Deseta gimnazija „Mihajlo Pupin”

Novi Beograd

Dekolonizacija britanskih kolonija

esej iz istorije

Mentor: Učenica:
Prof. Miloš Savić Anđela Jokić

Beograd, mart 2020. godine

 Dekolonizacija britanskih kolonija

Sadržaj
1 Uvod..........................................................................................................................................2
2 Američki rat za nezavisnost......................................................................................................3
3 Dekolonizacija nakon II svetskog rata......................................................................................6
3. 1. Dekolonizacija Azije...................................................................................................6
3. 1. 1. Dekolonizacija Bliskog istoka............................................................................6
3. 1. 2. Nezavisnost Indije i Pakistana............................................................................7
3. 2 Dekolonizacija Afrike..................................................................................................8
4 Zaključak.................................................................................................................................11
5 Literatura.................................................................................................................................13

1
 Dekolonizacija britanskih kolonija

1 Uvod

Proces dekolonizacije predstavlja oslobađanje od kolonijalne vlasti i pretvaranje kolonije u

samostalnu državu. Dekolonizacija u 19. veku zahvata najveći deo Južne Amerike, i taj proces se
nastavio između dva svetska rata, a njen vrhunac je stigao nakon Drugog svetskog rata. Ovi
nacionalno oslobodilački pokreti su pre svega bili posledica učešća u ratovima, u kojima su
kolonizovani narodi prvi put stekli osećaj ravnopravnosti kroz razne pokrete otpora. Međutim
sticanje nezavisnosti je često bilo praćeno pobunama, nemirima, revolucijama i ratovima za
nezavisnost ([2]).
Dekolonizacija se može podeliti u tri faze i to su:
1) Oslobađanje Sjedinjenih Američkih Država 1776. godine kada je donešena deklaracija o
nezavisnosti SAD-a. Deklaracijom se 13 kolonija proglasilo nezavisno od Velike Britanije i
sklopilo savez.
2) Oslobađanje velikog broja kolonija u Latinskoj Americi u prvoj polovini 19. veka, ali
Britanska imperija nije imala velike posede u tom delu sveta, i oslobađanje Liberije 1847. godine
u Africi.
3) Najmasovnija dekolonizacija širom sveta, glavna od tri faze dekolonizacije koja se odvijala
posle Drugog svetskog rata u 1950-im i 1960-im godinama.

2
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Slika 1: Britansko carstvo na svom vrhuncu (početak 20. veka)

2 Američki rat za nezavisnost

Američka revolucija, koja je traja od 1776. do 1783. godine, vodila se između Velike Britanije i
13 njenih kolonija koje su se nalazile u Severnoj Americi. Za vreme cele revolucije Engleskom
je vladao kralj Džordž III, član dinastije Hanover, koja je nasledila prethodnu Stjuart.

Slika 2: 13 severnoameričkih kolonija

3
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Engleski političari su u svojim kolonijama videli izvor jeftinih sirovina i tržište za engleske
manufakturne proizvode. Tokom i nakon Sedmogodišnjeg rata, završenog 1763. godine,
Engleska je imala ogromne troškove, koje je nastojala da isplati dodatnim oporezivanjem
kolonista. Međutim sve nove poreske zakone kolonisti odbacuju jer ih je doneo britanski
parlament u kojem oni nisu imali svoje predstavnike.

Britanski parlament 1773. godine donosi zakon o čaju kojim je Istočnoindijska kompanija dobila
povlašćeni status u trgovini čajem, na šta nezadovoljni kolonisti u Bostonu odgovaraju bacanjem
nekoliko tona čaja u more. Taj događaj je poznat i kao Bostonska čajanka. Nakon toga, u znak
odmazde, Englezi zatvaraju bostonsku luku i ukidaju status kolonije Masačusets.

