Jevanđelja: poetika novozavetnih jevanđelja

Pojam ,,jevanđelje“ označava radosnu vest o mesijskom spasenju. To je vest o spasenju ljudskog
naroda i o budućem večnom životu ljudi. Pojam ,,radosne vesti“ se pojavljuje još u Starom
zavetu, međutim, Jevanđelje označava radosnu vest o budućem spasenju, ono koje još uvek nije
nastupilo. U Novom zavetu, Jevanđelje je takođe radosna vest, ali ne o budućem spasenju, već o
spasenju koje je već ispunjeno zato što je došao spasitelj i pokazao vlastitim vaskrsenjem
perspektivu čovečanstva.
Kada se govori o pojmu ,,jevanđelja“, može se zamisliti knjiga. Međutim, izvorno, u vreme Isusa
Hrista, Jevanđelje nije označavalo tekst, tj. knjigu. Zato u Novom zavetu, u kom se spominje
pojam ,,Jevanđelje“, taj pojam znači najpre radosna vest koju je izrazio sam Isus Hrist. Javio je
onima kojima je pripovedao, najpre svojim apostolima, svojim učenicima. U drugom redu,
pojam ,,Jevanđelje“ u Novom Zavetu označava sadržaj onog pripovedanja koje su govorili
usmeno apostoli nakon Hristovog stradanja na krstu, odnosno o njegovom vaskrsenju i o svemu
što je to vaskrsenje prethodilo. Dakle, pojam ,,Jevanđelje“ znači vest koju je izrazio sam Isus,
sadržaj apostolske pripovedi o Hristu i o spasenju, a tek od drugog veka nove ere
pojam ,,Jevanđelje“ označava tekst. Jevanđelja su pisana od sedamdesete godine nove ere, što
znači 40 godina posle Hristovog raspeća i tek nakon toga Jevanđelje počinje da znači tekst o
Isusu Hristu.
Književna svojstva Jevanđelja:
Ona su svojevrsno biografije – to znači da se u njima daje izveštaj o životu Isusa Hrista koji je
Božiji sin i koji je uzeo čovekovo telo kao obličje. On je to učinio kako bi ljudima kazao i
saopštio nešto što je presudno za iskupljenje ljudskih grehova i za konačno spasenje ljudskog
roda. U književnom smislu, učenje Isusa Hrista izlaže se na 3 načina:
1. U propovedima i izrekama koje je iskazivao sam Isus
2. U parabolama koje je izražavao Isus. To su priče, odnosno alegorijske priče u kojima je
sadržana mudrost o određenim temama
3. U izveštajima o njegovim delima, kako je Isus stradao, vaskrsao i vazneo se.
Jevanđelja nije napisao Isus. Ona govore o Isusu Hristu, on je njihov glavni junak, ali nije njihov
autor. Jedno od bitnijih pitanja jeste ko je sve učestvovao u prenošenju Hristovog učenja. Najpre
sam Isus Hrist, onaj koji je ljudima kazao radosnu vest o spasenju, nakon njega Crkva, Prva
crkva ali ne kao zgrada, već Prva crkva koja je zajednica Hristovih učenika. Ta Crkva ili Prva
crkva apostola stvara usmenu predaju učenja o Isusu Hristu. Apostoli nisu samo učenici, nego su
i svedoci Isusovog vaskrsenja. Oni formiraju i izražavaju to učenje na jedan način koji potom
omogućava da se to učenje zapiše.
PRVO JEVANĐELJE je Jevanđelje po Marku. Nastaje oko 70 godina nakon Hrista. Jevanđelisti
su propovednici, propovedaju Hristovo učenje. Možemo reći da su Apostoli Jevanđelisti, ali
Apostoli su više nego propovednici, oni su neposredni sagovornici Isusovi, neposredni svedoci
Hristovog vaskrsenja, oni koji su poverovali u Isusa Hrista. Imamo 4 Jevanđelja: Po Marku, po
Mateju, po Luki i po Jovanu. Iako je Jevanđelje po Marku nastalo prvo, prvo se daje Jevanđelje
po Mateju, zato što je njegovo Jevanđelje celovitije po sadržaju. Jevanđelja se razlikuju po stilu,
opsegu, mestima na kojima su nastala, ali sve te razlike potvrđuju iskrenost njihovih
svedočanstava. Ono što je zajedničko jesste pripovedanje o tome ko je Isus Hrist, kakva je
njegova uloga na svetu, šta je sadržaj njegove poruke čovečanstvu.
Jevanđelje po Marku je prvo nastalo. Nije nigde zapisano sem u naslovu da je autor Jevanđelja
Marko, u to se samo veruje. Otuda se veruje da je Jevanđelje po Marku napisao pratilac i tumač
apostola Petra u Rimu – Marko. Međutim, to nije pouzdano i zato se kaže da je anonimni spis, ne
zna se gde je tačno zapisan. Zbog tih nedoumica se ne dozvoljava da se tako olako prepiše
autorstvo jednom čoveku. Ovo Jevanđelje je nepotpuno jer je izostavljena priča o Hristovom
rođenju, detinjstvu i obrazovanju. Pripoveda samo Isusovu delatnost, najkraće je napisano i nema
toliko stilskih ukrasa.
