ISTORIJSKE HOMODIPLOMATSKE PRAKSE HELENA U PROŠLOSTI

NEPOSTOJANJA NI REČI DIPLOMATIJA

A. Helenska homodiplomatska praksa skupne solidarnosti ukorenjena u pripadnosti

istom rodu

Izvor: Christopher Jones, «The Ties of Our Common Kindred,» Common Knowledge, vol. 9, no. 1
(Winter 2003): 135.

Ljudi odvojeni svojim različitim organizovanjem života kao da nemaju nikakvu dodirnost različitih
pripadanja iskazivali su i u davnini solidarnost jedinih sa drugima koje su nevolje zadesile. Takva
ispoljavana ljudska sposobnost homodiplomatičnosti, koju je jedan oblik vida diplomatije koju danas
nazivamo humanitarnom diplomatijom, imao je u prošlosti koren u uverenju pripadnosti istom rodu
imanjem zajedničkog pretka, za razliku od njenog savremenog korena u shvatanju i osećanjima
pripadnosti ne tek i samo jednoj istoj ljudskoj vrsti, već zajedničkom čovečanstvu.

Najraniji tragove o homodiplomatskoj praksi grupne solidarnosti u nevoljama drevnih Grka

nalaze se u dokumentima objavljenim prvi put tek 1988, na osnovu teksta uklesanog na obelisku koji
je otkriven tokom vršenih francuskih iskopavanja u Ksantosu, na teritoriji oblasti Antalije u današnjoj
Turskoj.

Građani Ksantosa (likijski: Arñna, grčki: Ξάνθος, latinski: Xanthus), prestonice Likije 206.
godine pre nove ere primili su tada poslanstvo grada iz srednje Grčkoj koji se zvalo Kitenion. Taj grad,
gotovo potpuno nepoznat po nekoj važnijoj ulozi u grčkoj istoriji, imao je u vreme odašiljanja ove ovog
svog poslanstva jednu prednost nad drugim uticajnijim polisima matice. Kitenionu je takvu prednost
prvenstvo davala čvrsta povezanosti sa preistorijom Doraca, grčkog plemena za koje se veruje da je
osvojilo Heladu u davno doba, naselivši vremenom skoro celi Peloponez. Kitenion je oko 226. godine
pre nove ere pogodio razorni zemljotres i urušio gradske zidine. Uzburkanost tadašnjih odnosa
najavljivala je neizbežnost rata. Prelomna godina u njihovom kovitlacu bila je baš ova, 206. godine pre
nove ere Još uvek se tokom nje mogao izmeniti nepovoljni pravac u kojem razvijanje prilika pošlo
preduzimanjem različitih predohranih mera i radnji najopreznijih.

Građani Kiteniona, živeći u gradu ruševnih odbrambenih zidina, zabrinuti za svoju bezbednost
zbog narastajućeg broja nevolja i nadolazećeg opasnog sukoba u vidokrugu odaslali su svoja poslanstva
širom helenskog sveta. Sva poslanstva bila su zadužena da izvrše zadatak prikupljanja materijalne
pomoć za obnavljanje odbrambenih gradskih zidina srušenih u zemljotresu. Jedno od tih odaslatih
poslanstava Kiteniona, posle dugog putovanja morem i kopnom, najzad je da obavi određenu misiju
stiglo u Ksantos.

Tadašnja pravila predstavljajućeg otvaranja uzajamnog opštenja zahtevala su da izaslani u

poslanstva „predaju“ najčudnije dokumente kojim dokazuju ko su, ko ih je i zašto, i na kojoj osnovi
odaslao kako bi bili prihvaćeni i mogli da započnu obavljanje zadatog posla za čije vršenje su bili
odaslani. Takvi dokumenti uopšte nisu bili u pisanom obliku i ničim nisu bili ni nalik današnjim
punomoćjima, niti akreditivnim pismima (koji su vremenom postala dva uobičajena oblika
zasnivajućeg osnova verodostojnosti merodavnog predstavljanja u diplomatiji). Tadašnji uvodno
zasnivajući dokumenti predstavljanja bili su epovi o delima navodnog zajedničkog pretka (boga ili

