BIBLIOTEKA

POSEBNA IZDANJA

Urednik
DRAGAN. K. VUKČEVIĆ

Za izdavače:
ŽARKO RADONJIĆ
GORAN PETKOVIĆ
Naslov originala:
Zbigniew Brzezinski
The Grand Chessboard
American Primacy and Its Geostrategic Imperatives
BasicBooks, 1997
 Mojim studentima
da im pomogne da
uobliče svet sutrašnjice
 UVOD

POLITIKA VELIKIH SILA

Evroazija je, još od pre skoro petsto godina, postala centar svetske
moći, zapravo od kada su kontinenti politički počeli da deluju jedan na
drugi. Na razlite načine, u različita vremena, narodi koji su naseljavali
Evroaziju – mada, uglavnom, oni sa krajnje periferije zapadne Evrope
– prodirali su u druge regione i njima dominirali kao pojedinačne
evroazijske zemlje koje su dobijale specijalan status i sticale privilegije
najvećih svetskih sila.
U poslednjim dekadama dvadesetog stoleća došlo je do tektonskog
poremećaja u svetskoj politici. Prvi put u istoriji jedna neevropska sila
postala je, ne samo ključni arbitar u odnosima među evroazijskim
silama, već i najveća svetska sila. Poraz i kolaps Sovjetskog saveza
predstavljalo je poslednji korak u brzom uzdizanju sile sa zapadne
hemisfere, Sjedinjenih država, na rang jedine, a, zapravo, i prve prave
svetske sile.
Međutim, Evroazija je zadržala svoj geopolitički značaj. Ne samo
što njena zapadna periferija – Evropa – još uvek poseduje dobar deo
svetske političke i ekonomske moći već je i njena istočna regija – Azija
– u poslednje vreme postala vitalni centar ekonomskog rasta i sve većeg
političkog uticaja. Otuda je način na koji se Amerika suočava sa
složenim odnosima među evroazijskim silama – i posebno to da li
uspeva da spreči nastanak neke dominantne i antagonističke evroazijske
sile – postao od ključnog značaja za američku sposobnost da pokaže
svoj svetski primat.
Odatle sledi da – pored razvijanja raznih novih dimenzija moći
(tehnologija, komunikacije, oblast informatike, kao i trgovina i
finansije) – američka spoljna politika mora biti usredsređena na
geopolitičku dimenziju i mora svoj uticaj u Evroaziji koristiti na takav
način da održava stabilnu kontinentalnu ravnotežu tamo gde su
Sjedinjene države politički arbitar.
Prema tome, Evroazija je šahovska tabla na kojoj se nastavlja da
vodi bitka za svetski primat, a ta bitka pretpostavlja geostrategiju –
strategijski menadžment geopolitičkih interesa. Važno je istaći da su se
ne tako davne 1940. godine dva aspiranta na svetski primat, Josif Staljin
i Adolf Hitler, eksplicitno složili (na tajnim pregovorima te godine) da
bi Ameriku trebalo istisnuti iz Evroazije. I jedan i drugi su bili svesni
da američko prodiranje u Evroaziju može predstavljati prepreku
njihovim ambicijama za dominaciju u svetu. Obojica su bili uvereni da
je Evroazija centar sveta i da onaj ko kontroliše Evroaziju kontroliše
svet. Pola veka kasnije pitanje se mora redefmisati: da li će američki
primat u Evroaziji i dalje trajati i u koje svrhe će biti upotrebljen?
Krajnji cilj američke politike trebalo bi da bude benigni i
vizionarski: oblikovanje istinski kooperativne svetske zajednice,
držanje koraka sa dugoročnim trendovima i sa fundamentalnim
interesima čovečanstva. Ali u međuvremenu, imperativ je da se ne
pojavi ni jedan evroazijski rival koji bi bio u stanju da dominira
Evroazijom i da tako konkuriše Americi. Zbog toga i jeste svrha ove
knjige formulisanje sveobuhvatne i integrirajuće evroazijske
geostrategije.
Zbignjev Bžežinski,
aprila 1997
Vašington
 POGLAVLJE 1

HEGEMONIJA NOVOG TIPA

Hegemonija je stara koliko i čovečanstvo. Ali današnja globalna

supremacija Amerike razlikuje se po brzini nastanka, po globalnosti i
po načinu na koji se sprovodi. U toku samo jednog veka Amerika se
transformisala – a transformisala se i pod uticajem svetske dinamike –
od jedne relativno izolovane zemlje na zapadnoj hemisferi u silu koja
nema nikakvog parnjaka u istoriji po globalnom uticaju.

PREČICA KA GLOBALNOJ SUPREMACIJI

Špansko-američki rat iz 1898. godine bio je prvi osvajčki rat koji je

Amerika vodila preko mora. On je omogućio Americi da svoju vlast
proširi na veliki deo Pacifika, na oblasti iza Havaja sve do Filipina. Na
prelazu između dva veka američki stratezi uveliko su razvijali doktrine
o pomorskoj supremaciji na dva okeana, a američka mornarica počela
je da dovodi u pitanje floskulu da Britanija „vlada talasima”. Zahtevi
Amerike za specijalnim statusom kao jedinim čuvarem bezbednosti
Zapadne hemisfere – postavljeni početkom veka sa Monroovom
doktrinom i neposredno opravdani navodno „manifestnom sudbinom”
Amerike – dobili su još više na težini izgradnjom Panamskog kanala
koji je ojačao pomorsku dominaciju kako na Atlantiku tako i na
Pacifiku.
Osnovu za rastuće američke geopolitičke ambicije davala je brza
industrijalizacija njene privrede. Pred sam početak Prvog svetskog rata
američka rastuća ekonomska moć već je dostigla 33 procenta svetskog
bruto nacionalnog dohotka smenjujući tako Britaniju kao vodeću
svetsku industrijsku silu. Ovaj zadivljujući privredni dinamizam pratila
je kultura koja je podsticala eksperimentisanje i inovacije. Američke
političke institucije i slobodna tržišna privreda stvorile su dotada
neviđene mogućnosti ambicioznim i ikonoklastičnim inovatorima
kojima na putu ostvarenja njihovih snova nisu stajalale prepreke
arhaičnih privilegija ili rigidna društvena hijerarhija. Jednom rečju,
nacionalna kultura je bila čvrsto povezana sa privrednim rastom, a
privlačenjem i brzom asimilacijom većine talentovanih pojedinaca iz
drugih zemalja, kultura je i na taj način davala novu snagu nacionalnoj
sili.
 Prvi svetski rat predstavljao je prvu veliku priliku za pokazivanje
američke vojne sile u Evropi. Dotadašnja relativno izolovana sila brzo
je transportovala nekoliko stotina hiljada svojih vojnika preko Atlantika
– dotad neviđena transokeanska vojna ekspedicija po obimu i veličini,
ukazivala je na pojavu novog velikog igrača na svetkoj areni. Isto je
toliko bitno i to da je rat stvorio prostor za prvi veliki američki
diplomatski napor za primenu američkih principa za traženje rešenja za
evropske međunarodne probleme. Čuvenih četrnaest tačaka Vudrou
Vilsona predstavljale su injekciju američkog idealizma evropskoj
geopolitici, koja je podržana povrh tog i američkom silom. (Deceniju i
po ranije Sjedinjene države igrale su vodeću ulogu u rešavanju dale-
koistočnog sukoba između Rusije i Japana, a to je takođe potvrđivalo
njenu rastuću međunarodnu ulogu.) Tako se vidno osetilo spajanje
američkog idealizma i američke moći na svetskoj sceni.
Međutim, striktno govoreći, Prvi svetski rat je još uvek bio pretežno
evropski rat, a ne globalni. Ali njegov autodestruktivni karakter
obeležio je početak kraja evropske političke, ekonomske i kulturne
prevage nad ostatkom sveta. Tokom rata nijedna od evropskih sila nije
uspela da stekne odlučnu prednost – i na ishod rata u velikoj meri je
uticao ulazak jedne neevropske sile u nastajanju, Amerike. Prema tome,
Evropa je postajala sve više objekt politike globalne sile.
Međutim, ovo iznenadno nametanje američkog globalnog vođstva
nije značilo i stalno američko angažovanje u svetskim poslovima.
Umesto toga Amerika se brzo povukla u samozadovoljstvo kombinacije
izolacionizma i idealizma. Iako je totalitarizam sredinom dvadesetih i
početkom tridesetih sve više jačao na evropskom kontinentu, američka
sila – a u to vreme ona je uključivala i moćnu flotu na dva okeana koja
je vidno nadmašivala britansku mornaricu – ostala je neangažovana.
Amerikanci su više voleli da budu posmatrači u svetskoj politici.
U skladu sa ovom pretpostavkom bio je i američki pojam
bezbednosti, zasnovan na stanovištu da je Amerika kontinentalno
ostrvo. Američka strategija je bila usmerena na utvrđivanje njenih
obala, pa prema tome bila je vrlo usko nacionalna po obimu, obraćajući
malo pažnje na međunarodna ili globalna razmatranja.
Ključni međunarodni igrači bile su još uvek evropske sile i, u sve
većoj meri, Japan.
Evropska era u svetskoj politici konačno je doživela svoj kraj
tokom Drugog svetskog rata, prvog istinski globalnog rata. Rat koji se
vodio istovremeno na tri kontinenta, sa velikim sukobima na Atlanskom
i Pacifičkom okeanu, pokazao je simbolično svoju globalnu dimenziju
kada su se britanski i japanski vojnici – predstavljajući, respektivno,
jedno udaljeno zapadnoevropsko ostrvo i isto tako udaljeno
istočnoazijsko ostrvo – sukobili hiljadama milja daleko od svojih kuća
na indijsko-burmanskoj granici. Evropa i Azija su postale jedinstveno
ratište.
Samo jedna evropska sila se mogla pojaviti kao globalno nadmoćna
da je ishod rata predstavljao nedvosmislenu pobedu nacističke
Nemačke. (Pobeda Japana na Pacifiku bi toj naciji obezbedila
dominantnu ulogu na Dalekom istoku i, uzimajući sve pretpostavke u
obzir, Japan bi ostao samo regionalni hegemon.) Umesto toga, poraz
Nemačke zapečatila su dva vanevropska pobednika, Sjedinjene države
i Sovjetski savez, koji su postali naslednici zahteva na svetsku
supremaciju, onog zahteva koji Evropa nikad nije ispunila.
Sledećih pedeset godina bilo je obeleženo bipolarnim američko-
sovjetskim sukobom oko globalne supremacije. U izvesnom vidu,
sukob između Sjedinjenih država i Sovjetskog saveza predstavljao je
ostvarenje najdražih teorija geopolitičara: vodio se između vodeće
svetske pomorske sile, koja je bila dominantna i na Atlantiku i na
Pacifiku, i vodeće svetske kopnene sile koja ja zauzimala prostor u srcu
Evroazije (kinesko-sovjetski blok obuhvatao je prostor koji neodoljivo
podseća na prostor Mongolskog carstva). Geopolitička dimenzija nije
mogla biti jasnija: Severna Amerika protiv Evroazije, a svet se dobijao
kao nagrada. Pobednik bi istinski dominirao čitavim svetom. Jednom
kada bi se ostvarila pobeda nikog više ne bi bilo na tom putu.
Oba suparnika globalno su projektovala svoju ideologiju po-
jačavajući je istorijskim optimizmom koji je opravdavao za svakog od
njih nužnost uloženog napora, istovremeno jačajući uverenje u
neizbežnost pobede. Svaki od suparnika bio je vidno dominantan u
okviru svog prostora – nasuprot imperijalnim evropskim aspirantima na
globalnu supremaciju od kojih nijedan nikada nije u potpunosti uspeo
da postigne odlučujuću prevagu unutar same Evrope. Oba suparnika su
upotrebljavali ideologiju da osnaže svoju moć nad svojim vazalima i
potčinjenima na način koji u izvesnom smislu podseća na doba verskih
ratova. Spoj globalnog geopolitičkog prostora i proklamovane
univerzalnosti sukobljenih dogmi dao je ovom sukobu neviđeni
intenzitet. Ali jedan dodatni faktor – koji je takođe bio prožet globalnim
implikacijama – učinio je da ovaj sukob bude jedinstven. Pojava
nuklearnog oružja značila je da bi rat, klasičnog tipa, između dva
ključna učesnika predstavljalo ne samo međusobno uništenje već bi
izazvalo smrtonosne posledice i za dobar deo čovečanstva. Stoga je
intenzitet sukoba istovremeno bio podređen izuzetnoj samokontroli kod
oba suparnika.
 U oblasti geopolitike sukob se uglavnom vodio na ivici same
Evroazije. Severna Amerika je uspela da se utvrdi i na krajnje zapadnim
i na krajnje istočnim obalama velikog evroazijskog kontinenta.
Odbrana ovih kontinentalnih mostobrana (primer na zapadnom
„frontu” predstavljala je blokada Berlina a na istočnom Korejski rat)
bila je prva strategijska provera onoga što će biti nazvano Hladnim
ratom.
U poslednjoj fazi Hladnog rata pojavio se treći odbrambeni „front”
– južni – na karti Evroazije (vidi kartu). Sovjetska invazija na
Avganistan izazvala je dvostruki američki odgovor: pomoć lokalnom
otporu u Avganistanu ne bi li se zaglibila sovjetska armija, i
istovremeno ogromno američko vojno prisustvo u Persijskom zalivu
kao odgovor na bilo kakvo dalje južnije pomeranje sovjetske političke
ili vojne moći. Sjedinjene države su bile odlučne u odbrani regiona
Persijskog zaliva stavljajući ga u istu ravan sa svojim zapadnim i
istočnim evroazijskim bezbednosnim interesima.
Uspešno hvatanje u koštac Severne Amerike sa evroazijskim
blokom u njegovim naporima da preuzme kontrolu nad čitavom
Evroazijom – s tim što su obe strane bile zastrašene do krajnjih granica
od direktnog sukoba zbog straha od nuklearnog rata – značilo je da
ishod sukoba mogu eventualno da odluče nevojna sredstva. Politička
vitalnost, ideološka fleksibilnost, ekonomski dinamizam i kultura
postale su odlučujući faktori. Koalicija koju je predvodila Amerika
sačuvala je svoje jedinstvo, dok se kinesko-sovjetski blok raspao za
manje od dve decenije. Ovo je delimično zavisilo od veće fleksibilnosti
demokratske koalicije za razliku od hijerarhijskog i dogmatskog – a
povrh toga i krhkog – karaktera komunističkog bloka. Koalicija je
posedovala zajedničke vrednosti, ali bez formalne doktrinalne forme.
Komunistički blok naglašavao je dogmatsku pravovernost, sa samo
jednim istinskim interpretativnim centrom. Glavni američki vazali bili
su znatno slabiji od Amerike, dok Sovjetski savez nije mogao do u
beskonačnost da tretira Kinu kao podređenu. Ishod je zavisio i od
činjenice da se američka strana pokazala kao ekonomski i tehnološki
daleko dinamičnija, dok je Sovjetski savez postepeno stagnirao i nije
bio u stanju da efikasno konkuriše ni u oblasti ekonomskog rasta ni u
oblasti vojne tehnologije. Privredno zaostajanje izazvalo je ideološku
demoralizaciju.
U stvari, sovjetska vojna sila – i strah koji je ona izazivala među
zapadnjacima – dugo vremena je skrivala bitnu asimetriju koja je
postojala između dva suparnika. Amerika je jednostavno bila daleko
bogatija, tehnološki naprednija, vojno prilagodljivija i inovativnija, a
socijalno mnogo kreativnija i privlačnija. Ideološka ograničenja su
takođe sputavala kreativne potencijale Sovjetskog saveza, čineći njegov
sistem izuzetno rigidnim a njegovu privredu neekonomičnom i
tehnološki nekonkurentnom. U ovako zaštićenoj utakmici, jedino ako
ne izbije obostrano destruktivni rat, kazaljka na vagi mora konačno
preći na stranu Amerike.
Krajnji ishod u velikoj meri je zavisio i od kulturnih prilika.
Američka koalicija je, uglavnom, pozitivno prihvatala mnoge atribute
američke političke i društvene kulture. Američka dva najvažnija
saveznika na zapadnoj i istočnoj periferiji evroazijskog kontinenta,
Nemačka i Japan, povratile su svoju zdravu ekonomiju uz skoro
neobuzdano divljenje za sve što je američko. Amerika je široko bila
prihvaćena kao sila koja predstavlja budućnost, kao društvo koje
zaslužuje divljenje i koje je vredno nadmetanja.
Nasuprot tome, Rusija je kod većine njenih srednjoevropskih
vazala nailazila na kulturni prezir, a još više kod njenog glavnog i sve
agresivnijeg saveznika Kine. Za Srednjoevropljane ruska dominacija
značila je odvajanje od onoga što su oni smatrali svojim filozofskim i
kulturnim domom: od zapadne Evrope i njene hrišćanske verske
tradicije. Što je još gore, to je značilo dominaciju onog naroda kojeg su
Srednjoevropljani, često nepravedno, smatrali kulturno inferiornijim.
Konačno, unutar samog Sovjetskog saveza, 50 posto stanovništva
koji su bili ne-Rusi, takođe je na neki način odbacivalo dominaciju
Moskve. Postepeno političko buđenje ne-Rusa značilo je da su
Ukrajinci, Gruzijci, Jermeni i Azeri počeli da misle o sovjetskoj vlasti
kao o stranoj imperijalnoj dominaciji od strane naroda prema kojem se
nisu osećali kulturno inferiornijim. U centralnoj Aziji nacionalne
aspiracije su možda bile slabije, ali su ovi narodi zauzvrat postepeno
dobijali sve veće osećanje muslimanskog identiteta, dodatno osnaženo
saznanjem o tekućoj dekolonizaciji u drugim krajevima.
 Kao i mnoge druge imperije ranije i Sovjetski savez se konačno
urušio i raspao, kao žrtva ne toliko neposrednog vojnog poraza koliko
dezintegracije ubrzane ekonomskim i socijalnim udarima. Njegova
sudbina je potvrdila poznatu akademsku tezu da su „carstva unutrašnje
politički nestabilna zbog toga što potčinjene jedinice skoro uvek teže
većoj autonomiji, a kontraelite u tim jedinicama skoro uvek deluju, u
zavisnosti od okolnosti, tako da dobiju što više autonomije. U tom
smislu, carstva ne bivaju poražena, već se raspadaju, obično vrlo sporo,
ali ponekad i izuzetno brzo”. 1

PRVA GLOBALNA SILA

Sjedinjene države je kolaps njenog suparnika stavio u jedinstven

položaj. One su iznenada postale prva i jedina istinski globalna sila.
Ipak američka globalna supremacija podseća u mnogom na prethodne
imperije, uprkos svom ograničenom regionalnom položaju. Ove
imperije su zasnivale svoju moć na hijerarhiji svojih vazala, potčinjenih
zemalja, protektorata i kolonija, dok su ostali izvan ovog kruga
uglavnom smatrani varvarima. U izvesnom stepenu ova anahrona
terminologija nije apsolutno neodgovarajuća za neke od država koje se
nalaze u američkoj orbiti. Kao i u prošlosti, izvor američke
„imperijalne” moći nalazi se u velikoj meri u superiornoj organizaciji,
u sposobnosti da brzo mobiliše ogromne ekonomske i tehnološke
resurse za vojne potrebe, u neodređenoj ali značajnoj privlačnosti
američkog načina života i u nepomućenom dinamizmu i u
konkurentnosti unutar američke društvene i političke elite.

1 Donald Puchala, „The History of the Future of Intemational Relations”,

Ethics and Intemational Affairs, 8, 1994, str. 183.
 I ranije imperije posedovale su delom ove atribute. Rim se prvi
nameće. Njegova imperija je uspostavljena u periodu od dva veka,
mada je zadržala teritorijalnu ekspanziju ka severu, a kasnije i ka
zapadu i jugu, a posedovala je i efikasnu pomorsku kontrolu svih obala
Sredozemnog mora. U geografskom smislu, dostigao je najvišu tačku
211. godine (vidi kartu). Rimsko carstvo bilo je centralizovano politički
i predstavljalo je jedinstvenu samodovoljnu privredu. Njegova
imperijalna moć proizlazila je hotimično i smišljeno iz složenog sistema
političke i ekonomske organizacije. Strategijski projektovani sistem
kopnenih i pomorskih puteva koji su polazili iz glavnog grada
omogućavao je brzo pregrupisavanje i koncentrisanje –u slučaju neke
veće opasnosti po bezbednost – rimskih legija stacioniranih u raznim
vazalnim državama i potčinjenim provincijama.
Na vrhuncu imperijalne moći rimske legije su brojale ne manje od
tristahiljada ljudi – izuzetna sila koja je bila još i ubojitija kada se uzme
u obzir rimska superiornost u taktici i naoružanju kao i mogućnosti
centra da dovede brza pojačanja. (Interesantno je zapaziti da je 1996,
daleko mnogoljudnija velika sila, Amerika, štitila krajnje granice svojih
dominiona stacioniranjem 296.000 vojnika u prekomorskim
teritorijama.)
Međutim, imperijalna moć Rima proizilazila je i iz bitne psihološke
realnosti. Civis Romanus šum – „Ja sam građanin Rima” – bilo je
najviše moguće samoodređenje, izvor ponosa, a i san mnogih. Uzvišeni
status građanina Rima, koji se eventualno davao i onima koji nisu bili
Rimljani po rođenju, bio je izraz kulturne superiornosti koji je davao
opravdanje imperijalnoj sili za osećaj misije. To ne samo što je pružalo
legitimnost ulozi Rima, već je to i motivisalo mnoge da teže asimilaciji
i uključivanju u imperijalnu strukturu. Kulturna superiornost, od koje
vladaoci polaze i koju podređeni prihvataju, jača imperijalnu moć.
Takva superiorna imperijalna sila, koja uglavnom nije dovođena u
pitanje, trajala je oko tri stotine godina. Uz izuzetak koji je u jednom
periodu predstavljao izazov susedne Kartagine i na istočnim granicama
Parćansko carstvo, spoljni svet, uglavnom, bio je varvarski, loše
organizovan, koji je mogao samo da izaziva sporadične napade, a
kulturno je bio očigledno inferioran. Spoljni svet nije predstavljao
nikakvog konkurenta sve dotle dok je carstvo bilo u stanju da očuva
unutrašnju vitalnost i jedinstvo.
Tri osnovna uzroka izazvala su propast Rimskog carstva. Prvi,
carstvo je postalo preveliko da bi se njime moglo upravljati iz jednog
centra, i podela na zapadni i istočni deo automatski je uništila
monopolistički karakter njegove vlasti. Drugi, u isto vreme, predugačak
period carske obesti izrodilo je kulturni hedonizam koji je postepeno
sputao težnje političke elite ka veličini. Treći, neprekidna inflacija
takođe je potkopavala sposobnost sistema da se održi bez velikih
socijalnih žrtava koje građani više nisu bili spremni da podnose.
Kulturno opadanje, politička podela i finansijska inflacija učinila je
Rim ranjivim čak i za varvare sa njenih najbližih granica.
Po današnjim standardima, Rim nije bio istinska globalna sila već
regionalna. Međutim, polazeći od izolovanosti koja je u to vreme
prevladavala među kontinentima, njegova regionalna moć bila je
samodovoljna i izolovana i nije bilo nikakve pretnje od nekog
neposrednog, pa ni od nekog udaljenog suparnika. Prema tome Rimsko
carstvo je bilo svet za sebe, a njegova superiorna politička organizacija
i kulturna nadmoć učinile su ga pretečom kasnijih imperijalnih sistema
koji su obuhvatali daleko veći geografski prostor.
I pored svega toga Rimsko carstvo je bilo jedinstveno. Rimsko i
Kinesko carstvo nastala su skoro istovremeno, iako jedni za druge nisu
ni znali. Tokom 221. godine pre Hrista (vreme punskih ratova između
Rima i Kartagine) ujedinjenje sedam severnih provincija pod vođstvo
Čina u prvo Kinesko carstvo podstaklo je izgradnju Velikog zida u
severnoj Kini kako bi se zaštitilo unutrašnje kraljevstvo od varvara iz
spoljnog sveta. Sledeće carstvo Hana koje je nastalo 140. godine pre
Hrista, bilo je još impresivnije i po obimu i po organizaciji. Početkom
hrišćanske ere, oko 57 miliona ljudi potpadali su pod njihovu vlast. Ova
ogromna masa ljudi, do tada bez presedana, predstavljala je dokaz neve-
rovatne centralne kontrole koju je obavljala centralizovana i stroga
birokratija. Carstvo je obuhvatalo današnju Koreju, delove Mongolije i
veći deo današnje priobalne Kine. Međutim, slično Rimu, i carstvo
Hana se razbolelo od unutrašnjih bolesti i njegov konačni kolaps
ubrzala je podela 220. godine posle Hrista na tri nezavisna dela.
Dalja kineska istorija sastojala se od ciklusa ponovnog ujedinjenja
i ekspanzije koje su pratili opadanje i rasparčavanje. Kina je u više
navrata uspevala da ustanovi imperijalni sistem koji je bio
samodovoljan, izolovan i koji nije imao u spoljnjem svetu bilo kakvog
organizovanog suparnika. Podela na tri celine Hanskog prostora
ukinuta je 589. godine, i pojavilo se nešto nalik imperijalnom sistemu.
Ali svoj najviši uspon Kina je doživela pod Mandžurcima, posebno
tokom rane Čing dinastije. U osamnaestom veku Kina je ponovo bila
imperija u punom sjaju, sa carskim centrom koji su okruživali vazali i
potčinjene države, uključujući današnju Koreju, Indokinu, Tajland,
Burmu i Nepal. Kina se prostirala od današnjeg ruskog Dalekog istoka
preko južnog Sibira do Bajkalskog jezera i savremenog Kazahstana, a
onda južno do Indijskog okeana i nazad preko Laosa i severnog
Vijetnama (vidi kartu na 18. strani).
Kao i u slučaju Rima, i ovo carstvo je bila složena finansijska,
ekonomska, obrazovna i bezbednosna organizacija. Kontrola ogromne
teritorije i kontrola više od 300 miliona ljudi koji su u njemu živeli
obavljana je uz pomoć svih ovih sredstava, s jakim naglaskom na
centralizovanu političku vlast koju je podržavala impresivna efikasna
kurirska služba. Carstvo je bilo podeljeno na tri zone polazeći od
Pekinga u zavisnosti od toga da li se do nje može stići za nedelju dana,
za dve, tri ili četiri nedelje. Centralizovana birokratija, profesionalno
obrazovana i posebno birana, predstavljala je jezgro jedinstva.
Snažan i duboko ugrađen osećaj kulturne superiornosti koji je
pružilo konfučijanstvo kao prikladna filozofija carstva, sa svojim
naglaskom na harmoniji, hijerarhiji i disciplini bitno je ojačalo i
učvrstilo ovo jedinstvo i dalo mu legitimaciju – opet kao i u slučaju
Rimskog carstva. Kina – Nebesko carstvo – smatralo se centrom
vasione na čijem obodu su bili samo varvari. Biti Kinez značilo je biti
kulturan, i upravo zbog toga od ostatka sveta tražilo se poštovanje
prema Kini. Ovaj poseban osećaj superiornosti omogućio je odgovor
koji je kineski car – čak i u fazi velikog kineskog opadanja, krajem
osamnaestog veka – dao britanskom kralju Džordžu III čiji su emisari
pokušavali da namame Kinu na trgovinske odnose a da im zauzvrat daju
britanske industrijske proizvode kao. poklone u znak dobre volje:
„Mi, po milosti neba, carstvo, obaveštavamo kralja Engleske da
uzme u obzir našu preporuku:
 Nebesko carstvo, koje se prostire između tri mora... ne pridaje
vrednost retkim i lepim stvarima... niti ima bilo kakvu potrebu za
proizvodima vaše zemlje...
Stoga smo... naredili vašim poslanicima da se bezbedno vrate kući.
Vi, o kralju, trebalo bi da delujete u skladu sa našim željama
jačanjem vaše lojalnosti i izražavanjem vaše poslušnosti.”

Opadanje i propast nekoliko kineskih carstava takođe je pr-

venstveno zavisilo od unutrašnjih faktora. Monogoli i drugi kasniji
istočni „varvari” nadvladali su zato što su unutrašnja iscrpljenost,
truljenje, hedonizam kao i gubitak ekonomske i vojne kreativnosti, prvo
sputavali a zatim i ubrzavali propast kineske volje. Spoljne sile koristile
su kineske unutrašnje bolesti – Britanija u Opijumskom ratu od 1839-
1842, Japan jedan vek kasnije – a to je, zauzvrat, izazvalo snažan osećaj
kulturnog poniženja koji je motivisao Kineze tokom čitavog dvadesetog
veka, poniženja koje je bilo još veće zbog sukoba između njihovog na-
sleđenog osećanja kulturne superiornosti i ponižavajuće političke
realnosti postimperijalne Kine. Carska Kina bi, kao i Rim, danas bila
znana kao regionalna sila. Ali u svom zlatnom dobu Kina nije imala
nekog ravnog sebi u svetu u smislu da nijedna druga sila ne bi bila u
stanju da dovede u pitanje njen imperijalni status pa čak ni da se
suprotstavi daljoj ekspanziji ukoliko bi to bila namera Kine. Kineski
sistem je bio samodovoljan i samoodržavan, zasnovan pre svega na
zajedničkom etničkom identitetu, sa relativno ograničenom
projekcijom centralne vlasti na druge etničke grupe i na geografski
periferne potčinjene teritorije. Veliko i dominantno etničko jezgro
omogućavalo je Kini da povremeno restaurira carstvo. U tom smislu,
Kina se u potpunosti razlikuje od drugih imperija, u kojima su brojno
mali ali hegemonistički motivisani narodi bili u stanju da za određeno
vreme uspostave i održe dominaciju nad daleko brojnijim etnički
različitim stanovništvom. Međutim, kada bi se jednom potkopala
dominacija takve imperije sa malim jezgrom, restauracija imperije nije
više dolazila u pitanje.
Ukoliko želimo da pronađemo daleko bližu analogiju današnjoj
definiciji globalne sile moramo da se okrenemo izuzetnoj pojavi
Mongolskog carstva. Do njegove pojave je došlo kroz odlučnu borbu
sa velikim i dobro organizovanim suparnicima. Među pobeđenima bila
su kraljevstva Poljske i Mađarske, snage Svetog rimskog carstva,
nekoliko ruskih i proruskih kneževina, Bagdadski kalifat i na kraju čak
i Sung dinastija u Kini.
 Džingis Kan i njegovi naslednici, posle pobede nad svojim
regionalnim suparnicima, ustanovili su centralizovanu kontrolu nad
teritorijom koju su današnji znalci geopolitike identifikovali kao
globalno središte, ili kao osnovu za svetsku silu. Njihovo evroazijsko
kontinentalno carstvo prostiralo se od obala Kineskog mora do
Anadolije u Maloj Aziji i do Centralne Evrope (vidi kartu). Tek je na
svom vrhuncu kinesko-sovjetski blok konačno nadmašio Mongolsko
carstvo na evroazijskom kontinentu, bar što se tiče obima
centralizovane kontrole nad dodirujućim teritorijama.
Rimsko, Kinesko i Mongolsko carstvo bili su regionalni pret-
hodnici budućih aspiranata na mesto globalne sile. U slučaju Rima i
Kine, kao što je već pokazano, njihove imperijalne strukture bile su
visoko razvijene, kako politički tako i ekonomski, dok je
opšteprihvaćena kulturna superiornost imala značajnu ujedinjujuću
ulogu. Nasuprot tome, Mongolsko carstvo održavalo je svoju političku
kontrolu oslanjajući se neposredno na vojna osvajanja posle kojih je
dolazilo do adaptacije na lokalne uslove (pa čak su se i asimilirali).
Mongolska imperijalna moć uglavnom se zasnivala na vojnoj
dominaciji. Mongolska vladavina, ostvarena preko sjajne i nemilosrdne
primene nadmoćne vojne taktike kombinovane sa izuzetnom
sposobnošću za brzo pomeranje snaga sa pravovremenim
koncentracijama, nije imala nikakav organizovani ekonomski ili
finansijski sistem, niti se mongolska vlast izvodila iz bilo kakvog
osećaja kulturne superiornosti. Mongolski osvajači su bili previše
malobrojni da bi predstavljali samoobnovljivu vladajuću klasu, a u
svakom slučaju, nepostojanje određenog i samosvesnog osećanja
kulturne ili pak etničke superiornosti lišilo je imperijalnu elitu nužnog
samopouzdanja.
U stvari, mongolski vladari su pokazali da ih postepeno mogu
asimilirati kulturno nadmoćniji narodi koje su osvojili. Tako je jedan
od unuka Džingis Kana, koji je bio vladar kineskog dela velikog
Kanovog carstva, postao vatreni propagator konfučijanstva, drugi je
kao persijski sultan postao verni musliman, a treći je postao po kulturi
persijski vladar centralne Azije.
Upravo taj faktor – asimilacija osvajača od strane osvojenih usled
nepostojanja dominantne političke kulture – kao i nerešeni problemi
oko nasledstva velikog Kana koji je osnovao carstvo, prouzrokovali su
njegovu konačnu propast. Mongolsko carstvo postalo je previše veliko
da bi se njime upravljalo iz jednog centra, ali usvojeno rešenje – podela
carstva na nekoliko samodovoljnih celina – izazvalo je još bržu lokalnu
asimilaciju i ubrzalo dezintegraciju carstva. Pošto je trajalo dva veka,
od 1206. do 1405, najveće svetsko kopneno carstvo nestalo je bez traga.
Evropa je, posle toga, postala sedište globalnih sila i našla se u
fokusu glavnih sukoba globalnih sila. Zapravo, u toku približno tri veka,
mala severozapadna periferija evroazijskog kontinenta postigla je –
pomoću pomorske sile po prvi put u istoriji – istinsku globalnu
dominaciju pošto su evropske sile doprle, i utvrdile se, do svih
kontinenata pa planeti. Treba istaći da su zapadnoevropski imperijalni
hegemoni demografski bili prilično malobrojni, posebno u poređenju sa
onima koje su sebi podredili. Početkom dvadesetog veka, van zapadne
hemisfere (koja je do pre dva veka bila takođe pod kontrolom zapadnih
Evropljana i koju su naselili uglavnom evropski useljenici i njihovi
potomci) samo su Kina, Rusija, Otomansko carstvo i Etiopija bile izvan
zapadnoevropske dominacije (vidi kartu levo).
Međutim, dominacija zapadnih Evropljana ne može se poistovetiti
sa uspostavljanjem globalne vlasti zapadne Evrope. Suštinska realnost
je bila da je postojala civilizacijska globalna supremacija Evrope i
rascepkanost evropskih kontinentalnih sila. Evropski prekomorski
imperijalizam, nasuprot mongolskom kopnenom osvajanju
evroazijskog središta ili kasnijim osvajanjima Ruske carevine,
uspostavljen je preko neprekidnih prekookeanskih istraživačkih misija
i ekspanzije pomorske trgovine. Međutim, ovaj proces podrazumevao
je stalnu borbu između vodećih evropskih sila ne samo oko
prekomorske dominacije već i oko hegemonije nad samom Evropom.
Odavde je proizlazila geopolitička činjenica da se evropska globalna
dominacija ne može izvesti iz hegemonije u Evropi bilo koje evropske
sile.
Grubo govoreći, Španija je sve do polovine sedamnaestog veka bila
najveća evropska sila. Već krajem petnaestog veka ona se pojavila kao
glavna prekomorska sila sa globalnim ambicijama. Religija je poslužila
kao ujedinjavajuća doktrina i kao ishodište imperijalne misionarske
revnosti. Bilo je potrebno papsko posredovanje između Španije i njenog
pomorskog suparnika, Portugalije, kako bi se kodifikovala formalna
podela sveta na špansku i portugalsku kolonijalnu sferu ugovorima u
Tordesili (1494) i Saragosi (1529). Ipak, suočena sa engleskim,
francuskim i holandskim izazovima, Španija nikada nije bila u stanju
da postigne pravu supremaciju, kako u samoj zapadnoj Evropi tako ni
preko okeana.
Vođstvo Španije polako je prelazilo na Francusku. Sve do 1815.
Francuska je bila dominantna evropska sila, mada su to stalno dovodili
u pitanje njeni evropski suparnici, kako u samoj Evropi tako na
prekomorskim teritorijama. Pod Napoleonom Francuska je bila na ivici
da uspostavi istinsku hegemoniju nad Evropom. Ona bi, da je u tome
uspela, istovremeno zadobila i status dominantne globalne sile.
Međutim, njen poraz od strane evropske koalicije ponovo je uspostavio
kontinentalnu ravnotežu sila.
 Velika Britanija je za ceo sledeći vek, sve do prvog svetskog rata,
imala globalnu pomorsku dominaciju a London je postao najveći
svetski finansijski i trgovinski centar, dok je britanska mornarica
„vladala talasima”. Velika Britanija je bila nedvojbeno najjača izvan
Evrope, ali kao i dotadašnji evropski aspiranti na globalnu hegemoniju
ni Britanska imperija nije mogla sama da dominira u Evropi. Britanija
se oslanjala na zamršenu diplomatiju ravnoteže sila i eventualno na
anglo-francuski savez kako bi se sprečila kontinentalna dominacija bilo
Rusije bilo Nemačke.
Prekomorska Britanska imperija nastala je kombinacijom is-
traživanja, trgovine i osvajanja. Ali slično svojim rimskim i kineskim
prethodnicima ili francuskim i španskim suparnicima i ona je zato što
je ostala velika sila u znatnoj meri dugovala osećanju britanske kulturne
superiornosti. Superiornost nije samo stvar subjektivne arogancije
imperijalne vladajuće klase već je to nešto što su prihvatali i mnogi ne-
Britanci. Po rečima prvog crnog predsednika Južne Afrike, Nelsona
Mendele: „Obrazovan sam u britanskoj školi, a u to vreme Britanija je
predstavlja sve ono što je bilo najbolje na svetu. Nisam odbacivao uticaj
koji je Britanija i britanska istorija i kultura vršila na nas. „Kulturna
superiornost, uspešno nametnuta i mirno prihvaćena, za posledicu ima
smanjenu potrebu za korišćenjem velikih vojnih snaga kako bi se
održala vlast imperijalnog centra. Tokom 1914, samo nekoliko hiljada
britanskih vojnika i civilnih službenika kontrolisalo je oko 11 miliona
kvadratnih milja i skoro 400 miliona ne-Britanaca (vidi kartu levo).
Ukratko, Rim je pokazivao svoju nadmoć uglavnom preko
superiorne vojne organizacije i kulture. Kina se oslanjala na efikasnu
birokratiju koja je vladala imperijom osnovanom na zajedničkom
etničkom poreklu, ojačavajući svoju kontrolu uz pomoć snažnog
osećanja kulturne superiornosti. Mongolsko carstvo je kombinovalo
naprednu vojnu taktiku za osvajanja sa sklonošću ka vlastitoj asimilaciji
kako bi se održali na vlasti. Britanci (kao i Španci, Holanđani i
Francuzi) stekli su prvu poziciju tako što je njihova zastava sledila
njihovu trgovinu, a njihova kontrola takođe je ojačana superiornom
vojnom organizacijom i kulturnom agresivnošću. Ali nijedna od ovih
imperija nije bila istinski globalna. One nisu kontrolisale Evropu, već
su insistirale na ravnoteži. Stabilna Evropa bila je od ključnog značaja
za britansku međunarodnu prvu poziciju, a evropsko samouništenje
konačno je označilo kraj britanskom vođstvu.
 Nasuprot tome, prostor i prodornost sadašnje američke globalne
sile su jedinstveni. Ne samo što Sjedinjene države kontrolišu sva
svetska mora i okeane, već je ona razvila i odgovarajuće vojne
sposobnosti za amfibijsku kontrolu obala što joj omogućuje da svoju
silu projektuje i duboko u kopno na politički značajan način. Njene
vojne legije čvrsto drže zapadnu i istočnu periferiju Evroazije, a
kontrolišu i Persijski zaliv. Američki vazali i podređene teritorije, od
kojih neki žude da budu još čvršće povezani sa Vašingtonom, raštrkani
su širom evroazijskog kontinenta, kao što to pokazuje karta.
Američki ekonomski dinamizam daje nužne preduslove za
ostvarenje globalnog primata. Na početku, neposredno posle Drugog
svetskog rata, američka ekonomija je stajala nasuprot svim ostalim
ostvarujući nepunih 50 procenata svetskog bruto nacionalnog
proizvoda. Ekonomski oporavak zapadne Evrope i Japana, a sledio ga
je širi fenomen azijskog ekonomskog dinamizma, uticao je da se
američki udeo u svetskom bruto nacionalnom proizvodu spusti sa tog
neprporcionalnog nivoa posleratne ere. Ipak, po završetku Hladnog rata
američki udeo u globalnom bruto nacionalnom proizvodu, a što je još
važnije njen udeo u svetskoj proizvodnji, stabilizovao se na oko 30
procenata, na nivo gde se kretao skoro čitav vek, ukoliko se izuzmu
godine neposredno posle Drugog svetskog rata.
Što je još važnije, Amerika je održavala pa čak i povećavala svoje
vođstvo u iskorišćavanju najnovijih naučnih otkrića u vojne svrhe,
stvarajući tako tehnološki nenadmašnu vojnu organizaciju, jedinu koja
je zaista mogla da pokrije čitavu planetu. Sve vreme održavala je visoku
konkurentsku prednost u privredno odlučujućim informacionim
tehnologijama. Američko vođstvo u ekonomskim oblastima sutrašnjice
govori da neće doći do prestanka američke tehnološke dominacije u
bliskoj budućnosti, posebno ako se uzme u obzir da u privredno bitnim
područjima Amerikanci održavaju, ako i ne povećavaju, prednost u
produktivnosti nad zapadnoevropskim i japanskim rivalima.
Izvesno je da su Rusija i Kina sile koje ugrožavaju američku
hegemoniju. Početkom 1996, dali su zajedničku izjavu tokom posete
ruskog predsednika Borisa Jeljcina Pekingu. Šta više, one poseduju
nuklearni arsenal koji bi mogao da ugrozi vitalne američke interese. Ali
brutalna je činjenica da ni sada ni u bliskoj budućnosti, iako mogu
započeti samoubilački nuklearni rat, nijedna od njih ne može da pobedi.
Pošto nisu u mogućnosti da svoju silu sprovedu kada se radi o velikim
udaljenostima kako bi sproveli svoju političku volju i pošto su
tehnološki daleko iza Amerike, one nemaju sredstava – niti će ih uskoro
imati – da nanesu politički udarac širom sveta.
 Ukratko, Amerika je superiorna u četiri odlučujuća domena
globalne moći: vojnom, ona ima nedostižnu mogućnost dostizanja
udaljenih krajeva sveta; ekonomski, ona je ostala osnovni pokretač
globalnog rasta, iako joj u nekim aspektima konkurišu Japan i Nemačka
(gde nijedna od njih nema druge atribute globalne moći); tehnološki,
zadržala je vođstvo u ključnim oblastima inovacija; i kulturno, uprkos
nekim tupavostima, poseduje privlačnost bez konkurencije, posebno
među mladima u svetu – što sve zajedno daje Sjedinjenim državama
političku snagu kakvu ni blizu nema nijedna druga država. Upravo
kombinacija sva četiri ova atributa čini Ameriku jedinom
sveobuhvatnom globalnom silom.

AMERIČKI GLOBALNI SISTEM

Iako američki međunarodni primat nesumnjivo ukazuje na sličnosti

sa ranijim imperijalnim sistemima, daleko su bitnije razlike. One
prevazilaze pitanje teritorijalnog obima. Američka globalna moć se
sprovodi preko globalnog sistema koji je isključivo projektovan od
strane Amerike tako da odslikava unutrašnje američko iskustvo.
Ključno mesto u unutrašnjem iskustvu jeste pluralistički karakter i
američkog društva i američkog političkog sistema.
Ranije imperije stvarale su aristokratske političke elite i u većini
slučajeva u njima su vladali suštinski autoritarni ili apsolutistički
režimi. Masa stanovništva imperijalnih država bila je ili politički
indiferentna ili, u skorija vremena, zaražena imperijalističkim
osećanjima i simbolima. Zahtev za nacionalnom slavom, ,,the white
man’s burden”, ,,la mission civillisarice”, da ne pominjemo mogućnosti
ličnog bogaćenja – sve je to služilo da izgradi podršku imperijalnim
avanturama i da sačuva bitno hijerarhijsku imperijalnu piramidu moći.
Pristup američke javnosti spoljnim projekcijama američke moći je
daleko složeniji. Javnost je podržavala američko učešće u Drugom
svetskom ratu uglavnom zbog šoka koji je bio posledica japanskog
napada na Perl Harbur. U početku se angažman Sjedinjenih država u
Hladnom ratu pokazivao previše opušten, sve do Berlinske blokade i
Korejskog rata. Kada se Hladni rat završio pojava Amerike kao jedine
globalne sile nije izazvalo mnogo neodmerenog divljenja javnosti već
se pre išlo ka jednoj određenoj definiciji američke odgovornosti u
inostranstvu. Provera javnog mnjenja 1995. i 1996. pokazala je da
javnost više voli „podelu” globalne vlasti sa drugima, nego da se ona
monopolistički vrši.
Usled ovih unutrašnjih faktora, američki globalni sistem insistirao
je na tehnici kooptiranja (kao u slučaju poraženih rivala – Nemačke,
Japana, a kasnije i Rusije) u daleko većem obimu nego što su to radili
pređašnji imperijalni sistemi. Slično tome on se snažno oslanja na
posredan uticaj na zavisne strane elite, izvlačeći mnogo više koristi iz
privlačnosti svojih demokratskih principa i institucija. Sve to je
podržano masivnim, ali neprimetnim, uticajem američke dominacije na
globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu, kao i
potencijalno vrlo osetljivom uticajem američke tehnološke sile i
globalnog vojnog dosega.
Kulturna dominacija bila je potcenjeni aspekt američke globalne
moći. Bez obzira na to šta se može pomisliti o njenim estetskim
vrednostima, američka masovna kultura ima magnetnu privlačnost,
posebno za svetsku omladinu. Njena privlačnost se možda može izvesti
iz hedonističkog kvaliteta stila života koji ona nudi, ali se ne može
poreći njena planetarizacija. Američki televizijski programi i filmovi
zauzimaju tri četvrtine svetskog tržišta. Podjednako je dominantna i
američka popularna muzika, dok se američke ludorije, hrana, pa i način
odevanja uveliko imitiraju širom sveta. Jezik Interneta je engleski, a
pretežni deo globalnog komuniciranja na kompjuterima takođe potiče
iz Amerike, utičući tako na sadržaj svetske konverzacije. Konačno,
Amerika je postala Meka za one koji teže boljem obrazovanju, sa
približno pola miliona stranih studenata koji su pohrlili u Sjedinjene
države, od kojih se oni najsposobniji nikada neće vratiti svojoj kući.
Diplomirani stručnjaci sa američkih univerziteta mogu se sresti u skoro
svakom kabinetu na bilo kom kontinentu.
Stil mnogih stranih demokratskih političara u velikoj meri podseća
na američke. Ne samo što je Džon F. Kenedi imao imitatore u
inostranstvu, već su i mnogi noviji (i manje proslavljeni) američki
politički lideri postali predmet brižljivog proučavanija i imitiranja.
Političari koji potiču iz tako različitih kultura kao što je japanska i
britanska ( na primer, japanski predsednik vlade iz sredine 1990-tih,
Riutaro Hašimoto, i britanski predsednik vlade, Toni Bler – zapazićete
da „Toni”, predstavlja imitaciju od ,,Džimi” Karter, ,,Bil” Klinton, ili
,,Bob” Dol) smatraju sasvim prikladnim da kopiraju Klintonov domaći
manirizam, populistički način govora i tehniku odnosa sa javnošću.
Demokratski ideali u sprezi sa američkom političkom tradicijom
još su više ojačali ono što neki nazivaju američkim „kulturnim
imperijalizmom”. U doba najmasovnijeg širenja demokratskog oblika
vlasti, američko političko iskustvo težilo je da posluži kao standard koji
se imitira. Insistiranje na bitnosti pisanih ustava i na premoći prava nad
politikom koje se širi svetom, bez obzira koliko je kratkotrajno u praksi,
proizašlo je iz snage američkog konstitucionalizma. U poslednje vreme,
bivše komunističke zemlje prihvataju civilnu dominaciju nad vojskom
(posebno kao preduslov za članstvo u NATO-u) što je takođe pod jakim
uticajem američkog sistema odnosa civilnog i vojnog sektora.
 Privlačnost i uticaj demokratskog američkog političkog sistema
pratila je i sve veća privlačnost američkog preduzetničkog ekonomskog
modela, koji insistira na svetskoj slobodnoj trgovini i nesputanoj
konkurenciji. Kako su zapadne države blagostanja, uključujući i
Nemačku sa njenim ,,saodlučivanjem” između preduzetnika i sindikata,
počele da gube polet, sve više Evropljana je prihvatalo mišljenje da se
konkurentnost, pa čak i gruba američka ekonomska kultura mora
imitirati ukoliko se ne želi da Evropa i dalje zaostaje. Čak se i u Japanu
počelo misliti da više individualizma u ekonomskom ponašanju
predstavlja nužnog pratioca ekonomskog uspeha.
Američki naglasak na političkoj demokratiji i ekonomskom razvoju
tako je kombinovan da prenosi jednostavnu ideološku poruku koja se
sviđa mnogima: težnja ka individualnom uspehu uvećava slobodu
istovremeno stvarajući bogatstvo. Proizvod spoja idealizma i egoizma
jeste potentna kombinacija. Za individualno samopotvrđivanje se kaže
da je od Boga dato pravo da se u isto vreme može biti od koristi drugima
služeći im za primer a za to vreme proizvoditi bogatstvo. To je doktrina
koja privlači energične, ambiciozne i one koji su spremni na oštru
konkurenciju.
Kako se postepeno širi svetom imitiranje američkog načina života,
tako se stvara pogodno tlo za uspostavljane posredne i očigledno
prihvatljive američke hegemonije. Kao i u unutrašnjem američkom
sistemu i ova hegemonija pretpostavlja složenu strukturu međusobno
povezanih institucija i maglovitu asimetriju moći i uticaja. Prema tome,
američka globalna hegemonija je poduprta jednim razvijenim sistemom
saveza i koalicija koje bukvalno obuhvataju čitavu planetu.
Atlanski savez, kojeg institucionalno predstavlja NATO, povezuje
najproduktivnije i najuticajnije zemlje Evrope i Amerike, stvarajući od
Amerike ključnog učesnika čak i u unutarevropskim poslovima.
Bilateralne političke i ekonomske veze sa Japanom povezuju
najmoćniju azijsku privredu sa Sjedinjenim državama, s tim što Japan
ostaje (bar za sada) u suštini američki protektorat. Amerika učestvuje u
jednoj tako sklopljenoj transpacifičkoj multilateralnoj organizaciji kao
što je Azijsko-pacifički ekonomsko kooperacioni forum (APEK),
stvarajući od Amerike i tu ključnog učesnika u regionalnim poslovima.
Zapadna hemisfera je uglavnom zaštićena od spoljnih uticaja, što
omogućava Americi da igra ključnu ulogu u postojećim multilateralnim
organizacijama na ovoj hemisferi. Specijalni bezbednosni aranžmani,
posebno posle oštre kaznene misije protiv Iraka 1991. godine, ovaj eko-
nomski vitalni region su prepustili na čuvanje američkoj vojnoj
organizaciji. Čak je i bivši sovjetski prostor prožet američki
sponzoriranim aranžmanima za bližu saradnju sa NATO-om, kao što je
Partnerstvo za mir.
Sem toga, mora se uzeti u obzir kao deo američkog sistema i
globalna mreža specijalizovanih organizacija, posebno „međunarodne”
finansijske institucije. Za Međunarodni monetarni fond (MMF) i
Svetsku banku može se reći da zastupaju „globalne” interese i da je
njihovo ustrojstvo konstruisano kao svetsko. Međutim, u stvarnosti oni
su pod jakom američkom dominacijom i njihovi koreni se mogu pratiti
do američke inicijative, posebno Bretonvudske konferencije iz 1944.
Nasuprot ranijim imperijama, ovaj ogromni i složeni globalni
sistem ne predstavlja hijerarhijsku piramidu. Zapravo, Amerika stoji u
središtu međusobno povezanog univerzuma, gde se moć izražava kroz
neprekidno pregovaranje, dijalog i zahteve za formalnim konsenzusom,
iako ta moć u krajnjem vidu proizilazi iz jednog izvora, naime, iz
Vašingtona. I to je mesto gde se igra moći mora igrati i to igrati po
američkim domaćim pravilima. Možda najveći kompliment koji svet
može dati središnjosti demokratskog procesa u američkoj globalnoj
hegemoniji jeste stepen u kojem se same strane zemlje upetljavaju u
domaće američko političko pregovaranje. Strane vlade se trude, do
onog obima do kojeg mogu, da mobilišu one Amerikance s kojim dele
etnički ili verski identitet. Mnoge strane vlade angažuju američke
lobiste koji im pomažu u njihovom sporu, posebno u Kongresu, pored
toga postoji i skoro hiljadu specijalnih stranih interesnih grupa koje su
registrovane kao aktivne u američkoj prestonici. Američke etničke
zajednice takođe teže da utiču na spoljnu politiku Sjedinjenih država,
gde se izdvajaju jevrejski, grčki i jermenski lobiji kao najbolje
organizovani.
Američka supremacija je prema tome proizvela novi međunarodni
poredak koji nije samo preslikao, već je i institucionalizovao u
inostranstvu mnoge oblike samog američkog sistema. Ovi osnovni
oblici uključuju
− zajednički sistem bezbednosti, uključujući zajedničke
komande i snage (NATO, Američko-japanski pakt, i slično);
− regionalnu privrednu saradnju (APEK, NAFTA [Severnoame-
rički savez za slobodnu trgovinu]) i specijalizovane globalne institucije
(Svetska Banka, IMF, WTO, [Svetska trgovinska organizacija]);
− postupak u kojem se insistira na konsenzusnom donošenju
odluka, bez obzira na to što u njemu dominiraju Sjedinjene države;
− težnju za demokratskim članstvom unutar ključnih saveza;
− rudimentalne globalne konstitucionalne i sudske strukture (po-
lazeći od svetskog suda do specijalnih tribunala koji sude ratne zločine
u Bosni).
 Veći deo sistema nastao je tokom Hladnog rata, kao deo američkog
napora da obuzda svog globalnog rivala, Sovjetski savez. Prema tome,
sistem je bio spreman za primenu u trenutku kada je rival posrnuo, a
Amerika postala prva i jedina globalna sila. Njegovu suštinu dobro je
izneo politikolog Džon Ikenberi:
„On je hegemonistički u smislu da je okupljen oko Sjedinjenih
država kao oko centra i reflektuje političke mehanizme i organizacione
principe u američkom stilu. To je jedan liberalni poredak u smislu da je
legitiman i da ga karakterišu recipročne interakcije. Evropljani (može
se dodati i Japan) mogli su da rekonstruišu i integrišu svoja društva i
privrede na način koji je bio u skladu sa američkom hegemonijom ali
imali su prostora i za eksperiment sa svojim autonomnim i
polunezavisnim političkim sistemom ... Evolucija ovog složenog
sistema trebalo je da posluži kako bi se „raskravili11 odnosi između
glavnih zapadnih država. Postojale su napetosti među ovim državama s
vremena na vreme, ali ono što je značajno jeste da su ovi konflikti bili
u okviru duboko ukorenjenog, stabilnog i dobro artikulisanog
političkog poretka ... Pretnja ratom bila je van igre.” 2
Od nedavno američka globalna hegemonija koja je bez presedana
u istoriji više nema rivala. Ali da li će ona ostati bez suparnika i sledećih
godina?

2 Iz članka „Creating Liberal Order: The Origins and Persistence of the

Postwar Westem Settlement11, University of Pennsylvania, Philadelphia,

novembar 1995.
 POGLAVLJE 2

EVROAZIJSKA ŠAHOVSKA TABLA

Za Ameriku glavna geopolitička nagrada je Evroazija. Poslednjih

pola milenijuma svetskim poslovima dominiraju evroazijske sile i
narodi koji su se međusobno borili oko regionalne dominacije i težili
globalnoj vlasti. Sada jedna neevroazijska sila dominira Evroazijom – i
američki globalni primat neposredno zavisi od toga koliko dugo i koliko
će se efikasno njena dominacija na evroazijskom kontinentu održati.
Očigledno je da je ovo stanje privremeno. Ali njegovo trajanje nije
samo od ključnog značaja za dobrobit Amerike već mnogo više za
svetski mir. Iznenadna pojava prve i jedine globalne sile stvorila je
takvu situaciju u kojoj bi isto tako brzi prestanak njene supremacije –
ili zbog toga što bi se Amerika sama povukla ili zbog iznenadne pojave
nekog uspešnog rivala – stvorio bi opštu međunarodnu nestabilnost.
Kao rezultat, nastala bi globalna anarhija. Harvardski politikolog
Samjuel P. Hantington je u pravu kada tvrdi:

„U svetu bez primata Sjedinjenih država bilo bi mnogo više nasilja

i nereda a manje demokratije i privrednog rasta nego u svetu u
kojem bi i dalje Sjedinjene države nastavile da imaju više uticaja
od bilo koje druge zemlje u vođenju svetskih poslova. Očuvanje
međunarodnog primata Sjedinjenih država je ključno ne samo za
blagostanje i bezbednost Amerikanaca već i za budućnost slobode,
demokratije, slobodne ekonomije i međunarodnog poretka u
svetu.” 1

U ovom kontekstu izuzetno je bitno kako Amerika „postupa” sa

Evroazijom. Evroazija je najveći kontinent na planeti i geopolitički je u
središtu. Sila koja dominira Evroazijom kontrolisala bi dva od tri
najnapetija i ekonomski najproduktivnija regiona u svetu. Ovlašni
pogled na kartu sugeriše da bi kontrola nad Evroazijom skoro
automatski pretpostavljala subordinaciju Afrike i učinila zapadnu
hemisferu i Okeaniju periferijom u geopolitičkom smislu u odnosu na
središnji svetski kontinent (vidi kartu na 34. strani).

