DR Marjan Boskovic Anatomija Coveka Deskriptivna I Funkcionalna Visa Med Skola PDF

(j Is^ ^
Dr Marjan 3. Bošković
V
DESKRIPTIVNA I FUNKGIONA
Naučna KMD
BEOGRAD, 2003.
-i' C i I '-
SADRZAJ
OPŠTI DEO
UVOD................................................... .......................................................................9
1. O MIKROSKOPSKOJ GRAĐI ČOVEČJEG TELA .............................................................10
1. NAUKA O ĆELLTI (CYTOLOGLA) ........ ......................................................................10
2. NAUKA O TKIVIMA (HISTOLOGIA)..................................... ......................................11
Epitelno tkivo ..............................................................................................................11
Potpomo tkivo.............................................................................................................12
Mišićno tkivo ...............................................................................................................14
Nervno tkivo ......................................................................................................; ......-16
3. NAUKA O ORGANIMA (ORGANOLOGIA) .......................................... ................... .....17
II ČOVEČJE TELO KAO CELINA .................................................................... ......i. ...... 17
1. RAZVITAK ČOVEKA..................................................... ............................................17
Razvitak začetka čoveka ..............................................................................................17
Rastenje čoveka..........................................................................................................20
2. ODLIKE OBLEKA ČOVEČJEG TELA ................................................................. ..........21
Delovi čovečjeg tela
............................................................................................................................•
— .........................................................................................................................21
O proporcijama tela.....................................................................................................23
0 konstituciji čoveka ......... .........~........................- ...................................................24
Osnovni stav čoveka ............................................................................................. »...24
III. PODELA SISTEMATSKE ANATOMUE ................................................... ....................25
Posebni deo
OSTEOLOGIA
UVOD.........................................................................................................................26
1 KOSTUR TRUPA.................................................................................... ............ .....29
1. KOSTIKIČMENOG STUBA ............ ............................................................................29
Zajedničke odlike pršljenova ........................................................................................29
Posebne odlike pršljenova .................................................; .......... ....... ......... ...........30
Kičmeni stub kao celina. ...................................................i ... ....... .............. ...............32
2. KOSTI GRUDNOG KOŠA ............................................ .............................................33
GRUDNI KOŠ KAO CELINA............................................. ....- .................... ..................35
II. KOSTUR GLAVE ........................................... .................. ..... ..................... ...........35
1. KOSTI LOBANJE (OSSA CRANII) .................................. .......................... ................38
2. Kosti Иса (OSSA FACIEI) .........................................................................................45
KOSTUR GLAVE KAO CELINA......................................................................................................47
III. KOSTI GORNJEG UDA .............................................................................................51
IV. KOSTI DONJEG UDA................................................................................................59
Karlica (pelvis) ........................ .................................................. ..............................................61
Kosti noge kao celina .............................. ..................................................................................67
SYNDESMOLOGIA
UVOD .......................................................................................................................................69
1. NEPOKRETNI ZGLOBOVI ........ ................................................................................69
2. POKRETNI ZGLOBOVI.............................................................................................69
I. ZGLOBOVI TRUPA ................................................................ .................................................71
1. SPOJEVI KIČMENOG STUB A (JUNCTURAE COLUMNAE VERTEBRALIS).......................71
Statika kičmenog stuba ..............................................................................................................72
Dinamika kičmenog stuba ..........................................................................................................73
2. SPOJ KIČMENOG STUBA S GLAVOM ........................................................................73
3. SPOJEVI GRUDNOG KOŠA.......................................................................................74
SMehanika spojeva grudnog koša ...................................................................................75
П. ZGLOBOVI GLAVE........................................................................... ......................................75
III. ZGLOBOVI GORNJEG UDA .......................................................................................77
IV. ZGLOBOVI DONJEG UDA .........................................................................................82
MYOLOGIA
UVOD .......................................................................................................................................92
OPŠTA MEHANIKA MIŠIĆA............................................................... ........... .......
.....................................................................................................,...........95
L MIŠIĆI TRUPA........................................................... ..........................1 ................................97
1. MIŠIĆI LED A .........................................................................................................97
Površni mišići leđa .....................................................................................................................97
Duboki mišići leđa .................... ..............................................................................................100
Dejstvo dubokih mišića leđa .....................................................................................................102
Fascije leđa .............................................................................................................................103
2. MIŠIĆI TRBUHA ...................................................................................................103
Aponevrotična ploča prednjeg zida..................... ...................> ............ ... ... ............................104
Dejstvo prednje-bočnih mišića ..................................................................................................105
Fascije trbušnog zida ...............................................................................................................106
Slabe tačke trbušnog zida.........................................................................................................106
3. MIŠIĆI GRUDNOG KOŠA .......................................................................................107
Površni grudni mišić ............................................................................................... .................107
Duboki grudni mišići ................................................................................................................108
Mehanika disanja.....................................................................................................................110
Fascije grudnog koša ...............................................................................................................112
4. MIŠIĆI VRATA ................................................ .....................................................112
Dejstvo vratnih mišića ..............................................................................................................115
Fascije vrata............................................................................................................................115
П. MIŠIĆI GLAVE...:.................................................................................................................116
1. MIMIČNIMIŠIĆI ....................................................................................................116
Dejstvo mimičnih mišića ...........................................................................................................118
2. MASTIKATORNI MIŠIĆI.........................................................................................119
Dejstvo mastikatornih mišića ....................................................................................................120
Fascije glave ........................................................................................................... ...............120
III. MIŠIĆI GORNJEG UDA .......................................................................................................121
l.MIŠIĆI RAMENA ....................................................................................................................121
Dejstvo mišića ramena...............................................................................................123
2. MIŠIĆI NADLAKTA ..............................................................................................124
Dejstvo mišića nadlakta .............................................................................................126
3. MIŠIĆI PODLAKTA ..............................................................................................126
Dejstvo mišića podlakta .............................................................................................129
4.MIŠIĆI ŠAKE .......................................................................................................130
DEJSTVO MIŠIĆA ŠAKE...................................: .........................................................132
RUKA KAO CELINA ...................................... .............................................................132
IV. MIŠIĆI DONJEG UDA................................................. ..........................................133
1.MIŠIĆI BEDRA .....................................................................................................133
2.MIŠIĆI BUTA .......................................................................................................135
Bedreni i butni mišići .................................................................................................139
3. MIŠIĆI POTKOLENICE .........................................................................................141
4. MIŠIĆI STOPALA .............................................................*.................................144
Mišići potkolenice i stopala kao celina .........................................................................145
SPLANCHNOLOGIA
UVOD .......................................................................................................................147
I. PRIBOR ZA VARENJE (APPARATUS DIGESTORIUS)...................................................149
USNA DUPLJA (CAVUM ORIS).....................................................................................149
ZUBI (DENTES) .........................................................................................................152
JEZIK (LINGUA)................................................................. .......................................155
ŽDRELO (PHARYNX) ..................................................................................................157
JEDNJAK (ESOPHAGUS) .............................................................................................159
ŽELUDAC (VENTRICULUS S. GASTER).........................................................................160
TANKO CREVO (INTESTINUM TENUE) ........................................................................164
DEBELO CREVO (INTESTINUM CRASSUM) ..................................................... ............166
JETRA (HEPAR) ................................................, ......................................................-168
GUŠTERAČA (PANCREAS) ..........................................................................................170
II. PRIBOR ZA DISANJE (APPARATUS RESPIRATORIUS) ..............................................171
NOSNA DUPLJA (CAVUM NASI) ..................................................................................171
GRKLJAN (LARYNX)......................................................................................... .........173
DUŠNIK (TRACHEA) I DUŠNICE (BRONCHI) ................ . ..............................................176
PLUĆA (PULMONES) ..................................................................................................177
GRUDNA DUPLJA (CAVUM THORACIS)........................................................................182
III. MOKRAĆNO-SPOLNI PRIBOR (APPARATUS UROGENITALS)................................ ...182
1. MOKRAĆNI ORGANI (ORGANA UROPOETICA) ..................................................... 182
Bubreg (Ren) ............................................................................................................183
Mokraćna bešika (Vesica urinaria) ....................................... ......................................186
Mokraćna cev (urethra) ..............................;....... ......................................................187
2. SPOLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA) ...............................................................187
A. MUŠKI SPOLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA MASCULINA) .................................188
Semenik (testis) ..................... ......... ................... .... .................. ........... ....•; .......188
Semeni kanali .................................................................... ......................................189
Spoljni spolni organi (Partes genitales externae)..........................................................191
B. ŽENSKI SPOLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA FEMININA)...................................193
Jajnik (ovarium) ........................................................................................................193
Jajovod (tuba uterina) ...............................................................................................195
Materica (uterus) ......................................................................................................196
Usmina (vagina) ........................................................... ............................>••■■'•......... 198
Spoljni spolni organi (Partes genitales externae).........................................•'—'•••
..............................................................................................................■••• 198
Međica (perineum) ......................... .............. ............................................................199
Mehanika međice ...........1 .................................... ......................................................201
TRBUŠNA MARAMICA (PERITONEUM) ..........................................................................202
TRBUŠNA DUPLJA (CAVUM ABDOMINIS)................ .....................................................204
ENDOKRINE ŽLEZDE (GLANDULAE SINE DUCTIBUS) .....................................................205
ANGIOLOGIA (SYSTEMA VASORUM)
UVOD.........................................................................................................................208
SRCE(COR) .................................................................................................................210
SRČANA KESA (PERICARDIUM)........................................................ ...........................218
ARTERIJSKI SISTEM .................. .............................................. .................................218
Truncus pulmonalis .....................................................................................................218
Aorta ...................................................................................................................... ..218
1. GRANE LUKA AORTE ............................................................................................219
A. carotis communis ....................................................................................................219
A. subclavia ................................................................................................................221
2. GRANE GRUDNE AORTE .......................................................................................222
3. GRANE TRBUŠNE AORTE ......................................................................................223
A. iliaca communis ......................................................................................................224
A. iliaca externa ..........................................................................................................225
VENSKI SISTEM ................:.........................................................................................227
VENE VELIKOG KRVOTOKA ................................ .........................................................227
1. V. CAVA SUPERIOR...............................................................................................227
V. brachiocephalica .....................................................................................................227
V. jugularis interna........................ ............................... .............................................227
V. subclavia ................................................................................................................228
2. V. CAVA INFERIOR ...............................................................................................229
V. iliaca communis ......................................................................................................230
V. iliaca interna ...........................................................................................................230
V. iliaca externa ..........................................................................................................230
Razvoj krvnih sudova ......... ........................................................................................231
Fetalni krvotok ............................................................................................................231
KRV ..................... .... ................................ ........................... ....................................232
HEMATOPOETIČNI ORGANI .........................................................................................233
LIMFNI SISTEM (SYSTEMA LYMPHATICUM) ..................................................................234
DUCTUS THORACICUS ................................................................................................235
SLEZINA (LIEN) ................................................ .........................................................237
NEUROLOGIA
UVOD.........................................................................................................................239
CENTRALNINERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM CENTRALE)........ ............................241
I. KIČMENA MOŽDINA (MEDULLA SPINALIS).............................................................241
II. MOZAK (ENCEPHALON) .......................................................................................243
1. RHOMBENCEPHALON............................................................................................244
SPOLJNIIZGLED PRODUŽENE MOŽDINE I MOSTA .........................................................244
MALI MOZAK (CEREBELLUM) .......................................................................................245
ČETVRTA MOŽDANA KOMORA (VENTRICULUS QUARTUS) .............................................246
2. SREDNJI MOZAK (MESENCEPHALON) ....................................................................246
SIVA MASA MOŽDANOG STAB LA .................................................................................246
BELA MASA MOŽDANOG STAB LA ...............................................................................251
3. MEĐUMOZAK (DIENCEPHALON)...........................................................................252
4. VELIKI MOZAK (TELENCEPHALON) ......................................................................253
SIVA MASA VELIKOG MOZGA .....................................................................................255
BELA MASA VELIKOG MOZGA.....................................................................................257
PUTEVI NERVNOG SISTEMA............................. .........................................................257
MOTORNI PUTEVI.....................................................................................................258
SENZITIVNI PUTEVI ..................................................................................................259
SENZORIJELNI PUTEVI ..............................................................................................260
MOŽDANICE (MENINGES) ..........................................................................................262
KRVNI SUDOVI..........................................................................................................262
PERIFERNI NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM PERIPHERICUM)............................263
MOŽDANI ŽIVCI (NERVI CRANIALES) .........................................................................263
KIČMENI ŽIVCI (NERVI SPINALES) ................................................'. ...........................269
VRATNI SPLET (PLEXUS CERVICALIS)......................................................................'. .270
RAMENI SPLET (PLEXUS BRACHIALIS)........................................................................271
MEĐUREBARNI ŽIVCI (NN. INTERCOSTALES)..............................................................273
SLABINSKI SPLET (PLEXUS LUMBALIS) .......................................................................274
KRSNI SPLET (PLEXUS SACRALIS) ..............................................................................274
STIDNII TRTIČNI SPLET (PLEXUS PUDENDUS ET COCCYGEUS)....................................276
AUTONOMNI NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM AUTONOMICUM) ..... ..................277
PARS SYMPATHICA....................................................................................................277
PARS PARASYMPATHICA ................................................................... ............,..........280
ORGANA SENSUUM
UVOD .......................................................................................................................281
ORGAN ZA VID (ORGANUM VISUS).............................................................................281
OČNA JABUČICA (BULBUS OCULI) ..............................................................................281
POMOĆNI ORGANI OKA (ORGANA OCULI ACCESSORIA) ..............................................286
ORGAN ZA SLUHI ZA RAVNOTEŽU (ORGANUM VESTIBULOCOCHLEARE) .......................288
SPOLJNO UHO (AURIS EXTERNA)...............................................................................288
SREDNJE UHO (AURIS MEDIA) ...................................................................................290
UNUTRAŠNJE UHO (AURIS INTERNA) .........................................................................291
ORGAN ZA UKUS (ORGANUM GUSTUS).......................................................................294
ORGAN ZA MIRIS (ORGANUM OLEACTUS) ..................................................................294
ČULO ZA POVRŠNII DUBOKI SENZIBILITET ............................................................... 294
KOŽA INJENE TVOREVINE .........................................................................................295
BELA MASA MOŽDANOG STAB LA ..................................................
3. MEĐUMOZAK (DIENCEPHALON)..............................................
4. VELIKI MOZAK (TELENCEPHALON) ..........................................
SIVA MASA VELIKOG MOZGA ........................................................
BELA MASA VELIKOG MOZGA ........................................................
PUTEVI NERVNOG SISTEMA ..........................................................
MOTORNI PUTEVI.........................................................................
SENZITIVNI PUTEVI ......................................................................
SENZORIJELNI PUTEVI..................................................................
MOŽDANICE (MENINGES) .............................................................
KRVNI SUDOVI .............................................................................
PERIFERNI NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM PERIPHERICUM)
MOŽDANI ŽIVCI (NERVI CRANIALES) .............................................
KIČMENI ŽIVCI (NERVI SPINALES).................................................
VRATNI SPLET (PLEXUS CERVICALIS) ............................................
RAMENI SPLET (PLEXUS BRACHIALIS)............................................
MEĐUREBARNIŽIVCI (NN. INTERCOSTALES) ..................................
SLABINSKI SPLET (PLEXUS LUMBALIS)...........................................
KRSNI SPLET (PLEXUS SACRALIS) ..................................................
, STIDNII TRTIČNI SPLET (PLEXUS PUDENDUS ET COCCYGEUS) .....
AUTONOMNI NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM AUTONOMICUM)
PARS SYMPATHICA .......................................................................
PARS PARASYMPATHICA ...............................................................
ORGANA SENSUUM
UVOD .........................................................................................................
ORGAN ZA VID (ORGANUM VISUS)...............................................................
OČNA JABUČICA (BULBUS OCULI) ................................................................
POMOĆNI ORGANI OKA (ORGANA OCULI ACCESSORIA).................. .............
ORGAN ZA SLUH I ZA RAVNOTEŽU (ORGANUM VESTIBULOCOCHLEARE)
SPOLJNO UHO (AURIS EXTERNA).................................................................
SREDNJE UHO (AURIS MEDIA) ....................................................................
UNUTRAŠNJE UHO (AURIS INTERNA)...........................................................
ORGAN ZA UKUS (ORGANUM GUSTUS) ........................................................
ORGAN ZA MIRIS (ORGANUM OLEACTUS) ....................................................
ČULO ZA POVRŠNIIDUBOKI SENZIBELITET...................................................
KOŽA INJENE TVOREVINE............................................................................
О Р Š T I DEO
UVOD
Anatomija čoveka je nauka o obliku i građi njegovog tela. Njen naziv potiče od grčke
rečianato-
me - što znači raščlanjivanje sečenjem, pošto je u to doba jedina metoda proučavanja
grade živih bića bi-
la disekcija - rasecanje njihovih leševa. Anatomija i fiziologija, koja proučava funkcije
čovečjeg tela i
njegovih organa, predstavljaju biologiju čoveka. Biologija čoveka, pored anatomije i
fiziologije, obuhvata
i nauku o razvitku (embryologia), koja proučava ne samo individualno ili ontogenetsko
razviće čoveka
(ontogenesis) već i njegovu evoluciju ili filogenezu (phylogenesis).
Anatomija proučava telo zdravog čoveka, oblik, položaj i strukturu njegovih
mnogobrojnih delo-
'va, odnosno organa. Ona proučava takođe i promene oblika i grade organa, koje se
kao neprekidan pro-
ces odigravaju u čovečjem telu u toku celog života. Ova nestabilnost oblika i grade
organa je posledica
promena njihovih funkcija, koje bivaju izazvane spoljašnjim uslovima (socijalni,
klimatski, uslovi rada).
Oblik, grada i funkcija organa su u tesnoj uzajamnoj vezi i zavisnosti. Oni predstavljaju
jednu nedeljivu
celinu, u kojoj glavnu ulogu ima funkcija. Funkcija, pod uticajem spoljašnjih faktora, teži
uvek da sebi
stvori formu - oblik i strukturu - koja će joj omogućiti optimalne uslove za rad, držeći se,
pri tome, uvek
principa da s minimumom materijala omogući sebi maksimulni efekat. Istina, normalno
nijedan organ čoveč-
jeg tela s odgovarajućim materijalom ne daje maksimum svoje funkcije, već poseduje
rezervnu snagu -
potencijal, koji dolazi do izražaja samo kod velikih napora ili u slučaju kada treba da
preuzme funkciju
drugog, uklonjenog organa (osobe s jednim bubregom, s jednim plućnim krilom). Ovo
funkcionalno pri-
lagođavanje oblika i grade je suština vitalnosti organa i organizma, osnova za njihovo
održavanje i razvi-
tak. Pojačavanjem funkcije organi se povećavaju (hipertrofija) i obratno, smanjenje i
prestanak funkcije
povlači za sobom njihovo postepeno propadanje (atrofija) i nestanak. Zbog toga,
proučavanje oblika i
grade u vezi sa funkcijom svakog organa i sistema organa, tj. proučavanje tela živog i
zdravog čoveka tre-
ba da bude krajnji cilj savremene, fimkcionalne anatomije čoveka. Anatomske činjenice,
povezane sa živo-
tom, sa funkcijom, dobijaju svoju punu naučnu vrednost i svoj praktički značaj za sve
naučne discipline
koje proučavaju čoveka. Pored toga, funkcionalna anatomija treba da proučava ljudski
organizam i kao
celinu, u kojoj se organi i sistemi organa razvijaju i funkcionišu u medusobnoj zavisnosti
i uzajamnom
dejstvu. Promene jednog organa ili funkcionalnog sistema povlače za sobom manje ili
vec'e promene u
celom organizmu (zakon korelacije).
Proučavanje anatomije čoveka ima naučni i praktični značaj. Kao jedna od bioloških
nauka, anatomija ukazuje na pu-
teve i zakonitosti evolucije materije od najprostijeg organizma do najsavršenijeg - do
čoveka. Njen praktični značaj je Ito pred-
stavlja neophodnu osnovu za sve druge naučne discipline koje proučavaju ljudski
organizam, bilo zdrav ili bolestan. Za studije
fizičkog vaspitanja ona je osnova za skoro sve ostale predmete, a naročito za fiziologiju,
biomehaniku, kinezi terapiju i vežbe ob-
likovanja. Pored toga, znanje iz funkcionalne anatomije pribora za kretanje omogućuje
stručnjaku za fizičko vaspitanje da usvo-
joj praksi izvrši anatomsku analizu položaja i pokreta čovečjeg tela. Na osnovu tih
analiza on se postepeno sve više osposobljava
da shvati ne samo suštinu svih pokreta i položaja već i da primeni izvesne izmene ili
dopune u cilju celishodnijeg izvođenja poje-
dinih pokreta i položaja - u cilju poboljšanja umešnosti i povećanja efekta iz bilo kojeg
domena fizičke kulture, sporta i rada.
Prema načinu izlaganja sastava i sklopa čovečjeg tela razlikuju se vise vrsta
anatomije. Sistematska
anatomija proučava ljudski organizam, oblik i gradu njegovih organa po funkcionalnim
sistemima. Topo-
grafska ili mediko-hirurska anatomija, koja je od velikog značaja za medicinske studije,
izučava međusobne
odnose organa, njihove projekcije prema skeletu i površini tela, kao i sastavne elemente
predela i delova
čovečjeg tela. Sem sistematske i topografske anatomije postoje i druge vrste anatomija:
rendgenska,pla-
stična, komparativna. Plastična ili površinska anatomija posvećuje glavnu pažnju
spoljašnjem obliku čo-
večjeg tela, kako u miru tako i u pokretu. Komparativna anatomija je, u stvari,
sistematska anatomija ži-
votinjskog sveta i čoveka, koja prikazuje povezanost i postupnost u razvitku i
usavršavanju oblika i struk-
ture organizma. Osnova za sve ove vrste je sistematska anatomija, jer dabi se ljudski
organizam razumeo
kao celina, neophodno je najpre upoznati njegove sastavne delove, pošto se bez dobre
analize ne može
izvršiti nikakva sinteza.
Sistematska anatomija u svojim izučavanjima oblika, grade i razvitka čovečjeg tela
zahteva, pored
disekcije, i upotrebu aparata, lupe i mikroskopa, koji povećavaju vidljivost oka.
Mikroskop, naročito
elektronski ili ultramikroskop, omogućio je da se duboko prodre u suštinu oblika,
strukture i funkcije
osnovnih jedinica grade živih bića.
I
O MIKROSKOPSKOJ GRAĐI ČOVEČJEG TELA
Mikroskopsku građu čovečjeg tela proučavaju nauka o celiji, nauka o tkivima i nauka
o organi-
ma.
1. NAUKA O ĆELIJI (CYTOLOGIA)
Ćelija (cellula) je osnovna jedinica grade živih bića. Njena veličina varira od 2 do 3
mikrona pa do
veličine koja je vidljiva golim okora. Kod jednoćelijskih živih bića, praživotinja
(protozoae), oblik celije je
loptast, a kod višećelijskih bića (metazoae) veoma raznolik. Kod svake c'elije razlikuju
se glavni i sporedni
delovi. Glavni delovi celije, bez kojih je nemoguć njen opstanak, jesu njeno telo i jedro
(si. 1). Osnovna
supstancija celije, njenog tela i jedra, jeste protoplazma, koja je poluprozračna, veoma
složena koloidna
tečnost. Na površini ćelije tanki, gušći sloj protoplazme obrazuje ćelijinu opnu,
membranu.
Osnovna supstancija ćelijinog tela - cytoplasma, predstavljena je mrežom lanaca
posebnih belančevina - polipeptida.
Okviri mreže ispunjeni su vodom (80%), ugljenim hidratima i lipoidima. Zrnast, penast
ili mrežast izgled citoplazme, posmatra-
ne pod mikroskopom, odraz je samo pojedinih stadijuma njene funkcije.
Ćelijino jedro (nucleus) kod žive ćelije ima izgled homogene loptice, koja je gušćim
slojem jedame
protoplazme (caryoplazma) odvojena od citoplazme. Kod mikroskopskih proučavanja
zbog fiksiranja i bo-
jenja u jedru se pojavljuju mreža i jedarce, koji se sastoje od hromatina, od posebne
belančevine koja sadrži
nukleinske kiseline i lako prima boje. Jedarce (nucleolus) ima važnu ulogu u stvaranju
belančevina ćelije.
Jedro je veoma važno za funkcije c'elije i uvek se postavlja tamo gde je proces u
celiji najaktivniji. Ako funkcije celije
iziskuju pojačanu aktivnost jedra, ono povećava svoju površinu i menja odnos sa
citoplazmom time što se izduži ili izdeli u vise
segmenata. Kod bakterija, koje su najdinamičnija živa bića, jedro je u vidu prašine
rasuto po celoj celiji.
U telu ćelije nalaze se i sporedni delovi, od kojih su najstalniji i najvažniji centrozomi
mitohondrije. Centrozom ima oblik sićušne loptice (centriolus) oko koje su zrakasto
grupisane
vlaknaste formacije citoplazme. On se nalazi u blizini jedra i igra važnu ulogu prilikom
deobe
c'elije. Mitohondrije su sitna zrnca ili končići različitog oblika. One učestvuju u
razgrađivanjui
u sintezi materije u ćeliji.
Ćelija ispoljava sva svojstva koja karakterišu živo biće. Naime, ona
ima sposobnost da vrši razmenu materija; zatim da reaguje na nadražaj, pre-
noseći ga ili vršeći pokret, i najzad da raste i da deobom daje nove c'elije. Deo-
ba ćelije omogućava ne samo razmnožavanje jednoćelijskih živih bića veći za-
menu ostarelih, istrošenih ćelija kod višećelijskih organizama.
Deoba ćelija vrši se na dva načina - neposredno i posredno. Neposredna deoba
> (amitosis) retka je i sreće se jedino kod nižih bića. Ona se sastoji u
jednostavnom predvajanju
, . Ja c'elije, njenog telai jedra, u dve nove c'elije. Posredna deoba
(mitosis) složenija je i sastojiseiz
1. Opna celije - 2. Citoplazma - četiri stadijuma (sl. 2). U prvom stadijumu (profaza)
ćelijino jedro gubi opnu i njegov hroma-
3. Jedro - tin obrazuje dugačka uklupčana vlakna. U centrozomu
centriolus se predvoji i njegovi delovi
4. Centriolus - 5. Centrosfera dolaze ka polovima c'elije. Između oba centriolusapružaju
se vlakanca centrosfere. U drugom
stadijumu (metafaza) hromatinska vlakna se iskidaju u određen broj štapic'astih
delova, hro-
mosoma. Broj hromozoma, koji se smatraju glavnim nosiocima naslednih osobina,
određen je i stalan za svaku vrstu (za čoveka
48). Hromozomi se savijaju u vidu petlje, cepaju uzdužno i grupišu u sredini ćelije u dve
ekvatorijalne ploče. U trećem stadijumu
(anafaza) petlje hromozoma odlaze sa ekvatorijalnih ploča ka polovima ćelije, ka
centriolusu. U četvrtom stadijumu (telofaza)
hromozomi se spajaju i obrazuju jedro, a citoplazma se predvoji potpuno. Na taj način
postaju dve nove, mlađe celije.
Ćelije višećelijskih živih bića ne ispoljavaju sva životna svojstva u podjednakoj meri.
Vršeći
uglavnom samo jednu od funkcija života, one dobijaju posebne odlike u pogledu svog
izgleda i grade.
Nastaje tzv. morfološko diferenciranje celije prema njenom fiziološkom dejstvu, koje
stupa u prvi red, is-
pred ostalih njenih životnih funkcija. Na taj način iz prvobitno nediferencirane celije
postaju: epitelne,
potporne, mišićne i nervne celije, koje se međusobno razlikuju, kako po svome obliku i
strukturi, tako isto i
po svojoj funkciji. Udružene diferencirane c'elije čovečjeg tela, koje su istih morfoloških i
fizioloških oso-
bina, obrazuju tkiva.
V VI VII
SI. 2. Shematske slike posredne deobe celije
I, II i III profaza; IV metafaza; V i VI anafaza; VII i VIII telofaza
2. NAUKA O TKIVIMA (HISTOLOGIA)
U čovečjem telu postoje četiri osnovne vrste tkiva: epitelno, potporno, mišićno i nervno.
Epitelno tkivo
Epitelno tkivo sastoji se samo iz ćelija koje obrazuju opne i pokrivaju površine tela,
bilo spolja-
šnje ili unutrašnje. Njegova glavna uloga je da reguliše odnos izmedu čovečjeg tela i
spoljne sredine, kao
i određene odnose između pojedinih organa. U odnosu na spoljnu sredinu c'elije
epitelnog tkiva regulišu
promet materija, sprečavaju ulaz ili dejstvo štetnih (pokrovni epitel), a omogućavaju
ulazak korisnih i neo-
phodnih za život organizma (resorptivni epitel) ili izlazak nepotrebnih, štetnih materija
{secernirajući epi-
tel). Ćelije epitelnog tkiva grupišu se i obrazuju jednoslojne i višeslojne epitele čovečjeg
tela (si. 3).
®T®
ф
SI. 3. Epitelno tkivo

I. Ljuspasti epitel (endotel) - 2. Kockasti epitel - 3. Cilindrični epitel - 4. Trepljasti
troslojni cilindrični epitel (respiratorni) - 5.
Pločasti slojeviti epitel - 6. Slojeriti epitel prolaznog tipa
Jednoslojni epitel, prema obliku svojih c'elija, deli se na: ljuspasti,pločasti, kockasti \
cilindrični. Ljuspasti epitel ili endo-
tel (endothelium) sastavljen iz vrlo tankih, pljosnatih ćelija, oblaže serozne i sinovijalne
opne, kao i zidove krvnih i limfnih sudo-
va. Njegove celije odlikuju se sposobnošću da se izdvoje, zaokrugle i da fagocitiraju
sitne korpuskularne elemente, koje uvlače u
sebe i uništavaju kao nepotrebne ili štetne po organizam čoveka.
Višeslojni epitel, prema obliku delija površnog sloja, deli se na: cilindrični,pljosnati i
epitelprelaznog tipa. Cilindrični epi-
tel oblaže disajne puteve i mokraćnu cev. Pored cilindričnih on ima vretenaste i okrugle,
bazalne celije. Cilindrične celije disaj-
nih puteva na svom slobodnom kraju imaju tanke protoplazmatične produžetke, treplje
(respiratorni tip epitela). Višeslojniploća-
sti epitel sastoji se iz jednog sloja bazalnih, matičnih ćelija, prizrnatičnog oblika i od
nekoliko slojeva ćelija mnogougaonog obli-
ka, povezanih međusobno sistemom protoplazmatičnih končic'a. Ćelije površnih slojeva
ovog epitela su spljoštene. One otpadaju
u vjdu sitnih ljuspica i bivaju zamenjene slojevima iz dubine. Ovaj tip epitela sreće se na
površini tela (koža i shizokoza). Slojevit
epitel prelaznog lipa, koji oblaže mokraćne puteve, karakterišu mnogougaone krupne
ćelije površnog sloja.
Pored uloge u kontroli prometa materija između organizma i spoljne sredine, ćelije
epitelnog tki-
va, pojedine ili čitava grupa, daljim diferenciranjem obrazuju žlezdani epitel. One se
osposobljavaju da u
svojoj protoplazmi stvaraju određene.materije i da ih izbacuju - luče, bilo u spoljnu
sredinu {spoljašnje lu-
čenje) ili u unutrašnju sredinu čoveka, u krv i limfu (unutrašnje lučenje). Epitelno
žlezdano tkivo mogu da
predstavljaju samo pojedine usamljene ćelije ili veća grupa ćelija, koje se izdvajaju iz
pokrovnog epitela i
obrazuju posebne organe - žlezde (glandulae).
Potporno tkivo
Ćelije potpornog tkiva su, za razliku od epitelnog, razmaknute, postavljene na većem
ili manjem
rastojanju i prostore između njih ispunjava međućelijska supstancija, koja mu daje
manju ili veću čvrsti-
nu - otpornost. Potporno tkivo ispunjava prostore izmedu ostalih tkiva i organa čovećjeg
tela, graded im
negativ, otisak njihovih oblika. Ono omotava i povezuje međusobno delove čovečjeg
tela, počev od naj-
manjih pa do najkrupnijih, gradeći im skelete, omotače i veze. Zahvaljujući njemu,
čovečje telo i organi
dobijaju svoj karakteristični oblik i posebnu strukturu. Bez njega bi sva ostala meka
tkiva čovečjeg tela
pod uticajem zemljine teže obrazovala bezobličnu, pihtijastu gomilu. Potporno tkivo
prema glavnim odli-
kama svoje funkcije pojavljuje se u tri osnovna vida - kao vezivno, hrskavično i koštano
tkivo (si. 4 i 5).
Pored toga, u potporno tkivo spadaju krv i limfa, o kojima će biti reči u jednom od
narednih poglavlja.
1. Vezivno tkivo
Ćelije vezivnog tkiva (fibrociti) jesu pljosnate i s protoplazmatičnim produžecima,
pomoću kojih
se dosta često medusobno spajaju i obrazuju koloniju ćelija, siricicijum. Posmatrane
bočno, s profila, one
su vretenastog oblika. Kod izvesnih nadražaja vezivna ćelija se izdvaja od okolnih ćelija,
zaokrugljujei
postaje histocit, koji se odlikuje sposobnošću fagocitoze. Pored fibrocita u vezivnom
tkivu sreću se okru-
gle ćelije, mastociti, koje su prepune sitnih zmaca, granula. Ove granule predstavljaju
materiju (heparin)
koja sprečava zgrušavanje krvi.
U međućelijskoj masi, koja je sluzne prirode, nalaze se vezivna vlakna. Vezivna
vlakna sastoje se
iz vlakanaca,/z£>ri7<2, koja predstavljaju lanac micela, tj. molekularnih agregata
svrstanih u nizove. Veziv-
na vlakanca su produkt vezivnih ćelija. Prema svojim funkcionalnim i morfološkim
odlikama ona se dele
na kolagena, elastičria i mreiasta.
Kolagena vlakanca sastoje se iz niza micela štapićastog oblika. Ona su veoma tanka,
debljine 20-250 m|i, pokazuju po-
prečnoprugastu strukturu, tamna i svetla polja, i jako su osetljiva na kiseline i alkalije.
Kuvanjem iz njih se izdvaja želatin, po če-
mu su i dobila svoj naziv (kola - želatin, tutkalo). Kolagena vlakanca se udružuju i
obrazuju vezivna vlakna i snopiće, koji su bla-
go talasasti. Ona su savitljiva, ali vrlo otporna na uzdužna izvlačenja. Zbog toga su jako
pogodna za tetive mišića i zglobne veze,
koje trpe dugotrajna i jaka istezanja.
Elastična vlakanca su različite debljine, granaju se i obrazuju mrežu, na čijim
čvorovima se proširuju u vidu pljosnatih
zadebljanja. U stanju mirovanja micele vlakanaca su uvijene i zbog toga je moguc'no
njihovo istezanje. Prilikom istezanja elastic-
no vlakno povećava svoju dužinu do dva i po puta i po prestanku sile stezanja vraća se
na svoju prvobitnu dužinu. Elastična vla-
kanca, za razlika od kolagenih, jako su otporna prema kiselinama i alkalijama.
Mreiasta vlakanca su veoma tanka i nežna, ukrštaju se međusobno i obrazuju
mrežu. Ona obrazuju bazalne opne izme-
du epitela i vezivnog sloja i najnežnije omotače u čovečjem telu, koji obavijaju osnovne
jedinice grade pojedinih organa, kao što
su ćelije masnog tkiva, mišićno vlakno, krajnji ogranci žlezda itd. Pri prebacivanju s
jedne na drugu jedinicu grade organa mreža-
sta vlakanca grade zamke, koje omogućavaju međusobna pomeranja jedinica grade -
elastičnost u organu.
Mrežasta, elastična i kolagena vlakanca predstavljaju, u stvari, isti sistem, koji se
pojavljuje u raz-
ličitom obliku, u zavisnosti da li vezuje i omotava osnovne ili krupnije elemente grade
jednog organa.
Osnovne elemente grade organa obavijaju i povezuju međusobno najnežnija, mrežasta
vlakanca, a krup-
niju jedinicu grade, koja se sastoji iz vise ćelija, obavijaju i povezuju sa susednom
drugom jedinicom ko-
lagena vlakna. Kolagena vlakna obavijaju jedinicu grade uvek spiralno i grade dva ili
više slojeva. Spiral-
ni navoji dva susedna sloja su uvek suprotnog smera, ukrštaju se međusobno i obrazuju
mrežu. Zahvalju-
jući mrežastom sklopu kolagenih snopova, omotač postaje elastičan i dozvoljava
promene oblika odgo-
varajuće jedinice grade, pri čeinu se uglovi ukrštanja spiralnih navojapovećavaju ili
smanjuju. Kolageni
snopići pri prebacivanju s jedne na drugu jedinicu grade grade zamke koje
omogućavaju pomeranja u or-
ganu bez oštećenja njegove strukture. Ovakvi omotaći od kolagenih vlakana obrazuju
labavo, rastresito
ili intersricijalno vezivno tkivo organa, kroz koje prolaze grane krvnih sudova i živaca.
Veći broj krupnih
jedinica grade i sam organ obavija deblji omotač, sastavljen iz više slojeva međusobno
ukrštenih kolage-
nih snopića. Na taj način od rastresitog postaje čvrsto ilifibrozno vezivno tkivo, koje gubi
elastično'st skoro
potpuno. Kolageni snopići fibroznog tkiva su poprečno povezani elastičnim vlaknima.
Ovo udruživanje
omogućuje rezistentnost na istezanje u uzdužnom smeru kolagenih snopića, a
dozvoljava elastičnost u
bočnim pomeranjima, između snopića kolagenih vlakana. Kod elastičnog vezivnog tkiva
postoje, uglav-
nom, samo elastična vlakna.
Od velikog je značaja međusobni odnos vezivnih vlakana i delova rnekih tkiva, koja
ona okružuju, povezuju i grade im
omotače. Od odnosa omotača i mekog dela zavisi turgor pojedinih organa i celog
čovećjeg tela. Kada je meko tkivo bogatije vo-
dom i ispunjava svoj omotač, kao što je to slučaj u mladosti i kod zdravog čoveka,
njegov napon ili turgor je veći i obratno, tur-
gor opada s gubitkom vode. U starosti tkiva postepeno gube svoju vodu, smanjuju se,
omolač im postaje prostraniji i dejstvo ze-
mljine teže dolazi sve jače do izražaja - tkiva i organi čovečjeg tela postaju mlitavi, bez
turgora i počinju "da vise". Sasmanje-
njem turgora vezivna vlakna se postepeno skraćuju, smanjuju omotač i na taj način
donekle ublažuju posledice starenja. Vezivna
vlakna se postepeno skraćuju, jer je njihova glavna biološka osobina da uvek teže, da u
pogledu svoje funkcije zauzmu srednji
položaj svoje dužine. Naime, ako se istezanje povećava i traje duže vrcmcna, vezivna
vlakna se postepeno izdužuju i zadcbljava-
ju, i obratno, ako su duže vremena olabavljena, opuštena, ona se istanjuju i skraćuju.
Pored već spomenutih vrsta vezivnog tkiva, rastresitog, fibroznog i elastičnog, u
čovečjem telu
postoji još i retikularno i rnasno tkivo.
Retikularno tkivo. - Zvezdasle celijc rctikularnog tkiva spajaju se svojim
nastavcima i obrazuju sincicijum - sunđerastu ćelijsku masu, u čijim šupljinicama
se nalaze tečnosti i mrežasta vlakanca. Ono jako liči na embrionalno vezivno tki-
vo, mezenhim. Nalazi se u limfnim čvorićirrra, u koštanoj srži i u sluzokoži. Ćelije
retikularnog tkiva su sposobne da fagocitiraju i mogu da se preobraze u crvena i
bela krvna zrnca, kao i u delije masnog tkiva. Slične grade je i sluzno tkivo, koje u
međućelijskoj sluznoj masi sadrži retka kolagena vlakna.
Masno tkivo. - Ćeliju masnog tkiva ispunjava kapljica neutralne masti,
koja je citoplazmu i jedro potisnula uz jedan kraj ćelijine opne. Masno tkivo je
sposobno da primi veliku količinu vode (do 70% svoje težine) i da je ponovoot-
pusti. U čovečjem telu ono služi kao depo rezervne hrane ili kao elemenat grade
pri stvaranju masnih tela (corpus adiposum), koja ispunjavaju mrtve prostore u or-
ganizmu i vrlo slabo se troše čak i kod velikih gladovanja. Kod masnih tela ćelije
su obavijene i spojene mrežastim vlakancima, i obrazuju režnjić loptastog izgleda.
Zahvaljujući svom loptastom obliku, režnjić masnog tkiva primljeni pritisak pre-
nosi u sve pravce - rasporeduje na vecu površinu, usled čega se smanjuje opasnost
od oštećenja tkiva. Režnjiće masnog tkiva obavijaju i povezuju kolagena i elastič-
na vlakna, koja im omogućuju elastičnost u međusobnim pomeranjima prilikom raznih
mehaničkih pritisaka.
Raspored masnog tkiva kod čoveka zavisi od hormona i pokazuje spolne odlike. Kod
žene postoji relativno vise ma-
snog tkiva nego kod muškaraca. Prema Stratz-u, odnos masti i mišića je kod žene
28:39%, a kod muškarca - 18:42%. Hemijski
sastav masti se menja u toku života. Kod novorođenčeta mast se sastoji uglavnom od
zasićenih masnih kiselina (palmitinska iste-
arinska), koje dobro primaju vodu i potkožnom tkivu daju turgor, jedrinu. Kod odraslih
sve vise preovladuje nezasic'ena, olein-
ska masna kiselina, čiji se procenat penje do 90%.
2. Hrskavično tkivo
Hrskavično tkivo karakteriše međućelijska sluzna belančevinasta masa,
hondromukoid (si. 5). Po-
red toga, u međućelijskoj masi nalazi se i hondroitin-sumporna kiselina. Retke
hrskavične ćelije, jedna,
dve ili više, okružene pojedinačno ili skupa kolagenim vlaknima, obrazuju lopticu -
hondron, osnovni
funkcionalni elemenat grade hrskavica. Izmedu hondrona, kroz galertnu međućelijsku
masu, pružaju se
kolagena vlakna ka površini hrskavice i, ukrštajući se međusobno u vidu lučnih svodova,
priključuju se
vlaknima vezivne opne hrskavice - perihondrijumu. Duž ovih vlakana prodiru hranljive
materije iz peri-
hondrijuma u dubinu hrskavice. U perihondrijumu kolagena vlakna su dobro razvijena i
svrstana u para-
lelne snopiće, koji su upravljeni u pravcu dejstva sile bilo istezanja ili sabijanja. Ona
daju otpornost hr-
skavici pri sabijanju i istezanju. Ako se ona uklone, hrskavica je neotporna na pritisak i
lako se lomi. Ko-
lagena vlakna u hrskavicnom tkivu su maskirana hondroitin-sumpornom kiselinom i
zbog toga hrskavica
izgleda bestrukturna, staklasta (hijalina hrskavica). Dosta često u međućelijskoj masi
postoje snopići ne-
maskiranih kolagenih vlakana ('fibroma hrskavica) ili elastična vlakna (elastična
hrskavica).
Hrskavjčno tkivo kod odraslog postepeno gubi vodu. hondromukoid nestaje i
elastičnost hrskavice opada. Sve se vise
pojavljuju kolagena vlakna, koja počinju i da okoštavaju (kalcificirana hrskavica).
1. Vezivne c'elije - 2. Vezivna vlakna -
3. Elastična vlakna
3. Koštano tkivo
Koštane c'elije (osteociti) imaju izdužen, elipsoidni oblik, s mnogobrojnim tankim
nastavcima, koji
se dodiruju s nastavcima susednih (sl. 5). Osnovna međućelijska masa sastoji se iz
snopova kolagenih vla-
kana, duž kojih se, pod uticajem koštanih ćelija, rastvorljive krečne soli talože u vidu
sitnih, submikro-
skopskih kristalića, i to uglavnom kalcijum-fosfat (85%) i kalcijum-karbonat (10%), a u
manjoj meri
magnezijum-fosfat, kalcijum-fluorid i kalcijum-hlorid.
A B
Sl. 5. A. Hrskavično tkivo - B. Koštano tkivo
Kolagena vlakna i koštane ćelije predstavljaju organski deo koštanog tkiva - osein.
Osein sačinja-
va oko 27-30% koštanog tkiva. On se izdvaja kada se koštano tkivo ili kost izloži dejstvu
kiselina, koje
rastvore mineralne soli. Kost postaje laka i savitljiva. Prilikom žarenja osein sagoreva,
kost ostaje teška,
ali veoma trošna. U starosti procenat oseina opada, kosti su manje elastične i lakše se
lome.
Osnovna supstancija koštanog tkiva nije homogena već u slojevima. Ovi slojevi
predstavljaju ko-
štane pločice - lamele. Lamele, debljine 5-10 mikrona, imaju izgled šupljih valjkova, koji
se uvlače jedan
u drugi (sl. 14). Između lamela nalaze se koštane ćelije. U koštanoj lameli snopići
kolagenih vlakana
obrazuju spiralne navoje. Spiralni navoji dveju susednih lamela su uvek suprotnog
smera i ukrštaju se
međusobno pod različitim uglovima. Ovakav odnos kolagenih snopića dveju susednih
lamela podseća na
princip grade šperploče, kod koje su tanki slojevi drveta slepljeni tako da im se snopic'i
medusobno ukr-
štaju i sprečavaju svako krivljenje ploče.
Mišićno tkivo
Mišićno tkivo sastoji se iz c'elija koje su sposobne da se pod uticajem nadražaja
kontrahuju, skra-
ćuju. U čovečjem telu se razlikuju tri vrste mišićnog tkiva: poprečnoprugasto, glatko i
srčano (sl. 6).
1. Poprečnoprugasto mišićno tkivo
Poprečnoprugasto mišićno tkivo sastoji se iz mišićnih vlakana. Mišićno vlakno
predstavlja, u stva-
ri, sincicijum, vise mišićnih ćelija, koje su udružene i obrazuju cilindričnu formaciju
debljine 10-100 mi-
krona. Njegova dužina je znatno veća, 2-15 cm. Mišićno vlakno ima opnu, sarkolemu,
uz čiji zid je prilju-
bljen veliki broj jedara. U citoplazmi mišićnog vlakna (sarkoplazma) nalaze se vlakanca,
miofibrile. Miofi-
brile su produkt sarkoplazme. One su rasporedene uzdužno, od jednog do drugog kraja
mišićnog vlakna
i paralelne medusobno. Pri posmatranju pod mikroskopom na miofibrilama se zapažaju
poprečne pruge,
svetle i tamne, poredane naizmenično i postavljene u istoj visini kod svih miofibrila.
Tamne i svetle pruge
su rezultat nejednakog prelamanja svetlosti usled njihovog različitog hemijskog sastava.
Pod uticajem na-
dražaja površinski napon tamnih pruga miofibrila se povećava, one bubre, skrac'uju se i,
sledstveno tome,
dolazi do skraćivanja celog mišićnog vlakna, odnosno do njegove kontrakcije. Svetle
pruge su elastične i
povećavaju se pri istezanju mišićnog vlakna.
A B C
Sl. 6. Mišicno tkivo
A. Poprečnoprugasto - B. Glatko - C. Srčano mišic'no tkivo
Sarkoplazma sadrži hranljive materije u vidu zrnaca (belanrevine. gliko»en, lipoide) i
mišićni hemoglobin. Prisustvo ovih
materija u sarkoplazmi je uzrok što su mišićna vlakna različite boje: mutna, svetla,
crvena i bleda. Crvenu boju vlaknu daje mi-
šićni hemoglobin.
Kontrakcija poprečnoprugastog mišićnog vlakna je brza i podložna uticaju čovečje
volje, tj. kore
velikog mozga. Bledo mišićno vlakno, koje je siromašno u hemoglobinu, brže se
kontrahuje i zamara ne-
go crveno mišićno vlakno. Snaga kontrakcije mišićnog vlakna je proporcionalna njegovoj
debljini, a skra-
ćivanje - njegovoj dužini (zakon debljine i dužine). Mišićno vlakno, ako je prethodno
istegnuto prilikom
svoje maksimalne kontrakcije skraćuje se obično za polovinu svoje prvobitne dužine.
Izuzetak od ovoga
su vlakna mišića čiji je rad vise refleksan, kao kod prečage i dubokih mišića leda, kod
kojih skraćivanje
iznosi oko 30% njihove prvobitne dužine.
Kod povećanog rada mišićno vlakno se ponaša dvojako. Ako vrši kratkotrajna
naprezanja, ono zadebljava i povecava se
broj njegovih miofibrila. Ako su naprezanja dugotrajna, ono ne zadebljava već se
adaptira da dugo bez zamora vrši povec'an rad.
2. Glatko mišićno tkivo
Sastoji se iz ćeiija vretenastog oblika, veličine 50-500 mikrona. Mišićna ćelija sadrži
sarkolemu,
sarkoplazmu, izduženo jedro i miofibrile. Jedro se nalazi u srednjem delu celije.
Miofibrile su u celiji po-
stavljene uzdužno. One se sastoje samo od jedne supstancije, verovatno, istovetne kao
i supstancija tam-
nih pruga poprečnoprugastog mišićnog vlakna. Glatko mišic'no tkivo grupiše se i
obrazuje mišićne slojeve
u zidovima cevolikih organa utrobe i krvnih sudova, u koži itd. U zidovima izvesnih
organa glatke mišić-
ne celije udružuju se s elastičnim vlaknima i svojom kontrakcijom povecavaju napon
elastičnog tkiva.
Ćelije glatkog mišićnog tkiva mogu biti vrlo male i razgranate u slucajevima kada su
usamljene ili raspo-
redene izmedu elemenata vezivnog tkiva.
Kontrakcija glatkih mišićnih ćelija je pod uticajem autonomnog nervnog sistema, van
uticaja čo-
večje volje. Ona je spora, vrlo snažna i sposobna da se na različitom stupnju skraćivanja
zaustavi i da ta-
ko zategnuta traje dugo bez zamora. Pojačana aktivnost dovodi do hipertrofije glatkih
mišićnih ćelija,
koje se mogu povećati za osam puta od svoje prvobitne veličine. Ako zahtev funkcije
nije ovim ispunjen,
nastupa deoba i povećanje broja mišićnih ćelija.
3. Srčano mišićno tkivo
Srčano mišićno tkivo je slično poprečnoprugastom tkivu. Ono je sastavljeno iz
kratkih i uzanih
poprečnoprugastih mišićnih vlakana, koja se kao putanje spajaju medusobno svojim
krajevima i obrazuju
sincicijum u vidu mreže. Mišićno vlakno je bogato sarkoplažmom i hranljivim
materijama. U njegovom
srednjem delu, slično kao kod glatkih mišićnih ćelija, nalazi se samo jedno jedro.
Kontrakcija srčanog mišićnog tkiva je pod uticajem autonomnog nervnog sistema.
Ona je brza,
snažna i, zahvaljujući mrežastom sklopu, zahvata istovremeno ceo sincicijum. Pri
povećanoj aktivnostiiz-
dužuju se i zadebljavaju mišićne putanje i dolazi do hipertrofije srčanog mišićnog tkiva.
Medusobna zavisnost funkcije i strukture ogieda se vrlo lepo kod c'elija mišićnog
tkiva. Kod nekih insekata uočeno je
da se glatke mišićne ćelije, koje karakteriše spora kontrakcija, za vreme Ieta, kada je
potrebna brza kontrakcija zbog letenja.
pretvaraju u poprečnoprugasta mišićna vlakna, tj. dobijaju poprečnoprugastu strukturu.
Isto tako, posebne odlike funkcije srča-
nog tkiva su razlog što njegova struktura ima sličnosti s glatkim i poprečnoprugastim
mišićnim ćelijama.
Nervno tkivo
Nervno tkivo sačinjavaju nervne c'elije i potporne celije, neuroglije.
1. Nervna celija
Nervna celija (neurocit) najdiferenciranija je celija u čovečjem telu, čija je uloga da
prima i spro-
vodi nadražaje. Ona ima telo i produžetke (sl. 7). Njeno telo, veličine 25-150 mikrona,
najčešće je zve-
zdastog, piramidalnog ili vretenastog oblika. U njegovoj protoplazmi nalaze se: jedro,
neurofibrile, Nissl-
ova hromatofilna supstancija i pigmenti. Jedro je okruglo ili ovalno i siromašno u
hromatinu. Neurofibri-
le su veoma nežne i pružaju se kroz telo i produžetke nervne c'elije. One su
produkt protoplazme i predstavljaju histološku podlogu za sprovodenje na-
dražaja. Nissl-ova hromatofilna supstancija je u obliku grudvastih zrnaca. Ona
verovatno predstavlja sedište potencijalne energije, koja se troši prilikom rada
nervne c'elije. Pigmenti, crni {melanin) i žuti (lipohrom) imaju izgled sitnih zr-
naca i nalaze se samo kod nekih celija. Kod nekih nervnih celija autonomnog
sistema sreću se i sekretorna zrnca (neurosekrecija-Scharrer).
Produžeci nervne celije su dvojaki, kratki i dugački. Kratki produžeci
nervne celije, dendriti, su nastavci nj.ene protoplazme i iste grade kao i njeno te-
lo. Oni se završavaju u blizini nervne celije i mogu imati jako razgranat oblik.
Dugi produžetak naziva se neurit ili nervno vlakno. On se razlikuje od dendrita
malim prečnikom i veoma različitom dužinom, koja kod nekih ćelija dostiže In
i vise. Nervna celija ima samo jedan neurit, izuzetno dva ili vise. Neurit sadrž
samo protoplazmu i neurofibrile. Na svom završnom kraju, preko kratkih sitnil
grančica on stupa u odnos sa svojim efektorom. Dosta često, u toku puta odva
jaju se od njega bočni ogranci, kolaterale. Nervna celija sa svojim produžecim;
predstavlja neuron - osnovnu strukturalnu jedinicu nervnog sistema.
Neurit po odvajanju od nervne celije dobija mijelinski omotač, koji je
bele boje jer jako odbija svetlost. Mijelinski omotač se sastoji iz lipoida i imi
ulogu električnog izolatora pri sprovodenju nadražaja kroz nervno vlakno. Oi
je na izvesnim mestima prekinut i obrazuje prstenasta, Ranvier-ova suženja
Nervno vlakno po napuštanju centralnog nervnog sistema dobija spolja od mi
jelinskog još jedan omotač, Schwann-ov. Schwann-ow omotač je tanak i be
strukturan. On postoji i u visini Ranvier-ovih suženja i sastoji se iz neuroglije
koje obrazuju sincicijum. U njemu izmedu dva susedna Ranvier-ova suženj:
nalazi se po jedno jedro. Neuroglije Schwann-ovog omotača imaju trofičn!
ulogu za nervno vlakno, obezbeduju mu ishranu. Izvesni neuriti simpatičko
nervnog sistema imaju samo Schwann-ov omotač i nazivaju se amijelinska ili siva
nervna vlakna.
2. Neuroglia
Neuroglija, potpoma celija nervnog tkiva, mnogougaonog je oblika, s mnogobrojnim
tankim pre
dužecima. Ona se pojavljuje u tri vida, kao makroglija, mikroglija i oligodendroglija.
Makroglije su krupne i imaju veliki broj produžetaka. One obrazuju potpornu mrežu
u centralnom nervnom sistemi
Njihovi produžeci se grupišu duž krvnih sudova, uz nervne ćelije i duž spoljnih i
unutrašnjih površina u centralnom nervnoms
stemu. Makroglije imaju trofičnu ulogu, od krvnih sudova primaju hranljive materije koje
doturaju nervnim celijama.
Mikroglija je sitna, s velikim brojem tankih produžetaka. Ona je pokretna i služi kao
makrofag u nervnom sistemu, o<
stranjuje ostatke propalih nervnih celija.
Oligodendroglije imaju malo produžetaka. One se pojavljuju uz nervne celije i
nervna vlakna i igraju važnu ulogu p
stvaranju mijelinskih omotača.
Regeneracija, obnova nervnog tkiva je vrlo slaba. U postembrionalnom životu nije
uopšte zap;
žena deoba nervnih c'elija i zamena propalih i istrošenih. Prilikom povrede nervne c'elije
jedino mogu d
se obnove njeni produžeci. U slučaju kada se prekine neurit, distalni kraj i njegov
mijelinski omotač pre
padaju, a iz njegovog proksimalnog kraja pojavljuje se pupoljak. Celije Schwann-ovog
omotača se umn<
žavaju i zadržavaju centralnu putanju, u koju se uvlači pupoljak iz proksimalnog kraja
povređenog neui
ta. Ovaj pupoljak raste distalno, ka efektoru i postepeno dovodi do obnove oštećene
nervne celije.
Sl. 7. Nervna celija
1. Dendrit - 2. Neurit -
3. Mijelinski omotač
Kod neuroglija postoji i u postembrionalnom životu deoba, koja omoguc'uje laku i
brzu zamenu
oštećenih i istrošenih celija. Makroglije svojim umnožavanjem obrazuju ožiljak koji
popunjava mesto
propalih nervnih celija.
3. NAUKA O ORGANIMA (ORGANOLOGIA)
Organ je deo čovečjeg tela odredenog oblika i funkcije. On se sastoji iz vise tkiva, od
kojih jejed-
no dominantno, glavni nosilac funkcije karakteristične za dotični organ. Ostala,
sporedna tkiva imaju po-
moćnu ulogu u funkciji organa.
Organi se udružuju i grade pribore ili sisteme čovečjeg tela. Organi jednog sistema,
iako imaju raz-
ličite uloge, ipak sinergično omogućavaju izvođenje jedne složene funkcije čovečjeg
organizma. U čoveč-
jem telu postoje sledeći funkcionalni sistemi: skeletni sistem, mišićni sistem,pribor za
varenje, pribor za disa-
nje, mokraćno-spolni pribor, pribor za krvotok, nervni sistem, sistem čula i koia.
Svi napred pobrojani pribori ili sistemi mogu se podeliti u dve osnovne grupe: grupa
koja služi
održavanju jedinke i grupa koja služi održavanju vrste, rasplođavanju. Poslednjoj grupi
pripadaju spolni
organi, a svi ostali prvoj grupi. Organi pribora za varenje, disanje i mokraćno-spolnog
pribora sačinjavaju
skupa utrobu čovečjeg tela (viscera).
II
ČOVEČJE TELO KAO CELINA
U ovom delu biće ukratko izneti osnovni pojmovi najpre o razvitku čoveka, a zatim o
odlikama
oblika čovečjeg tela.
1. RAZVITAK ČOVEKA
Razvitak čoveka (ontogenesis) počinje od začeća i traje sve do smrti. Njegova prva
faza, od začeća
do rodenja, odvija se u telu majke. Ovaj deo razvitka proučava embriologija (embryon -
začetak). Druga
faza, posle rođenja, obuhvata najpre rastenje, zatim zrelo doba i najzad starost i smrt.
Razvitak začetka čoveka
• Razvitak čovečjeg ploda, od začeća do rođenja, traje normalno 10 lunarnih meseci
(280 dana).
1. Začeće
Začeće (copulatio) predstavlja spajanje spolnih celija, muške i ženske (sl. 8). Kod
čoveka spajanje spolnih celija vrši se
na jajniku ili u jajovodu. Semena celija (spermium), zahvaljujuc'i talasastim pokretima
svoga repa, dolazi iz vagine preko materice
i jajovoda do jajne celije (ovum). Kada semena celija prodre u jajnu ćeliju, njena opna
očvrsne i ne dozvoljava ulaz drugim seme-
nim ćelijama. Semena celija po ulasku gubi svoj rep i njeno jedro se spaja s jedrom
jajne celije. Na taj način jedra spolnih celija s polovinom broja hromozoma (pronuc-
lei) obrazuju jedro oplodene jajne celije s normalnim brojem hromozoma.
2. Brazdanje oplodene celije
Iz oplodene jajne celije brzom deobom obrazuje se morula, loptasta gomili-
ca koja po obliku podseca na dudinju (morus - dudinja). Na moruli se razlikuju po-
vršne, sitne celije koje obrazuju jednoslojni omotac začetka, trofoblast. Unutrašnje,
krupnije celije morule predstavljaju embrionalni pupoljak. Ćelije trofoblasta luče teč-
nost koja prodire u unutrašnjost morule i postepeno je pretvara u mehur (blastula ili
blastocysta), koji karakteriše drugi stadijum brazdanja. Uz jedan deo zida trofoblasta
priljubljenje embrionalni pupoljak, a ostali prostor blastule ispunjavaju sluzna teč-
nost i zvezdaste c'elije (sl. 9b). Zvezdaste c'elije izdvajaju se iz trofoblasta i predsta-
vljaju primarni mezoderm začetka. 2a ov"6 vmhe začetak je kroz jajovod ušao u du-
plja materice i ugnezdio se u njenu zadebljalu, nabubrelu sluzokožu, koja se naziva
decidua. Ugnežđivanje začetka (implantatio) omogućava trofoblast, koji razgrađuje i
rastvara sluzokožu materice. Razorenu sluzokožu začetak koristi za svoju ishranu. A-
Zenska spolna celija - B. Muška spolna
celija (gledana sa lica i iz profila)
?i
B
Sl. 8. Spolne celije

c d
Sl. 9. Shema razvitka embriona čoveka
1. Embrionalni pupoljak - 2. Trofoblast - 3. Primarni mezoderm -4. Amnion — 5.
Zumanćana kesa -
6. Ektoderm - 7. Endoderm - 8. Mezoderm - 9. Horion - 10. Peteljka embriona - 11.
Srce - 12. Alantois -
13. Pracrevo - 14. Neuralna cev
3. Obrazovanje embrionalnih listova
Kod embrionalnog pupoljka blastociste celije koje naležu uz trofoblast obrazuju
spoljni embrionalni list, ehoderm
Drugi sloj celija, unutra od ektoderma, predstavlja unutrašnji embrionalni list ili
endoderm. Izmedu celija ektoderma pojavljujf
se šupljina ispunjena tečnošću. Ova šupljina ograničena je jednoslojnim epitelnim
omotačem. Omotac i tečnost u njemu nose na
ziv vodenjak ili amnion začetka (sl. 9b). Između celija endoderma pojavljuje se druga
šupljina, ograničena takođe jednoslojniit
epitelnim omotačem. Ova šupljina ispunjena je belančevinastom tečnošću i naziva
se pupčana ili žumančana kesa (saccus vitellinus). Amnionska šupljina se povećava i
potiskuje embrionalni pupoljak ka srediinom delu blastociste. Izmedu amnionske
šupljine i žumančane kese embrionalni pupoljak se postavlja u vidu ovalne ploče ili
koluta, koji se sastoji iz dva sloja cilindričnih epitelnih celija, iz ektoderma i endo-
derma (sl. 9c). Razvitkom ovih dveju kesa primarni mezoderm biva potisnut uz tro-
foblast. Trofoblast, pojačan primarnim mezodermom, postaje sekundarna ovojnica
začetka, koja se naziva horion. Spoljašnja površina horiona pokrivena je nasiavcima,
resicama. Horionske resice koje su okrenute prema duplji materice zakržljavaju i
ubrzo nestaju. Horionske resice koje su okrenute prema zidu materice razvijaju se
dalje, granaju i razaraju sluzokožu materice. Razarajući sluzokožu materice, one
ubrzo dospevaju do krvnih sudova materičnog zida, otvaraju ih i oko sebe obrazuju
krvna jezerca. Ova krvna jezerca i ostaci materične sluzokože sa zadebljanim horio-
nom i njegovim resicama obrazuju posteljicu začetka [placenta), organ koji je neop-
hodan za dalji razvoj začetka (sl. 10).
Od horiona ka zadnjem kraju embrionalne ploče pruža se embrionalnapetelj-
ka, koja se sastoji iz primarnog mezoderma (v. sl. 9c). U embrionalnu peteljku od zad-
njeg dela endoderma prodire izvrat, zvani alantois (v. sl. 9d). Na zadnjem kraju embri-
onalne ploče, koji je okrenut prema peteljci, izmedu njena dva embrionalna lista iz-
dvajaju se iz ektoderma celije, koje se brzo umnožavajn i, pružajuci sc napred po sre-
dišnoj liniji, obrazuju primitivnu prugu (v. sl. 9c). Primitivna pruga oko sredine embrio-
nalne ploče se proširuje u primitivni čvorić(Hensen-ov čvorić). U visini ovog čvorića
pojavljuje se na ektodermu jamica koja odgovarapraustima (blastoporus) nižih živih bi-
ća, čiji se embrionalni razvitak odvija izvan tela majke. Od primitivne pruge daljim
umnožavanjem celija obrazuje se jedna vrpca i treći ili srednji embrionalni list, zvani se-
kundarni ili pravi mezoderm. Leđna vrpca (chorda dorsalis) karakteristična je za sve kič-
Sl 10 Presek
vosteliice
menjake i pruža se sredinom od prednjeg ka zadnjem kraju embrionalne ploče. Bočno
, _ ' .... ,.
,,' .. j , n , ' , . . . , . . . .
r J r 1. Pupcana vrpca - 2. V. umbihcahs -
od leane vrpce razviia se mezoderm, koji se na lateralrum lvicama embnoname ploce
, .,
, • , • . , vt . ■ w j IV v , 3. A. umbilicahs - 4. Horionske resice -
bez jasne granice nastavlja upnmarai mezoderm. Na taj nacin kod covecjeg zacetka
-
obrazuju se sva tri embrionalna lista: ektoderm, endoderm i mezoderm. ' 5 Zum "ncana кеш ~
6- f ™,£> Je:erce "
7. Endometrium - 8. Myometrium
Na embrionalnoj ploči, na kojoj se sada razlikuju sva tri embrionalna lista, odigravaju
se daljne promene. Amnionski
mehur raste mnogo brže i savija embrionalnu ploču. njena oba kraja i ivice, prema
irbušnoj strani začetka, potiskujuc'i pri tome
embrionalnu peteljkuižumančanu kesu. Amnion, najzad, u vidu jednog prstenastog
suženjapredvajažumančanukesuu dva de-
la. intraembrionalni i ekstraembrionalni, spojena medusobnopupčanim kanalom (ductus
omphaloentericus). Deo pupčane kese ko-
ji ostane u začetku nazi va se pracrero. Delovi ektoderma embriona koji okružuju
prstenasto suženje pupčane kese predstavljaju
pupćanion-or. Kroz pupčani otvor u ovom stadijumu razvitka, pored pupčanog kanala,
prolaze alantois i mezodermalna embrio-
nalna peteljka, koji su sa zadnjeg ili repnog kraja embriona potisnuti na njegovu
trbušnu stranu. Pupčani kanal, pupčana kesa i
alantois normalno iščezavaju ubrzo u celosti. Od mezoderma embrionalne peteljke. koja
se nalazi u pupčanoj vrpci, obrazuju se
pupčani knni sudovi, dve arterije i jedna vena. Iz mezoderma koji naieže uz
ekstraembrionalni deo žumančane kese razvijaju se
vv. vitelliiuie, koje, iduci ka sreu. spajaju se sa crevnim vena ma i obrazuju vv.
omphalomesentericae.
Pupčane arterije donose vensku krv začetka u posteljicu i rasipaju se u horionskim
resicama u sitne grančice i kapilare
(si. 10). Preko epitela horionskih resica vrši se razmena gasova i hranljivih materija
između krvnih kapilara pupčane arterije i
krvnih jezeraca materičnog zida, u kojima horionske resice slobodno plivaju. Na taj
način placentarni krvotok omogucuje disa-
nje i ishranu začetka. Njegovo normalno funkcionisanje uslovljava život i razvitak
čovečjeg embriona.
4. Razvitak i uloga embrionalnih listova
Na začetku, s razvitkom amniona i prelaskom pupčane vrpce na trbušnu stranu,
odreduju se vrlo lako ostale strane, ledna i
dve bočne. Duž srednje iinije ledne strane začetka, ćeb'je ektoderma se umnožavaju i
obrazuju zadebljanje, nervnu ploču. Bočne ivice
oveploče se uzdižu, međusobno spajaju i grade neuralnu cev (ccinalis newalis). Nervna
cev se odvaja od ektoderma i postavlja u dubi-
riu začetka, dorzalno od ledne vrpce (si. 11). Od neuralne ccvi daljim razvitkom
obrazuju se centralni i perifemi nervni sistem i neu-
roepitelne celije čulnih organa čoveka, receptori. Od preostalog dela ektoderma postaju
epidermis kože, nokti, dlake i kožne žlezde.
Srednji embrionalni list, mezoderm, razvitkom ledne vrpce biva podeljen nalevu i
desnu polovinu. Obe polovine spajaju
se međusobno napred, duž srednje Iinije trbušne strane začetka i obrazuju jednu
uvijenu mezodermalnu ploču. U ovoj mezodermal-
noj ploči pojavljuje se šupljina, zvanaprutelesnaduplja (caelum). Pratelesnu duplju
ograničava jednoslojni epitelni omotač mezoder-
ma. Ubrzo, dorzalni delovi mezodermalne ploče, koji su okrenuti ka lednoj vrpci, usled
nejednakog rastenja celija, dele se u odre-
den broj segmenata, zvanih prasegmenti ili somiri, koji su paralelni medusobno i
pružaju se od ledne ka trbušnoj strani začetka (si.
11). Obrazovanje prasegmenata odvija se iduci od glave ka repnom kraju začetka.
Njihov broj kod čoveka iznosi 42-44. Svaki od
prasegmenata iz obližnjeg dela neuralne cevi dobija živčani pupoljak, koji ima dva
korena, prednji, motorni, i zadnji, senzitjvni. U
toku daljeg razvitka delovi prasegmenata poviače za sobom i svoju živčanu peteljku. U
prasegmentu ubrzo nestaje centralna šuplji-
na. Njegove celije se umnožavaju, gube svoj epitelni karakter, postaju zvezdaste i
obrazuju embrionalno vezivno tkivo, mezenhim. Iz-
medu celija mezenhima nalazi se sluzna masa. Daljim rastenjem i diferenciranjem celije
mezenhima obrazuju tri dela prasegmenta:
sklerotom, miotom i dermcitom (si. 11). Sklerotom je medijalni deo prasegmenta koji
naleže u lednu vrpcu. Iz njegovih celija razvijaju
se kostur i moždane opne. Miotom, koji se nalazi dorzalno od sklerotoma, dace
celokupnu skeletnu muskulaturu čovečjeg tela. La-
teralno od ova dva dela prasegmenta, uz sam ektoderm, nalazi se dermatom. Njegove
celije izgradie'e vezivno tkivo kože.
Svaki prasegment spojen je s ventralnim delom mezodermalne ploče suženjem koje se
naziva prasegmentna drška. Pra-
segmentne drške obrazuju nefrogenu vrpcu, koja se pruža celom dužinom bočne strane
začetka, od glave ka repnom kraju. Celije
nefrogene vrpce zadržavaju svoj epitelni karakter i daljim razvitkom dace bubrege, i to
njihova sva tri filogenetska stupnja (pro-
nephros, mesonephros i metanephros), zatim njihove izvodne kana-
le i koru nadbubrežne žlezde.
Ventralni deo mezodermalne ploče zadržava svoju cen-
tralnu šupljinu, tj. pratelesnu duplju, koja je ograničena jedno-
slojnim epitelnim omotačem. Njegov unutrašnji list, koji naleže
uz pracrevo začetka, naziva se splanchnopleura, a spoljni list, pre-
ma ektodermu, somatopleura. Ova dva lista u daljem razvitku za-
četka dace serozne opne čovečjeg tela (plucna maramica, trbušna
maramica, serozna srčana kesa). Pored toga, iz oba lista ventral-
nog dela mezodermalne ploče izdvajaju se mezenhimne celije,
koje ce dati glatku muskulaturu i potporna tkiva unutrašnjih or-
gana, zidovi telesnih duplji, zatim sree i krvne i limfne sudove. U
srednjem delu začetka, od celija zadnjih ivica ventralnog dela me-
zodermalne ploče, postaju spolne žlezde, jajnik ili semenik.
Endoderm, odnosno pracrevo izdužuje se u kranio-kau-
dalnom smeru zajedno sa začetkom i na njemu se mogu razliko-
vati tri dela: prednje, srednje i zadnje crevo.
Prednje crevo zauzima vratni i grudni deo začetka. Od nje-
govog vratnog dela, koji se naziva škržno crevo, razvija se epitel
ždrela. Skržno crevo se slepo završava i njegovo dno odvojeno je tan-
kom membranom od usne jamice ektoderma. Na bočnoj strani vrat-
nog dela prednjeg creva javljaju se pet poprečnih, medusobno para-
lelnih udubljenja, zvanih škržni špagovi. U istoj visini na spoljnoj stra-
ni začetka na ektodermu, javljaju se pet useka koji se nazivaju škržne
brazde. Škržni špagovi i brazde ograničavaju medusobno mezoder-
malno tkivo i obrazuju škržne lukove (arcus bronchioles), koji su spo-
jeni napred s po jednim umetkom (copula). Skržni lukovi imaju kod
čoveka filogenetski značaj; oni ubrzo nestaju i sudeluju u razvitku
pojedinih organa glave i vrata (mišic'i glave, kosti lica, grkljan i dr.).
1
SI. 11. Sliema poprečnog preseka trupa embriona
1. Prasegmenti - 2. Ektoderm - 3. Canalis neuralis -
4. Leđna vrpca - 5. Dermatom - 6. Sklerotom - 7. Miotom -
8. Wolff-of kanal - 9. Pracrevo - 10. Splanchnopleura -
11. Somatopleura - 12. Pratelesna duplja
Kod čoveka se razvijaju normalno samo prva 4 škržna luka. Ispod njih se javlja
retrocervjkalna izbočina. od koje de se raz-
viti in. srernocleidomastoideus i m. trapezius. Izmedu retrocervikalne izbodine i 2.
škržnog luka. koji vrlo brzo rastu. javlja se udublje-
nje, vratni špag (sinus cervicalis), na čijem su dnu 3. i 4. škržni luk. Vratni špag biva
ubi"ZO pokriven od sirane 2. škržnog luka i nesta-
je. Ukoliko ne nestane potpuno vratni špag, javrjaju se docnije duž prednje ivice m.
sternoclcidnmastoideusa fistule vrata.
Na prednjoj strani kaudalnog dela škržnog creva javlja se udubljenje od kojeg
nastaje grkljansko-dušnična cev. Gr-
kljansko-dušnična cev u svom daljem razvitku dace epitel grkljana, dušnika i plucnih
alveola.
Iz grudnog dela prednjeg creva razvijaju se epitel i žlezde jednjaka, želuca i gornjeg
dela dvanaestopalačnog creva. Iz
epitela duodenuma javljaju se izvrati, pupoljci, iz kojih će nastati jetra i gušterača.
Srednji deo creva se naglo izdužuje i obrazuje crevnu vjjugu. Od njega nastaju epitel
i žlezde donjeg dela duodenuma,
tankog creva i početnog dela debelog creva, sve do spoja srednje i leve trcc'ine
poprečnog kolona.
Iz zadnjeg creva postaje ostali deo debelog creva i jedan deo mokracno-spolnog
pribora. Zadnji kraj završnog creva za-
vršava se slepo i gradi proširenje, kloaku, od čijeg prednjeg kraja sc pruža ka pupku
alantois. Kloaka se ubrzo pregradi na zadnji
ili čmarni i na prednji ili mokrac'no-spulni deo (sinus urogenitalis).
Ekstremiteti nastaju na bočnoj strani začetka, izsimelričnih nabora ektoderma, u koje
prodiru pupoljci prasegmenata,
povladeci za sobom svoje sudovne i živčane peteljke. Za gornji ud pupoljci polaze od
pet poslednjih vratnih i prvog grudnog pra-
segmenta, a za donji ud - pupoljci od svih slabinskih i od prva dva krsna prasegmenta.
Rastenje čoveka
Razvitak organizma posle rođenja može se podeliti u nekoliko faza: oclojče - do
završetka prve godi-
ne, malo dete - do završetka 6. godine, školsko doba - do kraja 14. godine i doba
sazrevanja - do 20. godine.
Rastenje najlakše pratimo mereći povecanje visine i težine tela. Za vreme rastenja
između organa i
delova tela postoji odreden odnos, ravnoteža ili odredena proporcija u njihovom
razvitku. Krivulja rastenja
nije ravnomerna, već valovita, naime, postoje periode brzog rastenja i periode sporog
rastenja.
Posle rodenja rastenje se odvija u početku vrlo brzo. Odojče na kraju prve godine
utrostručuje svoju težinu, a njegova
dužina poveca se za oko 25 cm. U narednim godinama rastenje je sporije, sve do 10.
godine života, a zatim se ponovo ubrzava.
Ovo ubrzano rastenje izazvano je početkom sazrevanja spolnih žlezda. Pošto sazrevanje
spolnih žlezda počinje ranije kod devoj-
čica nego kod dečaka, to se u krivuljama njihovog rastenja pojavljuju prvi put vee'e
razlike. Dcvojfice ranije počinju da rastui
ubrzo prevazilaze dečake, najpre u visini, a zatim i u ležini. Dečaci počinju brže da rastu
godinu ili dve docnije nego devojčicei
uspevaju da ih dostignu i prevaziđu po težini i visini tek u 15. ili 16. godini života. Islo
tako i spolno sazrevanje, pubertel, ranije
se završi kod devojčica nego kod dečaka. Kod devojčica spolna zrelost je vec oko 14.
godine, s pojavom prve menstruacije (me-
narche), a kod dečaka tek oko 16. godine, s razvitkom preponskih dlaka i promenom
glasa, mutacijom. Posle puberteta rastenje
jesporo, po nekoliko milimetara godišnje. Kod žena ono se završava do 18. ili 20.
godine, dok kod muškaracatraje ncšto duže-
sve do 25. godine života. Izvesno smanjenje visine tela, koje se zapaža oko 50. godine
života, izazvano je promenom na kičme-
nom stubu (povecanje njegovih krivina).
Definitivna visina današnjih ljudi pokazuje velike varijacije. Za normalan rast
smatraju se visine
koje se kreću u granicama od 129 do 199 cm. Prema tome, visina od 165 cm bila bi
srednja vrednost za
rast današnjeg čoveka. Prosečna vrednost za visinu žena je 10 cm manja od prosečne
vrednosti visine mu-
škaraca.
Rastenje čovečjeg tela, njegov ritam, dužina trajanja i visina rasta, zavisi od
unutrašnjih i spolja-
šnjih faktora.
UnutraSnji ili endogeni faktori nalaze se u samoj živoj materiji, u c'eliji. Oni skupa
predstavljaju genotip - osnovni na-
sledni sastav organizma. Genotipom se objašnjava pojava da su deca visokih roditelja
krupnija pri rođenju, da rastu brže i posti-
žu viši rast nego deca roditelja niskog rasta. U unutrašnje faktore koji utiču na rastenje
spadaju i hormoni - produkti žlezda s
unutrašnjim lučenjem, čije je lučenje pod uticajem odredenih nervnih centara. Hormon
prednjeg režnja hipofize i hormon štitne
žlezde ubrzavaju rastenje čoveka, a smanjeno lučenje ovih žlezda dovodi do patuljastog
rasta. Hormon spolnih žlezda koći raste-
nje čovečjeg tela. Ako spolne žlezde nedovoljno luče hormon ili su uklonjene
(uškopljenici), rastenje se ubrzava, naročito se po-
vecava dužina nogu u odnosu na ostale delove tela. U unutrašnje faktore spadaju
takođe i izvesna oboljenja autonomnog ner-
vnog sistema, neurovegetativni poremec'aji koji izazivaju promene u rastenju organizma
i promene u ravnoteži, u proporciji iz-
medu organa i pojedinih delova tela.
Od spoljašnjih faktora koji utiču na rastenje najvažniji su: klima, socijalni uslovi,
higijenske prili-
ke i fizičko vaspitanje.
Od klimatskih uslova najveći uticaj na rastenje ima toplota. U toplim predelima
rastenje je znatno
brže, spolna zrelost nastaje ranije nego u predelima s umerenom ili hladnom klimom.
Od socijalnih faktora
najjači uticaj na rastenje ima ishrana, što se naročito jasno uočilo za vreme dva
poslednja velika rata. Deca
nedovoljno hranjena sporo rastu, naročito zaostaje razvitak mišićnog sistema i masnog
tkiva. Ako ovaj ne-
povoljni faktor ne traje suviše dugo, svi poremećaji u rastenju se brzo uklanjaju
poboljšanjem ishrane. Isti
uticaj na rastenje imaju rdave higijenske prilike, kao i nedostatak kretanja, odnosno
slaba ili mkakva fizič-
ka kultura. Poboljšanje spoljašnjih faktora, zahvaljujući razvitku nauke, svakako je uzrok
Što današnja an-
tropološka merenja pokazuju ubrzavanje rastenja i povecanje prosečne vrednosti za
ljudski rast.
Spoljašnji faktori uslovljavajufenorip - ispoljene odlike svakog živog bica pa i čoveka.
Od njih zavisi do koje mere ge-
notip može da se ispolji. Oni su uzrok pojave mnogobrojnih paravarijacija i modifikacija
koje nisu nasledne. Uticaj spoljašnjih
faktora na razvitak čoveka, na prvi pogled, izgleda sporedan. beznačajan. Medutim,
njihova stalnost i dugotrajnost, uticaj kroz
vekove, omoguc'uje im da dopru najzad i do genotipa i da izazovu promene koje
postaju nasledne. Na taj način se mogu objasniti
ljudske rase i tipovi pojedinih rasa, kao i prilagodavanje svake vrste živih bića i njeno
održavanje u borbi za opstanak.
U toku rastenja s povećanjem visine tela povecava se srazmerno i njegova težina,
sve do početka
druge decenije života. U to doba počinje sazrevanje spolnih žlezda i visina tela se
znatno brže povecava
nego njegova težina. Ova pojava naročito je izražena kod dečaka, oni postaju suviše
vitki, mršavi za svo-
ju visinu. Nesrazmera izmedu telesne visine i težine postepeno se smanjuje i nestaje
potpuno pred zavr-
šetak rastenja. Ponovo se uspostavlja srazmera izmedu telesne težine i visine, lepota
tela (habitus) postaje
normalna. Kao normalni habitus odraslog smatra se ako je broj kilograma njegove
težine jednak broju
santimetara njegove visine iznad 100. Ako je broj kilograma veći, što se često dešava
kod dobro situira-
nih ljudi. telo je zdepasto, okruglo, a u obrnutom slučaju - mršavo "suvo". Ako vrednost
lepote tela
spadne ispod 40% svoje prosečne vrednosti, nastupa smrt.
Kod odrasle osobe zapremina tela iznosi 60-70.M) cm3, a njegova površina 16-
19.000 cm:. Kod novorođenčeta zapre-
mina tela iznosi svega 3.500 cm3, a površina 2.500 cm3, te zbog male zapremine, a
velike površine - ono mora da troši mnogo
hranljivih materija da bi održalo svoju telesnu temperaturu na normalnoj visini.
Karakteristične odlike čovečjeg tela su, kao i kod ostalih kičmenjaka, prisustvo
osovinskog skele-
ta i simetričnost njegovih bočnih polovina. Simetričnost bočnih polovina nije potpuna,
naročito u pogle-
du rasporeda unutrašnjih organa. Kod dešnjaka je desna polovina tela za 1-2% teža
nego leva, a desna
ruka je za 1-2 cm duža od leve. Kod donjih udova je obrnuta pojava, leva noga je za 1
cm duža nego de-
sna, svakako iz razloga što kod dešnjaka ona služi telu kao češći i glavni oslonac, jer u
torn slučaju desna
ruka ima povoljniji položaj za svoje dejstvo.
Od spoljašnjih odlika čovečjeg tela, koje ga na prvi pogled izdvajaju od ostalih živih
bića, svakako
je neophodno izneti osnovne pojmove: o njegovoj podeli na delove, o proporciji ili
medusobnoj srazmeri
tih delova, o konstituciji i o normalnom, osnovnom stavu čoveka.
idnog nastavka i preko gornje potiljačne Iinije (linea nuchae superior), dolazi do spoljne
potiljačne kvrge. Na glavi se razlikuju
dva dela, lobanja (cranium) i lice (fades). Lice, pridodato prednje-donjem delu lobanje,
graniči se linijom koja ide od korena no-
sa, pa veđnim i jabučnim lukom dolazi do donje ivice spoljnog usnog otvora.
2. ODLIKE OBLIKA ČOVEČJEG TELA
Čovečje telo je podeljeno na delove i
predele pomoću konvencionalnih ravni i linija.
Njegovi glavni delovi su glava (caput), vrat
(collum), trup (tr uncus) i udovi, gornji (membrum
superius) i donji (membrum inferius). Izuzimajući
udove, ostali deo čovečjeg tela sadrži dva uzdu-
žna kanala, od kojih je prednji; utrobni, znatno
sin nego zadnji, nervni. Nervni kanal, koji sadrži
centralni nervni sistem, ograničen je koštanim
zidovima. Na svom gomjem kraju on se proširu-
je i obrazuje lobanjsku duplju. Utrobni kanal ili
organski prostor glave, vrata i trupa ograničava-
ju zidove koji su delom koštani, a delom mišić-
no-aponevrotični. U visini trupa on se proširuje i
obrazuje dve velike telesne duplje, grudnu i tr-
bušnu, koje sadrže veliki broj unutrašnjih orga-
na. Na zidovima grudne i trbušne duplje utvrde-
ne su orijentacione Iinije,. koje su od značaja za
projekciiu trbmnih i ornHnih пгодпа
Delovi čovečjeg tela
Collum
Granicu vrata prema irupu predsiavlja Iinija koja ide gornjom ivicom grudne kosti,
prednjom ivicom ključnice i od nje-
nog spoljnog kraja pruža se, u vidu prave Iinije, do rtnog nastavka 7. vratnog prsljena.
Zadnji deo vrata (nucha) odvojen je od
prednjeg (cen-ix) jednom ravni koja spaja prednje ivice trapeznih mišića i prolazi
prednjom stranom kičmenog stuba,
Truncus
Trup se pruža od vrata do početka donjih udova. Njegova tri dela su grudni koš,
trbuh i karlica.
Grudni koš (thorax) graniči se prema trbuhu 12. grudnim pršljenom, levim i desnim
rebarnim lukom, koji napred obra-
zuju podgrudni ugao (angulus infrasternalis). Njegova prednja strana nosi naziv prsa
(pectus), a zadnja - leda (dorsum). Duboku
granicu grudnog koša predstavljaju gore ravan njegovog gornjeg otvora, a dole
prečaga.
Orijentacione Iinije grudnog koša. - Pored središnih vertikalnih Iinija, prednje (linea
mediana anterior) i zadnje (linea me-
dianaposterior), na grudnom košu su određene još 4 parne uspravne Iinije, jedna
zadnja, jodna bočna i dve prednje (si. 12). Zad-
nja, lopatična uspravna Iinija (linea scapularis) prolazi kroz donji ugao lopatice. Bočna,
pazušna vertikalna iinija (linea axillaris)
silazi od vrha pazušne jame bočnom stranom grudnog koša. Prednja, sisna uspravna
Iinija (linea mamillaris s. medioclavicularis)
prolazi kroz sisnu bradavicu i sredinu ključnice. Ona je udaljena od prednje središne
Iinije oko 10 cm i na sredini između njih na-
lazi se parasternalna Iinija (linea parasternalis).
Trbuh (abdomen) ograničen je prema karlici i donjem udu gornjom ivicom krsne
kosti, bedrenim grebenom (crista ilia-
ca), preponskim kožnim naborima i gornjom ivicom preponske simfize. Njegova zadnja
strana nosi naziv slabine (lumbus), a boč-
na strana bok (latus).
Trbuh je podeljen konvencionalnim ravnima, horizontalnim i vertikalnim, u spratove i
predele (si. 12). Dve horizontal-
ne ravni - od kojih gornja, supkostalna, spaja najniže tačke levog i desnog 10. rebra, a
donja, bispinalna, levu i desnu prednje-gor-
nju bedrenu bodlju - dele trbuh i njegovu duplju u tri sprata, gornji (epigastrium),
srednji (mesogastrium) i donji (hypogastrim).
Dve bočne Iinije, koje se penju od preponske kvržice (tuberculum pubicum) do najniže
tačke rebarnog luka i odatle do vrha grud-
ne kosti, dele svaki sprat trbuha u po tri predela, jedan srednji i dva bočna. Idući
odozgo nadole, srednji predeli se nazivaju: re-
gie epigastrica, regio umbilical is i regio pubica, a bočni predeli: regio hypochondriaca -
dextra et sinistra; regio lateralis - dextra et si-
nistra, i regio inguinalis - dextra et sinistra.
Orijentacione Iinije i taćkeprednjeg trbušnog zida. - Na prednj em trbušnom zidu
pored središne Iinije (linea mediana ante-
rior) rebarnog luka (ai-cus costalis), preponskog nabora (plica inguinalis) i spoljne ivice
pravog trbušnog mišića, postoje i konven-
cionalne orijentacione Iinije, od kojih dve najvažnije, bispinalna i spinoumbilikalna,
polaze od desne bedrene bodlje (spina iliaca
anterior superior) i prva ide do istoimene leve bodlje, a druga do pupka. Spoljna ivica
pravog trbušnog mišića (m. rectus abdomi-
nis) kod gojaznih može da se utvrdi samo indirekLno,linijom, koja spaja prednji kraj 9.
rebra s preponskom kvržicom. Najvažni-
je topografske tačke koje odgovaraju projekciji trbušnih organa na prednjem zidu biće
spomenute uz odgovarajuće organe.
Karlica (pelvis) nalazi se u dubini između početnih delova donjih ekstremiteta. Njenu
duboku granicu prema trbuhu
predstavlja ravan gornjeg otvora male karlice. Kada se odvoje, abduciraju donji
ekstremiteti, vidi se donja, jedina slobodna stra-
na karlice, koja je ograničena: napred preponskom simfizom, sa strane donjim ivicama
obeju karličnih kostiju i linijamakojebi
spajale sedalna ispupčenja karličnih kostiju vrhom trtične kosti. Taj deo tela, odnosno
donja strana karlice, naziva se medica (pe-
rineum). Poprečna Iinija izmedu levog i desnog sedalnog ispupčenja deli medicu na dva
predela, prednji - urogenitalni (regio ur-
ogenitalis) i zadnji - analni (regio analis), na kojima se vide spoljni spolni organi (organa
genitalia) i čmarni otvor (anus).
Membrum superius
Na unutrašnjoj strani korena ruke nalazi se pazušna jama (fossa axillaris).
Ovajamaograničenajespredaipozadi dve-
ma kožnim ivicama, izazvanim donjim rubom velikog prsriog mišića (spreda) i najšireg
leđnog mišića (pozadi). Granicu ruke
prema grudnom košu označuje Iinija koja uz bočnu stranu grudnog koša spaja prednju i
zadnju pazušnu ivicu. Ona se napred pe-
nje k prednjem kraju pripoja dehastog mišića na ključnici, a pozadi prati unutrašnju
ivicu lopatice. Gornji ud deli se na: rame,
nadlakat,podlakat i šaku. Nadlakat, podlakat i šaka su svojim kosturom podeljeni na
prednje i zadnje predele (regiones).
Rame (axilla) ili koren ruke pruža se nadole do jedne kružne horizontalne Iinije, koja
odgovara donjoj ivici pripoja teti-
ve velikog prsnog i deltastog mišića na ramenici. Pored pazušne jame (fossa axillaris)
ono ima još dva predela, lateralni (regio
deltoidea) i zadnji (regio scapularis).
Nadlakat (brachium) pruža se do lakatnog pregiba i vrha lakatnog nastavka
(olecranon). Lakatni pregib označava u du-
bini liniju zgloba lakta. Lakat (cubitus) izdvajaju pojedini autori kao poseban deo ruke,
ograničen dvema kružnim linijama koje
se nalaze na rastojanju od dva poprečna prsta iznad i ispod lakatnog pregiba. Na
prednjoj strani lakta nalazi se jama (fossa cubi-
talis), od koje se pružaju naviše dv^ žleba (sulcus bicipitalis - lateralis et medial is), duž
spoljne i unutrašnje ivice dvoglavog mišića
nadlakta (m. biceps brachii).
Podlakat (antebrachium) pruža se do kožnog pregiba korena sake, koji u dubini
označava zglob ručja s kostima podlakta.
Saka (manus) deli se na ručje ili koren sake (carpus), doručje (metacarpus) i prste
(digiti manus). Prsti sake, iduc'i od nje-
ne spoljne strane, označavaju se: prvi ili palac (pollex), drugi ili kažiprst (index), treci ili
srednji prst (digitus medius), četvrti ili do-
mali prst (digitus anularis) i peti ili mali prst (digitus minimus). Na šaci se razlikuje
prednja strana ili dlan (palma, manus) i zadnja
strana ili nadlanica (dorsum manus). Na dlanu se vide dva ispupčenja: spoljno (thenar),
koje odgovara palcu, i unutrašnje (hypot-
henar), koje odgovara malom prstu. Izmedu ta dva ispupčenja nalazi se udubljenje
dlana.
Membrum inferius
Noga ili donji ekstremitet odvojena je od irupa: napred - preponskim kožnim
pregibom {plica
inguinalis). pozadi - gornjom ivicom karlične kosti (crista iliaca), a unutra - linijom koja
prati bočnu jvi-
cu krsne kosti. pa se od njenog donjeg kraja prebacuje napred i prati donju ivicu
karlične kosti sve do
preponske simfize. Delovi donjeg ekstremiteta su: bedro ili kuk. natkolenica ili but,
koleno, potkolenica i
stopala. U topografskom pogledu svaki od ovih delova ima po dva predela. prednji i
zadnji, koje razdva-
ja koslur donjeg uda.
Kuk ili bedro (coxa) čini koren noge. Njegov zadnji, jedini slobodni deo. nazvan
sedalni predeo ili
stražnjica (nates s. clunes), ograničen je od natkoienice sedalnim naborom (plica
glutea) i zglobom kuka.
But ili natkolenica (femur) pruža se od sedalnog nabora i preponskog kožnog
pregiba do kolena.
Koleno (genu) jeste deo noge ograničen dvema kružnim linijama, od kojih gornja
prolazi na dva
poprečna prsta iznad baze čašice, a donja u visini golenjačne kvrge (tuberositas tibiae).
Na njegovoj zadnjoj
strani nalazi se zatkolena jama (fossa poplitea).
Potkolenica (crus) pruža se od kolena do pregiba stopala, koji u dubini odgovara
gornjem skoč-
nom zglobu. Zadnja polovina potkolenice naziva se list (sura}.
Stopalo (pes), siično šaci, deli se na: nožje (tarsus), koje odgovara zadnjoj polovini
stopala, zatim
donožje (metatarsus) i prste (digitipedis). Prsti se broje od unutrašnje ivice stopala. Prvi
prst je palac (hal-
lux), a ostali se označavaju rednim brojem (digitus II, 111, IV, V). Na stopalu se
razlikuju gornja ili ledna stra-
na (dorsum pedis) i donja strana ili taban (plantu pedis). Zadnji kraj tabana naziva se
peta (calx).
O proporcijama tela
Proučavanja proporcija čovečjeg tela, koja počinju još u doba starih Egipćana
i Grka, vršili su ranije uglavnom umetnici, slikari i vajari, u cilju da odrede normalan
ili idealan tip lepote čovečjeg tela. Oni su dužinu određenog dela tela uzimali kao
osnovnu jedinicu za meru - modulus - koji je morao da se ispoljava uvek određeni
broj puta u dužini tela i svih njegovih delova, da bude uvek izražen brojem bez ostat-
ka. Pomoću modulusa oni stvaraju računskim putem osnovnu shemu, pravilo ili ka-
rion proporcija čovečjeg tela.
U toku dosadašnjih proučavanja, kako od strane umetnika, tako isto i od
strane antropologa, koji su težili da utvrde osnovni princip grade čovečjeg tela,
predlagani su mnogi ka-
noni proporcija i uzimani različiti delovi tela kao modulusi. Tako, Egipćani su predlagali
kao modulus
dužinu srednjeg prsta sake, koja je sadržana 19 puta u visini tela. Kod Grka i Rimljana
kao modulus uze-
ta je dužina glave, koja je predstavljala osminu visine tela. U međusobnoj srazmeri
glavnih delova čoveč-
jeg tela i u njihovoj podeli na manje delove Zeisingje uočio princip "zlatnogpreseka",
koji, kao što je po-
znato, deli određenu dužinu ili liniju u takvoj srazmeri da odnos manjeg prema većem
delu bude isti kao
i odnos većeg dela prema celoj dužini ili liniji. Schmidt-ov kanon proporcija, koji su drugi
autori delom
dopunili i izmenili, pokazao se kao prilično konstantan i pogodan čak i za naučne,
antropološke svrhe (sl.
13). Prednost ovog kanona je što on određuje fiksne tačke zglobova, te se proporcije
tela mogu obraču-
navati kako u miru tako i u pokretu. Za ovaj kanon kao modulus uzeta je trećina dužine
slobodnog dela
kičmenog stuba, koja odgovara jednoj desetini visine tela. Dužina slobodnog dela
kičmenog stuba dobija
se indirektno, merenjem rastojanja od gornje ivice grudne kosti do gornje ivice
preponske simfize.
Schmidt-ov modulus, postavljen horizontalno na gornju ivicu preponske simfize,
povezuje centralne tačke glava butnih
kostiju, označava zglob kuka. Tačka ramenog zgloba udaljena je horizontalno do
srednjeg dela gornje ivice grudne kosti za duži-
nu jednog modulusa. Ako se iz tačaka ramenih zglobova povuku linije, koje se seku kod
baze nosa, na granici između prvog i
drugog modulusa, i pomoću kojih se konstruiše kvadrat čija je dijagonala prvi modulus,
dobija se širina glave. Za određivanje
dužine glave treba prvom modulusu dodati još jednu trec'inu od drugoga, koji se pruža
od baze nosa do gornje ivice grudne ko-
sti. Linija povučena iz tačke ramenog zgloba do tačke zgloba kuka suprotne strane
prolazi kroz sisnu bradavicu i pupak. Mesto
sisne bradavice na ovoj liniji najlakše se određuje periferijom kruga čiji prečnik povezuje
pupak i sredinu trećeg modulusa, koji
označava dužinu grudne kosti. Pupak razdvaja četvrti od petog modulusa.
Pupak, sisne bradavice i tačke ramenog zgloba i zgloba kuka na ovoj shemi služe za
odredivanje proporcija ekstremite-
ta. Tako rastojanje od sisne bradavice do tačke zgloba kuka suprotne strane jednako je
dužini buta. Dužina potkolenice odgova-
ra rastojanju sisne bradavice i zgloba kuka sa iste strane. Visina stopala iznosi polovinu
modulusa. Dužina nadlaktice odgovara
rastojanju srednje tačke zgloba ramena do sisne bradavice suprotne strane. Rastojanje
sisne bradavice od pupka jednako je du-
žini podlaktice, a rastojanje od pupka do srednje tačke glave butne kosti odgovara
dužini šake.
Umetnici su uočili i mnoge druge srazmere između pojedinih delova tela, isključivo
od praktičkog značaja. Kada su ru-
ke opružene uz telo, prsti lake dopiru do sredine buta, a linija lakatnih zglobova do
visine pupka. Kada su ruke raširene, njihov
raspon označava približno visinu tela. S raširenim rukama i nogama čovek dodiruje
periferiju kruga čiji centar leži u visini pup-
ka. Obim struka je duplo vec'i od obima vrata.
Sl. 13. Schmidt-ov
kanon
ч
Mnogobrojna proučavanja proporcija čovečjeg tela kod raznih rasa i tipova rasa
pokazale su da posloje prilične varijacije,
naročlto u pogledu dužine ekstremiteta u zavisnosti od endogenih i spoljašnjih uslova
(ruke fizičkih radnika su duže nego kod inte-
lektualaca). Pored toga, proporcije se menjaju u toku rastenja i pokazuju spolne razlike.
Dužina glave kod novorodenčeta predsta-
vlja četvrtinu telesne visine. Njegova lobanja je relativno velika zbog brzog razvitka
mozga i čula u telu majke. Lice počinje dase
povećava tek sa razvitkom aparata za žvakanje - vilica, zuba i mastikatornih mišica.
STedina tela kod novorođenčeta leži u visini
pupka, a docnije se spušta i kod odraslog se nalazi u visini preponske simfize. Ako se
spustila niže od te tačke, dokaz je da su se no-
ge jako izdužile, najčešće zbog insuficijentnosti spolnih žlezda. Spolne razlike u
proporciji javljaju se početkom puberteta. Poštopu-
bertet kod devojčica ranije počinje, rastenje zaostaje i sredina tela je iznad preponske
simfize. Najveća širina'tela kod žena je u visi-
ni karlice, a kod muškaraca u visini ramena.
Za antropološka proučavanja proporcija čovečjeg tela upotrebljavaju se određena
koštana ispupčenja. koja se lako pi-
paju ispod kože na granici izmedu pojedinih delova tela.
O konstituciji čoveka
Konstitucija predstavlja skup morfoloških i funkcionalnih odlika jedne individue. Na
osnovu lako
uočljivih elemenata oblika čovečjeg tela (razvijenost kostura, mišića i potkožnog
masnog tkiva)
Kretschmer razlikuje tri osnovna konstitucionalna tipa: leptosomni, atletski i piknički.
Leptosomni tip karakteriše nedovoljna debljina tela u odnosu na visinu i
nepostojanje tendencije
ka gomilanju potkožnog masnog tkiva, čak ni kod obilne ishrane. Ljudi ovog tipa su
tankog, dugog vrata
i uzane glave s prominentnim nosom. Grudni koš je uzan, s oštrim podgrudnim uglom.
Njegov obim je
manji od obima karlice. Koža je bleda i nežna. Potenciranje ovih odlika dovodi do
asteničnog tipa. Kod
asteničnog tipa pojavljuju se znaci starosti znatno ranije nego kod ostalih tipova. Žene
leptosomnog tipa
su obično niskog rasta, a deca nežna, slaba i naglo rastu u pubertetu.
Atletski tip se odlikuje snažnim kostima i masivnom muskulaturom. Na snažnom
vratu je visokai
masivna glava. Ramena su široka, ruke snažne i grube. Grudni koš je širok i lepo
ispupčen, trbuhjeu
ravni grudnog koša. Idući od ramena ka karlici, obim trupa se smanjuje. Noge su
proporcionalno slabije
razvijene nego gornja polovina trupa. Koža je debela i gruba.
Piknički tip karakterišu veliki obim glave i trupa, slabo razvijeni i tanki udovi i naslage
potkožnog
masnog tkiva, naročito na trbuhu. Lice i trup kod ljudi ovog tipa pokazuju tendenciju da
se zaokrugle. Vrat
je lcratak, debeo i upravljen nešto napred, ramena uzdignuta napred, grudni koš kratak
i ispupčen, s tupim
podgrudnim uglom. Koža je debela i meka. Ovaj tip u mlađim godinama (20-30), dok
još nema naslaga
potkožnog masnog tkiva, može biti zamenjen atletskim tipom. Kod žena ovog tipa
naslage masnog tkiva se
javljaju uglavnom na grudima i bedrima.
Ova tri osnovna konstitucionalna tipa, kao potpuno čista, sreću se vrlo retko.
Najčešće postoje
mešavine i prelazi, koji čine da skoro svaki čovek postaje poseban konstitucionalni tip.
U konstituciju se mogu ubrojiti i funkcionalne odlike organizma, načini reagovanja na
spoljne i unutrašnje nadražaje,
temperamenat i psihičke odlike. Razlike u funkcionalnim odlikama se naročito jasno
uočavaju ako se uporede ljudi leptosom-
nog i pikničkog tipa, koji su izrazitorazličitii suprotni jedan drugome u morfološkom
pogledu. Ljudi leptosomnog tipa suupor-
ni, povučeni u sebe i umeju da vladaju sobom. Svojoj okolini oni su često zagonetni i
problematični. Njihovo raspoloženje varira
od preosetljivosti do ledene mirnoće. Ljudi pikničkog tipa su veseli, pristupačni, realisti i
veliki sladokusci.
Osnovni stav čoveka
Osnovni, antropološkipoložaj čovečjeg tela je uspravan stav s opuštenim rukama i
dlanovima okre-
nutim napred. Odredivanje osnovnog položaja je neophodno zbog orijentacije i
ujednačenja pri iznošenju
činjenica o obliku, gradi i medusobnom odnosu delova i organa čovečjeg tela. Isto tako,
zbog orijentacije u
medusobnom odnosu delova i organa odredene su kod čovečjeg tela tri osnovne ravni:
sagitalna,frontalna\
horizontalna. Frontalna ravan je vertikalna i paralelna ravni čeia. Sagitalna ra van je
takođe vertikalna, ali, u
odnosu na prethodnu, postavljena je pod uglom od 90°. Ona spaja prednju sa zadnjom
stranom tela. Sagi-
talna ravan koja deli čovečje telo u dve simetrične bočne polovine naziva se sredisna,
medijalna ravan. Obe
prethodne ravni seče perpendikularno horizontalna ili poprečna ravan čovečjeg tela.
Covečji stav, za razliku od svih ostalih živih bića, najnepovoljniji je u pogledu svoje
stabilnostis
gledišta zakona mehanike. Njegovo težište tela, koje leži u maloj karlici nešto ispod
visine promontoriju-
ma, nalazi se visoko iznad oslonca - iznad površine koju njegova stopala pokrivaju i
ograničavaju svojim
unutrašnjim ivicama. Kod uspravnog stava telo podseca na kupu koja stoji na svome
vrhu, jer mu je širi-
na najveća u ramenima ili u visini karlice. Ako je priljubljivanjem stopala oslonac
smanjen na minimum,
neophodan je stalni mišićni rad radi korekture uspravnog stava, koji se ispoljava stalnim
malim klaće-
njem čoveka oko njegove vertikalne osovine. Ako se noge rašire ili jedna izbaci, bilo
napred ili u stranu,
stabilnost uspravnog stava je znatno veća jer je površina oslonca prostranija.
Za razliku od čoveka, skoro sva ostala živa bića oslanjaju se na ćetiri noge i imaju
veliku površinu oslonca. Njihovo te-
žište tela je bliže osloncu i ravnoteža je stabilnija. Jedino neka živa bića stalno (ptice,
pingvin. kengur) ili povremeno (majmun,
medved) zauzimaju uspravan stav, oslanjajući se samo na svoje zadnje ekstremitete.
Medutim, kod njih se ne vidi nikada potpu-
no uspravan stav kao kod čoveka. Njihova kolena su uvek savijena napred,
poluflektirana. Težište tela im je stalno ispred zglo-
bova kuka i zbog toga se ona elastično oslanjaju na podlogu - omogućeno im je gibanje
na osloncu i lako održavanje ravnoteže
bez veceg mišićnog napora. Kod svih ovih živih bića, koja se stalno ili povremeno
oslanjaju samo na zadnje ekstremitete, zglob
kuka je vrlo slabo obezbeđen aktivnim i pasivnim vezama, le ne mogu da se potpuno
usprave u njemu, da im težište tela dodeiz-
nad zgloba. Od svih živih bića jedino čovek može da ispruži potpuno svoja kolena i da ih
dovede u istu vertikalnu ravan sa zglo-
bovima kuka i težištem tela, da svoje telo dovede potpuno u labilnu ravnotežu
(Hoepke).
Kod čovečjeg tela i njegovih delova veoma je korisno odrediti centralne tačke
njihovih masa, težište ili napadne tačke
zemljine teže. Pomoću težišta tela i njegovih delova može da se odredi kakav i koliki je
mišićni rad neophodan za održavanje
ravnoteže kod stavova i pokreta tela. U uspravnom stavu čovek ne vrši relativno nikakav
mišićni rad - on se odmara, ako mu je
težište tela u istoj vertikalnoj ravni sa zglobovima ramena, kuka, kolena i sa gornjim
skočnim zglobovima. Ako se težište tela po-
meri ispred ili iza ove vertikale, moraju odmah da stupe u dejstvo mi.šići,da ne bi došlo
do gubitka ravnoteže.do padanja. Istije
slučaj i sa težištima delova tela, ruke, noge, glave itd. Kod srednjeg ili osnovnog
položaja glave, kada su u istoj horizontalnoj rav-
ni donje ivice očnih duplji i gornje ivice spoljnih usnih otvora (frankfurtska horizontala),
njeno tcžište se nalazi ispred poprečne
osovine potiljačnog zgloba [art. atlantooccipitalis). Padanje glave napred sprečavaju
mišići zadnje strane vrata. Kod odojčeta gla-
va padne nazad jer je njeno težište iza poprečne osovine potiljačnog zgloba. Prema
tome, mišićni rad je neophodan uvek kada
težište tela i njegovih delova nisu u ravnoteži, bilo da su vertikalno iznad zgloba ili
oslonca - labilna ravnoteia, ili vertikalno is-
pod — stabilna ravnoteia.
Uspravljanje čovečjeg tela izvršilo se oko poprečne osovine koja prolazi kroz oba
zgloba kuka i
zbog toga, ova dva zgloba dobijaju posebne odlike, karakteristične samo za čoveka.
Zglob kuka je sa svi-
ju strana okružen i osiguran snažnim vezama i mišićima, koji jako povećavaju njegovu
stabilnost, ali
znatno umanjuju njegovu pokretljivost, jer prema obliku svojih zglobnih površina
trebalo bi da je on
mnogo pokretljiviji. Sa prednje strane zgloba kuka nalazi se najjača veza (Bertini-eva
veza), koja spreča-
va prekomernu ekstenziju trupa i padanje nazad. Pozadi zgloba je najjači mišić, glavni
ekstenzor trupa i
buta (m. gluteus maximus), čija je snaga omogućila uspravljanje čoveka. Pored ovog
mišića, uspravan stav
čoveka obezbeduju i dva duga, snažna mišićna lanca koji se ukrštaju medusobno iza
težišta tela i zglobo-
va kuka, a svojim krajevima povezuju nogu jedne strane s rukom suprotne strane tela.
Uspravljanje čo-
veka povuklo je za sobom i mnoge druge promene u obliku i gradi celog njegovog tela.
Neke od ovih
promena biće pomenute u narednim poglavljima.
Svojim uspravljanjem čovek je izgubio u statici svoga tela, postao vrlo nestabilan.
Medutim, s druge strane on je znatno
više dobio, naročito time što je čulo vida proširilo svoj vidik i što su se gornji udovi
oslobodili grubog rada, da služe telu za kreta-
nje i oslonac. Gornji udovi svoju slobodu otpočinju da koriste isključivo za odbranu i za
stvaranje oruda. Ova promena funkcije
gornjih udova povuklajeza sobom promene u njihovoj gradi, naročito u mišićnom
sistemuruke. Usled uzajamne zavisnosti, za-
kona korelacije, s kvalitativnim promenama mišićnog sistema ruke odvijaju se i
promene nervnog sistema, naročito u kori veli-
kog mozga. Na taj način otpočeo je proces izdvajanja i izdizanja čoveka od ostalih živih
bića, proces razvitka njegove nauke, kul-
ture i civilizacije.
III.
PODELA SISTEMATSKE ANATOMIJE
Delovi sistematske anatomije koji proucavaju oblik i gradu organa odredenih
funkcionalnih siste-
ma čovečjeg tela dobijaju posebne nazive.
Prvi deo sistematske anatomije proučavapribor za kretanje koji sačinjavaju skeletni i
mišićni si-
stem. Skeletni sistem proucavaju osteologia (nauka o kostima) i syndesmologia (nauka
o zglobovima), a
mišićni sistem - myologia. Pribor za kretanje kao celinu proučava dinamička anatomija ili
kineziologija. U
funkcionalnom pogledu kosti i zglobovi predstavljaju pasivni deo pribora za kretanje, a
njegov aktivni
deo je mišićni sistem.
Ostali delovi sistematske anatomije su: splanchnologia (nauka o organima utrobe),
angiologia (na-
uka o priboru za krvotok) i neurologia ili neuroanatomia (nauka o nervnom sistemu i o
sistemu čulnih or-
gana).
POSEBNI DEO
OSTEOLOGIA
UVOD
Kost (os) je vrlo tvrd organ, beličaste boje. Njena glavna uloga je da čovečjem telu
osigura stabil-
nost i da pruži dovoljnu otpornost na dva glavna mehanička faktora, na pritisak (presija)
i istezanje (trak-
cija), kojima je podvrgnuto čovečje telo u toku celog života. U čovečjem telu ima 200
kostiju, ne računa-
jući slušne koščice, niti sezamoidne kosti koje se javljaju u tetivama mišića.
1. Oblik i spoljni izgled kostiju
S obzirom na odnos njihovih dimenzija - dužine, širine i debljine - kosti se mogu
podeliti na du-
ge, kratke i pljosnate. Kratke kosti nalaze se na krajevima udova i kod kičmenog stuba.
Njihov multiplici-
tet omogućuje elegantnost i suptilnost u pokretima trupa, sake i stopala. Pljosnate kosti
obrazuju šupljine
za smeštaj nežnih organa, važnih po život organizma: Njihov oblik je adaptiran
organima koje štite i do-
sta često je vrlo nepravilan. Duge kosti pripadaju ekstremitetima. Na svakoj dugoj kosti
razlikuje se telo
(corpus) ili dijafiza (diaphysis) i dva kraja ili epifize. Kraj ili okrajak, koji je bliži trupu
naziva se proksi-
malni (epiphysis proximal is), a drugi - distalni (epiphysis distalis).
Telo duge kosti je obično trostranoprizmatičnog oblika. Ovakav oblik omoguc'uje telu
vec'u otpornost na pritisak i iz-
vlačenje, bilo da oni deluju u pravcu uzdužne osovine ili perpendikularno na nju, kao i
povoljnije uslove za pripoj i funkciju mi-
šića. Duge kosti nisu pravolinijske, već uvijene ili grade krivine, bilo u vidu luka ili
izduženog slova S, zbog mehaničkih uslova
kojima su one podvrgnute. Na njihov oblik i pravac utiču takođe i snažni mišiđ svojim
pripojima i kontrakcijama.
Na površini kostiju zapažaju se ispupčenja i udubljenja, koja su različitog oblika i
veličine i mogu se podeliti na zglobna
i nezglobna. Zglobna ispupčenja i udubljenja imaju zadatak da pritisak u zglobu
rasporede na što veću površinu, da ne bi dolazi-
lo do oštećenja tkiva. Ona su na svežoj, nemacerisanoj kosti pokrivena hijalinom
hrskavicom i mogu imati oblik kugle {caput),
useke (incisura), kolotura (trochlea), zglobne kvrge (condylus) itd. Nezglobna
ispupčenja i udubljenja služe za pripoj mišića i
zglobnih veza. Njihova je uloga da povećaju prostranstvo pripoja i da trakciju ovih
elemenata rasporede na veću površinu. Za-
hvaljujua njima, pripoj tetive mišića biva rasporeden na 3—4 puta veću površinu no što
je njen poprečni presek. Dimenzije ko-
štanih ispupčenja i udubljenja su u direktnoj srazmeri s jačinom mišića kojima služe kao
pripoj. Zbog toga kod muškaraca, gde
je mišićni sistem jače razvijen, koštani reljefi su većih dimenzija nego kod kostiju žena.
U starosti koštana ispupčenja postaju iz-
raženija i hrapava usled delimičnog okoštavanja tetiva i zglobnih veza. Nezglobna
udubljenja u vidu jame (fossa), žleba (sulcus),
otvora (foramen) ili pukotini (fissura) izazvana su prolaskom sudovno-živčanih
elemenata ili dugotrajnim pritiskom nekog sused-
nog organa.
Kod nemacerisanih kostiju celokupna površina, izuzev njenih zglobnih delova,
pokrivena je beli-
častom fibroznom opnom, pokosnicom (periosteum). Ona se sastoji iz vezivnog tkiva,
koje se na ivicama
zglobnih površina nastavlja u zglobnu čahuru. U povrsnom sloju pokosnice nalaze se
snopovi vezivnih
vlakana, a u dubljem sloju - krvni sudovi, živci i mlade koštane celije, osteoblasti. Iz
površnog sloja odva-
jaju se lučna, Scharpey-sya vlakna koja prodiru u kost i pričvršćuju pokosnicu (sl. 14).
2. Unutrašnji izgled i grada kostiju
Kod svake kosti čoveka razlikuju se dva vida koštanog tkiva, zbijeno i sunderasto (sl.
14 i 15).
Zbijeno koštano tkivo (substantia compacta) obrazuje površni sloj kosti, a sunđerasto
koštano tkivo (sub-
stantia spongiosa) ispunjava njene dublje delove. Kod duge kosti zbijeno koštano tkivo
u visini tela obra-
zuje debeo šuplji cilindar, a u visini njenih epifiza svedeno je na tanak površni sloj koji
okružuje sunđera-
sto tkivo. Kratke i pljosnate kosti sastoje se iz sunđerastog
koštanog tkiva, koje je obavijeno tankim slojem zbijenog
koštanog tkiva.
Sunđerasto koštano tkivo se sastoji od koštanih gredica i listica,
koji se medusobno prepliću i ograničavaju areole, šupljinice različitog ob-
lika i dimenzija. Kod nemacerisane kosti u areolama se nalazi crvena ko-
štana sr: (medulla ossium), gde se stvaraju krvna zrnca. Kod pljosnatih ko-
stiju krova lobanje izmedu dva lista zbijenog koštanog tkiva nalaze se
krupnije šupljine, zvane diploe, koje su ispunjene venskim kapilarima i
komuniciraju medusobno. Kod nemacerisane duge kosti šupljina dijafize
(ccmalis medullars) ispunjena je žutom koštanom srži, koja je bogata ma-
snim tkivom. Zid medularnog kanala je hrapav i na njemu, idući ka epifi-
zama, pojavljuju se kosa ispupčenja, koja se medusobno ukrštaju. Ova ko-
sa ispupčenja, koja se vide i na rendgenogramu, pojačavaju otpornost du-
ge kosti na uvrtanje.
Zbijeno koštano tkivo sastoji se iz koncentričnih koštanih lamela
koje su grupisane prema spoljnoj površini kosti (površni osnovni lamelni si-
stem), prema medularnom kanalu (središni osnovni lamelni sistem) i oko uz-
dužnih kanalića, kroz koje prolaze krvni sudovi (Havers-ovi kanali). Sistem
koncentričnih lamela oko Havers-ovog kanala predstavlja osteon, funkcio-
nalnu jedinicu grade zbijenog koštanog tkiva. U koncentričnim lamelama
osteona i oba osnovna sistema kolagena vlakna grade spiralne navoje razli-
čite kosine i smera (sl. 14). Smer navoja u dvema susednim koncentričnim
lamelama je uvek suprotan. Suprotan smer i različite kosine navoja kolage-
nih vlakana susednih lamela omogućuju elastičnost kostiju i njihovu otpor-
nost na pritisak, izvlačenje i uvrtanje. Na 1 mm2 zbijenog koštanog tkiva na-
lazi se 10-15 osteona, koji su dugački 3-5 mm. U toku rastenja osteoni se
razgraduju, da bi se obrazovali novi. Izmedu novih osteona zaostaju delovi
starih, koji predstavljaju intersticijelni lamelni sistem koštanog tkiva.
Kod sunderastog koštanog tkiva gredice i listići između areola
sastoje se od tankih lamela koje su medusobno priljubljene, naslagane jedna na drugu.
Areole, koje medusobno komuniciraju, u
stvari su prošireni Havers-ovi kanali, vidljivi golim okom.
3. Arhitektura kostiju
Raspored koštanog tkiva u jednoj kosti zavisi od meha-
ničkih faktora, koji deluju na nju u toku celog života. U svakoj
kosti koštane lamele se raspoređuju i orijentišu tako da pruže
maksimalni otpor mehaničkim faktorima. Dejstvo mehaničkih
faktora uočava se veoma lepo ako se na jedno telo koje se sa-
stoji iz homogene mase postavi teret. Teret teži da u pravcu
pritiska deliće mase približi jedne drugima, a perpendikularno
od pravca pritiska da ih odmakne. Zbog toga se u opterećenom
telu javlja otpor koji se suprotstavlja sili sabijanja i sili istezanja.
Ovaj otpor u opterećenom telu nije svugde podjednako raspo-
ređen već duž glavnih linija ili putanja, koje se nazivaju trajekto-
rije. Glavne linije otpora na pritisak, trajektorije, kod potpor-
nih stubova, nosača, nalaze se uglavnom duž njihovih površina.
Zbog toga se u tehnici i primenjuju cevasti ili rešetkasti nosači,
jer podnose isti teret kao i masivni, od kojih su znatno lakši.
Kod kosti je takode zastupljen isti princip " lakogradnje"', košta-
no tkivo se grupiše duž trajektorija, duž glavnih linija otpora
prema sabijanju i istezanju (sl. 15). Na taj način s manje materi-
jala kost postiže isti efekat kao i kada bi bila masivna, kom-
paktna i vrlo teška. Prema tome, kompaktno koštano tkivo jed-
ne kosti predstavlja, u stvari, zbijene trajektorije, a spongiozno
tkivo - mesta gde su trajektorije razmaknute. U spongiozi glav-
ne koštane putanje povezane su sporednim, tanjim putanjama
koje sprečavaju njihovo medusobno razmicanje.
Trajektorije dugih kostiju, idući ka epifizama šire se lepezasto da bi
se suprotstavile zglobnom pritisku, koji se radi šteđenja tkiva rasporeduje na veću
površinu. kao i da bi pružile otpor trakcijama pe-
riartikularnih mišića i veza.
\/ "Areole
\ Havcrsovi kanali
Periosteum
Sl. 14. Shema grade kostiju
Sl. 15. Frontalni presek gornjeg kraja butne kosti
Pravac i raspored trajektorija utvrduje se na dekalcifikovanim kostima pomodu
disekcije ili, u novije vreme. metoboB
polarizacije (Pauwels). Prilikom disekcije tkivo se lakše razdvaja. cepa duž trajektorija.
Kod dugih kostiju donjeg uda starijih]
osoba, naročito na gornjem kraju butne kosti, trajektorijelna građa uočava se i na
rendgenskom snimku.
S datim materijalom grade izdržljivost kosti na opterecenje je mnogo veda kad je
ona u sklopu s mekim delovima, nego
u slučaju kada je izdvojena. Mišici i tetive koji okružuju kost primaju opterecenje delom
na sebe, smanjuju njegovu oštrinu:
sprečavaju prelome kostiju prilikom jačih udara i trzanja, koji se normalno uvek
dešavaju kod brzih pokreta, pri trćanju i skaka-
nju. Da bi se kost uklopila s okolnim mekim delovima u jednu funkcionalnu celinu, ona
mora oblik i gradu da prilagodi svojo;
okolini, i zbog toga troši više koštane grade nego što sami mehanički faktori zahtevaju.
Tako, telo golenjade je trostranoprizma-
tično da bi pružilo povoljnije uslove mišicima za njihovo dejstvo. Ako se mišići parališu,
telo golenjade pod uticajem samo meha-
nidkih faktora dobija cilindričan oblik.
4. Postanak kostiju (osteogenesis)
Embrionalno vezivno tkivo, mezenhim sklerotoma, a delom i dermatoma, u toku
svog daljeg raz-
voja obrazuje začetke kostiju u vidu hrskavičnih modela ili mekih fibroznih opni.
Hrskavični modeli i fi-
brozne opne obavijeni su i spojeni medusobno embrionalnim vezivnim tkivom. Ćelije
embrionalnog ve-
zivnog tkiva u svom daljem razvitku daju dve osnovne vrste celija, mlade koštane
(osteoblasti) i džinov-
ske koštane (osteoklasti). Mlade koštane celije, osteoblasti, nalaze se u dubokom sloju
pokosnice pored
njegovih krvnih sudova. Osteoklasti, džinovske koštane celije, nalaze se uz zidove
medularnog kanala;
Havers-ovih kanala i areola sunđerastog koštanog tkiva. One se odlikuju sposobnošću
ameboidnog kre-
tanja. Osteoklasti razaraju koštano tkivo i omogućavaju da osteoblasti stvaraju novo
koštano tkivo, nove
osteone u toku rastenja. Ove dve vrste celija u toku celog života omogućuju stalno
uobličavanje kostijui
njihovo funkcionalno prilagodavanje.
Kosti opnastog porekia. - Od fibroznih opni začetka postaju kosti krova lobanje,
izvesne kosti lica i najveci deo ključni-
ce. U vezivnotkivnoj opni, koja je bogata kolagenim vlaknima, osteoblasti stvaraju
izmedu sebe osnovnu masu, osein, koja ubrzo
okoštava. Na taj nadin se u fibroznoj opni stvara centralna tacka okoštavanja, koja se
širi ka periferiji opne i obrazuje kosL
Kosti hrskavičnog porekia. - Hrskavični modeli kostiju začetka obavijeni su i povezani
embrionalnim vezivnim tkivom.
Oni se sastoje od hijaline hrskavice, koja se odlikuje time što brzo raste i lako menja
svoj oblik. Kod okoštavanja hrskavičnog
modela duge kosti promene nastaju najpre u visini dijafize. Osteoblasti omotada od
embrionalnog vezivnog tkiva stvaraju tanku
koštanu grivnu dijafize. Počinje, dakle, najpre okoštavanje od strane periosta
(periostalno okoštavanje). Ubrzo se javlja u sredi-
šnom delu dijafize beličasto zamucenje, začetak glavne tačke okoštavanja hijalinog
hrskavidnog tkiva (enhondralno okošravanje).
Na torn mestu hrskavicne celije se umnožavaju, obrazuju redove (ušorena hrskavica),
između kojih se grcdice hrskavidnog tkiva
istanjuju. U gredicama hrskavidnog tkiva talože se krecne soli (kalcifikovana hrskavica),
usled cega je ishrana putem difuzije jako
otežana i, zbog toga, iz periosta dolazi u tačku okoštavanja arterija, koja povlaci sa
sobom osteoblaste i osteoklaste. Osteoblasti
stvaraju koštano tkivo, koje ubrzo nestaje zajedno s kalcifikovanim pregradama
hrskavidnog tkiva pod uticajem osteoklastai
stvara se primarni medularni kanal dijafize. Glavna tadka okoštavanja širi se prema
epifizama duge kosti uz istovremeno pove-
canje primarnog medularnog kanala. Dijafiza dobija oblik šuDlje koštane cevi koja je na
oba kraja zapušena hrskavidnim čepovi-
ma epifiza. U hrskavicnom depu epifize javlja se ubrzo pomoćna tačka okoštavanja.
Pomoc'na tacka zamenjuje hrskavično tkivo
epifize koštanim tkivom, izuzev dva tanka sloja, od kojih jedan obrazuje zglobnu
hrskavicu, a drugi deo je u vidu ploce okrenut
ka dijafizi. Hrskavična ploča, koja odvaja epifizu od dijafize, naziva se ferrilna ili
epifizama hrskavica (cartilago epiphysialis). Ona
produžava da raste, zadebljava i istovremeno okoštava na svojim stranama, naročito
intenzivno na onoj koja je okrenuta ka dija-
fizi. Na taj nacin epifizarna hrskavica omogucava rastenje kostiju u dužinu sve do 20. ili
25. godine života, kada nestaje jer oko-
šta potpuno. Za to vreme periost i dalje stvara koštano tkivo i omogucava zadebljanje
kostiju. Kod kratkih kostiju javlja se naj-
pre okoštavanje hrskavidnog tkiva, enhondralno okoštavanje, i tek kada koštano tkivo
dode do periosta, nastupa i periostalno
okoštavanje.
Tadke okoštavanja pojavljuju se i spajaju medusobno u odredenom vremenu
razvitka doveka i na osnovu njih možese
približno tadno utvrditi starost dece. Tadka okoštavanja donjeg okrajka butne kosti,
koja se javlja sredinom 9. meseca trudnoće,
ima forenzicni, sudskomedicinski znadaj, jer ukazuje da je dete bilo rodeno na vreme.
Mesto gde je prodrla arterija iz periosta za glavnu tacku okoštavanja predstavljeno
je na definitivnoj kosti okruglim
otvorom (foramen nutricium), koji se nastavlja u kanal (canalis nutricius). Kroz ovaj
kanal ulazi arterija koja ishranjuje koštanu
srž, a izlaze vena i limfni sud. Na površini kostiju postoje sitni otvori, kojima prodiru iz
periosta male arterije. Ove arterijiceidu
Volkmann-ovirn kanalicima do Havers-ovih kanala, granaju se po njima i ishranjuju kost.
5. Biološke reakcije kostiju
Kost, iako je od najtvrdeg tkiva, ponaša se kao vrlo plastičan organ, koji se nalazi u
stalnom unu-
trašnjem kretanju i koji se stalno i relativno lako modelira, uobličava i menja svoju
arhitekturu pod uti-
cajem spoljnih i unutrašnjih faktora. Kod promenjenih mehaničkih uslova, koji traju
duže vremena, na-
stupa promena oblika i grade kostiju - njihova adaptacija novim zahtevima funkcije. Pri
jačem optereće-
nju one zadebljavaju i povećavaju količinu koštanog tkiva, hipertrofiraju. Ako je
opterecenje smanjeno
ili potpuno isključeno (dugo ležanje, gipsani zavoji), kosti atrofiraju, gube postepeno
svoje koštano tkivo,
postaju poroznije i manje otporne prema mehaničkim faktorima.
Sl. 16. Kostur (skelet) čoveka
Lamina areas
vertebrue
Corpus vertebrae
Foramen
'verteh rale
Peiliculus
arcus vertebrae
Processus
anicutaris
superior
Processus transversus
Processus spinosus
Regerieracija kostiju. - Pri prelomu kostiju periost
zadebljava na tome mestu i u njemu se pojavljuje veliki
broj osteoblasta. Osteoblasti se razmnožavaju i između se-
be stvaraju osein, koji povezuje krajeve preloma, i nakon
njegovog okoštavanja kost biva ponovo osposobljena za vr-
šenje svoje funkcije. Mlado koštano tkivo (callus) putem
razgradivanja i novog stvaranja podešava postepeno svoju
arhitekturu mehaničkim faktorima koji deluju na celu kost.
Da bi se mlado koštano tkivo normalno razvijalo, potrebno je
da se krajevi preloma dodiruju, da miruju i da osteoblasti ne budu izlo-
ženi pritisku, inače se umesto koštanog obrazuje fibrozno vezivno tkivo,
koje stvara lažni zglob [pseudoarthrosis). Zbog toga se prelomljena kost
mora imobilizovati gipsanim zavojima ili čeličnim klinovima. Najlakše i
najbrže zarašćuju prelomi dijafiza dugih kostiju.
I
KOSTUR TRUPA
U kostur trupa spadaju kosti kičmenog stuba i kosti
grudnog koša (sl. 16).
1. KOSTI KIČMENOG STUBA
Kičmeni stub (colamna vertebralis) sačinjavaju kratke
kosti, pršljeni (vertebrae), čiji ukupan broj iznosi 33-34. Kič-
meni pršljeni, prema delu trupa kome pripadaju, dele se na 7
vratnih, 12 grudnih, 5 slabinskih, 5 krsnih i 4-5 trtičnih. Prva
24 pršljena su slobodni i pokretljivi jedan prema drugome.
Poslednjih 9-10 pršljenova su medusobno srasli i obrazuju
dve kosti, krsnu i trtičnu, koje ulaze u sastav karličnog košta-
nog prstena. Kod kičmenih pršljenova postoje zajedničke i
posebne odlike.
Zajedničke odlike pršljenova
Na svakom kičmenom pršljenu razlikuju se: telo,
dva luka i nastavci (sl. 17,18). Telo i lukovi ograničavaju pr-
šljenski otvor (foramen vertebrale).
Processus arriculares superiorc
4.
Fovea costalis transversalis
Fovea costalis superior
Corpus __
vertebrae
Fovea costalis inferiof
Processus transversus'
Processus articularis inferior /
I
Processus spinosus
Sl. 17. Grudni pršljen, gornja strana
'SI. 18. Grudni pršljen, leva strana
Telo pršljena (corpus vertebrae) - nalazi se ispred pršljenskog otvora. Ono je
valjkastog oblika,
ima obodnu površinu i dve strane, gornju i donju. Telo pršljena nosi težinu čovečjeg
tela, i zbog togase
njegova veličina povećava, idući ka donjem kraju kičmenog stuba. Zbog pritiska težine
tela elementi gra-
de koštane materije, periosta i okolnih veza imaju vertikalni pravac.
Lukpršljena (arcus vertebrae) - ograničava bočno i pozadi pršljenski otvor. Njegov
zadnji deo, la-
mina arcus vertebrae, u vidu je pravougaone pločice, a njegov prednji, suženi deo je
koren ili nožica (pedi-
culus arcus vertebrae).
Na gornjoj i donjoj ivici korena luka postoji po jedan usek (incisura vertebralis
superior et incisura vertebralis inferior),
koji izmedu dva susedna pršljena ograničavaju međupršljenski otvor (foramen
intervertebral) za prolaz kičmenih živaca.
Nastavcipršljena - služe za pripoj mišića i za zglobljavanje pršljenova. Poprečni
nastavak [proces-
sus transversus) jeste paran i pruža se upolje od mesta gde se sjedinjuju ploča i koren
luka. S istog mesta
polaze naviše i naniže zglobni nastavci pršljena, gornji i donji par [processus articulares
- superiores et in-
feriors), koji na svom slobodnom kraju nose zglobne površine. Zadnji ili rtni nastavak
[processus spino-
sus) neparan je.
Posebne odlike pršljenova
Processus Corpus vertebrae
costarius
Sulcus
spinalis.
1. Vratni pršljenovi (vertebrae cervicales)
Odlikuju se od ostalih pršljenova uglavnom poprečnim nastavkom, koji u svom
korenu ima okru-
gli otvor [foramen transversarium) za prolaz kičmene arterije (a. vertebralis), a na vrhu
dve kvržice, pred-
nju i zadnju (tuberculum - anterius et posterius) (sl.19).
Prednja kvržica predstavlja, u stvari, zakržljalo vrat-
no rebro. Kod 7. vra'nog pršljena ona može ponekad da se raz-
vije u pravo vratno rebro. Prednja kvržica 6. vratnog pršljena
je dobro razvijena i pipa se ispod kože. Ispred ove kvržice (tu-
berculum caroticum) ukrštaju se dve arterije, a. thyroidea inferi-
or i a. carotis communis. Pritiskom na kvrgu zaustavlja se krva-
vljenje iz ovih arterija u slučaju njihovih povreda.
Rtni nastavak vratnih pršljenova je kratak,
sem kod 7. pršljena, gde je znatno duži i pipa se la-
ko ispod kože. Zbog toga 7. vratni pršljen dobija
naziv vertebra prominens, i služi kao pogodan pot-
kožni orijentacioni reljef za odbrojavanje kičmenih
pršljenova.
Od vratnih pršljenova svojim oblikom iz-
dvajaju se prvi i drugi (sl. 20, 21).
Prvi vratni pršljen ili nosač (atlas) odlikuje
se time što nema tela, ved je sastavljen iz dva luka
prednjeg (arcus anterior) i zadnjeg (arcusposterior), koji su medusobno spojeni
pobočnim masama (mas-
sae later ales).
Fades articularis
superior
Tuberculum
anterius
Foramen
transversarium
u • Tuberculum
posterius
Processus
articularis superior
-Processus spinosus
Sl. 19. Sesti vratni pršljen (vertebra cervicalis VI),
gornja strana
Tuberculum anterius
Massa lateralisч
Sulcus S
a. vertebralis
Arcus anterior
Fovea artucularis Fades articularis
superior
Processus
transversus
I
Sl. 20.1 vratnipršljen (atlas), gornja strana
Sl.21. II vratni pršljen (axis)
(epistropheus), posmatran spreda
Pobočne mase atlasa nose dve zglobne površine. gornju (fovea arricularis .superior)
za zglobljavanje s potiljačnom kosti i
donju (fovea arricularis inferior) za zglobljavanje s drugim vratnim pršljenom. Na
pršljenskom otvom atlasa razlikuju se dva de!a,
prednji, uži, u koji se uvlači zub 2. vratnog pršljena, i zadnji širi gde je smeštena
produžena moždina. Ova dva dela razdvaja po-
prečna veza atlasa (Jig. rransversum atlantis), koja spaja unutrašnje strane bočnih
masa.
Drugi vratni pršljen ili obrtač (axis) na gornjoj strani svoga tela nosi nastavak, zub
(dens), koji se
uvlači u prednji deo pršljenskog otvora atlasa.
2. Grudni pršljenovi (vertebrae thoracicae)
Njihove glavne odlike su zglobne površine na bočnoj strani tela, uz gornju i donju
ivicu (fovea co-
. stalis - superior et inferior), za zglobljavanje s glavom rebra. Poprečni nastavak na
svojoj prednjoj strani
ima zglobnu površinu (fovea costalis transversalis) za zglobljavanje s kvržicom rebra.
Rtni nastavci su du-
gački i pružaju se koso nadole (si. 17,18).
Na bočnoj strani tela 1,10.11. i 12. pršljena postoji samo po jedna zglobna površina
za zglobljavanje s glavom rebra.
Poprećni nastavci 11. i 12. pršljena nemaju zglobnu površinu za zglobljavanje s
kvržicom rebra.
3. Slabinski pršljenovi (vertebrae lumbales)
Odlikuju se masivnim, krupnim telom bubrežastog oblika (si. 22,23).Poprečni
nastavak je duga-
čak i predstavlja zakržljalo slabinsko rebro (processus costarius). Na njegovoj bazi,
pozadi, nalazi se po-
moćni nastavak (processus accessorius), koji, u stvari, predstavlja zakržljali poprečni
nastavak slabinskog
.pršljena. Rtni nastavci su oblika pravougaone pločice. Oni se pružaju horizontalno
nazad i izmedu njih se
može lako da pristupi kičmenom kanalu, naročito prilikom fleksije kičmenog stuba
(lumbalnapunkcija).
Telo 5. slabinskog pršljena je klinastog oblika s vrhom okrenutim nazad. Ono s
bazom krsne kosti obrazuje ugao čija
veličina iznosi najčešće oko 130° (si. 26). Teme ugla, upravljeno napred, naziva se
karlični rt (promontorium). Karlični rt je karak-
terističan za čoveka i nastao je prilikom uspravljanja njegovog tela. Zglobne površine
donjih nastavaka 5. slabinskog pršljena
okrenute su napred i upolje. One uklešćuju između gornjih zglobnih nastavaka krsne
kosti 5. slabinski pršljen i sprečavaju njego-
vo potiskivanje napred i nadole pod uticajem težine tela.
Processus
spinosus
Processus arlicularis
superior
Incisura vertebralis
superior
Ш®
Processus spinosus
Corpus vertebrae
»
Incisura vertebralis
Processus articularis 1Фпог
inferior
SI. 22. Slabinski pršljen (vertebra Iumbalis),
desna strana
Processus costarius
Processus mamillaris
\ Processus accessorius
Fades articularis
superior
Corpus vertebrae Foramen vertebrate
SI. 23. Slabinski pršljen (vertebra Iumbalis), gornja
strana
4. Krsna kost (os sacrum)
Krsna kost postala je srašćivanjem pet pršljenova. Ona je trouglastog oblika,
okrenuta vrhom na-
dole (si. 24,25). Na njenoj prednjoj konkavnoj strani (fades pelvina) nalaze se četiri
parna otvora (forami-
na sacraliapelvina) i između njih poprečne linije (lineae transversae), koje označavaju
mesta srašćenja kr-
snih pršljenova.
Zadnja strana krsne kosti (fades dorsalis) konveksna je i hrapava. Na njoj postoje
četiri parna
otvora (foramina sacralia dorsalia) i pet uspravnih koštanih grebena, koji su nastali
srašćivanjem nastava-
ka krsnih pršljenova.
Središni, neparni greben (crista sacralis mediana) predstavlja zao-
statak rtnih nastavaka. Rtni nastavak i zadnji deo luka poslednjeg krsnog
pršljena nedostaje, te se vidi zjap krsnog kanala (hiatus sacralis). Od zakr-
žljalih zglobnih nastavaka krsnih pršljenova nastaje parni, artikularni gre-
ben (crista sacralis intermedia). On silazi od gornjeg zglobnog nastavka kr-
sne kosti (processus articularis superior), koji se nalazi bočno od gornjeg
otvora krsnog kanala. Artikularni greben na svom donjem kraju bočno od
krsnog zjapa, obrazuje koštani nastavak, rog krsne kosti (comu sacrale).
Zakržljali pomoćni nastavci krsnih pršljenova obrazuju lateralni, parni
greben (crista sacralis lateralis). Upolje od ovih grebena su bočni delovi
krsne kosti (partes laterales), nastali srašćivanjem zakržljalih rebara. Na
njihovoj zadnjoj strani, u gornjem delu, nalazi se po jedno hrapavo is-
pupčenje (tuberositas sacralis) za pripoj veza i dubokih mišića leđa.
Baza krsne kosti nagnuta je napred i sa horizontalnom ravni
zaklapa ugao od oko 45°. Na njenom srednjem delu je zglobna površina
za 5. slabinski pršljen, a na lateralnim delovima pripaja se bedreni mišić
(m. iliacus).
Bočna ivica krsne kosti u svom gornjem delu je široka i nosi
uvastu zglobnu površinu (fades auricularis) za zglobljavanje s karličnom
kosti, a njen donji, uzani i hrapavi deo služi za pripoj velikom sedalnom
mišiću (m. gluteus maximus).
Krsni kanal (canalissacralis) povezan je pomoću četiri popreč-
na kanala s prednjim i zadnjim krsnim otvorima, kojima prolaze prednje
i zadnje grane krsnih živaca i krvnih sudova.
Basis ossis sacri pars lateralis
Foratm
sacralia.
pelvina
x Lineae
transversae
~~Apex ossis sacri
SI. 24. Krsna i trtična kost (os sacrum et os
coccygis), prednja strana
Canalis sacralis
Processus articularis
superior
Crista
sacralis '
lateralis
Crista sacralis.
intermedia
Tuberositas.
."'sacralis
Fades auricularis
Foramina sacralia
dorsalia
■ Crista sacralis
median a
"Sji- Comu sacrale
"• Hiatus sacralis
Comu coccygeum
SI. 25. Krsna i trtična kost (os sacrum et os coccygis),
zadnja strana
5. Trtična kost (os coccygis)
Postala je srašćenjem 4-5 trtičnih pršljenova. Trtični pršljenovi su
jako zakržljali izuzev prvog, koji gradi gornji deo trtične kosti.
Prvi trtični pršljen na svojoj gornjoj strani ima ovalnu zglobnu površinu za zglo-,
bljavanje sa vrhom krsne kosti. Njegovi zglobni nastavci obrazuju rogove trtične kosti
(cornua coccygea).
Kičmeni stub kao celina
57. 26. Kičmeni stub posmatrans
strane
Na kičmenom stubu razlikuju se četiri strane, prednja, zadnja i dve bočne (sl. 26).
Duž njegov
zadnje strane silazi rtni greben, koji sačinjavaju rtni nastavci pršljenova. Bočno od rtnog
grebena pružaj
se leđni žlebovi koje ispunjavaju duboki mišici leđa.
Foramina
intervertebralи
Promontorium
Otvori svih kičmenih pršljenova obrazuju kičmeni kanal (canalis vertebralis). Kičmeni
kanal je u
vratnom i slabinskom delu prostraniji nego u grudnom delu, zbog zadebljanja kičmene
moždine u tim vi-
sinama. U kičmenom kanalu do 2. slabinskog pršljena nalazi se kičmena moždina. Od 2.
slabinskog pr-
šljena do vrha krsne kosti kičmenim kanalom silaze kičmeni živci, koji skupa podsećaju
na konjski rep
(icauda equina).
Na kičmenom stubu, i to poglavito na njegovim krajevima, javljaju se relativno često
urođene anomalije, nepravilnosti
u pogledu broja, oblika i odnosa pršljenova. Kao najčešće anomalije su: delimično ili
potpuno srašćivanje krajnjih pršljenova, bi-
lo s potiljaćnom kosti (asimilacija atlasa) ili s krsnom kosti (sakralizacija 5. slabinskog
pršljena), zatim i pojava prekobrojnih re-
bara kod poslednja dva ili tri vratna pršljena (vratna rebra) i kod prvog slabinskog
pršljena (slabinsko ili 13. rebro). Znatno rede
sreću se slučajevi gde su dva slobodna pršljena međusobno srasla - blokiranje
pršljenova, ili da jednom pršljenu, najčešće 12.
grudnom, nedostaje bočna polovina - klinast pršljen. Zbog klinastog pršljena kičmeni
stub se povija u pravcu vrha klina (urođene
skolioze). U rede anomalije kičmenog stuba spadaju takođe i slučajevi, kod kojih nije
došlo do medijalnog srašćenja lukova kr-
snih a ponekad i slabinskih pršljenova (spina bifida).
Grudni koš (thorax) obrazuju rebra i rebarne hrskavice, grudna kost i grudni deo
kičmenog stuba
(v. si. 30).
Kod začetka rebra nastaju kao parni ventralni nastavci hrskavičnih grudnih
pršljenova. Prednji krajevi 2. do 7. rebra
spajaju se i obrazuju bočnu polovinu grudne kosti. Bočne polovine sjedinjuju se duž
srednje linije i daju hrskavični model grud-
ne kosti. Rebra okoštavaju, idući od svog zadnjeg kraja. Njihov prednji, neokoštani deo
naziva se rebarna hrskavica (cartilago
costalis).
1. Rebra (costae)
Od 12 pari rebara samo prvih 7 spajaju se svojim rebarnim hrskavicama s grudnom
kosti i pred-
stavljaju prava rebra (costae verae). Ostala rebra, "lažna" (costae spuriae) ili su spojena
svojim rebarnim
hrskavicama indirektno, preko rebarne hrskavice 7. rebra, s grudnom kosti, ili se njihovi
prednji krajevi
slobodno završavaju u muskulaturi zida (11, 12. i ponekad 10. rebro).
Rebra imaju oblik lučne pljosnate poluge, na kojoj se razlikuju srednji deo ili telo
(corpus costae)
i dva kraja, zadnji i prednji (si. 27). Zadnji kraj rebra sastoji se iz glave (caput costae),
vrata (collum co-
stae) i kvržice (tuberculum costae).
Rebarna glava nosi zglobnu površinu (fades articularis capitis costae) za
zglobljavanje s telom pršljena. Zglobne površine
2. do 10. rebra su jednim grebenom (crista copitis costae) podeljene na dva polja,
gornje i donje, za zglobljavanje s telima dva su-
sedna pršljena. Kvriica rebra nalazi se na zadnjoj strani, u vidu hrapavog ispupčenja
koje na svom donjem delu ima zglobnu po-
vršinu {fades articularis tuberculi costae) za zglobljavanje s poprečnim nastavkom
pršljena. Vrat rebra je suženi deo koji spaja gla-
vu s kvržicom rebra.
Telo rebra je pljosnato. Ono ima spoljnu i unutrašnju stranu i dve ivice, gornju i
donju. Na njego-
voj unutrašnjoj strani, izuzev kod 1,11. i 12. rebra, nalazi se duž donje ivice rebarni žleb
(sulcus costae),
kojim prolaze medurebarni živac i medurebarna arterija i vena.
Dužina rebra raste od 1. do 7. ili 8. rebra, a zatim postepeno opada prema 12.
rebru, zbog čega je
znatno olakšana pokretljivost donje polovine trupa.
Idući od svog zadnjeg kraja, rebra najpre silaze upolje i nazad, a zatim graded
rebarni ugao (angulus costae), skreću na-
pred i u vidu luka odlaze ka grudnoj kosti. Njihova uzdužna osovina nije u jednoj ravni,
već pokazuje krivine u vidu izduženog
slova S. Pored toga, rebro je oko svoje uzdužne osovine uvijeno i njegova spoljna
strana u svom zadnjem delu je okrenuta nazad
2. KOSTI GRUDNOG KOŠA
Sulcus costae
SI. 27. Rebro (costa)
i dole, a u prednjem delu, usled kosine grudne kosti, napred i gore. Svojim oblikom i
orijentacijom izdvajaju se od ostalihre!
1,2. i 12. rebro.
Costa I
Incisura
jugular is
Incisura
clavicularis
Costa II
\
Tuberositas m
serrati anterioris
Processus
xiphoideus
Sulcus a. subclaviae
/
/ Tuberculum m.
/' sculeni anterioris
Sulcus
, ' ' v. subclaviae
Manubrium
stern i
Angulus sterni
orpus sterni
Tuberculum costae
Caput costae
SI. 28. Prvo i drugo desno rebro (costa I et II), posmatrano
odozgo
SI. 29. Grudna host (sternum)
prednja strana
Prvo rebro (costa I) ima gornju i donju stranu i dve ivice, spoljnu i unutrašnju (si.
28,30). Na njegovoj gornjoj strani,
unutrašnje ivice nalazi se ispupčenje (tuberculum
m. scaleni) na kojem se pripaja m, scalenus ante-
rior. Ispred i iza ovog ispupčenja postoji po je-
dan širok a plitak žleb. Prednjim žlebom prolazi
potključna vena (v. subclavia), a zadnjim žlebom
- potključna arterija i rameni živčani splet (a.
subclavia et plexus brachialis). Iza zadnjeg žleba
pripaja se m. scalenus medius.
Drugo rebro (costa II) na spoljnoj stra-
ni tela ima hrapavo ispupčenje (tuberositas m.
serrati anterioris) za pripoj prednjeg zupčastog
mišića.
Dvanaesto rebro (costa XII) obično je
vrlo kratko i nema rebarni ugao.
Rebarne hrskavice. - Sastoje
se od hijalinog hrskavičnog tkiva i ve-
zivnog omotača, perihondrijuma. Peri-
hondrijum je bogat uzdužnim fibro-
znim vlaknima i lako se odvaja od svo-
je podloge. Rebame hrskavice su vrlo
elastične. Njihova elastičnost se pove-
ćava, idući od 4. rebarne hrskavice na-
gore i nadole. Kod odraslih rebarne
hrskavice počinju postepeno da kal-
cifikuju i da gube svoju elastičnost.
Rebarne hrskavice su deblje od odgo-
varajuah svojih rebara. Njihova dužina se po-
većava, idući od 1. do 7. rebra, a zatim opada.
Apertura
' thoracis superior
Tuberculum
nt scaleni anterioris
Sulcus v. subclaviae
Cartik
costala
Apertura thoracis inferior
SI. 30. Grudni koš (thorax), posmatran spreda
2. Grudna kost (sternum)
Grudna kost pruža se duž srednje linije prednjeg zida grudnog koša (si. 29). Svojim
oblikom ona
podseća na starinski mač i na njoj se razlikuju: drška (manubrium), telo (corpus) i vrh
(processusxiphoideus).
Drška grudne kosti (manubrium sterni) spaja se s telom fibroznom hrskavicom
(synchondrosis sterna-
lis), gradec'i tup ugao otvoren nazad (angulus sterni - Ludovici). Sternalni ugao, koji se
bočno zglobljava s
rebarnom hrskavicom 2. rebra, služi kao pogodan koštani reljef za odbrojavanje rebara.
Na gornjoj ivici dr-
ške nalaze se tri useka, srednji, jugularni (incisura jugularis) i bočni, ključni (incisura
clavicularis), za zglo-
bljavanje s ključnicom. Na bočnoj ivici manubriuma postoji rebarni usek (incisura
costalis) u koji se uvlači
rebarna hrskavica 1. rebra.
Telo grudne kosti (corpus sterni) na svojoj bočnoj ivici ima 6 ureza (incisurae
costales), u koje se
uvlače rebarne hrskavice 2. do 7. rebra.
Sulcus a. Vrh grudne kosti (processus xiphoideus) ima hrskavičnu
subdaviae gradu i različit oblik. Kod odraslih on obično okoštava i sra-
„- Tuberculum m. šćuje s telom grudne kosti.
scalcni anterioris
Sulcus v.
subclaviae
GRUDNI KOS KAO CELINA
Grudni koš ima oblik zarubljene kupe, koja je malo
spljoštena u sagitalnom smeru (si. 30, 31). Na njemu se razli-
kuju gornji i donji otvor i četiri zida, prednji, zadnji i dva boč-
na. Prednji zid grade grudna kost i rebarne hrskavice. Zadnji
zid je dva puta duži od prednjeg. Njega sačinjavaju grudni deo
kičmenog stuba i dorzalni delovi rebara, do rebarnih uglova.
Bočni zid čine tela rebara.
Rebra idući od kičmenog stuba, pružaju se najpre paralelno upolje,
nadole i nazad, a zatim od rebarnog ugla skreću napred, spuštaju se i diver-
giraju. Rebarne hrskavice 1. i 2. rebra pružaju se horizontalno do bočne ivi-
ce grudne kosti, a kod ostalih rebara njihov pravac je ascendentan, ushodan.
Zbog toga je medurebarni prostor (spatium intercostale) najširi kod prednjeg
kraja rebra. Širina međurebarnih prostora opada postupno, iduc'i od 4. me-
durebarnog prostora nagore i nadole.
Gornji otvor grudnog koša (apertura thoracis superior)
ograničavaju prva rebra, 1. grudni pršljen i gornja ivica grudne
kosti. Njegova ravan je postavljena koso, tako da gornja ivica
grudne kosti odgovara visini gornje ivice 3. grudnog pršljena.
Donji otvor grudnog koša (apertura thoracis inferior)
ograničen je 12. grudnim pršljenom rebarnim lukovima i vr-
hom grudne kosti. Rebarni luk (arcus costalis) obrazuju donja
ivica 12. rebra i prednji krajevi od 11. do 7. rebra. Ugao koji
zaklapaju napred desni i levi rebarni luk naziva se epigastrični
ili podgrudni (angulus infrasternalis).
Duplja grudnog koša (cavum thoracis) na svom zad-
njem zidu ima dva duboka uzdužna žleba (sulci pulmonales), koji se nalaze bocno od
kičmenog stuba.
Kod novorođenčeta grudni koš po obliku i pravcu rebara podseća na grudni koš
četvoronožnih sisara. Njegov sagitalni
prečnik je duži nego poprečni. Rebra se pružaju horizontalno. U tokurastenja sagitalni
prečnik grudne duplje se smanjuje,jerse
rebra svojim prednjim krajevima spuštaju pod uticajem težine prednjeg trbušnog zida, a
svojim zadnjim delovima povlače nazad.
Kičmeni stub se pomera napred, k sredini grudne duplje. Ovim potiskivanjem grudne
duplje nazad težište grudnog koša se pri-
bližuje kičmenom stubu i time se znatno olakšava održavanje ravnoteže i uspravnog
stava čovečjeg tela.
SI. 31. Grudni koš (thorax) posmatran bočno
II. KOSTUR GLAVE
Kosti glave su pljosnate i nepravilnog oblika. One se spajaju medusobno i obrazuju
dve koštane
čahure, lobanju i kostur lica. Lobanja (cranium cerebrate s. neurocranium) sadrži
mozak, a kostur lica (cra-
nium viscerale s. splanchnocranium) - početne organe pribora za disanje i varenje.
Os frontale
Glabella
Orbita
Apertura
piriformis
Os z)>gomaticum
Maxilla
Martdibula'
Foramen mentale
SI. 32. Kostur glave posmatran s prednje strane
Za razliku od kostiju trupa koje su segmentalnog, metameričnog porekla, kosti glave
razvijaju se od primarae hrskaviij
ne čahure i njenih ventralnih nastavaka, kao i od susednog, embrionalnog vezivnog
tkiva, koje okružuje kranijalne delovenerj
vnog i crevnog kanala začetka.
/
X
Os parietale V Os frontale
h*. -'-fir.'— 75 V. . "Vkv \Чј
>
Os occiprtale
Processus mastoidals- •-Si
v J -y, « \ / " Г"
Porus acusticus externusT^3** , ћ1
Processus styloicfeus j R-.
Caput mandibiilae .\^
I1
Angulus maridibulae
Foramen mentale
SI. 33. Kostur glave, desna strana
Sinus frontalis
Os ethmoidals
V^
\J_■
гггтаг >'./Ж pUrvgoldeas Porus acusticus internus
'— v* i J' р-ог'атеп ■ . Foramen jiigulare
faMantiibuJ# jy..man(lihll,lle Canalis hypoglossi
ffiiilL. Pom petrosa ossis temporalis
SI. 34. Kostur glave, desna polovina sagitalnog preseka
Hrskavična čahura (chondrocranium) kod nižih kičmenjaka obavija potpuno kranijalni
deo nervnog kanala, mozak, i na
svojim bočnim stranama ima tri udubljenja u kojima su smešteni čulni organi: čulo sluha
i ravnoteže, čulo vida i čulo mirisa. Kod
viših kičmenjaka, usled sve većeg razvitka mozga, hrskavična čahura se rastvara, gubi
postepeno krov i bočne zidove i pretvara
se u bazalnu ploču ispod koje se podvlače čula sa svojim dupijama. Zidovi, koje
hrskavična čahura gubi usled povećanja mozga,
bivaju zamenjeni opnama embrionalnog vezivnog tkiva (desmocranium). Lobanjska
duplja se proširuje i na svome kaudalnom
kraju, prema kičmenom kanalu. Prva 3 vratna prapršljena se proširuju, srastaju i
obrazuju potiljačnu kost, izuzev gornjeg dela
njene ljuske, iznad spoljne potiljačne kvrge, koji je opnastog porekla.
Na bazalnoj hrskavičnoj ploči, kojoj su se sekundarno priključile 3 vratne metamere,
pojavljuju se tačke okoštavanja.
Tačke okoštavanja svojim povećanjem i spajanjem obrazuju kosti baze lobanje
izmeđukojih zaostaju slojevi hijaline hrskavice.
Ovi.'lojevi hijaline hrskavice imaju istu ulogukao i
.Foramen indsivnm epifizarne hrskavice dugih kostiju. Svojim istovre-
menim zadebljavanjem i okoštavanjem one omo-
gućuju ravnomerno rastenje baze lobanje i docnije
ili potpuno okoštavaju, ili bivaju zamenjene fibro-
znim tkivom.
Foramen ovale
Foramen spinosum
Fossa
mandihularis
Canalis
caroticus
. Processus
palatmus maxillae
■Foramen
palatinum majus
>•, Os palatinum
Vomer
-~Choana
Processus pterygohleus
■ Tuber cu/um pharyngeum
Foramen lacerum
Condylus occipitalis
- - Canalis condylar is
Crista occipitalis externa
Linen nuclide inferior
..Linea nuchae superior
Protuberantia
occipitalis externa
Squama occipitalis
Iniort
SI. 35. Baza lobanje posmatrana s donje strane
U vezivnoj opni krova lobanje obrazuju
se tri lučne fibrozne trake, jedna sagitalna i dve po-
prečne. Ove rezistentne trake pružaju glavni otpor
pritisku iz lobanjske duplje i regulišu rastenje nje-
nog krova. One dele krov lobanje u pet polja. U
središnom delu sva"kog polja pojavljuje se tačka
okoštavanja, od koje se zrakasto šire elementi gra-
de, fibrozni snopići i osteoni koštanog tkiva. Poza-
vršetku okoštavanja, od lučnih fibroznih traka zao-
staju šavovi na krovu lobanje, sagitalni (sutura sa-
gittalis) i dva poprečna, prednji (sutura coronalis) i
zadnji (sutura lambdoidea).
Ventralni nastavci hrskavične bazalne
ploče ulaze kao prutovi u škržne lukove i obavijaju
bočno i spreda kranijalni deo primjtivnog creva.
Od hrskavičnih prutova i od obližnjih delova em-
brionalnog vezivnog tkiva razvijaju se kosti lica.
Od hrskavičnog pruta 1. škržnog luka, koji je po-
znat kaoMeckel-ova hrskavica, postaje donjavilica,
i dve slušne koščice, čekići nakovanj.Njegovomo-
tač od embrionalnog vezivnog tkiva obrazuje spolj-
nu i unutrašnju ploču donje vilice. Od hrskavica 2. i
3. škržnog luka nastaje hioidna kost, processus
styloideus slepoočne kosti i stremen, a od 4. i 5. luka
- hrskavice grkljana.
1. KOSTI LOBANJE (OSSA CRANII)
Lobanju sačinjavaju 4 središne, neparne i 2 bočne, parne kosti. Neparne kosti
lobanje su: potiljačn
(os occipitale), klinasta (os sphenoidale), sitasta (os ethmoidale) i čeona (os frontale), a
parne - slepoočna (o
temporale) i temena (os parietale).
-Lamina cribrosa
Ala minor
Dorsum seltae
Foramen
mastoideum
—, — Clivus
-- Porus acusticus intern us
■ Foramen magnum
Canalis hypoglossi
- Foramen jugulare
~-0s temporale
^ • ^ Ј&Г^ - Sulcus sinus sigmoidei
"~ -Os occipitale
— ■ Protuberantio
occipitalis interna
Crista occipitalis
interna
.. Crista galli
Ala major -
Pars orbitalis
, Tuberculum sellae
Fossa hypophysialis
SI. 36. Baza lobanje, gornja strana
U kostur lobanje po svome poreklu spadaju još tri parne kosti: suzna (os lacrimale),
nosna (05 nasale) i donja nosna školjk
(concha nasalis inferior), i jedna nepama kost - ralo (vomer) koje su se sekundarno
priključile kosturu lica. One su Zajedno sa osett
moidale postale od hrskavične nosne čahure primitivne lobanje.
1. Os occipitale
Potiljačna kost gradi zadnje-donji zid lobanjske duplje (si. 34—37). Veliki otvor
(forame
magnum), kojim lobanjska duplja komunicira s kičmenim kanalom, deli potiljačnu kost
na četii
dela, koji su kod začetka odvojeni slojevima hijaline hrskavice. Sastavni delovi potiljačne
kosti si
prednji ili bazilarni (pars basilaris), bočni (pars lateralis) i zadnji, pljosnati deo, koji se
naziva potiljačnalji
ska (squama occipitalis).
1. Pars basilaris. - Bazilarni deo nalazi se ispred velikog potiljačnog otvora. Na
njegovoj gornjoj strani nalazi se plita
žleb, clivus, na kome počivaju produžena moždina i moždani most. Na donjoj strani
nalazi se ždrelna kvržica (tubercuk
pharyngeum), na kojoj se pripaja središna, Sbrozna traka zadnjeg zida ždrela
(raphepharyngis). Bočno od ždrelne kvržice pripaj:
ju se dva pretkičmena mišića glave (m. longus capias, m. rectus capitis anterior).
2. Pars lateralis. - Bočni deo je paran i nalazi se po strani od velikog potiljačnog
otvora. Na njegovoj donjoj strani vii
se zglobna kvrga (condylus occipitalis) za zglobljavanje s atlasom, a na njegovoj gornjoj
strani jugularna kvrga (tuberculum juguh
re). Kroz njegov prednji deo pruža se upolje i napred kanal za prolaz 12. moždanog
živca (canalis hypoglossi) (si. 34). Spoljnaiv
cabočnog dela ograničavasa zadnjom ivicom piramide slepoočne kosti otvor, foramen
jugulare, kojim napuštaju lobanju 9,10
11. moždani živac (n. glossopharyngeus, n. vagus i n. accessorius) i v.jugularis interna.
Protuberantia
occipitalis externa
Squama
' occipitalis
Linea nuchae superio\
Crista occipitalis
externa
Linea nuchae
inferior
Fossa condylaris
Processus jugularis
Incisura jugularis
Tuberculum pharyngeunh
Processus intrajugularis
SI. 37. Potiljačna kost (os occipitale), spoljna strana
3. Squama occipitalis. - Potiljačna ljuska nalazi se iza velikog potiljačnog otvora. Na
središnom delu spoljne strane
nalazi se spoljna potiljačna kvrga (protuberantia occipitalis externa), od koje silazi ka
zadnjem polu velikog otvora spoljni po-
tiljačni greben (crista occipitalis externa). Od spoljne potiljačne kvrge pruža se
horizontalno upolje gornja lučna linija potiljačne
kosti (linea nuchae superior). Ispod ove linije i paralelno s njom nalazi se donja lučna
linija (linea nuchae inferior). Na ovim lučnim
linijama i između njih pripajaju se mišići zadnje strane vrata. Na unutrašnjoj strani
ljuske potiljačne kosti vidi se ispupčenje u vi-
du krsta (eminentia cruciformis) i četiri jame, od kojih dve gornje odgovaraju
hemisferama velikog mozga, a dve donje - hemisfe-
rama malog mozga. Središte ispupčenja naziva se unutrašnja potiljačna kvrga
(protuberantia occipitalis interna), ispred kojese na-
lazi confluens sinuum, ušće zadnjih venskih sinusa tvrde moždanice.
2. Os sphenoidale
Klinasta kost nalazi se na bazi lobanje, ispred potiljačne kosti (si. 36,38,39). Na njoj
se razlikuju:
središni deo, telo klinaste kosti (corpus) i tri para nastavaka (si. 39). Nastavci klinaste
kosti su: dvabočna,
malo krilo (ala minor) i veliko krilo (ala major), i jedan vertikalni, klinasti nastavak
(processuspterygoide-
us) koji silazi duž spoljne ivice zadnjeg otvora nosne duplje.
Processus cUnoideus
anterior
/' ^/.-l/'J major
Jugum sphenoidale ' Г^Ч-
Canalis opticus lSu[cus chlasmatis^^J^X^
Fissura
orbitalis superior
Sella turcica -
Ala minor
* Foramen rotundum
" Foramen ovale
Foramen spinosum
Tuberculum sellae
s *
Fossa hypophysial /
Dorsum sellae
Sulcus caroticus \
Lingula sphenoidale
SI. 38. Klinasta kost (os sphenoidale), gornja strana
1. Corpus. - Telo klinaste kosti je nepravilnog kockastog oblika i ima šest strana.
Gornja stra
na kojoj se između dva poprečna koštana ispupčenja nalazi jedna dublja jama, liči u
celini na turskose
i zbog toga se naziva sella turcica (si. 36,38). Duboka jama (fossa hypophysialis), u
kojoj leži hipofiza,
dokrina žlezda, ograničena je spreda grebenom sedla (tuberculum sellae), a pozadi
ledima sedlafdot
sellae).
Prednja i donja strana tela klinaste kosti ulaze u sastav krova nosne duplje.
Srednjom linijom prednje strane silazi
štani greben, koji se na svom donjem kraju svršava nastavkom- u vidu kljuna (rostrum
sphenoidale). Bočno od grebena, napi
njoj strani nalazi se otvor sfenoidalnog sinusa (sinus sphenoidalis), parno pneumatične
šupljine tela klinaste kosti. Na bočnojsl
ni tela klinaste kosti nalazi se plitki žleb, sulcus caroticus, kojim klizi a. carotis interna na
svom putu kroz kavernozni sinus(i
cavernosus).
2. Ala minor. - Malo krilo je prednji bočni produžetak klinaste kosti. Ono ima oblik
trougla
pločice, čiji je vrh upravljen upolje (si. 36,38,39). U njegovoj bazi nalazi se optički kanal
(canalis optic
za prolaz vidnog živca (n. opticus) i oftalmične arterije (a. ophtalmica).
3. Ala major. - Veliko krilo odvojeno je od malog krila gornjom orbitalnom
pukotinom (/ш
orbitalis superior), kroz koju prolaze grane oftalmičnog živca (n. ophthalmicus), 3,4. i 6.
moždaniživac
oculomotorius, n. trochlearis i n. abducens) i vene očne duplje. Veliko krilo polazi od
donje ivice boc
strane klinaste kosti. Blizu njegovog korena nalaze se tri otvora: prednji, okrugli
(foramen rotundumj
prolaz n. maxillarisa, srednji, ovalni (foramen ovale) za prolaz n. mandibularisa i zadnji
(foramen spinosi
kojim ulazi u lobanju srednja moždanična arterija (a. meningea media).
Unutrašnja strana velikog krila gradi pod srednje lobanjske jame. Četiri koštana
grebena, koji divergiraju od jedne
dlje, dele spoljnu stranu velikog krila u četiri polja (si. 39). Prednje-gornje, očno polje
(fades orbitalis) ulazi u sastav laterali
zida očne duplje. Prednje-donje polje (fades maxillaris) gradi krov krilasto-nepčane
jame (fossa pterygopalatina). Zadnje, slepo
no polje (fades temporalis) nalazi se na unutrašnjem zidu slepoočne jame. Slepoočno
polje svojim donjim delom savijapn
podslepoočnog grebena (crista infratemporalis) medijalno i gradi krov podslepoočne
jame (fossa infratemporal'^).
4. Processuspterygoideus. - Krilasti nastavak klinaste kosti silazi od donje strane
korena velik
krila (si. 39,51). On se sastoji iz dva uspravna lista, koja se spajaju svojim prednjim
ivicama i ograničai
ju krilastu jamu (fossapterygoidea). Prednja ivica krilastog nastavka naieže uz telo
gornje vilice, izuze
gornjem delu, gde ograničavaju krilasto-viličnu pukotinu (fissura pterygomaxillaris). U
korenu krilast
nastavka nalazi se sagitalni kanal, canalis pterygoideus - Vidii, za prolaz pterigoidnog
živca i arterije
Fades temporalis
\ Fades orbitalis
\^\
Ala major
Fades maxillaris„
Crista infratemporalis "
Canalis pterygoideus
Incisura pterygoidea -------------- -------
' Foramen rotundum
■Processus pterygoideus
SI. 39. Klinasta kost (os sphenoidale), posmatrana spreda
Rostrum Crista Hamulus pterygoideus
sphenoidale sphenoidalis
3. Os temporale
Slepoočna kost se nalazi na bočnoj strani lobanje, izmedu potiljačne, klinaste i
temene kosti'
33,34). U njen sastav ulaze: piramida ili petrozni deo (parspetrosa), bubni deo (pars
tympanica) i ljuski
deo (pars squamosa). Od ovih delova veoma je komplikovana piramida slepoočne kosti
zbog togašt
sebi sadrži srednje i unutrašnje uho i veći broj kanala za prolaz živaca i krvnih sudova
(si. 41,42,2
264).
1. Parspetrosa. - Petrozni deo slepoočne kosti ima oblik četvorostrane piramide čiji
je vrh upra-
vljen unutra i napred, a baza nazad i upolje (si. 41. 42). Vrh piramide (apex)
nepravilnog je oblika. S te-
lom i velikim krilom klinaste kosti on ograničava proderani otvor (foramen lacerum), koji
je na svežoj, ne-
macerisanoj lobanji zatvoren fibroznom hrskavicom.
Od baze piramide pruža se upolje i nadole mastoidni nastavak (processus
mastoideus). Mastoidni
nastavak je izazvan zadnjim pneumatičnim šupljinama srednjeg uha,
mastoidnompećinom i mastoidnim c'e-
lijama (si. 43). On se razvija u toku prve godine života, s obzirom da se mastoidne ćelije
javljaju tek posle
rođenja.
Spoljna strana mastoidnog nastavka je hrapava i na njoj se pripajaju mišići vrata. Na
njegovoj donjoj strani nalazi se
usek (incisura mastoidea) za pripoj zadnjeg trbuha m. digastricusa. Kod zadnje ivice
mastoidnog nastavka nalazi se otvor,,foramen
mastoideum, kojim prolazi emisarna vena - spojnica između venskih sudova tvrde
moždanice i potkožnih vena glave. Na unutra-
šnjoj strani mastoidnog nastavka nalazi se sigmoidni žleb (sulcus sinus sigmoidei), koji
sadrži istoimeni venski sinus tvrde možda-
nice.
SI. 40. Desna slepoočna kost (os temporale), spoljna strana
Dve gornje strane piramide slepoočne kosti, prednja (fades anterior) i zadnja
(fadesposterior),
ulaze u sastav poda lobanjske duplje (si. 36, 41). Na zadnjoj strani piramide nalazi se
unutrašnji usni
otvor [porus acusticus interims), kroz koji ulaze 7. i 8. moždani živac (n. facialis i n.
vestibulocochlearis) i ar-
terija unutrašnjeg uha (a. labyrinthi).
Od unutrašnjeg ušnog otvora pruža se upolje slepi kanal, unutrašnji ušni hodnik
(meatus acusticus internus), čije dno, iz-
bušeno sitnim otvorima, dopire do koštanog unutrašnjeg uha. Dno unutrašnjeg ušnog
hodnika (fundus meatus acustici interni) po-
deljeno je poprečnim grebenom (crista transversa) na dva gornja i dva donja polja. Na
prednje-gornjem polju nalazi se otvor za 7.
moždani živac (area n. facialis), u prednje-donje polje odgovara stožeru koštanog puža
(area cochleae). Zadnja dva polja odgova-
raju tremu koštanog unutrašnjeg uha (area vestibularis - superior et inferior). Na
zadnjim poljima i na prednje-donjem polju nala-
ze se otvori za prolaz grana 8. moždanog živca (n. vestibulocochlearis).
Na zadnjoj strani piramide, upolje od unutrašnjeg usnog otvora nalazi se pukotina,
koja predstavlja spoljni otvor trem-
nog kanala (apertura externa aquaeductus vestibuli).
Na prednjoj strani, blizu vrha piramide nalazi se otisak gangliona 5. moždanog živca
(impressio trigemini). Upolje od to-
ga otiska nalaze se otvori velikog i malog petroznog živca (hiatus canalis n. petrosi -
majoris et minoris) i jedna nepravilna, uzana
pukotina (fssura petrosquamosa), koja se nalazi na krovu bubne duplje (legmen
tympani) i označava granicu između piramide i
ljuske slepoočne kosti. Kroz ovu pukotinu mogu da prodru u lobanjsku duplju zapaljenja
iz srednjeg uha. Na lateralnom delu
prednje strane nalazi se lučno ispupčenje (eminentia arcuata), koje je izazvano
prednjim polukružnim kanalom unutrašnjeg uha.
Na donjoj strani piramide (fades inferior) nalazi se šiljoliki nastavak (processus
sryloideus), od koga polaze tri mišića (m.
stylohyoideus, m styloglossus i m. stylopharyngeus) i dve snažne veze (lig.
stylohyoideum'i lig. stylomandibulare). Iza njegove baze na-
lazi se otvor (foramen shylomastoideum), kojim se završava kanal facijalnog živca.
Ispred i unutra'od stiloidnog nastavka nalazi se
na donjoj strani piramide jugulama jama (fossa jugularis) i ulazni otvor karotidnog
kanala (si. 42). Karotidni kanal (canalis caro-
ticus) prolazi ispred bubne duplje kroz piramidu i otvara se na njenom vrhu. U
jugularnoj jami smešten je početni deounut
šnje jugularne vene (v. jugularis interna). Unutra i ispred jugularne jame, pored zadnje
ivice piramide, nalaze se petroznajan
(fossula petrosa), na čijem dnu se otvara pužni kanalić (apertura externa canaliculi
cochleae).
Fades anterior
Impressio trigemini
Apex partis petrosae
Ponis acusticus ,s
internus
Emimentia
, arcuata
Sulcus sinus
'petrosi superioris
Foramen mastoideum
//
Fossa subarcuata ' /
/ /Apertura externa
Fades posterior / / aquaeductus vestibuli Sulcus sinus sigmoidei
/
Processus styloideus
SI. 41. Desna slepoočna kost (os temporale), unutrašnja strana
A Pars squamosa
Processus z)i naticus j I' Fissurapetrosquamosa
I /'K, j Fissura petrotympanic a
' Sa, > /
__________________________________Pars petrosa
Canalis caroticus
Tuberculum
articulare
Fossa mandibularis
Pars tympanica-
Processus
mastoideus
Fossula petrosa
Apertura externa
canaliculi cochleae
• Canaliculus mastoideus
Fossa jugularis
'Processus styloideus
Foramen stylo mastoideum
Sulcus a. occipitalis
Incisura mastoidea
SI. 42. Desna slepoočna kost (os temporale) posmatrana odozdo
Spoljna strana piramide je pokrivena bubnim delom slepoočne kosti. Ona gradi
unutrašnji zid bubne duplje fcov
tympani), centralne šupljine srednjeg uha (si. 43). Na njenom srednjem delu vidi se
ispupčenje (promontorium), koje prouzroka
koštani puž svojom prvom vijugom. Iza promontorijuma nalaze se dva mala otvora,
gornji (fenestra vestibuli) i donji (fenestraci
hleae), koji vode u šupljine koštanog unutrašnjeg uha (si. 263, 264). Iza gomjeg otvora
nalazi se ispupčenje facijalnogkana
(prominentia canalis facilis), kojim prolazi 7. moždani živac (n. facialis).
Kanalfacijalnog živca pruža se od prednje-gornjcg deta dna unutrašnjeg ušnog
hodnika horizontalno napred do zjapa
velikog petroznog živca na prednjoj strani piramide, a zatim skreće horizontalno u polje
i ide do poda uditus udantrum-a. odakle
savija nadole i izlazi kroz foramen stylomastoideum.
2. Pars tympanica. - Bubni deo je tanka koštana pločica koja naleže na spoljnu
stranu piramide
(si. 40,42). Njena zadnja, lučna ivica ograničava sa bazom mastoidnog nastavka i
ljuskom slepoočne ko-
sti spoljni ušni otvor (porus acusticus extermis).
Bubni deo sa spoljnom stranom piramide ograničava misićno-tubni kanal (canalis
musculotubarius), koji sadrži mišićza-
tezač bubne opne (m. tensor membranae rympani), i ispod njega spoljni deo slušne
trube. Izmedu gornje ivice bubnog dela i ljuske
slepoočne kosti nalazi se pukotina, fissura tympanosc/uamosa. Ova pukotina se u svom
prednjem delu račva na spoljnu, fissura pe-
trosquamosa i unutrašnju granu,_/?wuropetrotyinpanica - Glaseri. jer se u nju uvlači
crista tegmentalis, nastavak petroznog dela sle-
poočne kosti (si. 40, 42).
Antrum mastoideum
Teg men tynipani
.Adit us ad antrum
Fenestra vestibuli
Hiatus canalis facialis
SemmalLs m. tensoris tympani
Impressio trigemini
Cellulae mastoideae
\ Canalis facialis
Foramen
stylomastoideum
Senucanalis tubae auditivae
Promontorium
Fenestra cochleae
SI. 43. Prednje-donja strana piramide desne slepoočne kosti
3. Pars squamosa. - Ljuska, gornji deo slepoočne kosti, nalazi se na bočnom zidu
lobanje. Na
svom donjem delu ona savija unutra prema prednjoj ivici piramide i gradi krov vilične
jame (fossa mandi-
bulars), u koju se uvlači glava donje vilice (si. 40,42). Vilična jama ograničena je napred
zglobnom kvr:
gom (tuberculum articulare), a pozadi bubnim delom slepoočne kosti. Njen krov je
prilično tanak i kod
udara ili pada na donju vilicu može da prsne. Od spoljnog kraja zglobne kvrge i od
donjeg dela ljuske sle-
poočne kosti pruža se napredjabučni nastavak (processus zygomaticus), koji se spaja s
jabučnom kosti i
obrazuje jabučni luk (arcus zygomaticus). Na donjoj ivici jabučnog luka pripaja se m.
masseter.
4. Os parietale
Temena kost nalazi se lateralno od srednje linije krova lobanje, između potiljačne,
čeone i slepo-
očne kosti (si. 33, 34). Ona ima oblik četvrtaste ploče.
Na spoljnoj strani temene kosti nalazi se ispupčenje (tuberparietale) i, ispod njega,
lučna slepoočna linija (linea tempora-
lis), na kojoj se pripaja m. temporalis i njegova snažna fascija. Na unutrašnjoj strani
temene kosti vide se razgranati uski žlebovi
kojima klize grane srednje moždane arterije (a. meningea media). Na unutrašnjoj
strani, duž spoja desne i leve temene kosti, na-
lazi se sagitalni žleb, u kome leži gornji sagitalni sinus tvrde moždanice. Lateralno od
tog žleba postoji emisarni otvor temene
kosti (foramen parietale).
5. Os frontale
Čeona kost gradi prednji zid lobanje i krov očnih duplji (si, 32, 33,44). Ona se sastoji
od usprav-
nog lista, ljuske (squama frontalis) i horizontalnog lista, na kome se razlikuju središni,
nosni deo (pars na-
salis), i bočni, očni deo (pars orbitalis).
Ljuska čeone kosti na svojoj spoljnoj strani, u gornjem delu pokazuje parno
ispupčenje, čeonu kvrgu (tuberfrontale).
Njen deo koji se nalazi kod korena nosa naziva se povije (glabella). Bočno od povije
pruža se upolje veđni luk (arcus supercilia-
ris), koji je izazvan pneumatičnom paranazalnom šupljinom, čeonim sinusom (sinus
frontalis) (si. 34,51,52). Donju granicu lju-
ske, prema očnom delu, označava nadočna ivica (margo supraorbitalis), na kojoj se
nalaze dva useka ili otvora za prolaz krvnih
sudova i živaca iz očne duplje. Na njenom spoljnem kraju nalazi se jabučni nastavak
(processus zygomaticus), od čije spoljne ivice
ide u luku naviše slepoočna linija čeone kosti (linea temporalis).
Apertura sinus frontalis.
Arcus superciliaris _ Spma n(aaDs
Glabella
Mar go supraorbitals
Pars orbitalis Incisura ethmoidalis
Fossa glandulae
lacrimalis
SI. 44. Čeona kost (os frontale) posmatrana s donje strane
Nosni deo razdvaja očne delove čeone kosti (si. 44). Na njegovoj donjoj strani nalazi
se nosna bodlja (spina nasalis,
bočno od nje, otvor čeonog sinusa (apertura sinus frontalis). Iza nosne bodlje nalazi se
sitasti usek čeone kosti (incisura ethmoin
lis), u koji se uvlači sitasta kost svojim resetkastim listom.
Na gornjoj strani očnog dela vide se prstolika udubljenja, koja odgovaraju vijugama
mozga. Na njegovoj donjoj strai
u prednje-spoljnjem delu, nalazi se fossa glandulae lacrimalis, na koju naleže suzna
žlezda.
6. Os ethmoidale
Sitasta kost, koja leži u dubini baze lobanje, izmedu očnih duplji, gradi gornji deo
nosne dupl
(si. 36,45,51). Na frontalnom preseku ona ima oblik terazija i na njoj se razlikuju dva
lista, horizontaln
vertikalni, i dve bočne mase (si. 50). Vertikalni list (lamina perpendicularis) ulazi u
sastav pregrade nosr,
duplje. Svojim gornjim delom on prelazi iznad horizontalnog lista sitaste kosti i na bazi
prednje lobanjsi
jame obrazuje petlovu krestu (crista galli). Horizontalni, rešetkasti list (lamina cribrosa),
koji se uvlačii;
medu očnih delova čeone kosti, izbušen je sitnim otvorima za prolaz grančica mirisnog
živca.
Bočna masa, koja se naziva labirint sitaste kosti (labyrinthus ethmoidalis), silazi od
spoljne ivicer<
šetkaste ploče. On je ispunjen pneumatičnim ćelijama (cellulae ethmoidales), koje
skupa sačinjavaju sitat
sinus (sinus ethmoidalis).
Labirint sitaste kosti ima oblik nepravilne kocke, kojaje spljoštena u poprečnom
smeru. Njegove sire strane, spoljni
unutrašnja, ulaze u sastav zidova nosne i očne duplje. Ostale strane su znatno uže i na
njima se vide otvori etmoidalnih c'elij
Sulcus ethmoidalis anterior
Concha nasalis media
Processus uncinarus
\
\
Lamina perpendicularis
SI. 45. Sitasta kost (os ethmoidale), desna strana
koji su prekriveni ivicama susednih kosiiju: suzne. ćeone. klinaste. nepčane i gornje
vilice. Na spoljnoj. očnoj strani labirinta (la-
mina orbitalis) nalaze se lateralni oivori etmoidalnih kanala, prednjeg (canalis
ethmoidalis anterior) i zadnjeg (canalis ethmoidalis
posterior), kojima komuniciraju očna i nosna duplja i prolaze krvni sudovi i živci (si. 52).
S njegove unutrašnje, nosne strane spu-
štaju se dve tanke koštane ljuske, gornja (concha nasalis superior) i srednja nosna
skoljka (concha nasalis media), koje su svojim
konkavnim stranama okrenute labirintu i s njime ograničavaju gornji i srednji nosni
hodnik (meatus nasi - superior et medius) (si.
50.51). Spolja od srednje nosne školjke.s unutrašnje strane prednjeg dela labirinta,
silazi kukasti nastavak (processus uncinatus).
Iza kukastog nastavka nalazi se polumesečasti zjap (hiatussemilunaris) i ispupčenje,
bulla ethmoidalis, koje prouzrokuje jedna ve-
lika etmoidalna celija. Preko hiatus semilunaris-a otvaraju se paranazalne šupljine. U
njegovom gornjem delu otvaraju se sinus
frontalis, u donjem delu - sinus maxillaris, a u srednjem delu - prednje etmoidalne
c'elije.
2. Kosti lica (OSSA FACIEI)
Kostur lica sačinjavaju 15 kostiju,
od kojih su šest parnih i tri neparne. Par-
ne kosti lica su: gornja vilica (maxilla), no-
sna kost (os nasale), suzna kost (os lacri-
male), jabučna kost (os zygomaticum),
nepčana kost (<лгpalatinum) i donja nosna
školjka (concha nasalis inferior), a nepar-
ne kosti su: donja vilica (mandibula), ralo
(vomer) i pod-jezična kost (os hyoideum).
1. Maxilla
Gornja vilica je najveća parna kost
lica, na kojoj se razlikuju telo i nastavci (si.
32, 33, 46). Telo gornje vilice (corpus ma-
xillae) ima oblik šuplje trostrane piramide,
čija baza (fades nasalis) ulazi u sastav boč-
nog zida nosne duplje..Na bazi se nalazi
veliki trouglasti zjap (hiatas maxillaris) koji
vodi u pneumatičnu šupljinu tela, u gor-
njovilični sinus (sinus maxillaris). Gomjo-
vilični sinus ispunjava potpuno telo gornje
vilice i njegov najniži deo odgovara kore-
nu 1. kutnjaka, od koga je često odvojen
jedino sluzokožom. Od tela gornje vilice
pružaju se četiri nastavka: gornji - čeoni
(processus frontalis), donji - zubni (processus alveolaris), spoljni - jabučni (processus
zygomaticus) i unutra-
šnji - nepčani (processus palatinus).
Na unutrašnjoj strani gornje vilice (fades nasalis, u visini zjapa viličnog sinusa
(hiatus maxillaris), sustiču se tri koštana
nastavka: processus uncinatus sitaste kosti,processus ethmoidalis donje nosne školjke i
nastavak vertikalnog lista nepčane kosti (si.
51). Ovi nastavci dele zjap u tri sekundarna otvora, od kojih je na nemacerisanoj lobanji
Slobodan samo gornji, dok su prednji i
zadnji otvor pokriveni sluzokožom nosne duplje. Ispred zjapa viličnog sinusa nalazi se
vertikalni žleb, sulcus lacrimalis, preko ko-
ga se prebacuju tanki delovi suzne kosti i donje nosne školjke, pretvarajući ga u nosno-
suzni kanal (canalis nasolacrimalis).
Zadnja strana tela gornje vilice (fades infratemporalis) gradi prednji zid
podslepoočne jame. Njegova gornja, očna stra-
na (fades orbitalis) ulazi u sastav očne duplje. Izmedu zadnje i gornje strane nalazi se
obla ivica, koja s velikim krilom klinaste
kosti ograničava donju očnu pukotinu (fissura orbitalis inferior). Od ove pukotine
gornjom stranom tela pruža se napred podočni
žleb (sulcus infraorbitalis), kojim prolaze istoimeni živac i arterija. Podočnj žleb se ubrzo
pretvara u kanal i završava otvorom (fo-
ramen infraorbitale) na prednjoj strani tela gornje vilice. Na prednjoj strani (fades
anterior), niže od podočnog otvora, nalazi se
duboka fossa canina, koja označava mesto gde se nalazio začetak stalnog očnjaka.
Na donjoj ivici zubnog nastavka vide se jamice (alveoli dentales). u koje se uvlače
koreni gornjih zuba. Prednji deo zub-
nog nastavka. koji nosi oba sekutića, postaje iz posebne tačke okoštavanja i ponekad je
izdvojen u posebnu, sekuticnu kost (os
incisivum). Zubni nastavci gornjih vilica obrazuju alveolarni luk (arcus alveolaris).
Stabilnost ovog luka pojačavaju nepčani na-
stavci gornjih vilica, koji se sjedinjavaju duž srednje linije koštanog nepca (palatum
osseum). Na gornjoj strani koštanog nepca,
duž srednje linije vidi se greben koji se napred završava oštrom. prednjom nosnom
bodljom (spina nasalis anterior). Na njegovoj
donjoj strani, iza sekutida, nalazi se jama, fossa incisiva, sa čijeg dna odlaze ka nosnoj
duplji sitni kanalic'i, 2-4 na broju.
SI. 46. Desna gornja vilica (maxilla) -
unutrašnja strana
2. Os nasale
Nosna kost je oblika pravougaone pločice. Ona se nalazi u korenu nosa ispred
čeonog nastavka
gornje vilice (si. 32, 33). Sa prednjom ivicom gornje vilice ona ograničava kruškasti
otvor nosne duplje
(apertura piriformis).
3. Os lacrimale
Suzna kost je veoma tanka. Ona se nalazi na unutrašnjem zidu očne duplje, izmedu
labirinta sita-
ste kosti i čeonog nastavka gornje vilice (si. 33, 51, 52).
Na spoljnoj strani suzne kosti nalazi se jama, fossa sacci lacrimalis, za smeštaj suzne
kesice. Od ove jame silazi ka no-
snoj duplji nosno-suzni kanal (canalis nasolacrimalis).
incisura 4. Os zygomaticum
sphenopalatina
Ova kost povezuje jabučni nastavak
gornje vilice s jabučnim nastavcima čeone i
slepoočne kosti (si. 33). Ona je veoma čvrsta,
kompaktna, jer prihvata preko maksile glavni
pritisak od zuba i prebacuje ga na čeonu i sle-
poočnu kost.
Na jabučnoj kosti razlikuju se dva lista, prednji
i unutrašnji. Unutrašnji ili očni list ulazi u sastav spolj-
nog zida očne duplje. Prednji, obrazni list gradi osnovu
jabučice ili jagodice obraza.
5. Os palatinum
Na nepčanoj kosti razlikuju se dva de-
la, horizontalni i.vertikalni list (si. 47). Hori-
zontalni list (lamina horizontalis) gradi zadnju
trećinu koštanog nepca (palatum osseum), a
vertikalni list (lamina perpendicularis) ulazi u
sastav bočnog zida nosne duplje (si. 35, 51).
Vertikalni list nepčane kosti naleže uz unutra-
šnju stranu gornje viLice i uz kxilasti nastavak klinaste
kosti, s kojima obrazuje krilasto-nepčanu jamu (fossa
pterygopalatina) i veliki nepčani kanal (canalispalatinus
major). Veliki nepčani kanal spušta se od krilasto-nepčane jame i završava na donjoj
strani koštanog nepca medijalno od zadnjeg
kutnjaka.
Vertikalni list na svom gornjem kraju ima dva nastavka, prednji (processus orbitalis)
i zadnji (processus sphenoidalis), koji
sa telom klinaste kosti ograničavaju otvor,,foramen sphenopalatinum, za prolaz glavnih
sudova i živaca nosne duplje (si. 47,51,52).
Od njegovog donjeg kxaja pruža se nazad piramidalni nastavak (processuspiramidalis),
koji se uvlači u donji kraj processuspterygoi-
deus-a, između njegovog unutrašnjeg i spoljnog lista.
6. Concha nasalis inferior
Donja nosna školjka je tanka, ovalna koštana ljuska koja je pričvršćena svojom
gornjom ivicom
za lateralni zid nosne duplje (si. 50, 51). Njena spoljna, konkavna strana ograničava s
lateralnim zidom
nosne duplje donji nosni hodnik (meatus nasi inferior).
Na gornjoj ivici donje nosne školjke nalaze se tri nastavka, prednji (processus
lacrimalis) kojim se spaja sa suznom kosti,
zadnji (processus ethmoidalis) kojim se spaja s kukastim nastavkom sitaste kosti i
spoljni (processus maxillaris) kojim se uvlači u
donju ivicu zjapa viličnog sinusa (si. 52).
7. Vomer
Ralasta kost ima oblik četvrtaste ploče. Ona gradi zadnji deo nosne pregrade (si.
34).
8. Mandibula
Donja vilica je najjača kost lica (si. 33,34,48). Ona se sastoji iz lučnog, horizontalno
postavljenog
tela (corpus mandibulae) od čijih se zadnjih delova penju desna i leva vilična grana
(ramus mandibulae).
Processus orbitalis
Crista ethmoidalis
Crista conch al'is
Lamina
perpendicularis* —j
Crista nasalis
Processus
/ sphenoidalis
Processus
pyramidalis
Lamina horizontalis
SI. 47. Desna nepčana kost (os palatinum)
unutrašnja strana
Vilična grana sa zadnjim delom tela obrazuje viiični
ugao (angulus mandibulae). Na njenom gornjem kraju
nalaze se dva nastavka, od kojih zadnji, processus
condylaris, služi za zglobljavanje s bazom lobanje. Telo
donje vilice je potkovičastog oblika i sastoji se iz dva de-
la, donjeg, bazalnog (basis mandibulae) i,gornjeg, zubnog
dela (pars alveolaris). Kroz telo donje vilice prolazi su-
dovno-živčani kanal (canalis mandibulae), čiji se ulazni
otvor (foramen mandibulae) nalazi na unutrašnjoj strani
vilične grane. U svom prednjem delu ovaj kanal se ra-
čva i njegova spoljna grana završava se otvorom (fora-
men mentale) na spoljnoj strani tela, ispod 1. pretkutnja-
ka, a unutrašnja grana ide do korenova sekutića. Kroz
kanal donje vilice prolazi živac (n. alveolaris inferior) i
krvni sudovi, od kojih se odvajaju grane za donje zube.
Na središnjoj liniji tela donje vilice nalaze se dva ispupčenja,
napred trouglasto bradno ispupčenje (protuberantia mentalis), a pozadi
- bradna bodlja (spina mentalis). Bradno ispupčenje odlikuje donju vj-
licu današnjeg čoveka od vilice preistorijskih ljudi i antropoidnih maj-
muna. Na bradnoj bodlji pripaja se jedan jezični mišić (m. genioglossusj i jedan od
nathioidnih mišića (m. geniohyoideus). Od bradne
bodlje pruža se koso upolje i naviše koštani greben, linea mylohyoidea, na kome se
pripaja m. mylohyoideus. Iznad prednjeg dela mi-
lohioidne linije vidi se plitka podjezična jama (fovea sublingualis), a ispod njenog
zadnjeg dela - podviUčna jama (fovea submandibu-
laris), uz koje naležu istoimene pljuvačne žlezde. Ispod bradne bodlje nalaze se leva i
desna digastrična jamica (fovea digastrica), u
kojoj se pripaja prednji trbuh m. digastricus-a.
Zubni deo (pars alveolaris) donje vilice nastaje tek razvitkom i pojavom zuba. Na
njegovoj slobodnoj ivici nalaze se ja-
mice (alveoli dentales) za smeštaj korenova zuba. Kod starijih, po ispadanju zuba, zubni
deo iščezava i ostaje samo bazalni deo
donje vilice.
Vilični ugao (angulus mandibulae) dosta je masivan, jer se na njegovim stranama
pripajaju snažni mastikatorni mišići, na
spoljnoj - m. masseter, a na unutrašnjoj - m. pterygoideus medialis. Veličina ugla kod
novorođenčeta iznosi oko 140°, a docnije,
pojavom zuba i razvitkom mastikatornog aparata, opada do 90° (si. 54). U starosti,
usled gubitka zuba i iščezavanja zubnog dela
donje vilice, vilični ugao se ponovo povećaVa i dostiže oko 130°.
Vilična grana (ramus mandibulae) gradi spoljni zid podslepoočne jame (fossa
infratemporalis). Na njenoj unutrašnjoj
strani, ispred viličnog otvora, nalazi se koštana bodljica, lingula mandibulae, na kojoj se
pripaja snažna veza (lig. sphenomandibu-
lare). Ova bodlja, koja se lako pipa ispod sluzokože obraza, služi kao pogodna
orijentaciona tačka pri anesteziji donjeg zubnog
živca (n. alveolaris inferior). Zglobni nastavak vilične grane (processus condylaris)
sastoji se iz glave (caput mandibulae) i vrata
(collum mandibulae). Na prednjoj strani vrata nalazi se krilasta jamica
(foveapteiygoidea), u kojoj se pripaja tetiva spoljnog krila-
stog mišića (m. pterygoideus lateralis). Na prednjem, mišićnom nastavku vilične grane
(processus coronoideus) pripaja se tetiva sle-
poočnog mišića. Mišićni nastavak se nastavlja nadole oštrom, prednjom ivicom vilične
grane i kosom linijom (linea obliqua) na
spoljnoj strani tela donje vilice.
9. Os hyoideum (si. 49)
Podjezična kost nalazi se ispod donje vilice u muskulaturi vrata.
Od njenog tela (corpus), koje je postavljeno napred i ima oblik četvrtaste
pločice, pružaju se dva parna nastavka, zadnji, veliki rog (cornu majus), i
gornji, mali rog (cornu minus).
Na podjezičnoj kosti pripajaju se prednji površni mišići vrata, nathioidni i pothi-
oidni.
KOSTUR GLAVE KAO CELINA
Kosti glave spajaju se međusobno nepokretnim vezivnim zglobo-
vima, šavovima, izuzev donje vilice koja sa slepoočnim kostima obrazuje
dva pokretna zgloba. One obrazuju kostur glave koji se odlikuje odrede-
nim oblikom i građom. Pored toga, na kosturu glave uočavaju se indivi-
dualne i uzrasne odlike, od kojih će biti spomenute samo najvažnije.
Caput mandibulae /
Processus coronoideus .
Collum mandibulae
Lingula mandibulae N
Foramen mandibulae s
Sulcus mylohyoideus
Angulus mandibulae
Fossa digastrica
Spina mentalis
SI. 48. Donja vilica (mandibula) - unutrašnja strana
desne polovine
Si. 49. Podjezična kost
(os hyoideum), posmatrana
spreda
1. Oblik i građa
Kostur glave kod odraslog u celini podseća svojim oblikom na jaje sa čije prednje,
uže polovine
silazi trostrana prizma.
Na njegovom gornjem delu, na lobanji, razlikuju se krov (calvaria) i baza (basis
cranii), između
kojih granicu označava poprečna ravan, povučena kroz povije i spoljnu potiljačnu kvrgu.
Baza lobanje
ima spoljnu i unutrašnju stranu. Njena unutrašnja strana čini dno lobanjske duplje. Ona
je pomoc'u dva
poprečna grebena podeljena u tri jame: prednju (fossa cranii anterior), srednju (fossa
cranii media) i zad-
nju (fossa cranii posterior). Granicu između prednje i srednje lobanjske jame
predstavljaju zadnje ivice
malih krila klinaste kosti. Gornje ivice piramida slepoočnih kostiju i dorsum sellae dele
srednju od zadnje
lobanjske jame. Spoljna strana baze lobanje je neravna zbog prisustva mnogih
ispupčenja, udubljenjai
otvora. Njena zadnja polovina služi za zglobljavanje s kičmenim stubom i za pripoj
mišića vrata, a pred-
nja polovina je spojena s kosturom lica i s njime ograničava jame i duplje čiji se otvori
nalaze na prednjoj
ili bočnoj strani kostura glave. Na prednjoj strani kostura glave vide se otvori očnih
duplji (orbitae) i no-
sne duplje (cavum nasi), ana njegovoj bočnoj strani nalaze se tri jame: slepoočna
(fossa temporalis), pod-
slepoočna (fossa infratemporalis) i krilasto-nepčana (fossa pterygopalatine).
1. Cavum nasi. - Nosna duplja nalazi se u sredini kostura lica, ispod prednjeg dela
baze lobanje (si.
32,50,51). Ona je sagitalnom pregradom podeljena u dve polovine, koje se otvaraju,
napred zajednič-
kim, kruškastim otvorom (apertura piriformis), a nazad zasebnim otvorima, hoanama
(choanae).
Krov nosne duplje sačinjavaju nosne kosti, lamina cribrosa sitaste kosti i telo klinaste
kosti. Na krovu nosne duplje,iz
među prednje strane tela klinaste kosti i rešetkastog lista sitaste kosti, nalazi se špag
(recessiis sphenoethmoidalis) u koji se otvan
sinus sphenoidalis (si. 51).
Pod nosne duplje grade nepčani nastavak gornje vilice i horizontalni list nepčane
kosti.
U sastav bočnog zida nosne duplje, ulazi 6 kostiju: gornja vilica, labirint sitaste kosti,
vertikalni list nepčane kosti,pro
cessuspterygoideus klinaste kosti, suzna kost i donja nosna školjka.
Na bočnom zidu nosne duplje vide se tri nosne školjke, od kojih je donja
zasebnakost, a druge dve, gornja i srednja si
nastavci unutrašnje strane labirinta sitaste kosti (si. 51). Nosne školjke su oblika tankih
koštanih listića koji su pričvršćeni sami
svojom gornjom ivicom, a svojim lateralnim, konkavnim stranama s bočnim zidom
nosne duplje obrazuju tri nosna hodnika: goi
nji, srednji i donji (meatus nasi-superior, medius et inferior). Na bočnom zidu donjeg
nosnog hodnika nalazi se otvor canalis naso
lacrimalis-а.. Na bočnom zidu prednjeg nosnog hodnika nalazi se polumesečast zjap
(hiatus semilunaris), preko koga komuniciraji
s nosnom dupljom sinus frontalis, sinus maxillaris i prednje etmoidalne celije. Zadnje
etmoidalne ćelije komuniciraju s gornjin
nosnim hodnikom.
Nosnu pregradu (septum nasi osseum) grade: vomer, lamina perpendicularis sitaste
kosti, rostrum sphenoidale klinaste ko
sti i spina nasalis čeone kosti.
2. Orbita. - Očna duplja ima oblik nepravilne četvorostrane piramide, čiji je vrh
upravljen nazad
medijalno, ka kanalu očnog živca (canalis opticus), a baza, aditus orbitae - napred i
upolje (si. 32, 52).
Gornji zid očne duplje čine pars orbitalis čeone kosti i ala minor klinaste kosti. Njen
donji zid grade telo gornje vilice
processus orbitalis nepčane kosti. U sastav njenog medijalnog zida ulaze: suzna kost,
labirint sitaste kosti i telo klinaste kosti. La
teralni zid očne duplje sačinjavaju jabučna kost i ala major klinaste kosti. Na granicama
lateralnog zida, u zadnjem delu, nalazi
se dve očne pukotine, gornja (fissura orbitalis superior) i donja (fissura orbitalis
inferior).
Crista galli
SI. 50. Frontalni presek koštane nosne duplje
Os lacrimals
Processus uncinatus. -
Concha nasalis inferior -
Corpus maxillae
I. Sinus frontalis
. Os ethmoidals
. Crista galli
\ Concha nasalis media
Concha nasalis superior
Recsssus splieno-ethmoidalis
Sinus sphenoidalis,
'hypophyseos
<ч Foramen sphenoptdatinum

