SKRIPTA IZ LEŽIŠTA I ISTRAŽIVANJA

NAFTE I GASA
Sadržaj
1. Sedimentacija, akumulacija i procesi transformacije organske supstance ....................................... 3
2. Sredine sedimentacije i osnovne karakteristike matičnih stena ......................................................... 5
3. Generisanje nafte i zemnog gasa ........................................................................................................... 6
4. Primarna migracija ................................................................................................................................ 7
5. Sekundarna migracija ............................................................................................................................ 8
6. Tercijarna migracija i promene ugljovodonika u ležištima ............................................................. 10
7. Prirodni rezervoari ............................................................................................................................... 11
8. Akumulacija nafte i gasa ...................................................................................................................... 12
9. Zamke za naftu i gas („trap”) .............................................................................................................. 13
10. Rezervoar stene - kolektori - definicija i petrofizičke osobine ...................................................... 15
11. Klastične rezervoar stene ................................................................................................................. 16
12. Karbonatne rezervoar stene ............................................................................................................ 17
13. Zaštitne stene ..................................................................................................................................... 18
14. Ležišni fluidi – sirova nafta .............................................................................................................. 19
15. Ležišni fluidi – zemni gas i ležišne vode .......................................................................................... 21
16. Klasifikacija ležišta prema sastavu i odnosu fluida ....................................................................... 23
17. Genetsko‐morfološka klasifikacija ležišta nafte i gasa .................................................................. 24
18. Naftna i gasna polja – definicija, mehanizmi nastanka i klasifikacija ......................................... 26
19. Distribucija naftnih i gasnih polja u svetu ...................................................................................... 27
20. Naftna i gasna polja i perspektivna područja u Srbiji .................................................................. 28
21. Istraživanje nafte i gasa – istorijski razvoj i savremena koncepcija ............................................ 29
22. Uzorkovanje i vrste uzoraka u istraživanju nafte i gasa ............................................................... 29
23. Klasične geološke metode i daljinska detekcija u istraživanju nafte i gasa ................................. 30
24. Prospekcione geohemijske metode u istraživanju nafte i gasa ..................................................... 32
25. Detaljne geohemijske metode u istraživanju nafte i gasa.............................................................. 33
26. Geofizičke metode u istraživanju nafte i gasa ‐ principi, uloga, gravimetrijske i geomagnetne
metode ................................................................................................................................................ 34
27. Geofizičke metode u istraživanju nafte i gasa – seizmičke metode .............................................. 35
28. Metode geofizičkog karotaža u istraživanju nafte i gasa .............................................................. 36
29. Istražno bušenje – vrste bušotina, principi lociranja, geološko praćenje i ispitivanje bušotina 37
30. Nekonvencionalni resursi nafte – naftni peskovi, teške nafte i uljni šejlovi ................................ 38
31. Nekonvencionalni resursi nafte – naftonosni šejlovi i likvefakcija uglja ..................................... 39
32. Nekonvencionalni resursi gasa – gas iz slabopropusnih formacija i gasonosni šejlovi .............. 40
33. Nekonvencionalni resursi gasa – gas iz slojeva uglja i gasni hidrati ............................................ 40

2
 1. Sedimentacija, akumulacija i procesi transformacije organske supstance

- Sedimentacija i akumulacija

Organska supstanca (OS) u litosferi se najvećim delom nalazi rasejana u sedimentima tj. u disperznom
stanju. Pretežno se javlja kao amorfna (u morskim sedimentima), a ređe ima očuvanu strukturu. U
sedimentnim stenama najveći deo disperzne OS je nerastvoran u uobičajenim organskim rastvaračima
(kerogen), dok je manji njen deo rastvoran (bitumen).
Organskom supstancom su posebno bogati finozrni sedimenti – šejlovi1 i krečnjaci.
Šejl: sediment sa preko 65 % zrna manjih od 5 mikrona (1/200 mm).
Od ukupne količine ugljenika u litosferi, oko 80 % se nalazi u okviru karbonatne mineralne materije
(CO3) - u krečnjacima i dolomitima. Preostalih 20 % javlja se kao organski ugljenik, prvenstveno u
kerogenu (preko 99 %) i veoma malo (< 1 %) u uglju, nafti i zemnom gasu.
Ključni proces konverzije ugljenika iz CO2 u biomasu i kasnije ugljvodonike je fotosinteza. Ona
predstavlja proces pretvaranja sunčeve svetlosne energije u hemijsku.
Od fizičkih faktora koji određuhu stepen bujanja živog sveta (bioprodukcije), najveći uticaj imaju
količina svetlosti i temperatura. Uz prisustvo svetlosne energije, vode i ugljenika u obliku CO 2,
organela (hloroplasta), stvara se značajna količina os, a oslobađa se kiseonik. Prvi proizvod fotosinteze
je prost šećer – glukoza, a zatim se stvaraju različiti polisaharidi i složenija jedinjenja ugljenika.
Najveće količine biomase u vodenoj sredini nastaju kao rezultat fotosinteze u fitoplanktonu
(jednoćelijske planktonske alge), ali i u sesilnim algama (pričvršćenim za dno) i pojedinim bakterijama.
Fitoplankton je danas zaslužan čak za polovinu čitave fotosintetičke bioprodukcije na Zemlji. Osim u
biljnim ćelijama, do stvaranja polisaharida (celuloze) tokom fotosinteze dolazi i u životinjskim
organizmima koji se hrane biljkama – zooplankton, ribe i dr.
Po izumiranju biljnih i životinjskih organizama dolazi do oksidacije njihovih ostataka (raspadanja) i
ponovnog stvaranja ugljendioksida i vode, čime se obezbeđuje neprekidno kruženje ugljenika u
prirodi. Količina svetlosti neophodna za fotosintezu u vodenoj sredini prvenstveno zavisi od dubine i
geografske širine. Najveća bioprodukcija je pri površini vode, u prvih 50-100 m, u zoni koja se zbog
obilja svetlosti naziva eufotična zona. Taj sloj vode je i zbog povišene temeprature najpovoljniji za
bioprodukciju. Eufotična zona u prvih 50-100m hiperprodukcija O2 od strane fitoplanktona.

Osnovni nutrijenti neophodni za bioprodukciju fitoplanktona su fosfati (PO4), nitrati (NO3) i Si

kiselina (H4SiO4) koje, pored prinosa rečnim tokovima sa kopna, u značajnoj meri u rastvor vraćaju
bakterije hraneći se organskim ostacima na dnu mora. Nutrijenti najvećim delom potiču iz neorganskih
izvora (stena), ali se tokom procesa oksidacije organskih ostataka, oslobađa i dodatna količina fosfata i
nitrata. Kruženje vodene mase u okeanima i mehanizam izdizanja nutrijenata usled izdizanja hladne
vodene mase ka površini, su ujedno i glavni razlozi što je bioprodukcija u geološkoj prošlosti uvek bila
najveća na ivicama okeana – u domenu kontinentalnog praga, kao i u područjima transgresija mora,
odnosno prodora vode na kontinente. Pored količine svetlosti, nutrijenata i t, bitan faktor za
bioprodukciju je i količina rastvorenog kiseonika.
Fitoplankton generiše većinu kiseonika na planeti (procene su 50-85 %).

U evoluciji organskog sveta mogu se izdvojiti pojedini periodi sa bitno različitim intenzitetom i vrst om
bioprodukcije. Razlike u količini os, objašnjavaju se prevenstveno klimatsko – atmosferskim i
tektonskim faktorima. Od prekambrijuma do devona najznačajniji prekursori (prethodnici) kerogena
su fitoplankton (pretežno zelene alge i akritarhe) i bakterije. Od devona počinje evolucija kopnenih
biljaka. U juri i kredi, usled tople klime i velikih transgresija mora na kontinente, nastali su

3
najpovoljniji globalni uslovi za stvaranje matičnih stena na širokom prostoru. Matične stene te starosti
dale su čak 55 % svih rezervi nafte i gasa na planeti.

- Procesi transformacije organske supstance (OS)

Intenzitet biohemijskog, odnosno bakterijskog razlaganja u vodenoj sredini, u najvećoj meri zavisi od
sadržaja kiseonika rastvorenog u vodi.
Niske koncentracije ili odsustvo O2, kao i prisustvo H2S, smanjuju razlaganje OS, tj. omogućavaju njeno
očuvanje. Sadržaj kiseonika u vodi ispod 0,5 ml/l (anoksična sredina) omogućava taloženje sedimenata
sa većim učešćem OS. Sloj vode koji ima tako nizak sadržaj O2 nalazi se neposredno ispod eufotične
zone. Označava se kao sloj vode sa minimalnim sadržajem kiseonika - OML (“Oxygen Minimum
Layer”) i predstavlja izuzetno pogodnu zonu za taloženje matičnih stena. Stvaranje OML je uzrokovano
značajnim trošenjem kiseonika usled razlagnja ostataka izumrlih organizama, kao i intenzivne
bioprodukcije na površini, koja dovodi do trošenja O2, neposredno ispod fotične zone. Sa porastom
dubine, raste količina O2, tako da na dnu okeana, usled povećane rastvorljivosti, dostiže visoke vrednosti,
slične onima u eufotičnoj zoni. Po izumiranju organizama, OS koja nastaje u eufotičnoj zoni samo
manjim delom biva akumulirana u sedimentima, a veći deo oksidiše u vodenom stubu ili na samom
dnu (kontakt voda-sediment). Očuvanost OS je stoga samo oko 0,l %.

U osnovi se razlikuju dva načina biohemijskog preobražaja organske supstance pod dejstvom bakterija:
u prisustvu kiseonika (hidroliza) ili bez njega (anoksična fermentacija). U destrukciji istaložene os u
aerobnim uslovima učestvuju i krupniji organizmi (crvi, školjke, puževi…) koji vrše njeno
“prerađivanje”, odnosno bioturbaciju. Debljina povlatnih sedimenata od samo nekoliko cm, posebno
glinovitih, može biti dovoljna da se ispod njih stvori redukciona zona koja omogućava očuvanje
razloženih produkata. Osim debljine pokrovnih sedimenata i brzine njihovog taloženja, intenzitet
razlaganja umnogome zavisi i od litološkog i granulometrijskog sastava sedimenata. U finozrnim je uticaj
kiseonika manji, zato su šejlovi najčešće matične stene (glinci, laporcim, glinoviti krečnjaci ili sitnozrniji
alevroliti). Oko ¾ organskog ugljenika u litosferi se nalazi upravo u šejlovima, budući da finozrni habitus
sprečava veću oksidaciju. S druge strane, to nikako ne znači da svi šejlovi predstavljaju matične stene.

U finozrnim sedimentima, posebno šejlovima, bitno se smanjuje aktivnost aerobnih bakterija i brzo se
stvaraju uslovi za konstruktivnije procese - pod dejstvom anaerobnih bakterija: fermentaciju i
sapropelizaciju. Kao rezultat fermentacije, stvaraju se ugljendioksid, voda, azot u suprovodonik, kao i
razna organska jedinjenja koja su prekursori kerogena. Sredina u kojoj se odvija sapropelizacija, odlikuje
još izraženiji redukcioni karakter, odnosno dolazi do razlaganja i same strukture os, tj dolazi do stvaranja
amorfne – gelozne materije (amorfni kerogen).
Očuvani deo organske supstance u sedimentima (u prvih oko 100m) m) predstavlja materijal iz kojeg u
procesu polikondenzacije nastaje kerogen – (na dubini od oko 300-1000 m). Kerogen se stvara
postepeno - posle transformacije amino kiselina i drugih jedinjenja kao što su aldehidi i ketoni koja
nastaju gubitkom funkcionalnih grupa. Takve izmene uključuju bitno smanjenje sadržaja kiseonika,
azota, vode i CO2, te kerogen ima značajno viši atomski H/C odnosno niži atomski O/C. Kerogen
predstavlja čvrstu nerastvornu disperznu organsku supstancu sedimenata; glavni prekursori kerogena:
fitoplankton, zooplankton, alge, bakterije, ostaci viših biljaka. Kerogen inače predstavlja geopolimer
koji se sastoji od veoma velikih i složenih organskih molekula:
C215H330O12N5S - Hemijski je stabilan, ali ne i termički.

4
 2. Sredine sedimentacije i osnovne karakteristike matičnih stena
Matične stene su u geološkoj prošlosti nastajale u različitim sredinama sedimentacije: morskim,
jezerskim i deltnim. Takve sredine su se morale odlikovati niskom energijom vode i redukcionim
uslovima kako bi se organska supstanca u sedimentima očuvala. Matične stene su često nastajale u
početnim stadijumima razvoja basena, tj. nalaze se pri njegovom dnu. Najčešće su istaložene u fazi
maksimalne transgresije mora posle regionalnog hijatusa. Posmatrano u sukcesiji sedimenata u basenu,
one su po pravilu istaložene pre rezervoar stena, a od njih mogu biti odvojene i debljim formacijama
u kojima nema akumulacija ugljovodonika.
A - Eutrofna jezera (vlažni i topli regioni) – stratifikacija vode u jezerima izazvana razlikom u t, dovodi
do intenzivnog razmnožavanja algi i fitoplanktona u najplićim slojevima sa mnogo kiseonika.
Karakteriše ih površinski sloj zelenih algi, dok se pri dnu takvih jezera nalazi kisela sredina (ph <7), H2S
i veoma malo bakterija.
B - kontinentalni prag (šelf) i odseku (lokalne depresije, zalivi, lagune) kao I plitka epikontinentalna
mora. Pri dnu takvih sredina vladali su anoksični uslovi- sa hladnijom vodom povišenog saliniteta, dok
je do cirkulacije sveže morske vode dolazilo samo na plićim nivoima. U periodima tople klime (npr
tokom gornje jure-krede), značajni prodori tj transgresija mora na šire prostore kontinenata, stvarale su
plitka epikontinentalna mora koja su bila povoljna sredina za bioprodukciju i akumulaciju razl tipova os
na velikim površinama (epikontinentalno more Mowry).
C – sredine u domenu sloja OML (dubina vode 200-1000 m)
D - izolovani kontinentalni baseni sa morskom ili brakičnom sredinom i stratifikacijom vode po gustini
(npr. Crno more ili Marakaibo u Venecueli). U slučaju deltne sedimentacije, reke su taložile materijal u
priobalskom regionu, područje u kojima energija rečnog toka I talasa slabe. Takođe, pogodni su bili i
donji delovi delte (botomset).

Karakteristike matičnih stena: 1) finozrni habitus (šejlovi, krečnjaci), 2) uglavnom tamna boja (zbog
uticaja redukcionih sredina sedimentacije, ili od neistisnute nafte, bitumena, gde se zapaža bleeding core
– do te pojave dolazi usled relaksacije pornog prostora, tj širenja pukotina pri smanjenom pritisku) i
laminacija (0,5-2 mm, gde su tamnije lamnine bogatije os, paralelne, bez tragova bioturbacija), 3) zrele
sadrže i veće količine neistisnute nafte, 4) radioaktivnost, piritizacija. U matičnim stenama mogu se naći
i mikrofosili (kokoliti, dijatomeje, dinoflagelate, radiolarije, foraminifere, ribe – konodonti, onda
amoniti). Efektivna debljina mat stena je od 50-10 m. Kvalitet matičnih stena zavisi od količine
kerogena, tipa kerogena i njegove produktivnosti, kao i od stepena termičke zrelosti (nivoa maturacije).

5
Pouzdana identifikacija vrši se na osnovu laboratorijskih ispitivanja. Osnovni pokazatelj količine
kerogena u steni je ukupni sadržaj organskog ugljenika (TOC, mas. %), pomoću LECO ili Rock Eval.
loš (<0,5 mas %), srednji (0,5-1), dobar (1-2), vrlo dobar (2-4), odličan (>4%), manje su vrednosti za
gas. Važno je imati u vidu da se navedene vrednosti odnose na primarni sadržaj, tj na procentualnu
zastupljenost u nezrelim matičnim stenama. Kasnije se tokom generisanja i istiskivanja iz matične stene,
sadržaj TOC smanjuje. Kvalitetne MS se odlikuju velikim sadržajem TOC, kerogenom tipa I i II,
a samo retko tipom III.
Kerogen- je važna karakteristika matične stene, zasniva se na elementarnom sastavu, tj atomskom
odnosu H/C i O/C odnosima u kerogenu. Tip I – ili sapropelni tip. Stvara se u jezerskoj, brakičnoj ili
morskoj sredini, izgrađen pretežno od planktonskih organizama, koji su bogati lipidima i proteinima.
Karakteriše ga atomski odnos H/C >1,5 i O/C <1. Ima mnogo azotazbog proteina (belančevina).
Označava se kao naftni, generiše 90% nafte i 10% gasa.
Kerogen II označava se kao ugljevito-sapropelni ili prelazni. Najzastupljeniji je u mat stenama, budući
da je taložen u morskoj sredini. Delom vodi poreklo od ostataka fitoplanktona i bakterija, a značajno
učešće imaju ostaci kopnenih biljaka (spore, polen, kutikule, smole voskovi). Atomski H/C 1,3-1,5, a
O/C 0,09-0,20. Označava se kao naftno gasni jer generiše 70% nafte i 30% gasa.
Kerogen tipa III naziva se ugljeviti tip, a taložen je u različitim priobalskim sredinama (deltnim,
jezerskim, morskim). Uglavnom je predstavljen ligno-celuloznim delovima viših kopnenih biljaka.
Odnos H/C <1, a O/C je 0,12-0,20. Označava se kao gasno produktivni kerogen, jer generiše oko 85%
gasa i 15% nafte.
Često se ističe da je sadržaj vodonika u kerogenu najvažniji faktor koji određuje njegovu produktivnost,
odnosno generisanje ugljovodnika. Redukcione sredine su povoljne (staganirajuća jezera, izolovani
morski baseni i depresije na šelfovima), dok oksidacione sredine umanjuju. Poželjno je da vodonik bude
vezan sa ugljenikom, a ne sa kiseonikom (celuloza).
Stepen zrelosti organske supstance, ili, kako se još naziva, „nivo maturacije”, odražava kumulativan
uticaj temperature u geološkoj prošlosti. Dostignuti nivo maturacije kerogena matičnih stena govori
zapravo o intenzitetu njegove transformacije, odnosno o dostignutom stepenu generisanja nafte i gasa.
Za maturaciju je najvažniji uticaj temperature, zbog čega se često koristi i termin „termička zrelost”.
Vreme utiče na zrelost prvenstveno u smislu brzine geološkog zagrevanja ( oC/Ma), a ne u pogledu
vremena koje je neka stenska formacija provela na maksimalnoj temperaturi. Posle dostizanja
maksimalne temperature, vreme nema gotovo nikakvog značaja, jer po izlaganju njenom uticaju dolazi
do srazmerno brzog uravnoteženja. Podela matičnih stena prema stepenu zrelosti :
 Potencijalne matične stene – povoljni tip i količina kerogena, ali ne I dovoljnim stepenom
termičke zrelosti.
 Efektivne matične stene – povoljni tip I količina i nalaze se u zoni generisanja ugljvodonika.
 Prezrele matične stene – prošle su stadijum generisanja I zahvaćene su metamorfnim promenama.

3. Generisanje nafte i zemnog gasa

Proces transformacije kerogena matičnih stena u tečne i gasovite ugljovodonike usled porasta
temperature u odgovarajućem vremenskom periodu. Rezultat je velikog broja hemijskih reakcija koje se
odvijaju po osnovnim načelima hemijske kinetike u stadijumu katageneze i metageneze organske
supstance. Vertikalni interval (dubinski položaj) zone generisanja nafte naziva se naftni prozor. On se
kreće u širokom opsegu temperature 60-160. Do generisanja najčešće dolazi u rasponu 120-160. Položaj
se određuje na osnovu refleksije vitrinita i Tmax iz pirolize Rock Eval. Različiti uzorci matičnih stena sa
istim tipom keregona, imaju različito generisanje. Te razlike zavise i od količine organskog sumpora.
Tako da kerogen sa više S se transformiše brže u naftu.
6
Osnovna tri stadijuma maturacije os: U dijagenezi koja odgovara manjim dubinama i t (do~60-120oC),
ne dolazi do prave termičke transformacije os, nastaje dijagenetski metan (“barski gas”), koji se još
naziva bakterijski metan. Dijagenetski metan nastaje na manjim dubinama od kerogena, tako da ne potiče
od njega. Nastaje na dubiama 800-1000m, na t od 70. Nastaje malo C2-C14 i kasnije nastaje i kerogen. U
katagenezi (najčešće 120-160oC) stvaraju se svi ugljovodonici C1-C40 – termičkom transformacijom
kerogena. Prvo nastaju teške frakcije nafte, a potom lakše i termogenetski gas. Katageneza obuhvata
NAFTNI PROZOR (“oil window”) i deo “gasnog prozora”. U metagenezi (preko 160-180oC) se
nastavlja stvaranje gasa (drugi deo “gasnog prozora”) i dolazi do značajnijeg krekovanja nafte (cepanja
na manje molekule). Na temperaturama preko 200oC opstaje još samo metan.

„Gasni prozor” se u gornjem delu preklapa s naftnim prozorom, a odgovara širem temperaturnom
rasponu (obično 140-200 oC).