Vlast u kolonijama preuzima Kongres koji je već 1774. godine održao I kontinentalni kongres u
Filadelfiji, na kojem su kolonisti osporili pravo Englezima da donose zakone o porezima bez
saglasnosti samih kolonija. Prvi sukobi počinju već 1775. godine sa vojskom koju su formirali
kolonisti pod komandom Džordža Vašingtona ([5]). Na II kontinentalnom kongresu održanom
1776. godine usvojena je Deklaracija o nezavisnosti, u kojoj 13 severnoameričkih kolonija
postaju ,,slobodne i nezavisne države” i prekidaju sve političke veze sa Velikom Britanijom. Kao
razloge zbog kojih je odlučeno da se donesu ovakve mere u Deklaraciji je istaknuto : ,,da su svi
ljudi stvoreni jednaki i da svi imaju pravo na život, slobodu i težnju ka sreći. Da bi ostvarili ta
prava ljudi stvaraju državu i pravednu vlast. Ako je ta vlast štetna, oni mogu da je smene, i
organizuju novu državu”. Autor ove Deklaracije nezavisnosti bio je Tomas Džeferson. Danas se
Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Bendžamin Frenklin, Džon Adams, Aleksandar Hamilton,
Džon Džej i Džejms Medison nazivaju „ocima osnivačima“ SAD.

4
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Slika 3: Deklaracija nezavisnosti doneta 4. jula 1776. godine

Posle prvih vojnih neuspeha, Vašington je uspeo da konsoliduje svoje kolonijalne trupe koje su
bile sačinjene od dobrovoljaca, dok je na drugoj strani engleska vojska bila sačinjena od
profesionalaca. Prvu ozbiljnu pobedu kolonisti su ostvarili 1777. godine kod Saratoge, a toj
pobedi kolonista su doprineli engleski neprijatelji koji su pružili pomoč. To su bile Francuska,
Španija i Holandija. Bendžamin Frenklin je za to vreme putovao po Evropi pokušavajući da
probudi interesovanje evropljana da pomognu kolonijama. Odlučujuću pobedu kolonisti su
ostvarili 1781. godine kod Jorktauna.

Mir je potpisan u Parizu 1783. godine, kojim SAD dobija nezavisnost, a Englezi su zadržali vlast
nad Kanadom. Rezultati koji su proistekli iz američkog rata za nezavisnost imali su snažan odjek
u Južnoj Americi, gde se početkom 19. veka većina španskih kolonija oslobodila kolonijalne
vlasti.

Nakon svih ovih događaja koji su se odvijali, britanske vlasti okreću svoju punu pažnju ka Aziji,
Africi i Pacifiku. Poraz nad Napolenovom Francuskom koji je usledio 1815. godine Britaniji daje
mogućnost da nesmetano vlada širom sveta narednih sto godina.

5
 Dekolonizacija britanskih kolonija

3 Dekolonizacija nakon II svetskog rata

Da bi se objasnio veoma brz proces smanjivanja Britanskog carstva posle Drugog svetskog rata,
istoričari često primećuju primetan nedostatak snage i volje u posleratnoj Britaniji kako bi
zadržala svoje daleke kolonije, naročito u trenutku uspona antikolonijalnog nacionalizma. Iako
se u istoriji na globalnom nivou za razloge dekolonizacije ističe nekoliko ključnih događaja ,
preloman momenat je bila nezavisnost Indije. Nakon Južne Azije brzo je usledio i proces
dekolonizacije celokupnog Bliskog istoka.

3. 1. Dekolonizacija Azije

3. 1. 1. Dekolonizacija Bliskog istoka

U jednom trenutku imperija je naišla na pojačane oružane napade cionističkih grupa čiji su
pripadnici smatrali da samo prisustvo Britanije predstavlja veliku prepreku jevrejskoj državnosti.
Shvativši to i nerazrešivost situacije koji je stvorio jedan od novodonešenih mandata lokalnim
Arapima, britanske vlasti pobeđuju pobunjenike dok su se povlačili i ponovo podižu svoju
zastavu. Samo nekoliko sati kasnije jevrejska zajednica je proglasila nezavisnost svoje nove
države Izrael. Skupivši se, ali ne toliko isplanirano, vojne jedinice iz Egipta, Sirije, Libana,
Jordana i Iraka već narednog dana napadaju britanske jedinice bez većih uspeha. Kasnije su
napravljene procene da je nakon proglašenja nove države Izrael oko 700 000 Arapa pobeglo iz
svojih domova, što je tada činilo oko 60 procenta stanovništva, i svima im je bilo zabranjeno da
se vrate. Tim delom britanske dekolonizacije u Palestini je stvoren i arapsko-izraelski sukob i
palestinski problem sa izbeglicama.

