Butler 

University
Access Provided by:

Trenutna dijagnoza i liječenje: Psihijatrija, 3e

Poglavlje 47:  Disruptivni poremećaj regulacije raspoloženja

Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil

OSNOV DIJAGNOZE
Disruptivni poremećaj regulacije raspoloženja (DMDD) jedna je od novih kategorija u DSM­5 i klasificiran je u odjeljak Depresivni poremećaji. Ovaj
poremećaj karakterizira trajno razdražljivo raspoloženje i teški (tj. nesrazmjerni u intenzitetu ili trajanju) i česti (tj. tri ili više puta tjedno) ispadi ljutnje.
Ove značajke trebale su biti prisutne najmanje 1 godinu i započeti prije dobi od 10 godina, iako se dijagnoza ne bi trebala postaviti prije dobi od 6 ili
nakon dobi od 18 godina.

O samom DMDD­u provedeno je malo istraživanja. Većina onoga što znamo o teškoj razdražljivosti kao kategoriji dolazi iz istraživanja o ozbiljnoj
disregulaciji raspoloženja (SMD; vidi tablicu 47­1 ). Ovo je kategorija ozbiljne razdražljivosti koju su stvorili Leibenluft i kolege (Leibenluft et al, 2003.)
kao sredstvo empirijskog ispitivanja ideje da kronično razdražljiva djeca možda pate od bipolarnog poremećaja. SMD i DMDD se znatno preklapaju s
dvije glavne razlike. Jedan je da je kod SMD­a zahtjev postojano negativno raspoloženje (Kriterij 2), što može biti razdražljivost ili tuga, dok se kod
DMDD kvalificiraju samo razdražljivost ili ljutnja. Druga je razlika u tome što DMDD ne uključuje kriterij pretjeranog uzbuđenja (kriterij 3 u SMD­u).

Table 47–1
Research Diagnostic Criteria for Severe Mood Dysregulation (SMD)

Inclusion criteria
1.  Compared to his/her peers, the child exhibits markedly increased reactivity to negative emotional stimuli that is manifest verbally or behaviorally. For
example, the child responds to frustration with extended temper tantrums (inappropriate for age and/or precipitating event), verbal rages, and/or
aggression toward people or property. Such events occur, on average, at least three times a week.
2.  Abnormal mood (specifically anger or sadness), present at least half of the day most days, and of sufficient severity to be noticeable by people in the
child's environment (e.g., parents, teachers, peers).
3.  Hyperarousal, as defined by at least three of the following symptoms: insomnia, agitation, distractibility, racing thoughts or flight of ideas, pressured
speech, intrusiveness.
4.  The symptoms in 1, 2, and 3 are currently present and have been present for at least 12 months without any symptom­free periods exceeding 2
months.
5.  Aged 7–17, with the onset of symptoms before age 12.
6.  The symptoms are severe in at least one setting (i.e., violent outbursts, assaultiveness at home, school, or with peers). In addition, there are at least
mild symptoms (distractibility, intrusiveness) in a second setting.

Exclusion criteria
1.  Exhibits any of these cardinal manic symptoms:
Elevated or expansive mood.
Grandiosity or inflated self­esteem.
Episodically decreased need for sleep.
2.  The symptoms occur in distinct periods lasting more than 1 day.
3.  Zadovoljava kriterije za shizofreniju, shizoafektivni poremećaj, pervazivni razvojni poremećaj ili posttraumatski stresni poremećaj.
4.  Zadovoljava kriterije za poremećaj ovisnosti u posljednja 3 mjeseca.
5.  IQ <70.
6.  Simptomi su posljedica izravnih fizioloških učinaka zlouporabe lijeka ili općeg medicinskog ili neurološkog stanja.

Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 1 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
POZADINA
disregulaciji raspoloženja (SMD; vidi tablicu 47­1 ). Ovo je kategorija ozbiljne razdražljivosti koju su stvorili Leibenluft i kolege (Leibenluft et al, 2003.)
Butler University
kao sredstvo empirijskog ispitivanja ideje da kronično razdražljiva djeca možda pate od bipolarnog poremećaja. SMD i DMDD se znatno preklapaju s
Access Provided by:
dvije glavne razlike. Jedan je da je kod SMD­a zahtjev postojano negativno raspoloženje (Kriterij 2), što može biti razdražljivost ili tuga, dok se kod
DMDD kvalificiraju samo razdražljivost ili ljutnja. Druga je razlika u tome što DMDD ne uključuje kriterij pretjeranog uzbuđenja (kriterij 3 u SMD­u).

Table 47–1
Research Diagnostic Criteria for Severe Mood Dysregulation (SMD)

Inclusion criteria
1.  Compared to his/her peers, the child exhibits markedly increased reactivity to negative emotional stimuli that is manifest verbally or behaviorally. For
example, the child responds to frustration with extended temper tantrums (inappropriate for age and/or precipitating event), verbal rages, and/or
aggression toward people or property. Such events occur, on average, at least three times a week.
2.  Abnormal mood (specifically anger or sadness), present at least half of the day most days, and of sufficient severity to be noticeable by people in the
child's environment (e.g., parents, teachers, peers).
3.  Hyperarousal, as defined by at least three of the following symptoms: insomnia, agitation, distractibility, racing thoughts or flight of ideas, pressured
speech, intrusiveness.
4.  The symptoms in 1, 2, and 3 are currently present and have been present for at least 12 months without any symptom­free periods exceeding 2
months.
5.  Aged 7–17, with the onset of symptoms before age 12.
6.  The symptoms are severe in at least one setting (i.e., violent outbursts, assaultiveness at home, school, or with peers). In addition, there are at least
mild symptoms (distractibility, intrusiveness) in a second setting.

Exclusion criteria
1.  Exhibits any of these cardinal manic symptoms:
Elevated or expansive mood.
Grandiosity or inflated self­esteem.
Episodically decreased need for sleep.
2.  The symptoms occur in distinct periods lasting more than 1 day.
3.  Zadovoljava kriterije za shizofreniju, shizoafektivni poremećaj, pervazivni razvojni poremećaj ili posttraumatski stresni poremećaj.
4.  Zadovoljava kriterije za poremećaj ovisnosti u posljednja 3 mjeseca.
5.  IQ <70.
6.  Simptomi su posljedica izravnih fizioloških učinaka zlouporabe lijeka ili općeg medicinskog ili neurološkog stanja.

POZADINA
Glavna motivacija Američke psihijatrijske udruge (APA) da stvori kategoriju razdražljivosti vjerojatno se može pratiti unatrag do takozvane pedijatrijske
bipolarne rasprave (Leibenluft, 2011.). Tijekom posljednja dva desetljeća, stope dijagnoza bipolarnog poremećaja (BD) kod djece i adolescenata u
SAD­u dramatično su porasle, kako u bolničkim jedinicama (Blader & Carlson, 2007.), tako iu izvanbolničkim službama (Moreno et al, 2007.). Porast
stope dijagnoza BD­a koincidirao je s porastom stope propisivanja antipsihotika (Olfson et al, 2006.). Čini se da su promjene u dijagnostičkoj praksi
najvjerojatnije objašnjenje za povećane stope dijagnoza BD­a (Leibenluft, 2011.; Mikita i Stringaris, 2013.), a čini se da je razdražljivost bila središnja
stvar u ovom pitanju.Ideja da se manija može drugačije manifestirati kod mladih nego kod odraslih potaknula je istraživače da to predložekronična,
neepizodna razdražljivostmože biti ključna karakteristika BD­a u djece (Wozniak et al, 1995). Ključno je napomenuti da ovo nije epizodni oblik
razdražljivosti koji je uobičajena manifestacija manije. Doista, kriteriji DSM­IV za maniju zahtijevaju "izrazito razdoblje abnormalno i postojano
povišenog, ekspanzivnog ili razdražljivog raspoloženja". Moguće je da je nepridržavanje ovog zahtjeva za epizodnu promjenu raspoloženja rezultiralo
pogrešnom dijagnozom da mnoga djeca s kroničnom razdražljivošću boluju od bipolarnog poremećaja. APA se pokušala uhvatiti u koštac s
dramatičnim porastom bipolarnih dijagnoza kod mladih uvođenjem DMDD­a. Druga motivacija APA­e da stvori DMDD možda je bila pružiti
dijagnostički dom za mlade s teškom razdražljivošću. Smatra se da su ta djeca ozbiljno oštećena, ali njihova razdražljivost nije bila kodirana prema
DSM­IV.Razdražljivost, iako predstavlja problem za mnoge mlade ljude (Stringaris, 2011.), ili je zanemarena ili podvedena pod poremećaje ponašanja i
oporbe. Prepoznavanje razdražljivosti kao raspoloženja i izrazite razdražljivosti kao poremećaja raspoloženja u skladu je s dugom tradicijom u
psihopatologiji (Bleuler, 1983.) koja razdražljivost stavlja uz depresiju i ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim
istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna od osnovnih emocija.1983) koji stavlja razdražljivost uz depresiju i
ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna
od osnovnih emocija.1983) koji stavlja razdražljivost uz depresiju i ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil
istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna od osnovnih emocija. Page 2 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

EPIDEMIOLOGIJA
dijagnostički dom za mlade s teškom razdražljivošću. Smatra se da su ta djeca ozbiljno oštećena, ali njihova razdražljivost nije bila kodirana prema
Butler University
DSM­IV.Razdražljivost, iako predstavlja problem za mnoge mlade ljude (Stringaris, 2011.), ili je zanemarena ili podvedena pod poremećaje ponašanja i
oporbe. Prepoznavanje razdražljivosti kao raspoloženja i izrazite razdražljivosti kao poremećaja raspoloženja u skladu je s dugom tradicijom u
Access Provided by:

psihopatologiji (Bleuler, 1983.) koja razdražljivost stavlja uz depresiju i ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim
istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna od osnovnih emocija.1983) koji stavlja razdražljivost uz depresiju i
ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna
od osnovnih emocija.1983) koji stavlja razdražljivost uz depresiju i ushićenje kao osnovna raspoloženja. Također je u skladu s psihološkim
istraživanjima (Stringaris, 2015; Stringaris & Taylor, 2015), gdje je ljutnja jedna od osnovnih emocija.

EPIDEMIOLOGIJA
Ne postoje dijagnostički instrumenti koji su posebno dizajnirani za procjenu DMDD­a, pa su stoga studije do sada provedene pomoću stavki iz
postojećih instrumenata koji su dizajnirani za procjenu različitih poremećaja. Simptom razdražljivosti prilično je čest u općoj populaciji (Stringaris &
Goodman, 2009a) sa stopama koje dosežu i do 20% (Pickles et al, 2010). Kategorija SMD, koja je, kao što je ranije objašnjeno, usko povezana s DMDD,
procjenjuje se da se javlja u oko 3% populacije u dobi od 9 do 16 godina (Brotman et al, 2006). Studija koju su proveli Copeland i suradnici (2013.)
koristeći podatke iz dviju različitih studija pokazala je da su procjene prevalencije DMDD­a varirale između 0,8% i 1,1% za djecu između 9 i 17 godina.
Nedavno su Althoff i suradnici (2016.) otkrili da se prevalencija DMDD­a u velikom uzorku adolescenata kretala između 5.26% i 0,12%, ovisno o
konzervativnosti primijenjenih dijagnostičkih kriterija. U svakom slučaju, ovo su relativno niske stope prevalencije u usporedbi s procjenama za druge
poremećaje kao što je poremećaj pažnje/hiperaktivnosti (ADHD) ili oporbeni izazovni poremećaj (ODD) (vidiPoglavlja 34 i 35). Također je vjerojatno da
su te brojke precijenjene jer su, na primjer, autori studije Copelanda i suradnika (2013.) uključili "tugu", a ne samo kroničnu razdražljivost, kao kriterij
raspoloženja za DMDD. Međutim, autori su također pokazali da bi prevalencija dosegla 3,3% ako bi se DMDD mogao dijagnosticirati u predškolske
djece (Copeland et al, 2013.), što je u skladu s višim stopama ­ do 8,2% ­ koje su nedavno pronađene u uzorku predškolske dobi (Dougherty i sur.,
2014). Prevalencija DMDD­a u kliničkim uzorcima je oko 30% (Axelson et al, 2012; Freeman et al, 2016). Dosljedan nalaz u literaturi je da djeca s DMDD­
om pate od značajnih psihosocijalnih oštećenja i zahtijevaju visoku razinu korištenja usluga (Althoff et al, 2016; Copeland et al, 2013; Dougherty et al,
2014). važno,DMDD se javlja zajedno s drugim emocionalnim poremećajima i poremećajima ponašanja (uglavnom depresijom, ADHD­om i ODD­om) u
između 65% i 90% slučajeva (Brown et al, 2009; Copeland et al, 2013; Dougherty et al, 2014).

