР: Па... речено нам је...
ЈАГОША: Реците, слободно реците.
МИЛИЦИОНЕР: Из... Џуфамбе.
ЈАГОША: Из Џуфамбе?! (Јагоша се грохотом насмеја... Сава не зна да ли га грешке
забављају или хистерично нервирају.) Из Џуманде. Из Џу-ман-де!
19
САВА: Никад чуо, комшија. Додуше, ја и нисам упућен у те, како наше новине пишу:
„Далеке, непознате али нама тако блиске земље“.
ЈАГОША: То вам је, комшија, бивша Катумба. За њу сте, надам се, чули?
САВА: Замало... А зашто бивша?
ЈАГОША: После свргавања Јакомба Дади Бенга Н Такинга 14. октобра прошле године,
проглашена је Република Џуманде на челу са Председником кога управо чекате. Ми смо
међу првима у свету признали стварање нове Републике... Чеси па ми.
САВА: Чеси па ми. Други међу првима?
ЈАГОША: Јесте, комшија.
САВА: Е, сад се ви, комшија, можете на мене озбиљно наљутити, уз сво поштовање вашег
знања, међутим, ја вам морам рећи: тај Председник је већ био код нас.
ЈАГОША: Кад је био?
САВА: Прошле јесени у априлу.
ЈАГОША: Прошле јесени у априлу? Или прошлог пролећа у новембру?
САВА: У новембру. Јесте, у новембру.
ЈАГОША: Није. Мало сте погрешили.
САВА: Нисам комшија. Исто је био Председник који је свргао диктатора, и исто – Чеси па
ми. Вуле, јеси ли га чекао?
МИЛИЦИОНЕР: Не знам... Ако друг Јагоша каже да није...
ЈАГОША: Прошле јесени у новембру, драги мој комшија, био је Данбанга Јасами Рађах
Мгату, председник Јужне Баџанме. И он није никога свргао, него се бивша царевина
Камариба поделила на Јужну и Северну Баџанму. Тачно је, ми смо међу првима признали
нову владу Јужне Баџанме – одмах после Чеха, а северну смо осудили због напада на
независност и несврстаност Јужне, са којом смо успоставили...
МИЛИЦИОНЕР: ... пријатељске и добросуседске односе у духу узајамног разумевања и
поверења.
ЈАГОША: Мало су далеко за „добросуседске односе“.
МИЛИЦИОНЕР: Извините... Де ћеш тамо! Де си пош’о?! Враћај се! Назад! Ово је сигурно
неки њихов студент.
(Милиционер је галамио на вереника Леополда Важика, који је покушао да пређе улицу у
потрази за несталом девојком.)
20
САВА: И чим су се поделили ону су се напали. Боже мили, дивљег народа? Није ни чудо да
се волимо.
ЈАГОША: Јесте, јер је Северна Баџанме и даље остала под марионетским режимом
диктатора Ајана Јасаки Хајл Кан Мкабина... Њега сте, надам се, упамтили?
САВА: То је онај мали, кривоноги, позлаћени кепец, кога су по Београду звали „Хајл Дукат“.
С ким год се руковао дао му је дукат са својим ликом.
ЈАГОША: Људи који нас посећују доносе своје обичаје и своју културу.
САВА: И народно злато. Неко тамо, међу оним несрећницима који умирују од глади, по
ваздан бере памук и банане, на плус хиљаду степени, неко тамо по ваздан црнчи као што
ја овде црнчим, да би његов Председник, у његово име, без његовог одобрења, делио по
свету његову крв и зној. Ружан лик на златном зноју. А постао је политичар само због свог
жалосног раста: Био је превисок за циркус а премали за живот... Озлоглашени диктатор и
разбојник.
ЈАГОША: Тачно, комшија, али смо све то касније сазнали.
САВА: Чеси па ми? Шта би иначе био човек који по свету дели народно злато без знања и
питања свога народа. Како ви називате човека који нема ништа своја а све је његово?
(Огласише се сирене полицијских аутомобила... Појача се музика из звучника. Милиционер
се укипио. Народ мрзовољно треска заставицама. Јагоша и даље чита новине... Сава
надвикује буку аутомобила из пратње.)
САВА: Махнуо ми је! Не зна да ма оџачар! Мисли да сам његов!
(После аутомобилске буке и завијања сирена народ се разилази. Јагоша пресавија новине.)
ЈАГОША: Јесте ли пронашли ону пољску балерину?
МИЛИЦИОНЕР: Нисмо.
ЈАГОША: Правите нам непотребне дипломатске непријатности. Колико има како је нестала?
МИЛИЦИОНЕР: Биће... две недеље?
ЈАГОША: И нигде је нема?
МИЛИЦИОНЕР: Нема... као да је у земљу пропала.
ЈАГОША: Иде ли твој шеф у позориште?
МИЛИЦИОНЕР: У позориште? Па... више иде у лов.
ЈАГОША: Дај му ове две карте, нека оде вечерас. Ви је тражите по граду, а она се сакрила у
једној представи.
21
МИЛИЦИОНЕР: Неко је у позоришту скрива?

ЈАГОША: Представа, човече. Ми се тамо дајемо. Нека оде вечерас, биће му све јасно.
МИЛИЦИОНЕР: Он је... у лову.
ЈАГОША: Онда идите ви.
МИЛИЦИОНЕР: Хоћу... Разумем.
ЈАГОША: Биће вам занимљиво. Срешћете и себе.
МИЛИЦИОНЕР: Кога?
ЈАГОША: Вас. Себе.
МИЛИЦИОНЕР: Мене? Срешћу мене?
ЈАГОША: Идите вечерас, а сутра ми се јавите.
(Милиционер збуњено држи две карте, плашећи се да још нешто пита.)
САВА: Него, комшија, да ми сачекамо још једног озлоглашеног диктатора?
ЈАГОША: Ко то „ми“?
САВА: Па, сви ми.
ЈАГОША: Било би лепо, комшија, да у вашим годинама говорите само у ваше име.
САВА: Али... и ви сте га чекали.
ЈАГОША: Ја? Свашта с вама. Ја никога нисам чекао.
САВА: Како нисте? Шта радите овде?
ЈАГОША: Чекам да пређем улицу. Кола су ми паркирана преко пута.
МИЛИЦИОНЕР: Што нисте одмах прешли, друже Јагоша.
ЈАГОША: Нисам желео да вам рушим ауторитет... Шта мислите, комшија, зашто је народ
изашао да дочека овог...
САВА: Зато што су по предузећима издате наредбе да сви изађу у 11 сати.
ЈАГОША: Мислите да је због тога? Због наредбе?
САВА: Да.
ЈАГОША: По целој држави су издати закони да се не краде, не вара, не пљачка, не отима, не
руши, не пали, па нико то не поштује јер од тога нема никакве вајде. Од овога има – сви
беже са посла. Сат времена стајања, а после свако на своју страну. Да се уз стајање нешто и
22
ради, нико не би дошао. Лењ народ поштује само оне законе који су у складу са нерадом,
све остале избегава. Да једном нисте изашли на један дочек, другог не би било. Нико није
луд да се два пута брука. Убиће вас мале вајде и ситне рачунице, које вам се дозвољавају
да бисте радили против себе.
(Јагоша стрпа новине у џеп, осмехну се и удаљи. Сава збуњено гледа за комшијом, док
милиционер Вуле и даље посматра две позоришне карте на длану.)
МИЛИЦИОНЕР: Да идеш са мном. Никад нисам био... у позоришту.
САВА: Не могу, Вуле, дежуран сам... Свратићу сутра до тебе, да ти донесем молбу једног
мог пријатеља оџачара.
МИЛИЦИОНЕР: Сврати... Шта ми друг Јагоша направи.
(Одлазе праћени заосталом свечаном музиком, у којој преовлађују тонови неке далеке и
жарке земље. На улици остаје само несрећни вереник Леополд Важик, осврћући се
изгубљено и понављајући за себе, шапатом: Нина... Нина... Нина...)
23
6. СВЕТЛУЦАВИ ПРСТЕН НА ЦРНОМ ДЛАНУ