Možda najznačajniji simbolički događaj u celokupnoj britanskoj dekolonizaciji na Bliskom

istoku predstavlja Suecka kriza, koja se dogodila u Egiptu 1956. godine, što je bilo četiri godine
nakon levičarske revolucije u toj zemlji koja je srušila parlamentarnu monarhiju Egipta i samo
nekoliko meseci nakon povlačenja britanskih trupa iz Sueckog kanala. Naime predsednik Egipta
Gamal Abdel Naser proglasio je nacionalizaciju, odnosno zaplenu Sueckog kanala kako bi

6
 Dekolonizacija britanskih kolonija

obezbedio prihode za finansiranje proširenja brane u Asuanu. Međutim njega je već dugo imao
radi putarina koje su plaćali svi brodovi koji su prolazili kroz luku britansko-francuski
konzorcijum. Reagujući na ovakvu odluku Nasera, Britanija i Francuska su u savezu sa Izraelom
objavile rat Egiptu. Međutim tom prilikom su i Sovjetski Savez i SAD odustale od posredovanja
anglo-francusko-izraelske invazije iz zabrinutosti da bi ceo sukob mogao da eskalira do nivoa
Hladnog rata. Ovaj događaj je više nego bilo koji drugi bio pokazatelj da svetskoj sceni Britanija
i Francuska nisu više glavne sile, već dolaze neke druge, Sovjetski Savez i SAD.

Slika 4: Zapaljeni tenkovi sa naftom pored Sueckog kanala za vreme krize

Poslednji predeli britanskog kolonijalnog uticaja na Bliskom istoku bili su u regionu oko samog
zaliva. Prihodi od nafte polako transformišu nekada siromašnu regiju u sada najbogatiji deo
Bliskog Istoka i time Britanija počinje da se povlači. Kuvajt, još jedna zemlja bivše kolonijalne
vlasti, stiče nezavisnost 1961. godine, a tek deset godina kasnije, 1971. godine, dobijaju je i
Bahrein, Katar i Trucijalne države, danas poznate i kao Ujedinjeni Arapski Emirati ([7]).

3. 1. 2. Nezavisnost Indije i Pakistana

U Indiji, za razliku od drugih zemalja, borba za nezavisnost je trajala decenijama. Glavni

organizator celog otpora bio je Indijski nacionalni kongres koji je od 1920. godine predvodio
Mahatma Gandi. On je zastupao skroz nenasilne oblike borbe kako bi se usprotivio kolonijalnim

7
 Dekolonizacija britanskih kolonija

vlastima. Neki od tih oblika su: bojkot na britansku robu, građanski neposluh, odbijanje saradnje
sa britanskim vlastima. Kada se završio Drugi svetski rat Gandi je osnovao parolu „ Napustite
Indiju“, kojom je u potpunosti odbijao bilo kakvu vrstu potpore Britancima ukoliko im ne pruže
nezavisnost.

Slika 5: Mahatma Karamčad Gandi (2. oktobar 1869. - 30. januar 1948.)

Indija, posle višedecenijskih borbi u kojima je polako dobijala sve veće i veće ustupke, konačno
dobija nezavisnost 1947. godine ali ne u potpunosti kako je bilo zamišljeno. Indijski potkontinent
je podeljen na Indiju, koju su činili hindusi, i Zapadni i Istočni Pakistan, koji su bili sačinjeni od
muslimana. Nakon ove podele dolazi do velikih verskih sukoba, kojima je Gandi prilazio sa
jednom jedinom željom, a to je da se uspostavi mir. Međutim Gandi je tako navukao bes
ekstremista na sebe i biva ubijen 1948. godine od strane svog bliskog saradnika i verskog
fanatika Nathurama Godse. Mnogi kao razlog toliko naglog procesa dekolonizacije širom sveta
navode samog Gandija, njegovu istrajnost i mirnoću, kojom je plenio velike mase ([4]).