ETIOLOGIJA
Vrlo je malo nalaza istraživanja dostupno o DMDD­u kao takvom. Međutim, korisno je raspravljati o etiologiji DMDD na temelju dostupnih podataka o
SMD i dimenzionalnim konstruktima razdražljivosti. Ovdje raspravljamo o tri sveukupna etiološka pitanja. Prvi se odnosi na odnos DMDD­a i
razdražljivosti općenito s drugim psihijatrijskim poremećajima; drugo, odnos DMDD­a i razdražljivosti općenito s konstruktima osobnosti. Treći se
odnosi na genetske nalaze, uglavnom u obliku studija obitelji i blizanaca, o razdražljivosti.

1. DMDD i razdražljivost: odnos s drugim psihijatrijskim poremećajima

Pregled

Važno je pitanje je li DMDD kategorija koja se može odvojiti od drugih poremećaja. Kao što smo vidjeli, do 90% djece s DMDD također ima neki drugi
psihijatrijski poremećaj. Nešto od ovog preklapanja je zbog preklapanja stavki i stoga je umjetno: DMDD ima ispade temperamenta kao glavni kriterij, a
ljutnja je jedna od njegovih karakteristika; oba ova simptoma također su navedena kao kriteriji za ODD. Slično, u Copelandovoj studiji (Copeland et al,
2013.), tuga — kriterij depresije — također je korištena za utvrđivanje DMDD­a. Bit će važno utvrditi pokazuje li, nakon isključivanja takvog umjetnog
preklapanja, DMDD više komorbiditeta nego što je to karakteristično za druge utvrđene psihijatrijske poremećaje, na primjer, ADHD. Povezano pitanje
je je li razdražljivost koja definira DMDD fenomen koji nastaje sekundarno u odnosu na druge poremećaje. Na primjer,može biti da dijete s ADHD­om
pokazuje simptome DMDD­a jer njegova ili njezina hiperaktivnost/impulzivnost djeluje u dosluhu s okolinom i uzrokuje frustraciju. Čini se malo
vjerojatnim da je razdražljivost samo sekundarni fenomen. Prvo, razdražljivost je vrlo prediktivna za buduća oštećenja i buduću psihopatologiju čak i
nakon kontrole drugih poremećaja (Stringaris & Goodman, 2009a). U 20­godišnjoj studiji praćenja utvrđeno je da su adolescenti s visokim ocjenama
razdražljivosti izloženi povećanom riziku od depresije i generalizirane anksioznosti te da će se suočiti s socioekonomskim poteškoćama (Stringaris et
al, 2009). Važno je da su se ovi nepovoljni ishodi zadržali čak i nakon prilagodbe za psihijatrijske poremećaje na početku (Stringaris et al, 2009).
Doista,Niz radova pokazao je da je razdražljivost prediktor buduće depresije ili poremećaja distresa općenito, neovisno o osnovnoj depresiji (Brotman
et al, 2006; Stringaris & Goodman, 2009a; Stringaris et al, 2009; Leibenluft et al, 2006; Whelan i sur., 2013). Ovi su rezultati sažeti u nedavnom
sustavnom pregledu i meta­analizi o longitudinalnim korelatima razdražljivosti (Vidal­Ribas et al, 2016.). U ovom pregledu autori su tražili članke u
kojima je dimenzionalna ili kategorička (tj. DMDD ili SMD) razdražljivost bila prediktor bilo kojeg budućeg psihijatrijskog ishoda. Dvadeset i četiri od
163 pregledana članka zadovoljila su kriterije za uključivanje. Rezultati su otkrili da je razdražljivost značajan prediktor depresije i anksioznosti, ali ne i
bipolarnog poremećaja, poremećaja ponašanja, ADHD­a ili zlouporabe tvari. U sljedećem,raspravljamo o preklapanju između DMDD i razdražljivosti za
neke od glavnih psihijatrijskih dijagnoza.
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 3 / 15
Odnos s bipolarnim poremećajem
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

Kao što je ranije navedeno, jedna od važnih motivacija za proučavanje djece s teškom razdražljivošću bila je otkriti da li pate od ranog oblika
et al, 2006; Stringaris & Goodman, 2009a; Stringaris et al, 2009; Leibenluft et al, 2006; Whelan i sur., 2013). Ovi su rezultati sažeti u nedavnom
Butler University
sustavnom pregledu i meta­analizi o longitudinalnim korelatima razdražljivosti (Vidal­Ribas et al, 2016.). U ovom pregledu autori su tražili članke u
kojima je dimenzionalna ili kategorička (tj. DMDD ili SMD) razdražljivost bila prediktor bilo kojeg budućeg psihijatrijskog ishoda. Dvadeset i četiri od
Access Provided by:

163 pregledana članka zadovoljila su kriterije za uključivanje. Rezultati su otkrili da je razdražljivost značajan prediktor depresije i anksioznosti, ali ne i
bipolarnog poremećaja, poremećaja ponašanja, ADHD­a ili zlouporabe tvari. U sljedećem,raspravljamo o preklapanju između DMDD i razdražljivosti za
neke od glavnih psihijatrijskih dijagnoza.

Odnos s bipolarnim poremećajem

Kao što je ranije navedeno, jedna od važnih motivacija za proučavanje djece s teškom razdražljivošću bila je otkriti da li pate od ranog oblika
bipolarnog poremećaja, kao što je ranije sugerirano (Wozniak et al, 1995.). Dokazi upućuju na to da jaka razdražljivost nije prethodnik bipolarnog
poremećaja. Prvo, naknadne studije na uzorcima zajednice ne pokazuju vezu između dimenzionalnih mjera razdražljivosti i kasnijeg bipolarnog
poremećaja (Brotman i sur., 2006.; Leibenluft i sur., 2006.; Stringaris i sur., 2009.). Budući da je bipolarni poremećaj relativno rijedak ishod u uzorcima
zajednice, postoji mogućnost da ove studije nisu imale dovoljno snage za otkrivanje veze. Međutim, rezultati su slični u referentnim uzorcima. Studija
praćenja (medijan vremena 28.7 mjeseci) pokazala je zapanjujuće razlike u stopi maničnih simptoma između mladih sa SMD i onih s klasičnim
bipolarnim poremećajem. Samo 1 od 84 SMD ispitanika (1,2%) doživio je (hipo­) maničnu epizodu tijekom studije, dok je učestalost takvih epizoda bila
više od 50 puta veća u onih s usko definiranim BD­om (58/93, 62,4%) (Stringaris i sur., 2010). Slično tome, studija na kliničkom uzorku od 706 djece u
dobi od 6 do 12 godina nije pronašla povezanost između DMDD­a i budućeg nastupa bipolarnog poremećaja (Axelson et al, 2010.). U novije vrijeme, u
studiji na 200 mladih sa SMD, samo je 1 sudionik razvio bipolarni poremećaj nakon 4 godine praćenja (Deveney et al, 2015.).dok je učestalost takvih
epizoda bila više od 50 puta veća u onih s usko definiranim BD­om (58/93, 62,4%) (Stringaris et al, 2010). Slično tome, studija na kliničkom uzorku od
706 djece u dobi od 6 do 12 godina nije pronašla povezanost između DMDD­a i budućeg nastupa bipolarnog poremećaja (Axelson et al, 2010.). U novije
vrijeme, u studiji na 200 mladih sa SMD, samo je 1 sudionik razvio bipolarni poremećaj nakon 4 godine praćenja (Deveney et al, 2015.).dok je učestalost
takvih epizoda bila više od 50 puta veća u onih s usko definiranim BD­om (58/93, 62,4%) (Stringaris et al, 2010). Slično tome, studija na kliničkom
uzorku od 706 djece u dobi od 6 do 12 godina nije pronašla povezanost između DMDD­a i budućeg nastupa bipolarnog poremećaja (Axelson et al,
2010.). U novije vrijeme, u studiji na 200 mladih sa SMD, samo je 1 sudionik razvio bipolarni poremećaj nakon 4 godine praćenja (Deveney et al,
2015.).samo je 1 sudionik razvio bipolarni poremećaj u 4­godišnjem praćenju (Deveney et al, 2015.).samo je 1 sudionik razvio bipolarni poremećaj u 4­
godišnjem praćenju (Deveney et al, 2015.).

U skladu s ovim nalazima, utvrđeno je da se SMD i BD razlikuju u obiteljskoj povijesti (Brotman et al, 2007). Roditelji mladih s klasičnim (koji se također
naziva uskim fenotipom) BD­a imali su znatno veću vjerojatnost da će im se dijagnosticirati BD (14/42, 33,3%) nego roditelji mladih sa SMD (1/37, 2,7%)
(Brotman et al, 2006. ).

Osim kliničkih i obiteljskih podataka, također je došlo do porasta interesa za neurobiološke razlike i preklapanja između SMD i BD u mladosti. U
usporedbi s kontrolnom skupinom, djeca sa SMD ili BD značajno su manje točna u označavanju emocija na licu (Guyer i sur., 2007.) i lošija u
prepoznavanju izraza emocija na licu (Rich i sur., 2008.). Zanimljivo je da se SMD i BD razlikuju u moždanim mehanizmima koji utječu na ove
nedostatke emocija: studija funkcionalne magnetske rezonancije (fMRI) pokazala je da pacijenti sa SMD imaju smanjenu aktivnost amigdale u
usporedbi s onima s BD­om tijekom zadatka obrade emocija lica (Brotman et al, 2010). Uzorak aktivacije amigdale kod SMD bio je sličan onom kod
mladih ljudi s depresivnim poremećajima (Beesdo et al, 2009). SMD i BD mladi također se razlikuju u odgovoru na frustraciju.Rich i suradnici (2007.)
upotrijebili su zadatak frustracije kako bi pokazali da iako su i SMD i BD mladi pokazali značajno više negativnih učinaka od zdravih kontrolnih skupina
kao odgovor na negativne povratne informacije, pacijenti sa SMD­om se razlikuju od onih s BD­om u svojim potencijalima povezanim s događajima
(Rich et. al, 2007) i obrazaca aktivacije mozga (Rich et al, 2011). Slično, djeca sa SMD­om razlikuju se od djece s BD­om u zadacima preokreta odgovora,
u kojima dolazi do neočekivanih promjena u pogledu toga koji je podražaj nagrađen, a koji nije (Dickstein et al, 2007.). Mladi sa SMD­om, ali ne i oni s
BD­om, pokazali su smanjenu inferiornu aktivaciju frontalnog girusa kao odgovor na pogreške u zadatku u odnosu na zdrave kontrole (Adleman et al,
2011.). Važno je napomenuti da je ista studija otkrila da i SMD i BD mladi imaju smanjenu aktivaciju kaudatusa povezanu s zadatkom u usporedbi sa
zdravom kontrolnom skupinom. Novije,studija koja je koristila zadatke afektivne pripreme s maskiranim i nemaskiranim emocionalnim licima otkrila
je da su mladi sa SMD­om pokazali nižu aktivnost u parijetalnim, temporalnim i frontalnim regijama pri obradi neutralnih lica u usporedbi s mladima s
BD­om (Thomas et al, 2014.). Aberantni odgovor na emocionalne podražaje u amigdali i frontalnim regijama u skladu je s nedavnim nalazima u
funkcionalnoj povezanosti tijekom stanja mirovanja fMRI (Stoddard et al, 2015). U ovoj studiji, mladi s BD­om pokazali su veću funkcionalnu
povezanost između lijeve bazolateralne amigdale i medijalnog gornjeg girusa i stražnjeg cingulata od sudionika sa SMD­om. Također postoje rani
dokazi da se korelacije razdražljivosti DMDD­a i BD­a razlikuju u obradi emocionalnih lica (Wiggins et al, 2016.). Uzeto zajedno,ovi nalazi sugeriraju da
se patofiziološki mehanizmi razlikuju između SMD i BD mladih; međutim, oni također pokazuju da postoje zajednički putovi između dva stanja.

