Lamed List za radoznale
Izabrao i priredio Ivan L Ninić
________________________________________________________________________
Godina 14
Joram Hazoni
Zašto se nenormalnosti
Trećeg sveta i islama
prihvataju bez protesta
Ukazao sam na to da glavna sila koja pokreće
progresivnu delegitimizaciju Izraela na međuna-
rodnim forumima, u medijima i na univerzite-
tima tokom poslednjih godina jeste napredak
nove antinacionalističke paradigme umeđuna-
rodnim odnosima, koja pre svega stiže iz Evrope.
Kako ja to shvatam, težnja da se nacionalne
države Evrope podrede međunarodnoj političkoj
organizaciji, Evropskoj uniji, nanela je veliku
štetu principu koji je prvobitno dao legitimitet
Izraelu kao nezavisnoj nacionalnoj državi: prin-
cipu nacionalne slobode i samoodređenja, koji je
omogućio jevrejskoj državi nezavisne akcije
tamo gde je neophodno da zaštiti svoj narod.
Mnogi u Evropi sve više vide takvu nacionalnu
nezavisnost i samopomoć kao nelegitimne i to ih
vodi ka sistematskom odbacivanju legitimiteta
Izraela. Štaviše, isti taj pogled se ubrzano širi i u
Americi i drugim zemljama.
Ovim se postavlja važno pitanje: ako je
intenziviranje neprijateljstva prema Izraelu vo-
đeno u velikoj meri kolapsom podrške za ideju
nezavisne nacionalne države, zašto većina oštrih
kritičara Izraela podržava uspostavljanje neza-
visne države za palestinske Arape? Zašto se
suzdržavaju od kritikovanja upotrebe sile država
kao što su Iran, Turska i razni arapski režimi te
mnoge druge zemlje Trećeg sveta? Mnogi od
ovih režima koriste silu daleko agresivnije nego
Izrael - u nekim slučajevima vršeći zločine neza-
mislivih razmera. Ako je paradigma nacionalne
države srušena, zašto se čini da postoji tole-
rancija, ako ne i direktna podrška nezavisnim
akcijama kada ih sprovode takvi režimi?
Kao i ranije, početak odgovora treba pronaći u
antinacionalizmu Kanta. Podsetimo se da prema
Kantu ljudsku istoriju treba posmatrati kao pro-
Broj 11 Novembar 2021.
gresivno kretanje od varvarstva do eventualnog
trijumfa morala i razuma, koji on izjednačava sa
uspostavljanjem univerzalne države. Prema
ovom stanovištu, ljudske jedinke se prvo odriču
svoje sebične, bezakonske slobode udružujući se
u nacionalne države. Onda ove nacionalne
države moraju učiniti isto, odustati od svoje
sebične, bezakonske slobode potčinjavajući se
prinudnom javnom zakonu univerzalne države.
Za razliku od nekih drugih, Kant nije siguran da
je ovo kretanje istorije neizbežno. Ali on to vidi
kao jedini istorijski razvoj koji se legitimno
može smatrati moralnim i u skladu s razumom.
Bilo koji drugi pogled na istoriju „primorao bi
nas da se okrenemo sa odvratnošću“.1
Ali ovo progresivno tumačenje istorije ne
znači da se sve nacije kreću putem od varvarstva
do razuma istom brzinom. Naprotiv, Kant veruje
da postoje različite faze dostizanja na putu i da
ih različiti narodi osvajaju u različitim vre-
menima. Kako objašnjava u eseju pod nazivom
„Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju gra-
đanskog poretka“ (1784), narodi napuštaju div-
ljačku državu i dostižu nivo civilizacije kada se
ujedine u nacionalne države, gde se u svakoj
upravlja na osnovu vladavine prava. Ali poredak
nacionalnih država nije isto što i moralna zrelost,
koja je treća i poslednja faza - tek je treba dostići
- u priči o čovečanstvu. Dostizanje ove poslednje
faze zahteva da čovečanstvo „konačno ... napravi
korak“ koji diktira razum i podvrgne se univer-
zalnoj saveznoj državi. (Naš prevodilac Dušica
Guteša koristi izraz “savez naroda). Kant objaš-
njava da bi ovo bio Savez naroda u kojem bi
svaka, pa i najmanja država, mogla da očekuju
bezbednost i prava ne od vlastite moći ili vlastite
pravne procene, nego jedino od tog velikog
saveza naro-da, od jedne ujedinjene moći i jedne
ujedinjene volje koja odlučuje prema zakonima.2
Ovde se "moralna zrelost" izjednačava sa od-
ricanjem od sopstvenog prosuđivanja u vezi sa
onim što je ispravno i sa odbacivanjem sopstve-
ne snage da se deluje u službi onoga što je is-
pravno. Sud univerzalne države će odrediti šta je
ispravno; objedinjene moć i ”jedinstvena volja”
1
univerzalne države nametnuće ono što je is-
pravno.
Kant nije verovao da je u njegovo doba bilo
koja nacija već dostigla ovaj nivo „moralne zre-
losti“. Ali on je verovao da će ga Evropa vero-
vatno i ostvariti na kraju, jer će je na to primorati
bol i patnje od toliko ratova.3 Ostatak sveta je u
međuvremenu ostao u stanju divljaštva i još nije
preduzeo ni početni korak vezivanja ljudi u na-
cionalne države. Pre nego što pođu dalje, oči-
gledno bi najpre to trebalo da urade.
Kantove tri faze ljudskog napretka reproduko-
vane su manje-više tačno u načinu na koji
evropski antinacionalisti govore o međunarod-
nim odnosima.
Prema ovom mišljenju, na svetu postoji samo
jedno mesto na kome se mogu pronaći nacije
koje su konačno dostigle fazu „moralne zre-
losti“: Evropska unija. Samo u Evropi mnogim
je milionima ljudi postalo potpuno jasno da se
poredak nacionalnih država sada mora prevazići.
Samo tu je ideal nacionalne nezavisnosti na putu
da bude odbačen. Sa ove tačke gledišta, oči-
gledno je šta bi trebalo misliti o Iranu, Turskoj,
Arapima i Trećem svetu, za koje se smatra da se
nalaze u mnogo primitivnijim fazama svoje isto-
rije. Kaže se da su to narodi koji još uvek poku-
šavaju da napuste divljaštvo, i dalje pokušava-
jući da konsoliduju nacionalne države u kojim se
upravlja pod domaćom vladavinom prava. Jed-
nom, kada stignu do te faze, verovatno vekovima
od sada, i oni će postepeno početi da prepoznaju
racionalnost prerastanja svojih nacionalnih drža-
va i dostizanja „moralne zrelosti“ pod među-
narodnom vladom.
Dominacija ovog pogleda na istoriju sa tri faze
u razvoju dovoljno objašnjava entuzijazam mno-
gih evropskih lidera za uspostavljanje novih
država na Bliskom istoku i u Trećem svetu, kao
i njihovu relativnu nezainteresovanost za agre-
siju i zverstva počinjena u ovim regionima. U
njihovim očima ovi ratovi i zverstva samo su
faza kroz koju narodi „sveta u razvoju“ moraju
da prođu. Kao deca, oni navodno ne znaju za
bolje - i nastaviće da neko vreme ne znaju za
bolje.4
Naravno, ništa slično se ne može reći o Izra-
elu. Razmatrano iz perspektive evropskog libe-
ralizma, Jevreji nisu muslimani ili narod trećeg
sveta. Jevreje treba posmatrati kao evropski na-
rod, i standardi koji se primenjuju na nas isti su
oni koji bi trebalo da se primenjuju na Evropu,
koja je konačno stigla do stadijuma "moralne
zrelosti". Otuda tolika odvratnost i bes prema
Izraelcima i Jevrejima zbog insistiranja na na-
šem nacionalnom samoodređenju. Kad god delu-
jemo jednostrano u vojnim stvarima ili se osla-
njamo na naš nezavisni sud u pravnim i ustavnim
2
pitanjima, nas vide kao bivše Evropljane koji su
groteskno okrenuli leđa putu ka moralnoj zre-
losti. Mi nismo poput dece koja ne mogu biti
odgovorna, jer ne znaju bolje. Mi smo poput
odraslih koji znaju za bolje, ali su bez obzira na
to svesno izabrali svoj put nerazuma i nemorala.
Ovo objašnjava zašto postoji takva neravno-
teža između načina na koje mnogi u Evropi vide
Izrael i načina na koji oni gledaju Iran, Tursku,
arapske države i zemlje Trećeg sveta. Dvostruki
standard proizilazi direktno iz kantovske inter-
pretacije istorije. Gde god zavlada nova para-
digma, pronaći ćete da su moralni zahtevi prema
Izraelu sve strožiji, dok je javna kritika musli-
manskih suseda Izraela vrlo površna ili je uopšte
nema. Sve ovo iz prostog razloga što se za
Irance, Turke i Arape ne smatra da su u pravoj
fazi svoje istorije u kojoj bi mogli da shvate
moral i razum. Kako bi Kant rekao, sa njima je
„ipak na kraju u celini sve satkano iz gluposti,
detinjaste sujete, a često i iz detinjaste pakosti i
rušilačkog nagona.“5
Naravno, nije ni pristojno ni politički ispravno
reći da sve ove nacije nisu ništa bolje od proste i
nasilne dece, i da zbog toga malo šta od njih
treba da se očekuje. Ali zagrebite ovu površinu
pristojnosti i saznaćete da se ovo šokantno
sažaljenje, na granici rasizma, pronalazi svuda.
Insistiranje da se Izraelci moraju smatrati odgo-
vornim za viši moralni standard od Arapa ili
Iranaca jer smo, na kraju krajeva, "Evropljani",
stalno se pojavljuje u neoficijalnim razgovorima.
Međutim, većina koja se drži ovog stava vodi
računa da to ne kaže javno. Ali ne i danski
ambasador u Izraelu, koji je nedavno, tokom
javnog obraćanja, rekao upravo to, ponavljajući
prilično dobro ono što su nam mnogi tako često
govorili privatno:
Postoje tvrdnje da Evropa navodno prime-
njuje dvostruke standarde, diskriminišući... Mi-
slim da bi Izrael trebalo da insistira na tome da
vas diskriminišemo [sic]. Da primenjujemo dvo-
struke standarde. To je zato što ste jedan od nas.
… Ponekad, odgovor nekih izraelskih sagovor-
nika glasi: 'Pogledajte šta se događa u Siriji.
Pogledajte šta se događa drugde." To nisu stan-
dardi po kojima vas prosuđujemo. To nisu stan-
dardi prema kojima bi Izrael želeo da bude
prosuđivan. Stoga mislim da imate pravo da
insistiramo na tome da primenjujemo dvostruke
standarde i da vas podvrgavamo istim standar-
dima kao i sve ostale zemlje u evropskom kon-
tekstu.6
______________________
[1]
Immanuel Kant, “Idea for a Universal History
with a Cosmopolitan Purpose,” in Political
Writings, 53.
[2]
Ibid., 47, (Kant, “Ideja opšte istorije usmerene
kao ostvarenju svetskog građanskog poretka”, Um i
sloboda, prevod Dušica Guteša).
[3
Ibid., 47-49. Štaviše, Evropa će „verovatno
jednog dana dati zakone svim ostalim“ (52).
[4]
Kant više puta upoređuje moralnu nezrelost
čovečanstva sa nezrelošću dece, kao u spisu «Ideja
opšte istorije», str. 42.
[5]
Ibid., 42.
[6]
Ambasador Jesper Bar, govoreći na jerusalimskoj
postdiplomatskoj konferenciji 11. decembra 2014.
Video-snimak sa njegovim komentarima dostupan
je na www.youtube.com/watch?v=Yojm0TRGPg.
Preveli sa engleskog Sonja i Miša Đurković
Joram Hazoni, izraelski je filozof, bibličar i po-
litički teoretičar
3
Miša Đurković
Nacija protiv imperije
Postoje knjige koje na izvanredan način za-
hvate gibanja i teme svog vremena i na neki
način obeleže period u kome su se pojavile.
Jedna od takvih knjiga je Vrlina nacionalizma
izraelskog autora Jorama Hazonija sa kojom
upoznajemo i ovdašnju publiku.
Knjiga se pojavila tokom 2018. godine i
naredne godine je dobila prestižnu nagradu
konzervativne knjige godine koju dodeluje Aj Es
Aj institut iz Delavera. Povodom nje organi-
zovano je nekoliko velikih međunarodnih kon-
ferencija u Vašingtonu i Rimu, između ostalog.
Planiran je bio čitav serijal, ali je kovid kriza
prekinula taj projekat.
Autor nije nepoznato ime u svetu savremene
političke filozofije i jevrejske teologije. Rođen je
u Izraelu 1964. godine, školovao se u SAD da bi
se zatim vratio u jevrejsku državu i uključio na
raznim nivoima u njen administrativni, politički
i intelektulani život. No, u isto vreme je nastavio
da gradi karijeru i u američkim konzervativnim
intelektualnim krugovima, pa njegove dosadaš-
nje aktivnosti obuhvataju članstvo u izraelskom
savetu za visoko obrazovanje, osnivanje i uprav-
ljanje Šalem centrom za filozofiju i biblijske
studije, rukovođenje Institutom Teodor Hercl,
najvažnijim cionističkim intelektualnim centrom
danas, predsedavanje Edmund Berk fondacijom
u SAD, upravljanje projektom Fondacije Džon
Templton za jevrejsku filozofsku teologiju itd.
Hazoni ne beži od javnih nastupa i komentara,
uključujući i vodeće televizijske mreže, novine i
magazine. Pojavio se čak i u jednoj od epizoda
poznatog serijala Morgana Frimena Priča o
Bogu.
Ova knjiga, međutim, nadilazi po uticaju,
značaju i recepciji sve što je Hazoni do sada
uradio. Na njegovoj personalnoj internet stranici
može se naći bukvalno više od 100 prikaza i
reakcija na knjigu, a nepopisanih verovatno ima
još toliko. Prikazi i osvrti su izašli u svim vo-
dećim novinama, časopisima, naučnim časopisi-
ma posvećenim nacionalizmu, međunarodnim
odnosima i političkoj filozofiji na engleskom
jeziku. O knjizi su pisale i takve veličine poput
Nila Fergusona, Roberta Kejgana, Majkla Har-
dinga, Jael Tamir, Majkla Linda, Rodžera Kim-
bala, Do sada su izašli prevodi na francuski, ne-
mački (Austrija), italijanski, mađarski i portu-
galski (Brazil). U najavi su pored našeg i prevodi
na švedski, španski i poljski, a prava su otku-
pljena i u Kini i Japanu.