3. 2 Dekolonizacija Afrike

8
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Posle celog procesa kolonizacije, a zatim i dekolonizacije, Afrika postaje samo još jedan primer
na kome su evropske sile predvođenje Britanksom imperijom poremetile prirodno stanje u
državama nametnuvši svoju vlast i kulturu domaćem stanovništvu. U slučaju kolonizovanja
Afrike, Britanska imperija je imala već veliko iskustvo, pa je zbog toga nametanje uprave teklo
veoma brzo, a toj brzini je doprineo i kulturološki genocid koji je sproveden nad crnačkim
stanovništvom kao nižom rasom. Međutim vremenom mali broj kako evropskih, tako i afričkih
intelektualaca koji su se domogli visokog školovanja, počinje da brani prava Afrikanaca. Zbog
takvog razvoja događaja polako se stvaraju ideje panafrikanizma koje vremenom oslobađaju
afričke zemlje od okova kolonijalizma.

Slika 6: Sve britanske kolonije u Africi

Drugi svetski rat svakako predstavlja odskočnu dasku za sve zemlje koje su bile kolonije da se
oslobode, iako proces dekolonizacije u Africi počinje još ranije. Zakon o upravljanju Indijom,
koji je donet od strane Britanskog parlamenta 1935. godine, podrazumevao je nezavisost
indijskog poluostrva, mada ne u onom obliku u kojem je došlo i do same nezavisnosti. Posledice
rata dovode sve evropske sile, pa time i Britansku imperiju, do preispitivanja njihovog pogleda
na svet i svog položaja u njemu, što je uključivalo njihov položaj i odnose u Africi. Evropske sile

9
 Dekolonizacija britanskih kolonija

nakon prevazilaženja šoka nakon 1945. godine blagonaklono gledaju ka svim svojim kolonijama
u Africi, poštujući ih zbog njihove pomoći u ratu i doprinosa savezničkoj pobedi. Znajući
prirodna bogatstva koja poseduje Afrika imperije su iz političkog gledišta želele da ih zadrže, ali
je evropska javnost sve više bila protiv kolonijalizma ([8]).

Posmatrano iz drugog ugla ceo proces kolonizacije i dekolonizacije Afrike se odigrao

neverovatnom brzinom. Gotovo u tri decenije, u periodu od 1880. do 1910. godine, izvršena su
glavna osvajanja, a za samo dve decenije, u periodu od 1955. godine do 1975. godine, okončala
se imperija. Nakon 1945. godine sama kolonijalna teoritorija nije imala više nikakvog značaja.
Sve zemlje Afrike koje su bile pod kolonijalnom vlašću polako se oslobađaju. Prevlast na
svetskoj sceni u svakom pogledu polako preuzimaju Sovjetski Savez i SAD, koje svojim sve
većim uticajem bacaju evropske sile i njihovo suparništvo za kolonije u senku. Takođe moć
kolonijalne vladavine opada time što u celom svetu raste otpor ka rasizmu i kulturnom šovinizmu
koji jača konstatno od kraja 19. veka.

10
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Zaključak

Britanska imperija je najveće carsto u ljudskoj istoiji. Njeno stvaranje započelo je

