POLITIČKA SOCIOLOGIJA ISPIT Repaired 1

POLITIČKA SOCIOLOGIJA – ISPIT
E
K
R MOĆ I VLAST
E
M 1. Pojam, oblici, poreklo, simbolika i tajna moći.
I
C Moć spada u centralno pitanje političke socilogije. Tom Botomor kaže: „Politička sociologija bavi
se pitanjem moći u društvenom kontekstu“. Moć je i društveni i politički odnos. U filozovskom shvatanju
moći javljaju se tri značenja: Moć kao puka moć je ona koju poseduju priroda, životinje i čovek i ona je u
odnosu na čoveka neutralna. Moć kao nadmoć ispoljava se u značenju vladanja, upravljanja
zapovedanja, ugnjetavanja, prisvajanja, otimanja i subjekt moći je čovek. Kod nje se uspostavlja
hijerarhija i odnosi nadređenosti i podređenosti, dok se značenje moći kao mogućnost odnosi na
čovekove stvaralačke potencijale-moć stvaralaštva. U sociološkom smislu Čedomir Čupić izdvaja dva
značenja: moć pojedinca u odnosu na društvene grupe i društvo i moć društvenih grupa u društvu.
Određenje moći po Veberu: „Pod rečju moć sasvim uopšteno podrazumevamo izglede jednog
ćoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u nekom zajedničkom delanju, čak i uprkos otporu
drugih koji u tom delanju učestvuju.“ Veber pojam moći tesno povezuje sa politikom i po njemu „Ko se
bavi politikom teži moći kao sredstvu u službi drugih ciljeva (idealnih ili egoističkih), ili moći „radi nje
same“: da bi se uživalo u osećanju prestiža koje ona pruža.“ Prema Čedomiru Ćupiću, moć se može
razlikovati po poreklu, po posedovanju prema oblasti ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava.
Prema posedovanju, moć može biti pojedinačna i društvena. Pojedinačna moć je moć proroka,
ratnika, vođa, vladara, vlasnika i upravljača. Ona proizilazi iz unutrašnjih svojstava ličnosti, ali i iz
spoljašnjih okolnosti kao što su položaj i status u društvu. Društvena moć je organizovana moć, odnosno
moć organizovane grupe, staleža, sloja ili celog društva. Po oblasti ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava,
moć može biti ekonomska, politička i duhovna. Ekonomska moć proizilazi iz raspolaganja materijalnih
dobara, novac, vlasništvo. Politička moć je vezana za organizacije, institucije i državu. Duhovna moć je
moć ideja, znanja, religijska moć i kulturna moć. Frensis Bekon „znanje je moć“. Đuro Šušnjić smatra da
„moćni ljudi nemaju duha, a duhovni ljudi nemaju moć“ i zato se „ljudi od moći nastoje da se okruže
ljudima od struke kako bi od njih koristili znanje a ne delili moć“.
Moć je oduvek bila obaijena mistikom i velom tajne. Moć obično prate magijska svojstva,
nevidljivost, nedokučivost, nedodirljivost, ali i razne svetkovine i rituali. Ovo je naročito izraženo u
primitivnim društvima. Makijaveli je ukazao da je za vladara idealno da ga vole i da ga se plaše, ali kako
je oba teško postići, onda je bolje da ga se plaše. Stari Grci su otkrili dva svojstva moći: Unutrašnju težnju
da se širi i spoljašnje svojstvo da se kvari. Moć često ima svoju simboliku i sa njom se vezuje grom i
munja, piramida, strela, strah, stisnuta pesnica, štap, mač, orao, lav. Funkcije moći su moć održanja
(zadržanje stečenih pozicija), instrumentalna moć (šta se sve uz pomoć nje može dobiti), kontrolna moć
(silom, normama, zakonima), emocionalna moć (zadovoljenje emotivnih potreba), kompenzatorska
(nagrada), legitimacijska (opravdanje poretka u kojem deluje). Manifistacioni oblici moći su
komandovanje, nasilje, zastrašivanje, ubeđivanje, privlačenje, uveravanje, harizma, ugled, prestiž..
1
E
K
R Dobrim delom novovekovna politička misao nastoji da politiku izjednači sa političkom moći.
E Rodonačelnici ove tendencije su svakako Makijaveli i Hobs. Ono što je izazvalo najveće interesovanje u
M brojnim studijama o političkoj moći možemo svesti na suštinsko pitanje koje postavlja Džon Galbrajt u
I
C svojoj Anatomiji moći i glasi: „Kako se zapravo vlastita volja nameće drugima i kako ti drugi pristaju da im
ona bude nametnuta?“ Ako pođemo od opšte pretpostavke da postoje oni koji vladaju i oni kojima se
vlada nameće se pitanje kako se postiže i održava taj odnos i čime je isprepleten. Franc Nojman smatra
da je politička moć višeznačan pojam i uključuje dva različita odnosa: vladavinu prirodom i vladavinu
čovekom. Kod vladavine ljudima razlikuju se nosioci političke moći i potčinjeni. Prema Nojmanu ,
grupama moći stoje na raspolaganju tru postupka: uveravanje, materijalne prednosti i sila. Po njegovom
mišljenju sila je kratkoročno delotvorna, ali je postupak uveravanja najdelotvorniji.
2. Antropologija moći – Elijas Kaneti i Bertrand Rasel
Elijas Kaneti u svojoj knjizi „Masa i moć“ ukazuje na nekoliko bitnih antropoloških karakteristika
moći koje su važne za naš predmet istraživanja, kao što su: hvatanje plena, stvaranje razmaka i distance
između vođe i sledbenika, preoblikovanje onih kojima se vlada poput gline u rukama, usamljenost i
tajnovitost moći i slično. U Kanetijevom objašnjenju izdvajaju se tri analitičke linije: prvu predstavlja opis
shvatanja i gutanja; drugu shvatanje razmaka i treću strpljivo preoblikovanje. Kada je u pitanju plen,
odnosno objekt moći, najpre dolazi vrebanje, zatim praćenje i nakon toga dodir pri čemu je dodir rano
predvorje moći. Sledeći stupanj shvatanja jeste hvatanje: „Kod ljudi, ruka koja ne popušta stisak postaje
simbol moći.“ Vrlo često se stisnuta ruka shvata kao simbol moći. Sledeći stupanj po njegovom mišljenju,
jeste proces jedenja, pri čemu značajnu simboliku ima glatkoća i red zuba, jer vlast teži da joj sve
funkcioniše glatko a zubima se protivnik ili žrtva potpuno uništava. Oni koji žele da vladaju nastoje da
ponize podanike. Drugi veoma važan momenat koji Kaneti naglašava jeste stvaranje razmaka ili distance
između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. Do vrhova moći teško se dolazi. Najmoćniji oko sebe
stvaraju prazan prostor i u strahu su od okruženja koje bi moglo da ih ugrozi. Uspostavljanje distance
Kaneti ilustruje pomoću simbolike štapakao sredstva za stvaranje razmaka. Štap se javlja u dve značajne
dimenzije moći- duhovne i svetovne. To su biskupski štap i žezlo. Treća analitička linija moći, kod
Kanetija, jeste preoblikovanje kroz usavršenu šaku u kojoj postoji želja za preoblikovanjem i želja za
igrom. Oni koji poseduju apsolutnu moć teže da odlučuju o životu i smrti. Smatra se da je najveća moć
raspolagati životima ljudi, bilo da se mogu ubiti ili odvesti u rat. Posednik moći miože ne samo osuditi,
već istu manifestovati i činom praštanja i pomilovanja. Praštajući čovek se uzdiže iznad onih kojima
prašta. Kaneti je istakao još jedno važno svojstvo moći tajanstvenost i tajnovitost „Tajna je u srži moći“.
Bertrand Rasel u svom delu „Moć: Nova društvena analiza“ ljudsku prirodu objašnjava osnovnim
nagonima – za samoodržanjem, za moći, seksualni nagon i roditeljski nagon. Za Rasela je moć osnovni
pojam društvenih nauka i naročito naglašava mogućnosti njenog prelaska iz jednog oblika u drugi. Karl
Proper je kritikovao Rasela i njegov stav da različiti oblici moći (bogatstvo, propagandna moć, brutalna
sila) mogu ponekad biti preobrađene jedna u drugu. Rasel smatra da se na individuu može uticati na tri
načina a) direktnom fizičkom silom nad telom individue b) nagradama ili kaznama c) uticajem na
mišljenje (npr preko propagande). Prema Raselu postoji i prikriveni oblik moći pojedinca – moć iza scene
2
E
K
R – moć dvorana, spletkaroša, špijuna i prljavih igrača. Ti i takvi ljudi više vole moć od slave i česo su
E društveno povučeni. Moć koja se ne naslanja na tradiciju ili pristanak Rasel naziva „golom moći“.
M
I
C
3. Anatomija moći – Džon Galbrajt
Džon Kenet Glabrajt smatra da neki oblici moći moraju biti skriveni da bi bili delotvorni i kako oni
koji se ne pokoravaju ne bi smeli videti da se pokoravaju. Moć podvrgava trojnom pravilu, pri čemu
postoje tri instrumenta njenog vršenja. On u svojoj studiji „Anatomija moći“ govori o tri oblika moći:
kondignoj, kompenzacijskoj i kondicioniranoj. Kondigna moć postiže potčinjavanje i poslušnost na taj
način što se pojedincu ili grupi nudi dovoljno neugodna alternativa za ono što oni žele, i to u vidu ličnog
ili javnog ukora ili pretnje primenom kazne. Kompenzacijska moć onima koji se žele potčiniti nudi
afirmativna nagrada kao naknada za poslušnost. Kondicionirana moć postiže se menjanjem verovanja
onima koji se žele potčiniti i čin potčinjavanja ostaje nevidljiv. U pozadini ovih moći nalaze se tri izvora
moći: ličnost, imovina i organizacija. Ličnost se shvata kao sposobnost vođenja drugih pri čemu je
potrebno posedovanje nekih govornih sposobnosti, sposobnost uveravanja. Imovina kao sredstvo
kupovine potčinjavanja i poslušnosti. Organizacija je po Galbrajtu najvažniji izvor moći i povezana je sa
kondicioniranom moći. Ona ima tri obeležja 1) bimodalna asimetričnost – ostvaruje ciljeve koje su iznad
nje same ukoliko postigne potčinjavanje unutar sebe same 2) Moć organizacije zavisi od njene
povezanosti sa drugim izvorima moći 3) odnos moći i različitih ciljeva. Postoje različite kombinacije izvora
i instrumenata moći. Ciljevi se najčešće žele sakriti i prećutati. Za sve to je neophodna organizacija. Na
vrhu organizacije je vođa. Danas kondidionirana moć ima najveći značaj. Ona se javlja u različitim
vidovima; reklama, obrazovanje, mediji, u porodici , školi, masovni mediji.
4. Tri aspekta moći. Tvrda, meka I pametna moć – Džozef Naj
Moć je relacioni odnos. Taj relacioni odnos ima tri aspekta.
● Robert Dal – Ko vlada? Prvi aspekt ili lice moći odnosi se na donošenje odluka. Ovaj aspekt moći
odnosi se na sposobnost da se drugi privole da deluju na način suprotan u odnosu na njihove
početne preference i strategije.
● Piter Bakrak i Morton Barac – Ko utvrđuje dnevni red? Drugi aspekt moći odnosi se na
utvrđivanje dnevnog reda. Ovo lice moći odnosi se na sposobnost da se oneogući donošenje
odluka, na osnovu mogućnosti da se kontroliše politički dnevni red (agenda) I koja pitanja će biti
razmatrana. Bakrak i Barac prave razliku između sociološkog pristupa, po kojem je moć uvek
centralizovana (elitistički pristup), dok je kod politikologa moć u velikoj meri podeljena
(pluralistički pristup). Elitisti svoju pažnju usredsređuju na izvore moći a pluralisti na njeno
korišćenje (učestvovanje u donošenju odluka). Drugo lice moći odnosi se na postavljanje ili
nepostavljanje određenih pitanja na dnevni red, čime se može postići da pregerence drugih
budu irelevantne pa ih ne morate ni prisiljavati ili na drugi način uticati na ishod njihovog
ponašanja. Ovaj aspekt moći odnosi se na pitanje ko kontroliše političku agendu, odnosno ko
3
E
K
R kontroliše dnevni red i načine na koji se neka pitanja stavljaju a neka isključuju iz političkog
E procesa. Slične zaključle imamo u takozvanoj Mekkelvijevoj teoremi , po kojoj oni koji su u prilici
M da odlučuju o agendi neminovno utiču na ishode odluka.
I
C ● Stiven Luks – Ko ubeđuje i menja preference? Treći aspekt moći vezuje se za kontrolu mišljenja i
sposobnos da se utiče na druge određujući šta će i o čemu će misliti. Vezuje se za Stivena Luksa
koji je došao do zaključka da ideje i verovanja pomažu da e uobliče prethodne preference drugih
ljudi.
Džozef Naj smatra da postoji mnogo činilaca koji utiču na našu sposobnost da dobijemo ono što
želimo, jer mi živimo u mreži naslednih društvenih sila, od kojih su neke očigledne a neke posredne i
ponekad nazvane strukturalnim. Naj tvrdi da politički usmren pojam moći zavisi od specifičnog
konteksta kako bi nam objasnio ko dobija šta, kako, gde, i kada. Moć zavisi od sredstava kojima se
može uticati na ishod. Naj razlikuje tvrdu, meku i pametnu moć. Tvrda moć ispoljava se kroz prisilu i
u nju spadaju vojna i ekonomska moć. Meka moć podrazumeva uveravanje i pobuđivanje
privlačnosti među akterima kako bi se došlo do željenog ishoda. Pametna moć predstavlja balans i
kombinaciju između tvrde i meke moći (ukrštanje ovih moći u delotvorne strategije).
Zaključci moći
- Najčešće je nelegitimna, težnja da se uveća i ojača; izbegava ograničavanje i stavljanje u

okvire pravnih normi, može biti sredstvo ali je najčešće cilj; netrpeljiva je prema
konkurenciji; teži da bude tajnovita a što manje javna i vidljiva; teži da se proširi spolja a da
se koncentriše unutra; želja za moći ne može se zaustaviti njenim sticanjem; sistem
raspodele moći unutar političke organizacije presudno utiče na njeno funkcionisanje i
efikasnost.
5. Određenje pojma vlasti i piramidalna struktura vlasti
Vlast je legitimna i institucionalna moć. Za razliku od moći vlast je vidljiva. Njena odgovornost je jasna i
precizno locirana. Vlast je organizovana, institucionalizovana i locirana na državu i upravljanje državom.
U odnosu na vlast postoje oni koji vladaju i oni nad kojima se vlada, vođe i sledbenici. Dok je moć
sposobnost da se utiče na ponašanje drugih, vlast je pravo da se to čini. Vlast, se dakle zasniva na
prihvaćenoj obavezi pokoravanja. Ona je uvek određena i uređena u skladu sa ustavom, zakonom ili
nekim pravilima. Vlast se vezuje za državu, institucije i organizacije. Đovani Sartori “vlast je konkretno u
rukama onog ko je vrši, ko se nalazi tamo gde su poluge vlasti”. Za razliku od moći kojoj je na početku
pripisivano božansko poreklo vlast potiče od naroda.
Piramidalna struktura vlasti. Vlast se vezuje za određenu organizaciju ili instituciju – od političke partije
do države. Svaka organizacija je hijerarjija, a svaka hijerarhija podrazumeva odos nadređenosti i
podređenosti. Drugim rečima svaka vlast ima piramidalnu strukturu, ovu ideju zapažamo i kod Getana
Moske po kojem su na dnu mase a zatim sredni slojevi i na vrhu upravljačka klasa. Izdvajaju se dve ideje:
Po Hani Arent kada su međuslojevi uništeni, na jednoj strani se izdvaja vođa a na drugoj mase. Po
4
E
K
R Norbertu Bobiu ako vlast ide od baze ka vrhuona ima demokratski karakter i obrnuto a ako ide od vrha
E ka dnu onda je birokratska. Oligarhijsko jezgro čini zarubljeni vrh piramide.
M
I 6. Sociologija vlasti Maksa Vebera
C
Maks Veber pravi razlikuizmeđu moći i vlasti i discipline. Moć predstavlja izglede da se u okviru jednog
društvenog odnosa sprovede sopstvena volja, uprkos otporu, bez obzira na čemu se zasnivaju ti izgledi.
Vlašću treba izazvati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Disciplinom
treba izazazvati izglede da će se određeni broj ljudi, zahvaljujući ustaljenoj navici , brzo, automatski i
šematski pokoriti jednoj naredbi. Svaka vlast nastoji da se legitimiše. Legalitet zahteva pridržavanje
zakona, a legitimitet pretpostavlja poštovanje vlasti. To je moralni i pravni osnov vladanja. Maks Veber
razlikuje tri tipa legitimne vlasti: racionalna, tradicionalna i harizmatska vlast. Raconalna vlast počiva na
grupi objektivnih pravila. To je vlast birokratskog upravnog aparata, činovika i službenika sa
kompetencijama i kvalifikacijama. Racionalna vlast zasniva se na very u legalnost zakona i prava.
Tradicionalna vlast tesno je povezana sa naslednim sistemima. Tradicionalna vlast zasniva se na
verovanju u svetost tradicija koje postoje odvajkada. Na osnovu te tradicije određene osobe imaju
stečeno pravo da vrše vlast. Kod ove vlasti pokorava se gospodarevoj ličnosti u granicama uobičajnog,
vlada se sa ličnim upravnim aparatom ili bez njega. U slučaju da ne postoji lični upravljački aparat, tipovi
tradicionalne vlasti su gerontokratija (vlast vrše najstariji) i patrijahalizam (vlast vrši pojedinac određen
strogim pravilima ponašanja). Harizmatska vlast proističe iz posebnih svojstava ličnosti. To je vlast junaka
proroka i spasitelja, na osnovu nekih osoiba ličnosti koje su izuzetne, obdarene, ili “bogomdane”.
Harizmatska vlast zasniva se na izutetnosti , svetosti, heroizmu ili uzornim osobinama nekih osoba. Kod
harizmatske vlasti pokorava se harizmatskom vođi na osnovu vere u njegovu izuzetnost. Harizma se
može odnositi na šarm ili moć, na sposobnost izazivanja odanosti, emotivne zavisnosti i obožavanja.
Harizmatski kvaliteti mogu se negovati i podupirati propagandom i vežbanjem govorništva.
7. Tri grane vlasti i tri oblika organizacije vlasti
Vlast se deli na tri grane: zakonodavnu – ona stvara pravo , donosi zakone (legislativa), izvršnu –
primenjuje pravo, sprovodi zakone (egzekutiva) i sudsku – ona tumači pravo i prosuđuje o značenju
zakona. U istoriji su zabeležena tri oblika organizacije vlasti: predsednički sistem, parlamentarni sistem i
mešoviti sistem.
Predsednički sistem – karakteristike:
● Predsednik je uvek šef izvršne vlasti i u većini država je i šef vlade i šef države.
● Bira se neposredno od strane građana ili elektora (U SAD)
● Bira se na unapred utvrđen vremenski period, tokom kojeg mu ne može biti uskraćeno
poverenje u parlamentu.
● Predsednik predsedava vladom koju imenuje i koja mu je potčinjena
● Između predsednika i zakonodavnog tela postoji podela i razdvajanje vlasti. I predsednik i
zakonodavno telo su izabrani neposredno i ne zavise jedno od drugog.
5
E
K
R ● Predsednik ima ustavom zagarantovanu zakonodavnu moć
E ● Prema američkom ustavu, predsednik poštuje autoritet Vrhovnog suda, koji može odbaciti
M zakone kao neustavne, ali predsednik , kongres i države mogu zajedno nadglasati odluke
I
C Vrhovnog suda. Sudije Vrhovnog suda izabrane su od strane predsednika na savet Senata.
● Ustavni amandmani zahtevaju glasove 2/3 članova oba doma kogresa i odobrenje od strane ¾
zakonodavnih tela.
● U predsedničkim sistemima ista osoba ne može biti istovremeno u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti.
Parlamentarni sitem – karakteristike:
● Jedina institucija sa demokratskom legitimacijom nepostednog izbora jeste parlament, iz čije

većine proizilazi vlada.
● Ne postoji podela vlasti između parlamenta i vlade. Parlament i vlada dele vlast.
● Vlada zavisi od legislative i formalno joj je odgogovorna.
● U odnosu na to kako legislative bira vladu, moguća su nekoliko ishoda: Vlada može biti većinska
jednopartijska i koaliciona i manjinska.
Polupredsednički sistem je sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i predsednik i premijer imaju moć
donošenja odluka. Šef države se bira narodnim glasanjem – neposredno ili posredno – na unapred
utvrđen period, on deli izvršnu vlast sa premijerom čineći dvojnu vlast koju definišu tri kriterijuma: 1.
Predsednik je nezavisan u odnosu na parlament, ali mu nije dopušteno da vlada sam ili neposredno 2.
Prvi ministar i njegov kabinet nezavisni su od predsednika u onoj meri u kojoj su zavisni od parlamenta
( neophodna im je parlamentarna većina, jer parlament može da izglasa o nepoverenju vladi) 3. Dvojna
vlast omogućava ravnotežu i svaka strana mora posedovati neki oblik “potencijalne autonomije”.
Izvršna vlast predstavlja jezgro vlasti, ona je piramidalna i organizovana prema liderskoj strukturi sa
težnjom da bude koncentrisana u rukama predsednika vlade. Šef vlade se može odnositi prema činovima
svoje vlade kao: 1) prvi iznad nejednakih (pr. Britanski premijer) 2) prvi među nejednakima (Nemački
kancelar) i 3) prvi među jednakima – gospodari ali ne vlada. Vlada ili kabinet se biraju u parlamentu i
njihov izbor i opstanak počiva na parlamentarnoj većini ili toleranciji, kada je reč o manjinskoj vladi.
Vlade mogu biti većinske i manjinske, jednopartijske i višepartijske.
8. Sličnosti i razlike između vlasti i moći; Kvarljiva priroda vlasti i moći
Razlike:
Moć: Ima je izvan države, društveni odnos, difuznija, neformalnija, uticaj na druge, izbegava
odgovornost, izbegava granice, može biti nelegitimna, sposobnost da se utiče na druge, nije uvek
vidljiva.
Vlast: Orjentisana na državu, institucionalizovan odnos, organizovana, formalizovana, raspodela prava i

dužnosti, podrazumev odgovornost, ima granice, legitimna je, pravo da se utiče na druge, vidljiva.
6
E
K
R Sličnosti: spoljašnji princip – dominacija, unutrašnji princip – hijerarhija, unutrašnja težnja – da se šire,
E spoljašnje dejstvo – da se kvare, piramidalna struktura, težnja da ostanu tajnovite.
M
I Osnovni elementi na koje je Veber izgradio svoje shvatanje vlasti bili bi sledeći: Vlast postoji samo u
C
okviru društvene organizcije. Gde nema organizacije nema ni vlasti. Vlast podrazumeva hijerarhiju ali
svaka hijerarhija nije vlast. Vlast je odnos između položaja a ne ličnosti. Gde ne postoji odnos vlasti
raspodela prava idužnosti je obostrana. Moć se kreće difuzno, a vlast se kreće u određenim granicama.
Vlast nema uticaja na one izvan organizacije ili institucije o kojoj je reč. Vlast nameće, odražava i štiti
društvena organizacija. Vlast uvek ima instrumente prinude. Neposlušnost se kažnjava i nema vlasti koja
nije sankcionisana. Moći ima i u društvu i državi, dok se vlast nalazi samo u državi.
Svaka vlast ima tendenciju zloupotrebe. Niče je rekao da čovek teži slobodi dok ne zadobije moć, kada
stekne moć teži nadmoćnosti. Svaka koncentracija moći ako nije kontrolisanja predstavlja pretnju
ljudskoj slobodi i povećava mogućnost kvarenja moćnika. Lord Akton “Svaka vlast (moć) je sklona
kvarenju a apsolutna vlast kvari apsolutno.” Moć i vlast prave razliku na one koji vladaju i one kojima se
vlada, na one koji koriste moć i one koji joj se odupiru. Za kontrolu i ograničavanje moći i vlasti ljudi nisu
zainteresovani takvom žestinom i strašću kojom su rukovođeni na putu ka njenom osvajanju. Kontrola
vlasti je elementarno pravo građana učijje ime se vlada. Ona se ne svodi na aktivnosr od izbora do
izbora. Reč je o stalnimm aktivnostima i angažmanu u javnom polju, kritikom, upitanošću i protestom. Sa
obzirom da se tragalo za načinima ograničenja i kontrole moći, jedan od važnih jeste transfer vlasti sa
ličnosti na instituciju. Postoje više načina kontrole i ograničenja: pravom, odnosno vladavina zakona a ne
ljudi, podelom vlasti, javnom kontrolom, pravima i slobodama građana nezavisno od vlasti.
Načini ograničavanja vlasti:
Ustav, pravo, vladavina prava i konstitucionalizam; Ljudska prava i slobode; Odgovornost i smenljivost
vlasti; Podela vlasti; Kontrola vlasti; Javnost, javna kritika i kontrola; Vremensko ograničenje vlasti;
Opozicija; Građanska neposlušnost i otpor…
9. Prirodno pravo i/ili državni razlog; Moć i pravo
Jedna tradicija je prirodno pravna u osnovi liberalna, koja se bavi legitimnom vladavinom (uz
pristanak i saglasnost onih kojima se vlada), a druga je teorija državnog razloga, koja pitanje najboljeg
režima zamenjuje pojmom efikasne vladavine. Načelne razlike u shvatanju o karakteru ljudskih
zajednica, dovele su do podele na apostole poretka – Hobs, Hegel, Staljin, kao i mnogi konzervativni
politički mislioci i ideolozi fašizma, i apostole slobode – Aristotel, Akvinski, Lok, Monteskje, Mil, Spenser i
drugi. Dve struje mišljenja od kojih jedna više naginje autoritarizmu, socijalnoj kontroli i stabilnosti, a
druga više liberalnom poretku političke organizacije, prema Stanovčiću, na samom početku stoje dva
velikana političke filozofije – Platon i Aristotel. Nužno je istaći da struja koja stavlja naglasak na slobodi
ne negira potrebu za autoritetom ali ga je nastojala kostituisati na demokratskim osnovama uz učešće ili
7
E
K
R pristanak onih nad kojima on ima uticaj ili vlada. Jedno je tradicija legaliteta a drugo legitimiteta; jedno
E je tradicija pravnog pozitivizma a drugo tradicija pravde kao središnje etičke kategorije; jedna akcenat
M stavlja na društvo, a druga na državu; jedno je kolektivistička a drugo individualistička tradicija; tradicija
I
C jedinstva nasuprot tradiciji podele vlasti. Uz pomoć društvenog ugovora rešavaju se pitanja odnosa
između individualnih volja, a rezultat je odlučivanje većine koja ima legitimitet da odlučuje ako ima
pristanak i saglasnost. Čoveku je neophodno das am osmisli svoj način života i pronađe tačku oslonca u
sebi. Moralna autonomija ličnosti podrazumeva život u skladu sa vlastitim uverenjima. Život u slobodi
omogućava nam da oblikujemo vlast ali i da uredimo privatan život nezavisno od vlasti.
Oni koji raspolažu izvesnom moći smatraju pravednim sve ono što se njom može postići.
Vlastodršcima latentno nedostaje osećaj za pravdu i pravičnost. Stanovčić spaja pojam pravde i pojam
moći – “Već i sama ideja pravde podrazumeva određenu raspodelu i preraspodelu vrednosti, što se
uzima kao osnovni element definisanja političke moći. Budući da se moć najčešće ne raspodeljuje
pravedno, već moćnici prigrabljuju sebi poželjna dobra i vrednosti, moć i pravda su permanentnom
sukobu.
● Franc Nojman “Neracionalni element – moć i racionalni element – pravo često dolaze u
sukob”
● Norberto Bobio “Jedino moć može stvoriti pravo i jedino pravo može ograničiti moć”
Svaka vlast teži da samu sebe legitimiše, racionalizuje i opravda svoje postupke. Na taj način se pravo od
pravde ili pravičnosti pretače i pretvara u volju nekolicine ili jednoga. Ta volja je najčešće samovolja.
Umesto vladavine prava ili vladavine zakona nastupa vladavina pomoću prava, odnosno pomoću zakona.
Problem nastaje kada arbitrarna moć egzekutive tumači pravo kao svoju pravdu.
10. Konstitucionalizam; Podela vlasti; Prava i slobode građana kao ograničavanje vlasti
Ograničavanje vlasti je u osnovi ideje konstitucionalizma. Ustavni su samo oni oblici država u
kojima vladaju zakoni a ne ljudi. Ustav je osnov ograničenja vlasti. Ustavom se prciziira i podela vlasti:
horizontalna (zakonodavna, izvršna i sudska) i vertikalna (federalizam, lokalna samouprava,
regionalizam i decentralizacija), ali i ljudska prava i slobode. Ustav je čuvar slobode i svojine i zato mora
biti neutralan. Njime se obezbeđuje stabilnost, predvidljivost i red u vladinim delatnostima.
U osnovi ideje konstitucionalizma sadržana je i ideja podele vlasti. Princip podele vlasti
proizašao je iz logike ograničavanja vlasti i moći. Horizontalna i vertikalna podela vlasti (pričate isto kao
ono iznad). Najveći doprinos teoriji podele vlasti doneli su Džon Lok (“Jedini pravi lek za silu bez
ovlašćenja jeste da joj se suprotstavi sila.” i Monteskje (“Samo vlast zaustavlja vlast”) a pod njihovim
uticajem u Americi Tomas Džeferson i Džejms Medison. Podela vlasti predstavlja se naspram jedinstva
vlasti. Konstan smatra da je podela vlasti bez ograničenja uzaludna i dodaje “svaka od podeljenih vlasti
mora ostati u svojim granicama, pri čemu im se treba odrediti nadležnost, priroda i obim, odnosno
ograničiti ih. Uz javno mnjenje, to ograničenje će biti zajemčeno, preciznije raspodelom i ravnotežom
vlasti”. Pod principom podele vlasti OPET horizontalna i vertikalna. Treća i četvrta dimenzija obuhvataju
8
E
K
R socijalnu i političku podelu vlasti, pri čemu su različiti učesniciu društvenoj moći različite društvene
E grupe, klase, partije, organizacije, pokreti i slični subjekti.
M
I Ograničavanje suverenosti vrši se uz pomoć pravde i prava pojedinaca. Po Konstanu, svaka vlast
C
koja krši individualna prava građana postaje nezakonita. Kada su ugrožene slobode građana i opšte
dobro zajednice, građani imaju pravo na pobunu. Nasuprot želji da se vlada ljudima postoji otpor i
opiranje da se nad njima vlada.
11. Javnost, javna kritika i kontrola vlasti; Opozicija – kritika, kontrola i alternativa vlasti
Vlast je, po svojoj prirodi, uvek potencijalno obavijena velom tajne i tajnovitosti. Osnovu državnog, kao i
partijskog razloga čini arcanum, odnosno tajnost i tajnovitost. Politika ima težnju da se krije iza “scene”,
gledišta ljudi u politici se ne poklapaju i ona time teži da ostane sakrivena. Javnost želi da se taj veo
tajnovitosti otkrije. Javnost služi kao instrument kontrole. Vođstvo kada ne uspe da promeni stvarnost,
manipulacijom menja percepciju te stvarnosti. Dvorska politika se uvek void iza zatvorenih vrata.
Zadatak medija je da odškrinu ta vrata “dvorske politike” i da otkriju građanima šta vladari rade i kako
rade. Dobra vladavina je danas razapeta između kreiranja publiciteta i zadržavanja elementarnog
stepena diskrecije, između interne i eksterne komunikacije.
Unutar medija, važnu ulogu ima novinarski poziv. Novinari su u simbiozi sa političarima i u nekoj
vrsti međuzavisnosti. Sa jedne strane novinari su “nadzorno telo”, “čuvari” a sa druge oni su u funkciji
promocije, reklame i afirmisanja određenih političkih aktera. Novinari treba da budu na principima
objektivnosti u javnoj službi, jer je novinarstvo, po svojoj prirodi, profesija sumnje. “Dojava novinarstvo”
– kada novinari direktne kanale sa vrhe sa kojih dobijaju informacije. “Koverta novinarstva” - kada su
novinari podložni korupciji i mitu. Senzacionalističko novinarstvo kada imamo podilaženja publici željnoj
zabave. Posredujući između donosioca odluka i građana, novinari su kao vratari, koji omogućavaju da
određene informacije prođu a druge zaustavljaju.
Većina i manjina u političkom smislu odnosno vlast i opozicija su promenljiv odnos u demokratiji.
I vlast i opozicija su izabrani od strane građana da rade u njihovom interesu. Postojanje opozicije
sprečava da se vladajuća partija identifikuje sa državom i da postane državna partija i da svoje
iterpretacije opšteg dobra proglasi jedinim važećim i apsolutnim. Opozicija sprečava težnju ka korupciji.
Smisao postojanja opozicije je kritika i kontrola vlasti, pretendovanje na političku vlast i nuđenje
alternativnog programa. Uloga opozicije sadržana je u “klasičnom trojstvu”: kritika, kontrola, alternative.
Kritika vlade. Opozicija u parlamentu kritikuje mere vlade kako bi ona pod pritiskom argumentovane
kritike opozicije promenila svoje odluke. Kontrola vlade. Kontrola znači da opozicija posmatra i nadgleda
rad vlade, njegovu ustavnost i zakonitost. Opozicija pazi da oni na vlasti zastupaju interese onih kojima
vladaju i da ispunjavaju data obećanja. Opozicija kao alternativa. Opozicija formuliše program koji
predstavlja alternativu programu onih koji trenutno vladaju, sa nadom da će se njen program većini
birača više dopasti nego program trenutne vlade, tako da na sledećim izborima ona postane vlada a
trenutna njoj opozicija. Opozicija može biti parlamentarna i vanparlamentarna. Opozicija može biti i
9
E
K
R antisistemska – kada ne podržava postojeći sistem. Opstrukcija jeste jedan od mehanizama u delovanju
E opozicije.
M
I 12. Vremensko ogranićenje vlasti; Politička odgovornost i smenljivost vlasti; Nezavisna tela
C
Vršenje vlasti je u osnovi privremeno. Vlas se može vremenski ograničiti na dva načina. Jedan
način je ograničenje dužine mandata izabranih funkcionera na određeni vremenski period, a drugi način
je ograničena mogućnost kandidovanja, odnosno obavljanja iste funkcije najviše u dva uzastopna
mandata. Izbori mogu biti redovni i vanredni, ali postoji i fiksno trajanje mandata. Na izborima se
pproverava podrška birača i obnavlja ili uskrraćuje mandate. To je način kontrole vlasti i moći.
Političari odgovaraju onima koji sui h izabrali. To su građani – birači koji ih biraju i finansiraju –
plaćanjem poreza. Političari imaju odgovornost za izgovorenu reč. Neretko u političkoj borbi umesto
razmene argumenata razmenjuju se uvrede i klevete. Političari su odgovorni za donošenje odluka – što
su na većoj državnoj hijerarhiji to je njihova odgovornost veća. Političari su odgovorni za ispunjenje
izbornih obećanja – uvek imaju one koji ih podsećaju na to, narod i opozicija, mediji. Odgovornost
parlamenta je dvostruka. On ili njegovi članovi predstavljaju građane državi i državu građanima. Vlada bi
trebalo da bude odgovorna patlamentu a članovi parlamenta svojim biračima – građanima. Političari
snose odgovornost za neuspeh na izborima. Nadmoć ličnosti nad institucijama – za obavljanje svoje
funkcije političari moraju da poseduju ono o čemu je Maks Veber govorio “strast, osećanje, meru i
odgovornost”.
Nezavisna tela bira parlament, to su Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog

značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Državna revizorska institucija, Agencija za borbu protiv korupcije, ali
i guverner Centralne banke, regulatorna tela i slično. Nezavisna tela vrše eksternu kontrolu vlade i njenih
organa. Cilj svih ovih institucija je da se brinu o poštovanju zakona. Najveći broj ovih tela i organa je
antikoruptivne prirode, odnosno predstavljaju prepreku tendenciji kvarenja vlasti. Dve osnovne
karakteristike nezavisnih tela su njihova nezavisnost i odgovornost. Nezavisnost znači autonomnost u
svom radu i delovanju. BItan element jeste i njihova potpuna finansijska nezavisnost u odnosu na vladu.
Moć može biti instrumentalna vrednost, uz pomoć koje se može dobiti neka druga vrednost, ali
može predstavljati i vrednost same za sebe. Ako smo rekli da vlast ima piramidalnu strukturu, zakoni su
uvek u obliku levka. Najpre najširi deo sa opštim odredbama jednakim za sve, kojima segarantuju prava i
slobode, ali do konačne primene bivaju jako suženi i redukovani. Ove tendencije su prisutne, bilo da je u
pitanju ustav ili zakon. Na taj način se pravo od sredstva ograničavanja vlasti pretvara u sredstvo kojim
kojim se vlada. Ostaje problem merenja i kvantifikacije moći. Važno je da se koristi pravilno i da se ne
zloupotrebljava. Ljudi lakše prihvataju moć ako osećaju das u deo strukturne moći. Ljudi na vlasti ne
shvataju da je najveća vlast vlast nad samim sobom. Oni koji ne vladaju sobom ne bi smeli vladati
drugima.
ELITE I MASE
10
E
K
R 13. Pojam, razlikovanje i regrutovanje elita.
E
M Moć poseduje manjina. Manjina koja poseduje moć je elita. Elitu čine najbolji ili najvažniji ljudi u
I određenoj grupi ili oni koji se u nekom drugom pogledu izdvajaju od ostalih. Izraz elita potiče od
C
latinskog glagola eligere, što znači izabrati. Elitu čine oni koji najviše vrede ili najviše doprinose društvu
na osnovu čega stiču pravo da imaju najviše moći i vlasti. Termin elita koristi se za one koji imaju visoki
status u društvu.
Određivanje elite uvek pretpostavlja postavljanje ili uspostavljanje određenog kriterijuma,

institucionalne pozicije, porekla, poseda. Osnov razlikovanja elite su i lična svojstva i nasledna svojstva,
stil života, način ponašanja, porodična tradicija, institucionalna pozicija, posed, sposobnost, vrlina, visok
status u društvu. Kriterijum za pripadnost nekoj eliti je uvek samo uspeh, bez obzira na to kojim
sredstvima se on postizao i na koju društvenju oblast se taj uspeh odnosio. Jedna lepa mudrost kaže “Uz
uspeh obično idu neprijatelji, samo prosečni su omiljeni”
Elita, kao i moć može biti društvena, ekonomska, duhovna i politička. U sociološkom smislu,
elita se vezuje za društvene klase ili društvenu stratifikaciju. To su pripadnici više klase ili viši društveni
slojevi. Oni imaju komndne ili vrlo uticajne pozicije u društvu po osnovu društvenog položaja, vlasti,
bogatstva, uloge u proizvodnji znanja, položaja u instituciama kao što su država, crkva, vojska, privredne
korporacije, naučne i obrazovane ustanove. U ekonomskom smislu, pojam elita vezuje se za posednike
mateijalnog bogatstva. To znači da u ekonomskom smislu elitu predstavljaju najbogatiji. Rajt Mils je u
američkom društvu identifikovao tri hijerarhijske structure: privrednu, političku i vojnu elitu. U
političkom smislu, pod elitom se podrazumevaju ljudi koji u jednom društvu imaju rukovodeću ulogu,
koji imaju vlast, odnosno moć da svoju volju ostvare uprkos otporu drugih. U političkom smislu koriste se
pojmovi politička elita, politička klasa, i vladajuća elita. Političku elitu čine članovi parlamenta, vlade i
vladine administracije. Politička klasa može da obuhvati i one koji nisu na vlasti a učestvuju u politici.
Vladajuća elita prema Gaetanu Moski i Vilfredu Paretu, obuhvata one koji zauzimaju priznate pozicije
političke moći u jednom društvu. Za Rajta Milsa vladajuću elitu čine stvarni nosioci vlasti koji se nalaze na
komandnim mestima sa kojih upravljaju krupnom hijerarhijom i organizacijama savremenog društva.
Za regrutovanje elita važno je u kojoj meri su postojeće elite otvorene i propustljive za nove
ljude. U zavisnosti od režima, regrutacija se vrši nasledstvom, selekcijom, reprodukcijom ili cirkulacijom.
Nasledni sistemi dozvoljavaju jedan jedini put ka vrhu i obeshrabruju da prodre neko sa strane. U
razmatranje treba uzeti tri osnovne veličine: regrutovanje na mesta koja zauzimaju elite, strukturu grupa
koje pripadaju eliti, raspodelu vlasti među članovima elite. U pogledu raspodele vlasti elita može biti
autokratska, oligarhijska, hegemonijska i demokratska. Političke elite obično se regrutuju u političkim
partijama i parlamentima. Ritam zamene elita zavisi od načina funkcionisanja institucija. Važnu ulogu u
regrutovanju političkih elita mogu igrati različita merila poput kompetencije, govorničkog dara,
operativnosti, iskustva i obrazovanja. Kod elita se može razlikovati interna i eksterna selekcija. Interna
selekcija void ka taloženju iskustva, ali i ka konformizmu i preteranoj opreznosti, dok eksterna selekcija
11
E
K
R olakšava prodor novih ideja i zamisli ali ponekad može voditi u nesređenost i amaterizam. U odnosu na
E regrutovanje elita moguće je razlikovati konfliktualiste i konsenzualiste elite.
M
I 14. Teorije elita; Elite i demokratija
C
Teorija elita polazi od pretpostavke da je društvo podeljeno na vladajuću manjinu - oni koji
vladaju, i na većinu, oni nad kojima se vlada. Moć u društvu monopolizira tek neznatna manjina. Elita se
u politikološko sociološkom smislu često kontrastira sa masom. Elita je uvek manje ili više organizovana
manjina u odnosu na neorganizovanu ili fragmentiranu masu. Elita je nasuprot masi manjina koja je
kvalifikovana da vlada većinom. Elita, donosi najvažnije odluke koje se tiču celine društva. Široke mase su
najčešće neorganizovane i pasivne, što olakšava elitama da njima vladaju. Studije o politici su studije o
onima koji vladaju i onima nad kojima se vlada, o uticaju i uticajnima. Uticajni su oni koji dobijaju najviše
od onoga što se može dobiti. Oni koji dobijaju najviše su elite.
Elita i demokratija su često oprečeni pojmovi. Demokratija se naizgled suprotstavlja ideji o

nužnosti postojanja vladajuće elite. Međutim mnogi liberali došli su do koncepcija o demokratskom
elitizmu koji je spojiv sa idejom predstavničke demokratije. Za razumevanje odnosa elite i demokratije:
Prvo, postoji više elita koje se međusobno konkurišu i međusobno se kontrolišu i drugo, između elite i
mase postoje intermedijarne grupe koje uravnotežuju moć. Demokratija je takmičenje elita za dobijanje
glasova naroda. To je po Šumpeteru “kompetativni elitizam” ili rivalska borba za glas naroda.
Demokratija je izbor manjine od strane većine. Elementi elitizma javljaju se i u fašističkoj ideologiji u vidu
“rasnog elitizma”. Platon je prvi razvio i branio jedu elitističku teoriju društva. Pridavao je značaj znanju i
mudrosti. Makijaveli je u velikoj meri inspirisao italijanske elitist i po njemu vladari trebaju istovremeno
da budu lisice i lavovi. Cilj svake elite jeste održanje vlasti, avladavvina elita počiva na nasilju i prevari, pa
racionalna i logična delovanja u politici igraju sporednu ulogu.
15. Politička klasa i politička formula – Gaetano Moska
Osnovna ideja Moskine elitističke teorije je da u svakom društvu postoje oni koji vladaju i oni
nad kojima se vlada. Moska je prvi razvio svoju koncepciju “političke klase”, odnosno upravljačke klase.
Prvi su uvek u manjem broju, ali imaju monopol vlasti i uživaju njene prednosti, drugačije, organizovana
manjina upravlja neorganizovanom većinom. Politička klasa predstavlja onaj deo rukovodeće klase koji
vrši javne funkcije. Elita upravlja zahvaljujući svojim kvalitetima koji joj daju materijalnu i intelektualnu
superiornost u odnosu na mase. Prema Moski, na početku formiranja političke klase stoji “sposobnost
upravljanja” koja se uglavnom sastoji od određenog broja ličnih osobina, koje u određenom vremenu i
određenom narodu bivaju izuzetno važne i merodavne za upravljanje, odnosno predstavljaju traženi
kvalitet. Druga važna Moskina ideja je da opravdanje dominantnog položaja uvek zahteva neku
“političku formulu”. To može biti božija volja, volja naroda, vernost ili poverenje u određenu dinastiju ili
pojedinca kome se pripisuju izuzetni kvaliteti. Da bi mogla da dejstvuje, politička formula treba da
odgovara pogledu na svet koji je u tom času pogled datog naroda. Da bi se određena politička formula
sprovela u delo, ona zahteva politički mehanizam oličen u državi. Kada narod prestaje da veruje u načela
12
E
K
R na kojima je zasnovana trenutna politička formula, promene političke klase postaju neminovne. Moska
E smatra da elite imaju razvijene organizacione sposobnosti. Sposobniji će uvek zauzimati elitne pozicije u
M društvu. Osim ličnih svojstava elita, moć duguje svojoj unutrašnjoj organizaciji. Manjina je organizovana
I
C baš zbog toga što je manjina.
16. Cirkulacija elita – Vilfredo Pareto
Glavna karakteristika Paretove teorije je ideja o “cirkulaciji elita” Cirkulacija elita ili kruženje
elita, u jednom najširem smislu, obuhvata problem regrutovanja, mobilnosti i smenjivanja vodećih grupa
u pojedinim oblastima društva, ili društva u celini. Velike društvene promene nastaju kada jedna elita
zameni drugu, svaka elita postaje nefleksibilna usled privilegija i lagodnog života koji vodi. Pareto ističe
određene psihološke osobine koje čine suštinu vladavine elita. On veruje das u pripadnici elite lukaviji i
inteligentniji od ostalih. Pareto ih naziva lisicama i lavovima. Lavovi su skloni vladanju pomoću sile i svoju
moć stiču sposobnošću za neprekidnom i oštrom akcijom. Nasuprot njima, lisice vladaju pomoću
prevara, kombinatorika i diplomatskih lukastava. Lisice su sklone da manipulišu pristankom masa. Kao
što postoji smena lisica i lavova na političkom planu, slično je na ekonomskom planu gde su “ rentijeri”
koji su štedljivi, blagi i slabo preduzimljivi, i “špekulanti” koji su preduzimljivi smeli ali skloni
preterivanjima i izazivanju nestabilnosti. Za Pareta je istorija jedna beskonačna cirkulacija elita ili kako on
to naziva “groblje aristokratije”, jer uvek nova elita smenjuje staru – dok jedni ljudi silate drugi se penju
na njihovu poziciju. Po njemu je iluzorno verovanje da iza vladajuće klase stoji narod. Nasuprot
vladajućoj klasi stoji “jedna nova i buduća aristokratija koja se oslanja na narod”. Nova aristokratija je u
početku savitljiva i otvorena za nove ljude, ali nakon pobede ostaje kruta i zatvorena. Pareto je
strukturalno gledano, u društvu razlikovao tri sloja: vladajuću elitu, nevladajuću elitu i neelitu. Pareto
pod upravljačkom elitom podrazumeva vladinu elitu i nevladinu elitu koja je s njom tesno povezana.
17. Gvozdeni zakon oligarhije – Robert Mihels
Mihels je u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazao na oligarhijske

tendencije u političkim partijama. Mihels polazi od toga da scaka organizacija nezaobilazno gradi jedan
vodeći sloj, a da nije u mogućnosti da taj isti sloj kontroliše efikasno i na duži period. Rezime Mihelsove
analize čini ideja “gvozdenog kaveza oligarhije”. Po Mihelsu, formiranje oligarhija u krilu raznih oblika
demokratije organizacijska je tendencija, dakle tendencija kojoj nužno podleže svaka organizacija pa i
socijalistička, čak i liberalistička. On je predstavnik elitističke teorije koja počiva na nejednakosti onih koji
vladaju i onih nad kojima se vlada. Mihels, analizom etiologije vođstva, identifikuje tri vrste uzroka
njenog nastanka, i to: tehničko – administrativne, psihološke i intelektualne uzroke. Između građana i
države javljaju se političke partije. Demokratija se ne može zamisliti bez organizacije koja masi daje
konzistentnost. Organizacija je sredstvo za formiranje “ukupne volje”. Za suverenitet mase prepreka je
mehanička i tehnička neizvodljivost, javlja se potreba za “delegatima”. Tako se može primetiti, poput
začaranog kruga, da demokratija ne može bez organizacije a jačanjem organizacije nestaje demokratija,
odnosno, “ko kaže organizacija kaže i tendencija ka oligarhiji”. Prema Mihelsovom mišljenju “Početak
stvaranja profesionalnog vođstva znači početak kraja demokratije”. Potreba za političkim
13
E
K
R predstavljanjem na kraju vodi ka vlasti predstavnika nad predstavljenima. U masi pojedinac gubi svoju
E individualnost, indetitet kao i osećaj odgovornosti. Mihels ističe da je neograničena potreba mase da
M bude vođena, “većina je srećna ako se nađu ljudi koji su spremni da obavljaju poslove za nju”. Ta
I
C potreba mase da bude vođena navodi vođu da gomila funkcije. Mihels ističe da mase vođama umeju da
budu jako zahvalne i da dugo pamte stare zasluge. Mase imaju potrebu da obožavaju i često svojim
vođama pridaju nadljudske osobine. Kao veoma važna osobina vođe ističe se govornička nadarenost.
Naravno mada lišena autonomne kritičke svesti više prodaje značaj boji glasa, izdržljivosti, ubojitosti i
duhovitosti nego vrednosnom sadržaju samog govora. Mase uvek vole slavne ličnosti. Nasuprot
“prirodnoj gladi vođa za vlašću”, Mihels uočava “potrebu mase da bude vođena”. Svako ko je jednom
izabran čini sve da ostane u poziciji moći, jer osećaj moći rađa megalomaniju. Onj ko je jednom stekao
moć nastoji je ojačati i izgraditi, kao i zaštititi od eventualne kontrole masa. Vođe nakon čina izbora
zahtevaju od mase poslušnost. Sve dok se njihov izbor ponavlja oni su “legitimni izraz masovne volje” i
pokrivaju se njom. Oni su birani, izabrani i odabrani. Po Mihelsu, teško da postoji partijski vođa koji ne
misli i ne deluje u duhu parole “Partija to sam ja”. Kako kaže Serž Moskovisi, “vođa masa je uvek
uzurpator koga su one priznale”. Mihels primećuje da se najjednostavnija geneza nastanka vođstva u
partijama sastoji u tome da vođa osniva partiju i priključuje sebi svoje istomišljenike i sledbenike. Iako u
organizaciji svi imaju podjednake mogućnosti izbora, mnogi su pozvani ali su samo neki odabrani. U
početku se formira prvremeno rukovodstvo, kratkoročni predvodioci. Vođe se nametnu masi igrajući na
njenu sentimentalnost, i za nju se vezuju imperativnim mandatom, odnosno omeđenim prostorom u
okviru koga se mogu kretati i odlučivati. Vođa je u početku sluga mase.
18. Kritike i interpretacije ideja Roberta Mihelsa
Po Džonu Plamencu Mihels je bio pod velikim uticajem Rusoa, gde u svojoj knjizi se u nekoliko
navrata osvrće na rečenice iz Rusoovog Društvenog ugovora “ Ako se shvati u strogom smislu reči, prava
demokratija nikad nije postojala, niti će ikad postojati. Protivno je poretku da veliki broj ljudi vlada
malim”. Mihels je sumnjao u reprezentativnu demokratiju. Plamenac smatra da Ruso govori o tendenciji
vlasti da ide iz mnoštva u nekoliko ruku, a da je Mihels samo mnogo kasnije tu tendenciju nazvao
“gvozdeni zakon oligarhije”. Plamenac postavlja pitanje, koje je po njemu Mihels ignorisao, a glasi: Šta je
sa odgovornošću predstavnika? Takođe on koriguje Mihelsov stav da je postojanje lidera nespojivo sa
demokratijom. To obarzlaže stavom das u lideri samo agenti njihovih sledbenika izražavajući njihovu
volju. Plamenac zaključuje da vođstvo ne mora daznači nedemokratičnost jer “demokratija je forma
vladavine i svaka vladavina je podrazumeva vođstvo”, odnosno vođe i vođstvo mogu biti demoktatski
izabrani i legitimni ali moraju biti odgovorni. Remon Aron ističe da je svaki politički režim oligarhijski. U
tom smislu režimi se razlikuju prema karakteru manjine koja vrši vlast. Prema Aronu u modernism
demokratijama, oligarhija ima plutokratski karakter i manjinom koja drži vlast vladaju bogataši,
finansijeri, preduzimači i industrijalci. Manjina skrivena u senci donosi odluke. Aron ističe da “dok
ljudima ne budu upravljali sveci, oni koji budu sudelovali u vlasti izvlačiće iz nje korist”. Plutokrati i
oligarsi obično su više zainteresovani za uvećanje i očuvanje svoje moći i bogatstva nego za promene u
14
E
K
R društvu. Po Klausu von Bajmeu, “Robert Mihels je iz mršavog empirijskog temelja svog znanja o
E nemačkoj socijalnoj demokratiji izvukao previše dalekosežne zaključke”. Proces kreiranja volje stranke
M nigde nije idealno. Po Paneibianko Angelu, ne postoji “gvozdeni zakon” partijske organizacije, ali priznaje
I
C da je moguće identifikovati izvesne tendencije koje postoje u mnogim partijama. Već smo uvideli da je
ishod koji je Mihels opisao previše radikalan, ali ne možemo poreći da takva težnja zaista postoji.
Mihelsove ideje su ograničene njegovim istorijskim iskustvom. Mihels je, kako primećuje Dejvid Bičem,
do svojih uopštavanja i zaključaka došao i na osnovu ograničenog ali i upečatljivog istorijskog iskustva
Evrope. Njegovo shvatanje demokratije je neprecizno, pomalo anahrono i nije primereno savremenom
pristupu. On je previše robovao Rusoovoj ideji narodnog suvereniteta i opšte volje. To je bitno
redukovalo njegov misaoni horizont i navelo ga na kritiku predstavničke demokratije. Mihelsu je
liberalna demokratija bila strana. Njemu kao socijalisti – levičaru demokratija je bila nespojiva sa
parlamentarizmom. Izbegavao je da istraži građanske partije.
19. Elita vlasti – Rajt Mils
Po Milsu, vladavina elita zasnovana je na institucionalnim pozicijama a ne na psihološkim

osobinama. Elitu čine pojedinci koji zauzimaju ključna ili strateška mestaa u bitnim organizacijama
društva. Tri ključne institucije, po Milsu su: 1. Velike privredne korporacije 2.Državna administracija 3.
Vojska. Svaki od ovih segmenata ima svoje hijerarhije. Oni koji su na vrhu institucionalne hijerarhije
uglavnom monopoliziraju moć. Neke od institucija imaju ključnu ulogu u društvu, a oni koji u tim
institucijama drže ključne pozicije čine elitu. Iako su to tri naizgled različite piramide moći, pojedince koji
ih čine vezuju zajednički interesi u jednu jedinstvenu elitu moći. Američkim društvom vlada mreža
vodećih grupa – krupnog biznisa, američke vojske i administracije koja okružuje predsednika. Društveni
ugled prati važnije institucionalne društvene strukture. Koncepcija vladajuće elite i njenog jedinstva
zasniva se na interesima, sličnom poreklu, sličnim pogledima i uverenjima, na ličnim kontaktima i
uzajamnim vezama najviših krugova tih dominantnih hijerarhija. Faktori integracije odnose prevagu nad
specifičnim razlikama. Bez obzira na sektorske razlike, pojedinci na rukovodećim položajima imaju isto
socijalno poreklo, isti nivo obrazovanja, vode sličan nivo života koji im olakšava kontakte. Prema Milsu
oni koji vrše vlast sputani su drugim elitama koje vrše pritisak, javnošću, izbornim telom, ustavnim
normama. Prema Rajtu Milsu, pripadnici vladajuće elite nalaze se u poziciji da donose odluke koje se tiču
svih i koje dovode do krupnih posledica. One se nalaze na glavnim mestima odakle upravljaju
hijerarhijom organizacije bilo da su u pitanju političke, privredne ili vojne organizacije. Na visokim
položajima uprava se vrši “kumulacijom moći, bogatstva i prestiža”. Mils ne veruje da je vladavina elita
neizbežna, niti je prihvata, već je kritikuje i osuđuje. Po njemu se vladavina elita temelji na eksploataciji
masa. Kako elite i mase imaju različite interese to otvara mogućnost konflikta ove dve različite grupe.
20. Pobuna elita – Kristofer Laš
Pobuna ili revolt elita ne shvata se bukvalno već ironično. Analizirajući savremeno društvo, Kristofer Laš
primećuje da su elite izgubile dodir sa ljudima povlačeći se u sopstvene krugove. Elite ne žive u službi
zahteva ideala već su opterećene hedonizmom. Moralni obziri im popuštaju, njihov pogled na svet je
15
E
K
R turistički, okrenute su glamuru, modi i popularnoj kulturi. Laš smatra da glavna opasnost dolazi od strane
E onih koji su na vrhu društvene hijerarhije, od elita. Promene do kojih je došlo u načinu života odrauile su
M se na naše okruženje i naša susedstva. Narušena je ravnoteža po kojoj su se grad i unutrašnjost
I
C međusobno dopunjavali. Gradovi nisu više samo urbana i kulturna sedišta, već su pretvoreni u tržne
centre, hotele, restorane i butike, a što nije dostupno najvećem broju građana. Na građanski život
izvršen je pritisak. Socijalne nejednakosti rastu ugrožavajući srednje slojeve. Socijalni jaz prdubljuje se
sve više između sve malobrojnijeg sloja bogatih i sve mnogobrojnije gurupe siromašnih. Za razliku od
“staromodnih intelektualaca” koji su skloni da rade sami na svojim idejama “umni radnici” rade u
timovima na raznim poljima od marketinga i finansija do razonode. Aristokratija po rođenju neprimetno
je prešla u aristokratiju po talent. Sa ovim promenama, dovedeni su u pitanje i kriterijumi uspeha. Danas
više nije važno šta znaš već ko si. Vrediš onoliko koliko imaš. ☹ Nekada je bilo važno i biti i imati, a danas
je akcenat na ovom drugom ☹ Ljudi su postal ono što kupuju.
Elitističke i egalitarne koncepcije o društvu u stalnom su sukobu. Iz perspective teorije elita

postavlja se pitanje da li su ljudi jednaki ili nejednaki. Principi zasluga, raspodela i solidarnosti dovode u
pitanje preteranu nejednakost i njen potencijalno negativan efekat na društvo. Načelo pravilne
raspodele ponekad se povezuje sa meritokratijom (po zaslugama).
21. Sociologija i psihologija masa; Šta je masa?
Iako se mase i gomile javljaju na sceni od kada postoji ljudsko društvo, temeljnije i uticajnije
ideje o sociologiji i psihologiji masa javljaju se krajem 19. i tokom 20. Veka u delima Gabrijela Tarda,
Gistava Le Bona, Sigmunda Frojda, Hose Ortega Gaseta i Serža Moskovisija. Ponekad je to samo veliki
broj ljudi ali se pre svega misli na karakteristično ponašanje ljudi u masi koje postaje nepredvidivo,
iracionalno, odudara od normalnog i uobičajenog, sa neretkim izlivom besa i emocija. U sociološkom
smislu, mase su privremene, nestrukturirane skupine čije članove karakteriše “emocionalnost,
neracionalnost, te homogenost ponašanja”. Pojava masa na političkoj sceni uglavnom je rezultat velikih
revolucija. Kako primećuje Serž Moskovisi “ na početku ovog veka ljudi su bili sigurni u pobedu masa; na
njegovom kraju našli smo se u potpunoj vlasti vođa”. Po njemu psihologija gomila odbacuje politiku na
interesu i razumu. Sociologija masa je povezana sa teorijom društvenih pokreta, kao i teorijom moći.
Po Đuru Šušnjiću, masa je velika skupina ljudi nesposobnih dam isle svojom glavom, neveštih da
vladaju svojim nagonima, neobrazovanih da upravljaju javnim poslovima i neorganizovanih da ostvare
svoje interese. Na pitanje Serž Moskovisi nudi tri odgovora. Prvo, gomile su skupovi raznovrsnih
pojedinaca koji se okupljaju privremeno “po strani institucija i protiv institucija”. To su “asocijacijalnih
jedinki”, koje obuhvatahz ljude sa margine društva, lišeni priznatih identiteta, potisnuti u getoe ili
predgrađa, “gde žive bez posla i cilja, van zakona i običaja” koji su zbog osećaja odbačenosti
neprijateljski nastrojeni prema društvu u kojem žive. Drugo, gomile su uzburkane mase koje su lude,
koje izražavaju preterano divljenje prema nekom popularnom pevaču ili rulje navijača u stanju delirijuma
na stadionima koji se dižu svi kao jedan i mašu zastavama i transparentima. Treće, gomile mogu biti i
zločinačke, sastavljene od razbesnelih ljudi koji napadaju nanose štetu i ruše sve što im se nađe na putu.
16
E
K
R Moskovisi zaključuje da masa nije isto što i “plebs”, “svetina”, sirotinja, skup neznalica, proleterijat, koje
E bi trebalo suprotstaviti eliti, aristokratiji. Gabrijel Tard Mnjenje gomila, Gistav le Bon Psihologija gomila,
M Sigmund Frojd Psihologija mase i analiza ega, Hose Ortega i Gaset Pobuna masa, Serž Moskovisi Doba
I
C gomila, samo su od nekih autora sociologije i psihologije masa.
22. Zakon imitacije Gabrijela Tarda
Pod Gomilom Tard podrazumeva skup osoba koje imaju jedinstvene emocije, ubeđenja i akcije,
okupljene na jednom mestu, imaju osećaje fizičkog dodira i blizine. Po Gabrijelu Tardu, društveni process
razvija se kroz tiri osnovna vida: imitacija, opozicija i adaptacija. Imitacija je samo deo šireg i opštijeg
društvenog procesa – zakonitosti ponavljanja. Invencija je početak procesa transformacije. Opozicija je
konfrotiranje tih inovacija sa postojećim stanjem. Ukoliko invencije nadvladaju dolazi do adaptacije
pojedinaca i društva na novu situaciju. “Društveno biće je imitator po svojoj suštini” po njemu, imitacija
je opšte načelo koje se odnosi na celokupno ljudsko ponašanje. Pojedinci usmeravaju pažnju na
ponašanje drugih i oponašaju ih. Preuzimaju stavove, vrednosti, pogled na svet i stil života.Tard
formuliše dve zakonitosti imitacije. Jedna zakonitost imitacije ide od unutra ka spolja, tako što se
imitiraju osećanja, pre nego postupci. Po drugoj zakonitosti, imitacija se vrši od višeg ka ižem,od viših
društvenih klasa ka nižim. Niže klase se ugledaju na više. Tard razlikuje tri tipa imitacije: 1. Imitacija kao
običaj i moda koja je rezultat dugotrajnih ponavljanja. 2. Imitacija kao simpatija i poslušnost koja je
uslovljena spoljnim faktorima i 3. Slobodna imitacija kao razuleta promišljenog odnosa prema okruženju
i naivna imitacija kao slepo oponašanje uzora u svojoj sredini. Svakom društvenom ponašanju javlja se i
opozicija od strane onih koji su slobodnijeg duha i odbijaju tuđe obrasce ponašanja pružajući otpor i
ponašajući se na sebi svojstven način. Invencija, pod kojom podrazumeva svaku novu formu mišljenja i
delanja osnov je svakog društvenog napretka. Invencijom se pojedinac izdvaja od ostalih u društvu.
Društveni život odvija se kao neprestani process transformacije. Društvo nije samo zbir individua koje ga
čine, jer inovacija i imitacija nisu samo psihološki akt pojedinaca već i društveni čin.
23. Psihologija gomila Gistava Le Bona
Gistav Le Bon u svom delu Psihologija gomila razmatra odnose vođe i gomile.
1. Gomila hoće čvrstu ruku. Takvim gospodarima gomile dižu spomenike, ali kada despot ili tiranin
izgube moć gomile gas a istom strašću gaze i preziru jer ga se više ne boje.
2. Gomila misli u slikama. Gomilu zavode slike koje izazivaju govornici koji im se intimno obraćaju. Za tu
svrhu služili su zapaljivi govori, ali i drugi mediji koji su omogućavali vizualizaciju ideja. Danas, u vreme
dominacije vizuelnih medija i virtuelne culture proctor delovanja na mase se proširio. Govori koji deluju
na mase, kada se čitaju kasnije deluju iznenađujuće slabi kao gomila fraza. Le Bon “Čitajući izvesne
govore, koji su imali veliki uticaj na gomile koje sui h slušale, moramo se ponekad čuditi njihovoj slabosti,
no tu se uvek zaboravlja da je tim govorima bila svrha da pridobiju gomilu, a ne da ih čitaju filozofi.
Govornik koji je u intimnom saobraćaju sa gomilom ume izazvati slike koje gomilu zavode”.
17
E
K
R 3. Gomila se impresionira pomoću čuda i davanjem (lažne) nade. “Ko poznaje veštinu impresioniranja
E gomila poznaje i umeće kako se njima vlada”. Vođe podgrevaju nadu masi.
M
I 4. Gomila želi opijanje iluzijama a ne otrežnjenje istinom. Gomile ne žude za istinom već za iluzijama. Ko
C
ih opčini iluzijama vladaće njima, a ko ih oslobodi iluzija postaje njihova žrtva. Za razliku od pojedinaca
koji se ubeđuje, masa se podvrgava sugestiji. Po Le Bonu, vođe “nisu ljudi od misli, ali su ljudi od dela”.
Kako smatra, vođa može ponekad biti inteligentan i obrazovan, no to mu može više škoditi nego koristiti
jer “inteligentnost uvek čini čoveka strpljivim i otupljuje intenzivnost i žestinu uverenja koja je potrebna
apostolima”. Po njemu što su vođe bile ograničenije imale su veći uticaj.
5. Podaništvo gomila rađa tiranine. Po Le Bonu, dušom gomila ne vlada potreba slobode već potreba
ropstva. Gomile žude za pokoravanjem i instinktivno se podređuju svojim gospodarima.
6. Gomila zahteva stalno tvrđenje, ponavljanje i oponašanje. Le Bon smatra dagomila očekuje tvrđenje i
stalno ponavljanje, po mogućnosti istim rečima. “Ponavljanjem se tvrdnja tako učvršćuje u duhovima da
je napokon prihvataju kao dokazanu istinu”. Ovde prepoznajemo stav Hitlerovog propagandiste Gebelsa
– “Ako se laž ponovi sto puta postaje istina”. Uvek neko predvodi a drugi ga oponašaju: “Gomile se ne
vode argumentima već modelima”.
7. Gomila zahtevai traži ljude sa prestižom i reputacijom. Po Le Bonu, sve što vlada svetom, ideje ili ljudi,
nametnulo se neodoljivom silom prestiža. Prestiž smanjuje kritičnost a izaziva divljenje i poštovanje.j
Prestiž je najmoćnije sredstvo gospodarenja. Prestiž može biti ličan i stečen. Lični prestiž proizilazi iz
ličnih svojstava i uspeha. Stegen prestiž potiče od imovine i reputacije. Nestankom uspeha nestaje i
prestiž. Ivo Andrić je ukazivao na ovu dimenziju, kada ljudi ne mogu da dostignu vaš nivo hoće da vas
spuste na svoj.
8. Gomile su nestalne i lakoverne. Ona funkcioniše na osnovu osećanja, njeno ponašanje je zarazno i
iracionalno i brzo raspaljuje strasti. Vođa zavodi gomilu svojim prestižom, vođa je zavodnik i manipulator
ljudima. Zavesti gomilu znači prevesti je iz sveta razuma u svet mašte idejama i parolama koje izazivaju
čitave nizove uspomena i pobuđuju snažna osećanja.
9. Između vođe i mase postoji razmak i rastojanje.
Prema Le Bonu gomile imaju sledeće osobine:Gomile su duhovno inferiorne, po pravilu nesvesne i
dominiraju nad individuom. Heterogenost individua uklapa se u homogenost gomile. U gomili se gubi
individualnost i pojedinac se utapa u masu. Gomile su neinteligentne, nisu osposobljene da mudruju ali
su sposobne za akciju. Karakteriše ih visok stepen impulsivnosti, razdražljivosti i pokretljivosti. Podložne
su sugestivnosti i impulsima spolja. Lakoverne su. Ideje i spremnost na zajedničku akciju se širi poput
zaraze. Karakterišu ih preterane i ekstremne reakcije. Deluju brutalno, nasilnički i destruktivno. One su
neodgovorne, netolerantne, vrlo autoritarne, konzervativne, moćne i opasne. Gomile traže vođe, kao što
vođe ne mogu biti bez gomila. Tip heroja koji je drag gomilama ima strukturu Cezara. Opčinjene su
voljom vođe. Gomile su hirovite, osvetoljubive i sklone agresiji a njihova volja nije postojana, one su
18
E
K
R asocijalnei ponašaju se iz krajnosti u krajnost. Le Bon razlikuje heterogene – anonimne i neanonimne
E gomile, i homogene gomile – sekte, kaste i klase.
M
I 24.Psihologija mase i anlaiza ega Sigmunda Frojda
C
Frojd pokušava da objasni mase i da kaže zašto su one to što jesu. Frojd preuzima od Le Bona
suprotnost odnosa masa – vođa, smatrajući das u “libidonosne veze” ono što svakog pojedinca povezuje
sa vođom, na taj način uspostavljena figura oca učvršćuje “afektivnu zajednicu” kakva je gomila. Po
Frojdu “psihologija mase bavi se pojedincem kao članom premena, naroda, kaste, staleža, institucije ili
kao sastavnim delom ljudske gomile koja se u dređenom trenutku organizuje radi određenog cilja”. U
masi dolazi do zaraznog ponašanja, za koje Frojd smatra da je posledica sugestibilnosti (kada se ličnost
podvrgava sugestiji i gubi svest o svojoj ličnosti pa se ponaša suprotno svom karakteru i navikama). Nova
svojstva koja individua pokazuje u masi (neodgovornost, osećaj moći, anonimnost) su ispoljavanje
nesvesnog “u kojem se u začetku sadrži sve zlo ljudske duše, bez napora razumemo iščezavanje savesti ili
osećaj odgovornosti u toj situaciji”. Po Frojdu, je jezgro savesti “socijalna strepnja”. Masa je impulsivna i
promenljiva i nju “vodi nesvesno”. Masa je lakoverna i veoma podložna uticajima, nekritična i sklona
verovanju u čuda. Misli u slikama, sklona je krajnostima, jakim bojama uvažava silu, zhateva heroja i
junaka, snagu, čak i nasilje. Masa ide u susret vođi koji treba da joj odgovara određenim svojstvima.
Frojd kaže da vođa mora biti fasciniran nekom jakom verom da bi u masi budio veru. Vođa treba da
očara masu svojim prestižom i uspehom koji održava prestiž. Pojedinci bivaju poneseni, ljudski afekti u
masi dostižu visinu, osećaju zadovoljstvo i prepuštaju se strastima. Masa je razdražljiva,impulsivna,
strasna, nepostojana, nedosledna, neodlučna, spremna na krajnost…. Pojedinac u masi, pod njenim
uticajem doživljava duboku promenu svoje duševne aktivnosti. Frojd to tumači uz pomoć pojma
sugestija. Frojd nastoji da objasni psihologiju mase pod pojmom libido,koji mu je poslužio u proučavanju
psihoneuroza. Taj pojam u sebi sintetizuje raznolike oblike od samoljublja, ljubavi prema svojoj deci,
prema bližnjima, prema idejama. Frojd polazi od pretpostavke da “ljubavni odnosi” ili “emocionalne
veze” čine suštinu duše mase. Libido čini suštinu gomile. Kada pojedinac u masi podlegne sugestiji drugih
članova mase on odustaje od svoje posebnosti. Frojd razlikuje više vrsta masa koje mogu viri
nepostojane i postojane, homogene i nehomogene, prirodne i veštačke mase, primitivne i strukturirane,
vrlo organizovane i neorganizovane. Dve veštačke gomile koje su najsličnije porodici su: crkva i vojska.
Obe koriste spoljne prinude da bi održale masu. Pojedinci se ne pitaju, niti biraju da li ulaze u takvu masu
ili ne, takođe, mogu biti kažnjeni ako pokušaju da izađu iz nje. Crkva je slična porodici. U vojsci važe
slična pravila. Suština mase je u njenim libidioniznim vezama. U masi, po Frojdu, vladaju dve vrste
emocionalne veze. Jedna je veza sa vođom a druga je veza između članova mase. Identifikacija je izraz
emocionalne veze sa drugom osobom. Privrženost nekoj osobi, ocu, prijatelju, nazivamo indentifikacija.
Drugo objašnjenje je “zaljubljenost i hipnoza”. Članovi gomile prema vođi se ponašaju i ophode kao
zaljubljenici. U ljubavnoj zaslepljenosti “objekat je zauzeo mesto idealnog ega”. Kratak je put od
zaljubljenosti do hipnoze. Hipnoza objašnjava ponašanje pojedinca prema vođi. U objašnjenju
libidonozne konstitucije mase koja ima vođu Frojd daje “formulu”: “ Takva primarna masa jeste neki broj
19
E
K
R individual koje su jedan te isti object postavile na mesto svog ideala ega i koje su se usled toga u svom
E egu identifikovale jedna sa drugom”.
M
I Pretpostavka veštačkih masa crkve i vojske je das vi članovi mase žele da budu jednaki i da njima
C
vlada jedna osoba – vođa. Zahtev za pravdom i pravednoću uvek je prisutan kod mase. Mase ne trpe
povlašćene. Ljudi ne vole da se neko ističe “svi treba da budu jednaki i da imaju isto”. Ideja slobode
pokreće napredak, a ideja jednakosti revoluciju. Po Frojdu, ne može da se shvati suština mase ako se
zanemari vođa, što je slučaj kod Trotera koji masu poredi sa instinktom stada. Frojd kaže “stadu
nedostaje pastir”. Po njegovom mišljenju, čovek nije životinja stada, kako je smatrao Toter, već životinja
horde koju predvodi starešina. “Masa nam izgleda kao pnovo oživela prahorda”. Otac prahorde bio je
Slobodan. Pretpostavlja se da je njegov ego bio malo vezan libidonozno, da nije voleo nikoga osim sebe,
druge je voleo samo ako su služili njegovim potrebama. Karakter mase koji dolazi do izražaja sugestijom
Frojd svodi na “njeno poreklo od prahorde”. U tom smislu , “praotac je ideal mase, koji umesto ideala
ega upravlja egom”. Na taj način pojedinac svoj ego ideal zamenjuje masovnim idealom otelotvorenja
vođe. ☺
25. Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta
U delu Pobuna masa Ortega iznosi ideju društvenog poretka kao odnosa između manjine koja
vlada i većine koja dopušta da se njome vlada. Ortega primećuje uticaj društva na pojedinca i tendenciju
da se pojedinac pretvara u čoveka – masu. Ortegin pojam masa za razliku od klasičnog ne odnosi se na
kvantitativnu dimenziju već na kvalitativnu. To nije gomila već pojedinac bez izgrađene individualnosti,
bez istorijske svesti, večito zadovoljan sobom, nesposoban da shvati i razume okolnosti u kojima živi. Za
Ortegu, pojam mase ne podrazumeva velike grupe ljudi, već za pojedinca čoveka – masu, njegove
karakteristike i odnos prema okruženju. U masi demagozi vladaju, ioduvek su bili glavni davitelji
civilizacije. Čovek – masa je hermetički čovek, zatvoren u sebe, koji nije otvoren prema nekoj višoj
instanci. Društvo je dinamično jedinstvo dva činioca: manjine i mase. Manjine sačinjavaju pojedinci ili
grupe pojedinaca koji se posebno ističu. Masa je zbir “spodoba” koje nisu posebno niti naročito
istaknute. Masa je prosečan čovek. Elita se iz mase izdvaja posebnim – individualnim kvalitetima, dok
masu čine mediokriteti. Prosečnost dominira i postaje nepristojno razlikovati se. Logika kolektiviteta je
ko nije sa nama taj je protiv nas ili ko nije za nas taj je protiv nas, Ortega to opisuje na sledeći način “ Ko
god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eleminisan”. Odbijanje mase da
slede uzorne pojedince dovodi u pitanje društvo jer mase nisu u stanju da upravljaju sobom, niti
društvom: “Masa je sve ono što se po sebi ne procenjuje – bilo po dobru ili po zlu – iz posebnih razloga,
već se oseća kao čitav svet i pri tom je lišeno bilo kakve nelagodnosti, nego se, naprotiv sasvim dobro
oseća što je istovetan kao i ostali”. Na sceni je vladavina prosečnog čoveka. Kao rezultat razvoja
obrazovanja i ekonomskog bogaćenja sveprisutna je težnja za ujednačavanjem, ukalupljivanjem i
uniformisanošću. Čovek – masa počiva na psihologiji razmaženog deteta. Za razliku od “čoveka elite život
je večna napetost, trening i asketski život. Današnji prosečan čovek živi udobnije i bezbednije čak i u
poređenju sa najmoćnijim ljudima pretnodnih vremena. Međutim posledica je uska specijalizacija koja
smanjuje broj učenih ljudi i potiskuje u čoveku opštu kulturu. Čovek svetine nema autentične ideje,
20
E
K
R nema tog pitanja u koje se neće umešati, “onako glup i slep”, nameće svoje mišljenje. “Glupak je mnogo
E pogubniji od zlikovca jer zlikovac neki put predahne od zla ali glupak od gluposti nikad”. Psihološka
M struktura čoveka – mase nailazi na sledeće: 1. Osećanje gospodarstva i pobede; 2. Nikog ne sluša i svoje
I
C stavove ne dovodi u sumnju; 3.svuda se meša naturajući svoje mediokritetske stavove. Izlaz iz stanja
pobunjene mase Ortega vidi u stvaranju nove elite koja će vratiti društvona stare principe na kojima je
počivalo – vodeće manjine i poslušne mase. Onaj koji vlada mora voditi računa o mišljenju onih nad
kojima vlada. Vladavina znači prevlast nekog mišljenja. Primitivno vladanje se temelji na religiji, kasnije
dolazi duh, ideja i mišljenje. Pobunu masa Ortega naziva “vertikalna invazija varvara” DO nje dolazi jer je
poremećen tradicionalni sistem vrednosti koji je sa sobom donela francuska revolucija iz 1789. otvorivši
put masama da uđu u politiku. Opasnost po Evropu dolazizato što je ostala bez morala. Za njega je
aristokratija stanje društva u kojem odlučujući uticaj imaju najbolji. ☺
26. Doba gomila Serža Moskovisija
Psihologija masa, prema Moskovisiju, ima dva predmeta kojima se bavi. To su 1) odnos
pojedinca i mase i 2) odnos mase i vođe.
1) Pojedinac se obezličuje u gomili i gubi individualnost. Po Moskoviisiju “logika gomile počinje