 U studijama nacionalizma koje su u vreme pre
i posle pada Berlinskog zida izrasle u jedno
posebno interdisciplinarno područje, zlatno doba
je faktički bila poslednja decenija dvadesetog
veka. Tokom osamdesetih su izašle klasične, na-
široko citirane konstruktivističke i modernis-
tičke studije Ernsta Gelnera, Benedikta Ander-
sona i Erika Hobsbauma. Entoni Smit, koji je
svoju teoriju gradio uravnotežavajući prethodni
pristup isticanjem značaja etničke osnove, sim-
bola i mitova, objavio je čitav niz važnih i pre-
glednih studija od kojih je svakako najuticajnija
Nacionalni identitet iz 1997. godine. Tokom iste
decenije izašli su i sada već klasični radovi Jael
Tamir (1993), Dejvida Milera (1995), Lie Grin-
feld (1992) i Rodžera Brubakera (1992 i 1996),
kao i brojni vredni zbornici radova i pojedinačne
studije gde svakako treba izdvojiti doprinos
Bernarda Jaka. Dok su marksistički i modernis-
tički usmereni autori oglašavali kraj naciona-
lizma kao jedne završene faze u istoriji zapadnog
čovečanstva, zanimljivo je da su autori liberalne
i socijaldemokratske provenijencije reagovali
ističući kulturološku osnovu nacionalizma i nje-
gov neprolazni značaj za individualno i kolek-
tivno samopoštovanje, identitet i druge realne
potrebe savremenog čoveka. Tamirova i poseb-
no Miler branili su nacionalizam kao osnovu za
solidarnost, čak i materijalnu preraspodelu unu-
tar jednog društva, ističući da tek jak osećaj
zajedništva i međusobne pripadnosti može da
legitimiše i motiviše članove jedne zajednice da
se brinu o drugim, lošije stojećim ljudima.
Pozadina za razumevanje ovakvog procvata
studija nacionalizma tokom te decenije bila je
rano uočena činjenica da svet globalizacije nije
vodio očekivanom razvodnjavanju značaja ko-
lektivnih identiteta, nego ga je, štaviše, ojačao.
Brojni regionalni sukobi i ratovi vođeni uglav-
nom na bazi nacionalnih i verskih razlika, poka-
zali su da nacionalizam itekako ima svoje mesto
u savremenom svetu. No detaljne studije po-
kazale su da on ima niz i dalje neophodnih funk-
cija i pozitivnih strana koje često tek omogućuju
razvoj, slobodu, liberalnu demokratiju, solidar-
nost i napredak neke zajednice ili države.
U narednoj deceniji cezura 11 septembra uči-
nila je da ove rasprave znatnim delom utihnu.
Pitanja islamizma, terorizma, intervencionizma,
počela su da dominiraju u akademskim krugo-
vima. Evropska unija je uprkos krizi oko ustava
nastavila da se širi i produbljuje, a u fokus su sve
više ulazili takozvani kulturni ratovi unutar
SAD. Istovremeno Kina i Rusija igrale su sve
veću ulogu i polako je počelo da se govori o
transformaciji sveta ka multipolarnosti. Sledeći
delimično Hantingtona, ali i Haushofera, Dugin
je počeo da zagovara tezu o regionima u kojima
4
će određene (nekada imperijalne) sile imati pri-
mat. Krajem te decenije obnavlja se akademsko
izučavanje pojma imperije koje naučnici koriste
i za ponašanje SAD, ali i za razumevanje evrop-
ske ambiciozne konstrukcije. U svojoj knjizi,
Hazoni je sažeo upravo ove dve velike debate,
suprotstavljajući ideju nacije i nacionalizma ideji
i praksi imperija, odnosno carstava.
Decenija koja je na izmaku donela je niz
praktičnih obrta i direktnih podsticaja za na-
stanak ovakve knjige. Značajan podstrek došao
je iz Istočne Evrope. Orban je već deset godina
suvereno na vlasti, poljska partija Pravo i pravda
uz manje prekide skoro isto toliko, a slično
usmerene vlade nastale su od Letonije do Make-
donije. Demografski pad, odliv stanovništva,
nova kvaziliberalna ideologija koja im je na-
metnuta preko univerzitetske, akademske i NVO
mreže, i dramatičan rast javnog duga, izazvali su
kod ovih naroda opravdane strahove za buduć-
nost i fizičko preživljavanje sopstvenih država.
Sve to je došlo na već postojeći tradicionalni
osećaj ugroženosti od sopstvenih suseda ili
susednih džinova sa imperijalnim tradicijama
(Rusija i Nemačka) i sve veće nezadovoljstvo
nad moralnim permisivizmom i ugrožavanjem
tradicionalne porodice. Migrantska kriza 2015.
godine bila je međutim strahovit okidač koji je
već postojeće nezadovoljstvo podigao na nivo
političkog, vrednosnog i bezbednosnog progra-
ma. Iza odbijanja zemalja Višegradske grupe da
prihvate kvote muslimanske imigracije jasno se
probila argumentacija zasnovana na klasičnom
nacionalizmu: odbijamo da pretvorimo svoje
države, koje smo teškom mukom stekli i odbra-
nili od raznih imperija, uključujući i nedavno
srušenu sovjetsku, u multikulturalne, bezbed-
nosno problematične tvorevine bez jasnog iden-
titeta, podeljene, nesolidarne i u krajnjem ishodu
nedemokratske. Kako je to bivši poljski ministar
spoljnih poslova Sikorski vrlo lapidarno objas-
nio, ne želimo da postanemo Francuska.
No, i unutar zemalja Zapadne Evrope pojavili
su se slični pokreti. Stranke koje su se zalagale
za obnovu nacionalnog principa i odbranu suve-
renog definisanja imigracione, ali i drugih
važnih identitetskih politika, ostvarile su znača-
jan rast i postale deo vlasti u Danskoj, Finskoj,
Austriji, Italiji itd. U Francuskoj je Lepenova
ušla u drugi krug predsedničkih izbora, u Ne-
mačkoj je Alternativa za Nemačku prešla deset
posto i ušla u Bundestag. Čitav ovaj talas, snage
mejnstrima su lakonski odbacile kao populizam,
odbijajući demokratsko pravo naroda da izabere
principe i modele koji se akademskoj i biro-
kratskoj eliti nisu svideli. Sve izrazitije je po-
stajala podelu između elite i običnog naroda koju
je na primeru SAD opisao Hantington u svojoj
poslednjoj knjizi, kod nas prevedenoj pod nazi-
vom Američki identitet.
Čitav ovaj talas ostvario je vrlo zanimljive
kontakte i odnose sa Netanjahuovom administra-
cijom u Izraelu. Unutar jevrejske intelektualne i
političke zajednice, natproporicionalno uticajne
u globalnom akademskom i medijskom svetu,
profilisao se oštar sukob između levo-liberalne
globalističke struje koju simbolizuje Džordž
Soros i suverenističke i nacionalističke struje sa
Netanjahuom na čelu.
Na sve ovo od 2016. godine došao je naciona-
listički obrt u dve najvažnije zemlje protestant-
ske tradicije, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedi-
njenim Državama. Knjiga i počinje ukazivanjem
na Bregzit i Trampovu pobedu 2016, kao direkt-
ne povode za pisanje. Sve ovo zajedno porodilo
je Vrlinu nacionalizma kao neku vrstu manifesta
tzv. nacionalističkog obrta na Zapadu.
Hazonijeva knjiga to nesumnjivo jeste, pisana
je programski i akciono, zalažući se za određenu
vrstu međunarodnih odnosa, poretka nacionalnih
država. U isto vreme ona je vrlo ubedljiva filo-
zofska knjiga, izuzetno elegantno dedukovana,
sa najčešće veoma ubedljivim argumentima i
potkrepljena zaista fantastičnim spiskom najre-
levantnije literature o svim oblastima kojih se
dotiče.
Osnova knjige je suprotstavljanje imperijal-
nog poretka i poretka nacionalnih država. Hazo-
ni tvrdi da su i hrišćanstvo i islam u osnovi impe-
rijalni modeli koji su se pretakali u imperijalne
političke tvorevine. Nasuprot stoji jevrejska tra-
dicija koja brine samo o svom prostoru bez na-
mere da svoje principe, ideologeme i modele
nametne i drugima, a njen obnavljač i nastavljač
u doba moderne jeste protestantizam i vestfalski
poredak koji je on kreirao. U rakursu ove knjige
nažalost ne nalazi se istočno pravoslavno hriš-
ćanstvo koje je sa tradicijom pomesnih crkava
daleko pre protestatizma stvorilo sintezu hriš-
ćanstva i etnonacionalne tradicije, kod Srba po-
znatu kao Svetosavlje. Ruska crkva koju Hazoni
posmatra kroz percepciju Trećeg Rima, dakle
imperijalno, u svom programskom spisu iz 2000
Osnove socijalnog učenja RPC (naše izdanje
2007), vrlo jasno je, upravo pozivajući se na
Stari zavet postavila značaj nacionalnog principa
za svoje delovanje.
Primer moderne imperije, doduše bez auten-
tične vojne snage, prema Hazoniju jeste Evrop-
ska unija, za koju smatra da će se ponovo pretvo-
riti u prošireno nemačko carstvo. U američkoj
tradiciji vrlo pažljivo prati smenjivanje principa
nacionalizma sa povremenim imperijalnim zale-
tanjima i pregnućima, i veruje da je sa Trampom
otpočeo proces povratka nacionalizmu. Iz nje-
gove vizure nacionalizam, u svojoj macini-
5
jevsko-milovoj tradiciji jeste ne samo neop-
hodna osnova za izgradnju liberalno-demo-
kratskog poretka, već i jedini autentični princip
za razvijanje nenasilnog međunarodnog poretka.
Suprotno opštem ubeđenju i akademskoj dogma-
tici, on zasnovano tvrdi da je imperijalistički
fundamentalizam veći izvor netolerancije, nasi-
lja, agresije itd. Ovaj argument je svakako pod-
ložan faktičkom osporavanju budući da se mogu
naći primeri potpuno samodovoljnih carstava
koja nisu težila proširenju po svaku cenu, niti su
nastojala da poraze sva druga carstava i da budu
jedina globalna politička tvorevina. No, sam
princip je heuristički veoma plodan, zato što
mnoge imperije, uključujući i EU, zaista nastu-
paju sa fundamentalističkih vrednosno-ideo-
loških pozicija.
Jedna od najviše osporavnih teza jeste da
nacisti nisu bili nacionalisti. Hazoni iznosi argu-
mente o rasističkoj i rajhovskoj prirodi Hitlerove
Nemačke, tvrdeći da Nemci uopšte i nisu imali
pravu nacionalnu tradiciju, već isključivo impe-
rijalnu koju je Hitler obnovio. Pravi odgovor na
ovu debatu je ukazivanje na izuzetno složenu i
heterogenu prirodu i Hilteorovog pokreta, ali i
njegove dvanaestogodišnje vladavine. Režim je
obuhvatao i imperijalističke i nacionalističke, i
rasističke, i eugeničke i okultne elemente – au-
toru je najvažnije da nagon za ekspanzijom po-
veže sa imperijalnom prirodom, dok princip na-
cionalizma, po njegovom mišljenju, podrazu-
meva samo manje korekcije granica u skladu sa
promenama na terenu koje donose procesi dugog
trajanja (demografija, kultura, ratovi).
Politički filozofi imali bi takođe primedbe na
vrlo pragmatski i limitirano postavljen pojam
liberalizma u knjizi. Hazoni nastoji da izgradi
konzervativni nacionalizam, koji suprotstavlja
savremenom liberalnom imperijalizmu. No u
modernoj istoriji liberalizam i nacionalizam su
se, nimalo slučajno, podigli kao dva fenomena
koji brane isti princip - slobodu (individualnu i
kolektivnu). Klasični liberalizam je mnogo bliže
Milovoj tradiciji na kojoj Hazoni i gradi svoju
argumentaciju, nego Kantovoj univerzalističkoj
i fundamentalističkoj. Iako poznatu knjigu
Tamirove, Liberalni nacionalizam pominje sa-
mo na jednom mestu u fusnotama, mnogo od
njene takođe milovske, ali i macinijevske argu-
mentacije nalazi se u Vrlini. Milerovu slično
intoniranu knjigu, Hazoni mnogo eksplicitnije
navodi i koristi.
Vredi pomenuti da je Tamirova prošle godine
objavila knjigu Šta je nacionalizam? u kojoj je
ponovila i doradila argumentaciju iznetu pre
skoro tri decenije. Njen motiv je bio da unutar
liberalne tradicije odbrani pravo na nacionalizam
i zapravo da u trenutku kad oseća veliki povratak
principa nacije i nacionalizma pokuša da ga
usmeri u pravac povezan sa klasičnom liberal-
nom tradicijom individualnih sloboda, vladavine
prava, tolerancije, elementarne solidarnosti unu-
tar zajednice, i poštovanja jednakih prava za
druge nacije. Veliki deo toga ona deli sa autorom
ove knjige, koji uz to dodaje značaj porodice,
malih zajednica, primat nacionalne lojalnosti
nad slobodnom trgovinom i egoizmom, neop-
hodnost religije i morala.
Da zaključimo, Hazoni je na filozofski mae-
stralan način, sa velikom elegancijom u argu-
mentaciji priredio značajnu odbranu principa i
vrline nacije i nacionalizma. Knjiga je, kako bi
Hegel rekao, mislima obuhvatila tendencije svo-
ga vremena i podstakla ozbiljnu raspravu i pro-
mišljanje o tome kakav nam poredak treba u
veku čija je petina već na izmaku. U trenutku
kada izlazi srpsko izdanje, u Americi se vraća
administracija koja je izrazito antinacionalis-
tička, u Zapadnoj Evropi je kontroverznim meto-
dama zaustavljen rast nacionalista i oni su pro-
terani iz vlada, a Mađarska i Poljska se nalaze
pod snažnim udarom Briselske „imperijalne
administracije“. Budućnost će pokazati da li je
Hazonijeva knjiga bila u praktičnom smislu od-
raz jednog interregnuma ili program koji nago-
veštava budući pravac razvoja sveta.
Kao akademski doprinos, njena vrednost je
nesumnjiva. Drago nam je da će i čitaoci na
balkanskom prostoru moći da se upoznaju sa
jednim od najuticajnih globalnih proizvoda aka-
demske misli danas.
Miša Đurković, 1971. je naučni saradnik na
Institutu za evropske studije. Bavi se političkom
i pravnom teorijom, fenomenima popularne
kulture i procesima evropskih integracija. Autor
je sedam knjiga i većeg broja naučnih radova.
6
Ben Dror Jemini
Industrija laži
Jedinstvene karakteristike
jevrejsko-arapskog sukoba
Poređenja sa drugim konfliktima nisu uvek
korisna jer arapsko-izraelski sukob ima određe-
ne jedinstvene karakteristike: potpuno odbijanje
arapske strane, pretnje totalnim uništenjem,
upotreba Jevreja u arapskim zemljama kao
talaca, izdaja arapskog rukovodstva, i arapsko
odbijanje povratka izbeglica iz straha da bi to
odvelo do priznanja Izraela.
U prethodnom poglavlju je opisano kako je
ideja o preseljenju stanovništva imala podršku
visoko rangiranih političara, formalnih političkih
sporazuma i međunarodnog prava. Kada se ima
u vidu široka politička i pravna podrška transferu
stanovništva, i u svetlu činjenice da je skoro
svaki konflikt u dvadesetom veku imao kao
rezultat premeštanje stanovništva, argumenti
koji se tovare protiv Izraela - da je to jedinstven
slučaj - predstavljaju jedan od najružnijih prime-
ra hipokrizije i laži u modernim vremenima.
Međutim, uporedna perspektiva, mada koris-
na, ne priča celu priču. Arapsko-izraelski kon-
flikt ima sopstvene karakteristike. Ne samo da se
jevrejsko rukovodstvo protivilo premeštanju
stanovništva tokom većine faza sukoba, već
postoje i drugi faktori koji ovu optužbu čine još
smešnijom.