Odnos s oporbom i problemi ponašanja

DMDD pokazuje znatno preklapanje s ODD­om, ne samo zato što se stavke razdražljivosti DMDD­a preklapaju s onima ODD­a (Mayes et al, 2015; Mayes
et al, 2016). DSM­5 je uveo DMDD kako bi kliničarima dao priliku da kodiraju istaknute komponente raspoloženja, bez potrebe da koriste oznaku koja
implicira antisocijalno ponašanje. Stringaris i Goodman (2009c) predložili su tri različite dimenzije unutar opozicije: razdražljivu dimenziju koja
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil
prvenstveno predviđa depresivne poremećaje i generalizirani anksiozni poremećaj (GAD); tvrdoglava dimenzija povezana s ADHD­om i neagresivnim Page 4 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
poremećajem ponašanja (CD); i štetna dimenzija povezana s problemima agresivnog ponašanja i bešćutnim/bezosjećajnim osobinama. Ove su
dimenzije ponovljene u analizama potvrdnih faktora (Aebi et al, 2013; Burke et al, 2014; Herzhoff & Tacket, 2016),kao i u analizi latentne klase (Althoff
et al, 2014), koja ima za cilj identificirati grupe ljudi na temelju njihovih odgovora na upitnik te je stoga bliža binarnim konstruktima razdražljivosti kao
se patofiziološki mehanizmi razlikuju između SMD i BD mladih; međutim, oni također pokazuju da postoje zajednički putovi između dva stanja.
Butler University
Odnos s oporbom i problemi ponašanja
Access Provided by:

DMDD pokazuje znatno preklapanje s ODD­om, ne samo zato što se stavke razdražljivosti DMDD­a preklapaju s onima ODD­a (Mayes et al, 2015; Mayes
et al, 2016). DSM­5 je uveo DMDD kako bi kliničarima dao priliku da kodiraju istaknute komponente raspoloženja, bez potrebe da koriste oznaku koja
implicira antisocijalno ponašanje. Stringaris i Goodman (2009c) predložili su tri različite dimenzije unutar opozicije: razdražljivu dimenziju koja
prvenstveno predviđa depresivne poremećaje i generalizirani anksiozni poremećaj (GAD); tvrdoglava dimenzija povezana s ADHD­om i neagresivnim
poremećajem ponašanja (CD); i štetna dimenzija povezana s problemima agresivnog ponašanja i bešćutnim/bezosjećajnim osobinama. Ove su
dimenzije ponovljene u analizama potvrdnih faktora (Aebi et al, 2013; Burke et al, 2014; Herzhoff & Tacket, 2016),kao i u analizi latentne klase (Althoff
et al, 2014), koja ima za cilj identificirati grupe ljudi na temelju njihovih odgovora na upitnik te je stoga bliža binarnim konstruktima razdražljivosti kao
što su DMDD ili SMD. Diferencijalne povezanosti triju dimenzija ODD­a pokazane su u presječnim i longitudinalnim uzorcima temeljenim na zajednici
(Stringaris & Goodman, 2009b; Rowe et al, 2010; Krieger et al, 2013; Aebi et al, 2010; Whelan et al , 2015; Savage et al, 2015). Ovi su nalazi u skladu s
prepoznavanjem razdražljivosti kao raspoloženja. Problemi s ponašanjem i antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog
raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno proučiti.koji ima za cilj identificirati skupine ljudi na temelju njihovih odgovora
na upitnik i stoga je bliži binarnim konstruktima razdražljivosti kao što su DMDD ili SMD. Diferencijalne povezanosti triju dimenzija ODD­a pokazane su
u presječnim i longitudinalnim uzorcima temeljenim na zajednici (Stringaris & Goodman, 2009b; Rowe et al, 2010; Krieger et al, 2013; Aebi et al, 2010;
Whelan et al , 2015; Savage et al, 2015). Ovi su nalazi u skladu s prepoznavanjem razdražljivosti kao raspoloženja. Problemi s ponašanjem i
antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno
proučiti.koji ima za cilj identificirati skupine ljudi na temelju njihovih odgovora na upitnik i stoga je bliži binarnim konstruktima razdražljivosti kao što
su DMDD ili SMD. Diferencijalne povezanosti triju dimenzija ODD­a pokazane su u presječnim i longitudinalnim uzorcima temeljenim na zajednici
(Stringaris & Goodman, 2009b; Rowe et al, 2010; Krieger et al, 2013; Aebi et al, 2010; Whelan et al , 2015; Savage et al, 2015). Ovi su nalazi u skladu s
prepoznavanjem razdražljivosti kao raspoloženja. Problemi s ponašanjem i antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog
raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno proučiti.Diferencijalne povezanosti triju dimenzija ODD­a pokazane su u
presječnim i longitudinalnim uzorcima temeljenim na zajednici (Stringaris & Goodman, 2009b; Rowe et al, 2010; Krieger et al, 2013; Aebi et al, 2010;
Whelan et al , 2015; Savage et al, 2015). Ovi su nalazi u skladu s prepoznavanjem razdražljivosti kao raspoloženja. Problemi s ponašanjem i
antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno
proučiti.Diferencijalne povezanosti triju dimenzija ODD­a pokazane su u presječnim i longitudinalnim uzorcima temeljenim na zajednici (Stringaris &
Goodman, 2009b; Rowe et al, 2010; Krieger et al, 2013; Aebi et al, 2010; Whelan et al , 2015; Savage et al, 2015). Ovi su nalazi u skladu s prepoznavanjem
razdražljivosti kao raspoloženja. Problemi s ponašanjem i antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog raspoloženja, iako bi
uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno proučiti.Problemi s ponašanjem i antisocijalno ponašanje mogu nastati kao posljedica razdražljivog
raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno proučiti.Problemi s ponašanjem i antisocijalno ponašanje mogu nastati kao
posljedica razdražljivog raspoloženja, iako bi uvjete pod kojima se to događa potrebno dodatno proučiti.

Povezanost s depresijom i anksioznoš ću

Razdražljivost pokazuje znatno preklapanje s depresivnim poremećajima (veliki depresivni poremećaj i distimija) i anksioznim poremećajima. Štoviše,
čini se da je razdražljivost kod djece i adolescenata put koji vodi do depresije. Prethodno je pokazano da je ODD jedan od najsnažnijih prediktora
buduće depresije (Copeland et al, 2009). Rezultati upućuju na to da je razdražljiva komponenta ODD­a ta koja specifično predviđa depresiju (Stringaris
& Goodman, 2009b). Kao što je ranije spomenuto, nedavni sustavni pregled i meta­analiza pokazali su da je razdražljivost, kontinuirana ili kategorički
definirana, prediktor buduće depresije i anksioznosti, a ne drugih poremećaja (Vidal­Ribas et al, 2016.). Važno etiološko pitanje je zašto razdražljiva
djeca postaju depresivna.Popularno objašnjenje bilo je da slijede putanju neuspjeha ­ varijantu takozvanog modela neuspjeha (Capaldi, 1992.), prema
kojem razdražljivi mladi doživljavaju međuljudske poteškoće koje ih izlažu riziku od depresije. Međutim, većina dosadašnjih nalaza protivi se ovom
modelu neuspjeha i čini se da su razdražljivost i depresija usko povezani zbog zajedničkih genetskih rizika (Stringaris i sur., 2012.; Savage i sur., 2015.),
kao što je objašnjeno dalje u odjeljku o genetici.i čini se da su razdražljivost i depresija usko povezani zbog zajedničkih genetskih rizika (Stringaris et
al, 2012a; Savage et al, 2015), kao što je dodatno objašnjeno u odjeljku o genetici.i čini se da su razdražljivost i depresija usko povezani zbog
zajedničkih genetskih rizika (Stringaris et al, 2012a; Savage et al, 2015), kao što je dodatno objašnjeno u odjeljku o genetici.

2. DMDD i razdražljivost: odnos s osobinama ličnosti

Drugo je pitanje treba li jaku razdražljivost uopće svrstavati u poremećaje ili bi ju bilo primjerenije smatrati crtom ličnosti. Razdražljivost je odavno
prepoznata kao dio temperamentne dimenzije negativne afektivnosti (Caspi et al, 2005.), tako da jaka razdražljivost može jednostavno biti ekstremna
manifestacija crte ličnosti. Isto se može reći i za niz psihijatrijskih poremećaja. Na primjer, fobije i drugi anksiozni poremećaji mogu se promatrati kao
ekstremne manifestacije negativne emocionalnosti; isto može vrijediti i za hiperaktivnost ADHD­a, koja se može smatrati krajnjom osobinom ličnosti
aktivnosti. Sve se više psihijatrijski simptomi smatraju dijelom kontinuiranih obilježja koja postoje kao dimenzije unutar populacije (Plomin et al,
2009.).Iako dimenzionalno razmišljanje može biti od pomoći za istraživanja i za određene kliničke svrhe, kliničke odluke obično su binarne (npr. liječiti
ili ne liječiti; Rutter, 2011.). Stoga, čak i da je razdražljivost doista najbolje konceptualizirana kao dimenzija, prepoznavanje praga i dalje bi bilo važno za
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
klinički rad.
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 5 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
Genetika
prepoznata kao dio temperamentne dimenzije negativne afektivnosti (Caspi et al, 2005.), tako da jaka razdražljivost može jednostavno biti ekstremna
Butler University
manifestacija crte ličnosti. Isto se može reći i za niz psihijatrijskih poremećaja. Na primjer, fobije i drugi anksiozni poremećaji mogu se promatrati kao
ekstremne manifestacije negativne emocionalnosti; isto može vrijediti i za hiperaktivnost ADHD­a, koja se može smatrati krajnjom osobinom ličnosti
Access Provided by:

aktivnosti. Sve se više psihijatrijski simptomi smatraju dijelom kontinuiranih obilježja koja postoje kao dimenzije unutar populacije (Plomin et al,
2009.).Iako dimenzionalno razmišljanje može biti od pomoći za istraživanja i za određene kliničke svrhe, kliničke odluke obično su binarne (npr. liječiti
ili ne liječiti; Rutter, 2011.). Stoga, čak i da je razdražljivost doista najbolje konceptualizirana kao dimenzija, prepoznavanje praga i dalje bi bilo važno za
klinički rad.

