Zabrana pušenja

Neke definicije
Sigurno je da će primena zakona doneti neverovatan broj kreativnih tumačenja pravila koja se u
njemu nalaze („nisam pušio, samo sam držao“), kao i svih izraza koji su za njega vezani. Iz tih
razloga, a i zbog toga što hoćemo da ti pokažemo kakvu zabavu propuštaš odlukom da ne čitaš
pravne propise, navešćemo nekoliko (donekle uprošćenih) zakonskih definicija.

Pušenje je, kaže zakon, posedovanje ili rukovanje upaljenim duvanskim proizvodom, bez obzira
da li se dim aktivno udiše ili izdiše.

Duvanski proizvodi namenjeni pušenju su: cigare, cigarete, cigarilosi, rezani duvan za
uvijanje, rezani duvan za lule, seckani duvan za vodene lule, “bidis”, “kreteks”, “stiks” i ostali
duvanski proizvodi namenjeni pušenju u skladu sa zakonom kojim se uređuje proizvodnja i
promet duvana i duvanskih proizvoda.

Duvanski dim je dim koji se oslobađa iz zapaljenog duvanskog proizvoda namenjenog pušenju i
dim koji se oslobađa iz pluća prilikom pušenja.

Prostor bez duvanskog dima je prostor u kojem nema duvanskog dima, odnosno u kojem se
duvanski dim ne može videti, omirisati, niti osetiti na bilo koji drugi način ili potvrditi merenjem.

Zatvoreni prostor je prostor napravljen od bilo kakvog materijala koji ima pokretni ili
nepokretni krov ili tavanicu, kao i vrata, prozore i prolaze koji su, stalno ili privremeno, u
potpunosti zatvoreni. Takođe, u zatvoreni prostor računa se i prostor kod koga se – čitaj polako i
pažljivo – manje od polovine površine spoljnih zidova sastoji od otvora u koje se ne računaju
otvori za prozore i vrata.

Zatvoreni radni prostor je svaki zatvoreni prostor koji služi za obavljanje poslova, ali i
pripadajući zatvoreni prostori poput hodnika, liftova itd.

Zatvoreni javni prostor je svaki zatvoreni prostor dostupan građanima, odnosno prostor
namenjen zajedničkoj upotrebi – bez obzira na vlasništvo nad tim prostorom.
Kontrola zabrane pušenja

Kako bi bila što efikasnija, kontrola zabrane pušenja postavljena je na dva nivoa. „Unutrašnji“
nivo čine „odgovorna lica“ unutar firme/organizacije i zaposleni koje „odgovorna lica“ za to
zaduže. „Spoljni“ nivo čine inspektori raznih inspekcija – tržišne, turističke, sanitarne, radne…

„Lice zaduženo za kontrolu zabrane pušenja“

„Lica zadužena za kontrolu zabrane pušenja“ unutar preduzeća dolaze u dva obličja: „odgovorno
lice“ je prvi, a drugi je osoba koju je „odgovorno lice“ zadužilo da kontroliše zabranu.

„Odgovorno lice“ – obično direktor, upravnik ili menadžer – jeste osoba koja upravlja određenim
zatvorenim javnim ili radnim prostorom, i koja je odgovorna za sprovođenje zabrane pušenja u
firmi ili organizaciji. To znači dve stvari:

 ako se zakon ne sprovodi kako treba, ono će biti prvo (mada ne obavezno i jedino) na tapetu
pred inspektorima ili prekršajnim sudijom.
 iz razloga navedenih pod tačkom prvom, „odgovorno lice“ ima puno pravo (a i obavezu, vredi
reći) da preduzima sve zakonom predviđene mere za zabranu pušenja i da kontroliše
sprovođenje te zabrane.

Često biva da „odgovorna lica“ nemaju vremena niti mogućnosti da se bakću baš svim
poslovima koje zakoni za njih predviđaju, pa je i u ovom slučaju „odgovornom licu“ ostavljena
mogućnost da deo svojih nadležnosti (mada ne i svoju odgovornost) pismeno prenese na svoje
podređene – jednog ili više njih. Ako se rad u određenom zatvorenom prostoru odvija u
smenama, „odgovorno lice“ je dužno da u svakoj smeni odredi jednu osobu koja će biti zadužena
za kontrolu.

