Tajna večera: biblijske predstave i književne paralele

Tajna večera ili Dan Velikog četvrtka je obed i obred koji hrišćanstvo prikazuje kao jednu od
svojih najvažnijih svetskih tajni i obeležava je unutar liturgijskog procesa kao tajnu Evharistije.
Evharistija nije sasvim isto što i Tajna večera. Večera je događaj, a vrhunac Tajne večere je
Evharistija. Ona je vrhunac i liturgije.
Svi mitološki sistemi starog sveta, a to su oni koji su ugrađeni u Stari Zavet, prepoznaju izvestan
ciklus na čijim će se temeljima razviti Evharistija. Taj ciklus je simbolička forma obeležavanja
života. Unutar prirodnog života prepoznaju se etape koje Fraj obeležava
pojmovima ,,rođenje“, ,,venčanje“ i ,,žrtvena smrt muškog lika“ što je isto kao i ciklus rasta i
ubiranje žitarica i grožđa. Rast biljaka, životinja, ubiranje žitarica, grožđa kada se narativizuje
(prepričava) u mitološkim pričama dobija karakter funkcije priče o rođenju, venčanju i žrtvenoj
smrti muškog lika. On se pojavljuje kao pratilac ženskog lika, a on je o pravilu Majka Zemlja.
Ona je nosilac potencijala biljnog života. Otuda hleb i vino kao polazne supstance za mitologiju
pričešćivanja na kojoj će se mnogo kasnije razviti hrišćanska predstava o Tajnoj večeri, o
pričešćivanju. Još uvek u mitološkim sferama hleb i vino obeležavaju osnovne komponente
pričesnog obreda. Zašto? Zato što su žetva i berba ti arhetipski nosioci pričesnog obreda. Preko
žetve i berbe stanovništvo se zapravo pričešćuje u životu same prirode, u životu Majke Zemlje.
Fraj: ,,Pričesni obred koji počiva na obrednoj upotrebi hleba i vina kao osnovnih elemenata
biljnog sveta omogućava da se hleb i vino poistovete onda kada u mitološkim naracijama
dobijaju simboličnu vrednost, sa telom i krvlju životinjskog sveta, a mnogo kasnije u hrišćanstvu
biljni i životinjski svet da se poistvete sa telom i krvlju Isusa. Kada se vino ili krv poistovete sa
vodom, to poistovećivanje je znak onog poistovećivanja na čiji nagoveštaj se nailazi u prvim
glavama Knjige postanja. Onog trenutka kada se vino ili krv poistovete sa vodom, to je momenat
kada se u procesu simbolizacije 2 supstance poistovećuju, a to znači da se sjedinjavaju sa
Rajskim vrtom.
Evharistija je grčka reč koja označava blagodarenje ili zahvalnost, a to je i učestvovanje u jednoj
zajedničkoj trpezi. Samo učestvovanje omogućava onome koji se pričešćuje da bude deo
zajednice. Samim tim on blagodari i zahvaljuje. Na kraju liturgije vernici se pričešćuju hlebom i
vinom – darovima koji se simbolički pretvaraju u telo i krv Hristovu. Telo i krv Hristova su
darovi dati od Boga samog za spasenje onih koji se pričešćuju. Evharistiju je ustanovio Isus na
Tajnoj večeri. Tokom večere Isus deli hleb i vino i govori o značenju tih dveju supstanci s
obzirom na sebe samog kao Božijeg sina. On svoje učenike obavezuje da i oni sami to ubuduće
čine sećajući se njega i njegovog činjenja – to je momenat ustanovljenja Evharistije.
Tajna večera ili Poslednja večera Isusa Hrista je momenat u kom je okupio i ugostio svoje
učenike. Izvori iz kojih saznajemo šta se dogodilo jesu Prva poslanica Korinćanina Apostola
Pavla, koji je stariji tekst od Jevanđelja, pre svega sinoptička Jevanđelja i Jevanđelje po Jovanu.
Crteži Gustava Dorea su komentari na određenje stihove jevanđelja. Crtež koji nosi naziv ,,Isus
se moli u Getsimanskom vrtu“ predstavlja događaj nakon Tajne večere.
Matej: ,,Uzmite, jedite. Ovo je Telo moje koje se lomi za vas, radi oproštenja grehova.“
Kod Pavla ne nalazimo informacije o Hristovom znanju o tome ko će ga izdati u istoj toj noći.
Gustav Dore ,,Tajna večera“ komentariše Markovo Jevanđelje, stihove 22. i 24. glave 14. Ovo
Jevanđelje skoro doslovno ponavlja Matejevo Jevanđelje. Kod Luke – Isusova vizija o tome ko
će biti sa njima jednoga dana u Carstvu Božijem je ono čega nema u drugim Jevanđeljima.