Сава оџачар улази у свој кућерак. Нина седи за столом и маказама сече комад плаве свиле.
Са зебњом очекује шта ће јој домаћин саопштити. Црни човек гледа у под, прилази
столу, ослања се на наслон столице као да је у судници.
САВА: Разговарао сам са Павлом... Ето, нису слагали. Вратио се после осам дана... Причали
смо два сата.
НИНА: Widzial pan Pawla? Czy pan z nim rozmawial? Co panu powiedzial? Czy wie, že jestem w
Belgradzie? Prosze pana, panie Sava, niech mi pan wszystko opowie.
САВА: Само полако... Разговарали смо у његовом кабинету... И... ја ти могу рећи... и морам
ти рећи: боље да га нисам срео. Боље би било да ти се неко лажно приказао, да га нема...
Павле није добар човек... Разумеш ли ме? Он никс гут. Павле никс гут.
НИНА: Niks gut?
САВА: Ја, ја. Никс гут, моја Нина... Никс гут.
НИНА: Pawel? Sawa, Pawel niks gut? Varum niks gut.
САВА: Варум, варум?... Тако то бива у животу, моја Нина. После велике љубави без питања,
долазе велика питања са још већим чуђењем... Он ми је рекао, вас двоје сте се договорили,
док је он радио у Варшави, да ти дођеш у Југославију на летовање, на море... Ферштен? Ти
дођеш у августу, па идете заједно на море. Ти, Павле и Дубровник.
НИНА: Tak, tak. Umowilišmy sie, že razmem spedzimy wakacje, ale ja nie moglam przyjechać.
Pisalam do niego. On wszystko wie…
САВА: Молим те, само полако... Он је мислио да ви заједно летујете „као пријатељи“, а онда
свако на своју страну. Свако себи назад... Ферштен? Он није рачунао, ни помислио није, да
ћеш ти због њега емигрирати. Ферштен? Нина?
НИНА: Najn, najn, najn!
(Девојка гледа лепим, крупним, пољско-плавим очима; прикупља ивице ћебета око
рамена као да јој је одједном зима.)
САВА: Сад ти можеш да вичеш „најн, најн, најн“ до сутра... женска главо. Слушај шта ће теби
твој Сава рећи: Павле је једна најобичнија бараба!
НИНА: Najn, najn, najn!
САВА: Ништа не разумеш што ти не одговара; што би разумела морао би’ да слажем...
Морам ти све рећи. Павле је ожењен, Павле има жену и двоје мале деце.
(Показује прстен на својој руци и нешто двапута мало. Нина одрично врти главом.)
24
НИНА: Najn, najn, najn…

САВА: Видео сам велику слику на кабинетском столу. У кожном раму. Жена и двоје деце
испред куће у бокору ружа, а он иза њих насмејан и леп, као владар са породицом. Сунчан
дан, црвен кров и велика крошња зеленог храста изнад куће. Чим сам га угледао било ми
је јасно зашто си због њега побегла, али чим је проговорио било ми је још јасније зашто си
овако прошла.
НИНА: Pawel nie jest žonaty. Wiem o tym na pewno. Rozpytywalam sie wšrod jego przyjaciot…
САВА: Ја, ја. Цвај клајн киндер... И... како се каже жена?
НИНА: Sawa, prosze pana, to nie prawda. To nie prawda, Sawa!
САВА: Ти мене или ништа не разумеш, или све разумеш а правиш се да не разумеш, или
опет све разумеш а не желиш да разумеш... Кад сам му рекао, Нина, да си због њега остала,
умало није пао у несвест. Придржао се за орман с књигама, окрену се страшно блед, а онда
почео да црвени, па да тамни, све док није поцрнео у лицу. Викао је, тресли су се прозори:
„Да су све емигрирале са којима сам ја по свету био, овде би се створио избеглички логори.
Нека се одмах врати одакле је дошла! Ако ми се појави, лично ћу је депортовати у Варшаву!
Знам ја њене планове. Она мисли да сам ја будала... Марш напоље!... И онда ме је избацио.
(Нина је покрила уши рукама, да ли због Савине вике или због речи кој инстиктом
преварене жене разуме. Али, чим је човек завршио са „цитатима“ она поче хистерично
да се правда.)
НИНА: Przez niego chcialam opušćić balet, kraj i rodzicow! To wszystko co mialam I kochalam w
žyciu! On pisywal do mnie, codziennie dzwonil žebym przvjechala! Ja bym tego nie zrobvla dla
przygody! Nie jestem gesia prowincjonalna! Prosze pana, niech go pan przyprowadzi albo niech
mnie pan do niego zaprowadzi! Chce porozmawiać z nim! Prosze… Przez niego ja… ja… (Девојка
се загрцну, бризну у плач, са стола зграби маказе; подиже их са две руке.) Przyprowadzcie
go! Albo sie zabije!
САВА: Нина! Не!
(Човек скочи зграби је за руке. Нина клону, цвилећи зајеца. Сава је одведе до кауча. Помаже
јој да седне... Низ десну надлактицу потече му танак млаз крви. Нина уплашено гледа
Савину окрвављену руку.)
НИНА: Zranitam pana? Sawa, niech mi pan wybaczy. Prosze, niech mi pan wybaczy! Juž sama nie
wiem co robie… Juž nie wiem…
(Из недара извади свилену марамицу и преви му руку... А он јој чађавом шаком обриса сузе
на лицу, остављајући црни траг.)
САВА: Нина, говориш ли ти енглески? Енглески?
25
НИНА: Tak, tak.

САВА: Мој пријатељ песник говори енглески... Сад ћу ја њега довести. Овако више нема
смисла: Ја говорим, ти ме гледаш, ти говориш, ја те гледам. Он је мој велики пријатељ. Он
те неће цинкарити. Читао ми је своје песме против полиције... Ти седи, слушај музику...
одмах ћу се вратити...
(Сава притисну дирку на грамофону, појача тон, као да повећава дозу лека за смирење и,
потрчкујући, напусти кућу... Нина покрива лице шакама, савија главу до колена, као да се
клања. Плаче тихо, тужно, самосажаљиво... Оџачар се враћа водећи лелујавог Теју.
Песник на једној нози има окрпљену чарапу – друга је боса, а у руци носи пупољак руже,
вероватно убран негде у дворишту.)
САВА: Нина, ово је мој пријатељ Теја... Ја сам му све испричао. Он ће ти...
(Теја прилази балерини, клања се, љуби јој руку и дарује цвет.)
ТЕЈА: Dear Miss, I’m honored to meet you. As an admirer of your art, I’m sinceraly sorry for
everything that has happened to you.
НИНА: Dear friend, it looks as if I’ve made a terrible mistake. Tell me everything. I want to hear
the truth no matter how unpleasant it may be.
ТЕЈА: Dear Miss, my good friend has told you – thoug I’m not sure how much you’ve understood,
that your Pavle is a man unworthy of confidence, respect or love. He has taken your great and
pure love as a passing affair during his idle days in Warsaw. He is married and has two children…
He doesn’t want to see you… I’m sorry I had to tell you all this. There are so many nice things I
would have liked to translate to you… Well, that would be about all… the essential.
НИНА: So, that means he doesn’t want to see me?
ТЕЈА: No… he doesn’t.
(Сава знатижељно посматра разговор двоје младих људи, као да присуствује некаквом
мистичном обреду: Балерина у костиму Дездемоне, са пупољком руже у руци, и песник
без једне чарапа – у његовој собици толико далекој од уметника и уметности. А говоре
енглески.)
НИНА: Is it possible, dear friend, that such man exist?
ТЕЈА: As you can see, it is. This world wouldn’t exist if it weren’t for Sava… Of course, in the great
world civilization of darkness and savagery, with every passing day, he becomes more and more
a pure metaphor. A good, tender and lonely metaphor.
(Нина положи главу на скупљена колена. Теја стоји укочен као сопствени споменик.)
САВА: Све си јој рекао?
26
ТЕЈА: Да. Најбитније.