1 Samuel Huntington, ,,Why Intemational Primacy Matters”,

Intemational Security, proleće 1993, str. 83.
Oko 75 procenata svetskog stanovništva živi u Evroaziji i veći deo
svetskog fizičkog bogatstva se tu nalazi, kako u njihovim preduzećima
tako i ispod površine zemlje. Evroazija obuhvata oko 60 procenata
ukupnog svetskog bruto nacionalnog dohotka i oko tri četvrtine svih
poznatih svetskih izvora energije (vidi tabele na 35. strani).
Evroazija je i prostor gde se nalazi većina politički prodornih i
dinamičkih država u svetu. Posle Sjedinjenih država, sledećih šest
najvećih svetskih ekonomija i sledećih šest najvećih potrošača vojne
opreme nalazi se u Evroaziji. Sve poznate nuklearne sile, izuzev jedne,
i sve prikrivene, izuzev jedne, nalaze se u Evroaziji. Svi potencijalni
politički i/ili ekonomski takmaci koji bi mogli da dovedu u pitanje
američki primat su iz Evroazije. Kumulativno, evroazijska moć uveliko
prevazilazi američku. Srećom po Ameriku, Evroazija je previše velika
da bi bila politički jedinstvena.
Prema tome, Evroazija je šahovska tabla na kojoj se nastavlja da
vodi borba za svetski primat. Iako se geostrategija – strateški
menadžment geopolitičkih interesa – može porediti sa šahom, ovalni
oblik evroazijske šahovske table zahteva ne samo dva već nekoliko
igrača, od kojih svaki poseduje različitu količinu moći. Glavni igrači su
raspoređeni na zapadu, istoku, u centru i na jugu šahovske table. I
krajnje zapadni i krajnje istočni delovi šahovske table su gusto naseljeni
regioni, organizovani na relativno skučenom prostoru u nekoliko
moćnih država. Američka moć se neposredno razvrstava od male
zapadne periferije Evroazije. Dalekoistočno kopno je sedište sve
moćnijeg i nezavisnog igrača, koji kontroliše ogroman broj stanovnika,
dok teritorija njegovih energetskih rivala – sastoji se od nekoliko
obližnjih ostrva – i polovine malog dalekoistočnog poluostrva,
predstavlja pogodno tlo za američku moć.
Između zapadne i istočne periferije nalazi se retko naseljeni,
politički fluidni a organizaciono iscepkan ogromni prostor koji je ranije
zauzimao moćni američki takmac – suparnik koji je ranije bio posvećen
cilju da izbaci Ameriku iz Evroazije. Na jugu od ovog središnjeg
evroazijskog platoa nalazi se politički anarhičan ali energetski bogat
region koji je potencijalno od velikog značaja i za zapadne i za istočne
evroazijske zemlje, uključujući ovde i najjužnije oblasti koje su gusto
naseljene i koje su pretendenti na regionalnu hegemoniju.
 Ova ogromna čudno oblikovana šahovska tabla – koja se proteže
od Lisabona do Vladivostoka – predstavlja prostor za ,,igru”. Ukoliko
bi se srednji prostor mogao više približiti razvojnoj orbiti Zapada (gde
preteže Amerika), ukoliko južni region ne bi potpao pod dominaciju
samo jedne sile i ukoliko se Istok ne bi ujedinio na način koji bi
zahtevao izbacivanje Amerike iz njegovih pomorskih baza, onda bi se
moglo reći da će Amerika dominirati. Ali ukoliko bi srednji region
odbacio Zapad i postao jedinstveni entitet i/ili uspeo da podvede pod
kontrolu Jug ili uspeo da formira savez sa velikim istočnim igračem,
onda bi bio dramatično ugrožen američki primat u Evroaziji. Isto bi se
desilo i ukoliko bi se na neki način ujedinila dva istočna igrača.
Konačno, bilo kakvo izbacivanje Amerike od strane zapadnih partnera
iz njenog sedišta na zapadnoj periferiji značilo bi automatski kraj
američkog učešća u igri na evroazijskoj šahovskoj tabli, iako bi to
verovatno značilo i eventualno potčinjavanje zapadne periferije
oživljenom igraču sa srednjeg prostora.
Obim američke globalne hegemonije je nesumnjivo veliki, ali njena
dubina je mala, ograničena kako unutrašnjim tako i spoljnim
preprekama. Američka hegemonija izražena je ogromnim uticajem, ali,
nasuprot imperijama iz prošlosti, ona nema neposrednu kontrolu. Sama
veličina i raznolikost Evroazije, kao i moć pojedinih njenih država,
ograničavaju dubinu američkog uticaja i opseg kontrole nad tokom
događaja. Ovaj megakontinent je previše veliki, previše naseljen,
kulturno izuzetno raznovrstan i sastavljen od previše istorijski
ambicioznih i politički energičnih država da bi se povio pred makar i
ekonomski najuspešnijom i politički izuzetno istaknutom globalnom
silom. Ovi uslovi predstavljaju premiju u oblasti geostrateške veštine,
za obazrivo, selektivno i odlučno angažovanje američkih resursa na
ovoj ogromnoj evroazijskoj šahovskoj tabli.
Sem toga, činjenica je da je Amerika previše demokratska kod kuće
da bi mogla na strani biti autokratska. Ovo ograničava upotrebu
američke moći, posebno njene sposobnosti vojnog zastrašivanja.
Nikada dosad nije neka demokratija posedovala međunarodnu
supremaciju. Ali upotreba moći nije cilj koji upravlja navodnim
osećanjima, izuzev u slučajevima iznenadne pretnje ili neke pretnje
koja pogađa osećanje javnosti za domaće blagostanje. Ekonomska
potrošnja (to jest, trošenja na odbranu) i žrtvovanje ljudi (gubici čak i
među profesionalnim vojnicima) koji su u ovakvim slučajevima
potrebni nisu spojivi sa demokratskim instinktima. Demokratija se
neprijateljski odnosi prema imperijalnoj mobilizaciji.
Šta više, većina Amerikanaca uglavnom nije izvukla nikakve
koristi iz novog statusa njihove zemlje kao jedine globalne sile.
Politički „trijumfalizam” povezan sa američkom pobedom u Hladnom
ratu uglavnom je naišao na hladan prijem i bio je predmet poruge kod
jednog dela liberalnijih komentatora. Uglavnom su politički
najznačajnija dva različita gledišta o implikacijama po Ameriku posle
njenog istorijskog uspeha u borbi sa bivšim Sovjetskim savezom: s
jedne strane, postoji gledište po kojem kraj Hladnog rata opravdava
znatno smanjenje američkog angažovanja u svetu, bez obzira na
posledice po globalni položaj Amerike; a s druge strane, postoji stav da
je došlo vreme za pravi međunarodni multilateralizam, radi čega bi
Amerika trebalo da se odrekne i dela svog suvereniteta. Obe škole
mišljenja polaze od lojalnosti biračkom telu.
Prave dileme s kojima se suočava američko vođstvo su promene u
karakteru same globalne situacije: neposredna upotreba sile sada
izgleda da izaziva više otpora nego što je to bio slučaj u prošlosti.
Nuklearno naoružanje je radikalno smanjilo upotrebu rata kao sredstva
politike, pa čak i pretnje. Rastuća ekonomska međuzavisnost država
učinila je nepodesnim upotrebu ekonomskog ucenjivanja u političke
svrhe. Prema tome, manevrisanje, diplomatija, pravljenje koalicija,
kooptiranje i smišljeno korišćenje svojih političkih preimućstava
postali su glavni činioci uspešnog demonstriranja geostrateške moći na
evroazijskoj šahovskoj tabli.

GEOPOLITIKA I GEOSTRATEGIJA

Upotreba američkog svetskog primata mora uzeti vrlo brižljivo u

obzir činjenicu da je politička geografija ostala kritična tačka u
međunarodnim poslovima. Kaže se da je Napoleon jednom rekao da
znati geografiju neke države znači znati njenu spoljnu politiku.
Međutim, naše razumevanje značaja političke geografije mora se
prilagoditi novim odnosima sila. U većem delu istorije međunarodnih
poslova, teritorijalna kontrola bila je središte političkog konflikta. Ili
nacionalno samonagrađivanje prisvajanjem veće terotorije ili osećanje
nacionalnog poniženja zbog gubitka „svete” zemlje bilo je uzrok
najkrvavijih ratova koji su se vodili od nastanka nacionalizma. Nije
preterano reći da je teritorijalni imperativ bio glavni pokretač
agresivnog ponašanja nacionalnih država. I imperije su stvarane putem
pažljivog zauzimanja i branjenja vitalnih geografskih tačaka, kao što su
Gibraltar ili Suecki kanal ili Singapur, koje su služile kao čvorišta u
mreži sistema imperijalne kontrole.
Najekstremnije manifestacije povezanosti nacionalizma i te-
ritorijalnog posedovanja predstavlja nacistička Nemačka i carski Japan.
Težnja da se stvori „hiljadugodišnji Rajh” daleko je prevazilazila cilj
stavljanja pod isti krov svih zemalja gde se govori nemački, jer je ona
obuhvatala i želju da se kontrolišu „žitnice” Ukrajine kao i drugih
slovenskih zemalja čiji su narodi trebalo da obezbede jevtin robovski
rad za imperijalni centar. Japanci su slično tome smatrali da je
neposredno teritorijalno posedovanje Mandžurije, a kasnije i važnih
nalazišta nafte u holandskoj istočnoj Indiji bilo nužno za ispunjenje
japanskog zahteva za nacionalnom snagom i svetskim statusom. Na
sličan način je već vekovima izjednačavana ruska nacionalna veličina
sa posedovanjem teritorija, pa čak i na kraju dvadesetog veka rusko
insistiranje na održavanju kontrole nad Čečenima, koji žive u blizini
vitalnog naftovoda, opravdavano je tvrdnjom da je takva kontrola bitna
za status Rusije kao velike sile.
Nacionalne države su i sada osnovne jedinice svetskog sistema.
Iako je propast nacionalizma velikih sila i nestanak ideologije umanjio
emocionalni sadržaj svetske politike – dok je nuklearno naoružanje
postalo glavna prepreka za upotrebu sile – nadmetanje u vezi sa
teritorijama još uvek dominira svetskim odnosima, iako njegovi oblici
sada teže da budu više civilni. U tom nadmetanju, geografski položaj
još uvek je ključna tačka za utvrđivanje spoljnih prioriteta nacionalne
države, a veličina nacionalne teritorije i dalje važi kao jedan od glavnih
kriterijuma za status i moć.
Međutim, pitanje teritorijalnog posedovanja je za većinu na-
cionalnih država u poslednje vreme počelo da gubi na značaju. U
izvesnom obimu teritorijalni problemi još uvek su bitni za oblikovanje
spoljne politike pojedinih država, tu se više radi o resantimanu zbog
poricanja samoopredeljenja etničkoj braći, tj. njihovog prava da se
pripoje „matici zemlji” ili zbog susedovog često lošeg tretmana
nacionalne manjine, nego o jačanju nacionalnog statusa preko
teritorijalnog proširenja.
 Vladajuće nacionalne elite sve više dolaze do saznanja da su drugi
faktori bitniji od teritorije za određenje međunarodnog statusa države
ili njenog međunarodnog uticaja. Japan predstavlja jedan dobar primer.
Ipak, geografski položaj još uvek utiče na utvrđivanje neposrednih
prioriteta države – a što je veća njena vojna, ekonomska i politička moć
to je i veći radijus vitalnih geopolitičkih interesa, uticaj i angažman te
države koji nadilazi njene neposredne susede.
Do nedavno vodeći analitičari geopolitike su raspravljali o tome da
li je kopnena sila važnija od pomorske i koji je to poseban region
Evroazije vitalan za zadobijanje kontrole nad čitavim kontinentom.
Jedan od najistaknutijih geopolitičara, Harold Makkinder, prvi je
započeo tu raspravu u ovom veku svojim dobrim pojmom evroazijske
„temeljne oblasti” (za koju se kaže da obuhvata ceo Sibir i dobar deo
centralne Azije) i kasnije pojmom „središnje zemlje” kao vitalne
odskočne daske za zadobijanje dominacije nad kontinentom. On je
popularno izneo svoj pojam središnje zemlje čuvenom izrekom:
− Ko vlada istočnom Evropom taj komanduje središnjom
zemljom;
− Ko vlada središnjom zemljom taj komanduje svetskim ostr-
vom;
− Ko vlada svetskim ostrvom taj komanduje svetom.

Pojedini vodeći nemački politički geografi takođe su koristili

geopolitiku da bi opravdali „Drang nach Osten” njihove zemlje,
posebno je Karl Haushofer primenio Makkinderov pojam na strateške
potrebe Nemačke. Mnogo vulgarniji eho ovog pojma mogao se čuti kod
Adolfa Hitlera u naglašavanju potrebe nemačkog naroda za
,,Lebensraum”-om. Drugi evropski mislioci prve polovine ovog stoleća
anticipirali su pomeranje na istok geopolitičkog centra gravitacije, gde
bi pacifički region – posebno Amerika i Japan – najverovatnije postao
naslednik evropske dominacije. Da bi se sprečilo ovo pomeranje,
francuski politički geograf Pol Demanjon zalagao se, kao i drugi
francuski geopolitičari, za veće jedinstvo evropskih zemalja čak pre
Drugog svetskog rata.
Danas više nije geopolitičko pitanje koji je deo Evroazije ključni za
dominaciju nad kontinentom, niti da li je kopnena sila značajnija od
pomorske. Geopolitičari su prešli sa regionalne na globalnu dimenziju,
sa prevagom uverenja da ceo evroazijski kontinent služi kao istinska
osnova za svetski primat. Sjedinjene države, neevroazijska sila, danas
poseduju međunarodni primat, tako što je njihova moć direktno
razdeljena na tri periferije evroazijskog kontinenta, odakle se njihov
moćni uticaj širi na države koje zauzimaju evroazijsko zaleđe. Ali
upravo se na najznačajnijem igralištu na svetu – u Evroaziji – može u
nekom vremenu pojaviti mogući rival američkoj moći. Prema tome,
usmerenost na ključne igrače i dobra procena terena moraju biti
najvažnije stvari pri formulisanju američke geostrategije u dugoročnom
ostvarivanju američkih evroazijskih geopolitičkih interesa.

Neophodna su dva osnovna koraka:

− prvo, treba identifikovati geostrateški dinamične evroazijske
države koje bi imale snage da izazovu potencijalno značajan pomak u
međunarodnoj distribuciji moći i otkriti ključne spoljne ciljeve njihovih
respektivnih političkih elita i moguće posledice njihovog pokušaja da
ih postignu; i treba tačno utvrditi koje su to geopolitički kritične
evroazijske države čiji položaj i/ili postojanje ima katalitičke posledice
na aktivnije geostrateške igrače ili na regionalne uslove;
− drugo, SAD treba da formulišu posebnu politiku koja bi stva-
rala protivtežu, kooptirala i/ili kontrolisala sada pomenute države, i tako
sačuvala i unapređivala svoje vitalne interese, kao i da postave daleko
obuhvatniju geostrategiju koja na globalnom nivou uspostavlja
međusobnu povezanost specifičnijih američkih politika.

Ukratko, evroazojska geostrategija, za Sjedinjene države, pret-

postavlja svrhovito, angažovanje oko geostrateški dinamičkih država i
brižljivo postupanje sa geopolitički katalitičkim državama, kako bi se
sačuvao dvostruki američki interes i kratkoročni za održavanje Amerike
kao jedine globalne sile i dugoročni, za rast institucionalizacije globalne
saradnje. Da to izrazimo terminologijom koja podseća na brutalnija
vremena antičkih imperija – osnovna tri imperativa imperijalne
geostrategije su sprečavati zavere i sačuvati bezbednosnu zavisnost
među vazalima, održavati zavisne teritorije pokornim i zaštićenim i
paziti da se varvari ne udruže.

GEOSTRATEŠKI IGRAČI I GEOPOLITIČKI STOŽERI

Aktivni geostrateški igrači su one države koje imaju sposobnosti i

nacionalne snage da svoju moć i uticaj sprovedu i van svojih granica
kako bi promenili – u stepenu u kojem pogađa američke interese –
postojeće geopolitičko stanje stvari. Oni imaju potencijal i/ili
predispozicije za geopolitičko brzo manevrisanje. Iz nekog razloga –
zbog nacionalne veličine, ideoloških razloga, religijskog mesijanizma
ili ekonomskog ekspanzionizma – pojedine države zaista pokušavaju da
postignu regionalnu dominaciju ili globalni položaj. Pokreću ih duboko
ukorenjeni i složeni motivi, što je Robert Brauning najbolje objasnio:
„Uvek treba da se prevaziđe daleko svoj obuhvat, inače čemu onda
nebesa?” Oni pažljivo analiziraju moć Sjedinjenih država, utvrđuju
obim u kojem se njihovi interesi preklapaju ili sudaraju sa američkim i
određuju svoje vlastite ograničene evroazijske ciljeve, ponekad u
tajnosti a ponekad u konfliktu sa američkom politikom. Sjedinjene
države moraju obratiti posebnu pažnju na ovakve države.
Geopolitički stožeri su one države čiji značaj se ne izvodi iz njihove
moći i motivacije već pre iz njihovog osetljivog položaja i zbog toga
što njihovo potencijalno ranjivo stanje može izazvati posledice na
ponašanje geostrateških igrača. Najčešće se geopolitički stožeri
određuju na osnovu geografije, koja im u pojedinim slučajevima daje
posebnu ulogu ili zbog omogućavanja pristupa važnim oblastima ili
zbog odbijanja pristupa resursima značajnim igračima. U nekim
slučajevima, geopolitički stožer može delovati kao odbrambeni štit za
vitalnu državu ili za čitav region. Ponekad se za samo postojanje
geopolitičkog stožera može reći da ima značajne političke i kulturne
posledice po mnoge aktivne susedne geostrateške igrače.
Identifikovanje posle Hladnog rata ključnih evroazijskih geopolitičkih
stožera, kao i njihova zaštita, takođe predstavlja važan aspekt američke
globalne strategije.
Treba takođe na početku zapaziti da, mada svi geostrateški igrači
teže da budu značajne i moćne zemlje, nisu sve značajne i moćne zemlje
automatski geostrateški igrači. Prema tome, dok je identifikacija
geopolitičkih stožera relativno laka, izostavljanje sa liste koju ćemo
ovde navesti nekih nesumnjivo značajnih zemalja zahteva dodatna
objašnjenja.
U tekućoj svetskoj situaciji mogu se identifikovati bar pet ključnih
geostrateških igrača i pet geopolitičkih stožera (od kojih se dva možda
delimično mogu kvalifikovati kao igrači) na novoj političkoj mapi
Evroazije. Francuska, Nemačka, Rusija, Kina i Indija su glavni i aktivni
igrači, dok se Velika Britanija, Japan i Indonezija, iako su to
nesumnjivo vrlo značajne zemlje, ne mogu tako odrediti. Ukrajina,
Azerbejdžan, Južna Koreja, Turska i Iran igraju ulogu kritično
značajnih geopolitičkih stožera, iako su i Turska i Iran u određenoj meri
– u okviru svojih ograničenih sposobnosti – takođe geostrateški aktivni.
O svakoj od njih biće više reči u sledećim poglavljima.
Za sada je dovoljno da kažemo da su na krajnjem zapadu Evroazije
ključni i dinamički geostrateški igrači Francuska i Nemačka. I jednu i
drugu motiviše vizija ujedinjene Evrope, mada se one razlikuju u oceni
u kojoj meri i na koji način takva Evropa treba da ostane u vezi sa
Amerikom. Obe ove države žele da stvore nešto ambiciozno novo u
Evropi, menjajući tako status quo. Posebno Francuska ima svoj
geostrateški plan Evrope, plan koji se u nekim bitnim pogledima
razlikuje od onog koji imaju Sjedinjene države, i ona je sklona da se
angažuje u taktičkim manevrima koji su tako smišljeni da Rusija igra
protiv Amerike a Velika Britanija protiv Nemačke, iako se ona oslanja
na francusko-nemački savez kako bi umanjila svoju relativnu slabost.
Šta više, i Francuska i Nemačka su dovoljno moćne i odlučne da bi
mogle da sprovode svoj uticaj u širem regionalnom krugu. Francuska
ne samo što za sebe traži centralnu političku ulogu u ujedinjenoj Evropi,
već sebe vidi i kao jezgro mediteransko – severnoafričkog roja država
koje imaju zajedničke interese. Nemačka je izuzetno svesna svog
specijalnog statusa kao evropske najznačajnije zemlje – kao privredni
pokretač u oblasti i novi lider Evropske unije (EU). Nemačka oseća da
ima posebnu odgovornost za novooslobođene zemlje središnje Evrope,
na način koji maglovito podseća na ranije planove o Mitteleouropi koju
predvodi Nemačka. Šta više, i Francuska i Nemačka smatraju sebe
predodređenim da predstavljaju evropske interese kada se radi o Rusiji,
a Nemačka uzima sebi za pravo, zbog svog geografskog položaja, bar
teorijski, da ima slobodan izbor specijalnih bilateralnih pogodnosti sa
Rusijom.
Nasuprot tome, Velika Britanija nije geostrateški igrač. Ona ima
nekoliko glavnih opcija, ona nema nekih ambicioznih vizija evropske
budućnosti i njen relativni pad umanjio je i njene sposobnosti da igra
tradicionalnu ulogu evropskog balansera. Njena ambivalentnost u
pogledu ujedinjenja Evrope i njena sklonost očuvanju posebnih odnosa
sa Amerikom učinili su da Velika Britanija bude irelevantna bar kada
su u pitanju trvenja oko prelomnih stvari koje se tiču evropske
budućnosti. London se u velikoj meri isključio iz evropske igre.
Ser Roj Denman, nekadašnji britanski viši službenik u Evropskoj
komisiji, piše u svojim memoarima da je još 1955. na konferenciji u
Mesini, na kojoj se raspravljalo o formiranju Evropske unije, zvanični
predstavnik Britanije otvoreno izjavio pred skupom budućih arhitekata
Evrope:

Budući ugovor o kojem diskutujete nema nikakve šanse da bude

usvojen; a ako bude usvojen, nema šanse da bude primenjen. A ako
i bude primenjen, onda bi bio potpuno neprihvatljiv za Britaniju...
au revoir et bonne chance. 2

Posle više od četrdeset godina navedeni stav ostao je bitno

2 Roy Denman, Missed Chances, Cassell, London, 1996.

određenje bazičnog britanskog pristupa konstrukciji istinski ujedinjene
Evrope. Britansko opiranje da učestvuje u ekonomskoj i monetarnoj
uniji, koja je bila određena za 1999, odražava nevoljnost ove zemlje da
poistoveti britansku sudbinu sa sudbinom Evrope. Suština ovog
pristupa kratko je sažeta početkom 1990-tih na sledeći način:
− Britanija odbija cilj političkog ujedinjenja.
− Britaniji više odgovara model ekonomske integracije
zasnovane na slobodnoj trgovini.
− Britaniji više odgovara da se spoljna politika,
bezbednost i odbrana obavljaju van okvira Evropske zajednice
(EZ).
− Britanija je retko kad upotrebila svoj maksimalni
uticaj unutar Evropske zajednice (EZ). 3

Velika Britanija, budimo sigurni u to, i dalje ostaje bitna za

Ameriku. I dalje joj je ostao jedan deo globalnog uticaja preko
Komonvelta, ali ona nije ni neumorna velika sila niti je motivisana
nekom ambicioznom vizijom. Ona je glavni pobornik Amerike, vrlo
lojalan saveznik, vitalna vojna baza, i bliski partner u kritički važnim
obaveštajnim aktivnostima. Njeno prijateljstvo treba da se gaji, ali njena
politika je takva da ne izaziva stalnu pažnju. Ona je umirovljeni
geostrateški igrač koji se odmara na svojim lovorikama i koji se
uglavnom ne angažuje u velikim evropskim planovima u kojima su
Francuska i Nemačka glavni činioci.
Druge evropske zemlje srednje veličine od kojih su većina članovi
NATO-a i/ili Evropske unije, ili slede američko vođstvo ili se tiho
svrstavaju iza Nemačke i Francuske. Njihove politike nemaju širi
regionalni uticaj i one nisu u stanju da menjaju svoj osnovni položaj.
Na ovom stupnju, one nisu ni geostrateški igrači ni geopolitički stožeri.
Ovo važi i za najznačajnijeg potencijalnog srednjoevropskog člana
NATO-a i Evropske unije, naime, za Poljsku. Poljska je previše slaba
da bi bila geostrateški igrač, a ima samo jednu opciju: da se integriše u
Zapad. Šta više, nestanak starog Ruskog carstva i poljsko čvršće
povezivanje kako sa Atinskim savezom tako i sa tek nastajućem novom
Evropom pruža Poljskoj dosad u istoriji nezamislivo osećanje
bezbednosti, ali je zbog toga ograničila svoje strateške izbore.
Rusija, da li to uopšte i treba da se kaže, ostala je geostrateški igrač,

3 Robert Skidelsky, „Great Britain and the New Europe”, u zborniku

David P. Calleo i Philip H. Gordon, izd., From the Atlantic to the Urals,
Arlington, Virdžinija, 1992, str. 145.
uprkos svojoj oslabljenoj državi i verovatno dugotrajnijoj bolesti. Samo
njeno prisustvo mnogo utiče na nove nezavisne države unutar
prostranog evroazijskog prostora bivšeg Sovjetskog saveza. Ona ima
ambiciozne geostrateške ciljeve, koja ona javno ističe. Jednom kada
povrati svoju snagu, ona će takođe značajno uticati i na svoje zapadne i
istočne susede. Šta više, Rusija tek treba da napravi svoj osnovni
geostrateški izbor kad je reč o njenom odnosu sa Amerikom: da li je
prijatelj ili protivnik? Može se Iako osetiti da ona ima u tom pogledu
velike opcije na evroazijskom kontinentu. U mnogome to zavisi od toga
kako će se razvijati njena unutrašnja politika a posebno da li će Rusija
postati evropska demokratija ili ponovo evroazijska imperija. U
svakom slučaju, ona nesumnjivo ostaje igrač, iako je izgubila neke
svoje „figure”, kao i deo ključnog prostora na šahovskoj tabli Evroazije.
Slično tome, teško da treba iznositi argumente da je i Kina veliki
igrač. Kina je značajna regionalna sila i najverovatnije će imati veće
aspiracije, polazeći od svoje istorije kao glavne snage i svog stanovišta
da je kineska država centar sveta. Potezi koje vuče Kina već su počeli
da utiču na geopolitičku distribuciju moći u Aziji, dok će joj njen
privredni zamah dati kako veću fizičku moć tako i veće ambicije.
Nastajanje „Velike Kine” neće ostaviti pitanje Tajvana po starni, a to
će nesumnjivo uticati na američku poziciju na Dalekom istoku. Raspad
Sovjetskog saveza je izazvao stvaranje niza država na zapadnim
granicama Kine, prema kojima kineske vođe neće biti indiferentne.
Prema tome, i Rusija će biti dosta pogođena aktivnijim pojavljivanjem
Kine na svetskoj sceni.
Istočna periferija Evroazije predstavlja paradoks. Japan je ne-
sumnjivo glavna sila u svetskim poslovima, a američko-japanski savez
se često – i potpuno ispravno – određuje kao najvažniji američki
bilateralni odnos. Kao jedna od najvećih ekonomskih sila u svetu, Japan
nesumnjivo poseduje potencijal za pokazivanje prvoklasne političke
sile. Ipak, on se tako ne ponaša, već izbegava svaku aspiraciju ka
regionalnoj dominaciji i umesto toga radije deluje pod američkom
zaštitom. Kao i Velika Britanija u slučaju Evrope, ni Japan ne voli da
bude angažovan u politici azijskog kopna, mada je jedan od delimičnih
razloga za ovo ponašanje stalna netrpeljivost mnogih Azijaca prema
japanskom zahtevu za vodećom političkom ulogom u regionu.
Ovaj samoograničeni japanski politički profil zauzvrat omogućava
Sjedinjenim državama da igraju centralnu ulogu na Dalekom istoku.
Prema tome Japan nije geostrateški igrač, mada njegove očigledne
mogućnosti da to brzo postane – posebno ukoliko bi Kina ili Amerika
iznenada promenile svoju tekuću politiku – stavljaju pred Ameriku
posebnu obavezu da brižljivo neguje američko-japanske odnose.
Amerika ne treba da pazi na japansku spoljnu politiku, već mora spretno
da čuva upravo to samoograničenje Japana. Bilo kakva značajnija
redukcija u američko-japanskim političkim vezama uticala bi
neposredno na stabilnost regiona.
Razlog sa kojeg Indonezija nije uvršćena u dinamičke geostrateške
igrače može lakše da se navede. Indonezija je, u jugoistočnoj Aziji,
najznačajnija zemlja, ali čak i u samom regionu njene sposobnosti za
izražavanje značajnijeg uticaja su ograničene relativnom
nerazvijenošću indonežanske ekonomije, njenom stalnom
međunarodnom političkom nesigurnošću, razbijenošću arhipelaga kao
i usled mogućnosti izbijanja etničkih sukoba pošto postoji ozlojeđenost
zbog centralne uloge koju u unutrašnjim finansijskim poslovima ima
kineska manjina. Do određene tačke, Indonezija bi mogla postati
značajna prepreka kineskim aspiracijama ka jugu. To je verovatno već
uočila Australija koja se do nedavno plašila indonežanskog
ekspanzionizma, ali je u poslednje vreme počela da favorizuje tešnju
australijsko-indonežansku saradnju u oblasti bezbednosti. Ali potreban
je period političke konsolidacije i trajnijeg ekonomskog uspeha da bi se
Indonezija mogla posmatrati kao dominantni činilac u regionu.
Nasuprot tome, Indija je u procesu vlastitog promovisanja u
regionalnu silu i ona sebe smatra za potencijalno velikog igrača. Sem
toga ona sebe vidi kao suparnika Kine. Ovo je možda proizvod vlastitog
precenjivanja svojih dugoročnih sposobnosti, ali Indija je nesumnjivo
najsnažnija država u južnoj Aziji, pravi regionalni hegemon. Ona je sem
toga i polutajna nuklearna sila i postala je to ne samo zbog toga da
zastraši Pakistan već i zato da bi predstavljala protivtežu kineskom
posedovanju nuklearnog arsenala. Indija ima geostratešku viziju svoje
regionalne uloge, kako vis-a-vis svojih suseda tako i u Indijskom
okeanu. Međutim, njene ambicije na ovom stupnju samo periferno utiču
na američke evroazijske interese, pa prema tome, kao geostrateški
igrač, Indija nije – bar nije u onom stepenu kao Rusija ili Kina –
predmet geopolitičke pažnje.
Ukrajina, novi ali važan prostor na evroazijskoj šahovskoj tabli,
predstavlja geopolitički stožer zbog toga što samo njeno postojanje kao
nezavisne zemlje pomaže preobražaju Rusije. Rusija bez Ukrajine više
nije evropska imperija. Rusija bez Ukrajine i dalje može da se bori za
imperijalni status, ali bi ona tada postala pretežno azijska imperijalna
država koja bi se najverovatnije uvukla u iznurujuće sukobe sa
nacionalno probuđenim stanovnicima srednje Azije koji bi se
osvetnički ponašali zbog gubitka svoje nedavno stečene nezavisnosti a
koje bi podržavale njima prijateljske islamske države sa juga.
Najverovatnije bi se i Kina suprotstavila restauraciji ruske dominacije
nad srednjom Azijom zbog svog sve većeg interesovanja za tamošnje
nove nezavisne države. Međutim, ukoliko bi Moskva povratila kontrolu
nad Ukrajinom, sa njenih 52 miliona stanovnika, velikim resursima, kao
i njenom pristupu Crnom moru, Rusija bi automatski ponovo stekla po-
trebna sredstva da postane moćna imperijalna sila, spajajući Evropu i
Aziju. Gubitak nezavisnosti Ukrajine imalo bi neposredne posledice po
srednju Evropu, što bi preobrazilo Poljsku u geopolitički stožer na
istočnoj granici ujedinjene Evrope.
Uprkos svom ograničenom prostoru i malom broju stanovnika,
Azerbejdžan, sa svojim ogromnom energetskim nalazištima, takođe je
geopolitički bitan. On predstavlja zapušač na boci koja sadrži bogatstva
bazena Kaspijskog mora i srednje Azije. Nezavisnost srednjoazijskih
država skoro da ne bi imala nikakvog značaja kada bi Azerbejdžan
potpao pod kontrolu Moskve. Vrlo značajni naftni resursi Azerbejdžana
mogli bi takođe da potpadnu pod rusku kontrolu, ukoliko bi se poništila
nezavisnost Azerbejdžana. Nezavisni Azerbejdžan, povezan sa
zapadnim tržištem preko naftovoda koji ne prolaze preko teritorija pod
ruskom kontrolom, takođe postaje glavni put za razvijene privrede kao
potrošače energije ka srednjoazijskim republikama bogatim energijom.
Slično kao i u slučaju Ukrajine, budućnost Azerbejdžana i srednje Azije
je takođe ključna za određenje šta može ili ne može Rusija da postane.
Turska i Iran su angažovani u uspostavljanju izvesnog uticaja u
regionu Kaspijskog jezera i srednje Azije, koristeći slabljenje ruske
moći. Zbog toga se one mogu posmatrati kao geostrateški igrači.
Međutim,, obe države se sreću sa ozbiljnim unutrašnjim problemima i
njihove sposobnosti za značajnije regionalne pomake u distribuciji
moći su ograničene. Sem toga one su i suparnici i teže da jedna drugoj
umanje uticaj. Na primer, u Azerbejdžanu, gde je Turska dobila uticajnu
ulogu, iranski stav (koji proizlazi iz zabrinutosti zbog mogućeg
Azerskog nacionalnog buđenja unutar samog Irana) ide u korist
Rusima.
Međutim, i Turska i Iran su primarno značajni geopolitički stožeri.
Turska stabilizuje region Crnog mora, kontroliše pristup u njega iz
Mediterana, predstavlja kontratežu Rusiji na Kavkazu, još uvek je
protivteža fundamentalizmu i južni oslonac NATO-a. Destabilizacija
Turske bi najverovatnije izazvala još više nasilja na južnom Balkanu i
omogućila bi ponovno uspostavljanje ruske dominacije nad novim
nezavisnim državama Kavkaza. Iran, uprkos dvosmislenosti u
njegovom pristupu Azerbejdžanu, takođe predstavlja stabilizujući
faktor za nove političke razlike srednje Azije. On dominira istočnom
obalom Persijskog zaliva, dok njegova nezavisnost, ostavljajući po
strani trenutnu iransku netrpeljivost prema Sjedinjenim državama,
deluje kao prepreka bilo kakvoj dugotrajnoj ruskoj pretnji američkim
interesima u regionu Persijskog zaliva.
Konačno, Južna Koreja je dalekoistočni geopolitički stožer. Njene
tesne veze sa Sjedinjenim državama omogućuju Americi da zaštiti
Japan bez nekog velikog američkog prisustva unutar samog Japana, te
tako odvrati Japan od ideje da postane nezavisna i snažna vojna sila.
Bilo kakva značajnija promena statusa Južne Koreje, ili zbog
ujedinjenja i/ili zbog prebacivanja u sve širu kinesku sferu uticaja,
nužno bi izazvala dramatičnu promenu američke uloge na Dalekom
istoku, menjajući automatski i ulogu Japana. Sem toga, rastuća
ekonomska moć Južne Koreje čini je još interesantnijim „poljem” zbog
nje same, te kontrola ovog polja postaje sve vrednija.
Gornja lista geostrateških igrača i geopolitičkih stožera nije ni
konačna ni stalna. U određeno vreme pojedine države se mogu dodati
ili oduzeti. Sigurno je da se, u određenom smislu, Tajvan, ili Tajland ili
Pakistan ili možda Uzbekistan ili Kazahstan takođe mogu uključiti u
ovu poslednju kategoriju. Međutim, u ovom trenutku izgleda da nijedna
od njih tu ne konkuriše. Promene u statusu bilo koje od njih
predstavljale bi značajne događaje i izazvale bi određeno pomeranje u
distribuciji moći, ali teško da bi katalitičke posledice bile dalekosežne.
Jedini izuzetak je pitanje Tajvana, ukoliko se posmatra odvojeno od
Kine. Čak i tada, to pitanje se postavlja isključivo onda ukoliko bi Kina
upotrebila silu za osvajanje ostrva, u uspešnom izazivanju Sjedinjenih
država, te time dovela u pitanje opšti politički kredibilitet Amerike na
Dalekom istoku. Mogućnost takvog toka događaja je jako mala, ali se
tako nešto ipak mora uzeti u obzir kada se gradi politika Sjedinjenih
država prema Kini.

KLJUČNI IZBORI I POTENCIJALNE PRETNJE

Identifikovanje centralnih igrača i ključnih stožera pomaže u

utvrđivanju dilema američke velike politike i predviđanju potencijalnih
velikih izazova na evroazijskom superkontinentu. Ovo se može
sumirati, pre nego što pređemo na detaljniju raspravu u sledećim
poglavljima, na pet opštih pitanja:
− Kakvu Evropu bi želela Amerika i koju treba da potpomaže?
− Kakva Rusija je u interesu Amerike i šta i koliko
Amerika može tu da učini?
− Kakve su mogućnosti za pojavu novog „Balkana” u
srednjoj Evroaziji i šta Amerika treba da uradi da takve rizike
smanji?
− Na koju ulogu na Dalekom istoku bi trebalo
ohrabrivati Kinu i kakve bi to posledice imalo ne samo po
Sjedinjene države već i po Japan?
 − Koje su moguće evroazijske koalicije, koje bi od njih
bile najopasnije po američke interese i šta treba učiniti da se to
spreči?

Sjedinjene države su uvek izražavale svoju odanost ideji ujedinjene

Evrope. Još iz vremena Kenedijeve administracije, uobičajeno
oslovljavanje je bilo sa „jednako partnerstvo”. Zvanični Vašington
stalno je iznosio svoju želju da vidi da Evropa postaje jedinstven entitet,
dovoljno moćan da može da podeli sa Amerikom odgovornosti i teret
globalnog vođstva.
Ovo je bila uobičajena retorika kada se govori o ovom predmetu.
Međutim Sjedinjene države u praksi su bile mnogo manje određene i
mnogo manje odlučne. Da li Vašington zaista želi Evropu kao istinski
jednakog partnera u svetskim poslovima, ili više voli savez nejednakih?
Na primer, da li su Sjedinjene države spremne da podele vođstvo sa
Evropom na Bliskom istoku, regionu koji ne samo što je geografski
daleko bliži Evropi nego Americi, već i u kojem nekoliko evropskih
zemalja ima svoj dugoročan interes? Pitanje Izraela stalno nam pada na
pamet. Razlike između Sjedinjenih država i Evrope oko Irana i Iraka
takođe su tretirane od strane Sjedinjenih država ne kao pitanje o kojem
raspravljaju jednaki već kao stvar subordinacije.
Dvosmislenost u pogledu stepena američke podrške evropskom
ujedinjenju širi se i na pitanja o tome kako treba da se definiše evropsko
ujedinjenje, koja zemlja treba da predvodi ujedinjenu Evropu.
Vašington nije bio protiv razdornog stava Londona u pogledu evropske
integracije, mada je Vašington pokazao jasnu preferenciju za nemačko
– a ne francusko – vođstvo u Evropi. To je razumljivo, kada se uzme u
obzir tradicionalna francuska politika, ali ova preferencija je kao
posledicu imala i to što je ohrabrila povremeno javljanje taktičkog
francusko-britanskog saveza protiv Nemačke kao i povremeno
francusko flertovanje sa Moskvom motivisano namerom da se omete
američko-nemačka koalicija.
Pojava istinski ujedinjene Evrope, posebno ako bi ona trebalo da
nastane uz konstruktivnu podršku Amerike – zahtevala bi značajne
promene u strukturi i procesima NATO saveza, glavne veze između
Amerike i Evrope. NATO ne predstavlja samo osnovni mehanizam za
sprovođenje američkog interesa u evropskim stvarima već i osnovu za
politički bitno američko vojno prisustvo u Evropi. Međutim, evropsko
ujedinjenje bi zahtevalo da se ta struktura prilagodi novoj realnosti
jednog saveza zasnovanog na dva manje više jednaka partnera, umesto
saveza koji, da upotrebimo tradicionalnu terminologiju, uključuje
hegemona i njegove vazale. Ovo pitanje je uglavnom stajalo po strani,
uprkos skromnim koracima 1996. da se poveća uloga u okviru NATO-
a Zapadnoevropske unije (WEU), vojne koalicije zapadnoevropskih
država. Pravi potez u korist ujedinjene Evrope bi, prema tome, izazvao
dalekosežnu reorganizaciju NATO-a, neizbežno umanjujući američki
primat u okviru saveta.
Ukratko, dalekosežna američka geostrategija za Evropu mora da se
neposredno pozabavi pitanjima evropskog ujedinjenja i stvarnog
partnerstva sa Evropom. Jedna Amerika koja istinski želi ujedinjenu, a
otuda i nezavisniju Evropu mora teg da stavi na one evropske snage
koje su zaista posvećene evropskoj političkoj i ekonomskoj integraciji.
Ovakva strategija bi pretpostavljala brisanje i poslednjih tragova nekad
svetih specijalnih odnosa Sjedinjenih država i Velike Britanije.
Politika prema ujedinjenoj Evropi morala bi da se pozabavi – mada
zajedno sa Evropljanima – izuzetno osetljivim pitanjem evropskog
geografskog prostora. Koliko daleko na istok treba da se širi Evropska
unija? I da li bi istočne granice Evropske unije istovremeno bile istočna
linija fronta NATO-a? Prvo pitanje više je stvar evropske odluke, ali
evropska odluka o ovom pitanju imala bi neposredne implikacije po
odluke NATO-a. Drugo pitanje, međutim, uključuje američki
angažman, a američki glas u NATO-u još uvek je odlučujući.
Zahvaljujući sve većem konsenzusu o želji da se prime zemlje srednje
Evrope i u Evropsku uniju i u NATO, pažnja se sve više usredsređuje
na budući status baltičkih republika a verovatno i Ukrajine kao
praktičnu stranu datog problema.
Prema tome postoji značajno preklapanje između evropske dileme
o kojoj je upravo bilo reči i pitanja koje se tiče Rusije. Lako se može
odgovoriti na pitanje u pogledu budućnosti Rusije dajući prednost
demokratskoj Rusiji, tesno povezanom sa Evropom. Najverovatnije da
bi demokratska Rusija bila više sklona vrednostima koje dele Evropa i
Amerika i koja bi otuda postala mlađi partner u oblikovanju stabilnije i
kooperativnije Evroazije. Ali ambicije Rusije mogu ići preko postizanja
priznanja i respekta kao demokratije. U okviru establišmenta ruske
spoljne politike (koji je uglavnom sačinjen od bivših sovjetskih
zvaničnika), još uvek bujaju duboko usađene želje za specijalnom
ulogom u Evroaziji, takvoj koja bi zahtevala potčinjavanje Moskvi
novih nezavisnih post-sovjetskih država.
U tom kontekstu, pojedinim uticajnim članovima krugova u kojima
se stvara ruska politika čak i prijateljska zapadna politika izgleda kao
da je pravljena tako da negira Rusiji pravo na globalni status. Kao što
to ističu dva ruska geopolitičara:
„Sjedinjene države i zemlje NATO-a – iako čuvaju samopo-
štovanje Rusije dokle je to moguće, ali ne čvrsto i dosledno –
razaraju geopolitičke osnove koje bi, bar teorijski, omogućile Ru-
siji da se nada da će zadobiti status sile broj dva u svetskoj politici
 koji je pripadao Sovjetskom savezu.”

Štaviše Amerika se posmatra kao da nameće politiku po kojoj

„novu organizaciju evropskog prostora koju gradi Zapad treba, u

suštini, zasnovati na ideji da se pruži podrška u ovom delu sveta
novim, relativno malim i slabim nacionalnim državama preko
njihovih više ili manje čvrstih povezivanja sa NATO-om,
Evropskom zajednicom i slično.” 4

Ovi navodi dobro određuju – iako sa određenom animoznošću –

dilemu pred kojom stoje Sjedinjene države. Do koje mere treba Rusiji
pomoći ekonomski – što bez sumnje jača Rusiju i politički i vojno – i
do kojeg obima treba novim nezavisnim državama simultano pomagati
u jačanju odbrane i konsolidaciji njihove nezavisnosti? Može li Rusija
biti moćna i u isto vreme demokratska? Ukoliko ponovo postane
moćna, da li će se truditi da povrati svoj imperijalni domen, i da li bi
tada mogla biti i imperija i demokratija?
Politika Sjedinjenih država prema vitalnim geopolitičkim
stožerima kao što su Ukrajina i Azerbejdžan ne može prikriti ovaj
problem i Amerika se, prema tome, suočava sa teškom dilemom u
pogledu taktičke ravnoteže i strategijskog cilja. Unutrašnji oporavak
Rusije je bitan po njenu demokratizaciju i eventualnu evropeizaciju. Ali
bilo kakav oporavak njenih imperijalnih potencijala bio bi poguban po
oba ova cilja. Međutim, upravo oko ova dva pitanja može doći do
razlika između Amerike i pojedinih evropskih država, posebno posle
širenja Evropske Unije i NATO-a. Da li Rusiju treba smatrati
kandidatom za neku od ovih struktura? A šta biva u tom slučaju sa
Ukrajinom? Cena isključivanja Rusije može biti velika, ali posledice
razvodnjavala ili Evropske unije ili NATO-a mogu delovati destabi-
lizujuće.
Druga velika neizvesnost lebdi u ogromnom i geopolitički
fluidnom prostoru srednje Evroazije, uvećano potencijalnom ranjivošću
tursko-iranskog stožera. U oblasti koju obeležava sledeća karta, od
Krima u Crnom moru direktno na istok duž nove ruske granice sve do
kineske provincije Ksindžijang, pa dole ka Indijskom okeanu i onda

4 A. Bogaturov i V. Kremenyuk (obojca su viši istraživači u Institutu za

Sjedinjene države i Kanadu), u „Current Relations and Prospects for
Interaction Between Russia and the United States”, Nezavisimva Gazeta, 28.
juni 1996.
zapadno do Crvenog mora, onda na sever ka istočnom Mediteranu i
nazad do Krima, živi oko 400 miliona ljudi u nekih dvadeset pet država,
od kojih su gotovo sve etnički kao i verski heterogene i praktično
nijedna od njih nije politički stabilna. Neke od ovih država su možda u
procesu gradnje nuklearnog oružja.

Ovaj ogromni region, razdiran mržnjom i okružen moćnim

susedima, najverovatnije će postati glavni prostor, kako za ratove među
nacionalnim državama i, što je verovatnije, za održavanje etničkog i
verskog nasilja. Da li će Indija delovati uzdržano ili će iskoristiti neku
priliku da nametne svoju volju Pakistanu u velikoj meri će uticati na
regionalni obim mogućih sukoba. Napetosti između Turske i Irana
najverovatnije će se zaoštriti, što će u velikoj meri umanjiti stabilizujuća
ulogu koju su ove države u stanju da igraju u okviru ovog vulkanskog
regiona. Ovakav razvoj bi zauzvrat otežao asimilaciju novih država
srednje Azije u međunarodnu zajednicu, dok će štetno uticati na
bezbednost u Persijskom zalivu kojim dominira Amerika. U svakom
slučaju, i Amerika i međunarodna zajednica mogu se ovde suočiti sa
izazovom koji bi daleko nadmašio nedavnu krizu u bivšoj Jugoslaviji.
Mogući izazov američkom primatu od strane islamskog
funadamentalizma mogao bi da bude deo problema u ovom nestabilnom
regionu. Koristeći versku odbojnost prema američkom načinu života i
zloupotrebljavajući izraelsko-arapski sukob, islamski fundamentalisti
bi mogli da potkopaju nekoliko pro-zapadnih vlada na Bliskom istoku
i eventualno ugroze američke interese, posebno u Persijskom zalivu.
Međutim, bez političke kohezije i pošto ne postoji ni jedna istinski
moćna islamska država, izazov islamskog fundamentalizma izgubiće
geopolitičko jezgro i najverovatnije će se iskazati preko difuznog
nasilja.
Geostrateško pitanje od ključnog značaja postavlja se pojavom
Kine kao velike sile. Najpovoljniji ishod bi bio kada bi se Kina
kooptirala kao demokratska država sa slobodnim tržištem u širi azijski
regionalni okvir saradnje. Ali pretpostavimo da se Kina ne
demokratizuje ali nastavi da jača kao ekonomska i vojna sila? „Velika
Kina” može se pojaviti bez obzira na želje i račune njenih suseda, a
svaki napor da se spreči da se tako šta desi značilo bi intenzifikovanje
sukoba sa Kinom. Ovakav sukob mogao bi zategnuti odnose između
Amerike i Japana – jer daleko je od toga da bi bilo izvesno da bi Japan
pratio američko vođstvo u obuzdavanju Kine – i imati posledice po
Tokijsku definiciju japanske regionalne uloge, a možda čak izazvati i
uklanjanje američkog prisustva na Dalekom istoku.
Međutim, usklađivanje odnosa sa Kinom imaće tačno svoju cenu.
Prihvatanje Kine kao regionalne sile nije samo stvar jednostavnog
potvrđivanja neke parole. Mora da postoji suština u svakom takvom
regionalnom primatu. Da kažemo otvoreno, koliko veliku zonu
kineskog uticaja Amerika bi bila spremna da prihvati kao deo politike
uspešnog uvođenja Kine u svetske poslove? Koje oblasti koje su sada
izvan kineskog političkog radijusa mogu da budu uključene u oblast
ponovnog javljanja Nebeskog carstva?
U tom kontekstu, održanje američkog prisustva u Južnoj Koreji
postaje izuzetno značajno. Teško bi se moglo zamisliti da američko-
japanski odbrambeni savez i dalje ostane onakav kakav je sada bez ovog
prisustva, pošto bi Japan morao vojno da postane samodovoljan. Ali
bilo kakav pokret ka ponovnom ujedinjenju Koreje najverovatnije bi
poremetio osnovu trajnog američkog prisustva u Južnoj Koreji.
Ponovnim ujedinjenjem Koreja može izabrati da ne ostane pod
američkom vojnom zaštitom: to bi, zapravo, bila prava cena koju bi
tražila Kina ne bi li stavila svoj odlučujući teg na uponovno ujedinjenje
poluostrva. Ukratko, američko sređivanje odnosa sa Kinom neizbežno
bi imalo neposredne posledice po stabilnost američko-japansko-
korejskih bezbednosnih odnosa.
Konačno, neke moguće neizvesnosti u pogledu budućih pre-
strojavanju treba takođe jasno nabrojati, a biće detaljnije razmotrene u
sledećim poglavljima. U prošlosti, u međunarodnim poslovima vladalo
je nadmetanje pojedinačnih država oko regionalne dominacije. Otuda,
Sjedinjene države bi trebalo da se odrede prema regionalnim
koalicijama koje pokušavaju da izguraju Ameriku iz Evroazije, a time i
dovodu u pitanje status Amerike kao globalne sile. Međutim, da li će se
neka takva koalicija koja bi trebalo da dovede u pitanje američki primat
pojaviti ili ne u stvari će zavisiti u velikom stepenu od toga koliko je
efikasan američki odgovor na glavne dileme koje smo ovde nabrojali.
Potencijalno, najopasniji scenario bi bila velika koalicija Kine,
Rusije i možda Irana, jedna ,,antihegemonistička” koalicija koja ne bi
bila napravljena na osnovu ideologije već zbog zajedničke muke. Ona
bi po obimu i veličini podsećala na raniji izazov kinesko-sovjetskog
bloka, mada ovog puta bi Kina bila najverovatnije lider, a Rusija
sledbenik. Sprečavanje ovakve mogućnosti, bez obzira koliko ona bila
neverovatna, zahtevalo bi pokazivanje američke geostrateške veštine na
zapadnim, istočnim i južnim evroazijskim perimetrima simultano.
Geografski ograničenija ali potencijalno konsekventnija pretnja bi
bila uspostavljanje kinesko-japanske osovine, polazeći od kolapsa
američke pozicije na Dalekom istoku i revolucionarne promene u
japanskom gledanju na svet. Ovde bi se ujedinile sile dva izuzetno
produktivna naroda, a mogla bi da se eksploatiše i neka vrsta
,,azijanizma” kao ujedinjavajuće antiameričke doktrine. Međutim, ne
izgleda verovatno da će u nekoj predvidljivoj budućnosti Kina i Japan
praviti bilo kakav oblik saveza, zbog njihovog nedavnog istorijskog
iskustva; a dalekovida američka politika na Dalekom istoku sigurno bi
bila u stanju da spreči da se ovako nešto eventualno desi.
Isto je tako malo verovatna mogućnost, ali se ne sme potpuno
isključiti, velikog prestrojavanju u Evropi, tako da se napravi neki tajni
nemačko-ruski sporazum ili francusko-ruska antanta. Očigledno da
postoje istorijski presedani za oba ova saveza, a oni se mogu javiti samo
onda ukoliko dođe do potpunog zastoja u evropskom ujedinjenju i ako
bi se odnosi između Evrope i Amerike vidno pogoršali. Zaista, u okviru
ove druge mogućnosti, može se zamisliti evropsko-rusko usaglašavanje
oko proterivanja Amerike sa kontinenta. Na ovom stupnju, sve ove
varijante izgledaju neverovatne. One ne samo što pretpostavljaju teške
greške Amerike u njenoj evropskoj politici, već i dramatične
preorijentacije jednog dela evropskih država.
Može se s puno prava zaključiti, bez obzira na budućnost, da će
američki primat na evroazijskom kontinentu doživeti određene udare, a
možda i sporadična nasilja. Američki primat je potencijalno ranjiv zbog
novih izazova, ili regionalnih boraca ili novih konstelacija. Sadašnji
globalni sistem kojim dominira Amerika, u okviru kojeg „pretnja ratom
je van igre”, najverovatnije će biti stabilan samo u onim delovima sveta
u kojima se američki primat, vođen dugoročnom geostrategijom,
zasniva na kompatibilnim i srodnim sociopolitičkim sistemima,
povezanih pomoću multilateralnih okvira u kojima dominira Amerika.
 POGLAVLJE 3

DEMOKRATSKI MOSTOBRAN

Evropa je prirodni saveznik Amerike. One imaju zajedničke

vrednosti; uglavnom, imaju i zajedničko religijsko nasleđe; istu
demokratsku politiku; i to je kraj odakle potiče najveći broj Ame-
rikanaca, Evropa je, svojim prvim naporima u integraciji nacionalnih
država u zajedničku nadnacionalnu ekonomsku i eventualno političku
uniju, ukazala na put ka širim oblicima postnacionalne organizacije,
prevazilazeći uske vidike i destruktivne strasti ere nacionalizma. Ona je
najdalje u svetu odmakla u organizovanju multilateralnog društva, (vidi
tabelu na strani 58). Uspeh u njenom daljem političkom ujedinjenju
stvorio bi jedinstven entitet sa oko 400 miliona ljudi, koji žive pod
demokratskim krovom i poseduju životni standard sličan onome u
Sjedinjenim državama. Takva Evropa nesumnjivo bi bila globalna sila.
Evropa takođe predstavlja odskočnu dasku za progresivno širenje
demokratije dublje u Evroaziju. Evropska ekspanzija na istok bi
konsolidovala pobedu demokratije iz 1990-tih. Ona bi odslikavala na
političkom i ekonomskom planu suštinski civilizacijski domet Evrope
– ono što se nazivalo Petrovskom Evropom – onako kako je određuje
antičko i zajedničko religijsko nasleđe, izvedeno iz zapadnog
hrišćanstva. Takva Evropa je nekada postojala, daleko pre ere
nacionalizma a još mnogo pre nedavne podele Evrope na dve polovine
sa američkom odnosno sovjetskom dominacijom. Takva proširena
Evropa bi mogla da poseduje magnetnu privlačnost za države koje se
nalaze još dalje na istoku, izgrađujući čitavu mrežu veza sa Ukrajinom,
Belorusijom i Rusijom, uvlačeći ih u vrlo tesnu saradnju i istovremeno
šireći zajedničke demokratske principe. Eventualno, takva Evropa bi
mogla da postane jedan od vitalnih stožera šire evropske strukture
bezbednosti i saradnje pod sponzorstvom Amerike.
Ali pre svega, Evropa je američki najbitniji geopolitički mostobran
na evroazijskom kontinentu. Američki geostrateški ulog u Evropi je
ogroman. Nasuprot američkim vezama sa Japanom, Atlantski pakt
uvodi američki politički uticaj i vojnu moć neposredno na evroazijsko
kopno. Na ovom stupnju američko-evropskih odnosa, kada su
savezničke evropske zemlje još uvek u velikoj zavisnosti od zaštite
Sjedinjenih država, bilo kakvo širenje u prostor Evrope postaje
automatski i širenje u prostor pod neposrednim američkim uticajem.
Obrnuto, bez čvrstih transatlantskih veza, američki primat u Evroaziji
brzo bi se izgubio. Američka kontrola Atlantskog okeana i sposobnost
sprovođenja uticaja i moći dublje u evroazijsko kopno bile bi oštro
ograničene.
 Problem je, međutim, u tome što istinska evropska ,,Evropa” kao
takva ne postoji. Ona je vizija, pojam, cilj, ali još uvek nije stvarnost.
Zapadna Evropa je već zajedničko tržište, ali još uvek je daleko od toga
da postane jedinstven politički entitet. Politička Evropa tek treba da se
stvori. Kriza u Bosni je pružila bolni dokaz stalne odsutnosti Evrope,
ukoliko se dokaz još uvek traži. Brutalna je činjenica da zapadna
Evropa, a sve više i srednja Evropa, ostaju u velikoj meri jedan američki
protektorat, sa svojim savezničkim državama koje podsećaju na antičke
vazale i zavisne teritorije. Ovo nisu zdravi uslovi niti za Ameriku niti
za evropske nacije.
Stvari se pogoršavaju zbog sve većeg slabljenja unutrašnje
vitalnosti u Evropi. I legitimnost postojećeg društveno-ekonomskog
sistema pa čak i površinsko osećanje evropskog identiteta izgleda da je
ranjivo. U većem broju evropskih zemalja, može se utvrditi postojanje
krize pouzdanja i gubitak stvaralačkog zamaha, kao i jedna prigušena
perspektiva koja je i izolacionistička i istovremeno predstavlja bekstvo
od širih svetskih dilema. Nije jasno čak ni to da li većina Evropljana
želi da Evropa postane velika sila niti da li su spremni da deluju onako
kako je potrebno da ona to i postane. Čak je i preostali evropski anti-
amerikamizam, sada sasvim slab, čudno ciničan: Evropljani odbacuju
američku „hegemoniju” ali zbog komfora žele da ih ona zaštiti.
Politički podsticaj za ujedinjenje Evrope proizlazio je nekada iz tri
glavna impulsa: sećanja na dva destruktivna rata, želje za ekonomskim
oporavkom i bezbednosti zbog sovjetske pretnje. Međutim, sredinom
devedesetih ovi impulsi su se izgubili. Ekonomski oporavak je
uglavnom postignut; zapravo, problem sa kojim se Evropa sve više
suočava jeste preterano veliki sistem socijale koji sputava njenu
ekonomsku vitalnost, dok otpor prema bilo kakvoj reformi usled
posebnih interesa okreće pažnju Evropljana prema „unutra”. Sovjetska
pretnja je nestala, dok želja pojedinih Evropljana da se oslobode
američkog tutorstva nije se preobrazila u neodoljivi impuls za
kontinentalnim ujedinjenjem.
Evropsku stvar u velikoj meri podržava birokratski zamah koji
proizlazi iz velike institucionalne mašinerije koju je stvorila Evropska
zajednica i njen naslednik, Evropska unija. Ideja ujedinjenja još uvek
uživa znatnu javnu podršku, ali teži ravnodušnosti, nedostaje joj strast
i smisao misije. Uopšte, današnja zapadna Evropa pruža utisak
problematičnog, neusmerenog, udobnog ali ipak nespokojnog skupa
društava, koja ne prihvataju nikakvu širu viziju. Evropsko ujedinjenje
je u većoj meri proces nego cilj. Ipak, političke elite dve vodeće
evropske nacije – Francuske i Nemačke – i dalje su predane cilju
oblikovanja i definisanja Evrope koja bi istinski bila Evropa. One su
glavni arhitekti Evrope. Radeći zajedno, one bi mogle izgraditi Evropu
koja je dostojna svoje prošlosti i svog potencijala. Ali svaka od njih je
usmerena ka nešto drukčijoj viziji i projektu, a nijedna nije u stanju da
sama preovlada.
Ova situacija pruža Sjedinjenim državama posebnu priliku za
odlučnu intervenciju. Ona čini nužnim angažman Amerike u korist
evropskog ujedinjenja, inače bi u protivnom došlo do zaustavljanja
procesa ujedinjenja, a onda i do postepenog obrnutog procesa. Ali
svako američko uplitanje u izgradnju Evrope mora biti praćeno jasnim
stavom Amerike o tome koju vrstu Evrope Amerika više želi i koju je
spremna da podrži – ravnopravnog partnera ili mlađeg saveznika – kao
i o eventualnom obimu Evropske unije i NATO-a. Sem toga ovo
zahteva i brižljivo postupanje sa dva glavna arhitekta Evrope.