Genetika

Razdražljivost je nasljedna osobina. U studiji koja je koristila razdražljivost koju su sami prijavili, Stringaris i suradnici otkrili su da je oko 30%
interindividualne varijance razdražljivosti koju su prijavili adolescenti posljedica genetskih čimbenika (Stringaris i sur., 2012.a). To je u skladu sa
studijama na uzorcima odraslih (Coccaro et al, 1997). Također, čini se da se genetski utjecaji na razdražljivost s vremenom blago povećavaju kod
muškaraca, a smanjuju kod žena (Roberson­Nay et al, 2015.).

Stringaris i suradnici (2012a) također su pokazali da je preklapanje između razdražljivosti i depresije posljedica zajedničkih genetskih učinaka.
Odnosno, kao i kod drugih psihijatrijskih fenotipova (Eley, 1997.), razdražljivost i depresija razlikuju se jedna od druge kao rezultat specifičnih učinaka
okoline; nasuprot tome, preklapaju se u jednoj te istoj jedinki zbog zajedničkih gena. Čini se da je ova genetska kovarijanca vrhunac u ranoj
adolescenciji (Savage et al, 2015.). Štoviše, čini se da je utjecaj razdražljivosti na buduću depresiju/anksioznost veći od utjecaja depresije/anksioznosti
na buduću razdražljivost. Genetičko preklapanje između depresije i razdražljivosti u skladu je sa studijama koje pokazuju da je obiteljska povijest
depresije povezana s razdražljivošću kod potomaka (Krieger et al, 2013; Wiggins et al, 2014).

Iako znamo da se preklapanje između razdražljivosti i depresije uglavnom objašnjava genetskim učincima, trenutačno nisu poznati ni zajednički geni
između razdražljivosti i depresije niti jedinstveni učinci na okoliš.

KLINIČKI NALAZ
Mnogi mladi ljudi javljaju se s razdražljivošću kao glavnim problemom u klinikama za dječju i adolescentnu psihijatriju. Međutim, simptomi
razdražljivosti često nisu dovoljno detaljno dokumentirani niti kvantificirani. Početna procjena trebala bi uključivati provjeru simptoma razdražljivosti.
U užurbanom okruženju ili okruženju primarne zdravstvene zaštite, ovaj početni pregled može se obaviti pomoću ljestvica kao što su Upitnik snaga i
poteškoća (SDQ; Goodman, 1997.) ili Kontrolni popis ponašanja djeteta (CBCL; Achenbach, 1991.), koji se raspituju o psihopatologiji općenito i
uključite nekoliko stavki o razdražljivosti. U više specijaliziranih okruženja, to može uključivati korištenje ljestvica dizajniranih za procjenu
razdražljivosti (Stringaris et al, 2012b; Narrow et al, 2013). Takav pregled trebao bi se raspitati o (1) praguza reakciju ljutnje (npr. koliko se lako dijete
iznervira u usporedbi s drugima); (2) učestalost osjećaja/ponašanja ljutnje (npr. učestalost izljeva bijesa); i (3) trajanje takvih osjećaja/ponašanja.
Pokazalo se da se postavljanjem takvih pitanja može napraviti razlika između skupina djece sa SMD i one s drugom psihopatologijom, kao što je BD
(Stringaris et al, 2012b). Nakon otkrivanja problema u ovim domenama, kliničar se može detaljnije raspitati o dvije glavne komponente dijagnoze
DMDD.

Prva komponenta su ispadi temperamenta. Oni su često vrlo istaknuti, a roditelji će često dobrovoljno dati informacije o njima (iako mogu koristiti
različite nazive da ih opišu, kao što su "otapanje", "klimavo", "eksplozije", "bijes"). Korisno je zamoliti roditelje da opišu posljednji takav napad bijesa i
najgore čega se mogu sjetiti. To kliničaru i pacijentu ili roditelju omogućuje stvaranje zajedničkog jezika o problemu. Također je korisno napraviti
funkcionalnu analizu tantruma. Saznavanje o tome što se događa prije napada bijesa ( prethodnici ) može dati naznake o diferencijalnoj dijagnozi i
pomoći u planiranju liječenja. Ovo također treba sadržavati informacije o mjestu gdje se ti napadi bijesa događaju (kuća ili škola) i posebne okolnosti
ili doba dana.Uspostavljanjeponašanja koja prate napade bijesa (npr. razbija li on ili ona stvari) pomaže u procjeni rizika, tereta i oštećenja
uzrokovanih napadima bijesa. Pitanja o tome što se događa tijekom napada bijesa pomoći će utvrditi je li to nerazmjerno onome što bi se općenito
očekivalo s obzirom na okolnosti (Kriterij B). Raspitivanje o posljedicama(npr. žali li dijete zbog ispada bijesa) također je važno. Takva analiza također
pomaže kliničaru razumjeti kako roditelj ili drugi iz okoline mlade osobe reagiraju na izljev ljutnje. Kriteriji propisuju da se ispadi ljutnje trebaju
dogoditi tri ili više puta tjedno. Bilježenje prosječnog broja napada bijesa tjedno (ili dnevno) pri prvoj procjeni važno je za praćenje i usmjeravanje
terapije. DSM kriteriji također propisuju da ispadi ljutnje ne bi trebali biti u skladu s djetetovom razvojnom razinom. Ovo može biti teško donijeti samo
na temelju izvješća roditelja, a razgovor s učiteljima koji vide drugu djecu na sličnim razinama razvoja može biti od velike pomoći. Nakon prve
konzultacije, korisno je zamoliti roditelje da ispune dnevnik o ispadima temperamenta,uočavanje okolnosti i posljedica. Promatranje interakcije
dijete­roditelj koja dovodi do napada bijesa također može biti od pomoći, ali ne mora uvijek biti izvedivo. Roditelji i mladi često rado snimaju ispade;
rasprava o njima u klinici može biti osobito korisna.

Druga glavna komponenta dijagnoze DMDD je prevladavajuće razdražljivo raspoloženje između napada bijesa. Stalno razdražljivo raspoloženje kako
je navedeno u kriterijima DMDD vjerojatno je rjeđe čak i od teških napada bijesa. Vjerojatno je to također teže utvrditi: ispadi se više pamte nego trajno
negativno raspoloženje. Osim toga, roditeljima ili učiteljima često će biti teško razlikovati česte ispade ljutnje koji se javljaju, recimo, 5 ili 10 puta
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
dnevno, i negativno raspoloženje. Koristan pristup je napraviti vremensku crtu raspoloženja, što će također pomoći u određivanju dobi u kojoj je
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 6 / 15
problem nastao. Roditelji se mogu sjetiti vremena prije nego što je raspoloženje njihovog djeteta postalo trajno razdražljivo ili se mogu sjetiti kratkih
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
vremenskih razdoblja (npr. tijekom praznika), kada je raspoloženje njihovog djeteta bilo pozitivno.Glavna svrha takve vremenske crte je stoga
identificirati kontraste i promjene u raspoloženju, što olakšava rješavanje onoga što bi inače moglo biti difuzni negativni osjećaj. Najvažnije je pitati
dijete­roditelj koja dovodi do napada bijesa također može biti od pomoći, ali ne mora uvijek biti izvedivo. Roditelji i mladi često rado snimaju ispade;
Butler University
rasprava o njima u klinici može biti osobito korisna.
Access Provided by:

Druga glavna komponenta dijagnoze DMDD je prevladavajuće razdražljivo raspoloženje između napada bijesa. Stalno razdražljivo raspoloženje kako
je navedeno u kriterijima DMDD vjerojatno je rjeđe čak i od teških napada bijesa. Vjerojatno je to također teže utvrditi: ispadi se više pamte nego trajno
negativno raspoloženje. Osim toga, roditeljima ili učiteljima često će biti teško razlikovati česte ispade ljutnje koji se javljaju, recimo, 5 ili 10 puta
dnevno, i negativno raspoloženje. Koristan pristup je napraviti vremensku crtu raspoloženja, što će također pomoći u određivanju dobi u kojoj je
problem nastao. Roditelji se mogu sjetiti vremena prije nego što je raspoloženje njihovog djeteta postalo trajno razdražljivo ili se mogu sjetiti kratkih
vremenskih razdoblja (npr. tijekom praznika), kada je raspoloženje njihovog djeteta bilo pozitivno.Glavna svrha takve vremenske crte je stoga
identificirati kontraste i promjene u raspoloženju, što olakšava rješavanje onoga što bi inače moglo biti difuzni negativni osjećaj. Najvažnije je pitati
dijete o njegovom ili njezinom doživljaju raspoloženja. To će vam pomoći u razlikovanju osjećaja razdražljivosti i osjećaja tuge ­ to dvoje često
koegzistira. Doznavanje o ruminacijama (npr. mislima ljutnje usmjerenim protiv sebe ili drugih) i dnevnim varijacijama bit će osobito korisno za
planiranje liječenja (vidi kasniju raspravu).Doznavanje o ruminacijama (npr. mislima ljutnje usmjerenim protiv sebe ili drugih) i dnevnim varijacijama
bit će osobito korisno za planiranje liječenja (vidi kasniju raspravu).Doznavanje o ruminacijama (npr. mislima ljutnje usmjerenim protiv sebe ili drugih)
i dnevnim varijacijama bit će osobito korisno za planiranje liječenja (vidi kasniju raspravu).

PSIHOLOŠKO TESTIRANJE
Ne postoji dijagnostički psihološki test za DMDD. Međutim, kao što je ranije spomenuto, čini se da djeca s jakom razdražljivošću imaju lošije rezultate u
nizu kognitivnih zadataka. Utvrđivanje ima li dijete kognitivne nedostatke (npr. specifične poteškoće u čitanju ili učenju) koje dovode do frustracije i
povećavaju ili održavaju razdražljivost u određenim okolnostima može se pokazati korisnim.

LABORATORIJSKI NALAZI
Ne postoje klinički korisni laboratorijski nalazi za DMDD. Međutim, kao i kod drugih psihijatrijskih poremećaja, rutinski fizički i laboratorijski pregledi
mogu pomoći u isključivanju medicinskih uzroka poremećaja raspoloženja.

NEUROIMAGING
Još uvijek nema klinički korisnih slikovnih nalaza za DMDD. Do sada je, kao što je ranije spomenuto, većina ovog istraživanja bila usmjerena na
razlikovanje SMD od bipolarnog poremećaja (BD) i zdravih dobrovoljaca (HV). Rani dokazi sugeriraju da, u usporedbi s HV­om, mladi sa SMD­om imaju
hipoaktivnost amigdale tijekom eksplicitne obrade emocija lica (Brotman et al, 2010.), dok hiperaktivnost amigdaleaktivnost je očigledna tijekom
implicitne obrade (Brotman et al, 2010; Thomas et al, 2013). Dvije studije koje su koristile zadatke afektivne pripreme s maskiranim i nemaskiranim
emocionalnim licima otkrile su da mladi sa SMD pokazuju veću aktivaciju tijekom gledanja ljutitih lica u stražnjem cingulatu i gornjem temporalnom
girusu u usporedbi s HV­om (Thomas et al, 2014; Tseng et al, 2016) . U frustrirajućim uvjetima, mladi sa SMD pokazuju aberantne aktivacije amigdale,
strijatalne, parijetalne i stražnje cingulate u usporedbi s HV­om (Deveney et al, 2013; Perlman et al, 2015), što ukazuje na poteškoće u regulaciji emocija,
obradi nagrađivanja i kontroli pažnje.