Processus pterygoideus
Os palatinum (lamina perpendicularis)
Hiatus maxillaris
Os palatinum (lamina horizontalis)
Processus palatinus maxillae
Canalis incisivus
SI. 51. Bočni zid kostane nosne duplje
3. Fossa temporalis. - Slepoočna jama nalazi se na bočnoj strani glave iznad
jabučnog luka i otvo-
ra (si. 33). Ona se pruža naviše do slepoočne linije (linea temporalis) na temenoj kosti.
Nju ispunjava sle-
poočni mišić (m. temporalis).
4. Fossa infratemporalis. - Podslepoočna jama nalazi se medijalno od vilične
grane (ramus maridi-
bulae), iza tela gornje vilice. Njen krov gradi ala major klinaste kosti. Na unutrašnjem
zidu, izgradenom
od processus pterygoideus-a klinaste kosti, postoji u gornjem delu pukotina./шш-а
pterygomaxillaris, koja
vodi u krilasto-nepčanu jamu (si. 52).
Podslepoočnu jamu ispunjavaju krilasti mišići (m.pterygoideus - medialis et lateralis)
i grane vilične arterije [a. maxilla-
ris) i donjoviličnog živca (/?. numdibularis).
Sinus frontalis
Foramen ethmoidals
anterius
Os lacrimals.. \
Os ethmoidals
Ala minor
Canalis opticus
Processus orbitalis ossis palatini Л
Foramen sphenopalatmum
Fossa sacci
' lacrimalis
Ш,
Canalis pterygoideus *'
Fossa pterygopalatine
Procsssus pterygoideus"
Tuber maxillaS
Sinus maxillaris
SI. 52. Unutrašnji zid clesne očne duplje
5. Fossa pterygopalatine. - Krilasto-nepčana jama nalazi se između gornjih delova
processus
pterygoicleusa, zadnje strane gornje vilice i uspravnog lista nepčane kosti. Na njenom
krovu, koji gradi alt
major klinaste kosti, otvaraju se foramen rotundum i iza njega canalis pterygoideus -
Vidii. Na njenom medi
jalnom zidu nalazi se otvor, for amen sphenopalatinum, kojim ova jama komunicira s
nosnom dupljom. Kri-
lasto-nepčana jama sadrži n. maxillaris i završni deo a. maxillaris.
Oblik i veličina kostura glave zavise od egzogenih i endogenih, naslednih faktora. U
egzogene,
spoljne faktore spadaju kao najvažniji razvitak kranijalnih delova nervnog i crevnog
kanala i mehanic"
uslovi, trakcije mišića i pritisak od strane zuba pri žvakanju. Normalan razvitak
kranijalnog dela nervn
kanala, mozga, reguliše oblik i veličinu lobanje. Razvitak i uobličavanje nosne duplje i
pridodatihpars
nazalnih sinusa zavise od normalnog razvoja njihove sluzokože. Isto tako, uočava se
korelacija izmeftj
veličine očne duplje i njenog sadržaja.
Mehanički faktori, trakcije mišića i pritisak od strane zuba, regulišu pojavu i razvitak
koštanihre
ljefa na kostur glave. Pored toga, oni regulišu i funkcionalnu gradu kostura glave,
pravac i rasporednj
govih glavnih trajektorija.
Mišićne trakcije izazivaju na bazi lobanje tri glavna trajektorijelna snopa, jedan
sagitalni i dva poprečna. Sagitalnit
jektorijelni snop ide sredinom baze lobanje, a poprečni snopovi pružaju se duž granica
izmedu lobanjskih jama. Zadnji popr1
trajektorijelni snop, koji ide duž piramida slepoočne kosti i sagitalni snop prouzrokovani
su trakcijama mišića vrata. Prednji
prečni snop, duž malih krila klinaste kosti izazvan je trakcijom mastikatornih mišića. Na
svojim krajevima trajektorijelni sno
se šire lepezasto i nestaju idući ka krovu lobanje. Raspored ovih trajektorijalnih snopova
reguliše pravac preloma baze loban'
koji se javljaju pod uticajem jačih tupih udara.
Trajektorije izazvane pritiskom zuba pružaju sc kroz kostur lica i na bazi lobanje
priključuju se spoljnim krajevimait
nih glavnih trajektorijelnih snopova. Glavne trajektorije, izazvane pritiskom gornjih zuba,
penju se spoljnom stranom gornje
lice i prednji snop ide ka korenu nosa, a zadnji snop ka jabučnoj kosti, gde se deli u dva
kraka, koji preko jabučnih nastavak'
odlaze na čeonu i slepoočnu kost i priključuju se lateralnim krajevima poprečnih
trajektorijelnih snopova baze lobanje. Spor
ne, slabije trajektorije penju se od prednjih sekutića preko nosne pregrade i od zadnjih
kutnjaka preko krilastih nastavakaid
spevaju do tela klinaste kosti.
Trajektorije od donjih zuba silaze u vidu luka nadole i upolje i obrazuju snažan snop
u bazalnom delu donje vilice,k
se preko viličnih grana priključuje lateralnim krajevima zadnjeg poprečnog
trajektorijelnog snopa na bazi lobanje.
2. Individualne odlike kostura glave
Kostur glave u pogledu veličine i medusobne srazmere svojih delova, kao i u
pogledu odnosanj
hovih dimenzija, pokazuje brojne individualne odlike, koje se pri antropološkim
proučavanjima izražav
ju najčešće indeksima ili uglovima. Indeks izražava u procentima odnos dve dimenzije
odredenogde
kostura glave, odnosno predstavlja količnik između njegove manje i najveće dimenzije,
koji je pomnožes
sa 100.
Na lobanji indeksi širine i visine, koji izražavaju u procentima njihov odnos prema
dužini, karakterišu pojedine tipo
glave. Indeks širine od 70-75 odlikuje glave srednjeg tipa (mesocephalia), preko 75 -
kratke glave (brachycephalia), a ispod -du-
ge glave (dolichocephalic!).
Radi određivanja indeksa i uglova na kosturu glave postoje utvr-
đene antropološke tačke. Pomoću ovih tačaka određuju se dimenzije po-
jedinih delova kostura glave. Tako na lobanji najveću njenu dužinu pred-
stavlja linija koja spaja povije (glabella) sa središtem spoljne potiljačne
kvrge (inion), a njenu najveću širinu - poprečna linija postavljena iznad
spoljnih ušnih otvora. Najveća visina lobanje spaja prednji pol velikog po-
tiljačnog otvora (basion) s mestom gde se sustiču ćeona i obe temene kosti
(bregma).
Od uglova kostura glave je najkarakterističniji Camper-ov ugao
lica. Ovaj ugao odreduje odnos prednjih delova vilica prema prednjoj
strani kostura glave. Njega zaklapaju prava linija povučena od sredine ko-
rena nosa (nasion) do prednjeg spoja zubnih nastavaka gornjih vilica i ho-
rizontalna linija koja je paralelna safrankfiirtskom antropološkom horizonta-
lom. Veličina ovog ugla, otvorenog nazad, iznosi najčešće oko 80°. Ako je
ugao oštriji, ispod vrednosti od 80°, vilice su isturene napred (prognathi-
sms]I i obratno lice postaje ravno (ortognarhismus).
3. Uzrasne odlike kostura glave
Kod novorođenčeta lobanja odskače svojom veliči-
nom u odnosu na kostur lica, koji ima oblik trougla s vrhom
okrenutim nadole. Kostur lica se povećava tek s razvitkom
aparata za žvakanje, s pojavom zuba i zubnih nastavaka do-
Fonticulus anterior
• Fonticulus posterio
SI. 53. Lobanja novorođenčeta - krov
počinju da okoštavaju. Prerano okoštavanje pojedinih šavo
govog oblika. Lobanja, usled preranog okoštavanja nekog
nje i gornje vilice. Kosti glave novorođenčeta odvo-
jene su slojevima hijaline hrskavice ili opnama veziv-
nog tkiva (si. 53, 54). Na mestima gde se sustiču vise
kostiju krova lobanje postoje neokoštala polja veziv-
ne opne, koja se nazivaju temencima (fonticuli cranii).
Od ovih temenaca dva najveća, prednji i zadnji, nala-
ze se na sagitalnoj liniji krova lobanje. Prednji teme-
nac (fonticulus anterior) velik je i četvrtast, jer ga
ograničavaju obe temene kosti i dve polovine čeone
kosti, koje još nisu srasle međusobno. Zadnji teme-
nac {fonticulus posterior) manji je i trouglast. On se
nalazi između temenih kostiju i potiljačne kosti. Te-
menci nestaju u toku prve godine života.
Ravnomerno rastenje kostura glave omogućuju slojevi
hijaline hrskavice i vezivnog tkiva izmedu kostiju. U toku raste-
nja ovi slojevi iščezavaju ili obrazuju šavove kostura glave, kojih
ima oko 30 nabroju. Savovi kostura glave posle 30godinaživota
i, dok još traje rastenje kostura glave, dovodi do nepravilnosti nje-
j šavova na svome krovu, dobija sedlast, šiljast ili čunast oblik.
Kostur glave mladih i odraslih je otporan i elastičan. Zahvaljujuđ svojoj elastičnosti,
on pri padu odskače od poda. Pri
bočnom pritisku lobanja, zahvaljujući svojoj elastičnosti, dozvoljava smanjenje svog
poprečnog prečnika za 3-4 mm bezpucanja.
U starosti sa ispadanjem zuba iščezavaju zubni nastavci vilica. Kostur lica se
smanjuje, a povećava prominencija - istu-
renost bradnog ispupčenja donje vilice. Kostur glave gubi svoju otpornost i elastičnost, i
povećava se poroznost njegovih kostiju,
koje se vrlo lako lome.
III.
KOSTI GORNJEG UDA
Kosti gornjeg uda obrazuju rameni pojas i kostur ruke. Kameni pojas (cingulum
membri superio-
ris), koji čine ključnica (clavicula) i lopatica (scapula), povezuje za gornji deo grudnog
koša kostur ruke
(si. 16). Kostur ruke ili slobodnog dela gornjeg uda (skleleton membri superioris liberi)
sastoji se iz vise ko-
stiju. U nadlaktu je samo jedna kost, ramenica (humerus), a u podlaktu dve, žbica
(radius) i laktica (ulna).
U šaci se nalazi 27 kostiju: 8 u ručju (ossa carpi), 5 u doručju (ossa metacarpi) i 14 u
prstima (ossa digito-
rum manus).
1. Kosti ramenog pojasa, clavicula et scapula
1. Clavicula. - Ključnica se ocrtava ispod kože na granici između prednje strane vrata
i grudnog
koša. Ona je u obliku izduženog slova S i pruža se od drške grudne kosti horizontalno
upolje do lopatič-
nog natplećka (acromion). Njene krivine, medijalna, ispupčena napred, i lateralna,
ispupčena nazad, uto-
liko su jače izražene ukoliko je ključnica duža. Na ključnici se razlikuju srednji deo ili telo
i dva kraja,
unutrašnji i spoljni (si. 55, 56). Telo ključnice se nalazi iznad 1. rebra. Ono je spljošteno
u vertikalnom
smeru, i to naročito u svom lateralnom delu.
M. pectoralis major
Extremitas v Extremitas
sternalis \ - deltoideus acromialis
M
SI. 55. Desna ključnica (clavicula) - gornja strana

