5-6.

poglavlje
TERITORIJA U MEĐUNARODNOM PRAVU
5.1 Pojam teritorije
Deo površine zemlje, sa pripadujćim delom podzemlja i vazdušnog prostora, pojasom mora,dna i
podzemlja (ukoliko ga ima). Državna teritorija određena je drž.granicama. Postoje prirodne i ugovorne
granice. Prirodne su tokove reka, gorske lance, slivove reka ili druga uočliva prirodna granica. Ugovorne
su one koje su povučene bez obzira na prirodne karakteristike tla, negde čak slede geografski meridijan
ili paralelu. Prirodne granice u velikoj meri ne otežavaju komunikaciju pograničnog stanovništva, dok
ugovorne jesu.

Granice, bez obzira na način nastanka, potvrđuju se bilo dvostranim sporazumom susednih zemlja ili na
međunarodnom forumu (kongres, konferencija, mđ.organizacija)

Rječna granica je najčešće linija koja čini sredinu matice reke, ili njenu geometrijsku sredinu. Ako rjeka
naglo promeni tok, granica se ne pomera, ali ako to radi postepeno onda granica sledi promenu rjeke.
Susjedne države mogu sami ugovoriti način određivanja granica.

Jezerna granica se najčešće povlače tako da dele jezera između susednih država.

Granice takođe određuju podzemni i vazdušni prostor – kao i morski, ako postoji. Režim vazdušnog
prostora, mora, morskog dna i njegovog podzemlja udređeni su mđ.pravom.

Faze utvrđivanja granica: zaključivanje bi-/multi-lateralnog mđ.ugovora kojim se određuje granica u

opštim crtama;osnivanje mešovite komisije koja utvrđuje granicu na terenu, i obično je ovlašćena da
vrši neophodne manje korekcije ugovorom zamišljene linije i postavljanje graničnih oznaka.

Granice nekadašnjih kolonijalnih poseda u Latinskoj Americi, Aziji i Africi su ucrtane krajnje proizvoljno.
Sticanjem nezavisnosti, pojavilo se ptianje:ispraviti ili priznati? Prihvaćeno je kao deo partikularnog
mđ.prava, načelo uti possidetis – po kome su nove nezavisne države priznale granice tih bivših kolonija.

Rasprava o uti possidetis je obnovljena u toku jugoslovenske krize.

Granica – linija provučena na površini zemlje – određuje i pripadnost podzemlja, vazdušnog stupa i
mora, dela morskog dna i njegovog podzemlja. Ti prostori se smatraju za pertinenciju kopnenog
područja i slede negovu pravnu sudbinu.

Državna teritorija zaštićena je međunarodnim pravom od posezanja i od zahvata organa vlasti drugih
država. Ona je nepovrediva.

5.2 Međunarodne reke

One reke koje protiču kroz više država spadaju u mđ.reke. Njihovo korišćenje se uređuje mđ.ugovorima.
Ranije su smatrane samo plovne reke koje utiču u more. Sada, interes se širi i na neplovidbene oblike
korišćenja:navodnjavanje,hidroenergetske svrhe. Raspadom SFRJ, reke Sava i Drina su dobili mđ.status.

5.2.1. Opšte

Na Bečkom Kongresu 1815. utvrđeno je da su mđ.reke:

 Slobodne za polvidbu
 Ne može zabraniti trgovački promet
 Cijena dažbine mora biti ista za sve brodove
Konvencija o režimu plovnih puteva mđ.reka potvrdila:

 Načelo slobodne plovidbe brodova ugovornica

 Jednaki postupak prema svima
 Pribrežne države su dobili pravo donositi propise o polic.kontroli i carinama
 Iste države su obavezane da održavaju reke u plovnom stanju i dobili su pravo tražiti nadoknadu
za izvršene usluge održavanja.

Konvencija o pravu korišćenja mđ. vodnih puteva u neplovidbene svrhe

 Daje pravo ugovornicama da preciziraju i prlagođavaju odredbe Konvencije

 Uređuje su način postupanja u vanrednim slučajevima
 Ugovornici su obavezane da obavještavaju ostale o merama koje će izvesti an tim tokovima.

5.2.2. Univerzalna načela

Univerzalna načela se uglavnom regulišu sporazumi užeg kruga država, a najvažnije reke koje su
regulisani nekim od tih načela su Kongo, Niger i Dunav(načelo slobodne plovidbe Dunavom je regulisano
Pariskim mirovnim ugovorom 1856.). Danas, ga reguliše Konvencija o režimu plovidbe Dunavom.
Slobodna plovidba se ne odnosi na ratne, carinske i policijske brodove nepribrežnih država (zabranjeno
je), dok pribrežne države mogu ploviti istim brodovima samo uz saglasnost druge pribrežne države.

Ako države nisu u stanju da samostalno održavaju Dunav, to rade uz pomoć Dunvaske Komisije.

5.3 More
5.3.1. Međunarodno pravo mora se vekovima razvijalo kao običajno pravo

Engleska kajem X.veka teži da kontroliše okolna mora, Mletačka Republika početkom XII.veka traži da se
joj prizna kontrola na djelim Jadranskim morem. Ukupan razvoj prava mora svedoći o borbi između
slobode plovidbe morem, i težne pribrežnih država da delovi tih mora stave pod svoju jurisdikciju.

