Fakultet Tehničkih nauka, Kosovska Mitrovica

Inžinjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu

Predmet: Geologija i životna sredina

Tema: Geološki rad mora i okeana

Student Profesor
Aleksa Tanasković Dr Emin Memović

Kosovska Mitrovica, April, 2022.

 Istorijski razvoj geologije

Geologija (od grčke reči γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“)

je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali,
njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi.
Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je
definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799).
Regionalna geologija raščlanjuje Zemlju na pojedine zaokružene regije: kontinente, okeane,
planinske sisteme, kopnene vodene bazene, rudne pojaseve i druge celine, prikazujući njihovu
građu, korisne sirovine i druge elemente prirodne životne osnove. Uz
elemente stratigrafske i opšte geologije, pažnja se posvećuje i problemima usmerenog interesa
(mineralne sirovine, voda, mogućnost geotehničkih zahvata i dr.), pa postoji uska veza s
inženjerskom geologijom i hidrogeologijom, rudnom geologijom, seizmologijom, okeanologijom
itd.
Geologija mora bavi se prirodom, procesima i istorijom dela Zemlje pokrivene morem,
proučavanjem istorije i strukture dna oceana. Uči nas o čvrstoj vezi između glavnih elemenata
Zemlje: litosfere, hidrosfere, atmosfere, kriosfere, i biosfere.

Cilj geologije mora je spajanje savremenih i klasičnih geoloških koncepata u

razumevanju istorije razvoja okeana i mora. Geologija mora je povezana sa srodnim znanostima
a sastavni je deo i okeanologije i geologije. Unutar okeanologije vezana je čvrsto s hemijskom,
biološkom i fizičkom okeanologijom, a preko njih i s tim fundamentalnim naučnim disciplinama.
More i geološki rad mora

More čine vodene mase na površini Zemlje prosečno jednakih fizičkih i hemijskih
svojstava, koje su u međusobnoj vezi. More je veliko telo morske vode koje je delom ili u
potpunosti okruženo kopnom.
Deo okeana koji je delimično okružen kopnom nazivamo more, a posmatrano sa obale
deluje kao jednolična vodena površina. Međutim, ispod površine se nalaze različite zone – ona
bliže obali, nazvana litoralna ili obalska zona, i zona otvorenog mora ili okeanska zona (slika 1).
Takođe, važna je i podela koja označava dubinu do koje dopire svetlost, a postoje dve zone (slika
1):
1) fotička zona – oblast u koju dopiru sunčevi zraci; prostire se najviše do 200 m dubine, a
prozirnost zavisi od ukupne dubine vode;
2) afotička zona – oblast u koju ne dopiru sunčevi zraci; na nekim mestima dostiže dubinu i do
11000m (abisalna zona).

 
Prema položaju mora se dele na:
 ivična mora – nalaze se pored kontinenata (npr. Žuto more i Južno kinesko more u Aziji),
 međuostrvska – nalaze se između ostrva (npr. Banda ili Sulavesi na jugoistoku Azije)
 sredozemna mora – u većoj meri su okružena kopnom (npr. Sredozemno more između
Evrope i Afrike, Crveno more između Afrike i Azije).

Najveći deo mora čine ivična mora smeštena uz kontinente. Šire gledano, more je
međusobno povezan sistem Zemljinih slanih, okeanskih voda, koje se mogu smatrati jednim
globalnim okeanom ili da su delovi nekoliko glavnih okeanskih podela.

More znatno utiče na Zemljinu klimu i ima važnu ulogu u vodenom ciklusu, ugljeničnom
ciklusu, i azotnom ciklusu. Mada se po morima putovalo i istraživalo od praistorije, moderna
naučna studija mora okeanografija datira prevashodno od britanske ekspedicije Čelindžer tokom
1870-ih-.
Sva mora pripadaju jednom od četiri okeana, koje imenuje Međunarodna hidrografska
organizacija: Tihi, Atlanski, Indijski, Severni ledeni i petom Južnom okeanu.

Nazivi pet najvećih mora, kao i njihove površine i najveće dubine, dati su u sledećoj tabeli.

