DRŽAVNO UREĐENJE

-MATERIJAL ZA PRVI KOLOKVIJUM-

Pojam države
Država je klasna organizacija nastala na određenom stupnju razvoja ljudskog društva, ona štiti
interese vladajuće klase, aparatom prinude fizičke sile kojim raspolaže.
Država nije najstariji oblik organizovanja ljudi, ljudi su se organizovali i pre stvaranja države.
Tri osnovna elementa svake države su: stanovništvo, teritorija i vlast.

Područje države ili teritorija

Područje države predstavlja trodimenzionalni prostor u kome važi državno-pravni poredak, to
jest u kome se ostvaruje državna politička vlast. Dakle, pod terminom trodimenzionalna
podrazumevamo da u okviru jedne države (teritorije) potpadaju zemljište, vazduh i voda koji
se nalaze u okviru granica jedne države.
Sve državne granice mogu biti prirodne i one koje je stvorio čovek.
Sastavnim delom državnog prostora na kome se prostire državna politika i vrši vlast jesu i tzv.
„fikcije“ – ambasade, konzulati, ratni i civilni brodovi ili vazduhoplovi, diplomatska vozila i
td.
Područje države nije definisano samo državnim granicama već i načelom efikasnosti koje
omogućava da se sačuva identitet države sve dok ona postoji. Prema ovom načelu država
postoji od trenutka kada je njen celokupan pravni poredak postao efikasan bez obzira na
unutrašnje promene koje je pretrpela. I obrnuto, država prestaje da postoji od trenutka kada
njen pravni poredak prestane da bude efikasan.

Stanovništvo države
Kao što država pravno posmatrano ima samo jednu teritoriju, tako faktički ima i samo jedno
stanovništvo. Stanovništvo jedne države čine svi ljudi koji žive na teritoriji jedne države, u
kojoj se u svakom trenutku nalazi najviše njenih državljana. Ovde treba praviti razliku između
stanovništva jedne države (nacije) i naroda. Jer, narod može da postoji i bez države, dok
nacija ne može da ima legitimni identitet bez postojanja matične države sa svim svojim
simbolima. Da bi se neko smatrao državljaninom jedne države neophodno je da poseduje
državljanstvo te države, kao i sva prava i obaveze koje mu po Ustavu te države pripadaju.
Pored državljanstva, građani u najvećem broju imaju na teritoriji države svoje prebivalište i
boravište.

Prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio s ciljem da u njemu stalno živi, „gde je
njegovo središte životnih interesa“.
Boravište je mesto u kome građanin povremeno ili privremeno boravi.

Prebivalište i boravište predstavljaju važne pravne činjenice prema kojima se određuje mesna
nadležnost za sprovođenje sudskih i administrativnih postupaka, rešavanju bračnih i drugih
sporova, rešavanje statusnih (građanskih) prava i drugo.

Državna vlast
Državna vlast je najuočljivija manifestacija države, jer se zasniva na organizovanoj sili
kojom država raspolaže. Država je svojom vlašću povezana sa pravom, jer sadržinu svake
vlasti, svakog vršenja vlasti (roditeljske, školske, crkvene, gradske, međunarodne i svake
druge) čini zapovedanje odnosno dozvoljavanje.
Iz ovog proizilazi da sadržinu državne vlasti čine procesi stvaranja i primene prava, to jest da
se državna vlast sastoji iz stvaranja i primene prava.
Kada se danas kaže državna vlast, misli se na vlast države kao najjače organizacije u društvu,
odnosno na vlast najviših centralnih državnih organa.

Suverenost kao najviša državna vlast

Suverenost podrazumeva da je jedna država samostalna (suverena) u vršenju svoje unutrašnje
i spoljašnje (međunarodne) politike.
Dva osnovna elementa suverenosti su:
1. Nezavisnost – to je spoljašnji element suverenosti
2. Nadmoć (supremacija) – to je unutrašnji element suverenosti

Svetska država
Ideja svetske države (World State) samo je nešto mlađa od ideje države.
Prvo je trebalo doći do države da bi potom bilo moguće razmišljati o svetskoj državi koja
ovaploćuje celokupno čovečanstvo koje je uređeno i nalazi se pod jednom zajedničkom
političkom vlašću. Ova ideja se postojano javlja od antičkih kosmopolitskih početaka, od
kiničke i stoičke škole pa do današnjih dana.

ULOGA DRŽAVE I NJENE PROMENE

 Funkcija i delatnost države
 Promene u poretku države
 Nastanak i prestanak države
Funkcija i delatnost države?
Funkcija je cilj države, zbog čijeg ostvarivanja ona postoji.

Promene u poretku države

Država svoju funkciju vrši postojano uprkos svakodnevnim brojnim i manje značajnim
promenama u njenim elementima.
Postoji nekoliko karakterističnih vrsta promena u poretku svake države.
Neke od njih su:
1. Revolucija
2. Restauracija
3. Reforma
4. Prevrat (državni udar i puč)

Nastanak i prestanak države

Država nije statična, već živa, dinamična tvorevina u stalnim promenama. Te promene na
kraju dovode do nastanka novih i prestanka starih država. Iako većina država traje duže od
običnog ljudskog veka, ipak, ono što ne dočekaju osnivači – sačekaju njihovi potomci. Države
nastaju i nestaju.
Na nastanak ili prestanak države utiču razni činioci: demografska slika, primajanje drugoj
državi i gubljenje prvobitnog identiteta (suvereniteta), ratovi, geopolitički uticaji, secesija
(npr. Čehoslovačka na Češku i Slovačku, SFRJ i sl.).
Prestanak države znači da je jedna država potpuno prestala da postoji tj. da su uništeni svi
njeni elementi: prostor, stanovništvo i vlast (npr. Rimsko carstvo).