САВА: Ниси.
ТЕЈА: Јесам...
САВА: Ниси. Ја теби нисам све рекао... Мислио сам нешто да прећутим, али је боље да јој
све кажем, па нека одлучи шта ће и како ће. Тејо, пријатељу, преведи јој и ово: Павле ми је
рекао да је она овде остала само зато да би удајом добила пасош, а онда одмах отишла у
Канаду код тетке, где би отворила балетску школу. И тетка јој је бивша балерина. Вели, у
њеној породици се сви баве неком уметношћу или неким спортом згодним за емигрирање.
Каже, пошто она пре свега жели пасош, а не њега, може да се уда за било кога. Вели: „Не
желим да служим као пољски емигрантски мост“
ТЕЈА: Ћале, молим те, а ја не желим да преводим простачке увреде једног нашег
разбојника. Он зна све о покварености других, изузев што не види да је ђубре и зликовац.
САВА: Тејо, ја јој морам пренети све што сам чуо. Хоћу да ми савест буде мирна. Ја сам њу
за ово време... заволео... као да ми је род рођени. Она мора све знати, мора одлучити шта
ће да ради. Не може се овако више сакривати. Реци јој, да се покаје и врати, или да се уда
за неког другог. Ако је истина, ако има само трун истине у томе да јој је пре свега потребан
пасош, да би отишла у Канаду, ево, преведи јој – ти ме знаш као човека, ја ћу се, онако,
кобајаги, оженити. Од свега срца ћу пристати да јој помогнем. Сутра би се венчали... чим
добија пасош, нека иде. Нешто пара имам, нешто ћу продати – купићу јој карту до Канаде.
Ако њој тамо крене, може да ми врати паре, ако не успе – ником ништа... Знаш, боље да
мене остави кад се као људи договоримо, него некога кад је озбиљно заволи. Зашто да
некоме учини исто оно што је сама доживела...
(Из џепа црне оџачарске блузе вади малену црвену кутијицу; задржава је неколико
тренутака на длану, а онда је пажљиво отвори. Забљеска сићушни дијамант на
вереничком прстену. Нина збуњено посматра светлуцави прстен на црном длану. Из
дворишта се огласи завијање полицијских кола, а собицу обасја, кроз стакла на вратима,
бело-плава ротациона светлост. Нина се скупи и прекри ћебетом преко главе. Без
позива, као у своју кућу, улази бивши подстанар Вуле. После много година долази први
пут у „посету“.)
ТЕЈА: Са њим можете разговарати и без мене. Ја његов језик не разумем. Био би ми
потребан преводилац.
(Теја љутито одлази... Милиционер седа за сто. Сава стоји непомичан на средини собице,
држећи и даље прстен на длану. Не зна где би и шта би. Музика Чајковског као да допире
из неког другог, лепшег света.)
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
27
ДРУГИ ДЕО
7. ПОЗОРИШТЕ ПОТКАЗУЈЕ ЖИВОТ
Сава оџачар и милиционер седе за столом. Ћуте. Нина се скупила на каучу. Уплашено
посматра униформисаног човека, који је не гледа – као да је нема. Нико ништа не пита а
без питања нема разговора. Милиционер направи нагли трзај десном руком; ухваћену
мушицу тресну о под. Зачу се ситан, туп ударац, као да је треснуо зрно пшенице... И
поново положи шаку на сто као да ништа није учинио. Сава дубоко уздахну гледајући
убијену мушицу на поду.
САВА: Не знам одакле оволике мушице, лептирице, бубашвабе, смрдибубе, комарци, жути
мрави, мишеви, пацови... Да се не скупљају на бивши народ.
МИЛИЦИОНЕР: У моме крају се због стоке скупљају муве... због мува гуштери... а због
гуштера змије.
САВА: Јесу отровне?
МИЛИЦИОНЕР: Не мора да те уједе, доста је да те погледа... Све су змије отровне, само се
неке праве да нису.
САВА: И печурке су веома отровне.
МИЛИЦИОНЕР: Јесу, али више страдамо од бомби и мина док беремо печурке. Чудо једно
како печурке расту око заосталих мина. Као да их метал привлачи... Неки пут, ноћу, док
седимо уз ватру, само чујемо, тамо негде у планини – експлозија! Курјаци налете на мину.
Сутрадан их нађемо по три-четири... ако их орлушине не однесу.
САВА: Има пуно вукова?
МИЛИЦИОНЕР: Па... село нам се зове Вуково... Ја сам, као што знаш, Вуле Вучић... Код нас
села и људи добијају имена или по некој телесној мани или по зверињу. Мој ујак је Мацан
Гузина из Змијука.
САВА: Одакле толики вукови?
МИЛИЦИОНЕР: Е... ако ћемо право, ми смо сами криви. Једне године потаманисмо све
међеде. Како побисмо међеде, тако навалише чопори вукова.
САВА: Није гори курјак од међеда?
МИЛИЦИОНЕР: Како није... Међед је царска, господствена животиња. Курјак је опак,
подмуко звер. Да не причам што међед спава кад је нама најтеже. Курјак само чека снег и
мећаву. Што човеку горе – то курјаку боље. Ноћу утабају стазе кроз планину као да је војска
пролазила. Како смркне, чека те пред вратима.
28
САВА: Што онда побисте међеде?

МИЛИЦИОНЕР: Што... Што ми нама стално радимо о глави. Непријатељ нам, с времена на
време, само мало припомогне.
САВА: Били сте добри ловци.
МИЛИЦИОНЕР: И!... У лов смо носили само по један метак. Један ловац – један метак. Један
метак – једна звер... Ови данас кад крену у лов, не видиш их од реденика и оружја. Ко у рат.
(За милиционеровим појасом запишта токи-воки. Вуле узима апарат, укључује га. Зачу
се метални глас.)
ГЛАС: Вуле, извини само да чујеш твоју песму.
МИЛИЦИОНЕР: Какву песму, Јово?
ГЛАС: Твоју песму: „Девојка соколу гнездо запалила“.
(Појача се тон и најављена песма. Вуле замишљено гледа у апарат, као да је заборавио
где се налази... Искључи токи-воки.)
МИЛИЦИОНЕР: Јова из патролних кола... Млад, весео.
(И ћуте... Нина слуша њихов разговор, вероватно мислећи да милиционер испитује
грешног домаћина. А Вуле упиљио поглед у врхове угланцаних службених ципела и некако
се прикупио. Као да га је сустигао велики стид. Сава неодлучно устаје.)
САВА: Чиме да те понудим? Оћеш чашицу добре ракије... Ниси свраћао годинама, нема
смисла да одеш без послужења.
МИЛИЦИОНЕР: Хвала... Не пијем... Пета година... Ни кап.
САВА: Што ни кап?
МИЛИЦИОНЕР: Пусти... Баш због лова. Због последњег лова.
САВА: Нешто се десило?
МИЛИЦИОНЕР: Ма... Е... Ћути... Хм!... Ц, ц, ц, ц... То да неком причаш, мислио би... Пусти,
пусти... Хм!
САВА: Шта је било?
МИЛИЦИОНЕР: Е... Па... пре пет година позову мене моји. Веле, дивље свиње поједоше све
живо. Курјаке растерале... Отпутујем ја. Дођем кући, отац се закључао... А већ и био
болестан. Од оноликог оца остале само две жиле и гркљан... Обучемо се, узмемо пушке
међедаре, па с вечери кренемо покојни отац, ја, покојни Миле и покојни Буда... Запуцам
до покојног шумара Злаје, где су већ седели покојни Чеда и покојни кум Ибро... Ту се
29
договоримо да зором пређемо реку и направимо чеку уз саму литицу... На Тари нас сачека
и покојни учитељ Крста. Он већ склепо неки сплав, ал’ Тара била набујала ко море. Колико
широка, толико дубока кључ бацала и ко бесан пас пенила... А тако, са стране, пуши...
пуши... само пуши... ставио ногу на пањ... и пуши... Ћути и само пуши...
САВА: Ко пуши?
МИЛИЦИОНЕР: Раде скелеџија... Пуши покојни Раде и каже: „Неће то људи издржати
оволику воду“... Ал’ џабе! Решили ми... На сред реке балвани се распаше ко иверје... Ја
једини испливо.
САВА: Били сте припити?
МИЛИЦИОНЕР: Ћуј... припити... Не би се ни ја спасо, да се не ухватих за дивљег вепра који
је препливаво реку... Спасо ме створ кога сам пошо да убијем.
САВА: Видиш... молим те.
(И поново ћуте. Сава криомице посматра балерину. Девојка рукама обгрлила колена. Не
дише.)
МИЛИЦИОНЕР: Мораш да држиш те свиње?
САВА: Морам... Видиш каква је криза.
МИЛИЦИОНЕР: Криза, криза, криза! Шта та реч више значи кад се свакодневно хиљаду пута
изговори, кад је и руководство понавља. То је сад само криза речи „криза“. За разлику од
нас, Немци су изгубили рат, били тучени до темеља, па су опет економске веле и сила. А
могли су, мирне душе, да још увек буту у страшној кризи.
САВА: Извини, то није наш случај.
МИЛИЦИОНЕР: Како није?
САВА: Па, мислим, врло је важно с ким изгубиш рат.
МИЛИЦИОНЕР: Хм... Оћеш рећи, још је важније с ким добијеш рат?
САВА: То ја нисам рекао.
МИЛИЦИОНЕР: Ал’ си мислио.
САВА: Оставимо мисли на миру, задржимо се на речима... Мада, истина, мисли су снажније
од речи. Мој покојни стриц је говорио: „Оставите руке – сме ли неко са мном да обара
мисли?“
МИЛИЦИОНЕР: Да...
САВА: Тако...
30
МИЛИЦИОНЕР: Ето... Да...