4. Primarna migracija
Kretanje generisanih ugljovodonika kroz Zemljinu koru u pravcima nižih pritisaka (ka površini). Kao
što je za stvaranje matičnih stena ključni faktor sadržaj kiseonika, ili za proces generisanja ugljovodonika
temperatura, za migraciju nafte i gasa presudni značaj imaju pritisci. Kretanje ugljovodonika kroz
matičnu stenu (intramigracija) i njihovo istiskivanje tj.oslobadjanje (ekspulzija). Može biti naviše i
naniže (ali uvek ka nižem P). Dugotrajan proces (~ 1 mil. god.) , uglavnom na dubinama preko 2000 m
(mala poroznost). Prosečna efikasnost istiskivanja nafte je oko 50 %.
Ranije razmatrane hipoteze o mehanizmu primarne migracije: Pri kompakciji svih šejlova, pa i matičnih
stena, istiskivanje vode i redukcija pornog prostora su izraziti na prvih 500-1000 m relativne dubine.
Dubina na kojoj dolazi do generisanja nafte i gasa u ms ugl prelazi 2000-3000m, kada je preostali porni
prostor u njima zanemarljiv, a same stene odlikuje nepropusnost. Kao moguća rešenja mehanizma
kretanja nafte u ms, u prošlosti su postavljene hipoteze o primarnoj migraciji u vodenoj fazi (istiskivanje
zajedno sa pornom vodom), u gasnoj fazi (istiskivanje nafte uz pomoć gasa) i u kontinuiranoj, odnosno
samostalnoj naftnoj fazi. Prema savremenom shvatanju, primarna migracija nafte se odvija prvenstveno
u vidu samostalne faze, zahvaljujući nastanku novog pornog prostora u njima tokom generisanja uv i
obnovljenje mehaničke kompakcije. Proučavanja ms su poklazala da u fazi maksimalnog generisanja
nafte, transformacija kerogena u tečno, kasnije i gasovito stanje, dovodi do značajnog porasta zapremine
organskog sadržaja. što stvara značajni lokalni natpritisak. Takav pritisak je po pravilu sam po sebi
dovoljan za širenje postojećih i stvaranje novih mikrofraktura, što povećava porni prostor i omogućava
7
otpočinjane primarne migracije. Za stvaranje novog pornog prostora neophodnog za primarnu migraciju,
u suštini je najznačajnija činjenica da organska supstanca pri generisanju uv zapravo menja svoje
agregatno stanje, čime se stvara novi porni prostor (ispunjen fluidom). Ukoliko u okviru ms nema
propusnih laina, nafta se ne može odmah istisnuti. što dovodi do natpritiska i neophodnosti uspostavljanja
ravnozeže. Ta ravnoteža se uspostavlja kroz redukciju pornog prostora – ponovnim istiskivanjem
tečnosti, tj ekspulzijom nafte. Stvoreni pritisak može da dostigne i pritisak frakturacije stena i da dovede
do njenog pucanja tj mikrofrakturacije. Stoga, bilo da su natpritisci stvoreni povećanjem zapremine
(ekspanzijom) os u ms dovoljni za mikrofrakturaciju ili ne, novi porni prostor sa fluidom, i obnovljena
kompkacija, tj istiskivanje uv pod dejstvom geostatičkog pritiska, predtsavlja glavni mehanizam
ekspulzije nafte iz ms. Kada se kerogen transformiše u naftu, ona u novostvorenim porama počinje da
podupire ceo geostatički pritisak. Dostizanjem pritiska frakturacije stvaraju se vertikalne mikrofrakture
– upravne na pravac najvećeg stresa, što omogućava istiskivanje nafte u tom pravcu. Po istiskivanju uv,
novonastale pore i mikrofrakture se zatvaraju sve dok se ponovo ne stvori natpritisak tj nove količine uv.
Takva dinamika istiskivanja dovodi do tzv pulsirajuće ekspulzije koja se danas smatra najčešćim vidom
primarne migracije. Eksplozivna ekspulzija označava naglo istiskivanje nafte iz ms nastala kao posledica
tektonske frakturacije zrelih ms.
U vodenoj fazi (rastvor ?, emulzija ?, kapi i globule), U naftnoj fazi (bez istiskivanja sa vodom), U
gasnoj fazi (?)
Validni mehanizam:
ISTISKIVANJE KOMPAKCIJOM u naftnoj fazi - Stvaranje mikrofraktura usled
natpritisaka (dostizanje pritiska frakturacije)
•Natpritisci su posledica promene agregatnog stanja i porasta zapremine organske
supstance. Nastanak vertikalnih mikrofraktura usled dostizanja pritiska frakturacije u matičnoj steni
pri generisanju nafte. Transformacija iz čvrstog u tečno stanje (kerogena u naftu i gas):

5. Sekundarna migracija
Migracija ugljovodonika kroz prirodne rezervoare i duž propusnih površi (rasedi, površi slojevitosti i
dr.) u pravcu smanjenog pritiska (naviše). Sekundarna migracija nafte i gasa se u povoljnim slučajevima
završavala akumuliranjem u zamke tj. ležišta, dok su u slučaju nedostatka odgovarajućih barijera na
svom putu ka površini ugljovodonici isticali iz basena bez stvaranja akumualcija. Proces sekundarne
migracije je izuzetno važno sagledati u basenu, kako bi se mogli predvideti pravci, tj. putevi migracije
i zone njihovog akumuliranja. Osnovni mehanizam sekundarne migracije počiva na fizičkom zakonu da
se fluidi u Zemljinoj kori kreću iz zona sa višim pritiscima ka zonama sa nižim pritiscima. Pri kretanju
naviše i akumuliranju u ležišta, nafta i gas po pravilu nisu praćeni tokom vode, već se kreću u posebnoj
fazi.

8
Sedimentni baseni, posmatrani u celini, nikad nemaju veliko prosečno zasićenje pora naftom i gasom,
već vodom. Regionalni gradijenti pritiska u basenu stoga pokreću samo vodu (hidrodinamički tok),
budući da je u tim razmerama ona jedina kontinuirana tj. povezana fluidna faza. Kada dođe do
istiskivanja ugljovodonika iz matičnih stena, oni se kreću naviše pod dejstvom sile potiska - putevima
duž kojih se nafta i gas koncentrišu u porama, tj. duž kojih ostvaruju svoj kontinuitet. Drugim rečima,
za sekundarnu migraciju je neophodno da se oformi “put” sa visokim zasićenjem naftom (preko 50 %),
odnosno “kontinuirano zasićenje”. Ta visoka zasićenja se u basenu mogu ostvariti samo lokalno, kroz
povećanje relativne propusnosti za naftu i gas (propusnost u prisustvu vode). Tamo gde dalji tok biva
onemogućen visokim kapilarnim pritiscima ili malom propusnošću, ugljovodonici se zaustavljaju, kako
na većim barijerama u basenu (u zamkama - formirajući ležišta), tako i u sitnim “komorama” prirodnog
rezervoara - tzv. “mikro-trapovima”. Zamke se tako mogu uporediti sa “slepim ulicama” za naftu i gas,
budući da zaštitne stene koje ih ograničavaju imaju malu propusnost i onemogućavaju dalju migraciju.
Otpočinjanjem akumuliranja ugljovodonika u apikalnom (vršnom) delu zamke, relativna propusnost za
ugljovodonike dalje raste, a za vodu se jako smanjuje.
Faktori: Sekundarna migracija bitno zavisi od geološke građe i strukturnog sklopa sedimentnog
basena, litoloških i petrofizičkih svojstava stena, kao i fizičkih i hemijskih karakteristika
ugljovodonika. Kao u primarnoj migraciji, u sekundarnoj migraciji se ugljovodonici kreću u zasebnoj
fazi, s tim što je osnovna sila koja izaziva kretanje - sila potiska.
Sile : sila potiska, porni pritisci (HD uslovi) – izazvani kompakcijom i kapilarni pritisci. Sila potiska u
porama stena je posledica razlike u gustini (spec. masi) ugljovodonika i prisutne porne vode. Usled te
sile, u porama praktično dolazi do zamenjivanja ranije prisutne vode - naftom i gasom. Specifična masa
ugljovodonika (0,6-1,0 gr/cm3) je znatno manja od gustine vode, koja varira u zavisnosti od saliniteta i
dostiže do oko 1,20 gr/cm3. Upravo ta razlika u pritisku može da nadvlada kapilarne pritiske koji
sprečavaju migraciju nafte i gasa. Prosečna sila potiska za naftu iznosi oko 2,3 kPa/m, a za gas 7,9 kPa/m,
odnosno stub gasa ima preko tri puta veću silu potiska od stuba nafte iste visine. Pod hidrostatičkim
uslovima sila potiska je praktično jedina sila u sekundarnoj migraciji. Međutim, u realnim,
hidrodinamičkim uslovima može doći do promene pravca i brzine sekundarne migracije.

Najveći ograničavajući faktor u procesu sekundarne migracije predstavlja uticaj kapilarnih pritisaka
unutar prirodnih rezervoara. Kapilarni pritisak je pritisak potreban da nafta i gas potisnu vodu iz pore i
prodru u nju. Veći je kod manjih pora (sitnozrnih stena). U slučaju gasa, kapilarni pritisci su veći nego
za naftu, što je posledica većeg površinskog napona između gasa i vode. Da bi savladale prepreku, sila
potiska nafte u vodi mora nadjačati ulazne kapilarne sile, koje su proporcionalne međupovršinskim
naponima, a obrnuto proporcionalne prečniku pore kroz koju prolaze kapi. Drugim rečima, šti su pore
veće, sekundartna migracija se vrši znatno lakše – uz manji otpor kretanju. Sekundarna migracija se
većinom odvija u vodokvašljivoj sredini, budući da mineralna zrna prirodnih rezervoara uglavnom imaju
afinitet prema vodi, a ne ugljovodonicima. Ova osobina se određuje na osnovu ugla kvašljivosti. U
vodokvašljivoj sredini, voda oblaže svako mineralno ztno i time smanjuje porni prostoe dostupan nafti i
gasu.
Brzina sekundarne migracije u suštini prati dinamiku istiskivanja iz matičnih stena, budući da direktno
zavisi od tempa pristizanja i ostvarivanja “faznog kontinuiteta” istisnutih ugljovodonika, kojim se
ostvaruje i dovoljna relativna propusnost u rezervoaru. Neka teorijska modelovanja ukazuju na
mogućnost da se kroz srazmerno dobro propusne peščare stub nafte od 2 - 3 cm visine kreće brzinom i
do 100 km/Ma (10 cm/god.). S druge strane, ukoliko je priliv nafte tokom ekspulzije spor, brzina
sekundarne migracije često ne prelazi 0,1 - 1,0 mm/god, na šta ukazuju raniji modeli.
S tim u vezi, za sekundarnu migraciju je svakako bitno kako se odigravala ekspulzija ugljovodonika,
tj. da li je ona bila “ravnomerno kontinuirana”, “pulsirajuća” ili “eksplozivna”. U peščarskim
rezervoarima, nivoi sa velikim porama imaju najmanji otpor izazvan kapilarnim pritiscima, pa migracioni
9
put prati takve slojeve. Ipak, zbog sile potiska, migracija se većinom odvija u gornjim nivoima
peščarskog sloja. Ona je prvenstveno bočna, dok je vertikalna komponenta migracije u njima veoma
malo izražena. Priroda prelaza iz propusnog peščara u povlatne šejlove (zaštitne stene) je veoma važna.
U peščarima u kojima veličina zrna raste naviše, najpropusniji nivoi su pri povlati - neposredno ispod
šejla (B). To je slučaj kod peščara deponovanih u plitkoj morskoj sredini (obalski peskovi, sedimenti
plaža i čeonih padina delta).
I u obrnutom slučaju (A) - usled sile potiska, nafta se ipak kreće duž gornjeg nivoa (kroz sitnozrniji
peščar ili čak alevrolit) - neposredno ispod povlatnih šejlova. U tom slučaju relativna propusnost i
zasićenje naftom su manji, pa su brzina i efikasnost migracije takođe manje. To je slučaj kod fluvijalnih
sedimenata i turbidita.

Osnovni pravci sekundarne migracije: vertikalna, bočna i kombinovana migracija. Preovlađujući pravac
kretanja može viti bočan ili vertikalan, zavisno od toga da li se ona prvenstveno odvija kroz slojne
prirodne rezervoare (lateralna) ili duž masivnih rezervoara, raseda i vertikalih pukotina (vertikalna).
Baseni sa dominatno vertikalnom migracijom su uglavnom bili tektonski aktivniji, dok je lateralna
migracija karakteristika manje deformisanih, posebno platformnih basena. Migracije nafte i gasa se u
okviru regionalno rasprostranjenih peščarskih rezervoara teku naviše u pravcu najvećeg nagiba
slojeva, odnosno najveće “strmine”.
Lateralna migracija – zauzima veliku površinu, dolazi do akumuliranja veće količine uv u pojedinim
zamkama, tj do formiranja većih ležišta. Mana, dolazi do velikog zaostajanja i velikog gubitka uv.
Vertikalna – je zbog manjih gubitaka efikasnija od lateralne. Nepovoljno je što se akumulira manje nafte
i gasa. Analiza je pokazala da je dužina bočne migracije najčešće manja od 10 km, dok je dužina
vertikalne migracije 100-500 ili 1000-1500m.
Komponentalni tj. hemijski sastav nafte se može bitno izmeniti u pojedinim delovima basena zavisno od
litološkog sastava sedimenata i dužine sekundarne migracije. Često se mogu zapaziti specifične
zakonomernosti promena s povećanjem rastojanja od matične stene (efekat „molekularnog sita”).

6. Tercijarna migracija i promene ugljovodonika u ležištima

OBNOVLJENA MIGRACIJA (“REMIGRACIJA”) UGLJOVODONIKA IZ VEĆ FORMIRANIH
LEŽIŠTA. Tercijarna migracija, kao i sekundarna, može biti vertikalna i lateralna. Vertikalna se odvija
kroz zaštitne stene i povlatne sedimente - duž otvorenih raseda i pukotina ili difuzijom kroz pore. Za
razliku od toga, do lateralne tercijarne migracije dolazi kada su zaštitne stene efikasne (nepropusne),
kada je izazvana naknadnim priticanjem gasa. Tercijarna migracija može biti izazvana: frakturacijom
zaštitnih stena, difuzijom ugljovodonika kroz zaštitne stene, dismigracijom nafte pod dejstvom
gasa.

10
Frakuturaciju zaštitnih stena najčešće izaziva tektonska aktivnost, uključujući onu koja dovodi do
izdizanja i erozije. Do stvaranja pukotina dolazi i kada usled konsedimentacionog spuštanja i dostizanja
većih dubina potisni pritisak nafte u ležištu nadjača kapilarne pritiske u zaštitnoj steni, odnosno kada se
dostigne pritisak frakturacije. Najčešći razlog vertikalne tercijarne migracije, i to srazmerno nagle,
predstavlja rasedanje. Osim remigracije duž post-depozicionih raseda i s njima povezanim pukotinskim
zonama, do nje može doći i kroz tenzione pukotine otvorene naknadnom kompresijom ili dodatnom
kompakcijom sedimenata.
Difuzija uv podrazumeva molekularno premeštanje uv u pliće delove basena. Ona uglavnom stvara
gasna ležišta. Do difuzije dolazi kod manje efikasnih zaštitnih stena (slabopropusnih), ali često i posle
krekovanja nafte iz dubokih ležišta u gas, kada novostvoreni manji molekuli počinju da ističu kroz porni
prostor zaštitne stene.
Dismigracija nafte pod dejstvom gasa je lateralna migracija koja može biti posledica dva osnovna
mehanizma. Prvi je naknadno generisanje i dotok veće količine gasa u zamke, što je normalna posledica
različite dinamike generisanja nafte i gasa. Drugi mehanizam je posledica smanjenja geostatičkog
pritiska usled izdizanja i erozije. Gas rastvoren u nafti počinje da se izdvaja u samostalnu fazu iznad nafte
i formira gasnu kapu. Gasna kapa potiskuje naftu preko tačke izlivanja, i može da svu naftu potisne u
strukturno višu zamku ili čak na površinu basena.

7. Prirodni rezervoari
Porozne i propusne stene značajnog rasprostranjenja, u kojima se može vršiti sekundarna
migracija i akumulacija potpovršinskih fluida (gasa, nafte i vode).
Produktivni rezervoari (nosioci ugljovodonika) su glavni “objekti istraživanja” u sedimentnom basenu,
koji moraju bar u svojoj povlati biti ograničeni nepropusnim – zaštitnim stenama! Prirodni rezervoari su
većim delom izgrađeni od rezervoar stena (kolektora), ali mogu sadržati proslojke slabopropusnih ili čak
nepropusnih sedimenata (glinaca, laporaca, alevrolita).
Slojni prirodni rezervoari - zaštitne stene u povlati i u podini. Oni imaju oblik sloja, srazmerno
ujednačene debljine i uglavnom homogenog litološkog sastava. Sadrže veći broj akumulacija.
Rezervoari: najčešće klastiti (peščari), ređe karbonati. Lateralna (bočna) migracija fluida. Ležišta sa
rubnom vodom.

Masivni - Zaštitne stene samo u povlati. Rezervoari: karbonati, paleoreljef (krečnjaci, dolomiti,
magmatske i metamorfne stene). Ležišta sa podinskom vodom. Vertikalna migracija fluida.
Propusnost je prvenstveno posledica njihove sekundarne poroznosti, tj pukotina, naprslina nastale
tektonskom aktivnošću , rastvaranje vodom, dolomitizacijom ili površinskim raspadanjem.
Homogeni su izgrađeni od iste vrste stena, po pravilu propusnih karbonatnih sedimenata (krečnjaka
i dolomita). Heterogeni izgrađeni od različitih stena.

11
 Zonarni - Zaštitne stene okružuju rezervoar - sa svih strana. Rezervoari: klastiti, karbonati,
paleoreljef. Ležišta bez aktivne vode. Specifična migracija. Mogu imati vrlo nepravilan oblik, a
ležišta u njima su često manjeg ekonomskog značaja.

8. Akumulacija nafte i gasa

Završnu fazu geneze ležišta nafte i gasa predstavlja akumuliranje ugljovodonika u zamci. Preduslov za
akumulaciju je postojanje prirodnih prepreka, tj. nepropusnih barijera koje zaustavljaju sekundarnu
migraciju. Barijere daljoj migraciji su zamke („trapovi“) - delovi prirodnog rezervoara u kojima se
uspostavlja ravnoteža između sila potiska u rezervoar steni i kapilarnih pritisaka u sredini koja je
okružuje (zaštitne stene, rasedne površi i dr.). Akumuliranje nafte i gasa u zamkama je srazmerno spor
proces i često traje više miliona godina. Prema vrsti migracije koje su dovele do nastanka akumulacije
mogu se razlikovati primarne, sekundarne i tercijarne akumulacije.
Primarne akumulacije - rezervoar stena je u okviru matične formacije ili neposredno uz nju. Kod
takvih akumulacija nije bilo značajnije sekundarne migracije, već je osnovni mehanizam njihovog
nastanka ekspulzija.
Sekundarne akumulacije - uobičajene akumulacije - na većoj udaljenosti od matičnih stena (više km,
desetina ili čak 100 km). Često posle migracije kroz više različitih prirodnih rezervoara odnosno
formacija.
Tercijarne akumulacije su one koje nastaju posle obnovljene migracije iz već formiranih ležišta,
odnosno procesom „remigracije“ ugljovodonika.
Nafta, gas i voda se u zamkama uvek akumuliraju slojevito, tj. diferencijacijom po gustini. Nafta se
uvek akumulira iznad vode, a gas iznad nafte !!!
Zbog razlike u gustini, gas koji naknadno pritiče iz matičnih stena može istisnuti naftu (i vodu) iz već
ispunjenih zamki, dok nafta pri svom akumuliranju može zameniti samo vodu, ne i eventualno prisutni
gas u zamci. Nikakvo potpovršinsko kretanje vode u basenu ne može “isprati” zamke u kojima se
nalaze ugljovodonici, niti zauzeti njihovo mesto. „Lakši isteruju teže“ iz zamke - upravo zahvaljujući
diferencijaciji po gustini. Praktično sve akumulacoje nafte sadrže i gas rastvoren u njoj, koji se označava
kao rastvoreni gas. To je ujedno i glavni razlog zbog koje na površini dolazi do smanjenja zapremine
12
nafte u odnosu na ležišne uslove. Izdvajanje gasa iz nafte na površinskim uslovima dovodi do smanjenja
njene zapremine, a takva nafta se često naziva mrtvom naftom. Gas iz nafte se po dotoku na površinu
često utiskuje nazad u ležište (radi boljeg iskorišćenja nafte), ali se u značajnoj meri spaljuju na samim
poljima (20%).
Dva faktora koja imaju dominantni uticaj na akumulacije nafte i gasa su pritisak i temperatura. Ti
uticaji se najviše odražavaju kroz promenu njihove zapremine i viskoznosti. Porast temperature utiče na
smanjenje specifične mase i viskoznosti nafte, pa donekle i na zapreminu. Pri konstantnom pritisku,
zapremina nafte se povećava s porastom temperature, ali znatno manje nego u slučaju kod gasa.
Najvažnije promene zapremine se, međutim, odnose na izdvajanje gasa iz nafte, tj. na odnos rastvorenog
gasa i nafte - GOR (od engl. “Gas-Oil Ratio”) - u površinskim uslovima. Taj odnos se utvrđuje pomoću
tzv. PVT analize (P-pritisak, V-zapremina, T-temperatura). Dok ležišni pritisak opada sa
proizvodnjom uv (odvođenjem fluida), ležišna t ugl ostaje ista. Kritična temperatura je t iznad koje se
gas ni pod kakvim pritiskom ne može prevesti u tečnost. Kritični pritisak je pritisak potreban da se gas
koji je na kritičnoj t prevede u tečnost. Na faznom dijagramu se presek t i p obeležava kao kritična tačka
i kada su t i p iznad te vrednosti, može da postoji samo jedna faza koja nije ni gasna ni tečna, već
predstavlja superkritični fluid. On se ponaša kao gas (u smislu protoka i male viskoznosti), ali imaju
gustinu tečnosti.
** Definicija ležišta nafte i gasa - Svaka pojedinačna i samostalna akumulacija nafte i gasa u prirodnom
rezervoaru sa jedinstvenim sistemom pritiska predstavlja ležište. Ležište nafte i gasa je sa svih strana
ograničeno geološkim barijerama u vidu nepropusnih stena i ležišne vode i predstavlja hidrodinamičku
celinu. Hidrodinamička celovitost podrazumeva da proizvodnja ugljovodonika u jednom delu ležišta
dovodi do smanjenja količine fluida (pada pritiska) u celom ležištu. Da li će neko ležište nafte i gasa
biti komercijalno isplativo, zavisi od procenjene količine pridobivih rezervi nafte i gasa, kao i tehničkih
i tehnoloških mogućnosti eksploatacije. Osnovni elementi ležišta nafte i gasa: zamka, rezervoar stene,
zaštitne stene i ležišni fluidi (nafta, gas, voda).