tamo gde se logika pojedinca okončava”. Pojedinac se utapa u gomilu i stapa sa njom. Nesvesno
delovanje gomile nastupilo je umesto svesnog delovanja pojedinca.
2) Moskovski smatra da “bez instinkta za mase nema velikog političkog vođe”. Vođa očinjava
svojom slikom, zavodi svojim govorom, izaziva žmarce ugodnog straha. U očia atomizovanih mnoštava,
izolovanih jedinki izgubljenih u masi, on je masa koja je postala pojedinac. On joj daje svoje ime, svoje
lice i svoju delotvornu volju. Mase su zaljubljene ili u neki ideal ili u nekog čoveka koji ga otelotvoruje.
Ideje vladaju masama, ali masama se ne vlada pomoću ideja. Mase pokreću strast i verovanja. Kad mase
nastupe,zadatak politike je da ih organizuje. Psihologija masa kaže da treba otkriti nekog vođu koji
potiče iz njihove sredine i vladati njima pozivajući se na njihove strasti, verovanja i njihovu maštu. ELita
nastoji da sve izvan nje tretira kao masu. Vođe uspostavljaju distance prema onima nad kojima vladaju.
Čovek na vlasti je usamljen. Najpre jer “na vrhu piramide ima mesta samo za jednog”, zatim da bi istakao
svoj prestiž, ali i da bi oko sebe stvorio “atmosferu tajnovitosti koja pothranjuje sve iluzije”, - ono što se
predobro poznaje malo se poštuje. Misterioznost vođe potvrđuje njegovu izuzetnost, odnosno harizmu.
Njegova vlast traje koliko i njegov uspeh. Neuspeh donosi gubitak prestiža i onaj kome se do juče klicalo
postaje popljuvan. Mase obožavaju vođe jer su imali hrabrosti da upravljaju njima, mrze ih jer su
dopustile da oni njima upravljaju, ali ih se i plaše. Strah je sadržan u suštini tih međuodnosa. I Makijaveli
je upozoravao vladare da je idealno da ih vole i da ih se plaše, ali kako je teško postići oba, po njemu je
bolje da ih se plaše.
Loša vladavina ruši se izlivom nezadovoljnih masa, ali u masi neretko isplivavaju demagozi koji opet
dovode do loše vladavine koja može završiti populizmom. Mase ne grade već razaraju institucije i
procedure.
21
E
K
R DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE POLITIKE: DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA I POLITIČKA KULTURA
E
M 27. Društvene klase i društvena stratifikacija
I
C Socijalne i kulturne pretpostavke su posebno vezane za razumevanje političkog života jednog društva. U
svim društvima postoji društvena nejednakost. Reč je o neravnopravnoj raspodeli moći, ugleda,
bogatstva u društvu. Klasne podele, korespondiraju sa materijalnim i socijalnim nejednakostima, a koji
su u vezi sa tipom poslova koje ljudi obavljaju. Zanimanje je jedan od ključnih faktora koji određuju
socijalni položaj pojedinca, njihove životne šanse i nivo materijalne udobnosti. Pojam društvene klase
vezan je za marksističku tradiciju. Za Marksa, klasa predstavlja grupu ljudi koji imaju istovetan odnos
prema “sredstvima za proizvodnju”. U predindustrijskim društvima dve klase činili su zemljoposednici i
oni koji suaktivno učestvovali u obradi zemlje. U industrijskom društvu postoji radnička klasa i klasa
kapitalista. Po Marksu, odnos među klasama je eksploatotorskog karaktera. Pauperizacija je process u
kojem radnička klasa postaje sve siromašnija i siromašnija u odnosu na klasu kapitalista. Po Veberu,
društvena stratifikacija nije samo pitanje klase već i dva dodatna aspekta: statusa i partije. Status se
odnosi na razlike između društvenih grupa u pogledu poštovanja ili prestiža koji im drugi ukazuju. Status
se izražava kroz način života koji ljudi vode. U savremenim društvima po Veberu, stvaranje partija
predstavlja značajan aspekt moći koji može da utiče na stratifikacije nezavisno od klasa i statusa.
Potrebno je napraviti razliku između društvene nejednakosti i društvene stratifikacije. Po Majklu
Haralambosu, “ Društvena stratifikacija je poseban oblik društvene nejednakosti, kada su društvene
grupe rangirane jedne iznad drugih, obično na temelju količine moći, ugleda i bogatstva koje njihovi
članovi poseduju”. Po Entoniju Gidensu, pojedinci igrupe imaju nejednak pristup nagradama na osnovu
svoje pozicije unutar stratifikacione šeme: “ Stoga se strtifikacija može najjednostavnije definisatikao
strukturalna nejednakost između različitih grupa ljudi”. Društvo se može posmatrati kao celina koja se
sastoji od hijerarhijski postavljenih “stratuma”, u kojoj se privilegovani nalaze na vrhu a oni manje
privilegovani na dnu. Kretanje iz jednog društvenog sloja u drugi naziva se društvena pokretljivost.
Društvena pokretljivost može biti horizontalna i vertikalna. Vertikalna pokretljivost odnosi se na
kretanje pojedinaca nadole ili nagore po društveno – ekonomskoj lestvici. Neki stratifikacijski sistemi su
zatvoreni – kaste. Horizontalna pokretljivost podrazumeva kretanje u geografskom smislu iz sela u
gradove, iz jednog grada u drugi, iz grada u grad, ili iz oblasti u oblast. Postoje dva načina praćenja i
proučavanja socijalne pokretljivosti. Prvo, mogu se posmatrati karijere pojedinaca u toku njegove radne
karijere - intrageneracijska pokretljivost. I drugo, može se pratiti koiko se deca bave istim zanimanjima
kao njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja – intergeneracijska pokretljivost. Težnja ka društvenoj
jednakosti, po Tokvilu, jeste “nezasita strast”demokratskih društava, što može doći u sukob sa slobodom
pojedinca.
28. Promene u socijalnoj strukturi
22
E
K
R Socijalna struktura bitno utiče na političke procese u jednom društvu: Pod ovim se podrazumeva
E društvena stratifikacija, načini na koji su države podeljene na osnovu religije, rase, etničkog porekla,
M jezika, zatim stepen obrazovanja, načini i stilovi života. Socijalno – ekonomska transformacija zapadnih
I
C društava naročito je usledila nakon Drugog svetskog rata u drugoj polovini XX veka. Zabeležen je veći
ekonomski rast nego ikada u ranijoj istoriji. Došlo je do opadanja poljoprivrednog sektora, zaposlenost u
industrijskom sektoru bila je stabilnija ili u opadanju. Došlo je do smene zaposlenih u sektoru usluga.
Povećao se broj zaposlenih u javnom sektoru. Kako ističe Sejmor Martin Lipset “Podela prihoda i
profesionalne veštine promenili su se od piramidalnog oblika, karakterističnog za kraj 19. i početak 20.
veka, u trapezoid koji je ispupčen na sredini. Zabeleženo je opadanje ruralnog stanovništva i širenje
gradskih jezgara – metropola. Radno mesto i mesto boravka više nisu stopljeni, već razdvojeni, ponekad
kilometrima. To je stvorilo nove mogućnosti za karijeru, interese, veću socijalnu i ekonomsku mobilnost
Komunalne organizacione forme su zamenjene dobrovoljnim organizacijama koje su postale manje
institucionalizovane i više neformalne. Brzo su se širile mogućnosti za obrazovanje. Paralelno sa
porastom mogućnosti, a samim tim i stepena obrazovanja, povećala se i informisanost građana. U
period posle WW2 zapadne zemlje pokazale su tendenciju širenja i uvećanja uloge vlade u društvu. To se
ogledalo u kontroli nacionalne ekonomije, zaštitnika građana, socijalne sigurnosti građana i uipšte
socijalnih potreba, što je dalo karakteristike “države blagostanja”.To znači das u u jednom relativno
dugom period građani u ovim društvima uživali visok životni standard i relativnu sigurnost, ali je bivala
sve veća zavisnost od države. Alen Turen smatra “Ako je imovina bila kriterijum za članstvo u
dosadašnjoj dominantnoj klasi, novu dominantnu klasu karakteriše znanje i određen stepen
obrazovanja”. Sa porastom moći i tržišta u ekonomskoj arena, postindustrijske politike su obeležene
stišavanjem ideološkog konflikta oko uloge države. Građanstvo, sada na višem stepenu obrazovanja, sve
više je počelo da se bavi neekonomskim ili socijalnim temama – životnom sredinom, zdravstvom,
kvalitetom obrazovanja, kulturom, pravima žena i manjina, širenjem demokratije i slobode, kako u zemlji
tako i u inostranstvu, i na kraju pitanjima ličnog morala, posebno zato što utiču na porodične problem i
seksualno ponašanje. Nove socijalno - ekonomske karakteristike promenile su kompletno javno polje.
Rasel Dalton navodi da veće mogućnosti za obrazovanje proizvode porast političkih veština i izvora i daju
najprefinjeniju javnost u istoriji demokratije. Promena ekonomskih uslova života redefinisala je pitanja
za koja su građani zainteresovani. Jedan od egekata ovih promena jeste i sve veće uključivanje javnosti u
polje politike. Građani su sada roširili načine svog delovanja: protesti, akcione grupe građana i
nekonvencionalna politička participacija. Kao posledica razvijenog industrijskog društva javili su se novi
socijalni zahtevi i politički ciljevi. To su zahtevi za socijalnom jednakošću, zaštita životne sredine,
opasnost od širenja nuklearne energije, jednakost polova i ljudska prava. Sve ove promene, do kojih je
došlo, odrazile su se u životu političkih partija. Slabljenje klasnih razlika reflektovalo se na eroziju
glasanja na socijalnoj osnovi. Došlo je do slabljenja partijske identifikacije. U istočnoj Evropi neophodno
je bilo izvršiti promene u ekonomskoj strukturi, što neminovno menja i socijalni profil ovih društava.
Kako ističe Georg Sorensen “ Tri osnovne ekonomske promene se moraju dogoditi da bi se ekonomija
transformisala:
1. Zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko tržište
23
E
K
R 2. Centralno – planska mora postati tržišo orjentisana
E 3. Društvena i državna svojina moraju preći u privatno vlasništvo
M
I Ovo neminovno vodi ka posledicama u vidu “gubitnika – dobitnika” tranzicije.
C
29. Društvene osnove demokratije
Ideja Sejmora Lipseta bila je postojanje jake i nezavisne srednje klase osnovni društveni preduslov za to
je konsoldacija demokratskog poretka. Srednja klasa uglavnom ima svoje uporište u privatnoj svojini i
obrazovanju i zainteresovana je za ekonomski napredak, vladavinu prava i društvenu stabilnost. Sa
svojim sistemom vrednosti srednja klasa gravitira u političkom centru i izbegava ekstremne leve i desne
pozicije. Srednji slojevi u stabilnim demokratijama i u bivšim socijalističkim društvima bitno se razlikuju.
Lipset je u svom antologijskom tekstu Neke društvene potrebe demokratije utvrdio “što je nacija bogatija
to su veći izgledi da će se u njoj održati demokratija”. Odnos između bogatstva i opstanka demokratije
meri se bruto nacionalnim proizvodom po glavi stanovnika. Veći stepen ekonomskog razvoja odražava se
na demokratiju na dva načina. Prvo, što je veći stepen ekonomskog razvoja ljudi imjau veći životni
standard i bolje obrazovanje, što se odražava na jačanje demokratije. Drugo, veći ekonomski standard
doprinosi legitimisanju novih demokratija jer u početku one imaju problem sa očekivanjem materijalnog
prosperiteta. U odnosu na ovu generalizaciju postoje dva izuzetka. Prvo, zemlje koje su bogate naftom
su relativno bogate ali ne i demokratske. Drugo, efekti bogatstva na demokratiju najjači su u Zapadnoj
Evropi i Americi. U zemljama Bliskog i Srednjeg istoka prihod je iz prirodnih izvora a ne od privrednog
rasta zasnovanog na povećanju produktivnosti. Privreda se oslanja na jednu granu i nije diverzifikovana
dovoljno da bi proizvela različite centre moći, već su bogatstvo i moć koncentrisani, najčešće u istim
rukama , tako da nema osova za jačanje opozicije koja bi uravnotežavala moć. Obilje podataka govori da
postojji negativna korelacija između obraovanja i autoritarnosti. Lipset je došao do kzaključka da je u
radničkoj klasi postojala jaka sklonost ka diktaturi koja se manifestovala kroz podršku komunistima u
Italiji, Nemačkoj, Španiji i kroz dve populističke diktature u Latinskoj Americi, Huana Perona u Argentini i
Getulija Vargasa u Brazilu. Zagovornici teorije modernizacije verovali su da promene u socijalnoj
strukturi, urbanizacija, jppovećanje stepena obrazovanja, koji se odražavaju na stručne kvalifikacije i rast
životnog standard, natapaju i prožimaju teorije demokratizacije Điljermo O Donel, smatra da se
autoritarrnost širi iz onih industrijalaca koji supstituišu uvoznu robu domaćom. Vofgang Merkel ukazuje
na začaj nejednakosti. Po njemu, ako neravnopravna raspodela ekonomskih resursa ne stvara samo
velikuu razliku između prihoda i bogatstva građana, već i konzistentno potiskuje određeni deo populacije
ispod granice siromaštva, to će se negativno odraziti na demokratske procese. Prema Merkelu, me može
se održavati politička jednakost ako postoji ekstremna ekonomsko - društvena nejednakost.
30. Politička kultura
Za Ratka Božovića kultura je “relativno autonomna oblast ljudskog iskustva”. To znači autonomna od
uticaja spolja, a pre svega od politike. Za razliku od kulture, politička kultura jedne zemlje znači kako
24
E
K
R njeni građani vide politiku. To su dominantna uverenja i verovanja, norme i vrednosti. Politička kultura
E jedne zemlje označava sve aktvnosti koje se odnose na preovlađajuća politička verovanja, norme i
M vrednosti neke grupe i društva. Verovanja se shvataju kao ono što ljudi misled a je činjeno ispravno ili
I
C pogrešno. Vrednosti znače ono za šta ljudi misled a je moralno dobro ili loše. Norme su smernice za
ponašanje koje se društveno sankcioniše, bilo formalno ili neformalno. Po Almondu i Verbi “ pojam
politička kultura odnosi se na specifične političke orijentacije – stavove o političkom sistemu i raznim
njegovim delovima, te stavove o ulozi pojedinaca u sistemu”. Za političku kulturu kažu “ Politička kultura
nacije je specifična distribucija obrazaca usmerenosti prema političkim objektima među pripadnicima te
nacije”. Almond i Verba identifikuju tri tipa političke kulture prohijalna, podanička i participativna.
Parohijalna politička kultura vezuje se za plemenska i tradicionalna društva, veliko naglašavanje
lojalnosti vođi, ne očekuju promene koje bi pokrenuo politički sistem. Podanička politička kultura vezuje
se za podanički odnos prema autoritetu vlasti, prema kojoj je građanin afektivno orijentisan – “može
njome da se ponosi” ili “može i da mu se ne sviđa”. Participativna politička kultura je ona u kojoj su
pripadnici okrenuti prema društvu i sistemu u celini, prema administrativnim i politilkim strukturama,
prema ulaznim i izlaznim aspektima političkog sistema. Građani mogu biti pozitivno i negativno
orjentisani prema političkim subjektima.. Uglavnom su proaktivno orjentisani. Moguče je istovremeno
prisustvo svake od ova tri tipa političke kulture, ali sa različitim stepenom intenziteta, to je mešovita
politička kultura koju su nazvali – civilna kultura. Nju karakteriše trostruka ravnoteža: ravnoteža između
ideoloških potkultura nekog društva, ravnoteža između tri idealna tipa političke kulture ( porohijalne,
participativne i podaničke) i ravnoteža između parohijalnih, podaničkih i participativnih stavova i
vrednosti u svesti svakog pojedinca.
31. Politička kultura i političke institucije
U svojim empirijskim istraživanjima Almond i Verba zaključili su da bi institucije morale biti u

skladu sa verovanjima i prihvaćene, odnosno legitimne kako bi bile stabilne. Za tu svrhu uveli su izraz
“kongurentnost”. To pre svega važi za demokratske institucije koje su u skladu sa preferencama,
zahtevima i očekivanjima građana. Komparativnim istraživanjima došlo se do zaključka:
1. Da učesnici u protestima imaju veći stepen formalnog obrazovaja, veće političke veštine i da se
osećaju moćnijima od onij koji ne učestvuju.
2. Učesnici protesta snažnije izražavaju demokratske norme, ali ne manje snažno od onih koji ne
učestvuju.
3. Učesnici protesta, generalno, aktivniji i angažovaniji od onih koji ne učestvuju.
U modernom svetu ljudi su postal kritičniji prema institucijama vlasti i došlo je do smanjenja poverenja u
hijerarhijske strukture. To znači da je došlo do slabljenja veza birača sa strankama i predstavničkim
institucijama. Navike i politička kultura sporije se menjaju od institucija. Za prihvatanje i funkcionisanje
političkih institucija važna je veza institucija i društvenih normi. Ova veza nije jednostrana već je prožeta
uzajamnošću. Aocijalni i politički akteri stvaraju i podržavaju institucije. Klaus Ofe kaže “ Građani čine
dobre instituccije, a institucije su dobre u onoj meri u kojoj proizvode i gaje dobre građane”. Prilikom
25
E
K
R odabira političkih institucija nužno je uzeti u obzir i kulturne razlike regiona, država i nacija. Dakle,
E institucije je relativno lako uvesti, ali je relativno teško steći naviku da se institucijama podvrgavate.
M Promena vlastii i promena političkihh institucija ne vode nužno promenama političke culture. Kod Rusoa
I
C “Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam jednu još korisniju – odgojiti naciju za
vladavinu”. U funkcionisanju savremenih kompleksnih društava, demokratske političke institucije
povezuju ključne stepene posredovanja i agregacije između, sa jedne strane, strukturarnih faktora i, sa
druge, ne samo individual, već i različitih grupa u okviru kojih seuštvo organizuje različite interese i
identitete. Neinstitucionalizovana, odnosno nekonsolidovana demokratija karakteriše stanje u kojem
dddeluje neformalna ali jaka praksa – klijentelizma, patrimonijalizma i korupcije. Demokratija koja
ispunjava očekicanja i institucije koje us delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske culture.
Arend Lajphart smatra da je za konsensualnu demokratiju poželjno posmatranje tradicije u kojoj se
prednost daje pomirenju, uzajamnom prilagođavanju i kompromisu. Po njemu, “dobra vest” sastoji se u
tome što nije teško pisati ustave i druge osnovne zakone i druge osnovne zakonekojima se omogućuje
uvođenje konsensualne demokratije sa institucijama podele vlasti. “Loša vest” po njemu je što je
konsensualnoj demokratiji teško da se ukoreni i napreduje ukoliko ne dobije podršku konsensualne
političke kulture. Polazeći od stave Gabrijela Almonda i Sidni Verbe das u strukturni i kulturni elementi
varjable usred “jednog složenog sistema uzročnosti koji dejstvuje u raznim pravcima”, Lajphart smatra
da, kao što u početku konsensualna kultura može pomoći usvajanju konsensulanih institucija, isto tako
te institucije imaju potencijal da jednu u početku suprotstavljenu kulturu učine manje takvom i više
konsesualnom. Normativna osnova – kakav poredak treba da bude, prethodi ustanovama kakav jeste.
Normativni pristup u analizi jednog društva znači: 1. Identifikovati vrednosti i principena kojima to
društvo počiva i 2. vrednosti i principe koje to društvo treba da prihvati da bismo ga mogli odrediti kao
“dobro uređeno društvo”.
32. Politička kultura i demokratija
Postoji neposrena veza između socijalne strukture sistema vrednosti i verovanja i legitimnosti
političkih institucija, odnosno postoji veza između političke kulture i demokratije. Postoje dva uzročna
procesa. Po jednom, društvene strukture koje karakterišu stanovništvo stvaraju određena verovanja
među pripadnicima grupe ili društva u celini. Po drugom, verovanja stvaraju posebne tipove sistema koje
građani prihvataju i smatraju legitimnim. Rastuće vrednosti “samoizražavanja” povećavaju osećaj
građanskog delovanja i kritičke javnosti. Inglehart piše da se “više od polovine varijansi postojanosti
demokratskih institucija može pripisati samo učincima demokratske političke kulture”. On je definisao
građansku kulturu kao koherentan sindrom ličnog zadovoljstva životom, zadovoljstvo politikom i
međuljudsko poverenje i podršku postojećem političkom poretku. Inglehartov model uzroka temelji se
na pretpostavci o jednosmernoj prouzrokovanosti – građanska kultura ima uticaj na demokratijum a
demokratija nema uticaj na građansku kulturu. Po Almondu i Verbi, građanin nije neprekidno aktivvan u
politici. Građanin u građanskoj kulturi ima “rezervu uticajnosti “. On se politikom ne bavi neprestano niti
nadgleda ponašanje donosioca političkih odluka na aktivan način, već on ima mogućnost delovanja ako
se pojavi potreba. Almond i Verba sugerišu da uzoran građanin “nije aktivan građanin već potencijalno
26
E
K
R aktivan građanin”. Do određenog stupnja konsolidacije demokratije potreban je nizak nivo aktivnog
E učešća demosa.
M
I 33. Kulturološke teorije tranzicije
C
Wolfgang Merkel u Transformaciji političkih sustava bavi se prelaskom iz jednog poretka u drugi,
tačnije: prelaz iz diktature u demokratiju, iz planske ekonomije u tržišnu, kao i promena društva od
zatvorenog ka otvorenom. Kulturnim činiocima teže se manipuliše, menjaju se sporije a deluju
dugoročnije od političkih institucija. Po Merkelu, “u analizi i pretpostavki i prepreka demokratizacije
važne su duboko ukorenjene religijsko – kulturne tradicije zato što one – za razliku od političkih
institucija i društvenih struktura – izmiču kratkoročno usmerenim promenama”. Važne su dve dimenzije:
religiozno – kulturna i socijalni kapital. U pogledu prve, Merkel iznosi preovlađujuću pretpostavku po
kojoj fundamentalistička religijska kultura sprečava širenje normi i načina ponašanja u društvu koji
doprinose demokratiji. Osnovna pretpostavka je da su formalne političke institucije nestabilne i da nisu
dovoljno “institucionalizovane”, ako nemaju odgovarajuću društvenu podršku civilne (građanske) kulture
koja je sklona i naklonjena demokratiji. Norberto Bobio tvrdi da ni u jednoj zemlji demokratija ne može
da opstane ako ne postane “navika”. Ako odnose u društvu obeležavaju neformale norme uzajamnog
poverenja i građanskog angažmana u takvom društvu se “civilizira” vladavina, ali se i stabiliziraju
demokratske političke institucije i počinju da budu delotvorne. Legitimacijska osnova civilnog društva je
partikularna i slabija od legirimacijske osnove tela predstavničke demokratije uspostavljenih pomoću
univerzalnih biračkih prava. Demokratija se ne može opisati ako je ne podupre snažna građanska kultura
i ne podržavaju građani odani idealima, kao što su vladavina prava, sloboda pojedinca, slobodna i
otvorena rasprava, vladavina većinei zaštita manjina. Građansko društvo ne samo što kontroliše izabrane
predstavnike i državnu administraciju već obezbeđuje zamenu za mnoge funkcije koje su pripadale
državi. Drugi važan aspekt kulture koji je izvan verskog obeležja je “socijalni kapital”.
34. Socijalni kapital
Socijalni kapital se odnosi na društvene i kulturne činioce koji označavaju društvenu povezanost.
Dominacija i sve veće mešanje države i potiskivanje društvenih odnosa uslovilo je potrebu za
obnavljanjem građanske odgovornosti i civilnog društva. Tradicija socijalnog kapitala potiče od Tokvila
koji je istraživao američko društvo, opisujući ga kao zemlju vibrantnog civilnog društva. Raspravi o
socijalnom ili društvenom kapitalu doprinelu su Pjer Burdije, Džejms Koleman i naročito Robert Patman.
Koleman je ukazao da što se više pojedinci i grupe oslanjaju jedni na druge to je njihov socijalni kapital
veći. Patman je u svojoj studiji, Kako demokratiju učiniti delotvornom, na primeru Italije pokazao da
politička kultura nepostedno vodi ka većoj uspešnosti i stabilnosti političkog sistema. Politička kultura,
po njemu, je kanal kroz koji prošlost utiče na sadašnjost. Viši stepen socijalnog kapitala u značajnoj meri
uticao je na funkcionisanje političkih institucija. Interpersonalno poverenje utiče na sposobnost nekog
društva za kolektivno delovanje. Drugi aspekt poverenja koji se smatra važnijim za demokratiju jeste
političko poverenje koje se meri kao poverenje u skup društvenih institucija kao što su parlament i vlada.
Patnam analizirajući promene u Americi ukazuje na pozitivnu korelaciju između socijalnog kapitala i
27
E
K
R delotvornosti političkih institucija. Po njemu, civilni angažman u Americi opao do zabrinjavajućeg nivoa.
E Oni postaju posmatrači umesto da budu učesnici u demokratskom procesu i demokratija zbog toga trpi.
M On beleži pad u poseti javnih mitinga vezanih za lokalna, gradska ili školska pitanja. Umesto toga, ljudi
I
C sede u svojim domovima ispred TV-a ili kompijutera. Patnam je ukazao na smanjenje i eroziju socijalnog
kapitala u SAD jer se smanjuje broj udruženja, klubova, javnih okupljanja i aktivizma građana, kako u
lokalnim akticnostima tako i u strankama. Društveni kapital upućuje na veze između pojedinaca –
društvene mreže i norme uzajamnosti i poverenja koje proizilaze iz njih. Društveni kapital povezan je sa
građanskom vrlinom. Društvene veze uključuju uzajamne obaveze. Društvene veze uključuju one koje su
deo njih i isključuju druge, što može biti njihova mana. Uzorke ove promene Patnam vidi u uticaju
televizije, promena u strukturi porodice i sve većoj geografskoj pokretljivosti stanovništva. Patnam pravi
razliku između povezujućeg i preklapajućeg socijalnog kapitala. Povezujući socijalni kapital drži na
okupu ljude koji su međusobno slični po određenim društvenim i identitetskim obeležijima, kao što su
etnička pripadnost, religija i društvena klasa. Preklapajući socijalni kapital povezuje ljude koji nisu
međusobno slični. Gledajući iz perspektive javnog dobra učinci povezujućeg socijalnog kapitala su
negativni jer homogenizuju pripadnike određene grupe ali uzrokuju antagonizam prema onima koji im
ne pripadaju. Učinci preklapajućeg socijalnog kapitala su pozitivni jer stvaraju poverenje među
pripadnicima različitih grupa. Socijalni kapital operacionalizuje se i meri kategorijama obrazovanja,
treninga i iskustva, ili, kako ga Patnam definiše, kao trijada mreža, normi i poverenja. Patnamov pristup
socijalnom kapitalu gleda na individualizaciju kao process koji dovodi u pitanje poverenje među ljudima i
smanjuje kolektivno delovanje. Nasuprot njemu, Inglehart i Velzel tumače individualizaciju kao pozitivan
trend koji osnažuje ljude da utiču na svoje obavete, solidarnosti i akcije koje preferiraju. Po njima
individualizacija pogoduje demokratiji. Rasel Dalton nije ubeđen da je politički angažman, iako je Patnam
identifikovao važne promene u američkom političkom procesu, opao na svim poljima, ili da je model koji
Patnam opisuje u SAD primenljiv na ostale demokratije. Porast lokalnih aktivnosti je izgleda zajednička
karakteristika savremenih demokratija.
35. Politička kultura postkomunističkih društava
Za postkomunistička društva, koja su u značajnoj meri bila izložena prisustvu velikih imperija,
preovlađujući tip predstavljala je autoritarna politička kultura. Ideal autoritarne vlasti je da od građana
napravi poslušnike, odnosno da ih oblikuje poput gline u rukama, i zato teško podnosi neposlušnost.
Problem sa “kulturom sećanja” i “politikom sećanja” sadržana je u pitanju u kojoj meri prošlost dominira
nad sadašnjošću i u kojoj meri nije završeno suočavanje sa prošlošću, odnosno koliko su narodi ili
građani ovih prostora u “zamci nedovršene prošlosti”. Politička kultura nam, uz političku istoriju, pomaže
da razumemo “procese dugog trajanja”. Naročito je teško za kratko vreme podići ekonomski standard i
promeniti političku kulturu i navike ljudi. Iskustvo dugog pamćenja ukazuje na dominaciju kolektivizma
nad individualizmom što pomaže da se lakše i bolje razume kako je komunizam relativno brzo
supstituisan nacionalizmom kao osobitom formom kolekticnog identiteta. Demokratija koja ispunjava
očekivanja i institucije koje su delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske kulture.
DRUŠTVENI KONFLIKTI I DRUŠTVENI KONSENZUS
28
E
K
R 36. Društveni konflikti, društveni konsenzus i društvene promene
E
M Sejmor Martin Lipset ističe “Koliko god to čudno zvučalo, stabilna demokratija zahteva
I manifestovanje sukoba i razdora kako bi se odvijala borba za vladajuće pozicije, javljao izazov vladajućoj
C
stranci i menjale stranke na vlasti, ali bez “consensusa” – bez političkog sistema koji dozvoljava mirnu
igru snaga, prihvatanja odluka koje donose oni na vlasti od onih “van” vlasti, priznavanje prava onih
“van” vlasti od strane onih na vlasti – ne može biti demokratija”. Država je samo jedna od političkih
institucija a političke institucije su samo jedan od mnogih grozdova socijalnih institucija. Tokvil je bio prvi
važniji predstavnik ideje da “demokratija podrazumeva ravnotežu između sila sukoba i “consensusa”. U
tom smislu, Veber je video birokratizaciju kao institucionalni oblik svojstven svim modernism društvima,
a po Mihelsu je oligarhija – vladavina male grupe ljudi koji kooptiraju svoje sledbenike, proces zjaednički
svim organizacijama. Teorije koje se bave delovanjem postojećih političkih institucija, shvatajući ih kao
element koji teži stvaranju ravnoteže u društvenom sistemu i one koje vode ka narušavanju ravnoteže i
stvaranju mogućnosti za promenu. Prva struja povezana je sa funkcionalistima, strujom koja je bila
uticajna pedesetih godina XX veka. Unutar te struje nastao je pojam “stabilne demokratije”. Šta je
fundamentalni odnos između delova (aktera) teoretičari sukoba i teoretičari poretka daju različite
odgovore. Teoretičari poretka tvrde da su to harmonija, consensus i saradnja, dok teoretičari sukoba
tvrde das u to kompeticija, konflikt, dominacija i subordinacija. Prvi smatraju da akteri imaju srodne
interese i bazični konsenzus oko društvenih normi i vrednosti. Drugi tvrde da su stvari koje akteri žele
deficitirane. Kod prvih društvo je visoko intefrisano, kod drugih društvo je slabo integrisano. Tip
društvene promene u prvom modelu je postepen, prilagodljiv i reformski. U drugom modelu društvena
promena jeiznenadna i revolucionarna. U pogledu stabilnosti, u prvom modelu društvo je stabilno u
drugom je nestabilno.
Entoni Gidens izdvaja tri glavna faktora koji su neprestano uticali na društvene promene: fizičko
okruženje, politička organizacija i kulturni činioci. Entoni Gidens tvrdi kako ljudi proizvode i svojim
delovanjem reprodukuju društveni svet, ali nisu u stanju da ga potpuno kontrolišu. Po Alenu Turenu, u
svetu koji se ubrzano menja središnji problem političke sociologije jeste razumevanje procesa
proizvodnje i kontrole društvanih promena. Klasično industrijsko društvo koncentrisano je na sferu rada,
klasa i raspodele resursa i bogatstva među njima. Kako komentariše Kejt Neš, “dok je industrijsko
društvo organizovano oko manufakturne proizvodnje, u postindustrijskom društvu najznačajniji resursi
su znanje i informacije”. Po Turenu, to dovodi do novih oblika sukoba, koji više nisu primarno klasni, već
imaju više kulturnu nego ekonomsku dimenziju. Demokratski proces postao je više inkluzivan odnosno
zahtevao je veće uključivanje građana. Porast vrednosti idividualizma povećao je sumnju u hijerarhijske
organizacije kontrolisane od strane elita, kao što su političke partije, birokratija i velike interesne grupe.
Prema Raselu Daltonu, protesti, društveni pokreti, smanjenje partijskog članstva i politički skepticizam
poremetili su tradicionalne forme i doveli do novih modela građanske participacije. Po Ronaldu
Inglehartu kada se zadovolje potrebe prvog reda, ispoljavaju se novi zahtevi i nove “postmaterijalističke
vrednosti” koje se odnose na kvalitet života. Više nisu primarna pitanja ekonomskog rasta i raaspodele,
29
E
K
R što je bilo karakteristično za društva oskudice i ekonomske nesigurnosti, već više intelektualna i estetska
E zadovoljstva. ☺
M
I 37. Društveni konflikti: vrste i načini regulisanja
C
Politička sociologija razmatra uzorke i konsekvence date distribucije moći unutar ili između
društava, ali isto tako proučava i socijalne i političke konflikte koji vode promeni alokacije moći. Teorije
društvenih sukoba naglašavaju značaj struktura u okviru društva i razvijaju model u nameri da objasne
kako društvo funkcioniše, oni više ističu značaj podela u društvu. Društvo se sastoji od različitih grupa
koje slede svoje interese. To znači da će postojati različiti konflikti u društvu jer jedne grupe izvlače veću
korist od drugih. U pristupu razumevanju i proučavanju društvenih konflikata razlikuju se marksisti i
pluralisti. Marksizam je društvene konflikte svodio na klasni sukob i na njih gledao kao nuždu i
privremenu potrebu. Pluralisti pozitivno vrednnuju konflikte, jer u pluralističkom društvu postoje razlike
u interesima, vrednostima, stavovima i indentitetima, usled čega nastaju antagonizmi, neslaganja,
takmičenje i sukobljavnja. Ovde je reč i o neminovnosti konflikata i pozitivnom vrednovanju, jer se
različiti društveni akteri bore i takmiče za vlast i za sticanje legitimacije. Tokom XX veka protestne
politike dovele su do države blagostanja i građanski aktivizam, pored političkih i građanskih prava,
prenet je i proširen na ekonomski i socijalni teren zahtevajući minimalne uslove obrazovanja, zdravstva,
ekonomskog blagostanja i sigurnosti. Luis Kozer smatra da se društveni sukob određuje “kao borba oko
vrednosti i zahteva za oskudnim položajima moći i resursima, u kojoj su ciljevi protivnika da neutrališu,
povrede i unište svoje suparnike. Ralf Darendorf izvor sukoba ne vidi u klasnim i proizvodnim odnosima,
već u nejednakoj raspodeli moći zmeđu pojedinaca i grupa. Po Darendorfu, mehanizmi vezani za
industrijsku demokratiju i politička demokartija čine umerenijim pojavu i intezitet sukoba. To sprečava
jednu opštu pobunu. Sejmor Martin Lipset i Stein Rokan u studiji Partijski sistemi i opredeljivanje birača
primećuju das u političke partije više politički preduzimači nalik mašinama sposobnim za upravljanje
međusobno suprotstavljenim zahtevima, nego što su katalizatori trajnih sukoba. U društvu ne postoji
samo društvena podela rad kapital, što znači da ne postoji samo klasno glasanje. Postoje i druge
varijable, kao što su religijska, etnička, jezička pitanja. Njihova anlazi objašnjava nastanak
zapadnoevropskih partijskih sistema, baziranih na strukturu rascepa sa uporedno – istorijskom
rekonstrukcijom političkih konflikata. Svoju teoriju Lipset i Rokan temelje na četiri rascepa: centar –
perigerija, država – crkva, selo – grad, vlasnici –radnici, koji su rezultat nacionalnih, grđanskih i
industrijskih revolucija. Klasa je glavni kriterijum za oredeljivanje birača ako nema drugih društvenih
podela. Rascepi mogu biti preklapajući i ukrštajući. Rascepi mogu da podstiču jedan drugog i da budu
kumulirajući, kao što jedan može da neutrališe drugi. Poltički konflikti prema Dalu, su oni koji dovode u
pitanje ponašanje ili strukturu državne uprave, a svoje uzorke mogu imati u ekonomskoj, socijalnoj i
kulturnoj sferi. Za Diveržea “politička borba odvija se na dva plana: s jedne strane, između pojedinaca,
grupa i klasa koje se bore za osvajanje, podelu ili uticaj u vlasti, a sa druge strane, između vlasti koja
komanduje i građana koji joj se opiru”.
U zavisnosti od vrste društvenih grupa koje učestvuju u konfliktu, oni mogu biti klasni, rasni,
nacionalni i religijski. U zavisnosti od uticaja na politički sistem, konflikti mogu biti sistemski – koji
30
E
K
R osporavaju postojeći sistem i umereni – koji se odvijaju u okviru pravila postojećeg sistema. U
E razlikovanju sukoba kao sredstva i sukoba kao cilja Luis Kozer vidi kriterijum po kojem se razlikuju
M “realistični” i “nerealistični” konflikti. Realistični konflikti su oni koji se zasnivaju na određenim
I
C zahtevimaunutar odnosa strana u konfliktu i koji pretpostavljaju sredstva za postizanje određenog cilja.
Nasuprot njima “nerealistični sukobi, iako uključuju interakciju dveju ili više osoba, nisu uslovljeni
suprotstavljenim ciljevima protivnika, nego potrebom za popuštanjem tenzije, bar kod jednog od njih”.
Za Karla Fridriha “rešenje sporova je prvobitna funkcija svakog političkog poretka”.
Konfliki se regulišu institucionalizacijomi društvenom kontrolom. Kenet Baulding, nudi tri