САВА: Да, да.
МИЛИЦИОНЕР: Па... скоро... Да... Кад се размисли...
САВА: Хм... Пожелиш ли се завичаја?
МИЛИЦИОНЕР: Благо сваком оном ко не мора свој родни крај да сања... Стара народна
пословица, коју сам од муке ја измислио... Где ти је она молба? Оног твог оџачара.
(Сава вади из џепа испресавијан, гарав лист папира. Вуле скида шапку, брише марамицом
врат и потиљак.)
САВА: Не знам да ли је најбоље написана. Ти види па ако нешто треба да се дода... или
одузме... Ево.
МИЛИЦИОНЕР: Руком писата? Де, прочитај... Нека му то неко машином прекуца... Писаћом.
САВА: Поштовани Другови Суповци, Обраћам вам се пријатељском молбом да мене и моју
жену Косу ухапсите с почетка новембра и у затвору задржите до краја марта или априла ако
зима буде дуга и хладна. Ја сам превремено пензионисан због болести кичме, плућа, срца,
вена, бубрега и очију, па ми је пензија тек толика да ако је има. Ми смо старији људи не би
правили никакве глупости да нас хапсите због превара и крађа, јер смо одувек поштено
живели што нас је у овај положај и довело. Размишљали смо шта носи шест месеци зимског
затвора али да буде љуцки и честито. Ја сам се питао са неким људима који су ме одмах
посаветовали да на јавном месту извређам наше највеће и најисторскије људе који су нам
и омогућили да имамо све ово што немамо...
МИЛИЦИОНЕР: Стани... Наводи ли он неки конкретан разлог због чега упућују молбу?
САВА: Наводи: Ово вам пишем зато што ме је уплашио случај мог пријатеља Саве Чардака,
пензионисаног оџачара, који је купио четири погребна сандука за себе, жену, оца и мајку,
јер је чуо да ће сандуци поскупети 280 посто већ следећег месеца. Стева те паре нема па се
боји да би могао остати несахрањен, што би правило озбиљне проблеме породици и
друштву, а он не би био у могућности да помогне. Поштовано Другови Суповци, ако сандуци
стварно поскупе 280 посто ја морам одвајати целу пензију до краја живота за мене и жену
ми Косу, под условом да нам не буде много горе него што нам је већ сад. Ви, Другови,
размислите па нас обавестите кад да дођемо на хапшење, да не би слали кола и људе већ
можемо пешице и знамо где сте. За узврат ја би вам чистио фуруне, пећи, котларнице и
оџаке, а Коса би кувала и прала. Не би седели бамбадава већ ко честити и поштени људи.
Веља Попић... Ето.
МИЛИЦИОНЕР: Добро... Нека му то неко машином прекуца... Писаћом.
31
(Дуго ћуте... Оџачар посматра Нину а милиционер своје горштачке шаке на коленима.
Сава уздахну, окрете се према бившем подстанару.)
САВА: Мора ли? (Милиционер ћути, не диже главу.) Наредили су ти? (Милиционер ћути.)
Ниси дошао својом вољом? Наредили су ти? (Милиционер ћути.) Хоће ли је вратити у
Пољску, под стражом? Хоће ли је тамо нешто вређати и осуђивати? (Милиционер ћути.)
Могао си први пут да свратиш лепшим поводом... Могу ли нешто да те замолим, да ми
учиниш ко бившем пријатељу.
МИЛИЦИОНЕР: Реци.
САВА: Приведи је вечерас. Дај ми времена, хоћу... морам да јој помогнем. Учини ми то.
МИЛИЦИОНЕР: Ништа више?
САВА: Ништа више.
МИЛИЦИОНЕР: Како... ћеш јој помоћи?
САВА: Пронаћићу друга Јагоша. Све ћу му испричати. Брат му је песник, ваљда поштује
уметнике. Њу је преварио један наш човек, био би ред да јој неки други наш човек бар пола
помогне. Нема смисла, Вуле, да у овом граду, и ако је врате ко бегунца, не упозна некога ко
личи на човека. Брука би била због поштених људи и самог града.
МИЛИЦИОНЕР: (Устаје.) Кад да дођем?
САВА: Па, тако... у шест, седам... Што касније... Ја те, Вуле, разумем. Пуно је страшног
звериња у твом завичају. Ни ја се тамо не бих враћао.
МИЛИЦИОНЕР: Пусти то.
САВА: Само ме једна ствар занима: Ко је пријавио?
МИЛИЦИОНЕР: Нико... овако... лично.
САВА: Нико?
МИЛИЦИОНЕР: Нико... Све сам видео синоћ у позоришту. Да си био са мном, Сава, само би
се крстио. Ја тако нешто у свој век нисам чуо ни видео.
САВА: Неко ти у позоришту реко да је овде?
МИЛИЦИОНЕР: Ма, не! Све сам видео на позорници. И како је балерина играла балет, и
како је била у контејнеру док су оџачар и милиционер разговарали, и како је оџачар довео
кући, и како јој је купио грамофон да вежба...
САВА: Где си то видео? Шта причаш, црни Вуле?
32
МИЛИЦИОНЕР: Ни ја теби не би веровао да ми ово причаш. Таква представа се приказује.

Нека балерина, иста као она, неки оџачар исти ти, неки милиционер исти ја. И све ово што
ја теби причам и шта ти мене сад тако слушаш, и што ме чекају патролна кола, и што се она
тресе на каучу – све исто. Кунем ти се, Сава, све овако, само... на пример... да је тамо нека
позоришна сала и да ја седим у првом реду. (Показује према сали, где у првом реду седи
униформисани милиционер, као Вулетов рођени брат.) Све исто. Ја на сцени, ја у
гледалишту. Публика ме препознала на сцени... односно у гледалишту... па се људи
окретали према мени. А кад сам излазио из позоришта, питали ме: „Хоћете ли привести
балерину? Мало је незгодно, она је у кући вашег пријатеља. Али мораћете, сад знате где
је.“ То питали и оног милиционера у представи, а он им реко: „Па, мораћу. Не би због
пријатеља, ал’ сад сви знају где је”. И он, у представи, ујутро пријави случај шефу, а шеф
изда наредбу за привођење. И онај оде код као тебе, а ти га, после разговора о његовом
завичају, замолиш да је не води до увече. И онај пристане... И онај у представи овако
трубио... и онај му са врата викнуо: Чекај, бре! Чекај!
(Милиционер је пришао вратима, док је причао о „оном милиционеру“ и довикнуто возачу
службених кола да чека.)
САВА: Боже, Вуле, шта ми исприча... Хоћеш речи, позориште потказује живот народу?
МИЛИЦИОНЕР: Не знам, Сава, ал’ целе ноћи нисам тренуо... Видимо се вечерас. Жив ми
био. (Одлази... Застаје на вратима, осврће се, поверљиво саопштава.) Нешто ћу ти рећи,
али, молим те, нека остане строго међу нама... Онај пао.
САВА: Који?
МИЛИЦИОНЕР: Онај.
САВА: Који онај?
МИЛИЦИОНЕР: Онај... што смо га чекали... Џанангу Дебанго.
САВА: Где је пао?
МИЛИЦИОНЕР: Тамо.
САВА: Где, бре, тамо?
МИЛИЦИОНЕР: Тамо код њега. Наши о томе неће сад писати. Испратиће га са свим
почастима као да није пао, па чим излети из земље објавиће да је пао. Међутим, изгледа
да му се црно пише. Нико неће да га прими.
САВА: А, како је пао?
МИЛИЦИОНЕР: Свргли га. Чим је напустио земљу, народ дигао контрареволуцију.
САВА: Контрареволуцију?
33
МИЛИЦИОНЕР: То је кад се брзо дигне нова револуција која ствар врати на исто, као да
револуције уопште није било. Биле две а ништа се није променило, изузев броја
становника. Сама ти реч каже: контрареволуција.
САВА: Свашта.
МИЛИЦИОНЕР: Наши не знају шта ће да раде са овим. Да је бар завршио неку школу.
САВА: Он је сад без посла?
МИЛИЦИОНЕР: Без ичега. Како је ово заладнило, давали му капут... Жена му нашла неког
ко је исти ко овај. Владо десет дана, нису ни знали да није овај. Овоме само посло депешу
да ће га појести ако се врати.
САВА: Слушај, Вуле, могу ли још нешто да те замолим?
МИЛИЦИОНЕР: Реци.
САВА: Предложи ти нашима, нека њој дају пасош за Канаду, а ја ћу њега запослити код
мене.
МИЛИЦИОНЕР: Да чисти оџаке?
САВА: Да чисти.
МИЛИЦИОНЕР: Сава?
САВА: Не зовем га да краде. Јешће црн и горак хлеб, ал’ поштен. Можда први пут у животу.
МИЛИЦИОНЕР: Мало ти је брига задала пољска балерина, само ти фали свргнути
Председника Џуфамбе? Црни Сава, оћеш ли икад бити себи добар?
САВА: Ето... на све пристајем... Какав је онај крај оне приче?
МИЛИЦИОНЕР: Које приче?
САВА: У позоришту.
МИЛИЦИОНЕР: Мислиш, сам крај?... Па, тако... доста црн за тог оџачара... Као, он... Ма,
пусти позориште!
САВА: Шта је било?
МИЛИЦИОНЕР: Ништа.
САВА: Реци ми.
МИЛИЦИОНЕР: Па, као ти... као он... изврши два самоубиства.
САВА: Два самоубиства?
34
МИЛИЦИОНЕР: Јесте... Синоћ сам ишао и никад више. Боље што ниси био. Долазим у шест.
(Журно напустили стан... Сава прилази Нини, седа до ње на ивицу кауча.)
САВА: Нина, морамо одмах до једног мог пријатеља. Он ће нам... он ће ти сигурно помоћи.
Он је врло важан и моћан човек. Ако се он заузме, а био би ред – чинио сам и ја њему у
животу... (Девојка наслони главу на оџачарево раме; леђа јој подрхтавају као у уплашене
животињице.) Молим те, само немој плакати. Кад плачеш, не могу ништа паметно да
смислим... Смири се... па да идемо.
(Девојка обриса очи. Оџачар је чврсто, заштитнички загрли. А негде, из неког дворишта,
зачу се дозивање вереника Леополда Важика: Нина! Нина! Нина!...)
35
8. ПОКУШАЈ УБИСТВА ВАН СЦЕНЕ