Prvo: Potpuno odbijanje kompromisa
Arapske države i Arapi Palestine su bili ti koji
su se 1947. godine protivili podeli Mandatne
Palestine na jevrejsku i arapsku državu. Pošto je
u Ujedinjenim nacijama, sa potrebne dve trećine
glasova, usvojena rezolucija o podeli, arapski
predstavnici su napustili salu i izjavili da je, što
se njih tiče, rezolucija nevažeća.1
Činjenica je da su Palestinci odbili sve pla-
nove kojima bi se rešio problem mandatne Pale-
stine. Spisak tih planova je dugačak, uključujući
i Pilov plan (1937), Vudhedov (Woodhead) plan
(1938, kojim je predviđena još manja jevrejska
država u odnosu na Pilov plan), Beli papir
(White Paper) iz 1939, Morison-Gradijev plan
(Morrison-Grady) iz 1946, Bevinov plan iz
1947, i Plan podele koji je predložila manjina u
Ujedinjenim nacijama. Poslednja tri od ovih
planova predviđala su federativno uređenje.
 Kada su Britanci februara 1947. godine obja-
vili svoju želju da napuste područje Mandata,
Ujedinjene nacije su uspostavile Specijalnu
komisiju o Palestini (UNSCOP), s tim da i ona
predloži svoje rešenje. Arapi, verni svojoj tra-
diciji, bojkotovali su rad UNSCOP-a.2 Muftija
nije bio spreman da dozvoli bilo kakvo jevrejsko
prisustvo na tom području. I nije bio jedini.
Generalni sekretar Arapske lige, Abd al-Rahman
Azam Paša je objasnio:
“Arape vređa jevrejsko prisustvo kao stranog
organizma koji se tu pojavio bez njihove saglas-
nosti... Arapi nikada neće prihvatiti Jevreje.”3
Palestinci su generalno ostali nemi u pogledu
svojih namera prema cionistima. Međutim,
Džamal al-Huseini, nećak muftije i predstavnik
Višeg arapskog komiteta pri Ujedinjenim naci-
jama, govorio je otvoreno. Saglasio se sa prihva-
tanjem Jevreja koji su živeli na tom području pre
uspostavljanja Mandatne Palestine; svi ostali
moraju biti proterani.4
Muftija, kao i većina arapskog vođstva, nije
promenio svoj stav ni pošto su Ujedinjene nacije
odobrile Plan podele. Njihov beskompromisni
stav: „sve ili ništa“, ne samo da je doneo nesreću
1948. godine, već ih je naterao da se usprotive
uspostavljanju sopstvene države.
Drugo: Pretnje uništenjem
Dvojica najistaknutijih arapskih lidera koji su
predvodili borbu protiv podele početkom 1948.
godine bili su Muftija i Favzi al-Kavugi (Fawzi
al-Quawuqji). Obojica su otvoreno sarađivali sa
nacistima i proveli Drugi svetski rat u Nemačkoj.
Muftija je otišao još dalje kada je naglašavao
stepen svoje saradnje:
“Naš osnovni uslov za saradnju sa Nemačkom
bila je sloboda da uklonimo i poslednjeg Jevre-
jina iz Palestine i iz arapskog sveta. Od Hitlera
sam zatražio eksplicitnu akciju da nam dozvoli
da rešimo jevrejski problem na način koji odgo-
vara našim nacionalnim i rasnim aspiracijama,
kao i naučnim metodama koje je Nemačka ino-
virala u pogledu rešavanja jevrejskog pitanja.
Dobio sam odgovor: „Jevreji su vaši“.”5
Drugi istaknuti pojedinci su zauzeli sličan
stav. To nisu bile izjave koje su date u pola glasa,
privatno, već otvoreno, na poštovanim međuna-
rodnim forumima. Predstavnik Arapa Palestine u
UN, Džamal al-Huseini, pred svetom je to
objasnio ovako: „Nastaviće se borbe kao što je
bilo u vreme Krstaša, sve dok nepravda u pot-
punosti ne bude uklonjena“. A za one koji nisu
bili sasvim sigurni kako će to biti sprovedeno, on
nije birao reči: Palestina će, posle Plana podele,
postati „reka krvi“. Kada je neko od prisutnih na
tom sastanku primetio da je predviđeno da gra-
7
nice prema Planu podele treba da budu granice
mira, on je odgovorio da će granice „biti ništa
drugo do linija vatre i krvi“.6
General Ismail Safvat je služio kao „vrhovni
komandant (arapskih) snaga koje se bore u
Palestini“ sve do maja 1948. Njegov je zadatak
bio da koordinira između raznih arapskih snaga
koje operišu u Palestini protiv Jevreja u periodu
između usvajanja Plana podele do arapske
invazije koja se dogodila kasnije – što je zaista
bio visok položaj. Safvatovi ciljevi su izloženi u
telegramu koji je poslao sekretarijatu Arapske
lige: „uništenje Jevreja u Palestini i potpuno
čišćenje države od njih“, i „zatezanje konopca
borbe oko jevrejskih vratova, i silom primo-
ravanje da prihvate arapske uslove“. Treći mu je
cilj bio destabilizacija situacije u Palestini do te
mere da će sam Plan podele biti potkopan.7
Iz razloga koji nisu imali nikakve veze sa
moralom, Arapska liga je odbila da potvrdi bilo
kakve ratne ciljeve. Ali je zato Generalni sekre-
tar Arapske lige, Abd al-Rahman Azam, lično
obećao Safvatu da su ciljevi rata bili prva dva
koje je on pomenuo.8 Azam se držao čvrstog
stava u vezi uništenja tek rođene jevrejske
države. On je jednom egipatskom listu predsta-
vio mere koje su potrebne da bi se uništio
cionistički neprijatelj:
“To će biti rat uništenja i trenutnog masakra o
kome će se pričati kao o masakrima koje su
Tatari izveli ili o krstaškim ratovima. Verujem
da će broj dobrovoljaca izvan Palestine biti veći
nego što je cela arapska populacija Palestine,
pošto znam da će nam dobrovoljci dolaziti (čak)
iz Indije, Afganistana i Kine, da bi stekli čast
mučeništva za Pelestinu... Možda će vas izne-
naditi da su stotine Engleza izrazile svoju želju
da budu dobrovoljci u arapskim armijama koje
se bore protiv Jevreja.”9
Azam nije bio prvi koji je izrazio takve geno-
cidne pretnje. Dve godine pre njega je osnivač i
predvodnik Muslimanskog bratstva, imam
Hasan al-Bana, izjavio da će, ako se cionisti
usude da se naoružaju i spreme za rat, njihova
sudbina biti gadna:
“Postoje milioni Egipćana i Arapa iz celog
sveta koji se priklanjaju Alahovoj molbi da im
On da zasluge kao mučenicima... a ako su
Engleska i Amerika i Jevreji i cionisti odlučni da
se udruže da ugnjetavaju Arape i silom im ukra-
du njihovu zemlju, onda će ti milioni shvatiti da
su poželjni na bojištu i krenuće prema njemu,
zahvalni za priliku koja im se ukazala.”10
Al-Bana se nije zaustavio na rečima, već je
mobilisao hiljade pripadnika Muslimanske braće
koji su se javili kao dobrovoljci da idu u Pale-
stinu. Kada je egipatska vojska izvela invaziju
maja 1948, jedinica Muslinaske braće je krenula
prema Jerusalimu i stigla do Ramat Rahela na
južnom prilazu gradu. Tu je usledila krvava
bitka.11
Deklaracije o borbi do smrti nisu prestale
posle usvajanja Plana podele, 29. novembra
1947. Tri dana posle toga, poglavar Al-Azhar sa-
veta za više učenjake, vrhovni autoritet sunitskog
islama, ponudio je svoje mišljenje o toj stvari. U
fatvi (verskoj presudi) svojeručno napisanoj,
Savet je pozvao na „opšti džihad u odbranu
Filistin“.12 Većina verskih vođa u arapskom
svetu izdala je slične izjave neposredbno posle
al-Azharove fatve.13 Palestinska armija koja se
borila protiv Jevreja nazvana je Jaiš al-džihad
al-Mukadas (Armija svetog džihada).14
Rektor al-Azhara je 15. maja 1948. tumačio da
džihad podrazumeva da stotine muslimana mogu
da poraze na hiljade jeretika, i jasno rekao da je
borcima garantovana nagrada na Nebu.15 Prak-
tične rezultate tog džihada izrazila je poglavarka
„Udruženja arapskih žena“ pri Višem arapskom
komitetu, centralnom političkom organu Arapa
Palestine: „Kada se proglasi džihad, nema načina
da jevrejska država preživi. Svi će Jevreji biti na
kraju uništeni“.16 Sam Muftija je marta 1948.
izjavio da Arapima neće biti dovoljno sprečava-
nje podele teritorije, već će nastaviti da se bore
sve dok cionisti ne budu uništeni i cela Palestina
postane čisto arapska država“.17
Druge javne ličnosti su se ograničile na isto-
rijske analogije koje nagoveštavaju konačni is-
hod. Sirijski predsednik i libanski premijer su
poredili konačni kraj cionista sa sudbinama
drugih koji su učinili invaziju na Palestinu. Oni
će biti uklonjeni čak i ako to bude trajalo na sto-
tine godina, upravo kao što se dogodilo sa Krsta-
šima u prošlosti.18
I Kralj Saudijske Arabije je cioniste uporedio
sa Krstašima. U pismu koje je poslao Predsed-
niku Trumanu, on je pretio da će Palestina posta-
ti „more krvi“, pa čak i ako bi Jevreji uspeli da
oforme sićušnu državu „uz ugnjetavanje i
tiranske mere i uz pomoć njihovog novca“,
namera zlih neće uspeti. „Arapi će izolovati tu
državu od ostatka sveta, uspostaviti opsadu, sve
dok ne pomru od gladi“.19
Čudna je ironija da je insistiranje na džihadu
po svaku cenu dovelo do urušavanja samog
ratnog napora. Džamal Huseini je 7. aprila 1948.
odbio zahtev Moše Šareta za prekid vatre u
Jerusalimu, čak i ako je to podrazumevalo pre-
stanak imigracije Jevreja u zemlju. U pregovo-
rima kojima je moderirano kroz kanale UN
(pošto su Arapi odbili direktne pregovore sa
cionistima), al-Huseini se složio sa prekidom
vatre pod uslovom da se potpuno napusti namera
o podeli teritorije.20
8
Cena koju su Arapi platili za ovu svoju nepo-
pustljivost bila je ogromna. Samo dan kasnije je
bio ubijen Abd al-Kadir al-Husajni, harizmatski
komandant palestinskih snaga u oblasti Jerusa-
lima, u bitci kod Kastela. Njegova smrt je bila
smrtonosni udarac arapskim ratnim naporima,
dovela je do fragmentacije Jaiš al-džihad al-
Mukadas i urušavanja arapske odlučnosti.21
Treće: Jevrejska Nakba
Arapska liga je povezala konflikt u Palestini
sa Jevrejima u arapskim zemljama, čak i pre
nego što je Plan o podeli bio prihvaćen. Ta je
veza postojala na nekoliko nivoa. Počećemo sa
pravnom vezom. Svetski jevrejski kongres je
skrenuo pažnju Ujedinjenih nacija na nacrt za-
kona koji je Savet Arapske lige odobrio, a odno-
sio se na ukidanje prava svih Jevreja u arapskim
zemljama. U predlogu je stajalo: „Svi Jevreji
koji su državljani arapskih zemalja smatraće se
delom (jevrejske) manjine u Palestini“. Njihovi
računi u bankama će biti zamrznuti, njihov će
novac biti iskorišćen za finansiranje arapskih
ratnih napora, a Jevreji za koje se sumnja da su
cionistički aktivisti će biti smatrani političkim
zatvorenicima i njihova će imovina biti kon-
fiskovana.22
Drugim rečima, Arapska liga je planirala da
odvoji svoje jevrejske stanovnike od ostatka
stanovništva u svojim zemljama, da im ospori
osnovna prava kao što su sloboda govora i
privatna svojina, i da pokrade njihov novac.23
Arapske vlade su zaista sprovele tu politiku, i
pojačale maltretiranje uzimanjem sve veće i veće
imovine i sve jačim progonom svojih jevrejskijh
stanovnika.24
Postojala je i deklarativna fasada bojnog fron-
ta. Još pre nego što je Plan o podeli usvojen,
arapski političari su prilikom njegove razrade
upozorili da je: “glupo i pomisliti da stvaranje
jevrejske države neće izazvati opšti ustanak u
arapskom svetu. Treba zapamtiti da u arapskom
svetu ima isto toliko Jevreja koliko i u Palestini
i da njihov položaj može da postane vrlo opasan,
čak i ako bi arapske države učinile sve što mogu
da ih zaštite.”25
Džamal al-Huseini je upozorio da ima Jevreja
u arapskin državama čiji je položaj vrlo osetljiv.
Vođa egipatske delegacije, Mohamad Husein
Hejkal, nagovestio je da bi stvaranje jevrejske
države dovelo do novog Holokausta i izjavio da
bi Plan o podeli mogao da izazove talas anti-
semitizma „od one vrste kakvu Saveznici nastoje
da iskorene u Nemačkoj“. Hejkal je čak odgovo-
rnost za takav razvoj događaja prebacio na Uje-
dinjene nacije. Upozorio je da bi životi jednog
miliona Jevreja bili dovedeni u opasnost ako bi
bila osnovana jevrejska država, kao i da će izbiti
neredi u Palestini „koji bi mogli da dovedu do
rata između dve rase“.26
U isto vreme je Viši savet učenjaka al-Azhara
objavio fatvu kojom se zabranjuju sve komer-
cijalne interakcije sa Jevrejima. Najviši autoritet
Suni islama je opomenuo da je svaki onaj ko
prekrši ovu fatvu „grešnik i kriminalac, i može
se smatrati osobom koja je napustila islam“.27
(Pritom treba imati u vidu da je, u očima musli-
manskog zakona, musliman koji napusti svoju
veru i odbije da se pokaje, osuđen na smrt.28)
Jevreji u arapskim zemljama, čiji je položaj i
inače bio osetljiv – čak i opasan – pre usvajanja
Plana o podeli, faktički su postali taoci u rukama
arapskih vlada zemalja u kojima su živeli.
Njihovi životi i imovina bili su stavljeni na
milost i nemilost političkih i verskih vođa i funk-
cionera koji su, sa svoje strane, bili pod pritis-
kom ekstremne i zapaljive „arapske ulice“.
Međutim, najdirektniju vezu između Jevreja u
arapskim državama i cionista stvorio je Politički
komitet Arapske lige. Februara 1948. on je usvo-
jio tajnu rezoluciju kojom je zaprećeno uništenje
jevrejskih zajednica pod njihovom kontrolom
ukoliko cionisti nastave sa borbom:
“Videvši buru u arapskim zemljama, a sa
ciljem osiguranja bezbednosti jevrejskih stanov-
nika i njihove imovine – predlaže se da se (je-
vrejskoj) zajednici skrene pažnja i da ih se upo-
zori da bi svaki napad cionističkih terorista
mogao da donese holokaust celoj jevrejskoj
zajednici (naglasak je dodat). Zbog toga oni
moraju pomoći da se sačuva mir i bezbednost.29
Pošto su svaku cionističku vojnu aktivnost sma-
trali „terorizmom“, ova je odluka direktno pove-
zala cionističku vojnu borbu za nezavisnost sa
dobrobiti Jevreja u arapskim zemljama – u inver-
znoj proporciji. Grčki katolički biskup u Galilu,
George Hakim, to je jasno objasnio u govoru koji
je preneo Radio Kairo 28. jula 1948: „Arapske
vlade trenutno razmatraju mogućnost upotrebe
novca Jevreja na Bliskom istoku u korist (pale-
stinskih) izbeglica“. (Arapske vlade su svakako
učinile ono prvo što je biskup pomenuo, „upotre-
bu novca“, ali je malo verovatno da su učinile i
ono drugo što je pomenuto, „u korist palestinskih
izbeglica“.30)
Četvrto: Izdaja palestinskog rukovodstva
U neprekidnoj debati u vezi nastanka pro-
blema sa palestinskim izbeglicama, mnogi
Palestinci su ukazali na ulogu koju je odigralo
palestinsko rukovodstvo – direktno i indirektno.