DRŽAVNA ORGANIZACIJA
1. Pojam državne organizacije
2. Načela državne organizacije
3. Elementi državne organizacije
4. Državno službeno lice
5. Državni organ

Pojam državne organizacije

Državna organizacija je svesno i planski stvorena društvena tvorevina, ustanovljena s
određenim ciljem, s prethodno utvrđenim organima za izvršavanje određenih zadataka
(poslova) i naročito opremljenim organima za primenu državnih sankcija. Ona u društvu
suvereno vrši vlast zasnovanu na monopolizovanoj prinudi.
Za označavanje državne organizacije ponekad se koriste izrazi državni aparat i državni
mehanizam.

Načela državne organizacije

1. Načelo hijerarhije
2. Načelo centro-perifernog povezivanja
3. Načelo koordinacije
4. Načelo kooperacije
5. Načelo korelacije i komplementarnosti

Elementi državne organizacije

Državna organizacija se sastoji iz dve glavne vrste elemenata:
1. Državnih službenih lica
2. Državnih organa

Državno službeno lice

Državna službena lica su sva fizička lica koja vrše državnu vlast u državnim organima.
Prema tome da li svoju delatnost obavljaju kao stalno zanimanje (profesiju) ili ne, državna
službena lica dele se na službenike i neslužbenike.
Državni službenici su lica koja vrše državnu službu kao stalno zanimanje tako da im upravo
ono predstavlja glavni izvor prihoda za život.
Državni neslužbenici su lica koja imaju svoje stalno zanimanje dok državnu službu (tj.
državnu vlast) vrše privremeno ili povremeno.

Državni organ
Državni organ je organizaciona jedinica državne organizacije. On je deo državne organizacije,
ali ne bilo kakav ili bilo koji njen deo, već samo njen organizacioni (a ne personalni) deo.
Nadležnost državnog organa može biti:
1. Stvarna (određuje se prema vrsti poslova koje vrše državni organi – npr. Sud sudi,
poreskoj upravi se plaćaju porezi, skupština donosi zakone, upravni organi imaju
različite nadležnosti i sl.)
2. Mesna nadležnost (određuje se teritorija nad kojom je državni organ nadležan)
 3. Funkcionalna nadležnost (Ona postoji kada više sudova različito postupa u istoj
pravnoj stvari – npr. Osnovni sud postupa po tužbi, apelacioni sud postupa po žalbi,
vrhovni kasacioni sud postupa po vanrednom pravnom leku u istoj pravnoj stvari).

GLAVNE VRSTE VLASTI U DRŽAVNOJ ORGANIZACIJI

1. Zakonodavna vlast
2. Izvršno-upravna (ili samo izvršna) vlast
3. Sudska vlast

Zakonodavna vlast
Danas se zakonodavna vlast određuje kao kolegijalni, predstavnički, politički i odlučujući
organ koji raspolaže širokim uvidom u društvene odnose i sposobnošću da uoči glavne
probleme i reši ih u interesu društva.

Izvršno-upravna vlast
Ova grana vlasti vrši sprovođenje i opšti nadzor nad sprovođenjem Zakona uz poštovanje
Ustava RS, ona daje smernice upravi za izvršenje odluka zakonodavne vlasti. U njenu
nadležnost spada i donošenje političkih akata, koji u sadržinskom smislu mogu biti isti kao
kao akti suverene vlasti, s tim što ovi akti prema svojoj pravnoj snazi moraju biti podređeni
suverenoj vlasti (moraju biti u skladu sa Zakonom).

Sudska vlast
Sudstvo predstavlja treći glavni oblik državne vlasti. Sudovi su nadležni da utvrđuju
činjenično stanje, za neke pravne postupke koji se pokreću i kad nema spora (npr. Ostavinski
postupak), sudovi pravno kvalifikuju činjenice – te na kraju izriču pravosnažne odluke. Da bi
svoju funkciju obavljali uspešno, neophodno je da svoj rad zasnivaju na strogom poštovanju
načela zakonitosti, nezavisnosti, višestepenosti, stalnosti, nepokretnosti sudija i javnosti
suđenja. U sudovima obično sude sudije pojedinci ili sudska veća.