Interes za iskoriščavanje morskog prostora zahteva stvaranje sledečih propisa:

 Uređenje plovidbe i ribolova

 Korišćenje ostalih izvora mora i zaštitu od eksploatacije
 Polaganje podmorskih kablova i cevovoda
 Zaštita prirodne sredine mora
 Obezbeđenje urednog ponašanja korisnika mora
 Organizovanje naučne saradnje za očuvanje tog prirodnog resursaž

Do XX.veka pravna pravila (običajna) su bila ogranićena na 3 dela:

1. Unutrašnje morske vode

2. Teritorijalno more
3. Otvoreno more

Sa tehnološkim napredkom, pojavljuje se potreba i za pravnim uređenje statusa morskog dna i njegovog
podzemlja.

5.3.2. Drugi svetski rat

Povečao je značaj mora u ekonomskom i bezbednosnom smislima (zbog izvora nafte i gasa na dnu
mora, kao i bezbednost pribrežnih država)
Prvi uspešan pokušaj kodifikacije prava mora – Ženevska konferencija 1958. pod UN. Tada su usvojene
4. konvencije, ali nije pokrivena cela problematika. Nepokriveni delovi prava mora se uređuju
mđ.običajnim pravom. Nije postignut sporazum o širini teritorijalnog mora. Usvojene su prve propise
statusa epikontinentalnog pojasa.

5.3.3. Preostala nerešana pitanja

U Deklaraciji Generalne Skupštine UN kaže se, da morsko dno i podmorje van nac. Jurisdikcija
predstavlja „zajedničku baštinu čovečanstva“, čije delove niko ne može prisvojiti. Mogu se koristiti
samo u miroljubive svrhe, u interesu cjelog čovečansta.

5.3.4. Danas je na snazi pet konvencija o pravu mora:

 Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu (1958)

 Konvencija o otvorenom moru (1958)
 Konvencija o ribolovu i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora (1958)
 Konvencija o epikontinentalnom pojasu (1958)
 Konvencija o UN o pravu mora (1982)

5.3.5. Unutrašnje morske vode – pojas mora koji je najuže povezan sa kopnenom teritorijom države.
Pravni položaj je isti kao kod kopna – tu država ima suverenu vlast.

Granica između unutrašnih morskih voda i teritorijalnog mora čini polazna linija. Ona predstavlja
spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda , i liniju od koje se raćunaju granice ostalih delova mora. Ta
linija ide duž obale, to pravilo se primenuje i na zalive:da obale zaliva, uključjuči ulaz pripadaju jednoj
državi i da ulaz nije širi od 24 morske milje. Površina vode okružena kopnom mora biti jednaka ili veća
od površine polukruga.

Ulaz u unutrašnje vode se ne može zabraniti brodovima u nevolji, bilo zbog nevremena ili druge više
sile.(mđ.običajno pravilo)

5.3.6. Teritorijalno more

Maksimalna šrirna mora koju može utrvditi jedna država je 12 morskih milja, ta širina poćine od spoljne
granice unutrašnih voda i prostire se do navedene udaljenosti. ..„suverenost nad teritorijalnim morem
vrši se u skladu s Konvencijom UN o pravu mora i drugim pravilima mđ.prava“…

Ograničenje suverniteta se ogleda u pravu neškodljivog prolaza kroz teritorijalno more svih brodova
( kao i ratne) koje imaju zastave drugih država. To pravo postoji ako:

1. Brod prolazi kroz teritorijalno more, a ne ulazi u unutrašnje vode

2. Uplovljava ili isplovljava iz neke od luka obalne države

Neškodljiv prolaz ne šteti miru,bezbednosti i t.d. Prolazak (brod ne ulazi u luku), krivična nadležnost
države je ograničena na slučajeve kada su posledice vezane za tu državu. Ako brod izlazi iz luke, prolazi
kroz teritorijalno more, država kojoj pripada to more mogu vršiti krivičnu jurisdikciju i kažnjavati za
krivične dela izvršena u luci ili unutrašnjh voda.

Obalna država ima pravo da donosi propise o neškodlivom prolasku(u skladu sa KPM). Ratni i državni
brodovi koje plove u komercijalne svrhe uživaju imunitet.

5.3.7. Spoljni pojas

Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu donosi čl.33 KPM novinu, obalna država
može proglasiti za spoljni morski pojas deo mora koji se nasljanja njeno teritorijalno more ;ne sme biti
udaljeni od polazne linije više od 24 morske milje. U tom pojasu država može vršiti kontrolu carinskih,
fiskalnih, sanitarnih kršenja;kažnjavati za dela počinjena u njenom morskom i kopnenom prostoru. Ako
država ne proglasi svoj spoljni pojas, onda taj deo ostaje deo otvorenog mora.

5.3.8. Arhipelaško more

Arhipelaške države se sastoje od više grupa ostrova, koje su povezani u jednu ekonomsko, geografsku i
političku celinu, ili se istorijski smatraju takvima.(Filipini, Indonezija, Fidži). Te države mogu povlačiti
arhipelaške polazne prave linije koje povezuju najisturenije tačke spojnih delova ostrava. Dužina linije
ne smije biti veča od 100 morskih milja, i ne smije da odstupa od konfguracije arhipelaga. Ne smiju da
razvdajaju teritorijalno more druge države od otvorenog mora. Od arhip.linija se računaju širine
teritorijalnog mora, spoljnog morskog pojasa i isključive ekonosmke zone.