uspostavljanjem engleskih prekomorskih poseda od kraja 16. veka do početka 18. veka. Na
početku 20. veka u Britanskoj imperiji je živelo skoro pola miliona stanovnika, što je tada činilo
petinu svetske populacije, a njena površina je iznosila gotovo 33.700.000 km² što je činilo
četvrtinu kopna na Zemlji. Zahvaljujući svojoj veličini ona je konstantno ostvarivala snažne
uticaje na svim poljima. Imala je političke, zakonodavne, lingvističke i kulturne uticaje na
celokupnu ljudsku civilizaciju, kojih smo i danas u prilici da vidimo širom sveta. Dok je bila na
vrhuncu svoje moći za Britansku imperiju je važilo pravilo da je to „imperija za koju sunce
nikada ne zalazi“, jer zbog svoje veličine u svako doba dana barem u jednom njenom delu je
sijalo sunce.
Do početka 20. veka Nemačka i SAD su smenile moć Britanije u oblasti privrede, zbog čega je
dolazilo do sve većih sukoba nemačke i britanske buržoazije, koji su u velikoj meri bili uzroci za
izbijanje Prvog svetskog rata. Ovaj sukob je Britaniji naneo ogroman udarac kako u ljudskim
resursima tako i u privredi. Iako odmah nakon Prvog svetskog rata ona dostiže svoj najveći obim
teritorija, Britanija više nije bila jedina industrijska ili vojna sila. Tokom II svetskog rata
teritorije koje je Britanska imperija posedovala u jednom delu Azije, okupira Japan. Posle niza
ovakvih događaja uviđeno je da je pad imperije bio neminovan. Najvažniji i najnaseljeniji
britanski posed, Britanska Indija, izborila se za nezavisnost kada je pokret dekolonizacije bio širi
u okviru celog carstva. Po mnogima prenos suvereniteta nad Honkongom Kini, 1997. godine,
označava potpuni kraj Britanske imperije.
Danas četrnaest teritorija nalazi se pod jurisdikcijom Ujedinjenog Kraljevstva, koje predstavljaju
zemlje nekadašnje Britanske Imperije koje i dalje nisu dobile nezavisnost. Godine 1960.
izglasana je Deklaracija o davananju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima od strane
Ujedinjenih nacija, a 1970-ih je likvidiran najveći deo preostalih kolonija. Sve do 1981. godine
one su se nazivale Britanske krunske kolonije, a tada postaju Britanske zavisne teritorije, dok je
2002. godine taj naziv izmenjen u Britanske prekomorske teritorije ([1]).

11
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Sa jedne strane, raspad kolonijanog carstva znatno je doprineo prekidu stovekovne neosporne
dominacije Evrope nad celim svetom. Nove neevropske globalne sile, poput Sjedinjenih
Američkih Država, preuzele su dominantu ulogu u novom svetskom poretku u svakom pogledu.
Sa druge strane, nove države koje su nastajale na svim kontinentima u mnogim slučajevima su u
potpunosti usvojile politički, socijalni i ekonomski sistem koji je vladao u Evropi. Tako da
uprkos svojim revolucionarnim karakterima, sa izuzetkom druge faze, dekolonizacija nije značila
potpuno i naglo nestajanje svih veza sa Evropom, pa tako ni prekid dekolonizovanih kolonija sa
nekadašnjom velikom Britanskom imperijom. Takođe dekolonizacija predstavlja obostran
proces, u kojem i kako imperijalna sila utiče na narod kojim je vladala, tako i narod utiče na tu
silu .

Nakon Drugog svetskog rata više se nije smatralo moralnim da se neka civilizacija smatra
primitivnom time što se nalazi na drugom kontinentu. Iako je takvo razmišljanje dovelo do toga
da se izvrši gotovo potpuna dekolonizacija svih zemalja, svedoci smo toga da je diskriminacija i
dalje prisutna širom sveta.

12
 Dekolonizacija britanskih kolonija

Literatura
[

1] Britanska imperija, https://sh.wikipedia.org/wiki/Britansko_Carstvo

25.03.2020.

[2] Decolonization, https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1002/9781118455074.wbeoe360

25.03.2020.

[3] Decolonization and the Collapse of the British Empire,

http://www.inquiriesjournal.com/articles/5/decolonization-and-the-collapse-of-the-british-empire
[4] Indija, https://sites.google.com/site/dekolonizacija102/indija 25.03.2020.
[5] Američki rat za nezavisnost, https://www.wikiwand.com/bs/Ameri
%C4%8Dki_rat_za_nezavisnost 2.04.2020.

[6] British decolonisation in Asia,

https://www.cvce.eu/en/education/unit-content/-/unit/dd10d6bf-e14d-40b5-9ee6-
37f978c87a01/507a6652-e921-4d08-9284-a276619314cf 2.04.2020.
[7] British Colonialism, Middle East, https://www.encyclopedia.com/history/encyclopedias-
almanacs-transcripts-and-maps/british-colonialism-middle-east
4.04.2020.

[8] Decolonization of Asia and Africa, 1945–1960, https://history.state.gov/milestones/1945-

1952/asia-and-africa 1
4.04.2020.
[9] Udžbenik za 4. razred gimnazije društveno-jezičkog i opšteg tipa, Mira Radojević
25.03.2020.

13
Dekolonizacija britanskih kolonija

14