TIJEK BOLESTI
Kao što je ranije spomenuto, teška razdražljivost povezana je s nizom budućih nepovoljnih psihijatrijskih i društvenih ishoda (Vidal­Ribas et al, 2016.).
Razdražljivost u mladosti povezana je s nižim financijskim i obrazovnim postignućima (Copeland i sur., 2014.; Stringaris i sur., 2009.), kao i s lošijim
zdravstvenim ishodima u odrasloj dobi (Copeland i sur., 2014.). Povezanost između razdražljivosti i budućeg funkcionalnog oštećenja također je
pronađena u male djece (Dougherty et al, 2014, 2016; Ezpeleta et al, 2015). Konačno, jedno je istraživanje pokazalo da je razdražljivost u adolescenciji
povezana sa suicidalnim ponašanjem u odrasloj dobi, neovisno o afektivnim dijagnozama (Pickles et al, 2010.).

Stabilnost razdražljivosti razlikuje se ovisno o tome mjeri li se razdražljivost kontinuirano ili kategorički. Studije koje koriste dimenzionalne pristupe
pokazuju da je razdražljivost umjereno stabilna tijekom vremena (Leadbeater & Homel, 2015.; Stringaris i sur., 2013.; Whelan i sur., 2013.; Roberson­
Nay i sur., 2015.). S druge strane, terenska ispitivanja DSM­5 pokazala su slabu pouzdanost test­retest za DMDD (Regier et al, 2013). U kliničkom uzorku
djece s DMDD­om u dobi od 6 do 12 godina, samo 19% je zadovoljilo kriterije nakon 1 i 2 godine praćenja (Axelson et al, 2012). Slično tome, nalazi u
četiri vremenske točke u velikoj kohortnoj studiji pokazali su da većina mladih sa SMD (82,5%) ispunjava kriterije SMD­a u jednom valu, ali samo 1,4%
ispunjava kriterije u sva četiri vala procjene (Brotman et al, 2006.). Međutim,mladi s upornom ljutnjom ili izljevom ljutnje imali su 75% vjerojatnosti da
će imati ili upornu ljutnju ili izljev ljutnje godinu dana kasnije (Copeland et al, 2015.). U nedavnoj studiji koja je procjenjivala glavne simptome DMDD­a
(tj. razdražljivo­ljutito raspoloženje i ispad temperamenta) na uzorku djece iz zajednice praćene tijekom 8 godina, autori su otkrili da dok su stope
remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva također je bilo značajno (55%). Štoviše, 29% sudionika s čestim simptomima DMDD­a
na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U svakom slučaju, veliki udio djece koja ne zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i funkcionalno oštećenje (Deveney et al, 2015.).2015). U nedavnoj studiji koja je
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 7 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
procjenjivala glavne simptome DMDD­a (tj. razdražljivo­ljutito raspoloženje i ispad temperamenta) na uzorku djece iz zajednice praćene tijekom 8
godina, autori su otkrili da dok su stope remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva također je bilo značajno (55%). Štoviše, 29%
sudionika s čestim simptomima DMDD­a na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U svakom slučaju, veliki udio djece koja ne
četiri vremenske točke u velikoj kohortnoj studiji pokazali su da većina mladih sa SMD (82,5%) ispunjava kriterije SMD­a u jednom valu, ali samo 1,4%
Butler University
ispunjava kriterije u sva četiri vala procjene (Brotman et al, 2006.). Međutim,mladi s upornom ljutnjom ili izljevom ljutnje imali su 75% vjerojatnosti da
Access Provided by:
će imati ili upornu ljutnju ili izljev ljutnje godinu dana kasnije (Copeland et al, 2015.). U nedavnoj studiji koja je procjenjivala glavne simptome DMDD­a
(tj. razdražljivo­ljutito raspoloženje i ispad temperamenta) na uzorku djece iz zajednice praćene tijekom 8 godina, autori su otkrili da dok su stope
remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva također je bilo značajno (55%). Štoviše, 29% sudionika s čestim simptomima DMDD­a
na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U svakom slučaju, veliki udio djece koja ne zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u
longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i funkcionalno oštećenje (Deveney et al, 2015.).2015). U nedavnoj studiji koja je
procjenjivala glavne simptome DMDD­a (tj. razdražljivo­ljutito raspoloženje i ispad temperamenta) na uzorku djece iz zajednice praćene tijekom 8
godina, autori su otkrili da dok su stope remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva također je bilo značajno (55%). Štoviše, 29%
sudionika s čestim simptomima DMDD­a na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U svakom slučaju, veliki udio djece koja ne
zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i funkcionalno oštećenje (Deveney et al,
2015.).2015). U nedavnoj studiji koja je procjenjivala glavne simptome DMDD­a (tj. razdražljivo­ljutito raspoloženje i ispad temperamenta) na uzorku
djece iz zajednice praćene tijekom 8 godina, autori su otkrili da dok su stope remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva također
je bilo značajno (55%). Štoviše, 29% sudionika s čestim simptomima DMDD­a na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U svakom
slučaju, veliki udio djece koja ne zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i
funkcionalno oštećenje (Deveney et al, 2015.).autori su otkrili da dok su stope remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva
također je bila značajna (55%). Štoviše, 29% sudionika s čestim simptomima DMDD­a na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U
svakom slučaju, veliki udio djece koja ne zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i
funkcionalno oštećenje (Deveney et al, 2015.).autori su otkrili da dok su stope remisije simptoma bile visoke (71%), prevalencija novih slučajeva
također je bila značajna (55%). Štoviše, 29% sudionika s čestim simptomima DMDD­a na početku također je pokazalo te simptome pri praćenju. U
svakom slučaju, veliki udio djece koja ne zadovoljavaju trenutne kriterije DMDD­a u longitudinalnim studijama još uvijek imaju kroničnu razdražljivost i
funkcionalno oštećenje (Deveney et al, 2015.).

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
Prije postavljanja dijagnoze DMDD, moraju se isključiti stanja koja mogu dovesti do napada bijesa i mrzovoljnosti. To može uključivati medicinska
stanja (osobito u bolnici ili drugim medicinskim ustanovama), kao i druge psihijatrijske probleme koji se sami po sebi mogu liječiti.

Drugi emocionalni problemi, osobito anksiozni poremećaji, često su povezani s teškim napadima bijesa (Stoddard et al, 2014.). Na primjer, otprilike
trećina djece s opsesivno­kompulzivnim poremećajem (OKP) doživi ozbiljne napade bijesa kada se prekinu njihovi rituali (Krebs et al, 2013.). Nije
neuobičajeno da je razdražljivost glavna tegoba i da se propušta temeljni problem tjeskobe koji se često može liječiti.

Kao što smo vidjeli, DMDD se često javlja zajedno s depresijom, a to dvoje može biti teško razdvojiti, posebno zato što se depresivni poremećaji mogu
dijagnosticirati u mladosti s razdražljivošću kao glavnim raspoloženjem, čak i u odsutnosti tužnog raspoloženja. Nedavna studija pokazala je da
otprilike trećina mladih s depresijom također doživljava epizodnu razdražljivost i da je znatno veća vjerojatnost da će imati i popratne ODD i CD u
usporedbi s onima s depresijom koji nemaju epizodnu razdražljivost (Stringaris et al, 2013.). Razlikovanje DMDD­a od ove podskupine osoba s
depresijom može biti posebno teško; međutim, identificiranje simptoma depresije koji se istovremeno pojavljuju kod razdražljive djece bit će važno za
liječenje (vidi kasniju raspravu).

U DSM­5, ODD se možda neće dijagnosticirati u prisutnosti DMDD. Izljevi bijesa i mrzovoljnost često se javljaju zajedno sa svađama, tučnjavama i
drugim problemima ponašanja koji mogu zahtijevati dijagnozu i liječenje sami po sebi.

Razdražljivost je također česta kod djece s ADHD­om. Izljevi bijesa i mrzovoljnost mogu biti manifestacije frustracije zbog hiperaktivnog ili nepažljivog
ponašanja. Njihovo prepoznavanje može imati važne terapeutske implikacije (Blader et al, 2009).

Razlika između DMDD­a i BD­I ili BD­II trebala bi biti jasna. Epizode su jedini najpouzdaniji način za razlikovanje ta dva stanja. Bolesnici s DMDD­om
nemaju tijek bolesti s epizodama koje traju nekoliko dana ili tjedana; umjesto toga njihovi su simptomi kronični (godinu dana ili dulje). Nasuprot tome,
pacijenti s BD­om prijavljuju više­manje jasno definirana razdoblja ili manije ili depresije. Manija je tipično obilježena euforijom, iako sama
razdražljivost može biti prevladavajuće raspoloženje u oko 10% slučajeva (Hunt et al, 2013). Takva je razdražljivost epizodna—dolazi kao promjena
djetetovog osnovnog raspoloženja i roditelji je opisuju kao nešto što nije u njegovom karakteru. Povremeno, vrlo jaki napadi bijesa mogu trajati
nekoliko sati i dijete može doživjeti faze u kojima se takvi dugotrajniji napadi bijesa grupiraju.S iskustvom, kliničari bi trebali postati sposobni
razlikovati takve fazne egzacerbacije bijesa od BD­a.

Nedavni dokazi (Simonoff et al, 2012; Mikita et al, 2015) upućuju na to da je poremećaj regulacije raspoloženja izražen u djece s poremećajima iz
autističnog spektra (ASD). Kriteriji DSM­5 za DMDD propisuju da se bolesnikovo stanje ne bi trebalo bolje objašnjavati prisutnošću drugih stanja,
uključujući ASD. Međutim, često može biti teško donijeti ovu prosudbu, a nedostatak dokaza u ovom području to pogoršava. Pragmatično, kliničari će
htjeti dokumentirati i liječiti jaku razdražljivost djece s ASD­om, čak i ako odluče ne dijagnosticirati formalno DMDD.
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 8 / 15
LIJEČENJE
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

Još nema licenciranog tretmana za DMDD, a baza dokaza za liječenje ozbiljne razdražljivosti je slaba. Identificiranje stanja koja mogu biti u pozadini
razlikovati takve fazne egzacerbacije bijesa od BD­a.
Butler University
Nedavni dokazi (Simonoff et al, 2012; Mikita et al, 2015) upućuju na to da je poremećaj regulacije raspoloženja izražen u djece s poremećajima iz
Access Provided by:

autističnog spektra (ASD). Kriteriji DSM­5 za DMDD propisuju da se bolesnikovo stanje ne bi trebalo bolje objašnjavati prisutnošću drugih stanja,
uključujući ASD. Međutim, često može biti teško donijeti ovu prosudbu, a nedostatak dokaza u ovom području to pogoršava. Pragmatično, kliničari će
htjeti dokumentirati i liječiti jaku razdražljivost djece s ASD­om, čak i ako odluče ne dijagnosticirati formalno DMDD.

LIJEČENJE
Još nema licenciranog tretmana za DMDD, a baza dokaza za liječenje ozbiljne razdražljivosti je slaba. Identificiranje stanja koja mogu biti u pozadini
ozbiljne razdražljivosti ili joj pridonijeti (kao što je ranije objašnjeno) važan je prvi korak u liječenju djece s teškom razdražljivošću.