mogućnosti i načina regulisanja konflikta. Prvi način regulisanja konflikta je izbegavanje, pri čemu se
strane u sukobu udaljavaju jedna od druge. Drugi način regulisanja konflikata je osvajanje. Ako se
konflikt ne može regulisati ni na jedan od navedenih načina pribegava se proceduralnom regulisanju
spora.
38. DIjalog – susret razlika
Dijalog je susret razlika u traganju za zajedničkim imeniteljem, zajedničkim temeljima i

zajedničkim vrednostima. Pretpostavka za svaki dijalog je tolerancija da se do rešenja dođe snagom
argumenata a ne argumentom snage. Ako nema mogućnosti da se čuju različita mišljenja onda nema ni
dijaloga. AKo se politička volja javno ne artikuliše ona može postati samovolja i nevolja. Tukidid je rekao
da javna reč ne škodi demokratiji. Mora da postoji i odgovornost za izgovorenu reč. Za dijalog je važno
da nam reči budu blage a dokazi jaki. Javnim dijalogom dolazi do oblikovanja javnog dobra i čuvanja
javnog interesa. Dijalogom se oblikuje kritička javnost. Javnim dijalogom se postiže konsenzus o
temeljnim pitanjima političke zajednice. Učešćem u javnim debatama pomažemo u kreiranju javnih
politika. Politika koja nije rezultat dijaloga, deliberacije, dogovora i konsenzusa, postaje politika sile i
nasilja koju prate laž i manipulacija. Prblem za vođenje dijaloga je odsustvo demokratske političke
kulture koja osim tolerancije, pretpostavlja i kulturu dijaloga. Javna scena neretko odiše isključivošću,
crno – belim pogledom, provincijalizacijom, nespremnošću za dručafije mišljenje, koje je uslov uspona
svakog mišljenja. U okolnostima i u ambijentu u kojem nikome nije stalo do mišljenja nema ni
sučeljavanja mišljenja. U tom slučaju, mišljenje je nepoželjno i prognano. Dijalog je podstrekač mišljenja
i način da podelimo odgovornost. Ako ne mislimo i govorimo javno ono što mislimo nismo građani već
podanici. Dijalog pretpostavlja slobodne ljude. Javni angažman kao čin slobode nije izvodljiv bez
autonomije u mišljenju, kritičke pozicije i kritičkog stava. LJudi više znaju protiv čega sun ego za šta su.
DO demokratije se ne dolazi tako što očekujemo da neko drugi uradi posao umesto nas, niti tako što
ostajemo u svom toplom domu iza spuštenih roletni, već što preuzimamo odgovornost za sebe i za
društvo u kojem živimo. Svako je odgovoran za svoj govor i za svoje ćutanje. Demokratija zahteva učešće
u donošenju odluka, učešće u javnoj debati, sučeljavanje u javnom prostoru i kreiranju politike. Kao što
je pluralizam odgovor na monizam tako je i dijalog odgovor na monolog. Ljudski žvot počiva na
univerzalnim značenjima i vrednostima. Ako se odbaci nasilje ostaje samo razgovor za rešavanje sporova
i sukoba. Dijalog je most za susret razlika.
31
E
K
R 39. Demokratija između konflikta i konsenzusa
E
M Demokratija pretpostavlja takmičenje i traga za merom odnosa između konflikta i konsenzusa
I među pojedincima i grupama u društvu. Polazeći od pretpostavke da je politika process u kome se
C različiti interesi međusobno usaglašavaju, Endru Hejvud ističe da je politika neraskidivo vezana sa
pojavama sukoba i saradnje. Na politiku se gleda kao na sredstvo za rešavanje sukoba i to saglasnošću,
predusretljivošću ipregovorima, pre nego nasiljem i golom silom. Potrebno je napraviti razliku između
kompromisa i konsenzusa. Sposobnost za kompromis je prvi korak do konsenzusa. Po Hejvudu,
kompromis znači das u sve strane učinile ustupak, pri čemu niko nije u potpunosti zadovoljan. Dok
konsenzus znači sporazum čiji sadržaj prihvata širok krug ili veliki broj pojedinaca i grupa. On razlikuje
proceduralni i supstancijalni konsenzus. Proceduralni konsenzus je “želja da se odluke donesu
konsulatacijamai pregovaranjem, bilo među političkim partijama ili zastupnika interesnih grupa”, dok
supstancijalni konsenzus je preklapanje ideoloških pozicija dve ili više političkih partija, koji se iskazuje u
sporazumu o osnovnim ciljevima politike”. Po Aronu, postoje dve metode. Prva se sastoji u izuzimanju
mnogih funkcija , ljudi i odluka iz međustranačkog nadmetanja. Drugo je “utvrđivanje granica delovanja
vlastodržaca, odnosno da se omeđi područije unutar kojeg vlastodršci imaju pravo da odnose odluke. Po
Sartoriju, kada postoji konsenzus na nivou zajednice i o temeljima – posebno o pravilima za rešavanje
sukoba – onda se narod slobodno može sukobljavati oko politika. Konsenzus se shvara kao “pluralistička
jednoglasnost”. Konsenzus se mora postići i stvoriti u odnosu na “entropičnost disenzusa”. Sartori piše
kako konsenzus “znači zajedno osećati”, odnosno to je zajednički osećaj koji svi dele, vezujući ili bar
povezujući. Po njemu u odnosu na demokratiju treba praviti razliku između tri nivoa konsenzusa i to :
1. Prihvatanje krajnjih vrednosti, to je konsenzus na nivou zajednice, konsenzus uverenja o

vrednosti
2. Prihvatanje pravila igre, to je konsenzus na nivou režima o proceduralnim pravilima
3. Prihvatanje vlade, to je konsenzus na nivou vlade o politikama vlade
Po Sartoriju, konsenzus koji je stvarno neophodan jeste “ proceduralni konsenzus”, odnosno dogovor o
takozvanim pravilima igre. Primarno pravilo na nivou režima, po njemu, je ono pravilo koje odlučuje o
tome kako se odlučuje, koje utvrđuje “metod rešavanja konflikta”. U kojoj meri je partijski sistem
obeležen sukobom i konsenzusom zavisi ne samo od ideoloških razlika, tradicije i političke kulture već i
od postojanja samog poretka. U konkurentskoj borbi partije su spremne da žrtvuju i temeljna načela i
temeljne vrednosti političke zajednice radi svojih vlastitih dobitaka. Po Aronu onaj ko ne vidi aspekt
borbe za vlast naivan je, a onaj koji ne vidi ništa drugo osim aspekta borbe za vlast lažni je realista.
Pluralistička društva pretpostavljaju postojanje različitih interesa, političkih razlika, društvenih grupa i
organizacija nezavisnih jednih od drugih i od vladajuće strukture, a samim tim i suprotstavljanje i borbu
tih grupa. Gotovo da preovladava stanovište da socijalna homogenost i politički konsenzus doprinose
stabilnosti demokratije.
40. Temelji bazičnog konsenzusa
Sukob i kompeticija u modernism društvima smatraju se normalnim. Važno je da ase odvijaju u

legalnim okvirima, da imaju takmičarsku formuj, da nude alternative, da ih krasi razmena argumenata.
Huan Linc i Alfred Stepan pišu “tranzicije mogu početi a da se nikad ne završe iako na vlast ne doše novi
32
E
K
R autoritarni režim”. Drugo, naglašavaju potrebu da se dođe do saglasnosti o institucionalnom aranžmanu
E demokratskog sistema vladavine i posebno značaj odlučivanja na demokratskoj političkoj areni,
M rezimirajući da ovakva institucionalna neopredeljenost oko ključnih postupaka za stvaranje demokratije
I
C može učiniti ne samo da se u tranzicija ne dovrši već i da se odloži bilo kakva konsolidacija demokratije.
Učvršćivanje i konsolidacija demokratije, zahteva da se razvija navika za normiranje i procedure
regulisanja demokratskog konflikta. Ključni deo tog procesa je stepen institucionalne rutinizacije. Bazični
konsenzus, kao zajednički osećaj koji svi dele, gotovo je neuhvatljiv i teško svodljiv pojam. On se može
odrediti kao najmanji zajednički imenitelj u jednoj političkoj zajednici. To znači dogovor, sporazum i
saglasnost o najvišim vrednostima koje omogućavaju zajednički život kao što su mir, sloboda, jednakost
pred zakonom, ljudka prava i slobode i kvalitet života. Postojanje konsenzusa znači da niko ne dovodi u
pitanje političku zajednicu. Što je širi konsenzus to znači da je veća uključenost građana. Konsenzus
može biti prećutni i apriorni, ugrađen u “kolektivnu memoriju” građana u “nasleđe navika”, u “sistem
verovanja”, ali i izričit i pretočen u normu kada je opšteprihvaćen. Postkomunistička društva nalaze se
pred imperativom paralelno oblikuju procese redefinicije kolektivnog identiteta, uspostave demokratije,
tržišne ekonomije i socijalne pravde. Prema Podunavcu, “bazični konsenzus koji se uspostavlja kao jedno
neupitno polje van političke borbe, uslov je da se politika u okviru jednog društva može oblikovati kao
polje mirnog, miroljubivog i kalkulabilnog rešavanja konflikata. Za Gabrijela Almonda i Sidni Verbu, ako u
društvu nema konsenzusa, malo je mogućnosti za mirno rešavanje političkih razlika koje se povezuju sa
demokratskim procesom. Za demokratiju je veoma važno da se politička kompeticija odvija po unapred
regulisanim pravilima igre. Sukob o temeljnim pitanjima nije moguća osnova ni demokratije ni bilo kojeg
političkog poretka, jer “stranke ostaju sigurno na sveni samo ako uspeju naći ravnotežu između
srančarenja i nepristrasnog vladannja, lojalnosti stranci i lojalnosti državi, stranačkog interesa i opšteg
interesa”. Demokratija teži da redukuje socijalne antagonizme. Saznanjem da imaju više šansi ako igraju
demokratsku igru nego ako dobiju saradnju socijalne grupe i politički akteri pregovaraju i postižu
kompromise.
DRUŠTVENI POKRETI I INTERESNE GRUPE
41. Društveni pokreti
Društveni pokret je fenomen koji pripada dinamici savremenog društva. Kada

demokratske političke institucije nisu u stanju da nađu rešenje na velike i značajne probleme, ili
kada se neadekvatno suočavaju sa izazovima bilo time što ih ignorišu ili potcenju, na scenu
stupaju društveni pokretu, jer ljudi hoće da uzmu ne samo učešća već i kontrolu nad ključnim
problemima u svom životu. Termin društveni pokret prvi je upotrebio Lorenc fon Štajn u knjizi
Istorija društvenog pokreta u Francuskoj od 1789. do danas. Društveni pokreti imaju dublje
korene u društvenom nasleđu i nisu vremenski ograničeni. Sastoje se od individua i organizaviia
koje sinhronizuju njihovo delovanje. Društveni pokreti su deo procesa oblikovanja politike,
izražavanja zahteva, ali obuhvataju i mnogo šire okvire uključujući pitanja vrednosti i
kulture.Marksistička tradicija vezuje društvene pokrete za interese klasa i njihov društveni
konflikt oko resursa. Na marksističku tradiciju oslanja se i Alen Turen, kada kaže da je društveni
33
E
K
R pokret organizovano kolektivno delovanje putem kojeg se, u određenoj konkretno-istorijskoj
E celini, klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Po Turenu, društveni pokreti se
M sastoje iz tri principa čije kombinovanje čini društveni pokret:
-princip identiteta (pokret i ljudi u njemu treba da su svesni svog vlastistog identiteta)
I
C
-princip opozicije (pokret treba jasno da identifikuje protiv koga se bori)
-princip totaliteta (pokret treba da bude svestan cilja svoje borbe, odnosno svoje
istoričnosti)
Emil Dirkem je video društvene pokrete kao kolektivni izraz društvene disfunkcije i anomije koja
predstavlja neuspeh društva da integriše različite društvene grupe. Gistav le Bon, video je
društvene pokrete kao fenomene koji pokazuju gubljene individualnosti u masi. Za Jirgena
Habermasa, društveni pokreti su odbrana ''sveta života'', vrednosti zajednice i porodice koje
svet sistema ugrožava. Sidni Tarou ukazuje na ''značaj interekacije'' ali i da se radi o kolektivnom
suprostavljanju. Interakcija je složena, odvija se kako unutar pokreta, tako i između pokreta i
onih koji su izvan njega (Dimitrijević). Za učešće u pokretu važan je društveni kontekst, ali i
individualno uverenje i opredeljenje koje je uslovljeno tim kontekstom. Društveni pokret
legitimiše se namerom i željom da ispravi nepravdu. Reagujući na uočenu nepravdu, društveni
pokret se obraća onima koji su izvan njega. Tili to obraćanje naziva BPUD poruke. Poruka glasi:
mi smo 1)brojni 2)posvećeni 3)ujedinjeni i 4)dostojni. Društveni pokreti predstavljaju
najznačajniji oblik kolektvnog delovanja. Mogu se razumeti i kao racionalno preduzeće
aktivnosti sa ciljem da se postignu neki politički ciljevi i zahtevi. U poredjenju sa političkim
partijama i interesnim udruženjima, društveni pokreti više ukazuju na neke dublje društvene
probleme i na društvenu disfunkciju. Aktivisti pokreta koriste sve dostupne kanale političkog
uticaja. Organizatori mobilišu pristalice u skladu sa praksama koje nudi odredjeni institucionalni
okvir, kao što su glasanje, lobiranje, peticije, štrajkovi, ali u skladu sa prirodom svog pokreta.
Oni kreiraju, analiziraju društvene probleme i nude rešenje. U odnosu na industrijsko društvo
kada je preovladavao klasni konflikt, novi društveni kontekst, do kojeg dolazi sa
postindustrijskim društvom, uslovio je i nastanak novih društvenih pokreta. Došlo je do
nastanka nove i obrazovanije srednje klase. U analiziranju društvenih pokreta fokus je na
faktorima koji ih uzrokuju, kao i naporima organizatora da ih generišu, spoljenjem okruženje
koje se održava na pitanja koja pokreću, taktikama koje primenjuju i njihovom krajnjem uticaju.
U obzir se uzimaju zahtevi pokreta, resursi kao što su novac, stručnost i javna podrška. Entoni
Oberšal deli resurse na materijalne (radna mesta, novac i prava naprevise robu i usluge) i
nematerijalne (autoritet, opredeljenje, prijateljstvo, sposobnost..). Društveni pokreti imaju
organizatore, određene grupe, simpatizere, fanatike, ali i protivnike, kao i radoznale prolaznike.
Uže jezgro oblikuje zahteve, priprema argumente i osmišljava srategije, ali im nije lako da održe
potpunu kontrolu pokreta. Aktivisti društvenih pokreta, kao i birači, retko kada dobijaju sve što
zahtevaju, ali mogu ponekad postići ne očekivane rezultate. Društveni pokreti. dovode u pitanje
postojeće javne politike, a ponekad ih i menjaju. Njihov cilj je promena ne samo određenih
javnih politika, već i šire kulturne i institucionalne strukture. Uticaj društvenih pokreta se ogleda
u četiri međusobno povezane oblasti: 1) javne politike 2) političke organizacije 3) kultura 4) na
same učesnike.
34
E
K
R 1)U pogledu javnih politika, društveni pokreti se organizuju i mobilišu oko specifičnih zahteva
E upućenih vladi. Društveni pokreti mogu uticati na pitanja koje vlada postavlja na dnevni red.
M 2)Kada je reč o organizacijama, na primer, zelene partije su proizišle iz društvenih pokreta
(mirovnih i ekoloških).
I
C
3)Kada je reč o kulturi, društveni pokreti se bore na širem kulturnom planom. Menjajući stil i
način života, društveni pokreti sa aktivistima i organizacijama dovode i do širih kulturnih
promena koje su iznad glavnih tokova poltike i društva čiji će se efekti videti u budućnosti.
4)Društveni pokreti odražavaju se dugoročno i na same aktiviste. Iskustva i identiteti aktivista
oblikovani tokom društvenog protesta trajno će obeležiti njihov lični i politički angažman i
njihov živote.
42. Stari i novi društveni pokreti
U klasične ili stare društvene pokrete, obično se ubraja radnički pokret. Radnički pokret
je institucionalizovan krajem XIX veka širenjem prava glasa. Po Čarlsu Tiliju, radnički pokret i
moderna država razvijali su se paralelno. Spremnost države da reaguje na zahteve radnika i
davanje povlastica potvrđuju da je radnički pokret menjao i samu državu. To je kulminiralo u
formama korporativističk socijalne država i države blagostanja nakon WW2.
Po Pavloviću ključna paradigma kroz koju treba posmatrati nove društvene pokrete u celeni je
paradigma kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. Bitna odlika modernog društva je
nastojanje sistema poretka, da sebi podredi sistem života. Novi društveni pokreti predstavljaju
''novu levicu''. Društveni pokreti kao forme nekonvencionalne političke participacije pridaju veći
značaj raznim manjinama, ali nastoje da pridobiju većinu za svoje zahteve. Blajme ističe da je
novo u društvenin pokretima novo to što više nema tematske konzistentnosti kao u starim
pokretima 19.veka. Za ove ''postmoderne'' pokrete se može reći da nužno ne teže vlasti koliko
priznavaju samostalnosti u vlastitom načinu životu. Kod novih društvenih pokreta došlo je do
promena u orijentaciji, organizaciji i stilu. Kejt Neš zapaža nekoliko karakteristika novih
društvenih pokreta. Oni su : 1) univerzalni; 2) orijentisani na građansko društvo, nepoverenje
prema centralnim institucijma, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila, simboličnu
politiku protesta; 3) organizovani na neformalan, ''opušten'' način; 4) zavise od masovnih
medija preko kojih se upućuju apeli. “Po Vukašinu Pavloviću, logika i smisao društvenih pokreta
i promena koje oni izazivaju moraju se kristalizovati u institucijama koje obezbeđuju
konsolidaciju i stabilnost društvenih pokreta. Društvo koje bi permanentno živelo u mobilnom
stanju društvenih pokreta, bez solidnih institucija i procedura, teško da bi moglo da nađe
neophodan minimum ravnoteže.”
43. Umreženi društveni pokreti (od 2008)

(Društveni pokreti u doba interneta)
Četrdesetak godina nakon 1968, koja se uzima za godinu novih društvenih pokreta,
usledio je talas protesta i društvenih pokreta širom sveta, koji su naročito intenzivirani nakon
ekonomske krize 2008.godine. Masovni protesti i pokreti u kratko vreme desili su se u različitim
35
E
K
R delovima sveta. Reč je o umreženim društvenim pokretima ili društvenim pokretima u doba
E interneta, koji su počeli na društvenim mrežama kao svojevrsnom prostoru autonomije i
M slobode. Manuel Kastel ( Mreže revolta i nade, društveni pokreti u doba revolta ) - Društvene
institucije kreiraju oni koji poseduju moć i to u skladu sa vlastitim vrednostima i interesima.
I
C
Postojeći sistemi moći dovedeni su u pitanje demonopolizovanim komunikacionim kanalima
koje je omogućio razvoj interneta i društvenih mreža. Oni su doneli dve velike prednosti : 1.oni
su besplatni, 2. Oni su teže kontrolosani. Po njemu, presudan i stabilan izvor moći u
savremenom društvu predstavlja kreiranje značenja. Sistem zasnovan na prisili ne može dugo
da opstane. Kreiranje značenja je proces koji se odvija putem komunikacije koja je ''proces
razmene značenja razmenom informacija''. Komunikacija se odigrava u javnoj sferi, njen proces
je olakšan a mogućnosti značajno proširene razvojem interneta i društvenih mreža. Vlade i
korporacije nemaju potpunu kontrolu nad internetom. U umreženom društvu, po Kastelsu, moć
imaju programeri koji mogu da kodiraju svaku od mreža od kojih zavisi život ljudi (vlada,
parlament, finansije, mediji…) i skretničari koji upravljaju vezama između različitih mreža. Ako
se moć reprodukuje i sprovodi u skladu sa programiranjem i prespajanjem mreža, kontramoć
nastaje reprogramiranjem mreža oko drugačijih interesa i vrednosti artikulisanjem i
preusmeravanjem mreža u pravcu otpora i društvenih promena. Umreženi društveni pokreti
potiču iz dublje ekonomske krize i krize legitimiteta. Svaka vlast je nepravedna po svojoj prirodi
jer kada može da raspodeljuje i redistribuira, ona ne propušta priliku, a to čini najpre u svom
užem krugu, a ne pravedno. Dijagnozu stanja nakon svetske finansijske krize Manuel Kastel daje
na sledeći način: Finansijski magovu su od predmeta javne zavisti postali mete sveopšteg
prezira. Političari su prikazani kao korumprirani i lažljivi. Vlade su razobličene. Mediji su
osumnjičeni. Bez poverenja nista ne funkcioniše. Kriza je dovela do dubljeg socijalnog jaza i
povećanja društvene nejednakosti. Različiti društveni i politički konteksti imaju i različite
pojavne oblike koji izazivaju ''mreže revolza i nade'' kako ih naziva Kastels. To su ekonomska
eksploatacija, beznadežno siromaštvo, nepravična nejednakost, nedemokratska politika,
represivna država, nepravedno sudstvo, rasizam, ksenofobija, kulturno negiranje, cenzura,
policijska brutalnost, ratno huškanje, verski fanatizam… Osećaj novostečene snage,
oslobođenost straha, osećaj nastao iz gađenja ili podstaknutog besa prema vlastitim vladama i
političkoj borbi - ono što povezuje političke pobune, buntovnička iskustva, bez obzira na
različite kulturne, ekonomske i političke kontekste. Iskra protesta bio je neki incident ili ga je
pokrenulo neko emocionalno preterivanjr zbog nekog nepodnošljivog događaja. Za društvenu
mobilizaciju najvažnije emocije su strah, koji izaziva negativan efekat i elan, koji izaziva pozitivan
efekat. Kada se veliki broj ljudi oseća poniženo, eksploatisano, zapostavljeno ili loše
predstavljeno, oni su spremni da svoju ljutnju pretvore u akciju, čime prevladavaju strah.
Novina je što više nisu potrebne glasine, brošure i manifesti za komunikaciju. Klasični mediji više
ne mogu da pokriju niti da prekrij širenje informacija putem društvenih mreža. Svojim
umrežavanjem, društveni pokreti grade javni prostor gde mogu javno da deluju, razmatraju,
odlučuju, iniciraju, pokreću i pretvaraju ga u autonoman politički prostor. Taj javni prostor
društvenih mreža svoju realizaciju ostvaruje okupiranjem gradskog prostora. Mešavina
besplatne komunikacije na Fejsbuku, Jutjubu i Tviteru i osvajanja gradskog prevoza stvorila je
javni prostor slobode. Mobilizacija je vršena online. Na internetu ili putem interneta ''mreže
36
E
K
R revolta i nade su se povezale''. Ivan Krastev to opisuje na sledeći način: Iskra protesta zapaljena
E uz pomoć društvenih medija. Novi društveni pokreti sebe konceptualizuju kao mreže i postali su
M ubeđeni da mreže mogu da pobede hijerarhiju. Talas protesta i pokreta poslednjih nekoliko
godina ima različite forme, ciljeve i oblike, ali svi oni osporavaju status quo. Mogućnost
I
C
represije u umreženom društvu nisu iste i efekat je slabiji. Kada policija interveniše, slike i vesti
se brzo šire, što donosi novi mobilizacijski potencijal. Političke stranke i političari više služe
bankama nego građanima. Stvorena je slika da političari žive u svom zavtorenom svetu
ispunjenom privilegijama, ravnodušni za probleme građana, reprodukujući svoju moć,
manipulišući izborima. Politika nije nikada potpuno nezavisna od moći novca. Većina građana
ne veruje u politički proces, onakav kakav je. Kako zapaža Kastels pokreti nemaju zamerke na
princip predstavničke demokratije, već osuđuju praksu takve demokratije onako kako se ona
danas praktikuje i ne priznaju njen legitimitet. Ukazuje na to da protestni pokreti traže veću
participaciju a ne bolju reprezentaciju. Po Krastevu prvo, u demokratskim zemljama, ljudi se ne
bune samo protiv elita, već i protiv izborne demokratije koja je postala sistem za perpetuiranje
moći tih elita. Drugo, ona upućuje na to da u situaciji sve većeg nepoverenja prema političkim
elitama ljudi gledaju na popularne masovne proteste ne kao na način da se ispravi demokratija,
već kao na alternativu izbornoj demokratiji. Ljudi ne protestuju zato što su srednja klasa, već
zato što nisu a žele da budu. Sve veći su bili zahtevi, ne samo za većom participacijom, već i
deliberacijom, čime bi se obezbedilo učešće građana u procesu konsulativnog donošenja
odluka. Nijedan drustveni pokret nije jedinstveni pokret.
44. Karakteristike umreženih društvenih procesa
1. Započinju na društvenim mrežama a zatim poseduju gradski prostor. Nisu svi društveni
protesti izraz umreženih društvenih pokreta.
2. Ne postoji jedno težište i žarište. Određene studije su pokazale da korišćenje interneta
osnažuje ljude, pojačava osećanja sigurnosti, lične slobode i uticaja i ima pozitivan efekat
na lično blagostanje.
3. Ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u svom posebnom identitetu.
4. Društveni pokretu su u velikoj meri neočekivani i spontani. Nastaju iz ogorčenosti i
nezadovoljstva građana vlašću.
5. Umreženi društveni pokreti uglavnom su neliderski pokreti jer horizontalna mreža
pretpostavlja saradnju i solidarnost bez potrebe za vođstvom.
6. To su krajnje ’autorefleksivni’ pokreti koji neprekidno preispituju o tome ko su, šta žele
da postignu, koju vrstu demokratskog društva priželjkuju, ali i kako da izbegnu klopke i
zamke.
7. Oni su nenasilni, u smislu da ne pokušavaju nasilni preokret. Utemeljuju se na
miroljubivoj građanskoj neposlušnosti. Stvarajući zajedništvo aktivisti prevazilaze strah..
37
E
K
R 8. Ovi pokreti su retko programski. Orijentacije se otkrivaju u diskursu. Ono po čemu će ovi
E protesti biti upamćeni, po Krastevu, su video snimci, ne manifesti; hepeninzi, a ne
M
I govori; teorije zavere, a ne politički traktati. Primećuje da, pošto nisu sigurni ko vlada,
C učesnici protesta napadaju čitav sistem vladavine.
9. Imamo revolucionarne pokrete, ali ne i revolucionarne ishode, jer su revolucije bez
ideologije ili projekta.
10. Iako su društveni pokreti fundamentalno politički, njihov uticaj na politiku je više
indirektan, jer nameću neke teme i uspostavljaju zahteve koji, kada zadobiju podršku
javnosti, bivaju prihvaćeni od određenih stranaka i lidera. Uticaj pokreta na javne
politike je, barem kratkoročno, ograničem, jer promena javnih politika zahteva
institucionalizaciju.
45. Poređenje društvenih pokreta 1968.i protesta i pokreta nakon 2008.
1. Društveni pokreti šezdesetih bili su univerzalni, a umreženi društveni pokreti su partikularni;

