«Етички кодекс у српским народним епским песмама, тема чијој се разради приступа,

представља срж наше народне епике, њен најзначајнији слој; морал и етика, којима су све
идеје, мотиви, симболи народног певача подређени, основни су и темељни део српске
епске песме. Ти мотиви, симболи, идеје уткани у песму вештином и необичним даром
српских гуслара не само да су преношењем епске песме кроз векове будили и формирали
националну свест српског народа, него су и градили српски морал, давали пример етичког
понашања народу кроз колективне норме и обрасце на којима се продубљивало већ
примљено хришћанство и вера у вечно небеско царство. Етички кодекс носе и граде
ликови својим непогрешивим и промишљеним поступцима. Ликови су носиоци најдубљих
народних мисли и осећања.“ Управо нам је зато потребно да данас, у трећој деценији 21.
вијека говоримо о њима, епским народним пјесмама, њеним кодексима, начелим и
принципима, о храбрости и образу њених јунака како појединачних тако и оног
колективног. Преносећи се усменим путем с кољена на кољено, с паса на пас, с
генерације на генерацију, епска народна пјесма била је и вртић и школа, и буквар и
књига, и све што је људима требало да схвате шта и како треба. Приче и пјесме су у стара
времена биле усклађене са дјелима и није било одступања од начела које је пјесмом
пропагирано. Биле су то „књиге староставне“ цијелих 5 вијекова у које се гледало и у
којима се одговор тражио за сваку људску потребу и муку.

Говорећи на почетку ове наше приче рекосмо да је епска народна пјесма најзначајнији и
вјероватно и најљепши дио српске народне књижевности. Толико је идентификована с
појмом усмена књижевност да се при помену тога појам прво на њих помисли. Вук их је,
како рекосмо, назвао мушкима, алудирајући при томе и на садржину – говораху махом о
стварима које припадају мушком свијету као што су рат, борба за слободу, надметање у
јунаштву, образ и част; али и на форму – пјевачи су их „говорили“ уз гусле и махом су то
били мушкарци. Њихова фора је такозвани дужи стих, односно стих дужи од онога у
лирским пјесмама. Формално се дијеле на пјесме дугог стиха, бугарштице (14-16 стихова)
и десетерачке, којих је највише. Садржајно, српске епске пјесме Вук је подијелио према
времену настанка на пјесме старијих, средњих и новијих времена, аасавремена наука о
књижевности их је подијелила на основу централних тема које се опет временски могу
поредати. Тако имамо неисторијски циклус, преткосовски, косовски и покосовски, циклус
о Марку Краљевићу, ускочки, хајдучки, циклус ослобођења Србије и циклус ослобођења
Црне Горе.

Данас ћемо нешто речи о неситоријском и преткосовском циклусу као оним најстаријим
циклусима, али прије тога позабавимо се појмом циклуса и његове структуре. Шта је то
циклус?

ЦИКЛУС • МУШКИ РОД КРУГ, КОЛО, ЗАОКРУЖЕНА ЦЕЛИНА;

НИЗ СПИСА, ПРЕДАВАЊА, ПЕСАМА И СЛ. КОЈЕ СУ У ВЕЗИ И КОЈЕ ЧИНЕ
ЗАОКРУЖЕНУ ЦЕЛИНУ (НПР. ЦИКЛУС ПЕСАМА О КРАЉЕВИЋУ МАРКУ);
ПЕРИОД, ИЗВЕСТАН НИЗ ГОДИНА ПОСЛЕ КОГА СЕ НЕКЕ ПОЈАВЕ ПОНАВЉАЈУ
ИСТИМ РЕДОМ.

Можемо рећи да је циклус предзадња фаза ситематизације и заокруживања епских пјесама

у којој су оне окупљене и повезане тематиком којом се баве. Неке од њих, односно већина
у нашој епској књижевности, везана је за неки временски период односно догађај, док је
само један међу њима везан за јунака. Посљедња фаза тог окупљања и здруживања епских
пјесама је настанак епова коју је доживјела грчка књижевност и коју јасно видимо из
настанка Илијаде и Одисеје. Код првог епа видимо формирање циклуса на основу догађаја
– Тројански рат, док код другог епа окосницу чини јунак Одисеј са својим путовањима и
авантурама. У нашој књижевности тај посљедњи корак није се десио. Пјесме су записане,
а самим њиховим записивањем престаје њихов даљеи раст и развој. Не можемо засигурно
тврдити да би се циклуси здружили и да бисмо добили епове да процес сакупљања и
записивања није урађен на почетку 19. Вијек. Пожемо само претпоставити и замислити да
би спајањам преткосовског, косовског и покосовског циклуса могао настати Косовски еп,
а да би хронолошким редањем пјесама о Марку Краљевићу настао Еп о Марку…

Но, вратимо се ми на оно што јесте или што бар вјерујемо и можемо доказати да јесте!