Kao i kod većine medicinskih stanja, važno je da kliničar pruži odgovarajuće informacije o stanju, mogućim uzrocima i liječenju. To je najbolje učiniti u
obliku psihoedukacije, gdje kliničar surađuje s pacijentom i njegovateljima kako bi se postigla optimalna komunikacija i razmjena informacija. Iako
psihoedukacija tek treba biti ispitana kao intervencija u DMDD, ona je dio učinkovitih tretmana za druga stanja (Miklowitz et al, 2008), a također se
pokazala učinkovitom u uzorcima odraslih s drugim poremećajima (Colom et al, 2003) . Njegove prednosti djelomično proizlaze iz boljeg pridržavanja
liječenja.

Studija s odgovarajućim napajanjem pokazala je da litijnije učinkovit kod djece sa SMD (Dickstein et al, 2009). Uloga inhibitora ponovne pohrane
serotonina u liječenju ozbiljne razdražljivosti kod mladih nije jasna i čekaju se rezultati ispitivanja koje je u tijeku na Nacionalnom institutu za zdravlje i
Sveučilištu Kalifornije u Los Angelesu (dr. Ellen Leibenluft, Nacionalni institut za mentalno zdravlje, osobna komunikacija). Razdražljivost i fluktuacije
raspoloženja kod neke djece s ADHD­om mogu reagirati na liječenje stimulansima (Blader i sur., 2009.; Fernandez de la Cruz i sur., 2015.). Čini se da je
natrijev valproat učinkovit kod mladih s ADHD­om čija agresija nije reagirala na liječenje stimulansima (Blader et al, 2009.), iako njegova učinkovitost u
razdražljivosti tek treba biti dokazana. Antipsihotici, kao što su risperidon i aripiprazol, uspješno se koristi za liječenje razdražljivosti kod osoba s ASD­
om (McCracken et al, 2002.) i poteškoćama u učenju; međutim, nije jasno koliko se konstrukt razdražljivosti u ovim studijama preklapa s
razdražljivošću u djece koja se obično razvijaju (Mikita et al, 2015). Otvoreno ispitivanje s niskim dozama (1,2 ± 0,5 mg) risperidona u djece i
adolescenata sa SMD­om pokazalo je značajna smanjenja u rezultatima razdražljivosti (Krieger et al, 2011.), no sve dobrobiti takvog liječenja treba
uravnotežiti s njegovim nedostacima, kao što je kao sedacija i metaboličke komplikacije.

Roditeljske intervencije (na primjer, temeljene na tehnikama Webster­Stratton) pokazale su se učinkovitima kod djece s ODD (Pilling et al, 2013) i ASD
(Bearss et al, 2015). Također se čini da djeca koja pate od ODD i pokazuju pretežno razdražljivost mogu imati posebne koristi od roditeljskih
intervencija (Scott & O'Connor, 2012.), iako to treba dodatno ispitati.

Liječenje ljutnje pomoću KBT­a čini se umjereno učinkovitim prema metaanalitičkim studijama (Lochman et al, 2011.). Studija sugerira da teški napadi
bijesa u djece s OKP­om reagiraju na standardno liječenje kognitivno­bihevioralnom terapijom (KBT) (Krebs et al, 2013.). Također, grupna KBT se
pokazala učinkovitom u jednom ispitivanju mladih s ADHD­om plus SMD (Waxmonsky et al, 2016.).

Prema iskustvu autora, korištenje funkcionalne analize ponašanja za prepoznavanje okolnosti tijekom kojih se pojavljuju napadi bijesa može biti od
pomoći; slično, karakterizacija kognicije (osobito ruminativnih misli) koja prati ljutnju i stalnu razdražljivost čini se korisnim u smanjenju simptoma
ljutnje (Leigh et al, 2012.), iako učinkovitost ovih pristupa tek treba biti službeno ispitana kod djece s DMDD­om.

Achenbach TM. Priručnik za popis za provjeru ponašanja djeteta 4­18, 1991. Profil. Burlington: Sveučilište Vermont, Odjel za psihijatriju; 1991. godine.

Adleman NE, Kayser R, Dickstein D, et al. Neuralni korelati obrnutog učenja kod teške disregulacije raspoloženja i pedijatrijskog bipolarnog
poremećaja. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry.  2011;50(11):1173–1185.e1172.  [PubMed: 22024005] 

Aebi M, Asherson P, Banaschewski T, et al. Predvidljivost oporbenog prkosnog poremećaja i dimenzije simptoma u djece i adolescenata s
kombiniranim tipom ADHD­a. Psychol Med.  2010;40:2089­2100.  [PubMed: 20380783] 

Aebi M, Plattner B, Metzke CW, Bessler C, Steinhausen HC. Roditeljske i samoprijavljene dimenzije protivljenja u mladosti: valjanost konstrukta,
istodobna valjanost i predviđanje kriminalnih ishoda u odrasloj dobi. J Dječja psihopsihijatrija  . 2013;54(9):941–949.  [PubMed: 23356718] 

Althoff RR, Kuny­Slock AV, Verhulst FC, Hudziak JJ, van der Ende J. Klase oporbeno­prkosnog ponašanja: istodobna i prediktivna valjanost. J Dječja
psihopsihijatrija  . 2014;55(10): 1162–1171.  [PubMed: 24673629] 

Althoff RR, Crehan ET, He JP, Burstein M, Hudziak JJ, Merikangas KR. Disruptivni poremećaj disregulacije raspoloženja u dobi od 13 do 18 godina:
rezultati Nacionalnog istraživanja o komorbiditetu – dodatak za adolescente. J Dječji Adolesc Psychopharmacol  . 2016; 26 (2): 107–113.  [PubMed:
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
26771536] 
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 9 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
Axelson D, Findling RL, Fristad MA, et al. Ispitivanje predložene dijagnoze disruptivnog poremećaja regulacije raspoloženja u djece u studiji
Longitudinal Assessment of Manic Symptoms. J Clin Psychiatry  . 2012;73(10):1342­1350.  [PubMed: 23140653] 
 Butler University
Althoff RR, Kuny­Slock AV, Verhulst FC, Hudziak JJ, van der Ende J. Klase oporbeno­prkosnog ponašanja: istodobna i prediktivna valjanost.  J Dječja
Access Provided by:
psihopsihijatrija  . 2014;55(10): 1162–1171.  [PubMed: 24673629] 

Althoff RR, Crehan ET, He JP, Burstein M, Hudziak JJ, Merikangas KR. Disruptivni poremećaj disregulacije raspoloženja u dobi od 13 do 18 godina:
rezultati Nacionalnog istraživanja o komorbiditetu – dodatak za adolescente. J Dječji Adolesc Psychopharmacol  . 2016; 26 (2): 107–113.  [PubMed:
26771536] 

Axelson D, Findling RL, Fristad MA, et al. Ispitivanje predložene dijagnoze disruptivnog poremećaja regulacije raspoloženja u djece u studiji
Longitudinal Assessment of Manic Symptoms. J Clin Psychiatry  . 2012;73(10):1342­1350.  [PubMed: 23140653] 

Bearss K, Johnson C, Smith T, et al. Učinak obrazovanja roditelja naspram obrazovanja roditelja na probleme u ponašanju kod djece s poremećajem iz
spektra autizma: randomizirano kliničko ispitivanje. JAMA  . 2015;313(15):1524–1533.  [PubMed: 25898050] 

Beesdo K, Lau JY, Guyer AE, et al. Uobičajene i različite perturbacije funkcije amigdale u depresivnih naspram anksioznih adolescenata. Arch Gen
Psihijatrija.  2009;66(3):275–285.  [PubMed: 19255377] 

Blader JC, Carlson GA. Povećane stope dijagnoza bipolarnog poremećaja među djecom, adolescentima i odraslim pacijentima u SAD­u, 1996.­2004.
Biol psihijatrije.  2007;62(2):107.  [PubMed: 17306773] 

Blader JC, Schooler NR, Jensen PS, et al. Dodatni divalproex u odnosu na placebo za djecu s ADHD­om i agresijom otpornom na monoterapiju
stimulansima. Am J Psihijatrija.  2009;166(12):1392–1401.  [PubMed: 19884222] 

Bleuler E. Udžbenik psihijatrije  . Berlin: skakači; 1983. godine

Brotman MA, Schmajuk M, Rich BA, et al. Prevalencija, klinički korelati i longitudinalni tijek ozbiljne disregulacije raspoloženja u djece. Biol psihijatrije.
2006;60(9):991.  [PubMed: 17056393] 

Brotman MA, Kassem L, Reising MM, et al. Roditeljske dijagnoze u mladosti s bipolarnim poremećajem uskog fenotipa ili ozbiljnom disregulacijom
raspoloženja. Am J Psihijatrija.  2007;164(8):1238.  [PubMed: 17671287] 

Brotman MA, Rich BA, Guyer AE, et al. Aktivacija amigdale tijekom obrade emocija neutralnih lica u djece s teškom disregulacijom raspoloženja u
odnosu na ADHD ili bipolarni poremećaj. Am J Psihijatrija.  2010;167(1):61–69.  [PubMed: 19917597] 

Brown RA, Kuzara J, Copeland WE, et al. Prelazak s etnografije na epidemiologiju: Lekcije naučene u Appalachia. Ann Hum Biol.  2009;36(3):248–260. 
[PubMed: 19353406] 

Burke JD, Boylan K, Rowe R, et al. Identificiranje dimenzije razdražljivosti ODD: Primjena modificiranog bifaktorskog modela na pet velikih uzoraka
djece u zajednici. J Abnorm Psychol  . 2014;123(4):841–851.  [PubMed: 25314267] 

Capaldi DM. Istodobna pojava poremećaja ponašanja i simptoma depresije u ranih adolescentnih dječaka: II. Dvogodišnje praćenje u 8. razredu. Dev
Psychopathol.  1992;4:125­144.

Caspi A, Roberts BW, Shiner RL. Razvoj osobnosti: stabilnost i promjena. Annu Rev Psychol.  2005;56:453­484.  [PubMed: 15709943] 

Coccaro EF, Bergeman CS, Kavoussi RJ, Seroczynski AD. Nasljednost agresije i razdražljivosti: dvostruka studija Buss­Durkeejeve ljestvice agresivnosti
kod odraslih muških subjekata. Biol psihijatrije.  1997;41(3):273–284.  [PubMed: 9024950] 

Colom F, Vieta E, Martinez­Aran A, et al. Randomizirano ispitivanje učinkovitosti grupne psihoedukacije u profilaksi recidiva kod bipolarnih pacijenata
čija je bolest u remisiji. Arch Gen Psihijatrija.  2003;60(4):402–407.  [PubMed: 12695318] 

Copeland WE, Shanahan L, Costello EJ, Angold A. Psihijatrijski poremećaji djetinjstva i adolescenata kao prediktori poremećaja mladih odraslih. Arch
Gen Psihijatrija.  2009;66(7):764–772.  [PubMed: 19581568] 

Copeland WE, Angold A, Costello EJ, Egger H. Prevalencija, komorbiditet i korelati DSM­5 predloženog disruptivnog poremećaja regulacije
raspoloženja. Am J Psihijatrija.  2013;170(2):173–179.  [PubMed: 23377638] 

Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Copeland WE, Shanahan L, Egger H, Angold A, Costello EJ. Dijagnostički i funkcionalni ishodi DSM­5 disruptivnog poremećaja regulacije raspoloženja
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil
kod odraslih. Am J Psihijatrija  . 2014;171(6):668–674.  [PubMed: 24781389] 
Page 10 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