SUVERENOST DRŽAVNE VLASTI

Obeležja državne vlasti - Pod državom se, kao organizovanim društvom, podrazumeva
zajednica ljudi (narod) nastanjena na jednoj teritoriji (teritorija) i organizovana saglasno
jednom pravnom poretku koji ima karakter originernosti (suverenosti, suverene vlasti).
Država je, dakle, teritorijalna zajednica ljudi s vrhovnom vlašću. Elementi pojma države su:
stanovništvo ili narod, zemljište ili teritorija i vlast ili dopadljivije kazano, elementi države su
"zemljište, ljudi koji na tom zemljištu stanuju, vlast koja nad njima gospodari".
Vlast je odnos zapovedanja u kojem jedan (ili više njih) zapoveda, a drugi mu se pokoravaju.
Od svih oblika vlasti državna vlast se razlikuje po tome što je ona u granicama državne
teritorije vrhovna ili suverena. Sve druge vlasti u državi potčinjene su državnoj vlasti.
Tri suštinska svojstva državne vlasti su: nezavisnost, neprekidnost i nedeljivost. Nezavisnost
znači da državna vlast nije potčinjena, nije podvlašćena nikakvoj višoj vlasti od nje. Ta
nezavisnost je, kako u smislu unutrašnjem, tako i u smislu spoljašnjem. Nezavisnost državne
vlasti znači originernost te vlasti. Originernost države znači da je država entitet koji je
sposoban da se samoopravdava i koji nije izveden iz drugog entiteta. Državna vlast
podrazumeva pravnu mogućnost da država sopstvenom odlukom odredi okvir svoje
nadležnosti i intervencije (ona ima nadležnost nadležnosti), kao i da primeni sve neophodno
potrebne mere da ga zaštiti.
Neprekidnost državne vlasti znači da ona stalno traje, bez obzira na to što se njeni nosioci
menjaju.
Nedeljivost državne vlasti znači da je to jedna vlast, čak i kad se vrši posredstvom više
organa. Svi oni su tada oruđa jedne iste državne vlasti od koje dobijaju nadležnost.
Suverenost države i suverenost naroda - Suverenost države je pojam koji se dobija
poređenjem države s drugim političkim institucijama i on izražava odnos države s tim
institucijama. Drugim rečima, suverenost države znači da država ima monopol vlasti,
monopol sile nad stanovništvom.
Spoljni element podrazumeva nezavisnost državne vlasti u odnosu prema drugim državama,
što znači da je državna vlast prilikom donošenja svojih odluka pravno slobodna od svakog
spoljašnjeg mešanja. Pravno izraženo, to bi značilo da ona nije dužna da se povinuje
zapovestima bilo koje strane vlasti koja se nalazi izvan državne teritorije.
Unutrašnji element obuhvata suprematiju državne vlasti u odcnosu na sve druge vlasti i
institucije na njenoj teritoriji. Državna vlast je suverena ako odlučuje o uslovima pod kojima
postoje i o načinima na kojima funkcionišu subjekti i organizacije na njenoj teritoriji.
Dok je pitanje suverenosti države vezano za poređenje i odnos države prema drugim
političkim institucijama, pitanje narodne suverenosti vezano je za nosioca, sopstvenika
suverenosti u državi, pripadništva državne suverenosti. Narodna suverenost je samo jedan od
odgovora koji se dobija na pitanje: od koga u krajnjoj liniji potiče najviša (suverena) vlast.
Prema teokratskoj teoriji, nosilac suverenosti je Bog, koji je poverava na vršenje vladaocu kao
svom zemaljskom namesniku.
Prema legitimističkoj teoriji, koja je bila vladajuća od početka XIV do kraja XVII veka,
suverenost je prerogativa koja je dugo vremena pripadala jednoj dinastiji.
Prema teoriji narodne suverenosti, suveren (izvor vlasti u državi) je narod, u smislu svih
građana, od kojih svakome pripada po jedan deo suverenosti. Narod, poput ličnosti, ima svoju
sopstvenu volju.Uzet kao skup svih građana, narod kao opšta volja (a ona je uvek zbir
pojedinačnih volja) ne može preneti na svoje poslanike pravo da njerovu suverenu volju
predstavljaju.
Prema teoriji nacionalne suverenosti, nosilac suverenosti je nacija, koja je jedan
transcendentalni entitet, različit od skupa svih građana. Nacija nije kao narod prosto sabiranje,
prost zbir građana. Ona je jedinjenje, apstraktni entitet koji prevazilazi zbir svojih sastojaka.
Nacija je nedeljiva celina, različita od pojedinaca koji je sačinjavaju.
Oblici ostvarivanja suverenosti - Dve u savremenim ustavima dominirajuće teorije o
nosiocu suverenosti sadrže prećutno u sebi suprotstavljena gledišta o oblicima ostvarivanja
suverenosti. Teorija nacionalne suverenosti logički vodi ka predstavničkoj demokratiji, dok
teorija o narodnoj suverenosti, premda ne isključuje uvek predstavničku vladavinu, mnogo je
bliža neposrednoj ili poluneposrednoj demokratiji.
Predstavničkom demokratijom naziva se politički režim u kojem suveren (nacija, ređe narod)
vrši suverenost posredstvom svojih predstavnika.
Činjenica da je predstavnički mandat ograničenog trajanja i želja predstavnika da ponovo
budu izabrani, mogućnosti su za izvesnu kontrolu biračkog tela nad predstavničkim
mandatima.
Poluneposredna demokratija je mešovit sistem, koji se nalazi između prstavničke i neposredne
demokratije. To je sistem u kojem suverenost vrše izabrani predstavnici građana, ali i sami
građani neposredno, preko nstitucija neposrednog vršenja suverenosti, tj. vlasti. Te institucije
postoje pored predstavničkih institucija. Učešće građana u vršenju suverenosti, tj. u
odlučivanju može biti dvojako: u obliku inicijative, tj. predloga za donošenje odluke (narodna
inicijativa) i u obliku samog donošenja odluke u užem smislu, tj. odlučivanju o predlogu
(referendum), a može u obliku jednog i drugog, tj. da građani predlažu donošenje odluke i da
je sami donose.

LEGITIMNOST DRŽAVNE VLASTI

Pojam legitimnosti - Pod legitimnošću se podrazumeva pristanak pripadnika jedne političke
zajednice, tj. države, na postojeće institucije vlasti i njihove vršioce zato što su u saglasnosti s
nekim višim načelima (pravde, demokratije, jednakosti) ili što su obrazovani po određenim
proceduralnim pravilima (na višestranačkim izborima, na slobodnim izborima,
predstavljanjem svih relevantnih društvenih skupina). Legitimna je ona državna vlast u čijem
je konstituisanju i radu što neposrednije ostvarena narodna suverenost.
Legitimnost treba razlikovati od pravne zakonitosti, od legalnosti. Legalnost je organizovanje
i rad institucija vlasti i vršilaca vlasti u saglasnosti sa zakonima važećeg prava dok je
legitimnost pozitivno vrednovanje, uverenje u valjanost i prihvatanje institucija i vršilaca
vlasti zbog toga što su u saglasnosti sa političkim idealima i vrednostima koji uživaju podršku
većine pripadnika političke zajednice. Legitimna je vlast koja je to ostala odlukom, tj.
pristankom većine naroda.