Kontakt-informacije lica zaduženog za kontrolu zabrane pušenja, bilo da je reč o „odgovornom

licu“ ili osobi koju je „odgovorno lice“ ovlastilo za to, moraju biti vidno istaknute u prostoru na
koji se zaduženje odnosi. Izraz „informacije“ ovde podrazumeva ime, telefon i podatak o mestu
na kome se dotična osoba može naći (npr. broj kancelarije).
Šta može da uradi?

Ako zatekne pušača u prekršaju, lice zaduženo za kontrolu zabrane pušenja (kontrolor) mora da
mu usmeno naredi da prestane s pušenjem. Ako ga pušač ne posluša, može da mu naredi da izađe
iz prostora u kojem je pušenje zabranjeno. Ako ovaj ni to neće da uradi – kontrolor nema pravo
da ga fizički izbaci.

U svakom slučaju, kontrolor mora da sačini “izveštaj o povredi zabrane pušenja” i da ga dostavi
„odgovornom licu“ (osim, naravno, ako sam kontrolor nije istovremeno i „odgovorno lice“ u
određenom prostoru – nema puno smisla da ga dostavlja sam sebi). Izveštaj se čuva godinu dana
i, na zahtev, mora da se pruži na uvid poslodavcu, inspektoru ili drugom „organu“; može da
posluži i kao dokaz, pa nemoj da se iznenadiš ako ti i nakon 10 meseci od incidenta stigne poziv
za sudiju za prekršaje.

Ako je neposlušni pušač istovremeno i zaposleni u toj firmi ili organizaciji, kontrolor je dužan da
predloži pokretanje, ili da pokrene disciplinski postupak protiv prekršioca – već u zavisnosti od
toga da li je kontrolor samo „običan“ radnik, ili direktor glavom i bradom.

Inspekcija

Za kontrolu zabrane pušenja, sa strane državnog aparata, nadležne su sanitarna, zdravstvena,

prosvetna, turistička, tržišna i radna inspekcija, kao i inspekcija za preventivnu zaštitu. One su
podeljene po „sektorima“, te će, na primer, zdravstvena kontrolisati domove zdravlja, a
prosvetna – škole. Izuzetak od pravila jeste sanitarna inspekcija, čiji službenici su ovlašćeni da
kontrolišu sve. Možeš ih identifikovati uvidom u službenu legitimaciju, koju su obavezni da ti
pokažu.

Šta može da uradi?

Da bi utvrdio da li je došlo do zabrane pušenja, inspektor može da:

 pregleda prostorije, kao i video-snimke i fotografije prostora, ako postoje;

 meri da li u prostoriji ima duvanskog dima, koristeći posebne aparate;

 saslušava i uzima izjave pušača-prestupnika, osobe zadužene za kontrolu zabrane pušenja i

svedoka.

Ako utvrdi da prekršaj postoji, inspektor može da:

1. izrekne i na licu mesta naplati novčanu kaznu;

2. podnese prekršajnu prijavu protiv pušača i „odgovornog lica“, kao i protiv preduzeća,
organizacije ili ustanove u kojoj se dogodio incident.

Uvek i u svakom slučaju, inspektor je dužan da sastavi zapisnik o slučaju i merama koje je
povodom njega preduzeo, i da kopiju zapisnika dostavi „subjektu nad kojim je izvršen nadzor“.
Prijava pušača

Da ne ulazimo u moralne dileme na liniji „prijaviti ili ne“ – a sigurni smo da postoje dobri
argumenti za obe strane, i bez da nam ih pojedinačno i detaljno predstaviš u protestnom mejlu –
ajmo samo da konstatujemo nekoliko činjenica.

Ni kao zaposleni, ni kao „gost“ u nekom zatvorenom javnom ili radnom prostoru, nisi u obavezi
da prijaviš pušača koji krši zabranu. Izuzetak, naravno, važi za situaciju u kojoj si baš ti osoba
koja je zadužena za kontrolu zabrane, ali toga si sigurno i sam svestan.