9. Zamke za naftu i gas („trap”)

Deo prirodnog rezervoara u kome se uspostavlja ravnoteža između sila kretanja fluida i sila otpora
njihovom kretanju. Fluidi se nalaze u stanju relativnog mirovanja. Barijera, tj. prepreka daljem kretanju
fluida naviše omogućava akumulaciju nafte i gasa u ležišta. Zamke su neophodan preduslov za stvaranje
ležišta nafte i gasa. Nastale su u onim delovima sedimentnog basena u kojima su postojali uslovi za
stvaranje rezervoar stena, kao i dobrih zaštitnih stena neposredno uz njih. Zamke mogu biti produktivne
i neproduktivne (“sterilne”), što zavisi da li su ispunjene uv ili vodom. U produktivnim dolaze do izražaja
gravitacione sile koje dovode do diferencijacije fluida prema gustini, tako da se nafta i gas izdvajaju iz
vode i akumuliraju u najvišem delu zamke.

13
Osnovni elementi zamke su: vrh zamke, tačke prelivanja, ravan prelivanja i visina zamke (kložer). Vrh
zamke je najplići odnosno apikalni deo rezervoar stena u zamci. Najdublji deo zamke koji može
sadržavati akumulirane uv, tj njena najniža tačka, naziva se tačkom prelivanja. Kložer zamke određuje
maksimalnu količinu fluida, koju zamka može primiti. Razlikuje se površinski kložer koji se na
strukturnim kartama izdvaja kao granična kontura „zatvaranja” zamke (najčešće najdublja zatvorena
kontura) i vertikalni kložer koji se zapaža na profilima i određuje visinu zamke. U praksi se razlikuju
strukturni kložer tj njen maksimalni kapacitet i efektivni kložer koji označava visinu u kojo je zamka
zaista ispunjena uv. Odnos ova dva-faktor ispunjenosti. U slučaju ispunjenosti zamke uv, tj postojanja
ležišta, bitni elementi u okviru nje postaju i kontakti fluida: kontakt nafta-voda (kod naftnih ležišta),
kontakt gas-voda (kod gasnih) i kontakt gas-nafta (kod naftnih lezista sa gasnom kapom).
Vertikalno rastojanje od vrha zamke do kontakta s vodom čini “ukupnu debljinu” rezervoar stena
ležišta (engl. “gross pay”). Zbog eventualnog prisustva nepropusnih ili slabopropusnih vodozasićenih
proslojaka u rezervoar stenama, ukupna debljina rezervoar stene u nekoj bušotini ne mora uvek biti i
“proizvodna”, odnosno ne mora omogućavati proizvodnju iz svih intervala. Stoga je od mnogo većeg
značaja “efektivna debljina” rezervoar stena (engl. “net pay”), koja predstavlja ukupnu (vertikalnu)
debljinu svih intervala rezervoar stene iz kojih ugljovodonici mogu doticati u bušotinu. Tokom
istraživanja i razrade ležišta, posebna pažnja se poklanja određivanju odnosa ukupne i efektivne
debljine rezervoar stena (engl. “gros / net pay ratio”) u svakoj bušotini, a taj odnos se izražava brojčano
(npr. 0,80 i sl.).
Pri proračunu resursa i rezervi nafte i gasa, uvek se razmatraju prividne (vertikalne) debljine i površine,
a ne prave. Stoga karte ukupnih i efektivnih debljina rezervoar stena naftnih i gasnih ležišta predstavljaju
“karte izohora” (izolinije prividnih deblijna), a ne “karte izopaha” (izolinije pravih debljina) koje su
uobičajene kod čvrstih mineralnih sirovina. Kod naftnih ležišta s gasnom kapom, posebno se konstruišu
karte efektivnih debljina za naftni i za gasni deo ležišta (gasnu kapu).
Mehanizmi obrazovanja zamki – morfološke deformacije prirodnih rezervoara (tektonske i
atektonske), promene litološkog sastava, pojava stratigrafskih diskordancija, hidrodinamički tok fluida,
kombinacija navedenih mehanizama.
Morfološke deformacije su posledica ubiranja, kompakcije, rasedanja, intruzija i dijapirizma (soli i
glina), pa se u okviru ove grupe uglavnom izdvajaju naborne (tektonske i kompakcione), rasedne,
intruzivne i dijapirske zamke. Naborne i rasedne zamke su među najzastupljenijim u Zemljinoj kori, a
spadaju u najviše istraživane zamke. Barijere nastale promenom litološkog sastava obuhvataju
isklinjavanja, povećanu cementaciju, facijalne promene i ređe prisustvo asfaltnih čepova. Stratigrafske
diskordancije su česta barijera daljoj migraciji uv, a u osnovi predstavljaju površi reljefa iz perioda
„hijatusa” tj vremenskog diskontinuiteta u sedimentaciji.
Klasifikacija zamki (Levorsen, 1954): Strukturne, Stratigrafske (litološk-stratigrafske), Kombinovane.
- Strukturne zamke: su one zamke koje su nastale usled lokalne tektosnske deformacije prirodnih
rezervoara u basenu, kao i sve zamke koje imaju konveksan oblik. Donju granicu čini podinska ili rubna
voda. Na osnovu procesa koji je imao dominantan uticaj, izdvajaju zamke nastale: ubiranjem,
kompakcijom, rasedanjem, dijapirizmom soli i glina, magmatskim intruzijama, tektonskom
frakturacijom, kombinacijom navedenih faktora (dodati o svakoj).
- Stratigrafske zamke: su zamke u kojima je barijera za dalju migraciju nastala usled neke litološke ili
stratigrafske promene u prirodnom rezervoaru. Nastaju najčešće zbog promena facija i pojava
diskordancije. Primarno-stratigrafske (isklinjenja klastita, sočiva i propusne facije tj. zone klastičnih,
karbonatnih i metamorfnih stena. Sekundarno-stratigrafske – nastaju diskordantnim prekrivanjem
prirodnog rezervoara nepropusnim stenama (diskordancije, asfaltni čepovi, naknadna cementacija).
- Kombinovane imaju odlike strukturnih i stratigrafskih, a najčešće su predstavljene isklinjenjima ili
diskordancijama u okviru antiklinalnih struktura. U posebnu, četvrtu grupu zamki, mogu se svrstati
specifične (i retke) hidrodinamičke zamke. Ovaj tip zamke sprečava kretanje fluida naviše pod
14
dejstvom silaznog toka meteorske vode. On se javlja samo u izdignutim nabornim strukturama čiji su
prirodni rezervoari izloženi većem uticaju površinskih voda.

10. Rezervoar stene - kolektori - definicija i petrofizičke osobine

Propusne stene koje su sposobne da u sebe prime i akumuliraju značajne količine UV, kao i da ih
delimično oslobode pri eksploataciji bušotinama. Deo su prirodnog rezervoara u kome dolazi do
akumuliranja UV, odnosno sastavni su deo ležišta. Nazivaju se još i kolektorima. Rezervoar stene su
praktično onaj deo prirodnog rezervoara u kome dolazi do akumuliranja uv i tako da predstavlja sastavni
deo ležišta nafte i gasa. Da bi neka stena predstavljala mogući kolektor, neophodno je da ima dve
karakteristike: prvo, mora imati pore u koje će nafta i gas moći da prodru (poroznost) i drugo, te pore
moraju biti povezane kako bi se fluidi mogli kretati kroz njih (propusnost). Mogu biti sedimentne,
metamorfne i magmatske, ali da imaju poroznost i propusnost (najviše u peščarima i karbonatima).
Takođe su još od značaja zasićenje vodom i kapilarni pritisci.
Kvalitet rezervoar stena je određen njihovim petrofizičkim osobinama: POROZNOST (ф; %),
PROPUSNOST (PERMEABILNOST, 10-15 m2 ), ZASIĆENJE VODOM (Sw; %).
Poroznost – podrazumeva se zastupljenost svih pora, pukotina. Porni prostor sedimentnih stena je uvek
ispunjen vodom, najčešće konatnom, a u slučaju nig, osim vode, u značajnoj količini ima uv. Odnos
zapremine svih pora prema ukupnoj zapremini stene predstavlja ukupnu poroznost. Od značaja su samo
one pore koje čine tzv efektivnu poroznost- ispunjene uv. Prema morfološkom tipu mogu biti: otvorene,
poluotvorene i zatvorene. Akumuliranje nig i njihovo oslobađanje pri proizvodnji zavisi od povezanosti
pora. Otvorene (istisnuti uv pod dejstvom vode) i poluotvorene (pad pritiska u ležištu) pore čine efektivnu
poroznost.
Klasifikacija stena prema efektivnoj poroznosti: vrlo loše (<5%), loše (5-10), srednje (10-15), dobre,
(15-20), vrlo dobre (20-25), odlične (>25).
Vrste poroznosti: Prema genezi pora: primarna i sekundarna. Prema veličini pora:
superkapilarna, kapilarna i subkapilarna. Prema karakteru sistema pora: inetergranularna i
intermedijalna.
- Primarnu poroznost imaju stene sa sledećim vrstama pora: Pore između mineralnih zrna i čestica
nastale u procesu sedimentacije. Pore koje se nalaze na površima naslojavanja (između slojeva). Pore
nastale degazacijom magme, tj. izdvajanjem gasovitih mehurića.
- Sekundarnu poroznost imaju stene čije su pore nastale: tektonskim deformacijama, rastvaranjem stena
vodom, mehaničkim i hemijskim raspadanjem u površinskim uslovima, rekristalizacijom i
dolomitizacijom, smanjenjem prvobitne zapremine stena (sušenje, lučenje, hlađenje).
Superkapilarna ili “obična” poroznost - pore veće od 0,5 mm (šljunkovi, krupnozrni peskovi,
kavernozni krečnjaci, les). Kretanje tečnosti - gravitaciono.
Kapilarna poroznost - veličina pora odgovara rasponu 0,5 – 0,0002 mm (sredjozrni i finozrni
peskovi, alevriti i slabo vezani peščari). Kretanje tečnosti je otežano zbog adhezionih sila, ali se gasovi
lako kreću zbog odsustva adhezije.
Subkapilarna poroznost - pore manje od 0,0002 mm (gline, lapori i sitnozrni krečnjaci sa primarnom
poroznošću). Moguće je samo molekularno premeštanje tečnosti, i to pod delovanjem visoke
temperature i pritiska. Ovakve stene ne mogu biti rezervoar stene, već su dobre zaštitne stene.
Intergranularna poroznost: spadaju međuzrnasta i međukristalna poroznost određena strukturom stene
(oblik, veličina zrna), sortiranošću i rasporedom zrna, kao i stepenom cementacije. Karakteristična je
za sedimentne stene, posebno klastične.
Oblik zrna: zaobljenija zrna po pravilu dovode do veće, a uglasta do manje poroznosti. Kao idealan se
uzima sferni oblik. Veličina zrna: teoretski ne utiče na poroznosti, međutim, u praksi je zapaženo da
je i ovaj faktor od značaja, što zavisi od njihove sortiranosti i cementacije. Propusnost je veća kod

15
sedimenata sa krupnijim zrnom. Sortiranost zrna: znatno utiče na poroznost tako što ona raste s
povećanjem koeficijenta sortiranosti. Kod slabo sortiranih sedimenata, manja zrna ispunjavaju
međuprostor krupnijih, čime se poroznost smanjuje. Raspored zrna: Bitno utiče na poroznost. Najveću
poroznost imaju sedimenti čija su zrna raspoređena u obliku kocke. U ovom idealizovanom slučaju,
poroznost iznosi 47,6 %. Orijentacije zrna je veoma važan faktor koji utiče na petrofizičke osobine, a
prvenstveno na propusnost. Stepen cementacije je važana parametar, budući da na većim dubinama
posle mehaničke kompakcije cementna masa u sedimentima u velikoj meri smanjuje prvobitnu
poroznost.
Intermedijalna poroznost: nije u neposrednoj zavisnosti od strukturno-tektonskih osobina stene, već
predstavlja porni prostor između delova stene koji je nastao posle procesa sedimentacije. Isključivo je
sekundarna, a u nju spadaju kavernozna, pukotinska i prslinska poroznost. Osim kod karbonatnih, veoma
često se javlja i kod magmatskih i metamorfnih stena. Većinom je izazvana tektonskim deformacijama,
rastvaranjem ili prekristalizacijom.
Propusnost (permeabilnost): osobina stena da kroz svoje pore propuštaju tečnosti i gasove. Kod
rezervoar stena, to je najvažnija osobina. Na propusnost utiču: veličina pornog prostora i stepen njegove
povezanosti u steni, litološki sastav, posebno učešće (i vrsta) minerala glina oblik, veličina i raspored
zrna, tip cementne materije, prisustvo pukotina, karakter prisutnih fluida. Darsijev zakon, jedinica 1mD
je 10-15 m2.
Propusnost u stenama može biti: Apsolutna (fizička) - predstavlja propusnost za neki homogeni fluid
koji ne deluje na stenu ni fizički ni hemijski. Zavisi od litološkog sastava, karaktera i vrste poroznosti,
kao i od osobina samog fluida. Fazna (efektivna) - propustnost za jedan fluid (tečnost ili gas) koji
se kreće kroz pore zajedno sa drugim fluidima. Uvek je manja od apsolutne, a osim osobina i
zastupljenosti pojedinih fluida na nju bitno utiču još i temperatura i pritisak u realnim ležišnim uslovima.
Relativna - odnos izmedju fazne propusnosti za neki fluid i apsolutne propusnosti. U kolektorima se
kreće od 0 (pri manjem zasićenju datog fluida) do 1 (kod 100 % zasićenja). U dobro propusne stene
spadaju peskovi, manje cementovani peščari, sprudni organogeni krečnjaci, ređe dolomiti. Malo
propusnost po pravilu imaju gline, šejlovi, laporci, dobro cementovani peščari i konglomerati, kompaktni
krečnjaci kao i metamorfne stene.
Klasifikacija rezervoar stena prema propusnosti (Jones, SAD): visokoproduktivne >1000 mD,
srednjoproduktivne 100-1000mD, niskoproduktivne 10-100 Md.
Granica koja se smatra minimumom za ekonomičnu proizvodnju nafte je oko 100 mD, dok je kod gasa
dovoljno i 3 - 4 mD. Kolektori čija je efektivna poroznost 20% i propusnost > 250 mD su odlični za
proizvodnju nafte. Dobrim ležištima gasa mogu se smatrati već ona sa 10 % poroznosti i propusnošću od
svega 25 mD. Takođe je bitna i orijentacija zrna. U osnovi se razlikuju tri vrste rezervoar stena: klastične
(terigene), karbonatne i magmatske i metamorfne.

11. Klastične rezervoar stene

Klastične rezervoar stene su agregati čestica, odlomaka minerala ili starijih stena. Nazivaju se i detritične
stene. Osobine klastičnih stena zavisi od prirode stene od koje nastaju fragmenti, dužine transporta,
klime, transportnog mehanizma (struje, talasi, rečni tokovi, vetar), biohemijskih uslova sedimentacije,
udaljenosti od obale, dubine vode i drugih faktora. Opšta klasifikacija: Gline (glinci 0,001-0,005mm),
Alevriti (alevroliti), Finozrni pesak (peščar), Sitnozrni pesak (peščar), Srednjozrni pesak (peščar),
Krupnozrni pesak (peščar), Šljunak (>1-60mm).
Klastični sedimenti imaju maksimalnu poroznost neposredno posle taloženja. Naknadni procesi, posebno
kompakcija i cementacija, umanjuju poroznost. Kvalitet rezervoar stene uglavnom određuje njihov
mineralni i granulometrijski sastav. Najčešće klastične rezevoar stene su peskovi i slabo vezani peščari,

16
zatim konglomerati i ređe alevroliti. Posebno su povoljni nezaglinjeni peskovi i slabo cementovani
peščari. U osnovi se razlikuju 4 osnovna tipa peščara: kvarcni peščari, arkoze, litični peščari i grauvake.
Najbolju propusnost za naftu imaju kvarcni peskovi (peščari) zbog toga što su njihova zrna
“vodokvašljiva”, odnosno na svojim aktivnim površinama vezuju vodu, a ne naftu. Prisustvo manje
količine cementne materije u peščarima je korisno zbog toga što sprečava da tokom eksploatacije nafte
u bušotinu prodire i pesak, koji ne samo stvara probleme u proizvodnji već i oštećuje proizvodni sistem.
Obilna cementacije je, međutim, krajnje nepoželjna pošto uništava poroznost i propusnost kolektora.
Cementnu materiju peščara prvenstveno predstavljaju kvarc, kalcit i autigene gline (nastale u samom
sedimentu - bez transporta, kaolinitska, ilitska i montmorilonitska). Prisustvo nafte ili gasa u peščarima
omogućava veće očuvanje poroznosti, budući da se cirkulacija vode koja izaziva cementaciju
usporava. Glavne dijagenetske promene peskova (peščara) koje su od uticaja na kvalitet rezervoar stena,
obuhvataju: blizupovršinske promene, mehaničku i hemijsku kompakciju. Do blizupovršinskih
dijagenetskih promena peskova dolazi na dubinama do oko 10m. Njih izaziva reakcija sa plitkim
meteorskim vodama sa slanom mineralizovanom evaporacijom.
Mehanička i hemijska kompakcija peščara: redukuje poroznost sabijanjem zrna, njihovom
deformacijom pa i frakturacijom, čime se povećava mehanička stabilnost peskova. Na dubinama na
kojima je temperatura do 70-80 oC kompakcija je isključivo mehanička. U zavisnosti od geotermalnog
gradijenta, ali najčešće do oko 2 km dubine, dobro sortirani peskovi po pravilu još nisu cementovani,
odnosno još nisu pravi “peščari”. Stoga mehanička kompakcija ima dominatnu ulogu u smanjenju
njihove poroznosti. Hemijska kompakcija, odnosno cementacija obuhvata precipitaciju mineralnog
cementa iz rastvora mineralne materije. Do početka cementacije (80-100 oC) peščari se kompaktuju
mehanički, sabijanjem i drobljenjem zrna. Već mala količina kvarcnog cementa (~ 3 %) je dovoljna da
peščar postane čvršći i dovoljno konsolidovan za prestanak dalje mehaničke kompakcije. Kod peščara
na manjim dubinama - na kojima je mehanička kompakcija glavni mehanizam redukcije poroznosti -
povoljnije je ako nema minerala glina ili ih ima vrlo malo. S druge strane, obloženost kvarcnih zrna
glinom (ili naftom i bitumenom) sprečava prerastanje kvarca, odnosno cementaciju. Peščari sa tako
obloženim zrnima mogu da ostanu necementovani i do 4 - 5 km dubine (40 - 50 MPa) kada zbog
kompakcionog pritiska dolazi do drobljenja zrna. Minerali gline mogu prema tome biti vrlo korisni, ali
samo u slučaju peščara koji se nalaze na velikim dubinama (preko 3,5-4 km). Nafta i gas u zamkama
sprečavaju dalju hemijsku cementaciju peščara tokom dostizanja većih dubina i temperatura time što
onemogućavaju kontatnoj vodi da cirkuliše u apikalnom delu zamke ispunjenom ugljovodonicima. Taj
proces se, međutim, neometano nastavlja ispod kontakta nafta-voda ili gas-voda, zbog čega su u istom
rezervoaru petrofizička svojstva često bolja iznad kontakta fluida (u ležištu). Iz tog razloga, dublje
rezervoar stene je važno jezgrovati i ispod kontakta ugljovodonika i vode, budući da analize mogu
pokazati da se zbog znatno veće cementacije dubljeg dela rezervoara ne može računati na vodonaporni
režim proizvodnje.

12. Karbonatne rezervoar stene

U prvom redu obuhvataju krečnjake-ugl izgrađene od kalcita i dolomita. Uglavnom su izgrađene od
hemijskih i biohemijskih taloga u morskoj sredini. Sastoje se od karbonatne mineralne materije koja je
nastala taloženjem iz rastvora “in situ”, tj. bez transporta čestica. Karbonati kalcijuma i magnezijuma
(krečnjaci i dolomiti), sa kalcitskim i anhidritskim cementom. Većinom ih odlikuje sekundarna poroznost
intermedijalnog karaktera (kaverne, pukotine, prsline). Karbonatni minerali su povoljniji od silikatnih
minerala za rastvaranje i formiranje sekundarne poroznosti, a zbog svoje kvašljivosti omogućavaju i veće
zasićenje naftom u odnosu na silikatne minerale u peščarima, ali je koeficijent iskorišćenja po pravilu
manji. Recentni karbonati se većim delovm sastoje od aragonita, varijetet kalcita. Argonit je nestabilan
ispod površine, zbog čega se transformiše u kalcit, što povećava zapreminu mineralne materije za 8% što

17
dovodi do smanjenja poroznosti. Udružene sa mehaničkom kompakcijom, taj gubitaj poroznosti dovodi
do toga da je većina krečnjaka tvrda, kompaktna i cepljiva. Takvi krečnjaci (kompaktni kristalasti) ne
mogu biti rezevoar stene ukoliko nisu ispucali ili izmenjeni dolomitizacijom. Glavni predstavnici:
krečnjaci i dolomiti, a sadrže 40 % svetskih rezervi nafte i gasa. Sve do 1925 god. nisu smatrani bitnim!
Karbonatne rezervoar stene imaju uglavnom sekundarnu poroznost, intermedijalnog karaktera (kaverne,
pukotine, naprsline). Prvobitno je intergranularna 70%, a kasnije samo 5-20%. U povoljnim uslovima
stvaraju se sprudni krečnjaci sa obiljem skeletnih ostataka koji povećavaju primarnu poroznost
karbonata. Sprudni krečnjaci zbog svoje velike poroznosti i propusnosti sadrže srazmerno velike rezerve
nafte. Sekundarna poroznost najčešće nastaje kao posledica rastvaranja, prekristalizacije i dolomitizacije,
kao i tektonskih deformacija. Za razliku od klastičnih, karbonatne rezervoar stene karakteriše promenljiv
odnos poroznosti i propusnosti zbog razlika u stepenu sortiranosti i veličini zrna. Kada se istalože,
karbonatni sedimenti su vrlo porozni i propusni, ali stoga i vrlo nestabilni u blizupovršinskim uslovima.
Oni se rastvaraju i ponovo talože, obrazujući krečnjake potpuno drugačije poroznosti i propusnosti.
Krečnjaci – od posebnog značaja za dobre rezervoar stene su sprudni krečnjaci, karbonatni peskovi i
kredasti krečnjaci. Sprudni krečnjaci – obrazuju se praktično kad i sama stena, a ne posle litifikacije
sedimentnog taloga (poroznost 60-80%). Karbonatni peskovi- kalkareniti imaju veliku primarnu
poroznost. Pošto za razliku od koralnih sprudova nisu konsolidovani, oni počinju brzo da gube poroznost
pod težinom mlađih sedimenata. Kredasti krečnjaci obično imaju sitne kristale ili zrna (<0,05mm)
između kojih postoji smanjen porni prostor. Poroznost je obično ispod 15%, ali u slučaju da su manje
dijagenetski izmenjeni može biti veća. Propusnost je mala (10-30mD).
Dolomiti – kada se kalcit zameni dolomitom, ukupna zapremina sedimenata se smanjuje za oko 12-13%,
što dovodi do proporcionalnog porasta poroznosti. U prirodi se razlikuju primarna i sekundarna
dolomitizacija, prime čemu dobru propusnot imaju samo sekundarni dolomiti. Primarni su po pravilu
slojeviti i vrlo često lateralno kontinuirani. Sekundarni su obično kristalasti, a ponekad imaju saharoidnu
tj šećerastu strukturu. Sekundarni dolomiti ispod diskordancija su u nekim slučajevima bili izloženi
frakturaciji, nekad toliko jakoj da je došlo do raspadanja i formiranja breča. To onda često postaju vrlo
značajne rezervoar stene.