2. Šezdesetih su zavisili od masovnih medija, a umreženi društveni pokreti od društvenih mreža;
3. Šezdesetih je kontekst bio rat u Vijetnamu, atomska bomba i zagađenje životne sredine, a za
umrežene društvene pokrete svetska ekonomska kriza, porast društvene nejednakosti i sve
dublji jaz;
4. Tada je bio protest protiv autoriteta, a umreženi društveni pokreti osporavanje, moć i sistem;
5. Šezdesetih su mladi bili orijentisani na građansko društvo, uz nepoverenje prema centralnim
institucijama, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila i simboličnu politiku
protesta, a umreženi društveni pokreti ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u
svom posebnom identitetu.
6. Tada su proresti bili organizovani na javnom prostoru, na neformalan i ‘opušten’ način. Danas
je javni prostor društvenih pokreta izgrađen kao hibridni prostor između društvenih mreža na
internetu i okupiranog gradskog prostora, koji u interakciji povezuje sajber prostor.
Transformacija između stare politike, prisutne u institucijama, i nove politike, prisutne u
pokretu, odigrava se u glavama ljudi.
Samo glasanje nije dovoljno, iako ono verovatno presudno utiče na distribuciju političke moći.
Pojedini izlivi nezadovoljstva, koji (po)gađaju one koji su zaodeveni legitimitetom glasačke
kutije, mogu biti atak na demokratiju koliko i njeno osveženje. Umreženi društveni pokreti
postali su agensi promene svesti i promene odnosa prema politici i političarima. Na taj su
kreirali način za dublje društvene i političke promene. Gledano istorijski, društveni pokreti su
poluge društvenih promena. Mi kao građani, imamo pravo da postavljamo pitanje onima koji
vladaju u naše ime, da li oni vladaju uz naš pristanak i saglasnost, da li oni vladaju u skladu sa
izbornim obećanjima i mandatom koji smo im poverili, da li oni vladaju poštujući ljudsko
dostojanstvo. Mi imamo pravo da postavimo pitanje njihovog legitimiteta. Kada krše pravila,
38
E
K
R obećanja i dogovorem imamo pravo da im otkažemo poslušnost. Pokazalo se da su partije i
E izbori neretko sputani oblici i forme politike, za razliku od društvenih pokreta koji su nesputani.
M Uticajem na javno mnjenje, društveni pokreti pripremaju teren za političke promene i procese
koje neko drugi kanališe. Kada su politički zahtevi društvenih pokreta u saglasju sa delovanjem
I
C
institucija i kada su one spremne da ih uvaže, može voditi ka amortizovanju potresa i ka
značajnim usklađivanjem ili štelovanjem sistema. To je ujedno izraz njegove fleksibilnosti koja
održava stabilnost. Kada je jaz između pokreta i institucija dubok i nepromistiv, to može voditi
ka društvenoj nestabilnosti. Iskazivanje nezadovoljstva građana ukazuje na potrebama za novim
formama politike, novim principimai novim akterima. Duh pokreta gotov uvek je otpor
nepravdi. Za većinu građana političke institucije i političke elite su neefikasne i nelegitimne.
Društveni pokreti su bili i ostali nosioci društvenih promena, koji reflektuju nekoliko relacionih
odnosa: Odnos između države i društva; Svet života (i rada) i svet sistema; Odnos između
slobode i poretka; Odnos između dinamike društva i stabilnosti sistema; Odnos između
(ne)delotvornosti institucija i demokratije ulice; Odnos između političke participacije i političke
reprezentacije;Odnos između poretka i alternative.Društveni pokreti i političke institucije
međusobno se ignorišu. Za demokratiju je važno da se međusobno uvaže i prihvate poruke.
Stvari potencijal i domete društvenih pokreta nije moguće realizovati bez interakcije društvenih
pokreta sa političkim institucijama, kako bi došlo do izvesnih društvenih promena.
46. Interesne grupe - Određenje pojma i Različiti pristupi u proučavanju interesnih grupa
Interesna grupa je svaki organizovani akter koji ima za cilj da izvrši uticaj na oblikovanje javne
politike. Neke grupe i organizacije mogu biti neformalne. Interesne grupe su pretežno
dobrovoljne organizacije privatnog sektora. Interesne grupe se definišu kao organizacije koje
epeluju na vlast, ali ne učestvuju na izborima. Po Grahamu Vilsonu, interesne grupe zahtevaju
određenu autonomiju u odnosu na vladu i političke partije. Interesna grupa je svaka
organizacija koja nastoji da utiče na javnu politiku. Interesne grupe mogu biti i vladine
agencije(ministarstva, javne korporacije), vladina tela (republike, državice, pokrajina, gradovi,
opštine, okruzi). Neke od njih mogu biti otvorenije a neke zatvorenije za uticaje i delovanje
spolja. Društveni pokreti se uglavom uključuju u razmatranje. Uticaji mogu biti formalni i
neformalno, oni koji deluju tajno - anonimni(nevidljivi) i oni koji deluju javno - vidljivi.
Interesne grupe mogu biti sektorske i strukovne. Sektori mogu biti različiti: sektor biznisa, rada,
obrazovanja, zdravstva, religijski, etički, javni i privatni. Sektori, nužno i a priori, nisu interesne
grupe, ali kada stave u prvi plan neki svoj zajednički interes koji žele da pretoče u javne politike,
onda imaju iste reference kao interesne grupe. Izraz Peak assotiations koristi se za strukovna
udruženja ili asocijacije asocijacija, krovna udruženja(udruženja poslodavaca, udruženja malih i
srednjih preduzeća, mlekara…) Studije i istraživanja interesnih grupa naročito se razvijaju od
kraja pedesetih godina kroz studije slučaja ili uporedne studije. U odnosu na različite pristupe,
izdvajaju se pluralistički, marksistički, elitistički i korporativni pristup.
Pluralisti smatraju da interesne grupe igraju centralnu ulogu u političkom procesu u kojem
poseduju određenu moć da utiču na ishode politike. Ovaj pristup polazi od toga da je moć
fragmentirana i disperzirana među različitim kompetativnim interesnim grupama, pri čemu su
39
E
K
R političke odluke i ishodi politike rezultat kompleksnih interakcija i pregovora između različitih
E grupa u društvu. Pluralizam traga za nekom vrstom koncepta provera i ravnoteža kako bi se
M sprečilo da bilo koja grupa dominira procesom kreiranja politike. Ovaj pluralistički model
interesnih grupa izložen je kritici jer je koncentrisan na resurse i ponašanje interesnih grupa, a
I
C
manje posvećuje pažnju vladinim interesima i aktivnostima, zapostavljajući faktore kao što je
međunarodni ekonomski razvoj. Klasični pluralizam podrazumeva proceduralni konsenzus
među interesnim grupama a zapostavlja mogućnost da postoje akteri koji odbijaju da igraju po
pravilima igra. U odnosima sa vladom, neke interesne grupe mogu biti favorizovane. Savršena
kompeticija retko egzistira zato što mogućnosti pojedinih oblasti politike nisu potpuno otvorene
za interesne grupe. Institucionalni odnosi vlade i specifičnih interesnih grupa mogu isključivati
ostale.
Marksisti polaze od pretpostavke da postoji nejednaka moć koja proizilazi iz klasne strukture
društva. Klasni interesi, po marksistima, predstavljaju temelj društva. Država je instrument
kontrole od strane dominantne klase kako bi zaštitila njenu privatnu svojinu i tako je održala na
vlasti. Kritičari su ukazali na pojednostavljivanje strukture interesnih grupa u društvu svođenjem
na klase. Važan kulturni element kapitalizma je “konzumerizam”. Kapitalisti nastoje da
uspostave bližu vezu između korporacija i nacionalnih ekonomskih interesa. Važno je i pitanje
održivog razvoja.
Elitistička teorija polazi od pretpostavke da su vrhovi interesnih grupa politički aktivni i neelitni
delovi politički pasivni. Elitisti smatraju da je društvena moć u značajnoj meri određena
formalnom organizacijom. Za jedan broj elitista važno je pitanje uključenosti i pripadnosti
određenoj eliti. Kada je neka grupa elitna, one dominiraju posedujući neke resurse koji joj
pružaju posebnu moć da vlada u određenim političkim procesima.
Korporativistički model razvija se u Evropi od sredine sedamdesetih da bi opadao od
osamdesetih, u vreme kada se akademski počinje proučavati. Korporativizam je nastojao da
prepozna i reguliše saradnju države i određenih grupa sa ciljem da postigne određeni sklad
između različitih interesa i interesnih grupa i obaveze učesnika u procesu da promovišu
zajedničko dobro i društvenu solidarnost. Predstavnici ovih grupa ne samo da su inkorporirani u
državu u procesu konsultacija i zakonodavne rasprave, već učestvuju i u procesu donošenja
odluka, ali i asistiraju državi u implementaciji javnih politika oko kojih su saglasni. Interesne
grupe u okviru korporativističkog modela postaju inkorporirane u državu i one više nisu privatni
agenti već javni akteri sa odgovornošću da obezbede stabilnost i predvidljivost u dogovorenim
politikama. Većina interesnih grupa koja participira u korporativnom modelu su
ekonomske :grupe, kao što su biznis, sindikati, poljoprivrednici i profesionalne grupe. Ova
varijanta korporativizma naziva se “društveni korporativizam”, “demokratski korporativizam” ili
“nekorporativizam”. Ona je često rezultat serije sporazuma postignutih između vlade i
korporativnih interesnih grupa precizirajući prava i obaveze. Ovaj korporativizam se razlikuje od
“državnog korporativizma” u kojem autoritarna država drži strogu kontrolu svih interesno
grupnih aktivnosti, poput diktature i fašizma.
Državnocentrična perspektiva sa argumentom u prilog autonomije države ukazuje da ona kao
entitet ima i svoju ekonomsku i neekonomsku agendu čiji rezultat nije uslovljen delovanjem
interesnih grupa, već državne strukture njene formacije i uticaja na proces kreiranja politike. U
40
E
K
R okviru državnocentrične perspektive, državni ciljevi su oblikovani od strane državne
E organizacione strukture i interesima njenih zvaničnika, uz savete političkih eksperata koji
M nastoje da se ponašaju kap zvanični predstavnici uzimajući u obzir interese posebne državne
agencije.
I
C
47. Vrste interesnih grupa. Načini delovanja. Strategije i taktike interesnih grupa
U svim političkim društvima aktivnosti društvenih interesnih grupa, sa ciljem uticaja na
javne politike, sadrže dva procesa: -najpre žele da utiču na kriranje politika i donosioce
odluka(poslanike, ministre, činovnike, državnu upravu, javnu administraciju)
-oni moraju da utiču na donosioce odluka u interesu svoje grupe
Ideja pluralizma je da nijedna pojedinačna elita i njen interes ne dominiraju u svakoj oblasti
politike, već da svaka grupa može da iskaže svoje interese i preference, nudeći informacije,
raspravu, pregovore i kompromis. Vlada arbitrira, u skladu sa “hijerarhijom” uticaja. Uticaj i
efekar delovanja interesnih grupa zavisi od više faktora: šta imate da ponudite, šta znate i koga
znate. Interesi mogu biti pojedinačni i opšti, uži i širi. Odnosi među interesnim grupama su
odnosi moći. Moć interesnih grupa, između ostalog, zasniva se na upravljanju resursima koje
imaju i njihovom stavljaju u funkciju ostvarenja interesa. Delovanje interesnih grupa usmereno
je ka centrima moći. Pitanje je da li određeni akter deluje unutar ili izvan takozvane policy
mreže. Policy mreže usmerene su na kreiranje javnih politika, odnosno putem njih se utiče na
proces formulisanja i donošenja određenih javnih politika. Ipak, formalno, malo njih je
eksplicitno prepoznato kao akteri u okviru policy procesa. Interesne grupe u svom delovanju
služe se različitim strategijama i taktikama. Strategije su generalniji planovi uticaja, dok su
taktike specifičnije aktivnosti za postizanje željenih ciljeva. Interesne grupe koriste tri
mehanizma uticaja: 1. Direktna interakcija sa ljudima u institucijama koje kreiraju politike, 2.
Indirektan uticaj kroz političke stranke i 3. Indirektan uticaj kroz javno mnjenje. Različiti resursi
bitno utiču i na strategije i na taktike, odnosno forme i načine delovanja. U odnosu na moć
uplitanja u stvaranje javnih politika, u svom načinu delovanja, interesne grupe mogu se podeliti
i na one koje su: za zaključivanje političkih razmena sa Vladom(kolektivni ugovori, tripartitna
partnerstva); za upuštanje u konfliktnu politiku (štrajkovi, protesti, blokade); za vlast privatnih
interesa koja nanosi štetu(potezi poslovnih korporacija). Politička razmena u ekonomskoj sferi
odvija se između poslovnih udruženja i sindikata, sa jedne strane, i vlade, sa druge. Jedan od
problema u delovanju sindikata je opasnost od ugrožavanja socijalne stabilnosti. Zato je važna
mobilizacijska snaga, ali ne i njena stalna upotreba. Konfliktna politika spada u neku vrstu
lobiranja spolja. Štrajkovi se smatraju jednim od važnih sredstava u delovanju sindikata.
Upuštanje organizacija rada u konfliktnu politiku ima za cilj da prisili institucije na
kompromis(npr.oko cene rada). Vlast privatnih interesa je model u kojem država prenosi svoje
nadležnosti u donošenju obavezujućih odluka na interesne grupe. U poslednje vreme postoji
trend regulacijskog upravljanja. Ono ima za cilj da samostalne agencije stvaraju javne politike
zadržavajući interesne grupe van tog procesa, kako bi oslobodile vladu negativnih posledica
izbornog pritiska na nju. Polazna ideja bila je da je bolje da nezavisne agencije stvaraju javne
politike poput nezavisnih banaka u monetarnoj politici, nezavisna tela za kontrolu konkuretnosti
i sl. Međutim, nema garancije da regulatorna tela ne služe interesu nekoga ko je stekao
41
E
K
R dominantan položaj u procesu odlučivanja agencije ili njenom konstituisanju.
E
M
48. Pozitivni i negativni efekti u delovanju interesnih grupa
I
C
Spolji uticaj interesnih grupa kolokvijalno se pokvira terminom “međunarodna zajednica”.

Spoljno delovanje može u pravcu podrške i “ohrabrivanja”, ali, istovremeno, postoje grupe koje
nastoje da usporavaju i zaustavljaju procese, odnosno pojedine interesne grupe ponekad teže
da odlože i zaustave demokratske procese. U delovanju interesnih grupa identifikuju se
pozitivni i negativni efekti, odnosno njihove prednosti i mane. Prednosti se ogledaju u tome što
se njihovim delovanjem pojedini važni poslovi mogu ubrzati i efikasnije obaviti, što nameću
nekakav realan odnos u društvu, što često na sistematičniji način artikulišu određene ineterese.
One nude rešenja kojima biraju korektiv vlastima i omogućavaju prečice da se brže donose
odluke i kreira politika. Nedostaci su što utiču na politiku bez mandata od strane građana, često
i bez legaliteta i bez legitimiteta. Često se ne zna ko šta i za koga radi. Interesne grupe nastoje
da ostvare uži i, neretko, pojedinačni interes a zapostavljaju interes šire grupe i društva u celini.
Interesne grupe u privredi mogu da završe formiranjem kartela, monopola i da definišu cenu.
Neretko se lobiranje i interesne grupe dovode u vezu sa korporacijom. Većina građana,
odnosno šira javnost, uglavnom nepovoljno reaguje na interesne grupe. U vrednosnoj strukturi
neobrazovanijih dominira autoritarizam, etatizam, potreba za redistribucijom, dok su kod
vladajućih struktura prisutnije liberalne vrednosti. Građani su nepoverljivi jer vide da je
pregovaračka moć onih koji zastupaju njihov interes veoma ograničena. Političari često imaju i
neposrednu finansijsku ili neku drugu korist. Oni su više upućeni kako funkcioniše sistem, bolje
su informisani i obavešteni o društvenim procesima. Pojedine interesne grupe mogu da budu
veoma organizovane i efikasne. Poslovne (biznis) interesne grupe uvek su najbolje organizovane
i najuticajnije. Moćne su poslovne grupe koje hoće da očuvaju monopole i sektorske politike, ili
status quo. Uticaj interesnih grupa vezuje se, uglavnom, za resore i oblasti koje ih najviše
interesuju. Najuticajniji su oni koji raspolažu najvećom količinom novca i koji su najbliži
političkoj eliti. To su multinacionalne kompanije, koje deluju sofisticiranije i obazrivije, pre svega
uvažavajući zakone u sopstvenim zemljama. Najveći poslovi vezuju se za državu. Država je,
najčešće poslodavac. Istovremeno, država je često uslovljena ili ucenjena. Za objašnjenje
društava u tranziciji koristi se fenomen “zarobljene države”, koja je karakteristična za okolnosti
u kojima vlada ne može samostalno da formuliše i sprovodi sopstvenu politiku zbog nedostatka
upravljačko-institucionalnih kapaciteta. Interesne grupe i te kako utiču na socijalno-ekonomske
rezultate i ishode u određenoj zemlji. Ne postoji saglasnost oko toga da li interesne grupe
održavaju ili potkopavaju demokratiju. Ono što je izvesno, interesne grupe odslikavaju kakve su
javne politike vlada pojedinih država - da li je država socijalne sigurnosti ili (neo)liberalna. U
organizacionom stepenu analize, potrebno je identifikovati pet problema sa kojima se interesne
grupe suočavaju tokom svog delovanja: forma organizacije, mobilizacija resursa, strukturna
transformacija, interno upravljanje i identifikovanje kolektivnih interesa.
49. Paradoks kolektivnog delovanja ( Mankur Olson)
42
E
K
R
E Mankur Olson u svojoj studiji Logika kolektivnog delovanja polazi od pretpostavke teorije
M racionalnog izbora da individualno delovanje određuje računica troškova koji se ulažu i koristi
koje se očekuju od tog delovanja. Kada se javna dobra proizvedu, nijedan pojedinac koji pripada
I
C
određenoj političkoj zajednici ne može biti isključen iz njihovog korišćenja, bez obzira da li je
doprineo njihovom stvaraju ili nije. Na taj način dolazi do "paradoksa kolektivnog delovanja".
Ako pojedinci misle samo na sebe i na sopstvene interese, oni neće pridonositi stvaranju
zajedničkih dobara i radije će "švercovati", očekujući da to obavi neko drugi umesto njih. Ako
svako tako razmišlja, kolektivno dobro se neće proizvesti. Po Mankuru Olsonu, do toga ne dolazi
jer selektivni podsticaju preovladavaju nad "švercovanjem". Učesnici u proizvodnji javnog dobra
očekuju da dobiju neke privatne koristi koje su dostupne samo onima koji učestvuju. Uloga
lidera je da balansiraju selektivne podsticaje i javno dobro, odnosno interese članova grupe
pojedinačno i grupe u celini. Interesne grupe deluju da bi ostvarile svoje interese, ali racionalne
pojedince u grupama motivišu selektivne koristi da se pridruže i deluju u tim grupama.
Hipotetički, moguće je da pojedinci u grupi altruistički zanemare ličnu dobit, što je izuzetak, dok
je, po Olsonu, sebično ponašanje pojedinca u grupi - pravilo. Da bi ostvarili svoje interese,
pojedinci se udružuju u organizacije, koja ima za cilj postizanje zajedničkih ciljeva njenih
članova. Na primer, od sindikata se očekuje da obezbede bolje uslove rada, što je zajednički
interes radnika. Olson se slaže sa Bentlijem da "ne postoji grupa bez vlastitog interesa".
Međutim, članovi grupe ili organizacije imaju i individualne interese koji se razlikuju od interesa
drugih članova grupe ili organizacije. Bentli pripada pluralističkom pristupu u proučavanju
interesnih grupa. Pluralizam naglašava spontanost, slobodu i dobrovoljnost privatnih udruženja
naspram prinudnog i prisilnog karaktera države. Po pluralistima, struktura društva je
"asocijacijska". To znači da postoji razlika da li su pojedinci izolovani (kao u nedemokratskim -
totalitarnim državama) ili udruženi i zajedno jači. Po Bentliju, smer državne politike je rezultanta
pritisaka različitih interesnih grupa. Vlast je, prema njemu, "prilagođavanje i uravnotezavanje
interesa". Po Trumanu, kada je to nužno pojaviće se dobrovoljna udruženja, organizovaće se
Interesne grupe i izvršiti grupni pritisak kako bi se stabilizovali odnosi u društvu. Udruženja
uspostavljaju vezu sa institucijama vlasti kada im je potrebna. Kada dođe do poremećaja u vidu
nezaposlenosti, poremećaja cena, javljaju se udruženja vlasnika, radnika, poljoprivrednika koja
deluju na vlada kako bi ublažila posledice koje ih pogađaju. Grupe koje smatraju da su zakinute
ili pogođene vrše organizovani politički pritidak. Truman je zanemario interese pojedinaca, a
jedino su važni grupni interesi, grupni stavovi i grupni pritisci. Pluralisti smatraju da će različite
grupe jedna drugu držati u šaci zbog ravnoteže moći među njima. Olson razlikuje tri vrste
interesnih grupa: "povlašćene", "srednje" i "latentne". Glavna razlika je između malih
(povlašćenih i intermedijarnih) i velikih (latentnih) grupa. U malim grupama ( poput porodice)
svaki član ima odnos licem u lice sa drugim članovima. U primitivnim društvima, na šta je
ukazivao i Talkot Parsons, postoji osećaj da društvenom strukturom preovladava "srodstvo". U
razvijenim društvima mnogo veću ulogu imaju nerodbinske strukture (država, crkva, poslovne
organizacije). Po Olsonu, ako se izbace instinkt ili sklonost prema nekoj vrsti delovanja, ostaje
interes ili potreba kao zahtev za formiranje ili održavanje dobrovoljnog udruženja. Ljudi se
prirodno udružuju ili pridružuju. Iako članovi imaju interes da postignu kolektivno dobro,
43
E
K
R nemaju isti interes da snose troškove tog kolektivnog dobra. Ono što čini grupa zavisi od toga
E šta čine pojedinci u toj grupi zavisno od predanost koje za njih predstavljaju alternativni pravci
M delovanja. Male grupe "posebnih interesa", "vlastitih interesa" imaju nesrazmerznu moć i često
mogu poraziti velike grupe koje bi obično trebalo prevladati u demokratiji. To se dešava, između
I
C
ostalog, što su manje grupe aktivne i organizovane, za razliku od velikih koje su neaktivne i
neorganizovane. Neorganizovane grupe ne mogu ni da artikulišu zahteve, ni da izvrše pritisak na
vladu. Pluralisti su umanjili značaj formalnih organizacija, koje su "samo faza ili stupanj
interakcije" ili ze upoređuje sa "pesmom s kojom vojske staraca idu u boj". Grupe sa manjim
brojem članova su efikasnije u odnosu na ukupnu korist i troškove za pribavljanje nekog
kolektivnog dobra. Olson primećuje da će samo "posebna" i "selektivna" korist stimulisati
racionalnog pojedinca u latentnoj grupi da deluje na grupno orijentisan način, on je svestan da
ekonokski interesi nisu jedini, jer su ljudi motivisani i željom za sticanje prestiža, poštovanja i
prijateljstva. Pojedince, dakle, drže i podstiču društvene nagrade i društvene kazne u vidu
"selektivnih koristi".
Po Olsonu, lobiji velikih ekonomskih grupa nusproizvodi su organizacija koje su sposobne
'mobilisati' neke latentne grupe pomoću 'selektivnih podsticaja'. Jedini organizacije koje
raspolažu 'selektivnim podsticajima' su one koje imaju 1) imaju ovlašćenja i sposobnost da
sprovode prisilu ili 2) imaju nekakav izvor pozitivnih podsticaja koje mogu ponuditi pojedincima
u latentnoj grupi.
Pojedinac će podržati delovanje određene grupe ili ako je prinuđen da plaća određenoj
organizaciji ili lobističkoj grupi ili ako će ostvariti neku nekolektivnu dobit. Po Olsonu,
potencijalna politička moć latentne grupe mobiliziraće se samo ako se zadovolji jedan ili oba
navedena uslova. Na primer, sindikati su dominantna politička snaga zato što posluju i s
poslodavcima, koje mogu prisiliti da zapošljavaju samo članove sindikata.
50. Kritika Olsonove "logike kolektivnog delovanja"

Olson je smatrao da je otkrio "logiku kolektivnog delovanja", ali se dešavalo, suprotno njegovoj
teoriji, da se povećao broj sindikata u zemljama u kojima članstvo u sindikatu nije uključivalo
selektivne koristi. Takođe, događaji iz 1968. pokrenuli su čitav talas građanskog aktivizma i
društvenih pokreta širom sveta čiji podsticaji nisu bili u duhu Olsonove interpretacije.
Ofe i Vizental, analizirajući praksu udruživanja rada i kapitala, predložili su razlikovanje interesa
prema sposobnosti interesnih grupa da se upliću u proces stvaranja javnih politika, a ne samo
po tome da li je neki interes javan ili privatan. Oni ističu strukturnu zavisnost političara od
vlasnika kapitala, čija gledišta uzimaju u obzir nezavisno od toga da li su oni organizovani ili ne.
Interesne grupe lobiraju za javna dobra, koja su namenjena svakome koga se tiču, nezavisno od
toga da li je učestvovao u troškovima u njihovom pribavljanju ili nije. Selektivne koristi svojim
članovima, za razliku od javnih dobara, su isključive. Lobiji se, takođe, mogu služiti i selektivnim
štetama. Unutar malih grupa "strateško međusobno delovanje" znači da svaki akter svoju
odluku temelji na nekom očekivanju odluka ostalih, te da je ishod funkcija međusobno zavisnih
odluka svih aktera.
Kako primećuje Meklin, po Olsonu, "zajedničko obeležje svih velikih ekonomskih grupa sa
značajnim organizacijama za lobiranje je da su organizovane radi nekog drugog cilja", što znači
44
E
K
R da su delatnosti lobiranja nusproizvod njihovog glavnog cilja. Takođe, Olson neretko zaboravlja
E politiku. Političarima je stalo do glasova kao i do interesa. Političari vode računa i obzirni su
M prema interesnim grupama iz tri razloga. Prvo, interesne grupe mogu imati i glasačku moć. O
odnosu na stav političara o pitanjima koja se tiču interesnih grupa one mogu savetovati svoje
I
C
članove kako da glasaju (na primer, sindikati). Drugo, interesne grupe mogu biti korisne
političarima kako bi plaćale njihove troškove. Treće, političarima su često potrebni stručno
znanje i veština interesnih grupa kako bi svoju politiku sproveli na području i u oblasti neke
grupe. Meklin zaključuje da moć lobija i moć birača često vuku u suprotnim pravcima, ali pravac
koji izaberu političari mora biti pod uticajem oba. Moć birača ne premašuje uvek moć interesnih
grupa.
Herbert Kičhelt i Filip Rem upućuju na nekoliko rešenja "paradoksa kolektivnog delovanja".
Prvo, postoje neki politički preduzetnici koji politički angažman ne smatraju skupim. Drugo,
Olson polazi od pretpostavke da učesnici političku participaciju smatraju troškom. Međutim,
ima onih koji pridaju značaj solidarnosti zajedničkog delovanja sa drugim ljudima. Treće, akteri
mogu potcenjivati troškove participacije, ili su ih vođe navele da veruju da je dobit i korist veća
od uloženog. Četvrto, društvene mreže mogu poslužiti kao sredstvo nadzora, što neke
pojedince može podstaći da se promeni da se priključe a da to nije selektivna korist već
zajednički interes.
51. Odnos interesnih grupa i drugih aktera. Interesne grupe i demokratija.
Kada se radi o odnosu interesnih grupa sa drugim akterima, Vlada je, u principu najmoćnija jer
je najveći poslodavac i jer ima najmoćnije mehanizme i resurse. Od ostalih entiteta, najuticajnije
su grupe stranih investitora. Političke partije imaju nešto intenzivniji domen delovanja u javnoj,
odnosno političkoj sferi. U odnosu na partije, interesne grupe se bave nešto užim i
specijalizovanim pitanjima, i ne pretenduju da steknu vlast (ne učestvuju na izborima), već da
izvrše uticaj na nju. Dva atributa razlikuju interesne grupe od političkih partija. Prvo, političke
partije zauzimaju pozicije o širem spektru pitanja, dok se interesne grupe fokusiraju samo na
nekoliko pitanja. Drugo, dok političke partije teže vršenju vlasti, interesne grupe samo žele da
utiču na određena pitanja javne politike. I interesne grupe i političke partije bave se
povezivanjem građana i njihove vlade. I jedne i druge nastoje da izvrše uticaj na društvo i
državu. Dok su političke partije dominantne u izbornoj sferi i areni, interesne grupe su
najprisutnije u procesu kreiranja javnih politika. Ponekad interesne grupe svoje ideje, interese i
političke ciljeve inkorporiraju i u političke programe. Neretko, interesne grupe, političke partije i
državne institucije deluju poput sistema spojenih sudova.
Političke partije i sindikati su potencijalni takmaci i partneri. Političke partije su medijatori ne
samo između građana i države, već i između različitih grupa u civilnom društvu. Interesne grupe
i partije mogu biti inverzne organizacije. Ako su interesne gruoe jače partije su slabije i obrnuto.
Partije i interesne grupe se istovremeno međusobno takmiče, ali i sarađuju. Različite
organizacione forme mogu vremenom doživeti transformaciju uključujući društvene pokrete,
religijske sekte, profesionalna društva i udruženja, akademske institucije, neprofitne fondacije,
poslovne organizacije, vladine agencije - koje mogu prerasti u organizovane interesne grupe.
45
E
K
R Društveni pokreti koji imaju uspeha u masovnim protestima, pridobijanju javnosti i prihvatanju
E njihove politike za postizanje cilja društvene promene mogu prerasti u lobističke organizacije,
M političke partije ili neprofitne fondacije (Partije zelenih, NVO, agencije za smanjenje
zagađenosti, zaštitu životinja).
I
C
Interesne grupe uvek egzistiraju u društvu. Na političkom tržištu egzistiraju različiti interesi i
među njima se mogu odvijati konsensualno-kompetativni procesi sa ciljem da se utiče na
kreiranje javnih politika. Procesom demokratizacije, konsolidacije institucija, opadaju
neformalne grupe i postaju formalnije, transparentniji proces kreiranja politike i šansa da one
budu prihvatljivije. Neformalne interesne grupe brže se prilagođavaju svim promenama, veći
problem imaju one grupe koje su institucionalizovane, jer imaju manje mogućnosti za sivo
delovanje. Sa druge strane, legalizacija i formalizovanje omogućava javnu kontrolu,
transparentnost i veću odgovornost nosilaca vlasti. Za predstavnike vlasti interesne grupe mogu
biti važan izvor informacija i podrške, kao i mogućnost otvaranja kanala za konsultovanje u
politici sa onima kojih se određeni problem ili pitanje najviše tiče. Političarima su interesne
grupe važne jer mogu imati glasačku moć, mogu pomoći u plaćanju troškova i mogu pružiti
potrebno znanje i veštine. U društvu uvek postoje uticajni pojedinci i uticajne grupe. Izvori
uticaja mogu biti različiti. To je često pitanje resursa, ali i stvar dobre ili loše reputacije,
poverenja, imidža. Uticaj tradicije i političke kulture može se identifikovati u pretežnom
očekivanju da država servisira određene oblasti, umesto samoorganizovanja, udruživanja i
preduzetničke delatnosti. U pluralističkim društvima, država je arena za nadmetanje između
različitih interesa.
Postojale su sumnje od Rusoa, Medisona i Šumpetera da interesne grupe izopačuju demokratiju
zato što im političari izlaze u susret i pružaju grupama ono što žele, ne nastojeći otkriti šta želi
narod. Demokratija nije fer sistem, jer jedna grupa uvek ima moć nad drugom. Moć grupa i
moćne grupe slabe procesom demokratizacije.
POLITIČKA PARTICIPACIJA I POLITIČKA REPREZENTACIJA
52. Politička participacija
Politička participacija bavi se pitanjem stepena i načina delovanja ljudi u političkom

životu nastojeći da učestvuju u donošenju političkih odluka, na oblikovanje javnih politika i izbor
svojih predstavnika. U pogledu političke participacije Milbrat i Goel podelili su američko
stanovništvo na tri grupe. Pojedinci pripadaju jednoj od tri grupe: "gladijatori", "posmatrači", i
"apatični". Ljudi su uglavnom posmatrači, koji ne učestvuju aktivno u politici osim što glasaju.
Javnim delovanjem čovek daje svoj doprinos u oblikovanju javnog dobra. Isaija Berlin je naglasio
razliku između pozitivne i negativne slobode. Za Hanu Arent pozitivna sloboda je uslov ili garant
negativnih sloboda. Liberalno-demokratska teorija pretpostavlja građansku dužnost i
odgovornost. Libertarijanci smatraju da je sve stvar individualnog izbora, uključujući i izbor da li
će da se participira ili ne. Konstan, nazivajući individualnu slobodu - "pravom modernom
slobodom", smatra da je politčka sloboda njena garancija.
46
E
K
R
E 53. Formalna i neformalna politička participacija
M
Politička participacija podrazumeva akciju preduzetu od strane individue, sa ciljem da
I
C
se izvrši uticaj na politiku. Ona može imati različite forme. Politička participacija može biti
formalna (institucionalizovana), kao što je glasanje na izborima, i neformalna
(neinstitucionalizovana), koja se odnosi na političko delovanje koje je iznad i izvan izbornih
aktivnosti, a njihov spektar je relativno širok. Participativna demokratija predstavlja šire
forme političke participacije nego što je to sam čin glasanja na izborima. Andre Blais pravi
razliku između izborne i neizborne participacije. Rasel Dalton naglašava razliku između
konvencionalne i nekonvencionalne forme participacije. U konvencionalne forme
participacije spadaju: glasanje, kampanja, grupne aktivnosti i ostale forme vezane za
konvencionalnu politiku. U nekonvencionalne forme participacije spadaju: protesti,
demonstracije, pisanje, peticije, štrajkovi, okupiranje zgrada, uništavanje imovine i slično
nasilje. Postoje tri potencijalna načina kako građani koriste puteve dolaženja do informacija.
Jedan način je kada se koncentrišu na pitanja koja ih se neposredno tiču. Drugi model je širi
odgovor - vertikalna struktura ili mreža. Treći model govori da su mnoga politička pitanja pod
neposrednim uticajem pojedinih socijalnih grupa (i grupisanja), klasnih, religijskih, etničkih.
Pretpostavlja se da kako opada izborna participacija (glasanje i učešće u kampanji) tako raste
neizborna participacija (bojkot, demonstracije, peticije). Međutim, osnovano se tvrdi da oni
koji izlaze na izbore učestvuju i u neizbornim aktivnostima (konvencionalnim i
nekonvencionalnim). Za te građane se još kaže da su politizivani.
Danas, suštinsko ukorenjivanje demokratije predstavljaju komunalne (lokalne) aktivnosti i
participacija. To uključuje bavljenje mnogim lokalnim pitanjima kao što su škola, putevi,
zaštita životne sredine, sve do kućnog saveta. Politička participacija može imati grupne i
protestne aktivnosti. Grupne aktivnosti mogu biti aktivnosti neformalnih grupa,
organizovanih grupa ili grupa vezanih za pojedina pitanja. U protestne aktivnosti spadaju
peticije, posećivanje protestnih mitinga, organizovanje peticija, politički štrajk, protestni
marš, politički bojkot, kontaktiranje medija, blokiranje saobraćaja i nasilne aktivnosti. Jedna
vrsta podela neformalne participacije pravi razliku na legalne aktivnosti, građansku
neposlušnost i nasilne aktivnosti. Politička debata (diskusija) je diskretna forma
neinstitucionalizovane političke akcije. U svojoj studiji Civilna kultura Almond i Verba
političku debatu navode kao jednu od formi demokratske participacije. Ove aktivnosti su
direktno usmerene i utiču na vladine aktivnosti. Smatra se da i ona može biti instrumentalna
i ekspresivna. Politička debata je indikator vitalnosti homo politicusa. Politčka debata je
odraz zdravlja jednog društva. Džejms Fiškim s pravom ukazuje da je zadatak demokratske
reforme izgradnja institucija koja će ostvariti demokratske težnje, kao što su uključenost
članova zajednice i razboritost, kroz konsultovanje i deliberaciju tih istih članova - građana.
Građanima često ponestaje uverenje i samopouzdanje da njihovo učešće i uloga može biti i
"kap zbog kojeg se preliva časa". Politika se u demokratiji legitimiše u polju javnosti,
saglasnošću i prihvatanjem od strane građana koji je percipiraju kao saglasje sa njihovim
interesima. Sada građani imaju na raspolaganju političke resurse i veštine da se pripreme za
47
E
K
R kompleksna politička pitanja i za sopstvene političke odluke u vezi sa njima. Televizija
E omogućava bolje razumevanje politike, praćenje kandidata u kampanji i prenos skupštinskih
M rasprava iz prve ruke. Ipak, ona ima i instrumentalnu i manipulativnu ulogu. Televizija nam
ne kaže šta da mislimo, ali nam sugeriše o čemu da mislimo. Kongitivna mobilizacija uključuje
I
C
dve stvari: 1.opada cena dolaženja do informacija i 2.mogućnosti publike se uvećavaju.
Mediji pomažu partijama u oblikovanju javnog dobra i artikulisanju javnog interesa. Političke
partije su istovremeno i kreatori i sledbenici javnog mnjenja. Medijska prezentacija politike
neminovno teži da podilazi ukusu šire publike, korišćenjem svih oprobanih formi, kako bi
prezentacija bila zanimljiva i kako bi se zadržala pažnja, bez promena na daljinskom
upravljaču. Televizija je pomerila stvari od moći reči do nadmoći slike.
54. Zašto ljudi participiraju u politici?
Prvo, zato što se u određenom trenutku nađu na određenom mestu i zato što politički
preduzimači osmišljavaju odgovarajuće organizacije i načine delovanja. Drugo, zato što imaju
resurse i dispozicije koje olakšavaju participaciju. U tumačenju političke participacije razlikuju se
sociološki pristup, po kojem vrednosti i norme, kao što je građanska dužnost, predstavljaju
dominantan faktor, i ekonomski pristup, koji je baziran na teoriji racionalnog izbora. Među
teorijama i modelima kojima se objašnjava politička participacija izdvajaju se "resursni model",
"teorija mobilizacije" i "instrumentalne motivacije".
Resursna teorija objašnjava kako participiraju samo oni ljudi koji imaju dovoljno resursa,
odnosno ono što ljudi individualno unose u demokratski proces. Ovaj model ima u vidu učešće u
političkom životu kao građansku dužnost, sa preetpostavkom da građani imaju izgrađene i jake
stavove o određenim pitanjima. Očekivani nivo participacije zavisi od varijabli obrazovanja,
prihoda i zanimanja. Nedostatak ovog pristupa je to što ne može objasniti velike razlike u
izlaznosti koje postoje između država. Resursni model objašnjava prevashodno neizbornu
participaciju.
Teorija racionalnog izbora nudi tumačenje po kojem se birači ponašaju racionalno vodeći
računa o cost-benefits analizi, odnosno sagledavanju svojih troškova i koristi. Po ovoj teoriji,
participacija je uslovljena procenom očekivane koristi, za koju se troši vreme, energija i resursi.
Racionalost pristupa korisnosti i troškova je prisutna ako je slab osećaj građanske dužnosti.
Gabrijel Almond i Sidni Verba dovode u pitanje racionalno-aktivistički model ponašanja
građana. Po ovom modelu, uspešna demokratij zahteva od građana da budu angažovani i
aktivni u politici, dobro informisani i uticajni. Građani retko odgovaraju tom modelu. Nisu dobro
informisani, ni duboko angažovani, niti posebno aktivni, a proces kojim donose svoje glasačke
odluke pre je sve drugo nego racionalna procena. Po Almondu i Verbi, građanin ne treba
neprekidno da bude aktivan u politici, već da nadgleda ponašanje političara i da deluje ako se za
to ukaže potreba.
Teorija mobilizacije odnosi se na pojačavanje svesnosti birača o važnosti i značaju njihove uloge
ako su uključeni, kroz operacije u medijima, partijama i grupama. Mobilizacija znači
povećavanje svesti o značaju izbora kroz razne operacije i kroz kampanje.
48
E
K
R Instrumentalna motivacija je želja da se utiče na kurs javne politike i osećaj da pojedinci mogu
E imati akcije, sami ili ujedinjeni sa drugima, koje mogu uticati na sam ishod izbora. Većina ljudi je
M socijalno povezana sa nekom grupom. Ljudi ne samo da glasaju već imaju i uticaj na svoje
okruženje kako da postupe, tako da svaki građanin može imati uticaj više od jednog (svog)
I
C
glasa.
55. Šta sve utiče na političku participaciju?
Politička participacija rezultat je više međusobno povezanih elemenata: socijalno-