Najistaknutiji među tim palestinskim učenja-
cima, Mustafa Kabha sa Otvorenog univerziteta
Izraela, napada palestinsku naklonost ka teori-
9
jama zavere koja neprekidno održava imidž
žrtve i time ih sprečava da se oslobode subjek-
tivnih i emotivnih narativa.31 Kabha krivicu za
Nakbu svaljuje na ramena Muftije zbog njego-
vog ponašanja, njegove nesposobnosti da izađe
iz okvira krutog razmišljanja, njegove tvrdo-
glavosti. Po Kabhi: „Palestinski narod je, posle
odluka kratkovidog rukovodstva, bio prinuđen
da plati nepodnošljivu cenu“.32
I novinar Nazir Magali deli to mišljenje. On
odluku palestinskog rukovodstva da se usprotivi
podeli i da pritom upotrebi silu, naziva „gre-
škom, i to glupavom greškom“.33 Slično Ma-
galiju ima onih koji upućuju kritike palestin-
skom društvu i naglašavaju uticaj internih za-
tegnutosti i podela (kao što su jaz između
ruralnog i urbanog, međuklasne napetosti i po-
litički sukobi), kao i nedostatak jakih građanskih
institucija, koji u ključnim trenucima ne dozvo-
ljavaju ispravnu akciju.
Posebno je zanimljiv pristup palestinsko-
američkog istoričara Rašida Kalidija (Khalidi) sa
Kolumbija univerziteta, i to ne samo zato što se
on smatra jednim od najuticajnijih Palestinaca na
svetu.34 Njegova knjiga Gvozdeni kavez snažno
odbacuje svaki pristup koji bi isključivu od-
govornost za Nakbu svalio na bilo koju od strana,
i tvrdi da je palestinsko pitanje komplikovanije
od toga. On kritikuje palestinsko rukovodstvo iz
1948. jer se nije uzdiglo iznad uskih sektari-
janskih interesa da bi organizovalo zajednički
front, kao i podršku koju je Hadž Amin pružio
nacistima, njegov generalni prezir prema cio-
nistima i nesposobnost da proceni posledice koje
je Holokaust imao na razvoj cionizma.35
Drugi palestinski i arapski autori odbijaju da
padnu pod udobni uticaj teorija zavere koje
stvaraju Ilan Pape i njemu slični. Oni zapravo
slede tradiciju arapskih palestinskih istoričara,
mislilaca i političara koji su vodili fascinantan i
složen dijalog sa prošlošću.36 Većina njih i dalje
govori o cionističko-imperijalističko-arapskoj
zaveri smišljenoj da Palestince liši njihove
imovine, ali neki od njih to rade samo zato što to
moraju, ili tu optužbu prikazuju samo kao deo
složene stvarnosti u kojoj su Palestinci imali
slobodan izbor i imali više prilika da se upute u
manje tragičnim pravcima.
Najistaknutiji od tih palestinskih istoričara je
Arif al-Arif, koji je tokom 1950-ih objavio im-
presivnu istoriju u pet knjiga, jednostavno na-
slovljenu al-Nakba. Slično osnivaču i prvom
predsedniku PLO-a, Ahmedu Šukeiriju (Shuqe-
iri), Arif deo odgovornosti prebacuje na Viši
arapski komitet koji je objavljivao, pa čak u tome
i preterivao, izveštaje sa pričama o zločinima u
Dir Jasinu. Umesto da navodi Palestince da drže
čvrst stav i da se jače bore, kao što bi se oče-
kivalo, ova je taktika izazvala bumerang efekat,
pokrenula glasine koje su samo povećale paniku
i ubrzale bekstva.37 Drugi su kritikovali pale-
stinsko vođstvo koje je u tom kritičnom trenutku
odabralo da ostane izvan domovine, što je bio
obrazac ponašanja većine članova palestinske
elite – uključujući i više klase koje su prve
pobegle na bezbedna mesta sa druge strane
granice, sa ciljem da sklone svoje porodice,
ostavljajući palestinske mase praktično bez
rukovodstva.38 Ono što je Arif ustanovio je
fascinirajuće. On kaže da su okolnosti odlaska
Palestinaca varirale od mesta do mesta i od
perioda do perioda, i obično bile posledica
izraelskih vojnih pobeda, i napredovanja njiho-
vih snaga koje bi usledilo.
Iračka parlamentarna komisija za istraživanje
događaja iz 1948. ukazuje na ulogu Arapske lige
kod ohrabrivanja Arapa da napuste svoje domo-
ve. Već septembra 1947, Politički komitet Arap-
ske lige koji se sastao u libanskom gradu Zufr na
mediteranskoj obali, nedaleko od severne gra-
nice Mandatne Palestine, preporučio je arapskim
zemljama da „otvore svoje granice i prihvate
bebe, žene i starije Arape iz Palestine, i da se o
njima staraju – ako u Palestini dođe do situacije
koja tako nešto zahteva“.39
Ideja o evakuaciji neborbenog stanovništva na
bezbedno mesto nije bila strana Arapima Pale-
stine; već 1946. je Viši arapski komitet objavio
svoju nameru da evakuiše žene i decu pošto se
priprema opšta pobuna protiv britanskih vlasti.40
Tada je plan uistinu bio sproveden u delo, a
Palestinci su počeli da primenjuju rezoluciju
Arapske lige kada su prilike to dozvolile.
U tom bi smislu posebnu pažnju trebalo obra-
titi na doprinos izraelskog akademičara i uče-
njaka na polju proučavanja Bliskog istoka,
Avrahama Sela sa Hebrejskog univerziteta, i na
njegova opažanja u vezi dinamike tog poziva na
evakuaciju. U tradicionalnom društvu koje po-
štuje značaj časti žena i porodice, nikako nije
sigurno da bi muškarci ostali tamo gde su, ako bi
članovi njihovih domaćinstava bili poslati na
drugo mesto. Posledica toga je da je odluka
Arapske lige dovela do bežanije celih porodica,
u nekim slučajevima i do pražnjenja celih sela.41
Mnogi istraživači i dalje poriču da je arapsko
rukovodstvo izdalo naredbu o evakuaciji, ali se
ne mogu previđati svedočanstva koja tvrde su-
protno. Jedno od njih je svedočanstvo Gade
Karmi (Ghada Karmi), palestinske lekarke,
učenjaka, pisca i predavača na palestinske teme,
rođene 1939. godine u Katamonu, predgrađu
Jerusalima. Tu je dato lično svedočenje o do-
gađajima koji su sledili tokom meseci posle
izglasavanja Plana o podeli u UN, kada je sukob
između Jevreja i Arapa u Jerusalimu već bio u
10
toku. U početnim fazama je Viši arapski komitet
(Arab Higher Committee - AHC) zaista naredio
stanovnicima da ostanu u svojim domovima.
Kasnije, međutim, marta 1948, AHC je naredio
evakuaciju svih žena, dece i starih. Izveštava se
da su žene i deca prvi otišli, ali je uskoro za njima
Jerusalim napustila i većina muškaraca, a na
kraju i većina stanovnika Katamona. Karmi za to
okrivljuje rukovodstvo, naročito članove AHC-a
i članove lokalnih komiteta koji su napustili
grad, pa su sve ostale prinudili na jedini izbor –
da ih slede. Ona piše:
„Lepa je ta priča, ali koga će biti briga ako
naša deca stradaju?“ govore nam oni kada dolaze
da se pozdrave sa nama. „Ali to neće trajati dugo.
Samo dok se nevolje ne stišaju“.42
Karmi nikako ne brani Izrael; ona se protivi
Sporazumu u Oslu i rešenju sa dve države, i
zastupa „pravo povratka“. Ona svakako nema
interesa da izmišlja stvari koje bi mogle da po-
mognu cionističkoj strani, kao što čine svi oni
koji poriču postojanje naređenja o evakuaciji.
Ona je svesna velike debate koja se oko toga
vodi, ali je ipak jasno kazala da je AHC izdao
naređenje o evakuaciji.
Detaljna studija Benija Morisa o problemu
izbeglica (naročito ažurirano i revidirano izdanje
Još jednom o rađanju problema palestinskih
izbeglica, objavljeno 2004. godine) pokazuje da
je bilo mnogo slučajeva kada je stanovništvu sa
visokog mesta bilo naređeno da se evakuiše.43
Najizrazitiji slučaj se dogodio 22. aprila 1948,
kada je „Nacionalni komitet“ Jerusalima, osla-
njajući se na memorandum AHC-a sa datumom
8. marta, naredio naseljima Musrara, Katamon,
Šeik Jarah i drugim palestinskim naseljima u
širem Jerusalimu, da evakuišu svoje žene, decu i
starije „na udaljenija mesta, dalje od opasnosti“.
Komitet je upozorio da nepridržavanje ove
naredbe čini „prepreku Svetom ratu... i sprečava
njegove akcije u tim naseljima“.44 Na osnovu
toga je Politički komitet Arapske lige odobrio
dodatnu odluku kojom se jasno kaže da će
muškarci koji mogu da nose oružje biti poslati
nazad,45 očigledno radi sprečavanja pojave bek-
stva muškaraca zajedno sa svojim porodicama.
Arapski mediji su objavljivali pozive ženama,
deci i starijima da se evakuišu, pominjući čak i
pomoć arapskih armija kod izvođenja evaku-
acije, dok su ih jevrejski mediji pozivali da osta-
nu gde jesu. Tako je, na primer, radio stanica al-
Inkad (Inqadh) 23. aprila 1948. javila stanov-
nicima Haife da „niko neće ostati i saglasiti se sa
uslovima predaje Jevrejima“.46 Sledećeg dana je
ta radio stanica promenila priču, ali je bilo kasno
– velika većina stanovništva Haife je otišla.
Cionističke obaveštajne službe su izvestile da
„viši krugovi govore da su dobili eksplicitna
naređenja da očiste Haifu od Arapa. Svrha tih
naređenja nam nije u potpunosti jasna“.47 Na-
puštanje Haife se može objasniti strahom od
ostanka pod jevrejskom upravom. U jednom
palestinskom svedočenju je to objašnjeno kao
strah od „neprijateljskih aktivnosti od strane
arapskih nacionalnih institucija (naglašavanje
dodato naknadno)“.48 Drugim rečima, strah od
represalija zbog neizvršenja naređenja.
Visoke arapske ličnosti izvan Palestine su
takođe pozivale Palestince da napuste svoje
domove dok oluja ne prođe. Na primer, raniji
sirijski premijer Kaled al-Azm u svojim seća-
njima priznaje:
“Od 1948. godine mi smo bili ti koji su zahte-
vali povratak izbeglica... dok smo mi bili oni koji
su ih naterali da odu... Doneli smo nesreću...
arapskim izbeglicama time što smo ih pozivali i
pritiskali da odu... Mi smo učinili da ostanu bez
imovine... Mi smo ih navikli na prošnju... Mi
smo učestvovali u urušavanju njihovog morala i
društvenog nivoa... Zatim smo ih iskorišćavali
da izvode zločine ubistava, paljevine i bacanje
bombi na... muškarce, žene i decu – a sve to u
službi političkih ciljeva.”49
Raniji irački premijer Nuri al-Sa’id, i Džamal
Huseini, takođe su izjavljivali da su arapske
države pozivale Palestince da odu. Moguće je
naći više takvih izjava, raznolike verodostoj-
nosti, izrečenih od strane palestinskih ličnosti i
arapskih novinara koji govore o naređenjima za
evakuaciju.50 Čak je i sadašnji Predsednik
Palestinskih vlasti, Mahmud Abas, priznao tako
nešto u članku koji je objavio 1970. godine. On
piše: „arapske armije su ušle da bi zaštitile
palestinski narod od tiranije cionista, i to je
dovelo do njihove emigracije i odvelo ih sa
njihove zemlje“.51
Izraelsko-britanski učenjak Efraim Karš
(Karsh) sa King’s koledža u Londonu, koji je
pomno ispitivao ponašanje Arapa i palestinskog
rukovodstva u to vreme, prikupio je mnoga
dodatna svedočenja.52 Sami su izabrali svoju
sudbinu. Bili su opčinjeni iluzijom brze pobede
nad tek nastalim cionističkim entitetom. Treba
biti fer pa reći da su i Amerika i Britanija mislili
da će se tako nešto dogoditi. Arapsko rukovod-
stvo je moglo poći drugim putem. Oni su
odgovorniji za stvaranje problema izbeglica više
nego ijedan drugi faktor.
Peto: Protivljenje povratku
Slučaj iz Haife pokreće još jednu stvar, koju
apologete palestinske stvari nisu spremne da
priznaju: palestinsko rukovodstvo se protivilo
povratku Palestinaca u Izrael posle 1948. godine.
11
Hadž Amin je 18. avgusta 1949. potpisao me-
morandum u ime AHC kojim se napadaju
arapske države koje su iskazale svoju nameru da
izbeglice vrate u državu Izrael. Palestinski poli-
tički i verski vođa je imao izvestan broj razloga
da tako nešto učini: prvo i najvažnije bilo je da
bi se tim povratkom podrazumevalo de facto
priznanje Izraela – jer su za takav postupak bili
potrebni pregovori i razni sporazumi. Muftija se
takođe bojao da bi povratnici bili izloženi na
milost i nemilost Jevrejima; možda bi čak bilo i
onih koji bi prihvatili njihovu vladavinu pa bi
time Jevrejima omogućili kontrolu nad arap-
skom ekonomijom.53 Muftijeva desna ruka, Emil
Guri (Ghuri), rekao je isto to u svom članku u
bejrutskim novinama Telegraf. Guri je takođe
naglašeno odbacivao povratak izbeglica u Izrael,
uglavnom iz istih razloga koje je navodio
Muftija, i zalagao se za njihovo naseljavanje na
mestima koje IDF još uvek nije osvojio u
Negevu i Galilu. Po Gurijevom mišljenju po-
vratak je bio moguć samo kroz džihad i kroz
mržnju i neprijateljstvo prema Jevrejima koji tre-
ba da budu „posađeni u srce svakog Arapina“.54
To je bilo potvrđeno i tokom pregovora o
prekidu vatre između Izraela i Sirije u proleće
1949. godine. Grupa palestinskih izbeglica prišla
je britanskom delegatu sa zahtevom da Zapadni
Galil bude predat Siriji – ono područje koje je
originalnim Planom o podeli Palestine iz 1947.
godine bilo predviđeno da bude deo arapske
države. Glavni razlog za taj zahtev bilo je pre-
seljenje izbeglica u to područje, i njihova reha-
bilitacija, pošto država Izrael nije podržavala
povratak svih izbeglica.55
Palestinske izbeglice su oklevale – bile su čak
nespremne – da se vrate u Izrael koji još uvek
postoji, i to je bilo jasno rečeno u njihovom od-
govoru na izraelsku ponudu koja je ograničavala
broj povratnika. Tokom 1949. Izrael je objavio
svoju spremnost da prihvati 25.000 izbeglica
koji su bili vlasnici plodnog zemljišta, kao i onih
koji bi svojim dolaskom upotpunili porodice. Ta
se objava pojavila u arapskim medijima na
Zapadnoj Obali, a ministar spoljnjih poslova
Moše Šaret je plan objavio u Knesetu. Ipak je od
jula 1949. do aprila 1950. podneto samo 4.000
formalnih zahteva za povratak.56
Arapske države (sa izuzetkom Jordana) imale
su nameru da podrže povratak palestinskih iz-
beglica u Izrael. Izbeglice su bile ekonomski,
društveni i politički teret tim režimima, pa su čak
ugrožavali i njihovu egzistenciju, ali je Muftijev
stav bio odlučan. Muftija je bio razlog što je,
tokom kritičnih meseci neposredno posle rata,
pitanje izbeglica bilo gurnuto na kraj spiska
prioriteta.