13. Zaštitne stene

Nepropusne stene koje zaustavljaju migraciju UV i omogućavaju očuvanje njihovih akumulacija u
zemljinoj kori. One moraju ograničavati ležište nig najmanje s jedne strane i time sprečavati njihovu
migraciju. Bez njih ne bi bilo moguće akumuliranje nafte. Mogu biti bilo koje stene pod uslovom da su
nepropusne. Ima slučajeva da zaštitne stene ne propuštaju naftu,a propuštaju gas, što se zapaža na
seizmičkim profilima i poznato je kao gasni dimnjak. Najvažniji geološki faktori koji utiču na efikasnost
zaštitnih stena su: litološki sastav, porni pritisak, elastičnost i vreme, dok nešto manji značaj imaju
njihov kontinuitet, debljina (20-35m) i dubina (kompakcija). Po litološkom sastavu najčešće su šejlovi
(gline, laporci i sl.), kompaktni krečnjaci, dolomiti, a najefikasniji su evaporiti (so, anhidrit, gips).
Evaporiti zbog svoje strukture po pravilu uopšte nemaju efektivnu poroznost i propusnost. Kod najvećeg
broja džinovskih naftnih polja ZS su šejlovi (60%), a evaporiti su u 40% slučajeva. Kod gasnih polja
šejlovi su još dominantniji (66%), dok su evaporiti ređi (34%). Evaporitske zaštitne stene gigantskih
gasnih polja nalaze se na Srednjem Istoku, u Severnoj Africi, Rusiji i Holandiji.
Osnovne karakteristike zaštitnih stena: nepropusnost- posledica je litološkog sastava i pornog pritiska.
Taj pritisak mora biti veći od onoga u susednim rezervoar stenama, a mala (subkapilarna) dimenzija pora
upravo obezbeđuje visoke kapilarne pritiske. Često pod natpritiskom ("overpressure seal"). Dobre
zaštitne stene treba da poseduju i dovoljnu elastičnost koja će im omogućiti da zadrže nepropusnost i
posle različitih strukturnih deformacija. Šejlovi tipa glinaca su prilično elastični, posebno kada imaju niži
sadržaj karbonatne materije. Evaporite odlikuje izuzetna elastičnost, koja se povećava sa dubinom.

18
Tokom dužeg geološkog vremena, difuzijom kroz zaštitnu stenu može se izgubiti znatan deo uv iz ležišta.
Uticaj vremena na efikasnost ZS: Na polju “Harlingen” (Holandija) 50% akumuliranog gasa se za oko
4,5 Ma izgubilo difuzijom kroz 400 m debele šejlove. Usled kontinuirane difuzije kroz ZS veliki broj
ležišta gasa u paleozoiku do danas potpuno degradiran. Kontinuitet utiče na veličinu ležišta, ne na
njegovu efikasnost. Podrazumeva postojanost litološkog sastava, petrofizičkih osobina i debljine na
prostoru sedimentnog basena. Debljina varira od nekoliko cm do više stotina metara. Tanje zaštitne stene
su manje povoljne. One imaju tendenciju bočnih isklinjavanja što dovodi do disperzije i obrazovanja
manjih ležišta. Velike rezerve nalaze se u ležištima čije su zaštitne stene debljine 20-35m. Za gas su isto
povoljne deblje stene. Dubina na kojoj se danas nalaze zaštitne stene ne mora da bude važan pokazatelj
njihove efikasnosti. One mogu biti efektivne na svim dubinama pod uslovom da imaju visoke kapilarne
pritiske i dovoljnu elastičnost. Na osnovu efikasnosti mogu se izdvojiti tri klase zamki: u zamkama klase
1 efikasnost zaštitnih stena je potpuna, tako da u njima pri doticanju uv može doći samo da prelilvanja
uv oreko prelivne tačke, a ne i do difuzije kroz zaštitne stene. Kao konačni ishod može da ima potpuno
potiskivanje nafte i formiranje samostalne akumulacije gasa. Klasa 2 imaju manje efikasne zaštitne stene
koje propuštaju gas. U njima dolazi do isticanja nafte preko tačke prelivanja, a u dubljim zamkama po
pravilu se javljaju naftna ležišta sa gasnom kapom. Zamke klase 2 imaju srazmerne neefikasne zaštitne
stene, tako da se iz njih fluidi ne prelivaju u donjem delu, već difuzijom ističu iz apikalnog dela zamki.

Nig se akumuliraju sve dok postoji ravnoteža pritiska u ležištu i u zaštitnim stenama. Kada ležišni pritisak
nadjača otpor zaštitnih stena, dolazi do propuštanja ne samo gasa, već i viška nafte. Otuda takve zamke
sadrže nafta ležišta sa rastvorenim gasom ili sa vrlo malom gasnom kapom. One nisu u potpunosti
ispunjene uv pa nema bočnog prelivanja, tako da se u sledećoj zamci u nizu ne očekuju akumulacije.
Zamke 1 i 2 se smatraju povoljnim jer zadržavaju naftu.

14. Ležišni fluidi – sirova nafta

U ležišne fluide spadaju sirova nafta, zemni gas i ležišna voda. Pošto se ležišni fluidi nalaze duboko
ispod površine, saznanja o njima i njihovim osobinama stiču se posrednim putem, na osnovu jezgara i
uzoraka iz isplake (sa vibracionog sita), geofizičkog karotaža i testiranja bušotina. Sirova nafta -
mešavina ugljovodonika koji su u ležištu u tečnom stanju i koja ostaje u tečnom stanju pri normalnom
atmosferskom pritisku posle prolaska kroz postrojenja za separaciju na površini. Sirova nafta je
kompleksna smeša tečnih, gasovitih i čvrstih ugljovodonika. Lakša je i viskoznija od vode, zapaljiva je
i sagorljiva, a odlikuje se visokom toplotnom vrednošću.
Fizičke osobine nafte: Optičke (boja, fluorescencija, optička aktivnost), Mehaničke (relativna gustina,
viskoznost, zapreminski koeficijent), Termičke (tačka stinjavanja, toplota sagorevanja, tačka ključanja),
Električne (dielektričnost), Miris.
Boja – od svetlo zelene, žute ili crvenkaste do različitih nijansi smeđe (najčešće mrke do crne). Zavisi
od hem. sastava (asfaltne mat. i aromati daju tamniju boju). Lake nafte su često svetlije. Fluorescencija
19
– u odbijenoj svetlosti nafta fluorescira različitim prelivima boje (najčešće plava, zelena ili ljubičasta).
Zavisi od stepena zrelosti nafte, a manje od hem. sastava (prisustvo aromata). Optička aktivnost –
svojstvo organske supstance da usled prisustva optičkih izomera skreće ravan propuštene polarizovane
svetlosti - u desno. (Osobina koja je bila jedan od prvih argumenata za organsko poreklo nafte).
Relativna gustina izražava se kao razlika specifične mase nafte i vode (g/cm3). Api stepen je obrnuto
proporcionalan gustini. Nafte se dele na: lake do 0,85, srednje teške 0,85-0,93, teške 0,93-1,00, veoma
teške >1. Api° 131,5 g/cm3. Viskoznost: Meri se viskozimetrima, na principu merenja brzine isticanja
nafte kroz specijalne cevi. Izražava se u mPa * s. Na viskoznost utiču hemijski sastav i gustina, kao i
starost nafte i dubine sa koje potiče, a u ležišnim uslovima T , P i količina rastvorenog gasa. Nafte su na
površini zbog niže temperature viskoznije nego u ležištu. Za proizvodnju je važna relativna viskoznost
odnosno visokoznost u odnosu na vodu koja iznosi: Kondenzati: 0,5 – 1, Benzin: 0,6, Kerozin: 2,0, Lake
nafte: 2 – 100, Teške nafte: 100 – 1000. Zapreminski koeficijent – za naftu predstavlja razliku između
zapremine koju neka količina nafte zauzima u ležištu i na površini: Bo = Vlež. / V pov. Zavisi od količine
rastvorenog gasa u nafti - GOR (m3 gasa/ m3 nafte ) Bo > 1(1,0 – 1,7). Termiče osobine - Tačka
stinjavanja: predstavlja t na kojoj dolazi do kristalizacije parafina u sirovoj nafti, zbog čega gubi
sposobnost da teče. Visoke tačke stinjavanja imaju parafinske nafte, od -20 do +32 oC. Naftenske nafte
gube sposobnost tečenja na niskim temperaturama, većinom ispod -30 oC. Toplotna vrednost: 43000
– 49000 kJ / kg, ona opada sa porastom relativne gustine nafte. Tačka ključanja je od značaja za
frakcionu destilaciju sirove nafte i varira u zavisnosti od hemijskog sastava i relativne gustine. Električne
osobine: ne provodi struju, izolator, dielektrik. Za razliku od metala, nafta nema slabo vezane ili
slobodne elektrone koji bi se mogli kretati u električnom polju, već pri njenom izlaganju strujnom toku
dolazi do električne polarizacije. Izolatorska svojstva nafte (i gasa) imaju veliku primenu u istraživanju
ležišta, posebno u slučaju geofizičkog karotaža. Miris: zavisi od hem. sastava: parafini – miris benzina,
aromati – prijatan miris kedrovog ulja, H2S – neprijatan miris.
Hemijske osobine nig određene su njihovim elementarnim i komponentalnim sastavom. Elementarni
sastav- C i H prvenstveno grade različite ugljovodonike, kao i heterokomponente (NSO jedinjenja). O –
naftenska kiselina, NSO jedinjenja, voda N – u NSO jedinjenjima S – slobodni sumpor, H2S i u NSO
jedinjenjima. Komponentalni sastav nafte: uv, heterokomponente, mineralna materija, vezana voda.
Glavni tipovi ugljovodonika su: aciklični ugljovodonici (alifatični): alkani, alkeni, alkini. Glavni tipovi
UV u sirovim naftama: n-alkani, izo-alkani, nafteni, aromati.
Klasifikacija nafti prema prema hemijskom sastavu:
1. PARAFINSKE (preko 50-60 % alkana). USA, Afrika, Pers. zaliv, naša ležišta. Manje od 10
% smola i asfaltena, malo aromata. Ugl su lake i gustina im je manja od 0,85g/cm3.
2. NAFTENSKE (većinom – 60 do 75 % nafteni). Manje od 25 % alkana. Najčešće su to
biodegradovane parafinske ili parafinsko-naftenske nafte. USA, Mexico, Venecuela, Rusija,
Velebit, Kelebija.
3. PARAFINSKO-NAFTENSKE (45 % alkana, blizu 40 % naftena i oko 20 % aromata i
asfaltena). Kontinentalna SAD, Afrika, Evropa, Pers. zaliv.
4. PARAFINSKO-NAFTENSKO-AROMATIČNE (po oko 33 %). Specifične – Kavkaz.
5. AROMATIČNE (nafteni oko 75 %, 20-25 % aromata, manje od 8 % alkana). Kalifornija,
Texas, Meksiko, Burma, Ural-Volga
6. ASFALTNE (teške aromatske nafte sa 30-60% smola i asfaltena, oko 5 % S,
biodegradovane). Trinidad, Venecuela, Kanada, Meksiko, Ural-Volga. Dominantan tip u
naftnim peskovima.
Pepeo < 0.1 % (Na, Cl, V, Ni, Si, Fe, Ca, Zn, Ag, Cr, Mo)
-Trgovačka klasifikacija-preko 160 referentnih nafti, najpoznatije: West Texas Intermediate, Brent,
Mars i Dubai. Referentne nafte s eklasifikuju prema geografskom porkelu, gustini i sadržaju sumpora.
Lake nafte su poželjnije jer daju više benzina. Kisele imaju nižu cenu jer se S iz njih mora odstraniti.
20
 15. Ležišni fluidi – zemni gas i ležišne vode
Zemni gas-smeša ugljovodonika i promenljive količine neugljovodoničnih jedinjenja koji se u rezervoar
stenama nalaze u gasovitom stanju ili rastvoreni u nafti. Pri standardnim uslovima na površini, zemni
gas se većinom nalazi u gasovitom stanju (C1-C4). Osim gasovitih ugljovodonika, zemni gas može
sadržati i CO2, N2, H2S i He, kao i promenljivu količinu kondenzata. Agregatno stanje pri standardnim
uslovima (15 oC/101,325 kPa). C1-C4 gasovito, C5-C15 tečno, C16+ polučvrstvo i čvrsto. Zemni gas se
deli na: rastvoreni gas, gas gasne kape i slobodni gas. Rastvoreni gas je u rastvoru u sirovoj nafti u
prirodnom rezervoaru. Gas gasne kape se u ležištu nalazi iznad nafte, odnosno iznad kontakta gas-nafta.
Slobodni gas je onaj koji je u samostalnim gasnim ležištima, bez nafte ili sa minimalnom količinom
nafte. Suvi zemni gas koji se sastoji većinom od metana, se koristi za grejanje ili u domaćinstvu za
kuvanje. Prirodni tečni gas – su vlažne komponente gasa C2+ iz ležišta, koje se na površini nalaze u
tečnom stanju ili se prevode u tečnost u posebnim postrojenjima. Prirodni gas treba razlikovati od
utečnjenog zemnog gasa koji predstavlja C1 – C3 gasove (metan, etan, propan) prevedene u telno stanje,
na niskoj temperaturi (-162°). Gas može biti preveden u tečno stanje pod visokim pritiskom (20-25 MPa),
kada se označava kao komprimovani gas.
Fizičke osobine zemnog gasa: Relativna gustina (u odnosu na vazduh): (0,554 metan -2,0 butan) – azot
~ 0,97; CO2 ~ 1,5, Molekularna težina (metan – 16,04), Kritična T kritični P (-95 oC metan, +153 oC
butan.....), Zapreminski koeficijent (odnos zapremine iste količine gasa u ležištu i na površini) zavisi od
njegove relativne dubine (pritiska) i kompresibilnosti (0,0075-0,01). Viskoznost (u ležištima sličan
tečnosti) ona zavisi od njegovog komponentalnog sastava, povećava se sa porastom p, a smanjuje sa
porastom t. Toplotna vrednost (DTV): od 35.800 kJ/m3 (metan), do 123.000 (butan) kJ/m3. Što se tiče
boje i mirisa, metan, etan i propan su bezbojni gasovi bez mirisa. Prvi gasoviti ugljovodonik koji ima
miris je butan, ali on se može osetiti tek pri višim koncentracijama. Izobutan, pentani (n i izo), kao i neki
viši ugljovodonici, takođe su bez mirisa, dok većinu težih tečnih ugljovodonika karakteriše miris
benzina. Pre distribucije utečnjenog gasa (u bocama ili kao auto-gas) vrši se njegova “odorizacija”
neprijatnim tj. upozoravajućim mirisom (jedinjenja sumpora - etil-markaptana). Hemijske osobine
nafte i gasa - Hemijske osobine nafte i gasa su određene njihovim elementarnim i komponentalnim
sastavom. Hemijski sastav zemnog gasa: Ugljovodonični gasovi (C1-C4), Kondenzat (C5+),
Ugljendioksid, Azot, Sumporvodonik, Helijum. Zemni gas se prvenstveno sastoji od metana i do 98%.
Metan – i do 98 %, Etan 3 - 6 %, Propan 1 - 3 %
Butan 0,6 – 2 %, teži UV (kondenzati), Azot – posebno u Pz (30 x više nego u Tc), obično više tamo gde
ima i He, CO2 – posebno u Tc. Opasan (bez mirisa) i štetan jer dovodi do korozije i snižava toplotnu
vrednost, H2S – posebno u karbonatima (i do 15 % , retko i 40 %). Otrovan i korozivan. Persijski zaliv.
He – 1-2 % (retko i do 8 %; Sev. Amerika). Neorganskog porekla, raspadima radioaktivnih elemenata.
Metan može da potiče iz tri izvora: iz omotača, kao proizvod termičke maturacije os ili njene bakterijske
razgradnje na malim dubinama. Neorganski metan iz omotača se od organskog razlikuje po odnosu
C12/C13. Metan koji se nalazi u dubokim gasnim ležištima je nastao termičkim sazrevanjem os i za njega
se kaže da je termogenetski metan. S druge strane, čak oko 20% zemnog gasa koji se danas eksploatiše
bušotinama je dijagenetski metan, nastao bakterijskom degradacijom os sedimenata na malim dubinama.
Gas sa manje od 4 - 5 mol. % etana i težih homologa – “suvi” gas (dry gas).
Gas sa preko 4 - 5 mol. % etana i težih homologa – “vlažan” gas (wet gas).
Gas sa malo (manje od 0,0004 vol. %) H2S – “slatki” gas (sweet gas).
Gas sa CO2 / H2S - “kiseli” gas (acid gas). Gas sa povišenim sadržajem H2S – “sour gas”.
Ležišne vode ili kako se još nazivaju “slojne” ili “formacione” vode, nalaze se u rezervoar stenama
produktivnih zamki. Svi sedimenti su zasićeni vodom, a voda koja je u njima prisutna od vremena
njegovog taloženja naziva se konatna voda. Kako sediment biva prekrivan mlađim talozima i dospeva

21
na veću dubinu, dobar deo konatne vode se istiskuje, a sastav joj se menja jer biva razblažen ili zamenjen
drugim vodama.
Na sličan način nafta i gas zamenjuju postojeću vodu u ležištima, odnosno onaj njen deo koji predstavlja
slobodnu vodu. Slobodna voda može da se kreće kroz pore usled razlike u pritiscima, a ona koja se
nalazi neposredno ispod akumulacije ugljovodonika u prirodnom rezervoaru predstavlja akvifer. Tokom
proizvodnje nafte vremenom se uz nju dobija i određena količina slobodne vode, koja se mora odvojiti
i propisno odložiti (uglavnom se vraća u ležište). U sedimentima su prisutne slobodna i intersticijalna
(vezana) voda. Slobodna voda može da se kreće kroz pore usled razlike u pritiscima, dok je intersticijalna
voda vezana za mineralna zrna u vidu hidroksilnih radikala atomskih rešetki ili je adsorbovana na
površinama zrna i u kapilarima. Vezana voda, za razliku od slobodne, ne nepušta ležište pri proizvodnji
nafte i gasa, tj. ne dotiče na površinu. U naftnim ležištima intersticijalna voda obično zauzima 10 – 40 %
ukupnog pornog prostora. Ona, međutim, nije deo akvifera niti predstavlja kontinuiranu (povezanu)
fazu. Donju granicu većine naftnih i gasnih ležišta čini upravo voda, koja može biti podinska (bazalna)
ili rubna (ivična). Podinska voda je ona koja se nalazi ispod cele akumulacije ugljovodonika (npr. u
masivnim prirodnim rezervoarima), dok je rubna ona koja se nalazi ispod dela akumulacije (kod slojnih
prirodnih rezerovoara). Podinska voda se može javiti i u masivnim i u slojnim rezervoarima, dok se
rubna javlja samo u slojnim.
Opšta genetska podela voda: Meteorska voda (kisele, pune O2, malo soli, pri poniranju bivaju
neutralizovane, posebno u karbonatima). Povišeni karbonatni i sulfatni joni, a manje Mg i Ca nego kod
konatnih. Juvenilna voda (primarno magmatskog porekla, često pomešana sa konatnom). Konatna
voda (sinsedimentna voda, ponekad meteorska iz perioda hijatusa – ispod diskordancije). Sadrži više
soli od morske, a naročito Na, K i hloride. Vode mešovitog porekla se često javljaju, posebno mešavina
konatnih i meteorskih. Salinitet izražava se u g/kg tj u promilima. Glavne soli su NaCl, MgSO 4, KNO3,
NaHCO3. Salinitet konatnih voda u peščarima po pravilu raste s dubinom po stopi od 0,08 – 0,3 %o / m,
a lateralno raste ka centru basena. Podela voda prema količini mineralnih materija: Obične (“slatke”,
“sveže”) reke, jezera 0,5%°. Slabo mineralizovane, Mineralizovane, Jako mineralizovane, Slanjače
salinitet preko 50% - Mrtvo more (rasoli). Ležišne vode su najčešće jako mineralizovane ili slanjače,
ako nisu pod uticajem meteorskih voda (koncentracija soli je često 2 - 8 x veća nego u morima).
Sulinova klasifikacija za slojne vode: sulfatno-natrijumske, hidrokarbonatsko-natrijumske, hloridno-
magnezijumske, hloridno-kalcijumske. Najčešće su Cl-Ca i HCO3Na.
Promene uv u ležištima: uv u ležištima mogu biti izloženi različitim uticajima koji dovode do njihovih
fizičkih i hemijskih promena. One mogu biti: termičke promene nafte, promene nafte usled dejstva vode,
biodegradacija nafte. Termičke promene nafte: Intenzivno se odvijaju u metagenezi, kada se nafta
transformiše u gas (“krekovanje nafte”). Na dubinama od preko 3,5 - 4 km, samo 25 % ležišta sadrži
naftu, a preko 6 km je isključivo gas. Do određenih promena u ležištu, tzv. “sazrevanja nafte” dolazi i u
zoni katageneze, mada tek na oko 120 -140 oC. Pod uticajem temperature dolazi do cepanja velikih
nestabilnih molekula UV na manje - stabilnije. Stvaraju se n-alkani (parafini) na račun naftena i aromata,
a smanjuju se gustina i viskoznost. Početna faza termičkog sazrevanja nafte je korisna jer dolazi do
povećanja benzinske frakcije. U kasnijoj fazi, usled smanjene rastvorljivosti, u porama počinju da se
talože asfalteni, čime se smanjuje i sadržaj sumpora (“deasfaltizacija”). Ovaj “kolektorski bitumen”,
međutim, smanjuje propusnost i proizvodne mogućnosti. Promene nafte usled dejstva vode - Pod
uticajem meteorskih voda, ukoliko prodiru duboko – do akumulacija nafte i gasa, ispiraju se laki nafteni
i aromati (smanjuje se sadržaj benzinskih frakcija), a nafte se relativno obogaćuju asfaltenima. Dešavaju
se na kontaktu voda-nafta, a nekad i tokom migracije (do 1830 m u Meksičkom zalivu, 2100 m u delti
Nigera i do 3000 m na polju Bolivar, Venecuela). Dobar indikator je odsustvo benzena i toluena.
Biodegradacija - Biološka oksidacija ugljovodonika (u alkohole, ketone i različite kiseline) uz
obogaćenje asfaltenima, pod uticajem različitih aerobnih i anaerobnih mikroorganizama. Anaerobne:
“zelene bakterije” (Pseudomonas fluorescens denitrificans; Vibrio desulfuricans) – parafinske nafte
22
prelaze u naftenske. Aerobne bakterije dospevaju u ležišta meteorskim vodama, bogatim O 2 (min. 0,8
mg/l). Brža biodegradacija, prvenstveno n-alkana (parafina), a tek kasnije naftena i aromata. Uglavnom
do dubine 1500 m i T do 75-80oC. Osim promena nafte u samim ležištima, usled difuzije gasova iznad
ležišta biodegradacija se može zapaziti i u blizupovršinskim slojevima odvija se intenzivna biološka
oksidacija gasova posredstvom bakterija, kao i oksidacija uz prisustvo O 2.