VELIČINA I ISKUPLJENJE

Francuska traži reinkarnaciju kroz Evropu; Nemačka se preko

Evrope nada iskupljenju. Ove različite motivacije predstavljaju
objašnjenje i određenje suštine alternativnog francuskog i nemačkog
plana za Evropu.
Za Francusku, Evropa je sredstvo za ponovno sticanje nekadašnje
francuske veličine. Čak i pre Drugog svetskog rata, ozbiljni francuski
mislioci o međunarodnim poslovima već su bili zabrinuti zbog
postepenog nestajanja centralnosti Evrope u svetskim poslovima.
Tokom nekoliko decenija Hladnog rata, ta briga se pretvorila u
ozlojeđenost zbog „anglosaksonske” dominacije Zapadom, da i ne
pominjemo prezir zbog navodne „amerikanizacije” zapadne kulture.
Stvaranje istinske Evrope – po rečima Šarla de Gola, „od Atlantika do
Urala” – trebalo je da promeni to jadno stanje stvari. A takva Evropa,
pošto bi je predvodio Pariz, istovremeno bi obezbedila Francuskoj
veličinu koju Francuzi još uvek osećaju i što ostaje posebna sudbina
njihove nacije.
Za Nemačku, predanost Evropi je osnova za nacionalno is-
kupljenje, dok je tesno povezivanje sa Amerikom ključno za njenu
bezbednost. Prema tome, nešto nezavisnija Evropa od Amerike nije
plodno rešenje. Za Nemačku, iskupljenje + bezbednost = Evropa +
Amerika. Ova formula određuje nemačku poziciju i politiku, praveći od
Nemačke istovremeno i istinski dobrog građanina Evrope i najjačeg
evropskog privrženika Amerike.
Nemačka u svom vatrenom opredeljenju za Evropu vidi istorijsko
očišćenje, ponovno uspostavljanje svog moralnog i političkog
kredibiliteta. Iskupljujući se preko Evrope, Nemačka ponovo
uspostavlja svoju veličinu dok ostvaruje misiju koja neće automatski
pokrenuti evropske resantimane i strahove protiv Nemačke. Ako Nemci
gledaju svoj nacionalni interes, onda to može dovesti do rizika otuđenja
drugih Evropljana; ukoliko Nemci podupiru zajednički interes Evrope,
to će joj doneti evropsku podršku i poštovanje.
Francuska je kad je reč o ključnim pitanjima u Hladnom ratu bila
lojalni i iskreni saveznik. Ona je stajala rame uz rame sa Amerikom u
vreme kriza. Bez obzira na to da li se radilo o dve berlinske blokade ili
tokom kubanske krize oko projektila. Nije bilo nikakve sumnje u
čvrstinu Francuske. Ali francuska podrška NATO-u zavisila je od
istovremene francuske želje da poseduje izdvojeni francuski politički
identitet i da sačuva Francuskoj njenu ključnu slobodu delovanja,
posebno kada se radi o stvarima koje se tiču globalnog statusa
Francuske ili budućnosti Evrope.
Postoji jedan element deluzivne opsesije u preokupaciji francuske
političke elite stavom da je Francuska još uvek svetska sila. Kada je
premijer Alen Žipe, kao eho svojih prethodnika, izjavio pred Narodnom
skupštinom maja 1995. da „Francuska mora održati svoje opredeljenje
kao svetska sila”, ceo skup je spontano aplaudirao. Francusko
insistiranje na razvoju vlastitog nuklearnog oružja bilo je motivisano
uglavnom stavom da Francuska treba da poveća svoju slobodu
delovanja i da u isto vreme stekne sposobnost da utiče na američke
odluke o životu i smrti o bezbednosti zapadnog saveza kao celine. Nije
Francuska vis-à-vis Sovjetskog saveza gledala da podigne svoj status,
jer je francuska nuklearna pretnja, u najboljem slučaju, samo
marginalno uticala na sovjetsku odluku o ratu. Umesto toga Pariz je
osećao da bi vlastito nuklearno oružje dalo Francuskoj ulogu u najvišim
i najopasnijim procesima donošenja odluka u Hladnom ratu.
Po francuskom mišljenju, posedovanje nuklearnog naoružanja
učvršćuje francuski zahtev za pozicijom velike sile obezbeđuje da se
njen glas respektuje širom sveta. To osetno pojačava francusku poziciju
kao jednog od pet članova Saveta bezbednosti sa pravom veta, od kojih
su svih pet nuklearne sile. Po francuskom viđenju, britanska nuklearna
pretnja samo je produžetak američke, posebno kada se zna britansko
opredeljenje za specijalne odnose sa Amerikom i za britansku
apstinenciju iz napora za izgradnju nezavisne Evrope. (To što je
francuski nuklearni program koristio tajnu američku pomoć nije imalo
nikakvog efekta na strategijski račun Francuske.) Pored toga, nuklearna
pretnja Francuske je, po njenoj vlastitoj oceni, konsolidovala njenu
poziciju kao vodeće komandne kontinentalne sile, jedine prave
evropske države tako opskrbljene.
Francuske globalne ambicije izražavaju se i kroz odlučne napore da
se sačuva posebna bezbednosna uloga u većem delu frankofonskih
afričkih zemalja. Uprkos gubitku, posle dugotrajne borbe, Vijetnama i
Alžira i nestanku velike imperije, bezbednosna misija, kao i istrajna
kontrola razbacanih pacifičkih ostrva (koja su predstavljala mesto
kontroverznih francuskih atomskih proba), osnažili su uverenje
francuske elite da Francuska, zaista, još uvek ima globalnu ulogu, i
pored realnosti po kojoj je u stvari postimperijalna evropska sila
srednjeg ranga.
Sve to je vodilo ka zahtevu Francuske za vođstvo u Evropi. Pored
Britanije koja se sama marginalizovala i postala dodatak moći
Sjedinjenih država i pored Nemačke podeljene tokom Hladnog rata i
hendikepirane zbog njene istorije u dvadesetom veku, Francuska se
mogla dograbiti ideje Evrope, identifikovati sa njom, i usvojiti je kao
francusko poimanje same sebe. Zemlja koja je prva otkrila ideju
suverene nacionalne države i od nacionalizma stvorila građansku
religiju smatrala je potpuno normalnim da sebe vidi – sa istim onim
emocionalnim zanosom koji je otkrio ,,la patrie” – kao otelovljenje
nezavisne i ujedinjene Evrope. Veličina Evrope predvođene
Francuskom postala bi tada i veličina same Francuske.
Ovaj poseban poziv, koji je proizvelo duboko usađeno osećanje za
istorijsku sudbinu i koji je ojačan jedinstvenim kulturnim ponosom, ima
velike posledice po politiku. Ključni geopolitički prostor koji
Francuska mora da čuva u okviru svoje orbite uticaja – ili, bar, da spreči
da njime ne dominira neka moćnija sila od nje – može se na mapi
nacrtati u obliku polukruga. On uključuje Iberijsko poluostrvo, severne
obale zapadnog Mediterana i Nemačku do istočnog dela srednje Evrope
(vidi kartu). To nije samo minimalni radijus francuske bezbednosti; to
je i suštinska zona francuskog političkog interesa. Samo uz osiguranu
podršku južnih država i sa garantovanom saglasnošću Nemačke, može
se efikasno ostvariti cilj izgradnje ujedinjene i nezavisne Evrope
predvođene Francuskom. I očigledno je da je u okviru ove geopolitičke
orbite, najteži problem kako delovati na sve moćniju Nemačku.
Po francuskom gledištu, osnovni cilj, ujedinjena i nezavisna
Evropa, može se postići kombinovanjem ujedinjenja Evrope pod
francuskim vođstvom i istovremenim ali postepenim ukidanjem
američkog primata na kontinentu. Ali ukoliko Francuska želi da
oblikuje evropsku budućnost, ona mora istovremeno i angažovati
Nemačku i sputati je, i takođe postepeno, korak po korak, oduzimati
Vašingtonu njegovo političko vođstvo u evropskim poslovima. Prema
tome, ključna politička dilema za Francusku je u suštini dvojaka: kako
sačuvati američko bezbednosno opredeljenje u Evropi – što Francuska
još uvek smatra bitnim – dok se stalno smanjuje američko prisustvo; i
kako da se održi francusko-nemačko partnerstvo kao političko-
ekonomskog pokretača evropskog ujedinjenja kada se istovremeno
sprečava nemačko vođstvo u Evropi.
 Kada bi Francuska stvarno bila globalna sila onda razrešenje ovih
dilema radi ostvarenja osnovnog cilja Francuske ne bi bilo ni malo
teško. Nijedna druga evropska država, izuzev Nemačke, nema iste
ambicije niti ih vodi isto osećanje misije. Čak bi se i Nemačka mogla
navesti da prihvati francusko vođstvo u ujedinjenoj ali nezavisnoj (od
Amerike) Evrope, ali samo onda kada bi osetila da je Francuska u stvari
globalna sila i da bi kao takva mogla Evropi da osigura bezbednost što
nemačka ne može već može Amerika.
Nemačka, međutim, zna stvarne granice francuske moći. Francuska
je ekonomski daleko slabija od Nemačke, a ni njeni vojni potencijali
(što je pokazao rat u Persijskom zalivu) nisu mnogo kompetentni.
Dovoljno su dobri za sprovođenje nekog unutrašnjeg udara u satelitskoj
afričkoj državi, ali niti mogu da čuvaju Evropu niti mogu da
demonstriraju značajnu silu daleko od granica Evrope. Francuska nije
ni više ni manje do evropska sila srednjeg ranga. Prema tome, Nemačka
mora, da bi izgradila Evropu, da se dodvori francuskom ponosu, ali da
bi očuvala Evropu zaista bezbednom, ona nije spremna da slepo sledi
francusko vođstvo. Ona mora stalno da insistira na centralnoj ulozi
Amerike po evropsku bezbednost.
Ova se realnost, bolna po francusko samopoštovanje, još jasnije
uočava posle nemačkog ujedinjenja. Sve do tada francusko-nemačko
pomirenje imalo je oblik francuskog političkog vođstva koje se udobno
održavalo na nemačkom ekonomskom dinamizma Ova situacija
odgovarala je i jednoj i drugoj strani. Ona je ublažila tradicionalni
evropski strah od Nemačke, i istovremeno imala za posledicu
zadovoljavanje francuske iluzije stvaranjem utiska da se građenje
Evrope sprovodi pod vođstvom Francuske, koju podržava ekonomski
dinamična Zapadna Nemačka.
Francusko-nemačko pomirenje, čak i sa svojim greškama, imalo je
pozitivne posledice po razvoj u Evropi i njegov značaj se ne sme
prevideti. Ono je pružilo ključnu osnovu za ukupan napredak koji je
postignut u teškom procesu evropskog ujedinjavanja. Sem toga, ono je
potpuno u skladu sa američkim interesima i u saglasnosti je sa
dugoročnim američkim obavezama u vezi sa stvaranjem
transnacionalne saradnje u Evropi. Slom francusko-nemačke saradnje
predstavljao bi strašan nazadak po Evropu i krah američke pozicije u
Evropi.
Prećutna američka podrška omogućila je Francuskoj i Nemačkoj da
pomere proces ujedinjenja Evrope unapred. Ujedinjenje Nemačke je,
međutim, podstaklo Francuze da Nemačku zatvore u evropske okvire.
Prema tome, 6. decembra 1990. godine, francuski predsednik i nemački
kancelar su se opredelili za federalnu Evropu kao cilj, a deset dana
kasnije, Rimska međuvladina konferencija o pitanjima političkog
ujedinjenja – bez obzira na britanske rezerve – dala je jasan mandat
dvanaestorici ministara spoljnih poslova zemalja Evropske zajednice da
pripreme nacrt ugovora o političkom ujedinjenju.
Međutim, nemačko ujedinjenje dramatično je promenilo realne
parametre evropske politike. To je bio geopolitički poraz i za Rusiju i
za Francusku. Ujedinjena Nemačka ne samo što je prestala da bude
mlađi politički partner Francuske već je automatski postala nesumnjivo
prva sila u zapadnoj Evropi, pa čak delimično i globalna sila, posebno
preko njenih velikih finansijskih davanja za podršku ključnih
međunarodnih institucija. 1 Nova realnost izazvala je nekakvo
međusobno razbijanje iluzija u francusko-nemačkim odnosima, pošto
je Nemačka sada bila u stanju da izrazi i otvoreno brani svoju viziju
buduće Evrope, još uvek kao francuski partner ali ne više i kao njen
proteže.
Nova umanjena politička snaga imala je po Francusku nekoliko
političkih posledica. Francuska bi morala da nekako preko NATO-a
dođe do većeg političkog uticaja – odakle je u glavnom apstinirala u
znak protesta zbog američke dominacije – a da svoju relativnu slabost

1 Na primer, uzimajući celokupni budžet, Nemačko učešće za Evropsku uniju

je 28,5%; za NATO 22,8%; Ujedinjene nacije 8,93%, sem toga ona je najveći
akcionar u Svetskoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj.
nadoknađuje diplomatskim manevrisanjem. Vraćajući se u NATO
mogla bi da poveća svoj uticaj na Ameriku, a povremeno flertovanje sa
Moskvom i Londonom moglo bi izazvati spoljni pritisak na Ameriku
kao i na Nemačku.
Stoga, u skladu sa svojim politikom manevrisanja, a ne zbog
osporavanja, Francuska se vratila u komandne strukture NATO-a.
Tokom 1994. godine Francuska je postala de facto aktivni član u
političkom i vojnom odlučivanju u NATO-u; krajem 1995. godine
francuski ministri spoljnih poslova i odbrane ponovo su redovno
prisustvovali sastancima pakta. Ali po kojoj ceni: kada su jednom bili
potpuno unutra, ponovo su afirmisali svoje opredeljenje za reformisanje
strukture pakta tako da se dobije veća ravnoteža između američkog
vođstva i evropskog učešća. Oni su želeli veću ulogu za kolektivnu
evropsku komponentu. Kao što je to francuski ministar spoljnih
poslova, Evre de Šaret, izjavio u govoru 8. aprila 1996. godine, „Za
Francusku osnovni cilj (zbližavanja) jeste očuvanje evropskog
identiteta unutar pakta koji treba da bude operativno pouzdan i politički
vidljiv”.
U isto vreme, Pariz je bio potpuno spreman da taktički iskoristi
svoje tradicionalne veze sa Rusijom kako bi ograničio evropsku politiku
Amerike i da ponovo oživi, kad god je to zgodno, stari francusko-
britanski savez kako bi se omeo rastući primat Nemačke u Evropi.
Francuski ministar spoljnih poslova skoro da je to otvoreno rekao
avgusta 1996, kada je izjavio da „ukoliko Francuska želi da igra neku
internacionalnu ulogu, ona mora da bude spremna da izvuče korist iz
postojanja jake Rusije, pomažući joj da se reafirmiše kao velika sila”,
podstičući ruskog ministra spoljnih poslova da uzvrati izjavljujući da
„od svih svetskih lidera, Francuzi imaju najkonstruktivniji pristup u
svojim odnosima sa Rusijom”. 2
Početna mlaka podrška Francuske širenju NATO-a na istok –
zapravo, skoro neskriveni skepticizam u pogledu poželjnosti ovakvog
koraka – bila je, prema tome, delimično taktika smišljena radi sticanja
prednosti u odnosima sa Sjedinjenim državama. Upravo zbog toga što
su Amerika i Nemačka bile glavni pobornici širenja NATO-a,
Francuskoj je odgovaralo da se ispolji kao hladna, da podržava to ćutke,
da izrazi svoju zabrinutost zbog mogućeg uticaja ove inicijative na
Rusiju i da deluje kao najosetljiviji evropski sabesednik Moskve.
Pojedinim Srednjoevropljanima izgledalo je čak da Francuzi ostavljaju
utisak da se oni ne protive ruskoj sferi uticaja u istočnoj Evropi. Ruska
karta ne samo što je predstavljala ravnotežu Americi i što je slala ne-
skrivenu poruku Nemačkoj, već je uvećavala i pritisak na Sjedinjene
države da u korist Pariza razmotri francuske predloge za reformu

2 Kako je objavio Le Nouvel Observateur, 12. avgust 1996.

NATO-a.
Konačno, širenje NATO-a zahtevaće jednoglasnost svih šesnaest
članova pakta. Pariz je znao da je njegovo prećutno slaganje odlučujuće
ne samo za jednoglasnost već i za to bi se izbegla opstrukcija drugih
članova pakta. Prema tome, nije bilo nikakve tajne da je francuska
podrška širenju NATO-a zaloga za američko eventualno
zadovoljavanje francuskih opredeljenja za promenu kako ravnoteže
snaga unutar pakta tako i njegove fundamentalne organizacije.
Francuska je u početku na sličan način davala mlaku podršku
širenju Evropske unije na istok. Ovde je uglavnom Nemačka pred-
vodila, podržana od Amerike, ali stepen američkog angažovanja nije
bio isti kao u slučaju širenja NATO-a. Iako je u NATO-u Francuska je
tvrdila da bi proširenje Evropske unije pružilo odgovarajuću zaštitu
bivšim komunističkim zemljama, a čim je Nemačka počela da vrši
pritisak za brže uvećanje Evropske unije kako bi obuhvatila srednju
Evropu, Francuska je počela da postavlja tehnička pitanja i istovremeno
da traži da Evropska unija obrati podjednaku pažnju na izloženo južno
krilo evropskog Mediterana. (Ove razlike su se pojavile još novembra
1994. na francusko-nemačkom samitu.) Francusko insistiranje na ovom
poslednjem pitanju kao posledicu je imalo i to da je Francuska pridobila
podršku članova NATO-a sa juga, te tako pojačala svoju ukupnu
pregovaračku moć. Ali je cena bila povećanje jaza između Francuske i
Nemačke u geopolitičkom viđenju Evrope, jaza koji je samo delimično
sužen francuskim zakasnelim prihvatanjem u drugoj polovini 1996. da
Poljska dobije pristup i Evropskoj uniji i NATO-u.
Ovaj jaz je bio nužan usled promenjenog istorijskog konteksta. Još
od kraja Drugog svetskog rata, demokratska Nemačka je shvatila da je
francusko-nemačko pomirenje bilo nužno da bi se izgradila evropska
zajednica na zapadnoj polovini podeljene Evrope. Ovo pomirenje je
bilo ključno za nemačku istorijsku rehabilitaciju. Otuda je prihvatanje
francuskog vođstva bila fer cena koju je trebalo platiti. U isto vreme,
stalna sovjetska pretnja ranjivoj Zapadnoj Nemačkoj učinila je da je
lojalnost Americi bila nužni preduslov preživljavanja – pa čak i
Francuzi su to priznavali. Ali posle sovjetskog kolapsa, da bi se
izgradila veća i ujedinjenija Evropa, podređenost Francuskoj više nije
bilo nužna. Ravnopravno francusko-nemačko partnerstvo, gde je
ponovno ujedinjena Nemačka sada postala jači partner, bilo je više nego
pošteno za Pariz; prema tome, Francuska bi samo trebalo da prihvati
sklonost Nemačke za primarnu bezbednosnu vezu sa svojim trans-
atlantskim saveznikom i zaštitnikom.
Ova veza je sa završetkom Hladnog rata dobila novi značaj za
Nemačku. U prošlosti ona je štitila Nemačku od spoljne ali vrlo moguće
opasnosti i bila je nužni preduslov za eventualno ponovno ujedinjenje
zemlje. Sa propašću Sovjetskog saveza i ponovno ujedinjenom
Nemačkom veza sa Amerikom je sada stvorila kišobran ispod kojeg bi
Nemačka mogla mnogo otvorenije da preuzme vodeću ulogu u srednjoj
Evropi, a da istovremeno ne predstavlja pretnju za svoje susede.
Povezanost sa Amerikom joj daje više od obične potvrde o dobrom
ponašanju: ova povezanost uverava nemačke susede da tesni odnosi sa
Nemačkom istovremeno znače i tešnje odnose sa Amerikom. Sve je to
olakšalo Nemačkoj da otvoreno utvrdi svoje geopolitičke prioritete.
Nemačka – bezbedno ukotvljena u Evropi i delujući kao bezopasna
pošto se oseća sigurna pod vidljivim američkim vojnim prisustvom –
mogla je da pokrene uključenje novooslobođene srednje Evrope u
evropske strukture. To više ne bi bila Mitteleuropa nemačkog
imperijalizma već daleko benignija zajednica ekonomske obnove
potpomognuta nemačkim investicijama i trgovinom, gde bi Nemačka
takođe delovala kao sponzor eventualnog formalnog uključivanja nove
Mitteleurope i u Evropsku uniju i u NATO. Nemačka, uz francusko-
nemački savez koji joj pruža vitalnu platformu za postavljanje zahteva
za daleko važniju regionalnu ulogu, nema više potrebe da se stidi kada
se utvrđuje u orbiti svog posebnog interesa.
Zona posebnog nemačkog interesa bi se, na karti Evrope, mogla
nacrtati u okviru pravougaonika, na zapadu uključuje naravno
Francusku a na istoku obuhvata novooslobođene postkomunističke
države srednje Evrope, uključujući baltičke republike, zaokružujući
Ukrajinu i Belorusiju, i dosežući čak i u Rusiju (vidi kartu na strani 64).
U mnogim vidovima ova zona se podudara sa istorijskim radijusom
konstruktivnog nemačkog kulturnog uticaja koji su proneli tokom
prenacionalističke ere nemački urbani i poljoprivredni kolonisti u
istočnoj srednjoj Evropi i baltičkim republikama, a koji su svi bili
zbrisani tokom Drugog svetskog rata. Što je još važnije, oblasti od
posebnog značaja za Francuze (o čemu smo ranije govorili) i za Nemce,
kada se razmatraju istovremeno kao na gornjoj karti, u stvari određuje
zapadne i istočne granice Evrope, dok oblast koja se preklapa označava
odlučni geopolitički značaj francusko-nemačke povezanosti kao
vitalnog jezgra Evrope.
Uslove za otvoreniju nemačku ulogu u srednjoj Evropi obezbedilo
je nemačko-poljsko pomirenje koje se odigravalo tokom sredine
devedesetih godina. Uprkos nekih početnih otpora, ponovno ujedinjena
Nemačka (sa američkim podsticajem) formalno je priznala Odru i Nisu
kao trajnu granicu sa Poljskom, i ovaj korak je otklonio jedinu značajnu
poljsku rezervu prema tešnjim odnosima sa Nemačkom. Zahvaljujući
daljim obostranim potezima dobre volje i zaborava, odnosi su doživeli
dramatičnu promenu. Ne samo što je nemačko-poljska trgovina
bukvalno eksplodirala (1995. Poljska je pretekla Rusiju kao nemačkog
najvećeg trgovinskog partnera na istoku), već je Nemačka postala
najveći sponzor Poljske za učlanjenje u Evropsku zajednicu i (zajedno
sa Sjedinjenim državama) u NATO. Nije nikakvo preterivanje reći da
je sredinom ove decenije, poljsko-nemačko pomirenje imalo sličan
geopolitički značaj u srednjoj Evropi kao i raniji uticaj francusko-
nemačkog pomirenja na zapadnu Evropu.
Preko Poljske nemački uticaj bi mogao da se širi na sever na –
baltičke države – i na istok – na Ukrajinu i Belorusiju. Šta više, opseg
nemačko-poljskog pomirenja bio je nešto proširen povremenim
uključivanjem Poljske u važne francusko-nemačke rasprave o
budućnosti Evrope. Takozvani Vajmarski trougao (nazvan po
nemačkom gradu u kojem su održane prve trilatrelane francusko-
nemačko-poljske konsultacije na visokom nivou, koje su se posle toga
periodično održavale) stvorio je potencijalno značajnu geopolitičku
osovinu na evropskom kontinentu, obuhvatajući oko 180 miliona ljudi
iz tri nacije sa vrlo čvrstim osećanjem nacionalnog identiteta. S jedne
strane, to je osnažilo nemačku dominantnu ulogu u srednjoj Evropi, ali
je s druge strane, ova uloga donekle uravnotežena francusko-poljskim
učešćem u ovom dijalogu.
Prihvatanje nemačkog vođstva od strane Srednjoevropljana – a to
je daleko više slučaj kod manjih srednjoevropskih država – bilo je
olakšano vrlo očiglednom nemačkom odlučnošću za proširenje ključnih
evropskih institucija na istok. Sa takvim opredeljenjem, Nemačka je
preuzela istorijsku misiju koja je u priličnom neskladu sa nekim prilično
duboko ukorenjenim zapadnoevropskim gledištima. U ovakvoj
perspektivi, događaji istočno od Nemačke i Austrije posmatrali su se
kao nešto što je izvan granica interesovanja prave Evrope. Taj pristup –
koji je artikulisao početkom osamnaestog veka lord Bolingbrok, 3 koji
je tvrdio da političko nasilje na Istoku nema nikakve posledice po
Zapadnoevropljane – ponovo se pojavio tokom Minhenske krize 1938.
godine; a imao je tragično ponovno uskrsnuće u britanskim i
francuskim stavovima tokom sukoba sredinom devedesetih u Bosni. Još
uvek se prikriva ispod površine i u tekućim raspravama o budućnosti
Evrope.
Nasuprot tome, jedina prava rasprava u Nemačkoj je da li treba
prvo da se proširi NATO ili prvo Evropska unija – ministar odbrane se
zalaže za prvo, a ministar spoljnih poslova za drugo – sa zbirnim
rezultatom da je Nemačka postala nesporni pobornik šire i ujedinjenije
Evrope. Nemački kancelar je govorio o 2000. kao o godini kada će doći
do prvog proširenja Evropske unije na istok, a nemački ministar
odbrane bio je među prvima koji su sugerisali da je pedeseta godišnjica
osnivanja NATO-a zgodna prilika za proširenje pakta na istok. Prema
tome, nemačka koncepcija evropske budućnosti razlikuje se od

3 Uporedi njegovu History of Europe from the Pvrenean Peace to the

Death of Louis XIV.
koncepcije njenih glavnih evropskih saveznika: Britanci su radije za
širu Evropu pošto oni vide u proširenju sredstvo za umanjenje
evropskog jedinstva; Francuzi se plaše da bi ovo proširenje ojačalo
nemačku ulogu pa prema tome više su za integraciju na užoj osnovi.
Nemačka se zalaže za oba proširenja i otuda je stekla vlastite pozicije u
srednjoj Evropi.

GLAVNI CILJEVI AMERIKE

Osnovno pitanje za Ameriku je kako da se konstruiše Evropa

zasnovana na francusko-nemačkoj povezanosti, Evropa koja je
sposobna za život, koja ostaje u vezi sa Sjedinjenim državama i koja
proširuje opseg kooperativnog demokratskog međunarodnog sistema
od kojeg u velikoj meri zavisi efektivno sprovođenje američkog
primata. Prema tome, ne radi se o izboru između Francuske i Nemačke.
Bez Francuske ili bez Nemačke ne bi bilo Evrope.

Tri opšta zaključka proizlaze iz dosadašnje rasprave:

1. Američki angažman u slučaju evropskog ujedinjenja je neo-
phodan kako bi se kompenzovala unutrašnja kriza morala i ciljeva koja
sputava evropsku vitalnost, zatim da bi se prevazišla širom Evrope
raširena sumnja da u krajnjoj liniji Amerika ne želi istinsko evropsko
ujedinjenje i da bi se ubrizgala neophodna doza demokratske strasti u
ovaj evropski poduhvat. Ovo zahteva apsolutno jasno američko
opredeljenje za kasnije prihvatanje Evrope za američkog globalnog
partnera.
2. Na kratku stazu, taktičko suprotstavljanje francuskoj politici i
podrška nemačkom vođstvu su opravdani; dugoročno, evropsko
ujedinjenje moraće da obuhvati daleko više vlastiti evropski politički i
vojni identitet ukoliko istinska Evropa treba stvarno da postane
realnost. Ovo pretpostavlja progresivno prilagođavanje francuskom
stanovištu u pogledu distribucije moći unutar transatlantskih
institucija.
3. Ni Nemačka ni Francuska nisu dovoljno snažne da same
konstruišu Evropu ili da razreše sa Rusijom dvosmislenosti sadržane
unutar određenja geografskog opsega Evrope. Ovo zahteva energično,
usmereno i odlučno uključivanje Amerike, posebno oko Nemačke, u
proces određivanja opsega Evrope i otuda i rešavanja tako osetljivih –
posebno po Rusiju – pitanja eventualnog statusa baltičkih republika i
Ukrajine unutar evropskog sistema.
 Samo jedan kratki pogled na kartu ogromne evroazijske kopnene
mase dovoljan je da se uvidi značaj evropskog mostobrana po Ameriku
– kao i njegova geografska skučenost. Očuvanje ovog mostobrana i
njegovo proširenje kao odskočne daske demokratije neposredno se tiče
bezbednosti same Amerike. Postojeći jaz između američke globalne
brige o stabilnosti i brige za odgovarajuće proširenje demokratije, s
jedne strane, i evropske naizgled nezainteresovanosti za ova pitanja, s
druge strane (uprkos samoproklamovanom statusu Francuske za
globalnu silu), treba da se suzi, a on se može suziti jedino ukoliko
Evropa usvoji više konfederativni karakter. Evropa ne može postati
jedinstvena nacionalna država, ali može postati entitet koji, preko
zajedničkih političkih institucija, kumulativno odražava demokratske
vrednosti i zrači magnetnom privlačnošću na stanovnike evropskog
prostora.
Ostavljeni sami sebi, Evropljani bi rizikovali da ih apsorbuju
njihovi unutrašnji društveni problemi. Evropski ekonomski oporavak je
prikrio dugoročne troškove svoga prividnog uspeha. Ovi troškovi
nanose i ekonomsku i političku štetu. Kriza političke legitimnosti i
ekonomske vitalnosti s kojom se zapadna Evropa sve više suočava – ali
nije u stanju da je prevaziđe – duboko je ukorenjena u preteranoj
ekspanziji društvenih struktura pod starateljstvom države koje
zahtevaju paternalizam, protekcionalizam i parohijalizam. Posledica je
stanje koje spaja bekstvo u hedonizam sa duhovnom ispraznošću –
stanje koje mogu da iskoriste nacionalistički ekstremisti ili dogmatski
ideolozi.
Ovo stanje, ukoliko bi počelo da buja, moglo bi se pokazati
smrtonosno po demokratiju i ideju Evrope. U stvari, ova dva pitanja,
demokratija i ideja Evrope, su povezana, pošto se novi problemi Evrope
– bila to imigracija ili ekonomsko-tehnološka konkurentnost sa Azijom
i Amerikom, da i ne govorimo o potrebi za politički stabilnom
reformom postojećih društveno-ekonomskih struktura – mogu efikasno
rešiti isključivo u okviru samog kontinenta. Evropa koja je veća od
zbira svojih delova – to jest, Evropa koja sebe vidi kao aktera koji ima
globalnu ulogu u širenju demokratije i u propagiranju osnovnih ljudskih
vrednosti – može pre biti ona Evropa koja nema nikakve veze sa
političkim ekstremizmom, uskim nacionalizmom ili društvenim
hedonizmom.
Nije potrebno da se podsetimo starih strahova od separatnog
nemačko-ruskog dogovora niti je potrebno uveličati posledice
francuskog taktičkog flertovanja sa Moskvom da bismo iskazali svoju
zabrinutost za geopolitičku stabilnost Evrope – i za mesto Amerika u
tome – ukoliko bi došlo do neuspeha evropskih tekućih napora oko
ujedinjenja. Svaki takav neuspeh bi u stvari najverovatnije proizveo
neke obnovljene ili pre tradicionalne evropske manevre. Sigurno bi se
stvorile mogućnosti za ili rusko ili nemačko geopolitičko
samoutvrđivanje, mada, ako je savremena evropska istorija ikoga bilo
šta naučila, ništa od ovoga ne bi moglo da ima neki dugotrajniji uspeh.
Međutim, na kraju, Nemačka bi najverovatnije postala daleko odlučnija
i otvorenija u određivanju svog nacionalnog interesa.
Nemački interesi su, za sada, podudarni, pa čak i sublimisani, sa
interesima Evropske unije i NATO-a. Čak je i portparol levičarskog
Saveza 90 i zelenih branio širenje i Evropske unije i NATO-a. Ali
ukoliko bi ujedinjavanje i širenje prestalo, postoje razlozi da se zaključi
da bi na površinu izbilo nacionalističko određenje nemačkog pojma
evropskog „poretka” što bi potencijalno predstavljalo udar na evropsku
stabilnost. Volfgang Šauble, mogući naslednik kancelara Kola, mislio
je na to kada je izjavio da Nemačka nije više „zapadni branik protiv
Istoka; postali smo centar Evrope”, neskriveno dodajući da je „u dugom
periodu tokom srednjeg veka ... Nemačka bila angažovana oko
stvaranja poretka u Evropi”, 4 U ovakvoj viziji, Mitteleuropa – umesto
da bude region u kojem Nemačka ekonomski dominira – postala bi
region otvorenog nemačkog primata kao i osnova za unilateralnu
nemačku politiku vis-à-vis Istoka i Zapada.
Evropa bi tada prestala da bude evroazijski mostobran za američku
silu i potencijalna odskočna daska za širenje demokratskog globalnog
sistema u Evroaziji. Ovo je razlog zbog kojeg mora da se podržava
nedvosmislena i opipljiva američka podrška evropskom ujedinjenju.
Mada je Amerika, i tokom evropskog ekonomskog oporavka i unutar
transatlantskog bezbednosnog saveza, često davala svoju podršku
evropskom ujedinjenju i podržavala transnacionalnu saradnju u Evropi,
ona je delovala i tako kao da više voli da o ekonomskim problemima i
političkim pitanjima razgovara sa pojedinačnim evropskim zemljama a
ne sa Evropskom unijom kao takvom. Povremeno američko insistiranje
na njenom glasu unutar procesa donošenja odluka o Evropi imalo je za
posledicu povećanje sumnje u to da Amerika insistira na saradnji među
Evropljanima onda kada slede američko vođstvo ali ne i onda kada oni
sami utvrđuju evropsku politiku. Ovo je pogrešna poruka koja se šalje.
Američko zalaganje za evropsko ujedinjenje – ponovljeno u
zajedničkoj američko-evropskoj Madridskoj deklaraciji iz decembra
1995. – nastaviće da šuplje zvuči sve dok Amerika ne bude spremna ne
samo da nedvosmisleno izjavljuje da će prihvatiti posledice toga da
Evropa postane prava Evropa već i da deluje u skladu s tim. Za Evropu,
krajnje posledice bi uključivale pravo partnerstvo sa Amerikom a ne
status favorizovanog ali ipak još uvek mlađeg saveznika. A pravo
partnerstvo znači zajedničko donošenje odluka kao i podela
odgovornosti. Američka podrška ovoj stvari bi pomogla da se osnaži

4 Politiken Sondag, 2. avgust 1996, kurziv autora.

transatlantski dijalog i podstakla bi Evropljane da ozbiljnije priđu ulozi
koju bi istinski uticajna Evropa mogla igrati u svetu.
Moglo bi se zamisliti da će u određenom trenutku istinski
ujedinjena i moćna Evropska unija postati globalni politički partner
Sjedinjenim državama. Ona bi sigurno postala težak ekonomsko-
tehnološki suparnik, dok bi se njeni geopolitički interesi na Bliskom
istoku kao i na drugim mestima znatno razlikovali od američkih, ali, u
stvari, takva moćna i politički jednodušna Evropa nije moguća u
predvidljivoj budućnosti. Suprotno od stanja koje je prevladavalo u
Americi prilikom stvaranja Sjedinjenih država, ovde postoje duboke
istorijske ukorenjene težnje za očuvanje evropskih nacionalnih država,
a strast za transnacionalnom Evropom počela je očigledno da se gubi.
Realne alternative za sledeću deceniju ili dve jesu ili proširena i
ujedinjena Evropa, koja teži – mada sa oklevanjem i u grču – cilju
kontinentalnog ujedinjanja, Evropi u pat poziciji, ne prelazeći previše
sadašnje stanje integracije i geografski obim, gde bi srednja Evropa
ostala geopolitički ničija zemlja; ili, što je najverovatniji produžetak pat
pozicije, postepeno fragmentiranje Evrope, što bi oživelo stare
rivalitete. U Evropi u pat poziciji, skoro je nužno da će nemačka
samoidentifikacija sa Evropom nestati, prelazeći na jedno više
nacionalističko određenje nemačkog državnog interesa. Za Ameriku,
prva opcija je najbolja, ali to je opcija koja zahteva snažnu američku
podršku, ukoliko ona može da se prihvati.
Na ovom prekretničkom stupnju izgradnje Evrope, Amerika ne bi
trebalo da se neposredno uvlači u zamršene rasprave u kojima se govori
o takvim pitanjima kao što su pitanja da li u Evropskoj uniji odluke o
spoljnoj politici treba da se donose većinom glasova (poziciju koju
posebno podržavaju Nemci); da li Evropski parlament treba da ima
presudnu legislativnu moć i da li bi Evropska komisija u Briselu trebalo
da postane evropska direkcija; da li bi vreme primenjivanja dogovora o
evropskoj ekonomskoj i monetarnoj uniji trebalo da se odloži; ili,
konačno, da li bi Evropa trebalo da bude labava konfederacija ili
mnogostrani entitet, sa federalnim unutrašnjim jezgrom i nešto
labavijim spoljnim okvirom. Ovo su stvari koje Evropljani treba da
rasprave između sebe – i više je nego sigurno da će napredak kad je reč
o ovim pitanjima biti neujednačen, uz povremene zastoje koji će se
moći prevazilaziti samo pomoću složenih kompromisa.
Ipak, s razlogom se može pretpostaviti da će ekonomska i
monetarna unija oživeti 2000. godine, najverovatnije prvo kod šest do
deset od petnaest sadašnjih članova Evropske unije. Ovo će ubrzati
evropsku ekonomsku integraciju i izvan monetarne oblasti, ohrabrujući
njenu dalju političku integraciju. Tako, sa jednim unutrašnjim
integrisanijim jezgrom kao i sa opuštenijim spoljnim okvirom,
jedinstvena Evropa će ubrzo postati značajan politički igrač na
evroazijskoj šahovskoj tabli.
Amerika ne treba da ostavlja utisak da joj više odgovara neo-
dređena, iako šira, evropska asocijacija, već treba neprekidno da
pokazuje, i rečima i delima, svoje opredeljenje za saradnju sa Evrop-
skom unijom kao sa američkim globalnim političkim i bezbednosnim
partnerom a ne kao sa regionalnim zajedničkim tržištem koje sa-
činjavaju države koje su u savezu sa Sjedinjenim državama preko
NATO-a. Zajedničko planiranje sa Evropskom unijom novih bila-
teralnih transatlantskih mehanizama donošenja odluka moglo bi se
predložiti i inicirati, kako bi se ova obaveza pokazala uverljivijom pa,
prema tome, i prevazišla retoriku o partnerstvu.
Isti princip važi i za NATO kao takav. Njegovo očuvanje je od
vitalnog značaja za transatlantsku povezanost. O ovom pitanju postoji
veliki konsenzus između Amerike i Evrope. Bez NATO-a Evropa ne
samo što bi bila ranjivija već bi skoro istovremeno postala politički
pocepana. NATO pruža Evropi bezbednost i daje joj stabilan okvir za
sprovođenje evropskog ujedinjenja. To je ono što čini NATO istorijski
vitalnim po Evropu.
Međutim, pošto se Evropa postepeno, mada sporo ujedinjuje,
unutrašnje strukture i procesi NATO-a treba da se tome prilagode. Kad
je reč o ovom pitanju Francuska ima pravo. Ne može se jednog dana
imati istinski ujedinjena Evropa, a još uvek imati pakt koji se zasniva
na jednoj supersili i na petnaest zavisnih sila. Kada Evropa počne da
usvaja svoj sopstveni pravi politički identitet, gde bi Evropska unija u
većoj meri preuzela pojedine funkcije nadnacionalne vlade, NATO bi
trebalo da se promeni na bazi formule 1 + 1 (Sjedinjene države +
Evropska unija).
Ovo se ne može desiti preko noći, niti odjednom. Napredak u ovom
pravcu bio bi, da ponovimo, spor. Ali takav napredak bi trebalo da se
odrazi na postojeće savezničke aranžmane, da ne bi nepostojanje takvog
prilagođavanja moglo da postane prepreka daljem napretku. Značajan
korak u ovom pravcu bila je odluka pakta iz 1996. o stvaranju
Zajedničkih snaga za određene zadatke, kojom se predviđa mogućnost
nekih čisto evropskih vojnih inicijativa zasnovanih na savezovoj
logistici kao i na komandi, kontroli, komunikacijama i obaveštavanju.
Veća želja Sjedinjenih država da prihvati francuske zahteve za većom
ulogom zapadne Evrope u NATO-u, posebno u oblasti komandovanja i
donošenja odluka, takođe bi nagoveštavala pravu američku podršku
evropskom ujedinjenju i pomogla bi da se suzi jaz između Amerike i
Francuske u pogledu eventualnog samoodređenja Evrope.
Na duge staze, moguće je da će Zapadnoevropska vojna unija
(WEU) obuhvatiti i neke države članice Evropske unije koje, iz
različitih geopolitičkih ili istorijskih razloga, mogu da odluče da ne
traže učlanjenje u NATO. Tu bi se mogle uključiti i Finska i Švedska,
ili možda čak i Austrija, zemlje koje već imaju status posmatrača u
Zapadnoevropskoj vojnoj uniji (WEU). 5 Druge države mogu tražiti
povezivanje sa Zapadnoevropskom vojnom unijom (WEU) kao prvi
korak ka eventualnom učlanjenju u NATO. Zapadnoevropska vojna
unija (WEU) može odlučiti da počne da se nadmeće sa NATO-ovim
programom Partnerstvo za mir oko mogućih članica Evropske unije.
Sve bi to trebalo da pomogne da se što bolje isplete mreža saradnje u
oblasti bezbednosti u Evropi, izvan formalnih okvira transatlanskog
pakta.
U međuvremenu, pre nego što nastane veća i čvršće ujedinjena
Evropa – a to, čak ni pod najboljim uslovima ne može biti tako skoro –
Sjedinjene države bi trebalo da sarađuju vrlo tesno i sa Francuskom i sa
Nemačkom kako bi pomogle da se stvori takva veća i čvršće ujedinjena
Evropa. Stoga, što se tiče Francuske, centralna politička dilema za
Ameriku i dalje bi bila kako namamiti Francusku u tešnju atlantsku
političku i vojnu integraciju a da se ne dovede u pitanje američko-
nemačka veza, a što se tiče Nemačke, kako iskoristiti oslanjanje
Sjedinjenih država na nemačko vođstvo u atlantskoj Evropi a da se ne
podstakne zabrinutost u Francuskoj i Britaniji kao i u drugim evropskim
zemljama.
Opipljivija američka fleksibilnost oko budućeg oblika pakta bila bi
od pomoći za eventualno mobilisanje veće francuske podrške za širenje
saveza na istok. Na duge staze, NATO-ova zona integrisane vojne
bezbednosti s obe strane Nemačke daleko bi čvršće ukotvila Nemačku
unutar multilateralnog okvira, a to bi bila značajna stvar za Francusku.
Šta više, širenje pakta povećalo bi verovatnoću da bi Vajmarski trougao
(Nemačka, Francuska i Poljska) mogao postati čvrsto tlo za
uravnoteženije nemačko vođstvo u Evropi. Iako se Poljska oslanja na
nemačku podršku kako bi ušla u pakt (i opire se tekućim francuskim
primedbama na takvo proširenje), kada ona jednom bude u paktu biće
više izgleda za pojavu zajedničke francusko-poljske geopolitičke
perspektive.
U svakom slučaju, Vašington ne bi trebalo da izgubi iz vida
činjenicu da se Francuska samo kratkoročno protivi pitanjima koja se
odnose na identitet Evrope ili na unutrašnju organizaciju NATO-a.

5 Značajno je da su se uticajni glasovi uključili u i u Finskoj i u Švedskoj

u diskusiju oko mogućnosti učlanjenja u NATO. Maja 1996, komandant

Finskih odbrambenih snaga, kako je pisalo u švedskim medijima, govorio je o
mogućnosti proširenja NATO-a na tlo Skandinavije, a avgusta 1996, Komitet
za odbranu švedskog Parlamenta, u jednom delovanju koje je predstavljalo
postepeno pomeranje ka tešnjoj saradnji sa NATO-om u oblasti bezbednosti,
predložio je da Švedska uđe u Zapadnoevropsku grupu za vojne snage
(WEAG) kojoj pripadaju samo članice NATO-a.
Daleko je značajnije da se ima u vidu činjenica da je Francuska bitni
partner u značajnom zadatku trajnog zakivanja demokratske Nemačke
za Evropu. To je istorijska uloga francusko-nemačkih odnosa, i širenje
i Evropske unije i NATO-a na istok uvećalo bi značaj tih odnosa kao
unutrašnjeg jezgra Evrope. Konačno, Francuska nije dovoljno jaka niti
da opstruiše Ameriku oko geostrateških osnova američke politike za
Evropu niti pak da sama postane lider Evrope. Otuda, njene posebnosti
pa čak i njene izlive besa treba tolerisati.
U vezi s tim treba istaći da Francuska igra vrlo konstruktivnu ulogu
u severnoj Africi i u frankofonskim Afričkim zemljama.
Ona je ključni partner Maroka i Tunisa, a igra i stabilizirajuću ulogu
u Alžiru. Postoji i dobar unutrašnji razlog za takvo francusko
angažovanje: oko 5 miliona muslimana sada stanuje u Francuskoj.
Stoga Francuska ima vitalni udeo u razvoju stabilnosti poretka u
severnoj Africi. Bez francuskog osećanja misije, južno krilo Evrope bi
bilo daleko nestabilnije i problematičnije. Svi u južnoj Evropi postaju
sve više svesni društveno-političke opasnosti koja proizlazi iz
nestabilnosti u oblasti južnog Mediterana. Stalna francuska briga o
tome šta se dešava s druge strane Mediterana u potpunosti odgovara
bezbednosnom zadatku NATO-a, pa bi trebalo to uzeti u obzir kad
Amerika povremeno mora da se nosi sa naglašenim zahtevima
Francuske za specijalnim statusom lidera.
Nemačka je druga stvar. Ne može se poreći dominantna uloga
Nemačke, ali mora se izraziti zabrinutost kada je u pitanju bilo kakva
javna potvrda nemačke vodeće uloge u Evropi. To vođstvo može
odgovarati pojedinim evropskim državama – kao državama u srednjoj
Evropi kojima odgovara nemačka inicijativa oko širenja Evrope na
istok – a mogu je tolerisati i Zapadnoevropljani sve dok je ona pod
primatom Amerike, ali dugoročno, izgradnja Evrope se na tome ne
može zasnivati. Mnoga sećanja još nisu izbledela; mnogi strahovi mogu
izaći na površinu. Evropa koju bi konstruisao i vodio Berlin
jednostavno nije moguća. Upravo zbog toga je Francuska potrebna
Nemačkoj, zbog toga je Evropi potrebna francusko-nemačka
povezanost i zbog toga Amerika ne može da bira između Nemačke i
Francuske.
Suštinska stvar u odnosu na širenje NATO-a jeste ta da je to proces
potpuno povezan sa širenjem same Evrope. Ukoliko Evropska unija
postane geografski veća zajednica – sa integisanijim francusko-
nemačkim vodećim jezgrom i manje integrisanim spoljnim delom – i
ukoliko bi takva Evropa želela da zasniva svoju bezbednost na
produženju pakta sa Amerikom, onda sledi da se njen geopolitički
najistureniji sektor, srednja Evropa, ne može demonstrativno isključiti
iz učešća u bezbednosti u čemu učestvuje drugi deo Evrope preko
transatlantskog saveza. U ovome se Amerika i Nemačka slažu. Za njih
je razlog proširenja politički, istorijski i konstruktivni. Nema to nikakve
veze sa animoznošću prema Rusiji, niti je to zbog straha od Rusije niti
želja da se Rusija izoluje.
Stoga, Amerika mora posebno tesno da sarađuje sa Nemačkom u
sprovođenju proširenja Evrope na istok. Američko-nemačka saradnja i
zajedničko vođstvo je bitno kada je ovo u pitanju.
Do proširenja će doći kada Sjedinjene države i Nemačka zajednički
ohrabre druge članice NATO pakta da odobre ovaj korak i da ili
uspešno pregovaraju sa Rusijom o nekom usklađivanju, ukoliko je ona
spremna na kompromis (vidi poglavlje 4), ili da deluju odlučno, sa
ispravnim uverenjem da se zadatak izgradnje Evrope ne može podrediti
primedbama Moskve. Zajednički američko-nemački pritisak posebno
je potreban kako bi se postigla jednoglasna odluka svih članica NATO-
a, pošto nijedna članica NATO-a ne bi mogla to da odbije ukoliko bi u
tom pravcu vršile pritisak i Amerika i Nemačka.
Konačno kada se radi o ovom pitanju stavljena je na kocku
američka dugoročna uloga u Evropi. Nova Evropa još uvek dobija svoj
oblik, i ukoliko ta nova Evropa želi da ostane geopolitički deo ,,evro-
atlantskog” prostora, onda je nužno i proširenje NATO-a. Zapravo, ne
bi bila moguća promišljena američka politika za Evroaziju kao celinu
ukoliko napori oko proširenja NATO-a, što je pokrenula Amerika,
naiđu na prepreke. Neuspeh bi diskreditovao američko vođstvo; uništio
bi koncepciju širenja Evrope; demoralisao bi Srednjoevropljane; i
mogao bi opet da probudi trenutno uspavane ili već potpuno odbačene
aspiracije Rusije na srednju Evropu. Po Zapad, to bi bilo otvaranje
vlastite rane koja bi smrtno ugrozila mogućnosti jednog pravog
evropskog stožera za neku eventualnu avroazijsku bezbednosnu
arhitekturu; a za Ameriku, to ne samo što bi predstavljao regionalni
poraz već istovremeno i poraz na globalnom planu.
Prelomna tačka u progresivnom širenju Evrope morao bi da bude
stav da nikakva sila izvan postojećeg transatlantskog sistema nema
pravo da stavlja veto na učešće u evropskom sistemu bilo koje
kvalifikovane evropske zemlje – pa prema tome ni u njenom
transatlantskom sistemu bezbednosti – i nijedna kvalifikovana evropska
zemlja ne bi trebalo da bude isključena apriori iz eventualnog članstva
bilo u Evropskoj uniji bilo u NATO-u. Posebno izuzetno ranjive i
kvalifikovane baltičke države imaju prava da znaju da one eventualno
mogu postati punopravne članice obe organizacije – i da, u
međuvremenu, njihov suverenitet ne može biti ugrožen, a da
istovremeno ne pogodi interese proširene Evrope i njenog američkog
partnera.
U suštini, Zapad – posebno Amerika i njeni zapadnoevropski
saveznici – mora pružiti odgovor na pitanje koje je tako elokventno
postavio Vaclav Havel u Ahenu 15. maja 1996:

„Znam da niti Evropska unija niti Severnoatlantski savez neće preko

noći otvoriti vrata svim onima koji su zainteresovani da im se pridruže.
Ono što obe organizacije moraju otvoreno da učine – i ono što treba da
učine pre nego što je previše kasno – jeste to da pruže Evropi, viđenoj
kao sfera zajedničkih vrednosti, jasno uveravanje da to nisu zatvoreni
klubovi. One bi trebalo da formulišu jasnu i detaljnu politiku
postepenog širenja koja ne bi sadržavala vremenski raspored već bi i
objašnjavala logiku tog rasporeda”, (kurziv autora)

ISTORIJSKI VREMENSKI RASPORED EVROPE

Iako se u ovom trenutku krajnje istočne granice ne mogu niti čvrsto

odrediti niti fiksirati, u širem smislu Evropa je zajednička civilizacija
koja proizlazi iz zajedničke hrišćanske tradicije. Uže zapadno određenje
Evrope bilo je povezano sa Rimom i njegovim kulturnim nasleđem. Ali
evropska hrišćanska tradicija takođe uključuje i Vizantiju i njene Ruske
pravoslavne naslednike. Prema tome, kulturno, Evropa je daleko više
od petrovske Evrope, a petrovska Evropa je, za uzvart, daleko više od
zapadne Evrope, iako je, u poslednje vreme, zapadna Evropa uzurpirala
identitet ,,Evrope”. Čak i ovlašni pogled na kartu na strani 80 potvrđuje
da postojeća Evropa jednostavno još uvek nije cela Evropa. Još gore,
upravo ona Evropa u kojoj zona nesigurnosti između Evrope i Rusije
može imati posledice po oboje, neizbežno izaziva napetosti i rivalitet.
Evropa Karla Velikog (ograničena na zapadnu Evropu) samo iz
nužnosti je imala smisla tokom Hladnog rata, ali sad takva Evropa
predstavlja anomaliju. Ovo otuda što, pored toga što predstavlja
jedinstvenu civilizaciju, nastajuća Evropa je i način života, životni
standard i zajednica koja deli demokratske procedure, neopterećena
etničkim ili teritorijalnim konfliktima. Takva Evropa u svom
postojećem formalno-organizacionom aranžmanu je daleko manja od
svog stvarnog potencijala. Nekoliko razvijenijih i politički stabilnih
država srednje Evrope, koje su sve pripadnice petrovske tradicije,
naime, Češka republika, Poljska, Mađarska, a verovatno i Slovenija,
očigledno imaju kvalifikacije i želju da se učlane u „Evropu” i njen
transatlantski bezbednosni savez.
U tekućim okolnostima, proširivanje NATO-a, tako da uključi
Poljsku, Češku i Mađarsku – verovatno do 1999. – izgleda moguće.
Posle ovog početnog ali značajnog koraka, najverovatnije svako
sledeće širenje ili bi se poklapalo ili bi sledilo širenje Evropske unije.
Ovo drugo pretpostavlja daleko složeniji proces, kako u pogledu broja
kvalifikovanih koraka tako i u pogledu ispunjenja zahteva za članstvo
(vidi tabelu). Prema tome, prvi prijem u članstvo Evropske unije ne
očekuje se pre 2002. godine, pa možda i kasnije. Kada prve tri nove
članice NATO-a budu primljene i u Evropsku uniju, i Evropska unija i
NATO će morati da postave pitanje proširenja članstva na baltičke
republike, Sloveniju, Rumuniju, Bugarsku i Slovačku, a verovatno i na
Ukrajinu.

Značajno je da je mogućnost eventualnog članstva već izvršila

konstruktivni uticaj na poslove i ponašanje mogućih članova. Saznanje
da ni Evropska unija ni NATO ne žele da budu opterećeni dodatnim
sukobima ili zbog manjinskih prava ili zbog teritorijalnih sporova među
članovima (Turska i Grčka su više nego dovoljni) već je Slovačkoj,
Mađarskoj i Rumuniji dalo dovoljno podstreka da postignu sporazum
koji odgovara standardima Saveta Evrope. A to važi i za daleko opštiji
princip po kojem samo demokratije se mogu kvalifikovati za članstvo.
Težnja da se ne ostane po strani ima značajan dodatni uticaj na nove
demokratije.
U svakom slučaju, trebalo bi da važi kao aksiom da su političko
ujedinjenje Evrope i njena bezbednost neodvojive stvari.
 Praktički gledano, teško se može zamisliti istinski ujedinjena
Evropa bez zajedničkog bezbednosnog aranžmana sa Amerikom.
Odatle sledi da bi se države koje su u poziciji da počnu i koje su pozvane
na razgovore sa Evropskom unijom oko prijema automatski videle kao
predmet verovatne zaštite NATO-a.
Prema tome, proces širenja Evrope i povećanja transatlantskog
sistema bezbednosti najverovatnije će se kretati po unapred is-
planiranim stupnjevima. Polazeći od postojećih američkih i za-
padnoevropskih obaveza, zamišljeni, ali vrlo verovatan, vremenski
raspored ovih stupnjeva mogao bi da izgleda ovako:
1. Do 1999. prvi novi srednjoevropski članovi bili bi primljeni u
NATO, mada se njihov prijem u Evropsku uniju verovatno neće
desiti pre 2002. ili 2003. godine.
2. U međuvremenu, Evropska unija bi inicirala razgovore sa
baltičkim republikama oko prijema, a NATO bi verovatno
otvorio pitanje njihovog članstva kao i članstva Rumunije, tako
da bi se njihov prijem obavio oko 2005. U nekom trenutku na
ovom stupnju, druge balkanske države bi mogle da steknu
kvalifikacije za prijem.
3. Prijem baltičkih republika možda bi navelo Švedsku i Finsku da
takođe razmotre pitanje učlanjivanja u NATO.
4. Negde između 2005. i 2010, Ukrajina bi, posebno ukoliko bi ova
zemlja napravila značajan napredak u svojim unutrašnjim
reformama i ukoliko bi uspela da se vidnije ponaša kao zemlja
srednje Evrope, postala spremna za ozbiljne pregovore i sa
Evropskom unijom i sa NATO-om.

U međuvremenu, najverovatnije će se francusko-nemačka-poljska

saradnja unutar Evropske unije i NATO-a znatno produbiti posebno u
oblasti odbrane. Ova saradnja bi mogla postati jezgro Zapada za bilo
koji širi evropski bezbednosni aranžman koji bi eventualno obuhvatao
i Rusiju i Ukrajinu. Polazeći od posebnog geopolitičkog interesa
Nemačke i Poljske za nezavisnost Ukrajine, sasvim je moguće da se i
Ukrajina uvuče u ove posebne francusko-nemačko-poljske odnose. Oko
2010. godine, francusko-nemačko-poljsko-ukrajinska politička
saradnja, koju obuhvata oko 230 miliona ljudi, mogla bi da preraste u
partnerstvo povećavajući geostratešku težinu Evrope (vidi mapu na 83.
strani).
Od izuzetnog je značaja da li će se gornji scenario odvijati na
benigni način ili u okviru jakih napetosti sa Rusijom. Rusija treba da
bude neprekidno uveravana da su joj vrata Evrope otvorena, kao što su
joj otvorena i vrata za eventualno učešće u proširenom transatlantskom
sistemu bezbednosti i, možda u nekom budućem trenutku, u novom
transevroazijskom sistemu bezbednosti. Da bi ova uveravanja bila
uverljiva, trebalo bi da se pažljivo sprovedu razni oblici saradnje
između Evrope i Rusije – u svim oblastima. (Odnosi Rusije sa Evropom
i uloga Ukrajine u toj oblasti biće detaljnije raspravljeni u sledećem
poglavlju.)

Ukoliko Evropa uspe i u ujedinjavanju i u širenju i ako Rusija u

međuvremenu prođe uspešnu demokratsku konsolidaciju i društvenu
modernizaciju, u određenom trenutku Rusija bi takođe mogla postati
podesna za organsku povezanost sa Evropom. Ovo bi, za uzvrat,
omogućilo eventualno stapanje transatlantskog sistema bezbednosti sa
transkontinentalnim evroazijskim sistemom. Međutim, kako stvari
praktično stoje, pitanje formalnog članstva Rusije neće se pojaviti još
za izvesno vreme – i to je, ako ništa drugo, još jedan razlog zašto za ovo
ne bi trebalo zatvarati vrata.
Da zaključimo: sada kada je nestala Evropa Jalte, bitno je da se ne
povrati versajska Evropa. Kraj deljenja Evrope ne treba da predstavlja
korak nazad ka Evropi posvađanih nacionalnih država već bi trebalo da
predstavlja osnovu za oblikovanje šire i integrisanije Evrope, ojačane
proširenim NATO-om i koja bi postala još bezbednija preko
konstruktivnog bezbednosnog odnosa sa Rusijom. Prema tome,
centralni geostrateški cilj Amerike u Evropi može se vrlo jednostavno
sažeti: cilj je da se konsoliduje preko pravog transatlantskog partnerstva
američki mostobran na evroazijskom kontinentu tako da uvećana
Evropa može da postane daleko snažnija odskočna daska za proširenje
međunarodnog demokratskog i kooperativnog poretka na Evroaziju.
 POGLAVLJE 4

CRNA RUPA

Krajem 1991. raspad teritorijalno najveće države na svetu stvorio

je „crnu rupu” u samom središtu Evroazije. Izgledalo je kao kada bi
geopolitički „središnja zemlja” iznenada nestala sa karte sveta.
Za Ameriku, ova nova i zamršena geopolitička situacija predstavlja
najveći izazov. Razumljivo je da je prvi zadatak bio da se smanji
verovatnoća pojave političke anarhije ili ponovnog uspostavljanja
opake diktature u raspadajućoj državi koja je još uvek posedovala
moćni nuklearni arsenal. Ali ostao je i dugoročni zadatak: kako
ohrabriti demokratski preobražaj Rusije i ekonomski oporavak a da se
izbegne obnavljanje evroazijske imperije koja bi mogla da spreči
ostvarenje američkog geostrateškog cilja, to jest, oblikovanje šireg
evroazijskog sistema sa kojim bi onda mogla da ima stabilne i sigurne
odnose.