Linea trapezoidea
Fades articularis
sterna/is
Tuberculum
conoideum].
Impressio lig. costoclavicularis
M. kbclavius Facies "rticularis
acromialis
SI. 56. Desna ključnica (clavicula) - donja strana
Između ključnice i 1. rebra prolaze potključni krvni sudovi (a. et v. subclavia). Kada
se rame povuče nadole i nazad
ključnica pritisne ove sudove uz 1. rebro i zaustavlja se krvavljenje pri povredi ruke.
Unutrašnji kraj ključnice (extremitas sternalis) masivan je i na svome vrhu ima
sedlastu zglobnu površinu (facies articub
ris sternalis) za zglobljavanje s drškom grudne kosti (manubrium sterni). Na njegovoj
donjoj strani nalazi se hrapavj otisak kljut-
no-rebarne veze (impressio lig. costoclavicularis). Spoljni, pljosnati kraj ključnice
(extremitas acromialis) na svome vrhu imaovalm
površinu (facies articularis acromialis) za zglobljavanje sa lopatičnom natpleckom
(acromion). Na njegovoj donjoj strani kod zad
nje ivice nalazi se kupasta kvržica (tuberculum conoideum), od koje se pruža upolje i
napred hrapavi greben - trapezoidna linija
(linea trapezoidea). Na kupastoj kvržici i trapezoidnoj liniji pripajaju se istoimene veze
(lig. conoideum et lig. trapezoideum), dva
kraka snažne kljunastoključne veze (lig. coracoclaviculare).
Gornja strana ključnice je glatka i nalazi se odmah ispod kože i potkožne fascije.
Donja strana u svom srednjem deli
pokazuje žleb u kome se pripaja potključni mišić (m. subclavius) i nalazi se nutritivni
otvor ključnice (foramen nutricium). Ivice
ključnice, prednja i zadnja su oble i služe za pripoj mišića. Idući od spoljnog prema
unutrašnjem kraju ključnice, pripajaju sens
njenoj prednjoj ivici m. deltoideus i m. pectoralis major, a na njenoj zadnjoj ivici - m.
trapezius i m. sternocleidomastoideus.
2. Scapula (si. 57, 58). - Lopatica je zadnja kost ramenog pojasa, okružena snažnim
rnišićimai
priljubljena uz dorzalne delove 2-7. ili 8. rebra. Ona je pljosnata kost trouglastog oblika,
koja na svom
spoljnom uglu ima široku zglobnu čašicu (cavitas glenoidalis) za zglobljavanje s glavom
ramenice i snažai
kljunasti nastavak (processus coracoideus), na kome se pripajaju mišići i veze. Na
zadnjoj strani lopatice
postoji veliki koštani greben (spina scapulae), koji se nastavlja upolje u natplećak
(acromion). Natpledak
na svojoj prednjoj ivici ima ovalnu površinu (facies articularis acromii) za zglobljavanje s
ključnicom.
Prednja ili rebarna strana lopatice (facies costalis) izdubljena je i gradi podlopatičnu
jamu (fossasubscapularis), u kojo
se pripaja istoimeni mišić, m. subscapularis (si. 57).
Facies articularis acromii
Acromion i Processus coracoideus
i ' ' \1 nitnlnrnliK №iirt/ir
M. biceps brachii (caput breve) -
M. coracobrachial^''
M. biceps brachii (caput longum) *"
Tuberculum supraglenoidale
Cavitas glenoidalis
Collum scapulae' 7
Tuberculum infraglenoidale !
Angulus inferior --
SI. 57. Desna lopatica (scapula) - prednja strana
Zadnja strana lopatice (facies dorsalis) podeljena je lopatičnim grebenom a dve
jame, nadgrebenu (fossa supraspinata)\
podgrebenu (fossa infraspinata), u kojima se pripajaju istoimeni mišići. m.
supraspinatus i m. infraspinatus. Lopatični greben (spina
scapulae) ima oblik trouglaste koštane ploče, čiji je vrh upravljen unutra, ka medijalnoj
ivici lopatice (si. 58). Njegova zadnja, ši-
roka ivica nastavlja se upolje u koštanu pločicu, natplećak (acromion). Duž gornje usne
zadnje ivice lopatičnog grebena i duž
unutrašnje ivice natplećka pripaja se m. trapezius, a duž njihove donje usne i spoljne
ivice - m. deltoideus.
Ivice lopatice su gornja, unutrašnja i spoljna. Gornja ivica (margo superior), u svom
spoljnjem delu pokazuje usek (inci-
sura scapulae), koji je poprečnom vezom (lig. transversum scapulae) pretvoren u
osteofibrozni otvor za prolaz n. suprascapularisa.
Na gornjoj ivici, medijalno od njenog useka, pripaja se m. omohyoideus. Na medijalnoj
ivici (margo medialis), koja je okrenuta ka
kičmenom stubu, pripaja se m. rhomboideus. Na njenoj prednjoj usni, kao i na prednjim
stranama unutrašnjih uglova lopatice,
pripaja se prednji zupčasti mišić (m. serratus anterior). Spoljna ivica (margo lateralis)
masivna je i okrenuta pazušnoj jami. Duž
spoljne ivice i na zadnjoj strani lopatice pripajaju se dva mišića ramena, m. teres major
i iznad njega m. teres minor.
Uglovi lopatice su: gornji (angulus superior), donji (angulus inferior) i lateralni
(angulus lateralis). Na gornjem uglu pri-
paja se m. levator scapulae. Preko zadnje strane donjeg ugla klizi ili se ponekad pripaja
m. latissimus dorsi. Spoljni ugao lopatice je
masivan. Njegov spoj sa zglobnom čašicom naziva se vrat lopatice (collum scapulae).
Zglobna čašica (cavitas glenoidalis) plitka je
i širi se idući ka svom donjem delu. Iznad i ispod nje nalazi se po jedna kvržica, na
kojima se pripajaju mišići. Na gornjoj kvržici
(tuberculum supraglenoidale) pripaja se duga glava m. biceps brachii-а.. Na donjoj
kvržici (tuberculum infraglenoidale) pripaja se tro-
glavi mišić nadlakta m. triceps brachii) svojom dugom glavom (caput longum).
Kljunasti nastavak lopatice (processus coracoideus) usaden je na gornjoj ivici
spoljnog ugla (si. 57). On ima oblik polusa-
vijenog prsta. Na njemu se pripajaju tri mišića: m.pectoralis minor, m. coracobrachial i
m. biceps brachii svojom kratkom glavom
(caput breve). Od kljunastog nastavka polaze tri snažne veze: lig. coracoclaviculare, lig.
coracohumerale i lig. coracoacromiale.
Kljunasti nastavak, natplećak i lig. coracoacromiale obrazuju osteofibrozni krov ramenog
zgloba.
Kosti rumenog pojasa desne strane su kod dešnjaka nešto manje nego na levoj
strani, a obrnuti je slučaj s ramenicama.
Ključnica fiksira lopaticu uz zadnji zid grudnog koša ograničavajući njene pokrete u svim
pravcima. Kod urodenog nedostatka
ključnice, lopatica vrši znatno veće ekskurzije pokreta i može da prede potpuno na
prednju stranu grudnog koša, da se rame po-
stavi ispod brade. Ravan lopatice i uzdužna osovina ključnice zaklapaju međusobno
ugao koji kod odraslog iznosi oko 60°. Kod
novorođenčeta ovaj ugao je znatno veći, zbog oblika grudnog koša, koji je, kao i kod
četvoronožaca, spljošten u poprečnom
smeru.
2. Kost nadlakta, humerus
Ramenica je duga kost koja ima trostrano prizmatično telo i dva zadebljana kraja,
gornji i donji
(si. 59,60). Na gornjem kraju (extremitasproximalis) razlikuju se: glava (caput humeri),
kratak vrat (collum
anatomicum) i dve kvržice, spoljna veća i prednja manja, od kojih se pružaju nadole
koštani grebeni. Iz-
među kvržica i grebena nalazi se žleb kojim klizi tetiva duge glave m. biceps brachii-а.
Spoj gornjeg kraja
s telom naziva se hirurški vrat ramenice (collum chirurgicum).
Na većoj kvržici ramenice (tuberculum majus) pripajaju se tri mišića - m.
supraspinatus, m. infraspinatus i m. teres minor, a
na manjoj kvržici (tuberculum minus) samo m. subscapularis. Na grebenu veće kvržice
(crista tuberculi majoris) pripaja se m. pecto-
ralis major, a na grebenu manje kvržice (crista tuberculi minoris) - m. teres major.
Između ova dva mišića, u međukvržnom žlebu
(sulcus intertubercularis), pripaja se m. latissimus dorsi.
Strane ramenice su prednje-spoljna (facies anterior lateralis), prednje-unutrašnja
(facies anterior medialis) i zadnja (facies
posterior). Na prednje-spoljnoj strani, u gornjem delu nalazi se hrapavi, deltasti otisak
(tuberositas deltoidea) na kome se završava
Spina scapulae Margo superior
Acromion
"'-Angulus inferior
SI. 58. Desna lopatica (scapula) - zadnja strana
tetiva m. deltoideus-a. U istoj visini na prednje-unutrašnjoj strani pripaja se m.
coracobrachialis. Na obema prednjim stranamate-
la, u donjoj polovini pripaja se m. brachialis. Na zadnjoj strani ramenice silazi upolje
plitak žleb za radijalni živac (sulcus n. radia-
lis). Iznad i ispod žleba žbičnog živca pripajaju se spoljna i unutrašnja glava troglavog
mišića nadlakta (m. triceps brachii).
Tuberculum majus v
M. supraspinatus ■ —.
Sulcus intertubercularis %
Crista tuberculi majoris
M. pectoralis major.
M. latissimus dorsi
Tuberositas dehoidea.^
M. dehoideus
Facies anterior lateralis .
M. brachioradialis
M. extensor carpi raditdis longus
M. extensor carpi radialis brevis ^
M. extensor digitorum
M. extensor digiti minimi
M. extensor carpi ulnaris
M. anconeus
M. supinator
M. subscapularis
LTuberculum minus
Caput humeri
Solium anatomicum
-Collum chirurgicum
JZrista tuberculi minoris
^ M. teres major
coracobrachialis
.'Corpus humeri
—Margo medialis
■ M. brachialis
\
Epicontfy'lus lateralis '»v
Fossa radialis -'
Capitulum humeri ''
M. pronator teres
M. flexor carpi radialis
M. palmaris longus
M. flexor carpi ulnaris
M. flexor digitorum superficialis
I
».■• Epicondylus medialis
Fossa coronoidea
Trochlea humeri
SI. 59. Desna ramenica (humerus) - spreda
Od ivica ramenice dobro su izražene samo spoljna (margo lateralis) i unutrašnja
(margo medialis), na kojima se prior-
šćuju snažne međumišićne pregrade nadlakta. Na spoljnoj ivici, u njenom donjem delu
pripajaju se m. brachioradialis i ispod nje-
ga m. extensor carpi radialis longus.
Donji okrajak (extremitas distalis) ramenice ima srednji, zglobni i dva bočna,
nezglobna dela. Zglob-
ni deo (condylus humeri) predstavlj aju glavica (capitulum humeri) i kolotur (trochlea
humeri). Glavica, koja le-
ži spolja, zglobljava se sa žbicom, a kolotur ramenice s lakticom. Nezglobni deo donjeg
kraja predstavljaji
dve bočne kvrge, čvorovi ramenice, spoljni i unutrasnji, na kojima se pripajaju mišići
podlakta.
Na unutrašnjem čvoru ramenice (epicondylus medialis) pripajaju se 5 mišića: m.
pronator teres, m. flexor carpi radialis,i
palmaris longus, m. flexor digitorum superficialis i m. flexor carpi ulnaris. Zadnjom
stranom unutrašnje kvrge silazi žleb lakatnoj
živca (sulcus n. ulnaris).
Na spoljnom čvoru ramenice (epicondylus lateralis) pripaja se 6 mišića m. extensor
carpi radialis brevis, in, extensor digito-
rum, m. extensor digiti minimi, m. extensor carpi ulnaris, m. supinator i m. anconeus.
Tuberculum majus
... M. supraspinatus
- M. infraspinatus
M. teres minor
—M. triceps brachi
(caput laterule)
.M. deltoideus
— Sulcus iv radialis
,M. triceps brachi
(caput mediale)
JSulcus n. ulnaris
, Fossa olecrani
. Torchlea humeri
SI. 60. Desna ramenica (humerus), zadnja strana
Na prednjoj strani donjeg kraja nalaze se dve jamice, iznad glavice žbična jama
(fossa radialis) i
iznad kolotura kljunasta jama (fossa coronoidea), u koje ulaze prednji delovi žbice i
kljunastog nastavka
laktice prilikom fleksije podlakta. Na zadnjoj strani donjeg kraja, iznad kolotura, nalazi
se duboka jama
(fossa olecrani), u koju se uvlači olecranon laktice prilikom ekstenzije podlakta.
Ramenica je usukana oko svoje uzdužne osovine, te je njen gornji kraj svojom
glavom okrenut unutra i nazad, prema
čašičnoj jami lopatice. Kod novorođenčeta ona je jače usukana zbog položaja lopatice,
koja naleže na bočnu stranu grudnog ko-
ša. Docnije, u toku smanjivanja sagitalnog prečnika grudnog koša, lopatica se povlači
na zadnju stranu i ramenica se odvaja (de-
torsio) svojim gornjim krajem. Na taj način donji kraj ramenice zadržava svoj položaj za
fleksiju i ekstenziju podlakta u sagital-
noj ravni.
3. Kosti podlakta - radius et ulna (si. 61, 62)
1. Radius. - Žbica je spoljna kost podlakta. Ona ima trostrano-prizmaticno telo i dva
kraja, gornji
i donji. Na gornjem kraju se razlikuju glava (caput radii), vrat (collum radii) i ispupčenje
(tuberositas ra-
dii), koje je upravljeno napred i unutra i služi za pripoj tetivi dvoglavog mišića nadlakta
(m. biceps brac-
hii). Na gornjoj strani glave nalazi se udubljenje za zglobljavanje s glavicom ramenice, a
na bočnim stra-
nama postoji kružna zglobna površina (circumferentia articularis), kojom se zglobljava s
lakticom i prste-
nastom vezom žbice (lig. anulare radii).
Donji kraj žbice je masivniji nego gornji. Od njegovog spoljnog dela silazi šiljoliki
nastavak žbice (processus styloideus).
Na spoljnoj strani baze ovog nastavka pripaja se ramenično-žbični mišić (m.
brachioradialis).
Incisura radialis ulnae
Caput radii.
Circumferentia articularis.
Collum radii —
M. supinator c^ J
Tuberositas radii■
M. biceps brachii-
Margo anterior--
M. flexor digitorum supeificialis
Corpus radii.
M. flexor pollicis longus
M. brachioradialis
Olecranon
■ Incisura trochlearis
. ■Processus coronoideus
.. M. flexor digitorum
superficialis
M. pronator teres
— Tuberositas ulnae
'-■■M. brachialis
_ _ M. flexor digitorum
profundus
. Margo interosseus
sM. pronator quadrat us
Circumferentia articularis
. Caput ulnae
r
I _ _ Processus styloideus
Facies
articularis carpea
SI. 61. Desna ibica i lalctica (radius et ulna), posmatrane spreda
Donji kraj ima oblik četvorostrane piramide na čijoj bazi se nalazi zglobna površina
za zglobljavanje s dvema kosti
ručja: os scaphoideum i os lunatum. Na njegovoj unutrašnjoj strani nalazi se usek
(incisura ulnaris radii) za zglobljavanje s glav
laktice. Na spoljnoj i zadnjoj strani vide se po dva žleba kojima klize tetive mišića
podlakta.
Ivice žbice, prednja (margo anterior), zadnja (margo posterior) i unutrašnja,
međukoštana (margo interosseus), silazt
žbične kvrge (tuberositas radii). Na gornjem delu prednje ivice pripaja se m. flexor
digitorum superficialis.
Strane žbice su: prednja (facies anterior), zadnja (facies posterior) i spoljna (facies
lateralis).
Na prednjoj strani pripajaju se dva mišića, gore m. flexor pollicis longus i dole m.
pronator quadratus. Na gornjem d
zadnje strane hvataju se m. abductor pollicis longus i m. extensor pollicis brevis. Na
srednjem delu spoljne strane nalazi se hxap
otisak, gde se završava tetiva m. pronator teres-a.. Iznad ovog hrapavog otiska na
spoljnoj strani tela, kao i na spoljnoj i predi
strani vrata žbice, pripaja se m. supinator.
2. Ulna. - Laktica je unutrašnja kost podlakta. Ona takođe ima trostranoprizmatično
telo id
kraja, gornji i donji. Donji kraj sastoji se iz šilolikog nastavka (processus styloideus) i
glave (caput ulna
Glava laktice se svojom kružnom zglobnom površinom (circumferentia articularis)
zglobljava sa žbicoi
zglobnim kolutom (discus articularis), koji je odvaja od troroglje kosti ručja.
Gornji kraj je znatno masivniji od donjeg. Na njegovoj prednjoj strani nalazi se
polumeseča
usek (iincisura trochlearis), pomocu koga se laktica zglobljava s koloturom ramenice
(trochlea humeri). I
lumesečasti usek odvaja dva nastavka gornjeg kraja, gornji - lakatni (olecranon) i
prednji - kljuna
(processus coronoideus). Kljunasti nastavak na svojoj spoljnoj strani ima udubljenu
površinu (incisurai
dialis ulnae) za zglobljavanje s glavom žbice.
Na prednjoj strani kljunastog nastavka laktice nalazi se hrapavo ispupčenje
(tuberositas ulnae), na kome se završava
tiva m. brachialis-з.. Na njegovoj spoljnoj strani, kao i na grebenu (crista m. supinators)
koji silazi od zadnje ivice žbičnog use
(incisura radialis ulnae), pripaja se mišić izvrtač podlakta (m. supinator). Na njegovoj
unutrašnjoj ivici pripajaju se lakatnegli
dva mišića, m. pronotor teres-a i m. flexor digitorum superficialis-а.. Na vrhu lakatnog
nastavka završava se tetiva m. triceps brae,
a, a na njegovoj spoljnoj strani pripaja se m. anconeus.
Ivice laktice. prednja (margo anterior), zad-
nja (margo posterior) i spoljna, međukoštana (margo
interosseus), slabo su izražene u svom donjem delu.
Zadnja oštra ivica, koja je u obliku izduženog slova S,
čepa se na svom gornjem kraju u dve grane koje odla-
ze ka bočnim delovima vrha olecranon-a..
Na prednjoj i unutrašnjoj strani tela, u njiho-
vim gornjim delovima, pripaja se m. flexor digitorum
profundus. Na donjem delu prednje strane pripaja se
m. pronator quadratus. Na unutrašnjoj strani, duž zad-
nje ivice laktice, pripaja se m.flexor carpi ulnaris. Zad-
nja strana laktice je uspravnom koštanom resicom
podeljena na medijalno i lateralno polje. Na lateral-
nom polju, iduc'i odozgo nadole, pripajaju se 4 mišića:
m. abductor pollicis longus. m. extensor pollicis brevis,
m. extensor pollicis longus i m. extensor indicis, a na me-
dijalnom polju, uz zadnju ivjcu laktice - m. extensor
carpi ulnaris.
Žbica i laktica zglobljene su svojim
krajevima. Njihove međukoštane ivice po-
vezane su snažnom fibroznom opnom
(membrana interossea antebrachii). One su
paralelne međusobno kada je podlakat izvr-
nut, u supinaciji, a ukrštaju se ako je podla-
kat uvrnut, u pronaciji.
Žbica i laktica su medusobno maksimalno
udaljene u srednjem položaju podlakta, između supi-
nacije i pronacije. U ovom položaju one se fiksiraju gipsanim zavojem u slučaju
preloma, da bi se izbegla opasnost njihovogme-
đusobnog srašćivanja.
Žbica je svojim donjim, masivnim krajem intimno spojena s kostima šake, a gornjim
krajem se dodiruje s glavicom ra-
menice jedino kada sila nabijanja deluje na uzdužnu osovinu podlakta. Zbog toga, kod
pada na šaku pritisak lomi najpre donji
okrajak žbice, na 1-3 cm iznad njene zglobne površine (fractura, radii loco typico). S
lakticom je obrnut slučaj. Ona je u funkcio-
nalnom pogledu povezana s ramenicom. Njen gornji, masivni kraj intimno je spojen s
koloturom ramenice, a donji kraj je odvo-
jen od kostiju ručja elastičnim međuzglobnim kolutom (discus articularis).
Ovakav rneđusobni odnos kostiju podlakta znatno poboljšava funkciju ruke kao
organa za rad i hvatanje. Zbica Zajed-
no sa šakom ima veću slobodu pokreta, vrši pronaciju i supinaciju oko laktice. Kod
četvoronožaca žbica i laktica su medusobno
nepokretne i srasle u pronaciji.
Raspoređivanje i prenošenje tereta, bilo u vidu sabijanja, bilo u vidu istezanja, s
jedne kosti na drugu omogućuje medu-
koštana opna podlakta (membrana inerossea antebrachii). Na ovu ulogu međukoštane
opne jasno ukazuje pravac i raspored nje-
nih fibroznih snopida. Njen prednji, jači sloj obrazuju snopici koji od žbice silaze koso
unutra, ka laktici, i na nju prebacuju priti-
sak koji od šake deluje na žbicu. Duboki sloj međukoštane opne čine snopici suprotnog
pravca, koji prenose istezanje od laktice
na žbicu.
Kosti podlakta ne nastavljaju pravac ramenice. Uzdužna osovina ramenice i uzdužna
osovina kostiju podlakta, pri
opruženom laktu, zaklapaju medusobno tup ugao otvoren upolje. Ovaj ugao je oštriji
kod žena nego kod muškaraca zbog razli-
ke u širini kartice.
4. Kosti ručja, ossa carpi
Kosti ručja rasporedene su u dva reda, proksimalni i distalni (si. 63,64). U svakom
redu nalaze se
po 4 kratke kosti. Idući od spoljne radijalne ivice sake nalaze se u proksimalnom redu:
čunasta (os scap-
hoideum), polumesečasta (os lunatum), troroglja (os triquetrum) i graškasta kost
(ospisiforme), a u distal-
nom redu: trapezna (os trapezium), trapezoidna (os trapezoideum), glavičasta (os
capitatum) i kukastakost
(os hamatum).
Kosti ručja obrazuju skupa koštani masiv, carpus, na kome se razlikuju četiri ivice i
dve strane,
prednja i zadnja. Gornju ivicu grade prve tri kosti proksimalnog reda, koje skupa
sačinjavaju elipsoidnu
zglobnu glavu za zglobljavanje sa kostima podlakta. Na donjoj ivici nalaze se zglobne
površine za kosti
doručja. Zglobna površina trapezne kosti je sedlasta za razlikuod ostalih koje suravne.
Trapezna kost je
potisnuta ispred ostalih kostiju ručja, usled težnje palca i prve kosti doručja da zauzmu
položaj opozicije,
da se suprotstave ostalim prstima.
M. triceps brachii -f
Olecranon
. M. anconeus
Crista m. supinators -
M. flexor carpi ulnaris •.,
M. flexor digitorum
profundus
M. extensor carpi —
ulnaris
M. extensor pollicis brevis-'
M. extensor indicis
M. extensor digitorum \
M. extensor carpi
ulnaris
M. extensor carpi
radialis brevis
P> M. supinator
M. abductor pollicis
longus
M. extensor pollicis
i longus
/
; M. abductor pollicis longu:
! t M. extensor pollicis brevi:
M. extensor carpi
radialis longus
SI. 62. Desna žbica i laktica (radius et ulna),
posmatrane straga
Os capiiatum
Os trapezoideum _
Os trapezium.
M. flexor carpi radialis
Л/. opponens pollicis-f
Ossa sesamoidea
M. abductor pollicis brtrvis
M. flexor pollicis brevis -j
M. adductor pollicis
Osscaphoideum 0j. hlnatum
M. flexor pollicis
longus
Os Criquetrum
-. Os pisiforme
XL flexor carpi ulnaris
- Os hammatum
X-A'L opponens
dig id muiimi
I M. abductor
digiti minimi
M. flexor digiti
minimi brevis
M. flexor digitorum superficialis
M. flexor digitorum profundus
SI. 63. Kostur desne sake (ossa manus) - dlanska strana
5. Kosti doručja,
ossa metacarpi
U doručju se nalaze 5
duguljastih kostiju na kojima
se razlikuju pljosnata tela i
po dva kraja, gornji i donji
(si. 63, 64). Tela su povijena
napred i medusobno ograni-
čavaju 4 prostora (spatia in-
terossea metacarpi) koje ispu-
njavaju međukoštani mišići
sake (mm. interossei).
Gornji okrajak kosti
doručja ili baza (basis) nosi
Zadnja strana carpus-a je konveksna, a prednja konkavna. Na prednjoj strani nalazi
se vertikalni žleb ručja (sulcusси
koji bočno ograničavaju dva uzvišenja, spoljno i unutrašnje. Unutrašnje uzvišenje
(eminentia carpi medialis) obrazuju ospisifon
kukasti nastavak kukaste kosti (hamulus ossis hamati). Spoljno uzvišenje (eminentia
carpi lateralis) ćine kvržice čunaste (tubera
ossis scaphoidei) i trapezaste kosti (tuberculum ossis trapezii). Ova dva ispupčenja
povezuje snažna poprečna veza, krilce pregib
(retinaculum flexorum lig. carpi transversum). Poprečna veza, sa žlebom ručja obrazuje
osteofibrozni kanal (canalis carpi), kojim
laze tetive dugih pregibača prstiju.
Na bočnim uzvišenjima
prednje strane ručja pripajaju se mi-
šići palca i malog prsta. Na spolj-
nom uzvišenju, na kvržici čunaste
kosti, pripaja se m. abductor pollicis
brevis, a na kvržici trapezne kosti -
m. flexor pollicis brevis i m. opponens
pollicis. Na unutrašnjem uzvišenju,
na graškastoj kosti pripajaju se m.
flexor carpi ulnaris i m. abductor digi-
ti minimi, a na kukastom nastavku -
m. flexor digiti minimi brevis i m. op-
ponens digiti minimi.
Os lunatum
Os
Os
Os
M. extensor carpi radialis
brevis
M. extensor
carpi ulnaris
Os scaphoideum
Os capita turn
(Is trapezoideum
trapezium
M. extensor carpi radialis bn
M. adductor pollicis Ion
M. extensor
pollicis longus
M. extensor digitorum
SI. 64. Kostur desne sake (ossa manus) - dorzalna strana
zglobnu površinu za zglobljavanje s kostima ručja. Zglobna površinabaze 1. kosti ručja
je sedlasta, a kod
ostalih ravna. Donji okrajak nosi zglobnu glavu (caput) za zglobljavanje s bazama
proksimalnih članaka
prstiju. Donji krajevi 2-5. kosti leže u istoj ravni i povezane su međusobno dubokom
poprečnom vezom
doručja (lig. metacarpeum transversumprofundum). Dužina metakarpalnih kostiju
opadaidući od 2. prema
5. Najkraca je 1. kost doručja, koja je slobodna i postavljena ispred ostalih kostiju
doručja.
Na prednjoj strani tela 1. kosti doručja pripaja se m. opponenspollitis, a na spoljnoj
strani njene baze - m. abductorpolli-
cis longus. Na bazi 2. kosti doručja pripajaju se dva mišića, napred m. flexor carpi
radialis, a pozadi - m. extensor carpi radialis lon-
gus. Na prednjoj strani tela 3. kosti doručja pripaja se poprečna glava m. adductor
pollicis-г., a njegova kosa glava - na bazama 2. i
3. kosti doručja i na prednjoj strani os capitatum-a.. Od zadnje strane baze 3. kosti
doručja pruža se naviše i upolje šiloiiki nasta-
vak (processus styloideus), na kome se pripaja m. extensor carpi radialis brevis. Na
zadnjoj strani baze 5. kosti doručja pripaja se m.
extensor carpi ulnaris, a na prednjoj strani njenog tela - m. opponens digiti minimi.
6. Kosti prstiju, ossa digitorum manus
Članci ili kosti prstiju su po obliku duguljasti. Oni imaju spljošteno telo i dva kraja,
gornji i donji.
U svakom prstu nalaze se po tri članka, proksimalni (phalanxproximalis), srednji
(phalanx media) i distalni
(phalanx distalis). U palcu nedostaje srednji članak, i zbog toga je njegov distalni članak
znatno duži nego
kod ostalih prstiju (si. 63, 64).
Gornji kraj članka (basis) ima udubljenu površinu za zglobljavanje s glavom kosti
doručja. Donji
kraj proksimalnog i srednjeg članka (caput) imaju ispupčenu zglobnu površinu u vidu
kolotura. Na do-
njem kraju distalnog članka nalazi se potkovičasto hrapavo ispupčenje
(tuberositasphalangis distalis), na
kome se pripajaju fibrozni snopići jagodica prstiju.
Na bazi proksimalnog članka palca pripajaju se tetive 4. mišića: napred - m. flexor
pollitis brevis, spolja - m. abductor pollitis
brevis, pozadi - m. extensor pollitis brevis i unutra - m. abductor pollitis. Na bazi
proksimalnog članka malog prsta pripajaju se dva miši-
ća, napred - m. flexor digiti minimi brevis, a unutra - m. abductor digiti minimi. Na
bazama proksimalnih članaka 2-5. prsta pripajaju se
mm. interossei. Na prednjoj strani srednjih članaka 2-5. prsta pripajaju se m,flexor
digitontm superficialis, ana bazama njihovih distalnih
članaka - m. flexor digitorum profundus. Na zadnjoj strani srednjih i distalnih članaka 2-
5. prsta završava se teti va m. extensor digitoruma.
Na krajnjem članku palca pripajaju se dva mišića, napred - m. flexor pollitis longus, a
pozadi - m. extensor pollitis longus.
IV.
KOSTI DONJEG UDA
Kosti donjeg uda (ossa membri inferioris) obrazuju karlični pojas i kostur noge. U
karlični pojas (cingu-
lum membri inferioris) spada samo jedna kost, karlična (as coxae), lcoja povezuje
kostur noge za donji deo kič-
menog stuba, za krsnu kost. Kostur noge ili slobodnog dela donjeg uda (skeleton
membri inferioris liberi) sastoji
se iz vise kostiju. U natkolenici se nalazi butna kost (femur) i jedna velika sezamoidna
kost, čašica (patella), a u
potkolenici - golenjača (tibia) i lišnjača (fibula). U stopalu se nalazi 26 kostiju, 7 u nožju
(ossa tarsi), 5 u do-
nožju (ossa metatarsi) i 14 u prstima (ossa digitorum pedis).
1. Karlična kost (os coxae)
Karlična kost je pljosnata, masivna kost u korenu gornjeg uda, koja na svojoj
spoljnoj strani ima
duboku zglobnu čašicu (acetabulum) za zglobljavanje s glavom butne kosti (si. 65). Ona
se sastoji iz tri de-
la, koji do puberteta predstavljaju posebne kosti, bedrenu (os ilium), sedalnu (os ischii)
i preponsku (os
pubis), spojene medusobno hijalinom hrskavicom u vidu slova Y. Spoj krakova hijaline
hrskavice odgo-
vara središtu zglobne čašice. Ispod zglobne čašice nalazi se zaporni otvor (foramen
obturatum), u kome je
zategnuta fibrozna opna (membrana obturatoria).
1. Os ilium. - Bedrena kost svojim donjim, masivnim delom (corpus) čini krov
zglobne jame. Njen
gornji, pljosnati deo, koji se naziva krilo bedrene kosti (ala ossis ilii), služi za pripoj
snažnih mišića kore-
na gornjeg uda.Na njegovoj unutrašnjoj strani, u donjem delu nalazi se lučni koštani
greben (linea arcua-
ta) a iznad njega unutrašnja bedrena jama (fossa iliaca), u kojoj se pripaja m. iliacus.
Zadnji kraj lučne li-
nije dopire do uvaste zglobne površine fades auricularis) za zglobljavanje s krsnom kosti
(si. 66). Iza
zglobne površine, na hrapavom koštanom ispupčenju (tuberositas iliaca) pripajaju se
snažne, zadnje veze
krsno-bedrenog zgloba. Na spoljnoj strani krila bedrene kosti, izmedu pripoj a snažnih
sedalnih mišića
(mm. glutei) nalaze se tri hrapave linije: linea glutea anterior, linea gluteaposterior i
linea glutea inferior, od
kojih donja obično nedostaje.
Gornja ivica bedrene kosti je u vidu masivnog grebena (crista iliaca), na kome se
razlikuju dve usne, spoljna (labium exter-
numJ i unutrašnja (labium internum) i jedna srednjahrapava linija (linea intermedia).
Nausnamai na srednjoj liniji bedrenog grebena
Linea glutea anterior
M. gluteus medius
Crista iliaca
M. gluteus minimus
M. gluteus
maximus4„
Linea glutea--
posterior
M. semitendinosus
M. semimembranosus
M. obliquus externus abdominis
M. tensor fasciae latae
, Д/. sartorius
Acetabulum ч
Fossa acetabtili
Incisura acetabuli
Facies lunata - _
Sputa ischiadica
Os ischii
Mm. gemelli'"-—
Tuber ischiadicum--
" Spina iliaca anterior superior
Spina iliaca anterior inferior
v M. rectus femoris
Os pubis
_ Pecten ossis pubis
' . M. pectin eus
Tuberculum pubiaim
nM rectus abdominis
til. pyramidalis
'M. adductor longus
M. adductor brevis
M. gracilis
'Foramen obturatum
M. biceps femoris ^fôz^f^ M. obturatorius externus
(capu. longum) I M- adductor magnus
M. quadratus femoris
SI. 65. Desna karlična kost (os coxae) - spoljna strana
pripajaju se mišici trbu
zida. Idući od spolja i
na prednjem delu bedr
grebena pripajaju se: m.
quus externus abdominis,
obliquus internus abdorm
m. transversus abdominis,
njegovom zadnjem delu-
latissimus dorsi i m. q
lumborum. Krajeve bedrt
grebena označavaju ш
bedrene bodlje, od koji
prednja znatno jače izraii
Prednje-gomja bedrena
dlja (spina iliaca anterior
perior), na kojoj se pripaj
dva mišića (rn. tensor /asa
latae i m. sartorius), pipasej
ko ispod kože i služi kaovj
ma pogodna tačka kod ■
jentacije o položaju trbušl
organa i o njihovoj projdl
na prednjem trbušnom nl
Ispod gornjih bedrenihboJ
nalaze se donje, slabijeial
žene koštane bodlje.
prednje-donjoj bedrenoj Ц
dlji (spina iliaca anterior л
rior), koja je krupnija nq
zadnja, pripajaju se m. red
femoris i lig. iliofemoral -Bt
tini.
M. obliquus internus abdominis
M. n-ansversus abdominis
M. iliacus
Linea arcuata -
Sulcus obturatorius
M. !e\~ator ani
Facies symphysialis
Foramen obturatum
M. quadratus lumborum
M. latissimus dorsi
Tuberositas iliaca
2. Os ischii. - Sedalna kost svojim telom (corpus) čini zadnji deo zglobne čašice, a
svojom lučnoi
granom (ramus ossis ischii) ograničava pozadi i dole zaporni otvor karlične kosti. Na
temenu njene grar
nalazi se sedalna kvrga (tuber ischiadicum), na čijem gornjem delu se pripajaju mišići
zadnje lože buta.i
semitendinosus, m. semimembranosus i duga glava (caput longum) m. biceps femoris-
а. Od zadnje ivice te
pruža se koso nazad i medijalno snažan koštani nastavak, sedalna bodlja (spina
ischiadica), koja na za
njoj ivici karlicne kosti razdvaja dva sedalna useka, gornji, veći (incisura ischiadica
major) od donjeg, n
njeg (incisura ischiadica minor).
Sedalne useke pretvaraju u
osteofibrozne otvore dve snažne krsno-
sedalne veze (lig. sacrotuberale et lig.
sacrospinale), koje silaze od bočne ivice
krsne i trtične kosti do sedalne kvrge i
sedalne bodlje karlične kosti. Kroz se-
dalne otvore napuštaju karlicu dva mi-
šica: m. piriformis kroz vea (foramen
ischiadicum majus), a m. obturatorius in-
ternus kroz manji (foramen ischiadicum
minus). Pored ovih mišića, kroz sedalne
otvore prolaze krvni sudovi i živci, a
ponekad mogu da prodru i organi iz
male karlice i da stvore kile.
3. Os pubis. - Prepon-
ska kost ima telo (corpus) i dve
grane: gomju (ramus superior) i
donju (ramus inferior), koje me-
dusobno grade ugao i ograniča-
vaju spreda zaporni otvor. Na
unutrašnjoj strani spoja gornje i
donje grane nalazi se ovalna
zglobna površina (facies
symphysialis) za zglobljavanje
između karličnih kostiju.
- Facies auricularis
" - Incisura ischiatlica major
j M. coccygeus
Spina ischiadica
Incisura ischiadica mil,
M. obturatorius interna.
SI. 66. Desna karlična kost (os coxae) - unutrasnja strana
Telo preponske kosti gradi prednji deo zglobne čašice. Sa telom bedrene kosti ono
obrazuje bedreno-češljasto ispupćenje
(eminentia iliopectinea) na prednjoj ivici karlične kosti. Gornja grana preponske kosti
pruža se medijalno i napred ka preponskoj
simfizi. Duž njene gornje strane pruža se češljasti greben (pecten ossis pubis), a duž
njene donje strane - zaporni žleb (sulcus obtura-
rorius). Zaporni žleb je prednjom ivicom zaporne membrane pretvoren u kanal (canalis
obturatorius), kroz koji prolaze istoimeni
krvni sudovi i živac (n. obturatorius). Češljasti greben, na kome se pripaja istoimeni
mišić (m.pectineus) nastavlja se nazad u lučnu li-
niju bedrene kosti, a napred se završava s preponskom kvržicom (tuberculum pubicum).
Donja grana preponske kosti pruža se upolje i nazad ka grani sedalne kosti. Ona se
spaja sa granom sedalne kosti i Zajed-
no obrazuju donju ivicu karlične kosti. Na njihovim spoljnim stranama pripajaju se mišići
unutrašnje lože buta: m. adductor longus.
m. adductor brevis, m. gracilis, m. adductor magnus i dva mišića iz dubokog sloja
sedalne oblasti, m. obturatorius externus i m. quadratus
femoris. M. obturatorius externus pripaja se i na spoljnoj strani zaporne opne. Na
unutrašnjoj strani zaporne opne i na obližnjim ko-
štanim delovima pripaja se m. obturatorius internus.
Acetabulum. - Zglobna čašica pri osnovnom položaju tela upravljena je nadole. U
njenom srednjem delu nalazi se jama
(fossa acetabuli), koja je okružena širokom polumesečastom površinom (facies lunata).
Cašica je oivičena masivnim grebenom,
nadstrešnicom, izuzev na svom donjem delu, gde postoji veliki usek (incisura acetabuli),
preko koga se u vidu mosta prebacuje
poprečna veza (lig. transversum acetabuli). Incisura acetabuli označava granicu između
sedalne i preponske kosti.
*Arcus pubis
SI. 67. Karlica (pelvis) - posmatrana spreda
Karlica (pelvis)
Karlične kosti se spajaju s krsnom i tr-
tičnom kosti i obrazuju masivan koštani prsten
- karlicu, čija je uloga da prenosi težinu tela s
kičmenog stuba na kostur noge, da omogući
pripoj snažnira mišićima i da štiti važne unu-
trašnje organe. Ovaj koštani prsten podeljen
je kružnim koštanim grebenom, graničnom li-
nijom (linea terminalis), na veliku i malu karli-
cu (si. 67). U sastav granične linije karlice ula-
ze: gornja ivica preponske simfize, češljasti
grebeni i lučne linije karličnih kostiju, prednje
ivice krila krsne kosti i karlični rt (promontori-
urn). Iznad granične linije bedrene jame karlič-
nih kostiju obrazuju veliku karlicu (pelvis ma-
jor), koja pripada dnu trbušne duplje.
Mala karlica (pelvis minor) ima oblik
nepotpunog koštanog kanala, čija je uzdu-
žna osovina (axis pelvis) lučnog oblika, sa konkavitetom okrenutim napred. Ulaz ili
gornji otvor male
karlice (apertura pelvis superior) okružen je graničnom linijom i predstavlja
najrezistentniji deo karličnog
kanala i od njegovih dimenzija kod žene zavisi tok i ishod porodaja. On je okrugao kod
muškaraca, a po-
prečno ovalan kod žene.
Na gornjem otvoru male karlice žene najveći je transverzalni prečnik (diametar
transversa), koji normalno iznosi 13,5
cm. Za 1 cm su manji levi i desni kosi dijametar ovog otvora (diametar obliqua), koji
povezuje art. sacroiliaca jedne strane s emi-
nentia iliopectinea suprotne strane karlice. Najmanji i ujedno najvažniji je sagitalni
precnik (conjugata vera s. obstetritia), koji spaja
promontorium sa zadnjom stranom preponske simfize i normalno iznosi 10,5-11 cm.
Rastojanje promontorijuma od donje ivice
simfize (conjugata diagonalis) za 1,5-2 cm je veće od sagi-
talnog prečnika gornjeg otvora male karlice. Ovo rastoja-
nje, koje se može odrediti kod žene ginekološkim pregle-
dom, indirektno odreduje veličinu sagitalnog prečnika
ulaza u malu karlicu.
Donji otvor male karlice (apertura pel-
vis inferior) ograničavaju preponski ugao, se-
dalne kvrge, obe krsno-sedalne veze i vrh trtič-
ne kosti. Preponski ugao zaklapaju donje ivice
leve i desne karlične kosti. On je oštar kod mu-
škaraca, a širok i zaobljen kod žena.
Donji otvor male karlice ima oblik romba, koji
se poprečnom linijom između sedalnih kvrga deli u dva
trougla, prednji, mokrac'no-spolni (trigonum urogenital) i
zadnji, čmarni (trigonum anale). Sagitalni prečnik donjeg
otvora male karlice (conjugata) iznosi 9 cm. Kada glava
deteta pri porodaju potisne nazad trtičnu kost, on se po-
većava za 2-3 cm i postaje nešto malo veći nego ostali
prečnici donjeg otvora male karlice.
Promontorium
Conjugaia anatomica„_
Conjugara
Conjugaia diagonalis
*Jf tncUnnrio
pelvis
Diametar transversa
SI. 68. Dijametri male karlice
Duplja male karlice (cavum pelvis) ima izgled cilindričnog kanala. Ona je najuža u
svom srednjem delu, u visinipjpj
ne ravni kojapovezuje levui desnu sedalnu bodlju (spina ischiadica) i središte preponske
simfize. Karlica ženeješiraip
karlica muškarca. Njena je duplja, odnosno kanal, spljošten u gornjem delu u
sagitalnom smeru, a u donjem delu - u popre&l
smeru. Zbog toga, glava deteta prilikom prolaska kroz kanal obrće se spiralno za 90°,
postavljajuc'i se uvek svojim sagital|
prečnikom u smer najvec'eg dijametra male karlice.
U toku rastenja zapažaju se periodi širenja karlice i periodi povećanja njene dubine.
Pri tome nepovoljni egzogeniSj
tori mogu da izazovu promene oblika male karlice, naročito njenog ulaznog otvora.
Polozaj karlice. - Kod normalnog stava čoveka simfiza i prednje-gornje bedrene
bodlje nalaze
u istoj frontalnoj ravni, a krsna kost svojom gornjom polovinom se postavlja skoro
potpuno u horizon!
nu ravan. Ravan gornjeg otvora male karlice spušta se svojim prednjim delom i sa
horizontalnomra
zaklapa oštar ugao otvoren nazad (si. 68). Ovaj ugao označava nagib karlice (inclinatio
pelvis)\mtri]i
pri raznim položajima tela. On je najmanji pri klečećem stavu, a najveći u ležećem
položaju — spodigi
torn karlicom. U stojećem stavu nagib karlice kod žene iznosi oko 65°, a kod muškarca
55°.
Građu karlice regulišu, uglavnom, pritisak težine trupa i trakcije snažnih mišića
korena donjeg uda. Glavne, vertihl
trajektorije kičmenog stuba se kod promontorijuma razdvajaju i duž zadnjeg dela
granicne linije male karlice doiazedolr
zglobnih čašica, a samo sporednim krakom dospevaju preko tela i gornje grane
preponske kosti do preponske simfize. Spor
snopovi trajektorija duž ivica krsne kosti i obe karlične kosti prouzrokovane su
trakcijama mišića i snažnih krsno-sedalnihr
Fovea capitis femoris
Caput femorisA
M. piriformis.
Trochanter major"
M. gluteus medius
M. gluteus minimus
Linea intertrochanreri, a
Collum ferru>ru;
'•Trochanter minor
M. vastus-"''
intermedins
•Л£ iliopsoas
2. Butna kost, femur
Butna kost je najduža kost čovečjeg tela, na kojoj se razlikuju telo i dva masivna
okrajka (si.
70). U sastav gornjeg okrajka ulaze: glava (caputfemoris), vrat (collum femoris) i dve
kvrge ili trohante
veliki (trochanter major) i mali (trochanter minor), na kojima se pripajaju snažni rnišići
bedra. Uzd ]
osovina gornjeg okrajka butne kosti s osovinom tela zaklapa tup ugao od oko 120-130°.
Ovaj i
kod snažnih muskuloznih ljudi smanjuje, a povećava kod paralize mišića noge.
Na velikom trohanteru, koji se nalazi na vrhu ugla gornjeg kraja i tela butne kosti,
razlikuju se 4 široke ivice i dve
ne, spoljna i unutrašnja.
Na unutrašnjoj strani nalazi se jama (fossa trochanteric
joj se pripaja m. obturatorius externus. Iznad te jame pripajaju sem.o
ratorius internus i mm. gemelli. Na spoljnoj strani trohantera završava!
tetiva m. gluteus medius-а., a na njegovoj prednjoj ivici - m. gluteusw
mus-а. Na njegovoj gornjoj ivici pripaja se m. piriformis. Od velikog.
hantera spuštaju se k malom dva koštana grebena, od kojih je za
(crista intertrochanterica) znatno jače izražen nego prednji (linear
trochanterica). Na zadnjem grebenu pripaja se m. quadratus femor
Na malom trohanteru završava se tetiva m. iliopsoas-Ôi'
ga silazi upolje zadnjom stranom tela butne kosti češljasta linija(r
pectinea) na kojoj se pripaja m. pectineus.
Telo butne kosti je u obliku lučnog cilindra, ciji:i
konkavitet upravljen nazad. Duž njegove zadnje strane
lazi, kao pojačanje luka butne kosti, masivni koštani
ben, hrapava linija (linea aspera). Na hrapavoj linijir
kuju se dve usne, spoljna (labium externum) i unutM'
(labium internum), koje divergiraju idući ka krajevimab
ne kosti. Gornji kraj spoljne usne proširuje se u sedalnor
pupčenje (tuberositas glutea), na kome se pripaja tetivai
gluteus maximus-a. Usne hrapave linije svojim donjimkr
jevima ograničavaju zatkoleno polje (facies popliteajbu
kosti.
Na prednjoj i spoljnoj strani tela butne kosti pripajasem,
tus intermedius. Na hrapavoj liniji butne kosti pripajaju se tri mišića«
unutrašnje lože buta: m. adductor brevis, m. adductor longusim. add"
magnus; zatim dve glave četvoroglavog mišića buta-m. vastus later
m. vastus medialis, i kratka glava m. biceps femoris-a.
U sastav donjeg okrajka butne kosti ulaze dvi
kondila, spoljni (condylus lateralis) i unutrašnji (condjlu
medialis), koji na svojoj donjoj strani imaju zglobnupovj
šinu za zglobljavanje s gornjim krajem golenjače.
Kondili su napred spojeni zglobnom površinom za čašica(m
espatellaris), a pozadi i dole su odvojeni dubokom, medukondilaraol
Epicondylus
lateralis
Sulcus popliteus
Facies patellaris
Epicondylus
medialis
SI. 69. - Desna butna kost (femur) -
posmatrana spreda
.'V/. obturatorius
externus'
M. obturatorius interims
et mm. gemelli
\
\
\
Fossa trochanteric!! ■
Crista inlertrochanlerica —
Trochanter minor
Linea pectinea
M. pectineus .»J
M. adductor brevis■ -
M. vastus medialis
M. adductor longus ..
Linea ttspera -
M. gluteus medius
jamom (fossa intercondylaris). Na površnim, potkožnim stranama kondila nalaze se
natkondilne kvržice, spoljna (epicondilus late-
ralis) i unutrašnja (epicondylus medialis), iza kojih se nalaze otisci pripoja spoljne i
unutrašnje glave m. gastrocnemius-a. Na
potkožnoj strani spoljnog kondila pripajaju se još dva misića, m.popliteus i in. plantaris.
a na potkožnoj strani unutrašnjeg kondi-
la, na jednoj posebnoj kvržici (tuberculum adductorium) pripaja se donji snop in.
adductor magnus-a.
Patella. - Čašica je sezamoidna kost u tetivi ćetvoroglavog mišića buta (m.
quadriceps femoris).
Ona ima trouglast oblik i od njenog vrha, koji je okrenut nadole, pruža se čašična veza
(lig. patellae) koja
nastavlja tetivu četvoroglavog mišića (si. 71). Zglobna površina (facies articularis) na
zadnjoj strani čašice
podeljena je uspravnim grebenom u dva polja, od kojih je spoljno veće.
3. Kosti potkolenice, tibia et fibula
(si. 72, 73, 74)
1. Tibia. - Golenjača je unutrašnja, ma-
sivna kost potkolenice. Ona ima trostranopri-
zmatično telo i dva kraja, gornji i donji. Donji
okrajak je u obliku četvorostrane piramide, na
čijoj bazi se nalazi zglobna površina (facies arti-
cularis inferior) za zglobljavanje sa skočnom ko-
sti .stopala. Od njegove medijalne strane silazi
snažan nastavak, unutrašnji gležanj (malleolus
medialis), a na spoljnoj strani nalazi se usek (in-
cisura fibularis) za zglobljavanje s donjim okraj-
kom lišnjače.
Gornji kraj sastoji se iz dva kondila, me-
dijalnog (condylus medialis) i lateralnog (condylus
lateralis), koji na svojim gornjim stranama imaju
zglobnu površinu (facies articularis superior) za
zglobljavanje s kondilima butne kosti (si. 72).
Između zglobnih površina kondila golenjače nala-
ze se središno koštano uzvišenje (eminentia intercondylaris) i
dva hrapava polja, prednje (area intercondylaris anterior) i
zadnje (area intercondylaris posterior). Na donjoj strani
spoljnog kondila postoji ovalna zglobna površina (facies ar-
ticularis fibularis) za zglobljavanje s gornjim krajem lišnja-
če. Na zadnjoj strani unutrašnjeg kondila, u horizontalnom
žlebu, pripaja se tetiva m. semimembranosus-a.
Ivice tela golenjače su: prednja (margo anterior),
unutrašnja (margo medialis), spoljna, rneđukoštana (margo
interosseus). Prednja, ivica je potkožnai u svom gornjem delu
vrlo oštra. Ona se, idući naviše, proširuje u hrapavo ispupče-
nje golenjače (tuberositas tibiae), na kome se završava čašična
veza (lig. patellae), odnosno tetiva m. quadricepsfemoris-a.
M. gastrocnemius
M. adductor mugnus
Tuberculum
\
adductorium
Condylus medialis ' I
... M. quadratus femoris
Tuberositas gluten
- M. gluteus mtiximus
■ M. vastus intermedius
~ M. vastus lateralis
• /V/. adductor magnus
. M. biceps femoris (caput breve)
. Fades poplitea
Condylus lateralis
M. plantaris
\- M. popliteus
r
Fossa intercondylaris
SI. 70. Desna butna kost (femur) - posmatrana straga
Basis natellue —.,../„„•„
SI. 71. Desna čašica (patella), A - spreda, B -pozadi SI. 72. Desna golenjača (tibia),
gornji okrajak
posmatran odo-go
Pripoj
meniscus
metlialis-a
Condylus "
medialis
Pripoj
meniscus
lateralis-a
Condylus
lateralis
Lig. cruciatuni Area intercontlylaris
posterius posterior
Tuberositas
tibiae
Lig. crudatum unterius
Area
intercondylaris
anterior
Unutrašnja strana golenjače je potkožna i bez mišićnih pripoja, sem na svom
gornjem delu, gde se zajedno završavaju I
ve: m. sartorius-a, m. gracilis-а i m. semitendinosus-а, koje se šire napred i nadole i
svojim oblikom podsećaju na guščiju nogu (pes
serinus). Na spoljnoj stra.ii pripaja s era. tibialis anterior. Na zadnjoj strani tela nalazi se
lučna hrapava linija (linea m. 5о/е;),пак(
se pripaja, m. soleus. Iznad te linije pripaja se m. popliteus. a ispod nje polaze dva
mišića, in. flexor digitorum longus i lateralno od t
ga m. tibialis posterior. Tetiva m. tibialis posteriora silazi žlebom na zadnjoj strani
unutrašnjeg gležnja (sulcus malleoli medialis).
2. Fibula. - Lišnjača se nalazi spolja od golenjače, od koje je znatno tanja i
postavljena niže. Nj
donji kraj, koji se naziva spoljni gležanj (malleolus lateralis), spušta se ispod donjeg
kraja golenjače i s1
jom trouglastom zglobnom površinom naleže uz spoljnu stranu tela skočne kosti
stopala. Iza trougla
zglobne površine nalazi se žleb i duboka jama (fossa malleoli lateralis).
Gornji okrajak, glava lišnjače (caputfibulae) zglobljava se svojom zglobnom
površinom facies t
ticularis capitis fibulae) sa spoljnim kondilom golenjače.
M. biceps femoris
\
Caput fibulae
M. peroneus longus -.
M. extensor — J
digitorum longus
M. peroneus
brevis
M. tibialis posterior —
M. extensor j
hatlutis longus
M. peroneus tertius !
Malleolus lateralis
Eminentia intercondularis
Л
Condylus medialis
M. semimembranosus
r
J.-
, ■ Tuberositas tibiae
M. quadriceps femoris
__M. sartorius
■ - M. gruiUis
'" M. semitendinosus
S. ---M. tibialis anterior
M. popliteus -
Linea in. solei - \
f- Margo medialis
>---(- - Margo anterior
[L J-- Mar go interosseus
Malleolus medialis
Sulcus
nwlleolariix
_ Condylus lateralis
I »Apex capitis
M. biceps femoris
soleus
-_l ___M. tibialis posterior
|i - M. flexor
digitorum longus
\_.-M. flexor
hallucis longus
. .. • Facies posterior
I .M. tibialis posterior
,Л/. flexor
digitorum longus
,M. peroneus brevis
S M. peroneus longus
i- Fossa
malleoli laterlais
SI. 73. Desna golenjača i lišnjača (tibia et fibula) -
posmatrane spreda
SI. 74. Desna golenjača i lišnjača (tibia et fi-
bula) - posmatrane straga
Od glave lišnjače pruža se naviše nastavak (apex capitis fibulae), na čijem vrhu se
pripaja tetiva m. biceps femoris-a. i
njenoj zadnjoj strani pripaja se m. soleus. Na spoljnoj strani spoja glave i tela lišnjače
naleže završna račva n. peroneus сотгш
a, koja je na torn mestu površna i slabo obezbedena od povreda.
Na prednjoj (margo anterior) i zadnjoj ivici (margoposterior) pripajaju se
međumišićne pregrade potkolenice. Naur
trašnjoj, međukoštanoj ivici (margo interosseus) pripaja se međukoštana opna
potkolenice (membrana interossea cruris).
Na spoljnoj strani lišnjače pripajaju se dva mišića: m. peroneus longus i, ispod
njega, m. peroneus brevis. Tetive ova d
mišića silaze žlebom na zadnjoj strani spoljnog gležnja. Na unutrašnjoj strani, idući
odozgo nadole, pripajaju se m. extensor dig!
rum longus i niže od njega - m. extensor hallucis longus. Zadnja strana tela je oštrom
ivicom (crista medialis) podeljena u spoljn
unutrašnje polje. Na spoljnom polju pripaja se m. flexor hallucis longus, a na
unutrašnjem polju, odmah iza međukoštane ivice
šnjače - m. tibialis posterior.
4. Ossa tarsi
Kosti nožja grupišu se u dva reda, zadnji i prednji (si. 75,78). U zadnjem redu su dve
najveće k
sti nožja, skočna (talus) i ispod nje - petna (calcaneus). U prednjem redu nalazi se 5
kostiju. Na later;
nom delu stopala, ispred petne kosti, nalazi se kockasta (os cuboideum), a na njegovom
medijalnom de
su čunasta kost (os naviculare) i ispred nje tri klinaste kosti - medijalna, srednja i
lateralna (os cuneifon
- mediale, intermedium et later ale).
1. Talus. - Skočna kost je kratka i masivna. Ona se sastoji iz tela (corpus tali), vrata
(collum talijig
ve (caput tali). Glava skočne kosti upravljena je napred i na svom kraju ima konveksnu
zglobnu površinuzi
„ Processus
I posterior tali
Calcaneus---
Processus laterally
tali
Trochlea peroneals—
M. extensor _____
digitorum bre\'is
Sinus tarsi ■
Os cuboideum
M. peroneus
brevis
M. peroneus
tertius
zglobljavanje s čunastom kosti. Telo
skočne kosti na svojoj gornjoj strani i
delom na bočnim stranama ima zglobnu
površinu u vidu kolotura (trochlea talli)
za zglobljavanje s kostima potkolenice.
Nastavak kolotura na spoljnoj strani tela
je trouglast. Njegov vrh odgovara late-
ralnom nastavku skočne kosti (processus
lateralis tali). Iza kolotura skočne kosti
nalazi se zadnji nastavak (processus po-
sterior tali). Zadnji nastavak skočne kosti
je podeljen žlebom (sulcus tendinis m.fle-
xoris hallucis longi) u dve kvržice, me-
dijalnu i lateralnu. Lateralna je kvržica
(tuberculum laterale) veća i ponekad mo-
že biti izdvojena u zasebnu kost (os tri-
gonum).
Na donjoj strani skočne kosti nalaze se
tri zglobne površine - prednja, srednja i zadnja -
za zglobljavanje s petnom kosti (si. 76). Zadnja
zglobna površina, koja je najveća, odvojena je
od srednje i prednje kosim žlebom (sulcus tali).
2. Calcaneus. - Petna kost nalazi
se ispod skočne. Ona ima oblik nepravil-
ne kocke. Na njenoj gornjoj strani nala-
ze se tri zglobne površine na koje naleže
skočna kost (si. 77). Zadnja, najveća
zglobna površina odvojena je od srednje
i prednje žlebom (sulcus calcanei), koji
se pruža koso upolje i napred i s odgova-
rajućim žlebom na skočnoj kosti obrazu-
je kanal nožja (sinus tarsi). Obe prednje zglobne površine počivaju na koštanom
nastavku (sustentaculum ta-
li), koji se pruža medijalno od prednjeg dela gornje strane petne kosti. Na donjoj strani
ovog nastavka nala-
zi se sagitalni žleb, kojim klizi tetiva m. flexor hallucis longus-a.
Ossa digitorum
pedis
M. extensor
digitorum longus
Coll urn tali
,Os naviculare
- Os Cuneiforms laterale
— Os cuneiforme intermedium
- Os cuneiforme mediale
Metatarsus
M. extensor liallutis longus
SI. 75. Kostur desnog stopala (ossa pedis) - gornja ili leđna strana
Facies articularis navicidaris
Facies articularis
calcanea anterior >
Facies articularis
calcanea media'
Facies articularis
talaris media
Facies articularis talaris anterior
■ Sulcus calcanei
Sulcus tali —
Facies articularis
calcanea posterior
Caput tali
~ - Collttm tali
Sulcus tend, m flex, hall longi
Sustentaculum
tali
Facies articularis
talaris posterior
Tuber calcanei
SI. 76. Desna skočna kost (talus), donja strana
SI. 77. Desna petna kost (calcaneus), gornja strana
Na spoljnoj strani petne kosti nalaze se dva plitkažleba kojim klize tetive m.
peroneus longus-а i m. peroneus brevis-a.h-
među ovih žlebova nalazi se vrlo često koštani nastavak (trochleaperonealis), koji
ponekad može biti jače razvijen i smeta pri no-
šenju obuće. Na prednjoj strani petne kosti nalazi se zglobna površina koja odgovara
kockastoj kosti. Zadnja strana je ispupčena
i na njenom donjem hrapavom delu pripaja se tetiva troglavog mišića lista (tendo
calcaneus -Achillis).
Na zadnjem delu donje strane peine kosti nalazi se masivno ispupčenje (tuber
calcanei), koje se deli u dvanasta
spoljni, manji (processus lateralis), j unutrašnji, znatno masivniji (processus medialis).
Na ovim nastavcima pripajaju sekratkiu
ći stopala: m. abductor hallucis, in. flexor digitorum brevis i m. abductor digiri V.
3. Os naviculare. - Čunasta kost je uglavljena izmedu glave skočne kosti i tri
klinaste kosti.N
njenom unutrašnjem kraju nalazi se ispupčenje (tuberositas ossis navicutaris), na kome
se završavagla
deo tetive m. tibialis posterior-a.
4. Ossa euneiformia. - Klinaste kosti nalaze se izmedu čunaste kosti i prve tri
kosti donožja.NajyJ
ća je medijalna klinasta kost (os cuneiforme mediale). Ona je svojim širim delom
okrenuta nadole,zar
ku od ostale dve klinaste kosti, koje su okrenute nadole svojim užim delovima. Srednja
klinasta kost(
cuneiforme intermedium) kraća je nego ostale dve.
5. Os cuboideum. - Kockasta kost se zglobljava nazad svojom blago konveksnom
površinoms"
nom kosti, a napred ravnim zglobnim površinama s 4. i 5. kosti donožja. Na njenoj
donjoj strani nalazi
ispupčenje (tuberositas ossis cuboidei), koje se pruža koso napred i unutra (si. 78).
Ispred njega nalazi
žleb za prolaz tetive m. peroneus longus-a (sulcus tendinis m. peronei longi).
M. flexor digitorum
brevis
M. flexor hallucis
longus
Sustentaculum tali
Caput tali _
M. tibialis posterior
Tuberositas ossis'
navictilaris
M. tibialis anterior
M. peroneus longus
Ossa sesamoidea
M. flexor
hallucis longus
■ M. triceps surae
— Tuber calcanei
—Processus lateralis
Processus medialis
—Sulcus tend,
in. flex, hall longi
Tuberositas ossis
'cuboidei
Sulcus tend nt peronei
longi
''"-Tuberositas ossis
metatarsalis V
—^
M. flexor digitorum
brevis
M. flexor digitorum longus
SI. 78. Kostur stopala (ossa pedis) - donja, plantarna strana
5. Ossa metatarsi
Kosti donožja, koje su duguljaste, imaju telo (corpus) i dva kraja, zadnji, bazu
(basis) i pred
glavu (caput). Najdeblja je 1. kost donožja jer podnosi polovinu celokupnog pritiska u
donožju. Na do:;'
strani njene baze nalazi se ispupčenje (tuberositas ossis metatarsalis I). Na spoljnom
delu ispupčenjapri
ja se tetiva m. peroneus longus-a, a na njegovom unutrašnjem delu tetiva m. tibialis
anterior-г. Pripoj tetive
m. tibialis anterior-а. zahvata i medijalnu klinastu kost. Spoljni deo baze 5. kosti
donožja je ispupčen (tube-
rositas ossis metatarsals V) i na njemu se pripaja tetivi m. peroneus brevis-a. Ovo
ispupčenje, koje se pipa
lako ispod kože, označava sredinu spoljne ivice stopala i spoljni kraj Lisfranc-ove linije
koja razdvaja ko-
sti nožja od kostiju donožja.
6. Ossa digitorum pedis
Članci prstiju su takode duguljaste kosti. Oni su zakržljali, za razliku od članaka
prstiju sake. U
svakom prstu nalaze se tri članka - proksimalni (phalanx proximal is), srednji (phalanx
media) i distalni
(phalanx distalis), izuzev palca gde nedostaje srednji.
Proksimalni i srednji članci imaju pljosnato telo (corpus), zadnji kraj (basis) i prednji
kraj, glavu (caput). Kod krajnjih
članaka prstiju umesto glave postoji potkovičasto hrapavo ispupčenje (tuberositas
phalangis distalis).
Pripoji ostalih mišića na kostima nožja, donožja i na člancima prstiju prikazani su na
si. 75 i 78.
Kosti noge kao celina
Kod dugih kostiju noge i na kosturu stopala uočavaju se zajedničke morfološke
odlike, koje su
karakteristične za njihove osnovne funkcije. Od ovih oblika biće spomenute samo
najvažnije.
1. Odlike dugih kostiju noge
Butna kost i golenjača obrazuju snažan nosač težine čovečjeg tela pri stajanju i
kretanju. Kod us-
pravnog stava težina polovine čovečjeg tela prebacuje se od karlice na srediste glave
butne kosti, a odatle
silazi vertikalnom linijom do sredine gornjeg skočnog zgloba. Ova vertikalna linija
normalno prolazi i
kroz sredinu zgloba kolena, i kod uspravnog stava noge se dodiruju kolenima i
unutrašnjim gležnjevima.
Ako je središte zgloba kolena upolje od vertikalne linije, izmedu oba kolena postoji
prostor i noge imaju
oblik slova O (genu varum), a u obrnutom slučaju one podsećaju na slovo X (genu
valgum). Kod noge u vi-
du slova O težina tela opterećuje uglavnom unutrašnje kondile golenjače i butne kosti,
te se kod dugog
stajanja i hodanja javlja bol na unutrašnjoj strani kolena. Slučaj je obrnut kod nogu u
vidu slovaX, boi se
javlja na spoljnoj strani kolena.
Butna kost je u celini konveksna napred, a gornji deo golenjače je za 8-12° povijen
nazad. Ove
njihove krivine omogućuju krajnju fleksiju noge, da pri čučećem stavu čovek može da
sedne na svoju pe-
tu. Butna kost i golenjača su usukane oko svojih uzdužnih osovina. Njihovi krajevi, koji
se sustiču u zglo-
bu kolena, uvrnuti su unutra za oko 5-15° u odnosu na njihova dva ostala kraja. Pri
hodu, kada se po-
prečna osovina zgloba kolena postavlja u frontalnu ravan, gornji kraj butne kosti i donji
kraj golenjače
zajedno sa stopalom su okrenuti upolje. Ova torzija je neophodna za normalan hod, da
ne bi noga koja je
u pokretu, naročito njena potkolenica i stopalo, udarili o stojnu nogu, Kod dece koja
počinju da hodaju
torzija butne kosti i golenjače nije još završena i zbog toga se ona sapliću o sopstvenu
nogu i padaju. Uz-
dužne osovine butne kosti i golenjače zaklapaju medusobno tup ugao otvoren upolje.
Ovaj ugao između
butne kosti i golenjače, čija veličiiia iznosi oko 170° kao i njihove torzije oko uzdužnih
osovina, pojačava-
ju stabilnost noge i ušteduju mišićni rad pri održavanju ravnoteže, jer otežavaju
istovremene pokrete
pregibanja u zglobu kuka, kolena i u gornjem skočnom zglobu (Ivanicki).
Trajektorijelna grada dugih kostiju noge bila je uočena još pre 200 godina, naročito
kod gornjeg kraja butne kosti, koji
svojim oblikom podseća na lučni nosač. Iz napadne tačke polovine težine tela, koja
odgovara središtu glave butne kosti, sila ze-
mljine teže razlaže se u dve komponente, artikularnu i prenosnu. Artikularna
komponenta potiskuje glavu butne kosti ka sredi-
štu zglobne čašice karlične kosti i pojačava čvrstinu zgloba. U pravcu prenosne
komponente, koja silazi ka unutrašnjoj strani tela
butne kosti, grupisane su glavne trajektorije, koštane putanje, koje se odupiru pritisku
težine tela. Koštane putanje duž spoljne
strane odupiru se sili istezanja, s obzirom da je uzdužna osovina butne kosti upolje od
vertikalne linije sile zemljine teže. Silu is-
tezanja duž spoljne strane smanjuju, sprečavaju savijanje i prelom butne kosti mišići
abduktori buta svojim zatezanjem. Glavne
koštane putanje golenjače, izazvane pritiskom težine tela, raspoređuju se normalno
podjednako duž njenih strana.
2. Odlike kostura stopala
Oblik kostura stopala i arhitektura njegove koštane supstancije ukazuju na njegovu
ulogu u stati-
ci i dinamici čovečjeg tela. Ono ima oblik lučne dvokrakepoluge, koja svojim krakovima
podiže i odba-
cuje telo pri hodu, trčanju i skakanju. Za razliku od sake, koja služi telu skoro isključivo
kao organ za
hvatanje, stopalo je evoluiralo u pravcu da služi kao snažan i elastičan oslonac telu.
Kosti prstiju sir
žljale, a kosti nožja su masivne i zauzimaju polovinu dužine stopala.
Stopalo odraslog čoveka oslanja se na podlogu kvrgom petne kosti, bazom 5. kosti
donožjaigla
ma svih kostiju donožja. Na njegovoj donjoj strani postoje dva svoda, uzdužni
ipoprečni. Uzdužni svod
cuspedis longitudinalis) najveći je duž medijalne ivice kostura stopala i opada postepeno
idući ka spof
ivici (si. 79). Na temenu uzdužnog svoda nalazi se skočna kost. Poprečan svod stopala
(arcus pedis tia
sails) najjače je izražen u visini Lisfranc-ove zglobne linije i njegovo teme odgovara
srednjoj klinastojk
Svodovi omogućuju elastično gibanje stopala i umnogome olakšavaju njegovu statiku i
dinamiku.
Ontogenetski razvoj kostura stopala ukazuje na mehanizam postanka njegovih
svodova. Kod novorođenčeta,kaoi
sisara četvoronožacakoji gaze tabanom, zadnji deo stopala je u pronaciji, skočna kost se
nalazi unutra i nešto iznadpetnek
S početkom hodanja kosti u zadnjem delu stopala postepeno menjaju svoj položaj.
Petna kost se obrce unutra svojim go
delom, vrši pronaciju i postavlja se ispod skočne kosti, koja istovremeno vrši suprotan
pokret, supinaciju. Usled togob
podizanja skočne kosti iznad petne pojavljuje se uzdužni i poprečni svod stopala. Ako se
calcaneus potpuno ispravi i posta
pod talus-a, svodovi su jako izraženi, stopalo je visoko (pes cavus). Pri dugotrajnim
opteredenjima zadnji kraj stopala, nar
calcaneus, obrce se unutra, vrši pronaciju i svodovi nestaju, stopalo postaje ravno
(pesplanus).
Glavne koštane trajektorije stopala obrazuju 5 lučnih snopova, koji od kolotura
skočne kosti (trochlea tali) silaze;
pred ka prstima i nazad ka kvrzi petne kosti. Trajektorijelni snopovi pružaju se kroz
stopalo kao da ne postoje granice irat
kostiju i šire se u vidu lepeze, idući napred, ka prstima. Dva lateralna snopa, koji napred
odgovaraju 4. i 5. prstu, glavnimsvo
delom prolaze kroz petnu kost i završavaju se na njenoj kvrzi, a ka koloturu skočne
kosti šalju samo sporedne ogranke.D'i
njeg dela petne kosti pružaju se sporedne trajektorije koje pojačavaju konkavitet
glavnih trajektorijelnih snopova.
SI. 79. Kostur stopala (ossa pedis), unutrasnja ivica
Prvi lučni snop stopala, koji odgovara napred palcu, najjači je, jerkod odraslog trpi
najveci pritisak kod uspravnoj
va i pri hodu. Kod deteta koje počinje da hoda glavni pritisak se prenosi na spoljnu ivicu
stopala, na njegov 5. lučni snop.Da
je u toku rastenja pritisak se postepeno prebacuje prema unutrašnjoj ivici stopala i kod
dece od 10 godina svih 5 snopova su]
jednako optereceni.
SYNDESMOLOGXA
UYOD
Zglob ili spoj (junctura) predstavlja skup elemenata pomoću kojih se kosti spajaju
međusobno.
Zglobovi predstavljaju najosetljivije mesto pribora za kretanje, gde se najpre pojavljuju
patološke pro-
fflene i zbog toga je njihovo poznavanje od velikog praktičnog značaja.
S obzirom na pokretljivost, svi zglobovi čovečjeg tela dele se na nepokretne i
pokretne.
Nepokretni zglobovi ili sinartroze, prema vrsti potpornog tkiva kojim su kosti
medusobno spoje-
ne, dele se na vezivne i hrskavične spojeve.
1. Vezivni spoj (junctura fibrosa)
Kod ove vrste zglobova spoj kostiju omogućen je tankim slojem vezivnog tkiva ili
jakim fibro-
znim vezama. Jake fibrozne veze spajaju kosti, koje su medusobno na izvesnom
rastojanju, i obrazuju
sindesmozu (syndesmosis). Tanak sloj vezivnog tkiva postoji kod šavova i klinastih
spojeva. Šav (sutura)
spaja ivice dve pljosnate kosti, a kod klinastog spoja (gomphosis) jedna kost se uvlači u
drugu (zub u zub-
ni nastavak vilice). Kod odraslih i u starosti vezivno tkivo šavova uvek okoštava
delimično ili potpuno.
2. Hrskavični spoj (junctura cartilaginea)
Spoj kostiju omogućen je hrskavicom, i to hijalinom (synchondrosis) ili fibroznom
(symphysis).
Kod odraslih hijalina hrskavica nepokretnog zgloba okoštava uvek i nastaje koštani spoj
(synostotis).
Kod pokretnog zgloba ili dijartroze (junctura synovialis s. articulatio) razlikuju se
glavni i sporedni
elementi.
1. Glavni elementi pokretnog zgloba
U glavne elemente ili delove, koji su karakteristični za svaki pokretni zglob, spadaju:
zglobne po-
vršine, zglobna šupljina i zglobna čahura.
Zglobne površine (facies articulares). - Zglobne površine se obično dopunjuju
medusobno svojim
oblikom. Najčešce je jedna od njih konveksna, a druga konkavna. Onesu pokrivene
hijalinom zglobnom
hrskavicom (cartilago articularis), čija je debljina srazmerna pritisku koji ona trpi u
zglobu. Zglobna hr-
skavica konkavnih površina je deblja, mekša i elastičnija nego hrskavica konveksnih
površina.
Zglobna hrskavica je u svom najdubijem sloju kalcificirana i spojena sa zglobnom
površinom kosti. Po njenoj povrlini
pružaju se tangencijalno kolagena vlakna, koja dolaze iz vlaknastogsloja periosta. Ova
vlakna su upravljena u pravcu sile isteza-
nja, koja se javlja u zglobu pri pokretu i prenošenju pritiska. Od dubine tangencijalnog
sloja odvajaju se vlakna, koja u luku pro-
diru u hrskavicu i završavaju se u njenom kalcificiranom sloju. Lučni raspored kolagenih
vlakana omogućava elastičnost zglobne
hrskavice. Zglobna hrskavica pod pritiskom popušta, usled čega se međusobni kontakt
zglobnih površina poveća i pritisak ras-
poreduje na veću površinu. Ispod zglobne hrskavice ovalne areole sunderastog
koštanog tkiva rasporeduju pritisak takode na
veću površinu.
1. NEPOKRETNI ZGLOBOVI
2. POKRETNI ZGLOBOVI
Zglobna šupljina (cavum articulare). - Zglobna šupljina je pukotinast, kapilarni
prostor, karal
stičan za pokretne zglobove. On sadrži sluzavu tečnost, sinoviju (synovia), koja
omogucuje ishranu i.
nih hrskavica i lako klizanje zglobnih površina. Ona se kod prekomernog kretanja stvara
u vecoj kol
što dovodi do osećanja zamora i težine u zglobu,
Zglobna čahura (capsula articularis). - Obuhvata u vidu cevolike opne zglobne
krajeve kostiji
zglobnoj čahuri razlikuju se dva sloja, s^>o\]m, fibrozni i unutrašnji, sinovijalni.
Fibrozni sloj (membrana fibrosa) izgrađen je od fibroznog vezivnog tkiva. On se
pripaja za periost neposredno ili na
snom rastojanju od obimne ivice zglobnih površina kostiju, koje se zglobljavaju u
dotičnom zglobu. Spoljni sloj čahure mo;
različite debljine i zategnutosti. Ukoliko je on labaviji, utoliko je zglob pokretljiviji.
Fibrozni sloj izložen je dejstvu mehaii
faktora, pritisku i istezanju, od kojih zavisi raspored njegovih kolagenih vlakana. Površni
sloj fibrozne opne sastoji se od i
žnih kolagenih vlakana, koja su orijentisana u pravcu sile istezanja u tome zglobu.
Dublji sloj fibrozne opne sastoji se izpo
nih vlakana, koja su grupisana ovalno ili parabolično. Ova vlakna se odupiru pritiscima
od strane koštanih zglobnih delova
se javljaju u zglobu prilikom pokreta.
Sinovijalni sloj (membrana synovialis) zglobne čahure predstavljenje tankom
glatkom opnom od vezivnog elastičnoj
va. U njemu se nalaze sitni krvni sudovi i živci. Sinovijalni sloj oblaže fibrozni sloj
zglobne čahure i pokriva delove kosti ko
nalaze u zglobnoj šupljini, a nisu pokriveni zglobnom hrskavicom. Pored toga, on
pokriva i veze koje se nalaze u zglobnoj šu
ni i, ponekad, obrazuje resičaste nastavke (villi et plicae synoviales), koji sadrže u sebi
krvne sudove i masno tkivo. Ovi nast
sinovijalne opne ispunjavaju prazne, mrtve prostore, koji postoje u nekim zglobovima
kako u miru tako i u pokretu.
2. Sporedni elementi pokretnog zgloba
U sporedne elemente, koji se sreću samo kod pojedinih pokretnih zglobova, spadaju
zglobne v
i fibroznohrskavične ploče.
Zglobne veze. - Zglobna veza (ligamentum) predstavlja fibroznu traku koja spaja
zglobne krajt
kostiju i pojačava spolja zglobnu čahuru. Zglobnih veza ima i u unutrašnjosti pojedinih
zglobova (intra
tikularne veze), zategnutih izmedu zglobnih površina kostiju. Zglobne veze, pored toga
što pojačav;
zglobnu čahuru, imaju i aktivnu, važnu ulogu u dinamici zgloba. One, pravcem i
rasporedom svojih fibi
znih vlakana, pojedine pokrete u zglobu onemogucavaju ili ih dozvoljavaju samo do
izvesnih granica
druge pokrete uslovljavaju i omogućavaju.
Vezivnohrskavične ploče. - One se nalaze u unutrašnjosti pojedinih zglobova kao
zglobni koto
kao meniskusi i kao čašične usne (si. 84,98). Njihova je uloga da ublažuju udarce kod
vehementnihpc
kreta ili da služe kao pokretne dopune zglobnih površina.
Zglobni kolut (discus articularis) ima oblik okrugle ploče koja je svojom obimnom
ivicom čvrsto srasla sa fibroznim
stom zglobne čahure. On deli zglobnu šupljinu u dva dela.
Meniskus (meniscus) jeste fibroznohrskavična tvorevina klinastog oblika u preseku.
Za razliku od zglobnog koluta.o
deli zglobnu šupljinu samo delimično. Njegova spoljna strana ili baza pričvršćena je uz
fibrozni list zglobne čahure; vrh mu
okrenut ka sredini zglobne šupljine; a strane, gornja i donja su glatke, slobodne i naležu
na zglobne površine.
Cašična usna (labrum) jeste fibroznohrskavična tvorevina prstenastog oblika, koja u
preseku ima trouglast izgied.On
je bazom pričvršćena za obimnu ivicu zglobne jame. Svojom spoljnom stranom srasla je
za fibrozni sloj zglobne čahure.aua
trašnjom, slobodnom i glatkom stranom, čašična usna nastavlja površinu zglobne jame i
na taj način je čini dubljom i prostra
jom.
3. Podela pokretnih zglobova
S obzirom da li u sastav zgloba ulaze dve ili vise kosti, pokretni zglobovi se dele u
dve grupe,
proste (articulatio simplex) i složene (articulatio composita). Prema obliku zglobnih
površina pokretni zgl
bovi mogu biti podeljeni na: loptaste, jajaste, sedlaste, valjkaste i ravne.
Valjkasti zglob. - Kod ovog zgloba jedna zglobna površina je oblika valjka (trochlea),
a druga je u vidu useka (incis
Valjkasti zglob ima jednu osovinu pokreta. Ako je ta osovina poprečna u odnosu prema
uzdužnim osovinama kostiju koje
zglobljavaju, takav valjkasti zglob nosi naziv zglob šarke (ginglimus). Ako je osovina
pokreta paralelna uzdužnoj osovinik
zglob se naziva točkast (articulatio trochoidea). U zglobu šarke vrši se samo pregibanje
(flexio) i opružanje (extensio), a u t
stom zglobu uvrtanje (pronatio) i izvrtanje (supinatio).
Jajasr zglob (articulatio ellipsoidea),- Zglobne površine su jajolikog oblika, jedna
ispupčena, a druga udubljena. - Kod
dlastog zgloba (articulatio sellaris) obe zglobne površine su udubljene i ispupčene u
suprotnim smerovima i najahuju jedna nadn
Jajasti i sedlasti zglobovi su dvoosovinski. U njima se, pored fleksije i ekstenzije, vrši
pokret odvodenja (abductio), privodenja(
ductio) i pokret kružnog kretanja (circumductio), kod kojeg nastupa naizmenično
fleksija, abdukcija, ekstenzija, adukcija.
Loptasti zglob (articulatio spheroidea) odlikuje se time što je jedna zglobna površina
oblika polulopte, a druga u vidu
će ili dublje jame. To je najpokretljiviji zglob kod koga se vrše pokreti oko jedne tačke u
svim pravcima. Obrtna tačka odgo
centru loptaste zglobne površine. Ako je ova tačkau prostoru udubljene zglobne
površine, čašice, zglob je manjepokretanii
ziva se zdelast (articulatio cotylica). Karakterističan pokret za loptaste i zdelaste
zglobove je rotacija, uvrtanje i izvrtanje okov
tikalne osovine.
Ravni ili polupokreran zglob (arriculaiio plana). - Zglobne površine su ravne i zbog
toga se vrše mali pokreti, pri čemu
jedna zglobna površina klizi preko druge.
4. Postanak zglobova
Embrionalno vezivno tkivo koje povezuje začetke kostiju u svom daljem
diferenciranju daje kod
nepokretnih zglobova fibrozno ili hrskavično tkivo. Kod pokretnih zglobova ono se
diferencira na dva
periferna i jedan srednji deo. Periferni deo, koji se nalazi uz hrskavični začetak kostiju,
pretvara se u
zglobnu hrskavicu. U središnjem delu javljaju se šupljinice, vakuole, koje se spajaju i
obrazuju zglobnu
pukotinu, odnosno šupljinu. Obrazovanje zglobne .šupljine počinje od periferije i ide ka
centru embrio-
nalnog vezivnog tkiva. U izvesnim zglobovima od srednjeg dela embrionalnog vezivnog
tkiva obrazuju se
fibroznohrskavične formacije, koje su napred spomenute (discus articularis, meniscus,
labrum). Periferni
sloj embrionalnog vezivnog tkiva obrazuje zglobnu čahuru. Čahurne veze su u najvećem
broju slučajeva
tetive okolnih mišića ili njihovi nastavci, koji su srasli sa čahurom.
Stabilnost i čvrstinu jednom zglobu daju zglobna čahura, čahurne veze i okolni mišia.
Pored toga,
na prisni kontakt zglobnih površina i na čvrstinu zgloba utiče i atmosferski pritisak,
pošto je zglobna šu-
pljina bezvazdušna i u njoj vlada negativan pritisak.
5. Biološke odlike zglobova
Glavna biološka odlika zgloba je da svi njegovi pokreti zavise ne samo od oblika
zglobnih povrsi-
na već i od okolnih mišića, koji rukovode pokretom. Oni se po tome razlikuju od
zglobova mašina, gde je
pokret potpuno odreden oblikom zglobnih površina. Oblik zglobnih površina je nasledan,
jer je stvoren
još u vreme kada nisu počeli pokreti i dejstvo'mišića. Kod promenjenih uslova i pokreta
javljaju se pro-
mene i u obliku zglobnih površina. Ovo je dokazano eksperimentima na životinjama
(Fick).
Pokreti u zglobovima ekstremiteta, njihova karakterističnost i individualnost zavise i
od torzije tela drugih kostiju,koja
se razvija postembrionalno. Hod i trčanje postaju karakteristični, individualni, usled
postembrionalne torzije butne kosti (Ben-
ninghoff).
Ako se u zglobu aktivno ili pasivno izvode pokreti većih amplituda, zglob se
postepeno adaptira
novoj funkciji. Zglobna čahura se istegne, olabavi, a zglobne površine prošire.
Zahvaljujući ovome, artisti
se osposobljavaju dugim vežbanjem da izvode pokrete koje običan čovek ne može.
Pri smanjenju ili prestanku kretanja u zglobu, kao što je slučaj kod paralize mišića ili
u gipsanom
zavoju, zglobna čahura se zateže sve vise i iz njene sinovijalne opne bujaju vezivne
ćelije, koje postepeno
ispunjavaju zglobnu šupljinu. Ako taj proces traje dosta dugo, nastupa potpuna
ukrućenost ili ankiloza
zgloba (ankylosis).
I.
ZGLOBOVI TRUPA
U zglobove trupa spadaju: spojevi kičmenog stuba, spojevi kičmenog stuba s glavom
i spojevi
grudnog koša.
1. SPOJEVI KIČMENOG STUBA
(JUNCTURAE COLUMNAE VERTEBRALIS)
Izmedu dva susedna kičmena pršljena postoje: zglobovi izmedu zglobnih nastavaka,
fibroznohrska-
vični spoj izmedu tela, vezivni spoj između lukova i fibrozne veze između mišićnih
nastavaka (si. 80,83).
1, Međupršljenski zglob
Ovaj pokretni spoj između zglobnih nastavaka dva susedna pršljena (art.
inter\>ertebralis) orijenta-
cijom i oblikom svojih zglobnih površina reguliše pravac pokreta kičmenog stuba.
Zglobne površine vratnih pršljenova su ravne i silaze koso nazad, zaklapajuci sa
horizontalom ugao od 45°. Zbog toga
je vratni deo kičmenog stuba pokretljiv u svim pravcima. Zglobne površine grudnih
pršljenova postavljene su skoro frontalno i
predstavljaju deo cilindra, čija osovina silazi prednjom stranom pršljenskog tela. Oko
ove osovine izvode se pokreti uvrtanja
grudnog dela kičmenog stuba. Zglobne površine slabinskih pršljenova, postavljene u
sagitalnoj ravni, predstavljaju deo cilindra
čija osovina silazi vrhovima rtnih nastavaka. Zbog toga se u slabinskom delu vrše
uglavnom pokreti fleksije i ekstenzije i vrlo
mali pokreti torzije.
2. Spoj tela
Spoj tela dva susedna pršljena predstavlja-
ju fibroznohrskavični, međupršljenski kolut (di-
scus intervertebralis) i dve uzdužne veze, prednja i
zadnja, koje se pružaju duž celog kičmenog stuba
(si. 80). Prednja uzdužna veza (lig. longitudinale
anterius) srasla je samo s telima pršljenova, a zad-
nja (lig. longitudinale posterius) - s međupršljen-
skim kolutovima.
Međupršljenski kolut je najdeblji u slabin-
skom delu kičmenog stuba, 15-20 mm, a, idući na-
više, njegova debljina postepeno opada. On se sa-
stoji iz mekog, galertnog jedra (nucleus pulposus),
koje je okruženo snažnim fibroznim prstenom
(anulUs fibrosus). Fibrozni prsten je srastao s tan-
kim slojem hijaline hrskavice, koja pokriva gornju
i donju stranu pršljenskog tela. Njegova fibrozna
vlakna, koja se pružaju koso, spiralno i ukrštaju
medusobno po slojevima, sprečavaju svojim zate-
zanjem prekomerne polcrete kičmenog stuba. Ga-
lertno jedro nalazi se normalno u stalnom naponu
i vrši pritisak na svoju okolinu. Zbog toga je kič-
meni stub veoma elastičan, iako je čvrst i otporan
kao nosač težine tela i pritiska, koji deluje na nje-
govu uzdužnu osovinu. Meko jedro se ponaša kao
elastična kugla, na koju se pršljen oslanja i kreće u svim pravcima. Ono se kod pokreta
kičmenog stub
pomera uvek u pravcu istegnutog dela fibroznog prstena. Prilikom naglih pokreta
kičmenog stuba mek
jedro može, ponekad, da probije fibrozni prsten ili da se zarije u pršljen i da stvori
diskus-herniju. Ovo
najčešće dešava u slabinskom delu kičmenog stuba. Diskus-hernija prema kičmenom
kanalu izazivaja
bolove i pareze jer vrši pritisak na kičmenu moždinu i kičmene živce.
3. Spoj lukova
Lukove dva susedna pršljena spajaju žute veze (ligg.flava) (si. 80). One se sastoje iz
elastičnogi
zivnog tkiva, koje im daje žućkastu boju. Žute veze su snažne i istegnute jer su sporije
rasle nego кши
stub. One deluju kao ekstenzor kičmenog stuba, koji s međupršljenskih kolutova
prebacuje težinutl
nazad, na zglobne nastavke prsljenova.
4. Fibrozne veze
Izmedu mišićnih nastavaka dva susedna pršljena zategnute su dve fibrozne veze,
međupoprečia
(Jig. intertransversarium) i međurtna (lig. interspinale). Međupoprečna veza predstavlja
zaostatak mišićni]
snopova. Snopici kolagenih vlakana medurtne veze grade zamke, upravljene temenom
napred i zbogtogj
je moguće odmicanje rtnih nastavaka kod fleksije kičmenog stuba. Duž rtnih nastavaka
pruža se elastics
veza, lig. supraspinal. Ova veza u vratnom delu Idčmenog stuba dobija oblik trouglaste
sagitalne ploče(&
nuchae) i pruža se od rtnog nastavka 7. vratnog pršljena do spoljnog potiljačnog
grebena (crista occipiti
externa). Kod sisara četvoronožaca ova veza je veoma snažna, elastična i služi kao
ekstenzor glave.
Vrh krsne kosti spojen je s bazom trtične kosti tankim slojem hrskavičnog tkiva i
krsno-trtićnii
vezama (ligg. sacrococcygea).
Statika kičmenog stuba
Ukupna dužina kičmenog stuba iznosi oko 75 cm, od toga jedna četvrtina otpada na
međupršljd
ske kolutove. Kosti kičmenog stuba, međupršljenski kolutovi i fibrozne veze sačinjavaju
skupa snaid
otporan nosač težine tela i vrlo elastičnu osovinu trupa. Kod odraslog, zbog uspravnog
stava tela, h'čaJ
ni stub svojim pravcem podseća na izduženo slovo S (si. 26). U vratnom i slabinskom
delu on je ispmM
napred (lordoze), a u grudnom i krsnom delu nazad (kifoze). Zahvaljujući ovim
krivinama, težinattM
_. . , ,. f Xucleus pulposus
Discus intervertebralis < ,
(Amilus fibrosus j
Foramen
inter.-ertebralex
Lig. suprnspiniileч
N
Lig. interspinale - -
Lig. ftavum-
Lig. longitudinale posterius
SI. 80. Spojevi kičmenog stuba, leva polovina sagitalno'
preseka
razbija na delove i prenosi na vec'u površinu. Zbog krivina i pritiska međupršljenski
kolutovi i tela pršlje-
na dobijaju klinast oblik. U vratnom i slabinskom delu kičmenog stuba napred su tela
pršljenova tanja, a
meduprsljenski kolutovi deblji. Obrnut je slučaj u grudnom delu kičmenog stuba.
Prečnici krivina kičmenog stuba stoje u pogledu svoje veličine u direktnoj
medusobnoj zavisnosti. Da se ne bi remetila
ravnoteža tela, povećanje slabinske lordoze povlači za sobom povećanje grudne kifoze -
leđa postaju sedlasta, i obrnuto, njihovo
smanjivanje dovodi do ravnih leđa. Povećavajući i smanjujući prečnike svojih krivina,
kičmeni stub se elastično suprotstavlja priti-
sku, koji deluje na njegovu uzdužnu osovinu. U toku dana pritisak povećava prečnike
krivina kičmenog stuba i istanjuje medupr-
šljenske kolutove, smanjujući njihov sadržaj vode. Zbog toga je telesna visina za 2-3 cm
manja uveče nego ujutru, posle spavanja.
Kod odraslog kičmeni stub pokazuje normalno krivine i u frontalnoj ravni (skolioze),
zbog asimetrije bočnih polovina.
Grudni deo kičmenog stuba je povijen malo udesno, a slabinski deo kompenzatorno -
ulevo.
Krivine kičmenog stuba nastaju po rodenju i menjaju se u starosti. Kod odojčeta
kičmeni stub je
u celini ispupčen nazad. Kada ono počne da podiže glavu, obrazuje se postepeno vratna
lordoza. Slabin-
ska lordoza nastaje tek prilikom uspravljanja i hodanja deteta. U početku su krivine
samo funkcionalne,
nestaju u ležećem položaju, a docnije postaju trajne. U starosti kičmeni stub, zbog
gubitka vode medupr-
šljenskih kolutova i zbog popuštanja elastičnosti žutih veza, smanjuje svoju visinu i
povija se napred.
Dinamika kičmenog stuba
wr' . Kičmeni stub se ponaša kao jedan kuglast zglob, koji je podeljen u veliki broj malih
spojeva. Oko
njegove tri glavne osovine-poprečne, sagitalne i vertilcalne - vrše se sledeći pokreti:
pregibanje (antefle-
xio), opružanje (extensio s. retroflexio), bočno savijanje (lateroflexio) i uvrtanje ili
sukanje (torsio). Ovi po-
kreti mogu da se medusobno udružuju i da obuhvataju ceo kičmeni stub ili samo
pojedine njegove delo-
ve. Njihove amplitude su jako varijabilne, individualne, u zavisnosti od elastičnosti
kičmenog stuba i od
uvežbanosti. One su različite i za pojedine delove kičmenog stuba, u zavisnosti od oblika
i položaja
zglobnih površina pršljenskih nastavaka. Veličina, raznovrsnost i značaj dinamike
kičmenog stuba uoča-
va se veoma lepo ako se uporedi bolesnik s ukrućenim leđima i artista "zmija-čovek".
Obrtne tačke kič-
menog stuba nalaze se u njegovom kanalu, te je kičmena moždina u neutralnoj zoni,
gde su ekskurzije
njegovih pokreta sasvim neznatne.
Heksija i ekstenzija vrše se uglavnom samo u vratnom i slabinskom delu kičmenog
stuba. Kod fleksije, lordoze vratnog
i slabinskog dela nestaju i kjčmeni stub dobija oblik luka. Kod ekstenzije grudna kifoza
se ispravlja, a pojačavaju lordoze slabin-
skog i vratnog dela. Kičmeni stub dobija "oblik štapa koji je savijen na oba svoja kraja"
(Benninghoff).
Pokreti bočnog savijanja i uvrtanja kičmenog stuba smanjuju se iduđ k njegovom
donjem kraju. Kod bočnogsavijanja, usla-
binskom delu kičmenog stuba javljaju se mali pokreti jedino u zglobovima iznad i ispod
4. pršljena. Pri tome 5. slabinski pršljen uvek
vrši malu rotaciju na suprotnu stranu od smera pokreta gornjeg kraja kičmenog stuba.
Kod bočnog savijanja kičmeni stub dobija oblik
luka, kao i kod fleksije.
2. SPOJ KIČMENOG STUBA S GLAVOM
Glava je spojena sa 1. i 2. vratnim
pršljenom, gornjim i donjim zglobom i fi-
broznim vezama (si. 81, 82).
1. Gornji zglob glave
Gornji ili potiljačni zglob glave (art.
atlantooccipitalis) jeste parni spoj između
gomjih površina atlasa (foveae articulares su-
periores) i kondila potiljačne kosti (condyli
occipitales). Zglobne čahure ova dva zgloba
pojačavaju dve fibrozne opne, prednja i zad-
nja (membrana atlantooccipitalis - anterior et
posterior), koje se pružaju od gornje ivice
prednjeg i zadnjeg luka atlasa do ivice veli-
kog potiljačnog otvora. Kroz otvor na zad-
njoj opni ulazi u lobanju a. vertebralis, a izla-
zi n. suboccipitalis.
Os occipitale
Canalis hypoglossi
.Membrana atlantooccipitalis
posterior
I
№
Lig. longitudinale posterius
SI. 81. Spoj kianenog stuba s glavom (medijalni presek potiljačne
kosti, pn'og i drugog vratnog prsljena - desna polovina)
iMembrana tectoria
Ligg. alaria / *
Art. atlantooccipi
Lig. cruciforme
atlantis
Art. atiantoaxialis'
lateralis'
2. Donji zglob glave
Donji zglob glave, između 1. i 2. vratnog pršljena, sastoji se od četiri mala zgloba,
dva bočnai
srednja. Bočni zglob (art. atiantoaxialis lateralis) odlikuju konveksne zglobne površine
atlasa i aksisa,!
se dodiruju samo svojim poprečno postavljenim slemenima. Srednji zglob (art.
atiantoaxialis medianajs;
zub 2. vratnog pršljena s prednjim lukom atlasa i s poprecnom vezom atlasa (lig.
transversum atlantis)
3. Fibrozne veze
Fibrozne veze spajaju 2. vratni pr-
šljen s potiljačnom kosti, "syndesmosis oc-
cipitoepistrophica". Tri prednje veze, jedna
središna (lig. apicis dentis) i dve bočne
(ligg. alaria) povezuju zub aksisa s pred-
njom ivicom velikog potiljačnog otvora.
Srednja veza (lig. cruciforme atlantis), koju
sačinjavaju poprečna veza atlasa (lig. tran-
sversum atlantis) i njeni uspravni nastavci
(fasciculi longitudinales), kao i zadnja veza
(membrana tectoria), pružaju se od zadnje
strane tela 2. vratnog pršljena do gornje
strane tela potiljačne kosti. Ove veze spre-
čavaju iščašenje zuba 2. vratnog pršljena i
povredu važnih životnih centara u produ-
ženoj moždini, koja se nalazi iza njega.
Mehanika gornjeg i donjeg zgloba
glave. - U funkcionalnom pogledu gornji
i donji zglob glave skupa predstavljaju je-
dan kuglast zglob. Njegovom podelom na
6 malih zglobova pokreti glave postaju
vrlo precizni i odmereni. U gornjem zglo-
bu glave vrše se pokreti fleksije i eksten-
zije u ukupnom iznosu od 20 do 35°. Po-
red toga, u ovom zglobu izvode se i po-
kreti bočnog savijanja glave za oko 7°. Pri
bočnom savijanju atlas se pomera lateral-
no, i to suprotno od smera pokreta glave. U donjem zglobu glave potiljačna kost
zajedno s atlasomoki
će se oko zuba 2. vratnog pršljena za oko 30°. Pokreti obrtanja u donjem zglobu glave
se udružujuobiij
uvek s pokretima torzije vratnog dela kičmenog stuba.
3. SPOJEVI GRUDNOG KOŠA
U spojeve grudnog koša spadaju: zglobovi rebara s kičmenim stubom, zglobovi
rebara s grud
kosti i zglobovi između rebarnih hrskavica.
1. Zglobovi rebara s kičmenim stubom (art. costovertebrales)
Zadnji kraj rebara spojen je sa kičmenim stubom pomoću dva pokretna zgloba i
fibroznim vezi
Zglob rebarne glave (art. capitis costae). - Rebarna glava svojom klinastom
zglobnom povrsinej
(facies articularis capitis costae) zglobljava se s uglastom zglobnom površinom, koju
sačinjavajumeđiiT
šljenski kolut ijamice (foveae costales) na bočnim stranama tela dva susedna pršljena
(si. 83). Zglobnučj
huru pojačavaju dve fibrozne veze, jedna intraartikularna (lig. capitis costae
intraarticulars) i drugaf
prednjoj strani zgloba (lig. capitis costae radiatum) koja se od vrata rebra lepezasto širi
ka međupršlj|
skom kolutu i susednim pršljenovima.
SI. 82. Vezivni spoj glave sa kičmenim
stubom posmatran pozadi
Zglob rebarne hržice (art. costotransversaria). - Zglobna površina rebarne kvržice
(facies articula-
ris tuberculi costae) zglobljava se sa zglobnom površinom poprečnog nastavka pršljena
(fovea costalis tran-
sversalis). Zglobnu čahuru pojačava spolja lig.
costotransversarium laterale.
Od vrata rebra polaze dve snažne veze. jedna ka
poprečnom nastavku odgovarajućeg pršljena (lig. costo-
transversarium), a druga (lig. costotransvenarium superius)
ka poprečnom nastavku sledećeg višeg pršljena. Ispred i
iza ove poslednje veze prolaze prednja i zadnja grana kič-
menog živca.
2. Zglobovi rebara s grudnom ko-
sti (artt. stemocostales)
Klinaste zglobne površine rebarnih hr-
skavica 2. do 7. rebra uvlače se u rebarne use-
ke grudne kosti. Njihove zglobne čahure poja-
čavaju s prednje strane zrakaste veze (ligg.
sternocostalia radiata), koje se na prednjoj stra-
ni grudne kosti ukrštaju sa snopovima veza su-
protne strane i obrazuju skupa membrana sterni
(si. 86). U zglobu 2. rebra postoji intraartiku-
larna veza (lig. sternocostal intraarticulare),
koja mu ograničava pokrete. Prvo rebro je
spojeno hrskavičnim nepokretnim zglobom.
Rebarne hrskavice 8, 9. i 10. rebra spojene su
svojim vrhovima medusobno i sa 7. rebamom hrskavi-
com pokretnim zglobovima (am. interchoriclrales).
A rt. capitis costae
Discus intervertebral is
Lig. costotransversarium
superius
Lig. capitis costae -
intraarticulare '
Lig.
costotransversarium
Lig. capitis costae
radiatum
Lis. intertransversarium
Lig. longitudinale
anterius
SI. 83: Spojevi rebara sa kičmenim stubom
Mehanika spojeva grudnog koša
U oba zadnja zgloba s kičmenim stubom vrši se zajednički pokret obrtanja zadnjeg
kraja rebra
oko uzdužne osovine njegovog vrata. Ovi pokreti obrtanja zadnjeg kraja su mali, ali
prednji kraj, s obzi-
rom na dužinu rebra, vrši prilične ekskurzije podizanja i spuštanja.
Rebarni par, spojen napred grudnom kosti, obrazuje koštani prsten koji je nagnut
nadole. Prednji
kraj ovog prstena, pri svom podizanju, udaljuje se istovremeno od kičmenog stuba i
povećava grudnu du-
plju u sagitalnom pravcu. Grudna kost, koja povezuje medusobno rebarne prstenove,
usklađuje njihove
pokrete podizanja i spuštanja. Prilikom podizanja ona se pomera koso naviše i napred,
pri čemu njen do-
nji kraj, usled većeg promera donjih rebarnih prstenova, vise se udaljuje od kičmenog
stuba nego njen
donji kraj.
Uzdužne osovine rebarnih vratova, oko kojih se obrće rebarni prsten, seku se
medusobno pod uglom otvorenim nazad.
Veličina ovog ugla u gornjem delu grudnog koša iznosi oko 150°, a, iduc'i nadole,
postepeno opada i kod 9. ili 10. rebra iznosi
oko 80°. Zbog toga prilikom podizanja donjih rebarnih prstenova udaljuju se ne samo
njihovi prednji delovi od kičmenog stuba,
kao što je to slučaj kod gornjih prstenova, već se udaljuju u stranu i njihovi bočni delovi
i grudna duplja se povećava u sagital-
nom i u transverzalnom pravcu. Pri podizanju donjih rebarnih prstenova njihove rebarne
hrskavice se savijaju i udaljuju od boč-
ne ivice grudne kosti - podgrudni ugao (angulus infrasternalis) se povećava. Pored toga,
njihove rebarne hrskavice se uvrcu oko
svoje uzdužne osovine, pri čemu njihova donja ivica ide u polje. Rebarne hrskavice,
dakle, imaju ulogu elastičnih opruga, koje se
zatežu prilikom podizanja rebara i širenja grudnog koša. Tu svoju ulogu elastičnih
opruga one gube postepeno sve vise kod od-
raslih usled kalcifikacije.
II.
ZGLOBOVI GLAVE
Kosti glave spajaju se medusobno hrskavičnim nepokretnim zglobovima
(synchondroses) i veziv-
nim nepokretnim zglobovima, šavovima (suturae). Jedino između donje vilice i
slepoočnih kostiju postoje
dva pokretna spoja, levi i desni vilični zglob (art. temporomandibularis).
Tuberculum urticulare
Discus
articularis
Processus
mastoideus
Fossa
mandibularis
v
Caput mandibulae
Lig. stylomandibular£
SI. 84. Desni vilični zglob (art. temporomandibularis), sagitalni presek
se podiže i spušta, ili se pomera na-
pred, nazad i bočno. Pokreti podi-
zanja i spuštanja donje vilice, odno-
sno otvaranje i zatvaranje usta, kao
i pokreti pomeranja donje vilice na-
pred i nazad dešavaju se istovreme-
no u oba vilična zgloba. Ako se vi-
lična glava u jednom zglobu obrće
oko vertikale, a u drugom klizi na-
pred, prednji kraj donje vilice ide
bočno, i to na strani zgloba u kome
se vrši obrtanje.
Vrste pokreta u viličnom zglobu za-
vise ne samo od mišića i zglobnih površina već
i od medusobnog odnosa zubnih lukova, koji
je uroden. Ako gornji zubni luk prelazi ispod
donjeg, vrše se uglavnom samo pokreti podi-
zanja i spuštanja. Zglobne površine se, usled
prilagodavanja, menjaju, vilična jama postaje
dublja i zglobna kvrga veća, a glava donje vili-
ce je nagnuta više unapred. Ceo zglob dobija
odlike šarke, kao kod mesoždera (carnivora).
Ako se zubni lukovi poklapaju i vrše pretežno
pokrete bočnog pomeranja, vilična jama po-
staje plitka i zglobna kvrga se smanjuje, a vrat
donje vilice ispravlja. Zglobne površine teže
da postanu ravne, kao kod preživara.
Meduzglobni kolut prati pokrete
glave donje vilice i kod iščašenja zajedno s
njome ispada ispred zglobne kvrge vilične
jame.
1. Vilični zglob
(art. temporomandibular
Vilični zglob spaja glavu i
vilice s viličnom jamom slepoocnekt
(si. 84, 85). Prema obliku zglobnih po
šina on predstavlja jajast zglob fart.ell
soidea). Izmedu njegovih zglobnih po
šina umetnut je hrskavični kolut (dis
articularis).
Zglobne površine. - Glava donje vi
(caput mandibulae) normalno je nagnuta nap
Njena zglobna površina ima oblik kolotura,ćiji
sleme pruža od spolja koso unutra i nazad. Vil
jama slepoočne kosti (fossa mandibularis)pokr
na je zglobnom hrskavicom samo u svom pi
njem delu, od fissurae petrotympanicae do slemi
zglobne kvrge (tuberculum articulare). Zgld|
kvrga ne postoji kod novorođenčeta i razvijal
tek pojavom zuba. Iščezavanjem zuba kod stal
osoba ona se smanjuje. Meduzglobni kolut(daf
articularis) svojom perifernom, debelom ivicol
pričvršćen je uz fibroznu opnu zglobne ča^
On deli zglobnu šupljinu na gornji deo, gde
še pokreti klizanja napred i nazad i na donji
u kome se obrće glava donje vilice.
Zglobna čahura (capsula articularis)
jačana je slabom spoljnom vezom (lig. later,
indirektno dvema udaljenim vezama, lig.
mandibulare i lig. sphenomandibulare (si. 85)
Mehanika zgloba. - U ovomzs
bu donja vilica svojim prednjim kra
Lig. pterygospinale
Capsula articularis
Lig. sphenomandibulare
Lig. stylomandibulare
Raphe pterygomandibularis
SI. 55. Desni vilični zglob (art. temporomandibularis), posmatran sa
trašnje strane
III.
ZGLOBOVI GORNJEG UDA
Zglobovi gornjeg uda dele se u spojeve ramenog pojasa i spojeve ruke. U spojeve
ruke ili slobod-
nog dela gornjeg uda spadaju: zglob ramena (art. humeri), zglob lakta (art. cubiti),
spojevi kostiju podlakta
i zglobovi sake (artt. manus).
1. Spojevi ramenog pojasa
U spojeve ramenog pojasa spadaju dva zgloba, grudno-ključni (art. sternoclavicular
is) i grudno-
natplećni (art. acromioclavicularis) i jedan snažan vezivni spoj između ključnice i
kljunastog nastavka lo-
patice, kljunasto-ključna veza (lig. coracoclaviculare) (si. 86, 87).
1 .Art. sternoclavicularis. - Grudno-ključni zglob spaja unutrašnji kraj ključnice s
drškom grudne
kosti (si. 86). Izmedu njegovih zglobnih površina umetnut je fibroznohrskavični kolut
(discus articularis).
Zglobne površine su na unutrašnjem kraju ključnice/aa'ej articularis sternalis i na
gornjoj ivici drške grudne kosti inci-
sura clavicularis. od kojih je prva sedlasta, a druga u vidu useka. Izmedu ove dve
zglobne površine, radi medusobne adaptacije
njihovih oblika, nalazi se fibroznohrskavični kolut (discus articularis), koji je svojom
obodnom ivicom spojen sa fibroznim slojem
čahure i obično potpuno predvaja šupljinu zgloba.
Zglobna čahura (capsula articularis) pojačana je snažnim fibroznim vezama: spreda -
lig. sternoc-
lavicular e anterius, pozadi - lig. sternoclaviculare posterior, odozgo - lig. interclaviculare
i odozdo - lig. co-
stoclavicular e.
2. Art. acromioclavicularis. - Ključno-natplećni zglob je polupokretan. Njegove
zglobne površine
na spoljnom kraju ključnice, facies articularis acromialis i na natplećku lopatice, facies
articularis acromii,
ravne su i ovalne. Zglobnu čahuru pojačava s gornje strane lig. acromioclavicular.
3. Lig. coracoclaviculare. - Kljunasto-ključna veza polazi s kljunastog nastavka
lopatice i, idući
naviše, deli se u dva kraka, zadnji i prednji. Zadnji krak, kupasta veza (lig. conoideum),
završava se na
istoimenoj kvržici donje strane ključnice. Prednji krak, trapezoidna veza f lig.
trapezoideum), završava se
na istoimenoj koštanoj liniji (linea trapezoidea) donje strane ključnice.
Ova veza fiksira lopaticu uz spoljnj kraj ključnice i svojim zatezanjem ograničava
povećanje ili smanjenje ugla izmedu
ove dve kosti prilikom pokreta ramena. Ako je ona prekinuta, spoljni kraj ključnice se
podiže.
Lig. sternoclaviculare anterius
Facies articularis
sternalis
Lig. costoclaviculare
Costa I
Discus articularis
Incisura clavicularis
"j-Lig. sternocostale
intraarticulare
Ligg. sternocostalia racliata
SI. 86. Grudno-ključni zglob (art. sternoclavicularis)
(Na levoj strani izvršen je frontalni presek)
Mehanika spojeva ramenog pojasa. - Grudno-ldjučni zglob ponaša se kao kuglast i
omogućuje pokre-
te ključnice oko tri glavne osovine: sagitalne, vertikalne i poprečne. Oko sagitalne
osovine vrše se pokreti
podizanja i spuštanja spoljnog kraja ključnice odnosno ramena. Oko vertikalne osovine
vrše se pokreti po-
meranja ramena napred i nazad. Kod ovih pokreta ključnica se ponaša kao dvokraka
poluga, čiji je oslonac
lig. costoclaviculare. Njen unutrašnji kraj gradi minimaine pokrete, koji su suprotnog
smera od pokreta late-
ralnog kraja. Oko uzdužne osovine kljucnice mogući su ograničeni pokreti njenog
obrtanja.
Prilikom pokreta u grudno-ključnom zglobu, lopatica se u art. acromioclavicularis
okreće, kliziu
odredenom pravcu koji joj omogućuje da se pri raznim svojim položajima Uvek
priljubi'uz grudni koij
2. Zglob ramena (art. humeri)
Zglob ramena je spoj između glave ramenice (caput humeri) i čašične jame (cavitas
glenoidalis)na]
spoljnom uglu lopatice (si. 87, 88).
Art. acromioclavicularis.
Acromion
Processus coracoideus _
Lig. coracohumerale . _
Lig. glenohumerale superhts
Foramen ovale -
Lig. glenohumerale medium
Capsula articularis------
Vagina synovialis-
Lis. coracoclaviculare Clavicula
intertuberculuris
Lig. glenohumerale inferius-
Tentlo m. hicipitis brachii (caput longum)
ZLig. iransversum scapulae
SI. 87. Spojevi desnog ramenog pojasa i zglob ramena (art. humeri), posmatrani spreda
Zglobne površine. - Zglobna površina glave ramenice ima oblik polulopte prečnika
oko 2,51
Cašična jama je vrloplitka i na njenoj perifernoj ivici nalazi se fibroznohrskavični prsten,
čašična usni
(labrum glenoidale). Cašična usna je srasla svojom bazom s perifemom ivicom zglobne
površine, a spolj-J
nom stranom sa fibroznim slojem čahure. Njena unutrašnja strana nastavlja povrsinu
čašične jame.činei
je dubljom i prostranijom. Čašična usna otupljuje nagle pokrete zglobne glave, u koju
intimno naleže.J
Zglobna cahura je veoma labava, usled čega su pokreti olakšani, ali je istovremeno
povećanaic
snost od iščašenja. Cahuru pojačavaju spreda kljunasto-ramena veza (lig.
coracohumerale) i 3 časično-rame-
nične veze (ligg. glenohiuneralia). Lig. coracohumerale, koja se pruža od baze i zadnje
ivice processus coracoi\
deus-a lopatice do kvržice ramenice, prilično je snažna. Ona fiksira glavu ramenice uz
čašičnu jamuispre-l
cava njeno spuštanje. Pošto je zglobna čahura vrlo labava, zglob ramena osiguravaju
okolni mišići, koji gau
vidu kugle okružuju sa svih strana i svojom kontrakcijom regulišu njegove pokrete.
Zglobna čahura je
manje obezbedena u svom prednje-donjem delu, gde najčešće iskače glava ramenice
pri iščašenju zglobal
U zglobnoj šupljini nalazi se tetiva duge glave m. biceps brachii, koja je obavijena
sinovijalnom opnom zglobne саћш
Sinovijalna opna šalje jedan siepo zatvoreni nastavak oko tetive ovog mišića pri prolazu
kroz međuškržni žleb (vagina synovia
intertubercularis). Zglobna šupljina vrlo često komunicira s dobro razvijenom sluznom
kesom, bursa m. subscapularssubtendim
koja se nalazi izmedu prednje strane zglobne čahure i tetive m. subscapularis-a.
Mehanika ramenog zgloba. - Art. humeri je najpokretljiviji loptasti zglob čovečjeg
tela, okočijel
obrtne tačke se izvode pokreti u svim pravcima. Oko tri glavne osovine zgloba -
poprečne, sagitalnei |
vertikalne - vrše se osnovni pokreti ruke:fleksija, ekstenzija, abdukcija, adukcija, spolina
rotacija i mm-
šnja rotacija. Pošto je čašična jama orijentisana napred i upolje, ekskurzije ovih pokreta
odvijaju se uvid-j
nom polju čoveka, pod kontrolom njegovog oka, što je od velikog značaja za rad. U
ovom zglobu najveće
[ eJcskurzije imaju fleksija i abdukcija. Fleksija ili podizanje ruke napred, iznosi oko
115°, a abdukcija, ili
f podizanje ruke u stranu, ide do horizontale. Dalje podizanje biva onemogućeno jer
kvržice ramenice do-
f jirnu krov zgloba ramena. Krov zgloba sačinjavaju processus coracoideus, acromion i
lig. coracoacromiale.
Izmedu krova i gornje strane zgloba ramena nalazi se dobro razvijena sluzna kesa
(bursa subcoracoidea),
]cojaolakšava klizanje ramenice prilikom pokreta ruke. Prilikom zapaljenja i povrede ove
kese podizanje
ruke napred i u stranu je bolno i otežano.
Srednji položaj zgloba ramena, u kome su podjednako zategnutj svi delovi zglobne
čahure, nastaje kada se od sagitalne
ravni odmaknu u stranu za oko 30° bilo ramenica bilo donji ugao lopatice. Ovaj položaj
zauzima zglob uvek u slučaju kada oboli.
Zglob ramena i grudno-ključni zglob se u funkcionalnom pogledu dopunjuju i
omogućavaju pokrete ruke većih ampli-
tuda. Pri podizanju ruku napred ili u stranu, iznad horizontale, rameni pojas se podiže i
obrće u grudno-ključnom zglobu. Donji
игаоlopatice ide napred ka pazušnoj jami, a čašićna jama se okrece nagore. Podizanje
ruke dopunjuju najzad i pokreti kičme-
nogstuba, koji joj svojim bočnim savijanjem omoguc'uju da dođe u vertikalni položaj.
U zglobu ramena iste pokrete može da vrši rameni pojas i celo telo u slučaju kada je
ruka fiksirana i služi kao oslonac.
3. Zglob lakta (art. cubiti) i spojevi podlakta
1. Art. cubiti. - Zglob lakta je složen, jer povezuje tri kosti, donji okrajak ramenice s
gornjim
okrajcima žbice i laktice (si. 89,90). U njegov sastav pored humero-ulnarnog (art.
humeroulnaris) i hume-
ro-radijalnog zgloba (art. humeroradial) ulazi i proksimalni spoj žbice s lakatnom kosti
(art. radioulnaris
proximalis).
Zglobne površine humeroulnarnog spoja su kolotur ramenice (trochlea humeri) i
polumesečasti usek laktice (incisura
trochlearis). Zglobne površine humeroradijalnog spoja su glavica ramenice (capitulum
humeri) i jama na gornjoj strani glave žbice
(cuput radii). Kod proksimalnog radioulnarnog spoja kružna zglobna površina glave
žbice (circumjerentia articularis) zglobljava
se sa zbirnim usekom laktice (incisura radialis ulnae) i sa prstenastom vezom (lig.
anulare radii). Prstenasta veza kod odraslog fik-
sira čvrsto glavu žbice uz lakticu, a kod novorođenčeta je dosta labava, te prilikom
nepažljivog povlačenja šake može caput radii
da ispadne nadole.
Zglobna čahura je zajednička za sva tri dela ovog zgloba. Oko vrata žbice ona
obrazuje kružni,
slepo zatvoreni nastavak (recessus sacciformis), koji olakšava pokrete obrtanja gornjeg
kraja žbice. Cahu-
ra je pojačana snažnim bočnim vezama, unutrašnjom (lig. collateral ulnare) i spoljnom
(lig. collateral ra-
diale). Bočne veze silaze od čvorova ramenice, šire se i račvaju na prednji i zadnji krak,
koji se završavaju
na lakatnoj kosti. Kraci spoljne veze na svom putu ka laktici obilaze napred i pozadi
glavu žbice. Bočne
veze onemogućavaju lateralna pomeranja podlakta i zatezanjem svojih krakova
ograničavaju prekomer-
nu ekstenziju i fleksiju zgloba.
Processus coracoideus
Д \ И-1/Л M
Caputhu
Tuberculum majus .
Caput longum
m bicipitis brachii
SI. 88. Desni zglob ramena (frontalni presek, zadnja polovina posmatrana spreda)
2. Art. radioulnaris distalis. - Donji sp
žbice i laktice u funkcionalnom pogledu dop
njava pokrete njihovog gornjeg spoja, koji ul;
u sastav zgloba lakta.
Glava laktice, svojom kružnom zglobnom pov
nom (circumferentia articularis), zglobljava se sa usekoir
unutrašnjoj strani donjeg kraja žbice (incisura ulnarisra
i s gornjom stranom fibroznohrskavičnog zglobnogkol
(discus articularis). Meduzglobni kolut je trouglastogol
ka (si. 91). On se pripaja bazom za donju ivicu useka žbi
a vrhom uz koren šilolikog nastavka laktice.
U spojeve podlakta spada i membrana intern
antebrachii, o kojoj je bilo reči u osteologiji.
Mehanika zgloba lakta i spojeva kostiju p
dlakxa. - U zglobu lakta vrše se fleksija i eksienz
podlakta oko poprečne osovine koja prolaai
pod cvorova ramenice. Amplituda pokreta flti
sije i ekstenzije iznosi ukupno 140°. Kod ekste
zije ruka je u laktu potpuno ispravljena, a k<
dece i žena nalazi se čak i u maloj hipereksten;
ji. Fleksija biva zaustavljena mekim delovimai
pred zgloba lakta, zatim zatezanjem bočnih ve
i najzad samim dodirom kostiju. Fleksija i ekstenzija vrše se samo u spoju između
ramenice i laktice (a
humeroulnaris) koji je najtipičniji zglob šarke čovečjeg tela. Žbica je čvrsto fiksirana uz
lakticu i kreće sez
jedno s njome, klizeći preko glavice ramenice.
U spojevima izmedu žbice i laktice vrši se uvr-
tanje (pronatio) i izvrtanje podlakta (supinatio). Ovi
pokreti, čije ekskurzije iznose ukupno 180°, vrše se
oko kose uzdužne osovine podlakta, koja povezuje ši-
loliki nastavak laktice sa srednjom tačkom glave žbi-
ce. Prilikom supinacije i pronacije glava žbice se okre-
će u mestu, a njen donji okrajak opisuje polukrug oko
praktično nepokretne laktice. Ako je šaka fiksirana,
kao pri uporu i stavu na šakama, oko nepokretne žbi-
ce pokrete pronacije i supinacije vrse laktica i rameni-
ca, samo u manjoj men.
Kod kombinovanih pokreta zgloba lakta i
spojeva kostiju podlakta glava.žbice se istovremeno
obrće i klizi preko glavice ramenice.
4. Zglobovi sake (artt. manus)
U spojeve sake spadaju zglobovi ručja - gornji (art. radiocarpea) i donji (art.
mediocarpea), zglobc
vi ručja s doručjem (artt. carpometacarpeae), zglobovi doručja sa prstima (artt.
metacarpophalangeae)
zglobovi prstiju (artt. interphalangeae) (si. 91).
1. Art. radiocarpea. - Gornji zglob ručja spaja elipsoidnu zglobnu glavu, koju
sačinjavaju gornji
strane čunaste, polumesečaste i troroglje kosti, sa zglobnim površinama donjeg kraja
žbice (facies articu
laris carpea) i donje strane meduzglobnog koluta (discus articularis), koji odvaja ručja
od glave laktice
Cahuru ovog zgloba pojačavaju spreda dve veze, prednja žbično-ručna (lig.
radiocarpeumpalmare
i laktićno-ručna veza (lig. ulnocarpeum), a pozadi samo jedna, zadnja žbicno-ručna veza
(lig. radiocarpea
dorsale) (si. 92, 93). Zbično-ručne veze polaze od prednje i zadnje ivice donjeg kraja
žbice i njegovogšilo
likog nastavka, šire se koso unutra i nadole i završavaju na kostima ručja. Svojim
zatezanjem one ograni
čavaju radijalnu abdukciju sake. Kos pravac ovih veza omogućuje žbici da uvek za
sobom povlači šaki
prilikom supinacije i pronacije.
2. Art. mediocarpea. - Zglobna linija donjeg zgloba ručja ima oblik horizontalno
postavljenog iiz
duženog slova S (si. 91). Donja zglobna površina, koju sačinjavaju kosti distalnog reda
ručja, u svon
srednjem delu, u visini glavičaste kosti, ispupčena je u sagitalnom i poprecnom smeru,
a u svojim bočnii
delovima u oba smera je izdubljena. Gornja zglobna površina svojim oblikom poklapa
donju. Šupljin
Capitulum humeri
Lig. collaterals
radiale
Caput radii--
Lig. anulare radii
Tendo m.'
bicipitis brachii
Trochlea humeri
- Lig. collateral
ulnare
I I '• Processus coronoideus
SI. 89. Zglob lakta (art. cubiti) posmatran spreda po uklanjaju
zglobne čahure
Chorda obliqua Tendo m. bicipitis
brachii
SI. 90. Zglob lakta, medijalna strana
Art. radiocarpea ,
Lig. collaterals
carpi radiale4.
Os senphoideum
Os trapezium -
onalnom pogledu gornji i donji zglob ručja
se dopunjuju i omogućuju palmarnu i dor-
zalnu fleksiju, radijalnu i ulnarnu abdukciju
sake.
donjeg zgloba ručja šalje nastavke između ravnih zglobnih površina kostiju
proksimalnog i distalnog reda
ručja, koje između sebe obrazuje polupokretne zglobove, artt. intercarpeae.
Kosti proksimalnog i distalnog reda ručja su medusobno povezane vezama, prednjim
(ligg. intercarpeapalmaria), zad-
njim (lig intercarpea dorsalia) i međukoštanim (ligg. intercarpea interossea). Ove veze
narodto jako povezuju kosti distalnog reda
ručja i dozvoljavaju sasvim minimalna međusobna pomeranja. Kosti proksimalnog reda
ručja su slabije medusobno povezane,
naročito je slobodna polumesečasta kost i zbog toga su moguc'a veca medusobna
pomeranja. Prednje veze ručja su vrlo snažne.
One skupa obrazuju zrakastu vezu (lig. carpi rcidiatium), jer polaze od glavičaste kosti i
šire se, idudi prema ostalim kostima ručja
i bazama kostiju doručja.
U spojeve ručja spada i zglob graškaste kosti s trorogljom kosti (art. ossis
pisiformis), u kome se vrše mali pokreti kliza-
nja. Graškasta kost je, u stvari, sezamoidna, razvila se u tetivi m. flexor carpi ulnaris-а.
Tetivu ovog mišića od graškaste kosti na-
slavljaju dve veze, lig. pisohamalum i lig. pisometacarpeum, do hamulus-a kukaste kosti
i do baza 4. i 5. kosti dorucja (si. 92).
Mehanika zglobova ručja. - U funkci-
Radius ^ J >Vina
ЈШљ
јЖ&ЏЈ - Discus articularis
Dorzalna i palmarna fleksija, čije amplitude
iznose ukupno 140°, vrše se u gornjem zglobu ručja
oko poprečne osovine, koja prolazi kroz polumeseča-
stu kost, i u donjem zglobu oko poprečne osovine,
koja prolazi kroz glavu glavičaste kosti. Palmarna
fleksija šake, koja iznosi oko 80°, dešava se pretežno
u gornjem zglobu, za razliku od dorzalne fleksije, ko-
ja je manja i vrši se pretežno u donjem zglobu ručja.
Kod dorzalne fleksije čunasta kost biva pritisnuta iz-
medu žbice i kosti distalnog reda ručja i može kod hi-
perfleksije da naprsne.
Pokreti radijalne i ulnarne abdukcije vrše se
samo u gornjem zglobu ručja, oko sagitalne osovine,
koja prolazi kroz glavu os capitatum-а. Kod ovih po-
kreta kosti proksimalnog reda ručja vrše istovremeno
medusobna pomeranja. Kod radijalne abdukcije Sa-
ke, koja iznosi oko 15°, os scaphoideum, a delom i os
lunatum, iskaču napred svojim donjim krajevima i po-
stavljaju svoj kraci prečnik između žbice i kostiju distalnog reda ručja. Ovi pokreti
skracuju spoljnu ivicuručjai, zbog toga, radi-
jalna abdukcija izaziva vrlo slabe promene oblika korena šake. Kod ulnarne abdukcije,
koja iznosi oko 40°, donji krajevi os scap-
hoideum-а i os lunatum-a klize nazad i svojim vecim prečnikom ispunjavaju povecano
rastojanje izmedu žbice i kostiju distalnog
reda ručja. Os triquetrum vrši neznatne pokrete klizanja kod ulnarne i radijalne
abdukcije, jer se unutrašnja ivica ručja smanjuje i
povecava pretežno na račun elastičnosti meduzglobnog koluta (discus articularis). Ovi
sitni medusobni pokreti u toku fleksije ili
abdukcije sake omogucuju da se ručje ponaša
kao elastičan koštani masiv, koji ne menja mno-
go svoj oblik i ne ometa funkciju okolnih mišic-
nih tetiva.
collaterale
carpi ulnure
- - Os pisiforme
Art. mediocarpea
• Os hamatum
Os metacarpals ! j \ Os capitatum
Art. carpometacarpea
polticis
■*
Artt. carpometacarpene
SI. 91 .Zglobovi desne sake (frontalni presek - zadnji deo posrna-
tran spreda J
Radius
5. Spojevi ručja s doručjern
(artt. carpometacarpeae)
Između 1. kosti doručja i os tra-
pezium-а postoji sedlast zglob (art. car-
pometacarpea pollicis). Njegova čahura
je labava, što povećava ne samo pokre-
tljivost zgloba već i opasnost od iščaše-
nja. U ovom zglobu vrše se pokreti 1.
kosti doručja i palca: odvodenje, privo-
đenje - opozicija i repozicija. Kod po-
kreta opozicije 1. kost doručja i palac
idu napred i unutra i postavljaju se na-
suprot ostalim prstima i kostima doruc-
ja. Pri repoziciji 1. kost doručja vrši su-
protan pokret, ide upolje i nazad.
Zglobovi izmedu ostalih kostiju dorucja
i kostiju ručja su poiupokretni, s ravnim zglobnim
površinama i zajedničkom zglobnom čahurom.
Lig. radiocarpeum
palmars
Lig. collaterals -
carpi radials
, Lig. ulnocarpeum
palmare
„ Lig. collaterals
carpi ulnars
— Os pisiforme
■- Lig. pisomstacarpsum
Lig. pisohamalum
• Os capitatum
Lig. carpi
radiatum
carpometacarpea palmaria
SI. 92. Zglobovi sake, prednja strana
Naročito su čvrsti i praktično nepokretni zgJobovi ručja s 2. i 3. kosti doručja. U spoju 5.
kosti doručja s kukastom kosti vrše se
pokreti klizanja napred i nazad, koji omogućuju opoziciju i repoziciju malog prsta.
Čahuru zglobova ručja s kostima doručja 2. do 5. prsta pojačavaju prednje i zadnje
veze (ligg. carpometacarpea -pain
ria et dorsalia). Čahura se produžuje nadole i obavija tri zgloba između baza kostiju
doručja (artt. intermetacarpeae), koji su poj
čani posebnim vezama, prednjim, zadnjim i međukoštanim (ligg. meta-carpea -
palmaria, dorsalia et interossea).
6. Zglobovi doručja s prstima (artt. metacarpophalangeae)
Ovi zglobovi spajaju zglobne površine glava kostiju doručja s konkavnim zglobnim
povrsinam
baza proksimalnih članaka prstiju.
Zglobne čahure pojačavaju dve sir'J
bočne veze (ligg. collateralia), koje se sire idufi
svome donjem kraju i prelaze na prednju stranu
ze članka. Bočne veze svojim zatezanjem spreča
ju prekomernu ekstenziju i abdukciju prstiju.V
ku fleksije prstiju opada nagio amplituda njih
abdukcije usled zatezanja bočnih veza. Čahurc
labave i slabe, izuzev njihovih prednjih zido
kojima su utkane poprečne fibroznohrskav'
dlanske veze (ligg. palmaria). Dlanske vezen
na glavu metakarpalnih kostiju i štite ih od teč
fleksora prstiju. Fibroznohrskavične dlanske ve
do 5. prsta povezuje duboka poprečna veza dor
(lig. metacarpeum transversumprofundum), koja
čava svako odmicanje metakarpalnih kostiju,a
zvoljava pokret pomeranja napred 5. i delimr
kosti doručja i stvaranje poprečnog svoda dlan'
Zglob palca je vise u obliku šar
za razliku od ostalih koji su kuglasti.
zglobu palca vrše se uglavnom samoe
tenzija i fleksija. Kod pada na šakuusl
hiperekstenzije proksimalni članak pa
iskače nazad. U zglobovima ostalih pn
s kostima doručja, pored fleksije i ekst
zije, vrše se i pokreti odvodenja i priv
nja srednjoj liniji sake, tj. širenje i skup
nje prstiju.
Ovi spojevi su tipa zgloba šarke, u kome se vrse pokreti ekstenzije i fleksije prstiju.
U proksiir.aln
zglobu prsta ukupna amplituda fleksije i ekstenzije iznosi oko 100°, a u distalnom nešto
manje, oko 90'.
Zglobne čahure su pojačane bočnim vezama (ligg. collateralia). Njihov zadnji zid
srastao je s tetivom ekstenzora,
prednjem zidu se nalaze, kao pojačanja, fibroznohrskavične pločice, dlanske veze (ligg.
palmaria).
IV.
ZGLOBOVI DONJEG UDA
Zglobovi donjeg uda dele se u spojeve karličnog pojasa i spojeve noge. U spojeve
noge spa
zglob kuka (art. coxae), zglob kolena (art. genus), spojevi kostiju potkolenice i zglobovi
stopala (artt.p
1. Spojevi karličnog pojasa
U spojeve karličnog pojasa spadaju krsno-bedreni zglob (art. sacroiliaca), preponska
si..
(symphysis pubica) i dve snažne krsno-sedalne veze (lig. sacrotuberale et lig.
sacrospinal) (si. 94,95).
1 .Art. sacroiliaca. - Ovaj zglob spaja uvaste zglobne površine (facies auriculares)
bedrene i1'
kosti, koje su ravne i pokrivene debelim slojem hrskavice. Krsna kost svojim uvastim
zglobnim površi
ma, koje su orijentisane nadole i napred, uglavljuje se kao klin izmedu leve i desne
bedrene kosti.
Zglobna čahura je snažna, jako zategnuta i zbog toga dopuštasamo male pokrete
klizanja, koji se vršeuovomzgl
Cahuru pojačavaju prednje, slabe veze (ligg. sacroiliaca ventralia), zatim zadnje (ligg.
sacroiliaca dorsalia), koje su veomasn
Ulna ■
Radius
j Lig. radiocarpeum
dorsale
Lig. collaterale ■
carpi ulnare
Ligg. intercarpea
dorsalia
Ligg. carpometacarpea''
dorsalia
Ligg. metacarpea dorsalia
SI. 93. Zglobovi sake, zadnja strana
7. Zglobovi prstiju (artt. interphalangeae)
- Promontorium
Lig. inguinale- ■'
(Pouparti)
Lig. iliofeniorale
(Bertini)
- Lig. sucrocuccygeum
ventraie
- Lig. pubicum
superius
Symphysis pubica
UgS' 'ZnlZn ^ ---------^ Lig. iliolumbar nar0Čit0 njihoV êđukoštani sloj
(ligg. sac-
roiliaca iiuerossea). Zadnje veze silaze od bedrene
ka krsnoj kosti. One sprečavaju spuštanje krsne
kosti pod uticajem težine kičmenog stuba. Zglob-
nu čahuru pojačava s gornje strane lig. iliolumbale,
koji se pruža od zadnjeg dela bedrenog grebena do
poprečnog nastavka 5. slabinskog pršljena.
Pored čahure i njenih veza, krsno-bedre-
ni zglob pojačavaju i dve udaljene snažne veze lig.
sacrotuberale i lig. sacrospinal, koje se pružaju od
bočnih ivica krsne i trtične kosti do sedalne kvrge
(ruber ischiadicum) i sedalne bodlje (spina ischiadi-
ca). Ove veze svojim zatezanjem sprečavaju pove-
ćanje rastojanja između bočne ivice krsne kosti i
sedalnog ispupčenja karlične kosti.
2. Symphysis pubica. - Preponska
simfiza je fibroznohrskavični sloj na
prednjem delu karličnog prstena, između
leve i desne preponske kosti. Zglobne
površine spaja međuzglobni kolutfdwcitf
interpubicus), u kome se kod odraslih sre-
се sagitalna sinovijalna pukotina različi-
tih dimenzija.
Preponsku simfizu pojačavaju dve veze,
gornja (lig. pubicum superius) i donja, lučna (lig. ar-
cuatum pubis), kao i tetivni nastavci susednih mišića, m. rectus abdominis-a, m.
obliquus externus abdominis-a. i m. adductor Iongus-&,
koji se ukrštaju međusobno na njenoj prednjoj strani.
Mehanika spojeva karličnog pojasa. - U krsno-bedrenim zglobovima vrše se mali
pokreti obrtanja kr-
sne kosti ili karličnih kostiju oko zajedničke poprečne osovine. Krsna kost u ovim
zglobovima se obrc'e kao
dvokraka poluga - gomjim delom se spušta, a donjim podiže, i obratno. Iste pokrete u
ovim zglobovima vrse
karlične kosti, čiji se prednji spoj, preponska simfiza, podiže ili spušta, povećavajuci ili
smanjujudi nagib kar-
lice. Pri ovim pokretima; slabinska krivina kičmenog stuba se povećava ili smanjuje. Pri
stojecem stavu pre-
komerno podizanje donjeg dela krsne kosti sprečavaju svojim zatezanjem krsno-sedalne
veze.
Preponska simfiza snažno fiksira karlični prsten, sprečava odvajanje njegovih lukova
usled pritiska gornjeg dela krsne
kosti i trakcije krsno-sedalnih veza.
Mehanika spojeva karličnog pojasa dobija posebne odlike pri hodu, kod stava na
jednoj nozi, zatim pri ležanju na leđi-
ша ili na boku.
Lig. pubofemorale
SI. 94. Zglobovi desnog karliaiog pojasa i desrii zglob kuka
(art. coxae) - posmatrani spreda
2. Zglob kuka
{art. coxae)
Zglob kuka povezuje
karličnu kost s gomjim krajem
butne kosti (si. 94, 95, 96). Pre-
ma obliku zglobnih površina on
pripada grupi loptastih zglobova
čovečjeg tela, koji se odlikuju
pokretljivošću u svim pravcima
oko jedne obrtne tačke.
Zglobne površine. - Glava
butne kosti (caputfemoris) pred-
stavlja dve trecine površine lop-
te, čiji je poluprečnik oko 2,5
cm. Ona se uvlači u zglobnu ča-
šicu karlične kosti (acetabulum).
Zglobna hrskavica pokriva samo
polumesecasto polje čašice (fad-
es lunata), a njenu središnu jamu
ispunjava jastude (pulvinar aceta-
Ligg. sacroiliaca dorsaliti
Hiatus sacralis - -i'
Lig. sacrococcygeum - -
dorsale ...
Discus interpubicus _
Lig. arcuatum---
pubis
Foramen ischiadicum minus '
Lig. sacrotuberale '
Foramen
ischiadicum majus
Lig. sacrospinal
Lig. ischiofemoral
Capsula articularis •
SI. 95. Zglobovi desnog karličnog pojasa i desni zglob kuka posmatrani
sa zadnje strane
buli), koje se sastoji iz vezivnog tkiva. Na rubu zglt
ne čašice nalazi se fibroznohrskavični prsten, cask
usna (labrum acetabulare). Cašićna usna produblji
još više zglobnu jamu i zglob kuka pretvara u zdeli
(art. cotylica), koji se od loptastih zglobova odliki
pokretima manjih ekskurzija. Čašična usna se istanj
je u. visini poprečne veze (lig. transversum acetaH
koja se u vidu mosta prebacuje preko useka na d
njem delu acetabulum-a. Od spoja poprečne vezeipi
vinar acetabuli polazi obla veza (lig. capitis femorii
koja se pruža upolje i završava u jamici glave but!
kosti (fovea capitis femoris). Ova veza sadrži krvnesi
dove za ishranu glave butne kosti i nema nikakvuul
gu u mehanici zgloba.
Zglobna čahura (capsula articularis). - Prip
zglobne čahure na butnoj kosti je pri pokretima zgl
ba rubovima duboke čašične jame odbačen dale
upolje, naročito na svom prednjem delu. Zglobnaa
hura pripaja se na butnoj kosti napred na međutr
hanteričnoj liniji, a nazad na jedan poprečan prstm
dijalno od međutrohanteričnog grebena. Sinovijali
opna čahure, prema tome, pokriva skoro ceo vrat butne kosti i lišava ga ishrane iz
periosta, te suvra
glava butne kosti zavisni uglavnom od krvnih sudova lig. capitisfemoris-а.. Ovaj odnos
čahure objašnja'
pojavu zašto sporo zarašćujuprelomi vrata butne kosti, jer je lig. capitis femoris uvek
prekinut pri iščai
nju i prelomu u ovome zglobu.
Cahuru zgloba kulca pojačavaju snažne fibrozne veze, tri uzdužne i jedna kružna.
Kružnavei
(zona orbicularis) nalazi se dublje od uzdužnih, uz samu čahuru, koju steže u vidu omče
uz vrat i glai
butne kosti i sprecava ispadanje glave iz zglobne čašice. Uzdužne veze povezuju butnu
kost sa sva tridf
karlične kosti. Pravac ovih veza injihov odnos prema obrtnoj tački zgloba je od velikog
značajazanjeg
vu mehaniku. Bedreno-butna veza (lig. iliofemorale-Bertini) polazi s prednje-donje
bedrene bodlje (spi
iliaca anterior inferior) i cepa se u dva kraka, horizontalni i vertikalni, koji silaze i
završavaju se na kraj
vima međutrohanterične linije. Ova veza je veoma snažna, naročito njen horizontalni
krak. Preponsk
butna veza (lig.pubofemoral) znatno je slabija. Ona se pruža horizontalno od prednje
strane tela i gon
grane preponske kosti do donjeg dela međutrohanterične linije butne kosti. Sedalno-
butna veza (ii
ischiofemorale) polazi od spoljne ivice sedalne kvrge (tuber ischiadicum), ide
horizontalno upolje u vie
luka preko zadnje i gornje strane zglobne čahure i završava se na prednjem delu
unutrašnje stranevel
kog trohantera, odmah iza gornjeg, horizontalnog kraka Bertinijeve veze. 1
Cahura zgloba kuka je slabo osigurana, naročito na svojoj donjoj strani, između lig.
pubofemoral i lig. ischiofemoral
visini useka čašice. Kroz ovaj deo najčešće iskače glava butne kosti prilikom nagle
abdukcije noge, a znatno rede kroz sJabut
ku izmedu lig.pubofemoral i lig. iliofemoral. Od mesta izlaska i položaja glave butne
kosti u odnosu na čašicu zavisi kodišča
nja položaj noge.
Mehanika. - Oko tri glavne osovine obrtne tačke zgloba, odnosno središta glave
butne kosti,vi
se osnovni pokreti noge: fleksija i ekstenzija, abdukcija i adukcija, spoljna i unutrašnja
rotacija. Udruženi,o
pokreti omogućuju kružno kretanje noge, cirkumdukciju. Kod osnovnog, normalnog
stava tela amplitui
pokreta u zglobu kuka iznose: za fleksiju oko 120°, za ekstenziju oko 13°, za abdukciju
oko 40°, za adu
ciju oko 10°, za spoljnu rotaciju 13°, za unutrašnju rotaciju oko 35° (Lanz). Pokrete vrši
butna kostilika
lica oko fiksirane noge.
Amplitude pokreta u zglobu kuka umnogome zavise od snažnih čahurnih veza, čija je
glavna uloga da svojim zatez
njem fiksiraju karlicu i trap pri uspravnom stavu i da uštede mišićni rad. Lig.
iliofemorale-Bertini zatezanjem svog uspravnogb
ka sprečava ekstenziju zgloba i padanje trupa nazad. Njen horizontalni krak, koji
ograničava adukciju noge, sprečava pri ho
propadanje karlice, fiksira je uz stojnu nogu. Abdukciju noge ograničava preponsko-
butna veza. Spoljnu rotaciju noge ogranii
vaju lig. pubofemoral i horizontalni krak Bertinijeve veze, a njenu unutrašnju rotaciju -
lig. ischiofemoral. Veze zglobne čahi
se prilikom fleksije zgloba kuka postepeno olabavljuju i dozvoljavaju ostalim pokretima
duplo vecu amplitudu nego kod uspn
nog stava tela.
Pokreti zgloba kuka norrnalno se uvek dopunjuju pokretima karlice i kičmenog
stuba. Pokreti kičmenog stuba korigi
položaj trupa i obezbeđuju mu ravnotežu. Kod hiperekstenzije noge povećavajuse nagib
karlice i slabinska lordoza - karliči
postaje oštriji. Obrnuta pojava se javljakod fleksije noge, leđa postaju okrugla, ugao
karličnogrta veći. Pokreti spoljne iunut
Labrum acetabulare,
Acetabulum (fades lunata)
.Pulvinar acetabuli
Li«, capitis femoris
Lig. transversum
acetabuli
SI. 96. Desni zglob kuka (frontalni presek - zadnja po-
lovina posmatrana spreda)
ciie slobodne noge dopunjuju se pokretima obrtanja karlice oko glave butne kosti
stojne noge. Isto tako i adukciju i ab-
Šnje r.° s]0bodne noge dopunjuju pokreti u zglobu kuka stojne noge, gde se karlica
okreće oko sagitalne osovine, a kičmeni stub
duk^vek na SUprotnu stranu, u cilju korekcije ravnoteže tela.
4 p - ednjem položaju zgloba, kada su čahura i njene veze, kao i okolni mišići,
r] sr
olabavljeni, noga je lako savijena, abdu-
■ okrenuta upolje. Ovaj položaj zauzima noga pri oboljenju zgloba kuka. U takvom
slućaju, da bi bolesnik pri ležanju mo-
C'r3da isprav' svoju nogu, mora da poveca nagib karlice i slabinsku lordozu.
ga0
3. Zglob kolena {art. genus)
Femur ■-
[jo. cruciatum
(interim!
Li°. cruciatum'
posterius
Tibia -
quadriceps femoris
Bursa suprapatellaris
Patella
■ Bursa sub cutanea
prepatellaris
. ■ Corpus adiposum
infrapatellare
Lig. patellae
Bursa infrapatellaris
profunda
SI. 97. Sagitalni presek desnog kolena (shema) (Prema Spalten-
liolz-u)
Zglob kolena spaja kondile butne ko-
sti s kondilima golenjače (si. 97-102). U
prednjem delu čahure zgloba nalazi se tetiva
četvoroglavog mišića buta i njena velika seza-
moidna kost - patella. Ovaj zglob je veoma
složen u pogledu svoje grade i slabo otporan
prema štetnim egzogenim faktorima.
Zglobne povrsine. - Zglobne površine
kondila butne kosti, idući od spreda nazad,
opisuju luk koji je u svom zadnjem delujače
konveksan nego u prednjem, odnosno preč-
nik krivine prednjeg dela zglobne površine je
veći nego prečnik njenog zadnjeg dela.
Zglobne površine kondila golenjače su veo-
ma plitke. Duž njihovih perifernih ivica nala-
ze se meniskusi, spoljni (meniscus lateralis) i
unutrašnji (meniscus medialis) (si. 98, 100).
Meniskusi su fibroznohrskavične tvorevine
polumesečastog oblika, koje omogućuju kon-
dilima golenjače da se prisno priljube uz kon-
veksne zglobne povrsine kondila butne kosti.
Meniskusi su na poprečnom preseku trouglasti, s bazom koja je okrenuta upolje i
srasla sa fibroznim slojem čahure.
Gornje strane su im konkavne, a donje ravne. Svojim krajevima meniskusi su
pričvršćeni fibroznim snopićima u interkondilar-
nim poljima golenjače (si. 72). Krajevi unutrašnjeg meniskusa nalaze se ispred i iza
krajeva spoljnog meniskusa, koji je više za-
tvoren, kružnog oblika (si. 98). Prednje delove meniskusa povezuje poprečna veza
kolena (lig. transversum genus).
Čašica svojom zglobnom površinom nalazi se iznad zglobne povrsine butne kosti
(fades patellaris), u koju ona upada
samo kada je koleno u fleksiji. Prilikcm fleksije zgloba kolena, naročito iz stojeceg stava,
čašica vrši veoma snažan pritisak na
kondile butne kosti, potiskujući ih nazad. Potiskivanje butne kosti nazad sprečavaju
ukrštene veze zgloba kolena.
Klizanje čašice naviše i naniže, koje iznosi 5-6 cm, olakšavaju dve sluzne kese,
gornja (bursa suprapatellar) i donja
(burza infrapatellaris profunda). Gornja sluzna kesa još u dečjem dobu spaja se sa
šupljinom zgloba kolena. Između čašične veze
(lig.patellae) i golenjače nalazi se masno jastuče (corpus adiposum infrapatellare).
Prilikom fleksije zgloba masnojastuče ispunja-
va mrtvi ugao, prostor izmedu kondila i tetive četvoroglavog mišića buta. Prilikom
ekstenzije ono iskače i prominira bočno od
čašične veze (si. 97. 99).
Ukrštene veze zgloba kolena (ligg.
cruciata) zaostatak su sagitalne pregrade ko-
ja povezuje međukondilarnu jamu butne ko-
sti s interkondilarnim poljima golenjače (si.
97,100). Prednja ukrštena veza (lig. crucia-
tum anterius) silazi od zadnjeg dela spoljnog
kondila koso napred i unutra i završava se u
prednjem medukondilamom polju golenjače
(area intercondylaris anterior), između pred-
njih krajeva meniskusa. Zadnja ukrštena ve-
za (lig. cruciatum posterius) silazi od prednjeg
dela unutrašnjeg kondila butne kosti koso
nazad i upolje i završava se u zadnjem me-
dukondilamom polju golenjače, iza zadnjih
krajeva meniskusa. Zadnjoj ukrštenoj vezi
priključuje se vrlo često fibrozni snopić, koji
polazi od zadnieg dela spoljnog meniskusa
(lig. meniscofemorale posterius).
Lig. transversum genus
Lig. cruciatum anterius
Meniscus lateralis
Meniscus medialis
Lig. meniscofemora/e posterius
Lig. cruciatum posterius
SI. 98. Gornji kraj golenjače sa meniskusima
Femur -
Lig. collaterale
fibulare
M. popliteus- -
Meniscus latelaris •
Capul fibulae
. Bursa suprapatellaris
Capsula articulnris
(membrana synovial is)
..Patella
Corpus udiposum
infrapatellare
Lig. patellae
Bursa infrapalelluris
profunda
SI. 99. Sinovijalna opna desnog koleria posmatrana spolja (Prema Spaltenholz-u)
Zglobna čahura pojačana je prednjim, bočnim i zadnjim vezama (si. 100,101). U
prednje cahra
veze spadaju lig. patellae i dva krilca čašice, spoljno (retinaculumpatellae laterale) i
unutrašnje (retinaci
patellae mediale). Krilca čašice predstavljaju bočne nastavke tetive m.
quadricepsfemoris-а., koji silazep
red čašice do kondila golenjače. Njihovi duboki, poprečni snopovi povezuju čašicu s
kondilima butnet
sti. Krilca sprečavaju bočna poraeranja čašice i u slučaju njene fralcture služe kao
pomocne tetivem.f
driceps femoris-a za delimičnu ekstenziju zgloba kolena.
Condylus lateralis _
Meniscus lateralis .
Lig. collaterale ■ -
fibulare
Fibula
Membrana
interossea cruris
, Condylus medialis
Lig. cruciatum posterius
Lig. cruciatum anterius
- Meniscus medialis
_ Lig. transversum
genus
- ■ Bursa infrapatellaris
profunda
— Lig. patellae
Lig. collaterale
tibiale
---Patella
SI. 100. Desni zglob kolena, otvoren, savijen i posmatran spreda
Retinaculum
patellae lateraltr
Lig. collaterale
fibulare
Caput fibulae
Patella
Retinaculum
patellae mediate
. Capsula articnlaiis
.- Lig. patellae
Lig. collaterale
tibiale
Tuberositas tibiae
SI. 101. Desni zglob kolena, prednja strana
Od bočnih čahurnih veza snažnija je spolj-
na (lig. collaterale fibulare). Ona je u obliku vrpce,
odvojena je od zglobne čahure i povezuje epi-
condylus lateralis butne kosti s glavom lišnjače.
Unutrašnja bočna veza (lig. collaterale tibiale) ima
oblik trake. Ona je srasla sa zglobnom čahurom i
bazom unutrašnjeg meniskusa. Ona se spušta s
epicondylus medialis-a butne kosti do unutrašnje
strane tela golenjače.
Zadnju stranu čahure zgloba pojačavaju dve zatko-
lene veze, kosa (lig. popliteum obliquum) i lučna (lig.popliteum
arcuatum), koje se međusobno ukrštaju i povezuju kondile go-
ienjače jedne strane sa kondilima butne kosti suprotne strane
noge (si. 102). Donjem delu kose veze, koja polazi od unutra-
šnjeg kondila golenjače, priključuju se rekurentna vlakna te-
tive m. semimembranosusa. Lučna zatkolena veza prebacuje se
svojim konkavjtetom preko tetive m. popliieus-a. Od njenog
donjeg kraja odvaja se nastavak koji silazi do glave lišnjače.
Mehanika zgloba. - U zglobu kolena vrše se
pokreti fleksije i ekstenzije oko poprečne osovine
kondila butne kosti. Kada je zglob kolena u eks-
tenziji, butna kost i golenjača obrazuju normalno ravan ugao od 180°. Amplituda
aktivne fleksije pod uti-
cajem kontrakcije zadnjih mišića buta iznosi 130° a pasivna fleksija je veća još za 20°.
Pasivna fleksija
omogućuje priljubljivanje potkolenice uz natkolenicu.
Kod ekstenzije zgloba zatežu se snažno bočne veze, јег se između njih postavljaju
delovi kondila s
većim prečnikom svoje krivine. Pored toga zatežu se i zadnje čahurne veze i prednja
ukrštena veza. Pred-
nja ukrštena veza svojim zatezanjem pri završnoj ekstenziji noge obrće potkolenicu
upolje za oko 5° i ti-
me fiksira zglob kolena i povećava njegovu čvrstinu.
U toku fleksije bočne veze se opuštaju i
dozvoljavaju u zglobu kolena pokrete obrtanja
oko vertikalne osovine, Pojto je lateralna bočna
veza olabavljena vise nego medijalna, vertikalna
osovina rotacije nalazi se unutra od središta zglo-
ba kolena. Ona prolazi kroz medijalne kondile i
pri pokretima obrtanja lateralni kondili, bilo go-
lenjače ili butne kosti kod stojne noge, vrše po-
kret veće amplitude nego medijalni. Unutrasnja
rotacija iznosi svega 5° jer je ograničena uvrta-
njem i zatezanjem ukrštenih veza. Spoljna rotaci-
ja je 3-4 puta veća, jer se torn prilikom ukrštene
veze odvijaju i olabavljuju.
Amplitude pokreta rotacije povećavaju se u toku
fleksije zgloba kolena. Pri fleksiji zgloba kolena, prema tome,
potkolenica ili natkolenica kod stojne noge postajuslobodni-
je i pokretljivije. Pri hodu po strmim terenima ili pri skijanju
zglob kolena je u polufleksiji, da bi se potkolenica što lakše i
pogodnije postavila na oslonac. Vojnički paradni korak s ko-
lenom u ekstenziji moguć je jedino na ravnom terenu.
Prilikom pokreta u zglobu kolena meniskusi se po-
stavljaju uvek na mesto gde je najveći pritisak. Kod ekstenzi-
je zgloba njihovi prednji krajevi su pritisnuti između kondila butne kosti i golenjače.
Tom prilikom površina kontakta između zglob-
nih površina u zglobu kolena je najveća. U toku fleksije meniskusi klize nazad, savijaju
se i postavljaju iza zadnjih delova butne ko-
sti, koji su konveksniji i zahtevaju dublju a užu zglobnu površinu kondila golenjače.
Spoljni meniskus je znatno pokretljiviji od unu-
trašnjeg, koji je fiksiran uz medijalnu čahurnu vezu.
Pcvreda meniskusa. i to uglavnom cepanje prednjeg dela meniscus medialisa,
dešava se prilikom nagle spoljne rotacije u
zglobu kolena. Ako je zglob kolena u spoljnoj rotaciji i vrši se nagla ekstenzija, prednji
deo unutrašnjeg meniskusa se obično
uklešti između unuirašnjih kondila golenjače i butne kosti. Ukleštenje je praćeno jakim
bolom i prskanjem meniskusa. Nakon
odstranjivanja meniskusa otežan je hod po strmim terenima.
Ukrštene veze svojim zatezanjem sprečavaju prekomernu ekstenziju, fleksiju i
unutrašnjurotaci-
ju u zglobu kolena. Kod krajnje ekstenzije žategrtuti su ptednji deo lig. cruciatum
anterius-г i zadnji deo
M. gastrocnemius
(caput mediate) 4
Lig. popliteum
obliquum
/W. semimembranosus
M. gastrocnemius
(caput I ate rule)
Lig. collaterale
fibulare
Lig. popliteum
arcuatum
M. popliteus
Caput fibulae
Tibia --
SI. 102. Desni zglob kolena, zadnja strana
(Prema Benninghof-u)
lig. cruciatum posterius-а., a obrnut je slučaj kod krajnje fleksije. Prema tome, u toku
fleksije zgloba
su izvesni delovi ukrštenih veza zategnuti i osiguravaju stalno prisan kontakt zglobnih
povrsina buta
sti i golenjače. Ukrštene veze su veoma snažne i pri prekomernim pokretima čupaju
srednji deogol
če i u zglobu kolena javlja se pokret horizontalnog pomeranja napred i nazad.
ZgJob kolena nalazi se u srednjem položaju pri fleksiji od 20-30°. Ovaj položaj zglob
zauzima pri oboljenju i unje
najpogodnija ankiloza. Kratkocu ankilozirane noge pri hodu koriguju pokreti karlice i
kičmenog stuba.
4. Spojevi potkolenice
Glavu lišnjače spaja sa spoljnim kondilom golenjače polupokretni zglob (art.
tibiofibularis), gde se vrše minimali
đusobna pomeranja ravnih zglobnih površina. Između donjih krajeva golenjače i lišnjače
je snažan vezivni spoj (syndesmoi
ofibularis), u kome se vrše mali pokreti odmicanja prilikom dorzalne fleksije u gornjem
skočnom zglobu (si. 100,1
Međukoštane ivice golenjače i lišnjače povezuje snažna fibrozna opna (membrana
interossea cruris), na kojojsei
dva otvora, jedan u gornjem, a drugi udonjem delu, za prolaz krvnih sudova.
Međukoštana opna potkolenice sastojiseizk
medusobno ukrštenih vlakana, koja dozvoljavaju savijanje tela lišnjače upolje ili unutra,
prilikom pasivnih pokreta abdci
adukcije u gornjem skočnom zglobu.
5. Zglobovi stopala (artt. pedis)
Za pokrete stopala najvažniji su gornji i donji skočni zglob, koji se u funkcionalnom
poglec
punjuju. Ostali zglobovi stopala i zglobovi prstiju obrazuju.dve posebne funkcionalne
grupe.
1. Gornji skočni zglob (art. talocruralis). - Ovaj zglob spaja telo skočne kosti s
donjimkrajen
kostiju potkolenice.. Zglobna povrsina tela skočne kosti, kolotur (trochlea tali) uvlači se
u rezistentni
štanu viljušku, koju obrazuju oba gležnja svojim zglobnim povrsinama i donja zglobna
povrsina goto
(si. 103.106).
Zglobnu čahuru pojačavaju snažne bočne veze, koje silaze od gležnjeva, šire se
zrakastoizavi
vaju na bočnim stranama skočne i petne kosti (si. 103-105). Medijalnu stranu zglobne
čahurepojal
deltasta veza (lig. deltoideum), koja se sastoji iz četiri dela, dva povrsna (pars
tibiocalcanearis etparsti
navicularis) i dva duboka (pars tibiotalaris anterior etpars tibiotalaris posterior).
Lateralnu stranu ц
pojačavaju: lig. talofibular anterius, lig. talofibular posterius i lig. calcaneofibulare. Lig.
calcaneofibu
dva površna dela deltaste veze pojačavaju istovremeno i čahuru donjeg skočnog zgloba.
2. Donji skočni zglob. - Donji s
Membrana interossea cruris zglob je podeljen kanalom nožja
(sinus tai
dva dela, prednji i zadnji (si. 103,106). Za
deo (art. sub talaris) spaja zadnju konveksmil
vršinu petne kosti s odgovarajućom konJ
nom zglobnom površinom skočne kosti. Pi
nji deo skočnog zgloba (art. talocalcaneom
laris) spaja glavu skočne kosti s konkavnom
šicom koju sačinjavaju zglobna povrsinara
ste kosti i dve prednje zglobne povrsine na
stentaculumu petne kosti (si. 106). Trougl
prostor između čunaste i petne kosti dopun
snažna fibrozno-hrskavična veza (lig. calcoi
naviculareplantare), koja na svojoj gornjojs
ni ima zglobnu hrskavicu (si. 104,107).
Zglobnu čahura prednjeg od čahure zadnjt
la donjeg skočnog zgloba odvaja snažna međukoštaj
za (lig. talocalcaneum interosseum), koja se nalazi uki
nožja i povezuje petnu sa skočnom kosti. Ova vezas
stoji iz kosih snopova i zbog toga ne ometa pokreteu
njem skočnom zglobu. Donji skočni zglob pojačavaju
dve kose bočne veze, spoljna (lig. talocalcaneum later
unutrašnja (lig. talocalcaneum mediate).
Mehanika skotnih zglobova. - God
donji skočni zglob u funkcionalnom pogledu predstavljaju zajedno jedan kuglast zglob u
komesd
pokreti stopala u svim pravcima. Skočna kost, koja je ubačena u ovaj kuglasti zglob, i
snažne zglobne;
ze ograničavaju njegove pokrete i obezbeđuju njegovu čvrstinu, što je od velikog
značaja za normi
Fibula..
- Tibia
Art subtalar is
Calcaneus -'
• fArt talocruralis
s Lig. deltoideum
~ Talus
-Sustentaculum tali
4 Art. talocalcaneonavicularis
* Lig. talocalcaneum
interosseum
SI. 103. Desni gornji i donji skočni zglob
(frontalni presek, zadnji deo posmatran spreda)
funkciju noge pri hodu, trčanju i skakanju. Zglobne veze su veoma snažne i zbog toga
nasilni pokreti u
zglobu lome koštanu viljušku potkolenice, naročito njen lateralni krak malleolus lateralis.
Lig. calcanconavicuhre
plantare
Lig. plantare loitgum
SI. 104. Desni gornji skočni zglob posmatran s unutrasnje strane (Prema Spaltenholz-u)
Os naviculare -
. Talus
,Sustentaculum tali
Calcaneus
Lig. deltoideum a
Pars tibiotalaris
posterior
Pars tihiocalcanca
Pars tibionavicularis
Purs tibiotalaris
U gornjem skočnom zglobu, koji je u obliku šarke (ginglimus), vrši se dorzalna i
plantarna fleksija
stopala oko poprečne osovine koja povezuje gležnjeve kostiju potkolenice. Ukupna
amplituda pokreta
iznosi oko 50", od čega-30° otpada na plantarnu fle-ksiju. Prilikom dorzalne fleksije
prednji širi deo kolo-
tura skočne kosti razmiče gležnjeve za 2-3 mm.
Fibula
Lig. tibioftbulare .
posterius
Lig. talofibular^ ч
posterius
Lig. calcaneofibulare ■
Calcaneus .
, Lig. tibioftbulare anterius
,Lig. lalofibuiare anterius
Talus
Sinus tarsi
' . Lig. talocalcaneum interosseum
Os naviculare
Lig. bifurcatum
Retinaculum
mm. peronearum inferius qs cuboideum
SI. 105. Desni skočni zglob - spoljna strana
U donjem skočnom zglobu vrši se obrtanje stopala oko skočne kosti unutra,
supinacija, ili upolje,
pronacija. Kod supinacije stopalo se podiže svojom unutrašnjom ivicom, a svojim
prednjim krajem ide
Fibula -
Syndesmosis
tibiofibularis
Lig. talofibulare
posterius
Art. subtalaris--
Lig. talocalcaneuin—1
interossem
Calcaneus ------
. Art. talocruralis
Art tarsi transversa
nadole i unutra. Kod pronacije stopalo se podiže svojom spoljnom ivicom, a svojim
prednjim delon
naviše i upolje. Ovi kombinovani pokreti stopala a donjem skočnom zglobu vrše se oko
kose osovine
ја povezuje gornje-unutrašnji deo vrata skočne kosti sa zadnje-donjim delom spoljne
strane petne k
Ako je stopalo fiksiranO, oko ove osovine obrće se skočna kost zajedno s kostima
potkolenice. Uku
ekskurzije pronacije i supinaci
Tibia donjem skočnom zglobu izi
oko 26°.
3. Ostali zglobovi stopai
Ostali zglobovi stopala obra;
posebnu, srednju grupu.
Petnu kost s kockastomi
ja art. calcaneocuboidea. Ovaj Z£
zajedno s prednjim delom dor
skočnog zgloba (art. talocalcanec
vicularis) obrazuje Chopart-ov hi]
ški zglob (art. tarsi transversa-C
parti), odnosno zglobnu liniju, i
koje se vrši amputacija prednje®
la stopala (si. 106). Ova dva zglo
Chopart-ove linije razdvaja snaa
račvasta veza (lig. bifurcatum), ko
polazi od petne kosti i jedan kr
(lig: calcaneonavicular) ide ka čui
stoj kosti, a drugi (lig. сакапеосц
deum) ka kockastoj kosti.
Čunastu kost s klinastim kostii
spaja zajednički zglob (art. cuneonavia
ris). Klinaste kosti međusobno i s kod
stom kosti spojene su posebnim zglobo
ma (artt. intertarseae) i snažnim međukoi
nim vezama.
Art. calcaneocuboidea
Os cuboideum
Os metatarsale
(Choparti)
. A rt. talocalcaneonavicularis
— Lig. bifurcatum
Os naviculare
'-Art cuneonavicularis
- Os cuneiforme
mediate
■ Os metatarsale I
Artt. tarsometatarseae (Lisfranci)
SI. 106. Zglobovi desnog stopala
Izmedu kostiju nožja i kostiju donožja postoje tri
zgloba (artt. tarsometatarseae), čije su čahure odvojene
snažnim međukoštanim vezama (ligg. cuneometatarsea in-
terossea). Unutrasnja klinasta kost zglobljava se sa 1. kosti
donožja, a ostale dve klinaste kosti zajedno s 2. i 3. kosti
donožja. Kockasta kost je spojena zajedničkim zglobom s
4. i 5. kosti donožja. Zglobovi kostiju nožja s kostima do-
nožja obrazuju Lisfranc-ovu hiruršku amputacionu liniju
stopala.
Izmedu baza 2. do 5. kosti donožja postoje zglobovi (artt. in-
termetatarseae) i snažne međukoštane veze.
Čahure zglobova srednje grupe pojačavaju kratke i duge fi-
brozne veze. Kratke veze su mnogobrojne i posebne za svaki zglob.
One pojačavaju dorzalnu ili plantarnu stranu zglobnih čahura. Njihov
pravac je u smeru uzdužne osovine stopala, za razliku od međukoštanih
veza koje se pružaju poprečno. Duge zglobne veze nalaze se samo na
donjoj strani stopala. Duga tabanska (lig.plantare Iongum) i petnočuna-
sta veza (lig. calcaneonavicular plantare), koje se pružaju u smeru uzdu-
žne osovine stopala, veoma su snažne i važne za održavanje njegovih
svodova (si. 107). Svojom zategnutošcu one ušteđuju mišićni rad u odr-
žavanju svodova stopala. Duga tabanska veza polazi od donje strane
petne kosti i završava se dubokim snopovima na kostima prednjegreda
nožja, a površnim snopovima na bazama kostiju donožja. Petnočunasta
veza povezuje sustentaculum tali s donjom stranom čunaste kosti i ulazi
u sastav zglobne čašice na kojoj počiva glava skočne kosti. Osim ovih
dugih uzdužnih veza, postoji na donjoj strani stopala i jedna poprečna
Tuber calcanei
Sustentaculum tali
Lig. ptaniare longutn
Caput tali ^
Lig. calcaneonavicular
plantare
Os naviculare ■'
Tendo m. tibialis
anterioris
Tendo m. peronei longi
SI. 107. Tabanske veze desnog stopala
(lig. metatarseum transversum profundum), koja povezuje prednje krajeve kostiju
donožja. Ova veza sprečava odmicanje kostiju
donožja.
Mehanika. - U zglobovima srednje grupe vrše se minimalna međusobna pomeranja
kostiju, koja
se u funkcionalnom pogledu dopunjuju i omogućuju pri hodu uvijanje prednjeg dela
stopala oko njegove
sagitalne osovine. Pored toga, oni omoguc'uju elastičnost svodova stopala, koji se pri
raznim opterećenji-
ma spuštaju ili podižu.
4, Zglobovi prstiju. - Bazalni zglobovi prstiju, između glava kostiju donožja i čašica
proksimalnih
članaka (artt. metatarsophalangeae), su kuglasti, a zglobovi između članaka (artt.
interphalangeae) imaju
oblik šarke. U donjem zidu čahure ovih zglobova utkane su fibroznohrskavične tabanske
veze (ligg. plan-
taria). Čahure zglobova pojačavaju snažne bočne veze (ligg. callateralia), koje
dozvoljavaju jedino pokre-
te ekstenzije i fleksije. Kod bazalnih zglobova prstiju, i to uglavnom kod dece, mogući
su i pokreti abduk-
cije i adukcije.
Kod normalnog stava prsti stopala su u bazalnom zglobu u ekstenziji, a u ostala dva
zgloba u flek-
siji. Oni imaju oblik kuka koje se svojim prednjim krajevima oslanjaju na podlogu i pri
hodu deluju kao
kratke elastične opruge koje odižu i odbacuju stopalo.
MYOLOGIA
i
UVOD
Mišić (musculus) jeste organ koji je sposoban da se kontrahuje, grči i da svojom
kontrakcijome
pokret u zglobu. Pored toga, on je i elastičan, dozvoljava izvesno istezanje, i nakon toga
vraća se nasvtB
prvobitnu dužinu.
1. Spoljni izgled mišica
Na svakom mišiću razlikuje se mesnati i tetivni deo (si. 107a). Mesnati ili crveni deo,
koji sej
kontrakciji skraćuje i zadebljava, naziva se trbuh mišića (venter). Tetivni deo, tetiva
(tendo) je beličasta
lava i otporna. Ona se nalazi na krajevima mišića i predstavlja njegov pasivni deo koji
prenosi snaguko
trakcije na skelet.
S obzirom na broj trbuha razlikuju se prosti i složeni mišići. Složeni mišic'i sastoje se
iz dva ili više trbuha, kojisemcđ
sobno spajaju na dva načina. U jednom slučaju dva ili više trbuha, koji polaze s različitih
mesta, spajaju se i završavaju zajedi
korn tetivom, obrazujući na taj način dvoglavi, troglavi ili četvoroglavi mišić. U drugom
slučaju, dva ili više trbuha nastavljaju
i granicu između njih predstavlja međutrbušna tetiva (intersectio tendinea).
Međutrbušne tetive dvotrbušnih ili višetrbušnibmis
označavaju, u stvari, poprečnu granicu inervacije u slučajevima kada mišić dobija dva ili
više živaca (Rouviere).
S obzirom na odnos svojih dimenzija - dužine, širine i debljine, mišiđ i njihove tetive
dele se na duge, kratke i pljoa
te. Kratki mišići, koji se nalaze oko prirodnih otvora ovalnog su ili kružnog oblika (m.
orbicularis, m. sphincter). Sirokatei
pljosnatih mišića naziva se aponevroza (aponeurosis).
U čovečjem telu ima 327 parnih i 2 neparna mišića (Eisler). Od ukupne težine tela na
mišićni sistem otpada oko4I
kod muškaraca i 39% kod žena (Strati). Ovaj procenat kod jako muskuloznih ljudi i kod
atleta je veđ i može da se popne
50%.
2. Građa mišića
U sastav mišića ulaze poprečnoprugasta mišićna vlakna, vezivno tkivo, krvni sudovi i
živci.Op
prečnoprugastim mišićnim vlaknima bilo je već reči prilikom izlaganja o mišicnom tkivu.
Mišićna vlakn
koja su obavijena mrežastim i retkim kolagenim vlaknima vezivnog tkiva, udružuju se i
obrazuju mišia
snopiće. Mišićni snopići su obavijeni i spojeni rastresitim vezivnim tkivom u manje i veće
mišićne snop
ve. Rastresito vezivno tkivo, koje obavija i spaja mišićna vlakna, mišićne snopiće i
snopove, predstav
unutrašnji perimizijum mišića (perimisium internum).
Unutrašnji perimizijum je od velikog značaja za unutrašnju mehaniku mišića, jer
omogućuje laka međusobna рош
nja snopića i snopova, njihovo lako klizanje jednih preko drugih, bez poremećaja grade
mišića. Kod zapaljenja i patološkihpoi
mećaja rastresitog vezivnog tkiva unutrašnja mehanika mišića je otežana. Mišić postaje
ukrućeni njegova kontrakcijajeotd
na. Trbuh mišića obavija spoljni perimizijum (perimisium externum), omotač od
rastresitog vezivnog tkiva, koji ga odvajaodoli
nih mišića u posebnu anatomsku i funkcionalnu jedinicu.
Tetiva mišića predstavlja, u stvari, nastavak unutrašnjeg perimizijuma, čija se
kolagena vlakna svrstavaju u paraltli
snopiće, između kojih se nalaze retke granate vezivne čelije. Kolageni snopići kratkih i
širokih tetiva, zbog prisustva elastića
vlakana, ne pružaju se pravolinijski, već grade blage talase. Kolageni snopići dugih
tetiva uvijeni su blago u vidu spirale. Ovat
pravac kolagenih snopića čini tetivu elastičnom, što je od velikog značaja kod naglih
pokreta. Njeno istezanje u početkuh
trakcije otupljuje oštrinu pokreta i time smanjuje opasnost od kidanja i cepanja tetive
na mestima njenog pripoja. Vezivnionj
tač tetive (peritendineum) jeste nastavak spoljnog perimizijuma.
Granica prelaza između tetive i mišićnog trbuha je uvek neravna. Kod kratkih i
pljosnatih mil
snopići kolagenih vlakana tetive nastavljaju pravac mišićnih snopića. Kod drugih mišića
tetiva šaljen
stavak u vidu kupe ili ploče, koji prodire u mišićni trbuh ili se priljubljuje uz njegovu
površinu (si. 107a
Mišićni snopići dugih mišića prikljućuju se tetivi i njenom nastavku uvek koso, pod
izvesnim uglom,a
veličina varira od mišića do mišića. Dugi mišići, kod kojih tetivni snopići nastavljaju
pravac mišićni
predstavljaju izuzetak. Ako je ugao priključenja tetivi velik, uočljivgolim okom,
misicpodsecanaptiq
pero - perast mišić (m. unipennatus). Ako se mišićni snopici
priključuju koso s obe strane tetive, mišić je dvoperast (m.
bipennatus).
Kos pravac mišićnih snopića prema pravcu tetivnih snopic'a je od
velikog značaja za unutrašnju mehaniku mišića. Naime, pri kontrakciji
ugao priključenja se povećava, mišićni snopici se zbog toga razmiču i sma-
njuje se pritisak u samom mišiću, što povoljno utiče na brže proticanje kr-
vi i na bolju ishranu.
Sudovi i zivci mišića. - Sudovi i živci prolaze kroz mi-
šićni hilus (area neurovasculosa), koji je okrenut prema glav-
noj arteriji predela i odgovara geometrijskoj sredini mišića,
bliže njegovom debljem kraju.
Arterija po prolazu kroz hilus grana se kroz unutrašnji perimizi-
jum i obrazuje bogatu kapilarnu mrežu, koja omogucuje obilnu ishranu
mišića. Za vreme mirovanja mišića samo mali deo ove bogate kapilarne
mreže je otvoren za proticanje krvi. Iz hilusa izlaze dve vene i limfni su-
dovi rnišića.
Živac mišic'a sadrži motorna, senzitivna i vegetativna vlakna.
Njegove grane prolaze kroz unutrašnji perimizijum. Motorno vlakno, neu-
rit, grana se i oživčava veći broj mišićnih vlakana, od 5 do 150, u zavisno-
sti da li mišić vrši finiji ili grublji pokret. Ogranak neurita završava se uz
miofibrile mrežom svojih terminalnih grančica. Preko, motornog vlakna
nadražaj iz nervnog sistema izaziva kontrakciju mišićnih vlakana. Motorna vlakna i za
vreme mirovanja dovode mišiću stalne
male nadražaje, koji izazivaju izvesnu blagu zategnutost. Ta blaga zategnutost mišića u
stanju mirovanja naziva se mišićni tonus.
Presecanjem ili povredom živca mišić gubi tonus i sposobnost kontrakcije, on postaje
mlitav i oduzet. Senzitivna vlakna primaju
nadražuje iz prijemnih telašaca, koja se sastoje iz neuroepitelnih celija i nalaze u
vezivnom tkivu između mišićnih i tetivnih sno-
pjća. Prilikom kontrakcije mišića prijemna telašca primaju utiske dubokog senzibiliteta i
preko senzitivnih živčanih vlakana oba-
veštavaju koru velikog mozga o stanju mišića, o njihovoj zategnutosti i o položaju
odgovarajućeg dela tela. Vegetativna vlakna
regulišu ishranu mišića, odnosno količinu krvi koja protiče kroz njegove kapilare,
delujuc'i na njihovo sužavanje ili proširenje.
SI. 107a. Shema grade mišica
3. Pripoj mišića
Kod-svakog mišića može se razlikovati početni i završni pripoj . Početni pripoj
(origo), koji je bliži
sredini tela, naziva se još nepomični, fiksni, a završni pripoj (insertio) - pokretni ili
mobilni.
Podela pripoja mišića na nepokretne i pokretne je necelishodna, jer, funkcionalno,
kod živog, pripoji mišićaseponaša-
ju različito. Kod ekstremiteta čiji je slobodni kraj fiksiran za neki predmet i mišić na taj
način deluje u zatvorenom lancu, njegov
početni pripoj postaje mobilan. Pri hodanju, obrnuto od noge u pokretu, početni pripoj
mišića kod stojne noge je mobilan.
Mišić se pripaja za periost kostiju svojim tetivnim vlaknima, koja su ponekad sasvim
kratka, te iz-
gleda kao da se pripoj vrši direktno mišićnim vlaknima.
Tetivna vlakna mišića prodiru kroz periost, šireći se lepezasto i nastavljaju se kao
Charpey-eva vlakna kroz lamele
spoljnog osnovnog sistema zbijenog koštanog tkiva. Na taj način mišićna trakcija biva
raspoređena na veću površinu, čime je
smanjena opasnost da pri nagloj kontrakciji dođe do kidanja pripoja mišića. Pored toga,
opasnost od kidanja smanjena je i time
što tetivna vlakna ne prodiru u kost sva pod istim uglom, te se prilikom kontrakcije ne
zatežu sva odjednom. Kao pripojna mesta
mišića mogu da služe i hrskavice, tetive drugih mišic'a, aponevroze, fascijalna
zadebljanja, duboka strana kože i zglobna čahura.
Na zglobnoj čahuri pripajaju se tetive malih, artikularnih mišića, ili pak delovi tetiva
pojedinih mišića. Ovi mišići prilikom svoje
kontrakcije zatežu zglobnu čahuru, kako ne bi došlo do njenog ukleštenja i do povreda
između zglobnih površina.
Svaki mišić, pružajući se od početnog do završnog pripoja, prelazi preko jednog, dva
ili vise po-
kretnih zglobova u kojima vrši pokret. Zbog toga se razlikuju jednozglobni i višezglobni
mišići.
4. Pomoćni organi pridodati mišicu
Mišićima su pridodati: sluzne kese, tetivni omotači i fascije, organi koji ih fiksiraju in
situ i olakša-
vaju im klizanje prilikom kontrakcije.
Siuzna kesa (bursa synovialis) - to je šupljina ograničena fibroznom membranom,
čiju duboku stranu oblaže glatka sinovi-
jalna opna. Ona odvaja mišić od čvrste površine i sprečava njegovo trenje i povredu
prilikom kontrakcije. Pored toga, siuzna kesa se
nalazi ili se može sekundarno da pojavi u potkožnom tkivu u slučajevima kada je ono
izloženo dugotrajnom pritisku ili se njegovi
slojevi pod uticajem spoljašnjih faktora često medusobno pomeraju (na kolenu, laktu,
leđima nosača).
Tetivni omotač (vagina tendinisJ - iste je grade kao i siuzna kesa. Tetiva je sa sviju
strana obavijena fibroznom opnom, či-
ja je duboka strana obložena glatkom sinovijalnom opnom. Sinovjjalna opna se
prebacuje sa fibrozne opne u vidu duplikature
na tetivu i obavija je sa sviju strana. Kroz sinovijalnu duplikaturu (mesotendincum s.
vinculum) dolaze tetivi krvni sudovi i živci.
Tetivni omotači nalaze se na mestima gde tetive prolaze kroz osteofibrozne kanale, čiji
zid sačinjavaju koštani žlebovi i arkade
fibroznoe tkiva. Kroz te kanale, zahvaljujući svome omotaču, tetiva klizi bez trenja
prilikom kontrakcije mišića.
Pored sluznih kesa i tetivnih omotača, koji su pridodati samo pojedinim mišićima.
prilikom kontrakcije-klizanjil
đu mišića olakšava i rastresito vezivno i masno tkivo.
• Fascija {fascia) jeste beličasta fibrozna opna koja omotava mišiće, pojedine ili
čitave ггир^
123,136).
Fascije obrazuju rezistentne vezivne lože, koje, kao i skelet, imaju potpornu ulogu
priborazalj
tanje. U tim ložama, koje su svojom dubokom stranom direktno ili posredstvom
međumišićnihpred
(septum intermusculare) pričvršćene za skelet, mišići su fiksirani in situ, usled čega
prilikom kontrakcije
državaju uvek svoj odredeni pravac. Prilikom kontrakcije spoljni perimizijum prati mišić,
zarazlil
fascije koja ostaje na mestu. Ako fascija prsne ili bude povredena na izvesnom mestu,
mišić prolabij
gradi ispupčenje - mišićnu kilu. Ova kila nestaje kada se mišić kontrahuje. Fascije mogu
bitipovfl
duboke, prema tome da li obavijaju povrsne ili duboke mišićne grupe. Fascije su deblje i
snažnije
onim delovima tela gde je muskulatura jače razvijena. Na pojedinim mestima one
suzadebljaneina
bokoj strani tih zadebljanja pripajaju se vlakna obližnjih mišića.
5. Odlike funkcije mišića
Glavne odlike mišićne funkcije su kontrakcija i opuštanje, čije brzine reguliše nervni
sis'tem.Рош
toga, mišićje sposoban da se u toku svoje kontrakcije ili opuštanja, u bilo kom
momentu, zategneidaal
ži odgovarajuću dužinu, ne vršeći nikakav dalji pokret. Zatezanje mišića bez promene
njegove dužine (a
metrička kontrakcija) od velikog je značaja za fiksiranje zglobova i za pružanje
dugotrajnog otporautia
spoljnih sila. Sva tri vida mišićne funkcije - kontrakcija, opuštanje i zatezanje -
omogućuju mišićni rad.ll
jednog mišića je proporcionalan veličini njegovog skraćivanja i intenzitetu njegove
snage.
Veličina skrac'ivanja i snaga mišića. - Svaki mišić se odlikuje određenom snagom i
veličinom skrac'ivanja, kojezavis
dužine i broja mišićnih vlakana, kao i od veličine ugla pod kojim se ona priključuju tetivi.
Mišićno vlakno pri maksimalnojl|
trakciji skracuje se za oko polovinu svoje početne dužine (Weber-Fick-ov zakon). Ako je
mišidno vlakno pre toga bilo istegi
veličina njegovog skraći vanja je veća. Snaga mišića zavisi od broja mišićnih vlakana.
Ona je proporcionalna veličini fiziok
preseka, koji seče perpendikularno sva mišićna vlakna. Fiziološki presek perastog
mišića, kod koga kos pravac mišićnihvli
omogućuje povecanje njihovog broja, prema tome, znatno je veci od anatomskog,
poprečnog preseka njegovog trbuha.Pi
toga, snaga zavisi i od broja kontrahovanih snopica, jer se svi snopici kontrahuju samo
pri krajnjem naprezanju mišica.U
kontrakcije sa skraćivanjem mišića opada postupno i njegova snaga. Prilikom krajnje
kontrakcije mišića zaostaje samoпед
deo njegove snage, koji je jedino još u stanju da krajeve mišića drži na odredenom
rastojanju.
Mišićna snaga izražava se u kilogramima, težinom koju mišić prilikom svoje
kontrakcije drži u ravnoteži protivzernl
teže. Prilikom maksimalne kontrakcije mišića na 1cm2 njegovog fiziološkog preseka
dolazi 10—11 kg snage. Proizvod težineidii
njenog predenog puta prilikom mišićne kontrakcije predstavlja rad mišića, koji se
praktično izražava u kilogramometrima.
Veličinu skrac'ivanja i snagu svoje kontrakcije mišićno vlakno prenosi potpuno na
tetivu samo u slučaju akosuist
pravca. U slučaju gde se mišićno vlakno priključuje tetivi pod uglom, kod perastih
mišića, veličina skraćivanja i snaga njtgi
kontrakcije prenose se delimično na tetivu, a delimično se ispoljavaju u vidu pomeranja
u stranu. Ove dve komponentedej
mišićnog vlakna razlažu se prema paralelogramu sila i mogu se matematički izračunati.
Ukoliko je ugao pripoja mišićnihvi
na tetivi oštriji, utoliko je veda komponenta koja deluje u pravcu tetive, koja utiče na
njeno skraćivanje. Takvi mišići vrševj
• skraćivanja i brze pokrete, ali se brzo i zamaraju. Obrnuto, za dugotrajna opterećenja
sposobni su izrazito perasti mišiđ.koji
še male i spore pokrete.
. Milićkaofunkcionalnajedinica. -Većinamišićaseponašakaofunkcionalnajedinica,
kontrahij
se kao celina i vrše pokrete odredenog pravca i smera. Medutim, široki trouglasti mišići
(m. deltoidm,
serr-atus anterior, m. pectoralis major, m. trapezius) ponašaju se najčešće kao da su
sastavljeni iz vise funkj
onahiih jedinica. Naime, njihovi pojedini delovi mogu da se kontrahuju izolovano i da u
istom zglobu'
še pokrete različitog pravca i smera.
6. Biološke reakcije mišića
Kod povećanog dugotrajnog rada mišići se ponašaju dvojako. Ako rad ne ide s
velikim naprei
njem, kod mišića se jedino povec'ava ugao pod kojim se njegovi snopici priključuju
tetivi. MisicposB
izrazitije perast i sposoban da radi dugo bez zamora (mišići zemljoradnika). U
slučajevima kadajei
izložen kratkotrajnim velikim naprezanjima mišićna i tetivna vlakna zadebljavaju -
nastupa hipertroji
povecanje volumena mišića (mišići kod dizača tereta). Kod smanjenja funkcije mišić se
postupno istanjij
atrofira i njegova vlakna priključuju se tetivi pod oštrijim uglom.
Promene dužine mišića, njegovog trbuha i tetive, javljaju se u slučajevima kada se
amplituda pokreta u zglobusraJ
je ili povecava. Mišićse uvek prilagodava Weber-Fick-ovom zakonu dužine, da se
prilikom svoje maksimalne kontrakcijesk|
za oko polovinu i da pokret dovede do kraja.
Pri povredi mišića njegova mišic'na i tetivna vlakna bivaju zamenjena vezivnim
tkivom, u kome se sekundarnoraze
snopici kolagenih vlakana, orijentisani u pravcu mišic'ne trakcije. Na taj način jedino kod
tetive dolazi do potpune restitucije.1
povredi nerava mišic' atrofira i postupno biva zamenjen vezivno-masnim tkivom. Ako se
u takav mišić blagovremeno presade
snopic'i s nervom susednog mišića, nerv pruža ogranke u snopiće oduzetoe mišića i
postupno dovodi do njegovog ozdravljenja.
Normalan razvitak i rad mišićnog sistema je od velikog značaja za pravilan razvitak i
funkciju
skoro svih ostalih sistema čovečjeg tela. Dobro odmerena i pravilno primenjena fizička
kultura utiče in-
direktno, preko mišićnog sistema, veoma povoljno na normalan razvitak i funkciju
naročito nervnog i
kardio-vaskularnog sistema.
Mišićni sistem je u tesnoj uzajamnoj vezi sa centralnim nervnim sistemom, i to ne
samo kao jedini efektor njegove volje
već i kao glavni receptor dubokog svesnog senzibiliteta. Rad rnišića povećava srčanu
snagu i olakšava proticanje krvi i limfe kroz
sudove, što je od velikog značaja za bolju ishranu, za brže odstranjenje štetnih materija
i za održavanje vitalnosti svih organa.
Obrnuto, smanjena funkcija mišićnog sistema dovodi do usporenja krvotoka, do
nagomilavanja štetnih materija u organizmu, do
propadanja elastičnosti zidova kivnih sudova i do većeg opterećenja srčanog rada.
O velikom značaju mišićnog sistema za normalan razvitak pasivnog dela pribora za
kretanje ukazano je uglavnom rani-
je. Ukoliko je mišićni sistem razvijeniji, utoliko su kosti masivnije i otpornije na
opterećenje. U formiranju zglobova mišićrr si-
stem počinje da deluje još u majčinoj utrobi. Prestanak rada mišića, kao što je slučaj pri
nošenju gipsanih zavoja, dovodi vrlo br-
zo do ukočenja zglobova. Pored toga, dobro razvijeni mišići smanjuju opasnost od
povreda kostiju i zglobova, jer opterecenja
primaju delom na sebe ili im se suprotstavljaju svojom kontrakcijom.
Na pasivni deo pribora za kretanje deluju dve sile, mišićna snaga i zemljina teža,
koje se u svome
dejstvu prepliću i, kao svaka sila, podležu zakonima mehanike. Ove dve sile pokreću u
zglobovima kosti
kao poluge i omogućuju statiku i dinamiku čovečjeg tela. Pored toga, na statiku i
dinamiku čovečjeg tela
utiču još dve spoljne sile, otpor i teret, od kojih se prva suprotstavlja mišićnom dejstvu,
a druga uvek de-
luje u pravcu zemljine teže.
Koltane poluge. - S obzirom na odnos napadne tačke mišične sile, napadne tačke
zemljine teže i oslonca ili obrtne tačke
zgloba, u čovečjem telu se razlikuju tri vrste koštanih poluga: poluge statike ili
ravnoteže. poluge snage i poluge brzine. Kod poluga
ravnoteže tačka oslonca postavljena je između napadnih tačaka zemljine teže i mišićne
sile. Primeri za ovu vrstu poluga vide se
kod zglobova kičmenog stuba, kod gornjeg zgloba glave i kod zgloba kuka, u kojima
mišici leđa i veliki sedalni mišić snagom
svoje kontrakcije sprečavaju dejstvo zemljine teže i padanje trupa i glave napred. Kod
poluga snage iii drugog reda napadna tač-
ka teže nalazi se između tačke oslonca i napadne tačke mišićne sile. Ova vrsta poluge
vidi se jedino kod stopala, gde u gornjem
skočnom zglobu (art. talocruralis) snaga, uglavnom troglavog mišića lista (m. triceps
surae), podiže težinu tela pri oslanjanju na
-prste. Kod poluga brzine ili trećeg reda, koje su najrasprostranjenije u čovečjem telu,
napadna tačka mišićne sile nalazi se izme-
du tačke oslonca i napadne tačke zemljine teže ili otpora (si. 108). Ova vrsta poluge na
račun snage dobija u veličihi amplitude
pokreta u brzini, koja je utoliko veća ukoliko je napadna tačka mišićne sile bliža obrtnoj
tački zgloba. Obrnuto, ona gubi u am-
plitudi pokreta u brzini, a dobija u snazi, ukoliko se napadna tačka otpora pomakne što
bliže obrtnoj tački zgloba. Donja vilica,
kao poluga 3. reda, sa većom snagom lomi predmet ili otpor, koji je postavljen nazad,
između zadnjih kutnjaka, nego napred iz-
medu sekutića. Ovo povećanje snage na račun amplitude pokreta poluge 3. reda čovek
koristi vrlo često prilikom svoga rada ili
bavljenja fizičkom kulturom i sportom.
1. Dejstvo mišićne sile
Mišićna sila ima odreden intenzitet, pravac, smer i napadnu tačku. Ona je, dakle,
vektor i može se
grafički predstaviti linijom koja povezuje centre površina početnog i završnog pripoja
mišića i označava
rezultantu dejstva kontrakcije njegovih mišićnih snopića (si. 108). Linija mišićne sile s
koštanom polu-
gom obrazuje insercioni ugao različite veličine. Dejstvo mišićne sile na polugu, odnosno
mišićni rad, zavi-
si od mišićnog momenta, od veličine insercionog ugla i od odnosa linije njegove sile
prema obrtnoj tački
zgloba.
OPŠTA MEHANIKA MIŠIĆA
Mišicni moment ili obrtni moment mišića je proizvod intenzi teta i kra-
ka mišićne sile. Krak mišicne sile je najkraće, perpendikularno rastojanje li-
nije sile od obrtne tačke zgloba. On se u toku kontrakcije povećava i najvedi
je kada insercioni ugao dostigne 90°. Mišićni moment, medutim, u toku kon-
trakcije se ne menja, jer povećanjem kraka mišićne sile postupno opada njen
intenzitet. Obrtni moment povećavaju koštana ispupčenja i fibrozne zamke
preko kojih se prebacuju pojedini mišiđ i njihove tetive, kao i sezamoidne
kosti koje se nalaze u tetivi u blizini njenog pripoja. Ove tvorevine odbacuju
mišić i tetivu od obrtne tačke zgloba, povećavaju krak mišićne sile i njen in-
sercioni ugao.
SI. 108. Obrtni momenat mišica
i zemljine tele
Zemljina teza
Insercioni ugao, između linije mišićne sile i osovine poluge. obično
je ispod 90°. Zbog toga se dejstvo mišićne sile razlaže prema paralelogramu
sila u svoje dve komponente, artikularnu i obrtnu. Veličina obrtne kompo-
nente, odnosno obrtno dejstvo mišića je proporcionalno veličini insercionog
ugla. Ono se u toku kontrakcije povecava sve dok insercioni ugao ne dostig-
ne 90°. Artikularna komponenta deluje duž poluge u pravcu zgloba i priti-
skuje zglobne površne jednu uz drugu. Ona se u toku kontrakcije postupno smanjuje,
ukoliko se insercioni ugao približul
zatim pri daljem povecanju insercionog ugla postaje negativna, teži da odvoji zglobne
povrsine.
Odnos linije mišidne sile prema obrtnoj tački zgloba odreduje srner dejstva ili
pokreta mišića, da li de onbitijfc
eksrenzor, abdukior, aduktor itd. Ako pri izvesnim položajima zgloba ili u toku
kontrakcije linija mišićne sile promeni svojo
prema obrtnoj tački, smer dejstva mišića se takode menja i ponekad može da postane
suprotan. Ovo je naročito čestisluća
širokih mišica koji okružuju kuglaste zglobove i kod dvozglobnih mišića. Ako se pak linija
mišićne sile i zglobna osovinal
u istoj ravni, ili se u toku kontrakcije poklope, mišic' ne može da vrši nikakav pokret, on
postaje samo zatezač- tetairm
Dejstvo vjšezglobnog mišića zavisi od odnosa linije njegove sile prema obrtnim tačkama
zglobova, preko kojih mišićpn
Prema broju zglobova, linija njegove sile deli se na segmente, i za svaki segment postoji
odredeni krak mišićne sile. j
Posebne odlike misićnog dejstva. - Prilikom svoje kontrakcije jednozglobni rnišić
deluje i na susedni zglob. preko
uopšte ne prelazi. Ovo udaljeno dejstvo mišića (O. Fischer) naročito je uočljivo ako je
težina pokretnog dela tela poverai
kirn predrnetom. Tako, ako šaka drži neki predmet, m. brachialis prilikom svoje
kontrakcije, pored fleksije podlakta, povla
kat nazad, vršeći ekstenziju u zglobu ramena. Ovo dejstvo objašnjava se uticajem
zemljine teže koja povlači nazad, u sta
ravnotežu težište cele ruke, kao i uticajem pasivnog istezanja troglavog mišića nadlakta
(m. triceps brachii), čija dugaglav
ekstenziju u zglobu ramena. Jednozglobni mišić, prilikom svoje kontrakcije u
zatvorenom lancu, deluje i na sve zgloboveui
ru toga lanca. U posebne odlike spada i paradoksalno dejstvo dvozglobnih mišića.
Dvozglobni mišic' prilikom svojekontraki
zatvorenom lancu u odredenim uslovima izvodi u jednom zglobu pokret suprotnog
smera nego obično, umesto fleksijem
tenziju, postajući na taj način sinergist sa svojim antagonistom.
Sistem mišićnih sila. - Kada u nekom zglobu deluju istovremeno dva ili vise mišića,
pokret prati rezultantu njihovil
Njihova rezultanta se određuje pomocu zakona mehanike sistemu sila koje deluju
istovremeno na jedno telo. Najčešće nasi
slaganje, sabiranje ili oduzimanje mišićnih sila u zavisnosti od odnosa njihovih vektora.
Ako su mišićne sile istog smera, a različitog pravca, tj. napadaju kost pod uglom,
rezultantu pokreta označavadij
nala paralelograma čije strane predstavljaju mišićne sile. Dve paralelne sile istog smera
sabiraju se i napadna tačkanjihovl
zultante postavljena je bliže napadnoj tački veće mišićne sile. Kada su dve mišićne sile
istog pravca, a različitog smera,kaoi
to slučaj kod istovremenog dejstva donjih snopova m. rhomboideus-а i m. serratus
anterior-а. na donji ugao lopatice, nastupal
zimanje mišićnih sila - donji ugao lopatice prati smer vede sile. Ako su one istog
intenziteta, donji ugao lopatice biva fiksnl
situ, priljubljen uz grudni koš i ne vrši nikakav pokret. Kada su dve paralelne mišićne
sile suprotnog smera, kao štojesMal
istovremenog dejstva m. pterygoideus lareralis-а i mišića poda usne duplje, javlja se
spreg sila - donja vilica se okrece oko J
koja se nalazi ispod viličnog zgloba.
2. Dejstyo zemljine teže
Liniju sile zemljine teže predstavlja vertikala spuštena iz težišta tela i pojedinih
njegovihdelo
Njeno obrtno dejstvo proporcionalno je veličini njenog kralca, odnosno
perpendikulamom rastoj;
vertikalne linije teže od obrtne tačke zgloba. Prema tome, obrtno dejstvo zemljine teže
ne postoji jei
u slučaju ako se težište tela nalazi vertikalno iznad obrtne tačke (labilna ravnoteia) ili
pak ispod (stal
ravnoteia). U čovečjem telu, zahvaljujući rasporedu poglavito mišićnih trbuha i masnog
tkiva, težišl
postavljena što je moguće bliže obrtnoj tačlci zgloba, što smanjuje obrtno dejstvo
zemljine teže i olak
mišićni rad. Protiv zemljine teže u miru deluje stalno mišićni tonus, koji, pored ostalog,
povećavačv
nu zglobova i drži pojedine organe in situ (mišići poda karlice).
Odnos sile zemljine teže prema mišidnoj sili zavisi od vrste poluge na koju one
deluju. Kod poluga statike ili ravn
ove dve sile deluju suprotno jedna drugoj. Zbog toga, da bi smanjio obrtno dejstvo
zemljine teže i uštedeo mišićni rad, čovi
ži uvek da podesi položaj poluge i da smanji štoje moguce vise krak zemljine teže,
naročito uslučajevimakada je njeno o!
dejstvo povecano nošenjem tereta. Kod poluga 3. reda odnos sile zemljine teže prema
mišićnim silama pokazuje veliki broj
jacija i regulisan je zakonom mehanike o sistemu sila koje istovremeno napadaju jedno
telo. Medusobni odnos njihovih ve,
zavisi i od položaja poluge prema vertikalnoj ravni. On je, dakle, drukčiji kod ruke koja
se nalazi u horizontalnoj ravni neg<
ruke u vertikalnom položaju. Kod ruke u vertikalnom položaju m. biceps brachii i m.
brachialis svojom kontrakcijom deluju
tiv zemljine teže i vrše fleksiju. Ova dva mišica u toku ekstenzije podlakta svojim
postupnim otpuštanjem, istezanjem, koa
stvo zemljine teže. Ako se oni naglo otpuste, pokret postaje pasivan, vrši se samo pod
uticajem zemljine teže. U vertikalnoi
ložaju m. triceps brachii koji je elcstenzor podlakta, svojom kontrakcijom pojačava
dejstvo zemljine teže i javlja se brz, ak
pokret. Pasivni pokreti se često primenjuju u fizikalnoj terapiji i sportskoj masaži.
3. Pokreti tela
Pokreti čovečjeg tela, s obzirom na dužinu svoga trajanja, dele se na spore i brze ili
balističke
red toga, pokreti se mogu podeliti na proste i složene. Kod prOstih pokreta u jednom
zglobu deluju i
no istovremeno više mišića, jer izolovani pokret jednog mišića je izuzetak. U čovečjem
telu odvijaj
uglavnom, samo složeni, koordinacionipokreti. Medutim, radi razumevanja suštine
složenih pokretan
hodno je upoznati najpre kod prostih pokreta dejstvo sinergista i antagonista.
Sinergisti i antagonisti. - Svaki pokretni zglob nalazi se u mišićnoj zamci ili kugli, u
zavisnos
broja svojih osovina. Mišićna kugla sastavljena je, u stvari, od vise mišićnih zamki, koje
okružuju zgl
svih strana. Svaka mišićna zamka sastoji se iz dva mišića ili iz dve mišićne grupe. koje
su po svorae
nom dejstvu suprotnog smera. Mišići koji u jednom zglobu vrše pokrete istog smera
nazivaju se sinei
Njihovi antagonisti su mišići koji u tome zglobu vrše pokret suprotnog smera.
\
v
X
Međusobni odnos sinergista i antagonista u pogledu njihovog dejstva je od veLikog
značaja za prirodne pokrete. Kod kon-
trakcije sinergista, antagonisti se. zahvaljujući rečipročnoj inervaciji (Sherrington),
postupno opuštaju i na taj način regulišu rad si-
nergista i koče brzinu pokreta. Ako pak dođe do istovremene kontrakcije i antagonista i
ako se rezultanta sila sinergista i antagoni-
sta poklopi s obrtnom tačkom. zglob prestaje da se kreće i u određenom položaju biva
fiksiran. Ovo se naročito često dešava kod
sporih pokreta i od velikog je značaja za olakšavanje pokreta u susednim zglobovima.
Zahvaljujuci ovom međusobnom dejstvu si-
nergista i antagonista, pokreti ćovečjeg tela su odmereni i ujednačeni. Kod brzih ili
balističkih pokreta najpre se kontrahuju antago-
nisti i istegnu pasivno sinergiste, da bi dobili što veću početnu dužinu [uzimanje
zamahapribacanjupredmeta). Posle toga stupaju na-
glo u dejstvo sinergisti i omogućavaju izvođenje balističkog pokreta. Pri završetku
balističkog.pokreta antagonisti ponovo stupaju u
dejstvo i koče pokret, da ne bi došlo do nekih oštećenja u zglobu. Ako je pokret naglo
zaustavljen spoljnim otporom, kao što je slu-
čaj pri udaru pesnice o sto, ovo završno dejstvo antagonista izostaje.
Suficijencija mišića. - Pri izvođenju pokreta jednozglobni mišići ne iscrpljuju potpuno
svoj intenzitet ni pri maksimalnoj
kontrakciji. Oni su uvek suficijentni, u stanju da na osnovu Weber-Fick-o\o° zakona
dužine dovedu pokret do kraja i da ostatak
svoga napona koriste za fiksiranje zglobova. Međutim, višezglobni mišici često postaju
insuficijentni, nemoćni, u zavisnosti od
položaja zglobova preko kojih prelaze. Oni su aktivno insuficijentni, predugački da
svojom kontrakcijom istovremeno u svim
zglobovima izvrše maksimalne pokrete. Pri pokretu suprotnog smera u tim zglobovima
oni postaju pasivno insuficijentni, pre-
kratki i dozvoljavaju kontrakciju svojih antagonista samo do određene granice.
Dvozglobni mišići zadnje lože buta su aktivno in-
suficijentni, nemoćni da svojom kontrakcijom istovremeno izvrše krajnju ekstenziju u
zglobu kuka i krajnju fleksiju u zglobu ko-
lena. Kada je koleno u ekstenziji, njihov antagonist, m. iliopsoas pregiba but samo do
oko 90°, jer su oni maksimalno istegnuti i
onemogućavaju dalji pokret. Ako se fleksijom u zglobu kolena dvozglobni mišići zadnje
lože olabave, m. iliopsoas nastavlja svoju
kontrakciju i priljubljuje but uz trbuh. Višezglobni mišići svojom aktivnom ipasivnom
insuficijencijom regulišu međusobni od-
nos susednih zglobova, što je od značaja za lakše održavanje ravnoteže tela.
Sloieni, koordinacionipokreti. - Složeni pokreti pribora za kretanje odvijaju se u više
zglobova pod uticajem većegbroja
mišićnih grupa ili pod uticajem čitavog mišićnog sistema. Pri sioženim pokretima
čovečjeg tela u mišićnom sistemu se obrazuju
kinetičke vijuge i kinetički lanci mišića. Kinetička mišićna vijuga sastoji se iz dva mišića
antagonista, koje povezuje kost ili fibro-
zna formacija. Kinetički mišićni lanac obrazuju mišići sinergisti, koji se preko kostiju i
fibroznih tvorevina nastavljaju jedni u
druge. Kinetički lanci mišićnog sistema su parni i mogu biti dugi ili kratki, u zavisnosti da
li se pružaju preko celog tela ili zahva-
taju samo pojedine njegove delove. Oni mogu da se spoje međusobno i da obrazuju
snažne mišićne zamke koje su u stanju da
drže ili podižu celo telo. Kinetjčki mišićni lanac može biti otvoren ili zatvoren, prema
tome da li su krajevi ekstremiteta slobodni
ili fiksirani za neki predmet.
U tokusloženih pokreta obrazujese veliki broj kinetičkih lanaca, u čiji sastav može da
ude skorosvaki mišić pod odre-
denim uslovima. Pri tome, uočavaju se kinetički lanci sinergista, mišića koji vrše pokret i
kinetički lanci njihovih antagonista, ko-
ji regulišu i koče pokret. Uopšte uzev, kod složenih pokreta deluje ceo mišićni sistem s
akcentuacijom u pojedinim svojim parti-
jama u zavisnosti od položaja tela i od uticaja spoljnih sila. Složen pokret se odvija pod
uticajem veće^broja nervnih centara,
kortikalnih i supkortikalnih, tj. delom u svesnoj i delom u podsvesnoj sferi centralnog
nervnog sistema. Covek je, uglavnom sve-
stan cilja do koga treba da dovede složen pokret, u ceo tok pokreta, "njegova
melodija", odvija se podsvesno i refleksno.
Analizapokreta. - Anatomska i mehanička analiza pokreta čovečjeg tela je od velikog
značaja za fizičko vaspitanje, za
fizikalnu terapiju i rehabilitaciju. Podaci iz sistematske anatomije mišićnog sistema o
pripojima i dejstvu pojedinih mišića mogu
se koristiti uglavnom samo kod prostih pokreta. Kod analize složenih pokreta važno je
najpre uočiti - koji se kinetički mišićni
lanci obrazuju, kakvo je njihovo dejstvo i medusobni odnos u početku, u toku i na kraju
pokreta, kao i koji su mišići pri tome u
tim lancima glavni nosioci pokreta. S obzirom na ogroman broj varijacija položaja tela i
njegovih delova, kao i na brzinu toka
složenih pokreta, anatomomehanička analiza dejstva mišićnog sistema kao celine je
veoma teška. Zasada, uglavnom je moguće
vršiti analizu pojedinih položaja i stavova kod složenih pokreta, a za ceo njihov tok
mogu se činiti samo pretpostavke, koje u da-
ljim istraživanjima treba odabirati i dokazati zakonima biologije i mehanike.
I.
MIŠIĆI TRUPA
Mišići trupa dele se na dorzalne i ventralne (si. 109). U dorzalne spadaju mišići leđa,
a u ventralne
- mišići trbuha, mišići grudnog koša i mišići vrata.
1. MIŠIĆILEĐA
Mišići leđa podeljeni su u dve osnovne grupe, površnu i duboku, koje se razlikuju u
pogledu obli-
ka, glavnog dejstva i nastanka.
Površni mišići leđa
Površna grupa se sastoji iz sirokih pljosnatih mišića koji polaze s rtnih nastavaka
kičmenih pršlje-
nova i jedni se završavaju na kostima ramena (spinohumeralm mišići), a drugi - na
zadnjim delovima reba-
га (spinokostalni mišići). Spinohumeralni mišići po svome položaju pripadaju ledima, a
po svojoj funkciji
ramenu, korenu gornjeg uda. Oni su u toku razvitka sekundarno prešli s ventralne na
dorzalnu stranu za-
četka, povlačeći za sobom svoje sudovno-živčane peteljke.
SI. 109. Poprečni presek mišića trupa u visini 2. slabinskog pršljena
Površni ili sekundarni mišići leđa raspoređeni su u tri sloja (si. 110, 111). U zadnjem
sloju su dvaši
ka trouglasta mišića, gore - trapezasti (m. trapezius) i dole - najširi leđni mišić (m.
latissimus dorsi). U sr
njem sloju su podizač lopatice (m. levator scapulae) i rombasti mišić (m. rhomboideus).
U dubokom slojuш
ze se zakržlj ali spinokostalni mišići, gomji i donji zadnji zupčasti (m. serratus posterior -
superior et infern
1. M. trapezius
On je širok trouglast mišić, koji svojom bazom polazi s gornje linije potiljačne kosti
(lineanm
superior), sa zadnje ivice vratne veze (lig. nuchae) i sa rtnih nastavaka svih grudnih
pršljenova, azavrši
se svojim vrhom na gornjoj usni lopatičnog grebena (spina scapulae) i na zadnjoj ivici
spoljnogb
ključnice (extremitas acromialis).
Inen'acija. - Ovaj mišić oživčen je od spoljne grane n. accesorius-а i od bočne grane
plexus cervicalis-n.
Dejstvo. - Ovaj mišić snažno zabacuje rame ka kičmenom stubu. Njegovi gornji
snopovi pod
rame i sprečavaju njegovo obaranje pod uticajem tereta. Donji snopovi obaraju rame ili
podižu trupp
ma fiksiranom ramenu. Donji i gornji snopovi, s obzirom na to da se pripajaju na
krajevima lopatia
grebena, istovremenom kontrakcijom obrću lopaticu oko uzdužne osovine, pri čemu
njen donji ugao
napred i nagore. Srednji i donji snopovi priljubljuju uz grudni koš unutrašnju ivicu
lopatice.
Kod oduzetosti trapezastog mišića rame je spušteno prema napred i lopatica je
odmaknuta od kičmenog stuba, nai
to njen donji ugao. Ruka ne može da se podigne sasvim do horizontale.
2. M. latissimus dorsi
To je trouglast mišić, koji se gornjim krajem svoje baze podvlači ispred trapezastog
mišića. lj
gova baza se pripaja na rtnim nastavcima 6 poslednjih grudnih i svih slabinskih
pršljenova, na središn
krsnom grebenu (crista sacralis mediana) i na zadnjem delu bedrenog grebena (crista
iliaca). Njegovi
četni deo je predstavljen pljosnatom aponevrozom, čija su vlakna srasla s površnim
listom grudnoslat
ske fascije (fascia thoracolumbalis). Pored toga, ovaj mišić se pripaja na tri poslednja
rebra i ponekad
donjem uglu lopatice, preko koga inače uvek prelazi. Od mesta svojih pripoja mišićna
vlakna konverg
ju, penjući se upolje, k ramenu. Završni deo najšireg leđnog mišića pokriva u vidu
spirale donju i pred
stranu m. teres major-a^prelazi ispred ramenice i završava se svojom tetivom u
međukvržnom žlebu
menice (sulcus intertubercularis).
Inen>acija - od n. thoracodorsalis-a.
Fustia
transversalis
M. quadratus
lumborum
■ M. transversus obdominis w|
M. obliquus interims il
abdominis
— M. abliquus exlernus
abdominis
M. psoas major
Peritoneum
Vagina m. recti abdominis
, « M. rectus abdominis
; Linea alba
Fascia tlioracolumb/ilis
Latissimus dorsi .
Vt. errector spinae
. M. transversospinalis
M. sternocleidomastoideus■ -.
М. trapezius ..
М. semispinalis
capitis
VI. splenius
M. levator scapulae
M. rhotnboideus
M. latissimus dorsi
Fascia thoracolumbalis-
(pars aponeurotica)
M. obliquus externus • -.
abdominis
Trigonum lumbale
(Petiti)
M. erector spinae
M. serratus anterior
M. serratus posterior
Trigonum lumbale
' superius (Grynfcllti)
' • M. obliquus internus
abdominis
SI. 110.Mišići leđa. Levo - prvi sloj, desno — drugi sloj
Dejstvo. - Najširi leđni mišićprivodi i uvrće nadlakticu, i to veoma snažno, ako je
ruka prethodno
bila podignuta u stranu ili napred (udarac sekirom). Ruke i oba najšira leđna mišića, levi
i desni, obrazu-
ju veoma snažan kinetički lanac, koji Rkod visa«ima oblik zamke i drži čovečje telo ili ga
podiže prilikom
svoje kontrakcije.
Kada su ruke fiksirane, rebarni snopovi ovog mišića podižu rebra i deluju kao
pomoćni udisači.
Spoljni delovi levog i desnog najšireg lednog mišića, kada su ruke fiksirane, svojom
istovremenom kon-
trakcijom povećavaju krivinu kičmenog stuba, pritiskuju poslednja rebra i deluju kao
snažni izdisači.
Zbog toga su ovi delovi kod dugotrajnog, hroničnog kašlja hipertrofirani.
3. M. levator scapulae
Polazi od zadnjih kvržica prva 4 vratna pršljena. Njegovi snopici savijaju oko spoljne
ivice m. sple-
nius-а prema nazad i dole i završavaju se na gornjem uglu lopatice (si. 110).
Inervacija - od n. dorsalis scapulae.
Dejstvo. - Povlači nagore i napred lopaticu. Ako je lopatica fiksirana, povlači nazad
vratni deo
kičmenog stuba.
4. M. rhomboideus
Rombasti mišićpruža se koso upolje i nadole od rtnih nastavaka poslednja dva vratna
i prva četi-
ri leđna pršljena ka unutrašnjoj ivici lopatice (si. 110).
Inervacija - n. dorsalis scapulae.
Dejstvo. - Ovaj mišić povlači lopaticu naviše i unutra, prema kičmenom stubu. On je
antagonist
m. serratus anterior-a u odnosu na unutrašnju ivicu lopatice, koja spaja ova dva mišića
istog pravca. Ova
dva mišića obrazuju zajedno snažnu mišićnu vijugu, koja drži lopaticu priljubljenu uz
grudni koš.
5. Spinokostalni mišići
1. M. serratus posterior superior. - Silazi upolje od rtnih nastavaka dva zadnja
vratna i
grudna pršljena ka 2-5. rebru, lateralno od rebarnih uglova (si. 111).
2. M. serratus posterior inferior. - Penje se upolje od rtnih nastavaka dva zadnja
grudna i
slabinska pršljena ka donjoj ivici 4 poslednja rebra.
Izmedu ova dva mišića nalazi se zategnuta tanka, prozračna tetivna opna, koja je
srasl
šnim listom torakolumbalne fascije. Umesto ove opne kod nekih sisara postoji mišićna
ploča.
Inervacija - nn. intercostales
Dejstvo. - Gornji zupčasti mišić podiže rebra, a donji ih obara i deluju kao vrlo slabi
por
spiratorni mišići.
Duboki ili primarni mišići leđa pružaju se u vidu dve uzdužne mišićne mase pored
rtnog
od zadnjeg dela koštanog karličnog prstena do baze lobanje (si. 109, 111). U
slabinskom delut
obrazuju snažnu, masivnu mišićnu masu, a idući naviše, istanjuju se postupno i razlažu
u sve veći
šićnih jezičaka, koji se pripajaju na mišićnim nastavcima pršljenova i na zadnjim
delovima rebar;
va masa u vratnom delu trupa ponovo zadebljava u posebne anatomske i funkcionalne
jedin:
omogućavaju raznovrsnost i preciznost pokreta vrata i glave.
Duboki mišići leđa rasporedeni su u dva sloja, površni i duboki. U površnom sloju su
dv
mišić opružač hrptenjače (m. erector spinae) i površnije od njega, u vratnom delu trupa
- zavojni i
splenitis). U dubokom sloju, uz kičmeni stub, nalaze se mnogobrojni kratki, metamerički
mišić
nastavaka dva susedna pršljena i dug, jako složeni poprečno-hrptenični mišić (m.
transversospinal!
ki, metamerički mišići pružaju se izmedu rtnih nastavaka (mm. interspinales), između
poprečnih
ka (mm. intertransversarii) i između potiljačne kosti i prva dva vratna pršljena
(subokcipitalni rr,
Duboki mišići leđa
Duboki mišići leđa oži
od zadnjih grana kičmenih živ;
1. M. erector spinae
Idući od rtnog grebenai
sastav opružača hrptenjače ula;
šića: hrptenični (m. spinalis), na
longissimus) i bedreno-rebarni
costalis) (si. 111).
a) M. spinalis. - Hrptenični IT
se samo u grudnom i vratnom delu truf
grudni deo (m. spinalis thoracis) polazi
stavaka poslednja dva grudna i prva tri
pršljena i završava se na rtnim nastavi
do 9. grudnog pršljena.
Njegovvratni deo predstavlj;
ni mišić vrata (m. spinalis cervicis) i 1
mišić glave (m. spinalis capitis). Hrptet
vrata je nestalan. Njegovi snopici pola;
nastavaka poslednja dva vratna i prva
na pršljena i završavaju se na rtnim nas
i 3. vratnog pršljena. Hrptenični mišić s
zi snopićima od rtnih nastavaka pn
grudnih pršljenova i priključuje se ui
ivici polurteničnog mišića glave (m. se
capitis) i s njime se završava na potiljai
b) M. longissimus. - Najduži
SI. 111. Mišići leđa. Levo - treći sloj, desno - ćetvrti sloj
ža se od krsne kosti do mastoidnog nas
poočne kosti. Njegov najvec'i, grudm d
gissimus thoracis) polazi s krsne kosti i
spoljne i unutrašnje snopove. Unutrašr
se završavaju na vrhovima poprečnih nastavaka grudnih i slabinskih pršljenova. a
spoljni snopovi - na vrhovima rebarnih nasta-
vaka 1. do 4. slabinskog pršljena i na donjim ivicama 2. do 12. rebra.
Gornjem kraju grudnog dela ovog mišića, s njegove medijalne strane, priključuju se
dva pojačanja, najduži mišić vrata
(m. longissimus cen'icis) i najduži mišić glave (m. longissimus capitis). Snopovi najdužeg
mišića vrata polaze s poprečnih nastavaka
prva 4 ili 6 grudnih pršljenova i završavaju se na poprečnim nastavcima 2-5. vratnog
pršljena. Medijalno od ovog mišića nalazi se
m. longissimus capitis, koji polazi snopovima od poprečnih nastavaka prvih 3 do 5
grudnih pršljenova i poslednja 3 ili 4 vratna, a
završava se na mastoidnom nastavku {processus mastoideus) slepoočne kosti.
c) M. iliocostals. - Bedreno-rebarni mišić pruža se od bedrenog grebena do vratnih
pršljenova. Njegov slabinski deo
(m. iliocostalis lumborum) završava se unutrašnjim snopovima na vrhovima rebarnih
nastavaka slabinskih pršljenova, a spoljnim
snopovima na donjim ivicama 6 poslednjih rebara.
Medijalno od slabinskog dela ovog mišića pružaju se snopovi njegovog grudnog (m.
iliocostalis thoracis) i vratnog dela
(m. iliocostalis cen'icis), koji polaze od gornjih ivica 3. do 12. rebra i završavaju se na
donjim ivicama prvih 6 rebara i na popreč-
nim nastavcima poslednjih 5 vratnih pršljenova.
Dejstvo. - M. erector spinae pri obostranoj kontrakciji snažno opruža ceo kičmeni
stub i glavu. Pri
jednostranoj kontrakciji on savija bočno kičmeni stub i glavu i okreće ih na svoju stranu.
Kod bočnog sa-
vijanja povoljnije uslove za dejstvo ima m. iliocostalis nego ostala dva mišića, pošto je
krak njegove sile
veći.
2. M. splenius
Zavojni mišić penje se od rtnog grebena koso upolje, pozadi i spolja od dubokih mišića
vrata, ko-
je svojim tonusom drži priljubljene uz kičmeni stub (si. 111). Njegovi snopici nastavljaju
od rtnog grebe-
na pravac snopova m. transversospinalis-a sa
M. obliquus capitis sup.
M. obliquus capitis inf. —-
M. semispinalis capitis
M. trartsversospinalis
Mm. levatures
costar. brev.
Mm. levalores cost longi
M. rectus capitis
posterior minor
M. rectus capitis post nuijor
M. longiss. cap.
M. longiss. cerv.
iliocostalis cervids
M. iliocostalis
■M. longiss.
suprotne strane tela i sa njima obrazuju mišić-
nu vijugu za obrtanje glave i gornjeg dela kič-
menog stuba.
Gornji, širi deo ovog mišic'a predstavlja m. sple-
nius capitis. On polazi s rtnih nastavaka od 3. vratnog do
3. grudnog pršljena i završava se na mastoidnom nastav-
ku slepoočne kosti i na gomjoj liniji potiljačne kosti (li-
nea nuchae superior).
Donji deo ovoga mišića, m. splenius cervicis pe-
nje se koso upolje od rtnih nastavaka 3-6. grudnog pr-
šljena i završava poprečnim nastavcima 1. i 2. vratnog
pršljena.
Dejstvo. - Zavojni mišić opruža, nagi-
nje i okreće glavu i vrat na svoju stranu.
3. M. transversospinal
Pruža se neposredno uz kičmeni stub,
od krsne kosti do 2. vratnog pršljena (si. 112).
Mnogobrojni snopici ovog mišića polaze od
poprečnih nastavaka pršljenova i, upravljeni
koso unutra i naviše, završavaju se na rtnim
nastavcima i lukovima susednih gornjih pršlje-
nova. Njegovi snopici prema broju preskoče-
nih pršljenova, odnosno prema svojoj dužini
svrstavaju se u slojeve i obrazuju: mišiće obrta-
če (mm. rotatores), mnogokraki mišić (m. multi-
fidus) i poluhrptenični mišić (m. semispinalis).
a) Mm. rotatores. 11 do 12 na broju, nalaze se
samo u grudnom delu. Oni su najkraći, nalaze se u najdubljem sloju i pružaju se koso
nagore i unutra od vrhova poprečnih na-
stavaka do lukova susednih gornjih pršljenova.
b) M. multifidus je u celini perast i najjači u svom slabinskom delu. Njegovi
snopic'i, idući koso naviše i unutra, preska-
ču jedan do tri pršljena i završavaju sena rtnim nastavcima.
c) M. semispinalis nalazi se samo u grudnom i vratnom delu trupa i predstavlja
površni sloj poprečno-hrpteničnog mišića.
Snopici grudnog dela (m. semispinalis thoracis) polaze s poprečnih nastavaka 7-11.
grudnog pršljena i završavaju se na
rtnim nastavcima poslednja dva vratna i prva četiri grudna pršljena.
SI. 112. Mišici leđa
Levo - najdublji, Ćetvrti sloj, desno - shema pripoja mišića tre-
ćeg sloja
Snopici vratnog dela (m. semispinalis cen'icis) polaze od poprečnih nastavaka prvih 6
grudnih pršljenova i završavaj
rtnim nastavcima od 2. do 5. vratnog pršljena. Ovaj mišić pokriven je poluhrpteničnim
mišićern glave (m. semispinalis capitis
snopic'i polaze s poprečnih nastavaka prvih 6 grudnih i poslednja 4 vratna pršljena i
završavaju se na potiljačnoj kosti, izn
njene gornje i donje linije (si. 111).
Dejstvo. - Poprečno-hrptenični mišić pri obostranoj kontrakciji opruža kičmeni stub i
glavu,
jednostranoj akciji on savija bočno kičmeni stub i glavu i okreće ih na suprotnu stranu.
Njegova obit
komponenta je utoliko veća ukoliko su mu delovi kosije postavljeni, bliži horizontalnoj
liniji.
4. Mm. interspinales
Parni mali mišici izmedu rtnih nastavaka pršljenova. U grudnom delu postoje samo
na njegov
krajevima. Ovi mišići su slabi opružači kičmenog stuba.
5. Mm. intertransversarii
Pružaju se između poprečnib nastavaka pršljenova. U grudnom delu su zakržljali. U
vratno
slabinskom delu trupa ovim mišićima se priključuju zakržljali međurebarni mišići (mm.
intertranmn
anteriores cervicis etmm. intertransversarii laterales lumborum). Međupoprečni mišići
vrše slabo bočno
vijanje kičmenog stuba.
6. Subokcipitalni mišici
Izmedu potiljačne kosti i prva dva vratna pršljena nalaze se pet kratkih mišića glave,
četiri zad
i jedan bočni. U zadnje mišiće spadaju dva prava, veliki i mali, i dva kosa, gornji i donji
(si. 112). Subol
pitalne mišiće oživčavaju zadnja i prednja grana 1. vratnog živca.
1. M. rectus capitis posterior minor pruža se od zadnje kvržice atlasa nagore do
ispred unutrašnje trećine donje linije
tiljačne kosti (linea nuchae inferior).
2. M. rectus capitis posterior major penje se lateralno od prethodnog mišića, od
rtnog nastavka 2. vratnog pršljena;
pred srednje trećine donje linije potiljačne kosti.
3. M. obliquus capitis superior pruža se od poprečnog nastavka atlasa nagore i
unutra do ispred spoljne trec'inedon
nije potiljačne kosti.
4. M. obliquus capitis inferior spušta se od poprečnog nastavka atlasa koso unutra
do rtnog nastavka 2. vratnog pršlj
Kroz trouglasti prostor između oba kosa i velikog pravog mišića glave (Arnold-ov
trougao) prolazi a. veriebralis,
svog ulaska u lobanjsku duplju.
5. M. rectus capitis lateralis polazi od prednjeg dela poprečnog nastavka atlasa i
završava se na potiljačnoj kosti, sp
od njenog kondila.
Dejstvo. - Oba prava mišića su opružači glave. Kosi mišići okreću glavu i to donji na
svoju stn
a gornji na suprotnu stranu. Bočni pravi mišić pregiba glavu u stranu.
Dejstvo dubokih mišića leđa
Duboki mišići leda povezuju kičmeni stub za koštani karlični prsten kao snažne,
zategnutei
stične vrpce, i svojim međusobno odmerenim pokretima osiguravaju njegov normalan
pravac i stabili
pri raznim pokretima i stavovima tela. Pored toga, oni se suprotstavljaju dejstvu spoljnih
sila, zemljine
že i tereta, kao i dejstvu mišića ventralne strane trupa, koji utiču na kičmeni stub
indirektno prekosv
pripoja na rebrima i karličnom pojasu.
Duboki mišići leda pri obostranoj kontrakciji snažno opružaju kičmeni stub i glavu ili
se sv<
postupnim opuštanjem suprotstavljaju dejstvu zemljine teže prilikom fleksije trupa i
glave. Oni sun;
zvijeniji u vratnom i slabinskom delu kičmenog stuba, čije lordoze povećavaju znatno
krak njihove!
omogućuju im efikasnije dejstvo, što je od velikog značaja za normalnu statiku i
dinamiku trupai gl
Pored toga, duboki mišići leda povlače zadnji deo karlice i vrše njeno obaranje. Nagib
karlice postaje
ći, ugao promontorijuma oštriji.
Kod obostrane oduzetosti dubokih mišića leda, osoba zabacuje težište gornje
polovine tela i drži ga u ravnotezi
jom ventralnih mišića trupa. Gornji deo trupa je povijen napred da bi se olakšalo dejstvo
gornjih ekstremiteta. Prilikom us
nja iz sedećeg položaja osoba mora da se odupre o svoja kolena, da najpre zabaci trap i
zatim da se uspravi.
Pri jednostranoj kontrakciji duboki mišići leda savijaju bočno, na istu stranu, kičmeni
stub,
samo u početku, a zatim se pokret odvija pod uticajem zemljine teže. Dejstvo zemljine
teže u toku di
pokreta biva regulisano postupnim otpuštanjem dubokih mišića suprotne strane tela.
Kod jednostrane oduzetosti m. erector spinae kičmeni stub se povija prema zdravoj
strani (skolioza). Akojeodu
transversospinalis, kičmeni stub se povija i okrede ka bolesnoj strani tela.
Fascije Seđa
Pljosnate mišic'e leđa pokriva tanka, potkožna fascija. Duboki mišići leđa nalaze se u
duplikaturi
snažne grudno-slabinske fascije (fascia thoracolumbalis), koja se svojim zadnjim listom
pripaja na rtom
grebenu, a prednjim listom na vrhovima poprečnih nastavaka kičmenih pršljenova (si.
109). Grudno-sla-
binska fascija je vrlo snažna u slabinskom delu trupa, a, idući naviše, ona se postupno
istanjuje i nastavlja
u fasciju potiljka (fascia nuchae). Zadnji list njenog slabinskog dela pojačavaju
descendentna tetivna vlak-
na najšireg leđnog mišića, a prednji list horizontalna tetivna vlakna m. transversus
abdominis-a.
2. MIŠIĆI TRBUHA
Izmedu grudnog koša i gornje ivice karlice zategnuti su snažni pljosnati mišići
trbušnog zida, koji
se u morfološkom i funkcionalnom pogledu dele u dve grupe, prednje-bočnu i zadnju. U
prednje-bočnu
grupu spadaju pet mišića, tribočna i dva prednja (si. 109,113,114). Bočni trbušni mišići
su: jedanpopreč-
ni (/?. trarisversus abdominis) i, spolja od njega, dva kosa, unutrašnji (m. obliquus
internus abdominis) i spo-
ljašnji (m. obliquus externus abdominis). Njihove široke, pljosnate tetive u prednjem
trbušnom zidu obra-
zuju snažnu aponevrotičnu ploču, u čijoj duplikaturi se nalaze dva mišića, pravi trbušni
(m. rectus abdomi-
nis) i, ispred njegovog donjeg kraja - piramidalni (m. pyramidalis).
U zadnjem trbušnom zidu, pored već ranije opisanih leđnih mišića, nalazi se i
četvrtasti slabinski
mišić (m. quadratics lumborum) (si. 109, 111, 112).
1. M. rectus abdominis
Pravi trbušni mišić nalazi se uz srednju liniju trbuha. On polazi s prednje strane 5,6. i
7. rebarne hr-
skavice i s vrha grudne kosti, a završava se na preponskoj kosti, medijalno od njene
kvržice (tuberculumpu-
bicum). Mišićno telo je pljosnato i na njegovoj prednjoj strani vide se 3 ili 4 poprečne
tetivne linije (intersec-
tiones tendineae), od kojih se tri nalaze iznad pupka, a četvrta, nestalna - ispod (si.
113). Tetivne linije fiksi-
raju in situ pravi trbušni mišić, jer su srasle za prednji zid njegovog aponevrotičnog
omotača. U funkcional-
nom pogledu, опелкЈјисијиm.
rectus abdominis u zajednički
mišićni sistem prednje-bočnog
zida trbušne duplje.
Inervacija - nn. interco-
stales VII-XII i prednja grana
1. slabinskog živca.
2. M. pyramidalis
To je mali trouglasti
mišić, čiji je vrh pričvršćen uz
donji deo bele linije trbuha (li-
nea alba). Svojom bazom on se
pripaja na preponskoj kosti, is-
pred tetive pravog trbušnog
mišića (si. 113). Ovaj mišić za-
teže belu liniju trbuha. Kod si-
sara torbara on je dobro razvi-
jen i ulazi u sastav prednjeg zi-
da trbušne torbe.
Inervacija-nn. interco-
stalis XII i prednja grana 1.
slabinskog živca.
M. pectoralis major
M. subclavius
.M. pectoralis minor
M. obliquus abdominis
externus
Vagina m. recti
abdominis
Umbilicus "
АМт. intercostales
M. rectus abdominis
M. obliquus abdominis
internus
Annulus inguinalis
subcutaneus
M. pyramidalis ""Lig.'inguinale (Pouparti)
SI. 113. Mišići trupa, spreda I
3. M. obliquus externus abdominis
Spoljni kosi trbušni mišić polazi sa spoljne strane poslednjih 7 ili 8 rebara mišićnim
zupcii
kojih se 5 gornjih ukrštaju sa zupcima m. serratus anterior-а, a donja s rebarnim
snopovima m. lati
dorsi. Mišićna vlakna poslednjih zubaca pružaju se koso nadole i napred i završavaju na
prednjej
bedrenog grebena. Ova vlakna sa spoljnom ivicom m. latissimus dorsi i s bedrenim
grebenom ogran
ju trouglasti prostor (trigonum lumbale-Petiti), koji predstavlja jodnu od slabih tačaka
zadnjeg trbušn
da. Ostala mišićna vlakna spoljnog kosog trbušnog mišića silaze koso prema napred i
blizu spoljnt
m. rectus abdominis-a nastavljaju se u široku, pljosnatu tetivu, koja ulazi u sastav
prednjeg zida apoi
tičnog omotača pravog trbušnog mišića.
Inervacija - nn. intercostales V-XII i n. lumbalis I.
4. M. obliquus internus abdominis
Unutrašnji kosi trbušni mišić polazi od donjeg kraja grudno-
slabinske fascije, od bedrenog grebena i od spoljne polovine pre-
ponske veze. Njegova mišićna vlakna pružaju se koso nagore i na-
pred, šireći se u vidu lepeze. Zadnja mišićna vlakna završavaju se na
donjoj ivici tri poslednja rebra, a ostala prelaze u tetivna u blizini
spoljne ivice m. rectus abdominis-а. i ulaze u sastav njegovog apone-
vrotičnog omotača. Mišićna vlakna, koja polaze od preponske veze,
pružaju se u vidu luka medijalno i nadole i završavaju svojim tetiv-
nim vlaknima na gomjoj ivici preponske kosti (si. 113). Ova lučna
tetivna vlakna srastaju s tetivnim vlaknima poprečnog trbušnog mi-
šića istog pravca i obrazuju ujedinjenu tetivu (falx inguinalis s. tendo
conjunctivus).
Zadnja mišićna vlakna m. obliquus internus abdominis-а ograničavaju sa spolj-
nom ivicom m. erector spinae i s 12. rebrom Grynfellt-ov četvrtasti prostor, jednu od
sla-
bih tačaka zadnjeg trbušnog zida (v. si. 110).
Inervacija - nn. intercostales VIII-XII i n. lumbalis, I.
5. M. transversus abdominis
Poprečni trbušni mišić polazi s unutrasnje strane 6 posled-
njih rebarnih hrskavica, od prednjeg lista grudno-slabinske fascije,
od unutrasnje usne bedrenog grebena i od spoljne polovine prepon-
ske veze. Odatle se mišićna vlakna pružaju napred i u blizini pravog
trbušnog mišića prelaze u tetivna. Granica prelaza mišićnih vlakana
u tetivna ima oblik lučne linij e (linea semilunaris - Spigeli), konkavne
prema unutra.
Od donjih ivica m. transversus-а i m. obliquus internus abdominis-а odvajaju
se mišićna vlakna, koja se priključuju omotaču semene vrpce kod muškaraca ili
obloj vezi materice kod žena i obrazuju m. cremaster.
Inervacija - nn. intercostales VI-XII i n. lumbalis I.
6. M. quadratus lumborum
Četvrtasti slabinski mišić pruža se izmedu donje ivice 12. rebra i bedrenog grebena.
Semt
zadnji sloj ovog mišića pomoću kosih jezičaka pripaja se i na vrhovima rebarnih
nastavaka prva 4sla
ska pršljena. Ovaj mišić obara 12. rebro i pomaže pri bočnom savijanju slabinskog dela
kičmenogsti
Inervacija - bočne grane plexusa lumbalis-a.
Aponevrotična ploča prednjeg zida
Aponevroze levih i desnih bočnih trbušnih mišića sjedinjuju se i obrazuju snažnu
tetivnupld
prednjem zidu trbuha (si. 109,113). Na ovoj ploči razlikuju se dve vertikalne
duplikature, leviid
omotač pravog trbušnog mišića (vagina m. recti abdominis), koje razdvaja središna,
bela linija trbuha (I
M. serratus
anterior
Linea alba —'
M. transversus
abdominis
M. rectus abdominis
Aponeurosis m.
transversi
Annulus inguinalis
abdominis
Lacuna musculorum
Lacuna vasorum
SI. 114. Mišici trupa, spredah
alba). Isto tako, razlikuju se i dva zadebljanja, levai desna preponska veza (lig.
inguinale - Pouparti), koja
označavaju granicu aponevrotične ploče prema nogama.
1. Vagina m. recti abdominis. - Prednji zid omotača pravog trbušnog mišića
obrazuju aponevroze m. obliquus externus ab-
dominis-* i prednji list aponevroze m. obliquus interims abdonunis-а. U sastav njegovog
zadnjeg zida ulaze zadnji list aponevroze
unutrašnjeg kosogi aponevroza poprečnog trbušnog mišića. Zadnji list omotača postoji
samou gornjim dvema trećinama, do na
4—5 cm ispod pupka i njegovu granicu označava lučna linija (linea arcuata - Douglasi).
koja je konkavna nadole.
2. Linea alba. - Bela linija trbuha pruža se od vrha grudne kosti do gornje ivice
preponske simfize. Na njenom sred-
njem delu nalazi se pupčani otvor (anulus umbilicalis). Ona je iznad pupčanog otvora
široka oko 2 cm, a ispod pupka je uzana, li-
nearna.
3. Lig. inguinale - Pouparti. - Preponsku vezu sačinjavaju uglavnom tetiva vlakna
m. obliquus externus abdominis-а, koja
su zategnuta između bedrene bodlje (spina iliaca anterior superior) i preponske kvržice
(tuberculum pubicum), i fibrozna vlakna
koja dolaze, kao pojačanje, od široke fascije buta (fascia lata).
Preponska veza ima oblik spljoštene vrpce, na kojoj se razlikuju gornja i donja
strana. S prednjom ivicom karlične kosti
ona ograničava subingvinalni otvor, koji je sa arcus iiiopectineus-om, fibroznim
pojačanjem bedrene fascije (fascia iliaca), podeljen
na spoljni, mišićni zjap (lacuna musculorum) - za prolaz m. iliopsoas-a i butnog živca - i
na unutrašnji, sudovni zjap (lacuna vaso-
rum) - za prolaz butne arterije i vene.
Raspored tetivnih vlakana aponevrotične ploče prednjeg trbušnog zida objašnjava
međusobni odnos prednje-bočnih tr-
bušnih mišića u pogledu njihove funkcije. Njena duboka vlakna pružaju se poprečno i
povezuju levi i desni m. transversus abdo-
mini u jedan zajednički mišićno-aponevrotični pojas trbušnog zida. Raspored njenih
površinskih tetivnih vlakana, koja dolaze od
kosih trbušnih mišića, različit je ispod i iznad pupka. Iznad pupka tetivna vlakna m.
obliquus externus abdominis-а pružaju se koso
nadole i unutra, i kod bele linije trbuha poniru u dubinu i nastavljaju se tetivnim
vlaknima m. obliquus internus abdominis-a sa su-
protne strane tela. Na taj način iznad pupka levi i desni kosi trbušni mišići obrazuju dve
kose mišićne vijuge, koje se medusobno
ukrštaju perpendikularno. U visini bele linije, između njihovih ukrštenih tetivnih vlakana,
postoje sitni otvori za prolaz površnih
krvnih sudova i živaca. Ovi otvori mogu da se prošire i da kroz njih, kod povećanog
intraabdominalnog pritiska, ispada preperi-
tonealno masno tkivo (herniae epigastricae). Ispod pupka tetivna vlakna levih i desnih
kosih trbušnih mišića spajaju se kod linije
u vidu luka i obrazuju lučnu mišićnu vijugu, čije je teme okrenuto nadole. Od temena
lučne vijuge odvajaju se nishodni snopici,
koji ulaze u sastav bele linije. Prilikom kontrakcije lučne mišićne vijuge prednjeg
trbušnog zida ovi nishodni snopici sprečavaju
podizanje i ispravljanje njenog temena.
Dejstvo prednje-bočnih mišića
Prednje-bočni mišići, spojeni aponevrotičnom pločom prednjeg trbušnog zida,
obrazuju u funkci-
onalnom pogledu jedan mišićni sistem, kojipreko svojih pripoja na rebrima i-karlici
deluje nazglobove-
kičmenog stuba i vrši pokrete trupa:fleksiju, bočno savijanje i uvrtanje. Pored toga, kao
mišićni sistem, oni
deluju na organe trbušne duplje i, indirektno, preko prečage i rebara, na organe grudne
duplje.
Bočno savijanje trupa vrše zadnji delovi kosih trbušnih mišiča, koji se ukrštaju
međusobno perpen-
dikularno i predstavljaju deo mišićnog lanca između velikog trohantera butne kosti i
baze lobanje. Ovaj
lanac kosih, međusobno ukrštenih mišića, u stanju je da savija bočno trup i glavu
znatno vise nego u slu-
čaju kada bi bio sastavljen od pravih mišića.
Fleksiju trupa vrše svojom istovremenom kontrakcijom pravi trbušni mišići i obe,
leva i desna ko-
sa mišićna vijuga prednjeg trbušnog zida. Oni su po svome dejstvu antagonisti dubokim
mišićima leda. U
stojećem stavu, prilikom ekstenzije trupa, oni svojim postupnim opuštanjem koče
dejstvo zemljine teže i,
ponekad, prilikom nagle ekstenzije trupa, mogu da naprsnu, naročito pravi trbušni
mišić.
U ležećem položaju pravi trbušni mišići i obe kose vijuge, i to pretežno njihove
gornje polovine, svojom kontrakcijom u
zajednici saslabinsko-bedrenim mišićima dižu trup u sedeći položaj, ili ga svojim
postupnim opuštanjem vraćaju opet u početni
položaj. Isto tako, kod podizanja i spuštanja nogu, bilo u ležećem položaju,) bilo pri
uporu, oni se zatežu i fiksiraju karlicu, spre-
čavaju njeno obrtanje napred pod uticajem zemljine teže. Kod ovih pokreta, za razliku
od prethodnih, zatežu se pretežno donji
delovi obeju kosih vijuga i pravih trbušnih mišica (Mathias). U ležećem uporu, pri
oslanjanju na šake i na prste stopala, pravi tr-
bušni mišići i obe kose vijuge svojom zategnutošću sprečavaju propadanje slabinskog
dela kičmenog stuba pod uticajem zemlji-
ne teže.
Prvi trbušni mišići na svom gornjem kraju nastavljaju se preko grudne kosti u
prednje mišiće vrata, u pothioidnu i nat-
hioidnu grupu. Kod nekih sisara oni se pružaju čak do 2. rebra.
Uvrtanje trupa vrše kose mišićne vijuge prednjeg trbušnog zida. Kosa mišićna vijuga
na svom gor-
njem kraju nastavlja se prema ramenu i kičmenom stubu s drugim mišićima.
Kosa mišićno-aponevrotična vijuga prednjeg trbušnog zida nastavlja se prema
ramenu trbušnim delom m. pectoralis
major-а, koji pri fleksiji trupa povlači ruke nadole i unutra. Preko m. serratus anterior-а,
unutrasnje ivice lopatice i m. rhomboide-
Lis-a ona se nastavlja do kičmenog stuba, a s druge strane -preko rebara, m.
transversospinalis-ai m. splenius-а na suprotnoj strani
tela - dospeva do vratnog dela kičmenog stuba i baze lobanje. Na svom donjem kraju
mišićna vijuga prednjeg trbušnog zida stu-
pa u intiman odnos sa fascia lata i s mišićnim vijugama noge, koje joj omogućuju
stabilnu, fiksnu tačku za njeno dejstvo kod slo-
ženih pokreta trupa i gornjih udova ili, pak, omogućuje zajedničko njihovo dejstvo kod
složenih pokreta celog tela.
Na organe trbušne duplje prednje-bočni mišići deluju svojim tonusom, držeći ih in
situ, a
kontrakcijom, kao trbušna presa (prelum abdominale), vrše pražnjenje njihovih sadržaja
(porođaj,
ćanje, defekacija).
Trbušne organe in situ drži svojim tonusom, uglavnom, poprečna vijuga. Poprečna
vijuga, koja povezujelevii
transversus abdominis, svojom kontrakcijom uvlači prednji trbušni zid i stvara struk.
Ona se može da kontrahuje izolovi
mo pojedinim svojim delovima. Njeni gornji snopovi sužavaju donji otvorgrudnog koša,
obaraju rebra i deluju kaoeki
Njeni donji snopovi, pojačani pozadi donjim delovima pravih trbušnih mišića a spreda
lučnom vijugom kosih trbušni
odupiru se dejstvu zemljine teže na trbušne organe. Lučna vijugaje karakteristična za
uspravan stav čoveka, jersekao|
odupire pritisku organa, koji je najveći u donjem delu trbušne duplje.
Kao trbušna presa deluju svi prednje-bočni trbušni mišići svojom kontrakcijom u
zajednici s prečagom i mišifi
neuma. Kod kontrakcije ovih mišića pritisak u trbušnoj duplji se naglo povećava, i da ne
bi prečaga, kao tanak i relatii
mišić, bila potisnuta naviše, osoba mora prethodno da duboko udahne i da zatvaranjem
glasne pukotine spreči izlazah
iz pluća, koja dobijaju ulogu rezistentnog oslonca, naročito, ako se pri tome ekspiratorni
mišići zategnu i povećajupi
grudnoj duplji. I]
Prednje-bočni trbušni mišići deluju i kao respiratorni mišiđ. Izazivajući povecanje ili
smanjenje pritiska utrbu!
plji svojim naizmeničnim zatezanjem i opuštanjem pod uticajem nervnogsistema, oni
povlače ili potiskuju prečaguidel
udisaći ili izdisači. Svojom snažnom kontrakcijom prednje-bočni trbušni mišići obaraju
prednji zid grudnog košai vršeft
ekspiraciju.
U stojećem stavu prednje-bočni mišici svojom težinom i svojim tonusom stalno
povlače prednji zid grudnogkos
toga se rebra, koja se kod novorođenčeta pružaju napred skoro horizontalno, u toku
rastenja spuštaju, dobijajući postep
kosiji pravac. U ležećem položaju ovo dejstvo prednje-bočnih trbušnih mišića nestaje i
prednji delovi rebara se malopi
Kod oduzetostiprednje-bočnih mišića trbuh dobijaoblik torte, trupjepovijen napred j
njegovo težištejeregulL
mo dubokim mišićima leda. Karlica je nagnuta napred. Leda su sedlasta, jer je slabinska
lordoza jako izražena, a grudn
slabo.
Fascije trbušnog zida
Površnu stranu prednje-bočnih mišića pokriva tanka, potkožna fascija. Njihovu
dubokus
kao i ostale zidove trbušne duplje, oblaže tanka poprečna fascija (fascia transversalis).
Poprečnafas
u visini slabih tačaka trbušnog zida pojačana snopovima fibroznih vlakana.
Slabe tačke trbušnog zida
Na trbušnom zidu normalno postoje manje rezistentna mesta na kojima se pod
odredenimu
ma pojavljuju trbušne kile (herniae). Ova mesta se nalaze ili između trbušnih mišića, ili
predstavlja}
statke embrionalnih otvora i kanala, koji nisu dovoljno obezbeđeni mišićno-
aponevrotičnim form
ma. Kod povećanog pritiska u trbušnoj duplji, najčešće kod fizičkih napora, manje
rezistentna mea
bušnog zida popuštaju, i postupno se ispupčavaju u vidu kesa, u koje prodiru organi iz
dubljih sloje
bušnog zida ili organi sadržani u trbušnoj duplji.
Najvažnije slabe tačke - pupak (umbilicus), preponski kanal (canalis inguinalis) i
butnij
(anulus femoralis) - na kojima se najčešće javljaju kile, nalaze se na prednjem
trbušnorn zidu. Prep
kanal i butni prsten su parni i nalaze se u preponama, na granici prednjeg trbušnog zida
prema do
udu.
1. Umbilicus. - Pupčani otvor (anulus umbilicalis) nalazi se na srednjoj liniji
prednjeg trbušn
da, u visini međupršljenskog koluta između 3. i 4. slabinskog pršljena. On je s prednje
strane zat
kožnim ožiljkom, zaostatkom pupčane vrpce, a sa zadnje strane fibroznim pojačanjem
poprečnetrl
fascije.
Na rubu pupčanog otvora završavaju se četiri Sbrozne veze, jedna gornja i tri donje.
Gornja veza, lig. teres hept
lazi ka hilusu jetre i predstavlja zaostatak obliterisane pupčane vene. Tri donje pupčane
veze, jedna srednja i dve bočne
ka vrhu i bočnirn ivicama mokraćne bešike. Srednja veza (lig. umbilicale medianum)
predstavlja zaostatak oblitensanogura
embrionalnog kanala, koji je povezivao mokraćnu bešiku i alantois. Bočna veza (lig.
umbilicale laterale) jeste obliterisani
tak pupčane arterije. Na prednjem trbušnom zidu tri donje pupčane veze izazivaju
nabore zidnog peritoneuma (plica ml
mediana etplicae umbilicales mediates), između kojih se nalaze dve plitke nadbešične
peritonealne jame (fossae supraves
2. Canalis inquinalis. - Kroz preponski kanal, koji se nalazi u muskulaturi prednjeg
trbušno
iznad preponske veze (lig. inguinale-Pouparti), prolazi kod muškaraca semena vrpca
(funiculus spei
cus), a kod žena obla veza materice (lig. teres uteri).
Na preponskom kanalu razlikuju se četiri zida i dva otvora. Njegov donji zid gradi
preponska veza, a prednji zid
nevroza m. obliquus externus abdominis-a. Na medijalnom delu prednjeg zida
aponevroza spoljnog kosog mišića se cepa
kraka, unutrašnji (crus mediate) i spoljašnji (crus laterale), između kojih se nalazi
površni otvor preponskog kanala (anulus ingui-
nalis superficiatis). Ovaj otvor okružuju spolja i odozgo lučna fibrozna vlakna (fibrae
intercrurales), a odozdo- odbijena veza (lig.
reftexum - Collesi). Odbijenu vezu obrazuju fibrozna vlakna. koja se odvajaju od
unutrašnjeg kraja preponske veze i pružaju is-
pred ujedinjene tetive (tendo conjunctive) koso naviše i unutra, ka beloj liniji trbuha.
Gornji zid preponskog kanala sačinjavaju donje ivice unutrašnjeg kosog i poprečnog
trbušnog mišića. Njegov zadnji,
slabi zid predstavlja poprečna trbušna fascija (fascia transversalis). Na lateralnom delu
zadnjeg zida, iznad sredine preponske ve-
ze, nalazi se duboki otvor preponskog kanala (anulus inguinalisprofundus). Ovaj otvor, s
medijalne strane, pojačavaju lučna fi-
brozna vlakna, koja se od preponske veze pružaju naviše do spoljnog kraja Douglas-ove
lučne linije i obrazuju lig. interfoveolare
- Hesselbachi (si. 186). Hesselbach-ova veza izaziva na zidnom peritoneumu nabor
(plica umbilicalis lateralis), koji u visini zadnjeg
zida preponskog kanala razdvaja dve plitke peritonealne jame, unutrašnju (fossa
inguinalis medialis) i spoljnu (fossa inguinalis la-
teralis). Ona deli indirektne preponske kile (hemiae inguinales indirectae), koje prolaze
kroz spoljnu ingvinalnu jamu i ceo ingvi-
nalni kanal, od direktnih kila (hemiae inguinales directae), koje kroz unutrašnju
ingvinalnu jamu ulaze odmah u površni otvor in-
gvinalnog kanala.
3. Anulus femoralis. - Butni prsten se nalazi unutra od butnih krvnih sudova, izmedu
preponske
veze i gornje ivice preponske kosti. On sadrži duboke limfne sudove i jedan limfni čvor.
Butni prsten predstavlja unutrašnji deo sudovnog zjapa (lacuna vasorum) i nalazi se
medijalno od butne vene (v. femoralis).
S unutrašnje i zadnje strane ovaj otvor zaokružuju lučna fibrozna vlakna, koja se
odvajaju od medijalnog kraja preponske veze i se-
kundarno obrazuju dve veze butnog prstena, unutrašnju (lig. lacunare - Gimbemad) i
zadnju (lig. pectineale - Cooperi). S trbušne
strane butni prsten zatvara septum femorale, pojačanje poprečne trbušne fascije. Butna
kila (hemiae femoralis), koja prodire kroz
otvor, spušta se postupno pored butne vene, kroz butni kanal (canalisfemoralis) i kroz
ovalnj otvor na butnoj fasciji dospeva u pot-
kožno tkivo.
3. MIŠIĆI GRUDNOG KOŠA
Mišići grudnog koša, s obzirom na svoj položaj i osnovno dejstvo, dele se u dve
grupe, površnu i
duboku.
Površni grudni mišić
Površnu ili kostohumeralnu grupu sačinjavaju mišići koji polaze s prednjeg ili bočnog
zida grud-
nog Jcoša, završavaju se na kostima ramena i učestvuju u pokretima korena gornjeg
uda (si. 113,114). S
prednjeg zida polaze tri mišića: veliki grudni (m. pectoralis major) i dublje od njega -
mali grudni (m. pec-
toralis minor) i potključni (m. subclavius). Bočni zid grudnog koša pokriva skoro u
celosti prednji zupčasti
mišić (m. serratus anterior).
1. M. pectoralis major
Ovaj široki lepezasti mišić polazi s unutrašnje polovine prednje ivice ključnice (pars
clavicularis), s
prednjih strana grudne kosti, od 5 ili 6 prvih rebarnih hrskavica (pars sternocostalis) i s
prednjeg zida apone-
vrotičnog omotača pravog trbušnog mišića (pars abdominalis). Mišićna vlakna ova tri
dela konvergiraju
upolje i završavaju se širokom tetivom na crista tuberculi majoris ramenice. Na svom
spoljnom kraju mišić
se uvrće i njegova donja vlakna se podvlače iza gornjih. Ovo uvrtanje je od značaja za
ravnomerno isteza-
nje mišićnih vlakana prilikom podizanja ruke.
Inervacija - dve prednje grane iz plexus brachialis-a (nn. pectorales).
Dejstvo. - Veliki grudni mišić privodi ruku, uvrće je i postavlja ispred grudnog kosa.
Podignutu
ruku naviše on snažno obara nadole i napred. Gornji snopovi ovog mišića u zajednici s
prednjim delom
m. deltoideus-a podižu ruku napred. Prilikom plivanja, oni snažno povlače napred ruku
podignutu u stra-
nu. Ako je ruka fiksirana, ovaj mišić podiže rebra i deluje kao pomoćni udisač ili pak u
zajednici sa m. la-
tissimus dor si podiže ceo trap " pri zgibu" i penjanju uz drvo. Donji snopovi velikog
grudnog mišića povla-
če rame nadole i napred.
2. M. pectoralis minor
On je pokriven velikim grudnim mišićima. Polazi s 3,4. i 5. rebra, pruža se koso
nagore i upolje i
završava na prednjoj ivici processus coracoideus-a. Ovaj mišić povlači rame napred i
nadole ili, ako je ra-
me fiksirano, podiže rebra i deluje kao udisač.
Inervacija - m. pectorales, medialis et lateralis.
3. M. subclavius
Potključni mišić pruža se od gornje strane 1. rebra koso upolje i nagore do donje
strane klju^H
On služi kao snažna aktivna veza grudno-ključnog zgloba. Pored toga, on obara spoljni
deo к1јисмИ
fiksira je prema 1. rebru.
Inervacija - nn. pectorales, medialis et lateralis.
4. M. serratus anterior
Ovaj mišić polazi zupcima s bočnih delova prvih 9 rebara, pruža se nazad i završava
na unufl
šnjoj ivici lopatice (si. 114). Najslabiji, srednji deo ovog mišića, koji se pruža od 2. i 3.
rebra do unutraiB
ivice lopatice, ponekad nedostaje. Gornji deo prednjeg zupčastog mišića polazi od 1. i 2.
rebraizavraB
se na prednjoj strani gornjeg ugla lopatice. Najjači su donji delovi mišića, koji
konvergiraju kaprednjB
strani donjeg ugla lopatice. Njihovi pripoji na rebrima ukrštaju se sa zupcima m.
obliquus externus abdiU
nis-a i naziru se ispod kože na bočnoj strani grudnog koša.
Inervacija - n. thoracicus lonqus.
Dejstvo. - Gornji i srednji deo ovog mišića povlače lopaticu napred. Njegovi donji
snopovioifl
lopaticu oko uzdužne osovine, povlačeći njen donji ugao upolje. Oni predstavljaju važniji
i jači mišićH
podizanje ruke iznad horizontale nego gornji i donji snopovi m. trapezius-a, koji vrše isti
pokret. 1
M. serratus anterior preko medijalne ivice lopatice nastavlja se s m. rhomboideus-
om do kičmenB
stuba i s njime obrazuje snažnu kinetičku vijugu. Ova dva mišića su antagonist u
pogledu svoga dejslB
na unutrašnju ivicu lopatice. Svojim tonusom i izometričkom kontrakcijom oni fiksiraju
medijalnuivH
lopatice uz grudni koš. Kod slabosti ili oduzetosti ova dva mišića, lopatica se svojom
medijalnomivicoB
odvaja od grudnog koša, podiže kožu leđa i svojim izgledom podseća na krilo ptice
(scapula alataj.(M
dva mišića svojom zajedničkom kontrakcijom podižu rebra i deluju kao snažan udisač. Ц
Duboki grudni mišići
U duboku grupu spadaju respiratorni mišići, čija je glavna uloga da svojom
kontrakcijom regull
mehaniku disanja - da povec'avaju ili smanjuju grudnu duplju. U ovu grupu spadaju:
spoljni i unutraši
međurebarni mišići (mm. intercostales, externi et interni); zatim poprečni grudni
mišicf/л. transversus thai
cis), koji se nalazi na prednjem zidu grudne duplje, i najzad, prečaga (diaphragma) -
najvažniji inspirato
ni mišić koji u vidu široke, pljosnate ploče razdvaja grudnu od trbušne duplje (si.
113,115,116).
1. Mm. intercostales
Spoljni međurebarni mišići (mm. intercostales externi) - ispunjavaju međurebarne
prostore počevi
rebarnih kvržica pa do rebarnih hrskavica. Idući prema napred, oni se postepeno
istanjuju i izmeđui
barnih hrskavica zamenjeni su tankim fibroznim snopovima, koji obrazuju spoljnu
medurebarnu opi
(membrana intercostalis externa). Njihova mišićna vlakna pružaju se koso nadole i
napred, kao i vlaknai
obliquus externus abdominis-di.
Zadnjim krajevima spoljnih međurebarnih mišića pridodati su podizači rebara (mm.
levatoresi
starum), mali trouglasti mišići, koji se s vrhova poprečnih nastavaka 7. vrafnog i prvih
11 grudnih pršljl
nova spuštaju ka spoljnoj strani prvog susednog rebra (si. 112).
Unutrašnji međurebarni misići (mm. intercostales interni) - ispunjavaju medurebarne
prostoreo
grudne kosti do rebarnih uglova, odakle se nastavljaju s membrana intercostalis interna.
Oni imaju obmu
pravac mišićnih vlakana od spoljnih međurebarnih mišića. Unutrašnji međurebarni mišić
u srednjemds
lu međurebarnog prostora deli se na svom gornjem kraju u dva sloja, spoljni i
unutrašnji, izmedu koji
prolaze međurebarni sudovi i međurebarni živac. Njegov spoljni sloj se pruža napred do
grudne kosti
predstavlja srednji međurebarni mišić (m. intercostalis intimus).
Zadnjirn delovima unutrašnjih međurebarnih mišića pridodati su nestalni podrebarni
mišic'i (mm subcostales),kojip
vezuju duboke strane dva ili tri susedna rebra.
Inen>acija - nn. intercostales
Dejstvo. - Mm. intercostales externi i međuhrskavični delovi unutrašnjih
međurebarnih mišića sv
jom kontrakcijom podižu rebra i deluju kao udisači. Mm intercostales interni svojom
zadnjom polovino
obaraju rebra i deluju kao vrlo slabi izdisači. Pored toga, spoljni i unutrašnji
međurebarni mišići obrazuju
rezistentnu međurebarnu mišic'nu opnU, koja upotpunjuje čvrstinu zidova grudnog
koša. Ova opna, sa-
stavljena od međusobno ukrštenih mišićnih vlakana, svojim zatezanjem odupire se
snažno atmosferskom
pritisku, kao i pritisku iz grudne duplje koji se naizmenično javljaju prilikom duboke
inspiracije i ekspira-
cije.
2. M. transversus thoracis
On je tanak, lepezast mišić koji se vrhom pripaja na donjem delu zadnje strane tela
grudne kosti i
pružajući se koso upolje i nagore, završava pomoću 4—5 jezičaka na zadnjoj strani 2.
do 6. rebarne hrska-
vice (si. 115). Ovaj mišic povlači rebarne hrskavice nadole i deluje kao ekspirator.
Inen'acija - nn. intercostales II-VI.
3. Diaphragma
Prečaga je široki pljosnati mišić, koji se nalazi izme-
du grudne i trbušne duplje (si. 116). Onajeispupčena prema
grudnoj duplji, te može da se podiže i spušta i da grudnu du-
plju povećava i smanjuje na račun trbušne duplje. Njen sre-
dišni deo, na koji naleže baza srčane kese, jeste ugnut. Bočni
delovi su ispupčeni i obrazuju levi i desni svod prečage.
Prečaga se sastoji, u stvari, iz velikog broja dvotrbu-
šnih mišića, koji se svojim medutrbusnim tetivama spajaju i
obrazuju tetivno središte prečage. Tetivno središte prečage
((centrum tendineum) ima oblik lista deteline, okrenutog na-
pred. Na bazi desnog listića nalazi se otvor,foramen v. cavae,
za prolaz donje šuplje vene. Mišićni snopici, s obzirom na
svoj pripoj, obrazuju tri dela prečage, slabinski, rebarni i
grudni, između kojih se nalaze manji ili ved trouglasti zjapo-
vi, čiji su vrhovi upravljeni ka tetivnom središtu.
SI. 115. Mišići sa pripojem na unutraSnjoj ~ Slabinslci deo (jpars lumbalis). - Na
prednjoj strani tela
strani grudnog koša (prednji zid grudnog koša, 2. i 3. slabinskog pršljena pripajaju se
svojim tetivama dva
posmatran straga) stuba, precage, desni (crus dextrum) i levi (crus
sinistrum).
Desni stub, koji je snažniji od levoga, pripaja se i na prednjoj
strani 1. i 4. slabinskog pršljena. Mišićna vlakna stubova pru-
žaju se ka zadnjoj ivici tetivnog središta. Svojim unutrašnjim vlaknima stubovi prečage
se ukrštaju u vidu
osmice i obrazuju dva otvora, zadnji - tetivni i prednji-mišićni. Kroz zadnji otvor (hiatus
aorticus) prola-
ze aorta i grudni limfni kanal, a kroz prednji (hiatus esophageus) - jednjak i 10. par
moždanih živaca (nn.
vagi).
Rebarni deo (pars costalis). - Pripaja se na unutrašnjoj strani 6 poslednjih rebarnih
hrskavica i na
dva tetivna, slabinsko-rebarna luka. Tetivni lukovi polaze zajedničkim krakom od
prednje strane popreč-
nog nastavka 2. ili 1. slabinskog pršljena, i medijalni (lig. arcuatum mediale) pruža se ka
bočnoj strani tela
2. slabinskog pršljena, a lateralni luk (lig. arcuatum laterale) - ka vrhu 12. rebra
(Radojević, Bošković). Iza
medijalnog luka nalazi se gornji kraj m. psoas major-а, a iza lateralnog - gornji kraj m.
quad,atus
lumborum-а. Oba slabinsko-rebarna luka i mišićna vlakna, koja polaze od njih,
pripadaju, u stvari,
slabinskom delu prečage i predstavljaju njen spoljni stub (crus laterale).
Spoljni stub prečage je obično odvojen od ostalog rebarnog dela većim trouglastim
zjapom, "trigonum lumbocostal"
(Bochdaleki), u čijoj visini bubreg i njegovi omotači dolaze u blizak odnos s donjim
špagom plućne maramice (recessus costodiap-
hragmaticus). Od medijalnog stuba prečage on je odvojen pukotinom, kroz koju prolazi
stablo simpatikusa. Izmedu rebarnog i
grudnog dela prečage nalazi se manji trouglasti zjap "trigonum sternocostals", kroz koji
prolazi gornja epigastrična arterija (a. epi-
gastrica superior).
Grudni deo (pars stemalis). - Pripaja se na zadnjoj strani vrha grudne kosti i
predstavlja najmanji
deo prečage.
S obzirom na odnos prečage prema zidovima grudnog koša, razlikuju se njena tri
osnovna položaja, visoki, srednji i ni-
ski. Kod srednjeg, najčešćeg položaja prečaga dopire srednjim delom do visine baze
vrha grudne kosti i 10. grudnog pršljena.
Njen desni, viši svod odgovara napred visini 4. a pozadi visini 8. međurebarnog
prostora. Levi svod nalazi se zajedno rebro is-
pod visine desnog svoda.
Foramen
v. cavae
Centrum tendineum
Hiatus oesophageus
i
Lig. arcuatum lalerale ' j -nv
Lig. arcuatum mediate /
Lig. arcuatum medianum' /
Crus dextrum
* Hiatus aorticus
SI. 116. Prečaga (diaphragma), posmati-ana spreda
Prečaga nastaje u vratu od 3. i 4. metamere, ispod začetka sfca i disajnih organa, u
vidu jedne poprečne pregradefs
turn transversum). Srce i disajni organi svojim razvitkom potiskuju ka donjem otvoru
grudnog koša prečagu, koja iz vratapov
za so'bom svoju sudovno-živčanu peteljku. Slabinski deo prečage postaje na donjem
otvoru grudnog koša od posebne mezoi
malne opne (membranapleuroperitoneaiis), koja se ubrzo spaja s poprečnom
pregradom. Ukoliko ne dođe do ovog sjedinjavj
javljaju se urođene prečažne kile (herniae diaphragmaticae), u kom slučaju trbušni
organi prodiru u grudnu duplju.
Inervacija - prečažni živac (n. phrenicus), grana vratnog živčanog spleta (plexus
cervicalis).
Dejstvo. - Prečaga je glavni inspiratorni mišić, koji omogućava prečažno ili trbušno
disanjeJ
bilni deo prečage nalazi se između njene periferne ili obimne ivice i središnog dela koji
je fiksiran za sri
nu kesu (pericardium). Prilikom kontrakcije svodovi prečage spuštaju se za 2-4 cm, a
njen središni deo:
mo za 1 cm. Kratkotrajni klonični grč prečage ispoljava se kao štucanje (singultus).
Dejstvo prečagek
sastavnog dela trbušne prese opisano je već ranije.
Mehanika disanja
Disanje (respiratio) omogućuju mišići koji svojom kontrakcijom povećavaju ili
smanjujugrud
duplju. Povedanje grudne duplje povlači za sobom udisanje (inspiratio), a njeno
smanjenje - izdisanjefi
piratio). Kada su svi respiratorni mišići opušteni, grudni koš se nalazi u svom srednjem
ili osnovnomp
ložaju. Osnovni položaj grudnog koša odlikuje izvestan napon, težnja ka proširenju,
usled zategnuto
njegovih fibro-elastičnih veza. Ovaj napon, koji je karakterističan za uspravan stav
čoveka, suprotstav
se težini prednje-bočnog trbušnog zida, koji povlači rebra nadole i sužava grudnu
duplju.
Grudna duplja se povećava na dva načina, širenjem grudnog koša ili potiskivanjem
organatrb
šne duplje, a obratno - dolazi do njenog smanjivanja. Spoljni odrazi ovih načina
povećanja i smanjivai
grudne duplje odlikuju dva osnovna vida disanja, grudno ili rebarno i prečažno ili
trbušno. Na mehanizi
disanja, i to naročito grudnog, utiče i kičmeni stub, čija ekstenzija podiže rebra i
proširuje grudni k(
Grudno ili rebarno disanje. - Prilikom mirnog grudnog disanja podizanje rebara vrše
svojomko
trakcijom samo mm. intercostales externi i prednji, međuhrskavični delovi unutrašnjih
međurebarnihmi
ća. Pri pojačanom grudnom disanju kao pomoćni inspiratori i veoma snažni podizači
rebara deluju kosi
humeralni mišići (m. pectoralis major, m. pectoralis minor, m. serratus anterior), najširi
leđni mišićsvoji
rebarnim snopovima i od vratnih mišića: (m. sternocleidomastoideus i mm. scaleni), koji
svojom kontrak
jom podižu grudnu kosti 1. rebro. Dabi ovimišićišto efikasnije podizali rebra, potrebno je
rameigon
deo kičmenog stuba zabaciti unazad i fiksirati ih dubokim mišićem leda i gornjim
spinohumeralnimc
ćima. Zabacivanjem gornjeg dela kičmenog stuba povećava se s jedne strane
inspiratorni napon grudn
koša, a s druge strane zatežu se gornji delovi spinohumeralnih mišića (m. trapezius i m.
rhomboideus), koji
podižu rame, uklanjaju njegov pritisak s grudnog kosa i istežu kostohumeralne mišiće,
omogućujući im
povoljnije uslove za dejstvo.
Nakon prestanka kontrakcije inspiratornih mišića obaranje rebara i sužavanje
grudnog kosa, sve
do njegovog osnovnog položaja, odvija se uglavnom pasivno i delom uz izvesnu
kontrakciju unutrašnjih
medurebarnih mišića i m. transversus thoracis-a. Pasivno sužavanje grudnog koša vrši
se pod uticajem nje-
govih fibro-elastičnih veza i elastičnih snopova pluća, koji su pri inspiraciji bili istegnuti.
Dalje obaranje
rebara i sužavanje grudnog koša dešava se samo kod pojačane, dublje ekspiracije. Kao
ekspiratori, oba-
rači rebara, deluju prednje-bočni trbušni mišići i dva leđna mišića, m. iliocostalis i m.
latissimus dorsi. M.
latissimus dorsi i prednje-bočni trbušni mišići obaraju snažno rebra naročito kod
kratkotrajne forsirane
ekspiracije [pri kašljanju, kijanju i usekivanju).
Najširi leđni mišić (m. latissimus dorsi) sa svojim parnjakom obrazuje snažnu
kinetičku zamku, koja, kada su nadlaktice
postavljene napred i fiksirane, svojom kontrakcijom, savija kičmeni stub i, pritiskujuci
snažno bočne strane donjih rebara, vrši
njihovo obaranje i sužava grudni koš. Od prednje-bočnih trbušnih mišića kao snažan
ekspirator deluje naročito kosa vijuga, koja
preko natpupčanog dela bele linije povezuje m. obliquus externus abdominis jedne
strane sa m, obliquus internus abdominis-om su-
protne strane tela, kao i dva kinetička nastavka njenog gornjeg kraja, koji se pružaju
prema gornjem delu kičmenog stuba (viju-
ga m. serratus anterior-a i m. rhomboideus-а) i prema ramenu (pars abdnminalis m.
pectoralis majoris). Kose vijuge prednjeg trbu-
šnog zida sa svojim gornjim nastavcima, sinergično s kinetičkom zamkom najširih leđnih
'mišića, savijaju kičmeni stub, spuštaju
ramena i, pritiskujuci nadole bočne strane svih rebara, obaraju snažno rebra i sužavaju
grudni koš. Svojim donjim delom kosa tr-
bušna vijuga, potiskujuci trbušne organe, smanjuje grudnu duplju i u vertikalnom
pravcu.
Poznavanje suštine mehanike širenja i sužavanja grudnog, koša je neophodno za
pravilno izvođenje veštačkog disanja.
Pasivno podizanje ruku, ili samo ramena i njihovo zabacivanje nazad, izaziva istezanje
kostohumeralnih mišića i podizanje reba-
ra, što dovodi do širenja grudnog koša, do inspiracije. Podizanje rebara i širenje
grudnog koša bice znatno olakšani i povecani
ako je prethodno ispod leda postavljen neki podmetač i gornji deo kičmenog stuba
zabačen nazad. Povlačenjem ruku i ramena
napred i nadole, kao i pritislcivanjem na prednje-bočne delove donjih rebara, grudni koš
se sužava i dolazi do istiskivanja vazdu-
ha iz pluca, do ekspiracije.
Prečažno ili trbušno disanje. - Pri mirnom trbušnom disanju prečaga prilikom svoje
kontrakcije
potiskuje trbušne organe i prednji trbušni zid, naročito njegov deo iznad pupka i
povećava grudnu duplju
u vertikalnom pravcu. Prilikom svoje forsirane kontrakcije prečega povlači i svoj
periferni pripoj, usled
čega se donja rebra podižu i grudna duplja se proširuje u sva tri pravca
(kostodijafragmatičko disanje).
- Kada se prečaga opusti, zategnuti prednji trbušni zid je potiskuje trbušnim
organima prema grud-
noj duplji. Ovaj antagonistički odnos prečage i mišića prednje-bočnog trbušnog
zidaFegiilisan je nervnim
sistemom. Olabavljenu prečagu povlače naviše i pluća, čiji su elastični snopovi prilikom
inspiracije bili is-
tegnuti.
Ekskurzije prečage prilikom njene kontrakcije zavise od njenog početnog položaja.
Prilikom ležanja na leđima trbušni
organi potiskuju prečagu ka grudnoj duplji svojom težinom, rebra se odignu, jer nestaje
dejstvo težine prednje-bočnog trbušnog
zida i stvaraju se veoma povoljni uslovi za prečažno disanje. U ovom slučaju prečaga
gradi velike ekskurzije prilikom kontrakci-
je, potiskuje trbušne organe i podiže poslednja rebra, i povecava grudnu duplju u sva tri
pravca. Prilikom ležanja na bok, donji
svod prečage biva težinom trbužnih organa potisnut u grudnu duplju i u stanju je da
vrši pokrete vece amplitude nego obično i
da u disanju odgovarajuceg plucnog krila nadoknadi gubitak usled nemogucnosti
podizanja nalegnutih rebara. U stojedem stavu
svodovi prečage se spuštaju. Oni se spuštaju još više u sededem položaju, jerse
olabave prednje-bočni trbušni mišici. Spuštanje
svodova prečage nastupa kod slabosti prednje-bočnih trbušnih mišica i pri propadanju
etasticiteta pluc'nog parenhima.
Potiskivanje i povlačenje prečage težinom trbušnih organa može se primeniti pri
veštačkom disanju, ako se iz horizon-
talnog položaja naizmenično podiže i spušta za oko 45° gornja polovina tela zajedno sa
ležištem.
Grudno i prečažno disanje se normalno uvek manje ili vise udružuje kod mladih ljudi
oba pola.
Prečažno disanje odlikuju tihi, spori pokreti, a grudno - grubi i snažni. Ukoliko je zahtev
za disanje veći,
utoliko preovlađuje širenje i sužavanje grudnog koša pod uticajem mišića trupa, koji se
kontrahuju sve jače
i brže - "bore se za što vise vazduha" - sve do izvesne granice, kada usled brzine
nastupi istovremena kon-
trakcija inspiratora i ekspiratora i disanje se zaustavi uz opšti tetanični grč respiratornih
mišića. Za vreme
velikih fizičkih napora disanje se zaustavlja, jer su svi mišici trupa zategnuti radi
regulisanja ravnoteže tela i
održavanja određenog položaja kičmenog stuba. Zbog toga, u trening fiskulturnika i
sportista spada pored
ostalog i obuka da u toku takmičenja održavaju disanje i da ga forsiraju u pogodnim
intervalima.
Prečažno disanje postoji uglavnom, kod starijih osoba, usled okoštavanja rebarnih
hrskavica, i kod odojčeta, zato što su
rebra postavljena horizontalno i .svojim podizanjem ne bi mogla da povecaju grudnu
duplju. Kod rahitične dece, kod koje je ko-
štani sistem slabo otporan, prečaga prilikom svoje kontrakcije uvlači donja rebra i na
bokovima stvara "Harrison-ovu brazdu".
Kod dečje paralize kada su grudni mišići oduzeti, prečaga prilikom svoje kontrakcije jako
sužava donji otvor grudnog koša i po-
staje ekspiratorni mišic'. Pretežno prečažno disanje postoji kod ljudi leptozomnog tipa,
jer su im grudi uzane i svodovi prečage
visoki. Kod ljudi pikničkog tipa je obrnut slučaj - grudi su široke i položaj prečage nizak.
Docnije, naslage masnog tkiva u trbu-
hu pikničara potiskuju prema grudnoj duplji prečagu i poboljšavaju uslove za njenu
kontrakciju. Kod ljudi koji žive na velikim
visinama postoji pretežno grudno disanje. Isti je slučaj i s osobama koje su obolele od
astme ili sipnje.
Vid disanja vremenom utiče na formiranje odredenog oblika grudnog koša, naročito
namel
sobni odnos veličine njegovog gornjeg i donjeg dela. Pri pretežno prečažnom disanju
povećavase: :|
deo grudnog koša, grudi su šiljaste, ramena uska. Obrnuto je kod ljudi kod kojih postoji
uglavnompl
no disanje. Kod ljudi koji žive na velikim visinama i kod dece obolele od astine, usled
stalnog grudnq
sanja grudi se povećavaju svojim gornjim delom i dobijaju kruškast oblik.
Fascije grudnog koša
Grudna fascija (fascia pectoralis) - pokriva prednju stranu velikog grudnog mišića.
Između donjih ivica m.pecwrdisi
jor-a i m. Iatrissimus-а dorsi ona obrazuje pazušnu fasciju. Pazušna fascija je
pričvršćena fibroznim snopićima za dubokua
kože.
Grudno-ključna fascija (fascia clavipectoralis) - gradi prednji zid pazušne jame (fossa
axillaris). U njenoj duplikatua
nalaze mali grudni i potključni mišić. Između ova dva mišića, u gornjem delu fascije,
postoji ovalni otvor za prolaz krvnihsa
(a. thoracoacromialis, v. cephalica) i živaca. Između spoljne ivice m. pectoralis minor-s.
i spoljnog zida pazušne jame grudni
nu fasciju pojačavaju nishodni Sbrozni snopici, koji se od processus coracoideus-а šire
lepezasto silazeći ka prednjoj ivici
zušne jame (lig. suspensorium axillae).
Unutrašnja grudna fascija (fascia endothoracica) - to je tanka fibrozna opna, koja
oblaže zidove grudne duplje.
4. MISICI VRATA
Mišići vrata podeljeni su kičmenim stubom na prednje i zadnje. U zadnje vratne
spadaju goi
delovi leđnih mišića, koji su opisani ranije (si. 110-112). Prednji vratni mišići
raspoređeni su u dvaslo)
površni i duboki. Svaki od ova dva sloja deli se na medijalnu i lateralnu grupu (si. 117).
U medijalnu grupu površnog sloja spadaju 4 pothioidna (mm. infrahyoidei) i 4
nathioidnai
(mm. suprahyoidei), koji se od podjezične kosti (os hyoideum) penju ka donjoj vilici ili
spuštaju kagon
otvoru grudnog koša. Lateralnu grupu površnih mišića vrata predstavlja samo bočni
pregibačglave(j
stemocleidomastoideus), koji silazi od zadnjeg dela baze lobanje do prednjeg dela
gornjeg otvora grudi
koša.
U medijalnu grupu dubokog sloja spadaju 3 pretkičmena mišića (prevertebralni
mišići), kojisepj
nju žlebom između tela i poprečnih nastavaka pršljenova od 3. grudnog do baze
lobanje. Lateralnu"
ovog sloja predstavljaju 3 skalenska mišića (mm. scaleni), koji od poprečnih nastavaka
vratnih pršljeni
silaze do 1. i 2. rebra (si. 117).
U vratne mišiće spada i jedan potkožni mišić, platysma, koji pripada grupi mimičnih
mišića. j
1. Mm. infrahyoidei
U pothioidne mišiće spadaju: m. omohyoideus, m. sternohyoideus, m.
sternothyroideus ii
thyrohyoideus (si. 117). Pothioidni mišići oživčeni su vlaknima, koja preko vratne
živčane zamke (сл|
cervicalis) dolaze iz prednjih grana prva 3 vratna živca.
1. M. sternohyoideus - pruža se od zadnje strane manubrium sterni do donje
ivice tela podjezićj
kosti.
2. M. sternothyroideus - polazi takode od zadnje strane manubrium sterni i penje
se, iza pretho
mišića, do kose linije (linea obliqua) na spoljnoj strani štitaste hrskavice grkljana
(cartilago thyroiiii
3. M. thyrohyoideus - nastavlja pravac prethodnog mišića od kose linije štitaste
hrskavice grkljaj
(cartilago thyroidea) do podjezične kosti.
4. M. omohyoideus - polazi od spoljnog dela gomje ivice lopatice i završava se na
donjoj iviciU
podjezične kosti. Njegova dva trbuha, gornji (venter superior) i donji (venter inferior),
zaklapaju ugaootv
ren nagore i upolje. Donji trbuh spojen je s m. sternohyoideus-om i ključnicom
fibroznom opnom,zaost
kom njihove zajedničke mišićne ploče. M. omohyoideus svojim tonusom zateže srednji
list vratne fasci|
jer teži stalno da svoja dva trbuha dovede u isti pravac.
2. Mm. suprahyoidei
U nathioidne mišiće spadaju: m. digastricus, m. stylohyoideus, m. mylohyoideus i m.
geniohyoideusu
117,157). Oni su oživčeni od moždanih živaca, jer po svome poreklu pripadaju glavi. M.
mylohyoid^
venter anterior m. digastrici, koji su nastali od 1. škržnog luka, oživčava n.
mandibularis. M. stylohyoideus i
venter posterior m. digastrici, koji postaju od 2. škržnog luka, oživčava n. facialis. M.
geniohyoideus oživčen
je od n. hypoglossus-а.. On vodi poreklo, kao i svi mm. infrahyoidei, od ventralne
mišićne ploče trupa.
M. digastricus (venter anterior)
M. mylohyoideus
^-Raphe y
M. stylohyoideus
M. digastricus •
(venter posterior)
Cartilago thyroidea - -
M. sternocleidomastoideus
Gl. thyroidea -
M. sternohyoideus
M. geniohyoideus
M. hyoglossus
M. styloglossus
Processus mastoideus
Atlas
ч Os hyoideum
M. thyrohyoideus
At. scalenus posterior
Tuberculum caroticum
\..M. long us colli
\M scalenus medius
M. scalenus anterior
' M. sternothyroideus
SI. 117. Mišići vrata
1. M. digastricus - pripaja se zadnjim trbuhom (venter posterior) u useku
(incisura mastoidea) na
donjoj strani mastoidnog nastavka, a prednjim trbuhom (venter anterior) na unutrašnjoj
strani donje vili-
ce, ispod bradne bodlje.Njegova međutrbušna tetiva spojena je fibroznom zamkom za
gornju ivicu tela
podjezične kosti.
2. M. stylohyoideus - silazi od šilolikog nastavka (processus styloideus) slepoočne
kosti do tela pcd-
jezične kosti. Na svom donjem kraju on se račva i obuhvata međutrbušnu tetivu m.
digastricus-a.
3. M. mylohyoideus - silazi s milohioidne linije donje vilice koso nadole i unutra, i
do podjezične
kosti dopire samo svojim zadnjim vlaknima, a njegova ostala vlakna završavaju se na
fibroznoj traci (rap-
he), koja duž srednje linije vrata spaja donju vilicu s telom podjezične kosti.
Ovaj mišić sa svojim parnjakom sačinjava prečagu usne duplje (dijaphragma oris),
koja je pojačana odozgo s m. geni-
ohyoideus-om, a odozdo s prednjim trbuhom digastrićnog mišića.
4. M. geniohyoideus - nalazi se iznad m. mylohyoideus-г.. On se pruža od bradne
bodlje (spina men-
talis) do prednje strane tela podjezične kosti.
Dejstvo. - Pothioidni i nathioidni mišići, uglavnom indirektno preko podjezične kosti,
fiksiraju
grkljan za donju vilicu i gornji otvor grudnog koša i kao jedan mišićni sistem imaju
važnu ulogu pri govo-
ru i gutanju.
Nathioidni mišići svojim tonusom drže grkljan i odupirU se dejstvu zemljine teže i
elasticiteta du-
šnika, koji ga vuku nadole. Dejstvo nathioidnih mišića kao tenzora grkljana osiguravaju i
fibrozne veze,
od kojih jedna, raphe, spaja milohioidne mišiće i ide do srednje linije donje vilice, a
druga, parna (lig.
stylohyoideum) pruža se nazad i gore ka processus styloideus-u slepoočne kosti.
Pothioidni mišići fiksiraju podjezičnu kost i daju oslonac nathioidnim mišićima
prilikom obaranja
donje vilice. Pri obaranju donje vilice glava biva fiksirana refleksnim zatezanjem zadnjih
mišića vrata.
Prilikom fleksije glave i vrata, kao i prilikom obaranja donje vilice, spuštanje grkljana i
dušnika sprečava-
ju stilohioidne veze i mišići ždrela. Pri ovim pokretima podjezična kost ulazi u konkavitet
donje vilice.
3. M. sternocleidomastoideus
Bočni pregibač glave pripaja se svojim donjim krajem pomoću dve tetive na prednjoj
strani™
brium sterni i na gornjoj strani unutrašnjeg kraja ključnice (si. 117). Odatle se pruža
koso navišeina
završava na spoljnoj strani processus mastoideus-a i na gornjoj liniji potiljačne kosti
(linea nuchae supa
M. sternocleidomastoideus pokriva svojom dubokom stranom glavni sudovno-živčani
snop vrata (a. carotisconm
jugularis interna, n. vagus). Izmedu njegova dva donja kraka ovaj sudovno-živčani snop
je otkriven i odgovara napred mall
ključnoj jami (fossa supraclaviculars minor). S prednjom ivicom m. trapezius-a i s
ključnicom on ograničava boćni predeo
(regio colli lateralis). Donji deo ovog predela, trigonum omoclaviculare, koji se nalazi
između ključnice i donjeg trbi
omohyoideus-a, odgovara velikoj natključnoj jami (fossa supraclaviculars major). M.
sternocleidomastoideus s donjom vili
srednjom linijom ograničava prednji predeo vrata (regio colli anterior). U praktičke
hirurške svrhe od prednjeg predela vr
izdvajaju dva trougla. podvilični (trigonum submandibular) i karotidni (trigonum
caroticum). Podvilični trougao je ogrania
njom vilicom i dvotrbušnim mišićem. Karotidni trougao, u kome se nalazi račva a.
carotis communis, ograničavaju m. stem
mastoideus, zadnji trbuh m. digastricus-a i gornji trbuh m. omohyoideus-г..
Inen>acija. - Bočni pregibač glave je, kao i m. trapezius, oživčen od spoljne grane
11. možda
živca (л. accessorius) i grančicama iz vratnog živčanog spleta. Ova dva mišića dobijaju
inervaciju od(
ždanog živca, jer po svome poreklu pripadaju glavi, nastali su iz mezoderma škržnih
lukova. Kod sal
četvoronožaca oni obrazuju zajedničku mišićnu ploču vrata, koja omogućava snažne
pokrete glavi
hvatanju i uzimanju hrane.
Dejstvo. - Pri jednostranoj kontrakciji ovaj mišić pregiba glavu na istu stranu, a lice
окгесем
protnu stranu - dovodi glavu u položaj kao kod krivošija (torticollis). Pri obostranoj
kontrakciji on pi
ba glavu. Njegovi ključnjačni snopovi, koji se gore pripajaju iza poprečne osovine
potiljačnogzglol
zajednici sa trapeznim mišićima deluju kao slabi ekstenzori glave.
4. Prevertebralni mišići
U prevertebralne mišiće spadaju: m. rectus capitis anterior, m. longus capitis i m.
longus colli.Q
čeni su od prednjih grana vratnih živaca.
]. M. rectus capitis anterior. - Prednji pravi mišić glave povezuje poprečni nastavak
atlasasb
larnim delom potiljačne kosti.
2. M. longus capitis. - Dugi mišić glave pruža se od prednjih kvržica poprečnih
nastavaka2,3
vratnog pršljena do bazilarnog dela potiljačne kosti, ispred pripoja prethodnog mišića.
3. M. longus colli.-Dugi mišićvrata ima trouglast oblik. Njegovubazu
sačinjavajumišićnisK
koji od prednje strane tela 2. do 4. vratnog pršljena silaze do prednje strane tela prva 2
ili 3 grudnapi
na. Gornji kosi deo ovog mišića silazi od prednje kvržice atlasa k poprečnim nastavcima
3. do5.vra
pršljena, a donji kosi deo povezuje poprečne nastavke 5. i 6. vratnog pršljena s
prednjom stranom pi
ili 3 grudna pršljena.
Dejstvo. - Prevertebral^ mišići pregibaju glavu i vratni deo kičmenog stuba. Pri
jednostr
kontrakciji oni vrte istovremeno i torziju, okreću glavu i vrat na svoju stranu.
5. Mm. scaleni
U skalenske mišiće spadaju: m. scalenus anterior, m. scalenus medius i m. scalenus
posterior. Get
nestalni skalenski mišić (m. scalenus minimus-Sibsoni) obično je zamenjen
fibroznomvezom,kojaul;
sastav membrana suprapleuralis i fiksira kube plućne maramice (cupula pleurae) za
gornji otvor gnu
koša. Skalenski mišići oživčeni su granama iz vratnog živčanog spleta (plexus cervicalis).
1. M. scalenus anterior. - Prednji skalenski mišić polazi s poprečnih nastavaka 2.
do 6. vratna
šljena i završava se dole na skalenskoj kvržici 1. rebra (tuberculum m. scaleni).
M. scalenus anterior s m. sternocleidomastoideus-om obrazuje prednji skalenski
otvor, kojim prolazi potključnavei
subclavia). S prevertebralnim mišićima i s kubetom plućne maramice on ograničava
skalenovertebralni trougao, u komesei
zi potključna arterija (a. subclavia) i početni deo kičmene arterije (a. vertebralis).
2.M. scalenus medius - polazi od poprečnih nastavaka 2. do 7. vratnog pršljena i
završavas
gornjoj strani 1. rebra. On je odvojen od m. scalenusa anterior-а zadnjim skalenskim
otvorom, kojim
laze potključna arterija (a. subclavia) i rameni živčani splet (plexus brachialis).
3. M. scalenus posterior je spojen sa srednjim skalenskim mišićem i između njih
prolazi n. thoi
cus longus. Njegova vlakna polaze od poprečnih nastavaka 5. do 7. vratnog pršljena i
završavajusej
rebru.
Dejstvo. - Pregibaju bočno vratni deo kičmenog stuba, vršeći istovremeno i njegovu
rotaciju na
suprotnu stranu. Ako je vratni deo kičmenog stuba fiksiran, oni podižu gornji otvor
grudnog koša i delu-
ju kao inspiratori.
Dejstvo vratnih mišića
Prednji i zadnji vratni mišići omogućavaju pokrete glave i vrata, koji su normalno
uvek udruženi.
U gornjem i donjem zglobu glave, kao i u spojevima vratnih pršljenova, mišići vrata vrše
mnogobrojne
veoma precizne i fine pokrete, koji se, isključivo u didaktičke svrhe, mogu grupisati oko
tri glavne osovi-
ne - poprečne, sagitalne i vertikalne - i podeliti na fleksiju, ekstenziju, bočno savijanje i
uvrtanje. Pored
toga, u osnovne pokrete spadali bi isturanje i povlačenje glave, pri čemu je potiljačni
zglob fiksiran, a po-
vija se samo vratni deo kičmenog stuba napred ili nazad.
Fleksija glave i vrata, u stojećem položaju, vrši se pasivno, pod uticajem zemljine
teže, pošto ver-
tikala težišta glave silazi ispred poprečnih osovina potiljačnog zgloba i spojeva vratnih
pršljenova. U le-
žećem položaju ili kada otpor deluje na čelo, fleksiju glave vrše prednji mišići vrata,
izuzev srednjih i zad-
njih skalenskih. Pothioidni i nathioidni mišići, pri ovom pokretu obrazuju mišićnu vijugu,
koja ima znat-
no veći krak sile nego svi ostali prednji mišići vrata. Prilikom njihove kontrakcije
mastikatorni mišići fik-
siraju donju vilicu i svojom zategnutošću sprečavaju njeno obaranje. Ekstenziju glave
vrše zadnji mišići
vrata pri obostranoj kontrakciji. Ekskurzije fleksije i ekstenzije glave i vrata iznose
ukupno oko 130°, a
od toga tri četvrtine otpadaju na zglobove vratnog dela kičmenog stuba.
Kada su oduzeti zadnji mišići vrata, kao slabi ekstenzori glave, deluju pri obostranoj
kontrakciji m. trapezius i zadnji,
ključnjačni snopovi m. sternocleidomastoideus-a, koji imaju posebnu inervaciju od 11.
moždanog živca. Ovi mišići su kao eksten-
zori vrlo slabi, samo su u stanju da drže glavu da ne pada napred pod uticajem zemljine
teže.
Bočno savijanje glave i vrata vrše prednji i zadnji mišići vrata s iste strane tela pri
istovremenoj
kontrakciji. Pri tome, m. splenius, m. longissimus, m. iliocostalis i m. levator scapulae
poništavaju kompo-
nentu obrtanja na suprotnu stranu, koju vrše m. sternocleidomastoideus i skalenski
mišići.
Pomeranje glave napred i nazad vrše pri obostranoj kontrakciji m.
sternocleidomastoideus i njegovi antagonisti: m. spleni-
us im. levator scapulae. Ovi mišići konvergiraju ka mastoidnom nastavku i zaklapaju
medusobno ugao otvoren nadole. Pri pome-
ranju temena ugla i glave napred skrac'uje se prednji krak, m. sternocleidomastoideus,
a isteže zadnji krak, m. splenius i m. levator
scapulae. Ako je teme fiksirano zatezanjem zadnjeg kraka ovog mišičnog
ugla^mTsternocleidomastoideus prilikom svoje kontrak-—
cije podiže gornji otvor grudnog koša i deluje kao inspirator.
Okretanje glave i vrata iznosi oko 90°, od čega na donji zglob glave otpada jedna
trećina. Ovaj
pokret uglavnom vrše m. sternocleidomastoideus i m. multifidus jedne strane uz
istovremenu kontrakciju m.
splenius-a, m. semispinalis capitis-а, i skalenskih mišića sa suprotne strane tela.
Fascije vrata
Vratnafascija (fascia cervicalis) pridodata je mišićima prednje strane vrata i, u
pogledu svoga obli-
ka, prilično je složena. Svojim nastavcima ona obrazuje sudovne i organske lože, koje
su od značaja u
funkcionalnom pogledu - kao prostori klizanja, a u patološkom pogledu - kao prostori
kojima se šire za-
paljenjski procesi. Na vratnoj fasciji razlikuju se tri lista: površni, srednji i duboki.
Ovi listovi su ranije opisivani kao posebne vratne fascije: površna (fascia colli
superficialis), srednja (fascia colli media) i
duboka (fascia colli profunda).
Površni list vratne fascije (lamina supeificialis) obavija svojom duplikaturom m.
sternocleidomastoideus i nastavlja se na gra-
nicama prednje strane vrata u susedne potkožne fascije. On je najdeblji u svom
gornjem delu, iznad podjezične kosti, uz koju je ina-
če pričvršćen. Njegovo fibrozno pojačanje, tractus angularis, koje se pruža horizontalno
od ugla donje vilice do prednje ivice m. ster-
nocleidomastoideus-а, razdvaja dve velike pljuvačne žlezde, doušnu (gl. parous) od
podvilične (gl. submandibulars). Površni list se
kod spoljne ivice m. trapezius-а. nastavlja u potkožnu fasciju potiljka i spaja sa
dubokim, prevertebralnim listom vratne fascije.
Duboki, prevertebralni list vratne fascije (lamina prevertebral) pokriva pretkičmene i
skalenske mišiće. Od njega se
odvajaju nastavci, koji u vidu dve sagitalne pregrade idu napred pored probavnih i
disajnih organa vrata, spajaju se sa srednjim
listom vratne fascije i s njime obrazuju središni, organski prostor i bočni, sudovni
omotač (vagina carotica).
Organski prostor vrata sadrži ždrelo, grkljan, štitastu žlezdu i početne delove
jednjaka i dušnika. Sa zadnjim zidom
ždrela sagitalne pregrade prevertebralnog lista vratne fascije ograničavaju
retrofaringeaini prostor, koji je ispunjen rastresitim
vezivnim tkivom, i nastavlja se nadole, iza jednjaka u zadnji medijastinum grudne duplje
(si. 159). Sudovni omotač, idući naviše
bočno od ždrela, proširuje se na svom gornjem kraju u parafaringealni prostor,
"spanum parapharyngeum", koji sadrži unutrašnju
karotidnu arteriju, unutrašnju jugularnu venu i četiri posljednja moždana živca (n.
glassopharyngeus, n. vagus, n. accessorius i n.
hypoglossus).
Srednji, pretrahealni list vratne fascije (laminapretrachealis) obavija pothioidne
mišic'e. Površni i srednji listvi^
scije spojeni su s podjezičnom kosti i prednjom stranom grkljana. Iduc'i nadole, ova dva
lista se razdvajaju, i s gornjomiJ
manubrium-a i gornjim stranama unutrašnjih krajeva leve i desne ključnice ograničavaju
suprasternal^ prostor, u komese^
rastresito vezivno tkivo.
Pretrahealni list i sudovni omotač vratne fascije su stalno zategnuti tonusom oba
omohioidna mišića, koji težedil
zmu najkraci pravac, da svoje trbuhe dovedu u pravu liniju. Zbog toga, v.jugularis
interna, koja je sraslaza zid sudovnogoJ
ča. uvek zjapi i dozvoljava nesmetano proticanje krvi, iako je pritisak u njoj negativan,
ispod atmosferskog.
II.
MIŠIĆI GLAVE
Mišići glave dele se na površne i duboke. Površnu grupu sačinjavaju mali potkožni
mišići.M
nazivaju mimični, jer svojim tonusom i kontrakcijom regulišu izraz Iica, mimiku. Duboku
grupu saanjaj
ju mastikatorni mišići, koji pokreću donju vilicu i vrše žvakanje.
1. MXMICNI MISICI
Mimični mišići nalaze se u potkožnom tkivu lica, krova lobanje i prednje strane vrata.
Onii
pokriveni fascijom i zbog toga se vrlo teško odvajaju od kože prilikom disekcije. Na
krovu glave
prednjoj strani vrata oni su u obliku široke mišićne ploče, a na lieu su izdeljeni u
posebne anatomsl
funkcionalne jedinice, koje se grupišu kružno ili zrakasto oko usnog, nosnog,
međukapačnog i ušnogoti
(si. 118). Mimični mišići, koji su pridodati otvorima lica, pripajaju se svojim lateralnim
krajevimana
stima ili se završavaju tankim elastičnim tetivama u krznu kože. Oni su direktno ili preko
svojih sitnilj
tiva povezani s elementima elasticiteta kože, koje svojom kontrakcijom istežu i na koži
lica stvarajub
postavljene perpendikularno u odnosu na pravac mišićnih vlakana.
Svi mimični mišići oživčeni su granama 7. moždanog živca (n.facialis). Pri povredi
ovog živcafl
stupa paraliza mišića odgovarajuće strane lica. Na toj strani prirodni otvori ne mogu da
se zatvore.k
postaje opuštena i bezizrazna.
Mimični mišići nastaju iz mezoderma 2. škržnog luka i zbog toga su svi oživčeni od n.
facialis- a. Kod začetka oni si
zuju na prednjoj strani vrata zajedničku mišićnu ploču, koja se docnije, u toku razvoja,
penje uglavnom napred, na lice id
nazad, ka potiljku i krovu glave.
1. Mišići pridodati usnom otvoru
Usnom otvoni pridodat je najveći broj i
razvijenih mimičnih mišića. U debljini usana nalazi'
jedan snažan kružni mišić (m. orbicularis oris), odk"
se razilaze 10 parnih mišića (si. 118,120).
1. M. orbicularis oris. - Kružni mišić usana
eliptičnog oblika. Od njegove periferne ivice odvaia
se snopici, koji se pričvršćuju uz zubne nastavkevili
u visini spoljnih sekutića i uz nosnu pregradu. U vi
spojnica usana njegova vlakna se ukrštaju, obrazu;
fibrozni čvor i nastavljaju se upolje s vlaknima mia:
obraza. Kružni mišić svojom kontrakcijom zatv*
usni otvor.
2. M. buccinator. - Mišić obraza polazi s fib
znog čvora spojnice usana i, šireći se lepezasto upo'
završava se na zubnim nastavcima vilica u visini za
njih kutnjaka i na krilasto-viličnoj traci (raphe pten'
mandibular is), koja povezuje vrh unutrašnjeg lista pr
cessuspterygoideus-а i donju vilicu. Mišić obraza vu'
spojnicu usana upolje i.nazad.
Kružni mišić usana i mišić obraza svojim tonusom prilj'
bljuju usne i obraz uz desni i zubne lukove. Oni bivaju jako iste
nuti kod naduvanih obraza i svojom kontrakcijom snažno'
ju vazduh.
SI. 118. Mimični mišići
1. Venter frontalis -2. M. orbicularis oculi-
3. M. corrugator supercilii — 4. M. depressor supercilii —
5. M. levator labii superioris aiaeque nasi, m. levator labii
superiors et m. zygomaticus minor - 6. M. nasalis -
7. M. zygomaticus major - 8. M. orbicularis oris -
9. M. risorius - 10. hi. depressor labii inferioris -
11. M. mentalis - 12. M. depressor anguli oris -
13. M. buccinator - 14. Platysma
3.M. depressor labii inferioris. - Mišić obarač donje usne polazi i od gornje vilice
ispod njenog
bradnog otvora i, šireći se nagore i unutra, završava se na koži donje usne. Svojom
kontrakcijom on po-
vlači usnu nadole i upolje, i daje lieu izraz ironije.
4. M. depressor anguli oris. - Obarač usnog ugla je trouglasti mišić, čija se baza
pripaja na donjoj ivici
mandibule, a vrh kod spojnice usana, gde stupa u odnos s m. orbicularsi oris i sa m.
levator anguli oris. On
povlači nadole usni ugao i izdužuje nosno-usnu brazdu (sulcus nasolabialis), što daje
lieu izraz tuge i neza-
dovoljstva, ili izraz potcenjivanja, u zavisnosti od istovremene kontrakcije drugih mišića.
5. M. mentalis. - Bradni mišić polazi sa zubnog dela mandibule, ispod lateralnog
sekutića i, pruža-
jući se koso nadale i unutra, završava se na koži brade. Podiže kožu brade i istura
napred donju usnu.
6. M. risorius. - Mišić smeha polazi od fibroznog čvora spojnice usana i, šireći se
lepezasto upolje,
zavrsava se na koži obraza. On povlači usni ugao upolje i stvara jamicu smeha na
obrazu.
7. M. levator anguli oris. - Podizač usnog ugla polazi iz fossa canina na prednjoj
strani gornje vilice
i priključuje se fibroznom čvoru u spojnici usana, koju pri svojoj kontrakciji povlači
naviše i unutra.
8. M. zygomaticus major. - Veliki jabučni mišić silazi koso nadole i unutra od
jabučne kosti do fi-
broznog čvora u spojnici usana. On je karakteristični mišić smeha, podiže usni ugao i
produbljuje nosno-
usnu brazdu.
9. M. zygomaticus minor. - Mali jabučni mišić silazi medijalno od prethodnog
mišića od jabučne
kosti do gornje usne ispod srednjeg dela nosno-usne brazde.
10. M. levator labii superioris alaeque nasi - nalazi se medijalno od prethodnog
mišića. On silazi od
donje ivice ulaza u očnu duplju i završava se u gornjoj usni. Ovaj mišić podiže gornju
usnu i gornji deo
nosno-usne brazde, otkriva sekutiće i daje lieu izraz neraspoloženja.
Podizači gornje usne i obarači donje usne svojom istovremenom kontrakcijom
karakterišu izraz lica dece pri plakanju. Pri
tome su kontrahovani i dva mišića pridodata međukapačnom otvoru oka, m. orbicularis
oculi i m. corrugator supercilii.
11. Platysma. - Potkožni mišić vrata, oblika široke četvrtaste ploče, polazi sa
spoljne strane tela do-
nje vilice i, silazeći bočnom stranom vrata, dospeva do visine 2. medurebarnog
prostora. Svojom kontrakci-
jom on stvara na koži vrata poprečne nabore i povlači nadole i upolje usni ugao i kožu
brade. Njegova
prednja ivica kod starih osoba izaziva kožni nabor, koji se spušta od brade ka prednjem
kraju ključnice.
2. Mišići pridodati otvoru nosa
M. nasalis. - Nosni mišić je trouglast i veoma slab. On polazi iznad korena gornjeg
očnjakai, pruža
se unutra i naviše i deli se u dva dela, poprečni i krilasti. Poprečni deo (pars transversa)
ide ka nosnom
grebenu gde se spaja sa svojim parnjakom. Krilasti deo (pars alaris) završava se na
dubokoj strani kože
nosnog krilca. Od krilastog dela odvajaju se snopici, koji se pružaju medijalno i, kao m.
depressor septi,
završavaju na donjoj ivici nosne pregrade. Nosni mišić obara nosno krilce i sužava
nozdrvu.
3. Mišići pridodati međukapačnom otvoru oka
Međukapačnom otvoru oka pridodati su: m. orbicularis oculi, m. depressor supercilii,
m. corrugator
supercilii, m. procerus i m. epicranius.
1. M. orbicularis oculi. - Kružni mišić oka naleže na prednji otvor očne duplje. On
se sastoji iz tri
dela: pars orbitalis, pars palpebralis i pars lacrimalis.
Pars orbitalis je oblika prstenaste ploče, koja je fiksirana samo medijalnim delom za
čeoni nastavak gornje vilice i za
unutrašnju međukapačnu vezu (lig.palpebrale mediate). Pars palpebralis predstavljaju
mišićna vlakna eliptičnog pravca, koja pro-
laze kroz potkožni sloj gornjeg i donjeg očnog kapka i povezuju obe međukapačne veze,
spoljnu i unutrašnju. Od zadnje strane
medijalnog kraja pars palpebralis-^ odvajaju se mišićna vlakna suznog dela (pars
lacrimalis), koja se pružaju nazad uz medijalni
zid suzne kesice i završavaju na zadnjem rubu njene koštane jamice.
Kapačni deo ovog mišića zatvara oči blago i vrši treptanje. Orbitalni deo svojom
kontrakcijom
snažno zatvara kapke, povlači kožu ka unutrašnjem uglu oka, a na njegovom spoljnom
uglu stvara bore
koje se sire zrakasto upolje. Suzni deo, prilikom treptanja povlači medijalni zid suzne
kesice i olakšava
usisavanje suza iz suznog jezerceta oka preko suznih kanalica.
2. M. depressor supercilii. - Obarač obrve je u stvari deo prethodnog mišića. On
se odvaja od unu-
trašnjeg kraja kružnog mišića oka, ide naviše i završava se na koži medijalnog dela
obrve, koji povlači na-
dole prilikom svoje kontrakcije.
3. M. corrugator supercilii. - Ovaj mišić polazi iznad spoja čeone kosti sa čeonim
nastavkom gor-
nje vilice i, idući upolje, zavrsava se na dubokoj strani kože obrve u visini njenog
srednjeg dela. Svojom
kontrakcijom ovaj mišic' povlači obrvu unutra i iznad korena nosa stvara uspravni kožni
nabor.
4. M. procerus. - Ovaj mišić polazi od nosnog grebena i, idući naviše, završava se
na dubokoj stra
ni kože čela u visini povija (glabella). On obara povije i na korenu nosa stvara poprečne
nabore.
5. M. epicranius. - Mišić poglavine ima oblik široke mišićno-aponevrotične ploče,
koja je čvrstđ
spojena s dubokom stranom kože, a veoma labavo s pokosnicom krova lobanje. U
njegov sastav ulaze
dva parna mišića, potiljačno-čeoni (m. occipitofrontal) i slepoočno-temeni (m,
temporoparietalis).
M. occipitofrontal je dvotrbušni mišić, čiji zadnji trbuh (venter occipitalis) polazi s
potiljačnek
iznad njene gornje lučne linije (linea nuchae superior), a prednji, čeoni trbuh
(venterfrontalis) završava
na dubokoj strani kože obrva i korena nosa. Međutrbušne tetive levog i desnog m.
occipitofrontalisJ
obrazuju široku aponevrozu poglavine (galea aponeurotica). Potiljačni trbuh fiksira
aponevrozu poglav:
i omogućuje čeonom trbuhu da podiže obrve i da na koži čela stvara poprečne bore.
M. temporoparietalis predstavlja, u stvari, gornji ušni mišić.
4. Mišići pridodati ušnoin otvoru
Od korena ušne školjke šire se zrakasto tri mala, zakržljala mišića. Prednji ušni mišić
(m. auric '
ris anterior) pruža se horizontalno napred i završava na fasciji slepoočnog mišića. Zadnji
ušni mišić (
auricularisposterior) povezuje koren usne školjke sa spoljnom stranom mastoidnog
nastavka. Gornji uš
mišić (m. auricularis superior) polazi od korena ušne školjke i, šireći se lepezasto naviše,
završavasen
bočnoj ivici aponevrotične ploče krova lobanje (galea aponeurotica).
Gornji ušni mišić pod nazivam m. temporoparietalis ulazi u sastav mišića poglavine
(m. epicrani
On je završnim granama površne slepoočne arterije podeljen u tri dela: prednji -
slepoočni, srednji-tr
uglasti i zadnji - temeni.
Dejstvo mimičnih mišića
Mimični mišići svojom kontrakcijom regulišu izraz lica čoveka, spoljni odraz njegovog
raspolcf
nja i stremljenja - najvećih i najsloženijih funkcija kore velikog mozga. S elasticitetom
kože lica mimi"
misici obrazuju veoma plastičan, složeni funkcionalni sistem, koji je u stanju da vrši
mnogobrojne nija
i kombinacije u jačini zategnutosti i veličini kontrakcije, bilo pojedinih svojih delova bilo
u celini. Svoy
tonusom oni povećavaju napon kože lica, a svojom kontrakcijom stvaraju na njoj bore,
koje karakte"
izraz pojedinih osećaja čoveka. Ove bore na koži lica, pri dužem ponavljanju i kada
tokom vremena
pusti elasticitet kože, postaju stalne i skupa sačinjavaju fiiionomiju čoveka. Fizionomija
čoveka odliku
njegovo lice od ostalih osoba i predstavlja neizbrisivi otisak njegove psihičke
konstitucije, načinareag'
vanja na spoljne i unutrasnje nadražaje.
Mimični mišići grupišu se na lieu oko otvora čula, jer ona predstavljaju glavnu vezu
velikog mozga čovekasaspolj
svetom. Svojom kontrakcijom oni sire otvore lica i olakšavaju čulima prijem prijatnih
nadražaja, ili ih sužavaju i štite čulaodua
caja štetnih faktora. Kod slepih, koža gornje polovine lica je glatka, jer su usled
inaktiviteta zakržljali mimični mišići prid
otvoru oka.
Dejstvo mimičnih mišića, iako je podložno uticaju volje čoveka, regulisano je
normalno refleksn'
centrima vehkog mozga. Ono se uvek ispoljava u vidu složenih pokreta, koji se za sada
ne mogu ana'''
s mehaničke tačke gledišta. Jedino prilikom jakih osećanja, afekata, kao kod plača, besa
ili smeha, izrazi"
ca ukazuju iskusnome koji su mimični mišići, pri tome, najjače kontrahovani. Isto tako,
pojedine jačezat*
nute partije mimične muskulature ukazuju na vrstu osećanja. Mimični mišići gornje
polovine lica zatežu
kod intenzivnog duhovnog rada i fizionomije s jakim borama na čelu i oko očiju odlikuju
istrošene intele
tualne radnike. Mimična muskulatura pridodata usnom otvoru ispoljava pretežno
osećanje raspoložen'
Ona je zategnuta kod izraza odlučnosti i energije, a njena opuštenost ukazuje na tugu,
umor ili iscrpen
" Stanje mimične muskulature i izraz lica ukazuje takođe i na teška unutrasnja
oboljenja, bilo da su ona trenutnon
pila ili traju duže vremena. Kod akutnog abdomena, naročito kod nagle upale trbušne
maramice, crte lica se brišu, mimična
skulatura je atonična i dehidrovana, suva (fades abdominalis s. Hippocranca).
Kod mimičnih mišića lica došli su do najvećeg izražaja pantomimični pokreti tela, koji
karakterišu način reagovanjV
nog čoveka na spoljne i unutrasnje nadražaje. Ovi pokreti postoje normalno uvek i kod
skeletne muskulature, kao sporednii-
izraženi, ali, zahvaljujua njima, hod i drugi složeni pokreti tela postaju individualni i
odhkuju jednog čoveka od ostalihljui
2. MASTIKATORNI MIŠICI
U ovu grupu spadaju 4 parna mišića: slepoočni (m. temporalis), žvakač (m.
masseter), unutrasnji
krilasti (m. pterygoideus medialis) i spoljni krilasti (m. pterygoideus lateralis) (si.
119,120). Svi su ozwceni
od donjoviličnog živca (n. mandibulars).
Arcus zygomattcus
M. masseter
SI. 119. Spoljni žvakaći mišići (Prema Benninghoff-u)
Art temporomandibularis
M. pterygoideus lateralis*
M. pterygoideus medialis
Angulus mandibulae
Ductus parotideus'
M. buccinator
M. orbicularis oris '
SI. 120. Unutrašnji žvakaći mišići (Prema Benninghoff-u)
1. M. temporalis
Slepoočni mišić pripaja se na istoimenoj jami bočne strane lobanje i na dubokoj
strani slepoočne
fascije. Njegova vlakna, silazeci nadole i napred, konvergiraju i završavaju se snažnom
tetivom na vrhui
na unutrasnjoj strani prednjeg nastavka vilične grane {processus coronoideus).
2. M. masseter
Ovaj mišić polazi od jabučnog luka i njegov površni sloj se zavrsava na spoljnoj strani
vilič-
nog ugla, a duboki sloj na spoljnoj strani vilične grane.
3. M. pterygoideus medialis
Unutrašnji krilasti mišić pruža se koso nadole i upolje od krilaste jame
processuspterygoideus-z,
do unutrašnje strane viličnog ugla. Njegova najniža tetivna vlakna sjedinjuju se s
vlaknima m. masseter-z,
i grade zamku koja obuhvata donju ivicu viličnog ugla.
4. M. pterygoideus lateralis
Ovaj mišićima dve glave, gornju i donju. Gornja glava polazi s podslepoočnog
grebena i korena
velikog krila (ala major), a donja glava - sa spoljne strane processuspterygoideus-а.
Obe glave pružajuse
horizontalno nazad i završavaju, gornja na prednjoj strani zglobne čahure i zglobnog
koluta viličnog zglo-
ba, a donja - na prednjoj strani viličnog vrata.
Dejstvo mastikatornih mišića
Spoljni krilasti mišić (м. pterygoideus lateralis) pri obostranoj kontrakciji vuče donju
vilicu napred
i nadole i otvara usta, a pri jednostranoj akciji okrece prednji deo vilice na suprotnu
stranu. Njegova gor-
nja glava povlači discus articularis, koji zajedno s glavom donje vilice klizi niz zadnju
stranu zglobne kvr-
ge (tuberculum articulare) slepoočne kosti.
Donju vilicu povlače nadole i otvaraju usta još i dva nathioidna mišića, m.
mylohyoideus i prednji trbuh m. digastriciu-i
Ostali mastikatorni mišići: m. temporalis, m. masseter i m. pterygoideus medialis
podižu donju vilicu
i snažno zatvaraju usta. Pošto se ovi mišići nalaze ispred viličnog zgloba i smer
rezultante njihovih sila
upravljen nagore i napred, snaga njihove kontrakcije ispoljava se pritiskom uglavnom
samo izmedu zub-
nih lukova. Snaga pritiska između zadnjih kutnjaka je najveća, oko 70 kg, a idući
napred, ona opadaiiz-
medu sekutića iznosi svega oko 20 kg (Benninghoff).
Slepoočni mišić (m. temporalis) najjači je od zatvarača usta. Njegovi zadnji snopovi
pri zatvaranju usta povlače donju vilicu
i njena glava upada u viličnu jamu (fossa mandibularis). Ovo povlačenje donje vilice ima
za cilj da otrgne odgriženi zalogaj hrane.
Fascije glave
Slepoočna fascija (fascia temporalis) je snažna i sastoji se iz dva lista, površnog
(lamina superficial)
i dubokog (lamina profunda). Oba njena lista polaze sa slepoočne linije na bočnoj strani
lobanje i završa-
vaju se na gornjoj ivici jabučnog luka (arcus zygomaticus). Iznad jabučnog luka listovi
slepoočne fascije su
razdvojeni i u prostoru između njih nalazi se masno tkivo.
Obrazno-ždrelna fascija (fascia buccopharyngea) - pokriva mišić obraza (m.
buccinator) i, idući na-
zad, nastavlja se sa ždrelnom fascijom (si. 159). Izmedu njene spoljne strane i duboke
strane m. masseter-
a, nalazi se masno jastuče obraza (corpus adiposum buccae), koje daje obrazu oblinu.
Maseterična fascija (fascia masseterica) - pokriva m. masseter i nastavlja se nazad u
parotidnu fasci-
ju (fascia parotidea), koja pokriva spoljnu stranu doušne pljuvačne žlezde (gl. parotis).
III.
MIŠIĆI GORNJEG UDA
Mišići gornjeg uda dele se na: ramene, nadlakatne, podlakatne i šačne.
1. MIŠIĆI RAMENA
Rameni mišići povezuju gornji okrajak ramenice s kostima ramenog pojasa. U
ramene mišiće
spadaju jedan bočni, deltasti i 5 zadnjih, koji pokrivaju prednju i zadnju stranu lopatice
(si. 121,122,124).
Deltasti mišić (m. deltoideus), koji svojom oblinom gradi reljef spoljne strane ramena,
veoma je snažan i
glavni podizač ruke u stranu. Na zadnjoj strani lopatice nalaze se: nadgrebeni (m.
supraspinous) i podgre-
beni mišić (m. infraspinatus) i dva obla mišića ramena, veliki (m. teres major) i mali (m.
teres minor), a na
njenoj prednjoj strani - podlopatični mišić (m. subscapulars).
Mišiće zadnje strane lopatice pokrivaju dve snažne fascije, nadgrebena [fascia
supraspinal) i podgrebena (fascia infra-
spinata). Fascije koje pokrivaju m. deltoideus i m. subscapularis su vrlo slabe.
U funkcionalnom pogledu, u mišiće ramena ubrajaju se još i kostohumeralni i
spinohumeralni
mišići, o kojima je bilo reči već ranije. Kostohumeralni ili površni grudni (m. pectoralis
major, m. pectoralis
minor, m. subclavius i m. serratus anterior), i spinohumeralni mišići (m. trapezius, m.
latissimus dorsi, m.
rhomboideus i m. levator scapulae) povezuju trup s korenom gornjeg uda i svojom
kontrakcijom vrše po-
krete u spojevima ramenog pojasa i u zglobu ramena.
Kostohumeralni mišići i delom spinohumeralni mišići u zajednici sa mišićima ramena
ograničavaju između grudnog ko-
sa i korena gornjeg uda duboku, pazušnu jamu (fossa axillaris), koja sadrži glavni
sudovnoživčani snop ruke (a. axillaris, v. axilla-
ris, plexus brachialis, nodi lymphatici axillares). Prednji zid pazušne jame obrazuje: m.
pectoralis major, m. pectoralis minor, m. sub-
clavius i njihove fascije površna (fascia pectoralis) i grudno-ključna (fascia
clavipectoralis), a njen unutrasnji zid - m. serratus ante-
rior. Na lateralnom zidu jame nalaze se zglob ramena i gornji krajevi dva mišića
nadlakta (m. coracobrachialis) i kratka glava m.
biceps brachii-а. U sastav zadnjeg zida pazušne jame, pored podlopatičnog mišića,
ulaze i gornji deo duge glave m. triceps brachii-
a i završni deo m. latissimus dorsi-a.
1. M. deltoideus
Ovaj mišić trouglastog oblika pripaja se svojom bazom na prednjoj ivici spoljnog
okrajka ključni-
ce, na spoljnoj ivici natplećka (acromion) i na donjoj usni zadnje ivice lopatičnog
grebena (spina scapu-
lae), a svojim vrhom završava se na hrapavom otisku spoljne strane ramenice
(tuberositas deltoidea). On
naleže uz spoljnu stranu zgloba ramena, od koje je odvojen dobro razvijenom sluznom
kesom (bursa sub-
deltoidea).
Inervacija - n. axillaris.
Dejstvo. - Deltasti mišić je snažan odvodilac ruke. On podiže ruku u stranu samo do
horizontale,
a pri daljem podizanju ruke nastaje obrtanje lopatice pri čemu njen donji ugao klizi
napred, i nagore.
Ako je ruka fiksirana deltasti mišić obrće lopaticu, vuče nadole njen natplećak i njen
donji ugao ide ka
kičmenom stubu.
U funkcionalnom pogledu na deltastom mišiću se razlikuju tri dela: prednji srednji i
zadnji. Sred-
nji, akromijalni deo je najjači i glavni nosilac funkcije deltastog mišića. Prednji i zadnji
deo pri istovreme-
noj kontrakciji deluju kao odvodioci ili kao privodioci, u zavisnosti od položaja ruke,
odnosno od svog
odnosa prema sagitalnoj osovini zgloba ramena. Kada je ruka odmaknuta, preko 60°,
prednji i zadnji deo
m. deltoideusa postavljaju se upolje od sagitalne osovine zgloba i deluju kao odvodioci,
a u obrnutom slu-
čaju svojom kontrakcijom privlače ruku. Prednji deo podiže ruku u stranu i napred, a
zadnji - u stranu i
nazad. Pri tome, oni vrše i izvestan pokret obrtanja, prednji deo obrće ruku unutra, a
zadnji deo upolje.
Ruku podignutu u stranu prednji deo deltastog mišića povlači napred, a njegov zadnji
deo - nazad.
2. M. supraspinatus
Nadgrebeni rnišić pripaja se u nadgrebenoj jami lopatice i na dubokoj strani svoje
snažne fascije (si.
122). Idući upolje, on se sužava i pošto prođe ispod natplećka lopatice, završava se
svojom tetivom na pred-
njem delu tuberculum majus-г ramenice.
Inervacija — n. suprascapularis.
M. deltoideus--
М. coracobrachialis
М. biceps.
brachii
M. brachialis
M. brachioradialis
M. extensor carpi ч
rad. longus
M. pronator teres
'• M. flexor carpi radialis
M. palnmris longus
'Л/. flex, carpi ulnaris
X..M. palmaris brevis
Aponeurosis palmaris
SI. 121. Mišići ruke - prednja strana
Dejstvo. - Ovaj mišić je pomoćni odvodilaci
ke, koju podiže upolje i napred. Pored toga, svoj<
kontrakcijom on sprečava spuštanje glave rameniceil
zglobnu čašicu lopatice prilikom abdukcije ruke.
3. M. infraspinatus
Ovaj mišić trouglastog oblika pripaja se svoje
bazom u podgrebenoj jami lopatice, a svojim vrhom
srednjem delu tuberculum majus-а ramenice (si. 122
Inervacija - n. suprascapularis.
Dejstvo. - Podgrebeni mišić obrće ruku upol
Njegov gornji deo, kada je ruka podignuta u stranu,j
stavlja se iznad sagitalne osovine zgloba ramena i de
je kao abduktor, odvOdilac.
4. M. teres minor
Mali obli mišić ramena polazi s gornjeg d
spoljne ivice lopatice, pruža se upolje i naviše i zavi
va na zadnjem delu tuberculum majus-а ramenice i
zadnjoj strani zglobne čahure (si. 122).
Inervacija - n. axillaris.
Dejstvo. - Obrće nadlakat upolje i zateže za<
deo čahure zgloba ramena.
5. M. teres major
Veliki obli mišić ramena polazi s donjeg c
spoljne ivice lopatice i, idući upolje, prelazi ispred
M. supraspinatus
_'-J—Spina scapulae
rurškog vrata ramenice i zavrsava se na grebenu male
kvržice (crista tuberculi minoris).
Inervacija - n. subscapularis.
Dejstvo. - Ovaj mišić je privodilac i uvrtač nad-
lakta.. Svojim zatezanjem on reguliše ugao između lo-
patice i ramenice, povlačeći donji ugao lopatice upolje.
Svojim dejstvom na donji ugao lopatice stupa u antago-
nistički odnos s m. rhomboideus-om. Kada je m. teres
major oduzet, ugao između lopatice i ramenice se pove-
ćava, a naročito jako ako opuštena ruka nosi teret.
M. teres major i m. teres minor ograničavaju međusobno na
zadnjem zidu pazušne jame trouglast zjap, čiju bazu zatvara hirurški
vrat ramenice (collum chirurgicum humeri). Ovaj zjap je dugom gla-
vom m. triceps brachii-а podeljen u dva otvora, lateralni - četvrtasti i
medijalni - trouglast i, kroz koje prolaze krvni sudovi (si. 122,124).
Kroz lateralni otvor prolazi n. axillaris i a. circumflexa humeri posteri-
or, a kroz medijalni - a. circumflexa scapulae.
6. M. subscapularis
Ovaj snažni trouglasti mišić polazi iz podlopa-
tične jame na prednjoj strani lopatice, pruža se upolje
ispred zgloba ramena i zavrsava se na maloj kvržici ra-
menice (tuberculum minus) (si. 124).
_ M. infraspinatus
- M. teres minor
—Foramen quadrilaier
~ - M. triceps brack
(caput longum)
f« Foramen trilalt
' *V/. triceps bri
(caput lateral
M. triceps brachii
(caput mediale)
Olecranon
SI. 122. Mišići ramena i nadlakta, zadnja grup
Inervacija - n. subscapularis.
Dejstvo. - Podlopatični mišić je glavni unutrašnji rotator ruke. Kad je ruka podignuta
on je njen
uvrtač, jer ostali mišići uvrtači m. pectoralis major, m. latissimus dorsi i m. teres major
istovremeno bi vršili i
privodenje ruke.
Dejstvo mišića ramena
Rameni mišići s kostohumeralnim i spinohumeralnim mišićima trupa obrazuju složeni
mišićni si-
stem korena gornjeg uda, koji omogućuje mnogobrojne veoma precizne, odmerene i
snažne pokrete ru-
ke.
U funkcionalnom pogledu na mišićnom sistemu korena gornjeg uda razlikuju se
lopatične vijuge i konvergentni snopo-
vi mišića.
Lopatične mišićne vijuge. - Lopatične vijuge, od kojih je jedna horizontalna a dve
vertikalne, fiksiraju lopaticu uz grudni
koš pri različitim njenim položajima. Svaka vijuga se sastoji iz dva mišića antagonista
koji su povezani lopaticom. Lopatica klizi
uz grudni koš pod uticajem mišićne vijuge jedino u slučaju kada se zateže jedan krak a
drugi postepeno popušta. Horizontalna
lopatična vijuga, koju obrazuju m. rhomboideus i m. serratus anterior fiksira uz grudni
koš donji ugao i unutrašnju ivicu lopatice.
Naizmeničnom kontrakcijom njenih krakova donji ugao i unutrašnja ivica lopatice se
udaljuju ili približuju kičmenom stubu.
Zadnju vertikalnu vijugu obrazuju m. levator scapulae i donji deo m. trapezius-а. Ova
vijuga svojom kontrakcijom fiksira uz grud-
ni koš unutrašnju ivicu lopatice, a naizmeničnom akcijom svojih krakova je podiže ili
spušta. Prednja vertikalna vijuga, u čiji sa-
stav ulaze m. pectoralis minor i gornji deo m. trapezius-a, fiksira uz grudni koš spoljni
ugao lopatice. Kontrakcija krakova ove viju-
ge podiže nazad i gore spoljni ugao lopatice ili ga obara nadole i napred. Pri
istovremenoj kontrakciji pojedinih krakova lopatič-
nih mišićnih vijuga javlja se pokret okretanja lopatice, pri čemu njena čašica zauzima
najpovoljniji položaj za akciju ramenog
zgloba. Pri kontrakciji donjeg dela m. serratus anterior-а u zajednici sa gornjim i donjim
delom m. trapezius-a čašica lopatice se
okreće nagore, a njen donji ugao klizi napred k pazušnoj jami. Obrnuti pokret lopatice
izvode svojom istovremenom kontrakci-
jom m. rhomboideus i m. pectoralis minor.
Konvergentni rameni snopovi. - Mjšići korena gornjeg uda, s obzirom na svoj pravac
prema vrhu ramena, grupišu se u tri
snopa: horizontalni, nishodni i ushodni.
Horizontalni rameni snop je, u stvari, mišićna vijuga koju obrazuju srednji delovi m.
pectoralis major-а, i m. trapezius-a.
On je sinergist sa horizontalnom lopatičnom vijugom, m. rhomboideus - m. serratus
anterior, i Zajedno s njome odupire se odvaja-
nju u stranu korena gornjeg uda od trupa. Prednji kraci ove dve vijuge, m. serratus
anterior i srednji deo m.pectoralis major-а, za-
težu se pri ležećem uporu i sprečavaju propadanje trupa. Njihovi zadnji kraci, m.
rhomboideus i srednji deo m. trapezius-a, svojom
kontrakcijom odupiru se silama koje teže da lopaticu udalje od kičmenog stuba, što se
vidi pri veslanju ilijnadvlačenju konop-
cem.
Nishodni mišićni snop ramena, koji obrazuju gornji deo m. trapezius-а, m. levator
scapulae i m. rhomboideus, drži svojim to-
nusom rameni pojas ili ga podiže pri svojoj kontrakciji. Gornji deo m. trapezius-а najjači
u ovom snopu i ima najvec'i obrtni
momenat. On se preko acromion-a i m. deltoideus-а nastavlja do ramenice i obrazuje
glavnu kinetičku vijugu, koja se odupire dej-
stvu zemljine teže na ruku i na teret koji ona nosi. Kod slabosti ili oduzetosti nishodnog
ramenog snopa, rameni pojas se spušta i
vrat postaje duži. Nishodni rameni snop, naročito m. rhomboideus i gornji deo m.
trapezius-a podiže trup kod stava na šakama i
odupire se njegovom propadanju između korenova gornjih udova.
Ushodni rameni snop je veoma snažan. Njega sačinjavaju m. latissimus dorsi, m.
teres major i donji delovi m. trapezius-а, m.
serratus anterior-a i m. pectoralis тајог-a. Kada su ruke fiksirane, kao pri "visu" ili
"uporu narazboju",ovaj snop svojom izome-
tričkom kontrakcijom drži telo, a svojom balističkom kontrakcijom gapodiže pri "zgibu"
ili penjanjuuz konopaci dr. Ruku, po-
dignutu napred ili u stranu, ovaj snop veoma snažno povlači nadole, ka trupu, što se
vidi kod plivača pri zamahu ruke nazad ili
kod udarca sekirom. Zahvaljujući snazi ushodnog ramenog snopa, ruka, podignuta
iznad tela, drži ili spušta znatno vec'i teret ne-
go što bi mogla da podigne.
Mišićni sistem korena gornjeg uda vrši pokrete ruke u svim pravcima, oko obrtne
tačke kuglastog
ramenog zgloba. Ekskurzije pokreta su velike, jer se obrtna tačka ovog zgloba,
zahvaljujući mehanici
spojeva ramenog pojasa, pomera i zauzima položaj koji je najpovoljniji za odgovarajući
pokret ruke.
Osnovni pokreti ruke - podizanje napred ili nazad, podizanje u stranu i privođenje,
uvrtanje i izvrtanje -
vrše se u zglobu ramena oko tri njegove glavne osovine samo u početku i, pre nego što
su iscrpljene nje-
gove mogućnosti, u tok pokreta stupaju i spojevi ramenog pojasa.
Podizanje ruke napred vrše prednji deo m. deltoideus-а i ključnjačni deo m.
pectoralis major-а, uz
pomoć m. supraspinatus-a, m. coracobrachialis-a i obeju glava m. biceps brachii-a. Pri
ovom pokretu, lopa-
tičnu čašicu povlače i upravljaju naviše i napred donji delovi m, trapezius-a i m. serratus
anterior-а i m.pec-
toralis minor.
Podizanje ruke nazad vrše zadnji deo m. deltoideus-а i duga glava m. triceps brachii-
a. Pri ovom po-
kretu, lopatica se svojom čašicom okreće upolje pod uticajem trakcije m. rhomboideus-
a i srednjeg dela m.
trapezius-a, a svojim donjim uglom se odiže od grudnog koša, jer je m. levator scapulae
povlači naviše i na-
pred.
Podizanje ruke u stranu, njenu abdukciju do horizontale, vrši m. deltoideus uz
pomoc m. suprasM
tus-а i duge glave m. biceps brachii-а. Pre nego što ruka dostigne horizontalu nastupa
obrtanje lopatl
pod uticajem gornjeg i donjeg dela m. trapezius-a i donjeg dela m. serratus anterior-а,
pri čemu donji ul
lopatice klizi napred, ka pazušnoj jami. Privodenje podignute ruke vrši ushodni rameni
snop i zemljii
teža. Pod uticajem zemljine teže ruka, podignuta do horizontale vrši pritisak na lopaticu
u smisluрошЈ
ranja njenog donjeg ugla ka kičmenom stubu. Ovom dejstvu zemljine teže na ruku i
lopaticu suprotsi
vljaju se srednji deo m. trapezius-a, donji deo m. serratus anterior-а i m. teres major.
Uvrtanje ruke vrši m. subscapularis uz pomoć m. latissimus dorsi-а, m. pectoralis
major-а i m.iei
major-a. Ako je ruka podignuta, pomoćni uvrtači su bez ikakvog uticaja, jer bi odmah
vršili adukcl
Uvrtači ruke su snažniji od njenih izvrtača i njihovo dejstvo pomaže zemljina teža.
Izvrtanje rukei
uglavnom m. infraspinatus. Da bi njegovo dejstvo bilo efikasnije, lopaticu fiksiraju i
povlače ka kičmentj
stubu m. rhomboideus i srednji deo m. trapezius-а. Ukupna ekskurzija uvrtanja ruke u
ramenom zglobuj
nosi oko 120°.
Za dejstvo ramenih mišića najpovoljniji je položaj abdukcija ramenice za oko 30°.
Ovaj položaj zauzima ruka noma
pri radu. U njemu je takode najpovoljnija ankiloza ramenog zgloba, jer spojevi ramenog
pojasa omogućuju najnužnije рокл
ruke, čije priljubljivanje uz telo omogućuje lopatica, koja se svojim donjim uglom
pomera ka kičmenom stubu.
. SI. 123. Desni nadlakat na poprečnom preseku
2. MIŠIĆI NADLAKTA
Mišići nadlakta podeljeni su ramenicom i međumišićnim pregradama na prednju i
zadnju gmp
(si. 123). Prednjoj grupi pripadaju 3 mišića: dvoglavi (m. biceps brachii), kljunasto-
ramenični (m. com
brachialis) i nadlakatni (m. brachialis), od kojih su prvi i poslednji glavni pregibači
zgloba lakta (si. 124)
U zadnjoj grupi nalazi se troglavi mišić nadlakta (m. triceps brachii), koji je veoma
snažan opružačpo
dlakta (si. 122).
Mišići nadlakta obavijeni su fascijom (fascia brachii), od čije duboke strane polaze
dve međumišićne pregrade,spoljn
(septum intermusculare brachii laterale) i unutrašnja (septum intermusculare brachii
mediate), koje se pripajaju na bočnim ivicam
ramenice (si. 123).
1. M. biceps brachii
Dvoglavi mišić nadlakta ima dugu (caput longum) i kratku glavu (caput breve).
Tetiva njegove dug!
glave nalazi se u zglobu ramena. Ona polazi s natčašične kvržice (tuberculum
supraglenoidale) i gornjeg del,
časične usne (labrum glenoidale) i napušta zglob ramena kroz sulcus intertubercularis
zajedno sa svoiimsino
vijalnim omotačem. Kratka glava ovog mišića polazi s vrha processus coracoideus-а
lopatice. Ona silazi me
dijalno od duge glave, spaja se s njome i obrazuje vretenasto telo dvoglavog mišića,
koje se na svom do
njem kraju sužava i nastavlja snažnom tetivnom vrpcom. Tetiva dvoglavog mišića
svojim glavnim delomza'
N. radialis
Sulcus bicipitalis lateralis
M. brae luo radial is
Septum intermusculare
brachii laterale
M. biceps brachii
M. musculocutaneus
M. brachialis
Sulcus bicipitalis medialis
N. medianus
_/f. brachialis
V. basilica
£eptum intermusculare
brachii mediate
N. ulnaris
Fascia brachii
M. triceps brachii
Processus coracoideus M- coracobrachialis
Acromion . _
M. subscapularis
vršava se na zadnjem delu žbične kvrge (tuberositas radii). Sporedni deo tetive (apon*
irosis m. bicipiris brac-
hii) siri se lepezasto i zavrsava u fasciji gornje-unutrašnjeg dela podlakta.
Inervacija - n. musculocutaneus.
Dejstvo. - Ovaj mišić je pregibač i supinator po-
dlakta, a svojim glavama u zglobu ramena pomaže pri po-
dizanju ruke napred i upolje. Dvoglavi mišić deluje s ve-
ćim efektom u jednom zglobu ukoliko je u drugome zglo-
bu istegnut. Fleksiju podlakta vrši većom snagom, ako su
njegove glave zabacivanjem ruke nazad istegnute u zglo-
bu ramena. Za dejstvo ovog mišića na zglob lakta najpo-
voljniji je položaj kada je podlakat u fleksiji, pod uglom
od 90°. M. biceps brachii se tada udaljuje od zgloba i oslo-
bada prostor za dejstvo m. brachialis-а, koji se nalazi iza
njega. Zbog toga ruka zauzima ovaj položaj pri radu.
Duž bočne ivice dvoglavog mišića nadlakta nalaze se uzdužni
žlebovi, unutrašnji (sulcus bicipitalis medialis) i spoljašnji (sulcus bicipi-
talis lateralis). Kroz unutrašnji žleb nadlakta prolazi glavni sudovno-
živčani snop (a. brachialis, n. medianus). U donjem delu spoljnog žleba,
izmedu m. brachialis-а i m. brachioradialis-а, nalazi se n. radialis (si.
123).
2. M. coracobrachialis
Kljunasto-ramenični mišić polazi od vrhaproces-
sus coracoideus-а. On silazi najpre priljubljen uz unutra-
šnju ivicu kratke glave m. biceps brachii-а, zatim se povlači
iza nje i zavrsava na srednjem delu unutrašnje strane ra-
menice. Kroz srednji deo ovog mišića obično prolazi mi-
šićno-kožni živac (n. musculocutaneus), koji ga i oživčava.
----------Dejstvo.-^ Ovaj misic podiže nadlakat napred i
unutra. Svojim tonusom on fiksira glavu ramenice uz lo-
patičnu čašicu i ima važnu ulogu u prebacivanju tereta s
ramenice na kljunasti nastavak lopatice.
SI. 124. Mišici nadlakta, prednja grupa 3. ]y[. brachialis
Nadlakatni mišić polazi s prednjih strana donje polovine ramenice i među-mišićnih
pregrada i za-
vrsava se snažnom tetivom na prednjoj strani kljunastog nastavka laktice, na njenom
hrapavom ispupče-
nju (tuberositas ulnae).
Dejstvo. - Ovaj mišić pregiba podlakat, povlačeći pri tome i nadlakat, usled čega se
lakat pomera
nazad. Na taj način on ruku dovodi u povoljniji položaj za rad, za nošenje tereta i za
dejstvo m. biceps-a
brachii.
Tuberositas radii
4. M. triceps brachii
Ovaj mišić ima tri glave, dugu (caput longum), spoljnu (caput laterale) i unutrašnju
(caput mediale)
(si. 122). Njegova duga glava polazi s potčašične kvržice lopatice (tuberculum
infraglenoidale), a ostale dve
sa zadnje strane ramenice, iznad i ispod žleba žbičnog živca (sulcus n. radialis). Mišićni
snopici njegovih
glava priključuju se snažnoj tetivnoj ploči, koja se zavrsava na vrhu olecranon-а laktice.
Izmedu njegove
tetive i kože vrha lakta nalazi se dobro razvijena potkožna sluzna kesa (bursa olecrani).
Inervacija - n. radialis.
Dejstvo. - Ovaj mišić je opružač podlakta, a njegova duga glava u zglobu ramena
povlači ruku
nazad i unutra. On deluje naročito kao snažan ekstenzor podlakta u slučaju kada je ruka
podignuta na-
pred i upolje, te je njegova duga glava istegnuta.
Dejstvo mišića nadlakta
Pregibači podlakta su dvostruko jači od opružača jer je njihova kontrakcija skoro
uvek pro®
stva zemljine teže. U pregibače podlakta, pored m. biceps brachii i m. brachialis-а,
dolaze još i tri mil
podlakta: m. brachioradialis, m. extensor carpi radialis longus i m. pronator teres.
Pregibači podlakta ut
ju se ispred zgloba lakta svojim krajevima. Svojom kontrakcijom oni, pored fleksije u
zglobu lakta,r
rećuju kosti ruke i suprotstavljaju se silama koje teže da ih saviju i prelome. M.
brachioradialispreb
sa žbice teret na ramenicu, koju istovremeno povlači napred, suprotstavljajuci se silama
istezanja
njene zadnje strane pri fleksiji podlakta. M. biceps brachii pri svojoj kontrakciji kratkom
glavomras
ćuje ramenicu, prenoseći pritisak i istezanje sa žbice na kljunasti nastavak lopatice.
Opružanje podlakta vrši obično sama zemljina
teža. Aktivni opružač podlakta jedino je m. triceps brac-
hii. Pri uporu na razboju i pri stavu na šakama on se ja-
ko zateže i sprečava pregibanje zgloba lakta.
O dejstvu mišića nadlakta u zglobu ramena bilo м. supinator
je reči vec ranije.
3. MISICI PODLAKTA
Thenar
— M. biceps brachii
M. hrachialis
Aponeurosis
nt. bicipitis brackij
M. pronator teres
brachiorailialis \
-- M. flexor carpi r'
■ ■ M. palmaris lon°iis \
- - • M. flexor carpi ul
' «-> M. flexor digitonim
superficiaiis
• M. flexor pollicis Ion
- Os pisiforme
— M. palniaris brevis
— Aponeurosis palm'
Mišići podlakta obrazuju tri funkcionalne lože,
prednju, spoljnu i zadnju. Prednjoj grupi pripadaju 8 miši-
ća, od kojih su dva pronatori podlakta, a ostali fleksori
ručja i prstiju. Spoljna grupa sadrži dva spoljna ekstenzo-
ra ručja i dva supinatora podlakta. U zadnjoj grupi nala-
ze se 8 mišića, koji su ekstenzori ručja i prstiju sake.
Mišići podlakta svojim gornjim krajevima pripa-
jaju se uglavnom na čvorovima donjeg kraja ramenice i
na gornjem delu laktice. Svojim donjim krajevima pro-
natori i supinatori završavaju se na spoljnoj i prednjoj
strani žbice, a fleksori i ekstenzori na prednjoj ili zad-
njoj strani baza kostiju doručja i članaka prstiju. Flek-
sori i ekstenzori ručja i prstiju imaju duge tetive, koje
snagu kontrakcije prenose na šaku, ne povećavajući bit-
no njen volumen, što je od velikog značaja za preci-
znost i suptilnost pri njenom radu.
Mišiće podlakta obavija snažna fascija [fascia antebrachii),
koja je direktno ili preko međurnišićnih pregrada pričvršćena za ko-
stur podlakta. Ispred čvorova ramenice ona je veoma čvrsta i zade-
bljana, jer s njene duboke strane polaze vlakna mišića podlakta. Na
zadnjoj strani podlakta, iznad korena lake nalazi se u podlakatnoj
fasciji poprečno fibrozno zadebljanje, krilce ekstenzora (retinaculum extensorum), koje
sa donjim krajevima žbice i lakticti
zuje 6 osteofibroznih kanala, za prolaz tetiva i njihovih sinovijalnih omotača (si. 128).
Tim kanalima, iduci od spolja prema
tra, prolaze tetive sledećih mišića: m. abductor pollicis longus i m. extensor pollicis
brevis - kroz I kanal; mm. extensores carpi
les, longus et brevis - kroz II; m. extensor pollicis longus - kroz III; m. extensor
digitorum i m. extensor indicis - kroz Г/;т.«а
digiti minimi - kroz V, i m. extensor carpi ulnaris - kroz VI kanal.
1. Mišići prednje grupe podlakta
Mišići prednje grupe polaze uglavnom od unutrašnjeg čvora ramenice (epicondylus
medialisk
ri) i gornjeg dela laktice i pružaju se po slojevima (si. 121,125-127). U površnom sloju,
idući ods
unutra, nalaze se: m. pronator teres, m. flexor carpi radialis, m. palmaris longus i m.
flexor carpi uln
ovih mišića su: m. flexor digitorum superficiaiis i dublje od njega - m. flexor digitorum
profundus, m.j^
pollicis longus i m. pronator quadratus. M. flexor carpi ulnaris i unutrašnju polovinu m.
flexor digitom
fundus-а oživčava n. ulnaris, a sve ostale mišiće prednje grupe - n. medianus.
1. M. pronator teres. - Obli uvrtač podlakta polazi s unutrašnjeg čvora ramenice i
unutrasnje ivice processus coram
a laktice, silazi upolje i završava se širokom tetivom na srednjem delu spoljne strane
žbice. Između dva dela njegovoga
kraja prolazi n. medianus.
SI. 125. Mišići podlakta, prednja, strana, I sh,
(Prema Benninghoff-Goerttler-u)
Ovaj mišić je uvrtač i pornoćni pregibač podlakta. U toku fleksije podlakta njegovo
dejstvo kao pronatora se povećava.
2. M. flexor carpi radialis. - Spoljni pregibač ručja silazi od unutrašnjeg čvora
ramenice i oko sredine podlakta nastavlja
se tetivom, koja je upravljena k spoljnom delu korena šake. Spolja od njegove tetive
nalazi se a. radialis, a unutra od nje - n. me-
dianus. Njegova tetiva na prednjoj strani ručja dobija sinovijalni omotač (vagina
synovialis tendinis m.flexoris carpi radialis) i silazi
žlebom na trapeznoj kosti, koji je vezama pretvoren u poseban osteofibrozni kanal. Po
prolazu kroz osteofibrozni kanal tetiva se
zavrsava na bazi 2. ponekad i 3. kosti doručja.
Ovaj mišić pregiba, šaku napred i upolje. Pored toga, on deluje i kao uvrtač
podlakta. U zajednici s m. flexor carpi ulna-
ris on vrši palmarnu fleksiju šake, a s mm. extensores carpi radiales, longus et brevis
vrši radijalnu abdukciju.
3. M. palmaris longus. - Dugi dlanski mišić polazi od unutrašnjeg čvora ramenice
i ubrzo se nastavlja dugom tetivom,
koja silazi sredinom podlakta. Tetiva ide ispred poprečne veze ručja i širi se lepezasto u
dlanskoj aponevrozi (aponeurosispalma-
ris).
Ovaj mišić pregiba šaku i zateže dlansku aponevrozu, naročito prilikom ekstenzije
šake i prstiju.
4. M. flexor carpi ulnaris. - Unutrašnji pregibač ručja polazi s vrha i zadnje strane
unutrašnjeg čvora ramenice i s unutra-
šnje strane gornjeg dela laktice. Izmedu ova dva pripoja nalazi se fibrozni luk, ispred
koga prolazi n. ulnaris. Mišić silazi unutra-
šnjom ivicom podlakta i zavrsava se svojom tetivom na graškastoj kosti (ospisiforme).
Od graškaste kosti njegovu tetivu nasta-
vljaju dve veze, lig. pisohamatum i lig. pisometacarpeum, do hamulus-a kukaste kosti i
do baze 4. i 5. kosti doručja.
Ovaj mišić pregiba šaku napred i unutra. Kod oduzetosti m. flexor carpi ulnaris-а
mali prst ne može da dohvati visoki
položaj žice na violini, jer je nemoguća ulnarna abdukcija i fleksija lake (Goerttler).
5. M. flexor digitorum superficialis. - Površni pregibač prstiju pripaja se svojim
gornjim krajem na unutrašnjem čvoru ra-
menice, na processus coronoideus-u laktice i na prednjoj ivici žbice. Između lakatnog i
žbičnog pripoja nalazi se fibrozni luk iza
koga prolazi n. medianus i a. ulnaris. Mišić se u donjem delu podlakta na stavlja
širokom tetivom, koja se ubrzo deli u 4 snopa.
Snopovi prolaze kroz kanal ručja i završavaju se na prednjim stranama srednjih članaka
2. do 5. prsta, cepajući se prethodno u
po dva jezička, između kojih prolaze tetivni snopovi dubokog pregibača prstiju.
Ovaj mišić pregiba najpre srednje članke 2. do 5. prsta, zatim proksimalne članke i
najzad zglobove ručja.
6. M. flexor digitorum profundus. - Duboki pregi. nalazi se iza površnog. On
polazi sa prednje i unutrašnje
strane laktice. Njegova tetiva iznad korena sake deli se u 4 )povi prolaze kroz kanal
ručja i, pošto prođu kroz tetivne
zamke površnog pregibača, završavaju se na bazama krajniih i .a 2. do 5. prsta.
SI. 126. Mišic'i podlakta, prednja strana, SI. 127. Mišići podlakta, prednja
strana,
II sloj (Prema Benninghojf-Goerttler-u) III sloj (Prema Benninghojf-
Goerttler-м)
Ovaj mišić pregiba najpre krajnje članke 2. do 5. prsta, zatim ostale njihove članke i,
najzad, šaku.
7. M. flexor pollicis longus. - Dugi pregibač palca polazi s prednje strane žbice i
međukoštane opne podlakta. Njego
tetiva, pri prolazu kroz kanal ručja i između površne i duboke glave m. flexor pollicis
brevis-a obavljena je sinovijalnim omotaa
(vagina tendinis m.flexorispollicis longi), koji je prati sve do njenog završetka na bazi
krajnjeg članka palca.
Ovaj mišic' pregiba najpre krajnji, a zatim proksimalni članak palca i povlači 1. kost
doručja napred i unutra up
opozicije.
8. M. pronator quadratus. - Četvrtasti uvrtač podlakta povezuje poprečno prednje
strane donjih delova laktice iibi«
Njegov pripoj na žbici je širi i dopire do njene prednje ivice.
2. Mišići spoljne lože podlakta
U mišiće spoljne lože podlakta spadaju: m. brachioradialis, m. extensor carpi radialis
longus, m.j
tensor carpi radialis brevis i m. supinator (si. 121,125,128). Oni polaze uglavnom od
spoljnjeg ćvora m
nice (epicondylus lateralis). Oživčeni su od n. radialis-а. i to uglavnom od njegovog
stabla.
1. M. brachioradialis. - Ramenično-žbični mišić polazi od donjeg dela spoljne ivice
ramenice i završava se svojoma
žnom i dugom tetivom na spoljnoj strani baze processus styloideus-а donjeg kraja
žbice. Na dubokoj strani njegovog gornjeg kJ
ja nalazi se n. radialis i njegove završne grane, površna i duboka.
Ovaj mišiću funkcionalnom pogledu pripada nadlaktu, jer u zglobu lakta vrši fleksiju
podlakta, koji postavlja,pril
me, uvek u srednji položaj, izmedu pronacije i supinacije. Zbog togaje on pomoćni
uvrtač ili izvrtač, u zavisnosti dalijep
kat bio prethodno u supinaciji ili pronaciji.
Olecranon-
M. anconeus
M. abductor
digiti minipii
Septum intermusculare
laterale
—— M. brachioradialis
M. extensor carpi
radialis longus
. M. extensor carpi
radialis brevis
■ M. extensor digitorum
■ M. extensor carpi ulnaris
M. extensor digiti minimi
— M. abductor pollicis longus
,, M. extensor pollicis brevis
M. extensor indicis
— Retinaculum extensorum
Mm. interossei tlorsales
2. M. extensor carpi radialis longus. - Dugi spoljni on
žač ručja polazi sa spoljne ivice ramenice, ispod pripojati
hodnog mišića. On silazi svojom dugom tetivom spoljnomd
nom žbice i zadnjom stranom ručja i završava se na bazi 2. koi
doručja.
Ovaj mišić povlači šaku nazad i upolje. U zglobulai
deluje kao pomoćni fleksor podlakta. Pored toga, on deluje Is
pomoćni pronator, ako je podlaktica u fleksiji, ili kao pomoi
supinator, ako je ona u ekstenziji.
3. M. extensor carpi radialis brevis. - Kratki spoijJ
opružač ručja silazi od spoljnog čvora ramenice do proem
styloideus-a 3. kosti doručja. On se nalazi dublje, ispod i izapra
hodnog mišića i, za razliku od njega, vrši samo dorzalnu fleksrJ
šake.
4. M. supinator. - Izvrtač podlakta je najdublji mišij
spoljne grupe. On polazi od svog grebena na gornjem kraja lit
tice (crista m. supinatoris) i spoljnog čvora ramenice, silazi u vd
luka upolje i napred oko gornjeg dela žbice i završava se nam
govoj spoljnoj i delom na prednjoj strani. Kroz ovaj mišićuvj
ni vrata žbice prolazi duboka grana n.radialis-a.
M. supinator je glavni izvrtač podlakta i u pogledusi
je funkcije ne zavisi od položaja zgloba lakta kao ostali supiil
tori.
3. Mišici zadnje grupe podlakta
Mišići zadnje grupe rasporedeni su u i
sloja, površni i duboki (si. 128, 129). U površnoi
sloju, idući od spolja unutra, nalaze se: m. extern,\
digitorum, m. extensor digiti minimi, m. extensorca
ulnaris i m. anconeus, a u dubokom sloju, iduc'iodo]
zgo nadole: m. abductor pollicis longus, m. exten
pollicis brevis, m. extensor pollicis longus i m. exten
indicis. Mišici površnog sloja polaze od spoljncl
čvora ramenice, a mišići dubokog sloja - od zadnja"
strane kostura podlakta. Svi mišići zadnje gnip|
oživčeni su od n. radialis-а, od njegove duboke završne grane.
1. M. extensor digitorum. - Opružač prstiju sake polazi sa spoljnog čvora ramenice.
Njegova tetiva u donjem delu podlab
deli se u 4 snopa, koji se šire silazec'i zadnjom stranom šake i završavaju na bazi
srednjeg i distalnog članka 2. do 5. prsta. Tetivi
snopovi iznad korena prstiju povezani su fibroznim spojnicama (conexus intertendine-i),
koje ograničavaju slobodu prstiju pri eksteo|
ziji, a naročito 4. prsta.
4 Connexus intertendinei
SI. 128. Mišići zadnje strane podlakta,