Salinitet

Salinitet je količina rastvorenih soli u morskoj vodi. Izražava se u promilima (‰) i pokazuje
koliko grama rastvorenih soli sadrži jedan kilogram morske vode. Zavisi na prvom mestu od
isparavanja (ako je veće isparavanje veći je i salinitet) i priticanja slatke vode, bilo u vidu
padavina, pritoka ili od otapanja leda. Prosečni salinitet svih mora i okeana na Zemlji iznosi
35‰ (35 g soli u 1 kg vode). Najveći je u suptropskom pojasu, u kojem je isparavanje veliko a
količina padavina mala. U predelima oko ekvatora zbog obilnih padavina salinitet nije najveći i
pored najvećeg isparavanja. Najslanije more je Crveno more. U njemu salintet dostiže vrednost
do 42‰.
Horizontalni raspored saliniteta u morima i okeanima prikazuje se na geografskim kartama
izohalinama, tj. linijama koje na karti spajaju tačke sa jednakim stepenom slanoće.
 Relativna kompozicija rastvoraka je stabilna širom svetskih okeana: natrijum (Na) i hlor (Cl)
sačinjavaju oko 85%. Među drugim rastvorcima su metalni joni kao što su magnezijum (Mg) i
kalcijum (Ca) i negativni joni kao što su sulfat (SO₄), karbonat (CO₃), i bromidi.

U odsustvu drugog zagađenja, morska voda ne bi bila štetna za piće, izuzev što je preslana; slično
tome, ona se ne može koristiti za irigaciju većina biljki ukoliko nije bila desalinisana. Za naučne
i tehničke svrhe se obično koristi standardizovana forma veštačke morske vode.

Važni faktori u morskim ekosistemima su:

Dubina  - Najvažniji faktor u morskim ekosistemim

Prozračnost - količina svetlosti koja prodire u vodenu sredinu

Pritisak - Površinski slojevi vode stvaraju veliki pritisak u dubini

Talasi - Svetsko more je u konstantnom kretanju

Plime i oseke - Javljaju se pod uticajem Mesečeve gravitacije

Morske struje - mogu biti tople i hladne

Organizmi koji naseljavaju more mogu slobodno da žive na dnu, poput rakova i jastoga, ili biti
stalno pričvršćeni za stene, kao dagnje i mrke alge. Ostali organizmi žive daleko od dna, neki su
veoma mali i plutaju, kao planktoni, dok su drugi dovoljno veliki i aktivno plivaju, kao ribe,
ajkule i kitovi. Morske biljke mogu živeti do neke granice, ali od nje počinje svet tame, u kojem
nema sunčeve svetlosti i koji se pruža do velikih dubina u abisalnoj ili najdubljoj zoni mora,
odnosno okeana.

Boja mora

Boja morske vode zavisi od insolacije, rečnih nanosa, dubine, vegetacije na obali,
organske materije itd. Toplija mora, siromašnija organskom materijom, imaju nijanse plave boje.
Hladna mora često imaju sivu boju ili nijanse zelene boje što odražava bogatstvo u planktonu.
Neka mora se nazivaju po bojama.
 Crno more je dobilo ime po negostoljubivosti, a prema drugoj verziji nazvano je „crnim“
zbog odsustva organske materije u njegovim dubljim delovima.
 Crveno more je nazvano po boji algi koje ga delimično prekrivaju, ili po crvenom pesku u
okolnim pustinjama. Prema Herodotu, strane sveta se obeležavaju bojama. Tako je sever crn
(Crno more), a jug crven (Crveno more).
 Belo more je nazvano prema izgledu u većem delu godine - more se periodično ledi, a obale
su najčešće prekrivene snegom. Postoji teorija u vezi imena ovog mora i belih manastira na
njegovim obalama.
 Žuto more svojim izgledom najviše opravdava naziv. Boja mu zavisi od nanosa reke
Hoangho („Žute reke“).

Žuto more Crveno more

Okean i geološki rad okeana

Оkean (lat. oceanus, grč. ὠκεανός; prema grčkom bogu mora i voda Okeanu), u užem
smislu jedinstvena, kontinuirana vodena masa velikih dimenzija, u širem smislu ukupna vodena
masa mora na Zemlji koja pokriva skoro tri četvrtine Zemljine površine.( oko 71%).

Svetski okean, svetsko more ili globalni okean međusobno je povezani sistem
okeanskih voda Zemlje koji sastoji se od većeg dela hidrosfere i koji obuhvata 361.132.000 km2
(70,8%) površine Zemlje, sa ukupnom zapreminom od 1.332.000.000 km3.

Geološki gledano, okean je područje okeanske kore pokrivene vodom. Okeanska kora je
tanak sloj skrućenog vulkanskog bazalta koji prekriva Zemljin plašt na mestima gde nema
kontinenata.

Ta globalna, međusobno povezana masa slane vode, nazivana i Svetskim okeanom,

podeljena je kontinentima i nizovima ostrva na sledećih pet celina, od najveće prema najmanjoj:

 Tihi okean,
 Atlantski okean,
 Indijski okean,
  Južni okean i
 Arktički okean.