Pravni režim arhip.voda sličan režimu terit.mora. U arhip.vodama takođe važi pravo prolaska stranih
brodova i propisi o njihovim dužnostima.

5.3.9. Isključiva privredna zona

Da bi obalna država dobila prava za privrednu zonu, mora da je službeno proglasi za svoju isključivu
privrednu zonu. Ova zona može da se naslanja na terit.mora obalnih država, i protezati se do morskih
milja od polaznih linija.

Suverena prava obalih država u ovim teritorijama uređuju posebne odredbe KPM; oni nisu deo teritorije
obalnih država, no nisu ni deo otvorenog mora. Suverena prava državama su data radi:

 Iskorištavanja i upravljanja živim i neživim prirodnim izvorima

 Vršenja jurisdikcije u odnosu na:
1. Izgradnju i koriščenje veštačkih ostrova, uređaja i naprava
2. Istraživanja mora
3. Zaštite i očuvanja prirodne sredine

Sve ostale države uživaju pravne slobode predviđene za otvoreno more.

Države bez morske obale imaju pravo da učestvuju u iskoriščavanju „odgovarajučeg dela viška“ živih
izvora IEZ obalne države istog regiona ili podregiona (uzimajuči u obzir ekonomske okolnosti
zainteresovnaih država). Prava za koriščenje živih izvora IEZ vezuju se za:

 Pripadnost istom regionu ili podregionu

 Zalkjučenje odgovarajučih dvostranih ili višestranih sporazuma.

Odredbe se ne primenjuju kada privreda obalne države pretežno zavisi od prirodnih resursa svoje IEZ.

5.3.10 Otvoreno more

KPM potvrđuje vekovima poštovano načeo mđ.običajong prava o slobodi otvorenog mora.

5.3.10.1. Opšte

Konvencija o otvorenom moru 1958. definiše otvoreno more kao: „sve delove mora koje ne pripadaju
terit.moru ili unutrašnjim morskim vodama“;

čl.86 KPM glasi:

„...odrebe (…) primenjuju se u svim delovima mora koji nisu ujključeni u IEZ(IPZ), terit.more,
unut.morske vode neke države ili arhip.vode neke arhip.države.
čl.87 KPM naglašava sledeće slobode:

 Slobodu plovidbe
 Slobodu preletanja
 Slobodu polaganja podmorskih kablova i cevovoda saglasno Delu VI
 Slobodu izgrađivanja veštačkih ostrova i drugih uređaja koje dozvoljava mđ.pravo saglasno Delu
VI
 Slobodu ribolova, saglasno uslovima iz Odeljka 2
 Slobodu naučnog istraživanja saglasno Delovima VI i XIII

Prava i slobode otvorenog mora mogu koristiti kako obalne tako i države bez morske obale, pod
uslovom da brod vije zastvau neke države.

5.3.10.2. Slobode otvorenog mora

U otvorenom moru ne postoji anarhija, mđ.pravo jasno definiše slobode:

Sloboda plovidbe : brodovi koji plove u komercijalne svrhe pod zastavom neke države podvrgnuti
su na otvorenom moru isključivo jurisdikciji države zastave broda.

Pravo zaustavljanja i kontrole nad takvim brodovima koje viju zastavu druge države na otvorenom moru
(i u IEZ neke države) imaju samo ratni brodovi i vojni vazduhoplovi i to pod određenim uslovima. KPM
predviđa 5 slučajeva kada se to može uraditi:

 Sumnja se da je brod piratski

 Da se bavi trgovinom robljem
 Vrši neovlašćeno emitovanje
 Sumnja se da nema državne pripadnosti
 Sumnja se da ne vije ispravnu zastavu ili odbija da je istakne

Kada su u pitanju ratni brodovi, oni su podvrgnuti jurisdikciji države čiju zastavu viju. Uživaju potpuni
imunitet od jurisdikcije svake druge države.

Sve države imaju pravo polaganja podmorskih kablova i cevovoda na dnu otvorenog mora, izvan
epikontinentalnog pojasa. Ako žele da ih polažu u tom pojasu moraju to raditi u saglasnosti države kojoj
on pripada.

Sve države i njihovi državljani imaju pravo ribolova na otvorenom moru. To pravo može vršiti tako da se
vodi računa o ugovornim obavezama, kao i o pravima i dužnostima obalnih država.

Sloboda naučnog istraživanja, mora se koristiti isključivo u miroljubive svrhe, regulisana odredbama u
delovima VI i XIII. Pri tome , mora se paziti o tome da ne ometaju drugi. Tim pravom se na otvorenom
moru mogu koristiti sve države – ali i mđ.organizacije.