Struktura Tajne večere u Sinoptičkim Jevanđeljima:
Maksim Ispovednik, 7. vek nove ere. Starozavetno je senka, a novozavetno je ikona, a istina je
stanje budućeg veka. Zahvaljujući tome mi danas prepoznajemo Evharistiju kao vrhunac
liturgije. Ona je ikona poslednjih stvari, odnosno ona je ikona eshatona. Zašto je Tajna večera
eshatona događaj? Eshatologija potiče od grčke reči eshaton i logos o kraju sveta, kraj života i
onome što posle smrti čeka pojedinca i čovečanstvo. Kada se setimo Hristovih reči: ,,Ovo činite
za moj spomen“, mi se sećamo prošlosti i budućnosti, jer se sećamo Carstva Božijeg, koje tek
treba da nastupi i koje će biti vrhunac istorije spasenja. Smisao dočekivanja Carstva Božijeg jeste
u tome da se izdrže sva iskušenja vremena. Kroz vreme čovek treba da prođe, da podnese teret
vremena i teret života, a u toj budućnosti koja je tajnovita.
Molitva Oče naš ima eshatološku perspektivu u stihovima: ,,da se sveti ime tvoje, da dođe
carstvo tvoje“ i „hleb naš nasušni daj nam danas“. Taj hleb u vezi je sa dolaskom carstva. Hleb je
u vezi sa carstvom koje će doći, a to je evharistijski hleb. Hleb jeste to što će doći. Evharistijski
hleb je manifestacija, nagoveštaj carstva koje će doći. To je nasušni hleb. Kada Evharistija kao
vrhunac liturgije i ključni momenat u događaju Tajne večere nešto predstavlja, onda ona
predstavlja ono bduće. Zato Isus u Jevanđeljima, kada su posredi sinoptici, posebno Jevanđelje
po luki, ima potrebu da govori o tome ko će biti kraj njega u Carstvu Božijem. A to su apostoli
koji u njega veruju. Evharistija zapravo nije suštinski uzrok onoga što će doći, već posledica
budućeg carstva, a ono je uzrok Evharistije. Jevanđelje po Jovanu je drugačiji tekst. Isus se
obraća u drugim tematski rzrađenim govorima koji obično počinju dijaloški, a potom se
pretvaraju u monološku formu. Jevanđelje po Jovanu ne opisuje one momente koje markiramo u
ostalim jevanđeljima zato što je ono specifično i po tome što u njemu nema opisa Tajne Večere.
Ipak ima elemenata koji su u vezi sa Tajnom Večerom i Evharistijom. U Jevanđelju po Jovanu se
javja trenutak u kome Isus pere noge svojim učenicima. Isus u Jevanđelju po Jovanu zna ko će ga
izdati, jer reče da nisu svi isti i Judi dade zalogaj. U Tajnoj Večeri postoji simbolični luk prema
Evharistiji, a to je Isusov govor o sebi kao o Istinskom Čokotu: ,,Ja sam Istinski Čokot i Otac
moj je vinogradar“. Jevanđelje po Jovanu postavlja i pitanje kuda to Isus ide i zašto mora biti
razapet. Otići će i poslaće utešitelja k nima – Svetog duha. Glave u Jevanđelju po Jovanu koje se
odnose na Tajnu Večeru završavaju se Hristovom prosvešteničkom molitvom. Ona počinje
Hristovim podizanjem očiju nebu i obraćanjem ocu, a nastavlja se u molitvi za sve one koji u
njega veruju i njegove učenike. Jevanđelje po Jovanu počinje govorenjem o tome ko je Isus. On
je logos, reč koja se podudara sa onim kako počinje Knjiga o Postanju: ,,U početku beše Božija
reč“. Isus o sebu govori kao o onome što njegova žrtva obeležava. On govori da je on jagnje
Božije koje uzima na sebe grehe sveta. Ono što dolazi posle Tajne Večere jeste najava Carstva
Božijeg.
Zašto je važna Pasha? Njome se proslavlja onaj savez Boga i naroda, savez sa Mojsijem koji je
Izraelit iz Egipta. Isus i učenici dolaze iz jevrejske zajednice.
1. Pasha je važna zbog pashalnog obeda, ali ne u celini. Na Tajnoj Večeri se dogodilo nešto što
ne pripada Pashu, a to je uspostavljanje Evharistije. Ovo pitanje se postavlja kako bi se ustanovili
svi neposredni elementi koji su okruženi Tajnom večerom i stradanjem. Čin poput raspinjanja ne
bi mogao biti učinjen za vreme Pashe. Tumačenja:
1. Večera u Jerusalemu – Pasha u trenucima Hristovog zemaljskog života proslavlja se u
Jerusalemu.
2. Obedovali su ležeći na kaučima, a pashalni obed održava se ležeći.
3. Večera je obavljena po noći kao i pashalna.
4. Hrana se umakala u sos i pevali su se halel psalmi kojima se završava pashalni obed.
2. Poslednja večera nije pashalni obed, a argumenti su sledeći:
1. Ako je Tajna Večera pashalni obed, onda je Isus raspet na Pashu, što nije bilo dozvoljeno
jevrejskim religioznim zakonima.