Njihove službene granice definisala je Međunarodna hidrografska organizacija. Južni okean,

koji je dugo vremena bio poznat u pomorskoj tradiciji, službeno je potvrđen 2000. godine te je
jedinstven jer se definiše linijom širina bez ikakvih kopnenih granica.
Okeanografi ipak govore samo o četiri okeana, smatrajući Arktički okean (ili Arktičko more)
delom Atlantskog okeana.

Oblik okeana

Pojedinačni okeani, koji se prostiru između kontinenata, razlikuju se, između ostalog, po
zapremini, sadržaju soli, talasima i morskim strujama, vlastitim sistemima plime i oseke, kao i
geološkim formacijama.
Unutar okeana i njihovih ivičnih mora odnosno na dnu okeana nalaze se mnoge vrlo
visoke i ponegdje vrlo izdužene podvodne planine i planinski lanci, naročito srednjeokeanski
grebeni. U nekim delovima okeana postoje mnogobrojna manja uzvišenja i doline, veće ili manje
brazde u dubokom moru, te Pacifički vatreni prsten, svojstven samo Tihom okeanu. Osim
navedenog, sa dna mora uzdižu se mnogobrojna ostrva, ostrvske grupe i arhipelazi.
Severno polarno more i Južni okean su jednim delom ili potpuno prekriveni ledom i
ledenim pločama.
Dno okeana je gornja strana jednog dela okeanske zemljine kore. Njene stene se
objašnjavaju putem teorije tektonike ploča. Po njoj, novo okeansko dno nastaje u
srednjeokeanskom grebenu i polako se pomera u stranu, dok ne dosegne zonu subdukcije te se u
njoj podvlači nazad u unutrašnjost kore. Ovo znači da okeani mogu postati veći, manji, nastati
novi i postojeći nestati.
 Nastanak okeana

Obalna linija ne zavisi samo od oblika i položaja kontinenata, već i od zapremine morske
vode. Tako na mestima gdje su niže temperature ima znatno manje morske vode, jer su velike
količine vode zarobljene na kontinentima u vidu ledenih ploča i glečera, a prilikom porasta
temperature dolazi do njihovog topljenja i porasta nivoa okeana (transgresija). Drugi faktori
promene uključuju izdizanje ili spuštanje dna okeana usled geoloških događaja.

Život u okeanu može da se podeli na tri najznačajnije zone.

Litoral - obalno područje

Pelagijal – zona slobodne vode

Bentos – živi svet sa morskog dna

Slanost

Zahvaljujući sadašnjem stanju pomeranja kontinenata, severna hemisfera je sa prilično

ravnomerno podeljena između kopna i mora (odnos je oko 2:3), dok je južna predominantno
okeanska (1:4.7).
Slanost u otvorenom okeanu je uglavnom u uskom pojasu 3,5 % po masi, mada to može
da varira kod voda koje su u većoj meri okružene kopnom, kod ušća velikih reka, ili na velikim
dubinama. Oko 85% čvrste materije u otvorenom moru je natrijum hlorid. Dubokomorske struje
se formiraju zbog razlika u slanosti i temperaturi. Površinske struje se formiraju usled frikcije
talasa proizvedenih vetrom i plimama, promenama lokalnog nivoa mora uzrokovanog
gravitacijom Meseca i Sunca. Njihov pravac je uslovljen površinskim i podvodnim zemljišnim
masama i rotacijom Zemlje (Koriolisov efekat).

Kretanje vodenih masa

Na površini okeana i mora javljaju se talasi. Oni mogu biti neravnomerna kretanja vode
izazavana vetrom, a koji se mere i iskazuju posebnom skalom. Pojedini talasi ili grupe talasa,
talase ubice su posebno opasni talase koji nastaju povezivanjem više talase te tako mogu dostići
i do 25 m visine.
Cunami su talasi koji nastaju nakon jakih zemljotresa ili erupcija vulkana, a koji tek
približavanjem plitkim priobalnim vodama rastu i mogu izazvati ogromna razaranja. Tokom
jednog dana zbog plime i oseke dolazi do varijacija u visini nivoa mora ali su one redovne i
ponavljajuće, te mogu jednom delom uticati na geometrijski oblik obala. Vetar uzrokuje
transport vode u okeanu (Ekmanov transport). Uzimajući u obzir Koriolisove sile u gornjim
slojevima vode (do dubine od oko 50 m) dolazi do Ekmanovih strujanja.

