ПИСАЦ И ЈЕЗИК

(Данојлић 1982)
Милован Данојлић, „Писац и језик“, Актуелна питања наше језичке
културе, Зборник радова са Језичко-књижевне трибине, одржане 26-28. априла,
1982. у Београду, Просветни преглед, Београд, 253 – 259.

НБ: говори о чистоти језика, не противећи се уносу нових ријечи, ако су оне у складу
са језичком потребом и језичком функционалношћу. Критикује непотребно разметање
језиком, употребу ријечи без смисла и садржаја – наводи лоше примјере из дневне
штампе. Духовито помиње Б. Поповића и његово настојање за очување језика – „бранио је
штеточинама да овладају простором писане речи“ (257); .“; говори о писцу и његовом
задатку.
ПИСАЦ И ЈЕЗИК
(Данојлић 1982: 253)
„Да ли човек који урла, бунца, плаче куне или издаје сурова наређења квари
језик? Не, нипошто; он само примерено изражава своја необична расположења и
осећања. Тако је и са политичкким језиком. Говор је леп кад може и треба да
буде леп; кад мора, он је ругобан; а функционалан је у сваком случају.“
ПИСАЦ И ЈЕЗИК
(Данојлић 1982: 254)
„Што се лепше говори, ружније се живи.“
„Вук нема одговра на питања која нас данас муче. Можемо се запитати како
би он, у одређеном случају, поступио. Верованто би се посаветовао са
Копитаром! Вук је захватао из народа, али је норму тражио даље, другде.“
„Хрватски писци, с променљивом срећом, кују нове речи. Српски се
устежу.“
„На слободу израза – уметнуо С.Ђ.имају право најјачи, који руше да би
градили; који знају зашто руше и шта желе да граде.“(257)
„У писању све је допуштено, осим аљкавости и несвесног обезвређивања
речи.“(257)