Несрећни Теја полегао по столу, међу књигама и рукописом. Испод стола испружио ноге;
на десној је чарапа, а леву и даље оспособљава убога сестра у црнини. У собичак улази
брат Јагоша. Осврће се, нешто тражи.
ЈАГОША: Тејо, јеси ли негде видео моју сиву кравату? Тејо! (Теја придиже главу, збуњено
гледа брата.) Заспао си за столом?
ТЕЈА: Изгледа... Заспао сам.
ЈАГОША: Кад не спаваш као сав остали свет.
ТЕЈА: И не живим „као сав остали свет“.
ЈАГОША: А како ти живиш? Баш ме занима – како ти живиш?
ТЕЈА: Као пас.
ЈАГОША: Добро се држиш за пса.
ТЕЈА: Још увек сам, брате, у најбољим псећим годинама. Синоћ комшија извео пса у шетњу,
а ја – себе. Свако свог пса.
ЈАГОША: Јесте лајали?
ТЕЈА: Јесмо. Ја и комшија. Лајао ми је да је купио пса да би се бар мало осећао као човек.
ЈАГОША: Зашто и ти не набавиш неко псето?
ТЕЈА: Касно је, брате. Сувише сам пас.
ЈАГОША: Мислиш да је касно?
ТЕЈА: Мислим.
ЈАГОША: Одлично! Одлично!
ТЕЈА: Шта је „одлично“?
ЈАГОША: Да си почео да мислиш... Имаш ли ти нешто налик на кравату?
ТЕЈА: Имам... ланац и огрлицу. Тебе бар има ко да шета.
ЈАГОША: Набавићу ја теби кошуљу! Лудачку кошуљу! Опаметићу ја тебе лудачино луда!
Марш! Шибе!
(Јагоша изјури из куће. Теја одмахну руком па се загледа у рукопис. Главу прихвати шакама
и неподношљиво тешка. Сестра крпи чарапу и с времена на време уздахне као да
годинама није дисала. У собичак улази Јагоша. Осврће се, нешто тражи.)
36
ЈАГОША: Тејо, јеси ли негде видео моју сиву кравату? Тејо! (Теја придиже главу, збуњено
гледа брата.) Заспао си за столом.
ТЕЈА: Нисам... Малопре сам био заспао и сањао како ме будиш. Сад сам будан.
ЈАГОША: Шта булазниш, сад сам те пробудио.
ТЕЈА: Ниси сад.
ЈАГОША: Спаваш за столом, кад не спаваш као сав остали свет.
ТЕЈА: Молим те, све знам. Све си ми већ рекао. Малопре сам сањао да се свађамо око тога
како ја живим.
ЈАГОША: Па, како ти то живиш? Баш ме занима?
ТЕЈА: Немој, Јагоша, молим те.
ЈАГОША: Где ли ми је кравата... Закаснићу.
ТЕЈА: Нећеш закаснити, јуче си све рекао. Слушао сам ти говор на отварању Дома културе.
ЈАГОША: Био си тамо? Нисам те видео.
ТЕЈА: Ниси никога видео. Говорница је била удаљена од народа два километра. Али си се
одлично чуо. Имате јако озвучење.
ЈАГОША: Најјаче. Је л’ крчало?
ТЕЈА: Јесте – у твојој глави.
ЈАГОША: Значи, рекао сам нешто што не ваља?
ТЕЈА: Да.
ЈАГОША: Шта, на пример?
ТЕЈА: Све.
ЈАГОША: Све? Баш све?
ТЕЈА: Баш све.
ЈАГОША: Није ми се случајно омакло да кажем нешто што не ваља?
ТЕЈА: Није. Водио си рачуна.
ЈАГОША: Занимљиво... Слушао си цео говор?
ТЕЈА: Цео. На пољани без трунке хлада, по врелом сунцу, говорио си три сата. Пионири су
позаборављали песме, цвеће им у рукама увенуло а кошуље пробио зној. Била је
неподношљива врућина; родитељи су гледали сироту децу, молећи Бога да завршиш или
37
да те кап удари. Питали су се: „Какав ли ће ово Дом културе бити кад се овако некултурно
отвара?“ А ти роде рођени, никако да станеш, да кажеш нешто једноставно и разумљиво.
На крају су ошамућена деца рецитовала ваше програмске песме, које је нехумано учити
напамет.
ЈАГОША: Наше програмске песме? Наше? Мало си се преварио, роде рођени. То су песме
ваших најбољих и највећих песника. Ваше песме.
ТЕЈА: А ко је одабрао баш те песме?
ЈАГОША: Ваши најбољи учитељи. А рецитовали их ваши најбољи ученици. И слушали ваши
најбољи родитељи.
ТЕЈА: Хоћеш рећи – ми радимо против нас?
ЈАГОША: Радите, брате.
ТЕЈА: А ви нам само припомажете?
ЈАГОША: Не, ми вам само мало одмажемо. Имате право да радите против себе. Међутим,
ви у вашој снисходљивости, удвараштву и дебилној лукавости чините такве глупости које
превазилазе и наша очекивања... Ја сам се, на пример, јуче бунио, да се на плус 30 запали
ватра и игра коло око ватре, као да сте неко афричко племе. Добро, они тамо играју и на
плус 50, али им је сврха игре другачија: да отерају зле духове.
ТЕЈА: А ми играмо да их призовемо?
ЈАГОША: Тачно, брате! Тачно! То ни афричка племена не раде! Ви их призивате, па кад вам
се појаве, хватате се за главу и у чуду гледате шта сте призвали, шта вас је снасло. Шта ви
хоћете? Шта сте до сада, пола века хтели? Да вам неко чита мисли, прислушкује шапате и
молитве, или за озбиљно узима пијана нарицања, да вам неко завирује у кошмарне снове,
да се неко убије од разговетања ваших потајних жеља. И ко би то од нас могао да учини, ко
је за тако нешто од нас способан, кад смо, као што знате – глупи, прости и примитивни.
Реците, брате, шта желите, али као народ – не вас петорица. Договорите се – као народ, и
реците: „Нећемо коло око ватре на плус 30!“ У реду: Угасите ватру или сунце! Угасите
нешто, јебе ми се!
ТЕЈА: И ви бисте пристали?
ЈАГОША: Морали би, човече.
ТЕЈА: Хоћеш ли да ти ја кажем кад ви „пристајете“, како попуштате и како владате.
ЈАГОША: Реци, појма немам?
ТЕЈА: Ви примењујете стару сточарску лукавост: Кад у мали, тесан простор, треба спаковати
15 оваца за транспорт, онда сточари на силу угурају 20, па после извесног времена, кад овце
38
почну да се гуше, изваде 3, тако да 17 одахне – осећају се добро, мада пре тога није било
места ни за 15. То је ваше разумевање и попуштање, унапред смишљено, кад дође до
гушења.
ЈАГОША: И 17 срећних оваца крећу на далек пут... Де ли ми је кравата... То са овцама не
важи за тебе. Ти рече да си псето. Ноћу не спаваш, лајеш на сенке и звезде, чуваш несрећно
стадо. И гризеш, подмукло ме уједаш из мрака, с леђа. (Извади новине из џепа сакоа.) Ти
си ми ово сместио... ово... ово... ову исправку... у овом... овом... вашем ђубрету...
ТЕЈА: Какву исправку?
ЈАГОША: Ово... ово је... твоја псеца шала... „Исправка: Упрошлом броју Књижевних новина
објавили смо одломак из књиге „Путеви и странпутице европске левице“ друга Јагоша
Краја. Грешком смо испод одломка потписали професора Бора Милића. Овом приликом се
извињавамо професору Милићу“. (Теја се насмеја. Јагоша проналази кравату у џепу
сакоа.) За све ово што се данас ради, пре извесног времена би неко био бар ухапшен.
ТЕЈА: А знаш ли зашто ви данас не хапсите?
ЈАГОША: Зато што смо будале!
ТЕЈА: Напротив – зато што сте паметни. Ако похапсите све који вас спречавају да остварите
ваше генијалне планове, па ви и даље будете радили лоше – а знате да боље не умете,
народ би вас питао: Ко вам сад смета? Зашто није боље кад њих нема? Ко је сад крив?
Овако, док су „дежурни кривци“ на слободи и ви сте мирни. Они роваре и руше. Да њих
нема – као што их нема, ви бисте их морали измислити – као што сте их измислили.
ЈАГОША: Шибе! Шибе! Ти си стварно постао пас! Бесан пас!
(Јагоша баци кравату, пође према Теји као да ће га ударити, а онда се окрене и –
напустио би кућу да се на вратима не огласи звоно... Бесно отвара врата. Улазе Сава
Оџачар и Нина Херберт. Балерина је огрнута ћебетом, а црни човек у наручју носи
грамофон.)
САВА: Добар дан, комшија.
ЈАГОША: Добар дан. Којим злом?
САВА: Одакле знате да је зло?
ЈАГОША: Мени нико не долази добром.
САВА: Па, друже Јагоша...
ЈАГОША: Комшија Јагоша. Или само Јаго, како сте ми тепали кад сам био мали... О чему се
ради?
САВА: Комшија, овако вас молим, помозите ми... помозите нам... помозите јој...
39
ЈАГОША: Шта да Ти Вам Јој помогнем?