1
heroja) koje su izaslani u poslanstva morali da recituju ili pevaju. Ukoliko je strana sa kojom je izaslanik
pokušao da uspostavi odnos prihvatila predočeni argument o istovetnosti pretka onda se srodstvo sa
stanom koja je izaslanika uputila smatralo «obnovljenim». Kako je priličilo ovim pravilima i izaslanici
Kiteniona bili su obavezni da u cilju izvršenja naloženog zadataka da isposluju dobijanje materijalne
pomoći za obnovu zemljotresom oštećenih odbrambenih zidna grada, zbog čega su se i obreli u
Ksantosu, dolično zatraže od njegovih ovlašćenih primanje «priznanje» njihovog srodstva dužnim
ispripovedanjem korena predačkih veza koje spajaju dva grada.

Građani Kasantosa zabeležili su da su izaslanici poslanstva Kiteniona saopštili u uvodnom

predstavljanju tu vrstu svojih argumente na ovaj način: «Molili su nas, pozivajući se na srodstvo koje
postoji između njih i nas od doba bogova i heroja da ne dopustimo da zidovi njihovog grada ostanu u
ruševinama. Oni su rekli da je Leta, boginja zaštitnica našeg grada, rodila kod nas Artemisa i Apolona.»

Građani Ksantosa zapisali su i da su posle ispripovedanog rodoslova božanstava kao koren

srodstva izaslanici u poslanstvu grada Kiteniona dalje ispripovedali u uvodnom predstavljanju: «Pored
srodstva koje postoji između njih i nas, /a vodi od tih bogova/, ispričali su i o srodničkoj vezi koja postoji
između njih i nas, /a vodi od heroja/.» Građani Ksantosa zabeležili su i da su izaslanici u poslanstvu
grada Kiteniona pošto su naveli i nizove herojskih rodoslova međusobnog srodništva uvodno
predstavljanje nastavili uvodeći u uzajamno opštenje zajedništvo svrhe posla zbog kojeg su prispeli
proizilazeće upravo iz istovetnog korena pripadanja koja ih čini srodnicima međusobno upućenima na
ispomaganje posebno u nevoljama koje jednima prete, a mogu da unište sam koren pripadanja istom
rodu: «Potvrđujući mnogim drugim dokazima dobru volju koju su zbog ovih srodničkih veza od starih
vremena gajili prema nama, molili su nas da ne dopustimo da najveći od gradova Metropolisa
/domovine Dorana/ bude razoren.»

Zapis uklesan na nađenom obelisku potvrđuje da je poslanstvo koje je Kitenion uputio u

Ksantos uspešno obavilo misiju koja mu bila naložena. Poslanstvo Kiteniona dobilo je od grada
Ksantosa 500 drahmi, ili vrednost od dva kilograma srebra. Radilo se o protivrednosti dnevnog rada
oko 500 ljudi. Sigurno da Ksantos nije bio jedini helenski grad koje su odaslata poslanstva grada
Kiteniona uverila da imaju međusobne srodničke veze i učinila da pripadnost istom krvnom rodu
bude plodno tle prihvatanja njihove molbe da Kiteniona izađu u susret u nevolji u kojoj se nalazi
pružajući mu materijalnu pomoć za obnavljanje njegovih utvrdnih gradskih zidina koje brane
opstanak i celokupnog roda. Koliko su, na primer, Kitenionu pomogli kraljevski dvorovi Antioha i
Aleksandrije na koje su izaslanici njegovog poslanstva u Ksantosu najavili da su dalje upućeni da odu i
dalje nije poznato. Poznato jeste da je među Helenima ljudska sposobnost koju danas nazivamo
homodiplomatičnošću očito bila temelj uređenja znanja praksi i praksi znanja odnosa i uzajamnih
interesa različito organizovanih posebnih društava odvojeno odeljenih jednih od drugih drugačije
uspostavljenim unutrašnjim upravljanjima ostvarivanja i održavanja posebnog pripadanja pojedinaca
samo njima.