Прво јесте у српској епској књижевности, међу њеним јуначким пјесмама јесте циклус
неисторјиских пјесама. Оне говоре о догађајима и личностима непознатим историји. Већи
број ових пјесама ближи је епско.лирској врсти, јер пјевају о свакодневном животу,
осјећањима, вјеровањима и обичајима, али како су махом десетерачке, сврстане су у
посебан циклус. Заједничка им је одлика то што су прожете митолошким причама, сликају
народни живот и карактер, а оне настале нешто касније баве се грешницима и свецима и
свједоче о преласку на хришћанство. У овим је пјесмама јасно видљива људска потреба и
касније навика да оно што не разумије и чему не може да успостави логичку везу и однос
због недостатка знања објашњава дјеловањем свемоћних сила, касније богова, а
напосљетку Бога самога. Најстарије пјесме овога циклуса су пјесме о змајевима, аждајама
и вилама. Оне нешто млађе пјевају о Светом Николи, Јовану Крститељу и Богородици.
Врло је уочљиво да су неке од ових потоњих преко и из цркве ушле у народ с циљем
ширења вјере међу многобожачким Словенима. Исто тако, неке од најстаријих пјесама у
којима виле чуне чуда и испољавају неумољиву вољу сосптвену добиле су временом
историјске личности па су прешле у друге циклусе. Таква је једна од најљепших пјесама
наше епике «Зидање Скадра» али и пјесма «Марко Краљевић и Мина од Костура». Из
наведених наслова пјесама моће се осјетити њихов дух: Бог ником дужан не остаје, Ко
крсно име слави, онм и помаже, Огњена Марија у паклу, Свети Никола, итд.

Много занимљивији и, морамо рећи, много љепши циклус је преткосовски. Он унутар

себе обухвата пјесме које се вежу за догађаје и ликове који су се дешавали и живјели у
вријеме прије Косовске битке, као окоснице нашег пјевања, али, чини се, и живљења.
Јунаци тих пјесама су Немањићи и Мрњавчевићи, а њихови садржаји су тмурни и мрачни,
препуни трагичних догађаја, великих издаја и големих јунаштава. Разлог томе је опет
једна исконска потреба човјекова да ствари које се дешавају себи објанси и сам разумије.
Треба на почетку истаћи да је народна епска пјесма «накнадна памет» односно да је
већина њих настала са добром и јансом историјском дистанцом у односу на догађај, а њен
циљ никако није био ларпурлартистички. Она јесте задвољавала људску потребу за
пјесмом, емоцијом, уживањем у свему томе, али је првенствено била ту да ствари
организује и пореда, да формира колективна мишљења и даље их преноси на нове
генерација. Тако је било и са преткосовским врмеенима. Како је обичн, мали човјек, сељак
и војник могао другачије да схвати косовску трагедију него да је оправда злим
поступцима владара који су довели до тога да 2Бог се драги на Србе ражљути»? Вјеровање
нашег далеког претка било је, као и његово владањ, базирано на правди и части, на
кодексу «чини добро – радуј се, чини зло – надај се» те је јеидни начин разумијевања
трагичног страдања народа на Косову била кривица и гријех оних који су се отмали о
земљу, издавали једни друге, крали и варали, жене узимали, браћу потказивали и варали.
Некад су то били Немањићи, некад Мрњавчевићи, а некд и љуба Бановић Страхиње.
Најљепше пјесме наше епике, можда субјективно, а можда и не, припадају управо овом
циклусу. Осим издаје и преваре, оне топло и људски говоре о страдалницима дајући им
увијек правду и задовољења на крају било онострано или на овоме свијету. То је оно што
нам је потребно не само око Косова времена већ и данас и заувијек: да мислимо и
вјерујемо да се правда и образ нужно поравнају и ускладе. Основни мотив ових пјесама
јесте тај сјајни, јуначни и образли појединац који не погази своју ријеч ни по цијену
сопственог живота, који не суди «ни по бабу ни по стричевима већ по правди бога
истинога» . Најљепше међу тим пјесмама биће тема наших наредних разговора, а то су
Бановић Страхиња, Жендиба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош и Мрњавчевићи.

Човјек је увијек сигуран ако зна да има уточиште. Наше уточиште од злих времена и злих
навика су управо ове епске пјесме у којима, ма колико се модернизовали, можемо наћи
одговоре за све људске дилеме и питања од постанка свијета. Крајњи је трен да им се
вратимо и на њиховим кодексима изградимо образ и част за времена која долазе.