5.3.11. Zatvorena ili poluzatvorena mora

...su zalivi, bazeni ili more koje okružuje više država, a spojeno je s nekim drugim morem ili
okeanom uskim vodneom prolazom koji u potpunosti ili prvenstveno, ima režim teritorijalnih
voda ili isključivih privrednih zona neke države.
Crno more je primer takvih mora, kao što su i Baltičko, Sredozemno i Jadransko. Zavisno od
svoje velečine (površine) mogu imati status teritorijalnog mora obalnih država ako su manja, ili
da je neki njihov dio predstavlja isključivu privrednu zonu neke države ako su veća.
5.3.12. Moreuzi
U geografskom smislu – to su prirodno suženi pomorski prolazi koji povezuju dva mora, pri
tome razdvajajući kopnene teritorije. Neki razadvajaju 2 države (La Manš), više država
(Otrantska vrata), ili su okruženi teritorijom jedne države (Bosfor i Dardaneli). Za MJP su važni
oni koji imaju značaj za mđ. Pomorski saobračaj. Za utvrđivanje njihovog pravnog statusa
uzimaju se sledeće elementi:
 Širina moreuza
 Broj obalnih država
 Pravni status morskih površina koje povezuju
5.3.13. Morski kanali
...su takođe suženi pomorski prolazi koji povezuju dva mora ili okeana. Od moreuza se razlikuju
po tome što su oni veštački stvorene uz velika novčana ulaganja, i za razliku od moreuza –
naplačuje se naknada za prolaz.
U pomorskom pravu ne postoji univerzalna kodifikacija nijhovog pravnog statusa i načinu
korišćenja. U načelu, oni spadaju pod suvrenitet države kroz koju su prokopani.

5.3.14. Prava država bez morske obale

Deo X KPM uređuje pravila tranzita i dužnosti država kroz koje prolazi tranzit (koje se nalaze
između jedne države i mora) – kako bi se mogle koristiti pravilima koja im KMP im daje.
Saobračaj u tranzitu je oslobođen svih carina i taksa (osim naplata usluga), što važi i za robu i
saobračajna sredstva. Brodovi koji idu pod zastvama bezobalne države uživaju isti tretman kao i
ostali brodovi u lukama.
Države bez obale imaju pravo na bazi jednakosti da učestvuju u eksploataciji viška živih
izvora u isključivoj privrednoj zoni obalnih država istog podregiona ili regiona – o čemu se
usagalašavaju pomoču posebnih sporazuma.
5.4 Morsko dno i njegovo podzemlje
Početak širenja prava obalnih država na čvrsto tlo ispod mora obeležili su njihovi zahtevi za
prisvajanje delova morskog dna i podzemlja što je uslovilo usvajanje rešenja sadržanih u
Konvenciji o epikontinentalnom pojasu.
5.4.1. Epikontinentalni pojas
Konvencija od 1958.g defeniše ga kao pojas morskog dna i podz. Izvan granica teritorijalnog
mora do dubine od 200 metara pa i više, pod uslovom da je ekspoloatacija bogatstva je tehnički
moguča. Zbog tehnološkog napretka te granice su dinamične.
Početak merenja pojasa počinje od spoljne granice teritorijalnog mora. Status pojasa ne utiče
na pravni status morske vode iznad njega, kao i vazdušnog prostora.
Ubrzo KPM menja definiciju epikontinentalnog pojasa i odriće se one koju su joj dali geografi i
geolozi. Dakle, po KPM, vanjska granica pojasa se promenila tako što njena kranja tačka više ne
predstavlja dubinu od 200 metara – već je pomerena na širinu od 200 morksih milja(oko 360
km), računajuči od polazne linije teritorijalnog mora.
5.4.2. Morsko dno i njegovo podzemlje
To je oblast koje preostaje kada obalne države prisovje epikontinentalni pojas i podzemlja čiji
izvore se mogu komercijalno eksploatisai, čak i one gde je to danas nije moguće.
KPM usvaja načelo pomeunte Deklaracije: mđ. Zona i njeni izvori predstavljaju zajedničku
baštinu čovečanstva.
Delatnosti u Zoni moraju se voditi isključivo u miroljubive svrhe nezavisno od geografskog
položaja država, posebno uzimajuči u interes zemlja u razvoju. O pravičnosti raspodele
finansijskih i dr. dobara dobijenih delatonstima u Zoni treba da se brine u skladu sa postupcija
koje propisuje Vlast za morsko dno (Authority).
Posebno se reguliše oblast naučnih istraživanja. Ta istraživanja mora vršiti sama Vlast, ali i
druge države ugovornice KPM.

5.5. Vazdušni prostor

Krajem Prvog Svetskog rata dolazi do prvog opšetg mđ. Instrumenta – Pariske konvencije o
vazdušnom saobračaju - koja proglašava proširenje suverniteta država nad vazdušnom iznad
njihovih teritorija.
Osnove danas važećeg pranog režima vazdušnog prostora sadržane su u Čikaškoj konvenciji,
mnogostranom ugovoru, koji je zalkjučen posle Drugog Svetskog rata. Ova konvencija se ne
primenjuje na državne letelice – vojne, carinske ili policijske vazduhoplovne. Civilni
saobračaj deli u 2 gurpe:
 Povremeni letovi
 Redovni letovi
Povremeni imaju bolje uslove: ugovoreno je pravo neškodljivog preleta teritorija drugih država
bez sletanja, kao i sletanje iz tehničkih razloga (ali ne u komercijalne svrhe). To ne važi za
državne vazduhoplove, oni moraju tražiti odobrenje teritorijalne države za ulazak u njen
vazdušni prostor.
Redovnim letovima je potrebna dozovla za bavljenje komercijalnom deltanošću koji nabavljaju
od teritorijalnih država gde obavljanju svoj posao. Ona je takođe potrebna za kabotažu
(ukrcavnanje/iskrcavanje robe,putnika,pošte.. između vazdušnih luka koje se nalaze na teritoriji
jedne iste države). Sva ova pitanja se rešavaju bilateralnim sporazumima između država – na
osnovu njih se zaključuju komercijalni sporazumi između nac. avio prevoznika.
Država u čijem se prostoru nalazi vazduhoplov ima pravo da zatraži njegovo sletanje i
izvršavanje kontrole.
Načelo nediskirminacije kaže da mnoga rešenja Konvencije jedanko važi za sve vazduhoplove
svih država ugovornica.
Svaka država ima pravo da utvrdi „zabranjene zone“ preko kojih je zabranjen prelet
vazduhoplova svih drugih država, i to bez diskriminacije. Takođe postoje, članice-ugovornice
zadržavaju pravo da privremeno ograniče ili zabrane prelet jednog dela ili cele svoje teritorije
u vreme neke krize ili u interesu javne bezbjednosti.
Čikaškom Konvencijom je osnovana Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo
(ICAO) koja radi na inoviranju tehničkih odredba vezanih za bezbednost vazdušne plovidbe,
standartizaciji propisa, postupka i metoda organizacije, kao i pravila koja se odnose na
vazduhoplove, vazdušna pristaništa, letačko i neletačko osoblje. Propise o vazdušnom prostoru
iznad otvorenog mora donosi ista ogranizacija na osnovu Čikaške Konvencije.