2
 B. Drevna homodiplomatska praksa odnosa nesrodnih kao povezanih ipak istim
korenom srodstva: primer ovakve homodiplomatske prakse odnosa Helena i
Persijanca

Izvor: Herodot, Herodotova istorija (prev. Milan Arsenić) Beograd: Dereta, 2005.

Naredna svedočanstva pomažu razumevanju i zašto danas uvek moramo imati u vidu da: «Verovanje
u diplomatiji prethodi istini. Diplomatija se bavi stvaranjem verovanja kojih će se druga strana ili
drugi držati kao istina.», što čini potanko poznavanje i valjano vršenje diplomatske analize
presudnim za razlučivanje prethodnog verovanja od istinitosti razumevanja stvarnih zbivanja i
postizanja uspeha u stvaranju verovanja koja će drugi držati da su istina kao vida diplomatskog
delovanja.1

Herodot svedoči da je praksa srodničke diplomatija upražnjavana i između Persijanaca i Grka2

i njenim opisivanjem pruža jednu osnovicu obrasca današnjoj valjanoj diplomatskoj analizi.

Nisu svi Grci priznavali da su vodili srodničku diplomatiju i sa varvarima. Tako je čuveni Arg, na
Peloponezu, poricao da se u velikom neprijateljskom sukobu Helena i Persijanaca držao neutralnim
oslanjajući se na upražnjavanje odnosa svog srodništva sa Persijancima. Međutim, drugi Heleni su
svojim pričama svedočili sasvim suprotno optužujući Argejce da su «najsramnije postupili» vodeći
srodničke odnose neulaženja u neprijateljstvo sa varvarima jer su time ugrozili poredak Helade.3
Herodot saopštava sve nepodudarne pripovesti o praksi upražnjavanih srodničkih odnosa Persijanaca
i Argejaca. Predočio je i Argejsku verziju, suprotnu svim helenskim, i njoj oprečne helenske u dva
uzajamno nepodudarna oblika. Herodotovo pripovedanje tako nije ispustilo ni onu da je kralj Persije
Kserks pokrenuo misiju poslanstva potvrđivanja srodništva sa Argejcijma, a ni kasnije sastavljenu priču
da su misiju poslanstva potvrđivanja srodništva sa Persijancima prvi preduzeli Argejci, i još poznije
nastalu za Arg najteže optužujuću helensku priču: «da su Argejci pozvali Perzijance da zarate protiv
Helade, zato što su u ratu sa Spartancima izvukli deblji kraj i bili su na sve pre spremni nego na tu
sramotu»4.

Sve ove verzije o praksi uspostavljanja i održavanja srodničkih odnosa među onima u davnini
držanim nesrodnima i podeljenima neprijateljstvom koje je Herodot preneo, mnogi bi danas nazivali
narativima javne diplomatije. Nas sada interesuje da ispitamo prenete Herodotove priče koje su kolale
o opštenju ostvarivanom preko glasnika i upućivanih misija izaslanika između onih u drevno doba
smatranim ne samo nepripadnim istom rodu već pripadnim do međusobnog iskorenjujućeg
istrebljenja isključujućim rodovima kako bi ipak uverili i dobili potvrdno prihvatanje da imaju zajednički
srodnički koren koji omogućava da se homodiplomatski odnose bez uništenja i kada se ni o čemu i ni
o čemu ne mogu saglasiti, kao i o protivljenjima koja su prema upražnjavanju takve prakse odnosa
postojala u vremenima kada je pripadanje istom rodu ili bliskom rodu bilo određujuće za dopustiva i
nedopustiva činjenja prema onima koji istu ili blisku rodnu pripadnost nisu delili.