površni sloj
Ovaj mišic' opruža 4 poslednja prsta i šaku. Prilikom ekstenzije on istovremeno širi
prste. Pri dorzalnoj fleksiji sake po-
lovina snage pokreta pripada ovom mišiću.
2. M. extensor digitiminimi. - Opružač malog prsta silazi medijalno od prethodnog
mišića, od spoljnog čvora ramenice
do zadnjih strana članaka 5. prsta.
3. M. extensor carpi ulnaris. - Unutrašnji opružač ručja polazi sa spoljnog čvora
ramenice i zadnje strane laktice, duž
njene zadnje ivice, i zavrsava se svojom tetivom na bazi 5. kosti doručja.
4. M. anconeus. - Lengerasti ili lakatni mišić polazi svojim Vrhom sa spoljnog
čvora ramenice, širi se lepezasto i zavrsava
na spoljnoj strani olecranon-a i na zadnjoj strani čahure zgloba lakta, koju zateže
prilikom ekstenzije podlakta.
5. M. abductorpollicis longus. - Dugi odvodilac palca je najgornji mišić iz dubokog
sloja. On polazi sa zadnjih strana žbi-
ce, lakticc i međukoštane opne, silazi upolje spoljnom stranom donjeg dela žbice i
zavrsava se na bazi 1. kosti doručja.
Ovaj mišić odvodi palac i šaku.
6. M. extensor pollicis brevis. -Kratki opružač palca svojim gornjim krajem pripaja
se ispod prethodnog mišića, silazi s
njime zajedno upolje i zavrsava se na bazi proksimalnog članka palca.
Ovaj mišić ima istu funkciju kao i prethodni, s kojim je dosta često intimno srastao.
Pored toga, on opruža proksimalni
članak palca. U slučaju njegove paralize šaka ne može da otvara makaze.
7. M. extensor pollicis longus. - Dugi opružač palca polazi sa zadnje strane laktice
i međukoštane opne, ispod pripoja
prethodnog mišića. Njegova tetiva silazi koso upolje preko zadnje strane ručja i
završava se na bazi krajnjeg članka palca. On
opruža krajnji članak palca i povlači 1. kost doručja nazad, u položaj repozicije.
Tetiva ovog mišića prilikom njegove kontrakcije podiže kožu i ograničava s
unutrašnje strane trouglastu jamu, anatom-
sku burmuticu (fovea radialis). Spoljnu ivicu ove jame čine tetive prethodna dva mišića
(m. abductor pollicis longus et m. extensor
pollicis brevis). U njenom dnu, na trapeznoj kosti, pipa se puis c. radialis.
8. M. extensor indicis. - Opružač kažiprsta je najdistalniji mišić dubokog sloja. On
polazi sa zadnje strane laktice i na
zadnjoj strani doručja priključuje se tetivnom snopu m. extensor digitoruma,
završavajuđ se zajedno s njime na dorzalnoj strani
srednjeg i distalnog članka kažiprsta.
Ovaj mišić opruža šaku nazad i unutra. U zajednici s m. flexor carpi ulnaris vrši
ulnarnu abdukciju sake.
Ovaj mišić deluje ne samo kao opružač kažiprsta već i kao njegov slab privodilac.
Mm. interossei
dorsi
Mišići podlakta su dobili nazive uglavnom prema svojoj osnovnoj
funkciji. Oni vrse pokrete supinaeije i pronacije podlakta i pokreta sake i
prstiju.
Supinaciju podlakta vrše m. supinator i m. biceps brachii, a njegovu
pronaciju - m. pronator teres i m. pronator quadratus. M. flexor carpi radialis, m.
brachioradialis i m. extensor carpi radialis longus deluju kao pomoćni supina-
tori ili pronatori u zavisnosti od položaja zgloba lakta i od položaja podlakta.
Ako je zglob lakta u fleksiji, a podlakat u pronaciji, ovi mišići deluju kao po-
mocni supinator!, a u obrnutom slučaju - kao pronatori. Uvrtači su jači od iz-
vrtača i zbog toga podlakat u opuštenom stanju zauzima položaj pronacije.
Pored toga, na opuštenu ruku u smislu njene pronacije deluje i zemljina teža.
Najpovoljniji položaj za pronaciju i supinaciju podlakta je polufleksija zgloba
lakta, položaj koji ruka uvek zauzima pri radu.
Pokreti pronacije i supinaeije podlakta se pri radu uvek dopunjuju pokretima uvr-
tanja i izvrtanja ruke u zglobu ramena. Medusobna dopuna ovih pokreta je u takvoj
kombi-
naciji da oni, pri opruženoj ruci, omogućuju šaci da se okreće u krug oko svakog prsta,
a ne
samo oko 4. prsta, koji je u pravcu osovine pronacije i supinaeije podlakta. Kada je
lakat u
polulfleksiji, pokrete pronacije i supinaeije podlakta dopunjuju kombinovani pokreti u
zglo-
bu ramena, cirkumdukcija udružena s izvrtanjem ili uvrtanjem.
Palmarnu fleksiju ili pregibanje sake vrše istovremenom kontrakci-
jom m. flexor carpi radialis, m. flexor carpi ulnaris, m. palmaris longus i flekso-
ri prstiju. Dorzalnu fleksiju ili ekstenziju sake vrše istovremenom kontrak-
cijom mm. extensores carpi radiates, longus et brevis, m. extensor carpi ulnaris i
m. extensor digitorum.
Osnovne pokrete sake, palmarnu i dorzalnu fleksiju, ulnarnu i radijal-
nu abdukciju, vrše fleksori i ekstenzori ručja uz pomoć fleksora i ekstenzora
prstiju oko dve glavne osovine zglobova ručja, poprečne i sagitalne, koje se
ukrštaju kod glave os capitatum-a.
Dejstvo mišića podlakta
SI. 129. Mišići zadnje strane
podlakta, duboki sloj
Radijalnu abdukciju šake izvode m. flexor carpi radialis i mm. extensores carpi
radiales, uz znatnua
mod m. abductor pollicis longus-а. i m. extensor pollicis brevis-a. Ulnarnu abdukciju
šake vrše m. flexor c
naris i m. extensor carpi ulnaris. Ova dva mišića se zatežu refleksno i sprečavaju
radijalnu abdukcijušal
slučaju kada m. abductor pollicis longus i m. extensor pollicis brevis vrše abdukciju
palca.
4. MIŠIĆI SAKE
U doručju sake, pored tetive fleksora i ekstenzora prstiju koji dolaze iz podlakta,
nalazi sevi
broj sitnih mišića koji učestvuju u mnogobrojnim pokretima prstiju (si. 125-131). Ovi
sitni mišićinaprq
njoj strani doručja grupišu se u tri lože: spoljnu, srednju i unutrašnju. Mišici spoljne i
unutrašnje j
obrazuju dva bočna uzvišenja dlana, spoljno koje odgovara palcu (thenar) i unutrašnje
koje odgovara^
lom prstu (hypothenar).
Tetive dugih pregibača prstiju, koje dolaze iz podlakta, prolaze zajedno sa svojim
sluznim tetivnim omotačimakl
osteofibrozne kanale na prednjoj strani sake. Na prednjoj strani sake, pored kanala
ručja (canalis carpi), o komejebilord
osteologiji, postoje još 5 osteofibroznih kanala koje sačinjavaju kosti prstiju i fibrozni
tetivni omotači (si. 131). Svaki jefibi
omotač (vagina fibrosa digitorum) u visini proksimalnog i srednjeg članka snažan i
sagrađen od prstenastih Sbroznih snopi
(pars anularis), a na svojim krajevima i u visini zglobova prstiju je slab i sastavljen od
ukrštenih snopova (pars cruciform).^
mesta dozvoljavaju skraćivanje omotača prilikom fleksije prstiju.
U kanalu ručja nalaze se dva sinovijalna omotača: spoljni i unutrašnji. Spoljni
omotač (vagina tendinis m. flexoris?
longi) obavija tetivu dugog pregibača palca od iznad korena ručja i prati je do njenog
pripoja na bazi distalnog članka pa'ica(|
130). UnutraSnji omotač (vagina synovialis communis mm.flexorum) obavija zajedno
tetivne snopove površnog i dubokog prsgj
ča prstiju pri njihovom prolazu kroz kanal ručja, a zatim prati samo tetivne snopove za
5. prst sve do njegovog distalnog 3aa
Tetivni snopovi pregibača za 2,3. i 4. prst pri izlasku iz kanala ručja napuštaju zajednički
sluzni omotač. U visini korenaovihj
stiju oni dobijaju zasebne sluzne omotače (vaginae synoviales tendinum digitorum).
Mišići sake pokriveni su prednjom i zadnjom fascijom. Zadnja fascija (fascia dorsalis
manus) pokriva nadlanicui don
ne strane prstiju. Prednja fascija (aponeurosis palmaris) srasla je s poprečnom vezom
ručja i sa fibroznim omotačima prstiju®
121,125). Ona je snažna naročito u svom srednjem delu, izmedu dlanskih uzvišenja i
pojačana je posebnim poprečnim snopoT
ma (faciculi transversi) i nishodnim tetivnim snopiama m. palmaris longus-а.. Poprečni
snopovi iznad korena prstiju obrazujnpj
vršnu poprečnu vezu doručja (lig. metacarpeum transversum superficiale). Na Saci
postoje još dve duboke, slabije razvijenefas
koje pokrivaju prednju i zadnju stranu međukoštanih mišića.
1. Mišići spoljne lože, thenar-a
Vagina synovialis
communis mm. flexorum.
Vagina synovialis tendinis
m. flexoris carpi radialis'
Retinaculum flexorum
Vagina tendinis
m. flexoris pollicis longi''
Mm. Tumbricales
Vaginae synoviales /Љ'.
tendinum digitorum
SI. 130. Tetivni omotači dlana (Prema Benninghoff-u)
U mišiće thenar-а spadaju: m. abductiI
pollicis brevis, m. flexor pollicis brevis, m. oppi
nens pollicis i m. adductor pollicis.
1. M. abductor pollicis brevis. - Kratki odva
palca polazi od kvržice os scaphoideum-z. i zavrsava ssi
spoljnoj sezamoidnoj kosti baze palca. On odvodi p
uvrće 1. kost doručja.
Inervacija - n. medianus.
2. M.opponens pollicis. - Suprotilac palca polazi!
kvržice os trapezium-а i zavrsava se na prednjoj strani!
kosti doručja, duž njene spoljne ivice. On povlači napred!
unutra 1. kost doručja i suprotstavlja palac malom prstu
Inervacija - n. medianus. I
3. M. flexor pollicis brevis. - Kratki pregibačpalc
polazi svojom površnom glavom (caput superficiale) spoj
prečne veze ručja i dubokOm glavom (caput profundm)\
trapezoidne i glavičaste kosti, a zavrsava se svojom teti-J
vom na spoljnoj sezamoidnoj kosti baze palca. Izmedi
njegove dve glave prolazi tetiva m. flexor pollicis /onjui-aJ
Ovaj mišić savija palac i povlači 1. kost doračja napredl
unutra u položaj opozicije.
Inervacija - površnu glavu oživčava n. medianus,i
duboku - n. ulnaris. I
4. hi. adductor pollicis. - Privodilac palca polaz
svojom poprečnom glavom (caput transversum) s prednji
strane 3. kosti doručja, a kosom glavom (caputobliquumjtx
baza 2. i 3. kosti doručja i od prednje strane os capitatum-i
Njegova tetiva zavrsava se na unutrašnjoj sezamoidnoj kost
baze palca. Ovaj mišić privodi palac ka kažiprstu i stavljaga
u opoziciju. On je vrlo snažan i predstavlja završni suproti
lac, koji pritiskuje palac uz prst kome se on suprotstavlja.
M. flexor carpi radialis ■ —
M. abductor pollicis longus Li
\f. opponens pollicis. Ji-
M. abductor
pollicis brevis
M. flexor
pollicis brevis
M. flexor pollicis j;
longus j
M. adductor
pollicis
Mm. interossei dorsalcs
Jpan anularis)'
Vaginae ftbrosae <
digitorum manus Upars cruciformis/
M. flexor
carpi ulnaris
■ Os pisiforme
. Retinaculum flexorum
M. abductor digiti
minimi
- M. flexor digiti
minimi brevis
' ■ ■. M. opponens digiti
minimi
- Mat. interossei
palmares
• M. flexor digitorum
superficiaiis
M. flexor digitorum
profundus
SI. 131. Mišic'i sake (Prema Benninghoff-u)
Inervacija - n. ulnaris.
Kod paralize prva tri mišića, usled povrede n. medianus-а thenar nestaje, palac je
svojim privodiocem priljubljen uzkaži-
prst i šaka dobija izgled majmunske šape.
2. Mišici unutrasnje lože, hypothenar-a ----------------------------------------------- -------------
U mišiće hypothenara spadaju: m. abductor digiti minimi, m. flexor digiti minimi
brevis, m. opponens
digiti minimi i mali potkožni mišić - m. palmaris brevis (si. 131). Svi su oživčeni od n.
ulnaris-a.
1. M. abductor digiti minimi. - Odvodilac malog prsta polazi sa os pisiforme i
završava se svojom tetivom na unutrašnjoj
ivici baze proksimalnog članka.
2. M. flexor digiti minimi brevis. - Kratki pregibač malog prsta polazi od hamulus-а
kukaste kosti i završava se kao i pret-
hpdni mišić.
Tetive odvodioca i kratkog pregibača nastavljaju se od baze proksimalnog članka i
prelaze na dorzalnu stranu malog
prsta. Ovi nastavci tetiva opružaju dva poslednja članka malog prsta prilikom fleksije i
abdukcije njegovog proksimalnog članka.
3. M. opponens digiti minimi. - Suprotilac malog prsta polazi od hamulus-a
kukaste kosti i završava se na prednjoj strani
5. kosti doručja, koju povlači napred i upolje, povećavajući pri tome poprečni svod
dlana.
4. M. palmaris brevis. - Kratki dlanski mišić predstavljaju poprečni snopic'i, koji
polaze od unutrašnjeg kraja poprečne
veze ručja i završavaju se na dubokoj strani kože ulnarne ivice dlana. Ovaj mišić nabira
kožu hypothenar-a kada šaka hvata ili dr-
ži predmete.
3. Mišići srednje grupe (si. 130,131)
Srednjoj grupi dlana pripadaju 4 glistasta (mm. lumbricales) i 7 medukostanih mišića
(mm. interos-
sei). Dva spoljna glistasta mišića oživčava n. medianus, a druga dva i sve međukoštane
- n. ulnaris.
1. Mm. lumbricales. - Glistasti mišići su tanki i sastavljeni od sitnih snopića. Oni
polaze od radijalne ivice tetivnih sno-
pova m. flexor digitorumprofundus-а, silaze upolje do baza proksimalnih članaka 2. do
5. prsta, prelaze na njihovu dorzalnu stranu
i svojim tetivama priključuju se tetivnim snopovima m. extensordigitorum-а. Ovi mišići
pregibaju proksimalne članke 2. do 5. pr-
sta, a opružaju srednje i distalne. M. flexor digitorum profundus prilikom svoje
kontrakcije povlači proksimalne krajeve ovih miši-
ća, isteže ih i poboljšava efekt njihove kontrakcije.
2. Mm. interossei. - Međukoštani mišići, 3 dlanska (mm. interossei palmares) i 4
dorzalna (mm. interossei dorsales), ispunjavaju
prostore između kostiju doručja. Dorzalni međukoštani mišići polaze s obe susedne kosti
doručja i, sOazed, konvergiraju ka srednjoj li-
niji sake i završavaju se svojim tetivama na bazama proksimalnih članaka 2. do 5. prsta.
Prednji međukoštani mišic'i nalaze se samo u 2,
3. i 4. međukoštanom prostoru. Za razliku od prethodnih mišića, oni divergiraju od
srednje linije šake i povezuju samo jednu kost do-
ručja s bazama proksimalnih članaka 2,4. i 5. prsta. Tetive prednjih i zadnjih
međukoštanih mišića, pored pripoja na bazama proksi-
malnih članaka priključuju se svojim nastavcima snopovima m. extensor digitorum-a.
Zbog toga medukoštani mišići vrše isti pokret prsti-
ju kao i glistasti. Pored toga, prednji međukoštani mišići privode prste srednjoj liniji
sake, a dorzalni ih odvode, sire.
DEJSTVO MIŠIĆA SAKE
Kratki mišići sake vrše pokrete prstiju u zajednici s dugim ekstenzorima i fleksorima
koji dola
podlaktice. Opružanje prstiju uz istovremeno njihovo odvodenje od srednje linije sake
vrše ekstenzot
stiju i palca. Oni pripremaju šaku za dejstvo njenih dlanskih mišića, kratkih i dugih. Dugi
dlanski mišia
snažne i grube pokrete, pregibaju prste uz istovremeno njihovo privodenje. Oni
pregibaju najpre dist
članke prstiju, a zatim srednje i proksimalne. Prsti sake dobijaju oblik kuka, koje mogu
da zahvatajup
mete ili da nose terete. Pokreti prstiju uz istovremeno dejstvo dugih i kratkih dlanskih
mišića gube ods
grubosti i snage, šaka postaje nežnija i plastična, može intimno da obuhvata oble
predmete.
Dugi fleksori i ekstenzori prstiju, kao višezglobni mišici postaju aktivno insuficijentni,
predugački da pokret dova
kraja, ako nisu prethodno istegnuti palmarnom ili dorzalnom fleksijom zglobova ručja.
Kod oduzetosti ekstenzora ručjaipi
usled povrede n. radialis-a šaka je u palmarnoj fleksiji, visi i ne može da stvori pesnicu,
jer su dugi pregibači prstiju postalii
no insuficijentni. Da bi ona stvorila pesnicu, treba pasivno izvršiti njenu dorzalnu fleksiju
i istegnuti duge pregibače prs
Kratki mišići dlana vrše nežne, precizne i veoma odmerene pokrete prstiju, od kojih
se pokreti palca ističu svoju
znovrsnošću i ekskurzijama. Međukoštani mišići i m. abductor digiti minimi sire i
skupljaju poslednja 4 prsta. Pored toga, oni
jednici s glistastim mišićima pregibaju proksimalne članke ovih prstiju, a opružaju
srednje i distalne. Svaki prst postajevt
pokretan štapić, koji se savija prema dlanu i s palcem obrazuje šačnu pincetu za
hvatanje sitnih predmeta i vršenje nežnih:
nih pokreta. Mali prst je pokretljiviji od ostala 3 prsta, zahvaljujući većem broju svojih
mišića. Njegov suprotilac povlačiil
doručja napred i upolje, usled čega se mali prst okreće prema palcu i poprečni svod
dlana povecava.
Kod paralize ovih mišića usled povrede n. ulnaris-а, šaka postaje kandžasta. Njeni
medukoštani prostori su upali
je u abdukciji, a kod ostalih prstiju proksimalni članci su opruženi, a srednji i distalni
savijeni.
Pokrete palca vrše 4 duga i 4 kratka mišića, koji su dobro razvijeni, bogato inervisani
i zrakasto upravljeni k nje
bazi. Od njegovih pokreta najvažniji su opozicija, suprotstavljanje palca ostalim prstima
i pokret suprotnog smera, repos
Pokret opozicije palca vrše uglavnom m. opponens pollicis i m. adductor pollicis, a
delom i ostali njegovi dlanski mišići. Onipo
če napred i uvrću 1. kost doručja i palac. Prilikom repozicije 1. kost doručja i palac
povlače nazad i izvrću m. extensorpollicii
gus i m. extensor pollicis brevis. Zahvaljujući pokretima opozicije i repozicije, kao i
ostalim svojim pokretima, palac postaje1
ma elastičan i snažan krak šačne pincete za prihvatanje malih predmeta i vršenje sitnih
složenih pokreta pri radu. Drugil
šačne pincete predstavljaju ostali prsti, koji se savijaju kao štapići, bilo svi ili
pojedinačno pod uticajem kontrakcije glistas
međukoštanih mišića. Savijanjem i opružanjem svojih krakova šačna pinceta se skraćuje
i produžuje i time znatno pobolj
svoju funkciju. Oštećenje ili gubitak glavnog kraka ove pincete, palca, predstavlja veliki
invaliditet sake čoveka. Zbogtq
stara vremena, odsecanje palčeva zarobljenim vojnicima označavalo je ujedno i kraj
njihove karijere kao borca.
RUKA KAO CELINA
Uspravljanje čoveka oslobodilo je ruku grubog rada, da služi telu kao oslonac pri
kretanju, apost
lo joj složene zadatke, zbog kojih je ona morala da vrši sve brojnije i preciznije pokrete
pod kontrolomi
najviših centara kore velikog mozga. Prostor dejstva ruke se sve vise proširuje i njen
slobodni kraj, šaka,
staje sposobna da se krece i obrce u svim pravcima, "da lebdi u prostoru slobodno kao
ptica u vazduho
Ruka svojim mišidnim sistemom s mišićima tela obrazuje u funkcionalnom pogledu
celinuJ
obezbeduje njene tri osnovne uloge: da služi kao organ za rad i hvatanje, da reguliše i
pokrećeonl
mašine i, najzad, da služi kao oslonac telu kod pojedinih stavova i pri odredenim
kretanjima. Pored t«
ruka svojim balansiranjem pomaže održavanje ravnoteže pri hodu, trčanju i skakanju, a
svojim pan!
mičnim pokretima izražava osecanja čoveka. Stisnuta pesnica i odsečni pokreti fleksije i
ekstenzije'
dlakta izražavaju odlučnost i pretnju, a pokreti pronacije i supinaeije u zajednici sa
slabim pokretima
stiju različitog pravca i smera - osecanja neodredenosti i sumnje.
U slučajevima kada ruka deluje kao organ za rad i hvatanje, mišići tela joj
obezbeđuju solidan i elastičan oslonac,i
njen mišićni sistem što efikasnije regulisao pokrete sake. Ako ruka pokreće ill reguliše
oruda i mašine, njen mišićni sistem di
u zatvorenom lancu. Mišiđ svojom kontrakcijom deluju ne samo na zglobove ruke veći
na mehaničke spojeve mašine,sk(
ruka obrazuje određenu celinu. Pripoji mišića, koji su pri pokretima ruke u otvorenom
lancu bili fiksni, postaju sada mot
obratno. Od veličine napora rada ruke u otvorenom ili zatvorenom lancu zavisi da li će
složeni pokret da obuhvati samotr
sake, ili će preko ruke postepeno da se proširi i na mišićni sistem celog tela. Pri radu,
glavni teret u mišićnom sistemu ruke
nose njeni fleksori i pronatori. Jedino u slučajevima odbijanja ili guranja predmeta
naprežu se ekstenzori ruke. Pri tome,|
hodno se kontrahiraju njeni fleksori, koji istežu ekstenzore, daju im zamah.
Ruka kao oslonac telu pri pojedinim stavovima ili odredenim kretanjima tela, u
stvari, vrsi
menjenom vidu funkcije koje je imala pre i u toku uspravljanja čoveka. Ovu ulogu ruke,
porednj
mišićnog sistema, osiguravaju i lopatične mišic'ne vijuge i mišići ramenih snopova, koji
fiksirajutel
koren gornjeg uda i ne dozvoljavaju njegovo propadanje pod uticajem zemljine teže.
Kada je šaka kao oslonac fiksirana za neki predmet koji se nalazi iznad ramena, kao
pri visu, mišićni sistem ruke
teže i sprečava istezanje njenih zglobova pod uticajem zemljine teže. Dugi fleksori
prstiju fiksiraju šaku uz oslonac. Uz
gornjih udova telo fiksiraju i drže mišići ushodnog ramenog snopa. Mišići ushodnog
ramenog snopa u zajednici sa flek
zgloba lakta svojom kontrakcijom podižu celo telo pri zgibu i pri penjanju uz konopac.
U slučajevima kada je šaka kao oslonac tela fiksirana na neki predmet koji se nalazi
ispod ramena. kao pri raznim upo-
rima ili kod stava na šakama, m. triceps brachii svojom snažnom kontrakcijom osigurava
zglob lakta, da ne bi došlo do njegove
fleksije. Telo je fiksirano uz koren gornjeg uda jednim od ramenihsnopova u zavisnosti
od odnosa uzdužne osovine ruke prema
vertikali težišta tela. Kod stava na šakama, pored ekstenzora zgloba lakta i mišića
nishodnog ramenog pojasa, stupaju u dejstvo
m. deltoideus i mišići ushodnog ramenog snopa. M. deltoideus fiksira snažno zglob
ramena, a mišići ushodnog ramenog snopa u
zajednici s prednje-bočnim trbušnim mišićima regulišu ravnotežu podignutog tela. Pri
tome, kao snažan ekstenzor trupa i donjih
udova deluju zadnji kosi kinetički lanci, koje sačinjavaju m. latissimus dorsi s jedne
strane i m. gluteus maximus s druge strane tela,
povezani pomoc'u torakolumbalne fascije i zadnjeg dela kostura karlice. Ova dva lanca
ukrštaju se međusobno na srednjoj liniji i
regulišu ekstenziju nogu i slabinskog dela kičmenog stuba.
Ruka u mirnom, odmarajućem stavu opuštena je uz telo i lako uvrnuta. Podlaktica je
malo savijena i pronirana, šaka u
lako ulnarnoj abdukciji, prsti polusavijeni. Ovakavpoložaj rukazauzima pod uticajem
tonusa njenihjačih mišića, fleksora i pro-
natora. Pri radu se ruka postavlja uvek u položaj lake abdukcije, fleksije i pronacije, jer
se tada uspostavlja najpovoljniji odnos
aktivnih i pasivnih sila u pogledu dejstva na mehaniku njenih zglobova.
IV.
MIŠIĆI DONJEG UDA
Mišići donjeg uda dele se na: bedrene, butne, potkolenične i stopalne. U
funkcionalnom pogledu oni
obrazuju dva sistema, proksimalni i distalni. Proksimalni sistem sačinjavaju bedreni i
butni mišići, a dis-
talni - mišići potkolenice i stopala. Ova dva sistema su povezana kod zgloba kolena,
dopunjuju se medu-
sobno i omoguc'uju osnovnu ulogu noge - da telu služi kao organ za oslonac i kretanje.
■ 1. MIŠIĆI BEDRA
Bedreni mišići povezuju gornji kraj butne kosti sa kostima karličnog prstena i
kostima slabinskog dela
kičmenog stuba. Oni su karličnom kosti pOdeljeni u dve grupe, unutrašnju i spoljnu.
Unutrašnju grupu pred-
stavlja bedreno-slabinski mišić (m. iliopsoas), glavni fleksor u zglobu kuka (si. 132). U
spoljnoj grupi nalazi se
vise mišića, koji su raspoređeni u tri sloj a. U površnom sloju su dva
mišića, veliki sedalni (m. gluteus maximus), glavni ekstenzor kuka i
lateralno od njega zatezač butne fascije (m. tensor fasciae latae) (si.
133,137). U srednjem sloju je srednji sedalni mišić (m. gluteus medi-
us), koji je glavni abduktor u zglobu kuka (si. 134). U dubokom
sloju su mali sedalni mišić (m. gluteus minimus) i 6 malih mišića, koji
se zajedničkim imenom nazivaju pelvitrohanterični, jer povezuju
karlicu s velikim trohanterom butne kosti (si. 134,135).
л
1. M. iliopsoas
U sastav slabinsko-bedrenog mišića ulaze m. iliacus i m.
psoas major (si. 132). M. iliacus, bedreni mišić, pripaja se u unu-
trašnjoj bedrenoj jami karlične kosti. M. psoas major veliki sla-
binski mišić, polazi od tela 12. grudnog i 4 prva slabinska pršlje-
na, kao i od poprečnih nastavaka svih slabinskih pršljenova. Iz-
medu njegovih pripoja na telima i pripoja na poprečnim nastav-
cima nalazi se slabinski živčani splet (plexus lumbalis). Oba miši-
ća silaze zajedno iza preponske veze, spajaju se svojim tetivama
i završavaju na malom trohanteru butne kosti (trochanter minor).
Izmedu prednje strane zgloba kuka i tetive slabinsko-bedrenog
mišića nalazi se dobro razvijena siuzna kesa (bursa iliopectinea),
koja često komunicira sa zglobnom šupljinom.
Dosta često ispred velikog slabinskog mišića silazi m. psoas minor, ko-
ji polazi od tela 12. grudnog i 1. slabinskog pršljena i završava se svojom teti-
vom u donjem delu bedrene fascije i na prednjoj ivici karlične kosti.
Slabinsko-bedreni mišic' pokriven je fascijom (fascia iliaca), koja je prilično snažna u
svom donjem delu. Ona je srasla s
preponskom vezom (lig. inguinale - Pouparti). Njeno pojačanje (arcus iliopectineus)
povezuje preponsku vezu s bedreno-češljastim
ispupčenjem prednje ivice karlične kosti i razdvaja mišićni od sudovnog zjapa
subingvinalnog otvora, o čemu je bilo reči vec ramje.
Inervacija - n.femoralis i bočne grane plexus lumbalis-a.
Dejstvo. - M. iliopsoas je glavni fleksor zgloba kuka. U zglobu kuka on snažno podiže
but i okre-
će ga upolje ili savija karlicu i slabinski deo kičmenog stuba prema fiksiranoj nozi.
Slabinsko-bedrem mi-
ч
M. psoas major
M. psoas minor
M. iliacus__
M. iliopsoas
M. piriformis
Trochanter minor
SI. 132. Bedreno-slabinski mišić
(m. iliopsoas)
šić je glavni pregibač noge pri hodu, ako je oduzet, hodanje je veoma otežano. Kod
podizanja trupaiz
žećeg položaja neophodna je obostrana akcija ovog mišića.
2. M. gluteus maximus
Veliki sedalni mišić polazi od zadnjeg dela bedrene kosti i od bočne ivice krsne kosti,
pruža
koso nadole i upolje i zavrsava svojom tetivom na sedalnom ispupčenju butne kosti
(tuberositasglut
(si. 133). Od njegove tetive odvajaju se površna i nishodna vlakna. Površna vlakna se
priključuju bei
no-golenjačnom snopu (tractus iliotibialis), a nishodna - spoljnoj međumišićnoj pregradi
buta.
Inervacija - n. gluteus inferior.
M. gluteus ,
maximus
M. adductor. -
magnus bi
M. semitendi- .
nosus i
M. biceps — fii
femoris
M. semimem- ■
branosus
M. gracilis
M. vastus
lateralis
SI. 133. Mišići zadnje strane buta
i sedalne oblasti (1)
M. gluteus medius
M. piriformis
.-.-Д^-ј-л Mm- gemelli
- M. obturatorius
internus
%% M. quadratus femoris
■ M. adductor magnus
M. semimembranosus
—M. biceps femoris
(caput breve)
SI. 134. Mišici zadnje strane buta i sedalne
oblasti (II)
Dejstvo. -M. gluteus maximus je glavni ekstenzor i spoljni rotator zgloba kuka. On
snažnoj
but nazad i okrece ga upolje. Njegovi gornji snopovi deluju kao odvodioci, a donji kao
privodiocib
Ako je noga fiksirana, on uspravlja karlicu i trup i okrece ih na suprotnu stranu. Pri
ustajanju iz sede'
položaja, pri penjanju uz brdo ili stepenice i pri skakanju veliki sedalni mišić svojom
kontrakcijomosi
rava zglob kuka u ekstenziji i sprečava padanje karlice i trupa napred. Kod njegove
paralize ovi slo"
pokreti su nemoguci. Medutim, hodanje je moguce ako osoba, povecavajuci slabinsku
lordozu, težište
la postavi iza ravni poprečnih osovina zglobova kuka, u kom slučaju zemljina teža deluje
kao ekste*
3. M. tensor fasciae latae
Mišic zatezač butne fascije je kratak i pljosnat (si. 137). On silazi od spoljne usne
prednje-gomje
drene bodlje (spina iliaca anterior superior) i u visini velikog trohantera nastavlja se
tetivom, koja ulaziu
stav bedreno-golenjačnog snopa (tractus iliotibialis) i preko njega dospeva do spoljnog
kondila golenja
Inervacija - n. gluteus superior.
Dejstvo. - Ovaj mišić pregiba but ili naginje karlicu napred. U slučaju paralize
glavnog fleksora
zgloba kuka, m. iliopsoas-a, on hipertrofira i donekle nadoknaduje njegovu ulogu pri
hodu. Preko bedre-
no-golenjačnog snopa on fiksira koleno u ekstenziji i ušteđuje rad drugih mišića.
4. M. gluteus medius
Srednji sedalni mišić je u obliku lepeze, čiji je širi kraj okrenut nagore (sl. 134). On
polazi sa
spoljne strane bedrene kosti, sa njenog polja koje se nalazi između prednje i zadnje
sedalne linije i zavr-
šava se snažnom tetivom na spoljnoj strani velikog trohantera. Njegovi se snopovi, idući
ka donjem kra-
ju, uvrc'u, zadnji se postavljaju unutra i ispred prednjih. Ovim uvrtanjem povećava se
dejstvo mišića kao
unutrašnjeg rotatora zgloba kuka.
Inervacija - n. gluteus superior.
Dejstvo.-M. gluteus medius je glavni abduktor zgloba kuka. On snažno odvodi but ili
naginje kar-
licu upolje prema fiksiranoj nozi. Njegovi prednji snopovi deluju kao uvrtači, a zadnji
snopovi kao izvrta-
či buta. Srednji sedalni mišić ima važnu ulogu pri hodu, jer fiksira karlicu uz stojnu
nogu, sprečavajući
njeno propadanje pod uticajem težine tela. Pored toga, on svojom kontrakcijom naginje
malo karlicu
prema stojnoj nozi, da bi se noga koja je u pokretu što lakše odvojila od podloge i
slobodnije odbacila
napred. Kod paralize ovog mišića ili usled njegove insuficijencije kod urođenog iščašenja
zgloba kuka,
hod postaje gegav, kao kod patke.
5. M. gluteus minimus
Mali sedalni mišić polazi sa spoljne strane bedrene kosti,
ispod mesta pripoja prethodnog mišic'a i završava se svojom teti-
vom na prednjoj ivici velikog trohantera butne kosti (sl. 135).
Inervacija i dejstvo su isti kao i kod prethodnog mišića.
6. Pelvitrohanterični mišići
M. gluteus
, - • ■ minimus
Trochanter
__.' major
M. obturcitorius
externus
M. adductor
magnus
Sl. 135. Mišici zadnje strane buta i sedalne
oblasd (ill)
Dejstvo.
U pelvitrohanterične mišiće spadaju: m. piriformis, m. ob-
turatorius internus, m. gemellus superior, m. gemellus inferior, m.
quadratics femoris i m: obturatorius externus {sir 134r 135). Svi su-
oživčeni pobočnim granama krsnog živčanog spleta (plexus sac-
ralis), izuzev m. obturatorius externus-а, koji je oživčen od n. ob-
turatorius-а, grane slabinskog živčanog spleta.
M. piriformis, kruškasti mišić, pripaja se svojim unutrašnjim krajem
na prednjoj strani krsne kosti, oko njenog 2. i 3. otvora. On silazi upolje kroz
veliki sedalni otvor (foramen ischiadicum majus) i završava se na gornjoj ivici
velikog trohantera butne kosti.
M. obturatorius internus, unutrasnji zaporni mišić, polazi s unutrasnje
strane zaporne opne i susednih delova karlične kosti, napušta karlicu kroz
mali sedalni otvor {foramen ischiadicum minus) i završava se svojom tetivom na
unutrašnjoj strani velikog trohantera, iznad i ispred trohanterične jame (fossa
trochanterica). Njegovoj tetivi po izlasku iz karlice prikljucuju se m. gemellus
superior, gornji blizanac i m. gemellus inferior, donji blizanac, koji polaze s gor-
nje i donje ivice malog sedalnog useka (incisura ischiadica minor).
M. quadratusfemoris, četvrtasti butni mišić, pruža se od
sedalne kvrge karlične kosti do međutrohanteričnog grebena
butne kosti.
M. obturatorius externus, spoljni zaporni mišić polazi sa
spoljne strane zaporne opne i s donje ivice zapomog otvora, pruža
se upolje ispod i iza vrata butne kosti i zavrsava se u trohanteričnoj
jami (fossa trochanterica) na unutrašnjoj strani velikog trohantera.
Pelvitrohanterični mišići su spoljni rotatori buta.
Hiatus tendineus
(adductorius)
2. MISXCI BUTA
Mišići buta ili natkolenice dele se u tri grupe, unutrašnju, prednju i zadnju (sl. 136).
Unutrašnjoj
grupi pripadaju aduktori buta. Mišići prednje i zadnje grupe su uglavnom dvozglobni i u
pogledu dejstva
antagonisti. Mišići prednje grupe vrše ekstenziju u zglobu kolena, fleksiju u zglobu kuka,
a pokrel
protnog smera vrše mišićj. zadnje grupe.
Mišiće buta obavija snažna fascija (fascia lata), koja je od značaja za normalnu
funkcijubu
bedrenih mišića.
Tractus iliotibialis
Septum intermusculare"
laterale
M. vastus lateralis
M. rectus femoris
M. vastus intermedius
Fascia lata
vastus medialis
profunda femoris
et. v. femoralis
N. saphenus
Canalis femoralis
M. sartorius
,.M. adductor longus
V. saphena magna
M. gracilis
M. adductor magnus
N.
M.
M. semimembranosus
SI. 136. Desna natkolenica na poprečnom preseku
1. Mišići unutrašnjje grupe
Unutrašnjoj grupi pripadaju: m. pectineus, m. adductor longus, m. adductor brevis,
m. adductori
nus i m. gracilis. Ovi mišići pripajaju se svojim gornjim krajem na preponskoj i sedalnoj
kosti, ispod
pred zapornog otvora, a donjim krajem - duž hrapave linije butne kosti, izuzev m.
gracilis-а, koji sila?
gornjeg dela golenjače (si. 136,137).
M. pectineus, češljasti mišić, pruža se od pecten ossis pubis-а koso upolje i nadole
do linea pectinea butne kosti.
Inervacija - n. femoralis i n. obturatorius.
M. adductor longus, dugi privodilac, jeste trouglasti mišić, čiji se vrh pripaja lateralno
od preponske simfize, a to
srednjem delu hrapave linije butne kosti. Inervacija je ista kao i kod prethodnog mišića.
M. adductor brevis, kratki privodilac, ima trouglasti oblik i postavljen je iza oba
prethodna mišića. Njegov vrhpri|
na donjoj grani preponske kosti, a baza na hrapavoj liniji butne kosti, iznad m. adductor
longus-a.
Inervacija — n. obturatorius.
M. adductor magnus, veliki privodilac nalazi se u najdubljem sloju unutrašnje grupe.
Njegov gornji pripoj pruži
donje grane preponske kosti do tuber ischiadicum-а, a donji pripoj - duž cele hrapave
linije butne kosti. Najjači, zadnji dei
mišića silazi od sedalne kvrge do tuberculum adductorium-a unutrašnjeg kondila butne
kosti (si. 135). U donjem delu svoga
ja tetiva velikog privodioca obrazuje zjap (hiatus tendineus), kojim prolaze butna
arterija i vena. Iznad zjapa odvajaju se1
od tetive m. adductor magnus-а, koja idu napred prema m. vastus medialis-n,
prebacujuc'i se u vidu mosta ispred butne ar
vene. Ova tetivna vlakna obrazuju opnu (membrana vastoaductoria), koja s m.
adductor magnus-om i m. vastus medialis-om c
čava sudovno-živčani, Hunter-ov kanal (canalis adductorius - Hunteri).
Inervacija - n. obturatorius i n. ischiadicus.
M. gracilis, vitki mišić, ima oblik duge trake koja silazi duž unutrašnje strane buta od
preponske kosti do unutraš
ce ispupčenja golenjače (tuberositas tibiae), ispod pripoja tetive m. sartorus-а (si. 133).
Njegova tetiva prolazi iza kondila
kosti i kod svog završetka spaja se s tetivama in. sartorius-a i m. semitendinosus-a i,
zajedno, svojim oblikom podsećaju na
nogu (pes anserinus).
Inervacija - n. obturatorius.
Dejstvo. - Mišići unutrašnje grupe su snažni privoaioci buta. Pošto svojim gornjim
krajemc
žuju zglob kuka u vidu lepeze, oni deluju prednjim delovima kao fleksori buta, a zadnjim
delovimi
ekstenzori.
Uglavnom svi mišici unutrašnje grupe deluju kao pomoćni fleksori i spoljni rotatori
buta. Jedino zadnji deo m. ac
magnus-а u zglobu kuka vrši ekstenziju i unutrašnju rotaciju buta. Njegove dejstvo kao
uvrtača olakšava membrana vastoac
rica, pošto su njeni snopici upravljeni napred. M. gracilis vrši u zglobu kolena fleksiju i
unutrašnju rotaciju potkolenice
2. Mišići prednje grupe
Prednjoj grupi pripadaju dva mišića, terzijski (m. sartorius) i četvoroglavi (m.
quadriceps femoris)
(sl: 136-138). Četvoroglavi mišić buta je veoma snažan jer vrši ekstenziju kolena i
deluje skoro uvek pro-
tiv zemljine teže. Mišići prednje grupe oživčeni su od n.femoralis-a.
M. sartorius, terzijski mišić, ima oblik duge trake, koja polazi od spina iliaca anterior
superior, pru-
ža se koso nadole i unutra prednjom stranom buta i svojom tetivom, pošto side iza
zgloba kolena, savija
napred i završava se na golenjači, medijalno od njenog ispupčenja (tuberositas tibiae).
M. sartorius svojim gornjim delom u zajednici s m. adductor longus-om i
preponskom vezom ogranicava butni trougao
(trigonumfemorale - Scarpae), udubljenje, na čijem dnu se nalaze m. pectineus i završni
deo m. iliopsoas-а.. Butni trougao nastavlja
sudovni zjap subingvinalnog otvora (lacuna vasorum), kojim prolaze butna arterija i
vena. Od njegovog vrha, koji je upravljen
nadole, pruža se izam. sartorius-а uzani prostor, koji vodi u Hunter-ov kanal (cunalis
udductorius). Medijalni deobutnog trougla
ispod anulus femoralis-a, naziva se butni kanal (canalis femoralis).
Dejstvo. - Terzijski mišić pregiba u zglobu kuka but, a u zglobu kolena potkolenicu.
Pored toga,
on privodi i uvrće potkolenicu.
M. quadriceps femoris, četvoroglavi mišić buta, sastoji se, u stvari, iz četiri mišića:
m. rectus femoris,
m. vastus intermedius, m. vastus medialis i m. vastus lateralis, koji se svojim tetivama
na donjem kraju susti-
ču kod baze čašice i nastavljaju njenom vezom (lig. patellae) do ispučenja golenjače
(tuberositas tibiae).
Čašica, kao sezamoidna kost, povecava obrtni moment m. quaclriceps-a, jer udaljuje
njegovu tetivu od po-
prečne osovine zgloba kolena.
M. rectus femoris, pravi butni mišić, pripaja se svojom gornjom tetivom na spina
iliaca anterior inferior i na nadstrešnici ace-
' tabulum-а, a svojom donjom tetivom na prednjem delu baze čašice, prelazeći svojim
vlaknima delimično ispred i bočno od nje.
M. tensor
fasciae latae
M. pectineus
M. adductor
longus
■ M. gracilis
■ M. adductor
magnus
M. sartorius
M. rectus
femoris
M. vastus
lateralis
M. vastus
medialis
Tractus
iliotibialis
.. Lig. patellae
M. rectus femaris
(tendo)
M. pectineus
M. adductor
brevis
M. adductor
longus
■ M. adductor
magnus
■ M. vastus
lateralis
•M. vastus
intermedius
' M. vastus
medialis
M. rectus femoris
(presecen)
Sl. 137. Mišići prednje strane buta (I)
Sl. 13S. Mišići prednje strane buta (II)
M. vastus intermedins, srednji stegneni mišić, pripaja se na prednjoj i spoljnoj strani
tela butne kosti. Onsilaziii B
hodnog mišića i svojom tetivom zavrsava se na bazi čašice i delimično na čahuri zgloba
kolena.
M. vastus medialis, unutrašnji stegneni mišić, polazi s unutrašnje usne hrapave linije
butne kosti (lineaasr НЦ
mišićna vlakna pružaju se koso nadole i upolje i svojom tetivom završavaju na bazi i na
unutrašnjoj ivici čašice.
M. vastus lateralis, spoljni stegneni mišić, najjaća glava m. quadriceps-а, polazi sa
spoljne usne hrapave linijebittH
i s prednje strane spoljne međumišićne pregrade. Njegova mišićna vlakna silaze koso
nadole i unutra i nastavljajusesnak^B
tivom, koja se završava na bazi i na spoljnoj ivici čašice.
Dejstvo. - Četvoroglavi mišićbuta je veoma snažan ekstenzor potkolenice. Njegove
jednoz^B
ne glave mm. vasti, veoma su snažne, pošto deluju uvek protiv zemljine teže -
osiguravaju ekste:: .H
zglobu kolena. Njihov naporan rad pri hodu uzbrdo ubrzo izaziva jak bol na prednjoj
strani buta.Ill'
zglobna glava, m. rectus femoris, u zglobu kuka deluje kao pomocni fleksor buta,
pogotovo akojeisteJ
ta fleksijom u zglobu kolena. M. vastus lateralis i donji deo m. gluteus maximus-а
obrazuju posredstB
spoljne međumišićne pregrade snažnu mišićnu vijugu, koja opruža nogu u zglobu kuka i
u zglobukoB
i fiksira ova dva zgloba u ekstenziji.
Istovremena kontrakcija m. quadriceps femoris-а i m. gluteus maximus-a opruža
nogu u zglobu kuka i u zglobubfl
podiže telo iz sedećeg položaja. Osobe s paralizom četvoroglavih mišiea pri ustajanju iz
sedećeg položaja potiskuju rukanulH
na nazad, a trap naginju napred. Težište tela se postavlja ispred ravni zglobova kolena i
vrši njihovu ekstenziju.
3. Mišići zadnje grupe
Zadnjoj grupi pripadaju: dvoglavi mišic' buta (m. biceps sfemoris), polužilavi
mišic'(m. semMH
sus) i poluopnasti mišic (m. semimembranosus). Ovi mišići povezuju sedalnu kvrgu
karlične kosti (Л
ischiadicum) s gornjim krajevima kostiju potkolenice (si. 133,134). Oni su oživčeni od n.
ischiadiciI
M. biceps femoris polazi dugom glavom (caput longum) od sedalne kvrge karlične
kosti, a kratkom glavom (сарШ^Ш
od srednjeg dela hrapave linije butne kosti. Mišićna vlakna kratke gl.ive nastavljaju
pravac vlakana m. adductor magmu-aiH
ključuju se tetivi duge glave, koja se zavrsava na glavi lišnjače. Od završnog dela tetive
odvaja se nastavak koji ide napred,
jalno od lig. collateral fibulare i zavrsava se na spoljnom kondilu goienjače.
M. semitendinosus silazi od sedalne kvrge i svojom dugom tel.ivom, pošto prode iza
zgloba kolena, savija naprediaB
šava se medijalno od ispupčenja golenjače (tuberositas tibiae), ispod pripoja tetive m.
gracilis-а i m. sartorius-a. NjegovomSiB
telo je podeljeno poprečnom međutrbušnom tetivom (intersectio tendinea) u dva
trbuha.
M. semimembranosus polazi od sedalne kvrge ispod pripoja prethodnog mišića.
Njegovo mišićno telo silazi doiznacfl
ne kolena i nastavlja se snažnom tetivom, koja se zavrsava na zadnjoj strani
unutrašnjeg kondila golenjače. Od završnogdebB
tive odvajaju se rekurentna i odbijena vlakna. Rekurentna vlakna priključuju se lig.
popliteum obliquum-u, čahurnoj veziЛ
strane zgloba kolena. Odbijena vlakna idu napred, medijalno od lig. collateral tibiale i
završavaju se na unutrašnjетсОгашИ
Zadnji mišići buta divergiraju svojim donjim delovima i obrazuju gornje ivice
zatkolene jame (fossapoplitea), koja a
ži krvne sudove i živce (a. et v. poplitea, n. tibialis, n. peroneus communis). Donje ivice
ove jame gradi m. gastrocnemius svojim j
vama. Njeno dno odgovara zadnjoj strani zgloba i zatkolenom polju butne kosti (fades
poplitea).
Dejstvo. - Zadnji mišići buta su fleksori u zglobu kolena, a ekstenzori u zglobu kuka.
U jednfl
zglobu vrše snažniji pokret, ukoliko su u drugome zglobu jače istegnuti. j
Kao dvozglobni mišiđ, oni su aktivno insuficijentni, nemoćni da istovremeno u oba
zgloba izvrše pokrete maksimalne
plitude. Njihova pasivna insuficijencija sprečava antagoniste, m. iliopsoas i m.
quadriceps femoris, da istovremeno u oba zgloba izv
maksimalne pokrete suprotnog smera. Mišići zadnje lože se maksimalno istežu i
sprečavaju fleksiju u zglobu kuka preko 90°,ah
kolena u ekstenziji, ili, ako je zglob kuka u fleksiji, koleno ne može potpuno da se
ispravi. Pored toga, mišići zadnje grupe buta1
i pokrete rotacije u zglobu kolena, m. semitendinosus i m. semimembranosus okreću
potkolenicu unutra, a m. biceps femoris—upd
Kod paralize mišića zadnje grupe buta koleno je u hiperekstenziji (genu recuivatum).
Hod nije otežan ukoliko JE OČB
na funkcija m. gluteus maximus-а, koji sprečava fleksiju u zglobu kuka i padanje tela
napred.
Fascia lata
"ВлЛтл I'asc.Y)^ yfyc sv oym\ pt oVs\ma\mm a} e.m s pi sponsVom -v ezom, oedi
emm gi
donjom ivicom karlicne kosti i s krsnom kosti, a distalnim krajem - s prednjom i bočnim
stranama kc
na. Ona gradi duplikature, koje obavijaju m. tensor fasciae latae, m, sartorius i m.
gracilis i fiksiraju in in
tu. Od njene duboke strane odvajaju se tri međumišićne pregrade, spoljna, prednja i
unutrašnja, kojf
pružaju do hrapave linije butne kosti (si. 136).
Spoljna međumišićna pregrada (septum intermusculare laterale), koja odvaja
prednju od zadnje lože buta, veomajei
žna, aponevrotična, za razliku od ostale dve pregrade koje su slabe. Ona je
aponevrotična jer joj se priključuju nishodna teti
vlakna m. gluteus maximus-а i s njene prednje strane polaze vlakna m. vastus lateralis-
а. Spoljna međumišićna pregrada pom
ova dva mišića osigurava zglob kuka i zglob kolena u ekstenziji pri uspravnom stavu
čoveka. Prednja, najslabija međumiš
pregrada naleže uz m. vastus medialis, a unutrašnja (septum intermusculare mediale) -
uz zadnju stranu velikog primicača.
Butna fascija u visini velikog sedalnog mišića i na unutrašnjoj strani buta je slaba, a
veoma snažna
u svom spoljnom delu, kojim silazi široki bedreno-golenjačni snop (si. 136).
Bedreno-golenjačni snop (tractus iliotibialis - Maissiati) u stvari je široka, veoma
snažna fibrozna
traka, koja silazi od bedrenog grebena spoljnom stranom butne fascije i zavrsava se na
spoljnom kondilu
golenjače. Pomoc'u spoljne međumišićne pregrade on je spojen sa hrapavom linijom
butne kosti. Bedre-
no-golenjačni snop svojim početnim delom pokriva abduktore noge, m. gluteus medius i
m. gluteus mini-
mus. Ispod visine velikog trohantera njemu se priključuju tetiva zatezača butne fascije i
nishodni snopovi
tetive velikog sedalnog mišića. Ova dva mišica posredstvom bedreno-golenjačnog snopa
vrše abdukciju
noge ili regulišu položaj karlice oko poprečne i sagitalne osovine zgloba kuka.
Bedreno-golenjačni snop sprečava adukciju u zglobu kuka i fiksira zglob kolena u
ekstenziji. On pojačava čvrstinu ova
dva zgloba kod stojne noge pri hodu ili kod stava na jednoj nozi. Pored toga, kao snažni
kaiš za vuču, on smanjuje svojim zateza-
njem napon istezanja duž spoljne strane butne kosti, sprečavajući njeno savijanje i
prelom. pošto joj se osovina nalazi upolje od
vertikalne linije težine tela. Ovo dejstvo bedreno-golenjačnog snopa pojačavaju
indirektno abduktori buta, koji pri svojoj kon-
trakciji podižu i potiskuju upolje njegov početni deo.
Ispod preponske veze, u visini butnog trougla (trigonum femorale - Scarpae) postoji
na butnoj fasciji ovalni otvor, safen-
skizjap (hiatus saphenus), koji jeograničen lateralno fibroznim pojačanjem u vidu srpa
(margofalciformis). Kroz ovaj otvor prola-
zi velika potkožna vena noge fv. saphena magna). U safenskom zjapu zategnuta je
fibrozna rešetasta opna (fascia cribrosa), kroz
čije otvore prolaze sitni potkožni živci i sudovi. Rešetasta opna gradi prednji zid butnog
kanala (canalisfemoralis), medijalnog
dela Skarpovog trougla.
Bedreni i butni mišići
Bedreni i butni rnišići obrazuju zajedno veoma snažan mišicni sistem, koji u vidu
šuplje kugle
okružuje zglob kuka i reguliše njegovu statiku i dinamiku. Posebne odlike u torn sistemu
pokazuju dvo-
zglobni misidi, koji u vidu dugih descendentnih zamki obuhvataju i zglob kolena i
regulišu njegove po-
krete i njegov odnos prema zglobu kuka.
Bedreni i butni mišići u zajednici s čahurnim vezama fiksiraju .glavu butne kosti u
dubokoj zglobnoj čašici i na račun
smanjivanja amplitude svojih pokreta povećavaju stabilnost ovog kuglastog zgloba, oko
čije poprečne osovine se je uspravilo čo-
večje telo. Fibrozne čahurne veze osiguravaju prednju stranu zgloba kuka, a ostale
njegove strane obezbedene su aktivnim veza-
ma, bedrenim i butnim mišićima. Najjače aktivne veze zgloba kuka su sedalni mišići i
mišići unutrašnje grupe buta. Oni se od
gornjeg kraja butne kosti šire u vidu lepeze ka bočnoj strani karlice i pri pokretima
zgloba kuka menjaju odnos vektora svojih si-
la prema obrtnoj tački, te kontrakcija jednog njihovog dela pomaže željeni pokret, a
istovremeno istezanje drugog dela poveca-
va stabilnost zgloba, sprečava gubitak ravnoteže i padanje tela. Tako, u toku fleksije ili
unutrašnje rotacije u zglobu kuka prednji
delovi sedalnih mišića prelaze ispred obrtne tačke i svojom kontrakcijom pomažu
pokret, a njihovi zadnji delovi se istežu i pove-
cavaju svoju snagu za vršenje pokreta suprotnog smera. Isti princip uočava se i kod
mišića unutrašnje grupe buta prilikom po-
kreta u zglobu kuka.
Bedreni i butni mišici svojom kontrakcijom regulišu u zglobu kuka pokrete buta, ili
balansiranje
karlice oko glave butne kosti Pri pokretima noge, oko glavnih osovina obrtne tačke
zgloba kuka, bedreni
i butni mišići se grupišu i redaju prema jačini svoga dejstva na sledeci način: fleksori -
m. iliopsoas, m. rec-
tus femoris, prednji aduktori, m. tensor fasciae latae i m. sartorius; ekstenzori - mm.
glutei, mišici zadnje lože
buta i zadnji deo m. adductor magnus-а; abduktori- m. gluteus medius i m. gluteus
minimus', aduktori - mm.
adductores, donji deo- m. gluteus maximus-а, m. pectineus i m. gracilis; rotatori upolje-
m. gluteus maximus,
m. quadratus femoris, m. piriformis, m. obturatorius internus, mm. gemelli, m.
obturatorius externus; rotatori
unutra - prednji delovi m. gluteus medius-а i m. gluteus minimus-a. Ekstenzori, aduktori
i spoljni rotatori su
2-3 puta jači od svojih antagonista, jer obezbeduju slabe strane zgloba kuka i svojom
kontrakcijom delu-
ju skoro uvek protiv zemljine teže.
Balansiranje karlice oko glave butne kosti vrše bedreni i butni mišići u zajednici s
mišićima trupa koji polaze od gornje
ivice karličnog prstena. Posredstvom karličnog prstena oni zajedno obrazuju snažne
mišićne vijuge, od kojih većina ulazi u sa-
stav osnovnih kinetičkih lanaca čovečjeg tela. Kod osnovnog uspravnog stava, kada se
telo oslanja na obe noge, karlica može da
balansira samo oko poprečnih osovina oba zgloba kuka, povećavajući ili smanjujuc'i svoj
nagib prema horizontalnoj ravni. Pred-
nji deo karlice povlače nadole i povećavaju njen nagib mišići koji u otvorenom lancu
deluju kao fleksori buta. Zadnji kraj karlič-
nog prstena se istovremeno podiže i slabinska lordoza povec'ava pod uticajem
kontrakcije m. erector spinae. Pokret karlice obr-
nutog smera vrše mišići ekstenzori buta uz sinergično dejstvo prednje-bočnih trbušnih
mišica, poglavito m. rectus abdominis-a.,
koji podiže preponsku simfizu. Balansiranje karlice oko poprečne osovine zgloba kuka
omoguduje pri hodu vecu amplitudu
fleksije i ekstenzije noge koja je u pokretu, koraci postaju duži. Kod reumatičnog
oboljenja m. erector spinae (lumbago),č ovek iz-
begava balansiranje karlice oko poprečne osovine usled bolova i ide sitnim hodom.
Balansiranje karlice oko poprečnih osovina oba zgloba kuka povlači za sobom
promenu širine natkolenica. Podizanje
preponske simfize povlači napred mišiće aduktore i natkolenice postaju sire, smanjuje
se prostor izmedu nogu. Kod vec'eg nagi-
ba karlice, kao pri nošenju cipela sa visokim potpeticama koje stvaraju "dobar struk",
mišići aduktori idu nazad i natkolenice
postaju uže.
Kod stava na jednoj nozi, ili pri hodu oko stojne noge, moguće je balansiranje
karlice u svim pravcima. Oko sa]
osovine obrtne tačke zgloba kuka vrši se gibanje karlice upolje i unutra. Gibanje karlice
upolje vrše mišići abduktori butail
tus iliotibialis pomoću istovremene kontrakcije oba svoja mišićna korena, m. tensor
fasciae latae i povrsnog dela m. gluteus,
mus-а. Ovi mišići vrše pokrete samo u početku i nastavlja ga zemljina teža, čije dejstvo
bi va regulisano aktivnim opušfa
šića aduktora buta i mišića suprotne polovine trupa. Pokret karlice obrnutog smera vrši
zemljina teža, čije dejstvo pri hodiii
lišu abduktori buta svojim zatezanjem. Pri ležernom, odmarajućem stavu, uz oslanjanje
uglavnom na jednu nogu. gibanje
unutra pod uticajem težine trupa biva zaustavljeno zatezanjem snažnog horizontalnog
kraka Bertini-evt veze. Pokretiol
karlice oko vertikalne osovine zgloba kuka dešavaju se normalno uvek pri hodu. Prednji
deo karličnog prstena se okrece
stojnoj nozi pod uticajem kontrakcije unutrašnjih rotatora buta:, kao i pod uticajem
kontrakcije 3v. jktora,koji-inačeuol
nom lancu - deluju kao pomocni rotatori buta upolje. Obrtanje karlice prema stojnoj
nozi povećava čvrstinu zgloba V
bilnost ravnoteže i istovremeno nozi koja je u pokretu daje impuls za što veće
odbacivanje napred. Balansiranje karlice priL
uočava se kao "igranje bedara", njihovo naizmenično gibanje oko obrtne tačke levog i
desnog zgloba kuka.
Pokrete noge u zglobu kolena vrše dvozglobni bedreni i butni mišići, koji povezuju
karličnul
s gornjim delovima golenjače i lišnjače. Pored toga, pokreti u zglobu kolena zavise u
velikoj rneri
dejstva zemljine teže, od odnosa njegovih osovina prema vertikali težišta tela. Jedini
ekstenzorzgl
kolena, m. quadriceps femoris, koji pored dvozglobnog dela, m. rectus femoris-а ima i
tri jednozglobnej]
ve, mm. vasti, dvostruko je jači od svojih antagonista, pošto deluje skoro uvek protiv
zemljine teže.,1
gov naporan rad protiv dejstva zemljine teže oseća se naročito pri hodu uz strme ravni,
pri penjanjjP
brdo ili stepenice. Veoma snažna kontrakcija ovog mišića dovodi ponekad do poprečne
frakturečaa
naročito u slučajevima kada on naglo koči dejstvo zemljine teže, odnosno fleksiju kolena
i padanje
nazad. Kao tenzori zgloba kolena u ekstenziji deluju m. tensor fasciae latae i površni
deo m. gluteus
mus-a, koji postaju dvozglobni posredstvom bedreno-golenjačnog snopa i spoljne
međumišićneprej
U fleksore kolena spadaju: misici zadnje lože buta- m. sartorius, m. gracilis i dva mišica
iz zadnje lože
kolenice - m. popliteus i m. gastrocnemius. Kada je koleno u fleksiji, ovi mišici, izuzev
m. gastrocnemh
vrše pokrete obrtanja oko vertikalne osovine zgloba, bilo potkolenice ili buta, u
zavisnosti da li je stoj
slobodno ili fiksirano. M. biceps femoris je rotator upolje, a ostali su rotatori unutra. '
Misici zadnje lože buta su snažniji od ostalih dvozglobnih mišića, jer pored fleksije i
rotacijeu
ređenim uslovima vrše i ekstenziju kolena - postaju sinergisti s m. quadricepsfemoris-
om. U zatvorem
lancu oni vrše ekstenziju kolena, u slučaju kada se linija njihove sile nalazi na vecem
rastojanju odp
prečne osovine zgloba kuka nego od poprečne osovine zgloba kolena. Pri hodu ili vožnji
biciklomuzbi
čovek naginje karlicu i trup napred i udaljuje gornji pripoj mišića zadnje lože buta od
poprečne osovi
zgloba kuka, da bi oni opružali koleno i povecali snagu noge u potiskivanju pedale
nazad ili u odbaciv
nju tela napred. Ekstenziju kolena u ovim slučajevima pomaže i sila zemljine teže jer je
težište telap
mereno napred.
Dvozglobni bedreni i butni mišići svojom koordinacijom regulišu odnos zgloba kuka i
zgloba kolena, fiksirajuihuti
redenom međusobnom položaju, što je od velikog značaja za statiku i dinamiku
čovečjeg tela. Pri hodu po neravnim i strmim
renima i pri skijanju, oni osiguravaju svojim zatezanjem stabilnost odredenog položaja
noge i njen odnos prema trupu. Njib
aktivna i pasivna insuficijencija sprečava u ova dva zgloba istovremeno one pokrete
noge, koji bi bili nepovoljni po usprai
stav i održavanje ravnoteže.
Dvozglobni bedreni i butni mišići, zatim m. popliteus i m. gastrocnemius obezbeduju
kao aktivne veze samo prednji
zadnju stranu zgloba kolena. U zajednici s ukrštenim (ligg. cruciata) i bočnim vezama
zgloba kolena oni osiguravaju zglob pripi
kretima samo oko njegove poprečne osovine, naročito njegovu krajnju ekstenziju. Zbog
toga se prilikom ostalih pokreta uzy
bu kolena dešavaju relativno često povrede. Najčešće puca tig. collaterale tibiale
prilikom prekomerne spoljne rotacije i priliiol
pasivne abdukcije kolena.
Bedreni i butni mišici preko koštanog karličnog prstena i susednih fibroznih
formacijaulaze
sklop osnovnih kinetičkih lanaca, glavnih regulatora statike i dinamike čovečjeg tela.
Osnovni kinetic
lanci, tri vertikalna i dva kosa, polaze od spoljne strane gornjih krajeva golenjače i
lišnjače, penjuseu
natkolenicu i trup i dospevaju do gornjeg dela kičmenog stuba, do glave i do korena
gornjeg uda.
Vertikalni osnovni kinetički lanci penju se prednjom, zadnjom i bočnom stranom
trupa. Prednji vertikalni lanac obra
ju m. quadriceps femoris, m. rectus abdominis, pothioidni i nathioidni mišići, koji su
povezani prednjim delom karličnog prste
grudnom i podjezičnom kosti. U sastav zadnjeg kinetičkog lanca ulaze mišići zadnje lože
buta i m. erector spinae, povezani-
sredstvom krsne kosti i lig. sacrotuberale. Bočni kinetički lanac trupa, koji obrazuju
zadnji delovi trbušnih mišića, mm. intercom
i mm. scaleni, nastavlja se od bedrenog grebena nadole mišićima abduktorima buta i,
preko tractus iliotibialis-а, dospeva do
nog kondila golenjače. Vertikalni mišićni lanci regulišu pokrete savijanja tela oko
njegove poprečne i sagitalne osovine. Svoji
kontrakcijom oni savijaju telo na svoju stranu, a svojim postupnim otpuštanjem regulišu
tok pokreta suprotnog smera.
Kosi osnovni kinetički lanci tela, prednji i zadnji, prelaze ispred i iza težišta tela na
suprotnu polovinu trupa i ukri
se na središnoj liniji sa svojim parnjacima, koji dolaze od druge noge. Prednji kosi lanac
tela obrazuju aduktori buta i kosa mii
na vijuga prednjeg trbušnog zida sa svojim nastavcima na gornjem kraju. Donji kraj
ovog lanca preko kratke glave m. biceps,
moris-а dospeva do spoljne strane kolena, do glave lišnjače i lateralnog kondila
golenjače. Zadnji kosi lanac tela grade m.
maximus i m. latissimus dorsi, povezani posredstvom krsne kosti i zadnjeg lista torako-
lumbalne fascije. Njegov donji kraj sepi
ko tractus iliotibialis-а produžuje do spoljnog kondila golenjače. Kosi kinetički lanci vrše
pokrete uvrtanja tela oko njegoveu;
žne osovine. Prednji lanac deluje sinergično sa zadnjim lancem suprotne polovine tela, a
ostala dva, kao antagonisti, svojim ot-
puštanjem regulišu brzinu pokreta.
U visini mesta ukrštanja kosih kinetičkih lanaca nalaze se dve najjače aponevrotične
tvorevine čovečjeg tela, napred
vagina recti m. abdominis, a pozadi fascia thoracolumbalis, koje su karakteristične za
uspravan stav čoveka. Ove dve fibrozne tvo-
revine ispred i iza težišta tela fiksiraju in situ osnovne kinetičke lance i povezujuih u
jednu funkcionalnu celinu. One služelanci-
ma kao veoma otporan zajednički oslonac, koji ne ometa njihov rad pri pokretima tela,
zahvaljujući svojoj savitljivosti. Kod slo-
ženih pokreta čovečjeg tela, osnovni kinetički lanci obrazuju različite medusobne
kombinacije, kako u pogledu dužine svojih de-
lova koji su obuhvaćeni kontrakcijom, tako isto i u pogledu jačine kontrakcije. Dejstvo
kinetičkih lanaca zavisi u velikoj meri i
od uticaja zemljine teže, od odnosa njihovih vektora prema vertikali težišta tela. Tako,
kod uspravnog stava savijanje trupa na-
pred vrši zemljina teža, a njeno dejstvo regulišu svojim postupnim otpuštanjem zadnji
vertikalni i kosi kinetički lanci. U ležećem
položaju, isti taj pokret dešava se pod uticajem kontrakcije prednjih vertikalnih i kosih
kinetičkih lanaca tela.
Mišići potkolenice su kostima i međumišićnim pregradama podeljeni u tri
grupe,prednju, spoljnu i
zadnju. Oni se pripajaju uglavnom na gornjem delu kostura potkolenice, silaze svojim
dugim tetivama ka
stopalu i završavaju se na njegovim kostima. Mišići potkolenice svojom kontrakcijom
omoguc'uju ne sa-
mo pokrete stopala vec i, kao aktivne veze, održavaju njegove svodove i osiguravaju
njegovu ulogu da
služi telu kao elastičan oslonac ili kao elastična opruga, koja pri hodu odbacuje nogu
napred.
Mišići potkolenice obavijeni su snažnom fascijom [fascia cruris), koja je na svom
distalnom kraju pojačana poprečnim
fibroznim snopovima, krilcima. Krilca obrazuju s kostima donjeg kraja potkolenice i
korena stopala osteofibrozne kanale, koji-
ma prolaze tetive mišića potkolenice zajedno sa svojim sinovijalnim omotačima (si.
139,140).
Na prednjoj strani, između gležnjeva nalaze se dva krilca ekstenzora, gornje
(retinaculum mm. extensorum superius) i do-
nje (retinaculum mm. extensorum inferius), koja uz koren stopala fiksiraju in situ tetive
mišića prednje grupe potkolenice (si. 141).
Donje krilce naziva se još i krstasta veza korena stopala (lig. cruciforme cruris). Njega
obrazuju dva kosa fibrozna snopa, koji
prolaze od prednjih ivica gležnjeva, ukrštaju se medusobno i silaze ka ivicama stopala.
Iza krstaste veze postoje dva duboka fi-
brozna snopa, koji pregraduju osteofibrozni kanal u tri dela: medijalni, srednji i lateralni.
Na zadnjoj strani korena stopala nala-
ze se krilca, koja povezuju zadnje ivice gležnjeva s petnom kosti. Unutrašnje krilce
(retinaculum flexorum) obrazuje zajednički
osteofibrozni kanal kojim prolaze tri mišića dubokog sloja zadnje grupe. Lateralno se
nalazi gornje krilce za oba lišnjačna mišića
(retinaculum mm. peroneorum superius). Donje krilce lišnjačnih mišića (retinaculum
mm. peroneorum inferius) fiksira njihove tetive
uz spoljnu stranu petne kosti.
Od duboke strane fascije potkolenice odvajaju se dve međumišićne pregrade i jedan
duboki list. Međumišićne pregra-
de, prednja (septum intermusculare anterius) i zadnja (septum intermusculare
posterius), odvajaju spoljnu ložu mišića od prednje i
zadnje. Duboki list fascije odvaja troglavi mišić lista od ostalih mišića zadnje grupe
potkolenice.
1. Mišici prednje grupe
Prednjoj grupi potkolenice pripadaju: m. tibialis anterior, m. extensor hallucis
longus, m. extensor digi-
torum longus i m. peroneus tertius (si. 141). Svi mišici prednje grupe oživčeni su od n.
peroneus profundus-a.
3. MIŠIĆI POTKOLENICE
SI. 139. Tetivni omotači dorzalne
strane stopala
SI. 140. Tetivni omotači tabana
M. tibialis anterior prednji golenjačni mišić, polazi od spoljne strane golenjai
gornjeg dela prednje strane međukoštane opne. Njegova duga tetiva zajedno sasinoi
jalnim omotačem silazi kroz medijalni osteofibrozni kanal iza krstaste veze, pružasea
pred ka unutrašnjoj ivici stopala i završava na unutrašnjoj strani medijalne klinaste'si
i baze 1. kosti donožja.
Dejstvo. - Ovaj mišić je dorzalni fleksor i supinator stopala. Ako je stopi
fiksirano, on savija potkolenicu napred i unutra ili svojim zatezanjem sprečava njenp
kret nazad i upolje. Kod njegove paralize stopalo je u plantarnoj fleksiji i pronacijifp
equinovalgus). On se pri hodu sapliće o svoj vrh.
M. extensor hallucis longus, dugi opružač palca, nalazi se lateralno od donji
dela prethodnog mišića. Svojim gornjim krajem on se pripaja na srednjem delu urrati
šnje strane lišnjače i na prednjoj strani međukoštane opne potkolenice. Njegovateth
pošto prođe kroz srednji kanal iza ukrštene veze korena stopala pruža se napred i zai
šava na dorzalnoj strani distalnog članka palca.
Dejstvo. - Ovaj mišić opruža članke palca i podiže stopalo.
M. extensor digitorum longus, dugi opružač prstiju, polazi s gornjeg dela шш
šnje strane lišnjače i prednje strane međukoštane opne (membrana interossea crmi
Njegova tetiva, pošto prode kroz spoljni kanal iza ukrštene veze korena stopala, del
u 4 snopa, koji se, idući napred, šire i završavaju na dorzalnoj strani članka 2-5. prsS
Dosta često od ovog mišića odvaja se m.peroneus tertius, treći lišnjačni mišić, čijasetđ
va pruža ka spoljnoj ivici stopala i zavrsava na bazi 5. kosti donožja.
Dejstvo. - Ovaj miSić opruža 4 poslednja prsta, vrši dorzalnu fleksiju i pronai
ju stopala. Kod njegove paralize stopalo je fiksirano u supinaciji i plantarnoj fleksiji (/
equinovarus) i oslanja se pri hodu na svoj vrh i spoljnu ivicu.
2. Mišići spoljne grupe
Mišići spoljne grupe potkolenice, m. peroneus longus i m.perortI
us brevis, oživčeni su od n. peroneus superficialis-г. (si. 141-143).
M. peroneus longus, dugi lišnjačni mišić polazi s gornjeg dela spoljne strane ■
šnjače. Njegova tetiva silazi iza spoljnog gležnja, zatim se pruža spoljnom stranom petal
kosti koso nadole i napred i kod spoljne ivice stopala ulazi u svoj žleb (sulcus tendinum
peronei longi) na donjoj strani kockaste kosti, ide medijalno i napred i završavasenl
spoljnoj strani baze 1. kosti donožja. U visini tabana tetiva je omotana posebnim sinovl
jalnim omotačem i osteofibroznim kanalom, čiji donji zid obrazuju površni snopovi lig,
plantare longum-a.
M. peroneus brevis, kratki lišnjačni mišić, pripaja se na donjem delu spoljne strane
lišnjače. On je pokriven prethodnimml
šićem, sa kojim silazi zajedno do spoljne ivice stopala i zavrsava se na ispupčenju 5.
kosti donožja (tuberositas ossis metatarsalisV
Dejstvo. - Mm peronei su plantarni fleksori i glavni pronatori stopala. Kod stava na
jednoj nozi oni svojim zatezanje
sprečavaju savijanje potkolenice napred i medijalno i padanje tela.
3. Mišići zadnje grupe
Mišići zadnje grupe potkolenice rasporedeni su u dva sloja,površni i duboki. U
površnom slojunaia
zi se troglavi mišić lista (m. triceps surae), glavni plantarni fleksor stopala, koji svojim
oblikom gradi relji
zadnje strane potkolenice (si. 142-144). U dubokom sloju su: m. popliteus, m. tibialis
posterior, m. flexor k
lucis longus i m. flexor digitum longus. Svi mišići zadnje grupe oživčeni su od n. tibialis-
a.
M. triceps surae. — U sastav troglavog mišića lista ulaze m. gastrocnemius i m.
soleus. M. gastrocnemius, dvoglavi lisnimi
šić, polazi svojom unutrašnjom (caput mediate) i spoljnom glavom (caput laterale) s
kondila butne kosti. M. soleus, listoliki mS
polazi od zadnje strane gornjeg okrajka lišnjače, od line a m. solei na zadnjoj strani
golenjače i od tetivnog luka (arc us tendinem
solei), koji je zategnut izmedu koštanih pripoja. Oba ova mišića nastavljaju se petnom ili
Ahilovom tetivom (tendo calcanm
Achillis), najjačom tetivom čovečjeg tela, koja se zavrsava na donjem delu zadnje
strane calcaneus-^. Petna tetiva je od gornje
dela zadnje strane calcaneus-a odvojena dobro razvijenom sluznom kesom (bursa
tendinis calcanei).
Pored početnog dela spoljne glave m. gastrocnemius-a nalazi se kratki, tabanski mišić
(m.plantaris), čija tanka duga ted
va silazi do zadnje strane petne kosti.
Dejstvo. - M. triceps surae je najjači plantarni fleksor stopala, čiji prednji deo obara
nadole, ili podiže petu i celo teloi
prste. Pored toga, on deluje i kao supinator stopala. Dejstvo ovog mišića je neophodno
pri hodu, trčanju i skakanju. On snažn
podiže zadnji deo stopala, odvaja ga od podloge i odbacuje napred. Njegov dvozglobni
deo, m. gastrocnemius u zglobu kolena v
ši fleksiju. On je istegnut kada je koleno u ekstenziji i snažnije deluje u gornjem
skočnom zglobu. Njegova pasivna insuficijend
sprečava prekomernu dorzalnu fleksiju stopala i padanje tela napred. M. soleus, kada je
stopalo fiksirano, povlači gornji deo pa
kolenice nazad i opruža koleno indirektno. Svojim zatezanjem on takode sprečava
savijanje potkolenice napred i padanje tel.
M. triceps surae u zajednici sa m. quadriceps femoris-om i m. gluteus rnaximus-om
obrazuje kinetički lanac ekstenzora, koji svojoj
kontrakcijom snažno opruža nogu. Ovaj lanac podiže telo iz čučećeg stava i odbacuje ga
snažno napred pri skakanju.
M. extensor
digitorum
longus
M. tibialis •»
anterior
M. peroneus•
longus
M. peroneus vx
brevis
M. extensor.
hallucis longus
M. peroneus III * ~
Retinaculum
extensorum
inferius
M. extensor'
digitorum
brevis
\
SI. 141. Mišiči prednje strane
potkolenice i dorzalne strane
stopala
M. gastro-
cnemius
М. plantaris
. М. popliteus
.. М. soleus
J- .4 reus tendineus
m. solei
' >0.
M. soleus
- Tendo calcaneus
(A chillis)
M. abductor hall.
M. flex. dig. brevis
M. abductor dig. V
I fl/ly1
M. flex. halL
■ brevis
, M. adductor
hallucis
■ M. opponeits
digiti V
M. flexor dig. V
SI. 142. Mišici zadnje strane potkolenice i
tabaha (I)
SI. 143. Mišići zadnje strane potkolenice i
tabana (II)
M. triceps surae je slabije razvijen, listovi su tanji, u slučajevima kada je peta duža,
koja povedava krak njegove sile. U
obrnutom slučaju listovi su široki, m. triceps surae je debeo, jer je peta kraća - krak
njegove sile manji. Kod paralize troglavog
mišića lista, stopalo je fiksirano u položaju dorzalne fleksije i oslanja se samo petom
(pes calcaneus).
M. popliteus, zatkoleni mišić, jeste slabi unutrašnji rotator potkolenice. On polazi od
spoljne strane lateralnog kondila
butne kosti, pruža se koso nadole i unutra i zavrsava na zadnjoj strani golenjače, iznad
linea m. solei.
M. tibialis posterior, zadnji golenjačni mišić, polazi sa zadnje strane međukoštane
opne, golenjače i lišnjače, između pri-
poja dva naredna mišića (si. 144). Njegova tetiva silazi ispred donjeg dela m. flexor
digitorum longus-а, kroz žleb na zadnjoj strani
unutrašnjeg gležnja, zatim savija napred, ide ispod glave skočne kosti i dospeva do
kvrge čunaste kosti (tuberositas ossis navicula-
rs). Od završnog dela njegove tetive odvajaju se snopovi, koji se šire zrakasto napred i
upolje ka kostima distalnog reda nožja.
Dejstvo. - M. tibialis posterior je plantarni fleksor i supinator stopala. M. tibialis
posterior i m. peroneus longus čije se teti-
ve ukrštaju na srednjem delu tabana, glavni su mišići potkolenice koji svojim
zatezanjem povec'avaju uzdužni i poprečni svod
stopala. Kod paralize m. tibialis posterior-а stopalo je izvrnuto (pes valgus), naročito
njegov zadnji deo.
M. flexor hallucis longus, dugi pregibač palca, polazi sa zadnje strane lišnjače.
Njegova tetiva prolazi žlebom (sulcus ten-
dinis m.flex. hall, longi) na zadnjem nastavku skočne kosti i na donjoj strani
sustentaculum-а, ukršta gornju stranu tetive dugog
pregibača prstiju i zavrsava se na krajnjem članku palca.
Dejstvo.-Dugi pregibač palca je plantarni fleksori supinator stopala. Onje najvažniji
mišićza održavanje uzdužnog
svoda stopala, jer drži sustentaculum tali i sprečava pronaciju petne kosti. Svojim
zatezanjem on osigurava stabilnost glavnog, 1.
lučnog snopa stopala, a svojom kontrakcijom, pri hodu, omogućuje odljubljivanje palca
od podloge u vidu elastične opruge.
»J«*'
•1--V4S
V\
_ M. tibialis
posterior
, M. flexor
digitorum
longus
, M. flexor
hallucis
longus
Л/. peroneus
brevis
Ш
M. quadrat us
plantae
fm. lumbricales
SI. 144. Mišici zadnje strane
potkolenice i tabana (111)
M. flexor digitorum longus, dugi pregibač prstiju, polazi od zadnje stranegoleaj
Njegova tetiva u visini donjeg kraja golenjače postavlja se pozadi i upolje od tetive mi
lis posterior-а. Odatle ona savija napred i upolje, ukršta donju stranu tetive m.flexork
longus-a i, oko sredine tabana, deli se u 4 snopa, koji se završavaju na krajnjirrt eland.,
do 5. prsta.
Dejstvo. - Ovaj mišić, pored plantarne fleksije i supinaeije stopala, pregibaif
slednja prsta. Pri hodu on priljubljuje uz podlogu prste, koji zatim deluju kao kratkee'
ne opruge pri odvajanju stopala. Ova funkcija dugog pregibača prstiju otežanajeuci;'
naročito ako je njen prednji deo uzan.
4. MIŠIĆI STOPALA
Mišići stopala dele se u dorzalne i plantarne (si. 141-145). Plan
mišići obrazuju tri grupe: unutrašnju, srednju i spoljnu. Mišići stopala
dobro razvijeni, naročito plantarni. Njihova je uloga uglavnom da del
kao aktivne veze svodova stopala, za razliku od mišića sake, koji pokii
prste slobodno u svim pravcima.
Plantarni mišići stopala pokriveni su veoma snažnom fascijom. Njen srednji,
bljani deo (aponeurosis plantaris) pruža se od petne kvrge napred i u svom prednjem
dela
se u 5 snopova, koji su kod baze prstiju povezani poprečnom vezom (lig. metatarseum
trr
sum superficiale). Od duboke strane plantarne fascije odvajaju se dve sagitalne meduir
pregrade, koje razdvajaju grupe tabanskih mišića u posebne lože. Srednja loža je u vezi
s
njom dubokom ložom potkolenice.
Na plantarnoj strani prstiju nalaze se fibrozni omotači (vaginae fibrosae digit'
pedis) koji se sastoje iz kružnih i ukrštenih vlakana (si. 145). Fibrozni omotači sa č
prstiju obrazuju osteofibrozne kanale, kojima prolaze tetive pregibača zajedno sasintr
nim omotačima.
1. Dorzalni mišic'i stopala
Na dorzalnoj strani stopala ispred tanke fascije (fascia dorsalis pedis) nalaze se
mišića, m. extensor digitorum brevis, kratki opružač prstij u, i m. extensor hallucis
brevis, 1;
opružač palca, koji polaze od prednjeg dela sulcus calcanei i svojim tetivnim snopicima"
ključuju se tetivama dugih opružača (si. 141). Tetivni snopić za 5. prst nedostaje.
Inervacija - n. peroneus profundus.
2. Unutrašnja grupa tabanskih mišića
U unutrašnju grupu spadaju tri dobro razvijena miši-
ća palca, koji okružuju s donje strane 1. kost donožja i svojim
zatezanjem održavaju uzdužni svod stopala (si. 142,143,145).
M. abductor hallucis, odvodilac palca, pruža se duž
medijalne ivice tabana, od unutrašnjeg nastavka petne kvrge
do unutrašnjeg dela baze proksimalnog članka 1. prsta. Ovaj
mišić, pored abdukcije, vrši i fleksiju palca. Kod njegove para-
lize palac ide upolje i preskače preko 2. prsta (hallux valgus).
Inervacija - n. plantaris medialis.
M. flexor hallucis brevis, kratki pregibač palca, polazi
od duge tabanske veze (lig. plantare longum) u visini srednje i
spoljne klinaste kosti, i, idući napred, deli se u dva dela, koji
se završavaju na unutrašnjem i spoljnom delu baze proksimal-
nog članka 1. prsta. On pregiba proksimalni članak palca. Kod
balerina ovaj mišić hipertrofira i u zajednici s dugim flekso-
rom omoguduje podizanje na vrh palca.
Inervacija - spoljni deo mišića oživčava n. plantaris
lateralis, a unutrašnji deo n. plantaris medialis.
M. adductor hallucis, prevodilac palca, ima dve glave,
kosu i poprečnu. Njegova kosa glava (caput obliquum) polazi od
lig. plantare longum-а u visini kockaste kosti i baze 2. i 3. kosti
donožja, a poprečna glava (caput trans\'ersum) od prednjih kra-
jeva 3,4. i 5. kosti donožja. Obe glave završavaju se na lateral-
nom delu baze proksimalnog članka palca. Ovaj mišic' privodi
palac srednjoj liniji stopala. Njegova poprečna glava svojim za-
tezanjem pojačava poprečni svod prednjeg dela donožja.
Inervacija - n. plantaris lateralis.
Retinaculum
mm. flexorum
Aponeurosis. J
plantaris
M. abductor —
hallucis
M.flexor
digitorum "
brevis
M. flexor »•—
hallucis brevis
M. flexor —
hallucis
longus
Vagina fibrosa —
■ M. abductor
digiti minimi
M. flexor rligili
minimi brevis
Mm. lumbria
SI. 145. Mišić tabana
3. Srednja grupa tabanskih mišića
Mišići srednje grupe rasporedeni su u tri sloja: u površnom - m. flexor digitorum
brevis: u srednjem - m. quadrutusplantae
i mm. lumbricales, i u dubokom - mm. interossei (si. 142, 14-4-, 145).
M. flexor digitorum brevis kratki pregibač prstiju, polazi od medijalnog nastavka
kvrge petne kosti, pruža se napred i za-
vršava svojim snopic'ima na donjoj strani srednjih članaka 2-5. prsta. Svaki njegov
snopić se pre svog završetka račva i propušta
tetivni snop dugog pregibača prstiju. On pregiba srednje članke prstiju.
Inen>acija - n. plantaris lateralis.
M. quadrarusplantae, četvrtasti tabanski mišić, polazi od donje i unutrašnje strane
petne kosti, pruža se napred i zavrsa-
va na tetivi m. flexor digitorum longus-а. Njegova je uloga da, povlačenjem tetive m.
flexor digitorum longus-a upolje, koriguje dej-
stvo mišića pri fleksiji prstiju.
Inervacija - n.plantaris lateralis.
Mm. lumbricales, giistasti mišići, kojih, ima 4 na broju, polaze od tetivnih snopova
m. flexor digitorum longus-а i završava-
ju se na bazi proksimalnih ćlanaka 2. do 5. prsta. Oni pregibaju proksimalne članke.
Inervacija - dva unutrašnja mišića oživčava n. plantaris medialis, a dva spoljna
plantaris lateralis.
Mm. interossei, medukoštani mišići, 3 plantarna (nun. interosseipluntares) i 4
dorzalna (mm. interosseidorsales), ispunja-
vaju prostore između kostiju donožja. Plantarni međukoštani mišići nalaze se u 2.3. i 4.
prostoru. Njihove tetive završavaju se na
unutrašnjem kraju baze proksimalnih članaka 3. do 5. prsta. Dorzalni međukoštani
mišići završavaju se svojim tetivama na spolj-
nom kraju baze proksimalnih članaka 3. i 4. prsta i na oba kraja baze proksimalnog
članka 2. prsta. Međukoštani mišići pregiba-
ju proksimalne članke 4 poslednja prsta. Pored toga, dorzalni mišići šire prste, a
plantarni ih skupljaju.
Inervacija - n. plantaris lateralis.
4. Spoljna grupa tabanskih mišića
U lateralnu grupu spadaju dva slabo razvijena mišića 5. prsta (si. 142,145). Oni su
oživčeni od n. plantaris lateralis-a.
M. abductor digiti minimi, odvodilac malog prsta, pruža se od lateralnog nastavka
petne kvrge do spoljnog dela baze
proksimalnog članka 5. prsta.
M. flexor digiti minimi brevis, kratki pregibač malog prsta, polazi od lig. plantare
longum-а i baze 5. kosti donožja, pruža
se napred i zavrsava na donjoj strani proksimalnog članka 5. prsta
Mišići potkolenice i stopala kao celina
Mišići potkolenice u gornjem i donjem skoenom zglobu pokrecu stopalo ili
potkolenicu, u zavi-
snosti da li je noga slobodna ili fiksirana. U zajednici s plantarnim mišićima oni deluju
kao tenzori svodo-
va stopala. Pokreti prstiju, koje vrše mišići potkolenice i mišići stopala, jedino su od
značaja što pri hodu
pomažu odljubljivanje stopala od podloge i njegovo odbacivanje napred u vidu elastične
opruge.
Poprečna osovina gornjeg skočnog zgloba razdvaja tetive mišića prednje lože od
tetiva mišića
spoljne i zadnje lože potkolenice. Mišići prednje lože potkolenice, m. tibialis anterior, m.
extensor digito-
rum longus, m. extensor hallucis longus i m. peroneus tertius, jesu dorzalni fleksori,
podižu prednji deo sto-
pala. Ako je stopalo, kao oslonac telu, fiksirano, oni pregibaju potkolenicu - savijaju je
napred, ili svojim
zatezanjem sprečavaju pokret suprotnog smera i padanje tela nazad. Kod nenaviknutih
osoba naporan
rad pri hodu po strmim terenima ili pri skijanju izaziva ubrzo jak bol na prednjoj strani
potkolenice, na-
ročito u predelu m. tibialis anterior-а, najjačeg dorzalnog fleksora. Kod paralize mišića
prednje grupe sto-
palo je pod uticajem antagonista fiksirano u plantarnoj fleksiji - oslanja se pri hodu na
svoj prednji kraj i
podseca na konjsko stopalo (pes equinus). Mišići zadnje i spoljne grupe potkolenice, čije
tetive silaze iza
poprečne osovine gornjeg skočnog zgloba, vrše plantarnu fleksiju stopala. Oni snažno
obaraju prednji
deo stopala ili podižu njegov zadnji kraj zajedno sa celim telom. Ako je stopalo
fiksirano, oni vuku pot-
kolenicu nazad, ili svojim zatezanjem sprečavaju njeno savijanje napred i padanje tela.
Plantarni fleksori
su oko četiri puta snažniji od dorzalnih fleksora, jer skoro uvek deluju protiv zemljine
teže. Najjači plan-
tarni fleksori su: m. triceps surae, m. flexor hallucis longus i m. peroneus longus. Kod
paralize plantarnih
fleksora, stopalo je fiksirano u dorzalnoj fleksiji i pri hodu oslanja se na petu (pes
calcaneus).
Mišići potkolenice, u odnosu na osovinu pokreta donjeg skočnog zgloba, dele se u
pronatore i su-
pinator stopala. U pronatore stopala, čije tetive silaze lateralno od kose osovine donjeg
skočnog zgloba,
spadaju mišići spoljne i prednje lože potkolenice, izuzev m. tibialis anterior-a. koji je
supinator. Od prona-
tora stopala najjači su m. peroneus longus i m. peroneus brevis. Pri hodu oni podižu
spoljnu ivicu i prednji
kraj stopala. Kod njihove paralize stopalo biva fiksirano u supinaciji, okrenuto tabanom
unutra (pes va-
rus). Kod stava na jednoj nozi pronatori savijaju potkolenicu upolje i napred, ili svojim
zatezanjem spre-
čavaju njen pokret suprotnog smera i padanje tela. J supinatore stopala spadaju mišici
zadnje grupe pot-
kolenice i m. tibialis anterior iz prednje grupe. Kao supinatori stopala ređaju se po
jačini: m. triceps sum,
m. flexor hallucis longus, m. flexor digitorum longus, m. tibialis posterior i m. tibialis
anterior. Supinatori sto-
pala su tri puta jači od svojih antagonista, od pronatora, jer deluju uvek protiv zemljine
teže. Pri bod
oni podižu unutrašnju ivicu stopala, olakšavaju njegovo odvajanje od podloge i
odbacivanje napred. Ako
je stopalo fiksirano, supinatori svojom kontrakcijom povlače nazad i medijalno
potkolenicu, ili svojim za-
tezanjem sprečavaju njen pokret suprotnog smera i padanje tela napred i upolje. Kod
paralize supinatori
stopalo je fiksirano u pronaciji, taban okrenut upolje (pes valgus).
M. tibialis anterior, kao jedini supinator od dorzalnih fleksora ima veliki značaj za
održavanje normalne funkcije stcr
la. Mesto pripoja njegove tetive, kao i mesta pripoja m. triceps surae i m. peroneus
tertius-а., predstavljaju tri kritične tačke,kojt
moraju da budu obezbeđene aktivnim, mišićnim silama da bi se održala minimalna
statička i dinamička uloga stopala.
Mišići zadnje i spoljne lože potkolenice u zajednici s plantarnim mišićima održavaju
svodove sto-
pala svojim tonusom i svojim zatezanjem. U ovome je najaktivniji i ima najpovoljnije
uslove za dejstvom.
flexor hallucis longus, jer njegova tetiva od žleba na zadnjem nastavku talus-a skrece
napred ka palcuuvi-
du zategnutog luka, na kome počiva teme uzdužnog svoda, sustentaculum tali i glava
skočne kosti. Onza-j
teže 1. lučni snop stopala, koji kod uspravnog stava trpi najveci pritisak i pri hodu
deluje kao najjačaela-
stična opruga. Kada usled dugotrajnog opterećenja ovaj mišić i 1. lučni snop popuste,
pritisak se preba
je upolje i zahvata ostale koštane snopove stopala, koji su znatno slabiji i mogu da se
prelome, najčešćt
3. ili 4. kost donožja (frakture napornih marševa). Ulogu m. flexor hallucis longus-а kao
tenzora 1. lučnoj
snopa stopala pomažu m. flexor hallucis brevis i m. abductor hallucis.
U pogledu održavanja svodova stopala posebne odlike pokazuje m. peroneus longus
u zajednici sa m. tibialisposte'
om ili sa m. tibialis anterior-om. M. peroneus longus i m. tibialis posterior, čije se tetive
ukrštaju na donjoj strani srednjeg dela sto-
pala, svojim zatezanjem povećavaju poprečni i uzdužni svod, teže da stvore izdubljeno
stopalo (pes cavus). Kao njihov antagcr
u ovome pogledu deluje m. triceps surae, koji podiže zadnji kraj calcaneus-a, obara
njegov prednji kraj i teži da snizi svodove,da
stvori ravno stopalo (pes planus). M. peroneus longus i m. tibialis anterior sustiču se
svojim tetivama kod unutrašnjeg dela Lisfrnt
ove zglobne linije i obrazuju mišićnu zamku, na kojoj, kao na uzengiji, počiva srednji
deo stopala. Ova zamka, čiji se krajevina-
laze na prednjoj i spoljnoj strani kolena, produžuje se naviše s osnovnim kinetičkim
mišic'nim lancima čovečjeg tela. Njeni krari,
koji u skočnim zglobovima vrše pokrete suprotnog smera, deluju isto tako antagonistički
i u pogledu poprečnog svoda stopah,
m. peroneus longus leži da ga poveća, a m. tibialis anterior da ga smanji i da stvori
ravno stopalo.
Stopalo ne menja svoj oblik prilikom većeg opterećenja, jedino se spuštaju malo
njegovi svodovi. Ako su mišići potko-
lenice i stopala slabi, pri većem opterećenju stopalo se izdužuje i njegovi svodovi
nestaju. Ovo ukazuje da je za normalnu funk''
ju stopala uslov dobra kondicija mišića potkolenice i stopala, koja se postiže njihovom
naizmeničnom kontrakcijom i prome"
ma u opterećenju stopala. Dugotrajna ista opterećenja oštećuju pojedine mišiće,
izazivaju poremećaj u snazi sinergista i antago-
nista, što povlači za sobom promene funkcije i oblika stopala. Pored dugotrajnih istih
opterećenja, oštećuje funkciju stopalaint-
podesna obuc'a, koja ometa kontrakciju pojedinih mišića. Obuća najčešće ometa
normalnu funkciju m. flexor digitorum longus
pri hodu, njegovu ulogu pri odvajanju i odbacivanju prednjeg dela stopala. Pored mišića
potkolenice i tabana, važni tenzorisvo-
dova stopala su i uzdužne plantarne veze, naročito aponeurosisplantaris, lig. plantare
longum i lig. calcaneonaviculareplanum-,t
kojima je bilo reči ranije.
Funkciju stopala, kao elastičnog oslonca tela, upotpunjuje i potkožno masno tkivo
svojim rasporedom i posebnomgra-
đom. Potkožno masno tkivo tabana najdeblje je na onim mestima koja su kod
uspravnog stava izložena najvećem pritisku.Ni
peti njegova debljina iznosi oko 2 cm; a idući duž spoljne ivice stopala i u visini prednjih
krajeva kostiju donožja ono se istanjuji
Potkožno masno tkivo tabana izdeljeno je fibroznim pregradama u loptaste režnjiće, koji
pritisak razbijaju zrakasto u svepra-
ce, raspoređuju ga na veću površinu da ne bi došlo do oštećenja tkiva na pojedinim
mestima.
Mišiđ potkolenice s kostima, zglobovima i mišićima stopala obrazuju najizrazitiju
funkcionalnu celinu čovečjegtela.
Promene oblika i položaja stopala uočavaju se odmah, ako nastupi slabost ili paraliza
nekog od mišića, kao najdinamičnijegdela
ove celine. Pri propadanju funkcije stopala najpre popuštaju mišići, zatim se postepeno
izdužuju fibrozne plantarne veze i najzad
dolazi do promene oblika kostura stopala. Stopalo postaje ravno (pes planus), usled
čega je statika i dinamika čovečjeg telajako
otežana.
SPLANCHNOLOGY
UVOD
Utroba (viscera) jeste zajednički naziv za organe pribora za varenje, pribora za
disanje, mokrać-
no-spolnog pribora i za žlezde s unutrašnjim lučenjem (endokrine žlezde). Ona je
smeštena u organskom
prostoru glave, vrata i trupa. Njena uloga je vegetativna, omogućuje metabolizam
čoveka, tj. hemijsku
preraduili promet hranjivih materija. Utrobni organi su cevoliki i, povezani medusobno,
obrazuju kanale
pribora, traktiise, kroz koje prolaze hranljive materije, njihovi produkti i zaostaci.
Traktusi uvek komuni-
ciraju sa spoljnom sredinom, jer se jednim ili s oba svoja kraja otvaraju na površini
čovečjeg tela. Cevoli-
kim organima utrobe pridodate su zlezde sa spoljašnjim lučenjem, koje svojim
produktima, sekretima, vrše
bemijsku preradu hranljivih materija. U grudnoj i trbušnoj duplji površinu organa utrobe
pokriva deli-
mično ili potpuno serozna opna.
1. Građa cevolikog organa
Na svakom cevolikom organu utrobe, idudi od njegove šupljine upolje, razlikuju se
tri osnovne
opne: sluzokožna (tunica mucosa), mišićna (tunica muscularis) i vezivna (tunica fibrosa
s. adventitia) (sl.
165).
1. Tunica mucosa. - Sluzokoža se sastoji iz dva sloja, unutrašnjeg i spoljnog. Njen
unutrasnji sloj,
epitel (epithelium) oblaže zid cevolikog organa: On se sastoji-od epitelnih-ćelija, koje su
raspoređene u
jednom ili vise slojeva. Višeslojni epitel ima uglavnom zaštitnu ulogu, a jednoslojni -
resorptivnu i secer-
nirajucu (v. epitelno tkivo). Spoljni sloj sluzokože sastoji se iz vezivnog tkiva. U njemu
se nalaze sudovi i
živci sluzokože. Vezivno tkivo sluzokože je obično tankim mišicnim listom (lamina
muscularis mucosae)
podeljeno u dva dela, u krzno sluzokože (lamina propria mucosae) i u podsluzokožu
(tela submucosa).
Krzno sluzokože sastoji se od retikularnog vezivnog tkiva u kome se nalaze
mrežasta, elastična i kolagena vlakna. Mre-
žasta vlakna obrazuju bazalnu opnu, na kojoj počiva epitel sluzokože. U krznu sluzokože
nalaze se limfni čvoric'i (folliculi
lymphatid), ostrvca retikularnog tkiva, gde su grapisanabelakrvna zrnca, limfociti. Ako
su limfni čvorići krupniji, oni probijaju
mišićni list sluzokože i dopiru u podsluzokožu. Dosta često limfni čvorid se udružujifi na
izvesnim mestima obrazuju ploče (foili-
culi lymphatid aggregate) ili limfne organe, krajnike (tonsillae).
Podsluzokoža se sastoji iz rastresitog vezivnog tkiva, koje služi sluzokoži kao prostor
kliženja pri njenim pokretima i stva-
ranju nabora pod uticajem kontrakcije njenog mišićnog lista. Svojim naborima sluzokoža
povećava svoju površinu i uspostavlja in-
timniji odnos sa sadržajem cevolikog organa. Kod nekih organa podsluzokoža nedostaje,
te je sluzokoža bez nabora i svojim kr-
znom čvrsto srasla s podlogom.
Mišićni list sluzokože, pored glatkih mišićnih vlakana, sadrži i elastična vezivna
vlakna, koja su nastavcima spojena sa
zidovima krvnih sudova sluzokože. Zbog toga, ovaj mišićno-elastični sistem je u stanju
da svojim tonusom i kontrakcijom osigu-
ra nesmetano proticanje krvi kroz mreže sudova, koje naležu uz njegovu unutrašnju i
spoljnu stranu-sprečava njihovo spljošta-
vanje prilikom nabiranja sluzokože. Kod ždrela i grkljana mišićni list nedostaje i umesto
njega nalazi se sloj elastičnog tkiva, ko-
je ispravlja jedino pasivne promene oblika sluzokože.
2. Tunica muscularis. - Mišićna opna, koja se nalazi spolja od sluzokože, svojim
tonusom i kon-.
trakcijom omogućuje statiku i dinamiku cevolikog organa. Ona se sastoji od glatkih
mišićnih vlakana, kc£
ja se grupišu i obrazuju snopove. U odnosu na uzdužnu osovinu cevolikog organa
snopovi se orijentišu
kružno, uzdužno ili spiralno i obrazuju odgovarajuce slojeve mišićne opne.
Kružni (stratum circulare) i uzdužni sloj (stratum longitudinale) najčešće su udruženi.
Kružni sloj je deblji nego uzdužni i
postavljen je dublje, bliže lumenu cevolikog organa. Na granici između pojedinih organa
on obrazuje prstenasto zadebljanje,
glatki sfinkter. Kružni sloj svojom kontrakcijom sužava cevoliki organ, a uzdužni sloj ga
proširuje i skrac'uje. Na taj način cevoli-
ki organ kontrakcijom svoje mišićne opne mesa, potiskuje i prazni svoj sadržaj.
Snopovi spiralnog pravca se uvek međusobno ukrštaju po slojevima i mišićna opna u
celini ima mrežast izgled. Spiraln)
mišićni snopovi u susednim slojevima su uvek suprotnog smera i različite kosine,
ukrštaju se medusobno pod različitim uglovi-
ma. Pored toga, spiralni snopovi idu istovremeno od površine ka dubini, usled čega
mišićna opna, na poprečnom preseku cevoh-
kog organa, pokazuje tri sloja, srednji kružni i dva uzdužna-površni i duboki. Prilikom
kontrakcije srednji, kružni sloj post"
sve deblji na račun uzdužnih koji se istanjuju. Zahvaljujuc'i ovom trodimenzionalnom
pravcu spiralnih snopova mišićne opne,
voliki organ je u stanju da reguliše tonus svogazida, daga održava na istom nivou
prilikom povecanjaili smanjenja svogalu
na, odnosno sadržaja. Pored toga, mišićna opna prilikom svoje kontrakcije skraćuje
cevoliki organ, i istovremeno njegov lu
na jednom delu sužava, a na drugom širi i na taj način potiskuje sadržaj u odredenom
pravcu.
3 - Tunica fibrosa. - Vezivna opna pokriva površinu cevolikog organa. Ona se sastoji
iz vezivsof
tkiva bogatog kolagenim vlaknima, koja su grupisana u snopic'e. U odnosu na uzdužnu
osovinu cevolik
organa snopici kolagenih vlakana pružaju se u vidu spiralnih navoja, koji se međusobno
ukrštaju po slojr1
ma. Od povrsine vezivne opne odvajaju se nastavci u vidu traka ili snopida, koji
pričvršćuju cevoliki org
uz zid utrobnog kanala čovečjeg tela. Od njene duboke strane silaze do sluzokože kosi i
međusobno ukršti-
ni nastavci vezivnog tkiva, koji su od značaja za održavanje tonusa zida cevolikog
organa kod promene vo
lumena njegovog sadržaja.
Serozna opna (tunica serosa) sastoji se od jednoslojnog ljuspastog epitela, od
endotela i od tankog
sloja vezivno-elastičnog tkiva, kojim je pričvršćena za površinu organa ili zidova telesnih
duplji. Serozna
opna je zaostatak mezodermalnog lista, koji je oblagao pratelesnu duplju i pokrivao
pracrevo. Razvit-
kom srca i prečage seroza pratelesne duplje podeljena je u tri dela, u plucnu, srčanu i
trbušnu maramia
Svaka od ovih seroznih opni je u obliku potpuno zatvorene kese, čiji jedan list,
laminaparietalis, oblaie
zid telesne duplje, a drugi list, lamina visceralis, pokriva organe utrobe. Izmedu dva lista
serozne opne na-
lazi se virtuelni prostor (cavum) s nešto malo serozne tečnosti, koja omogucuje da
organi, pokrivenivi-
sceralnim listom, prilikom svojih pokreta klize glatko preko svoje okoline.
2. Žlezde (glandulae)
U toku razvoja cevolikih organa utrobe pojedine epitelne celije njihove siuzokože
osposobljavaji
se da u svojo^protoplazmi izgraduju naročite produkte, sekrete, i da ih luče, izbacuju u
šupljinu cevoli-
kog organa. Zlezdane c'elije mogu da ostanu usamljene u samom epitelu, kao što je
slučaj s peharastim
c'elijama crevnog epitela, ili se udružuju i obrazuju posebne tvorevine, žlezde sa
spoljašnjim ]učenjem(e{-
zokrine zlezde). Zlezde se izdvajaju od epitela i u vidu uvrata, špagova, prodiru u
vezivni sloj sluzokože.
Zlezdani uvrat je u obliku alveole, mehurica, ili u obliku tubulusa, cevčice. Tubulus ili
alveola su osnovne
jedinice grade svih žlezda sa spoljašnjim lučenjem. Oko njih se nalaze retikularna
vezivna vlakna i glatke
mišicne celije račvastog oblika, koje svojom kontrakcijom ubrzavaju izbacivanje sekreta.
Na žlezdanon
uvratu razlikuje se centralna šupljina i izvodni kanal. Centralna šupljina je okružena
jednoslojnim žlezdi
nim epitelom. Izvodnim kanalom izlazi sekret žlezde iz njene centralne šupljine na
površinu sluzokože,ii
lumen cevolikog organa utrobe. On je obložen jednoslojnim epitelom, koji je najčešće
kockast ili cilindri-
can. Epitel izvodnog kanala, pored zaštitne uloge, može da ima i sekretornu ili
resorptivnu ulogu, naime,
oduzima sekretu žlezde suvišnu tečnost ili mu dodaje posebne maltri)z,fermente.
Razvitak krupnije žlezde odvija se na isti način kao i nastanak žlezdanog uvrata
sluzokože cevoli-
kog organa. Od izvodnog kanala primarnog žlezdanog uvrata javljaju se pupoljci koji
rastu, granajuset
sve veci broj sekundaraih tubulusa ili alveola, slično kao što se grana drvo pri svome
rastenju. Žlezdapo-
staje sve krupnija, njen izvodni kanal sve veci. Ona prodire najpre u podsluzokožu, a
zatim probijazidce-
volikog organa, izdvaja se i obrazuje žlezdani ili parenhimatozni organ. Parenhimatozni
organ preko svogiz-
vodnog kanala ostaje u vezi s epitelom i šupljinom cevolikog organa utrobe, od koga
vodi svoje poreklo.
Na svakom parenhimatoznom organu, u pogledu njegove grade, razlikuju se dva
dela,parenhim
(parenhyma) i vezivna osnova (stroma). U parenhim spadaju sistem izvodnih kanala i
osnovne jedinice
grade, žlezdane alveole ili tubulusi. Osnovne žlezdane jedinice se udružuju i obrazuju
režnjic (lobulus).
Vise režnjića sačinjavaju segment (segmentum), a ovi režanj (lobus) parenhimatoznog
organa. Glavni iz-
vodni k^nal parenhimatoznog organa obložen je dvoslojnim ili troslojnim cilindričnim
epitelom, čijaje
'uloga uglavnom zaštitna. Njegove grane, izvodni kanali segmenata i režnjića, obložene
su jednoslojnin
cilindričnim epitelom, koji u pojedinim svojim delovima ima sekretornu, a u drugim
resorptivnu ulogu.
Vezivna osnova (stroma) osigurava oblik i rezistenciju parenhimatoznog organa i štiti
parenhim
od štetnog dejstva mehaničkih faktora - od pritiska i trakcije. Ona se sastoji iz
rastresitog vezivnog tkiva,
u kome se granaju sudovi, živci i izvodni kanali parenhimatoznog organa. Vezivno tkivo
obavija režnjiće,
segmente i režnjeve parenhimatoznog organa. Ceo parenhimatozni organ obavijen je
čvrstom, fibroznom
opnom (tunica albuginea s. fibrosa).
Rastresito vezivno tkivo je bogatije kolagenim vlaknima ukoliko je krupnija jedinica
grade parenhimakojuonoobavijai
Pravac i raspored kolagenih vlakana u njemu dozvoljava međusobno pomeranje jedinica
grade parenhimatoznog organa beznjiho-
vog oštećenja. Pliće ili dublje međurežanjske pukotine su u stvari, prostori klizanja, koji
umnogome olakšavaju promenu oblika pa-
renhimatoznog organa bez oštećenja njegovog parenhima u toku promena presije ili
trakcije u telesnim dupljama.
Žlezde sa spoljašnjim lučenjem prema obliku osnovnih jedinica svoje grade dele se u
alveolarne, tubulozne i tubulo-alveolar-
ne, mešovite. Prema načinu stvaranja sekreta razlikuju se merokrine, apokrine i
liolokrine žlezde. Najčešće su merokrine žlezde. Nji-
hov sekret u vidu sitnih granula izlazi izžlezdanih ćelija, ne oštećujući uopšte njihova
tela. Kod apokrinih žlezda, zajedno s granula-
ma sekreta odvajaju se i apikalni krajevi delija, delovi, koji su okrenuti ka centralnoj
šupljini. Ćelije holokrinih žlezda pretvaraju se
cele u sekret, jer se prepunjuju granulama i propadaju.
Sekreti su najčešće serozni ili mukozni. Mukozni, sluzavi-sekret ima zaštitnu ulogu.
On pokriva površinu sluzokože i
štiti je od štetnog dejstva materija prilikom njihovog prolaska kroz cevoliki organ
utrobe. Serozni sekreti su. u stvari, vodeni ras-
tvori složenih hemijskih jedinjenja Jermenata, koji vrše hemijsku preradu hranljivih
materija.
1. PRIBOR ZA VARENJE
(APPARATUS DIGESTORIUS)
Priboru za varenje pripadaju: usna duplja, ždrelo.jednjak, zeludac, tanko crevo, debelo
crevo i dva veli-
ka parenhimatozna organa, jetra i gušterača, koji su pridodati duodenumu, početnom
delu tankog creva.
I? USNA DUPLJA (CAYUM ORIS)
Usnoj duplji, početnom proširenom delu probavnog kanala pridodati su posebni
organi, pljuvačne
žlezde, zubi i jezik (si. 146). Ona je zubnim lukovima podeljena u dva dela, na predvorje
(vestibulum oris) i
na usnu duplju u užem smislu (cavum orisproprium). Epitel sluzokože usne duplje je
ektoderraalnog pore-
kla i pločasto slojevit. Pored zaštitne uloge, on ima i resorptivnu mod. Njegova
resorptivna moc se koristi za
davanje nekih lekova, naročito onih čije bi dejstvo pri prolazu kroz probavni kanal i jetru
bilo uništeno.
Usna duplji je nastala od ektodermalne jame lica, koja je prvobitno odvojena od
kranijalnog dela škržnog creva usno-
ždrelnom opnom fmembrana buccopharyngeal Ektodermalnu usnu jamu okružuju pet
pupoljaka, od kojih se razvijaju delovi lica.
Gornji, čeonj pupoijak je neparan, a ostala dva pupoljka, gornjovilični i donjovilični su
parni. Iznad usne jame čeoni pupoljak daje
srednji i dva bočna nastavka. Od srednjeg nastavka razvijaju se prednji deo nosne
pregrade, središni deo gornje usne i sekutidna
kost (os incisivum). S bočnim nastavcima on ograničava dve jamice, začetke nosne
duplje. Nosne jamice se produbljuju u vidu dve
cevi i spajaju s kranijalnim delom pracreva. Izmedu nosnih cevi i usne jame prvobitna
pregrada ubrzo iščezava i stvara se zajednička
duplja, koja je obložena ektodermom i komunicira sa škržnim crevom. Nosno-usna
šupljina biva naknadno podeljena razvitkom
nepčanih nastavaka gornjoviličnih pupoljaka, koji se spajaju duž središne linije.
Gornjovilični pupoljak se spaja napred sa srednjim
nastavkom čeonog pupoljka i obrazuje gornju usnu. Ukoliko ne dode do njihovog
spajanja, na gornjoj usni ostaje pukotina, urode-
na anomalija poznata pod imenom "zećja usna" (labium leporinum). Ako se pri tome ne
spoje medusobno ni nepčani nastavci gor-
njoviličnih pupoljaka, javlja se vučje ždrelo (cheilog-
natopalatoschisis), usna i nosna duplja komuniciraju,
novorodenče ne može da sisa i umire. Donjovilični
pupoljci, koji nastaju od prvog škržnog luka, spajaju
se napred i obrazuju donju usnu.
V
1. Vestibulum oris
Predvorje usne duplje je pukotina-
sti prostor koji se nalazi periferno od zub-
nih lukova (si. 146,147). Ono je ograničeno
napred usnama (labia oris), a bočno obrazi-
ma (buccae). Predvorje komunicira sa
usnom dupljom u užem smislu pomoću pu-
kotina između zuba (diastema) i retroden-
talnim prostorom, koji se nalazi iza zubnih
lukova. Njegova sluzokoža obrazuje dva
svoda, gornji (fornixsuperior) i donji (fornix
inferior). U svodovima, na sredisnoj liniji
nalazi se po jedna sluzokožna uzica (frenu-
lum labii superior is et inferioris).
Labia oris. - Usne su nabori koje, iduci od
spreda prema nazad, sačinjavaju koža, potkožno
tkivo, mimični mišići, podsluzokoža i sluzokoža.
One su spojene bočno komisurama (commissura la-
Philtrum
Labium superius ,
Tuberculum labii
superioris
Isthmus
faucium
Commissural
labiorum
Dorsum - —'
linguae \
Arcus dental is —"
inferior
Labium inferius
Arcus dentalis
superior
Palatum durum
Arcus
palatophaiyngeus
Arcus palatoglossus
__Uvula
-- Tonsilla palatina
Sulcus mentolabialis
SI. 146. Usna duplja (cavum oris) i zdrelno suienje
(isthmus faucium)
biorum) i svojim slobodnim rubovima, usnicama, ograničavaju prednji otvor usne duplje
(rima oris). U visini usnica plocasiw
jevit epitel kože gubi skoro potpuno svoj rožasti sloj, te se providi crvena boja krvi iz
kapilara. Gornju usnu, labium superius,i
niči prema obrazu nosno-usni žleb (sulcus nasolabialis). Na njenoj prednjoj strani, od
korena nosne pregrade, silazi plitak
philtrum. ispod koga se na usnici nalazi kvržica (tuberculum labiisuperioris). Donju usnu
odvaja od brade bradno-usnižleb(J
mentolabialis), koji je konveksan prema gore.
Bucca. - Obraz, idući od spolja prema unutra, sastoji se od: kože, potkožnog tkiva,
m. buccinator-а i sluzokože. VsjiJ
sloj sluzokože je rastresit i zbog toga lako otiče za vreme zapaljenja. M. buccinator
svojim tonusom drži obraz priljubljenuzn>|
ne lukove i ne dozvoljava da između njih upadnu nabori sluzokože prilikom žvakanja. Na
zadnjoj granici obraza nalazi sevrt
kalni sluzokožni nabor, izazvan fibroznom trakom, koja se pruža od vrha krilastog
nastavka klinaste kosti do donje vilice (rJ
pterygomandibularis) (si. 146).
2. Cavum oris proprium (si. 146)
Usna duplja u užem smislu odvojena je od nosne duplje nepcem, tvrdim (palatum
durum)imeki
(palatum molle). Osnovu njenog dna, na kome počiva jezik, predstavlja usna prečaga
(diaphragmaomt
koju grade prednji trbuh m. digastricus-а, m. mylohyoidevs i m. geniohyoideus. Usna
duplja komunicira^
ždrelom preko svog zadnjeg otvora, koji se naziva ždrehto suženje (isthmusfaucium).
Na bočnimivici
ždrelnog suženja nalazi se limfoidni organ, nepčani krajnik (tonsilla palatina).
Palatum durum. -Tvrdo nepce gradi prednje dve trecine krova usne duplje. Njegovu
koštanu osnovu (palatumossa
grade nepčani nastavak gornje vilice (processuspalatinus) i horizontalni list nepčane
kosti (lamina horizontalis ossispalatini),3
zokoža tvrdog nepca iza sekutića obrazuje poprečne nabore, plicae palatinae, uz koje
jezik pritiskuje i mrvi hranu. Iza sekul
na srednjoj liniji nalazi se sluzokožna kvržica (papilla incisiva).
Palatum molle. - Meko nepce je sluzokožna duplikatura, u kojoj se nalaze mišići i
fibroznaopd
(aponeurosis velipalatini). Od njegovog zadnjeg dela, velumpalatinum-а, pruža se nazad
i dole prstolikina-!
stavak, resica (uvula). Lateralno od resice silaze po dva nepčana luka, od kojih prednji,
arcusра1ац!oij
sus, ide do bočne ivice jezika, a zadnji, arcus palatop-
haryngeus, do bočnog zida ždrela (si. 146, 147). Izmedu
prednjeg i zadnjeg nepčanog luka nalazi se trouglasta ja-
ma, sinus tonsillaris, u kojoj leži nepčani krajnik (tonsilla
palatina). U mekom nepcu nalaze se pet parnih mišića: v.
levator veli palatini, m. tensor veli palatini, m. uvulae, m. pa-
latoglossus i m. palatopharyngeus (si. 157). Mišići mekog
nepca pomažu pri govoru i gutanju. Prilikom gutanja oni
podižu meko nepce i zatvaraju gornji, nosni sprat ždrela,
da ne bi u njega prodirala hrana.
1. M. levator veli palatini, podizač mekog nepca, polazi od
donje strane piramide slepoočne kosti od hrskavice slušne trube. On
silazi koso unutra ispod donje ivice slušne trube i zavrsava se u me-
kom nepcu, ukrštajući se na srednjoj liniji sa svojim parnjakom. Svo-
jom kontrakcijom on podiže meko nepce i zatvara ždrelni otvor slu-
šne trube.
2. M. tensor veli palatini, zatezač mekog nepca, pripaja se na
bazi lobanje, idući od bodlje khnaste kosti do baze njenog krilastog
nastavka, i na opnastom delu slušne trube. On silazi niz unutrašnju
stranu m. pterygoideus medialis-a, od koga je i nastao. Njegova tetiva
savija ispod kukice krilastog nastavka (hamulus), ide medijalno i, šire-
<5i se lepezasto, završava se u nepčanoj aponevrozi. Svojom kontrak-
cijom on zateže meko nepce i otvara slušnu trubu, njen ždrelni otvor.
3. M. uvulae, mišić resice, pruža se napred do zadnje nosne
bodlje koštanog nepca. Svojom kontrakcijom on skracuje resicu.
4. M.palatoglossus, nepčano-jezični mišić, leži u istoimenom
luku. On silazi od bočnog dela nepca i priključuje se vlaknima po-
prečnog mišića jezika. Pri obostranoj kontrakciji on zatvara ždrelno
suženje (isthmus faucium).
5. M. palatophaiyngeus, nepčano-ždrelni mišić, koji leži u
istoimenom nepčanom luku, polazi od kukice krilastog nastavka i od
nepčane aponevroze. On silazi niz bočni zid ždrela i zavrsava se u
njegovom zadnjem zidu i na gornjoj ivici tiroidne hrskavice grkljana.
Prilikom gutanja on podiže ždrelo i grkljan.
Inervacija: m. tensor veli palatini oživčava n. mandibularis.
Ostali mišic'i mekog nepca oživčeni su od plexus pharyngeus-a u čiji sa-
Sl. 147. Sagitalni presek lica, zdrela i grkljana
(desna polovina)
1. Sinus frontalis - 2. Concha nasalis sup. -
3. Concha nasalis media - 4. Concha nas. inf. -
5. Sinus sphenoidalis - 6. Tonsilla pharvngea -
7. Ostium pharyngeum tubae auditiviae - 8. Torus
tubarius - 9. Recessus pharyngeus -10. Velum palatini!
- 11. Tonsilla palatina - 12. Epiglottis - 13. Cartilago I
cricoidea -14. Plica vocalis -
15. Plica vestibularis -16. Cartilago thyroidea-
17. Os hyoideum - 18. Lingua - 19. Vestibulum oris-
20. Vestibulum nasi - 21. Meatus nasi inf. -
22. Meatus nasi medius - 23. Meatus nasi sup.
stav ulaze grane n. vagus-a i n. glussopharyngeus-a. Pored loga, ovom živčanom spletu
prikljućuje se parasimpatička granćica n.
facialis-а, koja ide preko ganglion pieiygopalarinuni-а i nn. palatini.
Isthmus faucium. - Ždrelno suženje je, u stvari, zadnji otvor usne duplje (sl. 146).
Ono je ograni-
čeno zadnjim delom mekog nepca (velum palatinum), nepčanim lucima i korenom
jezika.
Tonsilla palatina. - Nepčani krajnik je limfoidni organ, oblika i veličine badema. On
se nalazi u
krajničkoj jami (sinus tonsillaris), između prednjeg i zadnjeg nepčanog luka (sl.
146,147,159). Njegova
projekcija odgovara spolja vrhu viličnog ugla. Unutrasnja strana nepčanog krajnika
pokrivena je sluzo-
kožom usne duplje, od koje polaze i prodiru u dubinu 10 - 20 uvrata, kripte (cryptae
tonsillares). Krzno
sluzokože sastoji se od retikularnog vezivnog tkiva u kome se nalazi veliki broj limfnih
čvorića (folliculi
lymphatid). Prilikom zapaljenja limfni čvorići postaju krupniji i njihov se broj povećava.
Pri tome, limfo-
citi prodiru u epitel, koji počinje mestimično da se Ijušti i otpada. Oljušteni epitel kripti
zajedno sa limfo-
citima obrazuje bele čepiće krajnika, koji ponekad mogu i da kalcificiraju.
Lateralna strana nepčanog krajnika pokrivena je vezivnom čahurom i naleže uz
gornji konstriktor ždrela. Ona stupa u
bliski odnos s prvom vijugom a. facialis i sa n. glossophaiyngeus-om, a ponekad i s a.
carotis externa. Ovi odnosi moraju se imati u
vidu prilikom vadenja krajnika (tonsillectomia).
3. Pljuvačne žlezde (glandulae oris)
Pljuvačne žlezde su nastale od ektoderma primitivne usne jame. Njihov sekret,
pljuvačka (saliva),
koja se sastoji od sluzi i serozne tečnosti, kvasi i razmekšava zalogaj i pokriva
sluzokožu, štiteći je od štet-
nog, mehaničkog dejstva hrane. Pored toga, serozni deo pljuvačke sadrži ferment
ptialin, koji otpočinje u
usnoj duplji varenje ugljenih hidrata. Pljuvačne žlezde dele se na male i velike. Male
pljuvačne žlezde,
koje se sastoje Od jednog režnjića veličine oko 1 mm, nalaze se u podsluzokoži usana
(gll. labiates), obraza
(gll. buccales), nepca (gll. palatinae) i jezika (gll. linguales). Velike pljuvačne žlezde,
doušna (gl. pararis),
podjezična (gl. sublingualis) i podvilična (gl. submandibularis), izdvojene su u posebne
parenhimatozne or-
gane, koji ostaju u vezi s usnom dupljom preko svojih izvodnih kanala. Od njih je
najveća doušna, a naj-
manja podjezična pljuvačna žlezda (sl. 148).
Glandula parotis. - Doušna pljuvačna žlezda nalazi se ispred usne školjke i u jami iza
vilične gra-
ne (retromandibularniprostor) (sl. 159). Ona je složena alveolarna žlezda, koja luči čisto
serozan sekret.
Izmedu njena dva režnja, površnog i dubokog, prolaze grane n.facialis-a. Njeni režnjevi
sastoje se iz re-
žnjića, koji su obavijeni rastresitim vezivnim tkivom. Na prednjem delu doušne
pljuvačne žlezde poja-
vljuje se njen izvodni kanal (ductusparotideus-Stenoni), koji ide horizontalno napred
spoljnom stranomm.
masseter-а, na 1 cm ispod zigomatičnog luka. Ispred prednje ivice m. masseter-a on
savija unutra, probija
m. buccinator i otvara se na obraznoj pljuvačnoj bradavici (papilla parotidea), koja se
nalazi u gornjem
svodu predvorja usne duplje, u visini 2. kutnjaka.
Glandula submandibularis. - Podvilična žlezda nalazi
se ispod usne prečage u trouglastoj jami, trigonum submandibu-
lar, koju ograničavaju donja vilica i oba trbuha m. digastricus-
a. Ona je spolja pokrivena telom donje vilice i površnim li-
stom vratne fascije. Od zadnjeg dela žlezde, koji dopire do po-
da retromandibularnog prostora i naleže uz m. hyoglossus, po-
lazi izvodni kanal (ductus submandibularis), dug 5-6 cm. Izvod-
ni kanal, pošto savije oko zadnje ivice m. mylohyoideus-а, ide
napred duž unutrasnje strane podjezične žlezde i završava se
na podjezičnoj bradavici (caruncula sublingualis), bočno od je-
zične uzice.
Podvilična pljuvačna žlezda je mešovita, seromukozna i sastavljena
od alveolarnih i tubuloznih režnjic'a. Krajevima njenih mukoznih tubulusa pri-
dodati su kao kapice serozni delovi (Ganuzzi-evi polumeseci), koji svojim se-
kretom razblažuju sluz i olakšavaju njeno oticanje kroz izvodne kanale.
Glandula sublingualis. - Podjezična pljuvačna žlezda
nalazi se u podu usne duplje ispod istoimenog sluzokožnog
nabora (plica sublingualis). Ona je odvojena od podvilične žle-
zde milohioidnim mišićem i svojom spoljnom stranom dopire
do donje vilice. Duž njene unutrasnje strane prolazi izvodni
kanal podviiične žlezde i n. lingualis. Podjezična žlezda sastoji
Sl. 148. Velike pljuvačne zlezde. Iz\'estan deo
donje vilice je uklonjen
1. Glandula parotis - 2. Glandula
submandibularis - 3. M. mylohyoideus -
4. Glandula sublingualis - 5. Lingua - 6. Ductus
parotide us (Stenoni)
se iz vise režnjića, od kojih se većina otvara na podjezičnom sluzokožnom naboru
posebnim kanalima
(ductus sublinguals minores). Njeni prednji režnjici otvaraju se zajednidkim izvodnim
kanalom (ductussu-
blingualis major) na podjezičnoj bradavici (caruncula sublingualis).
Podjezična pljuvačnažlezda je mešovita, i to pretežno mukozna. Kao i kod podvilične
pljuvačne žlezde njenim muko-
znirn tubulusima pridodate su kapice koje se sastoje od seroznih žlezdanih ćelija.
ZUBI (DENTES)
Zubi usadeni u alveole zubnih nastavaka vilica, obrazuju dva parabolična luka, gornji
(arcus den-
talis superior) i donji (arcus dentalis inferior) (si. 149,150). Kod čoveka oni izbijaju u
toku života dva puta.
Najpre se javljaju 20 nestalnih, mlečnih zuba (dentes decidui), a zatim izbijaju 32 stalna
zuba (dentesper-
manentes). Njihova je uloga da zalogaj odseku ili otkinu i da ga isitne. Na svakora zubu
razlikuju se: koren,
vrat, krunica i duplja (si. 153). Koren (radix dentis) predstavlja deo zuba koji je usaden
u alveolu zubnog
nastavka vilice. Vrat zuba (collum dentis) pokriven je sluzokožom, a krunica (corona
dentis) predstavlja
slobodni deo, koji štrči u usnoj duplji. Zubna duplja (caûm dentis) nalazi se u krunici.
Ona se nastavlja
kanalom kroz koren i na njegovom vrhu zavrsava otvoiom.
Foramen incisivum,
Processus
palatinus maxillae 4
Sulci palatini-
Foramen —- ~
palatinum majus
Foramen palatinum
minus t'
Lamina
horizontalis
ossis palatini
Incisivus I (8g.)
Incisivus II (9g.J
Caninus (Il-I3g.)
. Premolaris I (lOg.)
• Premolaris II (U-15g.)
Molaris I (7g.j
Molaris II (13-16g.)
■Molaris HI (18-30g.)
(dens serotinus)
Hamulus pterygoideus
SI. J 49. Gornji zubni luk (arcus dentalis superior) i koštano nepce (palatum oštetim)
Spina mentalis
Fades labinlis
(buccalis)
SI. 150. Donji zubni luk
(arcus dentalis inferior)
32
SI. 151. Zubi desne strane posmatrani spo-
Ija (prema Braus-u)
1. Oblik i podela zuba
Stalni zubi prema obliku i svojoj funkciji dele se na sekutice (incisivi), očnjake
(canini), pretkut-
njake {premolares) i kutnjake (molares). U jednoj poluvilici, iduc'i od srednje, mezijalne
linije upolje i na-
zad, nalaze se dva sekutica, jedan očnjak, dva pretkutnjaka i tri kutnjaka, ukupno 8 (si.
149-152). Zubi se
oredstavljaju formulom 2/, ic, 2P, зм ôje horizontalna linija označava granicu između
gornjeg i do-
y 21, IC, IP, 3W
njeg zubnog luka, a vertikalna linija levu ili desnu polovinu. U zubarstvu oni se
obeležavaju još kraće,
brojevima od 1. do 8. Mlečnih zuba u jednoj poluvilici ima pet, dva sekutica, jedan
očnjak i dva kutnjaka.
SI. 152. Zubi desne strane posmatrani iznutra (prema Braus-u)
Dentes incisivi, sekutići, čiji je zadatak da odsecaju zalogaj, imaj u krunicu u obliku
dleta i koren, spljošten u transverzal-
nom smeru.
Dentes canini, očnjaci, čije su krunice u obliku masivnog šiljka, imaju ulogu da
zahvataju i otkidaju žilave zalogaje. Ovaj
njihovzadatak osigurava dugačak i snažan koren, koji je naročito jako razvijen kod
gornjeg očnjaka.
Dentes premolares, pretkutnjaci i dentes molares, kutnjaci, čiji je zadatak da sitne
zalogaj, imaju krunicu u obliku nakov-
nja. Njihova krunica ima mastikatornu površinu i četiri strane: mezijalnu, distalnu,
bukalnu i lingvalnu. Na mastikatornoj površi-
ni pretkutnjaka nalaze se dve kvržice (tubercula coronae dentis), bukalna i lingvalna.
Mastikatorna povrsina gornjih kutnjaka, ko-
ja je u obliku romba, ima četiri kvržice, dve bukalne i dve lingvalne. Na mastikatornoj
površini donjih kutnjaka, koja je četvrta-
sta, nalaze se pet kvržica, dve lingvalne i tri bukalne. Koren pretkutnjaka je spljošten i
na njegovoj mezijalnoj i distalnoj strani
nalazi se po jedan uzdužni žleb. Kod gornjih pretkutnjaka često se sredu dva korena,
bukalni i lingvalni. Donji kutnjaci imaju
dva korena, mezijalni i distalni, a gornji kutnjaci tri korena, jedan lingvalni i dva
bukalna. Treći kutnjak, koji se naziva i umnjak
(dens serotinus s. sapientiae) veoma je nestalan u pogledu svoga oblika i često
nedostaje potpuno. Prvi kutnjaci su krupnijH ma-
sivniji od svih ostalih.
2. Građa zuba
U pogledu grade, na svakom zubu se razlikuju dva dela, meki i čvrsti. Meki deo ili srž
(pulpa den-
tis) ispunjava zubnu duplju (si. 153). Zubna srž se sastoji od rastresitog vezivnog tkiva,
koje je bogato
krvnim sudovima i živcima. Na njenoj površini, uz zid zubne duplje, nalazi se sloj niskih
cilindričnih ćeli-
ja, odontoblasta.
Čvrsti, koštani deo zuba izgrađuje slonovača ili dentin (dentinum). Dentin je u visini
korena zuba
pokriven cementom (cementum), a u visini krunice gledu (enamelum), najtvrdom i
najotpornijom materi-
jom čovečjeg tela. Kod vrata zuba cement pokriva najdonji deo zubne gledi.
Dentinum se sastoji iz organskog i neorganskog dela. Njegov neorganski deo
predstavlja uglavnom Ca3(P04)2. Organski
deo sačinjavaju filiforrnni nastavci odontoblasta i koncentrični slojevi kolagenih snopića.
Filiformni nastavci odontoblasta pružaju
se od zubne duplje radijalno kroz dentin. Kolageni snopici pružaju se poprečno ili koso i
ukrštaju međusobno naizmenično po sloje-
vima.
Enamelum (substantia adamantina), gled, sastoji se skoro isključivo od neorganskih
materija, uglavnom od kalcijum-fos-
fata složenog u vidu šestostranih prizmi koje su međusobno slepljene, posebnom
materijom. Minimalni promet materije u gledi
odvija se iz dubine, preko završetaka filiformnih nastavaka odontoblasta.
Cementum je po svojoj gradi sličan koštanom tkivu.
3. Fiksacija zuba
Zub je fiksiran alveolarnom pokosnicom {periodonti-
um) i desnima (gingiva) (si. 153).
Periodontium. - Alveolarna pokosnica sadrži krvne sudove, živce i
veliki broj kolagenih snopića. Kolageni snopici su u stvari, Scharpey-eva fi-
brozna vlakna, koja izlaze iz zida alveole, pružaju se radijalno ka korenu
zuba i završavaju u njegovom cementu. U površnom delu alveole kolageni
snopici pružaju se horizontalno, a iduc'i dublje, ka vrhu zubnog korena, oni
postaju sve strmiji. Kolageni snopic'i, koji prenose pritisak na celu alveolu,
sprečavaju istovremeno njeno proširenje i dublje zabijanje zuba, naročito
prilikom žvakanja žilavih zalogaja. Krvni sudoviperiodontium-a ishranjuju
cement i osiguravaju opstanak zuba u slučajevima uništenja zubne pulpe,
devitalizacije.
Gingiva. - Desni su sluzokoža usne duplje, koja pokriva zubne na-
stavke vilica i vratove zuba. Ona produbljuje zubnu alveolu. Njeni nastavci,
papillae interdentales, ispunjavaju prostore između susednih zuba. Gingiva
je prirasla uz vrat zuba svojim krznom i ne dozvoljava prodiranje stranih
tela u alveolu i oboljenje periodontium-a. Njen vezivni sloj, krzno, bogat je
kolagenim snopićima i čvrsto spojen sa periostom zubnog nastavka. Kola-
geni snopici okružuju vratove zuba ili ih povezuju međusobno i šalju na-
stavke, koji se priključuju periostu.
Alveolus
dentalis
4. Okluzija i zagrizaj (articulatio)
SI. 153. Zub (dens), sagitalni presek
Okluzija je medusobni odnos gornjeg i donjeg zubnog luka kod zatvorenih usta. Kod
normalni
okluzije, gornji zubni luk svojim prednjim delom naleže ispred ivica donjih sekutica, a
lingvalnim kvrS
cama svojih kutnjaka i pretkutnjaka upada u žleb između kvržica njihovih antagonista
(si. 154). Gornj
zubi su uvek krupniji i naležu ne samo na svoj antagonistički parnjak, vec i na izvestan
deo sledećegdis
talnog zuba u donjoj vilici. U toku života zubi vrše izvesna pomeranja u zubnom
nastavku, naročitoka
gubitka pojedinih zuba. Oni teže stalno da zauzmu najpovoljniji položaj, da bi
medusobni odnos gornje
i donjeg zubnog luka pri grizenju (zagrizaj) bio što celishodniji.
U nenormalne okluzije spadaju slučajevi gde su sekutići istureni, bilo gornji
(prognathia) ili donji (progenia), ili se, pal
medusobno poklapaju svojim ivicama (zagrizaj u vidu klešta). Kod okluzije u vidu klešta
vrše se uglavnom samo pokreti mlevi
nja, zubi se više troše i snižavaju. Nenormalni medusobni odnos sekutica je ili usled
njihovog pravca i položaja, ili usled zaosta!
ka u razvoju vilice, bilo gornje (mikrognathia) bilo donje (mikrogenia).
5. Razvoj i izbijanje zuba
Zubi nastaju od ektoderma i mezoderma primitivne usne jame. U 2. mesecu
embrionalnog živc:;
razvija se ektodermalno zadebljanje, zubni greben (crista dentalis), na rubu bududeg
alveolarnog nastav
ka vilice. Zubni greben urasta u mezodermalno tkivo i odvaja se od ektoderma. On se
ubrzo izdeljujei
odreden broj zubnih čašica, koje se sastoje iz dva sloja ektodermalnih celija i nazivaju
se gledni organi
Gledni organ obuhvata papilu mezodermalnog tkiva. Oko njega mezodermalno tkivo
obrazuje zubni
kesu. Uz duboku stranu glednog organa grupišu se mezodermalne celije, od kojih
nastaju odontoblast
Odontoblasti stvaraju upolje od sebe slojeve kolagenih vlakana, uz koja se talože krečne
soli dentina
Stvarajuci slojeve dentina, odontoblasti se povlače ka sredini zubne papile i ostavljaju
za sobom svojefi
liformne nastavke. Unutrasnji list glednog organa sačinjavaju cilindrične celije,
adamantoblasti, koj
stvaraju gled. Adamantoblasti, stvarajuci na svojoj dubokoj strani sestostrane prizme
gledi, udaljujus
periferno i postepeno obrazuju oblik krunice. Njihov poslednji produkt je cuticula dentis,
zubna košuljici
koja daje sjaj krunici i čini je veoma otpornom prema štetnim sastojcima hrane. Od
mezodermalne pap
le, koja se smanjuje usled stvaranja dentina, razvija se zubna srž (pulpa dentis). Od
zubne vreće postaj
cement, alveolarna pokosnica i kolageni snopici gingiva.
Izbijanje mlečnih zuba počinje u 7. mesecu života i zavrsava se u toku prve dve
godine. Zubpt
stepeno izbija napolje jer se njegov koren povecava i izdužuje. Najpre izbijaju sekutici,
zatim 1. kutnjak
najzad očnjak i 2. kutnjak. Zubi donje vilice javljaju se, po pravilu, pre svojih
antagonista u gornjoj vilic
Mlečni zubi traju prvih 7-12 godina. Njihovo odredeno trajanje je neophodno za
normalan razvoj vilic
za dobijanje dovoljnog prostora za pravilno izbijanje stalnih zuba.
Začeci stalnih zuba nalaze se lingvalno od korenova mlečnih zuba u svojim zubnim
kesicama (si. 155). Svojim razvitko
oni potiskuju korene mlecnih zuba, koji normalno bivaju skoro potpuno resorbovani od
strane osteoklasta. U 6. godini životajav]
se najpre prvi stalni kutnjak, a zatim nastupa zamena mlečnih zuba i izbijanje ostalih
kutnjaka. Poslednji kutnjak, umnjak, izbijan
redovno, tek posle 18. godine života. Njegov začetak često nedostaje Ш ostaje kao
zakržljao u zubnom nastavku vilice.
Plexus dentalis superior
NIL alveolares superiores /V. infraorbitalis \
N. maxillaris 4.
Ganglion —
trigeminale
N. mandibulars.—
N. lingualis•—-
N. alveolaris <
inferior
N. mentalis
SI. 154. Okluzija zubnih lukova i živci zuba
(Prema Benninghoff-Goerttler- u)
JEZIK (LINGUA)
Jezik je pljosnati sluzokožno-mišićni organ, koji je veoma pokretljiv i lako menja svoj
oblik. On po-
maže pri govoru, žvakanju i gutanju. Kod čoveka, kao i kod ostalih sisara, jezik svojim
povlačenjem nazad
stvara vakum u usnoj duplji i omogućuje sisanie i pijenje tečnosti. Pored toga, u
sluzokoži njegove gornje
strane smestena su gustativna telašca, receptori čula ukusa. Na jeziku se razlikuj U
koren (radix), telo (corpus)
i vrh (apex). GranicU izmedu korena i tela predstavlja granični
žleb (sulcus terminalis), koji se nalazi na gornjoj strani jezika i
ima oblik slova V ili ugla otvorenog napred. Od temena granic-
nog žleba pruža se prema vrhu jezika središni žleb (sulcus media-
nus).
Granićni žleb je zaostatak brazde između prva dva škržna luka, od
kojih je, uglavnom, nastao jezik. Na temenu graničnog žleba nalazi se fora-
men cecum, zaostatak kanala, ductus thyroglossus-а., od koga je nastala štitna
žlezda (gl. thyroidea). Mišići jezika nastaju od prvih vratnih metamera, koji
zajedno sa svojim živcem (л. hypoglossus) idu napred i postavljaju se iznad
kranijalnog dela ventralne mišićne ploče vrata.
Enamelum
Dentinum
Pulpa dentis
Gingiva —
Cementum -
Zubna kesa
Cuticula
dentis
Začetak stalnog zuba
SI. 155. Shema preseka zuba deteta
(Prema Maksimovu)
1. Sluzokoža jezika
Sluzokoža usne duplje na gornjoj strani jezika dobija
posebne morfološke i funkcionalne odlike (si. 156). Iza granič-
nog žleba jezika nalaze se obla sluzokožna uzvišenja, koja sku-
pa predstavljaju parni, limfoidni organ - jezični krajnik (tonsil-
la lingualis). Svako uzvišenje sadrži sluzokožni uvrat, kriptu,
oko koje su grupisani limfni čvorići. Ispred graničnog žleba
nalaze se sluzokožne papile, ispupčenja, čija je uloga da mrve
meke zalogaje pritiskom uz prednji deo tvrdog nepca. Prema
svome obliku papile se dele na končaste, kupaste, pečurkaste, li-
staste i opšančene.
Končaste (papillae filiformes) i kupaste papile (papillae conicae) -
najbrojnije su i pokrivaju celu površinu jezika ispred graničnog žleba. One
su u obliku tankih sivih resica, koje gornjoj strani jezika daju somotast iz-
gled. Površni sloj njihovog epitela sadrži keratohijalinska zrnca i naginje
orožavanju. Ako ovaj sloj zadeblja i udruži se sa usnim gljivicama i ostacima hrane.
gornja povrsina jezika postaje sivobelićasta-i
"obložen jezik".
Pečurkaste papile {papillae fungifornies) srec'u se znatno rede i nalaze se uglavnom
na prednjem delu jezika u vidua- \
venkastih tačkica. One sadrže gustativna telašca. receptore čula ukusa, koji se sasi.oje
od neuroepitelnih celija.
Listaste papile {papillaefoliarae) nalaze se pozadi narubovima jezika. U udubljenjima
između listolikihuzvišenjanala- ]
ze se gustativna telašca.
Opšančene papile {papillae vallatae), 7-12 na broju, nalaze se ispred graničnog.žleba,
poredane isto tako u vidu slova V. U njihovom kružnom šancu nalaze se gustativna
'elašca.
Sluzokoža donje strane jezika obrazuje na srednjoj liniji sagitalni nabor, uzicu {frenu-
lum). Bočno od jezične uzice nalazi se podjezična bradavica (caruncula sublingualis),
koja se
produžuje nazad i upolje s podjezičnim naborom {plicasublingualis). Ispod podjezičnog
nabora
nalazi se istoimena pljuvačna žlezda.
Sluzokoža jezika je veoma osetljivana svaku promenu u usnoj duplji,
zahvaljujuci svojoj bogatoj inervaciji. Sluzokožu tela i vrha jezika oživčava n.
lingualis, grana n. mandibularis-а.. Sluzokožu dorzalne strane korena jezika
oživčavaju n. glossopharyngeus i n. laryngeus superior, grana n. vagus
Gustativna telašca opšančenih i listastih papila oživčava n. glossop-
haryngeus, a gustativna telašca pečurkastih papila bubna vrpca (chorda
tympani) grana n. facialis-^..
Podsluzokoža gornje strane jezika, koja je čvrsta, zadebljala i intimno spojena sa
vezivnim slojem sluzokože, naziva se jezična aponevroza (aponeurosis linguae). Ona se
sastoji
iz kosih medusobnih ukrštenih kolagenih snopića. Ovakav raspored kolagenih snopića
do-
zvoljava jezičnoj aponevrozi da ona lako menja svoj oblik, bez gubitka u svojoj čvrstini.
Pro-
menu njenog oblika omogucuju elastični tetivni snopici jezičnih mišića. Tetivni snopici se
priključuju aponevrozi i šalju nastavke koji prodiru u vezivni sloj sluzokože, u osnove
jezič-
nih papila. Od donje strane jezične aponevroze pruža se fibrozna sagitalna pregrada
(septum
linguae), koja deli mišiće jezika na levu i desnu polovinu. Sagitalna pregrada i jezična
apone-
vroza predstavljaju fibrozni skelet jezika.
SI. 156. Jezik gornja strana
1. Epiglottis - 2. Tonsilla
lingualis -3. Sulcus lerminalis-
4. Papillae vallatae -
5. Papillae foliatae -
6. Papillae fungiformes
M. tensor veli
palatini\
M. levator veli palatini
2. Mišići jezika
Svi mišići jezika oživčeni su od n. hypoglossus-a, 12. moždanog živca. Oni su parni i
u pogledu svo-
jih pripoja mogu se podeliti u dve grupe, spoljnu i unutrašnju. U spoljnu grupu spadaju
tri mišića, koji
dolaze od obližnjih kostiju, od donje vilice (m. genioglossus), od podjezične kosti (m.
hyoglossus) i od silo-
likog nastavka slepoočne kosti (m. styloglossus). Oni se završavaju u jeziku i svojom
kontrakcijom vrše
promenu njegovog položaja (si. 157).
1. M. genioglossus polazi od brad-
ne bodlje donje vilice (spina mentalis) i pru-
ža se lepezasto nazad, ka podjezičnoj apo-
nevrozi od njenog korena do vrha. On po-
vlači jezik napred i nadole i fiksira ga uz
pod usne duplje.
2. M. hyoglossus pruža se od veli-
kog roga podjezične kosti do bočnog ruba
jezika. Svojom kontrakcijom on povlači je-
zik nazad i dole.
3. M. styloglossus silazi od proces-
sus styloideus-а slepoočne kosti ka korenu
jezika. On vuče jezik naviše i nazad pri
gutanju.
Unutrašnji mišići počinju i
završavaju se u jeziku. Oni obra-
zuju u odnosu na osovina jezika
tri sistema, uzdužni (m. longitudi-
nalis — superior et inferior), verti-
kalni (m. verticalis) i poprečni (m.
transversus). Svojom kontrakcijom
oni skracuju, sužavaju ili spljošta-
vaju jezik, menjaju njegov oblik.
Prilikom izolovane kontrakcije uz-
dužnog mišica, bilo gornjeg ili do-
M. styloglossus '
M. stylopharyngeus
M. stylohyoideus
M. constrictor >
pharyngis
medius
Gl. thyroidea - _
M. genioglossus
"M. hyoglossus
4 - M. mylohyoideus
' M. geniohyoideus
vOs hyoideum
(M. constrictor pharyngis