16. Klasifikacija ležišta prema sastavu i odnosu fluida

U osnovi se klasifikacije ležišta nafte i gasa razlikuju prema sastavu i odnosu fluida i prema morfologiji
i genezi zamke. Cilj klasifikacija: da budu sveobuhvatne, dosledne i jednostavne, kao i da budu od
značaja za istraživanje i proizvodnju, tj da budu primenljive. Na osnovu sastava i faznog ponašanja fluida
u ležištima pre eksploatacije i tokom nje, što zavisi od promena pritiska i temeprature, razlikuju se sledeće
vrste ležišta ugljovodonika:
1) Gasna ležišta (suvog ili vlažnog gasa)
2) Gasno-kondenzatna ležišta (vlažni gas, retrogradna kondenzacija)
3) Kondenzatna ležišta (lako isparljiva nafta)
4) Naftna ležišta sa gasnom kapom (naftno-gasna)
5) Naftna ležišta sa mnogo rastvorenog gasa
6) Naftna ležišta sa malo rastvorenog gasa (nezasićena)

1) Gasna ležišta su samostalne gasne akumulacije (bez nafte), u kojima se tokom eksploatacije u
bušotinama ne izdvaja tečna faza odnosno kondenzat. Mogu sadržavati suvi gas (pretežno metan) ili
vlažni gas, zavisno od količine prisutnih težih homologa metanskog niza (etan, propan, butan). Tokom
proizdvodnje (i pada pritiska) ne dolazi do kondenzacije fluida u samom ležištu. U ležištima vlažnog
gasa količina težih homologa dovodi do kondenzacije (prelaska u tečnu fazu) tek pri površinskim
uslovima.
2) Gasno-kondenzatna ležišta su takođe samostalna gasna ležišta, ali za razliku od gasnih, sadrže i
značajnu količinu tečnih ugljovodonika. C5+. Takva ležišta se obično nalaze na dubinama na kojima t
prelazi 100°, a pritisak je veći od 40 MPa. Po pravilu dominira metan. Sa padom pritiska tokom
proizvodnje dolazi do pojave retrogradne kondenzacije, odnosno izdvajanja tečne kondenzatne frakcije
u pribušotinskoj zoni. Ona počinje da zaostaje u toj zoni i na površinu tada dotiče samo gasna faza.
3) Kondenzatna ležišta su ležišta veoma lake svetle nafte koja se označava i kao lakoisparljiva nafta.
Ta ležišta sadrže znatan udeo benzinske frakcije uv (C4-C10) i promenljiv sadržaj lakših uv. Uglavnom
se nalaze na velikum dubinama, u uslovima visokih p i t, pa su kasnije otkrivana. Ovakve akumulacije
većinom nastaju od prvobitno naftnih ležišta, u kojima dospevaju u veće dubine, tj ekstremne
potpovršinske uslove, dolazi do termičkih promena. Visoka temperatura tada dovodi do krekovanja,
usled čega u ležištu opastaju samo uv sa manjim brojem atoma ugljenika. Osim kondenzata, kao i kod
naftnih ležišta, dobija gas. Mogu nastati i od gasno-kondenzatnih ležišta, kada se usled difuzije lakših uv
kroz zaštitne stene (filtracije) i pada pritiska ležište relativno obogaćuje kondenzatnom frakcijom.
4) Naftna ležišta sa gasnom kapom predstavljaju akumulaciju nafte i gasa u istom ležištu, ali u
odvojenim fazama – gasnoj i naftnoj. Nafta je u takvom ležištu toliko zasićena gasom da se jedan njegov
deo izdvaja u posebnu fazu iznad nafte i obrazuje tzv gasnu kapu.
5) Nafta ležišta sa mnogo rastvorenog gasa su akumulacije nafte koja je potpuno ili skoro potpuno
zasićena gasom. Pri eksploataciji ovakvih ležišta uz naftu se istovremeno dobijaju i velike količine gasa,
a iskorišćenje nafte je znatno veće nego u slučaju zasićenih ležišta. Gas rastvoren u nafti ima povoljno
dejstvo na eksploataciju, budući da joj i smanjuje viskoznost. Pri pada pritiska tokom proizvodnje u ovim
ležištima može da dođe do naknadnog stvaranja gasne kape.

23
6) Nafta ležišta sa malo rastvorenog gasa su u suštini ležišta nezasićene nafte, tako da mogu da rastvore
i znatne količine dodatnog gasa, a da pri tome ne dođe do stvaranja gasne kape. Iskorišćenje nafte, malo,
10%.

U zavisnosti od prisustva i aktivnosti ležišne vode, ležišta nafte i gasa se dele na:
- Ležišta sa vodom: sa aktivnom vodom (pritisak na UV fluide), sa neaktivnom vodom (bez pritiska na
UV fluide).
- Ležišta bez vode (retka), najčešće se nalaze u sočivima peska.

17. Genetsko‐morfološka klasifikacija ležišta nafte i gasa

Prema tipu prirodnog rezervoara: SLOJNA, MASIVNA, ZONARNA i KOMPLEKSNA LEŽIŠTA

-Slojna ležišta (u klastitima, peskovi i peščari)

Sa tektonskim trapom
Zatvorena svodom (zasvođena)
Zatvorena tektonskim ekranom (ekranizovana)
Sa stratigrafskim trapom
Zatvorena svodom (zasvođena)
Zatvorena stratigrafskim ekranom ispod diskordancije
Zatvorena stratigrafskim ekranom iznad diskordancije
Sa litološkim trapom
Zatvorena litološkim ekranom
Sa složenim trapom

-Masivna ležišta (karbonati-krečnjaci/dolomiti, podloge basena-paleoreljef)

Sa tektonskim trapom
Zatvorena svodom (zasvođena)
Zatvorena tektonskim ekranom (ekranizovana)
Sa morfološkim trapom
Disjunktivnog porekla
Erozionog porekla
Biogenog porekla
Kompakcionog porekla
Kombinovanog porekla
Sa složenim trapom

-Zonarna ležišta
Sočivasta (klastični, peskovi i peščari) i
Gnezdasta (karbonati-krečnjaci/dolomiti, podloge basena-paleoreljef)

-Kompleksna

24
Klasifikacija polazi od tipa prirodnog rezervoara u kome se ležište nalazi, obuhvata genezu zamke i
konačno neposredni uzorak zaustavljanja migracije uv. Klasifikacijom su obuhvaćene i specifičnosti
otkrivenih ležišta nafte i gasa u Panonskom basenu.
Slojna ležišta se javljaju u slojnim prirodnim rezervoarima, odnosno rezervoarima koji imaju zaštitne
stene kako u povlati, tako i u podini. To su najčešće akumulacije u klastitima (peskovima i peščarima).
Tektonski trap nastaje usled kompresija, rasednja ili intruzija (dijapirskih ili magmatskih), koje dovode
do tektonski izazvanih deformacija rezervoara. Barijeru predstavlja sam konveksni oblik zamke ili
tektonski ekran (rased ili dijapir). Shodno tome razlikuju se zasvođena (u obliku svoda, konveksna) i
ekranizovana. Ukoliko je neko konveksno slojno ležište sa tektonskim trapom zahvaćeno rasedanjem, a
rasedi ne predstavljaju barijeru, u pitanju su zasvođena ležišta. Stratigrafski trap u slučaju slojnih lež
može nastati na dva načina. Prvi je mahnička kompakcija sedimenata preko izdignutog paleoreljefa, usled
koje dolazi do stvaranja konveksne barijere, odnosno zasvođenja. Mehanizam stvaranja barijere je
posledica kompakcije. Iz tog razloga, ova lež se svrstavaju u grupu zasvođenih slojnih lež sa
stratigrafskim trapom. Drugi podtip je onaj u kome je migracija uv zaustavljena neposredno na
diskordanciji (paleoreljefu), bilo da se ležište nalazi ispod ili iznad nje. To su ekranizovana lež sa
stratigrafskim trapom. Litološki trap nema podelu, budući da je barijera uvek ekranskog tipa. Litološki
trap podrazumeva naglu promenu, odnosno prelazak iz rezervoar stena u zaštitne stene. Promena može
biti litološka, u vidu klia, kada predstavlja isklinjenje rezervoar stena, ili petrofizička kada u rezervoar
steni dolazi do prestanka propusnosti. One mogu biti posledica sedimentacije ili naknadnih promena
(cementacije). Složeni tip više mehanizama. Masivna ležišta su ona koja se javljaju u masivnim
prirodnim rezervoarima. Njih odlikuje sekundarna ili kombinovana poroznost, zaštitne stene samo u
povlati i isključivo podinska voda. Rezervoar stene su po litološkom sastavu najčešće krečnjaci, dolomiti
ili paleoreljef ili heterogene. Morfološki trap – misli se na uzvišenja i izdignute masive koji nisu nastali
tektonskim trapom, već na izdignuća drugačijeg porekla: disjuktivnog, erozionog, biogenog,
kompakcionog ili kombinovanog. Masivna ležišta sa tektonskim trapom su akumulirana u tektonskim
antiklinalnim zamkama nastalim kompresijom ili intruzijom. U prvom slučaju su zasvođena u drugom
ekranizovana. Masivna lež sa morfološkim trapom disjunktivnog porekla predstavljaju diskordantno
prekrivene horstove, kod koga su vertikalni tektonski pokreti odigrali presudnu ulogu u oblikovanju
strukture. Erozionog porekla su ležišta u paleoreljefu oblikovana površinskim raspadanjem tokom
perioda hijatusa, pod uticajem erozije ili sedimentacije je nastao. Biogeno poreklo javljaju se u koralnim
sprudovima prekrivenim nepropusnim sedimentima. Koralni sprudovi predstavljaju biogena izdignuća
nastala rastom korala i zbog odlične pripusnosti predstavljaju vrlo perspektivne strukture za akumulaciju
uv u ležišta. Kompakcionog porekla su akumulirana u zamkama konveksnog oblika nastalim
kompakcijom sedimenata preko izdignuća paleoreljefa. Kombinovanog porekla, kombinacija najčešće
erozionog i komapkcionog porekla. U masivna ležišta sa složenim trapom svrstavaju se lež kod kojih je

25
barijera daljoj migraciji delom tektonska, a delom atektonska (morfološka). Zonarna ležišta su lež u
zonarnim rezervoarima, sočivastog i nepravilnog – gnezdastog oblika, koja su sa svih strana okružena
nepropusnim stenama. Sočivasta se javljaju se u klastičnim rezervoar stenam tipa peskova i peščara, dok
se gnezdasta javljaju u karbonatnim sedimentima ili ispucalom paleoreljefu. Kompleksa ležišta su ona
koja imaju svojstva različitih prirodnih rezevoara, najčešće masivnog i slojnog ili masivnog i zonarnog.

18. Naftna i gasna polja – definicija, mehanizmi nastanka i klasifikacija

Akumulacije nafte i gasa u jednom ili više komercijalnih ležišta, koja se nalaze u okviru jedne
potpovršinske strukture, pod uslovom da njihova projekcija na površini predstavlja jednu celinu, tj. jedno
polje. To znači da ukoliko se na polju nalazi više ležišta, ona se moraju nalaziti jedno ispod drugog u
smislu da im se raspostranjenja bar delimično preklapaju. Osim što su povezana sa karakterističnim
geološkim strukturama, naftna i gasna polja predstavljaju i tehničko-ekonomsku kategoriju, odnosno
nalazišta komercijalnih (isplativih) ležišta. To su dakle produktivne strukture sa ležištima koja imaju
verifikovane rezerve. Produktivne strukture nekomercijalnim ili tehnički suviše zahtevnim ležištima ne
označavaju kao polja, već kao nalazišta. Ležišta moraju biti pripremljena za proizvodnju ili da su već u
proizvodnji. Nalazišta samim time nemaju rezerve, već samo uslovne resurse. U okviru jedne strukture
mogu se javiti različiti tipovi ležišta, kako po vrsti prirodnog rezervoara, tako i po formi ili genezi zamke.
Ležišta se javljaju jedno iznad drugog ili se bar delimično poklapaju po prostiranju. RESURSI su
ukupne procenjene pridobive količine nafte i gasa u nekom području, a obuhvataju i rezerve. REZERVE
su preostale komercijalno pridobive količine nafte i gasa u otkrivenim nalazištima. Prikazuju se na
nivou: ležišta, polja, depresija, basena, provincija, država, kontinenata i sveta. Istaknute strukture su
osnovni preduslov za obrazovanje naftnih i gasnih ležišta i ujedno njihov nosilac. Pod pojmom
potpovršinske strukture u naftnoj geologiji se podrazumeva svaki morfološki specifičan stenski
kompleks koji se značajno razlikuje u odnosu na okolnu građu. Struktura tako predstavlja izraženu
geološku konfiguraciju značajne površine u sedimentnom basenu. Samo određeni tipovi struktura su
perspektivni za naftu i gas, a to su po pravilu takvi oblici koji predstavljaju relativna uzvišenja u basenu
u odnosu na okolni kompleks stena. Za akumuliranje nafte i gasa su od značaja geološke strukture nižeg
do srednjeg ranga, odnosno one reda veličine od 1-10 km2, preko više stotina, do čak nekoliko hiljada
km2.
Mehanizmi nastanka i klasifikacija: Većina potpovršinskih struktura u sedimentnim basenima je
tektonskog porekla; ali ta naftna i gasna polja su od velikog značaja i atektonske strukture, kao što su
kompakcioni nabori, izdignuća paleoreljefa ili specifična sedimentna tela. Osnovni procesi koji dovode
do stvaranja perspektivnih naftno-gasonosnih struktura su: Vertikalni pokreti (epirogeneza, rasedanje,
intruzije, dijapirizam), Horizontalni pokreti (kompresija: nabiranje, navlačenje), Diferencijalna
kompakcija sedimenata (antiklinale, dome, monoklinale, homoklinale), Rast biogenetskih formi (koralni
sprudovi), Ranije oblikovani paleoreljef, Ostali i kombinovani procesi.
Kod nas je klasifikacija Aksina, koja razlikuje naftna i gasna polja vezana klasične I ostale strukturne
oblike:

26
Antiklinale i dome su najraspostranjeniji strukturni oblici za koje su vezana ležišta nig. Kompresione:
nastaju usled horizontalnih tektonskih pokreta koji izazivaju ubiranje i/ili navlačenje sedimenata.
Razlikuju se normalne, kose, polegle i raskinute antiklinale, simetrične, asimetrične. Dijapirske: nastale
dijapirizmom evaporita, duktilnih glina ili glinovitih breča. Sila koja kontroliše dijapirizam je sila
potiska. Područja u kojima dolazi do nastanka doma su uglavnom tektonski ili mehanički predisponirana
ili ih karakteriše manja debljina povlatnog sedimenta. Razlikuju se dome sa otkivenim (izbila na
površinu) i pokrivenim (zaustavila se na nekoj dubini) jezgrom. Intruzivne: nastaju usled naknadnih
magmatskih intruzija. Kompakcione: nastaju mehaničkom kompakcijom sedimenata preko izdignutog
paleoreljefa. Monoklinale: to su obično krila velikih geosinklinala i geoantiklinala, ili strukture sa
regionalnim padom na jednu stranu koji prati prvobitni položaj podloge basena. Normalne: su one koje
predstavljaju krila geosinklinala i geoantiklinala, kao i strukture nastale kompakcijom preko nagnutog
paleoreljefa. Diskordacione: su diskordantno prekrivene mlađim sedimentima. Takve diskordancije su
uglovne, tj slojevi iz starijeg i mlađeg ciklusa sedimentacije imaju bitno različite uglove. Sinklinale: su
vrlo retko produktivne, dobile su značaj nedavno, kao nekovencionalan izvor uv – koji se dobijaju
eksploatacijom matičnih stena posle frakturacije horizontalnih bušotina. Rasedne: rasedi su presudno
uticali na formiranje. Rifovske: odnosno koralni sprudovi. Odlikuju se odličnom poroznošću i
propusnošću. Prekrivene-erozione: nastaju prekrivanjem različitih erodovanih strukturnih oblika
mlađim sedimentima. Nalaze se ispod diskordancije. Kombinovane: najčešće pod uticajem dva
mehanizma, i to prekriveni erozioni masivi, tako i u kompakcionoj antiklinali.

19. Distribucija naftnih i gasnih polja u svetu

Resursi i rezerve nafte i gasa, odnosno naftna i gasna polja i ležišta, izuzetno su neravnomerno
raspoređeni u Zemljinoj kori. U pojedinim sedimentnim basenima je tokom geološke istorije dolazilo do
višestrukog generisanja velike količine ugljovodonika i njihove akumulacije u velikim naftnim i gasnim
poljima. S druge strane, mnogi sedimentni baseni imaju samo mala naftna i gasna polja ili uopšte ne
sadrže komercijalne akumulacije ugljovodonika. Sigurne svetske rezerve nafte: 236 x 109 t. Pod
sedimentnim basenom se podrazumevaju područja subsidencije i taloženja sedimenata u debljini preko
1000m koji do danas uglavnom očuvani u nepromenjenom obliku. Od preko 600 većih basena u svetu,
istraživano je njih oko 400, pri čemu je produktivno 160 basena. • Rezerve su i u okviru tih 160 basena
krajnje neravnomerno raspoređene. • Oko 90 % nafte i 80 % gasa nalazi se u samo 30 basena, a preostalih
10-20 % u 130 basena. O neravnomernosti distribucije svedoči i to što 7 vodećih basena sadrži preko 2/3
svetskih rezervi nafte. Provincije sa najvećim ukupnim pridobivim rezervama nafte i gasa su: 1. Basen
persijskog zaliva (Srednji Istok); 2. Zapadno-sibirski basen (Rusija); 3. Basen Ural-Volga (Rusija); 4.
Marakaibo (Venecuela); 5. Misisipi delta basen (SAD); 6. Permski basen (SAD); 7. Gulf coast – zapadni
27
deo (SAD); 8. Reforma – Kampeš (Meksiko); 9. Sirte (Libija); 10. Zapadno-kanadski base. Sve veće
rezerve nig se otkrivaju i u područjima dubokog primorja sa debljinom vodenog stuba preko 1500m. O
neravnomernosti distribucije svedoči 7 vodećih basena koji sadrže preko 2/3 svetskih rezervi nafte.
Glavna 4 basena na naftu su basen Persijskog zaliva, Zapadnosibirski, basen Ural-Volga i Marakaibo.
Nafta - Gigantska naftna polja (< 1 % ukupnog broja polja) imaju čak 80 % svetskih rezervi ! Dve
najveće klase džinovskih naftnih polja - prema ukupnim (početnim) pridobivim rezervama nafte - čine
tzv. supergiganska naftna polja sa > 700 miliona t (preko 5milijardi barela) i gigantska naftna polja
sa 70 - 700 miliona t (0,5-5 milijardi barela). U svetu je otkriveno samo 40 supergigantskih polja, ali ona
sadrže čak polovinu svih rezervi nafte otkrivenih do danas. Samo u basenu Persijskog zaliva (Arapsko-
Iranski basen) nalazi se 2/3 supergigantskih polja. Od ostalih, 2 su u SAD-u, Rusiji i Meksiku, po jedno
u Libiji, Alžiru, Venecueli, Kini i Brazilu. Osim 550 džinovskih naftnih polja, u svetu je otkriveno još
oko 1000 velikih naftnih polja (početne pridobive rezerve 7-70 mil. t). Velika neravnomernost
distribucije rezervi nafte se dalje može sagledati da se čak 95% svih otkrivenih svetskih rezervi nalazi u
manje od 5% naftnih polja. Karakteristike najvećih polja na svetu: akumulirane na relativnoj dubini 1500-
2500m, u poljima sa jednim ili više ležišta, i to u mezozojskim krečnjacima i tercijarnim peščarima. 4
najveća nafta polja: “GHAWAR” (S. Arabija) – max. početne rezerve: 14 mlrd. t Dimenzije polja: 225
x 20 km, nafta u jurskim krečnjacima na 1500-2200 m, jedno ležište • “BURGAN GREATER” (Kuvajt)
– pridobive rezerve: do oko 8 mlrd. t Dimenzije polja: 45 x 14 km, nafta u krednim peščarima na 1700-
2300 m • “BOLIVAR COSTAL” (Venecuela) – max. 5 mlrd. T Dimenzije polja: 80 x 20 km, nafta u
krednim krečnjacima i tercijarnim peščarima na 600-2600 m • “SAFANIA” (S. Arabija i NZ) – 4 – 5
mlrd. t Dimenzije polja: 62 x 14 km, nafta u krednim krečnjacima i peščarima, na 1500-2000 m. Najveće
naftno polje u podmorju.
Gas (konvencionalni) - Takođe vrlo neravnomerna distribucija u svetu. Oko 80 % rezervi u samo 10
basena. Najveće rezerve: basen Persijskog zaliva, Zapadno-Sibirski basen, Permski basen, basen Ural-
Volga. Oko 420 gasnih polja spada u džinovska polja. U supergigantska gasna polja svrstavaju sa ona sa
> 850*109 m3 gasa, a u gigantska ona sa preko 85*109 m3 gasa. U svetu postoji 19 supergigantskih polja
sa ukupnim početnim rezervama od 77*1012 m3/ što čini oko 40 % preostalih (današnjih) rezervi gasa u
svetu. Najveće gasno polje na svetu je South Pars – North Dome koje se od kopnenog dela držabe Katar
proteže u podmorje, dele ga Katar i Iran. Dimenzije polja su 120*70km, a rezervoar stene su permo-
trijaski karbonati. Ukupe pridobive rezerve gasa iznose 35*10 12 m3, što je čak 5 puta više od drugog po
veličini – ruskog polja Urengoj. Oko 15 % naftnog gasa (rastvorenog u nafti) ne odlazi na tržište već se
spaljuje ili utiskuje nazad u naftna ležišta. Sigurnosne svetske rezerve gasa: 197 x 1012 m3.