1
Ovaj vid diplomatskog delovanja koji danas nazivamo javnom diplomatijom biće posebno uvodno ispitivan u
pripremnom materijalu za predmetnu oblast „Svet prema diplomatiji“, Uvoda u diplomatiju i diplomatsku
analizu, a podrobno u okviru predmetne materije Savremene diplomatije u VIII semestru.
2
Herodot, Herodotova istorija (prev. Milan Arsenić) Beograd: Dereta, 2005, VII 148-152.
3
Isto: VII 152.
4
Isto: VII 152.

3
 Herodotove prenete priče o postojanju homodiplomatskih odnosa i među pripadajućima
isključujuće nesrodnim rodovima, znači o znanju i upražnjavanju odnosa među pripadajućima
isključujuće nesrodnim rodovima ipak nalaženjem zajedničkog korena srodništva čine kako znanja o
dopustivom, tako i nedopustivom korišćenju glasnika i misija izaslanika, o štetnim i korisnim
pregovorima i savezima, i o dopustivim i, onim nedopustivim srodništvima i rodnim bliskostima u te
svrhe. koja. Ispostavlja se kao da su radionice javno diplomatskih priča postojale u vreme kada
moderni sistem diplomatije nije ni postojao, niti je bilo nagoveštaja da će nastati. Međutim, staranje
u drevno doba o mišljenju javnosti o preduzimanim delovanjima i opštenjima među ondašnjim
političkim zajednicama preko glasnika i upućivanih poslanstva izaslanika činilo je sastavi deo delovanja
i održavanja i obrušavanja uspostavljenog poretka odnosa. Čak se čini kao da je tada bilo važnije nego
danas, zato što je vršenje upravljanja ostvarivano „na oči“ javnosti i bilo njenim uključivanjem
otvoreno izloženo njenom presudnom uticaju na odluke. Načini pravljenja i ukorenjivanja javnog
mišljenja u vremenima kada je pripadnost istom ili bliskom rodu bila manje uključujuća od današnje
osnovne pripadnosti širini jedne nacije morali su nužno biti razuđeniji, raščlanjenije podešeni užim
pripadnostima roda. Otuda su u drevno doba bile ozbiljnije građene posebno podesne pripovedačke
strukture za širenje u javnosti o za poredak dopustivim i nedopustivim korišćenjima glasnika i misija
izaslanika nego što su današnje. Prema svim različitim pričama, koje je Herodot preneo da su širene o
istom slučaju odnosa Arga sa Persijom u pripremanom sukobu Persijanaca i Helena, moglo bi se
zaključiti da su posebno razvijeni bili načini ocrnjivanja one strane koja je delovanjem putem svojih
upućenih glasnika i odašiljanih misija izaslanika nastojala da uveri u postojanje i dobije prihvatanje da
između Persijanaca i Helena postoji srodnički koren koji omogućava da deleći tu istu pripadnost jedni
druge ne iskorene čak i kada se i ako se uopšte ne mogu saglasiti ni oko čega drugog do toga da se ne
iskorene uprkos svim svojim neprijateljstvima, a posebno da je helenska strana sramoteće ocrnjivanje
koristila da učini nedopustivom homodiplomatsku praksu Helena sa Persijancima kao nepoželjno
štetnu po sopstvene interese.

