Nisu nas navreme obavestili da će deca stići tog jutra tako rano.

Požurili smo videti dali je

školski prevoz stigao. I da, već je bio tu a deca su žurno izlazila iz autobusa. Činila mi se čitava
večnost pre no što sam ga ugledala da izlazi. Lice mu je bilo bledo, oči ne naspavane,
pocrvenele, znala sam da su noć proveli u agoniji, potpunoj neivesnosti. Svako putovanje
predstavlja avanturu, a oni su doživeli svoju. Pogledi su nam se sreli, potrčao je i zalepio se za
mene sav, tresući se u mome naručju. Plakao je nesustežeći se, ridao. Sva bol sveta ogledala se
u njegovim prestrašenim očima – prvi put je pogledao smrti u oči. Bio je prestravljen. Šutela
sam i čvrsto ga držala, želeći upiti sav njegov strah, bol i nemoć. Seli smo. Iskapio je čašu čaja,
pogledao me značajno, procedivši kroz zube: Alme više nema, mama!

Da, nema je, istisnuh.

Smrt se događa jednako kao život, samo što ona donosi gubitak a život – dobitak. Mi nevolimo
gubitke. Želimo sve zadržati a nemožemo, jer su dobitak i gubitak uzajmni, delovi jedne celine.
Zato, umeće je ceniti ono šta imamo, dok imamo, ali i prihvatiti da je otišlo ono šta ode. Što
prije toga budemo svesni, bit će nam lakše. I to nije mogćnost, to je moranje, nepitamo se
nizaono šta nastane ni za ono šta nestane. Ali, Tarik je još mlad da bih shvatio. Ne može
prihvatiti da je negde ne stala kudrava devojčica sa kojom deli klupu još od prvog razreda. Jer,
bili su drugovi, pravi. Kao jin i jang, toliko različiti da su se potpuno uklapali. Nije znao kako će
dalje bez njenog osmeha podrške, bez kikota kojim je razred znao oriti, nije znao kako će sutra,
ni prekosutra. Najbolje bi bilo sve promeniti, početi izpočetka, i školu i život. Trebao je naučiti
kako se ponovo roditi nakon smrti voljenih ljudi. Jer njihova smrt znači i našu. Dio našeg srca
ode sa njima u večnost.