inferior
M. sternohyoideus
• M. omohyoideus
SI. 157. Mišiči jezika i zdrela (Prema Benninghojf-Goerttler-u)
njeg, jezik se uvija naviše ili nadole. Istovremena kontrakcija dva od ovih sistema deluje
uvek antagoni-
stički trec'emu. Tako, istovremena kontrakcija vertikalnog i poprečnog mišića izdužuje i
ušiljuje jezik,
kao pri plaženju.
ŽDRELO (PHARYNX)
Ždrelo je zajednički organ pribora za varenje i disanje, koji se pruža ispred kičmenog
stuba od
baze lobanje do 6. vratnog pršljena i nastavlja jednjakom. Njegov završetak udaljen je
od baze lobanje i
od prednjih zuba oko 15 cm. Ždrelo ima oblik misicno-opnastog oluka koji je postavljen
vertikalno iza
nosne duplje, usne duplje i grkljana (si. 147,157,158). Njegova duplja, u odnosu prema
otvorima organa
koji leže ispred, podeljena je u tri sprata: nosni (pars nasalis), usni (pars oralis) i
grkljanski (pars laryngea).
Na gornjem zidu nosnog sprata, odnosno na svodu ždrela (fornix pharyngis) nalazi se
"treci" ili ždrelni
krajnik (tonsilia pharyngea). Ždrelni krajnik je iste grade kao i nepčani krajnik. On je
dobro razvijen
uglavnom samo kod dece. Ako je on kod dece uvecan, tada su disanje i govor (fonacija)
otežani. Na boč-
nom zidu nosnog sprata ždrela nalazi se ždrelni otvor slušne trube (ostium pharyngeum
tubae auditivae),
preko koga se ventiliraju šupljine srednjeg uha (si. 147).
Ždrelni otvor slušne trube je u obliku vertikalne trouglaste pukotine dužine oko 8
mm. Njegovu zadnju ispupčenu ivi-
cu, trubno ispupčenje (torus tubarius) prouzrokuje hrskavica slušne trube. Iza trubnog
ispupčenja nalazi se sluzokožni špag ždre-
la (recessus pharyngeus - RosenmUlleri). Ispod donje ivice ili baze ždrelnog otvora
prolazi mišić podizač mekog nepca, koji izaziva
sluzokožno uzvišenje, torus levatorius. Otvor slušne trube prilikom gutanja i kontrakcije
pojedinih mišića mekog nepca postaje
širi, oko 5 mm. U sluzokoži oko ždrelnog otvora nalazi se trubni krajnik (tonsilla
tubaria), koji zajedno sa ždrelnim krajnikom
obrazuje gornju polovinu Pirogov-ljevog ili Waldeyer-ovog krajničkog prstena. Donju
polovinu ovog prstena sačinjavaju nepčani
i jezični krajnici koji se nalaze u visini zadnjeg otvora usne duplje (isthmus faucium).
Usni sprat je najširi deo ždrela, oko 4 cm, jer u
toj visini disajni put, silazeci iz nosnog sprata napred, ka
ulaznom otvoru grkljana, ukršta put za varenje. Na
prednjem zidu donjeg sprata ždrela, bočno od ulaznog
otvora u grkljan (aditus laryngis), nalazi se kruškasti špag
—(-recessus piriformis), kojim klize zalogaji pri gutanju i u
kome se zadržavaju oštra strana tela (si. 158). Njegovim
dnom silazi gornji grkljanski živac (n. laryngeus superior),
koji izaziva istoimeni sluzokožni nabor (plica laryngea).
Zid ždrela sastoji se iz sva tri osnovna omotača,
sluzokožnog, mišicnog i vezivnog. Mišićni omotač (tuni-
ca muscularis), koji se sastoji od poprečnoprugastog mi-
šićnog tkiva, od posebnog je značaja jer svojom kontrak-
cijom u zajednici s drugim mišićima omogucuje gutanje.
Vezivni omotač ždrela je, u stvari, obrazno-ždrelna fa-
scija (fascia buccopharyngea) koja pokriva i spoljnu stra-
nu m. buccinator-а. Svojim nastavcima ona fiksira ždrelo
za zidove parafaringealnog, organskog prostora glave i
vrata (si. 159).
Sluzokoža ždrela ima žlezde, limfne čvoriće i umesto mišić-
nog lista samo sloj elastičnog vezivnog tkiva. U usnom i grkljanskom
spratu ona ima pločasto-slojeviti epitel i mukozne žlezde, koje svojim
sekretom olakšavaju klizanje zalogaja pri gutanju. U nosnom spratu
SI. 158. Ždrelo (pharynx) posmatrano sa zadnje njen epitel je respiratornog tipa,
troslojni cilindrični s trepljama. U gor-
strane. Zadnji zid desne polovine je uklonjen te se njoj polovini nosnog sprata vezivni
deo sluzokože spaja se s vezivnim
vidi prednji zid idrela omotačem ždrela bez interpozicije mišićnog
sloja i obrazuje faringoba-
1. M. stylopharyngeus -2.M. constrictor pharyngis sup. - zilarnu fasciJu <fascla
pharyngobasilaris). Faringobazilarnom fascijom
3. M. pterygoideus medialis - 4. M. constrictor pharyngis PriPala se ždrel° za bazu lobanie (sL
1;>7)-
medius - 5. Cornu majus ossis hyoidei - Pripoj ždrela na bazi lobanje je u vidu
polukružne linije, ko-
6. M. constrictor pharyngis inf. - 7. Glandula thyroidea - ja od ždrelne kvrge potiljačne
kosti (tuberculum pharyngeum) ide upo-
8. Prominentia laryngea pharyngis - lje donjom stranom piramide do bodlje
klinaste kosti, a zatim skreće
9. Aditus laryngis -10. Recessus piriformis - napred i unutra i, duž slušne trube,
dospeva do baze krilastog nastav-
11. Epiglottis - 12. Tonsilla palatina - 13. Isthmus ka klinaste kosti (processus
pterygoideus).
faucium -14. Choana
Mišići ždrela
Poprečnoprugasti snopovi mišićnog omotača grupišu se i obrazuju parne mišiće
ždrela, tripolu-
kružna i dva uzdužna (sl. 157,158). Polukružni mišići ili konstriktori-gornji, srednji i donji
(m. constric-
tor pharyngis - superior, medius i inferior), svojom kontrakcijom sužavaju lumen ždrela.
Oni polaze odvi-
sceralnog skeleta glave u visini zadnjih otvora nosne i usne duplje, od rogova
podjezične kosti i hrskavica
grkljana, pružaju se nazad, i šireći se lepezasto, završavaju na fibroznoj traci, raphe
pharyngis, koja od
ždrelne kvrge potiljačne kosti silazi vertikalno zadnjim zidom ždrela. Uzdužni mišici, m.
stylopharyngeal
m. palatopharyngeus, silaze do baze lobanje i svojom kontrakcijom pri gutanju podižu
ždrelo za oko 1 cm.
1. M. constrictor pharyngis superior polazi od unutrašnjeg lista processus
pterygoideus-а, od raphe pterygomandibularis, od
zadnjeg dela milohioidne linije donje vilice i od jezika. Kontrakcijom svojih gornjih
snopova on izaziva na zadnjem zidu ždrelapo-
prečno, Passavant-ovo ispupčenje koje se spaja sa zadnjom ivicom nepca i zatvara
nosni sprat ždrela, da ne bi prodirala hrana u nje-
ga prilikom gutanja.
2. M. constrictor pharyngis medius polazi od vrhova velikih i malih rogova
podjezične kosti, pruža se nazad i, širećise le-
pezasto, prelazi svojim gornjim delom iza prethodnog mišića.
3. M. constrictor pharyngis inferior polazi od tiroidne i krikoidne hrskavice
grkljana. Njegova donja vlakna pružajuse
horizontalno nazad, a gornja se penju i pokrivaju zadnji deo prethodnog mišića.
4. M. stylopharyngeus silazi do baze šilolikog nastavka slepoočne kosti i ponire u
zid ždrela iznad gornje ivice srednjeg
konstriktora. Njegova vlakna šire se lepezasto, silazec'i unutrašnjom stranom srednjeg
konstriktora i dospevaju delom i do tiroid-
ne i epiglotičke hrskavice grkljana.
5. M. palatopharyngeus polazi od hamulus-а krilastog nastavka, od gornje strane
nepčane aponevroze i od slušnetrube
(m. salpinogopharyngeus), silazi koso nadole i nazad unutrašnjom stranom konstriktora
i dospeva do zadnje ivice tiroidne hrska-
vice grkljana. Njegova zadnja vlakna dospevaju do zadnjeg zida donjeg sprata ždrela.
Inervacija. - Mišiće ždrela, koji su nastali od 3. i 4. škržnog luka, oživčavaju
odgovarajući škržni živci, n. glossopharyngt-
us i n. vagus, čije grančice u zajednici sa simpatičkim granama obrazuju živčani splet
(plexus pharyngeus).
Gutanje omogućuje kontrakcija složenog sistema, u čiji sastav ulaze mišici ždrela,
nepca, jezika i poda usne duplje. Pri-
likom gutanja ovi mišicl vrše odredenim redom pokrete jezika, nepca, grkljana i ždrela.
Jezik se podiže i potiskuje zalogaj k zad-
njem otvoru usne duplje pod uticajem kontrakcije m. mylohyoideusa, m. styloglossusa i
m.palatoglossusa. Kada zalogaj dode uvisi-
nu ždrelnog suženja, nosni sprat ždrela se zatvara, a epiglotis savija nazad. Nosni sprat
zatvara meko nepce, koje se pod uticajem
kontrakcije svoga podizača i zatezača podiže i spaja s Passavant-ov\m ispupčenjem
zadnjeg zida ždrela. Epiglotis se savija nazad
uglavnom usled podizanja grkljana nagore i napred i delimično usled kontrakcije m.
aryepiglotticus-а. Grkljan i podjezičnukost
Dejstvo mišica pri gutanju
M. sternocleidomastoideus' J R- externus n. accessorii
Spatium retrostyloideum
SI. 159. Parafaringealni prostor, horizontalni presek u visini I vratnog pršljena
podižu napred i gore mišići poda usne duplje (m. mylohyoideus, m. geniohyoideus i
prednji trbuh m. digastricus-a) i m. thvmhxoide-
us. Ulazni otvor grkljana postavlja se ispod korena jezika. Onje zatvoren epiglotisom
nepotpuno, jer glavni delovi zalogaja klize
bočno od njega, kroz kruškasti špag, koji je proširen pod uticajem kontrakcije podizača
ždrela, m. stylopharyngeusa i m.palatop-
haryngeusa. M. palatophaiyngeus svojom kontrakcijom istovremeno povlači zadnji zid
ždrela prema grkljanu i istiskuje vazduh is-
pred zalogaja, sprečavajući na taj način gutanje vazduha. Kroz ždrelo zalogaj potiskuju
konstriktori postepenim kontrakcijama
svojih snopova, idud odozgo nadole. Gornji konstriktor kontrahuje se i potiskuje
uglavnom samo čvrste zalogaje. Mekani i tečni
zalogaji klize niz kruškasti špag u grkljanski sprat ždrela i odatle bivaju ubačeni u
početni deo jednjaka kontrakcijom srednjegi
donjeg konstriktora. Kod novorođenčeta ždreloje kratkoi epiglotis dodiruje zadnju ivicu
mekog nepca. Prilikom sisanja mleko
kiizi bočno od grkljanskog otvora, koji ostaje otvoren i dozvoljava istovremeno disanje.
Akt gutanja je pod uticajem volje čoveka samo u početku, dok zalogaj ne prođe
ždrelno suženje, a docnije se odvijare-
fleksno. Centar refleksa za gutanje nalazi se u produženoj moždini iznad centra za
disanje. Ushodna i glavna nishodna vlakna
refleksnog luka idu preko n. glossophaiyngeus-а in. vagus-a, a sporedna nishodna
vlakna silaze preko n. trigeminus-a, n. facialis-a,
n. hypoglossus-а i prvih vratnih zivaca. Refleks je veoma snažan i sačuvan je čak i u
agoniji, pred smrt. Ljudi sa slabim refleksom
mogu da uzimaju tečnosti bez gutanja, sipaju ih prosto kao u levak.
Mišići podizači ždrela i descendentni snopovi njegovog srednjeg i gornjeg konstriktora,
svojim tonusom pomažu dejstvo
nathioidnih mišića kao tenzora grkljana. Zahvaljujud flbroznoj traci ždrela, oni dobijaju
oslonac na bazi lobanje i odupiru
se dejstvu zemljine teže i elasticitetu dušnika, koji vuku grkljan nadole. U starosti
grkljan se postepeno spušta zbog izduže-
nja mišića i fibroznih veza i zbog toga je pri gutanju potreban vec'i mišićni rad.
Parafaringealni prostor
Parafaringealni prostor je u stvari deo utrobnog kanala, koji se nalazi iza i bočno od
ždrela (sl. 159). Zadnji zid ždrela
odvojen je od prevertebrainog lista vratne fascije retrofaringealnim prostorom, u kome
se nalazi rastresito vezivno tkivo i poneki
limfni čvor. Retrofaringealni prostor je bočno nepotpuno zatvoren nastavcima vezivnog
omotača ždrela. On se nastavlja nadole u
zadnji deo sredogruda. Bočni deo parafaringealnog prostora u visini glave je dubok i
zatvoren. Njemu se najlakše i jedino može pri-
stupiti s prednje strane, između vilične grane i raphe pterygomandibularis. U ovoj visini
parafaringealni prostor je zatvoren jedino
masnim jastučetom obraza (corpus adiposum buccae). Masno jastuče sprečava da se
prilikom sisanja i stvaranja vakuuma u usnoj du-
plji obraz uvlači u parafaringealni prostor. Ako je ono slabo razvijeno kod
novorođenčeta, sisanje je veorna otežano.
U visini glave oblik bočnog dela parafaringealnog prostora se komplikuje prisustvom
mišića koji nastaju od 1. i 2. škr-
žnog luka (sl. 159). Mišići od 2. škržnog luka, koji polaze od processus styloideusa(m.
digastricus, m. slylohyoideus, m. styloglossus i
m. stylopharyngeus), izdvajaju nepotpuno od parafaringealnog prostora dve jame
retromandibularnu i infratemporalnu. Izaovih
stiloidnih mišića u retrostiloidnom delu parafaringealnog prostora nalaze se: a. carotis
interna, v.jugularis interna i 4 poslednja
moždana živca (n. glossopharyngeus, n. vagus, n. accessorius i n. hypoglossus).
Retrostiloidni deo nastavlja se nadole sa vagina ca-
—ro/j'ca. On silazi najpre bočnom stranom ždrela, zatim prelazi ispred dušnika i
dospeva u prednji medijastinum.
Retromandibularna jama sadrži doušnu pljuvačnu žlezdu (gl. parotis). Ona je u
obliku trostrane prizme nacijem pred-
njem zidu se nalaze vilična grana, m. masseter i m.pteiygoideus medialis. Njen zadnji
zid čineprocessus mastoideus, m. sternocleido-
mastoideus i m. digastricus, a spoljni zid - fibrozna opna,fasciaparotidea. Njen krov
grade spoljni ušni otvor i vilični zglob, a pod
lig. stylomandibular i fibrozno pojačanje površnog lista vratne fascije, tractus angularis,
koje povezuje vilični ugao i prednju ivicu
m. sternocleidomastoideus-а. U retromandibularnoj jami, pored parotidne žlezde, nalaze
se: n. facialis, n. auriculotemporal, a. ca-
rotis externa, v.jugularis externa i limfni čvorovi. Retromandibularna jama nastavlja se
napred, ispod sluzokože poda usne duplje
u podjezični špag (recessus sublingualis), koji sadrži istoimenu pljuvačnu žlezdu.
Podjezični špag, iza milohioidnog mišića, duž iz-
vodnog kanala podvilične pljuvačne žlezde i a. lingualis stupa u vezu sa vagina carotica
u visini karotidnog trougla.
Retromandibularni prostor se pri otvaranju usta proširuje u svom gornjem delu, a
sužava u donjem, i prilikom žvaka-
nja doušna žlezda biva stalno masirana viličnom granom, što utiče povoljno na oticanje
njenog sekreta.
Infratemporalna jama, pored m.pterygoideus medialis-а i m. pterygoideus lateralis-
а, koji su nastali od 1. škržnog luka, sa-
drži još i: n. mandibularis, n. maxillaris, a. maxillaris i plexus pterygoideus, venski splet
koji odvodi krv iz očne duplje i srednje lo-
banjske jame. Prilikom otvaranja usta, naročito prilikom zevanja, infratemporalna jama
se proširuje napred, što veoma povoljno
utiče na oticanje venske krvi iz lobanje kroz plexus pterygoideius.
JEDNJAK (ESOPHAGUS)
Jednjak je mišićno-sluzokožni kanal, dug oko 25 cm, kojim silazi zalogaj od ždrela do
želuca. On
se nalazi ispred kičmenog stuba, od 6. vratnog do 10. ili 11. grudnog pršljena, i silazi
najpre kroz vrat, za-
tim kroz zadnji deo sredogruda (mediastinum) i najzad, pošto prođe kroz svoj otvor na
prečagi (hiatus
esophageus), završava se posle puta od 2-3 cm sa ulaznim otvorom želuca (cardia) (sl.
160,162,183). Nje-
gov početak udaljen je od prednjih zuba 15 cm, a završetak oko 40 cm - mere o kojima
se mora voditi ra-
čuna pri uvlačenju želudačne sonde.
Pri svom silaženju jednjak se počev od 4. grudnog pršljena postepeno udaljuje
napred i ulevo od kičmenog stuba i pret-
kičmenih mišića, ostavljajući iza sebe prostor, kroz koji se penju grudni limfni kanal
(ductus thoracicus) i velika uzdužna grudna
vena (v. azygos) sa svojim pritokama (sl. 180,183). U celini on opisuje blagi luk, čiji je
konkavitet okrenut napred, prema dušni-
ku i srčanoj kesi (pericardium). Njegove bočne strane pokriva mediiastinalni deo plućne
maramice, izuzev u visini 4. grudnog pr-
šljena, gde ga ukrštaju, desno - luk vene azigos, a levo - luk aorte. Aorta, silazec'i od
svog luka, prati u početku levu stranu jed-
njaka, a zatim se povlači iza njega. Jednjak je dubok i teško pristupačan. Najlakše se
pristupa vratnom delu jednjaka,!
dušnika koji ne pokriva potpuno njegovu prednju stranu.
Kalibar jednjaka nije svugde podjednak, već postoje suženja (angustiae) i prosirenja,
uvisid
zalogaji klize sporije ili brže. Na jednjaku postoje tri suženja. Prvo, najveće suženje
jednjaka na!azi|
samog njegovog početka, u visini krikoidne hrskavice grkljana (cartilago cricoidea).
Drugo, aortiči
nje, leži u visini luka aorte i levog bronhusa, na oko 25 cm rastojanja od prednjih zuba.
Trece,pieai
ženje, okruženo je mišicnim snopovima unutrašnjih stubova prečage, koji svojom
kontrakcijomdeluji
sfmkter jednjaka i prilikom duboke inspiracije zatvaraju ga potpuno i mogu da spreče
povraćanje.P
nja jednjaka, gornje i donje, odvojena su aortičnim suženjem. U visini donjeg, veceg
prosirenja, lumej
njaka je otvoren usled negativnog pritiska u grudnoj duplji, a u ostalim svojim delovima
je zatvore
Crađa jednjaka. - Zid jednjaka sadrži sve osnovne slojeve grade cevolikog organa.
Sluzokoža ima pločastoslojoi
tel, limfne čvoriće i mukozne žlezde, koje svojim sekretom olakšavaju kliženje zalogaj a.
Njen mišicni list, kojije dobrou
sastavljen od glatkih vlakana grupisanih u vidu uzdužnih spiralnih navoja, svojom
kontrakcijom gradi vertikalne naboresl
it i lumenu jednjaka na poprečnom preseku daje zvezdast izgled.
Na zadnjem zidu početnog dela jednjaka, izmedu njegovog mišićnog omotača i
donjeg konstriktora ždrela,sl
se zavlači i prouzrokuje normalno mali špag, koji se ponekad proširuje i pretvara u
divertikulum.
Oba sloja mišićnog omotača^ spoljni - uzdužni i unutrašnji - kružni, dobro su
razvijeni. Oni omogudujuaktjt
kroz jednjak. Pri gutanju uzdužni mišićni sloj jestalno zategnut i suprotstavljase
negativnom pritisku u grudnoj duplji, d
žni sloj sa što manje napora svojom descendentnom kontrakcijom gurao zalogaj prema
želucu. Peristaltički pokreti jednj^
kom slučaju se kontrahuju oba sloja mišićnog omotača, javljaju se retko, jedino pri
gutanju većih, čvrstih zalogaj a koji spt
ze. Mišićni omotač u gornjem delu jednjaka se sastoji od poprečnoprugastih vlakana,
koja iduc'i nadole, bi vaju zamenjem
kim. Zbog toga je kontrakcija gornjeg dela jednjaka brža i gutanje traje krace nego u
njegovim donjim partijama.
Izmedu dva sloja mišićnog omotača, nalii
njegov autonomni živčani splet (plexus myenterim
se priključuju grane n. vagus-а i truncus sympathycm,
vršni deo jednjaka oživčenje jače nego u ostalim del«
i zbog toga na blage nadražaje reaguje opuštanjsal
jače nadražaje snažnom kontrakcijom koja zaustavlj
logaj.
21 ----уС—ЧГ
->15
SI. 160. Potprečažni deo digestivnog trakta (shema)
1. Esophagus - 2. Cardia - 3. Gaster - 4. Pylorus - 5. Duodenum -
6. Flexura duodenojejunalis - 7. Pancreas - 8. Jejunum - 9. Ileum -
10. Appendix vermiformis -11. Cecum - 12. Ostium ileocecal -
13. Colon ascendens -14. Colon transversum - 15. Colon
descendens - 16. Colon sigmoideum -17. Rectum - 18. Anus -
19. Lobus dexter hepatis - 20. Lobus caudatus -
21. Vesica fellea - 22. Porta hepatis - 23. Lobus quadratus -
24. Lobus sinister - 25. Ductus choledochus
ZELUDAC (VENTRICULUS
S. GASTER)
Želudac je najširi deo probavnogkani
rezervoar kapaciteta oko 1.200-1.500 cm2,s
zalogaje iz jednjaka skuplja i počinje da van,i
ša ih, pretvara u kašu (chymus) i postepeno ubi
cuje u početni deo tankog creva - u duodena
(si. 160). On se nalazi u svojoj loži, odmahispi
prečage i levog režnja jetre (si. 161,164). Njegc
oblik i veličina su jako promenljivi, u zavisnoi
od položaja čovečjeg tela i od količine uneteh
ne. Osrednje ispunjeni želudac u stojećemsta^
zauzima svoj osnovni oblik, u vidu vertika
postavljene udice, dužine oko 25 cm, širinelft-
20 cm i debljine 8-9 cm. Na njemu se uočavajil
dva dela, nishodni i horizontalni. Nishodni decj
ili telo želuca (corpus ventriculi) nalazi se ulevoo
kičmenog stuba. On silazi koso nadole i napra
od visine 10. ili 11. grudnog do visine 4. slabii-j
skog pršljena. Horizontalni ili pilorični deo (pai
pylorica) penje se ispred kičmenog stuba udesnoj
i nazad i zavrsava kod gornje ivice 1. slabinskojl
pršljenapilorusom (pylorus), koji označava grani-l
cu prema duodenumu. On je u svom početku si-|
rok i ogranicava predvorje (antrum pyloricum), al
zatim se sužava i obrazuje kanal (canalis pylorij
cus).
Zidovi želuca su koso postavljeni. Prednji zid (paries anterior) upravljen je napred i
naviše, a zad-
nji (pariesposterior) nazad i nadole. Ivice želuca, desna i leva, jesu lučne i nazivaju se
krivinama (sl. 162).
Desna ivica, mala krivina želuca (curvatura ventriculi minor), konkavna je i upravljena
udesno i nazad ka
kičmenom stubu. Oko svoje sredine ona ima usek (incisura angularis), koji označava
granicu između tela
i piloričnog dela želuca. Velika krivina želuca (curvatura ventriculi major) upravljena je
ulevo i napred, ka
prednjem trbušnom zidu. Idući od početnog dela želuca (pars cardiaca), ona gradi
najpre luk, koji je kon-
veksan naviše i naleže uz prečagu, zatim silazi pored slezine do njenog, prednjeg pola,
gde savija udesno i
ide iznad poprečnog kolona. Njen početni deo, koji odozgo zatvara telo želuca i
obrazuje njegov svod ili
dno (fundus ventriculi), odvojen je od završnog dela jednjaka dubokim usekom (incisura
cardiaca).
Velika krivina želuca menja svoje mesto i odnos u zavisnosti od položaja tela, od
količine unete hrane i od tonusa pred-
njeg trbušnog zida. Ona se spušta i ponekad dopire u karlicu ili se okreće, bilo napred i
udesno ili nazad i ulevo. Pri ležanju na
trbuhu velika krivina ide udesno i napred, ka prednjem trbušnom zidu i želudac dolazi u
najpovoljniji položaj za rendgenski sni-
mak njegovog profila.
Želudačna !oža. - Kada se otvori trbuh između levog rebarnog luka prednje ivice
jetre i poprečnog kolona vidi se trou-
glasto polje prednjeg zida želuca, njegov slobodni deo, koji je pristupačan palpaciji kroz
prednji trbušni zid. Ostali, skriveni deo
prednjeg želudačnog zida podvlači se ispod levog režnja jetre, prečage i prednjih delova
6-9. levog rebra (sl. 161). Deo zida
grudnog koša iza koga se podvlači želudac pri perkusiji daje timpaničan zvuk - kao iz
bureta. Ovaj deo (Traube-ov polumesečasti
prostor) ograničavaju levi rebarni luk, prednje-donja ivica jetre, donja ivica levog
plućnog krila i prednja ivica slezine.
Sl. 161. Organi grudne i trbušne duplje I
1. Šritasta hrskavica grkljana - 2. Štitasta ilezda - 3. Dušnik - 4. Timus - 5. Rebra i
međurebarni mišići - 6. Levo plućno krilo -
7. Desno pluc'no krilo - 8. Srčana kesa - 9. Prečaga - 10. Pluc'na maramica - ll.Želudac -
12. Velika trbušna keceljica (omentum
majus) odsečena - 13. Poprečno debelo crevo - 14. Vijuge rankog creva - 15. Trbušni
mišici - 16. Srpasto debelo crevo (colon
sigmoideum) - 17. Mokraćna bešika - 18. Slepo crevo (cecum)- 19. Ushodno debelo
crevo - 20. Žučna bešika - 21 .Jetra -
22. Grudni mišić
Zadnji zid želuca naleže: na prednju stranu pankreasa. levog bubrega i leve
nadbubrežne žlezde, na prednje poljc
trašnje strane slezine i na peritonealnu peleljku popreenog kolona. Izmedu zadnjeg zida
želuca i ovih organa, koji skupasa"
vaju želudačno ležište (lectulus ventriculi), uvlači se nnjveći špag peritonealne duplje,
opornjačka kesa (bursa omentalis).
Želudac je fiksiran u svojoj lc-ži peritonealnim duplikaturama, vezama (sl. 161,164).
Od male krivine i početnogdela
denuma penje se udesno do ulaznog otvora jetre peritonealna duplikatura, mali
opcnijak {omentum minus). Peritonealna duplik
ra koja polazi od velike krivine je, u stvari. početni, fiksirani deo velikog opornjaka
(omentum majus). Ona fiksira želudac uzdoqi
stranu prečage (lig. gastrophrenicuin), za gornju ivicu slezine (lig. gftsrrolineaie) i
prednju stranu poprečnog kolona (lig. gastroci
cum). U peritonealnim duplikaturama, uz veliku i malu krivinu, nalaze se arterijske
arkade od kojih se odvajaju grane za predaj
zadnji zid želuca.
Incisura cardiaca
Fundus ventriculi
Esophagus
Ostium cardicum
Curvatura ventriculi■
minor
M. sphincter pylori
Plicae gastricae
Areae
gastricae
Incisura angularis
Duodenum -
Pylorus
Curvanera
ventriculi major
Canalis pyloricus
Antrum pylori cum
Sl. 162. Sluzokoža želuca
Lig. falciforme ductus hepaticus
hepaiisx communis
Vesica fellea
A. cysticaч
Hepar A. hepatic a propria
1
A. gastrica sinistra
Truncus celiacus
A. gastrica -
dexira
Ren dexter
■y-'te-ai ЛН л • ' *
; / A. gastroepiploica
A. gastrotluodenalis A. gastroepiploica sinistra
de.\~ira
Sl. 163. Arterija želuca (Prema Benninghoff-Goertiler-u)
Građa zeluca. - Zid želuca sastoji se iz seroznog, mišićnog i sluzokožnog omotača.
Serozni omotač
(.tunica serosa) deo je trbušne maramice koji pokriva strane želuca i kod njegovih
krivina se nastavlja pe-
ritonealnim duplikaturama, malim i velikim opornjakom.
Mišicni omotač (tunica muscularis) sastoji se iz glatkih vlakana, koja se grupišu i
obrazuju tri sloja: spoljni, srednji i unutra-
snji. Spoljni, uzdužni sloj (stratum longitudinale) svojom kontrakcijom reguliše dužinu
želuca. Njegova mišićna vlakna nastavljaju uz-
dužni sloj jednjaka i silaze uglavnom duž krivina želuca. Na maloj krivini, kod njenog
useka, ona se prekidaju i ponovo pojavljuju u
piloričnom delu želuca. Srednji, kružni sloj (stratum circulate) svugde je dobro razvijen.
U visini izlaznog otvora želuca (ostium pylo-
ricum) on zadebljava i obrazuje sfinkter (m. sphincter pylori). Izmedu vlakana sfinktera
prodiru mišićni nastavci iz uzdužnog sloja,
koji skupa sačinjavaju dilatator, otvarač pilorusa. U unutrašnjem, dubokom sloju su kosi
mišićni snopovi (fibrae obliquae). Kosi sno-
povi postoje samo u visini tela želuca, zategnuti između njegovog dna i velike krivine u
vidu ovalnih zamki, koje postaju sve manje
ukoliko se ide naviše i ulevo. Oni su gusto zbijeni u visini želudačnog dna.aiduc'i ka
velikoj krivini, šire selepezasto. Njihovaje ulo-
ga da održavaju odrcđeni tonus želuca i da njegovu veličinu prilagođavaju sadržaju.
Svojom kontrakcijom oni vrše peristolične po-
krete želuca, grče se, idući odozdo naviše, i mešaju želudačni sadržaj. Ostala dva sloja
mišićnog omotača, uzdužni i kružni, svojom
kontrakcijom vrše peristaltičke pokrete želuca, njegov sadržaj ubacuje postepeno kroz
pilorus u duodenum.
Kardija (ostium cardiacum) nema svoj posebni sfinkter, već je labavo zalvorena
kružnim mišićnim slojem želuca. Ona se
lako otvara pri gutanju, podrigivanju i povraćanju. Ako pri podrigivanju u jednjak prodre
i želudačni sok javljase osecaj peče-
nja, "gorušica".
Sl. 164. Organi gruclne i trbušne duplje II
I. Dušnik - 2. Luk aorte - 3. Pluc'na arterija - 4. Srce - 5. Srčana kesa (pericardium) -
uklonjen njen prednji zid - 6. Prečaga - 7.
Želudac - 8. Mala trbušna keceljica (omentum minus) - 9. Slezina - 10. Žučovod (ductus
choledochus) - 11. Poprečno debelo crevo
- 12. Dvanaestopalačno crevo (duodenum) - 13. Levi bubreg - 14. Nishodno debelo
crevo - 15. Trbušna aorta - 16. Srpasto debelo
crevo - 17. Čmarno crevo (rectum) - 18. Slepo crevo (cecum)-* 19. Ctruljak ili apendiks
(appendix vermiformis) - 20. Peieljka
crvuljka (mesoappendix) - 21. Završni deo tankog crevo - 22. Opornjak rankog creva
(mesenterium) presečen - 23. Ushodno debelo
crevo - 24. Desni bubreg - 25. Cušterača (pancreas) - 26. Žućna bešika - 27. Jetra - 28.
Gornja "suplja vena - Strelica pokazuje
ulaz u malu peritonealnu duplju I bursa omentalis)
Sluzokoža zeluca (tunica mucosa) jeste debela i spojena s mišićnim omotačem dobro
razvijenom podsluzokožom (teic
submucosa). Pod uticajem svog mišićnog lista ona gradi uzdužne nabore i poligonalna
uzvišenja (areae gastricae), koja su okrae-
na uskim brazdama (sl. 162). Uzdužni nabori spuštaju seduž velike i male krivine i
nestaju kadaježeludac pun. Duž male krivi-
ne između nabora klize tečnosti i sluz kroz žleb (sulcus salivalis) direktno u pilorični deo
želuca. Na poligonalnim poljima nalazt
se sitne jamice (foveolae gastricae), na čijem dnu se otvaraju želudačne žlezde.
Sluzokoža želuca pokriva jednoslojni cilindri
epitel. U njenom krznu nalaze se žlezde (gll. gastricae i gll. pyloricae) i limfni čvorići
(folliculi lymphatid gastrici). Žlezde lućeže-
ludačni sok, koji sadrži hlorovodoničnu kiselinu i fermente.
Sudovi i živci. - Želudac dobija arterije od celijačnog arterijskog stabla (tr uncus
celiacus), koje se deli u tri grane: levuželu-
dačnu (a. gastrica sinistra), slezinsku (a. lienalis) i zajednićku jetrinu arteriju (a.
hepatica communis). Od slezinske arterije odvajajuse
grane, aa. gastricae breves, za zadnji deo dna želuca i a. gastroepiploica sinistra (sl.
163). Od završnih grana zajedničke jetrine arterije,
od a. hepatica propria i a. gastroduodenalis, polaze desna želudačna arterija (a. gastrica
dextra) i desna želudačno-opornjačna arterija
(a. gastroepiploica dextra), koje se duž male i velike krivine želuca anastomoziraju sa
istoimenim levim arterijama.
Vene želuca prate istoimene arterije i ulivaju se u v.portae.
Limfni sudovi prate vene i završavaju u čvorovima duž male krivine (nodi lymphatid
gastrici sinistri) i u čvorovima dui
donjeg dela velike krivine želuca (nodi lymphatid gastrici dextri). Limfni sudovi iz
gornjeg dela leve polovine želuca ulivaju sen
čvorove duž slezinske arterije (nodi lymphatidpancreaticolienales). Iz ovih regionalnih
limfnih čvorova limfa odlazi u celijačne
čvorove (nodi lymphatid celiaci).
U zidu želuca nalaze se dva nervna spleta, mišićni i podsluzokožni s ganglijskim
ćelijama. Mišic'ni splet (plexusmyenteri-
cus -Auerbachi) reguliše pokrete zeluca, a podsluzokožni (plexus submucosus) lučenje
želudačnihžlezdi. Ovim spletovimapriklju-
čuju se parasimpatička dovodna vlakna iz n. vagus-а i simpatička vlakna iz nn.
splanchnic i i truncus coeliacus-а. Simpatička vlakna,
koja dospevaju uz arterije želuca, deluju suprotno parasimpatičkim dovodnim vlaknima,
usporavaju pokrete i lučenje želudačnih
žlezda. Iz želuca polaze viscerosenzitivna simpatička vlakna, koja odlaze ka 7-9.
segmentu kičmene moždine. Preko ovih vlaka-
na prenose se bolovi u određena polja na površinu tela (Head-ove zone).
TANKO CREVO (INTESTINUM TENUE)
Tanko crevo je mišićno-sluzokožni kanal, dužine 5-7 metara, koji sprovodi hranu od
želucado
početnog dela debelog creva, do cekuma (sl. 160,161,164). Ono dovršava varenje
hrane, vrši njenure-
sorpciju i nepotrebne njene zaostatke ubacuje u debelo crevo. Na njemu se razlikuju tri
dela: dvanaesto-
palačno crevo (duodenum), prazno crevo (jejunum) i usukano crevo (ileum). Za razliku
od duodenuma, '
koji je nepokretan i fiksiran uz zadnji trbušni zid, jejunum i ileum predstavljaju pokretni
deo tankog cre-
va. Oni su pokretni zahvaljujuc'i svome opornjaku (mesenterium), duplikaturi
visceralnog peritoneuma,
koja ih povezuje za zadnji trbušni zid (sl. 164).
1. Duodenum
Dvanaestopalačno crevo, početni, nepokretni deo tankog creva, dužine oko 30 cm,
nalazi se is-
pred prva tri slabinska pršljena (sl. 164). Ono ima oblik potkovice, čiji konkavitet,
okrenut ulevo, obu-
hvata glavu pankreasa. Početni, gornji deo duodenuma (pars superior s. bulbus
duodeni) pruža se udesno,
od pilorusa do vrata žučne bešike, gde savija nadole i prelazi u sledeći, nishodni deo
duodenuma. Nis-
hodni deo (pars descendens) silazi žlebom izmedu medijalne ivice desnog bubrega i
kičmenog stuba do vi-
sine 3. slabinskog pršljena, gde gradi ugao i skrece ulevo, nastavljajuci se u donji deo
duodenuma (pars
inferior). Donji deo duodenuma obično u svom početku ide horizontalno ulevo ispred
kičmenog stuba
(pars horizontalis), a zatim u blagom luku savija naviše (pars ascendens) i završava se
na levoj strani 2. sla-
binskog pršljena s duodenojejunalnim uglom (flexura duodenojejunal).
Duodenum je pokriven s prednje strane trbušnom maramicom i pričvršćen vezivnim
tkivom uz zadnji trbušni zid, izuzev
njegovog početnog dela, koji je Slobodan i intraperitonealan. Peritoneum, koji obavija
gornji deo duodenuma, nastavlja se naviše,
ka porti jetre, duplikaturom (lig. hepatoduodenal), koja predstavlja deo malog
opomjaka (omentum minus). Vezivno tkivo koje fiksi-
ra duodenum uz zadnji trbušni zid dozvoljava mu klizanje za 1-2 pršljena naviše i
naniže, koje on vrši prateći pokrete želuca.
Na sredini descendentnog dela duodenuma, u spoju njegovog unutrasnjeg i zadnjeg
zida nalazi se
Water-ova ampula (ampulla hepatopahcreatica) u kojoj se završavaju žučovod (ductus
choledochus) i izvodni ka-
nal pankreasa (ductus pancreaticus). Vater-o\a. ampula izaziva uzdužni sluzokožni
nabor duodenuma (plica
longitudinalis duodeni). Na donjem kraju ovog nabora nalazi se sluzokožna kvržica
(papilla duodeni major), na
kojoj se otvara Vater-ova ampula (sl. 170,171). Na 2 cm iznad velike kvržice nalazi se
mala (papilla duodeni
minor), na kojoj se ponekad otvara sporedni izvodni kanal pankreasa (ductus
pancreaticus accessorius).
2. Jejunum i ileum
Pokretni deo tankog creva Jejunum i ileum, počinje od duodeno-jejunalnog ugla, koji
leži u visini
2. slabinskog pršljena, i silazi udesno do desne bedrene jame, gde se završava svojim
ušćem u slepo crevo
(,ostium ileocecale) (si. 160,166). On je dug oko 6 m, od čega gornje 2/5 pripadaju
jejunumu, a donje 3/5
ileumu. Od njegove ukupne dužine može se maksimalno odstraniti 3 metra bez
opasnosti po život. Jeju-
num i ileum obrazuju 11-13 crevnih vijuga (ansae intestinales), koje vise u trbušnoj
duplji na svojoj peri-
tonealnoj peteljci, na opornjaku (mesenterium). Vijuge jejunuma nalaze se u gornjem
levom delu trbušne
duplje, odmah ispod poprečnog kolona, a vijuge ileuma u njenom donjem desnom delu.
Jejunum je de-
blji od ileuma, oko 3 cm, zbog'jače razvijenih kružnih nabora njegove sluzokože.
Kada je pokretni deo tankog creva prazan, on se spljostava-i na njemu se razlikuju
dve ivice, slobodna i mezenterijalna.
Na slobodnoj ivici ileuma, na oko 70-90 cm rastojanja od cekuma, sreće se ponekad
zaostatak pupčano-crevnog kanala u vidu
kraćeg ili dužeg divertikuluma (diverticulum ilei verum - Meckeli), koji izuzetno može da
se pruža i do pupka i da na njemu pone-
kad stvori crevnu fistulu.
Mesenterium. - Opornjak, peritonealna duplikatura, koja sadrži ki^ne sudove i živce
namenjene tankom crevu, ima iz-
gled lepeze. Njegov koren (radix mesenterii) na zadnjem trbušnom zidu je u vidu kose
linije, dužine 15-17 cm, koja silazi od 2.
slabinskog pršljena do desne bedrene jame, prelazeći preko aorte. donjeg dela
duodenuma i donje šuplje vene (si. 164,198). Vi-
sina opornjaka, iduc'i od njegovog gornjeg ili donjeg kraja, povećava se postepeno i u
srednjem delu iznosi oko 15 cm.
3. Građa tankog creva
Sluzokoža tankog creva (tunica mucosa) obrazuje kružne nabore (plicae circulares -
Kerkringi), visoke
oko 8 mm. Njena povrsina pokrivena je prstolikim nastavcima, resicama (villi
intestinales), koje su visoke
do 1 mm i sluzokoži daju somotast izgled (si. 165). Nabori i resice povecavaju 6-7 puta
površinu sluzokože,
odnosno secernirajuci i resorptivnu moc tankog creva. Kružni nabori počinju vec u
duodenumu, na 4-5 cm
od pilorusa i pružaju se sve do završnog dela tankog creva. Od završnog dela jejunuma
oni se, iduci kroz
ileum, sve vise proreduju i postaju niži. Crevne resice odvojene su kriptama na čijem
dnu se nalaze otvori
crevnih žlezda.
Crevna resica sastoji se od jednoslojnogcilindričnog epitela i vezivne osnove. Ona
predstavlja funkcionalnu, resorptiv-
nu jedinicu sluzokože tankog creva. U njenoj vezivnoj stromi nalaze se krvni i limfni
sudovi i nastavak mišićnog lista sluzokože.
Jako bogata kapilarna mreža između jedne arteriole i dve venule prihvata ugljene
hidrate i proteine, resorbovane iz crevnog sa-
držaja preko epitela resice i odvodi ih preko v. portae k jetri. Izmedu arteriole i venula
resice postoji i direktna spojnica (arterio-
venozna), kojom prolazi skoro sva krv u slučaju kada nema resorpcije i potrebe za
proticanje kroz kapilarnu mrežu. Limfni sudo-
vi resice, 1-2 na broju, prihvataju masti i odvode ih u mezenterijalne limfne sudove.
Mezenterijalni limfni sudovi prolaze kroz
male i velike limfne čvorove i završavaju se u grudnom limfnom kanalu. Mali
mezenterijalni limfni čvorovi, 100-200 na broju,
nalaze se u crevnoj ivici mezenterijuma, a veliki, 10-12 na broju, u njegovom korenu.
Nastavak mišićnog lista u resici svojom
kontrakcijom pomaže pražnjenje krvnih i limfnih kapilara i oticanje resorbovanih
sastojaka hrane.
Villi intestinales
Folliculus
lymphalicus solitarius
/r-Gll. intestinales
Lamina muscularis
mucosae
Crevne žlezde su tubulozne i nalaze se u
krznu sluzokože. One luče crevni sok u kome se
nalaze fermenti. Izmedu ćelija žlezdanog epitela
nalaze se usamljene peharaste celije koje luče
sluz. Peharaste celije postoje i u epitelu crevnih
resica.
Krzno sluzokože sastoji se iz retikular-
nog vezivnog tkiva, koje je bogato slobodnim, lu-
tajućim celijama. Ispod crevnih žlezdi, u krznu
sluzokože nalazi se veliki broj limfnih čvorića (fol-
liculi lymphatici solitarii). U ileumu, duž njegove
slobodne ivice, limfni čvorići se grupišu i obrazuju
Peyer-ove ploče (folliculi lymphatici aggregati), ko-
je su široke oko 1-2 cm i duge 2-12 cm.
Mišićni omotač crevnog zida (tunica mu-
scularis) svojom kontrakcijom vrši segmentacio-
ne, oscilacione i peristaltičke pokrete creva. Nje-
gov unutrašnji, kružni sloj je jače razvijen nego
spoljni, uzdužni sloj (si. 165). On je grupisan u vi-
du prstenova koji su nataknuti jedni u druge.
Gornji prsten se delimično uvlači u naredni, idući
ka debelom crevu. Zbog ovakvog rasporeda kru-
žnog sloja, peristaltički pokreti tankog creva mo-
gući su samo u distalnom smeru, u pravcu debelog
creva. Distalno od kontrahovanog dela kružnog
sloja, uzdužni sloj svojom kontrakcijom skraćuje i
proširuje crevo, da bi što lakše napredovao sadržaj. Segmentacioni i oscilatorni pokreti
omoguc'uju mešanje crevnog sadržaja.
Serozni omotač tankog creva (tunica serosa) deo je visceralnog peritoneuma. On
obavija potpuno pokretni deo tankog
creva i nastavlja se sa njegovim opornjakom ka zadnjem trbušnorn zidu.
U zidu tankog creva nalaze se tri autonomna nervna spleta, subserozni, mišićni i
submukozni. Subserozni je čisto para-
simpatički, dobija grane samo od n. vagus-а, a ostala dva spleta dobijaju grane i od
simpatičkog nervnog sistema. Submukozni
Tunica
muscularis
— Tunica serosa
SI. 165. Shema sluzokoze tankog creva
1. Kapilar resice -2. Mišic resice - 3. Limfni sud
splet je sekretoran, a ostala dva su motorna, regulišu pokrete crevnogzida.
Parasimpatička vlakna ubrzavaju pokrete crevnogzi-1
da i pojačavaju sekreciju crevnih žlezdi, a suprotno tome deluju simpaticka vlakna.
DEBELO CREVO (INTESTINUM CRASSUM)
Debelo crevo je završni deo kanala za varenje, dužine oko 1,5 m, koji prihvata iz
tankog creva
crevnu kašu, oduzima joj suvišnu tečnost i pretvara je u izmet ili fekalije (feces). Od
mesta svog početka, j
od desne bedrene jame, ono se najpre penje do desnog rebarnog luka, zatim ide
poprečno ulevo i od le-
vog rebarnog luka silazi zadnjim trbušnim zidom u malu karlicu, okružujući na taj način
skoro potpuno
vijuge tankog creva (sl. 160,161,164). Na njemu se razlikuju tri dela: slepo crevo
(cecum) kome jeprido-
dat crvuljak (appendix vermiformis), sito crevo (colon) i čmarno crevo (rectum). !|
Na površini debelog creva, izuzev rektuma, vide se tri uzdužne trake ili tenije-
prednja (taeniam1
bera), zadnje-unutrašnja (taenia mesocolica) i zadnje spoljna (taenia omentalis). Duž
tenija grupisan jenaj-
veći deo uzdužnog mišićnog sloja zida debelog creva. One su medusobno približno
podjednako udaljene.
Izmedu njih nalaze se kesasta proširenja (haustrae), koja kod leša bivaju izdeljena
poprečnim usecima I
(incisurae semilunares).
Zid debelog creva je najdeblji u visini tenija, jer pored uzdužnog sadrži i kružni
mišićni sloj, koji je inače svugde pod- j
jednakorasporeden. Sluzokoža debelog creva obrazuje poprečne polumesečaste nabore
{plicae semilunar es), koje haustreizde-
ljuje u špagove. Ovi špagovi, ispunjeni kontrastom, daju na rendgenskom snimku
karakterističan izgled debelom crevu "uais
brojanica". Na površini sluzokože koja je glatka, bez resica, i pokrivena cilindričnim
epitelom, nalaze se otvori kripti, načijem
dnu se otvaraju crevne žlezde. Crevne žlezde su tubulozne i sastoje se skoro isključivo
od peharastih ćelija, koje luče sluz.Ukr-
znu sluzokože nalaze se usamljeni limfni čvorići.
Uzidu debelog creva, kaoi kod tankog creva, nalaze se takode tri autonomna živčana
spleta. Subserozni imišićniner-
vni splet omogućuju pokrete zida debelog creva. Za razliku od tankcg creva debelo
crevo vrši i antiperistaltičke pokrete. Ami-
peristaltički pokret ima za cilj da sadržaj debelog creva vrati, da bi se izbeglo njegovo
pražnjenje u neželjeno vreme.
1. Cecum i appendix vermiformis
Cecum. - Slepo crevo nalazi se u desnoj bedrenoj jami i predstavlja deo debelog
creva, koji se na-
lazi ispod ušća ileuma (sl. 166). Ono je dugo i široko 7-8 cm i skoro potpuno obavijeno
peritoneumom.
Od njegovog zadnjeg zida pruža se vrlo kratka peritonealna duplikatura, koja izuzetno
može biti duza,u
kom slučaju je cecum veoma pokretan. Slučajevi kod kojih je slepo crevo postavljeno
iznad bedreneja-
me, ponekad čak i ispod jetre, ukazuju da nije došlo do potpunog razvitka ushodnog
kolona.
Na unutrašnjem zidu cekuma nalazi se usee tankog creva (ostium ileocecale),
između dva sluzokožna nabora, gornjegi
donjeg (sl. 166). Sluzokožni nabori obrazuju Bauchini-ev ileocekalni zalistak (valva
ileocecalis), koji svojim zatvaranjem sprečava
vraćanje sadržaja iz debelog u tanko crevo. Zalistak se zatvara pasivno, sirenjem
cekuma, i aktivno, kontrakcijom zadebljanog
kružnog mišićnog sloja koji dolazi iz ileuma.
Appendix vermiformis. - Crvuljak je nasta-
vak slepog creva. Njegova je dužina 7-8 cm, a sirina
5-10 mm. On polazi od unutrašnjeg zida slepog cre-
va, na 2-3 cm ispod ušća ileuma, i normalno silazi
kOso unutra i nadole (sl. 164,166). Njegov početai
projektuje se na Mac-Burney-ovo] topografskoj tač-
ki prednjeg trbušnog zida, koja se nalazi na sredini
desne spinoumbilikalne linije. Crvuljak je prilićno
nestalan u pogledu svoga položaja i pravca. Onse
najčešće pruža naviše i to obično iza cekuma ili sila-
zi u malu karlicu i, kod žene dolazi ublizak odnoss
desnim jajnikom. Kod njegove baze sustiču se sve
tri tenije debelog creva i služe kao veoma pogodan
putokaz za pristupanje crvuljku, naročito u slučaje-
vima kada njegov položaj odstupa od uobičajenog,
Crvuljak je obavijen peritoneumom i pokretljiv. On
visi na peritonealnoj peteljci (mesoappendi.x), koja sadrži njego-
ve sudove i živce i spušta se od završnog dela ileuma.
Crvuljak se sastoji iz sva tri sloja crevnog zida, sera-
znog, mišićnog i sluzokožnog. On je u stvari, limfoidni organ tr-
bušne duplje, jer je krzno njegove sluzokože, kao i kod krajnika.
Haustrae coli
Vulva ileocecalis
Ostium ileocecale
- Ileum
--Ostium appendici
vermiformis
Frenulum valvae
ileocecalis
Cecum
Appendix vermiformis
Sl. 166. Slepo crevo (cecum), prednji zid uklonjen (Prema
Spaltenholz-u)
ispunjeno udruženim limfnim čvoriđma (folliculi lymphatidaggregari). Zbog toga se
crvuljak naziva jos i trbušni krajnik, koji često
dovodi do zapaljenja (appendicitis), poznatog pod pogrešnim nazivom "zapaljenje
slepog creva".
2. Colon
Kolon se pruža od ileocekalnog otvora cekuma do gornje ivice 3. krsnog pršljena,
gde se nastavlja
u čmarno crevo. S obzirom na pravac njegovog puta razlikuju mu se sledeći delovi:
colon ascendens, colon
transversum, colon descendens i colon sigmoideum (sl. 160,164). Kalibar kolona, idući
od cekuma, opada
postepeno i pri kraju je upola manji, oko 3,5 cm.
Colon ascendens, ushodni kolon, idud od cekuma, penje se ispred desnog bubrega
do donje strane desnog režnja jetre,
gde gradi desni ugao kolona (Jlexura coli dextra) i prelazi u poprečni kolon. On je
retroperitonealan i fiksiran.
Colon transversum, poprečni kolon pruža se ispod želuca ulevo i naviše i kod
prednjeg pola slezine gradi levi ugao (Jle-
xura coli sinistra) i nastavlja se u nishodni kolon. Levi ugao kolona je kranijalnije
postavljen i znatno oštriji nego desni ugao. On
je pričvršćen uzprečagu vezom (lig. phrenicocolicum), s kojom obrazuje ležište za
prednji pol slezine. Poprečni kolon je intraperi-
tonealan i pokretan, zahvaljujud svome opomjaku (mesocolon transversum). Pripoj
njegovog opornjaka prelazi preko nishodnog
dela duodenuma i duž donje ivice pankreasa dolazi na prednju stranu levog bubrega.
Poprečni kolon je, u odnosu na ushodni,
malo uvijen u visini desnog ugla i na njegovu prednju stranu dolazi zadnje-spoljna tenija
(taenia omentalis), s kojom je srastao ve-
liki opornjak (omentum majus).
Colon descendens, nishodni kolon je nepokretan i retroperitonealan. On silazi od
levog ugla, spoljnom ivicom levog bu-
brega do leve bedrene jame, gde se nastavlja u sigmoidni kolon.
Colon sigmoideum gradi vijugu, koja je dosta nestalna u pogledu svoje dužine i
svoga položaja. On je intraperitonealan i
pokretljiv, zahvaljujud svome opornjaku (mesocolon sigmoideum). Koren njegovog
opornjaka je u vidu ugla, čiji jedan krak silazi
ka 3. sakralnors pršljenu, a drugi duž spoljnih bedrenih sudova (a. et v. iliaca externa).
Na temenu samog ugla s donje strane
opornjaka vidi se otvor, koji odvodi u mali peritonealni špag (recessus intersigmoideus).
Plica,
transversalis
3. Rectum
Čmarno crevo nastavlja sigmoidni kolon od visine gornje ivice 3. krsnog pršljenja,
silazi kroz ma-
lu karlicu ispred krsne i trtične kosti i završava se na zadnjem delu medice čmarom
(anus) (sl. 188,189,
192,193). U toku svoga puta ono gradi najpre krsnu krivinu (flexura sacralis), čiji je
konkavitet okrenut
napred, zatim kod vrha trtične kosti savija nazad i obrazuje perinealnu krivinu (flexura
perinealis). Od
njegove ukupne dužine, koja iznosi 12-15 cm, poslednja 2-3 cm prolaze kroz medicu i
predstavljaju po-
sebni deo rektuma, čmarni kanal (canalis analis). Njegov gornji, prošireni deo (ampulla
recti) služi kao re-
zervoar za fekalije, koje prilikom defekacije prolaze kroz čmarni kanal. U rektum sadržaj
dospeva tek
16-24 časa nakon uzimanja hrane.
Peritoneum pokriva spreda i bočno gor-
nji deo čmarnog creva i prebacuje se napred na
mokraćnu bešiku, odnosno kod žene na matericu,
graded dno Douglas-ovog špaga, koji označava
najniži deo peritonealne duplje. Mišićni omotač je
dobro razvijen i njegov uzdužni sloj raspoređen je
svugde podjednako. Njegov kružni sloj u visini
čmarnog kanala zadebljava i obrazuje unutrasnji
sfinkter (m. sphincter ani internus) koji je oživčen
od simpatikusa (sl. 167). Upolje od unutrašnjeg
nalazi se spoljni sfinkter čmara (m. sphincter ani
externus), koji se sastoji od poprečnoprugastih mi-
šićnih vlakana i oživčen je od n. pudendus-а. On se
nalazi u stalnoj toničkoj kontrakciji i opušta se
pod uticajem volje samo prilikom pražnjenja
čmarnog creva, defekacije. Defekacija se odvija
refleksno, pod uticajem autonomnog nervnog si-
stema, simpatikusa i parasimpatikusa.
Fekalije, pored nesvarenih zaostataka
hrane, sadrže sluz, epitelne ćelije i veliki broj bak-
terija (Bacterium coli) mrtvih i živih. Pored toga,
one sadrže i materije koje se izlučuju preko sluzo-
kože debelog creva, kalcijum, gvožđe, fosfor, ho-
lesterin i dr.
Sluzokoža čmarnog creva umesto polu-
mesečastih nabora obrazuje poprečne (plicae tran-
sversae), od kojih se najveći,Kohlrausch-ov,na\azi nanjegovom desnom zidu, na 6-8 cm
iznad čmarnog otvora (sl. 167). U visini
analnog kanala sluzokoža obrazuje 8-10 uzdužnih nabora (columnae anales), između
kojih se nalaze udubljenja (sinus anales).
Sinus
anales
Zona ■
hemorrhoidal
M. levator ani
I
/
Columnae anales
M. sphincter ani
internus
- M. sphincter ani
externus
Sl. 167. Zadnja polovina čmarnog creva (rectum)
Uzdužni nabori, koji su izazvani venskim spletovjma (plexus venosus rectalis), siuže
sfinkterima kao elastični umeci i omogućuju
potpuno zatvaranje čmarnog kanala. Oni se spajaju svojom bazom i obrazuju
hemoroidalnu zonu (zona haemorrhoidalis). Hemo-
roidalnu zonu i slemena uzdužnih nabora pokriva pločasto-slojeviti epitel. a ostale
delove siuzokože čmarnog creva jednoslojni
cilindrični. Od cilindričnog epitela analnih sinusa pružaju se do mišićnog omotača duge
tubulozne žlezde, koje mogu daobolei
da dovedu do stvaranja perianalnih fistula.
Jetra je najveći parenhimatozni organ čovečijeg tela, težine oko 1.500 g, koji se
nalazi ispod desne
polovine prečage. Kao žlezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, ona je za
metabolizam najvažniji or-
gan i predstavlja, u stvari, izvanredno bogato opremljenu laboratoriju čovečijeg tela,
koja vrši mnogo-
brojne funkcije. Njene ćelije, pored žuči, stvaraju mnoge inkrete i ekskrete, koje
ubacuju u krvotok. Po-
red toga, one prerađuju organske i neorganske hranljive materije i regulišu njihovo
trošenje i deponova-
nje. Isto tako, one uništavaju ili omogućuju odstranjivanje otrova, bilo da su oni uneti
spolja ili nastaliu
telu usled propadanja pojedinih ćelija i tkiva. Ove mnogobrojne funkcije jetra je u
stanju da vrši zahva-
ljujud svojoj bogatoj vaskularizaciji. Njene ćelije se "kupaju u venskoj krvi" sistema
v.portae. Njihov se-
kret, žuč, odlazi intrahepatičnim i ekstrahepatičnim kanalima u nishodni deo duodenuma
i ukazuje na
mesto od koga se razvila jetra.
Kod novorođenčeta jetra je relativno vrlo velika, jer je za vreme fetalnog života
služila i kao hematopoetički organ, u
kome su se stvarala krvna zrnca.
1. Oblik i položaj jetre
Jetra je meka i njen oblik se menja u zavisnosti od obližnjih organa. Ona ima oblik
uzdužno pre-
polovljenog ovoida i na njoj se razlikuju dve strane, gornja i donja, i dve ivice, prednje-
donja i zadnja.
Gornja strana jetre (fades diapliragmatica) jeste konveksna i naleže uz prečagu i
prednji trbušni zid
(sl. 161,164). Ona je pokrivena peritoneumom i pričvršćena za prečagu i prednji trbušni
zid srpastom ve-
zom (lig.faldforme hepatis). Srpasta veza jetre je sagitalna peritonealna duplikatura,
koja silazi napred do
pupka. U svojoj donjoj, slobodnoj ivici ona sadrži oblu vezu jetre (lig. teres hepatis),
zaostatak pupčane
vene (v. umbilicalis). Njena dva lista se razdvajaju kod zadnje ivice jetre i nastavljaju u
gornji list venačne
veze (lig. coronarium hepatis).
Donja strana (fades visceralis) jeste konkavna i. idući do levog svoda prečage,
spušta se koso na-
dole i udesno i naleže najpre na jednjak i prednju stranu želuca, a zatim na gornji deo
duodenuma, na de-
sni ugao kolona, na desni bubreg i na desnu nadbubrežnu žlezdu. Svaki od ovih organa
izaziva na donjoj
strani jetre odgovarajući otisak impressio - esophagea, gastrica, duodenalis, colica,
renalis i suprarenalis (sl.
JETRA(HEPAR)
Sl. J68. Donja strana jetre (hepar) (Prema Benninghoff-Goerttler-u)
163). Na donjoj strani jetre nalaze se tri žleba, jedan poprečni i dva sagitalna, koji
skupa obrazuju slovo
H. Poprečni žleb predstavlja hilus ili portu jetre (porta hepatis), kroz koji prolaze krvni
sudovi, živci i žuč-
ni kanali. Levi sagitalni žleb je'u vidu duboke pukotine,fissura sagittalis sinistra, koja u
svom prednjem
delu sadrži lig. teres hepatis, a u svom zadnjem delu lig. venosum. U prednji deo
desnog žleba naleže žučna
bešika, koja izaziva odgovarajucu jamu (fossa vesicaefellae). Njegov zadnji deo
odgovara početku žleba
za donju šuplju venu (sulcus v. cavae), koji prelazi na zadnju ivicu jetre.
Prednje-clonja ivica jetre (margo inferior) - oštra je i slobodna. Ona je pristupačna
palpaciji kroz prednji trbušni zid. Nje-
na projekciona linija na prednjem trbušnom zidu odvaja se od desnog rebarnog luka u
visini mamilarne linije, pruža se ulevo i
naviše i dolazi do levog rebarnog luka u visini parasternalne linije, odnosno kod
prednjeg kraja 8. rebarne hrskavice.
Zadnja ivica jetre je debela i prirasla uz zadnji deo prečage. Ona je ograničena
venačnom vezom jetre (lig. coronarium
hepatis), njenim gornjim i donjim listom. Gornji list venačne veze je u stvari
peritoneum, koji se s gornje strane jetre prebacuje
na prečagu. Njen donji list nastaje na mestu, gde se peritoneum donje strane jetre
prebacuje u peritoneum zadnjeg trbušnog zi-
da. Ova dva lista se spajaju na levom i desnom kraju zadnje ivice jetre i obrazuju
trouglaste peritonealne veze, od kojih je leva
(lig. triangulare sinistrum) znatno jače razvijena nego desna (lig. triangulare dextrum).
Jetra se sastoji iz dva nejedna-
ka režnja, desnog (lobus dexter) i levog
(lobus sinister), od kojih je prvi znatno
veci. Granicu izmedu režnjeva jetre
označavaju na njenoj gornjoj strani sr-
pasta veza (lig. falciforme hepatis), a na
njenoj donjoj strani levi sagitalni žleb
(fissura sagittalis sinistra). Na donjoj
strani jetre desnim sagitalnim žlebom
izdvojeni su nepotpuno od desnog re-
žnja dva manja, prednji - četvrtasti
(lobus quadratus) i zadnji - repati (lo-
bus caudatus). Režnjevi jetre sastoje se
iz režnjića (lobuli hepatis), koji pred-
stavljaju osnovne jedinice njene grade.
Režnjić jetre je u obliku pira-
mide, čiji je dijametar 1-2 mm. On se
sastoji od jetrinih c'elija, svrstanih u
putanje, koje se pružaju zrakasto k
središnom delu režnjića. Svaka puta-
nja sastoji se iz dva reda celija, izmedu
kojih se nalazi intralobularni žučni ka-
nalic, odnosno intercelularni kapilarni
prostor bez sopstvenog zida. Intralo-
bularni žučni kanalic dobija zid, sasta-
vljen od jednoslojnog kockastog epitela, tek na površini režnjica, gde se nastavlja u
interlobularni žučni
kanalic (ductulus interlobularis). Izmedu putanja jetrinih celija nalaze se venski kapilari,
koji dolaze od in-
lerlobularnih grana v. portae fvv. interlobulares) i završavaju se u središnjem delu
režnjića, gradeci početak
centralne vene (v. centralis). Centralna vena, koja predstavlja početak jetrinih vena fvv.
hepaticae), napušta
režnjić kroz njegov vrh (si. 169).
Kapilari v.portae su prošireni, sinusoidnog tipa i obloženi endotelnim sincicijumom,
koji naleže uz jetrine celije. Uz en-
dotel su priljubljene usamljene, Kupffer-ove zvezdaste celije, koje su pokretne i
sposobne da fagocitiraju strana tela ili zaostatke
istrošenih krvnih zrnaca. Oko kapilara nalaze se retikularna vlakna i usamljene
zvezdaste vezivne c'elije (periciti).
U jetrinom režnjiću odvijaju se asimilatorni i sekretorni procesi naizmenično, ritmički.
Asimilatorni procesi ugljenih hi-
drata i proteina otpočinju u njegovom centru i šire se ka periferiji, a sekretorni procesi
odvijaju se u obrnutom smeru, što je veo-
ma povoljno zanjihovooticanje. Ovakav pravac procesa zavisi od njihove veće ili manje
potrebe za kiseonikom izkrvi vene por-
te, koja je na periferiji režnjića bogatija nego u središnom delu. Njihova ritmičnost
regulisana je neurohumoralnim putem.
Režnjići jetre su obavijeni vrlo tankim slojem rastresitog vezivnog tkiva. Na mestima
gde se sustiče vise režnjića postoji
veci sloj vezivnog tkiva (Kiernan-ov prostor). u kome se nalaze interlobularne grane v.
portae, a. hepaticaepropriae i žućni kanalic
(ductulus interlobular). Cela jetra obavijena je fibroznom čahuroin (nmicafibrosa), koja
kroz portu prodire u dubinu, u unutra-
šnjost i gradi omotače (capsula fibrosa perivascularis-Glissoni) ok-:, vec'ih grana krvnih
sudova i žučnih kanala (ductuh bdiferi).
2. Građa jetre
SI. 169. Shema krvotoka jetre (Prema Pfuhl-u)
3. Ekstrahepatični žučni putevi
Izvodni žučni kanali levog i desnog režnja
jetre sjedinjuju se kod njene porte i obrazuju za-
jednički kanal (ductus hepaticus communis) (sl.
170). Zajednički jetrin kanal silazi, i u desnoj ivici
malog opornjaka (omentum minus) spaja se pod
oštrirn uglom s izvodnim kanalom žučne bešike
(ductus cystic us) i obrazuje žučovod (ductus chole-
dochus), koji silazi ka unutrašnjoj ivici descen-
dentnog dela duodenuma i završava se na njego-
voj sluzokožnoj bradavici (papilla duodeni major).
Ductus choledochus. - Žučovod je kanal, čiji kali-
bar iznosi oko 5 mm, a dužina oko 5 cm. On silazi najpre
kroz lig. hepatoduodenal, ispred desne ivice vene porte
(pars supraduodenal), a zatim pošto prođe iza početnog
dela duodenuma (pars retroduodenalis), skreće udesno i na-
dole kroz svoj žleb na zadnjoj strani pankreasa (pars retro-
pancreatica) i završava se u medijalnom zidu nishodnog de-
la duodenuma. U zidu duodenuma on se obično spaja sa iz-
vodnim kanalom pankreasa (ductus pancreaticus) i obrazuju
zajedno kruškasto proširenje, Vater-ovu ampulu (ampulla
hepatopancreatica). choledochus - 7. Pars descendens duodeni
- 8. Plica longitudinM
Iznad Vater-ove ampule kalibar žučovoda je naj- duodeni - 9. Papilla duodeni major
-10. Ductus pancreaticus-1
manji, oko 2-3 mm. Oko ovogsuženog dela nalazi se sfink- ll.A.etv. mesenterica superior
- 12. Pancreas -13. A etv. Mil
ter (m. sphincter ductus choledochi), koji mu gradi zadebljani -14. Truncus
celiacus
cirkularni mišićni sloj duodenuma. U visini ovog suženja
zastaju žučni kamenčići i izazivaju jake bolove. Njegova
projekcija na prednjem trbušnom zidu odgovara tački koja leži na 5 cm udesno i iznad
pupka, na simetrali ugla izmedu vertikall
ne i horizontalne linije pupka.
Vesica fellea. -Žučna bešika i njen izvodni kanal (ductus cysticus) predstavljaju
sporedneekstral
hepatične žučne puteve (sl. 160,164,168). Žučna bešika, kapaciteta oko 40 cm3, skuplja
žuč i koncentriše j
je, oduzimajući joj suvišnu tečnost. Ona ima kruškasti oblik i na njoj se razlikuju dno
(fundus), telo (cor-l
pus) i vrat (collum). Njeno dno, okrenuto napred, odgovara desnom rebarnom luku u
visini mamilarneli-l
nije (sl. 161). I
Telo žučne bešike svojom donjom stranom naleže na desni ugao kolona i gornji deo
duodenuma. Od vrata žučnebesi-j
ke, koji naleže na bulbus duodeni, polazi njen izvodni kanal, koji silazi kroz desnu ivicu
malog opornjaka, spaja se sa jetrinimžuć-|
nim kanalom i gradi početak žučovoda. Peritoneum pokriva žučnu bešiku, izuzev gornje
strane njenog tela, kojaje sraslauzdo-
nju stranu jetre.
Grada. - Zid ekstrahepatičnih žučnih puteva sastoji se samo iz sluzokože, čiji je
mišićni list zadebljan. Sluzokožajepo-
krivena cilindričnim epitelom, koji je kod žučne bešike sa prugastim pokrovom.
Sluzokoža žučne bešike obrazuje mrežaste ta-j
bore, između kojih se nalaze udubljenja. U visini vrata žučne bešike nabori su krupniji i,
grupisani, obrazuju jednu spiralu (plicl
spiralis - Heisteri).
Mišićni list sastoji se iz glatkih mišićnih vlakana, koja su grupisana u dva sloja,
spoljni - kosi i unutrašnji — uzdužni.Ui
zidu ductus choledochus-а, kod samog njegovog završetka na velikoj sluzokožnoj
bradavici duodenuma, mišićni list zadebljavai
obrazuje sfinkter (m. sphincter ampullae hepatopancreaticae - Oddii), koji se otvara
refleksno i propušta žuč iz sporednih ekstrahsl
patičnih puteva samo pri prolazu hrane kroz duodenum.
GUŠTERAČA (PANCREAS)
Gušterača je žlezda sa spoljnom i unutrašnjom sekrecijom, kojaje teška 70-90 g i
povezanasvoj
jim izvodnim kanalom sa duodenumom (sl. 164,170,171). Ona je postavljena iza želuca,
uz zadnji trbul
sni zid, u vidu široke poprečne trake, na kojoj se razlikuju tri dela - glava, telo i rep. Od
njenog najvecea
dela - glave (caputpancreatis) odvaja se kukasti nastavak (processus uncinatus).
Kukasti nastavak pružasa
nadole i ulevo iznad donjeg dela duodenuma (sl. 170,171). Iznad kukastog nastavka,
kroz pankreatični
usek (incisurapancreatica), prolaze gornji mezenterični sudovi, vena i arterija. Telo
pankreasa (mm
pancreatis), konkavno prema nazad, prelazi ispred 1. i 2. slabinskog pršljena i nastavlja
se repom (саш
pancreatis), koji se ispred levog bubrega pruža ka hilusu slezine. 1
Glavni izvodni kanal (ductus pancreaticus), debljine oko 2 mm, prolazi sredinom
pankreasa sve do
njegove glave, gde savija nadole i obično se priključuje žučovodu, a rede završava
posebnim otvoromu
Sl. 170. Izvodni žučni putevi i izvodni kanali pankreasa
1. Hepar - 2. V. portae - 3. Vesica fellea et ductus cysiicus-
4. Ductus hepaticus communis -5. A. hepatica - 6. Ductus
descendentni deo duodenuma (sl. 171). U visini mesta, gde on savija nadole, priključuje
mu se sporedni
kanal pankreasa (ductus pancreaticus accessorius), koji se ponekad otvara posebno u
descendentni deo
duodenuma, na njegovoj maloj sluzokožnoj kvržici [papilla duodeni minor). Izvodnim
kanalima pankrea-
sa, u toku njihovog puta, priključuju se pod pravim uglom izvodni kanalići njegovih
režnjića.
Ductus choledochus
Ductus pancreaticus accessorius
Corpus pancreatis
Papilla duodeni
minors
\
• A. mesenterica superior
■'. mesenterica superior
Cauda pancreatis
Ductus pancreaticus major
Plica longitudimdis
duodeni
Papilla duodeni lincinatus
major
Sl. 171. Gušterača (pancreas) i njeni izvodni kanali
Pankreas je spreda pokriven peritoneumom i odvojen od zadnje strane želuca
malom peritonealnom dupljom, opor-
njačkom kesom (bursa omentalis). Njegova zadnja strana pričvršćena je vezivnim
tkivom uz organe petroperitonealnog prostora.
U vezivnom tkivu iza pankreasa, idući zdesna ulevo, nalaze se sledec'i organi: ductus
choledochus, v. cava inferior, v. portae, aorta
abdominalis, plexus celiacus i krvni sudovi levog bubrega. Leva bubrežna vena s
početnim granama v. portae se ukršta i obrazuje
na zadnjoj strani tela pankreasa venski četvorougao, kroz koji prolazi a. mesenterica
superior na svome putu od aorte ka opornja-
ku tankog creva (mesenterium).
Grada pankreasa. - Pankreas je složena alveolarna žlezda, čiji sekret, pankreasni
sok, sadrži fermente za varenje masti,
ugljenih hidrata i belančevina. Između njenih alveola nalaze se Langerhans-ova ostrvca;
koja se sastoje iz gredica epitelnih ćelija i
prosirenih, sinusoidnih kapilara. Ova ostrvca skupa predstavljaju endokrini deo
pankreasa, čiji hormoni indirektno preko jetre
održavaju šećer u krvi na odredenom nivou.
U sastav Langerhans-ov\h ostrvaca ulaze dve vrste epitelnih ćelija, svetle i tamne,
koje mogu da se razlikuju samo prili-
kom specijalnih metoda bojenja. Tamne ili a- ćelije, kojima pripada jedna petina od
ukupnog broja, luče hormon glukagon koji
deluje antagonistički od hormona svetlih ili (5 - celija, od insulina, povećava nivo šećera
u krvi.
II.
PRIBOR ZA DISANJE
(APPARATUS RESPIRATORIUS)
Pribor za disanje sačinjavaju pluća i disajni putevi, koji se mogu podeliti na gornje i
donje. U gor-
nje puteve spadaju nosna duplja, ždrelo i, kao pomoćni put, usna duplja. Donji disajni
putevi su grkljan,
dušnik i dušnice sa svojim granama.
Donji disajni putevi i pluća nastaju od pupoljka, koji se razvija u vratu na prednjem
zidu škržnog creva. Pupoljak raste i
silazi u grudnu duplju, gde se račva u dva ogranka, koji sekundarnim grananjem
obrazuju parenhim levog i desnog plucnog krila.
NOSNA DUPLJA (CAVUM NASI)
Nosna duplja je početni, prošireni deo disajnih puteva, kome su pridodati
paranazalni sinusi (si-
nus paranasales) i čulo mirisa. Njena je uloga da vazduh pri ulasku u disajne puteve
očisti od čestica praši-
ne, da ga ovlaži i zagreje, i da kontroliše njegov kvalitet pomoću receptora čula mirisa,
koji su smešteni u
gornjem delu njene sluzokože. Nosna duplja izaziva na sredini lica vertikalno ispupčenje,
spoljni nos (na-
sus externus), koji predstavlja jednu od karakterističnih odlika čoveka. Njeni koštani
zidovi, detaljno opi-
sani u osteologiji, produžuju se napred i nadole s mekim delom spoljnog nosa, koji se
sastoji od kožeihr-
skavice (si. 256).
U mekom delu spoljnog nosa nalaze se dve krupne hrskavice, jedna neparna
(cartilago septi nasi) u njegovoj pregradi.a
druga, parna (cartilago nasi lateralis) u njegovom bočnom zidu. U nosnim krilcima (alae
nasi), koja su pokretna, nalaze semanjt
hrskavice, dve manje (cartilagines alares minores) i jedna veća u vidu kuke (cartilago
alaris major).
Koža mekog dela spoljnog nosa je čvrsto srasla s podlogom i bogata je krupnim
lojnim žlezdama. Ona se u visini nozdr-
va nastavlja i oblaže predvorje nosne duplje (vestibulum nasi), koje se pruža navjše
dopoprečnog ispupčenja na bočnom zidu,do
nosnog praga (limen nasi) (si. 147). Koža predvorja ima lojne žlezde i dlake (vibrissae),
koje su kratke i debele i služe kao filter
protiv prašine vazduha pri disanju. Ona se kod nosnog praga nastavlja sa sluzokožnom
opnom nosne duplje (tunica s. membm
mucosa).
Nosna duplja je sagitalnom pregradom podeljena u dve polovine, koje se napred
otvaraju nozdr-
vama (nares), na donjem kraju nosa, a pozadi hoanama (choanae), na prednjem zidu
gornjeg sprata ždre-
la. Obe polovine nosne duplje su kod svog poda široke 12-15 mm, a, iduci naviše,
sužavaju se postepeno.
Kod najvišeg dela njihovog krova, kod sitaste pločice (lamina cribrosa), one su vrlo
uzane, svega2-3mm.
Na zadnjem delu njihovog krova, ispred tela klinaste kosti, koje se pruža nadole i
smanjuje visinu hoana,
nalazi se sluzokožni špag, recessus sphenoethmoidalis, na čijem dnu se otvara
sfenoidalni sinus. Bočnizid
nosne duplje je od posebnog interesa, jer se na njemu nalaze nosne školjke, nosni
hodnici i otvorikoji
vode u paranazalne sinuse (si. 51,147). Nosna pregrada (septum nasi) obično nije
ravna već gradi manje
ili vece izbočenje prema jednoj polovini nosne duplje, devijaciju, koja može da ometa
disanje. Devijacija
nastaje usled neujednačenog rastenja koštanog i hrskavičnog dela nosne pregrade.
Hrskavični deo (pars
cartilaginea) duž svog spoja s prednjom ivicom ralaste kosti zadebljava i gradi kvrgu
nosne pregrade(ft-
berculum septi).
Na prednjem kraju nosne kvrge, iznad prednje nosne bodlje, sluzokoža gradi
ispupčenje, u kome se nalazi bogata ran-
ža krvnih sudova (Kiesselbach-ovo polje), odakle se često javljaju obilna krvavljenja,
naročito kod povrede nosa.
Između školjki i nosne pregrade nalazi se zajednički nosni hodnik (meatus nasi
communis) (si. 50).Njegovonajužernt-
sto, između konveksiteta srednje nosne školjke i kvrge nosne pregradii, predstavlja
granicu izmedu respiratornog i mirisnogdela
nosne duplje, odnosno ulaz u mirisnu pukotinu (ftssura olfactoria). Deo zajedničkog
kanala, koji se nalazi ispred nosnih školjkii
svojim oblikom podsec'a na kljun (carina nasi), produžuje se ka krovu nosne duplje s
mirisnim žlebom (sulcus olfactorius). Kroz
kljun i mirisni žleb pri inspiraciji prolazi jedan deo vazduha, koji se od krova nosne
duplje odbija i u luku silazi ka zadnjem kraju
srednje nosne školjke i hoanama. Isto tako, kroz njih prodiru i strana tela uvučena
slučajno u nos, koja mogu na krovu da probi-
ju sitastu pločicu i da otvore lobanjsku duplju.
Sluzokoža nosne duplje (tunica mucosa). - Sluzokoža nosne duplje, koja nastavlja
kožu predvorja, spojena ječvrstosa
svojom podlogom, s periostom i perihondrijumom. Ona sadrži seromukoznežlezde i
venske spletove. Njen epitel je uglavnom
respiratornog tipa, troslojno-cilindrični s trepljama, sem u gornjem, olfaktivnom predelu
(regio olfactoria), gde je jednoslojan.U
respiratomom epitelu nalaze se peharaste celije, koje zajedno sa seromukoznim
žlezdama sluzokože luče sluz i vlaže vazduhpri
inspiraciji. Venski spletovi, koji zagrevaju vazduh pri inspiraciji naročito su dobro
razvijeni na medijalnim stranama srednjei do-
nje nosne školjke (plexus venosiconcharum). Oni se proširuju refleksno kod zapaljenja
ili nadražaja sluzokože, koja možejakoda
zadeblja i da nosnu duplju zatvori skoro potpuno.
Paranazalni simisi (sinus paranasales)
Paranazalni sinusi razvijaju se tek posle rođenja pomocu produžetaka nosne
sluzokože, koji pro-
diru u obližnje kosti, u čeonu, sitastu, klinastu i u gornju vilicu. U odgovarajucim
kostima produžecino-
sne sluzokože povecavaju se sve više na račun koštanog tkiva koje nestaje i
obrazujupneumatične šupljine,
sinuse: sinus frontalis, sinus ethmoidalis, sinus sphenoidalis i sinus maxillaris (si. 50,51).
Najbrže se razvijasi-
tasti sinus, koji je za razliku od ostalih sinusa predstavljen pneumatičnim celijama i
poluc'elijama (cellulae
ethmoidales). Paranazalni sinusi imaju ulogu da zagrevaju vazduh pri disanju. Vazduh u
njima biva potpu-
no zamenjen vec posle nekoliko udaha. Sluzokoža koja ih oblaže je tanja od sluzokože u
nosnoj dupljii
ima manji broj žlezdi.
Otvori paranazalnih sinusa, koji ukazuju na mesta odakle su pošli produžeci nosne
sluzokože,na-
laze se na bočnom zidu srednjeg nosnog hodnika, u polumesečastom zjapu (hiatus
semilunaris), semza
sfenoidalni sinus i za zadnje etmoidalne celije. Sfenoidalni sinus otvara se na krovu
nosne duplje, na dnu
sfenoetmoidalnog špaga (recessussphenoethmoidalis). Otvori za zadnje etmoidalne
celije nalaze se naboč-
nom zidu gornjeg nosnog hodnika.
Polumesečasti zjap (hiatus semilunaris) ograničavaju delovi sitaste kosti, između
kojih se uvlači sluzokoža nosne duplje.
Odozgo i pozadi zjapase nalazi najveća etmoidalna celija, bula ethmoidalis, a spreda i
doleje kukasti nastavak (processus uncina-
tus) sitaste kosti. Na koštanom preparatu on leži u visini gornjoviličnog zjapa (hiatus
maxillaris), gde se sustiču kukasti nastavak
sitaste kosti (processus uncinatus), etmoidalni nastavak donje nosne školjke (processus
ethmoidalis) i maksilarni nastavak nepčane
kosti. Ovi koštani nastavci dele gornjovilični zjap u tri otvora: prednji, gornji i zadnji, od
kojih prednji i zadnji, zatvoreni nosnom
sluzokožom, obrazuju nosne temence (fonticuli nasales). Od prednjeg kraja
polumesečastog zjapa pruža se naviše etmoidalna po-
lućelija (infundibulum ethmoidale), preko koje se otvara čeoni sinus.
Sinus frontalis. - Čeoni sinus je vrlo nestaian u pogledu svoga oblika i veličine. On
može da bude vrlo mali i obratno.ja-
ko veliki, da pneumatizuje potpuno orbitalni deo čeone kosti i veliki deo njene ljuske.
Pregrada između levog i desnog čeonog
sinusa je tanka i dosta često asimetrično postavljena.
Sinus ethmoidalis. - Sitasti sinus predstavljen je pneumatičnim ćelijama i
polućelijama koje se dele na prednje, srednje i
zadnje. Prednje i srednje etmoidalne celije otvaraju se preko polumesečastog zjapa u
srednji nosni hodnik, a zadnje celije u gor-
nji nosni hodnik. Pojedine, jače razvijene etmoidalne c'elije prodiru ka ostalim sinusima,
sužavaju ih i otežavaju im pristupe.
Sinus sphenoidalis. - Klinasti sinus otvara se preko sfenoetmoidalnog špaga f
recessus sphenoethmoidalis) na krovu nosne
duplje. On obično ispunjava samo prednji deo tela klinaste kosti i predvojen je od svog
parnjaka tankom sagitalnom pregradom.
Uslučajevima kada je sinus jače razvijen, njegovi produžeci prodiru u nastavke klinaste
kosti i dolaze u blizak odnos saživcima
koji prolaze kroz otvore u korenima nastavaka.
Sinus maxillaris. - Gornjovilični sinus otvara se neposredno ispod svoga krova, u donjem
delu polumesečastog zjapa.
On ispunjava telo gornje vilice i dolazi u vrlo bliski odnos s korenovima kutnjaka i
pretkutnjaka.
Otvor gornjoviličnog sinusa, koji se nalazi odmah ispod krova, vrlo je nepovoljan za
oticanje sekreta. Isto tako, on je
nepovoljan i za pristup sinusu, pošto se nalazi odmah ispod tankog zida očne duplje.
Najbolji put za pristup gornjoviličnom sinu-
su je preko alveola 1. i 2. kutnjaka ili kroz bočni zid donjeg nosnog hodnika.
GRKLJAN (LARYNX)
Grkljan, podetni deo donjih disajnih puteva i organ koji stvara glas, nalazi se u visini
5. i 6. vrat-
nog pršljena, ispred donjeg sprata ždrela (si. 147). Od svog ulaznog otvora na
prednjem zidu donjeg spra-
ta ždrela, on silazi kroz prednji deo vrata i nastavlja se dušnikom. Njegovu duplju
(cavum laryngis) ogra-
ničavaju sluzokoža, hrskavice i poprećnoprugasti mišici (si. 172).
Grkljan je povezan i zategnut uz bazu lobanje i donju vilicu indirektno preko
podjezične kosti, nathioidnim mišiama i
fibro-elastičnirn vezama. On prati pokrete glave i vrata i pri govoru i gutanju se podiže i
spušta. Njegovo uglasto ispupčenje na
koži prednje strane vrata kod muškaraca, poznato pod imenom Adamova jabučica
(pomum Adami), javlja se za vreme puberteta,
kao jedno od sekundarnih seksualnih obeležja, pri čemu se istovremeno glasne žice
izdužuju i glas postaje dublji (mutatio).
Duplja grkljana (cavum laryngis)
Ulazni otvor grkljana (aditus
laryngis), koji je postavljen na pred-
njem zidu donjeg sprata ždrela, odmah
ispod korena jezika, ograničavaju spre-
da grkljanski kapak (epiglottis), a boč-
no dva sluzokožna nabora, plicae
aryepigloticae, koji silaze od bočnih ivi-
ca epiglotisa do vrhova zdelastih hr-.
skavica (si. 158). Grkljanski kapak se
pri gutanju savija nazad i zatvara ula-
zni otvor grkljana.
Od prednje strane grkljanskog kapka
do korena jezika pružaju se tri sluzokožna na-
bora, jedan srednji i dva bočna (plica glossoepi-
glottica - mediana et lateralis), između kojih se
nalazi parna jamica, vallecula epiglottica (si.
156). Na ariepiglotičnom, bočnom sluzokožnom
naboru nalaze se dve kvržice, gornja - klinasta
(tuberculum cuneiforme) i donja - rogolika (tu-
berculum corniculatum), ispod kojih se nalaze
istoimene male hrskavice grkljana (cartilago cu-
neiformis i cartilago corniculata). Izmedu donjih
kvržica nalazi se mali usek, incisura interaryteno-
idea, na kome se najpre javljaju ulceracije kod
tuberkuloznog oboljenja grkljana.
Duplja grkljana na frontalnom
preseku podseca svojim oblikom na
peščani sat - na dva vertikalna levka,
Os hyoideum
■ Epiglottis
Plica
ventricularis "
Plica vocalis -
Lig. vocale -
M. vocalis '
Ligg. anularia
•S
..Plica ury-epiglotticu
... Vestibulum laryngis
... Cartilago thyreoidea
.M. thyreo-arytenoideus
- Ventriculus laryngis
- Cavum infraglotticum
Conus elasticus
— Cartilago cricoidea
Cartila°ines tracheales
SI. 172. Grkljan (laryivc) - prednja polovina frontalnog preseka
koji su svojim užim krajevima okrenuti jedan prema drugome (sl. 172). U njenom
srednjem, suženomde-
lu nalaze se na bočnom zidu grkljana dva parna sluzokožna nabora, koji se pružaju
sagitalno jedan iznad]
drugog. Sagitalni nabori dele grkljansku duplju u tri sprata, gornji, srednji i donji. Gornji
sprat, predvoijt]
(vestibulum laryngis), pruža se od grkljanskog ulaza do gornjih sagitalnih nabora, do
lažnih glasnih žica
(plicae vestibulares). Lažne glasne žice sadrže u sebi po jednu slabu fibroznu vezu (lig.
vestibular) i zakla-
paju medusobno pukotinu predvorja (rima vestibuli), kojom gornji sprat komunicira sa
srednjim. Donji
sluzokožni nabori, glasne žice (plicae vocales) predstavljaju organ glasa (glottis). One
zaklapaju medusob-
no glasnu pukotinu (rima glottidis), koja predstavlja ulaz u donji, subglotični sprat
grkljana (cavuminfrt-
glotticum). Srednjem spratu odgovara sluzokožni špag između lažne i prave glasne žice,
komora grkljana
(ventriculus laryngis - Morgagni), koja glasnim žicama služi kao rezonator.
Glasnapukotina (rima glottidis), najuži je deo grkljanske duplje (sl. 172). Na njoj se
razlikuju dva dela, prednji-inter-
membranozni (pars intermembranacea) i zadnji - interkartilaginozni (pars
intercartilaginea), s obzirom na sastav glasne žice,koja
je u prednjem delu opnasta, a u zadnjem delu hrskavična. Glasna žica u svom
opnastom delu sadrži istoimeni mišić (m. vocaliiji
elastičnu vezu (lig. vocale), a u zadnjem delu istoimeni nastavak zdelaste hrskavice
(processus vocalis).
Sluzokoža grkljana (tunica mucosa laryngis)
Sluzokoža grkljana pokrivena je respiratornim, troslojno-cilindričnim epitelom s
trepljama,semii
visini glasne žice, gde je pločasto-slojevit. Zbog toga su pri pregledu laringoskopom
glasne žice sivobeli-f
časte, a ostali delovi ružičaste boje. Glasne žice su pokrivene pločasto-slojevitim,
zaštitnim epitelom,jei
su izložene jakom strujanju vazduha.
Sluzokoža grkljana ima mešovite, seromukozne žlezde i usamljene limfne čvoriće,
koji nedostaju jedino u visini glasm
žica. Sluzokoža glasnih žica biva vlažena sekretom žlezda iz Morgagni-eve komore i
lažnih glasnih žica. Kod dugih govoraglas
promukne, jer slabo ovlaženi vazduh, koji ulazi kroz usnu duplju, suši glasne žice
(dysphoria clericorum).
Vezivni deo sluzokože je rastresit, naročito u visini predvoija grkljana. Zbog toga,
kod zapaljenja grkljana ili obližnjihot-
gana, rastresito vezivno tkivo predvoija brzo i lako otiče {oedema glottidis), i može
potpuno da zatvori grkljan i da uguši čoveka. Slu-
zokoža grkljana umesto mišićnog lista ima fibroelastičnu opnu (membrana fibroelastica
laryngis), kojaje naročito dobro razvijenai
bogata elastičnim tkivom u donjem, subglotičnom spratu grkljana, gde obrazuje
elastičnu kupu (conus elasticus) (sl. 172).
Hrskavice grkljana (cartilagines laryngis)
i
U zidu grkljana nalaze
1
Sl. 173. Hrskavice grkljana i po-
četni deo dušnika, zadnja strana
1. Cartilago epiglottica - 2. Os
hyoideum - 3. Cartilago thyroidea -
4. Cartilago arytenoidea -
5. Cartilago cricoidea -
6. Cartilagines tracheales - 7. Paries
membranaceus tracheae
se glavne i sporedne, sitne hrskavice (sl. 173,174). Glavne hrskavice su:
štitasta (cartilago thyroidea), kapačna (cartilago epiglottica), prstenasta
(cartilago cricoidea) i dve zdelaste (cartilagines arytenoideae). Onesupo-
vezane medusobno zglobovima i vezama i obrazuju skelet grkljana.
1. Cartilago thyroidea. - Najveća, neparna hrskavica grkljana, koja u vidu štita
zatvara njegovu duplju spreda i bočno. Ona se sastoji od dve četvrtaste ploče (laminae)
koje se napred spajaju pod uglom i grade na sredini vrata kod muškaraca Adamovuja-
bučicu. Cetvrtasta ploča na svojoj spoljnoj strani ima ispupčenje, kosu liniju (lineaobli-
qua), koja od njenog zadnje-gornjeg ugla silazi nadole i napred k donjoj ivici štitaste hr-
skavice. Njena zadnja ivica produžuje se naviše s velikim rogom (cornu superius), a
nado-
le s malim rogom (cornu inferius), pomoću koga se zglobljava s prstenastom
hrskavicom.
U zglobu između štitaste i prstenaste hrskavice (art. cricothyroidea) vrše se pokreti
odmi-
canja i primicanja prednjih delova ovih hrskavica, pri čemu se menja zategnutost
glasnih
žica. Gornja ivica štitaste hrskavice ima napred na sredini usek (incisura thyroidea
superi-
or). Ona je povezana s podjezičnom kosti fibroznom opnom (membrana thyrohyoidea),
koja je na sredini i na zadnjim krajevima pojačana vezama (sl. 174).
2. Cartilago epiglottica. - Kapačna hrskavica nalazi se u prednjem zidu grkljana.
Ona ima oblik ružinog listića, čiji gornji, širi deo je prevučen sluzokožom i gradi grkljan-
ski kapak (epiglottis), a donji uži deo, petiolus, pričvršćen je za unutrašnju strarru
štitaste
hrskavice fibroznom vezom, lig. thyroepiglotticum. Od njene prednje strane pruža se do
tela podjezične kosti fibrozna veza, lig. hyoepiglotticum, koja sa hiotiroidnom membra-
nom ogranicava mrtvi prostor, gde se nalazi masno tkivo. Epiglotična hrskavica je ela-
stjčna i ne okoštava nikad, za razliku od ostalih hrskavica, koje su hijaline i počinju da
okoštavaju vec' odmah posle puberteta.
3. Cartilago cricoidea. - Prstenasta hrskavica se nalazi u donjem delu grkljana.
Ona ima oblik prstena, čija je ploča (lamina) okrenuta nazad, a luk (arcus) napred. Na
gornjoj ivici ploče nalaze se ovalne zglobne površine za zdelaste hrskavice.
4. Cartilago arytenoidea. - Zdelasta hrskavica je parna i nalazi se u zadnjem zidu
grkljana (sl. 173,174). Ona ima oblik trostrane piramide, čija baza, okrenuta nadole, po-
čiva na gornjoj ivici ploče prstenaste hrskavice grkljana. U zglobu s prstenastom
hrskavi-
com grkljana (art. cricoarytenoidea) ona vrši pokrete obrtanja oko svoje uzdužne
osovine, zatim pokrete odmicanja i primicanja,
i najzad pokrete pregibanja napred i nazad. Pri ovim pokretima zdelastih hrskavica,
glasne žice menjaju svoju zategnutost i me-
đusobno rastojanje. Na vrhu zdelaste hrskavice poćiva mala, rogolika hrskavica
(cartilago corniculata), koja izaziva istoimeno
sluzokožno uzvišenje na ulazu u grkljan (tuberculum corniculatum). Od baze zdelaste
hrskavice pružaju se dva nastavka, prednji -
glasni (processus vocalis) i spoljni - mišićni (processus muscularis), na kome se
pripajaju mišic'i grkljana. Glasni nastavak zdelaste
hrskavice produžuje se elastičnom vezom, lig. vocale, koja ide napred i zavrsava se na
unutrašnjoj strani štitaste hrskavice, ispod
njenog gornjeg useka. Odmah iznad prednjeg pripoja ove veze polazi druga,
vestibularna veza (lig. vestibulare), koja se pruža na-
zad i zavrsava na prednjoj ivici zdelaste hrskavice, na jednom malom uzvišenju
(colliculus).
Glasna veza, koja ulazi u sastav glasne žice (plica vocalis), u stvari je gornja,
zadebljana ivica elastične kupe grkljana
(conus elasticus). Elastična kupa grkljana predstavlja nastavak fibro-elastične opne
dušnika. Ona se pruža od prstenaste hrskavi-
ce do glasne žice (si. 172,174). Njen prednji, slobodni deoje pojačani povezuje
prstenastu i štitastu hrskavicui naziva se lig. cri-
cothyroideum. Elastična kupa glasne žice i zglobovi grkljana, art. crycothyroidea i art.
cricoaiytenoidea predstavljaju skupa pasivni
deo organa glasa, glotisa. Aktivni deo organa glasa predstavljaju grkljanski mišići.
Mišići grkljana (mm. laryngis)
Lig. thyrohyoideum
Cartilago
triticea
Carnu—
superius
Cartilago—J
corniculata
Cartilago arytenoidea.-
Processus
muscularis r
Lig. cricoaryte-
noideum posterius ,
Cornu
inferius
Lig. hyoepiglo-
tticum
Os hyoideum
Lig. thyrohyoideum
medianum
_Petinlus
j epiglottidis
-Lig. thyroepiglotticuni
Lig. vocale
~~ Processus vocalis
~~~ Conus elasticus
Cartilago cricoidea
SI. 174. Hrskavica grkljana posmatrana s desne strane
(prema Bennitighojf-Goerttler-u)
Mišići grkljana su aktivni regulatori glotisa
pri stvaranju glasa i refleksni zatvarači disajnog pu-
ta, da ne bi prodrlo strano telo. Oni dobijaju nazive
prema svojim pripojima, a prema svome dejstvu na
glasne žice dele se u tri grupe, odvodioce, privodioce i
zatezače (si. 175). Grupu odvodilaca predstavlja sa-
mo jedan mišić, m. cricoarytenoideus posterior. Privo-
dioci glasne žice su: m. cricoarytenoideus lateralis, m.
arytenoideus transversus, m. arytenoideus obliquus i m.
thyroarytenoideus, a njeni zatezači, m. vocalis i m. cri-
cothyroideus.
Mišići grkljana u toku filogeneze izdvajaju se od zajed-
ničkog sfinktera, koji zatvara disajni put. Oni postaju od mezo-
derma 3, 4. i 5. škržnog luka. Njih oživčavaju grane n. vagus-a,
gornji i donji grkljanski živac (n. laryngeus - superior et inferior).
Donji grkljanski živac je uglavnom motorni i oživčava sve mišiće
grkljana, izuzev m. cricothyroideus-а, koji je oživčen od spoljne
grane (ramus externus) gornjeg grkljanskog živca.
1. M. cricoarytenoideus posterior, zadnji prstenasto-zde-
lasti mišić polazi od zadnje strane ploče prstenaste hrskavice i
zavrsava se na mišićnom nastavku zdelaste hrskavice, koji povlači unutra i nadole pri
čemu se njen glasni nastavak okrece upo-
lje.
2. M. cricoarytenoideus lateralis, spoljni prstenasto-zdelasti mišic' polazi od
zadnjeg dela luka prstenaste hrskavice i zavr-
sava se na mišićnom nastavku zdelaste hrskavice, koji vuče napred i upolje, pri čemu se
njen glasni nastavak okrece unutra. On
zatvara opnasti deo glasne pukotine, a otvara njen hrskavični deo - glasna pukotina pri
šaputanju.
3. M. arytenoideus transversus, poprečni zdelasti, jedini je neparni mišić grkljana,
koji povezuje medusobno spoljne ivice
leve i desne zdelaste hrskavice. Svojom kontrakcijom on približuje zdelaste hrskavice i
zatvara zadnji, međuhrskavični deo gla-
sne pukotine, tako da pri govoru treperi samo prednji, opnasti deo glasnih žica i stvara
se kreštav glas iz grla.
4. M. arytenoideus obliquus, kosi zdelasti mišic', pruža se koso od mišićnog
nastavka jedne prema vrhu druge zdelaste hr-
skavice, ukrštajući se na srednjoj liniji sa svojim parnjakom. Od vrha zdelaste hrskavice
on se produžuje do bočne ivice kapačne
hrskavice kao m. aryepiglotticus, koji se nalazi u istoimenom sluzokožnom naboru i
svojom obostranom kontrakcijom povlači
epiglotis nazad i zatvara ulazni otvor grkljana.
5. M. thyroarytenoideus, štitasto-zdelasti mišić polazi od unutrašnje strane štitaste
hrskavice i lig. cricothyroideum-а, širi
se lepezasto prema nazad i završava se na spoljnoj ivici zdelaste hrskavice, obrazujući s
poprečnim zdelastim mišićem snažan za-
tvarač glotisa. Svojom kontrakcijom on dovodi glasnu pukotinu u položaj fonacije, - da
stvara glas iz grudi. Njegova vlakna, koja
se, kao m. thyroepiglotticus, pružaju ka bočnoj ivici kapačne hrskavice i ka
ariepiglotičnom naboru, svojom kontrakcijom deluju
kao otvarači, dilatatori ulaznog otvora grkljana.
6. M. vocalis, direktni zatezač glasne žice je, u stvari, duboki, unutrašnji snop
prethodnog mišića. On je snažan i pruža
se horizontalno kroz glasnu žicu (si. 172). Njegova vlakna se dele na prednja i zadnja.
Zadnja mišićna vlakna, koja polaze od
spoljne strane zdelaste hrskavice, ukrštaju se s prednjim, tireoidnim vlaknima i skupa
završavaju na dubokoj strani glasne žice.
Njegova mišićna vlakna su po svojoj gradi i funkciji slična srčanom mišićnom tkivu,
sposobna su da se kontrahuju dugo bez za-
mora. Ona su jako bogato inervisana i zbog toga su u stanju da regulišu zategnutost
glasne žice ne samo u celini već i svaki njen
deo posebno, čime se objašnjava bogatstvo u modalitetu čovečjeg glasa.
7. M. cricotltyroideus, prstenasto-štitasti mišić polazi od prednjeg dela prstenaste
hrskavice. On se pruža nagore i nazad,
delec'i se u dva snopa, pravi i kosi (pars recta et obliqua), koji se završavaju na donjoj
ivici štitaste hrskavice. Svojom kontrakci-
jom ovaj mišić povlači nadole prednji kraj štitaste hrskavice i indirektno izdužuje, zateže
glasnu žicu.
Sl. 175. Mišići grkljana. Grkljan po-
smatran sa desna strane, štitasta hr-
skavica i podjezična kost delom
uklonjene
1. Epiglottis -2.0s hyoideum - 3. Cartila-
go thyroidea - 4. M. thyroarytenoideus -
5. M. cricoarytenoideus lateralis -
6. M. cricothyroideus - 7. Cartilago
cricoidea - 8. Trachea -
9. M. cricoarytenoideus posterior —
10. M. arytenoideus - 11. Aditus laryngis
Stvaranje glasa
Stvaranje glasa i njegovo uobličavanje (artikulacija), koj:^
taljne proučava fonetika, regulisani su najvišim koordinacionimce
trima kore velikog mozga. Glas se stvara treperenjem glasnihii
koje izaziva ekspiracioni vazduh pri svom forsiranom strujanjuto!
suženu glasnu pukotinu. Pri tome, mišići grkljana svojom kontrai
jom regulišu širinu glasne pukotine i zategnutost glasnih žicaiutS
na jačinu i visinu glasa.
Jaćina glasa zavisi od širine glasne pukotine i od energije ekspiraci
vazduha. Ekspiracioni vazduh kod jačih tonova mora snažno i brzo da strujib
uzanu glasnu pukotinu, a kod bezglasnog šaputanja prolazi polako krozinaktid
glotis. Visina glasa zavisi od zategnutosti glasne žice, od njene dužine i debljine.Til
nje i krace glasne žice u žena stvaraju više tonove nego duge i debele glasnt&j
muškaraca. Boja glasa zavisi manjim delom od oblika i funkcija glotisa, a vedimd;-'
lorn od oblika i stanja gornjih vazdušnih puteva, koji služe kao priključni rezonataj
i aparat za artikulaciju.
Gornji vazdušni putevi, ždrelo, nosna i usna duplja, vršeŠ]
kulaciju glasa, pojačavaju ga i daju mu posebnu boju, karakterisl
nu za odgovarajuću osobu. Oni stvaraju samoglasnike i suglasnil
određenim promenama u obliku i veličini svojih šupljina i odrei
nim odnosima njenih zidova, pri čemu su najaktivniji jezik,mel
nepce i usnice. Njihova sluzokoža može takode da stvara glasuzo
nimalno strujanje vazduha. Ovo je od značaja naročito u slučajevii
kada je grkljan operativno odstranjen. Mala količina vazduhaizji
njaka i donjeg dela ždrela je u torn slučaju dovoljna da stvorišap
tav govor i da omogući sporazumevanje.
DUŠNIK (TRACHEA) I ĐUŠNICE (BRONCHI)
Dušnik je hrskavično-opnasti kanal, dužine 10-12 cm, koji nastavlja grkljan od visine
donjeiviq
6. vratnog pršljena (sl. 176,183). On silazi ispred jednjaka kroz vrat i sredogrude
grudne duplje iuvisini
5. grudnog pršljena završava se račvanjem u dve grane, u desnu i levu dušnicu
(bronchus principalis-k\
ter et sinister). Prednji i bočni zid dušnika i njegovih grana su ispupčeni i sadrže
hrskavične lukoveuvidi
potkovice (cartilagines tracheales). Njihov zadnji zid je ravan i mišićno-opnast (paries
membranaceiis). Ka-j
libar dušnika iznosi 11-12 mm. Na lešu on je znatno veći, 17-18 mm, usled gubitka
tonusa glatkog mišica
m. trachealis-а, koji se nalazi u zadnjem zidu dušnika.
Dušnik prati pokrete grkljana pri govoru i gutanju. Onje elastičani istegnut. Ako se
poprečno preseče, njegovikrajtii 1
se odmah odmaknu. U toku razvoja dušnik se spušta iz vrata u sredogrude grudne
duplje. Račva dušnika (bifurcatio fractal
kod odraslog odgovara napred spoju drške i tela grudne kosti, a pozadi horizontalnoj
liniji, koja leži u visini rtnog nastavkal|
grudnog pršljena i pri normalnom stavu povezuje međusobne grebene leve i desne
lopatice. Kod novorođenčeta, gde spušta
još uvek traje, račva dušnika nalazi se u visini 2. grudnog pršljena. U starosti, kada
popuste fibrozne veze i mišići koji držeizate-1
žu grkljan uz kostur lica i baze lobanje, dušnik se spušta i svojom račvom dopire do 7.
grudnog pršljena.
Dušnik u svom početnom, vratnom deluje površan i lako pristupačan. Njegovu
prednju stranu pokrivaju samok
vratna fascija, izuzev u visini njegovog 2. i 3. hrskavičnog luka, ispred kojih se nalazi
suženi deo štitaste žlezde (isthmus gl thjri
deae)-o čemu se mora voditi računa prilikom traheotomije (sl. 161,183). U svom
donjem, grudnom delu, dušnikje dubok.Pia-1
teći pravac kičmenog stuba, on se udaljuje od drške grudne kosti. U prostoru ispred
njega nalaze se grudna žlezda (thymusm
njeni zaostaci i veliki krvni sudovi - gornja šuplja vena sa svojom levom početnom
granom (v. brachiocephalica sinistra) i arterije,
koje polaze od luka aorte (truncus brachiocephalicus, a. carotis communis sinistra i a.
subclavia sinistra) (sl. 161,164). Žlebomii-1
među dušnika i jednjaka penju se levi i desni povratni živac (n. recurrens - dexter et
sinister), grane levog i desnog n. vagw-a.1
Glavne dušnice, desna i leva, silaze od račve dušnika ka hilusu odgovarajućeg
plućnog krila,za-1
klapajući medusobno ugao od 60-70° (sl. 176). Ovaj ugao je kod dece oštriji, a
povećava se u starostiil
prilikom duboke inspiracije. Desna dusnica (.bronchusprincipalis dexter) duga je oko 2,5
cm. Onajeupolal
kraća od leve dušnice (bronchus principalis sinister), ali je šira od nje i silazi znatno
strmije. Zbog toga,I
strana tela po pravilu.prodiru samo u desnu dušnicu. Prodiranje stranih tela u levu
dušnicu otežava iule-f
vo upravljeni greben račve dušnika (carina tracheae), koji štrči u lumen 2-3 mm. Leva
dušnica u svom|
početnom delu gradi blagi luk konkavan naviše, preko koga prelazi luk aorte.
Lobus medius
Lobus inferior
Lobus inferior
Bronchus
principalis
dexter \
S^4 ~Trr^Jf- - - Os hyoideum
- Membrana
thyreohyoidea
Cartilago thyreoidea
Cartilago crycoidea
L__ Trachea
Lobus superiort
Bronchus
t principalis
: sinister
W
fLobiis superior
j
Ft '
.y
Љм
Ж • Т
4.« i ''Л
J
SI. 176. Grkljan, dušnik ipluća posmatrani spreda
Grada. - Zid dušnika sastoji se od sluzokože i od fibro-elastične opne, u kojoj se
nalaze hrskavični luci (carnlagines trache-
ales) (si. 172). U njegovom zadnjem, membranoznom zidu (paries membranaceus)
nalazi se sloj kosih i poprečnih snopova glatkih
mišićnih celija, koje skupa obrazuju mišić dušnika (m. trachealis). Sluzokoža je
pokrivena respiratornim, troslojno-cilindričnim epi-
telom s trepljama, koje svojim stainim treperenjem potiskuju sluz i čestice prašine
naviše, ka grkljanu i ždrelu - k zonama gde na-
dražaj izaziva refleks kašlja. Ona ima seromukozne žlezde, koje se nalaze uglavnom u
prostoru između hrskavičnih pločica i u zad-
njem, membranoznom zidu. Njen vezivni sloj (lamina propria) bogat je snopovima
elastičnih vlakana, koji su medusobno ukršteni i
usmereni u pravcu uzdužne osovine dušnika. Vezivni sloj sluzokože spaja se sa fibro-
elastičnom opnom između hrskavičnih lukova i
obrazuje prstenaste veze dušnjka (ligg: anularia), u kojima je pravac fibroznih i
elastičnih vlakana trodimenzionalan, što je od znača-
ja za održavanje iste veličine kalibra dušnika prilikom njegovih istezanja i skrac'ivanja.
Istezanje dušnika moguće je do 50% njegove
ukupne dužine (Benninghof). Hrskavični luci 16 do 20 na broju, imaju izgled nepotpunih
prstenova koji su poredani jedan iznad dru-
gog. Oni se sastoje od hijaline hrskavice. Njihovi krajevi su okrenuti nazad i povezani
trahealnim mišićem.
Zid duSnica je iste grade kao i zid dušnika. Desna dušnica ima 6-8 hrskavičnih
lukova, a leva 9-12.
PLUĆA (PULMONES)
Pluća su glavni deo pribora za disanje, veliki parenhimatozni organ, u kome se
venska krv pretvara
u arterijsku. Ona su organima sredogruda podeljena u dva krila, desno i levo {pulmo
dexter et sinister). Nji-
hova ukupna težina iznosi 1.200-1.300 g, od čega na desno pluc'no krilo otpada vec'i
deo, 650 -700 g. Sva-
kom pluc'nom krilu pridodata je po jedna serozna opna, pluc'na maramica (pleura), koja
omogućuje njego-
vo klizanje prilikom disanja bez ikakvog trenja.
Specifična težina pluća je zbog velikog sadržaja vazduha manja od vode. Pluća koja
nisu disala ili su ispunjena tečnošću
usled zapaljenja - imaju veću specifičnu težinu od vode. Po tome da li pluca stoje na
površini ili padaju na dno suda s vodom naj-
lakše se odreduje u sudskoj medicini da li je dete rodeno živo ili mrtvo.
Pluća su meke konzistencije i njihov ob-
lik predstavlja otisak duplje u kojoj se nalaze.
Svojim oblikom ona podsećaju na uzdužno pre-
polovljenu kupu, čije su polovine razmaknute
organima sredogruda (sl. 176-178). Na svakom
pludnom krilu razlikuju se baza, vrh i dve strane,
unutrasnja i spoljna. Ivice plucnog krila, prednja
(margo anterior) i donja (margo inferior), jesu
oštre, za razliku od zadnje ivice kojaje obla i sla-
bo izražena.
Baza, ili prečažna strana plucnog krila
(fades diaphragmatica), konkavna je i naleže na
svod prečage. Vrh pluća (apex pulmonis), deo
koji leži iznad 2. rebra, dopire nazad do gornjeg
otvora grudnog koša, a bočno i napred, usled
kosine 1. rebra, štrči za 3-5 cm. Spoljna, rebar-
na strana pluća (fades costalis) jeste konveksna
(sl. 176). Na njoj se nalaze plitki paralelni žle-
bovi, koje je utisnuo spoljni atmosferski pritisak
kroz medurebarne prostore, pošto u grudnoj
duplji vlada negativan pritisak. Unutrasnja stra-
na plucnog krila (fades medialis) naleže uz boč-
nu stranu kičmenog stuba i sredogruda. Njen zadnji deo (pars vertebralis) jeste
konveksan, a prednji (pars
mediastinalis) neravan, usled otisaka koje ostavljaju organi sredogruda: srce, krvni
sudovi i jednjak (sl.
177,178). Neposredno iza središnog dela unutrasnje strane nalazi se ulazni otvor, hilus
pluća (hiluspul-
monis), kroz koji prolaze dušnica, krvni sudovi i živci, tj. elementi plucnog korena (radix
pulmonis).
U plućnom korenu ispred glavne dušnice nalaze se plucni krvni sudovi, pludna
arterija (a. pulmonalis) i, ispod nje, dve
pludne vene (vv. pulmonales). Iza dušnice su njeni krvni sudovi, arterije (aa.
bronchioles) i vene (vv. bronchioles), kao i glavni deo
plucnog živčanog spleta (plexus pulmonalis). Plucni koren obavijen je pludnom
maramicom, koja se od njegove donje strane na-
stavlja do prečage frontalnom duplikaturom, pluc'nom vezom (lig. pulmonale) (sl.
177,178). Levi plucni koren okružuje odozgoi
pozadi luk aorte (arcus aortae), a desni plucni koren - završni luk v. azygos. Od otisaka
na medijastinalnom delu unutrašnje stra-
ne pluca najveći je srčani (impressio cardiaca). Pošto je srce potisnuto vise ulevo, otisak
na levom plucnom krilu je znatno vea
nego na desnom. On zahvata i prednju ivicu levog plucnog krila i na njoj prouzrokuje
srčani usek (incisura cardiaca). Na levom
plucnom krilu vide se još otisci aorte i a. subclaviae, a na desnom plucnom krilu otisci v.
cavae sup., v. azygos, truncus brachiocep-
halicus-а i jednjaka.
Plućno krilo je kosom pukotinom
(fissura obliqua) podeljeno u dva režnja,
gornji (lobus superior) i donji (lobus inferi-
or). Kosa pukotina je duboka i dopire do
hilusa pluća. Ona silazi koso nadole i na-
pred od visine rtnog nastavka 3. grudnog
pršljena do spoljnog kraja 6. rebarne hr-
skavice (sl. 176-178,181,182). Na desnom
plucnom krilu postoji još jedna duboka
pukotina, horizontalna (fissura horizonta-
lis), koja odgovara napred 4. medurebar-
nom prostora. Ona odvaja od gornjeg re-
žnja desnog plucnog krila srednji režanj
(lobus medius).
Međurežanjske pukotine služe kao prosto-
ri za klizanje između režnjeva i sprečavaju preko-
merna istezanja i oštecenja plucnog parenhima pri-
likom disanja. Prednji kraj leve međurežanjske pu-
kotine sa srčanim usekom prednje ivice ograničava
plucni jezičak (lingula pulmonis) (sl. 178). Ovaj deo
gornjeg režnja levog plucnog krila zavlači se izme-
du srčanog vrha i 5. rebra i može da ometa lekaru
osluškivanje srca, auskultaciju.
Fissura
horizontalis
Sulcus v. cavae
superioris
, Fissura obliqua
_A. pulmonalis dextra
, Bronchus
Vv. pulmonales dextrae
-Hilus pulmonis
- Nodi lymphatid
bronch opulmonales
»Sulcus v. azygos
Impressio esophagea
Impressio cordiaca
Lig. pulmonale
Sl. 177. Unutrasnja strana desnog plucnog krila
Sulcus aorticus
Bronchus
.ghx
Fissura obliqua r • >( /
/.'... i •
PM-'A. &
/: V t •' ,
li : c . ■
l,K /■ ■ Jgi
рШ
9ЛШ
y.. . \ £ v,'-
-A. pulmonalis
sinistra
--Hilus pulmonis
— Vv. pulmonales
_ _ f4 r
brcnch opulmon ales
.v: V i'W-
BAJ
Impressio cardiaca
J fu K_.. Incisura cardiaca
£ -- V д Д Lingula pulmonis
~~ ' 'Гј sinistri
JH
Impressio esophagea LiS- pulmonale
Sl. 178. Unutrasnja strana levog plucnog krila
Sastav i građa pluća
U sastav plucnog krila ulaze parenhim, vezivna stroma, krvni sudovi i živci.
U sastav pluc'nog krila ulaze parenhim, vezivna stroma, krvni sudovi i plucni režnjici
(lobulipul-
monis). Glavna dušnica, po ulasku u plućno krilo, silazi koso nadole i upolje, ka zadnjem
delu njegovog
donjeg režnja i obrazuje bronhijalno stablo, od koga se odvajaju grane za režnjeve
(bronchi lobares) i za
pluc'ne segmente (bronchi segmentates). Desna glavna dušnica, po ulasku u plućno
krilo, daje tri lobarna
bronha, gornji, srednji i donji (bronchus lobaris - superior, medius et inferior), a leva
glavna dušnica samo
dva, gornji i donji (bronchus lobaris - superior et inferior). Lobarni bronhi se dele u
segmentalne, kojih na
desnoj strani ima 10-11, a na levoj strani 8-9. Segmentalni bronhi, pošto se podele 4-5
puta dihotomno
završavaju se dušnicama plućnih režnjića, bronhiolama, čiji kalibar iznosi 1 mm.
Plucni režnjić, osnovna jedinica grade parenhima, ima oblik
mnogostrane piramide, veličine oko 1 cm3. Kroz njegov vrh, koji je
upravljen ka hilusu pluća, ulazi bronhiola (bronchiolus terminalis). Bron-
hiola se odmah račva i daje respiratorne bronhiole (bronchioli respirato-
rii), na kojima se pojavljuju prve alveole, poluloptasta proširenja njiho-
vih zidova (sl. 179). Respiratorna bronhiola sa svojim granama obrazuje
plucni acinus, koji je upola manji od režnjića. Ona se račva u alveolarne
kanaliće (ductuli alveolares), čiji se zidovi sastoje isključivo od alveola.
Svaki alveolarni kanal završava se slepo s dvema alveolarnim kesicama
(sacculi alveolares), čiji zidovi se takode sastoje isključivo od alveola.
Plucni režnjići se grupišu i obrazuju pludne segmente.
Plucni segment je jedinica jedino u pogledu bronhije. U vaskularnom pogledu
on je uvek povezan sa susednim segmentima, o čemu se mora voditi računa pri njego-
vom hirurškom uklanjanju. Pluc'ni segment, pored svoje glavne arterije, dobija ogranke
i
od sporedne, prekobrojne grane plucne arterije. Njegovi venski sudovi priključuju se
grani plucne vene, koja prolazi uvek na granici između dva plucna segmenta.
Desno pluc'no krilo ima 10-11 segmenata. Njegov gornji režanj ima tri segmen-
ta: apikalni (segmentum apicale), prednji (segmentum anterius) i zadnji
(segmentumposte-
rius). Srednji režanj ima dva segmenta, medijalni (segmentum mediate) i lateralni
(segmentum laterale). Donji režanj ima 6 segme-
nata, dva gornja - apikalni (segmentum apicale) i subapikalni (segmentum subapičale) i
četiri donja, bazalna - prednji (segmentum
basale anterius), zadnji (segmentum basale posterius), medijalni (segmentum basale
mediate) i lateralni (segmentum basale laterale).
Od ovih segmenata subapikalni je nestalan.
Levopluc'no krilo ima 8-10 segmenata. Njegov gornji lobus sastoji se iz 4 segmenta,
prednji (segmentum anterius), apiko-
posteriorni (segmentum apicoposterius) i dva jezičasta, gornji (segmentum lingulare
superius) i donji (segmentum lingulare inferius).
Donji režanj ima isti broj segmenata kao i donji režanj desnog plucnog krila. Od ovih
segmenata nestalni su subapikalni (seg-
mentum subapicale) i bazalni medijalni (segmentum basale mediate).
Zid bronhijalnog stabla i njegovih grana sastoji se od fibro-elastične opne, od
mišićnog sloja i od sluzokože. U fibro-
elastičnoj opni mreža elastičnih snopova upravljena je u pravcu uzdužne osovine
bronhijalnog stabla. U njoj se nalaze mnogo-
brojne male hrskavične pločice, čiji se središni deo sastoji od hijaline hrskavice, a
periferni deo od fibro-elastične. Hrskavične
pločice dopiru samo do završnih bronhiola. Mišićni sloj sastoji se od spiralnih,
medusobno ukrštenih snopova, čiji pravac postaje
sve strmiji, iduci ka pluc'nim režnjicima. Spiralan pravac mišic'nih snopova
onemogucava potpuno zatvaranje lumena bronhiole,
što bi dovelo do ugušenja. U zidovima alveolarnih bronhiola i kanala mišićni sloj se
koncentriše samo oko rubova ulaznih otvora
alveola, te se dobija utisak kao daje sluzokoža probila mišićni sloj i napravila
poluloptasto proširenje, alveolu.
Sluzokoža je pokrivena cilindričnim epitelom s trepljama, koji je kod bronhiola i
njenih grana jednoslojan, a u ostalim
delovima bronhijalnog stabla dvoslojan. Alveole su obložene bezjedarnim ljuspastim
c'elijama, izmedu kojih se nalaze pojedine
ćelije s jedrom i sitni otvori (pori alveolares). Bezjedarne celije brzo propadaju i bivaju
stalno obnavljane od strane epitelnih c'eli-
ja s jedrom. Epitelne celije s jedrom odlikuju se sposobnošću fagocitoze stranih tela
koja su prodrla u alveole. One se u torn slu-
čaju izdvajaju i sekundarno odlaze napolje preko bronhijalnog stabla, ili prodiru u limfne
kapilare i odlaze limfnim sudovima
kroz vezivnu stromu pluc'nog parenhima ka limfnim čvorovima, koji se nalaze u hilusu
pluc'a i oko račve dušnika. Sluzokoža
bronhijalnog stabla sadrži sitne seromukozne zlezde i peharaste c'elije koje luče sluz. U
pluc'nom režnjiću žlezde nedostaju, ali
same epitelne celije apokrino stvaraju seroznu tečnost, koja vlaži bronhiole. Vezivni sloj
sluzokože bogat je elastičnim snopovi-
ma, koji se medusobno ukrštaju. Elastični snopovi dopiru sve do alveola, oko kojih
obrazuju mrežaste korpice.
Vezivna stroma pluća. — Vezivna stroma omotava plućne režnjeve. Njeni sastavci
prodiru u dubi-
nu režnjeva i, istanjujudi se postepeno, obavijaju plucne segmente i režnjiće. Oni
prodiru i u režnjiće i
acinuse sve do alveolarnih pregrada. Vezivna stroma sastoji se od rastresitog vezivnog
tkiva, u kome se
nalazi veliki broj elastičnih vlakana, udruženih s glatkim mišićnim ćelijama. Mišićne
c'elije u ovom mišić-
no-elastičnom sistemu svojom kontrakcijom regulišu njegov tonus i napon elasticiteta.
Krvni sudovi. — Pluc'a dobijaju funkcionalne i nutritivne krvne sudove. Funkcionalni
krvni sudovi
plucnog krila su plucna arterija (a. pulmonalis) i dve plucne vene (vv. pulmonales).
__Bronchiolus
Bronchiolus
terminalis
Bronchiolus
respiratorius
, Ductulus
.. alveolaris
. Sacculi alveolares
- Alveoli
pulmonis
Sl. 179. Shema grade plucnog
režnjića .
Pluc'na arterija ulazi u hilus pluca ispred dušnice. Ona ukršta prednju stranu
bronhijalnog stabla i silazi najpre upolje,a
zatim iza njega. Mesto ukrštanja s bronhijalnim stablom nalazi se iznad njegovih
lobarnih grana, izuzev bronha za gornji režanj
desnog plucnog krila, koji je iznad arterije — "bronchus eparterialis". Od plucne arterije
odvajaju se lobarne i segmentate grane.
Broj seementalnih grana je veci nego broj plucnih segmenata. Zbog toga plucni
segment pored svoje glavne arterije dobija
ogranke i od sporedne segmentalne grane plucne arterije, koja prolazi izmedu dva
segmenta. Segmentalna arterija daje lobular-
ne grane. Lobularna arterija, po ulasku u plucni režnjić, prati bronhiolu i njene grane.
Njene grane za razliku od ostalih arteriola
čovečjeg tela, gubs svoj srednji, mišićno-elastični sloj, što je od značaja za održavanje
pritiska u malom krvotoku na stalnomni-
vou. One se završavaju jako bogatom kapilarnom mrežom oko plucnih alveola.
Kapilarna mreža je u indirektnom kontaktusva-
zduhom s obe svoje strane, pošto se nalazi u pregradama između alveola. Razmena
gasova ide "per difusionem" kroz epitel alve-
ola i endotel plucnih kapilara, između kojih se nalaze elastična i mrežasta vlakna.
Pojedine grane plucne arterije odlaze direktno
do povrsine pluda i njegovih režnjeva i ispod plucne maramice završavaju se kapilarima,
koji su grupisani u vidu zvezde.
Plucne vene polaze svojim ograncima iz plucnih kapilara. Ogranci plućnih vena
prolaze vezivnim pregradama između aci-
nusa, izmedu režnjića i između segmenata, primajuci pritoke iz susednih režnjića i
segmenata. Ove pritoke pluc'nih vena prilikom
hirurškog odstranjivanja plucnog segmenta moraju brižljivo da se podvežu.
Nutritivni krvni sudovi plucnog krila, dve arterije (aa. bronchioles) i dve vene (vv.
bronchioles), ishranjuju bronhijalno sta-
blo i vezivnu stromu. Za levo plućno krilo arterije polaze od završnog dela luka aorte, a
za desno krilo od 3. i 4. medurebarne ar-
terije. One ulaze u hilus pluca iza dušnice i prate njene grane sve do bronhiola, gde se
u sluzokoži završavaju kapilarnom mre-
žom i anastomozuju sa funkcionalnim krvnim sudovima. U ovoj kapilarnoj mreži kod
slabosti srca javlja se zastoj, sluzokoža na-
tekne i nastaje nadražajni ili zastojni bronhitis.
Zivci. — Kroz hilus pluća, i to uglavnom iza dušnice, ulaze grane n. vagusa koje
sadrže motorna i senzitivna parasimpa-
tička vlakna. Granama n. vagus-a priključuju se simpatičke grane, koje dolaze od
susednih gangliona grudnog simpatičkogstabla
(truncus sympathictus). Živci prate grane dušnice i arterije i oživčavaju njihovu glatku
muskulaturu i sluzokožne žlezde. Njimasu
pridodate ganglijske celije. Parasimpatička vlakna su bronhokonstriktori i vazodilatatori,
a simpatička vlakna deluju antagonistički.
Pleura
Plućna maramica sa svoja dva lista, visce-
ralnim i parijetalnim, ograničava potpuno zatvo-
reni virtuelni prostor (cavum pleurae). Njena dva
lista omogucuju plucnom krilu kliženje bez ika-
kvog trenja preko zidova duplje u kojoj je ouo
smešteno (si. 180). Visceralni list (pleura pulmo-
nalis) pokriva površinu pluca i zavlači se izmedu
režnjeva, pokrivajuci njihove dodirne strane (fa-
des interlobares). On se prebacuje kod plucnog
korena i nastavlja u parijetalni list, koji oblaže zi-
dove duplje, gde je smešteno plucno krilo. Pari-
jetalni list plucne maramice (pleura parietalis) do-
bija posebne nazive prema zidu duplje, uz koji
naleže: pleura mediastinalis, pleura costalis i pleura
diaphragmatica. Prebacujuci se s jednog zida na
drugi, on gradi špagove (recessus pleurales), od
kojih su najvažniji donji, prednji i gornji (si. 161,
180-182).
Donji, prečažno-rebarni špag (recessus costodiap-
hragmaticus) najvažniji je jer, kao komplementarni prostor
pleuralne duplje, dozvoljava širenje plucnih krila prilikom
inspiracije. On polazi napred od visine 6. rebarne hrskavice,
ide nazad i kod sisne linije ukršta 8. rebro, kod pazušne lini-
je 10. rebro, kod lopatične linije 11. rebro i zavrsava se kod
sredine 12. grudnog pršljena (si. 181,182). Donja ivica pluca, koja se nalazi iznad
prečažno-rebarnog špaga, ukršta sisnu liniju na
6. rebru, pazušnu liniju na 8. rebru, lopatičnu liniju na 9. rebru i zavrsava se u visini
rtnog nastavka 10. grudnog pršljena. Prili-
kom inspiracije ona se spušta zajedno rebro, ali nikada, ni pri najdubljoj inspiraciji, ne
može da ispuni prečažno-rebarni špag.
Donji špag ne dopire do pripoja prečage i u prostoru ispod njega nalazi se rastresito
vezivno i masno tkivo. On dostiže najniže
mesto kod lopatične linije. U istoj visini je i njegovo najvece rastojanje od donje ivice
pluca koje iznosi oko 10 cm.
Prednji špag, recessus costomediastinalis anterior, ispunjen je prednjom ivicom
pluc'nog krila, sem na levoj strani, u visini
srčanog useka, gde postoji mali komplementarni prostor. U odnosu prema prednjem
zidu grudne duplje, on silazi od grudno-
ključnog zgloba najpre koso nadole i unutra do visine 2. rebra, a zatim se spušta
vertikalno do visine 4. rebra, odakle skrec'e upo-
lje i nadole i zavrsava se na 6. rebarnoj hrskavici (si. 181). Levi prednji špag od visine 4.
rebra silazi vise upolje nego desni i zavr-
šava se na spoljnom kraju 6. rebarne hrskavice, ostavljajuc'i otkriven medijalni deo 5.
medurebarnog prostora. Prednji špagovi u
visini od 2-4. rebra sumeđusobno paralelni i postavljeni obično ulevo od srednje linije,
a, idući naviše i nadole, oni serazilazei
ograničavaju međusobno dva trougla, od kojih gornji odgovara grudnoj žlezdi (thymus),
a donji srčanoj kesi (pericardium). Zad-
nji špag (recessus costomediastinalis posterior) praktično ne postoji, jer je potpuno
ispunjen zadnjom, oblom ivicom pluc'nog krila.
SI. 180. Poprečni presek grudnog koša (shema)
1. Pleura pulmonalis - 2. Pleura parietalis - 3. Fascia
endothoracica - 4. N. phrenicus -
5. A. et v. pulmonalis - 6. Bronchus principalis sinister - 7. Ductus
thoracicus - 8. Aorta thoracica - 9. Esophagus et nn. vagi -
10. Srčana kesa (pericardium) -11. Bronchus principalis dexter -
12. V. azygos
Gornji špag kube plucne maramice (cupula pleurae)
ispunjen je potpuno pluc'nim vrhom. On je pričvršćen fibro-
znim snopovima (membrana .suprapleuralis) uz 1. rebro i za kič-
meni stub. Pored toga, na njemu se završava i tetivni jezičak
malog skalenskog mišića (m. scalenus minimus), koji je dosta
često potpuno zamenjen fibroznom vezom.
Plucna maramica je spojena čvrsto uz svoju podlogu.
Jedino njen rebarni deo (pleura cosialis) fiksiran je labavo en-
dotorakalnom fascijom i lako se odvaja (pneumoliza), što se
koristi prilikom davanja ekstrapleuralnog pneumotoraksa.
Kinetika pluca pri disanju
Prilikom disanja plućno krilo elastično
sledi pokrete grudnog koša, zahvaljujudi svojoj
retrakcionoj modi i vakuumu pleuralne duplje,
koja ima istu ulogu kao i sinovijalna šupljina zglo-
bova. Retrakciona mod, snaga skupljanja plucnog
krila, zavisi od stanja njegovog elastičnog sistema
i od njegove istegnutosti, kao i od površinskog na-
pona, koji postoji u plucnim alveolama, izmedu
njihovih zidova i vazduha.
Sl. 181. Projekcije pojedinih organa grudne i trbušne
duplje na prednjem zidu grudi i trbuha
1. Larynx - 2. Glandula thyroidea - 3. Trachea - 4. Diagram srca
5. Pluca - 6. Pleura - 7. Diaphragma - 8. Ren - 9. Ureter -
10. Duodenum -11. Pancreas - 12. Vesica fellea - 13. Hepar
Površinski napon je srazmeran prečniku krivine alveola. On
dovodi do prskanja alveola, ako se one ispupče vise od polulopte.
Elastični sistem plucnog krila, koji sačinjavaju elastični snopovi bron-
hijalnog stabla, krvnih sudova i vezivne strome, normalno je uvek is-
tegnut. U starosti, kada popusti napon elasticiteta, alveole se proširu-
ju i njihove pregrade nestaju, usled čega se i broj plucnih kapilara
smanjuje. Smanjenje broja kapilara povlači za sobom povišenje priti-
ska u rnalom krvotoku, što predstavlja opterecenje za desnu srčanu
komoru.
Duplja plucne maramice (cavum pleurae) potpuno je za-
tvoren pukotinasti otvor, u kome postoji negativan pritisak - usled
težnje pluća da se skupe i suprotne težnje grudnog koša- da se pro-
širi. Negativan pritisak iznosi -3 do -5 mm Hg i za vreme inspiracije
postaje duplo vedi, -7 do -9 mm Hg. Zahvaljujuci njemu, pluca su
snažno fiksirana uz zid grudnog koša i prate svaku njegovu ekskur-
ziju prilikom disanja. Ako prodre vazduh u pleuralnu duplju, bilo
spolja - kroz zid grudnog koša, ili iznutra - iz bronhijalnog stabla,
nastajepneumotoraks (pneumothorax). Pleuralna duplja seproširi i
pluca, pošto su elastična i istegnuta, skupe se uz pluc'ni koren, kola-
biraju i ne učeštvuju u disanju. Isto tako, plucno krilo se skupi i ne
učestvuje u disanju u slučajevima kada se preseče n.phrenicus i pa-
rališe odgovarajuća polovina prečage. Prečaga se visoko podigne i
prilikom disanja se ponaša kontradiktorno, podiže se prilikom in-
spiracije, usled povecanja negativnog pritiska u grudnoj duplji.
Kod pneumotoraksa. usled smanjenja negativnog pritiska
u pleuralnoj duplji, organi sredogruda se pomeraju prema zdravoj strani. Na slabim
mestima sredogruda, napred uz sternum, u
visini od 4. do 6. rebra i nazad izmedu aorte.jednjaka, pojavij uju se izvrati
medijastinalne plucne maramice, kile, upravljene ka
zdravoj strani grudne duplje.
Sl. 182. Projekcija pojedinih organa grudne i trbušne
duplje na zadnjoj strani trupa
1. Pharynx - 2. Esophagus - 3. Trachea - 4. Diaphragma -
5. Pulma. - 6. Pleura - 7. Hepar -
8. Colon ascendens - 9. Cecum - 10. Rectum -11. Colon
sigmoideum - 12. Colon descendens - 13. Ren - 14. Lien
13-
Pri začepljenju veće grane dušnice odgovarajući deo plućnog krila postaje
bezvazdušan, atekktatičan. U torn slučaju,
prilikom disanja, negativan pritisak oscilira znatno jače na bolesnoj nego na zdravoj
strani, usled čega nastaje "lepršanje medija-
stinuma", koje veoma nepovoljno utiče na krvotok u srčanim pretkomorama.
Prilikom disanja plucni delovi vrše pokrete odredenog smera i odredene amplitude.
Prednji i do-
nji delovi pluca klize napred i nadole, da bi napravili mesta za širenje zadnjih delova,
koji se nalaze uz
kičmeni stub. Najvecu amplitudu pokreta, oko 3 cm, vrše donji delovi pluca. Unutrašnja
strana plucnog
krila prilikom inspiracije klizi takode nadole i napred, ali u manjoj meri nego što to čini
spoljna strana.
Bronhijalne grane i bronhiole se prilikom inspiracije šire lepezasto i izdužuju. Pored
toga, one se, zahva-
ljujuc'i rasporedu svojih elastičnih vlakana, istovremeno proširuju i olakšavaju ulazak
vazduha. Prilikom
ekspiracije bronhiole se sužavaju i izlazak vazduha je usporen, što povoljno utiče na
razmenu gasova u
plucnom režnjiću. Odmicanje grana bronhijalnog stabla prilikom inspiracije daje prostor
za širenje re-
žnjića, koji se nalaze između njih. O mehanici širenja grudnog kosa prilikom disanja,
kao i o mišicima ko-
ji to omogucuju, bilo je reči u ranijim poglavljima.
Prilikom disanja vazduh ulazi i meša se s rezidualnim vazduhom, koji iznosi oko 500
ccm i zaostaje
uvek u plucima i nakon maksimalne ekspiracije. Nakon maksimalne ekspiracije, pri
maksimalnoj inspiraciji
uneta kolidina vazduha, vitalni kapacitet, varira od 3.500 do 6.000 ccm. U običnim
prilikama čovek udahne
samo deseti deo svog vitalnog kapaciteta, oko 500 ccm. U brdskim, planinskim
krajevima, gde je vazduh si-
romašniji kiseonikom, vitalni kapacitet je veci, grudni koš je širi, režnjići i alveole pluc'a
su krupniji.
GRUDNA DUPLJA (CAVUM THORACIS)
Grudna duplja nastavlja organski prostor vrata od visine gornjeg otvora grudnog
koša. Sa svoje
donje strane ona je zatvorena prečagom i odvojena od trbušne duplje. O. njenim
mišićno-koštanim zido-
vima, o kosturu grudnog koša i o odlikama njegovog oblika u vezi uzrasta, spola i
nacina disanja, biloje
reči vec ranije. Visina grudne duplje na središnoj liniji iznosi napred 15-18 cm, a nazad
duplo vise, 30-32
cm. Njen srednji deo je sužen usled ispupčenosti kičmenog stuba. On se izdvaja u
posebni deo grudne
duplje, u sredogrude (mediastinum), u kome se nalaze važni organi (si. 180). U bočnim,
proširenim delovi-
ma grudne duplje smeštena su plucna krila sa svojim seroznim opnama, plucnim
maramicama. Granice
organa grudne duplje i njihove projekcije na površini grudnog koša odreduju se pomocu
rebara i pomoc'u
orijentacionih uspravnih linija, koje su spomenute u opštem delu anatomije.
Mediastinum. - Sredogruđe ograničavaju: spreda - grudna kost, pozadi - kičmeni
stub, a bočno -
unutrašnje strane levog i desnog plucnog krila, odnosno medijastinalni delovi plucnih
maramica (si. 180).
On je podeljen dušnikom i njegovim granama u dva dela, prednji i zadnji.
Prednji medijastinum (cavum mediastinale anterius) sadrži u svom donjem delu srce
i srčanu kesu (pericardium). U njego-
vom gornjem delu ispred dušnika, nalaze se gornja šuplja vena, luk aorte i početni
delovi njegovih grana (truncus brachiocephali-
cs, a. carotis communis sinistra i a. subclavia sinistra). Ispred ovih krvnih sudova nalazi
se grudna žlezda (thymus), odnosno njeni
zaostaci. Pored toga, kroz prednji medijastinum silaze ka prečazi levi i desni prečažni
živac (n. phrenicus). Medijastinum je u visi-
ni od 2. do 4. rebra, iza sternuma jako sužen, jer se dodiruju prednji špagovi leve i
desne pleuralne duplje. Na ovom slabom me-
stu stvaraju se pleuralne kile u slučajevima kada su nejednaki pritisci u levoj i desnoj
pleuralnoj duplji.
Zadnji medijastinum (cavum mediastinale posterius) sadrži jednjak i iza njega velike
sudove, aortu (aorta thoracica), vene
azigos (v. azygos, v. hemiazygos i v. hemiazygos accessoria) i grudni limfni kanal
(ductus thoracicus). Pored toga, u zadnjem medija-
stinumu nalaze sei veliki živci, levi i desni vagus, koji prate jednjak, i grudni deo
simpatičkog stabla s njegovim velikim granama
(n. splanchnicus - major et minor). U donjem delu zadnjeg medijastinuma, između
jednjaka i aorte, dodiruju selevai desna pluc-
na maramica i predstavljaju slabo mesto.
III.
MOKRAĆNO-SPOLNI PRIBOR
(APPARATUS UROGENITALIS)
Mokracni i spolni organi ubrajaju se u zajednički pribor zbog toga što koriste delom
iste izvodne
kanale i što su za vrane embrionalnog razvitka u tesnoj uzajamnoj vezi.
1. MOKRACNI ORGANI (ORGANA UROPOETICA)
Mokrac'ni kanali odstranjuju iz čovečjeg tela - iz krvotoka, zaostatke metabolizma u
vidu vodenih
rastvora koji skupa sačinjavaju mokracu (urina). Mokracni organi su parni i neparni. U
parne organe
spadaju bubreg i njegovi izvodni kanali, bubrefne čašice, bubretna karlica i
mokracovocl. Neparni organi su
mokraćna bešika, rezervoar mokraće, i njen izvodni kanal. mokrac'na cev (sl. 183, 187).
Bubreg i njegovi izvodni kanali su mezodermalnog porekla. Oni postaju od suženih
delova prasegmenata. od prasegment-
nih drski. Kod čoveka kanalići prabubrega razvijaju se od prasegmentnih drški. idud od
fi. vratnog do 2. grudnog prasegmenta. Od
svake drške javljaju se dva pupoljka, medijalni i dorzalni. Medijalni pupoljak se proširuje
na svome kraju, obuhvata arterijskoklup-
če kapilara, koje mu dolazi iz aorte i obrazuje bubrežni kanalić prabubrega. Dorzalni
pupoljak savija kaudalno, spaja se s pupolj-
kom naredne prasegmentne drške i na taj način postepeno nastaje izvodni kanal
prabubrega, koji se svojim kaudalnim krajem otva-
ra u sinus urogenitalis. Kanalid prabubrega ubrzo nestaju, a njegov izvodni kanal ostaje
i njemu se priključuju kanalid sekundamog
bubrega,mesonephros-a. Bubrežni kanaliđ mesonephros-a nastaju od narednih
segmenata. sve do 4. lumbalnog i ubrzo takođe nesta-
ju. Pri tome, idud kaudalno, od jedne prasegmentne drške postaje sve ved broj
bubrežnih kanalića, javlja se njihovo umnožavanje
usled povecane potrebe za sekretornom površinom. Izvodni kanal mesonephros-a
(ductus mesonepliricus - Wolff) kod žene iščezava
skoro potpuno, a kod muškaraca obrazuje izvodne kanale semenika - pasemenik i
semevod. Od njegovog kauaalnog dela razvijaju
se: pupoljak za mokracovod definitivnog bubrega, bešični trougao i početni deo
mokradne cevi.
DeSnitivni bubreg (metanephros) razvija se od 2. do 5. sakralne prasegmentne
drške, koje se spajaju i obrazuju kompaktnu
masu, nefrogeno tkivo. Od središnog dela nefrogenog tkiva, koje je epiteloidne grade,
nastaje ogroman broj bubrežnih kanalića, ne-
frona. a od njegovog perifernog, mezenhimnog dela razvijaju se omotači bubrega,
fibrozna i lojna čahura. Izvodni kanal definitiv-
nog bubrega nastaje od pupoljka kaudalnog dela ductus inesonephricus-а. Pupoljak
raste naviše i proširuje se na svome kraju pri ula-
zu u nefrogeno tkivo. Njegov prošireni
kraj dace definitivnu bubrežnu karlicu.
Od njega se javlja veliki broj sekundarnih
pupoljaka, koji prodiru u nefrogeno tkivo
i obrazuju papilarne kanale i sabirne cev-
dce, odnosno sržnu supstanciju bubrega.
Pupoljd se spajaju s bubrežnim kanalići-
ma. Ukoliko ne dode do njihovog spaja-
rija, bubrežni kanalid se proširuju i pre-
tvaraju u ciste ispunjene mokracom (uro-
đeni cistični bubreg).
U najčešce nepravilnosti razvo-
ja spadaju slučajevi gde su donji polovi
bubrega spojtni, poikovičasti bubreg\ za-
tim slučajevi kod kojih se bubrezi nisu
podigli na svoje normalno mesto, iz kar-
lice u slabinski predeo, i najzad, slučaje-
vi kod kojih, je ureter udvojen, poštoje
nastupilo prerano račvanje njegovog pu-
poljka, pre ulaska u nefrogeno tkivo.
Bubreg (Ren)
Bubreg je parenhimato-
zni organ u kome se stvara mo-
kraća. On je u obliku zrna pasu-
lja i smešten je zajedno sa svojim
omotačima u loži, koja se nalazi
u retroperitonealnom delu trbu-
šne duplje, bočno od poslednjeg
grudnog i prva dva slabinska pr-
šljena (sl. 183, 184). Na sredi-
šnom delu njegove unutrasnje,
konkavne ivice nalazi se ovalni
otvor, hilus bubrega (hilus rena-
lis). Kroz hilus se ulazi u bubre-
žnu duplju (sinus renalis), u kojoj
se nalaze bubrežna karlica, bu-
brežne čašice i bubrežni krvni su-
, • -Г, 1 _ ' 1 ОП ПЛЛ rr J • LSUSIllK — .£. l-UK UUI IC — J. UCVU UU^fULU I
1/lt/IIL/JttJ U! t/ll (£/U4f J ЛП1Ј1С1 / --------------------------------------------------------r.
w ------------------------------------------------------------------------------
dovi. Bubreg ie tezak 12U-21HJ g. .., .. ,, • , 7
° 3 ^ aorta - 2. Jednjak - 6. Grudni limfni kanal (ductus thoracicus) -
7. Precaga -
8. Slezina - 9. Leva nadbubreina žlezda - 10. Levi bubreg -11. Trbušna aorta -
12. Mokraćovod (ureter) - IS. Donja šuplja vena - 14. Cmarno crevo (rectum) -
15. Semevod (ductus deferens) - 16. Desni bubreg (prednja polovina odsečena) -
17. Bubrežna karlica (pelvis renalis) - 18. Bubrežna ćasica - 19. Desna nadbubreina
ilezda - 20. Vena azygos - 21. Desna dušnica (bronchus principalis dexter) -
22. Gornja šuplja vena
Njegove dimenzije su: za dužinu
12 cm, za širinu 6 cm i za debljinu
3-4 cm. Dimenzije njegove du-
plje su upola manje.
Calices renales minores
(medulla rertis)
Cortex rettis
Bubreg je oba\\)e.x\ fibroznom i lojnom čahurom. Fibrozna čahura (capsula fibrosa)
naleže intimno na površinu bubrega,s
kojim je spojena tankim slojem rastresitog vezivnog tkiva. Ona se sastoji od guste
mreže kolagenih snopova i, zahvaljujud svo-
me sklopu, ima izvesnu elastičnost i dozvoljava neznatnopovećanje bubrega. Od nje se
odvajaju nastavci, koji ulaze u lojnuca-
huru i izdeljuju je u režnjiće. Lojna čahura bubrega (capsula adiposa) razvija se tek
posle 8. godine života. Onaje tanja ispred ne-
go iza bubrega. U njoj se nalaze dva tanka fascijalna lista, prednji i zadnji, koji obrazuju
treći, fascijalni omotač bubrega.
Fascijalni omotač bubrega je, u stvari, deo poprečne trbušne fascije (fascia
transversal is), koja se kod spoljne ivice bu-
brega cepa u dva lista, prednji i zadnji. Ova dva lista obavijaju i nadbubrežnu žlezdu i
ne spajaju se jedino ispod bubrega, jer se
zadnji list priključuje fasciji m. quadratus lumborum-а. Zbog toga oni ne sprečavaju
spuštanje bubrega, koje se javlja pri inspirariji
i pri ustajanju, i normalno iznosi 2-3 cm. Veće spuštanje," lu'tjuci bubreg", javlja se u
slučaju kada je lojna čahuraslaborazvije-
na. Pri spuštanju bubreg povlači za sobom svoje krvne sudove i isteže ih. On vrši
istovremeno i pokret okretanja oko svoje sagi-
talne osovine, njegov donji pol, koji je udaljen od srednje linije oko 6 cm, duplo vise
nego gornji pol, okrec'e se prema unutra. Pri
tome, mokracovod se savija i dolazi u nepovoljniji odnos prema bubrežnoj karlici, usled
čega je oticanje mokraće otežano. Spu-
štanje bubrega ne prati nadbubrežna žlezda, jer je od njega odvojena tankom
poprečnom fascijalnom pregradom.
Bubrezi leže u visini 12. grudnog i prva dva slabinska pršljena. Desni bubreg je niži
od levog i dopire do sredine 3. sla-
binskog pršljena, jer je potisnut desnim režnjem jetre. Svojim hilusima bubrezi
odgovaraju poprečnom nastavku 2. slabinskog
pršljena, na koji mogu da se nataknu prilikom pada na bok. Zadnja strana bubrega
naleže na slabinski deo prečage i na četvrta-
sti slabinski mišić. Svojom gornjom trecinom on se nalazi ispred 12. rebra i stupa u
blizak odnos s donjim prečažno-rebarnim
špagom plucne maramice, o čemu se mora voditi računa prilikom operacije bubrega, da
ne bi došlo do otvaranja pleuralne du-
plje, do pneumotoraksa. Prednja strana bubrega je konveksnija nego zadnja. Onaje
upravljena napred i upolje. Prednju stranu
desnog bubrega pokrivaju skoro potpuno desni režanj jetre, desni ugao kolona i, pored
samog hilusu, descendentni deo duode-
numa. Levi bubreg pokrivaju spreda: želudac, slezina, levi ugao kolona i rep pankreasa.
Želudac je odvojen od prednje strane le-
vog bubrega i od repa pankreasa peritonealnim špagom, opornjačkom kesom (bursa
omentalis).
Sastav bubrega. - Na uzdužnom preseku bubrega
uočavaju se dve supstancije, središna i periferna, koje se
Pyramis renalis razlikuju po boji i po gradi (sl. 184). Sredisna supstancija ili
srž bubrega (medulla renis) obrazuje 8-12 bubrežnih pirami-
da (pyramides renales-Malpighii), koje su rasporedene u tri
frontalna sloja, prednji, srednji i zadnji. Od baza Malpighi-
evih piramida, koje su okrenute k površini bubrega, pruža-
ju se upolje papilarni nastavci, čiji broj za svaku piramidu
iznosi oko 200-300. Vrhovi Malpighi-ewih piramida strče u
bubrežnu duplju, graded papilarna uzvišenja (papillae rena-
les), koja su obuhvacena bazama bubrežnih čašica. Perifer-
na supstancija, bubrežna kora (cortex renis), uvlači se izme-
du Malpighi-evih piramida i obrazuje Bertini-eve stubove
bubrega (collumnae renaies - Bertini). Njeni delovi izmedu
papilarnih nastavaka skupa sačinjavaju bubrežni labirint.
Malpighi-eve piramide s okolnim delom bubrežne kore predsta-
vljaju bubrežne režnjeve (lobi renales), koji kod čoveka nisu, kao kod
drugih kičmenjaka, izdvojeni i obavijeni vezivnim tkivom. Od baze re-
žnja nastavljaju se 200-300 režnjića, kroz čiji središni, uvijeni deo (pars
convoluta) prolazi a. interlobularis, završna grana bubrežne arterije. Sre-
dišnji deo je okružen papilarnim nastavcima piramida (pars radiata), koji
su se ranije označavali kao Ferrein-ove piramide.
Građa bubrega. - Bubreg je složena tubulozna žle-
zda, čiju anatomsku i funkdonalnu jedinicu predstavlja ne-
fron (nephron). Nefron, čiji ukupan broj, u oba bubrega, iz-
nosi 2-3 miliona, u stvari je žlezdana cevčica, koja je na
svom početnom kraju proširena i gradi bubrežno telašce (corpusculum renalis-
Malpighii). Bubrežno tela-
šce sastoji se od klupčeta (glomerulus) arterijskih kapilara, koji se uvlad u dvolisnu
epitelnu čahuru (cap-
sula glomeruli - Browmani). Kapilari glomerulusa, koji se medusobno uopšte ne
anastomozuju, umetnuti
su između dva arterijska suda: dovodnog (vas afferens) i odvodnog (vas efferens).
Dvolisna epitelna čahura
nastavlja se s ostalim delom nefrona, s bubrežnim kanalicem (tubulus renalis). Na
bubrežnom kanaliću
razlikuju se dva vijugava dela, početni i završni (portio contorta I et II), između kojih je
umetnuta Henle-
ova petlja razlidte dužine, u zavisnosti od arhitektonike bubrega.
Bowman-ova. čahura sastoji se od ljuspastog epitela. Epitelne celije njenog
unutrašnjeg lista naležu na endotel kapilara
glomerula (epiciti) i uvlače se u međukapilarna okca (endociti). Endotel kapilara sastoji
se od epiteloidnih glatkih mišićnih ćelija,
koje, u određenim uslovima, svojom kontrakcijom zatvaraju glomerul i isključuju ga iz
krvotoka. Kroz unutrasnji list Bowman-
ove čahure filtrira se iz kapilara glomerulusa prvobitna mokraća, koja je jako bogata
vodom i predstavlja, u stvari, vodene ras-
tvore sastojaka krvnog seruma. Njena ukupna dnevna količina iznosi oko 100 litara. Ona
se pri prolazu kroz bubrežni kanalić
prerađuje u definitivnu mokraću, količine oko 1,5 litra. U prvom vijugavom delu
bubrežnog kanalića i u početnom delu Henle-
Sinus
renalis ~
A. renalis
Pelvis
renalis
Columna renalis
Papilla renalis
Sl. 184. Desni bubreg (ren dexter),
zadnji deo uklonjen
ove petlje, koji su obloženi kockastim epitelom i predstavljaju glavni deo bubrežnog
kanalića (pars principalis), vrši se resorpcija
suvišne tečnosti i sekrecija odredenih sastojaka mokrace. Najveci deo Henle-ovc petlje,
koja predstavlja samo sprovodni, umet-
nuti deo bubrežnog kanalica, obložen je niskim, plocaslim epitelom. Završni, zadebljani
deo Henle-ove petlje i završni vjjugavi
deo bubrežnog kanalica obloženi su kubičnim epitelom i predstavljaju preterminalni deo
nefrona, koji vrši resorpciju suvišne
tečnosti iz mokrac'e.
Nekoliko bubrežnih kanalica spajaju se preko sabirnih cevčica (tubuli colligentes) i
nastavljaju pa-
pilarnim kanalom (ductuspapillaris). Sabime cevčice, papilarni kanali i delovi Henle-ovih
petlji ulaze u sastav
bubreme srži, a ostali delovi nefrona u sastav kore. Papilarni kanal otvara se na jednom
od otvora rešeta-
stog polja (area cribrosa), koje se nalazi na vrhu Malpiglii-eve piramide.
Bubrežni sudovi. - Bubrežni sudovi su uglavnom funkcionalni i zbog toga jako veliki u
odnosu na organ. Bubrežna arte-
rija (a. renalis), po odvajanju od trbušne aorte u visini 2. slabinskog pršljena, pruža se
horizontalno upolje ka hilusu bubrega,
kroz koji ulazi ispred bubrežne karlice, izuzev jedne njene manje grane, koja ide
retropijelično. U bubrežnoj duplji ona se deli
na interlobarne grane (aa. interlobar s), koje su terminalne-bezmedusobnih
anastomoza{sl. 185). Interlobarne grane se pruža-
ju duž Malpighi-evih piramida, sve do njihovih baza, gde savijaju i nastavljaju se kao
lučne arterije (aa. arcuatae), od kojih se
odvajaju interlobularne arterije (aa. interlobulares). Od interlobularne arterije odvaja se
dovodni sud bubrežnog glomerulusa
(vas afferens), koji se preko kapilarne "čudesne mreže" (rete mirabile) nastavlja s
odvodnim sudom (vas efferens). Odvodni sud se
završava kapilarima olco bubrežnog kanalica. On sadrži jako koncentrovanu krv i zbog
toga je resorpcija tečnosti iz prvobitne
mokrac'e preko epitela bubrežnog kanalica olakšana. Od interlobularne arterije odvajaju
se nutritivne grane, od kojih jedne idu
ka bubrežnoj čahuri (rr. capsulares), a druge, arteriolae rectae, silaze ka vrhu Malpighi-
eve piramide.
Bubrežna vena (v. renalis) prolazi zvezdolikim ograncima (venulae stellatae) iz
površnog sloja kore bubrega, iz kapilar-
ne mreže bubrežnog kanalica i od kapilara pravih arteriola (venulae rectae). Njeni
ogranci obrazuju najpre interlobularne vene
(w. interlobulares), koje se nastavljaju s lučnim i interlobarnim venama.
Bubrežna karlica (pelvis renalis)
Vrhovi Malpighi-evih piramida, bubrežne papile, štrče na zidu bubrežne duplje i ulaze
u bubrežne
čašice (calices renales), koje su u obliku levkova (si. 184,187). Otvori bubrežnih čašica
srasli su uz baze
bubrežnih papila, a njihovi vrhovi se sjedinjuju i obrazuju ampularno proširenje,
bubrežnu karlicu. Bubre-
žna karlica izlazi iz bubrežne duplje svojim užim krajem, savija nadole i bez jasne
granice nastavlja se
mokracovodom (ureter).
Dosta često bubrežne čašice se prethodno sjedinjuju medusobno, obrazuju velike
čašice (calices renales majores) i bu-
brežna karlica, umesto ampularnog, je dendritičnog, račvastog tipa.
Bubrežna karlica je spljoštena i njenu prednju stranu pokrivaju krvni sudovi bubrega.
Njena zadnja strana je slobodna,
"hirurška", izuzev jedne manje grane bubrežne arterije i vene, koje se nalaze iza
intrasinusnog dela bubrežne karlice. Projekcija bu-
brežne karlice na prednjem trbušnom zidu odgovara Bazy-tvoj topograf-
skoj tački, koja se nalazi na oko 6 cm upolje od pupka.
Sluzokoža bubrežnih čašica i bubrežne karlice pokrivena je više-
slojnim pločastim epitelom prelaznog tipa, koji se kod osnova bubrežnih
papila nastavlja s jednoslojnim kockastim epitelom. U vezivnom sloju slu-
zokože nalaze se retke sluzne žlezde i mrežast sloj glatkih mišicnih celija,
koje su okružene elastičnim vlaknima. Mišićno-elastični sloj sluzokože
oko baza bubrežnih papila obrazuje prstenove, koji fiksiraju ulazni otvor
bubrežne čašice.
Venula stellata
~~~ Capsula
renis
A. et V.
interlobularis
Medulla
' renis
Pyramis
renalis
A. et V.
iitterlobaris
—Sinus renalis
SI. 185. Kn'ni sudovi bubrega 1. Prelaz vas ajfe-
rens-a u kapilare kore (Prema Spanner-u)
Mokracovod (ureter)
Mokracovod je sluzokožno-mišicni kanal, dužine oko
30 cm, koji sprovodi mokradu od bubrežne karlice do mo-
kraćne bešike (si 183,187). On silazi kroz retroperitonealni
prostor trbušne duplje, prednjom stranom velikog slabinskog
mišića (m. psoas major) i preko granične linije ulazi u malu
karlicu, gde ide najpre njenim bočnim zidom, a zatim savija
medijalno i napred i zavrsava se na dnu mokracne bešike.
Njegov kalibar je najmanji pri prolazu kroz zid mokrac'ne be-
šike. Na ovom mestu se najduže zadržava bubrežni kamenčic
pri svome izlasku. Pored ovog suženja mokracovod ima još
dva, kod svog početka i u visini granične linije.
Na granici između trbušnog i karličnog dela svoga puta ureter
gradi krivinu "flexura marginalis", konkavnu prema nazad i ukršta na de-
snoj strani početni deo spoljne bedrene arterije (a. iliaca externa), a nale-
voj strani završni deo zajedničke bedrene arterije (a. iliaca communis). U
visini ove krivine mokracovod je najbliži prednjem trbušnom zidu i naj-
pristupačniji palpaciji pri pregledu. Njeno mestc projekcije na prednjem'trbušnom zidu
odgovara Halle-ovoj topografskoj tački, 1
koja se nalazi na bispinalnoj liniji, na spoju njene spoljne i srednje trećine.
Trbušni deo mokraćovoda (pars abdominalis) ukrstaju spreda unutraSnji spermatični
sudovi, a pozadi n. genitofemoralis,
koji silazi upolje i nadole ka spolnim organima. Preko ovogživca prenose se bolovi ka
spoljnim spornim organima, u slučajevi- '
ma kada bubrežni kamenčić silazi kroz ureter.
Karlični deo mokraćovoda, skrećući medijalno i napred, ukršta kod muškarca zadnju
stranu semevoda, a kod žene,on
prolazi najpre kroz donju ivicu široke materične veze (lig. larwn uteri), a zatim odmah
iznad bočnog svoda vagine. U širokoj ma-
teričnoj vezi on je u bliskom odnosu s materičnom arterijom [a. uterina), koja ukršta
njegovu predniu stranu na oko 2 cm upolje
od materičnog suženjai ide zatim naviše uzbočnu ivicu mate rice. O ovom bliskom
odnosu morase voditi računapri hirunkom
odstranjenju materice, da bi se izbegla povreda uretera.
Građa. - Ureter je svojim vezivnim omotaćem fiksiran uz peritoneum zadnjeg
trbušnog zida. Njegova sluzokoža je po-
krivena pločastoslojevitim epitelom prelaznog tipa. Ona gradi uzdužne naborc, koji
omogucuju potpuno zatvaranje lumena ure-
tera u vremenu, kada kroz njega ne prolazi mokraća. Mišićni omotač sastoji se od
glatkih mišićnih vlakana, koja su grupisana i
obrazuju spiralne snopove trodimenzionalnog pravca. Njegovi peris taltički pokreti
ubacuju mokraću u bešiku ritmički i u inter-
valima.
Peristaltički pokreti uretera prestaju kada je mokraćna bešika prepuna. Oni su
pojačani i praćeni bolovima u slučajevi-
ma kada kroz ureter silazi bubrežni kamenčić. Ako je kamenčić sišao u karlični deo,
Lrbu'šni deo uretera gradi vijugave pokrete.
Za vreme trudnoće izvodni kanali bubrega se proširuju uglavnom usled kolateralne
hiperemije, koja je izazvana humoralnim
putem, hormonima.
Mokrac'na besika (Vesica urinaria)
Mokraćna besika je sluzokožno-mišićni rezervoar, kapaciteta oko 350 cm3, u kome
se skuplja mo-
kraća u vremenu između dva pražnjenja. Ona se nalazi u prednjem delu karlične duplje,
odmah iza pre-
ponske simfize. čiju gornju ivicu prelazi samo u slučaju kada je puna. Puna mokrac'na
bešika ima kru-
škast oblik, sa vrhom upravljenim naviše, ka pupku (sl. 136-189,192,193). Njen vrh
(apex vesicae urinari-
ae) nastavlja se sa središnom pupčanom vezom (iig. umbilicale medianum), kojaje
zaostatak urachus-z, in-
traembrionalnog dela alantois-а. (sl. 186). Baza mokraćne bešike upravljena je nadole i
nazad i kod mu-
škaraca odvojena je od poda karlične duplje prostatom, semenim kesicama i završnim
delovima semevo-
da (sl. 186). Kod žene je pričvršćena vezivnim tkivom uz prednji zid vagine i uz prednju
stranu vrata ma-
terice (sl. 193).
Kod trudnoće mokraćna bešika se odvaja od prednje strane vrata materice i
postavlja napred. Za vreme samog poro-
đaja ona ide lateralno od središne linije, najčešće udesno (Goerttler).
Umbilicus
Peritoneum parietale ,
Plica umbilical is lateralis ч '' 1
V.N.'-'r-'S' ' '
Plica umbilicalis metliunu N f
54'" '■•»m,
Fossa supravesicalis - ^V
\
Fossa inguinalis,
lateralis
Fossa inguinalis
medialis
Plica''
umbilicalis
medialis
Plica vesicalis-''
transversa
Fossa'
ischiorectaiis
M. levator ani''
Vagina m. recti
abdominis (linea arcuata)
у Lig. umbilicale laterale
.4. et V. epigastrica inferior
_ Lig. interfoveolare
Lig. umbilicale
medianum
^—Anulus inguinalis
profundus
\4. et V. iliaca externa
' Ureter
-Ductus deferens
- Vesicula seminaiis
J^pj obturatorius internus
\ obturatorius externus
Vesica urinaria
Prostata
Sl. 186. Mokrac'na besika (vesica urinaria), prednji zid karlice
i trbuha posmatrani straga (Prema Sinehukev-u)
Prednji zid mokrac'ne bešike odvojen je od zadnje strane preponske simfize Ret:ius-
ov]m prostorom (spatium retropubicum
-Retzii), u kome se nalazi rastresito vezivno tkivo listolikog sklopa (si. 189,193).
Zahvaljujuci rastresitom tkivu ovog prostora, mo-
kraćnabešika klizi navišepri svom punjenju, izlazi iznad preponske simfize i.podvladedi
se ispred peritoneuma, dolazi u pogodan
položaj za ekstraperitonealni pristup kroz središni, suprapubični rez na prednjem
trbušnom zidu (secrio aha). Zadnji zid mokrac'ne
bešike pokriven je peritoneumom, koji se kod muškaraca spušta sve do ušća uretera i
dna semenih kesica, a zatim prebacuje na
prednju stranu rektuma, graded peritonealni špag, excavatio rectovesicalis (si.
188,189). Kod žene izmedu bešike i rektuma nalazi se
materica, koja odiže peritoneum naviše i stvara dva špaga, prednji- excavatio
vesicouterina i zadnji - excavatio rectouterina (si. 192,
193). Kod prazne bešike na njenom zadnjem zidu stvara se poprecni, rezervni
peritonealni nabor (plica transversa).
Grada. -Sluzokoža prazne mokracne bešike je naboranasem na dnu, gde postoji
glatkotrouglasto polje, bešični trou-
gao [trigonum vesicae - Lieulaudi) (si. 190). Bešični trougao se napred nastavlja
resicom (uvula vesicae), koja dopire do unutra-
šnjeg otvora mokracne cevi (ostium urethrae internumJ. Ispod resice kod muškaraca se
nalazi srednji režanj prostate, koji podiže
resicu sve vise prilikom svoje hipertrofije. Na zadnjim uglovima bešičnog trougla nalaze
se otvori uretera. Otvore uretera spaja
poprečni sluzokožno-mišićni nabor (plica interureterica), iza koje se nalazi jama, najniži
deo mokracne bešike, gde se kod staraca
zadržava uvek izvesna količina mokrace pri pražnjenju. Sluzokoža je pokrivena
pločastoslojevitim epitelom prelaznog tipa. Nje-
ni nabori, koji pri pražnjenju bešike postaju sve vec'i, omogucavaju potpuno istiskivanje
mokrace.
Mišićni omotač (tunica muscularis) dobro je razvijen i sastoji se od glatkih mišićnih
celija koje se grupišu i obrazuju spi-
ralne snopove trodimenzionalnog pravca. Svojom kontrakcijom on prazni mokracnu
bešiku i zbog toga dobija od strane kliniča-
ra naziv m. detrusor urinae. Najdonji spiralni snopovi okružuju otvor mokracne cevi i
obrazuju sfinkter bešike (in. sphincter vesi-
cae), koji se nastavlja nadole i okružuje početni deo mokracne cevi. Sem ovog glatkog
sfinktera mokraćna cev, pri prolazu kroz
urogenitalnu prečagu, dobija i poprečnoprugasti, m. sphincter urethrae čija je
kontrakcija pod uticajem volje čoveka. Ovaj sfink-
ter kod žene prilikom dugotrajnog porođaja može da bude oštećen, u kom slučaju se
javlja nemogućnost zadržavanja mokrace
(incontinentia urinae).
Mišićni omotač mokracne bešike oživčavaju simpatička i parasimpatička vlakna, koja
dolaze iz karličnog autonomnog
Živčanog spleta. Parasimpatička vlakna izazivaju kontrakciju m. detrusora, otpuštanje
sfinktera bešike (m. sphincter vesicae), a
simpatička vlakna deluju suprotno. Otpuštanje sfinktera bešike i otvaranje unutrašnjeg
otvora mokracne cevi pomažu i mišicna
vlakna, od kojih jedna idu napred do preponske kosti (m. pubovesicalis), a druga nazad
kroz bešični trougao (m. retractor uvulae).
Mokraćna cev (urethra)
Mokracna cev je izvodni mišićno-sluzokožni kanal bešike. Kod muškaraca ona služi i
kao semeni
put i o njoj се biti reči prilikom izlaganja anatomije spoljnih spolnih organa.
Mokracna cev žene (urethra feminina) duga je 3-5 cm. Ona polazi od svog
unutrašnjeg otvora, kod
vrha bešičnog trougla, i silazi ispred vagine u blagom luku, čiji je konkavitet okrenut
napred, prema pre-
ponskoj simfizi (si. 193). Pri prolazu kroz urogenitalnu prečagu mokracnu cev okružuje
poprečnoprugasti
sfinkter (m. sphincter urethrae), čija je kontrakcija pod uticajem volje čoveka. Njen
spoljni otvor (ostium
urethrae externum) nalazi se u prednjem delu predvorja vagine, iza korena dražice
(clitoris).
Sluzokoža mokracne cevi je naborana i bogata venskom mrežom. Njeni nabori i
venska mreža omoguc'uju potpuno i
dobro zatvaranje mokrac'ne cevi prilikom kontrakcije njenog mišićnog sloja. Mišićni sloj
predstavljaju nastavci glatkog zatvarača
mokracne bešike. Sluzokožne žlezde su iste prirode kao i kod mokracne cevi muškaraca.
2. SPOLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA)
Spolni organi su primarna seksualna obeležja muškarca i žene. Oni se dele na
unutrašnje i spolj-
ne, prema tome da li se nalaze u maloj karlici ili su postavljeni izvan, na prednjem delu
medice. U unu-
trašnje organe spadaju spolne žlezde i njihovi izvodni kanali, spolni putevi, koji
prihvataju zametne celije
i održavaju ih i sprovode, ili im omogucuju ugnezdivanje i dalji razvitak. Kod embriona
javljaju se začeci
oba spola, ali daljem razvitku normalno podleže samo jedan od njih, dok drugi ostaje u
vidu rudimentar-
nih, zakržljalih organa. U izuzetnim slučajevima kod jedne osobe razvijaju se do izvesne
vede ili manje
mere i pojedini organi suprotnog spola, što dovodi do pojave dvospolnosti,
hermafroditizma.
Začetak spolne žlezde nastaje od mezoderma na zadnjem zidu pratelesne duplje,
lateralno od mezonefrosa i njegovog
izvodnog kanala (ductus mesonephricus - Wolff). Na torn mestu, ispod epitela
pratelesne duplje, mezoderm gradi uzdužno zade-
bljanje, spolni nabor (plica genitalis). Od spolnog nabora silazi vezivna vrpca,
gubernaculum, do duboke strane spolnog ispupče-
nja, koje se nalazi bočno od urogenitalnog sinusa i sadrži nastavak pratelesne duplje,
processus vaginalis peritonei. U spolnom na-
boru se ubrzo razvijaju semene ili jajne celije. Primitivne zametne celije su krupne i
nalaze se prvobitno u donjem zidu ductus
omphaloentericus-г. One putuju pored alantoisa i završnog dela pracreva i preko
peritonealne peteljke crevne vijuge ulaze u za-
četak spolne žlezde (klicinput), gde se razmnožavaju i obrazuju nizove, od kojih se
docnije razvijaju semeni kanalic'i ili primarni
meškovi sa mladim jajnim celijama.
Diferenciranje spolne žlezde u mušku ili žensku zavisi, uglavnom, od endogenih
faktora oplodene jajne celije i, manjim
delom, od spoljašnjih uslova, od ishrane i hormona žene. Endogeni faktori oplodene
jajne celije zavise od heterohromozoma se-
mene celije koji može biti dvojak, isti ili različit od heterohromozoma jajne celije.
Istovetni heterohromozomi semene i jajne ce-
Бје, koji se obeležavaju sa.r, pri svome spajanju dace začetak ženskog spola.
Heterohromozom semene celije koji je različit od
heterohromozoma jajne ćelije obeležava se sa v. Spoj takve c'elije sjajnom ćelijom daje
začetak muškog spola. Egzogeni fakto
naročito u početku razvitka, mogu da usmere u vedoj ili manjoj meri pojavu organa
suprotnog spola.
Spolna žlezda, koja se u početku nalazi bočno od 5. slabinskog pršljena, u toku
daljeg razvoja se spušta i povlačizaso-
bom svoje sudove i živce. Kod žene ona silazi u peritonealnu duplju male karlice, a kod
muškaraca prolazi retroperitoneal!)
kroz preponski kanal i dospeva u spolno ispupčenje, od koga nastaju mošnjice
(scrotum).
Spuštanje semenika (descensus testis), koje se normalno zavrsava do kraja 7.
meseca trudnoće, može da se zaustavi,n
češće pri prolazu kroz preponski kanal (kryptorchismus). U slučajevima kriptorhizma
zametne celije semenika propadaju, jerjezal
njihov normalan razvitak potrebna temperatura, koja je nesto manja od telesne i postoji
u mošnjicama. Kada se semenik spusti
u mošnjice processus vaginalis peritonei normalno obliterira u visini preponskog kanala,
gradeći jednu fibroelastičnu vezu, lig. ra
ginale. Ukoliko do te obliteracije ne dode, javljaju se kod dece urodene, kongenitalne
preponske kile.
Spuštanje spolne žlezde je rezultat nejednakog rastenja trupa i gubernaculum-а.
Gubernaculum vrlosporo rasteinedo
zvoljava spolnoj žlezdi da se podiže naviše zajedno s trupom, koji raste vrlo brzo. Kod
muškaraca on zakržljava i zaostajekao
kratka veza, lig. genitoinguinale, a kod žene od njega nastaju dve veze, lig.
ovariiproprium i lig. teres uteri.
Spolni putevi se razvij aj u ili od Wolff-ovih ili od Muller-ovih kanala. Wolff-ov kanal
(ductus mesonephricus) je izvodni ka-
nal sekundarnog bubrega. Miiller-ov kanal (ductusparamesonephricus) javlja se
početkom 2. meseca od epitela zadnjeg zida pra-
telesne duplje, lateralno od začetka spolne žlezde i Wolff-ovog kanala. Epitel gradi
uzdužno zadebljanje, koje se pretvara najpre
u žleb, a zatim u kanal, izdvaja se od zida pratelesne duplje i ponire u dubinu, u
mezoderm. Kanal raste kaudalno, silazi ispred
donjeg dela Wolff-ovog kanala, sjedinjuje se sa svojim parnjakom i otvara u sinus
urogenital.
Spoljni spolni organi nastaju od sinus urogenitalis-а, koji predstavlja kaudalni kraj
ventralnog dela kloaike. Na rubovima
prednjeg dela kloakalne membrane, koji zatvara sinus urogenital, javljaju se 5
zadebljanja-jedno prednje (torusgenitalis)tin
bočna, lateralno i medijalno. Od prednjeg ispupčenja razvija se spolni ud ili draži-
ca. Između medijalnih ispupčenja, spolnih resica (plicae genitales), javlja se naklo-
akalnoj opni sagitalna pukotina, primitivni otvor spoljnih spolnih organa. Lateral-
na zadebljanja, spolna ispupčenja, znatno su veca nego spolne resice. Od njih na-
staju mošnjice ili velike usne stidnice. Kod žene od spolnih resica nastaju male
usne stidnice, a od primitivnog otvora - predvorje i ulaz u vaginu. Kod muškara
spolna ispupčenja i spolne resice se spajaju i na središnoj liniji medice obrazuju
kožni nabor - raphe scroti et raphe penis. Spolne resice zatvaraju primitivni otvor,
priključuju se donjoj strani genitalnog ispupčenja i obrazuju mokracnu cev, njen
deo koji se pruža od semenog brežuljka do vrha spolnog uda. Ukoliko ne dođe do
potpunog spoja spolnih resica, mokracna cev se otvara na donjoj strani spolnog
uda, najčešće kod njegovog korena (hypospadia).
A. MUŠKI SPOLNI ORGANI
(ORGANA GENITALIA MASCULINA)
U unutrašnje spolne organe spadaju semenik (testis) ise-
meni kanali, pasemenik, semevod i briznik (si. 187-189). Semeni ka-
nali nastavljaju se mokracnom cevi, koja pripada spoljnim spoi-
nim organima. Semenim kanalima i mokracnoj cevi pridodatesu
krupnije žlezde: semene kesice, prostata i bulbouretralne žlezde, čiji
sekret skupa ulazi u sastav semene tečnosti (sperma).
Semeni kanali razvijaju se od Wolff-ovog kanala (ductus mesonephri-
cus). Zaostaci АШ/er-ovih kanala i kanalica mesonephros-a - appendix testis i pa-
radidymis - nalaze se uz pasemenik. Od završnih delova Muller-ovih kanala, zao-
staje slepi kanalic (utriculusprostaticus), čiji se ulazni otvor nalazi na semenom
brežuljku mokrac'ne cevi, između otvora oba briznika (si. 190).
Semenik (testis)
Muška spolna žlezda, semenik ima oblik spljoštenog ovoid-
nog tela, težine oko 20-25 g. U toku razvoja on se iz slabinskog
predela spušta u mošnjice, povladedi za sobom svoju semenu vrpcu
-svoje sudove, živce i izvodne kanale (si. 188). Semenik je beliča-
ste boje zbog svoje debele fibrozne čahure (tunica albuginea). Kod
njegove zadnje ivice čahura gradi klinasto zadebljanje (mediastinum
testis), od koga se lepezasto pružaju tanke fibrozne pregrade (sep-
tula testis). Fibrozne pregrade dele parenhim testisa (parenchyma
testis) u režnjiće (lobuli testis), čiji ukupan broj iznosi oko 160-200.
Režnjić semenika sadrži 2-4 semene cevčice i izmedu njih inter-
sticijelno, vezivnocelijsko tkivo. Semena cevcica (tubulus seminife-
Sl. 187. Shema mokrac'no-spolnog pribora
čoveka
1. Ren - 2. Pyramides renales - 3. Calix
renalis - 4. Pelvis renalis - 5. Ureter -
6. Vesica urinaria - 7. Trigonum vesicae -
8. Urethra - 9. Corpus cavernosum penis -
10. Corpus spongiosum penis - 11. Glans
penis - 12. Testis - 13. Epididymis -
14. Ductus deferens - 15. Prostata -
16. Ductus ejaculatorius -17. Vesicula
seminalis
rus conforms) jako je vijugava i, istegnuta, ona je duga 8-10 cm, a debela 0,3— 0,5
mm. Cevčice jednog re-
žnjića spajaju se i nastavljaju pravim kanalicem (rubulus seminiferus rectus), koji ulazi u
zadebljanje čahure
semenika, u njegovu kanalikularnu mrežu (rete testis). Iz kanalikalarne mreže polaze
izvodni kanalici sem-
enika (ductus efferentes testis), 10 - 12 na broju, koji se otvaraju u početnom delu
pasemenika.
Grada semene cevčice. -Napoprečnom preseku semene cevčice uočavaju se: kružna
bazalna opna, nekolikoslojevaza-
metnih celija u raznim stadijumima sazrevanja i potpome, Sertoli-cve celije. Uz bazalnu
opnu nalaze se mlade zametne celije,
spermaiogonije, koje se razmnožavaju. Idući k lumenu cevčice, dolaze najpre zametne
celije prve i druge deobe, spermatociti, a
zatim zametne celije u sazrevanju, spermatide. Zrele semene celije nalaze se u lumenu.
Semena celija (spermium) velik'a je oko 70 mikrona. Ona ima oblik koji podseda na
punoglavca žabe (si. 8). Na njemu se
razlikuju glava, srednji deo i rep. Glava se sastoji odjedrai veoma tankog sloja
citoplazme. Srednji deo, pored citoplazme, sadr-
ži centriolus i mitohondrije, koje su grupisane u vidu jedne spirale. Od centriolusa
pružaju se vlakanca koja grade osovinu repa.
Centriolus je kinetički aparat semene celije koji izaziva talasaste pokrete njenog repa i
omogućuje joj kretanje. Semena celija za
jedan sat prede put od 3-3,5 cm.
Potporne, Sertoli-evt celije su visoke i pružaju se između zametnih celija" od bazalne
opne do lumena semene cevčice.
Oko njihovih apikalnih delova grupišu se semene celije i snabdevaju hranljivim
materijama pre svog odlaska u izvodne kanale
semenika, gde se zadržavaju do momenta izbacivanja semene tečnosti, do ejakulacije.
Intersticijelno tkivo režnjića.- Intersticijelnom tkivu pripada jedna trecina parenhima
semenika. Ono se sastoji od ras-
tresitog vezivnog tkiva, u kome se nalaze sudovi i živci semenika i ostrvca krupnih
poligonalnih celija, koje skupa predstavljaju
endokrini deo semenika. Ćelije endokrinog dela (Leidig-ove celije) luče hormon
androsteron, koji izaziva pojavu i razvitak sekun-
darnih seksualnih obeležja kod muškaraca, pubertet (pojava brade, mutacija glasa,
pojava stidnih dlaka, nagon prema suprot-
nom spolu). Zametne celije semene cevčice stvaraju takode hormon, koji utiče na
hipofizu i reguliše stvaranje njenih gonado-
tropnih hormona i hormona za rastenje.
1. Pasemenik (epididymis)
Pasemenik je izduženi organ, koji naleže uzzadnju ivicu i gornji pol semenika (si.
187,188). Nje-
gov prednje-gornji deo je zadebljan i naziva se glava (caput). Glava se nastavlja nadole
telom (corpus) i
repom (cauda), od koga polazi semevod.
Pasemenik se sastoji od jednog jako vijugavog kanala (ductus epididymidis), koji je
dug 4-5 m. Njegovom početnom de-
lu prikliučuju se izvodni kanalici semenika, koji su takode uvijeni i obrazuju 10-12
režnjića pasemenika (lobuli epididymidis). Du-
Promontorium
Fascia spermatica interna > , \
/ \ Testis
Tunica vaginalis testis Scrotum
SI. 188. Muški spolni organi (organa genitalia masculina),
po uklanjanju levog zida karlice (Prema Sinelnikov-u)
Semeni kanali
žina kanala, pasemenika omogućuje semenim celijama intiman odnos sa njegovom
sluzokožom, od koje one dobijaju hranljive
materije.
2. Semevod (ductus deferens)
Semevod je mišicno-sluzokožni kanal, dužine 50-60 cm (si. 187,188). On polazi od
repa pasemeni-
ka, penje se iza semenika i prolazi kroz preponski kanal u sastavu semene vrpce. Od
unutrašnjeg otvora
preponskog kanala, semevod ide unutra i nadole i ulazi u malu karlicu, gde silazi najpre
njenim bočnim
zidom, a zatim savija napred i unutra ka bazi mokracne bešike. Njegov završni deo, kod
baze mokracne
bešike, ukršta najpre prednju stranu uretera, a zatim se proširuje u vidu ampule
(ampulla ductus deferen-
tis). Ampula semevoda i izvodni kanal semene kesice spajaju se i obrazuju briznik (si.
189).
Semevod je debeo oko 3 mm. Zahvaljujua svom debelom mišićnom omotaču, on je
čvrst, lako se pipa ispod kože i ras-
poznaje u semenoj vrpci ispod spoljašnjeg otvora preponskog kanala.
Semena kesica (vesicula seminalis). - Semena kesica je u stvori bočni ogranak
semevoda, vijugavi mišićno-sluzokožni
kanal, na čijim zidovima se nalaze kesasta proširenja. Ona se nalazi ispod dna mokracne
bešike, iza i lateralno od prostate i zavr-
šnog dela semevoda. Njen zadnji, prošireni kraj (fundus), upravljen je ka rektumu i
pOkriven peritoneumom.
3. Briznik (ductus ejaculatorius)
Briznik je mišicno-sluzokožni kanal, dužine oko 2 cm, koji nastavlja semevod i
izvodni kanal se-
mene kesice (si. 187,189). On prolazi kroz prostatu i zavrsava se otvorom u vidu
pukotine na zadnjem zi-
du mokracne cevi, na njenom semenom brežuljku (colliculus seminalis).
Grada semenih kanala. - Kanal pasemenika, semevod i briznik sastoje se od
sluzokože i mišićne opne. Sluzokoža je po-
krivena dvoslojnim cilindričnim epitelom s trepljama. Ćelije epitela luče hranljive
materije, neophodne za održavanje semenih
celija. Sluzokoža semevoda gradi uzdužne nabore koji nestaju kad se .njegov lumen
proširi.
Mišićna opna pasemenika je vrio tanka, naleže direktno uz bazalnu opnu sluzokože i
sastoji se od 5-6 kružnih slojeva.
Mišićna opna semevoda je debela i sastoji se od spiralnih snopova trodimenzionalnog
pravca. Svojom kontrakcijom spiralni sno-
povi se najpre skraćuju u uzdužnom smeru semevoda i proširuju njegov lumen, koji
zatim svojom daljom kontrakcijom sužavaju.
Na taj način semevod deluje kao pumpa, najpre usisava spermatozoide iz pasemenika,
a zatim ih snažno potiskuje kroz briznik i
mokracnu cev prilikom ejakulacije.
Semena kesica je iste grade kao i semevod. Ćelije njenog epitela luče gustu sluzavu
tečnost alkalne reakcije, koja akti-
vira semene celije, stavlja ih u pokret.
Semena vrpca (funiculus spermaticus). - U sastav semene vrpce ulaze semevod,
krvni i limfni su-
dovi i živci (si. 188). Arterija semenika (a. testicularis) i arterija semevoda (a. ductus
deferentis) okružene
su venama, koje obrazuju kitnjasti splet (plexuspampiniformis). Iz kitnjastog spleta
obrazuju se unutrašnja
spolna vena (v. testicularis), od kojih se leva uliva u levu bubrežnu venu, a desna u
donju šuplju venu. Če-
sta varikozna prosirenja kitnjastog venskog spleta na levoj strani objašnjavaju se
činjenicom, što se leva
spermatična vena uliva u bubrežnu venu pod pravim uglom, koji je nepodesan za
oticanje krvi.
Omotači semenika i semene vrpce
Idući od povrsine, semena vrpca je obavijena najpre spoljnom fascijom (fascia
spermatica externa), nastavkom površne
fascije trbuha. Ispod spoljne fascije nalaze se snopovi kremasteričnog mišića (m.
cremaster),koji se spuštaju do donjih ivica unu-
trašnjeg kosog i poprečnog trbušnog mišića. Kremasterični mišic svojom kontrakcijom
podiže testis prilikom ejakulacije, da bi
olakšao kontrakciju i pražnjenje semevoda. Ispod kremasteričnog mišića nalazi se
unutrašnja spermatična fascija (fascia sperma-
tica interna), koja predstavlja nastavak poprečne trbušne fascije (fascia transversalis).
Spoljna i unutrašnja spermatična fascija pored semene vrpce obavijaju i semenik.
Pored toga, semeniku je pridodat i se-
rozni omotač (tunica vaginalis testis), koji predstavlja zaostatak vaginalnog nastavka
peritoneuma (processus vaginalis peritonei).
Unutrašnji list seroznog omotača (epiorchium) pokriva površinu testisa i čini je glatkom i
sjajnom (si. 188). On se nastavlja u
spoljni, parijetalni list (periorchium) kod spoja semenika i pasemenika i zavlači se
između njih, graded mali špag. U kapilarnom
prostoru izmedu dva lista seroznog omotača nalazi se normalno malo sluzave tečnosti.
Kod povreda, u njemu se pojavljuje veca
ili manja količina bistre tečnosti (hydrocoela).
Prostata
Prostata je neparni žlezdano-mišićni organ, koji leži ispod mokracne bešike, između
rektuma i
preponske simfize (si. 186-190). Ona je oblika i veličine kestena s vrhom okrenutim
nadole, k medici.
Kroz nju prolaze oba briznika i početni deo mokracne cevi. Ulazni otvori za mokracnu
cev i briznike na-
laze se na bazi prostate.
Prostata je svojom bazom intimno srasla s dnom mokracne bešike,s njegovim
mišićnim slojem. Od ostalih zidova svoje
lože-od preponske simfize, od rekLuma i od karlične prečage-onaje odvojena slojem
vezivnog tkiva, u komese nalaze venski
spletovi. Njen deo, koji se nalazi između briznika i mokracne cevi. naziva se isthmus ili
srednji režanj prostate (lobus medius) (sl.
189). Srednji režanj se vrlo često povecava u starosti (hypertrophiciprostutae),
pritiskuje na mokracnu cev i sve vise otežava pra-
žnjenje mokracne bešike.
Grada. - Prostata je obavjjena čahurom u kojoj se nalazi veliki broj glatkih mišića.
Njen parenhim sastoji se od 30-50 tubu-
loalveolarnih žlezda, koje su obiožene jednoslojnim kubičnim epitelom. Žlezde se
otvaraju pomocu dva velika i 15 malih izvodnih
kanala na zadnjem zidu mokracne cevi, bočno od semenog brežuljka. Međužlezdano
tkivo sastoji se iz glatkih mišićnih c'elija, koje
svojom kontrakcijom prazne sekret prostate. Sekret prostate sačinja'va najveci deo
semene tečnosti. Onje alkalne reakcije i sadrži
posebnu materiju, koja semenoj tečnosti daje karakterističan miris.
Promontorium
Ureter dexter ч
Peritoneum ч
Vesica urinaria
Isthmus prostatae
(lobus medius)
Corpus cavernosum ,
penis \
Corpus spongiosum ч,
penis
Urethra—
Preputium
Fossa navicularis"
, Excavatio
' rectovesicalis
, Ampulla recti
I Ampulla ductus
— "deferentis
_ Vesicula
seminalis
- Plica transversaJis
recti
■Ductus
ejaculalorius
M. sphincter ani
externus
M. sphincter ani
internus
Amis
Septum Bulbus penis M. sphincter urethrae
scroti
Sl. 189. Sagitalni, središnji presek karlice muškarca (Prema Sinelnikov-u)
Spoljni spolni organi
(Partes genitales externae)
U spoljne spolne organe muskarca spadaju spolni ud (penis), mokracna cev (urethra
masculina) i
mošnice (scrotum) (sl. 188,189). O njihovom razvitku bilo je reči ranije.
Penis
Spolni ud je kopulacioni organ, cilindričnog oblika, na kome se razlikuju: koren, telo,
glavić
(glans penis) i dve strane, gornja (dorsum penis) i donja ili uretralna (fades urethralis).
On se sastoji od
omotača i od tri erektilna tela, od kojih su dva kavernozna (corpora cavernosa penis), a
treće je sundera-
sto, spongiozno (corpus spongiosum penis).
Kavernozna tela polaze s donjih ivica karličnih kostiju, pružaju se napred, sjedinjuju i
obrazuju telo spolnog uda (cor-
pus penis). Ona su obavijena snažnom fibroznom čahurom (tunica albuginea), čija
debljina iznosi oko 2 mm. Izmedu njih, na do-
njoj strani spolnog uda, nalazi se spongiozno telo. Spongiozno telo sadrži mokracnu cev
i proširuje se na svom prednjem i zad-
njem kraju. Zadnji prošireni deo spongioznog tela, njegov koren (bulbus) naleže uz
donju stranu urogenitalne prečage. Prednji
prošireni deo spongioznog tela obrazuje glavic' uda (glanspenis), koji je u vidu pečurke i
naglavljen na prednje krajeve kaverno-
znih tela. Fibrozni omotač spongioznog tela je znatno tanji od omotača kavernoznih
tela.
Spongiozna i kavernozna tela obavijena su kožom i fascijom. površnom i dubokom
(fascia penis - superficiaiis et profun-
da). Od dorzalne strane fascije, od korena penisa, polaze fibrozne veze, koje idu do
donje ivice preponske kosti (lig. suspensori-
umpenis) i do donjeg dela bele linije trbuha (lig.fundiformepenis). Koža je glatka i
spojena sa fascijom rastresitim vezivnim tki-
vom, koje joj omogucuje lako klizanje preko svoje podloge. Preko glavica spolnog uda
"u miru" ona gradi duplikaturu, udnu
prevlaku (preputium) (sl. 188,189). Unutrasnji list udne prevlake pričvršćen je uz rub
glavica (corona glandis) i na donjoj strani,
iza spoljnog otvora mokracne cevi, gradi uzicu (frenulumpreputii). Uzica svojim
zatezanjem sprečava prekomerno povlačenje ud-
ne prevlake nazad. Epitel unutrašnjeg lista, koji nema rožnat sloj. nastavlja se i pokriva
glavic' uda. Ćelije njegovog površnog slo-
ja prepunjuju se masnim zrncima i propadaju, obrazuju spolnu mast, smegmu. U
slučajevima kada prepucijum ne može da se pre-
vuče nazad preko glavića, jer je njegov otvor uzan (phimosis), smegma se skupija,
počinje da raspada i dovodi do zapaljenja.
Grada. - Supljinice kavernoznih tela, između kojih te nalaze pregrade - gredice
mišićno-elastičnog tkiva, u stvari su
prošireni kapilari funkcionalnih krvnih sudova spolnog uda. Funkcionalni sud, duboka
arterija spolnog uda (a. profunda penis),
rasipa se u tanke vijugave grančice (aa. helicinae), koje se završavaju sa šupljinicama
kavernoznih tela. Iz šupljina polaze kaver-
nozne vene (w. cavernosae), koje pregradama odlaze u venski splet fibroznih omotača
erektilnih tela, a odatle -u dorzalnu venu
penisa (v. dorsalis penis). Istoimena, dorzalna arterija penisa (a. dorsalispenis) jeste
čisto nutritivan sud, za razliku od vene koja
je funkcionalna i nutritivna.
Kada pod uticajem autonomnog nervnog sistema popusti tonus glatkih mišića u
pregradama kavernoznih tela, aa. heli-
cinae se otvaraju, krv ispunjava kaverne i dolazi do otvrdnjavanja spolnog uda, do
erekcije. Oticanje krvi je istovremeno uspore-
no usled istezanja pregrada i fibroznih čahura, u kojima se nalaze vene. U obrnutom
slučaju, kada se poveca tonus glatkih mišića
u pregradama, dolazi do pražnjenja kaverni i dopostepenog padanja polnog uda.
Spongiozno telo spolnog uda je.u stvari, bogat
venski splet u vezivnom tkivu mokracne cevi koja se lako puni i prazni. Zbog toga,
spongiozno telo ne može da očvrsne kao ka-
vernozna tela.
Urethra masculina
Mokracna cev polazi od svog unutra-
šnjeg otvora (ostium urethrae internum) na pred-
njem uglu bešičnog trougla i ide najpre kroz
prostatu i urogenitalnu prečagu, a zatim ulazi u
spongiozno telo spolnog uda, prolazi kroz nje-
ga i otvara se na vrhu glavida svojim spoljnim
otvorom (ostium urethrae externum) (si. 187,
189, 190). S obzirom na njen put, razlikuju se
tri dela mokracne cevi: pars prostatica, pars
membranacea i pars spongiosa. Mokracna cev je
ukupno duga 16-18 cm. Njen kalibar nije svu-
gde podjednak, vec pokazuje tri prosirenja, iz-
medu kojih se nalaze suženja.
Prosirenja mokracne cevi su njen pro-
statični deo (parsprostatica), njen deo u korenu
spongioznog tela (fossa bulbi) i čunasta jama
(fossa navicularis), koja se nalazi odmah iza
spoljnog otvora. Najvece suženje mokracne ce-
vi je njen opnasti deo (pars membranacea), koji
je dug oko 1 cm i nalazi se u urogenitalnoj pre-
dazi. U kliničkom pogledu ovo suženje deli mo-
kracnu cev u dva dela, prednji i zadnji. Oko op-
nastog dela mokracne cevi nalazi se poprečno-
prugasti sfinkter (m. sphincter urethrae), čija je
kontrakcija regulisana somatičkim nervnim si-
stemom.
Prostatični deo mokracne cevi dug je 3-3,5 cm (si. 190). On je konkavan prema
napred i na njegovom zadnjem ziduna-
lazi se ovalno ispupčenje, semeni brežuljak (colliculus seminalis), na kome se otvaraju
oba briznika (pori ejaculatorii). Izmedu
otvora briznika nalazi se ulaz u mešinicu prostate (utriculusprostaticus), mali slepi
kanalic, koji predstavlja zaostatak završnog
dela MiZ//er-ovih kanala, odnosno zakržljalu vaginu i matericu muškarca.
Grada. - Sluzokoža mokrac'ne cevi ima uzdužne nabore. Ona je pokrivena
višeslojnim cilindričnim epitelom, koji gradi
mnogobrojne i male kripte (lacunae urethrales). U njenom krznu, koje je dobro
razvijeno, nalaze se zlezde i bogat venski splet.
Venski splet orijentisan je u uzdužnom pravcu uretre i obrazuje sunderasto telo spolnog
uda (corpus spongiosum penis). Zlezde
su mukozne (gll. urethrales) i svojim sekretom vlaže površinu sluzokože. Najvece su
parauretralne žlezde (glanduiae paraurethra-
les), koje se nalaze pored završnog dela mokracne cevi i otvaraju sa svojim izvodnim
kanalima ispred resice udne navlake. Ven-
ski splet i nabori slczokože omoguc'uju potpuno zatvaranje lumena mokracne cevi
prilikom kontrakcije njenog mišićnog omota-
ča. Mišićni omotač mokracne cevi je tanak i sastoji se iz dva sloja, od kojih je spoljni
kružni a unutrašnji uzdužni.
Bulbouretralna žlezda (gl. bulbourethral - Cooperi). - Paran organ, veličine graska,
koji se nalazi između korena spon-
gioznog tela penisa i poprečnog mišića međice (m. transversusperineiprofundus).
Izvodni kanal žlezde ide napred, ispod bulbar-
nog prosirenja mokracne cevi i otvara se na njegovom prednjem delu (si. 190). Ona luči
sluzav sekret alkalne reakcije, koji vlaži
mokracnu cev i neutrališe njenu kiselost neposredno pred samu ejakulaciju.
Scrotum
Mošnice su kožna kesa, podeljena sagitalnom pregradom (septum scroti) u dve
polovine, u kojima
su smešteni semenici i njihovi omotaci. Koža je jade pigmentovana, naborana i bogata
lojnim i znojnim
Ostium ureteris
Plica interureterica
Trigonum vesicae
A
Uvula vesicae --;
Prostata-'
/
Ductuli prostatici
M. sphincter vesicae
» Ostium urethrae internum
Colliculus seminalis
Ductus ejaculatorius
ч Utriculus prostaticus
Crista urethritis
_X57. bulbourethral
•Fossa bulbi urethrae
SI. 190. Sluzokoža dna mokracne bešike (vesica urinaria) ipo-
četnog dela mokracne cevi (urethra) posmatrana spreda
žlezdama (si. 188, 189). Njeno krzno je prepuno glatkih mišićnih celija i naziva se tunica
dartos. Tunica
dartos se nastavlja i ka korenu spolnog uda i ka medici. Ona se refleksno skuplja i
otpušta, sprečavajuci
pregrejavanje ili prehlađivanje semenika, što je od značaja za normalan razvitak
semenih celija, koje na
višoj telesnoj temperaturi propadaju.
Semena tečnost (sperrna)
Semena tecnost se sastoji od semenih c'elija i od sekreta pasemenika, semevoda,
semenih kesica,
prostate i bulbo-uretralnih žlezda. Prilikom jedne ejakulacije izbaci se oko 3,5 cm3
semene tečnosti, u ko-
joj se nalazi 200-300 miliona semenih c'elija. Medutim, u torn broju nalazi se uvek vec'i
ili manji procenat
nenormalnih semenih celija s dve glave, bez glave itd. Ukoliko je taj procenat vec'i,
sposobnost semene
tečnosti za oplodenje je manja.
Semena tečnost je alkalna, što je od značaja za pokretljivost semenih celija i za
neutralisanje kisele reakcije u vagini.
Semene ćelije, koje su nepokretne u pasemeniku i semevodu. počinju dase kreću tek u
dodirus alkalnim sekretom semenih kesi-
ca i prostate. Semena tečnost sadrži poseban ferment, hijaluronidazu, koji rastvara
sluzni čep vrata materice i spojnu materiju iz-
medu folikularnih celija okolo jajne celije i olakšava semenim celijama prodiranje u
matericu i u jajnu c'eliju.
B. ŽENSKI SPOLNI ORGANI
(ORGANA GENITALIA FEMININA)
U unutrašnje spolne organe žene spadaju jajnik i spolni putevi: jajovod, materica i
vagina, od kojih
su poslednja dva neparna (si. 191).
Spolni putevi, jajovod, materica i vagina, razvijaju se od Miiller-ovih kanala začetka.
Gornji delovi Miiller-ovih kanala,
od kojih nastaju jajovodi, savijaju upolje i nadole i prate spuštanje spolne žlezde, koja
silazi iz slabinskog predela u peritonealnu
duplju male karlice. Donji delovi Miiller-ovih kanala, od kojih nastaju materica i vagina,
normalno se sjedinjuju i pregrada izme-
du njih potpuno nestaje. Poremećaji u razvitku Miiller-ovih kanala dovode do urodenih,
kongenitalnih anomalija. Najčešće ano-
malije su septirana materica [uterus septus) ili udvojena materica, bilo u celini (uterus
bidelphys) ili samo u svojoj gornjoj polovini
(uterus bicornis). Pregrada septirane materice nastavlja se ponekad i predvaja vaginu
(vagina duplex). Ako u toku razvoja jedan
od Miiller-ovih kanala zakržlja, javlja se jednoroga materica (uterus unicornis).
Mesosalpinx Infundibulum tubae uterinae
Ampulla tubae uterinae
Isthmus tubae uterinae
Fundus uteris . . i.
Cavum uteri
K Ostium uterinum tiwae
Endometrium
Isthmus uteri
Fimbriae tubae
'Epoophoron
lig. ovarii propriumf^' Corpus luteum
"Corpus uteri
„ ... Ovarium dextrum
-- Portia supravagmahs
SI. 191. Usmina, materica i desni jajovod na frontalnom preseku posmatrani straga
(prema Spaltenholz-u)
Jajnik (ovarium)
Jajnik je paran organ, oblika i veličine badema. On je prislonjen uz bočni zid male
karlice, uz pe-
ritonealnu jamicu (fossa ovarica), koja je ograničena odozgo i pozadi radvom zajedničke
bedrene arterije,
a spreda pripojem široke materične veze (lig. latum) (si. 193,194). Na njemu se
razlikuju spoljna i unutra-
šnja strana, prednja i zadnja ivica i dva pola, od kojih se gornji (extremitas tubaria)
uvlači u spoljni kraj ja-
jovoda. Površina jajnika je do puberteta glatka, a posle neravna, usled pojave ožiljaka
na mestima gde su
izašle jajne c'elije.
Jajnik je postavljen koso i njegova unuirašnja strana okrenutaje i naviše. On je
labavo fiksiran mišićno-elastičnim ve-
zama i prati pokrete materice i njene široke veze u peritonealnom prostoru karlične
duplje (sl. 192-194). Njegove veze su pred-
nja- mesovarium. gornja - lig. suspensorium ovarii i unutrašnja - lig. ovariiproprium.
Mezovariurn je peritonealna duplikatura, ko-
ja polazi od zadnje strane široke materične veze i pruža se do prednje ivice jajnika
(margo mesovaricus), do njegovog hilusa, gde
prolaze krvni sudovi i živci. Lig. ovarii proprium pruža se kroz široku materičnu vezu od
donjeg pola jajnika (extremitas uterinu)
do materičnog ugla. Lig. suspensorium ovarii je, u stvari, peritonealni nabor, koji sadrži
arteriju i venu jajnika (a. et v. ovarica) i
povezuje njegov gornji pol s bočnom ivicom ulaznog otvora male karlice.
Građa jajnika. - Jajnik je pokriven kubičnim, germinativnim epitelom, koji kod hilusa
jajnika gra-
di oštru granicu prema seroznom epitelu mezovarijuma u vidu bele linije. Njegova
vezivna osnova (stro-
ma ovarii) sadrži, pored celija, veliki broj mrežastih, elastičnih i kolagenih vlakana. Ćelije
su embrional-
nog tipa, krupne i vretenaste. U blizini hilusa jajnika one su znatno krupnije, poliedrične,
i sadrže zrnastu
materiju, za koju se misli daje hormon, analoghormonu intersticijelnihcelija semenika.
Ovaj bihormon
kod žene izazvao pojavu sekundarnih seksualnih obeležja. Stroma jajnika je u blizini
hilusa bogata krv-
nim sudovima. Površni sloj jajnika (cortex ovarii), debljine oko 1 mm, sadrži jajnične
meškove (folliculi
ovarii) u raznim stadijumima razvitka, kao i njihove zaostatke u vidu ožiljaka.
Primarni jajnični meškovi (folliculi ovariiprimarii) sadrže po jednu jajnu celiju,
okruženu jednim slojem folikularnih ce-
lija, koje postaju iz mezenhima začetka spolne žlezde i imaju nutritivnu ulogu. Oni se
stvaraju samo za vreme embrionalnog ži-
vota. Njihov broj kod novorođenčeta iznosi ukupno oko 400.000. Od toga broja u toku
života, od puberteta do klimakterijuma,
sazrevaju samo 400 meškova, a ostali propadaju, verovatno u borbi za krvne sudove, za
ishranu.
Pri sazrevanju primarnog meška trpe promene jajna celija i folikularne celije.
Folikularne celije se povecavaju, umno-
žavaju i obrazuju višeslojni omotač. Ubrzo se između njih pojavljuje tečnost
(liquorfolliculi) i meškovi dobijaju izgled mehurica
(folliculi ovarii vesiculosi-Graff), oko koga stroma jajnika obrazuje vezivnu opnu
(thecafolliculi). Tečnost se povećava i potisku-
je folikularne ćelije k periferiji i k jajnoj ćeliji, koje obrazuju granuloznu opnu meška
(membrana granulosa) i zrakastu krunu jaj-
ne celije (corona radiatd). One luče hormon, folikulin, koji utiče na proliferaciju
materične sluzokože, na pripremu postelje za jaj-
nu celiju. Primarna jajna celija, oogonija, u toku sazrevanja trpi iste promene kao i
semena ćelija. Od nje se odvajaju manje c'eli-
je, polociti, koje propadaju, jer sadrže uglavnom samo delove jedra, polovinu njegovih
hromozoma. Jajna celija na taj način po-
staje od jedne oogonije i zadržava protoplazmu u celosti zajedno sa hranljivim
materijama (deutoplazma), što je od značaja za
razvitak jajne celije u prvim momentima.
A. et V. iliaca externa
V
V
Ovarium,
\
Tuba uterina ■ 4
Pronwntorium
\
Lig. ovarii
'proprium
Uterus
Peritoneum >
Vesica urinaria s
Ureter
sinister
s Lig. teres uteri
_ Lig. latum uteri
.Plica rectouterine
Rectum
_ - Excavatio
vesicouterina
— Excavatio
rectouterina
suspensorium
clitoridis
Clitoris
Bulbus ■ ~
vestibuli
— A uterina
Vagina
—Diaphragma pelvis
Flexura perinealis
recti
M. sphincter
ani externus
Gl. vestibularis major
Sl. 192. Ženski spolni organi (organa genitalia feminina) po uklanjanju levog zida karlice
(Prema Sinelnikov-u)
Mehurasti, Graff-ov mešak u svom daljem razvitku povećava se, ispupčava površinu
jajnika na jednom mestu i dostiže
prečnik veličine 2 cm. U određenom momentu, pritisak u mehurastom mešku se
povećava usled hiperemije u njegovom veziv-
n0m omotaču. On prska, kida površinu jajnika na istanjenom mestu. gde su krvni sudovi
usled pritiska prethodno obliterisali.
pri prskanju meška (ovulatio) mlaz likvora povlači za sobom na površinu jajnika jajnu
ćeliju, koju prihvata jajovod svojim lev-
kom i rojtama.
Prskanje mehurastog meškai izbacivanje jajne celije dešava sc u intermenstruumu,
13-16 dana od početka menstruaci-
je. Posle prskanja meška, folikularne c'elije granulozne opne se uvecavaju i postepeno
ispunjavaju njegovu šupljinu. One obrazu-
ju žuto telo jajnika, jer se u njihovoj protoplazmi pojavljuje žuti lipoid, hormon (lutein).
U žuto telo urastaju stroma i krvni sudo-
vi jz vezivnog omotača meška. Njegov hormon izaziva sekrecionu fazu materične
sluzokože, smanjuje osetljivost njene muskula-
ture i sprečava sazrevanje drugih meškova. Ukoliko jajna celija nije oplođena, žuto telo
krajem 2. nedelje propada i na njego-
vom mestu se obično javlja ožiljak, a vrlo retko se pretvara u cistično telo, koje kod
žene može da izaziva amenoreju i neplod-
nost. Ukoliko se jajna celija oplodi, žuto telo se razvija dalje (corpus luteum graviditatis)
pod uticajem hormona, koji luči horion
zaieika.,prolan-а.. Posle 4. meseca trudnoc'e žutorelose postepeno smanjuje, jer
njegovu hormonalnu funkciju preuzima postelji-
ca. Posle porođaja ono se pretvara u ožiljno telo jajnika (corpus albicans).
Sazrevanje folikula i njegovo prskanje, stvaranje žutog tela i njegovo propadanje,
kao i lučenje odgovarajuah hormona
-fotikulina i luteina, sve skupa predstavlja ovarijalni ciklus. Ovarijalni ciklus je regulisan
od strane gonadotropnih hormona pred-
njeg režnja hipofize. On je u tesnoj vezi s prornenama unutrašnjih spolnih puteva,
naročito s promenama na sluzokoži materice.
Jajovod (tuba uterina)
Jajovod je sluzokožno-mišićni kanal, dužine 14-16 cm, koji prihvata jajnu celiju i
sprovodi je u
duplju materice (sl. 191-193). Od materičnog ugla on se pruža poprečno upolje kroz
gornju ivicu široke
materične veze, gradec'i u celini luk, koji obgrljuje odozgo jajnik. Njegov spoljni kraj,
koji je proširen u
vidu levka (infundibulum tubae) i navlači se kao kapa preko jajnika, ima nastavke, rojte
(fimbriae tubae),
koje okružuju spoljni, abdominalni otvor jajovoda (ostium abdominale tubae uterinae).
Idući od svog levka
k svom unutrašnjem otvoru (ostium uterinum tubae), jajovod gradi najpre ampularno
prosirenje (ampulla
tubae uterinae), a zatim jedno suženje (isthmus tubae uterinae), koje se nastavlja
njegovim intrauterinim
delom (pars uterina tubae).
Građa jajovoda. - Sluzokoža jajovoda gradi uzdužne nabore, koji su jako razgranati
jer se od njih odvajaju sekundami i
tercijarni nabori. Ona je pokrivena jednoslojnim cilindričnim epitelom. Pojedine celije
epitela su s trepljama, a druge su sekre-
torne, luče hranljive materije za ishranu semenih celija, za vreme dok očekuju jajnu
celiju. Treplje se kreću u pravcu materice,
potiskujuc'i sekret i jajnu celiju prema njoj. Tok sekreta prema materici utiče povoljno
na kretanje semenih celija, koje plivaju
uvek uz struju. Semene celije u jajovodu zadržavaju se nekoliko dana, ali sposobnost da
oplode jajnu celiju gube prilično brzo,
posle 1-2 dana. Spajanje semene i jajne celije dešava se u ampularnom delu tube.
Ukoliko ne dode do oplodenja, jajna celija pro-
pada vrlo brzo u tubi.
Lig. suspensorium
ovarii]
Ovarium
Tuba uterina
Peritoneum,
>
Myometrium
si»v ч
Endometrium ^ , ' 1/4 /