Herodot nijednu od priča koje je saopštio o slučaju prakse nalaženja korena srodništva u
odnosu Arga i Persijanaca nije uzeo kao istinitu. Nije prihvatio da je istinita ni ona helenska da je
persijski vladar Kserks slao u Arg svog glasnika da ga privlačenjem navodnim srodstvom odalji od
Helena i time ih oslabi i porazi pre preduzimanja rata protiv njih. Nije primio kao istinitu ni pozniju
helensku priču da je Arg slao glasnike u Suzu sinu Ksekrsa, Artakserksu, kako bi proverili da li je još
uvek na snazi njihov savez o prijateljstvu. Nije se svrstao ocenom da je istinita ni priča Arga o
sopstvenim «naporima» da i po cenu najveće žrtve, kakva je bila moguće potpadanje pod vlast varvara,
sačuva uspostavljeni poredak među Helenima, koji su i to u uslovima najveće opasnosti od napada
Persijanaca ugrožavali Spartanci terajući Arg pod izgovorom tobožnjeg savezništva da im se pokori.
Svestan da se radi o pričama namenjenim stvaranju uverenja javnosti, Herodot ispravno zaključuje šta
nije u stanju da učini. Priznao je da nije u stanju niti da pouzdano tvrdi, niti da iznosi drugačije mišljenje
od onoga koju su širili Heleni o Argu kao glavnom krivcu koji je služeći se srodničkom pripadnošću po
zajedničkom rodnom korenu sa varvarima podrivao uspostavljeni poredak Helade. Jednako je priznao
da mu nije moguće da sigurno suprotstavi neko suprotno mišljenje koje će pobiti istinitost priče koje
su o sebi pripovedali Argejci kao o braniteljima, i u najtežim prilikama, temeljnih vrednosti i načela na
kojima je ležao poredak među Helenima.

Herodotovo objašnjenje zašto nije u stanju da odobri kao istinitu nijednu od ovih priča
namenjenih podizanju i gajenju uverenja ondašnjih javnih mnjenja jedno je od najranijih izrečenih
najpronicljivijih sudova o manjkavostima javnih priča i bivanja sudijom o njihovoj istinitosti ili neistini.
Presudnu manjkavost svih javnih uverenja koju Herodot nalazi je neuverljiva istinitost svih njih zajedno
i svakog od njih pojedinačno. Mada je svaka priča za javnost napravljena da ubedi onoga kome je
namenjena da jeste jedina istinita, kada se sve različite priče suoče dešava se da u istinitost svake od

4
svih tih raznoraznih priča ubeđen ostaje samo onaj koji je svaku od njih sastavio, a ne oni na koje se
namerio da ih u njenu istinitost uveri. Zato Herodot o istinitosti priča namenjenih javnosti ovako
zaključuje: «Znam samo toliko da, kad bi svi ljudi izneli svoje nevolje na pijacu sa namerom da ih
zamene sa nevoljama svojih suseda, pa kad bi zavirili malo i izbliza u nevolje ovih, da bi svaki rado
odneo kući svoje nevolje koje je izneo na pijacu»5. Presudna manjkavost neubedljive istinitosti svih
praksi upućivanja mišljenja grupe putem njoj namenjenih organizovanih informacija za proizvođenje
onog njenog prethodnog uverenja iz kojeg će ishoditi planirano poželjno delovanje savladiva je
isključivo poštovanjem u njihovom ispitivanju upravo načela koji je Herodot sebi postavio «u celom
pripovedanju» i čini uvek bitnu osnovicu valjanog znanja diplomatske analize, a glasi za svakoga ko ga
upražnjava onako kako ga je on saopštio: «..ja sam dužan da navedem sve što se priča, ali nisam dužan
da primim sve za gotovo»6.

