ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У

КИКИНДИ

Предмет: Дечја креативност у свету уметности

Тема: Приказ књиге

Ментор: Степанов, М., проф Студент: Каталин Бјељац,

9179
 Кикинда, новембар 2022.
КРЕАТИВНОСТ У ИНТЕРАКЦИЈИ
(др Бојана Шкорц, Креативност у интеракцији : Психологија
стваралаштва, Центар за примењену психологију, Београд, 2018)

Ауторка се у својој књизи бави питањем креативности кроз разне приступе, из

разних углова и перспектива. За креативност не постоји дефиниција која је званично
прихваћена. Само дефинисање креативности је условљено од начина на који га видимо,
а значење овог појма зависи и од тога кога питамо шта је то. Појам креативности се не
односи само на уметнике, већ и на све остале људске делатности.
Ово питање се изучава кроз разне научне диспциплине, између осталог и кроз
психологију стваралаштва. Већина аутора се слаже око тога да је креативност део
личности и да се испољава у свему, као и да подразумева стваралаштво.
У наставку, ауторка се бави појмом креативног мишљења који је први степен
креативности и обухвата истраживања ситуација проблем-решење. Спада у област
когнитивне психологије, са обзиром да је креативно мишљење супротно критичком
мишљењу.
Наводи да на креативно мишљење утичу како позитивни тако и негативни утицаји.
Ауторка као позитивне утицаје наводи измену перцептивног и когнитивног склопа,
предодређеност понашања, свест о сложености, уздржавање од процењивања,
прецизно памћење итд. Док на креативно мишљење негативан утицај имају
конформизам, цензура, брзи одговори, егоцентризам, ригидност итд.
Закључује да иако се у последњим деценијама појављују разне технике са којима се
подржава развој креативног мишљења и даље остаје проблем што се ове технике
базирају на проблем, а не на стваралачки потенцијал.
Ауторка се дотакла и питања односа креативности и интелигенције, наводећи
налазе истраживања разних аутора на ову тему. Мишљења је да се креативност и
интелигенција као две способности требају раздвојити јер се подстичу и развијају на
различит начин. Развој креативности неће бити побољшан подстицањем
интелигенције, нити ће на интелигенцију имати утицаја интензивно развијање
креативности.
Креативне процесе описује дивергентно мишљење и оно одговара
стваралаштву. Док наше школство подржава конвергентно мишљење, школски задаци
су тако конципирани, и као резултат добијамо да се дечје постигнуће на тестовима
креативности смањује током школовања.
Ауторка наводи да креативно понашање, које обухвата читаву личност, треба
подстицати имајући у виду одређене факторе који подржавају ове дивергентне
процесе. Један од ових фактора је непроцењивање које је важно обезбедити на почетку
рада да се не би ометало стварање решења, али неко вредновање рада свакако треба да
постоји, више као евалуација постигнућа детета. Временска слобода је такође битан
фактор, истраживања показују да временске рокове не треба у потпуности укинути,
одређене смернице су ипак потребне. Веома је битно и узајамно прихватање и подршка
које се остварује путем сарадње. Одлучујући фактори за подржавање креативног
понашања су и слобода израза, слобода технике,толеранција на неодређеност итд.
У наставку књиге ауторка излаже разне теорије креативности, свака од ових
теорија креативност посматра кроз различите приступе.
По једном приступу под појмом креативности се подразумева специфична способност,
јер се креативни потенцијал испољава у једном домену делатности, а сама креативност
се развија само у оквиру тог поља. Неки истраживачи креативност схватају као
посебну способност одређених људи који су осетљивији на игре и варијације
случајности и вероватноће. Док велики број аутора подржава идеју да је креативност
општа способност која има могућност испољавања на свим пољима стварања.
Најшире схватање је оно које креативност схвата као сазнајни процес. Не постоји
некреативна особа, креативност је саставни део развојног процеса. Креативност се
може посматрати и као постигнуће, где нагласак није на аутору и његовим особинама
већ на продукту
У другом делу књиге ауторка се бави утицајима на креативност. Тражи одговор
на питање каква треба да буде средина која подржава креативност. Упознаје нас са
разним истраживањима путем којих нам доказује колико су друштвено окружење и
значај породице битни за развој и изражавање креативне способности.
Исто тако је и процес образовања, кроз који пролазимо током живота, веома битан
елемент у развијању креативности. Уопштено посматрајући одређени елементи
образовања подржавају креативност, док неки аспекти негативно делују на њу.