САВА: Извињавам се, изгледа да сам... да смо дошли у незгодно време.
ЈАГОША: Журим. Реците.
САВА: Па, ја бих те... вас молио...
ЈАГОША: Ово под ћебетом је нека уметница?
САВА: Велика уметница! Она је...
ЈАГОША: Светска уметница?
САВА: Светска, баш светска.
ЈАГОША: Знао сам. Чим сам је угледао овако под ћебетом.
САВА: Она је...
ЈАГОША: Има ли неко у овој земљи ко није светски уметник? Написао две песме, хоће стан
– светски песник! Написао пола приче, другу половину ће – чим се усели! Нацртао зеца,
хоће атеље – светски сликар! Па нисам ја, комшија, мултинационална грађевинска
компанија за збрињавање светских луда. „Светски уметници“ нека се обрате свету, ја сам
задужен за обичне и нормалне људе. Без крова зидари, ливци, рудари. Радничка класа на
власти и на улици.
САВА: Друже Јагоша...
ЈАГОША: Имаш ли ти комфоран стан, да се после дима и гарежи као човек окупаш? Немаш.
А зашто немаш?
САВА: Па, ја сам...
ЈАГОША: Тридесет година чистиш туђе оџаке. И ти си светски оџачар.
САВА: Нисам. Покушао сам да чистим у Дизелдорфу, па нисам могао... Друже комшија, њој
није потребан стан.
ЈАГОША: Њој није потребан стан?
САВА: Не, није.
ЈАГОША: Има ћебе! Прва светска уметница којој није потребан стан. Значи, има стан?
САВА: Имала је. Она је...
ЈАГОША: Разведена! И кад дамо стан, кад га отмемо од радника, ево их после годину дана:
Развели се, опет на улици. Одоше станови швалерима и швалеркама. Зато сам ја и
предлагао да им се додељују клупе из парка.
40
(Балерина је сакрила лице ивицом ћебета. Напушта кућу... Сава покушава да је задржи и
даље носећи грамофон у наручју.)
САВА: Стани Нина, молим те. Комшија је мало нерасположен. Није он овакав какав јесте.
Знам га од оволиких ногу. Ја сам га учио да хода... и говори... Тејо, пријатељу, реци брату ко
је Нина. Тејо...
ТЕЈА: Представи госпођицу, као што је ред.
САВА: Друже... Сине Јаго, другарица је... госпођица је... пољска балерина је... Нина Херберт.
(Јагоша је застао у љутитој шетњи. Гледа црног комшију као да га није добро чуо.)
ЈАГОША: Ко је другарица?
САВА: Балерина, Херберт Нина.
ЈАГОША: Балерина, Херберт Нина?
САВА: Да! Њу сад траже, па смо мислили... ја сам мислио, да ви покушате...
ЈАГОША: Балерина, Херберт Нина?... Ћале, да ти ниси скоро пао? Каква балерина, човече?
САВА: Јесте комшија. Питајте брата. Па не бих ја вама представљао некога ко није оно што
јесте.
(Потрчкује док прича, задржавајући девојку и правдајући се Јагошу; успут укључује
утикач у зид, спушта грамофон на астал, притиска дирку... Одјекну музика Чајковског.)
САВА: Извињавам се, комшија, што ми нисте поверовали... Сад ће она вама да се прикаже...
Зато сам и понео грамофон. Ко је мени икад ишта веровао. (Црни човек прилази балерини,
скида јој са рамена ћебе, као импресарио у циркусу. Нина стоји укочена као да је остала
нага.) Нина, молим те, одиграј нешто – само два корака, да комшија види да си ти – ти...
Ајде, Нина, они воле кад им се игра и пева. Она ће, комшија, само да вам игра... Ајде, Нина,
само два корака и један окрет на прстима.
(Девојка се помери, направи покрет као да је нешто заболело. На молећиво инсистирање
црног пријатеља, која шири руке као да прикупља живину, учини и други, трећи корак... А
онда се ослободи ужаса и стида, заплеса као да је на великој, раскошној сцени... Јагоша
полако седа на столицу, опчињен лепотом испод ћебета и величанственом игром. Сава
се претворио у победнички осмех; од целог црног човека остао сам бели осмех. А негде,
из неког дворишта, поново се огласи дозивање вереника Леополда Важика: Нинааа!
Нинааа... Теја загњурио главу у рукопис, као да му је мука од понижавајуће игре или као да
преписује живот који се око њега збива. Сава појача тон и запљеска, али према Јагошу.)
САВА: Браво, друже Јаго! Како ви дивно гледате!
41
(Јагоша прислонио кажипрст на уста. Без даха посматра Нинину игру. Музика Чајковског
носи је по суморној, тескобној собици... И кад је већ заборавила где и за кога игра, у кућу
улете, као вихор – вереник Леополд Важик. Љутити човек је најзад пронашао одбеглу
вереницу. Он збаци пепељасти мантил (остаде у костиму Отела из неодигране сцене у
Народном позоришту) и једним покретом покуша да ухствари и смири балерину, али се
она окрете и удаљи играјући. Излудео од даноноћних лутања и дозивања, увређен и
понижен, Отело-балетан постаје све агресивнији. Нина измиче као и у толико пута
одиграној сцени љубоморе. Док њихов неспоразум кроз игру траје, у кућу улази, пристојан
пијан, пољски песник и преводилац, господин Грабињски. Он прилази столу, рукује се са
Тејом, који му понуди столицу да седне. И господин Грабињски, као и Јагоша, са
задовољством посматра „кућни балет“, не слутећи ништа необично у оштрим и
опасним покретима помахниталог вереника. После неколико изузетно лепих окрета
балерине, којима је избегла насртаје човека „ван лика“, Јагоша и господин Грабињски
одушевљено запљескаше и повикаше: Браво! Браво! Браво! Њихови повици понеше Нину
да одигра сцену најбоље у каријеру. Једино се Сава узнемирио. Осврће се према Јагоши,
покушава нешто да му објасни, али га задивљени човек смирује руком... И ко зна колико
би ова „кућна сцена“ трајала, да бесни вереник не ухвати девојку за руку. Наглим
покретом је окрете, „преломи“ у струку, пови преко колена и поче да дави... Јагоша и
господин Грабињски поново запљескаше и повикаше: „Браво!“, мислећи да је велика сцена
одиграна до познатог краја. Међутим, кад девојка опусти руке, губећи дах, и кад је
разјарени човек приклони до пода, људи збуњено усташе. Леополд Важик наднео се над
вереницом, вриштећи.)
ОТЕЛО-ВАЖИК: Zabije cie! Nina, ty mnie zdradzitaš! Tanczysz po domach! Zabije cie, Nina, zabije!
САВА: Људи, уби је! Удави је! Људи!
(Оџачар притрча, зграби вереника, покушавајући да одбрани већ снемоглу девојку. Важик
се отима, али су му покрети и даље налик балетском лику. А можда је томе допринела
музика Чајковског, која људе у борби за живот, претвара у стилизовану кореографију.
Испред куће зашкрипаше кочнице полицијског аутомобила, уз пзородно завијање сирене
и бело-плаву ротациону светлост. У кући, „на сцени“, улете милиционер Вуле. Он покуша
да смири побеснелог балетана, али му овај измаче, доводећи га у жалостан и непријатан
положај да и сам „игра“. Од познате сцене љубоморе, толико пута виђене широм света,
изроди се хаос, истина веома примерен људима и времену. Теја с презиром одгледа „крај
кућне сцене“ па настави да исписује рукопис. Милиционер коначно зграби вереника,
службеним захватом му уврну руку на леђа и приведе га до Јагоша, који врисну балетану
у лице.)
ЈАГОША: Јеси ли ти нормалан?
ОТЕЛО-ВАЖИК: Zabije ja! Ona nie bedzie dla was tanczyć! Zabije ja!
ЈАГОША: Води га! Води!
42
МИЛИЦИОНЕР: Друже Јагоша...