5.6. Kosmički prostor

Današnji pravni status kosmosa, kao i pravila ponašanja i istraživanja tog prostora uređeni su u
odredbama sadržanim u nekoliko mđ.ugovora.
Ugovor koji reguliše delatnost država na istraživanju i korišćenju kosmosa, uključujući Mesec i
druga nebeska tela, definiše pravni status kosmosa:
1. Kosmos, slobodan je za istraživanje i korišćenje svim državama bez diskriminacije.
2. Taj prostor ne podleži nacionalnom prisvajanju putem zahteva za suverenošću.
3. Ta delatnost treba da se vrši u skladu s mđ. Pravom, uključujućo Povjelju UN.
Tako je kosmos stekao status res communis omnium, sličan pravnom položaju otvorenog mora.
Član IV Ugovora o kosmosu obavezuje države da ne stavljajau u orbitu okok Zemlje objekte
koji bi nosili nuklearno ili neko drugo oružije za masovno uništavanje, kao i njegovo
postalvljanje na nebeskim telima ili bilo gde u kosmosu. Što se tiče zahteva za isključivo
miroljubivo korišćenje, on se odnosi samo na nebeska tela – što podrazumeva zabranu
postalvjanja vojnih baza, utvrđenje i eksperimenata sa oružijem.
Sporazum o Mesecu se pravi razilka u pravnom položaju između kosmosa kao takvog i
nebeskih tela Sunčevog sistema. Ugovoreno je da ta tela predstvaljaju (kako to kaže čl.11
Sporazuma) „zajedniču baštinu čovečanstva“. Stvaranje posebnog mđ. Režima koji bi se starao
o tome je ostavljeno za vreme kada bi to bilo izvodljivo.

5.7. Antarktik
Sporovi država oko teritorija Antarktika koji je po opredelenju „ničija zemlja“(terra nullius)
rešeni su zaključivanjem Ugovora o Antarktiku 1969. kojim su na neodređeno vreme
„zaleđeni“ zahtevi za deobom tog područja. Čl. XII predviđeno da se Ugovor može izmenjiti
u svako vreme, i to jednoglasnom saglasnošću strana ugovornica koje na to imaju pravo.
Takođe je predviđeno da po isteku 30 godina od stupanja Ugovora na sangu, svaka strana može
podnjeti zahtjev za njegove izemene i dopune. Pošto do takvih zahteva nije došlo, Ugovor je
ostao u izvornom stanju.
Antarktik se može koristiti isključivo u miroljubive svrhe. Postoji sloboda naučnih istraživanja,
razmenjuje se informacija o planovima i programima istraživanja kao i o naučnoistraživačkom
osoblju. To osoblje, kao i njihovi pratioci, ostaju pod isključivom nadležnošću država čiji su
državljani.
Zabranjeno je obavljanje eksplozija nukleranog oružja, kao i odlaganje radioaktivnog materijala
na Antarktiku.

6.PRIVILEGIJE I IMUNITET U
MEĐUNARODNOM PRAVU
6.1 Opšte
Nekim odredbama mđ. prava države i mđ. organizacije, kao i određeni funkcioneri država i mđ.
organizacija , izuzimaju se iz primene unutrašnjeg prava stranih država, a državni organi ne
mogu na njih da primene ovlašćenja koja inače imaju. Takav položaj uživaju:
 Same države
 Državni funkcioneri najvišeg ranga
 Diplomatska i konzularna predstavništva
 Predstavnici država
 Mđ. organizacije, njihovi funkcioneri i predstavništva.

6.2 Imunitet država

Opšte načelo MJP koje izražava maksimom par in parem non habet iudicio odnos jedne države prema
drugoj znači da jedna država ne nije superiornija u odnosu na drugu u mđ.-pravnom smislu.

Imunitet država od vlasti druge je do XX bio apsolutan. Sada, dolazi do njegovog postepeon
ograničavanja zbog komercijalnih delatonsti ,gde države, djeluju slično „običnim“ fizičkim i pravnim
licima. Zato u praksi se razlikuju komercijalni akti država (jure gestionis) i nijhovi postupci nosioci
suverene vlasti (jure imperii). Osnovni kriterijum razlikovanja – priroda samog pravnog posla, odnosno
u koju oblast prava on spada.