FUNKCIJE DRŽAVNE VLASTI

Teorije o funkcijama državne vlasti - Funkcija države je delatnost države, koja nosi određena
obeležja, usmerena na vršenje državne vlasti. Izraz "funkcija" upotrebljava se ovde u značenju
koje mu je svojstveno u pravnim naukama - delatnosti koja je organizovana i predodređena za
ostvarivanje jednog cilja. Državne delatnosti, nezavisno od atribucija, tj. uloge i društvenih
ciljeva države, usmerene su na stvaranje zakona, upravnog akta ili presude. Te delatnosti
države koje streme različitim pravnim ciljevima jesu funkcije države. Delatnosti koje streme
jednom istom pravnom cilju, obrazuju jednu funkciju države.
Materijalni ili objektivni pojam državnih funkcija - Država različite društvene ciljeve
ostvaruje nizom svojih funkcija. Razlikuju se zakonodavna, izvršna i sudska funkcija.
Zakonodavnu funkciju država vrši kad stvara norme svog pravnog poretka. Ona se, dakle, vrši
donošenjem normi kojima se stvara pravni poredak države, tj. donošenjem zakona (reč
"zakon" se uzima generički, kao naziv za sva opšta pravila, i u čisto materijalnom značenju).
Obeležja zakona su da se sastoji od opštih, apstraktnih i novostvorenih (konstitutivnih)
pravnih pravila.
Opštost zakonskog pravila - norme znači da je ono norma koja je upućena raznovrsnim
destinaterima (adresatima). Ono važi erga omnes (subjektivna opštost) i tiče se neodređenog
broja slučajeva i odnosa (objektivna opštost).
Apstraktnost zakonskog pravila - norme znači da je ono norma koja obavezuje semper et ad
semper, nikako se ne iscrpljujući u jednoj primeni. Njene konkretne mogućne primene su
neodredive.
Pod izvršnom funkcijom podrazumeva se "složena i mnogoobrazna državna delatnost koja se
neprekidno odvija, a kojom država postiže svoje neposredne i konkretne interese" (R.
Biscaretti di Ruffia).
Ova funkcija države naziva se "izvršna" zbog toga što državnoj delatnosti usmerenoj na
zadovoljavanje konkretnog cilja prethodi zakonodavna funkcija. Aktima izvršne vlasti
ostvaruje se izvršavanje zakona.
Izvršna funkcija može se podeliti na upravnu funkciju i na funkciju vlade. Upravnom
funkcijom država se "stara o javnim interesima koje preuzima kao svoje sopstvene interese".
To čini konkretnim i izvršnim pravnim aktima kojima se izvršava dispozicija zakona.
Funkcija vlade nema za predmet pojedinačne javne interese, nego "celokupni život države,
uzete u celosti". Posredstvom funkcije vlade utvrđuju se ciljevi države i daju direktive za
vršenje ostalih državnih funkcija. Funkcija vlade vrši se sa znatnom, katkad i punom
diskrecionalnošću i posredstvom tzv. političkih akata, kojima držav ni organi preduzimaju
najvažnije i najvitalnije mere u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje. Takvi bi akti bili:
imenovanje članova vlade, sazivanje i raspuštanje zakonodavne skupštine, parlamentarno
izglasavanje poverenja i nepoverenja vladi, zaključivanje međunarodnih ugovora,
objavljivanje rata, zaključivanje mira itd. Pošto je reč o slobodnim aktima, oni ne potpadaju
pod ocenu ustavnosti i zakonitosti.
Sudska funkcija je delatnost države kojom se garantuje održavanje i ostvarivanje pravnog
poretka. Ona je usmerena na pribavljanje važnosti pravnom poretku države u pojedinačnim
slučajevima. Sadržina sudske funkcije svodi se na vrednovanje ljudskog ponašanja po meri
pravne norme, a u cilju rešavanja spora. Odatle proizlazi da su tri suštinska elementa sudske
funkcije: pravna norma, ljudsko ponašanje koje se vrednuje i spor.
Pravna norma je ona konkretna norma po čijoj se meri valorizuje ljudsko ponašanje.
Organski ili subjektivni pojam državnih funkcija - Organski ili subjektivni pojam državnih
funkcija polazi od njihove podele na različite državne organe, tj. na različite nosioce koji se
nalaze na vrhu države. Državna funkcija se izjednačuje sa državnim organom kojem je
ustavom poverena. To je, u stvari, podela države na različite državne organe. Podela državnih
funkcija karakteristična je za svaku državu. Ona postoji i u apsolutističkoj državi, u kojoj isto
tako postoje različiti državni organi, samo strogo hijerarhijski podređeni jedni drugima.
Formalni pojam državnih funkcija - Zakonodavnu funkciju država vrši kad donosi formalni
zakon (dok konstituanta donosi ustavni zakon), izvršnu funkciju država vrši kad donosi
upravni akt, a sudsku kad donosi presudu.
Pojam državnih funkcija u Republici Srbiji - Ustav Republike Srbije od 2006. daje
nedvosmisleni organski pojam državnih funkcija. Narodna skupština je "najviše predstavničko
telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti" (član 98). Narodna skupština ne vrši u celini
ustavotvornu vlast samostalno, nego samo jednim delom, a drugim uz sadejstvo građana na
ustavotvornom referendumu. Vlada je "nosilac izvršne vlasti" (član 122). Sudska vlast
"pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti" (član 143. stav 1). Predsednik Republike
"izražava državno jelinstvo" (član 111). Ustavni sud "štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i
manjinska prava" (član 166. stav 1).
U državama s parlamentarnim sistemom vlasti, kakav u osnovi postoji i u Republici Srbiji,
teško da se može prihvatiti teza o postojanju navodno autonomne "predsedničke funkcije", jer
prema Ustavu Republike Srbije predsednik Republike nije organ odlučivanja, nego nosilac
ovlašćenja da daje impulse i inicijative i da vrši kontrolu koja se tiče ili političkog
usmeravanja države ili funkcionisanja parlamentarne većine.