Perimetrium -
Excavatio \r
vesicouterina
Promontorium
/
, Isthmus uteri
Fornix vaginae
, Excavatio
rectouterina
Ampulla recti
Plica transversalis
recti
Vesica urinaria -
Symphysis pubica -
Urethra
Corpus ditoridis
Clans ditoridis • £
Labium minus pudendi '' .
' y / Vagina
Labium majus pudendi Vestibulum
Ostium uteri
;' 'f-M. sphincter ani
v . uSj externus
M. sphincter ani
nus internus
vaginae
SI. 193. Središni, sagitalni presek karlice iene (Prema Sinelnikov-u)
Mišićna opna sastoji se iz spiralnih, trodimenzionalnih mišićnih snopova. Ona je
slabije razvijena u lateralnom nego u
medijalnom delu jajovoda.
Jajovod je obavijen periteneumom. Njegov peritoneum nastavlja se nadole
duplikaturom I mesosalpinx), koja predsta-
vlja u stvari, gornji deo široke materične veze. Na spoljnom kraju jajovoda, na ivicama
njegovih rojti, peritoneum se spaja sa slu-
zokožom. Na taj način peritonealna duplja žene stupa, preko bbdominalnog otvora
jajovoda i preko unutrašnjih spolnih puteva,
u vezu sa spoljnom sredinom i izložena je opasnosti od ascendentne infekcije.
Levak i rojte jajovoda se kreću, klize preko jajnika i priljubljuju se uvek uz površinu
mehurastog meška pred samo nje-
govo prskanje. Najduža rojta (fimbria ovarica) priljubljuje se uz tenie mehurića i nakon
prskanja meška uvlači se u njega. Prili-
kom ovulacije, jajnu celiju usisava jajovod kontrakcijom svoga levka. Jajna celija biva
dalje, u intervalima, nežno potiskivana
kroz meke nabore sluzokože jajovoda kontrakcijom njegove mišićne opne, i u materičnu
duplju dospeva normalno za 5 dana.
Ukoliko je otežan njen put kroz jajovod, može da nastupi vanmaterična trudnoća
(graviditas extrauterina). Jajna c'elija seugnezdi
u ampularnom ili suženom delu jajovoda. Ampularna trudnoća završava se obično
izbacivanjem začetka u peritonealnu duplju i
njegovim propadanjem. U suženom delu začetak se razvija i dovodi do rupture zida
jajovoda, do prskanja krvnih sudova i do ve-
likih izliva krvi u peritonealnu duplju.
Materica (uterus)
Materica je šuplji sluzokožno-mišidni organ, dužine 6-8 cm. Ona se nalazi u maloj
kariici između
mokracne bešike i rektuma (si. 192-194). Njena je uloga da opskrbi začetak u toku
njegovog razvoja i da
ga pri porodaju istisne kontrakcijom svoje muskulature. Materica ima oblik kruške čiji
vrh, upravljen na-
dole, ulazi u gornji kraj vagine. Na njoj se razlikuju dva dela, telo i vrat, između kojih
granicu označava
horizontalni žleb na prednjoj strani materice. Telo (corpus uteri), kome pripadaju gornje
dve trecine mate-
rice, spljošteno je u sagitalnom smeru. Ono je široko 4-5 cm, a debelo 2-3 cm. Na
njemu se razlikuju
prednja i zadnja strana, bodna ivica (margo lateralis) i gornja ivica, koja cini dno
materice (fundus uteri).
Spojevi dna s bodnim ivicama označavaju materične uglove ili rogove, od kojih se
pružaju poprečno upolje
jajovodi. Telo materice je nagnuto napred i naleže na mokracnu bešiku svojom
prednjom stranom (fades
vesicalis). S vratom materice ono normalno zaklapa tup ugao otvoren napred (anteflexio
uteri). Na njego-
vu zadnju stranu (fades intestinalis) naležu vijuge tankog creva, koje se spuštaju u malu
karlicu. Vrat mate-
rice (cervix uteri) ima oblik cilindra debljine 2-3 cm. On je upravljen nadole i nazad i s
uzdužnom osovi-
nom vagine normalno zaklapa tup ugao otvoren napred (anteversio uteri). Vrat
materice je okružen gor-
njim krajem vagine i podeljen njime u dva dela, supravaginalni (portio supravaginal) i
vaginalni (portio
vaginalis). Njegov vaginalni deo, materični grlic, na svome vrhu ima otvor (ostium uteri)
koji vodi u šuplji-
nu materice (si. 191,193).
Otvor grlića materice je okrugao kod devojke, a kod žene koja je rađalaon je u vidu
horizontalne pukotine, ograničene
prednjom i zadnjom usnom materice (labium anterius et posterius). Isto tako, kod žena
koje su radale, dimenzije materice i njene
šupljine su vece negoli kod žena koje nisu rađale. Kod devojaka i žena koje nisu radale
vrat i telo materice su iste dužine. Kod
dece vrat materice je duži nego njeno telo (infantilna materica).
Šupljina materice je duboka 5-7 cm. Ona je materičnim suženjem (isthmus uteri)
podeljena tako-
de u dva dela (si. 191). Njen deo koji se nalazi u telu materice, cavum uteri, ima oblik
trouglaste pukotine,
od koje se prema matericnim uglovima, do otvora jajovoda pružaju uzani nastavci. Njen
deo u visini vra-
ta materice je u obliku ampularnog kanala, canalis cervicis. Matericno suženje (isthmus
uteri) ima izgled
uzanog kanala, dužine oko 1 cm. Ono predstavlja, u stvari, donji segment duplje tela,
unutrašnja usta mate-
rične šupljine, koja se otvaraju potpuno u 3. mesecu trudnoce.
Položaj i veze materice
Materica je normalno u celini nagnuta napred (anteversio uteri) i savijena svojim
telom prema vra-
tu (anteflexio uteri), i u odnosu prema prednjem zidu male karlice njeno dno i vrh
uopšte ne prelaze visinu
gornje i donje ivice preponske simfize. U ovom položaju ona je fiksirana parnim
vezama, širokom. (lig. la-
tum uteri), oblom (lig. teres uteri) i snopovimafibroznog tkiva (retinacula uteri) (si.
192,194). Pored toga, ma-
terial in situ drže mišići međice i vagina, koji prilikom porodaja bivaju dosta često
oštećeni, u kom sluča-
ju nastupa spuštanje materice (descensus uteri) ili njeno ispadanje (prolapsus uteri)
kroz urogenitalni zjap
karlične precage.
Lig. latum uteri.- Siroka materična veza je peritonealna duplikatura, zategnuta
poprečno između bočne ivice tela mate-
rice i bočnog zida male karlice. U svojoj gornjoj, slobodnoj ivici ona sadrži jajovod, od
koga se spušta nadole do poda karlične
duplje. Kroz njenu donju ivicujorolaze ureter i krvni sudovi materice (a. et v. uterina),
koji se međusobno ukrštaju na oko 2 cm
upolje od materičnog suženja. Siroka materična veza podeljena je u dva dela, od kojih
je gornji, tubarni (mesosalpinx) manji nego
donji, materični deo (mesometrium). Granicu izmedu ova dva dela označava
peritonealna peteljka jajnika (mesovarium), koja po-
lazi od zadnjeg lista široke materične veze.
Peritoneum _
Uterus
Fossu ovarica.
Lig. latum uteri ч jj
L/o reres urm
£/?,?. sucro-uterina
A. iliaca interna
'Ureter
' Excavatio recto-uterina
Ovarium
Mesovarium
Retinacula uteri
Excnvutio
vesico-uterina
Spatium reiropubucum
SI. 194. Dno karlične duplje žene posmatrano s gornje strane
Izmedu dva peritonealna lista široke materične veze. u vezivnom tkivu
[parametrium), nalaze se kanalikularni zaostaci
primarnog i sekundarnog bubrega i dve fibro-elastične veze: lig. ovariiproprium i lig.
teres uteri, koje predstavljaju zaostatak gu-
bernaculuma jajnika. Zaostaci prabubrega (epodphoron) i zaostaci sekundarnog
bubrega [paroophoron) nalaze se ispod jajovoda,
a zaostatak njihovog izvodnog kanala (Gartner-ov kanal) spušta se lateralno od bočne
ivice materice. Ovi zaostaci se ponekad is-
punjavaju tečnošću i pretvaraju u ciste parametrijuma.
Lig. teres uteri. - Obla veza materice polazi od materičnog ugla, ispod unutrašnjeg
kraja jajovoda. Ona ide najpre upolje
iza prednjeg lista široke materične veze, a zatim savija napred prema ingvinalnom
kanalu, kroz koji prolazi i, šireći se lepezasto,
završava se na dubokoj strani kože velikih usana stidnice. Obla veza materice sastoji se
od fibroelastičnih snopova. Ona je glav-
na veza koja drži matericu nagnutu napred. Pri prolazu kroz široku materičnu vezu,
obloj vezi se priključuju glatki mišićni sno-
povi, a pri prolazu kroz ingvinalni kanal poprečnoprugasti mišićni snopovi (m.
cremaster), koji se odvajaju od unutrašnjeg kosog
i od poprečnog trbušnog mišića.
Retinacula uteri. - Snopovi fibroznog tkiva polaze od vrata materice, šire se zrakasto
upolje ispod peritoneuma i završa-
vaju na zidovima male karlice (si. 194). Oni sprečavaju torziju i strangulaciju materice
kod trudnoće (pojava koja se srece kod
četvoronožaca). Bočni snop, koji prolazi ispod donje ivice široke materične veze, veoma
je snažan i od strane ginekologa označen
kao posebna veza, lig. cardinale. Isto tako, ginekolozi označavaju kao posebne veze
zadnje snopove (ligg. sacrouterina), koji idu
bočno od rektuma do krsne kosti.
Grada materice
Zid materice sastoji se od debelog sloja glatkog mišićnog tkiva (myometrium), koji je
spolja pokri-
ven trbušnom maramicom (perimetrium), a iznutra obložen sluzokožom (endometrium).
Debljina mišićnog
sloja opada, iduci od dna ka vratu materice (si. 193).
:
Perimetrium. - Perimetrium pokriva prednju i zadnju stranu materice i nastavlja se

od njene bočne ivice duplikaturom,
širokom vezom (lig. latum uteri). On se prebacuje napred na mokracnu bešiku i nazad
na rektum, obrazujući dva peritonealna
špaga, od kojih je zadnji, excavatio rectouterina s. cavum Douglasi, dublji nego prednji,
excavatio vesicouterina (si. 194). Dno pred-
njeg špaga dopire do spoja tela i vrata materice, a dno zadnjeg, Douglas-ovog špaga
počiva na zadnjem svodu vagine i dopire do
na 6 cm iznad čmarnog otvora. Douglas-ov špag ograničen je bočno peritonealnim
naborom,p//o? rectouterina, koji sadrži glatke
mišićne snopove (m. rectouterinus), karlični ganglion (ganglion cen>icale) i lig.
sacrouterinum.
Myometrium. - Na poprečnom preseku materice njena mišićna opna pokazuje tri
sloja, od kojih je srednji, kružni, naj-
deblji. Mišićni snopovi kružnog sloja u pogledu pravca i medusobnog odnosa pokazuju
posebne odlike, koje objašnjavaju kineti-
ku materice pri porodaju. Oni predstavljaju nastavak spiralnih snopova levog i desnog
jajovoda, ukrštaju se medusobno i srednji
sloj mišićne opne materice u celini dobija mrežast izgled. Spiralni snopovi srednjeg,
mrežastog sloja, idući koso nadole, istovre-
meno poniru u dubinu, k lumenu materice (C-oerttler). Zahvaljujući ovom
trodimenzionalnom pravcu, mišićni snopovi svojom
kontrakcijom istovremeno skraćuju, sužavaju i proširuju duplju materice. Naime,
segment koji se kontrahuje skracujese u uzdu-
žnom smeru materice i, istovremeno, u svom gornjem delu se sužava, a u donjem širi.
Na taj način pri porodaju materica poti-
skuje plod i istovremeno se povlači naviše. Ako plod usled neke smetnje ne izlazi,
materica se sve vise povlači naviše, njen donji
deo se istanjuje i možedaprsne. Uzdužni mišićni slojevi, površni i duboki, veoma sutanki
i služe jedino kao pojačanje srednjeg
sloja, kao spojnice između njegovih spiralnih snopova. Srednji. mrežasti sloj materice
sadrži njene krvne sudove i zbog toga je od
strane ginekologa označen još i kao sudovni sloj (stratum vascuiosiun).
Endometrium. - Sluzokoža tela materice je glatka, a- u cervikalnom kanalu ona
obrazuje nabore,plicae palmatae. Onaje
pokrivena jednoslojnim cilindričnim epitelom, koji je mestimično trepljast. U blizini
otvora materične duplje jednoslojni cilin-
drični epitel se nastavlja u pločastoslojevit koji pokriva grlic materice. Sluzokoža
materice nema podsluzokožu, vec'samo krzno,
u kome se nalaze žlezde i vezivne celije embrionalnog tipa, decidualne celije, koje su
krupne i sadrže zrnca glikogena. Žlezde u
visini tela materice su, u stvari, tubulozni uvrati epitela, čija dna ulaze u miometrium. U
vratu materice žlezde su krupne i raz-
granate, tubulo-alveolarne. One luče sluz, koja u vidu čepa zatvara cervikalni kanal i
sprečava prodiranje infekcije iz vagine.
Sluzokoža materice u vremenu od puberteta do klimakterijuma nije nikada mirna,
vec pokazuje stalne promene koje
su u vezi s ovarijalnim ciklusom. Ciklične promene materične sluzokože traju u celini 26-
30 dana. One se ispoljavaju najpre pro-
liferacijom, zatim sekrecijom i najzad desk\-amacijom materične sluzokože. U fazi
proliferacije materična sluzokoža zadebljava,
njene žlezde postaju duže i vijugave. Njeno zadebljano krzno deli se u tri sloja, bazalni,
spongiozni ipovršni. Spongiozni, srednji
sloj sadrži izuvijane delove materičnih žlezda. Površni sloj je kompaktan, jer se sastoji,
uglavnom, od krupnih decidualnih celija.
Sekretornu fazu materične sluzokože karakteriše pojava sekretornih zrnaca, hranljivih
materija, u epitelu sluzokože i njenih žle-
zda, kao i pojava sve većeg broja glikogenskih zrnaca u decidualnim ćelijama
kompaktnog sloja krzna. Sluzokoža se u celini pri-
prema da prihvati začetak, da ga ugnezdi i da mu pruži ishranu u prvim danima
njegovog razvitka. U poslednjoj, deskvamacio-
noj fazi kompaktni i spongiozni sloj sluzokože se Ijušte i, pomešani s krvlju, izlaze kroz
vaginu napolje (mensis). Ljuštenje siuzo-
kože omogućavaju krvni sudovi, koji se najpre usled kontrakcije svoje muskulature
sužavaju, a zatim proširuju, prepunjuju kr-
vlju i prskaju. Deskvamaciona faza traje 3-5 dana, a ostale dve faze po 12 -13 dana.
Epitel sluzokože biva brzo obnovljen pro-
liferacijom celija iz dna materičnih žlezda.
Materica za vreme trudnoće
Za vreme trudnoće telo materice se postepeno povećava, pri čemu naročito
zadebljava njegova mišićna opna, čije celije
se povećavaju i razmnožavaju. Dno materice se postepeno podiže naviše, izmedu vijuga
tankog creva i prednjeg trbušnog zida.
Ono dostiže visinu pupka već u 6. lunamom mesecu trudnoće. U 9. mesecu dno je već
do visine ksifoidnog nastavka grudne ko-
sti. U krajnjem, 10. mesecu dno se spušta i dostiže sredokraću rastojanja između
ksifoidnog nastavka i pupka, istu visinu kao i u
8. mesecu, usled spuštanja glave deteta u malu karlicu. Posle porođaja materično dno
se odmah spušta do visine pupka. U toku
prvih 10 dana materica je već u maloj karlici i njena sluzokoža potpuno obnovljena.
Potpuna involucija materice, na njenu prvo-
bitnu veličinu, završi se u toku 6 nedelja. Ona se smanjuje još vise ako dojenje traje
jako dugo.
Za vreme trudnoće krvni sudovi materice se takode povećavaju, proširuju i
produžuju. Grane leve i desne materične
arterije prolaze kroz srednji sloj mišićnog omotača. Izmedu njih na središnoj liniji
materice postoje vrlo slabe anastomoze. Zbog
toga, kod carskog središnog reza zida materice, krvavljenje je neznatno. Posle porodaja
arterijske grane se skraćuju i sužavaju
bujanjem njihovog endotela.
Usmina (vagina)
Vagina je sluzokožno-mišićna cev, dužine oko 10 cm. Od vrata materice ona se
pruža koso nado-
le i napred, prolazi kroz međicu i završava se otvorom (ostium vaginae), koji se nalazi
između malih usana
stidnice (sl. 193,195). Otvor vagine je delimično zatvoren tankom kožnom duplikaturom,
devičnjakom
(hymen), koji puca prilikom prvog snošaja (sl. 195). Posle porođaja zaostaci devičnjaka
obrazuju male
bradavice (carunculae hymenales).
Vagina je spljoštena i njen lumen je u vidu kapilarne pukotine između njenog
prednjeg i zadnjeg zida. Ona je najuža
pri prolazu kroz karličnu prečagu i okružena je vlaknima mišića međice (m. levator ant
m. sphincter urethrae i m. bulbospongiosus),
koji deluju kao slabi sfinkteri vagine. Njen gornji, širi kraj okružuje grlić materice (portio
vaginalis), i s njime obrazuje žleb, svod
vagine (fornix vaginae). Zadnji deo svoda, iza grlića materice, najdublji je i prilikom
kohabitacije služi kao receptor semene teč-
nosti (receptaculum seminis). Nestručna intervencija kod pobačaja može da probije
zadnji svod vagine, na kome počiva dno Dou-
glas-ovog špaga i da dovede do teškog oboljenja, do zapaljenja trbušne maramice.
Vagina je s okolnim organima povezana svojom fascijalnom ložom (paracolpium).
Njen prednji zid je veoma čvrsto spo-
jen fascijalnom pregradom (septum vesicourethrovaginale) s mokraćnom cevi i bazom
mokracne bešike. Ova fascijalna pregrada
povlači uvek dno mokracne bešike i na njemu stvara špag (cystocela), u slučajevima
kada se spušta prednji zid vagine (descensus
vaginae). Zadnji zid vagine spojen je labavo s rektumom fascijalnom pregradom
(septum rectovaginal).
Građa vagine. - Sluzokoža vagine je u gornjem delu glatka, a u donjim dvema
trecinama gradi poprečne nabore (rugae
vaginales), koji se duž središne linije prednjeg i zadnjeg zida spajaju i obrazuju po
jedan uzdužni greben (columnae rugarum, ante-
rius etposterius). Ona je pokrivena pločasto-slojevitim epitelom i nema žlezde. Njen
beličasti sekret, koji je kisele reakcije, stvara
se propadanjem celija površnog sloja epitela. Vezivno tkivo sluzokože bogato je
elastičnim vlaknima. Ona se spaja sa mišićnom
opnom i skupa obrazuje mišićno-elastični sistem, koji omogućuje vagini veliku
rastegljivost pri porodaju. Mišićna opna je dosta
tanka. Ona se sastoji od snopova glatkih mišićnih celija, koji se medusobno ukrštaju i
pružaju koso u odnosu na uzdužnu osovi-
nu vagine. Mišićna opna nastavlja se bez jasne granice u mišiće međice i u mišićni sloj
vrata materice.
Spoljni spolni organi
(Partes genitales externae)
U spoljne spolne organe žene. koji se u ginekologiji označavaju zajedničkim imenom
vulva, spa-
daju velike i male usne stidnice, zlezde i erektilni organi, dražica i tremna glavica (sl.
192,193,195). Žlezde,
veći broj manjih i dve velike, luče sluz i vlaže trem vagine.
Commlssura labiorum anterior Mons pubis
Preputium
' clitoridis
- Frenulum clitoridis
_ Ostium urethrae
externum
Velike usne stidnice (labia majorapudendi) jesu dva kožna nabora, koji su izdignuti
jače razvijenim potkožnim masnim tki-
vom. One ograničavaju medusobno stidnu pukotinu (rima pudendi) i spajaju sa svojim
prednjim i zadnjim krajevima. Njihov prednji
spoj nastavlja se u preponski brežuljak (monspubis - Veneris), trouglasto uzvišenje, čija
se baza, okrenuta naviše, nalazi ispred pre-
ponske simfize (sl. 195). Stidne dlake (pubes) pokrivaju spoljnu stranu velikih usana i
ceo preponski brežuljak, sve do njegove baze.
Kod žena maskulinog tipa, one se produžuju naviše duž središne linije trbuha, sve do
pupka, isto kao i kod muskaraca.
Male usne stidnice (labia minora pudendi) takode su dva ko-
žna nabora, samo znatno tanja i bez sadržaja masnog tkiva. One su
obično potpuno pokrivene velikim usnama, spajaju se svojim pred-
njim i zadnjim krajevima i medusobno ograničavaju trem ili pre-
dvorje vagine (vestibulum vaginae). Njihove zadnje krajeve povezuje
poprečna resica (frenulum labiorum pudendi), ispred koje se nalazi
trouglasta jama (fossa vestibuli vaginae), najdublje mesto predvorja
vagine. U prednjem delu predvorja, ispred otvora vagine nalazi se
spoljni otvor mokracne cevi (ostium urethrae externum).
Draiica (clitoris), erektilni organ, koji je analog penisu, pri-
čvršćen je uz donju ivicu preponske simfize pomoću veze, lig. su-
spensorium clitoridis (sl. 192). Ona se sastoji iz dva kavernozna tela
(corpora cavernosa clitoridis), koja su obavijena fascijom (fascia clito-
ridis). Kavernozna tela se svojim zadnjim delovima pričvršćuju uz
donje ivice karličnih kostiju, a napred sjedinjuju i grade telo dražice
i njen glavic (glans clitoridis). Glavic' dražice okružuju prednji krajevi
malih usana, koji mu s gornje strane obrazuju udnu prevlaku (prepu-
tium clitoridis), a s donje strane - resicu (frenulum clitoridis).
Tremna glavica (bulbus vestibuli), parno erektilno telo, ima
oblik i veličinu masline (sl. 192). Ona se nalazi bočno od predvorja
vagine, u bazi prednje polovine male usne, pričvršćena uz donju stra-
nu urogenitalne prečage. Njen prednji kraj se postepeno istanjuje i
produžuje napred, ka glaviću dražice. Tremna glavica, koja je analog-
na spongioznom telu penisa, sastoji se takode iz venskog spleta.
Velike tremne zlezde (glandulae vestibulares majores - Bart-
holini) velike su kao zrno pasulja (sl. 192). One su analogne bulbo-
uretralnim žlezdama muškaraca i nalaze se u bazi zadnje treane male usne stidnice,
pričvršćene uz duboki poprečni mišić međi-
ce. Izvodni kanal Bartholini-t\e. žlezde, upravljen medijalno, otvara se u žlebu između
himena i male usne. Tremne žlezde luče
sluzav sekret, koji izbacuju za vreme orgazma i vlaže predvorje vagine.
Clitoris,
Labium majus -
pudendi
Labium minus'"
pudendi
Hvmen'
— Ostium vaginae
__Fossa vestibuli
vaginae
—*----Frenulum
labiorum
pudendi
Commissura
labiorum
posterior
Sl. 195. Spoljni spolni organi iene
(partes genitales externae)
Međica (perineum)
Meki delovi - mišići, fascije i koža - koji zatvaraju donji otvor male karlice i grade dno
njene du-
plje, predstavljaju skupa medicu (sl. 196). Mišići i fascije grupišu se i obrazuju dve
prečage, gornju - kar-
ličnu (diaphragma pelvis) i donju - urogenitalnu (diap-
hragma urogenital). Pored mišićno-fascijalnih prečaga,
u medici se nalaze spoljni zatvarač čmara (m. sphincter
ani externus) i jedna prostrana]гта, fossa ischiorectalis,
ispunjena masnim tkivom.
Diaphragma pelvis
Karlična prečaga zatvara donji otvor male karli-
ce potpuno, izuzev uzanog zjapa na središnoj liniji, kroz
koji prolaze čmarni kanal i ispred njega mokraćno-spol-
ni organi (sl. 192,196,197). Ona se sastoji od dva parna
mišića, m. levator-a. ani i m. coccygeus- a koji su pljosnati i
pokriveni s gornje i donje strane fascijama (fascia diap-
hragmatis pelvis - superior et inferior). Od gornje fascije
karlične prečage odvajaju se dva visceralna lista, levi i
desni, koji se penju bočnom stranom karličnih organa do
parijetalnog peritoneuma. Visceralni list (fasciapelvis vi-
sceralis s. ertdopelvina) ima oblik sagitalne pre grade koja
se pruža od preponske do krsne kosti.
Mišići karlične prečage oživčeni su od bočnih grana krsnog
živčanog spleta. U filogenetskom pogledu oni predstavljaju zaostatak
obarača repa (m. depressor caudae), koji je kod čoveka, zbog usprav-
nog stava, dobio posebne morfološke i funkcionalne odlike.
Sl. 196. Mišiči međice. Frontalni presek male karlice,
zadnji deo posmatran spreda (sherna)
1. Peritoneum - 2. Arcus tendineus m. levatoris ani -
3. M. levator ani - 4. Vesica urinaria - 5. M. obturatorius
internus - 6. Fossa ischiorectalis - 7. Corpus cavernosum
penis - 8. M. ischiocavernosus - 9. M. transversus perinei
profundus - 10. M. sphincter urethrae -11. Corpus
spongiosum penis - 12. M. bulbospongiosus - 13. Prostata
- 14. Membrana obturatoria
M. levator ani, podizač čmara, polazi od zadnje strane preponske kosti i od tetivnog
luka (arcus tendineus m. levatoris
ani), koji se pruža poprečno od preponske kosti do sedalne bodlje i predstavlja
zadebljanje gornjeg dela fascije unutrašnjegza-
pornog mišića (m. obturatorius internus). Njegova vlakna koja polaze od preponske
kosti obrazuju dva mišićna snopa, m.puborec-
talis i m. pubococcygeus. Ova dva snopa pružaju se nazad, spajaju se iza rektuma sa
svojim pamjacima i završavaju na čmarno-tr-
tičnoj vezi (lig. anococcygeum), koja povezuje čmar sa vrhom trtične kosti. Svojom
kontrakcijom oni povlače zadnji zid rektumai
sužavaju njegov lumen u poprečnom smeru, za razliku od m. sphincter ani externus-а.,
koji vrši sužavanje u sagitalnom smeru.
Ostala mišićna vlakna podizača čmara obrazuju poseban, dublji snop (m. iliococcygeus)
koji silazi od tetivnog luka koso unutrai
nazad i završava se na čmarno-trtičnoj vezi. Ovaj deo podizača svojom kontrakcijom
povlači napred trtičnu kost i povecavasta-
bilnost karličnog dna.
M. coccygeus, trtični mišić, pruža se od sedalne bodlje do bočne ivice trtične kosti,
koju povlači napred i povećava čvr-
stinu poda karlične duplje. On je obično zakržljao i delimično zamenjen fibroznim
snopovima.
Diaphragma urogenital
Mokraćno-spolna prečaga je trouglasta mišidno-fascij alna ploča, debljine oko 1 cm,
koja je zateg-
nuta poprečno između donjih ivica karličnih kostiju (sl. 196). Ona sadrži dosta vezivnog
tkiva, koje se
kondenzuje na njenoj gornjoj i donjoj strani i obrazuje po jednu fasciju (fascia
diaphragmatis urogenitalis-
superior et inferior). Ove dve fascije ograničavaju duboki prostor medice (spatium
perinei profundum), u
kome se nalaze dva mišića (m. transversus perinei profundus et m. sphincter urethrae) i
bulbouretralne žle-
zde muškaraca.
Symphysis pubica
Urethra
Fascia
obturatori&^
Arcus
tendineus m.
levatoris ani
JVf. puborectalis
M. iliococcygeus J
Rectum
Izmedu površne fascije međice
(fascia perinei supeificialis) i donje fa-
1 scije urogenitalne prečage nalazi se
M. levator ani povrsni perinealni prostor (spatiumpe-
rinei superficiale). U površnom perine-
alnom prostoru nalaze se erektilna te-
la spoljnih spolnih organa i tri parna
mišića, m. bulbospongiosus, m. ischioca-
vemosus i m. transversus perinei superfi-
ciaiis, koji su ranije bili ubrajani u po-
sebnu prečagu, diaphragma pudendale
(sl. 198). Kod žene u ovom prostoru,
pored mišića i erektilnih tela nalaze se
i velike tremne žlezde (gll. vestibulares
majores - Bartholini) (sl. 192).
M. transversus perinei profundus, du-
boki poprečni mišić, pruža se od sedalne kvrge
medijalno ka središnoj liniji, gde se spaja sa
svojim parnjakom i obrazuje tetivno središte
međice (centrum tendineum). Ispod njega nalaze
se mišićna vlakna površnog poprečnog mišića (m. transversus perinei supeificialis), koja
su nestalna u pogledu broja i ponekad ne-
dostaju potpuno.
M. coccygeus
Art. sacroiliaca
Sacrum
Sl. 197. Karlična prečaga (diaphragma pelvis), gornja strana
M. sphincter urethrae, zaftaračmokracne cevi, u stvari je deo prethodnog mišića, od
koga se odvajaju lučna vlakna, idu
napred i okružuju mokracnu cev (sl. 189). Kod muškarca mišićna vlakna se pružaju
naviše i obuhvataju vrh prostate, a kod žene
ona obuhvataju vaginu i grade joj slabi sfinkter.
M. ischiocavernosus polazi od donje ivice karlične kosti (sl. 188). Idući napred, on
okružuje najpre s donje i bočne stra-
ne kavernozno telo, zatim prelazi na gornju stranu spolnog uda odnosno dražice i
sjedinjuje se sa svojim parnjakom. Ovaj mišić
svojom kontrakcijom potiskuje napred krv u kavernoznom telu i kod erekcije povećava
čvrstinu spolnog'uda odnosno dražice.
M. bulbospongiosus kod muskaraca polazi od tetivnog središta međice i, idući
napred i nadole, okružuje koren spongio-
znog tela penisa i spaja se sa svojim parnjakom duž središne fibrozne trake. Svojom
kontrakcijom on potiskuje u spongioznom
telu krv napred - ka glaviću uda i povećava njegovu čvrstinu kod erekcije. Pored toga,
on pomaže pri ejakulaciji semene tečno-
sti, ubrzava njeno izbacivanje. M. bulbospongiosus kod žene, poznat još i kao m.
sphincter cuni, okružuje predvorje vagine u vidu
ovalnog sfinktera (sl. 198). On pokriva tremnu glavicu (bulbus vestibuli). Njegova
tetanička kontrakcija, koja se izuzetno dešava
prilikom snošaja, dovodi do ukleštenja spolnog uda (penis captivus).
Mišići urogenitalne prečage nastali su od zatvarača kloake (m. sphincter cloacae).
Oni su oživčeni od n. pudendus-a.
Sl. 198. Mokraćno-spolna prečaga (diaphragma urogenitale), donja strana
perineal is
Tuber ischiadicum
Lig. sacrotuberale
Nn. clunium
inferiores
N. pudendus
Anus
Clitoris
Labium majus pudendi
Nn. labiates
posteriores
N. dorsalis ч
clitoridis
Nil. rectaless
inferiores 4
pudenda interna
A. rectalis inferior
.... ..plunder ani externus
\
"M. gluteus maximus
Ostium vaginae
.A. profunda clitoridis
„ M. bulbospongiosus
M. ischiocavernosus
M. transversus
superficiaiis
M. sphincter ani externus
Spoljni zatvarač čmara predstavljen je dvema lučnim polovinama koje okružuju
čmarni otvor (sl.
188,189,192,193,198). Njegova lučna vlakna polaze od tetivnog središta medice, idu
nazad i završavaju
se na čmarno-trtičnoj vezi. On je oživčen od bočne grane n. pudendusa. Njegova
kontrakcija zatvara
čmar, sužavajuci njegov lumen u sagitalnom smeru.
Spoljni zatvarač čmara, izuzetno od ostalih poprečnoprugastih mišića, nalazi se
normalno u stalnoj kontrakciji, mada
mu je tonus varijabilan. Prilikom defekacije on se opušta i širi. Njegovo širenje pomažu
vlakna uzdužnog mišićnog sloja rektuma
i podizač čmara, koja se provlače između njegovih kružnih snopova.
Fossa ischiorectalis
Ishiorektalna jama nalazi se izmedu mišića podizača čmara i unutrašnjeg zapornog
mišica, koji
naleže uz bočni zid male karlice (sl. 196). Fascija zapornog mišića kod donje ivice
karlične kosti spaja se
sa srpolikim produžetkom duge krsno-trtične veze (lig. sacrotuberale) i obrazuje Alcock-
ov kanal (canalis
pudendalis), kroz koji prolaze n. pudendus, a. et v. pudenda interna. Ishiorektalna jama
ispunjena je masnim
tkivom, kroz koje prolaze sudovi i živci za čmar. Njen prednji deo zavlači se između obe
prečage karlič-
nog dna, a zadnji deo je široko otvoren prema koži međice.
Mehanika me dice
Mišici međice svojim tonusom drže karlične organe in situ, a svojom kontrakcijom
suprotstavljaju
se intraabdominalnom pritisku. Kod njihove insuficijencije javlja se spuštanje
(descensus) i ispadanje
(prolapsus) karličnih organa kroz prirodne otvore medice. Pored toga, mišići medice
regulisu normalno
pražnjenje rektuma i mokracne bešike.
Mišići međice žene, naročito m. levator ani, m. transversus perinei i m.
bulbospongiosus, prilikom porodaja okrecu se oko
sagitale i postavljaju se jedan iznad drugog u vidu kulisa. Njihove gornje strane postaju
unutrašnje, okrenute k porodajnom ka-
nalu, koji se na taj način produžuje u distalnom smeru. Zahvaljujuc'i ovome, pritisak pri
porođaju isteže sva mišićna vlakna skoro
podjednako, i medijalna vlakna izbegavaju najveći pritisak i opasnost rupture. Kod
naglog porodaja ovaj mehanizam nije pot-
pun i dešavaju se ruputre zadnjeg zida vagine, koje obično zahvataju i mišiće medice, a
ponekad i prednji zid rektuma. Vrac'anje
mišića međice u normalan položaj završava se vrlo brzo posle porođaja, još u toku 1.
dana. Ono se manifestuje podizanjem dna
materice iznad visine ravni, koju je imalo neposredno posle porodaja.
TRBUŠNA MARAMICA (PERITONEUM)
Trbušna duplja je razvitkom prečage izdvojena od pratelesne duplje zajedno sa
svojom seroznom
opnom,peritoneumom. Peritoneum, kao svaka serozna opna, sastoji se iz dva lista,
zidnog (peritoneum pari-
etale) i utrobnog (peritoneum viscerale), između kojih se nalazi potpuno zatvorena,
virtuelna duplja (cavum
peritonei) (si. 199). On se sastoji od jednoslojnog, endotelnog epitela i od supseroznog,
vezivnoelastidnog
sloja, kojim je pričvršćen uz zidove trbušne duplje i uz povrsine intraperitonealnih
organa. Njegova je
glavna uloga da omoguci trbušnim organima pokrete u peritonealnoj duplji bez ikakvog
trenja.
Endotelne celije peritoneuma odlikuju se sposobnošću da se, usled nadražaja,
pretvaraju u vezivne celije, u fibrocite.
Povrede, zapaljenja i česti izlivi krvi dovode dostvaranjasrašćenja u peritonealnoj duplji,
jer se endotelne celije pretvaraju u ve-
zivne. Usled srašćenja i stvaranja fibroznih traka u peritonealnoj duplji, dinamika
intraperitonealnih organa je otežana i praćena
bolovima. Da bi se izbegla srašćenja, prilikom operacija na intraperitonealnim organima
peritoneum mora da se štedi i da se nji-
me brižljivo pokrivaju rane.
Endotelne celije vrlo brzo resorbuju gasove, tečnosti i sitne korpuskularne elemente,
koji su prodrli u peritonealnu du-
plju, bilo spolja kroz trbušni zid ili iz trbušnih i karličnih organa. Kod peritonealnih
zapaljenja dolazi vrlo brzo do intoksikacije
celog organizma, jer se toksini bakterija resorbuju u velikoj količini, s obzirom na
ukupnu površinu peritoneuma, koja iznosi
oko 2 m2. Korpuskularni elementi prilikom resorpcije prolaze kroz tela endotelnih celija
ili kroz sitne međućelijske prostore, sto-
ma ta, koji se po potrebi proširuju ili sužavaju i nestaju.
- 14
- -9
- -8
1. Peritoneum viscerale
Visceralni peritoneum pokriva potpuno ili delimično orga-
ne koji se nalaze u peritonealnom delu trbušne duplje - potpreča-
žni deo pribora za varenje i slezinu. U pogledu svog izgleda, on se
prilicno komplikuje u toku razvoja potprečažnog dela pribora za
varenje i usled sekundarnih srašćenja pojedinih njegovih delova uz
prvobitni parijetalni peritoneum. Njegove peritonealne duplikatu-
re, veze i opornjaci, sadrže krvne sudove i živce za intraperitoneal-
ne organe. One povezuju medusobno intraperitonealne organe,
fiksiraju ih uz zidove trbušne duplje i usmeravaju i ograničavaju
njihove pokrete u peritonealnoj duplji.
Razvoj potprečažnog dela pribora za varenje i peritoneuma. - Visceralni
peritoneum je prvobitno u vidu sagitalne duplikature koja potprećažni deo pracre-
va obavija i povezuje za prednji i zadnji trbušni zid. Njegova zadnja peritonealna
duplikatura (mesenterium dorsale commune) postoji celom dužinom pracreva, za
razliku od prednje, koja ispod visine pupčanog otvora nedostaje. Na pracrevu ubr-
zo počinju da se uobličavaju začeci pojedinih delova gastro-intestinalnog trakta,
začetak želuca u vidu vretenastog prosirenja i dve crevne vijuge, duodenalna i pup-
čana, koje su konveksitetom upravljene napred, ka prednjem trbušnom zidu. Pup-
čana vijuga (ansa umbilicalis) znatno je veća od duodenalne. Njen gornji krak i te-
me, od kojih se razvija pokretni deo tankog creva - jejunum i ileum - nastavljaju se
u donji, zadebljali krak. Donji krak pupčane vijuge i završni, vertikalni deo pracre-
va predstavljaju začetak debelog creva. Razvitkom začetka želuca, tankog i debe-
log creva na zadnjoj peritonealnoj peteljci uočavaju se odgovarajuci segmenti,
opornjaci: mesogastrium dorsale, mesoduodenum, mesenterium i mesocolon. Kroz
opornjake do začetka želuca, tankog i debelog creva dolaze od trbušne aorte tri
velike arterije, truncus celiacus, a. mesenterica superior i a. mesenterica inferior.
Od endoderma duodenalne vijuge, već u 2. nedelji, razvijaju se začeci pan-
kreasa, jetre i žučnih puteva. Začetak pankreasa pruža se nazad i naviše između dva
lista mesoduodenum-а, ka začetku slezine, koji nastaje od mezodermalnih čelija izme-
du dva lista zadnje peritonealne peteljke želuca (mesogastrium dorsale). Začeci jetre i
žučnih puteva rastu napred, izmedu dva lista prednje peritonealne duplikature želu-
ca (mesogastrium ventrale), granajući se u sve veći broj pupoljaka, oko kojih se nalaze
sinusoidni kapilari žumančano-crevne vene (v. omphalomesenterica). Oni dele meso-
gastrium ventrale u dva dela, prednje-gornji i zadnje-donji. Od prednje-gornjeg dela
nastaju dve peritonealne veze jetre, srpasta (lig.falciforme hepatis) i venačna (lig. co-
ronarium hepatis), a od zadnje-donjeg dela - mali opornjak (omentum minus) (si. 199).
Venačna veza jetre nastaje, u stvari, od zadnjeg kraja srpaste veze, čija su se dva
peritonealna lista otvorila i raširila po-
prečno, usled naglog rastenja jetre, naročito njenog desnog režnja.
Mali opornjak (omentum minus), koji je zategnut izmedu porte jetre i male krivine
želuca, dopire svojim slobodnim, za-
debljalim rubom i do početnog dela duodenuma, obrazujuđ lig. hepatoduodenal. Kroz
lig. hepatoduodenal prolaze: v. portae i, is-
pred nje, a. hepatica propria i ductus choledochus (si. 170).
U toku daljeg razvoja gastro-intestinalnog trakta nastupa najpre okretanje začetka
želuca oko vertikale, a zatim uvrtanje
pupčane vijuge i njene peritonealne peteljke. Zajedno s želucem okreću se udesno i
nazad duodenalna vijuga i pankreas, srastaju
uz parijetalni peritoneum zadnjeg trbušnog zida i postaju sekundarno retroperitonealni.
SI. 199. Trbušna maramica (peritone-
um). Sagitalni presek trbušne duplje
(shema)
1. Hepar - 2. Omentum minus -
3. Ventriculus - 4. Colon transversum -
5. Omentum majus - 6. Jejunoileum -
7. Vesica urinaria - 8. Rectum -
9. Peritoneum parietale - 10. Mesenterium
-11. Duodenum — 12. Bursa omentalis -
13. Pancreas - 14. Foramen epiploicum
Prilikom okretanja želuca njegova mala krivina, kojaje prvobitno bila upravljena
napred. ka prednjem trbušnom zidu,
okreće se udesno i nazad, a njegova velika krivina ulevo i napred. Pri tome, on povlači
za sobom i svoje peritonealne peteljke.
Njegova zadnja peieljka, naročito njen deo izmedu velike krivine želuca i slezine. počinje
naglo da raste, presavija se i, u vidu
udvojene peritonealne duplikature, spušta se postepeno nadole ispred vijuga tankog
creva i obrazuje veliki opornjak (omentum
majus).
Veliki opornjak (omentum majus) svojim izgledom podseća na kecelju (sl. 199).
Njegov zadnji list, koji prvobitno polazi
od središne linije zadnjeg trbušnog zida, srasta naknadno s gornjom stranom poprečnog
kolona i njegovog opornjaka. Ispod visi-
ne poprečnog kolona on srasta obično s prednjim listom velikog opornjaka i zajedno
obrazuju jednostavnu peritonealnu dupli-
katuru. Početni deo prednjeg lista, koji je zategnut između velike krivine želuca i
prednje strane poprečnog kolona, predstavlja
gastrokoličnu peritonealnu vezu (lig. gastrocolicum).
U velikom opornjaku nalaze se mreže krvnih i limfnih sudova i lutajuće celije,
limfociti i histociti, koje se grupišu me-
stimično i obrazuju bele mrlje, vidljive golim okom. Veliki opornjak ima važnu ulogu pri
lokalizaciji zapaljenja u intraperitone-
alnom delu trbušne duplje. On se skuplja oko zapaljenog mesta, srasta oko njega i
izdvaja ga od ostalog dela peritonealne du-
plje. U stvari, njega potiskuju crevne vijuge svojim pokretima ka zapaljenom mestu, gde
su pokreti, usled zapaljenja i paralize
supseroznog nervnog spleta polpuno prestali.
Uvrtanje crevne ili pupčane vijuge (ansa umbilicalis) vrši se udesno oko gornje
crevne arterije, usled nejednakog raste-
nja njenih krakova. Gornji krak raste znatno brže nego donji. On se najpre spušta
udesno od donjeg kraka, a zatim ga svojim
novoslvorenim vijugama potiskuje postepeno ulevo i naviše. Donji krak se podiže i
dolazi ispod slezine, želuca i jetre. Njegova
peritonealna peteljka se poslavlja poprečno duž donje ivice pankreasa i preko polovine
nishodnog dela duodenuma, srasta se-
kundarno i obrazuje opornjakpoprečnog kolona (mesocolon transversum). Početak
zadebljanja donjeg kraka pupčane vijuge, cekal-
nipupoljak, koji je sada dospeo ispod desnog režnja jetre, spušta se postepeno ka
desnoj bedrenoj jami i na taj način se sekundar-
norazvija ushodni kolon i njegov opornjak (mesocolon ascendens). Od završnog dela
pracreva, koji se pod uglom spušta od do-
njeg kraka pupčane vijuge, razvijaju se nishodni i sigmoidni kolon. Sam ugao ostaje
ispod slezine i svojim vrhom srasta s perito-
neumom donje strane prečage i obrazuje peritonealnu vezu, lig. phrenicocolicum.
Ushodni i nishodni kolon zajedno sa svojim opornjacima priljubljuju se uz parijetalni
peritoneum zadnjeg trbušnogzi-
da, srastaju i postaju, isto kao duodenum i pankreas, sekundarno retroperitonealni
organi. Epitelna duplikatura serozne opne, iz-
medu visceralnog i parijetalnog lista, ubrzo nestaje nakon priljubljivanja, za razliku od
supserozne, vezivnoelastične duplikature,
od koje nastaje retroperitonealna fascija (fascia subperitoneal is). Retroperitoneals
fascije omogućuju sekundarno retroperitoneal-
nim organima elastične pokrete klizanja nagore i nadole.
2. Peritoneum parietale
Parijetalni peritoneum oblaže zidove trbušne duplje. On se nastavlja nadole u
peritoneum male
karlice i pokriva delimično mokracne i spolne organe (sl. 188,189,192,193,199).
Parijetalni peritoneum
je svojim supseroznim, vezivnoelastičnim slojem spojen labavo uz poprečnu fasciju
trbušnih zidova (fa-
scia transversalis). S donjom fascijom prečage on je spojen čvrsto. Između njega i
zadnjeg trbušnog zida
nalazi se retroperitonealni prostor (spatium retroperitoneale), koji je ispunjen
rastresitim vezivnim tkivom
i manjom ili vecom količinom masnog tkiva. Pored toga, u retroperitonealnom prostoru
trbušne duplje
smešteni su: bubrezi, nadbubrežne žlezde, ureteri, limfni sudovi i čvorovi, veliki krvni
sudovi (aorta i v.
cava inferior) i živci (plexus lumbalis, plexus celiacus, truncus sympathicus).
Vezivno tkivo retroperitonealnog prostora nastavlja se naviše preko velikih otvora
prečage u vezivno tkivo sredogru-
da, a nadole u vezivno tkivo subperitonealnog dela karlične duplje. Isto tako, ono se
nastavlja s vezivnim tkivom peritonealnih
duplikatura visceralnog peritoneuma, koje prenosi na retroperitonealni prostor trakcije
intraperitonealnih organa. .
3. Cavum peritonei
Peritonealna duplja je virtuelna - potpuno zatvoreni bezvazdušni prostor. Nakon
završetka raz-
voja potprečažnog dela pribora za varenje, ona je podeljena sekundarno u dva sprata i
dobija vedi broj
spagova.
Spratovi peritonealne duplje, gornji i donji, odvojeni su poprečnim kolonom i
njegovim opornja-
kom (mesocolon transversum) (sl. 199). U gornjem, nadmezokoličnom spratu nalaze
se: jetra, želudac, slezi-
na, gornja polovina duodenuma i pankreas. U donjem, podmezokoličnom spratu su
vijuge pokretnog dela
tankog creva, donja polovina duodenuma i kukasti nastavak pankreasa (processus
uncinatus).
Od spagova peritonealne duplje najveci i najvažniji su retrogastrična ili opornjačka
kesa (bursa
omentalis), dvapotprečažna špaga (recessus subphrenici) i špagovi u karličnoj duplji. O
jamama parijetalnog
peritoneuma na prednjem trbušnom zidu bilo je reči ranije.
Špagovi u karličnoj duplji, o kojima je bilo reči ranije, mogu se lako opipati
vaginalnim ili rektalnim pregledom. Oni
predstavljaju najniži deo peritonealne duplje, u kome se najpre pojavljuje tečnost ili krv
kod oboljenja i povreda intraperitoneal-
nih organa.
Bursa omentalis (sl. 199). - Opornjačka kesa izdvaja se od peritonealne duplje
prilikom obrtanja želuca, koji se posta-
vlja na njen prednji zid zajedno s malim opornjakom i s početnim. fiksiranim delom
velikog opornjaka, sa gastrokoličnom vezom
(lig. gastrocolicum). Na njenom zadnjem zidu nalaze se pankreas. levi bubreg, leva
nadbubrežna žlezda i slezina. Njeno dno saci-
njavaju poprečni kolon i njegov opornjak, a krov jetra i prečaga. Opornjačka kesa je u
vezi s peritonealnom dupljom preko Win-
j/ow-ljevog otvora (foramen epiploicum- Winslow), koji se nalazi između lig.
hepatoduodenal i donje šuplje vene. Otvor vodi naj-
pre u suženi deo bursae omentalis, u njeno predvorje (vestibulum). koje se pruža ulevo
do središne linije, do plica gastropancreati-
ca. Peritonealni gastropankreatični nabor, iza koga se penje a. gastrica sinistra,
označava prvobitno mesto pripoja zadnje perito-
nealne peteljke želuca (mesogastrium dorsale).
Preko opornjačke kese pristupa se zadnjoj strani želuca i organima koji se nalaze na
njenom zadnjem zidu. Pristupni
put preko njenog donjeg zida, kroz mesocolon transversum, znatno je povoljniji nego
ostala dva puta, kroz omentum minus ili kroz
lig. gastrocolicum, koji su skopčani s opasnošću povrede krvnih sudova i pružaju slabu
preglednost.
Recessus subphrenic!. — Potprečažni peritonealni špagovi, desni i levi, odvojeni su
srpastom vezom jetre (lig.falcifornte
hepatis). Oni se zavlače nazad između jetre i prečage sve do gornjeg lista venačne veze
(lig. coronarium hepatis).
Mali peritonealni špagovi su nestalni u pogledu svoje frekvencije i veličine. Oni se
nalaze iza i ulevo od duodenojeju-
nalnog ugla (recessus duodenalis - superior et inferior), zatim iznad i ispod završetka
ileuma u cekum (recessus ileocecalis-superi-
or et inferior), iza cekuma (recessus retrocecalis) duž lateralnih ivica ushodnog i
nishodnog kolona (sulciparacolic!) i u korenu sig-
moidnog opornjaka (recessus intersigmoideus). Iza intersigmoidnog špaga silazi levi
ureter, čiji pokreti su uzrok nepotpunogsra-
šćivanja između mezokolona i prvobitnog parijetalnog peritoneuma. Mali špagovi mogu
da budu jače razvijeni, ili da se postepe-
no prošire usled uvlačenja neke vijuge tankog creva, koja može ponekad i da se uklešti
(intraabdominalna ukleštena kila).
TRBUŠNA DUPLJA (CAVUM ABDOMINIS)
Trbušna duplja i njen donji nastavak, karlična duplja (cavum pelvis), predstavljaju
najveći deo
utrobnog kanala čovečijeg tela. Ona je ograničena uglavnom širokim pljosnatim
mišicima i njihovim teti-
vama, aponevrozama. Na njenom gornjem i donjem kraju nalazi se po jedan koštani
prsten, rebarni i kar-
lidni, koji su pozadi povezani snažnom elastičnom oprugom -slabinskim delom kidmenog
stuba. Rebarni
prsten je elastidan i pokretljiv, za razliku od karlidnog, koji je masivan i cvrst. On se širi
i skuplja i zajed-
no s prednjim trbušnim zidom prilagodava promenama oblika i velicine trbusne duplje.
Prednji, mišićno-
aponevrotidni zid je, pored toga, od znadaja za operativni pristup sadržaju trbusne
duplje i za palpatorno
ispitivanje oblika, položaja i konzistencije njenih organa. Pri tome se koriste
orijentacione linije i topo-
grafske tacke na prednjem trbušnom zidu, o kojima je bilo reci u opštem delu anatomije
i prilikom opisa
pojedinih trbušnih organa. O podeli trbusne duplje na peritonealni i retroperitonealni
prostor, kao i o
njenoj podeli na spratove i predele, bilo je vec' reci ranije.
Cavum pelvis. - Karlidna duplja nastavlja trbušnu od granicne linije karlice do
međice. Ona je po-
deljena parijetalnim peritoneumom u dva prostora, peritonealni i subperitonealni. Njen
peritonealni pro-
stor ispunjavaju vijuge tankog creva. U subperitonealnom prostoru nalazi se rastresito
vezivno tkivo, ko-
je sadrži sudove, živce i organe male karlice. Organi male karlice izdižu parijetalni
peritoneum i stvaraju
špagove peritonealne duplje (si. 188,189,192,193).
Subperitonealni prostor karlične duplje podeljen je levim i desnim visceralnim listom
gornje fascije karlične prečage
(fasciapelvis visceraliss. endopelvina) u tri dela, jedan središni i dva bočna (si.
196).Ubočnom delu nalaze se krvni sudovi i živci
male karlice, a u središnom delu organi. Središni, organski deo podeljen je frontalnim
vezi vnim pregradama u lože. Kod muška-
raca postoje dve lože, prednja - bešična (paracystium) i zadnja - čmarna
(paraproctium), izmedu kojih se nalazi vezivna pregrada,
septum rectovesicale. Kod žene između bešične i čmarnelože nalazi se vaginalna
(paracolpium), koja je ograničena napred sa sep-
tum vesicourethrovaginale, a pozadi sa septum rectovaginale. Prostor ispred mokraćne
bešike (spatium retropubicum-Retzii) produ-
žava se naviše, iznad preponske simfize, sve do pupka. On sadrži rastresito vezivno
tkivo, koje olakšava širenje mokracne bešike
i njeno podizanje uz prednji trbušni zid kod skupljanja mokrace.
Oblik i veličina trbusne duplje
Prvobitni, cilindricni oblik trbusne duplje menja se s razvitkom kicmenog stuba i
velikih bedrenih
mišica na njenom zadnjem zidu. Kicmeni stub i bedreni mišići ispupcuju se sve vise i
sužavaju trbušnu
duplju (si. 109). Najuži deo trbusne duplje kod odraslog nalazi se u visini pupka. Njen
nastavak, karlicna
duplja, zadržava cilindricni oblik, ali je, usled uspravnog stava coveka, znatno sužen u
odnosu na ostali
deo trbusne duplje, što je od znacaja za statiku unutrašnjih organa.
Oblik trbušne duplje i trbuha u celini pokazuje uzrasne i spolne odlike. Kod
novorođenčeta trbuh ima kuglasti oblik,
prelazi široko preko karličnog prstena, koji je slabo razvijen. Njegov gornji, natpupčani
deo podvlači se ispod horizontalno po-
stavljenih rebara i usled krupne jetre znatno je vec'i nego njegov potpupčani deo. Kod
odraslih trbuh je svugde podjednako raz-
vijen i kod muškaraca je normalno jednako širok iznad i ispod pupka. Kod žene, usled
široke karlice, trbuh je u svom gornjem
delu uži nego u donjem, potpupčanom delu. U starosti trbušna duplja se skraćuje i u
svom gornjem delu sužava, a u donjem delu
proširuje, jer se smanjuje visina slabinskog dela kičmenog stuba i popuštaju tonus
trbušnih mišića i elasticitet pluća, dva glavna
faktora koji drže trbušne organe "in situ".
Velidina trbusne duplje, njeno prostranstvo, zavisi od volumena njenog sadržaja, od
slabinske lor-
doze i od nagiba karlice. Trbušna duplja postaje prostranija ukoliko se smanjuje
slabinska lordoza i nagib
karlice, što se u stojec'em stavu postiže lakim savijanjem trupa napred, a u ležećem
stavu savijanjem nogu
u zglobu kuka. Ovaj položaj zauzimaju bolesnici uvek kod oboljenja trbušnih organa i
peritoneuma, kao
i žene u poslednjim mesecima trudnoce, da bi dobili što vise prostora u trbušnoj duplji.
Trbušna duplja se
proširuje sve vise u slučaju postepenog povec'anja, volumena njenog sadržaja, a u
obratnom slučaju - ona
se smanjuje. Kod povećanja njenog volumena - kao kod trudnoce, ugojenosti i razvitka
tumora - njen
prednji zid se postepeno rasteže i trbuh postepeno dobija kuglast oblik. Posle uzimanja
obroka mišići
prednjeg trbušnog zida se refleksno opuštaju i omogucuju proširenje trbušne duplje, da
se ne bi poveda-
vao intraabdominalni pritisak.
Statika i dinamika trbušne duplje
Organi trbušne duplje, u pogledu svoje statike i dinamike, povezani su u jednu
funkcionalnu celi-
nu pomocu peritonealne duplje (cavum peritonei). Pokret bilo kog dela te celine povlači
za sobom uvek
okolne delove, koji zauzimaju njegovo mesto, jer ih vuče vakuum peritonealne duplje
(horror vacui - Ben-
ninghojf). Isto tako, peritonealna duplja kao vakuum omogucuje zajedničko dejstvo
plucnog elasticitetai
tonusa trbušnih mišića pri održavanju trbušnih organa u normalnom položaju i pri
regulisanju intraabdo-
minalnog pritiska na odredenom nivou
U stojecem stavu organi trbušne duplje vrše pritisak, koji je prema principu
hidrostatike sve vecl iduci od prečage pre-
ma dnu karlične duplje. Najveci pritisak deluje na bedrene jame, na donji deo prednjeg
trbušnog zida i na dno karlične duplje.
Ovom pritisku suprotstavljaju se aktivno mišići međice i prednjeg trbušnog zida i napon
elasticiteta pluca. Napon elasticiteta
pluca stvara u potprečažnom delu trbušne duplje negativan pritisak, koji, zahvaljujud
vakuumu peritonealne duplje, vuče trbu-
šne organe naviše i smanjuje za oko 2 kg njihov pritisak na trbušni zid i karlicu. Ako
slabi bilo tonus mišića ili elasticitet pluca,
kao što je to slučaj kod bolesti i u starosti, trbušni organi potiskuju sve vise prednji
trbušni zid i medicu. Trbuh u celini dobija
oblik torbe i njegovi spušteni organi gube sve vise sposobnost da svoje funkcije
obavljaju normalno. Medica postaje takođe insu-
ficijentna i kroz njene prirodne otvore spuštaju se i ispadaju karlični organi.
Kod ležećeg položaja prednji trbušni zid se opuš.ta, trbušni organi idu bočno od
kičmenog stuba i potiskuju prečagu ka
grudnoj duplji. Usled ovog širenja trbušne duplje, pritisak organa na njen zadnji zid je
minimalan i bez smetnje za normalno oti-
canje venske krvi i limfe kroz retroperitonealni prostor.
ENDOKRINE ŽLEZDE (GLANDULAE SINE DUCTIBUS)
Žlezde s unutrašnjim lučenjem stvaraju složena hemijska jedinjenja, hormone, koje
ubacuju u krv
ili limfu, pošto nemaju svoje izvodne kanale. One mogu biti predstavljene usamljenim ili
udruženim ćeli-
jama, koje obrazuju ili posebne parenhimatozne organe ili ostrvca, ukleštena između
jedinica grade žle-
zde sa spoljnim lučenjem. Izmedu njihovih celija nalazi se uvek veliki broj sinusoidnih
proširenih kapila-
ra, koji im omogucuju bogatu ishranu i lako ubacivanje hormona u krv.
Hormoni endokrinih žlezda, iako putem krvi i limfe prolaze kroz celo čovečje telo,
deluju samo na odredene organe i
celije, na svoje efektore. Oni regulišu razvitak i funkcije svojih efektora (morfokinetičko
dejstvo) ili kao biokatalizatori deluju re-
gulatorno u procesima prometa hranljivih materija. Njihovo povecanje ili smanjenje
izaziva u čovečjem telu određene morfolo-
ške i funkdonalne poremecaje i može da ugrozi opstanak života.
U pogledu svoga dejstva hormoni podsec'aju na autonomni nervni sistem, s kojim su
u funkcionalnom pogledu tesno
povezani. Njihovo dejstvo, za razliku od nervnog sistema, nije strogo lokalizovano i traje
znatno duže.
Endokrine žlezde razvijaju se od sva tri embrionalna lista. U pogledu svoga dejstva,
one zadržavaju vezu s organima
koji su nastali od istog embrionalnog lista. Žlezde koje potiču od ektoderma, hipofiza,
epifiza i paraganglioni, u bliskoj su vezi s
autonomnim nervnim sistemom. One povecavaju reaktivnu mod autonomnog nervnog
sistema i povezuju ga s ostalim endokri-
nim žlezdama u jednu funkcionalnu celinu. Od endoderma, i to uglavnom od škržnog
creva, nastaju štitnjača, paratireoidne zlezde
i grudna Uezda, koje svojim hormonima utiču, uglavnom, na promet hranljivih materija.
Od mezoderma razvijaju se endokrini
delovi genitalnih žlezda i kora nadbubrežne žlezde.
Štitnjača (gl. thyroidea)
Štitnjača se nalazi u prednjem delu vrata, prislonjena uz bočne zidove grkljana i
početnog dela
dušnika (sl. 161,200). Ona se zajedno s grkljanom podiže i spušta prilikom gutanja.
Njena dva bočna re-
žnja, desni i levi (lobus - dexter et sinister) spojeni su suženim delom. Suženi deo
(isthmus gl. thyroideae)
prelazi ispred početnog dela dušnika, o čemu se mora voditi računa prilikom
traheotomije, da bi se izbe-
gla obilna krvavljenja. Štitnjača je normalno teška 25-60 g. Ona se ocrtava na prednjoj
strani vrata i pipa
jedino u slučajevima kada je nenormalno povedana, kod gušavosti (struma). Njeni
uvecani režnjevi priti-
skuju na dušnik i otežavaju disanje.
Štitnjača je obavijena vezivnom opnom (capsula fibrosa) i fascijalnom čahurom, koju
obrazuje pretrahealni list vratne
fascije. Njeni režnjevi pružaju se od sredine štitaste hrskavice grkljana nadole do 5.
hrskavičnog luka dušnika. Iza režnjeva, u
prostoru između dva omotača štitnjače, nalaze se paratiroidne žlezde i donji grkljanski
živac, važni elementi koji se moraju šte-
deti prilikom odstranjenja strume.
Na povrsini štitnjače vide se granice između režnjića, koji su nepravilnog oblika.
Režnjići se sa-
stoje od žlezdanih mehurića (folliculi gl. thyroideae) različite veličine i oblika. Svaki
mehurić je ispunjen
hijalinom masom, koloidom, koju okružuje jedan sloj žlezdanih ćelija, tirocita. Koloid je
belančevinasta
materija, u kojoj se deponuje hormon štitnjače, tiroksin.
Tiroksin je bogat jOdom. On reguliše proces sagorevanja hranljivih materija u telu,
bazalni metabolizam. Svojim nenor-
rnalnim povećanjem ili smanjenjem on prouzrokuje psihičke i morfološke promene
čoveka. Njegovo smanjenje izaziva mikse-
dem, koji se karakteriše sluznom degeneracijom vezivnog tkiva, smanjenjem bazaJnog
metabolizma i smanjenjem reaktivne moći
nervnog sistema na unutrašnje i spoljne nadražaje. U obrnutom slučaju kod Basedow-
ljeve bolesti, procesi sagorevanja u telu su
jako ubrzani i nervni sistem preosetljiv.
Na lučenje štitnjače utiču spoljni faktori. Svetlost i toplota smanjuju njenu sekreciju,
a mrak i hladnoća ubrzavaju. Ovo
dejstvo spoljnih faktora, a naročito svetlost, svakako se vrši indirektno, preko hipofize i
njenog tirotropnog hormona.
Paratiroidne žlezde
(gll. parathyroideae)
Paratiroidne žlezde - obično 4 na broju, dve gornje i dve
donje - nalaze se na zadnjoj strani režnjeva štitnjače između
njena dva omotača. One su male, veličine sočiva i teško se razli-
kuju od štitnjače. Njihova najčešća lokalizacija je u blizini zavr-
šne račve gornje i donje štitnjače arterije.
Paratiroidne žlezde sastoje se od epitelnih ćelija grupisanih u gredi-
ce, između kojih se nalaze sinusoidni kapilari. Ćelije luče parathormone koji re-
guliše nivo kalcijuma u krvi. Kod nedostatka hormona nivo kalcijumaspadai
javlja se preosetljivost nervnog i mišićnog sistema na nadražaje, oboljenje (te-
tania) koje se završava smrću. Kod povećanja količine hormona, kalcijum se iz
kostiju mobilise i izlučuje iz tela. Nastupa razređenje koštanog tkiva i gubitak
mineralnih soli (ostitis fibrosa).
Grudna žlezda (thymus)
Grudna žlezda leži u gornjem delu prednjeg medijasti-
nuxna, ispred dušnika, velikih krvnih sudova i gornjeg dela srča-
ne kese, s kojima je njena čahura intimno srasla (si. 161). Onaje
labavo spojena sa svojom čahurom i ima dva bočna režnja ne-
jednake veličine. Grudna žlezda je najveća kod dece od 2-3 go-
dine (oko 37 g) i, kao takva, ostaje do puberteta nepromenjena,
a posle toga njen parenhim nestaje i biva zamenjen masnim tki-
vom. Ona ima odbrambenu ulogu kod infekcije i trovanja. Nje-
ni nedovoljno ispitani hormoni, ubrzavaju rastenje i deluju na
spolne žlezde, sprečavajući njihov prerani razvitak.
Grudna žlezda ima dva režnja, levi i desni režanj. Režanj se sastoji
od režnjića, koji su nepravilnog oblika i veličine. Režnjia su grupisani oko sre-
dišne, uspravne vezivne trake, kroz koju prolaze krvni sudovi i živci režnja. Na
poprečnom preseku oni pokazuju dva sloja, koru i srž. Njihova srž je u vezi s vezivnom
trakom režnja. Osnovu režnjića sačinja-
vaju epiteloidne ćelije, timociti, koje se spajaju međusobno i obrazuju mrežu. U
središnom delu epiteloidne ćelije se zbijaju kon-
centrično i obrazuju kuglice, Hassal-ovz telašca, u čijim središtima degenerišu i
propadaju. Kora režnjića je prepuna limfocita,
koji za vreme teških bolesti propadaju u velikom broju, obrazujuc'i odbrambena tela u
organizmu.
Nadbubrežna žlezda (gl. suprarenalis)
Nadbubrežne žlezde, desna i leva, ukupno su teške 10-12 g. One počivaju na
gornjim polovima
bubrega i spljoštene su od spreda prema nazad (si. 183). Desna je trouglasta, a leva je
u vidu polumeseca.
U sastav nadbubrežne žlezde ulaze dva dela, srž (medulla) i kora (cortex), koji su
različiti u pogledu svog
izgleda i porekla. Srž i kora spajaju se u jedan organ uglavnom samo kod sisara, što
svakako ima svoj od-
redeni funkcionalni značaj.
Kora nadbubrežne žlezde. - Kora nadbubrežne žlezde, koja je žućkaste boje usled
velikog sadržaja lipoida, sačinjava
najveći deo organa, 80-90% od njegove ukupne težine. Onaje nefrogenog porekla,
postaje od istog dela mezodermaizkogase
razvija bubreg. Njene mnogougaone celije se grupišu i obrazuju tri sloja, periferni,
srednji i duboki. U perifernom sloju c'elije
obrazuju kuglaste formacije (zona glomerulosa), u srednjem sloju - gredice (zona
fasciculata), a u dubokom sloju - mrežu (zona
Lobus
pyramidalis
Cartilage
thyroidea
— Lobus
dexter
Lobus
sinister
4 Isthmus gl.
thyroideae
' Trachea
SI. 200. Štitnjača (gl. thyroidea)
spreda
tluris). Funkcionalne promene kore ispoljavaju sc povec'anjem ili smanjenjem srednjeg.
fascicularnog sloja. One nastaju naj-
Mepod uticajem kortikotropnog hormona hipofize (ACTH).
Kora luči steroide, hormone, čiji se broj dosada penje na 2X. Njeni hormoni se mogu
podeliti u tri grupe, od kojih jedna
ûlise promet vode i soli u tkivima, drugadeluje na promet šećera i belančevina i treca
utiče nasekundarnaseksualna obelež-
(.Hormoni druge grupe utiću na limfoidno tkivo i imaju važnu ulogu kod prilagođavanja
organizma promenama spoljašnje sre-
e.Povecanje hormona trece grupe kod žene dovodi do razviika sekundarnih seksualnih
obeležja muškog spola.
Kora nadbubrežne žlezde je neophodna za život. Prilikom njenog propadanja
pojavljuju se mišicna slabost, mršavljenje
rkaboja kože, oboljenje, koje se završava smrcu (Addison-ova bolest).
Srž nadbubrežne žlezde.-Srž nadbubrežne žlezde je simpatogenog porekla. Ona se
sastoji od krupnih hromafinih celi-
;iodsimpatičkih gr.nglijskih celija. Hromafine c'elije, koje se dobro boje hromnim solima,
luče dva hormona, adrenalin i artere-
Ikoji su stimulatori simpatičkog nervnog sistema. Simpatičke ganglijske ćelije povezuju
nadbubrežnu žlezdu s perifernim cen-
m autonomnog nervnog sistema, s plexus celiacus-om.
Paraganglia
U paraganglione spadaju male žlezde simpatogenog i parasimpatogenog porekla.
One svojim
liormomma povećavaju reaktivnu moć autonomnog nervnog sistema, simpatikusa
iparasimpatikusa. Sim-
atogenog porekla, isto kao i srž nadbubrežne žlezde, su paraaortična telašca (corpora
paraortica), koja
nalaze u blizini početka gornje crevne arterije. Parasimpatičkog porekla su:paraganglion
supracardiale,
llomus caroticum iparaganglion nodosum. Oni su pridodati senzitivnim parasimpatičkim
granama 9. i 10.
ždanog živca (л. glossopharyngeus i n. vagus). Njihove ćelije luče hormon acetilholin,
koji povećava
kcionalnu mod parasimpatikusa.
Karotidno telašce (glomus caroticum) nalazi se na zadnjoj strani račve zajedničke
karotidne arterije (a. carotis commu-
).0noje pridodato živcu karotidnog sinusa (r. sinus carotid-Heringi), viscerosenzitivnoj
grani n. glossopharingeusa. Ostali pa-
"glioni pridodati su viscerosenzitivnim granama n. vagusa. Njegovom aortičnom živcu
(n. aorticus) pridodat je paraganglion
■acardiale, koji se nalazi na donjoj strani luka aorte. Paraganglion nodosum razbijen je
u nekoliko grupica oko početka jugu-
aevene. Onje pridodat usnoj grani n. vagus-a.
Hipofiza (hypophysis)
Hipofiza je okruglo telasce, težine oko 0,6 g, koje se nalazi u jamici turskog sedla,
na gornjoj stra-
'tela klinaste kosti. Ona jepovezana peteljkom (infundibulum) s donjim delom
medumozga, sahipotala-
teusom, u kome se nalaze najviši centri autonomnog nervnog sistema (si. 220). Njena
dva dela ili režnja,
prednji i zadnji (lobus anterior et posterior), razlikuju se u pogledu svojih celija i
hormona. Izmedu njih,
ospojnica u funkcionalnom pogledu, nalazi se središni deo hipofize (pars intermedia).
Prednji režanj
'pofize svojim hormonima reguliše rad ostalih endokrinih žlezda i s njihovim hormonima
je u reciproč-
ojzavisnosti. Zadnji režanj predstavlja u stvari, deo medumozga, koji se priključuje
hipofizi i usposta-
vlja direktnu vezu sa sistemom endokrinih žlezda.
Lobus anterior. - Prednji ili žlezdani režanj hipofize sastoji se od mreže ćelijskih
putanja, između kojih se nalaze sinuso-
idal kapilari. Njegove glavne ćelije se slabo boje, za razliku od bazofilnih i eozinofilnih
celija, koje se dobro boje alkalnim i kise-
limbojama. Bazofilne celije luce hormone koji deluju na spolne žlezde (gonadotroph) i
na koru nadbubrežne žlezde (kortikotrop-
ш'),као i hormone koji deluju na promet masti. U eozinofilnim celijama stvaraju se
hormoni, koji utiču na promet šecera i be-
-čevraa, narastenje i na rad tiroidne žlezde (tirotropni hormon). Pored toga, u prednjem
režnju stvara se iprolaktin, hormon ko-
izaziva lučenje mlečne žlezde posle porodaja. Insuficijencija prednjeg režnja, njegovo
propadanje dovodi do Simonds-ove ka-
■ksije, koja se karakteriše jakim mršavljenjem, senilnošću i poremećajima u genitalnoj
sferi.
Poremećaji u lučenju hormona rastenja dovode do patuljastog ili džinovskog rasta.
Ako je rastenje već završeno, pove-
^"olućenje hormona izaziva akromegaliju, koja se karakteriše zadebljavanjem kostiju,
naročito na krajevima ekstremiteta.
j Poremećaji u lučenju hormona, koji regulišu promet masti, izazivaju dystrophia
adiposogenitalis i Cushing-ovu bolest. Pr-
nbolest, koja se javlja kod mladih, karakteriše se slabo razvijenim spolnim organima i
gomilanjem masti na trupu i natkolenici.
Kod druge bolesti, koja se javlja kod odraslih, mast se gomila na trupu i lieu, a ostavlja
udove slobodne.
Pars intermedia. - Središnji deo hipofize sastoji se od bazofilnih i od retkih
nediferenciranih celija. Njegove celije pove-
zujunervni i žlezdani režanj hipofize i, u funkcionalnom pogledu, predstavljaju centralnu
spojnicu između autonomnog nervnog
tema i sistema endokrinih žlezda.
Lobus posterior. - Zadnji ili nervni režanj hipofize sastoji se od glijalnih celija
vretenastog oblika i od mreže vezivnog
ikiva.U njegovim celijama se deponuju neurosekretorna zrnca (Hering-ova telašca), koja
se stvaraju u nervnim celijama medu-
oždanih centara. U zadnji režanj ulaze iz medumozga dva moždana puta, tractus
supraopticohypophysial i tractus tube-
•pophysialis, koji ga povezuju sa centrima autonomnog nervnog sistema hipotalamusa.
Hormoni zadnjeg režnja su: oksitocin i
liiuritin, od kojih prvi izaziva porođajne kontrakcije materice, a drugi koncentraciju
prvobitne mokrae'e u bubregu.
ANGIOLOGIA (SYSTEMA VASORUM)
UVOD
A-—16
Pribor za krvotok, srce i krvni sudovi, obrazuju potpuno zatvoreni sistem opnastih
kanala, kroz
koje stalno protiče krv, vršeći transport hranljivih materija i njihovih otpadaka. Krv
protiče kroz sistem
zahvaljujući ritmičkoj kontrakciji srčanog mišića. Ona predaje kiseonik i hranljive
materije tkivima, a
prima od njih ugljen-dioksid i druge otpatke njihovog metabolizma, koje odvodi
organima za izlučivanje
- pluđma i bubrezima.
Srce je šuplji mišićni organ. Ono je uzdužnom pregradom podeljeno na levu i desnu
polovinu, ko-
je kliničari označavaju kao posebna srca, levo i desno. Svaka polovina ima po dve
duplje, pretkoraoru i
komoru, koje rneđusobno komuniciraju otvorom. Iz srčanih komora polaze arterije,
krvni sudovi koji od-
vode krv ka periferiji. Arterije, idući ka periferiji, granaju
se u sve sitnije grane i preko najsitnijih grana, arteriola,
prelaze u krvne kapilare, koji se nalaze u tkivima. Iz kapi-
lara polaze ogranci vena, koje odvode krv ka srcu. Preko
vena krv ulazi u srčane pretkomore i završava svoj kružni
put, krvotok (circulus sanguinis). U čovečjem telu postoje
dva krvotoka, mali i veliki, od kojih prvi osigurava razme-
nu gasova u pludima, a drugi - razmenu materija u tkivi-
ma (si. 201).
Mali krvotok (circulus sanguinis minor). - Venska
krv iz desne pretkomore ulazi u desnu komoru. Iz desne
srčane komore ona odlazi plucnim arterijskim stablom i
plucnim arterijama do plućnih kapilara, gde se vrši razme-
na gasova. Preko alveolarnog i kapilarnog zida krv prima
kiseonik i odaje ugljen-dioksid, i postaje svetlocrvena, ar-
terijska. Arterijska krv se vraća plucnim venama u levu
pretkomoru.
Veliki krvotok (circulus sanguinis major). - Arterij-
ska krv iz leve pretkomore ulazi u levu komoru. Iz leve
komore preko aorte i njenih grana ona odlazi do tkivnih
kapilara. Kroz tanki zid kapilara vrši se razmena materija
između krvi i tkiva. Krv postaje mrkocrvena, venska, i vra-
ća se venama u desnu pretkomoru srca.
Krvni sudovi
Krvni sudovi, arterije i vene, jesu opnasti cilindrič-
ni kanali koji se granaju po celom telu, izuzev hrskavičnog
tkiva i prozračnih delova očne jabučice. Oni obrazuju dva
sistema, arterijski i venski, koje povezuju krvni kapilari
(vasa capillaria) i arterio-venske spojnice (anostomoses ar-
teriovenosae).
Arterije. - Arterije obično uzimaju najkraći put,
pružaju se pravolinijski, da bi došle do svog organa, koje-
SI. 201. Krvotok (shema)

I. Kapilari tela - 2. Vena cava superior - 3. Truncus
pulmonalis - 4. Atrium dextrum - 5. Ductus thoracicus ■
6. Ventriculus dexter - 7. Vena cava inferior -
8. Vv. hepaticae - 9. Hepar - 10. V. portae -
II. Kapilari želuca, slezine i creva - 12. Ventriculus
sinister - 13. Atrium sinistrum - 14. Aorta -
15. Vv. pulmonales -16. Pluc'ni kapilari
gavaskulariziraju i ishranjaju. Na mestima gde se vrše pokreti i kod organa koji menjaju
oblik i veličinu.
one grade vijuge, da bi izbegle istezanje i kidanje. Njihov kalibar, idući od srca ka
periferiji, opada posle
odvajanja svake bočne grane, sve do najsitnijih ogranaka, arteriole/, koji prelaze u
krvne kapilare. Kod
pribora za kretanje arterije su postavljene duboko uz sam skelet. U visini zglobova one
prelaze uvek
stranom na koju se vrši pregibanje i od zglobne čahure odvojene su slojem masnog
tkiva, koje sprečava
: njihovo presavijanje prilikom fleksije zgloba.
Bočne, kolateralne grane odvajaju se od arterijskog stablaobično pod oštrim uglom.
Pri tome, stablo menja pravolinij-
skipravac samo u slučaju ako je bočna grana krupnija, veda od 2/5 njegovog kalibra.
Između bočnihgrana obično postoji veci ili
manjibroj poprečnih spojnica, anastomoza. Anastornoze su naročito dobro razvijene u
visini zglobovi oko kojih grade arterijsku
I mreiufrere arteriosum). Preko anastornoze uspravlja se kolateralni krvotok, prelazak
krvi iz jedne udrugu arterijsku granu, uslu-
čajukada je jedna od njih pritisnuta ili začepljena ugruškom krvi (embolus). Bočne
grane, koje se ne anastomoziraju medusobno
ili se spajaju samopomodu arteriola, nazivaju se terminalne arterije. Terminalne arterije
postoje kod srca, mozga, bubrega.slezi-
ne,creva. Prilikom njihovog začepljenja, pošto ne može da se uspostavi kolateralna
cirkulacija, odgovarajuc'i deo organa biva li-
šenhranljivih materija i propada, javlja se infarkt.
Zid arterije sastoji se od tri opne, unutrašnje, srednje i spoljne. Unutrašnja opna
(tunica intima) sastoji se od jednoslojnog
Ijuspastogepitela, od endotela, koji naleže na tanak sloj elastičnih snopica (membrana
elasrica interna J. Srednja opna (tunica media)
sadrži glatke mišićne celije i snopove elastičnih vlakana u različitoj srazmeri. Kod
krupnih arterija, u blizini srca, ona sadrži uglav-
nomelastične snopove, koji su spiralnog pravca i ukršteni medusobno po slojevima
farterije elastičnog tipa). Izrneđu elastičnih sno-
povanalaze se granate mišidne celije, koje regulišu napon elasticileta srednje opne. Kod
arterija srednjeg i malog kalibra povecava
I seprocenat mišicnih celija, koje takođe obrazuju spiralne snopove, ukrštene
medusobno po slojevima. Spiralni mišićnj snopovi svo-
jimkrajevima završavaju se elastičnim tetivama, koje obrazuju po jednu elastičnu opnu
na spoljnoj i unutrašnjoj površini srednje
opnt(membrana elasrica - interna et externa). Spoljni, vezivni omotač (tunica
adventitia) sadrži uzdužne kolagene snopove, ukrštene
medusobno u vidu jedne mreže, koja ne ometa proširenje krvnog suda, a suprotstavlja
se njegovom uzdužnom istezanju. Njeni na-
stavci fiksiraju arteriju za okolne organe. U vezivnom omotaču nalaze se krvni sudovi i
živci arterije.
Krvni sudovi zida (vasa vasorum) - sitni su i dopiru do srednje opne, gde se sustiču
sa sitnim unutrašnjim krvnim sudo-
vimakoji polaze iz lumena arterije. Unutrašnji krvni sudovi nedostaju kod vena i, zbog
toga, njeni spoljni sudovi prodiru sve do
unutrašnje opne. Oko krvnog suda živci obrazuju mrežu, reticulum, od koje se odvajaju
ogranci za oživčavanje glatkih mišićnih
celija. Oni nemaju mijelinski omotač i pripadaju simpatičkom nervnom sistemu. U
fiziološkom pogledu živci se dele na vazo-
koustriktore i vazodiiatatore, prema tome da li sužavaju ili sire lumen arterije. U stvari,
vazokonstrikcija i vazodilatacija su od-
razjaćine njihove aktivnosti. Ako su živčani impulsi slabi, napon glatke muskulature
popušta i sam krvni pritisak širi lumen su-
da, a u obrnutom slučaju dolazi do njegovog sužavanja.
Vene. - Vene polaze sitnim ograncima, vemdama, iz krvnih kapilara. Idući ka sreu,
one primaju
. bočne pritoke i postaju sve krupnije. Po svom prostranstvu venski sistem premašuje 2-
3 puta arterijski.
Onse odlikuje mnogobrojnim anastomozama koje obrazuju mrežu (rete venosum) ili
splet (plexus veno-
sus).
Vene se dele na površne i duboke. Duboke vene prate arterije, a površne se nalaze
u potkožnom masnom tkivu. Manje
arterije uvek prate po dve vene, koje su spojene medusobno mnogobrojnim poprečnim
anastomozama. Krupne arterije i arterije
potprečažnog dela pribora za varenje prati uvek po jedna vena.
Zid vene sastoji se takode od tri opne. Unutrašnja opna (tunica intima) kod vena
ushodnog pravca obrazuje duplikatu-
re,zaliske (valvulae), koje sprečavaju vracanje krvi pod uticajem zemljine teže. Zalisci su
obično udvojeni i postavljeni na odre-
denimvisinama. Oni izdeljuju težinu krvnog stuba na segmente. Kod njihove
insuficijencije pritisak krvnog stuba, koji se pove-
cava sve više iduci nadole, oštećuje zid vene. Zid vene popušta i javljaju se čvornovata
proširenja (varices). Srednja opna ven-
skogzida (tunica media) znatno je tanja nego kod arterije. Ona se sastoji od kružnih
mišićnih snopova, koji dozvoljavaju lako po-
vecanje i smanjenje kalibra vene. Spoljni, vezivni omotač je znatno deblji nego kod
arterije. Pored uzdužnih snopova kolagenih
vlakana, on sadrži i mišic'ne snopove, koji su postavljeni takođe u uzdužnom smeru.
Kapilari (vasa capillaria). - Kapilari su majušni krvni sudovi dužine 1-2 mm. Njihov
lumen iznosi
5-25ц. Veći kalibar sreće se kod proširenih, sinusoidnih kapilara. Broj kapilara u
pojedinim tkivima je
različit u zavisnosti od funkcionalne potrebe. Kod mišića, u jednom snopiću debljine od
0,5 mm nalazi se
oko 700 kapilara. Ukupna površina kapilara u mišićnom sistemu ceni se na oko 6.300
m2 (Benninghoff).
Kapilari veoma lako regenerišu i stvaraju nove pupoljke, što je od značaja za brzo
zalečenje rana.
Zid kapilara sastoji se samo od endotela, koji je mestimično pojačan granatim
vezivnim celijama, pericitima. Endotelne
celije kapilara odlikuju se osobinom kontrakcije. Svojom kontrakcijom one zatvaraju
lumen kapilara i, prema potrebi, isključuju
gaizkrvotoka. Sinusoidni kapilari nalaze se u parenhimatoznim organima. Njihov endotel
naleže direktno na žlezdane celije, te
jerazmena materija brza i laka.
Arterio-venske anastornoze. - Spojnice izmedu arteriola i venula postoje u crevnom
zidu i mezenterijumu, u bubregu, u plu-
ama, u žlezdama, u jajniku, u kavernoznim telima penisa i na prominentnim delovima
tela. One su u vidu poprečne spojnice ili u vi-
du sudovnog klubeta, glomerula. Poprećnu spojmcu odlikuje sloj glatkih mišic'nih celija,
koji je postavljen uzdužno između endotela
icirkularnogmišićnog sloja srednje opne. Kontrakcija ovog sloja zatvara lumen arterio-
venske spojnice i isključuje je iz krvotoka.
Kada se on otpusti, spojnica se otvara i krv iz arteriole prelazi direktno u venulu, u kojoj
izaziva veci pritisak i brže oticanje krvi.
Kod spojnice u vidu glomerula oko endotela nalaze se poLigonalne epiteloidne celije
koje imaju endokrinu ulogu, luče hormon ace-
iholin. S epiteloidnim celijama su u bliskom odnosu amijelinska vialcna autonomnog
nervnog sistema. Krupan glomerul, veličme
nekoliko milimetara, nalazi se kod vrha trtične kosti (glomus coccygeu/n).
Funkcionalne odlike krvnih sudova
Srce svojom kontrakcijom, sistolom, ubacuje oko 170 ccm krvi u velike arterije pod
pritiskom koji
iznosi 120-140 mmHg. Pri tome se velike arterije, zahvaljujući elastičnosti svoje srednje
opne, proširuju,
a zatim postepeno sužavaju i potiskuju krv ka periferiji. Krv teče ka periferiji u
mlazevima i pod priti-
skom, koji se postepeno troši, savlađujući otpor, i u kapilarima iznosi svega 5-25
mmHg. U velikim vena-
ma pritisak spada skoro do 0 i krv teče, zahvaljujući usisavajućem dejstvu srčane
kontrakcije i negativ-
nom pritisku grudne duplje. U veni porte pritisak je veći nego kod ostalih velikih vena,
usled velikog
broja arteriovenoznih spojnica u crevnom zidu.
U gornjoj šupljoj veni i u velikim venama vrata krvni pritisak postaje negativan
prilikom inspiracije. Zbog toga, kod
povrede ovih vena, kroz rupturu njihovog zida ulazi vazduh i stvara penušavu krv, koja
pri svom daljem proticanju začepljuje ar-
teriole i može da zaustavi srčani rad usled povećanja otpora (vazdušna embolija).
Glavni otpor krvnom pritisku pružaju arterije mišićnog tipa i arteriole, koje svojom
mišićnom opnom regulišu veličinu
svog lumena i omogućuju brže ili sporije priticanje krvi pojedinim organima. Zahvaljujući
arterijama mišićnog tipa, pribor za kr-
votok je u stanju da raspodeljuje krv izmedu pojedinih organa i da im sa što manje
srčanog napora obezbedi potrebnu količinu
hranljivih materija. Pri tome, veliku ulogu imaju arterio-venske anastomoze, koje se
otvaraju, i kao derivativni sudovi, sprovode
suvišnu krv iz arteriola u venule, ubrzavajući tok krvi i olakšavajući rad srca. Isto tako,
važnu ulogu pri raspodeli krvi i za olak-
šanje srčanog rada imaju krvni depoi - krvni sudovi slezine, jetre i creva. Krvni sudovi
ovih organa se proširuju i zadržavaju od-
ređenu količinu krvi, koja u datom momentu nije potrebna da kruži kroz krvotok.
Krv prilikom proticanja stvara pritisak, koji u odnosu na osovinu suda deluje uzdužno
i poprečno. Uzdužnom pritisku
pri proticanju krvi suprotstavlja se unutrašnja opna krvnog suda, a poprečnom pritisku
njegova srednja opna. Kod povećanog
krvnog pritiska zadebljava normalno srednja opna krvnog suda, da bi se suprotstavila
pojačanom pritisku u transverzalnom sme-
ru. Isto tako, zadebljava srednja opna zida vene, ako se ona u celini ili samo jedan njen
segment operativno priključi arterijskom
sistemu.
Krvni sudovi, arterije i vene, normalno su istegnuti u uzdužnom smeru. Njihovo
uzdužno istezanje se povećava prili-
kom opružanja ekstremiteta. Uzdužnom istezanju suprotstavlja se spojni, vezivni
omotač, i u starosti, kada on oslabi, krvni sudo-
vi se izdužuju i postaju vijugavi. Gde nema uzdužnog istezanja, kao u lobanjskoj duplji,
vezivni omotač je veoma tanak, za razli-
ku od krvnih sudova udova, gde je snažan i debeo.
Razvoj sudovnog sistema
Vec u 3. nedelji embrionalnog života počinje da se razvija sudovni sistem od
primarnog mezoderma, koji naleže uz endo-
derm i ekstraembrionalni deo žumančane kese. Gomilice mezodermalnih ćelija, krvna
ostrvca, pretvaraju se u endotelne cevi, koje
se ispunjavaju krvnom plazmom i krvnim zmcima. Endotelne cevi stvaraju se najpre uz
ekstraembrionalni deo žumančane kese ko-
ja sadrži gvožđe, neophodno za stvaranje hemoglobina crvenih krvnih zrnaca. Endotelne
cevi u telu embriona obrazuju najpre glav-
na stabla arterijskog i venskog sistema i priključuju se sekundarno začetku srca, koje
tada otpočinje svoju prvobitnu peristaltičku
kontrakciju i uspostavlja primarni krvotok. U toku daljeg razvoja pupoljci endotelnih cevi
prodiru u okolna tkiva, spajaju se medu-
sobno i postepeno izgrađuju sudovni sistem embriona.
SRCE (COR)
Srce, glavni organ pribora za krvotok, nalazi se u donjem delu prednjeg
medijastinuma, smešteno
u svojoj kesi, perikardu (pericardium) (si. 164). Ono je u obliku zarubljene kupe čija je
baza okrenuta na-
zad i udesno, ka kičmenom stubu. Njegova uzdužna osovina spušta se koso napred i
ulevo, i sa frontal-
nom i sagitalnom ravni zaklapa ugao veličine oko 40°. Pored toga, srce je oko svoje
uzdužne osovine uvr-
nuto ulevo i njegova desna polovina je okrenuta napred, ka grudnoj kosti.
Srce je normalno teško 270-300 g. Prilikom svoje kontrakcije ono istisne oko 170
ccm krvi. Njegove normalne dimenzi-
je kod živog utvrduju se pomoću projekcije srca na prednjem i zadnjem zidu grudnog
koša, koje se određuju kuckanjem (perku■
sija) i rendgenskim prosvetljavanjem. Srčani rad, odnosno tonovi prilikom otvaranja i
zatvaranja zalistaka njegovih velikih otvo-
ra slušaju se (auskulruju) na odredenim tačkama prednjeg zida grudnog koša.
Srčani zid sastoji se od debelog mišicnog sloja, miokarda (myocardium), čija je
spoljna površina
glatka i pokrivena seroznom opnom (epicardium). Njegovu unutrašnju površinu oblaže
endotelna opna,
endokard (endocardium), ispod koje mišićni snopovi obrazuju ispupčenja u vidu gredice
(trabecule) ilistu-
ba (m. papillaris).
Endokard se sastoji od jednoslojnog ljuspastog epitela i od tankog sloja
vezivnoelastičnog tkiva.
U visini pretkomomo-komornih otvora on obrazuje duplikature, zaliske, koji su pojačani
tankim slojem
fibroznog tkiva. Zalistak (valva atrioventricular is) spušta se od pretkomomo-komornog
otvora u vidu lev-
ka (si. 205, 206, 207). On se sastoji od dva ili tri listića (cuspis), koji se prilikom sistole
srca zatvaraju i
sprečavaju vraćanje krvi iz komore u pretkomoru. Kod otvora plucnog arterijskog stabla
i kod otvora
aorte sustiču se endokard i unutrašnja opna krvnog suda i obrazuju tri polumesečasta
zaliska (valvulae se-
milunars). Polumesečasti zalistak ima oblik lastinog gnezda (si. 207). On je pojačan
slojem kolagenih
snopova koji na slobodnoj ivici zaliska gradi jedno zadebljanje (nodulus
valvulaesemilunaris). Polumese-
časti zalisci sprečavaju vraćanje krvi iz velikih arterija u srčane komore prilikom širenja
srca, dijastole.
Trimcus
brachiocephalic«!
V. cava superior v
Pericardium.
Aorta ascend ens
A uricula dcxtru
Sulcus coronarius .,
Vcntriculus dexter. 4—
Margo dexter •
A. curotis communis sinistra
A. subduvia sinistra
■ Arcus aortae
— Li", arieriosunt
(Bottali)
A. pulmonalis sinistra
_A uricula sinistra
• -— Conus arteriosus
(infundibulum)
Ventriculus sinister
Sulcus interventricularis
anterior
..-Apex cordix
SI. 202. Srce (cor) spreda
Lig. arteriosum ,.
(Bottali)
Trimcus pulmonalis
Vv. pulmonaleif
sinistrae 4-
Atrium sinistrum w
Pericardium serosum ~ ,
(lamina visceralis
= epicardium)
Sinus coronarius
cordis.
Ventriculus ■
sinister
Apex cordis
Aorta
. K cava superior
Atrium dextrum
. Vv. pulmonales
dextrae
Sinus venarum
cavarum
'' V. cava inferior
Ventriculus dexter
Sulcus interventricularis
posterior
SI. 203. Srce (cor) pozadi
Spoljni izgled srca
Na srcu, koje svojim oblikom podseća na nepravilnu trostranu piramidu, razlikuju se:
baia^vrhi
tri strane
Id Ml/U, лл-м^ ""J"" I -------- ---ЈГ - I'anoipnrpma
- prednja, zadnja i leva (si. 201-204). Prednja strana (fades sternocostalis) upravljena je
pren
Aorta
Cruncus pulmonalis „
Sinus transversus .
pericardii
V\>. pulmonales
sinistrae
V. cava
superior
•1 uricula
Uhixtru
4Sulcus
terminalis
Vv. pulmonales
dextrae
grudnoj kosti i levim rebarnim hrskavi-
cama. Sa zadnjom stranom (fades diap-
hragmatica), koja naleže na prečagu, ona
obrazuje desnu ivicu srca (margo dexter).
Leva strana srca (fades pulmonalis) od-
govara levom plućnom krilu. Ona se na-
stavlja bez jasne granice u prednju i zad-
nju stranu srca. Srčani vrh (apex cordis)
upravljen je napred, nadole i ulevo. Ba-
za srca (basis cordis) okrenuta je nazad,
ka kičmenom stubu. Na njoj se nalaze
veliki sudovi, arterije i vene (si. 204).
Na stranama srca uočavaju se žle-
bovi koji označavaju granicu izmedu nje-
govih šupljina. Jedan kružni ill venačni
žleb (sulcus coronarius) označava granicu
između pretkomora i komora, od kojih
su prve upravljene ka bazi, a druge ka vr-
hu srca. Njegov prednji deo pokriven je
početnim delom plućnog arterijskog sta- sl■204■Baza srca <basis cordis)
bla. Bočno od plućnog arterijskog stabla nalaze se uvasti nastavci srčanih pretkomora,
desni (auricula dex-
tra) i levi {auricula sinistra). Od venačnog žleba silaze ka srčanom vrhu dva uzdužna
žleba, prednji (sulcus
interventricularis anterior) i zadnji (sulcus interventricularisposterior), koji označavaju
granicu između srčanih
komora. Ova dva žleba spajaju se udesno od srčanog vrh a, graded usek (incisura apicis
cordis).
Granicu između pretkomora predstavljaju aorta, plucno artc.rijsko stablo i jedan
slabo izraženi uspravni žleb na zadnjoj
strani baze srca. Na zadnjoj strani leve pretkomore vide se 4 ili 5 plućnih vena. Na
gornjem i donjem delu desne pretkomore za-
vršavaju se gornja i donja šuplja vena. Suplje vene povezuju sinusni deo desne
pretkomore (sinus venurum cavarum), koji je se-
kundarno ušao u sastav njenog zida (sl. 203,204). On je odvojen od prvobi tnog dela
desne pretkomore, odnosno od uvastog na-
stavka, graničnim žlebom (sulcus terminalis).
Pericardium serosum
(lamina viscera/is
= epicardium)
Sinus vbliquus
pericardii
4 V. cava inferior
Sinus venarum cavarum

Unutrašnji izgled desnog srca
Ostium i>. cavae superioris
Atrium dextrum .
Septum interatriale. ^
Ostium v. cavae
inferioris
V. cava inferior■ —
Valvula r. cavae
inferioris
Valvula sinus
coronarii
Ostium sinus'
coronarii
Cuspis posterior
Chordae tendineae "
Septum
interventriculare
Traheculae carneae -
Apex cordis
V. cava superior
Aorta
- Crista terminalis
-Auricula dextra
. Fossa ovalis
— -Limbus fossae
ovalis
f-Mm. pectinati
Cuspis septalis
Cuspis anterior
.,Myocardium
Mm. papillares
' Ventriculus dexter
v -Epicardiuni
Sl. 205. Desna pretkomora (atrium dextrum) i desiia komora

(ventriculus dexter) otvorene (Prema Sinelnikov-u)
Atrium dextrum - Desna pret-
komora ima oblik nepravilne kocke,
koja je istegnuta u vertikalnom smeru,
u pravcu šupljih vena (sl. 205). Njen
unutrašnji zid odgovara medupretko-
mornom delu srčane pregrade (septum
interatriale). Na njemu se nalazi ovalna
jama (fossa ovalis), ograničena spreda
oštrim rubom (limbus fossae ovalis).
Ovalna jama predstavlja zaostatak Bo-
tall-ovog otvora, kojim je krv kod fetu-
sa prelazila iz desne u levu pretkomo-
ru. Na gomjem zidu desne pretkomo-
re nalazi se otvor gornje šuplje vene
(ostiiun v. cavae superioris). Na donjem
zidu je ušće donje šuplje vene (ostium
v. cavae inferioris), a ispred i medijalno
od njega - ušće srčanog venskog sinu-
sa (sinus coronarius). Ova dva ušća
imaju po jedan zakržljali zalistak (val-
vula v. cavae inferioris et valvula sinus
coronarii), koji su kod fetusa upravljali
krv ka Botall-ovom otvoru. Na zad-
njem zidu nalazi se ispupčenje (tuber-
culum intervenosum - Loweri), koje
mlaz krvi iz gornje i donje šuplje vene
odbija prema prednjem zidu, ka pret-
Aorta
Truncus^
pulmonalis
Septum -
interatriale
Mm. pcctinuti
Cuspis anterior •—
Chordae "
tenilineae
M. papillaris-
anterior
Trabeculae
carneae
Myocardium'''
__ V. cava superior
Valvula foraminis
ovalis (falx septi)
lJv. pulmonales
sinistrae
.Atrium sinistrum
— Cuspis posterior
Septum
interventricul are
_ M. papillaris
posterior
komomo-komomcm otvoru. Na spoljnjem
zidu nalazi se ulaz u desni uvasti nastavak i
granični greben (crista terminalis), koji od-
govara istoimenom žlebu na spoljnoj strani
desne pretkomore.
Ventriculus dexter. - Desna komora
ima oblik trostrane piramide, na kojoj se
razlikuju baza, vrh, tri ivice i tri strane -
prednja, zadnja i unutrašnja (sl. 205). Nje-
na unutrašnja strana odgovara meduko-
mornoj pregradi (septum interventricular).
Na srednjem delu strana nalaze se mišićni
stubovi, prednji (m. papillaris anterior),
zadnji (m. papillaris posterior) i unutrašnji
(mm. papillares septales). Na bazi desne
komore nalazi se pretkomorno-komorni
otvor (ostium atrioventriculare dextrum), a
ispred i iznad njega - otvor plućnog arte-
rijskog stabla (ostium trunci pulmonalis).
Na pretkomorno-komornom otvo-
ru nalazi se trolisni zalistak (valva atrioven-
tricularis dextra s. tricuspidalis), koji ima tri
listića, prednji (cuspis anterior), zadnji (cu-
spis posterior) i medijalni (cuspis septalis)
(sL205,207). Od slobodnih ivica i od spoljnih strana listića pružaju se do vrhova
papilarnih mišića tetivna
vlakanca (chordae tendineae). Trolisni zalistak se otvara prilikom punjenja desne
komore, a zatvara prili-
kom njene kontrakcije i sprečava vraćanje krvi u desnu pretkomoru. Pri tome, mišićni
stubovi zatežu vla-
kanca i sprečavaju da krv potisne listiće zaliska u desnu pretkomoru, s obzirom da su
vrlo tanki.
Otvor plućnog arterijskog stabla nalazi se iznad ravni pretkomorno-komornog
otvora, na vrhu levkastog nastavka de-
fine komore (conus arteriosuss. infundibulum). Onje odvojen od pretkomorno-
komornog otvora oštrim grebenom (cristasupra-
ventricular). Na njemu se nalazi zalistak (valva trunci pulmonalis), koji se sastoji iz tri
polumesečasta listića (valvula semilunaris -
anterior, dextra et sinistra). Polumesečasti listići se zatvaraju i sprečavaju vraćanje krvi
iz plućnog arterijskog stabla u desnu ko-
moruza vreme njene dijastole.
Šupljina desne komore, u funkcionalnom pogledu, deli se u receptivni deo, koji
prima krv iz desne pretkomore i u eva-
kuacioni deo, kojim krv odlazi k ušću plućnog arterijskog stabla. Evakuacioni deo desne
komore je u stvari, njen levkasti nasta-
vak (infundibulum). Granicu izmedu ova dva funkcionalna dela označavaju crista
supraventricularis i njen produžetak, polumese-
ćastamišićna gredica (trabecula septomarginalis), koja silazi od unutrašnjeg zida desne
komore koso nadole i napred do baze
prednjeg mišićnog stuba.
Epicardiiim
-Apex cord'is
Sl. 206. Leva pretkomora (atrium sinistrum) i leva komora
(ventriculus sinister) otvorene (Prema Sinelnikov-u)
Unutrašnji izgled leve polovine srca
Atrium sinistrum. - Leva
pretkomora je manja od desne.
Ona je isto tako u obliku nepra-
vilne kocke, koja je, za razliku
od desne pretkomore, izdužena
u poprečnom smeru, u pravcu
plućnih vena (sl. 206). Na nje-
nom zadnjem zidu nalaze se
otvori plućnih vena, a na unutra-
šnjem zidu zakržljali zalistak Bo-
tall-ovog otvora (falx septi). Na
prednjem zidu nalazi se pretko-
morno-komorni otvor (ostium
atrioventriculare sinistrum). Na
spoljnjem zidu leve pretkomore
nalazi se ulaz u uvasti nastavak
(iauricula sinistra).
Ostium trunci.
pulmonale
Ostium aortae
Trigonum fibrosum
sinistrum
Valva trunci pulmonalis
Valva aortae
A nulus fibrosus
sinister
Valva atrioventricularis
sinistra (v. mitralis)
Trigonum fibrosum
dextrum
A nulus fibrosus
dexter
Valva atrioventricularis
dextra (v. tricuspidalis)
Ostium atrioventricular!!
Ostium ntrioventriculare
dextrum
sinistrum
SL 207. Fibrozni skelet srca i srčani zalisci
Ventriculus sinister. - Leva komora gradi u celini vrh srca (sl. 206). Ona ima oblik
spljoštene kupe,
na kojoj se razlikuju baza, vrh, dve ivice i dve strane. Na srednjem delu njene prednje i
zadnje ivice nala-
zi se po jedan mišićni stub (m. papillaris - anterior etposterior), od čijih vrhova se
pružaju tetivna vlakanca
(chordae tendineae) do prednjeg i zadnjeg listića pretkomorno-komornog zaliska (valva
atrioventricularis
sinistra s. mitralis).
Prednji listić (cuspis anterior) veci je od zadnjeg (cuspisposterior). On razdvaja dva
funkcionalna dela leve komore, re-
ceptivni i evakuacioni. Zbog toga su njegove obe strane glatke, jer se tetivna vlakanca
pružaju samo do njegove slobodne ivice.
Na bazi leve komore, ispred i udesno od pretkomorno-komornog otvora, nalazi se
otvor aorte i njegova tri polumese-
časta zaliska (valvula semilunaris - posterior, dextra et sinistra) (sl. 207).
Srčana pregrada
Pošto je levi pretkomorno-komorni otvor postavljen iznad ravni desnog, na srčanoj
pregradi se
razlikuju tri dela, medupretkomorni, međukomorni i deo koji se nalazi izmedu desne
pretkomore i leve ko-
more (septum atrioventriculare) (sl. 208).
Medupretkomorna pregrada (septum interatriale) - tanka je, naročito u visini ovalne
jame. Među-
komorna pregrada (septum interventriculare)n svom gornjem delu je tanka, opnasta
(pars membranacea),
a u svom ostalom delu mišićna (pars muscularis) i debela, isto kao i zid leve srčane
komore, 10-12 mm.
Sastav miokarda
U sastav miokarda ulaze fibrozni skelet, mišićni i neuromišićni snopovi. Na fibroznom
skeletu pripa-
jaju se mišićni snopovi pretkomora i komora, koji se sastoje od srčanog mišićnog tkiva.
Neuromišićni
snopovi obrazuju sprovodni aparat koji reguliše ritmičku kontrakciju srca.
Fibrozni skelet predstavljaju 4 prstena (anulifibrosi), ko-
ji okružuju pretkomorno-komorna ušća i otvore plućnog arterij-
skog stabla i aorte (sl. 207). Oni razdvajaju potpuno mišićne sno-
pove komora od mišićnih snopova pretkomora. Od njihovih
unutrašnjih ivica polaze tanke fibrozne pločice koje sačinjavaju
osnovu pretkomorno-komornih i polumesečastih zalistaka. Na
spoju pretkomorno-komornih prstenova sa aortičnim prstenom
nalaze se dva fibrozna trougla, desni i levi (trigonum fibrosum -
dextrum et sinistrum). Desni trougao je jače razvijen i predstavlja
tetivno središte miokarda. On se nastavlja nadole sa opnastim
delom medukomorne pregrade. Na njemu se nalazi otvor, kojim
prolazi pretkomorno-komorni neuromišićni snop,jedinaspojni-
ca između muskulature pretkomora i komora.
Mišićni snopovi komora. - Komore imaju posebne i za-
jedničke mišićne snopove. Posebni snopovi obrazuju dve paralel-
ne mišićne cevi, koje se od fibroznih pretkomorno-komornih pr-
stenova spuštaju ka srčanom vrhu. Oni su znatno brojniji kod le-
ve komore nego kod desne. Njihov pravac je spiralan i različite
kosine po slojevima. Prednji zajednički mišićni snopovi polaze
od prednjih delova sva 4 fibrozna prstena i silaze površno nadole
i ulevo, ka srčanom vrhu, gde grade zamke, koje skupa ispod
epikarda obrazuju srčani vrtlog (vortexcordis). Kod srčanog vrha
oni poniru u dubinu i penju se spiralno udesno i nagore dubo-
kom stranom leve komore i završavaju ili slobodno kao mišićni
stubovi, ili dopiru do levog pretkomorno-komornog prstena.
Zadnji zajednički mišićni snopovi polaze od zadnjih delova pret-
komorno-komornih prstenova i silaze nadole i udesno, ka do-
njim dvema trećinama desne ivice srca, gde savijaju i poniru u
dubinu. Oni probijaju posebne snopove desne komore, penju se
njenom dubokom stranom i završavaju ili kao mišićni stubovi ili
na desnom pretkomorno-komornom prstenu.
Mišićni snopovi pretkomora. - Posebni mišićni snopovi
pretkomora su u obiiku potkovice, čiji su krajevi pričvršćeni na
fibroznim pretkomorno-komornim prstenovima. Oko otvora
šupljih i pluc'nih vena nalaze se kružni mišićni snopovi, koji de-
luju kao slabi sfinkteri. Zajednička mišićna vlakna pretkomora
su slabo razvijena. Ona obrazuju dva snopa, jedan poprečni i
jedan središni, sagitalni.
Debljina miokarda. - Zidovi pretkomora su veoma tanki, za razliku od zidova komora
koji su znatno deblji. Zid leve ko-
more, koja potiskuje krv kroz veliki krvotok, iznosi 10-12 mm, dva puta vise nego zid
desne komore.
Kod povećanog srčanog rada snopovi miokarda hipertrofiraju, izdužuju se i
zadebljavaju. Medutim, broj kapilara se pri
tome ne povec'ava, ishrana miokarda postaje insuficijentna i srce se brzo zamara.
Sl. 208. Sprovodni aparat srca (polushematično)
1. V. cava sup. - 2. Nodus sinuatrialis (Keith-Flack) - 3. Fossa
ovalis - 4. Atrium dextrum - 5. Nodus atrioventricularis
(Aschoff-Tawara) - 6. Ušc'e sinus coronarius-a - 7. Valva
tricuspidalis - 8. V. cava inf. - 9. Hiss-ov snop (fasciculus
atrioventricularis) - 10. Crus dextrum -11. Crus sinistrum
- 12. Ventriculus dexter - 13. Apex cordis - 14. Ventriculus
sinister - 15. Septum interventriculare - 16. Mm. papiUares
-17. Valva mitralis - 18. Auricula sinistra - 19. Truncus
pulmonalis - 20. Aorta
Sprovodni aparat srca
Neuromišićni snopovi odlikuju se od mišićnih većom količinom sarkoplazme i retkim
miofibrila-
ma. Oni obrazuju dva čvora, simisni ipretkomorno-komorni. Od čvorova se pružaju
kraci, koji se bez jasne
aranice nastavljaju mišićnim snopovima srca (si. 208). U čvorovima se nalaze ganglijske
celije i amijelin-
ska nervna vlakna.
Sinusni čvor (nodus sinuatrialis - Keith-Flack) nalazi se u zidu desne pretkomore, kod
prednjeg ruba ušća gornje šuplje
vene. Od njega polaze kraci koji povezuju sinus gornjih šupljih vena sa desnom i levom
pretkomorom.
Pretkomorno-komorni čvor (nodus atriovenrricularis - Aschoff-Tawara) nalazi se u
podu desne pretkomore, neposredno iz-
nad desnog fibroznog trougla. Od njega polazi Hiss-ov snop ili fasciculus
atriovenrricularis, koji prolazi kroz desni fibrozni trou-
oao. Stablo Hiss-ovog snopa (truncus) silazi zadnjom ivicom opnastog dela
međukomorne pregrade i, kod gornje ivice njenog mi-
iićnog dela, deli se u dva kraka, desni i levi (crus - dextrum et sinistrum), koji odlaze
kakomorama. Levi krak je površniji, silazi is-
pod endokarda i cepa se u dva dela, koji se završavaju kod baza papilarnih mišića.
Desni krak je dublji. On silazi krozlučnu gre-
dicu desne komore (rrabecula septomarginalis) i završava se takođe kod baza papilarnih
mišic'a. Kod baza papilarnih mišića neu-
romišićni snopovi nastavljaju se Purkinje-ovim vlaknima, koja se penju ka pretkomorno-
komornim fibroznim prstenovima, šire-
a se lepezasto. Purkinje-ova vlakna se razlikuju od neuromišićnih snopova retkim
miofibrilama, koje su potisnute uz sarkolemu.
Sinusni čvor je predvodnik i ubrzivač srčane kontrakcije, a pretkomorno-komorni
čvor njen spro-
vodnik i usporivač. Izmedu njih uspostavljaju vezu mišićni snopovi pretkomora. Kod
oštećenja pretko-
morno'-komornog čvora ili Hiss-ovog snopa nastupa srčani blok. U torn slučaju se
komore kontrahuju
pod uticajem neuromišićnih krakova sporije, oko 30-40 puta u minutu.
Kontrakcija srčanih komora počinje najpre od baza mišićnih stubova. One se
skupljaju ka svom središtu, povlačeći isto-
vremeno vrh srca i ravan pretkomorno-komornih otvora. Povlačeći ravan pretkomorno-
komornih otvora, srčane komore vrše
jstov'remeno usisavanje krvi iz velikih vena u srčane pretkomore, deluju kao pumpa.
Razvoj srca
Ventralno od kranijalnog dela pracreva postaju od primarnog mezoderma u 3.
nedelji embrionalnog života dve endo-
telne, odnosno endokardijalne cevi, koje su postavljene paralelno u uzdužnom smeru
embriona. Ove dve endokardijalne cevi
odvojene su od ekstraembrionalnogceluma perikardijalnom šupljinom i spojene su s
kranijalnim delom pracreva jednom endo-
telnom duplikaturom, mesocardium dorsale. Endokardijalne cevi se ubrzo sjedinjuju i
obrazuju primarnu srčanu cev. Njihov zid
prema perikardijalnoj šupljini zadebljava, graded myoepicardium, začetak srčanog
mišića i visceralnog lista serozne srčane mara-
mice. Endokardijalna cev se nastavlja kranijalno s 1. aortičnim lukovima, koji se penju
kranijalno, savijaju nazad i produžuju
najpre dorzalnim aortama, a zatim se sjedinjuju i silaze do kaudalnog kraja embriona.
Njen kaudalni kraj se proširuje i obrazuje
venski sinus (sinus venosus). U venski sinus, pored pupčanih (vv. umbilicales) i
žumančano-crevnih vena (vv. omphalomesentericae),
ulivaju se i kardinalne vene (vv. cardinales, craniales et caudales), koje dovode krv iz
tela embriona. Ove vene svojim završnim
delom se sjedinjuju i obrazuju dva poprečna venska lcanala, levj i desni rog venskog
sinusa (ductus Cuvieri).
U toku daljeg razvoja srčana cev se povećava naglo i uvija usled nedostatka dužine
u perikardialnoj duplji. Pri tome,
ona kida dorzalni mezokard, izuzev u visini svog arterijskog i venskog kraja i obrazuje
poprečni sinus srčane kese (sinus transver-
sa pericardii). Posle toga, na njoj se pojavljuju dva veća proširenja, prednje - primarna
komora, i zadnje - primarna pretkomo-
ra, izmedu kojih se nalazi suženje - pretkomorno-komorni kanal. Primarna komora
nastavlja se kranijalno s jednim manjim pro-
širenjem, srčanim korenom (bulbus cordis), od koga polazi kratko arterijske stablo
(truncus arteriosus) i aortični lukovi. U visini
pretkomorno-komornog kanala endokard zadebljava i gradi prednji i zadnji
endokardijalni jastučić, koji imaju ulogu primamih
atrioventrikularnih zalistaka. Ova dva jastučica se ubrzo sjedinjuju svojim srednjim
delom, obrazuju atrioventrikularnu pregra-
du i predvajaju kanal na levi i desni pretkomorno-komorni otvor. Isto talco, na granici
između srčanog korena i arterijskog sta-
bla nalaze se, kao primarni zalisci, 4 endokardijalna jastučića, ventralni, dorzalni i dva
lateralna.
Krv po izlasku iz venskog sinusa obrazuje u primarnoj pretkomori dve struje koje se
međusobno ne mešaju, iako izmedu
njih nema nikakve pregrade. Jedna krvna struja ide preko desnog pretkomorno-
komornog otvora ka prednjem delu srčanog bulbu-
sa. Druga krvna struja dolazi preko levog atrioventrikularnog otvora ka zadnjem delu
srčanog bulbusa. Izmedu ove dve struje, kao
odgovor na smanjeni pritisak, endokard počinje da buja i obrazuje zadebljanje, koje se
sve više povećava i postepeno, u toku 4. i 5.
nedelje, izgraduje srčanu pregradu. Srčana pregrada razdvaja primarnu pretkomoru i
komoru i srčani bulbus. Poremecaji u njenom
razvoju dovode do urođenih srčanih anomalija: potpuni nedostatak srčane pregrade -
žablje srce (cor biloculare) ili samo jednoj
njenog dela, bilo medupretkomornog bilo medukomomog (cor triloculare) ili bulbarnog
(truncus arteriosus persistens).
Razvoj pretkomore. - Od krova primarne pretkomore, ulevo od venskog sinusa,
nastaju dve pregrade, primarna i sekun-
darna. Primarna pregrada (septum I) spušta se u vidu polumesečastog nabora od
zadnjeg dela krova napred i nadole i, pre nego
što se sjedini s atrioventrikularnim endokardijalnim jastučićima, na njenom gornjem
delu pojavljuje se ovalni otvor (foramen
ovale - Botalli). Udesno od primarne pojavljuje se sekundaraa pregrada (septum II),
koja se u vidu polumesečastog nabora spušta
prema nazad od prednjeg dela krova primarne pretkomore. Ona raste znatno sporije od
primarne, s kojom ubrzo srašćuje. Nje-
na konkavna, slobodna ivica obrazuje prednji rub ovalnog otvora (limbus fossae ovalis).
Zalistak ovalnom otvoru (valvulaforami-
nis ovalis) obrazuje gornji, slobodni deo primarne pregrade. Preko ovalnog otvora krv iz
desne pretkomore ulazi u levu. Po rode-
nju krv iz plućnih vena povećava pritisak u levoj pretkomori i zalistak biva priljubljen uz
rub ovalnog otvora. Ubrzo zalistak nor-
malno srasta s rubom otvora. Ukoliko on ne sraste ili je manji od otvora, nastaje
urođena srčana anomalija, mešanje venske i ar-
terijske krvi. Isto tako, eventualni trombusi mogu da predu iz desne u levu pretkomoru i
da preko nje i velikog krvotoka izaziva-
ju embolije u raznim organima.
U toku daljeg razvoja pretkomore venski sinus, koji ima dva velika zaliska, biva
uvučen ceo u sastav desne pretkomo-
re, gradeći glatki deo njenog zida. Njegovi zalisci se priključuju otvoru donje šuplje
vene, koronarnom venskom sinusu i medu-
pretkomornoj pregradi. Zalistak donje šuplje vene upravlja arterijsku krv k ovalnom
otvoru, odnosno u levu pretkomoru. Uto-
ku razvjtka međupretkomorne pregrade na zadnjem zidu leve pretkomore javlja se
pupoljak plucnog venskog stabla. Ovaj pu-
poljak se račva i raste ka levom i desnom plućnom krilu, sa čijim kapilarima sekundarno
uspostavlja vezu. Pluc'no vensko stablo
biva docnije uvučeno u sastav zida leve pretkomore i zbog toga se leve i desne pluc'ne
vene ulivaju posebnim otvorima. Ukoliko
se pupoljak pluc'nog stabla pojavi u visini same pr-etkomorne pregrade ili udesno od
nje javlja se urođena srčana anomalija, deli-
mična ili potpuna transpozicija pluc'nih vena.
Razvoj komore. - Medukomorna pregrada (septum intervenrriculare) počinje na vrhu
primarne komore u vidu endokardi-
jalnog zadebljanja, u kome se ubrzo pojavljuju ćelije miokarda. Ona raste naviše, prema
atrioventrikularnim jastučićima endo-
karda, ali ne srasta s njima, već ograničava okrugli otvor {foramen interventriculare).
Ovaj otvor biva zatvoren docnije od strane
pregrade srčanog bulbusa, koji razdvaja aortu od plucnog arterijskog stabla i obrazuje
opnasti deo medukomorne pregrade.
Razvoj srčanog bulbusa. - Srčani arterijski koren se spljoštava i na njegovom
prednjem i zadnjem zidu pojavljuju se lon-
gitudinalna zadebljanja endokarda. Ova zadebljanja se povećavaju, sjedinjavaju i, kao
bulbarni septum, predvajaju srčani koren
na \e\i-pulmonalni, i desni - aortični deo. Idući nadole, septum predvaja bočne
endokardijalne jastučiće srčanog bulbusa, od ko-
jih se docnije obrazuju polumesečasti zalisci otvora aorte i plucnog arterijskog stabla.
On se zatim spaja sa središnom atrioven-
trikularnom pregradom, koja je nastala od endokardijalnih jastučića, i silazi do gornjeg
ruba medukomorne pregrade, s kojom
srasta i obrazuje njen opnasti deo (pars membranacea septi interventricularis). Iđući
nadole, bulbarni septum normalno se uvija
udesno u vidu spirale. On opisuje oko225°i njegovazadnjaivica dolazi napred i spaja se
s prednjim atrioventrikularnim jastuči-
ćem. Na taj način, normalno, otvor aorte se priključuje bazi leve komore, a otvor
plucnog arterijskog stabla bazi desne komore.
Bulbarni septum se razvija u vremenu od 4. do 7. nedelje embrionalnog života.
Ukoliko se longitudinalna zadebljanja
endokarda postave asimetrično, jedina od velikih arterija je sužena na račun druge
(stenoza aorte ili plucnog arterijskog stabla).
Isto tako, ako se bulbarni septum ne uvrne spiralno do kraja udesno, ili se pak obrće u
suprotnom smeru, javljaju se kongenital-
ne anomalije položaja velikih arterija. U prvom slučaju obe arterije ili samo aorta
najahuju svojim otvorom na gornji rub medu-
komorne pregrade, odnosno primaju pomešanu arterijsku i vensku krv iz obe srčane
komore. U drugom slučaju, pak, dolazi do
transpozicije ovih velikih arterijskih sudova, plućno arterijsko stablo polazi iz leve, aorta
iz desne komore. Ukoliko razvitak bul-
barnog septuma izostane potpuno, zajedničko arterijske stablo (truncus
arteriosuspersistens), od koga polazi aorta i plućno arte-
rijsko stablo, najahuje svojim otvorom na gornji rub interventrikularne pregrade i sadrži
pomešanu arterijsku i vensku krv.
Razvoj miokarda. - U galertnom tkivu myoepicardium-a, u mezenhimu, pojavljuju se
mišićne ćelije koje se udružuju i
obrazuju snopove. Mišićni snopovi se međusobno preplicu i obrazuju sunderastu mrežu
u čija okca prodiru pupoljci endokarda.
Na povrsini srca oni se zbijaju i obrazuju tanak sloj. Mišićni sloj pretkomora zadebljava
veoma sporo. Kod srčanih komora on
zadebljava znatno brže, i u toku daljeg razvoja njegovi duboki mrežasti slojevi trpe
promene; pretvaraju se delimično u fibrozno
tkivo. Najdublji slojevi obrazuju mišićna ispupčenja srčanih komora. Oni delom atrofiraju
i grade tetivna vlakna (chordae tendi-
nae) i najveći deo atrioventrikularnih zalistaka. Manji deo ovih zalistaka, njihove
slobodne ivice, postaju od endokardijalnih atri-
oventrikularnih zadebljanja. Isto tako, u visini atrioventrikularnih otvora mišićno tkivo se
pretvara u fibrozne prstenove, koji
razdvajaju mišićne snopove komora od mišićnih snopova pretkomora. Kao jedina
spojnica i zaostatak od embrionalnog mišić-
nog tkiva je Hiss-o\ neuromišićni snop, koji povezuje muskulaturu pretkomora i komora.
Aortu
V. cava,
superior
Auricula v
dextra
Atrium ^
dextrum
A. coronaria..
dextra
Vv. cordis
anteriores
Truncus
fpulmonalis
, Vv. pulmonales
sinistrae
,Atrium sinistrum
- .Auricula sinistra
~~.R. circumflexus
A. coronaria
sinistra
— V. cordis magna
R. interventricularis
anterior
SI. 209. Krvni sudovi srca posmatrani spreda
Krvni sudovi srca
Srčani mišić vaskularizuju leva i desna venačna arterija, koje polaze od početnog
dela aorte, od-
mah iza njenih odgovarajućih polumesečastih zalistaka (si. 209,210). Leva venačna
arterija (a. coronaria
sinistra), u venačnom žlebu se deli u dve grane, kružnu (r. circumflexus) i nishodnu,
interventrikularnu (r.
interventricularis). Desna venačna arterija (a. coronaria dextra) prelazi udesno
venačnim žlebom na zad-
njustranu srca i silazi interventrikularnim žlebom do srčanog vrha, gde se anastomozuje
s nishodnom
granom leve srčane arterije. Na zadnjoj strani srca ona se anastomozuje i s kružnom
granom leve srčane
arterije.
Aorta
Truncus pultnonalis ^
Atrium sinistrum „
Vv. pulmonales r
sinistrae
V. obliqua atrii_
simstn
V. posterior
ventriculi sinistri
V. cordis media —
Ventriculus sinister
V. cava
- 'superior
Vv. pulmonales
dextrae
- Atrium dextrum
-■ V. cava inferior
Sinus coronarius
V. cordis parva
' Ventriculus dexter
R. inter\'entricularis
posterior
SI. 210. Krvni sudovi srca posmatrani pozadi
Izmedu bočnih grana srcanih arterija ne postoje anastomoze i kod njihovog
začepljenja dolazi do infarkta srčanog miši-
ća. Ako se začepi veća grana, srčani rad se zaustavlja momentalno, nastupa srčana kap.
U pogledu svoje grade i inervacije, srča-
ne arterije se odlikuju od ostalih sudova velikog krvotoka. Spiralni navoji srednje opne
pružaju se znatno kosije nego kod ostalih
arterija i prilikom svoje kontrakcije, pod uticajem simpatikusa, proširuju lumen sudova.
Vene srčanog mišića skupljaju se i obrazuju venačni sinus (sinus coronarius), koji se
uliva u desnu
pretkomoru (si. 210). Sitnije vene, (vv. cordis minimae) ulivaju se direktno na donjem i
spoljnjem zidu de-
sne pretkomore.
Sinus coronarius. - Venačni sinus nalazi se na zadnjoj strani srca izmedu leve
pretkomore i komore. On nastavlja veliku
srčanu venu (v. cordis magna), koja se penje prednjim interventrikularnim žlebom i na
svom završetku ima zalistak. Njegove boč-
ne pritoke dolaze: v. cordis media iz zadnjeg interventrikularnog žleba, v. cordis parva iz
desnog dela venačnog žleba, v. posterior
ventriculi sinistri iz zadnjeg zida leve komore i v. obliqua atrii sinistri, koja predstavlja
zaostatak leve gornje šuplje vene, iz zad-
njeg zida leve pretkomore.
Živci srca
Srce oživčava autonomni nervni sistem, simpatikus i parasimpatikus, koji regulišu
rad sprovod-
nog aparata, odnosno brzinu ritmičke kontrakcije. Simpatička nervna vlakna ubrzavaju
rad srca (nn. ac-
celerates), parasimpatička usporavaju (nn. retardantes).
Srčani živčani splet (plexus cardiacus) sastoji se od gangliona, dovodnih i odvodnih
vlakana. Dovodna simpatička vlak-
na obrazuju 3-4 živca {nn. cardiaci), koji se odvajaju od gangliona vratnog dela
simpatičkog stabla {truncussympathicus). Njihovi
centri nalaze se između 1. i 4. grudnog segmenta kičmene moždine. Parasimpatička
vlakna dovode tri grane (rr. cardiaci) 10. rao-
idanog živca (n. vagus). Srčani živci i srčane grane obrazuju splet na prednjoj i zadnjoj
strani luka aorte, kome je pridodat gan-
glion {ganglion cardiacum magnum). Od gangliona polaze odvodna, amijelinska vlakna,
koja prate srčane arterije, i u miokardu
obrazuju splet. Od spleta, kome su pridodate ganglijske c'elije, odvajaju se ogranci za
mišićne snopove.
Projekcije srca
Srčana projekcija na prednjem zidu grudnog koša, dijagram, ima izgled nepravilnog
četvorougla, čiji uglovi leže upolje
odbočnihivicagrudne kosti u2. i 5. medurebarnom prostoru (si. 211). Levi donji ugao,
koji odgovara srčanom vrhu, udaljenje
od bočne ivice grudne kosti 6-7 cm, a ostali uglovi 1-2 cm. Prilikom perkusije na
prednjem zidu grudnog koša dobija se potmuo
zvuk u prostoru trouglastog polja (trougao relativne tuposti), koje obuhvata srčani
dijagram i produžuje se naviše, ispred velikih
sudova baze srca, do sredine drške grudne kosti.-U ovom trouglu nalazi se četvorougao
apsolutne tuposti, koji odgovara otkrive-
nom delu srca - između levog i desnog plucnog krila. Četvorougao apsolutne tuposti
srca ograničen je 4. i 6. levom rebarnom hr-
skavicom, levom ivicom grudne kosti i levom parasternalnom linijom.
Veliki srčani otvor projektuje se na kosoj liniji između 3. leve i 5. desne rebarne
hrskavice, izuzev levog pretkomorno-
komornog otvora koji se projektuje ulevo od njenog srednjeg dela (si. 211). Njihovi
tonovi slušaju se, auskultuju, u pravcu mlaza
krvi, kod uglova srčanog dijagrama. Kod donjih uglova srčanog
dijagrama slušaju se pretkomorno-komorni otvori. U 2. međure-
barnom prostoru sluša se, levo, otvor plucnog arterijskog stabla,
a desno - otvor aorte.
Srčana projekcija na zadnjem zidu grudnog koša odgo-
vara 6, 7, i 8. grudnom pršljenu (vertebrae cardiacae) i ulevo od
njih do medijalne ivice lopatice.
SRČANA KESA (PERICARDIUM)
Srčana kesa je u obliku kupe, čija baza počiva
na tetivnom središtu prečage, a vrh je upravljen navi-
še, ka pocetnim delovima velikih krvn'ih sudova baze
srca (sl. 164). Ona je fiksirana in situ fibroznim veza-
ma, od kojih dve idu do grudne kosti (ligg. sternoperi-
cardiaca), tri do prečage (ligg. phrenopericardiaca) i
dve do kičmenog stuba (ligg. vertebropericardiaca).
Dve zadnje veze, desna i leva, u stvari su sagitalni na-
stavci prevertebralnog lista vratne fascije. Ovi nastav-
ci, iduci ka srčanoj kesi, prolaze bočno od jednjaka i
dušnika. Oni silaze bočnom stranom srčane kese sve
do prečage i obrazuju bočne frenoperikardijalne ve-
ze.
Srčana kesa se sastoji od fibroznog vezivnog
Sl. 211. Projekcije srca i njegovih velikih otvora na ^ ( icardium fibrosum), Između nje i srca
nalazi se
prednjem zidu grudnog kosa , . ,. ч _
serozna opna (pericardium serosum). Serozna opna
svojim parijetalnim listom pokriva duboku stranu fi-
broznog perikarda. Svojim visceralnim listom ona pokriva srce, dobijajući poseban naziv,
epikard (epicardi-
um). Izmedu njena dva lista, u virtuelnom prostoru (cavum pericardii) nalazi se malo
sluzave tečnosti.
Serozna opna kod srčane baze obavija velike krvne sudove i između njih obrazuje
dva špaga, poprečni i kosi (sl. 204).
Poprečni špag (sinus transversuspericardi-Theile) zavlači se između arterijskog i
venskog omotača. On se nalazi iza aorte i plud-
nog arterijskog stabla, a ispred gornje šuplje vene i leve pretkomore. Njegov krov gradi
desna plucna arterija. Kosi špag (sinus
obliquus - Halleri) nalazi se iza leve pretkomore. Njegove bočne ivice i dno, kojeje
okrenuto naviše, obrazuje venski omotačse-
rozne opne.
ARTERIJSKI SISTEM
TRUNCUS PULMONALIS
Plucno arterijsko stablo polazi od desne komore, ispred ostalih velikih krvnih sudova
srčane baze
(sl. 202). Ono se pruža naviše i ulevo do ispod luka aorte, gde se deli na desnu i
levuplućnu arteriju (a. pul-
monalis - dextra et sinistra), koje se pružaju upolje i ulaze u sastav odgovarajućeg
plucnog korena. Desna
plucna arterija je duža od leve i u svom početnom delu ide iza aorte i gornje šuplje
vene.
Od radve plucnog arterijskog stabla ili od početnog dela leve plucne arterije pruža se
do završnog dela luka aorte fibro-
zna arterijska veza (!ig. arteriosum -Botalli). Arterijska veza predstavlja zaostatak
embrionalnog kanala (ductus arteriosus), kojim
je krv iz plucne arterije odlazila u aortu (sl. 202,203).
AORTA
Aorta je veliko stablo od koga nastaju sve arterije velikog krvotoka. Ona polazi od
baze leve ko-
more i u vidu luka prebacuje se nazad i ulevo ka kičmenom stubu, pored koga silazi
kroz grudnu i trbu-
šnu duplju (sl. 183, 202). Njen početni, ushodni deo (aorta ascendens) pruža se od
korena aorte (bulbus
aortae) koso naviše i udesno do visine 1. rebarne hrskavice, gde savija i prelazi u luk
aorte (arcus aortae).
Luk aorte, idući, koso nazad i ulevo, prebacuje se preko levog plucnog korena i levog
povratnog grkljan-
skog živca (n. laryngeus recurrens sinister) i dolazi do levog boka 4. grudnog pršljena,
gde gradi jedno neo-
setno suženje (isthmus aortae) i nastavlja se nishodnom aortom (aorta descendens).
Nishodna aorta silazi
najpre bočnom stranom kičmenog stuba, a zatim postepeno prelazi ispred njega, prolazi
kroz aortični
zjapprečage (hiatus aorticus) i u visini 4. slabinskog pršljena račva se, dajući desnu i
levu zajedničku be-
drenu arteriju (a. iliaca communis-dextra et sinistra). U topografskom pogledu ona se
deli na dva dela, na
grudnu i trbušnu aortu (aorta thoracica et aorta abdominalis), izmedu kojih granicu
predstavlja aortični
zjapprečage.
Kalibar aorte iznosi kod odraslog 20 mm. Posle 20. godine on se povec'ava
postepeno, po 2 mm svaku deceniju. Najve-
i ćeproširenje aorte (sinus maximus), koje se nalazi na granici između njenog ushodnog
dela i luka. nastaje pod uticajem mlaza kr-
I vi iz leve komore.
Nenormalna proširenja aorte, aneurizme, javljaju se najčešće u visini luka.
Aneurizma luka aorte izaziva otežano disa-
I njeipromukao glas usled pritiska na dušnik i na levi povratni grkljanski živac.
1. GRANE LUKA AORTE
Od luka aorte polaze karotidne i potključne arterije, koje ishranjuju glavu, vrat i
gornje udove (si.
202). Desna karotidna (a. carotis communis dextra) i desna potključna arterija (a.
subclavia dextra) polaze
1 odluka aorte zajedničkim, brahiocefaličnim arterijskim stablom (truncus
brachiocephalics) koje je dugo
12-3 cm i penje se udesno do desnog grudno-ldjučnog zgloba (si. 212). Ulevo i iza
početka brahiocefalič-
I, . nog arterijskog stabla polaze od
luka aorte
leva karotidna (a. carotis communis sinistra) i
leva potključna arterija (a. subclavia sinistra).
A. carotis communis
Zajednička karotidna arterija penje
se između m. sternocleidomastoideus-а. i bočne
strane dušnika i grkljana (si. 212, 241). U vi-
sini gornje ivice štitaste hrskavice grkljana
ona se deli na spoljnu i unutrasnju karotidnu
arteriju (a. carotis - externa et interna).
Zajednička karotidna artenja penje se ispred
poprečnih nastavaka vratnih pršljenova i potiskom
spreda lako se komprimira prilikom krvavljenja. Ona
se najlakše komprimira uz poprečni nastavak šestog
vratnog pršljena, uz njegovu prednju, karotičnu kvrgu
(tuberculum caroticum - Chassaignaci).
A. carotis externa
Spoljna karotidna arterija vaskularizu-
je vanlobanjske predele glave i vrata. Od me-
sta svog početka ona se penje i prolazi najpre
medijalno od m. stylohyoideus-а i zadnjeg trbu-
ha m. digastricus-а., zatim iza grane donje vili-
ce sve do njenog vrata (collum mandibulae),
gde se deli u dve završne grane, a. temporalis
superficialis i a. maxillaris. Njene bočne grane
su: a. thyroidea superior, a. lingualis, a. facialis,
a. pharyngea ascendens, a. occipitalis i a. auricu-
laris posterior (si. 212).
1. ,4. thyroidea superior. - Gornja štitnjačna ar-
terija polazi ispod visine velikih rogova podjezične ko-
sti. Ona savija nadole i dolazi do gornjeg pola štitnjače,
gde se deli u završne grane. Njena bočna grana, gornja
grkljanska arterija (a. laryngea superior), prolazi kroz
membrana thyrohyoidea i ishranjuje sluzokožu i mišiće
grkljana.
2. ,4. lingualis. - Jezična arterija odvaja se ne-
posredno iznad visine velikih rogova podjezične kosti.
SI. 212. Glavne arterije glave i vrata (shema)
1. A. temporalis superficialis - 2. A. maxillaris - 3. A. carotis externa -
4. A. facialis - 5. A. lingualis - 6. A. thyroidea sup. -
7. A. carotis communis dextra - S. A. thyroidea inf. - 9. Truncus
thyrocervicalis - 10. A. vertebralis -
11. Truncus brachiocephalics - 12. A. thoracica interna -
13. A. subclavia dextra - 14. Truncus costocervicalis - 15. A. transversa
colli - 16. A. carotis interna - 17. ,4. occipitalis
Ona ide napred dubokom stranom m. hyoglossus-a do vrha jezika, gde se završava kao
a. profunda linguae i anastomozira sasvo-
jom paricom. Njene bočne grane odlaze za koren jezika (rr. dorsales linguae) i za pod
usne duplje (a. sublingualis).
3. A. facialis. - Arterija lica se penje najpre medijalno od m. stylohyoideus-а i m.
digastricus-а, zatim savija napred i upo-
lje iznad podvilične pljuvačne žlezde, obavija rub donje vilice i prelazi na lice. Na lieu
ona se pruža koso naviše i napred ka unu-
trašnjem uglu oka, gde se kao a. angularis, anastomozira s a. dorsalis nasi, završnom
granom oftalmičke arterije.
Pri prolazu kroz vrat od prve krivine arterije lica odvaja se ushodna nepčana arterija
(a. palatina ascendens), koja se pe-
nje bočno od ždrela k mekom nepcu i uz put daje ogranke za nepčani krajnik. Pored
toga, u vratu ona daje grane za podviličnu
pljuvačnu žlezdu i za pod usne duplje (a. submentalis). U predelu lica, njene dve
najveće grane za gornju i donju usnu (a. labialis
- superior et inferior) anastomoziraju se sa svojim paricama.
4. A. pharyngea ascendens. - Ova grana penje se bočnim zidom ždrela do baze
lobanje i daje grane za ždrelo, za tvrdu
moždanicu i za bubnu duplju (a. tympanica inferior).
5. A. occipitalis. - Potiljačna arterija pruža se nazad, medijalno od pripoja m.
digastricus-а i dospeva do potiljka, gde da-
je mišićne grane i grane za kožu poglavine.
6. A. auricularisposterior. - Ova najviša bočna grana spoljne karotidne arterije
penje se iza ušne školjke ka koži pogla-
vine. Njena bočna grana, a. stylomastoidea, ulazi kroz istoimeni otvor slepoočne kosti i
penje se kanaJom facijalnog živca.
7. A. temporalis superficial is. - Površna slepoočna arterija se penje ispred ušne
školjke ka poglavi-
ni slepoočnog i temenog predela. Njena bočna grana, a. transversa faciei, pruža se
napred ispod jabučnog
luka ka spoljnom uglu oka.
8. A. maxillaris, gornjovilična arterija, polazi u visini vrata donje vilice i pruža se
napred kroz pod-
slepoočnu jamu, graded vijuge. Iz podslepoočne ona ulazi u krilastonepčanu jamu, gde
daje završnu gra-
nu, a. sphenopalatina, koja kroz sfenopalatinski otvor ulazi u nosnu duplju i daje veliki
broj ogranaka za
njenu sluzokožu. Gornjovilična arterija daje usput veći broj bočnih grana. Njene slabije
bočne grane od-
laze: za spoljni ušni hodnik (a. auricularis profunda), za bubnu duplju (a. tympanica
anterior), za mastika-
tome mišiće, za obraz (a. buccalis), za gornje zube (a. alveolaris superior posterior) i za
krov ždrela. Njene
krupne bočne grane odlaze: za donje zube (a. alveolaris inferior), za tvrdu moždanicu
(a. meningea media),
za nepce (a. palatina descendens) i za lice [a. infraorbitalis).
a) A. alveolaris inferior ulazi u otvor donje vilice i, prolazeći kroz njen kanal
(canalis mandibulae), daje ogranke za zube
(rr. dentales), za zubne alveole i za gingivu. Njena završna grana izlazi kroz foramen
mentale i daje ogranke za kožu brade.
b) A. meningea media, srednja moždanična arterija, ulazi u lobanjsku duplju
Vxozforamen spinosum na velikom krilu kli-
naste kosti i daje dve grane, prednju (r. frontalis) i zadnju (r. parietalis), koje su glavne
arterije tvrde moždanice. Njene grane
prolaze izmedu dva lista tvrde moždanice kroz epiduralni prostor. Prilikom povrede one
stvaraju u epiduralnom prostoru krvni
izliv (hematom), koji vrši sve veći pritisak na mozak.
Od zadnje grane odvajaju se ogranci za bubnu duplju (a. tympanica superior) i za
mišić zatezač bubne opne (r. petrosus).
c) A. palatina descendens, nishodna nepčana arterija silazi kroz nepčani kanal
(canalis palatinus) i, pošto prođe kroz fo-
ramen palatinum major, pruža se napred donjom stranom tvrdog nepca kao a.palatina
major. Njene bočne grane, aa. palatinae mi-
nores, odlaze za meko nepce.
d) A. infraorbitalis, podočna arterija, pruža se napred i prolazi istoimenim žlebom
i kanalom na podu očne duplje. Po
izlasku iz podočnog otvora (foramen infraorbitale) ona daje završne grane za donji
kapak i za lice. Njene bočne grane, aa. alveola-
res superiores anteriores, odlaze za gornje zube.
A. carotis interna
Od mesta svog početka unutrašnja karotidna arterija se penje bočno od ždrela kroz
parafaringe-
alni prostor, ulazi u lobanjsku duplju kroz karotidni kanal piramide slepoočne kosti,
prolazi bočnom stra-
nom tela klinaste kosti kroz kavernozni sinus i dospeva do baze mozga, gde daje svoje
završne grane (sl.
159). U toku svoga puta ona gradi krivine, koje joj omogućuju izduživanje pri pokretima
glave. Po izla-
sku iz kavernoznog sinusa od njene poslednje krivine, koja je konveksna prema napred,
odvaja se arteri-
ja za očnu duplju (a. ophthalmica). Unutrašnja karotidna arterija daje tri završne grane,
dve moždane (a.
cerebri - anterior et media) i jednu, a. chorioidea anterior, za horioidni splet bočne
moždane komore. Nje-
ne dve moždane grane sa svojim paricama i sa zadnjom moždanom arterijom,
završnom granom a. basi-
laris, obrazuju na bazi mozga, pomoću prednje i zadnje spojnice (a. communicans -
anterior et posterior),
Willis-ov arterijski krug (circulus arteriosus - sl. 224).
A. ophthalmica. - Oftalmična arterija prolazi kroz optički kanal (canalis opticus)
zajedno s vidnim živcem (n. opticus).
Ona ide najpre ispod živca, a zatim savija upolje i iznad njega i pruža se napred do
korena nosa, gde se njena završna grana, a.
dorsalis nasi, anastomozira sa završnom granom arterije lica (a. facialis). Njene bočne
grane odlaze: za suznu žlezdu (a. lacrima-
lis), za kožu čela (a. supraorbitalis), za krov nosne duplje (aa. ethmoidals, anterior et
posterior), za mišiće oka (rr. musculares) i za
očnu jabučicu (a. centralis retinae \ aa. cilicres posteriores, longae et breves).
220
a
A. subclavia
Potključna arterija na desnoj strani polazi od brahiocefaličnog arterijskog stabla
(truncus brachio-
cephalicus), a na levoj strani direktno od luka aorte (si. 202, 212). Izlazeci iz grudne
duplje, ona savija u
luku upolje iznad vrha pluća i plućne maramice, prelazi iznad 1. rebra, ulazi u pazušnu
jamu i nastavlja se
arterijama ruke. Iznad 1. rebra potključna arterija prolazi zajedno s ramenim živčanim
spletom (plexus
brachialis) kroz "zadnji skalenski otvor", između prednjeg i srednjeg skalenskog mišića.
Ona se nastavlja
upazušnu arteriju (a. axillaris), koja se produžuje nadlakatnom arterijom (a. brachialis).
Nadlakatna ar-
terija u visini lakta daje dve završne grane, žbičnu (a. radialis) i lakatnu arteriju (a.
ulnaris). Žbična i la-
katna arterija silaze prednjom stranom podlakta i u visini sake anastomoziraju se
medusobno i obrazuju
mreže i lukove. Ove spojnice omogućuju kolateralnu cirkulaciju sake pri radu i hvatanju.
Potključna arterija daje za vrat i grudni koš velike bočne grane: a. vertebralis, a.
thoracica interna,
truncus thyrocervicalis, truncus costocervicalis i a. transversa colli (si. 212).
1. A. vertebralis. - Kičmena arterija penje se najpre trouglastim prostorom "
trigonum scalenovertebrale" koga ograničavaju
kube plucne maramice, m. scalenus anterior i prevertebralni mišići, a zatim prolazi kroz
otvore poprečnih nastavaka 6 prvih vratnih
pršljenova. Iznad zadnjeg luka atlasa ona savija unutra i, pošto prođe kroz zadnju
atlantookcipitalnu opnu (membrana atlantoocipita-
lisposterior) i tvrdu moždanicu, ulazi kroz veliki potiljačni otvor u lobanjsku duplju. U
lobanjskoj duplji leva i desna kičmena arteri-
ja prelaze ispred produžene moždine i moždanog mosta, sjedinjuju se i obrazuju
bazilarnu arteriju (a. basilaris).
- A. basilaris. - Bazilarna arterija se penje ispred moždanog mosta i kod njegove
gornje ivice račva se na levu i desnu
zadnju moždanu arteriju (a. cerebri posterior), koje sa završnim granama leve i desne
unutrašnje karotidne arterije obrazuju Wil-
lis-ov arterijski krug na bazi mozga. Ona daje bočne grane za unutrašnje uho (a.
labyrinlhi), za moždani most, jednu gornju cere-
bralnu (a. cerebelli superior) i dve donje (a. cerebelli inferior - anterior et posterior).
2. A. thoracica interna. - Unutrašnja grudna arterija silazi zadnjom stranom
rebarnih hrskavica, na oko 1 cm upolje od
bočne ivice grudne kosti. Kod 6. medurebarnog prostora ona daje završne grane, jednu,
a. musculophrenica za prečagu i drugu,
epigastričku (a. epigastrica superior), koja silazi zadnjom stranom pravog trbušnog
mišića i u visini pupka anastomozira se s a.
tpigastrica inferior, granom spoljne bedrene arterije (a. iliaca externa). Unutrašnja
grudna arterija daje veći broj bočnih grana: rr.
sternales za zadnju stranu grudne kosti, rr.peiforantes za veliki prsni mišić, rr.
intercostales za medurebarne prostore, rr. thymici
za grudnu žlezdu i a. pericardiacophrenica, koja zajedno sa n. phrenicus-om silazi
bočnom stranom perikarda do prečage. Njene
medurebarne grane, po dve za svaki medurebarni prostor, anastomoziraju se sa
završnim granama medurebarne arterije (a. in-
lercostalis), koja dolazi iz grudne aorte.
3. Truncus thyrocervicalis. - Štitno-vratno arterijsko stablo je kratko i daje četiri
grane, od kojih dve, a. cervicalis ascen-
iens i a. cervicalis superficialis, idu za mišiće vrata, jedna, a. suprascapularis, za
lopatični predeo i jedna, a. thyroidea inferior, za
štitnjaču.
Donja štitnjačna arterija penje se najpre do poprečnog nastavka 6. vratnog pršljena,
zatim savija unutra i prolazi iza a.
carotis communis. Kod donjeg pola štjtnjače ona se deli u nekoliko grana, izmedu kojih
prolazi donji grkljanski živac na svome
putu ka mišićima grkljana.
4. Truncus costocervicalis. - Rebarno-vratno arterijsko stablo je veoma kratko. Kod
vrata 1. rebra ono se račva u dve
grane, a. cervicalis profunda i a. intercostalis suprema, od kojih prva ide za mišiće
zadnje strane vrata, a druga daje prve dve ili tri
medurebarne arterije
5. A. transversa colli. - Poprečna arterija vrata ide nazad kroz plexus brachialis ka
gornjem uglu lopatice, gde daje us-
hodnu granu za mišiće vrata i nishodnu granu, koja ulazi u sastav lopatične arterijske
mreže.
A. axillaris
Pazušna arterija nastavlja potključnu od spoljne ivice 1. rebra. Ona silazi kroz
pazušnu jamu i od
visine donje ivice velikog grudnog mišića nastavlja se nadlakatnom arterijom (a.
brachialis). Njene bočne
grane: a. thoracica suprema, a. thoracoacromial, a. thoracica lateralis, a. circumflexa
humeri anterior, a. cir-
cumflexa humeri posterior i a. subscapularis, vaskularizuju zidove pazušne jame (si.
213).
Za prednji zid pazušne jame odlaze a. thoracica suprema i a. thoracoacromial, za
unutrašnji zid -a. thoracica lateralis, i
za spoljni zid - a. circumflexa humeri - anterior et posterior, koje okružuju hirurški vrat
ramenice i spajaju se medusobno. Najveća
bočna grana pazušne arterije, a. subscapularis, silazi ka zadnjem zidu pazušne jame.
Ona se kod donje ivice m. subscapularis-а de-
li u dve grane, a. thoracodorsalis i a. circumflexa scapulae, od kojih prva ide za m.
latissimus dorsi, a druga prelazi na zadnju stranu
lopatice i anastomozuje se sa a. suprascapularis i sa nishodnom granom a. trans\'ersae
colli graded sa njima skapularnu arterijsku
mrežu (rete arteriosum scapulae).
A. brachialis
Nadlakatna arterija silazi kroz unutrašnji bicipitalni žleb između dvoglavog mišića
nadlakta i unu-
trašnje međumišićne pregrade. U visini vrata žbice ona daje dve završne grane, žbičnu
(a. radialis) i la-
katnu arteriju (a. ulnaris). Njene bočne grane, dve unutrašnje (a. collateralis ulnaris -
superior et inferior) i
jedna spoljna (a. profunda brachii), vaskularizuju mišiće nadlakta (si. 213) i završavaju
u arterijskoj mreži
zgloba lakta (rete articulare cubiti).
A. profunda bracliii, duboka arterija nadlakta je najveća od bočnih grana a.
brachialis. Ona silazi iza ramenice zajedno sa
žbičnim živcem (n. radialis).
A. radialis
Žbična arterija nastavlja pravac nadlakatne (si. 213). Ona silazi ispred žbice, prateći
unutrašnju
ivicu m. brachioradialis-а. Iznad korena sake pipa se njen puis u žlebu " sulcus pulsus"
između tetiva m.
brachioradialis-а i m. flexor carpi radialis-а. Kod korena šake žbična arterija savija
nazad, prolazi kroz dno
anatomske burmutice (fovea radialis) i silazi ka 1. medukostanom prostoru doručja.
Poštoprobije 1. me-
đukoštani mišić, ona daje glavnu arteriju palca (a. princepspollicis), spaja se sa
dubokom dlanskom gra-
nom lakatne arterije i obrazuje duboki dlanski luk (arcus palmaris profundus).
Arcuspalmarisprofundus, duboki dlanski luk nalazi se ispred baza kostiju doručja i
ispred prednjih međukoštanih miši-
ća. On daje mišićne, zglobne i nishodne grane. Njegove nishodne grane, aa.
metacarpeae palmares, priključuju se zajedničkim
dlanskim arterijama prstiju.
Žbična arterija. idući od svog početka, daje bočne grane:
jednu povratnu (a. recurrens radialis) za arterijsku mrežu lakta, ne-
koliko mišićnih, dve za koren ručja (r. carpeus - palmaris et dorsa-
lis) i površnu dlansku arteriju (r. palmaris superficialis). Grane za
koren ručja ulaze u sastav arterijskih mreža, prednje (rete carpi pal-
mare) i zadnje (rete carpi dorsale). Zadnja arterijska mreža jejače
razvijena od prednje. Od nje silaze 4 arterije, aa. metacarpea dorsa-
les, koje se nastavljaju dorzalnim arterijama prstiju {aa. digitales
dorsales).
A. ulnaris
Lakatna arterija od svog početka savija unutra
i nadole i silazi najpre između površnog i dubokog pre-
gibača prstiju, a zatim između povrsnog pregibača pr-
stiju i unutrašnjeg pregibača sake (m. flexor carpi ulna-
ris). Kod korena sake ona ide ispred poprečne veze
ručja (retinaculum flexorum s. lig. carpi transversum) i,
pošto da duboku dlansku granu (r. palmaris profundus),
savija upolje, spaja se sa površnom dlanskom granom
žbične arterije (r. palmaris superficialis) i obrazuje po-
vršni dlanski luk (arcus palmaris superficialis) (si. 213).
Arcus palmaris superficialis, površni dlanski luk nalazi se
odmah ispod dlanske aponevroze. Od njega silaze 4 zajedničke ar-
terije prstiju (aa. digitales palmares communes), koje se kod glave
kostiju doručja račvaju u posebne arterije prstiju. Posebne arterije
(aa. palmares digitales propriae) silaze bočnim ivicama prstiju sve
do njihovih vrhova.
Lakatna arterija, idući od svog početka, daje sledeće gra-
ne: dve povratne {a. recurrens ulnaris - anterior et posterior), zajed-
ničku međukoštanu {a. interossea communis), mišićne grane, pred-
nju i zadnju granu za koren ručja (r. carpeus - palmaris et dorsalis) i
duboku granu (r. palmaris profundus).
A. interossea communis, zajednička međukoštana arterija
je najveda grana lakatne arterije. Ona silazi i deli se u dve grane,
prednju i zadnju {a. interossea - anterior et posterior), koje silaze
prednjom i zadnjom stranom međukoštane opne podlakta i obe za-
vršavaju u dorzalnoj mreži korena sake. Njena povratna grana {a.
interossea recurrens) ulazi u sastav arterijske mreže zgloba lakta.
SI. 213. Glavne arterije ruke
1. A. axillaris - 2. A. thoracica suprema - 3. A. thoracoacromialis
- 4. .4. thoracica lateralis - 5. A. subscapularis - 6. A. circumflexa
humeri ant. et post. -7. A. brachialis - 8. A. profunda brachii -
9. A. collareralis ulnaris sup. - 10. 4. coll. uln. inf. - 11. A. radialis
- 12. A. ulnaris - 13. A. interossea communis - 14. Arcus palmaris
profundus - 15. Arcus palmaris superficialis
2. GRANE GRUDNE AORTE
Grudna aorta (aorta thoracica) daje parne vi-
sceralne i parijetalne grane za organe i zidove grudne
duplje. Njene visceralne grane, aa. bronchioles, rr. mediastinals, rr. esophagei, odlaze
ka levom i desnom
bronhijalnom stablu, ka limfnim čvorovima i jednjaku. Parijetalne grane, 8-9 na broju,
nazivaju se medu-
rebarne arterije (aa. intercostales), izuzev poslednje koja se naziva podrebarna (a.
subcostalis), jer prolazi
ispod 12. rebra.
Medurebarna arterija je u svom početnom delu ascendentna. Kod zadnjeg kraja
medurebarnog prostora ona daje dor-
zalnu granu (r. dorsalis), čiji ogranci odlaze za mišiće leda, izuzev jednog, r. spinalis-а.,
koji ulazi u kičmeni kanal i vaskularizuje
kićmenu moždinu i njene omotače. Njeno stablo produžava napred i prolazi kroz rebarni
žleb (sulcus cosrae) ispod medurebarne
vensaiznad medurebarnog živca. Medurebarna arterija usput daje mišićne i kožne
grane. U prednjem delu medurebarnog pro-
stora ona se anastomozira s medurebarnim granama unutrašnje grudne arterije (a.
thoracica interna).
3. GRANE TRBUŠNE AORTE
Trbušna aorta (aorta abdominalis) silazi ispred kičmenog stuba do 4. slabinskog
pršljena, gde daje
dve velike grane, levu i desnu zajedničku bedrenu arteriju (a. iliaca communis) i
produžava tankom gra-
nom, srednjom krsnom arterijom (a. sacralis mediana), koja silazi zadnjim zidom male
karlice do vrha tr-
tične kosti (si. 183, 214). Ona je pokrivena spreda pankreasom i donjim delom
duodenuma. Od nje se
odvajaju parijetalne i visceralne grane. Parijetalne grane, a.phrenica inferior i 4. aa.
lumbales, jesu parne i
vaskularizuju prečagu i zadnji trbušni zid. Neparne visceralne grane trbušne aorte,
truncus celiacus, a. me-
senterica superior i a. mesenterica inferior, vaskularizuju potprečažni deo pribora za
varenje i slezinu. Nje-
ne parne visceralne grane su a. sUprarenalis media, a. renalis i grana za spolnu žlezdu
(a. testicularis vel
ovarica).
Truncus celiacus
Celijačno arterijsko stablo polazi od aorte u visini donje ivice 12. grudnog pršljena.
Ono je vrlo
kratko i kod gornje ivice pankreasa daje tri arterije: a. gastrica sinistra, a. hepatica
communis i a. lienalis
(si. 163,170, 214).
1. A. gastrica sinistra. - Leva želudačna arterija penje se od gor-
nje ivice pankreasa do kardije, gde savija napred i nadole, prati malu
krivinu želuca i anastomozira s desnom želudačnom arterijom {a. gastri-
ca dextra), bočnom granom posebne jetrine arterije (a. hepatica propria).
2. A. hepatica communis. - Zajednička jetrina arterija ide ude-
sno i iza pilorusa daje ushodnu granu za jetru (a. hepatica propria) i nis-
hodnu granu za želudac i duodenum (a. gastroduodenalis) (si. 163).
a) A. hepatica propria, posebna jetrina arterija, penje se ka por-
ti jetre kroz lig. hepatoduodenale. U svom početnom delu ona daje desnu
želudačnu arteriju (a. gastrica dextra). Njene dve završne grane, desna i
leva, ulaze kroz portu jetre. Od desne grane odvaja se obično arterija za
žučnu bešilcu (a. cystica).
b) A. gastroduodenalis daje bočnu granu, a. pancreaticoduodena-
lis superior, za glavu pankreasa i za duodenum i nastavlja se kao a. ga-
stroepiploica dextra, koja ide ulevo duž velike krivine želuca i anastomo-
zira s istoimenom levom arterijom (a. gastroepiploica sinistra), bočnom
granom a. lienalis.
3. A. lienalis. - Slezinska arterija ide ulevo duž gornje ivice pan-
kreasa ka hilusu slezine gde daje terminalne grane (rr. lienales). Od nje
se odvajaju bočne grane: rr.pancreatici-тз. pankreas, aa. gastricae bre-
ves - za svod želuca i a. gastroepiploica sinistra, koja ide udesno duž veli-
ke krivine želuca (si. 170,183).
A. mesenterica superior
Gornja crevna arterija polazi od aorte u visini 1.
slabinskog pršljena i silazi najpre iza pankreasa, a zatim is-
pred donjeg dela duodenuma i ulazi u opornjak tankog
creva (mesenterium). Kroz opornjak ona silazi u luku k de-
snoj bedrenoj jami, dajuc'i leve i desne bočne grane, koje
vaskularizuju pokretni deo tankog creva, desnu polovinu
tankog creva i pankreas.
Desne grane gornje crevne arterije su: a. pancreaticoduodenalis
inferior, a. colica media, a. colica dextra i a. ileocolica. Količne arterije se
račvaju, anastomoziraju medusobno i obrazuju parakolićne arkade. U
SI. 214. Glavne arterije abdomena i karlice
I. Aorta thoracica - 2. Truncus celiacus - 3. A. gastrica
sinistra - 4. A. lienalis - 5. A. hepatica communis -
6. A. renalis -7. A. mesenterica superior - 8. A. mesenterica
inf. - 9. Aorta abdominalis - 10. A. iliaca communis -
11. A. iliaca externa - 12. A. iliaca interna -
13. A. epigastrica inf. - 14. .4. pudenda interna -
15. A. obturatoria - 16. A. glutea inf. - 17. A glurea sup.
opornjaku poprečnog kolona nalazi se velika, Riolan-ova parakolična arkada, koju
obrazuju svojim ushodnim granama a. colica
media, bočna grana gornje crevne arterije i a. colica sinistra, bočna grana donje crevne
arterije. Završna grana gornje crevne arte-
rije, a. ileocolica, vaskularizuje svojim granama završni deo ileuma i cecum. Od nje se
odvaja a. appendicularis, koja silazi kroz
mesoappendix ka crvuljku (appendix vermiformis).
Leve grane gornje crevne arterije, 18-20 na broju (aa. jejunales et aa. ilei), račvaju
se, anastomoziraju medusobno i
obrazuju u opornjaku tankog creva 3-5 arterijskih arkada. Od poslednje, najmanje
arkade odvajaju se grane za zid tankog creva,
koje su u funkcionalnom pogledu terminable. Arterijske arkade omogućuju nesmetanu
ishranu onih delova tankog creva koji
bivaju priklešteni prilikom njegovih pokreta u trbušnoj duplji.
Početni deo gornje crevne arterije i aorta obrazuju arterijska klešta, koja obuhvataju
donji deo duodenuma (pars inferi-
or duodeni) i levu bubrežnu venu. Ptoza ili prepunjenost tankog creva vrši trakciju
opomjaka i zatvaranje arterijskih klešta. Gor-
nja crevna arterija pritiskuje na duodenum i onemogućava prelaz hrane iz želuca
(aortično-mezenterični ileus).
A. mesenterica inferior
Donja crevna arterija polazi od aorte u visini 3. slabinskog pršljena. Ona silazi k
maloj karlici i
svojom završnom granom, gornjom čmarnom arterijom (a. rectalis superior)
vaskularizuje gornji deo rek-
tuma. Njene bočne grane, a. colica sinistra i aa. sigmoideae, račvaju se, anastomoziraju
međusobno i obra-
zuju parakolične arkade (si. 164).
U opornjaku sigmoidnog kolona nalazi se duga, Siideck-ova arkada, između donje
sigmoidne i gornje čmarne arterije.
Duge parakolične arkade moraju se prilikom operacije štedeti, da ne bi došlo, zbog
njihove povrede, do truljenja odgovarajućeg
dela debelog creva.
A. suprarenalis media
Srednja nadbubrežna arterija polazi od aorte u visini 1. slabinskog pršljena. Ona ide
upolje ka
nadbubrežnoj žlezdi.
Nadbubrežna žlezda dobij a još dve manje arterije, a. suprarenalis superior od donje
pretežne arte-
rije i a. suprarenalis inferior od bubrežne arterije.
A. renalis
Bubrežna arterija polazi od aorte u visini gornje ivice 2. slabinskog pršljena. Ona se
pruža ka hi-
lusu bubrega.
A. testicularis vel ovarica
A. testicularis silazi ispred m. psoas-a, prolazi kroz preponski kanal u sastavu
semene vrpce i do-
speva do semnika. A. ovarica silazi takode ispred m.psoas-a i kroz lig. suspensorium
ovarii dospeva do jaj-
nika.
A. iliaca communis
Zajedničke bedrene arterije, leva i desna, silaze od račve trbušne aorte upolje i u
visini krsno-be-
drenog zgloba (art. sacroiliaca) dele se na spoljnu i unutrašnju bedrenu arteriju (si.
214). Unutrašnja be-
drena (a. iliaca interna) odlazi za malu karlicu, a spolja bedrena arterija (a. iliaca
externa) nastavlja se ar-
terijama noge.
A. iliaca interna
Unutrašnja bedrena ili hipogastrična arterija (a. hypogastrica) silazi ispred krsno-
bedrenog zgloba
u malu karlicu. Ona daje veći broj parijetalnih i visceralnih grana koje ishranjuju organe
i zidove male
karlice.
Parijetalne grane
Parijetalne grane hipogastrične arterije, a. iliolumbalis, aa. sacrales laterales, a.
glutea superior, a.
glutea inferior i a. obturatoria, ishranjuju zidove male karlice i sedalni predeo (si. 214).
1. A. iliolumbalis. - Slabinsko-bedrena arterija penje se iza m.psoas-а. i daje dve
završne grane, slabinsku (r. lumbalis)\
bedrenu (r. iliocus).
2. Aa. sacrales larerales. - Bočne krsne arterije pružaju se medijalno i ispred krsne
kosti anastomoziraju se sa središnom
iom arterijom (a. sacralis mediana).
3. A. gluteasuperior. - Gornja sedalna arterija napušta malu karlicu iznad m.
piriformis-аi završava se u mišićimasedal-
iblasti.
4. A. glutea. inferior. - Donja sedalna arterija napušta malu karlicu ispod
m.piriformis-а i završava se u mišićima sedalne
asti. Njena duga grana, a. comitans n. ischiadici, predstavlja prvobitno arterijsko stablo
noge, koje docnije biva zamenjeno s
nom arterijom.
5.A. obturatoria. - Zaporna arterija pruža se napred, napušta malu karlicu kroz
zaporni kanal (canalis obruratorius) i
ziuunutrašnju mišićnu ložu buta, gde daje dve završne grane, prednju i zadnju. Pre
ulaska u zaporni kanal ona se anastomo-
isdonjom epigastričnom arterijom (a. epigastrica inferior), granom spoljne bedrene
arterije.
Anastomoza između zaporne i donje epigastrične arterije silazi iza butnog prstena
(anulusfemoralis) i prilikom operaci-
nitnih kila biva vrlo često povređena. Ona može ponekad da bude i vrlo jaka j u takvim
slučajevima njena povreda može da
Ivede do smrti usied iskrvavljenja - "corona morris".
Visceralne grane
1---1
2—
Г?
-4
6--Ч--
f5
Visceralne grane hipogastrične arterije, a. umbilicalis, a. vesicalis
inferior, a. uterina, a. rectalis media, i a. pudenda interna, vaskularizuju kar-
lične organe, međicu i spoljne genitalne organe (sl. 214).
1. Л. umbilicalis. - Pupčana arterija najvećim delom posle porodaja obliterira i
daje bočnu pupčanu vezu (lig. umbilicale laterale). Od njenog početnog, neobliteriranog
dela odvajaju se gornje bešične arterije (aa. vesicales superiores) i arterija semevoda
(a.
ductus deferent is).
2. A. vesicalis inferior. - Donja bešična arterija ide za dno mokraćne bešike. Kod
muskarca ona daje grane za prostatu, a kod žene za srednji deo vagine.
3. A. uterina. - Materična arterija pruža se najpre napred bočnim zidom male
karlice, zatim savija unutra i kroz donju ivicu široke materične veze (lig. latum uteri) ide
ka
bočnoj ivici materice. Na oko 2 cm od materičnog suženja ona ukršta prednju stranu
ure-
tera, savija naviše i, graded vijuge, penje se duž bočne ivice materice sve do njenog
dna,
gde daje dve završne grane, r. tubarius za jajovod i r. ovarius za jajnik. Njene bočne
grane
odlaze za prednji i zadnji zid materice. Najveća bočna grana, a. vaginalis, vaskularizuje
gornji deo vagine.
4. A. rectalis media.- Srednja čmarna arterija odlazi za donji deo rektuma.
5. A. pudenda interna. - Unutrašnja stidna arterija napušta malu karlicu ispod m.
piriformisa, savija iza sedalne bodlje (spina ischiadica) i kroz mali sedalni otvor
(foramen
ischiadicum minus) ulazi u ishio-rektalnu jamu medice (sl. 198). Krozfascijalnu
duplikatu-
ru spoljnogzida ishio-rektalne jame, kroz "Alcock-ov kanal", ona ide napred i kod zadnje
ivice urogenitalne prečage račva se u dve grane, površnu i duboku. Površna grana,
a.peri-
nealis,da)t grane za medicu i za mošnice, odnosno velike usne stidnice. Od duboke
grane
odvajaju se za spolni ud, odnosno, dražicu, dve arterije, površna (a. dorsalis penis vel
clito-
ridis) i duboka (a. profunda penis vel clitoridis). Dva bočna ogranka duboke arterije, a.
uret-
hral is, i a. bulbi urethrae vel a. bulbi vestibuli, odlaze za mokraćnu cev i njeno erektilno
telo,
odnosno za tremnu glavicu spoljnih genitalnih organa žene.
Od unutrašnje stidne arterije odvaja se bočna grana, a. rectalis inferior, koja se
pruža medijalno ka čmaru. % •
/Гл
Sl. 215. Butna arterija (a.
femoraiis) (shema)
l.A. iliaca externa - 2. Lig.
inguinale (Pouparti) -
J. A. femoraiis -4. A. profunda
\femoris - 5. A. genus descendens -
6. Hiatus adductorius
A. iliaca externa
Spoljna bedrena arterija silazi od račve zajedničke bedrene arteri-
je upolje, duž ulaza u malu karlicu. Ona prolazi izmedu preponske veze i
prednje ivice karlične kosti kroz "potpreponski zjap" i nastavlja se but-
nom arterijom (a. femoraiis). Njene dve bočne grane, kružna bedrena (a.
circumflexa ilium profunda) i donja epigastrična (a. epigastrica inferior),
odvajaju se neposredno iznad preponske veze i odlaze za prednji trbušni
zid (sl. 186, 214).
A. epigastrica inferior penje se prednjim trbušnim zidom izam. rectus abdominis-a
do pupka, gde se anastomozira s gornjom epigastričnom arterijom (a. epigastrica
superior),
završnom granom unutrašnje grudne arterije (a. thoracica interna). Iznad preponske
veze
ona gradi peritonealni nabor (plica epigastrica s. inguinalis lateralis) koji razdvaja
spoljnu i
unutrašnju preponsku jamu (sl. 186).
A. femoralis
Butna arterija nastavlja spoljnu bedrenu arteriju od sredine preponske veze (si.
215). Onasilazi
kroz butni kanal ka tetivnom zjapu (hiatus tendineus. s. adductorius), koji se nalazi u
donjem pripoju veli-
kog primicača buta, i nastavlja se zatkolenom arterijom (a. poplitea).
Od početnog dela butne arterije odvajaju se površne grane, n. epigastrica
superficialis, aa. puden-
dae extemae i a. circumflexa ilium superficialis, za prednji trbušni zid i genitalne organe,
i jedna duboka a.
profundafemoris, za mišiće buta. Od njenog završnog dela odvaja se a. genus
descendens, koja silazi nadole
i ulazi u sastav arterijske mreže zgloba kolena.
A. profunda femoris, duboka arterija buta počinje na 3-4 cm ispod preponske veze i
silazi iza butne arterije, odvojena od
nje dugim primicačem buta (m. adductor longus). Ona daje bočne grane, dve kružne
(a. circumflexa femoris - lateralis et medialis) i
tri probojne (aa. perforates). Probojne grane prolaze kroz m. adductor magnus i
završavaju se u zadnjoj mišićnoj loži buta, gde se
medusobno anastomoziraju i obrazuju arterijski lanac. Ovaj lanac anastomozira dole s
bočnim granama zatkolene arterije (a. po-
plitea), a gore s arterijama sedalne oblasti - s bočnim granama hipogastrične arterije.
A. poplitea
... j
SI. 216. Zatkolena arterija i arteri-
je potkolenice i stopala
1. A. poplitea - 2. A. tibialis ant. -
3. A. tibialis post. - 4. A. peronea -
5. A. plantaris lateralis - 6. A. plantaris
medialis - 7. A. dorsalis pedis - 3. Arcus
plantaris
Zatkolena arterija silazi od tetivnog zjapa velikog primicača bu-
ta (hiatus tendineus s. adductorius) sredinom zatkolene jame do tetivnog
luka m. soleus-а (arcus tendineus m. solei), gde se deli u svoje dve završne
grane, prednju golenjačnu (a. tibialis anterior) i zadnju golenjačnu arte-
riju (a. tibialis posterior). Ona daje mišićne grane (aa. surales) i zglobne
grane, dve parne i jednu neparnu (si. 216).
Parne zglobne grane, aa. genus superiores et aa. genus inferiores, ulaze u sastav
arterijske mreže zgloba kolena (rete articulare genus). Neparna grana, a. genus media
ulazi u zglob kolena i vaskularizuje njegove intraartikularne veze.
A. tibialis anterior
Prednja golenjačna arterija silazi ispred međukoštane opne pot-
kolenice, spolja od golenjačnog mišića (m. tibialis anterior) i nastavlja se
dorzalnom arterijom stopala (a. dorsalis pedis). Granicu izmedu njih
predstavlja ukrštena veza korena stopala (retinaculum extensorum).
A. tibialis anterior daje bočne grane za mišiće, povratnu granu (a. recurrens tibi-
alis anterior) za arterijsku mrežu zgloba kolena i dve grane, aa. malleolares anteriores,
za
arterijske mreže unutrašnjeg i spoljnog gležnja.
A. dorsalis pedis. - Dorzalna arterija se pruža od sredine ukrštene veze korena
stopala (retinaculum extensorum) ka zadnjem kraju 1. međukoštanog prostora, gde
daje
prvu dorzalnu arteriju donožja (a. metatarsea 1) i probojnu tabansku granu (r. plantaris
profundus). Ona daje dve unutrašnje, aa. tarseae mediates, i dve spoljne grane, a.
tarsea
lateralis i a. arcuata. Njene spoljne grane spajaju se međusobno i obrazuju arterijski
luk,
od koga odlaze arterije za prste.
A. tibialis posterior
Zadnja golenjačna arterija silazi između površnog i dubokog
sloja mišića zadnje lože potkolenice i ispod unutrašnjeg gležnja račva se
u dve tabanske arterije, spoljnu i unutrasnju (a. plantaris - lateralis et
medialis) (si. 216). Ona daje mišićne grane i grane za unutrašnji gležanj
(rr. malleolares mediates). Njena najveća bočna grana, lišnjačna arterija
(a. peronea), silazi iza lišnjače.
A. peronea, silazi između lišnjače i m. flexor hallucis longus-а. Ona daje grane za
mišiće, za spoljni gležanj (rr. malleolares laterales), probojnu granu (r. peroneusperfo-
rans) i anastomotičnu granu (r. communicans) za zadnju golenjačnu arteriju. Njena pro-
bojna grana (r. perforans) prolazi kroz međukoštanu opnu potkolenice i završava se is-
pred spoljnog gležnja.
A. plantaris medialis. - Unutrašnja tabanska arterija je slabija od spoljašnje.
Ona se pruža napred i završava obično kod baze palca.
A.plantaris lateralis. - Spoljna tabanska arterija pruža se napred i upolje izme-
du površnog pregibača prstiju i četvrtastog mišića tabana do baze 5. kosti dcnožja. Od
baze 5. kosti donožja ona savija unutra, ka 1. međukoštanom prostoru, gde se spaja s
probojnom tabanskom granom dorzalne
arterije stopala i obrazuje plantarni luk (circusplantaris). Od plantarnog luka polaze 4
grane, aa. metatarseaeplantares, koje se
pružaju napred i račvaju u arterije prstiju (aa. digitaiespropriae).
VENSKI SISTEM
Vv. pulmonales
Plucne vene, dve desne i dve leve, po izlasku iz plucnog hilusa pružaju se medijalno,
ulaze u srča-
nu kesu i završavaju se na zadnjem zidu leve pretkomore (sl. 203, 204).
VENE VELIKOG KRVOTOKA
Vene velikog krvotoka obrazuju dva sistema koji se preko gornje i donje šuplje vene
(v. cava-su-
perior et inferior) ulivaju u desnu pretkomoru srca (sl. 164,183,210,217). Granicu
izmedu ova dva venska
sistema označava prečaga.
1. V. CAVA SUPERIOR
Gornja šuplja vena postaje iza 1. desne rebarne hrskavice spajanjem desne i leve
brahiocefalične
vene (v. brachiocephalica-dextra et sinistra). Ona silazi ispred desnog plucnog korena,
spolja od ushodne
aorte, ulazi u srčanu kesu i završava se na gornjem zidu desne pretkomore (sl.
164,202,205). Njena boč-
na pritoka, velika vena azigos, koja dovodi krv iz zadnjeg zida grudne duplje, povezuje
je sa sistemom
donje šuplje vene (sl. 183,217).
V. azygos
Velika vena azigos postaje spajanjem 12. desne medurebarne vene i ushodnog
venskog kanala, v. lumbalis ascendens,
koji povezuje slabinske vene - parijetalne pritoke donje šuplje vene. Ona se penje
desnim bokom kičmenog stuba do visine 4.
grudnog pršljena, gde savija napred, ide preko desnog plucnog korena i uliva se u
gornju šuplju venu. Njene desne pritoke su
medurebarne vene, a leve pritoke - v. hemiazygos i v. hemiazygos accessoria (sl. 217).
V. hemiazygos. - Mala vena azigos postaje na levoj strani tela na isti način kao i v.
azygos. Ona se penje levim bokom
kičmenog stuba i prima uz put 5-7 poslednjih medurebarnih vena.
V. hemiazygos accessoria. - Pomocna vena azigos postaje spajanjem 5-6 prvih
medurebarnih vena. Ona silazi levim bo-
kom kičmenog stuba i spaja se s prethodnom venom ili se zasebno uliva u v. azygos.
Vv. intercostales. - Medurebarne vene prate istoimene arterije, idući iznad njih.
Njihove dorzalne
pritoke, pored ogranaka iz leđnih mišića, primaju i v. intervertebralis, koja odvodi krv iz
kičmenih venskih
spletova, spoljnih i unutrašnjih (plexus venosi vertebrates, externi et interni). Unutrašnji
venski spletovi na-
laze se u epiduralnom prostoru kičmenog kanala, tj. izmedu dva lista tvrde moždanice.
V. brachiocephalica
Brahiocefalična vena postaje iza grudno-ključnog zgloba spajanjem unutrašnje
jugularne (v.jugu-
laris interna) i potključne vene (v. subclavia), koje medusobno zaklapaju venski ugao
"angulus venosus" (sl.
183, 217). Desna brahiocefalična vena je kraća nego leva.
Brahiocefalična vena prima, pritoke, v. thyroidea inferior, v. vertebralis i vv.
thoracicae internae, koje prate istoimene gra-
ne potključne arterije. Njene ostale pritoke, vv. thymicae, vv. bronchioles, vv.
tracheales, w. pericardiacae i vv. pericardiacophreni-
cae, dolaze iz organa medijastinuma.
V. jugularis interna
Unutrašnja jugulama vena dovodi krv iz glave i vrata. Ona nastavlja kod zadnjeg
delajugularnog
otvora sigmoidni sinus, najvec'i od venskih sinusa tvrde moždanice (sinus durae matris),
u koje se ulivaju
moždane vene. Njen početni i završni deo grade po jedno proširenje (bulbus v. jugularis
- superior et infe-
rior). Gornje proširenje kontrakcijom svoje mišićne opne reguliše lumen jugularne vene,
što je od znača-
ja za održavanje količine krvi u lobanjskoj duplji na odredenom nivou.
Unutrašnja jugularna vena silazi najpre kroz parafaringealni prostor spolja od
unutrašnje karotidne arterije, a zatim
spolja od zajedničke karotidne arterije s kojom je obavijena zajedničkim fascijalnim
omolačem (vagina carotica) (sl. 159). Ona je
srasla sa fascijalnim omotačem i s pretrahealnim listom vratne fascije, usled čega ne
dolazi do njenog spljoštavanja pri pokretima
glave j vrata, što je od značaja za nesmetano proticanje krvi, s obzirom da u njoj vlada
negativan pritisak.
Sinus durae matris
Venski sinusi su kanali čije zidove gradi duplikatura tvrde moždanice, koja se sastoji
od fibroznog
vezivnog tkiva. Oni nemaju mišićnu opnu i ne mogu da menjaju veličinu svoga lumena.
Njihovi zidovi su
obloženi endotelom i, za razliku od ostaiih venskih sudova, nemaju uopšte zalistaka,
usled čega krv može
da teče u oba pravca.
U praktične svrhe, venski sinusi tvrde moždanice podeljeni su u dve grupe, prednju i
zadnju, koje
su medusobno povezane. Zadnju grupu predstavljaju tri neparna sinusa, sinus sagittalis
superior, sinus sa-
gittalis inferior i sinus rectus, koji se sustižu ispred unutrašnje, potiljačne kvrge i
obrazuju usee sinusa (con-
flue ns sinuum). Iz ušća polaze parni sinusi, sinus transversus i sinus sigmoideus, koji
odvode vensku krv ka
početku jugularne vene. Prednju grupu predstavlja kavernozni sinus, koji je paran i
nalazi se uz bočnu
stranu tela klinaste kosti. U sinuse tvrde moždanice ulivaju se moždane vene (vv.
cerebri), diploične vene
iz kostiju krova lobanje i emisarne vene (vv. emissariae). Emisarne vene su
anastomotični kanali između
sinusa tvrde moždanice i potkožnih vena lobanje.
Sinus sagittalis superior, gornji sagitalni sinus, ide od spreda prema nazad sredinom
krova lobanje. On se nalazi u pripo-
ju moždanog srpa tvrde moždanice.
Sinus sagittalis inferior, donji sagitalni sinus, znatno je slabiji od prethodnog. On
prolazi kroz donju, slobodnu ivicu mo-
ždanog srpa i nastavlja se u sledea sinus.
Sinus rectus, pravi sinus, prolazi kroz spoj moždanog srpa i šatora malog mozga.
Ispred unutrašnje potiljačne kvrge on
se spaja s gornjim sagitalnim sinusom i obrazuje ušće sinusa (confluens sinuum s.
torcular Herophilii). U njegov početni deo uliva
se velika rnoždana vena (v. cerebri magna - Galeni), koja dovodi krv iz međumozga i
bočnih moždanih komora.
Sinus transversus, poprečni sinus, pruža se od ušća sinusa upolje kroz zadnju ivicu
šatora malog mozga. On se nastavlja
u sigmoidni sinus. '
Sinus sigmoideus, sigmoidni sinus, silazi od zadnjeg kraja gornje ivice piramide
slepoočne kosti do zadnjeg dela jugular-
nog otvora, gde se nastavlja s unutrašnjom jugularnom venom.
Sinus ca\'ernosus, kavernozni sinus, nalazi se na bočnoj strani tela klinaste kosti. On
je izdeljen mnogobrojnim pregra-
dama. Kroz duplikaturu njegovog spoljnog zida prolaze n. oculomotorius, n. trochlearis i
n. ophthalmicus, a kroz sam sinus - a. ca-
rotis interna i, spolja od nje, n. abducens. Iz kavernoznog sinusa odvode krv plexus
basilaris i dva petrozna sinusa, gornji i donji
(sinus petrosus - superior et inferior). Petrozni sinusi pružaju se upolje duž gornje i
donje ivice piramide slepoočne kosti i završa-
vaju u sigmoidnom sinusu. Bazilarni splet (plexus basilaris) silazi ka prednjem kraju
velikog potiljačnog otvora i odvodi krv ka
unutrašnjem kičmenom venskom spletu. U kavernozni sinus, pored moždanih vena uliva
se i vena očne duplje (v. ophthalmica).
V. ophthalmica dolazi iz očne duplje kroz gornju orbitalnu pukotinu. Njene početne
grane kod korena nosa anastomozi-
raju s venama lica. Preko ovih anastomoza prenose se ponekad zapaljenja sa lica na
kavernozni sinus i na moždane opne.
Bočne pritoke
Bočne pritoke unutrašnje jugularne vene, površne i duboke, dolaze iz vanlobanjskih
predela gla-
ve i vrata.
Duboke bočne pritoke su: vv: pharyngeae, v. thyroidea superior, v. lingualis, v.
facialis i v. retromandibularis. One dolaze iz
zida ždrela ili prate odgovarajue'e grane spoljne karotidne arterije. V. retromandibularis
postaje spajanjem površne slepoočne ve-
ne (v. temporalis superficialis) i krilastog venskog spleta (plexuspterygoideus) koji
okružuju viličnu arteriju (a. maxillaris). Površne
pritoke, v. jugularis externa i v. jugularis anterior, potkožne su vene prednje i bočne
strane vrata.
V. jugularis externa, spoljna jugularna vena, postaje iza usne školjke spajanjem
potiljačne (v. occipitalis) i zadnje ušne
vene (v. auricularis posterior). Ona silazi bočnom stranom vrata, probija površni list
vratne fascije i uliva se u završni deo unutra-
šnje jugularne ili potključne vene. Njen početni deo anastomozira se uvek s v.
retromandibularis. Ako je ova anastomoza jaka do-
bija se utisak da spoljna j.ugularna vena postaje od v. temporalis superficialis i plexus
pterygoideus-а (duboki početak).
V. jugularis anterior, prednja jugularna vena, postaje u visini podjezične kosti. Ona
silazi prednjom stranom vrata i uliva
se u završni deo jugularne vene.
V. subclavia
Potključna vena je vrlo kratka i prolazi kroz "prednji skalenski otvor", izmedu
prednjeg skalen-
skog mišića i m. sternocleidomastoideusa. Ona nastavlja od spoljne ivice 1. rebra
pazušnu venu (v. axilla-
ris), koja dovodi krv iz gornjeg uda, iz njegovih dubokih i površnih vena.
Duboke vene gornjeg uda