Copeland WE, Brotman MA, Costello EJ. Normativna razdražljivost u mladosti: Razvojni nalazi iz studije Great Smoky Mountains. J Am Acad Child
Copeland WE, Shanahan L, Costello EJ, Angold A. Psihijatrijski poremećaji djetinjstva i adolescenata kao prediktori poremećaja mladih odraslih. Arch
Gen Psihijatrija.  2009;66(7):764–772.  [PubMed: 19581568]  Butler University
Access Provided by:
Copeland WE, Angold A, Costello EJ, Egger H. Prevalencija, komorbiditet i korelati DSM­5 predloženog disruptivnog poremećaja regulacije
raspoloženja. Am J Psihijatrija.  2013;170(2):173–179.  [PubMed: 23377638] 

Copeland WE, Shanahan L, Egger H, Angold A, Costello EJ. Dijagnostički i funkcionalni ishodi DSM­5 disruptivnog poremećaja regulacije raspoloženja
kod odraslih. Am J Psihijatrija  . 2014;171(6):668–674.  [PubMed: 24781389] 

Copeland WE, Brotman MA, Costello EJ. Normativna razdražljivost u mladosti: Razvojni nalazi iz studije Great Smoky Mountains. J Am Acad Child
Adolesc Psychiatry  . 2015;54(8):635–642.  [PubMed: 26210332] 

Deveney CM, Connolly ME, Haring CT, et al. Neuralni mehanizmi frustracije u kronično razdražljive djece. Am J Psihijatrija  . 2013;170(10):1186–1194. 
[PubMed: 23732841] 

Deveney CM, Hommer RE, Reeves E, et al. Prospektivna studija teške razdražljivosti kod mladih: 2­ i 4­godišnje praćenje. Depresivna anksioznost.
2015;32(5):364–372.  [PubMed: 25504765] 

Dickstein DP, Nelson EE, McClure EB, et al. Kognitivna fleksibilnost u fenotipovima pedijatrijskog bipolarnog poremećaja. J Am Acad Child Adolesc
Psychiatry  . 2007;46(3):341–355.  [PubMed: 17314720] 

Dickstein DP, Towbin KE, Van Der Veen JW, et al. Randomizirano dvostruko slijepo placebom kontrolirano ispitivanje litija kod mladih s ozbiljnom
disregulacijom raspoloženja. J Child Adolesc Psychopharmacol.  2009;19(1):61–73.  [PubMed: 19232024] 

Dougherty LR, Smith VC, Bufferd SJ, et al. DSM­5 disruptivni poremećaj regulacije raspoloženja: korelati i prediktori u male djece. Psychol Med  .
2014;44(11):2339­2350.  [PubMed: 24443797] 

Dougherty LR, Smith VC, Bufferd SJ, et al. Disruptivni poremećaj disregulacije raspoloženja u dobi od 6 godina te klinički i funkcionalni ishodi 3 godine
kasnije. Psychol Med.  2016;46(5): 1103–1114.  [PubMed: 26786551] 

Eley  TC . Opći geni: nova tema u razvojnoj psihopatologiji. Curr Direct Psychol Sci.  1997;6:90­95.

Ezpeleta L, Granero R, de la Osa N, Trepat E, Domenech JM. Trajektorije simptoma razdražljivosti oporbenog prkosnog poremećaja u djece
predškolske dobi. J Abnorm Child Psychol  . 2015;44(1):115–128.

Fernandez de la Cruz L, Simonoff E, McGough JJ, et al. Liječenje djece s poremećajem pažnje/hiperaktivnosti (ADHD) i razdražljivošću: Rezultati studije
multimodalnog liječenja djece s ADHD­om (MTA). J Am Acad Child Adolesc Psychiatry  . 2015;54(1):62–70 e63.  [PubMed: 25524791] 

Freeman AJ, Youngstrom EA, Youngstrom JK, Findling RL. Disruptivni poremećaj disregulacije raspoloženja u klinici za mentalno zdravlje u zajednici:
Prevalencija, komorbiditet i korelati. J Dječji Adolesc Psychopharmacol  . 2016;26(2):123–130.  [PubMed: 26745325] 

Goodman R. Upitnik o prednostima i poteškoćama: Bilješka o istraživanju. J Dječja psihopsihijatrija.  1997;38(5):581.  [PubMed: 9255702] 

Guyer AE, McClure EB, Adler AD, et al. Specifičnosti deficita označavanja izraza lica u psihopatologiji dječje dobi. J Dječja psihopsihijatrija.
2007;48(9):863–871.  [PubMed: 17714371] 

Herzhoff K, Tackett JL. Subfaktori oporbenog prkosnog poremećaja: Konvergentni dokazi iz strukturalne i latentne klasne analize. J Dječja
psihopsihijatrija.  2016;57(1):18–29.  [PubMed: 25907358] 

Hunt JI, Slučaj BG, Birmaher B, et al. Razdražljivost i ushićenje u velikom bipolarnom uzorku mladih: Relativna težina simptoma i klinički ishodi tijekom
4 godine. J Clin Psychiatry.  2013;74(1):e110–e117.  [PubMed: 23419232] 

Krebs G, Bolhuis K, Heyman I, et al. Ispadi temperamenta u pedijatrijskom opsesivno­kompulzivnom poremećaju i njihova povezanost s depresivnim
raspoloženjem i ishodom liječenja. J Dječja psihopsihijatrija.  2013;54(3):313–322.  [PubMed: 22957831] 

Krieger FV, Pheula GF, Coelho R, et al. Otvoreno ispitivanje risperidona u djece i adolescenata s teškom disregulacijom raspoloženja. J Child Adolesc
Psychopharmacol.  2011; 21 (3): 237–243.  [PubMed: 21663426] 

Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil PageJ Am
Krieger FV, Polanczyk GV, Goodman R, et al. Dimenzije oporbenosti u uzorku brazilske zajednice: testiranje prijedloga DSM­5 i etioloških veza.  11 / 15
Acad Child Adolesc Psychiatry.  2013;52(4):389–400.  [PubMed: 23582870] 
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

Leadbeater BJ, Homel J. Razdražljive i prkosne pod­dimenzije ODD­a: njihova stabilnost i predviđanje internaliziranih simptoma i problema s
Krebs G, Bolhuis K, Heyman I, et al. Ispadi temperamenta u pedijatrijskom opsesivno­kompulzivnom poremećaju i njihova povezanost s depresivnim
raspoloženjem i ishodom liječenja. J Dječja psihopsihijatrija.  2013;54(3):313–322.  [PubMed: 22957831]  Butler University
Access Provided by:

Krieger FV, Pheula GF, Coelho R, et al. Otvoreno ispitivanje risperidona u djece i adolescenata s teškom disregulacijom raspoloženja. J Child Adolesc
Psychopharmacol.  2011; 21 (3): 237–243.  [PubMed: 21663426] 

Krieger FV, Polanczyk GV, Goodman R, et al. Dimenzije oporbenosti u uzorku brazilske zajednice: testiranje prijedloga DSM­5 i etioloških veza. J Am
Acad Child Adolesc Psychiatry.  2013;52(4):389–400.  [PubMed: 23582870] 

Leadbeater BJ, Homel J. Razdražljive i prkosne pod­dimenzije ODD­a: njihova stabilnost i predviđanje internaliziranih simptoma i problema s
ponašanjem od adolescencije do mlade odrasle dobi. J Abnorm Child Psychol  . 2015;43(3):407–421.  [PubMed: 25028284] 

Leibenluft E. Teška disregulacija raspoloženja, razdražljivost i dijagnostičke granice bipolarnog poremećaja u mladih. Am J Psihijatrija.
2011;168(2):129–142.  [PubMed: 21123313] 

Leibenluft E, Charney DS, Towbin KE, Bhangoo RK, Pine DS. Definiranje kliničkih fenotipova juvenilne manije. Am J Psihijatrija  . 2003;160(3):430–437. 
[PubMed: 12611821] 

Leibenluft E, Cohen P, Gorrindo T, et al. Kronična naspram epizodne razdražljivosti u mladosti: longitudinalna studija kliničkih i dijagnostičkih
povezanosti u zajednici. J Child Adolesc Psychopharmacol.  2006;16(4):456.  [PubMed: 16958570] 

Leigh E, Smith P, Milavic G, Stringaris A. Regulacija raspoloženja kod mladih: Rezultati istraživanja i klinički pristupi razdražljivosti i kratkotrajnim
epizodama simptoma sličnih maniji. Curr Opin Psihijatrija.  2012;25(4):271–276.  [PubMed: 22569307] 

Lochman JE, Powell NP, Boxmeyer CL, Jimenez­Camargo L. Kognitivno­bihevioralna terapija za eksternalizirane poremećaje kod djece i adolescenata.
Child Adolesc Psychiatr Clin N Am.  2011;20(2):305–318.  [PubMed: 21440857] 

Mayes SD, Mathiowetz C, Kokotovich C, et al. Stabilnost simptoma disruptivnog poremećaja regulacije raspoloženja (razdražljivo­ljutito raspoloženje i
ispadi temperamenta) tijekom djetinjstva i adolescencije u uzorku opće populacije. J Abnorm Child Psychol  . 2015;43(8):1543–1549.  [PubMed:
26004122] 

Mayes SD, Waxmonsky JD, Calhoun SL, Bixler EO. Simptomi disruptivnog poremećaja raspoloženja i povezanost s oporbenim prkosom i drugim
poremećajima u uzorku djece opće populacije. J Dječji Adolesc Psychopharmacol  . 2016; 26 (2): 101–106.  [PubMed: 26745442] 

McCracken JT, McGough J, Shah B, et al. Risperidon kod djece s autizmom i ozbiljnim problemima u ponašanju. N Engl J Med.  2002;347(5):314–321. 
[PubMed: 12151468] 

Mikita N, Stringaris A. Disregulacija raspoloženja. Eur Child Adolesc Psychiatry.  2013; 22: S11 – S16.  [PubMed: 23229139] 

Mikita N, Hollocks MJ, Papadopoulos AS, et al. Razdražljivost u dječaka s poremećajima iz autističnog spektra: istraživanje fiziološke reaktivnosti. J
Dječja psihopsihijatrija  . 2015; 56 (10): 1118–1126.  [PubMed: 25626926] 

Miklowitz DJ, Axelson DA, Birmaher B, et al. Liječenje adolescenata s bipolarnim poremećajem usmjereno na obitelj: rezultati dvogodišnjeg
randomiziranog ispitivanja. Arch Gen Psihijatrija.  2008;65(9): 1053–1061.  [PubMed: 18762591] 

Moreno C, Laje G, Blanco C, et al. Nacionalni trendovi u izvanbolničkoj dijagnostici i liječenju bipolarnog poremećaja u mladih. Arch Gen Psihijatrija.
2007;64(9):1032–1039.  [PubMed: 17768268] 

Narrow WE, Clarke DE, Kuramoto SJ, et al. Terenska ispitivanja DSM­5 u Sjedinjenim Državama i Kanadi, III. dio: Razvoj i testiranje pouzdanosti
međusektorske procjene simptoma za DSM­5. Am J Psihijatrija.  2013;170(1):71–82.  [PubMed: 23111499] 

Olfson M, Blanco C, Liu L, et al. Nacionalni trendovi u izvanbolničkom liječenju djece i adolescenata antipsihoticima. Arch Gen Psihijatrija.
2006;63(6):679–685.  [PubMed: 16754841] 

Perlman SB, Jones BM, Wakschlag LS, Axelson D, Birmaher B, Phillips ML. Neuralni supstrati dječje razdražljivosti u tipičnom razvoju i psihijatrijskim
populacijama. Dev Cogn Neurosci.  2015;14:71–80.  [PubMed: 26218424] 

Pickles A, Aglan A, Collishaw S, et al. Prediktori suicidalnosti tijekom životnog vijeka: studija Isle of Wight. Psychol Med.  2010;40(9):453–1466.
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 12 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
Pilling S, Gould N, Whittington C, et al. Prepoznavanje, intervencija i upravljanje antisocijalnim ponašanjem i poremećajima ponašanja kod djece i
mladih: Sažetak NICE­SCIE smjernica. BMJ.  2013;346:1298.
Olfson M, Blanco C, Liu L, et al. Nacionalni trendovi u izvanbolničkom liječenju djece i adolescenata antipsihoticima. Arch Gen Psihijatrija.
2006;63(6):679–685.  [PubMed: 16754841]  Butler University
Access Provided by:
Perlman SB, Jones BM, Wakschlag LS, Axelson D, Birmaher B, Phillips ML. Neuralni supstrati dječje razdražljivosti u tipičnom razvoju i psihijatrijskim
populacijama. Dev Cogn Neurosci.  2015;14:71–80.  [PubMed: 26218424] 

Pickles A, Aglan A, Collishaw S, et al. Prediktori suicidalnosti tijekom životnog vijeka: studija Isle of Wight. Psychol Med.  2010;40(9):453–1466.