Zahvaljujući Herodotovom držanju ovog načela imamo znanje o svim pričanim pričama o
homodiplomatskoj praksi nesrodnih u drevno doba. Prvu priču koju je Herodot naveo da se priča, ali
je nije uzeo za gotovo te je naveo i druge koje se pričaju, bila je priča Argejaca. Verzija Arga bila je kako
je, odbijajući da se povinuje zahtevima Sparte na pokoravanje, zaštitio temelj poretka među Helenima
koji je počivao na njihovoj srodničkoj bliskosti, čak i po cenu da ga, zbog te doslednosti, ili današnjim
jezikom rečeno «principijelne diplomatije», varvari osvoje.7 Tako je Arg ostao neutralan odbivši i da
pristupi savezu sa Helenima, ali i da se pridruži Persijancima u sukobu koji se pripremao između Helade
i Persije. Prema jednoj helenskoj priči Arg je svoju neutralnost upravo neprincipijelno postigao
uzvratno prihvatajući svoje srodništvo sa Persijancima koji su takvo srodništvo dokazivali čime je
pogazio stvarno pripadanje helenskom srodstvu.8 Ova helenska priča o vođenoj homodiplomatiji na
osnovu srodništva Persijanca i Arga, suprotna je priči Argejaca. Argejci su pripovedali priču da je
njihovo odbacivanje ulaska u savez sa Helenima protiv Persije bilo posledica nepodnošljive
«naduvenosti» Spartanaca koji su pokazali da ne drže do bliskosti pripadnosti istom rodu sa svojim
Helenima ni kada je u opasnosti bio opstanak Helade. Treća priča, kasnija po nastanku kako upozorava
Herodot, bila je da su pokretači pregovora na osnovu tvrđenog srodništva bili Argejci, a ne Persijanci,
iako su se i Atinjani okušali u uveravanju Persijanca u deljenje srodničkog korena samo su, za razliku
od Argejaca, u vođenim pregovorima o njemu bili neuspešni.9 Zbog pojedinosti ostvarivanja ove
homodiplomatske prakse srodništva nesrodnih u drevno doba posebno su važne naredne sve pričane
priče.

Prva argejska priča

Argejska priča govori kako su se, suočeni sa opasnošću velikog sukoba koji se pripremao
između Helade i Persije, Argejci rešili da preduzmu teorije slanjem misije svojih izaslanika u proročište
u Delfima da sazna šta im je božanska poruka da im je najbolje činiti u predstojećoj političkoj nepogodi.
Toj odaslanoj misiji izaslanika Pitija je u odgovoru na ovo njihovo pitanje prenela proričuće božansko
poslanje da će se Arg jedino spasiti ukoliko nađe način da ostane neutralan i ne priključe se ni
Helenima, ni Persijancima. Vodeći se proročanstvom Argejci su naumili da ostanu neutralni ponudivši
se da budu u savezništvu Helena ali pod uslovima neprihvatljivim Spartancima. Uzdali su se da će osioni
Spartanci njihov predlog odbiti, čime bi Arg skinuto svoju odgovornost što će ostati neutralan, a krivicu

5
Isto: VII 152.
6
Isto: VII 152.
7
Isto: VII 148-149.
8
Isto: VII 150.
9
Isto: VII 151.

5
za ostajanje van saveza sa ostalim Helenima prebaciti na Spartance koji su poznato naneli neoprostive
gubitke Argejcima pobivši šest hiljada njih «pod Kleomenom, sinom Anaksandridovim».10

Argejci su tako na ponudu odaslane misije Sparte da se pridruže savezu Helena odgovorili da
su voljni samo pod uslovom da sa Spartancima sklope mir na trideset godina i ako im se da polovina
komande nad celom savezničkom vojskom, čak iko bi im po zakonu morala pripasti cela. Spartanska
misija izaslanika je na ovu ponudu veća Arga odgovorili da će predlog o sklapanju mira izneti pred svoju
skupštinu, a da su u pogledu komande nad vojskom ovlašćeni da im odgovore odrečno. Argejcima je
odbijena faktički svaka mogućnost učestvovanja u komandovanju dokazivanjem spartanske misije
izaslanika da se kralj Arga ničim ne može izjednačiti sa dva spartanska kralja u komandovanju. Ovakvim
odgovorom Argejci su dobili željeni izgovor da ostanu neutralni. Ističući da su svojim datim predlogom
pokazali dobru volju da iskreno uđu u savez Helena i daju mu svoj potpuni doprinos, podvukli su da su
pregovori pokazali spartansku «naduvenost». Tako je Arg ostao neutralan, ali je pribavio opravdanje
koje je širio među Helenima da je Argejce spartanska «naduvenost» prinudila da ne priđu savezu
Helena jer su: «više voleli da potpadnu pod varvarsku vlast nego da se pokore Spartancima».