NOVI GEOPOLITIČKI POLOŽAJ RUSIJE

Kolaps Sovjetskog saveza bio je poslednji stupanj u stalnoj

fragmentaciji kinesko-sovjetskog komunističkog bloka koji je u
kratkom periodu vremena čak premašivao, obim Džingis Kanovog
carstva. Ali ovaj moderni transkontinentalni evroazijski blok trajao je
vrlo kratko: otpadanje Titove Jugoslavije i odbijanje podređenosti od
strane Maove Kine signalizirali su vrlo rano da postoji ranjivost
komunističkog bloka na nacionalističke aspiracije koje su se pokazale
jačim nego ideološke spone. Kinesko-sovjetski blok trajao je oko deset
godina; Sovjetski savez oko sedamdeset.
Međutim, bilo je geopolitički još značajnije nestajanje viševekovne
velike Ruske carevine. Dezintegracija ove imperije bila je
prouzrokovana opštim društveno-ekonomskim i političkim neuspehom
sovjetskog sistema. Pošto je veći deo njegove bolesti bio prikriven do
samog kraja usled ugrađenosti tajnosti u sistem i usled samoizolacije,
svet je bio zapanjen brzinom samodestrukcije Sovjetskog saveza.
Tokom dve kratke nedelje u decembru 1991, prvo je izazovno
objavljeno da su Ruska, Ukrajinska i Beloruska republika razbile
Sovjetski savez kojeg je formalno zamenio jedan širi entitet – takozvana
Zajednica nezavisnih država (ZND) – koji je obuhvatao sve sovjetske
republike izuzev baltičkih; onda je sovjetski predsednik nedragovoljno
podneo ostavku i sovjetska zastava je poslednji put spuštena sa
Kremlja; i, konačno, pojavila se Ruska federacija – sada nacionalna
država od 150 miliona ljudi kojom dominiraju Rusi – kao de facto na-
slednik bivšeg Sovjetskog saveza, dok su druge republike – koje
ukupno imaju takođe 150 miliona ljudi – uzele različite oblike
suvereniteta.
Kolaps Sovjetskog saveza izazvao je monumentalnu geopolitičku
konfuziju. Tokom samo dve nedelje, ruski narod – koji je, uopšteno
govoreći, znao čak i manje od spoljnog sveta da se Sovjetski savez bliži
raspadu – iznenada je otkrio da više nije posednik velike
transkontinentalne imperije već da su se granice Rusije povukle na
Kavkazu na liniju gde su bile početkom 1800-tih godina, a – što je bilo
još dramatičnije i bolnije – granice na zapadu su postale one koje su bile
približno 1600. godine, odmah posle vladavine Ivana Groznog. Gubitak
Kavkaza oživeo je strateške strahove od turskog uticaja; gubitak srednje
Azije proizveo je osećanje gubitka ogromnih energetskih i rudnih
bogatstava toga regiona kao i strepnju od moguće islamske opasnosti;
a nezavisnost Ukrajine pogodila je samu suštinu ruske tvrdnje da je ona
božanski čuvar zajedničkog panslovenskog identiteta.
Prostor koji je vekovima zauzimala caristička imperija i skoro tri
četvrtine veka Sovjetski savez kojim su dominirali Rusi, sada
popunjava čitavo tuce država, koje jedva da su bile pripremljene (izuzev
Rusije) za pravu suverenost i koje se po veličini kreću od relativno
velike Ukrajine sa 52 miliona stanovnika do Jermenije sa 3,5 miliona.
Njihova sposobnost za opstanak je neizvesna kao što je isto tako
neizvesno da li će Moskva želeti da se prilagodi trajno novoj realnosti.
Istorijski šok koji su pretrpeli Rusi uvećan je činjenicom da oko 20
miliona Rusa sada živi u stranim državama kojima politički dominiraju
nacionalističke elite odlučne da utvrde vlastiti identitet posle decenija
manje ili više prinudne rusifikacije.
Kolaps Ruske imperije stvorio je ogromnu prazninu u samom
jezgru Evroazije. Ne samo što su nove nezavisne države bile slabe i što
je u njima vladala konfuzija, već je i u Rusiji ovaj poremećaj izazvao
ogromnu sistemsku krizu, posebno zbog toga što je politički poremećaj
bio praćen istovremenim pokušajem da se razori stari sovjetski
društveno-ekonomski model. Nacionalna trauma se pojačala nakon
ruskog vojnog angažovanja u Tadžikistanu, izazvanog strahom da će
muslimani preuzeti vlast u ovoj novoj nezavisnoj državi, a doživela svoj
vrhunac posle tragične, brutalne a ekonomski i politički izuzetno skupe
intervencije u Čečeniji. Najbolnije od svega je bilo to što je među-
narodni status Rusije bio znatno degradiran, tako da je kao jedna od dve
svetske supersile sada postala, po oceni mnogih, nešto malo više od
regionalne sile u Trećem svetu, iako i dalje poseduje znatan nuklearni
arsenal, ali koji sve više zastareva.
 Geopolitička praznina je uvećana obimom socijalne krize u Rusiji.
Tri četvrt veka komunističke vladavine nanela je nepredvidljivu
biološku štetu ruskoj naciji. Veliki procenat najobdarenijih i
najpreduzimljivijih ljudi bio je ubijen ili je nestao u Gulagu, ti brojevi
se izražavaju milionima. Tokom ovog veka zemlja je pretrpela
pustošenja u Prvom svetskom ratu, ubijanja u dugotrajnom građanskom
ratu i nasilja i gubitke u Drugom svetskom ratu. Vladajući komunistički
režim uveo je krutu doktrinarnu pravovernost izolujući zemlju od
ostatka sveta. Njegovi ekonomski principi bili su potpuno neosetljivi za
ekološke probleme, tako da je posledice trpela i priroda i ugroženo je u
velikoj meri zdravlje ljudi. Prema zvaničnim ruskim statistikama,
sredinom 1990-tih samo oko 40 procenata novorođenčadi rađala su se
zdrava, dok skoro jedna petina ruskih osnovaca pati od nekog oblika
mentalne retardiranosti. Prosečna starost muškaraca pala je na 57,3
godine i više Rusa umire nego što se rađa. Društveni uslovi Rusije bili
su, u stvari, tipični za jednu zemlju srednjeg ranga u Trećem svetu.
Ne mogu se prenaglasiti strah i patnje koje je pretrpeo ruski narod
tokom ovog veka. Teško da je i jedna ruska porodica imala mogućnosti
da vodi normalan civilizovan život. Razmotrimo socijalne implikacije
sledećeg niza događaja:
• Rusko-japanski rat iz 1905, završen ruskim ponižavajućim po-
razom;
• prva „proleterska” revolucija iz 1905, koja je izazvala ogrom-
no nasilje po gradovima;
• Prvi svetski rat od 1914-1917, sa milionima žrtava i velikim
ekonomskim potresima;
• građanski rat od 1918-1921, gde je opet poginulo nekoliko
miliona ljudi a zemlja opustošena;
• Rusko-poljski rat 1919-1920, završen ruskim porazom;
• izgradnja Gulaga početkom 1920-tih uključujući i iskorenji-
vanje predrevolucionarne elite i njen ogromni egzodus iz Rusije;
• industrijalizacija i kolektivizacija početkom i sredinom 1930-
tih, izazvala je masovnu glad i na milione žrtava u Ukrajini i
Kazahstanu;
• velika čistka i teror sredinom i krajem 1930-tih, kada je na
milione ljudi poslato u radne logore a oko jedan milion streljano, dok je
nekoliko miliona umrlo od posledica maltretiranja;
• Drugi svetski rat od 1941-1945, sa nekoliko miliona vojnih i
civilnih žrtava i ogromnim ekonomskim pustošenjem;
 • ponovno uvođenje staljinističkog terora krajem 1940-tih, opet
uz masovna hapšenja i česta pogubljenja;
• četrdesetogodišnja trka u naoružanju sa Sjedinjenim
državama, koja je trajala od kraja 1940-tih do kraja 1980-tih i koja je
imala za posledicu društveno osiromašenje;
• ekonomski iscrpljujući napori za uspostavljanje sovjetske kon-
trole u Karibima, Bliskom istoku i Africi, tokom 1970-tih i 1980-tih
godina;
• iznurujući rat u Avganistanu od 1979-1989;
• nedavni raspad Sovjetskog saveza, koji su pratili građanski
nemiri, bolna ekonomska kriza i krvavi i ponižavajući rat protiv
Čečenije.

Ne samo što su unutrašnja kriza u Rusiji i gubitak međunarodnog

statusa delovali izuzetno uznemirujuće, posebno na rusku političku
elitu, već je ovim i geostrateška situacija Rusije bila izuzetno pogođena.
Na zapadu, što je posledica raspada Sovjetskog saveza, granica Rusije
je najbolnije promenjena, i njena sfera geopolitičkog uticaja dramatično
je sužena (vidi kartu na strani 90). Baltičke države su pod kontrolom
Rusije od 1700-tih godina, i gubitak luka Rige i Talina ograničio je
ruski pristup Baltičkom moru i pojavio se problem zimskog leda. Iako
je Moskva uspela da povrati politički dominantnu poziciju u formalno
novoj nezavisnoj ali snažno rusificiranoj Belorusiji, daleko je od toga
da je sigurno da nacionalistička zaraza ne bi možda ponovo stavila tamo
svoju ruku. A izvan granica bivšeg Sovjetskog saveza, raspad
Varšavskog pakta značio je da nekadašnje satelitske države srednje
Evrope, a pre svih Poljska, ubrzano gravitiraju ka NATO-u i Evropskoj
uniji.
Najveći problem od svega ovoga jeste gubitak Ukrajine. Pojava
nezavisne ukrajinske države, ne samo što je naterala sve Ruse da
ponovo promisle o svom političkom i etničkom identitetu, već je
predstavljala gubitak vitalnog geopolitičkog prostora za rusku državu.
Odbacivanje tristogodišnje ruske carske istorije značilo je i gubitak
potencijalno bogate industrijske i poljoprivredne ekonomije i 52
miliona ljudi koji su etnički i verski dovoljno bliski Rusima da bi mogli
da Rusiju pretvore u istinski veliku i pouzdanu imperijalnu državu.
Nezavisnost Ukrajine lišila je Rusiju njene dominantne pozicije na
Crnom moru, gde je Odesa služila kao vitalna kapija Rusije za trgovinu
sa Mediteranom i drugim okolnim zemljama.
Gubitak Ukrajine bio je geopolitički ključan, pošto je on drastično
ograničio geostrateške opcije Rusije. Čak i bez baltičkih država i bez
Poljske, ukoliko bi povratila kontrolu nad Ukrajinom, Rusija bi još uvek
mogla da bude lider jedne odlučne evroazijske imperije, u kojoj bi
Moskva mogla da dominira ne-slovenima na jugu i jugoistoku bivšeg
Sovjetskog saveza. Ali bez Ukrajine i njenih 52 miliona Slovena, bilo
kakav pokušaj Moskve da ponovo izgradi evroazijsku imperiju
najverovatnije bi ostavilo Rusiju usamljenom u zamršenim sukobima
sa nacionalno i verski probuđenim ne-slovenima, rat sa Čečenijom
možda je bio samo prvi primer. Šta više, polazeći od negativnog
nataliteta u Rusiji i eksplozivnog nataliteta u srednjoj Aziji, svaki novi
evroazijski entitet koji bi se zasnivao isključivo na ruskoj sili, bez
Ukrajine, nužno bi iz godine u godinu postajao sve manje evropski a
sve više azijski.
Gubitak Ukrajine ne samo što je geopolitički ključan, već je i
geopolitički katalitičan. Akcije Ukrajine – Ukrajinska deklaracija o
nezavisnosti u decembru 1991, ukrajinsko insistiranje, prilikom
pregovora u Beloj Veži da Sovjetski savez bude zamenjen labavijom
Zajednicom nezavisnih država, i posebno njeno iznenadno
preuzimanje, na način sličan puču, komande nad sovjetskim armijskim
jedinicama stacioniranim na ukrajinskom tlu – bile su te koje su sprečile
da Zajednica nezavisnih država bude samo novo ime za nešto
konfederativniji Sovjetski savez. Ukrajinsko političko
samoopredeljenje sputalo je Moskvu i pružilo je primer drugim
sovjetskim republikama, koje su u početku bile bojažljive, a onda su i
one sledile ovaj primer.
Gubitak ruske dominantne pozicije na Baltičkom moru ponovio se
i na Crnom moru ne samo zbog nezavisnosti Ukrajine već i zbog novih
nezavisnih kavkaskih država – Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana –
povećavajući izglede Turskoj da povrati nekad davno izgubljeni uticaj
u ovom regionu. Pre 1991, Crno more je bilo mesto odakle se razlivala
ruska pomorska sila u Mediteran. Sredinom 1990-tih, Rusija je ostala
sa malim obalskim pojasom na Crnom moru uz jednu nerešenu raspravu
sa Ukrajinom oko osnovnih prava u vezi sa ostacima sovjetske crno-
morske flote na Krimu, posmatrajući pri tom, očigledno iritirana,
zajedničke pomorske i priobalne manevre NATO-a i Ukrajine, kao i
rastuću ulogu Turske u crnomorskom regionu. Rusija je takođe
osumnjičila Tursku da je pružala pomoć otporu u Čečeniji.
 Dalje na jugoistok, geopolitički poremećaj prouzrokovao je slične
značajne promene u statusu bazena Kaspijskog mora i srednje Azije
uopšte. Pre kolapsa Sovjetskog saveza, Kaspijsko more je u suštini bilo
rusko jezero, gde je samo mali deo na jugu potpadao pod iranski
parametar. Pojavom nezavisnog i izrazito nacionalističkog
Azerbejdžana – osnaženog dolaskom pohlepnih zapadnih investitora –
i takođe nezavisnih Kazahstana i Turkmenistana, Rusija je postala samo
jedan od pet aspiranata na bogatstva bazena Kaspijskog mora. Ona više
ne može samouvereno tvrditi da sama može da raspolaže ovim
resursima. Pojava novih nezavisnih srednjoazijskih država značila je da
je na pojedinim mestima jugoistočna granica Rusije pomerena na sever
za više od hiljadu milja. Nove države sada kontrolišu rudna i energetska
nalazišta koja su spremna da privuku zainteresovane strance. Bilo je
skoro neizbežno da elita, a od nedavno, i stanovništvo ovih država
postanu nacionalisti i verovatno po spoljnom izgledu i muslimani. U
Kazahstanu, prostranoj zemlji sa ogromnim prirodnim resursima i sa
oko 20 miliona stanovnika podeljenih skoro podjednako na Kazahe i
Slovene, najverovatnije će se jezičke i nacionalne napetosti
intenzivirati. Uzbekistan – sa svojim etnički homogenijim
stanovništvom od oko 25 miliona i svojim liderima koji naglašavaju
istorijsku slavu ove zemlje – postao je izuzetno čvrst u afirmisanju
novog postkolonijalnog statusa u regionu. Turkmenistan, koji je
geografski zaštićen Kazahstanom od bilo kakvog direktnog kontakta sa
Rusijom, aktivno je izgradio nove veze sa Iranom kako bi umanjio
svoju dosadašnju zavisnost od ruskog komunikacionog sistema za
pristup na svetsko tržište.
Srednjoazijske države, podržane spolja od strane Turske, Irana,
Pakistana i Saudijske Arabije, nisu bile sklone da trguju sa svojim
novim suverenitetom čak ni za unosnu ekonomsku integraciju sa
Rusijom, što su mnogi Rusi mislili da će uraditi. Konačno, pojedine
napetosti i neprijateljstva u njihovim odnosima sa Rusijom su
neizbežne, dok bolni presedani Čečenije i Tadžikistana ukazuju na to
da se i gore stvari ne mogu u potpunosti isključiti. Za Ruse, spektar
potencijalnih sukoba sa muslimanskim državama duž celog južnog krila
Rusije (koji, dodajući tu i Tursku, Iran i Pakistan, ima oko 300 miliona
ljudi), mora postati predmet velike zabrinutosti.
Na kraju, u vreme kada se njena imperija raspadala, Rusija se
suočila sa zloslutnom novom geopolitičkom situacijom na Dalekom
istoku, iako ovde nije došlo do teritorijalnih ili političkih promena. Već
nekoliko vekova, Kina je bila slabija i zaostalija u odnosu na Rusiju,
bar u političko-vojnom domenu. Nijedan Rus koji je zabrinut za
budućnost svoje zemlje i zbunjen dramatičnim promenama u ovoj
deceniji, ne može da ignoriše činjenicu da je Kina na putu da postane
naprednija, dinamičnija i uspešnija država od Rusije. Kineska
ekonomska moć, povezana sa dinamičnom energijom svojih milijardu
i dvesta miliona stanovnika, iz osnova preokreće istorijsku jednačinu
između ove dve zemlje, sa praznim prostorom u Sibiru koji prosto vapi
za kineskom kolonizacijom.
Kolebljiva nova realnost mora da utiče na rusko osećanje bez-
bednosti u njenom dalekoistočnom regionu, kao i na ruske interese u
srodnoj Aziji. Od nedavno, ovaj razvoj događaja bacio je u zasenak
geopolitički značaj gubitka Ukrajine. Njegove strateške implikacije
vrlo dobro je iskazao Vladimir Lukin, prvi ruski post-komunistički
ambasador u Sjedinjenim državama i kasnije predsednik Komiteta za
spoljne poslove Dume:

„U prošlosti Rusija je za sebe mislila da je ispred Azije, mada kaska za

Evropom. Ali od tada se Azija razvijala daleko brže ... sada uviđamo
da se više ne nalazimo između ‘moderne Evrope’ i ‘zaostale Azije’,
već da zauzimamo neki čudni prostor između dve ‘Evrope’“. 1

Ukratko, Rusija, sve do nedavno graditelj velike teritorijalne

imperije i vođa ideološkog bloka satelitskih država koji se protezao do
samog središta Evrope i u jednom trenutku i do Južnog kineskog mora,
postala je problematična nacionalna država sa lakim geografskim
pristupom spoljnom svetu ali potencijalno ranjiva na iznurujuće sukobe
sa svojim susedima na zapadnom, južnom i istočnom krilu. Jedino
nenastanjeni i nepristupačni severni prostor, skoro neprekidno
zamrznut, izgleda da je geopolitički bezbedan.

GEOSTRATEŠKA FANTAZMAGORIJA

Period istorijske i strateške konfuzije u postimperijalnoj Rusiji bio

je neizbežan. Šokantni kolaps Sovjetskog Saveza i posebno
ošamućujući i generalno neočekivani raspad velike ruske imperije
nagnali su Rusiju da se da u grčevitu potragu za vlastitim identitetom,
u široku raspravu o tome šta bi trebalo da bude istorijsko
samoodređenje, u intenzivno javno i privatno preispitivanje pitanja koja
se u najrazvijenijim nacijama više ni ne postavljaju: šta je Rusija; gde
je Rusija; šta to znači biti Rus?
Ova pitanja nisu samo teorijska: svaki odgovor na njih uključuje u
velikoj meri geopolitički sadržaj. Da li je Rusija nacionalna država,
zasnovana na čisto ruskom etnicitetu, ili je Rusija, po definiciji, nešto
više (kao što je Britanija više od Engleske) i otuda osuđena na to da

1 U „Our Security Predicament”, Foreign Policy, 88, kraj 1992, str. 60.
bude imperijalna država? Šta su – u istorijskom, strateškom i etničkom
smislu – prave granice Rusije? Treba li nezavisna Ukrajina biti
posmatrana kao privremena aberacija ako je ocenjujemo u takvim
istorijskim, strategijskim i etničkim terminima (mnogi Rusi su skloni
tome da razmišljaju na takav način). Biti Rus, da li to znači biti etnički
Rus (Russkyi) ili pak biti Rus u političkom smislu, tj. biti ,,Rossyanin”
– ekvivalent Britancu a ne Englezu? Na primer, Jeljcin i neki Rusi
tvrdili su (sa tragičnim posledicama) da bi Čečeni trebalo – zaista, da li
bi trebalo – da budu smatrani Rusima.
Godinu pre pada Sovjetskog Saveza jedan ruski nacionalista, jedan
od nekolicine onih koji su videli nastupajući kraj, napisao je:

Ako se velika nesreća, koju ruski narod ne može ni zamisliti, zaista

dogodi i država se raskomada, a narod, pljačkan i varan tokom svoje
hiljadugodišnje istorije, iznenada ostane sam, i ako njegova
doskorašnja „braća” uđu u svoje „nacionalne čamce za spasavanje”
kako bi napustili brod koji tone – dobro mi nemamo kuda da odemo...
Ruska državnost, koja otelovljuje rusku ideju politički, ekonomski i
duhovno, biće ponovo sagrađena. Ona će sabrati ono što je bilo
najbolje u njenoj dugoj hiljadugodišnjoj carevini i
sedamdesetogodišnjoj istoriji Sovjetskog Saveza koja je u momentu
iščezla.” 2

Ali kako? Teškoća pružanja odgovora koji bi bio prihvatljiv za

ruski narod i istovremeno realističan, proizilazi upravo iz istorijske
krize same ruske države. Gotovo tokom čitave njene istorije, država je
bila istovremeno sredstvo teritorijalne ekspanzije i ekonomskog
razvoja. Ona je takođe bila i država koja sebe smišljeno ne shvata kao
čisti nacionalni instrument, u zapadnoevropskoj tradiciji, već se
postavlja kao izvršilac osobene supranacionalne misije, pri čemu je
„ruska ideja” određivana u religioznim, geopolitičkim i ideološkim
terminima. Sada, iznenadno, ova misija je odbačena pošto se država
podelila u velikoj meri po etničkim linijama.
Štaviše, postsovjetska kriza ruske države (njene suštine da tako
kažemo) očituje se u tome što je Rusija bila suočena ne samo sa naglim
gubljenjem imperijalnog misionarskog poslanstva, već i sa činjenicom
da su ka modernizaciji okrenute unutrašnje snage (zajedno sa njihovim
zapadnim saveznicima) vršile na nju pritisak da se odrekne svoje
tradicionalne ekonomske uloge kao mentora, vlasnika i distributera

2 Aleksandr Prokhanov, ,,Tragedy of Centralism”, Literaturnava Rossiva,

Januar 1990, str. 4-5.
društvenog bogatstva, kako bi se smanjio jaz između društvene
zaostalosti Rusije i razvijenijih delova Evroazije. Ovo je zahtevalo ništa
manje nego revolucionarno političko ograničavanje uloge države na
međunarodnom i unutrašnjem planu. Ovo je duboko uzdrmalo uvrežene
obrasce ruskog načina života i doprinelo prodoru osećanja geopolitičke
dezorijentacije unutar ruske političke elite.
U tom zbunjujućem kontekstu, pitanje „Kuda ide Rusija i šta je
Rusija” izazvalo je čitavu lepezu različitih odgovora. Ruska
ekstenzivna evroazijska lokacija dugo je podsticala elitu da misli u
geopolitičkim terminima. Prvi ministar za spoljne poslove
postimperijalne i postkomunističke Rusije, Andrej Kozirjev,
reafirmisao je takav način mišljenja u jednom od svojih ranih pokušaja
da odredi način na koji Rusija treba da se postavlja na međunarodnoj
sceni. Samo mesec dana posle raspada Sovjetskog Saveza on je istakao:
„Napuštajući mesijanizam, mi postavljamo temelje pragmatizmu... Mi
naglo počinjemo da shvatamo da geopolitika zamenjuje ideologiju”. 3
Uopšteno govoreći, za tri široke i delimično preklapajuće ge-
ostrateške orijentacije, od kojih se svaka u krajnjoj liniji dovodi u vezu
sa obuzetošću Rusije svojim statusom u odnosu na Ameriku i od kojih
svaka takođe uključuje neke unutrašnje varijacije, može se reći da su se
pojavile kao reakcija na kolaps Sovjetskog Saveza. Ovih nekoliko škola
mišljenja može se klasifikovati na sledeći način.

1. Davanje prvenstva „ravnopravnom strateškom partnerstvu” sa

Amerikom, što je za neke od njegovih pristalica bio kobni termin za
globalni kondominium.
2. Naglasak na „bližem inostranstvu” kao ruskom centralnom interesu,
sa nekima koji zagovaraju oblik ekonomske integracije u kojoj bi
Moskva bila u dominirajućem položaju, ali i sa drugima koji očekuju
eventualnu obnovu nekih vidova imperijalne kontrole, pomoću kojih bi
se stvorila moć koja bi bila u stanju da bude protivteža Americi i Evropi.
3. Kontrasavez koji uključuje neku vrstu evroazijske antiameričke
koalicije usmerene na to da se redukuje američka prevaga u Evroaziji.

Iako je prva od pomenutih opcija u početku preovlađivala među

članovima novog Jeljcinovog vladajućeg tima, druga je uskoro došla u
prvi plan, delimično kao rezultat nastojanja da se Jeljcinovi prioriteti
izlože kritici; treća je dobila na važnosti kasnije, sredinom devedesetih,
kao reakcija na širenje osećanja da je ruska postsovjetska geostrategija

3 Intervju u Rossiyskaya Gazeta, 12. januar 1992.

bila nejasna i neuspešna. Ali sve tri ove koncepcije pokazale su se kao
istorijski neutemeljene jer su bile izvedene iz prilično fantazmagoričnih
pogleda na postojeću moć Rusije, na njen međunarodni potencijal i
spoljne interese.
Neposredno pred raspad Sovjetskog Saveza, Jeljcinov početni
potez predstavljao je uzdizanje stare ali nikada sasvim uspešne
prozapadne koncepcije unutar ruske političke misli: da Rusija pripada
Zapadu, da treba da bude deo Zapada i da treba, koliko je to moguće,
da imitira Zapad u svom unutrašnjem razvoju. Ovu koncepciju koju su
propagirali Jeljcin i njegov ministar, ruski predsednik je kasnije izneo
onda kada je dovodio u pitanje rusko imperijalno nasleđe. Govoreći u
Kijevu u novembru 1990, on je povodom ocene da bi se Ukrajinci i
Čečeni mogli okrenuti protiv njega jasno rekao:
„Rusija nema ambicija da postane centar neke nove imperije...
Rusija razume bolje nego drugi štetnost te uloge, baš zato što je ona
dugo igrala tu igru. Šta je ona izvukla iz toga? Da li su Rusi postali
slobodniji zbog ovoga? Bogatiji? Srećniji... Istorija nas je naučila da
narod koji vlada drugima ne može biti srećan.”

Promišljeno prijateljski stav od strane Zapada, pre svega od SAD

prema novom ruskom rukovodstvu bio je izvor ohrabrivanja
postsovjetskih prozapadnjaka u ruskom establišmentu za spoljnu
politiku. Ovo je istovremeno i jačalo proameričke tendencije u ruskom
rukovodstvu i zavodilo njegove članove lično. Novi lideri su laskali
sami sebi da su na ravnoj nozi sa onima koji kreiraju politiku jedine
supersile, uljuljkujući se u uverenju da su oni takođe vođe jedne
supersile. Kada su Amerikanci lansirali slogan „ravnopravno strateško
partnerstvo” između Vašingtona i Moskve, Rusima je to izgledalo kao
uspostavljanje novog demokratskog američko-ruskog kondominiuma –
koji će zameniti prethodno rivalstvo.
Taj kondominium bio bi globalan po razmerama. Rusija prema
tome ne bi bila samo jedini pravni naslednik prethodnog Sovjetskog
Saveza, već faktički partner u procesu globalnog prilagođavanja,
zasnovanog na istinskoj jednakosti. Kako ruski lideri nisu nikad bili
umorni od samopotvrđivanja, ovo je značilo ne samo to da bi ostatak
sveta trebalo da prizna Rusiju kao američkog parnjaka, već i to da se
nijedan globalni problem neće moći rešiti bez ruskog učešća i dozvole.
Iako to nije otvoreno iskazivano, ova iluzija je uključivala u sebe i
shvatanje da će Centralna Evropa nekako ostati, ili možda čak da će se
ona opredeliti za to da ostane region specijalne političke naklonosti
prema Rusiji. Nakon raspada Varšavskog pakta neće uslediti
gravitiranje njegovih bivših članica ka NATO niti pak ka Evropskoj
zajednici.
 U međuvremenu će zapadna pomoć omogućiti ruskoj vlasti da
preduzme unutrašnje reforme, da povuče državu iz ekonomskog života
i da učvrsti demokratske institucije. Ekonomski oporavak Rusije, njen
specijalni status ravnopravnog američkog partnera i njena privlačnost
ohrabriće potom odskora nezavisne države CIS – koje će biti zahvalne
što Rusija za njih ne predstavlja više pretnju i uveliko svesne koristi od
nekog tipa savezništva sa Rusijom – da uđu u proces sve tešnjih
ekonomskih a posle toga i političkih integracija sa Rusijom, što će za
posledicu navodno imati povećanje ruskog uticaja i moći.
Problem sa ovim pristupom ogledao se u tome što je on bio lišen
realizma, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu. Koncept
„ravnopravnog strateškog partnerstva” bio je primamljiv, ali i varljiv.
Amerika nije nastojala da deli globalnu moć sa Rusijom, niti je to
mogla, čak i da je želela da deluje u tom pravcu. Nova Rusija je bila
isuviše slaba, opustošena komunističkom vladavinom dugom tri
četvrtine veka i isuviše društveno zaostala da bi bila globalni partner.
Po viđenju Vašingtona, Nemačka, Japan i Kina bili su bar isto toliko
važni i uticajni. Štaviše kad je reč o nekim ključnim geostrateškim
pitanjima od nacionalnog interesa za Ameriku – u Evropi, Srednjem
Istoku i Dalekom Istoku – američke i ruske aspiracije daleko od toga da
su se poklapale. Kada su jednom razlike počele da isplivavaju na po-
vršinu, disproporcije u političkoj i finansijskoj moći, u tehnološkim
inovacijama i kulturnom nivou učinile su ravnopravno strateško
partnerstvo šupljim.
Možda se ovo razočarenje moglo izbeći da se ranije – za vreme
američko-ruskog medenog meseca – Amerika priklonila koncepciji
NATO ekspanzije i u isto vreme ponudila Rusiji pogodbu koju ona ne
bi mogla odbiti, to jest specijalni kooperativni odnos između Rusije i
NATO. Da je Amerika jasno i odlučno izašla sa idejom širenja ovog
saveza, sa dodatnim stavom da će Rusija biti uključena u ovaj proces,
možda je onda moglo biti izbegnuto razočarenje Moskve ravnopravnim
partnerstvom i progresivno slabljenje političke pozicije zapadnjaka u
Kremlju.
Povoljna prilika za to bila je u drugoj polovini 1993, zapravo nakon
što je Jeljcin javno obelodanio da je interes Poljske da se pridruži
transatlantskom savezu nešto što je u skladu sa interesima Rusije.
Umesto toga, Klintonova administracija je tada još sledila svoju prvu
politiku prema Rusiji s kojom se mučila još dve godine, dok Kremlj nije
promenio svoju melodiju i postao neprijateljski raspoložen prema
jasnim, ali još neodlučnim signalima američkih namera da šire NATO.
U vreme kada je Vašington bio odlučio, 1996, da proširenje NATO
postavi kao centralni cilj američke politike usmerene ka oblikovanju
šire i bezbednije evroatlantske zajednice, Rusi su se zatvorili u rigidno
tome suprotstavljenu poziciju. Otuda se 1993. godina mora posmatrati
kao godina propuštene istorijske prilike.
Naravno, nije svaki od ruskih negativnih stavova prema NATO
ekspanziji negelitiman niti motivisan osvetoljubivim motivima. Neki
oponenti, sigurno je, posebno unutar ruske vojske, u kojoj još ima
ostataka hladnoratovskog mentaliteta, posmatraju NATO ekspanziju ne
kao integralni deo evropskog vlastitog rasta, već pre kao širenje ka
Rusiji još uvek neprijateljskog saveza pod američkim vođstvom. Neki
iz ruske spoljnopolitičke elite – u kojoj je najviše bivših sovjetskih
zvaničnika – istrajavaju u dugoročnom geostrateškom gledištu da
Amerika nema uticaja u Evroaziji i da je NATO ekspanzija uveliko
motivisana američkom željom da uveća svoju sferu uticaja. Neki od
njihovih oponenata takođe polaze od nade da će se Centralna Evropa
jednoga dana opet vratiti u moskovsku sferu geopolitičkog uticaja, onda
kada Rusija ozdravi.
Ali i mnogi ruski demokrati se plaše da bi NATO ekspanzija mogla
značiti da će Rusija biti oslabljena izvan Evrope, ostrakizovana
politički, tj. smatrana za zemlju koja nije dostojna članstva u
institucionalnom okviru evropske civilizacije. Kulturna nesigurnost,
pomešana sa političkim strahovima, čini da NATO ekspanzija izgleda
kao kulminacija dugotrajne zapadne politike usmerene ka tome da
izoluje Rusiju, da je ostavi samu u svetu i tako učini ranjivom od strane
različitih neprijatelja. Štaviše, ruski demokrati jednostavno nisu mogli
shvatiti dubinu ni želje zemalja Centralne Evrope za osvetom zbog
poluvekovne dominacije Moskve, niti njihove težnje da postanu deo
šireg evroatlantskog sistema.
Verovatno da se ni razočaranje ruskim prozapadnjacima ni njihovo
slabljenje nije moglo izbeći. Zbog jedne stvari nova ruska elita, sasvim
podeljena unutar sebe i bez predsednika i ministra za inostrane poslove
koji bi mogli da obezbede konzistentno geostrateško vođstvo, niti je bila
u stanju da jasno odredi ono što je nova Rusija želela u Evropi, niti je
mogla da pristupi realistički stvarnim ograničenjima ruske stvarnosti.
Moskovski demokrati koji su se nalazili u prvom redu političke borbe
nisu mogli da se postave odvažno i da objave da se demokratska Rusija
ne opire širenju transatlantske demokratske zajednice, tj. da ona želi da
se poveže sa ovom poslednjom. Zabluda o zajedničkom globalnom
statusu sa Amerikom otežavala je moskovskoj političkoj eliti da napusti
ideju o privilegovanoj geopolitičkoj poziciji Rusije, ne samo u okviru
bivšeg Sovjetskog Saveza već i u odnosu na bivše satelitske države
Centralne Evrope.
Ovakav razvoj događaja išao je na ruku nacionalistima koji su
1994. počeli da dižu glas, i militaristima koji su od tada postali važni
Jeljcinovi pomagači. Njihove bučne i povremeno preteće reakcije na
aspiracije zemalja Centralne Evrope samo su pojačale odlučnost bivših
satelitskih država, potpuno svesnih svoga skorašnjeg oslobođenja od
ruske vladavine – da se domognu sigurnosti NATO neba.
Jaz između Vašingtona i Moskve se proširio i nespremnošću
Kremlja da prizna sva Staljinova osvajanja. Zapadno javno mnjenje,
posebno u Skandinaviji, ali i u SAD, najviše je bilo nezadovoljno
dvosmislenošću ruskog stava prema Baltičkim republikama. Iako su
priznali njihovu nezavisnost i nisu na njih vršili pritisak zbog njihovog
učlanjenja u CIS, čak i demokratski ruski lideri periodično su
pribegavali pretnjama u nameri da obezbede povlašćeni tretman za
veliku zajednicu ruskih kolonista koji su smišljeno bili nastanjivani u
ovoj zemlji za vreme Staljinove ere.
Atmosfera je bila dodatno pogoršana zahvaljujući ispoljenoj ne-
spremnosti Kremlja da razotkrije tajni sovjetsko-nacistički sporazum iz
1939. koji je utro put nasilnoj inkorporaciji ovih republika u Sovjetski
Savez.
Postsovjetska ruska elita je očito očekivala da će Zapad podupreti,
ili da bar neće ometati, obnovu centralne uloge Rusije u postsovjetskom
prostoru. Ona je tako zamerala Zapadu na njegovoj spremnosti da
pomaže novim nezavisnim postsovjetskim državama da učvrste svoju
odvojenu političku egzistenciju. Iako su upozoravali da „konfrontacija
sa SAD... predstavlja opciju koju treba izbegavati”, stariji ruski
analitičari američke spoljne politike tvrdili su (ne upotpunosti
nekorektno) da SAD nastoje „da reorganizuju međudržavne odnose u
čitavoj Evroaziji... tako da ne bi postojala samo jedna vodeća sila na
kontinentu već mnogo srednjih, relativno stabilnih i umereno jakih
država... ali nužno inferiornih na odnosu SAD u pogledu njihovih
individualnih i kolektivnih sposobnosti” 4.
U ovom pogledu, Ukrajina je bila kritična. Rastuća američka
usmerenost, posebno tokom 1994, ka tome da američko-ukrajinskim
odnosima dodeli visoki prioritet i da pomogne Ukrajini da konsoliduje
svoju nacionalnu slobodu, bila je od strane mnogih u Moskvi – čak i od
prozapadnih snaga – posmatrana kao politika okrenuta protiv vitalnog
ruskog interesa da eventualno vrati Ukrajinu natrag u zajednički tabor.
To da će Ukrajina nekako biti nekako reintegrisana, to je bilo uverenje
mnogih pripadnika ruske političke elite 5. Kao rezultat, nisko dovođenje

4 A. Bogaturov i V. Kremenyuk, u „The Americans Themselves Will

Never Stop”, Nezavisimaya Gazela, 28. jun 1996.

5 Na primer, lnterfax, 20. novembar 1996, navodi da čak glavni Jeljcinov

savetnik smatra da Ukrajina treba da bude „privremeni fenomen”, dok mo-

skovska Obshchaya Gazela 10. decembar 1996. izveštava da „u doglednoj bu-
dućnosti događaji u Istočnoj Ukrajini mogu suočiti Rusiju sa veoma teškim
problemom. Masovne manifestacije... razočaranja biće praćene pozivima
Rusiji ili čak zahtevima da preuzme region. Sasvim mali broj ljudi u Moskvi
bio bi spreman da podrži takve zahteve”. Kad je reč o ruskim namerama,
Zapad je sigurno bio uznemiren ruskim pretenzijama na Krim i Sevastopolj,
u pitanje ukrajinskog separatnog statusa došlo je u sukob sa američkim
stavom da imperijalna Rusija ne bi mogla biti demokratska Rusija.
Uz ovo, postojali su čisto ruski razlozi za to što se „ravnopravno
strateško partnerstvo” između dve „demokratije” pokazalo kao iluzija.
Rusija je bila suviše zaostala i opustošena komunističkom vladavinom
da bi mogla biti vitalni demokratski partner Americi. Ta osnovna
stvarnost nije mogla biti zamagljena povišenom retorikom o
partnerstvu. Postsovjetska Rusija je, štaviše, načinila samo delimični
raskid sa prošlošću. Gotovo svi njeni demokratski lideri – iako stvarno
više nisu imali iluzija o sovjetskoj prošlosti – bili su ne samo produkt
sovjetskog sistema već i bivši članovi vladajuće elite. Oni nisu bili bivši
disidenti kao u Poljskoj i Češkoslovačkoj. Ključne institucije sovjetske
vlasti – iako slabe, demoralisane, korumpirane – bile su još tamo.
Simbol ovog realiteta i produženog zagrljaja komunističke prošlosti bio
je centralni deo Moskve: nastavljeno prisustvo Lenjinovog mauzoleja.
To je kao kad bi post-nacističkom Nemačkom upravljali bivši nacistički
„gaulajteri” srednjeg ranga, koji sada iznose demokratske parole, sa
Hitlerovim mauzolejom koji još stoji u centru Berlina.
Političke slabosti nove demokratske elite bile su pomešane sa
ruskom ekonomskom krizom širokih razmera. Potreba za krupnim
reformama – za povlačenjem ruske države iz ekonomije – proizvodila
je prevelika očekivanja od zapadne, posebno američke pomoći. Iako je
ta pomoć, naročito od Amerike i Nemačke, postepeno dostizala velike
razmere, ona nije mogla, ni pod najboljim uslovima, dovesti do brzog
ekonomskog oporavka. Socijalno nezadovoljstvo, proizašlo iz ovoga,
dalo je dodatnu argumentaciju velikom horu razočaranih kritičara koji
su tvrdili da je partnerstvo sa SAD bilo laž koja je koristila Americi a
štetila Rusiji.
Ukratko, niti objektivne niti subjektivne pretpostavke za de-
lotvorno globalno partnerstvo nisu postojale u godinama nakon kolapsa
Sovjetskog Saveza. Demokratski „prozapadnjački jednostavno rečeno,
žele veoma mnogo a mogu isporučiti veoma malo. Oni su želeli
ravnopravno partnerstvo – ili pre kondominium – sa Amerikom,
relativno slobodne ruke u CIS i geopolitički ničiju zemlju u Centralnoj
Evropi. Ipak njihova ambivalentnost u odnosu prema sovjetskoj istoriji,
njihov nedostatak realizma u odsustvu globalne moći, dubina
ekonomske krize i pomanjkanje široke podrške društvenih snaga – sve
je to značilo da oni ne mogu uspostaviti stabilnu i istinski demokratsku
Rusiju koju koncept ravnopravnog partnerstva implicira. Rusija prvo
mora da prođe dugi proces političkih reformi, jednako dug proces
demokratske stabilizacije i čak još duži proces društveno-ekonomske

kao i takvim provokativnim činovima kao što je uključivanje Sevastopolja u

noćne vremenske prognoze za ruske gradove od strane ruske državne
televizije.
modernizacije i potom da izvrši dublje pomeranje od imperijalne ka
nacionalnoj orijentaciji poštujući nove geopolitičke stvarnosti ne samo
u Centralnoj Evropi već i u bivšem ruskom carstvu pre nego što part-
nerstvo sa Amerikom postane realna geopolitička opcija.
Pod ovim okolnostima, ne iznenađuje što je prioritet odnosa sa
„najbližim inostranstvom” postao glavna platforma za kritiku
prozapadne orijentacije, kao i rane spoljno-politička alternativa. Ovaj
pristup se zasnivao na argumentu da je koncepcija „partnerstva”
zanemarila ono što je trebalo da za Rusiju bude u prvom planu: naime,
odnose sa bivšim sovjetskim republikama. „Najbliže inostranstvo” – to
je bila jezgrovita formulacija za odbranu politike koja bi stavila osnovni
naglasak na potrebu rekonstrukcije nekog tipa realističnog okvira, sa
Moskvom kao centrom za donošenje odluka, u geopolitičkom prostoru
koji je nekad bio pod okupacijom Sovjetskog Saveza. Na ovoj
pretpostavci razvijana je argumentacija da politika koncentrisanja na
Zapad, naročito na Ameriku, donosi malo koristi a košta mnogo. Ona
je jednostavno olakšavala Zapadu da koristi pogodnosti stvorene kolap-
som Sovjetskog Saveza.
Međutim, škola mišljenja koja je davala prioritet odnosima sa
najbližim inostranstvom, bila je široki kišobran pod koji se moglo
smestiti nekoliko geopolitičkih koncepcija. Ona je u sebe uključivala ne
samo ekonomske funkcionaliste i deterministe (zajedno sa nekim
prozapadnjacima) koji su bili ubeđeni da bi CIS mogao evoluirati u
moskovsku verziju EU, već i druge koji su u ekonomskoj integraciji
gledali samo jedno od nekoliko sredstava za imperijalnu obnovu koja
bi mogla delovati ili pod kišobranom CIS ili pomoću specijalnih
aranžmana (formulisanih 1996) između Rusije i Belorusije ili između
Rusije, Belorusije i Kazahstana i Kirgistana; ova škola je takođe
obuhvatala slovenofilske romantike koji su zagovarali slovenski savez
Rusije, Ukrajine i Belorusije i konačno zastupnike pomalo mističnog
shvatanja evroazijanizma kao onoga što suštinski određuje dugotrajnu
rusku istorijsku misiju.
U svom najužem smislu, prioritet odnosa sa najbližim ino-
stranstvom, uključuje razumno stanovište da se Rusija prvo mora
koncentrisati na odnose sa novim nezavisnim državama, naročito zbog
toga što su sve one vezane za Rusiju kao rezultat smišljeno gajene
sovjetske politike promovisanja ekonomske međuzavisnosti. Ovo je
imalo svoj kako ekonomski tako i geopolitički aspekt. „Zajednički
ekonomski prostor11 o kojem su novi ruski lideri često govorili, bio je
stvarnost koju lideri novih nezavisnih država nisu mogli ignorisati.
Kooperacija i čak integracija bile su ekonomske nužnosti. Bilo je ne
samo normalno već i poželjno promovisati zajedničke CIS institucije
kako bi se prevladali ekonomski rascepi i fragmentacija proizvedeni
političkim raspadom Sovjetskog Saveza.
 Za neke Ruse, promocija ekonomske integracije bila je znači
funkcionalno delotvorni i politički odgovor na na ono što se desilo.
Analogija sa EU često je navođena kao nešto što je prikladno za
postsovjetsku situaciju. Obnova imperije bila je eksplicitno odbacivana
od umerenijih zagovornika ekonomske integracije. Na primer, u
izveštaju naslovljenom kao „Strategija za Rusiju” koji je avgusta 1992.
objavio Savet za spoljnu i bezbednosnu politiku, grupa eminentnih
ličnosti i vladinih zvaničnika predstavlja postimperijalnu prosvećenu
integraciju kao jedini ispravan program za postsovjetski zajednički
ekonomski prostor. Međutim, koncepcija naglaska na najbliže
inostranstvo nije bila samo politički benigna doktrina regionalne
ekonomske kooperacije. Njen geopolitički sadržaj imao je imperijalne
implikacije. Čak i relativno umereni izveštaj iz 1962. godine govorio je
o oporavljenoj Rusiji koja bi eventualno uspostavila strategijsko
partnerstvo sa Zapadom, u kojem bi Rusija imala ulogu da reguliše
„situaciju u Istočnoj Evropi”, Centralnoj Aziji i Bliskom Istoku. Ostali
advokati ovog prioriteta su mnogo manje stidljivi i eksplicitno govore
o ruskoj ekskluzivnoj ulozi u postsovjetskom prostoru, optužujući
Zapad da vodi antirusku politiku time što obezbeđuje pomoć Ukrajini i
drugim novim nezavisnim državama.
Tipični, mada ni u kom slučaju ekstremni primer bio je
Ambartsumov, predsednik Parlamentarnog komiteta za spoljnu politiku
1993. i bivši zatvorenik ideje o ravnopravnom partnerstvu, koji je
otvoreno tvrdio da je bivši sovjetski prostor ekskluzivna ruska sfera
geopolitičkog uticaja. Januara 1994. ovaj argument je našao svog
odjeka u izjavi energičnog zagovornika prozapadnog prioriteta,
ministra za inostrane poslove Andreja Kozirjeva koji je istakao da
Rusija „mora sačuvati svojevoljno prisustvo u regionima koji su
vekovima bili u njenoj interesnoj sferi”. U stvari, Izvestija je izvestila
8. aprila 1994. da je Rusija uspela da zadrži ne manje od 28 vojnih baza
na tlu novih nezavisnih država – i linija povučena na mapi koja
povezuje ruske vojne baze u Kalinjingradu, Moldaviji, Krimu,
Jermeniji, Tadžikistanu i Kurilska ostrva predstavlja grubu
aproksimaciju spoljašnjih granica bivšeg Sovjetskog Saveza, kao što je
to dato na mapi na 108 stranici.
Septembra 1995. predsednik Jeljcin je objavio zvanični dokument
o ruskoj politici prema CIS koji kodifikuje ruske ciljeve kao sledeće.

„Glavni cilj ruske politike prema CIS je da stvori ekonomski i politički

integrisanu asocijaciju država sposobnu da utvrdi svoje pravo mesto u
svetskoj zajednici... da učvrsti Rusiju kao vodeću silu u stvaranju
novog sistema međudržavnih političkih i ekonomskih odnosa na
teritoriji postsovjetskog prostora.”
 Valja uočiti da je naglasak stavljen na političke dimenzije ovog
poduhvata, na stvaranje jedinstvenog entiteta koji zahteva svoje mesto
u svetskom sistemu i na rusku dominantnu poziciju u tom entitetu. Na
liniji ovakvog pristupa, Moskva insistira da vojne i političke veze
između Rusije i novokonstituisane CIS budu takođe ojačane: da bude
stvorena zajednička vojna komanda; da oružane snage CIS država budu
povezane formalnim ugovorom; da „spoljašnje” granice CIS budu
podvrgnute centralizovanoj kontroli; da ruske snage igraju odlučujuću
ulogu u svakoj akciji održavanja mira unutar CIS; i da zajednička
spoljna politika bude oblikovana unutar CIS, čije bi glavne institucije
trebalo da budu smeštene u Moskvi (a ne u Minsku, kako je prvobitno
dogovoreno 1991), sa ruskim predsednikom koji bi predsedavao CIS
samitima.
I to nije bilo sve. U dokumentu iz septembra 1995. stoji da

„prijem ruskog radio-televizijskog programa bude zagarantovan, da

raspačavanje ruske štampe u tom regionu bude omogućeno i da Rusija
treba da podučava nacionalne kadrove za države unutar CIS.
Posebnu pažnju treba pokloniti obnavljanju ruske pozicije kao glavnog
obrazovnog centra na teritoriji postsovjetskog prostora, pri čemu treba
specijalno imati na umu potrebu za obrazovanjem mladih generacija u
državama unutar CIS u duhu prijateljskih odnosa sa Rusijom”.

Izražavajući ovo raspoloženje, ruska Duma je početkom 1996.

donela deklaraciju u kojoj se tvrdi da je raspad Sovjetskog saveza bio
štetan. Štaviše, u proleće iste godine Rusija je potpisala dva sporazuma
kojima se obezbeđuje tešnja ekonomska i politička integracija između
Rusije i prilagodljivijih članova CIS. U jednom sporazumu, potpisanom
sa velikom pompom, izražava se spremnost za stvaranje unije između
Rusije i Belorusije unutar „nove zajednice suverenih republika” (ruska
skraćenica SSR bila je reminiscencija na SSSR), a u drugom –
potpisanom od strane Rusije Kazahstana, Belorusije i Kirgizije –
postulira se stvaranje u dugoročnim terminima „zajednice integrisanih
država”. Obe ove inicijative upućuju na netrpeljivost prema sporom
razvijanju integralnog procesa unutar CIS i na odlučnost Rusije da
istraje u promovisanju toga procesa.
Koncepcija stavljanja težišta na „najbliže inostranstvo”, tj. na
jačanje centralnih mehanizama u CIS tako je kombinovala neke
elemente oslanjanja na objektivni ekonomski determinizam sa jakom
dozom subjektivne imperijalne determinacije. Ali ni jedno ni drugo nije
pružalo filozofski i geopolitički odgovor na pitanje „Šta je Rusija, šta
je njena istinska misija i njeno punopravno područje uticaja”.

Upravo ovu prazninu je nastojala da popuni doktrina

evroazijanizma koja se takođe usredsređivala na najbliže inostranstvo.
Polazna tačka za ovu orijentaciju – artikulisanu kulturološkom i čak
mitološkom terminologijom – bilo je stanovište da, geopolitički i
kulturološki gledano, Rusija nije sasvim ni evropska, ni azijska, tj. da
ona ima svoj specifični evroazijski identitet. Ovaj identitet ima svoj
koren u jedinstvenoj kontroli Rusije nad ogromnim zemljištem između
Centralne Evrope i obala Pacifičkog okeana, u imperijalnom
velikodržavlja koje je Moskva stvorila tokom četiri veka istočne
ekspanzije. Ova ekspanzija asimilovala je u Rusiju veliki deo neruske i
neevropske populacije, stvarajući na taj način jedinstveni evroazijski
politički i kulturni identitet.
Evroazijanizam, kao učenje, nije bio postsovjetski proizvod. On se
prvo pojavio u 19. veku ali je postao mnogo rašireniji u 20. veku kao
jedna artikulisana alternativa sovjetskom komunizmu i kao reakcija na
navodnu dekadenciju Zapada. Ruski emigranti bili su posebno aktivni
u propagiranju ovog učenja kao alternative sovjetizmu, shvatajući da
nacionalno buđenje ne-Rusa u Sovjetskom Savezu zahteva
supranacionalnu doktrinu da eventualni pad komunizma ne bi vodio i
raspadu stare velike ruske imperije.
 Sredinom dvadesetih godina ovo je ubedljivo artikulisao princ N.
S. Turbeckoj, vodeći eksponent evroazijanizma, kada je napisao:

„...komunizam je u stvari bio produžena varijanta evropeizma koja je

rastakala duhovne temelje i nacionalnu osobenost ruskog života,
propagirajući materijalistički pogled na svet koji je vladao u Evropi i
Americi... Naš zadatak je da stvorimo potpuno novu kulturu, našu
vlastitu kulturu koja neće ličiti na evropsku civilizaciju, da učinimo da
Rusija prestane da bude izopačeni izraz evropske civilizacije, da ona
opet postane svoja: Rusija-Evroaziija, svesni naslednik i nosilac
velikog nasleđa Džingisa Kana.” 6

Ovakvo stanovište imalo je velikog uticaja u postsovjetskom

periodu. S jedne strane, komunizam je optuživan za izdajstvo ruskog
pravoslavlja i osobene mistične ruske ideje; s druge strane,
zapadnjaštvo je odbacivano zato što je Zapad, naročito Amerika,
posmatran kao kulturološki antiruski i kao nešto što Rusiji odriče
legitimnost njenog polaganja prava, koje ima svoje istorijske i
geografske korene, na ekskluzivnu kontrolu nad evroazijskim pro-
storom.
Evroazijanizam je dobio akademsku potku u često citiranim
spisima Leva Gumileva, istoričara, geografa i etnografa, u čijim
knjigama Medieval Russia and the Great Steppe, The Rhythms of
Eurasia i The Geography of Ethnos in Historical Time, snažno dolazi
do izražaja stav da je Evroazija prirodno geografsko stanište za osobeni
etnos ruskog naroda što predstavlja konsekvencu istorijske simbioze
između njega i neruskih stanovnika otvorenih stepa, kojom je stvoren
jedinstveni evroazijski kulturni i duhovni identitet. Gumilev upozorava
da bi prilagođavanje Zapadu značilo za ruski narod ništa manje nego
gubljenje vlastitog etnosa i duše.
Ova gledišta imala su uticaja na ruske nacionalistički nastrojene
političare. Jeljcinov bivši potpresednik, Aleksandar Ruckoj, je na
primer tvrdio da je „očito, ako se promotri geopolitička situacija naše
zemlje, da Rusija predstavlja most između Azije i Evrope. Ko god
postane gospodar ovoga prostora postaće gospodar sveta”. 7 Jeljcinov
komunistički rival u 1996. godini prihvatio je, uprkos njegovoj
marksističko-lenjinisitčkoj vokaciji, evroazijanistički mistični naglasak
na specifičnu duhovnu i misionarsku ulogu ruskog naroda u ogromnim
prostorima Evroazije, tvrdeći pri tome da Rusija već ima jedinstvenu