Arterije sake, podiakta i nadlakta prate po dve istoimene duboke vene, koje su s
površnim, pot-
kožnim venama spojene kratkim venskim kanalima. Pazušnu arteriju prati jedna vena
(v. axillaris), koja
ide ispred i unutra od nje.
j V. axillaris, pazušna vena pričvTŠćena je
uz duboku grudnu fa-
; sciju, što je od značaja za nesmetano
proticanje krvi. Pored pritoka ko-
je prate grane pazušne arterije, ona prima vene iz dojke i bočne grudne
vene (Vv. thoracoepigastricae).
VV. thoracoepigastricae spajaju pazušnu i butnu venu (v.femo-
ralis), koja pripada sistemu donje šuplje vene. Uslučaju kada je oteža-
no oticanje krvi kroz donju šuplju venu, one se proširuju i vide ispod
kože bočne strane trupa.
Površne vene gornjeg uda
Od površnih vena gornjeg uda izdvajaju se svojom
konstantnošću dve potkožne vene prednje strane podiak-
ta, unutrašnja, v. basilica, i spoljna, v. cephalica, koje pola-
ze od venske mreže na dorzalnoj strani sake (rete venosum
dorsale manus). Ispred lakta one su spojene anastomotič-
nim kanalom, v. mediana cubiti, ili račvom središne vene
podiakta (v. mediana antebrachii) gradeći s njom formaciju
u vidu slova M.
Spojnice između potkožnih vena u visini lakta su u bliskom
odnosu s ograncima spoljnog i unutrašnjeg kožnog živca podiakta, koji
prilikom davanja intravenoznih injekcija mogu biti povredeni.
V. basilica, carska vena, u visini prednje strane lakta prima
anastomotični kanal, v. mediana cubiti, koji dolazi od spoljne potkožne
vene ili, pak, v. mediana basilica-u, unutrašnju završnu granu središne
vene podiakta. Oko sredine nadlakta ona prolazi kroz otvor fascije "hi-
atus basilicus", ulazi u unutrašnji bicipitalni žleb i spaja se s v. brachialis,
gradeći početak pazušne vene.
V. cephalica, cefalična vena penje se spoljnom stranom po-
diakta i spoljnim bicipitalnim žlebom nadlakta. U žlebu između velikog
grudnog i deltastog mišića (sulcus deltoideopectoralis) ona prolazi kroz
fasdjalnu duplikaturu i ispod ključnice probija duboku prsnu fasdju i
uliva se u završni deo pazušne vene. U visini lakta njoj se priključuje
ponekad spoljna grana središne vene podiakta, v, mediana cephalica.
2. V. CAVA INFERIOR
Donja šuplja vena postaje na desnom boku 5. sla-
binskog pršljena, spajanjem leve i desne zajedničke bedre-
ne vene (v. iliaca communis - dextra et sinistra) (si. 183,
217). Ona se penje desnim bokom kičmenog stuba iza nis-
hodnog dela duodenuma i jetre i, pošto prođe kroz otvor
na tetivnom središtu prečage, uliva se u desnu pretkomo-
ru srca. Njene bočne pritoke dolaze iz zidova i organa tr-
bušne duplje.
Od visceralnih pritoka najveće su jetrine vene (vv.
hepaticae) i bubrežne vene (v. renalis - dextra et sinistra). Je-
trine vene, 2-3 na broju, ulivaju se u donju šuplju venu ne-
posredno ispod njenog otvora na prečazi. One odvode krv,
koju jetra dobija od svoje arterije i od v. portae (si. 217).
U visceralne pritoke donje šuplje vene spadaju još dve vene,
testicularis rel v. ovarica).
SI. 217. Glavne vene i glavni limfni sudovi čoveč-
jeg tela (shema)
1. V.jugularis interna - 2. V. subclavia -
3. V. brachiocephaiica - 4. V. hemiazygos accessoria -
5. V. hemiazygos - 6. V. cava inf. - 7. Ductus
thoracicus - S. V. iliaca interna - 9. V. iliaca externa -
10. V. iliaca communis - 11. V. renalis -
12. Vv. hepaticae - 13. V. azygos - 14. V. cava superior
- 15. Truncus bronchomediastinalis dexter - 16.
Truncus subclavius dexter -17. Truncus jugularis
dexter A. V. portae - B. V. mesenterica superior -
C. V. lienalis - D. V. mesenterica inferior
desna nadbubrežna i desna spolna vena (v.
Leva nadbubrežna i leva spolna vena ulivaju se u levu bubrežnu venu.
Parijetalne pritoke donje šuplje vene, dve prečažne (vv.phrenicae inferiores) i
4slabinske vene (vv. lumbales) jesu parne.
Slabinske vene dovode krv iz slabinskog dela kičmenog stuba i iz zadnjeg trbušnog zida.
Njihovi završni delovi spojeni su ushodnim
kanalom, v. lumbalis ascendens, koji se na desnoj strani nastavlja sa v. azygos, a na
levoj strani sa v. hemiazygos.
V. portae
Vena portae je funkcionalni sud jetre, koji dovodi krv iz potprečažnog dela pribora za
varenje i
slezine (sl. 170,217). Ona postaje na zadnjoj strani glave pankreasa spajanjem gornje
crevne vene (v. me-
senterica superior), slezinske vene (v.lienalis) i donje crevne vene (v. mesenterica
inferior). Njena najveća
bočna pritoka, v. coronaria ventriculi, pruža se duž male krivine želuca. Vena porte
penje se udesno i pro-
lazi najpre iza gornjeg dela duodenuma, a zatim kroz lig. hepatoduodenale i račva se u
dve grane, desnu i
levu, koje ulaze u jetru i daju mnogobrojne interlobularne ogranke. Pri prolazu kroz lig.
hepatoduodenal
ona je odvojena od donje šuplje vene ulaznim otvorom u burzu omentalis (foramen
epiploicum - Winslo-
wi). Ispred nje nalaze se: levo - a. hepatica propria, a desno - ductus choledochus (sl.
168,170).
Sa sistemom gornje i donje šuplje vene v. portae je spojena sitnim ograncima u
visini kardije, rek-
tuma i pupka. Ove sitne anastomoze se proširuju, stvaraju varices, u slučajevima kada
je kroz jetru oteža-
no oticanje krvi iz vene porte.
Kod kardije bočna pritoka vene porte, v. coronaria ventriculi, anastomozira se s
venama jednjaka, koje preko vene azi-
gos odlaze za gornju šuplju venu. Kod rektuma, početna grana donje crevne vene, v.
rectalis superior, spojena je preko plexus ve-
nosus rectalis-а s donjom i srednjom rektalnom venom, koje su pritoke unutrašnje
bedrene vene, odnosno donje šuplje vene.
Kod pupka, sitne bočne pritoke vene porte, vv. paraumbilicales, koje st: pružaju duž
oble veze jetre, anastomoziraju se s gornjim i
donjim epigastričnim venama, koje pripadaju sistemu gornje i donje šuplje vene. Ove
anastomoze, kada se prošire, obrazuju oko
pupka zrakastu potkožnu krunu, koja svojim izgledom podseća na glavu meduze (caput
medusae).
V. iliaca communis
Zajednička bedrena vena nastaje u visini krsno-bedrenog zgloba spajanjem
unutrašnje i spoljne
bedrene vene (v. iliaca-interna et externa) (sl. 217). Ona se penje iza istoimene arterije.
Jedinu pritoku, v.
sacralis mediana-u, prima leva bedrena vena.
V. iliaca interna
Unutrašnja bedrena ili hipogastrična vena (v. hypogastrica) penje se iza istoimene
arterije. Ona
prima parijetalne i visceralne pritoke, koje prate grane hipogastrične arterije.
Visceralne pritoke polaze iz bogatih venskih spletova, koji se nalaze oko organa male
karlice:ple-
xus venosus rectalis, plexus uterovaginalis, plexus prostaticus. Ovi venski spletovi imaju
ulogu elastičnih
umetaka, koji ispunjavaju mrtve prostore u maloj karlici. Svoju veličinu oni
prilagodavaju promenama
pritiska u maloj karlici.
V. iliaca externa
Spoljna bedrena vena penje se medijalno i ispod istoimene arterije. Od preponske
veze ona na-
stavlja butnu venu (v. femoraiis), koja dovodi krv iz dubokih i površnih vena noge.
Njena najveća bočna
pritoka, v. epigastrica inferior, silazi od pupka prednjim trbušnim zidom.
Duboke vene donjeg uda
Zatkolenu i butnu arteriju prati po jedno vensko stablo (v.poplitea et v. femoraiis), a
ostale arteri-
je noge prate po dve istoimene vene. Zatkolena vena nalazi se iza i upolje od arterije.
Butna vena, idući
naviše, prelazi najpre iza arterije, a zatim se postavlja unutra od nje.
Hodanje ubrzava oticanje venske krvi iz zatkolene i butne vene. Zatkolena vena se
širi i usisava krv iz vena potkoleni-
ce prilikom ekstenzije zgloba kolena, usled širenja zatkolene jame. Butna vena se širi i
usisava krv prilikom fleksije zgloba kuka.
Suprotni pokreti zgloba kolena i kuka potiskuju krv iz ove dve vene naviše, prema srcu.
Površne vene donjeg uda
Od površnih vena donjeg uda izdvajaju se svojom konstantnošću dve safenske vene,
velika i mala
(v. saphena-magna etparva), koje polaze od venske mreže na dorzalnoj strani stopala
(rete venosum dor-
sale pedis).
V. saphenaparva polazi od spoljneg kraja dorzalne mreže stopala. Ona prolazi iza
spoljneg gležnja i penje se zadnjom
stranom potkolenice do zatkolene jame, gde probija fasciju i uliva se u zatkolenu venu.
V. saphena magna, velika safenska vena prali unutrašnju ivicu stopala. Ona prelazi
ispred unutrašnjeggležnja i penje se
unutrašnjom stranom potkolenice i prednjom stranom buta do ispod preponske veze,
gde se uliva u završni deo butne vene. Ve-
lika safenska vena prolazi kroz najveći otvor (hiatus saphenus) na rešetastom delu
(fascia cribrosa) butne fascije.
Razvoj krvnih sudova
Razvoj velikih arterija
Između ascendentnih i descendentnih delova primamih aortičnih lukova javljaju se
poprečne anastomoze 6škržnih arteri-
ja, koje najvećim delom ubrzo nestaju. Od 3. desne arterije postaje a. carotis externa, a
od 4. -a. subclavia. Na levoj strani od 3. škr-
ine arterije nastaje tak ođe a. carotis externa, a od 4. arterije luk aorte i a. subclavia
sinistra. Od proksimalnog dela 5. škržne arterije,
koja obliterira, spušta se prema srcu aortično-pulmonalnapregrada, koja predvaja
arterijski koren i sjedinjuje se s pregradom srčanog
korena. Plućno arterijsko stablo nastavlja se 6. škržnom arterijom. Od proksimalnog
dela ove škržne arterije javljaju se pupoljci za
levu i desnu plucnu arteriju, koji rastu i granaju se prema plućnirn kapilarima. Njen
distalni deo obrazuje arterijski kanal (ductusar-
teriosus - Botalli), kojim krv iz plucne arterije odlazi u aortu, s obzirom da plućni kapilari
ne funkcionišu u toku fetalnog života (sl.
218). Po rodenju, s prvim udahom, pluc'ni kapilari povuku iz plucnog arterijskog stabla
krv i arterijski kanal se potpuno zatvori, za-
hvaljujući kontrakciji glatkih mišićnih ćelija svoga zida, koje su spiralnog rasporeda. U
toku prva dva meseca života arterijski kanal
normalno obliterira i obrazuje arterijsku vezu (lig. arteriosum - Botalli). Ukoliko postoji
stenoza aorte ili plucnog arterijskog stabla,
arterijski kanal ostaje i dalje otvoren i dolazi do mešanja arterijske i venske krvi (plava
bolest).
Razvoj velikih vena
Kod embriona, kao što je već spomenuto, u rogove venskog sinusa ulivaju se
kardinalne, pupčane i žumančano-crevne
vene. Kardinalne vene, prednje i zadnje, koje dovode krv iz tela embriona, obrazuju
glavne vene velikog krvotoka, a od žuman-
čano-crevnih vena razvija se sistem v. portae.
• Izmedu prednjih ili kranijalnih kardinalnih vena obrazuje se u donjem delu vrata
poprečna anastomoza. Preko ove
anastomoze, od koje postaje v. brachiocephalica sinistra, odlazi sva krv iz leve u desnu
kardinalnu venu. Kaudalno od ove anasto-
moze leva kardinalna vena obliterira ili zaostaje kao tanka vena na zadnjoj strani leve
pretkomore (v. obliqua atriisinistri-Mar-
challi). Od desne kardinalne vene postaju v. cava superior i v. brachiocephalica dextra.
Završni deo gornje šuplje vene postaje od
desnog roga venskog sinusa, a od levog roga razvija se koronarni venski sinus srca.
Od zadnjih ili kaudalnih kardinalnih vena nastaju donja šuplja vena i vv. azygos.
Izmedu njih se javljaju dve krupne po-
prečne anastomoze, proksimalna i distalna. Proksimalna anastomoza pojavljuje se u
visini mesonefros-a. Od nje se pojavljuje pupo-
ljak koji raste kranijalno, spaja se s venama jetre i prodire u desnu pretkomoru. Ovaj
pupoljak obrazuje proksimalni deo donje šu-
plje vene. Njen distalni deo postaje od dela desne kardinalne vene, koji se nalazi
kaudalno od proksimalne anastomoze. Od dela de-
sne kardinalne vene koji se nalazi kranijalno od ove anastomoze postaje v. azygos. Od
distalne poprečne anastomoze izmedu kardi-
nalnih vena stvara se v. iliaca communis sinistra. Kranijalno od ove anastomoze leva
zadnja kardinalna vena zaostaje u svom razvitku
i obrazuje v. hemiazygos i v. hemiazygos accessoria.
Leva i desna žumančano-crevna vena u svom zavr-
šnom delu rasipaju se u kapilare između kojih se razvijaju pu-
poljci jetre. Oko početnog dela crevne vijuge, oko duodenuma,
one se medusobno anastomoziraju i obrazuju splet. Od duode-
nalnog venskog spleta i od stabla desne žumančano-crevne ve-
ne obrazuje se v. portae.
Desna pupčana vena se pomoc'u anastomoze u celini
priključuje levoj još u pupčanoj vrpci. Leva pupčana vena se
preko poprečne spojnice sekundarno priključuje stablu v. por-
tae. S obzirom na to da kod embriona nema potrebe da sva krv
prolazi kroz jetru, od v. portae pruža se pupoljak koji raste dor-
zalno i kao venski kanal priključuje se donjoj šupljoj veni.
Ovim venskim kanalom (ductus venosus - Arantii) najveći deo
krvi iz v. portae odlazi u donju šuplju venu. Po rodenju on obli-
terira i obrazuje vezu, koja se nalazi na donjoj strani jetre, u
žlebu između njenog levog i kaudalnog režnja.
V. jugularis interna •
A. carotis communis
V. cava superior
Aorta—
Atrium dextrum -.
Foramen ovale
Vv. hepaticae
Ductus venosus■
Hepar —
V. portae-''
V. umbilicalis ''
Umbilicus
.A. et V. subclavia
■Ductus arteriosus
. Truii cits
pulmonalis
SAtrium sinistrum
— Ventriculus sinister
~ Ventriculus dexter
Ren sinister
Aorta
■n V. cava inferior
.A. et V. iliaca
communis
Aa. umbilicale ' — 4. et V. iliaca externa
Sl. 218. Shema fetalnog kwotoka
Fetalni krvotok
Kod fetusa funkciju pluća, bubrega i crev-
nog kanala, odnosno razmenu gasova, izlučivanje
otpadaka metabolizma i ishranu, obavlja posteljica
(placenta). Pupčana vena iz posteljice dovodi fetusu
arterijsku krv (sl. 218). Ona se spaja sa levom gra-
nom v. portae i nastavlja venskim kanalom (ductus
venosus - Arantii) do donje šuplje vene. Donja šu-
plja vena, primivši malu količinu venske krvi iz jetre, ulazi u desnu pretkomoru. Njen
zalistak upravlja
najveci deo ove krvi ka ovalnom otvoru i levoj pretkomori. Krv iz leve pretkomore, kojoj
se priključuje
mala količina venske krvi iz plućnih vena, prelazi u levu komoru, a odatle aortom odlazi
u veliki krvotok
fetusa. Od hipogastričnih odvajaju se pupčane arterije, koje odvode vensku krv u
posteljicu.
U desnoj komori se nalazi uglavnom venska krv, kojaje preko desne pretkomore
došla iz gornje
šuplje vene. Iz desne komore krv odlazi plućnim arterijskim stablom manjim delom k
pluc'ima, a znatno
vec'im delom kroz arterijski kanal (ductus arteriosus - Botalli) u početni deo nishodne
aorte (sl. 218). Pre-
ma tome, nishodna aorta, koja ishranjuje trup i donje udove, sadrži uglavnom vensku
krv. Kroz nju proti-
če polovina od ukupne količine krvi fetusa, oko 150 cm3. Od te količine dve trecine
odlaze u pupčane ar-
terije, a jedna trećina za donje udove i organe trbuha. Zbog toga su ovi delovi fetusa
znatno slabije razvi-
jeni nego glava i gornji udovi, koji primaju uglavnom arterijsku krv. Od organa trbuha
izuzetak čini jetra,
koja takođe dobija pretežno arterijsku krv i to direktno od pupčane vene.
Po rođenju, s prvim udahom, plućni kapilari se proširuju i usisavaju krv iz plućnog
arterijskog sta-
bla. Arterijski kanal se zatvara i vremenom pretvara u fibroznu vezu (lig. arteriosum-
Botalli). Arterizo-
vana krv iz plućnih kapilara preko plućnih vena ispunjava levu pretkomoru i priljubljuje
zalistak uz rub
ovalnog otvora, s kojim ubrzo srasta. Pupčani krvni sudovi obliteriraju takode po
rodenju i pretvaraju se
u fibrozne veze. Od pupčanih arterija postaju dve bočne pupčane veze (ligg. umbilicalia
lateralia), koje se
spustaju od pupka prednjim zidom trbuha ka bočnim stranama mokraćne bešike (sl.
186). Od pupčane
vene postaje lig. teres hepatis, a od njenog nastavka ka donjoj šupljoj veni - lig.
venosum.
Krv (sanguis) u stvari je potporno tkivo, koje stalno kruži kroz pribor za krvotok i
natapa sve or-
gane čovečjeg tela. Međućelijsku masu ovog tkiva predstavlja krvna plazma, u kojoj su
potopljeni uobli-
čeni elementi, crvena krvna zrnca (eritrociti), bela krvna zrnca (leukociti) i krvne pločice
(trombociti) (sl.
219). Od ukupne količine krvi, koja kod muškarca iznosi 5 litara a kod žene 4 litra, 42 -
46% otpada na
uobličene elemente, a ostatak na krvnu plazmu. Uobličeni elementi krvi stvaraju se u
hematopoetičnim
organima iz matičnih ćelija. Krvnu plazmu stvaraju retikularna i endotelna tkiva čovečjeg
tela, koja sku-
pa obrazuju retikulo-endotelni sistem.
Krv predstavlja unutrašnju, humoralnu sredinu čovečjeg tela, koja je u intimnom
odnosu sa svim ćelijama, regulišući
pomoću hormona njihov razvjtak i rad. Svaki poremećaj i oboljenje u organizmu izaziva
uvek promene humoralne sredine. Pro-
mene humoralne sredine, koje proučava posebna nauka, hematologija, javljaju se
znatno ranije nego što se manifestuje samo
oboljenje.
Krvna plazma
Krvna plazma je žućkasta tečnost koja sadrži rastvore belančevina, šećera, masti,
nebelančevina-
stih jedinjenja azota i rastvore neorganskih soli.
Belančevina ima 6-7 g na 100 ccm krvi od čega 3-6% otpada na fibrinogen, 65-70%
na albumine, a ostatak na globuli-
ne, s kojima su povezani aglutinini i antitela. Fibrinogen se zgrušava pod uticajem dva
fermenta, trombogena i trombokinaze, od
kojih se prvi nalazi u krvnoj plazmi, a drugi se stvara iz krvnih pločica pri dodiru sa
stranim telom ili s oštećenim tkivom. On se
pretvara u fibrin, u čvrstu belančevinu vlaknaste strukture. Po izdvajanju fibrina od
krvne plazme zaostaje serum.
KRV
Nebelančevinastih jedinjenja azota ima normalno 20-35 mg u 100
ccm krvi. Ona predstavljaju otpatke metabolizma ćelija, odnosno derivate
mokrace.
3
Od neorganskih jedinjenja najviše ima kuhinjske soli, a u manjoj
meri soli kalcijuma, kalijuma i magnezijuma.
Crvena krvna zrnca su bezjedarni elementi krvi, u obli-

ku bikonkavne okrugle pločice, prečnika oko 7 ц. Njihov broj
u 1 mm3 iznosi 4,5-5 miliona. Oblik crvenom krvnom zrncu osi-
gurava njegova stroma, mreža belančevinastih materija, u či-
jim okcima se nalazi hemoglobin. Belančevinasta stroma na
površini dobija sloj lipoida i obrazuje polupropustljivu opnu,
Eritrociti
4
Sl. 219. JJobličeni elementi kn'i
1. Eritrocit - 2. Limfocit - 3. Monocir - 4. Neutrofilni
leukocit - 5. Eozinofilni leukocil - 6. Trombociti
koja održava individualnost crvenogkrvnogzrnca prema okolini. Hemoglobin je posebna
belančevina s
dvovalentnim, aktivnim gvožđem, koje se odlikuje osobinom da vezuje i otpušta
kiseonik.
Krvna zrnca traju oko 100 dana. Posle toga ona propadaju u slezini. Njihovu
nadoknadu obezbeđuju matične ćelije, eri-
troblasti, koje se kod odraslog čoveka nalaze samo u crvenoj koštanoj srži. Kod začetka
matične ćelije crvenih krvnih zrnaca na-
laze se i u jetri i slezini.
Na površini opne crvenog krvnog zrnca nalaze se nasledno fiksirani aglutinogeni.
kojih ima više vrsta i prema kojima se
do danas razlikuju 9 krvnih grupa. U praktične svrhe najvažnije su dve vrste
aglutinogena, koje se obeležavaju sa A i B. Ove dve
vrste aglutinogena svojom kombinacijom daju četiri krvne grupe: samo,4, samo B.
udružena 4 i B ili ništa, 0-grupa. U krvnoj pla-
zmi se nalazi uvek suprotni aglutinin, a ili |3, sami ili udruženi, izuzev AB krvne grupe,
koja nerna aglutinine. Spoj istog aglutino-
gena i aglutinina, što se dešava pri transfuziji suprotne krvne grupe, dovodi do
zgomilavanja, aglutinacije, crvenih krvnih zrnaca.
Pored toga, krv čoveka može da bude Rh-pozitivna ili Rh-negativna prema tome da li
njegovi eritrociti aglutiniraju ili ne u serumu
zeca, koji je prethodno bio senzibiliziran prema eritrocitima Л/it-ius-majmuna.
Davanje Rh-pozitivne krvi Rh-negativnoj osobi izaziva stvaranje antitela, koja pri
ponovnoj transfuziji uništavaju eri-
trocite Rh-pozitivne krvi. Kod Rh-negativne trudnice stvorena antitela prolaze kroz
posteljicu i uništavaju eritrocite ploda, u
slučaju ako su Rh-pozitivni. U takvim slučajevima uvek dolazi do smrti ploda, do prekida
trudnoće.
Leukociti
Bela krvna zrnca, za razliku od crvenih, imaju jedro. Njihov broj u 1 mm3 krvi iznosi
6-8.000. U
krvi postoje tri vrste belih krvnih zrnaca, granulociti, limfociti i monociti, koji se razlikuju
u morfološkom i
funkcionalnom pogledu i u pogledu svoga razvitka, geneze.
Granulociti. - Granulociti predstavljaju 65-70% od ukupnog broja leukocita. Oni su
veliki 11-14
ji. Njihovu protoplazmu karakterišu zrnca, granulacije. Prema tome, da li se granule
boje kiselim ili alkal-
nim bojama, granulociti se dele na neutrofilne, eozinofilne i bazofilne.
Neutrofilni granulociti su najbrojniji. Njihove granule se boje podjednako kiselim i
alkalnim bojama. Jedro je segmenti-
rano, podeljeno u vise delova, koji su povczani tankim spojnicama. Jedro s dva
segmenta ili u vidu štapića ukazuje daje granulo-
cit vrlo mlad ušao u krvotok.
Neutrofilni granulociti se odlikuju ameboidnim pokretima i fagocitozom. Za vreme
ameboidnih pokreta oni puštaju
nastavak pseudopodu, koji prolazi kroz zid krvnog suda. Kroz pseudopodu postepeno
protiče celo telo granulocita, koji na taj na-
čin napušta krvni sud i putuje kroz tkiva ka mestima zapaljenja ili ka mestima, gde se
javlja kisela sredina, usled propadanja ćeli-
ja tkiva. Isto tako, pomoću pseudopoda neutrofilni granulociti obuhvataju strana tela,
bakteriju i dr., koja postepeno rastapaju
svojim oksidativnim i proteolitičkim fermentima.
Eozinofilni granulociti nalaze se u znatno manjem broju, svega 2-4% od ukupnog
broja leukocita. Oni se karakterišu
grubim, acidofilnim protoplazmatičnim granulacijama i jedrom koje se sastoji obično iz
dva segmenta. Njihova uloga u čovečjem
telu je prilično nepozrtata.
Bazofilni granulociti sreću se svega u 0,5-1% od ukupnog broja leukocita. Njihove
protoplazmatične granulacije, koje su
grube i ispunjavaju celo telo, predstavljaju ferment heparin, koji sprečava koagulaciju
krvi.
Limfociti. - Limfociti imaju okruglo jedro bogato hromatinom i tanak sloj
protoplazme. Oni su
iste veličine kao i eritrociti. Njihov broj iznosi 30^10% od ukupnog broja leukocita.
Limfociti su slabo
pokretni, nemaju proteolitične i oksidativne fermente kao granulociti i ne mogu da
fagocitiraju. Oni stva-
raju antitela, imunitet protiv zaraznih bolesti. ,
Monociti. - Monociti su krupniji od limfocita i imaju veću količinu protoplazme. Oni
imaju krup-
no jedro, koje je obično na jednom svom kraju ulubljeno, a rede je u obliku potkovice ili
segmentirano.
Monociti su makrofagi u čovečjem telu, hvataju i uništavaju istrošene eritrocite i druge
ćelije.
Medusobni odnos leukocita u procentima i njihov ukupan broj predstavljaju
leukocitarnuformulu. Leukocitarna formu-
la pokazuje mala fiziološka osciliranja u toku dana i vede promene kod različitih
oboljenja. Prema Schiling-u, leukocitarnu for-
mulu kod oboljenja karakteriše: u početku, faza borbe,povecanje procenta neutrofilnih
leukocita; zatim faza odbrane i pobede -
povec'anje monocita, i, najzad, faza oporavka - povećanje limfocita.
Trombociti
Trombociti su okrugle ili ovalne pločice, veličine 2-4 mikrona. Njihov broj u 1 mm3
krvi iznosi
300-600.000. U sredini pločice, u citoplazmi grupisane su bazofilne granule.
Krvne pločice potiču od džinovskih ćelija koštane srži. Svojim raspadanjem, u dodiru
s oštećenim tkivom ili pri izlasku
iz krvnog suda, one oslobađaju trombokinazu, ferment, koji prilikom koagulacije
trombogen krvi pretvara u trombin. One se gru-
pišu uz oštećeni endotel krvnog suda, propadaju i obrazuju začetak krvnog ugruška
(trombus).
HEMATOPOETIČNI ORGANI
U hematopoetične, krvotvorne organe spadaju koštana srž i čvorići limfatičnih
ofgana. Oni se sa-
stoje od retikularnog tkiva, u kome se nalaze matične ćelije uobličenih elemenata krvi. U
koštanoj srzi
nalaze se matične ćelije eritrocita, granulocita i trombocita. Matične ćelije limfocita
nalaze se u čvorovi-
ma limfatičnih organa. Monociti nastaju od celija retikularnog tkiva koštane srži i
limfatičnih organa.
Koštana srž (medulla ossium)
Koštana srž je meko tkivo koje ispunjava šupljine kostiju - kanale dijafiza i areole
sunderastog
koštanog tkiva. Njena ukupna količina iznosi oko 2600 g, od čega polovina otpada na
crvenu koštanu srž
(,medulla ossium rubra). U toku rašćenja crvena koštana srž se postepeno povlači od
periferije k centru, k
osovinskom kosturu, i biva zamenjena masnim tkivom, odnosno žutom koštanom srži.
Kod odraslog cr-
vena koštana srž u kostima ekstremiteta zaostaje jedino još u proksimalnim krajevima
ramenice i butne
kosti. Povlačenje crvene koštane srži k osovinskom skeletu nastavlja se sve do duboke
starosti. Obrnuti
proces, sirenje crvene koštane srži, dešava se kod izvesnih oboljenja i u slučajevima
povećane potrebe or-
ganizma za crvenim i belim krvnim zrncima.
Osnovu koštane srži gradi retikularno tkivo, čije su granate ćelije povezane svojim
produžecima i obrazuju mrežu. Re-
tikularne ćelije grupišu se oko krvnih sudova i uz koštane površine. Uz koštane površine
one obrazuju unutrašnju pokosnicu, en-
dosteum. U okcima njihove mreže nalaze se plazmociti i macične ćelije eritrocita,
granulocita i trombocita.
Matična celija eritrocita (proeritroblast) - krupna je, ima veliko jedro i bazofilnu
protoplazmu. Ona se deli, sazreva i
pojavljuje se najpre kao makroblasti normoblast, a zatim kao normocit i retikulocit. Pri
tome, njeno se jedro smanjuje i protopla-
zma, u kojoj se pojavljuje sve vise hemoglobina, postaje acidofilna. Acidofilnost
protoplazme počinje najpre oko jedra. Jedro
nestaje kod normocita. Njegovi zaostaci, u vidu sitnih bazofilnih zrnaca, obrazuju mrežu
kod retikulocita. Gubitkom bazofilnih
zrnaca retikulocit postaje zreo eritrocit, koji ulazi u krvotok. Pojava retikulocita u
krvotoku ukazuje daje eritropoeza, stvaranje
crvenih krvnih zrnaca, veoma brza.
Matična ćelija granulocita, myeloblast, skoro je potpuno slična proeritroblastu. U
toku sazrevanja od nje nastajepromi-
jelocit, kod koga se pojavljuju sitne granule. Granule postaju sve krupnije i od
promijelocita nastaje mijelocit. Granule mijelocita
se različito ponašaju prema alkalnim i kiselim bojama, na osnovu čega se i razlikuju tri
vrste granulocita. Jedro mijelocita u toku
daljeg sazrevanja se najpre izdužuje, a zatim segmentira u dva, tri ili vise delova.
Pojava u krvotoku granulocita s izduženim, šta-
pičastim jedrom ill's jedrom od dva segmenta ukazuje da postoji u organizmu suviše
velika potreba za njima i da nemaju dovolj-
no vremena da sazru u koštanoj srži.
Matična ćelija krvnih pločica je megakarioblast. Ona se poveeava i postaje džinovska
ćelija s krupnim jedrom, megakari-
ocit. Od megakariocita odvajaju se delovi protoplazme s bazofilnim granulacijama, koji
kao krvne pločice ulaze u krvotok.
Plazmociti. - Plazmociti nastaju u koštanoj srži od retikularnih celija. Oni su krupni,
imaju bazofilnu protoplazmu i je-
dro, koje je postavljeno ekscentrično. Plazmociti stvaraju krvne belančevine i antitela.
Oni postoje i u limfnim organima.
Limfni čvorić
Limfni čvorić (folliculus lymphaticus) sastoji se od retikularnog tkiva, u čijem centru
se nalaze lim-
foblasti - svetle, krupne ćelije s velikim jedrom (sl. 165). Limfoblasti su matične ćelije
limfocita. Oni se
dele i sazrevaju, pri čemu se smanjuje količina protoplazme i stvaraju limfociti. Limfociti
na periferiji
čvorića obrazuju taman pojas.
Limfni čvorić se nalazi u sluzokoži i u posebnim, limfatičnim organima: krajnicima,
limfnim čvoro-
•vima i slezini. Limfociti iz čvorića limfatičnih organa ulaze preko limfe u krvotok.
Limfociti iz čvorića slu-
zokože odlaze k lumenu cevolikog organa i propadaju, stvarajuc'i antitela, koja služe
kao odbranaprotiv
stranih tela, bakterija i dr.
LIMFNI SISTEM (SYSTEMA LYMPHATICUM)
Limfni sistem predstavlja otoku venskog sistema velikog krvotoka. On odvodi iz tkiva
međućelij-
sku tečnost, koja potiče uglavnom iz krvnih kapilara i ispunjava pukotine izmedu celija.
Međućelijska
tečnost omogućuje razmenu hranljivih materija onim ćelijama koje nisu u direktnom
dodiru s krvnim ka-
pilarima. Ona prima otpatke metabolizma celija, prolazi kroz endotel limfnih kapilara i
dalje "kao limfa"
odlazi limfnim sudovima (vasa lymphacea) k srcu. U tok limfnih sudova uključeni su
limfni čvorovi (nodi
lymphatici), organi koji služe kao filtar limfe i kao mesta gde se stvaraju limfociti i
monociti. Limfa se
razlikuje od krvi odsustvom crvenih krvnih zrnaca i manjim procentom belančevina.
Vasa lymphacea
Limfni sudovi se, isto kao i vene, dele u površne i duboke. Površni limfni sudovi
polaze iz limfnih
kapilara, koji se slepo završavaju u međućelijskim pukotinama. Oni obrazuju gustu
mrežu ispod kože i
ulivaju se u duboke limfne sudove.
Duboki limfni sudovi polaze iz limfnih kapilara i limfnih prostora. U limfne prostore
čovečjeg te-
la spadaju: serozne duplje, međumoždaničniprostori, moždane komore,prostori
unutrašnjeg uha i sinovijalne
supljine zglobova, tetivnih omotača i seroznih kesa. Od njih jedino sinovijalne šupljine
nisu pokrivene en-
dotelom i predstavljaju, u stvari, velike međućelijske pukotine vezivnog tkiva. Duboki
limfni sudovi pra-
te duboke vene. Idući k srcu, oni se spajaju, postaju sve krupniji i na kraju obrazuju dva
velika kanala,
grudni (ductus thoracicus) i desni limfni kanal (ductus lymphaticus dexter), koji se
ulivaju u početni deo bra-
hiocefaličnih vena, odnosno u levi i desni "venski ugao" (sl. 217).
Zid limfnih sudova je iste grade kao i zid vena, samo je srednja. mišićna opna
znatno tanja. Njihov endotel gradi mno-
gobrojne parne duplikature, zaliske (valvulat lymphaticae). Zalisci su postavljeni na
malim rastojanjima i orijentisani su tako da
dozvoljavaju tok limfe samo u pravcu srca. Zid kapilara sastoji se samo od endotela.
Tok limfe ka srcu je pasivan i spor. Njega omogućuje skeletna muskulatura svojom
kontrakcijom
i negativan pritisak grudne duplje. Za vreme sna tok limfe je jako usporen, nastupa
skoro potpuni zastoj,
koji se uočava podbulošću lica, naročito očnih kapaka. Tok limfe može se znatno ubrzati
pravilno prime-
njenom masažom i dubokom inspiracijom, koja povećava negativni pritisak u grudnoj
duplji. Pravilno
primenjena masaža posle napornih takmičenja brzo odstranjuje iz mišića međućelijsku
tečnost i limfu.
Mišići se oslobađaju otpadaka metabolizma i postaju ponovo sposobni za svoju
optimalnu funkciju.
Nodi lymphatici
Limfni čvorovi ili žlezde su organi veličine od zrna prosa do lešnika. Oni se obično
udružuju i
obrazuju pakete, koji su uključeni u tok krupnih limfnih sudova. Duž njihove periferije
ujaze dovodni
limfni sudovi (vasa afferentia), koji dovode limfu iz odredenih predela i organa čovečjeg
tela. Iz hilusa
limfnog čvora, iz mesta g$e prolaze njegovi krvni sudovi, izlazi odvodni limfni sud (vas
ejferens), koji je
znatno krupniji od dovodnih sudova.
Limfni čvor obavijen je fibroznom čahurom. On se sastoji od retikularnog vezivnog
tkiva, u kome se nalaze limfni čvo-
rići (folliculi lymphatici) i limfne putanje. U njegovoj perifernoj zoni nalaze se limfni
čvorići, a u središnoj zoni limfne putanje. Iz-
medu čvorića i putanje nalaze se limfni sinusi, čije zidove grade same retikularne ćelije.
Kroz sinuse limfa protiče vrlo sporo, te
su retikularne ćelije u mogućnosti da izvrše njenu kontrolu i da odstrane, fagocitiraju
strana tela.
Limfni sudovi nastaju od endotelnih pupoljaka velikih vena, koji se spajaju
sekundarno s limfnim pukotinama, nasta-
limumezenhimu. Od ovih pupoljaka razvijaju se dalje jedino dva pupoljka, koji polaze od
početnog dela leve i desne brahioce-
falične vene, a ostali iščezavaju. Na odredenim mestima limfnih sudova umnožava se
endotel i obrazuje limfne čvorove, njihove
sinuse, čvoriće i putanje.
DUCTUS THORACICUS
Grudni limfni kanal je najveći limfni sud čovečjeg tela. On postaje na prednjoj strani
1. slabin-
skog pršljena spaj a'njem tri limfna stabla, desnog i levog slabinskog (truncus lumbalis -
dexter et sinister) i
crevnog (truncus intestinalis), koji dovode limfu iz potprečažnog dela tela (sl. 217).
Njegov početni deo
gradi vretenas'to proširenje (cisterna chyli). Grudni limfni kanal prolazi kroz aortični zjap
prečage.i penje
se ispred kičmenog stuba sve do visine 3. grudnog pršljena, gde skreće ulevo i ide
bočno od jednjaka do
gornjeg otvora grudnog koša. U visini gornjeg otvora grudnog koša on savija napred,
prolazi u vidu luka
iznad vrha plucne maramice i, pošto prode između leve zajedničke karotidne i leve
potključne arterije,
uliva se u levi venski ugao, "angulus venosus", koji obrazuju unutrašnja jugularna i
potključna vena (sl.
217). Grudni limfni kanal prima u toku svoga puta izvodne sudove iz medurebarnih
limfnih čvorova (no-
di lymphatici intercostales). U njegov završni deo ulivaju se tri limfna stabla, potključno
(truncus subclavi-
иј), jugularno (truncus jugularis) i bronhomedijastinalno (truncus bronchomediastinal),
koja dovode limfu
izleve polovine natprečažnog dela tela (sl. 217). Istoimena tri desna limfna stabla,
desno jugularno, desno
potključno i desno bronhomedijastinalno, sjedinjuju se i obrazuju desni limfni kanal
(ductus lymphaticus dex-
ter), koji je vrlo kratak i uliva se u desni venski ugao. Dosta često ova tri desna limfna
stabla ulivaju se
odvojeno u završne delove unutrašnje, jugularne i potključne vene.
Nodi lymphatici intercosrales nalaze se u zadnjim delovima medurebarnih prostora.
Oni primaju limfne sudove iz zadnjih
i bočnih delova medurebarnih prostora.
Truncus jugularis
Jugularno stablo dovodi limfu iz odgovarajuc'e polovine glave i vrata. Ono je kratko i
predstavlja,
ustvari, izvodni sud dubokih limfnih čvorova vrata (nodi lymphatici cervicalesprofundi),
koji su rasporede-
ni duž unutrašnje jugularne vene. U dubokim limfnim čvorovima završavaju se površni i
duboki limfni
sudovi glave i vrata, u čiji tok su uključeni sitniji regionalni limfni čvorovi. Površni limfni
čvorovi, raspo-
ređeni uglavnom na granici glave i vrata, obrazuju skupa Poirier-Cune-ovu limfnu
ogrlicu. Duboki čvoro-
vi nalaze se iza ždrela, u donjem delu podslepoočne jame i ispred grkljana.
Nodi lymphatici cervical esprofundi. - Duboki čvorovi, 20-30 na broju, nalaze se
spolja od jugularne vene. Oni se deleu
dve grupe, gornju iznad visine račve karotidne arterije i donju, koja se nalazi'u
natključnoj jami. Limfni čvor gornje, grupe, no-
dus lymphaticus jugulodigastricus, koji leži na jugularnoj veni u visini velikog roga
podjezične kosti, prima limfu iz korena jezika i
nepčanog krajnika. Iz jezika prima limfu direktno ili preko podbradnih i podviličnih
čvorova i limfni čvor donje grupe, nodus
lymphaticus juguloomohyoideus, koji leži ispod međutrbušne tetive omohioidnog mišića.
Ova dva limfna čvora bivaju u prvom re-
du obuhvaćeni zapaljenjima i izdancima maljgnih tumora krajnika i jezika.
Nodi lymphatici retrophaiyngei, 1-3 čvora iza ždrela, primaju limfu iz gornjeg sprata
ždrela, iz bubne duplje, iz slušne tru-
be i iz zadnjeg dela nosne duplje.
Nodi lymphatici buccales nalaze se između m.pteiygoideus lateralis-ai vilične grane.
Oni primaju limfu iz podslepoočne
jame i nepca.
Nodi lymphaticiprelaryngei nalaze se ispred donjeg dela grkljana. Oni primaju
prednje subglotične limfne sudove grkljana.
Nodi lymphatici cen'icales superficiales, 4—6 čvorova, koji leže na m.
sternocleidomastoideus-u, primaju limfu iz kože vrata,
spoljnog uha i iz parotidne žlezde.
Nodi lymphatici occipitales, 2-3 čvora, koji se nalaze u visini gornje potiljačne linije,
primaju limfu iz kože zadnje strane
vrata, potiljka i temena.
Nodi lymphatici retroauriculares, 2-3 čvora na spoljnoj strani mastoidnog nastavka
primaju limfu iz kože zadnjfc strane
ušne školjke i mastoidnog predela i iz sluzokože mastoidnih celija.
Nodi lymphatici parotidei superficiales et profundi, 2-4 čvora koji se nalaze ispred
ušne školjke, primaju limfu iz ušne
školjke i spoljnog ušnog hodnika, iz kože slepoočnog predela, iz spoljnog dela očnih
kapaka i vežnjače i iz korena nosa.
Nodi lymphatici submandibulares, 4-10 limfnih čvorova u blizini podvilične pljuvačne
žlezde primaju limfu iz usana,
obraza i nosa, zatim iz medijalnog dela očnih kapaka i vežnjače, iz zuba i gingiva, iz
jezika i poda usne duplje. Oni primaju iz-
vodne limfne sudove i iz parotidnih čvorova.
Nodi lymphatici submentals, 1-2 čvora ispod brade, primaju limfu iz vrha jezika, iz
donje usne i brade.
Truncus subclavius
Potključno limfno stablo prati potključnu venu. Ono predstavlja, u stvari, izvodni sud
pazusnih lim-
fnih čvorova (nodi lymphatici axillares), koji primaju limfne sudove ruke i zida grudnog
koša. U tok limfnih
sudova ruke uključeni su 2-3 čvora, koji se nalaze na prednjoj strani lakta (nodi
lymphatici cubitales).
Nodi lymphatici axillares. - U masnom tkivu pazušne jame nalaze se 20-30 limfnih
čvorova, koji se grupišu i obrazuju 5
paketa: centralni (nn. lymphatici centrales), apikalni (nn. lymphatici apicales), unutrašnji
(nn. lymphatici pectorales), spoljni (nn.
lymphatici laterales) i zadnji (nn. lymphatici subscapulares). Ove grupe povezane su
međusobno mrežom limfnih sudova. Unutra-
šnja grupa čvorova, koja se nalazi duž a. thoracica lateralis, prima limfne sudove iz
natpupčanog dela prednjeg trbušnog zida, iz
prednjeg i bočnog zida grudnog koša. Pored toga, ona prima glavne limfne sudove iz
centralnog i lateralnog dela dojke. U zad-
nju, subskapularnu grupu ulivaju se limfni sudovi iz lopatićnog predela i zadnjeg zida
grudnog koša.
Nodi lymphatici cubitales, lakatni limfni čvorovi, nalaze se iznad medijalnog
epikondila ramenice, i to ispred i iza fascije
nadlakta. . "•
Truncus bronchomediastinal
Bronhomedijastinalno stablo je kratko, penje se bočno od dušnika i dovodi limfu iz
organa odgo-
varajuće polovine grudne duplje. Ono predstavlja, u stvari, izvodni limfni sud dušničkih
limfnih čvorova
(nodi lymphatici tracheales) i mnogobrojnih limfnih čvorova, koji su medusobno
povezani limfnim sple-
tom i grupisani oko račve dušnika i oko bronhusa (nodi lymphatici tracheobronchiales -
superiores et inferi-
ores, nodi lymphatici bronchopulmonales). U njegov završni deo ulivaju se izvodni limfni
sudovi prednjih
medijastinalnih (nodi lymphatici mediastinales anteriores), zadnjih medijastinalnih (nodi
lymphaticimediasti-
nales posterior es), i parasternalnih čvorova (nodi lymphatici parasternals).
Nodi lymphatici tracheobronchiales superiores nalaze se u uglu između dušnika i
bronhusa, a nodi lymphatici tracheobron-
chiales inferiores ispod račve dušnika. Nodi lymphatici bronchopulmonales nalaze se u
hilusu pluća i poznati su pod imenom "hilu-
sne žlezde". Svi ovi čvorovi primaju limfu iz pluća, bronhija i srednje trećine jednjaka. U
tok limfnih sudova pluća ukljućeni su
sitniji čvorovi, nodi lymphatici pulmonales, koji leže uz koren grana bronhijalnog stabla.
Nodi lymphatici mediastinales posteriores nalaze se pored jednjaka i grudne aorte.
Oni primaju limfu iz jednjaka, pluca,
zadnjeg dela perikarda, prečage i iz gornje strane jetre.
Nodi lymphatici mediastinales anteriores nalaze se ispred luka aorte i njegovih
velikih grana. Oni primaju limfu iz timusa,
perikarda, srca i iz parasternalnih limfnih čvorova.
Nodi lymphatici parasternals, 8-10 čvorova, koji se nalaze bočno od grudne kosti,
primaju limfu iz prednjeg dela grud-
nog koša, iz medijalnog dela dojke, iz natpupčanog dela prednjeg trbušnog zida, iz
prečage i iz gornje strane jetre.
Truncus intestinalis
Crevno limfno stablo je, u stvari, izvodni sud celijačnih čvorova (nodi lymphatici
celiaci), u koje
dospevaju limfni sudovi intraperitonealnih organa trbušne duplje. U tok limfnih sudova
intraperitoneal-
nih organa uključeni su mnogobrojni regionalni limfni čvorovi: gastrični (nodi lymphatici
gastrici - dextri
et sinistri, nodi lymphaticipylorici), pankreatikolijenalni (nodi lymphatici
pancreaticolienales), hepatični (no-
di lymphatici hepatici), mezenterični (nodi lymphatici mesenterici), količni (nodi
lymphatici ileocolici, nodi
lymphatici colici-terici), količni (nodi lymphatici ileocolici, nodi lymphatici colici — dextri,
medii et sinistri) i
donji mezenterični (nodi lymphatici mesenterici inferiores).
Nodi lymphatici celiaci, 10-15 čvorova, koji se nalaze oko celijačnog arterijskog
stabla, primaju limfne sudove creva, že-
luca, pankreasa, slezine i jetre.
Nodi lymphatici gastrici-sinistri et dextri nalaze se duž male krivine želuca i duž
donjeg dela velike krivine. Oni primaju
limfne sudove želuca.
Nodi lymphatici pylorici nalaze se ispod pilorusa, na prednjoj strani glave pankreasa.
Oni primaju limfu iz pilorusa, duo-
denuma i glave pankreasa.
Nodi lymphatici pancreaticolienales, 8-10 čvorova, koji se nalaze duž slezinske
arterije, primaju limfu iz slezine, pankrea-
sa, želuca i duodenuma. Pored toga, oni primaju limfne sudove i iz donjih režnjeva
pluća.
Nodi lymphatici hepatici nalaze se u lig. hepatoduodenal i kod vrata žučne bešike.
Oni primaju limfu iz žučne bešike i jetre.
Nodi lymphatici mesenterici, 100-200 čvorova, koji se nalaze u opornjaku tankog
creva, primaju limfu iz jejunuma i ileuma.
Nodi lymphatici ileocolici nalaze se duž istoimene arterije, iznad završnog dela
ileuma. Oni primaju limfu iz cekuma,
apendiksa i početnog dela ushodnog kolona.
Nodi lymphatici colici medii et colici dextri nalaze se duž istoimenih arterija i primaju
limfu iz ushodnog i poprečnog kolona.
Nodi lymphatici mesenterici inferiores et colici sinistri nalaze se duž donje crevne
arterije i njenih grana. Oni primaju lim-
fu iz nishodnog i sigmoidnog kolona i iz gornjeg dela rektuma. Njihovi izvodni sudovi
delom odlaze k slabinskim limfnim čvoro-
vima (nodi lymphatici lumbales).
Truncus lumbalis
Slabinsko limfno stablo dovodi limfu iz donjeg uda i iz odgovarajuće polovine
karlične duplje i
retroperitonealnog prostora trbušne duplje. Ono se nalazi bočno od aorte i predstavlja,
u stvari, izvodni
sud slabinskih limfnih čvorova. Slabinski limfni čvorovi (nodi lymphatici lumbales), kojih
ima 20-30 na
broju, nalaze se oko aorte i donje šuplje vene. Oni primaju limfu iz bubrega,
nadbubrežne žlezde, semni-
ka odnosno jajnika, iz jajovoda, od dna materice i iz dubokih slojeva zadnje-bočnog zida
trbušne duplje.
Pored toga, oni primaju izvodne limfne sudove bedrenih (nodi lymphatici iliaci),
hipogastričnih ili unutra-
šnjih bedrenih (nodi lymphatici iliaci interni) i sakralnih limfnih čvorova (nodi lymphatici
sacrales).
Nodi lymphatici iliaci interni, 10-20 čvorova, koji se nalaze oko hipogastrične arterije
i njenih grana, primaju limfu iz
svih karličnih organa, iz dubokih slojeva sedalnog predela i medice.
Nodi lymphatici sacrales, 3-8 čvorova, koji se nalaze na prednjoj strani krsne kosti
duž srednjih i lateralnih sakralnih su-
dova, primaju limfu iz rektuma, gornjeg kraja vagine i prostate.
Nodi lymphatici iliaci, 12-16 čvorova, koji se nalaze duž spoljne i zajedničke bedrene
arterije, primaju limfu iz penisa,
klitorisa, kaudalnog dela vagine, mokraćne bešike i iz hipogastričnih limfnih čvorova.
Pored toga, oni primaju i duboke limfne
sudove noge.
Duboki limfni sudovi noge prate duboke vene. U njihov tok uključena su 2-3
zatkolena čvora (nodi lymphaticipoplitei),
kao i 2-3 duboka preponska čvora (nodi lymphatici inguinalesprofundi), koji se nalaze u
butnom kanalu, medijalno od butne ve-
ne.
Površni limfni sudovi noge grupišu se oko safenskih vena i ulivaju u zatkolene i u
površne preponske čvorove. Površni
preponski čvorovi (nodi lymphatici inguinales superficiales), 8-12 na broju, nalaze se
ispred fascije i obrazuju dve grupe, gornju -
duž preponske veze i donju - duž završnog dela velike safenske vene. Donja grupa
prima samo površne limfne sudove noge.
Gornja grupa prima limfu iz kože sedalnog predela i potprečažnog dela prednjeg
trbušnog zida, iz površnih slojeva medice i
spoljnih genitalia, iz oble veze materice i materičnog roga i iz kaudalnog dela vagine.
Izvodni sudovi gornje i donje grupe odlaze
u duboke preponske čvorove.
SLEZINA (LIEN)
Slezina je organ pribora za krvotok, pridodat veni porte, koja ga u funkcionalnom
pogledu pove-
zuje s jetrom. Ona se nalazi u trbušnoj duplji, u prostoru između prečage, želuca i levog
bubrega (si. 163,
164,183). Njena je uloga da u čovečjem telu služi kao depo krvi, i kao mesto gde se
odigrava razaranje is-
trošenih eritrocita. Pored toga, u njoj se stvaraju bela krvna zrnca, odbrambena tela i
posebne materije,
neophodne za održavanje tkiva u sredini koja je siromašna kiseonikom.
Slezina je mek organ, težine oko 150 grama. Ona ima oblik zrna kafe i na njoj se
razlikuju spoljna
i unutrašnja strana, gornja i donja ivica i dva pola, prednji i zadnji. Njen prednji pol
(extremitas anterior)
spušta se pri stojećem stavu, postaje donji i počiva na frenokoličnoj vezi (lig.
phrenicocolicum), koja pri-
čvršćuje uz prečagu levi ugao kolona. Pri tome, gornja ivica slezine (margo superior),
koja je nazupčena,
postavlja se između levog rebarnog luka i velike krivine želuca (si. 163). Spoljna je
strana slezine (fades
diaphragmatic a) konveksna i naleže uz prečagu. Njena unutrašnja, ravna strana (fades
visceralis) ima tri
polja,/<2a'ej gastrica, fades renalis i fades colica, koja naležu na zadnju stranu želuca,
na prednju stranu
levog bubrega i na levi ugao kolona. Na njenom želudačnom polju nalazi se hilus (hilus
lienis), kroz koji
prolaze slezinska arterija i vena.
Slezina je duga 15 cm, široka 8 cm i debela 3 cm, i odgovara približno veličini sake.
Ona može da se pipa ispod levog
rebarnog luka, samo u slučaju ako je povećana usled nekog oboljenja. Njeno
projekciono polje (zona splenica) nalazi se pozadi,
izmedu 9. i 11. levog rebra.
Slezina je pokrivena peritoneumom. Ona je pričvršćena dvema peritonealnim
duplikaturama, lig. phrenicolienale i lig.
gastrolienale, za prečagu i želudac. Ispod njenog peritonealnog omotača nalazi se
fibrozni (tunica fibrosa), od koga polaze nastav-
ci u vidu gredica (trabeculae lienis) i ulaze u meko tkivo ili pulpu slezine (pulpa lienis).
Fibrozni omotač i njegovi nastavci sadrže
kolagene i elastične snopove i glatke mišićne ćelije.
Građa pulpe. - Pulpa je mrkocrvene boje zbog sadržaja velikog broja eritrocita. Ona
sadrži mnogobrojne limfne čvoriće
(folliculi lymphatici lienales), koji skupa predstavljaju belu pulpu slezine. Osnovu pulpe
obrazuje retikularno vezivno tkivo, kroz
koje prolaze ogranci slezinske arterije i vene. Grane slezinske arterije su terminalne j
prolaze kroz trabekule. Po izlasku iz trabe-
kula one se rasipaju u buket ogranaka, aa. penicilli, koji prolaze najpre kroz limfne
čvoriće, a zatim se otvaraju u šupljine retiku-
larnog tkiva, širea se u vidu levka. U okcima retikularnog tkiva, zadržavaju se,
deponuju, crvena krvna zrnca u dvostruko većoj
koncentraciji nego u krvotoku. Slezina, kao depo, može da zadrži do 250 ccm krvi.
Iz retikuluma slezine normalni eritrociti prema potrebi prolaze kroz endotel slezinskih
sinusa (sinus lienis), koji pred-
stavljaju početak ogranaka slezinske vene. Oni prolaze kroz otvore između endotelnih
celija sinusa i odlaze u krvotok, zahvalju-
jući kontrakciji retikularnih celija i glatkih mišićnih celija, koje se nalaze u fibroznoj
čahuri i njenim nastavcima. Istrošeni eritro-
citi bivaju fagocitirani i uništeni od strane retikularnih celija. O.ni se zaiepe uz
retikularne ćelije, verovatno iz razloga što im je
opna oštećena. Retikularne ćelije mogu da se udruže i da stvore sudovne kanale, koji
povezuju arterijske ogranke i sinuse, odno-
sno početne ogranke slezinske vene.
NEUMOLOGIA
UVOD
Kod nervnog sistema razlikuju se dva dela, centralni i periferni. Njegov centralni deo,
mozak i
kičmena moždina, smešten je u lobanjskoj duplji i kičmenom kanalu. Njegov periferni
deo predstavljaju
živci, koji povezuju centralni nervni sistem sa svim delovima čovečjeg tela. Nervni
sistem reguliše funkci-
je svih organa, koordinira ih, i uskladuje njihov odnos kao celine prema spoljnoj sredini.
On brzo reaguje
na nadražaje, koje prima preko receptora iz spoljne sredine ili iz nekog organa, i
reflektuje nadražaje u
vidu impulsa ka odredenim organima, ka efektorima. Njegov deo koji reaguje na
nadražaje iz spoljne sre-
dine, na njene promene, naziva se somatični ili animalni nervni sistem. Funkcije
somatičnog nervnog si-
stema odvijaju se pod kontrolom volje i svesti čoveka, odnosno kore velikog mozga.
Drugi deo nervnog
sistema, nazvan vegetativni, visceralni ili autonomni (systema nervosum autonomicum)
deluje uglavnom
van kontrole volje i svesti čoveka. On prima nadražaje iz unutrašnjih organa i krvnih
sudova i šalje im-
pulse ka istim ili drugim organima. Njegova dva funkcionalno antagonistička dela,
simpatikus i parasimpa-
tikus, pojačavaju ili smanjuju funkcije organa u cilju koordinacije i usklađivanja čovečjeg
tela kao celine u
odnosu na njegovu unutrašnju i spoljnu sredinu. Nervni sistem predstavlja funkcionalnu
celinu. Njegova
veštačka podela na centralni i periferni, na somatični i vegetativni olakšava upoznavanje
njegove grade i
razumevanje suštine njegove funkcije.
Sastav i građa nervnog sistema
Nervni sistem sastoji se uglavnom iz nervnog tkiva, o kome je bilo reči u opštem
delu anatomije.
Tela neurona i njihovi protoplazmatični produžeci svojim udruživanjem obrazuju sivu
masu centralnog
nervnog sistema (substantia grisea), koja se uočava na presecima mozga i kičmene
moždine. Siva masa
može biti u vidu kompaktnih slojeva i stubova ili u vidu ostrvaca, jedara, (nuclei), koja
su okružena be-
lom masom. Ako je ona pomešana s belom masom, naziva se retikularna supstancija
(formatio reticula-
ris). Izvan centralnog nervnog sistema tela nervnih celija obrazuju nervne čvorove,
ganglione, koji su pri-
ključeni pojedinim živcima.
U centralnom nervnom sistemu neuroni sive mase grupišu se i obrazuju moždane
centre, koji re-
gulišu funkcije odredenih organa. U funkcionalnom pogledu moždani centri se dele na
vise i niže. Najniži
centri, koji su filogenetski najstariji, nalaze se u sivoj masi kičmene moždine. Najviši
centri nalaze se u
kori filogenetskih najmladih delova maloga mozga (neocerebellum) i velikog mozga
(neocerebrum). Viši
centri kontrolišu i regulišu rad nižih centara.
Belu masu (substantia alba) nervnog sistema grade neuriti neurona, koji su obavijeni
beličastim,
mijelinskim omotačima. Neuriti ili nervna vlakna se udružuju i u centralnom nervnom
sistemu obrazuju
moždane puteve (tractus s. fasciculus), koji sprovode nadražaje od jednog centra ka
drugome. Kada napu-
ste centralni nervni sistem, oni dobijaju još jedan omotac, sastavljen od neuroglije
(Schwann-ova košulji-
ca), grupišu se i obrazuju snopove živaca.
Moždani putevi se dele na kratke i duge, prema tome da li napuštaju deo centralnog
nervnog sistema u kome počinju ili
ne. Kratki putevi su asocijacioni, ako povezuju centre s iste strane ili komisuralni, ako
prelaze do centra suprotne strane. Za razliku
od kratkih, dugi ili projekcioni putevi napuštaju deo centralnog nervnog sistema u kome
počinju. Ako sprovode nadražaj od nižeg
ka višem centru, oni se nazivaju aferentni, ushodni ili senzitivniputevi. U obrnutom
slučaju oni su eferentni, nishodni ili motorniputevi.
Opšte funkcionalne odlike
Nervne ćelije, čiji ukupan broj iznosi oko 16 milijardi, udružuju se i obrazuju veliki
broj reflek-
snih lukova, osnovnih funkcionalnih jedinica grade nervnog sistema. Najprostiji,
elementarni refleksni
luk obrazuju dva neurona, aferentni i eferentni. Aferentni ili centripetalni od
receptora na-
dražaj iz spoljne sredine ili iz nekog organa i sprovodi ga ka centralnom nervnom
sistemu, gde razdraže-
nje prelazi na dendrite eferentnog, centrifugalnog neurona i reflektuje se u vidu
odgovora ili impulsaka
periferiji. Impuls odlazi ka efektoru, bilo ka mišićnom tkivu i izaziva njegovu kontrakciju,
bilo ka žlezdi i
izaziva odgovarajuću promenu njene sekrecije. Prelaz razdraženja omogućuje prisan
kontakt, sinapsa, iz-
medu neurita aferentnog i dendrita eferentnog neurona. U visini njihove sinapse
stvaraju se posebna he-
mijska jedinjenja, adrenalin ili acetilholin, koja olakšavaju prebacivanje razdraženja,
povećavajući osetlji-
vost neurona na nadražaj.
Neurit aferentnog neurona, po ulazu u centralni nervni sistem, daje uvek veći ili
manji broj kolaterala, koje stupaju u
odnos ne samo s dendritima odgovarajućeg eferentnog neurona već i s dendritima
vedeg ili manjeg broja umetnutih neurona,
asocijacionih ifunikularnih. Neuriti asocijacionih neurona preko svojih kolaterala
povezuju susedne homolateralne i heterolate-
ralne centre odgovarajućeg dela centralnog nervnog sistema. Funikularni neuroni svojim
neuritima obrazuju duge moždane pu-
teve, koji sprovode nadražaje ka višim ili nižim centrima centralnog nervnog sistema,
odnosno aferentne ili eferentne projekcio-
ne puteve. Refleksni lukovi s umetnutim neuronima nazivaju se složeni ili odbrambeni.
Njihov rad je praćen zamorom, za razliku
od elementarnih refleksnih lukova koji rade bez zamora.
Umetnuti neuroni prihvataju i sprovode razdraženje, koje, pri tome, trpi određene
promene u pogledu svoje jačine i
brzine. Pored toga, oni su sposobni da slaba razdraženja zadrže, da ih najpre sumiraju,
a zatim reflektuju ka periferiji. Samo raz-
draženje izaziva u njima određene morfološke i biohemijske promene, koje sa svoje
strane olakšavaju prihvatanje i sprovođenje
ponovljenog istog nadražaja. Na taj način refleks postaje sve brži i precizniji, u čemu je
suština svakog tre'ninga. Umetnuti neu-
roni sa svojim mnogobrojnim kolateralama otežavaju znatno morfološku i funkcionalnu
analizu centralnog nervnog sistema, ali
zahvaljujud njima, nervni sistem vrši veoma složene funkcije, koje u celini odlikuju psihu
i ličnost čoveka.
Nervi i njihovi završeci
Živci se sastoje od neurita, koji su obavijeni mijelinskim i glijalnim omotačima. Pored
toga, oni
sadrže i siva amijelinska vlakna, koja pripadaju simpatičlcom nervnom sistemu. Njihovi
neuriti su pove-
zani mrežastim vezivnim vlaknima (endoneurium) u snopove, koji su obavijeni vezivnim
tkivom {perineu-
rium). Spoljni vezivni omotač (epineurium) sadrži krvne i limfne sudove živca. Svojim
nastavcima on pri-
čvršćuje živac uz okolne organe. Između susednih živaca postoje vrlo često spojnice,
anastomoze. Anasto-
moze sadrže snopove neurita, koji se odvajaju od jednog živca i prildjučuju drugome.
U pogledu puta i pravca živci se ponašaju isto kao i arterije, pružaju se pravolinijski i
uzimaju najkrac'i put da bi došli
do organa koji oživčavaju. Zajedno s arterijama, s kojima obrazuju neuro-vaskularne
snopove predela čovečjeg tela, oni su posta-
vljeni duboko i obično prelaze onom stranom zglobova na koju se vrši pregibanje, da bi
izbegli istezanje.
Prema pravcu sprovodenja razdraženja nervi se dele na eferentne i aferentne. U
eferentne živce
spadaju motorni i sekretorni, od kojih prvi oživčavaju mišićno tkivo, a drugi žlezde. U
aferentne spadaju
senzitivni i senzorijelni živci. Senzitivni živci sprovode opšti senzibilitet, dodir,
temperaturu i bol. Senzori-
jelni živci primaju nadražaje iz receptora visoko diferenciranih čulnih organa.
Neuriti eferentnih živaca, koji odvode impulse za prugastu muskulaturu, u blizini
mišićnih vlakana gube najpre svoj mi-,
jelinski omotač. Oni se dele u više ogranaka, koji odlaze ka odgovarajućem broju
mišićnih vlakana, gube svoj glijalni omotač i is-
pod sarkoleme svojim neurofibrilima obrazuju mrezastu motornu ploču. Preko motorne
ploče neurit izaziva kontrakciju. U njoj
se završava ogranak sivog, amijelinskog vlakna, koji reguliše tonus mišićnog vlakna.
Eferentni živci za glatku muskulaturui žle-,
zde pripadaju autonomnom nervnom sistemu. Oni obrazuju periferne živčane spletove,
kojima su pridodate ganglijske ćelije.
Od spletova se odvajaju neuriti, koji u blizini žlezda i glatkih mišićnih ćelija obrazuju
nežne spletove, terminalni retikulum (Stohr).
Od retikuluma se izdv'ajaju ogranci, koji se priljubljuju uz glatke mišićne ili uz žlezdane
ćelije.
Senzitivni živci prihvataju nadražaj bilo direktno preko svojih slobodnih završetaka ili
indirektno preko neuroepitelnih
c'elija, koje obrazuju posebne receptore za nadražaj, senzitivna telašca. Slobodni nervni
završeci, koji se obično nalaze samo u
epitelu i u vezivnom tkivu, pošto izgube svoj omotač, obrazuju buket grančica, na čijim
krajevima se nalaze mala zadebljanja.
Senzitivna telašca (corpuscula nervosa terminalia) različitog su oblika i grade, u
zavisnosti od toga koju vrstu nadražaja prihvata-
ju: pritisak, temperaturu ili bol. Izmedu njihovih neuroepitelijalnih ćelija nalaze se
završni ogranci senzitivnog živca, koji prihva-
taju nadražaj i sprovode ga ka centralnom nervnom sistemu.
Razvoj nervnog sistema
Nervni sistem, kao što je već spomenuto u opštem delu anatomije, razvija se od
ektodermalne
nervne cevi, čija je šupljina obložena jednim slojem epiteloidnih nervnih c'elija -
ependimom. Kod začetka
od 5 nedelja od bočne strane nervne cevi odvajaju se parni pupoljci i priključuju
prasegmentima mezo-
derma, izuzev njenog prednjeg kraja, na kome se javlja začetak mozga. Bocni pupoljci.
od kojih će nasta-
ti 31 par kičmenih živaca, označavaju, u stvari, segmente kičmene moždine. Začetak
mozga na prednjem
kraju neuralne cevi je u vidu mehura (archencephalon), koji se brzo podeli u tri dela,
zadnji, srednji i
prednji. Od njega se razvijaju delovi mozga i njihove centralne šupljine, moždane
komore (si. 220). Od
zadnjeg, rombencefaličnog mehura nastaju: produzena moždina, moždani most, mali
mozak i 4. moždana ko-
mora. Od srednjeg, mezencefaličnog mehura nastaju srednji mozak i mozdani kanal,
koji povezuj'e 4. i 3.
moždanu komoru. Odzadnje polovine prednjeg, prozencefaličnog mehura
postajumedumozaki3. možda-
na komora. Na njegovoj prednjoj polovini javljaju se dva bočna izvrata, koji u toku
daljeg razvitka daju
hemisfere velikog mozga i njihove centralne šupljine, bočne mozdane komore. Začeci
hemisfera u toku raste-
nja prebacuju se najpre iznad medumozga, a zatim iznad srednjeg i rombastog mozga.
Usled nedostatka
prostora njihove površine se nabiraju i obrazuju režnjeve i vijuge velikog mozga. Od
njihovih medijalnih
strana, neposredno iznad i ispred medumozga, javljaju se pupoljci koji se medusobno
spajaju i obrazuju
spojnice ili komisure velikog mozga, koje povezuju desnu i levu hemisferu.
SI. 220. Medijalni presek mozga - unutrašnja strana desne polovine
1. Telencephalon - 2. Diencephalon - 3. Ventriculus III - 4. Hypophysis - 5.
Mesencephalon
- 6. Pons - 7. Ventriculus IV - 8. Medulla oblongata - 9. Vermis - 10. Hemispherium
cerebelli - 11. Corpus pineale
Zadnji i srednji moždani mehur nalaze se iznad prednjeg kraja ledne vrpce. Na
njihovim bočnim stranama, od začetka
produžene moždine, moždanog mosta i srednjeg mozga, odvajaju se pami pupoljci,
začeci 10 poslednjih moždanih živaca, koji odla-
ze ka škržnim lukovima i visceralnom delu glave. Prvi i drugi par moždanih živaca su, u
stvari, delovi prednjeg mozga, koji su se pri-
ključili čulnim organima, čulu mirisa i čulu vida. Prednji moždani mehur, od koga nastaju
medumozak i veliki mozak, nalazi se is-
pred prednjeg kraja ledne vrpce i kod njega'sQ, za razliku od suprahorioidalnog dela
nervne cevi, ne primećuje nikakva segmentaci-
ja. U fflogenetskom pogledu na njemu se razlikuju'dva dela, stariji (paleocerebrum) i
mladi (neocerebrum). Starijem delu pripadaju
međumozak i prugasto telo (corpus striatum) velikog mozga. Njegov mladi deo
predstavlja kora velikog mozga. U pogledu svoga
razvoja, grade i funkcije mali mozak. mnogo podseća na prednji mozak. On se razvija
od izvrata (torus cerebelli) na krovu 4. možda-
ne komore. Njegov filogenetskj mladi deo (neocerebellum) nalazi se na vrhu izvrata, a
pri bazi je stariji deo (paleocerebellum).
CENTRALNI NERVNI SISTEM
(SYSTEMA NERVOSUM CENTRALE)
Mozak i kičmena moždina, između kojih granicu označavaju korenovi prvog
kičmenog živca ili
lukovi atlasa, predstavljaju centralni deo somatičnog i vegetativnog nervnog sistema.
Centralni deo vege-
tativnog sistema nalazi se duboko, uz centralnu šupljinu kičmene moždine i moždanog
stabla. Površnije
od njega nalazi se centralni deo somatičnog ili animalnog nervnog sistema, čiji sS
filogenetski mladi delo-
vi postavljaju uvek površnije i kranijalnije od njegovih filogenetskih starijih delova.
I.
KIČMENA MOŽDINA (MEDULLA SPINALIS)
Kičmena moždina kod začetka u 3. mesecu pruža se celom dužinom kičmenog
kanala, od atlasa
do baze trtične kosti, s kojom je ona srasla. Docnije, usled bržegrašćenja kičmenog
stuba, ona se povlači
naviše i kod odraslog se pruža samo do visine 2. slabinskog pršljena. Od njenog donjeg
kraja, koji je u vi-
du kupe (conus medullaris), silazi do baze trtične kosti završni končić kičmene moždine
(filum terminate).
Završni končic je okružen krsnim živcima, koji silaze kroz kičmeni kanal, i u celini
obrazuju formaciju
koja podseća na konjski rep (cauda equina).
Kičmenamoždinaima oblik cilindrične vrpce, debljine oko 10 mm. Onaje lako
spljoštena u sagi-
talnom smeru i zadebljana u blizini svojih krajeva. Njena zadebljanja, vratno
(intumescentia cervicalis) i
slabinsko (intumescentia lumbalis), odgovaraju korenovima nerava za gornji i donji ud.
Kičmena moždina
je pomocu dva središna žleba, prednjim i zadnjim, podeljena u dve simetrične polovine.
Zadnji je žleb
(sulcus medianus posterior) uzan i plitak, a prednji je u vidu duboke pukotine (fissura
mediana anterior).
Bočnom stranom kičmene moždine silaze dva plitka žleba, prednji i zadnji (sulcus
lateralis - anterior et
posterior), u visini kojih izbijaju prednji i zadnji korenovi kičmenih živaca. ■
Siva masa
Siva masa (substantia grisea) postavljena je duboko, oko centralnog kanala kičmene
moždine (canalis
centralis). Na poprečnom preseku ona ima oblik slova H i na njoj se razlikuju središna
spojnica i dva roga,
prednji i zadnji (si. 221). Njeni rogovi su, u stvari, poprečni preseci odgovarajućih
stubova sive mase kičmene
moždine (columnae, anterior et posterior). Prednji je rog (cornu anterius) kratak a širok.
On sadrži krupne mul-
tipolarne nervne ćelije, koje se udružuju i obrazuju motorne centre za grupe skeletnih
mišića odgovarajućih
predela čovečjeg tela. Od njegovog vrha polaze vlakna prednjeg, motornog korena
kičmenog živca. Zadnji
rog (cornuposterius), koji sadrži takode krupne multipolarne neurone, uzan je i dug. On
je jednim suženjem
podeljen u dva dela, bazu i vrh. U bazi se nalaze centri za duboki,proprioceptivni
senzibilitet. U medijalnom
delu baze, u visini grudnih i gornjih slabinskih segmenata, nalazi se krupno jedro
(nucleus thoracicus), u ko-
me se završavaju periferni neuroni refleksnog dubokog sertzibiliteta. U vrhu zadnjeg
roga nalaze se centri za
površni, eksteroceptivni senzibilitet. Vrh zadnjeg roga, idući k površini kičmene moždine,
nastavlja se želati-
noznom supstancijom (substantia gelatinosa), koja sadrži veliki broj neuroglia i sitae
neurone. Medijalno od
ovog dela prolaze vlakna zadnjeg, senzitivnog korena kičmenog živca.
Siva spojnica, koja se sastoji od
sitnih nervnih ćelija, sadrži centre auto-
nomnog, visceralnog nervnog sistema. U
njenom medijalnom delu (substantia in-
termedia medialis) ventralno su viscero-
motorni, a dorzalno viscerosenzitivni
centri. U lateralnom delu sive spojnice
(substantia intermedia lateralis) nalaze se
centri simpatičkog i parasimpatičkog de-
la autonomnog nervnog sistema.
U visini od 8. vratnog do 2. slabinskog i
od 2. do 4. krsnog segmenta kičmene moždine la-
.teralni deo sive spojnice se produžuje upolje i
obrazuje bočni stub (columna lateralis) ili rog (cor-
nu laterale). U bočnom stubu između 8. vratnog i
2. slabinskog segmenta kičmene moždine nalazi se
centar simpatikusa, (centrum sympathicum) (si.
250). U njegovom gornjem delu izmedu 8. vratnog
i 1. grudnog nalazi se Budge-ov ciliospinalni centar
(centrum ciliospinale) za širenje zenice, za m. dila-
tator pupillae; a između 2. i 4. grudnog segmenta
nalazi se simpatički centar za srčani živčani splet.
U bočnom stubu ili rogu između 2. i 4. krsnog seg-
menta nalazi se centar krsnog dela parasimpatiku-
sa (centrum parasympathicum sacrale), koji obezbe-
đuje parasimpatičku inervaciju organa male karli-
ce (si. 250). U ostalom delu kičmene moždine
centar parasimpatikusa predstavlja nucleus inter-
mediolateralis, koji se nalazi u lateralnom delu sive
spojnice, unutra od centra simpatikusa.
Na bočnoj strani sive mase kičmene mo-
ždine, i to samo u njenom vratnom delu, nalazi se retikularna supstancija (formatio
reticularis), koja se sastoji od sitnih ostrvaca
sive mase između kojih se provlače kratki i dugi putevi. Dugim putevima onaje
povezana s retikularnom supstancijom možda-
nog stabla, a kratkim putevima s kontralateralnom stranom kičmene moždine.
SI. 221. Kičmena moždina, poprečni presek (shema)
A. Funiculus posterior - B. Funiculus lateralis - C. Funiculus anterior -
D. desna polovina kičmene moidine: sprovodni putevi. S. leva polovina
kičmene moždine: siva i bela masa i kičmeni iivac
1. Substantia grisea - 2. Substantia alba - 3. Cornu posterius - 4. Cornu
laterale - 5. Cornu anterius - 6. Radix dorsalis n. spinalis - 7. Ganglion
spinale - 8. Radix ventralis n. spinalis - 9. N. spinalis - 10. R. meningeus -
11. Truncus sympathicus (ganglion) - 12. Ramus communicans -
13. R. ventralis et dorsalis n. spinalis - 14. Tractus corticospinalis anterior -
15. Tractus spinothalamics (Edingeri) -16. Tractus spinocerebellar
anterior (Cowersi) -17. Tractus spinocerebellaris posterior (Flechsigi) -
18. Tractus rubrospinal (Monakowi) - 19. Tractus corticospinalis lateralis
- 20. Fasciculus cuneatus (Burdachi) -21. Fasciculus gracilis (Golli)
Bela masa
[
Bela masa kičmene moždine podeljena je rogovima sive mase i korenovima
kičmenogživca utri
vrpce, prednju, bočnu i zadnju (funiculus - anterior, lateralis et posterior). Prednje vrpce
su mectusobno
povezane debelcm spojnicom (comissura anterior alba), za razliku od zadnjih, koje su
potpuno odvoiene
glijainom pregradom. Vrpce kičmene moždine sadrže duge i kratke moždane puteve.
Dugi, projekcioni
putevi zadnje vrpce su senzitivni, u prednjoj vrpci se nalaze motorni, a u bočnoj
pomešani, senzitivni i
motorni (si. 221).
Kroz zadnju vrpcu kičmene moždine
prolaze dva ushodna puta, fasciculus gracilis
(Golli) i fasciculus cuneaius (Burdachi), koji spro-
vode duboki svesni senzibilitet trupa i udova.
Kroz bočnu vrpcu prolaze tri senzitivna puta i
veći broj motornih puteva. Jedan put, tractus
spinothalamics (Edingeri), sprovodi površni, a
druga dva, fasciculus spinocerebellaris anterior i
fasciculus spinocerebellaris posterior, refleksni
duboki senzibilitet trupa i udova. Od motornih
puteva, jedan direktni prolazi delom kroz bočnu
vrpcu - tractus corticospinal s. pyramidalis late-
ralis i delom kroz prednju vrpcu - tractus corti-
cospinalis s. pyramidalis anterior. Ostalj motorni
putevi pripadaju ekstrapiramidalnom sistemu.
Kroz zadnju vrpcu i kroz površne delove bočne
i prednje vrpce prolaze putevi, koji povezuju
centre kičmene moždine s centrima filogenetski
najmladeg dela velikog mozga (neocerebrum), i
to direktno ili indirektno preko filogenetski naj-
mladeg dela malog mozga (neocerebellum). Kroz
duboke delove sve tri vrpce kičmene moždine,
uz sivu masu, prolaze kratki putevi, asocijacioni
i komisuralni.
Kičmeni živac
SI. 222. Građa kičmene moždine (shema). Levo somatični refleksni luci,
a desno vegetativni refleksni luci
1. Aferentni neuron dubokog senzibiliteta (proprioceptive) - 2. Aferentni
neuron površnog senzibiliteta (eksteroceptivni) -3. N. spinalis - 4. Eferentni,
motorni (somatični) neuron - 5. Aferentni vegetativni neuron (interoceptivni) -
6. Eferentni vegetativni neuron (motorni) za organe utrobe - 7. Pretkičmeni
ganglion - 8. Ganglion truncus-a sympathicus-a. - 9. Eferentni vegetativni
neuron za krvne sudove
Kičmeni živac (n. spinalis) pola-
zi pomoću dva korena, koji se pružaju
upolje i spajaju pri prolazu kroz medu-
pršljenski otvor kičmenog stuba (fora-
men intervertebral). Prednji koren sa-
drži motorna, a zadnji senzitivna nepna vlakna (si. 222). Zadnjem korenu pridodat je
ganglion (ganglion
spinale), koji sadrži bipolarne neurone. Bipolami neuron je pseudounipolaran, u vidu
slova T. Njegov na-
stavak daje dva kraka, periferni i centralni. Periferni krak se nalazi u sastavu kičmenog
živca. Centralni
krak ulazi u kičmenu moždinu i daje nishodni i ushodni nastavak. Od njegovih
nastavaka, naročito od
dužeg, ushodnog, odvajaju se kolaterale, koje odlaze ka centrima zadnjeg roga sive
mase kičmene moidi-
ne i tu stupaju u kontakt s umetnutim neuronima somatičnog i vegetativnog nervnog
sistema.
U spinalnom ganglionu nalaze se i neuroni vegetativnog nervnog sistema. Oni su
spojeni s bipolarnim ćelijama soma-
tičnog nervnog sistema sitnim neuronima, relejnim nervnim ćelijama. Ove relejne
nervne ćelije prenose razdraženja s vegetativ-
nih na somatične neurone i objašnjavaju pojavu bolnih zona na koži kod oboljenja
unutrašnjih organa (Head-ove zone).
Kičmeni živac i odgovarajući deo kičmene moždine predstavljaju njen segment,
odnosno elementarni, najprostiji deo cen-
tralnog nervnog sistema u morfološkom i funkcionalnom pogledu (si. 222). U visini ovog
segmenta između aferentnih, senzitivnih i
eferentnih, motornih neurona nalaze se umetnuti neuroni, asocijacioni ifunikularni.
Neuriti asocijacionih neurona daju vea ili manji
broj kolaterala, koje povezuju centre susednih segmenata. Oni obrazuju
intersegmental^ aparat kičmene moždine - kratke puteve
koji povezuju njene homolateralne i heterolateralne segmentate centre. Preko ovih
puteva jači nadražaji zahvataju veći broj seg-
menata kičmene moždine. Neuriti funikularnih neurona obrazuju ushodne, senzitivne
puteve kičmene moždine.
II.
MOZAK (ENCEPHALON)
Mozak u širem smislu predstavlja deo centralnog nervnog sistema, koji se nalazi u
lobanjskoj du-
plji. On je u obliku ovoida čiji je uži kraj okrenut napred, k čeonoj kosti (si. 220, 223). O
razvitku njego-
vih osnovnih delova, od prvobitnih moždanih mehurova neuralne cevi, bilo je reči u
uvodu.
1. RHOMBENCEPHALON
Rombasti deo mozga, koji je dobio naziv po obliku svoje centralne šupljine, 4.
moždane komore
(ventriculus TV), nalazi se u zadnjoj lobanjskoj jami, ispod šatora malog mozga
(tentorium cerebelli). U nje-
gov sastav pored 4. moždane komore ulaze još: produžena moždina (medulla
oblongata), moždani most
(pons) i mali mozak (cerebellum) (sl. 220).
SPOLJNIIZGLED PRODUŽENE MOŽDINE I MOSTA
Produžena moždina i moždani most predstavljaju intrakranijalni nastavak kičmene
moždine. Oni
se nastavljaju sreclnjim moigom i skupa sačinjavaju moždano stablo, koje povezuje mali
mozak i prednji mo-
zak. Moždano stablo u pogledu svoga nastanka i svoje funkcionalne grade pokazuje
zajedničke odlike.
Produžena moždina
Produžena moždina ima oblik zarubljene kupe, koja je vrhom okrenuta nadole i
spljoštena u sa-
gitalnom smeru. Ona nastavlja kičmenu'moždinu od visine korenova 1. vratnog živca i
pruža se naviše do
sredine bazilarnog žleba (clivus), gde prelazi u moždani most. Njena centralna šupljina,
koja nastavlja
centralni kanal kičmene moždine, povlači se dorzalno, i u svom gornjem delu proširuje i
gradi donji deo
4. moždane komore.
Na prednjoj strani produžene moždine, bočno od njene središne pukotine (fissura
mediana anterior), nalaze se uzdužna
ispupčenja, piramide (pyramides), koja sadrže vlakna piramidalnog puta (sl. 223,224).
Vlakna piramidalnog puta se na granici
prema kičmenoj moždini ukrštaju na središnoj pukotini i grade piramidalnu raskrsnicu
(decussatiopyramidum). Na granici izme-
du prednje strane produžene moždine i moždanog mosta postoji poprečan žleb,
postpontinska jama, iz koje izbijaju VI, VII i VI-
II moždani živac (n. abducens, n. facialis i n. vestibulocochlearis).
Na bočnoj strani produžene moždine, između njenog prednjeg i zadnjeg žleba,
pojavljuje se ovalno ispupčenje, maslina
(oliva), koje sadrži istoimeno jedro (nucleus olivaris). Maslinasto jedro i odgovarajuće
ispupčenje na bočnoj strani produžene mo-
ždine predstavljaju jednu od karakteristika čoveka, koja je nastala sekundarno u vezi s
njegovim uspravnim stavom. Ispred ma-
slinastog ispupčenja, iz prednje-bočnog žleba produžene moždine (sulcus lateralis
anterior), izbija XII moždani živac (n. hypoglos-
sus). Iz zadnje-bočnog žleba produžene moždine (sulcus lateralis posterior), idu-
<5i odozgo nadole, izbijaju IX, X i XI moždani živac (n. glossopharyngeus, n. va-
gus i n. accessorius).
Na dorzalnoj strani produžene moždine, bočno od njenog središnog
žleba (sulcus mediatius posterior) nalaze se dva ovalna ispupčenja, medijalno
(tuberculum fasciculi gracilis s. clava) i lateralno (tuberculum fasciculi cuneati)
(sl. 225). Ova ispupčenja sadrže jedra, u kojima se završavaju istoimeni putevi,
fasciculus gracilis ifasciculus cuneatus. Lateralno od njih se nalazi pepeljasto is-
pupčenje (tuberculum cinereum), koje sadrži donji kraj sporednog senzitivnog
jedra V moždanog živca. Ispupčenja dorzalne strane produžene moždine na-
stavljaju se naviše s donjim krakorn'malog mozga (pedunculus cerebellaris infe-
rior). Donji kraci, koji sadrže afereritne i eferentne puteve malog mozga, iduc'i
naviše divergiraju i izmedu njih je zategnuta tanka glijalna opna (lamina tecto-
ria ventriculi quarti), koja ulazi u sastav krova 4. moždane komore. Na ovu op-
nu naleže odozgo horioidni splet 4. moždane komore.
Moždani most
Moždani most je zadebljanje moždanog stabla, koje
predstavlja jednu od karakteristika za uspravni stav covelca. Za-
debljanje prouzrokuju poprečna vlakna, odnosno putevi ispod
kojih se, kao ispod mosta, provlači moždano stablo (sl. 223,
224). Poprecna vlakna (fibraepontis transversae) savijaju upolje i
nazad i od bočne strane moždanog mosta nastavljaju se kao
srednji krak malog mozga (pedunculus cerebellaris medius). Na
granici između bočne strane mosta i srednjeg kraka malog mo-
zga izbija V moždani živac (n. trigeminus) (sl. 224). Dorzalna
strana moždanog mosta ulazi u sastav romboidne jame, odnosno
poda 4. moždane komore.
Fossa rhomboidea. - Romboidna jama svojim gornjim delom pripada
moždanom mostu, a svojim donjim delom produženoj možđini (sl. 225). Izme-
du ova njena dva dela granicu označavaju lučna vlakna (striae medullares), koja
Sl. 223. Baza mozga
1. Fissura longirudinalis cerebri - 2. Tractus
olfactorius - 3. Newus opticus - 4. Chiasma opticum
- 5. Tuber cinereum - 6. Corpus mamillare - 7. Crus
ccrebri - 8. Pons - 9. Postpontinska jama -
10. Medulla oblongata -11. Oliva - 12. Vermis -
13. Hemispherium cerebelli
sadrže neurite centralnih neurona akustičkog puta. Romboidna jama podeljena je
središnim žlebom (sulcus medianus) na levu i
desnu polovinu. Bočno od središnog žleba nalazi se granični žleb (sulcus limitans), koji
razdvaja dva obla uzvišenja. medijalno i
lateralno. Ispod medijalnog uzvišenja nalaze se motorna jedra moždanih živaca. Na
njegovom gornjem, pontinskom delu nalazi
se oblo ispupčenje (colliculus facialis), ispod koga leži unutrašnje koleno VII moždanog
živca i jedro VI moždanog živca. Ispod
lateralnog uzvišenja romboidne jame nalaze se senzitivna jedra V, VII, IX i X moždanog
živca i senzorijelnajedra VIII možda-
nog Živca (il. vestibulocochlearis).
Na graničnom žlebu romboidne jame nalaze se dve jamice, gornja i donja (fovea -
superior et inferior) (sl. 225). Od do-
nje jamice spušta se nadole i upolje trouglasto polje ili pepeljasto kriJce (trigonum n.
vagis. ala cinerea), ispod koga leže krupna
parasimpatička jedra IX i X moždanog živca.
MALI MOZAK (CEREBELLUM)

Mali mozak se nalazi iza moždanog mosta i produžene moždine. On ima jedan
središni deo, crv
(vermis) i dva bočna dela, levu i desnu hemisferu (hemispherium cerebelli) (sl.
220,223). Njegova površina iz-
deljena je koncentričnim pukotinama (fissurae cerebelli) u mnogobrojne listolike vijuge
(folia cerebelli). Na
malom mozgu se razlikuju gornja i donja strana i dve ivice, prednja i zadnja. Na
srednjem delu prednje ivi-
ce nalazi se poprečno udubljenje (fastigium), najviše mesto na krovu 4. moždane
komore. Bočno od toga
ulaze u mali mozak njegovi kraci, koji ga povezuju s moždanim stablom. Upolje od
krakova pruža se hori-
zontalni žleb (fissura horizontalis), koji odvaja gornju od donje strane malog mozga.
Gornja strana odvojena
je od zadnjih delova leve i desne hemisfere velikog mozga nastavkom tvrde moždanice,
koji se naziva šator
malog mozga (tentorium cerebelli). Na njenom prednjem delu nalazi se duboka
poprečna pukotina (fissura
prima), koja označava granicu izmedu prednjeg i srednjeg režnja malog mozga. Donja
strana malog mozga
naleže na ljusku potiljačne kosti. Na njoj se nalaze dve poprečne pukotine, prednja i
zadnja. Zadnja po-
prečna pukotina (fissura postpyramidalis) odvaja
srednji od zadnjeg režnja malog mozga. Ispred
prednje pukotine (fissura posterolateral) nalazi se
čvorić crva (nodulus), koji se upolje nastavlja s pa-
huljicom malog mozga (flocculus).
Kraci malog mozga (crura cerebelli). - Mali mozak
povezan je s moždanim stablom pomoc'u tri para krakova, gor-
njim, srednjim i donjim (sl. 225). Gornji krak (pedunculus cere-
bellaris superior) povezuje mali mozak sa srednjim mozgom.
Idući od srednjeg mozga ka malom mozgu, gornji kraci diver-
giraju i između njih je zategnuta tanka glijalna opna, prednji
veo (velum medullare anterius). Srednji kraci malog mozga (pe-
dunculi cerebellares medii) jesu najdeblji. Oni povezuju mali
mozak samoždanim mostom. Donji krak (pedunculus cerebel-
laris inferior) povezuje mali mozak sa produženom moždinom.
Idući ka malom mozgu, donji kraci divergirajui izmedu njih je
zategnuta pokrovna pločica četvrte moždane komore (lamina
tectoria ventriculi quarti) i iznad nje, zadnji veo (velum medulla-
re posterius), koji je srastao sa čvorićem crva malog mozga.
Siva masa
Siva masa obrazuje koru malog mozga
(cortex cerebelli) i jedra (nuclei cerebelli), koja se
nalaze u dubini bele mase (sl. 229). U hemisferi
malog mozga nalazi se najveće jedro, nucleus denta-
tus, koje je u vidu špaga s naboranim zidom. Kod
njegovog hilusa, koji je upravljen unutra, nalaze se
dva manja jedra, nucleus emboliformis i nucleus glo-
bosus. U crvu malog mozga, iznad krova 4. možda-
ne komore nalazi se nucleus fastigii.
U filogenetskom i funkcionalnom pogledu na malom
mozgu se razlikuju tri dela, neocerebellum,paIeocerebellum i ar-
chicerebellum. U neocerebellum-u, kome pripadaju nucleus den-
tatus i srednji režanj malog mozga, nalaze se centri za auto-
matsku regulaciju voljnih i poluvoljnih pokreta. Paleocerebel-
lum, kome pripadaju prednji i zadnji režanj malog mozga, nuc-
leus globosus \ nucleus emboliformis, reguliše tonus mišića kod
Sl. 224. Mozdano stablo (donja strana). Mozdani zivci i
glavne moždane arterije
1. A. communicans ant. - 2. A. cerebri ant. - 3. A. carotis interna - 4. A.
cerebri media - 5. A. communicans posterior - 6. Tractus opticus - 7.
Nervus oculomotorius - 8. N. troclilearis -
9. N. trigeminus - 10. N. abducens - 11. N. facialis -
12. N. vestibulocochlearis - 13. N. glossopharyngeus -
14. N. vagus - IS. N. accessorius - 16. N. hypoglossus - 17. Decussatio
pyramidum - 18. A. vertebralis - 19. Pyramis (medulla oblongata) - 20.
Oliva - 21. Fossa posrpontina- 22. Pons - 23. .4. basilaris - 24. Cms
cerebri - 25. A. cerebri posterior - 26. Corpus mamillare - 27.
Infundibulum - 28. Chiasma opticum
raznih položaja i stavova. U najstarijem delu malog mozga, u archicerebellum-м, kome
pripadaju nucleusfastigii, čvoric' crva (no-
dulus) i pahuljica malog mozga (flocculus), nalaze se centri za vestibularnu ravnotežu.
Bela masa
Belu masu malog mozga sačinjavaju aferentni i eferentni putevi, koji prolaze kroz
njegove krakove. Archicerebellum
dobija aferentni put od vestibularnog živca i od njegovih jedara (nuclei vestibulares). Od
njega polaze eferentni putevi, od kojih
jedan ulazi u sastav asocijacionog puta moždanog stabla (fasciculus longitudinalis
medial is), a drugi, tractus vestibulospinalis, silazi
kroz prednju vrpcu kičmene moždine do prednjih rogova njene sive mase (sl. 229).
Paleocerebellum je povezan aferentnim pro-
prioceptivnim putevima s kičmenom moždinom, a eferentnim putevima sa crvenim
jedrom srednjeg mozga (nucleus ruber) i sa
spoljnim jedrom talamusa. Neocerebellum, najmladi deo malog mozga, povezan je
dvosmernim putevima s korom velikog mozga
i eferentnim putevima sa centrima ekstrapiramidalnog motornog sistema u moždanom
stablu - nucleus ruber, formatio reticularis
i nucleus olivaris.
ČETVRTA MOŽDANA KOMORA
(VENTRICULUS QUARTUS)
Dno 4. moždane komore gradi romboidna jama, o kojoj je bilo reči ranije. Njen krov
obrazuju
mali mozak sa svojim prednjim i zadnjim velom (velum medullare - anterius etposterius)
i tanki pokrovni
list (lamina tectoria ventriculi quarti), koja predstavlja, u stvari, istanjeni dorzalni deo
produžene moždine.
Na pokrovnom listu nalaze se tri otvora, donji, središni (apertura mediana ventriculi
quarti - Magendi) i
bočni, parni (apertura lateralis ventriculi quarti - Luschka). Preko ovih otvora povezani
su subarahnoidalni
prostor i moidane komore, šupljine, koje sadrže cerebrospinalnu tečnost (liquor
cerebrospinalis).
2. SREDNJI MOZAK
(MESENCEPHALON)
Srednji mozak nastavlja naviše moždani most (sl. 220,224,225). On prolazi kroz
ovalni osteofi-
brozni otvor (hiatus tentorii), koji ograničavaju leda turskog sedla (dorsum sellae) i
prednja, konkavna ivi-
ca šatora malog mozga (incisura tentorii). Njegovu šupljinu predstavlja uzani moždani
kanal (aqueductus
cerebri - Sylvii), koji povezuje 4. i 3. moždanu komoru (sl. 220). Moždani kanal se nalazi
u dorzalnom de-
lu srednjeg mozga. On označava granicu izmedu dva osnovna dela srednjeg mozga,
između moždanih no-
žica (pedunculi cerebri) i krovne ploče (tectum mesencephali).
Pedunculi cerebri. - Moždane nožice se nalaze ispred moždanog kanala. One se
sastoje, u stvari, iz
dva dela, iz moždanih krakova (crura cerebri) i kapice (tegmentum), između kojih
granicu označava Soeme-
ring-ova crna masa ili jedro (substantia nigra - Soemeringi).
Moždani kraci nalaze se na prednjoj strani srednjeg mozga. Idući od prepontinske
jame, pni divergiraju, prolaze iznad
optičkog snopa (tractus opticus) i poniru u belu masu velikog mozga (sl. 224). Izmedu
njih nalazi se trouglasta jama (fossa interpe-
duncular) i na njenom dnu zadnja rupičasta supstancija (substantia perforata posterior),
kroz čije sitne otvore prolaze krvni sudo-
vi. Izmedu rupičaste supstancije i moždanog kraka izbijaju korenovi III moždanog živca
(n. oculomotorius).
Moždani krak sadrži nishodne, motorne puteve, dva direktna (tractus corticospinalis i
tractus corticonuclearis) i dva indi-
rektna (tractus temporopontine i tractus frontopontinus).
Tectum mesencephali. - Krov ili četvoroguba ploča (lamina quadrigemina) ima na
svojoj površini
dva parna uzvišenja, gornji i donji brežuljak (colliculus - superior et inferior), koji se
nastavljaju upolje i
naviše svojim rukavcima (brachia) do kolenastih telašca međumozga (sl. 225).
Neposredno ispod donjih
brežuljaka izbija IV par moždanih živaca (n. trochlearis).
SIVA MASA MOŽDANOG STABLA
Sivu masu moždanog stabla sačinjavaju jedra mozdanih zivaca, retikularna
supstancija i nove sive
mase. Jedra moždanih živaca i retikularna supstancija predstavljaju nastavak sivih masa
koje postoje i u
kičmenoj moždini. Nove sive mase su, u stvari, delovi prednjeg mozga, koji su se
spustili i priključili mo-
ždanom stablu. One pripadaju ekstrapiramidalnom motornom sistemu. Njihovi
filogenetski mladi delovi
sastoje se od sitnih nervnih celija.
Corpus pineale
Corpus geniculatum
laterale
Corpus arttygdaloideum
Nucleus
Nucleus lentiformis
Taenia chorioiilea
Thalamus
Commissura posterior
Pedunculus
N- cerebellaris medius
' Pedunculus cerebellaris
inferior
Fossa rhomboidea
Striae medullares
A dhuesio interthalaniica
V. thalamostriata
Velum tnedullare - "
anterius
Fovea superior
Sulcus medianus
Colliculus
N. trochlearis-'
Colliculus inferior
Colliculus facialis '
Sulcus limitiuis
Fovea inferior -
Trigonum n. vagi
(Ala cinema) '
Tuberculum nuclei cuneati
Tuberculum nuclei gracilis''''
Sulcus medianus posterior -
>rpus geniculatum
mediate
Bruchium colliculi
inferioris
Pedunculus
cerebellaris superior
Sl. 225. Gornja strana moidanog stabla i talamusa
Jedra moždanih živaca (nuclei nervorum cranialium)
' U srednjem mozgu nalaze se jedra III i IV moždanog živca. U moždanom mostu su
jedra V, VI,
VII i delimično VIII moždanog živca. Jedra ostalih moždanih živaca smeštena su u
produženoj moždini
(sl. 226). Jedra moždanih živaca grupisana su u stubove, dva medijalna, dva lateralna i
jedan središni.
Medijalnim stubovima, dorzalnom i ventrolateralnom, pripadaju motorna jedra, a
lateralnim stubovima
senzitivna i senzorijelna jedra. U središnom stubu nalaze se parasimpatička jedra, koja
su pridodata III,
VII, IX i X moždanom živcu.
N. hypoglossus. - Jedro XII moždanog živca (nucleus n. hypoglossi) jeste čisto
motorno. Ono se nalazi u produženoj mo-
ždini, ispod medijalnog uzvišenja romboidne jame (sl. 226).
N. accessorius. - Pomoćni živac ima dva motorna jedra; bulbarno i spinalno.
Bulbarno jedro nalazi se kaudalno, u produ-
žetku motornog jedra X moždanogživca (nucleus ambiguus). Od njega polaze vlakna,
koja se docnije prikljucujuX moždanom
živcu i oživčavaju mišiće grkljana. Spinalno jedro (nucleus spinalis n. accessorii) nalazi
se u bazi prednjih rogova gornje polovine
vratnog dela kičmene moždine (sl. 226).
N. vagus. - Jedra X moždanog živca, motorno, parasimpatičko i senzitivno, nalaze se
u produženoj moždinj (sl. 226,227).
Motorno jedro (nucleus ambiguus) zajedničko je za X i IX moždani živac. Ono leži
ventrolateralno od jedra n. hypoglossus-a.
Dorzalno od motornog nalazi se veliko parasimpatičko jedro vagusa (nucleus dorsalis n.
vagi). Medijalni deo ovog jedra, koj) se
sastoji iz krupnih neurona jeste visceromotoran. Lateralni deo sastoji se od sitnih
neurona i predstavlja viscerosenzitivni deo pa-
rasimpatičkog jedra "nucleus terminalis alae cinereae". Somatosenzitivno jedro (nucleus
tractus solitarii) zajedničko je zaX, IX i
VII moždani živac.
N. glossopharyngeus. - Ovaj živac pored zajedničkih jedara s X moždanim živcem -
nucleus ambiguus i nucleus tractus so-
litarii - ima i zasebno parasimpatičko, visceromotorno jedro (nucleus salivatorius inferior
), koje oživčava gl. parotis. Pored toga,
Corpus geniculatum laterale
Collicu/us superior
Colliculus inferior--
Nucieus tractus
mesencephalici n. trigemini
Nucleus motorius
n. trigemini
Nucleus sensorius
superior il trigemini
Pedunculi cerehellares V
Nucleus cochlearis dorsalis
Nucleus cochlearis ventralis '
Nuclei vestibulares
Nucleus n. hypoglossi '
Nucleus tr. spinalis
n. trigemini
Nucleus IL oculomotorii Nucleus accessor/us (autonomicus)
vj\t
Nucleus centralis (Perlia)
Corpus geniculatum
mediate
p4— Nucleus n. trochlearis
Nucleus n. abducentis
■ Nucleus IL facialis
Nucleus salivatorius superior
Fossa rhomboidea
Nucleus tr. solitarii
Nucleus salivatorius inferior
Nucleus terminalis alae cinereae
Nucleus dorsalis n. vagi
Nucleus amhiguus
'Nucleus n. uccessorii
Nucleus spinalis
n. accessorii
-j----Medulla spinalis
SI. 226. Jedra moidanili zivaca (na levoj strani prikazana
su samo jedraV i VJJI moždanog Uvea)
IX moždanom živcupridodat je i prednji kraj viscerosenzitivnog dela parasimpatičkog
jedra vagusa (nucleus dorsalis n. vagi), od-
nosno prednji kraj "nucleus terminalis.alae cinereae". Prema nekim autorima,
vjscerosenzitivna nervna vlakna IX i X moždanog
živca završavala bi ne u lateralnom delu nucleus dorsalis-a, već u nucleus tractus
solitarii.
N. vestibulocochlearis. - Zivac sluha i ravnoteže ima šest jedara, koja leže ispod
lateralnog ugla romboidne jame, na gra-
nici između produžene moždine i moždanog mosta (si. 226,227). Njegova dva akustička
jedra (nucleus cochlearis - ventralis et
dorsalis) nalaze se upolje od vestibularnih jedara. Vestibularna jedra su: medijalno
(nucleus vestibularis medialis - Schwalbe), la-
teralno (nucleus vestibularis lateralis - Deiters), gornje (nucleus vestibularis superior -
Bechterew) i donje (nucleus vestibularis inferi-
or - Roller).
N. facialis. - Jedra VII moždanog živca, tri na broju, nalaze se u moždanom mostu
(si. 226). Njegovo motorno jedro
(nucleus n. facialis) nalazi se ventrolateral od jedra VI moždanog živca, koje na
romboidnoj jami izaziva oblo uzvišenje (colli-
culus facialis). Somatosenzitivno jedro (nucleus tractus solitarii) zajedničko je za VII, IX
i X moždani živac. Između ova dva jedra
nalazi se njegovo parasimpatičko jedro (nucleus salivatorius superior).
N. abducens. - Motorno jedro VI moždanog živca (nucleus n. abducentis) nalazi se u
ponsu ispod oblog uzvišenja rombo-
idne jame (colliculus facialis) (si. 226).
N. trigeminus. - Trograni živac ima 4 jedra Jedno motorno i tri senzitivna. Njegovo
motorno jedro (nucleus motorius) leži
ispod gornje jamice graničnog žleba na romboidnoj jami (si. 226). Lateralno od njega
nalazi se glavno senzitivno jedro (nucleus
sensorius superior) i dva sporedna jedra, od kojih se jedno produžuje naviše kroz
mezencefalon (nucleus tractus nesencephalici), a
drugo, nucleus tractus spinalis, silazi kroz produženu moždinu. U mezencefaličnom
jedru završavaju proprioceptivna vlakna jezi-
ka.
N. trochlearis. - Jedro IV moždanog živca (nucleus n. trochlearis) je motorno. Ono
se nalazi ispod moždanog kanala
srednjeg mozga, u visini njegovih donjih brežuljaka (si. 226). Od njega polaze nervna
vlakna, koja prelaze potpuno na suprotnu
stranu i izbijaju ispod donjeg brežuljka dorzalne strane srednjeg mozga.
N. oculomocorius. - Jedro III moždanog živca nalazi se ispod moždanog kanala, u
visini gornjih brežuljaka srednjeg mo-
zga (si. 226,228). Ono ima dva dela, somatomotor^ i visceromotorni. Somatomotornom
delu pripadaju dva bočna jedra (nucleus
dorsolateralis i nucleus ventrolateral), koja su podeljena u 5 jedaraca za oživčavanje
mišića podizača gornjeg kapka i spoljnih mi-
šića očne jabučice. Ventrolateralna jedra levog i desnog III moždanog živca povezuje
centralno jedro (nucleus centralis - Perlia),
koje reguliše konvergenciju očiju.
Visceromotorno, parasimpatičko jedro (nucleusaccessoriuss. autonomicus-Westphal-
Edingeri) nalazi se medijalno od
prednjeg kraja somatomotornog jedra. Ono se sastoji od sitnih neurona, za razliku od
somatomotornog, koje je krupnocelijsko.
Od njega polaze neuriti koji oživčavaju dva glatka mišića očne jabučice. m. ciliaris i m.
sphincter pupillae.
Retikularna supstancija (formatio reticularis)
Retikularnu supstanciju moždanog stabla predstavljaju mnogobrojna ostrvca sive
mase, između
kojih se provlači veliki broj kratkih, asocijacionih puteva (si. 227). Ona zauzima prostor
između jedara
moždanih živaca, koja povezuje medusobno u jednu složenu funkcionalnu celinu. Njena
krupnija ostrvca
nazivaju se retikularna jedra (nuclei reticulares), koja su pridodata ekstrapiramidalnom
motornom siste-
mu. Retikularna supstancija u funkcionalnom pogledu predstavlja jako složeni
asocijacioni i koordinaci-
oni aparat moždanog stabla, koji reguliše i integrira složene vegetativne funkcije.
Nadražaje primljene od
aferentnih neurona senzitivnih i senzorijelnih moždanih živaca ona reflektuje prema
somatomotornim i
visceromotornim jedrima moždanih živaca i supkortikalnim sivim masama primarnog
mozga. Ona sadrži
važne centre koji su "fiziološki dobro defmisani, a morfološki slabo lokalizovani"
(Goerttler). Mala ognji-
šta oštećenja u njoj dovode do teških i složenih funkcionalnih poremećaja, poznatih pod
imenom bulbar-
na paraliza.
, Retikularnu supstanciju nižih kičmenjaka predstavljaju tri krupnoćelijska jedra, koja
supovezana uzdužnim snopom
moždanog stabla. Izmedu ovih jedara, kod viših kičmenjaka, pojavljuje se sve veći broj
sitnih neurona. Sitni neuroni imaju jako
razgranate dendrite, koji stupaju u kontakt s aferentnim neuronima moždanih živaca i
primarnog mozga (paleocerebrum). Njiho-
vi neuriti obrazuju veliki broj kratkih i nekoliko dugih, nishodnih puteva. Kratki putevi
povezuju retikularnu supstanciju s jedri-
ma moždanih živaca i s novim sivim masama moždanog stabla. Pored toga, oni
povezuju ostrvca retikularne supstancije medu-
sobno i skupa sačinjavaju središni put tegmentuma.
Nuclei vestibulares
Nucleus tr. solitarii,
Nucleus terminalis ttlae cinereae,
Nucleus dorsalis n. vagi \
Nucleus intercalatus
Nucleus n. hypogloss/
Fasciculus ______
longitudinalis dorsalis
Fasciculus ----------
longiuidinatis medialis
Nucleus ambiguus "
Tr. tectospinalis
Tr. reticulospinalis ---
Substantia reticularis ф?^
* *'
Lenviiscus medialis —
Nucleus olivaris'
accessorius medialis
Trr. corticospinales
Nucleus tr. spinalis
Nucleus salivatorius inferior
t rNucleus cochlearis dorsalis
I
,Nucleus cochlearis ventralis
/
У Tr. rubrospinalis
Tr. spinothalamicus
^ Tr. spinocerebellaris
posterior
Tr. spinocerebellaris
anterior
~tV. vagus
'Nucleus olivaris
accessorius dorsalis
Nucleus olivaris
—Oliva
• N. hypoglossus
SI. 227. Poprečni presek produžene moždine
Retikularna supstancija srednjeg mozga {formatio reticularis) omogućuje čoveku
optičku orijenta-
ciju u prostoru i refleksne radnje u vezi s olfaktivnim utiscima. Oko moždanog kanala
ona postaje gušća,
obrazuje centralnu sivu masu (substantia grisea centralis), koja sadrži centre
autonomnog nervnog sistema
(si. 228). Njena dva najveca jedra, crveno (nucleus ruber) i intersticijelno (nucleus
interstitialis), priključe-
na su ekstrapiramidalnom motornom sistemu, a tri manja jedra -nucleus
interpeduncularis i nuclei tegmenti
- predstavljaju refleksne olfaktivne centre.
Nucleus ruber. - Crveno jedro nalazi se u gornjem delu tegmentuma srednjeg mozga
(si. 228). Svojim prednjim krajem
ono ulazi u donji deo medumozga, u hipotalamus. Kod čoveka, ono se sastoji uglavnom
od sitnih neurona, koji predstavljaju fi-
logenetski mladi deo cn-'enog jedra (ncorubrum). Njegovi neuroni sadrže jedinjenje
gvožđa, koje jedru daje cn/enkastu boju. Kod
raznih pokreta, stavova i položaja tela crveno jedro usklađuje kontrakcije mišićnih
grupa, kao odgovor na razdraženja malog
mozga, odnosno vestibularnog aparata i receptora dubokog senzibiliteta.
Nucleus intersritialis. - Okruglo jedro nalazi se u gornjem kraju srednjeg mozga,
lateralno od moždanog kanala (sl. 229).
Od njega polazi medijalni uzdužni snop (fasciculus longitudinalis medialis), glavni
asocijacioni put moždanog stabla.
Retikularna supstancija moždanog mosta (formatio reticularis) reguliše refleksne
radnje pri uzi-
manju hrane, zagrizaj, zvakanje, sisanje. Njena tri većajedra, od kojih su dva (nuclei
corporis trapezoidei)
pridodata akustičkom sistemu, a jedno (nucleus vestibularis lateralis - Deiters)
vestibularnom sistemu,
omogućuju čoveku akustičku i statičku orijentaciju u prostoru.
Retikularna supstancija produžene moždine (formatio reticularis) predstavljena je
sitnim ostrvci-
ma i jedarcima u kojima se nalaze refleksni centri: za disanje, za kašalj, za kwotok, za
gutanje, za povraca-
nje. Centri za disanje i za krvotok nalaze se ventralno od parasimpatičkih jedara vagusa.
Nove sive mase
U srednjem mozgu nalaze se dve nove sive mase u brežuljcima njegovog krova i
jedna, substantia
nigra, na granici između tegmentuma i moždanog kraka (sl. 228). Siva masa gornjeg
brežuljka (stratum
griseum colliculi superioris) pridodata je optičkom sistemu, a siva masa donjeg brežuljka
(nucleus colliculi
inferioris) akustičkom sistemu.
Substantia nigra - Soemeringi. - Cma supstancija je u obliku ploče, konkavne, prema
tegmentumu (sl. 228). Svojim
prednjim krajem ona dopire do donjeg dela medumozga, do hipotalamusa. Njene
nervne ćelije sadrže crni pigment, melanin,
koji se kod čoveka pojavljuje posle 3. godine života. Crna supstancija, koja pripada
ekstrapiramidalnom sistemu, reguliše spo-
redne pokrete, koji uvek prate voljne pokrete čoveka. Ona predstavlja, u stvari, deo
bledog jedra prednjeg mozga (globuspalli-
dus), koji se spustio u srednji mozak.
Nove sive mase u moždanom mostu obrazuju veci broj jedara (nucleipontis), u
kojima se prekida-
ju kortikalni putevi velikog mozga, idući ka kori malog mozga.
Nove sive mase produžene moždine, nucleus gracilis, nucleus cuneatus i nucleus
olivaris, izazivaju
istoimena obla uzvišenja na njenoj dorzalnoj i bočnoj strani. Prva dva jedra se nalaze u
dorzalnom delu
produžene moždine. Ona predstavljaju, u stvari, zadebljane nastavke zadnjeg roga sive
mase kičmene
moždine. U njima se prekidaju istoimeni ushodni putevi zadnje vrpce kičmene moždine
(fasciculus graci-
lis et fasciculus cuneatus). Treća nova siva masa, nucleus olivaris, koja se nalazi u
maslinastom ispupčenju
bočne strane produžene moždine, pripada ekstrapiramidalnom motornom sistemu. Ona
ima oblik špaga
s naboranim zidovima i povezana je dvosmernim putevima s korom malog mozga. Kod
njenog hilusa,
koji je upravljen medijalno, nalaze se dva manja jedra, nucleus olivaris accessorius -
medialis et dorsalis,
koja su krupnoćelijska, filogenetski starija (sl. 227).
Stratum griseum colliculi superioris
Nucleus tractus h ------------------------------------ Colliculus superior
mesencephalici v
n. trigemini чLemniscus lateralis
Substantia grisea \\ 'et tr. spinotectulis
centralis-^МИ^ j // ,-Yv. Tr tectospinal
Aqueduct us cerebri - „ јвнВ8а| \ J// Vv>.><
0 W spinothalamicus
Fasciculus longitudinalis— £" - Tegmentum
Nucleus n. oculomotorii *' ЛШ^Цб:- - / Ј^Ш \- Lemniscus medialis
Fasciculus longitudinalis TV;' ' Crus cerebri
medialis
Tr. tag merit alls centralis
(th alamo- ru bro-olivaris)
Nucleus ruber -
Tr. rubrospinalis
Substantia nigra-------
N. oculomotorius
Tr . J&tf&i Tr. temporopontine
Tr. frontopontinus VyX-V:".
..................................... " Trr. corticospinals
(pyramidales)
Tr. corticonuclearis
(corticobulbaris)
Sl. 228. Poprečni presek srednjeg mozga
BELA MASA MOŽDANOG STABLA
Belu masu moždanog stabla sačinjavaju projekcioni, aferentni, eferentni i
asocijacioni putevi.
Projekcioni putevi, ushodni i nishodni, pripadaju prednjem mozgu i malom mozgu. Pri
prolazu kroz mo-
ždano stablo oni su svrstani u dve vrpce, spoljnu i središnu (si. 227,228). Aferentni i
eferentni putevi mo-
ždanog stabla pripadaju ekstrapiramidalnom motornom sistemu. Eferentni putevi, tr.
tectospinalis, tr. ru-
brospinalis, tr. reticulospinalis i tr. olivospinalis, silaze delom ukršteni, delom neukršteni
do prednjih rogo-
va sive mase kičmene moždine. Oni dovode impulse za refleksne pokrete čovečjeg tela
pri održavanju
ravnoteže u miru i pokretu. Asocijacioni putevi moždanog stabla ulaze u sastav
medijalnog snopa teg-
mentuma (fasciculus longitudinalis medialis), koji je takode pridodat ekstrapiramidalnom
sistemu. Možda-
nom stablu i najstarijem delu malog mozga pridodat je vestibularni put, koji omogućuje
orijentaciju gla-
ve u prostoru i automatsku kontrakciju kinetičkih mišićnih lanaca pri održavanju
ravnoteže.
Fasciculus longitudinalis medialis. - Medijalni uzdužni snop moždanog stabla polazi
od retikularnog, intersticijalnog je-
dra srednjeg mozga i silazi ka prednjim rogovima sive mase vratnog dela kičmene
moždine (si. 229). On povezuje motorna jedra
očnih živaca (okulogirna jedra). Njemu se priključuju asocijacioni putevi moždanog
stabla i nervna vlakna iz Deiters-ovog vesti-
bularnog jedra (nucleus vestibularis lateralis), koja delom prelaze i na suprotnu stranu.
Uzdužni snop omogućuje refleksne pokre-
te očiju, glave i trupa u vezi s vidnim utiscima. Pored toga, kao glavni asocijacioni put
moždanog stabla on reguliše mnogobrojne
odbrambene reflekse, kao odgovor na nadražaje primljene od senzitivnih i senzorijelnih
neurona rnoždanih živaca.
' Tractus tectospinalis. - Tektospinalni put polazi od sivih masa krovne ploče
srednjeg mozga i silazi prednjom vrpcom
kičmene moždine. On omogucuje refleksne pokrete tela u vezi s optičkim i akustičkim
utiscima.
Tractus rubrospinalis - Monakow. - Ovaj put po izlasku iz crvenog jedra prelazi na
suprotnu stranu, ukršta se sa svojim
parnjakom i silazi kroz bočnu vrpcu moždanog stabla i kičmene moždine (si.
221,227,228). Kod čoveka on je slab i dopire samo
do vratnog dela kičmene moždine.
Tr. reticulospinalis. - Retikulospinalni put polazi iz lateralnih jedara retikularne
supstancije moždanog stabla. On se de-
limično ukršta i silazi prednjom i bočnom vrpcom kičmene moždine sve do njenog
donjeg kraja.
Tractus olivospinalis. - Olivospinal™ put polazi od maslinastog jedra (nucleus
olivaris) produžene moždine i silazi kroz
prednju vrpcu vratnog dela kičmene moždine.
Nucleus interstitiulis
Nucleus n. oculomotorii -
Nucleus n. trochlearis jL-tV
Mesencephalon —
Nucleus n. abducentis ■
Pons
Fasciculus longitudinalis medialis
Colliculus superior
Colliculus inferior
Nucleus vestibularis lateralis (Deiters)
Nucleus vestibularis superior
.Nucleus emboliformis
Nucleus vestibularis "
medialis (Schwalbe)
Nucleus vestibularis
inferior
Medulla oblongata -■
Tr. vestibulospinalis
Medulla spinalis
Nucleus dentatus
\ ' Nucleus globosus
Nucleus fastigii
Pars vestibularis
n. stato-acustici
SI. 229. Vestibularni put
Vestibularni put. - Periferni neuroni, koji obrazuju vestibularni deo VIII moždanog
živca (pars vestibularis), polaze iz neu-
roepitelnih c'elija statičkog dela unutrašnjeg uha (si. 229). Oni odlaze ka moždanom
stablu i završavaju se delom u gornjem vestibu-
larnom jedru (nucleus vestibularis superior), a delom produžuju k najstarijem delu
malog mozga, do nucleus fastigii i do čvonca crva
Inndulus). Od najstarijeg dela malog mozga (archicerebellum) polaze neuroni, od kojih

jedni silaze do vestibularnih jedara, a drugi
preko talamusa dospevaju do gornje slepooćne vijuge velikog mozga. Iz vestibularnih
jedara silazi k prednjim rogovima sive mase
kičmene moždine tractus vestibulospinal is, koji sprovodi impulse za rcfleksne pokrete
tela u vezi sa statičkim utiscima.
3. MEĐUMOZAK (DIENCEPHALON)
Međumozak se nalazi između leve i desne hemisfere velikog mozga, pokriven sa svih
strana, izu-
zev njegove donje strane, koja je slobodna i naleže na telo klinaste kosti (sl. 220, 223,
232). On ima dva
osnovna dela, gornji - talamus i donji - hipotalamus, od kojih je prvi znatno veci nego
drugi. Njegova cen-
tralna šupljina, J. moždana komora (ventriculus tertius), ima izgled uzane pukotine,
postavljene.u sagitalnoj
ravni.
Thalamus
Talamus ili vidni brežuljak je u obliku ovoida, koji se nalazi između 3. moždane
komore i unutra-
šnje moždane čahure velikog mozga (sl. 225,232). Svojom gornjom stranom on ulazi u
sastav poda bočne
moždane komore, a donjom stranom je srastao sa hipotalamusom. Njegovom zadnjem
zadebljalom kraju
(pulvinar) pridodata su dva manja sastavna dela medumozga, metathalamiis i
epithalamus (sl. 225). Ispod
zadnjeg kraja nalazi se metathalamus - dva ovalna ispupčenja koja se nazivaju spoljno i
unutrašnje kole-
nasto telašce (corpus geniculatum - laterale et mediate). Izmedu zadnjih krajeva levog i
desnog talamusa
nalazi se, epithalamus, u čiji sastav ulaze: dve trouglaste pločice (habenulae), spojene
medusobno tankom
komisurom (commissura habenularum), i moždana šišarčica (corpus pineale) (sl. 225).
Corpus pine-ale. - Moždana šišarčica je organ trouglastog oblika, koji naleže na
srednji mozak, između gornjih brežulja-
ka njegovog krova. Ona se sastoji od posebnih razgranatih celija, od neuroglia i od
retkih neurona. Njena uloga je nejasna.
Smatra se da ona'pripada endokrinom sistemu, da luči hormon koji reguiiše, koči
prerani spolni razvitak kod dece.
Siva masa. - Siva masa ispunjava skoro potpuno talamus i predstavlja najviši
supkortikalni senzi-
tivni centar, u kome se pfekidaju svi senzitivni i senzorijelni putevi izuzev vestibularnog
puta. Ona je tan-
kim listićima bele mase podeljena u tri jedra, prednje, unutrašnje i spoljno.
Prednje jedro (nucleus anterior thalami) pripada olfaktivnom sistemu. Olfaktivnom
sistemu pripada takode jedino jedro
epitalamusa, nucleus habenulae. Unutrašnje jedro talamusa (nucleus medialis thalami)
prima kratke puteve iz vegetativnih jedara
bočnog zida i poda 3. moždane komore. Spoljno jedro talamusa (nucleus lateralis
thalami) prima duge puteve za površni i duboki
senzibilitet. Svojim zadnjim krajem ono gradi pulvinar, u kome se nalazi primarni optički
centar. Primarni optički centar nalazi
se i u sivoj masi spoljnog kolenastog telašca (nucleus corporis geniculati lateralis). U
sivoj masi unutrašnjeg kolenastog'telašca
(nucleus corporis geniculati medialis) nalazi se primarni akustički centar.
Spoljno jedro talamusa sastoji se, u stvari, iz4 jedarca, tri ventralna i jedno dorzalno.
Prednje ventralno jedro (nucleus
ventralis thalami anterior) pripada ekstrapiramidalnom sistemu. Srednje ventralno
(nucleus ventrctlis thalami intermedins) prima ce-
rebelotalamične puteve, a zadnje ventralno jedro (nucleus ventralis thalami posterior)
ushodne puteve za površni i duboki svesni
senzibilitet. Dorzalno jedro predstavlja filogenetski mladi deo talamusa (neothalamus).
Ono je asocijaciono, prima puteve izven-
tralnih jedara.
Bela masa. - Talamus je povezan mnogobrojnim aferentnim i eferentnim putevima s
moždanim stablom i kičmenom
moždinom, s malim mozgom, hipotalamusom, bazalnim ganglionima velikog mozga i s
korom velikog mozga.
Putevi koji vezuju talamus s korom velikog mozga, aferentni (fasciculi
corticothalamici) i eferentni (fasciculi thalamocor-
ticales), obrazuju četiri kraka, koji se šire lepezasto ka režnjevima velikog mozga. Kraci
talamusa (pedunculi thalami, superior, in-
ferior, anterior et posterior) prolaze kroz unutrašnju moždanu čahuru (capsula interna),
izuzev donjeg (pedunculus thalami inferior),
koji ide sublentikularno ka kori slepoočnog režnja. Gornji krak (pedunculus thalami
superior), sadrži kortikalne neurone senzitiv-
nih puteva, koji produžuju senzitivne puteve od lateralnog jedra talamusa do zadnje
centralne vijuge lemenog režnja velikog
mozga (gyrus postcentralis).
Hypothalamus
Hipotalamus čini pod i donji deo bočnog zida 3. moždane komore. Na njegovoj
donjoj strani, idu-
ći od spreda nazad, vide se sledeći elementi: raskrsnica optičkih živaca (chiasma
opticum), pepeljasto is-
pupčenje (tuber cinereum) i dva obla uzvišenja, bradavičasta tela (corporamamillaria)
(sl. 223,224). Optič-
ka raskrsnica i pepeljasto ispupčenje su delovi velikog mozga koji su se sekundarno
priključili hipotala-
musu. Od pepeljastog ispupčenja spušta se peteljka (infundibulum), na kojoj visi zadnji,
nervni režanj hi-
pofize.
Siva masa. — U bradavičastom telu hipotalamusa nalaze se dva jedra, medijalno i
lateralno (nuclei
corporis mamillaris, medialis et lateralis), koja pripadaju olfaktivnom sistemu. Ostala
siva masa hipotala-
musa predstavlja, u stvari, nastavak retikularne supstancije srednjeg mozga. Iznad
prednjih delova crve-
nog jedra i erne supstancije ona obrazuje dva veća retikularna jedra, nucleus
subrhalamicus i zona incerta,
koja pripadaju ekstrapiramidalnom motornom sistemu i verovatno regulišu sporedne
pokrete balansira-
nja pri kretanju. Njen tanki periventrikularni sloj i veći broj manjih jedara predstavljaju
najviše centre
autonomnog nervnog sistema, koji reguliše metabolizam, visinu krvnog pritiska, san,
seksualne funkcije.
Viši vegetativni centri u kori velikog mozga, koji regulišu afektivne i emocionalne pojave
u životu, nalaze
se u mirisnoj vijuzi i u prednjem delu čeonog režnja (Delmas).
Periventrikularni sivi sloj hipotalamusa nalazi sc odmah ispod ependima 3. moždane
komore. On se nastavlja naviše
duž unutrašnje i spoljne strane talamusa. U njemu se pored vegetativnih centara.
nalaze i neurosekretorna ostrvca, čiji sekret
ima neuroregulatornu i neurotrofičnu ulogu. Iduci od spreda nazad. nalaze se odmah
ispod sulcus subrhalamicus-a tri neurosekre-
torna ostrvca suprufornikalno, paraventrikulanw i supkomisuralno telo. koja se sastoje
od ependima 3. moždane komore (Royssy el
Mosin«er).
Jedra hipotalamusa nalaze se lateralno od perivenirikularnog sloja. U funkcionalnom
pogledu ona se mogu podeliti na
prednju i zadnju grupu (Iless). Prednjagrupa, kojoj pripadaju iri jedra
[nuclei,supraopticus,preopticusetikirarenmculuris) stimulira
radparasimpatikusa, a zadnja grupa, koja ima takode iri jedra (nuclei. venrmmedialis,
dorsomediulis erposterior), rad simpalikusa. tJ
lateralnom delu pepeljaste kvrge hipotalamusa nalaze se sitna jedarca (nuclei
tuberales). Ona se nastavljaju upolje tankim slojem si-
ve mase, koji se nalazi ispod sočivastog jedra velikog mozga (nucleus lentifnrmis). kao
substantia inominatu (Reicherti).
..Beta masa. - Belu masu hipotalamusa grade asocijacioni putevi i kratki aferentni i
eferentni putevi,
koji gapovezuju s medijalnim jedrom talamusa, s kortikalnim vegetativnim centrima,
retikulamom sup-
stancijom moždanog stabla, mrežnjačom oka i sa zadnjim režnjem hipofize. Najduži
nishodni put, dorzalni
uzdužni snop (fasciculus longitudinalis dorsalis - Schiitz), polazi od sitnih jedara
pepeljaste kvrge i silazi is- ■
pred centralne šupljine moždanog stabla i kičmene moždine. On se završava u
visceromotornim jedrima
moždanih živaca i u vegetativnim centrima kičmene moždine, kojima dovodi impulse iz
hipotalamusa.
Treća moždana komora (ventriculus III)
Bočne zidove treće moždane komore grade talamus i hipotalamus, između kojih
granicu označava
jedan žleb, sulcus subthalamicus (sl. 220). Njen krov je tanak, epitelijalan (lamina
tectoria ventriculi III) i na
njega naležu horioidni splet i moždani svod (fornix cerebri). Prednji zid obrazuju stubovi
moždanog svoda,
prednja komisura velikog mozga i završna pločica neuralne cevi, odnosno prednjeg
moždanog mehura (la-
mina terminalis grisea). Donji zid 3. moždane komore gradi hipotalamus, a njen zadnji
zid prednji kraj sred-
njeg mozga i epitalamus, izmedu kojih se nalazi prednji otvor moždanog kanala
(aqueductus cerebri -
Sylvii). Iznad prednjeg kraja moždanog kanala nalazi se zadnja moždana spojnica
(commissura cerebri poste-
rior). Na prednjem, donjem i zadnjem zidu 3. moždane komore nalaze se sitni špagovi.
Trec'a moždana komora komunicira s bočnom moždanom komorom otvorom
(foramen interventriculare - Monroi), koji
se nalazi izmedu prednjeg kraja talamusa i stuba moždanog svoda. U njenom srednjem
delu između levog i desnog talamusa na-
lazi se siva spojnica, adltesio interthalamica.
4. VELIKI MOZAK (TELENCEPHALON) 4
Veliki mozak, čija prosečna težina iznosi oko 1350 g, pokriva u vidu plašta (pallium)
ostale delove
mozga (sl. 220,223). On ima oblik poluovoida, koji je sagitalnom pukotinom (fissura
longitudinalis cere-
bri) podeljen na dva simetrična dela, na levu i desnu hemisferu (hemispherium).
Hemisfere su medusobno
spojene komisurama, žuljevitim telom i mozdanim svodom, koje se nalaze odmah iznad
medumozga (sl.
231). Njihove centralne šupljine nazivaju se bočne moždane komore (ventriculus
lateralis) (sl. 232,233).
Hemisferi je pridodat mirisni mozak (rhinencephalon), koji u filogenetskom pogledu
predstavlja najstariji
deo velikog mozga (archicerebrum).
Hemispherium
Hemisfera velikog mozga ima tri strane, spoljnu, unutrašnju i donju (sl. 223, 230,
231). Svojom
spoljnom, konveksnom stranom ona odgovara krovu lobanjske duplje. Njena
unutrašnja, ravna strana je
u svom gornjem delu slobodna i odgovara međuhemisferičnoj sagitalnoj pukotini u koju
se uvlači nasta-
vak tvrde moždanice, moždani srp (falx cerebri). U svom donjem delu ona je srasla s
komisurama velikog
mozga i spoljnom stranom medumozga. Na donjoj strani hemisfere vidi se duboka jama
(fossa cerebri la-
teralis), koja je deli na dva dela, prednji i zadnji. Njen prednji deo je ravan i naleže na
krov očne duplje.
Zadnji deo je konkavan. On naleže na srednju lobanjsku jamu i na šator malog mozga.
Hemisfera na svojoj površini ima veći broj plićih i dubljih žlebova, koji međusobno
ograničavaju
moždane vijuge. Ona je glavnim, clubokim žlebovima podeljena u četiri režnja: čeoni,
temeni. slepoočni i po-
tiljačni (si. 230). Od srednjeg dela gornje ivice hemisfere silazi koso nadole i napred
centralni zleb (sulcus
centralis - Rolandi), koji odvaja čeoni od temenog režnja. Duboki bočni žleb [sulcus
lateralis - Sylvii), koji
se od bočne jame baze hemisfere penje koso naviše i nazad spoljnom stranom, odvaja
slepoočni od čeo-
nog i temenog režnja. Na dnu bočnog žleba nalazi se duboki, skriveni deo kore
hemisfere velikog mozga.
Ovaj deo trouglastog oblika naziva se ostrvo (insula- Rheili). On je pokriven delovima
čeonog, temenog i
slepoočnog režnja, koji skupa obrazuju njegovpoklopac (operculum). Potiljačni je
odvojen od temenog re-
žnja parijeto-okcipitalnim žlebom (sulcus parietooccipitalis). Njegovu granicu prema
slepoočnom režnju
označava otisak gornje ivice piramide.
Lobus frontuHs. - Čeoni režanj se nalazi ispred central-
nog žleba (si. 230). Na njegovoj spoljnoj strani nalazi se jedna
uspravna vjjuga, prednja cenlralna (gyrusprecentralis) i ispred
nje, tri horizontalne, gornja, srednja i donja čeona vijuga (gyrus
frontalis - superior, medius et inferior), Na njegovoj donjoj strani
nalazi se prava vijuga (gyrus rectus) i lateralno od nje, orbitalne
vijuge (gyri orbitales). U žlebu između prave vijuge i orbitalnih
vijuga nalaze se delovi mirisnog mozga, mirisna glavica (bulbus
olfactorius), mirisni snop (tractus olfactorius) i prednja rupičasta
supstancija (substantia perforata anterior) (si. 223).
Lobus parietalis. - Temeni režanj ima zadnju cen-
tralnu vijugu (gyruspostcentralis), koja se spušta iza Rolando-
vog centralnogžleba (si. 230). Zadnja centralna vijuga prela-
zi na unutrašnju stranu hemisfere, spaja se s prednjom cen-
tralnom vijugom i zajedno s njom obrazuje lobulus paracen-
tralis (si. 231). Iza nje nalaze se gornji i donji režnjić, koji su
postavljeni približno horizontalno. Donji rtinjtć (lobuluspa-
rietalis inferior) ima dve vijuge, prednju (gyrus supramargina-
lis) i zadnju (gyrus angularis). Gornji režnjić (lobulusparietalis
superior) gradi na unutrašnjoj strani hemisfere precuneus.
Lobus temporalis. - Slepoočni režanj na spoljnoj
strani hemisfere ima tri horizontalne vijuge, gornju.srednju i
donju (gyrus temporalis - superior, medius et inferior). Na nje-
govoj donjoj strani nalaze se dve vijuge, spoljna i unutrašnja
(gyrus occipitotemporalis - lateralis et medialis), koje se nasta-
vljaju nazad k potiljačnom režnju.
Lobus occipitalis. - Potiljačni režanj ima šest horizontalnih vijuga. Na njegovoj
unutrašnjoj strani nalazi se duboki, kan-
džasti žleb (sulcus calcarinus), koji sa parijetookcipitalnim žlebom ograničava vijugu u
vidu klina (cuneus) (si. 231). Ispod kandža-
stog žleba nalazi se gyrus lingualis.
Rhinencephalon
Kod makrosmatičnih sisara, kojima
čulo mirisa uslovljava opstanak u životu, mi-
risni deo mozga obrazuje dobro razvijeni re-
žanj (lobus olfactorius s. piriformis). Ovaj re-
žanj je kod čoveka prilično zakržljao. U po-
gledu njegove teritorije i njegovih puteva po-
stoje prilična neslaganja medu autorima. On
je kod čoveka pretrpeo promene u pogledu
grade svoje kore i funkcije. U morfološkom
pogledu na mirisnom mozgu čoveka razlikuju
se dve koncentrične vijuge, periferna (limbic-
na) i unutrašnja (intralimbična), koje okružuju
centralni deo unutrašnje strane hemisfere ve-
likog mozga. Ove dve vijuge se nastavljaju
napred s mirisnim snopom (tractus olfactorius),
koji je u vidu sagitalne vrpce priljubljen uz
donju stranu čeonog režnja velikog mozga.
Periferna ili limbična vijuga (gyrus limbicus)
ima izgled potkovice, čiji je konkavitet upravljen na-
Sl. 230. Spoljna strana leve hemisfere velikog mozga
A. Lobus frontalis - B. Lobus parietalis - C. Lobus occipitalis -
D. Lobus temporalis - 1. Cyrus frontalis sup. - 2. Cyrus frontalis
medius - 3. Gyrus frontalis inf. - 4. Gyrus precentralis
- 5. Sulcus centralis (Rolandi) - 6. Gyrus postcentralis - 7. Sulcus
parietooccipitalis - 8. Gyrus temporalis sup. -
9. Sulcus lateralis (Sylvii)
SI. 231. Unutrasnja strana desne hemisfere velikog mozga. Zadnji
deo talumusa uklonjen
A. Lobus frontalis - B. Lobus parietalis - C. Lobus occipitalis - D.
Lobus temporalis — 1. Gyrus frontalis sup. - 2. Corpus callosum -
3. Gyrus cinguli - 4. Lobulusparacentralis - 5. Precuneus - 6. Sulcus
parietooccipitalis - 7. Cuneus - 8. Sulcus calcarinus - 9. Gyrus
parahippocampalis — 10. Fornix -11. Uncus - 12. Foramen
interventriculare {Monroi) * Thalamus
pred. Njen gornji deo - gyrus cinguli, koji se nalazi iznad žuljevitog tela, nastavlja se
prema mirisnom snopu s area stibcallosa.
Njen donji deo - gyrus par ah ippocampalis, koji se nalazi iznad slepoočnih vijuga, savija
na svom prednjem kraju i obrazuje kuku
(uncus). Ova dva delalimbične vijuge povezuje sužena vijuga. isthmus gyri cinguli,
kojasc nalazi iza zadnjeg kraja žuljevitoe tela
(splenium).
Unutrašnja ili intralimbična vijuga (gyrus intralimbicus) zakržljala je, naročito njen
gornji deo, koji na gornjoj strani žu-
ljevitog tela obrazuje tanak sloj sive mase (induseum griseum). Ispred žuljevitog tela
ona se nastavlja k mirisnom snopu uzanom
vijugom, gyrus paraterminalis. Od zadnjeg kraja žuljevitog tela intralimbična vijuga
savija nadole i napred i nastavlja se najpre
kao gyrusfasciolaris, a zatim kao gyrus dentatus i limbus unci (Ciacomini) dospeva do
prednjeg kraja parahipokampalne vijuge.
Donji deo intralimbične vijuge odvojen je od parahipokampalne vijuge dubokim žlebom,
sulcus hippocampi. Ovaj žleb postaje
znatno dublji u svom prednjem delu i na donjem zidu slepoočnog roga bočne komore
izaziva uzvišenje, hippocampus s. cornu Am-
monis. Ovo uzvišenje ima na svom prednjem kraju prstolika ispupčenja. koja svojim
izgledom podsećaju na noge nilskog konja -
pes hippocampi.
Mirisni snop (tractus olfactorius) ima na svojim krajevima po jedno zadebljanje.
Prednje zadebljanje, glavica (bulbus ol-
factorius), predstavlja primarni olfakiivni centar. Od zadnjeg, trouglastog zadebljanja
(trigonum olfactorium) polaze dve zakržljale
vijuge, odnosno trake (striae olfactoriae), koje odlaze do prednjih krajeva limbične
vijuge. Iza njega nalazi se prednja rupičasta
supstancija (substantia perforata anterior), koja povezuje prednje krajeve intralimbične
vijuge. Rupičasta supstancija je zaostatak
olfaktivne kvrge makrosmatičnih sisara. Kroz njene otvore prolaze krvni sudovi za
bazalne ganglione prednjeg mozga (thalamus,
corpus striatum).
Pojedini autori označavaju mirisni snop i limbičnu vijugu, ili samo njene prednje
krajeve, kao prednji olfaktivni režanj (lo-
bus olfactorius anterior), a intralimbičnu vijugu i prednju rupičastu supstanciju ubrajaju
u zadnji režanj (lobus olfactorius posterior).
Komisure velikog mozga
U komisure velikog mozga spadaju: corpus callosum,fornix i commissura cerebri
anterior (si. 231).
One se sastoje od nervnih vlakana, koja povezuju centre leve i desne hemisfere.
Corpus callosum. - Žuljevito telo nalazi se na dnu međuhemisferičkog uzdužnog
žleba, iznad treće i bočnih moždanih
komora (si. 231,232). Na svom prednjem kraju ono savija nadole, gradi koleno (genu) i
ispod njega kljun (rostrum), koji se nasta-
vlja završnom pločicom embrionalne nervne cevi (lamina terminalis). Njegov srednji
deo, truncus, na svom zadnjem delu gradi
zadebljanje (splenium).
Fornix. - Moždani svod nalazi se na unutrašnjem zidu bočne moždane komore,
izmedu žuljevitog tela i krova 3. moždane
komore. Svojim izgledom on podseća u celini na slovo X. Njegov središni deo ili telo
(corpus fornicis) priljubljen je uz donju stranu
žuljevitog tela. Telo se na svom prednjem i zadnjem kraju račva u dva dela. Prednji
delovi, stubovi moždanog svoda (columnaeforni-
cis), savijaju u luku i silaze najpre prednjim zidom 3. moždane komore, a zatim poniru u
hipotalamus i završavaju se u corpora ma-
millaria. Izmedu slobodnog dela stuba moždanog svoda i prednjeg dela žuljevitog tela
nalazi se tanka pregrada (septum pellucidum).
Ova sagitalna neuroepitelna pregrada odvojena j.e od svoje parice uzanom pukotinom
(carum septipellucidi).
Zadnji delovi moždanog svoda, njegovi kraci (crura fornicis), savijaju u luku nadole i
napred i obilaze najpre zadnju i
donju stranu medumozga. Zatim se krak kao fimbria hippocampi pruža do prednjeg
kraja parahipokampalne vijuge.
Moždani svod pored komisuralnih sadrži i projekciona olfaktivna vlakna. Projekciona
vlakna idu od hippocampus-a do
hypothalamus-а. Komisuralna vlakna između levog i desnog hippocampus-a obrazuju
između početnih delova krakova moždanog
svoda trouglastu komisuru (commissura fornicis s. lyra Dayidis).
Commissura cerebri anterior. - Prednja moždana spojnica pruža se poprečno kod
prednjeg zida 3. moždane komore.
Ona sadrži komisuralna olfaktivna vlakna. •
Ventriculus lateralis
Šupljina hemisfere, bočna moždana komora, nalazi se ispod žuljevitog tela. Ona ima
oblik potko-
vice čiji konkavitet, upravljen napred i nadole, obuhvata thalamus i nucleus caudatus.
Na njenom unutra-
šnjem zidu nalaze se septum pellucidum, fornix i horioidni splet bočne komore (plexus
chorioideus ventriculi
lateralis). Na bočnoj moždanoj komori razlikuju se središni deo (pars centralis) i tri roga,
čeoni ili prednji
(cornu anterius), potiljačni ili zadnji (cornuposterius) i slepoočni ili donji (cornu inferius).
Središni ili pari-
jetalni deo je u vezi sa 3. moždanom komorom preko interventrikularnog otvora
(foramen interventrikula-
re - Monroi), koji se nalazi između prednjeg kraja talamusa i stuba moždanog svoda.
Kroz ovaj otvor ula-
zi horizontalni splet, koji se pruža nazad i nadole k slepoočnom rogu bočne moždane
komore.
Na zadnjem i donjem rogu bočne moždane komore nalaze se ispupčenja, koja
izazivaju duboki žlebovi unutrašnje stra-
ne hemisfere. Na unutrašnjem zidu okcipitalnog roga nalazi se calcur avis, ispupčenje
koje izaziva kandžasti žleb (sulcus calcari-
nus). Na donjem zidu slepoočnog roga nalazi se hippocampus s. cornu Ammonis,
uzvišenje koje izaziva sulcus hippocampi.
SIVA MASA VELIKOG MOZGA
Siva masa velikog mozga obrazuje koru hemisfere (cortex cerebri) i supkorrikalne
sive mase, koje se
nalaze u prostoru između insule i talamusa (si. 232,233). Najveca supkortikalna siva
masa, prugasto telo
(corpus striatum) predstavlja najviši centar ekstrapiramidalnog motornog sistema.
Druge dve supkortikalne
sive mase, claustrum i corpus amygdaloideum, od kojih je prva, u stvari, deo kore
insule, a druga deo kuke
mirisne vijuge (uncus), pripadaju olfaktivnom sistemu.
Cortex cerebri
Kora hemisfere velikog mozga sastoji se iz šest slojeva neurona, različitog oblika i
veličine, od ko-
jih svaki ima posebnu funkcionalnu ulogu. Ovaj šestoslojni tip kore (isocortex), prema
razvijenosti poje-
dinih slojeva, obrazuje veliki broj citoarhitektonskih polja (Brodman, v. Economo).
Jedino kora mirisnog
mozga, i to samo njen manji deo, sastoji se iz dva sloja neurona (allocortex), s obzirom
na to da predsta-
vlja filogenetski najstariji i, prema tome, najprostiji deo hemisfere velikog mozga
(archipallium).
U funkcionalnom pogledu kora hemisfere velikog mozga deli se na motorna,
senzitivna i senzori-
jelna polja, u kojima se nalaze odgovarajući centri. Njeni centri, u pogledu složenosti
svoje funkcije, dele
se na primarne ili elementarne i na vise ili psihičke.
Kortikalni centri leve hemisfere su kod dešnjaka jače razvijeni i u funkcionalnom
pogledu imaju preimucstvo nad svo-
jim pamjacima u desnoj hemisferi. Slučaj je obrnut kod levaka.
Motorni centri. - Primarni motorni centar ili piramidalna zona kore velikog mozga
reguliše elementarne voljne pokre-
te čovečjeg tela. On se nalazi u prednjoj centralnoj vijuzi čeonog režnja
(gyrusprecentralis). U donjoj trećini vijuge nalaze se cen-
tri za glavu i vrat, u srednjoj trećini centri za šaku, a u gornjoj trećini centri za ostali deo
tela. Veliko prostranstvo centara za ša-
ku i lice karakteriše čoveka. Ispred elementarnog motornog centra, u gornjoj, srednjoj i
donjoj čeonoj vijuzi, nalaze se viši mo-
torni centri, koordinacioni i psihomotorni.
Koordinacioni centri regulišu složene voljne pokrete čoveka. Oni se nalaze u svim
režnjevima velikog mozga i skupa
predstavljaju ekstrapiramidalne zone kore velikog mozga. Motorni centar za govor
(Broca-in centar) nalazi se u zadnjem delu
donje čeone vijuge, u njenom delu koji pokriva insulu (pars operculars). U zadnjem delu
srednje čeone vijuge nalazi se motorni
centar za pisanje, a u zadnjem delu gornje čeone vijuge - koordinacioni centar za
uspravan stav i hod.
Psihomotorni centri zauzimaju prednje delove čeonog režnja. Oni predstavljaju
sedište volje, mesto za predvidanje i
odluke.
Senzitivni centri. - Primarni centar za površni i duboki svesni senzibilitet nalazi se u
kori zadnje centralne vijuge (gyrus
postcentralis). Iza nje, u ostalim delovima temenog režnja nalaze se viši senzitivni ili
asocijacioni centri, koji vrše analizu i sintezu
primljenih nadražaja iz primarnog centra, odnosno njihovo raspo-
znavanje (gnozia).
Senzorijelni centri. - Elementarni centar za vid, area striata,
nalazi se na unutrašnjoj strani potiljačnog režnja, u kandžastom žle-
bu (sulcus calcarinus) i u vijugama iznad i ispod njega. Elementarni
centar za sluh nalazi se u operkuiarnom delu gornje slepoočne viju-
ge, gde postoje mali poprečni nabori (gyri temporales transversi -
Heschl). Elementarni centar za miris nalazi se u limbičnoj vijuzi, i to
uglavnom u njenim prednjim delovima. Elementarni centar za ukus
nalazi se u prednje-donjem kraju parahipokampalne vijuge, odnosno
u delu iza njene kuke (uncus). • •
Elementarnim čulnim centrima pridodati suviši ,psihoaso-
cijacioni centri, koji vrše analizu i sintezu nadražaja primljenih pre-
ko elementarnih centara, odnosno raspoznavanje i stvaranje utisa-
ka. Zajedno s psihosenzitivnim centrima oni sačinjavaju integracio-
nu zonu kore velikog mozga, sedište svesti i memorije čoveka. Po-
lje za memoriju zauzima najveći deo kore slepoočnog režnja (Penfi-
eld).
Corpus striatum
SI. 232. Frontalni presek mozga - zadnji komad
posmatran spreda
1. Fissura longitudinalis cerebri - 2. Corpus callosum -
3. Fornix - 4. Caput nuclei caudati - 5. Nuclei thalami -
6. Nucleus ruber - 7. Substantia nigra -
8. Pons - 9. Medulla oblongata - 10. Oliva -
11. Cauda nuclei caudati - 12. Nucleus lentiformis -
13. Claustrum - 14. Sulcus lateralis - 15. Insula -
16. Capsula interna -17. Ventriculus lateralis -
18. Ventriculus III
Prugasto telo je sastavljeno iz dva jedra, iz re-
patog (nucleus caudatus) i sočivastog (nucleus lentifor-
mis), koja nepotpuno razdvaja prednji krak unutrašnje
moždane čahure (si. 225, 232, 233).
Repato jedro je u vidu potkovice, koja svojim konkavite-
tom, upravljenim napred, okružuje spoljni deo talamusa. Njegov
prednji, zadebljani kraj ili glava (caput) nalazi se iznad prednje ru-
pičaste supstancije, a zadnji kraj ili rep (cauda) savija ispod talamu-
sa i pruža se k prednjem kraju parahipokampalne vijuge. Sočivasto
jedro je u vidu klina, čiji je vrh upravljen ka spoljnoj strani talamu-
sa. Ono ima dva dela, ljusku (putamen) i bledo jedro (globus palli-
das), od kojih prvi čini njegovu bazu.
U filogenetskom pogledu ljuska i repato jedro predstavljaju mlade delove prugastog
tela (neostriatum). Oni reeulišu rad
bledog jedra, koje je filogenetski starije (paleostriatum).
Ekstrapiramidalni motorni sistem. - Ekstrapiramidalni sistem reguliše automatske
pokrete čoveč-
jeg tela i tonus mišića. Pored toga, on omogućuje i automatsku kontrolu voljnih
pokreta, dajući im preci-
znost i karakteristične odlike. U njegov sastav ulaze supkortikalni motomi centri i njihovi
aferentni i efe-
rentni putevi. U supkortikalne motorne centre, pored prugastog tela, spadaju: nucleus
subrhalamicus, zona
incerta, sive mase krovne ploče srednjeg mozga, nucleus ruber, substantia nigra,
formatio reticularis, nuclei
vestibular es, nucleus olivaris i cerebellum. Oni su medusobno povezani uglavnom
dvosmernim putevima i
dobijaju aferentne puteve iz supkortikalnih senzitivnih centara, iz talamusa i kore malog
mozga. Iz njih
polaze eferentni, ekstrapiramidalni motorni putevi: fasciculus longitudinalis medialis, tr.
tectospinalis, tr. ru-
brospinal, tr. reticulospinalis, tr. olivospinalis i tr. vestibulospinalis, koji silaze do
motornih jedara možda-
nih i kičmenih živaca.
U ekstrapiramidalnom motornom sistemu najvišu ulogu imaju prugasto telo i mali
mozak. Mali
mozak vrsi automatsku regulaciju složenih voljnih pokreta. Prugasto telo je povezano s
ekstrapiramidal-
nim zonama kore velikog mozga dvosmernim putevima, koji omogućuju u toku života
postepenu auto-
matizaciju mnogih svesnih složenih pokreta. Preko njegovih
eferentnih puteva do kore velikog mozga, ekstrapiramidalni
motomi sistem utiče na voljne pokrete čovečjeg tela, daje im
preciznost i karakteristične, individualne odlike.
BELA MASA VELIKOG MOZGA
Bela masa hemisfere se sastoji od mnogobrojnih aso-
cijacionih, komisuralnih i projekcionih puteva, koji skupa
obrazuju zrakastu krunu velikog mozga (corona radiata).
Njeni delovi između supkortikalnih, sivih masa nazivaju se
moždane Čahure, unutrašnja i spoljna (sl. 232, 233). Spoljna
čahura (capsula externa) nalazi se izmedu claustrum-a i baze
sočivastog jedra (nucleus lentiformis). Unutrašnja moždana
čahura (capsula interna) nalazi se medijalno od sočivastog je-
dra, a lateralno od talamusa i repatog jedra (nucleus cauda-
tus). Na horizontalnom preseku ona ima oblik ugla otvore-
nog upolje i na njoj se razlikuju koleno (genu) i dva kraka,
prednji (crus anterius) i zadnji (crusposterius) (sl. 233). Pored
toga, na njoj se razlikuju još dva dela, retrolentikularni i su-
blentikularni. Kroz unutrašnju čahuru prolaze najvažniji pro-
jekcioni putevi centralnog nervnog sistema i neznatna krva-
vljenja u njenoj visini dovode do teških poremećaja u sferi
pokreta čoveka, do pojava poznatih pod imenom "slog".
Kroz koleno unutrašnje moždane čahure prolazi direktni motor-
ni put za jedra moždanih živaca (tractus corticonuclearis), a iza njega di-
rektni motorni put za jedra kičmenih živaca (tractus corticospinalis). Iza
motornih puteva prolaze kortikalni neuroni senzitivnih puteva, koji skupa
obrazuju gornji krak talamusa (pedunculus thalami superior). Kroz retrolentikularni deo
unutrašnje moždane čahure prolaze kor-
tikalni neuroni optičkog i akustičkog puta (radiatio optica et radiatio acustica).
Asocijacioni putevi. - Asocijacioni putevi, koji povezuju medusobno centre jedne
hemisfere, omogućuju najviše funkci-
je njene kore, volju, svest i memoriju. Oni obrazuju kratke i duge snopove. Mnogobrojni
kratki snopovi (fibrae arcuatae cerebri)
povezuju centre susednih vijuga. Dugi snopovi povezuju režnjeve hemisfere. Dva
uzdužna snopa, gornji i donji (fasciculus longi-
tudinalis - superior et inferior) pružaju se od potiljačnog režnja napred, ka čeonom i
slepoočnom režnju. Jedan kratak snop, u vi-
du kuke (fasciculus uncinatus), povezuju čeoni i slepoočni režanj. Sve režnjeve povezuje
snop u vidu pojasa (cingulum).
Komisuralni putevi. - Komisuralni putevi, koji povezuju centre desne i leve
hemisfere, obrazuju spojnice velikog mo-
zga: corpus callosum, fornix, commissura cerebri anterior, o kojima je bilo reči ranije.
PUTEVI NERVNOG SISTEMA
Dugi ili projekcioni putevi, kao §to je bilo pomenuto u opštem delu neurologije, dele
se na ushod-
ne ili senzitivne i na nishodne ili motorne. Ushodni putevi koji sprovode poseban
senzibilitet, iz receptora
čulnih organa, nazivaju se čulni ili senzorijelni.
Sl. 233. Horizontalm presek mozga
1. Corpus callosum'— 2, Ventriculus lateralis - 3.
Fornix - 4. Capsula interna - 5. Nuclei thalami - 6.
Ventriculus III - 7. Nucleus lentiformis - 8.
Claustrum - 9. Insula -
10. Nucleus caudatus (caput)
MOTORNI PUTEVI
Motorni ili nishodni putevi sprovode impulse do motornih
jedara moždanih i kičmenih živaca. Oni se dele u dve osnovne gru-
pe, kortikalne i supkortikalne, prema tome da li polaze iz motornih
zona kore velikog mozga ili pak iz supkortikalnih motornih centa-
ra. Supkortikalni motorni putevi pripadaju ekstrapiramidalnom
motomom sistemu. Kortikalni motorni putevi, koji bez prekidanja
dospevaju do motornih jedara moždanih i kičmenih živaca, naziva-
ju se direktni. Indirektni kortikalni putevi dospevaju do motornih
jedara moždanih i kičmenih živaca preko malog mozga, crvenog
jedra i ekstrapiramidalnih puteva.
Direktni motorni putevi
Dva direktna motorna puta, tractus corticospinalis s. pyrami-
dalis i tractus corticonuclearis s. corticobulbaris, povezuju piramidal-
nu zonu kore velikog mozga, odnosno gyrus precentralis s motor-
nim jedrima moždanih i kičmenih živaca (sl. 234). Oni sprovode
impulse za voljne pokrete coveejeg tela.
1. Tractus corticospinalis. - Piramidalni put polazi iz gornje
dve trecine prednje centralne vijuge (gyrusprecentralis) i silazi naj-
pre kroz zadnji krak unutrašnje moždane čahure (capsula interna),
a zatim kroz moždani krak (crus cerebri) srednjeg mozga i kroz
ventralne delove moždanog mosta i produžene moždine. Na grani-
ci između produžene i kičmene moždine on se delimično ukršta sa
svojim parnjakom, graded raskrsnicu piramida (decussatiopyrami-
dum). Njegova ukrštena vlakna silaze bočnom vrpcom kičmene
moždine kao tr. corticospinalis lateralis i završavaju se u prednjim
rogovima sive mase, gde leže motorni centri kičmenih živaca. Neu-
krštena vlakna silaze prednjom vrpcom kičmene moždine, obrazujući tr. corticospinalis
anterior. Nepo-
sredno pre svog završetka u prednjim rogovima ona se ukrštaju, prelaze u suprotnu
polovinu kičmene
moždine'. ./•'■•
2. Tractus corticonuclearis s. corticobulbaris. - Kortikobulbarni put polazi iz donje
trecine prednje
centralne vijuge. On silazi kroz koleno unutrašnje moždane čahure (capsula interna),
kroz moždani krak
(crus cerebri) srednjeg mozga i završava se u motornim jedrima moždanih živaca delom
s iste, a delom i
sa suprotne strane. Potpuno prelaze na suprotnu stranu jedino vlakna za jedro XII
moždanog živca (n.
hypoglossus) i za gornji deo jedra VII moždanog živca (n. facialis). Zbog toga, prilikom
povrede kortiko-
bulbarnog puta bivaju potpuno oduzeti jedino XII moždani živac i delimično VII moždani
živac.
Indirektni motorni putevi
Indirektni putevi sastoje se iz nekoliko neurona, koji povezuju koru velikog mozga i
koru filoge-
netski najmladeg dela malog mozga (neocerebellum) medusobno i s ekstrapiramidalnim
motornim siste-
mom. Oni polaze iz ekstrapiramidalnih zona kore velikog mozga i kao trr. corticopontini
dospevaju do je-
dara ponsa (nucleipontis), odakle se nastavljaju drugim neuronima do malog mozga,
prolazeći kroz nje-
gov srednji krak. Iz kore malog mozga drugi neuroni odlaze najpre do zupčastog jedra
(nucleus dentatus),
a zatim do retikularne supstancije, do crvenog jedra i do talamusa. Preko crvenog jedra
i retikularne sup-
stancije indirektni motorni putevi dospevaju do prednjih rogova kičmene moždine,
odnosno do motornih
centara kičmenih živaca. Preko talamusa i njegovih krakova indirektni putevi dospevaju
ponovo do eks-
trapiramidalnih zona kore velikog mozga. Zahvaljujući ovoj dvosmernoj vezi,
ekstrapiramidalne zone
kore velikog mozga dobijaju od malog mozga impulse za automatsku regulaciju složenih
voljnih pokreta.
Bez ove veze složeni pokreti čoveka bili bi neprecizni i grubi.
Dva najveća indirektna puta, tr.frontopontinus i tr. remporontimis, koji polaze iz
gornje i srednje vijuge čeonog i slepooč-
nog režnja, omogucuju pored ostalog i orijentaciju tela u prostoru i vremensku
regulaciju pokreta, što je pri kretanju i radu od
velikog značaja.
Sl. 234. Direktni motorni putevi
1. Tractus corticospinalis s. pyramidalis -
2. Capsula interna - 3. Tractus corticonuclearis -
4. Motorna jedra moidanih iivaca - J. Motorna
vlakna moidanih iivaca - 6. Decussatio
pyrumidum - 7. Tractus corticospinalis lateralis -
8. Tractus corticospinalis anterior - 9. Prednji
motorni korennvi kićmenili iivaca
r
SENZITIVNI PUTEVI
Senzitivni ili ushodni putevi dele se na svesne i nesvesne, prema tome da li