 Prvi međunarodni napor da ovaj problem bude
razrešen bila je rezolucija Generalne skupštine
UN broj 194, koju su listom odbacile sve arapske
države. Držeći se pristupa „sve ili ništa“, Pale-
stinci su tu rezoluciju videli kao nelegitimnu jer
se njom priznaje Izrael. Palestinski predstavnici
u UN su nastavili da odbacuju ideju o povratku
najmanje do 1966. godine.
***
U zaključku treba reći da jevrejsko-arapski su-
kob zaista ima jedinstvene karakteristikre.
Nije postojala nikakva cionistička zavera koja
je unapred predviđala transfer stanovništva.
Mada su transfer stanovništva i razmena stanov-
ništva u to vreme bili prihvaćeni međunarodni
termini, najveći deo jevrejskog rukovodstva se
protivio takvoj politici. Savremene optužbe da je
Izrael sproveo totalno „etničko čišćenje“ i da je
imao genocidne namere su, u najmanju ruku,
ironija – pogotovo kada se ima u vidu arapska
retorika i njihove akcije tokom rata 1948. Go-
dine. Time se treba ukratko pozabaviti u zaključ-
ku ovog poglavlja.
Ne mogu se poricati isterivanja koje su spro-
vele jevrejske snage, naročito posle invazije pet
susednih armija koja je izmenila pravila cele
igre. Dogodio se veoma mali broj masakra, kao i
pljački, silovanja i krađa. Ti su događaji bili
izuzetak. Međutim, Palestinci su ih naduvavali,
sejali su paniku i podrivali moral koji je i inače
bio uzdrman. (Pogrešno tumačenje tih događaja
ponekad je bilo potpomognuto preteranim izve-
štajima o bitkama koje je vodila Hagana, a koje
su njihovi propagandisti smišljali da bi se ocr-
nele snage Ecela i Lehija koje su u tim akcijama
učestvovale.) Brzo širenje jezivih priča širilo je
paniku među Palestincima i oslabilo i inače la-
bav moral. Razlozi tome su bili vakuum u vođ-
stvu, nedostatak priprema i koordinacije među
lokalnim palestinskim snagama (slični nedostaci
su se od 15. maja pojavili među arapskim redo-
vnim snagama), raspad civilne infrastrukture
usled ratnih dejstava, kao i druge strukturne sla-
bosti palestinskog društva.
Arapsko rukovodstvo, uključujući i palestin-
sko arapsko rukovodstvo, nastojalo je da uništi
jevrejsku zajednicu, ili da je bar moralno ošteti.
Dokaz tome je što su sva jevrejska naselja koja
su pala u ruke arapskih armija 1948. godine bila
opljačkana i potpuno uništena. Neka su čak bila
srušena do temelja i popaljena. Ta se pojava
ponavljala u seoskim jevrejskim poljoprivred-
nim naseljima na istočnim ivicama Mandatne
Palestine (Mišmar Hajarden, Masada, Ša’ar
Hagolan i Beit Harava), u jevrejskim zajed-
nicama oko Jerusalima (Atarot, Neve Jakov,
Hartuv i Kibuc Gezer), u Ecion Bloku i
12
jevrejskom kvartu u starom gradu Jerusalima, i u
kibucima u priobalnoj ravnici koji su se našli na
putu napredujuće egipatske vojske. Jevrejima
nije bilo povratka u te zajednice sve dok su bile
pod kontrolom Arapa. To je bilo pravilo. To je
bila priroda rata u koji su se Arapi upustili. To je
bila norma i u drugim sukobima u tom periodu.
Svim stranama je bilo jasno da se radi o borbi
na život i smrt, ali obećanje da će na kraju doći
do totalnog uništenja nije bilo uzajamno.
Novembra 1947. cionističke vođe su objavile
političku izjavu da će jevrejska država garan-
tovati jednaka prava svim svojim stanovnicima,
uključujući i pravo glasa i izbora na javne
funkcije, i da će arapski biti drugi zvanični jezik
jevrejske države.57 U izraelskoj Deklaraciji o
nezavisnosti, temeljnom dokumentu, stoji:
“Molimo – usred napada na nas koji traje već
mesecima – arapsko stanovništvo države Izrael
da ostane mirno i da učestvuje u izgradnji države
Izrael na osnovi punog i jednakog građanskog
prava i odgovarajućeg prisustva u svim privre-
menim i stalnim institucijama.58
Odgovor Arapa i Palestinaca je bio pokušaj da
Jevreji budu bačeni u more.
Do nastanka problema sa izbeglicama ne bi
došlo bez potpunog arapskog odbacivanja Plana
podele iz 1947. Problem sa izbeglicama se ne bi
pogoršao da nije bilo arapske invazije maja
1948, uz pretnje uništenjem svih prisutnih
Jevreja. Moguće je navođenje još mnogih pri-
mera da bi se podupro ovakav zaključak, ali te
elementarne činjenice često nailaze na kameni
zid otpora. Suština problema je da mnogi od onih
koji podučavaju na programima o Bliskom
istoka, i u drugim relevantnim akademskim ode-
ljenjima, potpuno ignorišu ove osnovne činje-
nice. Čak i kad se studentima predoči prava slika,
njima se i dalje govori da je Izrael isterao Pale-
stince i proširio svoje granice prema unapred
smišljenom planu koji je postojao još pre izbi-
janja neprijateljstava. Nema mnogo epizoda u
istoriji koje su do te mere iskrivljene kao što je
slučaj sa ovim periodom.
 Napomene
1. Morris, 1948, str. 81; " Arabs walk out." (Arapi
su otišli) New York Times, 30. novembar 1947.
2. Yehoshua Freundlich, "Parshat Hakirata Ve
Maskenoteha shel Ve'adat UNSCOP Be-Eretz
Yisra'el, 1947," Hatziyonut 13 (1988), pp. 27-
51.
3. Yuval Aron-Ohana, Kav Haharish Veha'esh
(Ahiasaf, 2013), str. 157.
4. Nazier Magally, "The Position of the Arab
Representation vis-à-vis the Partition Plan: The
Crime and Its Punishment," (Stav arapskih
predstavnika u vezi Plana podele: Zločin i kazna
zbog njega) u Ruth Gavison, ed., The Two-State
Solution: The UN Partition
Resolution of Mandatory Palestine: Analysis
and Sources (Rešenje sa dve države: Rezolucija
UN o podeli mandatne Palestine) (New York:
Bloomsbury, 2013).
5. David G. Dalin i John F. Rothmann, Icon of
Evil: Hitler's Mufti and the Rise of Radical
Islam (Ikona zla: Hitlerov muftija i rast
radikalnog islama) (New York: Random House,
2008), str.5.
6. Zbirni zapisnik sa 31. sastanka AdHoc komiteta
o palestinskom pitanju Generalne skupštine UN,
UN Doc. A/AC.14/SR.31, 24. novembar 1947,
https://unispal.un.org/DPA/DPR/unispal.nsf/O/
FCFDBC89E49CB80A852573520053605D.
7. Shmuel Segev, Meahorei Hapargod (Tel Aviv:
Ma'arachot, 1954), p. 77 (hebrejski prevod
zvaničnog izveštaja iračkog parlamentarnog
komiteta o ratu 1948, objavljen septembra
1949).
8. Ibid.
9. David Barnett i Efraim Karsh, "Azzam's
Genocidal Threat," (Azamova pretnja
genocidom) Middle East Quarterly 18 (jesen
2011), str. 85-88.
10. Članak je objavljen u Majlat al-Ah'uan al-
Muslim (list Muslimanskog bratstva) 3.
novembra 1945, pod naslovom "Spirit of
Heaven, Blow!" (Nebeski duh se oglašava) To
se odnosi na ratničku pesmu pri dolasku na
bojno polje.
11. O aktivnosti Muslimanskog bratstva tokom rata
1948. videti kod Richard P. Mitchell, The
Society of the Muslim Brothers (Društvo
muslimanske braće) (Oxford University Press,
1993) i u relevantnim poglavljima kod Morisa,
1948.
12. Morris, 1948, str. 81.
13. Čak i u Libanu, koji je bio umeren u vezi
palestinskog pitanja, muftija je pozivao na džihad
da bi se Palestina oslobodila Jevreja. Videti kod
Guy N. Maayan, "Burning the Candle at Both
Ends: Lebanon and the Palestine War 1947-
13
1949," (Sveća koja gori sa oba kraja: Liban i
palestinski rat 1947-1948) u Eli Podeh i Asher
Kaufman, eds., Arab-Jewish Relations from
Conflict to Resolution: Essays in Honour of
Professor Moshe Ma'oz (Odnosi Arapa i Jevreja
od sukoba do razrešenja: Eseji u čast prof. Moše
Maoza)
(Sussex, 2005), str. 155. U vezi džihada u
Saudijskoj Arabiji videti kod Madawi Al-
Rasheed, "Saudi Arabia and the 1948 Palestine
War: Beyond Official History," (Saudijska
Arabija i rat u Palestini 1948: Iza zvanične
istorije) u Eugene Rogan i Avi
Shlaim, eds., The War for Palestine: Rewriting
the History of 1948 (Rat za Palestinu: Ponovno
pisanje istorije 1948) (Cambridge, 2007), str.
240. Treba zapaziti da poziv na džihad od strane
takvih verskih vođa nema presedana u to vreme;
nije bilo sličnih poziva sa visokog položaja 1930-
ih, ili tokom Arapskog ustanka.
14. Eliezer Tauber, "The Army of Sacred Jihad: An
Army or Bands?," (Armija svetog Džihada:
Armija ili bande?) Israel Affairs 14, br. 3,
(2008), dtr. 419-445, na str. 430.
15. Morris, 1948, str. 65.
16. Morris, One State, Two States (Jedna država,
dve države), str. 81.
17. Morris, 1948. str. 409.
18. Morris, 1948, str. 93.
19. Kralj Abdul Aziz Ibn Saud Predsedniku
Trumanu, 26. octobar 1947, u Foreign Relations
of the United States, 1947, vol. 5: The Near East
and Africa (Washington DC, 1971), str. 1212,
raspoloživo
na http://images.library.wisc.edu/FRUS/EFacs/1
947v05/reference/trus.frus1947v05.0016.pdf.
20. Ilan Pappé, The Rise and Fall of a Palestinian
Dynasty: The Husaynis 1700-1948 (Uspon i pad
palestinske dinastije: Husajnija 1700-1948)
(London: Saqi. 2010), str. 358-359.
21. Palestinski istoriračr Rashid Khalidi priznaje da
su, smrću Abd al-Qadir al-Husajnija, „izgubili
svog najdarovitijeg vojnog zapovednika i
značajnu figuru koja ih je ujedinjavala“. Khalidi
povezuje taj pad sa procesom koji je pokopao
sposobnost Palestinaca da budu nezavisni
učesnici procesa. Videti kod Rashid Khalidi,
The Iron Cage: The Story of the Palestinian
Struggle for Statehood (Gvozdeni kavez: Priča o
palestinskoj borbi za državu). (London:
Oneworld Publications, 2009), str. 133.
22. Pogledati prevod sledećeg dokumenta: "Jews
Displaced from Arab Countries: A Story of
Collusion." (Jevreji izmešteni iz arapskih
zemalja: Priča o dosluhu) Justice for
Jews, http://www.justiceforjews.com/collusion.
pdf.
23. Ova odluka Saveta Arapske lige došla je posle
napora da se finansira polu-regularna vojna
aktivnost lokalnih Palestinaca u Mandatnoj
Palestini. Na konferenciji Političkog komiteta
Lige u Libanu, odlučeno je da se sa dva miliona
egišpatskih lira finansira civilna aktivnost, a
vojna aktivnost sa još milion lira. Videti kod
Segev, Menhorei Hapargod, str. 45,50.
24. O ovome je vrlo malo pisano. Osim Gilberta,
videti Michael R. Fischbach, Jewish Property
Claims Against Arab Countries (Zahtevi Jevreja
za naknadu imovine u arapskim zemljama)
(Columbia University Press, 2008).
25. Zbirni zapisnik sa 31. zasedanja AdHoc
komiteta Generalne skupštine UN o
palestinskom pitanju UN DOC AJAC.14/SR.31.
24. novembar 1947, https://unisipal.un.org,
PA/DPR/unispal.nsf/0/FCFDBC89E49CB80A8
52573520053605D
26. Meron, "Why Jews Fled." (Zašto su Jevreji
pobegli).
27. Morris, 1948, str. 394.
28. Griffel Frank, "Apostasy," u Encyclopaedia of
Islam, 3rd ed. (Leiden: Brill, 2013).
29. Segev, Mechorei Hapargod, str. 60-61.
30. John Zimmerman, "Radio Propaganda in the
Arab-Israeli War, 1948," Weiner Library
Bulletin 30/31, 2-8, na http://is-
studies.org/misc/RadioBroadcasts/zimmermanx
html.
31. Mustafa Kabha, Hapalestinim-Am Bepzurato
(Ra'anana: Open University, 2010), str. 145.
32. Mustafa Kabha, "Palestinians and the Partition
Plan in the Two-State Solution," (Palestinci i
Plan podele u rešenju sa dve države) kod Ruth
Gavison, ed., The Two-State Solution: The UN
Partition Resolution of Mandatory Palestine:
Analysis and Sources (Rešenje sa dve države:
UN Plan podele Mandatne Palestine: Analiza i
izvori) (New York: Bloomsbury, 2013).
33. Magally, "Position of the Arab Representation,"
(Stav arapskih predstavnika) str. 38.
34. Professor Khalidi se smatra jednim od
najistaknutijih palestinskih aktivista današnjice,
i bio je uključen u aktivnosti PLO-a.
35. Khalidi, The Iron Cage.
36. Videti kod Avraham Sela, "Arab Historiography
of the 1948 War: The Quest for Legitimacy."
(Arapska istoriografija rata 1948: Potraga za
legitimitetom) kod Laurence J. Silberstein, ed.,
New Perspectives on Israeli History: The Early
Years of the State (Nove perspektive izraelske
istorije: Prve godine države), (New York
University Press, 1991), str. 124.
37. Posle objavljivanja vesti o Deir Jasinu, „strah se
uvukao u srca ljudi. Počeli su da napuštaju svoje
kuće, raznoseći sa sobom razna govorkanja o
strašnim zločinima koje su počinili Jevreji“.
14
Arif, al-Nakba, knjiga 4, str. 173. Takođe videti
Ahmad al-Šukeiri, Arba’un Amman fi al-Hiya
Wal-Duliyah (Beirut, 1969), str. 289.