ЈАГОША: Шта је, шта чекаш? Води!
МИЛИЦИОНЕР: Наређено ми је да и њу...
ЈАГОША: Она је моја брига... Води лудака!
САВА: Хвала вам друже... комшија.
МИЛИЦИОНЕР: Зашто да га оптужим?
ЈАГОША: Покушај убиства ван сцене.
МИЛИЦИОНЕР: Не разумем... Разумем!
(Милиционер Вуле одводи Леополда Важика... Убрзо се удаљише и службене кола. Оџачар
је клекао покрај балерине, придржавајући јој главу, шакама, као да је и воде.)
САВА: Нина... Нина моја... Шта ти је учинио... Нина... Реци нешто, молим те. Друже Јагоша,
она умире... Нина...
(Јагоша је пришао. Са стрепњом јој опипава пулс на руци... Нина придиже главу и отвара
очи.)
ЈАГОША: Желите ли мало воде?... Воде?
САВА: Она не разуме наш језик.
ЈАГОША: А како си ти са њом разговарао?
САВА: Веома пажљиво.
ЈАГОША: Веома пажљиво?
САВА: Да. Нина, хоћеш ли мало воде?
НИНА: Ne… hvala… Sava.
ЈАГОША: Mademoiselle, parlez-vous francoais?
НИНА: Un peu… mais je comprend tout.
ЈАГОША: Chere mademoiselle, je vous presente mes excuses les plus plates parce que tout est
arrive a cause de ma negligence. Je pansais q’ill agissait d’un jeu, que vous et votre ami repetiez
la scene que j’avais vu au theatre. Pardonez-moi, s’il vous plait.
НИНА: Ce n’est rien… monsieur… J’ai pense la meme chose… Excusez moi que je me ressaisisse…
Aidez-moi a me lever, s’il vous plait.
ЈАГОША: Oui… oui…
43
(Јагоша јој помаже да устане, придржавајући је око струка... Сава је остао клечећи на
поду.)
САВА: Њу је, комшија, преварио један ваш... и наш човек.
ЈАГОША: Chere mademoiselle, ce soir-la apres le spectacle, je suis reste au theatre a cause de
vous. J’esperais vous voir a la reception. Je voulais vous feliciter de tout mon coueur. Je ne suis
pas un grand connaisseur de ballet, mais apres votre performance, j’ai compris pourquoi les gens
vous admirent et vous aiment tant. Avec votre permission, je voudrais vous feliciter maintenant…
J’ai ete comme encorcele par votre dance… et par vous-meme.
(Јагоша се наклони, пољуби јој руку... Тренутак дуже задржа усне на њеној руци – или се
Сави док их, клечећи, посматра. Француски језик, лепе речи и рукољуб опоравише
госпођицу Нину Херберт.)
НИНА: Je vous remercie, monsieur.
ЈАГОША: Je me permettrais de vous demander, ma chere mademoiselle, de venir avec moi. Apres
tant de desagrements inutiles, vous avez bien besoin du repos. Considerez-vous comme dans
votre ville, parmi vos plus chers amis. Ma voiture est dans la cour. Permettez-moi…
САВА: Хоћете ли јој помоћи?
ЈАГОША: Наравно, наравно. После толиких година, коначно сам срео некога ко је стварно
светски уметник... Она ће сад прећи код мене, да се мало одмори и опорави, а сутра ћемо
средити све службене формалности. Има ли код вас неких њених ствари?
САВА: Нема... А где ће она сад прећи? Па ви сте... комшија... самац... Сам... и млад човек.
ЈАГОША: Да. Ви сте, такође, самац, а уз то сте старији човек. Нешто сте хтели да ми кажете
или да ме питате? Нешто, драги мој комшија, гласно ћутите?
САВА: Мислим, да ли и она то жели... Њу је већ преварио један ваш... наш човек... Нина, ти
сад идеш? Ти идеш? Нина, разумеш ли ме?... Разумеш ли ме, Нина?
ЈАГОША: Само „веома пажљиво“. Веома пажљиво.
НИНА: Hvala, Sava… Mnogo hvala, moj Sava.
(Девојка га загрли, захвално пољуби, подиже ћебе са пода, огрну се и пође из куће. Јагоша
је у стопу прати придржавајући је десном руком око струка. Напуштају кућу... Сава и
даље клечи. Занемео. Празног погледа. Прилази столу на коленима, као да нема снаге да
устане. Господин Грабињски га гледа сажаљиво, стужено.)
САВА: Тејо, пријатељу, твој брат одведе Нину. Јеси ли видео, Тејо? Како можеш да пишеш
док се овакве страхоте дешавају? Ја сам га молио да јој помогне као човек... а он... у своја
кола... у свој стан... Тејо?!
44
ТЕЈА: Зашто се толико чудиш, ћале? Ти врло добро знаш, да има људи којима се не треба
обраћати за помоћ – макар ти живот био у питању; јер кад они одлуче да им се врати “дуг”
– човек зажали што је жив.
САВА: И он ће је преварити... и ја ћу – умрети од стида. Умрећу, Тејо... Па она је заборавила
грамофон и плоче. И марамицу којом ми је превила руку. То је све њено. Нина! Нина!
(Звук Јагошевог аутомобила напушта двориште. Сава искључује грамофон, скупља
плоче. Истрча у двориште, носећи све у наручју. Господин Грабињски рукује се са Тејом,
који му дарује неколико књига. Негде, из дворишта, као некада глас Леополда Важика,
одјекује дозивање Саве Оџачара: Нинааа! Нинааа! Нинааа! Теја прати пољског пријатеља
до врата. Говори му док глас оџачара нестаје у даљини.)
ТЕЈА: Видите, господине Грабињски, у нашем комшилуку живе једни, сироти и несрећни
људи, исти они за које имамо велико разумевање док о њима читамо као о јунацима добре
литературе. Кад склопимо странице књиге, покушајмо да их разумемо – да им помогнемо,
док не закораче у свет уметности. Ако бисмо то учинили, можда би било мање добрих
књига али сигурно и мање несрећних људи.
(Господин Грабињски климну главом, пригрли добијене књиге, уздахну и напусти кућу. Теја
се враћа до стола, седа и наставља брзо да исписује лист папира. Он и сестра Весела
поново су сами. После жучних људи, музике, игре и галаме, убога кућа је још пустија и
суморнија. Сестра устаје, придржавајући руком болно место на леђима. Прилази столу,
спушта окрпљену чарапу на рукопис.)
ВЕСЕЛА: Тејо, обуци... Прехладићеш се.
ТЕЈА: Да... Шта си рекла, извини?
ВЕСЕЛА: Ето ти и друга. Окрпила сам и другу. Ваљда ћеш од тог посла добити паре за нове
чарапе.
ТЕЈА: Ваљда... Да ме ови сад не задржаше, завршио бих и последњу сцену... Добро је да се
ти ниси мешала. Само би се изнервирала.
(Сестра се помера да му боље види лице. Крсти се.)
ВЕСЕЛА: О чему причаш, Тејо?
ТЕЈА: Ма, о њима.
ВЕСЕЛА: О коме „њима“, брате рођени? О коме то опет? Боже мили, Боже Господе, једини
и добри мој, Оче наш Свевишњи, Ти који све видиш, подари ми снаге и воље, помози ми да
истрајем, сачувај ми, мили мој Боже, ово мало снаге и разума... (Зазвони телефон...
Сестра се помера и даље гледајући брата који пише. Подиже слушалицу.) Да?... Ти си,
бато... Шта је било?... Није ваљда?... Мајко моја... Боже Господе... Где је сад?... Да... Можеш
45
ли му помоћи?... Љуби те твоја сеја, помози му... Учини све као за мене... Он нам је после
смрти нашег оца био све... Јој, мила мајко... Где лежи?... Ја га морам видети... Не, не, не, ја
га морам одмех видети... Треба ли му крви? Идем, одмах идем!
(Спустила је слушалицу сва у сузама. Пође по кући да нешто тражи, осврће се, не зна где
би и шта би... Теја је устао.)
ТЕЈА: Шта је било?
ВЕСЕЛА: Наш Сава... Сава је... страдао... Мајко моја...
ТЕЈА: Где је страдао?
ВЕСЕЛА: Пао је... са Јагошеве зграде... Наш Сава...
ТЕЈА: Еј, ћале, ћале... Није пао, Весела, скочио је због Нине.
ВЕСЕЛА: Скочио је због Нине? Које Нине?
ТЕЈА: Оне коју је наш брат одвео. Нине Херберт, пољске балерине.
ВЕСЕЛА: Сава скочио због оне пољске балерине?
ТЕЈА: Да.
ВЕСЕЛА: Коју је наш брат одвео?
ТЕЈА: Наш брат. Твој и мој брат.
ВЕСЕЛА: Тејо! Шта причаш, Тејо! Шта то причаш, лудаче луди?! Наш брат је крив? Мој
Јагоша?! Марш! Остави ме! Тејо! Луди Тејо! Луди Тејо! Луди Тејо!
(Весела зграби црну ташницу и вриштећи напусти кућу. Уплашен због избезумљене
сестре, несрећни песник дохвати ципеле, на брзину их обуче – леву на десну ногу а десну
на леву, па истрчи из куће дозивајући.)
ТЕЈА: Весела! Стани, Весела! Весела!
46
9. ДРУГО САМОУБИСТВО
Сава оџачар лежи у шок-соби. Привезан је за апарат који откуцава трептаје срца и душе.
У вену леве руке прима трансфузију. Боца крви виси на металном сталку. На лицу му је
пластична маска за кисеоник. Чађава глава, на белом јастуку, као да спава. У приватно-
службену посету долази милиционер Вуле. Униформисани човек прилази кревету,
гледајући пискави екран, као да проверава колико је Сава жив.
МИЛИЦИОНЕР: Сава, чујеш ли ме, Сава... Ја сам, Вуле... Милиционер Вуле, твој бивши
подстанар... Био сам у патроли кад си страдао... Лекари кажу да ћеш се извући... Веле,
најгоре је прошло... Чујеш ли ме, Сава... Овде је моја сестра Јелена и болничка сестра... Рек’о
сам јој да те стално пази... Како си пао са зграде која има ограду... Шта је било, Сава?...
Чујеш ли ме?...
(Долазе Теја и Весела. Сестра прилази узглављу, ћути, гута бол. Теја рече; једва чујно.)
ТЕЈА: Држи се, ћале. (Весела се загрцну, окрете главу и гласно заплака. Брат је одводи у
страну, шапатом умирујући.) Весела, молим те... Чула си шта је доктор рекао... Весела...
(Милиционер сачека да жена у црнини престане са плакањем; приђе узглавњу, пови се
над несрећником.)
МИЛИЦИОНЕР: Сава... реци ми је л’ те неко гурнуо или бацио одозго? Оданде човек не
може случајно да падне... Шта је било, Сава?... Један разбојник тврди да си прескочио
ограду и скочио, али ја у то не могу да верујем... Ухапсио сам га. Већ је осуђиван... Висок,
смеђ, проћелав, свеже необријан, у црној кожној јакни, фармерицама и патикама... Је л’ те
он бацио?... Чујеш ли ме, Сава?... Само климни главом ако ме чујеш... Или трепни.
ВЕСЕЛА: Бацио га је... Неко га је бацио.
ТЕЈА: Весела, молим те... Није га нико бацио, сам је скочио са Јагошеве зграде.
ВЕСЕЛА: Друже, немојте га слушати, он није нормалан. Ви не знате мога брата, он је,
сирома, луд човек.
МИЛИЦИОНЕР: Знам га, знам га. А зашто, друже, тврдиш да је скочио? Зашто си тако
сигуран?
ТЕЈА: Зато што је, друже, мој брат...
(У собу улази Јагоша Крај. Друг је у беспрекорном црном оделу, брижљиво очешљан на
горе, и са држањем коме једино недостаје каранфил у реверу. Сестра га загрли, пољуби,
заплака му на прсима.)
ВЕСЕЛА: Бато мој, спаси ме... ко Бога те молим... Стално те оптужује за Савину несрећу.
Убеђује ме да си ти крив... Каже да је мој... да је наш Сава због тебе страдао.
47
МИЛИЦИОНЕР: Ја сам сведок, друже Крај. Сад је то и преда мном изјавио.