20. Naftna i gasna polja i perspektivna područja u Srbiji

Srbija je 76. Od 115 zemalja sveta po proizvodnji nafte. U Srbiji je otkriveno preko 90 nalazišta nig sa
oko 300 ležišta, sva u okviru Panonskog basena. Jedino produktivno područje sa naftom i gasom kod nas
je: Panonski basen. U proizvodnju je pušteno preko 50 polja, od kojih je nekoliko iscrpljeno. Većina se
nalazi u okviru miocenskih peskova i peščara, a ređe breča, konglomerata i krečnjaka, na dubinama od
400-3500m (ugl 700-2700m). Nafta i gas su većinom nastali u poslednjih 8 miliona godina, u matičnim
stenama miocena. Dubine ležišta su 350-3500 m, a uglavnom 700-2700 m. Najveće rezerve su otkrivene
do 1970. godine. Otkriveno je blizu 100 nalazišta sa oko 270 ležišta, prvenstveno u Vojvodini.
Najznačajnije otkrivene rezerve nalaze se u sedimentima miocena sa podlogom pz-mz. Naša najveća
polja nalaze se u Vojvodini i to su naftno-gasna polja: Velebit, Mokrin, Kikinda, Kikinda varoš i naftna
polja Elemir i Turija. Oko trećine ukupnih otkrivenih rezervi nafte pripadaju polju Velebit.
Kumulativna domaća proizvodnja do danas (od 1952 god.) dostigla je oko 53 x 10 6 t nafte i 38 x 109 m3
gasa sa kondenzatom (0,9 x 109 ). Rekordna godišnja proizvodnja nafte bila je 1,3 x 10 6 t (1982.god.).
Posle dužeg pada proizvodnje do oko 0,65 x 106 t, u poslednjoj deceniji godišnje se proizvede oko 1,0 x

28
106 t. Rekordna godišnja proizvodnja gasa bila je 1,1 x 109 m3 (1979.god.). Posle pada na ispod 0,3 x
109 m3 ona danas iznosi oko 0,4 x 109 m3. Naše aktuelne godišnje potrebe za naftom su oko 3,7 x 106 t,
a za gasom oko 2,5 x 109 m3 (20-25 % podmirujemo iz sopstvenih izvora). Prema publikovanim
podacima, preostale rezerve sirove nafte Srbije iznose oko 10 x 106 t, a gasa oko 4 x 109 m 3 (BP
Statistical Review). Ležišta su većinom u zreloj i kasnoj fazi eksploatacije što zahteva primenu novih
tehnologija razrade i proizvodnje. Ležišta: U prekrivenim erozionim masivima (ispucali škriljci podloge
basena) i kompakcionim antiklinalama: konveksne zamke, rasedne zamke, isklinjenja i sočiva
(miocenski peskovi i peščari, ređe krečnjaci).
Panonski basen: matične stene su konstatovane u okviru donje, srednjeg i gornjeg Mc. U našem delu
Panonskog basena od posebnog značaja za nig su matične stene panona, sarmata i badena. Nalazišta nig
u tesnoj su vezi s lokalnim depresijama u kojima debljina sedimenata prelazi 2000m. Zbog velikog broja
raseda dominatna je vertikalna migracija, dok su lateralne kratke do 10 ili 20km. Najznačajnije područje
u okviru celog Panonskog basena je upravo njegov JI deo – depresija Velike ravnice i Banatska depresija,
gde je otkriveno oko 150 polja. Kolektor stene Ng predstavljene su peskovima i peščarima, sa poroznošću
od 18-37%. Ležišta su pretežno i zasvođena, često tektonski ekranizovana, a ređe sa litološkim ili
složenim trapom. Treba naglasiti da je za severnu Bačku od značaja depresija u Mađarskoj u kojoj je
debljina Kz dostiže 5000m. Ona je verovatno bila važna i za naše područje. Gornja granica naftnog
prozora odgovara t od 110 i dubini od 1900-2100m. U pogledu izlaska iz naftnog prozora, odigrava se
na t od oko 170 i dubini 3300m. Značajnije generisanje gasa uglavnom odgovaraju današnjoj t od preko
140 i relativnoj dubini 2700m, a potpuno krekovanje nafte u gas odg t od preko 175-180, što je po pravilu
dublje od 3400-3500m. U zoni generisanja uv se danas uglavnom nalaze sedimenti donjeg i srednjeg
Mc. Perspektivna područja za naftu i gas u Srbiji:
Mali kenozojski baseni Srbije: Prosečne površine oko 1000 km 2, sa debljinom kenozojskih sedimenata
2-3 km. Podloga basena je izgrađena od Pz i Mz stena unutrašnjih Dinarida, predstavljenih metam, magm
i sedim stenama. – Kraljevačko-Čačanski; Kruševačko-Trstenički; Aleksinački; Niški; Leskovački;
Vranjski; –Metohijski i Prištinski – Izbušeno 8 istražnih bušotina, konstatovani samo tragovi i pojave
UV. – U pitanju su baseni sa uljnim šejlovima i ugljem. – Ograničenja: male površine basena, uglavnom
sa nedovoljnom debljinom sedimenata za značajniju zrelost matičnih stena. Potencijalno mali značaj
imaju čačansko-kraljevački (nisu pronađene komercijalne akumulacije), kruševački (akumulacija
zemnog gasa Globoder, nije komercijalno ležište) i aleksinački.
Mezijska platforma: Srbiji pripada samo krajnji zapadni deo – 1500 km 2 (Dunavski ključ, Timočka
krajina). • Kenozojski sedimenti (M, Pl) do 2000 m (u našem delu, u Rumuniji oko 5000m), sa
mezozojskom podlogom. • Izbušeno ukupno 8 bušotina (ukupno 15,5 km), bez tragova / pojava. • Nama
pripada rubni deo Dakijskog (Getskog) basena, koji je inače naftno-gasonosan u Rumuniji i Bugarskoj.
Karpato-Balkanidi istočne Srbije: Perspektivne su predgorne lokalne depresije. • Uglavnom paleozojski
i mezozojski klastiti i karbonati, kao i tercijarni klastiti. • U depresijama debjlina sedimenata dostiže i do
5 km, ali na maloj površini (“levkaste” depresije). • Bez bušenja, samo seizmika (46 km). • Mala
zapremina sedimenata u zonama mogućeg generisanja UV, izrazita tektonika, visoki rizici istraživanja.

21. Istraživanje nafte i gasa – istorijski razvoj i savremena koncepcija

22. Uzorkovanje i vrste uzoraka u istraživanju nafte i gasa

U sklopu naftno-geoloških istraživanja prikupljaju se i proučavaju različiti uzorci stena sa: uzorci stena
sa površinskih izdanaka; uzorci stena sa morskog dna; konvencionalna i bočna jezgra bušotina; uzorci
iz isplake (sa vibracionog sita) i uzorci potpovršinskih fluida. Kada otpočne duboko bušenje, dolazi se
do prvih neposrednih podataka o dubljoj geološkoj građi preko uzoraka sa sita i iz jezgara bušotina.
Uzorci sa površine terena: obzirom da se lež nig nalaze u većim dubinama zk, čija je potpovršinska

29
građa uglavnom maskirana, relevantni uzorci sa površine terena mogu se uzimati u rubnim delovima
basena. Nisu dovoljni za sagledavanje dubinske geologije. Uzorci dobijeni jezgrovanjem bušotina:
budući da jezgra bušotina omogućavaju neposredan uvid u potpovršinsku građu, kao i utvrđivanje
eventualnog prisustva uv, ovi uzorci imaju najveću vrednost u istraživanju nig. Na njima se mogu
sprovesti sve relevantne makro, mikro i specijalizovane analize kako stenskog materijala tako i prisustvo
(rezidualnih) fluida. Od dobijenih jezgara iz rezervoar stena omogućavaju neposredno merenje
petrofizičkih karakteristika rezervoar stena. Pročitati za konvencionalno jezgrovanje, uzorci sa morskog
dna. Uzorci iz isplake (sa sita): uzorci sa sita su uzorci krhotina stena koje isplaka iznosi iz bušotine
tokom čitavog procesa bušenja. Isplaka donosi krhotine do vibracionog sita (engl. “shale shaker”) na
kome se one talože i prosejavaju. Takvi uzorci omogućavaju kontinuirano vizuelno praćenje i
uzorkovanje stenskog materijala u stubu bušotine. Uzorci se sistematski uzimaju za svakih 5 m, detaljno
se analiziraju i prikazuju (“mud log”). Zbog male veličine krhotina (obično ispod 1 cm) oslikavaju
mnogo manje detalja nego jezgra i manje su pouzdani. Problemi u pravilnoj interpretaciji uzoraka sa
sita: Mešanje sa stenskim fragmentima iz drugih horizonata (osipanje zidova bušotine),
neravnomerno iznošenje fragmenata, ponovno unošenje u bušotinu (recilkulacija isplake), greške u
korekciji dubine. Do osipanja zidova bušotine dolazi posle vađenja bušaćih šipki prilikom zamene bušaće
krune, testiranja, jezgrovanja. Formacije koje se najčešće osipaju su slabo vezani, laminirani ili bentonski
šejlovi. Neravnomerno iznošenje je posledica mešanja krhotina iz različitih intervala usled različite
brzine iznošenja krupnijih i sitnijih komada. Isplaka u isplačnom bazenu može da sadrži sitnija zrna peska
ili mikrofosile iz ranije izbušenih formacija, te može doći do njihovog ponovnog unošenja u bušotinu u
mešanja sa reprezentativnim fragmentima. Greške u korekciji dubine: nastaju kao posledica toga što je
prilikom iznošenja krhotina iz bušotine potrebno određeno vreme da sa dna bušotine dospeju do
vibracionog sita. Stoga uzorci u trenutku pojavljivanja na površini ne reprezentiju interval koji se buši u
tom trenutku, već neki plići, ranije izbušen, interval. Primese drugih materijala – u uzorcima sa sita
često se nalaze aditivi za sprečavanje gubitka ispake, građevinski cement, isplačni mulj, ulja, maziva,
opiljci metala.....), Aditivi: dodaju se da bi se sprečilo njeno veće utiskivanje u propusne formacije. Za
aditive se može koristit perje, parčići kože, kudelja, ljuske, celofan, perlit) što se sve može naći u
uzorcima i pogrešno interpretirati kao reprezentativni materijal. Građevinski cement: često se pogrešno
tumače kao peskoviti, alevrolitični ili čisti krečnjaci. Prilikom analize loše ispranih uzoraka važno je
znati kakva isplaka se koristila pri bušenju. Može se desiti da se za isplačni mulj pomisli da je
reprezentativni uzorak meke gline, bentonita, gipsa ili karbonatnih stena. Isplake na bazi nafte oblažu
uzorke sa sita naftom, pa se mora paziti da ne dođe do zamene sa ležišnom naftom. Razna ulja i maziva
koja se koriste za cevne spojnice i druge delove bušaće opreme ponekad prodiru u isplaku. Opiljci metala
sa bušaćih šipki i krune mogu takođe da se nađu u uzorcima sa sita. Izmena fragmenata (mehaničko
sprašivanje i termička izmena fragmenata – posebno šejla). Mehanička izmena ili sprašivanje uzoraka
sa sita je posledica višestrukog izlaganja iste grupe fragmenata radu krune usled neefikasnog iznošenja
isplakom ili njihovog mlevenja između šipki i zidova bušotine. Termička izmena se u prvom redu odnosi
na šejlove izbušene dijamantskom krunom, koji mogu pod dejstvom velike toplote usled trenja dobiti
crnu boju i čvrstinu pa se pogrešno interpretiraju kao magmatske stene Neogdovornost u prikupljanju
radnik može da uzme uzorke samo sa jedne gomile kao da su uzimani iz planiranih intervala.

23. Klasične geološke metode i daljinska detekcija u istraživanju nafte i gasa

Terenska naftno-geološka prospekcija i površinsko geološko kartiranje su najstarije geološke metode

istraživanja nafte i gasa. U prvim decenijama primene, klasična geološka istraživanja su podrazumevala
traganje za površinskim pojavama ugljovodonika i antiklinalama. Posebna pažnja je poklanjana
registrovanju sipeži nafte, pojava gasova, blatnih vulkana i bituminoznih stena. Rezultati tih istraživanja
su sve do 1930. godine služili i kao neposredna osnova za istražno bušenje, s obzirom na to da još nisu
30
bile uvedene geofizičke metode istraživanja. Terenska naftno-geološka prospekcija se i danas
primenjuje, posebno u fazi preliminarnih istraživanja i regionalne prospekcije. Njen osnovni zadatak je
ispitivanje opšte perspektivnosti nekog sedimentnog basena za naftu i gas, odnosno utvrđivanje
postojanja mogućih matičnih, rezervoar i zaštitnih stena. Geološke karakteristike istražnog područja se
proučavaju na osnovu postojećih geoloških karata ili novih karata dobijenih specijalno organizovanim
geološkim kartiranjima.

Analiza strukturno-tektonske gradje, Stratigrafsko raščlanjenje (hrono i lito), Izrada geoloških profila i
karata, dijagrama i dr., Pojave mineralnih sirovina (nafte i gasa) i laboratorijska ispitivanja.
Paleontološke metode: CILJ: odredjivanje relativne starosti sedimentnih tvorevina pomoću
karakterističnih fosila i njihovih asocijacija, kao i biostratigrafska korelacija. PODELA: izdvajaju se
makro i mikro-paleontološka ispitivanja, pri čemu se iz okvira ovih drugih kao posebna izdvajaju i
palepalinološka proučavanja. Makropaleontološka ispitivanja: se sprovode na uzorcima fosilne flore I
faune sa površine terena i u jezgrima bušotina. Ima ih u domenima brze sedimentacije i u pelitima.
Najčešći faunistički ostaci: kosti, ljušture, najčešći floristički ostaci: otisci lišća, semena i plodova, Mali
značaj u istraživanju nafte. Mikropaleontološka ispitivanja: Znatno veća uloga u istraživanju nafte i gasa,
kako zbog toga što su mikrofosili mnogo zastupljeniji u sedimentima, tako I jer se te analize mogu vršiti
na svima vrstama uzoraka, uključujući i uzorke sa sita. Najčešći mikrofosili: foraminifere, ostrakode,
radiolarije, dijatomee, konodonte, otoliti, krečnjačke alge, dinoflagelate, kao i zoo i fito mikroplankton
(akritarhe i hitinozoe) Analize nanofosila (krečnjački nanoplankton – kokoliti). Paleopalinološka
ispitivanja (spore i polen), značajne još i sa stanovišta određivanja stepena maturacije. Petrološke
metode: Mineraloška i strukturno-teksturna proučavanja magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena,
Najznačajnija su sedimentološka ispitivanja: Analiza mineralnog sastava (laki minerali, minerali glina,
teški minerali, cementna materija, hemijska analiza). Analiza sklopa stena (struktura i tekstura).
Sedimentološke analize: obuhvataju ispitivanja ms i sklopa stena (strukturno-teksturne karakteristike), a
zajedno sa drugim rezultatima omogućavaju rekonstrukciju uslova sedimentacije. Pored navedenih bitna
je fizičko-hemijska analiza vode (pH, Eh, salinitet). Petrofizičke metode: Merenje i određivanje
poroznosti, propusnosti, zasićenja fluidima i kapilarnog pritiska. Ispitivanja se vrše prvenstveno na
jezgrima (konvencionalnim i bočnim). Rezultati imaju višestruki značaj za: procenu rezervi i proizvodnih
mogućnosti, Izradu karata izoporoziteta i izopermeabiliteta, odredjivanje optimalnog rasporeda bušotina,
procenu verovatnog iskorišćenja ležišta, predvidjanje ponašanja pritiska u ležištu i njegovog obnavljanja
tokom proizvodnje. Merenje poroznosti: U laboratoriji, u porozimetrima, na jezgrima bušotinama (ređe
na uzorcima sa sita). Metodi: zapreminski (potapanjem u fluid koji ne prodire u pore, mlevenjem i
sušenjem), metod upijanja (voda, kerozin – posle pročišćavanja pora i sušenja), metod specifičnih masa
(na osnovu prividne i prave mase), metod isisavanja (zapremina izvučenog vazduha), metod kompresije
(preko Bojlovog zakona). Procena i na osnovu MGK (metoda geofizičkog karotaža). Propusnost –se meri
u permeametrima i kasnije utvrđuje preko HD (hidrodinamičkih) merenja tokom eksploatacije. Koriste
se metode utiskivanja gasova I metod polupropusne membrane. Zasićenje fluidima: pri merenju na
jezgrima se utvrđuje rezidualno zasićenje naftom, kondenzatom i ukupnom vodom, a posredno se
izračunava i zasićenje gasom na osnovu razlike između zapremine ukupnog pornog prostora i drugih
fluida. Meri se metodom ekstrakcije ili retortovanja na centralnim delovima jezgara, a posredno određuje
i preko specijalnih karotažnih metoda. Kapilarni pritisci: je sila koja nastaje kao posledica međusobnog
dejstva površinskog napona fluida I zidova pora u rezervoar steni. Utvrđuju se preko kapilarnih krivih.
Metode daljinske detekcije u istraživanju nafte i gasa: u neistraženim i manjem pristupačnim
oblastima u svetu, početni stadijum naftno-geoloških istraživanja, podrazumeva korišćenje različitih
metoda daljinske detekcije. Aero-fotografsko snimanje, Satelitsko snimanje, Radarsko snimanje,
Ehometrijsko snimanje morskog dna i Lasersko snimanje površine mora. Fotogeološko: vrši se iz aviona.
Koriste se stereo parovi sa preklapanjem snimaka od 50-60%. Na osnovu prikupljenih podataka i

31
interpretacije, izrađuju se fotogeološke karte, čija tačnost zavisi pd fotogeničnosti terena. Prednost nad
satelitiskim je što sadrže mnogo više detalja, ali ne pružaju osećaj za prostor. Satelitski: sagledavanjem
čitavog istražnog prostora na jednom snimku omogućeno je praćenje promena na glavnih strukturno-
tektonskih trendova u njemu. Primena u istraživanju nafte i gasa: Mogućnost detekcije ranije nepoznatih
prstenastih i linearnih manifestacija dubokih geoloških struktura višeg ranga, koje mogu biti značajne sa
stanovišta akumulacije ugljovodonika, a obično nisu prepoznatljive na aero-snimcima; Indikacija
sekundarnih gasnih oreola (mini-emanacije gasa) na osnovu finih anomalija tonova boje na snimku;
Mogućnost detekcije prirodnih podmorskih sipeži nafte, preko naftnih mrlja na površini vode i praćenja
njihovog kretanja; Otkrivanje većih gasnih emanacija u područjima prekrivenim večitim ledom; Praćenje
neotektonskih pokreta značajnih za rekonstrukciju skorijih promena u sedimentnom basenu koje su
mogle uticati na eventualnu remigraciju. Radarsko snimanje: koristi se u tropskim terenima prekrivenim
gustom vegetacijom. Koristi se slar uređaj. Ehometrijsko. koriste se akustični talasi, snimanje se vrši sa
broda. Lasersko snimanje: koristi se radi otkrivanja sipeži nafte. Sistem se zasniva na fluorescenciji nafte.