38. Od deset ćlanova Visokog arapskog komiteta,
samo su trojica ostali u zemlji. Kritiku tog
postupka pokrenuo je palestinski verski lider
Mohammad Nimr al-Hatib, egipatski konzul u
Jerusalimu tokom rata, i Nimr al-Havari, lider
al-Najjada omladinskog pokreta koji se uključio
u palestinske vojne napore. Hawari, koji se
kasnije vratio u Izrael, bio je oblasni sudija i
okrivljavao je muftiju za mnoge neuspehe.
Videti kod Avraham Sela, "Ha-Aravim Ha-
Palestinim BeMilhemnet 1948," u Moshe Maoz
i B.Z.Kedar, eds., Ha-Tenu'a HA-Leumit He-
Palestinit: Me-Imut Le-Hashlama? (Tel Aviv.
Misrad Ha-Bitachon, 1996), str. 167.
39. Segev, Meahorei Hapargod, str.50.
40. Avraham Sela, Sheelat Eretz Yisra'el (Hebrew
University of Jerusalem, 1986), str. 166-167.
41. Sela, Sheelat Eretz Yisra'el, str. 167
42. Ghada Karmi, "In Search of Fatima: Fateful
Days in 1948," (U potrazi za Fatimom:
Sudbonosni dani 1948.) Journal of Palestine
Studies 17 (2003) str. 9.
43. Palestinski istoričar Walid Khalidi i mnogi
drugi kategorički su nakon toga poricali teoriju
„naređenja od arapskih lidera“, pošto nije bilo
pouzdanih dokaza koji bi to podržali.
Svedočenja koja bi poduprla postojanje takvih
naređenja odbačena su iz raznih razloga, kao što
je ideja da su cionisti podmetnuli takve iskaze u
arapskim medijima preko kolaboranata, ili
glasinama ’od usta do usta’, kako bi izazvali
masovnu bežaniju. Videti, na primer, Walid
Khalidi, „Why did the Palestinians Leave,
Revisited," (Zbog čega su Palestinci otišli, još
jednom), Journal of Palestine Studies 34, br. 2
(Zima 2005), str. 42-54; Simha Flapan, "The
Palestinian Exodus of 1948," (Palestinski
egzodus 1948) Journal of Palestine Studies 16,
br. 4 (leto 1987), str. 3-26.
44. Morris, The Birth of the Palestinian Refugee
Problem (Rođenje problema palestinskih
izbeglica), str. 174.
45. Segev, Meahorei Hapargod, str.. 62.
46. Videti ceo spisak takvih poziva kod
Zimmerman, "Radio Propaganda."
47. Tamir Goren, "Madu'a Azvu Hatoshavim
Ha'Aravim et Haifa? Iyun Besugiya Hatzuyah,"
Cathedra 80 (jun 1996), str. 204.
48. Robert John i Sami Hadawi, The Palestine
Diary (Palestinski dnevnik) (Beirut: Palestine
Research Center, 1970), str.333.
49. Khalid al-Azm, Madhcarat (Memoari), vol. 1
(Beirut: Al-Dar al-Muttahida lil-Nashr, 1973),
str. 386-387.
50. Mitchell Geoffrey Bard, Myths and Facts: A Nenad Vasiljević
Guide to the Arab-Israeli Conflict (Mitovi i
činjenice: Vodič kroz arapsko-izraelski sukob)
(Chevy Chase, MD: American-Israeli
Cooperative Enterprise, 2006), str. 134. Hasidska mudrost
51. Prevod originalnog članka kod Yitschak Ben
Gad, Politics, Lies, and Videotape:
3,000 Questions and Answers on the Mideast
Crisis (Politika, laži i video trake: 3.000 pitanja
i odgovora u vezi krize na Bliskom istoku)
(New York: Shapolsky Publishers, 1991), str.
305.
52. Efraim Karsh, Palestine Betrayed (Izdaja
Palestine) (Yale University Press, 2011).
53. Ezra Danin, Tziyoni Bechol Tnai, vol. 1
(Jerusalem: Kidum, 1987), p. 395.
54. Stav Visokog arapskog komiteta videti kod
Emil Ghouri, videti Danin, Tziyoni Bechol Trai,
str. 311; Morris, 1948, str. 426-427; Yoav
Gelber, Komemiyut Venakba (Dvir, 2004), str.
253; Arnon-Ohan, Kav Haharish Veha'esh, str.
409-410.
55. Guy Maayan, Levanon, Hayishuv
Hatziyoni/Medinat Yisra'el Ve Ha’Olam Rabi Nahman iz Breslova jednom je rekao:
Ha'Aravi 1945-1949, MA Thesis (Hebrew Obično se kaže da priče dobro uspavljuju.
University of Jerusalem, 1997), str. 66.
Ja kažem da te priče mogu – probuditi.
56. Gelber, Komemiyut VeNakba, str. 369-370.
57. Meron Medzini, Golda Meir: A Political Na što je točno mislio jedan od najpopularnijih
Biography (Walter de Gruyter, 2017), str. 136. hasidskih rebea?
58. Proklamacija nezavisnosti, na Hasidska priča uvijek govori više od onoga što
at https://www.knesset.gov.il/docs/eng/megilat_ se nalazi na površini, ona gotovo uvijek upućuje
eng.htm na neku višu, univerzalniju istinu. A ta istina
zaista može probuditi onoga koji je za nju
spreman.
Hasidi vole priče: vole ih pričati, slušati,
komentirati i prepričavati između sebe.
Različitim ljudima u različito vrijeme može ista
priča prenijeti različitu poruku. Prošlo je još
nekoliko generacija nakon rabi Nahmana, a
jedan drugi veliki rebe, Menahem Mendel iz
Kocka rekao je jednom prilikom svojim
hasidima:

Ja sam postao hasid zato što je u gradu u kojem

Gornji tekst je 4. glava knjige Industrija laži sam živio bio jedan starac koji je pričao priče o
Ben Dror Jeminija. cadikim. On je pričao ono što je znao, a ja sam
čuo ono što sam trebao.

Neke od osnovnih karakteristika hasidskih priča

najbolje se mogu uočiti kad promatramo
odabrane primjere.

Moderna upotreba riječi hasid veže se uz

pripadnike hasidskog pokreta koji je započeo
Israel Baal Šem Tov (1700 -1760). Legenda i
činjenice o njegovom životu toliko su
Knjigu je preveo Brane Popović. isprepletene, da se i njegovi biografi teško u
svemu tome snalaze. Baal Šem Tov je svoja

15
učenja prenio na Magida iz Mezricha, čiji su
učenici širili hasidizam dalje.
Hasida obilježava tradicionalna pobožnost i
potpuna posvećenost Bogu. Dodatno ga krase
veselje (simha), molitveni zanos (hitlahavut) i
poniznost (šiflut). U odnosu na tradicionalni
judaizam, možda je najveća razlika povezanost
i predanost cadiku.
Hasid, cadik, rebe
To znači da je hasid uvijek hasid nekog
određenog cadika; nema hasida bez cadika. Taj
je odnos središnja os hasidizma. Izabranog
cadika hasidi često zovu i rebe. Rebe je prije
svega duhovni učitelj grupe hasida, za razliku
od rabina (rav), koji je vođa vjerske zajednice.
On podučava židovski zakon (halaha) i brine se
o njegovom provođenju.
(Iz uvoda u knjigu “Hasidska mudrost”)
Prema mišljenju Arthura Greena, “hasidizam
priča jednu od najvećih uspješnica u povijesti
religije. U razdoblju od pedeset godina nakon
smrti svog osnivača, Israela Baal Šem Tova,
nekolicina je njegovih sljedbenika iz Ukrajine
proširila učenje i osvojila srca većine Židova u
starom rusko-poljskom imperiju.”
Čemu treba zahvaliti takav uspjeh? S jedne
strane, karizmatičnosti prvih rebea, a s druge,
svojevrsnoj demokratizaciji odnosa koju su oni
na široka vrata unijeli u klasični judaizam. Ti su
rebei znali vratiti nadu i vjeru potlačenim,
bespravljenim i zaboravljenim židovskim
seljacima. Jednostavno rečeno, našli su se, ili
izrasli u pravo vrijeme na pravom mjestu.
Ovu predivnu priču nakratko su zaustavili
nacisti i njihove sluge u jednom od najgorih
pogroma u povijesti ljudskog roda.
No priča nije mogla biti prekinuta zauvijek –
ona traje i danas.
16
Učenja/ Jedinstvo
Možemo reći da je jedinstvo doslovno
jednostavno, kao što su “jedan, dva i tri.” Jedan
podrazumijeva individualnu jedinicu, neovisnu,
ali samu. Dva je dualnost, dvije različite
jedinice. A tri uvodi treću dimenziju, koja može
kombinirati ili sadržavati dvije osnovne,
stvarajući veće jedinstvo. To znači da jedinstvo
može zbližiti dva prividno odvojena elementa i,
u isto vrijeme dok uvažava jedinstvene kvalitete
u svakome od njih, stvoriti cjelinu koja je
mnogo veća od jednostavnog zbroja tih
kvaliteta. Jedinstvo je harmonija unutar
raznolikosti.
Jos jedan citat iz mojega prijevoda knjige
“Toward a Meaningful Life”. Dok s
nestrpljenjem ocekujem zavrsetak tiska,
pomaže mi kad vidim da se nekome dopadne
poneka misao koju izvučem iz knjige.
Prihvatljiva glupost
Pronalaženje istinske sreće
najteža je od svih duhovnih zadaća.
Ako je jedino što te može usrećiti neka glupost
koja ne vrijeđa okolinu – učini to.
R. Nahman iz Breslova
U engleskom je prijevodu, iz meni nepoznatog
razloga, Moshe Mykof u drugoj rečenici
jednostavno izostavio “koja ne vrijeđa okolinu”.
Meni se čini da je u hebrejskom originalu
(premda je to Nahman prvi puta najvjerojatnije
izgovorio na jidišu, pa je tek onda zapisano na
hebrejskom) upravo u tome ona sitna, ali bitna
razlika između prihvatljive i neprihvatljive
gluposti.
Koliko jednostavnije – toliko bolnije
Na početku duhovnog puta čini ti se
da je određeni način služenja idealan.
Kasnije ti se učini da je neki drugi poželjniji.
Zašto zbunjuješ samoga sebe?
Sve što učiniš je dobro,
uz uvjet da ne činiš ništa loše.
R. Nahman iz Breslova
Na prvi pogled učini se čovjeku kao da Rabi
Nahman iz Breslova, jedan od najcitiranijih
hasidskih učitelja, igra sa njime igru skrivača,
ili, još gore, da mu se ruga.
Kako mi to zbunjujemo sami sebe? Zagrabimo
iz jedne duhovne zdjele i neko vrijeme smo
zadovoljni. Onda opet probamo iz druge i čini
nam se da je to ukusnije. Ne odnosi se to samo
na “šetanje” od jednog duhovnog učitelja do
drugog, od jedne duhovne tradicije do druge.
Možemo šetati unutar iste tradicije, unutar
jednog učenja: sada učimo, pa onda molimo,
meditiramo, kontempliramo, slavimo određene
dane, jedan dan postimo, drugi se dan
prežderemo, brijemo glavu, ili puštamo bradu,
odlazimo na duhovna povlačenja… i tako bez
konca i kraja.
Naposljetku, veliki nas učitelj dovodi do
prilično logičnog i jednostavnog zaključka da je
dobro ono što nije loše, do istine koju negdje u
dubini sebe svi mi već znamo.
Pa zašto smo onda zbunjeni, uznemireni?
Jednostavno zato što je puno jednostavnije
nešto reći nego učiniti. Koliko je velika istina
jednostavnija – toliko je bolnija.
Strasti
Naše su strasti poput
zraka sunca koje prodiru u tamnu sobu.
Čini ti se kao da ima nešto u njima –
sve dok ne pokušaš uhvatiti neku od njih.
R. Nahman iz Breslova
Molitva, meditacija
Nemoj ponavljati greške onih koji,
zauzdani navikama,
misle da se ne mogu promijeniti.
Ako se zaista želiš promijeniti
i spreman si uložiti sve što je potrebno,
oduprijeti ćeš se i promijeniti svaku naviku.
R. Nahman iz Breslova
Ja nisam od onih koji mole prema nekom
unaprijed zapisanom planu, vremenu, prostoru,
jezičnom predlošku. Pa ipak, onim prvim
tračkom svijesti pri buđenju, nastojim u sebi
ponoviti “Mode ani lefaneha…” (hvala ti na
hebrejskom). Ponekad iza toga kažem “xie xie”
(hvala na kineskom), zato što sam na ta dva
jezika nekim čudom, ili ne, pristupio
duhovnosti i najintimnije je osjećam.
Već dugo vremena shvaćam da je zahvalnost
ona baza na kojoj se temelje sva ostala
pozitivna stanja svijesti. Nakon toga obično
ponavljam ili razmišljam o nekoj kratkoj
mudrosti, učenju, poput ovog Nahmanovog. To
je uvijek tema koja me zaokuplja, kojom se
bavim u to vrijeme, sve dok se potpuno ne
umirim i “zaboravim” čime sam to bio
zaokupljen, što sam to htio.
Jedinstvo raznolikosti
Ljudska priroda teži jedinstvu. Pogledajte dijete
kojemu su dali dijelove slagalice različitih boja
i oblika – ono će ih prirodno pokušati grupirati
17
prema sličnosti. Mi smo u stalnoj potrazi za
vezama koje postoje među različitim objektima i
snagama oko nas, pokušavajući osmisliti
njihove odnose. Ako nismo u stanju to učiniti,
ako ne možemo razotkriti simetriju ili red,
postajemo zbunjeni i nemirni.
Na što mislimo kada kažemo da smo u potrazi
za “smislom”? Ono za čim mi zaista čeznemo
je sređivanje nereda, spoznavanje skrivenih
snaga koje odlučuju o našem kretanju i
ponašanju. Ali zašto nas toliko privlači
jedinstvo, a isto toliko uznemiruje kaos?
Zato što je izvor svekolike raznolikosti stvorenja
i energija u svemiru jedan. Stoga je bit koja leži
u pozadini našeg svijeta neprekinuto jedinstvo,
sveobuhvatna smirenost. Upravo zbog toga, čak
i kada na površini vidimo raznolikost, mi
osjećamo unutrašnje jedinstvo i naša duša teži
tom jedinstvu.
Premda list, grana i kora drveta nisu previše
slični, nećemo se nikada pitati jesu li to dijelovi
istog drveta. I zaista, njihovo je postojanje
moguće sve dok su ujedinjeni u istom drvetu.
R. Menachem Mendel Schneerson
Istina je relativna
Reb Haim iz Zansa redovito je pomagao
nekoliko siromašnih ljudi u svom gradu. Davao
je koliko je mogao, ponekad zakidavsi sebe i
svoju obitelj.
Jednog je dana neki trgovac donio u grad na
prodaju neobično lijepu puru. Krenuo je ravno
rabinovoj kući i ponudio puru rebecin za šabat.
Ona ga odbije, mislivši da je cijena suviše
visoka, pa trgovac krene prodati puru na tržnici.
Nije prošlo previše vremena, a do rebecin dođe
glas kako je jedan od ljudi koje je reb Haim
izdašno pomagao kupio baš tu puru. “Evo ti
sada tvog siromaha,” požali se zena mužu.
“Cijena je bila toliko visoka da ja nisam bila u
stanju platiti, a taj čovjek je bez imalo
razmišljanja izbrojao novac i kupio je.”
