На пашњаку

Кад стигоше до пашњака, скиде Петар торбу с рамена и пажљиво је

спусти у једно мало удубљење на земљи, јер је Петар знао да често дува јак
ветар, па је хтео да сачува своју драгоцену имовину да му се не откотрља низ
брег. Онда се Петар опружи колико је дуг по трави обасјаној сунцем, јер је хтео
да се одмори од напорног пењања.
Хајди је за то време скинула своју кецељицу, лепо је завила цвеће и
завезала га, па је све оставила поред торбе и села крај Петра, гледајући на све
стране. Далеко испод њих пружала се долина у дивном сјају јутра. Пред собом
је Хајди видела како се диже велико и широко поље покривено снегом све до
тамноплавог неба, лево огромне стене и са свих страна врхови штрче као неке
камене и шиљасте куле, гледајући мрко на Хајди. Дете је седело мирно као
миш и посматрало, а свуда око њега владао је велики дубоки мир. Само је
сасвим благо и тихо пиркао ветрић кроз нежну жуту јагорчевину и
златноблиставе ружице, које су на све стране цветале на својим танким
стабљикама и лелујале се мирно и радосно. Петар је заспао после свог
напорног хода, а козе се попеле горе до жбуња. Хајди се осећала тако лако као
никад у свом животу. Упијала је златну сунчеву светлост, свеж ветрић, нежни
мирис цвећа, и није желела ништа друго него да увек остане овде. Тако је
прошло доста времена. Хајди је тако дуго гледала у те високе планине, да јој се
чинило као да су све оне добиле лица, па и оне у њу гледају љубазно као добри
пријатељи.
Наједаред зачу изнад себе неко оштро крештање и кад погледа горе,
виде како више њене главе раширених крила кружи тако велика птица какву
никад у животу није видела. Птица се у великим круговима враћала поново и
крештала врло јако и продорно.
„Петре, Петре, пробуди се!”, викала је Хајди. „Погледај, погледај, дошла
је птица грабљивица, види је!”
Петар се диже и заједно са Хајди стаде да гледа птицу, која се све више и
више дизала у небеско плаветнило и најзад нестала иза сивог стења.