ekonomskog, institucionalnog i političkog. Ljudi se mogu angažovati u javnoj areni, mogu se
obraćati kreatorima javnih politika u zakonodavnom telu, i mogu se angažovati u selektovanju i
izboru političkih predstavnika u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Od institucionalnih faktora, na
političku participaciju značajno utiču uslovi za registraciju birača, da li je glasanje obavezno ili
nije i kakav je izborni sistem. Za odgovor na pitanje "ko" participira i za objašnjenje participacije
na mikronivou, Kičhelt i Rem izdvajaju individualna svojstva i kontekstualne smernice. Kada je
reč o individualnim svojstvima, tu spadaju: resursi, sposobnosti, stavovi i sklonosti. "Model
građanskog voluntarizma" ukazuje na tri vrste faktora uticaja na početku participacije: 1. Lične
(personalne) karakteristike, 2. Uticaj grupe i 3. Politički stavovi. Građani su politički jednaki ali su
socio-ekomoski nejednaki. Različiti kanali uticaja, koji stoje građanima na raspolaganju, različito
su dostupni i različito se koriste od strane pojedinaca i socijalnih grupa. Socijalna struktura
društva u značajnoj meri utiče na političku participaciju. Na participaciju utiče verovanje da
učešće u političkom životu ima smisla i da daje rezultate. Kada je reč o socijalno - ekonomskom
statusu, na političku participaciju utiču lične karakteristike koje iz njega proizlaze, kao što je
obrazovanje, životno doba ili pol, koji su u vezi sa političkim aktivnostima, akcijom i
angažmanom. Pripadanje stratifikacijskim hijerarhijama u jednoj oblasti može imati uticaja na
status u drugoj stratifikacionoj hijerarhiji. Politički stratifikacioni sistem je egalitarniji od
ekonomskog. Politička participacija raste kako se penjemo na društvenoj lestvici. To se
objašnjava sa dve grupe faktora: politički resursi i politički interes. Prvo, što je viši status, ljudi
imaju veće obrazovanje, više novca i bolje komunikacione veštine. Drugo, u pogledu političkog
interesa, pojedinci visokog statusa poseduju motive i sredstva za političko angažovanje, a nisu
opterećeni egzistencijalnim problemima. Kada je reč o politički isključenima, ljudi mogu sami
sebe politički isključiti poput apatičnih, ali neki su isključeni sticajem okolnosti, kao što su
nezaposlene osobe, ljudi koji žive u visokokriminalnom delu grada, manjinske kulture, oni koji
nisu integrisani i ne govore dovoljno dominantan jezik. Obrazovanje (školovanje) je ključna
varijabla koja utiče na stepen političke participacije. Obrazovaniji građani su, obično, bolje
informisani, manje pokorni, učestvuju u debatama i deliberativnim procesima kako bi se bolje
utvrdili ciljevi političkog delovanja i otkrili načini ostvarivanja ciljeva. Obrazovanje, lični dohodak
i profesionalni status podstiču građanske aktivnosti kroz različita udruženja, koja služe kao
posrednici koji olakšavaju interpersonalno komuniciranje uverenja i političkih preferenci. To
vodi ka jasnijim orijentacijama. Pretpostavlja se da sa porastom godina - životnog doba raste i
politička uključenost. Pol takođe utiče na političku aktivnost. Smatra se da su muškarci politički
aktivniji od žena u demokratiji. To se objašnjava jazom u obrazovanju, prihodima i zapošljenju.
49
E
K
R Budući da se slika "muškog sveta" menja, i uloga i učešće žena u politici je u nagloj promeni u
E pravca balansiranja. Polazni uslov političke participacije je slobodno vreme. Demografska
M svojstva, kao što su doba i pol, imaju uticaja. Važna je individualna pozicija u okruženju. Velike
razlike u sklonostima građana ka politici proizilaze iz kontekstualnih razloga. Na političku
I
C
participaciju utiče učešće ili vezanost za određenu grupu ili organizaciju. Porodica igra važnu
ulogu jer prenosi iskustva novim naraštajima. U porodici mlađi ljudi stiču sklonost ili odbojnost
ka politici. Angažovanost u udruženjima može pojačati participaciju i onih kojima nedostaju
resursi, kao svojevrsna regrutacija građanstva. Vezanost za partiju i čvršća partijska
identifikacija povećavaju participaciju. Učešće u društvenim i dobrovoljnim grupama mobiliše i
motiviše članove, razvija veštine i orijentacije u politici. I učešće u nepolitičkim grupama može
stimulisati političku participaciju. Grupne reference su zajednička osnova i za ocenjivanje
političkih partija. Vezanost za partiju je u najneposrednijoj vezi sa ideološkim orijentacijama
(levo-desno). U razvijem demokratijama prisutan je trend povećanja političkog interesovanja,
veština i izvora informacija. Građani koriste različite izvore prilikom donošenja političkih
odluka. Na političku participaciju građana utiču vrednost i stavovi građana, politčke preference i
ideologija. Karakteristike političke participacije pomažu nam da razumemo značenje političkog
angažmana. Verovanje u stvarni uticaj i ulogu koju imaju građani može imati efekta na
participaciju. Među ovim grupama razloga u istraživanjima su dostupni sledeći faktori : nivo
obrazovanja, starosno doba, pol, vezanost za partiju, članstvo u organizacijama, zadovoljstvo
demokratskim procesom, levo-desno pozicija, promena-status quo. Efekti ovih varijabli su
preklapajući. Nivo ideološke dimenzije u organizacijama značajan je pokazatelj političke
participacije.
56. Izborna participacija (glasanje na izborima). Izborna apstinencija
Jedan od najznačajnijih oblika političke participacije je učešće građana na izborima.

Izborna participacija predstavlja samu suštinu demokratije. Na taj način građani biraju svoje
predstavnike, oblikuju svoje ustanove i opredeljuju se za ponuđene javne politike. Građani
učestvuju u donošenju političkih odluka kao birači. Izbori i glasanje, kao glavni oblik političke
participacije, su kratkotrajni ali masovni oblik učešća građana u političkom životu. Tu su još
vođenje kampanje, lobiranje, protesti, demonstracije, peticije. Glasanje je značajnija aktivnost
što se tim činom bira, kontroliše i smenjuje vlada. Taj čin ima svoja ograničenja jer, sa jedne
strane, izbori ne obuhvataju mnoga (ili sva) pitanja, a sa druge strane, izbori se održavaju
periodično (na 2, 4, 5 godina). Izlaznost na izborima može zavisiti od: antipartijskog
raspoloženja, da je glasanje vikendom, previše učestalih izbora, zakonom utvrđenog obaveznog
glasanja i načina registracije birača i izbornog sistema. Smatra se da politička kompeticija ima
jak uticaj na izlaznost. Takođe, i socijalni i ideološki rascepi stimulišu izlaznost. Izbori koji ne
odlučuju o dispoziciji izvršne vlasti (npr. izbori za Evropski parlament) manje su važnosti (i
samim tim slabije motivišu glasača da izađe na njih) od, recimo, nacionalnih izbora u Evropi ili
predsedničkih izbora u SAD. Ako je nagrada na izborima izvršna vlast, onda možemo očekivati
veću izlaznost birača. Zemlja sa federalnim i državnim izborima i čestim referendumima suočiće
se sa manjom izlaznošću nego druge zemlje. Na izlaznost na izborima utiče čitav niz
50
E
K
R institutionalnih faktora i procedura: 1. U zemljama sa obaveznim glasanjem; 2. Izborni sistem
E (pravila); 3. Uslovi za registraciju; 4. Da li su istovremeno izbori za zakonodavno telo i za
M predsednika. Na izlaznost utiče i učestalost izbora, da li je glasanje radnim danom, broj položaja
za koji se glas, značaj izbora. Izlaznost na izborima najveća je u zemljama koje imaju obavezno
I
C
glasanje. Obavezno glasanje počiva na pretpostavci da je biračko pravo ne samo lično pavo već i
javna dužnost. Protivnici ovog stanovišta smatraju da je protivno političkim pravima i
slobodama prisiljavati ljude da glasaju. Zemlje sa obaveznim glasanjem su: Brazil, Argentina,
Belgija, Kipar, Grčka, Finska, Luksemburg i Turska. Obavezno glasanje, dopisno glasanje i
proporcionalnost izbornog sistema mogu nam dati efektivan uvid u važnost izbora. Druga
promenljiva (varijabla) koja je već pomenuta kao činilac dobiti od glasanja je proporcionalnost
izbornog sistema. Institucionalisti u značajnoj meri vezuju izlaznost za izborni sistem, pri čemu
je u većinskom sistemu relativne većine najmanja izlaznost. Iako je očigledno da proporcionalni
izborni sistem vodi do veće izlaznosti na izbore, nije jednoznačna interpretacija zašto je to tako.
Jedno objašnjenje je što ovaj izborni sistem vodi do više partiia, a čim je partija to je i veća
mobilizacija birača. Drugo objašnjenje je da su izbori kompetetitivniji kada se održavaju po
ovom sistemu. Način registracije birača, takođe može uticati na izlaznost na izborima. Da li se
registracija glasača obavlja automatski ili dobrovoljno utiče na razliku u broju ljudi registrovanih
da glasaju i stoga spremnih da odgovore na zakasnelu informaciju o važnosti izbora. Da li se
izbori održavaju radnim danima ili tokom vikenda evidentno će uticati na mogućnost glasanja
zaposlenih (radnih) ljudi. Jedna od funkcija stranaka - mobilizacijska, proverava se, između
ostalog, i učešćem na izborima, odazivom na birališta (izlaznošću), odnosno izbornom
participacijom. Izlazak na izbore podstaknut je, prvenstveno, željom da se utiče na kurs javne
politike. Ali, glavni faktor određivanja izlaznosti jeste značaj izbornog nadmetanja (važnost
glasanja) i verovatnoća da nijedan glas neće biti odbačen (neiskorišćen proporcionalnošću
izbornog sistema), mogu delovati jedino ako su ljudi motivisana da upotrebe svoje glasove za
dostizanje političkog cilja. Apstinenti ili nebirači su nezadovoljni vlašću, njenom alternativom,
dakle ukupnom ponudom na političkom tržištu, politikom, strankama, društvenim položajem i
statusom. Takozvani "beli listići" predstavljaju neku vrstu izražavanja protesta a evidentiraju se
kao nevažeći glasovi. I to je izražavanje svog političkog - kritičkog stava prema stanju društva,
prema ukupnoj političkoj eliti (i vlasti i opoziciji). Onaj ko dobije većinu formiraće vladu,
nezavisno od stepena izlaznosti. Neće mariti za eventualni okrnjeni legitimitet. Andre Blais
navodi četiri glavne interpretacije zašto ljudi češće glasaju nego što apstiniraju:
1.Ako procene da će im korist biti veća od troškova;
2.Oni se pridržavaju normi da dobri građani treba da izađu na svake izbore;
3.Oni razmišljaju u duhu svoje grupe
4.Oni imaju svoju opciju na izborima
57. Značaj političke participacije za demokratiju
U demokratiji vlast biraju i nadziru građani, dok u autoritarnim i represivnim režimima

vlast vrši kontrolu i mobilisanje podanika. Demokratika je sistem u kojem građani imaju
mogućnost da učestvuju (participiraju) u političkom životu. Participativna demokratija uključuje
51
E
K
R ekstenzivni i aktivni angažman građana u odlučivanju o pitanjima koja se tiču njih samih. Razlika
E između antičke i savremene demokratije mogla bi se naznačiti kao razlika između direktne
M (neposredne) i predstavničke (posredne, reprezentativne) demokratije. U antičkom svetu
participacija je zahtevala učešće svih građana, ali nisu svi imali status građana. Samo oni koji su
I
C
se izdvajali po rođenju, talentu, građanskim vrlinama ili izuzetnošću mogli su participirati u
političkom životu. U reprezentativnoj demokratiji, građani putem izbora ovlašćuju izabrane
predstavnike da obavljaju posao umesto njih i da rade na ostvarivanju njihovih interesa. Istorija
demokratike je u velikoj meri istorija razvoja regularnih i legalnih kanala putem kojih građani
mogu iskazati svoje preference i izvršiti pritisak na vladu da se ponaša u skladu sa iskazanim
preferencama. Postoji potencijalna tenzija između participativne i reprezentativne demokratije.
Ona se ogleda u opasnostima koje nose krajnosti između političke apatije i masovne
hiperparticipacije ili "demokratije ulice". Kada građani nisu zainteresovani i nisu aktivni smatra
se da je nastupila apatija. Potreba za participativnom demokratijom kao korektivnim faktorom
proizilazi iz neperfektnosti reprezentativne (predstavničke) demokratije. Vilijam Riker je u kritici
demokratije ukazao na potencijalnu opasnost u konsultovanju masa jer su njihove preference u
značajnoj meri heterogene i promenljive pa je volja naroda "besmislena". Demokratija ima veću
potrebu za aktivnim građanima nego za harizmatskim liderima. Glasanje za javne funkcionere
nije dovoljno za demokratiju. Demokratija ne funkcioniše bez političke participacije.
58. Politička reprezentacija (predstavljanje)
Politička reprezentacija (predstavljanje) je centralni koncept predstavničke demokratije i

predstavlja vezu između naroda (građana) i donosioca političkih odluka (političara). Pojam
reprezentacije potiče od latinske reči representature, što znači predstaviti. Osnova ovog
koncepta je da građani biraju svoje predstavnike koji donose odluke za koje su odgovorni onima
koji su ih izabrali. U tom smislu, izdvajaju se dve grupe ljudi - birači i izabrani predstavnici.
Polazište reprezentativne demokratije je da narod ne vlada, već bira one koji vladaju u njegovo
ime. Kako slikovito kaže Sartori, "pojam demokratije antičkog doba prestaje tamo gde prestaje
demokratija direktnog tipa". Neposredna demokratija je režim u kojem su građani neposredni
nosioci zakonodavne i upravne vlasti u okviru narodnih skupova. Ovde su građani istovremeno i
oni koji vladaju i oni kojima se vlada. Reprezentativna (predstavnička) demokratija je forma
vladavine u kojoj građani ne vladaju neposredno već putem predstavnika izabranih na
neposrednim izborima. Parlament čini centralnu instituciju predstavničke (reprezentativne)
odnosno parlamentarne demokratije. Narodna suverenost ispoljava se kroz delegiranje od
strane građana pojedinačnih političara ili kolektivnih aktera, kao što su političke partije. Onima
koji su neposredno izabrani poverava se obavljanje poslova deliberacije, donošenja zakona i
donošenja političkih odluka. Da bi se suzbili mogući nesporazumi, potrebni su mehanizmi da se
izabrani predstavnici drže datih obećanja, proveravaju, kontrolišu i, ako je neophodno, smene.
Zakonodavno telo (legislativa) u različitim zemljama zove se "skupština", "kongres" ili
"parlament". Reč parlament izvedena je od francuskog glagola parler, što znači govoriti. Nema
demokratije bez parlamenta i parlamentarizma. Obično je Donji dom parlamenta neposredno
izabran od strane naroda (građana), dok je Gornji dom obično izabran od strane lokalnih
52
E
K
R vladajućih tela, predstavlja federalne jedinice (regione), ili su članovi imenovani kao u Velikoj
E Britaniji.
M
59. Politička reprezentacija: istorijski koreni i poreklo ideje
I
C
Pojam reprezentovati izvorno potiče od umetnosti, kada glumci u pozorišnim

predstavama predstavljaju likove. U straroj Grčkoj građani su neposredno učestvovali u
političkom životu zajednice. U srednjem veku, ideja reprezentacije imala je teološko poreklo u
shvatanju da poglavar crkve predstavlja boga na zemlji, odnosno sveštenika kao hristovog
predstavnika. Kasnije je bilo zamenjeno time što je kralj prezentovao narod. Koreni principa
reprezentacije potiču iz srednjeg veka. Poznato je da su već u Rimu održavane skupštine radi
izbora funkcionera države i donošenja zakona. U republikanskoj tradiciji stvar se pomera od
prvobitne uloge naroda da vlada ka tome da je njegova uloga da bira vođe koje će biti u stanju
da vladaju državnom zajednicom. Politička reprezentacija u modernom smislu nastala je u
srednjovekovnim borbama između predstavnika naroda i monarhijskog apsolutizma (monarha),
pre svega u Engleskoj. Ustanova političke reprezentacije rezultat je staleških skupština koje su
činili crkveni velikodostojnici, plemstvo i predstavnici većih gradova. Staleške skupstine udarile
su temelj britanskog parlamenta. Visoko plemstvo udružilo se sa visokim klerom u "lordove
duhovne i svetovne" i obrazovalo Gornji Dom (Dom lordova), dok je sitno plemstvo, zajedno sa
trgovcima, obrazovalo Donji dom. Robert Dal, ističe : "praksa biranja predstavnika najviše se
razvila u srednjem veku kada su monarsi shvatili da, ako žele udariti poreze, dići vojsku i donositi
zakone, moraju dobiti pristanak plemstva, višeg sveštenstva i nekolicine ne tako običnih pučana
u velikim gradovima". Iz Engleske je princip reprezentacije prenet u britanske kolonije Severne
Amerike. On je vezivao pravo slobodnih doseljenika da na svojim skupovima svi zajedno donose
odluke, a naročito one koje se tiču poreza. Poreklo predstavničkih institucija se može nalaziti u
XVII veku u Engleskoj. Kada narod u jednoj složenoj zajednici ne može sam da vlada, niko ne
može vladati bez pristanka onih nad kojima se vlada. Tomas Hobs koristi izraz reprezentacija u
Levijatanu, preferirajući individualnog suverena, pre nego suverenu skupštinu. Dzon Lok u
sedamnaestom veku dalje razvija ideju reprezentacije. Kod Loka dolazi do smene, pri čemu
narod može poveriti vrhovnu moć izabranom telu kojem želi, a koje ima zakonodavnu vlast da
bi osigurao individualna prava. Džon Lok u Drugoj raspravi o vladi naglašava da većina, naročito
kada su u pitanju porezi, mora da izrazi svoj pristanak. Žan Žak Ruso u Društvenom ugovoru
odbacuje ideju reprezentacije. Po njemu, suverenost (naroda) ne može biti predstavljena.
Predstavnici ne mogu donositi zakone. Svaki zakon koji narod nije potvrdio ništavan je i nije
zakon. Američki federalisti, autori Federalističkih spisa, poznati kao "očevi osnivači", smatrali su
da je važno da predstavnička vlada očuva duh i hanaosećaj političke zajednice, ali su ukazivali na
strah od predstavljanja partikularnih interesa, pre svega od strančarenja. Ustav iz 1787. priznaje
samo reprezentativne ustanove. Džon Stjuart Mil u Razmatranjima o predstavničkoj vladi:
Idealno najbolji oblik vladavine je onaj u kome učestvuje čitav narod "no budući da ne mogu svi
u zajednici koja premašuje veličinu nekog malog grada osobno sudjelovati, osim u neznatnom
delu javnih poslova, proizilazi da idealan tip savršene vladavine mora biti
predstavnički". Začetak principa političke reprezentacije najneposrednije je vezan za instituciju
53
E
K
R parlamenta, odnosno izabranih narodnih predstavnika, kao i političkih partija koje pripremaju i
E sprovode taj izbor. Različite grupe sa srodnim interesima i uverenjima oblikovale su se u formi
M političkih partija, koje agregiraju različite interese sa ciljem da zodobiju poverenje građana
(naroda) na izborima kako bi vodili ili obavljali javne poslove.
I
C
60. Ko predstavlja ili kako predstavlja?
Pitanju reprezentativnosti u parlamentu prilazi se na dva načina. Jedan od načina je

viđenje predstavničkog tela kao ogledala društva ("mikrokosmosa"), pri čemu je važno da sastav
parlamenta adekvatno predstavlja socijalnu strukturu društva (muško - žensku, urbano -
ruralnu, srednji slojevi - radnici, crnci - belci). Prema drugom shvatanju, predstavnici su izabrani
od strane građana (naroda) da zastupaju njihove interese, pa je manje važno oslikavanje i
preslikavanje socijalne strukture u parlamentu, već više način zastupanja interesa. Hana Pitkin,
u svojoj knjizi Koncept reprezentacije nudi korisnu sliku za razjašnjenje pojma predstavništva. Po
njoj, reprezentacija može biti formalna i suštinska. Formalna koncepcija reprezentacije rešava
pitanje odnosa između predstavnika i predstavljenih na apstraktan način. U formalnom smislu
razlikuje se da li su predstavnici ovlašćeni od strane predstavljenih ili su im odgovorni, mada je
moguće i jedno i drugo. Hana Pitkin dodaje dve "suštinske kategorije" reprezentacije,
"zastupanje" i "zalaganje". Kod zastupanja reprezentacija je simbolička, predstavnici su ili
"simbol" birača, kao što je papa simbol crkve, ili kralj simbol zemlje, ili su predstavnička tela
"minijatura naroda u celini". Kod kategorije zalaganja nije toliko važno ko su predstavnici već
kako se predstavlja, odnosno za šta se oni zalažu. Onaj koji predstavlja može biti delegat ili
poverenik. Delegat je jednostavno samo glasogovornik, glasnik, izglasnik postavljen od strane
onih koje postavlja. Njegov mandat je vrlo ograničen i podvrgnut pozivu. Poverenik ima
ovlašćenja da deluje sa izvesnom slobodom u ime onih koje predstavlja. Poverenici služe kao
aktivni tumači koji u svom delovanju kombinuju interese svojih birača, interese cele zemlje i
svoja moralna i intelektualna stanovišta. Pod uslovom da uživa njihovo poverenje (legitimnost),
može da tumači njihove interese po vlastitoj volji. Birači se opredeljuju za onoga ko im uliva
poverenje i za koga osećaju da će donositi dobre odluke o tome prršta je dobro za lokalnu
izbornu jedinicu ili region prema sopstvenoj proceni. Za ovaj model je važna debata (diskusija),
a ne samo odluke (glasanje). Delegati se više drže instrukcija. Ponašanje izabranih predstavnika
u parlamentu, naročito prilikom glasanja, otvoreno je na samom početku istorije
parlamentarnog života. U britanskom parlamentu u tu svrhu postoje partijski bičevi koji
podsećaju poslanike na partijsku lojalnost. Vođe partija su obično i šefovi poslanički grupa,
premijeri vlada ili ministri, ako je vlada koaliciona, ili šefovi vlade u senci. Glavni zadatak šefova
poslaničkih klubova jeste da očuvaju partijsku disciplinu prilikom glasanja. Drugi važan izvor
kontrole koji stoji na raspolaganju partijskoj oligarhiji jeste prilikom sledećih kandidatura bilo za
parlament ili vladu. Birači zahtevaju da se predstavljaju mišljenja. Sve manje se zahteva da
nosioci mandata i partijske vođe budu društveno reprezentativni. Javni interesi postaju stvar
procene izabranih predstavnika. Odgovor na pitanje ko je konačni sudija o tome da li vladina
akcija odgovara javnom interesu? Odgovor je: publika. Bez publike nema republike
54
E
K
R 61. Odnos između predstavnika i predstavljenih (principal agent). Slobodan ili imperativni
E mandate
M
Tri ključne uloge predstavničkih tela su: povezivanje i predstavljanje, nadzor i kontrola, i
I
C
stvaranje politika. Za obavljanje prve uloge - povezivanje i predstavljanje, zakonodavna tela
služe kao "agent" građana koje predstavljaju i ocekuje se da deluju u njihovom interesu. Agent
obavlja ulogu u ime nekog - "principala". U drugoj ulozi - nadzora i kontrole, legislative postaju
"principali" jer posmareaju, nadziru i kontrolišu izvršnu vlast (koju su najčešće izabrali). U
obavljanju treće uloge - donošenje zakona i stvaranja politika, ona mogu biti i principal i agent.
Građani kontrolišu i nadziru parlament a parlament kontroliše izvršnu vlast. Kada je reč o
predstavljanju, zastupnici su odgovorni za reprezentovanje i zagovaranje interesa svojih birača.
Građani biraju predstavnike da bi umesto njih štitili i ostvarivali njihove interese. Drugim
rečima, mogu se izdvojiti generalna i specifična reprezentacija. Generalna reprezentacija znači
da partije agregiraju mišljenja biračkog tela, nastojeći da se mišljenja birača prevedu u predloge
javnih politika i u slučaju da partija bude izabrana, kako se oni mogu implementirati
(realizovati). Specifična reprezentacija je ona u kojoj članovi parlamenta brane ili zagovaraju
interese posebnih grupa ili individualnih građana u društvu. U odnosu na ponašanje izabranih
predstavnika u parlamentu, mandat poslanika može biti slobodan i imperativa. Slobodan
mandat ne obavezuje zastupnika da u raspravama i glasanju u parlamentu obavezno poštuje i
sledi mišljenja i interese birača koji su ga izabrali. Kod imperativnog ili vezanog mandata
izabrani predstavnik je zastupnik konkretne izborne jedinice ili grupe birača i prilikom rasprava
ili glasanja dužan je da se drži instrukcija. Izričit (imperativni) mandat znači da je dobijeno
uputstvo da se nešto učini ili kaže. Izabrani predstavnici imaju široke mogućnosti da, u skladu sa
svojim mišljenjem, deluju u najboljem interesu svojih birača. Oni imaju slobodu samostalnog
delovanja, ali pod uslovom da rade u interesu svojih birača, o čemu će oni suditi i presuđivati.
Odluka u parlamentu je finalni deo kome prethodi debata u parlamentarnim odborima. Kršenje
izbornih obećanja se često tumači promenom okolnosti ili krije iza koalicionih vlada u kojima je
odgovornost pojedinih aktera manje vidljiva. Uloga poslanika, naročito iz redova partija koje ne
učestvuju u vladi, jeate da vladu čine odgovornom, da joj postavljaju pitanja i podstiču da radi u
interesu građana.
62. Ciljevi predstavništva: ličnost/interesi/grupe
Pitanje predstavništva kasne moderne naglašava razliku između ličnosti i interesa.

Građanski republikanizam ide u pravcu predstavljanja ličnosti, dok liberali idu u pravcu
predstavljanja interesa. Interese, međutim, mogu imati različiti činioci u jednom društvu.
Levičari podsećaju da interese imaju socijalne grupe (radnici, poljoprivrednici, trgovci),
utilitaristi i liberali smatraju da interese mogu imati samo pojedinci. Reprezentacija može
obuhvatiti nekoliko stvari: autorizaciju, delegaciju, zastupništvo i obavezu. Birači žele da biraju
one sa kojima dele druge političke identitete, kao što su etnicitet, jezik, pol, klasni ili socijalni
status. Često se javljaju zahtevi da parlament reflektuje društvo koje predstavlja. Među
različitim zahtevima za predstavljanjem pojedinih manjina jeste i proporcija (procenat), na
55
E
K
R primer, žena u parlamentu. Za adekvatnije predstavljanje različitih društvenih grupa koriste se
E mehanizmi afirmativne akcije. Heterogena društva obično koriste proporcionalni izborni sistem.
M Za predstavljanje grupe primenjuju se mehanizmi garantovanja određenog broja mesta u
parlamentu. Moguća je i primena obezbeđivanja određenih kvota na izbornim listama partija za
I
C
manje predstavljene grupe (žene 30%) ili ukidanjem izbornog cenzusa za manjine (koji važi za
druge). U konsocijalnoj demokratiji, manjinama se dopušta pravo veta. Problemi kod ovog
pristupa nastaju prosto kad se postavi pitanje koje grupe nastoje da budu predstavljenje.
Drugo, ovakvo predstavništvo krši demokratsko načelo jednakosti pojedinca. Grupno
predstavništvo se primenjuje kada druge prihvatljivije mogućnosti ne rešavaju problem, i ne
koriste se više ni duže nego što je neophodno. Primedbe na grupno (posebno) predstavništvo
su da ono "balkanizuje" ljude, da "esencijalizuje" ljude. Izbor određenog principa ili metode
zavisi od socioekonomskih, demografskih, kulturnih, istorijskih razlika i tradicije različitih država.
Po Robertu Dalu, političke institucije savremene predstavničke demokratije su :
1. Birani predstavnici
2. Slobodni, pošteni i učestali izbori
3. Sloboda izražavanja
4. Alternativni izvori informacija
5.Autonomija udruženja
6. Sveoubuhvatno građansko pravo
Krucijalna komponenta za razumevanje kako se predstavljanje odvija jesu uticaji političkih
institucija, pre svega izbornih sistema. Savremene demokratije su predstavničke demokratije, a
u njima političke partije su primarne institucije u posredovanju između građana i političke vlasti,
odnosno između društva i države. Građani obično biraju partije koje posreduju između birača i
izabranih predstavnika.
Politička reprezentacija doživela je kritike elitista, liberal, levičara i desničara. Getano
Moska tvrdi da birači ne biraju svoje predstavnike, već predstavnici sami sebe biraju pomoću
birača. Za Roberta MIhelsa, predstavljanje znači vladavina predstavnika nad predstavljenima.
Liberalna kritika koja dolazi od Aleksisa Tokvila ukazivala je na opasnost od tiranije većine. Klod
Lefor smatra da se vlast u demokratiji ne nalazi u rukama naroda – ona je “prazno mesto”.
Danas je mnogo većem broju ljudi omogućeno da glasaju. Žene su stekle biračko pravo posle
WW1 i punoletni građani sa osamnaest godina tokom 60’. Širenje biračkog prava imalo je glavni
uticaj na reprezentaciju. Ljudi sa relativno sličnim pogledima i interesima obrazuju političke
partije. Reprezentativna demokratija uravnotežuje participaciju i reprezentaciju, odnosno
učešće građana i njihovo predstavljanje, harmonizuje artikulisanje pojedinačnih i grupnih
interesa sa opštim dobrom zajednice, a predstavnici izabrani na opštim, tajnim, učestalim
izborima na određeni vremenski period ponašaju se kombinujući interese, stave i poglede svojih
birača sa sopstvenom promenomm, izražavajući odgovorno ponašanje i brinući za javni interes.
POLITICKE PARTIJE I IZBORI
63.Pojam, poreklo, nastanak i definisanje politickih partija
56
E
K
R Politicke partije su kljucna posrednicka strukturaizmedju drustva i drzave. Politicke partije su
E najvazniji pojedinacni instrument za pretvaranje drustvene moci u politicku moc. Partije su cesto i glavna
M sedista moci u drustvu. Partije su piramidalne organizacije moci. Partijski odnosi su odnosi moci, kako
I izmedju partija tako i unutar partija. Na politicke partije uticu politicke institucije i drustveni kontekst. Na
C partije i partijske sisteme uticu dve grupe faktora: socijalno-strukturalni i institucionalni. Iako je uticaj
socijalne strukture tesko testirati, ipak je gotovo opsteprihvaceno das to je vise socijalnih rascepa u
drustvu postojace i veci broj partija. Kada je rec o uticaju politickih institucija na partijski sistem,
nesumnjivo je najveci uticaj izbornog sistema. Pristup proucavanja politickih partija dominantno je
uporedan. Sartori nudi princip “relevantnih partija” kao predmet analize, Laakso i Taagepera su ponudili
formula izracunavanja “efektivnog broja partija”. Skot Mejnvoring govori o “institucionalizovanosti
partija”. Klasicne studije o politickim partijamapocinju sa istrazivanjemunutrasnjih odnosa, organizacije u
unutarstranacke demokratije.Sejmon Martin Lipset i Stejn Rokan su medju prvima pokusali
sistematizovanu i komparativno-istorijsku analizu nastanka partijskih sistema u zapadnoj Evropi
temeljenu na teoriji rascepa sa “implikacijama za komparativnu politicku sociologiju”. Moris Diverze i
Dzovani Sartori medju prvima postavljaju teorijski okvir za proucavanje prtijskih sistema. Moris Diverze
(kadrovske i masovne partija), Oto Kirhhajmer (“sveobuhvatne”, Catch-All Party), Ricard Kac i Piter Meir
(kartel partije), HerbertKichelt (klijentelisticke partije), Paneibianko Angelo (izborno profesionalna
partija).
Pojam partija vodi poreklo iz latinskog jezika od reči part – deo i partire – deliti i smatra se da su
partije nastale posle američke i francuske revolucije, razvojem parlamentarizma i izbora. U Americi su
prve partije nastale krajem XVIII veka. U zapadnoevropskim zemljama partije su nastale početkom XIX
veka. Političke partije su se kroz istoriju formirale na nekoliko načina. Jedan od načina je taj što njihovo
poreklo možemo tražiti u parlamentarnim grupama i frakcijama i raznih komiteta u cilju obezbeđivanja
ponovnih izbora, održavanja kontakta sa građanima i njihovog organizovanja. Drugi način je pod
uticajem raznih društvenih i političkih organizacija i grupa, kao što su profesionalna udruženja, crkva,
sindikati… koje su na taj način želele da se aktivnije uključe i da jače deluju na politički život. Ovoj šemi
sklon je Diverže. Nastanak političkih partija vezuje se i za krize u političkom sistemu i proces
modernizacije, pri čemu identifikuju tri vrste kriza: legitimizacije, itegracije i participacije. Partije u
zemljama zapadne Evrope nastale su pod uticajem ili u toku krize legitimizacije, ali takođe i u zemljama
koje su se oslobađale koloniijalne vladavine u drugoj polovini dvadesetog veka. Kriza integracije, prema
ovim autorima, podrazumeva rešavanje problema teritorijalnog integriteta zemlje i težnje kolonijalnih
grupa da se ujedine u jednu političku celinu. Pod takvim uticajem formirane su prve političke partije u
Nemačkoj, Italiji, Belgiji.. Kriza participacije izbija kada obespravljene društvene grupe traže veće učešće i
uticaj u političkom životu.
Nakon rušenja komunizma i obnavljanja višeparitizma u novim demokratijama, partije su
nastajale na više načina: transfrormacijom bivših komunista, udruživanjem grupa i pojedinaca, fuzijom
prethodno postojećih organizacija, rascepom unutar neke partije , transformacijom nevladine
organizacije u partiju i kao izborni štab predsedničkog kandidata. Demokratizacija se odvija lakše ako se
kompeticija i konkurencija razvijaju pre participacije. “Kultura sećanja” je najbolji odgovor na kritiku das
u partije parcijalni pogled i da dele ljude, jer su nacistička partija i komunistička partija bile stopljene sa
državom. Partija i država su bile jedno te isto te opozicione partije nisu bile moguće. Nakon pluralizacije
društva, postkomunističke stranke nastaju više kao project političkih elita i intelektualnih elita i
disidentskih krugova, nego iz društvenih pokreta i dubljih rascepa. Iako partije nisu nastale na linijama
društvenih rascepa kao u Zapadnoj Evropi, birači su se svrstavali duž određenih podela koje su
preovladale u društvu.
57
E
K
R Za političke partije je karakteristično postojanje organizacije, članstva, ideologije težnje za
E vršenjem vlasti i ostvarivanje interesa osređenih društvenih grupa, ali i svojih interesa. Političke partije
M su usmerene ka državi. Rukovodstvo predstavlja uzak krug ljudi. Političke partije su autonomne u odnosu
I na ostale subjekte u društvu. Političke partije su političke organizacije koje su manje – više dobrovoljne i
C javne sa ciljem da putem izbora osvoje vlast i tako ostvare pojedinačne i opšte interese. Partije su
sredstvo osvajanja ili održavanja vlasti, posrednik između građana i države.
Političke partije žele da se prikažu kao predstavnici i zaštitnici širih društvenih interesa. To je
izraženo kod masovnih partija koje žele da “štite “zajedničke interese ii da budu zaštitnici javnog dobra.
64. Društveni rascepi i oblikovanje partija i partijskih sistema
Sociostrukturni pristup u oblikovanju partija i partijskih sistema oslanja se na teorije društvenih rascepa
koje počinju sa Lipset – Rokanovom klasičnomm studijom Struktura rascepa, partijski sistem i
opredeljivanje birača. Rascepi uključuju društvene podele koje dele ljude na osnovu socijalno –
strukturalnih karakteristika, kao što su zabimanje, status, religija i etnicitet. Rascepi moraju biti
organizaciono izraženi, pri čemu su potrebni preduzetnici da mobilišu mase, na nekoj ideologiji,
kulturnom i socijalnom kapitalu. Ako su parije preduzimači oniće obaljanjem svojih funkcija kanalisati i
mobilisati birače duž određenih linija rascepa i tako uticati na društvenu strukturu. Kroz partijske sisteme
i izborne kampanje reglektuju se ne samo sadašnje okolnosti već i njihovi istorijski koreni, socijalne i
ideološke veze sa pojedinim društveniminteresima. Svoju teoriju Lipset i Rokan temelje na četiri rascepa
1. Rascep centar – periferija . Počinje od 16 veka i razvija se do 19. i 20. veka. Rezultat je
nacionalnih revolucija i pri tome nastaju etničke i na jeziku zasnovane partije (Blok
Kvebek). Ovaj rascep oblikovan je između dominantne nacionalne kulture naspram
etničkih, religijskih i jezičkih manjina u perifernim regionima.
2. Rascep država – crkva. Počinje od 26. veka i dostiže svoj vrhunac u vreme građanskih
revolucija 18. i 19. veka (Austrijska narodna stranka). Kao posledica ovog rascepa
nastaju religiozne partije. Ovaj rascep oblikovan je i standardizovan između nacionalne
vlade i tradicionalnog uicaja Katoličke crkve. Crkva je nastojala da očuva stečene pozicije
i privilegije.
3. Selo – grad. Potiče iz 19. veka i rezultat su industrijske revolucije. Kao posledica nastaju
agrarne partije: konzervativne i liberalne partije (Poljska seljačka narodna stranka).
Rascep je nastao između ruralnih i agrarnih interesakojima su se suprotstavljali
ekonomski interesi rastućeg sloja industrijskih preduzetnika. Konflikt između
zemljoposednika i industrijalaca doveo je do oblikovanja agrarnih, liberalnih i
konzervativnih stranaka.
4. Rascep rad – kapital. Počinje u 19. veku i rezultat je industrijske revolucije, sve do prve
polovine dvadesetog veka. Na ovom rascepu nastaju socijalističke i komunističke partije.
Rascep vlasnici – radnici razvoja i takođe je product industrijske revolucije. Klingeman i
ostali naglašavju da je ovaj rascep naročito podstakut Ruskom revolucijom i bio je
veoma važan za razvoj radničkih partija razvijenih zemalja u “revizioniste” –
socialdemokrate i “radikalne” komuniste. Ovaj rascep baziran je na “klasnom konfliktu”
između raddničke klase i srednjih slojeva sastavljenih od vlasnika.
58
E
K
R
E Ova četiri rascepa su plod triju revolucija u procesu stvaranja nacija. Reformacije kao verske
M revolucije, Francuske revolucije kao političke revolucije i Industrijske revolucije. Samo je četvrta
I dimenzija je postojala u svim zemljama. Jedan od ključnih zaključaka Lipseta i ROkana je da
C “partijski sistemi iz 60’ odražavaju, uz neznatne izuzetke, strukture društvenih rascepa iz 90’”.
Ovo je poznato kao zamrznuta hipoteza ili zamrznuti partijski sistem. Nakon 70’ i 80’ 20-tog
veka, desile su se promene koje su dovele u pitanje da li je ova hipoteza održiva u potpunosti.
Počelo je da se govori o odmrzavnaju hipoteze. Odmrzavanje rascepa među prvima je primetio
Danac Pedersen u Danskoj, Norveškoj i Holandiji.
65. Teorije partijskih sistema; Političke institucije i partijski sistem; Međuuticaj izbornih i partijskih
sistema
Teorija partijskog sistema se izvodi iz konkurencijsko – kompetitivne paradigme (Šumpeter i