UN: Konvencija o sudskim imunitetima država i njihove imovine 2004. prihavata koncept restriktivnog
imuniteta za komercijalne akte država, ali ona još uvijek nije na snazi.

Stvari su jasnije u pogledu izvršenja protiv strane države:

1. Odricanje strane države od imuniteta u praničnom postupku ne znači da se ona implicitno

odrekla imuniteta u izvršnom postupku.
2. Večina država priznaje imunitet stranih država od prinudnog izvršenja, bez izuzetka.

6.3. Najviši javni funkcioneri

Međunarodni običaj: šefovi država/vlada, ministri, predsednici parlamenta uživaju visok stepen
privilegija i imuniteta. Države su dužne ovim licima da obezbede i najviši stepen fizičkog integriteta.

Čl.1 Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina protiv međunarodno zaštičenih lica , ta lica su:

 Šefovi država
 Šefovi vlada
 Ministri inostranih poslova
 „drugi službeni predstavnici država ili međunarodnih međuvladinig organizacija“
 +članove njihovih porodica

Postoji opšte pravilo mđ. običajong prava da najviši državni funkcioneri uživaju imunitet od krivičnog
progona i nepovredivost ličnosti u stranim državama dok vrše svoju funkciju , čak i kad se radi o mđ.
zločinima. U slučaju Naloga za hapšenje , imunitet od krivičnog gonjenja koji najviši državni funkcioneri
uživaju dok su na funkciji, ne znači da su oni nekažnjivi. U određenim okolnostima njima se može suditi:

1. MJP ne sprečava krivični progon u njihovoj sopstvenoj državi

2. Krivični progon je moguč i u stranoj državi ako država koju su predstavljali ili predstavljaju odluči
da se ne pozove na imunitet
3. Kada lica u pitanju prestanu da vrše svoju funkciju, onda prestaju da imaju imunitet i strana
država ih može krivično goniti pod uslovom da ima nadležnost po međunarodnom pravu.
U poslednjem slučaju , bivšim najvišim državnim funkcionerama se može suditi za dela koja su izvršili
pre i pošto su obavljali svoju funkciju, ali i za dela koja su izvršili u privatnom svojstvu, van vršenja svoje
službe.

6.4. Diplomatske i konzularne privilegije i imuniteti

Veliki broj lica koja uživaju poseban položaj mogu stvarati teškoće za države prijema, ovi razlozi govore
u prilog ograničavanja obima privilegija i imnuiteta. Sve države se nalaze u sličnom položaju, odnosno da
su istovremeno i države odašiljanja i države prijema dovela je do opšte prihvaćenih rešenja. Ona su
kodifikovana u Bečkoj konveciji o diplomatskim odnosima (BKDO).

Lica koja obavljaju diplomatske i konzularne poslove i predstavništva u kojima oni rade imaju poseban
pravni položaj u državama u kojima se nalaze. Ali postoje razlike koje se vezuju za tip odnosa
(diplomatski ili konzularni). Razlike se ne odnose na princip: svi imaju poseban pravni položaj, ali
različiti obim imuniteta i privilegija.

6.5. Položaj stalnih diplomatskih i konzularnih misija i njihovih članova

6.5.1. Osoblje diplomatskih i konzularnih predstavništva
Lica s diplomatskim statusom su šefovi misija i članovi misija koji imaju diplomatsku funkciju. Po BKDO,
oni su „diplomatski agenti“. Po istoj Konvenciji, izraz „šef konzulata“ označava lice koje je ovlašćeno u
tom svojstvu da djeluje. „Konzularni funkcioner“ označava svako lice, uključujuči i šefa konzulata, koje je
ovlašćeno da vrši konzularne funckije. Lice koje obavlja administrativne i tehničke poslove konzulata
naziva se „konzularni službenik“. Obim privilegija i imuniteta zavisi od kategoriji kojoj pripada osoblje.

6.5.2. Diplomatski i konzularni imuniteti

Diplomatski imunitet: lična nepovredljivost;građani ili vlasti države prijema ne mogu preduzeti mere
ograničenja protiv njih (na uštrb ličnosti ili slobode); Država prijema duguje im pomoć i zaštitu.

Konzularni imunitet: Nemaju funkciju formalnog predstavnika svoje države; Za razliku od diplomatskih
agenata, konzularni funkcioneri mogu biti stavljeni u zatvor ili pritvor ali „samo u slučaju teškog krivičnog
dela, i to samo na osnovu odluke nadležne sudske vlasti“; Ne mogu da se podvrgnu bilo kom drugom
ograničenju lične slobode, sem kad se radi o izvršenju pravosnažne sudske odluke.