Reb Haim slegnu ramenima i pokuša umiriti:
“Ja tu ne vidim nista lose. To samo znači da i
taj čovjek, kao i mi sami, želi dobru puru za
šabat. Ja prije nisam o tome razmišljao, no sada
kad znam, jednostavno mu moram svaki mjasec
davati nešto više novaca nego prije.”
Duhovno središte
Student je, u društvu svoga djeda, sjedio u vrtu.
«Izvanredno napredujem u učenju», reče on, «i
profesori mi predviđaju uspješnu karijeru. Pa
ipak, ne osjećam se dobro.»
«Sretan i ispunjen život je poput idealne
kružnice», odgovori mu djed podižući sa zemlje
kamen i grančicu. Zatim je postavio kamen u
sredinu i oko njega grančicom na zemlji ocrtao
potpuno pravilnu kružnicu. «Kada imaš utvrđen
i stabilan centar, onda oko njega možeš
formirati idealan krug», nastavi djed. «U
suprotnom, ako se centar neprestano pomiče,
nikada nećeš uspjeti.
U naše vrijeme, mnogi ljudi su dobro
obrazovani, pa izgrade uspješne karijere, ali
nikada ne utvrde duhovno središte oko kojega
bi se odvijale njihove životne aktivnosti. Čovjek
treba takvo središte, posebno u vremenima
poput naših. Moj sine, kada jednom utvrdiš
svoje središte, sve drugo će slijediti samo od
sebe.»
Izvor je jedan, bezbroj je putova
Nakon smrti R. Elimeleha iz Liženska, krenuli
njegovi učenici tražiti novog učitelja. Potraga ih
dovede i do R. Jakova Jichaka iz Lublina. Kada
su vidjeli da se način poučavanja R. Jakova
Jichaka razlikuje od onog na koji su naučili u
Ližensku, odlučiše krenuti dalje i nastaviti
potragu. Sutradan su došli pozdraviti R. Jakova
Jichaka i primiti njegov blagoslov za nastavak
putovanja. Cadik je, kao iskusan učitelj, dobro
znao što mladićima razdire dušu, pa ih zaustavi
i pouči: «Izvor je jedan, a bezbroj je putova
kojima možemo do njega stići. Kakav bi to bio
Stvoritelj kada bi postojao samo jedan način da
mu priđemo? Naš je učitelj, sveti Baal Šem
Tov, rekao kako Stvoritelj želi da mu služimo
na sve moguće načine, ali svoj put mora čovjek
odabrati sam. Dugačak hodnik vodi do odaja u
kojima obitava Stvoritelj i postoji više vrata
kroz koja se do njega može doći. Hodnik je
otvoren za sve, ali vrata imaju različite
ključeve. Ti ključevi odgovaraju prirodi onoga
koji treba prekoračiti prag. Postoje vrata koja
otvara sreća i ona druga koja otvaraju suze.
Postoje vrata koja otvara snaga slavljenja i
veličanja i vrata koja otvara ispovijed i molitva.
Postoje vrata koja otvara ljubav, a postoje i
vrata koja otvara strahopoštovanje. Učitelj
upozorava učenike na važnost samospoznaje pri
izboru duhovnog puta. Taj put onda mora
svatko slijediti sam i svim svojim snagama.» Na
trenutak je zavladao tajac, a onda su se učenici
opustili. Shvatili su da ne moraju nastavljati s
potragom, da su pronašli svog novog učitelja.
Hasidska mudrost: priče, učenja i izreke /
izabrao, preveo s hebrejskog i engleskog te
prilagodio Nenad Vasiljević
Zagreb : Večernji list, 2017
18
Milan Vlajčić
Sveto smeće
Ljudmile Ulicke
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs, Arhipelag/Promo
“Moj pokojni pradeda, nekakav časovničar
i čitavog života čitalac jedne knjige, cenio je
materijalni svet ne manje od duhovnog: ni-
kada nije bacio ni kartončić, ni komadić
gvožđa, sa ulice je donosio čas krivi ekser, čas
zarđalu šarku. Sve je raspoređivao po kuti-
jicama, popisivao: debeli ekseri, šarka za
vrata, kalem za konce. A na jednoj kutijici već
posle njegove smrti razabrali su natpis:
“Uzica koja ničemu ne služi”... Ali zašto je
čuvao?”
Ovu dirljivu zgodu o pradedi ruska književ-
nica Ljudmila Ulicka navodi u predgovoru svoje
nove knjige, koja je zapravo simboličan nastavak
čovekove iskonske potrebe da prepozna u svemu
neki smisao i razlog. Zato i napominje da je po-
nekad “Gomila đubreta” dragocenija od “Zrna
bisera”.
Ulicka je jedan od najznačajnijih književnih
stvaralaca našeg doba (namerno izbegavam rod-
nu oznaku “spisateljica”, jer bi to onda važilo
samo za ženske pisce).
Njena najnovija knjiga “Sveto smeće” (294
str. sa ruskog prevela Neda Nikolić Bobić, izda-
vač Arhipelag Beograd) krcata je žanrovski raz-
norodnim zapisima, pričama, memoarskim tra-
ganjima, esejima, intervjuima, koje je u raznim
prilikama davala znanim i neznanim (ponekad
uz zloupotrebe koje postaju obeležja novih no-
vinarskih običaja).
Rođena u porodici naučnih radnika, Ljudmila
Ulicka (1943) je studirala genetiku i biohemiju,
godine provela u naučnim institutima, izbačena
sa posla kad su je uhvatili da u radnom vremenu
prekucava knjigu objavljenu u podzemnom sa-
mizdatu. Mlađe generacije i ne znaju da su u
strašnim staljinističkim godinama mnogi danas
klasični pisci mogli da se čitaju samo u ručno ili
mašinski prepisanim rukopisima. I to je bilo
kažnjivo po “najnaprednijem ustavu na svetu”.
Sledile su godine kad je Ulicka radila za mala
pozorišta, pisala drame i scenarija, da bi prvu
knjigu objavila na domaku svoje pedesete
(1990). Odmah je izbila u red najznačajnijih,
njene zbirke priča i romani su prevedeni na
najveće svetske jezike, osvojila je krupne nagra-
de, ruski Buker, francusku Medisi, Nagradu za
evropsku književnost (Beč) i mnoge druge.
Gotovo sve njene knjige su i kod nas prevedene,
a iz tog dragocenog obilja izdvajam kapitalnu
porodičnu sagu “Jakovljeve lestve“, u kojoj se
odslikava tragična istorija sovjetskog društva,
delo koje je svrstava rame uz rame sa Manom,
Nabokovim, Gombrovičem (možda sam još
nekog propustio, izvinjavam se).
Nova.rs/kultura, 26. april 2021.
Dela Ljudmile Ulicke
Sonječka (roman, 1994),
Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994),
Medeja i njena deca (roman, 1996),
Veseli ispraćaj (novela, 1998),
Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999),
Slučaj Kukocki (roman, 2001),
Devojčice (knjiga priča, 2002),
Providne priče (knjiga priča, 2003),
Iskreno vaš Šurik (roman, 2004),
Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005),
Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006),
Zeleni šator (roman, 2010),
Jakovljeve lestve (roman, 2015).
Sveto smeće (autobiografske priče i eseji, 2020)
19
Milica Čubrilo
Priča o Minhovima
i nama
ZA PORODICU MINH 2. SVETSKI RAT JE BIO
POGUBAN: Ostaci rudnika na Rtnju...
NA ZGRADI ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA
KULTURE SRBIJE, KOJA JE PRIPADALA JEVREJSKOJ
PORODICI MINH, DANAS NEMA NI SPOMEN-PLOČE.
ISTO VAŽI I ZA NJIHOV RUDNIK NA RTNJU I SELO
KOJE JE U NJIHOVO VREME IMALO I BIOSKOP I
SOKOLSKI DOM, A DANAS JE SELO DUHOVA
U srcu Beograda, na Crvenom krstu, nalazi se
park, a u njemu stogodišnji ginko, razgranata
lipa i veličanstveni kedar iz Libana okovan u
korov, ižvrljan grafitima. Odavno to više nije
"Bioskop bašta", gde su projektovani filmovi na
ogromnom betonskom ekranu. Tu je sad stari
Aca koji je sebi improvizovao sklonište, i gomila
svakojakih dasaka i razvaljenog nameštaja koji
on popravlja. Nastane se privremeno i Romi u
bivšu kućicu projekcioniste, pa im neko pod-
metne požar, oni nestanu, pa se vrate. Svraćaju i
komšije iz kraja da udahnu vazduh ili dovedu
decu da protrče, u nedostatku druge zelene
površine.
Ko pamti da je taj parkić bio bašta elegantne
vile Margarete Minh podignute u stilu moderne,
koja je još uvek tu, u ulici Silvija Kranjčevića,
ali odeljena zidom od svoje nekadašnje bašte?
"Imala sam nepunih deset godina. Preskakali
smo ogradu i piknikovali pored ribnjaka. Blago-
naklono su nas puštali", seća se Melanija Ku-
zeljević, rođena tu, u blizini, 1932. godine.
"Tada je bilo puno jevrejskih porodica u našem
kraju", podvlači Milica Sentić, profesorka kla-
vira u penziji, Melanijina generacija. "Posle
Drugog svetskog rata više nikad nismo ništa čuli
o njima. Kakvu li su sudbinu imali?", pitaju se.
Minhova imovina je nacionalizovana i predata
"Beograd filmu", koji je Minhovu baštu pretvo-
rio u "Bioskop baštu". Melanija Kuzeljević se
seća da je tu gledala fantastični film Baš čelik, da
su se plaćale ulaznice i nosilo jastuče za sedenje
na podu. S druge strane zida, u vili Minhovih,
prvo su boravili zaposleni u američkoj ambasadi,
da bi početkom sedamdesetih Iračani u njoj
otvorili školu. Sa krahom "Beograd filma", već
odavno zapuštena "Bioskop bašta" još više tone,
a vilu preuzima privatni vrtić "Baby palace".
Samo vitraži na ulaznim vratima svedoče o ne- Greta Minh,...
kadašnjoj eleganciji vile.

FABRIKA TEKSTILA, RUDNIK

Dvesta kilometara jugoistočno od prestonice,

u selu Rtanj od stotinak ljudi, u podnožju isto-
imene planine, ime Minh budi nejasna sećanja.
Na ulazu u selo, 66-godišnji Mikan pije kafu na
suncu. "Nije se govorilo o Minhovima, bilo je
vreme socijalizma, ali se ipak znalo o njihovoj
dobroj reputaciji i plemenitosti. Moja vikendica
je bila dom jednog rudara", kaže Mikan poka-
zujući niz klimavih drvenih kućica. Nekoliko
koraka dalje duž razvaljenog seoskog puta,
pored prepunih kontejnera, razaznaje se stari
ulaz u tunel, urastao u žbunje, na kome je
komemorativna ploča sa crvenom zvezdom u
znak sećanja na partizana Alojza Hiršla koga su
nacisti streljali 1941. godine. O Minhovima
nema pomena.
A ova porodica je bila jedna od najbitnijih
graditelja srpske industrije. Godine 1870. Samu-
el Minh, Jevrejin, napustio je rodnu Moraviju, ...i braća Julijus, Adolf i Aleksandar
nastanio se u Paraćinu i iste godine osnovao prvu
modernu fabriku tekstila na Balkanu. Tkanine su Međutim, počinju balkanski ratovi, radovi
se izvozile od Pariza do Beča i osvajale nagradu staju. Za vreme Prvog svetskog rata porodica
za nagradom. Minh napušta Srbiju, Nemci eksploatišu rudnik i
Najstariji Samuelov sin, Julijus, podstiče ga prilikom povlačenja onesposobljavaju mašine, a
da ulože u rudnike kamenog uglja u istočnoj ugljenokop pale i plave. Posle rata, Minhovi se
Srbiji, koji se razvijaju nakon donošenja Pravila vraćaju, Julijus preuzima rukovodstvo uz pomoć
rudarskog udruženja za Kraljevinu Srbiju iz supruge Grete Konrad, Jevrejke iz Austrije koju
1895. godine, i 1902. godine Industrijska radnja je upoznao u Sloveniji gde se lečio od tuber-
braće Minh otvara rudnik Rtanj, a Julijus postaje kuloze, a ona je bila medicinska sestra. Uz njega
prokurista. Poduhvat je bio smeo – nije bilo su i brat Adolf i polubrat Aleksandar. Rudnik je
železnice, pa se industrijska instalacija dovozila brzo privukao inženjere, tehničare i rudare iz
na 700 m nadmorske visine volovskom zapre- Nemačke, Hrvatske, Mađarske, Češke, Rusije i
gom, isto tako se i ugalj odvozio do Paraćina, a Slovenije... Stanovništvo se učetvorostručilo za
odande dalje železnicom. šest godina dostižući 2000 stanovnika. Niču
Za nepunih deset godina, Minhovi su izgradili bolnica, pekara, prodavnica sa jeftinim životnim
planinsku železničku prugu za vagonete, žičaru namirnicama, kafana, kulturni centar i bioskop,
dugu pet kilometara, separaciju uglja, parnu rudari dobijaju stanove od 16 m2 i okućnicom do
električnu centralu, kao i razne radionice, na 5 ari. Greta i Julijus nisu imali dece, ali su
primer za nameštaj koji se delio zaposlenima. otvorili školu koja je 1929. godine imala 60
učenika. Osim ove, izgradili su i škole u dva

20
susedna sela – Mirovu i Rujištu, u kojima je
živeo najveći broj njihovih radnika. Najbolji
učenici dobijali su stipendije da nastave školo-
vanje u Srbiji, ali i u Beču. Izgradili su i soko-
lanu, sportsku salu sa svim rekvizitima, a
uređeno je i fudbalsko igralište i teren za sletove
Sokolskog društva koje je brojalo više od 300
članova. Julijusov nećak Adolf Herman držao je
kurseve skijanja, a subotom i nedeljom duvački
orkestar od 25 svirača zabavljao je rudare i
njihove porodice.
Ružičnjak na Rtnju, nekad...
Rtanj je danas fantomsko selo. Sve pomenute
građevine su prazne, zatvorene, a škole više ni
nema. Nekadašnji Sokolski dom je jedno vreme
bio Dom pionira, ali od kontroverzne privati-
zacije 2000-ih trune, neiskorišćen. Do zgrada se
probija kroz trnje, koprive, šipak, paprat i
bršljan. Iznad sela je prostrani park od 40 hektara
u kome je nekada raslo oko 150 vrsta biljaka koje
je Greta donela sa putovanja, staklenom baštom
i ružičnjakom. "Ta park-šuma mi je uvek delo-
vala tajanstveno i pomalo bajkovito. Uspela sam
da pronađem stazicu kojom niko već duže vreme
nije šetao. Na samo nekoliko metara iznad
objekta ugledala sam ostatke neke neobične
građevine. Nisam mogla da verujem…
Mesecima sam živela na toj planini, a nisam
znala šta krije ova šuma. Između dve tise, iako je
zub vremena učinio svoje, gordo je stajala
prelepa kupola, koja je meni ličila na neku
pozornicu koja očekuje gudače da pod njenim
svodom započnu svoj dugo odlagani koncert.
Znate već kako je to nekada bilo: gudači sviraju,
dame šetaju, a gospoda razgovaraju o poslu
21
pušeći lulu. Otkrila sam stepenište koje me je
odvelo do same pozornice. Sklopila sam oči,
raširila ruke i okrenula se nekoliko puta ukrug.