Ako želiš, prekršioca možeš da prijaviš „licu koje je zaduženo za kontrolu zabrane pušenja“,
čiji podaci moraju biti vidno istaknuti u prostoru u kojem se nalaziš, a možeš da ga prijaviš i
nadležnoj inspekciji. Isto tako, inspekciji možeš da prijaviš i samo „lice koje je zaduženo za
kontrolu zabrane pušenja“ – ako iz bilo kog razloga smatraš da ne radi dobro svoj posao.
Gde je pušenje zabranjeno?

Verovatno si o tome već nešto načula: pod uslovima propisanim Zakonom o zaštiti stanovništva
od izloženosti duvanskom dimu, „pušenje je zabranjeno u svakom zatvorenom javnom i radnom
prostoru“.

Pre nego što uđeš u raspravu sa inspekcijom oko toga šta je zatvoren prostor a šta ne, savetujemo
te da pogledaš poseban članak o nekim definicijama. Ovaj nastavljamo konstatacijom da se
zabrana odnosi na gotovo sve zamislive vrste zatvorenog prostora koji nije privatan: ustanove
državne uprave i lokalne samouprave, zdravstvene, obrazovne, vaspitne i socijalne ustanove,
objekte za kulturu, objekte za sport i rekreaciju, firme, prodavnice, radnje, kladionice…

Zabrana pokriva i „povezani i drugi pripadajući zatvoreni prostor“ – hodnike, liftove, stepeništa,
predvorja, zajedničke prostorije, toalete, čekaonice, kantine, pomoćne objekte, magacine, garaže
i slično – kao i otvoreni prostor koji je „funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost
zdravstvene zaštite, vaspitanja i obrazovanja, društvene brige o deci i socijalne zaštite“. Primera
radi, tu spadaju dvorišta bolnica, vrtića i škola.

Zakon posebno obrađuje zabranu pušenja u ugostiteljskim objektima i sredstvima javnog

prevoza, o čemu pišemo malo niže.

Gde je TOTALNO zabranjeno?

Istini za volju, postoje izuzeci od pravila – kao što su „prostorije za pušenje“ koje se mogu
nalaziti u nekim od objekata koje smo naveli. Izuzetak, ipak, ne važi za zatvorene objekte u
kojima se obavlja neka od sledećih delatnosti:

 državna uprava i lokalna samouprava;

 zdravstvena zaštita;

 vaspitanje i obrazovanje;

 društvena briga o deci;

 socijalna zaštita;

 kultura;

 sport i rekreacija;

 proizvodnja, kontrola i promet lekova;

 proizvodnja, smeštaj i promet životnih namirnica;

 društvena ishrana;
  mediji i prostor u kojem se obavlja snimanje i javno emitovanje;

 sastanci i javna okupljanja građana.

U kafićima, restoranima, klubovima…

U objektima manjim od 80 kvadrata: vlasnik može u potpunosti da zabrani pušenje, ili da ga u

potpunosti dozvoli: nema „srednjeg rešenja“. U svakom slučaju, na ulaznim vratima mora stajati
odgovarajući znak kojim se označava (ne)pušački „status“ objekta.

U objektima većim od 80 kvadrata: objekat mora imati nepušačku zonu, čija površina ne sme
biti manja od 50 odsto ukupne površine objekta koja se koristi za smeštaj i posluživanje gostiju.
Nepušačka zona ne sme biti formirana po logici „vidite, onaj sto tamo, iza šanka, i ovaj ovde, i
onaj ćoškić u velikoj sali – e, to vam je 50 odsto“, već mora da predstavlja jedinstvenu vizuelnu
celinu. Kako nepušači ne bi prolazili kroz maglu dima do svoje nepušačke oaze, propisano je da
se ona mora nalaziti blizu ulaza u objekat. Vlasnik ima pravo i da u potpunosti zabrani pušenje –
mada može da odredi „prostoriju za pušenje“.

Izuzeci: Ako se ugostiteljski objekat nalazi u okviru objekta u kome je pušenje inače zabranjeno
(primer: kafić u zatvorenom tržnom centru ili u zgradi fakulteta) – biće zabranjeno i u njemu, bez
obzira na broj kvadrata, mišljenje gazde ili nešto treće.

U hotelima, motelima, hostelima…

Pušenje u sobi dozvoljeno je samo u sobama koje su označene kao pušačke – ako uopšte postoje;
uprava objekta ima pravo da odluči da ceo objekat bude nepušački.