Dok imunitet diplomatskih predstavnika od krivične jurisdikcije apsolutan, postoje izuzeća u građanskim
i upravnim stvarima. On ne uživa imunitet us sl. Slučajevima:

 U stvarnoj tužbi koja se odnosi na privatne nepokretnosti na teritoriji države prijema, osim ako
poseduje tu nepokretonst za račun države odašiljanja, a za potrebe misije
 U tužbi koja se odnosi na nasleđe, u kojoj se diplomatski agent pojavljuje kao izvršilac
testamenta, administrator, naslednik ili legator po privatnoj osnovi, a ne u ime države koja
akredituje
 U tužbi koja se odnosi na slobodne profesije ili trgovačku delatnost, ma kakva ona bila, koju
diplomatski agent vrši u državi prijema, izvan svojih službenih funkcija
 Diplomatski agent nije obavezan da svedoči

Konzularni funkcioneri i konzularni službenici podležu nadležnosti organa države prijema za dela
učinjena van vršenja svojih funkcija. Oni ne podležu nadležnosti organa, izuzev u građanskom postupku
pokrenutom na osnovu ugovora koji je neki konzularni funkcioner ili konzularni službenik zaključio ali ne
izričito kao punomočnik ili konzularni službenik svoje države. Članovi konzulata se mogu pozvati da
svedoče u sudskim i upravnim postupcima koje vode vlasti države prijema, sem oko činjenica koje se
odnose na njihove poslovne funkcije. Ako taj službenik odbije da svedoči, protiv njega se ne može
primeniti nikakava prinudna mera ili sankcija.

BKDO čl.32: država slanja može da se odrekne sudskog imuniteta diplomatskih agenata i lica koja uživaju
imunitet ali da „odricanje uvek mora biti izričito“. BKKO čl.45: država imenovanja „može“ odreći
privilegija i imuniteta u pogledu nekog člana konzulata, a odricanje mora biti izričito.

6.5.3. Diplomatske i konzularne privilegije

Do šireg ograničenja slobode kretanja dolazi iz razloga nacionalne bezbednosti ili ako se odnosi između
dvije zemlje izuzetno pogoršaju. Sloboda komunikacija s vladom svoje države, između njenih
predstavništava i s institucijama drugih država, takođe je na samoj granici između imuniteta i privilegija.

Specifičan oblik slobode kretanaja/komunikacija se tiče diplomatskih kurira koji nose službenu prepisku
pa je to razlog da budu izuzeti iz jurisdikcije lokalnih vlasti, čak i u „trečim“ zemljama. Stepen zaštite
diplomatskog kurira istovetan je i u oblasti konzularnih odnosa.

Obe konvenije (BKDO i BKKO) sadrže odredbe o oslobođenju od pregleda prtljaga i oslobođenje od
carina, taksi i drugih dažbina za stvari namenjene ličnoj potrebi diplomatskih i konzularnih agenata, kao i
od poreza i taksi uopšte. Ako postoje ozbiljni razlozi da država prijema veruje da prtljag sadrži predmete
koji nisu oslobođeni od carina i drugih dažbina, predviđeni su načini na koje se u izuzetnim situacijama
može pregledati lični prtljag, ali samo u prisutstvu diplomatskog ili konzularnog agenta ili lica koje on
vlasti.

Privatne komercijalne aktivnosti koje diplomatski agent može da obaljva u zemlji prijema su obeležene
plačanjem posrednih poreza, poreza na privatnu imovinu na teritoriji države prijema i nasledne takse.

6.5.4. Položaj članova porodica i tehničkog, administrativnog i poslužnog osoblja

Poseban tretman proizlazi iz činjenice da su to lica koja su uključena u rad s krajnje poverljivim
informacijama i da priroda njihovih poslova zahteva i potpunu zaštitu od zahvata vlasti države prijema.
Postoje velike razlike između položaja lica koja su državljani države slanja i onih koja su državljani države
prijema.

Poslužno osoblje misije i privatna posluga spadaju u kategoriju lica koja rade u diplomatskim i
konzularnim predstavištvama; ona uživaju najniži stepen zaštite.

6.5.5. Poštovanje pravnog poretka države prijema

Lica angažovana na obavljanju dipl. f-ja imaju poseban položaj ,ali im te f-je ne dozvoljavaju da se mešaju
u unutrašnje stavri države prijema niti da krše propise njenog unutrašnjeg pravnog poretka. Od dipl.
agenata se zahtevaju odgovarajuće ponašanje i obziri prema državi prijema. (čl.41 BKDO)

6.5.6. Položaj u trećim zemljama

Potreba priznavanja u trećim zemljama proizlazi iz činjenice što oni često prolaze preko teritotija trećih
država u kojima nemaju nikakvu službenu f-ju. I pre svega danas važečih konvencija bilo je prihvaćeno
pravilo da oni u tranzitu ne potpadaju pod jurisdikciju trećih država, pod uslovom da su ove o njihovom
putovanju unapred obaveštene. Dipl. i konz. Agenti i članovi njihovih porodica uživaju imunitete potrebn
za neometan tranzit u trećim zemljama.
 6.6 Položaj prostorija diplomatske misije i konzularnih prostorija
6.6.1. Razlozi za zaštitu
Po BKDO i BKKO izraz „predstavništvo“;“prostorije misije“; „konzularne prostorije“ označava zgrade ili
delove zgrada i okolno zemljište koje se, ma ko bio njihov vlastnik, koriste za potrebe misija. BKDO tome
dodaje i rezidenicju šefa misije.

Predstavništvama se odavno przinavao poseban položaj. Nekada je to bilo zbog teorije

eksteritorijalnosti. To se moglo braniti u pogledu zgrada u kojima rade ali je bilo mnogo teže pojmiti
„eksteritorijalnost“ lica koja se kreću teritorijom države prijema. Poseban položaj predstavništava
neophodno je obezbediti radi obavljanja funkcija koje su im poverene. S vremenom je prevladalo
stanovište da treba da državi slanja pomogne u pribavljanju i održavanju potrebnih prostorija.