6 N. S. Trubetzkoy, „The Legacy of Genghis Khan”, Cross Currents 9,

1990.:
7 Intervju sa L’Espresso (Rim), 15. jula 1994.
kulturnu vokaciju i specifičnu geografsku bazu za ulogu globalnog
lidera.
Trezveniju i pragmatičnu verziju evroazijanizma razvio je lider
Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Suočen kod kuće sa gotovo
demografskim jazom između rođenih Kazasa i ruskih stanovnika i
tražeći formulu koja bi razvodnila pritisak iz Moskve za političkom
integracijom, Nazarbajev je propagirao koncept evroazijskog saveza
kao alternativu bezličnom i nedelotvornom CIS. Iako je njegova verzija
bila lišena mističnog sadržaja i zalaganja za posebnu misionarsku ulogu
Rusa kao lidera Evroazije, ona je bila izvedena iz shvatanja da
Evroazija – određena geografski terminima analognim onim
Sovjetskog Saveza – čini organsku celinu, što mora imati i svoju
političku dimenziju.
Do određenog stepena, pokušaj da se najbližem inostranstvu dodeli
najviši prioritet u ruskom geopolitičkom mišljenju bio je opravdavan
tvrdnjom da neka mera uređenih odnosa između postimperijalne Rusije
i novih nezavisnih država i njihovog međusobnog prilagođavanja
predstavlja apsolutnu nužnost, ako se stvar posmatra iz perspektive
bezbednosti i ekonomije. Međutim, ono što je mnogim raspravama
davalo nadrealni ton bilo je shvatanje da je na neki način, bez obzira na
to da li će ona nastupiti dobrovoljno (zbog ekonomije) ili kao posledica
eventualne obnove ruske moći – da ne govorimo o specifičnoj
evroazijskoj ili slovenskoj misiji Rusije – politička integracija bivše
imperije i poželjna i izvodljiva.
U tom pogledu često prizivano poređenje sa Evropskom unijom
zanemaruje ključnu razliku: Evropskom unijom, čak i pod pretpo-
stavkom specijalnog uticaja Nemačke, ne vlada jedna jedina sila. Niti
je EU naslednik nacionalne imperije, sa oslobođenim članovima koji
duboko sumnjaju da je „integracija” reč-kod za obnovljenu sub-
ordinaciju. Čak i da je tako, Iako je zamisliti kakva bi reakcija evropskih
država mogla biti da se Nemačka formalno izjasnila da je njen cilj da
konsoliduje i proširi svoju vodeću ulogu u EU na liniji ruskog
izjašnjavanja septembra 1995. koje je ranije citirano.
Analogija sa EU trpi od još jednog nedostatka. Otvorene i relativno
razvijene zapadnoevropske ekonomije bile su spremne za demokratsku
integraciju i većina žitelja Zapadne Evrope uviđala je opipljive koristi
koje će doći od takve integracije. Siromašnije zemlje Zapadne Evrope
takođe su u stanju da izvuku korist iz ovog. Nasuprot tome, nove
nezavisne zemlje posmatraju Rusiju kao politički nestabilnu državu
koja još gaji imperijalne ambicije i, ekonomski, kao prepreku njihovom
učešću u globalnoj ekonomiji i njihovom pristupu preko potrebnim
stranim investicijama.
Otpor moskovskom shvatanju integracije bio je osobito jak u
Ukrajini. Njeni lideri su brzo uočili da takva „integracija”, posebno ako
se imaju u vidu ruske rezerve prema legitimaciji, može voditi gubitku
nacionalnog suvereniteta. Štaviše, tvrdi odnos Rusije prema novoj
ukrajinskoj državi – njena nespremnost da prizna ukrajinske granice,
njeno dovođenje u pitanje ukrajinskog prava na Krim, njeno insistiranje
na ekskluzivnoj ekstrateritorijalnoj kontroli nad lukom u Sevastopolju
– dao je rastućem ukrajinskom nacionalizmu specifičnu antirusku boju.
Samoodređenje ukrajinskog nacionaliteta, za vreme kritične formativne
faze u istoriji nove države, bilo je na taj način skrenuto sa tradicionalnog
antipoljskog ili antiromanskog usmerenja na orijentaciju suprotsta-
vljanja bilo kom ruskom predlogu za veću integrisanost CIS, za
specijalnu slovensku zajednicu (sa Rusijom i Belorusijom) ili pak za
evroazijsku uniju, pošto su se ovakva zalaganja tumačila kao izraz
prikrivene ruske imperijalne taktike.
Odlučnost Ukrajine da sačuva svoju nezavisnost bila je ohrabrivana
spoljašnjom podrškom. Iako je u početku Zapad, posebno SAD, bio
trom u prepoznavanju geopolitičkog značaja posebne ukrajinske
države, sredinom devedesetih, i Amerika i Nemačka postale su snažna
zaleđina kijevskog separatnog identiteta. U julu 1996, američki sekretar
za odbranu je izjavio: „Ja ne mogu precenjivati značaj Ukrajine kao
nezavisne zemlje za sigurnost i stabilnost Evrope”, dok je u septembru
nemački kancelar – ne uskraćujući svoju snažnu podršku predsedniku
Jeljcinu – otišao dalje ističući da „čvrsto ukrajinsko mesto u Evropi ne
može niko više dovoditi u pitanje... i da niko više neće moći da ospori
ukrajinsku nezavisnost i teritorijalni integritet”, kreatori američke
politike takođe su počeli da opisuju američko-ukrajinske odnose kao
„strateško partnerstvo”, smišljeno potežući za istom frazom koja se
upotrebljavala za opisivanje američko-ruskih odnosa.
Bez Ukrajine, kao što je već primećeno, imperijalna obnova
zasnovana bilo na CIS ili na evroazijanizmu, ne bi mogla biti životvorna
opcija. Imperija bez Ukrajine bi verovatno vodila ka Rusiji koja bi
postala daleko više „azijizirana” i udaljena od Evrope. Štaviše,
evroazijanizam takođe ne bi bio privlačan za nove nezavisne zemlje
Centralne Azije (od kojih su neke težile ka novom savezu sa
Moskvom). Uzbekistan je postao posebno aktivan u pružanju podrške
Ukrajini u njenim nastojanjima da se odupre svakom uzdizanju CIS u
supranacionalni entitet i ruskim inicijativama usmerenim ka jačanju
CIS.
Ostale države unutar CIS nastojale su da se okupe oko Ukrajine i
Uzbekistana kako bi odbile pritisak Moskve u pravcu stvaranja tešnjih
političkih i vojnih integracija. Osećanje za nacionalnu svest bilo je
produbljivano u gotovo svim novim državama, svest koja je uglavnom
bila usredsređena na odbacivanje prošlog podvrgavanja Moskvi kao
kolonijalizmu i na iskorenjivanje njegovih različitih ostataka. Tako se
čak i etnički ranjivi Kazahstan pridružio drugim zemljama Centralne
Azije u odbacivanju ćirilice i prihvatanju, kao zamene, latinice koju su
ranije usvajali Turci. Kao rezultat svega ovoga, sredinom devedesetih
pojavio se neformalni blok koji je obuhvatio Uzbekistan, Turkmenistan,
Azerbejdžan, ponekad i Kazahstan, Gruziju i Moldaviju, a na čijem čelu
se nalazila Ukrajina – njegov cilj je bio da blokira pokušaj Moskve da
upotrebi CIS kao sredstvo za političku integraciju.
Ukrajinsko insistiranje na ograničenoj i uglavnom ekonomskoj
integraciji imalo je kao dalju posledicu to što je pojam „slovenskog
saveza” izgubio svaki praktični smisao. Ova ideja koju su propagirali
određeni slovenofili i koja je dobila na značaju Solženjicinovom
podrškom, postala je geopolitički besmislena onog momenta kada su je
odbili Ukrajinci. To je ostavilo Belorusiju samu sa Rusijom i to je isto
tako uključivalo moguću podelu Kazahstana, sa njegovim severnim
regijama nastanjenim ruskom populacijom kao delom jednog takvog
saveza. Ovakva opcija nije iz razumljivih razloga bila uverljiva za nove
vlasti Kazahstana i ona je samo pojačala antirusku usmerenost njihovog
nacionalizma. Za Belorusiju, slovenska unija bez Ukrajine značila je
isto što i inkorporaciju u Rusiju, tako da je ova ideja, u tom kontekstu,
isto tako samo podgrejavala nacionalistički resantiman.
Ove spoljašnje prepreke politici „najbližeg inostranstva” bile su
osnažene važnim unutrašnjim ograničenjem: raspoloženjem ruskog
naroda. Uprkos tome što je politička elita na retoričkom planu agitovala
za specijalnu rusku misiju na prostoru bivše imperije, ruski narod –
delimično zahvaljujući čistom zamoru, ali delimično i na osnovu
zdravog razuma – ispoljavao je malo entuzijazma za ambiciozni
program imperijalne obnove. Ovaj narod je davao prednost otvorenim
granicama, slobodnoj trgovini, slobodi kretanja i specijalnom statusu
ruskog jezika, ali političkoj integraciji, posebno ukoliko bi ona
uključivala ekonomske troškove ili zahtevala prolivanje krvi, nije bio
mnogo privržen. Raspad saveza bio je prežaljen, njegova restauracija
favorizovana; ali javne reakcije na rat u Čečeniji ukazivale su na to da
će svaka politika koja nadilazi primenu ekonomske poluge i/ili po-
litičkog pritiska ostati bez narodne podrške.
Ukratko, geopolitička neadekvatnost politike koja je davala
prioritet najbližem inostranstvu sastojala se u tome što Rusija nije bila
politički dovoljno jaka da bi mogla nametnuti svoju volju a ekonomski
dovoljno atraktivna da bi bila u stanju da zavede nove države. Ruski
pritisak je učinio da se one okrenu traženju udaljenijih spoljašnjih veza,
pre svega sa Zapadom, ali u nekim slučajevima sa Kinom i ključnim
islamskim zemljama na Jugu. Kada je Rusija zapretila formiranjem
svoga vlastitoga vojnog bloka kao odgovora na ekspanziju NATO,
postavilo se pitanje „s kim” na koje je dobijen još bolniji odgovor: u
najboljem slučaju možda sa Belorusijom i Tadžikistanom. Nove države
su uveliko bile ispoljavale nepoverenje čak i u legitimne i neophodne
oblike ekonomske integracije sa Rusijom, plašeći se njihovih političkih
posledica. U isto vreme, orijentacija na navodnu nisku evroazijsku
misiju i na slovensku mistiku imala je kao rezultat još veću rusku
izolaciju od Evrope i, još opštije, od Zapada, što je dovelo do
perpetuiranja ruske krize i zastoja preko potrebne modernizacije i
pozapadnjačenja ruskog društva na tragu onoga što je Ataturk učinio sa
Turskom suočen sa kolapsom otomanske imperije. Opcija „bližeg
inostranstva” ponudila je Rusiji na taj način ne geopolitičko rešenje već
geopolitičku iluziju.
Ako to nije bio kondominium sa Amerikom i ako to nije bila opcija
„bliskog inostranstva”, koja je onda geostrateška orijentacija bila stajala
pred Rusijom? Neuspeh prozapadne orijentacije da uspostavi željeno
globalno partnerstvo sa Amerikom okrenuto ka stvaranju „demokratske
Rusije11, što je bio više slogan nego realnost, uzrokovao je razočarenje
među demokratama, dok je nevoljno priznanje da je „reintegracija”
stare imperije u najboljem slučaju samo daleka mogućnost navela neke
ruske geopolitičare da se uhvate za ideju o nekoj vrsti kontrasaveza koji
bi bio okrenut protiv američke hegemonističke pozicije u Evroaziji.
Početkom 1996, predsednik Jeljcin zamenio je svoga ka Zapadu
orijentisanog ministra Kozirjeva iskusnijim, ali i ortodoksnim
komunističkim specijalistom za međunarodne odnose Evgenijom
Primakovom, čiji su dugoročni interesi bili Iran i Kina. Neki ruski
komentatori su spekulisali pretpostavkom da bi Primakovljeva
orijentacija mogla forsirati stvaranje nove antihegemonističke koalicije
obrazovane oko tri sile sa najvećim geopolitičkim interesom da se
okruni američki primat u Evroaziji. Neka od Primakovljevih prvih
putovanja i javnih izjava ojačali su taj utisak. Štaviše, izgledalo je da
postojeća kinesko-iranska veza kad je reč o trgovini oružjem i ruska
spremnost da sarađuje u naporima Irana da poveća svoj pristup
nuklearnoj energiji predstavljaju savršenu pripremu tešnjeg političkog
dijaloga i eventualnog saveza. Rezultat bi mogao biti, bar teorijski,
zajednički nastup vodeće sile u slovenskom svetu, najmilitantnije
islamske sile i najmnogoljudnije i najsnažnije azijske sile, čime bi bila
stvorena moćna koalicija.
Nužna polazna tačka za stvaranje jednog takvog saveza bila bi
obnova kinesko-ruskih odnosa koja bi bila zasnovana na želji za
resantimanom političkih elita obe ove zemlje nad Amerikom kao
jedinom preostalom supersilom. Početkom 1996, Jeljcin je otputovao u
Peking i potpisao deklaraciju u kojoj se eksplicitno osuđuju globalne
hegemonističke tendencije, čime je implicirana mogućnost stupanja
dveju država u savez protiv SAD. U decembru je kineski premijer Li
Peng uzvratio posetu i obe zemlje ne samo što su ponovile svoju
odbojnost prema sistemu kojim dominira samo jedna sila već su se i
založite za jačanje postojećeg saveza. Ruski komentatori su
blagonaklono prihvatili ovakav razvoj događaja, posmatrajući ga kao
pozitivno pomeranje u globalnom odnosu snaga i kao odgovarajući
odgovor na američko sponzorstvo nad NATO ekspanzijom. Međutim,
koalicija koja bi udružila Rusiju sa Kinom i Iranom može se razviti
samo pod pretpostavkom da Amerika bude toliko kratkovida da
istovremeno stupi u antagonistički odnos sa Kinom i Iranom. Naravno,
ta eventualnost se ne može isključiti, i ameriko vođstvo je tokom
perioda 1995-1996. bilo gotovo jedinstveno u stavu da se treba antago-
nistički postaviti i prema Teheranu i prema Pekingu. Međutim, ni Kina
ni Iran nisu bili spremni da stupe u strateški savez sa Rusijom pošto je
ona bila nestabilna i slaba. Obe ove zemlje su shvatile da bi jedna takva
koalicija koja bi prevazilazila privremenu taktičku orkestraciju, dovela
u pitanje njihov pristup razvijenijem svetu, sa njegovim ekskluzivnim
investicionim sposobnostima i sa njegovim preko potrebnim
tehnologijama. Rusija je malo toga imala da ponudi da bi se predstavila
kao zaista vredan partner u antihegemonističkoj koaliciji.
U stvari, bez zajedničke ideologije, jedna takva koalicija koju bi
ujedinjavale samo antihegemonističke emocije, bila bi u suštini savez
jednog dela trećeg sveta protiv najrazvijenijih snaga prvog sveta.
Nijedna od ovih zemlja ne bi postigla mnogo a Kina bi posebno
rizikovala da izgubi svoj ogromni investicioni izvor. Za Rusiju bi
takođe „rast rusko-kineskog saveza... jako uvećao izglede da Rusija još
jedanput postane isključena iz zapadne tehnologije i kapitala, kako su
to zapažali kritički nastrojeni ruski geopolitičari. 8 Ovaj savez bi
verovatno osudio sve njegove članove, bez obzira na to da li ih je dvoje
ili troje, na dugotrajnu izolaciju i zajedničko nazadovanje. Štaviše, Kina
bi bila stariji partner u bilo kom ruskom naporu da obrazuje takvu
koaliciju. Kao mnogoljudnija, vrednija, inovativnija i dinamičnija
zemlja koja gaji izvesne teritorijalne pretenzije prema Rusiji, Kina bi
neizbežno pridala Rusiji status mlađeg partnera, a u to vreme ne bi
imala sredstava (a verovatno ni stvarne želje) da pomogne Rusiji da
prevlada svoju zaostalost. Rusija bi na taj način postala tampon država
između šireće Evrope i ekspanzionističke Kine.
I napokon, neki ruski eksperti za međunarodne probleme nastoje da
gaje nadu da će pat pozicija u evropskoj integraciji, uključujući tu
možda i unutrašnju nesaglasnost Zapada u vezi sa budućim izgledom
NATO, možda stvoriti pogodnost za rusko-nemački ili rusko-francuski
flert, u oba slučaja na štetu evropske transatlantske veze sa Amerikom.
Za ovu alternativu se teško može reći da je nova jer je za vreme hladnog
rata Moskva ponekad pokušavala da igra na kartu Nemačke ili
Francuske. Ipak, nije nerazumno to što neki moskovski geopolitičari

8Aleksej Bogaturov, „Current Relations and Prospects for Interaction

Between Russia and the United States”, Nezavisimaya Gazeta, 28. jun 1996.
kalkulišu pretpostavkom da bi ćorsokak u evropskim poslovima mogao
rezultirati taktičkim otvaračima koja bi se mogla iskoristiti na štetu
Amerike.
Ali to bi bilo sve što bi se time moglo postići: taktička otvaranja.
Jer malo je verovatno da bi bilo Francuska ili Nemačka napustile
američku vezu. Privremeni flert, posebno sa Francuskom koji bi bio
povezan sa nekim uskim brojem pitanja, ne može se isključiti – ali
zaokretu u geopolitičkim savezima morali bi prethoditi masovni potresi
u evropskim poslovima, slom u evropskom ujedinjavanju i
transatlantskim vezama. Čak i tada malo je verovatno da bi evropske
države bile sklone tome da stupe u istinski geopolitički savez sa
dezorijentisanom Rusijom.
Prema tome, nijedna od opcija kontrasaveza, u konačnoj analizi, ne
nudi delotvornu alternativu. Razrešenje ruske nove geopolitičke dileme
ne leži u koncepciji kontrasaveza, niti se ono može naći u iluziji
ravnopravnog strateškog partnerstva sa Amerikom ili pak u pokušaju
stvaranja nove politički i ekonomski integrisane strukture na prostoru
bivšeg Sovjetskog Saveza. Svim ovim opcijama izmiče ono što
predstavlja jedini izbor koji postoji, kao realan, pred Rusijom.

DILEMA JEDNE ALTERNATIVE

Ruska jedina realna geostrateška opcija – opcija koja joj

obezbeđuje realističnu ulogu na međunarodnom planu i koja joj takođe
pruža mogućnost da maksimalizuje pogodnosti za vlastiti preobražaj i
modernizaciju – jeste Evropa. I to ne bilo koja Evropa, već
transatlantska Evropa proširene EU i NATO. Takva Evropa nastaje, kao
što smo videli u trećem poglavlju, i ona će najverovatnije ostati tesno
povezana sa Amerikom. Evropa je ta s kojom Rusija treba da se
povezuje ukoliko hoće da izbegne opasnu geopolitičku izolaciju.
Za Ameriku, Rusija je suviše slaba da bi joj bila partner ali
istovremeno i isuviše jaka da bi joj bila pacijent. Rusija će verovatno
biti problem sve dok Amerika ne stvori okolnosti koje će pomoći da se
Rusi uvere u to da je za njihovu zemlju najbolje da uspostavi organsku
vezu sa transatlantskom Evropom. Iako dugoročni rusko-kineski savez
i rusko-iranski strateški savez nije verovatan, očito je da je važno za
Ameriku da izbegava politike koje bi Rusiju udaljavale od potrebnog
strateškog izbora. U meri u kojoj je to moguće, američki odnosi sa
Kinom i Iranom treba da budu formulisani s obzirom na njihov mogući
uticaj na ruske geopolitičke kalkulacije. Perpetuiranje iluzija koje se
tiču velikih geostrateških opcija može samo usporiti istorijski izbor koji
Rusija mora da načini kako bi okončala svoju slabost.
 Jedino Rusija koja je spremna da prihvati novu stvarnost Evrope,
kako ekonomsku tako i geopolitičku, biće u stanju da izvuče korist za
sebe iz proširenog područja transkontinentalne evropske kooperacije u
trgovini, komunikacijama, investicijama i obrazovanju. Ruska
participacija u Savezu Evrope svakako je veliki korak u pravom pravcu.
To je prva proba za uspostavljanje dalekih institucionalnih veza između
nove Rusije i rastuće Evrope. To takođe implicira da Rusija, ako bude
sledila svoj put, neće imati drugog izbora osim da prihvati kurs za koji
se opredelila Turska kada je odlučila da odustane od svojih imperijalnih
ambicija i uputi se veoma smišljeno putem modernizacije, evrope-
izacije i demokratizacije.
Nijedna druga opcija ne može Rusiji ponuditi koristi koje joj može
ponuditi orijentacija vezivanja za bogatu, modernu i demokratsku
Evropu povezanu sa Amerikom. Evropa i Amerika nisu pretnja Rusiji
ukoliko ona bude neekspanzionistička i demokratska država. Oni
nemaju nikakve teritorijalne pretenzije prema Rusiji koje Kina jednoga
dana može imati, niti nesigurne i potencijalno sporne granice, kao što
je slučaj sa muslimanskim nacijama na Jugu. Nasuprot tome, za Evropu,
kao i za Ameriku, nacionalna i demokratska Rusija predstavlja željeni
geopolitički entitet, izvor stabilnosti u nestabilnom evroazijskom
kompleksu. Rusija se, sledstveno ovome, suočava sa činjenicom da
izbor u korist Evrope i Amerike, da bi se izvukle opipljive koristi, zah-
teva pre svega jasan raskid sa imperijalnom prošlošću i, kao drugo,
bespogovorno prihvatanje povećavanja političkih i bezbednosnih veza
sa Amerikom. Prvi zahtev odnosi se na neophodnost prilagođavanja
geopolitičkom pluralizmu koji je počeo da preovlađuje na prostoru
bivšeg Sovjetskog Saveza. Takvo prilagođavanje ne isključuje
ekonomsku kooperaciju, sličnu modelu stare evropske oblasti slobodne
trgovine, ali ono ne može uključivati ograničenja političkog
suvereniteta novih država – iz prostog razloga što to ove države ne žele.
Najvažnija stvar u svemu tome jeste potreba da Rusija jasno i
nedvosmisleno prihvati nezavisnu egzistenciju Ukrajine, njenih granica
i njenog samosvojnog nacionalnog identiteta.
Drugi zahtev je možda još teže ostvariv. Istinski kooperativni
odnos sa transatlantskom zajednicom ne može biti zasnovan na
shvatanju da one demokratske države Evrope koje žele biti njen deo
mogu biti isključene zato što to zahteva Rusija. Ekspanzija ove
zajednice ne treba da bude previše nagla i ona ne treba da bude
promovisana na antiruskoj temi. Ali ova ekspanzija niti može niti treba
da bude zaustavljena političkom nagodbom koja sama izražava
antikvarno shvatanje odnosa evropske bezbednosti. Šireća i
demokratska Evropa mora biti otvoreni istorijski proces koji nije
podvrgnut politički arbitrarnim geografskim granicama.
Za mnoge Ruse, rešenje koje podrazumeva samo jednu jedinu
alternativu može danas i u vremenu koje dolazi biti teško rešenje. Ono
zahteva veliki akt političke volje i možda lidera koji stoji sa strane,
sposoban da donosi odluke i da artikuliše viziju demokratske,
nacionalne, istinski modeme i evropske Rusije. To se ne može desiti na
kratak rok. Prevladavanje postkomunističke i postimperijalne krize
zahtevaće ne samo više vremena nego kad je reč o postkomunističkog
transformaciji Centralne Evrope već i pojavu dalekovidog i stabilnog
političkog vođstva. Ruski Ataturk nije sada na vidiku. Ipak, Rusi će
verovatno morati da priznaju da nacionalna redefmicija Rusije nije čin
kapitulacije već čin oslobođenja. 9 Svi će morati da prihvate da ono što
je Jeljcin rekao u Kijevu 1990. godine o neimperijalnoj budućnosti
Rusije predstavlja potpuno realističnu ocenu. Istinski neimperijalna Ru-
sija biće još uvek velika sila koja premošćuje Evroaziju, najveću
svetsku jedinicu do sada.
U svakom slučaju, redefinisanje onoga što je Rusija i gde je Rusija
verovatno će se zbivati u fazama i to će zahtevati mudar i čvrst stav
Zapada. Amerika i Evropa će morati da pomognu. Oni Rusiji treba da
ponude ne samo specijalni ugovor sa NATO, već oni takođe treba da
započnu proces dogovaranja sa Rusijom u vezi sa pitanjem
uobličavanja eventualnog transkontinentalnog sistema bezbednosti i
kooperacije koji znatno prevazilazi labavu strukturu Organizacije za
bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE). I ako bi Rusija konsolidovala
svoje unutrašnje demokratske institucije i dublje zakoračila u
ekonomski razvoj zasnovan na slobodnom tržištu, njeno sve tešnje
povezivanje sa NATO i EU ne treba biti dovođeno u pitanje.
U isto vreme, jednako je važno za Zapad, posebno za Ameriku, da
sledi politiku koja perpetuira stav da postoji samo jedna alternativa za
Rusiju. Politička i ekonomska stabilizacija novih postsovjetskih država
glavni je faktor u primoravanju Rusije na istorijsku redefmiciju. Otuda
podrška novim postsovjetskim državama – geopolitičkom pluralizmu
na prostoru bivše sovjetske imperije – mora da postane integralni deo
politike usmerene ka tome da podstiče Rusiju da nedvosmisleno
praktikuje svoju evropsku opciju. Među ovim državama postoje one
koje su geopolitički posebno važne: Azerbejdžan, Uzbekistan i
Ukrajina.
Nezavisni Azerbejdžan može poslužiti kao koridor za pristup
Zapada energijom bogatom bazenu Kaspijskog mora i Centralne Azije.
Obrnuto, potčinjeni Azerbejdžan bi značio da Centralna Azija može biti
zatvorena za spoljašnji svet i stoga ranjiva na ruski pritisak za
reintegraciju. Uzbekistan, nacionalno najvažniji i najmnogoljudniji od
država Centralne Azije, predstavlja glavnu prepreku bilo kakvom

9 Početkom 1996, general Aleksandar Lebed objavio je značajni članak

(„The Fading of Empire or the Rebirth of Russia”, Segodnva, 26. april 1996.)
u kojem referira na ovaj problem.
obnavljanju ruske kontrole nad regionom. Njegova nezavisnost je od
odlučujućeg značaja za opstanak drugih država Centralne Azije, i on je
najmanje ranjiv na ruske pritiske.
Najvažnija je međutim Ukrajina. Pošto se EU i NATO šire,
Ukrajina će verovatno biti u poziciji da izabere da li ona želi da bude
deo neke od ovih organizacija. Verovatno će ona želeti da se priključi
obema, onda kada se one budu graničile sa njom i onda kada njena
unutrašnja transformacija počne da je preporučuje za članstvo u njima.
Iako će to uzeti dosta vremena, nije isuviše rano za Zapad – dok i dalje
bude uvećavao svoje ekonomske i bezbednosne veze sa Kijevom – da
počne da ukazuje na to da je decenija od 2005. do 2015. razuman
vremenski okvir za početak ukrajinskog postepenog uključivanja, čime
bi se smanjio rizik od straha Ukrajinaca da će evropska ekspanzija biti
zaustavljena na poljsko-ukrajinskim granicama.
Rusija će se, uprkos njenom protestovanja, verovatno prećutno
složiti sa NATO ekspanzijom u 1999. koja bi trebalo da uključi
nekoliko centralno-evropskih zemalja, zato što se kulturni i društveni
jaz između Rusije i Centralne Evrope mnogo proširio nakon pada
komunizma. Nasuprot tome, Rusija će se neuporedivo teže pomiriti sa
ukrajinskim pristupom u NATO, jer bi to značilo njeno priznanje da
sudbina Ukrajine nije više organski povezana sa Rusijom. Ipak, ako
hoće da preživi kao nezavisna država, Ukrajina mora postati deo
Centralne Evrope a ne Evroazije, a ako hoće da bude deo Centralne
Evrope, tada će ona morati da u punom smislu uzme učešća u vezama
Centralne Evrope sa NATO i EU. Rusko prihvatanje ovih veza će onda
uticati na Rusiju da sama donese odluku da postane istinski deo Evrope.
Rusko odbijanje ove opcije bilo bi isto što i odbacivanje Evrope u korist
usamljenog „evroazijskog” identiteta i egzistencije.
Ključna stvar koju valja imati na umu jeste to da Rusija ne može
biti u Evropi a da Ukrajina takođe ne bude u Evropi, kao što ni Ukrajina
ne može biti u Evropi a da Rusija ne bude u njoj. Ako se prihvati stav
da je Rusija već bacila kocku u vezi sa Evropom, onda sledi da je u
krajnjoj liniji u vlastitom interesu Rusije da se Ukrajina uključi u šireće
evropske strukture. I zaista, ukrajinski odnos sa Evropom mogao bi da
bude prekretna tačka za samu Rusiju. Ali to isto tako znači da
odlučujući momenat za definisanje ruskih odnosa sa Evropom još neko
vreme neće biti na dnevnom redu – odlučujući u tom smislu što bi
ukrajinsko opredeljivanje za Evropu dovelo stvari do razršenja kad je
reč o ruskoj odluci koja se tiče sledeće faze njene istorije: ili da bude
deo Evrope ili da postane evroazijski izgnanik, niti istinski evropska niti
azijska i uglibljena u svoje konflikte sa „najbližim inostranstvom”.
Treba se nadati da kooperativni odnos između šireće Evrope i
Rusije može iz formalnih bilateralnih veza prerasti u organskije i više
obavezujuće ekonomske i bezbednosne veze. U tom pogledu, tokom
prve dve dekade sledećeg veka, Rusija bi mogla postati integralni deo
Evrope koja seže ne samo do Ukrajine već i do Urala i čak preko toga.
Povezivanje Rusije sa evropskim i transatlantskim strukturama ili čak
neke forme njenog učlanjenja u ove strukture, otvorilo bi za uzvrat vrata
uključivanju tri kavkaske zemlje – Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana –
koje očajnički teže ka evropskoj vezi.
Ne može se predvideti s kojom brzinom će taj proces teći, ali jedna
stvar je sigurna. On će teći brže ukoliko se geopolitički kontekst bude
tako oblikovao da gura Rusiju u tom pravcu, istovremeno
blagovremeno blokirajući druge tendencije. Što brže se Rusija bude
kretala prema Evropi, to brže će crna rupa Evroazije biti ispunjena
društvom koje je u velikoj meri moderno i demokratsko. Zaista, za
Rusiju dilema jedne jedine alternative nije više stvar pravljenja
geopolitčkog izbora, već stvar suočavanja sa imperativom opstanka.
 POGLAVLJE 5

EVROAZIJSKI BALKAN

U Evropi reč Balkan priziva slike etničkih konflikata i rivalstava

između regionalnih velikih sila. Evroazija ima takođe svoj Balkan, ali
evroazijski Balkan je mnogo prostraniji, naseljeniji i religiozno i etnički
heterogeniji. Balkan je lociran unutar onog prostornog geografskog
pravougaonika koji demarkira centralnu zonu globalne nestabilnosti
označenu u drugom poglavlju i koji obuhvata delove južnoistočne
Evrope, centralne i južne Azije, područje Persijskog Zaliva i Srednjeg
Istoka.
Evroazijski Balkan predstavlja unutrašnji centar toga velikog
pravougaonika (vidi mapu na str. 118), a on se od svoje spoljašnje zone
razlikuje po jednoj važnoj karakteristici: u njemu postoji vakuum moći.
Iako je najveći deo država smeštenih u Persijskom Zalivu i Srednjem
Istoku takođe nestabilan, američka moć je u toj regiji konačni arbitar.
Nestabilni region u spoljašnjoj zoni je tako područje hegemonije jedne
jedine moći i on je obojen tom hegemonijom. Nasuprot tome,
evroazijski Balkan podseća na stariji, familijarniji Balkan jugoistočne
Evrope: ne samo što su njegovi politički entiteti nestabilni, već oni
prizivaju posredovanje moćnih suseda od kojih je svaki okrenut ka tome
da od drugoga preuzme dominaciju nad regionom. Upravo ova
kombinacija vakuuma moći i usisavanja moći opravdava naziv
evroazijski Balkan.
Tradicionalni Balkan predstavlja potencijalno geopolitčku nagradu
u borbi za evropsku supremaciju. Evroazijski Balkan – sa svojom
rastućom transportnom mrežom koja neposrednije povezuje najbogatije
evroazijske i najmarljivije zapadne i istočne krajeve – takođe je
geopolitički značajan. Štaviše, on je od važnosti sa stanovišta
bezbednosti i istorijskih ambicija, za bar troje od njegovih najbližih i
najmoćnijih suseda, naime za Rusiju, Tursku i Iran, pri čemu Kina
takođe daje signale da je politički sve više zainteresovana za taj region.
Ali evroazijski Balkan je daleko važniji kao potencijalna ekonomska
nagrada: ogromna koncentracija prirodnog gasa i naftnih rezervi nalazi
se u regionu, uz važne minerale, uključujući i zlato.
Svetska potrošnja energije biće znatno povećana u sledeće dve ili
tri decenije. Procene Američkog odeljenja za energiju predviđaju da će
svetska potražnja porasti više od 50% između 1993. i 2015, pri čemu će
najveće povećanje potrošnje biti na Dalekom Istoku. Zamajac azijskog
ekonomskog razvoja već je proizveo ogromni pritisak za istraživanje i
eksploataciju novih izvora energije, a centralno-azijski region i bazen
Kaspijskog mora poznati su po tome što sadrže rezerve prirodnog gasa
i nafte prema kojima su male one Kuvajta, Meksičkog zaliva i Severnog
mora.

Pristup tim izvorima i učešće u njihovim potencijalnim bo-

gatstvima predstavljaju ciljeve koji pokreću nacionalne ambicije,
motivišu korporativne interese, razbuktavaju istorijske zahteve,
oživljavaju imperijalne aspiracije i potpaljuju rivalstva na među-
narodnom planu. Situacija je još eksplozivnija zahvaljujući činjenici da
taj region nije samo vakum moći već je on takođe nestabilan iznutra.
Svaka od njegovih zemalja opterećena je ozbiljnim unutrašnjim
teškoćama, sve one imaju granice koje su ili predmet spora sa susedima
ili predstavljaju zone međusobne etničke mržnje, nekoliko njih je
nacionalno homogeno a neke su već upletene u oružane sukobe
uzrokovane teritorijalnim, etničkim i verskim razlozima.

ETNIČKI KAZAN

Evroazijski Balkan uključuje devet zemalja koje na ovaj ili onaj

način odgovaraju naznačenom opisu i još dve kao potencijalne
kandidate. Onih devet su Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan,
Uzbekistan, Turkmenistan, Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija – sve one
bile su ranije deo pokojnog Sovjetskog Saveza – i Avganistan.
Potencijalni kandidati za ovu listu su Turska i Iran, zemlje koje su
ekonomski i politički sposobnije za život, obe su aktivni rivali u borbi
za regionalni uticaj na evroazijskom Balkanu i utoliko značajni
geostrateški igrači na tom području. U isto vreme, obe su potencijalno
ranjive na unutrašnje etničke sukobe. Ako bi bilo koja od njih bila
destabilizovana ili njih obe, unutrašnjim problemima ovog regiona ne
bi se moglo upravljati, dok bi napori da se ograniči ruska regionalna
dominacija mogli postati potpuno besplodni.
Za tri kavkaske države – Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan – može
se reći da su zasnovane na stvarnim istorijskim nacijama. Kao rezultat
toga, njihovi nacionalizmi pokazuju tendenciju da budu sveprožimajući
i intenzivni, a spoljašnji konflikti teže da postanu ključni izazov
njihovom opstanku. Za pet novih centralnoazijskih država može se,
nasuprot tome, reći da su dosta više u fazi izgrađivanja nacije, u kojoj
su plemenski i etnički identiteti još jaki, tako da unutrašnje razmirice
predstavljaju glavne teškoće. U oba tipa država, ove ranjivosti dovode
njihove moćne i imperijalno nastrojene susede u iskušenje da ih
iskoriste.
Evroazijski Balkan je etnički mozaik (vidi prethodnu tabelu i
mapu). Granice njihovih država su povučene arbitrarno od strane
sovjetskih kartografa tokom dvadesetih i tridesetih kada su sovjetske
republike bile formalno uspostavljene (Avganistan koji nikada nije bio
deo Sovjetskog Saveza predstavlja izuzetak). Njihove granice su
utvrđene u velikoj meri na osnovu etničkog principa, ali su one takođe
izražavale interes Kremlja da južni region ruske imperije bude podeljen
iznutra i tako pokoren.
U skladu sa tim, Moskva je odbacila predloge centralnoazijskih
nacionalista da različite centralnoazijske narode (od kojih najveći deo
nije bio još nacionalistički motivisan) utope u je dinstvenu političku
jedinicu – koja bi se zvala Turkestan – opredeljujući se umesto toga za
to da se stvori pet odvojenih republika, svaka sa novim različitim
imenom i sa arbitrarnim granicama. Na osnovu sličnih kalkulacija,
Kremlj je napustio planove za jedinstvenu Kavkasku federaciju. Prema
tome, ne treba da iznenađuje da, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, ni
tri države sa Kavkaza niti pet država iz Centralne Azije nisu bile
spremne za njihov novi nezavisni status ni za neophodnu regionalnu
kooperaciju.
 Na Kavkazu nešto manje od četiri miliona Jermena i nešto više od
osam miliona Azerbejdžanca bilo je brzo upleteno u otvorene ratne
konflikte u vezi sa statusom Nagorno-Karabaha, velike jermenskom
populacijom nastanjene enklave u Azerbejdžanu. Ovaj konflikt je
proizveo etnička čišćenja širih razmera, sa stotinama hiljada izbeglica i
prognanika koji su bežali u oba smera. Zahvaljujući činjenici da je
Jermenija hrišćanska a Azerbejdžan muslimanski, rat je imao i neka
obeležja verskog sukoba. Rat koji je za posledicu imao ekonomsko
opustošenje na obe strane, još je više otežao obema zemljama da se
uspostave kao stabilne nezavisne države. Jermenija je bila primorana da
se osloni više na Rusiju koja joj je obezbedila značajnu vojnu pomoć,
dok je azerbejdžanska novouspostavljena nezavisnost i unutrašnja
stabilnost plaćena ustupanjem Nagorno-Karabaha.
Ranjivost Azerbejdžana ima šire regionalne implikacije zato što
lokacija ove zemlje čini od nje geopolitičkog stožera. Ta zemlja se
može opisati kao „zapušač” koji kontroliše pristup u „bocu” koja sadrži
bogatstvo bazena Kaspijskog mora i Centralne Azije. Nezavisni
Azerbejdžan u kojem se govori turski, sa naftovodima koji teku od
njega ka etnički bliskoj Turskoj koja može pružati političku podršku,
može da spreči Rusiju da ima monopol na pristup ovom regionu i da je
liši odlučujuće političke poluge za vođenje politike prema novim
državama Centralne Azije. Ipak Azerbejdžan je ranjiv na pritisak Rusije
na severu i Irana na jugu. Postoji dvostruko više Azera – po nekim
procenama dvadeset miliona – koji žive u severnozapadnom Iranu nego
u samom Azerbejdžanu. Zbog ove realnosti, Iran se plaši potencijalnog
separatizma svojih Azera i otuda njegova ambivalentnost kada je u
pitanju suvereni status Azerbejdžana, uprkos tome što obe nacije imaju
zajedničku muslimansku veru. Kao rezultat toga, Azerbejdžan je postao
objekt kombinovanog ruskog i iranskog pritiska usmerenog na to da se
ograniči njegova saradnja sa Zapadom.
Za razliku od Jermenije i Azerbejdžana koji su etnički potpuno
homogeni, oko 30% od 6 miliona stanovnika Gruzije predstavlja
manjine. Štaviše, ove male zajednice, prilično plemenske i po načinu
organizacije i po identitetu, intenzivno se opiru dominaciji Gruzijaca.
Posle raspada Sovjetske unije, Oseti i Abhazi su izvukli korist iz
unutrašnjih gruzijskih političkih razmirica u vezi sa pokušajem
otcepljenja, što je Rusija mirno podržala u nameri da primora gruzijsku
republiku da popusti pred njenim pritiskom da ova republika ostane u
CIS (iz kojeg je gruzijska republika želela da se potpuno izdvoji) i da
prihvati ruske vojne baze na gruzijskom tlu kako bi se ovo područje
odvojilo od Turske.
U Centralanoj Aziji, unutrašnji faktori su bili značajni u pro-
izvođenju nestabilnosti. Kulturno i lingvistički, četiri od pet novih
nezavisnih centralnoazijskih država su deo turskog sveta. Tadžikistan
je lingvistički i kulturno persijski, dok je Avganistan – izvan bivšeg
Sovjetskog Saveza – etnički mozaik sastavljen od Avganaca, Tadžika,
Paštana i Persijanaca. Svih šest zemalja su muslimanske. Najveći deo
njih je tokom godina bio pod prolaznim uticajem Irana, turske i ruske
imperije, ali ovo iskustvo ih nije podstaklo da izgrade duh zajedničkog
regionalnog interesa. Nasuprot tome, njihov različiti etnički sastav
učinio ih je osetljivim na unutrašnje i spoljašnje konflikte koji su
kumulativno otvarali put nametanju moćnih suseda.
Od 5 novih nezavisnih centralnoazijskih država, Kazahstan i
Uzbekistan su najvažniji. Regionalno, Kazahstan je štit, a Uzbekistan
je duša buđenja različitih nacija u regionu. Geografska veličina i
lokacija Kazahstana štiti druge zemlje od neposrednog ruskog fizičkog
pritiska, pošto se Kazahstan sam graniči sa Rusijom. Međutim, od oko
18 miliona njegovih stanovnika približno 35% su Rusi (ruska
populacija naglo opada u čitavom regionu), dok oko 20% predstavljaju
takođe ne-Kazasi, što je činjenica koja zadaje velike teškoće novim
kazahstanskim liderima koji su i sami nacionalisti ali reprezentuju samo
oko polovinu ukupne populacije ove zemlje – da slede cilj stvaranja
nacije na etničko-jezičkim osnovama.
Rusi koji nastanjuju novu državu su prirodno ozlojeđeni na nove
kazahstanske lidere, jer pošto su ranije bili vladajuća kolonijalna klasa
i otuda i bolje obrazovani i situirani, oni se boje da će izgubiti
privilegije. Štaviše, oni pokazuju tendenciju da posmatraju novi
kazahstanski nacionalizam sa neprekrivenim kulturnim prezirom. Kad
je reč i o severozapadnom i o severoistočnom regionu u kojima
dominiraju ruski kolonisti, Kazahstan će se suočiti sa opasnošću
teritorijalne secesije ukoliko se odnosi između Rusa i Kazasa budu
pogoršali. U isto vreme nekoliko stotina hiljada Kazasa nastanjuje
rusku stranu državne granice i severoistočni Uzbekistan, deo države
koja Kazase posmatra kao glavne rivale u borbi za vođstvo u Centralnoj
Aziji.
Uzbekistan je u stvari kandidat za regionalnog lidera u centralnoj
Aziji. Iako manji po veličini od Kazahstana i siromašniji po prirodnim
resursima od njega, on ima brojnije stanovništvo (blizu 25 miliona) i,
što je još važnije, znatno homogeniju populaciju. Zahvaljujući višoj
stopi rađanja domorodačkog stanovništva i postepenom egzodusu
ranije dominantnih Rusa, uskoro će oko 75% njegovog stanovništva biti
Uzbeci, sa beznačajnom ruskom manjinom koja će ostati uglavnom u
Taškentu, glavnom gradu. Štaviše politička elita zemlje smišljeno
identifikuje novu državu kao neposrednog potomka velike
Tamerlanove srednjovekovne imperije (1336-1404.), čiji je glavni grad
postao regionalni centar za izučavanje religije, astronomije i umetnosti.
Zbog ove veze sa poreklom moderni Uzbekistan ima dublje osećanje
istorijskog kontinuiteta i regionalne misije od njegovih suseda. I zaista,
neki uzbečki lideri vide Uzbekistan kao nacionalno središte
jedinstvenog centralnoazijskog entiteta sa Taškentom kao njegovim
glavnim gradom. Voše nego u bilo kojoj drugoj centralanoazijskoj
zemlji uzbekistanska politička elita i u velikoj meri narod ulažu napore
u stvaranje moderne države-nacije i ispoljavaju odlučnost – unutrašnje
teškoće ih neće pokolebati – da se kolonijalni status nikada više ne
povrati.
Ovakav pravac razvoja čini od Uzbekistana kako lidera u izgradnji
modernog postetničkog nacionalizma tako i predmet podozrivosti među
susedima. Pošto uzbečki lideri diktiraju brz tempo nacionalne izgradnje
i postizanja regionalne samodovoljnosti, relativno veća nacionalna
homogenost i viša nacionalna svest ove zemlje izazivaju strah kod
vladara Turkmenistana, Kirgistana, Tadžikistana i čak Kazahstana da
će se regionalno vođstvo Uzbekistana pretvoriti u uzbečku regionalnu
dominaciju. Ovo koči regionalnu kooperaciju novih suverenih država –
koja rse ni u kom slučaju ne podstiče od strane Rusa – i povećava
regionalnu ranjivost.
Isto tako, Uzbekistan, kao ni ostale zemlje, nije oslobođen etničkih
napetosti. Delovi južnog Uzbekistana, posebno oko kulturno važnih
centara, imaju dosta Tadžikistanaca, koji su krajnje nezadovoljni
granicama koje je postavila Moskva. Stvar još više komplikuje
prisustvo Uzbeka u zapadnom Tadžikistanu i Uzbeka i Tadžika u
ekonomski veoma važnoj dolini Kirgistana Fergana (gde je poslednjih
godina došlo do ekspanzije međunarodnog nasilja), da ne pominjemo
prisustvo Uzbeka u severnom Avganistanu.
Od ostale tri centralnoazijske zemlje koje su proistekle iz ruske
kolonijalne vladavine – Kirgistan, Tadžikistan i Turkmenistan – samo
je treća etnički relativno kohezivna. Približno 75% od njenih četiri i po
miliona stanovnika su Turkmeni, dok Rusi i Uzbeci, svaki zasebno,
broje manje od 10%. Turkmenistanska geografska lokacija omogućuje
mu da bude relativno udaljen od Rusije, sa Uzbekistanom i Iranom kao
državama koje su od daleko većeg značaja za budućnost zemlje. Kada
jednom naftovodi do ovog područja budu razvijeni, velike
turkmenistanske rezerve prirodnog gasa povećavaju prosperitetnu
budućnost za narod ove zemlje.
Kirgistanskih 5 miliona stanovnika su etnički mnogo raznovrsniji.
Sami Kirgizi predstavljaju 55% ukupne populacije, Uzbeci oko 13%
dok su Rusi sa preko 20% pali na nešto više od 15%. Pre sticanja
nezavisnosti, tehničko-inženjersku inteligenciju su uglavnom činili
Rusi, tako da je njihov egzodus teško oštetio ekonomiju date zemlje.
Iako bogata mineralima i prirodnim lepotama, što je neke navodilo da
ovu zemlju opisuju kao Švajcarsku centralne Azije (i tako kao
potencijalno novo turističko stecište), geopolitička lokacija Kirgizije
koja je stisnuta između Kine i Kazahstana, čini je veoma zavisnom od
stepena u kojem sam Kazahstan da održava svoju nezavisnost.
Tadžikistan je samo nešto etnički homogeniji. Od njegovih 6,5
miliona ljudi manje od dve trećine su Tadžici a nešto više od 25% su
Uzbeci (na koje Tadžici gledaju sa odbojnošću), dok preostali Rusi
broje samo 3%. Međutim, kao i drugde, dominantna etnička zajednica
je oštro – čak neprijateljski – podeljena po plemenskim linijama, dok je
moderni nacionalizam ograničen uglavnom na urbanu političku elitu.
Kao rezultat ovoga, nezavisnost je proizvela ne samo građanske
razmirice, već i udoban izgovor Rusiji da nastavi da razvija svoju
armiju u toj zemlji. Etničku situaciju još više komplikuje veliko
prisustvo Tadžika s onu strane granice, u severoistočnom Avganistanu.
U stvari, u Avganistanu živi gotovo onoliko Tadžika koliko i u
Tadžikistanu, što je još jedan činilac koji služi za destabilizaciju
regiona.
Tekuće nesvrstavanje Avganistana posledica je sovjetskog nasleđa,
iako ova zemlja nije bila sovjetska republika. Rasparčana sovjetskom
okupacijom i dugotrajnim gerilskim ratom koji je vođen protiv ove
okupacije, Avganistan je nacija-država samo nominalno. Njegovih 22
miliona žitelja postali su oštro etnički podeljeni, sa rastućim podelama
između Paštuna, Tadžika i Hazara. U isto vreme, džihad protiv ruskih
okupatora učinio je religiju dominantnom dimenzijom političkog
života, što je unosilo dogmatske strasti u već oštre političke razlike.
Avganistan se na taj način morao posmatrati ne samo kao deo
centralnoazijskog etničkog problema već i kao politički deo
evroazijskog Balkana.
[ Iako je svaka od bivših centralnoazijskih zemalja preovlađujuće
muslimanska, njihove političke elite – na koje još treba gledati kao na
proizvod sovjetske ere – nisu religiozne i ove države su formalno
sekularizovane. Međutim, pošto se njihovo stanovništvo pomera od
prvobitnih klanovskih i plemenskih identiteta ka modernijoj
nacionalnoj svesti, ono će verovatno postati prožeto jakim
islamiziranim duhom. U stvari, islamska osnova – već uvezena spolja,
ne samo iz Irana već i iz Saudijske Arabije – verovatno će predstavljati
mobilišući impuls za sveprožimajuće nacionalizme, odlučne u
suprotstavljanju svakoj reintegraciji pod rusku kontrolu.
Proces islamizacije će biti verovatno zarazan i za one Muslimane
koji su ostali unutar Rusije. Njihov broj je oko 20 miliona – dva puta
veći od broja onih Rusa (oko 9,5 miliona) koji su nastavili da žive pod
stranom vladavinom u nezavisnim centralnoazijskim zemljama. Ruski
Muslimani tako predstavljaju oko 13% ruske populacije i gotovo je
sigurno da će oni insistirati na svojim pravima na sopstveni religiozni i
politički identitet. Možda ovi zahtevi neće uzeti oblik traženja pune
nezavisnosti, kao što je to bio slučaj u Čečeniji, ali će oni u velikoj meri
proizvoditi probleme sa kojima će se Rusija, zahvaljujući svom
skorašnjem imperijalnom uplitanju i ruskim manjinama u novim
državama, suočavati u Centralnoj Aziji.
Ono što izaziva nestabilnost evroazijskog Balkana i što situaciju
čini eksplozivnom u vezi je sa činjenicom da dve od glavnih država-
nacija, svaka sa istorijskim imperijalnim pretenzijama na kulturnom,
religioznom i ekonomskom planu kada je reč o regionu – naime Turska
i Iran – i same su kolebljive u pogledu njihove geopolitičke orijentacije
i potencijalno su ranjive iznutra. Ako ove dve države budu
destabilizovane, sasvim je verovatno da će čitav region dospeti u
haotično stanje obeleženo etničkim i teritorijalnim konfliktima koji će
izmicati kontroli, tj. da će delikatna ravnoteža moći u regionu biti
ozbiljno poremećena. Prema tome, Turska i Iran nisu samo važni
geostrateški igrači već i geopolitički stožeri čije je unutrašnje stanje od
presudnog značaja za sudbinu regiona. Obe su sile srednje veličine, sa
snažnim regionalnim aspiracijama i sa svešću o svojoj istorijskoj
važnosti. Ipak, buduća geopolitička orijentacija i čak nacionalna
kohezija obe ove države ostaju neizvesne
Turska, postimperijalna država još u, procesu redefinisanja svog
identiteta, biva gurana u tri pravca; (modernisti bi želeli da je vide kako
postaje evropska država koja se okreće Zapadu; islamisti se okreću u
pravcu Srednjeg Istoka ka muslimanskim zajednicama i otuda gledaju
prema Jugu; dok istorijom opterećni nacionalisti vide u turskim
narodima na Kaspijskom jezeru i u Centralnoj Aziji osnovu za novu
misiju regionalno dominantne Turske i zato gledaju prema Istoku.
Svaka od ovih perspektiva postavlja različitu stratešku osu, i sukob
između njih unosi prvi put posle kemalističke revolucije dozu
neizvesnosti kad je u pitanju regionalna uloga Turske.
I sama Turska bi mogla postati, bar delimično, žrtva regionalnih
međuetničkih konflikata. Iako je njeno stanovništvo od oko 65 miliona
pretežno tursko, sa gotovo 80% onih turskog porekla (tu je uključen i
manji broj Albanaca, Bosanaca, Bugara i Arapa) i sa 20% i možda nešto
više Kurda. Koncentrisani u istočnim regionima zemlje, turski Kurdi su
uvučeni u borbu za nacionalnu nezavisnost koju vode irački i iranski
Kurdi. Svaka unutrašnja napetost unutar Turske koja se tiče globalne
orijentacije zemlje nesumnjivo bi podstakla Kurde da vrše čak nasilni
pritisak da im se dodeli zasebni nacionalni status.
Buduća orijentacija Irana je čak problematičnija. Fundamen-
talistička šiitska revolucija koja je trijumfovala kasnijih sedamdesetih,
može da stupi u „termidorsku fazu” i to povećava neizvesnost u pogledu
geostrateške uloge Iraka. S jedne strane, kolaps ateističkog Sovjetskog
Saveza otvara novim nezavisnim severnim susedima Irana put u
religiozni prozelitizam, ali, s druge strane, iransko neprijateljstvo prema
SAD navodi Teheran da pravi ustupke, bar taktički, promoskovskoj
orijentaciji, što biva osnaženo iranskim interesom da utiče na svoju
vlastitu koheziju nakon nove nezavisnosti Azerbejdžana.
Ovaj interes ima korena u iranskoj ranjivosti na međuetničke
tenzije. Od 65 miliona njegovih stanovnika (gotovo identično po broju
sa Turskom), samo nešto više od polovine su Persijanci. Grubo
govoreći, oko jedne četvrtine su Azeri, a ostatak uključuje Kurde,
Turkmene, Arape i ostala plemena. Izuzev Kurda i Azera, drugi nisu do
sada bili u stanju da prete nacionalnom integritetu Irana, zahvaljujući
visokom stepenu nacionalne, čak imperijalne svesti među Persijancima.
Ali to se može brzo promeniti, posebno u slučaju nove krize u iranskoj
politici.
Prema tome, sama činjenica da nekoliko novih jedinica postoji u
regionu i da je čak milion Čečena u stanju da ostvari svoje političke
aspiracije, može zarazno da deluje na Kurde i ostale manjine u Iranu.
Ako Azerbejdžan uspe da ostvari stabilan politički i ekonomski razvoj,
iranski Azeri verovatno će se prikloniti ideji većeg Azerbejdžana. Tako
bi se politička nestabilnost i podele u Teheranu mogli preobraziti u
izazov koheziji iranske države, čime bi se dramatično proširilo područje
onoga što je uključeno u evroazijski Balkan.

VIŠEDIMENZIONALNI KONTEKST

Tradicionalni evropski Balkan uključivao je, kao ključnu stvar,

rivalstvo između tri imperije: otomanske, austrougarske i ruske. Tu su
takođe bila tri posredna učesnika zainteresovana za to da njihovi
evropski interesi ne budu ugroženi pobedom jednog od protagonista
pomenutog rivalskog odnosa: Nemačka se plašila ruske moći,
Francuska se suprotstavljala Austrougarskoj, a Velika Britanija je
želela da vidi otomansku imperiju kao kontrolora Dardanela oslabljenu
pre nego bilo koju od dve preostale imperije koje su se borile za
kontrolu nad Balkanom. Tokom 19. veka, ove sile su uspele da se
uključe u balkanske konflikte bez štete po bilo čiji vitalni interes, ali
njima to nije uspelo 1914. što je imalo strahovite posledice po sve.
U današnje rivalstvo unutar evroazijskog Balkana uključene su tri
susedne sile: Rusija, Turska i Iran, pri čemu Kina može isto tako postati
protagonista. Takođe su upleteni u pomenutoj rivalstvo, mada više sa
distance, i Ukrajina, Pakistan, Indija i udaljena Amerika. Svaka od ove
tri glavne i neposredno uključene zemlje nošena je ne samo izgledima
za buduće geopolitičke i ekonomske koristi, već i jakim istorijskim
impulsima. Svaka od njih bila je u ovom ili onom periodu bilo politički
ili kulturno dominantna sila u regionu. Svaka je posmatrala druge sa
podozrenjem. Mada čeoni ratni sukob između njih nije verovatan, ku-
mulativni efekat njihovog međusobnog rivalstva mogao bi doprineti
regionalnom haosu. U slučaju Rusije, neprijateljski odnos prema
Turskoj postaje opsesivan. Ruski mediji portretiraju Turke kao one koji
su rešeni da ostvare kontrolu nad regionom, kao podstrekače lokalnog
otpora Rusiji i kao one koji ugrožavaju ukupnu rusku sigurnost u meri
koja je potpuno u nesrazmeri sa njihovim stvarnim kapacitetima. Turci
pak sebe vide kao oslobodioce svoje braće od dugotrajnog ruskog
tlačenja. Turci i Iranci su takođe bili istorijski rivali u regionu i taj
rivalitet se obnovio u skorašnje vreme, pri čemu Turska projektuje
moderne i sekularizovane alternative iranskom konceptu islamskog
društva.

Iako se za sva tri ova rivala može reći da se bore za sferu uticaja, u
slučaju Moskve reč je o dubljim ambicijama zbog relativno svežeg
sećanja na imperijalnu kontrolu, prisustva u tom području nekoliko
miliona Rusa i želje Kremlja da ponovo uspostavi Rusiju kao globalnu
silu. Moskovska spoljna politika posmatra čitav prostor bivšeg
Sovjetskog Saveza kao zonu specijalnog geostrateškog interesa
Kremlja iz koje spoljašnji politički, čak i ekonomski interesi treba da
budu isključeni.
Nasuprot tome, mada turske aspiracije za regionalnim uticajem
zadržavaju neke tragove imperijalne, iako mnogo dalje, prošlosti
(otomanska imperija je dosegla svoj vrhunac 1959. osvojivši Kavkaz i
Azerbejdžan, ali to nije uključivalo Centralnu Aziju), Turci više
ispoljavaju tendenciju da se povežu sa turskim narodima ovih područja
(vidi mapu gore) u etničko-lingvističkom smislu.

Zahvaljujući njenoj mnogo ograničenijoj političkoj i vojnoj moći,

za Tursku je sfera ekskluzivnog političkog uticaja jednostavno,
nedostižna. Turska pre vidi sebe kao potencijalnog lidera rasutih
zajednica koje govore turski jezik, koristeći pri tome prednosti koje ona
ima kao relativno modernija zemlja, i svoja ekonomska sredstva da se
uspostavi kao najuticajnija sila u procesu nacionalne izgradnje koja
zahvata to područje.
Iranske aspiracije su maglovitije, ali na dugi rok ne manje preteće
ruskim ambicijama. Persijsko carstvo je stvar daleke prošlosti. Na
svome vrhuncu, 500-te godine pre naše ere, ono je obuhvatalo današnju
teritoriju tri kavkaske države – Turkmenistan, Uzbekistan i Tadžikistan
– i Avganistana, kao i Turske, Iraka, Sirije, Libana i Izraela. Mada su
iranske postojeće aspiracije manje nego turske i usmerene uglavnom
prema Avganistanu i Azerbejdžanu, čitava muslimanska populacija u
tom području – čak unutar same Rusije – predstavlja predmet iranskog
religioznog interesa. I zaista, oživljavanje islama u centralnoj Aziji
postalo je organski deo aspiracija postojećih iranskih vlasti.
Rivalitetni interesi Rusije, Turske i Irana predstavljeni su na mapi
na strani 130: u slučaju geopolitičkog udara Rusije, pomoću dve strele
koje upućuju direktno na Jug, na Azerbejdžan i Kazahstan, u slučaju
Turske, pomoću jedne jedine strele koja ide prema istoku, kroz
Azerbejdžan i Kaspijsko more u centralnu Aziju; i u slučaju Irana,
pomoću dve strele koje su usmerene prema severu na Azerbejdžan i na
severoistoku na Turkmenistan, Avganistan i Tadžikistan. Ove strele
nisu samo izukrštane; one se mogu sukobiti jedne s drugima.
U ovoj fazi, uloga Kine je ograničenija a njeni ciljevi manje jasni.
Blizu pameti je da je Kina sklonija tome da se suoči sa grupom relativno
nezavisnih zemalja na zapadu nego sa ruskom imperijom. Kao
minimum, nove države služe kao tampon države, ali Kina se takođe
plaši da njene turske manjine u provinciji Ksijang mogu u novim
nezavisnim centralnoazijskim državama videti privlačan primer za
sebe, i iz tog razloga Kina nastoji da se osigura od Kazahstana, tako što
će sprečiti obostrane prelaske manjina preko granice. Dugoročno
gledano, energetski resursi regiona su od posebnog interesa za Peking,
i neposredni pristup njima, koji ne podleže kontroli Moskve, moraće
postati kineski glavni cilj. Na taj način, celokupni geopolitički interes
Kine pokazuje tendenciju da dođe u sukob sa ruskom težnjom za do-
minantnom ulogom i postaje komplementaran sa turskim i iranskim
aspiracijama.
Za Ukrajinu su centralna pitanja pitanja budućeg karaktera CIS i
slobodnijeg pristupa energetskim izvorima, koji bi smanjio ukrajinsku
zavisnost od Rusije. U tom pogledu, tešnji odnosi sa Azerbejdžanom,
Turkmenistanom i Uzbekistanom postaju važni za Kijev, pošto podrška
Ukrajine državama koje su svesnije značaja svoje nezavisnosti znači
produžetak njenih napora da uveća svoju nezavisnost od Moskve. U
skladu sa tim, Ukrajina je podržala napore Gruzije da postane zapadni
put za izvoz azerbejdžanske nafte. Ukrajina je takođe sarađivala sa
Turskom kako bi se oslabio ruski uticaj na Crnom moru i kako bi se
podržali turski napori da se tokovi nafte iz centralne Azije usmere na
turske terminale.
Uključivanje Pakistana i Indije je mnogo teže, ali nijedna od ovih
zemalja nije ravnodušna prema onome što se može desiti na ovom
evroazijskom Balkanu. Za Pakistan, primarni interes je postizanje
geostrateške dubine preko političkog uticaja na Avganistan –
onemogućavanje Irana da vrši takav uticaj u Avganistanu i Tadžikistanu
– i izvlačenje koristi iz svake naftovodne konstrukcije koja povezuje
centralnu Aziju sa Arabijskim morem. Indija, u reakciji na Pakistan i u
mogućoj zainteresovanosti za dugoročni interes Kine u regionu, gleda
povoljnije na iranski uticaj na Avganistan i na veće rusko prisustvo na
bivšem sovjetskom prostoru.
Iako udaljene, SAD, sa svojim nastojanjem da održe geopolitički
pluralizam u postsovjetskoj Evroaziji, pojavljuju se u pozadini kao
veoma važan iako posredan igrač, jasno zainteresovan ne samo za
razvoj resursa ovog regiona već i za to da se Rusija spreči da postane
ekskluzivno dominirajuća sila u geopolitičkom prostoru regiona.
Delujući u tom pravcu, Amerika ne samo što sledi svoje šire evroazijske
geostrateške ciljeve, već reprezentuje svoje rastuće ekonomske
interese, kao i interese Evrope i Dalekog Istoka, težeći da ostvari
neograničeni pristup ovom do sada za nju zatvorenom području.
Dakle, ono što je u pitanju u ovoj ukrštenici jesu geopolitička moć,
pristup potencijalno velikom bogatstvu, ispunjenje nacionalne i
religiozne misije i bezbednost. Međutim, posebno težište ovog spora je
pristup regionu. Do raspada Sovjetskog Saveza pristup ovom regionu
je bio monopolisan od strane Moskve. Sav železnički transport, gas i
naftovodi, čak i vazdušni saobraćaj – sve je to kanalisano kroz centar.
Ruski geopolitičari su želeli da stvari ostanu takve, pošto oni znaju da
će onome ko bude kontrolisao pristup ovome regionu najverovatnije
pripasti geopolitička i ekonomska nagrada.
Upravo zbog ovakve procene, pitanje naftovoda postalo je ključno
za budućnost bazena Kaspijskog jezera i Centralne Azije. Ako glavni
naftovodi regiona nastave da prolaze kroz rusku teritoriju sve do ruskog
ispusta na Crnom moru, političke posledice ovakvog stanja same bi
proizvodile zamršeno klupko, čak i bez otvorene ruske igre moći.
Regija bi ostala politički zavisna, sa Moskvom u poziciji da odlučujuće
određuje način na koji će novo regionalno bogatstvo biti deljeno. I
obrnuto, ukoliko bi drugi naftovod vodio kroz Kaspijsko jezero do
Azerbejdžana i otuda do Mediterana preko Turske i ukoliko bi još jedan
išao preko Avganistana do Arabijskog mora, nijedna pojedinačna sila
ne bi imala monopol nad pristupom.
Nesrećna činjenica je u tome da se pojedini delovi ruske političke
elite ponašaju tako kao da misle da se regionalni resursi ne bi uopšte
mogli razvijati ukoliko Rusija ne bi imala potpunu kontrolu nad
pristupom regionu. Neka bogatstvo ostane neiskorišćeno ako je
alternativa tome strano investiranje koje će voditi neposrednijem
prisustvu stranih ekonomskih i otuda i političkih interesa. Ovakav
osoben stav ima svoje ukorenjenje u istoriji i biće potrebno dosta
vremena i spoljašnjeg pritiska pre nego što se on ne promeni.
Caristička ekspanzija u Kavkaz i Centralnu Aziju zbivala se tokom
perioda od oko 300 godina, a njen nedavni kraj je bio šokantno brz.
Kada je vitalitet otomanske imperije opao, ruska imperija je počela da
se širi prema jugu duž obala Kaspijskog mora prema Persiji. Ona je
osvojila Astrahanski kanat 1556. i stigla do Persije 1607. Krim je
zauzela u periodu između 1774. i 1784, a potom preuzela gruzijsko
kraljevstvo 1801, savladala plemena duž kavkaskog planinskog venca
(zajedno sa Čečenima koji su se odupirali sa jedinstvenom upornošću)
za vreme druge polovine 1880-tih, završavajući ovaj pohod zauzećem
Jermenije 1878.
Zauzimanje Centralne Azije nije bilo toliko stvar pobede nad
rivalskom imperijom koliko podjarmljivanja u suštini izolovanih i
kvaziplemenskih feudalnih kanata i emirata, sposobnih da pruže samo
sporadični i usamljeni otpor. Uzbekistan i Kazahstan bili su preuzeti
tokom serije vojnih ekspedicija u periodu između 1801. i 1881. a
Turkmeni stan je bio razoren i inkorporisan tokom zbivanja koja su
trajala od 1873. do 1886. Međutim, osvajanje najvećeg dela Centralne
Azije bilo je u suštini završeno 1850, iako su periodični izlivi lokalnog
otpora bili na delu čak i za vreme sovjetske ere.
Kolaps Sovjetskog Saveza proizveo je dramatičan istorijski obrt.
Tokom samo nekoliko nedelja u decembru 1991, ruski azijski prostor
iznenada se suzio za oko 20%, a populacija koju je Rusija kontrolisala
u Aziji smanjena je sa 75 miliona na oko 30 miliona. Uz to, drugih 18
miliona stanovnika u Kavkazu bilo je takođe odvezano od Rusije. Ono
što je ove preokrete činilo još bolnijim za rusku političku elitu bila je
svest o tome da će ekonomski potencijal ovih područja sada postati
meta stranih interesa koji imaju finansijska sredstva da investiraju u
resurse, da ih razvijaju i eksploatišu, u resurse koji su do tada bili pri-
stupačni samo za Rusiju.
Ipak, Rusija se suočava sa dilemom: ona je suviše politički slaba da
sama obezbedi region od spoljašnjeg uticaja i suviše finansijski
siromašna da bi ona sama razvijala ovo područje. Štaviše, pronicljivi
ruski lideri su priveli k svesti činjenicu da demografska ekspanzija koja
se zbiva u novim društvima znači da će njihov neuspeh da učvrste
ekonomski rast verovatno stvoriti eksplozivnu situaciju duž čitave
ruske južne granice. Rusko iskustvo u Avganistanu i Čečeniji moglo bi
se ponoviti duž čitave granice koja se proteže od Crnog mora do
Mongolije, naročito zahvaljujući nacionalnoj i islamskoj obnovi koja se
dešava među prethodno podjarmljenim narodima.
Sledi da Rusija nekako mora pronaći način prilagođavanja novoj
postimperijalnoj realnosti koja zahteva da se uključi prisustvo Turske i
Irana, da se spreči gravitiranje novih država prema njenim (ruskim)
glavnim rivalima, da se obeshrabri obrazovanje bilo koje istinski
nezavisne centralnoazijske regionalne kooperacije i da se ograniči
američki geopolitički uticaj na nove suverene kapitale. Dakle, problem
više nije u imperijalnoj obnovi – koja bi bila suviše skupa i koja bi naišla
na odlučan otpor – već, umesto toga, u stvaranju nove mreže odnosa
koja bi ograničila nove države i sačuvala rusku dominantnu
geopolitičku i ekonomsku poziciju.
Izabrani instrument za izvršenje ovog zadatka bio je prvobitno CIS,
iako su u nekim slučajevima upotreba ruske vojske i vešto razvijanje
ruske diplomatije zasnovane na devizi „zavadi pa vladaj” služili
interesima Kremlja isto tako. Moskva koristi svoju polugu moći da bi
zahtevala od novih država maksimalni stepen podržavanja njene vizije
snažno integrisanog „komonvelta” i da bi vršila pritisak na njih da
prihvate iz centra usmeravan sistem kontrole na spoljašnjim granicama
CIS; da pristanu na tešnju vojnu integraciju, unutar okvira zajedničke
spoljne politike, kao i na dalju ekspanziju postojeće (izvorno sovjetske)
mreže naftovoda da bi se isključili novi koji bi mogli obrubiti Rusiju.
Ruske strateške analize eksplicitno tvrde da Moskva posmatra ovo
područje kao svoj posebni geopolitički prostor, iako on više nije deo
njene imperije.
Nit vodilja ruske geopolitike nalazi se u težnji Kremlja da zadrži
rusko vojno prisustvo na teritorijama novih država. Izvlačeći korist iz
abhazijskog secionističkog pokreta, Moskva, koja je stekla prava na
baze u Gruziji, legitimiše svoje vojno prisustvo na tlu Jermenije
pozivajući se na njenu potrebu za podrškom u ratu sa Azerbejdžanom,
i primenjuje politički i finansijski pritisak da bi izdejstvovala saglasnost
Kazahstana za ruske baze; uz to, građanski rat u Tadžikistanu
omogućuje kontinuirano prisustvo bivše sovjetske armije tamo.
Prilikom definisanja svoje politike, Moskva se oslanjala na
očekivanja da će njena postimperijalna mreža odnosa sa Centralnom
Azijom postepeno oslabiti suverenitet pojedinačno slabih novih država
i da će ih postaviti u podređeni odnos prema komandnom centru
„integrisanog” CIS. Da bi postigla taj cilj, Moskva je obeshrabrivala
nastojanja novih država da stvore sopstvene armije, da upotrebljavaju
svoj osobeni jezik (zajedno sa tim da postepeno zamenjuju ćirilicu
latinicom), da gaje bliske veze sa autsajderima i da razvijaju nove
naftovode koji će biti neposredno povezani sa Arabijskim i
Mediteranskim morem. Ako bi ta politika uspela, Rusija bi tada mogla
dominirati u odnosima prema inostranstvu i odlučivati o raspodeli
prihoda.
Pri sleđenju toga cilja, ruski portparoli se često pozivaju, kao što
smo videli u četvrotm poglavlju, na primer EU. Međutim, ruska politika
prema centralnoazijskim zemljama i Kavkazu mnogo više podseća na
frankopansku afričku zajednicu – sa francuskim vojnim kontingentima
i budžetima za pomoć koji određuju politiku postkolonijalnih afričkih
zemalja u kojima se govori francuski.
Iako obnova ruskog geopolitičkog i ekonomskog uticaja u regionu
do najvišeg stepena koji je realno moguć predstavlja globalni cilj, a
jačanje CIS glavni mehanizam za postizanje ovog cilja, izgleda da su
Azerbejdžan i Kazahstan primarne geopolitičke mete kad je reč o
političkom podređivanju. Jer da bi ruska politička kontraofanziva bila
uspešna, Moskva mora ne samo začepiti pristup regionu, već i prodreti
u njegov geografski štit.
 Za Rusiju, Azerbejdžan mora biti prioritetni cilj. Njegovo
podvrgavanje bi pomoglo da se Centralna Azija odvoji od Zapada,
posebno od Turske, čime bi se dalje uvećala ruska poluga moći u
odnosu na jogunasti Uzbekistan i zadrti Turkmenistan. Za tu svrhu,
taktička saradnja sa Iranom koja se tiče kontroverznog pitanja kako
podeliti koncesije u vezi sa Kaspijskim morem, služi postizanju važnog
cilja: da se Baku primora da se prilagodi željama Moskve. Poslušni
Azerbejdžan bi takođe olakšao učvršćenje dominantne pozicije
Moskve, kako u Gruziji tako i u Jermeniji.
Kazahstan predstavlja primarni cilj isto tako, zato što njegova
etnička ranjivost onemogućuje njegovoj vladi da odnese prevagu u
otvorenoj konfrontaciji sa Moskvom. Moskva takođe koristi strah
Kazasa od kineskog dinamičnog razvoja, kao i rastuću odbojnost
Kazasa prema „kinizaciji” provincije Ksing Jang koja se pridružila
Kini. Postepeno podređivanje Kazahstana imalo bi za političku
posledicu gotovo automatsko uvlačenje Kirgistana i Tadžikistana u
moskovsku sferu kontrole i stavljanje Uzbekistana i Turkmenistana pod
neposredni ruski pritisak.
Ruska strategija, međutim, protivreči aspiracijama gotovo svih
država smeštenih na evroazijskom Balkanu. Njihove nove političke
elite neće dobrovoljno da oslabe moć i privilegije do kojih su došle
pomoću ostvarivanja nezavisnosti. Pošto lokalni Rusi postepeno gube
svoje privilegovane pozicije, kod novih elita se naglo razvija interes za
suverenost, što je dinamičan i društveno zarazan proces. Štaviše,
nekada politički pasivne populacije postaju više nacionalistički
orijentisane i, izuzev Gruzije i Jermenije, sve više i više svesne svog
islamskog identiteta.
Što se spoljnjih poslova tiče, i Gruzija i Jermenija (uprkos tome što
ova poslednja zavisi od ruske pomoći kad je reč o njenom rivalstvu sa
Azerbejdžanom) želele bi da se postepeno povezuju sa Evropom.
Centralnoazijske države, bogate resursima, zajedno sa Azerbejdžanom,
teže da maksimalizuju ekonomsko prisustvo američkog, evropskog,
japanskog i korejskog kapitala na svome tlu, nadajući se da će tako
snažno ubrzati svoj ekonomski razvoj i učvrstiti svoju nezavisnost. U
ovu svrhu, oni takođe pozdravljaju vodeće uloge Turske i Irana,
gledajući u tome kontratežu ruskoj moći i postavljanje mosta ka
prostornom muslimanskom svetu na jugu.
Azerbejdžan, ohrabren od strane Turske i Amerike, ne samo što
odbacuje ruske zahteve za uspostavljanje vojnih baza već i za
postavljanje jednog jedinog naftovoda do ruske luke na Crnom moru,
opredeljujući se, umesto toga, za dvojno rešenje koje uključuje drugi
naftovod kroz Gruziju do Turske. (Naftovod prema jugu koji bi prolazio
kroz Iran morao bi se napustiti zbog američkog embarga na odnose sa
Iranom). Godine 1995, sa mnogo fanfara, otvorena je nova železnička
veza između Turkmenistana i Irana, što je omogućilo Evropi da trguje
sa Centralnom Azijom pomoću železničkog saobraćaja, obilazeći
potpuno Rusiju. Ovo ponovno otvaranje američkog puta svile imalo je
svoju simboliku, jer Rusija više nije bila u stanju da odvoji Evropu od
Azije.
Uzbekistan je takođe postao veoma uporan u svome suprot-
stavljanju ruskim naporima okrenutim ka integraciji. Njegov ministar
za spoljne poslove izjavio je 1996. da se

„Uzbekistan suprotstavlja stvaranju supranacionalnih institucija CIS

koje se mogu koristiti kao sredstvo za uspostavljanje centralizovane
kontrole”.