Pušenje van sobe, a unutar objekta, u svakom slučaju je zabranjeno – osim u delovima u kojima
se služi hrana i piće, pod uslovima koji inače važe za kafiće, restorane i klubove.

U javnom prevozu

Zabrana pušenja u javnom prevozu odnosi se na:

1. sva prevozna sredstva koja se koriste za javni prevoz putnika – na autobuse, tramvaje,
trolejbuse, taksi vozila, vozove, avione, trajekte, brodove, glisere, splavove… Ako si se pitala da li
je pušenje zabranjeno i u kabini žičare – odgovor je takođe potvrdan.
2. sva prevozna sredstva koja se koriste kao službena vozila za prevoz putnika ili robe.

Pored toga, pušenje je zabranjeno i u zatvorenim čekaonicama i na stanicama koje služe za

dolazak i odlazak putnika.

U zajedničkim delovima stambenih zgrada

Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu ne pominje hodnike, stepeništa i druge
zajedničke prostore u stambenim zgradama (mada nekima među nama izgleda kao da bi imalo smisla
tvrditi da i oni spadaju u „zatvoreni javni prostor“). U svakom slučaju, takve situacije mogu biti
regulisane lokalnim propisima – kao što je slučaj u Beogradu, u kom je pušenje u ulazima, hodnicima i na
stepeništima zabranjeno gradskom odlukom o kućnom redu u stambenim zgradama. Primenu ove odluke
nadziru komunalni inspektori.

Šta je tačno zabranjeno?

Da bi neko bio kažnjen zbog kršenja zabrane pušenja, uopšte nije neophodno da ga inspekcija
uhvati in flagranti – sa kubanskim tompusom u ustima, dok, bahato se kezeći, izduvava dim u
lice trudnici u čekaonici gradske bolnice; dovoljno je, dakle, samo da u ruci ima upaljenu
cigaretu. Zapravo, već sam prizor upaljene cigarete, pa makar bila i „ničija“, može poslužiti kao
osnov za kažnjavanje nekoga; isto važi i za pepeljaru, čistu ili prljavu, opušak cigarete ili dim
– u količini dovoljnoj da se vidi, omiriše ili izmeri.

Zaposleni, koji pauzu koriste za pušenje, moraju biti najmanje 50 m udaljeni od objekta.
Gde je pušenje dozvoljeno?

Privatni prostor

Da, još uvek možeš da pušiš u svom stanu. U privatnom, neradnom prostoru – onom koji nije
otvoren za sve građane niti se u njemu obavlja neka delatnost – pušenje nije zabranjeno.

Na otvorenom

Pušenje je dozvoljeno na otvorenom, osim u slučajevima koji su propisani zakonom. Dakle,

možeš slobodno da zapališ u svom dvorištu ili na terasi, na ulici, u parku ili na njivi, kao i u
dvorištu ili na terasi neke firme, organizacije ili ustanove (osim ako se u toj konkretnoj firmi,
organizaciji ili ustanovi ne obavlja neka od delatnosti u kojima je pušenje apsolutno zabranjeno).

Ugostiteljski objekti

Zakon nije zabranio pušenje u barovima, restoranima, klubovima i sličnim mestima, već ga je
prosto malko ograničio, i to tako što je obavezao vlasnike zatvorenih objekata većih od 80
kvadrata da odrede prostor za nepušače. To znači da ćeš i dalje moći da pušiš u svakoj kafani –
osim ako vlasnik nije naprasno odlučio da ceo objekat pretvori u nepušački.

Što se tiče ugostiteljskih objekata na otvorenom – gazda može da zabrani pušenje, ali zakon to ne
čini, pa i ne možeš biti kažnjen zbog toga što si zapalio cigaretu u bašti kafića.

U hotelima, hostelima i drugim objektima za smeštaj gostiju, pušenje je dozvoljeno u sobama za

pušače – tamo gde postoje.

Na poslu

Ako radiš u zatvorenom prostoru, možeš da pušiš u posebnoj „prostoriji za pušenje”, pod
uslovom da tvoja firma ne posluje u delatnosti u kojoj je zabrana pušenja apsolutna i
sveprožimajuća.