Stalna dipl. i konz. Predstavništva imaju pravo da, vodeću računa o zakonima, propisima i običajima
države prijema, ističu grb i zastavu svojve zemlje na službenim prostorijama, rezidenciji šefa
predstavništva i na vozilima koja on koristi.

6.6.2. Nepovredivost prostorija

Pravilo je da organi prijema (upravni, policijski, sudski, poreski ili carinski) ne smeju, bez izričito iskazane
saglasnosti šefa misije, ulaziti u prostorije u kojima je smešteno dipl. predstavništvo ili u kojima stanuju
članovi dipl. misije.

BKDOčl.22, st.1: „Prostorije misije su nepovredive. Organima države je dozvoljeno da u njih uđu samo uz
pristanak šefa misije“

BKKO čl.31, st.2 : … u slučaju požara ili druge nesreće koja zahteva hitne zaštitne mere, pristanak šefa
konzulata može se smatrati dobijenim.

Država prijema je obavezna da efikasno štiti dipl. i konz. Predstavništva, da spreči nasilan ulazak u
prostorije ili njihovo oštečenje, narušavanje mira misije ili povredu njenog dostojanstva.

6.6.3. Nepovredivost arhiva i dokumenata

Značajna je zbog osetljivosti informacije, regulisana je koncizno i nedvosmisleno: arhiva i dokumenti
dipl. i konz. arhiva nepovredivi su u svako doba i ma gde se nalazili. NISU PREDVIĐENI IZUZECI.

Službena prepiska je takođe nepovrediva, posebnu kategoriju čini diplomatska vazila. Reč je o pošiljci
koja sadrži najpovjerljive dokumente i stoga zahteva najviši stepen zaštite.

6.6.4. Privilegije predstavništva

Mogu se svrstati u nekoliko kategorija:

 Opšte olakšice
 Oslobođenje od poreza i taksi
 Oslobođenje od carinskih dažbina

Oslobađanje od poreza i taksi konz. prostorijma istovetno je kao i za dipl. misije, ali se ono pored konz.
prostorija odnosi još samo na karijernog rezidenciju šefa konzulata, ali se ne odnosi na rezidenciju
počasnog šefa konzulata. Država prijema odobrava uvoz i oslobođenje od carina, taksi i drugih dažbina,
izuzev troškova uskladištenja, prevoza i troškova za slične usluge.
 6.7. Imuniteti i privilegije međunarodnih organizacija
Danas se i mđ.org. priznaju određene privilegije i imuniteti. Njihova svrha je da omoguće mđ.org. da
nesmetano vrše svoje f-je. Privilegije i imuniteti se mogu odnositi na:

1. Na samu organizaciju
2. Na njene službenike
3. Na predstavnike država članica pri organizaciji

Izvor tih privilegija i imuniteta su međunarodni ugovori i običajno pravo. Za razliku od privilegija i
imuniteta država, ne postoji opšta saglasnost o tome koje privilegije i koji imunitet pripadaju mđ.org. na
osnovu običajnog prava.

Njihovi privilegije i imunitet se najčešće regulišu njihovim statutima, kao i ugovorima između njihovih
članica o privilegijama i imunitetima organizacije. Čl.105 Povelje UN:govori o privilegijama i imunitetima
Organizacije, ali su oni razrađeni Konvencijom o privilegijama i imunitetima UN . Uvek je neophodno
imati uvid u relevantne pravne instrumente, pošto se obim i sadržina privilegija i imuniteta razlikuju do
ogranizacije.

Mđ.org., kao takve, mogu imati imunitet od jurisdikcije, tj. Protiv njih se ne mogu , bez njihovog
pristanka, voditi sudski i upravni postupci. Takođe, mogu uživati neopvredivost imovine,prostorija i
arhiva,određene fiskalne i valutne privilegije(oslobađanje od poreza, izuzeće od carina, slobodan
transfer strane valute itd.),kao i slobodna komunikacija.

Obim i sadržina imnuiteta i privilegija službenika je regulisana ugovorima specifičnim za pojedine

mđ.org. Čini se da postoji saglasnost u vezi s minimalnim običajnim pravilom da službenici mđ.org.
uživaju imunitet od pravnih postupaka u pogledu radnji učinjenih u službenom svojstvu. U nekim
slučajevima, njihov imunitet je širi i odgovara imunitetu dipl. predstavnika. Npr. u slučaju generalnog
sekretara UN i njegovih pomočnika. Njihov imunitet važi i u odnosu na državljanstvo koje imaju. Razlog
je u svrsi imnuiteta: da se obezbedi njihova nezavisnost u obavljanju službe, pa i u odnosu na sopstevnu
državu.

Predstavnici država članica u mđ.org. uživaju privilegije i imunitete u odnosu na državu domaćina – tj.
Državu u kojoj se nalazi sedište organizacije ili nekog njenog organa. Ovi imuniteti mogu da se odnose na
imunitet od hapšenja;imunitet u odnosu na dela i reči u vezi s f-jom koju vrše;nepovredivost arhiva;
komunikacija i izuzeće od ograničejna u pogledu ulaska na teritoriju države domačina.

Sierra Orange