Njegova jaka nacionalistička pozicija bila je brzo izložena oštrim

napadima u ruskoj štampi.

„Otvorena prozapadna orijentacija u ekonomiji, pogrdan odnos prema

integraciji unutar CIS, odlučno odbijanje da se pridruži čak carinskoj
uniji, metodično vođenje antiruske nacionalne politike (čak se i dečji
vrtići koje koriste Rusi zatvaraju)... Sto se tiče SAD koje u azijskom
regionu forsiraju politiku slabljenja Rusije, ova pozicija je veoma
privlačna.” 1

Čak Kazahstan, u reakciji na ruski pritisak, počinje da favorizuje

drugi neruski put za odliv nafte. Kao što to savetnik kazahstanskog
predsednika ističe:

„Činjenica je da je traganje Kazahstana za alternativnim naftovodima

uslovljeno samim ruskim akcijama, kao što su ograničavanje utovara
kazahstanske nafte za Novorosijsk i Tjumenske nafte za Pavlodarsku
rafineriju. Turkmenistanski napori da se postave gasovodi ka Iranu
delimično su posledica činjenice da zemlje CIS plaćaju samo 60% od
svetske cene ili ne plaćaju uopšte.” 2

1Zavtra 28, (jun 1996).

2,,What Russia Wants in the Transcaucasus and Central Asia”, Nezavisimaya
Gazeta, 24. januar 1995.
 Turkmenistan, iz dosta sličnih razloga, aktivno istražuje mo-
gućnosti za izgradnju novog naftovoda kroz Avganistan i Pakistan do
Arabijskog mora, uz izradu novih železničkih veza sa Kazahstanom i
Uzbekistanom na severu i sa Iranom i Avganistanom na jugu. Već su
obavljeni preliminarni razgovori između Kazahstanaca, Kineza i
Japanaca u vezi sa ambicioznim naftovodnim projektom koji bi se
protezao od Centralne Azije i Kineskog mora (vidi mapu na strani 138).
Sa dugoročnim investicionim obavezama kad je reč o zapadnoj nafti i
gasu koje u Azerbejdžanu prevazilaze 13 milijardi dolara a u
Kazahstanu 20 milijardi dolara (brojke su iz 1996), ekonomska i
politička izolacija ovog područja se očito smanjuje uprkos
ekonomskom pritisku i ograničenim ruskim finansijskim opcijama.

Strah od Rusije imao je za posledicu uključivanje centralnoazijskih

država u veću regionalnu kooperaciju. Ekonomska unija
centralnoazijskih zemalja, u početku umrtvljena, počela je postepeno da
se aktivira. Čak i predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, u
početku zagovornik nove evroazijske unije, postepeno se okreće ka
ideji tešnje centralno-azijske kooperacije, koja uključuje povećanu
vojnu saradnju među državama regiona, pomoć naporima Azerbejdžana
da naftovodi za naftu iz Kaspijskog mora i Kazahstana prođu kroz
Tursku i zajedničko suprotstavljanje ruskim i iranskim naporima da se
spreči sektorska podela mineralnih resursa između priobalnih zemalja.
Ako se ima u vidu činjenica da vlade na ovom području teže da postanu
veoma autoritarne, možda je čak važnije personalno pomirenje među
glavnim liderima. Opštepoznata stvar je da predsednici Kazahstana,
Uzbekistana i Turkmenistana nisu baš mnogo voleli jedan drugoga i da
su ovi lični antagonizmi u početku olakšavali Kremlju da ih okreće
jedne protiv drugih. Sredinom 90-ih, ova trojica su shvatila da je
njihova tešnja međusobna saradnja suštinska pretpostavka za očuvanje
njihovog novog suvereniteta, i oni su počeli da javno ispoljavaju svoje
navodno bliske odnose, ističući da će od sada koordinirati svoje politike
na spoljnom planu.
Još važnije je bilo stvaranje neformalne koalicije, na čelu sa
Ukrajinom i Uzbekistanom, koja se zasniva na ideji uspostavljanja
„kooperativnog”, ali ne i integrisanog komonvelta. U ovu svrhu,
Ukrajina je sklopila ugovore o vojnoj saradnji sa Uzbekistanom,
Turkmenistanom i Gruzijom; a u septembru 1996. ministri za inostrane
poslove Ukrajine i Uzbekistana načinili su simbolički gest
potpisivanjem deklaracije u kojoj se zahteva da odsad samitima CIS ne
predsedava ruski predsednik već da se predsedavajući rotiraju.
Primer koji su dali Ukrajina i Uzbekistan imao je uticaja čak i na
lidere koji su imali diferenciraniji stav prema moskovskim
centralističkim pretenzijama. Kremlj je bio posebno uznemiren kada je
u septembru 1996. čuo izjave kazahstanskog Nursultana Nazarbajeva i
gruzijskog Eduarda Ševarnadzea da će njihove zemlje napustiti CIS
„ukoliko njihova nezavisnost bude ugrožena”. Još šire, kao protivteža
CIS, centralnoazijske zemlje i Azerbejdžan stupili su u Organizaciju
ekonomske saradnje, relativno još labavu asocijaciju islamskih zemalja,
uključujući Tursku, Irak i Pakistan – osnovanu radi jačanja finansijskih,
ekonomskih i transportnih veza između njenih članova. Moskva je
javno kritikovala ove inicijative, posmatrajući ih, sasvim ispravno, kao
pokušaj razvodnjavala članstva ovih država u CIS.
Na sličnoj liniji, prišlo se jačanju veza sa Turskom, i u manjem
stepenu sa Iranom. Zemlje u kojima se govori turski prihvatile su sa
zadovoljstvom ponudu Turske da se u njoj obučavaju novi nacionalni
oficirski kadrovi. Četvrti samit zemalja u kojima se govori turski, koji
je održan u Taškentu oktobra 1996. i u pozadini čijeg organizovanja je
bila Turska, usredsredio se na jačanje transportnih veza, na povećavanje
trgovine, na stvaranje zajedničkih obrazovnih standarda i na
ostvarivanje tešnje kulturne saradnje sa Turskom. I Turska i Iran
posebno su nastojali da se novim državama omogući da prate njihove
televizijske programe, kako bi mogli i neposredno da utiču na široki
krug gledalaca.
Ceremonija u Alma-ati, glavnom gradu Kazahstana, koja je
održana decembra 1996, simbolički je izražavala tursku težnju da se
identifikuje sa nezavisnošću regionalnih država. Prilikom
petogodišnjice nezavisnosti Kazahstana turski predsednik Sulejman
Demirel stajao je uz predsednika Nazarbajeva pred otkrivenim 28
metara visokim stubom, boje zlata, sa legendarnom figurom kazačko-
turskog ratnika povrh stvorenja koje liči na grifona, životinju s glavom
lava i sa krilima orla. Na tom događaju Kazahstan je pozivao Turke da
stanu uz Kazahstan na svakoj tački njegovog razvoja kao nezavisne
države a Turci su uzvratili darovanjem Kazahstanu kreditne linije od
300 miliona dolara, povrh postojeći privatnih turskih investicija od oko
1,2 milijarde dolara.

NITI DOMINION NITI ISKLJUČENJE

Geostrateške implikacije za Ameriku su jasne: Amerika je suviše

udaljena da bi bila dominantna u tom delu Evroazije ali i suviše moćna
da ne bi bila angažovana. Sve države u tom području posmatraju
američki angažman kao nužan za njihovo preživljavanje. Rusija je
suviše slaba da ponovo stekne imperijalnu dominaciju nad regionom ali
ona je isto tako suviše blizu i suviše jaka da bi bila isključena. Turska i
Iran su dovoljno snažni da bi bili uticajni faktor, ali njihova vlastita
ranjivost čini da ovo područje nije u stanju da se nosi sa izazovima koji
dolaze sa severa niti sa konfliktima unutar regiona. Kina je suviše
moćna da je se ne bi plašili Rusija i centralno-azijske zemlje, ali ipak
samo njeno prisustvo i ekonomski dinamizam olakšava Centrlanoj Aziji
da načini širi globalni zahvat.
Dakle, sledi da primami interes Amerike da pomogne obez-
beđivanju situacije u kojoj nijedna pojedinačna sila neće moći da
kontroliše ovaj geopolitički prostor i u kojoj globalnoj zajednici neće
biti onemogućen finansijski i ekonomski pristup njemu. Geopolitički
pluralizam će postati postojana stvarnost samo onda kada naftovodna
mreža i transportni putevi budu neposredno povezivali dati region sa
glavnim centrima globalne ekonomske aktivnosti preko Mediterana i
Arabijskog mora, kao i preko kopna. Otuda se treba suprotstaviti ruskim
naporima da monopolizuje pristup kao opasnim za regionalnu
stabilnost. Međutim, isključivanje Rusije sa ovoga područja nije niti
poželjno niti praktično ostvarivo, kao što je krajnje opasno
favorizovanje neprijateljstva između novih država na tom području i
Rusije. U stvari, rusko aktivno ekonomsko učešće u regionalnom
razvoju od suštinskog je značaja za stabilnost te oblasti – i imati Rusiju
kao partnera a ne kao onoga koji potpuno dominira može takođe doneti
znatne ekonomske koristi kao rezultat. Veća stabilnost i uvećano bo-
gatstvo unutar regiona neposredno bi doprinosili ruskom blagostanju i
dali bi stvarno značenje koncepciji „komonvelta” koju je obećao CIS.
Ali ta kooperativna opcija će postati ruska politika samo onda kada
mnogo više ambicioznih, istorijski anahronih znakova koji bolno
podsećaju na brutalni Balkan budu delotvorno isključeni.
Države koje zaslužuju najveću američku geopolitičku podršku su
Azerbejdžan, Uzbekistan, i (izvan ovoga regiona) Ukrajina, sve tri
geopolitički stožerne zemlje. Zaista, uloga Kijeva osnažuje argument
da je Ukrajina od presudne važnosti, utoliko što je ruska buduća
evolucija s njom povezana. U isto vreme, Kazahstan – zahvaljujući
svojoj veličini, ekonomskom potencijalu i geografski važnoj lokaciji –
takođe zaslužuje mudru međunarodnu pozadinsku podršku i naročito
ekonomsku pomoć. Tokom vremena, ekonomski rast Kazahstana može
pomoći premošćavanju etničkog razdora koji čini ovaj centralno-azijski
,,štit” toliko ranjivim na ruski pritisak.
U ovom regionu, Amerika deli zajednički interes ne samo sa
prozapadnom Turskom, već i sa Iranom i Kinom. Postepeno
poboljšanje u američko-iranskim odnosima bi uveliko uvećalo globalni
pristup regionu i, što je još delikatnije, umanjilo neposrednu pretnju
opstanku Azerbejdžana. Rastuće ekonomsko prisustvo Kine u regionu
i njena politička pretnja nezavisnosti ove oblasti takođe se podudaraju
sa američkim interesima. Kineska podrška pakistanskim naporima u
Avganistanu takođe je pozitivan činilac, jer tešnji pakistansko-
avganistanski odnosi učinili bi međunarodni pristup Turkmenistanu
mnogo delotvornijim čime bi se ojačala i ta država i Uzbekistan (u
slučaju da Kazahstan bude neodlučan).
Evolucija i orijentacija Turske su verovatno presudne za budućnost
kavkaskih država. Ukoliko Turska učvrsti svoj put u Evropu – i ako
Evropi ne zatvori svoja vrata prema Turskoj – kavkaske države će
takođe gravitirali prema evropskoj orbiti, što one žarko žele. Ali ako se
evropeizacija Turske zaustavi, bilo iz spoljnjih ili unutrašnjih razloga,
tada Gruzija i Jermenija neće imati drugog izbora osim da se prilagode
ruskim težnjama. Njihova budućnost će tada postati funkcija ruskih
razvojnih odnosa sa širećom Evropom, u svrhu dobra i zla.
Uloga Irana je verovatno mnogo problematičnija. Povratak ka
prozapadnoj poziciji bi sigurno olakšao stabilizaciju i konsolidaciju
regiona, što bi navelo Ameriku da podstakne takvo iransko vođstvo. Ali
dok se to ne dogodi, Iran će verovatno igrati negativnu ulogu,
neprijateljsku kad je reč o Azerbejdžanskim izgledima, čak i u slučaju
da Azerbejdžan preduzme pozitivne korake slične otvaranju
Turkmenistana prema svetu i koji, uprkos postojećem iranskom
fundamentalizmu, osnažuju pozitivan odnos Centralne Azije prema
svom religioznom nasleđu.
U krajnjoj liniji budućnost Centralne Azije verovatno će se
oblikovati na osnovu složenijeg sklopa okolnosti, pri čemu treba imati
u vidu da će sudbina tih država biti povezana sa ruskim, turskim,
iranskim i kineskim interesima, kao i stepenom u kojem SAD
uslovljavaju svoje odnose sa Rusijom ruskim poštovanjem nezavisnosti
novih država. Stvaranje takve isprepletenosti isključuje bilo imperiju,
bilo monopol kao dominantno sredstvo za postizanje cilja bilo kojih od
geostrateških igrača koji su uključeni u igru. Osnovni izbor je pre izbor
između delikatne regionalne ravnoteže – koja bi dozvoljavala
postepeno uključivanje ovog područja u nastajuću globalnu ekonomiju
i koja bi omogućila istovremeno da se države datog regiona konsoliduju
i verovatno prihvate islamski identitet – i etničkih konflikata, političkog
rasparčavanja i čak otvorenih neprijateljstava duž ruskih južnih granica.
Postizanje i učvršćivanje ove regionalne ravnoteže mora postati glavni
cilj u svakoj razumnoj američkoj strategiji za Evroaziju.
 POGLAVLJE 6

DALEKOISTOČNA KOTVA

Delotvorna američka politika za Evroaziju mora da ima kotvu za

Daleki Istok. Potreba za tim neće biti zadovoljena ukoliko Amerika
bude isključena ili se isključi sa azijskog kopna. Tesni odnosi sa
primorskim Japanom suštinski su za američku globalnu politiku, ali
kooperativni odnos sa kopnenom Kinom je imperativ za američku
evroazijsku geostrategiju. Sa implikacijama ovakve realnosti treba se
suočiti, jer tekuća interakcija na Dalekom Istoku između tri glavne sile
– Amerike, Kine i Japana, stvara opasnu regionalnu izukrštanost i
gotovo je sigurno da će proizvesti geopolitička tektonska pomeranja.
Za Kinu, Amerika koja prelazi Pacifik bi trebalo da bude prirodni
saveznik, pošto Amerika nema rđavih namera na azijskom kopnu i
istorijski je suprotstavljena i japanskim i ruskim nastojanjima da naruše
teritorijalni integritet i prava slabije Kine. Za Kineze, Japan je bio
glavni neprijatelj tokom poslednjeg veka; Rusija, „gladna zemlja”,
dugo već izaziva nepoverenje; a Indija takođe sada postaje potencijalni
rival. Princip „sused mog suseda je moj prijatelj” odgovora
geopolitičkim i istorijskim odnosima između Kine i Amerike.
Međutim, Amerika nije više japanski prekookeanski protivnik već
sada tesno sarađuje sa Japanom. Amerika takođe ima jake veze sa
Tajvanom i sa nekoliko nacija Južne Azije. Kinezi su isto tako vrlo
osetljivi prema američkim doktrinarnim rezervama koje se tiču
unutrašnjeg karaktera postojećeg kineskog režima. Na taj način
Amerika se posmatra i kao glavna prepreka kineskoj težnji ne samo da
postane globalno istaknuta već i regionalno dominantna sila. Da li je
sukob između Amerike i Kine dakle neizbežan?
Za Japan, Amerika je predstavljala kišobran pod kojim je zemlja
mogla da se bezbedno oporavi od razornog poraza, da ponovo ostvari
ekonomski zamah i da na toj osnovi progresivno dosegne poziciju jedne
od vodećih sila. Ali sama činjenica postojanja tog zaštitnog kišobrana
nameće granice slobodi japanske akcije i stvara paradoksalnu situaciju
u kojoj je svetska sila prvog reda istovremeno pod protektoratom. Za
Japan, Amerika je i dalje vitalni partner u njegovom nastojanju da se
održi kao međunarodni lider. Ali Amerika je takođe glavni razlog tome
što se Japan ne može oslanjati na vlastite snage na području bezbed-
nosti. Koliko dugo može ovakva situacija da traje?
Drugim rečima, u doglednoj budućnosti dva ključna – i međusobno
neposredno povezana – pitanja će odrediti američku ulogu na
evroazijskom Dalekom Istoku.

1. Šta je praktična i, s američkog stanovišta, prihvatljiva definicija Kine

kao potencijalno dominantne regionalne sile i njenih rastućih aspiracija
da zadobije status globalne sile?
2. Pošto Japan gleda da odredi svoju globalnu ulogu, kako će Amerika
uspeti da upravlja regionalnim konsekvencama neizbežne redukcije
stepena prećutnog pristajanja Japana na status američkog protektorata?

Po tekućim ocenama, istočnoazijsku geopolitičku scenu karakterišu

metastabilni odnosi moći. Metastabilnost uključuje stanje spoljašnje
rigidnosti ali relativno male elastičnosti, tako da u tom pogledu više
podseća na gvožđe nego na čelik. Ona je ranjiva na destruktivnu
lančanu reakciju. Danas Daleki Istok doživljava vanserijski ekonomski
dinamizam praćen rastućom političkom nesigurnošću. Azijski
ekonomski rast može u stvari doprineti toj nesigurnosti zato što
prosperitet zamagljuje političke slabosti regiona pošto on jača
nacionalne ambicije i širi horizont društvenih očekivanja.
Nema spora da Azija doživljava ekonomski uspeh bez pandana u
ljudskoj istoriji. Samo nekoliko statističkih podataka dramatično
osvetljava tu stvarnost. Pre nešto manje od četiri decenije Istočna Azija
(uključujući i Japan) učestvovala je sa oko 4% u svetskom ukupnom
društvenom proizvodu, dok je na čelu bila Severna Amerika sa
približno 35 do 40%; sredinom devedesetih godina ova dva regiona su
bila približno jednaka (blizu 25%). Dakle, tempo rasta bio je istorijski
bez presedana. Ekonomisti su zabeležili da je u početnoj fazi
industrijalizacije Velikoj Britaniji bilo potrebno više od 50 a Americi
nešto manje od 50 godina da udvostruče svoje dohotke po glavi
stanovnika, dok je Kini i Južnoj Koreji to pošlo za rukom za približno
10 godina. Praveći ogromne regionalne poremećaje, u periodu od četvrt
veka, Azija će verovatno prestići i Severnu Ameriku i Evropu kad je reč
o ukupnom društvenom proizvodu.
Međutim, uz to što postaje centar ekonomske moći, Azija je takođe
potencijalni politički vulkan. Mada prati Evropu u ekonomskom
razvoju, Azija je defektna u regionalnom političkom razvoju. Njoj
nedostaju kooperativne multilateralne strukture koje dominiraju u
evropskoj političkoj sferi i koje razvodnjavaju, apsorbuju i integrišu
evropske tradicionalne teritorijalne, etničke i nacionalne konflikte. Ne
postoji ništa u Aziji što bi se moglo uporediti sa EU ili NATO. Nijedna
od tri regionalne asocijacije – ASEAN (Asocijacija južnoistočnih
azijskih nacija), ARF (azijski regionalni forum, platforma ASEAN za
političkobezbednosni dijalog), i APEC (Azijskopacifička ekonomska
kooperativna grupa) – ni izdaleka ne liči na mrežu multilateralnih i
regionalnih kooperativnih veza koje povezuju Evropu u zajednicu.
Nasuprot tome, Azija je danas stecište najveće svetske kon-
centracije odskora probuđenih i rastućih masovnih nacionalizama koji
se razgorevaju iznenadnim pristupom masovnim komunikacijama,
širenjem horizonta društvenih očekivanja koje je uslovljeno naglim
ekonomskim prosperitetom, kao i produbljivanjem razlika u
društvenom bogatstvu, i koji postaju prijemčiviji za političku
mobilizaciju zahvaljujući eksplozivnom rastu kako populacije tako i
urbanizacije. Ovo stanje čine još zloslutnijim razmere izgradnje azijske
armije. Godine 1995. region je postao – po Međunarodnom institutu za
strategijske studije – najveći uvoznik oružja – prestižući Evropu i
Srednji Istok.
Ukratko, Istočna Azija je vrelo dinamičke aktivnosti koje je dosad
bilo kanalisano u mirotvornom pravcu zahvaljujući naglom tempu
ekonomskog rasta. Ali taj sigurnosni ventil može biti smrvljen kada
buknu političke strasti koje mogu biti pokrenute nekim događajem,
relativno trivijalnim. Potencijal za takav pokretački događaj prisutan je
u velikom broju spornih pitanja, od kojih je svako pogodno za
demagošku manipulaciju i na taj način potencijalno eksplozivno.

• Kineska odbojnost prema separatnom statusu Tajvana se po-

jačava od kako je Kina stekla veću moć i od kako je sve
prosperitetniji Tajvan počeo da flertuje sa formalno odvojenim
statusom nacije-države.
• Ostrva u Južnokineskom moru otvaraju rizik sukoba između
Kine i nekoliko južnoazijskih država u vezi sa pristupom po-
tencijalno vrednim, u moru smeštenim energetskim izvorima,
jer Kina imperijalno posmatra Južnokinesko more kao svoju
legitimnu nacionalnu očevinu.
• Senkaki ostrva spore se i sa Japanom i sa Kinom (s tim što se
Tajvan i kopnena Kina oštro razlikuju u odnosu prema tim
pitanjima), a istorijski rivalitet u vezi sa regionalnom
dominacijom između Japana i Kine pridaje tom pitanju simbo-
ličko značenje isto tako.
• Podela Koreje i unutrašnja nestabilnost Severne Koreje – a
severnokorejska težnja da postane nuklearna sila čini ovu stvar
još opasnijom – otvaranju opasnost da iznenadna eksplozija
dovede poluostrvo u ratno stanje, što bi vodilo angažovanju
SAD i posrednom uključivanju Japana.
 • Problem najjužnijih Kurilskih ostrva, unilateralno osvojenih
1945. od strane SSSR, i dalje parališe i truje rusko-japanske
odnose.
• Ostali latentni teritorijalno-etnički konflikti uključuju rusko-
kineske, kinesko-vijetnamske, japansko-korejske i kinesko-
indijske pogranične odnose; etničke nemire u Ksinjang
provinciji; i kineskoindonežanske sporove u vezi sa granicama
na okeanu (vidi mapu gore).

Distribucija moći u regionu je takođe neuravnotežena. Kina, sa

svojim nuklearnim arsenalom i sa svojim velikim oružanim snagama
jeste dominantna vojna sila (vidi tabelu na strani 137).
 * Tajvan poseduje 150 lovaca F-16, 60 Miraža, a poručuje još 130 drugih mlaznjaka i ima
nekoliko brodova u izgradnji.

** Malezija je naručila 8 lovaca F-l 8s i verovatno 18 MIG-29s.

Opaska: ljudstvo predstavlja sva aktivna vojna lica; tenkovi su i teški i laki; lovci su i oni za
borbu u vazduhu i oni za napade na ciljeve na zemlji; brodovi su nosači, krstarice, razarači i fregate;
podmornice su svih tipova. Moderno oružje znači da je proizvedeno od sredine 1960-tih do danas sa
ugrađenom modernom tehnologijom, kao što su laseri na tenkovima.

Izvor: General Accounting Officc report, “Impact of China’s Military Modernization in the
Pacific Region”, jun 1995.

Kineska ratna mornarica se već prilagodila strateškoj doktrini

„priobalne aktivne odbrane”, gledajući da stekne za sledećih 15 godina
sposobnost „delotvorne kontrole nad morima unutar prvog ostrvskog
lanca”, što će reći nad Tajvanskim tesnacem i Južnokineske morem. Da
ne bi bilo nesporazuma, i japanska vojna spremnost se povećava, i u
terminima kvaliteta ona nema sebi ravnog u regionu. Za sada, međutim,
japanske oružane snage nisu oruđe japanske spoljne politike i one se
uveliko posmatraju kao proširenje američkog vojnog prisustva u
regionu.
Razvoj Kine već je nagnao njene jugoistočne susede da poštuju
njene interese. Vredno je zabeležiti da je početkom 1996. za vreme
mini-krize u vezi sa Tajvanom (u toku koje je Kina izvodila preteće
vojne manevre i zabranila vazdušni i pomorski pristup zoni blizu
Tajvana, hoteći da da odgovor na postrojavanje američkih pomorskih
snaga), ministar za spoljne poslove Tajlanda žurno je izjavio da je takva
zabrana bila normalna, njegov indonežanski pandan je ustvrdio da je to
čisto kineska stvar a Filipini i Malezija su se izjasnili za politiku
neutralnosti u pogledu tog pitanja. Odsustvo regionalne ravnoteže moći
nagnalo je ovih godina Australiju i Indoneziju – nekada obazrive jedna
prema drugoj – da iniciraju proces vojne koordinacije. Obe zemlje ne
skrivaju svoj strah od kineske vojne dominacije u tom regionu za šta,
na duži rok gledano, postoje izgledi, kao i od stacioniranja SAD kao
jemca regionalne bezbednosti. Ovo je uslovilo i to da se Singapur
okrene iznalaženju oblika tešnje bezbednosne saradnje sa ovim
nacijama. U stvari za stratege se, kad je reč o čitavom regionu,
postavlja, kao ključno, pitanje: „Koliko dugo će se još moći održavati
mir u ovom najnaseljenijem regionu u kojem postoji visoka
koncentracija oružja, pomoću 100 hiljada američkih vojnika za koje se
ne zna koliko će tu još ostati”.
Upravo u ovim kolebljivim uslovima rastućih nacionalizama,
populacionog „buma”, brzog prosperiteta, eksplozivnih očekivanja
zbivaju se istinska tektonska pomeranja na istočno-azijskom ge-
opolitičkom području.
• Kina, bez obzira na njene specifičnosti, predstavlja nastajuću i
potencijalno dominantnu silu.
• Uloga Amerike kao jemca regionalne bezbednosti sve više
zavisi od saradnje sa Japanom.
• Japan nastoji da pronađe određeniju i autonomiju političku
ulogu.
• Uloga Rusije je bitno umanjena, dok je Centralna Azija kojom
je ranije dominirala Rusija postala objekat međunarodnog, ri-
valstva.
• Podela Koreje postaje sve manje održiva što buduću orijen-
taciju Koreje čini predmetom od velikog geostrateškog inte-
resa za njene glavne susede.
Ova tektonska pomeranja daju dodatni značaj dvama osnovnim
pitanjima koja su postavljena na početku ovog poglavlja.

KINA: NE GLOBALNA VEĆ REGIONALNA

Istorija Kine je istorija nacionalne veličine. Postojeći snažni

nacionalizam kineskog naroda novi je samo po svojoj društvenoj
obuhvatnosti jer on uključuje samoidentifikaciju i emocije ogromnog
broja Kineza. To više nije fenomen ograničen uglavnom samo na
studente koji su, u ranim godinama ovog veka, bili preteče
Kuomintanga i Kineske komunističke partije. Kineski nacionalizam je
danas masovni fenomen koji određuje stanje svesti najmnogoljudnije
zemlje u svetu.
Ovo stanje svesti ima svoje duboke istorijske korene. Istorija je
opredelila kinesku elitu da misli o Kini kao o prirodnom centru sveta.
U stvari, kineska reč za Kinu – Čung-kuo ili „središnje kraljevstvo” –
izražava shvatanje o središnjem značaju Kine za svetske poslove i
reafirmiše značaj nacionalnog jedinstva. Ta perspektiva takođe
implicira hijerarhijsko zračenje uticaja od centra ka periferiji, te tako
Kina, kao centar, očekuje pokoravanje od strane drugih.
Štaviše, od pamtiveka, Kina je, sa svojim mnogobrojnim sta-
novništvom, bila osobena i ponosna civilizacija. Ta civilizacija je bila
visoko razvijena u svim područjima: filozofiji, kulturi, umetnosti,
društvenim veštinama, tehničkoj inventivnosti i političkoj moći.
Približno do 1600. Kina je vodila u svetu u pogledu poljoprivredne
produktivnosti, industrijskih inovacija i životnog standarda. Ali za
razliku od evropske i islamske civilizacije koje su iz sebe izmrestile oko
75 država, Kina je najveći deo svoje istorije ostala jedinstvena država
koja je već u vreme Američke deklaracije o nezavisnosti imala više od
200 miliona stanovnika i bila vodeća poljoprivredna sila.
Gledano iz te perspektive, pad kineske veličine – poslednjih 150
godina kineskog poniženja – predstavlja otklon, obesvećenje kineskog
osobenog kvaliteta i ličnu uvredu za svakog kineskog individualca. Taj
period mora biti izbrisan. I oni koji su odgovorni za njega zaslužuju
odgovarajuću kaznu. Njih je, sa različitim stepenom krivice, četvoro:
Velika Britanija, Japan, Rusija i Amerika – Velika Britanija zbog
Opijumskog rata i njenog sramnog unižavanja Kine; Japan zbog
pljačkaških ratova poslednjeg veka koji su za rezultat imali strašne (i
još neokajane) patnje kineskog naroda; Rusija, zbog dugotrajnih
povreda kineske teritorije na severu i zbog Staljinovog grubog ataka na
kinesko samopoštovanje; i napokon Amerika koja je, zbog svog
prisustva u Aziji i podrške Japanu, stajala na putu kineskih spoljnih
aspiracija. Po kineskom gledištu, istorija je već kaznila dve od ove četiri
sile. Velika Britanija nije više imperija i spuštanje engleske nacionalne
zastave u Hongkongu zatvorilo je to bolno poglavlje. Rusija ostaje
susedna kuća, ali sa mnogo manjim statusom, prestižom i teritorijom.
Tu su Amerika i Japan kao zemlje koje predstavljaju najozbiljnije
probleme za Kinu, i tek u interakciji sa njima može se regionalna i
globalna uloga Kine suštinski definisati.
Ovo definisanje će, međutim, zavisiti na prvom mestu od toga kako
će se sama Kina razvijati, u kojoj meri će ona postajati ekonomska i
vojna sila. U ovom pogledu prognoza za Kinu je, generalno gledano,
obećavajuća, iako ne bez određenih neizvesnosti. I tempo ekonomskog
rasta i stepen stranih ulaganja – i po jednoj i po drugoj stavci, Kina je
među vodećim zemljama u svetu – predstavljaju statističku osnovu za
prognozu da će za oko dve dekade Kina postati globalna sila, al pari sa
SAD i Evropom (pod pretpostavkom da se ova poslednja nastavi
ujedinjavati i širiti). Kina bi mogla tada imati ukupni društveni proizvod
koji znatno prevazilazi japanski, a on je već sada za znatnu marginu
veći od ruskog. Taj ekonomski zamah dozvoliće Kini da stekne vojnu
moć velikih razmera koja će zastrašivati njene susede, čak i geografski
udaljene oponente njenim aspiracijama. Dalje ojačana inkorporacijom
Hongkonga i Makaoa i možda političkim potčinjavanjem Tajvana, ova
veća Kina će biti ne samo dominantna država na Dalekom Istoku već i
svetska sila prvog ranga.
Međutim, postoje slabe tačke u svakoj takvoj prognozi da će
„središnje kraljevstvo” neizbežno uskrsnuti kao centralna globalna sila,
od kojih su najočitije one koje se tiču mehaničkog oslanjanja na
statističke projekcije. Slična greška je načinjena ne tako davno od strane
onih koji su proricali da će Japan potisnuti SAD kao vodeću ekonomiju
sveta i da je Japan predodređen da postane nova supersila. Ove procene
nisu uzele u obzir ni faktor japanske ekonomske ranjivosti niti problem
političkog diskontinuiteta – a istu grešku čine i oni koji objavljuju i
istovremeno se plaše toga, da će Kina neizbežno postati svetska sila.
Pre svega, daleko je od izvesnog da će se kineske eksplozivne stope
rasta održavati tokom sledeće dve decenije. Usporavanje ekonomskog
rasta se ne može isključiti i to bi samo po sebi diskreditovalo
konvencionalne prognoze. U stvari, da bi se ove stope rasta održale u
istorijski dugom periodu, to zahteva neuobičajenu kombinaciju
delotvornog nacionalnog vođstva, političkog mira, unutrašnje
društvene discipline, visoke stope štednje, kontinuiranog visokog
dotoka stranih ulaganja i regionalne stabilnosti. Dugotrajna
kombinacija svih ovih pozitivnih faktora je problematična.
Štaviše, kineski brzi tempo rasta će najverovatnije proizvesti
političke posledice koje bi mogle ograničavati slobodu akcije ove
države. Kineska potrošnja energije se već širi po stopi koja daleko
nadilazi domaću proizvodnju. Ovaj raskorak će biti sve veći, pogotovo
ako kineske stope rasta nastave da budu visoke. Isti slučaj je i sa
hranom. I pored usporenja kineskog demografskog rasta, kineska
populacija se još uvećava u velikim apsolutnim brojkama, tako da uvoz
hrane postaje sve važniji za unutrašnje blagostanje i političku stabilnost.
Zavisnost od uvoza neće samo nametnuti ograničenja kineskim
ekonomskim resursima zbog viših troškova već će ona isto tako učiniti
Kinu ranjivijom na spoljne pritiske.
Vojno, Kina se može delimično kvalifikovati kao vojna sila, pošto
će sam obim njene ekonomije i njene visoke stope rasta omogućiti
njenim vlastima da odvajaju znatan deo društvenog proizvoda zemlje
na ekspanziju i modernizaciji njenih oružanih snaga, uključujući i dalje
podizanje njenog nuklearnog arsenala.
 Međutim, ako su takva nastojanja prekomerna (po zapadnim
procenama, sredinom devedesetih bilo je već odvajano za to oko 20%
kineskog ukupnog društvenog proizvoda), to bi moglo imati onaj isti
negativni efekat na kineski dugoročni ekonomski rast kakav je na
sovjetsku ekonomiju imao pokušaj SSSR da se takmiči sa SAD u trci
za naoružanje. Štaviše, radikalni napor Kine u ovoj oblasti verovatno bi
ubrzao japansku izgradnju armije kao protivtežu, čime bi bile anulirano
izvesne političke koristi od rastuće kineske vojne moći. Isto tako, ne
treba ignorisati činjenicu da, nezavisno od njenih nuklearnih moći, Kini
verovatno nedostaju sredstva, bar za neko vreme, da projektuje svoju
vojnu moć iznad njenih regionalnih parametara.
Napetosti unutar Kine mogle bi takođe ojačati kao rezultat
neizbežne neravnomernosti veoma ubrzanog ekonomskog rasta
podsticanog bezbobzirnom eksploatacijom marginalnih prednosti.
Priobalni Jug i Istok, kao i glavni urbani centri – kojima su pristupačnije
strane investicije i prekomorska trgovina – do sada su izvlačili najviše
koristi od kineskog impresivnog ekonomskog rasta. Nasuprot tome,
seoska područja u unutrašnjosti zemlje generalno i neki od centara
udaljenih regiona razvijali su se sporo (sa oko 100 miliona
nezaposlenih).
Rezultirajuća ozlojeđenost regionalnim nejednakostima mogla bi
se udružiti sa gnevom u vezi sa društvenim jednakostima. Nagli rast
Kine proširuje društveni jaz u raspodeli bogatstva. U nekoj tački, ili
zbog toga što vlada može nastojati da se takve razlike ograniče ili zbog
socijalnog gneva odozdo, regionalni dispariteti i razlike u bogatstvu
mogli bi za uzvrat uticati na političku stabilnost zemlje.
Drugi razlog za oprezni skepticizam prema rasprostranjenoj
prognozi da će Kina tokom sledeće četvrtine veka postati dominantna
sila u globalnim razmerama leži u budućoj kineskoj politici. Dinamički
karakter kineske ekonomske transformacije, uključujući i njenu
društvenu otvorenost prema ostatku sveta, nije spojiv na dugi rok sa
relativno zatvorenom i rigidnom komunističkom diktaturom.
Proklamovani komunizam te diktature manje je stvar ideološkog
opredeljenja a više birokratskog interesa. Kineska politička elita ostaje
organizovana kao samodovoljna, rigidna, disciplinovana i
monopolistički netolerantna hijerarhija koja još samo ritualno
proklamuje svoju ubeđenost u dogmu da bi opravdavala svoju moć, ali
ta ista elita nije više društveno ukorenjena. U nekoj tački ove dve
dimenzije života će se frontalno sukobiti ukoliko kineska politika ne
počne da se postepeno prilagođava društvenim imperativima kineske
ekonomije.
Prema tome, pitanje demokratizacije ne može se beskrajno
izbegavati ukoliko Kina iznenadno ne odluči ono što je odlučila 1474:
da izoluje sebe od sveta, nešto slično savremenoj Severnoj Koreji. Da
bi to uradila, Kina će morati da opozove svojih više nego 70 hiljada
studenata koji sada studiraju u Americi, da isključi strane biznismene,
zatvori njihove kompjutere, da skine satelitske antene sa miliona
kineskih kuća. To bi bio čin ludosti, podsećanje na kulturnu revoluciju.
Možda će za kratki period, u kontekstu unutrašnje borbe za vlast,
dogmatsko krilo vladajuće ali opadajuće kineske komunističke partije
pokušati da se takmiči sa Severnom Korejom, ali to ne može biti drugo
do kratka epizoda. Mnogo verovatnije da hoće nego da neće, to bi
proizvelo ekonomsku stagnaciju i potom političku eksploziju.
U svakom slučaju, samoizolacija bi značila kraj svih ozbiljnih
aspiracija Kine ne samo da postane globalna sila već i da zadobije
regionalni primat. Prema tome, ne postoji nikakva praktična, eko-
nomski i politički delotvorna alternativa kontinuiranom kineskom
otvaranju prema svetu.
Demokratizacija će dakle stalno kucati na vrata Kini. Niti taj
problem, niti s njim povezano pitanje ljudskih prava neće moći biti
dugo izbegavani. Budući progres Kine, kao i njeno izrastanje u glavnu
silu, zavisiće na taj način u velikoj meri od toga koliko vešto će
vladajuća elita rešavati dva međusobno povezana problema: pitanje
prenošenja vlasti sa sadašnje generacije na mlađu i pitanje izlaženja na
kraj sa rastućim napetostima između ekonomskog i političkog sistema.
Kineski lideri će možda uspeti u promovisanju sporog i evo-
lucionog prelaza na veoma ograničeni izborni autoritarizam u kojem bi
se neki politički izbor na nižim nivoima tolerisao i samo posle toga bi
se kretalo ka istinskijem pluralizmu koji uključuje veći naglasak na
ustavna pravila. Takav jedan kontrolisani prelaz bio bi spojiviji sa
imperativima u velikoj meri otvorenog ekonomskog dinamizma zemlje
od istrajavanja u održavanju ekskluzivnog partijskog monopola na
političku vlast.
Da bi izvršila takvu kontrolisanu demokratizaciju, kineska po-
litička elita će morati da bude izvanredno vešta, okrenuta pragmatičnom
zdravom razumu, relativno jedinstvena i spremna da oslabi neke od
svojih monopola na vlast (i ličnih privilegija) – dok će stanovništvo
morati u velikoj meri da bude strpljivo i bez većih zahteva. Tu
kombinaciju srećnih okolnosti možda će biti teško postići. Iskustvo nas
uči da pritisci ka demokratizaciji odozdo, ili od strane onih koji se
osećaju politički prikraćeni (intelektualci ili studenti) ili od strane
ekonomski eksploatisanih (nova gradska radnička klasa i gradska
sirotinja), generalno teže da natkorače spremnost vladalaca da
popuštaju. U izvesnoj vremenskoj tački političko i socijalno
nezadovoljstvo u Kini će verovatno da se pridruži snagama koje
zahtevaju više demokratije, slobodu govora i poštovanje ljudskih prava.
To se nije desilo na Tjenanmenu 1989, ali bi se to moglo dogoditi
sledećeg puta.
 Shodno ovome, nije verovatno da će Kina biti u stanju da izbegne
fazu političkih nemira. Zahvaljujući njenoj veličini, stvarnosti rastućih
regionalnih razlika i nasledstvu od oko 50 godina doktrinarne diktature,
takva faza bi mogla doneti lomove, i ekonomske i političke. Izgleda da
i sami kineski lideri očekuju tako nešto, pošto se u unutarpartijskim
istraživanjima obavljenim ranih devedesetih predviđaju potencijalno
ozbiljni politički nemiri. 1 Neki kineski eksperti proriču čak i to da bi
Kina mogla doći u jedan od svojih istorijskih ciklusa unutrašnjih
rasparčavanja, čime bi se u potpunosti zaustavio kineski marš ka
ponovnom zadobijanju svoje veličine. Ali verovatnoća da se ovo desi
umanjena je međusobno povezanim dejstvima masovnog nacionalizma
i modernih komunikacija, koji rade u korist jedinstvene kineske države.
Postoji konačno treći razlog za sumnju u pogledu izgleda da Kina
tokom narednih dvadesetak godina postane istinska – i za neke
Amerikance već preteća – globalna sila. Čak i ako Kina izbegne
ozbiljne političke lomove i ako ona nekako uspe da ustali svoje veoma
visoke stope ekonomskog rasta tokom prve četvrtine veka – i u jednom
i u drugom slučaju je reč o prilično velikom ,,ako” – Kina bi još uvek
bila relativno dosta siromašna. I pod pretpostavkom da Kina triplira
svoj ukupni društveni proizvod, ona bi ostala među nacijama koje imaju
niži dohodak po glavi stanovnika, a da postojeće siromaštvo znatnog
dela njenog stanovništva ni ne pominjemo. 2 Njeno komparativno mesto
kad je reč o pristupu telefonima, kolima, kompjuterima po glavi
stanovnika, potrošna dobra da ostavimo po strani, bilo bi veoma nisko.
Sumirajmo. Čak u 2020-oj godini, sasvim je neverovatno da Kina,
čak i pod najboljim mogućim okolnostima, postane istinski
konkurentna u ključnim dimenzijama globalne moći. Međutim, čak i
ako stvari tako stoje, Kina je na dobrom putu da postane dominantna
regionalna sila u Istočnoj Aziji. Ona je već geopolitički dominantna na
kopnu. Njena vojna i ekonomska moć već su učinili da njeni neposredni
susedi izgledaju zakržljalo, sa izuzetkom Indije. Otuda je prirodno da
se Kina potvrdi regionalno, u skladu sa diktatom svoje istorije,
geografije i ekonomije.

1 „Official Document Anticipates Disorder During the Post-Deng

Period”, Cheng Ming (Hong Kong), 1. februar 1995, obezbeđuje detaljni
sutnarni pregled dve analize pripremljene za partijski vrh koje se tiču različitih
oblika potencijalnih nereda. Zapadna perspektiva o datom problemu sadržana
je u Richard Baum, „China After Deng: Ten Scenarios in Search of Reality”,
China Quarterly (mart 1996).
2 U optimističkom izveštaju pod naslovom „China’s Economy Toward the

21st Century” koji je objavio 1996. objavio Kineski institut za kvantitativne i

tehnološke studije, procenjeno je da će dohodak po glavi stanovnika 2010. u
Kini biti približno 735 dolara odnosno nešto manje od 30 dolara viši od onoga
koji imaju zemlje sa niskim dohotkom, po definiciji Svetske banke.
 Kineski studenti znaju iz istorije svoje zemlje da se u ne tako davnoj
prošlosti, 1848. godine, kineska imperijalna vlast protezala kroz čitavu
Jugoistočnu Aziju, sve do Malačkog moreuza, uključujući i Burmu,
delove današnjeg Bangladeša i Nepala, krajeve današnjeg Kazahstana,
Mongoliju i region koji se danas zove Ruska dalekoistočna provincija,
severno od koje se reka Amur uliva u okean (vidi mapu na str. 14 u
poglavlju 1.). Ova područja bila su ili pod nekom vrstom kineske
kontrole ili su plaćala tribut Kini. Frankobritanska kolonijalna
ekspanzija isključivala je kineski uticaj iz Jugoistočne Azije za vreme
perioda između 1885 i 95. godine, dok su dva ugovora koja je
nametnula Rusija 1858. i 1864. za rezultat imala gubitak teritorija na
severoistoku i na severozapadu. Godine 1895, nakon kinesko-
japanskog rata, Kina je takođe izgubila Tajvan.
Gotovo je izvesno da će istorija i geografija učiniti da Kinezi ostanu
krajnje uporni – čak emocionalno opterećeni – kad je reč o stavu da je
neophodno da se Tajvan ponovo ujedini sa kopnom. Takođe je razumno
prihvatiti stanovište da će, kao rezultat rasta njene moći, u prvoj deceniji
sledećeg veka glavni cilj Kine biti da ekonomski i politički apsorbuje
Hongkong. Možda će mirno ponovno ujedinjenje – recimo u formuli
„jedna nacija, nekoliko sistema” (varijanta Dengovog slogana „jedna
zemlja, dva sistema”) – postati privlačno za Tajvan i dovoljno
prihvatljivo za Ameriku tako da mu se ona ne bi opirala, ali ovo samo
pod pretpostavkom da Kina uspe u stabilizovanju svoga ekonomskog
progresa i u ostvarivanju značajnih demokratskih reformi. U protivnom,
čak i regionalno dominantnoj Kini verovatno će još uvek nedostajati
vojna sredstva da nametne svoju volju, posebno u suočenju sa
američkim protivljenjem, u kom slučaju bi problem bio u tome kako
nastaviti sa galvanizacijom kineskog nacionalizma dok se američko-
kineski odnosi kvare.
Geografija je takođe važan činilac koji nagoni Kinu da pravi savez
sa Pakistanom i uspostavlja vojno prisustvo u Burmi. U oba slučaja
Indija je geostrateški cilj. Tesna vojna saradnja sa Pakistanom uvećava
bezbednosne dileme Indije i ograničava njenu sposobnost da se
uspostavi kao regionalni hegemon u Južnoj Aziji i kao geopolitički rival
Kini. Vojna saradnja sa Burmom omogućuje Kini pristup pomorskim
pogodnostima na nekoliko burmanskih od kopna udaljenih ostrva, čime
ona sebi pribavlja dalju stratešku polugu u jugoistočnoj Aziji generalno,
a u Malačkom moreuzu posebno. A kada bi Kina kontrolisala Malački
Moreuz i geostratešku tačku kod Singapura, ona bi kontrolisala japanski
pristup srednjoistočnoj nafti i evropskom tržištu.
Geografija, osnažena istorijom, takođe diktira kineski interes u
Koreji. Nekada tributarna država, ponovno ujedinjena Koreja kao
produžetak američkog (i posredno japanskog uticaja) bila bi
netolerantna prema Kini. Kao minimum, Kina bi insistirala da
ujedinjena Koreja bude nesvrstana tampon država između Kine i
Japana, očekujući da bi istorijska korejska odbojnost prema Japanu
odvela Koreju u kinesku sferu uticaja. Međutim, podeljena Koreja
najbolje odgovara Kini, tako da će Kina verovatno i dalje favorizovati
postojanje severno-korejskog režima.
Ekonomske opcije takođe utiču na kineske regionalne ambicije. U
tom pogledu, nagli rast zahteva za novim izvorima energije već je
učinio da Kina insistira na dominantnoj ulozi u svakoj regionalnoj
eksploataciji depozita na Južnokineskom moru. Iz istog razloga Kina
počinje da ispoljava veliko interesovanje za nezavisnost država
Centralne Azije koje su bogate energetskim izvorima. Aprila 1996.
Kina, Rusija, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan potpisali su
uspostavljanje zajedničke granice i sporazum o bezbednosti; za vreme
posete predsednika Đijang Cemina Kazahstanu u julu iste godine,
kineska strana je navođena kao strana koja podržava i pruža garancije
„naporima Kazahstana da odbrani svoju nezavisnost, suverenost i
teritorijalni integritet”. Ovo je jasno signaliziralo rastuće uključivanje
Kine u geopolitiku Centralne Azije.
Istorija i ekonomija, isto tako, rade u pravcu povećavanja interesa
regionalno moćnije Kine za ruski Daleki Istok. Prvi put, od kada su
Kina i Rusija počele da dele formalnu granicu, Kina je ekonomski
dinamičnija i jača strana. Prelaženje kineskih imigranata na rusko
područje već je dostiglo znatne razmere i Kina je postala aktivnija u
promovisanju ekonomske kooperacije u Severoistočnoj Aziji,
kooperacije u kojoj su angažovani i Japan i Koreja. U toj kooperaciji
Rusija sada ima mnogo slabiju kartu, dok ruski Daleki Istok postaje
uveliko zavisan od tešnjih veza sa kineskom Mandžurijom. Slične
ekonomske snage su takođe na delu u odnosima Kine sa Mongolijom,
koja više nije ruski satelit i čiju je formalnu nezavisnost Kina već
priznala.
Kineska sfera regionalnog uticaja je dakle u procesu svog
izgrađivanja. Sferu uticaja, međutim, ne treba brkati sa zonom
ekskluzivne političke dominacije kakvu je Sovjetski Savez imao u
Istočnoj Evropi. Ona prva je društveno-ekonomski poraznija i politički
manje monopolistička. Ipak, ona uključuje geografski prostor u kojem
se njegove različite države pri formulisanju svojih politika moraju
podređivati na specifičan način interesima, gledištima i anticipiranim
reakcijama regionalno dominantne sile. Ukratko, kineska sfera interesa
– sfera deferencije je možda tačnija formulacija – može biti definisana
kao sfera u kojoj prvo pitanje koje se postavlja u vezi sa bilo kojim
problemom u različitim oblastima jeste: „Šta Peking misli o ovome”.
Mapa koja sledi naznačuje potencijalne dosege regionalno do-
minantne Kine i Kine kao globalne sile, u slučaju da ona – uprkos
unutrašnjim i spoljašnjim preprekama – to stvarno postane u prvoj
četvrtini sledećeg veka. Regionalno dominantna i veća Kina, koja bi
obezbedila političku podršku njene veoma bogate i ekonomski moćne
dijaspore u Singapuru, Bangkoku, Kuala Lumpuru, Manili i Džakarti,
Tajvan i Hongkong da i ne pominjemo (vidi dole fusnotu radi uvida u
neke upečatljive činjenice) 3 i koja bi prodrla i u Centralnu Aziju i na
ruski Daleki Istok, dostigla bi tako približno po svome radijusu
područje kineske imperije pre početka njenog pada nekih 150 godina
ranije, proširivši čak svoj opseg uticaja pomoću saveza sa Pakistanom.
Ako bi Kina povećala svoju moć i prestiž, bogati prekookeanski Kinezi
bi se verovatno u većoj meri poistovetili sa kineskim aspiracijama i tako
postali moćna avangarda kineskog imperijalnog zamaha. Države
južnoistočne Azije mogle bi naći da je razumno da se priklone
kineskom političkom senzibilitetu i ekonomskom interesu – i one to
uveliko već čine. 4 Slično tome, nove centralnoazijske zemlje
posmatraju Kinu uglavnom kao silu koja podupire njihovu nezavisnost
i njihovu ulogu kao tampona između Kine i Rusije.
Područje Kine kao globalne sile verovatno bi uključilo i znatno
dublje južno izbočenje, sa Indonezijom i Filipinima prisiljenim da se
prilagode stvarnosti kineske mornarice kao dominantne sile u
Južnokineskom moru. Takva Kina bi mogla biti daleko više spremna na
to da reši pitanje Tajvana silom, bez obzira na američki stav o tome. Na
zapadu, Uzbekistan, centralnoazijska država koja je najodlučnija da se
odupre upadima Rusije na njen raniji imperijalni domen, mogao bi
favorizovati kontrasavez sa Kinom a možda i sa Turkmenistanom; i
Kina bi takođe mogla postati daleko prisutnija u etnički podeljenom i
tako nacionalno ranjivom Kazahstanu. Takva Kina koja bi postala
istinski džin, kako politički tako i ekonomski, mogla bi takođe mnogo

3 Po azijskom nedeljniku Yazhou Zhoukan od 25. septembra 1994, ukupna

aktiva 500 vodećih kineskih kompanija u Južnoistočnoj Aziji iznosila je oko
540 milijardi dolara. Druge procene su čak veće: časopis International
Economy, za novembar/decembar 1996, izvestio je da je godišnji dohodak 50
miliona prekookeanskih Kineza bio približan gornjem iznosu, dakle, grubo
rečeno jednak ukupnom društvenom proizvodu kopnene Kine. Za
prekookeanske Kineze se kaže da kontrolišu oko 90% indonežanske
ekonomije, 75% tajlandske, 50-60 malazijske i čitavu privredu u Tajvanu,
Hongkongu i Singapuru. Uvid u ovakvo stanje naveo je bivšeg indonežanskog
ambasadora u Japanu da javno upozori na „kinesku ekonomsku intervenciju u
regionu”, ističući da bi takvo stanje moglo voditi stvaranju „marionetskih
vlada” pod kineskim sponzorstvom (Saydiman Suryohadiprojo, „How to Deal
with China and Taiwan”, Asahi Shimbun, Tokio, 23. septembar 1996).
4 Simptomatičan u tom pogledu bio je izveštaj u bangkoškom dnevnom

listu na engleskom jeziku The Nation, od 31. marta 1997, o poseti premijera
države Tai. Svrha te posete bila je uspostavljanje čvrstog strateškog saveza sa
većom Kinom. Vođstvo ove države je reklo da „priznaje Kinu kao supersilu
koja ima globalnu ulogu” i da želi da služi kao „most između Kine i ASEAN”.
Singapur je otišao čak dalje u naglašavanju svoje identifikacije sa Kinom.
otvorenije uticati na ruski Daleki Istok, sponzorišući korejsko
ujedinjenje pod svojih okriljem (vidi mapu na str. 158). Ali ovako
naduvana, Kina bi se verovatno susrela sa jakim spoljašnjim
protivnicima. Prethodna mapa čini jasnim da bi na zapadu i Rusija i
Indija imale dobre razloge da se udruže u traženju načina da odgovore
na kineski izazov. Njihova saradnja verovatno bi se usredsredila na
Centralnu Aziju i Pakistan, odakle bi Kina pretila najviše njihovim
interesima. Na jugu, suprotstavljanje bi bilo najjače od strane Vijetnama
i Indonezije (koji bi se možda oslonili na Australiju). Na Istoku,
Amerika, uz verovatnu pozadinsku podršku Japana, verovatno bi
reagovala neprijateljski na svaki pokušaj Kine da postigne dominantnu
poziciju u Koreji i da silom inkorporira Tajvan, jer bi ove akcije
redukovale američko prisustvo na Dalekom Istoku na potencijalno
nestabilno i usamljeno sedalo u Japanu.