OBLICI DRŽAVNE VLASTI

Teorije o odnosima državnih vlasti - To su predsednički sistem, kao oblik državne vlasti
nastao na podlozi teorije krute podele vlasti, parlamentarni sistem, nastao na podlozi teorije
gipke podele vlasti ili saradnje vlasti, mešoviti sistem, kao spajanje obeležja koja pozajmljuje
od predsedničkog i parlamentarnog sistema, skupštinski sistem, u čijoj je osnovi teorija o
jedinstvu vlasti izvedenom u korist legislative i autoritarni sistem, koji nastaje na podlozi
teorije o jedinstvu vlasti izvedenom u korist egzekutive.
Teorija o podeli vlasti - Podela vlasti je jedno od mogućih organizaciono-tehničkih načela na
kojem se uređuju odnosi između državnih vlasti (funkcija).
Teorija o jedinstvu vlasti - Izraz "jedinstvo vlasti" karakterističan je za marksistički
orijentisanu političko-pravnu književnost, kao i onu koja se bavila ustavnim sistemima bivših
socijalističkih zemalja.
Jedinstvo vlasti je organizaciono-tehničko načelo na kojem se uređuju odnosi između nosilaca
različitih funkcija vlasti suprotno načelu podele vlasti. Postoji apsolutni i relativni oblik
načela jedinstva vlasti. U apsolutnom obliku načelo jedinstva vlasti postoji kad sve državne
funkcije vrši jedan isti državni organ, odnosno jedan jedinstveni hijerarhijski niz istovetnih
državnih organa. Jedinstvo vlasti u relativnom obliku postoji kad nije obezbeđena nezavisnost
neke od državnih vlasti.
Predsednički sistem - Predsednički sistem je oblik državne vlasti, zasnovan na načelu stroge
podele vlasti. On obezbeđuje mogućni maksimum nezavisnosti vlasti, realizujući najpotpuniju
podelu vlasti. Pri tom je osnovna logika predsedničkog sistema, ako ne potpuna izolacija
vlasti, a ono, najmanje, ustavno garantovana nezavisnost pre svega predsedničke i
parlamentarne vlasti.
Suštinska obeležja predsedničkog sistema su sledeća: 1) monocefalna (jedna, jedinstvena)
egzekutiva, oličena u šefu države (predsedniku republike) kojeg neposredno biraju građani,
što je način da mu se obezbede ugled i uticaj ravni onima koje uživa narodno predstavništvo,
parlament; 2) ne postoje sredstva kojima bi jedna vlast mogla uticati na egzistenciju druge
vlasti (parlament ne može oboriti predsednika, predsednik ne može raspustiti parlament i
slično), a postoji uzajamna nezavisnost predsednika i parlamenta; 3) postoji stroga podela
poslova, prema kojoj je zakonodavstvo u osnovi rezervisano za domove parlamenta, poslovi
izvršne vlasti za šefa države, a poslovi sudske vlasti za sudove, drugim rečima, kako ističe
Andre Oriju (Andre Hauriou), u ortodoksnom predsedničkom sistemu, državne vlasti (organi)
ispunjene su vršenjem respektivnih funkcija i izolovane su (razdvojene su) jedna od druge.
Suština predsedničkog sistema leži u položaju i organizaciji izvršne vlasti. To je sistem koji
obeležava ne samo stroga podela vlasti sa fiksnom, neparlamentarnom egzekutivom, nego i
sjedinjavanje svih dimenzija izvršne vlasti u jednom izbornom organu (monocefalna
egzekutiva). U predsedničkom sistemu nema bicefalizma karakterističnog za parlamentarni
sistem, nego predsednik republike istovremeno vrši funkcju šefa države i šefa vlade, odnosno
on je istovremeno i šef države i vlada, tj. čitava egzekutiva.
U predsedničkom sistemu predsednik je u prvom redu šef izvršne vlasti: on imenuje starešine
upravnih resora, koji odgovaraju samo njemu za svoj rad, sudije, ambasadore, najviše
činovnike i službenike u zemlji. Pored ovlašćenja šefa države, on ima i ovlašćenja vlade i
prvog ministra (premijera) iz parlamentarnog sistema, s tim što je njegova vlast šira i jača od
ovih (po jednom mišljenju, predsednik SAD je "kralj američke republike"). Predsednika
republike biraju ili građani neposredno ili izborni kolegijum, koji je širi i različit od
parlamenta.
Predsednik i parlament vrše različite vlasti i u odnosu su čiste podele vlasti. Za vreme celog
svog mandata predsednik, uz pomoć svog kabineta, vrši celokupnu izvršnu vlast, dok
zakonodavni organ, parlament, vrši celokupnu zakonodavnu vlast. Odavde proizlaze dve
važne posledice. Prva je da nijedan organ u načelu ne može intervenisati u vršenje funkcije
dodeljene drugom organu: predsednik ne može učestvovati u obavljanju zakonodavstva,
parlament ne može intervenisati u funkcionisanje izvršne vlasti. Druga je da nijedan organ
nikad ne može odlučivati o postojanju drugog. Predsednik nema pravo da raspusti parlament,
a ovaj, sa svoje strane, ne može razrešiti predsednika.
Parlamentarni sistem - Parlamentarni sistem je, kao i predsednički, poseban oblik državne
vlasti zasnovan na načelu podele vlasti. I dok predsednički sistem, kao drugi oblik državne
vlasti zasnovan na načelu podele vlasti, ima za osnovu načelo podele vlasti kruto shvaćeno, u
paarlamentarnom sistemu odnosi između državnih vlasti počivaju na načelu podele vlasti
gipko shvaćenom.
U parlamentarnom sistemu zakonodavna vlast pripada parlamentu, koji je najčešće dvodom
(što je inače saglasno ideji o podeli vlasti) i čiji se članovi biraju opštim i neposrednim
glasanjem (u nekim zemljama s ovim sistemom vlasti gornji dom parlamenta nije izborni, a
ukoliko jeste bira se putem ograničenog prava glasa ili posrednim izborima). Budući
predstavnički organ, parlament se obnavlja u regularnim vremenskim razmacima putem
periodičnih neposrednih izbora i uz učešće svih političkih snaga organizovanih u političke