24. Prospekcione geohemijske metode u istraživanju nafte i gasa

Ispitivanja obuhvataju geohemijska ispitivanja organske supstance. Proučava se raspodela, količina, tip
i stepen zrelosti OM u Zemljinoj kori, prate pojave UV u toku bušenja i vrše razne korelacione studije
ugljovodonika i matičnih stena. Geohemijske analize se rade na uzorcima s površine terena, na jezgrima
bušotina, uzorcima sa sita, a u toku samog bušenja vrši se kontinuirana analiza isplake (gasni karotaž).
Osnovni zadaci geohem metoda su: utvrđivanje njihovog naftno-gasnog potencijala, proučavanje oreola
rasejavanja- najčešće na osnovu distribucije gasova. Dele se na prospekcione i detaljne GH metode.
Prospekcione geohemijske metode: podrazumevaju terenske metode usmerene prvenstveno na
otkrivanje produktivnih područja, kao I samih lež nig. Gasne metode, Luminescentno-bituminološke
metode, Hidrogeohemijske metode i Mikrobiološke metode. Gasne metode: Zasnivaju se na
proučavanju prirode i koncentracije gasova u zemljištu, uzorcima iz bušotina i isplaci, a shodno tome
mogu se podeliti na površinske i dubinske (karotažne). Površinske gasne metode su razvijene u okviru
površinske geohemijske prospekcije u težnji da se na osnovu proučavanja sekundarnih oreola
rasejavanja, tj. povišenih koncentracija naftnih gasova u zemljištu lociraju moguće podzemne
akumulacije nafte i gasa. Postoji više površinskih geohemijskih metoda, a izdvajaju se metod analize
slobodnih gasova i metod analize gasova adsorbovanih u zemljištu. Na osnovu rezultata izrađuju se karte
geohem anomalija na kojima se posebno označavaju područja povećanih koncentracija ugljovodoničnih
gasova (nisu pouzdane jer se oreoli rasejvanja često ne javljaju iznad ležišta). Gasni karotaž -
Kontinuirana kvalitativno-kvantitativna analiza gasa iz isplake za vreme bušenja koja ukazuje na
perspektivne horizonte. Količina gasa u isplaci zavisi od više faktora: brzina bušenja, prečnik bušotine,
poroznost stena, zasićenje fluidima, pritisc. Intenzitet gasnih anomalija nije stoga dovoljan za donošenje
pravilnih zaključaka. Mnogo značajnija je kvalitativna analiza. Sastav gasa ukazuje na vrstu ležišta, tj.
da li je u pitanju gasno, naftno ili kondenzatno, kao i da li je po sredi suvi metanski gas ili vlažan gas.
Standardni instrumenti za gasni karotaž: Degazator, Gasni detektor, Vakuumski analizator isplake
(VMS aparat), Gasni hromatograf .Savremena terenska laboratorija-TDC sadrži još i detektor
sumporvodonika i infracrveni analizator. Degazator je instrument smešten na vibracionom situ čija je
funkcija kontinuirano odvajanje i sabiranje gasa iz isplake. To se postiže raspršivanjem isplake pomoću
specijalnog propelera i prikupljanjem u tzv. hvataču gasa, posle čega se specijalnim crevom oslobodjeni
gas sprovodi do terenske laboratorije, tj. uredjaja za njegovu registraciju i analizu. Gasni detektor je
instrument namenjen kontinuiranoj registraciji ukupne količine prispelog gasa u toku bušenja, a
kalibrisan je kao detektor metana. Vakuumski analizator isplake (VMS) je uredjaj za kvantitativnu
degazaciju isplake poznate zapremine koja se praktije pri pojavi tzv. novog gasa na gasnom detektoru.
Prednost VMS aparata u odnosnu na klasični degazator je u tome što registruje stvarnu koncentraciju

32
gasa i što omogućava njegovo potpuno oslobadjanje. Uzorak isplake se uzima specijalnom posudom iz
same izlivne cevi, bez pristupa vazduhu. Zatim se posuda vakuumira i pod vakuumom preko creva
odvaja obično 250 cm3 isplake. Takav uzorak se zatim zagreva oko 10 minuta što je dovoljno vreme za
potpuno oslobodjanje gasa. Oslobodjeni gas se zatim uzima staklenim špricom kroz gumeni čep posude
i na kraju injektuje u hromatograf na analizu. Hromatograf kontinuirano i automatski registruje i
analizira gasnu smešu iz isplake. Kvantitativno odredjuje sadržaj ugljendioksida, helijuma, vodonika,
azota, metana, etana, propana, butana i pentana. Detektor sumporvodonika služi za pravovremeno
otkrivanje H2S u toku bušenja, a kontinuirano meri i beleži njegovu koncentraciju u ppm-ima. Ovaj
detektor se ponekad povezuje i sa alarmom. Infracrveni analizator analizira gasnu smešu na osnovu
osobine svih gasova (izuzev onih sa 1 ili 2 atoma), da poseduju spektar upijanja u infracrvenom
području i da svakom od njih odgovaraju karakteristične talasne dužine. Pri interpretaciji dijagrama
gasnog karotaža posebna pažnja se poklanja uzroku registrovanih anomalija. Pritom se vrši klasifikacija
na pet vrsta ovakvih pojava: "background" gas, "connection" gas, "trip" gas, "reciklirani" gas I
"novi" gas. “Background" gas potiče iz zatvorenih pora razlomljene stene koja ne sadrži ekonomske
akumulacije ugljovodonika, kao i gas koji u isplaku dospeva difuzijom kroz isplačni kolač. Anomalni
porast količine ove vrste gasa povezuje se zonama nadpritisaka. "Connection" gas se javlja po
obnavljanju cirkulacije isplake (najčešće obustavljene pri dodavanju bušaćih šipki). Za vreme mirovanja
isplake, usled smanjenog diferencijalnog pritiska, dolazi do nakupljanja gasa, da bi se po obnavljanju
cirkulacije javila veća pojava gasa. Ukoliko je prekid cirkulacije bio duži (što je npr. slučaj kod zamene
dleta), snažna manifestacija koja se javlja njenim obnavljanjem označava se kao "trip" gas. Stoga je
važno na dijagramu gasnog karotaža odgovarajućom skraćenicom označiti svako zaustavljanje odnosno
obnavljanje cirkulacije, kao i vreme trajanja prekida. Poredjenjem vremena početka ponovne cirkulacije
i registrovanja ovog gasa dolazi se do saznanja o tzv. vremenu zastoja (“lag time”). Reciklirani gas je
gas koji zaostaje u isplačnom basenu i ponovo se utiskuje u bušotinu zajedno sa isplakom. Novi gas je
jedina značajna manifestacija koja indicira ulazak u rezervoar stenu. S obzirom da ove manifestacije ne
moraju biti jako izražene (zbog propusnosti i diferencijalnog pritiska) čak i kada se radi o značajnim
akumulacijama važno je uvek odabrati pravu skalu osetljivosti kako bi se novi gas mogao uočiti. Kritični
parametri pri interpretaciji pojava novog gasa su slojni i diferencijalni pritisak i propusnost kolektora.
Što je propusnost veća, veća je i mogućnost potiskivanja slojnog fluida u dubinu formacije, dok manje
propusne rezervoar stene pri istim uslovima daju intenzivnije pojave novog gasa. Pozadinski gas je gas
iz izolovanih pora stene (otvorenih bušenjem) koja ne sadrži ekonomske akumulacije uv. Fluorescento-
bituminološke metode- zasnivaju se na osobini da bitumija pri izlaganju uv zračenju fluoresciraju.
Analiza se sprovodi u toku bušenja na uzorcima sa sita, jezgrima bušotine i uzorcima same isplake.
Hidrogeohemijske metode: Zasnivaju se na ispitivanju rastvorenih elemenata i jedinjenja, a koriste se
u različitim fazama istraživanja. Prisustvo odredjenih organskih jedinjenja kao što su naftenske kiseline,
fenoli, benzoli, viši homolozi metanskog niza i dr.; koncentracije amonijuma od preko 100 mg/l, ili joda
od preko 3 mg/l, kao i povišene koncentracije broma, litijuma, bora i stroncijuma ukazuju na
perspektivna područja. Mikrobiološke metode: Zasnivaju se na analizi distribucije bakterija u
pripovršinskom zemljištu I vodama, karakterističnih za prisustvo pojedinih uv, naročito propana. Crtaju
se karte sa koje indiciraju područja povišene perspektivnosti.

25. Detaljne geohemijske metode u istraživanju nafte i gasa

Detaljne geohemijske metode obuhvataju niz različitih ispitivanja razvijenih u cilju identifikacije i
karakterizacije matičnih stena, sagledavanja naftno-gasnog potencijala i analizi migracionih puteva.
Spadaju: Analiza sadržaja Corg, Piroliza Rock-Eval, Mikroskopska analiza organske supstance,
Elementalna analiza, Dopunske fizičko.-hemijske analize kerogena, Analiza sadžaja ekstrakta i UV C15+
matičnih stena. Osnovni yadaci detaljnih geohmijskih metoda su: identifikacija i karakterizacija

33
potencijalnih i efektivnih matičnih stena, determinacija njihovog naftno-gasnog potencijala, proučavanja
oreola rasejavanja-najčešće preko distribucije gasova. Količina ukupnog organskog ugljenika u
sedimentu može se utvrditi klasičnom hemijskom analizom na sprašenom uzorku stene u aparaturama za
sagorevanje tipa LECO. Priprema podrazumeva uklanjanje karbonatnog (mineralnog) ugljenika
razblaženom HCl kiselinom i odstranjivanjem vlage na 105. Kao rezultat dobija se maseni procenat
organskog ugljenika u steni koja se označava Corg. Rock Eval- piroliza sprašenih uzoraja stena koja se
danas rutinski koristi za određivanje sadržaja organskog ugljenika (TOC), kao i stepena zrelosti, tipova
i produktivnosti kerogena. Osnovni zadaci: Identifikacija i karakterizacija potencijalnih i efektivnih
matičnih stena, Determinacija njihovog naftno-gasnog potencijala, Proučavanja oreola rasejavanja -
najčešće preko distribucije gasova. Geohemijske metode u sintezi sa ostalim metodama istraživanja
omogućavaju utvrdjivanje termičke istorije sedimentnog basena, mehanizma i puteva migracije UV, kao
i izdvajanje područja i horizonata perspektivnih za akumulaciju i očuvanje UV. Mikroskopska analiza
organske supstance: zasnivaju se na optičkim proučavanjima razl preparata u propuštenoj i odbijenoj,
normalnoj, uv i plavoj svetlosti. Ove analize pružaju neposredan uvid u vrstu i karakteristike os, kao i
način njenog pojavljivanja u steni. Najznačajnije analize: analiza količine i tipa organske supstance,
refleksija vitrinita (% Rr; VR), Indeks termičkih promena (TAI). Indeks termičkih promena (TAI) je
metoda za odredjivanja stepena zrelosti kerogena na osnovu boje palinološkog materijala. Elementarna
hemijska analiza kerogena je neophodna dopuna mikroskopskim ispitivanjima jer se neposredno odnosi
na odredjivanje tipa kerogena, a delimično i na odredjivanje stepena njegovih termičkih promena.
Parametri koji se u istraživanju nafte i gasa analiziraju su atomski odnos vodonika i ugljenika (H:C) i
atomski odnos kiseonika i ugljenika (O:C) u kerogenu. Na osnovu ovih odnosa vrši se identifikacija
dominantnog tipa kerogena u uzorku kao i stepena njegove zrelosti.

26. Geofizičke metode u istraživanju nafte i gasa ‐ principi, uloga, gravimetrijske

i geomagnetne metode
Geofizičke metode istraživanja se zasnivaju na primeni principa fizike u cilju odredjivanja potpovršinske
geološke gradje i prostornog razmeštaja mineralnih sirovina u Zemljinoj kori. Njihovom intenzivnom
razvoju su u najvećoj meri doprinela upravo istraživanja ležišta nafte i gasa u kojima ove metode danas
zauzimaju jednu od najznačajnijih pozicija. Perspektivna područja za naftu i gas su najčešće diskordantno
prekrivena debljim naslagama mladjih sedimenata koji delimično ili u potpunosti "maskiraju" dublje
strukture. Otuda je veoma malo naftonosnih basena kod kojih samo geološko kartiranje, daljinska
detekcija ili druge površinske geološke metode mogu da pruže dovoljno relevantnih informacija o
potpovršinskoj gradji. S obzirom na takvu situaciju, u racionalnom kompleksu metoda koje se već skoro
100 godina koriste za istraživanje nafte i gasa geofizičke metode su apsolutno nezamenljive.
Podela prema fizičkim svojstvima koje mere: Gravimetrijske, Geomagnetske, Seizmičke, Geoelektrične,
Radiometrijske (nuklearne), Elektromagnetske, Termometrijske.
Kod istraživanja nafte i gasa, uobičajena je podela prema mestu na kome se vrše merenja, pa se tako
razlikuju merenja na površini (ili iznad površine) terena, bilo da je reč o kopnu ili moru, kao i merenja u
bušotinama, odnosno geofizički karotaž. U istraživanju nafte i gasa, osnovni zadatak geofizičkih metoda
kod kojih se merenja vrše sa ili iznad površine terena jeste sagledavanje karakteristika sedimentnog
basena i dobijanje indikacija o perspektivnim potpovršinskim strukturama i zamkama za istražno
bušenje. Najznačajnije takve geofizičke metode su seizmičke, a u pojedinim fazama istraživanja se
primenjuju još i gravimetrijske i geomagnetske. U manjem obimu, lokalno ili eksperimentalno,
primenjuju se i površinska merenja geoelektričnim, elektromagnetskim, termometrijskim i
radiometrijskim metodama. Te metode nisu, međutim, šire prihvaćene u naftnoj industriji.
Gravimetrijske metode: Zasnivaju se na principu merenja anomalija ubrzanja Zemljine teže izazvane
nehomogenošću litosfere, tj. razlikama u gustini (spec. masi) pojedinih stenskih kompleksa (npr.
34
metamorfne i magmatske stene - velika gustina, so – mala gustina, itd.). To su najstarije geofizičke
metode primenjene u istraživanju nafte i gasa, a po svom značaju se nalaze odmah iza seizmičkih. Danas
se koriste prvenstveno kao regionalne prospekcione metode za brzo i jeftino upoznavanje potpovršinske
gradje istražnih područja. U primeni su i aerogravimetrijska merenja. Glavni zadatak u istraživanju nafte
i gasa je da usmere detaljnija istraživanja skupljim geofizičkim metodama (prvenstveno reflektivnom
seizmikom), na uža - perspektivna područja. Pozitivne lokalne gravimetrijske anomalije na kartama
(“gravitacioni maksimumi”) po pravilu ukazuju na izdignute strukturne oblike (paleoreljefa), dok
negativne anomalije (“gravitacioni minimumi”) indiciraju depresione delove basena, u kojima je
debljina sedimenata veća. Važno je, međutim, imati u vidu da u prirodi ima odstupanja od tog opšteg
pravila, pa se u slučaju prisustva sonih doma javljuju negativne gravimetrijske anomalije usled male
gustine soli. Negativne anomalije se mogu javiti i iznad koralnih sprudova, koji kao i soni dijapiri mogu
biti značajni za akumulacije nafte i gasa.
Geomagnetske anomalije: Magnetno polje registrovano na površini Zemlje najvećim delom potiče od
duboke unutrašnjosti (jezgra) i od magmatskih stena litosfere (uglavnom u podlozi basena). Sedimentne
stene su malo magnetične tako da imaju veoma slab uticaj na ukupno magnetno polje. To najčešće u
većoj meri sužava primenu ove metode u istraživanju nafte i gasa, i ona se danas koristi prvenstveno u
vidu regionalnih aero-magnetskih ispitivanja. Jedinica intenziteta magnetnog polja u SI sistemu je Tesla
(T), a iz praktičnih razloga se koristi njen milijarditi deo - nanotesla (nT) što odgovara ranije korišćenoj
jedinici "gama". Prosečni intenzitet magnetnog polja Zemlje je oko 50.000 nT. Aero-magnetska merenja
omogućavaju brzu i jeftinu registraciju rasprostranjenja i dubine magmatskih i ortometamorfnih
kompleksa. Najveća primena je kod procene relativne debljine i rasprostranjenja sedimentnog basena,
njegovoj početnoj rejonizaciji tj. izdvajanju eventualnih zasebnih depresija i brzom eliminisanju
manje perspektivnih područja. Osim iz aviona i helikoptera, meranja se vrše i sa brodova, sa površine
terena i sa satelita.

27. Geofizičke metode u istraživanju nafte i gasa – seizmičke metode

Najvažnije geofizičke metode u istraživanju nafte i gasa! najpreciznije i najpouzdanije. Intenzivno
se koriste za detaljna istraživanja struktura i zamki. Zasnivaju na principu merenja brzine prostiranja
seizmičkih talasa kroz Zemljinu koru. Merenja se vrše duž planiranih "trasa profila", a tehnika merenja
se sastoji od pobudjivanja seizmičkih impulsa i registracije povratnih talasa specijalnim mikrofonima -
tzv. "geofonima“ (na kopnu), odnosno “hidrofonima” (na moru). Klasičan postupak merenja na kopnu
podrazumeva bušenje plitkih bušotina (nekoliko desetina m) duž trase profila, na rastojanju 300-400 m,
u koje se kasnije postavlja odgovarajuća količina eksploziva (najčeće oko 10 kg). Ove lokacije se u
seizmici označavaju kao "tačke paljenja". Geofonski sistem, se sastoji od geofona zabijenih u zemlju
duž trase profila na jednakim rastojanjima tako da pokrivaju ceo prostor izmedju susednih tačaka
paljenja. Geofoni su višežičnim kablom povezani sa registracionim kolima, smeštenim u blizini tačke
paljenja, a često se prekrivaju tanjim slojem zemlje kako bi se smanjio uticaj površinskih smetnji
(vibracije, vetrar, i sl). Seizmička ispitivanja se vrše tehnikom višestrukog prekrivanja, pri kojem se
svaka potpovršinska tačka snima i do 48 puta iz različitih uglova (CDP) tako što se “tačke paljenja”
postepeno pomeraju duž linije geofona. Dobijeni odzivi se kasnije “sumiraju” odnosno spajaju (engl.
“CDP stacking”) čime se dobija znatno bolji odnos signala i smetnji (engl. “signal to noise”). Pri
pomeranju na sledeću tačku paljenja, radi ostvarivanja kontinuiteta prekrivanja, premešta se samo
jedna polovina geofona (preskačući drugu), tako da se podaci dva paljenja naslanjaju jedan o drugi. U
postupku savremenog "višestrukog prekrivanja" pomeranje geofonskog sistema se vrši za znatno
manje rastojanje. Osim eksploziva i seizmičkih vibratora, alternativni izvori za istraživanja na kopnu su
zasnovani na principu udara ili ispuštanja teških tereta o tlo (“Thumper”, “Dinoseis”, i dr.), a za
ispitivanja na snegu u Arktičkom pojasu koriste se detonirajući kablovi. Za emitovanja seizmičkih talasa

35
na moru koristi se vazdušni top (engl. “air gun”), a sama snimanja su brža, jednostavnija i jeftinija.
Hidrofonski sistem (engl. “streamer”), koji može biti dugačak i 6000 m, vuče se brodom nekoliko metara
ispod površine vode, kao i vazdušni top.
Najvažniji faktori koji utiču na brzinu prostiranja i druge karakteristike seizmičkih talasa kroz Zemljinu
koru su: gustina i mineralni sastav stena, njihova dubina i geostatički pritisak, kao i poroznost i sadržaj
fluida u porama.
Na osnovu obradjenih signala proračunavaju se brzine prostiranja seizmičkih talasa kroz stene (tzv.
analiza brzina), na osnovu čega se vrši preliminarna konverzija profila i karata iz domena vremena
u domen dubine. Tek sa raspolaganjem podataka iz bušotina (akustični karotaž, seizmički karotaž, VSP)
može se pristupiti tačnom odredjivanju dubina i izradi standardnih strukturnih karata i profila. Ova
poslednja faza u seizmičkom istraživanju označava se kao reinterpretacija i uključuje mnoge složene
postupke i modele. Osnovni pravci naftno-geološke interpretacije seizmičkih podataka: Strukturno-
tektonska interpretacija Seizmostratigrafska interpretacija i Interpretacija direktnih indikacija UV.
Seizmostratigrafska interpretacija: Na seizmičkim profilima se najčešće veoma dobro može uočiti odnos
između depozicione sekvence i njene podinske diskordancije, na osnovu kojeg se mogu prepoznati
karakteristične sheme priobalne sedimentacije kao što su “baselap”, “downlap”, “offlap”, “onlap” i
“toplap”.

Ti depozicioni trendovi su značajni kako za tumačenje evolucije basena, tako i za predviđanje zona sa
mogućim litološko- stratigrafskim trapovima (isklinjenja, diskordancioni ekrani, peščani sprudovi, rečni
kanali, aluvijalne lepeze i sl.). Još jedan od značajnih napredaka u interpretaciji seizmičkih podataka
koji je ušao u rutinsku proceduru je analiza „seizmičkih atributa”. Intrpretacija direktnih indikacija
ugljovodonika: Karakteristične pojave na seizmičkim profilima izazvane anomalno niskom akustičnom
impendancom mogu ukazivati na akumulacije ugljovodonika, u prvom redu gasa. Takve pojave se
označavaju kao “direktne indikacije ugljovodonika” -DHI (od engl. “Direct Hydrocarbon
Indications”). Najznačajnije manifestacije ovog tipa su fenomeni poznati pod nazivom “bright-spot” i
“flat- spot”, a izdvajaju se upravo na osnovu seizmičkih atributa. Pouzdanost "bright-spot" indikacija je
najveća do dubina od oko 1800- 2500 m (gasno stanje). Pojavu "bright-spot" izazivaju i nekomercijalne
gasne akumulacije, ugljevi, kao i pojedini konglomerati ili vulkanske stene. Pošto je brzina prostiranja
talasa kroz gasnu fazu znatno manja nego kroz tečnu, kontakti gas-nafta ili gas-voda mogu izazvati vrlo
jake refleksije, poznate kao “flat-spot”. U tim slučajevima zapaža se približno horizontalna refleksija,
odnosno refleksija neusaglašena sa nagibom okolnih horizonata, često združena sa pojavom “bright-
spot” u povlati.