Dočekavši smeranu priliku da spartanskim ponašanjem tobož na prisilu da se Arg pokori Sparti
dokazuje da Sparta sprečava Arg u želji da pristupi savezu Helena Argejci su svoj stvarni plan o
ostajanju neutralnima u predstojećem sukobu Helena i Persijanaca spretno iskoristili izjavljeno
odbijanje spartanske misije izaslanika da prihvati argejsku ponudu o komandnom učešću našavši da je
neprijateljsko i po uvreženom običaju kada se dođe do prelaza pregovorima na takav pravac napravili
jasan rez da se ni primljena misija izaslanika ne može više smatrati prijateljskom upozorivši izaslaničku
misiju da je svojim delovanjem strmoglavila stanje odnosa na kretanje u lošem smeru te da kako ga ne
bi još više pogoršala mora u najkraćem roku napusti teritoriju Arga.

Argejci svesni da Spartanci protiv njih nisu kadri zaratiti jer ih čeka rat sa Persijancima, a da
Persijanci od Argejaca ne traže savezništvo, već su zadovoljni time da se Arg ne pridruži Helenima,
mogli su, uvereni da su željenu neutralnost dostigli, mirno da obave samo jedan posao koji su smatrali
neophodnim. Taj posao im je bio da se je osiguraju upečatljivo ubedljivim opravdanjem kako su učinili
sve što je bilo u njihovoj moći da bliskost sa Helenima potvrde i savezom, ali da se u vođenim
pregovorima ispostavilo da Spartanci sa njima bliskost ne žele, uprkos obavezi koja proističe iz
pripadnosti zajedničkom helenskom rodu, čime su prisilili Argejce da vođene neuspešne pregovore
okončaju pre nego izazovu nepopravljive štete po sve Helene osionim zaraćenjem Spartanaca protiv
Arga izdavanjem naredbe: «glasnicima da još pre zalaska sunca napuste argejsku zemlju, jer će, u
protivnom slučaju, sa njima postupati kao sa neprijateljima.»11

Oprečno pričana druga priča u Heladi

Oprečna među pričama postojećim u Heladi o razlozima zbog kojih je Arg odbio da dopusti da
ga Heleni pridobiju za rat protiv Persijanaca, ali i o njegovoj nevoljnosti da postane saveznik
Persijanaca, a jedinoj voljnosti da poslušavši dobijeno proročanstvo ostane neutralan bila je naredna.

Herodot ju tu helensku priču, suštinski o homodiplomatskoj praksi srodništva, uz pojedinosti

o tome kako su je vodili persijski izaslanici, preneo ovako:

«..poslao je Kserks glasnika u Arg, i to pre nego što je pošao sa vojskom protiv Helade. Priča se
da je taj glasnik, stigavši u Arg, izjavio: 'Argejci, kralj Kserks vam ovo poručuje: Mi smatramo da je

10
Isto: VII 148.
11
Isto: VII 149.

6
Perzej, čiji smo mi potomci, sin Danajinog Perzeja, koga je rodila Kefejeva ćerka Andromeda. Prema
tome, dakle, mi bismo vodili poreklo iz vašeg grada, i ne bi imalo smisla ni da mi ratujemo protiv svojih
predaka, a ni da vi pomažete drugima u ratu protiv nas, nego bi trebalo da sedite mirno kod svoje
kuće. Ako mi se, naime, ispuni ono što želim, neću nikome ukazati veću pažnju nego vama.' Priča se
da su Argejci, kad su to čuli, to dobro zapamtili i isprva su ostali neutralni, a kad su Heleni zatražili od
njih da im se priključe, zahtevali su da učestvuju u vrhovnoj komandi da bi imali razloga da ostanu po
strani, jer su dobro znali da Spartanci neće na to pristati.»12

12
Isto: VII 150.