stranke. Izvršna vlast organizovana je kao bicefalna, tj. ona ima dva nosioca (glave) - šefa
države i vladu. Za razliku od predsedničkog sistema, koji karakteriše fiksna, neparlamentarna
egzekutiva, parlamentarni sistem karakteriše promenjiva, parlamentarna egzekutiva. Šef
države je pri tom stabilni element izvršne vlasti, na njega parlament ne može ni na koji način
uticati (sem ako je reč o predsedniku republike, u slučaju krivične odgovornosti), niti ga neki
ustavni organ može iz političkih razloga smeniti pre isteka vremena na koje je izabran (kad je
reč o predsedniku republike). Ali, to ne znači da za akte šefa države niko ne snosi
odgovornost. Za njih odgovara šef vlade ili nadležni ministar koji ih je sapotpisao
(premapotpisao), zajedno sa šefom države. Predsednik vlade ili ministar svojim
premapotpisom jamči, s jedne strane, za istinitost potpisa šefa države, s druge, preuzima na
sebe odgovornost za premapotpisani akt. Osnovna funkcija šefa države u parlamentarnom
sistemu je usklađivanje dve aktivne, efektivne vlasti, vlade i parlamenta. Drugi organ izvršne
vlasti, vlada, proizlazi iz parlamentarne većine, a čine ga starešine uprvnih resora (ministri) i
članovi bez resora, s predsednikom vlade, odnosno prvim ministrom (premijerom) na čelu.
Vlada je u parlamentarnom sistemu efektivni i operativni deo izvršne vlasti. Iako njenog
mandatara formalno predlaže šef države, vlada posle izbora u parlamentu postaje samostalna
u odnosu na šefa države, u tom smislu što je odgovorna jedino parlamentu. Između
parlamenta i vlade mora postojati odnos stalnog poverenja. Kad parlament nema poverenja u
vladu, vladi prestaje mandat. Kad vlada nema poverenja u parlament (ne može s njim da
sarađuje), parlament se raspušta i potom se raspisuju izbori za novi parlament. Novi parlament
bira novu vladu i između njih se opet uspostavlja odnos kakav je postojao između pređašnjeg
parlamenta i pređašnje vlade.
Vlada vrši svoju funkciju pod stalnom kontrolom parlamenta i obavezna je da se povuče čim
izgubi njegovo poverenje.
U parlamentarnom sistemu dominiraju dva problema: problem odnosa između parlamenta i
vlade i problem harmonizacije tih odnosa (S. Foderago). Ti odnosi zasnovani su na
međuzavisnosti putem integracije (u predsedničkom sistemu odnosi između legislative i
egzekutive zasnivaju se na međuzavisnosti putem koordinacije).
Pojedinačna obeležja parlamentarnog sistema su: 1) ravnopravnost legislative i egzekutive; 2)
saradnja između te dve vlasti; 3) postojanje sredstava uzajamnog uticaja jedne od tih vlasti na
drugu (G. Burdeau).
Oblici parlamentarnog sistema - Tokom istorije najpoznatiji oblici parlamentarnog sistema su:
dualistički, monistički, klasični i "racionalizovani" parlamentarni sistem.
Dualistički parlamentarni sistem se još naziva i orleanski (po Luju Filipu - Louis Philippe, za
čije je vladavine primenjivan, koji je ranije bio vojvoda od Orleana), postojao je za vreme
julske monarhije u Francuskoj (ali i u Velikoj Britaniji krajem XVIII veka). Karakteriše se
dvostrukom odgovornošću vlade, s jedne strane pred monarhom, s druge, pred parlamentom.
Vlada mora uživati poverenje parlamenta i podršku šefa države.
Dualistički parlamentarni sistem pripada prošlosti. On se nije mogao prilagoditi novoj
epohi. Prelaz iz dualističkog u monistički parlamentarni sistem odigrao se u Velikoj Britaniji,
postepeno u viktorijanskoj eri.
Monistički parlamentarni sistem karakteriše slabljenje izvršne vlasti, čija ovlašćenja vrši
vlada odgovorna parlamentu, ukoliko se ovaj sastoji od dva doma, isključivo njegovom
donjem domu. Vlast proizlazi iz jednog jedinog izvora - parlamenta. Šef države je potisnut,
tako da vlada može računati samo na autoritet koji dolazi od poverenja parlamenta. Pošto je
još uvek preovlađivao monarhijski oblik vladavine, položaj šefa države bio je u skladu s
Tjerovom maksimom: "Kralj vlada, ali ne upravlja". Kod monističkog parlamentarnog
sistema postoji opasnost koncentracije svih vlasti kod parlamenta i time pretvaranja tog
sistema u skupštinski sistem.
Vlada je u monističkom parlamentarnom sistemu prestala da bude elemenat koji povezuje
šefa države i parlament, da bi jednostavno postala emanacija parlamentarne većine, jedan
parlamentarni odbor. Moderni parlamentarni sistemi svoj gravitacioni centar vezuju oko
jezgra - većinska vlada solidarno odgovorna pred parlamentarnom većinom, u krajnjoj liniji
pred javnim mnjenjem. Ovo važi ne samo za Veliku Britaniju nego i za većinu
visokorazvijenih industrijskih država koje su sačuvale monarhijski oblik vladavine (Belgija,
Holandija, skandinavske zemlje, Japan, Kanada) ili čak koje su usvojile republikanski oblik
vladavine (Nemačka, Italija).
Klasični ili obični parlamentarni sistem (le regime parlementaire simple) je spontano nastao u
političkoj praksi, bez prethodno utvrđenih pravila. Ne treba zaboraviti da Velika Britanija,
prva zemlja koja je ustanovila taj sistem, nikada nije imala pisani ustav. Sistem je nastao i
danas još uvek funkcioniše prema najprostijoj organizacionoj shemi. U njemu dominira
obično većinsko načelo (nepodeljena apsolutna većina), pa se još zove i većinski
parlamentarni sistem (regime parlementaire majoritaire).
"Racionalizovani" parlamentarni sistem ima glavni cilj stvaranje stabilne vlade. Nestabilnost
vlade bila je jedna od najvećih teškoća sa kojom su se suočavale izvesne zemlje koje su
