Hibridni rat protiv Srbije

Nastup u Njujorku
Druga polovina proteklog meseca (od 15. do 30. septembra) prošla je u znaku stranih
pritisaka ali i gotovo jednako takog srazmernih napora Srbije na spoljnopolitičkom polju, u
kojima su neki domaći mediji, zbog energičnog držanja srpske diplomatije, prepoznali
svojevrsnu diplomatsku ofanzivu. Predsednik Srbije je zbog ozbiljnosti ukupne situacije lično
zastupao svoju zemlju u jednom od najvažnijih svetskih događaja. Održao je zapažen govor
na 77. zastupanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku kao predstavnik svoje
zemlje, koji se po svojoj sadržini može protumačiti ne samo kao obrana vitalnih interesa
Srbije u Srbiji, nego i kao redak glas razuma u svetu, gde „irratio“ (nerazumnost) trijumfuje
kao nikada do sada.
U atmosferi, punoj euforije zbog nedavnih uspeha ukrajinske vojske i antiruskog
sentimenta, nije bilo nimalo lako nastupati trezveno i odgovorno. Ipak, predsednik Srbije
preuzeo je na sebe nezahvalne ulogu „vražjeg advokata“ u „raju“ neprirodne i nametnute
harmonije. Kratko, nenametljivo i argumentovano je podsetio članice Generalne skupštine i
Saveta bezbednosti na univerzalnost i konzistentnost međunarodnog prava. Nedopustivo je
naime da princip nepovredivosti teritorijalnog integriteta važi samo u slučaju jedne
zemlje( Ukrajine), dok se u slučaju druge (Srbije) on gazi i zaboravlja.
Pritisci
Nastup predsednika Srbije u Njujorku se može oceniti kao još jedan u nizu školskih
primera uzornog zastupanja državnih interesa. Kao takav on je iziskivao velike napore,
utoliko više što je nedelja pred odlazak srpske delegacije u Njujork bila ispunjena unutrašnjim
problemima. Sredinom septembrom „Scila i Haribda“, ili dva najveća izvora glavobolja za
srpsku vladu bile su s jedne strane podeljenost i zaoštrenost dela javnosti oko Parade ponose,
a s druge strane nekonstruktivan pristup prištinskih vlasti rešavanju zajedničkih pitanja sa
Srbijom. Jedan deo medija u Srbiji i inostranstvu iskoristili su protesne šetnje građana u
službu svog hibridnog rata protiv Srbije.
Britanski novinar i analitičar Majk Kolborn (Michael Colborn), koji se bavi
nadnacionalnom desnicom i vodi novinarski projekat „Mačka sa zvoncetom“ (Bellingcat
Monitoring ) za istraživanje i praćenje njegovih pojava u centralnoj i istočnoj Evropi, u svom
tekstu pod naslovom „Putin se oslanja na svoje prijatelje na Balkanu kako bi nastavio svoj
krvavi rat u Ukrajini“, koji je Gardijan objavio u svom broju od 15. septembra inkriminisao je
Srbiju kao jedan od nekoliko izvora opasnosti za mir i poredak u Evropi. Čitav članak je
napisan sa očiglednom tendencijom da se srpsko društvo predstavi kao problematično u celini.
Radi osnaživanja svojih zaključaka, autor ekstremizme u regionu izjednačuje po opasnosti sa
izrazima solidarnosti sa Rusiji, koju deo javnosti u Srbiji pokazuje kroz javne manifestacije ili
pojedinačne nastupe u medijima. Osim toga, autor neke od proruskih aktera dovodi u vezu sa
samim vrhom Srbije, a sve u cilju da i zvaničnu Srbiju predstavi kao deo ratnih napora Rusije
u Ukrajini.
Britanska posla
Kolbornov članak je samo jedan u nizu napada na račun srpskog rukovodstva u
poslednjih 10 godina. Uzet je kao primer, jer jasno ilustruje ko daje povod i materiaj za
hibridni rat protiv Srbije. Paradoksalno, to je deo javnosti u Srbiji, koji je zastupljen u tzv.
slobodnim medijima. Naravno, ovaj pojam je više tehničke prirode i kao takvog ima ga smisla
samo uslovno koristiti. Naime, ovi mediji ne predstavljaju jedinstvenu platformu, mesto gde
demokratski ideal poznat pod imenom „pluralizam mišljenja“ ostvaruje svoj puni potencijal i
urođava plodom. Naprotiv, ona je mesto ukrštanja dijametralno suprotnih stavova, odnosno
poprište sukoba. Međutim, čak i takav ambijent ispunjen disharmonijom i disonantnošću, koji
se narodski može opisati jednostavno kao nesloga, predstavlja plodan teren za kulturu, koja
„prolazi“ na stranom tržištu.