Jevanđelje po Mateju nastaje nakon Jevanđelja po Marku. Ne zna se tačno kada nastaje, njegovo
mesto nastanka pretpostavlja se da je Sirija. Njegov autor je takođe anoniman, veruje se da je
Matej, ali za to nema dokaza jer je pisano na grčkom jeziku, a apostol je govorio aramejskim
jezikom. Ovo Jevanđelje je složenije od Makovog i daje sistematski prikaz predanja o Isusu.
Uspostavja vezu Isusa Hrista sa Starim Zavetom i zato je na prvom mestu. Stavlja se na početak
Novog Zaveta.
Jevanđelje po Luki nastaje nešto kasnije od Jevanđelja po Mateju, između 80 i 100 godine nove
ere. Ne zna se gde je tačno zapisano, moguće u Rimu ili u Egejskoj Makedoniji. To je anonimni
spis za koji se veruje da ga je ipsao pratilac apostola Pavla, Luka. Jevanđelje po Luki je
najopsežnije od tri sinoptička Jevanđelja. Ima oko 19000 reči.
Četvrto Jevanđelje je po Jovanu. Ono je poslednje nastalo oko 100. godine pre nove ere. Mesto
nastanka je Sirija. Anoniman spis. Ovde postoji jedno obraćanje njegovog autora, to jest jedno
mesto u kome njegov autor govori o tome da je Isus Hrist sa krsta njemu ostavio svoju majku
kao drugom sinu, ne doslovno, ali u samom Jevanđelju ne piše kako se sam autor zove sem u
naslovu. Veruje se da nije samo Jovan autor, već da je po sredi škola, zajedniica njegovih
učenika, sledbenika. Zato se Jevanđelje po Jovanu svrstava u Jovanovske spise koje je sačinila
zajednica: Jevanđelje po Jovanu, 3 Jovanove poslanice, Otkrivenje Jovanovo. Ovo Jevanđelje se
razlikuje od sinptičkih Jevanđelja po stilu, po temama, ali se pre svega razlikuje po okviru u
kojem se izražava učenje o Isusu Hristu kao božijem sinu. U ovom Jevanđelju se Isus Hrist
pojavljuje kao inkarnacija, to znači kao otelotvorenje, ovaploćenje.
Nortrop Fraj kaže da je Jevanđelje proročka vizija, ali se ta proročka vizija razlikuje od
prethodnih proročkih vizija. Jevanđelje se slaže sa proročnim vizijama u Starom zavetu, zato što
se i u Jevanđeljima govori o postojanju dvaju identiteta. Postoji viša razina i niži nivo. Sve
proročke vizije u Starom zavetu, pa i u Jevanđeljima, ukazuju na to da čovek u istorijskom svetu
zauzima položaj nižeg nivoa, nivo sadađnjih trenutaka. A viša razina upućuje na provibitni
identitet i na konačni identitet – prvobitni identitet čoveka je u Edemu, onaj koji je tamo
uspostavljen pa izgubljen. Konačni identitet biće ponovo uspostavljen kada se ovaj svet bude
okončao, onaj koji će Bog uspostaviti nakon kraja vremena. Za čoveka nije samo važno da čeka
kraj sveta posle kog će nastupiti to što Bog sprema za čovečanstvo. Za čoveka je važno da već
sada razume da nešto može da promeni unutar samog sebe, da vlastitom promenom postigne
jedan način života, da promeni svoje osećanje života koje ga približava duhovnom carstvu.
Kada govorimo o biografiji Isusa Hrista, obično imamo na umu dva momenta: njegovo rođenje i
njegov kraj, raspeće i vaskrsenje. Po Nortropu Fraju, možemo zaključiti da je Isusovo rođenje
zapravo silaženje sa više razine, sa nivoa duhovnog carstva u sadašnji trenutak, a vaskrsenje je
prelaz u duhovno carstvo. Duhovno carstvo se sastoji iz: Metanoje – afirmativni odnos Biblije,
pokajanje, duhovna metamorfoza, promena gledista, prosirenje vizije o dimenziji ljudskog
zivota; greh – sujeta, trbuhougadjanje, zavist, ono sto se protivi Bozjem delovanju, to je krsenje
slobode, moje vlastite ili mog bliznjeg. Notrop Fraj govori da je za Metanoju potrebna vera. Vera
je osnov svega čemu se nadamo, ona je potvrda stvari nevidljivih. Vera se odnosi na buduće.
Posledica prethodi uzroku – to znači da mi nešto radimo sada zbog budućnosti.
Jevađelje po Marku, Mateju i Luki su sinoptici, to jest predstavljaju zajednicu tekstova sa
zajedničkim izvorom. Jevanđelje po Jovanu se razlikuje od ostalih – radi se o skupu pristalica,
nastalo je na osnovu pripovedanja apostola Jovana i ne poklapa se sa ostalim Jevanđeljima.
Novi zavet sadrži sva četiri Jevanđelja. Ceo Novi zavet svedoči o jednoj ličnosti, Isusu Hristu.