usvojile parlamentarni sistem posebno one koje nisu imale političke uslove Velike Britanije.
U njima je postojanje više političkih stranaka onemogućavalo da se formira jasna i stabilna
parlamentarna većina.
Racionalizovani parlamentarni sistem je počeo da se primenjuje posle Prvog svetskog rata,
posebno u Vajmarskoj Nemačkoj. On je osvojio veliki broj zemalja posle Drugog svetskog
rata, kao Nemačku, Italiju, Francusku.
Uticaj političkih stranaka na funkcionisanje parlamentarnog sistema - Političke stranke
su sastavni deo političkog poretka u kojem funkcioniše parlamentarni sistem, iako one same
nisu državni organ. Taj uticaj se najčešće svodi na pitanje broja političkih stranaka, stepena
razlike u stranačkim programima i slično. Čak se, u zavisnosti od tor merila razlikuju dva
oblika parlamentarnog sistema: parlamentarni višestranački sistem i parlamentarni
dvostranački sistem.
Parlamentarni višestranački sistem u stvarnosti je nevećinski parlamentarni sistem. U tom
sistemu nijedna politička stranka nema apsolutnu većinu u parlamentu (Italija, Belgija,
Holandija, Treća, Četvrta i Peta republika u Francuskoj).
Parlamentarni dvostranački sistem u stvarnosti je sistem nepodeljene parlamentarne većine.
Dve političke stranke dele gotovo sva sedišta u parlamentu, a jedna od njih raspolaže
kompaktnom većinom. Vlada, stoga, ima za sobom stabilnu većinu.
Delovanjem političkih stranaka današnji parlamentarni sistem dobio je novo značenje.
Poslanici pripadaju političkim strankama, jer bez njih ne mogu biti izabrani u parlament, a
pošto budu izabrani moraju, ukoliko žele još jedan izbor, disciplinovano i poslušno izvršavati
sve stranačke naredbe. Parlamentarni sistem postao je tako stranački sistem.
Mešoviti sistem - Nestabilnost vlade, koja se pripisuje parlamentarnom sistemu, dovodi u
pojedinim zemljama do primene mešovitog sistema, koji se nalazi, prema svojim obeležjima,
između predsedničkog i parlamentarnog sistema. Mešoviti sistem je kombinacija pravila
pozajmljenih iz predsedničkog i parlamentarnog sistema. Od predsedničkog sistema
pozajmljuje ustanovu predsednika republike, izabranog na neposrednim izborima ili od strane
posebnog izbornog kolegijuma (bitno je da predsednika republike nije izabrao parlament),
koji ne raspolaže samo vlašću svojstvenoj takvoj demokratskoj legitimnosti, nego uopšte
velikim ovlašćenjima. Od parlamentarnog sistema pozajmljuje vladu, kao kolegijalni organ
solidarno politički odgovoran narlamentu.
Mešovite sisteme karakteriše organska nezavisnost šefa države, izabrano bilo na neposrednim
izborima (Vajmarska Nemačka od 1919, Francuska od 1962), bilo od strane izbornog
kolegijuma, koji raspolaže važnim ovlašćenjima, kao što su pravo raspuštanja parlamenta,
vanredna ovlašćenja u slučaju nužde i slično. Vlada je politički odgovorna u parlamentu,
vlada može preko šefa države učestvovati u raspuštanju parlamenta, vlada je uključena u
zakonodavni rad parlamenta, funkcioniše parlamentarna kontrola delatnosti vlade.
Vlada je u senci predsednika republike, koji imenuje i razrešava predsednika vlade, a na
predlog predsednika vlade imenuje i razrešava njene članove. Predsednik republike je tako
organizaciono i funkcionalno nadređen vladi.
Od mešovitih sistema koji funkcionišu danas treba pomenuti Austriju, Finsku, Irsku, Island,
Porturaliju i, razume se, Francusku pod ustavom Pete republike. Iako još uvek nije izvesno u
kojem će se političkom pravcu uputiti razvoj u bivšim socijalističkim zemljama, sudeći prema
novim ustavima koje su one donele, odnosno prema prepravkama starih, sistem vlasti u njima
ima još uvek obeležja mešovitog sistema.
U svakom slučaju, mešoviti sistemi su relativno novijeg datuma. Takvi sistemi funkcionišu
blizu devet decenija u Finskoj, više od pet decenija u Francuskoj i nešto više od tri decenije u
Portugaliji.
Autoritarni sistem - Autoritarni sistem zasnovan je na jedinstvu vlasti. Jedinstvo vlasti u
njemu sprovodi se u korist egzekutive. Primeri takvog sistema su režim konzulata i prvog i
drugog carstva u Francuskoj, fašistički režim u Italiji, nacional-socijalistički režim u
Nemačkoj, Frankov režim u Španiji, Salazarov režim u Portugaliji itd. U tim režimima
razlikuju se legislativa, egzekutiva i sudstvo.
Skupštinski sistem - Skupštinski sistem zasniva se na načelu jedinstva, tj. preplitanja vlasti
(confusion de pouvoirs) u korist skupštine (parlamenta). Skupštinski sistem postoji kad
skupština na osnovu ustava ima i u praksi političku prevlast nad vladom (preponderance
politique sur gouvernement). U tom sistemu "umesto da nadzirava vladu, skupština je sama
vlada". U strogom smislu reči, skupštinski sistem obuhvata sisteme u kojima je egzekutiva
prisiljena da se potčini volji skupštine, pri čemu, budući da je obični izvođač tuđe volje, nema
pravo da podnese ostavku. Drugo njegovo obeležje su povećane nadležnosti skupštine.
Skupštinski sistem je posledica Rusoovog shvatanja društvenog ugovora. Prema njegovoj
koncepciji narodne suverenosti, tamo gde narod ne može sam vršiti zakonodavnu vlast,
logično je da sve vlasti poveri skupštini koju sam bira i koja iz njega proizlazi.
Skupštinski sistem u organizacionom smislu podrazumeva sledeće:1) kolegijalni oblik
egzekutive; 2) imenovanje egzekutive od strane skupštine; Z) mogućnost razrešenja
egzekutive od strane skupštine; 4) pravo skupštine da poništi odluke egzekutive.