Pilling S, Gould N, Whittington C, et al. Prepoznavanje, intervencija i upravljanje antisocijalnim ponašanjem i poremećajima ponašanja kod djece i
mladih: Sažetak NICE­SCIE smjernica. BMJ.  2013;346:1298.

Plomin R, Haworth CM, Davis OS. Uobičajeni poremećaji su kvantitativne osobine. Nat Rev Genet.  2009;10(12):872–878.  [PubMed: 19859063] 

Regier DA, Narrow WE, Clarke DE, et al. Terenska ispitivanja DSM­5 u Sjedinjenim Državama i Kanadi, II. dio: pouzdanost testa i ponovnog testiranja
odabranih kategoričkih dijagnoza. Am J Psihijatrija  . 2013;170(1):59–70.  [PubMed: 23111466] 

Rich BA, Schmajuk M, Perez­Edgar KE, et al. Različiti psihofiziološki i bihevioralni odgovori izazvani frustracijom kod pedijatrijskog bipolarnog
poremećaja i teške disregulacije raspoloženja. Am J Psihijatrija.  2007;164(2):309.  [PubMed: 17267795] 

Rich BA, Grimley ME, Schmajuk M, et al. Deficiti označavanja emocija na licu kod djece s bipolarnim poremećajem i ozbiljnom disregulacijom
raspoloženja. Dev Psychopathol.  2008;20(2):529–546.  [PubMed: 18423093] 

Rich BA, Carver FW, Holroyd T, et al. Različiti neuralni putevi do negativnog utjecaja kod mladih s pedijatrijskim bipolarnim poremećajem i ozbiljnom
disregulacijom raspoloženja. J Psychiatr Res.  2011;45(10):1283–1294.  [PubMed: 21561628] 

Roberson­Nay R, Leibenluft E, Brotman MA i sur. Longitudinalna stabilnost genetskih i okolišnih utjecaja na razdražljivost: od djetinjstva do mlade
odrasle dobi. Am J Psihijatrija  . 2015;172(7):657–664.  [PubMed: 25906668] 

Rowe R, Costello J, Angold A, et al. Razvojni putovi kod oporbenog prkosnog poremećaja i poremećaja ponašanja. J Abnorm Psychol.
2010;119(4):726–738.  [PubMed: 21090876] 

Rutter M. Pregled istraživanja: Dječja psihijatrijska dijagnoza i klasifikacija: Koncepti, nalazi, izazovi i potencijal. J Dječja psihopsihijatrija.
2011;52(6):647–660.  [PubMed: 21434914] 

Savage J, Verhulst B, Copeland W, Althoff RR, Lichtenstein P, Roberson­Nay R. Genetski utemeljena studija o longitudinalnom odnosu između
razdražljivosti i simptoma tjeskobe/depresije. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry  . 2015;54(5):377–384.  [PubMed: 25901774] 

Scott S, O'Connor TG. Eksperimentalni test diferencijalne osjetljivosti na roditeljstvo među emocionalno disreguliranom djecom u randomiziranom
kontroliranom ispitivanju oporbenog ponašanja. J Dječja psihopsihijatrija.  2012;53(11):1184–1193.  [PubMed: 22881827] 

Simonoff  E, Jones  CR, Pickles  A,  et al. Severe mood problems in adolescents with autism spectrum disorder. J Child Psychol Psychiatry.
2012;53(11):1157–1166.  [PubMed: 22909395] 

Stoddard  J, Stringaris  A, Brotman  M,  et al. Irritability in child and adolescent anxiety disorders. Depress Anxiety.  2014;31(7): 566–573.  [PubMed:

23818321] 

Stoddard  J, Hsu  D, Reynolds  RC,  et al. Aberrant amygdala intrinsic functional connectivity distinguishes youths with bipolar disorder from those with
severe mood dysregulation. Psychiatry Res . 2015;231(2):120–125.  [PubMed: 25544024] 

Stringaris  A. Irritability in children and adolescents: A challenge for DSM­5. Eur Child Adolesc Psychiatry.  2011;20(2):61–66.  [PubMed: 21298306] 

Stringaris  A. Emotion, emotion regulation and disorder: Conceptual issues for clinicians and neuroscientists. In: Bishop  D, Pine  D, Scott  S,  et al, eds.
Rutter's Child and Adolescent Psychiatry . 6th ed. London: Wiley Blackwell; 2015.

Stringaris  A, Goodman  R. Mood lability and psychopathology in youth. Psychol Med.  2009a;39(8):1237–1245.

Stringaris  A, Goodman  R. Longitudinal outcome of youth oppositionality: Irritable, headstrong, and hurtful behaviors have distinctive predictions. J
Am Acad Child Adolesc Psychiatry.  2009b;48(4):404–412.
Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 13 / 15
Stringaris  A, Goodman  R. Three dimensions of oppositionality in youth. J Child Psychol Psychiatry.  2009c;50(3):216–223.
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility

Stringaris  A, Taylor  E. Dsiruptive Mood. Irritability in Children and Adolescents . New York, NY: Oxford University Press; 2015.
Rutter's Child and Adolescent Psychiatry . 6th ed. London: Wiley Blackwell; 2015.
Butler University
Access Provided by:
Stringaris  A, Goodman  R. Mood lability and psychopathology in youth. Psychol Med.  2009a;39(8):1237–1245.

Stringaris  A, Goodman  R. Longitudinal outcome of youth oppositionality: Irritable, headstrong, and hurtful behaviors have distinctive predictions. J
Am Acad Child Adolesc Psychiatry.  2009b;48(4):404–412.

Stringaris  A, Goodman  R. Three dimensions of oppositionality in youth. J Child Psychol Psychiatry.  2009c;50(3):216–223.

Stringaris  A, Taylor  E. Dsiruptive Mood. Irritability in Children and Adolescents . New York, NY: Oxford University Press; 2015.

Stringaris  A, Cohen  P, Pine  DS, Leibenluft  E. Adult outcomes of youth irritability: A 20­year prospective community­based study. Am J Psychiatry.
2009;166(9):1048–1054.  [PubMed: 19570932] 

Stringaris  A, Baroni  A, Haimm  C,  et al. Pediatric bipolar disorder versus severe mood dysregulation: Risk for manic episodes on follow­up. J Am Acad
Child Adolesc Psychiatry . 2010;49(4):397–405.  [PubMed: 20410732] 

Stringaris  A, Zavos  H, Leibenluft  E,  et al. Adolescent irritability: Phenotypic associations and genetic links with depressed mood. Am J Psychiatry.
2012a;169(1):47–54.

Stringaris  A, Goodman  R, Ferdinando  S,  et al. The Affective Reactivity Index: a concise irritability scale for clinical and research settings. J Child
Psychol Psychiatry.  2012b;53(11):1109–1117.

Stringaris  A, Maughan  B, Copeland  WS, Costello  EJ, Angold  A. Irritable mood as a symptom of depression in youth: Prevalence, developmental, and
clinical correlates in the Great Smoky Mountains Study. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry . 2013;52(8):831–840.  [PubMed: 23880493] 

Thomas  LA, Kim  P, Bones  BL,  et al. Elevated amygdala responses to emotional faces in youths with chronic irritability or bipolar disorder.
Neuroimage Clin . 2013;2:637–645.  [PubMed: 23977455] 

Thomas  LA, Brotman  MA, Bones  BL,  et al. Neural circuitry of masked emotional face processing in youth with bipolar disorder, severe mood
dysregulation, and healthy volunteers. Dev Cogn Neurosci . 2014;8:110–120.  [PubMed: 24239048] 

Tseng  WL, Thomas  LA, Harkins  E,  et al. Neural correlates of masked and unmasked face emotion processing in youth with severe mood
dysregulation. Soc Cogn Affect Neurosci . 2016;11(1):78–88.  [PubMed: 26137973] 

Vidal­Ribas  P, Brotman  MA, Valdivieso  I, Leibenluft  E, Stringaris  A. The status of irritability in psychiatry: A conceptual and quantitative review. J Am
Acad Child Adolesc Psychiatry . 2016;55(7):556–570.  [PubMed: 27343883] 

Waxmonsky  JG, Waschbusch  DA, Belin  P,  et al. A randomized clinical trial of an integrative group therapy for children with severe mood
dysregulation. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry . 2016;55(3):196–207.  [PubMed: 26903253] 

Whelan  YM, Stringaris  A, Maughan  B, Barker  ED. Developmental continuity of Oppositional Defiant Disorder subdimensions at ages 8, 10, and 13
years and their distinct psychiatric outcomes at age 16 years. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry.  2013;52(9): 961–969.  [PubMed: 23972698] 

Whelan  YM, Leibenluft  E, Stringaris  A, Barker  ED. Pathways from maternal depressive symptoms to adolescent depressive symptoms: the unique
contribution of irritability symptoms. J Child Psychol Psychiatry . 2015;56(10):1092–1100.  [PubMed: 25665134] 

Wiggins  JL, Brotman  MA, Adleman  NE,  et al. Neural correlates of irritability in disruptive mood dysregulation and bipolar disorders. Am J Psychiatry .
2016;173(7):722–730.  [PubMed: 26892942] 

Wozniak  J, Biederman  J, Kiely  K,  et al. Mania­like symptoms suggestive of childhood­onset bipolar disorder in clinically referred children. J Am Acad
Child Adolesc Psychiatry.  1995;34(7): 867–876.  [PubMed: 7649957] 

Wiggins  JL, Mitchell  C, Stringaris  A, Leibenluft  E. Developmental trajectories of irritability and bidirectional associations with maternal depression. J
Am Acad Child Adolesc Psychiatry . 2014;53(11):1191–1205 1205e1191–1194.  [PubMed: 25440309] 

Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 14 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility
Child Adolesc Psychiatry.  1995;34(7): 867–876.  [PubMed: 7649957] 
Butler University
Wiggins  JL, Mitchell  C, Stringaris  A, Leibenluft  E. Developmental trajectories of irritability and bidirectional associations with maternal depression. 
Access Provided by:
J
Am Acad Child Adolesc Psychiatry . 2014;53(11):1191–1205 1205e1191–1194.  [PubMed: 25440309] 

Downloaded 2022­12­26 12:46 P  Your IP is 159.242.234.24
Chapter 47: Disruptive Mood Dysregulation Disorder, Argyris Stringaris; Pablo Vidal­Ribas Belil Page 15 / 15
©2022 McGraw Hill. All Rights Reserved.   Terms of Use • Privacy Policy • Notice • Accessibility