dospevaju do kore ve-
likog mozga ili se završavaju u supkortikalnim senzitivnim centrima. Putevi za svesni
senzibilitet imaju tri
neurona, periferni, centralni i kortikalni.
Put za površni senzibilitet
Put za površni senzibilitet sprovodi utiske bola, temperature i dodira. Njegov
periferni neuron
dolazi preko kićmenog živca s kože i završava se u zadnjim, senzitivnim rogovima sive
mase kičmene mo-
ždine, odakle polaze neuriti centralnih neurona (si. 222,235). Centralni neuroni prelaze
odmah u suprot-
nu polovinu kičmene moždine i obrazuju spinotalamični ili Edinger-ov put (tractus
spinotlkilamicus - Edin-
geri), koji se penje bočnom vrpcom kičmene moždine i moždanog stabla do lateralnog
jedra talamusa.
Kortikalni neuron od talamusa penje se kroz zadnji krak unutrašnje moždane čahure do
kore zadnje cen-
tralne vijuge (gyruspostcentralis), gde se nalazi elementarni senzitivni centar.
Manji deo neurita centralnog neurona penje se prednjom vrpcom kičmene moždine,
obrazujua tr. spinothalamic us ante-
rior. Prednji spinotalamični deo sprovodi utiske jasnog i odredenog dodira (epikritična
taktilnost), za razliku od lateralnog dela
(tr. spinothalamic us lateralis), koji sprovodi utiske bola, temperature, i utiske nejasnog,
difuznog dodira (protopatična taktilnost).
Do kore zadnje centralne vijuge u sastavu gornjeg kraka talamusa (pedunculus thalami
superior) dospevaju jedino neuriti koji
sprovode utiske bola, temperature i -epikritične taktilnosti.
Put svesnog dubokog senzibiliteta
Put za svesni duboki senzibilitet sprovodi do kore zadnje
centralne vijuge utiske o položaju delova tela u prostoru. Njegovi
periferni neuroni dolaze preko kičmenog živca iz receptora za du-
boki senzibilitet, koji se nalaze u zglobnim čahurama i tetivama
mišića (si. 222,235). Oni ulaze u zadnju vrpcu bele mase kičmene
moždine i penju se naviše grupisani kao dva snopa, unutrašnji (fa-
sciculus gracilis - Golli), i spoljni (fasciculus cuneatus - Burdachi) i
završavaju u svojim jedrima (nucleus gracilis i nucleus cuneatus),
koja se nalaze u dorzalnom delu produžene moždine. Iz ovih jeda-
ra polaze centralni neuroni koji obrazuju medijalni snop možda-
nog stabla (lemniscus medialis). Neuriti centralnih neurona prelaze
najpre na suprotnu stranu, ukrštaju se (decussatio lemniscorum), a
zatim se penju kroz srednju vrpcu moždanog stabla i završavaju u
lateralnom jedru talamusa. Uz put njima se priključuju centralni
neuroni, koji dolaze iz senzitivnih jedara moždanih živaca i spro-
vode utiske površnog i dubokog senzibiliteta glave (si. 235). Korti-
kalni neuroni iz lateralnog jedra talamusa preko gornjeg kraka
(pedunculus thalami superior) odlaze ka zadnjoj centralnoj vijuzi
(gyrus postcentralis).
Put nesvesnog dubokog
senzibiliteta
Periferni neuroni dolaze takode preko kičmenih živaca iz
receptora za duboki senzibilitet, koji se nalaze u zglobnim čahura-
ma i tetivama mišića. Oni se završavaju u bazi zadnjih rogova sive
mase kičmene moždine, odakle polaze dva spinocerebelarna puta,
prednji i zadnji (tr. spinocerebellaris, anterior et posterior), koji se
penju bočnom vrpcom kičmene moždine i završavaju u kori malog
mozga, upaleocerebellum-u. Prednji put se ukršta u svom početku i
prolazi kroz donji krak malog mozga. Zadnji put prolazi kroz gor-
nji krak malog mozga, gde se ukršta sa svojim parnjakom. Iz kore
malog mozga polaze drugi putevi, koji odlaze najpre do paleoce-
rebelarnih jedara (nucleus globosus et nucleus emboliformis), a zatim
do crvenog jedra i talamusa, gde stupaju u odnos sa ekstrapirami-
Sl. 235. Ushodni, senzitivni putevi
1. Gyrus postcentralis - 2. Redunculus
thalami superior - 3. Nucleus lateralis
thalami - 4. Lemniscus medialis -
5. Senzitivna jedra moždanili živaca -
6. Fasciculus cuneatus (Burdachi) —
7. Fasciculus gracilis (Golli) - 8. Tractus
spinothalamics (Edingeri) - 9. Zadnji.
senzitivni koreni kičmenih iivaca
dalnim motornim sistemom. Put nesvesnog dubokog senzibiliteta važan je za refleksno
odrzavanje ravnote-
ie čovečjeg tela u miru i u pokretu.
SENZORIJELNI PUTEVI
U senzorijelne puteve spadaju: optički, mirisni, akustički i gustativni put. Pored

perifernog, central-
nog i kortikalnog neurona, oni imaju i refleksni neuron, preko koga se odigravaju
odbrambeni refleksj u
vezi sa senzorijelnim utiscima. Njima pripada i vestibularni put, o kome je bilo reči
ranije.
Olfaktivni put
Olfaktivni put, za razliku od ostalih senzorijelnih puteva, nema centralni neuron
(Delmas). Nje-
gov periferni neuron predstavljaju mirisne delije gornjeg dela nosne sluzokože. Neuriti
perifernih neuro-
na obrazuju oko 20 vlakana (nn. olfactorii), prolaze kroz sitastu ploču sitaste kosti i
završavaju u mirisnoj
glavici (bulbus olfactorius), gde s dendritima krupnih nervnih ćelija (mitralne ćclije)
obrazuju karakteristič-
ne glomerule. Neuriti mitralnih ćelija, koji su bez mijelinskog omotača, obrazuju mirisni
snop i završava-
ju se, u kortikalnim olfaktivnim centrima, koji se dele na primarne, asocijacione i
projekcione. U primarne
centre spadaju prednji krajevi limbične vijuge - uncus gyri parahippocampalis i area
subcalosa. Ostali ol-
faktivni centri - corpus omygdaloideum, hippocampus, gyrus dentatus, substantia
perforata anterior i gyruspa-
raterminalis - jesu asocijacioni i projekcioni. Iz corpus amygdaloideum-а polaze
komisularni i asocijacioni
put. Komisularni put ulazi u sastav prednje komisure velikog mozga, a asocijacioni put
preko intralimbič-
ne vijuge dospeva do njenog prednjeg kraja (gyrusparaterminalis), do projekcionog
olfaktivnog centra.
Projekcioni olfaktivni putevi odlaze
do dijencefaličnih olfaktivnih centara
(nucleus anterior thalami, nucleus habe-
nulae i nuclei corporis mamillaris) i do
vegetativnih jedara hipotalamusa.
Projekcioni put iz prednje rupičaste
supstancije i gyrus paraterminalis-а dospeva pre-
ko prednjeg jedra talamusa do nucleus habenu-
lae, od koga silazi put, fasciculus retroflexus
(Meynerti), do refleksnog centra srednjeg mo-
zga, do nucleus inlerpedunculare.
Projekcioni put iz hippocampus-а i
gyrus dentatus-а, koji obrazuje moždani svod
(fornix), dospeva do jedra corpus mamillare,
odakle polaze tri puta: prema prednjem jedru
talamusa - tractus mamillothalamicus (Vicq
d'Azyr), prema vegetativnim jedrima hipotala-
musa i prema refleksnim olfaktivnim centrima
srednjeg mozga (nuclei tegmenti).
Od prednjeg jedra talamusa odlaze
putevi do gyrus cinguli od koga idu putevi za
odredene delove hemisfere velikog mozga (lo-
bus frontalis, lobus parietalis, insula, claustrum i
corpus striatum). Preko ovih puteva olfaktivni
utisci izazivaju promene afektivnog i emocio-
nalnog stanja psihe čoveka. Olfaktivni putevi
koji dolaze do vegetativnih jedara hipotalamu-
sa, bilo iz mamilarnog tela, bilo iz kortikalnih
olfaktivnih centara (hippocampus i gyrus parater-
minalis), deluju na funkciju autonomnog ner-
vnog sistema. Putevi, koji silaze ka refleksnim
olfaktivnim centrima srednjeg mozga pomoću
njihovih nishodnih puteva stupaju u vezu s je-
drima moždanih i kičmenih živaca. Preko ovih
puteva odigravaju se odbrambeni refleksi čove-
ka u vezi s olfaktivnim utiscima - pokreti trupa
i udova, zaustavljanje disanja.
Nn. ciliares breves
Ganglion ciliare
.- N. oculomotorius
■ - Thalamus
Tr. tectospinalis
ucleus n.
oculomotorii
Nucleus n. trochlearis
Nucleus n.
abducentis
Nucleus n.
facialis
•Nucleus n.
accessorii
SI. 236. Dijagram optičkog puta
Optički put
U mrežnjači oka nalaze se periferni (bipolarne ćelije) i centralni neuron (ganglijske
celije)(sl. 254).
Neuriti ganglijskih celija napuštaju mrežnjaču i obrazuju vidni živac (;;. opticus), koji
kroz optički kanal
(canalis opticus) ulazi u lobanjsku duplju. Na bazi medumozga, na prednjem delu
hipotalamusa, levi i de-
sni vidni živac obrazuju optičku raskrsnicu (cliiasma opticum), gde se ukrštaju, prelaze
na suprotnu stranu
samo vlakna koja dolaze s unutrašnjih, nazalnih polovina mrežnjače (sl. 236). Od
raskrsnice neuriti cen-
tralnih neurona pružaju se nazad i upolje, kao optički snop (tractus opticus), i
završavaju u primarnim
supkortikalnim centrima, pulvinar thalami, corpus geniculatum laterale i colliculus
superior, od kojih prva
dva pripadaju medumozgu a treći srednjem mozgu.
Kortikalni neuroni optičkog puta polaze iz međumoždanih centara (corpus
geniculatum laterale i pulvinar). Njihovi neuriti
obrazuju radiatio optica - Gratioleti, koji prolazi kroz retrolentikularni deo unutrašnje
moždane čahure (capsula interna), iznad
krova zadnjeg roga bočne moždane komore i završava se u kori unutrašnje strane
potiljačnog režnja, gde se nalazi elementarni
optički centar (area striata), u čiji sastav ulaze kandiasti ileb (sulcus calcarinus), donji
deo 6. potiljačne vijuge (cuneus) i gornji deo
5. potiljačne vijuge (gyrus lingualis).
Refleksni optički neuron polazi iz mezencefaličnog centra (colliculus superior). On
obrazuje dva puta, tractus lectobulbaris
i tractus testospinalis, koji silaze do jedara III, IV, V, VI i VII moždanog živca, do
prednjih rogova kičmene moždine i do ciliospi-
nalnog centra (centrum ciliospinale - Budge). Preko njega vrše se odbrambeni refleksi u
vezi s vidnim utiscima, refleksno okreta-
nje očiju i trupa, refleks žmirkanja, akomodacija oka i refleksi zenice, njeno sužavanje
(myosis) i širenje (mydriasis).
Akustički put
Periferni neuroni akustičkog puta smešteni su u spiralnom ganglionu puža (ganglion
spirale - Cor-
ti). Svojim dendritima on prima nadražaje iz Kortijevog organa opnastog puža (ductus
cochlearis). Njego-
vi neuriti obrazuju slušni živac (pars cochlearis) i završavaju se u akustičkim jedrima
(nucleus cochlearis -
dorsalis et ventralis), koja se nalaze na granici mosta i produžene moždine (sl. 237).
Centralni neuroni iz
zadnjeg akustičkog jedra, striae medullares i centralni neuroni iz prednjeg jedra, corpus
trapezoideum, prela-
ze na suprotnu stranu, sjedinjuju se i obrazuju spoljni snop moždanog stabla (lemniscus
lateralis). Spoljni
snop se penje kroz pons i međumozak i završava u primarnom akustičkom centru, u
jedru medijalnog
kolenastog telašca medumozga (nucleus corporis geniculati medialis), odakle polazi
kortikalni neuron. Uz
put on daje kolaterale za retikularna jedra (nucleus lemnisci lateralis, nuclei corporis
trapezoidei) i za jedro
donjeg brežuljka srednjeg mozga (nucleus colliculi inferioris), odakle polaze refleksni
akustički neuroni.
Claustrum
Insula
Cyri temporales trunsversi
Ductus cochlearis
Nucleus N Corpus trapezoideum
cochlearis ventralis
SI. 237. Dijagram akustičkog puta
Kortikalni neuroni, koji obrazuju radiatio acustica, prolaze kroz retrolentikularni deo
unutrašnje
moždane čahure i završavaju se u elementarnom akustičkom centru. Elementarni
akustički centar sme-
šten je u operkularnom delu gornje slepoočne vijuge, u njegovim poprečnim naborima
(gyri temporales
transversi).
Refleksni neuroni odlaze u sastavu tr. tectobulbaris-а, tr. tectospinalis-а i rr.
tectoreticularis-a, do jedara moždanih živaca,
doprednjih rogova kičmene moždine i do retikularne supstancije. Oni omogućuju
odbrambene akustičke reflekse (refleksne po-
krete očiju, glave i trupa u vezi s akustičkim utiscima i akustičku orijentaciju u prostoru).
Gustativni put
Periferni neuroni polaze iz gustativnih papila jezika i preko bubne vrpce (chorda
tympani) i DC mo-
ždanog živca (n. glossopharyngeus) dolaze do senzitivnog jedra (nucleus tractus
solitarii), koje je zajednič-
ko za VII, IX i X moždani živac. Centralni neuroni priključuju se medijalnom snopu
(lemniscus medialis) i
završavaju u lateralnom jedru talamusa, odakle polaze kortikalni neuroni. Kortikalni
neuroni idu sublenti-
kularno upolje kroz pedunculus thalami inferior, i dospevaju do elementarnog
kortikalnog centra, kojileži
u prednje-donjem delu mirisne vijuge (gyrus parahippocampalis).
MOŽDANICE (MENINGES)
Tri moždanice, tvrda (dura mater), paučinasta (arachnoidea) i meka (pia mater),
omotavaju cen-
tralni nervni sistem. One se sastoje od vezivnog tkiva. Izmedu njih nalaze s'e
međumozdaničniprostori. U
međumožđaničnom prostoru izmedu paučinaste i meke moždanice (cavum
subarachnoidal) nalaze se ce-
rebrospinalna tečnost ili liquor, koji kao vodeno jastuče štiti centralni nervni sistem od
potresa i udara
Dura mater. - Tvrda moždanica naleže uz koštani zid lobanje i kičmenog kanala. Ona
se sastoji iz fibroznog tkiva i ima
dva lista, spoljni i unutrašnji, između kojih se nalazi epiduralni prostor (cavum
epidurale). U lobanjskoj duplji tvrda moždanica
daje dva nastavka, moždani srp (falx cerebri) i šator malog mozga (tentorium cerebelli).
Moždani srp uvlači se između leve i desne
hemisfere, a šator između malog i velikog mozga.
Epiduralni prostor u lobanjskoj duplji postoji samo u visini njenih sudova. U
kičmenom kanalu on sadrži bogate ven-
ske spletove. Njegov deo izmedu 2. sakralnog pršljena i baze trtične kosti je prostran i
pogodan za davanje epiduralnih injekcija
kroz zjap krsnog kanala (hiatus sacralis).
Pia mater. - Meka moždanica naleže uz površinu centralnog nervnog sistema. Ona
sadrži krvne sudove za mozak i kič-
menu moždinu. Njene duplikature, koje se zavlače u moždane komore, sadrže bogate
arterijske spletove (plexus chorioideus).
Arterijski spletovi zajedno s tankim, epitelnim listovima moidanih komora obrazuju
horioidna tela (tela chorioidea), koja luče li-
quor cerebrospinalis.
Arachnoidea. - Paučinasta moždanica je u vidu mreže koja se sastoji od Lankih,
medusobno izukrštanih vlakana. Od tvr-
de moždanice ona je odvojena subduralnim, virtuelnim prostorom. Izmedu nje i meke
moždanice, u subarahn'oidalnomprostoru,
nalazi se liquor cerebrospinalis.
Proširenja subarahnoidalnog prostora nazivaju se cisterne. U lobanji ima veći broj
cisterni, od kojih su najvažnijeponto-
cerebelarna i cerebelomedularna. Kroz pontocerebelarnu cisternu, koja se nalazi između
malog mozga, ponsa i produžene moždi-
ne, prolaze V, VI, VII, VIII, IX, X i XI moždani živac. Cerebelomedularna cisternu
(cisrerna cerebellomedullaris), koja se nalazi iza
produžene moždine i malog mozga, pogodna je za subokcipitalnu punkciju. U kičmenom
kanalu, od 2. slabinskog do 2. sakral-
nog pršljena, nalazi se terminalna cistej-na, iz koje se dobija likvor lumbalnom
punkcijom, bilo između 3. i 4. ili 4. i 5. slabinskog
pršljena.
Liquor cerebrospinalis. - Likvor ispunjava subarahnoidalni medumoždanični prostor i
šupljine centralnog nervnog siste-
ma: moždane komore, moždani kanal i centralni kanal kičmene moždine. On sadrži
tragove belančevina i šećera i retka bela
krvna zrnca. Njegova ukupna količina iznosi 60-150 ccm. Likvor se neprekidno stvara u
moždanim komorama, iz njihovih hori-
oidnih tela. Kroz otvore na krovu 4. moždane komore on dospeva u subarahnoidalni
prostor, gde biva resorbovan i ubačen u
venske sinuse posebnim arahnoidnim telašcima (granulationes arachnoidales -
Pachioni).
Ako je normalno oticanje likvora iz komora onemogućeno, bilo usled pritiska nekog
tumora ili usled zapaljenjskog sra-
šćenja otvora na krovu 4. moždane komore, njegovo dalje nagomilavanje dovodi do
povec'anja intrakranijalnog pritiska i do
smrti. Kod dece, gde šavovi krova lobanje još nisu formirani, moždane komore se sve
više proširuju i dobija se velika, vodena
glava, hydrocephalus.
KRVNI SUDOVI
Arterije
Mozak vaskularizuju a. carotis interna i a. vertebralis, koje na bazi mozga obrazuju
Willis-ov arte-
rijski krug (sl. 224). Aa. vertebrates, koje se sjedinjuju i obrazuju a. basilaris, daju
prethodno grane, rr. spi-
nales, koje silaze prednjom i zadnjom stranom kičmene moždine.
Završne grane unutrašnje karotidne arterije, prednja i srednja moždana arterija (ч.
cerebri anterior i a. cerebri media).
vaskularizuju najvec'i deo mozga. Prednja moždana arterija grana se po unutrašnjoj
strani hemisfere. Od srednje moždane arteri-
je, koja se grana po spoljnoj strani hemisfere, odvajaju se 10-20 dubokih grana. aa.
lenticulostriatae, koje kroz prednju rupičastu
supstanciju ulaze u hemisferu velikog mozga i ishranjuju njene bazalne ganglione i
unutrašnju čahuru. Za bazalne ganglione i
unutrašnju moždanu čahuru dolaze i sitnije grane iz prednje i zadnje horioidne arterije.
Bazilarna arterija daje grane za rombasti deo mozga, za ponsi za mali mozak (a.
cerebelli inferior - anterior et posterior \
a. cerebelli superior). Njena završna grana, a. cerebri posterior, vaskularizuje donju i
unutrašnju stranu potiljačnog režnja. Od nje
se odvajaju duboke grandee, koje ulaze kroz zadnju rupičastu supstanciju.
Vene
Vene mozga, površne i duboke, ulivaju se u sin use tvrde moždanice. U gornji
sagitalni sinus uli-
vaju se 12-15 gornjih moždanih vena (vv. cerebri superiores). Srednja moždana vena
(v. cerebri media)
prati istoimenu arteriju i uliva se u kavernozni sinus. Rosenthal-ova, bazalna vena (v.
basalis) polazi od
baze mozga, pruža se dorzalno oko srednjeg mozga i priključuje završnom delu velike
moždane vene.
Površne vene malog mozga ulivaju se, gornje u pravi sinus, a donje u poprečne sinuse.
Duboke vene mozga obrazuju veliku moždanu venu (v. cerebri magna - Caleni), koja
se uliva u početni deo pravog si-
nusa (sinus rectus). Njene glavne početne grane (IT. thalamostriatae). koje dovode krv
iz talamusa i prugastog tela, prolaze po-
dom bočne moždane komore (si. 225).
Limfni sudovi mozga prate krvne sudove i otvaraju se na moždanim površinama, u
limfatične prostore, odnosno u mo-
ždane komore i međumoždanične prostore. Iz limfatičnih prostora polaze sudovi, koji
odlaze kroz otvore na bazi lobanje k du-
bokim limfnim čv'orovima vrata.
PERIFERNI NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM PERIPHERICUM)
Moždani živci (nervi craniales)
Od moždanog stabla polaze 12 pari živaca, koji se označavaju rimskim brojevima,
prema redu
svoga izbijanja, iduc'i odozgo nadole. U moždane živce spadaju: I nn. olfactorii, II n.
opticus, III n. oculo-
motorius, IV n. trochlearis, V n. trigeminus, VI n. abducens, VII n. facialis, VIII n.
vestibulocochlearis, IX n.
glossopharyngeus, X n. vagus, XI n. accessorius i XII n. hypoglossus. Poslednjih deset
pari pripadaju peri-
fernom sistemu, a prva dva živca su, u stvari, delovi prednjeg mozga.
Prema prirodi svojih vlakana moždani živci se dele na motorne (III, IV, VI, XI i XII),
na motor-
nosenzitivne (V, VII, IX i X) i na čulne ili senzorijelne (I, II i VIII). Senzorijelnim živcima
i senzitivnom
delu moždanih živaca pridodati su ganglioni.
I. Nn. olfactorii
Mirisni živac je kod embriona jednostavan. S razvitkom sitaste pločice sitaste kosti
on biva pode-
ljen u 15-20 snopića, koji polaze iz mirisnog dela nosne sluzokože i završavaju se u
mirisnoj glavici (bul-
bus olfactorius).
II. N. opticus
Vidni živac je, u stvari, deo medumozga, koji se zajedno sa svojim moždanim
omotačima priklju-
čio očnoj jabučici (si. 238). On prolazi kroz optički kanal (canalis opticus) i pruža se od
zadnjeg kraja očne
jabučice do optičke raskrsnice (chiasma opticum) na bazi medumozga. Pri prolazu kroz
očnu duplju on
gradi vijuge, koje sprečavaju njegovo istezanje pri pokretima očne jabučice.
III. N. oculomotorius
Mišićni živac oka oživčava svojim motornim vlaknima sve spoljne mišiće očne
jabučice izuzev
gornjeg kosog i spoljnog pravog, a svojim parasimpatičkim vlaknima dva glatka mišića u
očnoj jabučici,
m. ciliaris i m. sphincter pupillae. On izbija na prednju stranu srednjeg mozga, pruža se
napred kroz spoljm
zid kavernoznog sinusa i, pri ulasku u očnu duplju kroz gornju orbitalnu pukotinu, daje
dve završne gra-
ne, gornju i donju (si. 238).
Od donje grane (ramus inferior) odvajaju se parasimpatička vlakna, koja kao kratki
koren (radix oculomotoria) ulaze u
cilijarni ganglion (ganglion ciliare), gde se prekidaju (si. 236). Postganglijska vlakna, nn.
ciliares breves, ulaze u očnu jabućicu i
dospevaju do mišića akomodacije (m. ciliaris) i do zatvarača zenice (m. sphincter
pupillae).
St. 238. Moždani živci (I)
1. N. ophthalmicus - 2. N. maxillaris - 3. N. mandibularis - 4. Ganglion trigeminale
(Gasseri) - 5. N. trigeminus - 6. N. facialis -
7. N. vestibulocochlearis - 8. N. accessorius - 9. N. vagus - 10. N. glossopharyngeus -
11. N. hypoglossus - 12. N. trochlearis -
13. N. abducens - 14. N. oculomotorius - 15. N. opticus - 16. Ganglion ciliare
Ganglion ciliare. - Ovaj vegetativni ganglion nalazi se lateralno od vidnog živca (si.
238). Pored parasimpatičkogkore-
na iz n. oculomotorius-а, njemu se priključuju i senzitivni i sirnpatički koreni. Simpatički
koren (ramus sympathicus) dolazi iz unu-
trašnjeg karotidnog spleta, a senzitivni koren (r. communicans cum n. nasociliari) od n.
nasociliaris-а. Ova dva korena se ne preki-
daju u ganglionu i za njegovu funkciju su bez značaja.
IV. N. trochlearis
Ovaj čisto motorni živac izbija na dorzalnoj strani srednjeg mozga i savija upolje i
napred (si. 225,
238). On prolazi najpre kroz spoljni zid kavernoznog sinusa, a zatim ulazi kroz gornju
orbitalnu pukotinu
u očnu duplju i završava se u gornjem kosom mišiću očne jabučice (m. obliquus butbi
superior).
V. N. trigeminus
Trograni živac izbija na bočnoj strani moždanog mosta pomoću dva korena,
motornim (radix mo-
toria) i senzitivnim (radix sensoria). On se pruža napred kroz pontocerebelarnu cisternu
i iznad vrha pira-
mide njegovom senzitivnom delu pridodat je veliki polumesečasti ganglion (ganglion
trigeminale - Gasse-
ri) (si. 238-241), koji se nalazi u špagu tvrde moždanice (cavum trigeminale - Meckeli).
Od spoljne ivice
gangliona polaze tri grane V moždanog živca, n. ophthalmicus, n. maxillaris i n.
mandibularis. Motorni ko-
ren ide najpre medijalnom ivicom V moždanog živca, a zatim skreće upolje, prolazi
ispod gangliona i pri-
ključuje se mandibularnom živcu. Svojim motornim granama trigeminus oživčava
mastikatorne mišiće, a
svojim senzitivnim granama kožu lica i čela i sluzokožu oka, nosne i usne duplje.
1. N. ophthalmicus.- Prva grana V moždanog živca je čisto senzitivna (si. 238,239).
Od Gasero-
vog gangliona ona ide napred kroz spoljni zid kavernoznog sinusa i kroz gornju očnu
pukotinu ulazi u oč-
nu duplju, delec'i se prethodno u svoje tri završne grane, n. lacrimalis, n. frontalis i n.
nasociliaris. Njegova
bočna grana, r. tentorii, vraća se nazad i oživčava šator malog mozga.
N. lacrimalis. - Suzni živac pruža se napred iznad spoljnog pravog mišića očne
jabučice, prolazi kroz suznu žlezdu i
oživčava spoljni deo vežnjače i kožu lateralnog predela orbite. Pri prolazu kroz orbitu
njemu se priključuje anastomotična grana
od n. zygomaticus-а (r. communicans cum n. zygomatico), koja mu donosi
parasimpatička vlakna iz pterigopalatinskog gangliona za
suznu žlezdu.
N. frontalis. - Ceoni živac svojim trima granama, r. medialis, r. lateralis i n.
suprarrochlearis, izbija kod gornje ivice orbite
i oživčava kožu čela i gornjeg kapka.
N. nasociliaris. - Ovaj ži vac daje dve grane. nn. ethmoidals. anterior et posterior, za
krov nosne duplje: dve ггапе, nn. ci-
liares longi, za očnu jabučicu i jednu završnu granu, n. infratrochlearis, za vežnjaču i
kožu medijalnog predela orbite. Dugi cilijar-
ni živci idu kroz očnu jabučicu i oživčavaju njen prednji deo. rožnjaču i konjunktivu.
Prednji etmoidalni živac postaje površan
kod donje ivice nosne kosti i silazi do vrha nosa.
2. N. maxillaris. - Gornjovilični živac je druga, čisto senzitivna grana V moždanog
živca koja
oživčava kožu i sluzokožu predela gornje vilice i gornje zube (si. 239). On polazi od
prednje ivice polu-
mesečastog gangliona i prolazi najpre kroz spoljni zid kavernoznog sinusa, a zatim kroz
okrugli otvor ba-
ze lobanje (foramen rotundum) ulazi u krilastonepčanu jamu (fossapterygopalatina),
gde daje bočne grane,
/I. -ygomaticus, nn. alveolares superiores i nn. pterygopalatini i jednu završnu granu, n.
infraorbiialis. Sa nje-
gove unutrašnje strane nalazi se vegetativni ganglion (ganglion pterygopalatinum).
N. infraorbital is. - Podočni živac ulazi kroz donju orbitalnu pukotinu u očnu dupiju.
On prolazi podom očne duplje
kroz ir-toimeni žleb, kanal i otvor i svojim završnim ograncima oživčava donji kapak,
nosna krilca, predvoije nosne duplje i gor-
nju usnu. Njegove bočne grane, rr. alveolares superiores anteriores i r. alveolaris
superior medius, silaze kroz spoljni zid maksilar-
nog sinusa i ulaze u sastav gornjeg zubnog spleta.
Nn. alveolares superiores. - U gornje alveolarne živce spadaju bočne grane
podočnog živca i direktne grane gornjovilič-
nogživca - rr. alveolares posterities superiores. Oni silaze kroz maksilu i u njenom
zubnom nastavku obrazuju gornji zubni splet
(plexus dentalis superior), od koga se odvajaju grane za zube (rr. dentules) i za desni
(rr. gingivales) (si. 154).
Pri svome silasku ka alveolarnom nastavku gornji alveolarni živci su u bliskom
odnosu sa sluzokožom gornjoviličnog si-
nusa, koju .takode oživčavaju. Zbog toga, prilikom zapaljenja ovog sinusa bole svi zubi
odgovarajuće gornje vilice.
/V. lacrimalis ■
N. nasociliaris ;
I>
N. frontalis
N. ophthalmicus
N. maxillaris ч.. \
Ganglion pterygopalatinum \V 4
Cane lion semilunare JV v. j
Ganglion semilunare
N. trigeminus
N. mandibularis x—-
N. auriculotemporal
Rr. alveolares
superiores posteriores
NIL palatini /
N. buccaiis'
N. lingualis
Ganglion
suhmandibulare
R. lateralis
R. medialis
; N. ethmoidalis anterior
N. infratrochlearis
R. communicans cum
- n. zygomatico
N. zygomaticus
R. nasalis externus
N. infraorbitalis
Rr. alveolares
superiores cuiteriores
R. alveolaris superior
medius
Plexus dentalis superior
-■Rr. dentales
— N. mentalis
N. alveolaris inferior
Si 239. Trograni živac (n. trigeminus) i njegove grane
N. zygomaticus. - Jabučni živac ulazi u očnu duplju kroz donju orbitalnu pukotinu i
najpre daje za suzni živac anasto-
motic granu, preko koje suzna žlezda dobija parasimpatička vlakna, a zatim ulazi u
zigomatični kanal, gde daje svoje dve zavr-
šne grane za slepoočni predeo (/•. zygomaticotemporalis) i za obraz (/".
zygomaticofacialis).
Nn.pterygopalatini. - Krilasto-neptični živci silaze pored istoimenog gangliona, s
kojima su spojeni. Oni daju grane za
očnu duplju (rr. orbitales), za nosnu duplju (rr. nasales) i za nepce (nn.palatini).
Nepčane grane silaze kroz istoimeni kanal i naj-
veci od njih, n. palatinus anterior, odlazi za sluzokožu tvrdog nepca, a dva manja, n.
palatinus medius et posterior, za sluzokožu me-
kog nepca.
Ganglion pterygopalatinum. - Vegetativni ganglion je u vidu čepa uglavljen u prednji
kraj canalis pteiygoideus-а. (si.
239,240). On dobija parasimpatičku granu. n. petrosus major, od n, facialis-a. a
simpatičku granu, n. petrosusprofundus, od plexus
caroticus internus-а. Ove dve grane se spajaju, prethodno i obrazuju n. pterygoideus -
Vidii, koji prolazi kroz istoimeni kanal.
Postganglijska vlakna odlaze preko n. zygomaticus-a za suznu žlezdu i preko nn.
pteiygopalatini za žlezde nepca i nosne duplje.
3. N. mandibularis. - Donjovilični živac je treća, motorno-senzitivna grana n.
trigeminus-a. On na-
pušta lobanju kroz ovalni otvor (foramen ovale) i ulazi u podslepoočnu jamu, gde se deli
u dva stabla,
prednje i zadnje, od kojih se odvajaju njegove motorne i senzitivne grane (si. 239,241).
Unutra od njega,
odmah ispod ovalnog otvora nalazi se vegetativni, otički ganglion (ganglion oticum).
Motorne grane donjoviličnog živca: n. massetericus, nn. temporalesprofundi, n.
pterygoideus lateralis
i n. pterygoideus medialis, oživčavaju mastikatorne mišiće. Druge dve motorne grane,
koje oživčavaju m.
tensor velipalatini i m. tensor tympani, dobijaju anastomozu od otičkog gangliona.
Njegove senzitivne gra-
ne su: n.'buccalis, n. auriculotemporalis, n. lingualis i n. alveolaris inferior.
N. buccalis. - Ovaj živac pruža se napred i oživčava kozu i sluzokožu obraza.
N. auriculotemporalis. - Ušno-slepoočni živac iz podslepoočne jame ulazi u parotidnu
ložu, gde daje parasimpatičke
grane za parotidnu žlezdu i senzitivne grane za ušnu školjku, za spoljnu stranu bubne
opne i za zglob vilice. Njegove završne gra-
ne oživčavaju kožu slepoočnog predela.
N. lingualis. - Jezičniživac je najveća grana n. mandibularis-а, koja silazi uluku
napred k bočnoj ivici korena jezika (si.
240-242). Svojim završnim granama on oživčava sluzokožu tela jezika. Njemu se
priključuje bubna vrpca (chorda tympani), gra-
na n.facialis-а, koja sadrži parasimpatička i gustoreceptorna vlakna.
Parasimpatička vlakna bubne vrpce odlaze do vegetativnog gangliona, ganglion
submandibulare, od koga postganglijska
vlakna odlaze za podviličnu i podjezičnu pljuvačnu žlezdu (si. 241, 242).
N. alveolaris inferior. - Ovaj živac silazi k otvoru donje vilice i, pre nego što uđe, daje
motornu granu, n. mylohyoideus,
koja silazi kroz istoimeni žleb i oživčava m. mylohyoideus i prednji trbuh, m. digasrricus-
а. On prolazi kroz kanal donje vilice i svo-
jom završnom granom, n. mentalis, oživčava kožu brade. Njegove bočne grane
obrazuju donji zubni splet (plexus dentalis inferior),
od koga se odvajaju grane za zube (rr. dentales) i za gingivu (rr. gingivales) (si. 239).
Ganglion oticum - Otički ganglion dobija parasimpatička preganglijska vlakna preko
n. petrosus minor-а od IX možda-
nog živca (n. glossopharyngeus) (si. 240). Postganglijska vlakna odlaze preko n.
auriculotemporalis-а za doušnu pljuvačnu žlezdu i
preko n. buccalis-a za obrazne pljuvačne žlezde. Ganglionu se priključuju simpatička
vlakna iz plexus meningeus medius-a i senzi-
tivna vlakna iz n. mandibularis-a.
VI. N. abducens
Spoljni mišićni živac oka je motoran. On izbija iz postpontinske jame, pruža se
napred i prolazi
najpre iznad vrha piramide, a zatim kroz kavernozni sinus lateralno od unutrašnje
karotidne arterije. On
ulazi u očnu duplju kroz gornju orbitalnu pukotinu (fissura orbitalis superior) i Završava
se u spoljnom
pravom mišiću očne jabučice (m. rectus bulbi lateralis) (si. 238).
VII. N. facialis
Živac lica sadrži motorna, senzitivna i parasimpatička
vlakna. Svojim motornim vlaknima on oživčava prugastu mu-
skulaturu, koja je nastala od 2. škržnog luka: mimične mišiće,
m. stylohyoideus i zadnji trbuh m. digastricus-а. Njegova senzi-
tivna i parasimpatička vlakna obrazuju posebni deo živca, n.
intermedius - Wrisbergi, kome je pridodat ganglion.
Zivac lica izbija iz postpontinske jame i pruža se upolje
kroz pontocerebelarnu cisternu. On ulazi najpre u unutrašnji
ušni hodnik, a zatim prolazi svojim kanalom kroz piramidu sle-
poočne kosti i dospeva u parotidnu ložu, gde daje svoje završne
grane za mimičnu muskulaturu glave i vrata (si. 240,242). N. in-
termedius prati spoljnu ivicu facijalnog živca sve do njegovog ko-
lena (geniculum n. facialis), a zatim s njime obrazuje zajedničko
stablo. U visini kolena njegovom senzitivnom delu pridodat je
ganglion (ganglion geniculi).
U toku svoga puta kroz piramidu slepoočne kosti živac
lica daje jednu motornu granu, n. stapedius, za istoimeni mišić
bubne duplje, dve parasimpatičke grane, n. petrosus major i
chorda tympani i jednu anastomotičnu granu za bubni živčani
splet (r. anastomoticus cum plexo tympanico).
N. petrosus major. - Veliki petrozni živac odvaja se od kolena faci-
jalnog živca (si. 240). On ide napred i unutra svojim žlebom na prednje-gor-
njoj strani piramide (sulcus n. petrosi major is) i spaja se s dubokim petroznim
živcem (n. potrosusprofundus), koji dolazi od simpatičkog spleta oko unutra-
šnje karotidne arterije (plexus caroticus interims). Ova dva živca probijaju ba-
Sl. 240. Moidani iivci (II)
I. N. ophthalmicus - 2. N. maxillaris -
3. N. mandibularis - 4. N. petrosus major -
5. N. petrosus minor - 6. Ganglion geniculi -
7. N. rympanicus (Jacobsoni) -
8. N. auriculotemporalis - 9. N. facialis -
10. N. glossopharyngeus - II. N. alveolaris inf. -
12. Chorda tympani - 13. N. lingualis —
14. Ganglion oticum - 15. Ganglion
pteiygopalatinum a. radix mo tori a, b. radix
sensoria n. trigemini
zilamu hrskavicu proderanog otvora, sjedinjuju se i obrazuju n.pterygoideus, koji prolazi
kroz istoimeni kanal u korenu krilastog
nastavka klinaste kosti i završava se u krilasto-nepčanom ganglionu.
Chorda tympani. - Bubna vrpca odvaja se od nishodnog dela facijalnog živca i pruža
napred kroz bubnu duplju, prolazeći
ispod sluzokože njenog spoljnog zida (sl. 240,241). Ona napušta bubnu duplju kroz
petrotimpaničnu pukotinu. prolazi unutrašnjom
stranom viličnog zgloba i priključuje se jezičnom živcu (n. lingualis), grani n.
mandibularis-а.. Bubna vrpca pored parasimpatičkih sa-
drži i gustoreceptorna vlakna, koja prihvataju nadražaje ukusa iz pećurkastih papila
jezika (papillae fungiformes). Njena parasimpa-
tička vlakna odlaze za podvilični ganglion (ganglion submandibular), odnosno za
podviličnu i podjezičnu pljuvačnu žlezdu.
Završne grane facijalnog živca obrazuju parotidni splet (plexusparotideus), od koga
se odvajaju
ogranci, rr. temporales, rr. zygomatici, rr. buccales, r. marginalis mandibulae i r. colli, za
mimične mišiće lica
i vrata (sl. 242). Od njegovog stabla odvaja se n. retroauricularis, koji daje dve grane, r.
cligastricus i r.
stybhyoideus, za istoimene mišiće.
VIII. N. vestibulocochlearis (n. octavus)
Osmi živac je senzorijelan. On prividno izbija iz postpontinske jame, pruža se upolje
od facijalnog
živca kroz pontocerebelarni ugao i ulazi u unutrašnji ušni hodnik. Kod dna unutrašnjeg
ušnog hodnika
on se deli na svoja dva dela, pars cochlearis i pars vestibularis, od kojih je prvi za sluh,
a drugi za statiku i
orijentaciju u prostoru (sl. 265).
Pars cochlearis. - Slušni živac sprovodi zvučne nadražaje koje prihvata Corti-ev
organ opnastog puža (organon spirale -
Corti). On predstavlja periferni neuron akustičkog puta. Njemu je pridodat spiralni
ganglion (ganglion spirale), koji se nalazi u
spiralnom kanalu stožera puža.
Pars vestibularis. - Živac ravnoteže i orijentacije u prostoru predstavlja periferne
neurone vestibularnog puta (sl. 229).
On se sastoji od više ogranaka: n. saccularis, n. utriculoampullaris, n. ampullaris
anterior, n. ampullaris posterior, n. ampullaris latera-
lis, koji polaze od statičkih mrlja kesice i mešinice i od ampularnih grebena polukružnih
kanala opnastog unutrašnjeg uha (sl.
265). Njemu je pridodat ganglion vesribulare- Scarpae, koji leži na dnu unutrašnjeg
ušnog hodnika.
\\V N. trigeminus
IxSnqntlibuIaris.
W. glossopharyngeus -Д VM
\ N. facialis - -
\ A. carotis interna' —V-lu
e.wsriius n. accessorii —ЦнЛ
X cervicalis II-----------/-As
Chorda tympani.
V. jugularis
interna.
N. infraorbitalis
Fossa pterygopalatina
N. ophthalmicus !> /"Л
N. nutxilhiris \ \ ii\ "fl
anglion semilunars \ \ J&il
/VS.l])>poglossus - -
Ganglion cen'icale
superius
N. cervicalis III—\—
M. sternocleidomastoideus -\i-'-Jrm-^
N. vagus -|НШЛ
N. cervicalis IV''Џ/ЈШр^!}
R. externus n. accessorii —/i
N. cervicalis
M. trapezius -—У,
Rr. a I veo Itires
. superiores posteriores
Processus
pterygoideus
M. pterygoideus medialis
•**' _.\N. lingualis
-u- M. buccinator
M. styloglossus
Ganglion suhmandibulare
- -\M. hyoglossus
N. laryngeus superior
Pharynx
ШШ.
mtml-
'i-Hl/il M. thyreohyoideus
Ansa cervicalis (hypoglossi)
Ganglion cervicale medium
M. scalenus anterior N. phrenicus
Sl. 241. Moždani živci (III)
1N. vagus
IX. N. glossopharyngeus
Jezično-ždrelni živac je mešovit, sadrži motorna, senzitivna i parasimpatička vlakna.
On izbija iza
maslinastog ispupčenja produžene moždine i pruža se upolje i napred ka prednjem
kraju jugularnog
otvora (foramen jugulare), kroz koji napušta lobanju. Pri prolazu kroz jugularni otvor
njemu su pridodata
dva gangliona, gornji i donji (ganglion superius et inferius). Po izlasku iz lobanjske
duplje jezično-ždrelni
živac silazi nadole i napred i, prateći m. styloglossus, dospeva do korena jezika, gde
daje svoje zavrsne, je-
zične grane (rr. linguales) (si. 241). Uz put on daje najpre dve parasimpatičke grane, n.
tympanicus - Ja-
cobsoni i r. sinus carotid - Heringi, a zatim motorne grane, rr. pharyngei, za mišiće
ždrela, i senzitivne gra-
ne, rr. tonsillares, za nepčani krajnik. Njegove završne grane oživčavaju opsančene i
listaste papile jezika
(papillae vallatae et foliatae) i jezični krajnik.
N. tympanicus - Jacobsoni. - Bubni živac savija odmah naviše i ulazi u bubjiu duplju.
On se penje ispod sluzokože unutra-
šnjeg zida bubne duplje i sa simpatičkim karotikotimpaničnim živcima obrazuje splet
(plexus tympanicus). Njegova završna grančica,
mali petrozni živac, (n. petrosus minor) probija krov bubne duplje, pruža se napred i
unutra prednje-gornjom stranom piramide i, po-
što prođe kroz hrskavicu proderanog otvora (foramen lacerum), ulazi u otički ganglion,
koji je pridodat n. mandibularis-u.
■R. sinus carotid.- Heringi. - Heringov živac sadrži viscerosenzitivna nervna vlakna.
On silazi pored unutrašnje karotid-
ne arterije i završava se u.zidu njenog poprečnog, proširenog dela (sinus caroticus).
Preko njega vrši se refleksno obaranje povi-
šenog krvnog pritiska.
X. N. vagus
Živac lutalac sadrži motorna, senzitivna, i parasimpatička vlakna. Svojim motornim
vlaknima on
oživčava mišiće ždrela, grkljana i mekog nepca, a senzitivnim sluzokožu ždrela i
grkljana. Njegova mno-
gobrojna parasimpatička vlakna oživčavaju organe grudne i trbušne duplje i
uspostavljaju vezu izmedu
moždanog i krsnog centra parasimpatikusa.
Vagus izbija iz dorzolateralnog žleba produžene moždine, ispod korena IX moždanog
živca. On
se pruža napred i upolje ka prednjem kraju jugularnog otvora, kroz koji napušta
lobanjsku duplju i ulazi
u parafaringealni prostor vrata (si. 159). U vratu živac lutalac silazi kroz sudovni vezivni
omotač (vagina
carotica), zadnjim žlebom izmedu unutrašnje jugularne vene i zajedničke karotidne
arterije (si. 241). Na
desnoj strani on dospeva ispred potključne arterije, a na levoj strani ispred luka aorte,
gde oba savijaju
nazad i, srlazeći iza plucnog korena, priključuju se jednjaku, koji prate sve do želuca.
Duž jednjaka levi i
desni vagus se medusobno anastomoziraju i obrazuju dva stabla, prednje i zadnje.
Prednje stablo (truncus
vagalis anterior) obrazuje pretežno levi vagus, a zadnje (truncus vagalisposterior) desni.
Stabla na prednjoj
i zadnjoj strani želuca prelaze u spletove. Od zadnjeg želudačnog spleta, odnosno od
desnog vagusa, sila-
ze grane ka polumesečastim vegetativnim ganglionima celijačnog spleta.
Pri prolazu kroz jugularni otvor pridodata su vagusu dva gangliona, gornji i donji, od
kojih je do-
nji (ganglion inferius s. nodosum) znatno krupniji. Od gornjeg gangliona odvajaju se
dve senzitivne grane,
r. meningeus za moždanicu i r. auricularis, koji oživčava spoljni ušni hodnik.
Od vratnog dela vagusa odvajaju se najveće njegove grane: n. laryngeus superior,
rr.pharyngei, rr.
cardiaci i n. laryngeus reccurens. Od njegovog grudnog dela odvajaju se: rr. bronchioles
- za pluća i rr.
esophagei - za jednjak.
N. laryngeus superior. - Gornji grkljanski živac se odvaja od donjeg gangliona
vagusa. On silazi unutra od karotidnih ar-
terija i ispod rogova podjezične kosti se deli na spoljnu i unutrašnju granu (si. 241).
Spoljna grana oživčava rn. cricothyroideus.
Unutrasnja grana (r. internus) prolazi kroz tirohiodnu opnu i silazi ispod sluzokože
kruškastog špaga ždrela (recessuspiriformis) k
sluzokoži grkljana, koju oživčava.
Rr. pharyngei. - Zdrelne grane odlaze za mišiće i sluzokože ždrela. S granama IX
moždanog živca i simpatikusa one
obrazuju splet (plexuspharyngeus), koji pored mišića ždrela oživčava i mišiće mekog
nepca.
Rr. cardiaci. - Srčane grane silaze ka luku aorte i ulaze u sastav srčanog spleta.
Gornje srčane grane se odvajaju od po-
četnog dela gornjeg grkljanskog živca i silaze duž karotidne arterije do prednje strane
luka aorte. Pored visceromotornih, one
sadrže i viscerosenzitivna vlakna (n. aorticus), koja oživčavaju luk aorte. Srednje srčar.e
grane polaze od početnog dela povratnog
živca, a donje od samog stabla vagusa. One silaze ka zadnjoj strani luka aorte.
N. laryngeus recurrens. - Povratni grkljanski živac na desnoj strani savija nazad i
naviše ispod potključne arterije, a na
levoj strani ispod luka aorte. On se penje žlebom između jednjaka i dušnika, dajući uz
put grane za oba organa (rr. esophagei et
rr. tracheales). Njegova završna grana, donji grkljanski živac (n. laryngeus inferior)
prolazi kroz završnu račvu donje štitne arterije
i završava se u mišićima grkljana, koje oživčava.
Rr. bronchiales. - Dušnične grane ulaze kroz plućni koren, i to poglavito iza dušnice i
s granama simpatikusa obrazuju
pluc'ni splet (plexuspulmonalis). Pored visceromotornih vlakana za glatku muskulaturu
bronhija i krvnih sudova i za žlezde disaj-
nih puteva, one sadrže i viscerosenzitivna vlakna, koja prihvataju nadražaje iz sluzokože
donjih puteva i odvode ih refleksnim
centrima produžene moždine za disanje i za kašalj.
XI. N. accessorius
Pomoćni živac je čisto motorni. On izbija korenovima iz produžene moždine (radices
craniales) i
iz gornje polovine vratnog dela kičmene moždine (radices spinales). Njegovi koreni se
spajaju i obrazuju
zajedničko stablo, koje napušta lobanju kroz prednji deo jugularnog otvora. Po prolazu
kroz jugularni
otvor on daje unutrašnju i spoljnu granu. Unutrašnja grana (r. in rem us), koja se
prikljućuje vagusu, sadrži
raotorna vlakna za mišiće grkljana. Spoljna grana (r. externus) silazi upolje kroz zadnji
deo parafaringeal-
nog prostora i oživčava dva vratna mišića, m. sremocleidomastoideus i in. trapezius (sl.
159, 241). Njoj se
priključuje motorna grana iz vratnog živčanog spleta.
XII. N. hypoglossus
Hipoglosus, motorni živac jezika, izbija iz ventroiateralnog žleba produžene moždine,
ispred ma-
slinastog ispupčenja. On napušta lobanju svojim kanalom (canalis hypoglossi) iznad
kondila potiljačne
kosti i ulazi u zadnji deo parafaringealnog prostora. Kroz vrat hipoglosus silazi u luku
nadole i napred ka
korenu jezika, gde daje svoje završne grane za mišic'e jezika (sl. 241, 242).
Kroz vrat hipoglosus silazi upolje od vagusa i karotidnih arterija. i dospeva u
nathioidni predeo, gde savija naviše, ka
mišićima jezika. Ka mišićimajezika on se penje spoljnom stranom hioglonskog mišića
(m. hyoglossus). Njegovom stablu po izla-
sku iz lobartje priključuju se od 1. i 2. vratnog živca anastomotična vlakna, koja se
docnije odvajaju i obrazuju gornji koren (radix
superior) vratne živčane spojnice (ansa cervicalis). Donji korenove spojnice (radix
inferior) dolazi od prednjih grana 2. i 3. vrat-
nog živca.
Vratna spojnica (ansa cervicalis s. hypoglossi) nalazi se u srednjem delu vrata upolje
od jugularne vene. Ona daje grane
koje oživčavaju pothioidne mišiće i m. geniohyoideus od nathioidnih mišića. Njene grane
za m. thyrohyoideus i za in. geniohyoideus
odvajaju se naknadno od stabla hipoglosusa.
KIČMENI ŽIVCI (NERVI SPINALES)
Od kičmene moždine polazi 31 par živaca, od kojih su 8 vratnih (nn. cervicales), 12
grudnih (nn.
thoracici), 5 slabinskih (nn. lumbales), 5 krsnih (nn. sacrales) i 1 trtični (n. coccygeus).
Kičmeni živac izbija
iz bočnih žlebova kičmene moždine pomoću dva korena, od kojih je prednji (radix
ventralis) motoran, a
N. facialis^
N. auriculoteinporalis%
N. auricularis posterior
(n. facialis)
/V. auricularis
magnus
N. occipitalis
minor
N. occipitalis-
major
Ganglion cervicale
superius
A. carotis communis------
V. jugularis interna --------
R. externus ---------
tu accessorii
V/. trapezius
"/C
Nn. supraclttvicultires ■ V;
Plexus brachialis
" N. mylohyoidetis
lingualis
1 Ganglion submandibulare
\ N. hypoglossus
N. laryngeus superior
4/V. vagus
v.4nsa cervicalis
/17. omohyoideus
M. sternocleidomastoideus
N. phrenicus
Sl. 242. Živci vrata i lica (Prema Benninghoff Goerttler-u)
zadnji (radix dorsalis) senzitivan (sl. 221). Njegovom zadnjem korenu je pridodat
ganglion (ganglion
spinale). Kičmeni živac je kratak. On prolazi kroz međupršljenski otvor (foramen
intervertebrale) i deli
se u dve grane, prednju i zadnju (ramus ventralis et dorsalis). Pored toga, od njega se
odvajaju još dve
manje grane, mozdanična i spojnična. Moždanična grana (ramus meningeus) je čisto
senzitivna. Ona se
vraća i oživčava tvrdu moždanicu u kičmenom kanalu. Spojnične grane (rami
communicantes) sadrže '
preganglijska, bela i postganglijska, siva vlakna simpatičkog nervnog sistema. One
povezuju kičmeni
živac s ganglionom stabla simpatikusa (truncus sympathicus).
Zadnje grane kičmenih živaca
Zadnje grane kičmenih živaca prolaze između poprečnih nastavaka pršljenova. One
se dele u dve
mišićno-kožne grane, medijalnu i lateralnu, koje svojim motornim vlaknima oživčavaju
duboke mišiće le-
da, a senzitivnim vlaknima kožu zadnje strane glave, vrata i trupa.
Zadnja grana 1. vratnog živca, n. suboccipitals, uglavnom je motorna. Ona izlazi
između potiljačne kosti i zadnjeg luka
atlasa i oživčava subokcipitalne mišiće. Zadnja grana 2. vratnog živca, n. occipitalis
major, dostaje duga i oživčavakožu potiljka
sve do temena (si. 242).
Zadnje grane slabinskih i krsnih živaca oživčavaju i kožu sedalnog predela svojim
ograncima, koji se nazivaju nn. cluni-
um superiores i nn. clunium medii.
Prednje grane kičmenih živaca
Prednje grane kičmenih živaca, izuzev grudnih, medusobno se anastomoziraju i
obrazujuzamke
(ansae) i spletove (plexus), gubeći na taj način svoju prvobitnu segmentarnost. Svaki
živac koji polazi od
spletova dobija vlakna iz dva ili vise segmenata kičmene moždine i presecanje jednog
od njegovih kore-
nova je bez vidnih posledica u pogledu njegove motorne i senzitivne funkcije. Prednje
grane grudnih ži-
vaca, koje se kao međurebarni živci (nn. intercostales) pružaju napred do srednje linije
trupa, zadržale su
svoju prvobitnu segmentarnost.
VRATNI SPLET (PLEXUS CERVICALIS)
Vratni splet postaje od prednjih grana prva. 4 vratna živca, koji obrazuju tri živčane
zamke (si.
243). On se nalazi ispred podizača lopatice i srednjeg skalenskog mišića, a iza bočnog
pregibača glave (m.
sternocleidomastoideus). Od njega polaze senzitivne i motorne grane.
Senzitivne grane
Senzitivne grane vratnog živčanog spleta: n. occipitalis minor, n. auricularis magnus,
n. transversus
colli i nn. supraclaviculars, izbijaju kod sredine zadnje ivice sternokleidomastoidnog
mišića "punctum ner-
vosum colli" (si. 242). One oživčavaju kožu prednje i bočne strane vrata.
N. occipitalis minor, mali potiljačni živac, penje se ka potiljku duž zadnje ivice m.
sternocleidomastoideus-г., u duplikaturi
njegove fascije.
N. auricularis magnus, veliki ušni živac, odlazi naviše ka ušnoj školjci.
N. transversus colli, poprečni vratni živac, pruža se napred i daje grane, koje se šire
lepezasto. Njegova anastomoza s
vratnom granom facijalisa dobija motorna vlakna za platizmu.
Nn. supraclaviculars, natključni živci, koji se dele na prednje, srednje i zadnje, silaze
k ramenu, šireći se lepezasto. Oni
oživčavaju kožu ramena i potključnog predela grudnog koša.
Motorne grane
Vratni živčani splet svojim kratkim motornim granama oživčava prevertebralne i
skalenske miši-
će. Svojim anastomotičnim granama, koje se priključuju XII i XI moždanom živcu, on
oživčava pothioid-
ne mišiće i delimično m. sternocleidomastoideus i m. trapezius. Njegova najduža grana,
n. phrenicus, silazi
kroz vrat i sredogrude i oživčava prečagu.
N. phrenicus. - Prečažni živac polazi uglavnom od 4. i delom od 3. i 5. vratnog živca
(si. 242,243).
Kroz vrat on silazi ispred prednjeg skalenskog mišića i u torn delu mu je najlakše
pristupiti. U visini gor-
njeg otvora grudnog koša njemu se priključuju anastomotične grane, nn. phrenici
accessorii, koje dolaze
od ramenog živčanog spleta i to najčešće od n. subclavius-a. Desni živac silazi najpre
ispred potključne ar-
terije, a zatim spoljnom stranom gornje suplje vene i perikarda i dospeva do prečage
kod prednje ivice
njenog otvora za donju šuplju venu. Levi živac silazi ispred luka aorte i bočnom stranom
perikarda i za-
vršava na prečazi kod srčanog vrha. Prečažni živac svojim senzitivnim vlaknima oživčava
perikard i parije-
talnu pleuru, njen medijastinalni i dijafragmatični deo. Njegovi završni ogranci, rr.
phrenicoabdominales,
probijaju prečagu i oživčavaju trbušnu maramicu izmedu prečage i jetre.
RAMENI SPLET (PLEXUS BRACHIALIS)
Ovaj splet obrazuju prednje grane poslednja 4 vratna i 1. grudnog živca, koje se
medusobno spa-
jaju i grade najpre tri primarna stabla, a zatim tri sekundarna snopa,fasciculus lateralis,
fasciculus medialis
[fasciculusposterior (sl. 243). Svojim stablima on izbija upolje izmedu prednjeg i
srednjeg skalenskog mi-
šića i prolazi kroz zadnji skalenski Otvor, iznad potključne arterije, od koje je ponekad
odvojen vratnim
rebrom. Njegovi snopovi ulaze u pazušnu jamu i okružuju arteriju spolja, unutra i
pozadi. Bočne grane
ramenog spleta, koje se odvajaju od njegovih stabala i snopova, isključivo su motorne i
namenjene miši-
ćima ramena. Njegove završne grane su mešovite, i namenjene mišićima i koži ruke.
U najvećem broju slučajeva stabla ramenog spleta po-
staju na sledeći način. Gornje stablo (truncus superior) obrazuju
5.. i 6. vratni živac, srednje stablo (truncus medius) nastavlja 7.
vratni živac, a donje stablo (truncus inferior) postaje od 8. vrat-
nog i 1. grudnog živca. Svako stablo daje prednju i zadnju gra-
nu, od kojih nastaju snopovi ramenog spleta. Njihove zadnje
grane obrazuju zadnji snop (fasciculusposterior), prednje grane
gornjeg i srednjeg stabla grade spoljni snop (fasciculus lateralis),
a unutrašnji snop (fasciculus medialis) nastavlja prednju granu
donjeg stabla.
Povrede ramenog spleta u visini njegovih korenova de-
šavaju se kod hiperekstenzije ruke, najčešće prilikom porodaja i
za vreme narkoze. Pri tome, najčešće se povreduju 5. i 6. vratni
živac i bivaju oduzeti pregibači i pronatori ruke (Duchenne-Erb-
ova paraliza), a znatno rede dolazi do povrede njegova dva do-
nja korena, pri čemu su oduzeti opružači i supinat*ri тике
(Klumpke-ova paraliza).
• U slučajevima kada postoji vratno rebro javljaju sebo-
lovi ramenog spleta usled pritiska od strane rebra i prednjeg
skalenskog mišića.
Bočne grane
Prednje grane: n. subclavius i nn. pectorales,
medialis et lateralis, oživčavaju mišiće prednjeg zida
pazusne jame (m. subclavius, m. pectoralis major i m.
pectoralis minor). Zadnje grane: n. dorsalis scapulae, /?.
SMprascapularis, n, thoracicus longus, n. subscapularis i
n. thoracodorsal, oživčavaju zadnje mišiće ramena i
sve spinohumeralne mišiće izuzev m. ti-apezius-a.
N. dorsalis scapulae, zadnji lopatični živac, pruža se na-
zad k unutrašnjem uglu lopatice i oživčava m. levator scapulae i m. rhomboideus.
N. suprascapularis, nadlopatični živac, prolazi kroz usek gornje ivice lopatice i oživčava
m. supraspinatus i m. infraspinatus.
N. thoracicus longus, dugi grudni živac silazi unutrašnjim zidom pazušne jame i oživčava
m. serratus anterior.
N. subscapularis, podlopatični živac obično je udvojen. On oživčava m. subscapularis i
m. teres major.
N. thoracodorsal silazi ka zadnjoj ivici pazušne jame i oživčava m. latissimus dorsi.
Sl. 243. Vratni i rameni živčani splet
1. N. occipitalis minor - 2. N. auricularis magnus -
3. N. transversus colli - 4. Rr. musculares - 5. Nn.
supraclaviculars — 6. N. phrenicus - 7. Fasciculus lateralis -
8. Fasciculus posterior - 9. Fasciculus medialis
Završne grane
Od zadnjeg snopa ramenog spleta (fasciculusposterior) polaze dva živca, n. axillaris i
n. radialis, od
kojih prvi oživčava deltasti mišić, a drugi sve opružače ruke (sl. 244). Od spoljnog snopa
(fasciculus late-
ralis) polaze živac prednje lože nadlakta, n. musculocutaneus, i spoljni koren n.
medianus-a (sl. 245). Od
unutrašnjeg snopa (fasciculus medialis) odvajaju se unutrašnji koren n. medianus-a, n.
ulnaris i dvaživca, n.
cutaneus antebrachii medialis i n. cutaneus brachii medialis, koji oživčavaju kožu
unutrašnje strane ruke. N.
medianus i n. ulnaris oživčavaju prednju ložu podlakta i prednju stranu sake (sl. 245,
246).
N. axillaris. - Pazušni živac po odvajanju od zadnjeg stabla ramenog spleta, napušta
pazušnu ja-
mu kroz spoljni, četvrtasti otvor njenog zadnjeg zida. On obilazi zadnju stranu hirurškog
vrata ramenice i
daje dve bočne grane, motornu za m. teres minor i senzitivnu, /;. cutaneus brachii
lateralis, za kožu spoljne
strane nadlakta. Njegove završne grane oživčavaju m. deltoideus.
N. radialis. - Žbični živac produžuje upolje i nadole pravac zadnjeg snopa (si. 244).
On ide najpre
ispred tetive m. latissimus dorsi, a zatim zadnjom stranom ramenice zajedno s dubokom
arterijom nadlakta
(si. 123): Na 8-10 cm iznad spoljnog čvora ramenice on probija spoljnu međumišićnu
pregradu nadlakta i
silazi u prostor između m. brachialis-а i m. brachioradialis-а, odnosno u lateralni
bicipitalni žleb, gde se deli
u svoje dve završne grane, površnu i duboku (r. superficialis et profundus), od kojih
prva oživčava kožu na-
dlanice, a druga mišiće zadnje lože podiakta. Njegove bočne motorne grane oživčavaju:
mm. triceps brachii
anconeus, extensor carpi radialis longus et brevis i brachioradialis. Dve bočne senzitivne
grane, n. cutaneus
brachii posterior i n. cutaneus antebrachii posterior, oživčavaju kožu zadnje strane
nadlakta i podiakta.
SI. 244 Živci ruke, zadnja strana
1. Fasciculus posterior - 2, N. axillaris - 3.N. cutaneus
brachii later. - 4. N. radialis - 5. N. cut. antebrachii
posterior - 6. Ramus profundus nervi radialis -
7. R. superficialis nervi radialis - 8. R. dorsalis manus ner\-i
ulnaris - 9. N. cut. antebrachii medialis
SI. 245. Živci ruke, spreda
1. - Fasciculus lateralis - 2. Fasciculus medialis -
3. N. cutaneus antebrachii med. - 4. N. cut. brachii med. -
5. N. intercostobrachialis - 6. N. medianus — 7. N. ulnaris -
8. N. musculocutaneus - 9. N. interosseus anterior -
10. N. cutaneus antebr. lateralis — 11. Ramus dorsalis manus
nen'i ulnaris - 12. R. profundus n. ulnaris - 13. R. superficialis
n. ulnaris
Ramus superficialis. - Površna grana žbićnog ži vca silazi Zajedno sa žbičnom
arterijom dubokom stranom m. brachiora-
dialis-а. Iznad ručja ona se podvlači ispod tetive ovog mišića i prelazi na zadnju stranu
sake, gde daje 5 ogranaka i anastomozira
se s dorzalnom granom lakatnog živca (r. dorsalis n. ulnaris). Njeni završni ogranci, nn.
digitalesdorsales, oživčavaju lateralnu po-
lovinu nadlariice i-dorzalnu stranu prva 2Yi prsta, i to samo u visini njihovih
proksimalnih članaka. Kožu srednjih i distalnih ćla-
naka svih prstiju oživčavaju ogranci koji dolaze od prednjih živaca, od završnih grana n.
medianus-а i n. ulnaris-a.
Ramus profundus. - Duboka grana žbičnog živca pruža se nazad i prolazi kroz m.
supinator u vidu spirale oko vrata žbi-
ce. Ona izbija na zadnju stranu supinatora i daje grane. koje se šire lepezasto i
završavaju u mišićima zadnje lože podlakta. Nje-
na završna grana, n. interosseus posterior, silazi do korena šake i oživćava zglobove
ručja.
N. musculocutaneus. - Mišićno-kožni živac, po odvajanju od spoljnog snopa ramenog
spleta, pruža
se upolje i nadole i prolazi najpre kroz m. coracobrachialis, a zatim između m. biceps-а i
m. brachialis-а (sl.
123,245). Svojim motornim vlaknima on oživčava mišiće prednje lože nadlakta. Njegova
završna, čisto
senzitivna grana, n. cutaneus antebrachii lateralis, postaje površna kod spoljne ivice
tetive m. biceps-a i
oživčava kožu lateralnog dela podlakta, sve do korena sake.
N. medianus. - Središni živac postaje pomocu dva korena, koji dolaze iz spoljnog i
unutrašnjeg
snopa ramenog spleta (sl. 245). On silazi kroz unutrašnji žleb nadlakta najpre ispred
nadlaktne arterije, a
zatim unutra od nje (sl. 123). On ulazi u podlakt između dve glave m. pronator teres-a i
silazi između povr-
šnog i dubokog pregibača prstiju. Iz podlakta on ulazi kroz kanal ručja (canalis carpi) u
dlan i daje tri za-
vršne grane, nn. digitalespalmares communes. Pristup živcu je najlakši iznad korena
sake, između tetiva m.
flexor carpi radialis-а i m. palmaris longus-а. U toj visini su najčešće njegove povrede.
. Od središnog živca odvajaju se bočne grane za sve mišiće prednje Iože podlakta,
izuzev za m. flexor carpi ulnaris i medi-
jalnu polovinu m. flexor digitorumprofundus-^, koji su oživčeni od n. ulnaris-а. Najduža
bočna grana, n. interosseus anterior, silazi
prednjom stranom međukoštane opne j oživčava mišiće najdubljeg sloja i zglobove
ručja. Iznad korena sake odvaja se od sredi-
šnog živca kožna grana, r. palmaris, koja silazi i oživčava lateralni deo dlana.
Nn. digitales palmares communes, zajednički živci prstiju, silaze ispred prva 3
međukoštana prostora. Kod donjeg kraja
međukd.š.taoih prostora oni se račvaju i daju posebne živce prstiju, nn. digitales
palmares proprii, za prva 3Vi prsta. Njihove
motorne grane oživčavaju prva dva lumbrikalna mišića i mišiće tenara, izuzev m.
adductorpollicis-а i duboke glave m. flexor
po.llicis brevis-a.
N. ulnaris. - Lakatni živac, najveća grana unutrašnjeg snopa ramenog spleta, silazi
najpre kroz
unutrašnji bicipitalni žleb, a zatim probija unutrašnju međumišićnu pregradu nadlakta i
prolazi iza unu-
trašnjeg čvora ramenice, gde je površan i izložen povredama. Ispod unutrašnjeg čvora
ramenice prelazi u
prednju ložu podlakta i silazi dubokom stranom m.flexor carpi ulnaris-a do korena sake,
gde daje dve za-
vršne grane, povrsnu i duboku (r. superficialis et profundus), za mišiće i kožu
unutrašnjeg dela prednje
strane sake (sl. 246). Uz put on daje mišićne i dve kožne grane, prednju i zadnju.
Mišićne grane-(rr. mu*
sculares) oživčavaju od mišića prednje lože podlakta samo m. flexor carpi ulnaris i
medijalnu polovinu m.
flexor digitorum profundus-a. Njegova prednja kožna grana, r. palmaris, oživčava
unutrašnji deo dlana.
Zadnja kožna grana, r. dorsalis manus, prelazi na zadnju stranu sake, gde daje 5
ogranaka, nn. digitales
dorsales, koji oživčavaju medijalnu polovinu nadlanice i dorzalne strane poslednja 2Vi
prsta, i to samo u
visini njihovih proksimalnih člartaka (sl. 244).
R. superficialis. - Površna grana lakatnog živca daje 4. zajednički živac prstiju f n.
digitalis palmaris communis) i živac za
unutrašnju stranu malog prsta. Zajednički živac se račva u donjem delu 4.
međukoštanog prostora u dve grane za odgovarajuce
strane 4. i 5. prsta. Od njega se odvajaju snopovi koji se priključuju grani medianusa, 3.
zajedničkom živcu prstiju. Ova anasto-
moza sadrži senzitivna vlakna, koja sprovode samo dodir i temperaturu iz 5. prsta.
R.profundus. - Duboka grana lakatnog živca ide najpre nazad kroz mišiće
hipotenara, a zatim savija upolje i zajedno s
dubokom granom lakatne arterije prolazi ispred međukoštanih mišića. Ona oživčava
međukoštane mišiće, dva poslednja glista-
sta mišića, m. adductor pollicis i duboku glavu m. flexor pollicis brevis-a.
N. cutaneus antebrachii medialis. - Ovaj živac, po odvajanju od unutrašnjeg snopa
ramenog spleta, silazi kroz unutrašnji
bicipitalni žleb nadlakta. Oko sredine nadlakta on napušta žleb kroz bazilični otvor
fascije i oživčava kožu unutrašnje strane po-
dlakta.
N. cutaneus brachii medialis. - Najmanja grana unutrašnjeg snopa ramenog spleta,
koja probija pazušnu fasciju i oživča-
va kožu unutrašnje strane nadlakta. Pri prolazu kroz pazušnu jamu njoj se priključuju
nn. intercostobrachiales, bočne grane 2. i 3.
rneđurebarnog živca. Preko ovih grana prenose se bolovi na unutrašnju stranu nadlakta
kod oboljenja porebrice.
MEĐUREBARNI ŽIVCI (NN. INTERCOSTALES)
Prednje grane grudnih živaca, nn. intercostales, pružaju se napred k srednjoj liniji
trupa. Oni prate
donju ivicu rebra sve do bočne ivice grudne kosti, izuzev 6 poslednjih živaca, koji se
završavaju u pred-
njem zidu trbuha. U toku puta oni daju po dve kožne grane, r. cutaneus lateralis i r.
cutaneus anterior, koje
oživčavaju bočnu i prednju stranu grudi i trbuha. Pored toga, oni daju sitne senzitivne
ogranke koji oživ-
čavaju porebricu i zidni list trbušne maramice. Njihove motorne grane oživčavaju
medurebarne mišiće,
m. transversus thoracis, i mišiće prednjeg i bočnog zida trbuha.
SLABINSKI SPLET (PLEXUS LUMBALIS)
Slabinski splet, koji obrazuju prednje grane 1,2,3. i delimično 4. slabinskog živca,
nalazi se u po-
četnom delu velikog slabinskog mišića (m. psoas major), između njegovogpovršnogi
dubokog sloj a. On
ima 6 završnih grana, od kojih dve donje najveće, n. femoraiis i n. obturatorius,
oživčavaju prednju i unu-
trašnju mišićnu ložu buta. Njegove bočne grane oživčavaju m. iliopsoas i m. quadrants
lumborum.
Dve gornje završne grane slabinskog spleta, n.
iiioinguinalis i n. iliohypogastricus, polaze uglavnom od 1.
slabinskog živca (sl. 247). One se pružaju najpre upolje
između bubrega i m. quadratus lumborum-a, a zatim, po-
što probiju m. transversus abdominis, savijaju napred i na-
dole i završavaju iznad preponske simfize.
Dve srednje završne grane, n. genitofemoral^ i
n. cutaneus femoris lateralis, polaze uglavnom od 2. sla-
binskog živca (sl. 247). N. cutaneus femoris lateralis silazi
upolje ispred m. iliacus-а, prolazi ispod prednje - gornje
bedrene bodlje i svojim granama oživčava kožu spoljne
strane buta. N. genitofemoralis izbija na prednju stranu m.
iliopsoas-a i silazi k butu, deleci se prethodno u svoje dve
završne grane, r. genitalis i r. femoraiis. Genitalna grana
silazi kroz preponski kanal i oživčava m. cremaster i kožu
mošnica, odnosno velikih usana. Femoralna grana oživ-
čava kožu subingvinalnog predela buta.
N. femoraiis
Butni živac se pojavljuje iznad prepon-
ske veze u žlebu između in. psoas major-ai m.
iliacus-a. On prolazi iza preponske veze, kroz
mišićni zjap, "lacuna musculorum", i ulazi u
butni kanal, gde daje motorne i senzitivne gra-
ne (sl. 247). Njegove motorne grane oživčava-
ju m. quadriceps femoris, m. sartorius i m. pecti-
neus. Njegove senzitivne grane, rr. cutanei an-
teriores, 3-4 na broju, oživčavaju kožu prednje
strane buta. Njegova najduža senzitivna grana,
n. saphenus internus, oživčava kožu unutrašnje strane potkolenice.
Unutrašnji safenski živac u početku prati butnu arteriju, a zatim je oko sredine Hunter-
ovog kanala napušta i postaje
površan iznad unutrašnje strane kolena. Ispod kolena on silazi pored velike safenske
vene.
N. obturatorius
Zaporni živac se pojavljuje kod unutrašnje ivice m. psoas major-a, na bočnom zidu
male karlice,
gde stupa u blizak odnos s jajnikom i ureterom. On se pruža napred, k zapornom
kanalu, kojim dospeva
u unutrašnju ložu buta (sl. 247). Pri prolazu kroz zaporni kanal on daje granu za m.
obturatorius externus,
a po izlasku iz kanala deli se u dve grane, prednju i zadnju, između kojih se nalazi m.
adductor brevis.
Prednja grana (r. anterior) oživčava: mm. pectineus, adductor longus, adductor
brevis i gracilis. Njena završna gfana oživ-
čava iznad kolena kožu unutrašnje strane buta. Preko ove grane prenose se bolovi
prilikom zapaljenja jajnika i kod ukleštene
zaporne kile. Zadnja grana (r. posterior) oživčava m. adductor magnus i zglob kuka.
KRSNI SPLET (PLEXUS SACRALIS)
Krsni splet obrazuju prednje grane prva 3 krsna živca i slabinsko-krsno stablo
(truncus lumbosac-
ral), koje postaje od 5. i delom od 4. slabinskog živca (sl. 247). On je u obliku trougla,
čiji je vrh upra-
vljen ka velikom sedalnom otvoru, kroz koji napuštaju karlicu njegove bočne i završne
grane (sl. 248,
N. medianus
M. flexor carpi
radialis
Л1. flexor pollicis.
longus
Retinaculum
flexorum
M. abductor
pollicis brevis
M. flexor
pollicis brevis
M. adductor
pollicis
N. ulnaris
-At. flexor
carpi ulnaris
R. profundus
(n. ulnaris)
R. superficialis
ulnaris)
M. abductor
' digiti minimi
Nn. digitales
palmares comnumes
~R. communicans
cum n. ulnari
.Vn. digitales
palmares
proprii
Sl. 246. Živci prednje strane sake
(Prema Benninglioff-Goerttler-u)
249). Njegove bočne grane oživčavaju mišiće sedalnog predela. Njegova najveća,
završna grana, n. ischia-
dicus, oživčava mišiće zadnje lože buta i mišiće potkolenice i stopala.
SI. 247. Živci noge, prednja strana
A. Plexus lumbalis - B. Plexus sacralis - C. N. pudendtts -
D. PI. coccygeus
l.N. iliohypogastrics - 2. N. ilioinguinalis - 3. N. genitofemo-
ralis - 4. N. cut. femoris lateralis-5. N.femoralis - 6. N. obtu-
ratorius - 7. N. sapftenus interims - 8. N. peroneus communis -
9. N. peroneus superf. - 10. N. peroneus profundus
SI. 248. Živci noge, zadnja strana
1. N. gluteus sup. - 2. N. gluteus inf. - 3. N. cutaneus fern. post.
- 4. N. pudendus - 5. N. ischiadicus - 6. N. tibialis - 7. N. pero-
neus communis - 8. N. suralis
Bočne grane
Od bočnih grana krsnog spleta tri najveće, n. gluteus superior, n. gluteus inferior i n.
cutaneus femo-
ris posterior, napuštaju karlicu kroz veliki sedalni otvor, iznad i ispod kruškastog mišića
(si. 249). N. glute-
us superior izlazi iznad m. piriformis-а i oživčava: m. gluteus medius, m. gluteus
minimus i m. tensor fasciae la-
tae. N. gluteus inferior prolazi ispod m. piriformis-a i oživčaVa m. gluteus maximus. N.
cutaneus femoris poste-
rior prolazi takođe ispod m. piriformis-^. 1 ozivčava kožu zadnje strane buta. Kod donje
ivice velikog se-
dalnog mišića on daje bočne grane, nn. clunium inferiores, koje se penju ka loži sedalne
oblasti. Ostale
bočne erane krsnog spleta su znatno slabije. One oživčavaju: mm. piriformis,
obturatorius interims, gemellus
superior et inferior i quadratus femoris.
N. ischiadicus
Ishijadikus ili veliki sedalni živac napušta karlicu kroz "foramen infrapiriforme" i ulazi
u zadnju lo-
žu buta, nešto medijalno od sredine linije koja spaja sedalno ispupčenje i veliki
trohanter. On silazi naj-
pre između m. gluteus maximus-а i m. quadrants femoris-a, a zatim između mišića
zadnje lože buta (si. 249).
U visini gornjeg kraja zatkolene jame deli se u svoje dve završne grane, n. tibialis i n.
peroneus communis.
Njegove bočne grane oživčavaju mišiće zadnje lože buta i m. adductor magnus iz
unutrašnje lože.
N. peroneus communis. - Zajednički lišnjačni živac silazi kroz zatkolenu jamu upolje,
dubokom
stranom tetive m. bicepsfemoris-а. Na spoljnoj strani vrata lišnjače, u pripoju
m.peroneus longus-а, on da-
je svoje dve završne grane, n. peroneus superficialis i n. peroneus profundus za mišice
spoljne i prednje lože
potkolenice. Njegova bočna_grana, n. cutaneus surae lateralis, oživčava kožu spoljne
strane potkolenice.
N. peroneus profundus, duboki lišnjačni živac oži včava mišiće prednje lože
potkolenice i dorzalne strane stopala. On рга-
ti prednju golenjačnu arteriju i dorzalnu arteriju stopala. Njegove završne grane postaju
površne u prednjem delu 1. međukošta-
nog prostora i oživčavaju obližnje strane 1. i 2. prsta.
N. peroneus supeificialis, površni lišnjačni živac, oživčava spoljne mi.šiee
potkolenice. Kod donje trećine potkolenice on
postaje površan i daje dve završne grane, n. cutaneus dorsalis medialis et intermedins,
za kožu gornje strane stopala i prstiju.
N. tibialis. - Golenjačni živac produžuje pravac ishijadikusa i silazi kroz zatkolenu
jamu iza i upo-
lje od zatkolene arterije i vene (si. 249). On prolazi ispred tetivnog luka m. soleus-a i
silazi izmedu povr-
šnog i dubokog mišićnog sloja zadnje lože potkolenice do ispod unutrašnjeg gležnja,
gde daje svoje dve
završne grane, n.plantaris medialis et lateralis, za mišiće i kožu tabana. Od njega se
odvajaju bočne mišić-
ne grane za mišiće zadnje lože potkolenice i jedna senzitivna grana, n. cutaneus surae
medialis, za kožu
zadnje strane potkolenice.
N. cutaneus surae medialis prima jednu granu od isto-
imenog lateralnog živca i nastavlja se kao n. suralis (si. 249).
N. suralis prati malu potkožnu venu noge (v. saphena parva), i
ispod spoljnog gležnja nastavlja se napred, ka 5. prstu kao n.
cutaneus dorsalis lateralis.
M. gluteus -fJ,
maximus
N. gluteus
inferior
N. culajieus
femoris
posterior
M. grncilis —1
M. semitend-
inosus
M. semime-
mbranosus
N. tibialis -
M. gastrocnemius
N. cutaneus
surae medialis
N. suralis
,M. gluteus medius
_ M. gluteus minimus
N. gluteus superior
_ M. piriformis
. M. gemellus superior
• M. obturatorius interims
-M. gemellus inferior
M. quadratus femoris
M. adductor magnus
■N. ischiadicus
j M. biceps femoris
■ N. peroneus coinmunis
, N. cutaneus
\ / surae lateralis
\..C/iput fibulae
M. soleus
Si. 249. Duboki zivci sedalne oblasti i zadnje strane buta
N. plantaris medialis, unutrašnji tabanski živac, pruža
se napred ka palcu i u pogledu svojih grana ponaša se kao n.
medianus kod Sake. On daje tri grane, nn. plantares digitales
communes, koje svojim senzitivnim vlaknima oživčavaju prva
3l/i prsta, a motornim vlaknima: m. abductor hallucis, unutra-
šnju glavu m. flexor hallucis brevis-p, m. flexor digitorum brevis i
dva prva glistasta mišića.
N. plantaris lateralis, spoljni tabanski živac, pruža se
upolje i napred ka 5. kosti donožja, gde daje površnu i dubo-
ku granu, koje se ponašaju isto kao i odgovarajuće grane n.
ulnaris-а kod sake. On oživčava m. quadrantsplantae. Njegova
površna grana oživčava 5. i spoljnu polovinu 4. prsta, a dubo-
ka grana dva spoljna glistasta mišića, međukoštane mišiće, m.
adductor hallucis i spoljnu glavu m. flexor hallucis brevis-a.
STIDNII TRTICNI SPLET
(PLEXUS PUDENDUS ET COCCYGEUS)
Stidni splet postaje uglavnom od prednje
grane 3. krsnog živca (si. 247, 248). On dobija
ogranke i od prednjih grana 1. 2. i 4. krsnog živca.
Njemu su priključena vlakna krsnog parasimpati-
kusa, koja se ubrzo odvajaju i, kao nn. pelvici s.
erigentes, odlaze za ganglione karličnog visceral-
nog spleta (plexus pelvinus). Stidni splet svojim
bočnim granama oživčava mišiće karlične prečage,
m. levator ani i m. coccygeus. Njegova završna grana, n. pudenclus, oživčava mišiće
urogenitalne prečace
kožu međice i spoljne spolne organe (sl. 198).
Od trtičnog spleta, odnosno od živčane zamke između trtičnog i 5. krsnog živca.
polaze sitne »ra-
ne, nn. anocorcygei, koje ispod lig. sacrotuberal savijaju prema nazad i oživčavaju kožu
u visini trtićne
kosti.
N. pudendus. - Stidni živac izlazi iz male karlice kroz "foramen infrapiriforme". a
zatim savija oko sedalne bodlje i ulazi
kroz mali scdalni otvor u ishiorektalnu jamu medice. gde daje zavrSne grane nn.
rertales inferiores - za spoljni zatvarač čmara i
nn. perinei - za kožu međice i spoljnih spolnih organa (sl. 198). Nn. perinei daju grane
za mošnice odnosno velike usnc stidnicc
(nn. scrntales vel labiates posteriores) i dorzalni živac spolnog uda (n. dorsalis penis ге/
clitoridis I, od koga se odvajaju ogranci za
mišiće urogenitalne prečage.
AUTONOMNI NERVNI SISTEM
(SYSTEMA NERVOSUM AUTONOMICUM)
Autonomni nervni sistem reguliše, van uticaja volje i svesti čoveka; neprekidni rad
njegovih unu-
trašnjih organa. odnosno njegov metabolizam. On se naziva još visceralni ili vegetativni,
s obzirom na to
da je rad unutrašnjih organa osnovni uslov za održavanje života i vrste čoveka. uslov za
normalan rad
svih njegovih furikcionalnih sistema. Njegova autonomnost, u odnosu prema
somatičnom nervnom siste-
mu, u stvari je samo prividna, jer jača razdraženja uvek prelaze od jednog sistema k
drugome i ukazuju
na njihovu uzajamnu zavisnost i povezanost. Autonomni nervni sistem oživčava svu
glatku muskulaturu i'
sve žlezde u ćovečjem telu. Pored toga, njegovi ogranci putem živaca somatičnog
nervnog sistema dospe-
vaju do svih organa čovečjeg tela. Njegovi ogranci kod poprečnoprugaste muskulature
regulišu tonus i
promet hranljivih materija.
Kod autonomnog nervnog sistema razlikuju se takode centri i zivci, koji sadrže
aferentna i efe-
rentna vlakna. Pored centara u centralnom nervnom sistemu, o kojima je već bilo reči,
on ima i periferne
centre, ganglione i ganglijske spletove, koji su uključeni u tok njegovih eferentnih
nerava (sl. 250). U peri-
fernim centrima njegova eferentna preganglijska nervna vlakna stupaju u odnos uvek s
vec'im brojem sit-
nih multipolarnih neurona i zbog toga impulsi autonomnog sistema zahvataju uvek veće
prostranstvo; ni-
su strogo lokalizovani kao impulsi somatskog nervnog sistema. Ganglijski spletovi se
nalaze u zidovima
unutrašnjih organa. Oni omogućuju unutrašnjim organima automatizam funkcije nakon
presecanja svih
njihovih vegetativnih živaca.
Postganglijska nervna vlakna autonomnog sistema su siva, bez mijelinskog omoiača,
za razliku od preganglijskih vlaka-
na, koja su bela, mijelinizirana. Njihova sinapsa u ganglionima može se veštački
blokirati nikotiriom.
U funkcionalnom pogledu, kod autonomnog nervnog sistema, i to samo kod
njegovih eferentnih
neurona, uočavaju se dva osnovna antagonistička dela, simpatikus iparasimpatikus, čija
je ravnoteža uslov za
normalan rad unutrašnjih organa. Poremećaji ravnoteže ova dva dela dovode do
funkcionalnih oboljenja u
čovečjem telu, koja vremenom povlače za sobom morfološke promene organa i njihovo
propadanje.
Simpatički nervni sistem u čovečjem telu ubrzava metabolizam i trošenje energije.
On ubrzava rad
srca, povećava krvni pritisak i radnu kondiciju, širi bronhije i zenice očiju, jednom reči -
napreže organe da
bi dali što više od sebe u funkcionalnom pogledu. Suprotno njemu deluje
parasimpatikus: usporava rad sr-
ca, širi krvne sudove' i obara pritisak, sužava bronhije i zenice, jednom reči - umiruje i
oporavlja organe,
puni ih energijom. Parasimpatikus je mnogo ekonomičniji od simpatikusa. On ne samo
da štedi energiju u
organizmu već i ubrzava njeno stvaranje i gomilanje, pojačavajući funkcije pribora za
varenje i proces asi-
milacije u tkivima. Dejstvo parasimpatikusa pojačava acetilholm, a dejstvo simpatikusa
adrenalin.
Neuriti aferentnih neurona autonomnog sistema su udruženi sa eferentnim neuritima
ili se priključuju senzitivnim živ-
cima somatičnog nervnog sistema. Oni sprovode nadražaje iz utrobnih organa i krvnih
sudova direktno do centra u kičmenoj
moždini i indirektno preko njih i ushodnih puteva do viših centara u moždanom stablu i
medumozgu. Njihova jača razdraženja,
naročito pri istezanju unutrašnjih organa. manifestuju se oštrim, slabo lokalizovanim
bolovima. O prenošenju ovih bolova u spi-
nalnim ganglionima na somatični nervni sistem bilo je red ranije.
U filogenetskom pogledu, autonomni nen'ni sistem je primaran. On se pojavljuje kod
najnižih višećelijskih živih bica u vi-
du izolovanih neurona koji obavljaju osnovne reflekse. Elementarni refleksi mogu da se
vrše čak i preko račve njihovih neurita.
PARS SYMPATHICA
Posebni centar simpatičkog nervnog sistema nalazi se u bočnim rogovima sive mase
kičmene mo-
ždine u visini od njenog 8. vratnog do 2. slabinskog segmenta (sl. 250). Iz ovog centra
polaze preganglij-
ska vlakna, koja preko prednjeg korena kičmenog živca i preko bele spojnice (/•.
communicans albus) od-
laze do paravertebralnih i prevertebralnih gangliona. Paravertebralni ganglioni, kojih ima
21-23 na bro-
ju, povezani su medusobno spojnicama (rr. interganglionares) i obrazuju simpatičko
stablo (truncus
sympathicus), koje se pruža bočnom stranom kičmenog stuba od atlasa do trtične kosti.
Od gangliona po-
laze postganglijska vlakna, koja obrazuju parijetalne i visceralne simpatičke grane.
Parijetalne grane se
priključuju kičmenim živcima i obezbeduju simpatičku inervaciju odgovarajuc'ih
dermatoma i miotoma,
odnosno teritorije, koju odgovarajuci živac oživčava. Visceralne grane se priključuju
arterijama, oko ko-
jih obrazuju spletove. One dospevaju do odgovarajuc'ih organa preko njihovih arterija.
Preganglijska vlakna, koja samo prolaze kroz ganglione simpatičkog stabla,
završavaju se u pre-
vertebralnim ganglionima (sl. 250). Prevertebralni ganglion obrazuje dva velika
visceralna spleta, trbušni
(plexus celiacus) i karlični (plexuspelvinus). Njima se priključuju i preganglijska vlakna
parasimpatikusa.
Vratni deo simpatikusa
U vratu se nalaze tri gangliona, gornji, srednji i donji, koji leže u duplikaturi
prevertebralnog lista
vratne fascije. Spojnica između srednjeg i donjeg vratnog gangliona je udvojena i njen
prednji krak gradi
zamku oko potključne arterije (ansa subclavia).
Sl. 250. Autonomni nervni sistem (shema)
A. Truncus sympathicus - B. Rr. conuminicantes - C. Cervicalis - L. Lumbalis - S. Sacralis
I. Parasimpatička jedra moidanih iivaca - II. Vegetativni cental• moidanog stabla i
kičmene moidine - III. Centar simpatikusa -
IV. Centar krsnog parasimpatikusa
1. N. oculomotorius - 2. N. facialis - 3. N. glossopharyngeus - 4. N. vagus - 5. Nn.
cardiaci - 6. Rr. cardiaci - 7. N. splanchnicus
major - S. N. splanchnicus minor - 9. Ganglioni plexus celiacus-a -10. Ganglion pelvinum
-11. Nn. erigentes
• 'Ganglion cen'icale superius. - Gornji vratni ganglion je najveći od svih gangliona
simpatičkog sta-
bla. On je vretenastog oblika i leži u visini poprečnog nastavka 2. i 3. vratnog prsljena
(sl. 241, 242). Od
njega polaze parijetalne, visceralne i vaskularne grane. Parijetalne grane odlaze za prva
4 vratina živca, a
najveći od njih, n. jugularis, priključuje se IX, X i XII moždanom živcu. U visceralne
grane spadaju grane
za ždrelo i grkljan (rr. laryngopharyngei) i gornji srčani živac (/?. cardiacus superior),
koji odlazi za srčani
splet. Vaskularne grane, n. caroticus interims i nn. carotid externi, priključuju se
unutrašnjoj i spoljnoj ka-
rotidnoj arteriji.
' N. caroticus interims oko unutrašnje karotidne arterije obrazuje splet .plexus
caroticus internus, koji predstavlja simpati-
kus glave. Od karotidnog spleta odvajaju se: nn. caroticotympanic'! za splet bubne
duplje, n.petrosusprofundus za ganglionpterygo-
palatinum, grana za ganglion ciliare i grane koje se priključuju pojedinim moždanim
živcima.
Nn. carotid externi obrazuju oko spoljne karotidne arterije splet, plexus caroticus
externus, koji se sekundamo račva u
manje spletove. Od spletova oko a.facialis i a. meningea media odvajaju se ogranci, koji
prolaze kroz otički i podvilični ganglion i
završavaju se u pljuvačnim žlezdama.
Ganglion cen'icale medium. - Srednji vratni ganglion leži u visini poprečnog nastavka
6. vratnog
prsljena (sl. 241). Od njega se odvajaju grane za 5. i 6. vratni živac, grane za štitastu
žlezdu i srednji srčani
živac (n. cardiacus medius).
Ganglion cervicale inferius. - Donji vratni ganglion je obično spojen sa 1. grudnim i
zajedno obrazuju
veliki zvezdasti ganglion (ganglion cen'icothoracicum s. stellatum). Zvezdasti ganglion
leži u visini vra-
ta 1. rebra. On daje grane za 7. i 8. vratni živac i grane koje obrazuju spletove oko
potključne i kič-
mene arterije. Njegova visceralna grana, n. cardiacus inferior, sadrži najveći broj
akcelerantnih vlaka-
na za srčani mišić. Pored toga, ona sadrži i viscerosenzitivna srčana vlakna.
Grudni deo simpatikusa
Grudni deo simpatikusa ima 10-12 gangliona, koji leže ispred glava rebara. Od njih
se odvajaju
parijetalne grane, koje se priključuju grudnim živcima. Njihove visceralne grane odlaze
za organe zad-
njeg medijastinuma, za grudnu aortu i za pluc'a. Dva velika živca grudnog simpatikusa,
n. splanchnicus
major i n. splanchnicus minor, sadrže preganglijska vlakna, koja odlaze ka
prevertebralnim ganglionima
celijačnog spleta.
N. splanchnicus major. - Veliki utrobni živac, koji polazi pomoc'u 4 korena od 6-9.
gangliona, silazi bočnom stranom
kičmenog stuba i, pošto prode kroz medijalni stub prečage, završava se u celijačnom
ganglionu. Pored preganglijskih vlakana, on
sadrži i viscerosenzitivna vlakna, koja dolaze iz organa trbušne duplje. Pri prolasku kroz
prečagu njemu je pridodat mali splan-
hnički ganglion.
N. splanchnicus minor. - Mali utrobni živac polazi od 10. i 11. grudnog gangliona, i
zajedno sa stablom simpatikusa pro-
lazi između medijalnog i lateralnog stuba prečage. On se završava u gornjem
mezenteričnom ganglionu celijačnog spleta.
Trbušni i karlični deo simpatikusa
Ova dva dela imaju obično po 4 gangliona, od kojih se odvajaju parijetalne grane za
slabinske i
krsne živce. Njihove visceralne grane, nn. splanchnici abdominales etpelvini, sadrže
preganglijska vlakna
za ganglione trbušnog i karličnog spleta.
Plexus celiacus
U visini 1. i 2. slabinskog prsljena nalazi se ispred aorte 5 prevertebralnih gangliona,
dva celijačna
(ganglion celiacum dextrum et sinistrum), dva bubrežno-aortična (ganglia
aorticorenalia) i jedan crevni (gan-
glion mesentericum superius). Ovi ganglioni dobijaju preganglijska simpatička vlakna
preko malog i veli-
kog utrobnog živca (nn. splanchnici, major et minor) i od trbušnog gangliona
simpatičkog stabla. Oba celi-
jačna gangliona dobijaju i parasimpatička vlakna od desnog vagusa. Ganglioni
celijačnog spleta povezani
su medusobno mnogobrojnim spojnicama. Od njih polaze postganglijska vlakna, koja
obrazuju periarte-
rijalne spletove. Periarterijalni spletovi prate arterije i preko njih dospevaju do
odgovarajućih organa tr-
bušne duplje, do njihovih žlezda i glatke muskulature. Najveći od ovih spletova, plexus
aorticus, silazi duž
aorte i u njegov tok je uključen donji crevni ganglion (ganglion mesentericum inferius).
Aortični splet se na
svom donjem kraju nastavlja spletovima koji prate bedrene arterije i butnu arteriju. Od
njegovog donjeg
kraja odvaja se gornji hipogastrični splet ili presakralni živac (n.presacralis s. plexus
hypogastrics superi-
or). Presakralni živac silazi ispred krsne kosti i račva se na levi i desni hipogastrični živac
(n. hypogastri-
cs), koji odlazi do gangliona karličnog visceralnog spleta (plexus pelvimis).
Plexus pelvinus
' Ganglioni karličnog vegetativnog spleta (ganglia pelvina) dosta su sitni i, povezani
medusobno,
obrazuju jednu mrežastu ploču, koja se nalazi bočno od rektuma i mokraćne bešike.
Kod žene oni su sme-
šteni uglavnom u parametrijumu, bočno od vrata materice, i od strane ginekologa dobili
su posebni naziv,
ganglia cervicalia - Frankenhauseri. Ganglioni dobijaju preganglijska simpatička vlakna
iz karličnog dela
simpatičkog stabla i, preko n. hypogastricus-а, iz presakralnog živčanog spleta (n.
presacralis s. plexus hypo-
gastrics superior). Oni dobijaju i preganglijska parasimpatička vlakna preko nn.pelvici s.
erigentes (sl. 250).
Iz njih polaze periarterijalni spletovi, koji oživčavaju organe male karlice i spoljne
genitalije.
PARS PARASYMPATHICA
Centar parasimpatičkog nervnog sistema nalazi se u moždanom stablu i u bočnim
rogovima sive
mase kičmene moždine u visini od 2-4. krsnog segmenta. Centar u moždanom stablu
predstavljaju para-
simpatička jedra, koja su pridodata III, VII, IX i X moždanom živcu. Njegova
preganglijska vlakna odla-
ze u sastavu odgovarajućih živaca ka organima glave, vrata, grudne i trbušne duplje.
Ona se završavaju u
ganglionima, koji se nalaze u neposrednoj blizini organa ili u samom njegovom zidu u
vidu ganglijskih
spletova. Postganglijska vlakna odlaze do glatke muskulature i do žlezda odgovarajućeg
organa.
Vagus ima najveći broj parasimpatičkih preganglijskih vlakana, koja oživčavaju sve
organe vrata,
grudne i trbušne duplje. On daje grane za plućni i srčani splet. Njegova vlakna za
organe trbušne duplje
prekidaju se u intramuralnim ganglijskim spletovima želudačno-crevnog kanala i u
ganglionima celijač-
nog visceralnog spleta.
Parasimpatička preganglijska vlakna ostala tri moždana živca oživčavaju preko svojih
gangliona organe glave. Parasim-
patička vlakna n. oculomotorius-а prekidaju se u ganglion ciliare. Parasimpatička vlakna
n. facialis-a prekidaju se u ganglion
pterygopalatinum i u ganglion suhmandibulare. Parasimpatička vlakna n.
glossopharyngeus-a prekidaju se u otičkom ganglionu. N.
vagus i n. glossopharyngeus sadrže i aferentna, viscerosenzitivna nervna vlakna
autonomnog sistema.
Preganglijska vlakna od krsnog centra parasimpatikusa prolaze kroz prednje
korenove i grane
2-4. krsnog živca, od kojih se izdvajaju i kao nn.pelvici s. erigentes ulaze u ganglione
karličnog visceral-
nog spleta (plexuspelvinus). Postganglijska vlakna oživčavaju, pored organa male
karlice i spoljnih geni-
talia, nishodni i sigmoidni kolon (sl. 250).
Novija istraživanja potvrduju da kod čoveka postoje parasimpatički centri i u ostalim
segmentima
kičmene moždine. Iz tih centara preganglijska parasimpatička vlakna odlaze preko
spinalnih živaca. Ona
obezbeđuju parasimpatičku inervaciju odgovarajućih inervacionih teritorija spinalnih
živaca.
ORGANA SENSUUM
UVOD
Čula su receptori nervnog sistema, organi koji prihvataju hemijske i fizičke nadražaje
iz spoljne
sredine. Nadražaji iz receptora odlaze čulnim živcem i čulnim putem do integracionih
zona kore velikog
mozga, gde se preobražuju u osećaj. Hemijske nadražaje iz spoljne sredine primaju čulo
ukusa i čulo mi-
risa, a fizičke nadražaje ostala čula, za vid, za sluh, za statiku i za površni i duboki
senzibilitet.
Receptori čulnih organa sastoje se iz neuroepitelnih ćelija, koje primaju samo
određenu vrstu nadražaja, karakteristič-
nu za odgovarajuće čulo. Njima su pridodati pomocni i zaštitni organi. Pomocni organi
imaju za cilj da određenoj vrsti nadražaja
olakšaju dejstvo na feceptore.
ORGAN ZA VID (ORGANUM VISUS)
Organ za vid, oko, smešten je u očnoj duplji (orbita). U njegov sastav spadaju: očni
živac, očna ja-
bučica i pomocni organi oka. O očnom živcu bilo je reči ranije.
OČNA JABUČICA (BULBUS OCULI)
Očna jabučica ima oblik šuplje kugle, koja je
na svom prednjem kraju nešto jače ispupčena i ispu-
njena prozračnim elementima (sl. 251). Njen prozračni
sadržaj, očna vodica (humor aquosus), sočivo (lens) i
staklasto telo (corpus vitreum), okružuju tri opne, od
kojih je spoljna - fibrozna (tunica fibrosa), unutrašnja
(tunica interna) - neuroepitelna i srednja (tunica vascu-
losa) - sudovna.
Linija koja spaja prednji i zadnji po] očne jabučice, axis
bulbi, iznosi 24 mm. Ona je nešto veća od vertikalne i horizontalne
osovine očne jabučice. Njena dužina podešenaje tako da bi se sve-
tlosni zraci, koji dolaze iz beskonačnosti sjedinili tačno na mrežnja-
či. Ako se zraci seku ispred mrežnjače oko je kratkovido (myopia),
a u obrnutom slučaju - dalekovido (hypermetropia).
Tunica fibrosa
Spoljna, fibrozna opna svojom čvrstinom osi-
gurava oblik očne jabučice i odupire se intrabulbar-
nom pritisku, koji je od značaja za jasnoću vida. Njen
prednji, prozračni deo naziva se rožnjača (cornea), a
zadnji, beličasti deo, beonjača (sclera).
Sclera. - Beonjača je u svom zadnjem delu de-
bela 1-1,5 mm i izbušena sitnim otvorima za prolaz
snopova očnog živca i krvnih sudova. Oko svog ekva-
tora ona je upola tanja, a zatim, iduc'i napred, ponovo
zadebljava usled priključenja tetivnih vlakana pravih
mišića oka. U njenom prednjem delu, oko rožnjače,
Sl. 251. Horizontalni presek desnog oka
1. Cornea - 2. Iris - 3. Sinus venosus sclerae (canalis
Schlemmi) - 4. Corpus ciliare - 5. Tunica conjunctiva -
6. Ora serrata - 7. Sclera - 8. Chorioidea - 9. M. rectus
bulbi lateralis - 10. Retina - 11. Macula lutea - 12. Fovea
centralis - 13. Papilla nervi optici - 14. Nervus opticus -
15. M. rectus bulbi medialis - 16. Camera bulbi post. -
17. Camera bulbi ant. - 18. Zonula ciliaris (Zini) -19. Lens
- 20. Corpus vitreum
nalazi se kružni venski kanal (sinus venosus sclerae) kojim otiče očna vodica (sl. 252).
Fibrozni snopovi-beonjače su upravljeni uglavnom u pravcu meridijana očne jabućice
i medusobno ukrštcni po slojevi-
ma. Oni su blago talasasti i dozvoljavaju neznatno širenje očne jabučice pri povećanju
intrabulbarnog pritiska. Njihovi prednji i
zadnji krajevi pojačani su kružnim fibroznim vlaknima. Izmedu fibroznih snopova nalaze
se fini pukotinasti prostori i vezivne
celije, koje u dubljim slojevima beonjače sadrže zrnca pigmenta.
Cornea. - Rožnjača gradi prednju šestinu spoljne opne očne jabučice. Svojim
kružnim rubom
(limbus corneae) ona je ugrađena u žleb beonjače (rima cornealis sclerae) kao "staklo
na časovniku". Ona
je na svom polu najtanja, oko 0,8 mm, usled većeg prečnika krivine njene prednje
strane od prečnika kri-
vine njene zadnje strane.
Rožnjača je potpuno providna i ima jaču mod prelamanja svetlosti nego očno sočivo.
Pri gledanju
u vodi ona gubi mod prelamanja i posmatrani predmeti postaju nejasni. Ako se
prethodno uzme zaštitna
maska, mali sloj vazduha joj vrada prelomnu mod i čovek jasno vidi predmete u vodi.
Središni, najvec'i sloj rožnjače (substantia propria corneae) nastavlja fibrozne
snopove beonjače (sl. 252). On je pokriven
spreda prednjom elastičnom opnom (lamina limitans anterior) i petoslojnim epitelom
(epithelium corneae). a pozadi sa zadnjom
elastičnom opnom (lamina limitans posterior) i endotelom prednje očne komore.
Izmedu njegovih fibroznih snopova, koji su za
razliku od beonjačinih, potpuno pravi, nalaze se zvezdaste vezivne celije, amijelinska
nervna vlakna i pukotinasti prostori, koji-
ma dolaze rožnjači hranljive materije iz perikornealnog arterijskog spleta. Rožnjača je
potpuno prozračna, zahvaljujudi potpu-
nom odsustvu krvnih i limfnih sudova i zahvaljujudi konstantnoj srazmeri između njenih
soli i tečnosti.
Tunica vasculosa
Srednja opna sadrži krvne sudove, živce i pigmentne vezivne celije. Na njoj se
razlikuju tri dela,
chorioidea, corpus ciliare i iris, koji su postavljeni jedan iza drugoga.
Chorioidea. - Sudovnjača zauzima zadnju polovinu sudovne opne, iza zupčaste linije
mrežnjače
(ora serrata). Od sklere ona je odvojena kapilarnim pukotinastim prostorom, a čvrsto je
srasla s pigment-
nim slojem mrežnjače. Ona sadrži veliki broj elastičnih vlakana i bogatu arterijsku
mrežu, od koje polaze
ka mrežnjači kapilarni spletovi.
Corpus ciliare. - Trepavično telo pruža se od zupčaste linije mrežnjače napred do
dužice. Na po-
prečnom preseku ono ima trouglasti oblik, čija je baza upravljena napred, ka dužici (sl.
252). Njegov zad-
nji deo orbiculus ciliaris, na svojoj unutrašnjoj strani ima meridionalne nabore (plicae
ciliares), koji se,
iduci napred, povecavaju i grade cilijarne nastavke (processus ciliares). Trepavični
nastavci sadrže bogate
spletove, koji luče očnu vodicu. Oni skupa obrazuju oko ekvatora očnog sočiva
trepavičnu krunu (corona
ciliaris). Spolja od cilijarne krune nalazi se m. ciliaris, glatki mišic', koji ima uzdužna,
meridionalna vlakna
i unutra od njih kružna vlakna.
Epithelium corneae
Substantia propria corneae
M. dilatator
M. sphincter ш
pupillae \
Cumera bulbi anterior
Camera bulbi
Iposterior
Lig. pectinatum anguli
irido-cornealis
Sinus venosus sclerae
Tunica conjunctiva
'''bulbi
Nucleus lentis Pars optica retinae
Sl. 252. Meridionalni presek prednjeg dela očne jabučice
Iris. -Dužica ili šarenicaje prednji deo sudovne opne (sl. 252). Ona je u vidu
frontalnopostavlje-
ne blende, čiji se središni otvor naziva zenica (pupilla). Ona je najtanja kod svoje
periferne, cilijarne ivice
(.margo ciliaris). Njena boja zavisi od količine mrkog pigmenta, koji se nalazi u celijama
njene vezivne
strome. Ako je količina pigmenta vrlo mala, vezivna stroma dužice reflektuje samo plave
svetlosne zra-
ke. Cma boja zenice dolazi do pigmentnog lista unutrasnje opne, koji se provodi
krozsadržaj očnejabu-
čice.
Vezivna stroma dužice (stroma iriclis) pokrivena je spreda endotelom prednje oćne
komore, a po-
zadi - istanjenim delom unutrasnje opne očne jabučice, njenim pigmentnim i retinskim
listom (sl. 252).
U njoj se nalaze krvni sudovi i dva glatka mišića, kružnifm. sphincter papillae) i radijalni
(m. dilatator pu-
pillae), koji svojom kontrakcijom regulišu veličinu zenice, njeno sužavanje (mvosis) i
njeno širenje (mydri-
asis), prema tome, da li je potrebno da u očnu jabučicu ude vise ili manje svetlosti.
M. sphincterpupillae zauzima oko zenice prostorširine oko 1 mm. Onje oživčen
parasimpatičkim vlaknima л. oculomo-
torius-a. Periferno od njega pružaju se zrakasto vlakna m. dilatator papiihie. koji ie
oživćen od simpatikusa.
Tunica interna bulbi
Unutrašnja opna očne jabučice je dvolisna. Njen spoljni, pigmentni list
(stratumpigmenti) sastoji
se od jednoslojnog epitela, u kome se nalazi mnogo mrkog pigmenta (fuscin). Njen
unutrašnji list se nazi-
va mrežnjača {retina).
Retina. - Mrežnjača sadrži receptore za svetlost i boje. Jednom zupčastom kružnom
linijom (ora
serrata) ona je podeljena na prednji i zadnji deo. Prednji, istanjeni deo retine i
odgovarajući deo pigment-
nog lista, pokrivaju zadnju stranu trepavičnog tela i dužice (sl. 252). Ovaj njen deo je
slep (pars ceca),
neosetljiv na svetlosne nadražaje. Na zadnjem, vidnom delu retine (pars optica) vide se
papila očnog Uvea
i lateralno od nje iuta mrlja (sl. 253).
Discus n. optici (papilla), papila očnog živca ispupčena je samo
na svom ohodu, a u srednjem delu udubljena (excavariopapillae). Unutra
od njenog središnog dela pojavljuju se a. et. v. centralis retinae.
Macula lutea, žuta mrlja i njena centralna jamica (fovea centra-
lis) nalaze se 4 mm upolje od papile očnog živca. Ona sadrži žućkastu
boju, koja nedostaje u visini njene centralne jamice. Centralna jamica je
prozračna, jer nema krvnih sudova. Ona predstavlja mesto gde normal-
no treba da padne žiža očnog sočiva da bi oko jasno videlo.
Mrežnjača se sastoji iz tri osnovna sloja, koje ka-
rakterišu odredene celije (sl. 254). U spoljnom, neuroepi-
telnom sloju (statum neuroepitheliale) nalaze se celije s na-
stavcima u vidu štapića i čepića. Ćelije sa štapićima su ose-
tljive na promene svetlosti. U svom štapićastom nastavku
one sadrže crveni vidni pigment (rodopsin), koji na svetlosti
nestaje, a u mraku se stvara ponovo. Ćelije s nastavcima u
vidu čepića su osetljive na boje. One u potpunosti izgradu-
ju centralnu jamicu žute mrlje. Na ostalim delovima mre-
Sl. 253. Optički deo retine desnog oka posmatran žnjače njihov broj je oko 20 puta manji od
broja c'elija sa
spi eda štapićima. Čepići i štapići okrenuti su ka
pigmentnom sloju.
Izmedu njih prodiru nastavci pigmentnih celija, da im služe
kao mračna komora, da bi svetlosni nadražaji delovali izolovano i precizno.
U srednjem sloju nalaze se bipolarne nervne celije, koje skupa obrazuju ganglion
mrežnjače (gan-
glion retinae). Pored toga, u torn sloju nalaze se asocijacione nervne i glijalne celije,
koje se pružaju po-
prečno. Bipolarna nervna celija je preko svojih dendrita u vezi s nekoliko neuroepitelnih
celija. Jedino u
visini žute mrlje bipolarna c'elija je u vezi samo s jednom neuroepitelnom c'elijom.
U najdubljem, unutrašnjem sloju retine nalaze se velike ganglijske celije, koje skupa
sačinjavaju
ganglion živca (ganglion n. optici). Neuriti ganglijskih c'elija obrazuju optički živac.
Pored neuroepitelnih i
nervnih celija, u mrežnjači se nalaze i potporne ili Miiller-ovz celije, koje su dugačke i
prostiru se kroz sva
tri njena sloja.
Corpus vitreum
Staklasto telo ispunjava zadnji prostor očne jabučice, iza sočiva i trepavičnog tela.
Ono se sastoji
od posebnog tkiva, koje ima 98% vode, retke zvezdaste celije i mrežasta vlakna. Njegov
gušći sloj na po-
vršini obrazuje opnu (membcina vitrea), koja je na svojoj prednjoj strani udubljena i
priljubljena uz zad-
nju stranu sočiva.
••
Staklasto telo je normalno u svom maksimalnom naponu i drži retinu
priljubljenu uz sudovnjaču. Ono osigurava ne samo ishranu rnrežnjače vec i nje-
nu glatkoću, što je od značaja za jasnoću vida. Ako se njegov napon smanji, do-
lazi do nabiranja mrežnjače i do njenog odlubljivanja, odnosno do njenog propa-
danja i slepila. Kod jako kralkovidih osoba i u starosti središni deo staklastog te-
la razmekšava i može da izazove nabiranje i odlubljivanje retine, odnosno gubi-
tak vida.
Lens
Očno sočivo je bikonveksno i nalazi se izmedu staklastog
tela i dužice (sl. 251, 252). Ono je fiksirano in situ i zategnuto po-
mocu tankih vlakanaca (fibrae zonulares) koja se od njegovog
ekvatora šire lepezasto i završavaju na trepavičnom telu. Njegova
žiža kod normalnog oka pada uvek na tačku jasnog vida, na cen-
tralnu jamicu žute mrlje. Pri posmatranju predmeta izbliza očno
sočivo se ispupčuje i jače prelama zrake, oko se akomodira i vidi
jasno.
Očno sočivo nastaje od ektoderma, čije se cilindrične celije izdužuju i
pretvaraju u lučna vlakna {fibrae lends) koja se pružaju meridionalno. Jedino ce-
lije na prednjoj strani sočiva, i to u blizini njegovog ekvatora zadržavaju svoj epi-
telni karakter (epithelium lentis) i tokom celog života stvaraju nova vlakna sočiva.
Kod novorođenčeta vlakna se sustižu na prednjoj i zadnjoj strani sočiva i obra-
zuju po jednu trokraku zvezdu, koje su medusobno obrnuto orijentisane. Kod
odraslih, usled stvaranja novih vlakana, zvezde na prednjoj i zadnjoj strani soči-
va postaju višekrake.
Sočivna vlakna su elastična. U središnom delu, usled gubitka vode, ona postaju
neelastična i po-
sle 30. godine života obrazuju jedro sočiva (nucleus lentis). Jedro se sve vise povecava
na račun elastične
kore sočiva (cortex lentis), koji posle 45. godine života nestaje potpuno. Sočivo je
obavijeno bestruktur-
nom elastičnom opnom (capsula lentis), koju stvaraju njegove epitelne celije. Kod
povrede čahure, vlak-
na sočiva bubre i postaju beličasta (cataracta).
Akomodacija. - Prilagodavanje očne jabučice, da jasno vidi predmete izbliza,
omogucuju cilijarni
mišić i elasticitet sočiva. Cilijarni mišić (m. ciliaris) svojom kontrakcijom isteže elastična
vlakna sudovnja-
če i približuje trepavično telo ka ekvatoru sočiva. Cilijarna vlakna se pri tome opuštaju i
sočivo, koje je
bilo istegnuto, ispupčuje se i jače prelama zrake. Kada se mišic opusti, sudovnjača
povlači nazad trepa-
vično telo, cilijarna vlakna se zatežu i očno sočivo se spljoštava. Posle 45. godine,
gubitak elasticiteta so-
čiva nadoknaduje se naočarima (staračka dalekovidost - presbiopia).
Humor aquosus
Očna vodica ispunjava prednju i zadnju očnu komoru, dve šupljine u prednjem delu
oka, koje
razdvaja dužica (sl. 252). Ona se neprekidno stvara u zadnjoj očnoj komori iz sudovnih
spletova cilijarnih
nastavaka. Iz zadnje očne komore ona prelazi kroz zenicu u prednju i odatle ulazi u
venski kanal (sinus
venosus sclerae) i u venske sudove beonjače. Njena je uloga da intrabulbarni pritisak
održi na odredenom
nivou, koji normalno iznosi 14-17 mm Hg.
Prednja očna komora (camera bulbi anterior) znatno je veća od zadnje. U njenom
uglu, izmedu rožnjače i dužice (angu-
lus iridocomealis) nalazi se češljasta fibrozna veza (lig. pectinatum), kroz čije sitne
otvore (spatia anquli iridocomealis) prolazi oč-
na vodica na svom putu ka kružnom kanalu beonjače (sinus venosus sclerae). Periferno
od češljaste veze nalazi se fibroelastični
prsten, kome se priključuju tetivna vlakna cilijarnog mišića.
Zadnja očna komora (camera bulbi posterior) nalazi se oko očnog sočiva, izmedu
dužice i staklastog tela. Njenu perifer-
nu ivicu grade trepavicno telo i njegovi nastavci.
Razvoj očne jabučice
Na bočnoj strani prednjeg, još nepodeljenog moždanog mehura, i to njegovog
zadnjeg, diencefa-
ličnog dela pojavljuje se krajem 3. nedelje embrionalnog života šuplji izvracaj, očni
mehuric' (vesicula
ophthalmica). Očni mehuric, povlačeci za sobom svoju moždanu peteljku, pruža se
napred i ispod čeonog
nastavka lica dospeva do ektoderma. Pri dodiru s ektodermom on uvlači svoj prednji
kraj i pretvara se u
Sl.254. Shema grade retine
A. Vidna celija sa čepićem - B. Vidna celija
sa štapićem - C. Midler-ova celija -
D. Asocijaciona nervna celija - E. Bipolarna
nervna celija - F. Neurologlija -
G. Ganglijska nervna celija
dvoslojni pehar, čiji prednji otvor predstavlja prvobitnu zenicu očne jabučice. Od očnog
pehara nastaju
oba sloja unutrasnje ili nervne opne zida očne jabučice (pigmentni sloj i retina) i dva
glatka mišićadužice
(m. sphincter et dilatator pupillae). Pored toga, od njegovog unutrašnjeg sloja
izdvajajuse glijalne celije i
obrazuju staklasto telo (corpus vitreum) i zonularna vlakna (fibrae zonulares).
Istovremeno sa uvlačenjem prednjeg kraja očnog mehurića, pojavljuje se na donjoj
strani očnog
pehara i njegove peteljke sagitalna pukotina, kolobom (coloboma), u koju ulazi
mezoderm i krvni sudovi
za mrežnjaču (a. centralis retinae) i staklasto telo (a. hyaloidea). Kolobom se ubrzo
ponovo zatvara,semu
slučajevima urodenih anomalija (coloboma oculi), kod kojih zaostaje obično samo u vidu
ureza na do-
njem delu dužice, a rede u vidu sagitalne pukotine na donjoj strani očne jabučice. U
njegov deo, koji se
nalazi u peteljci, prodiru neuriti nervnih celija retine, koji rastu prema diencefaličnom
moždanom mehu-
ru i u toku daljeg razvoja obrazuju vidni živac, optičku raskrsnicu i optički snop.
Očno sočivo nastaje od ektoderma, koji se nalazi ispred prvobitne zenice očnog
pehara. Na ovom
mestu ektoderma obrazuje se jamica, koja se izdvaja, pretvara u lopticu i ulazi u očni
pehar. Celije zad-
njeg dela loptice se ubrzo izdužuju i obrazuju sočivna vlakna. Ćelije njene prednje
polovine zadržavaju
svoj epitelni karakter, izuzev na periferiji, gde i dalje trajc; preobražaj u sočivna vlakna.
Na taj način soči-
vo raste i njegova loptica se postepeno spljoštava i postaje bikonveksna.
Ostali delovi očne jabučice i njeni pomocni organi nastaju od mezoderma, izuzev
vežnjače i suzne
žlezde koje nastaju od ektoderma. Oko sočiva mezoderm obrazuje bogato
vaskularizovanu opnu, koja
počinje da nestaje posle 7. meseca embrionalnog života. Njen deo u visini zenice,
membrana pupillaris,
ponekad zaostaje bilo u celini ili u vidu tankih traka - membrana pupillaris persistens. U
mezodermalnom
tkivu ispred očnog sočiva pojavljuje se frontalna pukotina, koja docnijim razvitkom
dužice biva podelje-
na u dva dela, na prednju i zadnju očnu komoru.
Krvni sudovi očne jabučice
Očnu jabučicu ishranjuju a. centralis retinae i aa. ciliares, breves et longae, grane
oftalmične arterije
(a. ophthalmica), o kojoj je bilo reči ranije.
A. centralis retinae, središna arterija mrežnjače, ulazi u očni živac na 1,5-2 cm iza
zadnjeg pola oč-
ne jabučice i zajedno s njim dospeva do mrežnjače (sl. 253). Na papili očnog živca ona
daje grane, dve
unutrasnje (arteriolae na sales retinae, superior et inferior) i dve spoljne (arteriolae
temporales retinae, superi-
or et inferior). Izmedu spoljnih grana nalaze se gornja i donja arteriola žute mrlje
(arteriola macularis - su-
perior et inferior). Grane središne arterije su terminalne i njihovo začepljenje dovodi do
slepila odgovara-
jućeg dela retine.
Aa. ciliares breves, kratke cilijarne arterije, oko 20 na broju prolaze kroz zadnji deo
sklere i grana-
ju se u sudovnjači oka. U beonjači one se medusobno spajaju i oko očnog živca
obrazuju kružni splet
(icirculus arteriosus n. optici), s kojim se anastomozira i stablo a. centralis retinae.
Aa. ciliares longae, dve duge cilijarne arterije, ulaze u očnu jabučicu medijalno i
lateralno od oč-
nog živca. One se pružaju napred do spoja trepavičnog tela i dužice, gde se medusobno
anastomoziraju i
grade veliki arterijski krug dužice (circulus arteriosus iridis major), od koga se odvajaju
grane za dužicu i
za trepavično telo. Velikom arterijskom krugu dužice priključuju se ogranci iz prednjih
cilijarnih arterija
(aa. ciliares anteriores), koje se odvajaju od mišićnih grana oftalmične arterije i grade u
skleriperikorneal-
ni arterijski splet.
Vene očne jabučice prate arterije sudovnjače i mrežnjače. Vene sudovnjače
probijaju beonjaču
oko ekvatora očne jabučice i obrazuju četiri kovitlaste vene (vv. vorticosae), koje se
ulivaju u oftalmične
vene.
Živci
Očna jabučica dobija od n. nasociliaris-а dva duga cilijarna živca i kratke cilijarne
živce iz cilijar-
nog gangliona.
Nn. ciliares longi, dugi cilijarni živci, prate istoimene arterije i dospevaju do
trepavičnog tela, dužice
i rožnjače, koje oživčavaju. Njihove grane u srednjem sloju rožnjače gube mijelinski
omotač i ispod epitela
obrazuju dva spleta, krupniji i sitniji. Od poslednjeg spleta odvajaju se sitni ogranci koji
ulaze u epitel ro-
žnjače i završavaju slobodnim završecima u vidu čvorića ili zamki. Zahvaljujući bogatoj
inervaciji, epitel ro-
žnjače je veoma osetljiv, i na najmanji dodir javlja se uvek refleks odbrane i zatvaranje
kapaka.
Nn. ciliares breves sadrže simpatička vlakna za m. dilatator pupil lae i parasimpatička
za in. ciliaris i
m. sphincterpupillae. Oni prolaze kroz sudovnu opnu i u trepavičnom telu obrazuju splet
kome su prido-
date nervne celije.
POMOCNI ORGANI OKA
(ORGANA OCULI ACCESSORIA)
U pomoćne organe oka spadaju mišići, omotači, očni kapci, vežnjača, suzni aparat i
veda (sl. 255,
256). Veda (supercilium) sastoji se iz čvrstih dlaka, koje štite oko od znoja čela.
Mišiči (mm. bulbi)
Očnu jabučicu, oko njene središne tačke, obrću u svim pravcima 6 mišića,
četiriprava l dva kosa,
koji su bogato inervisani i sastoje se od nežnih poprečnoprugastih vlakana (sl. 255,256).
Oni su pljosnati
mišići, širine oko 1 cm.
Pra\'i mišići oka (mm. recti bulbi - superior, inferior, medialis et lateralis) polaze od
ovalnog tetivnog prstena (anulus tendi-
neus), koji okružuje optički kanal i medijalni deo gornje orbitalne pukotine. Oni se
pružaju napred i završavaju svojim tetivama
na beonjači, na različitom rastojanju od periferne ivice rožnjače, usled čega su obe očne
jabučice upravljene nadole i unutra. Pri-
poj unutražnjeg pravog mišića udaljen je od rožnjače 5,5 mm, donjeg 6 mm, spoljnjeg
7 mm i gornjeg 7,7 mm.
M. obliquus bulbi superior. - Gornji kosi mišić oka pripaja se iznad ovalnog tetivnog
prstena i pruža se ka gornje-unutra-
šnjem uglu očne duplje, gde se provlači svojom medutrbušnom tetivom kroz
fibroznohrskavični prsten (trochlea), zatim skreće
upolje i nazad i, pošto prođe ispod gornjeg pravog mišića oka, završava se na spoljno-
zadnjem kvadrantu gornje strane očne ju-
bučice.
M. obliquus bulbi inferior. - Donji kosi mišićpolazi od donjeg ruba jame za suznu
kesicu (fossa sacci lacrimalis) i pruža se
koso upolje i nazad ispod donjeg pravog mišića. On se završava na donjoj strani očne
jabučice, na njenom spoljno-zadnjem kva-
drantu.
Inervacija. - Gornji kosi mišić oživčava n. trochlearis, spoljni pravi n. abducens, a sve
ostale n. ocu-
lomotorius.
Dejstvo. - Pravi mišići povlače prednji kraj očne jabučice na svoju stranu. Gornji i
donji pravi mi-
šić istovremeno vrše i obrtanje očne jabučice, i to gornji je njen pronator, a donji
supinator. Gornji kosi
mišić obara prednji kraj očne jabučice upolje i istovremeno vrši njenu pronaciju. Donji
kosi mišić podiže
očnu jabučicu upolje i istovremeno vrši njenu supinaciju.
Omotači očne jabučice
Očna jabučica omotana je fibroznom čahurom (capsula bulbi - Tenoni), lojnom
čahurom (corpus
adiposum) i pokosnicom očne duplje (periorbita).
Capsula bulbi. - Fibrozna čahura pruža se od duralnog omotača očnog živca napred
do rožnjače i fiksira očnu jabučicu
in situ (sl. 255). Od beonjače ona je odvojena rastresitim vezivnim tkivom, koje
olakšava obrtanje očne jabučice u čahuri. Od nje
se odvajaju fascije za mišiće i dva bočna nastavka, koji se pružaju napred do spoljnog i
unutrašnjeg kraja orbitalnog ruba.
Corpus adiposum. - Lojna čahura ispunjava mrtve prostore u očnoj duplji. Kada se
smanji, usled gubitka svoje tečnosti,
oči postaju upale i okružene tamnim kolutovima.
Periorbita. - Pokosnica zidova očne duplje prebacuje se preko gornje i donje
orbitalne pukotine i svojim nastavcima
ulazi u očne kapke (septum orbitale). U visini donje orbitalne pukotine ona sadrži glatke
mišićne celije (m. orbitalis - MUlleri), ko-
je svojom kontrakcijom pod uticajem simpatikusa potiskuju očnu jabučicu napred.
Očni kapci (palpebrae)
Gornji i donji očni kapak su mišićno-kožni nabori koji se spuštaju ispred oka i štite ga
od štetnih
spoljašnjih uticaja (sl. 255). Svojim slobodnim rubom oni ograničavaju elipsasti,
međukapačni otvor oka
(rimapalpebrarum) i njegova dva ugla, spoljni i unutrašnji. Spoljni ugao oka (angulus
oculi lateralis) jeste
oštar i postavljen je više nego unutrašnji ugao (angulus oculi medialis), koji je zaobljen.
Na slobodnom ru-
bu kapaka u blizini unutrašnjeg ugla oka nalazi se po jedna suzna bradavica (papilla
lacrimalis), od kojih
je donja postavljena lateralnije nego gornja. Na prednjim ivicama nibova kapaka
usađene su čvrste dla-
ke, trepavice (cilia). Gornji kapak je duplo širi od donjeg. Pored toga, on ima i poseban
mišić podizač (m.
levator palpebrae superioris).
Kapak sadrži fibroznohrskavičnu pločicu, tarsus, koja mu daje čvrstinu i omogućuje
prisan kontakt uz očnu jabučicu (sl.
255,256). Fibroznohrskavična pločica zauzima samo polovinu visine kapka i produžuje
se ka rubu očne duplje pomoc'u orbitalne
pregrade (septum orbitale), koja predstavlja nastavak pokosnice. Iza orbitalne pregrade
gornjeg i donjeg kapka nalaze se glatki
mišići, m. tarsalis superior vel inferior, koji su oživčeni od simpatikusa i svojom toničkom
kontrakcijom regulišu širinu međuka-
pačnog otvora. U potkožnom tkivu kapka nalazi se poprečnoprugasti kružni mišić oka
(m. orbicularis nculi). Na zadnjoj strani
tarzalne ploče ispod vežnjače, nalaze se velike lojne žlezde tgll. tarsales - Meibomi).
koje se otvaraju na zadnjoj usni kapačnog
ruba. U kapačnom rubu uz koren trepavice nalaze se sitne lojne žlezde {gll. sebaceae) i
zakržljale znojne žlezde (gll. sudoriferae).
M. orbicularis oculi -
Septum orbitale —
Fornix conjunctivae.
superior
M. tarsalis superior
Tarsus superior *
Cilia—
Rima palpebrarum
\ Tarsus inferior
Gil. tarsales
Tunica conjunctiva bulbi''
Tunica conjunctiva
palpebrarum'
Septum orbitale
M. levator palpebrae
superior is
W'SW-OnNl V/. obliquus superior
Corpus adiposum orbitae
/4. centralis retinae
Vagina externa n. optici
/V/. rectus superior
Fornix conjunctivae
inferior
, A'. opticus
Capsula
bulbi
M. rectus
— Fasciae inferior
M. obliquus musculttres
inferior
Sl. 255. Sagitalni presek organa za vid
M. levator palpebrae superioris. - Podizač gornjeg kapka pripaja se iznad optičkog
kanala. On se pruža napred i prelazi u
široku tetivu, koja se u gornjem kapku deli u dva lista, površni i duboki (sl. 255).
Površni list tetive svojim vlaknima probija orbi-
kularni mišić oka i završava se na dubokoj strani kože gornjeg kapka. Duboki list tetive
završava na prednjoj strani i gornjoj ivici
tarzalne pločice. Njegovi bočni nastavci pružaju se do spoljnog i unutrašnjeg očnog
ugla. Oživčava ga n. oculomotorius. Prilikom
kontrakcije ovaj mišić podiže ka-
M. levator
palpebrae superioris ,v/ ohliquus superior
M. tarsalis superior . \ Tarsus superior ;
Trochlea
pak, izazivajući pri tome duboki
kožni žleb prema veđi.
Vežnjača
(tunica
conjunctiva)
Vežnjača je sluzo-
koža koja pokriva zadnju
stranu kapaka (tunica co-
njunctiva palpebrarum) i
prednji deo sklere (tunica
conjunctiva bulbi). Pri pre-
bacivanju sa zadnje strane
kapaka na očnu jabučicu,
ona gradi dva svoda, gornji
i donji (sl. 255). U lateral-
nom delu gornjeg svoda
(fornix conjunctivae superi-
or) otvaraju se izvodni ka-
nali suzne žlezde.
Vežnjača je glatka i čvr-
sto srasla perikornealno i sa zad-
njom stranom tarzalnih pločica
kapaka, a na ostalim delovima
CI. lacrimalis
Ductuli excretorii
Tarsus inferior■
■imalis
■imalis
palpebrale mediate
Ductus nasolacrimalis
Fornix conjunctivae V
inferior
M. obliquus inferior'
Cartilage septi nasi
Cartilugo nasi lateralis
A', infraorbitalis
Cartilagines alares nunores
Cartilago alaris major
Sl. 256. Suzni aparat i hrskavice nosa
gradi rezervne nabore. koji se ispravljaju pri pokretima oka. U medijalnom uglu oka ona
obrazuje suznu bradavicu (caruncula
lacrimalis) i upolje od nje polumesečasti nabor [plica semilunaris conjunctivae). Njen
polumesečasti nabor, koji je konkavitetom
okren'ui prema očnoj jabučici, predstavljazakržljali 3. očni kapak. On ograničava s
unuirašnjim uglom oka suznojezerce (lacus
lacrimal is).
Suzni aparat (apparatus lacrimalis)
U suzni aparat oka spadaju suzna žlezda i odvod.ni organi suza, suzni kanalici, suznu
kesica i nosno-
suzni kanal (sl. 256).
Suzna žlezda (gl. lacrimalis) nalazi se u gornjo-spoljnom uglu očne duplje. Ona je
tetivom podiza-
ča gornjeg kapka podeljena na gornji i donji deo {pars orbitalis etpalpehralis). Izvodni
kanalici oba njena
dela (ductuli excretorii) otvaraju se a spoljnom delu gornjeg svoda vežnjače.
Suze (lacrimae) iz gornjeg svoda vežnjače, pri treptanju, silaze, premazuju i ispiraju
rožnjaču. One se skupljaju u unu-
trašnjem uglu oka, u suznom jezercu (lacus lacrimalis) i odatle ulaze u gornji i donji
suzni kanalic.
Suzna žlezda dobija parasimpatička sekretorna vlakna od n.facialis-a, koja idu najpre
kroz n. perrosus major do ganglion
pterygopalatinum-a, a zatirn preko n. zygomatictts-z dolaze do n. lacrimalis-a..
Suzni kanalić (ductuluš lacrimalis) polazi kapilarnim otvorom na vrhu suznog
ispupčenja (papilla
lacrimalis), koje se nalazi na slobodnom rubu kapka. Gornji i donji suzni kanalic se
pružaju najpre verti-
kalno, a zatim skreću horizontalno unutra i završavaju se na spoljnom zidu suzne kesice
(saccus lacrima-
lis), koja je smeštena u svojoj jamici na unutrašnjem zidu očne duplje. Od suzne kesice
do donjeg nosnog
hodnika silazi nosno-suzni kanal (ductus nasolacrimal is), koji je na svom završetku
snabdeven sluzoko-
žnim zaliskom (plica lacrimalis).
ORGAN ZA SLUH I ZA RAVNOTEŽU
(ORGANUM VESTIBULOCOCHLEARE)
Organ za sluh i za ravnotežu predstavljaju unutrašnje uho (auris interna) i oba dela
VIII možda-
nog živca,pars cochlearis etpars vestibularis n. vestibulocochlearis, od kojih prvi
sprovodi zvučne nadraža-
je, a drugi nadražaj statike i dinamike glave. Spoljno i srednje uho su pomoćni organi,
koji prihvataju i
sprovode zvučne vibracije do unutrašnjeg uha (sl. 257).
SPOLJNO UHO (AURIS
EXTERNA)
U spoljno uho spadaju ušna školj-
ka (auricula) i spoljni ušni hodnik (meatus
acusticus externus), na čijem dnu se nalazi
bubna opna (membrana tympani).
Spoljni ušni hodnik i kožni sloj bubne
opne nastaju od dorzalnog dela 1. škržne brazde.
Od mezoderma obližnjih delova 1. i 2. škržnog lu-
ka razvijaju se 5-6 kvržica, koje se sjedinjuju i
obrazuju hrskavjcu ušne školjke.
Auricula
Ušna školjka je kožna duplikatu-
ra koja sadrži naboranu elastičnu hrska-
vičnu pločicu. Ona je u pogledu oblika i veličine prilično varijabilna. Njeni nabori i
udubljenja su bez ve-
ćeg praktičnog značaja (sl. 258).
Elastična hrskavica nedostaje jedino u donjem delu ušne školjke, u njenom režnjiću
(lobulus auriculae). Ona raste u to-
ku celog života, isto kao i hrskavice nosa.
Meatus acusticus externus
Spoljni ušni hodnik je dug oko 2,5 cm. U svojoj spoljnoj trećini on ima hrskavičnu
podlogu, a u
ostalom svom delu koštanu (sl. 257). Njegovu hrskavičnu podlogu obrazuje nastavak
ušne školjke, koji
nedostaje u prednje-gornjem zidu, gde je dopunjen fibroznom opnom.
Canales seniicirculttres
Male us Vest 1 bulu m
, N. vestibulocochlearis
Cochlea
Auricula
Cartilage'
auriculae
Sl. 257. Spoljno, srednje i unutrašnje uho (prema Ivanickom)
Tuberculum
auriculae
Scapha—
Anthelix—
Fossa
triangularis
Plica mallearis posterior Prominentia mallearis
\
Lobulus
auriculae
- Pars Jlaccida
---Plica mallearis
anterior
-Stria mallearis
-Pars tens a
- Umbo
memhranae
tympani
SL_258. Desna uš/ш školjka
SI. 259. Spoljna strana desne bubne opne
(njena 4 kvudranta odvajaju bele linije u tamnom polju)
Spoljni ušni hodnik ima vijugav pravac, u obliku slova S. Povlačcnjem ušne školjke
naviše i nazad on se ispravlja u
svom lateralnom delu i postaje pogodan za uvlačenje instrumenata pri preglcdu bubne
opne. U koži koja ga oblaže nalaze se loj-
ne i krupne znojne žlezde (glandulae ceruminosae). Sekretznojnib žlezda, pomešan sa
lojem i deskvamiranim delijama, obrazuje
ušnu mast (cerumen), koja je žućkaste boje.
Membrana tympani
Bubna opna, koja predstavlja granicu između spoljnog i srednjeg uha, postavljena je
koso, i sa ho-
rizontalnom ravni zaklapa ugao od 45°, usled čega je donji zid spoljnog ušnog hodnika
5-6 mm duži od
gornjeg. Posmatrana spolja, ona je sedefaste boje i ima oblik ovalne ploče, veličine
10x8,5 mm (sl. 259).
Na središnom delu njene spoljne, konkavne strane nalazi se levkasto udubljenje, pupak
bubne opne (um-
bo membranae tympani) i ispred njega svetlosni trougao. Od pupka pruža se naviše i
napred traka (stria
mallearis) i na njenom vrhu nalazi se malo okruglo ispupčenje (prominentia mallearis).
Ovu traku i ispup-
čenje izaziva čekić svojom drškom i lateralnim nastavkom, koji su utkani u srednjem,
fibroznom sloju
bubne opne. Od ispupčenja pružaju se dva nabora, prednji i zadnji (plica mallearis -
anterior et posterior),
koji označavaju granicu između
Tegmen tympani
Lig. incudis superius
Lig. mullei superius s
Incus. V
Lig. incudis posterius
Antrum mastoiaeum
Caput mallei .
Plica chordae tympani "
Lig. mallei anterius ■
Plica mallearis anterior.
Manubrium mallei
Ostium tympanicum tubae\
M. tensor tympani У^/ &
tympani
fibrocartila-
gineus
Canalts n. facialis
Sl. 260. Unutrašnja strana desne bubne opne
gornjeg, labavog dela (parsflac-
cida) i donjeg, zategnutog dela
bubne opne (pars tensa).
Bubna opna je pokrivena
spolja istanjenom kožom (stratum cu-
taneum), a iznutra sluzokožom (stra-
tum mucosum). Ispod sluzokože, na
granici između labavog i zategnutog
dela bubne opne, prolazi bubna vrpca
(chorda tympani), grana n. facialis-a.
Srednji sloj bubne opne sastoji se od
radijalnih i kružnih fibroznih snopova.
Na periferiji on je pojačan tankim fi-
broznohrskavičnim prstenom i s njim
pričvršćen u žlebu (sulcus tympanicus)
timpaničkog dela slepoočne kosti.
Srednji sloj nedostaje u labavom delu
bubne opne, koji se pričvršćuje u use-
ku ljuske slepoočne kosti (incisura
tympanies).
Bubna opna je veoma tanka,
svega 0.1 mm, ali veoma rezistentna.
Jaki vazdušni pritisak dovodi ipak do
njenog prskanja, u kom slučaju je sluh
oslabljen.
SREDNJE UHO (AURIS MEDIA)
U srednje uho spadaju tri pneumatične šupljine, mastoidna peeina, bubna duplja i
slušna truba, koje
su medusobno povezane i pružaju se od mastoidnog nastavka slepoočne kosti napred i
unutra do nosnog
sprata ždrela (sl. 262,263). Ono je obloženo tankom sluzokožom, koja dolazi iz gornjeg
sprata ždrela. U
njegovom srednjem-delu, u bubnoj duplji, nalaze se tri slušne koščice, čekic, nakovanj i
uzengija ili stremen,
koje sprovode zvučna treperenja od bubne opne do unutrašnjeg uha (sl. 257, 261).
Pneumatičke šupljine srednjeg uha razvijaju se od dorzalnog dela 1. endodermalnog
škržnog špaga. Nastavak ovog špa-
ga Crecessus tubotympanicus) raste upolje i nazad i od dna 1. škržne brazde odvojen je
tankim listom mezoderma, od koga nastaje
srednji sloj bubne opne. Od mezoderma dorzalnih delova 1. i 2. škržnog luka nastaju
slušne koščice i njihova dva mišica. Stre-
men i njegov mišid (m. stapedius) postaju od 2. luka, a ostale dve koščice i m. tensor
tympani od 1. luka. Slušne koščice ulaze u na-
stavak 1. endodermalnog škržnog špaga. U početku one su okružene mezenhimom. a
docnije bivaju pokrivene sluzokožom re-
cessus tubotympanitis-a.
Bubna duplja (cavum tympani)
Bubna duplja se nalazi izmedu bubne opne i spoljnog zida unutrašnjeg uha (sl. 257,
262-264).
Ona je u obliku bikonkavnog sočiva, čije se najuže mesto, oko 2 mm, nalazi izmedu
pupka bubne opne i
ispupčenja (promontorium), koje na spoljnoj strani piramide izaziva koštani puž svojom
prvom vijugom.
Njen najširi deo, epitimpanični špag (recessus epitympanicus s. atticus) pruža se iznad
gornje ivice bubne
opne. Ovaj špag nastavlja se nazad u mastoidnu pećinu. U njemu se nalaze glava
čekića i telo nakovnja.
Na spoljnjem, opnastom zidu bubne duplje (paries membranaceus) nalazi se iznad
bubne opne spoljni list ljuske slepo-
očne kosti. Na njenom medijalnom zidu (paries labyrinthicus) nalaze se elementi spoljne
strane piramide slepoočne kosti, odno-
sno delovi koštanog unutrašnjeg uha (sl. 43). Iza promontorijuma nalaze se dve jame i
na njihovom dnu dva otvora. Gornji,
ovalni otvor [fenestra vestibuli), koji vodi u centralnu šupljinu koštanog unutrašnjeg uha
(vestibulum), zatvoren je bazom streme-
na. Iza njega se nalazi ispupčenje facijalnog kanala (prominentia canalis facialis). Donji,
okrugli otvor (fenestra cochleae), koji vodi
u donji sprat koštanog puža, zatvoren je sluzokožnom opnom (membrana tympani
secundaria).
Donji zid (paries jugularis) najuži je od svih zidova bubne duplje. On je tanak i
počiva na početnom delu unutrašnje ju-
gularne vene. Gornji zid bubne duplje (paries tegmentalis) nastavlja se nazad i gradi
krov mastoidne pećine. Na njemu postoji
uzana pukotina izmedu piramide i ljuske slepoočne kosti, fissurapetrosquamosa, kroz
koju mogu da predu zapaljenja srednjeg
uha na moždanice i slepoočni režanj velikog mozga.
Na prednjem zidu (paries caroticus) vide se dva otvora i ispod njih ispupčenje koje
izaziva a. carotis interna. Donji, vec'i
otvor (ostium tympanicum tubae auditivae) vodi u slušnu trubu (sl. 263). Gornji otvor
se nastavlja nazad, iznad promontorijuma
žlebom (semicanalis m. tensoris tympani). Kroz otvor i žleb prolazi in. tensor tympani.
Na zadnjem zidu (paries mastoideus) nalazi se trouglasti otvor, čiji je vrh okrenut
nadole (sl. 264). Ovaj otvor vodi u
kratki kanal, prilaz ka mastoidnoj pecini (aditus ad antrum). Ispod otvora nalazi se
piramidalno ispupčenje (eminentia pyramida-
lis), u kome se nalazi m. stapedius.
Slušne koščice (ossicula auditus). - Tri slušne koščice, malleus, incus i stapes,
pružaju se od bubne
opne do vestibularnog otvora koštanog unutrašnjeg uha (sl. 260,261). One su
pričvršćene vezama za zi-
dove bubne duplje, spojene medusobno pomoću dva pokretna zgloba i pokrivene
sluzokožom srednjeg
uha. Njima su pridodata dva mala poprečnoprugasta mišića, m. tensor tympani i m.
stapedius koji vrše od-
redene pokrete u zglobovima slušnih koščica da zvučna treperenja smanje u pogledu
amplitude, a u po-
gledu pritiska povećavaju za oko 20 puta (Goerttler).
Malleus. - Čekić je najveca slušna koščica. On ima glavu (caput mallei), vrat (collum
mallei), dršku (manubrium mallei) i
dva nastavka, prednji i bočni (processus - anterior et lateralis). Njegova drška i nastavci
su utkani u srednjem, fibroznom sloju
bubne opne. Glava čekića se zglobljava s telom nakovnja, art. incudomallearis. Od nje
do krova bubne duplje pruža se gornja ve-
za čekića (lig. mallei superius).
Incus. - Nakovanj ima telo, kratki i dugi krak. Od tela (corpus incudis) pružase ka
krovu bubne duplje gornja veza na-
kovnja (lig. incudis superius). Kratki krak (crus breve) pruža se nazad i s podom prilaza
k mastoidnoj pecini pričvršcen je zadnjom
vezom (lig. incudisposterius). Dugi krak (crus longum) spušta se iza drške čekića i
svojim vrhom zglobljava se s glavicom streme-
na, art. incudostapedia.
Stapes. - Stremen je najmanja slušna koščica. Njegovu glavicu (caput stapedis) i
bazu (bazis stapedis) povezuju dva lučna
kraka, prednji i zadnji (crus - anterius et posterius). Baza je pričvršćena uz rub
vestibularnog otvora prstenastom vezom (lig. anu-
lare stapedis), čije okoštavanje u starosti dovodi do gubitka sluha (otosclerosis).
M. tensor tympani. — Mišić zatezač bubne opne polazi uglavnom od hrskavicnog
dela slušne trube (sl. 250). On prolazi
kroz svoj koštani kanal, iznad koštanog dela slušne trube, skrece upolje i završava se
svojom tetivom na vratu čekic'a. Ovaj mišic'
oživčen je od grane n. mandibularis-а. Svojom kontrakcijom on vuče vrat čekića unutra
i zateže bubnu opnu. Istovremeno on po-
tiskuje lanac slušnih koščica k unutrašnjem uhu i povec'ava pritisak perilimfe.
M. stapedius. - Mišić stremena se nalazi u piramidalnom ispupčenju zadnjeg zida
bubne duplje (sl. 43,264). Svojom tan-
kom tetivom on povlači glavu stremena nazad i upolje i smanjuje pritisak perilimfe u
unutrašnjem uhu. Istovremeno, on povlači
slušne koščice upolje i opušta bubnu opnu. Mišić uzengije oživčava n. facialis. Kod
paralize ovog živca uho je preosetljivo na
zvuk, usled stalne zategnutosti bubne opne i povećanog pritiska u unutrašnjem uhu.
Tunica mucosa. - Sluzokoža bubne duplje je intimno srasla s podlogom i pokrivena
istanjenim pločasio-slojevitim epite-
lom. Na unutrašnjoj strani bubne opne ona gradi male špagove i jedan nabor ispod
koga prolazi bubna vrpca (sl. 260). Sluzoko-
žni nabor bubne vrpce (plica chordae tympani) postavljen je horizontalno izmedu
labavog i zategnutog dela bubne opne. Ispod
njegovog prednjeg i zadnjeg dela nalazi se po jedan mali špag, otvoren nadole. Izmedu
vrata čekića i labavog dela bubne opne
nalazi se gornji ili Prussac-ov sluzokožni špag (recessus membranae tympani superior),
koji je u praktičnom pogledu najvažniji.
Ispod sluzokože unutrašnjeg zida bubne duplje nalazi se nervni splet (plexus
rympanicus), koji obrazuju n. rympanicus -
Jakobsoni i simpatičke grane (nn. caroticotympanic!') unutrašnjeg karotidnog spleta
(plexus caroticus internus).
Mastoidna pecina (antrum mastoideum)
Mastoidna pecina je povezana s bubnom dupljom
svojim prilazom (adims ad antrum), odnosno trostranopri-
zmatičnim kanalom, dužine oko 4 mm. Ona se nalazi od-
mah iza zadnje ivice spoljnog ušnog otvora i ima oblik ne-
pravilne kocke veličine oko 1 ccm (sl. 262, 263). Oko nje
se nalaze pneumatične celije (celhdae mastoideae), koje se
razvijaju tek posle rodenja, i to samo u slučaju ako sluzo-
koža srednjeg uha nije oštećena usled nekog zapaljenja.
Mastoidna pecina je u bliskim odnosima s kanalom faci-
jalnog živca, sa spoljnim polukružnim kanalom unutra-
šnjeg uha i sa sadržajem lobanjske duplje.
Ispupčenje spoljnog polukružnog kanala {promi-
nentia canalis semicircularis lateralis) nalazi se na unutra-
šnjem zidu i pragu prilaza mastoidnoj pecini. U pred-
njem zidu mastoidne pećine nalazi se kanal facijalnog
živca. Njen zadnji i donji zid nalaze se ispred sigmoidnog venskog sinusa tvrde
moždanice. Njen gornji i
unutrasnji zid su u odnosu sa moždanicama i sa sadržajem srednje i zadnje lobanjske
duplje. Njen spoljni
zid, koji je jedino Slobodan pristupu, projektuje se na bazi mastoidnog nastavka u vidu
1 cm2, čija prednja
ivica odgovara zadnjem rubu spoljnog ušnog otvora. Gornja ivica ovog kvadrata je 4
mm iznad spoljnog
ušnog otvora.
Mastoidne celije dele se u 6 grupa, s obzirom na njihov od-
nos prema zidovima pecine. U toku daljeg razvoja one okružuju
koštano unutrasnje uho i pružaju se napred, k vrhu piramide sle-
poočne kosti.
Slušna truba (tuba auditiva - Eustachii)
Slušna truba se pruža od prednjeg zida bubne duplje koso
napred, unutra i nadole do bočnog zida nosnog sprata ždrela (sl.
257,262,263). Preko nje vrši se stalno provetravanje srednjeg uha i
oticanje sluzi.
Slušna truba je duga 36 mm. U svojoj spoljnoj trec'ini ona ima koštane
zidove (pars ossea tubae auditivae), a u ostalom delu hrskavične (pars cartilaginea
tubae auditivae). Hrskavjca (cartilago tubae auditivae) postoji samo u zadnjem i
gornjem zidu slušne trube, a u ostalom delu dopunjena je fibroznom opnom. Na
spoju hrskavičnog i koštanog dela nalazi se suženje slušne trube (isthmus tubae
auditivae), £iji kalibar iznosi 1-2 mm. Kada u ovoj visini sluzokoža, usled zapalje-
nja nabrekne, slušna truba se zatvori i javlja se nagluvost usled smanjenja priti-
ska u srednjem uhu, pošto vazduh bude resorbovan od strane sluzokože. O
ždrelnom otvoru slušne trube, ostium pharyngeum tubae auditivae, i o mišićima ko-
ji ga otvaraju prilikom gutanja bilo je reči ranije.
UNUTRASNJE UHO (AURIS INTERNA)
Unutrasnje uho, koje je zbog složenog izgleda Galen na-
zvao labirint, smešteno je u šupljinama piramide slepoočne kosti,
u koštanom labirintu (sl. 257,262-264). Ono se sastoji iz vezivnoe-
Caput mallet..
Processus lateralis {(
Processus
anterior,
Collum mallei
MtuiubriunT
mallet
Crus anterius —
Basis stapedis '-
Corpus incudis
' Art. incudomalletiris
'•Crus longum
.Art. inciulostapedia
Caput stapedis
- Cms posterius
o)
Sl. 261. Slušne koščice
SI. 262. Projekcija organa za sluh i za
ravnoteiu na gornjoj strani piramide
desne slepoočne kosti (shema)
1. Meatus acusticus internus - 2. Cochlea -
5. Vestibulum - 4. Canalis semicircularis
post. - 5. Canalis semicirc. ant. - 6. Canalis
semicirc. lateralis — 7. Cellulae mastoideae
- 8. Antrum mastoideum - 9. Meatus
acusticus ext. -10. Cavum tympani -
Canalis caroticus
Cochlea •
Meatus acusticus •„
internus *'
Vestibulum -
Canalis facialis
Canalis semicircularis
anterior
Canalis semicircularis,
lateralis
Antrum mastoideum
Cellulae mastoicleae
Semicanalis ni
lensoris tympani
Semicanalis
/ tubne auriitivae
, Fenestra vestibuli
Sulcus tympanicus
Cavum tympani
Meatus acusticus
externus
Sl. 263. Horizontal™ presek piramide slepoočne kosti
pitelnih kanalića i kesica, koji su medusobno povezani i ispunjeni viskoznom tečnošću,
endolimfom (en-
dolympha). Opnasto unutrasnje uho (labyrinthus membranaceus) ne ispunjava koštano,
već se u prostoru
izmedu njih nalazi tečnost, perilimfa (perilympha).
Labyrinthus osseus. - Koštano unutra-
snje uho okruženo je veoma čvrstim slojem ko-
štanog tkiva, koje se može da izdvoji od ostalog
dela piramide slepoočne kosti (sl. 257,
262-264). Od njegove centralne šupljine ovoid-
nog oblika, od predvorja (vestibulum), pružaju
se prema nazad tri koštana polukružna kanala
(canales semicirculares), a prema napred košta-
ni puž (cochlea).
Koštani puž svojim izgledom podseca
na ljušturu baštenskog puža. Njegov kanal gra-
di dve i po vijuge oko stožera (modiolus cochle-
ae). Stožer puža je u vidu šuplje kupe,čijabaza
odgovara dnu unutrašnjeg ušnog hodnika, a
vrh mu je upravljen napred i nadole (sl. 263).
On sadrži spiralni kanal (canalis spiralis), u ko-
me se nalazi ganglion slušnog živca. Od njega
polazi spiralna pločica (lamina spiralis ossea),
koja nepotpuno deli kanal puža u dva sprata,
gornji (scala vestibuli) i donji (scala tympani).
Koštani polukružni kanali - prednji
(icanalis semicircularis anterior), zadnji (canalis
semicircularis posterior) i spoljni (canalis semi-
circularis lateralis) - nalazi se u trima ravnima,
koje se medusobno seku pod pravim uglom (sl.
263,264). Oni se otvaraju u predvorje pomoću 5 otvora, s obzirom da prednji i zadnji
polukružni kanali
imaju jedan zajednički krak.
U centralnoj šupljini koštanog unutrašnjeg uha, u tremu (vestibulum) nalaze se dva
kesasta prošire-
nja opnastog labirinta, mešinica i kesica, koja su povezana medusobno jednim
kanalićem (sl. 265). Mešinica
(utriculus) ima ovoidni oblik i veća
je od kesice, koja je loptasta. S
njom su povezana tri opnasta po-
lukružna kanalića (ductus semicir-
culares), koji su okruženi perilim-
fom i smešteni u istoimenim košta-
nim kanalićima. Kesica opnastog
unutrašnjeg uha (sacculus) poveza-
na je jednim tankim kanalićem
(ductus reuniens - Henseni) s počet-
nim, vestibularnim delom opna-
stog puža.
U opnastom pužu (ductus
cochlearis) nalazi se receptor čula
sluha. Mešinica i kesica (utriculus
et sacculus) i tri polukružna kana-
lića opnastog unutrašnjeg uha
(ductus semicirculares) sadrže neu-
roepitel čula statike, koji registru-
je ne samo položaj glave u miru
već i promene pravca i brzine nje-
nih pokreta.
Spina ч
suprameatum
Meatus acusticus.
exlernus
Eminentia
pyramidalis
Sulcus '
tympanicus
Processus
mastoideus
Processus
styloideus
Aditus ad antrum
\ Teg men tympani
Canalis semicircularis anterior
Canalis semicircularis lateralis
Canalis facialis
Fenestra vestibuli
Meatus acusticus
interims
Vestibulum
Fenestra cochleae
Cavum tympani
Sl. 264. Vertikalni presek piramide slepoočne kosti
Ductus cochlearis
Opnasti puž iz prednjeg dela vestibuluma ulazi u kanal koštanog puža i gradi takode
dve i po vi-
juge (sl. 257, 264, 265). Na poprečnom preseku on ima oblik trougla, koji se od
spoljnog kraja spiralne
pločice širi ka perifernom zidu kanala koštanog puža i razdvaja potpuno njegova dva
sprata ili stepeništa.
Njegova tri zida su donji ili bazalni (lamina basilaris), periferni (paries externus) i gornji
(paries vestibula-
ris), koji je, u stvari okrenut napred i nadole, k vrhu koštanog puža. Na njegovom
bazalnom zidu, na ba-
zilarnoj opni (lamina basilaris), počiva Kortijev organ (organum spirale - Corti), gde su
smešteni receptori
zazvučne nadražaje.
Zidovi opnastog puža sastoje se od sloja vezivnog tkiva, koje je spolja pokriveno
endotelom, a iznutra obloženo epite-
lom. Njegov spoljni zid, koji je debeo i spojen s pokosnicom koštanog puža, obrazuje
spiralnu vezu (lig. spirale). U donjem delu
spiralne veze nalaze se bogati arterijski spletovi koji stvaraju endolimfu. Donjaili
bazilarna opna puža ječvrsta, jersadrži fibro-
zne snopiće, koji se od spiralne pločice pružaju radijalno upolje do donjeg dela spiralne
veze. Fibrozni snopići postaju sve duži,
idući od baze k vrhu puža. Smatra se da su oni od značaja za prihvatanje zvuka različite
visine.
Organum spirale (Corti). - Spiralni organ sastoji se iz neuroepitelnih i potpornih
celija. Neuroepitelne ili akustičke celije
podeljene su spiralnim tunelom na medijalni i lateralni deo. U medijalnom delu nalazi se
jedan red slušnih celija, a u lateralnom
delu 3-5 redova. Izmedu slušnih nalaze se potporne celije koje na svom slobodnom
vrhu obrazuju retikularnu opnu (membrana
reticularis). Kroz otvor retikularne membrane prolaze protoplazmatični nastavci slušnih
celija, slušne dlačice, iznad kojih se nala-
zi tanka bestrukturna opna, membrana tectoria, koju stvaraju epitelne celije opnastog
puža. Ova opna pričvršćena je samo svojom
unutrašnjom ivicom uz unutrašnji ugao opnastog puža. Pri treperenjima endolimfe ona
nadražuje slušne dlačice.
Sa slušnim ćelijama su u odnosu dendriti neurona čija tela skupa obrazuju spiralni
ganglion. Spiralni ganglion smešten
je u spiralnom kanalu stožera koštanog puža. Od njega polaze neuriti koji obrazuju
akustični deo VIII rnoždanog živca (pars coc-
hlearis n. vestibulocochlearis).
; Utriculus et sacculus
Mešinica i kesica priljubljene su uz medijalni zid vestibuluma koštanog unutrašnjeg
uha. One su
povezane uzanim kanalićem (ductus utriculosaccular), koji se nastavlja u ductus
endolymphaticus (sl. 265).
Na njihovim spoljnim stranama postoji po jedno zadebljanje, statička mrlja (macula
statica utriculi et ma-
cula statica sacculi), koje je na unutrašnjoj strani pokriveno neuroepitelom.
Neuroepitelne celije su cilindrične i na svom vrhu imaju sitne protoplazmatične
nastavke, na kojima počivaju kristalići
kalcijuma - statoconia. Pri promeni položaja glave statokonije se pokreću i nadražuju
dlačice neuroepitelnih c'elija. Razdraženja
od neuroepitelnih celija prelaze na dendrite vestibularnog dela VIII moždanog živca
(pars vestibularis n. vestibulocochlearis), koji
ih odvode ka centrima archicerebellum-а (sl. 229). Vestibularni centri preko
ekstrapiramidalnog motornog sistema izazivaju re-
fleksno zatezanje mišića u cilju korekture položaja, da ne bi došlo do gubitka ravnoteže i
padanja čovečjeg tela. Pri uspravnom
stavu, srednji položaj glave ne nadražuje statičke mrlje i nema refleksnog zatezanja
mišića. Zbog toga je srednji položaj glave
najpovoljniji u streljaštvu u pogledu izdržljivosti i preciznosti.
Ductus endolymphaticus. - Endolimfatični kanal pruža se medijalno i nazad kroz
piramidu slepoočne kosti i izbija na
njenu zadnju stranu, gde se u epiduralnom prostoru završava proširenjem u vidu kesice
(saccus endolymphaticus). Njime odlazi
endolimfa u kesicu, u slučaju kada je pritisak u unutrašnjem uhu povećan više nego što
je potrebno.
Ductus semicircularis
semicircularis
posterior
N. ampullaris
posterior
Sl. 265. Desno opnasto unutrasnje uho, posmatrano spolja
Ductus semicirculares
Tri polukružna kanalića, prednji ili gornji (ductus semicircularis anterior s. superior),
zadnji (ductus
semicircularis posterior) i spoljni (ductus semicircularis lateralis) polaze od mešinice i
ulaze u istoimene ko-
štane polukružne kanale. Jedan kraj od svakog kanalića ima ampularno proširenje
(ampulla membranacea
- anterior, posterior et lateralis). Na unutrašnjoj strani proširenja neuroepitelne celije
obrazuju po jedno
uzvišenje, ampularni greben (crista ampullaris).
Neuroepitelne celije imaju na svom slobodnom vrhu tanke i duge protoplazmatične
nastavke, dlačice, koje nadražuje
endolimfa prilikom svoga pokreta. Pri tome, pokret endolimfe je uvek najbrži u onom
polukružnom kanalu, koji se nalazi u rav-
ni pokreta čovečjeg tela i glave. Isto tako, povećanje i smanjenje brzine kretanja u
odgovarajućem polukružnom kanalu izaziva
nadražaje protoplazmatičnih nastavaka. Neuroepitelne celije predaju razdraženje
ampularnim granama vestibularnog dela VIII
moždanog živca, koji omogućuje registrovanje pravca pokreta glave i tela i promenu
brzine pokreta.
Perilimfa
Perilimfa je tečnost koja ispunjava prostor između opnastog i koštanog labirinta.
Ona nastaje od endolimfe, koja pu-
tem osmoze prolazi kroz zid opnastog unutrašnjeg uha. Isto tako, putem osmoze ona se
ubacuje u venske sudove periosta (endo-
steum), koji oblaže koštani labirint. Pored toga, ona otiče duž VIII moždanog živca u
subduralni prostor lobanje i duž v. canalicu-
li cochleae u subduralni prostor oko početnog dela vagusa.
Razvoj unutrašnjeg uha
Dorzalno od 1. ektodermalne škržne brazde javlja se krajem 3. nedelje embrionalnog
života udubljenje, slušna jamica,
koja se izdvaja i pretvara u mehurić. Slušni mehurić (vesicula labyrinthica) odvaja se od
ektoderma i prodire u mezoderm. Ona se
ubrzo predvaja u dve kesice, prednju i zadnju. Iz zadnje kesice izrastaju tri polukružna
kanalića, a iz prednje - opnast puž, odno-
sno epitel ovih delova opnastog unutrašnjeg uha. Vezivni deo opnastog unutrašnjeg
uhai perilimfa nastaju od okolnog mezoder-
malnog tkiva u toku 3. embrionalnog meseca.
Koštano unutrašnje uho nastaje u 4. embrionalnom mesecu od hrskavične čahure
(capsula otica), koja okoštava ranije
nego piramida slepoočne kosti. Od koštanog tkiva piramide ono se odlikuje svojom
velikom čvrstinom i odsustvom Havers-ovih
sudovnih kanalića.
ORGAN ZA UKUS (ORGANUM GUSTUS)
Receptori čula ukusa, gustativna telašca, nalaze se u sluzokoži gornje strane jezika, i
to samo u
njenim opšančenim, listastim i pečurkastim papilama (sl. 156). Pored toga, izolovana
gustativna telašca
nalaze se i u sluzokoži mekog nepca i u sluzokoži srednjeg sprata ždrela.
Gustativno telašce (caliculus gustatorius) ima oblik ovoida. Ono se sastoji iz dugih
neuroepitelnih i potpornih celija. Ne-
uroepitelne celije imaju na svom vrhu protoplazmatične nastavke, koji prolaze kroz
otvor gustativnog telašca {porus gustatorius)
i izlaze na površinu epitela. Protoplazmatični nastavci bivaju nadraženi materijama koje
se rastvaraju u pljuvački.
Gustativna telašca prihvataju 4 kvalitativno različita utiska ukusa: gorko, slatko,
slano i kiselo. Osećaj gorkog prihvataju
opšančene papile, koje imaju gustativna telašca samo na svojim bočnim stranama.
Ostale utiske ukusa prihvataju pečurkaste pa-
pile. Pri tome, gustativna telašca jedne pečurkaste papile prihvataju samo jedan od
utisaka, a retko dva.
Razdraženja iz opšančenih i listastih papila prihvata n. glossopharyngeus, a
razdraženja iz pečurkastih - bubna vrpca
(chorda tympani), grana n. facialis-a.
ORGAN ZA MIRIS (ORGANUM OLEACTUS)
Receptore organa za miris predstavljaju nervne celije, koje su se priključile gomjem
delu nosne
sluzokože (regio olfactoria tunicae mucosae nasi), i to samo u visini gornje nosne
školjke i odgovarajućeg
dela nosne pregrade (sl. 147).
Mirisna nervna celija je vretenastog oblika. Njeni kratki dendriti, miris ne dlačice,
izlaze iznad površine epitela i bivaju
nadraženi gasovima i materijama koje lako isparavaju. Njihovi neuriti se spajaju i
obrazuju mirisna vlakna I moždanog živca (nn.
olfactorii).
U mirisnom delu nosne sluzokože nalaze se sitne serozne žlezde (gll. olfactoriae),
koje svojim sekretom vlaže sluzokožu
i ispiraju mirisne dlačice da bi bile sposobne uvek za nove nadražaje.
ČULO ZA POVRŠNII DUBOKI SENZIBILITET
Čulo za površni, eksteroceptivni senzibilitet smešteno je ne samo u kožnom
pokrivaču čovečjeg tela
već i u sluzokoži onih organa koji su u neposrednom odnosu sa spoljnom sredinom. Ono
je predstavljeno
slobodnim završecima senzitivnih živaca ili završnim neuroepitelnim telašcima
(corpuscula nei-vosa termi-
nalia), o kojima je bilo već reči ranije. Dodir i temperaturne promene prihvataju
neuroepitelna telašca,
koja su različitog oblika i veličine i nalaze se u potkožnom tkivu i u krznu kože (sl. 266).
Bol prihvataju
uglavnom slobodni završeci senzitivnih nerava koji se nalaze u epitelu kože i sluzokože.
Receptori čula dubokog,proprioceptivnog senzibiliteta, jesu neuroepitelna telašca
vretenastog ob-
lika, koja se nalaze u tetivama mišića, u pokosnici i u zglobnim čahurama.
Neuroepitelna telašca bivaju
nadražena pri pokretima tela. Razdraženja odlaze senzitivnim živcima i putevima za
duboki senzibilitet
do kore temenog režnja, u čijim integracionim zonama se stvara osećaj, ne samo o
položaju čovečjeg tela
i njegovih delova u prostoru vec i o pravcu i brzini njihovih pokreta.
KOŽA I NJENE TYOREVINE
Kožni pokrivač čovečjeg tela (integumentum commune) jeste epitelnovezivna opna,
debljine 1-4
mm. Na prirodnim otvorima čovečjeg tela on se nastavlja sa sluzokožom. Od njegovog
epitela postaju
posebne tvorevine, dlake ipili), nokti (ungues) i kožne žlezde (gll. cutis). Kožne žlezde
su znojne (gll. su-
doriferae) ili lojne (gll. sebaceae). Najveća kožna žlezda gradi kod žene dojku
(mamma), čija je funkcija
povezana s unutrasnjim spolnim organima.
Koža čovečjeg tela služi kao organ za eksteroceptivni senzibilitet i kao zaštitni
omotač od štetnih
spoljnih uticaja, fizičke, hemijske i biološke prirode. Pored toga, ona izlučuje otpatke
metabolizma u vi-
du znoja, stvara odbrambena tela i, zahvaljujuc'i svojoj bogatoj vaskularizaciji, ima
važnu ulogu u termo-
regulaciji organizma.
Spoljni izgled kože
Površina kože, koja kod odraslog iznosi 1,5-2 m2, nije ravna, već pokazuje žlebove,
nabore i sitne otvore kožnih žlezdi
(pori). Žlebovi (sulci cutis) ograničavaju romboidna polja, upravljena uvek u pravcu
istezanja, koje normalno trpi koža u odgo-
varajuc'em predelu tela. Na dlanu i tabanu oni ograničavaju grebene (cristae cutis), koji
su upravljeni uglavnom poprečno u od-
nosu na uzdužnu osovinu sake i stopala. Ovi grebeni osiguravaju šaci i stopalu prisan
kontakt s površinorn predmeta, na koji se
oslanjaju ili ga hvataju.
Na prednjoj strani krajnjih članaka prstiju sake kožni grebeni (toruli tacriles) uvijeni
su i grade formacije u obliku vrtlo-
ga ili lukova u vidu proste ili duple spirale. Oblik ovih grebena pokazuje uvek
individualne razlike i ne menja se u toku života.
Zbog toga, daktiloskopski otisak prstiju je najpouzdaniji dokaz identiteta jedne osobe.
Boja kože zavisi od sadržaja pigmenta i od količine krvi u njenim kapilarima. Pored
toga, ona zavisi i od boje i debljine
rožastog sloja pokožiće, koji pokazuje' rasne i profesionalne odlike.
GL sudorifera f-0uiCuLus
pdi
Pilus
GL sebacea M. arrector pili,-
Građa kože
Višeslojni pločasti epitel kože, pokožica (epidermis) i njegova vezivna osnova, krzno
(corium s.
dermis) predstavljaju kožu u užem smislu reči (cutis). Koža u užem smislu povezana je s
površnim fascija-
ma čovečjeg tela slojem potkožnog ve-
zivnog tkiva (tela subcutanea), koje joj
omogućuje vecu ili manju pokretlji-
vost prema njenoj podlozi (sl. 266).
Tela subcutanea. - Potkožni sloj sasto-
ji se od rastresitog vezivnog tkiva, koje omogu-
cuje pokretljivost kože prema njenoj osnovi.
Na dlanovima, tabanima i na krovu glave on
sadrži gustu mrežu fibroznih snopova, koji čvr-
sto fiksiraju kožu uz podlogu. U potkožnom
tkivu se deponuje rezervna mast organizma,
koja obrazuje tanju ili deblju masnu postavu
kože (panniculus adiposus).
Corium. - Krzno kože sastoji se od ve-
zivnog tkiva, koje je bogato kolagenim i ela-
stičnim vlaknima. Kolagena vlakna obrazuju
snopove, upravljene u pravcu tenzije, kojoj je
izložena koža u odgovarajućem delu tela. Rez
poprečan na pravac ovih vlakana se izbegava u
Papilla pili r„/a„.„;/,• Y" , V hirurgiji, jer ostavlja veliki ožiljak na
koži.Ela-
- tsutousput Tela subcutanea * cutaneus stjčna у1акпа ^ su prjk]jučena ko]agenim
SI. 266. Shema grade koie snopovima, osiguravaju
jedrinu kože. U staro-
Epidermis
__ Stratum corneum
'•. Stratum basale
Corium
Corpuscula
Г Panniculus
adiposus
sti ona gube svoju elastičnost, usled čega koža postaje mlitava i naborana. Kolagena i
elastična vlakna krzna, svojim rasporedom
i bogatstvom, dajukoži izvanredna mehaničkasvojstvaza praktićnu primenu, koja do
danas nisu mogla da budu zamenjena ve-
štačkim materijama.
Epidermis. - Pokožica se sastoji iz nekoliko slojeva celija, koje su u bazalnom sloju
kubične, a u površnom sloju pljosna-
te. Ćelije bazalnog sloja (stratum basale) množe se i odlaze k površnom sloju pokožice,
do koga dospevaju u toku mesec dana.
Idući ka površini, one postaju najpre mnogougaone, a zatim pljosnate. Mnogougaone
celije su okružene i povezane epitelnim,
kutikularnim vlaknima, koja, daju čvrstinu pokožici. U njima se pojavljuju zrnca rožaste
materije koja idući k površini, postaju
sve gušća. Celije površnog sloja pokožice su pločaste,bez jedra i sadrže samorožastu
materiju. One obrazuju rožasti sloj pokoži-
ce (stratum corneum), koji je najdeblji na dlanu i tabanu, odnosno na onim mestima
koja su najviše izložena mehaničkim uticaji-
ma. Ona se stalno ljušte u vidu sitnih ljuspica. Znatno krupnije ljuspice kosmatog dela
glave obrazuju perut.
Izmedu celija bazalnog dela pokožice nalaze se sitne limfne pukotine, koje se
ponekad, usled nadražaja ili zapaljenja,
medusobno spajaju i obrazuju limfne mehuriće kože.
Pili
Dlake su rožasti cilindrični izdanci pokožice, koji nedostaju samo na izvesnim
delovima tela, na dlanovima, na tabani-
ma, nausnicama, nakoži predvoija vagine i na koži glavića i njegove navlake. One se
pojavljuju još u3. fetalnom mesecuuvidu
malja, koje pred kraj trudnoće i prvih nedelja po rođenju otpadaju i bivaju zamenjene
definitivnim dlakama. Blede i nežne dlake
po celom telu nazivaju se malje (lanugo). Na odredenim delovima tela dlake su znatno
deblje, duže i sadrže mnogo više pigmena-
ta nego malje. One dobijaju posebne nazive: kosa (capili), veđe (supercilia), trepavice
(cilia), brada (barba), ušne dlake (tragi),
nosne dlake (vibrisae), pazušne dlake (hirci), stidne dlake (pubes). Vek trajanja dlaka je
različit. Trepavice traju 4-5 meseci, a
kosa 4-5 godina. Nova dlaka izrasta od zaostalih celija njene glavice.
Usadeni deo dlake, koren (radix) na svom kraju je proširen i gradi glavicu (bulbus).
Glavicaje plodni deo dlake. Ona
ima kupasto udubljenje, koje obuhvata sudove, živce i papilu korijuma (sl. 266). Koren
dlake je okružen tankim slojem pokoži-
ce, meškom (folliculuspili), kome su pridodate obično dve lojne žlezde. Dublje od lojnih
žlezda polazi od dlakinog meška glatki
mišić (m. arrector pili), koji se penje koso i završava elastičnim vlaknima ispod pokožice.
Svojom kontrakcijom, pod uticajem
simpatikusa, on ispravlja dlaku i istovremeno izaziva na pokožici jamicu, usled čega
koža postaje naježena, "guščija".
Dlaka se sastoji iz nekoliko slojeva vretenastih celija, koje sadrže veću ili manju
količinu mrkog pigmenta, a kod sedih
dlaka još i mehuriće vazduha. Ona je obavijena tankom opnom, koja se sastoji iz
pljosnatih, orožalih celija. U njenom središnom
delu celije su orožale i sadrže sitne mehuriće vazduha i crvenkastu materiju. Središni
orožali deo nedostaje kod malja.
Ungues
Nokti su, u stvari, jako zadebljani rožasti sloj pokožice na dorzalnoj strani krajnjih
članaka prstiju. Oni su normalnoru-
žičasti, jer se kroz njih providi bogato vaskularizovani germinativni sloj pokožice. Njihov
proksimalni deo, koren (radix unguis)
pokriven je kožnim bedemom (vallum unguis) i tankim slojem pokožice (eponychium).
Koren nokta je beličaste boje. Svojim slo-
bodnim delom on obrazuje beličasti polumesec (lunula), koji se vidi obično samo kod
prva tri prsta sake.
Nokti se pojavljuju u 3. fatalnom mesecu i pred porođaj dostižu vrhove prstiju! Oni
rastu samo od germinativnog sloja
ispod korena, koji se naziva matica nokta (matrix unguis). Ako nokat usled povrede
otpadne, matica izvrši njegovu potpunu ob-
novu u toku tri meseca. On poraste u toku dana 0,10-0,40 mm, u zavisnosti od doba
života.
Gil. cutis
Gll. sudoriferae. - Znojne žlezde su u obliku dugih vijugavih cevčica, čiji je duboki
kraj uvjjen u vidu klubeta (sl. 266).
Male znojne žlezde rasute su po celoj koži. Krupne, velike znojne žlezde nalaze se samo
na pojedinim delovima tela u pazuhu, u
spoljnom ušnom hodniku, oko čmarnog otvora. One luče žućkasti znoj, posebnog
mirisa.
Znojne žlezde izlučuju u toku 24 časa 600-900 cm3 znoja, koji sadrži soli, holesterin,
mokraćnu kiselinui masne kiseli-
ne. Preko znoja organizam odstranjuje otpatke metabolizma i na svojoj površini stvara
kiselu sredinu, koja sprečava razvitak pa-
togenih bakterija.
Gll. sebaceae. - Lojne žlezde su alveolarne (sl. 266). One su pridodate mešku dlake i
nalaze se po celoj koži. Slobodne
lojne žlezde su krupnije i nalaze se oko prirodnih otvora: u koži nosa, usnica, očnih
kapaka, spoljnih spolnih organa i oko čmara.
Lojna žlezda sastoji se iz nekoliko slojeva celija. Njene centralne celije ispunjavaju se
postepeno sve vise kapljicama
masti, prskaju i pretvaraju se u loj, koji izlazi kroz dlačni mešak na površinu i održava
masnoću kože i dlake. U izvodne lcanale
lojnih žlezda na licu uvlači se često jedan mali parazit koji stvara tamni čepić, miteser
(comedo).
Mamma
Dojka je paran organ, koji postoji kod oba spola, ali je kod muškaraca po pravilu
rudimentarna,
zaostala u svom razvitku. Kod spolno zrele žene ona je obično u vidu poluloptastog
ispupčenja, čija baza
počiva na fasciji velikog prsnog mišića u visini od 2 do 6. ili 7. rebra. Na njenom
prednjem kraju, u visini
4. medurebarnog prostora, nalazi se sisna bradavica {papilla mammae) i oko nje krug
tamno pigmentova-
ne kože, areola. Areola postaje tamnija kod žena posle porodaja. Ona sadrži glatke
mišićne celije i zakr-
žljale mlečne žlezde (gll. areolares), koje izazivaju na površini Montgomery-eve kvržice.
Glatke mišićne
c'elije su rasporedene u bradavici, kružno, a u njenoj areoli zrakasto. Svojom
kontrakcijom one izazivaju
erekciju bradavice, koja se ispupčuje i postaje čvršća.
Dojka se sastoji od žlezdanog tela (gl. mammaria) i od potkožnog masnog tkiva,
koje u pogledu
svoje veličine pokazuju individualne varijacije. Njeno žlezdano telo ima 15-20
alveolarnih režnjeva (lobi
mammae), koji su svojim izvodnim kanalima upravljeni zrakasto ka sisnoj bradavici.
Izvodni kanal režnja
(ductus lactiferus), pre nego što se otvori na vrhu sisne bradavice, gradi ampularno
proširenje (sinus lacti-
ferus), veličine 6-8 mm. Izmedu režnjeva, od korijuma kože do fascije prsnog mišića,
pružaju se trake i
pregrade fibroznog tkiva, retikula, koje svojom zategnutošću osiguravaju jedrinu dojke.
Zlezdane alveole dojke se umnožavaju i povećavaju kod žene počev od 2. meseca
trudnoće pod uticajem hormona pla-
cente i žutog tela jajnika. Pod uticajem hormona hipofize,prolakrina, one dobijaju svoj
lumen i počinju da luče tek pred porodaj.
Sitne kapljice masti ispunjavaju sve vise njihove c'elije, koje prskaju i pretvaraju se u
mleko. Nakon završetka periode dojenja
tvastupa regresija alveola i žlezdano telo dojke se vraca na svoju prvobitnu veličinu. Pri
tome, dojka gubi svoju jedrinu, pošto
njen fibrozni retikulum nije vise dovoljno zategnut.
Dojka je, kao i svaka žlezda, bogato vaskularizovana. Ona dobija od unutrašnje i
lateralne grudne arterije (a. thoracica
interna et lateralis), grane, koje za vreme trudnoće postaju znatno krupnije. Duboki
limfni sudovi dojke su takode dobro razvije-
ni. Oni odvode resorbovani sekret nakon završetka periode dojenja i celija raka dojke.
Glavni sudovi odlaze do pazušnih limfnih
čvorova, a sporedni, koji polaze iz medijalnog dela dojke, prolaze kroz veliki prsni mišić i
završavaju se u retrosternalnim lim-
fnim čvorovima.
Dojka nastaje od mlečnog nabora ektoderma, koji se pojavljuje u 2. mesecu
trudnoće na bočnoj strani trupa izmedu
korena gornjeg i donjeg uda. Od mlečnog nabora razvija se kod čoveka normalno samo
jedna žlezda u visini predela dojke. Na
torn mestu pupoljći ektodermalnih c'elija prodiru u mezenhim, bujaju i obrazuju
žlezdane režnjeve, čiji izvodni kanali -dobijaju
lumen tek pred sam porođaj.

DR Marjan Boskovic Anatomija Coveka Deskriptivna I Funkcionalna Visa Med Skola PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DR Marjan Boskovic Anatomija Coveka Deskriptivna I Funkcionalna Visa Med Skola PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

(j Is^ ^

SI. 3. Epitelno tkivo

Sl. 8. Spolne celije

<ч Foramen sphenoptdatinum

SI. 55. Desna ključnica (clavicula) - gornja strana

SI. 128. Mišići zadnje strane podlakta,

(M. constrictor pharyngis

Endometrium ^ , ' 1/4 /

Perimetrium. - Perimetrium pokriva prednju i zadnju stranu materice i nastavlja se

SI. 201. Krvotok (shema)

Sinus venarum cavarum

Sl. 205. Desna pretkomora (atrium dextrum) i desiia komora

Duboke vene gornjeg uda

Crvena krvna zrnca su bezjedarni elementi krvi, u obli-

MALI MOZAK (CEREBELLUM)

Inndulus). Od najstarijeg dela malog mozga (archicerebellum) polaze neuroni, od kojih

Senzitivni ili ushodni putevi dele se na svesne i nesvesne, prema tome da li

U senzorijelne puteve spadaju: optički, mirisni, akustički i gustativni put. Pored

You might also like