Ауторка закључује да су у данашњем образовању негативни утицаји јасније видљиви.
Посебну пажњу посвећује значају улоге учитеља током развијања креативности
код деце. Наводи резултате истраживања путем којег долазимо до сазнања да
позитивно креативан учитељ позитивно утиче на развој креативности код деце. Друго
истраживање доказује да родитељи и наставници имају другачију слику онога шта је
креативно дете. У случају родитеља овај став је позитиван, док наставници креативну
децу виде као бунтовну. Због овога ауторка истиче значај родитеља као сарадника у
креативном образовању, што није пракса у нашем образовном систему. Истиче и значај
атмосфере у којој се образовање одвија.
За развој дивергентног мишљења и продукције скоро да нема места у настави
уметности, она се свела на учење теорије и због овог пасивног начина рада деца нису у
могућности да развију и изграде лични укус за уметност.
Приказивањем студија о личностима уметника пружа увид у то које све особине
имају креативне личности, од којих емоционалност и склоност кризама истиче као
уочљиву црту већине уметника. Да би особа била високо креативна мора имати
одређене особине и црте личности, између осталог висок ниво унутрашње мотивације.
Ауторка приказује и остале факторе који утичу на креативност, као што су награда и
критика, менторски и сараднички утицаји, утицаји имитације и игре.
У трећем делу књиге ауторка се бави ширим утицајима на креативност.
Истражује појам талента и приказује тестове креативности наглашавајући њихову
непоузданост. Резултати оваквих тестова треба да се користе као показатељи где се
испитивана особа налази у односу на просек, а не као мера нечије способности.
Посебну пажњу посвећује дечјем цртежу као и његовим фазама развоја. Истиче
колико се у данашње време олако схвата тумачење дечијег цртежа. За његову анализу
је потребно огромно искуство, треба узети у обзир пуно фактора да би тумачење било
адекватно.
Ауторка доказује значај демократизације наставе приказујући позитивне ефекте
увођења нових облика интерактивног рада са децом током реформе образовања.
Уочљива је била промена слободног цртежа, који се знатно променио након примене
овог програма.
У овом делу књиге износи негативан став према традиционалној настави
напомењујући да се код нас деца са култруом и уметношћу први пут сусрећу на
неадкеватан начин, учећи чињенице што свакако не доприноси доживљају уметности
који је веома битан. У нашем школству је присутан пасиван сусрет деце са уметношћу,
уџбеници су пуни пасивних интелектуалних налога, док је активних налога јако мало.
Са обзиром да деца све више времена проводе пред телевизором и да анализе показују
најнегативнији утицај тв програма на креативност, ауторка напомиње колико је
додатно значајно да деца буду у активном односу са уметношћу што је важан задатак
грађења културе, у супротном ће постати пасивни корисници масовне културе.
У четрвтом делу књиге ауторка пише о образовању у Србији. Изражава
песимистичан став према стању у којем се оно налази, указује на низак квалитет
образовног система. Између осталог износи и оно шта је добро у нашем систему
образовања, а то је да су сва деца укључена у њега, да су вршњачке групе организоване
према месту живљења, да су разнолике што свакако доприноси стварању друштвених
односа који су битни унутар заједнице. Али да би се очувала демократичност свакако
је потребно урадити реформу система образовања.
Сматра да треба померити фокус са индивидуалног постигнућа према
интерактивним и интегративним аспектима образовања, као и да се образовна
атмосфера треба променити. Треба имати у виду да је индивидуалност сваког детета
богатство и потенцијал без обзира на узраст. Наставник треба да буде отворенији
према интеракцији са другим учесницима у образовању, са свешћу о значају
доживотног учења.
Из контекста образовања за уметност се подразумева да је потребан нов угао
гледања на образовање у целости.
У петом делу књиге ауторка нас упознаје са резултатима једног истраживања
уметности, у оквиру којег су испитаници износили своје личне теорије уметности
одговарањем на питање „Шта је уметност за тебе?“.
Ауторка као завршни коментар излаже своје виђење образовања у Србији.
Наводи да је пре свега потребно преиспитати наша схватања и разумевање образовања,
као и да треба трансформисати образовне установе. Потребан је модел отвореног рада
и прихватања.
Ауторка је оптимистична јер верује да наш образовни систем има довољно
потенцијала за трансформацију. Она се залаже за интеракцију која је отворена,
флексибилна и која дозвољава иницијативу.