Dauns). Partije su konkurentska sedišta moći u društvu. Interakcija i kompeticija stranaka odvija se u
nekoliko arena: izbornoj, parlamentarnoj i ukupnoj društvenoj. Sartori uvodi pojam “relevantnih
stranaka”. Važno pitanje vezano za relevantnost partija jeste kakav je njihov koalicioni potencijal.
Koalicioni potencijal stranke predstavlja i stepen njene prihvatljivosti za druge stranke. Sartoriklasifikuje
partijske sisteme na sisteme niske fragmentacije, sa manje od pet partija, i sisteme visoke fragmentacije
sa više od pet partija. Na osnovu toga on dalje pravi klasifikaciju na:
1. Jednopartijske sisteme
2. Sisteme sa hegemonističkom strankom
3. Sistemi sa predominantnom partijom
4. Dvopartijski sistemi
5. Sistemi sa ograničenim pluralizmom
6. Sisteme sa ekstremnim pluralizmom
7. Atomizovane sisteme
Podelu kompetitivnih sistema Sartori pravi u tri zadnje grupe: Umereni, ekstremni i atomizovani
pluralizam.
Različite institucije utiču na partije i partijske sisteme:
1. Teritorijalna organizacija države. Federalizam multiplikuje arene u kojima se partije takmiče,
utiče na prirodu kompeticije, na način donošenja odluka, distribuciju sredstava i ispoljavanje
veto moći
2. Struktura egzekutive, distinkcija između parlamentarnih i polupredsedničkih sistema je
karakteristična za Evropu. Postoje razlike u odnosu na proaktivni ili reaktivni veto neposredno
izabranog predsednika, odnosno da li može da predlaže zakone ili ih samo odbija.
3. Organizacija parlamenta
4. Ustavni sud, koji može suspendovati neke zakone i donositi druge važne i obavezujuće odluke.
5. Institucije direktne demokratije, poput referendum i narodnih inicijativa, koje političke partije
mogu da koriste u različite svrhe.
6. Zakoni o političkim partijama, o izboru narodnih poslanika, o finansiranju partija..
7. Način regulisanja medija
8. Interesne grupe i njihovo regulisanje
59
E
K
R Diveržeov zakon odnosi se na neposrednu vezu između izbornog i partijskog sistema. Prva važna
E Diveržeova propozicija glasi: Jednokružni prosti većinski izborni sistem favorizuje dvopartijski sistem.
M Druga važna Diveržeova proporcija glasi: Većinski dvokružni sistem i sistem proporcionalne
I reprezentacije favorizuju višepartizam. Prva Diveržeova propozicija je “zakon” a druga “hipoteza”.
C Diveržeovi zakoni pokazuju tendencije i nazivaju se tedencijskim zakonima.
66. Nedemokratske tendencije u partijama
U gotovo svim partijama prisutne su liderske tendencije i težnja šefa stanke da u svojim rukama
akumulira što više ovlašćenja u donošenju ključnih odluka, kao i da akumulira i distribuira partijsku moć.
Lideri imaju presudnu ulogu u političkim partijama: dugo se zadržavaju na vodećim položajima,
simbolizuju program i organizaciju i imaju značajnu ulogu prilikom opredeljivanja birača. Lider partije
postavlja sebi odane ličnosti na ključne pozicije.
Robert Mihels u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazuje na oligarhijske
tendencije u političkim partijama. Mihels polazi od toga da svaka organizacija nezaobilazno gradi jedan
vodeći sloj a da nije u mogućnosti da taj isti sloj kontroliše efikasno na duži period. Rezime Mihelsove
analize čini ideja “gvozdenog zakona oligarhije”, koji Mihels iskazuje na sledeći način: “Sociološki
temeljni zakon, kojem su političke partije – reč politika ovde se ne uzima u najširem smislu - bezuslovno
podređene može; najkraće formulisan, otprilike ovako glasiti: “Organizacija je majka vladavine izabranih
nad biračima, oponumoćenika nad oponumoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju.”
Demokratija ne može bez organizacije, a jačanjem organizacije nastaje demokratija, odnosno “ko kaže
organizacija kaže i tendencija ka oligarhiji”. Geneza nastanka vođstva u partijama sastoji se u tome da
vođa osniva partiju i priključuje sebi svoje istomišljenike i sledbenike.
Partije, odnosno njihovi ključni ljudi, drže najvažnije pozicije u parlamentu vladi i državnim
službama. U tom unutrašnjem rukovodećem jezgru partija leže stvarni centri moći. Partokratija u
bukvalnom prevodu znači vladavinu partija, odnosno stanje političkog sistema u kojem su političke
partije u prevlasti nad “konstitucionalnim državnim telima”. Okupiranje države od strane vladajuće
partije ili partija vodi ka partijskoj državi.
67. Političke partije i demokratija
Moderna demokratija je nezamisliva bez političkih partija. Dnas nema nijedne slobodne zemlje
bez višepartizma. One su sredstvo kontrole vlasti, pretendovanja na političku vlast ili vršenja same vlasti.
Unutarpartijska (ne)demokratičnost se može posmatrati kroz poštovanje partijske procedure, statute,
načina unutarpartijskih izbora, ovlašćenja lidera, javnosti delovanja, sprovođenje partijskog programa.
Partijski sistem je podsistem političkog sistema. One spadaju u glavne subjekte politike jer su nosioci
izbora i kampanja, oblikuju parlament i vladu, kao i državu u celini. Glavne političke odluke dolaze iz
političkih partija.
Političke partije su u svojoj unutrašnjoj strukturi uglavnom nedemokratske. Đura Šušnjić kaže
“Današnja demokratija ne može bez partije, ali parija može bez demokratije”. Političke partije moraju da
vladaju i da preuzimaju odgovornost za vladanje. Programi partija predstavljaju se građanima putem
izbornih kampanja. Profesionalizacija izbornih kampanja u poslednjih nekoliko decenija išla je od
oslonjenosti na članstvo u pravcu oslonjenosti na novac i profesionalce. Za stranke ostaje da važi pravilo:
možete da gubite članove samo nemojte da gubite birače, ali ako gubite članove ko kaže da nećete
izgubiti i birače. Razvoj sredstava masovnog komuniciranja primorao je partije i političare da mnogo više
60
E
K
R brinu o svom imidžu i da vode računa o odnosima sa javnošću. Nezadovoljstvo brzinom sprovođenja
E demokratskih reformi i neispunjenim obećanjima vodilo je razočaranju građana. Ono se manifestovalo
M na različite načine od rezignacije, cinizma i povlačenja iz politike, preko smanjenja izlaska na izbore, do
I opadanja učestvovanja u politici. Razočarenje se manifestovalo u reakciji protiv onih na vlasti, ali je
C poprimilo oblik i razočarenja u demokratiju, jer je demokratija rešenje za problem diktature i tiranije, ali
ne i za sve ostalo. Partije su nužan ako ne i idealan instrument demokratije. U odnosu na globalne
društvene promene, partije uče daa se adaptiraju novim ideološkim i političkim pozicijama
inkorporirajući nova pitanja i nove zahteve. Političko tržište je okrenuto ka zahtevima. Građani kao
subjekti postali su građani kao potrošači. Opada partijska identifikacija, smanjuje se članstvo, izlaznost
na izbore, rate podrška novim partijama i organizacijama protiv establišmenta, ekstremnoj levici i
desnici… Sa aspekta procesa političkog odlučivanja, organizacijje izbora, parlamentarnog života i izvršne
vlasti i ukupnog funkcionisanja političkih institucija, političke partije danas imaju značajniju ulogu nego
što sui male vek ranije. Partije mogu donositi zakone koji im odgovaraju. Tako se može tumačiti
tendencija sve većeg finansiranja partija.
68. Izbori i izborni sistemi
Putem izbora se odlučuje ko će bolje predstavljati građane, vrši se odabir političkih predstavnika
i nosilava političke vlasti. Izbori pretpostavljaju slobodno opredeljicanje građana. Bez slobode izbora
nema političke slobode a ni demokratije. Pretpostavlja se da su na taj način građani sami odgovorni za
ishode svojih odluka, svaki građanin je gospodar svoje sudbije i svaki pojedinac najbolje poznaje svoje
interese. Glasanje individualni čin i individualni izbor pojedincaIzbori predstavljaju jedan od
najznačajnijih oblika legitimizovanja političke vlasti i učešća građana u političkom odlučivanju.
Savremena ttendencija je da se reprezentativna demokratija identifikuje sa izborom. Izbori su osnov
demokratske legitimnosti vlasti. Iz njih proizilazi pravo na vladanje ili odobrenje većine da se govori i
deluje u njihovo ime. Demokratija je vladavina na određeni vremenski period. Bez učestalih izbora,
građani bi izgubili visok stepen nadzora nad izabranim predstavnicima. Održavanje izbora u pravilnim
intervalima daje šansu građanima da iskaže svoj pristanak ili otkaže ovlašćenje izabranim
predstavnicima, da ih nagradi ili sankcioniše. Postoje razne podele i vrste izbora: demokratski i
nedemokratski, posredni i neposredni, kompetitivni i nekompetitivni, javni i tajni, pošteni i nepošteni,
većinski, proporcionalni i mešoviti. Sa obzirom na nivo ili vrstu organa vlasti koji se bira razlikuju se:
parlamentarni i predsednički, pokrajinski i lokalni. Izbori mogu da budu redovni i vanredni. Po
instrumentalnim teorijama, izbori su sredstvo osvajanja vlasti, po funkcionialističkim, način postizanja
konsenzusa, ili uspostavljanja ravnoteže između društva i države. Izbori obuhvataju tri faze i to: process
kadidovanja, process glasanja (pojedinačno odlučivanje birača) i način raspodele mandata. Proces
kandidovanja rešava pitanja ko treba da bude kandidat. Kandidaati se mogu sami kandidovati, mogu ih
predložiti grupe građana ili političke partije.
Izborni sistem je mehanizam transponovanja glasova u mandate, određivanja pobednika i
gubitnika izbora, odnosno političkih predstavnika. Izbori sistem reguliše da li će birač glasati za stranku ili
za ličnost. Jedan od prvih tekstova, pod nazivom Uticaj izbornih sistema na politički život, napisao je
Moris Diverže. Izborni zakoni su skup pravila koja regulišu process izbora od izbornog prava, raspisivanja
izbora, nominacije kandidata, partijske kampanje, načina glasanja, brojanja glasova i njihovog
transponovanja u mandate. Izborno pravo i izborna regulacija su pojmovi širi od izbornog sistema jer
obrađuju čitav niz pitanja vezanih za izbornu procedure, biračko pravo, birački spisak, izbornu
kampanju.. Izborni sistem u osnovi može biti većinski i proporcionalni a njihovom kombinacijom nastaje
61
E
K
R mešoviti. Kod većinskog sistema razlikujemo sistem relativne većine i sistem apsolutne većine. Izborni
E sistemi se mogu svrstati u tri glavna tipa: većinski proporcionalni i mešoviti. Većinski izborni sistemi dele
M se na većinski sistem proste većine i većinski sistem apsolutne većine. Za većinski izborni sistem proste
I većine karakteristično je da postoji onoliko izbornih jedincia koliko predstavnika treba da se izabere.
C Svaki birač raspolaže sap o jednim glasom kojim se opredeljuje za jednog kandidata izabran je kandidat
koji je dobio najveći broj glasova. Teorijski moguće je dad a stranka koja dobije najveći, apsolutni broj
glasova nema većinu u parlamentu, jer nije uspel da pobedi u većini izbornih jedinica. Ovaj sistem
pogoduje stvaranju dvopartijskog sistema, jednostranačkih vlada, dok su koalicione vlade kod ovog
izbornog sistema retke. Kod jednomandatnih izbornih jedinica bira se ličnost koja predstavlja lokalnu
izbornu jedinicu. Određivanje nejednakih izbornih jedinica može iskriviti izraz volje birača bilo da je to
posledica slučaja i tradicije ili manipulacije vlasti. Većinski izborni sistem apsolutne većine predviđa
uglavnom izbor po jednog kandidata u svakoj izbornoj jedinici, pri čemu je izabran kandidatsamo ako u
prvom krugu osvoji apsolutnu većinu (50% + 1glas). Ako ne osvoji u prvom krugu održava se drugi krug
izora. U drugom krugu može biti zahtevana prosta ili apsolutna većina glasova. Ovaj sistem karakterišu
stabilne većine, teži formiranju više partija koje su u koaliciji jedna sa drugom. Većinski dvokružni sistem
na snazi je u Francuskoj i Austriji. Proporcionalni izborni sistem ima za cilj da sve društvene grupe budu
adekvatno zastupljene u parlamentu, srazmerno broju glasova koje dobiju na izborima. Birači se
opredeljuju između različitih partija koristeći proporcionalni izborni sistem. Kod otvorenih lista birači
mogu izraziti otvorene preference za određenog kandidata. Proporcionalni sistemi se razlikuju po tome
da li su izborne liste otvorene ili zatvorene, koliki je izborni cenzus, koja izborna formula se korisiti ua
transponovanje glasova u mandate i koliko ima izbornih jedinica.. Proporcionalni izborni sistemi koriste
dve vrste formula ili metoda za preračunavanje glasova u mandate: “sistem najvećeg proseka” i “sistem
najvećeg ostatka”. Proporcionalni sistem olakšava zastupljenost različitih mišljenja u parlamentu pri
čemu jedna stranka veoma retko raspolaže apsolutnom većinom. Mešoviti nastaje kombinacijom dva
segmenta većinskog i proporcionalnog sistema. Kod ovih izbornih sistema birači najčešće imaju po dva
glasa na raspolaganju i mogućnost da glasaju i za kandidata i za partiju. Mešoviti izborni sistemi razlikuju
se po tome kakav je odnos većinskog i proporcionalnog segmenta. U Andori, Senegalu, Rusiji i Ukrajni taj
je odnos 50:50. Mešoviti sistem se koristi u Nemačkoj, Novom Zelandu, Škotskoj i Velsu. Birači biraju
lokalnog predstavnika koristeći većinski, a za drugi dom biraju kandidata koristeći sistem partijske liste.
69. Izbori kao osnovno sredstvo i pretpostavka demokratije; biračko pravo
Savremena demokratija pravoshodno je predstavnička demokratija u kojoj narod, odnosno

građani ne vladaju već biraju predstavnike kojima poveravaju obavljanje određenih poslova na određeni
period. Demokratske države su one koje sprovode redovne izbore koji omogućavaju da se izaberu i
uklone oni sa vlasti. Za Morisa Diveržea demokratija je “vladavina putem poštenih i slobodnih izbora”.
Sam značaj izbora reflektuje distribuciju političke moći. Izbori su mehanizmi transfera raznih vrsta
društvene moći u legitimnu političku moć. U minimalnom konceptu, demokratija je takmičarska borba za
glasove naroda. Rodonačelnik ovog pristupa je Jozef Šumpeter. Izbori koji obuhvataju i čin glasanja,
predstavljaju samu srž demokratije. To je način da najveći broj ljudi izabere svoje predstavnike i na taj
način utiče na formiranje i oblikovanje vlade ali i javnih politika. Kao prvo, kroz racionalno ekonomsku
prizmu čin gladanja uključuje utrošak energije i vremena, planiranje i koordiniranje jednih događaja u
odnosu na druge. Drugo, glasanje zagteva i podrazumeva odluku i opredeljivanje koje može biti “za” ili
“protiv”, “da” ili “ne” za partiju ili kandidata. Izborna odluka obično uključuje i emocije koje mogu biti u
vidu straha, partijske lojalnosti, identifikovanja sa određenom grupom. I na kraju čin glasanja je jedna
62
E
K
R afirmacija da demokratija nije laž, već da se glasovi broje i da čovek, svojim glasom, zaista može uticati
E na konačan ishod. Izborni sistem jedna je od principijelnih razlika između dva glavna modela demokratije
M većinskog i konsensualnog.
I Postojanje opšteg prava glasa smatra se jednim od “najosnovnijih demokratskih instrumenata”.
C Učešće u političkom životu sa pravom glasa imali su ograničeni, uglavnom aristokratski slojevi društva.
Vremenom se biračko pravo postepeno širilo, naročito krajem 19 i početkom 20 veka. SAD su među
prvim državama liberalizovale biračko pravo. Ovaj proces širenja prava glasa u Evropi bio je nešto sporiji.
Socijalni rascepi bili su polarizovaniji. Evropska aristokratija odbijali su mogućnost da radnička klasa glasa
za njih. Ovde je bilo reči o širenju biračkog prava od privilegovanih slojeva na celokupno odraslo, muško i
belo stanovništvo. Očigledno je da je još uvek veliki procenat stanovništva ostao bez prava glasa, a time i
isključen iz političkog života. Žene i crno stanovništvo i dalje su ostali bez prava glasa. Žene su stekle
biračko pravo najpre u Britaniji 1918, Nemačkoj 1919, SAD 1920, a u Francuskoj tek 1944. Od 1970u
zapadnim demokratijama dozvoljeno je biračko pravo svim odraslim sa napunjenih osamanaest godina.
Širenje biračkog prava i opšte pravo glasa dovelo je do stvaranja masovnih političkih partija. Čak i nakon
toga, danas, ostaju otvorena pitanja građanskih i političkih prava, apartida, emigranata, izbeglica i
raseljenih lica.
70. Izborna manipolacija – izbori bez demokratije; Fer i pošteni izbori
Postoje razne strategije kojima se izborni uslovi mogu oblikovati sebi u prilog, kada se granice izbornih
jedinica prilagođavaju partiji, kako bi se povećali izgledi da se osvoji što više mesta. Džerimandering je
oblikovanje izborne jedinice sa ciljem da se prilagodi interesima onog ko ga oblikuje. Pojam potiče od
guvernera Masačusetsa Elbridža Gerija. Džerimandering je uglavnom vezan za neproporcionalne izborne
sisteme u kojima se u izbornoj jedinici bira jedan predstavnik. Za jedan broj zemalja 25 godina je vodilo
ka uspostavljanju nekakve forme demokratije, ali je istovremeno došlo do rađanja jedne nove forme
autoritarizma koji nije poput klasičnih jednopartijskih, vojnih ili ličnih diktatura. Ovi režimi imaju neku
formu pluralizma, međupartijske kompetencije i izbora, ali nema dovoljno osnova da mogu biti smatrani
demokratskim režimima. Ovi režimi se mogu nazvati izborni autoritarizam nego izborna demokratija. Po
Šedleru ovi režimi nastoje da:
1. Uzrokuju fregmentaciju opozicije, ne dozvoljavajući da se ona ujedini, ojača i nastupi kao
prava alternative aktuelnom režimu;
2. Oni su mešavina slobode i kontrole;
3. Ishod izbora može se kontrolisati sužavanjem biračkog prava, proterivanjem građana,
manipulacijama i brisanjem biračkih spiskova;
4. Birači mogu biti izolovani od spoljnih pritisaka
5. Moć novca utiče na izbore, a može i kupovati siromašne birače;
6. Čak i kada predizborni uslovi omogućavaju slobodne i fer izbore, izborna krađa može biti
prisutna u samom administrativno – tehničkom procesu izbora.
Autoritarni vladari prilagođavaju sebi izborna pravila. Čak i kada uđu u parlament, izabrani predstavnici
mogu biti pod kontrolom tutorskih vlasti, neodgovornih gospodara sa jasnimm primerom “vojnog
starateljstva”. Kako poentira Šedler: “Izbori su značajne vežbe demokratske vlasti samo ako birači mogu
podariti izabranim funkcionerima stvarnu vlast”.
Distinkcija između kompetitivnih i nekompetitivnih režima ključna je razlika među izbornim
autoritarizmima. “Dok je demokratija sistem u kojem partije gube izbore”, izborni autoritarizam je
63
E
K
R sistem u kojem opozicione partije gube izbore. Dok su u kompetitivnimm izbornim sistemima vladajuće
E partije nesigurne, u nekompetetivnim one su “nepobedive”. U prvim postoji stvarna borba za vlast, a u
M drugim je reč o “samopostavljanju” i “samoreprodukciji moći”. U širokoj porodici izbornih autokratija
I one se međusobno razlikuju po tome šta u njima sami izbori stvarno znače i koliki stepen demokratske
C legitimnosti oni zaista uživaju. Andreas Šedler odgovara: “Ipak su krajnji arbitri igre vojska i građani. Prvi
imaju moć da ih prekinu silomm, drugi ih mogu podriti svojim glasovima.” U izbornim autokratijama nije
bitno ko glasa već ko broji glasove. Lari Dajmond pravi korisnu analitičku podelu na izbornu demokratiju i
liberalnu demokratiju koja znači veće slobode, transparentnost, poštene izbore, vladavinu prava od
izbornog procesa do svih glavnih aspekata vladavine i artikulacije interesa, kompeticije i predstavništva.
71. Izborne revolucije i izborni režimi
Demokratija je sistem u kojem i oni koji su izgubili izbore prihvataju poraz. Izbori su instrument
biranja, ali i uklanjanja vlade. U demokratskim , slobodnim i poštenim izborima opozicione partije imaju
mogućnnost da pobede na izborima, odnosno to znači da postoji nekakva neizvesnost ishoda izbora.
Izbori su ne samo život demokratije već i smrt diktature. Postoji razlika između izbora do kojih dolazi, ili
je dolazio, redovnim putem, i vanrednih, odnosno “iznenađujućih izbora”, kada ih raspisuju oni koji su na
vlasti, kako bi iznenadili opoziciju. Do ovakvih izbora se dolazi kada autoritarni vladari vide da legitimnost
počinje da im opada, kada trpe sve veći pritisak i spolja i iznutra, i kada pomoću izbora pokušavaju da
obnove legitimitet verujući da će na taj način produžiti svoju vladavinu. Izbori su osnovni način da se
izabere demokratska vlada. Čak i autoritarne države praktikuju neku vrstu izbora zbog međunarodne
legitimacije. Putem “izbornih revolucija” došlo je do talasa smene vlasti, političkih promena i procesa
demokratizacije u Istočnoj Evropi: U Slovačkoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji, Gruziji, Ukrajni i Kirgistanu.
Međutim tranzicija od autoritarizma ne mora nužno voditi demokratiji, već ka nešto liberalizovanijem
autoritarizmu. Za režime koji se nalaze u širokom rasponu između autoritarnih i liberalno – demokratskih
koriste se različiti nazivi kao što su: režimi u procesu demokratizacije, pseudodemokratija,
kvazidemokratija, poludemokratija, kompetitivni autoritarizam… U ovim režimima imamo formaln
demokratske institucije, ali dominiraju autoritarne tendencije. U ovakvim društvima izbori se održavaju
uz ograničen politički prostor za delovanje opozicionih političkih partija i civilnog društva. KLjučno pitanje
je da li izbori i birači mogu podariti izabranim funkcionerima stvarnu vlast. Postoje neke zajedničke
karakteristike izbornih revolucija: stvaranje ujedinjene opozicije; napori da se poveća broj registrovanih
birača i njihova izlaznost i da se poboljša kvalitet biračkih spiskova; nastojanja da se debata kampanje
usmeri na troškove aktuelnog režima i prednosti učešća u opoziciji članova i građana u celini; priprema
za javne proteste u slučaju manipulacija izbora... Mekfol ističe četiri osnovne karakteristike izbornih
revolucija:
1. Nepošteni izbori služe kao katalizator za izborne proteste a ne rat, ekonomska kriza ili
međunarodni faktor.
2. Opozicija je koristila vaninstitucionalna sredstva da bi zaštitila postojeći formalin demokratski
poredak, a ne da bi izazvala stvaranje novih pravila igre.
3. U svakoj od zemalja su vladar i izazivač istovremeno tvrdili da imaju legitimitet.
4. Obe strane ne koriste nasilna sredstva i revolucionarna situacija je razrešenabez nasilja velikih
razmera
Mekfol takođe ukazuje na sedam preduslova koji moraju biti ostvareni kako bi uspeh opozicije bio
moguć:
64
E
K
R 1. Postojanje poluautoritarnog a ne autoritarnog režima
E 2. Neophodno je da stari režim ima nepopularnog lidera
M 3. Ujedinjenost opozicije
I
C 4. Stvaranje mogućnosti za nezavisno posmatranje izbora
5. Postojanje nezavisnih medija koji su stvarali paralelne javne sfere
6. Mobilisanje velikih masa
7. Podela unutar snaga bezbednosti
Može se uočiti da ono što izborne revolucije čini osobitim jeste prisustvo masovnih protesta u prilog
ključne karakteristike demokratije: slobodni i fer izbori koji daju opoziciji priliku da pobedi.
GLOBALIZACIJA I ANTIGLOBALIZACIJA
70. Debate o globalizaciji
Globalizacija je univerzalan process ili set procesa koji generiraju međupovezanost i

međuzavisnosz između država i društava povezujući ih u jedan moderan svetski sistem. Ona uključuje i
podrazumeva čitav spektar ekonomske, ekološke i društvene međuzavisnosti kroz takozvane crosss –
border transakcije. Očigledan je porast uloge nedržavnih aktera, multinacionalnih korporacija, religijskih
grupa, nevladinih organizacija i terorističkih grupa u odnosu na tradicionalnu i dominantnu ulogu
nacionalnih država. Kada govorimo o globalizaciji, reč je zapravo o procesima koji imaju svoje korene u
prošlosti, a sam pojam je relativno nov i figurira od 60’ godina 20 veka, a naaročito od 90’ godina 20
veka, nakon kolapsa komunizma i SSSR-a, Smatra se da je pojam jako oblikovan pod uticajem ideje
Maršala Makluana o “globalnom selu”. Kako ističe Ronald Robertson, globalizacija kao ideja odnosi se na
smanjivanje sveta, ali i na jačanje svesti o svetu kao celini. Intelektualna rasprava o globalizaciji razapeta
je između priče o modernizmu i postmodernizmu. Individue su transformisane od proizvođača u
potrošače i one zamnjuju klasnu, religijsku i etničku pripadnost.
“Naš način razumevanja i tumačenja sveta se promenio ili traži promenu” - Endru Hejvud
Modernizam karakterise produktivizam a post-modernizam konzumerizam. Modernističku misao po

Hejvudu, karakteriše utemeljenost, verovanje da je moguće saopštiti objektivnu istinu i univerzalne
vrednosti, obično povezano sa čvrstom verom u progres, postmodernizam je anti-foundationalism.
Vukašin Pavlović “Postmoderističke teorije gledaju na globalizaciju kao na diskontinuitet u odnosu na
modernist”, odnosno po njima postoji jasan postmodernistički obrt, koji je pre svega kulturološki i
konceptualan”. U tom smislu globalizaciju karakterišu brze promene, fragmentacija, kulturni pluralizami
relativizam, lični i kolektivni identiteti su hibridni i promenljivi, linije razlikovanja su izmešane i u pokretu.
Stiče se utisak da se pojmu globalizacije prilazi u asocijacijama i aprioristički, uprkos njenoj složenosti,
65
E
K
R kompleksnosti i višedimenzionalnosti. Ulrih Bek pravi razliku između globalizacije, globalnosti i
E globalizma. Globalizam je jedno ideološko stanovište koje svodi globalizaciju na ekonomsku dimenziju .
M To je idologija vladavine svetskog tržišta. Globalnost znači realno i aktuelno stanje uspostavljenog
I
C svetskog društva. To je po njemu, stanje “druge modernosti”. Globalizacija označava procese kojima se
umanjuje uloga nacionalnih država od strne mreže transnacionalnih aktera. Učesnike “uzavrele debate”
o globalizaciji Dejvid Held je podelio na hiperglobaliste, skeptike i transformacioniste. Za hiperglobaliste ,
država nije više vrhovni autoritet nad društvom i ekonomijom. “Nova era” je obeležena globalnim
tržištem. Za neoliberale to je trijumf individualne slobode, a za marksiste trijumf globalnog kapitalizma.
Za skeptike, globalizacija je u suštini mit koji pokriva segmentiranost međunarodne ekonomije u tri
glavna regionalna blika (Evrope, pacifičke Azije i S. Amerike) pri čemu nacionalne vlade ostaju veoma
moćne. Prema transformacionalistima, države i društva širom planete prolaze kroz process dubokih
promena u kome pokušavaju da se adaptiraju na sve međuzavisniji ali istovremeno i visoko rizičan svet.
Arjun Apanduraj razlikuje pet globalnih sfera, i to: etno – sfera, tehno – sfera, finaso – sfera, media –
sfera i ideo – sfera.
71. Različite dimenzije globalizacije
Međupovezanost i međuzavisnost prisutna je na različitim nivoima i u različitim oblastima i

tokovima. Društvena odgovornost držva ne prestaje pred nacionalnim granicama već se pruža i preko
njih. Izvesno je das u horizont i okvir koji nude nacionalne države odavno postali pretesni za savremenog
čoveka.
Ekonomska dimenzija globalizacije ogleda se kroz porast međudržavnih transakcija i protoka

kapitala, roba i usluga, odnosno deteritorijalizacije tržišta. Tretiranje i shvatanje globalizacije primarno ili
čak isključivo, kao ekonomski fenomen, Entoni Gidens naziva “fundamentalnom greškom”. Globalizacija
se odnosi na skup promena a ne na jednodimenzijalnu promenu. Nacionalne države moraju da privuku
kapital, ljude i znanje da bi preživele na svetskom tržištu i postaju “zapetljane u protivurečnosti” ako
pokušaju da se isključe i izoluju od ostatka sveta. Ravnoteža između ekonomije i politike narušena je u
korist ekonomije.
Ideološka dimenzija. Rasprave o globalizaciji su idološki obojene i ona sama nije ideološki
neutralna. Novi talas globalizacije dovodi se u vezu sa krajem hladnog rata i kolapsom komunizma.
Hladni rat je bio obeležen ideološkom bitkom između kapitalizma i komunizma. Kraj hladnog ratabio je
inspiracija da se objavi i “Kraj istorije”. Fukujama nije tvrdio das u političke ideje postale irelevantne, već
da je poseban set zapadnog liberalizma trijumfovao nad ostalim rivalima. Napredak liberalne
demokratije u 20 veku bio je impresivan. Kada je reč o ideologijama, kako zapaža Dejvid Held, očigledno
je kako “nijedna od velikih tradicija u društvenim istraživanjima – liberali, konzervativci i marksisti –
nema jednstvenu perspektivu globalizacije kao društveno - ekonomskog fenomena. Neoliberalizam je
potisnuo redistributinu politiku države blagostanja, a za njene nostalgičare i levičare globalizacija je
66
E
K
R neoliberalni projekat. Šta god da predstavlja u ideološkom smislu – postmodernizam, kraj istorije, kraj
E ideologije, ono što je svim ovim napadima i kvalifikacijama zajedničko jeste to das u i oni ideološki. Svaki
M od tih različitih pristupa preedstavlja u suštini jedan pokušaj da se partikularan set političkih ideja i
I
C vrednosti pokaže superiornijim u odnosu na rivalske i da to predstavi kao bezuslovan trijumf. “Implozija
komunizma” simultano je praćena “eksplozijom nacionalizma”, ali i religijskog fundamentalizma. Jedan
kolektivistički obrazac zamenjen je drugim. Globalizacija kao d aide i u pravcu slabljenja i u pravcu
jačanja nacionalističkih osećanja. Nacionalizam nastaje i kao reakcija na globalizaciju.
Međuzavisnost i međupovezanost. Fukujama sa pravom ističe “Ono što zaista ujedinjuje svet
danas jesu tehnologija i ekonomija”. Na ove dimenzije nam ukazuje Dejvid Held kada kaže:
“Globalizacija, inicijalno, može biti shvaćena kao širenje, produbljivanje i ubrzavanje svetske
međuzavisnosti u svim aspektima modernog društvenog života, od kulture do kriminala, od finansija do
duhovnosti”. Globalno civilno društvo oviluje samoorganizovanim, posredujućim grupama i
organizacijama, koje su relativno nezavisne kako od javnih vlasti tako i od privatnih ekonomskih aktera.
Globalna svetska mreža podseća na umreženo globalno civilno društvo. Internet je olakšao građanima i
otežao vladama da kontrolišu protok informacija, vrednosti, znanja i ideja. Ulrih Bek će to drugačije reći.
Po njemu globalizacija ne znači svetsku državu, “već da budemo precizniji, svetsko društvo bez svetske
države, bez svetske vlade”. Suverenost je danas podeljena između nacionalnih, internacionalnih, i
regionalnih vlasti. Suverenost se danas može razumeti “manje kao teritorijalno definisana granica, a više
kao političko pogađanje oko resursa u okviru kompleksne transnacionalne mreže”.
Ekološka dimenzija. Napetost između čoveka i prirode je u usponu. Čovek ubrzano podređuje
prirodu svojim konzumentskim i profitabilnim ciljevima i ponaša se kao njen vladar. Susret i sukob
čoveka sa prirodom koliko predstavlja opasnost za prirodu jođ je veća opasnost za čoveka. Sama
činjenica života na planeti “pozajmljenoj od potomaka” naglašava čovekovu odgovornost. Čovek zato,
kultivišući prirodu, najpre mora kultivisati svoje nagone, požude, želje, i potrebe i stvarne i zamišljene.
Kulturna i tehnološka dimenzija. Naše je polazište da modernism društvima vlada kulturni