Ako radiš na otvorenom prostoru – zakon ti ne brani da pušiš, mada poslodavac to može da
učini.
Ustanove zdravstvene i socijalne zaštite

Pušenje je dozvoljeno isključivo u prostorijama u kojima borave:

 korisnici ustanova socijalne zaštite za smeštaj nepokretnih i teško pokretnih osoba, osoba sa
invaliditetom, duševno obolelih osoba i osoba koje su ometene u razvoju;
 pacijenti bolnica ili bolničkih odeljenja za lečenje psihijatrijskih bolesti;

 korisnici ustanova i odeljenja za palijativnu negu.

Zatvori i KP domovi

U zatvorima i kazneno-popravnim domovima pušenje je dozvoljeno u svim prostorijama u

kojima borave zatvorenici. Ipak, upravnik koji je siguran u sebe može da odredi posebnu
prostoriju za pušenje i da ograniči pušače samo na taj prostor.

„Prostorija za pušenje”

Da se razumemo, poslodavac uopšte nije dužan da zaposlenima obezbedi „pušačku sobu”

(a, u nekim delatnostima – ne može, sve i da hoće). Ako ipak odluči da to učini, naredba „od
danas pušite samo u kujni” neće biti dovoljna sama po sebi, jer će poslodavac morati da obezbedi
i ispunjenje podužeg niza kriterijuma:

 prostorija mora biti zatvorena, mada može imati prozore. Vrata se podrazumevaju iz očitih
razloga, ali to ne mogu biti bilo koja vrata – već vrata sa samostalnim kliznim mehanizmom koji
se zatvara automatski;
 prostorija mora imati poseban, fizički odvojen ventilacioni sistem koji ne reciklira vazduh, već ga
izduvava u otvoren prostor – nikako u drugu zatvorenu prostoriju;

 ispred ulaza, kao i u samoj prostoriji, mora da stoji oznaka „Prostorija za pušenje”, i mora biti
naznačen broj ljudi koji je mogu istovremeno koristiti (u skladu sa kapacitetima ventilacionog
sistema). U slučaju kvara ventilacije, mora se obezbediti da se ispred ulaza u prostoriju, ali i u
njoj, automatski pojavi poruka „Zabranjeno pušenje zbog kvara na ventilacionom sistemu”.

Ova prostorija ne sme da se koristi za obavljanje bilo kakve delatnosti, niti za služenje i
konzumiranje hrane ili pića.
Kazne za kršenje zabrane pušenja

Jasno je da će za povredu zabrane pušenja najpre biti kažnjen onaj ko je za nju najdirektnije kriv
– a to je sam pušač. Ipak, zakon je predvideo i kazne za preduzeće, organizaciju, ustanovu ili
radnju u kojoj je došlo do prekršaja, kao i za „odgovorno lice“ unutar nje koje je dozvolilo da se
prekršaj dogodi, ili nije ispunilo druge zakonske obaveze u vezi sa zabranom pušenja.

Kazna za pušača

Ako te inspektori uhvate sa upaljenom cigaretom u ruci ili pepeljari, ili čak ako vide opuške ili
samo prazne pepeljare – oni moraju da reaguju. Zatražiće ti ličnu kartu (ili druga lična
dokumenta) da bi utvrdili tvoj identitet; ako nećeš da im pokažeš – mogu da pozovu policiju,
koja će to da uradi umesto njih. Zatim će ti napisati kaznu i na licu mesta naplatiti 5.000
dinara. Ako nemaš novca ili nećeš da platiš, uručiće ti poziv da je platiš u roku od osam dana. U
slučaju da propustiš i taj rok, dobićeš poziv da se javiš prekršajnom sudu, gde ćeš, osim kazne,
morati da platiš i sudske troškove.

Kazna za preduzeće, ustanovu ili organizaciju

Inspektor će kazniti i preduzeće, ustanovu, organizaciju ili radnju u kojoj je zatekao pušača ili je
utvrdio da nije poštovana neka od obaveza iz novog zakona. Protiv njih će napisati prekršajnu
prijavu, a sudija za prekršaje može da im razreže kaznu od 500.000 do 1.000.000 dinara.

Kazna za “odgovorno lice”

Uz prekršajnu prijavu za firmu ili drugo pravno lice ide i prekršajna prijava za “odgovorno
lice”, a njemu se smeši kazna od 30.000 do 50.000 dinara.