Atoli

Atol je koralno ostrvo. Okružuju ga korali koji rastu oko vulkanskih ostrva u tropskim
morima, naročito u Tihom i Indijskom okeanu. Atoli imaju oblik prstena, ali i polukruga, na
sredini je plitki zaliv — laguna. Veći atoli su naseljeni, gde nema izvora slatke pijaće vode, zato
život stanovnika zavisi od kišnice.
 Ekosistem okeana

Najveći značaj za ekosistem okeana je da se porastom dubine okeana smanjuje količina

Sunčeve svetlosti koja do njega dopire. U najplićim slojevima vode, gde ima najviše svetlosti,
nazvanom eufotična zona, biljke koriste proces fotosinteze za proizvodnju hrane i energije. Na
ovu zonu nastavlja se disfotična zona, gde je količina svetlosti svedena na minimum. U
slojevima vode ispod ove zone, u afotičnoj zoni, svetlost nikako ne dopire i vlada potpuni mrak.

Drugi važni faktor u okeanima je da se morska voda u različitim dubinama u hemijskom

smislu ponaša drugačije. Živa bića u moru, poput školjki, korala, krečnjačkih algi, kremenih algi
i drugih koriste kalcijum karbonat i silicijum dioksid putem biomineralizacije za izgradnju svojih
ljuštura i skeleta. Ovi biominerali se mogu hemijski razgraditi delovanjem okeanske vode. Tako
za kalcijum karbonate (aragonit i kalcit) postoje određene donje dubinske granice, ispod kojih se
oni u potpunosti rastvaraju, a nazivaju se kompenzacijske dubine kalcita i aragonita.
Dubine okeana su podeljene u nekoliko nivoa. Ona počinje na dubini od 200 metara, do
koje se uzima prostiranje kontinentalnog šelfa. Na njega se nastavlja kontinentalna ploča koja se
može pružati i do dubine od 2000 do 3000 metara. Nakon nje dolaze abisalna ravan sa
maksimalnom dubinom od 6000 m, a ispod nje je hadalna zona. Postoje određena područja koja
se javljaju vrlo retko, uglavnom sezonski a koja su vrlo bogata hranjivim materijama.
U njima hladne okeanske struje iz velikih dubina penju se prema površini okeana i
zamenjuju tople površinske vode, koje nisu bogate hranjivim materijama.

Raspodela biljaka u okeanima. (koncentracija hlorofila: plavo = niska, zeleno = srednja)

 Marijanski rov

Marijanski rov je najdublji deo svetskih okeana i najdublje mesto na Zemljinoj kori.
Najveća dubina je oko 11 km i nalazi se na zapadu Severnog Tihog okeana, istočno i južno od
Marijanskih ostrva, blizu Gvama. To je korito u obliku polumeseca u Zemljinoj kori, u proseku
oko 2.550 km (1.580 mi) dugačko i 69 km (43 mi) široko.

Maksimalna poznata dubina je 10.994 m na južnom kraju male doline u obliku proreza u
dnu poznate kao Čelendžerov bezdan. Međutim, neka neponovljena merenja stavljaju najdublji
deo na 11.034 m. Rov formira granicu između dve litosferne ploče, gde je Tihookeanska ploča
podvučena ispod Filipinske ploče. Dno rova je dublje ispod nivoa mora nego što je Mont Everest
iznad njega (8.850 m). Pritisak na dnu iznosi 108,6 MPa, što je preko hiljadu puta više od
standardnog atmosferskog pritiska na nivou mora.

Zagadjenje voda

Zagađenje vode je kontaminacija vodenih sistema (npr. jezera, reka, okeana, izdana i
podzemnih voda). Zagađenje vode se javlja kad se zagađivači direktno ili indirektno ispuštaju u
vodu bez adekvatnog tretmana za uklanjanje štetnih jedinjenja.
Zagađenje vode utiče na biljke i organizme koji žive u tim vodenim sistemima. U skoro
svim slučajevima efekat je štetan ne samo za individualne vrste i populacije, nego za celokupnu
biološku zajednicu.
Glavni zagađivači su otpadne vode, dok štetu sprečavaju sistemi za obradu otpadnih
voda. Zagađenje vode može biti biološko, termalno, hemijsko i fizičko.
Literatura

 https://bs.wikipedia.org/wiki/Okean
 https://sh.wikipedia.org/wiki/More
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Седам_мора
 https://sh.wikipedia.org/wiki/Zagаdjenje_vode
 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Светски_океан
 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Маријански_ров
 https://sh.wikipedia.org/wiki/Atol
 https://sh.wikipedia.org/wiki/Abrazija
 https:// www.opsteobrazovanje.in.rs