28. Metode geofizičkog karotaža u istraživanju nafte i gasa

Kontinuirano merenje specifičnih fizičkih svojstava stena u bušotinama pomoću posebnih uredjaja - tzv.
"karotažnih sondi“ kao i prateće opreme za registraciju i obradu njihovih merenja. MGK su razvijene
radi dobijanja informacija o litološkom profilu bušotine, identifikaciji poroznih i propusnih formacija i
odredjivanja prirode fluida u njima, s obzirom na to da je jezgrovanje veoma skupa i dugotrajna
operacija, a da uzorci sa sita ne pružaju dovoljno pouzdane informacije. Velika primena i u preciznoj
identifikaciji perspektivnih horizonata, podrobnom raščlanjivanju produktivnih intervala,

36
kvantitativnoj proceni rezervoar stena ležišta (petrofizičke osobine), tumačenju petrološko-
sedimentoloških karakteristika, kalibraciji rezultata površinskih geofizičkih merenja, kao i u izvodjenju
raznih istražnih i tehničkih operacija vezanih za bušenje. Geofizički karotaž otpočinje spuštanjem sonde
na dno bušotine preko karotažnog kabla namotanog na “bubanj” (glavni kotur) u kamionu i prebačenog
preko koturače bušaćeg tornja. Zatim se brzinom od oko 10 m/min (zavisno od vrste karotaža) sonda
izvlači ka površini, a registracioni uređaji “kontinuirano” beleže dubinu i odgovarajuće fizičke
parametre formacija pored kojih sonda prolazi.
Metode električnog karotaža, Metode nuklearnog karotaža, Metode akustičnog karotaža i Ostale
karotažne metode. Metode električnog karotaža: Karotaž sopstvenog potencijala (SP), Karotaž specifične
električne otpornosti (SEO), Mikrokarotažne metode (mikrolog, mikrolaterolog, proksimitilog,
mikrosferični karotaž), Karotaž dielektrične konstante (procena zasićenja). Nuklearnni: Zasniva se na
merenju prirodnog ili veštački izazvanog radioaktivnog zračenja nabušenih stenskih formacija. Karotaž
prirodnog gama zračenja – “gama karotaž“ (konvencionalni i spektralni - K40, Bi213 i Tl208 ) Karotaž
gustine (“denziti” tj. “gama-gama” i “litodenziti” tj. Z-denziti karotaž) Neutronski karotaž
(konvencionalni, impulsni i spektroskopski). Akustični: Prvobitno je razvijen radi kalibracije rezultata
reflektivne seizmike, odnosno konvertovanja seizmičnih podataka iz domena vremena u domen dubine.
Kasnije se pokazalo da su ti dijagrami veoma korisni i za određivanje litološkog sastava, poroznosti,
prisustva fraktura kao i sadržaja organske materije. Ostale: Karotaž prečnika i geometrije bušotine –
KALIPER (engl. "caliper-log"), DUAL KALIPER, Karotaž pada i pravca pružanja slojeva
- DIPMETAR (engl. "dip“ = nagib, pad), Karotaž temperature, Karotaž nuklearno-magnetne rezonance.
Za razliku od metoda nuklearnog karotaža, ne koristi radioaktivna svojstva jezgara atoma već
žiromagnetna (rotirajuća) svojstva protona - konkretno vodonikovog jezgra. Ima značajnu primenu u
određivanju rezidualnih ugljovodonika u zonama prodora isplake, na osnovu čega se dobijaju podaci o
efektivnoj poroznosti i tzv. pridobivoj (pokretnoj) nafti, neophodni za proračun bilansnih rezervi.
Takođe je zapaženo da u nekim slučajevima ova metoda registruje propuštena gasna ležišta, odnosno
intervale u kojima na ostalim kartoažnim dijagramima nije bilo indikacija produktivnosti.

29. Istražno bušenje – vrste bušotina, principi lociranja, geološko praćenje i

ispitivanje bušotina
Jedini način da se sa sigurnošću utvrdi postojanje ležišta nafte i gasa! Istražno bušenje je veoma skupo,
te ga ni u kom slučaju nije ekonomski opravdano primenjivati, kako je to nekad praktikovano, bez
odgovarajućih pripremnih radova u cilju smanjenja rizika. Savremeno istraživanje nafte podrazumeva
istražno bušenje tek posle primene ostalih metoda koje sužavaju istražni prostor i ukazuju na
najperspektivnije lokacije za bušenje.
Podela istražnih bušotina: Istražne bušotine se prema projektnom zadatku mogu dela na prospekcione i
eksploracione (istražne). Prospekcione bušotine obuhvataju tzv. strukturne bušotine (shallow structure
tests) i stratigrafske (reperne) bušotine (stratigraphic tests). U eksploracione (istražne u užem smislu)
spadaju “prve” istražne bušotine (engl. wildcat wells) i istražno- konturne bušotine (engl. step-out
wells).
Principi lociranja istražno-konturnih bušotina: Uobičajna praksa nekih zapadnih naftnih kompanija je da
već prvom istražno-konturnom bušotinom traže granicu ležišta, odnosno, da se ona buši na priličnoj
udaljenosti od prve pozitivne bušotine. Ta praksa se zasniva na činjenici da ako je ležište malo nije vredno
daljeg razradjivanja, tj. da pošto je nafta otkrivena ne vredi bušiti još jednu pozitivnu bušotinu blizu prve.
U slučaju potrebe rane procene nalazišta, granice ležišta se mogu tražiti drugom i trećom istražno-
konturnom bušotinom koje se lociraju tako da prodju kroz pretpostavljenu granicu nafta-voda ili gas-
voda. Rastojanje istražno-konturnih bušotina treba da bude usaglašeno sa predvidjenim rastojanjem
eksploatacionih bušotina tj. da odgovara njihovom jednostrukom, dvostrukom ili n-strukom rastojanju,
37
čime se izbegava nepotrebno pogušćavanje mreže. Istraživanje gasnih ležišta se razlikuje od istraživanja
naftnih jer se usled veće mobilnosti gasa predvidja veće rastojanje bušotina. Najčešći princip lociranja
istražno-konturnih bušotina je postupnost tj. postepeno proširivanje. Raspored bušotina pritom
prvenstveno zavisi od pretpostavljenog modela ležišta. Karakteristični rasporedi bušotina pri postupnom
okonturivanju ležišta: Ležišta kupolaste (brahiantiklinalne) strukture, spiralni, kružni, unakrsni i
paralelni. Lineralne antiklinale, asimetrične antiklinale i monoklinale.

30. Nekonvencionalni resursi nafte – naftni peskovi, teške nafte i uljni šejlovi
Osim iz klasičnih (konvencionalnih) ležišta nafte i gasa, koja se eksploatišu bušotinama već preko 150
godina (iz rezervoar stena, sa izraženim kontaktom fluida), nafta i gas se mogu dobijati i iz
nekonvencionalnih izvora. U pojedinim državama, mnogi od njih se danas rutinski eksploatišu, ali iz
različitih razloga ne koriste se u svim delovima sveta, čak ni kada su prisutni u značajnim količinama.
Njihova eksploatacija u prvom redu zavisi od ekonomskih, tehnoloških, ekoloških, ali i od pravnih ili
socijalnih faktora.
Eksploatacija nekonvencionalnih resursa je višestruko skuplja. To je delom zbog skuplje tehnologije
eksploatacije, a delom usled troškova neophodne dodatne prerade, transporta ili ekološke zaštite.
Korišćenje nekonvencionalnih resursa u velikoj meri zavisi od cene nafte i gasa. U državama koje nemaju
konvencionalne resurse bitnih fosilnih goriva, korišćenje raspoloživih nekonvencionalnih resursa može
predstavljati i strateško opredeljenje. Nekonvencionalni izvori dobijanja nafte: teške nafte, naftni
peskove, uljni šejlovi, nafta iz matičnih stena, likvefakcija uglja. Naftni peskovi i teške nafte: Naftni
peskovi (engl. “tar sands”; “oil sands”, “butuminous sands”) su akumulacije veoma teške, viskozne
nafte u sedimentima na površini terena ili na maloj dubini. Nafta u njima spada u grupu “ekstra teške”
nafte (“bitumena”) izuzetno velike viskoznosti i gustine. Za razliku od nafte iz naftnih peskova, teška
nafta se definiše kao sirova nafta akumulirana u klasičnim zamkama (pod površinom) izolovanim
zaštitnim stenama (i sa kontaktom nafta-voda), ali koja u ležišnim uslovima ima nešto manju viskoznost
i gustinu. Što se same nafte tiče, u praksi se pod “nekonvencionalnom naftom” smatraju sve nafte sa
API gustinom manjom od 20o. U tehnološkom smislu i naftni peskovi i teške nafte zahtevaju primenu
termičkih postupaka tokom eksploatacije ili pripreme, kao i naknadnu rafinaciju. Teška nafta je sirova
nafta koja u ležišnim uslovima ima viskoznost 100 -10000 cp i relativnu gustinu 0,93-1,00 gr/cm3 (10º-
12 º API). Naftne peskove odlikuje “ekstra teška” nafta (“bitumen”) viskoznosti preko 10000 cp i
relativne gustine > 1,00 gr/cm3 (ispod 10 º API).
Naftni peskovi (tar sands): Površinske akumulacije degradovane nafte (“bitumena”) u peskovima.
Nastaju erozijom zaštitnih stena ležišta nafte ili neometanom migracijom do površine (emigracija –iz
MS, remigracija –iz ležišta ). Slična površinska ležišta nalaze se i u krečnjacima (Irak), dolomitima (uz
Kaspijsko jezero) ili dijatomitima (Kalifornija, Alžir) pa naziv naftni “peskovi” nije uvek potpuno
adekvatan. Naftni peskovi na površinu dospevaju ili erozijom zaštitnih stena naftnih ležišta
(Madagaskar, trijas) ili neometanom migracijom iz dubljih ležišta ili matičnih stena (npr. Athabaska
Kanada, La Brea Trinidad). U nekim slučajevima obrazuju se i asfaltna jezera (Pitch Lake - Trinidad).
Najveći resursi (in-place) nafte iz naftnih peskova su u: Kanadi (najveće ležište Athabasca, donja kreda)
Rusiji, SAD-u, Madagaskaru. Ležište Atabaska, Alberta, Kanada. U proizvodnji je od 1967 god. Daje
preko 60 % kanadske nafte. Površinski kop: mešanje sa vrućom vodom (50-80oC) i separacija.
Iskorišćenje je 90-100 %. Podzemno (“in situ”): Utiskivanje pare I proizvodnja bušotinama. Za dublje
delove ležišta – eksploatacija bušotinama (utiskivanje pregrejane pare, sagorevanje in situ ili hemijsko
razlaganje. Potrošnja gasa (za vodenu paru) iznosi oko 20-34 m3 / bbl nafte Potrošnja vode (CSS): 2 -
4,5 puta veća količina od proizvedne nafte. Naftni peskovi La Brea, Trinidad. Doticanje izmenjene
viskozne nafte (asfaltne) iz prekrivene erozione kredne antiklinale (emigracija iz ms) i obrazovanje
naftnih peskova (miocen) i asfaltnog jezera.

38
Uljni šejlovi: Šejl: sediment sa preko 65 % zrna manjih od 5 mikrona (cepljivost). Uljni šejl:
pripovršinska sedimentna stena bogata kerogenom. Glinovito-laporovite ili karbonatne sedimentne stene
sa značajnim učešćem kerogena (5 - 60 %) koji pri pirolizi (destilaciji) daje tečne ugljovodonike
(kerogensko “ulje”) i nešto gasa. Šejl nikako nije “škriljac” (metamorfna stena), pa taj stari pogrešan
termin (široko prisutan u praksi) treba zameniti adekvatnim šejl.Uljni šejl ne sadrži naftu u porama (kao
što je sadrže klasična ležišta nafte ili naftni peskovi), već samo kerogen - s promenljivim učešćem
bitumena. Nafta se iz njega dobija pirolizom - na visokoj temperaturi (~500 oC). Uljni šejlovi se od
naftnih peskova razlikuju ne samo po litološkom sastavu i veličini zrna (peliti), već i po tome što ne
sadrže naftu i što nisu propusni. Oni sadrže kerogen, iz kojega se nafta stvara tek po izlaganju visokoj
temperaturi, odnosno pirolizi. To su dakle nezreli ekvivalenti kvalitetnih matičnih stena za naftu i gas,
koje u geološkoj prošlosti nisu dospele na velike dubine i temperature, već su ostale na površini ili blizu
nje. Boja uljnih šejlova varira od svetlo do tamno smeđe ili crne. Za kvalitet uljnog šejla od presudnog
značaja su sadržaj kerogena, prinos ulja (engl. “oil yield”) i litološki sastav. Uopšte uzevši, smatra se da
ekonomičnu površinsku eksploataciju obezbeđuju uljni šejlovi sa prinosom ulja od minimalno 50 - 60
l/t. Poželjno je da sadržaj kerogena bude što veći (preko 20-30 %), da je prinos ulja preko 10 %, da uljni
šejl sadrži više silikata nego karbonata i što manje sumpora. Eksploatacija uljnih šejlova, kao
nekonvencionalnih izvora nafte i gasa, vrši se primenom specifičnih tehnologija i metoda, kao što su:
površinsko i/ili podzemno otkopavanje sa pirolizom u površinskim retortama ili podzemno retortovanje
– tj. eksploatacija bušotinama in situ. Procenjeni pridobivi resursi nafte iz uljnih šejlova 109t.

31. Nekonvencionalni resursi nafte – naftonosni šejlovi i likvefakcija uglja

Naftno-matične formacije koje se nalaze u naftnom prozoru, mogu imati značajnu količinu zaostale
naftem bilo u samoj matičnoj steni, bilo neposredno uz nju, u okviru iste formacije. Naftonosni šejlovi:
(“SHALE-OIL” – termin se odavno koristi za sintetičku naftu iz uljnih šejlova pa zato nije pogodan !
DANAS SE KORISTI „TIGHT OIL“)
Pravu revoluciju u naftnoj industriji izazvalo je ovladavanje tehnologijom proizvodnje nafte iz matičnih
stena (zaostale neistisnute nafte). Koristi se horizontalno bušenje i hidrauličko frakturisanje (slično kao
za gas iz šejlova). Hidraulučna frakturacija horizontalnih bušotina podrazumeva upumpavanje posebno
tretirane vode u proizvodni sloj velikom brzinom pod velikim pritiskom kroz perforacije zaštitnih cevi,
što dovodi do stvaranja fisura i fraktura u pribušotinskoj zoni. Fluid koji se upumpava nije čista voda već
sadrži 0,5-2% hemikalija (deterdženta, biocida, kiselina, alkohola, lubrikanta). Voda se posle
injektovanja vraća na površinu tj dotiče zajedno sa proizvedenim uv (povratni tok) što zahteva njen
dodatni tretman i odlaganje. Ovo je u poslednjoj deceniji dovelo do prave revolucije u SAD u pogledu
velikog povećanja resursa i proizvodnje nafte. Efektivne matične stene koje su u prošlosti generisale
naftu mogu imati značajnu količinu neistisnute nafte. Ključni kriterijumi koji se analiziraju za
eksploataciju nafte su bogatstvo kereogenom (>1% TOC), debljina, zrelost kerogena (zrelost vitrnita 0,7-
1,2%), zasićenost pora naftom, krtost formacije (manje minerala glina), postojanje natpritisaka, kao i već
postojeća poroznost i propusnost. Eksploatacija se najviše vrši u SAD (permski basen, williston, zapadni
gulf coast, niobrara). Korišćenje uglja za dobijanje tečnih uv poznato je kao likvefakcija uglja. To je
svakako najskuplja tehnologija dobijanja tečnih goriva i u pogodnim uslovima je isplativa tek pri tržišnoj
ceni nafte od preko 100usd/bbl. Razlikuju se direktna i indirektna likvefakcija, pri čemu se indirektna
pokazala kao mnogo bolja. Indirektna podrazumeva proces gasifikacije uglja, odnosno njegove
oksidacije (zagrevanje u prisustvu kiseonika i vodene pare) kojim se dobija sintetički gas, mešavina CO2
i H2. Za sad se likvef koristi u Kini i JAR, i vrlo malo u SAD.

39
 32. Nekonvencionalni resursi gasa – gas iz slabopropusnih formacija i gasonosni
šejlovi
U nekonvencionalne resurse gasa spadaju: gas iz slabopropusnih formacija (tight gas)- < 0,1 mD,
gasonosni šejlovi (gas shale, shale gas), metan iz slojeva uglja (CBM – coalbed methane) i gasni hidrati.
Gas iz slabopropusnih formacija – samo deo generisanog gasa koji se nalazi u basenima akumuliran
je u zamkama, odnosno ležištima. Deo je zaostao u samoj matičnoj steni, a deo je difuzijom kroz manje
propusne sedimente dospeo u pukotinske zone ili džepove slabopropusnih stena u basenu. Slabopropusne
formacije se definišu kao rezervoar stene čija je propusnost ispod 0,1 mD, a poroznost manja od 10 %.
Gas je akumuliran u dobro cementovanim peščarima, alevrolitima ili pukotinskim zonama u šejlovima,
često i u obliku gnezda, odnosno “džepova”. Gasonosni šejlovi su matične stene koje su u prošlosti
generisale i naftu, ali se danas uveliko nalaze u “gasnom prozoru”. Gas je u njima i nastao -
transformacijom kerogena, a kao neistisnut iz matičnih stena nalazi se u porama šejla ili je vezan za samu
organsku supstancu (kerogen i bitumen). Prostiru se kontinuirano u basenu, pa je geološki rizik otkrića
komerciajlnih rezervi neuporedivo manji nego u slučaju konvencionalnih ležišta. S druge strane,
mogućni profit po pozitivnoj bušotini je obično manji. Za eksploataciju se, kao i kod naftonosnih šejlova,
koristi višefazna frakturacija u horizontalnim bušotinama, čime se ostvaruje veća produktivnost. Za
razliku od gasa gasonosnih šejlova (koji su matične stene), ovde su u pitanju diskontinuirane tj znatno
manje akumulacije u peščarko-alevrolitskim ili krečnjačkim sedimentima male propusnosti, a ne u gasno-
matičnim stenama u kojima se nalazi neistisnuti gas. Gasonosni šejlovi su zrele matične stene u dubljim
delovima sedimentnih basena, odnosno šejlovi koji su dostigli gasni prozor. Gas u njima je nastao
termičkom transformacijom kerogena, a kao neistisnut je zaostao u porama šejla (slobodni gas) ili vezan
za samu organsku supstancu (kerogen u bitumen). Parametri koji su bitni za njihovu eksploataciju su
debljina preko 20m, kerogen tipa I, II ili tip II/III, preostali TOC > 2%, stepen zrelosti koji odgovara
gasnom prozoru, debljina veća id 700-1000m, mala tektonska deformisanost i sadržaj silikata ispod 25%.

33. Nekonvencionalni resursi gasa – gas iz slojeva uglja i gasni hidrati

Transformacija biljnog materijala u ugalj dovodi i do stvaranja gasova koji se ili adsorbuju u samom
uglju, ili se disperguju u pornom prostoru oko ugljenog sloja. Budući da u gasu iz uglja preovlađuje
metan, takav gas se često označava i kao metan iz ugljenog sloja. Metan iz uglja je genetski vezan za
sam ugalj koji tako predstavlja i njegovu matičnu i rezervoar stenu. Metan se uvek javlja s ugljem,
nezavisno od stepena zrelosti (ranga), odnosno može biti dijagentski ili termogenetski. Tokom procesa
maturacije, iz uglja se oslobađa se velika količina vode, čime ugljeni sloj praktično postaje prirodno
frakturisana, ali još uvek vodozasićena rezervoar stena sa gasom. Najveći deo metana je adsorbovan po
površima matriksa uglja u mikroporama. Adsorpciona površina uglja je izuzetno velika i iznosi 20 – 200
m2/g, pa ugljeni sloj zasićen gasom sadrži 5 - 7 puta veću količinu gasa od ekvivalentnog
konvencionalnog rezervoara (npr. peščara). Ključni faktor za dotok gasa u bušotinu, je propusnost uglja.
Propusnost matriksa uglja je gotovo zanemarljiva, tako da najviše zavisi od prisustva i povezanosti
mikrofraktura. Glavne frakture koje omogućavaju propusnost su upravne na površ slojevitosti
(vertikalne), kod kojih se razlikuju”uzdužne” (engl. “face”) ili primarne i „poprečne” (engl.: “butt”) ili
sekundarne. Ta dva sistema fraktura nalaze se pod međusobnim uglom od oko 90o, čineći pravougaonu
pukotinsku mrežu. Za proizvodnju metana iz uglja buše se bušotine dubine 100 do 1500m. Usled razlike
u pritisku u ugljenom sloju i na površini, kao i usled ispumpavanja manje količine vode, gas i slojna
voda lako pritiču kroz proizvodnu kolonu. Gas se odvodi do kompresorske stanice i pod pritiskom šalje
u gasovod. Ukoliko gas ima povišen sadržaj CO2 ili N2, odnosno toplotnu vrednost manju od propisane,
on se mora pročistiti ili obogatiti gasom veće toplotne vrednosti. Iz tih razloga, gas iz uglja koji ima
manje od 92 % metana je često ispod granice ekonomičnosti. Bušotine koje proizvode metan iz uglja
40
često imaju malu dnevnu proizvodnju (do 8.500 m3/dan) u odnosu na konvencionalna ležišta i mogu
imati velike početne troškove. Vremenom se, međutim, dobija sve manje vode i sve više gasa, što je
obrnuto od trenda proizvodnje iz konvencionalnih ležišta. Velike rezerve gasa u Zemljinoj kori se nalaze
i u zamrznutom stanju, zajedno s vodom, u okviru akumulacija “gasnih hidrata” (engl „gas hydrate”).
Gasni hidrati se javljaju pri specifičnim uslovima visokog pritiska i niske temperature, kakvi vladaju u
područjima večitog leda („permafrost”) do dubine od oko 3000 m, kao i u sedimentima ispod okeanskog
dna. U arktičkom pojasu na Aljasci, gasni hidrati se javljaju na dubinama između 750 i 3500 m, a u
Sibiru, gde je geotermalni gradijent niži, dostižu dubinu od oko 3100 m. Razmatrane metode proizvodnje
gasa iz gasnih hidrata: Termička stimulacija uključuje već poznato injektovanje zagrejanih fluida, što
omućava oslobađanje gasa usled povećane temperature. Redukcija pritiska je metoda smanjenja
pritiska u sedimentima sa gasnim hidratima putem bušenja, perforacije bušotine i proizvodnje. Smanjenje
pritiska, baš kao i povećanje temperature, dovodi do izdvajanja i dotoka gasa u bušotinu, pa se ta metoda
za sada smatra najprihvatljivijom i najekonomičnijim. Hemijska inhiibicija se zasniva na tome što se u
prisustvu organskih jedinjenja ili jona iz slane vode (morske ili slanjača) narušava stabilnost gasnih
hidrata i pomera njenu granicu ka nižim temperaturama, što dovodi do izdvajanja gasa.

41