ЈАГОША: Ја крив? Тејо?
ТЕЈА: Само без дрског и разбојничког чуђења. Тог вашег насилничког чуђења ми је довде!
Довде! Јеси ли одвео Нину Херберт у свој стан? Човек те лепо замолио да јој помогнеш, а
ти као звер...
ЈАГОША: Кога сам одвео у мој стан?
ТЕЈА: Нину Херберт, пољску балерину.
ЈАГОША: Весела, о чему он то прича? Шта му је?
ВЕСЕЛА: Болестан је, бато. Годинама ти понављам да је болестан, да му помогнеш. Све
види-чега нема. Луд је ето шта му је. Луд је!
ТЕЈА: Ко је луд, Весела? Ја све видим „чега нема“. А чега то нема? Сви све видите а правите
се слепи, глуви и неми, због оваквих разбојника и бараба!
ЈАГОША: Тејо...
ТЕЈА: Нисам луд, али ћу полудети. Ускоро ћу стварно бити луд, јер сте све учинили да
полудим. Ово ваше нико нормалан не може да трпи и подноси. Мораш бити или ђубре, или
– луд!
ЈАГОША: Не лај, Тејо. Не лај псето лајаво.
ТЕЈА: Поштени људи не могу више да вас гледају, повлаче се, склањају вам се с пута, у беди
умиру, или се као Сава убијају. Ваши мафијашки успеси су њихови јадни животи и још
јадније смрти. То је ово чега у изобиљу има, а свега осталог стварно нема!
ЈАГОША: Води га!
ТЕЈА: Господари јада, беде, чемера и срама!
(Теја с гађењем вришти, дижући руке према брату и одгурујући сестру која покушава да
га смири. Његове речи и изглед нарушавају погрешно обучене ципеле, које свему дају
изглед велике туге, сажаљења и немоћи. Као да је кловн истрчао пред блиндирани тенк,
да га речима и покретима заустави... Јагоша повика на милиционера.)
ЈАГОША: Шта ме гледаш! Води га!
МИЛИЦИОНЕР: Наређено ми је...
ЈАГОША: У прву лудницу! У лудницу псето! И ја ћу рећи кад је здрав! Води! Води!
(Милиционер зграби коштуњавог Теју и без веће муке га одведе. Јагоша заштитнички
загрли сестру.)
48
ЈАГОША: Опрости Саво, ако си га чуо. Наш несрећни брат је болестан. Док ти оздравиш и он
ће преболети... Идемо, Весела.
ВЕСЕЛА: Остави ме... И ти ме остави... Никуда ја не идем... Никуда... Саво, чујеш ли ме... Ону
гуску, што си ми поклонио за недељни ручак – пустила сам... Прездравила је и одлетала...
Молим те, оздрави... Ти знаш... ти знаш... Молим те, оздрави... Молим те...
(Јагоша ухвати сестру за руку и благо је помери од Савиног узглавља. Одводи је... Негде
из ходника допире њен хистеричан плач. Сава помера руке. Отвара очи. Са напором
дохвати крај цевчице, при дну боце, опусти руку на којој је привезана Нинина марамица,
и прекиде довод крви. Рука клону покрај кревета, а из прекинуте цевчице прокапа крв на
под. Другом руком скиде маску за кисеоник. Пискави звук електрокардиограма поче да се
утишава. Губећи свест, Сава оџачар шапатом изговори.)
САВА: Нина... Нина... Нина...
(И док светлост на сцени трне, док је смењује лепљива тама у коју тоне несрећни
оџачар, у сали, у првом реду партера устаје и дворану први напушта униформисани
милиционер – као рођени брат Вулета милиционера. Одлази замишљен и некако збуњен,
као да је први пут био у позоришту или као да га је прича узнемирила и порекнула да
одмах оде.)
БИЋЕ ВАЉДА ЈЕДНОМ
КРАЈ
49

Клаустрофобична комедија

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Клаустрофобична комедија

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Клаустрофобична комедија

ТЕЈА: Иначе је „оно“... Јеси ли успео цело „оно“ да прочиташ?

ТЕЈА: Да... Шта је било? Зашто ме тако гледаш? Зашто се крстиш?

2. „БАЛЕРИНА НИНА ХЕРБЕРТ НЕСТАЈЕ СА СЦЕНЕ НАРОДНОГ

3. САВА ОЏАЧАР СРЕЋЕ НИНУ ХЕРБЕРТ У КОСТИМУ ДЕЗДЕМОНЕ

САВА: Ти... Рускиња?

(Милиционер прислони подужу металну шипку уз контејнер, извади табакеру, понуди

САВА: Не... ништа.

4. СВЕ ЗБОГ ЈЕДНОГ РУСКОГ ФИЛМА

5. КО ЈЕ ЖАН УНГА БУМАНГО? ШТА ЈЕ? ОДАКЛЕ ЈЕ? И – ГДЕ ЈЕ ТО?

МИЛИЦИОНЕР: Неко је у позоришту скрива?

6. СВЕТЛУЦАВИ ПРСТЕН НА ЦРНОМ ДЛАНУ

НИНА: Najn, najn, najn…

НИНА: Tak, tak.

ТЕЈА: Да. Најбитније.

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

САВА: Што онда побисте међеде?

МИЛИЦИОНЕР: Ето... Да...

МИЛИЦИОНЕР: Ни ја теби не би веровао да ми ово причаш. Таква представа се приказује.

8. ПОКУШАЈ УБИСТВА ВАН СЦЕНЕ

ЈАГОША: Шта да Ти Вам Јој помогнем?

МИЛИЦИОНЕР: Друже Јагоша...

МИЛИЦИОНЕР: Ја сам сведок, друже Крај. Сад је то и преда мном изјавио.

БИЋЕ ВАЉДА ЈЕДНОМ

You might also like