U krajnjoj liniji verovatnoća bilo kog od ova dva scenarija koja su

skicirana na mapama, zavisi ne samo od toga kako će se Kina razvijati
već i od američkog ponašanja i prisustva. Neangažovana Amerika bi
učinila drugi scenario verovatnijim, ali bi čak i ostvarivanje onog prvog
zahtevalo američko prilagođavanje i samoograničavanje. Kinezi ovo
znaju, i otuda kineska politika mora da se usredsredi pre svega na
američko ponašanje i naročito na kritičnu američko-japansku vezu, s
tim što će ostalim odnosima Kine manipulisati tako što će ovaj strateški
interes postaviti u prvi plan.
 Glavna zamerka Kine Americi odnosi se manje na ono što Amerika
stvarno čini nego na ono što Amerika trenutno jeste i gde je ona. Kina
vidi Ameriku kao postojećeg svetskog hegemona, čije prisustvo u
regionu, zasnovano na njenoj dominantnoj poziciji u Japanu, vodi ka
tome da se obuzda kineski uticaj. Po rečima jednog kineskog analitičara
zaposlenog u istraživačkom ogranku kineskog ministarstva za spoljne
poslove: „Američki strateški cilj je da održi hegemoniju u čitavom
svetu i ona ne može tolerisati pojavu bilo koje velike sile na evropskom
i azijskom kontinentu koja bi predstavljala pretnju ovoj vodećoj
poziciji” 5. Otuda, jednostavno time što ona danas jeste i tamo gde jeste,
Amerika postaje nenamerni protivnik Kine pre nego njen prirodni
saveznik.
Prema tome, zadatak kineske politike je da, u skladu sa starom
strateškom mudrošću, iskoristi američku moć kako bi mirnim putem
pobedila američku hegemoniju, ali da pri tom ne dozvoli da se ijedna
regionalna prikrivena ambicija Japana oslobodi. U tu svrhu, kineska
geostrategija mora istovremeno slediti dva cilja, kao što je to 1984.
definisao Deng Sjaoping: „Kao prvo, suprotstaviti se hegemonizmu i
politici moći i obezbediti svetski mir; drugo, izgraditi novi
međunarodni politički i ekonomski poredak”. Ono prvo očito pogađa
SAD i ima, kao svoj cilj, redukciju američke prevage, pri čemu se
brižljivo izbegava vojni sukob koji bi značio kraj kineskog puta ka
ekonomskoj moći; ono drugo zahteva da se izvrši revizija podele
globalne moći, pri čemu se nastoji da se kapitalizuje odbojnost nekih
ključnih država prema postojećem globalnom poretku, u kojem SAD
stoje na vrhu, potpomognute od strane Evrope (odnosno Nemačke) na
krajnjem zapadu Evroazije i od strane Japana na krajnjem istoku.
Drugi cilj Kine primorava je da sledi geostrategiju koja zahteva
izbegavanje bilo kog ozbiljnog konflikta sa njenim neposrednim
susedima a da istovremeno nastavi da ide za svojim težnjama da
postigne prevagu u regionu. Taktičko poboljšanje u kinesko-ruskim
odnosima samo je privremeno, posebno kada je Rusija postala slabija
od Kine. U skladu sa tim, aprila 1997. obe zemlje su se pridružile kritici
„hegemonizma” u kojoj se ekspanzija NATO označava kao
nedopustiva. Međutim, nije verovatno da bi Kina ozbiljno prihvatila
bilo kakav dugoročni i obuhvatan rusko-kineski savez protiv Amerike.
Jer to bi vodilo produbljivanju i proširivanju američko-japanskog
saveza za koji bi Kina želela da se razvodni, kao i izolovanju Kine od
kritično važnih izvora moderne tehnologije i kapitala.

5 Song Yimin, „A Discussion of the Division and Grouping of Forces in

the World After the End of the Cold War”, Internationa! Studies (kineski
Institut za međunarodne studije, Peking) 6-8 (1996): 10. Da ovakva procena
američkog strateškog cilja predstavlja stanovište kineskog vrha, to je
indicirano činjenicom da se kraća verzija ove analize pojavila u zvaničnom
organu partije Renmin Ribao, 29. april 1996.
 Kao i u slučaju kinesko-ruskih odnosa, Kini odgovara da izbegava
svaki ozbiljni sukob sa Indijom a da pri tome nastavi svoju tesnu vojnu
saradnju sa Pakistanom i Burmom. Politika otvorenog antagonizma
imala bi, kao negativnu posledicu, komplikovanje kineskog taktičkog
približavanja Rusiji i istovremeno guranje Indije ka mnogo
kooperativnim odnosima sa Amerikom. U meri u kojoj Indija takođe
deli postojeće antizapadno raspoloženje koje se ogleda u odbojnosti
prema postojećoj globalnoj hegemoniji, smanjenje kinesko-indijskih
napetosti se takođe uklapa u šira geostrateška opredeljenja Kine.
Slične ocene važe i za tekuće kineske odnose sa jugoistočnom
Azijom. Iako jednostrano ističu svoja prava na Južno-kineskom moru,
Kinezi istovremeno poboljšavaju svoje odnose sa južnoazijskim
liderima (sa izuzetkom tradicionalno neprijateljski nastrojenih
Vijetnamaca), koristeći pri tome antizapadno raspoloženje (posebno
kad su u pitanju zapadne vrednosti i ljudska prava) koje su poslednjih
godina otvoreno ispoljili lideri Malezije i Singapura. Posebno je
pozdravljena povremeno oštra antiamerička retorika premijera Malezije
koji je 1996. na forumu u Tokiju javno doveo u pitanje potrebu za
američko-japanskim sporazumom o bezbednosti. Kina je procenila da
će njen uticaj u regionu automatski rasti, ukoliko američki bude slabio.
Slično ovome, izgleda da je strpljivi pritisak glavni cilj postojeće
kineske politike prema Tajvanu. Iako su zauzeli beskompromisnu
poziciju kad je reč o pitanju međunarodnog statusa Tajvana – ne libeći
se da demonstriraju spremnost na smišljeno izazivanje međunarodnih
napetosti kako bi posvedočili ozbiljnost s kojom se odnose prema toj
stvari (kao u martu 1996) – Kinezi su shvatili da će protokom vremena
oni imati sve manje moći da nametnu zadovoljavajuće rešenje. Oni su
shvatili da bi ih prenagljeno posezanje za silom odvelo na stranputicu
samoporažavajućeg sukoba sa Amerikom, što bi za posledicu imalo
osnaživanje američke uloge kao jemca regionalnog mira. Štaviše, sami
Kinezi priznaju da je to što je Hongkong apsorbovan u Kinu znatno
uvećalo izglede za pojavu veće Kine.
Prilagođavanje koje se zbiva u kineskim odnosima sa Južnom
Korejom takođe je sastavni deo politike učvršćivanja svojih bočnih
strana kako bi se moglo koncentrisati na centralni cilj. Ako se imaju u
vidu korejska istorija i javno ispoljene emocije, kinesko-korejsko
približavanje samo po sebi doprinosi redukciji potencijalne regionalne
uloge Japana i priprema teren za ponovno razvijanje bliskijeg odnosa
između Kine i (bilo ujedinjene ili još podeljene) Koreje.
I što je najvažnije jačanje regionalne pozicije Kine mirnim putem
olakšaće postizanje osnovnog cilja koji je stari kineski strateg Sun Tsu
formulisao ovako: Razvodniti američku regionalnu moć do tačke u
kojoj će oslabljena Amerika početi da oseća potrebu za regionalno
dominantnom Kinom kao svojim saveznikom ili čak za globalno
moćnom Kinom kao svojim partnerom. Ovaj cilj treba da se ostvari na
način koji ne vodi ni defanzivnoj ekspanziji u područje američko-
japanskog saveza ni zameni regionalne moći Amerike onom Japana. Da
bi postigla centralni cilj u kratkom roku, Kina nastoji da spreči
konsolidaciju i ekspanziju američko-japanske saradnje na
bezbednosnom planu. Kina je posebno bila uznemirena impliciranim
proširenjem opsega američko-japanske bezbednosne saradnje
početkom 1996, koje je obuhvatalo potez od užeg Dalekog Istoka do
šireg azijsko-pacifičkog područja, shvatajući to ne samo kao
neposrednu pretnju kineskim interesima već i kao polaznu tačku za
stvaranje azijskog sistema bezbednosti kojim dominira Amerika čiji je
cilj obuzdavanje Kine (u tom sistemu Japan bi bio vitalna tačka 6 kao
što je to bila Nemačka u NATO za vreme Hladnog rata). Pomenuti
sporazum je bio shvaćen u Pekingu kao nešto što će pomoći Japanu da
se eventualno pojavi kao glavna vojna snaga sposobna da, oslanjajući
se na silu, reši svoje ekonomske ili pomorske sporove. Kina će tako
verovatno energično raspaljivati još jake azijske strahove od bilo kakve
značajne uloge japanske vojske u regionu, kako bi obuzdavala Ameriku
i zastrašivala Japan.
Međutim, po kineskim strateškim kalkulacijama, američka he-
gemonija ne može trajati na dugi rok. Iako neki Kinezi, naročito u
redovima vojske, pokazuju tendenciju da posmatraju Ameriku kao
kineskog nepomirljivog neprijatelja, dominirajuće mišljenje u Pekingu
je da će Amerika postajati regionalno sve izolovanija, zbog svog
prekomernog oslanjanja na Japan i da će u skladu sa tim američka
zavisnost od Japana sve više rasti, ali, zajedno sa tim i američko-
japanske protivrečnosti i američki strahovi od japanskog militarizma.
To će omogućiti Kini da Ameriku i Japan okrene jedno protiv drugog,
kao što je ona to radila ranije u slučaju odnosa između SAD i
Sovjetskog Saveza. Po gledištu Pekinga, to vreme će doći kada
Amerika bude shvatila da ona – da bi ostala uticajna azijsko-pacifička
sila – nema drugog izbora osim da se okrene svom prirodnom partneru
na azijskom kopnu.

6 Elaboratsko istraživanje navodne američke namere da stvori takav

antikineski azijski sistem nalazi se u Wang Chunyin, „Looking Ahead to Asia-

Pacific Security in the Earlu Twenty-first Century”, Guoji Zhamvang, februar
1996.
Drugi kineski komentator je tvrdio da se američko-japanski bezbednosni
aranžman preobrazio od „odbrambenog štita” čiji je cilj bio da se obuzda so-
vjetska moč, u „napadačko koplje” usmereno na Kinu (Yang Baijian,
„Implications of Japan – U. S. Security Declaration Outlined”, Xiandai Guoji
Guanxi, 20. juni 1996). U autoritativnom dnevnom organu Kineske
komunističke partije objavljen je 31. januara 1997. članak pod naslovom
„Strengthening Military Albance Does Not Conform with Trend of the
Times”, u kojem je redefinisanje područja američko-japanske vojne saradnje
prokazano kao opasan korak.
 JAPAN: NE REGIONALAN VEĆ INTERNACIONALAN

Od toga u kom pravcu će napredovati američko-japanski odnosi

zavisi kineska geopolitička budućnost. Posle završetka kineskog
građanskog rata 1949, američka politika na Dalekom Istoku oslanja se
na Japan. U početku samo sedište američke okupacione vojske, Japan
je posle toga postao baza za američko političko vojno prisustvo u
azijsko-pacifičkom regionu i globalni saveznik od centralnog značaja,
iako bezbednosni protektorat. Izbijanje na površinu Kine postavilo je
međutim pitanje da li – i u koju svrhu – bliski odnosi između Amerike
i Japana mogu dugo trajati u izmenjenom regionalnom kontekstu.
Uloga Japana u antikineskom savezu je jaka; ali kakva bi uloga Japana
trebalo da bude ukoliko je bude trebalo prilagoditi uzdizanju Kine, po-
gotovo ako ono redukuje primat Amerike u regionu?
Kao i Kina, Japan je nacija-država sa duboko uvreženim osećanjem
svog jedinstvenog karaktera i specijalnog statusa. Njegova ostrvska
istorija, njegova imperijalna mitologija uslovljavaju veoma vredni i
disciplinovani japanski narod da sebe vidi kao narod kojem je svojstven
osoben i superioran način života koji je Japan prvo branio pomoću
izolacije a potom, kada mu se svet nametnuo u 19. veku, nadmećući se
sa evropskom imperijom, kako bi stvorio svoju vlastitu imperiju na
azijskom kopnu. Udes koji je doživeo tokom Drugog svetskog rata
usredsredio je japanski narod na postizanje jednodimenzionalnog cilja
– ekonomskog oporavka, ali on ga je isto tako doveo u stanje
nesigurnosti kad je reč o široj misiji njegove zemlje.
Postojeći američki strahovi od dominantne Kine podsećaju na
relativno skorašnju američku paranoju u vezi sa Japanom. Japanofobija
se sada preobrazila u kinofobiju. Samo deceniju pre, prognoze o
neizbežnoj i predstojećoj pojavi Japana kao svetske superdržave – koje
su uključivale ne samo detronizaciju Amerike već i nametanje neke
vrste ,,Pax Niponica” – bile su fabrikovane u širokim razmerama među
američkim komentatorima i političarima. Ali ne samo među
Amerikancima. Sami Japanci su ubrzo postali vatreni imitatori, sa
serijama bestselera u kojima se propagirala teza da je Japan
predodređen da odnese pobedu u svom rivalstvu na planu visoke
tehnike sa Amerikom i da će Japan ubrzo postati središte globalne
informacijske imperije, dok je Amerika navodno osuđena na klizanje u
pad zbog istorijskog zamora i društvenog samozadovoljstva.
Ove analize su zamagljivale stepen do kojeg je Japan bio i ostao
ranjiva zemlja. Ona je ranjiva na najblaže poremećaje u uobičajenom
globalnom toku resursa i trgovine, da ne pominjemo globalnu stabilnost
na opštem planu, kao što je opterećena unutrašnjim slabostima –
demografskim, društvenim i političkim. Japan je bogat, dinamičan i
ekonomski moćan ali istovremeno regionalno izolovan i politički
ograničen zbog svoje bezbednosne zavisnosti od moćnog saveznika
koji je sticajem okolnosti ključni čuvar globalne sigurnosti (od koje
Japan mnogo zavisi), kao i njegov glavni ekonomski rival.
Nije verovatno da će postojeća pozicija Japana – s jedne strane kao
globalno respektovan nosilac ekonomske moći, s druge strane, kao
geopolitički produžetak američke moći – ostati prihvatljiva za nove
generacije Japanaca, ne više traumatizovanih i postiđenih iskustvom
Drugog svetskog rata. I zbog svoje istorije i zbog samopoštovanja Japan
je zemlja koja nije sasvim zadovoljna postojećim globalnim stanjem,
iako na prigušeniji način nego Kina. On oseća, na neki način opravdano,
da je predodređen za to da dobije formalno priznanje kao svetske sile,
ali je on svestan i toga da zavisnost od Amerike na bezbednosnom planu
koja mu koristi (a njegove azijske susede umiruje) koči dolazak do tog
priznanja.
Štaviše, rastuća moć Kine na azijskom kopnu, zajedno sa izgledima
da njen uticaj počne uskoro sezati do pomorskih regiona koji su od
ekonomske važnosti za Japan, pojačava japansko osećanje
ambivalentnosti u pogledu geopolitičke budućnosti zemlje.
S jedne strane u Japanu postoji i jaka kulturna i emotivna iden-
tifikacija sa Kinom, kao i latentno osećanje zajedničkog azijskog
identiteta. Neki Japanci verovatno osećaju da jačanje Kine ima koristan
efekat – povećavanje značaja Japana za SAD pošto to redukuje
američku regionalnu dominaciju. S druge strane, za mnoge Japance,
Kina je tradicionalni rival, bivši neprijatelj i potencijalna pretnja
stabilnosti regiona. Ovo čini bezbednosne veze sa Amerikom važnijim
neko ikada, iako one uvećavaju odbojnost radikalnije nacionalistički
nastrojenih Japanaca prema mučnim ograničenjima japanskoj političkoj
i vojnoj nezavisnosti.
Postoje površinske sličnosti između japanske situacije na evro-
azijskom Dalekom Istoku i nemačke na evroazijskom dalekom zapadu.
Obe ove zemlje su glavni regionalni saveznici SAD. Zaista, američka
moć u Evropi i Aziji se izvodi neposredno iz bliskog saveza sa ove dve
zemlje. Obe imaju respektabilan vojni establišment, ali nijedna nije
nezavisna u tom pogledu: Nemačka je ograničena svojom vojnom
integracijom u NATO, dok je Japan ograničen svojim ustavom i
američko-japanskim ugovorom o bezbednosti. Obe su trgovački i
finansijski moćne, regionalno dominantne i takođe sa istaknutim
mestima na globalnom planu. Obe se mogu klasifikovati kao
kvaziglobalne sile i obe su oštećene time što im se kontinuirano odriče
formalno priznanje, tj. pravo na stalno članstvo u Savetu bezbednosti
UN.
 Ali razlike u pogledu njihovih geopolitičkih uslova su bremenite,
sa potencijalno značajnim posledicama. Aktuelni odnos Nemačke sa
NATO stavlja ovu zemlju u ravnopravan odnos sa njenim glavnim
evropskim saveznicima i, u sklopu Sevemo-atlantskog ugovora,
Nemačka ima formalno recipročne odnose sa SAD. Američko-japanski
bezbednosni ugovor uključuje američku obavezu da brani Japan, ali on
ne utvrđuje (čak ni samo formalno) obavezu Japana da upotrebljava
svoju armiju radi odbrane Amerike. Ovaj ugovor u stvari kodifikuje
zaštitnički (protektoratski) odnos.
Štaviše Nemačka se zbog svog aktivnog članstva u EU i NATO ne
posmatra više kao pretnja od strane onih suseda koji su u prošlosti bili
žrtve njene agresije, već, umesto toga, kao poželjni ekonomski i
politički partner. Neki čak pozdravljaju potencijalno pojavljivanje
srednje Evrope pod vođstvom Nemačke, tretirajući u tom kontekstu
Nemačku kao benignu regionalnu silu. Daleko od toga da je takav slučaj
sa japanskim azijskim susedima koji su tokom Drugog svetskog rata
gajili mržnju prema Japanu. Dodatni faktor ove mržnje suseda leži i u
podizanju vrednosti jena, što ne samo da je izazvalo oštre proteste već
je omelo pomirenje sa Malezijom, Indonezijom, Filipinima, kao i sa
Kinom, čijih 30% dugoročnog duga Japanu je u jenima.
Japan takođe nema u Aziji ekvivalent onome što Nemačka ima u
Francuskoj: tj. istinski manje-više jednakog partnera. Postoji jak
kulturni afinitet prema Kini, pomešan možda sa osećanjem krivice, ali
je ovaj afinitet politički dvosmislen, utoliko što nijedna strana ne veruje
drugoj i nijedna nije spremna da prihvati regionalno vođstvo one druge.
Japan isto tako nema ekvivalent onome što Nemačka ima u Poljskoj: tj.
mnogo slabijeg ali geopolitički važnog suseda sa kojim pomirenje i čak
saradnja postaju stvarnost. Možda bi Koreja, posebno nakon
eventualnog ujedinjenja, mogla postati takav ekvivalent. Ali japansko-
korejski odnosi su samo formalno dobri, jer Korejanci pamte japansku
dominaciju u prošlosti dok Japanci imaju osećanje kulturne
superiornosti. A obe ove stvari sprečavaju bilo kakvo istinsko društveno
pomirenje. 7 I napokon, japanski odnosi sa Rusijom su mnogo hladniji
nego što su to nemački. Rusija još silom zadržava južna Kurdska ostrva
koja je ona osvojila neposredno pre završetka Drugog svetskog rata,
čime je zamrzla rusko-japanske odnose. Ukratko, Japan je izolovan u
svom regionu dok Nemačka to nije.
Uz to, Nemačka deli sa svojim susedima i demokratske principe i
šire evropsko hrišćansko nasleđe. Ona takođe gleda da se identifikuje
sa jednim entitetom (čak da se sublimiše u njega) odnosno sa stvari koja
je šira od nje, naime sa „Evropom”. Nasuprot tome, za Japan ne postoji

7 The Japan Digest, 25. februara 1997, izvestio je da, prema vladinom
pulu, samo 36% Japanaca oseća simpatije prema Južnoj Koreji.
takva „Azija”. Zaista, japanska prošlost pa i njegov postojeći
demokratski sistem teže da se odvoje od ostatka regiona, uprkos tome
što se poslednjih godina demokratija pojavila u nekoliko azijskih
zemalja. Mnogi Azijci posmatraju Japan ne samo kao nacionalno
sebičan već i kao zemlju koja prekomerno imitira Zapad i koja odbija
da se priključi tendencijama dovođenja u pitanje zapadnih pogleda na
ljudska prava i na značaj individualizma. Na taj način mnogi Azijci ne
gledaju na Japan kao na istinski azijsku državu, pošto se i Zapad po-
vremeno čudi do kog stepena je Japan istinski postao Zapad.
Kao posledica toga, Japanu nije ugodno u Aziji, iako je u Aziji.
Takvo stanje uveliko ograničava njegove geostrateške opcije. Istinski
regionalna opcija, opcija regionalno dominirajućeg Japana koji
zasenjuje Kinu – čak i ako više ne bi bila zasnovana na japanskoj
dominaciji već pre na regionalnoj saradnji pod benignim vođstvom
Japana – ne izgleda praktično moguća zbog istorijskih, političkih i
kulturnih razloga. Dakle, Japan ostaje zavisan od američke vojne zaštite
i međunarodnog sponzorstva. Ukidanje ili postepeno slabljenje
američko-japanskog bezbednosnog ugovora imalo bi za posledicu da
Japan postane veoma ranjiv na poremećaje koje svaka ozbiljna
manifestacija regionalnog ili globalnog meteža može proizvesti. Jedine
alternative bi tada bile: ili prihvatiti kinesku regionalnu prevagu ili
preduzeti masivni – i ne samo skupi već i veoma opasni – program
ponovnog vojnog naoružavanja.
Razumljivo, mnogi Japanci nalaze da sadašnja pozicija njihove
zemlje – kao istovremeno kvaziglobalne sile i bezbednosnog
protektorata – predstavlja anomaliju. Ali dramatične i životvorne
alternative postojećim aranžmanima nisu opipljive. Ako se može reći
da su kineski nacionalni ciljevi, uprkos neizbežnim razlikama u
gledištima među kineskim stratezima, jasni a regionalni pritisak
kineskih geopolitičkih ambicija relativno predvidljiv, za japansku
geostratešku viziju se može kazati da je relativno maglovita a za
japansko javno raspoloženje da je mnogo više dvosmisleno.
Najveći broj Japanaca shvata da bi strateški značajne i nagle
promene kursa mogle biti opasne. Može li Japan postati regionalna sila
u regionu u kojem je on još objekt resantimana i u kojem Kina izbija na
površinu kao regionalno istaknuta sila? Ipak, treba li Japan jednostavno
da prihvati takvu kinesku ulogu? Može li Japan postati istinski globalna
sila (u svim njenim dimenzijama) a da pri tome ne dovede u pitanje
američku podršku i da ne izazove još više regionalnog animoziteta? I
da li će se Amerika u svakom slučaju dugo zadržati u Aziji, i ako to
uradi, kakva će biti njena reakcija na rastući kineski udar na prioritet
koji je do sada davan američko-japanskoj vezi? Tokom hladnog rata,
nijedno od ovih pitanja se nikad ne bi moralo postaviti. Danas ona
postaju strateški značajna i pokreću izuzetno žive rasprave u Japanu.
 Nakon 1950-tih, japanska spoljna politika biva zasnovana na četiri
osnovna principa koja je formulisao posleratni predsednik vlade Šigeru
Jošida. Jošidino učenje polazi od toga da 1. japanski glavni cilj mora
biti ekonomski razvoj; 2. Japan mora da bude slabo naoružan i da
izbegava uplitanje u međunarodne konflikte; 3. Japan treba da sledi
političko vođstvo koje će da prihvati vojni protektorat SAD; i 4.
Japanska diplomatija ne treba da bude ideologizovana već se mora
usredsrediti na međunarodnu saradnju.
Međutim, pošto su mnogi Japanci takođe osećali nelagodnost zbog
stepena japanske uključenosti u hladni rat, fikcija poluneutralnosti bila
je istovremeno održavana. I zaista 1981. ministar za spoljne poslove
Masajoši Ito bio je primoran da da ostavku zato što je sebi dopuštao
upotrebu termina „alijansa” da bi se okarakterisali američko-japanski
odnosi.
To je sada prošlost. Japan se tada oporavljao, Kina je bila u
samoizolaciji, a Evroazija polarizovana. Nasuprot tome, japanska
politička elita danas oseća da bogati Japan, ekonomski uključen u svet,
ne može više biti određivan samobogaćenjem kao svojim centralnim
nacionalnim ciljem a da pri tome ne izazove međunarodnu odbojnost.
Dalje, ekonomski moćan Japan, posebno onaj koji može da konkuriše
Americi, ne može biti naprosto produžetak američke spoljne politike i
istovremeno izbegavati svaku političku odgovornost na međunarodnom
planu. Politički uticajniji Japan, posebno onaj koji traži globalno
priznanje (na primer, stalno mesto u Savetu bezbednosti UN) ne može
izbegavati da zauzme odlučnije stanovište kad je reč o bezbednosti ili
geopolitičkim pitanjima koja se tiču svetskog mira.
Kao rezultat toga, u Japanu je poslednjih godina došlo do pojave
mnoštva specijalnih studija i istraživanja u različitim javnim i privatnim
telima, kao i do prezasićenosti različitim, često kontroverznim
knjigama poznatih političara i profesora u kojima se iznose predlozi za
nove misije Japana u posthladnoratovskoj eri. 8 Mnoge od ovih

8 Na primer, premijersko savetodavno telo koje je izdalo nacrt „Three

Pillars of Japanese Security Policy”, u izveštaju, izašlom u leto 1994,
naglašava primat američko-japanskih veza, ali i zagovara azijski multilatelarni
dijalog o bezbednosti; izveštaj iz Ozavinog komiteta iz 1994 „Blueprint for a
New Japan”, skica Yomiuri Shimbuna „A Comprehensive Security Policy” iz
maja 1995, koja između ostalih ciljeva zagovara upotrebu japanskih oružanih
snaga u inostranstvu za održavanje mira; izveštaj Japanske asocijacije
korporativnih egzekutiva iz aprila 1996. zalaže se za veću simetriju u
američko-japanskom odbrambenom sistemu; izveštaj pod naslovom
,,Possibility and Role of a Security System in the Asian-Pacific Region”
podnet premijeru juna 1996. od strane Japanskog foruma za međunarodne
poslove; kao i brojne knjige i članci publikovani tokom poslednjih nekoliko
godina, često mnogo više polemični i ekstremni u svojim preporukama i češće
citirani u zapadnim medijima, nego pomenuti najvažniji izveštaji. Primera
publikacija sadrže i spekulacije koje se odnose na trajnost i poželjnost
američko-japanskog bezbednosnog saveza i u kojima se brani aktivnija
japanska diplomatija posebno prema Kini ili energičnija japanska vojna
uloga u regionu. Ako bi neko hteo da da procenu stanja američko-
japanske veze na osnovu javnog dijaloga, on bi s pravom mogao da
zaključi da su od sredine devedesetih odnosi između ove dve zemlje
ušli u krizu.
Međutim, na nivou javne politike, ozbiljne preporuke koje se
iznose u raspravama su u celini gledano relativno trezvene, odmerene i
umerene. Ekstremne opcije – one koje zagovaraju otvoreni pacifizam
(obojene antiameričkom aromom) ili one koje se zalažu za unilateralno
i masivno ponovno naoružavanje (što bi zahtevalo reviziju ustava i po
svoj prilici izazvalo neprijateljske američke i regionalne reakcije) –
imaju malo pristalica. Javni prizivi pacifizma slabili su poslednjih
godina, a unilateralizam i militarizam takođe nisu uspeli da zadobiju
širu javnu podršku uprkos bučnom zalaganju njihovih zagovornika.
Javnost u velikoj meri i uticajne poslovne elite osećaju da nijedna od
ovih opcija ne znači realni politički izbor; naprotiv, njihovo forsiranje
bi u stvari moglo samo da ugrozi japansko blagostanje.
Politički dominantne i javne rasprave sadrže u sebi razlike u
proceni bazične međunarodne pozicije Japana, pri čemu postoje neke
sekundarne varijacije u pogledu određivanja geopolitičkih prioriteta.
Govoreći u širim terminima, postoje tri glavne orijentacije, i možda
četvrta kao minornija, koje se mogu označiti na sledeći način: bestidni
„Amerikas Firsters”, globalni merkantilisti, aktivni realisti i
međunarodni vizionari. Međutim, u konačnoj analizi sve četiri ove
orijentacije dele isti, prilično uopšteni cilj i imaju udela u istom
centralnom interesu: da iskoriste specijalne odnose sa SAD kako bi
zadobili priznanje za Japan, a da pri tome izbegnu neprijateljski stav
Azije i prenagljeno dovođenje u pitanje američkog bezbednosnog
kišobrana.
Prva orijentacija uzima kao svoju polazišnu tačku stanovište da
održavanje postojećih (asimetričnih) američko-japanskih odnosa treba
da ostane središnja tačka japanske geostrategije. Njene pristalice žele,
poput mnogih Japanaca, veće međunarodno priznanje za Japan i više
jednakosti u savezu, ali njihovo ključno uverenje je, kako je to izneo
premijer Mijazava u januaru 1993, da će „izgledi sveta koji ulazi u 21.
vek uveliko zavisiti od toga da li će Japan i SAD ... biti sposobni da

radi, u knjizi koju je 1996. priredio jedan japanski general a koja je izazvala
brojne novinske komentare, spekuliše se o tome da pod određenim
okolnostima Amerika neće moći da zaštiti Japan i da otuda Japan mora da
uveća svoju odbrambenu sposobnost (vidi General Yasuhiro Morino,
priređivač, Next Generation Ground Self-Defense Force i komentar o tome u
,,Myths of the U.S. Coming to Our Aid”, Sankei Shimbun, 4. mart 1996).
obezbede koordinirano vođstvo pod zajedničkom vizijom”. Ovo
stanovište je dominantno unutar internacionalno usmerene političke
elite i spoljnopolitičkog establišmenta koji je držao vlast tokom
poslednje dve decenije.
Kada je reč o ključnim geostrateškim pitanjima koja se odnose na
kinesku regionalnu ulogu i na američko prisustvo u Koreji, ovaj
establišment pruža podršku SAD, ali on takođe sagledava svoju ulogu
kao izvor ograničenja svakoj američkoj ambiciji da zauzme
konfrontacijski odnos prema Kini. U stvari, ova grupa već uveliko teži
da naglasi potrebu za tešnjim japansko-kineskim odnosima, rangirajući
ove po značaju odmah ispod veza sa Amerikom.
Druga orijentacija ne spori geostratešku identifikaciju japanske
politike sa američkom, ali ona smatra da japanskim interesima najbolje
služe otvoreno priznanje i prihvatanje činjenice da je Japan pre svega
ekonomska sila. Ovakvi pogledi se najčešće dovode u vezu sa MITI
(Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju) i sa državnom
elitom koja se bavi trgovačkim i izvoznim poslovima. Sa tog stanovišta,
japanska relativna demilitarizacija je tekovina koju treba čuvati. Sa
Amerikom koja obezbeđuje bezbednost zemlje, Japan je slobodan da
sledi politiku globalnog ekonomskog angažmana koja uvećava njegovu
globalnu poziciju.
U nekom idealnom svetu druga orijentacija bi favorizovala politiku
bar faktičke neutralnosti, sa Amerikom koja postavlja kontratežu
kineskoj regionalnoj moći i tako štiti Tajvan i Južnu Koreju, što
omogućuje Japanu da gaji tešnje odnose sa kopnom i jugoistočnom
Azijom. Međutim, zahvaljujući postojećoj političkoj stvarnosti globalni
merkantilisti prihvataju američko-japanski savez kao nužni aranžman,
uključujući relativno umerene budžetske izdatke za japanske oružane
snage (još ne prelaze mnogo 1% ukupnog društvenog proizvoda
zemlje), ali oni nisu voljni da uliju u savez nijednu regionalno značajnu
supstancu.
Treća grupa, aktivni realisti, pokazuju tendenciju da budu novi soj
političkih i geopolitičkih mislilaca. Oni veruju da, kao bogata i uspešna
demokratija, Japan ima i pogodnosti i obavezu da uspostavi stvarnu
razliku unutar posthladnoratovskog sveta. Ako uspe u tome, on može
zadobiti globalno priznanje na koje Japan ima pravo kao moćan
ekonomski pogon koji istorijski spada među nekoliko istinski velikih
nacija u svetu. Pojavu tako snažnog Japana nagovestio je osamdesetih
predsednik vlade Jasuhiro Nakasone, ali je ovakva perspektiva možda
najbolje naznačena u kontroverznom izveštaju Ozavinog komiteta, koji
je objavljen 1994. pod sugestivnim naslovom „Blueprint for new Japan:
The Rethinking of a Nation”.
Nazvan po predsedavajućem komiteta, Iširu Ozavi, centrističkom
političkom lideru koji se naglo uzdigao na političkoj sceni, ovaj izveštaj
se zalaže i za demokratizaciju hijerarhizovane političke kulture i za
preispitivanje japanskog međunarodnog položaja. Hoteći da Japan
postane „normalna zemlja”, izveštaj preporučuje zadržavanje
američko-japanske bezbednosne veze, ali isto tako savetuje da Japan
treba da prekine sa pasivnošću na međunarodnom planu i da se aktivno
uključi u globalnu politiku prednjačenjem u aktivnostima kojima se
održava mir u svetu. U tu svrhu izveštaj predlaže da se ukinu ustavna
ograničenja zemlje koja se tiču slanja japanske armije u inostranstvo.
Potreba za znatnijim geopolitičkim oslobođenjem od američkog
bezbednosnog kišobrana nije eksplicitno iskazana, ali je ona
implicirana u pojmu „normalne zemlje”. Zagovornici ovog gledišta
nastoje da dokažu da, kad je reč o stvarima od globalnog značaja, Japan
treba da bez oklevanja govori u ime Azije a ne da automatski sledi
američko vođstvo. Međutim, za njih je karakteristično da ostaju
neodređeni kad je reč o tako osetljivim pitanjima kakva su ona koja se
tiču uloge Kine ili budućnosti Koreje, ne razlikujući se mnogo u toj
tački od svojih više tradicionalistički orijentisanih kolega. Tako u
pogledu regionalne sigurnosti oni se drže u skladu sa još jakom
japanskom sklonošću da se, kad je u pitanju ova stvar, odgovornost
prevashodno prebaci na Ameriku, s tim što bi Japanu ostala uloga
amortizovana američke prekomerne revnosti.
U drugoj polovini devedesetih, ova orijentacija realizma koji se
zalaže za aktivnu ulogu Japana, počela je da dominira u javnom
mišljenju i da utiče na oblikovanje japanske spoljne politike. U prvoj
polovini 1996., japanska vlada je počela da govori o japanskoj
„nezavisnoj diplomatiji”, iako se uvek oprezni japanski spoljni ministar
odlučio da ovu japansku frazu zameni neodređenim izrazom
„proaktivna diplomatija”.
Četvrta orijentacija, ona vizionara na međunarodnom nivou, bila je
manje uticajna nego bilo koja od prethodno navedenih, ali je povremeno
služila tome da se japansko gledište natopi idealističkom retorikom.
Ona je težila da se javno poveže sa nezavisnim intelektualcima – kao
što je Akio Morita – koji su skloni dramatizaciji važnosti
demonstrativnog opredeljenja za moralno poželjne globalne ciljeve.
Često prizivajući „novi globalni poredak”, vizionari zahtevaju od
Japana, upravo zbog toga što on nije opterećen geopolitičkim
odgovornostima, da postane globalni lider u razvijanju istinski ljudskih
vrednosti za ljudsku zajednicu.
Sve četiri orijentacije se slažu u pogledu ključnog regionalnog
pitanja: da bi nastajanje multilateralne azijsko-pacifičke saradnje bilo u
japanskom interesu. Takva kooperacija može dati tokom vremena tri
pozitivna efekta: ona može pomoći angažovanju (i takođe suptilnom
ograničavanju) Kine; ona može pomoći da se Amerika zadrži u Aziji,
ali da se istovremeno redukuje njena dominacija; i ona može pomoći da
se ublaži antijapansko raspoloženje i time da se uveća japanski uticaj.
Iako je malo verovatno da se može stvoriti sfera japanskog regionalnog
uticaja, verovatno se može postići da Japan do određenog stepena do-
minira delom regije, posebno priobalnim zemljama koje se mogu
nelagodno osećati zbog rastuće moći Kine.

Sve četiri orijentacije su takođe saglasne sa tim da oprezno

kultivisanje Kine mora imati preimućstvo nad američkim tendencijama
da se Kina neposredno obuzda. U stvari, strategija koja se oblikuje pod
američkim vođstvom – da se obuzda Kina, ili čak ideja o stvaranju
neformalne balansirajuće koalicije ograničene na ostrvske države kao
što su Tajvan, Filipini, Brunej i Indonezija kojoj bi iz pozadine pružali
podršku Japan i Amerika – nije imala znatniji uticaj na japanski
spoljnopolitički establišment. Iz japanske perspektive svaki napor te
vrste ne samo da bi zahtevao beskrajno i masivno vojno prisustvo kako
u Japanu tako i u Koreji, već bi – stvaranjem incidentnog geopolitičkog
preklapanja kineskih i američko-japanskih regionalnih interesa (vidi
mapu na strani 171) – verovatno postajao samoispunjujuće
proročanstvo sukoba sa Kinom. 9 Rezultat bi bio zakočivanje japanske

9 Neki konzervativni Japanci zavedeni koncepcijom specijalne japansko-

tajvanske veze, formirali su 1996. Japansko-tajvansku parlamentarnu

asocijaciju koja bi trebalo da promoviše taj cilj. Kineska reakcija bila je, što se
evolutivne emancipacije i ugrožavanje ekonomskog blagostanja
Dalekog Istoka.
Iz sličnih razloga manji broj stratega favorizuje suprotno: Veliko
približavanje Japana i Kine. Regionalna posledica takvog klasičnog
preokreta u savezništvu bila bi isuviše nezgodna: američko povlačenje
iz regiona, kao i naglo podređivanje Tajvana i Koreje Kini, dok bi Japan
bio ostavljen na milost i nemilost Kini. Ovo nije prospekt koji priziva
nekolicina ekstremista. U situaciji u kojoj je Rusija geopolitički
marginalizovana i istorijski prezrena, ne postoji alternativa bazičnom
konzensusu u kojem veza sa Amerikom ostaje središnja životna linija
Japana. Bez toga, Japan ne može sebi obezbediti postojanu ponudu
nafte niti se zaštititi od kineskih (a možda uskoro i od korejskih)
nuklearnih bombi. Jedino realno pitanje je kako najbolje manipulisati
američkom vezom da bi se odbranili japanski interesi.
Prema tome, Japanci udovoljavaju američko-japanskoj vojnoj
saradnji, uključujući tu znatno prošireno područje koje se prostire od
specifičnog Dalekog Istoka do šire azijsko-pacifičke formule.
U skladu sa ovim, početkom 1996. u svom pregledu tzv. glavnih
linija japansko-američke odbrane, japanska vlada je takođe proširila
svoje reference prema mogućoj upotrebi japanskih odbrambenih snaga,
počev od vanrednih događaja na Dalekom Istoku do vanrednih
događaja u japanskim susednim regionima. Japansku spremnost da se
prilagodi Americi u pogledu ovih pitanja takođe prate sumnje koje se
tiču dugoročne američke izdržljivosti u Aziji, kao i strahovi da bi
kineski uspon – i američko zaziranje od toga – mogli da u nekoj tački
stave Japan pred za njega neprihvatljiv izbor: da stane uz Ameriku
protiv Kine ili da, bez Amerike, stupi u savezništvo sa Kinom.
Za Japan, ova fundamentalna dilema takođe sadrži istorijski
imperativ: pošto mogućnost da postane dominantna regionalna sila nije
praktično ostvariva i pošto je dostizanje statusa istinski obuhvatne
globalne sile, u odsustvu regionalne baze, nerealistično, sledi da se
Japan može domoći statusa globalnog lidera samo kroz aktivno
uključivanje u snage koje održavaju mir u svetu i kroz ekonomski
razvoj. Koristeći američko-japanski vojni savez da bi se obezbedila
stabilnost na Dalekom Istoku – ali istovremeno ne dopuštajući da se
ovaj savez preobrazi u antikinesku koaliciju – Japan može uspeti u
razuđivanju osobene i uticajne globalne misije kao sila koja promoviše
pojavu različitih oblika istinski međunarodne i delotvorne
institucionalizovane saradnje. Japan na taj način može postati mnogo
snažniji i globalno uticajniji ekvivalent Kanadi: država koja se poštuje
zbog konstruktivne upotrebe svoga bogatstva i moći, ali i država koja
niti zastrašuje niti vređa.

moglo i očekivati, neprijateljska.

 AMERIČKO GEOSTRATEŠKO PRILAGOĐAVANJE

Zadatak američke politike sastoji se u tome da obezbedi da Japan

sledi takav izbor a da regionalni uspon Kine ne isključi stabilnu
trougaonu ravnotežu istočno-azijske moći. Da bi se ostvarivao cilj da
se usmeravaju i Japan i Kina i da se održava stabilna trougaona
interakcija koja takođe uključuje Ameriku, biće potrebno mnogo
diplomatske umešnosti i političke imaginacije. Oslobađanje od u
prošlosti prisutnih fiksacija za pretnje koje navodno postavljaju
japanski ekonomski razvoj, s jedne strane, i rast političke snage Kine s
druge strane, može pomoći u pretakanju hladnog realizma u politiku
koja se mora zasnivati na opreznom strateškom kalkulusu: kako
japansku energiju kanalisati u internacionalnom pravcu i kako usmeriti
kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju.
Samo na taj način Amerika će biti u stanju da izgradi na istočnom
kopnu Evroazije geopolitički ekvivalent ulozi Evrope na zapadnoj
periferiji Evroazije, tj. strukturu regionalne moći zasnovane na
zajedničkim interesima. Međutim za razliku od evropskog slučaja,
demokratski mostobran na istočnom kopnu neće se skoro pojaviti.
Umesto toga, na Dalekom Istoku preusmeravanje saveza sa Japanom
mora takođe služiti kao baza za američko prilagođavanje Kini kao
regionalnoj sili.
Za Ameriku nekoliko važnih geostrateških zaključaka proističe iz
analize date u dve prethodne deonice ovoga poglavlja.
Preovlađujuće uverenje da je Kina sledeća globalna sila proizvodi
paranoju u vezi sa Kinom i stvara megalomaniju u Kini. Strahovi od
agresivne i antagonistički nastrojene Kine koja je navodno odavno
predodređena za to da postane globalna sila preuranjeni su; kao takvi,
oni mogu postati samoispunjujuće proročanstvo. Iz toga sledi da bi bilo
kontraproduktivno da se organizuje koalicija koja bi trebalo da obuzda
kinesko prerastanje u globalnu silu. To bi jedino obezbedilo da
regionalno uticajna Kina postane neprijateljski raspoložena. U isto
vreme, svaki takav napor bi zahtevao američko-japanske odnose, pošto
bi najveći broj Japanaca nastojao da se suprotstavi takvoj koalciji.
Prema tome, SAD treba da odustanu od pritiskanja Japana da prihvati
veće odbrambene odgovornosti i u azijsko-pacifičkom regionu. Napori
usmereni ka ovom pritiskanju samo će onemogućiti pojavu stabilnih
odnosa između Japana i Kine, a istovremeno voditi ka daljoj izolaciji
Japana u regionu.
Baš zato što nije verovatno da Kina može u skorijoj budućnosti da
postane globalna sila – i iz tog razloga ne bi bilo mudro voditi politiku
kineskog regionalnog obuzdavanja – poželjno je tretirati Kinu kao
globalno značajnog igrača. Uvlačenjem Kine u šire međunarodne
kooperacije i pridavanjem njoj statusa za kojim ona žudi može se postići
to da otupe oštrice nacionalnih ambicija Kine. Značajni korak u tom
smeru bio bi uključivanje Kine u godišnji samit vodećih zemalja sveta,
u tzv. Grupu 7, pogotovo što je i Rusija pozvana na njega.
Ma koliko da to na površini može tako izgledati, Kina u stvari nema
velikih strateških opcija. Kineski kontinuirani ekonomski uspeh ostaje
u velikoj zavisnosti od priliva zapadnog kapitala i tehnologije i od
pristupa stranim tržištima, što jako ograničava kineske opcije. Savez sa
nestabilnom i osiromašenom Rusijom ne bi uvećao ekonomske i
geopolitičke izglede Kine (a za Rusiju bi ovaj savez značio
podređivanje Kini). To otuda nije životvorna politička opcija, iako na
taktičkom planu i Kina i Rusija dolaze u iskušenje da flertuju s njom.
Pružanje pomoći Iranu i Pakistanu je od neposrednog regionalnog i
geopolitičkog značaja za Kinu, ali to takođe ne može predstavljati
polaznu tačku za ozbiljni pokušaj da se dosegne status globalne sile.
„Antihegemonistička” koalicija mogla bi postati opcija u kojoj će Kina
naći svoje poslednje utočište, ako ona počne da oseća da joj nacionalne
i regionalne aspiracije blokira Amerika (uz pomoć Japana). Ali to bi
bila koalicija siromašnih koji bi otuda za neko vreme ostali kolektivno
siromašni.
Veća Kina izbija na površinu kao regionalno dominantna sila. Kao
takva, ona može pokušati da se nametne svojim susedima na način koji
destabilizuje region; ili će se možda zadovoljiti širenjem svog uticaja
na posredniji način, ugledajući se na prošlu kinesku imperijalnu istoriju.
Da li će biti reč o hegemonističkoj sferi uticaja ili o neodređenoj sferi
deferencije zavisiće delimično od toga koliko brutalan i autoritaran će
biti kineski režim a delimično i od načina na koji će spoljašnji igrači,
pre svega Amerika i Japan, reagovati na pojavu veće Kine. Politika
pukog odobrovoljavanja mogla bi ohrabriti Kinu da zauzme još
agresivniji stav; ali i politika koja je isključivo okrenuta ka sprečavanju
nastajanja takve Kine proizvodila bi verovatno slične posledice.
Opreznim približavanjem kad je reč o nekim problemima i preciznim
povlačenjem razlika kad je reč o drugima mogli bi se izbeći ovi
ekstremi.
U svakom slučaju, na nekim područjima Evroazije, veća Kina može
imati geopolitičke interese koji su spojivi sa američkim velikim
geostrateškim interesima u jednoj stabilnoj ali pluralističkoj Evroaziji.
Na primer, rastući kineski interes u Centralnoj Aziji neizbežno
ograničava slobodu akcije Rusije u njenom nastojanju da ostvari bilo
koji oblik političke reintegracije regiona pod kontrolom Moskve. U
ovoj konstelaciji i posebno kada se dovede u vezu sa Persijskim
zalivom, rastuća kineska potreba za energijom diktira zajednički interes
sa Amerikom u održavanju slobodnog pristupa i političke stabilnosti u
regionima koji proizvode naftu. Slično ovome, kineska podrška
Pakistanu ograničava ambicije Indije da podredi ovu zemlju i postavlja
protivtežu indijskoj sklonosti da sarađuje sa Rusijom kad su u pitanju
problemi Avganistana i Centralne Azije. I napokon, kinesko i japansko
uključivanje u razvoj Istočne Siberije može doprineti povećanju
regionalne stabilnosti. Ovi zajednički interesi trebalo bi da se
iskristališu istrajnim strateškim dijalogom. 10
Postoje i oblasti u kojima se kineske ambicije mogu sukobiti sa
američkim (kao i japanskim) interesima, pogotovo ako se te ambicije
ostvaruju pomoću tradicionalnih taktika. Ovo se posebno da primeniti
na Jugoistočnu Aziju, Tajvan i Koreju.
Jugoistočna Azija je potencijalno suviše bogata, geografski suviše
razuđena i naprosto suviše velika da bi se Iako podredila čak i snažnoj
Kini, ali ona je isto tako isuviše slaba i politički izdeljena da ne bi
postala bar sfera deferencije za Kinu. Kineski regionalni uticaj,
potpomognut kineskim finansijskim i ekonomskim prisustvom u svim
zemljama regiona, predodređen je za rast u meri u kojoj se uvećava
kineska moć. Mnogo zavisi od toga na koji način Kina upotrebljava tu
moć, ali nije samo očigledno da Amerika ima bilo kakav specijalan
interes da se Kini suprotstavi direktno ili da bude uvučena u takve
sporove kao što je spor oko Južnokineskog mora. Kinezi imaju veliko
istorijsko iskustvo u suptilnom manipulisanju odnosima nejednakih
(zavisnih), i sigurno bi bilo u interesu Kine da se uči samoograničavanju
kako ne bi izazivala regionalne strahove od kineskog imperijalizma.
Takav strah mogao bi proizvesti regionalnu antikinesku koaliciju (neki
znaci toga već su prisutni u nastajućoj indonežansko-australijskoj
vojnoj kooperaciji), koja bi potom najverovatnije tražila da bude
potpomognuta od strane SAD i Japana.
Veća Kina, posebno posle apsorbovanja Hongkonga, tražiće,
gotovo je sigurno, još energičnije ponovno ujedinjavanje Tajvana sa
kopnom. Važno je uzeti u obzir činjenicu da se Kina nikada nije
pomirila sa tim da se Tajvan zauvek odvoji. Dakle, to pitanje može
prouzrokovati čeoni sukob između Kine i Amerike. Njegove
implikacije po sve zainteresovane bile bi veoma štetne: ekonomski
izgledi Kine bili bi unazađeni; američke veze sa Japanom zategle bi se

10 Na jednom sastanku 1996. sa vrhom kineske nacionalne bezbednosti i

zvaničnicima za pitanja odbrane identifikovao sam (namerno služeći se neod-

ređenim formulacijama) sledeće oblasti zajedničkog strateškog interesa kao
osnovu za takav dijalog: 1) mirna Jugoistočna Azija; 2) neupotreba sile u raz-
rešavanju priobalnih pitanja; 3) mirna reunifikacija Kine; 4) stabilnost u
Koreji; 5) nezavisnost Centralne Azije; 6) ravnoteža između Indije i
Pakistana; 7) ekonomski dinamičan i međunarodno benigni Japan; 8) stabilna,
ali ne i suviše jaka Rusija.
do krajnjih granica; američki napori da se stvori stabilna ravnoteža moći
u istočnoj Evroaziji bili bi izbačeni iz koloseka.
Saobrazno ovome, za samu stvar je važno postići i održavati
recipročno krajnju jasnost u vezi sa ovim problemom. I pored toga što
će Kini u doglednoj budućnosti verovatno nedostajati sredstva da
delotvorno potčini Tajvan, Peking mora privesti k svesti činjenicu – i
biti uveren u nju – da bi američko pasivno držanje prilikom pokušaja
nasilne reintegracije Tajvana imalo toliko negativne posledice po
američku poziciju na Dalekom Istoku da Amerika jednostavno ne bi
mogla izdržati da ostane pasivna ukoliko Tajvan ne bi bio u stanju da
se zaštiti.
Drugim rečima, Amerika bi morala da interveniše ne radi zaštite
odvojenog Tajvana, već radi odbrane američkog geopolitičkog interesa
u Azijsko-pacifičkom regionu. Ovo je važna distinkcija. SAD nemaju,
za sebe, bilo kakav specijalni interes u odvojenom Tajvanu. U stvari,
njena zvanična pozicija bila je, i tako treba da ostane, da postoji samo
jedna Kina. Ali način na koji Kina traži ponovno ujedinjenje može
ugroziti vitalne američke interese i Kinezi toga moraju u potpunosti biti
svesni.
Problem Tajvana takođe daje Americi legitimni razlog za po-
stavljanje pitanja ljudskih prava u njenim odnosima sa Kinom a da pri
tome nije opravdana optužba da se ona time meša u kineske unutrašnje
stvari. Potpuno je opravdano ponavljati Pekingu da će se reunifikacija
sa Tajvanom moći izvršiti tek onda kada Kina postane prosperitetnija i
demokratskija. Samo takva Kina će biti u stanju da privuče Tajvan i da
ga asimiluje u Veću Kinu koja takođe treba da bude spremna da se
zasnuje kao konfederacija na principu „jedna zemlja, dva sistema”. U
svakom slučaju, zbog Tajvana, u interesu je Kine da poštovanje ljudskih
prava podigne na viši nivo i u takvom kontekstu sasvim je prirodno da
Amerika insistira na toj stvari.
U isto vreme, za samu Ameriku je korisno – da bi održala svoje
obećanje Kini – da se suzdržava od bilo kakve podrške za poboljšanje
međunarodnog statusa Tajvana. Tokom devedesetih neki američko-
tajvanski kontakti nametnuli su utisak da su SAD taktički počele da
tretiraju Tajvan kao zasebnu državu i kineska ljutnja u vezi sa tim bila
je razumljiva, kao što je to bila i kineska odbojnost prema intenziviranju
napora tajvanskih zvaničnika da za Tajvan pribave međunarodno
priznanje njegovog separatnog statusa.
Amerika dakle ne treba da se libi toga da učini jasnim da će na njen
stav prema Tajvanu negativno uticati njegovi pokušaji da se preinače
dugo postojeće i smišljeno postavljene dvosmislenosti na relaciji Kina
– Tajvan. Štaviše, ukoliko Kina postane prosperitetna i demokratska i
ukoliko apsorbovanje Hongkonga ne bude rezultiralo u regresiji na
planu građanskih prava, američko ohrabrivanje ozbiljnih dijaloga o
uslovima za eventualno ponovno ujedinjenje takođe bi potpomoglo da
se izvrši pritisak u pravcu veće demokratizacije Kine i istovremeno u
pravcu šireg strateškog približavanja SAD i veće Kine.
Koreja, geopolitički ključna država u severoistočnoj Aziji, mogla
bi opet postati izvor spora između Amerike i Kine, a njena budućnost
će isto tako imati neposredni uticaj na američko-japansku vezu. Sve
dotle dok Koreja ostane podeljena i potencijalno ranjiva na rat između
nestabilnog severa i veoma bogatog juga, američke snage će morati da
ostanu na poluostrvu. Svako jednostrano američko povlačenje ne samo
što bi za posledicu verovatno imalo izbijanje novog rata, već bi to
takođe po svoj prilici bilo signal kraja američkog vojnog prisustva u
Japanu. Bilo bi teško zamisliti da bi Japan nastavio da se oslanja na
kontinuirano američko prisustvo na japanskom tlu u slučaju američkog
napuštanja Južne Koreje. Naglo ponovno naoružavanje Japana bila bi
najverovatnija posledica ovoga, što bi vodilo širokoj destabilizaciji
regiona kao celine.
Korejska reunifikacija, međutim, postavlja nekoliko ozbiljnih
geopolitičkih dilema. Ako američke snage treba da ostanu u ujedinjenoj
Koreji, njih bi Kinezi neizbežno posmatrali kao nešto što je postavljeno
protiv Kine. U stvari, teško je pretpostaviti da bi se Kinezi složili sa
ponovnim ujedinjenjem pod tim okolnostima. Ako bi se ova
reunifikacija zbivala u fazama, uključujući tzv. meko prizemljenje,
Kina bi je opstruirala politički i pomagala bi one elemente u Severnoj
Koreji koji bi se suprotstavljali ovom procesu. Ako bi pak ponovno
ujedinjenje bilo nasilno, utoliko što bi se Severna Koreja „prizemljivala
sa treskom”, kineska vojna intervencija se ne bi mogla isključiti. Iz
kineske perspektive, ujedinjena Koreja bila bi prihvatljiva jedino pod
pretpostavkom da to ne bi značilo istovremeno neposredno proširenje
američke moći (sa Japanom u pozadini kao odskočnom daskom).
Međutim, ujedinjena Koreja, bez američkih trupa na svojoj zemlji,
bi sasvim verovatno težila ka tome da uspostavi neutralni odnos prema
Kini i Japanu i potom bi postepeno – nošena delimično ostacima još
uvek jakih antijapanskih osećanja – gravitirala ka kineskoj sferi ili
politički agresivnijeg uticaja ili nešto suptilnije deferencije. Tada bi
nastao problem da li bi Japan bio još voljan da služi kao jedina azijska
baza za američku moć. Na kraju, ovaj problem bi uneo najveće podele
u japansku unutrašnju politiku. Svako rezultirajuće uvlačenje u
područje američkog vojnog dosega na Dalekom Istoku učinilo bi, za
uzvrat, težim održavanje stabilne evroazijske ravnoteže moći. Ovakva
nastojanja na taj način bi neposredno udarala na korejski status kvo
(iako iz različitih razloga), tako da ako status kvo treba menjati to se
mora zbivati u fazama, veoma sporo i oprezno, u kontekstu
produbljivanja američko-kineskog približavanja.
 U međuvremenu, istinsko japansko-korejsko pomirenje bi znatno
doprinelo stvaranju stabilnijih regionalnih uslova za eventualnu
reunifikaciju. Različite međunarodne komplikacije koje mogu proisteći
iz korejske reintegracije bile bi ublažene istinskim pomirenjem između
Japana i Koreje što bi za posledicu imalo uspostavljanje kooperativnih
i tešnjih političkih odnosa između ove dve zemlje. Amerika bi mogla
odigrati ključnu ulogu u promovisanju tog pomirenja. Mnogi specifični
koraci koji su bili preduzeti da bi se ostvarilo prvo nemačko-francusko
pomirenje a kasnije i ono između Nemačke i Poljske (na primer, potezi
koji su se kretali od zajedničkih univerzitetskih programa do
kombinovanih vojnih formacija), mogli bi biti primenjeni i na ovaj
slučaj. Obuhvatao i regionalno stabilizujuće japansko-kinesko
partnerstvo bi, za uzvrat, olakšalo kontinuirano američko prisustvo na
Dalekom Istoku, možda i nakon korejskog ujedinjenja.
Nema spora da je blisko političko partnerstvo sa Japanom u
američkom globalnom strateškom interesu. Ali to da li Japan treba da
bude američki vazal, rival ili partner zavisi od sposobnosti
Amerikanaca i Japanaca da jasnije odrede šta su ciljevi na me-
đunarodnom planu koji su zajednički za obe zemlje i da oštrije povuku
deobnu liniju između američke geostrateške misije na Dalekom Istoku
i japanskih aspiracija na globalnom nivou. Za Japan, uprkos
unutrašnjim raspravama o japanskoj spoljnoj politici, odnos sa
Amerikom još ostaje glavni svetionik za njegov put na međunarodnom
planu. Dezorijentisani Japan, okrenut ka ponovnom naoružavanju ili ka
separatnom približavanju Kini, označio bi kraj američke uloge u
azijsko-pacifičkom regionu i unapred bi zatvorio put pojavi regionalno
stabilnog trougaonog aranžmana koji uključuje Ameriku, Japan i Kinu.
To bi, za uzvrat, isključilo oblikovanje političkog ekvilibrijuma u
čitavoj Evroaziji.
Ukratko, dezorijentisani Japan bi bio poput nasukanog kita:
mlatarujući unaokolo bespomoćno ali opasno. On bi mogao de-
stabilizovati Aziju, ali on ne bi mogao stvoriti životvornu alternativu
potrebi za stabilnom ravnotežom između Amerike, Japana i Kine. Samo
pomoću tesnog saveza sa Japanom Amerika će biti u stanju da se
prilagodi kineskim regionalnim aspiracijama i da ograniči svoje
proizvoljne procene. Jedino na toj osnovi može se postići složeno
trougaono prilagođavanje – ono koje uključuje Ameriku kao globalnu
silu, Kinu kao regionalno dominantnu i Japan kao internacionalnog
lidera.
Iz rečenog sledi da u doglednoj budućnosti, redukcija postojećeg
prisustva američkih snaga u Japanu (i u Koreji) nije poželjna. Po istoj
logici, međutim, bilo kakvo značajnije povećanje japanskih vojnih
snaga, što se tiče njihovog geopolitičkog delokruga i njihove stvarne
veličine, takođe je nepoželjno. Znatno američko povlačenje
najverovatnije bi ubrzalo stvaranje japanskih programa naoružanja u
kontekstu strateške dezorijentacije, dok bi američki pritisak na Japan da
prihvati veću vojnu ulogu mogao samo naneti štetu izgledima za
regionalnu stabilnost, onemogućiti šire regionalno zbližavanje sa
Kinom, odvratiti Japan od preduzimanja konstruktivnijih
međunarodnih misija i tako otežati stvaranje uslova za izgradnju
globalnog geopolitičkog pluralizmu u čitavoj Evroaziji.
Iz ovoga takođe sledi da se Japanu mora dati prostor za znatnu
inicijativu i specijalni status, tako da njegov nacionalni interes time
bude zadovoljen. Za razliku od Kine, koja može zahtevati za sebe status
globalne sile tek pošto prethodno postane regionalna sila, Japan može
steći globalni uticaj samo pod pretpostavkom da ne teži da bude
regionalna sila. Ali utoliko je za Japan važnije da shvati da tek kao
američki specijalni partner na globalnom planu on može imati političku
satisfakciju i ekonomski probitak. U tu svrhu bilo bi dobro da SAD
razmotre mogućnost usvajanja američko-japanskog ugovora o
slobodnoj trgovini, čime bi se stvorio zajednički američko-japanski
prostor. Takvim korakom kojim bi se formalizovala rastuća veza
između ove dve ekonomije, obezbedila bi se osnova kako za američko
kontinuirano prisustvo na Dalekom Istoku, tako i za japanski kon-
struktivni angažman. 11
Zaključimo: za Ameriku Japan treba da bude vitalni i najvažniji
partner u konstruisanju sistema globalne kooperacije, ali ne primarno
njegov vojni saveznik u bilo kom aranžmanu usmerenom ka tome da
ospori kinesku regionalnu prevagu. Za uzvrat bi trebalo da bude
američki globalni partner u utvrđivanju nove mape svetskih poslova.
Regionalno dominantna Kina bi trebalo da postane američko
dalekoistočno sidro u tradicionalnijem domenu politike moći, čime bi
potpomogla stvaranju evroazijske ravnoteže moći, s tim što bi uloga
veće Kine na evroazijskom istoku u tom pogledu bila ravna ulozi
proširene Evrope na zapadu Evroazije.