Britanske novinarske organizacije poput gore spomenute „Mačke sa zvoncetom“
načelno osuđuju , a zapravo vode „specijalne operacije“ u svetu medija. One tragaju za
takvim temama, koje bi imale da odigraju dvostruku i višestruku ulogu u engleskoj i čitavoj
anglofonoj javnosti. S jedne strane, one bi zadovoljile potrebu čitalaca za vestima drugačijeg
sadržaja. S druge strane odvratile bi im pažnju s gorućih unutrašnjih problema, s kojima se
pogotovo London suočava otkako je svet ušao u eru globalizacije. Samo u protekle dve
decenije, pre migrantske krize 2015, građani Londona su bili žrtve radikalnog ekstremizma.
Akteri su bili britanski građani, od kojih su neki bili studenti i zaposlenici visokoobrazovanih
institucija. Niz dokumentaraca svedoči o traumama, koje su ovi napadi ostavili na psihu nižih
slojeva Britanaca. Obični Britanci, koji svakodnevno putuju podzemnom železnicom ili
drugim sredstvima javnog saobraćaja, nalaze se pred ništa manjom opasnošću, nego njihovi
preci i prečasnici 1941-1944, kada su London i urbana Britanija bili na meti nemačkih
bombardera i raketa tipa V-2. Drugim rečima, svaki dan im se može pretvoriti u poslednji, ili
pak u početak doživotne agonije.
Za pristojnu i normalnu Srbiju
Hipokrizija ili licemerje je pojava, koja je prisutna u politici od pamtiveka. Međutim,
nekada ju je bilo teško uočiti zbog slabog protoka vesti. Danas međutim kada je informacija
dostupna širokim slojevima javnosti, samo nerazuman čovek može dozvoliti da bude
obmanut. Ipak, to je neretka pojava u postmodernističkoj prašumi. Samozavaravanje je boljka
na koju nije imuno ni srpsko društvo. Sreća u nesreći je što postoji takvo rukovodstvo, koje ne
podleže pritiscima, niti pada u iskušenje da čini pogrešne poteze. Proteklih nedelju dana
predsednik Srbije je sa zadovoljstvom mogao da konstatuje činjenicu da njegov prištinski
„pandan“ u zgradu Ujedinjenih Nacija može da uđe samo uz dobru volju dežurnog
službenika, ali ne dalje od hodnika. Salu UN može da vidi samo na razglednici, kako je sam
predsednik Srbije šaljivo primetio i po svemu sudeći tako će i ostati sve dok je on na vlasti.
Naravno, prištinska administracija se ne miri sa svojim ograničenim dometom
delovanja, nego čini napore da u međunarodnoj politici dobije više slobode i manevarskog
prostora. Albanski lobi u Njujorku je prilično snažan. U njujorškoj policiji postoji sindikat
Ilirija, koji se otvoreno zalaže za interese Albanaca. Ipak, to nije dovoljno snažne da promeni
stvari iz korena. Za samostalan međunarodni nastup Prištine je nužna saglasnost Srbije.
Upravo tako treba razumeti papire, koji su predsedniku Srbije neslužbeno potureni „na potpis“
na marginama zasedanja Generalne skupštine UN. Jasno je svakome iole razumnom da
stavljanje iznuđenog potpisa na takav krišom potureni dokument neće rešiti nijedan od
problema koji tangiraju građane Srbije, bili oni Srbi, ili Albanci, ili neke druge nacionalnosti.
„I prihvatili i ne prihvatili takav dokument biće problema“, glasio je kratak ali jezgrovit
komentar predsednika Srbije.
Sve u svemu, boravak predsednika Srbije u Njujorku lepo ilustrije interese pojedinih
snaga. Jasno je da neki ne žele normalnu Srbiju, jer im ona kao takva predstavlja veću
prepreku za ostvarivanje nauma.