Osećaj je bio fantastičan, nesvakidašnji, ali i
dalje nisam mogla da poverujem da tako nešto
postoji u tako skromnom i gotovo siromašnom
okruženju", piše Vesna Nikolić, učiteljica deči-
jeg odmarališta u Rtnju. Tadašnji direktor odma-
rališta i izvesni čika Rudi, koji je lično poznavao
vlasnike rudnika i čuvao njihove fotografije,
ispričali su joj priču o njihovom životu na Rtnju.
Za zabeleženo otkriće Vesna je osvojila prvu
nagradu na konkursu Saveza jevrejskih opština
2008. u kategoriji "Hronike i memoari".
..
...i sada
U SPOMEN NA SUPRUGA
U vreme finansijskog kraha na Vol stritu
1929. godine, u okolini Rtnja je zavladala velika
suša, te su seljaci ostali bez osnovnih namirnica,
pa je Julijus u Austriji sklopio ugovor da razmeni
ugalj za žito i kukuruz i pokloni ih seljacima.
Međutim, carina je iz nepoznatih razloga zaple-
nila robu, a Julijus se zbog toga ubio. Rudnik
preuzima Greta, uz pomoć Adolfa i Aleksandra.
Prenoseći kamenje na magarcima, na vrhu Rtnja,
na 1.565 metara nadmorske visine, izgradiće
kapelu posvećenu Svetom Đorđu za sećanje na
supruga. U Beogradu 1937. Greta je podigla vilu
u sadašnjoj ulici Silvija Kranjčevića. "Strukturu
čine primarne kubične forme, fasade ravne bez
dekorativnih elemenata, a primenjene su i terase
i ravni krovovi. U tom smislu je u duhu Bau-
hausa", smatra arhitekta Mirjana Roter Blago-
jević, žaleći što je promenom starih prozora na- logoru kod Autokomande. "Spavali smo u štala-
rušena autentičnost. ma, na tankom sloju slame na zemlji. Logoraši
Četiri godine kasnije, kad je zemlja pala pod su bili podložni masovnoj psihozi straha i
nacističku čizmu, udomili su izvesnog Bauera, očajanja. Bilo je i nekoliko slučajeva samo-
Adolfovog prijatelja iz detinjstva, jer je tvrdio da ubistava. Svakih nekoliko dana išli su transporti
ga nacisti proganjaju u Nemačkoj, ali se ispo- od 100-200 ljudi u nama nepoznatom pravcu. Od
stavilo da je sve vreme bio na vezi sa Rajhom. 30. oktobra više se nije išlo u rad. Tada je do-
Osim toga, inženjer Julijus Holik, direktor rud- vedeno oko hiljadu Cigana koji su sledećih dana
nika, predao je Gestapou pismenu izjavu protiv postepeno odvođeni iz logora. Puno ih je došlo
svih Minhovih, na osnovu čega je Alfred uhap- sa muzičkim instrumentima, dan po dolasku,
šen u Zaječaru i streljan. Znajući šta ga čeka, organizovali su orkestar, i u dvorištu kasarne
Adolf se ubio, sa jevrejskom kipom na glavi, svirali svoj oproštajni koncert – uvertiru ope-
ispred ulaza u svoju garažu u sadašnjoj ulici re Sevljski berberin od Rosinija. Posle koncerta
Radoslava Grujića 11. "Starije komšije se sećaju Nemci su im slomili instrumente i zapalili na
njegove ljubazne žene Elizabete, kako ih je u velikoj lomači, kamioni su odvezli veliku grupu
detinjstvu pozivala na vruće krofne i kupanje sa u nepoznatom pravcu", svedoči on.
njihovom decom Verom i Đorđem u bazenu iza
kuće", piše u knjizi Beogradski stranci. Greta
nalazi utočište u selu Ilino, pored Rtnja, kod
porodice Radenković. Posle rata, nova vlast je
nacionalizovala svu imovinu Minhovih i čak
oduzela pravo Greti da stanuje u svojoj kući.
Umrla je u Ilinu 1947. godine, a upravnik rud-
nika Franc Maček je zabranio rudarima da odu
na sahranu. Nakon toga, prezime Minh poste-
peno se briše iz sećanja.
Dok se Greta krila u Ilinu, u vilu Adolfovog
brata Aleksandra, u Lackovićevoj 6 na Dedinju
izgrađenu 1930. u stilu modernizma, u kojoj je
danas privatna škola Chartwell, useljava se
1941. vojni nemački ekonomski štab Vervirt-
šaftstab. Njegovog sina Pavla, koji je tada imao
17 godina, pominje Vojislav Bubiša Simić,
dirigent i džezer, u knjizi Sentimentalno puto-
vanje (Clio): "Do tada smo imali lepa druženja i
lagodan život. Imali smo žureve po kućama. Kod
mene bismo pomerili sto i tepih u trpezariji, kako
bismo oslobodili parket za igrački podijum.
Igrao se tango, fokstrot, engliš vals, uz gramo-
fon, a nekad i uz živu muziku koju je svirao naš
školski džez orkestar: Rođa Milivojević harmo-
niku, Pavle Minh klavir, Predrag Knežević
Kneža violinu i ja gitaru." Bubiša i Pavle su
spasavali Bubišin klavir nakon bombardovanja
Beograda 6. aprila 1941. i ostali bliski prijatelji
do kraja Pavlovog života 2017. godine. U svojim
svedočenjima Četiri godine pod senkom smrti
(Jevrejski istorijski muzej Savez jevrejskih
opština Srbije) Pavle opisuje kako su 16. aprila VRAČARSKA NEKRETNINA: Kuća Adolfa Minha,
pozvani Jevreji da se prijave na Tašmajdanu i danas Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije...
dobili žute trake sa natpisom Jude-Jevrejin.
Sledio je prisilni rad. "Jednom su nas Nemci RESTITUCIJA
naterali da premeštamo cigle sa jedne gomile na
drugu, dok su oni urlali u puštali pse na nas, a Pavle nije znao ko mu je pomogao, ima više
narod se skupljao i gledao ćuteći. Te noći sam verzija. Uglavnom, novembra 1941. uspeo je da
prespavao kod Bubiše, jer je već počeo policijski se ukrca u voz sa porodicom i da sa italijanskom
čas." A onda ga Gestapo hapsi i sa ocem završa- vizom stigne do ostrva Sušak, u Hrvatskoj.
va u Topovskim šupama, koncentracionom Odatle su se prebacili u Kraljevicu, gradić na

22
obali blizu Rijeke, koji je bio pod italijanskom
vojnom okupacijom, dakle, malo bezbedniji od
teritorija koje su kontrolisale ustaše. Kad su i
Italijani odlučili da unište Jevreje, Pavle se 1943.
pridružio partizanima. Nakon oslobođenja, Pav-
le i porodica prešli su u Beograd, u mali stan u
Birčaninovoj ulici.
"Adolf, moj deda, organizovao je bekstvo ve-
ćine članova i uže i šire porodice na vreme. Ali
bilo je kasno da spase vlastitu kožu. Elizabeta
Traihel, moja baka, uspela je da se sakrije. Kako
i gde ne znamo", objašnjava nam preko video-
linka kovrdžava i blistava fotografkinja Vida
Jovanović Minh, koja živi u Meksiko Sitiju.
"Njihova ćerka Vera, moja majka, udala se in
extremis za pravoslavca. Pešice su stigli do Švaj-
carske, kod mog strica Đorđa, sa propusnicama
koje im je obezbedio deda. Zatim su nastavili
dalje do Engleske, a odatle brodom u Ameriku,
produžili su na Kubu, gde sam se ja rodila 1949.
Deset godina kasnije, preselili smo se u Meksi-
ko. Moj ujak Đorđe se nastanio u Brazilu, gde je
deda Adolf godinama ranije kupio zemlju, za
svaki slučaj." Vera će se vratiti u Srbiju sa 17-
godišnjom Vidom 1967. godine, baš kada su i
rudnici zatvoreni. "Šetale smo se po Rtnju i neko
je pritrčao da pita moju majku da li je ona Vera,
a nakon toga je moja majka dugo plakala." Ni
Vera ni njen suprug neće izgovoriti reč o pro-
šlosti svojoj deci. "Tek kada su preminuli, ona
1999. i on 2004, delovi slagalice su počeli da se
slažu. Pre petnaestak godina boravila sam u
Beogradu kod tetke sa očeve strane, Seke. U
Jevrejskom istorijskom muzeju sam saznala da
je u kući moje majke, u Ulici Radoslava Grujića,
sada smešten Zavod za zaštitu spomenika kul-
ture Srbije. Takođe mi je dat kontakt Aleksan-
drovog sina Pavla, koji se odselio u Izrael 1955.
i radio kao inženjer brodogradnje. Tada su mi
pomenuli i Vesnu Nikolić, učiteljicu koja je to-
kom boravka u Rtnju otkrila istoriju Minha."
Vida Jovanović Minh i Vesna Nikolić upo-
znale su se u Rtnju 2008. i zbližile kao da su
porodica. Nakon toga Vida je posetila Pavla u
Izraelu i saznala da je podneo zahtev za resti-
tuciju imovine porodice Minh, ali nedostajali su
Verini dokumenti. A onda, kad je posetila pri-
jateljicu iz detinjstva Danijelu Voljč, koja je
živela u brdima blizu Ljubljane, njen otac joj je
rekao da su svi dokumenti kod njega. Vera mu ih
je dala 1967. i "zamolila da nađe advokata u
Beogradu da vidimo da li nešto može da se vrati,
ali onda je izbio rat i nisam ništa uradio."
Agencija za restituciju još uvek nije donela
nikakvu odluku. "Morali smo da počnemo od
preduslova za restituciju, a to je rehabilitacija
Elizabete, Vere i njenog brata Đorđa, jer ih je
komunistički režim kategorisao kao državne ne-
23
prijatelje i saradnike okupatora zbog nemačkog
porekla. U pitanju je jedan od najvećih predmeta.
Ima preko 200 katastarskih parcela samo na
Rtnju" , podvlači Srđan Zerdo iz Kancelarije
Živković Samardžić. Da li će Vida i njena braća
Mark i Adrijan koji su u Meksiku, brat i sestra
od strica Jorge Adolfo i Ana Paola u Brazilu,
Danijel (sin Pavla) u Južnoj Africi, moći jednog
dana da sede na kamenoj klupi kod kapele koju
je podigla njihova baba-tetka Greta na Rtnju? Da
li će neki vrtlar ponovo uzgajati Gretinu omi-
ljenu crnu ružu? Da li će se bar na jednoj spo-
men-ploči uklesati njihovo ime, za početak gde
je sedište Zavoda za zaštitu spomenika kulture
Srbije?
"To bi bilo pošteno", smatra Joca Draguti-
nović, stanovnik Rtnja. "U vreme Minha, selom
se dobro upravljalo. Danas nemamo ni prodav-
nicu, ni uličnu rasvetu, ni kanalizaciju, ni pri-
stojno vodosnabdevanje!" I opština je zainte-
resovana za brzo zaključenje predmeta o resti-
tuciji Minhove imovine. Predsednik opštine
Boljevac Nebojša Marjanović, član Srpske na-
predne stranke, smatra da sporo rešavanje tog
procesa usporava "turistički razvoj", ali mu "nije
palo na pamet da brendiramo kraj sa tim imenom
i prezimenom i koristimo za afirmaciju Rtnja",
priznaje, a ni ideja o obnavljanju crkve-kapele na
vrhu Rtnja, koju su vandali digli u vazduh 1992,
misleći da se unutra nalazi nekakvo blago, nije
još na dnevnom redu. Po njegovom mišljenju,
promovisanje Rtnja treba da se zasniva na "pla-
nini moćnih i neobjašnjivih energija". Konkret-
no: predstojeća izgradnja još jedne žičare, ovaj
put do vrha Rtnja, i razvoj već ionako impo-
zantnog hotelskog kompleksa Ramonda na obo-
dima sela, a u vlasništvu Mocart kladionica. Igra
na tu kartu je bar sigurna, znajući da je pred-
sednik Vučić lično posetio lokaciju i to nekoliko
sati pre zvaničnog otvaranja juna 2019. godine.
Drevno industrijsko nasleđe Minha je sada
gotovo u potpunosti u rukama Ratka Gašića,
direktora firme "Unimer-Kruševac", koja prera-
đuje kamen i proizvodi đubrivo. Ceo kompleks
proizvodnje, sem rudnika, kupio je od preduzeća
u stečaju početkom 2000. "Srbija nije bogata
zemlja, to razumem, ali ipak se nadam da ćemo
vratiti deo svog nasleđa. I ako ne uspemo,
najveća vrednost je što smo manje-više sklopili
slagalicu porodične istorije. I stekla sam srpsko
državljanstvo. Dobila sam katoličko obrazo-
vanje, ali kod kuće smo nedeljom palili sveću i
slavili slavu Svetog Luku. I kako starim, sve više
osećam jevrejske korene. Kao da su sve ove
poslednje godine moja majka, baka i prabaka
bile uz mene", kaže Vida. "Na vrhu Rtnja, na
Šiljku, poput krnjeg zuba nepca, bode oblake
ukrljak nekada dične kapele. I nije samo ova
priča ovakva, i nije jedina. I nije ovo samo priča
o njima. Ovo je i priča o nama", napisala je jedna Alia Mundi
planinarka 8. 2. 2015. na portalu Južna Srbija Magazin za kulturnu raznolikost
info.
https://istocnibiser.wixsite.com/ibis
Ovaj članak je deo projekta sajta Le Courrier http://aliamundimagazin.wixsite.com/ali
des Balkans o "poluzaboravljenom" sećanju na a-mundi
Jevreje Balkana. Uz podršku ambasade Švaj-
carske u Beogradu.
Ne zaboravite da otvorite
VREME | BR 1576 | 17. MART 2021. www.makabijada.com
Kada sam pokrenuo Lamed 2008. godine bio
sam u stalnoj prepisci sa Pavlom Minhom
povodom njegovih prevoda knjiga Ženi Lebl na
engleski. I.N.
From: Paul Munch
[munchp@013.net]
Sent: 7. mart 2012 18:31 http://balkansehara.com/prica1_2017.ht
To: 'Ivan Ninic'
Subject: knjige ml
Ivane,
Osim Muftije, preveo sam na engleski još dve
knjige koje su izašle iz štampe: Istraživački i dokumentacijski centar
Do konačnog rešenja, www.cendo.hr
Plima i slom.
Pored toga sam preveo još tri koje su gotove i
korigirane, ali posle Ženine smrti sve je stalo:
Odjednom drukčija...(novo izdanje)
Ljubičica bela (novo izdanje)
Da se ne zaboravi (zbirka).
Srdačan pozdrav,
Pavle
______________________________________

U ovom broju
Joram Hazoni: Zašto se nenormalnosti
Trećeg sveta i islama prihvataju bez
Lamed
protesta List za radoznale
Miša Đurković: Nacija protiv imperije Redakcija - Ivan L Ninić
Ben Dror Jemini: Industrija laži, Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
Jedinstvene karakteristike jevrejsko- 4226803 Netanya, Israel
arapskog sukoba Telefon: +972 9 882 61 14
Nenad Vasiljević: Hasidska mudrost e-mail: ninic@bezeqint.net
Milan Vlajčić: Sveto smeće https://listzaradoznale.wixsite.com/lamed
Milica Čubrilo: Priča o Minhovima i
nama
Logo Lameda je rad slikarke
Simonide Perice Uth iz Vašingtona

24