11 Snažnu ilustraciju ove inicijative, ukazujući na uzajamne ekonomske

koristi od toga, načinio je Kurt Tong u studiji „Revolutionizing America’s

Japan Policy”, Foreign Policy (Zima 1996-1997).
 POGLAVLJE 7

ZAKLJUČAK

Došlo je vreme da SAD formulišu i upražnjavaju integisanu,

obuhvatnu i dugoročnu geostrategiju za čitavu Evroaziju. Ova potreba
proističe iz interakcije dve fundamentalne realnosti: Amerika je sada
jedina globalna supersila a Evroazija glavna arena na globusu. Otuda
ono što se dešava na planu raspodele moći na evroazijskom kontinentu
biće od odlučujućeg značaja za američki globalni primat i za američko
istorijsko nasleđe.
Američki globalni primat je jedinstven po svom opsegu i po svom
karakteru. Hegemonija novog tipa izražava mnoga obeležja američkog
demokratskog sistema: ona je pluralistička, propustljiva i elastična.
Glavna geopolitička manifestacija ove hegemonije koja je ostvarena
tokom manje od jednog veka jeste američka uloga, bez presedana, na
evroazijskom tlu, koje je dosada bilo polazna tačka svih prethodnih
pretendenata na globalnu moć. Amerika je sada arbitar u Aziji, utoliko
što nema važnijeg evroazijskog pitanja koje bi se moglo rešiti bez
američkog učešća ili nasuprot njenim interesima. Od toga u kojoj meri
ona uspeva da manipuliše glavnim geostrateškim igračima na
evroazijskoj šahovskoj tabli i od toga u kojoj meri ona upravlja
ključnim geopolitičkim stožerima zavisiće dugotrajnost i stabilnost
američkog globalnog preimućstva. Kad je reč o Evropi, ključni igrači
će i dalje biti Francuska i Nemačka a američki centralni cilj trebalo bi
da bude učvršćivanje i proširenje postojećeg demokratskog mostobrana
na evroazijskoj zapadnoj periferiji. Kad je reč o evroazijskom Dalekom
Istoku, Kina će verovatno imati središnju ulogu, a Amerika neće imati
čvrsto uporište na azijskom kopnu sve dok se uspešno ne odgaji
američko-kineski konsenzus. U centru Evroazije prostor između
proširene Evrope i regionalno sve jače Kine ostaće geopolitička crna
rupa, bar dotle dok Rusija ne razreši svoje unutrašnje borbe u vezi sa
njenom postimperijalnom samodefmicijom; dok će region prema jugu
Rusije – Evroazijski Balkan – pokazivati tendenciju da postane stecište
etničkih konflikata i rivalstva velikih sila.
U tom kontekstu, bar za izvesno vreme, za više od jedne generacije,
malo je verovatno da će američki status vodeće svetske sile moći da
ospori bilo koji pojedinačni akter. Nijedna nacija-država nema izgleda
da se nadmeće sa Amerikom u četiri ključne dimenzije moći (vojna,
ekonomska, tehnološka i kulturna) koje kumulativno proizvode
odlučujući globalno politički udar. Jedina realna alternativa američkom
globalnom vođstvu u doglednoj budućnosti je međunarodna anarhija. U
tom pogledu, korektno je reći, kao što je to istakao predsednik Klinton,
da je Amerika postala „nezamenljiva nacija11 za svet.
Važno je ovde naglasiti kako činjenicu te nezamenjivosti tako i
realnost postojanja potencijala za globalnu anarhiju. Uznemirujuće
posledice populacione eksplozije, siromaštvom podsticana migracija,
radikalizujuća urbanizacija, etnička i religiozna neprijateljstva i
proizvodnja oružja masovne destrukcije – sve bi to bilo neupravljivo
ukoliko bi postojeći, na državi-naciji zasnovani okvir fundamentalne
geopolitičke stabilnosti dozvolio sebi da se fragmentizuje. Bez
postojanog i neposrednog američkog uključivanja, snage globalnog
nereda bi ubrzo počele da dominiraju svetskom scenom. A mogućnost
takve fragmentacije data je u geopolitičkim tendencijama ne samo
današnje Evroazije već i sveta uopšte.
Rizici poremećaja globalne sigurnosti verovatno će se i dalje
povećavati sa sve većom i opštijom degradacijom ljudskog stanja.
Demografska eksplozija i istovremena urbanizacija u siromašnijim
zemljama sveta naglo proizvode ne samo gomilanje onih koji su u
nepovoljnom položaju već i na stotine miliona nezaposlenih i buntovnih
mladih ljudi čiji nivo frustracija raste po eksponencijalnoj stopi.
Moderne komunikacije ojačavaju njihov prekid sa tradicionalnim
autoritetom, dok ih istovremeno čine svesnim globalne nejednakosti i
odbojnim prema njoj i tako prijemčivim za ekstremističke mobilizacije.
S jedne strane, rastući fenomen globalnih migracija koji već doseže
cifru od desetine miliona, može delovati kao sigurnosni ventil, ali na
drugoj strani takođe je verovatno da će on služiti kao zamajac za
transkontinentalno prenošenje etničkih i društvenih konflikata.
Globalni nadzor koji je Amerika nasledila biće otuda obeležen
turbulencijama, napetostima i bar sporadičnim nasiljem. Novi složeni
međunarodni poredak, oblikovan pod američkom hegemonijom, unutar
kojeg je „pretnja ratom van pravila igre”, verovatno će biti ograničen
na one delove sveta u kojima je američka moć osnažena demokratskim
društvenopolitičkim sistemima i izgrađenim spoljašnjim
multilateralnim – ali isto tako pod vođstvom Amerike – okvirima.
Američka geostrategija za Evroaziju moraće na taj način da se bori
sa silama turbulencije. U Evropi postoje znaci da razmah integracije i
širenja splašnjava, tako da se tradicionalni nacionalizmi mogu ubrzo
ponovno razbuditi. Veliki broj nezaposlenih postoji čak i u
najuspešnijim evropskim državama što rađa ksenofobične reakcije koje
bi iznenadno mogle uzrokovati naglo skretanje u francuskoj i nemačkoj
politici ka izraženom političkom ekstremizmu i ka prema unutra
okrenutom šovinizmu. Zaista, istinski prerevolucionarna situacija
mogla bi čak biti stvorena. Istorijski raspored za Evropu, iznet u trećem
poglavlju, biće ostvaren samo ukoliko evropske aspiracije za
jedinstvom budu ohrabrene i podstaknute od strane Amerike.
Nesigurnost koja se nadvija nad ruskom budućnošću sve je veća a
izgledi za pozitivnu evoluciju sve manji. Otuda se za Ameriku postavlja
imperativ da oblikuje geopolitički kontekst koji odgovara ruskoj
asimilaciji u širi sklop rastuće evropske kooperacije i koji takođe
učvršćuje nezavisnost njenih novih nezavisnih suseda. Sposobnost za
život, recimo, Ukrajine ili Uzbekistana (o etnički uzburkanom
Kazahstanu da i ne govorimo) može ostati pod znakom pitanja, posebno
ako američka pažnja bude odvučena na druge strane, na nove unutrašnje
krize Evrope, na rastući jaz između Turske i Evrope, na jačanje
neprijateljstva u američko-iranskim odnosima.
Mogućnost za eventualno veliko približavanje Kini može se
izjaloviti budućom krizom oko Tajvana; ili zato što unutrašnja kineska
dinamika može da ubrza pojavu agresivnog i neprijateljskog režima; ili
jednostavno zbog toga što američko-kineski odnosi mogu da se
pokvare. Kina može postati krajnje destabilizujuća sila u svetu koja
izaziva oštre napetosti u američko-japanskim odnosima i možda
uznemirujuću dezorijentaciju samog Japana. U takvoj konstelaciji
snaga stabilnost južno-istočne Azije može biti ugrožena i može se samo
nagađati u kojoj meri bi sadejstvo ovih događaja uticalo na položaj i
koheziju Indije, zemlje koja je od ključne važnosti za stabilnost Južne
Azije.
Ova zapažanja služe kao upozorenje da ni novi globalni problemi
koji nadilaze delokrug nacije-države ni tradicionalna geopolitička
pitanja neće moći biti rešeni niti čak ublaženi ukoliko geopolitička
struktura globalne moći počne da se raspada. Uzimajući u obzir
upozoravajuće znake na horizontu Evrope i Azije, američka politika,
ako hoće da bude uspešna, mora se usredsrediti na Evroaziju kao celinu
i biti vođena geostrateškom vizijom.

GEOSTRATEGIJA ZA EVROPU

Polazna tačka za oblikovanje potrebne politike mora biti priznanje

tri momenta koja danas određuju geopolitičko stanje u svetu: prvi put u
istoriji 1. jedna jedina država je istinski globalna sila; 2. jedna
neevroazijska država je na globalnom planu dominantna država; i 3.
centralnom arenom globusa, Evroazijom, dominira neevroazijska sila.
Međutim, obuhvatna i integrirajuća geostrategija za Evropu mora
takođe biti zasnovana na priznanju granica efektivne američke moći i
neizbežne erozije njenog delokruga. Kao što je ranije zabeleženo, sama
veličina i raznovrsnost Evroazije, kao i potencijalna moć nekih njenih
država ograničavaju dubinu američkog uticaja i stepen kontrole toka
događaja. Ovakvo stanje zahteva geostrateški uvid i smišljeno
korišćenje američkih resursa na golemoj evroazijskoj šahovskoj tabli. I
pošto je američka moć, bez presedana u dosadašnjoj istoriji, osuđena na
to da se vremenom smanjuje, prioritet mora biti stavljen na usmeravanje
rasta drugih regionalnih sila na način koji neće ugroziti američko
globalno prvenstvo.
Kao i u šahu, američki globalni planeri moraju misliti nekoliko
poteza unapred anticipirajući moguće kontrapoteze. Postojana
geostrategija mora prema tome praviti razliku između kratkoročne
perspektive (oko narednih pet godina), srednjoročne (do dvadeset
godina) i dugoročne (preko dvadeset godina). Štaviše, ove se faze
moraju posmatrati ne kao međusobno sasvim odvojene već kao delovi
kontinuuma. Prva mora postepeno i konzistentno voditi u drugu – biti
smišljeno upravljana ka njoj – a druga mora voditi konsekventno u
treću.
Na kratki rok, američki interes je da učvrsti i perpetuira pre-
ovlađujući pluralizam na evroazijskoj mapi. To zahteva manevrisanje i
manipulisanje kako bi se sprečila pojava neprijateljske koalicijie koja
bi mogla čak težiti ka tome da dovede u pitanje američki primat, da i ne
pominjemo udaljenu mogućnost da neka zasebna država počne težiti ka
tome. Na srednji rok, tokom prethodne faze mora se postepeno stavljati
sve veći naglasak na privlačenje veoma važnih ali i u strategiju
uklopljivih partnera koji bi mogli, podstaknuti američkim vođstvom,
potpomoći stvaranju kooperativnijeg transevroazijskog bezbednosnog
sistema. Eventualno, na mnogo duži rok, prethodna perspektiva bi se
mogla uklopiti u globalniji sistem istinski zajedničke političke
odgovornosti.
Neposredni zadatak sastoji se u tome da nijedna država ili
kombinacija država ne dostigne onaj kapacitet kojim bi se mogla
istisnuti Amerika iz Evroazije i znatno umanjiti njena odlučujuća
arbitrarna uloga. Međutim, učvršćivanje transkontinentalnog ge-
opolitičkog pluralizma ne bi trebalo posmatrati kao svrhu po sebi već
samo kao sredstvo za ostvarivanje srednjoročnog cilja – stvaranja
istinskog strateškog partnerstva u ključnim regionima Evroazije. Nije
verovatno da će demokratska Amerika želeti da bude permanentno
angažovana u teškom, apsorbujućem i skupom zadatku upravljanja
Evroazijom stalnim manipulacijama i manevrima, preteći iz pozadine
svojim vojnim resursima u nameri da spreči regionalnu dominaciju bilo
koje regionalne sile. Prva faza mora, dakle, logično i smišljeno voditi u
drugu fazu u kojoj benigna američka hegemonija još obeshrabruje
druge da se postave kao izazivači ne samo zato što bi troškovi takvog
izazova bili isuviše visoki, već i zato što ona ne preti vitalnim interesima
potencijalnih evroazijskih regionalnih aspiranata.
Ono što je potrebno postići, kao srednjoročni cilj, jeste izgradnja
istinskih partnerskih odnosa, među kojima prvenstvo imaju oni sa
ujedinjenijom i politički definisanijom Evropom, sa regionalno
istaknutom Kinom, kao i sa (nadajmo se) postimperijalnom i ka Evropi
orijentisanom Rusijom i, napokon, na istočnom rubu Evroazije, sa
Indijom kao demokratskom zemljom, koja kao takva deluje
stabilizujuće po region. Ali to će zavisiti od uspeha ili neuspeha da se
uspostave širi strateški odnosi sa Evropom i Kinom koji će oblikovati
određujući kontekst za rusku ulogu, bilo pozitivnu ili negativnu.
Sledi da će šira Evropa i prošireni NATO dobro služiti i
kratkotrajnim i dugoročnim ciljevima američke politike. Šira Evropa će
proširiti i opseg američkog uticaja – između ostalog i kroz ulazak novih
članova iz Centralne Evrope, tako što će se na taj način u evropskim
savetima povećati broj država sklonih Americi – a da pri tome ova
Evropa neće postati politički toliko integrisana da bi mogla u bližoj
budućnosti dovesti u pitanje Ameriku kad je reč o geopolitičkim
stvarima od velikog značaja za nju bilo gde drugde, posebno ne na
Srednjem Istoku. Politički definisana Evropa je takođe od suštinskog
značaja za progresivnu asimilaciju Rusije u sistem globalne
kooperacije.
Po opštem priznanju, Amerika ne može sama proizvesti
ujedinjeniju Evropu – to je do Evropljana, posebno Francuske i
Nemačke – ali Amerika može opstruisati nastajanje ujedinjenije
Evrope. I to se može pokazati kao kobno za stabilnost u Evroaziji i
utoliko i za američke vlastite interese. Zaista, ako Evropa ne postane
ujedinjenija, sva je prilika da će opet postati razjedinjena. Prema tome,
kao što je to ranije pomenuto, ključna stvar je da Amerika radi zajedno
sa Francuskom i Nemačkom na traganju za Evropom koja će biti
politički delotvorna, za Evropom koja će ostati povezana sa SAD i za
Evropom koja će sve više širiti demokratski međunarodni sistem. Nije
stvar u tome da se napravi izbor između Francuske i Nemačke. Bez obe,
i Francuske i Nemačke, ne može biti Evrope a bez Evrope neće biti
transevroazijskog sistema. Praktično, prethodno će zahtevati postepeno
prilagođavanje zajedničkom vođstvu u NATO, prihvatanje u većoj meri
interesa Francuske da Evropa ima ulogu ne samo u Africi već i na
Srednjem Istoku, kao i kontinuirano pružanje podrške istočnoj
ekspanziji EU, čak i pod pretpostavkom da EU postane politički i
ekonomski agresivni globalni igrač. 1 Ugovor o transatlantskoj

1 Broj konstruktivnih predloga u tu svrhu razvijen je na konferenciji o

Americi i Evropi koju je organizovao CSIS (Centar za međunarodne i

strateške studije) u Briselu, februara 1997. Oni se kreću od udruženih napora
usmerenih ka strukturalnim reformama, koje bi trebalo da redukuju vladine
deficite, do unapređenja industrijske baze za evropski odbrambeni sistem, što
bi uvećalo saradnju na rešavanju pitanja transatlantske odbrane i obezbedilo
veću ulogu Evrope u NATO. Korisna lista sličnih i drugih inicijativa,
usmerenih ka tome da se obezbedi veća uloga Evrope, sadržana je u David C.
Compert i F. Stephen Larrabee, priređivači, America and Europe (Santa
Monika, Kalifornija, RAND, 1997).
slobodnoj trgovini, već branjen od strane jednog broja eminentnih
atlantskih lidera, mogao bi takođe ublažiti rizik rastućeg ekonomskog
rivalstva između ujedinjenije EU i SAD. U svakom slučaju, eventualni
uspeh EU u smirivanju vekovnih evropskih nacionalističkih
antagonizama, sa njihovim globalno opasnim posledicama, zasluživao
bi da američka odlučujuća uloga u arbitriranju u Evroaziji bude
postepeno smanjivana.
Proširenje NATO i EU služilo bi za oživljavanje smanjenog
evropskog smisla za šire vizije, dok bi istovremeno učvršćivalo, na
korist i Amerike i Evrope, demokratske tekovine osvojene uspešnim
završetkom hladnog rata. U ovom naporu u pitanju je ništa manje nego
američki dugoročni odnos sa samom Evropom. Nova Evropa se još
oblikuje i ako nova Evropa hoće da ostane geopolitički deo
evroatlantskog prostora, ekspanzija NATO je od suštinskog značaja. Po
istoj logici, neuspeh da se proširi NATO sada kada je došlo do
opredeljenja za to, srušio bi koncept šireće Evrope i demoralisao zemlje
Centralne Evrope. To bi čak moglo probuditi sada umrtvljene ruske
geopolitičke aspiracije u Centralnoj Evropi.
Zaista, neuspeh napora da se proširi NATO mogao bi probuditi čak
veće ruske ambicije. Još nije evidentno da ruska politička elita deli želju
Evrope da Amerika bude u njoj snažno i dugotrajno prisutna, politički
i vojno. Dakle, ma koliko da je jasno da je izgrađivanje kooperativnih
odnosa sa Rusijom poželjno, za Ameriku je takođe važno da pošalje
jasne poruke o svojim globalnim prioritetima. Ako se mora napraviti
izbor između velikog evroatlantskog sistema i boljih odnosa sa
Rusijom, ono prethodno ima za Ameriku neuporedivo viši značaj.
Iz tog razloga bilo kakvo zbližavanje sa Rusijom kad je u pitanju
NATO proširenje ne treba da ima ishod koji bi od Rusije načinio de
facto člana alijanse koji učestvuje u donošenju odluka, jer bi se time s
jedne strane razvodnio specijalni evroatlantski karakter NATO, a s
druge strane novoprimljenim članovima bi bio dodeljen status druge
klase. To bi stvorilo pogodnosti za Rusiju da pokuša ne samo da ponovo
uspostavi sferu uticaja u Centralnoj Evropi već i da koristi svoje
prisustvo u NATO da bi igrala na američko-evropska neslaganja i da
tako redukuje američku ulogu u evropskim poslovima.
Takođe je ključno to da, pošto Centralna Evropa stupa u NATO,
svaka nova bezbednosna garancija za Rusiju koja se odnosi na region,
bude istinski recipročna kako bi se stvorio mehanizam uzajamnih
garancija. Ograničenja razmeštanju NATO trupa i nuklearnog oružja na
tlu novih članova mogu biti važan činilac u smirivanju ruskih pretnji,
ali na ovo mora biti odgovoreno simetričnim ruskim pružanjima
jemstava koja se odnose na demilitarizaciju potencijalno strateški
pretećeg Kalinjingrada i ograničavanje razmeštanja većih trupa blizu
granica perspektivno novih članova NATO i EU. Iako se svi ruski
susedi koji su odskora stekli nezavisnost sustežu da uspostave stabilne
i kooperativne odnose sa Rusijom, činjenica je da ovi njihovi strahovi
imaju istorijski opravdane razloge. Otuda bi zbližavanje NATO i EU sa
Rusijom bilo pozdravljeno od svih Evropljana kao znak da je Rusija
konačno napravila mnogoželjeni postimperijalni izbor u korist Evrope.
Taj izbor bi otvorio put širim naporima da se uvećaju status i
poštovanje Rusije. Formalnim učlanjenjem u G-7, kao i poboljšanjem
mašinerije za pravljenje politike OSCE (unutar koje bi mogao biti
uspostavljen komitet za specijalnu bezbednost sastavljen od Amerike,
Rusije i nekoliko ključnih evropskih zemalja), stvorili bi se uslovi za
konstruktivni ruski angažman u vezi sa oblikovanjem kako političkih
tako i bezbednosnih dimenzija Evrope. Ako bi se ovo spojilo sa
tekućom zapadnom finansijskom pomoći Rusiji, sa razvojem mnogo
ambicioznijih shema za tešnje povezivanje Rusije sa Evropom preko
novih putnih i železničkih mreža, proces davanja supstance ruskom
izboru u korist Evrope mogao bi se znatno unaprediti.
Ruska dugoročnija uloga u Evroaziji zavisiće uveliko od istorijskog
izbora koji Rusija bude napravila, možda još tokom ove decenije, a koji
se tiče njenog samoodređenja. Čak sa Evropom i Kinom koja uvećava
radijus svog perspektivnog regionalnog uticaja, Rusija će i dalje osećati
teret države koja ima najveću teritoriju u svetu.
Ona obuhvata deset vremenskih zona i teritorijalno je dva puta veća
od Amerike i Kine, čineći malim u tom pogledu čak i proširenu Evropu.
Otuda, gubljenje teritorija nije ključni ruski problem. Pre će biti da
golema Rusija mora da se otvoreno suoči sa činjenicom da su i Evropa
i Kina već ekonomski moćnije od nje, da Kina takođe preti da je
prestigne na putu društvene modernizacije, i da iz tog suočavanja izvuče
prave posledice.
U tim okolnostima, ruskoj političkoj eliti bi trebalo da postane
mnogo jasnije da je ruski prvi prioritet da se modernizuje a ne da se
angažuje u uzaludnom naporu da ponovo stekne status globalne sile.
Zbog ogromne veličine i raznovrsnosti zemlje, decentralizovani
politički sistem zasnovan na slobodnom tržištu daleko će lakše
osloboditi kreativne potencijale ruskog naroda i ogromne privredne
resurse. Za uzvrat, takva decentralizovanija Rusija bila bi manje
otvorena za imperijalnu mobilizaciju. Labavo konfederativna Rusija –
sastavljena od evropske Rusije, sibirske Rusije i dalekoistočne
Republike – takođe bi lakše gajila tešnje ekonomske odnose sa
Evropom, sa novim državama Centralne Azije i sa Orijentom, čime bi
bio ubrzan ruski vlastiti razvoj. Svaki od ova tri konfederativna entiteta
bio bi takođe u stanju da u većoj meri pokrene stvaralački potencijal,
vekovima prigušivan teškom moskovskom birokratskom rukom.
Jasan izbor Rusije u korist evropske opcije u odnosu na imperijalnu
orijentaciju biće verovatniji ukoliko Amerika uspešno sledi drugi
imperativ njene strategije prema Rusiji: naime, osnaživanje
preovlađujućeg geopolitičkog pluralizma u postsovjetskom prostoru.
Takvo osnaživanje će služiti obeshrabrivanju imperijalnih težnji.
Postimperijalna i proevropski orijentisana Rusija trebalo bi da američke
napore usmerene u istom pravcu posmatra kao pomoć u konsolidovanju
regionalne stabilnosti i u sužavanju mogućnosti konflikata duž njenih
novih, potencijalno nestabilnih južnih granica. Ali politika
konsolidacije geopolitičkog pluralizmu ne bi trebalo da bude uslovljena
postojanjem dobrih odnosa sa Rusijom. To je pre svega osiguranje u
slučaju da se takvi dobri odnosi ne uspeju razviti, pošto ova politika
postavlja prepreke ponovnoj pojavi neke vrste preteće ruske imperijalne
politike.
Iz ovoga proizilazi da politička i ekonomska podrška ključnim
novim nezavisnim državama jeste integralni deo šire strategije za
Evroaziju. Učvršćivanje suverene Ukrajine, koja se u međuvremenu
redefinisala kao centralnoevropska država, predstavlja kritično
značajnu komponentu takve politike, kao što je to i uspostavljanje
tešnjih odnosa sa strateški stožernim državama poput Azerbejdžana i
Uzbekistana, uz napore na načelnijem planu – planu otvaranja
Centralne Azije (uprkos ruskim smetnjama) prema globalnoj
ekonomiji.
Veliko i široko međunarodno ulaganje u uglavnom pristupačni
Kaspijsko-centralnoazijski region ne bi samo potpomoglo učvršćivanju
nezavisnosti njegovih novih država, već, na dugi rok, to bi takođe
koristilo postimperijalnoj i demokratskoj Rusiji. Eksploatacija energije
i mineralnih izvora u regionu donosila bi prosperitet, stvarala osećanje
veće stabilnosti i bezbednosti na datom području, istovremeno
redukujući rizike konflikta balkanskog tipa. Koristi od ubrzanog
regionalnog razvoja, potpomaganog stranim investicijama; imale bi i
granične ruske provincije koje su uobičajeno ekonomski nerazvijene.
Štaviše, kada jednom nove vladajuće elite u regionu počnu da shvataju
da se Rusija slaže sa tim da se region integriše u globalnu ekonomiju,
one će se manje plašiti političkih konsekvenci tesnih odnosa sa
Rusijom. Vremenom će na taj način Rusija biti prihvatana kao istaknuti
regionalni partner, mada ne više kao njegov imperijalni vladar.
Da bi promovisala stabilni i nezavisni južni Kavkaz i Centralnu
Aziju, Amerika mora paziti da ne otuđi Turke, kao što mora ispitati da
li poboljšanje u američko-iranskim odnosima jeste realno moguće.
Turska koja oseća da je odgurnuta od Evrope, iako je htela da joj se
pridruži, postaće još više islamizirana, tako da je verovatnije da će se
ona iz inata usprotiviti širenju NATO nego što će sarađivati sa Zapadom
u traganju za načinima stabilizacije i integracije sekularizovane
centralne Azije u svetsku zajednicu.
 Prema tome, Amerika treba da upotrebi svoj uticaj u Evropi da bi
podstakla eventualni ulazak Turske u EU, kao što ona treba da
potpomaže stvaranju klime u kojoj će se Turska tretirati kao evropska
država – pod uslovom da unutrašnja turska politika ne napravi
dramatični obrt u islamističkom pravcu. Regularne konsultacije sa
Ankarom o budućnosti bazena Kaspijskog mora i Centralne Azije
stvorile bi u Turskoj osećanje strateškog partnerstva sa SAD. Amerika
takođe treba da snažno podrži aspiracije Turske, da ima naftovod od
Bakua u Azerbejdžanu do Ceyhana na tursko-mediteranskoj obali koji
bi služio kao glavni odvodnik energetskih izvora iz bazena Kaspijskog
mora.
Uz to, nije u američkom interesu da se perpetuira američko-iransko
neprijateljstvo. Svako eventualno pomirenje treba da bude zasnovano
na priznanju da stabilizacija onoga što trenutno za Iran predstavlja
kolebljivo regionalno okruženje od obostranog strateškog interesa. Jaki,
čak religiozno motivisan, ali ne fanatično antizapadni Iran jeste u
američkom interesu i u krajnjoj liniji čak iranska politička elita mora
priznati tu realnost. U međuvremenu, američki dugoročni interesi u
Evroaziji bili bi bolje podupirani, ukoliko bi Amerika prestala da se
protivi tešnjoj tursko-iranskoj ekonomskoj saradnji, posebno kad je reč
o izgradnji novih naftovoda, kao i drugih veza između Irana,
Azerbejdžana i Turkmenistana. Dugoročno američko učešće u
finansiranju takvih projekata bi takođe išlo Americi u prilog. 2
Potencijalna uloga Indije treba takođe da bude izoštreno osvetljena,
iako je ona trenutno relativno pasivan igrač na evroazijskoj sceni. Indiju
geopolitički obuzdava kinesko-pakistanska koalicija dok joj slaba
Rusija ne može pružati onakvu političku podršku kakvu joj je nekada
obezbeđivao Sovjetski Savez. Međutim, preživljavanje njene
demokratije je od značaja, zato što ono opovrgava bolje nego tomovi
akademskih rasprava shvatanje da ljudska prava i demokratija
predstavljaju čisti parohijalni zapadni fenomen. Indija pokazuje da su
„azijske vrednosti”, koje se propagiraju od Singapura do Kine,
jednostavno antidemokratsku ali da nisu nužna karakteristika Azije.
Neuspeh Indije, po istoj logici, bio bi udarac izgledima demokratije i

2 Ovde je prikladno navesti mudri savet koji je dao moj kolega iz CSIS,
Anthony H. Cordesman (u svom tekstu „The American Threat to the United
states”, februar 1997, str. 16), upozoravajući na američku sklonost da demo-
nizuje probleme i nacije. On ističe: „Iran, Irak i Libija su slučajevi u kojima je
Amerika izdvojila neprijateljske režime koji predstavljaju realne ali ograni-
čene pretnje i ‘demonizovala’ ih a da pri tome nije razvila bilo kakvu
delotvornu srednjoročnu i dugoročnu završnu igru svoje strategije. Američki
planeri ne mogu se nadati tome da će totalno izolovati ove države i nema
nikakvog smisla tretirati ih kao da su one isto što i ‘terorističke’ države ili
države ‘probisveta’... Amerika živi u svetu moralnog sivila i ona ne može
uspeti u pokušaju da ovaj svet učini crno-belim”.
uklonio bi sa azijske scene silu koja doprinosi većoj ravnoteži na ovoj
sceni, posebno posle izrastanja Kine u geopolitički istaknutu silu. Sledi
da progresivni angažman Indije u raspravama koje se tiču regionalne
stabilnosti, naročito budućnosti Centralne Azije, dolazi u pravi čas, da
ne pominjemo promovisanje neposrednijih bilateralnih veza između
Amerike i Indije na odbrambenom polju.
Geopolitički pluralizam u Evroaziji kao celini neće biti ni dostižan
ni stabilan bez produbljivanja geostrateškog razumevanja između
Amerike i Kine. Iz ovoga proističe da politika angažovanja Kine u
ozbiljnom strateškom dijalogu, uz eventualno ulaganje napora da se i
Japan uključi u ovo, predstavlja nužni prvi korak usmeren ka tome da
se poveća zainteresovanost Kine za približavanje Americi, korak koji
izražava nekoliko geopolitičkih interesa (posebno u Severnoistočnoj
Aziji i Centralnoj Aziji) ove dve zemlje koji su im zajednički. Za
Ameriku je od koristi da odstrani bilo kakvu dvosmislenost u pogledu
njenog vlastitog opredeljenja za politiku celovite Kine, da pitanje
Tajvana ne bi postalo još teže i još užarenije, posebno nakon što je Kina
apsorbovala Hongkong. Po istoj logici, u vlastitom interesu Kine je da
učini da ta apsorbcija bude uspešna demonstracija principa da veća
Kina može tolerisati i obezbediti povećani diverzitet u svojim
unutrašnjim političkim aranžmanima.
Iako – kao što sam ranije u 4. i 5. poglavlju tvrdio – nije verovatno
da bi bilo kakva navodna kinesko-rusko-iranska koalicija protiv
Amerike prevazišla okvire situacijom uslovljenog taktiziranja, za
Ameriku je važno da uđe u takav oblik odnosa sa Kinom koji neće
Peking gurati u tom pravcu. U svakoj takvoj koaliciji Kina bi bila
osovina. Ona bi bila najjači, najdinamičniji i otuda vodeći član. Takva
koalicija bi se mogla pojaviti samo oko frustrirane i neprijateljski
raspoložene Kine. Ni Rusija ni Iran nemaju potrebna sredstva da bi bili
glavni magnet za takvu koaliciju.
Američko-kineski strateški dijalog u vezi sa područjima koja obe
zemlje žele da vide slobodne od dominacije onog drugog hegemona
postavlja se prema tome kao imperativ. Ali da bi se načinio progres,
ovaj dijalog mora biti postojan i ozbiljan. Tokom te komunikacije,
najspornija pitanja, pitanja koja se tiču Tajvana i čak ljudskih prava,
mogla bi se onda postaviti na uverljiviji način. Zaista, onda bi moglo
zvučati sasvim uverljivo da pitanje kineske unutrašnje liberalizacije nije
čisto unutrašnja stvar Kine, pošto jedino demokratska i prosperitetna
Kina ima izgleda da na miran način privuče Tajvan. Svaki pokušaj
prisilne reunifikacije ne samo što bi ugrozio američko-kineske odnose
već bi nužno proizveo kobne posledice po sposobnost Kine da privlači
strani kapital i učvršćuje svoj razvoj. Vlastite aspiracije Kine na
regionalnu dominaciju i na status globalne sile bile bi time žrtvovane.
Iako Kina izbija na površinu kao regionalno dominantna sila, malo
je verovatno da će ona postati globalna sila u dužem vremenskom
periodu koji predstoji (sa razloga navedenih u 6. poglavlju) – i
paranoični strahovi od Kine kao globalne sile podgrejavaju
megalomaniju u Kini i možda postaju izvor samoispunjujućeg
proročanstva intenzivnog američko-kineskog neprijateljstva. Prema
tome, Kina ne treba ni da se obuzdava niti da se umilostivljuje. Nju
treba tretirati kao u svetu najveću državu u razvoju i – do sada bar –
prilično uspešnu. Njena geopolitička uloga ne samo na Dalekom Istoku
već i u Evroaziji kao celini, biće, po svoj prilici, sve veća isto tako.
Otuda bi imalo smisla kooptirati Kinu u godišnji samit svetskih vodećih
zemalja, tj. Grupe 7, osobito zato što je posle uključivanja Rusije težište
samita pomereno sa ekonomije na politiku. Pošto Kina postaje integri-
sanja u svetski sistem i otuda manje u stanju i manje sklona da koristi
svoj regionalni primat na politički potmuo način, kineska sfera
deferencije u područjima od istorijskog interesa za Kinu verovatno će
biti deo nastajuće evroazijske strukture geopolitičkog prilagođavanja.
Da li će ujedinjena Koreja gravitirali ka toj sferi zavisi u velikoj meri
od stepena japansko-korejskog pomirenja (koje Amerika treba da
aktivnije podstiče), ali u svakom slučaju ponovno ujedinjenje Koreje
bez približavanja Kine nije verovatno. Veća Kina će u nekoj tački
neizbežno vršiti pritisak da se razreši pitanje Tajvana, ali stepen
uključenosti Kine u zamašni i vezujući sklop međunarodnih i političkih
odnosa može imati pozitivni uticaj na prirodu njene unutrašnje politike.
Ako se kineska apsorpcija Hongkonga pokaže kao nerepresivna,
Dengova formula za Tajvan: „jedna zemlja, dva sistema”, može biti
redefinisana i preobražena u formulu: „jedna zemlja, nekoliko sistema”.
To može učiniti reunifikaciju prihvatljivijom stranama koje su u pitanju
– što opet osnažuje stav da bez određene evolucije same Kine, mirna
rekonstitucija Kine neće biti moguća.
U svakom slučaju, kako zbog istorijskih tako i zbog geopolitičkih
razloga, Kina treba Ameriku smatrati svojim prirodnim saveznikom. Za
razliku od Japana i Rusije, Amerika nije nikada imala bilo kakvih
teritorijalnih pretenzija prema Kini; a za razliku od Velike Britanije,
ona nije nikada ponizila Kinu. Štaviše, bez delotvornog strateškog
konsenzusa sa Amerikom, Kina verovatno neće biti u stanju da privlači
velike strane investicije toliko potrebne za njen ekonomski rast, kao i
za to da se ona uzdigne na nivo dominantne regionalne sile. Sa istog
razloga, bez američko-kineskog strateškog približavanja kao istočnog
sidra za američko uključivanje u Evroaziju, Amerika neće imati
geostrategiju za kopnenu Aziju; a bez geostrategije za kopnenu Aziju,
Amerika neće imati geostrategiju za Evroaziju. Tako za Ameriku,
kineska regionalna moć, uvučena u širi okvir međunarodne saradnje,
može biti vitalno značajna geostrateška povoljnost – u tom pogledu
jednako važna kao i Evropa i veće težine nego Japan – u procesu
osiguravanja evroazijske stabilnosti.
 Međutim, za razliku od evropske situacije, demokratski mostobran
na istočnom kopnu neće se skoro izgraditi. Zbog toga je važnije da
američki napori da se odgaji produbljeni strateški odnos sa Kinom budu
zasnovani na nedvosmislenom priznanju da demokratski i ekonomski
uspešni Japan jeste glavna pacifička nagrada i ključni globalni
partner.Iako Japan ne može postati dominantna azijska regionalna sila,
usled jake regionalne averzije prema tome, on može postati vodeća
međunarodna sila. Tokio može sebi prokrčiti put do takve globalno
uticajne uloge sarađujući tesno sa SAD u razmatranju onoga što bi
moglo biti nazvano novom mapom globalnih interesa, a istovremeno
izbegavajući bilo kakav neplodni i kontraproduktivni pokušaj da sam
postane regionalna sila. Zadatak američkog vođstva treba otuda da
bude: guranje Japana u tom pravcu. Američko-japanski sporazum o
slobodnoj trgovini koji je stvorio zajednički ekonomski prostor utvrdiće
ovu vezu i promovisati dati cilj, te zato njegovu korisnost treba
zajednički istraživati.
Pomoću tesnih političkih odnosa sa Japanom, Amerika će bolje
moći da se prilagođava regionalnim aspiracijama Kine, a da se pri tome
istovremeno suprotstavlja njenim proizvoljnim potezima. Samo na toj
osnovi može biti projektovano trostrane međunarodno prilagođavanje
– prilagođavanje koje uključuje američku globalnu moć, kinesku
regionalnu dominaciju i japansko liderstvo na međunarodnom planu.
Međutim, to široko geostrateško prilagođavanje moglo bi biti
podriveno nemudrom ekspanzijom američko-japanske vojne saradnje.
Centralna uloga Japana ne treba da se sastoji u tome da on bude
nepotopljivi američki brod-nosač aviona na Dalekom Istoku, u tome da
on bude glavni američki vojni partner u Aziji ili potencijalna azijska
regionalna sila. Napori usmereni na to da se ostvari bilo šta od
pomenutog imali bi negativne posledice: odsecanje Amerike od
azijskog kopna, pogoršanje njenih izgleda za postizanje strateškog
konsenzusa sa Kinom i, s prethodnim u vezi, znatno redukovanje
mogućnosti Amerike da učvrsti stabilni geopolitički pluralizam u
čitavoj Evroaziji.

TRANSEVROAZIJSKI BEZBEDNOSNI SISTEM

Stabilnost evroazijskog geopolitičkog pluralizmu, koji isključuje

pojavu jedne jedine dominantne sile, bila bi povećana eventualnom
pojavom, možda početkom sledećeg veka, transevroazijskog
bezbednosnog sistema (TESS). Takav transkontinentalni sporazum o
bezbednosti trebalo bi da dovede u čvršću vezu prošireni NATO –
povezan ugovorom o saradnji sa Rusijom – i Kinu, kao i Japan (koji bi
još bio povezan sa Amerikom bilateralnim bezbednosnim ugovorom).
Ali da bi se ovo ostvarilo, NATO se mora prvo širiti, istovremeno
uvlačeći Rusiju u širi regionalni okvir saradnje na planu bezbednosti.
Uz to, Amerikanci i Japanci moraju se tesno konsultovati i sarađivati
prilikom pokretanja političkog dijaloga o bezbednosti na Dalekom
Istoku koji treba da uključi i Kinu. Tripartitni američko-japansko-
kineski razgovor o bezbednosti mogao bi eventualno da uključi više
azijskih zemalja i da se kasnije vodi dijalog između njih i Organizacije
za bezbednost i saradnju u Evropi. Za uzvrat, taj dijalog bi mogao utrti
put konferencijama svih evropskih i azijskih zemalja, čime bi otpočeo
proces institucionalizacije transkontinentalnog bezbednosnog sistema.
Vremenom bi ova više formalna struktura počela da dobija svoj
čvršći oblik koji bi prvi put obuhvatio ceo kontinent. Oblikovanje tog
sistema – određivanje njegove supstance i potom njegovo
institucionalizovanie – moglo bi postati glavna arhitektonska inicijativa
sledeće decenije, nakon što politike vođene ranije stvore nužne
preduslove. Takav široki transkontinentalni bezbednosni okvir mogao
bi takođe sadržavati stalni komitet za bezbednost sastavljen od glavnih
evroazijskih entiteta, kako bi se povećala sposobnost TESS da
promoviše delotvornu saradnju na rešavanju pitanja ključnih za
globalnu stabilnost. Amerika, Evropa, Kina, Japan, konfederativna
Rusija i Indija, možda i neke druge zemlje, mogle bi biti središte takvog
u daleko većoj meri strukturiranog transkontinentalnog sistema.
Eventualno uspostavljanje TESS moglo bi Ameriku u nekim stvarima
rasteretiti, a da ona pri tome i dalje održava svoju odlučujuću ulogu u
procesu arbitriranja i stabilizacije u Evroaziji.

DOVOĐENJE U PITANJE POSLEDNJE GLOBALNE SUPERSILE

Globalnoj politici je na dugi rok svojstveno to da ona postaje

nespojiva sa koncentracijom hegemonične moći u rukama jedne jedine
države. Otuda Amerika nije samo prva jedina i istinska globalna
supersila, već najverovatnije i poslednja.
To je tako ne samo zbog toga što nacije-države postepeno postaju
u velikoj meri promočive, već i zbog toga što znanje kao moć postaje
sve difuznije, sve više zajednička svojina i sve manje ograničeno
nacionalnim granicama. I ekonomska moć će verovatno postati
disperzivnija. U godinama koje dolaze, nijedna sila neće verovatno
dosegnuti nivo od 30% svetskog ukupnog društvenog proizvoda koji je
Amerika održavala tokom najvećeg dela ovoga veka, a da ne govorimo
o nivou od 50% koji je je ona dostigla 1945. Neke procene sugerišu da
će krajem ove decenije učešće u globalnom ukupnom društvenom
proizvodu iznositi 20%, što će pasti na oko 10 do 15% 2020. godine,
pošto će ostale sile – Evropa, Kina, Japan – podići svoj relativni udeo
na manje-više američki nivo. Ali globalna ekonomska prevaga od
strane jednog jedinog entiteta, onog tipa koji je Amerika dostigla tokom
ovoga veka, neverovatna je, i ta činjenica ima očigledno dalekosežne
vojne i političke implikacije. Štaviše, sam multinacionalni i izuzetni
karakter američkog društva olakšao je Americi da univerzalizuje svoju
hegemoniju a da pri tome ne dopusti da ova deluje kao striktno
nacionalna hegemonija. Na primer, težnju Kine da dostigne globalni
primat, drugi bi neizbežno posmatrali kao težnju da se nametne
nacionalna hegemonija. Rečeno veoma jednostavno, svako može
postati Amerikanac, a samo Kinez može biti Kinez – i to dodatno i
znatno ograničava svaku težnju za supstancijalnom nacionalnom
globalnom hegemonijom.
Prema tome, kada jednom američko vođstvo počne da bledi, teško
je poverovati da ijedna pojedinačna država može da ponovi postojeću
globalnu prevagu Amerike. Otuda je ključno pitanje za budućnost: „Šta
će Amerika zaveštati svetu kao nasleđe svoga primata?”
Odgovor zavisi delom od toga koliko dugo će taj primat da traje i
od toga koliko energično će Amerika da oblikuje okvir za partnerstvo
ključnih sila koji vremenom može biti formalno institucionalizovan. U
stvari, polje istorijskih pogodnosti za američko konstruktivno
korišćenje svoje globalne moći moglo bi se pokazati kao relativno usko,
kako iz unutrašnjih tako i iz spoljašnjih razloga. Istinska narodna
demokratija nije nikada pre dostigla supremaciju na međunarodnom
planu. Sleđenje moći i posebno ekonomski troškovi i ljudske žrtve koje
sleđenje takve moći zahteva nisu, u načelu, spojivi sa demokratskim
instinktima. Demokratizacija se nalazi u neprijateljskom odnosu prema
imperijalnoj mobilizaciji. Zaista, kritična neizvesnost koja kad je reč o
budućnosti tiče se pitanja da li Amerika može postati prva supersila koja
nije u stanju ili je nespremna da gospodari svojom moći. Može li ona
postati impotentna globalna moć? Istraživanja javnog mnenja sugerišu
da je samo mala manjima (13%) Amerikanaca sklona predlogu da „kao
jedina preostala supersila, Amerika treba da nastavi da bude dominantni
svetski lider u rešavanju međunarodnih problema”. Velika većina
(74%) je sklona stavu da Amerika „treba da da svoj ravnopravni udeo
u naporu da se razreše međunarodni problemi zajedno sa drugim
zemljama”. 3

3 ,,An Emerging Consensus – A Study of American Public Attitudes on

America’s Role in the World” (College Park: Center for Intemational and
Security Studies pri univerzitetu Maryland, juli 1996). Valja primetiti, iako to
nije protivrečno sa prethodnim, da studije pomenutog Centra, obavljene po-
četkom 1997. (pod vođstvom glavnog istraživača Stevena Kulla) takođe po-
kazuju da je znatna većina za NATO ekspanziju (62% ,,za”, s tim što je 27%
snažno ,,za”, a samo 29% „protiv”, s tim što je 14% snažno „protiv”).
 Štaviše, pošto Amerika postaje u velikoj meri multikulturno
društvo, ona će sve teže moći postići konsenzus u vezi sa spoljnjim
pitanjima, izuzev u okolnostima masovno i široko uočene neposredne
spoljnje pretnje. Takav konsenzus je generalno postojao tokom Drugog
svetskog rata i čak za vreme hladnog rata. On je međutim bio ukorenjen
ne samo u zajedničkim demokratskim vrednostima, koje su po osećanju
javnosti bile ugrožene, već i u kulturnom i etničkom afinitetu prema
evropskim žrtvama od strane neprijateljskog totalitarizma.
U odsustvu uporedivog spoljašnjeg izazova, američko društvo
može teže postići konsenzus u vezi sa pitanjima spoljnje politike koja
se ne mogu neposredno povezati sa temeljnim vrednostima i široko
rasprostranjenim kulturno-etničkim simpatijama i koja još uvek
zahtevaju kontinuirano i katkad skupo imperijalno angažovanje. Dva
ekstremno različita pogleda na implikacije američke istorijske pobede
u hladnom ratu verovatno će politički biti izazovnija: s jedne strane,
stanovište da kraj hladnog rata opravdava znatnu redukciju američkog
globalnog aranžmana, bez obzira na konsekvence toga po američki
globalni položaj; i s druge strane, shvatanje da je vreme za istinski
međunarodni multilateralizam, kojem Amerika treba da ustupi nešto od
svog suvereniteta.
Načelnije, kulturne promene u Americi takođe mogu biti teško
spojive sa postojanim upražnjavanjem istinski imperijalne moći u
inostranstvu. Ovo upražnjavanje zahteva visoki stepen doktrinarne
motivacije, intelektualno opredeljenje i patriotsko zadovoljenje. No,
dominantna kultura zemlje postala je u velikoj meri fiksirana za
masovnu zabavu kojom dominiraju personalno hedonističke i
eskapističke teme. Kumulativni efekat je taj da je teško mobilisati
potrebni politički konsenzus u prilog kontinuiranom i često skupom
američkom liderstvu u svetu. Masovne komunikacije igraju posebno
važnu ulogu u tom pogledu proizvodeći snažnu reakciju protiv svake
selektivne upotrebe sile ako ona uključuje makar nizak nivo
povređenih.
Uz to, i Amerika i Zapadna Evropa nalaze da je teško hvatati se u
koštac sa kulturnim posledicama društvenog hedonizma i dramatičnog
opadanja na religiji zasnovanih vrednosti u društvu. (Paralela sa padom
imperijalnih sistema bode oči, što smo razmotrili u 1. poglavlju)
Rezultirajuća kulturna kriza povezana je sa širenjem upotrebe droga i
sa rasnim problemima. I napokon, stopa ekonomskog rasta ne može
više da drži korak sa rastućim materijalnim očekivanjima koja su
stimulisana kulturom koja težište stavlja na potrošnju. Nije preterivanje
ako se kaže da osećanje istorijske anksioznosti, možda i pesimizma,
postaje opipljivo i u artikulisanijim sektorima zapadnog društva.
Gotovo pre pola veka, istoričar Hans Kon, razmatrajući tragična
iskustva dva svetska rata i iznurujuće posledice totalitarističkog
izazova, bio je ophrvan sumnjom da Zapad može postati „umoran i
iscrpljen”. Zaista, on se plašio da je: „Čovek XX veka postao manje
uveren nego što je to bio njegov predak iz XIX veka. On je iskusio
tamne sile istorije. Stvari za koje se mislilo da pripadaju prošlosti
ponovo se pojavljuju: fanatična vera, nepogrešivi lideri, ropstvo i
masakri, iskorenjivanje čitavih populacija, surovost i varvarizam”. 4
Ovaj nedostatak ubeđenja intenziviran je širokim razočarenjem u
posledice kraja hladnog rata. Umesto „novog svetskog poretka11
zasnovanog na konsenzusu i harmoniji, „stvari za koje je izgledalo da
pripadaju prošlosti” iznenada su postajale budućnost. Iako etničko-
nacionalni konflikti ne mogu više postaviti rizik svetskog rata, oni prete
miru na ne malim delovima globusa. Tako, nije verovatno da će ratovi
biti prevaziđena stvar u vremenu koje dolazi. Sa opskrbljenim nacijama
ograničenim njihovim tehnološkim kapacitetima za samorazaranje, kao
i samointeresom, rat može postati luksuz koji jedino siromašni narodi
mogu sebi priuštiti. U doglednoj budućnosti dve trećine osiromašenog
čovečanstva ne mogu biti motivisane odmerenošću privilegovanih.
Takođe je vredno primetiti da su međunarodni konflikti i činovi
terorizma lišeni bilo kakve upotrebe oružja za masovnu destrukciju.
Koliko dugo će ovo samoograničavanje biti na delu ne može se
predvideti. Ali povećavanje pristupačnosti, ne samo državama već i
organizovanim grupama, sredstava za nanošenje nesreće – upotrebom
nuklearnog i bakteriološkog oružja – neizbežno će povećavati i
verovatnoću njihove primene.
Ukratko, Amerika kao prva svetska sila suočava se sa suženim
poljem istorijskih pogodnosti. Sadašnje stanje relativnog globalnog
mira može biti kratkotrajno. Ovakvi izgledi potcrtavaju potrebu za
urgentnim američkim angažmanom u svetu koji je smišljeno fokusiran
na povećanje međunarodne geopolitičke stabilnosti i koji je usmeren na
to da na Zapadu oživi osećanje istorijskog optimizma. Taj optimizam
zahteva osvedočenu sposobnost hvatanja u koštac kako sa unutrašnjim
socijalnim tako i sa spoljašnjim geopolitičkim izazovima. Međutim,
ponovno razgorevanje zapadnog optimizma i univerzalizma zapadnih
vrednosti ne zavisi isključivo od Amerike i Evrope. Japan i Indija
pokazuju da koncepcija ljudskih prava i usmerenost na demokratski
eksperiment mogu biti validni u Aziji isto tako, kako u razvijenim
regijama tako i u onima koje su još u razvoju. Kontinuirana uspešnost
demokratije u Japanu i Indiji je, dakle, takođe od ogromnog značaja za
učvršćivanje pouzdane perspektive kad je reč o političkom oblikovanju
globusa. Zaista, njihova iskustva, kao i ona Južne Koreje i Tajvana,
sugerišu da kontinuirani ekonomski rast Kine, poduprt spoljašnjim
pritiscima za promenama koje proizvodi veća uključenost u

4 Hans Kohn, The Tvventieth Century (Njujork: 1949), sir. 53.

međunarodni kontekst, može možda voditi progresivnoj
demokratizaciji kineskog sistema.
Suočavanje sa ovim izazovima je za Ameriku isto toliko teret
koliko i jedinstvena odgovornost. Zbog stvarnosti američke de-
mokratije, delotvorni odgovor će zahtevati proizvođenje javnog
razumevanja značaja američke moći za oblikovanje širokog okvira
stabilne geopolitičke saradnje, saradnje koja istovremeno odvraća od
globalne anarhije i odlaže pojavu izazova nove sile. Ova dva cilja –
odvraćanje od globalne anarhije i odlaganje pojave rivalitetne moći –
neodvojiva su od dugoročne definicije svrhe američkog angažmana:
naime, stvaranja pouzdanog okvira za globalnu geopolitičku saradnju.
Na nesreću, do danas, napori da se odgonetne novi osnovni globalni
cilj za SAD, na tragu završetka hladnog rata, bili su
jednodimenzionalni. Oni nisu uspeli da povežu potrebu za po-
boljšanjem ljudskih uslova sa imperativom očuvanja primata američke
moći u svetskim poslovima. Nekoliko takvih pokušaja može se
identifikovati. Za vreme prve dve godine Klintonove administracije,
zagovornici „pozitivnog multilateralizma” nisu dovoljno uzeli u obzir
bazične realnosti savremene moći. Dalje, oni koji stavljaju,
alternativno, naglasak na shvatanje da Amerika treba da se usredsredi
na globalno „širenje demokratije” nisu dovoljno adekvatno uzeli u obzir
kontinuirani značaj koji za Ameriku ima održavanje globalne
stabilnosti ili čak promovisanje nekih korisnih (ali nažalost ne i
demokratskih) odnosa moći, kao sa Kinom.
Još su manje, kao osnovni američki prioritet, zadovoljavajući apeli
koji se usredsređuju na uža područja. Apeli kao što su oni koji se
koncentrišu na odstranjenje preovlađujuće nepravde u globalnoj
raspodeli dohotka, na oblikovanje specijalnog „zrelog strateškog
partnerstva” sa Rusijom, ili na obuzdavanje proizvodnje naoružavanja.
Ostale alternative – da se Amerika treba orijentisati na zaštitu okruženja
ili još uže na suzbijanje lokalnih ratova – takođe ignorišu osnovne
realnosti globalne moći. Kao rezultat ovoga, nijedna od prethodnih
formulacija ne privodi u punoj meri k svesti potrebu da se stvori
minimalna globalna geopolitička stabilnost kao nužni preduslov i za
produženje američke hegemonije i za delotvorno sprečavanje
međunarodne anarhije.
Ukratko, cilj američke politike mora imati dve dimenzije: da se
perpetuira američka dominantna pozicija u periodu od bar jedne
generacije ili radije još duže; i da se stvori geopolitički okvir koji može
apsorbovati neizbežne šokove i pritiske društveno-političkih promena,
uključujući ih istovremeno u geopolitičko središte zajedničke
odgovornosti za mirotvorne globalno upravljanje. Produžena faza
postepenog širenja saradnje sa ključnim evropskim partnerima, koju bi
stimulisala i predvodila Amerika, može isto tako pomoći izgrađivanju
pretpostavki za eventualno unapređenje postojećih dosta zastarelih
struktura UN. Nova raspodela odgovornosti i privilegija može onda
uzeti u obzir promenjene realnosti globalne moći, tako drastično
različite od onih iz 1965.
Ovi napori će imati dodatnu istorijsku prednost izvlačenja koristi iz
nove mreže globalnih veza koja nastaje izvan sistema tradicionalnih
država-nacija. Ta mreža – koja je izatkana od multinacionalnih
korporacija, nevladinih organizacija, od kojih su mnoge
transnacionalne po karakteru, naučnih zajednica i koja je ojačana
Internetom – već stvara neformalni sistem koji je po sebi pogodan za
institucionalizovanije i uključujuće globalne kooperacije.
Tokom nekoliko sledećih decenija mogle bi na površinu izbiti
funkcionalne strukture globalne saradnje, zasnovane na geopolitičkim
realnostima, postepeno poprimajući autoritet postojećeg svetskog
„vladara”, koji vremenom prihvata teret odgovornosti za svetsku
stabilnost i mir. Geostrateški uspeh u toj stvari bi reprezentovao
odgovarajuće nasleđe uloge Amerike kao prve, do sada jedine i
poslednje globalne sile.
 ZBIGNJEV BŽEŽINSKI bio je savetnik predsednika SAD za nacionalnu
bezbednost od 1977. do 1981. On je savetnik u Centru za strategijske međunarodne
studije i profesor za američku spoljnu politiku u Pol H. Ničeovoj školi za
međunarodne studije na Džon Hopkinsovom univerzitetu u Vašingtonu. Njegove
poslednje knjige su: Van kontrole (Out of Control), Velika greška (The Grand
Failure), Plan Igre (Game Plan) i Moć i Princip (Power and Principle).
 SADRŽAJ

Uvod - Politika velikih sila .........................................................6

Poglavlje 1 - Hegemonija novog tipa .........................................8
Poglavlje 2 - Evroazijska šahovska tabla .................................31
Poglavlje 3 - Demokratski mostobran ......................................53
Poglavlje 4 - Crna rupa .............................................................79
Poglavlje 5 - Evroazijski balkan .............................................109
Poglavlje 6 - Dalekoistočna kotva ..........................................133
Poglavlje 7 - Zaključak ...........................................................168