pluralizam, lični i kolektivniidentiteti su hibridni ipromenljivi a vrlo često i mešoviti. Na delu je procvat
dijaspore. Ako se prihvati postojanje mnoštva kultura, njihova različitost i legitimnost različitih izraza
ljudskog duha, postavlja se pitanje njihovih dodira, susreta, sukoba ukrštanja, međuuticaja i potiskivanja
i ujednačavnja. Na jednom polju globbalizacija je izjednačena sa “vesternizacijom”, pa čak i
“amerikanizacijom”. To viđenje je često označeno kao “kokakolonizacija” i “mekdonalizacija”. Iz takvve
perspective postoji opasnost poništavanjema “malih” kultura i nacionalnih identiteta. Elektronski mediji,
a pre svega televizija, omogućavaju gledanje i praćenje događaja širom sveta i učestvovanje u njima.
Državama je teže da kontrolišu takve kanale a građanima je lakše da dođu do poželjnih informacija.
Globalni mediji su pomogli trasirali put širenju konzumerizma, kosmopolitskog životnog stila i masovne
kulture. Reč je kako ističe Lesli Skler, o “povećanju potrošačkih očekivanja i aspiraccija nezavisno od
kupovne moći”. Robne marke, ili logo, postali su važniji i od samog proizvoda. Konzumerizam je
istovremeno i način života. “Brendomanija” i “logomanija” su esencija konzumerizma, odnosno,
potrošačkog društva. Mario Vargas Ljosa smatra da globalizacija ne guši lokalne kulture već ih samo
67
E
K
R oslobađa od ideoloških stega nacionalizma. Ljosa vidi modernizaciju kao neizbežan proces, iako zbog nje
E nestaju mnogi tradicionalni načini života, ali u isto vreme “ona otvara nove mogućnosti; ona je važan
M korak napred za celokupno ljudsko društvo”. Iščezavanje granica i sve veća međuzavisnost sveta
I
C podstiču nove generacije da uče o drugim kulturama, i to ne samo iz hobija, već zato “jer je danas
sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspešno plovi kroz razne kulture postal ključna za
profesinalni uspeh”. Oni koji su za odbrambeno zatvaranje, svojim postojanje kažu mnogo o kulturi, ali
oni su u većini slučajeva neznalice; oni prikrivaju svoju pravu lokaciju, a to je nacionalizam. Ta lokalistička
i isključiteljska vizija je u raskoraku sa univerzaliznom kulture. Po njemu, iz lekcija koje od kultura
možemo naučiti, vidi se da samim kulturama nije potrebno da ih štite “ni birokrati ni komesari, ni
gvozdene rešetke, ni carinska izolacija da bi ostale žive i bujne”. To ih “samo sparuši ili čak trivijalizuje”.
Kulture moraju živeti slobodno. Specifičnost interneta i mreže, kao novog medija, ogleda se u tome što
su stari mediji deo novog medija. Novine imaju svoja online izdanja. Preko interneta se može gledati
televizija. Danas se preko interneta vrši gotovo besplatan transport i transfer ogromne količine
informacija, Informacije, kao i ideje, i dalje ostaju skupe, a možda i najskuplja “roba”, ali njihov protok,
transfer i transport postaju najjeftiniji i najbrži.
73. Kritika globalizacije i antiglobalisti
Jedan deo kritike je idološke prirode: jedni su protiv “neoliberalizma”, drugi su “anarhisti” i treći
su protiv “kapitalizma”. Pojedini autori, kao što je Ulrih Bek, smatraju da oštricu treba usmeriti ka kritici
“neoliberalizma”. To podrazumeva kritiku “njezine ekonomske jednodimenzionalnosti, njezinog
lineranog jednosmernog razmišljanja, njezinog svetsko – tržišnog autoritarizma, koji se pravi da je
nepolitičan a snažno politički deluje” Jedni su protiv bogataša, drugi protiv svetske vladavine bez svetske
vlade. Ipak dve globalne tendencije su zabrinjavajuće. Prva je sve veći porast nejednakosti, kako unutar
društva tako i globalno. Drugo je veća razlika između industrijski razvijenih država i zemalja u razvoju.
Obično se to naziva bogati sever i siromašni jug. Organizacije koje se protive globalizaciji poput
“Grinpisa” ili “Oxfama”, i same su globalne po svom delovanju.
Početkom dvadeset prvog veka imamo stravičan i zabrinjavajući porast nejednakosti po kojem
bogati postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Za samo mali broj ljudi rezevisana je vertikalna
mobilnost. Sve veća koncentracija bogatstva i sve dublji jaz između bogatih i siromasnih otežava borbu
protiv siromaštva. Ta današnja klasa superbogatih je za većinu ljudi nevidljiva. Njihove vile, helikopteri,
limuzine, jahte, umetničke kolekcije pripadaju zoni nestvarnog koja je previše udaljena da bi izazivala
otpor. Stiglic to objašnjava “ Najbogatiji procenat poseduje najbolje kuće/obrazovanje/lekare/stil života
ali izgleda jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi od toga kako živi
ostalih 99% stanovništva” ☹. Za porast nejednakosti jedni smatraju da je to problem ekonomije, drugi
da je to problem demokratije, a treći da je to problem javnog mnjenja. U interpretacijama uzorka,
posledica, kao i reagovanja na ove tendencije, imamo ideološki jaz. Globalizacija je proizvela svoje
dobitnike i gubitnike. Gubitnici globalizacije su zemlje u razvoju, niže i srednje klase u bogatom svetu.
Gubitnike globalizacije čine, parlamenti i neke druge demokratske institucije. Dobitnici globalizacije po
Branku Milanoviću koji smatra da “u devet od deset slučajeva to su ljudi iz azijskih ekonomija u
68
E
K
R ekspanziji, prvenstveno iz KIne, ali i Indije, Tajlanda, Vijetnama i Indonezije”. Ovi pokazatelji navode neke
E autore da se umesto o “američkom snu”, govori o “azijskoj drami”, o “kineskom snu”, o “blistavoj Indiji”,
M misleći na ekonomska čuda. Dobitnici globalizacije su izvršna vlast, birokratija, protektivne interesne
I
C grupe i sudstvo.
Globalizacija je proizvela i svoje neprijatelje i svoju opoziciju. U zemljama u razvoju, globalizacija

se shvata kao određena forma zapadnog, naročito američkog imperijalizma. U razvijenom svetu
antiglobalistički pokret vođen je različitim idejama socijalizma, anarhizma i ekologizma. Njihova
okupljanja su, uglavnom, neka vrsta kontrasamita organizovanih kao reakcija na skupove predstavnika
razvijenih zemalja na kojim oni tretiraju globalna svetska pitanja. Svetski socijalni forum, započet 2001
godine, nastao je kao reakcija na globalne elitne krugove koji su težili da se okupe u globalna udruženja i
održe globalne konferencije. Počevši od 2000 godine, sastanci u Davosu postali su glavna meta
“antiglobalistima”. Jedna od značajnih ličnosti čije ime i delo obeležavaju ovaj pokretje nesumnjivo
Naomi Klajn, pisac bestselera No logo. Po njenom mišljenju, ovaj pokret još uvek nije artikulisao gde
zapravo ide. Protesti antiglobalista su difuzni, oštri i ponekad nasilni. Zasluga antiglobalističkog pokreta
je što se uspostavlja neka vrsta protivteže kojom se preispituju savremeni procesi. Ispada da ni
ostvarenje antiglobalističkih zahteva nije moguće bez globalizacije, odnosno i antiglobalistički pokret
postaje globalan. Za rešenje pitanja koja postavljaju antiglobalisti potrebno je više a ne manje
globalizacije. Po Gidensu, “uticaj tradicije i običaja na naše živote sve više opada”. Dinamika globalizacije
u neposrednoj je vezi sa karakterom i prirodom društvenih promena.
Mnogi globalni fenomeni manifestuju se na nivou nacionalnih država. Kako poentira Gidens; “U
svetu vlda radikalna neravnoteža u odnosu na to ko drži poluge moći a ko ne”. Zemlje u razvoju su se
oduvek žalile da sistem nije naklonjen njihovim interesima, jer “veliki igrači kroje pravila”. Stanovništvo
bogatih zemalja optužuje globalizaciju što im oduzima dobro plaćene poslove i šalje ih u daleke zemlje
gde je jeftinija radna snaga a manji porez. Klaus Ofe smatra da bi se savladao izazov modernizacije
država i njen kapaciti za donošenje i sprovođenje pravila moraju da se ojačaju, umesto da se pusti na
volju tržišnim snagama. Postavlja se pitanje da li je država “servis” globalnog nivoa odlučivanja ili je
“subject” koji ima svoje nadležnosti. Po Vučini Vasoviću, globalizacija pruža nove mogućnosti integracije i
komunikacije u vidu kompresije vremena i prostora, faktički smanjuje regulativne kapacitete države.
Država u globalističkom kontekstu gubi deo svoje moći i suverenossti u četiri linije: jedan deo prelazi u
ekonomski podsistem, drugi se seli gore u naddržavne institucije, treći ide prema lokalnoj zajednici koja
dobija na značaju i četvrti ide na pobočne subjekte koji se manje ili više odnose na civilno društvo. U
poslednjih četrdeset – pedeset godina, teritorijalna država izgubila je tradicionalni monopol na oružanu
silu. Po Hobsbaumu, “svet je ušao u eru neadekvatne države, a u mnogim slučajevima i države koja slabi
ili je oslabila”.
Protivrečnosti globalizacije i demokratije. Vučina Vasović ukazuje na deparlamentarizacije

organizacije vlasti, u vidu:
1. Jačanja prezidencijalizacije politike
2.Partijske kolonizacije parlamentarizma.
69
E
K
R 3. Korporativizma
E 4. Samomarginalizacija i ruiniranje iznutra.
M
I Demokratija se dovodi u pitanje sa jedne i društvenim protestima i pokretima sa druge, usponom
C populizma.
74. Opadanje srednje klase – socio – ekonomski populizam
Od pada berlinskog zida 1989, preko svetske ekonomske krize 2008, sve do 2019. Prošlo je
tridesetak godina koje su obeležene padom komunizma, usponom globalizacije, ekonomskim rastom
Kine, razvojem interneta i društvenih mreža. Uspon globalizacije, doveo je do porasta globalne
nejednakosti. Promene u globalnoj nejednakosti mogu biti uzrokovane različitim razlozima, kao što su
ekonomski, politički ili tranzicija. Branko Milanović razlikuje dve vrste “sila” koje smanjuju nivo
nejednakosti: jedne su “zloćudne” sile i “dobroćudne” sile. Ovaj talas globalizacije osujetio je rast
dohotka srednje klase u bogatom svetu. Dobitnici su ljudi koji na globalnom nivou čine jedan posto na
vrhu. Oni dolaze iz bogatih ekonomija. Kako naglašava Milanović, kapitalizam danas prvi put dominira
čitavom zemaljskom kuglom, do te mere da i oni koji mu se protive ne mogu da ponude realistične
alternative. Kapitalizam i demokratija uglavnom idu zajedno. Mada je kapitalizam postojao i bez
demokratije. To znači da je moguć raskid kapitalizma i demokratije. Porast nejednakosti igra važnu ulogu
u razdvajanju kapitalizma i demokratije, jer bogati imaju neuporedivo veću političku moć nego pripadnici
srednje klase i siromašni. Porast nejednakosti dovodi u pitanje srednju klasu, jer ona postaje i manje
brojna i ekonomski manje moćna u poređenju sa bogatima nego pre trideset godina. Pad dohotka
srednje klase odrazio se na rast udela u dohotku za ljude na vrhu. Opadanje srednje klase i smanjivanje
njene ekonomske moći dovodi do određenih društvenih i političkih posledica. Jedna od posledica je
opadanje podrške za pružanje socijalnih usluga putem javnih službi, prvenstveno u obrazovanju i
zdravstvu. Po Milanoviću, udaljavanje od demokratije javlja se u dva oblika. Prvi se odnosi na SAD, na sve
veću ulogu novca u politici i na uticaj novca na donošenje političkih odluka, za šta koristi izraz
plutokratija. Bogati koji imaju koristi od globalizacije računaju da oni koji imaju štete – srednji slojevi,
mogu da ugroze njihove interese i zato se fokusiraju na suzbijanje demokratije, iako cilj “nije svesno tako
definisan”. Suzbijanje se odvija na dva paralelna načina: 1. Potiskivanje glasa siromašnih i 2. Oblikovanje
javnog mnjenja kod pripadnika srednjih klasa i siromašnih. Drugi efekat kojim se pripadnici srednje klase
i siromašni odvraćaju od zaštite sopstvenih ekonomskih interesa je sračunato skretanje pažnje na neke
druge teme. Čitaoci novina, gledaoci televizije ili korisnici interneta bombarduju se raznim problemima,
čime se skreće pažnja javnosti sa osnovnih ekonomskih i društvenih problema, kao što su nezaposlenost,
broj zatvorenika, ratni profile i rupe u poreskim zakonima kroz koje bogati uspevaju da provuku milijarde
dolara. Bogati finansiraju kampanje, veći procenat bogatih učestvuje na izborima, finansiraju medije i
utiču na javno mnjenje. Kada je reč o evropskim zemljama, postoji nekoliko razlika u odnosu na SAD.
Prvo, ovi sistemi manje su podložni uticaju novca na politiku; drugo, na politički život snažno utiče
problem priliva imigranata i njihova integracija, ali Evropa ima problem sa niskim rastom populacije: i
treće, postojeproblemi sa disfunkcionalnošću EU. Zato se reakcija srednje klase na pritiske globalizacije
iskazuje kao populizam i “nativizam”. Postoji strah da siromašni dobijaju od socijalne države kroz pomoć
za nezaposlene i socijalnu pomoć. Slabljenje partija centra i osipanje partija levice otvorilo je put usponu
antisistemskih populističkih partija, naročito u zemljama zapadne i centralne Evrope. Kod mnogih koji su
razočarani politikom, takav antisistemski pristup je prijemčiv i dobrodošao. Kako primećuje Milanović
“uspon takvih partija ima još jedan efekat - vodeće partije desnog centra se pomeraju udesno”. Za
70
E
K
R razliku od “plutokratije” u SAD, koja nastoji da oddrži globalizaciju žrtvujući ključne elemente
E demokratije, populizam (u Evropi) pokušava da sačuva privid demokratije i smanji izloženost globalizaciji.
M
I 75. Imigrantska kriza – osnov za kulturni populizam
C
Pretpostavlja se da postoje tri uzroka migracija u Evropi danas: dešavanja na Bliskom istoku,
građanski ratovi i sukobi u Africi i ekonomska neizvesnost na Zapadnom Balkanu. Evropa je suočena sa
pitanjima identiteta, očuvanja svojih vrednosti, ali i sa strukturnim problemom – demografijom .
Evropsko stanovništvo stari, ekonomski aktivno stanovništvo je opterećeno izdržavanjem penzionera.
Visok nivo socijalne sigurnosti otvara pitanja održivosti ekonomskog prosperiteta. Migracija je “samo
jedan od aspekata globalizacije”. Evropske nacije su istorijski bile etnički homogene. Migranti koji dolaze
imaju drugu veru, navike, kulturne obrasce i poglede na svet i na život. Postoje problemoi integracije
imigranata, i to ne samo u prvoj, već i u drugoj i u trećoj generaciji. Imigranti su moguća rešenja
demografskih problema i priliv talenata, ali postoji strah da imigranti mogu da ugroze održivost socijalne
države. Jedan od zajedničkih imenitelja evropskih desničara je antimigrantska politika na talasu velikog
broja izbeglica iz Afrike.
76. Kriza u Evrozoni i deficit demokratije – antisistemski populizam
U Evropi u zamci, Klaus Ofe navodi više razloga krize u Evrozoni, deficit demokratije i plodnog tla
za uspon desničarskih partija. To su vremensko poklapanje nerešene dužničke krize i njenih posledica po
rast i zaposlenost; širenje terorističke taktike samoublilačkih misija sa svojom nihilističkom estetikom
nasilja; pokretanje ogromnog talasa izbeglica; uvučenost Rusije, Turske i SAD u vojne sukobe, svaka sa
svojom agendum koje su međusobno u neskladu; rušenje šengenskog režima otvorenih granica kao
jednog od najznačajnih i najpopularnijih dostignuća evropskih integracija ikada; nesposobnost EU da
kontroliše spoljne granice i suverenitetske sumnje; problem “proširenja na istok” ili, u pogledu sa istoka
“pristupanje”; demokratski deficit i, konačno “Bregzit” dovele su do straha i nesigurnosti kako starih
članica tako i “evropske periferije”. Dominiraju interesi članica, identitetska pitanja i strasti koje ih
pokreću. Politički preduzetnici koriste ovu krizu za političku mobilizaciju, a sve ij je više čak i u Evropskom
parlamentu. Sve je dublji jaz između građana EU i političkih elita. Nije reč samo o populističkoj pobuni
protiv establišmenta, već i pobuna glasača protiv meritokratske elite u Briselu koja je izgubila dodir sa
društvima koja i trebalo da zastupaju i kojima bi trebalo da se služe. Građani i partije služe samo u vreme
izbora, a onda se elita odvoji, udalji i otuđi od njih. Na pitanje ko su gospodari evropskih integracija Maja
Kovačević, odgovara na sledeći način: “To su neizabrani suvereni, ili izabrani u nacionalnim arenama, a
koji odlučuju o evropskoj budućnosti, dakle i o pitanjima građana u državama članicama koji nisu glasali
za njih. To su oni koji ili nemaju ili su nedovoljne, labave, neretko i pokidane veze između njih i građana
EU. Kao i u nacionalnim državama i unutar EU, prisutna je tendencija prevlasti izvršne vlasti. Beleži se
jačanje uloge Evropskog saveta. Evropski savet nema kome da polaže račune ni da odgovara! Na početku
faktička moć vremenom je institucionalizvovana, preuzimajući prerogative, jačajući nadležnosti a sa sve
slabijim mehanizmima nadzora i kontrole. Oni nisu samo savetnici u tom smislu reči već i donosioci
bitnih političkih odluka. Donošenje odluka rezultat je dilova, pregovora, dogovora, kompromisa van očiju
javnosti. Bar do Bregzita. Evropski parlament je u EU poslovima postao mesto ratifikacije za odluke
donete negde drugde odd strane nekog drugog, a ne izabranih predstavnika. Evropski parlament je bez
direktnog legitimiteta od strane građana EU, već izabran u nacionalnim arenama. Poslanici EP su bez
partijske discipline, bez jasnog mandata, ali sa značajnom autonomijom. Slaba je odgovornost i
71
E
K
R reprezentativnost, a samim tim nagriženi su demokratski principi i vrednosti. Nema jasne relacije vlast –
E opozicija. Partijska elita nejčešće ne sedi u EP. Građani država članica nalaze se u rascepu “nas” protiv
M Brisela, a zamerka se sastoji u tome da se suviše stvari iz oblasti javnih politika izmešta iz arene
I nacionalne politike i prebacuje na evropski nivo, gde su mehanizmi polaganja računa slabi. Anti – EU
C mobilizacija sa linija nacionalističke desnice često je amalgamski spojena s antiliberalnim,
antidemokratskim, poluautoritarnim i verskim političkim doktrinama i osećanjima. Upravo one institucije
EU koje imaju najveći uticaj na svakodnevni život ljudi jesu one koje su najudaljenije od demokratskog
polaganja računa: Evropska centralna banka, Evropski sud pravde i Evropska komisija. U evropskim
pitanjima nacionalne vlade ne ponašaju se sasvim odgovorno u svojim državama. Elite kao da se više
legitimišu spolja nego iznutra, više odozgo nego odozdo. Sa jedne strane su interesi građana, a sa druge,
moć banaka i korporacija. “Domaći zadaci” diktiraju se spolja. Narod neće političare koji rade po diktatu
banaka i korporacija, već da brinu o interesima onih koji su ih birali. EU ne voli neposlušne lidere.
Građani zahtevaju više učešća i forme neposredne demokratije. Argument neposredne demokratije je
da građani hoće da deluju i učestvuju u političkom životu svakoga dana, a ne svake četiri godine.
77. Desni zaokret – Levi zaokret – Populisti na vlasti
U većem broju evropskih državana scenu su stupile desničarske, nacionalističke, a neretko i

ksenofobične reakcije koje su nagrizale temelje EU. Antievropske i desničarske tendencije zabaležene u
VB, Najdžel Faradž i UKIP osvojio je veliki broj glasova 2014 i doprineo izjašnjavanju građana VB na
referedumu 2016. da izađe iz EU. Uspeh Nacionalnog fronta na predstavničkim izborima u Francuskoj
2017. Ulazak Partije slobode u vladu u Austriji. U Italiji je Liga ušla u Vladu. Desničarska partija Pravi finci
zabležila je uson u Finskoj. Sličan uspeh zabležile su desničarske partije u ostalim skandinavskim
zemljama.. Grčka – Partija zlatna zora…Nemačka – Alternativa za Nemačku (2017 ušla u Bundestag i
postala parlamentarna stranka u svih 16 pokrajna). U Mađarskoj kada je Viktor Orban došao na vlast
postao je populista i koristi izraz “neliberalna demokratija”. Neoliberalna demokratija je oblik
autoritarne pokitike koja dozvoljava glasanje na izborima, ali ne poštuje vladavinu prava i prava manjina.
Iskazuje sklonost teorijama zavere i katastrofične interpretacije, lako uspostavlja komunikaciju sa
običnim svetom. Radnici sve manje glasaju za levičarske a sve više za desničarske partije. Time je
značajno narušen balans između levice i desnice u Evropi.
Levi zaokret, ili populisti na levici, mogu se ilustrovati na primeru Ciprasa i Sirize u Grčkoj, Pabla
Iglesijasa i Podemosa u Španiji i Džeremija Korbama i Laburista u VB. Siriza, sa Ciprasom na čelu, došla je
na vlast u protivljenju i kritičkom stavu u odnosu na Brisel i na Evropsku centralnu banku, sa jedne strane
i sa stavom nema budućnosti sa starim partijama. Međutim, vremenom su postali taoci svojih nerealnih
obećanja datih biračima. Nakon krize 2008. banke su gubitke stvorene špekulacijama prebacile na
države, a one su to prenele na društvo. Grčka je lišena mogućnosti pozajmljivanja, postala zavisna od
kredita MMF-a i Evropske banke, koji su bili praćeni izuzetno teškim programom štednje. Stopa
nezaposlenosti mladih je veća od 60% u Grčkoj. Oandan Sirizi u Grčkoj je Podemos u Španiji, sa Pablom
Iglesijasom na čelu. Podemos, jedna od najmlađih evropskih stranaka, na izborima za Evropski parlament
osvojila je pet poslaničkih mandata. Na parlamentarnim izborima 2015. Podemos je postala relativni
pobednik, pod sloganima “Dug je nelegitiman”, “Dvopartizam je otišao u istoriju”, “Nećemo diktat
banaka”, “Politička elita kleči pred finansijskim institucijama”. Laburisti su na kongresu u 2015 – oj
izabrali Džeremija Korbina za lidera. Korbin je dobro stajao na društvenim mreža, i za tri meseca od
anonimnog parlamentarca evoluirao do kandidata koji je dobio 60% glasova. Za Korbina su one grupe i
72
E
K
R pokreti koji su protiv poskupljenja školarine, antiratni pokret i sindikalni pokret. Korbin insistira na
E javnom vlasništvu nad železnicom i energijom. Zalaže se za prekid politike štednje, koju podržavaju
M finansijski i poslovni krugovi, i naklonjen je konceptu javnog investiranja, energetskog i transportnog
I sektora i države blagostanja što ima pozitivan odjek u javnosti. Ishod ispoljavanja nezadovoljstva
C establišmentom u SAD bila je pobeda Donalda Trampa, čija je protivkandidatkinja bila izrazita
predstavnica establišmenta Hilari Klinton.
Prema izveštaja Instituta Toni Bler, populisti imaju vlast u sedam država Centralne i Istočne
Evrope, u još dve zemlje su manji koalicioni partneri, a u još tri države čine najvažniju opoziciju. U
ovakvoj atmosferi, Makron je došao na vlast koristeći trend neuadovoljstva građana sistemom. Njegova
partija “Francuska u pokretu”, koja je nastala neposredno pre izbora, bila je udaljena od establišmenta,
slavljena je u levičarskoj štampi, ali je njegova politika od početka bila naklonjena bogatima. Umesto
empatije za niže slojeve govorio je ljudima da su sami krivi zato što nisu uspeli u životu i nemaju posao.
Političari koji pokazuju prezir prema svojim građanima, prezir građana prema njima postaje sve veći.
Njegova popularnost pala je za kratko vreme, a onda su se desili protesti “Žutih prsluka”. Gledajući
globalno, verovatno je 2016. godina prekretnica kada je Tramp došao na vlast i kada su britanci glasali za
Bregzit. Prema izveštajima Freedom House – a, najveći potres liberalnom demokratskom poretku došao
je izborom populističkog američkog predsednika Donalda Trampa, koji je polarizovao američko društvo,
koji je osporio ključne demokratske institucije – pravosuđe, masovne medije i integritet izbornog
procesa, koji vređa imigrante, rasne i verske manjine, dovodi u pitanje međunarodnu trgovinu i
angažman, američku podršku civilnom društvu i liberalne demokratske norme u inostranstvu.
78. Od protestne politike do protestnog glasanja
U državama u kojima je zabeležen uspon desničarskih stranaka i rast populizma, nije bilo
značajnijeg društvenog pokreta. Manuel Kastels ovo tumači dubljim istorijskim i kulturnim razlozima
skrivenim u praksama odnosa društva i države. Po Ivanu Krastevu postoji obrnut odnos između
masovnih protesta i pojave novih radikalnih stranaka čiji je cilj fundamentalna promena sistema.
Ponekad je razlikovanje autonomnih društvenih pokreta i populista zamagljeno. Politika protesta i
pokreta imaju zajedničke uzorke, smanjenje srednje klase, porast nejednakosti i sve veći socijalni jaz,
usmerenost protiv globalizacije, protiv sistema, protiv elite i protiv predstavničke demokratije. Populisti
su usmereni protiv imigranata. Više se zna protiv čega sun ego što su jasno i precizno formulisali za šta
su. Dok populizam zavodi ljude željne promena, protestna politika ih trezni i budi. Lakše se okreće protiv
manjinskih grupa i pogrešno targetuje krivce. Druga sličnost se sastoji u tome što učesnici protesta i
umreženih društvenih pokreta, kao i populisti, obilno koriste internet i društvene mreže za plasiranje
svojih sadržaja, širenje ideja i mobilisanje svojih pristalica. Samo izražavanje nezadovoljstva nije dovoljno
da nastane uspeđna politika. To može biti samo inicijalna kapisla. Dok političke partije nemju kapaciteta
niti mobilizacijskih potencijala da građane iz politike protesta i pokreta preusmere i/ili pridobiju nekim
političkim idealom ili eventualno harizmom njihovog lidera. Prijemčivost lidera je istrošena. Novi se nisu
nametnuli, jer im stari blokiraju prolaz ka vrhu. Prizivanje katastrofičnih scenarija i proizvodnja
vanrednog stanja zahteva da glasovi idu ka onima koji nude “red i sigurnost”. Pod izgovorom sigurnosti
suspenduju se građanske slobode. Stabilokratija odnosi prevagnu nad demokratijom. Za javnu reč nije
bilo potrebno više hrabrosti. Gotovo nijedna zemlja nije pošteđena populizma. Kako zaključuje Branko
Milanović, “Populizam je korak nazad kojim se države udaljavaju od globalizacije i od demokratije”.
79. Razmišljanja o rešenjima
73
E
K
R
E Kada je reč o traženju rešenja za problem koje je donela globalizacija, jedni ih vide u politici
M njenog odbacivanja i zaobilaženju po svaku cenu, drugi u neophodnosti saradnje i prilagođavanja. Prvi
I pristup zasniva se na verovanju da se samo uz povratak nacionalnim okvirima može ponovo izgraditi
C dobro društvo. Za povratak nacionalnim okvirima, po Ulrihu Beku , postoje leva i desna nostalgija. Prva
idealizuje socijalnu a druga nacionalnu državu. Reformisti i transformacionisti su pobornici
“alterglobalizacije” ili “kontraglobalizacije”. Deglobalizacija zahteva oporavak ekološke celovitosti,
ekonomskog blagostanja, kulturne bezbednosti, samoopredeljenja i mira. Deni Rodik ukazuje da imamo
tri mogućnosti da upravljamo tenzijama između nacionalne demokratije i globalnih tržišta. Prvo možemo
da ograničimo demokratiju u cilju minimiziranja međunarodnih transakcionih troškova, bez obzira na
ekonomske i socijalne udare koje globalna privreda sa vremena na vreme proizvodi. Drugo, možemo da
ograničimo globalizaciju, u nadi da ćemo izgrditi demokratsku legitimnost kod kuće. I treće, možemo da
globalizujemo demokratiju po ceni nacionalnog suvereniteta. Zahtevi hiperglobalizacije traže istiskivanje
domaćih politika: “izolovanje tela koja kreiraju ekonomsku politiku, nastanak socijalnog osiguranja,
zalaganje za niske korporativne poreze, erozija društvenog sporazuma između preduzetnika i radne
snage i zamena domaćih razvojnih ciljeva potrebom da se zadrži poverenje tržišta. Jednom kada su
zahtevi globalne privrede izdiktirali pravila igre, pristup vođenju nacionalne politike i kontrola nad njom
neizbežno moraju da postanu ograničeni na domaće grupe. Upravo je naša istorija kako starija tako i
novija, uslovila niz kontekstualnih poteškoća u promišljanju i shvatanju globalizacijskih procesa u
savremenom društvu. Među najvažnije faktore možemo navesti sledeće: nataloženo iskustvo
totalitarizma i dugogodišnja zatvorenost društva i države, odnosno odsustvo žive komunikacije sa
svetom i okruženjem; zatim, nedovršena politička zajednica i nerešena pitanja klasičnog identiteta; život
u nedovršenoj i neomeđenoj državi,uz napomenu da granice nisu bedemi, kao što otvoerene granice ne
znače i šuplje granice; sveža iskustva NATO intervencije; propuštene šanse i zakasnelo pozicioniranje u
globalnim promenama u međunarodnim odnosima. Reorganizovanje svojih života i delovanje institucija i
organizacija valja preusmeravati duž ose “lokalno – globalno”. Takozvana glokalizacija podrazumeva
složenu akciju globalizujućih i lokalizujućih tendencija kao sinteza partikularističkih i univerzalističkih
vrednosti. Odgovor ne leži u izolaciji već u otvorenosti, saradnji i adaptaciji. Alternativa globalizaciji nije
balkanizacija, kao pojam koji znači usitnjavanje država, ali i izvanevropski proces. Osim toga geto –
društvo danas može biti zatvoreno samo spolja – sankcijama i izolacijom, ali ne i iznutra, jer su razvijeni,
oprobani i potvrđeni mehanizmi i instrumenti intervencija i prodora u dubinu strukture zatvorenih
zajednica i društava. Pretpostavka da se pronađe ili dobije što bolja uloga i zauzme što bolje mesto je da
se razložno i kritički što bolje shvati realnost i prihvati neminovnost globalizacijskih procesa. Uspeh u
tome može biti odličan podsticaj da se izvrši prilagođavanje i modernizacija,,odnosno da se uradi bar
ono što zavisi od nas, ili ono jedino što zavisi samo od nas.
SREĆNO SA UČENJEM !!!!
74

POLITIČKA SOCIOLOGIJA ISPIT Repaired 1

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

POLITIČKA SOCIOLOGIJA ISPIT Repaired 1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

POLITIČKA SOCIOLOGIJA – ISPIT

2. Antropologija moći – Elijas Kaneti i Bertrand Rasel

4. Tri aspekta moći. Tvrda, meka I pametna moć – Džozef Naj

Moć je relacioni odnos. Taj relacioni odnos ima tri aspekta.

- Najčešće je nelegitimna, težnja da se uveća i ojača; izbegava ograničavanje i stavljanje u

5. Određenje pojma vlasti i piramidalna struktura vlasti

7. Tri grane vlasti i tri oblika organizacije vlasti

Predsednički sistem – karakteristike:

Parlamentarni sitem – karakteristike:

● Jedina institucija sa demokratskom legitimacijom nepostednog izbora jeste parlament, iz čije

8. Sličnosti i razlike između vlasti i moći; Kvarljiva priroda vlasti i moći

Vlast: Orjentisana na državu, institucionalizovan odnos, organizovana, formalizovana, raspodela prava i

Načini ograničavanja vlasti:

9. Prirodno pravo i/ili državni razlog; Moć i pravo

Nezavisna tela bira parlament, to su Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog

Određivanje elite uvek pretpostavlja postavljanje ili uspostavljanje određenog kriterijuma,

Elita i demokratija su često oprečeni pojmovi. Demokratija se naizgled suprotstavlja ideji o

15. Politička klasa i politička formula – Gaetano Moska

16. Cirkulacija elita – Vilfredo Pareto

17. Gvozdeni zakon oligarhije – Robert Mihels

Mihels je u svojoj knjizi Sociologija partija u savremenoj demokratiji ukazao na oligarhijske

18. Kritike i interpretacije ideja Roberta Mihelsa

19. Elita vlasti – Rajt Mils

Po Milsu, vladavina elita zasnovana je na institucionalnim pozicijama a ne na psihološkim

20. Pobuna elita – Kristofer Laš

Elitističke i egalitarne koncepcije o društvu u stalnom su sukobu. Iz perspective teorije elita

21. Sociologija i psihologija masa; Šta je masa?

22. Zakon imitacije Gabrijela Tarda

23. Psihologija gomila Gistava Le Bona

9. Između vođe i mase postoji razmak i rastojanje.

25. Pobuna masa Hose Ortega i Gaseta

26. Doba gomila Serža Moskovisija

1) Pojedinac se obezličuje u gomili i gubi individualnost. Po Moskoviisiju “logika gomile počinje

28. Promene u socijalnoj strukturi

1. Zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko tržište

29. Društvene osnove demokratije

30. Politička kultura

31. Politička kultura i političke institucije

U svojim empirijskim istraživanjima Almond i Verba zaključili su da bi institucije morale biti u

32. Politička kultura i demokratija

34. Socijalni kapital

35. Politička kultura postkomunističkih društava

DRUŠTVENI KONFLIKTI I DRUŠTVENI KONSENZUS

Konfliki se regulišu institucionalizacijomi društvenom kontrolom. Kenet Baulding, nudi tri

38. DIjalog – susret razlika

Dijalog je susret razlika u traganju za zajedničkim imeniteljem, zajedničkim temeljima i

1. Prihvatanje krajnjih vrednosti, to je konsenzus na nivou zajednice, konsenzus uverenja o

40. Temelji bazičnog konsenzusa

Sukob i kompeticija u modernism društvima smatraju se normalnim. Važno je da ase odvijaju u

DRUŠTVENI POKRETI I INTERESNE GRUPE

41. Društveni pokreti

Društveni pokret je fenomen koji pripada dinamici savremenog društva. Kada

42. Stari i novi društveni pokreti

43. Umreženi društveni pokreti (od 2008)

44. Karakteristike umreženih društvenih procesa

45. Poređenje društvenih pokreta 1968.i protesta i pokreta nakon 2008.

1. Društveni pokreti šezdesetih bili su univerzalni, a umreženi društveni pokreti su partikularni;

Spolji uticaj interesnih grupa kolokvijalno se pokvira terminom “međunarodna zajednica”.

49. Paradoks kolektivnog delovanja ( Mankur Olson)

50. Kritika Olsonove "logike kolektivnog delovanja"

51. Odnos interesnih grupa i drugih aktera. Interesne grupe i demokratija.

POLITIČKA PARTICIPACIJA I POLITIČKA REPREZENTACIJA

52. Politička participacija