*Sistem vlasti u Republici Srbiji*

Sistem vlasti u Republici Srbiji - Ustav Republike Srbije od 2006. ponovio je isti sistem
vlasti uspostavljen u Ustavu od 1990. Državna vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i
sudsku, a "odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli".
Narodna skupština je "najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti".
Pored toga što odlučuje o promeni ustava i donosi i menja zakone, Narodna skupština
odlučuje i o drugim pitanjima u vezi s državnom suverenošću (odlučuje o ratu i miru i
proglašava i ukida ratno i vanredno stanje) i u vezi s odbranom bezbednošću (usvaja strategiju
odbrane, nadzire rad službi bezbednosti). Narodna skupština vrši i izbornu funkciju (bira
najveći broj nosilaca javnih funkcija) i kvazisudsku funkciju (pokreće postupak za razrešenje i
odlučuje o razrešenju predsednika Republike).
Vlada je "nosilac izvršne vlasti". Njene osnovne funkcije su: 1) utvrđivanje i vođenje politike;
2) izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine; 3) usmeravanje i usklađivanje
rada organa državne uprave. Vlada utvrđuje i vodi politiku tako što Narodnoj skupštini
predlaže zakone i druge opšte akte i daje mišljenje o njima kad ih podnese drugi predlagač,
izvršava zakone tako što donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, a rad
organa državne uprave usmerava i usklađuje tako što propisuje unutrašnje uređenje
ministarstava i drugih organa državne uprave, vrši nadzor nad njihovim radom i što je državna
uprava "za svoj rad odgovorna Vladi" (član 136. stav 1).
Predsednik Republike "izražava jedinstvo Republike Srbije" (član 111). On nije nosilac
aktivne vlasti, nego je moderator u odnosima između nosilaca dve osnovne političke vlasti,
zakonodavne i izvršne, Narodne skupštine i Vlade. On je šef države, državni organ koji
oličava državu, pa je njegova osnovna funkcija predstavljanje države u zemlji i inostranstvu.
Njegovo najjače ustavno ovlašćenje je da je vrhovni komandant Vojske Srbije. Kao
moderator u odnosima između dve aktivne vlasti, Narodne skupštine i Vlade, predsednik
Republike ukazom proglašava zakone i s tim u vezi ima pravo suspenzivnog zakonodavnog
veta, predlaže narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade i kandidate za nosioce
javnih funkcija koje bira Narodna skupština, ima pravo da na obrazložen predlog Vlade
raspusti Narodnu skupštinu (član 109). Kao organ predstavljanja države u zemlji i
inostranstvu predsednik Republike postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije
na osnovu predloga Vlade i prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih
predstavnika. Kao vrhovni komandant Vojske Srbije predsednik Republike "komanduje
Vojskom Srbije i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije" (član 112. stav 2).
Sudovi vrše sudsku vlast, koja je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije (član 142. stav 1).
Sudovi su nezavisna grana vlasti, odvojena u vršenju svoje osnovne funkcije od nosioca
zakonodavne i izvršne vlasti, premda "sude na osnovu Ustava, zakona drugih opštih akata,
kad je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih
međunarodnih ugovora" (član 142. stav 2).
Ustavni sud štiti ustavnost i zakonitost.
Sistem vlasti u Republici Srbiji prema Ustavu od 2006. ima spoljašnja obeležja mešovitog
sistema, kakav danas postoji u ogromnoj većini bivših socijalističkih zemalja. Od tih obeležja,
u Ustavu Republike Srbije, ne postoji pravo predsednika Republike da imenuje i razrešava
predsednika Vlade, a da na predlog predsednika Vlade imenuje i razrešava njene
potpredsednike i ministre, što je inače jedno od ključnih obeležja mešovitog sistema. Zbog
toga se može zaključiti da sistem vlasti u Republici Srbiji više naginje parlamentarnom nego
mešovitom sistemu, konkretno, taj sistem vlasti naginje racionalizovanom parlamentarnom
sistemu. Republika Srbija je inače bila prva, premda još uvek federalna jedinica u sastavu
federalne države Jugoslavije, koja je svoj ustav donela na novim načelima, koja su kasnije
prihvatile mnoge bivše socijalističke zemlje, uključiv i Rusku federaciju.
Za mešoviti sistem vlasti karakteristično je da se u osnovi u parlamentarni kontekst smeštaju
pojedine institucije ili pojedina načela predsedničkog sistema. Reč je o neposrednom izboru
predsednika republike i o njegovim većim ovlašćenjima u odnosu na šefa države u
parlamentarnom sistemu. Parlamentarni kontekst pri tom ostaje očuvan, jer Vlada proizlazi iz
parlamentarne većine i politički joj odgovara za svoj rad.