2. Te večeri nema spomena jagnjeta, a Pasha podrazumeva izgovaranje izvesnih formula unutar
kojih se pojavljuje retorička figura jagnjeta. Isus za vreme Tajne Večere ne spominje jagnje,
nego beskvasni hleb kakav se jede za vreme Pashe.
Ta zabuna dolazi zbog razlike između sinoptičkih jevanđelja i Jevanđelja po Jovanu. Sinoptička
Jevanđelja tvrde da je posredi pashalni obed, a Jevanđelje po Jovanu tvrdi da nije, već da se
Tajna večera dogodila dan pre početka proslavljanja Pashe. Jevanđelja se slažu da je Tajna
Večera bila u četvrtak uveče, ali ne oko toga kada počinje Pasha. Sinoptička Jevanđelja kažu da
Pasha počinje u petak, a Jovan veruje da je Pasha bila u subotu. U Sinoptičkim Jevanđeljima
misli se da je Pasha bila u petak, pa se Tajna večera dogodila na početak tog praznika. U
Jevanđelju po Jovanu, Jovan kaže da je Večera bila pre Pashe. Po Sinoptičkim Jevanđeljima,
četvrtak veče jeste već Pasha. Jovan smatra da je tek petak veče momenat u kom počinje Pasha,
u subotu Šabat i Pasha, a u nedelju Vaskrsenje. Rimsko računanje dan prepoznaje kao onaj koji
počinje u ponoć i traje do ponoći drugog dana. Jevrejsko računanje početak dana prepoznaje u
dolasku večere, pa dan traje od zalaska Sunca do zalaska Sunca. Tako Pasha i raspeće nisu istog
dana.
Književne paralele:
Leonardo da Vinči ,,Tajna večera“
Tajna večera ili Poslednja večera jedno je od najznačajnijih dela Leonarda da Vinčija, a smatra je
jednim od najvećih svetskih umetničkih remek-dela. Slikana tehnikom freske, nastala je u
periodu renesanse, verovatno od 1494. do 1498. godine. Verovatno 1494. godine Leonardo da
Vinči dobija zadatak da napravi sliku Tajna večera u dominikanskoj crkvi Santa Marija de la
Gracije. Tu je crkvu Vojvoda od Milana sebi izabrao kao porodičnu kapelu i mauzolej, a 1492.
godine Bramante ju je delimično renovirao. Slika je trebalo da ukrašava severni zid crkve.
Interesantno je da na ovoj slici Tajne večere, Juda sedi na istoj strani stola sa svim ostalima, isto
kao i Isus Hristos i apostoli, za razliku od tradicionalnog prikazivanja kada sedi na njima
suprotnoj strani.
Kompozicija ukazuje da saglasje različitih, suprotnih elemenata. Prostorni okvir slike čini bogto
ukrašena tavanica, zidovi u geometrijskim formama, trpezarijski sto, a u središtu prostornog
okvira nalazi se personalni sadržaj: Isus i 12 učenika. Te suprotnosti su prostorni okvir i
personalni sadržaj. Centralna tačka preseka je Hristova glava, tačka iza njegove glave koja se
nalazi tačno na sredini slike na kojoj su upereni svi pogledi. Iza njega nalaze se 3 prozora. Jedan
od njih je nešto širi od druga dva kao simbolički nagoveštaj Svetog trojstva. Središnji prozor je
kao ram unutar kog se nalazi lik Isusa. Reč je o višedimenzionalnoj slici, a to znači da se unutar
cele slike nalazi mala slika sa manjim okvirom. Iznad središnjeg prozora postoji blago osvetljen
luk koji obeležava oreol Isusa. Prostor u slici Tajne večere ima simboličku prednost. Prozor je
arhitektonski ekvivalent oreola, a to znači da je taj prozor u simboličkoj vezi sa likom Isusa. Cela
dvorana ima simboličku vezu sa likovima koji su zauzeli položaj za ovom trpezom. Ta veza je
vitalna. Taj precizno uređeni prostor postoji samo zato što su u njegovoj unutrašnjosti ličnosti
koje to jesu. Isus – leva otvorena ruka, desna u pokretu, pogled čoveka koji zna šta uzimanje
hleba i vina znači za njegov život koji se sutra završava. Lik Isusa je trouglasti lik, jer trougao
obeležava fizičko i duhovno žarište prostora koji je slikom obuhvaćen. Držanje apostola izražava
2 stvari: s jedne strane, svi su tako pozicionirani da gledaju ka Hristu. Njihova jela pokazuju
autentičnost njihovih ličnosti. Juda se nalazi sasvim desno i njegov lik je zamućen i 2 apostola su
u trenutku žustre prepirke s njim. Vide se njegove ruke koje kao da su u položaju pravdanja.